Vudi Alen

Apropo ničega

Prevela
Stela Spasić

Naslov originala
Woody Allen
Apropos of Nothing
Copyright © 2020 Skyhorse Publishing, Inc. 2020
All rights reserved.
Translation copyright © 2021 za srpsko izdanje, LAGUNA
Posveta
Za Sun Ji, najbolju.
Jela mi je iz ruke
a onda sam primetio da mi ruke više nema.
 Apropo ničega

Kao i Holden, nisam baš raspoložen da se upuštam u masu gluposti a la

Dejvid Koperfild,1 mada će vam u mom slučaju možda biti zanimljivije da
pročitate nešto o mojim roditeljima nego o meni. Recimo, o mom ocu koji se
rodio u Bruklinu kad su tamo bile samo farme i bio skupljač loptica tek
osnovanim Bruklin Dodžersima, varalica u bilijaru, kladioničar, običan
čovek ali žilav Jevrejin u finim košuljama, sjajne, zalizane kose u stilu
Džordža Rafta. Bez srednje škole, sa šesnaest je otišao u mornaricu i bio u
streljačkom vodu u Francuskoj kad su ubili nekog američkog mornara jer je
silovao lokalnu devojku. Nagrađivani strelac bujne sede kose i besprekornog
vida, uvek je voleo da poteže obarač i uz sebe je nosio pištolj sve do
poslednjeg dana svog života. U Prvom svetskom ratu, njegov brod je jedne
noći pogodila granata negde blizu obale ledenih voda Evrope. Brod je
potonuo. Svi su se udavili osim tri momka koja su uspela da preplivaju više
kilometara do obale. On je bio jedan od te trojice koji su se izborili s
Atlantikom. Eto, toliko je malo falilo da se nikad ne rodim. Rat se završio.
Njegov otac koji je zaradio nešto para uvek mu je ugađao i bez ikakvog stida
bio mu je naklonjeniji nego njegovom priglupom bratu i sestri. Ozbiljno
mislim kad kažem priglupi. Dok sam bio mali, njegova sestra me je uvek
podsećala na cirkuzanta. Njegov brat, slabašan, bledunjav, retardiranog
izgleda, smucao se po ulicama Fletbuša kao raznosač novina sve dok nije
iščezao poput tankog oblačića. Bled, bleđi i više ga nije bilo. Tako je tatin
tata kupio svom mezimcu mornaru pravi luksuzni auto u kojem se moj otac
vozikao po posleratnoj Evropi. Kad se vratio kući, onaj čiča, moj deda, u
međuvremenu je dodao još nekoliko nula na svom računu u banci i pušio
korona cigare. On je bio jedini Jevrejin koji je radio kao trgovački putnik za
velikog proizvođača kafe. Moj otac je obavljao sitne poslove za njega i
jednog dana dok je okolo prevozio neke džakove kafe, prolazio je pored
suda. Niz stepenice je silazio Kid Droper, najveći gangster tog vremena. Kid
je ušao u automobil a neki nikogović po imenu Lui Koen skočio je na auto i
ispalio četiri metka kroz prozor dok je moj tata sve to posmatrao. Stari mi je
mnogo puta pričao tu priču za laku noć i bila mi je daleko uzbudljivija od
svih pustolovina zeca Petra.
U međuvremenu, nastojeći da proširi poslovanje, otac moga oca kupio je
nekoliko taksi vozila i bioskopa, među kojima i dvoranu Midvud, gde sam u
detinjstvu provodio silno vreme bežeći od stvarnosti ali to je došlo kasnije.
Prvo sam morao da se rodim. Nažalost, pre tog sitnog rizičnog poduhvata u
našem univerzumu, tatin tata je u naletu euforije ulagao sve više para na
Volstritu pa možete i sami pretpostaviti gde je to vodilo. Jednog četvrtka
berza je pretrpela težak sunovrat pa je tako moj deda, igrač na veliko kakav
je bio, odmah zapao u krajnju bedu. Odoše taksiji, odoše bioskopi i
razbežaše se šefovi proizvođača kafe. Moj otac, iznenada zadužen za
sopstveni unos kalorija, bio je prinuđen da se bavi mutnim poslovima radi
dodatne zarade; vozio je taksi, vodio bilijar salu, bavio se raznim prevarama
i klađenjem. Leti su ga plaćali da ide u Saratogu da vodi sumnjive trke konja
za Alberta Anastasiju. Leta provedena na severu države bila su još jedan
izvor priča za laku noć. Kako je voleo taj život. Fenomenalna garderoba,
pozamašne dnevnice, seksi ženske a onda je nekako upoznao moju majku.
Potpuno nepredviđeno. Kako je završio s Neti ravno je misteriji tamne
materije. Dve osobe, različite koliko i Hana Arent i Nejtan Detroit, imale su
oprečno mišljenje o svemu osim o Hitleru i mojim ocenama. Međutim, bez
obzira na sav taj verbalni masakr, ostali su u braku sedamdeset godina –
pretpostavljam iz inata. Ipak, siguran sam da su se voleli na svoj način,
poznat možda jedino nekolicini varvarskih plemena na Borneu.
U maminu odbranu moram da kažem da je Neti Čeri bila divna žena;
pametna, vredna, požrtvovana. Bila je odana, puna ljubavi i pristojna ali ne,
da tako kažemo, i fizički privlačna. Kad sam više godina kasnije rekao da
moja majka liči na Gruča Marksa, ljudi su mislili da se šalim. Pred kraj svog
života bila je dementna i umrla je u devedeset šestoj godini. Koliko god da
su joj se stvari tada priviđale, ona nikad nije izgubila sposobnost gunđanja
koju je izdigla na nivo umetnosti. Tati, koji je bio krepak i u devedesetim
godinama, nikad nikakva briga niti problem nisu remetili san. A i nije ni o
čemu razmišljao dok je bio budan. Držao se filozofije da „ako nemaš
zdravlje, nemaš ništa“, mudrosti veće od sve složenosti zapadnjačke misli,
jezgrovite kao poruka iz kolačića sudbine. Zdravlje je sačuvao. „Ništa me ne
muči“, hvalisao se. „Isuviše si glup da bi te nešto mučilo“, mama bi strpljivo
pokušala da mu objasni. Mama je imala pet sestara – sve jedna ružnija od
druge – a mama je definitivno bila najružnija među njima. Ovako ću vam to
objasniti: Frojdova teorija o Edipovom kompleksu prema kojoj svi mi
muškarci nesvesno želimo da ubijemo svoje očeve i oženimo se majkama
nailazi na nepremostivu prepreku kad je moja majka u pitanju.
 Iako je moja majka bila mnogo bolji roditelj, mnogo odgovornija,
iskrenija i zrelija od mog ne tako moralnog oca ženskaroša, ja sam nažalost
njega više voleo. Njega su svi više voleli. Pretpostavljam da je to zato što je
bio simpatičan, topao lik koji je otvoreno ispoljavao osećanja, dok je ona
bila nemilosrdna. Ona je pazila da porodica ne propadne. Bila je knjigovođa
u cvećari. Vodila je domaćinstvo, kuvala, plaćala račune, starala se da uvek
bude svežeg sira u mišolovkama dok je otac odvajao novčanice od dvadeset
dolara koje ionako nije imao i tutkao mi ih je u džep dok sam spavao.
Kad bi u retkim prilikama tokom godina dobio na lutriji, bio bi
velikodušan prema svima. Tata je igrao lutriju svakog bogovetnog dana,
padala kiša ili sijalo sunce. To je bilo nešto najsličnije verskom obredu u
njegovom životu. Bilo da je iz kuće izlazio s jednim dolarom ili stotinom
dolara, sve bi potrošio pre nego što bi se vratio kući. Na šta? Pa, na
garderobu i ostale neophodne stvari – recimo, na varljive loptice za golf
koje su se smešno kotrljale i kojima je varao svoje ortake. Trošio ih je i na
mene i moju sestru Leti. Razmazio nas je onom istom velikodušnom
slobodom kojom je njegov otac razmazio njega. Primer: jedno vreme tata je
radio noćnu smenu kao konobar u ulici Baueri i za to nije dobijao platu,
samo napojnice. Ipak, kad god bih se ujutru probudio – tada sam išao u
srednju školu – na mom noćnom stočiću me čekalo pet dolara. Druga deca su
dobijala džeparac od pedeset centi ili možda dolar nedeljno. Ja sam dobijao
pet dolara dnevno! Šta sam radio s njima? Jeo sam napolju, kupovao
mađioničarske rekvizite, finansirao kartanje i kockanje.
Vidite, ja sam postao mađioničar amater jer sam voleo sve u vezi s
magijom. Uvek me je privlačilo sve što je iziskivalo samoću, kao što je
vežbanje mađioničarskih trikova, sviranje saksofona ili pisanje, pošto tako
nisam morao da dolazim u kontakt s drugim ljudima koji mi se nisu sviđali ili
kojima nisam verovao ni iz kakvog objašnjivog razloga. Kažem „ni iz kakvog
razloga“ jer potičem iz velike, brižne porodice u kojoj su svi uvek bili fini
prema meni. Kao da sam bio rođeni gad. U međuvremenu, sedeo sam sâm i
vežbao pokrete s kartama i novčićima, finese sa špilom karata, lažno
mešanje, lažno presecanje špila, deljenje odozdo, skrivanje karata. U
svakom slučaju, bio je to mali napredak za rođenog gada – od izvlačenja
zeca iz šešira do shvatanja da umem da varam s kartama. Pošto sam nasledio
očevu DNK za nepoštenu rabotu, ubrzo sam varao na pokeru, potkradao
naivne, delio loše karte, lažno sekao špil i svima krao džeparac.
 Međutim, dosta o meni i o tome kakav sam bednik bio u mladosti.
Ispričao sam vam kakvi su mi bili roditelji i još uvek nisam došao do onog
dela kad mama rađa svog malog nitkova. Moj otac je vodio bezbrižan život
dok je moja majka – prinuđena da rešava sve ozbiljne probleme u
svakodnevnoj borbi za opstanak – mislila samo na posao i nije bila ni
duhovita ni zabavna. Bila je pametna ali ne zahvaljujući obrazovanju, što bi
vam odmah rekla, ponosna na svoj „zdrav razum“. Iskreno, po mom mišljenju
bila je isuviše stroga i navalentna ali to je bilo zato što je htela da
„postignem nešto“. Videla je rezultate testa inteligencije koji sam radio s pet-
šest godina i, iako vam neću reći kakav je bio rezultat, ona je bila
impresionirana. Preporučili su joj da me pošalju u specijalnu školu za bistru
decu pri Hanter koledžu ali duga vožnja svakog dana od Bruklina do
Menhetna bila je isuviše naporna za moju majku i tetku s kojima sam se
naizmenično vozio metroom. Tako su me vratili natrag u P.S. 99, školu za
zaostale nastavnike. Pošto sam mrzeo sve škole, u Hanteru bih verovatno
vrlo malo naučio ili čak ne bih imao nikakve koristi da sam tamo ostao.
Majka me je stalno maltretirala govoreći mi da imam tako visok količnik
inteligencije a ispadam potpuni kreten u školi. Primer mog kretenizma u
školi: u srednjoj školi sam učio španski dve godine. Kad sam upisao
Univerzitet u Njujorku, smuvao sam da me ubace u početnu grupu za španski
– kao da mi je bio potpuna nepoznanica. Da li verujete da sam pao na ispitu?
Bilo kako bilo, majčina inteligencija nije dosezala do kulture pa tako me
ni ona ni otac, koji se akademski nikad nije izdigao dalje od bejzbola,
pinokla ili filmova o Hopalong Kasidiju, niti jedan jedini put nisu odveli na
predstavu ili u muzej. Prvi put sam gledao predstavu na Brodveju kad mi je
bilo sedamnaest godina a umetničke slike sam otkrio sâm jer sam bežao sa
časova pa sam tražio neko mesto gde će mi biti toplo a muzeji su bili
besplatni ili jeftini. Sa sigurnošću mogu da tvrdim da moji otac i majka nikad
nisu gledali pozorišnu predstavu, posetili galeriju niti su pročitali neku
knjigu. Otac je imao jednu knjigu, Bande Njujorka. Nju sam jedinu
prelistavao dok sam odrastao i uz nju sam postao oduševljen gangsterima,
kriminalcima i zločinom. O gangsterima sam znao isto koliko je većina
dečaka znala o igračima bejzbola. Ja sam isto znao igrače bejzbola ali ne
toliko dobro kao što sam znao za Džipa Krvavog, „Masnog palca“ Džejka
Gjuzika i Tik-tok Tanenbauma. O, znao sam i filmske zvezde zahvaljujući
mojoj rođaci Riti koja je na zidove lepila portrete u boji iz časopisa Modern
skrin. Priču o njoj ostavljam za kasnije pošto je ona bila jedna od retkih
svetlih tačaka mog odrastanja i zaslužuje da joj posvetim posebnu pažnju.
Međutim, osim Bogarta i Beti Grejbl, i toga koliko je pogodaka imao Saj
Jang, koliko je ranova postigao Hek Vilson u jednoj sezoni i ko je bacio dve
uzastopne neodbranjive loptice za Sinsinati, ja sam znao i da Ejb Relis zna
da peva ali ne i da leti2 – kao i gde je završio Ouni Meden i zašto je šiljak
za led bio omiljeno oružje Pitsburga Fila Štrausa.
Pored Bandi Njujorka, moja biblioteka sadržala je stripove. Sve do pred
kraj tinejdžerskih godina, čitao sam samo stripove. Moji književni junaci
nisu bili Žilijen Sorel, Raskoljnikov ili lokalni prostaci okruga Joknapatafe,
već Betmen, Supermen, Fleš, Podmorničar Namor, Čovek Jastreb. Da, i Paja
Patak i Duško Dugouško i Arči Endruz. Narode, vi čitate autobiografiju
neukog čovekomrsca koji voli gangstere; nekulturnog usamljenika koji je
sedeo ispred trodelnog ogledala i vežbao trikove s kartama kako bi mogao
da sakrije keca pika tako da je nevidljiv iz svih uglova i na prevaru uzme
nekoliko uloga. Da, na kraju su me ipak raspametile Sezanove krupne jabuke
i Pisarovi kišni pariski bulevari ali, kao što sam i rekao, samo zato što sam
bežao iz škole i što je trebalo negde da se sklonim tih zimskih prepodneva
dok je padao sneg. Tako sam ja zabrljao u svojoj petnaestoj godini i našao se
licem u lice s Matisom i Šagalom, s Noldeom, Kirhnerom i Šmit-Rotlufom,
Gernikom i Džeksonom Polokom čije je delo naslikano mahnitim pokretima
prekrivalo ceo zid, s Bekmanovim triptihom i zift crnom skulpturom Luize
Nevelson. Zatim bih odlazio na ručak u kafeteriju Muzeja moderne umetnosti
a posle bih odgledao neki stari film dole u sali za projekcije. Kerol
Lombard, Vilijam Pauel, Spenser Trejsi. Zar to ne zvuči zabavnije od
odbojnog, namrgođenog lica gospođice Švab koja je tražila da znamo datum
kada je donet Zakon o taksenim markama ili koji je glavni grad Vajominga?
Potom bi usledile laži kod kuće, izvinjenja sutradan u školi, pa varanje na
kartama, stepovanje, falsifikovanje novčanica. Opet sam bio provaljen i tako
sam roditelje bacio u očaj. „Ali količnik inteligencije ti je tako visok.“
Uzgred budi rečeno, čitaoče, on i nije toliko visok ali na osnovu majčinog
dubokog uverenja pomislili biste da umem da objasnim teoriju struna. To se
vidi u mojim filmovima; dok neki jesu zabavni, ni na jednoj ideji koja mi je
ikad pala na pamet neće se utemeljiti nikakva nova religija.
Osim toga – ne stidim se da priznam – nisam voleo da čitam. Za razliku
od moje sestre koja je uživala u tome, ja sam bio lenjivac koga nije nimalo
privlačilo da otvori knjigu. A i zašto bi? Radio i filmovi su bili mnogo
uzbudljiviji. Bili su manje zahtevni a slikovitiji. U školi nisu nikad znali
kako da vam približe knjigu i nauče vas da uživate u njoj. Knjige i priče koje
su birali bile su dosadne, neduhovite, sterilne. Niko iz tih pažljivo biranih
priča za dečake i devojčice nije mogao da se poredi s Plastik Menom ili
Kapetanom Marvelom. Mislite da će se neki napaljeni klinac (osim toga,
prkosio sam Frojdu i nikad nisam prošao kroz fazu latencije) koji voli
gangsterske filmove s Bogartom i Kegnijem, i jeftine, seksi plavuše oduševiti
„Darom mudraca“?3 Dakle, ona prodaje svoju kosu da bi kupila lanac za
njegov sat a on prodaje sat da bi kupio češljeve za njenu kosu. Iz te priče
sam izvukao pouku da je uvek sigurnije plaćati gotovinom. Voleo sam
stripove s oskudnom prozom a kad je u školi kasnije došao red na Šekspira,
toliko su nas kljukali njime da na kraju nikad više u životu ne poželite da
čujete nijedno počujte, moliću lepo ili al’ tiho.
U svakom slučaju, nisam ništa čitao sve do pred kraj srednje škole kad su
mi hormoni proradili i kad sam počeo da primećujem one devojke s dugom,
ravnom kosom koje nisu koristile karmin, malo su se šminkale, nosile su crne
rolke, suknje i crne najlonke i velike kožne tašne u kojima su imale primerak
Metamorfoze na čijim marginama su pisale beleške poput „da, potpuno
tačno“ ili „potražiti Kjerkegora“. Kakva god da je nerazumna senzualnost
bila posredi, takve devojke su osvajale moje srce i kad bih ih pozvao da
izađemo i pitao da li su za bioskop ili bejzbol utakmicu, one su bile više
raspoložene da slušaju Segoviju ili pogledaju Joneskov komad na „of
Brodveju“. Uvek bi zavladala duga, neprijatna tišina pre nego što bih
odgovorio „Hajde, javiću ti se“, a potom bih požurio da saznam ko su
Segovija i Jonesko. Pošteno je reći da te devojke nisu jedva čekale sledeći
broj Kapetana Amerike pa ni sledećeg Mikija Spilejna, jedinog pesnika koga
sam znao da citiram.
Kad sam napokon izašao s jednom od tih slatkih bombonica umetničke
duše, bila je to katastrofa za oboje. Za nju, zato što bi već na početku večeri
shvatila da se zaglibila s nepismenim imbecilom koji izgleda da ne zna kakva
je uloga Stivena Dedalusa, i za mene zato što sam postao svestan da sam
zaista retardiran i da, ako ikad nameravam da poljubim te usne bez karmina
ili izađem s njom još neki put, moram zaista da se udubim u književnost
detaljnije od Poljupca smrti. Nisam mogao da se provučem samo s
anegdotama o Lakiju Lučanu ili Rubu Vadelu. Morao sam malo da
prostudiram Balzaka, Tolstoja i Eliota da bih održavao razgovor i da mladu
damu ne bih morao da pratim kući jer je odjednom dobila žutu groznicu. U
međuvremenu bih završio u kafeteriji Dubrou gde sam jadikovao u društvu
ostalih precrtanih žrtava subotnje večeri.
Međutim, takvi debakli su me čekali u budućnosti. Sad kad ste stekli neku
predstavu o mojim roditeljima, pomenuću i jedinu sestru koju imam. Zatim se
vraćam nazad na svoje rođenje da bi priča mogla stvarno da krene.
Leti je osam godina mlađa od mene. Naravno, kad je ona trebalo da se
rodi roditelji su me pripremili na potpuno pogrešan način: „Kad ti se rodi
sestra više nećeš biti u centru pažnje. Nećeš više ti dobijati poklone, već
ona. Svi ćemo morati da posvetimo pažnju njoj i njenim potrebama i zato ne
očekuj da ćeš ikada više biti glavna atrakcija.“ Nekog drugog
osmogodišnjaka možda bi malo i potresla mogućnost da će ga porodica
odbaciti zbog novopridošlog člana. Međutim, iako sam veoma voleo svoje
roditelje, bio sam svestan da su to dva teška amatera koja nisu imala smisla
za odgajanje dece i da su njihove crne slutnje idiotske i prazne, što se
ispostavilo kao tačno. Pretpostavljam da im ovim odajem počast što su me
voleli tako iskreno da sam znao da me, bez obzira na to što su delovali kao
zloslutnici, nikad neće napustiti i da će uvek biti posvećeni mojoj sreći i
blagostanju, i tako je i bilo.
Čim sam ugledao svoju sestru u kolevci, potpuno me je opčinila, zavoleo
sam je, učestvovao sam u njenom odgajanju, štitio sam je od razmirica među
roditeljima koje bi se produbile do neslućenih razmera. Mislim, ko bi
pomislio da bi svađa oko ribljih ćufti mogla da preraste u bitku dostojnu
Homera? Ja sam se igrao s Leti i često je vodio sa sobom kad sam izlazio s
drugovima. Svima je bila simpatična i pametna i nas dvoje smo se uvek
odlično slagali. To me je podsećalo na dopisivanje s Gručom s kim sam se s
vremenom sprijateljio zahvaljujući Diku Kavetu, o kome ću vam kasnije
pričati. Pisao sam Gruču kad je Harpo umro a on mi je u svom odgovoru
napisao da se on i Harpo nikad nisu ozbiljno posvađali niti su razmenili
teške reči. Tako je isto bilo i s mojom sestrom koja je danas producent mojih
filmova.
E, sad mogu da se rodim. Konačno dolazim na ovaj svet. Svet u kojem se
nikad neću osećati prijatno, kojeg nikad neću razumeti, odobravati, niti ću mu
oprostiti. Alan Stjuart Koningsberg, rođen 1. decembra 1935. U stvari, rodio
sam se 30. novembra oko ponoći pa su moji roditelji pomerili datum da bih
započeo život od prvog dana u mesecu. Od toga nisam imao nikakve koristi u
životu i bilo bi mi mnogo draže da su mi ostavili pozamašno nasledstvo. To
pominjem tek kao besmislenu ironiju jer je moja sestra rođena osam godina
kasnije upravo tog istog dana. Ta neverovatna slučajnost za vas apsolutno
nema nikakvog značaja. Rođen sam u bolnici u Bronksu mada su moji živeli
u Bruklinu. Nemojte me pitati zašto se moja majka dovukla čak do Bronksa
da bi me rodila. Možda je ta bolnica delila besplatne obroke. Bilo kako bilo,
majka nije uspela da se odvuče natrag iz bolnice u Bronksu već je tamo
skoro umrla. Stanje joj je zapravo bilo vrlo nestabilno nekoliko nedelja ali,
kako je sama ispričala, izvukla se zahvaljujući stalnom unosu tečnosti. Samo
bi mi to trebalo – da me odgaja samo otac. Do sada bih verovatno imao
podeblji dosije dugačak kao Tora.4 Situacija je takva da sam pored dva
brižna roditelja izrastao u iznenađujuće neurotičnu osobu. Zašto? Nemam
pojma.
Ja sam bio centar sveta majčinih pet sestara, jedino muško dete, miljenik
tih simpatičnih tračara koje su mi silno ugađale. Nikad nisam preskočio
nijedan obrok, nikad mi nije falila garderoba i uvek sam bio zaštićen. Nikad
nisam oboleo ni od kakve teške bolesti kao što je dečja paraliza, koja je bila
veoma rasprostranjena. Nisam imao Daunov sindrom kao jedno dete u mom
razredu, niti sam bio grbav kao mala Dženi, a nisam imao ni alopeciju kao
onaj mali Švarc. Bio sam zdrav, popularan, sportski tip, uvek među prvima
biran u timove, igrač bejzbola, trkač a ipak nekako sam uspeo da postanem
nervozan, plašljiv, emocionalna ruina kojoj smirenost visi o koncu,
mizantrop, klaustrofobičan, izolovan, ogorčen, nepopravljivi pesimista. Neki
čašu vide dopola praznu a drugi dopola punu. Ja sam uvek mrtvački sanduk
video kao dopola pun. Od hiljade onih jada što ih priroda ljudska nasleđuje,
uspeo sam da izbegnem većinu osim onog pod brojem šest stotina osamdeset
dva – nisam imao mehanizam poricanja. Mojoj majci nije bilo jasno zašto.
Uvek je tvrdila da sam bio fin, sladak, veseo dečak negde do pete godine a
zatim sam se promenio i postao mrzovoljno, nezgodno, nezadovoljno, loše
dete.
Ipak, nisam doživeo nikakvu traumu, nije mi se desilo ništa strašno zbog
čega sam od nasmešenog, pegavog dečkića u pumparicama sa štapom za
pecanje izrastao u hronično nezadovoljnog neotesanka. Moje pretpostavke se
temelje na činjenici da sam negde oko pete godine postao svestan smrtnosti i
pomislio da, uh, na tako nešto nisam računao. Nikad nisam pristao na
konačnost. Ako nemate ništa protiv, hteo bih da mi vratite novac. S godinama
mi je postalo jasnije ne samo izumiranje, već i besmislenost postojanja.
Naleteo sam na isto ono pitanje koje je mučilo bivšeg danskog kraljevića:
zašto da trpim praćke i strele kad mogu samo da nakvasim nos, nabijem ga u
utičnicu i tako nikad više ne moram da se suočim s anksioznošću, patnjom ili
majčinom kuvanom piletinom? Hamlet se opredelio da to ne trpi jer se plašio
šta bi moglo da ga snađe u zagrobnom životu ali ja nisam verovao u zagrobni
život pa, imajući u vidu svoju krajnje sumornu procenu ljudskog života i
njegov bolni apsurd, zašto živeti dalje? Na kraju nisam uspeo da smislim
nikakav logičan razlog i konačno sam zaključio da su ljudi jednostavno
rođeni da se opiru smrti. Krv nadjačava mozak. Nema logičnog razloga
boriti se za život ali koga briga šta glava priča jer srce kaže: jesi li video
Lolu u mini-suknji? Koliko god da se mi žalimo, jadikujemo i tvrdimo, često
prilično ubedljivo, da je život besmislen košmar ispunjen tugom i suzama,
ako neki čovek iznenada uđe u sobu s nožem u nameri da nas ubije, mi odmah
reagujemo. Rvemo se s njim i borimo do poslednjeg atoma snage da ga
razoružamo i preživimo. (Što se mene tiče, ja bežim.) To je, po mom
mišljenju, osobina svojstvena isključivo našim molekulima. Dosad ste
verovatno shvatili da ne samo da nisam nikakav intelektualac, već i da nisam
nimalo zabavan za društvo.
Uzgred, neverovatno je koliko me često opisuju kao „intelektualca“.
Takva predstava o meni je lažna koliko i čudovište iz Loh Nesa pošto u
mojoj glavi nema intelektualnih neurona. Neuk i nezainteresovan za učenje u
školi, izrastao sam u tipičan primer lenčuge koja sedi ispred televizora s
pivom u ruci; ragbi utakmica trešti s ekrana a duplerica iz Plejboja
selotejpom je nalepljena na zid. Divljak koji se šepuri u pantalonama od
tvida i nosi zakrpe na rukavima kao profesor s Oksforda. Ja nemam nikakvu
moć opažanja i uzvišene misli, ne razumem većinu pesama koje ne počinju sa
„Ruže su crvene, ljubičice su plave.“ Međutim, ono što imam jesu naočare s
crnim okvirom i pretpostavljam da ta bajka opstaje zahvaljujući njima, kao i
mom umeću da se služim odlomcima iz učene literature koja je isuviše
dubokoumna da bih je shvatio ali koja može da se iskoristi u mom poslu da
bih stvorio varljivi utisak da znam više nego što to stvarno jeste slučaj.
Okej, odrastao sam u zaštićenoj sredini okružen brojnim ženama koje su
me mazile – majkom, tetkama i četiri brižne bake i deke. Probajte da me
pratite: tatin tata, svojevremeno bogataš, čovek koji je putovao brodom do
Londona samo radi konjskih trka, koji je imao separe u operi, sada je bio
siromašan i zarađivao neku crkavicu ko zna kako. Žena mu je takođe bila
migrantkinja kojom se oženio da bi zajedno mogli da uđu u zemlju. Ona je
bežala od pogroma u Rusiji a on od obaveznog vojnog roka. Ta fina bakica,
dijabetičar, živela je sa svojim suprugom i potomcima u kičastom kućerku s
uspravnim klavirom koji niko nije svirao. Ipak, volela me je, krišom mi je
ćuškala lovu i kocke šećera iz žute kutije za domine. Zauzvrat je tražila samo
da joj ponekad dođem u posetu a uvek je bila velikodušna uprkos tome što su
bili siromašni.
Baka i deka s majčine strane takođe su me voleli. Mamina mama, debela
i gluva, sedela je pored prozora po ceo dan, svaki dan (sudeći po njenom
izgledu, prijatnije bi joj bilo na lokvanju). Deka, aktivan, pun energije, stalno
je išao u sinagogu i eto kako mu je ovaj gad kao što sam ja uzvratio dobrotu.
Ja i moji drugovi došli smo do nekog lažnog novčića od pet centi. Čisto
olovo. Pošto smo se plašili da ga utopimo u prodavnici slatkiša da ne bismo
završili u Rajkersu,5 prihvatio sam da ga uvalim dedi koji je bio star i nikad
ništa nije primećivao, pa je tako bilo i ovog puta. Razmenio mi ga je za pet
centi iz svog novčanika za sitninu i to nije bilo kao u onim filmovima kad se
matorac nasmeje u sebi i zna šta smeram ali mi udovolji s lukavim sjajem u
očima. Ne. On je bio prevaren. Ja sam ga odvezao do radnje za hemijsko
čišćenje jer mi je dao svojih pet centi, uvalio sam mu olovni novčić od pet
centi i otišao da kupim kikiriki.
Na kraju, prava svetla tačka mog detinjstva bila je moja rođaka Rita.
Vreme provedeno u društvu te rasne plavuše pet godina starije od mene
možda je imalo najvažniji uticaj na moj život. Otac Rite Višnik bio je takođe
ruski Jevrejin po imenu Višnjecki koje je na engleskom promenio u Višnik.
Pošto sam joj se sviđao, ta privlačna devojka, koja je zbog preležane dečje
paralize malo hramala, svuda me je vodila sa sobom – u bioskop, na plažu, u
kineske restorane, na mini-golf, u picerije. Sa mnom je igrala karte, dame,
monopol. Upoznala me je sa svim svojim prijateljima, dečacima i
devojčicama starijim od mene i, kakve god da sam znake rane zrelosti
pokazivao, izgleda da im se to sviđalo pa sam izlazio s njima i postao veoma
prefinjen za jednog klinca, što je bio veliki korak napred u mom detinjstvu.
Imao sam ja i drugove svojih godina ali s Ritom i dečacima i
devojčicama iz njenog društva provodio sam mnogo vremena. To su bila
bistra deca, Jevreji iz srednjeg staleža koji su se školovali za nastavnike,
novinare, profesore, doktore i advokate.
Ali, da se vratim na filmove, Ritinu strast. Podsećam vas, ja imam pet
godina a ona deset. Osim toga što je na zidovima u svojoj sobi nalepila slike
svih holivudskih zvezda, stalno je išla u bioskop – svake subote u podne na
duplu projekciju, obično u Midvud. Iako je išla sa svojim društvom, uvek je
vodila i mene. Gledao sam sve što bi Holivud izbacio. Svaki igrani film,
svaki film iz B produkcije. Znao sam glumce iz tih filmova, prepoznavao sam
ih, upoznavao sporedne glumce, karakterne glumce, prepoznavao muziku
pošto mi je sva popularna muzika bila poznata jer smo Rita i ja stalno slušali
radio zajedno. Make Believe Ballroom, Your Hit Parade .6 U tom periodu,
radio smo uključivali čim bismo se probudili i on bi radio sve dok ne odemo
na spavanje. Muzika, vesti, i to kakva muzika.
Pop izvođači u to vreme bili su Kol Porter, Rodžers i Hart, Irving Berlin,
Džerom Kern, Džordž Geršvin, Beni Gudman, Arti Šo, Tomi Dorsi. Tako se
moj život vrteo oko lepe muzike i filmova. U početku sam išao na duple
projekcije svake nedelje a zatim sam, kako su godine prolazile, išao sve
češće. Bilo je tako uzbudljivo ući u Midvud subotom ujutru dok svetla na
kućama još uvek gore. Manja grupa ljudi je kupila slatkiše i čeka u redu dok
se preko razglasa čuje neka pop muzika da se posetioci ne bi pobunili dok
svetla ne počnu da se gase. Hari Džejms – „I’ll Get By“. Crveni abažuri,
zidne lampe od zlatnog mesinga, crveni tepisi. Svetla se napokon gase a
filmsko platno obasjava logo pa – ako mi dopustite da mešam metafore –
srce počinje da vam balavi od iščekivanja kao u Pavlovljevom
eksperimentu. Sve sam ih odgledao, svaku komediju, vestern, ljubavni film,
film o gusarima, ratni film. Mnogo decenija kasnije, kad sam s Dikom
Kavetom stajao na ulici gde je nekad bio veliki bioskop a sada prazan plac,
obojica smo zurili u tu praznu parcelu i prisećali se kako smo nekad sedeli
usred tog placa i putovali po gradovima sveta punim spletki, po pustinjama s
romantičnim beduinima; bili smo na brodovima, u rovovima, palatama i
indijanskim rezervatima. Uskoro će tu nići zgrada a Rikov kafić je odavno
sravnjen sa zemljom.
U detinjstvu sam najviše voleo filmove koje sam zvao šampanjac
komedije. Obožavao sam priče koje su se dešavale u luksuznim stanovima u
koje se ulazilo pravo iz lifta, gde se moglo čuti otvaranje šampanjca a
uglađeni muškarci koji su vodili duhovite razgovore udvarali su se prelepim
ženama koje su lenčarile po kući u nečemu što bi se danas moglo obući za
venčanje u Bakingemskoj palati.
To su bili veliki stanovi, obično dupleksi u kojima je preovlađivao beli
enterijer. Na ulazu, vlasnik ili njegov gost bi se skoro uvek uputio pravo do
omanjeg, praktičnog bara gde bi sipao piće iz kristalne flaše. Svi su pili sve
vreme i niko nije povraćao. I niko nije imao rak, u stanu nije ništa curilo a
kad bi telefon zazvonio usred noći, stanari s visokih spratova na Park ili
Petoj aveniji nisu morali da se, poput moje majke, izvlače iz kreveta i u
mraku kolenima udaraju u nameštaj i pipajući traže jedan jedini crni aparat
da bi možda saznali da je neki rođak upravo preminuo. Ne. Hepbern, Trejsi,
Keri Grant ili Mirna Loj bi samo pružili ruku i podigli slušalicu koja se
nalazila na noćnom stočiću nekoliko centimetara udaljenom od kreveta.
Telefon je obično bio beo a vesti nisu bile ni o kakvoj metastazi niti o
koronarnoj trombozi od dugogodišnjeg konzumiranja smrtonosnih goveđih
grudi, već pre neka rešiva zavrzlama poput, „šta? Kako to misliš da nismo
zakonski venčani!?“
Samo zamislite vreli letnji dan u Fletbušu. Živa se popela na trideset pet
stepeni a vlaga vas guši. Klime nema, to jest, ima je samo u bioskopskoj
dvorani. Doručkujete meko kuvana jaja u šoljici kafe na stolu prekrivenom
mušemom u maleckoj kuhinji s podom od linoleuma. Na radiju svira
„Milkman Keep Those Bottles Quiet“ ili „Tess’s Torch Song“.7 Roditelji
opet vode neki glupi „razgovor“, kako je to moja majka zvala, kojem je malo
falilo da eskalira u razmenu vatre. Ili je ona prosula pavlaku na njegovu novu
košulju ili ju je on osramotio zato što je parkirao taksi ispred kuće. Ne daj
bože da komšije saznaju da se udala za taksistu a ne za sudiju vrhovnog suda.
Ocu nikad nije bilo dosadno da mi priča o tome kako je jednom vozio Bejba
Ruta. „Ostavio mi je bednu napojnicu“, bilo je jedino čega se sećao o
Sultanu udarača.8 Razmišljao sam o tome godinama kasnije kad sam kao
komičar nastupao u Plavom anđelu. Portir Sani je prokomentarisao Bilija
Rouza, bogatog tipa s Brodveja koji je voleo da igra na veliko. „Čovek s
dvadeset pet centi“, podrugljivo je primetio Soni, naučivši da grupiše sve
ljude po kvadraturi njihovih napojnica. Zadirkujem svoje roditelje u ovoj
priči o mom životu ali od oboje sam naučio nešto što mi je decenijama
koristilo. Od oca: kad kupuješ novine na trafici, nikad ne uzimaj one prve
odozgo. Od mame: etiketa uvek ide pozadi.
Dakle, po paklenom letnjem danu ubijaš vreme tako što vraćaš kaucirane
flaše u prodavnicu da bi zaradio dva centa po flaši i kupio kartu za Midvud,
Vog ili Elm, tri najbliža lokalna bioskopa. Pet hiljada kilometara dalje u
Evropi, obični Nemci s velikim zadovoljstvom pucaju na Jevreje i ubijaju ih
otrovnim gasom bez ikakvog dobrog razloga i nemaju problem da nađu
čiviluke po celom kontinentu. Znojiš se dok ideš avenijom Koni Ajlend,
groznom ulicom prepunom auto-otpada, pogrebnika i gvožđara, sve dok ne
ugledaš onu dopadljivu nadstrešnicu. Sunce je sada visoko i peče
nemilosrdno. Čuje se buka tramvaja, sirene trube, dvojica izvode idiotsku
koreografiju divljačkog ponašanja na ulici, deru se i počinju da zamahuju
jedan prema drugom. Onaj niži i slabiji trči da uzme pajser iz gepeka.
Kupuješ kartu, ulaziš unutra i odjednom više nema one žestoke vrućine i
sunca jer si se našao u hladnoj, mračnoj drugoj stvarnosti. Okej, to jesu samo
slike – ali itekakve slike! Nadzornica, starija dama u belom, odvodi te do
tvog sedišta uz svetlost baterijske lampe. Potrošio si poslednju paru na neke
slasne bombone pomodnog imena Džudžubi ili Čakls. Dižeš pogled i, dok se
u pozadini čuje muzika Kola Portera ili neka neopisivo lepa melodija Irvinga
Berlina, na ekranu se pojavljuju obrisi Menhetna. U dobrim sam rukama. To
neće biti film o momcima u radnim odelima na nekoj farmi koji ustaju rano
da pomuzu krave i čiji je životni cilj da osvoje medalju na državnom sajmu
ili da dresiraju svog konja da prođe niz mučnih prepreka i stigne prvi u
lokalnoj trci zaprega. I, srećom, nikakav pas neće spasiti nikog, niti će neki
tip koji priča kroz nos uvući prst u klempavo uvo da bi izvukao masnoću, niti
će neko nekom dečaku vezati kanap za prst na nozi dok on drema na starom
mestu za pecanje.
Do dana današnjeg, ako se na početku filma u krupnom kadru prikazuje
spuštena zastavica koja se nalazi na taksimetru žutog taksija, ja ostajem. Ako
je zastavica na poštanskom sandučetu, izlazim. Ne, moji likovi će se
probuditi i kad se zavese u njihovoj spavaćoj sobi rastvore, otkriće Njujork
sa svim njegovim visokim zgradama i sve moguće uzbudljive prilike koje on
nudi. Moji glumci će ili jesti u krevetu na poslužavniku sa sve držačem za
jutarnje novine – ili za stolom na kome su stolnjak i srebrni escajg, i jaje
koje će pojesti taj tip biće servirano u posudi za jaje tako da on samo treba
da kucne po ljusci da bi došao do žumanceta. Tu neće biti nikakvih vesti o
koncentracionim logorima, već će možda samo na naslovnoj strani biti neka
zanosna ženska s nekim drugim tipom, što će razbesneti Freda Astera jer je
on zaljubljen u nju. Ili, ako je to doručak za neki bračni par, oni se iskreno
vole posle toliko godina zajedničkog života; ona se ne vraća stalno na
njegove neuspehe a on joj ne govori da je glupača. A, posle te projekcije
počinje drugi film – krimi triler u kome neki okoreli privatni detektiv rešava
sve životne probleme udarcem u vilicu i na kraju odlazi s jednom od onih
sisatih ženskih kakvih uopšte nije bilo ni u jednom odeljenju u mojoj školi
niti na bilo kom venčanju, sahrani ili bar micvi kojima sam prisustvovao.
Uzgred, nisam nikad bio na sahrani: uvek su me štedeli stvarnosti. Prvi i
jedini put kad sam video leš bilo je dok sam išao na večeru kod Elejn pa
svratio svratio da odam poštovanje Telonijus Manku čije je telo bilo
izloženo u kapeli na Trećoj aveniji. Poveo sam Miju Farou sa sobom; to je
bilo na samom početku našeg zabavljanja pa je bila fina ali užasnuta; trebalo
je da zna da je ušla u vezu s pogrešnim sanjarem ali sve te ludosti dolaze na
red kasnije.
Dupla projekcija se završila i izlazim iz prijatne, mračne bioskopske
čarolije. Ponovo sam na aveniji Koni Ajlend, sunce, saobraćaj, vraćam se u
prokleti stan na Aveniji K. Vraćam se u kandže svog najvećeg neprijatelja –
stvarnosti. U jednoj smešnoj sekvenci u mom filmu Povampireni Majls9 pod
dejstvom halucinacija zamišljam da sam Blanš Diboa iz predstave Tramvaj
zvani želja. Govorim ženskim glasom s južnjačkim akcentom jer scena treba
da bude smešna, dok Dajana Kiton savršeno igra Branda. Kitonova je od
onih koji se žale, „o, ne mogu to da radim, ne mogu da imitiram Marlona
Branda.“ To je kao kad vam devojčice iz razreda pričaju da su loše uradile
kontrolni a na kraju dobiju čistu peticu. Naravno, njen Brando je bolji od
moje Blanš ali ono što hoću da kažem jeste da sam ja Blanš u stvarnom
životu. Blanš kaže, „ja ne želim stvarnost. Želim čaroliju.“ Ja sam uvek
mrzeo stvarnost i žudeo za čarolijom. Pokušao sam da budem mađioničar ali
shvatio sam da mogu samo da baratam kartama i novčićima ali ne i da
upravljam univerzumom.
Tako sam ja zahvaljujući rođaci Riti upoznao filmove, filmske zvezde,
patriotsku moralnost Holivuda i njegove čarobne završetke; i, dok sam
odbacivao sve što je bilo ko pokušao da me nauči, od mojih roditelja do
profesora španskog posle dve godine učenja jezika, Holivud je postajao sve
popularniji. Modern skrin. Fotoplej. Bogart, Kegni, Edvard Dž. Robinson,
Rita Hejvort – ja sam učio o njihovom celuloidnom svetu. Veći od života,
površan, lažno glamurozan, ali ne žalim nijedan jedini kadar. Kad me pitaju
koji lik iz mojih filmova najviše liči na mene, samo pogledajte Sesiliju iz
Purpurne ruže Kaira.
Gde sam ono stao? O da, rodio sam se. Definitivno sam se rodio i to
kažem tako zato što je tri puta malo falilo da me uopšte ne bude. Prvi put se
to desilo kad je moj otac bio jedan od tri plivača koji su uspeli da s velike
udaljenosti doplivaju do obale kad im je brod potonuo. Drugi put je isto on
bio akter ali tada se nije baš pokazao junački. Bio je na nekoj porodičnoj
zabavi s mojom majkom koja mu je tada bila verenica. Svi prisutni su bili
porodica s majčine strane. Grupa pristojnih, bučnih Jevreja koji su vodili
improvizovani život. Primer njihove improvizacije: imali smo rođaka koji se
zvao Fil Vaserman i na koga ću se uskoro vratiti jer je on kasnije značajno
uticao na moju karijeru. Međutim, postojao je još jedan rođak po imenu Fil
Vaserman, jednako važan član porodice koga su uvek zvali „onaj drugi Fil
Vaserman“. Dakle, kad se u razgovoru pominjao bilo koji od te dvojice,
morali ste uvek da navedete na koga mislite i to ovako, „dok sam išao
Menhetnom, naleteo sam na onog drugog Fila Vasermana.“ Ili, „moram da
kupim poklon za onog drugog Fila Vasermana.“ Kad sam bio mali, pitao sam
se da li se on preko telefona prvo predstavi sa, „zdravo, ovde onaj drugi Fil
Vaserman.“ Ili da li na njegovom nadgrobnom spomeniku piše, „ovde počiva
onaj drugi Fil Vaserman“? Koliko god da je bio klimav, takav sistem je
funkcionisao.
U svakom slučaju, na toj zabavi jedna rođaka se pohvalila novim
dijamantskim prstenom. Prisutni su se silno oduševili njegovom veličinom i
lepotom mada sam siguran da nije bio ni blizu Houpovom dijamantu. U
međuvremenu, posle sat vremena on je nestao i zavladala je panika. Niko
nije mogao da nađe skupoceni dragulj. Ne znam kako je misterija rešena ali
otkrili su da ga je ukrao moj otac. Pa, možete da zamislite šok i nevericu.
Odloživši čaše slatkog vina i pileće batake usred zalogaja, prisutni su se
raskolačenih očiju udarali rukama po glavi kao u jidiš teatru i uglas
uzvikivali „Oj vej“.10 Naravno, moja majka je kolabirala i te večeri
otkazala venčanje. Moj dolazak na svet je opet ugrožen. Samo zahvaljujući
šarmu i slatkorečivosti očevog oca koji je seo i popričao s majčinim ocem,
problem je na kraju izglađen. Očev otac je obećao da glupavi lopov od
njegovog sina nikad više neće uraditi tako nešto, kao i da će bataliti
reketiranje, prestati da se bavi klađenjem za mafiju i da će živeti pošteno.
Posle toga je odmah nekako pomogao mom ocu da kupi neku propalu piljaru
na aveniji Fletbuš i, posle nešto brižljivog planiranja i vrednog rada, moj
otac je uspeo da udvostruči gubitke za rekordno vreme. Dosad ste već
shvatili da tata nije bio nimalo sposoban da izdržava porodicu, što je dugi
niz godina bila tema brojnih podsticajnih razgovora i zbog čega je moj otac
mnogo puta besan pakovao svu svoju garderobu u kofer pre nego što bi se
opet raspakovao i legao da spava.
Treća situacija koja je umalo izazvala moje nepostojanje usledila je
ubrzo pošto sam se rodio. Tada sam barem započeo život. Moja majka, koja
je, kao što sam pomenuo, bila uvek prinuđena da radi da bi dopunila budžet
zbog očevih brojnih neprofitabilnih poslovnih poduhvata, morala je da me
ostavlja sa služavkama. Te nepoznate devojke su se uglavnom svaki dan
menjale, zavisno od toga koju nam je agencija slala. Mama bi im pokazala
gde stoji riblje ulje, objasnila da pijem samo čokoladno mleko i da, koliko
god da sam im sladak, ne veruju tom malom derištu. Sedeo sam u visokoj
stolici, obično uzrujan što je mama otišla, mada ni dan-danas ne znam zašto
jer je bila tako mrzovoljna, ni nalik nekoj zanimljivoj majci poput Bili Berk
ili Spring Bajington. U svakom slučaju, to što je svakodnevno ostavljala dete
kod kuće s nepoznatom osobom moglo je da se ispostavi kao pogubno.
Naime, jedna služavka me je uvila u ćebe uz objašnjenje da bi tako mogla
lako da me uguši i da bi posle mogla da me baci s ćebetom u kantu za smeće.
Tako uvijenom u ćebe, postalo mi je prilično vruće i zagušljivo. Na moju
sreću, ta služavka je pripadala onoj sorti ludaka koji ne sprovode svoje
fantazije u delo a ne onima što završavaju u tabloidima u narandžastom
kombinezonu pošto su preskočili da uzmu dozu klozapina.
Kao što sam rekao, imao sam sreće i ta sreća me je pratila ceo život.
Njena moć nikako ne može da se preceni. Osvrćući se na moju karijeru, ljudi
će reći da to ne mogu biti samo srećne okolnosti ali oni ne shvataju koliko
sam toga postigao samo zahvaljujući riziku.
Dakle, uprkos tome što je moj dolazak na svet bio ugrožen a moj život u
početku bio na klimavim nogama, uspeo sam živ da stignem na Četrnaestu
ulicu, blizu stanice Avenija J u Bruklinu. Iako se ne sećam mnogo toga iz tih
prvih godina osim da sam pio mleko pomuženo pravo iz vimena (što je
trebalo da mi bude zanimljivo ali meni je ono bilo toplo i odvratno) i da sam
pobegao majci dok smo gledali neki Diznijev film jer sam hteo da protrčim
kroz prolaz i dodirnem platno, nemam više nikakvih glupih anegdota koje
zavređuju da se pomenu. O, da, izgleda da sam rođeni paranoik. U sećanju
mi je ostao prvi dom, stan u kome su moji roditelji živeli zajedno s tečom
Ejbom i tetkom Sil, majčinom sestrom. Sećam se kako sam mislio da su svi
ostali ljudi na svetu, uključujući i majku, oca, tetku i teču, vanzemaljci s
druge planete koji će u nekom trenutku skinuti maske, otkriti svoje pravo
čudovišno lice i raskomadati me. Otkud mi takva zastrašujuća mašta, nemam
pojma. Kao što sam pomenuo, moji roditelji, tetke i teča bili su dobri i brižni
prema meni.
Prvo smo živeli u divnom kraju koji sam počeo da cenim tek kad ga više
nije bilo. To je bila Avenija J, ulica s prodavnicama, koja u to vreme nije
bila ništa naročito ali sada mi se čini kao raj. Tu su bile fenomenalne radnje
sa slatkišima, prodavnice delikatesa sa sočnim mesom, prodavnice igračaka,
gvožđara, izvrsni kineski restorani, bilijar sala, biblioteka. Bilo je bezbroj
radnjica koje su prodavale garderobu, sveže kolače i hleb i, naravno, tu se
našla i gospođa koja je prodavala kisele krastavce, strašno stvorenje koje je
samo sedelo kao minotaur pored velikog bureta s krastavcima. Bila je kao
grudva uvijena u mnogo džempera – pravo slojevito oblačenje. Za pet centi
ona bi uronila ruku u bure, pronašla malecki krastavčić i dala bi ti ga a posle
decenija uranjanja ruke u salamuru po ceo dan, svakog dana, ruka joj se
zakiselila. Pitao sam se kao dete koliko bi litara Džergens losiona bilo
potrebno da joj se koža vrati u normalu. Zatim je tu bio Midvud, bioskop u
kom sam praktično živeo. Koliko je samo u to vreme dobro bilo što smo u
svom malom beznačajnom komšiluku imali bezbroj bioskopa na nekoliko
minuta hoda i svi su imali duple projekcije. Oni skromniji su prikazivali dva
filma, pet crtanih filmova, nedeljni serijal poput Betmena i neki humoristični
kratkometražni ako je to bio film s Robertom Benčlijem a ne serijal sa
Džoom Makdouksom.
Nažalost, ponekad bi na ekran iskočio putopis u kojem bi nas, hteli mi to
ili ne, gospodin Ficdžerald vodio na mesta kao što su Cejlon i Java, predeo u
kome je vreme stalo. Ponekad bismo dobili neki simboličan poklon, recimo
pištolj od papira koji je pravio veliku buku kad se cimne ka napred, ali ovo
je najbolja fora – uzevši sve to u obzir, cena karte je bila dvanaest centi. To
je bilo kad sam bio mali. Mada ne toliko mali da ne mogu da idem u bioskop.
U luksuznim bioskopima ulaznica je koštala dvadeset centi, zatim dvadeset
pet a kasnije i trideset pet centi. Kad je cena dostigla pedeset pet centi, čitav
kraj se pobunio kao posada Oklopnjače Potemkin. Neko mi je rekao da karta
sad može da bude i dvadeset dolara. Znate koliko bi kauciranih flaša morao
da vratim da dobijem dvadeset dolara?
Bioskopa je bilo na svakom ćošku i nijedan dan nije mogao da prođe bez
neke projekcije koju je vredelo pogledati – ako nemate ništa protiv Doktora
za zločin ili Doušnika.11 Meni se sve sviđalo. Život mi se promenio jednog
dana kad me je otac poveo na Menhetn da bismo proveli ono što bi se danas
nazvalo kvalitetno vreme zajedno, mada je on verovatno išao tamo da isplati
neke kladioničare. Imao sam otprilike sedam godina i do tada sam video
samo Bruklin.
Vozili smo se metroom, sišli na stanici Tajms skver, popeli se uz
stepenice i izašli na ćošku Brodveja i Četrdeset druge ulice. Bio sam
zapanjen. Evo kako je to izgledalo iz dečje perspektive: milion ljudi, mnogo
vojnika i mornara, marinaca. Bezbroj bioskopa svuda po Brodveju i sa obe
strane Četrdeset druge ulice. Plesne dvorane. Moderno obučene žene ili sam
barem ja tako mislio. Neki momci su svirali instrumente za novac. Reklama
za odeću Bond, za „kamel“ cigarete na kojoj je neki tip pravio velike
prstenove od dima. Neki beživotan čovek je vikao okupljenoj grupi ljudi da
će smak sveta biti u četvrtak. (Je l’ to on zna nešto?) I kako su samo one lutke
od papira igrale na vazduhu bez konaca? U Četrdeset drugoj ulici nalazio se
Smešan bioskop koji je na ulazu imao iskrivljena ogledala (moram da kažem
da me nisu oduševljavala čak ni kad sam imao sedam godina), kao i
Hubertov muzej ljudi-nakaza u kome ste mogli da vidite hermafrodita, šta
god to bilo. Tamo smo se zadržali samo da bi moj otac pucao iz puške
kalibra 5,6 mm i ugasio sveće a zatim je dao oko pet dolara na metke.
Moj tata nikad nije video nijedan pištolj koji mu se nije svideo. Nikad
nije mogao da odoli streljani u kojoj se tada pucalo iz pušaka i to pravom
municijom. Kasnije u životu je dobio dozvolu za pištolj uz opravdanje da
mora da nosi utoku jer trguje nakitom. Tih godina je valjao nakit i dolazio
kući kasno jer je noću radio kao konobar. Pištolj mu nije trebao a potegao ga
je samo dvaput: jednom je nekog siledžiju isterao iz gradskog autobusa;
drugi put je bio sam u metrou u tri ujutru i, suočen sa četvoricom mladića,
izvadio je pištolj i opalio jedanput u mračan tunel. Oni su se okrenuli na
petama i pobegli. Nisu ga napali ali je osetio da im je to namera mada,
koliko je njemu bilo poznato, oni su bili a kapela kvartet – u kom slučaju je
dobro postupio što ih je poplašio.
Tako smo šetali Brodvejom i prolazili pored mnogih bioskopa; Makginis,
Rot, Džek Dempsi, Terf i konačno Lindi. Obišli smo razne igraonice, jeli hot
dog i pili pina kolade. Moguće da smo bili i u bioskopu. Bio sam mali pa se
ne sećam. Samo znam da sam odmah osetio strast prema Menhetnu i u
godinama koje su usledile tamo sam se vraćao kad god mi se ukazala prilika.
Najlepše uspomene su mi kad sam bežeći iz škole hvatao voz na stanici
Avenija J u Bruklinu, odlazio u grad, kupovao novine, žurno odlazio u
Automat12 gde bih slistio pitu s višnjama, popio kafu i čitao Džimija
Kanona. Do tada bi se Paramaunt već otvorio i ja bih odgledao film i
predstavu. Obožavao sam nastup komičara. Sećam se da sam odlazio u Roksi
kad je tamo svirao bend Djuka Elingtona. Kad bi po završetku filma muzičari
ustali i zasvirali „Take the A Train“, oduvali bi mi kosu s glave. Od tada sam
bio očaran svim filmovima koji su se dešavali u Njujorku. Koliko sam samo
puta sedeo fasciniran dok bih gledao neku dugonogu lepoticu kako se vraća
kući iz noćnog kluba na Menhetnu; preko ramena joj visi raskošno krzno, ona
ulazi u predvorje zgrade na Petoj aveniji, pritiska dugme u liftu, penje se do
svog stana i ne odlazi na spavanje sve dok ne svane zora uz laganu melodiju
pesme „Out of Nowhere“?
 Kad god bih se vratio u Bruklin, poželeo bih da živim u onom gradu
preko reke. Čeznuo sam za danom kad ću moći da odem u bar na Menhetnu i
kažem, „kao i obično.“ Mnogo godina kasnije, Mort Sal je imao sjajnu ideju
da tužimo filmove jer su nam upropastili život. Ali, odlutao sam s teme.
U našoj priči, ja sam još uvek na Aveniji J u Bruklinu, danju nosim treger
pantalone i konačno menjam krevetac za pravi krevet. Sećam se tog događaja
koji je obeležio moje sazrevanje. Bio sam toliko plašljivo dete da sam od
prve noći u svom novom krevetu osmislio takozvanu „pozu za spavanje“ –
bio sam okrenut na desnu stranu tako da sam mogao da se dignem za tren oka
i reagujem ako bi vukodlak iskočio iz ormana. Spavao sam spreman da
skočim iz kreveta ali šta bih uradio? Dobro pitanje. Džijudžicu je bio veoma
popularan u to ratno doba ali vukodlak bi morao da se rukuje s vama pre
nego što biste ga bacili preko ramena. Bilo kako bilo, reći ću da sam s
godinama sazreo i sada shvatam koliko je sve to bilo smešno i da je
jednostavno mnogo pametnije spavati s palicom za bejzbol nadohvat ruke.
Primereno maštanju o otmenom životu na Menhetnu – kažem otmenom jer,
dok su ostali dečaci gledali filmove i hteli da budu Džon Vejn, Gari Kuper,
Alan Led, ja sam se više poistovetio s Redžinaldom Gardinerom, Kliftonom
Vebom i dekadentnijim likovima. O, i s Bobom Houpom, čak i previše; nikad
nisam propustio nijedan njegov film niti radio-emisiju. Obožavao sam radio.
Još jedan vid blaženstva bile su situacije kad sam bio bolestan ili se folirao
da sam bolestan da bih izostao iz škole. Nije mi bilo lako da se pretvaram da
sam bolestan. Ako nisam imao temperaturu, morao sam da idem u školu a
pošto je moja majka uvek sedela pored mene kad bi mi stavila toplomer u
usta, skoro da nije bilo načina da nađem radijator ili sijalicu da bih pogurao
živu u toplomeru a da pritom ne dobijem batine. Međutim, kad bih ostao kod
kuće zbog bolesti – bio bih u svom krevetu, a radio bi bio tik uz mene.
Jutarnji klub, Helen Trent, Ručak kod Sardija, Kraljica na jedan dan,
Lorenco Džons i njegova žena Bela, i da, Andre Baruh jeste bio oženjen s Bi
Vejn. Napokon, kasno popodne, Hop Harigan, Tom Miks, Kapetan Ponoć; i
kasnije uveče Čovek s odgovorima, Beba Snuks, Usamljeni jahač. Obroci u
krevetu. Moj tata je dolazio kući s posla s deset novih stripova koji su
koštali jedan dolar. Radio je igrao veliku ulogu u svačijem životu u to vreme
i, sad kad se osvrnem na taj period, zanimljivo mi je to što se mom ocu,
kavgadžiji kakav je bio, više sviđao humoristički program pa tako nikad nije
propuštao Džeka Benija ili Čarlija Makartija, ili kasnije Gruča. Pre bih se
kladio na Lovce na gangstere ili Dejvida Hardinga, Kontrašpijuna, ali ne, on
je slušao Rajlijev život i Fiber Makgi i Moli.
Sve te emisije sam upijao ali naš porodični lekar mi nije dozvoljavao da
slušam Privatne odaje niti bilo šta što je bilo previše strašno. Dr Koen je
savetovao moju majku da mi nikako ne dozvoli da gledam filmove o
Frankenštajnu i Drakuli jer sam bio napeto dete koje bi imalo noćne more.
Moja majka je sve savete o odgajanju dece dobijala od lokalnog doktora koji
mi je slušao srce stetoskopom, lupkao me po grudima, kuckao mi koleno
gumenim čekićem, slušao mamine priče o tome kako sam loše dete,
podvrgavao me psihoanalizi, prepisivao mi sirup za kašalj i meleme od
slačice – i sve to uz pogodnosti koje omogućavaju kućne posete po ceni od
dva dolara. Njegove dijagnoze su za moju majku bile kao da ih je postavio
Ibn Sina lično. Ona je tražila savete o fizičkom i mentalnom zdravlju od
svakog lekara i od svake osobe koja je imala makar i beznačajnu vezu sa
svetom medicine. Često je tražila savete od lokalnog zubara iznad pekare i to
ne samo o kutnjacima i desnima. Takođe i od lokalnog apotekara. Ako ste
znali da popunite recept ili ste prodavali flastere za kurje oči, ona bi vam
dozvolila da radite operaciju na mozgu. A ako ste bili pravi lekar, bili ste
Bog. Ime lekara izgovarala je s istim poštovanjem koje se ukazivalo rabinu.
Dakle, voleo sam da budem bolestan i da se baškarim u svom krevetu uz
radio, stripove i pileću supu. Ovde bi trebalo da pribeležim da je za moju
spontanu radost što bih dobio temperaturu 38,5 delimično zaslužno nešto što
sam već pomenuo; škola mi se gadila, mrzeo sam je i prezirao. U P.S. 99, sa
svim glupavim, pristrasnim, zaostalim nastavnicima nije bilo ničega zbog
čega bi zaslužila pohvalu. Govorim o početku četrdesetih godina prošlog
veka. Posle rata došlo je nekoliko boljih nastavnika. Objasniću vam to na fin
način. Nastavu su držale plavokose Irkinje poput onih koje bi direktor
kastinga zamislio za ulogu strogih časnih sestara sklonih zlostavljanju.
Gospođica Rejd, pomoćnica direktora, vukla me je uz stepenice za uvo, da
Bog da trunula u „zimlji“. Tako je ona to izgovarala dok sam ja cvilio – „Crv
je dobar za zimlju.“ Kaže se zemlju, svinjo, htedoh da je ispravim i nabijem
je lopatom pod tu istu zemlju.
Ono malo muškaraca što ih je bilo u nastavi bili su opušteniji,
slobodoumni Jevreji. Jedan od najboljih dobio je otkaz zbog svojih previše
slobodoumnih ideja. Za nešto što se zvalo Pevanje – svako odeljenje bi
izabralo neku pesmu i otpevalo je uz koreografiju u svečanoj sali – on je
izabrao numeru s početka dvadesetog veka koja se zvala „Boops-a-Daisy“ i
u kojoj su išle prvo „ruke“ (igrači bi se dodirnuli rukama), pa „kolena“
(igrači bi pljesnuli kolena) i „Boops-a-Daisy“ (parovi okrenu jedno drugom
leđa i udare se zadnjicama). Pa, te kokoške su stajale zaprepašćene kao da je
na sceni organizovao redaljku. To nije bilo ono uobičajeno beživotno
izvođenje pesama „You’re a Grand Old Flag“ ili „Bicycle Built for Two“.
Tim frigidnim antisemitima to je mirisalo na razvratnost. Danas bi to Policija
za pristojno ponašanje zvala „neprikladno ophođenje“. Suvišno je reći da je
taj grešni pedagog Jevrejin šutnut iz škole prvom prilikom. Činjenica da je
prethodno izrazio političku naklonost ka levici nije omekšala gospođicu
Flečer, direktorku, kao ni njene odvratne ulizice.
Međutim, problem nije bio samo klan nastavnika. Sve propisane
aktivnosti su takođe bile osmišljene tako da niko nikad ništa ne nauči. Morao
si da dođeš na vreme u školu i staneš u vrstu u suterenu ili dvorištu ako su
vremenske prilike to dozvoljavale. Stajao si u vrsti i nisi smeo da pričaš –
kakve su to gluposti? Marširao si do učionice. Morao si da sediš tako da ti
„stopala celom površinom budu na podu, gledao si pravo“, bez ikakve priče,
šale, slanja porukica, ničeg što bi imalo olakšalo napaćen ljudski život. Učio
si napamet s tim da tako nikad ništa nisi naučio. Jednom nedeljno imali smo
skup svih đaka. Prvo smo izgovarali Zakletvu zastavi SAD s rukom na srcu.
Hteli su da budu sigurni da se nećemo prikloniti silama Osovine. Zatim
nekakva usrana molitva. Nikad uslišena, niti jedna. Čak ni ono – javiću ti se
u vezi s tim. Bog ne progovara, imao sam običaj da kažem; e sad, kad bismo
samo mogli nastavnike da nateramo da ućute.
Zatim bi pustili muziku. Jesu li mogli da izaberu išta dosadnije? Na
radiju su se toliko često vrteli Kol Porter, Rodžers i Hart; bilo je toliko lepih
Geršvinovih melodija. Lepih pesama dopadljivog ritma. „Anything Goes“,
„Lady Be Good“, „Mountain Greenery“; toliko mnogo pesama uz koje je
moglo da ti bude lepo, da naučiš da stvarno uživaš u muzici. Ali ne –
odeljenje prvo mora da recituje „Na poljima Flandrije makovi cvetaju…“,13
pretpostavljam da bi nas oraspoložili. Potom bismo pevali „Recesijsku
himnu“ ili „Ostaj sa mnom“. U tom trenutku pomislio sam da bi me poslali
kući kad bih možda isfolirao epileptičan napad. Jednostavno sam hteo da se
sklonim odatle. Pustite me da stavim toplomer na radijator ili da se izvučem
iz škole i odem na Menhetn, potrošim neku lovu u Makginisu i odem da
gledam Ester Vilijams kako pliva leđno južno od granice. Još uvek se grozim
dok se prisećam kako smo stajali u vrsti u suterenu, prinuđeni da budemo
unutra zbog kiše ili snega; kako su nam zaudarali vuneni džemperi natopljeni
vodom i kako bi me uhvatili u nekom bezazlenom prestupu – šaputao bih
nešto drugu ili bih ukrao poljubac u svlačionici pa je majka morala da mi
dođe u školu.
„On stalno flertuje s devojčicama“, rekla je mojoj majci jedna od onih
beživotnih danguba. Da, sviđale su mi se devojčice. Šta to treba da mi se
sviđa – tablice množenja? Treba li da mi se sviđa vaše beskrajno dosadno
blebetanje o prvom Danu zahvalnosti? Treba li da mi se sviđa udaranje
sunđera o sunđer da bi se iz njih istresla sva prašina od krede? Povlastica
oko koje su se otimala neka lenja deca. Ne, meni su se sviđale devojčice.
Čak ni u vrtiću me nije zanimalo da pevam „Do You Know the Muffin Man“
niti da igram muzičke stolice. Želeo sam da s Barbarom Vestlejk odem
metroom na Menhetn, odvedem je u svoj penthaus na Petoj aveniji, pijem
suvi martini (šta god to „suvi“ značilo), izađem s njom na terasu i poljubim
je na mesečini. Razumljivo je da se ta ideja nije nikako sviđala ni
nastavnicima u P.S. 99, ni mojoj majci, pa čak ni Barbari Vestlejk koja je
imala šest godina, nije gotivila suvi martini i histerično je plakala kad
ukokaju Bambijevu majku. Zato, bez obzira na to koliko sam često predlagao
Astor bar, nisam mogao da se uroljam. Imajte u vidu da sam ja samo imao
priču. Bio sam svestan svega – nisam mogao sam da se uputim na Menhetn i
pronađem Astor bar gde me ne bi pustili da uđem ili mi ne bi dali da pijem
ništa jače od frapea. Da ne spominjem da bih teško mogao da skupim pet
centi za kartu za metro a kamoli deset kad bih poveo i žensku sa sobom.
Moju majku su toliko puta zvali da dođe u školu da su je svi poznavali.
Sva deca su joj se javljala na ulici čak i kasnije kad su odrasla i poženila se
ili poudavala. Bila im je poznata po onoj odvratnoj proceduri kad bismo na
času učili neku beskorisnu stvar poput, „tačna reč za broj nula je ništica“.
(Meni sasvim odgovara nula.) U međuvremenu se otvaraju vrata i tamo stoji
moja majka. Čas se prekida na pet minuta dok ona babetina s tirkiznom
kosom govori mojoj majci u hodniku kako joj je sin nepopravljiv i kako sam
Džudi Dors bacio ljubavno pismo u kojem je zovem na koktel. „S njim nešto
nije u redu“, kaže moja majka koja odmah staje na stranu svakog ko me mrzi.
Da, sa mnom nešto nije bilo u redu. Sviđale su mi se devojčice. Sviđalo mi
se sve u vezi s njima. Uživao sam u njihovom društvu, sviđao mi se zvuk
njihovog smeha, sviđalo mi se kako su građene i želeo sam da s njima odem
u klub Stork14 a ne u kabinet za tehničko dok lokalni primitivci prave
iskrivljeni stalak za kravate.
 Neki nastavnici su za kaznu zadržavali decu u školi posle nastave i uvek
su to bili Jevreji. Zašto? Zato što smo mi lukavi mali zelenaši i kad bi nas
zadržali posle nastave, zakasnili bismo i ne bismo mogli da odemo u
jevrejsku školu. E sad, oni nisu imali pojma da je ta kazna za mene, ako
mogu da se poslužim izrazom na jidišu, bila micva. Jevrejsku školu sam
mrzeo koliko i državnu i odmah ću vam reći zašto. Kao prvo, nikad nisam
verovao u sve te religiozne stvari. Smatrao sam da je to jedna velika
prevara. Čak nisam ni verovao da Bog postoji; i da postoji, bio sam uveren
da on ne bi bio naklonjen Jevrejima. Obožavao sam svinjetinu. Mrzeo sam
brade. Za moj ukus, hebrejski jezik je imao isuviše grleni prizvuk. Uz to,
pisao se unatraške. Kome je to bilo potrebno? Imao sam dovoljno problema
u školi gde se pisalo sleva nadesno. I zašto bih postio za iskupljenje
grehova? Koje sam ja to grehove imao? Što sam poljubio Barbaru Vestlejk
umesto da sam ostavio kaput na vešalicu? Što sam dedi uvalio bezvredni
novčić? Ja kažem, Bože, pomiri se s tim jer ima mnogo gorih stvari. Nacisti
nas stavljaju u peći. Prvo se pozabavi time. Međutim, kao što sam pomenuo,
ja nisam verovao u Boga. I, zašto su žene u sinagogi morale da sede na
galeriji? One su bile lepše i pametnije od muškaraca. Oni dlakavi fanatici
koji su se uvijali u molitvene šalove u prizemlju, klimali glavom gore-dole
kao lutke, ljubili rese i ulizivali se nekom zamišljenom autoritetu koji ih je,
ako i jeste postojao, uprkos svim njihovim molitvama i dodvoravanju,
nagrađivao dijabetesom i gorušicom.
To nije bilo vredno mog vremena a moje vreme je bilo krajnje
problematično. Jedva sam čekao zvono u tri sata koje će me osloboditi
državne škole i umesto da sam tada mogao da izađem na ulicu, u školsko
dvorište i igram se – ma ne, morao sam da se odreknem toga i odem u
jevrejsku školu gde smo čitali reči, koje nam inače nikad nisu objasnili šta
znače, i učili o tome kako su Jevreji imali neki poseban dogovor s Bogom ali
nažalost nisu imali ništa napismeno. Ipak, išao sam tamo. Pritisak roditelja,
moj džeparac, pretnje da neću moći da slušam radio, da ne spominjem da
sam dobijao batine. Majka bi me svakog dana udarila barem jedanput. U to
vreme batine su bile imperativ mada je otac pribegao tome samo jednom kad
sam mu rekao da odjebe, posle čega je svoje neodobravanje ispoljio nežnom
ćuškom po mom licu od koje mi je pred očima zaigrala aurora borealis.
Međutim, majka me je lemala svaki dan u stilu onog starog vica Sema
Levensona – „Možda ne znam šta si uradio da to zaslužiš, ali jesi zaslužio.“
Tako sam ja konačno proslavio bar micvu pa sam morao da pohađam
posebne časove o bar micvi i pevam na hebrejskom – i samo da vam kažem,
kao što kažu u Starom zavetu, bilo je mnogo plača i škrgutanja zuba.
Majka je bila ta koja je poštovala sve običaje. Zbog nje smo imali košer
domaćinstvo. Strogo se pridržavala pravila ishrane koja su zabranjivala
svinjetinu, slaninu, šunku, jastoga i brojne ukusne poslastice dostupne
srećnim nevernicima. Da bi zadovoljio majku, tata je folirao da poštuje
pravila ali nije mogao da sakrije žudnju za ukusnim zabranjenim voćem pa je
halapljivo jeo svinjetinu i školjke kao Asirci koji su naleteli na krdo
ovaca.15 Tako sam ponekad u restoranu imao priliku da probam neko jelo
kojeg se Jahve, kako su ga prijatelji zvali, nije odrekao. Sećam se kakva je to
gozba za mene bila kad me je otac po prvi put odveo u Landi, legendarni
riblji restoran u Bruklinu gde sam mogao sit da se najedem dagnji, ostriga i
škampi, uveren da tog dana Boga nema u blizini zaliva Šipshed. U Landiju
sam prvi put dobio posudu za pranje ruku. Nikad me ranije nešto nije toliko
iznenadilo kao posuda za pranje ruku i bio sam potpuno oduševljen kad sam
je isprobao. Kao da imate sopstveni bazen. To me je toliko zadivilo da sam,
dve godine kasnije kad me je tetka tamo odvela na morske plodove, samo
mislio na to kako tu imaju posudu za pranje ruku. Zato sam, pošto smo
naručili školjke i uz njih dobili supu u kojoj su se kuvale, bio ubeđen da je to
posuda za pranje ruku. Silno uzbuđen, bio sam toliko samouveren da sam
potpuno odagnao sumnjičavost zbunjene teta En pa smo nas dvoje sedeli i
ispirali ruke u supi od školjki. Tek kad su nam na kraju večere doneli prave
posude za pranje ruku, tetka je shvatila da je bila u pravu pa sam dobio nekih
možda dvanaest do četrnaest nežnih udaraca u glavu njenom tašnom.
Okej, dakle još uvek sam dečak koji voli filmove, voli žene, voli sport,
mrzi školu, čezne za suvim martinijem. Iako priznajem da sam loš učenik,
uvek sam bio raspoložen za pisanje. Naučio sam da pišem pre nego što sam
naučio da čitam. Čitanje sam naučio tek u prvom razredu ali dok sam išao u
vrtić, kod kuće sam pisao – to jest, izmišljao priče. Pisao a da pritom nisam
umeo da to i zapišem. Usmeno predanje. Kao balade. Dok Beovulf i Lord
Randal karakteriše nasilje, moje priče su se odvijale na otmenim večernjim
zabavama i nagoveštavale budućnost neukaljanu niti jednim danom poštenog
rada.
Jedno vreme sam sanjao da postanem naučnik pa sam dobio mikroskop.
Tu plemenitu ambiciju sam prevazišao zaveden načinom života koji sam
zavoleo zahvaljujući MGM-u. Slatke devojčice s odličnim ocenama i lepim
rukopisom odbijale su me jedna za drugom. „O, Bože, ne. Majka me nikad ne
bi pustila na sastanak.“ „Metroom u Njujork? Ne daju mi.“ A kasnije,
„izvini, ne izlazim s dečacima koji su moje godište.“
U svakom slučaju, došao je bar micvah. Danas postoje tematske proslave
bar micvaha: Ratovi zvezda, Kralj Artur, Divlji Zapad. Moja tema je bila
drama Maksima Gorkog Na dnu. Moja proslava zrelosti ne održava se ni na
kakvom raskošnom mestu već u našoj kući blizu železničke pruge. Teče i
ostali muškarci dobrog zdravlja koji puše dve pakle dnevno bez obzira na
istoriju teških infarkta i šlogova, namiguju mi i samozadovoljno se rukuju sa
mnom dok u ruci drže novčanice od deset dolara. Jaka stvar. Kao da me
zasipaju hiljadarkama. Moje tetke, rođake, Rita, njena starija sestra Filis –
bolničarka, poštovana kao svetica zbog svoje profesije kao Eva Kiri, Fil
Vaserman i naravno onaj drugi Fil Vaserman. Fil (onaj pravi) veoma je
zabavan lik koji radi kao predstavnik za štampu. Nekoliko godina kasnije,
kad sam počeo da pišem svoje prve viceve, doneo sam ih njemu i on me je
posavetovao da ih pošaljem raznim novinskim kućama na Brodveju koje su
najčešće objavljivale štosove o poznatim ličnostima. Ja sam ga tada
poslušao i zahvaljujući mojim bednim dosetkama preda mnom se otvorio
jedan potpuno novi svet.
Međutim, u trinaestoj godini sam i dalje bio nepodnošljiv omladinac,
pametnjaković koji prosipa pošalice sa sve boljim osećajem za šou-biznis.
Kad već pominjem šou-biznis, opisaću vam kakva je zabava usledila na toj
maloj Aškenazi luau,16 na kojoj mladi Jevrejin treba da postane muškarac –
mada sam ja ostao miš. U to vreme moj otac je bio konobar – jedno od
njegovih bezbrojnih zanimanja – i uvalio se u neku šemu od koje je trebalo
zagarantovano da se obogati i to prodajom „bisernih ogrlica u ukrasnom
pakovanju“ putem pošte, s tim da za taj poduhvat nije mogao da nađe nikog
ko bi kupio makar jedan biser pa nam je kuća mesecima bila zatrpana
bisernim ogrlicama u ukrasnom pakovanju. Zaliha se na kraju rešio za oko
petnaest centi po svakom uloženom dolaru. Međutim, sada je bio konobar u
Semijevom kabareu Baueri17 gde je dirinčio svake noći od šest po podne do
pet ujutru.
Semijev kabare je bio lokal iz „veselih devedesetih“ u ulici Baueri, sa
sve piljevinom po podu gde su rasne ženske nalik na Sofi Taker pevale
popularne pesme s kraja veka u izazovnim haljinama i velikim šeširima.
Mejbel Sidni je bila jedna od tih sisatih pevačica, sestra glumice Silvije
Sidni, a brat joj je bio Džordž Sidni, uspešan holivudski režiser. Nisam imao
pojma o Mejbelinom poreklu, samo sam znao da, među brojnim starim
hitovima, iz sveg glasa ume da zapeva „Who’s Sorry Now“ i „You Tell Me
Your Dream“. Kao čin dobre volje prema mom ocu, ona je došla na moj
trinaesti rođendan i unela malo živosti u događaj koji se inače ne bi
razlikovao od opela mom teči Ejbu u kapeli Riversajd. Tih godina naša
porodica je uvek imala koristi od očevog posla u Baueriju budući da su
tamošnje pijanice zaposedale sve ulice, barove i jeftine hotele ispod Ela.18
Primer: Trebalo je da krečimo kuću. Među svim tim silnim pijanicama bilo
je svakakvih zanimanja – od stolara do arheologa, od brokera do pomoraca u
trgovačkoj mornarici, od glumaca do molera. Ljudi čiji su se snovi ugasili i
koji su sada bili beznadežni alkoholičari. Te jadne duše htele su samo da
zarade za jedno piće. I tako bi grupa alkosa s četkama za jeftine pare
promenila izgled naše kuće – ako bi se uopšte i pojavili. Možda bi malo
odužili rad zbog nekog pijančenja koje bi ih omelo ali na kraju bi se sve
završilo, uz božju pomoć. Mama ih je uvek dobro hranila ali su uvek morali
da piju iz posebnih čaša namenjenih za strance za koje verujem da ih je posle
upotrebe otpremila na Maršalska ostrva gde je naša država odlagala toksični
otpad.
Još jedna prednost rada među tim silnim jadnim alkosima iz Bauerija
bila je ta da su većina njih bili lopovi. Njihov jasan cilj bio je novac kojim
će kupiti još jedan viski pa tako ukoliko bi neko ostavio nešto za sobom, to
bi nestalo za tren oka. Džon Bananas, kako su ih ponekad zvali, ušao bi u
neki bar poput onog gde je radio moj otac ili bi prišli ocu na ulici i ponudili
mu ukradenu robu: kaput, magnetofon, kesu šnicli. Lopov je zauzvrat tražio
samo dovoljno novca za jedno piće. Uvek otvoren za predloge, otac bi
pristao. Tako smo nabavili pisaću mašinu Andervud za dolar i po,
multipraktik i bundu za majku – da pomenem samo nekoliko super stvari.
Svoj prvi kratak vic otkucao sam na ukradenoj pisaćoj mašini a prvi šejk
sam napravio u maznutom Hamilton Bič blenderu. I tako je Mejbel Sidni
malo oživela moj bar micvah prodornom izvedbom pesme „My Man“ za
šarenoliku grupicu neurednih Jevreja.
Među svim ostalim dragocenostima, na navedenoj proslavi dobio sam i
knjigu o mađioničarskim trikovima. Knjiga je sadržala fotografije zanimljive
opreme, kineskih kutija, kaveza za pticu koja nestaje, kugli za bilijar i
svilenih maramica, giljotine i bezbroj drugih rekvizita, i tako u meni
podstakla interesovanje koje je preraslo u opsesiju pa sam uskoro sve svoje
slobodno vreme vežbao i, kao Džon Bananas, svaki izmoljeni, pozajmljeni
ili ukradeni peni trošio ne na burbon već na mađioničarske trikove. Imao sam
svu standardnu opremu: karike koje se spajaju, šolje i loptice, crvenu plišanu
torbu u kojoj predmeti nestaju, flaše koje se teleportuju pomoću valjkastih
kutija – sve fenomenalne trikove za koje ne znate kako se zovu ali ste uživali
u njima mnogo puta. „Škrtičin san“ vama ne znači ništa ali ja sam umeo da
skupljam novčiće iz vazduha i bacam ih u kanticu. S vremenom sam sazreo
pa mi svetlucavi rekviziti ukrašeni štrasom i kićankama, i škrinje s duplim
dnom nisu više imali istu draž.
Počeo sam da uviđam da vrednost zapravo nose knjige o mađioničarskim
trikovima i one su bile među prvima, ako ne i zaista prve, koje sam pročitao.
Shvatio sam da kupovina nekog rekvizita koji bi svako mogao da nabavi i
nauči da izvede trik s njim nije vredna mog vremena kao ni novca za užinu
koji sam štedeo odlazeći gladan u školu. Prava stvar bila je naučiti tajne
spretnih ruku iz knjiga i uvežbavati, beskrajno uvežbavati, skrivanje novčića
u ruci, krađu karte s dna špila, presecanje i spajanje kanapa i izvođenje
trikova sa svilenim maramicama, kuglama za bilijar i cigaretama. To sam i
vežbao – spretnost prstiju. Mislio sam da sam postao prilično vešt ali
zastane mi dah kad danas vidim koliko su ljudi spretni s rukama. Predano
vežbajući koliko i Jaša Hajfec ili Glen Guld, mnogi umetnici su jednako kao
i njih dvojica predani toj zahtevnoj, egzotičnoj umetnosti. Ja ipak nisam
jedan od njih i ovo je priča o meni, pa da nastavim.
U vreme kad sam postao zainteresovan za mađioničarstvo i zavisnik od
filmova koji je žudeo da živi na Petoj aveniji, pravi sebi koktele i bude u
šaljivoj vezi s nekom lepoticom koju je na zajam dobio od Paramaunta i s
kojom bi živeo u svom penthausu, desio se još jedan apokaliptični događaj.
Nekoliko godina pre toga, u svojoj jedanaestoj godini, imao sam običaj da se
metroom odvezem do svog omiljenog grada preko reke i potrošim džeparac
na dan na Menhetnu. To je bilo nezamislivo za dete mojih godina ali ja sam
imao mnogo slobode jer inače moje roditelje nije bilo briga hoće li me neko
kidnapovati. Pošto nikad nisam uspeo da nagovorim neku devojčicu da pođe
sa mnom, ponekad bi mi se pridružio moj drug Endru. Takođe malo napaljen
na šou-biznis, Endru je bio lepuškast dečak čiji su roditelji imali nešto love i
razmazili ga mnogo više nego što su mene moji, toliko da je na kraju iskočio
kroz prozor u svojim dvadesetim godinama kad mu se pravi život nasmešio.
Jadni Endru. Tražio je izlaz u narkoticima a onda se desio otvoren prozor u
bolnici. Međutim, ta dva prerano sazrela sanjara povremeno bi odlazila do
Tajms skvera, šetala se okolo, gledala neki film, pojela nešto u Rotu ili
Makginisu, obilazila grad dok ne bi istrošila sav novac. Obožavao sam da
šetam po Park aveniji i Petoj aveniji sve do Central parka. Odrastao sam
bežeći na Menhetn iz holivudskih filmova.
Pošto jedne takve subote nismo mogli da nađemo film koji smo hteli da
gledamo, gledajući po novinama za oko nam je zapao bioskop Fletbuš na
aveniji Fletbuš u Bruklinu. Tamo se davala neka jeftina komedija braće Ric
ili Olsena i Džonsona. Metroom smo se vratili u Bruklin, pronašli bioskop
Fletbuš na ćošku avenija Fletbuš i Čerč, i otkrili da se tamo pored
prikazivanja filmova uživo izvodi i pet vodviljskih tačaka. Kad se film
završio, razmakli su zavese i na sceni se našao kompletan orkestar – Al
Gudman s bubnjarem Vilijem Krigerom. Zatim sam gledao pet vodviljskih
tačaka: pevačica, step igrač, akrobate, još jedna pevačica i komičar.
Raspametio sam se. Oduševio me je svaki sekund nastupa tih drugorazrednih
umetnika koji su pevušili svoju verziju „Sorenta“ ili stepovali uz „Čaj za
dvoje“. Te otrcane šale i besprekorne imitacije Kegnija i Gejbla, Binga
Krozbija i Bet Dejvis. Vodvilj me je toliko očarao da sam se tamo godinama
vraćao svakog vikenda ne propuštajući nijednu subotu sve dok se bioskop
nije zatvorio i ponovo otvorio kao ozbiljna kuća s predstavom Three Men on
a Horse.19 Najviše sam voleo komičare pa sam sa sobom nosio olovku,
zapisivao njihove tačke na iscepanom papiru iz kutije bombona i uskoro
umeo da izvedem svaku tačku, svaku imitaciju svake holivudske zvezde. Bio
sam siguran da ću jednog dana postati izvođač nečega između komedije i
mađioničarskih trikova.
Do moje četrnaeste godine desilo se ovo i evo kako: svoj debi na sceni
imao sam u lokalnom društvenom klubu. Jedan fini čovek po imenu Ejb Stern
me je angažovao bez ikakve audicije iz čiste velikodušnosti i platio mi dva
dolara, što je verovatno bio pošten honorar imajući u vidu koliki mu je
budžet bio na raspolaganju. Izveo sam nekoliko dosadnih mađioničarskih
trikova uz pomoć svoje sestre. Njen zadatak je bio da sedi u publici i vikne,
„videla sam kako je stavio jaje ispod pazuha!“ Naravno, isfolirao sam da
sam ga tamo stavio. Publika je reagovala kao rulja spremna na linč i tražila
da podignem ruku da bi me uhvatili kako krijem jaje i tako me osramotili ali
ono je bilo na nekom drugom mestu. Tada sam podigao ruku i pokazao da tu
nema ničeg. Jaje je nestalo u mađioničarskoj torbi. Izveo sam još nekoliko
trikova uzbudljivih kao taj s jajetom i torbom i, dok su se gledaoci borili s
napadom narkolepsije, ja sam izašao i nadao se da sam vlasniku pošteno
odradio ona dva dolara. Takođe se sećam audicije za dečju TV emisiju
Magic Clown20 koja se prikazivala nedeljom pre podne. Za audiciju sam
izabrao trik s flašama od viskija. Suvišno je i reći da me nisu angažovali.
Međutim, kad god sam publici nametao svoje katastrofalno umeće spontano
trtljajući, hodao po sceni i nervozno naklapao, primetio sam da se publika
razilazi. Kasnije mi nikad nije palo na pamet da imam nekog potencijala kao
komičar već sam samo mislio kako sam propali mađioničar. Da svi ti sati
koje sam proveo vežbajući trikove pred ogledalom ne bi bili uzaludno
utrošeni, odlučio sam da iskoristim svoju veštinu s kartama da varam ljude,
uzimam im novac i, kako je rekao Maks Šulman – vrlo duhovit pisac koji je,
pored Mikija Spilejna, zaslužan za svako moje slučajno druženje s knjigom –
„Obogati se, spavaj do podne i jebe ti se za sve.“
U školi je najavljeno takmičenje talenata. Pomislio sam da bih mogao da
izvedem neke imitacije. Tad se to zvalo oponašanje. Ne znam kad su to
iznenada preimenovali u imitacije. Izveo sam Kegnija, Gejbla, Pitera Lorija.
Dok sam čekao svoj red na audiciji, gledao sam jednog dečaka kako izvodi
svoju tačku. On se prijavio na audiciju kao komičar ali ne s nekim vicevima
koje je pokupio iz Riders dajdžesta ili 1000 viceva. Nije počeo kao neki
dosadni, jadni nastavnici koji su svojom duhovitošću hteli da ostave utisak
na prisutne, „izgleda da su ta dva zubara…“ Ne, Džeri Epstajn je
profesionalno odradio svoju tačku s uvodnim komentarima, kratkim,
duhovitim vicevima i iskoristio je materijal iz ratnih i gangsterskih filmova.
Njegova tačka je bila pun pogodak. Posle časova prišao sam mu blizu
ogromne gomile snega na ulici u blizini P.S. 99. (Zaboravio sam da pomenem
da je tada bila zima s puno snega.) Popričali smo i odmah smo kliknuli, ne
samo zahvaljujući komediji već i bejzbolu. Kasnije smo trenirali u istom
omladinskom bejzbol klubu. On je bio dobar levoruki čuvar prve baze. Ja
sam bio čuvar druge baze.
To je još jedna zabluda o meni, pored one da sam intelektualac; pošto
sam nizak i nosim one naočare, ljudi misle da nisam mogao da budem neki
vajni sportista. Ali, nisu u pravu. Bio sam brz za medalju, kvalitetan igrač
bejzbola koji je maštao da od toga napravi karijeru ali ti planovi su isparili
čim sam iznenada dobio posao kao pisac viceva. Igrao sam košarku u
školskom dvorištu i mogao sam da uhvatim loptu za ragbi i bacim je
kilometar daleko. Ne očekujem da mi verujete na reč ali ako neko od vas
čitalaca ikad naleti na momke iz starog kraja, pitajte njih. Kad sretnem nekog
od njih, uvek pričaju o tome koliko sam bio vešt kao igrač bejzbola a, iz
nekog razloga, nikad o mojim filmovima. Mnogi će vam pričati i o mojoj
veštini za pokeraškim stolom. U tridesetim godinama igrao sam svake noći
otprilike od devet pa sve do izlaska sunca i zarađivao sam dovoljno da fino
živim i kupim Noldeov akvarel i Kokoškin crtež. Prestao sam samo zato što
je Dejvid Merik izjavio da je i on igrao ali da je jednog dana shvatio da tako
samo gubi vreme. To mi je zazvučalo poznato pa sam završio s tim.
Bejzbol sam takođe iznenada prestao da igram. U poznijim godinama i
dalje sam igrao softbol u Brodvejskoj ligi ali taj sport nikad nisam voleo.
Jednog dana, dok sam išao ka svom mestu na terenu, neki mlađi igrač mi se
obratio, „gospodine Alen, bez brige. Ako nešto ne budete mogli da uhvatite,
ja ću vam pomoći.“ Pogledao sam ga i pomislio, Je l’ ti to mene zezaš?
Mogu da stignem svaku loptu na terenu, dam autogram i onda je uhvatim.
Nekoliko trenutaka kasnije pored mene je proletela ravna lopta koju bih
ranije uhvatio i leđima okrenut. Skinuo sam rukavicu, izašao s terena,
zamolio da me zamene i nikad više nisam prišao palici, lopti i rukavici.
Poniženje je bilo toliko teško da me je sramota čak i dok ovo pišem.
Osramotio sam se i na ol star utakmici koju su slavne ličnosti igrale
protiv najboljih igrača bejzbola na stadionu Dodžer. Ja i grupa jadnih
glumaca – hteo sam da kažem da su sjajni glumci ali jadni igrači bejzbola –
između ostalih, igrali smo protiv Vilija Mejza, Vilija Makovija, Buga Pauela,
Džimija Pirsala, Roberta Klementea. Iz nekog razloga, kladioničari su ih
smatrali favoritima. Ja sam samo imao jedan udarac protiv Dona Drajsdejla i
on mi je uhvatio loptu u vazduhu. Ipak, istakao sam se jer sam uspeo da
uhvatio loptu Vilija Mejza. Godinu dana kasnije, kad sam naleteo na nekog
klinca s kim sam odrastao i igrao se, on mi je rekao, „gledao sam onu tvoju
softbol utakmicu na televiziji. Nisam mogao da verujem da nisi osvojio poen
protiv Drajsdejla.“ Da, trebalo je da držim noge malo bliže i dobro raspalim
lopticu i ne daj bože da se probudim u pola noći jer se prisetim utakmice, pa
se kajem, strašno mi je krivo, besan sam, mrzim samog sebe i mislim kako je
trebalo da osvojim taj poen protiv Drajsdejla. Treba mi još jedan udarac.
Sledeći put ću da približim noge. Svakako mogu da osvojim poen protiv tog
tipa. Ubrzava mi se disanje i sve mi se vrti pred očima. Bože, to je onaj dan
kad nisam nadigrao Drajsdejla – treba mi još jedan udarac – imam
osamdeset četiri godine – da li je sada kasno? Gde sam? Gde smo ono stali?
A – da – vraćamo se onoj gomili snega. Džeri mi kaže da ima starijeg
brata Sendija koji je pravi komičar u porodici. On je voditelj predstava na
koledžu i treba da ga upoznam. Tako smo mi otišli da se ja upoznam s
čovekom koji je u mojoj ranoj mladosti imao veliki uticaj na mene. Sendi
Epstajn sa Avenije J i koledža Dikinson. Kad je bio na sceni, izgledao je i
zvučao kao profesionalni stendap komičar. „Izvinite što malo kasnim, narode.
Upravo sam ustao iz bolesničke postelje. Moja devojka ima boginje.“ Iako to
nije bio Vajld niti Šo, njegov nastup je prilično ličio na ono što su radili
profesionalni komičari. Naučio me je nekoliko ustaljenih fazona i fora, i kad
sam završio osnovnu i krenuo u srednju školu Midvud, taj materijal sam
mogao da koristim jedino u učionicama, što je nastavnicima išlo na živce.
Moja majka je uskoro redovno počela da dolazi u školu, posramljena dok
sam direktoru pokušavao da objasnim šta sam hteo da kažem rečenicom:
„telo joj je bilo kao peščani sat a ja sam samo hteo da se igram u pesku.“ U
to vreme moralisanja je bilo na pretek i svuda je bilo Policije za pristojno
ponašanje. Ja sam veoma uspešno izvodio neke tačke u lokalnom jevrejskom
klubu i u trećem razredu sam već bio budući komičar, budući mađioničar,
budući igrač bejzbola ali sam na kraju ispao samo loš učenik. Bio sam
pametnjaković iz bioskopa koji je dobacivao fazone za vreme neke
uzbudljive ili romantične scene i zasmejavao svakog ko bi me čuo. Bilo je i
onih koji su me ućutkivali. Moj drug Džeri je kupio magnetofon i ponosno mi
ga je pokazao.
„Kakva je to muzika?“, upitao sam.
„To je džez koncert koji sam snimio s radija“, odgovorio je. Bina Teda
Husinga.21
„Super je“, odgovorio sam bacajući knjige u pravcu kante za đubre.
„Koncert u Francuskoj.“
„Ko je to?“
„Sidni Beše.“
„Ko je on?“
„Sopran saksofonista iz Nju Orleansa.“
Tada sam prvi put čuo džez iz Nju Orleansa. Zašto me je toliko oduševio
nikad neću znati. Ja, Jevrejin iz Bruklina koji nikad nije bio nigde van
Njujorka i imao takoreći ukus kosmopolite, izuzetno sam cenio Geršvina,
Portera, Kerna, prefinjene popularne kompozitore, a opet ti Afroamerikanci s
Dubokog juga s kojima nisam imao ništa zajedničko ubrzo su mi postali
opsesija pa sam tako uskoro bio budući komičar, budući mađioničar, budući
igrač bejzbola i budući afroamerički džez muzičar. Kupio sam sopran
saksofon i naučio da ga sviram; kupio sam klarinet i naučio da ga sviram.
Kupio sam Viktrolu.22 Za nju mi nisu bili potrebni časovi. Kupovao sam
ploče, knjige o nastanku džeza, životu Luisa Armstronga. Moja tri druga ‒
Džek, Džeri, Eliot ‒ i ja mora da smo bili čudan kvartet. Dok su sva ostala
deca bila zaokupljena tadašnjom pop komercijalnom muzikom, Pati Pejdž,
Frenki Lejn, Četiri asa, mi smo sedeli pored gramofona i iz sata u sat i iz
dana u dan puštali džez muziku.
Slušali smo razne vrste džeza ali omiljeni nam je bio primitivni džez Nju
Orleansa. Bank Džonson, Dželi Rol Morton, Luis Armstrong i naravno Sidni
Beše, koga sam obožavao i svirao po uzoru na njega (i ako vas moje sviranje
ne nasmeje, ništa neće). Sedeo sam sâm u svojoj sobi i svirao uz snimke
Bešea a kasnije i Džordža Luisa. To mi je bio još jedan idol; uz njega i
Džonija Dodsa, još jednog genijalnog klarinetistu, osećao sam da sam se
konačno pronašao. Toliko sam uživao u tome da sam odlučio da život
posvetim džezu. Nisam bio svestan da su Beše, Armstrong, Džordž Luis,
Džoni Dods, Dželi Rol Morton i Džimi Nun muzički geniji. Stil im je bio
primitivan ali u okvirima džeza Nju Orleansa, iz svake njihove odsvirane
note zračila je prava čarolija. Naivac kakav sam bio, nisam shvatao da u
sebi nemam takvu genijalnost, da sam uprkos svem svom entuzijazmu i
ljubavi prema muzici predodređen da budem samo beznačajna figura u
muzici koju će slušati i podnositi zahvaljujući mojoj filmskoj karijeri i ni
zbog čega što ima ikakve veze s džezom.
Ipak, vežbao sam i to još uvek radim. Vežbam svaki dan i to s takvom
posvećenošću da sam vežbao po zaleđenim plažama, u crkvama dok je moja
filmska ekipa postavljala rasvetu, u hotelskim sobama posle posla, u ponoć u
krevetu kad bih stavio ćebe preko glave da ne probudim ostale goste – i sve
to da bih bio siguran da sam savladao melodiju. Ipak, bez obzira na to koliko
dugo slušam muziku, čitam zanimljive priče iz života muzičara i duvam,
duvam, duvam u različite usnike i jezičke, stalno tragajući za kombinacijom
zahvaljujući kojoj ću bolje da zvučim, ja i dalje očajno sviram. Ostao sam na
nivou vikend tenisera naspram Federera i Nadala. Žao mi je što moram da
kažem ali jednostavno nemam to u sebi: sluh, ton, ritam, osećaj. Ipak, svirao
sam pred publikom u klubovima i na koncertnim binama, u operama širom
Evrope, pred velikim auditorijumom u Americi. Svirao sam na paradama u
Nju Orleansu i tamošnjim barovima, na festivalu Džez heritidž i u
Prezervejšen holu, sve to zato što mogu da se okoristim o svoju filmsku
karijeru. Pre mnogo godina, Dotson Rejder, jedan duhoviti čovek, pitao me
je dok smo večerali, „zar te nimalo nije sram?“
Između ljubavi prema muzici i sopstvenih ograničenja kao izvođača, ako
hoću da sviram, tu nema mesta sramoti. Pokušao sam da mu objasnim da sam
ranije svirao samo kod kuće s još nekoliko muzičara. Svirali smo iz
zadovoljstva, kao partija pokera jednom nedeljno. Oni su zatim predložili da
sviramo u nekom baru ili restoranu – tamo gde bi bilo i malo publike. Za
mnom su bile godine svirki po noćnim klubovima pa nisam čeznuo za
dodatnom publikom ali oni jesu i tako sam pristao. Počeli smo po nekim
manjim, prljavim mestima i posle nekoliko decenija završili kao redovni
izvođači u hotelu Karlajl na Menhetnu; koncertne dvorane po Evropi su nam
uvek bile rasprodate unapred a publika brojala čak osam hiljada ljudi koji su
nas slušali na kiši. Dakle, eto mene – dečko iz Bruklina, opčinjen sam
džezom i mučim se s klarinetom. Nazovem ja tako velikog džez muzičara,
Džina Sedrika, klarinetistu koji je svirao s Fetsom Volerom, i kažem, „ja sam
onaj dečak koji svake nedelje sedi za stolom u prvom redu i sluša vaše
koncerte s bendom Konrada Dženisa. Da li biste mi možda pomogli oko
klarineta? Očekujući da će me odbiti, čujem ga kako kaže da će morati da mi
naplati dva dolara. I tako on za sitne pare dolazi svake nedelje iz Harlema u
Fletbuš i, pošto ne znam da čitam note, on uzme svoj instrument, odsvira
frazu i kaže, „ponovi to.“
Ja pokušavam, sviram ali pošto nemam sluha niti traga od talenta, ne
uspevam. Strpljivo, nedelju za nedeljom, on radi sa mnom i ja se popravljam
– ali uvek u okvirima etikete „bez prirodnog dara“. Postali smo odlični
prijatelji i sve do svoje smrti ostao je moj izvor ohrabrenja, mada biste ga
možda nazvali saučesnikom ako me čujete kako sviram.
Budući da sam godinama svirao samo uz ploče, u periodu kad sam kao
komičar radio u klubu Hangri aj u San Francisku dobio sam podsticaj da
sviram s drugima. U pauzi između nastupa peške sam odlazio do obližnjeg
lokala Ertkvejk Makgun, gde je frontmen benda bio Terk Marfi, veliki džez
trombonista. Svake večeri sam sedeo napolju i slušao ih sve dok mi jedan tip
iz benda nije predložio, „zašto ne uđeš unutra da nas slušaš?“ Stidljivi
nesretnik, obožavalac džeza, kako sam sebe tada video, odgovorio je, „ma u
redu je, dobro mi je u ovoj uličici, naslonim se na izlazna vrata i pokušavam
da ukradem mrvicu zadovoljstva od muzike koja se čuje“. Međutim, Terk
nije prihvatio moje objašnjenje. Ja sam bio glavni komičar u Hangri aju i on
je insistirao da uđem i uživam u svirci.
Poslušao sam ga i počeli smo da pričamo. Video je da znam mnogo o
džezu i pomenuo sam da sviram klarinet. Ne znajući u šta se upušta,
insistirao je da donesem svoj instrument i budem njihov gost. Posle dugog
navaljivanja, nastupio sam jedne večeri i moram reći da sam znao sve
pesme. Terk je insistirao da dođem kad god poželim. Momci iz benda su bili
veoma ljubazni i podsticajni – krajnje diskretno bi zapušili uši dok sam
svirao. Pošto sam svirao s bendom Terka Marfija, po povratku u Njujork nije
mi više bilo uživanje da sviram sâm pa sam okupio nekoliko momaka i s
njima sam jednom nedeljno svirao kod kuće. Ostalo je istorija – ali isto je i s
Holokaustom.
Mnogo godina kasnije, prilikom Terkove posete Njujorku, pozvao sam ga
da bude gost mog benda u Majklovom pabu gde smo svirali. Tako je i bilo i
nisam odoleo da ne razmislim o ironiji sudbine da sam ja počeo tako što sam
s mnogo treme nastupio kao gost njegovog benda a da je sada, mnogo godina
kasnije, on gost mog benda i na moje iznenađenje ima tremu. Zatim sam se,
shvativši da ta sitna, besmislena ironija ne znači ništa, pozabavio drugim
temama. Danas, kad na sceni izvodim solo deonice, mogu samo da zamislim
da se negde ta dva sjajna džez muzičara, Džin Sedrik i Terk Marfi, okreću u
grobu.
Dakle, imam petnaestak godina, nekoliko potencijalnih zanimanja,
propalitet sam u školi i dok moji hormoni dostižu kritičan nivo, ja
započinjem svoj ljubavni život ili, kako bi ga neko nazvao, Teatar apsurda.
Plutajući po moru testosterona, bio sam željan seksa mada sam, da budem
precizniji, tražio tu kombinaciju senzualnosti Rite Hejvort, podrške i
odanosti Džun Alison i sarkastičnog humora Iv Arden. Takav spoj je inače
bilo teško naći bilo gde na planeti Zemlji a kamoli među lokalnim
petnaestogodišnjakinjama kojima se izlazak svodio na film, sok i odmah
kući, i koje su vadile ključ iz tašne šest blokova od svoje kuće iz straha da
neće biti spremne da otključaju vrata i astronomskom brzinom ulete unutra
pre nego što stignete da ih poljubite. Bilo je nekoliko super devojaka s
kojima sam izlazio, mada je tim jednostavnim, simpatičnim, pametnim,
načitanim, kulturnim, dražesno neurotičnim devojkama bilo nasmrt dosadno
pored smotanog mlakonje poput mene koji nije umeo da vodi razgovor ni o
čemu složenijem od serijala komedija „Put“ ili tehnike udaranja felš loptice.
Jedna devojka me je zamolila da je vodim da gleda film O. Henry’s Full
House.23 Jedini O. Henri kog sam znao bila je čokoladica. Druga je
pomenula U Svanovom kraju, ali ja sam bio isuviše zaokupljen imitiranjem
Miltona Berla i njegovog smešnog hoda na spoljnoj ivici stopala. Te devojke
su čitale i govorile francuski a jedna je bila u Evropi i videla
Mikelanđelovog Davida.
„Da“, odgovorio bih, nestrpljiv da pređem na neku temu koju poznajem,
„ali kad Kadlz Sakal mrdne vilicom…“ Bilo je nečeg posebnog u tim
devojkama; činjenica da su bile prirodno lepe, da su uvek nosile efektnu crnu
garderobu u kojoj su privlačno izgledale, kao i srebrne minđuše. Nisu bile
komercijalne. Zavodile su inteligencijom. Bile su politički liberalne. Pored
činjenice da je Linkoln oslobodio robove, moje poznavanje politike bilo je
mršavo. Pevušile su Brandenburške koncerte i pričalo se da su iskusne u
seksu mada to nisam nikad saznao pošto bi se izlasci često naglo prekidali
jer bi se neubedljivo prisetile da moraju na neki neodložan sastanak u
Holandsku Indiju ili da nahrane emua, svog kućnog ljubimca. Jednu
bombonicu sam na njenu molbu odveo u Grinič vilidž. Koliko se sećam,
odvukla me je na predstavu Magbet koju su izvodile tajlandske lutke. Srećom
sam se probudio pre nego što su spustili zavesu. Posle toga, uz prijatnu
čašicu pića i svetlost sveća euforično je razglabala o Česlavu Milošu i
razvratnoj dijalektici dok sam je ja svlačio u mislima. Zatim smo otišli do
nekog folklornog kluba gde je Džoš Vajt pevao o zatvorenicima okovanim u
lance i nekom tipu koji je „beležio imena prestupnika“, dok je pozadi neki
čovek iz FBI-ja stvarno beležio imena. Konačno smo stigli do njene kuće u
koju je uletela kao strela da bi izbegla moj iznenadni poljubac i zalupila mi
vrata pred nosom.
Uvek sam imao problema da budem ravnopravan sagovornik ali ko je
uopšte bio taj Stepski vuk? I da li sam se slagao sa Sidnijem Hukom o čemu?
Nikad je više nisam video i zato što sam se zaljubio u nju shvatio sam da
moram da nadoknadim gradivo; Stendal i Dostojevski su tada zamenili
Mačka Feliksa i Malu Lulu. Čitao sam. Nešto od toga mi se sviđalo, nešto
nije. Nisam bio svaštojed koji nije mogao da se zasiti književnosti. Čitanje je
uvek bilo konkurent sportu, filmovima, džezu, trikovima s kartama i
jednostavno nečitanju jer su mi slova delovala isuviše zbijena. Još uvek me
užasava surovi prored Čarobnog brega. Ipak, plašio sam se da me nikad neće
ceniti u društvu ako znam samo stvari poput toga ko davi sve one ljude u
Spiralnim stepenicama ili tekst pesme „Ragmop“. Čitao sam romanopisce,
pesnike, filozofe; mučio sam se s Foknerom i Kafkom, a još gore mi je bilo s
Eliotom i naravno Džojsom. Međutim, voleo sam Hemingveja i Kamija zato
što su bili jednostavni i probudili osećanja u meni ali Henrija Džejmsa nisam
uspeo do kraja da pročitam, koliko god da sam se trudio. Svideli su mi se
Melvil i poezija Emili Dikinson i izdvojio sam vreme da upoznam Jejtsov
život da bih mogao da uživam u njegovim pesmama. Ficdžerald mi je bio
tako-tako ali obožavao sam Tomasa Mana i Turgenjeva. Svidelo mi se
Crveno i crno, naročito kad se mladi junak iznova pita da li da načini prvi
korak i udvara se udatoj ženi. Ja sam napisao humorističku verziju te scene
za Brodvej u komadu Sviraj to ponovo, Seme, gde sam glumio s Dajen Kiton.
Čitao sam Č. Rajta Milsa i Crvenokosog24 a od Normana O. Brauna sam
saznao šta je polimorfna perverznost.
Pošto sam čitao nasumično, ostale su mi velike rupe u znanju ali sam
pored džeza slušao klasičnu muziku, sve češće odlazio u muzeje i obrazovao
se što sam bolje mogao, ni zbog kakve diplome niti kakve uzvišene ambicije,
već da ne bih ispao duduk pred ženama koje su mi se sviđale – mada sam u
skoro svakom pogledu ipak ostao duduk. I dan-danas, pesnike Tin Pen
Elija25 smatram svojim pesnicima i ništa me u Pustoj zemlji, kao ni kod
Paunda ili Odena, ne pokreće kao stih Kola Portera „Nisi vredna otkupa
špargle van sezone“.
Znam da su Idit Vorton, Henri Džejms i Ficdžerald pisali o Njujorku ali
grad koji sam najbolje prepoznao opisao je onaj sentimentalni irski libretista
na sportskim stranama, Džimi Kanon.26 Zapanjili biste se kad biste čuli šta
sve ne znam, šta nisam pročitao ili gledao. Na kraju krajeva, ja sam režiser,
pisac. Nikad nisam gledao Hamleta u pozorištu. Nikad nisam gledao Naš
grad, ni u jednoj verziji. Nikad nisam pročitao Uliksa, Don Kihota, Lolitu,
Kvaku 22, 1984, ništa od Virdžinije Vulf, E. M. Forstera, D. H. Lorensa.
Ništa ni od sestara Bronte niti od Dikensa. S druge strane, jedan sam od
retkih iz svoje generacije ko je pročitao roman Jozefa Gebelsa. Da, Gebels,
onaj ćopavi čepić koji je bio vođa Hitlerove propagande oprobao se u
pisanju pa je tako nastala novela Majkl. Zar vam se ne čini da se u glavnom
liku odražava sav očaj nervoznog ljubavnika u želji da mu devojka uzvrati
osećanja.
Što se tiče filmova, nikad nisam gledao Čaplinove filmove O desno rame
i Cirkus, kao ni Navigatora Bastera Kitona. Nikad nisam gledao nijednu
verziju filma Zvezda je rođena. Iako sam proveo bezbrojne subote u
bioskopu Midvud, nikad nisam gledao Kako je zelena bila moja dolina,
Orkanske visove, Damu s kamelijama, Sada, Putnika, Bena Hura i mnoge
druge. Oni voze noću, Nezvani gosti, Frankenštajnova nevesta – ni to nisam
gledao. Ne omalovažavam ta dela; u pitanju je moje neznanje i činjenica da
to što nosite naočare ne znači da ste načitani a kamoli intelektualac. To su
samo sitni primeri rupa u mom znanju. Do dana današnjeg nisam gledao
Gospodin Dids ide u grad niti Gospodin Smit ide u Vašington.
Kao i s knjigama, takođe sam odgledao izvestan broj filmova, naročito u
periodu odrastanja, a nagledao sam se i stranih filmova. Ipak, mislim da bi
vas iznenadio moj ukus. Primer: više volim Čaplina nego Kitona. To ne
nailazi na odobravanje većine kritičara i studenata filmske umetnosti ali meni
je on duhovitiji, mada je Kiton bio bolji režiser. Čaplin je duhovitiji i od
Harolda Lojda koji je maestralno izvodio fenomenalne vizuelne gegove ali
nikad mi nije prirastao za srce. Nikad nisam bio veliki obožavalac Ketrin
Hepbern. Iako je bila sjajna u Dugom putovanju u noć i Iznenada, prošlog
leta, njenim najboljim filmovima, ona mi često deluje vrlo izveštačeno. Njoj
je najviše ležalo plakanje, ali Ajrin Dan – nju sam obožavao. I Džin Artur.
Spenser Trejsi je uvek delovao tako ubedljivo osim u filmu Pet i Majk.
Nikad nisam bio veliki ljubitelj Lenija Brusa dok je moja generacija
ludela za njim. Ni na trenutak nisam pomislio da sam bolji komičar od njega,
ni blizu. Imam vrlo kritičko mišljenje o sebi kao stendap komičaru ali još
nisam stigao do tog perioda svog života. Samo sam izdvojio nekoliko ikona
koje meni za divno čudo nisu značile toliko koliko širokoj publici. Recimo,
ni Neki to vole vruće ni Silom dadilja meni uopšte nisu bili smešni. Ne sviđa
mi se ni Divan život. Iskreno, dođe mi da zadavim onog sladunjavog anđela
čuvara. Afera za pamćenje mi nikad nije uverljivo delovala. Obožavao sam
Hičkoka ali nikako ne mogu da smislim Vrtoglavicu. Lud sam za Lubičem ali
Biti ili ne biti mi nikad nije bio smešan film. Međutim, Nevolje u raju su me
oborile s nogu – to je pravi dragulj.
Volim mjuzikle: Pevanje na kiši, Žiži, Srešćemo se u Sent Luisu, Diži
zavesu, Moja lepa gospođice. Nikad mi se nije svideo Amerikanac u Parizu.
Nikad me nisu nasmejali Edi Braken, Laurel i Hardi a ne daj Bože ni Red
Skelton. Naravno, apsolutno najbolji su braća Marks i V. K. Filds. Svideli su
mi se i Reks Harison u filmu Neverno tvoj i verzija Pigmaliona Leslija
Hauarda s Vendi Hiler. Mislim da je Pigmalion najbolja komedija koja je
ikada napisana i mnogo mi se više sviđa od bilo koje Šekspirove, Vajldove
ili Aristofanove komedije, mada me Aristofan ponekad podseća na
Kaufmana i Harta, koje stvarno volim. Lud sam za filmom Juče rođena,
naročito u verziji s Džudi Holidej i Broderikom Krofordom. S druge strane,
Veliki diktator i Gospodin Verdu mi nisu bili ni najmanje duhoviti. Scena u
kojoj Čaplin u vazduh baca balon sa slikom globusa nikako mi ne predstavlja
primer genijalnosti komičara. Ali koga briga šta ja mislim – to je stvar
ukusa. Vama su možda one vitke manekenke u donjem vešu lepe i seksi a
meni možda nisu. Osim što jesu i meni ali šta ja tu mogu? Toliko o ukusima.
U međuvremenu, srednja škola i dalje smara. Polako shvatam da ću
jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti morati da donesem neke životne
odluke. Koledž? Gde? Moram tome da se posvetim ili će majka sebi da
iskopa oči kao Edip. Da budem šta? Igrač na drugoj bazi? Varalica na
kartama? Sasvim je jasno da nemam talenta za muziku. Da li imam hrabrosti
da izađem na scenu i budem pravi komičar? I zar nisam najsrećniji kad sam
sâm u sobi? Ja nisam bio izvođač, samo neki pametnjaković tremaroš sa
slabim ocenama. Istovremeno, svuda oko mene fini dečaci i devojčice s
prelaznim ocenama koji nisu varali na kartama i kocki i koji su stajali čvrsto
na zemlji, bili su spremni za životne izazove i borbu. Ta deca su čitala knjige
jer su volela knjige i volela su da uče, i nisu razmišljala o nekim otkačenim
zanimanjima već im je cilj bio da postanu lekari, advokati, nastavnici,
poslovni ljudi; poneka medicinska sestra, psiholog, arhitekta. A tu sam bio i
ja, smoren, mrzovoljan, obuzet šašavim željama za begom od stvarnosti, crv
koji čita samo da bi držao korak sa slatkim malim intelektualkama s bob
frizurom i isturenim zubima.
Da, učio sam malo po malo ali bez ikakvog reda pa se tako nisam
pripremio ni za šta konkretno. Pravi glupson koji nije imao dodira sa
stvarnošću. Mislio sam da možda budem kauboj! Stvarno sam hteo da odem
na zapad i čuvam stoku. Spavam pod zvezdama. Baš tako. Na zemlji zajedno
s tarantulama. U međuvremenu sam kupio laso pa sam u podrumu vežbao da
bacam konopac na kofu pritom zamišljajući govedo. To nikad nisam
savladao. Verovatno bih dobio amneziju da sam se našao oči u oči s
govedom u bilo kom drugom obliku osim u verziji s pečenim krompirom.
Bože, pa ja se plašim pasa. I tu mislim na sve rase, uključujući jorkširske
terijere. Mrzećete me ali ja ne volim kućne ljubimce. Naravno, ne sviđa mi
se da me neko grize i mrzim kad se kučići linjaju o mene, kad me ližu ili laju
na mene. Sa aspekta evolucione skale, uvek sam na sve životinje gledao kao
na propale ljude. Ne volim ni kad mi kanarinac peva niti kad me gledaju ribe
iz akvarijuma. Nedavno nam se ćerka vratila kući s koledža i donela je miša,
svog kućnog ljubimca. Zatim nam je ostavila miša preko vikenda i otišla s
prijateljima u Hemptons. Miš se razboleo pa smo Sun Ji i ja u ponoć hitno
morali da ga odvedemo u veterinarsku bolnicu. Ljudi ulaze i izlaze s
povređenim psima i mačkama a ja sedim s astmatičnim mišem. Sun Ji mi je
pomogla ali niste ništa proživeli ako niste sedeli u hitnoj pomoći s glodarom
u krilu u dva ujutru a pored vas je čovek s papagajem koji kija. Dakle, ako ne
mogu da budem kauboj, možda bih mogao da postanem agent FBI. Naravno,
morali ste da budete pravnik ili knjigovođa pa sam to onda morao da
preskočim. Međutim, pre nego što sam se prizvao pameti vrlo sam ozbiljno
shvatio poziv državnog agenta. Kupio sam potrebnu opremu i naučio da
uzimam otiske i analiziram ih od delte do vrtloga.
Odatle sam se tako labilan vrlo lako preorijentisao na privatnog
detektiva. Gledao sam Ubistvo, draga moja, Malteški soko. Čitao sam Mikija
Spilejna. Privatni detektivi su imali izuzetno uzbudljiv život. Rešavali su
ubistva. Imali zgodne ženske. Pedeset na sat plus plaćeni troškovi. Nazvao
sam nekoliko detektiva iz imenika da vidim da li bi me primili kao
pripravnika. Nije bilo zainteresovanih. Dolazilo je u obzir bilo šta čime bih
izbegao dosadan život. Da ne moram da se otkucavam kad dođem na posao
ili sedim po ceo dan za stolom i vodim poslovne knjige, govorim pacijentima
da otvore usta ili mušterijama, „ovu cipelu ćete slatko iznositi.“
Vreme je prolazilo; moje veštine nisu obećavale. Možda budem kockar.
Kupio sam nekoliko falš kockica i vežbao s pravim kockicama da bih mogao
obe da bacim o zid tako da donju blokiram gornjom kako bih manipulisao
barem jednom i lakše osvajao poene. Odigrao sam nekoliko igara i
jadnicima uzeo neku sitnu lovu ali žene o kojima sam ja sanjao padale su na
umetnike, pesnike; obrazovane cure su više cenile Rilkea nego Šugar Reja
Robisona. Razmišljao sam o pisanju i zanimljivo je da moji prvi radovi ne
samo da nisu bili komični, već su bili jezivi i morbidni. Međutim, kad god
smo u školi morali nešto da pišemo, ja sam pisao komične sastave koji ne
samo da su zasmejavali drugu decu kad bih neminovno bio izabran da čitam
svoj rad naglas, već je ponekad išao od jednog do drugog nastavnika.
Napraviću ovde kratku digresiju.
Kao što već znate, više godina ranije moja porodica je bila nastanjena u
Bruklinu. Preselili smo se s Avenije J u Aveniju L. Veliki korak. Dva slova.
Zatim smo 1944. otišli u Long Bič na leto i iznajmili bungalov. Tamo je bilo
jeftino pošto je Long Bič bio sasvim primitivno mesto i uopšte nije bio
izgrađen. Tog leta me je na ulicama Long Biča teča Ejb učio da hvatam loptu
i s godinama sam postajao sve bolji. To leto je bilo božanstveno. Plivao sam
u okeanu i u mirnijem zalivu udaljenom samo nekoliko blokova od nas.
Pecao sam s ocem i drugovima. Kažem vam, imao sam lepo detinjstvo. Nije
trebalo da postanem ovakav. Leto se završilo, bio je rat i pošto je otac malo
zarađivao, mama i tata su odlučili da ostanu u bungalovu preko zime.
Bungalov nije imao grejanje ali otac je kupio kalorifere i to namerno one
koji se kvare, izazivaju požar u kući od koga porodica umire u snu.
Išao sam u državnu školu u Long Biču, što nije bilo loše jer je gradivo
bilo mnogo lakše. Posle škole sam s drugovima odlazio dva bloka dalje do
okeana gde smo celu plažu imali samo za sebe. Ponekad bismo otišli do
zaliva, postavljali mreže za rakove i pecali. Lokalni bioskop radio je samo
uveče ili kad je padala kiša. U proleće, moji drugovi i ja smo išli bosi. Čak i
u školu. Zamislite to – ja, koji sam sebe video kako na Petoj aveniji u vermut
dosipam pravu dozu džina a onda povlačim jedan od onih dugih svilenih
kanapa pored zavese i zvonim Alanu Moubreju, živim kao Hak Fin ili
bosonogi dečak preplanulih obraza27 a ne kao Noel Kauard.
U Long Biču smo živeli nekoliko godina i sad dolazim do razloga što sam
skrenuo s teme. Tada sam imao deset godina i u školi sam napisao sastav u
kom sam pomenuo Frojda, id i libido ne znajući o čemu pričam ali sam
nekako instinktivno znao kako da iskoristim mrvicu znanja, u ovom slučaju
samo reči, i pretvorim je u neki efektan štos koji na čitaoca ili publiku
ostavlja utisak da znam mnogo više nego što je to stvarno bio slučaj.
Nastavnike je silno zabavio moj sastav. Pokazivali su ga po školi, šaputali
jedni drugima i pokazivali na mene. Budući da me taj neobičan dar prati
celog života, vešto korišćenje informacija preraslo je u korisnu alatku. Kraj
digresije i, ako niste potpuno izgubili nit, vraćam se na glavnu temu knjige:
čovekovo traganje za Bogom u besmislenom, nasilnom univerzumu.
Bližilo se poslednje polugodište srednje škole u Midvudu. Nagomilao
sam loše ocene i romantična ideja da bi mi život ispunjen kriminalom mogao
biti najzanimljivija opcija nije mi bila ni od kakve koristi. A onda je jednog
sudbonosnog popodneva, posle naročito uspešne parade štoseva na račun
scena u nekom filmu koji smo gledali, neko rekao, „trebalo bi da zapišeš te
tvoje štoseve. Smešni su.“ Usputni komentar koji sam uspeo da čujem uz svu
buku koja je dopirala s ulica u Fletbušu. Otišao sam kući i seo za onu
ukradenu pisaću mašinu koju je tata nabavio. Smislio sam nekoliko viceva i
otkucao ih na andervudu nespretno udarajući po tipkama. Tako me je krenulo
i, pošto je sreća uvek bila na mojoj strani, moja majka, ozbiljna žena sa
srcem od tečnog azota, nakratko prestavši da me svakodnevno šamara reda
radi, iznenada je rekla, „zašto ne pokažeš te tvoje fore Filu Vasermanu [ne
onom drugom Filu Vasermanu, već pravom, onom predstavniku za štampu] i
pitaš ga šta misli? On je stalno u društvu komičara s Brodveja.“
Poslušao sam je. Fil se oduševio i rekao mi, „trebalo bi da ih pošalješ
nekolicini kolumnista – Volteru Vinčelu, Erlu Vilsonu, Haju Gardneru iz
Herald tribjuna. Dobri su ti ovi gegovi.“ Ovde čitaoca moram da upozorim
da ti kratki gegovi nisu mogli da se porede s Volterom ili La Rošfukoom. To
su bili vicevi o taštama, parkiranju, porezu, možda poneki o nečem
aktuelnom. Primer (i nemojte da me ubijete; imao sam šesnaest godina). „Sin
nekog kockara išao je u školu u Vegasu. On nikad nije hteo da preuzme ocene
s testa – ostavljao ih je kao ulog za sledeći test.“ Tako ja pošaljem nekoliko
svojih Akoja bisera raznim brodvejskim kolumnistima i ne dobijem nikakav
odgovor. Život ide dalje i pod pritiskom, pošto mi roditelji zabadaju štapiće
od bambusa pod nokte, poigravam se mišlju da studiram farmaciju. Moj
izlazak sa Džanet S, prelepom devojčicom iz mog razreda s licem Rafaelove
madone i frizurom i garderobom kao iz stripova Džulsa Fajfera, završava se
katastrofalno pošto sam je odveo na džez koncert a ispostavilo se da mrzi
džez. Suvišno je reći da je zaljubljena u Šeldona Lipmana koji hoće da
postane antropolog, a to je „neizmerno fascinira“. Koliko god da se trudim
da joj prodam priču o zajedničkom glamuroznom životu s tipom koji vešto
koristi avan i tučak, ona ne vidi nikakvu budućnost sa mnom i srce mi je
ponovo slomljeno. Vraćam se iz škole, vežbam klarinet uz muziku Džonija
Dodsa s moje Viktrole od dvanaest dolara.
Udaram bejzbol loptice i patim za Elen H, koja je isto tako lepa da
počinjem nerazgovetno da govorim kad god mi se obrati ali ona se zabavlja s
Majronom Sefranskim, perspektivnim novinarem i pravim dobricom. Ne
prestaje da se hvali kako je neko vodio u Vilidž da sluša Teodora,
pretencioznog naratora na sceni, koji je pripovedao priče Birsa i Lavkrafta, i
bio nov idol devojkama koje su nosile crnu odeću i srebrne minđuše. Brat
Teodor, kako je sebe nazvao, imao je smisla za dramatičnost i publika ga je
slušala kao opčinjena. Posle mnogo godina ja sam ga izabrao da glumi u
mom prvom nesretnom komadu Voda nije za piće ali Dejvid Merik je morao
da ga najuri jer nije imao znanje i nije mogao da glumi u predstavi iz večeri
u veče. Ja sam s njim igrao šah dok su trajale probe pa je i mene opčinio
horor pričama. Te priče nisu bile u stilu H. P. Lavkrafta ili Embrouza Birsa,
koje je pričao na solo-nastupima, već o nacistima u Evropi koji su mu upali u
kuću, jednostavno bacili njegove rođake kroz prozor i tako ih poslali u smrt.
Dakle, kod kuće sam i sanjarim o Elen i njenim savršenim oblinama,
usnama bez karmina i njenoj kožnoj torbi preko ramena u kojoj nosi crvenu
knjigu Patuljak Pera Lagerkvista, i proklinjem nepostojećeg Boga jer, kad
sam je pitao da izađemo, odmerila me je kao da sam Kvazimodo i otkačila
me. Te iste večeri, pre nego što sam legao u krevet utučen zbog toga što me je
odbila, nazvao me je drug i rekao mi, „hej, izašao si u rubrici Nika Kenija.“
Nik Keni je bio sjajni kolumnista u Dejli miroru, jednom od retkih
tabloida koji bi propao da za njega nije pisao Volter Vinčel. Za razliku od
Voltera Vinčela (svi ste gledali Slatki miris uspeha), Keni je bio dobrodušan
tip koji je pisao kratke pesme u svojim člancima; jedna se završavala stihom
„a pas se unatraške čita Bog“.28 Dakle, otprilike vam je jasno. Keni je svaki
dan objavljivao po nekoliko gegova i zato sam skočio iz kreveta i odjurio do
Avenije J po Dejli miror gde sam po prvi put ugledao svoje ime u novinama.
Alan Konigsberg kaže – a onda sledi neki glupi geg koga se srećom ne
sećam. Srce mi je lupalo kao Krupino izvođenje pesme „Drum Boogie“.
Pomislili biste da sam dobio Nobelovu nagradu za književnost. Već sam
zamišljao kako odlazim avionom u Holivud da bih pisao za svog omiljenog
komičara Boba Houpa. Avans za luksuzni apartman na Petoj aveniji doći će
kasnije, posle nekoliko godina turneja s Bobom na kojoj smo zabavljali
vojnike. Kuća na Beverli Hilsu, naravno. Teniski teren. Porše. A šta misliš o
Malholand drajvu – pogled odatle je stvarno poseban, je l’ da? Naročito ako
gledaš u zadnje sedište parkiranih automobila – ne, ali hoću da kažem…
Konačno sam roditeljima, ubeđenim da ću se na kraju hraniti iz kontejnera ili
završiti na listi Deset najtraženiji zločinaca, mogao da pokažem da mi se
život neće svesti na prodaju vitamina i preparata protiv hemoroida. Sutradan
ujutru se tuširam i odlazim u školu, pa i ako nastavim sa slabim ocenama, šta
onda? Budućnost mi je već zacrtana.
Dok sam sedeo na času i blaženo slušao nastavnikov monolog o
naizmeničnim uglovima sa iste strane transferzale, palo mi je na pamet da bi
neko iz razreda mogao da vidi moje ime u novinama. Baš neprijatno. Ali
zašto neprijatno? Što da ne budem ponosan? To je jedna od onih nerazumnih
sklonosti ljudske prirode koju nikad neću moći da shvatim. Znam samo da
sam bio stidljivo dete i nije mi prijalo da budem javna ličnost.
Sad se možda čuje glas psihijatra koji kaže, „toliko si hteo da budeš
slavan pa te je sad ta želja postidela.“ Takvo objašnjenje je moguće ali čak i
da je tačno, kakve vajde ja imam od te spoznaje?
U međuvremenu, još nekoliko gegova s mojim imenom objavljeno je
rame uz rame s kolumnistima pa sam pomislio da bi odmah trebalo da ga
promenim. Promena imena se savršeno uklapala s mojim maštanjima o
bavljenju šou-biznisom. U to vreme, svi izvođači, neki pisci i režiseri, pa
čak i producenti, menjali su svoja imena pa bi im se takvim potezom ja
približio. Mnogi su godinama nagađali zašto sam promenio ime u Vudi Alen.
Neki su rekli da je to zbog klarinetiste Vudija Hermana. Voleo sam Vudija
Hermana ali ta veza mi nikad nije pala na pamet. Ako verujete u to koliko
neki ljudi mogu da budu glupi, jedna od pretpostavki bila je da sam često
igrao stikbol29 na ulicama Bruklina a za njega je bila potrebna drvena drška
od metle. Istina je da sam ga izabrao nasumično. Hteo sam da zadržim deo
svog pravog imena pa mi je tako Alen postalo prezime. Razmišljao sam o
imenu Dž. K. Alen ali sam pretpostavio da bi me zvali Džej. Razmišljao sam
o tome da budem Mel, ali Mel Alen je bio čuveni komentator na utakmicama
Jenkija. Konačno, moj poremećaj pažnje se umešao i odlučio sam se za Vudi,
ime koje je došlo niotkuda. Bilo je kratko, slagalo se s Alen i imalo je blago
komičan prizvuk za razliku od, recimo, Zoltan ili Ludvičio. To ime me je
dobro služilo sve ove godine mada su me ponekad zvali gospodin Herman30
pošto obojica sviramo isti instrument; a jednom me je, prepoznavši me iz
emisije Večernji šou, prodavačica u Blumingdejlu nervozno pitala, „želite li
još nešto, gospodine Vudpeker?“31
U retkim situacijama sam zažalio što sam promenio ime i zaključio da mi
je pravo ime sasvim u redu. Kenigsberg je imalo izrazito nemački prizvuk.
Kant je bio iz Kenigsberga. Danas postoji spomenik u moju čast u
Kenigsbergu (osim ako ga besni građani nisu već srušili pomoću konopca
kao spomenik Sadama Huseina) ali nema nikakvog razloga da mi ukazuju
čast u Kenigsbergu. Ja nisam odatle, nikad nisam bio tamo i svakako nisam
ničim ulepšao život lokalnih ljudi ali ime nam je isto a njima možda
nedostaju heroji. Ja sam izabrao rešenje spomenika među brojnim
predlozima na konkursu. Bio sam iznenađen jer su sva rešenja bila kvalitetna
i pametna, i na kraju sam se odlučio za najjednostavniji i najskromniji dizajn
– naočare nataknute na šipku. Izgleda bolje nego što sam ga ja opisao. Moja
statua je postavljena i u divnom španskom gradu Ovijedu i ona je zaista
prava kopija mog lika. Nikad nisu tražili moje mišljenje niti su me obavestili
o tome. Samo su postavili pravu bronzanu statuu na kakvu golubovi vole da
sleću. I za nju važi da se može pogledati ako je razjarena rulja nije dosad
srušila. Kad je spomenik podignut, vandali su s njega skinuli naočare.
Naočare su od bronze i stopljene su sa skulpturom u punoj veličini tako da su
morali da ih skinu brenerom. Koliko god puta da su popravljali statuu,
naočare mi stalno kradu. Voleo bih da kažem da sam nekim plemenitim i
hrabrim činom u Ovijedu zaslužio takvu čast, ali osim što sam posetio taj
grad, snimao tamo kratko vreme, šetao po ulicama i uživao u divnom
vremenu (kao u Londonu, kad je leti vruće, tamo je sveže, oblačno i
promenljivo vreme), ništa nisam uradio da zaslužim nikakvo obličje u vidu
skulpture osim da tamo simbolično obese lutku s mojim likom. Ovijedo je
mali raj koji narušava samo neprirodno prisustvo bronzanog lika nekog
jadnika.
Tako je s Nikom Kenijem počela era Vudija Alena, era koja će se pamtiti
po bruci i sramoti. Uspeo sam da se nađem u rubrici Nika Kenija još
nekoliko puta ali pun pogodak se desio jednog dana u školi kad je moj prvi
geg objavljen u rubrici Erla Vilsona. Dok je rubrika Nika Kenija bila
sentimentalna i staromodna, Erl Vilson je bio glas Brodveja. On je
objavljivao priče i tračeve o zabavljačima, predstavama, filmskim
zvezdama, plesačicama, noćnim klubovima, kabareima. Ponoćni Erl je bio
udarni članak i kad se geg Vudija Alena našao na takvom mestu, to je bilo
kao da sam pripadao blistavoj brodvejskoj noćnoj sceni. U stvarnosti sam
bio u svojoj sobi na Aveniji K u Bruklinu ali sam maštao da valjam fore u
Tuts Šoru32 dok me s obe strane pod ruku drže dve Kopa devojke.33 Uskoro
sam svim kolumnistima slao svoje viceve koji su izlazili u svim novinama; u
rubrici Boba Silvestera u Njuzu, Frenka Farela u Njujork vorld telegramu,
Leonarda Lajonsa u Postu i Haja Gardnera u Herald tribjunu, a i dalje su
objavljivani kod Erla Vilsona i Nika Kenija. Uživao sam u svojim ličnim
uspesima a učenje sam zanemario pa su mi se i ocene srozale. Ostala deca su
obilazila koledže. Iz moje perspektive, ja sam već postao uspešan i, mada mi
nisu ništa plaćali za gegove, sebe sam video kako kupujem luksuzan stan ili
možda kako ručam s Houpovima na jezeru Toluka.
U to vreme na Medison aveniji je postojala marketinška firma Dejvid O.
Alber koja se starala da njeni poznati klijenti dobijaju što je moguće više
publiciteta tako što je organizovala pisanje članaka o njima, televizijske i
novinske intervjue, naslovne strane u časopisima i služila se svim ostalim
trikovima koje je mogla da smisli da bi se za njih zadržalo interesovanje
javnosti. Jedan način da se stvori publicitet podrazumevao je da vam se ime
stalno pominje u novinskim člancima a da bi vas tu i citirali, uslov je bio da
izjavite nešto duhovito. Neki članak bi počinjao, recimo, sa „Slučajno smo
čuli da je u Kopi…“ – posle čega bi usledio neki smešan komentar o
saobraćaju, tašti, predsedniku ili nešto u tom stilu, koji bi se pripisao
klijentu. Naravno, klijent se nikad nije našalio na taj način i verovatno i ne bi
ni da mu je život visio o koncu. On verovatno nije ni bio u Kopi, mada su i
klijent i noćni klub plaćali da im se ime nađe u novinama. Agent za medije je
slao geg kolumnistima koji su pleli priču o blistavom noćnom životu na
Brodveju oko slavnih ličnosti koje su valjale fore u stilu Gruča Marksa ili
Oskara Levanta. Tako Džinu Šefrinu, pokretačkoj snazi marketinške firme
Dejvid O. Alber, nije promaklo da se taj nepoznati lik Vudi Alen iz nedelje u
nedelju pojavljuje u člancima o Brodveju u svim novinama. Šefrin je pozvao
Erla Vilsona i pitao ga ko je taj tip.
Erl Vilson je odgovorio da je to neki klinac iz Bruklina koji kad dođe
kući iz srednje škole seda za pisaću mašinu i šalje im po nekoliko gegova
svakih nekoliko dana. Zatim sam dobio poruku iz kancelarije Erla Vilsona da
nazovem firmu Alber. Javio sam im se i dobio poziv da dođem na razgovor
za posao. Da li bih bio zainteresovan da dolazim kod njih svaki dan posle
škole, sednem za jednu od njihovih neukradenih pisaćih mašina i pišem
gegove za njih kako bi likovi poput Gaja Lombarda, Artura Marija, Džejn
Morgan, Semija Keja i ostalih koji se nisu proslavili po svom humoru mogli
da povežu svoje ime s mojim dosetkama i tvrde da su oni to izjavili? Za to će
me plaćati četrdeset dolara nedeljno. U to vreme ja sam isporučivao meso za
neku kasapnicu i odeću s hemijskog za nekog krojača za trideset pet centi po
satu, plus napojnice.
To je bio honorarni posao i ako sam radio mnogo i imao sreće, mogao
sam da zaradim tri-četiri dolara nedeljno. Moj veliki džeparac je presušio
pošto je tatina likvidnost bila na klimavim nogama zbog pogrešne procene
ishoda nekih košarkaških utakmica. Majka je radila pet dana po osam sati za
četrdeset dolara nedeljno a ovde je moja obaveza bila samo da sednem u
metro u Bruklinu posle škole pošto su časovi trajali od osam do jedan,
izvalim nekoliko vrcavih dosetki i vratim se kući. Za to su mi nudili četrdeset
dolara nedeljno. Odlučio sam da ne tvrdim pazar i ne pretvaram se da mi
treba vremena da razmislim. Pristao sam pre nego što je on završio rečenicu.
Tako sam odlazio na posao pet dana nedeljno i smišljao pedesetak gegova
dnevno. Ne zvuči nimalo lako ali ako umete to da radite i nije neki napor.
Vožnja metroom trajala je oko trideset pet minuta i za to vreme sam uspevao
da napišem dvadesetak gegova. Ostalo sam pisao u kancelariji. Na poslu su
me često zadirkivali jer sam bio mnogo mlad i nije mi baš išlo u prilog kad
sam posle nekoliko nedelja rada dobio zauške pa sam morao da uzmem
slobodne dane. Tamo sam ipak radio nekoliko godina pa su se njihovi
klijenti pojavljivali u svim novinama i izvaljivali ono što smo tada smatrali
dobrim forama ali, gledajući na to iz ove perspektive, jasno je da su bile
očajne. Srednju školu sam završio s jedva dovoljnim uspehom i nastavio sam
da radim uz neku povišicu posle izvesnog vremena. Nisam hteo da idem na
koledž jer sam bio potpuno siguran u svoju karijeru u šou-biznisu ali da se
majka ne bi zapalila kao budistički sveštenik, okušao sam se na Univerzitetu
u Njujorku.
Kakav god da je razlog bio, primljen sam uprkos katastrofalnim ocenama
iz škole. Želeći da na koledžu učim što je moguće manje, izabrao sam suženi
program s tri predmeta. Glavni predmet mi je bio film samo iz razloga što mi
je gledanje filmova delovalo prijatno i lagodno. Morao sam da uzmem
španski a imao sam i engleski. Kao i obično, moj prvi sastav iz engleskog
napravio je problem i profesor mi je dao negativnu ocenu uz komentar na
margini, „sine, treba da naučiš osnovna pravila ponašanja. Ti si nezreli
adolescent a ne nebrušeni dijamant.“ U to vreme uglavnom sam se držao
duhovitog stila pisanja, pod velikim uticajem Maksa Šulmana, i očigledno
nisam bio pisac kakav je bio Šulman. Pao sam i iz glavnog predmeta –
filmova. Delimično zbog svog starog običaja da bežim s predavanja. Vozio
bih se od Avenije J do Osme ulice, gde je bio Univerzitet, vrata bi se
otvorila i ja bih se zapitao – da li da idem na predavanja ili da pobegnem?
Nastavio bih da se premišljam dok se vrata ne zatvore a onda bih sav srećan
produžio vožnju. Kao i u stara vremena, izašao bih kod Tajms skvera i ubijao
prepodne u blizini Brodveja – Paramaunt, Roksi, Lindi, prodavnica za
mađioničare Krug, Automat s ukusnom hranom. U jedan bih se pojavio u
firmi na Medison aveniji da pišem gegove. Pošto sam inače u to vreme učio
da sviram bubnjeve i, u skladu sa svojom opsednutošću džezom, kad jesam
bio na predavanjima, sedeo sam na času i vežbao rad nogu na pedali – leva
desna, desna leva desna leva, leva desna, trudeći se da održim pravilan ritam
pa nikad nisam obraćao pažnju na konjugaciju glagola niti na Petra Ratara.34
Tako sam uspeo da padnem iz svih predmeta. Odlučili su da me izbace.
Zamolio sam ih da mi daju poslednju šansu da bih spasao majku od
samospaljivanja. Rekli su da će razmisliti ako pohađam letnju školu i
uspešno je završim. Stisnuo sam zube i pristao.
Na poslu, Dejvid Alber je poznavao Džimija Safijera, menadžera Boba
Houpa, ili je nekako bio povezan s njim. U znak dobre volje, rekao mi je da
napišem neki probni materijal za Houpa koji mu je potom i poslao. U
odgovoru je pisalo, „vaš dečko piše stvarno dobro. (Ni traga od onih
gluposti o nezrelom adolescentu.) Mogao bih to da iskoristim za Houpa na
jesen.“
Ne mogu dovoljno da naglasim koliko mi je značio Bob Houp. Obožavao
sam ga od malih nogu a i dan-danas nikad mi ne dosade njegovi filmovi. Ne
svi, ne oni koje je kasnije snimio, kao ni njegovi rani radovi. Ali, recimo,
Gospodin Boker, Kazanovina velika noć, Veliki ljubavnik.35 Da, ti filmovi
su limunade, humor nije u Šoovom stilu, ali Houp je tako veliki komičar i
glumi fantastično. Kad bih neke nepoznate osobe zgrabio za rever u stilu
starog mornara36 i oduševljeno im pričao o Houpu, oni bi često
prokomentarisali, „ti misliš na onog tupadžiju republikanca koji čita tekst s
kartica i vojnicima priča viceve o Mis sveta?“ Iako sam shvatao šta su hteli
da kažu, to nije bio Houp o kom sada pričam.
Mislio sam na komičara u filmovima Put za Utopiju i Kicoš.37
Ponavljam, znam da su ti filmovi limunade. Houpa je možda odneo gorila –
ali ne treba se koncentrisati na to. Mislim na njegovu glumu, njegov karakter,
posvećenost, osećaj za pravi trenutak, sjajne dosetke. Kao Džeri Luis, koji je
imao ogroman talenat ali je glumio u bezveznim filmovima, samo što su
Houpovi filmovi bili mnogo bolji od filmova Džerija Luisa. U svakom
slučaju, bio sam na sedmom nebu kad sam čuo da su se Houpovim
saradnicima svidele moje fore i to dovoljno da me angažuju. Ja sam tada
ipak bio brucoš i, pošto se letnja škola otegla, bio sam okupiran Kitsom i
Šelijem i nisam se slagao s tim da je istina lepota a lepota istina. Takođe mi
nije bio užitak da slušam profesora kako analizira rad Pudovkina ili strukturu
Pohlepe38 dok sam ja želeo da snimam Put za Bali.
Ponovo sam se vrlo kratko poigravao mišlju da budem komičar. Jedan
kolega s Medison avenije, Majk Merik, koji je bio komičar i čije su mi se
naočare s debelim crnim okvirom mnogo sviđale, pozajmio mi je svoju staru,
raspadnutu knjigu o stendap komediji. Još jednom sam otišao do lokalnog
društvenog kluba i oborio ih s nogu. Smeh iz publike davao mi je veliku
energiju. Međutim, Majk Merik mi je objasnio, „život je težak. To moraš da
želiš najviše na svetu.“ A to nije bio slučaj sa mnom. Više me je privlačilo
pisanje. Sviđala mi se anonimnost a mnoge devojke s kojima sam izlazio bile
su oduševljene Apdajkom i Majlerom, a ne Badijem Haketom ili „Debelim“
Džekom E. Leonardom. Malo sam izmenio svoj cilj. Još neko vreme ću pisati
gegove, možda za Houpa, možda za Berla ili Džeka Benija ako uspem da
dođem do njih. Ipak, možda bi trebalo da pišem ozbiljnije tekstove a ne
obične, kratke fore. Negde otprilike u to vreme porodica mi je predložila da
porazgovaram s nekim prilično dalekim rođakom koji je s nama bio u
tazbinskom srodstvu, Ejbom Barouzom. Barouz je bio poznati autor stripova
i režiser, a između ostalog bio je i koautor knjige Momci i devojke.39
Moguće je da je neka ujna koja je ušla u našu porodicu bila njegova dalja
rođaka. Nikad nisam mogao da razumem kako smo bili rod. Kad sam pitao
ujnu za njega, rekla mi je da samo zna da on živi u Beresfordu, luksuznoj
zgradi na zapadnoj strani. „Kako da stupim u kontakt s njim?“, upitao sam
stidljivo. Moja majka, agresivnija od generala Patona, rekla je, „ne moraš da
stupiš u kontakt s njim. Znaš gde stanuje. Samo idi kod njega kući.“
Uprkos mom protivljenju, obukao sam se kao da idem na kraljevsko
venčanje i krenuo u Beresford. Portiru sam rekao da idem kod Ejba Barouza.
Recite mu da ga traži Netin sin.
Baš dok sam čekao da ga pozove, Ejb je izašao u tamnom odelu i
homburg šeširu. Portir je pokazao na mene i rekao mu da sam došao kod
njega. Rekao sam mu čiji sam rođak, što je bila prilično daleka veza preko
možda desetak ljudi.
Iako je krenuo na sastanak, Barouz se okrenuo, stavio mi je ruku na rame,
odveo me gore u stan, bacio homburg i sat vremena proveo u razgovoru sa
mnom. Pritom me je i nahranio i veoma se zainteresovao za moje viceve. Taj
čovek je bio tako fin, tako pristojan, tako divan. Odlazio sam u njegov stan
nekoliko puta. Svidele su mu se šale koje je pročitao. Kritikovao je one s
kojima sam po njegovom mišljenju omanuo. U moje ime je napisao pismo
Netu Hajkenu, sjajnom scenaristi komedija koji je radio za Šou Fila
Silversa. Od toga ništa nije bilo ali je ipak pokušao. Kad sam mu tako u
jednom razgovoru pomenuo svoju ambiciju da budem TV scenarista, on mi je
rekao, „ne treba da budeš TV scenarista celog života.“ „Filmovi?“, upitao
sam. „Ne“, odgovorio je, „pozorište.“ „Ali zar ne žele svi dramski pisci da
pišu scenarije za filmove?“ „Ne, svi filmski scenaristi žele da pišu pozorišne
komade.“
Pozorištu sam se okrenuo pošto sam u svom životu odgledao samo deo
jedne jedine predstave. Kažem „deo“ ali to ne znači da sam izašao posle
jednog čina. Gledao sam otprilike pola predstave. To se desilo nekoliko
godina ranije dok sam čeznuo za prelepom plavušom iz škole, po imenu
Roksen. Shvatio sam da jedno takvo zanosno biće, koje je moglo da očara
Kerija Granta ili Tajrona Pauera, nikad neće ni pogledati tipa koji je u
suštini bliži Edvardu Everetu Hortonu. Potišteno sam sanjario o njoj sve dok
mi jednog dana nije sinulo. Čuo sam da Roksen žarko želi da gleda Krevet s
baldahinom, dramu s Hjumom Kroninom i Džesikom Tendi, dva izvrsna
glumca. Lisac kakav sam bio, skupio sam hrabrost da je pozovem i pitam da
li je slobodna u subotu uveče jer slučajno imam dve karte za Krevet s
baldahinom i da li bi htela da gleda tu predstavu.
 Na drugom kraju žice čula se tišina dok se premišljala između očajničke
želje da gleda predstavu i toga što je to morala da uradi s nekim nesretnikom.
Na kraju se odlučila da prihvati poziv. Pošto nisam imao nikakvog iskustva s
Brodvejom, nisam znao da su neke predstave rasprodate i da karte za njih
nisu mogle da se nađu. To sam saznao od čoveka iz biletarnice koji mi je
rekao da može da mi nađe karte za nekoliko meseci. Sav uspaničen, nazvao
sam jednog druga koji me je posavetovao da nađem nekog preprodavca
karata. To sam i uradio i saznao da mogu da dobijem dve karte u loži za
dvadeset dolara. Nisam imao dvadeset dolara niti sam znao kako da ih
nabavim a da ne opljačkam benzinsku pumpu. Na kraju sam pitao oca da mi
da novac. Bila je to pozamašna svota, naročito za dve pozorišne karte a
nisam mogao da mu kažem neprijatnu istinu zašto mi treba dvadeset
zelembaća, brzo, bez ikakvih pitanja, ali našao mi se, kao i uvek, i ja sam
dobio dvadeseticu. Došla je subota i ja odem po devojku. Ona se ljupko
folira da je zanima sijaset mojih hvalisavih dogodovština u kojima delujem
kao Ret Batler. Odlazimo na predstavu. Uvode nas u ložu koja visi iznad
scene na drugoj galeriji skroz desno. Sličnu onoj gde je ubijen Linkoln samo
što nema tako dobar položaj kao njegov pa ne vidimo pola scene.
Prva predstava koju gledam na Brodveju i vidim samo glumce desno na
sceni. Kad je preprodavac rekao sedišta u loži, pomislio sam na stadion
Jenkija ili Ebets, gde su sedišta u loži odlična. Dok gledamo predstavu,
Roksen je uviđavna. Ne žali se ali posle predstave odbija da odemo na piće
jer je odjednom zadesila neka tajanstvena bolest. Ne sećam se; mislim da je
rekla da oseća kako je hvata neki virus koji napada mišiće. Kad smo bili
blizu njene kuće, ona je već telefonirala bratu da mu kaže da dolazi kući za
šest minuta. On čeka na vratima da je pusti unutra i tako mi osujećuje svaku
šansu da krenem da joj se nabacujem. Pomišljam koliko bi bilo smešno da
jednostavno njega poljubim za laku noć. U svakom slučaju, kad me je Ejb
Barouz mnogo godina kasnije pitao da li volim pozorište, samo sam nešto
promrmljao pošto sam gledao samo pola predstave. Međutim, ozbiljno sam
shvatio njegov savet da ne treba da se zadovoljim pisanjem za televiziju niti
za film celog života pa sam zbog svoje nove opsesije godinama čitao sve
moguće komade i gledao sve premijere na Brodveju. Ali trčim pred rudu.
Još uvek sam pisao fore za Dejvida O. Albera koje su objavljivane po
tabloidima. Da sam mogao da pišem za Boba Houpa, to bi bio pun pogodak.
Međutim, u budućnosti me je čekao poziv pozorišnog pisca i to ne poput
Džordža S. Kaufmana, mog idola iz ranijih dana, već Judžina o’Nila ili
Tenesija Vilijamsa. Naravno, upravo sada su me izbacili iz letnje škole i
morao sam da idem pred profesorsku komisiju. Takva komisija ne liči na jato
ševa, već više na skup demona. To je neduhoviti kvartet zadužen da ti saopšti
da si izbačen. Učtivo sam slušao njihove optužbe po nekoliko tačaka, od toga
da nisam prisustvovao predavanjima do toga da sam pao sve ispite. Pitali su
me koji mi je cilj u životu. Odgovorio sam da želim da u kovačnici svoje
duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda40 i vidim da li može da se
proizvodi na veliko od plastike. Pogledali su se i posavetovali me da odem
kod psihijatra. Rekao sam da radim u struci i dobro se slažem sa svima i
pitao zašto mi treba psihijatar. Objasnili su da sam u svetu šou-biznisa u kom
su svi ludi. Pomislio sam da psihijatar uopšte nije loša ideja pošto sam,
uprkos svim svojim kreativnim interesovanjima i perspektivnom početku koji
sam imao kao pisac komedija, uz svu ljubav kojom su me obasipali u
detinjstvu, ipak osećao umerenu anksioznost – kao kad vas živog sahrane.
Nisam bio srećan; bio sam sumoran, plašljiv, besan i ne pitajte me za razlog.
Možda mi je to bilo u krvi ili sam psihički oboleo kad sam shvatio da
filmovi Freda Astera nisu dokumentarci.
Kod veoma cenjenog psihijatra Pitera Blosa počeo sam da odlazim ubrzo
pošto sam izbačen s fakulteta ali, iako je bio sjajan tip, nije mi mnogo
pomogao. Na kraju je predložio da idem kod psihoanalitičara četiri puta
nedeljno, gde sam, ležeći na trosedu, podstican da govorim sve što mi padne
na pamet, između ostalog i da opisujem svoje snove. To sam radio osam
godina i mudro uspevao da izbegnem svaki napredak. Na kraju sam ispao
izdržljiviji od njega jer je on jednog dana podigao belu zastavicu. U životu
sam išao još kod tri psihijatra. Prvi je bio veoma fin čovek po imenu Lu Lin,
kod koga sam išao dvaput nedeljno i s kojim sam razgovarao licem u lice. On
je bio genijalan ali sam ga lako nadmudrio i tako lepo ostao neizlečen. Zatim
sam možda petnaestak godina odlazio kod jedne inteligentne dame. Ona je
blagotvornije delovala na mene i pomogla mi je da prebrodim neke teže
životne probleme ali se kao ličnost nisam promenio nabolje. Na kraju sam
išao kod lekara s izuzetnim preporukama koji je sa mnom probao terapiju
licem u lice, pa psihoanalizu na krevetu izvesno vreme, da bismo se ponovo
vratili na terapiju licem u lice. Ja i dalje vešto izbegavam svaki značajniji
napredak.
Dakle, godinama sam se lečio i mogu da zaključim da mi je to svakako
pomoglo ali ne koliko sam se nadao i ne na način koji sam zamišljao.
Ozbiljne probleme nisam nimalo uspeo da rešim; strahove, sukobe i slabosti
koje sam imao u sedamnaestoj i dvadesetoj i dalje imam. Na malobrojnim
poljima gde problemi nisu toliko ukorenjeni, gde je potrebna manja pomoć,
podsticaj – tu sam možda osetio neko olakšanje. (Mogu da odem u tursko
kupatilo i da pritom ne moram da zakupim ceo prostor za sebe.) Meni je bilo
važno da imam nekog pored sebe s kim ću da podelim svoje brige; da igram
tenis s profesionalcem. Još jedan veliki plus za mene bila je zabluda da
pomažem sebi. U najcrnja vremena lepo je znati da nisi uspavan, da nisi
pasivan puž na kog se obrušila bezumna ludost univerzuma pa čak i nevolja
zbog koje si sam kriv. Važno je da veruješ da si nešto preduzeo. Ovaj svet i
ljudi u njemu možda ti drže nogu na vratu i oduzimaju ti i ono malo vazduha
koji imaš ali ti ćeš sve to da promeniš, krećeš u junačku akciju. Otvoreno
iznosiš svoje misli. Prisećaš se tih snova. Možda ih zapisuješ. Najmanje
jednom nedeljno o tome ćeš razgovarati s kvalifikovanim stručnjakom i
zajedno ćete razumeti te strašne emocije zbog kojih si tužan, uplašen, besan,
očajan i imaš samoubilačke misli.
Uopšte nije važna činjenica da je rešenje tih problema iluzorno i da ćeš
uvek ostati isti onaj napaćeni bednik koji nije u stanju da u pekari zatraži
kroasan jer mu je neprijatno da izgovori tu reč. Pomaže ti iluzija da činiš
nešto da pomogneš sebi. Nekako se osećaš malo bolje, malo manje potišteno.
Svoje nade polažeš u Godoa koji nikad ne dolazi ali misao da bi mogao da
se pojavi s odgovorima pomaže ti da prebrodiš taj košmar koji te je obuzeo.
Poput religije, gde ti iluzija pomaže da prebrodiš krizu. Budući da se bavim
umetnošću, zavidim onim ljudima koji pronalaze utehu u verovanju da će
delo koje su stvorili nastaviti da živi, da će biti predmet mnogih razgovora i
da će ga to umetničko „nasleđe“ nekako učiniti besmrtnim, kao što katolik
veruje u život posle smrti. Fora je u tome da su svi oni koji pričaju o tom
nasleđu i veličini umetnikovog dela živi i jedu dimljenu govedinu, dok je
umetnik u nekoj urni ili pod zemljom u Kvinsu. To što svi stoje na
Šekspirovom grobu i bardu ispredaju hvalospeve njemu ne znači apsolutno
ništa a doći će dan – u dalekoj budućnosti, ali budi siguran da će doći – kad
će svi Šekspirovi komadi, bez obzira na sve njihove sjajne zaplete i
pompezan jampski pentametar, i svaka tačkica sa Seraovih slika bez traga
nestati u univerzumu. Zapravo, i univerzum će nestati pa nećeš nigde moći da
nađeš ručno pravljen šešir. Na kraju krajeva, mi smo samo slučajnost u
fizici, i to teška slučajnost. Nismo proizvod inteligentnog dizajna već možda
delo nekog glupavog nesposobnjakovića.
 Bilo kako bilo, izbačen sam iz letnje škole Univerziteta u Njujorku ali
sam tada već pisao komedije. Ne samo da sam radio za Dejvida O. Albera
već me je Ejb Barouz preporučio Piteru Lindu Hejzu koji je imao radio-
emisiju pa su me angažovali da pišem i za njega. Artur Godfri me je takođe
angažovao da neko vreme pišem za njegovu radio-emisiju. U međuvremenu
sam obilazio pozorišne agencije i jedan fini agent iz Vilijama Morisa41 po
imenu Sol Leon upoznao me je sa sjajnim komičarem Herbom Šrajnerom koji
je radio takozvanu simultanku – istovremeno je nastupao i na radiju i na
televiziji. Bio je izuzetan komičar u ruralnom stilu Vila Rodžersa, samo još
bolji. Pričao je odlične viceve pa me je angažovao pošto su mu se svideli
moji. Njegov glavni pisac bio je Roj Kamerman, prijatan čovek i kvalitetan
scenarista. Kad sam napisao prvi komad za njega – zapravo, samo nekoliko
gegova – bio sam toliko zelen u tom poslu da sam poveo sa sobom neku
devojku u TV studio odakle se emitovao program da bih mogao da izigravam
veliku zverku u nadi da će mi se tako lakše otvoriti vrata njenog budoara.
Dakle, otišao sam do studija i stao u red iza stotinu ljudi koji su čekali da
uđu i gledaju program. Menadžer Herb Šrajner me je slučajno video i rekao,
„zašto zaboga stojiš u redu?“
„Ja sam scenarista emisije“, odgovorio sam.
„Da, ali ne moraš da čekaš u redu da bi ušao. Ti ideš u bekstejdž.“
„Stvarno?“
„Hajde.“ Mene i devojku koja je bila sa mnom poveo je na zadnji ulaz pa
smo program gledali iz VIP salona a ja sam bio velika zverka. Devojku sam
posle odveo u Lindi. Opet red ispred. Pošto su mi rekli da častim portira,
podmazao sam ga s dve novčanice od jednog dolara pa nas je smesta
sproveo unutra. To veče je bilo pun pogodak sve do onog trenutka ispred
njenih vrata kad je s ključem u ruci izvela ono što košarkaši zovu finta gore.
Krenula je kao da će da skoči, ja sam naseo, pomerio se u stranu da bih joj
blokirao šut iz skoka a ona je onda lepo prošla pored mene i ušla unutra.
Imao sam osamnaest godina, zarađivao triput više od oba roditelja
zajedno. Imao sam priliku da dopunim kućni budžet, naročito da pomognem
ocu koji se stalno kladio, gubio i dugovao kladioničarima. Sledeći korak u
mom neumornom pohodu ka uspehu desio se kad je neki tip, Harvi Melcer,
koji je živeo u kući blizu naše i čuo za mene, čudo od deteta, došao da
popriča sa mnom jer je hteo da mi bude menadžer. Moje znanje o poslovnom
aspektu šou-biznisa bilo je malo lošije od poznavanja Hodžove hipoteze.
Rekao mi je da je njegov stric velika zverka u Vilijamu Morisu u Holivudu i
da ima dobre pozicije u nečemu što se zvalo Program za razvoj scenarista
koji je organizovao NBC radi obuke perspektivnih pisaca. Navodno je neki
budža odande pročitao ono „U početku beše reč“. Njihova dobronamerna
ideja bila je da pronađu potencijalne pisce za dramu i još više njih za
komediju, da ih zaposle za stalno za sto sedamdeset pet dolara nedeljno i da
im daju da pišu, da rade kao pripravnici na emisijama gde bih im mentori
bili iskusni pisci, da stvaraju, a da NBC ubire plodove njihovog rada. Bio
sam apsolutno za to pošto mi je plata kod Albera bila bedna u poređenju s
tim parama a radio-emisije za koje pišem imaju uspone i padove zavisno od
popularnosti voditelja. Sto sedamdeset pet dolara svake nedelje zvučalo mi
je dobro a plus me je čekalo mesto u nekoj udarnoj emisiji. Zaboravio sam
da pomenem jednu sitnicu: Herb Šrajner, čovek koji je najviše verovao u
mene, i njegova divna supruga poginuli su u saobraćajnoj nesreći. Tako fini
ljudi a mogao bih da se setim mnogih koji bi ovaj svet učinili lepšim da su
okončali kao njih dvoje. Nažalost, poginula su dva predivna bića koja ničim
nisu zaslužila takvu sudbinu.
Dakle, pristao sam da mi Harvi, koji je podsećao na malo sitnijeg Tomija
Dorsija i uzgred imao raznorazne tikove na licu koji su se neprestano
smenjivali, bude menadžer i zaista je uspeo da mi sredi ugovor sa
kompanijom NBC. Ja sam ga nagradio tako što sam potpisao sedmogodišnji
ugovor koji mi je doneo. Jedna od mnogih grešaka koje je on napravio – to je
bio krajnje pohlepan ugovor koji uopšte nije trebalo da potpišem. Prvo,
sedam godina je bio previše dug period. On je iskoristio moju naivnost. I ne
samo to – umesto uobičajenih deset posto koje agent dobija, on tvrdi da mi je
menadžer, što nije isto, i zato treba da dobije više. Kaže – trideset posto.
Dobro. Pa, slušajte, ja sam tinejdžer. Šta ja kog đavola znam o tome? I ne
samo to – postoji nešto što se zove klizna skala prema kojoj se agentov
procenat smanjuje što umetnik više zarađuje. Što mu je veći prihod, agent
ima manje da čisti za njim. U ugovoru koji sam ja potpisao, klizna skala je
išla u suprotnom smeru. Dakle, što sam ja više zarađivao, i Harvijev deo je
bio veći. Tokom tih sedam godina desilo se mnogo toga i ja sam se naučio
pameti. Međutim, nikad nisam pokušao da raskinem ugovor; časno sam
odslužio svih sedam godina. Daću vam primer kakva sam seljačina bio u to
vreme. Do tada nikad ranije nisam video da neko nosi tupe. Jednog dana
upoznao sam komičara koji je imao tupe na glavi. Hteo je da mi plati sto
dolara za neki geg. Dok smo razgovarali, u korenu kose sam mu primetio
tanak obod od gaze. Nisam mogao da verujem u ono što vidim. Mislio sam
da mu to raste iz glave i da treba da nastupa u cirkusu zbog toga a ne da bude
stendap komičar.
Da se vratim na Program za razvoj scenarista. Posle pomne analize
materijala koji smo pripremili za audiciju i analize naših ličnosti, na kraju
nas je ostalo otprilike osmoro za koje je NBC smatrao da smo vredna
investicija. Ipak, bez obzira na tu temeljnu proveru, nisu napravili dobar
izbor jer su kasnije ostvarili mršav prihod od uloženog novca. Većina iz te
grupe završila je na poslovima koji nisu ni nalik onome što je NBC imao na
umu. Najantipatičniji je na kraju počeo da piše emotivne govore za Ričarda
Niksona. Izuzev njega, ostali su svi bili fini ali iz nekog razloga nisu postali
pisci drama, odnosno televizijskih komedija. Na čelu programa ili, kako su
mediji govorili, predvodnik stada, bio je Les Kolodni, bivši agent iz
Vilijama Morisa, zabavan ali bez ikakvog plana rada. On nije imao pojma
odakle da počne i preobrazi tu grupu neiskusnih sanjara u profesionalne
pisce komedija. Novac koji sam dobio od njih iskoristio sam da naučim kako
se piše, da vežbam da pišem skečeve i viceve, i da vredno radeći naučim
nešto sam. Angažovali su me i ostavili da se snalazim kao i sve ostale, ali
podstaknut ambicijom zbog dugogodišnjeg majčinog maltretiranja, bio sam
dovoljno pametan da iskoristim to vreme i novac. Došli bismo u NBC, seli u
prostoriju gde su mladi komičari izvodili svoje tačke i na kraju bismo
izabrali za koga ćemo da pišemo – tako smo se valjda razvijali kao pisci i
komičari. Uglavnom su to bile uštogljene face. Ali došli su nam i mladi Don
Adams, mladi Džonatan Vinters, mladi Kej Balard. Naravno, njima uopšte
nismo morali da pomažemo ili im je bila potrebna vrlo mala pomoć. Pravi
talenti su sami smišljali sopstvene tačke i mi im nikad nismo trebali. Ja sam
napisao jedan jedini vic za Dona Adamsa. Džonatanu Vintersu nikad ništa ni
od koga nije trebalo; on je jednostavno bio genije.
U to vreme upoznao sam Harlin, devojku koju ću uskoro oženiti. Opet se
sve dešavalo u nekom društvenom klubu. Ja sam bio voditelj jednog od
njihovih programa. Izvodio sam fore iz one raspadnute knjige Majka Merika
i odlučio da na zadovoljstvo publike odsviram nešto na svom soprano
saksofonu (mnogo godina kasnije, neki muzički kritičar je moje sviranje na
koncertu ocenio kao „mučno“). Pošto sam bio navučen na Nju Orleans,
odlučio sam se za pesme „Jada“ i „At the Darktown Strutter’s Ball“. Od
nekog sam čuo za neku maturantkinju iz srednje škole Džejms Medison koja
je svirala klavir. Nekako smo se dogovorili da se nađemo. Bila je lepa,
pametna i iz dobre porodice koja je imala divnu kuću i čamac. Uz to je
svirala klasičnu muziku i išla na časove glume. Ukratko, bila je isuviše dobra
za mene, što se i pokazalo kad smo se venčali.
Zajedno smo vežbali te dve melodije i počeli da se zabavljamo. Moram
da kažem da sam je za momka fakultetskog uzrasta izvodio na veoma
romantična, fina mesta – na predstave na „of Brodveju“, u Berdlend da sluša
Majlsa Dejvisa i Džona Koltrejna, na večere uz sveće po restoranima na
Menhetnu. Dobro sam se držao kao udvarač i ljubavnik izuzev kad sam
jednom s njenom porodicom krenuo na izlet njihovim brodom. Bio sam fin i
hteo da ostavim dobar utisak ali kad smo isplovili, upravo dok sam sabijao
pivo i pevušio refren stare mornarske pesme, pozeleneo sam i pao na palubu,
ječao i molio da me zauvek uspavaju. Dok sam tamo ležao i opisivao
Mebijusovu traku, morska bolest je toliko uzela maha da je ušla u anale
Ginisove knjige rekorda a ja sam se zarekao da nikad više neću kročiti na
brod, što stvarno i nisam uradio više od deset godina. Pokušavao sam da
ostavim dobar utisak ili, možda bolje, da ne ispadnem budala (ja jesam
budala i često se silno trudim da to sakrijem) pa sam krenuo na jedrenje na
nagovor prelepe Dženet Margolin dok smo snimali Uzmi pare i beži. Ishod je
bio identičan. Prvo sam se hvalio svojim podvizima na moru i posadi se
obraćao sa „hej, ortaci“ da bih vrlo brzo ležao na palubi spreman da
trampim Dženet za dimigal. Pošto nismo otišli dalje od zaliva San Francisko
i nismo mnogo odmakli od obale, niko se nije obazirao na moje vapaje da me
helikopterom prebace u bolnicu. Kad smo došli do obale, posrćući na izlazu,
bled i potresen, smislio sam neki jadan izgovor i za svoj napad okrivio
nedavnu upalu srednjeg uva koju sam zaradio u Sudanu gde sam Nubijce učio
da izvode skečeve „Ulica Flugl“ i „Ko je prvi“.42
I Harlin i ja smo živeli kod svojih roditelja a ja sam je zvao svako veče.
Ponašali smo se kao mladić i devojka. Uzgred, u to vreme sam već imao
automobil. Kupio sam kabriolet plimut iz 1951. za šest stotina dolara. Pre
toga sam maštao o tome kako će mi automobil promeniti život. Imaću
slobodu; moći ću da se odvezem preko mosta u Menhetn kad god budem hteo,
da zapalim do Long Biča i posetim stara mesta koja mi bude nostalgiju, da
nekog prolećnog dana ujutru odem u Konektikat i družim se s prirodom. Ne
znam šta sam uopšte mislio; prirodu sam mrzeo a još više od prirode mrzeo
sam da budem vlasnik automobila. Kao i svi ostali mehanički predmeti, on
mi je odmah postao zakleti neprijatelj. Ne volim nikakve spravice. Nemam
satove, ne nosim kišobran, nemam foto-aparate ni magnetofone, a supruga mi
i dan-danas podešava televizor. Nemam računar, nikad se nisam ni približio
programu za obradu teksta, nikad nisam promenio osigurač, poslao imejl, niti
oprao sudove u mašini. Ja spadam u onu grupu smušenih staraca kojima treba
selotejpom da se zalepe svi dugmići na daljinskom osim onih za uključivanje
i isključivanje i podešavanje zvuka.
U šesnaestoj sam se častio novom pisaćom mašinom, prenosivom
Olimpijom. Na njoj sam otkucao sve što sam ikad napisao – scenarije,
pozorišne komade, priče, povremene članke (tako se zovu oni duhoviti
tekstovi u Njujorkeru). Ni dan-danas ne umem da promenim traku. To radi
moja supruga a dok sam živeo sâm zvao sam jednog poznanika na večeru kad
god je trebalo da mi se zameni traka. Posle večere onako uzgred bih
pomenuo pisaće mašine, kako su to zanimljive sprave i predložio mu da se
malo zabavimo i promenimo traku na mojoj. Otišli bismo u radnu sobu i ja
bih pustio muziku. Sećam se da je voleo da menja trake uz Kačaturijanov
Ples sa sabljama. Dinamičnost kompozicije davala mu je podsticaj kad bih
mu dao novu traku i rekao, „da vidimo da li te još uvek služi ona stara
forma“. Prihvatajući izazov, zamenio bi traku u ludom zanosu i završio
teatralno uz duboki naklon dok bih ja glumio zadivljenost njegovom
spretnošću. Posle toga, bio je sav znojav i teško je disao ali tako sam barem
mogao da nastavim da udaram po tipkama i uzvišene fore stavljam na papir
sve dok slova ne bi opet izbledela pa bih morao opet da ga pozovem na rolat
od mesa.
Gde sam ono stao? A da. Dakle automobil u mojim rukama bio je kao da
ste trogodišnjem detetu dali interkontinentalnu balističku raketu. Vozio sam
prebrzo. Krivudao sam i skretao tamo gde nije bilo gde da se skrene. Nisam
znao da se parkiram unazad. Nekontrolisano sam se vrteo. Nisam imao
strpljenja u saobraćaju i imao sam želju da izađem iz plimuta i ostavim ga
zauvek nasred zakrčene ulice. Stalno sam vozio ukrug tražeći mesto za
parking i na kraju ne bih mogao da se izvučem iz auta. Razbio sam bezbroj
farova i stop svetala na parkiranim vozilima dok sam pokušavao da se
uguram između njih a onda bih panično odjurio, bežeći s mesta zločina.
Neprestano sam se gubio. Nisam imao osećaj za smer. Dok smo se jednom
vozili auto-putem Sanrajz, Harlin je rekla da su joj roditelji otišli negde i da
možemo da odemo kod nje kući i iskoristimo spavaću sobu. Napaljen tom
mišlju, brzo sam napravio polukružno i oborio telefonski stub. Guma mi se
probušila na auto-putu Vest sajd u tri ujutru. Izvukao sam se samo
zahvaljujući dobroti nepoznatih ljudi. Da potpuni stranac, dovoljno ljubazan
da se zaustavi usred noći i objasni mi kako da zamenim gumu, nije imao
dovoljno strpljenja i da je, recimo, bio neki serijski ubica, ja sada ne bih bio
ovde.
Da, kao što su se majke svih devojaka pribojavale, to jeste bila hotelska
soba na točkovima ali kad god bismo počeli da se cmačemo, na prozoru bi se
ukazala baterijska lampa i neki pandur bi nas oterao odatle. Mnogi vozači su
se drali na mene a kad sam slučajno bočno naleteo na neki auto na aveniji
Atlantik, neko pobesnelo čudovište, telohranitelj i vozač nekog mafijaša,
poletelo je ka mom prozoru pa sam odjednom dobio vizije kako me oplakuju
na bdenju uz sveće. Pošto sam brzo podigao prozor, ruka mu se zaglavila.
Dok je iz njega kuljao bes kao lava iz Vezuva, savio je držače prozora kao
konzervu od sardina. Da se ljudi nisu umešali, završio bih u trideset sedam
tegli za zimnicu. Ipak, vozio sam jer su svi moji poznanici vešto upravljali
automobilom pa zašto ne bih i ja? Ali ja to nikad nisam umeo i ubrzo sam
odustao od vožnje. Probao sam da vozim jedanput-dvaput mnogo godina
kasnije ali ishod je bio isti pa sam to zauvek batalio.
Kad sam prodao plimut, to je bilo kao da su mi odstranili tumor.
Dakle, Harlin i ja smo svašta radili i tako smo jednog dana odlučili da se
venčamo. Bili smo deca; nije nam ostalo ništa drugo. Gledali smo sve
filmove i predstave, išli u muzeje, igrali mini-golf, pili kapučino u Orsiniju i
išli na izlet na Fajer ajlend. Šta nam je drugo ostalo? Tako smo se verili. Sa
svojom stalnom platom od Programa za razvoj scenarista u NBC-ju i novcem
koji sam zarađivao prodajom specijalnog materijala komičarima po noćnim
klubovima, mogao sam sebi da priuštim status oženjenog čoveka. Specijalni
materijal nije priznat kao vrsta humorističkog sadržaja i javnost ga ne ceni
mnogo. Komičara ima bezbroj ili ih je barem bilo kad sam ja počinjao. Oni
nastupaju po noćnim klubovima, na televiziji ili na privatnim proslavama.
Svima njima treba materijal: vicevi, tačke, fore, nešto da izjave. Većina nije
bila dovoljno dobra pa je bilo potrebno da im drugi stavljaju reči u usta,
smešne reči. Kad bi bili prepušteni sami sebi, ne bi umeli da izmame kikot ni
nekom zanesenom debeljku koji je udahnuo gas za smejanje. Naravno,
prirodno nadarenim komičarima kao što su bili Majk Nikols i Elejn Mej ili
Mort Sal ili Džonatan Vinters nije trebao niko. Oni nisu morali da kupuju
viceve; sami su smišljali materijal jer su zaista bili duhoviti.
Ikone ranijeg doba, poput Boba Houpa i Džeka Benija, takođe su same
gradile sopstvenu karijeru komičara i kad su postali superzvezde mogli su da
angažuju pisce da im pišu materijal za likove koje su prethodno sami
osmislili. Kao i probrane kolege koje su održavale formu tako što su
opsluživale razne prosečne šarlatane i stavljali im crv humora u nestrpljive,
zjapeće kljunove, i ja sam pisao specijalni materijal. Stalno sam sedeo po
nekim noćnim klubovima i slušao jadikovanje nekog dosadnog zabavljača
koji nije shvatao zašto je u zapećku. „Potreban mi je stav. Ja nemam stav.
Alan King ima stav. Moram da zauzmem stav.“ Ono što je njemu trebalo
nijedan pisac nije mogao da mu pruži. Mi smo samo mogli da prodajemo
komičarima viceve ili fore koje bi oni učili napamet i izvodili s manjim ili
većim umećem ali nikad efektno. Publici nikad nisu ostali u sećanju – ni kao
ljudi a svakako ne kao duhoviti ljudi. Samo neki ekstrovertan tip koji je
pokupovao kratke fore, kome se smeju i aplaudiraju, a on se onda pita zašto
nije „uspešan“.
„Meni su potrebni truizmi“, rekao mi je neki mučenik, nespretno
upotrebivši novotvorenicu dok je razmišljao o svom hemijskom disbalansu.
„Publika se poistovećuje s truizmima.“ Pretpostavljam da je hteo da kaže
šaljiva zapažanja koja bi se svidela publici na osnovu prepoznatljivih
iskustava. Ipak, zahvaljujući specijalnom materijalu, mi perspektivni pisci
zarađivali smo za užinu mada je bilo i opasnih situacija. Ponekad se to
odvijalo ovako: Sastanu se komičar i pisac. Komičaru treba nova tačka.
Pisac nabaca nekoliko ideja. Komičaru se svidi jedna. Komičar dâ piscu
avans. Pisac napiše humorističku tačku. Komičar je izvede. Tačka nije
uspešna. Komičar krivi piščev tekst. Pisac krivi loše izvođenje komičara.
Izbije svađa. Komičar gubi avans i ne ostaje mu ništa. Ode mu nekoliko
stotina dolara. Slede uvrede i pretnja tužbom ili slomljenim nogama, zavisno
od toga koliko je komičar u stanju da se sažali.
Negde u tom periodu NBC nas je obavestio da premešta svoje scenariste
u razvoju u Los Anđeles jer je jedna od udarnih emisija, Kolgejtov sat
komedije, gubila popularnost pa smo možda mi mogli da je spasemo i usput
nešto i naučimo. Nikad pre toga nisam odlazio od kuće, nikad nisam prekidao
s Harlin i, najvažnije od svega, nikad nisam putovao avionom. U to vreme
avioni su imali propelere, nisu mogli da lete u jednom cugu i, najgore od
svega, leteli su po nebu. S druge strane, odlazak u grad koji sam poznavao
samo slušajući monologe Boba Houpa delovao mi je uzbudljivo. Holivud i
Vajn, Malholand drajv, katranske jame La Brea – svi koji smo voleli da
slušamo Houpa na radiju ili da ga kasnije gledamo na televiziji znali smo za
ta mesta samo iz njegovih viceva, baš kao što nas je radio svake nedelje
uveče vodio kod Džeka Benija na Beverli Hils. Možda ću čak imati priliku
da upoznam Houpa ili Benija. Uzbuđen, pretpostavio sam da će mi mama
ušiti etikete s imenom na garderobu i moći ću da krenem. Međutim, kako se
dan polaska bližio, malo sam se uspaničio a kad sam na aerodromu video da
ostali scenaristi kupuju osiguranje za avio-prevoz na automatu (ubacili biste
novčiće i automat bi izbacio polisu pa ako bi vam se srušio avion, navedeni
korisnik bi mogao da naplati premiju), pobledeo sam. Nije me toliko plašila
pogibija u avionskoj nesreći koliko pomisao da ćemo se možda srušiti u
planinama u nekoj divljini, biti izgubljeni nedeljama i bez hrane, i da će
ostali scenaristi odlučiti da pojedu mene pošto sam najmlađi i imam
najmekše meso.
Sreća je htela da nam se avion ne sruši pa sam tako uspeo da stignem u
El Ej i da pritom ne pojedem ničiji ručak, dok su kupci polise izgubili sve
svoje novčiće. Na aerodromu sam svratio na engleski mafin i čašu svežeg
smoga, potom sam ušao u limuzinu koja me je čekala i uskoro sam se
prijavio u hotel na bulevaru Holivud. Veći užas od avionske nesreće bila je
vest da ću biti u sobi zajedno s čovekom po imenu Milt Rozen, starijim,
korpulentnim piscem komedija koji se trudio da spase Kolgejtov sat
komedije zajedno s još nekoliko starijih autora. Ne samo da ću s njim deliti
kupatilo – o, Bože, je l’ moguće da mi se to dešava? – već smo imali i bračni
krevet. Prestravljen, teturao sam se po sobi i mislio da ću da platim
jednokrevetnu sobu. Ali, da li sam imao novca? Ili bi možda trebalo da
izmislim neki problem u porodici i vratim se u Njujork? Međutim, ja sam
pisac komedija kome se pružila prava prilika. Ja sam u Holivudu. Ovde je
centar svih događanja – filmovi, kuće s bazenima, Bogart i Bekol, Prohujalo
sa vihorom samo nekoliko blokova dalje; ovde živi Bob Houp, tu je bulevar
Sanset. Ovde se borite da ostvarite uspeh. Ostao sam. Delili smo kupatilo i
krevet. (Bruno Betelhajm piše kako su se u koncentracionim logorima ljudi
brzo prilagođavali na teške uslove i, da im nije pretilo mučenje ili smrt, bilo
bi potrebno višegodišnje istraživanje da se to proveri a rezultati bi bili
diskutabilni. Naravno, on nije mislio na spavanje u krevetu zajedno s Miltom
Rozenom.)
Ispostavilo se da je Milt bio fin, pametan i duhovit. Svideo mi se i, posle
pedeset godina tokom kojih se uopšte nisam čuo s njim, saznao sam da je
bolestan i da teško živi pa sam mu poslao neku lovu. Iznenadio se što ga se i
dalje sećam. Ipak, bilo mi je prilično mrsko da delim krevet s bucmastim
neznancem koji je imao XY hromozome. Imali smo nekoliko dana slobodno
da se smestimo pre nego što sam dobio zadatak i dok sam se šetao
Holivudom, uživajući u palmama i zalascima sunca, radovalo me je saznanje
da mi je pružena prilika da budem deo istorije kojom sam bio opčinjen u
detinjstvu. Pio sam lokalni sok od pomorandže, jeo slatko pecivo (dansko,
tako ga zovemo) i jednog dana su mene i još nekoliko scenarista uveli u neku
prostoriju gde smo se upoznali s glavnim piscem koji je doveden u grad da
preokrene sudbinu zabavne emisije na izdisaju i da verovatno iz nas izvuče
neku korist. On se zvao Deni Sajmon i za njega sam znao po priznanjima koje
je dobio kao televizijski scenarista. On i njegov brat Dok bili su
senzacionalni par pisaca humorističkih sadržaja koji su svima nama u tom
poslu bili poznati po svom velikom ugledu. Gledali smo njihove emisije –
recimo, Šou Reda Batonsa, i oni su zasluženo bili izuzetno traženi. Braća su
se neposredno pre toga razdvojila jer je Dok Sajmon, čije je pravo ime bilo
Nil, hteo da započne karijeru dramskog pisca.
Deni je prešao pogledom preko nas lenština i zatražio da vidi uzorke
materijala koji smo napisali. Predali smo mu papire za koje je rekao da će ih
poneti kući i pročitati i da će posle porazgovarati s nama o tome. Ja sam
tamo bio ubedljivo najmlađi a on je bio ljubazan ali blago skeptičan kad je
uzeo moju fasciklu s materijalom. Vratio sam se kući, ni obeshrabren niti
ohrabren, već s nadom da će on uzeti moj rad u razmatranje i da ću moći da
dam svoj doprinos. Tamo je radilo još nekoliko iskusnih pisaca. Kažem
iskusnih – oni su bili iskusniji od mene, već priznati ali ne i stari. Norman
Lir i njegov partner Ed Simons bili su tim. Isto tako Kolman Džekobi i Arni
Rozen. Ajra Volak se trudio da pomogne a bilo je i raznih komičara koji su
nastojali da poboljšaju kvalitet emisije, od novajlije Džonatana Vintersa do
starog vodviljiste Džoa Friska. Večerao sam sam i otišao da spavam držeći
jedno oko otvoreno cele noći da Milt Rozen ne pređe na moju stranu kreveta.
Bio sam spreman da zavrištim iz sveg glasa. Kad me je sutradan Deni
Sajmon pozvao u svoju kancelariju, život mi se zauvek promenio.
Počeo je s pričom da su mi vicevi fenomenalni i ako nikad i ne naučim
da pišem skečeve, komade ili bilo šta drugo, da su mi vicevi toliko dobri da
bih mogao odlično da živim samo od njih. Suvišno je reći da me je to
ohrabrilo. Hteo je da sarađuje sa mnom i otkad su se on i njegov mlađi brat
razdvojili, on je stalno tragao za partnerom s kojim bi radio tako da sam to
možda bio ja. Počeli smo da radimo na humorističkim skečevima. Da vam
malo opišem kako je to bilo. Deni je bio kompulsivan, zahtevan tip koji se
svađao sa svakim partnerom s kojim je radio posle Doka. Pisci na
Denijevom nivou nisu imali strpljenja za njegove stroge zahteve, stalno
prerađivanje teksta, celodnevni rad samo na jednoj strani da bi svaka
rečenica i završnica bili savršeni i da se pritom ne prekida tok narativa. On
bi zatim ponovo pročitao stranu, zgužvao je, popio bi još jedan miltaun,
popularno sredstvo za smirenje u to vreme, i počeo iz početka. Saradnici su
se bunili a on je bio nemilosrdan prema njima ali koliko njih je bilo
sposobno da nasledi humorističkog pisca kao što je bio Nil Sajmon?
S druge strane, ja sam bio tih klinac koji nije znao ništa; Deni i Dok
Sajmon su mi bili idoli, nisam mogao ni da zamislim da se suprotstavim
Deniju jer nisam imao pojma ni o čemu pa je tako on sebi našao savršenog
saradnika. Svidele su mu se moje fore i lično me je smatrao vrlo duhovitim.
Pretpostavljam da mu je prijalo da ga neko uvažava i od njega sam naučio
nekoliko ključnih stvari. Recimo: odličan uvod vodi do odlične završnice.
Lik ne sme da izgovori ništa što nije potpuno spontano da bi došao do
završnice koju već imam spremnu. Naučio me je da odbacim čak i najbolje
fore ako one na bilo koji način prekidaju ili usporavaju narativ; da uvek
počnem iz početka i nastavim sve dok ne završim skeč, da nikad ne pišem
scenu preko reda, da ne pišem kad mi nije dobro jer će se u tekstu primetiti
manjak energije i loše zdravlje. Da se nikad ne takmičim. Da uvek navijam
za uspeh svojih kolega pošto ima mesta za sve. Najvažnije – naučio me je da
verujem u sopstvenu procenu. Ko god da mi govori šta jeste ili šta nije
smešno, ili šta da radim, treba da poslušam sebe. Naravno, osim ako se
radilo o njemu jer je sebe smatrao nadarenim predavačem o temi koju su
mnogi pokušali da objasne i analiziraju, od Frojda, preko Henrija Bergsona
do Maksa Istmana i u tome nisu uspeli. On je zaista bio odličan profesor.
Ulio mi je samopouzdanje po pitanju komedije i takav odlučan stav mi je
izuzetno pomogao.
Prve nedelje u letnjem pozorištu, o kojem ću kasnije govoriti, napisao
sam skeč koji se izvodio pred publikom uživo u nekoj emisiji subotom
uveče. Posle višednevnih čitanja, usledila je proba na koju su svi tekstopisci
došli da bi videli kako se izvodi njihov tekst i prilagodili ga. Mene je mrzelo
da odem – toliko sam bio samouveren. Kad me je neka devojka pitala, „zašto
nisi došao?“, odgovorio sam da nije bilo potrebno. Hteo sam da se moj skeč
izvede u originalnoj verziji i ništa nije trebalo da se prilagođava. Ona je
rekla, „od svih skečeva izvedenih na probi, tvoj je zakazao.“ Odgovorio sam
joj smireno, ne zato što sam pokušavao da budem ravnodušan već zato što je
iz mene nesumnjivo izbijala neutemeljena arogancija, „ne brinem se.“
Prilikom emitovanja programa, neke tačke su upropašćene jer su izvedene
nesigurno a moja je izazvala veliki smeh u publici. Držao sam se svog stava
kako me je Deni naučio i moj skeč je bio jedan od najboljih u toj emisiji.
Tako sam ja učio kako da postanem pisac a to je podrazumevalo naporan,
čak mučan rad od devet ujutru za pisaćom mašinom i preradu teksta sve do
šest. Ostali veliki scenaristi s kojima sam kasnije sarađivao nisu tako
funkcionisali ali moj rad se temeljio na tome i drago mi je da sam prošao
tako tešku školu. Sprijateljio sam se s nekoliko starijih pisaca. Svideo sam
im se jer, iako jesam bio donekle talentovan, ukazivao sam im veliko
poštovanje (što sam i osećao) i nijedan se prema meni nije poneo kao prema
konkurentu već su mi pomagali i podsticali me. Dok sam boravio tamo, bio
sam opčinjen šarmom Holivuda. Tada su nas već prebacili u hotel
Holivudski Havaji, u presladak apartman s kuhinjom i spavaćom sobom gde
sam živeo sam. Hotel je imao dvorište s bazenom gde su se okupljali svi
pisci i komičari. Uživali smo u zalascima sunca, prijatnim noćima, da i ne
spominjem dnevnice.
Sve sam to hteo da podelim s Harlin pa sam joj predložio da sedne u
avion i uda se za mene. Upravo je bila završila srednju školu i imala je
sedamnaest godina. Meni je bilo dvadeset. Porazgovarala je o tome s
roditeljima i oni su joj rekli da to može da uradi ako želi. Roditelji su joj bili
divni ljudi, neuporedivo bolji od mojih, čiji je život bio deset decibela
bučniji. Rozenovi su živeli dobro, nisu se stalno svađali, bili su kulturni,
putovali su i imali lepu kuću. U poređenju s njima, moji roditelji su bili
pećinski ljudi koji su me odgojili kao kromanjonca i Harlinini roditelji nije
trebalo da dozvole svojoj ćerki da se uda za mene. Istina, bio sam
perspektivan u svom poslu ali nisam se mnogo pokazivao kao osoba. I dalje
sam bio glup (to vam je kao vožnja – nikad se ne zaboravlja), nekulturan,
neurotičan, potpuno nespreman za brak, u emocionalnom haosu i provlačio
sam se još od šesnaeste godine na onome što je Noel Kauard nazvao „talenat
za zabavu“.
Kad je Harlin doputovala, venčali smo se i naše „Da“ zazvučalo mi je
kao da smo to izgovorili u nekoj ogromnoj odaji gde sve odzvanja, kao što je
Orson Vels izgovorio „pupoljak“. To se, međutim, odigralo u dnevnoj sobi
nekog rabina (naklon njenim roditeljima) i tada sam imao utisak da su se za
mnom zatvorila blindirana vrata. Vrata kripte. Da, voleo sam Harlin ali
nisam imao pojma šta znači ljubav, šta da očekujem, šta da ne očekujem, šta
je bilo obavezno. Usledio je košmar za oboje ali ja sam bio kriv za to. Pošto
je bila neiskusna, složila se s tim, bila je plemenitija i bolja kao osoba. Ja
sam ispao takav bednik i usput sam i njen život učinio bednim. Dočaraću
vam kako je bilo, a bilo je tužno. Oboje smo preživeli ali vratićemo se u
prve godine naše bračne agonije. Dvoje veoma mladih ljudi, ona treba da
krene na koledž, ja zarađujem dovoljno da mogu da nas izdržavam, Program
za razvoj scenarista počinje da propada, grupa je sve manja pošto su luzere
počeli da izbacuju. Mi se vraćamo u Njujork jer se Kolgejtov sat komedije
polako gasi.
Uzimamo stan. Park avenija i Šezdeset prva ulica. Naravno, odmah
naginjem ka Gornjoj istočnoj strani zbog svih onih filmova s luksuznim
stanovima. Međutim, mi ne živimo u luksuznom stanu. To je vrlo mali
jednosoban stan – zaista samo jedna soba. Taj sićušni pravougaonik me je
koštao sto dvadeset pet dolara mesečno i neiskusni kakvi smo bili, nijednom
od nas nije palo na pamet da će kad god neko dođe i pozvoni, povratno
zvono – glasno električno zujanje – odzvanjati našim stanom kao vanbrodski
motor pošto je to bio prvi stan u višespratnici, odmah pored ulaznih vrata u
zgradu na kojima je bio interfon sa svim zvoncima. U toj jednoj maloj sobi
imamo dvosed, kuhinjski sto sa četiri stolice, policu za knjige, televizor,
klavir, udobnu fotelju okrenutu ka dvosedu, nekoliko lampi i stalak s velikim
magnetofonom. Moja pisaća mašina je na kuhinjskom stolu jer tamo radim.
Voleo bih da mogu da kažem da smo bili stisnuti u ostavi Fibera
Makgija,43 siromašni ali srećni, da smo se silno zabavljali u tom periodu.
Nije bilo tako. Pozitivno je bilo što sam Harlin plaćao koledž. Išla je u
Hanter, samo šest blokova dalje, i ja sam je pratio svako jutro na predavanja
pre nego što bih počeo da radim. Tako sam se prijatno osećao kad bi otišla
jer nismo mogli da se složimo ni oko jedne stvari i nijedno od nas nije bilo
voljno ni na kakav kompromis. Borili smo se jedno protiv drugog kao
mafijaši u Kastelamareškom ratu. Ja sam bio neraspoložen, nesrećan,
neprijatan prema njenim divnim roditeljima samo zato što sam bio odvratna
svinja. Nisam podnosio drugarice moje supruge. Išao sam im na živce jer
sam bio stalno nesrećan i mrzovoljan. Često sam imao mučninu, obično usred
noći. To sam pripisao ili neizlečivoj bolesti ili njenom kuvanju ali na
godišnjem sistematskom pregledu sve je bilo u redu a noćna mučnina mi se
dešavala čak i kad smo izlazili na večeru. Kad se samo setim koliko mi je
bilo teško. Tri ujutru. Budi me neizdrživa mučnina. Zovemo hitnu i šalju nam
nekog nepoznatog honorarnog lekara koji je dežuran te noći. Stranac stiže.
Daje mi injekciju. Mučnina se smiruje. Ja zaspim. To se često dešavalo. Tek
kad sam otišao na psihoanalizu koja mi je bila krajnja opcija u nameri da
rešim svoju beskrajnu muku, utvrđeno je da mučninu imam na psihičkoj bazi i
čim sam krenuo na seanse, potpuno sam se izlečio. Da mi psihoanaliza nije
pomogla ni u čemu drugom (a i nije), zaista je vredela.
Negde u to vreme stiglo mi je jedno pismo. Predosetio sam da bi to
mogla da bude ona ponuda od Boba Houpa koja se nikad nije realizovala.
Tako je uzbudljivo dobiti pismo od nepoznatog pošiljaoca i jedva sam čekao
da ga otvorim. Ispostavilo se da je to bio poziv za vojsku. Pa, možete misliti
koliko sam bio iznenađen i oduševljen. Napokon sam dobio priliku da živim
u muškoj kasarni, da se tuširam s dvadesetoricom nepoznatih muškaraca, da
delim kupatilo s tipovima koji se zovu Alabama i Teksas, a ja ću biti
Bruklin. Da se budim u pola šest, vežbam po ceo dan, slušam naređenja
nekog neandertalca ošišanog na nularicu koji nema ni dva minuta mozga u
glavi. A hrana! Napokon da se oslobodim njujorške rozbratne, jastoga,
burgera iz Dvadeset prve ulice i svog Ruben sendviča. Više neću jesti
piletinu generala Coa već piletinu generala Makartura. Ili, kakav ono
bućkuriš služe u vojsci? Naravno da sam čeznuo za borbenim dejstvima. Da
sedim zgrčen od morske bolesti dok moj desantni brod gađa obalu i da bežim
na obalu pod rafalom neprijateljske vatre. Rane, bolnica, Harold Rasel.44
Eto prilike da budem heroj, dobitnik ordena časti, ponosan što služim
domovini.
Odmah sam zvao sve lekare koje sam poznavao i molio ih da mi ispišu
nalaze da sam fizički hendikepiran. Onog dana kad sam otišao na pregled,
stigao sam s gomilom potvrda o tome da sam osakaćena individua i da mi se
preporučuje ležanje. Ravni tabani, astma, loš vid, žučna kesa, alergije, kriva
kičma, želudačna kila, ruptura rotatorne manžetne, smrznuto rame,
vrtoglavica, sindrom Alise u zemlji čuda. Svi nalazi nadležnih lekara imali
su pečat „Bez dokaza“. Na kraju sam otišao na razgovor kod psihijatra kome
sam odneo nalaze o svojim psihopatološkim stanjima koje sam dobio s
raznih strana – od svog psihijatra do poslednjeg taksiste koga sam imao. Po
svemu sudeći, delovalo je kao da ću sigurno upasti u grupu 1A.45 Lekar koji
me je pregledao zatražio je da ispružim ruku. To sam i uradio – ruka mi je
bila mirna i nije drhtala. Zatim me je pitao, „da li uvek grickate nokte?“
Nisam bio okoreli grickač noktiju ali sam priznao da imam običaj to da
radim. Pregledao mi je vrhove prstiju i odmah mi lupio pečat 4F. Odbijen
sam za vojsku zbog grickanja noktiju. Je l’ to bio prvi takav slučaj? I tako
sam srećan zbog drugih vojnika s kojima bih bio u kasarni. Sad neće morati
da spavaju pored tipa koji se uspavljuje plačući dok grli malog medu. Od
tada sam na insistiranje svoje supruge prestao da grickam nokte i umesto te
odvratne navike počeo sam da ispoljavam društveno prihvatljiviju
koprolaliju.46
Otegli su se sumorni dani nesrećne bračne zajednice. Zima je prošla i
osim nekog zaglušujućeg treska koji nas je probudio usred noći, ništa se
značajno nije desilo. Tu užasnu buku je napravio čovek iz velike zgrade
odmah do nas na Park aveniji 525, koji je skočio u smrt i završio u uličici
između njegove i naše zgrade. Nadam se da nikad nećete imate priliku da
čujete kako telo udara o pločnik ali verujte mi na reč, mnogo je glasnije nego
što mislite.
Došlo je leto i sad ću vam nešto malo ispričati o Tamimentu. To
letovalište u Pensilvaniji imalo je pozorište i pozorišnu trupu koja je
organizovala izuzetno profesionalne revijske predstave svake nedelje.
Kostimi, plesači, pevači, skečevi, glumačke tačke. Originalnu predstavu Bilo
jednom na madracu postavili su na scenu ljudi iz tog letnjeg pozorišta. Maks
Libman, Deni i Dok Sajmon, Sid Sizar, Mel Bruks, Džo Lejton, Deni Kej.
Svi su oni bili veterani. To pozorište je bilo stecište talenata u razvoju,
scenarista komedija, kompozitora, režisera, kostimografa i scenografa – svi
su oni tamo počeli i kasnije izgradili uspešne karijere. Imali su i kompletan
orkestar s odličnim muzičarima i vrhunskim aranžerima. Deni Sajmon je
nekoliko godina tražio od mene da tamo provedem leto, kao što su on i Dok
radili. Stalno je bio pod pritiskom da mora da izbaci par skečeva svake
nedelje koji bi se, kakvi god da su bili, odmah probali na sceni i igrali u
predstavama subotom i nedeljom uveče. To je bila velika životna škola –
praćenje kako se materijal izvodi uživo, kako publika reaguje; deset
uzastopnih nedelja bilo je biti ili ne biti. Kao šlag na torti, ja bih posle leta
imao gomilu skečeva koji su mogli da se izvode u nekoj revijskoj predstavi
na Brodveju.
Otkad sam se preselio u Njujork, stalno je bilo onih koji su hteli da na
Brodvej postave revijsku predstavu. Nova lica su bila veliki hit i svi u gradu
koji su imali neku pesmu ili skeč želeli su da rade reviju. Talentovani mladi
entuzijasti bi se sastajali s nekim oduševljenim producentom u stanu na
Gornjoj zapadnoj strani i izbacivali satirične songove i ljubavne pesme na
klaviru a scenaristi bi čitali svoje skečeve kojima bi se ostali grohotom
smejali. Teške kletve su se izgovarale u nastojanjima da se revija postavi na
scenu. Bogami, ovog puta ćemo uspeti! Znam jednog pokrovitelja iz Teksasa,
sa Floride, nekog Argentinca koji je lud za američkim pozorištem. Skoro
nijedna takva predstava nije ugledala svetlost dana. One koje jesu bile
postavljene neslavno su završile. Ja sam napisao tri skeča za neku nesretnu
gnjavatorsku predstavu pod nazivom Od A do Z gde je glavnu ulogu igrala
Hermajoni Gingold. Sva tri skeča raspametila su publiku u Tamimentu. Prvi
je bio o dva tipa koji odlaze na zabavu gde su sve devojke bile preslikani
Gručo Marks. Taj skeč se nije svideo komercijalnim brodvejskim kritičarima
mada je Kenu Tajnanu, koji je pisao za Njujorker, bio urnebesan. Drugi se
zvao „Psihološki rat“ u kojem su vojnici na ratištu vodili psihološku borbu.
„Mnogo si nizak – mnogo si nizak i majka te nikad nije volela.“ Shvatate o
čemu pričam. On se dobro pokazao. U trećem je general u Kejp Kanaveralu
preko telefona razgovarao s gradonačelnikom Njujorka da bi ga pripremio za
vest da je za vreme nuklearnih proba jedna raketa pogrešno usmerena na
njegov grad. „Dakle, evo zašto vas zovem, gospodine gradonačelniče i
nemojte da mi se durite zbog toga…“
Skeč s Gručom i „Psihološki rat“ igrani su i van grada i na premijeri.
Skeč o raketi koja ide ka Njujorku, od koga su se savijali od smeha u
Tamimentu, nije mogao da izmami nijedan smešak u publici. Ne znam zašto.
Jedino što mi pada na pamet jeste da se predstava prvo prikazivala u
Konektikatu i Filadelfiji pa takva opasnost publici možda nije bila smešna
jer nisu živeli u Njujorku. Nikad ne znate zašto se publika ne smeje nečemu
što bi po vama trebalo da im se svidi. To nije egzaktna nauka.
Tako smo Harlin i ja proveli to leto u Tamimentu gde sam ja pisao
skečeve koji su dobro prolazili. Drugi pisac skečeva bio je Dejvid Panić,
čudan, sjajan lik koji me je mnogo zadužio. Bio je deset godina stariji od
mene, pravi genijalac, izuzetno obrazovan. Umeo je da slika precizno kao
Direr ili Dali. Pisao je poeziju, čitao je sve i svirao bugi-vugi na klaviru.
Nije voleo moderan džez ali je živeo među svim velikanima modernog džeza
– Mank, Majls, a bio je i u vezi sa ženom Čarlija Parkera. Bio je talentovan
vajar. On je autor čuvenog duboreza na basu Čarlija Mingusa. Njegov stan na
Ruzveltovom ostrvu ličio je na svemirski brod: ultramoderan; na zidu su
visile slike koje je on naslikao, svaka s nekim morbidnim motivom, poput
njegove poezije. Radio je kao nastavnik u školi u Harlemu i imao rasističke
stavove prema crncima ali svi učenici su ga voleli. On ih je vodio u muzeje i
restorane, uvek o svom trošku, a i kod sebe kući. Imitirao ih je uvredljivo.
Bio je u psihijatrijskoj bolnici, u ludačkoj košulji i oduševio me je pričama
o tome kako je bilo strašno kad su ga lečili elektrošok terapijom koja se na
surov način primenjivala u to vreme. Pešačio je preko mosta Džordž
Vašington i razmišljao da li da skoči. Popeo se na krov svoje kuće i pljuvao
po ljudima. Njegovi jedini, daleki rođaci iz Njujorka smestili su ga u
ludnicu. Prvo je pristao a onda se uspaničio dok ga je osoblje sprovodilo
dugačkim hodnikom. Postao je nasilan. Ludačka košulja, elektrošokovi. I sve
to zbog žene, zbog veze s osobom za koju je mislio da je savršena a koja ga
je šutnula i otišla s drugom ženom posle izvesnog vremena koje su proveli
zajedno.
U doba kad je marihuana postala navika srednje klase, često je bio
naduvan. Veza mu je bila crnkinja Hejzel ih Harlema. Izlagao se velikom
riziku u to vreme – zatvor i dozvola za rad u školi. Bio je konzument, ne
diler, ali kad je bio naduvan, lako se smejao i meni je bio sjajna publika.
Pokazao mi je kakav je genije bio S. Dž. Perelman, mnogo bolji od svih
ostalih duhovitih umova, i to mislim i dan-danas. Zahvaljujući njemu sam
poboljšao svoj rečnik. Često smo razgovarali o ženama. On ih je obožavao
ali mu se nisu sviđale. Ja sam bio nesrećno oženjen mladi čovek koji se
trudio da popravi stvari. „Batali se toga“, savetovao me je duboko udišući
džoint dok smo sedeli na obali jezera u Tamimentu i ćaskali tih kasnih
popodneva. „I nemoj da opravdavaš onog menadžera koji te bruka. Prodaje ti
maglu. Da ne spominjem da te pljačka.“ Harvi nije imao nikakvu kancelariju,
samo telefonsku sekretaricu. Odlazio je kod drugih agenata i pitao, „ima li
posla?“ Nekih prnja, koski, flaša?47 Zatim bi se poslužio njihovim
telefonom. Ipak, zahvaljujući Harviju dobio sam prvi posao i nameravao sam
da ispoštujem ugovor.
„A tvoja žena?“, pitao bi me Dejvid. „Mnogo si se rano oženio.
Oslobodi se toga, smanji gubitke. Ne činiš joj nikakvo dobro što se trudiš da
vam uspe.“ „Ne znam“, odgovorio sam. Nisam znao. Taj brak je svakako
služio nekoj svrsi; oboje smo izašli iz roditeljske kuće i gurnuti smo u svet.
Ja sam bio zaposleni Njujorčanin. Ona je studirala filozofiju na Hanteru. Ona
me je učila filozofiji koja je počela da mi se sviđa. Čitali smo zajedno i
angažovali nekog studenta s Kolumbije da dolazi kod nas jednom nedeljno da
analiziramo velika filozofska dela. Međutim, iako smo se žestoko svađali
zbog slobodne volje i monada, te svađe nikad nisu bile toliko usijane kao
kad smo se raspravljali zbog braka. Znao sam da sam u problemu kad je u
jednoj filozofskoj raspravi Harlin dokazala da ne postojim.
Pošto sam bio veoma uspešan te prve godine u Tamimentu, tražili su da
dođem i sledeće godine. O tome sam razgovarao sa Stivenom Vinoverom,
talentovanim tekstopiscem koji je rano preminuo, i on je smatrao da tamo ne
treba da se vratim ako mi ne dozvole da režiram svoje skečeve. Upoznao
sam se s još jednim sjajnim tekstopiscem te prve godine u Tamimentu. On
nije radio tamo ali je došao da gleda predstavu jedne subotnje večeri. Bio je
samo šest godina stariji od mene i predviđali su mu sjajnu budućnost. To je
bio Stiven Sondhajm i posle tog prvog susreta, nismo se više videli sve dok
mnogo godina kasnije nisam otišao kod njega kući na večeru s Mijom Farou
koja mu je bila bliska prijateljica.
Druge godine u Tamimentu režirao sam svoje skečeve i opet sam bio
uspešan. Tog leta sam se družio s još jednim tekstopiscem koji je radio na
našim nedeljnim predstavama, Fredom Ebom. Slatko smo se smejali zajedno
u Tamimentu a i tugovali na zatamnjenom balkonu na probama nesretne
predstave Od A do Z, gde smo se jadali jedan drugom zbog muka s propalim
komadom. Fred je posle sa svojim partnerom, Džonom Kanderom, napisao
Kabare, Njujork, Njujork i Čikago. Nekoliko godina kasnije – da se ne
udaljavam suviše od svoje priče – Lari Gelbart me je pozvao iz Bostona ili
Filadelfije dok se mučio s Osvajačem48 i tada mi je ispričao onu sad već
besmrtnu foru koju je izvalio producentu Robertu Vajthedu, „nemojte da
obesite Ajhmana. Pošaljite ga van grada da učestvuje u mjuziklu.“
U Tamimentu je bio dobar provod i ja sam se vratio i treće sezone.
Drago mi je zbog toga jer je te treće godine jedan od komičara bio Milt
Kejmen, urnebesno smešan ali i težak čovek. Svirao je hornu, imao lošu
narav a zimi je bio zamena, dubler za Sida Sizara. Sizar je imao odličnu
humorističku emisiju tih godina. Sizar i Mladenci49 – dva odlična ali
različita komičara, Sid i Džeki Glison. Sid je imao grupu vrsnih scenarista –
Mela Bruksa, Larija Gelbarta, Mela Tolkina, Lusil Kalen, Majka Stjuarta,
Šeli Keler, Nila Sajmona, da i ne spominjem saradnike Karla Rainera,
Hauija Morisa i samog Sida. Sidova genijalna serija koja se emitovala
jednom nedeljno bila je u središtu pažnje svih onih koji su se bavili
kvalitetnom komedijom ili su je cenili. Dospeti u njegovu ekipu i biti pored
tih imena predstavljalo je pravo priznanje. Sid je bio blistavi genije i njegov
materijal je bio izvrsno napisan i izvrsno izvođen. Ja sam imao još jednu
uspešnu godinu u Tamimentu; Milt Kejmen se vratio kao Sizarova zamena i
Sidu je oduševljeno pričao o meni. Sid je već bio čuo za mene od Denija
Sajmona. Pristao je da se sastane sa mnom. Kad sam otišao do njegove
kancelarije, sedeo je na stolu s Larijem Gelbartom. Gelbart je imao
tridesetak godina – bio je deset godina stariji od mene. Prvo smo malo
pričali o politici, sportu, životu i činilo se da se ništa naročito ne dešava.
Kad je sat otkucao šest, obojica su počela da se spremaju da krenu kući a Sid
se okrenuo ka meni u svom grandioznom stilu i rekao mi, „a ti – primljen si.“
Odvezao sam se s Gelbartom i pitao ga, „primljen sam?“ a on je odgovorio,
„ako ćeš da radiš za minimalac.“ „Ja ću plaćati minimalac samo da budem u
kancelariji s vama dvojicom“, rekao sam.
Do svoje tridesete godine, Lari Gelbart je već bio veteran i legenda.
Njegov otac, berberin, forsirao je gegove svog sina pred zvezdama koje su
bile prinuđene da ih slušaju dok ih je šišao. Lari je napisao radio-komediju
Dafijeva taverna, pisao je za Denija Keja, Berla, Boba Houpa i sada za
Sizara. Kad je umro, zamolili su me za komentar i ja sam rekao sledeće: „On
je bio jedan od retkih ljudi u mom životu koji su ispunili sva očekivanja.“
Bio je sjajan tip i istinski dobar scenarista komedija; jevrejski pisac kakav
je bio Majler – to jest, obojica su bili Jevreji ali u njihovim delima se to
nikad nije videlo. Lari i ja smo kliknuli i scenario koji smo napisali dobio je
nagradu Pibodi. Satirično smo prikazali Ingmara Bergmana i Tenesija
Vilijamsa a dobili smo i neku nagradu Udruženja scenarista pa je priređen
ručak u čast dobitnika u Tuts Šoru. Ja sam došao do vrata ali nisam mogao da
uđem – moja fobija s kojom se i dan-danas borim. Fobija od ulaska. Jednom
sam sedeo ispred divne kuće Sidnija Lameta na aveniji Leksington dok su
pristizale zvanice među kojima sam bio i ja ali nisam mogao da uđem. Sedeo
sam i pokušavao da skupim hrabrost. Video sam one koje sam znao i voleo i
koji su voleli mene. Bob Fosi, Miloš Forman, Pedi Čajefski – ali nisam
smogao snage da uđem.
Kad sam morao da odem na neku svečanost, obavezno sam morao da
stignem prvi jer bih tako mogao da uđem. Jednom me je predsednik Džonson
pozvao u Belu kuću. Krenuo sam iz svog stana, avionom sam stigao u
Vašington, presvukao se u smoking u kupatilu na aerodromu, požurio u Belu
kuću da stignem prvi kako ne bih propustio tu priliku. Ušao sam ali me je
preduhitrio Ričard Rodžers, kog tada nisam poznavao, ali on me je zagrlio i
rekao, „Kad bi naše bake i deke mogli da nas vide sada.“ I on je imao
ekscentričnosti u ponašanju pa sam se pitao da li je fobija ulaženja jedna od
njih.
Usput, mnogo godina kasnije zaista sam bio na nekoj zabavi kod Sidnija
Lameta gde je bilo mnogo ljudi. Nekako sam ušao i sedeo na sofi
postavljenoj uza zid s prozorima. Bilo mi je previše praznih priča, kako ih je
Sačel Pejdž nazvao, i kad je jedna poznata pevačica pozvana da nešto
otpeva, strašno sam se unervozio. Kad je neko seo za klavir i počeo da svira
njenu pesmu, najviše na svetu sam želeo da se izgubim odatle. Zašto? Ko
zna? Znam samo da su me spopali talasi vrućine i nisam mogao da mrdnem
koliko mi je bilo neprijatno. Problem je bio u tome što sam bio daleko od
ulaznih vrata i nisam elegantno mogao da se probijem kroz gomilu i odem
pošto je gošća počela da peva. Nisam hteo da misle da sam nepristojan. A
onda mi je sinulo – prozor iza mene bio je napola otvoren. Lamet je živeo u
kući i ja sam bio u prizemlju. Pažnja svih prisutnih bila je usmerena na
klavir. Ja sam se nalazio iza ushićenih obožavatelja i uz malo koreografije
mogao sam da se iskradem kroz prozor i izađem na Devedeset prvu ulicu.
Ima li neko pametnije rešenje? Brzo sam još malo podigao prozor da bih se
lakše provukao. Nisam hteo da se neko okrene i uhvati me usred bekstva.
Krenuo sam u tišini. Pevačica je pevala, ja sam se provukao – preciznije,
prvo jednu pa drugu nogu. Odjednom mi je palo na pamet da bih mogao da
delujem kao provalnik ako me neki prolaznik na ulici primeti kako izlazim
kroz prozor. Šta ako me, ne daj Bože, vidi neki mladi pandur i puca na mene?
Uspaničio sam se i nekako sam uspeo da se vratim unutra i sednem na sofu.
Odslušao sam pesmu i otišao kad i svi ostali. Vidite koliko mi je
psihoanaliza pomagala. U vreme kad se ovo desilo išao sam na seanse samo
neke dvadeset tri godine.
Dakle, završio sam rad u Tamimentu, angažovao me je Sid Sizar, a potom
opet Sid za neki specijal, ovaj put s Melom Bruksom za koga sam bio čuo da
je živi strah i trepet i da će me pojesti živog. Međutim, i on je bio sjajan tip,
sviđao sam mu se i zajedno bismo se peške vraćali kući svako veče.
Uveseljavao me je svojim ljubavnim avanturama i divio sam se kako jednom
tako malom Jevrejinu uspeva da opčini sve te predivne žene. Mel je bio
pametan, načitan i muzički talentovan. Pisanje za Sida svodilo se na to da se
nekolicina nas svakodnevno sastajala u kancelariji oko deset ujutru, dugo
pričala o filmovima, aktuelnim događajima, ćaskala o svakodnevnim temama
i na kraju sela da nešto i napiše. Davali bismo ideje i kad bi nam se neka
svidela, svi bismo se bacili na to, smišljali fore i smejali se tuđima ili
odbacivali one koje nam se nisu svidele. Pisanje samo s još jednom osobom,
kao što sam radio s Larijem Gelbartom ili Denijem Sajmonom, svodilo se na
isto s tim što bismo prvo nakratko neobavezno popričali a onda prionuli na
rad.
Kasnije, kad sam sarađivao s Mikijem Rouzom, Maršalom Brikmanom
ili Dagom Makgratom, sve je uglavnom bilo isto s tim što smo se i privatno
družili pa smo odlazili u šetnje i na večere i istovremeno radili na scenariju.
Odlazak na ručak sa Sidom uvek je bio zabavan pošto su scenaristi duhoviti.
Kad smo odlazili u restoran umesto da naručimo da nam nešto donesu, Sid
nikad nije dozvolio da neko drugi plati. Kad sam jednom prilikom ručao sâm
s njim, zgrabio sam račun i insistirao da platim a on me je pustio tek kad je
bolje pogledao račun i video da cifra nije velika. Kad je jednom dozvolio
Lariju Gelbartu da plati, na njemu se videlo da ga to boli i kad je nevoljno
popustio, rekao je, „konačno sam odrastao.“ Kad god je Deniju Sajmonu ili
Gelbartu bio potreban saradnik zvali su mene. Oni su bili potpuno različiti.
Deni, sav tajnovit, nazvao bi me i rekao, „ne mogu o tome preko telefona.
Naći ćemo se kod Hansena.“ Ja bih odgovorio, „je l’ neki scenario u pitanju
ili treba da predam špijunski mikrofilm?“
Ubacio me je u Šou Pola Vinčela. Vinčel je bio sjajan trbuhozborac pa
sam tada pisao za komad drveta. Lari Gelbart bi me nazvao, „hoćeš da radiš
sa mnom specijal za Arta Karnija?“ „Naravno.“ „Dođi kod mene na imanje.
Ti i tvoja supruga možete da prespavate. Počinjemo danas.“ Jednom prilikom
kad sam pisao za Sida, on, ja i Lari smo bili u Sidovoj kući u Grejt Neku.
Sid je rešio da svi pišemo u sauni. Iako sam bio novi u poslu i voleo sam ih
obojicu, nisam hteo da se skinem go i sedim u sauni s dva muškarca. Njih
dvojica su proveli sledećih sat vremena unutra dok sam ja sedeo napolju na
travnjaku. Sidu sam uvek bio malo čudan ali sam mu se sviđao. Tih godina
sam se sjajno provodio s Larijem. Išli smo na večere, u šetnje, u šoping u
Londonu, pričali viceve jedno drugom u Parizu, slušali džez u klubovima na
Menhetnu. Ophodio se prema meni kao sebi ravnom dok sam Deniju uvek bio
onaj klinac koga je otkrio u Kaliforniji.
Ugovor s Harvijem Melcerom je istekao. Nisam ga obnovio. Čuo sam za
nekog menadžera kog su svi hteli da angažuju ali on je bio vrlo probirljiv. On
je otkrio i stvorio Harija Belafontea. U vreme dok za Belafontea još niko
nije bio čuo, on je rekao da je Belafonteu suđeno da jednog dana bude
neviđena zvezda – klubova, kabarea i filma. Skeptici su se podsmevali ideji
da bi crni kalipso pevač mogao da dogura tako daleko. Međutim, Džek
Rolins je imao viziju. Podsmevali su se i dvojici klinaca iz Čikaga koji su
radili briljantne improvizacije ali Džek je rekao da će postati velike zvezde i
Nikols i Mej su stvarno bili prava bomba na sceni. On je radio samo s
nekoliko ljudi jer je smatrao da može dobro da predstavlja svoje klijente
samo ako ih nema mnogo. Njegova provizija je iznosila petnaest posto i to je
bilo to. S njim sam se upoznao preko zajedničkog prijatelja. On pre toga
nikad nije zastupao scenaristu ali kad je pročitao moj materijal, svideo mu
se. Kad sam Džeku i njegovom partneru, Čarliju Džofiju, rekao da otkad sam
gledao Morta Sala imam neprestanu želju da budem komičar, Džek me je
pitao, „a šta bi radio?“ Odgovorio sam, „pa, poigravam se mišlju da je
Njujork tajms jedina novina koja nema strip i pitam se kako bi bilo kad bi
imali strip sličan Supermenu koji bi, kad se presvuče, postao broker na
Volstritu.“
Od tog trenutka Džek mi nije dao da odustanem od ideje komičara, koliko
god da sam se trudio. Pristao sam na petnaest procenata, što je bilo za
pozamašnu svotu manje nego što sam plaćao Harvija, i pride dobio sjajnog
menadžera. Rukovali smo se, nikad nismo ništa potpisali i ostali smo zajedno
sve do njegove smrti u stotoj godini. On je bio jedan od malobrojnih ljudi
koje sam poznavao, možda čak i jedini, koji je zaista bio mudar. Nije bio
samo pametan i vizionar kad se radilo o talentima. Mudrost je nešto drugo i
koliko god da sam pokušavao da se suprotstavljam njegovoj mudrosti
svojom racionalizacijom, strahovima, predrasudama i besmislenim idejama,
on mi je dovoljno odolevao i tako dao ogroman doprinos mojoj karijeri.
Međutim, u početku sam mu se suprotstavljao. Mislio sam da sve znam o
komediji. Bio sam takoreći čudo od deteta, uspešan, i uživao sam veliko
poštovanje najboljih pisaca komedija.
U dvadeset drugoj godini postao sam glavni scenarista televizijskog šoua
Peta Buna. Taj posao sam izgubio jer nisam baš bio pravi izbor ali i Pet je
bio još jedan fini čovek za saradnju. Pisao sam mu skečeve koji su ležali
Sidu Sizaru. Potom sam pisao za Šou Gerija Mura i taj posao sam izgubio jer
nisam dolazio na posao. Uživao sam dobar glas kao scenarista, naročito
među ostalim dobrim scenaristima u gradu koji su tražili da pišem za emisije
i tako sam i dalje radio. Međutim, Džeku Rolinsu sam podstakao apetit da
otkrije novog komičara i postalo je jasno da veruje u moju karijeru iako ja
nisam delio njegovo mišljenje. U vreme dok sam radio na televiziji
zarađivao sam brdo novca. U slobodno vreme osmislio bih neku tačku tek
onako da vidim vredi li nešto.
Ovde ću da napravim predah i ispričam vam šta me je podstaklo na
razmišljanje o tome da izađem iz osamljene sobe scenariste i oprobam se na
sceni kao stendap komičar. Nekoliko godina ranije, dok sam još uvek bio deo
Programa za razvoj scenarista u NBC-ju, Les Kolodni, zadužen za taj
program, predložio je da odem do Plavog anđela i pogledam nastup nekog
perspektivnog komičara, Morta Sala. Pošto je Plavi anđeo bio otmeno, skupo
mesto, NBC je pokrio troškove. Uzeo sam svoju verenicu Harlin za ruku,
stavio kravatu i otišao tamo s njom. Mort Sal me je raspametio – isto kao kad
sam prvi put probao svinjska rebarca. E sad, kad je Mort u pitanju, mogao
bih da razglabam o njemu i napišem knjigu dužu od Rata i mira. Ne mogu
dovoljno da nahvalim njegov rad kao komičara. Samo ću ponoviti ono što mi
je neki sportski novinar rekao dok je Bejba Ruta kovao u zvezde, „morao si
da budeš tamo.“ Mort je ubrzo zapalio Ameriku, imao zakazane nastupe u
svakom studentskom kampusu u zemlji, privlačio veliku publiku, osvojio sve
otmene noćne klubove, izašao na naslovnoj strani Tajma, o njemu je izašao
tekst u Njujorkeru a oni koji su bili prisutni dok se sve to dešavalo znaju da
smo uz tog komičara imali neponovljivo iskustvo.
Teško je objasniti zbog čega je bio sjajan jer odgovor glasi „zbog svega“
i koliko god da pišete, ne biste mogli precizno da odredite šta je to.
Dovoljno je reći da mi je upropastio život isto kao što je Čarli Parker uništio
svakog saksofonistu koji bi stao na scenu godinama posle njega. Jedan
kritičar koji mi je bio naklonjen napisao je, „kad bi Vudi Alen mogao da se
otarasi prepoznatljivog stila Morta Sala bio bi vrlo duhovit komičar.“ Ja sam
želeo da radim isto što i on, želeo sam da budem kao on, da budem on. E, tu
je problem. Morate da budete on da biste bili tako efektni. Stvar nije bila u
genijalnim forama, koje su inače bile najbolje koje sam ikad čuo, već u
njemu. Dugo mi je trebalo da to uvidim i shvatim da koliko god se ja trudio
ili koliko god da mi je tačka duhovita, ja nisam bio on. (Isti je problem imalo
devedeset devet posto glumaca pošto se Brando pojavio na sceni. Hodali su
kao on, zastajkivali i pozirali kao on, imitirali njegovo držanje i okretali se
kao on ali na kraju su to bili samo oni.) Na kraju, ja sam uvek bio ja. Kao što
je Maršal Brikman to tako precizno objasnio u nekom razgovoru o umetnosti
i umetnicima – „Jebe te ono što si.“ Imao sam velikog uspeha kao stendap
komičar ali u odnosu na Morta, bio sam druga klasa.
Napravio sam tačku i izveo je pred Džekom Rolinsom, Čarlijem
Džofijem i Džekovom suprugom Džejn. Bio sam im duhovit. Svi (osim mene)
smatrali su da sam prirodno nadaren komičar. Džek je hteo da opipam teren u
Plavom anđelu. Plavi anđeo je bio najpopularniji klub u Americi. Kao što
sam rekao, bio je krajnje otmen, prefinjen. Primer: jedan od izvođača bio je
Džon Karadin koji je čitao Šekspira. Tamo su nastupali Mort, Majk, Elejn50
i Džonatan Vinters. Nedeljom uveče u klubu je bio običaj da se posle
glavnog programa predstavi nova tačka. Izvođač je bio pevač ili komičar. Ja
sam imao parališuću tremu ali Džek nije hteo da čuje da odustanem. Pošto je
Šeli Berman, zvezda i veoma uspešan komičar, završio nastup pred prepunim
klubom jedne nedeljne večeri, zamolio je publiku da ostane i najavio me je
na najlepši mogući način, onako kako jedna zvezda može da najavi
početnika, dajući mi veliki podsticaj. Silno uplašen, popeo sam se na binu i
počeo a smeh iz publike je bio toliko jak da mi je Džek Rolins rekao da sam
se odmah povukao u svoju ljušturu. Imao sam pola sata i kad sam završio,
Džek me je kritikovao u bekstejdžu, što je bio običaj koji se mnogo puta
ponavljao u sledećih nekoliko godina.
Bez obzira na to što sam bio povučen na sceni i što sam se postideo kad
sam čuo glasan smeh i aplauz, mora da sam bio dobar jer su sutradan počele
da pristižu ponude. Tražili su me vlasnici klubova koji su me tada gledali.
Isto je važilo i za televizijske producente koji su bili tamo to veče. Džek ih je
sve odbio i rekao da nisam još spreman. Tada je počeo pravi rad. Hteo je da
stalno nastupam, iz meseca u mesec, sve dok se ne „stopim“ sa scenom.
Pisac u meni predložio je da samo izađem i pročitam ono što sam napisao.
Vicevi su mi bili odlični. U čemu je razlika? Džek mi je strpljivo objasnio,
„stvar je u tome da im se svidiš. To je najvažnije. Ako se povežu s tobom,
svideće im se tvoji vicevi. U suprotnom, ni najbolji gegovi na svetu neće ti
ništa pomoći.“ Suprotstavio sam mu se. Suprotstavio sam se sa slepim
uverenjem potpuno neupućene osobe. Opirao sam se svemu razumnom i
tačnom što je izgovorio ali on je bio strpljiv i uporan, rekao mi da umuknem
i da ćemo, ako radim onako kako mi on kaže, za dve godine moći da
procenimo i vidimo ko je bio u pravu. Možeš da budeš vrlo uspešan komičar,
kako mi je rekao, ali meni se nije tako činilo. Ipak on mi se toliko sviđao da
sam pristao da umuknem i pustim njega da vodi posao.
Eto tako sam batalio posao televizijskog scenariste od koga sam
zarađivao više hiljada nedeljno da bih prihvatio posao bez plate u klubu koji
se zvao Gore u dupleksu kod divne dame po imenu Džen Volman. Svake noći
sam taksijem išao do trga Šeridan zajedno sa Džekom Rolinsom ili Čarlijem
Džofijem, najčešće s obojicom, i njih dvojica su me zajedno s Džen Volman
gurali na scenu gde sam mogao da nastupam pred četrdeset ili deset ljudi,
zavisno od toga kakvo je bilo vreme. Tamo je radio još jedan komičar,
duhovit tip po imenu Gari Maršal koji je kasnije producirao Srećne dane,
veliki televizijski hit, a režirao je i filmove kao što je Zgodna žena. Verujte
mi, on je isto bio odličan stendap komičar. Obično sam imao dobre nastupe
ali neke večeri su bile bezveze. Ljudi su svraćali da me vide i ohrabre.
Dejvid Panić se divio mojim „izvrsnim invaginacijama“. Dolazio je Mel
Bruks, kao i Fil Foster, vrlo duhoviti brodvejski komičar. Džek i Čarli nisu
propustili nijedan moj nastup. One večeri kad se Čarli oženio, on i njegova
žena su dojurili u tu rupu gde sam nastupao. Mlada, tek što je položila bračne
zavete, još uvek je bila u venčanici.
Svake večeri posle nastupa odlazio sam u Stejdž delikatesen51 da
popričam o tome s Džekom, čujem zašto su mi neke fore bile nejasne, isuviše
interne, „izgovorene isuviše piskavim glasom da su samo kučići mogli da ih
čuju“, kako bi Džek rekao. Komičari su dolazili do mog stola, sedeli,
ćaskali. Džek E. Leonard, Badi Haket, Heni Jangmen, Džin Bejlos. Svi su
bili duhoviti, sviđao sam im se i podržavali su me jer sam bio pristojan i pun
poštovanja a ne neki novajlija koji s omalovažavanjem gleda na starije
komičare iz Borščovog pojasa.52 Naprotiv – sviđali su mi se njihovi nastupi
i to sam im i govorio.
Oni su se na neki način zaštitnički ponašali prema meni. Jednom prilikom
nisam bio siguran treba li da dam napojnicu devojci s garderobe jer mi je
pozajmila kravatu. U to vreme, jedan dolar je bio velika napojnica ali nije se
radilo o novcu. Samo nisam znao kakav je običaj. Pitao sam Fila Fostera,
„da li da joj dam napojnicu?“ On je odgovorio, „imaš deset dolara?“
Odgovorio sam potvrdno. „Daj ovamo“, rekao je. Poslušao sam ga. Dao joj
je novčanicu. „Bože“, rekao sam. „Deset dolara? Nikad nisam ostavio
napojnicu od deset dolara na garderobi.“ „Ovo će ti uvek ostati u sećanju“,
odgovorio je, „i nećeš nikad da zaboraviš na napojnicu. Ako ti pozajmi
kravatu, sako – daš joj napojnicu. Sad ćeš se setiti.“ Uzgred, nije da sam
škrtario s napojnicama. Samo nisam shvatao one malo delikatnije situacije i
jednom sam nagradio sudskog kurira koji mi je pokucao na vrata i uručio mi
poziv.
U to vreme, Stejdž delikatesen na Sedmoj aveniji bilo je mesto gde se
obavezno odlazilo kasno uveče. Pored njih je bila berbernica Ranojutarnja
patrola, otvorena dvadeset četiri sata, tako da ste mogli da se ošišate i
obrijete u tri ujutru. Cele noći je bila otvorena i prodavnica ploča Kolonija
gde ste mogli da razgledate ploče i u sitne sate pokupite neku devojku. I to
kakvu. Sve one prelepe plesačice i horistkinje odlazile su tamo kad bi se
noćni klubovi zatvorili i tamo bi izgledale još lepše. Meni nikad nije išlo
muvanje horistkinja i mnogo mi je bolje ležao odlazak na šišanje.
Okej, oženjen sam, završna faza. Harlin i ja smo se udaljili jedno od
drugog. Ona razumljivo više nije imala strpljenja za moje promene
raspoloženja, potištenost, iritantno ponašanje. Ja se razvijam kao komičar a
ona je na poslednjoj godini studija. Zahvaljujući njoj sam upoznao Kanta,
Kjerkegora, Šopenhauera i Hegela, i iako ne mogu da kažem da sam znao da
razlikujem svoje biće po sebi i biće za sebe, mogao sam da shvatim da se
„biti u lošem braku“ i „Biti u lošem braku“ ne razlikuju previše, šta god bi
Hajdeger rekao na to. Tada smo živeli odmah u blizini Pete avenije u
dvoiposobnom stanu u zgradi od smeđeg kamena. Tamo nije bilo nekih
naročitih doživljaja osim što smo jedno jutro kad smo se probudili videli da
nam je sredovečna gospođa iz susednog stana na našem spratu ispod vrata
ubacila poruku u kojoj je pisalo, „izašla sam kroz prozor. Zovite policiju.“
Zašto su naše komšije imale nagon da skaču? O, i jednom kad sam se vratio
kući zatekao sam opljačkan stan. Neki lopov je provalio unutra, nije uzeo
ništa ali nam je ostavio portabl televizor. Pretpostavljam da ga je ukrao iz
nekog drugog stana, da je vršljao kod nas, uspaničio se, istrčao i ostavio ga
nama. Bila je to srećna okolnost pošto nam je trebao drugi televizor.
Jedne večeri smo izašli zajedno s još jednim parom. Ispostavilo se da
devojka nije bila srećna u vezi s tim mladićem, mada to tada nisam primetio.
Nisam razmišljao o drugim ženama pošto sam bio okupiran željom da
postanem komičar. Pisao sam tačke, vežbao, pokušavao da smirim živce,
svaki dan sam uredno išao na psihoanalizu nadajući se onom presudnom
trenutku u stilu Perija Mejsona. Eureka! Sad sam se setio. Slučajno sam
video kako moji roditelji imaju seks i ta trauma koju sam dugo potiskivao
prouzrokovala mi je nenormalan strah da će me zakucati u kutiju za
violončelo.
Ona devojka s duplog spoja (dobar naslov za triler) živela je blizu nas.
Mi smo bili na uglu Sedamdeset sedme ulice i Pete avenije a ona je s
roditeljima živela na uglu Sedamdeset treće i Pete. Ništa se posebno nije
desilo te večeri i ne sećam se da li su devojka i mladić raskinuli ili se on
odselio iz grada, ali pošto je blizu stanovala, moja žena i ja smo je pozvali
na večeru. Došla je, nas troje smo proveli veče u priči i možda gledali
televiziju. Bila je veoma lepa i simpatična i uopšte nisam shvatio koliko me
je oduševila sve dok se nisam probudio usred noći s neodoljivom željom da
se oženim s njom i živim na Mesecu. Rekla je da želi da peva po klubovima i
da će imati nastupe po gradu nekoliko večeri pa nas je pozvala da je
slušamo. Rekao sam joj da bismo rado došli ali da putujemo u Vašington na
nedelju dana. Poželeli smo joj sreću i ona je otišla mada mi je njen osmeh
ostao u sećanju kao osmeh Češirskog mačka. Zbog griže savesti, brzo sam
probao da ga sakrijem ispod jastuka na dvosedu.
 Ubrzo posle toga Harlin i ja smo otišli u Vašington na odmor koji je
navodno trebalo da nam spase brak. Nedelju dana daleko od napetosti i
poznate svakodnevice na Menhetnu poništiće godine hunskog varvarizma.
Otputovali smo vozom da vidimo Nacionalnu galeriju, galeriju Frir, zgradu
FBI, Mint;53 da odemo na večeru u Djuk Zejbert i Oksidental; i tamo, u
prestonici države, usred neopisive lepote procvalih trešanja, mi smo se
svađali. Prepirali smo se a nadahnjujući spomenici slobode i fantastična
teletina na francuski način u Ana Mariji nisu imali čarobno dejstvo kojem
smo se nadali. Kad smo se vratili kući, dok sam ja pogrbljen sedeo nad
pisaćom mašinom a moja supruga bila na fakultetu, napravio sam pauzu i
nazvao „devojku s duplog spoja“ da čujem kako joj je prošao debi u
kabareu. Bilo je oko tri sata po podne jednog dana u aprilu. Bila je kod kuće
i rekla da joj deluje da je prošlo okej i pitala me kako sam se proveo na
putu. Trtljao sam malo o Zvonu slobode zaboravivši da je to u Filadelfiji a
onda sam u iznenadnom naletu impulsivnosti koji Dostojevski nameće svom
kockaru pitao, „idem da kupim neku džez ploču. Hoćeš da se prošetaš?“
„Važi“, odgovorila je i ta jedna jedina reč je napravila drastičnu
promenu u mom životu mada to tada nisam shvatio. Nekoliko trenutaka
kasnije bio sam ispred njene zgrade na Petoj aveniji i portir, koji me je
odmeravao kao neku sporu, nije hteo da me pusti da prođem već je pozvao
stan i ona je rekla da odmah silazi. I eto nje, imala je dvadeset godina i na
mene ostavila neverovatan utisak kad je iskočila iz zgrade da pozdravi ovog
običnog seljaka koji nije smatran dostojnim ni da uđe u hol njene zgrade.
Nasmešila se i rekla „zdravo“ i dok sam ja gledao u nju sav smušen, nikad
nisam ni sanjao da će mi jednog dana biti supruga. Na kraju smo se ipak
rastali ali smo ostali prijatelji za ceo život. Danas imam osamdeset četiri a
ona osamdeset jednu i da je Čehov živ, znao bi o čemu pričam. Zvala se
Luiza Laser; slova L u njenom imenu izgovarala su se pomoću jezika, što je
odmah delovalo seksi. Ni slova S nisu bila daleko od toga. Upravo je
napustila studije na poslednjoj godini na Brandajsu. Bila je prelepa plavuša i
iako su godine teške bolesti i patnje ostavile trag na njoj, morate mi verovati
kad kažem da je obarala s nogu.
Okej, ako mi ne verujete, evo dve istinite priče. Prva je umerenija. Bili
smo zajedno u taksiju i kad smo došli na odredište, ona je prva izašla i ja
sam ostao sam s taksistom da mu platim. „Ko je ta devojka?“, upitao je
začuđeno. „Predivna je. Tako je lepa, puna života i simpatična.“ Okej, to je
bio nepristrasan glas. Glas običnog čoveka. Dok je studirala na Brandajsu,
nabacivali su joj se novinar Maks Lerner i Džek Kenedi. Oni nisu tako
obični ljudi. Drugi dokaz: njen otac nas je vodio da gledamo Violinistu na
krovu. Sedeli smo u drugom ili trećem redu. Dok smo gledali predstavu,
među muzičarima sam prepoznao nekolicinu iz orkestra iz Tamimenta. Posle
predstave, prišao sam im da ih pozdravim.
„Ko je ona devojka s tobom?“, pitao me bubnjar.
„Zove se Luiza. To mi je devojka.“
„Momci iz orkestra nisu prestali da pričaju o njoj. Mislili smo da je
Brižit Bardo.“
Dobro, niko nije bio tako čaroban kao Bardo ali u dvadesetoj godini s
onim konjskim repom, Luiza je nekako zračila nekom poznatom energijom.
Takođe je podsećala na veoma mladu, prelepu Miju Farou. Prijatelji i
poznanici su joj slali Mijine slike iz novina s porukom da su mislili da je to
ona. Mnogo godina kasnije, jednom prilikom sam Mijinom sinu, Flečeru,
pokazao sliku mlade Luize i pitao ga ko je to. „To je mama, je l’ da?“,
odgovorio je.
Cilj ove preopširne priče jeste da dočaram koliko je bila lepa. Međutim,
to je bila samo sitnica među njenim ostalim vrlinama. Bila je šarmantna,
prepametna, brza, vrlo zabavna i duhovita; bila je obrazovana; odrasla je u
dupleksu na Petoj aveniji, poput onih koje sam gledao na platnu u Midvudu.
Imala je otvoren račun u Tifaniju i Bergdorfu; otac joj je bio izuzetno
uspešan ovlašćeni javni računovođa čija se crveno-plava knjiga za prijavu
poreza prodavala u svakoj knjižari u gradu. Majka joj je bila dizajner
enterijera. Porodica ju je vodila u najbolje restorane gde su je šefovi sale
poznavali još od detinjstva. Dok sam ja odrastao na linoleumu i jeo boraniju
Del Monte iz konzerve, ona je tamanila puževe na Petoj aveniji gde su joj
livrejisani portiri zaustavljali taksi jer je jurila u pozorište a posle toga u
restoran Đambeli. Imala je dubok glas a senzualnost joj je izbijala iz svake
pore. Bila je i pomalo luckasta jer Bog u božanskom rukavu svoje bele odore
skriva raznorazne prljave trikove.
Međutim, haos me je tek čekao. Bio je april, prošli smo kroz Central
park i došli u Centar džez ploča, ćumez u zgradi bez lifta, specijalizovan za
džez ploče. Popeli biste se uz stepenice pored kojih je bio natpis „SVE OD
BANKA DO MANKA“ i ušli u veliku prostoriju krcatu džez vinilima. Kao
dete tamo sam razgledao ploče satima i na kraju bih izabrao samo jednu jer
sam imao samo toliko ušteđevine. Vlasnik je bio neki debeli Džo koji je
sedeo kao hipnotisan dok smo kopali po kutijama i jedva da je uspevao da
nešto promrmlja odgovarajući mi na pitanja. To me je podsetilo na neku
priču jednog od sjajnih esejista, Hazlita ili Lamba, koji se žalio da je kao
dečak dobijao samo po nekoliko centi pa je zato dugo birao knjigu koju će da
kupi i opisao koliko mu je zadovoljstva pružila. Kad je odrastao, mogao je
da kupi mnogo knjiga i užitak se izgubio. Međutim, ja sam pronašao nov
užitak dok sam razgledao police s Luizom. Našao sam Džonija Dodsa ili
Džordža Luisa koga sam tražio a njoj sam kupio album Bili Holidej, Lejdi
Dej. Na kraju krajeva, ona je bila pevačica tako da je sigurno obožavala Bili
Holidej, što i jeste bio slučaj.
Išli smo pešice do kuće i kad sam došao do njene zgrade, zahvalio sam
joj se na šetnji, rekao da imam nekoliko slobodnih popodneva i pitao je da li
bi htela da se još neki put prošetamo ili pogledamo neki film. Rekla je da je
slobodna sledeći utorak. Dogovorili smo se da se nađemo kod fontane hotela
Plaza u utorak u podne. Sasvim u stilu Skota Ficdžeralda. Ko je znao da će
biti Zelda?54 Kući sam se vratio sav omamljen. I ona je bila sva smušena.
Ne znam zašto. Nisam imao ništa čarobno da joj ponudim. Mislim da sam
bio dobro društvo, dovoljno u trendu i zabavan. Ne pada mi ništa drugo na
pamet zbog čega bi ona bila na sedmom nebu. Ja sam bio oženjen, žgolja,
loše obučen, komičar u pokušaju. Naravno da mi nije padalo na pamet da joj
se sviđam. Samo sam znao da je ta osoba ispunjenje svih mojih snova i
fantazija i sledećeg utorka u podne mogao sam da provedem s njom celo
popodne, sve do uveče. Mislim da sam bio izuzetno fin prema svojoj ženi te
večeri iako je ona već pominjala organizovanje neminovnog razlaza. Očaran,
ja sam planirao svoje popodne s Luizom, ubeđen da će me zvati da otkaže.
Otišao sam pešice do Dupleksa i ispričao svoje fore. Džek Rolins i ja smo
večerali i razgovarali o komediji mada su mi misli samo polovično bile
usredsređene na Maksov specijal. Plan je bio ovakav a vi vidite šta možete
da zaključite: hteo sam da provedem zanimljivo, uzbudljivo popodne s
Luizom. Nisam hteo da sedim u tišini u nekom bioskopu pošto tako naš odnos
ne bi počeo da se razvija. Šta sam mogao da radim s njom i da pritom
dokučim šta oseća prema meni, prvo kao prema oženjenom muškarcu a drugo
kao prema obožavaocu, zavodniku, kandidatu koji želi da osvoji njeno srce?
Tada mi je sinulo idealno mesto. Hipodrom. Mogli smo da odemo u
Belmont, zajedno izaberemo konje na koje ćemo da se kladimo, nešto
dobijemo, nešto izgubimo, smejemo se i jadamo jedno drugom. To je bio
drugačiji izlazak, a što je najvažnije, živ i dinamičan. Ako sve prođe kako
treba, posle bismo možda mogli da večeramo na brzaka uz svetlost sveća u
Pećini Henrija Četvrtog, francuskom restoranu u suterenu koji je zaudarao na
romantičnu atmosferu i gde ću ja naručiti vino i zauzeti neku zamišljenu pozu
u stilu Montgomerija Klifta.
Rez na utorak ujutru. Ustajem iz kreveta, brijem se, tuširam i prašim
svoje isposničko telo s toliko talka da izgledam kao vuk koji hoće da prevari
sedam malih prasića tako što se posuo brašnom. Pozdravim se sa svojom
ženom koja će ceo dan biti zauzeta na fakultetu. Trn u oku su mi bile cipele.
Pošto nisam imao dobre cipele, na putu do mesta sastanka svratio sam u neku
prodavnicu i kupio par dobrih cipela, mada isuviše malih. Čudno, ali u
radnji su mi bile sasvim taman. U podne sam seo na ivicu fontane u Plazi i
posle nekoliko trenutaka ona se pojavila. Izgledala je fenomenalno s dugom
plavom kosom, krupnim očima, dubokim erotskim glasom dok je meni na licu
bio imbecilan osmeh.
Vozom krećemo do hipodroma. Fino razgovaramo. Stižemo u Belmont.
Kladimo se, smejemo, pogađamo ko će da pobedi na osnovu imena, imamo
jedan pogodak a ostalo smo promašili. Zatim dok smo se vozom vraćali kući,
obuzela me je neka ledena depresija i počeo sam da mislim da nije sve
ispalo kako treba. Toliko sam iscrpljen od šarmiranja, kao da sam trčao
maraton. Sada me hvata sve jača panika i dok je tišina u razgovoru sve duža,
guši me ubeđenje da sam uprskao stvar. Obliva me znoj. Život mi prolazi
pred očima kao film a mene igra Frenklin Pangborn. Pola sedam je i
predlažem da odemo na večeru, očekujući da me otkači. Ali čekajte. Šta je
ovo? Ona je za. Odjednom sedimo uz sveće i ja naručujem flašu bordoa. O
vinu znam isto koliko i o konjima ili ženama s bipolarnim poremećajem. Trik
je u tome da usredsredite pogled kao da proveravate godinu u meniju dok
zapravo gledate cene. Držite se najskupljeg koje možete da platite Tako mi
pijemo i pričamo i posle dve čaše ja prikupim hrabrost, uzmem je za ruku i
njoj to ne smeta. Osećam kako se zemlja trese poda mnom. Pominjem
nakratko svoj bračni status ali je sasvim iskreno uveravam da smo se venčali
isuviše mladi i da je kraj na pomolu iako mi je žena divna i krasna. Ne
spominjem deo priče da je Harlin fina, normalna mlada žena, sasvim
sposobna za dobar i zdrav brak ali ne s nezrelom, neprilagođenom
propalicom kao što sam ja.
Stiže račun, ustajemo i u senci pećine ja je poljubim. Primakla mi se i
dok stojim tako, s usnama priljubljenim uz njene, pomišljam kako sada
ljubim Luizu. Hteo si da vidiš kakav je to osećaj, kaže mi čovečuljak koji
stanuje u mojoj glavi i mrzi me. Pa, to je to. Deset minuta kasnije ona uzima
novac iz tašne. Meni su pare presušile od sporih konja, novih cipela i boce
gruo laroza. Ona stavlja novac u ruku kočijaša. Od tri situacije te večeri, tad
se prvi put iskeširala. Vozimo se po Central parku i bez prestanka se ljubimo
u privatnosti kočije. Stižem kući i dižem pogled prema nebu kao sveci koji se
mole na zidovima Vatikana. „Zašto ti je jezik crn?“, pita me žena.
„Mora da sam nešto pojeo“, odgovaram utanjenim glasom zbog osećaja
krivice, „neke bobice.“
„Ti mrziš voće“, kaže mi žena.
„Probao sam“, kažem ja a nos mi raste posle svake izgovorene reči.
„Hoću da porazgovaram s tobom. Hoću da popričamo o načinu na koji
bismo se razišli“, najavljuje ona.
Bio sam spreman za rastanak pošto sam se slučajno spotakao o kamen
mudrosti neurotika, vezu koja se preklopila s brakom. Zaista smo se razišli i
Luiza i ja smo započeli ljubavnu vezu. Tačno se sećam gde smo bili kad sam
po prvi put shvatio šta je ljubav, kakve osećaje budi i tada sam konačno
razumeo o čemu pričaju pesnici, liričari. Zabavljali smo se nekoliko nedelja.
Ja sam se iselio i iznajmio veoma romantičan stan s kaminom u kupatilu, što
zapravo nikad nisam ni koristio. Koristio sam kupatilo, ne kamin. Međutim,
koristili smo kamin u dnevnoj sobi i dane i noći smo sve vreme provodili
zajedno. Jednog popodneva smo bili u Muzeju moderne umetnosti i pili smo
kafu u njihovom restoranu. Ni iz kakvog posebnog razloga posmatrao sam
Luizu i, o moj Bože, osetio da volim tu ženu. Nikad se ranije ni prema kome
nisam tako osećao. Tada sam znao na šta svi oni misle. A negde u raju, taj
isti lik koji se sadistički igrao s Jovom,55 naišao je na moju sliku u arhivi i
trljao ruke predviđajući silnu radost.
Ispostavilo se da Luizina majka ima ozbiljnih duševnih problema, i kad
kažem ozbiljnih, to znači da je stalno bila po mentalnim ustanovama i da su
joj bile potrebne šok terapije zbog, najblaže rečeno, napada depresije.
Boravak po tim institucijama pogubno je delovao na Luizu koja je bila
jedinica, kao što bi poremetio i bilo koga drugog. Žmurio sam na neke crvene
lampice od samog početka jer sam stvarno želeo da ta veza ispadne kako
treba. Kao prvo, kad sam pitao Luizu zašto je napustila Brandajs na
poslednjoj godini studija, posle mog upornog insistiranja ispostavilo se da je
imala neke psihološke probleme a ne samo da bi se bavila glumom i
pevanjem, kako je ranije rekla. Pored toga, imala je tu maničnu energiju koja
je bila tako okrepljujuća, naročito jer je poticala od jedne bistre, duhovite
osobe koja je bila predmet mojih seksualnih maštanja. Činilo mi se da je za
nijansu bila isuviše manična, mahnita, ali šta sam ja kog đavola znao o
maničnom ponašanju? U mojoj porodici ne bi bilo sumnje na duševne
probleme pošto se nastranim ponašanjem smatralo samo ako neko go trči
ulicom sa satarom u ruci.
Verovatno je najjači nagoveštaj da nešto nije u redu bila njena soba.
Zamislite prelepo uređen dupleks stan na Petoj aveniji u kom žive otac,
majka i ćerka. Imaju moderan nameštaj koji je delom dizajnirala majka, i sve
lampe, pepeljare, stolice i stolovi, ukusnih, svedenih linija, odražavaju
otmenost i jednostavnost. Boje su zagasito pastelne, nežnoplave i sive
nijanse. Nameštaj je uglavnom od trešnjinog drveta. Sve je savršenog izgleda
i na svom mestu. Imate utisak da su predmeti obeleženi brojem koji odgovara
broju na stolu na kom se nalaze. Sve je uredno i skladno. Kad se popnete na
sprat dolazite do Luizine sobe. Otvorite vrata i vidite Hirošimu. Krevet
nenamešten, fioke širom otvorene, garderoba razbacana, svuda okolo su
pomade i losioni, teglice i načete tube bez zatvarača koji su ko zna gde.
Ormarići u kupatilu su širom otvoreni a predmeti koji se obično upotrebe i
vrate na mesto nalaze se na lavabou i na ivici kade. Na noćnom stočiću je
nepojedeno parče hladne pice za koje ne može ni da se proceni od kod je
dana a tu je i pola šoljice ustajale kafe u kojoj pliva opušak. Otvorene knjige
i note su razbacane preko i ispod veša. Njena soba je drastična suprotnost
brižljivo osmišljenoj lepoti preostalog dela stana; to je opis. Koji govori
šta? Da nemam kontrolu nad sobom? Ili, evo ovo mi je u glavi? Ili mama,
ovako reagujem na tvoju kompulsivnu urednost. Na tvoj besprekoran
unutrašnji dizajn. Ta soba bi svakoj budali rekla sve; predvidela celu
budućnost. Ali ja nisam bio svaka budala. Ja sam bio vanserijska budala,
zaljubljen u apoteozu svojih snova i, hodajući po tom kršu, smislio sam neko
razumno opravdanje. „Pretpostavljam da vam se sobarica razbolela“,
primetio sam. „Bila je juče“, dobio sam odgovor a zatim sam vodio ljubav s
boginjom. Ako i nije marila za detalje, pristao sam na kompromis.
Luiza i ja smo zajedno bili osam godina pre nego što smo se venčali. Za
to vreme, živeli smo i zajedno i odvojeno, uglavnom zajedno. U tih osam
godina vožnje rolerkosterom, ona je bila neverna, držala je dijete, ležala po
bolnicama, pušila travu, bila na lekovima – u rekreativne i medicinske svrhe,
manična, krajnje omalovažavala samu sebe (pogledajte komad Artura Milera
Posle pada), posle čega bi odmah usledio uragan euforije kategorije pet,
pokušavala je da glumi, da peva, da ostane živa, da mi bude devojka, bila je
sjajno društvo dok je bila u pozitivnoj fazi (koja sve kraće trajala), lažljiva,
simpatična, pomagala mi i podsticala moj rad, izluđivala me, bila
neodoljiva, tužna, izuzetno pronicljiva, uvek duhovita.
 U svemu što sam kasnijih godina pisao, ona je ostala moja plava dama iz
soneta. Kad sam u jednoj sceni glumio s Anđelikom Hjuston u prekopiranoj
Luizinoj sobi, ta fenomenalna glumica me je s nevericom pogledala i rekla,
„koga uopšte znaš da je imao sobu kao ovu?“, a ja se mislim, „o, ma neku
devojku koju sam oženio.“
Dakle, tada sam nastupao u Dupleksu i, pored Džeka Rolinsa i Čarlija, tu
je bila i Luiza koja me je podučavala, kritikovala, pomagala mi i
komentarisala zajedno s Džekom. Njih dvoje su se sprijateljili i on je
pokušao da vodi njenu bezuspešnu pevačku karijeru ali ispostavilo se da je
neukrotiva i da previše srlja u greške da bi bila uspešna. Na Brodveju je
održana premijera mjuzikla I Can Get It for You Wholesale56 u kom je ona
bila zamena Barbri Strajsend. I dalje je verno dolazila na moje nastupe kad
bi se spustila zavesa na Brodveju. Stalno mi je pomagala kad sam iz
Dupleksa prešao u kafe bar Do samog kraja u ulici Bliker, gde sam se
pojavio kao velika nova zvezda zahvaljujući podršci sjajnog vlasnika Freda
Vajntrauba. Do samog kraja je služio kafu, ne alkohol, i imao je
prepoznatljivi zid od cigala ispred koga su nastupali izvođači. Uglavnom se
radilo o tradicionalnoj muzici. Lusi i Karli Sajmon; Hoze Felisijano; Piter,
Pol i Meri; i Terijersi, folk grupa u kojoj je bio Maršal Brikman, bas
gitarista izuzetno nadaren za humor s kojim sam kasnije sarađivao na
nekoliko filmova, među kojima su bili Eni Hol i Menhetn. Maršal je imao
originalan smisao za humor, talenat koji se retko sretao.
Hilda Polak je radila na kasi i isplaćivala mi gotovinu koju bi vezala
gumicom. Tamo je radio Adam Perelman, sin S. Dž. Perelmana.57 Mnogo
puta sam razgovarao s Adamom koji je na kraju izvršio samoubistvo.
Upoznao sam Bila Kozbija kad je tek počinjao karijeru. Dik Kavet se tu
okušao kao stendap komičar i kao i u svemu što je Kavet probao, bio je
uspešan. Moj prijatelj Miki Rouz pokušao je da tu nastupa kao komičar ali je
odustao. Međutim, ja sam bio pravi hit. Artur Gelb, novinar iz Njujork
tajmsa, došao je u bar i napisao pohvalan članak o meni a u vestima u šest
Dejvid Brinkli je citirao Gelbov tekst i rekao da ako odete u bar Do samog
kraja, možete videti komičara koji ne pominje Džona Kenedija. U to vreme,
Kenedijevi su bili najsenzacionalnija porodica u Americi i svaki komičar je
pričao političke viceve. To je bila loša strana nasleđa Morta Sala. Mort je
bio genije u čijim je nastupima često bio zastupljen politički humor ali on
sada više nije bio tako kvalitetan kao ranije jer je milion manje uspešnih
talenata mislilo da i oni mogu da se bave političkim humorom. Iako je
nekolicina zaista imala dara, većina je propala.
Razlika između nekog komičara koji se opredelio za politički humor i
Morta bila je u tome što je Mort stvarno bio informisana, politički rečita
osoba. Međutim, Mort je zapravo bio vanserijski lik, što nije bio slučaj s
ostalima. Bio je izuzetno darovit izvođač i to toliko da mu ostali komičari
nisu pripisivali zasluge za to već su ga komentarisali s omalovažavanjem.
„On samo izađe na scenu i priča. To može svako.“ Iako su drugi pričali
političke viceve, od kojih su neki stvarno bili dobri, publiku je privlačila
Mortova ličnost. Da ne počinjem opet da pričam o tome. Vicevi o aktuelnim
temama bili su popularni jer su se svi svakodnevno bavili takvim vestima i
komičar na početku svoje tačke pominje svima poznate teme koje teraju na
smeh čim ih pomenete. Ja sam uvek smatrao da je Mort još uspešniji i
duhovitiji kad ne priča o politici. Ja nikad nisam pričao viceve o aktuelnim
temama; nije postojao nikakav poseban razlog; ta tematika me jednostavno
nije zanimala. Jesam slušao vesti ali ne da bih pričao o njima na nastupima.
Međutim, odmah pošto je izašao onaj članak u Tajmsu, redovi su počeli da
se prave ispred bara Do samog kraja. Na nastupima je bila velika gužva,
stizali su zahtevi za intervjue, televizijske emisije poput šoua P.M. Ist58
tražile su da gostujem kod njih i tamo sam bio više puta. Domaćin je bio
Majk Volas a u jednoj emisiji sam gostovao zajedno s još jednom omiljenom
perspektivnom gošćom, Barbrom Strajsend.
Dobio sam ponudu da snimim album i uskoro sam u Plavom anđelu
nastupao kao glavna zvezda. U to vreme, manji, otmeni klubovi s viđenijom
klijentelom postali su popularni i novi komičari su nastupali na svim takvim
mestima. Ja sam nastupao u Hangri aju u San Francisku s Barbrom Strajsend.
Nastupao sam i u Mister Keliju u Čikagu gde sam upoznao Džudi Henske u
periodu kad smo Luiza i ja pravili pauzu u našoj vezi. Zabavljao sam se s
Henske koja je bila pametna, duhovita i šarmantna. Ona je bila iz Čipeva
Folsa u Viskonsinu, grada koji sam kasnije iskoristio kao rodni grad Eni Hol.
Džudi je bila mnogo viša od mene pa smo bili smešan par ali bilo je zaista
zadovoljstvo provoditi vreme s njom. Problem je bio taj što nijedna žena s
kojom sam se viđao u to vreme nije imala šanse da razvije nikakvu ozbiljnu
vezu sa mnom jer sam ja voleo onu lujku koju izgleda nisam mogao da
dovedem u red niti da razumem ozbiljnost njene bolesti. Šta sam ja uopšte
znao o maničnim depresivcima? Moj ujak Pol je čuvao staniol iz paklica
cigareta i uvijao ga u sve veću loptu. To je bilo nešto najluđe što sam ja imao
priliku da vidim.
U Mister Keliju u Čikagu upoznao sam i Džona i Džin Dumanijan koji su
mi postali odlični prijatelji. Priču o meni i Džin ispričaću malo kasnije. Sve
je to zaista bilo čudno. Nastupao sam u Kristalnoj palati u Sent Luisu gde mi
je umetnik u usponu Erni Trova pokazao svoje skulpture koje su kasnije
postigle veliki uspeh u svetu pop-arta.
U Plavom anđelu nastupao sam s Ninom Simon i dok sam tamo radio
upoznao sam Pedija Čajefskog, Frenka Lesera, Bilija Rouza i Harpa Marksa.
Oni su naravno svi dolazili da slušaju Bobija Šorta u predvorju. Međutim, ja
sam tamo bio velika zvezda i tu sam i upoznao Dika Kaveta koga je TV
emisija na kojoj je radio poslala da me proceni jer su hteli da me angažuju.
Odmah sam mu se svideo i postali smo dobri prijatelji. Izlazili smo zajedno i
obijali pragove na obe obale, delili ljubav prema mađioničarstvu, Gruču. S.
Dž. Perelmanu, V. K. Fildsu i pačjoj supi s knedlama kod Sema Voa.59 Kavet
je tip čiji je život ispunjen avanturama. Može da ode do ćoška da kupi
novine i završi na nekoj zabavi s Gretom Garbo, Dž. D. Selindžerom i
Hauardom Hjuzom. Okej, preterujem ali ne mnogo. On je toliko duhovit,
načitan i zanimljiv da je od svog dolaska u Njujork iz Nebraske bio magnet
za slavne i one skoro-slavne koji su uživali u njegovom društvu. Njegova
fenomenalna tok-šou emisija ostala je neprevaziđena po slavnim ličnostima
koje su kod njega gostovale – bračni par Lant, Ketrin Hepbern, Noel Kauard,
Felini, Kisindžer, Muhamed Ali, Olivije, Džudi Garland, Bet Dejvis, Fred
Aster, Alfred Hičkok, Glorija Svonson, Ingmar Bergman.
Njegov privatan život stalno su ispunjavali bezbrojni ručkovi, večere,
vikendi i razgovori sa širokim krugom uvaženih ličnosti – recimo, ugostio je
Tenesija Vilijamsa, zajedno s Volterom Vinčelom odlazio je na zadatke s
policijskom patrolom, razmenjivao je mađioničarske trikove s nekolicinom
najvećih svetskih mađioničara. Uvek se s prijatnom nostalgijom prisećam
perioda kad smo obojica imali više slobodnog vremena. Tada bismo se čuli
ujutru, odlazili na doručak, u šetnju a zatim bismo možda odlazili do Čarlsa
Hamiltona gde smo gledali zbirku retkih autograma. Posle toga on bi išao na
ručak s nekom zvezdom; Orsonom Velsom ili Gorom Vidalom. Kad me je
poveo sa sobom na ručak s Gručom, sećam se da sam bio veoma uzbuđen što
sam upoznao velikog komičara čiji je glas svemu davao šaljivu notu ali isto
tako me je rastužila pomisao da je Gručo bio potpuno isti kao moji ujaci ili
rođaci Jevreji koji su pričali viceve ili se zafrkavali na porodičnim
svadbama ili bar micvahu. Gručo se od njih razlikovao po tome što ga je
sklonost ka duhovitim komentarima vinula među genijalne komičare.
Jednom prilikom smo Kavet i ja bili zajedno u Los Anđelesu. On je bio
scenarista Šoua Džerija Luisa a ja sam nastupao u Krešendu. Obilazeći kuće
svih filmskih zvezda kao opsednuti obožavaoci, ostali smo bez reči pred
kućama Džeka Benija i V. K. Fildsa. Dok sam nastupao u Krešendu, ubijen je
Džek Kenedi. Ispričaću vam jednu anegdotu koja jasno svedoči ili o mojoj
disciplini i ambiciji ili nepostojanju veze sa stvarnošću. Uveče sam nastupao
u klubu na Bulevaru sumraka. Prepodneva sam provodio za pisaćom
mašinom radeći na svom prvom filmskom scenariju. To je bio naručen posao
za, ispostaviće se, grozan film Šta ima novo, mačkice – ali o tome malo
kasnije.
Dakle, pišem ja tako a služavka kaže, „sad je neko pucao na predsednika
Kenedija. Misle da je mrtav.“ Uključim televizor i na svim kanalima mahnito
se vrte izveštaji o tragediji. Gledam dva minuta, upijam informacije, gasim
televizor i vraćam se svom scenariju. Ništa me nije dekoncentrisalo. Pošto
mi je te večeri bio otkazan nastup, Kavet, Mort Sal i ja smo sedeli i tugovali
zbog tragičnih vesti.
Mnogo godina kasnije Kavet se razboleo od depresije. Stisnut u njenim
kandžama, nije izlazio iz kuće pa me je njegov TV producent pozvao i
zamolio da odem do njega i malo ga oraspoložim. Pošto je on uvek živeo
blizu mene, odjurio sam do njega. Bio je utučen, obuzet iracionalnim
strahovima da će bankrotirati ili da više neće raditi. Nisam mogao nikako
drugačije da mu pomognem sem da mu pravim društvo. Isti je slučaj bio i s
Maršalom Brikmanom koji je navraćao i pokušao da pomogne ali bolest je
bila takva da joj nismo bili dorasli. Tek posle višegodišnjeg truda lekara,
terapija, lekova, šok terapija, Dik je snagom svog čistog intelekta uspeo da
se izbori s bolešću i dopustio sebi da vodi ispunjen i produktivan život. Čak
i u trenucima najdubljeg duševnog jada, Kavet je zadržao dostojanstvo u
društvu i šarm kosmopolite. Džin Dumanijan i ja otišli smo u posetu kod
njega u bolnicu Maunt Sinaj dok je primao šok terapije. Hteli smo da ga
oraspoložimo i pravimo mu društvo pre nego što odemo kod Elejn na večeru.
Nadali smo se da Dik neće biti mnogo neraspoložen, razoren unutrašnjim
demonima i strahom od primene elektrošokova. Kad smo došli tamo, on je
pred ogledalom oblačio smoking. „Imam samo nekoliko minuta“, rekao nam
je. „Idem na večeru s Džekom Nikolsonom.“ Zato smo razmenili samo
nekoliko reči posle čega je izašao kao Fred Aster koga čega uzbudljivo veče,
dok smo mi ostali na odeljenju psihijatrije. Sutra će mu stavljati elektrode na
glavu pa zato ne daj Bože da propusti večeru s velikom zvezdom.
Činilo mi se da me okružuju sjajni, veliki ljudi nestabilni poput
uranijuma. Luiza bi načas bila predivna a potom bi se žalila; boli je koža,
koče joj se ruke. Ne može da diše. Umire. Takav napad ponekad se odvijao u
tri ujutru, što bi me probudilo. S kreveta se spustila na pod i ubrzano disala,
sva prestrašena. Odjednom se bori za vazduh. Šta ja tu treba da radim? U
mojoj porodici, jedini problem u tri ujutru rešavao se s nekoliko tableta
protiv gorušice. Izgleda da ju je uhvatio neki neobičan napad pa zato zovem
hitnu pomoć koja je odvodi u Lenoks Hil.60 Pregledaju je, daju joj neku
injekciju i šalju nas kući. Taksi se teško nalazi u četiri ujutru. Dolazimo kući.
Nemam jaknu a ključ je u džepu. Mislio sam da je ključ kod tebe. Ja sam
mislila da je kod tebe. Taksijem odlazimo u hotel Amerikana. Sedativ je već
počeo da deluje i ona ne može da se probudi. Usmeravam njeno nepokretno
telo kroz predvorje dok nam portir pokazuje gde nam je soba. Sutradan nam
bravar pomaže da uđemo u kuću.
Sledeće nedelje ta zgodna devojka potpuno nerazumno ubeđuje sebe da
je predebela. Dokazujem joj geometrijskom logikom da nije predebela,
zapravo čak nimalo ali bez uspeha. Slede brze dijete, očigledno nezdrave,
radikalne gluposti. Post. Samo proteini nekoliko dana. Posle toga, samo
salata. Ugljeni hidrati a onda bez ugljenih hidrata. Samo tečnosti. Opet post.
Ponovo se budi usred noći. Umirem od gladi, kaže mi. Nije ni čudo. Odlazi u
kuhinju i otvara nekoliko konzervi tune a pod „nekoliko“, mislim šest
konzervi. Sadržaj izručuje u veliku činiju, stavlja mnogo majoneza i sve
meša. Ponovo je tri ujutru i oboje sedimo u krevetu. Ja sam iscrpljen i
bespomoćan; ona je navalila na salatu od tune. Sutradan smo se uspavali i
nju grize savest što je prekršila dijetu, ubeđena da je preko noći dobila dva-
tri kilograma. Luiza nije znala da kuva. Samo je znala da napravi špagete a
recept za osam osoba nije umela proporcionalno da umanji. Zato smo nas
dvoje uvek jeli špagete sa ostatkom od šest porcija. Uskoro je ponovo bila
sluđena najnovijom brzinskom dijetom. Ja se pitam da li je tih nekoliko
dobrih dana mesečno, koji su s pet spali na dva, vredno svega. Zatim, posle
nekoliko dana njeno ludilo jenjava i ona je apsolutno najbolje žensko
stvorenje na svetu. Slatka, pametna, vrlo duhovita, vrlo šarmantna, vrlo
seksi.
Kad kažem seksi, navešću samo jedan primer jer mi je neprijatno. To je
samo vrh ledenog brega. Sedimo u restoranu, naručili smo jelo. Jedva čekam
da mi stigne sočno novoškotsko predjelo. Nju odjednom preplavljuje talas
požude. Ja je nisam ničim izazvao osim što sam bio uobičajeno pažljiv,
zanimljiv i veseo. „Hajde“, kaže ona i ustaje. „Gde?“, pitam ja dok mi ide
voda na usta jer mi upravo stiže tanjir dimljenog lososa. „Vodi mi se ljubav“,
kaže ona. „Ali naručio sam predjelo“, bunim se ja. „Hajde“, kaže ona jer želi
da dobije ono što želi kad poželi.
„Gde?“, cvilim ja dok me ona diže sa stolice i vuče do vrata. „Odmah se
vraćamo“, kaže ona konobaru. „Ali gde idemo?“, pitam ja. „Videla sam neku
uličicu iza ćoška“, kaže ona. „Ali mi smo usred Njujorka“, kažem, „u
Pedeset četvrtoj ulici između Brodveja i Sedme avenije. Ceo grad je ovde.“
„To je jedno malecko, mračno mesto“, kaže ona. „Malo ćemo da siđemo
nekoliko stepenika, tamo je mrkli mrak, niko nas neće videti.“
Pošto smo se probili kroz gomilu kanti za đubre, gura me u ono što je
mračno, izolovano mesto na otvorenom u srcu Menhetna. Jedva da smo se
malo udaljili od saobraćaja i pešaka koji su svuda oko nas. Na kraju, požuda
odnosi pobedu nad dimljenim lososom i ja se predajem. Vodimo ljubav i
uskoro sedim za svojom porcijom s blaženim osmehom na licu. Njoj su
obrazi rumeni od zadovoljstva. Takve žene ne rastu na drvetu. Uzgred,
odlazak u restoran s Luizom uvek je bio posebna trauma jer bi prvo naručila
jedno jelo, zatim bi promenila porudžbinu pa bi se opet vratila na prvobitno
jelo a ja sam uvek bio taj koji je konobaru morao da saopšti vesti da se
porudžbina još jednom menja.
„Nije trebalo da kažem konobaru da mi skine kosti s ribe“, rekla je
jednom u Lutesu. Upitao sam je preneraženo, „Nije valjda da hoćeš da ti
vrate kosti na ribu?“, pripremao sam se za ono što me čeka. Hoću li ja morati
to da tražim? Ipak, za tu ženu sam radio sve jer sam je zaista voleo.
Sve se to dešavalo dok sam radio kao komičar, razvijao svoje veštine i
širio svoj ugled.
Nekad bi me Luiza pratila na putovanjima a nekad bi ostala kod kuće,
iscimala nekog tipa i uskočila u krevet s njim. Bila je neviđeno
promiskuitetna a ipak me je volela i kad bih joj zapretio da ću raskinuti s
njom, uhvatile bi je panika i depresija. Iskreno bi se potrudila da bude
savršena devojka ali nikad nije upoznala mužjaka koji joj se nije svideo i
imala je libido poput zeca. Na mene je pozitivno uticala na mnogo načina –
između ostalog, spasila me je povučenosti. Lako je sklapala prijateljstva.
Sviđala se ljudima zbog svoje energije i inteligencije, šarma i humora. Došla
je sa mnom u Čikago gde sam nastupao u Mister Keliju; oberučke je
prihvatila naklonost Džona i Džin Dumanijan i da nije bilo Luize, ja nikad ne
bih prihvatio ruku prijateljstva koju su mi pružali. Luiza im je ostala u
sećanju iz hotela Astor Tauers iznad auto-puta Lejk Šor; Džon i Džin čekaju u
apartmanu da nas vode na večeru; ja sam spreman a Luiza kasni kao i obično;
stoji nagnute glave i peglom iznova prevlači po svojoj dugoj plavoj kosi na
dasci za peglanje da bi je što bolje ispravila.
Džin i Džon su se kasnije razveli ali su ostali bliski prijatelji celog
života i oboje su se preselili u Njujork. Ja sam postao blizak s Džin i ne
preterujem kad kažem da mi je ona decenijama bila najbliža osoba u životu.
Džin i ja smo bili pravi prijatelji. Bili smo zajedno u dobru i zlu, držali
jedno drugom ruku dok smo prolazili kroz krize u vezama sa suprotnim
polom. Večerali smo zajedno svako veče – bilo sami, bilo u društvu
prijatelja ili osobe s kojom smo trenutno bili u vezi. Ona je bila poslednja
osoba s kojom sam pričao pre nego što bih ugasio svetlo pred spavanje dok
sam živeo sâm i prva koju sam zvao kad bih se probudio. Šetali smo
ulicama, gledali milion filmova, putovali po Evropi. Imala je dugogodišnju
vezu s muškarcem koga je upoznala dok sam ja snimao film u Parizu
sedamdesetih godina i s kim je i dan-danas; nas troje smo bili nerazdvojni.
Povremeno bi mi našla neku devojku a ja sam joj pomogao da se zaposli na
televiziji kad se preselila u Njujork. Nismo imali nikakvih tajni i bili smo
bliskiji nego porodica. Ta krajnja, prijatna bliskost među nama trajala je
decenijama sve dok je nisam tužio.
I verujte mi, ja još uvek ne shvatam šta se desilo. Pretpostavljam da je
sve počelo kad su Džin i njen bogati dečko jednog dana odlučili da budu
producenti a počeli su tako što su finansirali nekoliko mojih filmova. Ti
filmovi su uglavnom bili profitabilni i ja sam dozvolio da moj deo dobiti
ostane kod njih verujući da je to sigurnije nego da novac stavim u banku.
Kako nam se saradnja dalje razvijala, rekli su mi da bi trebalo da uzmem
svoj deo ali ja sam odgovorio, „ne bavim se ovim zbog novca; jednostavno
volim da snimam filmove.“ Zaista skoro nikad ništa nisam radio zbog novca
a svakako ne nešto do čega mi je bilo stalo. Kao što je Džek Rolins uvek
govorio, „ne biraj projekte zbog novca, biraj ono što ti umetnički leži,
koncentriši se na to da dobro obaviš posao i novac će doći.“ To nije morao
ni da mi kaže ali pošto je došlo od njega, ipak je potvrdilo ono što sam i sâm
osećao. Tako sam postepeno nakupio pozamašnu svotu novca od filmova
koja se slila u dobit. Uvek sam uzimao skromnu platu vodeći računa o
budžetima filmova. Ja sam verovatno najmanje plaćeni režiser svoje
generacije. Ovde sam već otišao mnogo unapred u svojoj životnoj priči ali to
je najbolji način da objasnim ono što mi i dalje nije jasno.
Oženjen sam Sun Ji i imamo dete. Skoro sam kupio kuću jer je stan bio
isuviše mali za našu proširenu porodicu. Moj poslovni menadžer Stiv
Tenenbaum kaže, „bilo bi dobro da zagrabiš malo novca od one tvoje dobiti
pošto te čekaju neki krupniji troškovi.“ Bez apsolutno ikakvog objašnjenja,
to dvoje divnih ljudi, Džin i njen dečko, počinju malo da zavlače Stiva.
Imajući u vidu da su mi to bliski prijatelji, nekoliko puta im se obratio s
punim uvažavanjem ali uvek su ga nekako izvrdali. Prošlo je godinu dana a
da se ništa nije pokrenulo s mrtve tačke. E sad, da su Džin i njen dečko došli
kod mene i rekli, „tanki smo s parama, moramo da iskoristimo novac, strpi se
malo“, ja bih rekao, „naravno, vi ste mi najbolji prijatelji. Vratite mi kad
budete mogli.“ Međutim, to se nije desilo. Rođen u porodici Safra, njen
dečko je bio milijarder a ono što sam ja tražio i što je bio moj teško zarađen
novac bilo je sića za svakog milijardera. Ako nisam znao za neki finansijski
krah zbog koga su prisvojili moj novac, trebalo je samo da mi kažu i ja bih
razumeo situaciju i drage volje bih im pomogao. Međutim, nije bilo nikakvog
finansijskog kraha a vreme je i dalje prolazilo u taktičnim molbama,
odugovlačenju i izbegavanju.
Imajući u vidu blisko prijateljstvo sa Džin, mislio sam da bi ona svom
dečku rekla, „radi se o mom izuzetno bliskom prijatelju. Poslednje što želim
je da novac zbog koga strada toliko mnogo prijateljstava ima i najmanje veze
s nama. Hajde da ovo odmah rešimo na najbezbolniji način.“
To se nije desilo i uprkos mojim molbama da mirno rešimo problem, na
kraju smo bili prinuđeni da tražimo reviziju poslovnih knjiga. Revizija je
pokazala da mi duguju znatno više nego što smo mi tražili. Predložio sam da
mi daju manji iznos i da tako taj problem ostavimo iza nas i nastavimo dalje.
Nema odgovora. Vreme i dalje prolazi i sad postaje očigledno da nemaju
nameru da mi bilo šta daju. To mi je potpuno nezamislivo pošto su oboje
krajnje velikodušni prijatelji koji su mi uvek bili podrška. Džin mi
objašnjava da se njen dečko na osnovu nekog bolesnog toka misli ne slaže da
mi duguje novac. Bezuspešno se pozivam na izveštaj revizora. Predlažem da
ne nastavljamo putem koji može da naudi našem dugogodišnjem prijateljstvu
i da se jednostavno obratimo arbitru, pustimo ga da radi i uradimo kako god
on da odluči. Spremni su na arbitražu ali odluka arbitra ne može da bude
obavezujuća i direktno mi govore da ako se ispostavi da moraju da mi plate,
oni tu odluku neće smatrati obavezujućom.
 Apsurdnost situacije sada već iritira. Želim da sačuvam prijateljstvo ali
ne znam kome da se obratim. Ne mogu tek tako da zaboravim na taj novac jer
su u pitanju milioni pošteno zarađenih dolara posle višegodišnjeg rada i iako
sam bio voljan da uzmem samo deo novca samo da bih sačuvao mir, nikakav
deo mi nije nuđen. U međuvremenu, zajedno odlazimo na večere kao da
gorući problem ne postoji. Što se mene tiče, nije ni postojao. Uživao sam u
njihovom društvu i nikad nisam razmišljao o aktuelnom problemu. Mi o tome
nismo razgovarali, divno smo se provodili i slatko smo se smejali. Prošlo je
još neko vreme. Džin me zove u poslednji čas pre početka snimanja našeg
zajedničkog filma i kaže mi da odustaju od finansiranja. Prihvatam vesti i
pominjem da ostali koji su već angažovani možda neće tako blagonaklono
gledati na neočekivano povlačenje u poslednjem trenutku i da bi mogli da ih
tuže. Neuobičajeno za nju, Džin kaže, „neka nas tuže. To će da ih košta i
trajaće unedogled.“ To uopšte ne liči na nju. Ona je divna i draga osoba.
Kako jedna draga i divna osoba može tako da govori? Kako advokati kažu,
„da li si u nekom trenutku odlučio da ih tužiš?“
Pa, jesam. Nisam mogao ni da pojmim koliko mi novca duguju. Kad je
Džeki Safra rekao da ne voli arbitre i da im ne veruje, ja sam predložio da se
obratimo Bogu. Rekao sam mu, „pronađi nekog kome veruješ, možda nekog
rabina. Neka prouči problem i donese odluku.“ „Neprihvatljivo“, odgovorio
je. „Ne dugujemo ti ništa.“ Dakle, da, u jednom trenutku smo zapretili da
ćemo ih tužiti. Oni ni tada nisu bili voljni da se dogovorimo ni o manjoj
sumi. A sve to vreme, Džin, ja i Sun Ji zajedno večeramo svako veče. Još
neko nam se pridruži, pričamo, tračarimo, smejemo se. Ako se i pomene
predmet našeg spora, a to je zaista retko, skrenemo temu. Džinin dečko nije
večerao s nama pošto je često boravio u Evropi. Zakonom mu je bilo
dozvoljeno da provede samo četiri meseca godišnje u Americi i da je
boravio samo dan duže, bio bi u obavezi da plati porez na dobit. Njegova
poslovna imperija širom sveta vrlo je efikasno rešavala sitne probleme u
vezi s delom profita koji je njemu pripadao.
Na kraju, jedne večeri smo Džin, moja supruga i ja sedeli u Čiprijaniju.
Naručili smo večeru, smejali se i ja sam joj rekao, „molim te, ovo je zadnji
čas. Sutra će moj advokat da podnese tužbu protiv vaše kompanije. Zar to
nije najgluplja stvar koju si ikad čula? Hajde da rešimo ovaj bezvezni spor i
nastavimo normalno da živimo.“ Džin se vadi na šarm i uopšte ne reaguje na
moju molbu. Sun Ji i ja se vraćamo kući. Ponoć je. Zovem Džin, pričamo i ja
je preklinjem. „Molim te, nađi nekog prijatelja koga oboje poštujemo da
bude arbitar, nađi nekog rabina, bilo koga. Nemoj da dozvolimo da moji
advokati predaju tužbu. Kome suđenje može da donese dobro? Svi smo tako
na gubitku.“ Još malo šarma i humora, ali nema nikakve reakcije na crne
oblake koji se skupljaju i nagoveštavaju obračun na sudu.
Sutradan ujutru predajemo tužbu i ja, kao kreten odrastao na holivudskim
filmovima, maštam o tome kako se nas dva neprijatelja po danu vučemo po
sudu a uveče smo najbolji prijatelji i večeramo zajedno. Adamovo rebro.61
Pomislili biste da ipak malo kasno u životu učim da pravi život nije
produkcija MGM-a. Tabloidi su Džin i njenog dečka žigosali kao prevarante
i ni ona ni on više nijednom nisu razgovarali sa mnom. U kulturnom pismu
koje sam napisao Džin, rekao sam joj, „Hajde da ovaj problem ostavimo
advokatima da ga oni reše. Nećemo da se svađamo i distanciraćemo se od
ovog spora. Biće to kao u onom filmu u kome igraju Trejsi i Hepbern,
jedinstveno iskustvo u kome će biti smeha do suza. Na kraju krajeva, nije
stvar u tome da se ne volimo; samo se ne slažemo oko jedne stvari a trezveni
muškarci u tamnim odelima znaće da se snađu u nezgodnim vodama dok mi
izlazimo svako veče, otvaramo šampanjce i zezamo se.“ Nisam dobio
odgovor na to pismo. I ne samo to. Ranije sam u našem razgovoru pomenuo
tabloid Njujork Post kao novinu senzacionalističkog sadržaja pa je tako ona
njima poslala moje pismo.
I da li je došao trenutak kad ste otišli na sud? Da. Moji dokazi su bili
toliko jaki da je suđenje obustavljeno jer su pristali na nagodbu. Jedan
porotnik mi je rekao da su, na osnovu svega što su čuli, bili spremni da mi
odobre sve što sam tražio. Dok se danas prisećam koliko je sve to bilo
glupo, i dalje sam potpuno zbunjen. Sve je moglo da se izbegne. Moji sudski
troškovi, pozamašni sudski troškovi njene kompanije, sramoćenje u javnosti
dvoje prijatelja koji su završili na sudu, njeno svedočenje koje su moji
advokati i mediji potpuno pobili. Dečko joj je stalno bio izložen javnosti
zbog osetljivih poslovnih transakcija. Njih je to koštalo mnogo više nego da
su samo prihvatili našu prvobitnu ponudu za poravnanje. Dakle, kako je tako
nešto moglo da se desi bliskim prijateljima?
Ja imam samo dve teorije od kojih nijedna nije genijalna. Prema prvoj,
iako je Džin bila divna osoba, njen dečko nije bio toliko košer koliko sam ja
mislio. Bio je poreklom iz veoma uspešne porodice bankara koja je bila
umešana u nekoliko sumnjivih transakcija. I drugi ljudi su ih ili tužili ili hteli
da ih tuže ali nisu imali dovoljno novca. On je silnu energiju trošio na
iznalaženje načina da izbegne plaćanje poreza. Zaključak: on je pokušao da
mi na prevaru uzme teško zarađen novac. Ne verujem nešto mnogo u taj
scenario jer na osnovu godina koje sam proveo s njim, stekao sam utisak da
je saosećajan, velikodušan i vrlo fin čovek.
Prema drugoj teoriji, Džin i on su doneli moralnu odluku iskreno verujući
da ja ne postupam ispravno kao prijatelj zbog toga što im tražim novac
budući da nisu svi moji filmovi donosili profit i da profit od uspešnih
filmova treba da pokrije gubitke od filmova koji nisu bili finansijski uspešni.
Oni su bili velikodušni prijatelji i finansirali su moje filmove da bih mogao
dalje da radim potpuno odrešenih ruku a ja to nisam znao da cenim i još sam
se usudio da im tražim novac. Jedino je takva moralna odluka mogla da
opravda to što su se tako nerazumno držali svog stava i prokockali veliko
prijateljstvo. Ironično je to što profit jeste postojao jer se to lako utvrdi kad
troškove snimanja oduzmete od zarade. Čitav slučaj je bio toliko zagonetan i
obe strane su bile na gubitku.
Okej, da se vratim na život s Luizom, to jest na Agoniju i Ekstazu.
Recimo samo da smo imali uspone i padove, raskidali, vraćali se jedno
drugom i opet raskidali. U međuvremenu, napredujem kao komičar. Imao sam
uspešan prvi nastup u emisiji Šou Džeka Para ali Par me nije voleo i mislio
je da sam vulgaran, što nije bilo tačno. Grozno se ponašao prema meni sve
dok nisam postao popularan a onda je tvrdio da me je on otkrio i odjednom
je postao moj najveći obožavalac. Ed Salivan me je takođe optužio da sam
vulgaran. Na probi njegove emisije, osoblje mi je reklo da ne moram da
izvedem pravu tačku pošto samo probamo. Izvedi šta hoćeš a pravu tačku
sačuvaj za večeras kad šou bude išao uživo. Zato sam izveo nešto drugo što
nije bilo prikladno za njegovu emisiju ali nikad nisam bio vulgaran komičar.
(Po današnjim standardima, Leni Brus bi bio smeran.) Ako ste ikad slušali
neki od mojih albuma, znate da sam u pravu.
U svakom slučaju, kad sam sišao sa scene, Salivan mi upada u garderobu
i počinje žestoko da me kritikuje. Kaže mi da zbog mene deca spaljuju svoje
vojne knjižice i grmi na mene sav besan. Ja sedim na stolici i šokiran
razmišljam da li da kažem ovom tipu da odjebe i da odem. Što da ne? Da li
me je briga za Eda Salivana i njegov šou? Generalno, ne. Na kraju krajeva,
za pet milijardi godina sunce će sagoreti i niko se ničeg neće sećati. Kakav
god razlog da sam imao, držao sam jezik za zubima. I kunem vam se, ne iz
straha već je to bila proračunata odluka o tome kako da najbolje odreagujem
u tom trenutku a obična tišina mi je delovala kao pravi potez.
 Salivan završava i izlazi dok mu para izlazi na uši. Ja nastupam s tačkom
koju sam prvobitno i hteo da izvedem. U njoj nije bilo apsolutno ničeg
spornog, publika se smejala i ja sam otišao kući. Pa, od tog dana do kraja
njegovog života, Salivan je bio moj najveći obožavalac, pristalica, pa čak i
prijatelj. Stalno me je hvalio u svojoj kolumni, reklamirao je moje albume i
moju predstavu na Brodveju. Zvao me je u svoju emisiju još nekoliko puta.
Jednom smo se zadesili za istim stolom na večeri kod Gruča. Bio je
neizmerno ljubazan i hvalio me na sva usta. Ni dan-danas mi nije jasno šta
mu se desilo. Udarac u glavu? Mini-šlog? Da li ga je grizla savest? S kim me
je pomešao?
Nastupao sam i kod Džonija Karsona. Obožavao sam ga. Gostovao sam i
kod Merva Grifina koji je takođe bio divan čovek. Tu se desio još jedan
preobražaj. Kod Merva Grifina sam nastupao s Henrijem Morganom, tim
neprijatnim, svadljivim namćorom. Ubacuje mi se na samom početku tačke.
Stalno mi upada u reč. Pokušavam da pređem na tačku o mom detinjstvu. On
kaže, „ma nemoj da daviš o tome. I ja sam imao roditelje.“ Ja mu kažem,
„stvarno? Šta su oni bili?“
Publika se valja od smeha videvši kako je to čudovište poklopio neki
mladi komičar na koga se ustremio. Morgan je ućutao. Nismo se pozdravili.
Ubrzo posle toga, dok sam se mučio na gostovanju sa svojim prvim, loše
napisanim komadom Voda nije za piće, Henri Morgan je došao da ga gleda u
Filadelfiji. Odjednom se ponaša kao da mi je najbolji prijatelj. Dolazi u
bekstejdž, nudi mi pomoć. Ide na večeru sa mnom, gleda predstavu nekoliko
puta, šeta sa mnom, pokušava da mi pomogne da pronađem slabe tačke,
svojski se trudi da mi dâ korisne predloge. Ko bi to shvatio?
Ispričaću vam o tom košmarnom gostovanju s mojom prvom predstavom
koju sam većim delom pisao u Evropi, ali prvo – šta sam ja to radio u
Evropi, pitate se vi.
Bio sam popularan komičar, nastupao u svim živim TV emisijama, čak
sam nekoliko puta i vodio Večerašnji šou jer sam menjao Džonija Karsona na
dve nedelje. Bilo me je svuda po novinama, stvarno sam bio uspešan ali
zanimljivo je da nisam privlačio mnogo publike. Valjali su se od smeha kod
Eda Salivana i Džonija Karsona, na sva usta su pričali o meni u svim
novinama a vlasnici klubova bi mi s nestrpljenjem zakazivali nastupe. Jedini
problem je bio taj što je malo ljudi dolazilo da me gleda. Zbog griže savesti
u Vegasu nisam mogao da uzmem ogroman honorar koji su mi davali pa sam
na svaki način pokušao da im ga vratim ali gazde u Cezaru nisu htele ni da
čuju. Svi moji savremenici snimali su albume; Bob Njuhart, Šeli Berman, Bil
Kozbi, Majk i Elejn, Leni Brus, Mort Sal i Von Mider koji je fantastično
imitirao Džona Kenedija. Svi su se oni prodavali kao alva. I ja sam snimio
album – zapravo, tri. Svi su se loše prodavali. Decenijama su se kompanije
jedna za drugom čudile kako prethodna kuća nije mogla da proda ni milion
primeraka. Za to su krivili loš omot, loš marketing, mesečeve mene. Nova
kompanija bi kupila prava na album i izdala bi ga s fenomenalnim,
redizajniranim omotom. Ja bih reklamirao albume na televiziji, radiju, u
intervjuima. Ipak, prodaja je bila vrlo skromna.
Nova izdavačka kuća bi preuzela album od prethodne, razočarane
kompanije; imala bi pregršt marketinških ideja i genijalne tekstove za omot
da bi na kraju potonula u minus. Albumi su uvek dobijali odlične kritike,
ljudi su im se divili ali nisu ih kupovali. U međuvremenu, ja zgrćem lovu od
ta tri albuma jer na njima nisam govorio o aktuelnim temama pa samim tim
nisu nikad ni mogli da zastare. Dok ovo pišem 2019. godine, u planu je da se
ponovo objave i to opet s novim omotom. Dakle, albumi mi se nisu dobro
prodavali, nisam privlačio mase u klubovima gde sam nastupao niti na
koncertima. Pa zašto se onda ne povučeš? Ne mogu. Ja sam zvezda. Bio sam
neverovatno popularan. Zamislite kakav izraz lica ima vlasnik noćnog kluba
kad ugovorimo nastup; očekuje da će ljudi stajati u redovima na ulici kad
ono druge večeri već moraju da raspoređuju saksije sa cvećem po klubu da
bi prostor izgledao manji. Treće veče im treba još saksija da prostor ne bi
bio praznjikav. Treće nedelje više nema publike. Samo cveće. Ja pričam
viceve lišću.
Okej. Dakle kako sam dospeo u Evropu? Radim u Njujorku i Voren Biti
slučajno vidi moj nastup. Iako ga ne poznajem, on me bez mog znanja pohvali
u razgovoru sa svojom sestrom, Širli Maklejn. Jedne večeri u Plavom
anđelu, ona i legendarni agent a kasnije producent Čarli Feldman dolaze da
me gledaju zajedno s fotografom Semom Šoom. Sem je snimio onu poznatu
sliku Merilin Monro na kojoj joj se diže haljina u filmu Sedam godina
vernosti. Ja nisam znao da su u klubu ali sutradan Sem dolazi kod Džeka
Rolinsa u kancelariju i kaže, „da li onaj tvoj dečko hoće da piše scenario i
možda glumi u filmu?“
Ako niste poznavali Sema, on je tip u izgužvanoj jakni od tvida s foto-
aparatima koji mu vise oko vrata, brkovima, razbarušenom kosom i odsutnog
pogleda. Meni su ga opisali kao tipa koji kaže, „evo, je l’ možeš ovo da
pridržiš“, dok ti pruža foto-aparat ili akten-tašnu, a onda se posle četiri
godine pojavi i pita te, „je l’ ti tu ona akten-tašna koju sam ti dao?“
Stvarno je bio originalan a kad je došao u kancelariju nenajavljen i
raspitivao se o tome hoću li da glumim u filmu, Džek i Čarli su mislili da
pred sobom imaju ludaka. On im je zatim objasnio da Čarls Feldman hoće da
radi komediju s Vorenom Bitijem u glavnoj ulozi, da obojica hoće da ja
napišem scenario i da mogu i sebi da napišem neku ulogu u tom filmu. Za to
ću dobiti pozamašan iznos od četrdeset hiljada dolara. Džek i Čarli su tvrdili
pazar petnaestak sekundi pre nego što su rekli, „kad treba da počne?“ Novac
nikad nije bio problem i Džek bi pristao na takvu ponudu i za četrdeset
dolara. Konačno sam upoznao Vorena koji je bio izuzetno ljubazan,
podsticajan i spreman da pomogne. Mnogo puta je dolazio na moje nastupe,
šetali smo ulicama i pričali, išli na večere i dobro smo se slagali. Upoznao
sam Čarlija Feldmana, moćnu figuru u šou-biznisu, bivšeg agenta a sada
producenta koji je poznavao svakog legendarnog scenaristu, zvezdu i
režisera u Holivudu. Bio je velika zverka u Zlatno doba Holivuda i sviđao
mu se moj humor. Oduševio se koliko brzo i uspešno smišljam fore i smatrao
me je (njegovim rečima) „bitnikom“.62
Moj stil jesu bile majice i patike ali nisam bio bitnik; zapravo, bio sam s
Gornje istočne strane Menhetna. U svakom slučaju, duo Biti-Feldman hteo je
da napišem komediju u kojoj će igrati mnogo lepih žena s tim da se radnja
odvija u Parizu da bismo svi lepo mogli da odemo tamo i dobro se
zabavimo. To uopšte nije bio loš predlog i to iz usta velike filmske zvezde i
uvaženog producenta. Počeo sam da radim na tome još dok sam nastupao kao
komičar a već sam vam ispričao kako nisam dozvolio da me bilo šta
dekoncentriše čak ni kad je Osvald ubio predsednika. Posle kratkog vremena
završio sam scenario. Film se nije zvao Šta ima novo, mačkice pošto je taj
naslov smišljen tek kad je Čarli Feldman čuo kako Voren to govori nekoj
prijateljici preko telefona i pomislio da će biti efektan naslov. Tako sam ja
sa scenarijom pod miškom, odštampanim na korasabl bondu,63 došao kod
Vorena i Feldmana u Feldmanov hotelski apartman. Ne sećam se da li sam im
ga ja pročitao ili su ga oni sami pročitali – verovatno je bilo ovo drugo.
Feldmanu je scenario bio duhovit ali bi ustuknuo pred svakom novom forom
dok je najbolje reagovao na nekoliko klišea. Voren je smatrao da glavna
uloga napisana za njega nije bila tako duhovita kao sporedna koju sam
napisao za sebe. Verovatno je bio u pravu jer je glavni junak trebalo da bude
romantičan, uverljiv, da zna sa ženama, dok je sporedni junak poput mog
mogao da ima raznovrsniji karakter, da bude smešniji pa tako i komičniji.
Budući da sam završio školu za scenariste komedija Denija Sajmona, bez
obzira na njihovo mišljenje o scenariju, naravno da sam bio potpuno
samouveren ali nisam bio u mogućnosti da se raspravljam. Pristao sam da
probam još jednom i uradim sve što mogu da poboljšam Vorenov lik i da
pritom ne ugrozim njegov šarm, ali nije dolazilo u obzir da zadovoljim
Feldmana i pretvorim scenario u holivudsku komercijalnu priču. Ipak, vratio
sam se za moju Olimpiju da bih prepravio scenario. Ne sećam se tačno šta se
sve dešavalo sledećih nekoliko meseci osim da sam pisao i nastupao po
klubovima i na televiziji i da sam voleo, izgubio, voleo, izgubio, voleo
Luizu. Evo čega se samo sećam. U nekom trenutku Voren je ispao iz igre.
Kako su meni preneli, nije bilo teških reči ali iz nekih razloga on je odlučio
da ne glumi u tom filmu.
Do tada sam barem jednom prepravio scenario i obavestili su me da su
ga poslali velikoj zvezdi Piteru O’Tulu koji tek što je snimio Lorensa od
Arabije. Znao sam da je dobar glumac ali nisam imao pojma da li mu leže
komedije. Po mom mišljenju, u tom periodu njegovog života nisu mu ležale
mada je u poznijim godinama pokazao da ume da glumi u komedijama pa je
možda problem bio u tom scenariju. Možda samo nije umeo dobro da iznese
moje dijaloge u stilu braće Marks. Ipak, scenario mu se svideo, bio mu je
urnebesno smešan i odmah se posvetio poslu. Ubrzo posle toga, drugu veliku
ulogu je prigrabio Piter Selers. Selers je bio izuzetno duhovit čovek,
genijalno je glumio u komedijama i tada je upravo snimio Pink Pantera.
Jedini problem sa Selersom bio je taj što je on bio toliko dobar komičar da
su mu davali odrešene ruke po pitanju kreativnosti. Umetnička kreativnost
mora da bude u rukama reditelja a ne glumca. Nijednog glumca. Reditelj
ovog filma bio je simpatičan čovek po imenu Klajv Doner koji pre svega
nije imao naročitog dara za komediju ali je bio pristojan, kulturan, otvoren za
razgovor, fleksibilan i meni se stvarno sviđao. Problem je bio u tome što on
nije bio dorastao Feldmanu i dvojici Pitera koji su bili puni ideja. Selersove
su bile duhovite ali nisu bile prikladne za ovaj scenario. Feldman, aktivno
angažovan producent, bio je čudna kombinacija rizikovanja i šarlatanstva.
Rizikovao bi s ljudima koje je angažovao ali im se onda mešao u posao. Ili
se barem meni mešao.
Angažovao je Dika Vilijamsa, izvrsnog animatora, da uradi dizajn
naslova, što mu je bio prvi posao za neki film. Zatim, Viki Til i Miju
Fonsagrivs kao kostimografkinje, koje tek što su završile školovanje i kojima
je to bio prvi film. Angažovao je Berta Bakaraka koji je napisao odličnu
naslovnu numeru – to je bio veliki hit u izvođenju Toma Džonsa. Angažovao
je mene koji nisam imao nikakvog iskustva s filmovima.
Glumačka ekipa je bila izvrsna pošto je Feldman potpisao ugovor s još
jednim zvučnim imenom, Ursulom Andres, koja je upravo bila snimila prvi
film o Džemsu Bondu. Angažovana je Romi Šnajder, evropska zvezda.
Napokon, na moju molbu, angažovao je predivnu Polu Prentis, fantastičnu,
zgodnu komičarku. Treba da kažem da ju je pozvao na razgovor na moje
insistiranje i čim je ušla u prostoriju, s onakvim licem i telom, odmah joj je
dao ulogu. Moj film je bio napisan za Pariz. Platili su mi avion, obezbedili
mi bogovski smeštaj, dali mi pozamašne dnevnice a ja sam se poigravao sa
scenarijom. Prvo sam otišao u London i to je prvi put da sam bio u
inostranstvu. London mi se svideo ali sam se šokirao što sam dobio samo
jedno jaje kad sam naručio slaninu i jaja. Ta trauma me je očigledno duboko
pogodila jer se još uvek budim noću i vičem, „jedno jaje! Samo jedno jaje!“
U to vreme nije bilo lako dobiti dobar obrok u Londonu. Danas je u tom
gradu ukusna hrana na svakom koraku.
Iz nekog razloga, kancelarija filma bila je u Londonu i posle nedelju dana
u dobroj staroj Engleskoj, avionom smo se uputili na jug Francuske. Tamo
sam sedeo u društvu svih tih filmadžija, prijatelja Čarlija Feldmana –
Derilom Zanukom, Džonom Hjustonom, Vilijamom Holdenom. Bio sam u
hotelu Di Kap i kockao se uveče u kazinu. Ja, onaj jadnik koga je uporna
pomoćnica direktora, gospođica Rejd, vukla uz stepenice u P.S. 99 jer sam
pokušao da izađem iz zgrade dva sata pre vremena. Zatim smo otišli u Pariz i
bila je to ljubav na prvi pogled. Svidelo mi se sve u tom gradu i tako je i
danas. Kad smo završili film, one dve mlade kostimografkinje, Viki i Mia,
odlučile su da ostanu i tamo žive i rade. Na čas sam i sâm pomislio da
uradim to isto ali bilo bi mi teško jer sam bio komičar koji je govorio
američki engleski, rođeni Njujorčanin, nisam se još bio probio u filmskoj
industriji pa tako nisam mogao da smognem snage za to. Često se kajem ali u
mom životu ima toliko stvari zbog kojih se kajem da nisam siguran da imam
prostora da žalim za još jednom stvari.
U međuvremenu, posle nedelju dana rečeno nam je da se selimo u Rim.
Film se neće snimati u Francuskoj nego u Italiji. Rim ispunjava sva
očekivanja. Fantastičan, prelep, hrana, kultura – kultura filmova. Ipak, moj
scenario je odisao galskom atmosferom i Rim se tu nije uklapao. Čak je i
Feldman to uskoro shvatio. Međutim, ja nisam mogao da shvatim svu tu
neizvesnost koja je sigurno imala veze s poslom, ženama, kockanjem,
kockarskim dugovima, dogovorima. U Rimu smo bili mesec dana i pošto sam
imao besplatan hotel i velike dnevnice, sladio sam se pršutom u
neograničenim količinama.
Naravno, moji telefonski računi za razgovore s Luizom progutali su i više
para nego što sam imao. Ja je pozovem, pričamo, onda ona možda nakratko
zaćuti i ta tišina mi stvara osećaj nesigurnosti pa zbog toga nešto zabrljam i
osećam potrebu za potvrdom da je sve u redu. Poziv se završava. Moram da
je pozovem ponovo za petnaest minuta – možda se razgovor završio isuviše
hladno za moj ukus. Samo da je nazovem da se uverim da me još uvek voli.
Drugi poziv. Uveravanje izostaje. Ton razgovora je još gori. Isuviše dugo
ćutimo. Prekidam. Posle pola sata zovem još samo jedanput ali ne želim da
gunđam, tražim pažnju, da delujem kao da sam joj se prilepio kao krpelj.
Izmisliću neki izgovor što je zovem. E, ćao, samo da ti kažem – konačno sam
bio u Sikstinskoj kapeli. „O, baš lepo“, kaže ona. Sasvim razumljivo ali s
nedovoljno entuzijazma. Pauza. Tišina. Sad već navaljujem i pretvaram se u
Boba Houpa. „I zamisli taj plafon. On mora da je imao dugačke četkice. Ne,
ali hoću da kažem…“ Ništa. Nisam zadovoljan završetkom razgovora.
Sledeći put je zovem u pet ujutru po njujorškom vremenu. Ona nije kod kuće
i od moje nervoze aktivira se protivpožarni sistem u hotelu. Jasno mi je sve
ali istinu guram pod tepih. U narednih nekoliko godina, ispod tepiha neće
više biti mesta pa će mi trebati tapison za pozamašan poslovni prostor da
prekrijem sve kompromise.
Konačno, Čarls Kenet Feldman odlučuje da se vratimo u Pariz i tamo
snimimo film. Ja sam oduševljen. Vraćamo se i režiser i njegovi podanici
biraju lokacije. Umetnički direktor je bio izuzetno talentovan i izuzetno
šarmantan Dik Silbert ali meni se on nikad nije sviđao. Isuviše je povlađivao
Feldmanu. Uz to, stalno se razbacivao imenima poznatih. Ipak, neosporno je
da je bio talentovan i zabavan.
Snimanje je počelo i odmah je nastao haos. Kao prvo, svaka blesava
rečenica ili ideja koja je Piteru Selersu pala na pamet smatrana je za suvo
zlato bez obzira na to da li se uklapala u scenario ili nije. Ja lično nisam
nešto bio lud ni za njim; više godina kasnije, Pol Mazurski, režiser filmova u
kojima je on igrao, složio se sa mnom. Ipak, on je nesumnjivo imao genijalni
talenat i originalni smisao za humor. U međuvremenu su počeli da mi
uništavaju scenario. Znao sam da sam gotov kad sam napisao scenu u kojoj
glavni junak zaglavljuje lift između spratova da bi vodio ljubav s Romi
Šnajder dok ljudi u prizemlju ljutito pritiskaju dugme. To je trebalo da se
dešava u poslovnoj zgradi ali pošto je film u suštini bio holivudski projekat,
lift koji su našli bio je toliko luksuzan, elegantan, starinski s predivnim
zavesama, detaljima od kovanog gvožđa i staklenim prozorima. Voditi ljubav
u njemu nije bilo nimalo smešno pošto je bio lepši od većine apartmana za
mladence. Ja sam se usprotivio ali autori iz Holivuda bili su jedan stepenik
niže od onih koji su davali novac.
Piter O’Tul je bio fin čovek od koga sam dobio poklon za prvi dan
snimanja – irski džemper koji još uvek imam. Objasnio mi je da su šare na
takvim džemperima unikatne pa ako bi se osoba udavila u moru, njeno
naduveno, izobličeno telo moglo bi da se prepozna po jedinstvenim šarama
dotične porodice. Od tada sam bio uveren da će, ako ikad padnem u Senu i
moj leš bude izvučen na obalu, majka moći da me identifikuje i otkaže
pretplatu na časopise. Ipak, nisam mogao da tolerišem slobodu kojom su
prepravljali moj scenario. Piter O’Tul je odglumio kratku scenu s Ričardom
Bartonom koji je tu odigrao kameo ulogu jer je bio gost na snimanju pošto su
njih dvojica neposredno pre toga završila snimanje Beketa. Oni se vrte ukrug
i kažu, „je l’ se mi znamo odnegde?“ To je trebalo da bude urnebesna fora a
ja sam zagnjurio glavu u kesu za povraćanje. Bilo mi je toliko neprijatno
zbog onog što mi se odvija pred očima ali mogao sam samo bespomoćno da
gunđam.
Kad sam prvi put gledao montiran film, citirao sam reči Vilija Satona
koje je izgovorio kad je saznao da je Frederik „Anđeo“ trenuto ubio Arnolda
Šustera jer je ovaj prijavio Vilija policiji. „Ovo me baca u očaj“, rekao je
Vili a mene je Mačkica bacala u očaj. Nisam bio blag prema sebi. Video sam
da sam niko i ništa. U svom prvom filmu nisam tačno znao kako da vladam
scenom i budem duhovit. Sedeo sam tako na terasi kafića s nekim
simpatičnim šeširom na glavi i pitao se da li sam uspešan u onome što radim.
Film uopšte nije bio zabavan. Međutim, mesecima sam živeo u hotelu Džordž
V. Upoznao sam ikone filma – Džeka Lemona, Orsona Velsa, Bartonove – i
odlazio na večere s njima. Zanimljivo je to s Bartonovima. U Parizu su
snimali Ljubav na pesku i ja sam bio na ručku s njima u kafeteriji studija. Te
dve velike filmske zvezde su se silno trudile da budu duhovite u želji da me
impresioniraju svojim šalama i uvredama iz komedija. Ona ga je zvala
rošavi Jevrej a on se zezao na račun njene težine i sve su to radili zbog mene,
potpunog anonimusa. Hteo sam da kažem, „hej, opustite se i jedite te tartufe,
stvarno ne treba da se trudite oko mene“. Ali pretpostavljam da se ta
prirodna nesigurnost od koje pate svi glumci i glumice bez obzira na to
koliko su veliki i uspešni nikad ne izgubi. Još jedna crvena lampica se
upalila zbog Luize dok sam bio u Parizu (kao da još uvek nisam shvatao da
ima izvesnih problema).
Sećate se da smo neko vreme bili ljubavnici, živeli smo i zajedno i
odvojeno, uglavnom zajedno. Jednog dana sam je nazvao, pričamo mi tako i
usred razgovora ona kaže, „lišće je počelo da menja boju. Svidelo bi ti se. Ti
voliš jesenje boje. I da, još nešto – moja majka se ubila.“ „Molim?“ „Popila
je pilule za spavanje.“ „Kada?“ „O, prošle nedelje.“ „I nisi me nazvala?“
„Zbog čega?“ Tad mi je postalo neprijatno jer nisam znao šta da kažem.
„Mogao sam…“ „Šta si mogao?“ „Bože“, promrmljao sam, „mislio sam da
bi nazvala osobu koja ti je najbliža.“
„Zašto? Ti si u Evropi.“ Da, svakako jesam bio u Evropi. Tu me
pokopala. Ipak, sve mi je bilo toliko čudno jer se to desilo šest dana pre
našeg razgovora. Njena majka je čuvala pilule koje je dobila na recept i
predozirala se. „Pa“, rekao sam, „mogao sam nekako da te utešim.“
Međutim, njoj nije bila potrebna uteha. Nije delovala potreseno; zapravo,
osećala je olakšanje što je ta jadna, duševno bolesna, usamljena žena
okončala svoju patnju. Mogu samo da kažem da čitava ta situacija ne može
da se poredi ni sa jednom poznatom društvenom interakcijom od Avenije J u
Bruklinu do zemalja opisanih u delima Margaret Mid.
U to vreme, Lindon Džonson je bio u trci za predsednika a protivkandidat
mu je bio Bari Goldvoter. Ja sam bio pripadnik grupe „Amerikanci iz
inostranstva za Džonsona“. E, sad, moj rad nikad nije bio politički obojen.
Smatrao sam da Banane nemaju nikakve veze s politikom i kad sam
reklamirao taj film po Evropi, bio sam iznenađen što su strani mediji hteli
samo da pričaju o političkoj pozadini koju su našli u tom smešnom filmu koji
je bio čista zezancija. Mene politika svakako zanima kao građanina. Po
ulicama sam delio letke koji su pozivali narod da na izborima unutar
Demokratske stranke glasa za Adleja Stivensona a ne za Džeka Kenedija.
Učestvovao sam u kampanjama i radio emisijama za Džordža Makgaverna i
Judžina Makartija. Gledajte koga ja podržavam i kladite se na onog drugog
konja. Samo sam jednom u životu glasao za republikance kad se Džon Lindzi
kandidovao za gradonačelnika Njujorka. Međutim, nikad nisam bio
zainteresovan da snimim politički film. U svakom slučaju, tada sam
učestvovao u kampanji za Lindona Džonsona tako što sam nastupao kao
stendap komičar u Parizu. Mislim da slobodno mogu da tvrdim da sam jedini
američki stendap komičar koji je nastupao na Ajfelovoj kuli.
Kad smo završili snimanje Mačkice, spremio sam se da krenem kući.
Majci sam kupio Hermesovu torbu od aligatora koju sam papreno platio a
ona je nikad nije nosila već ju je čuvala u sefu u banci Dajm sejvings u
Bruklinu. Tada su me obavestili da umesto da idem pravo kući, privatnim
avionom idem u Vašington gde ću nastupati na svečanoj inauguraciji Lindona
Džonsona. Bio je januar 1965. godine. Na spisku izvođača bili su Rudolf
Nurejev i Margo Fontejn zajedno s Barbrom Strajsend, Nikolsom i Mej,
Alfredom Hičkokom, Harijem Belafonteom, Džoan Baez, Kerol Bernet,
Džonijem Karsonom i sa mnom. Vraćao sam se velikim avionom gde smo
jedina tri putnika bila Nurejev, Margo Fontejn i ja. Niti sam se ja njima
obratio niti oni meni za sve vreme leta. Sleteli smo na Dals, imali smo
kraljevski tretman, nastupili i sve je bilo super. Napominjem da je među
svim tim vrhunskim izvođačima njih troje otkrio Džek Rolins: Belafontea,
Nikolsa, Mej i mene. Ja sam izveo svoju tačku o lovu na jelene i sišao sam s
bine, kako je Varajeti imao običaj da kaže, „stisnute pesnice“.
Tad sam prvi i jedini put sreo Alfreda Hičkoka. Ćaskali smo u
bekstejdžu. Bio je simpatičan i duhovit. Izašao je na binu pred gomilom ljudi
u svečanim odelima i porodicom Lindona Džonsona, među kojima su bile
predsednikova supruga i ćerke. Onim svojim fenomenalnim glasom je rekao,
„upozorio sam vas da Ptice dolaze.“
Sutradan sam se vratio na Menhetn misleći da će me posle svih onih
meseci odsustvovanja dočekati kao pobednika. Upravo sam bio završio svoj
prvi film, družio se s vrsnim filmadžijama u Londonu i Rimu, besplatno
živeo pet meseci u Parizu, privatnim avionom doleteo do prestonice,
učestvovao na svečanosti u čast predsednika zajedno sa slavnim kolegama.
Siđem ja tako iz aerodromskog autobusa i dok prolazim aerodromom da bih
uhvatio taksi, vidim kiosk s novinama i ugledam svoju sliku i sliku Džonija
Karsona jednu pored druge i naslov džinovskim slovima preko cele strane
koji glasi: NEUKUSAN NASTUP KOMIČARA NA INAUGURACIJI.
Naime, autorka članka Doroti Kilgalen je prisustvovala ceremoniji i šta god
da je Džoni Karson izveo, uvredio joj je ukus a isti je utisak ostavila i moja
tačka o lovu na jelene. Naravno da moja tačka s jelenima nije bila neukusna
ali pretpostavljam da je njen herstovski64 mentalitet smatrao da će tako
prodati novinu.
 Džoni Karson i ja smo potpuno različito reagovali na taj članak – ja sam
ispao glupak a on zrela osoba. On me je nazvao i pitao hoću li da dođem kod
njega u emisiju i odgovorim na taj članak pošto je on svakako nameravao da
to uradi. Zahvalio sam mu na ponudi ali sam ga odbio. Isuviše sam bio
okupiran čuvanjem tog primerka Američkog žurnala pošto sam bio ubeđen
da, bez obzira na to koliko ću biti aktivan u godinama koje dolaze, do kraja
života više nikad neću izaći na naslovnoj strani nekih novina. Tu sam se
prevario.
Iskreno, uopšte me nije pogodila ta kritika. Tu imam sreće. U dobru ili
zlu, ja kao da živim u nekom mehuru. Prestao sam da čitam o sebi pre više
decenija i ne zanimaju me ni tuđe pohvale ni analize mog rada. Zvuči
arogantno, ali zapravo nije. Ne smatram da sam superioran ili da se držim po
strani, niti imam naročito visoko mišljenje o sopstvenom radu. Deni Sajmon
me je naučio da se uzdam u sopstvenu procenu i ne volim da gubim
dragoceno vreme na nešto što lako može da mi postane smetnja. Prijatelji su
me često terali da sebe barem ponekad nagradim tako što ću pročitati članak
u kome neka uvažena osoba izuzetno pohvalno govori o meni i da možda u
ekstremnim slučajevima razmislim o tome da čak odgovorim na napad ali ni
to nemam želju da radim. Pretpostavljam da je Džoni Karson imao
razumljiviji stav – izazovi svog napadača – što i jeste uradio te večeri –
žestoko i odlučno. Da li je stvarno bilo vredno truda izazvati neku blesavu
novinarku žute štampe i odbraniti ne Ustav Sjedinjenih Država već moju
tačku o jelenima? Smatrao sam da ste zaslužili život kakav imate ako
verujete u sve što pročitate u tabloidima.
Vratio sam se životu u Sedamdeset devetoj ulici. Luiza i ja smo ponovo
bili zajedno i potom smo se ponovo rastajali. Oko čega smo se svađali? Oko
svega. Tema joj je samo služila da iskali svoj bes. Recimo, na ulici smo i ja
ne mogu da nađem taksi. Šta sam mogao da radim, nije bilo taksija. Taksi
nije mogao da mi padne s neba. I onda, kad sam okrenuo glavu u suprotnom
pravcu, slobodan taksi je projurio pored nas. Ona viče, ja se brzo okrećem
ali prekasno. Tako ona iznenada počinje da vrišti na mene kao da sam vojnik
na ostrvu Paris.65 Ja sam neiskusni nesposobnjaković. Čudi me da mi nije
naredila da pred njom uradim pedeset sklekova. Naravno, tu već počinje da
mi ide malo na živce. Odjednom odlučuje da je veče propalo i žurno se
vraća kući. Brzo će se smiriti i počeće da me zasmejava, da mi provlači
prste kroz kosu i izgovara mi ime glasom od koga će se stakla u sobi
zamagliti. Nekom drugom prilikom bili smo na večeri s nekim poznanikom
koji nam priča svoju tužnu životnu priču „Mi ćemo ti pozajmiti tih dvadeset
hiljada“, kaže mu ona a meni u glavi počinje da svira sirena. Mi nemamo da
mu pozajmimo dvadeset hiljada niti uopšte imamo dvadeset hiljada da
krišom u njima uživamo. Na meni je da vadim kestenje iz vatre. Posvađamo
se i ja moram da prekršim obećanje.
Jednom je nestala struja ujutru na Božić. Posle dugog traganja, pronašla
je električara koji je voljan da dođe kod nas. Napušta porodicu u Kvinsu da
bi odradio posao. Nekoliko trenutaka pre nego što se pojavio, došla nam je
struja. On je na vratima i ona mu kaže, „zaboravi, ne trebaš nam više.“ On
kaže da bi trebalo da mu platimo dolazak. Ona pita, „šta da ti platimo? Nisi
ništa uradio.“ On kaže da je došao do naše kuće. Da, kaže ona bez ikakve
logike, ali nisi ništa popravio. Ja pokušam da se umešam i objasnim joj da
nije on kriv što je bila lažna uzbuna ali da bi trebalo da mu platimo dolazak.
Čovek je fin ali se razumljivo iznervirao i preti da će da ode u podrum i
isključi nam struju ako mu ne platimo. Ja to više ne mogu da trpim i vidim da
će nam cela situacija upropastiti dan ali čovek je u pravu. Ja mu plaćam i on
odlazi. Postajem predmet žestoke poruge. Sledećih nekoliko sati ona me
prezrivo ignoriše a ja čekam jer znam da će je to proći a onda će se mali
pohotni rajski anđeo duge plave kose smiriti, počeće da se duri i mi ćemo
voditi ljubav posle debele božićne guske i božićnog pudinga i da, Bože
blagoslovi Tajni Tima66 i njen antidepresiv. Da biste razumeli moj odnos s
Luizom, možete da pročitate Šekspirov Pedeset sedmi sonet. On me tu ne
spominje imenom pa ne mogu da ga tužim.
Otprilike u to vreme upoznao sam još jednog sjajnog lika. Zvao se Mečel
Salpeter ali je davno pre toga promenio ime u Maks Gordon. Maks je bio
producent u Zlatno doba Brodveja. Bio je prijatelj sa Džordžom M.
Kohanom a Judžinu O’Nilu je pozajmio novac za venčanje. Bio je producent
odličnih predstava među kojima su Rođena juče, Dodsvort, Moja sestra
Ajlin i Diži zavesu, da ne spominjem neke koje su rađene prema delima mog
pozorišnog idola iz detinjstva, Džordža S. Kaufmana. Njega sam zavoleo
prilično rano. Kad sam morao da izaberem neku knjigu za lektiru u biblioteci
škole P.S. 99, slučajno sam uzeo Šest komada Kaufmana i Harta. Sasvim
slučajno sam okrenuo knjigu na To ne možeš odneti.67 Scensko uputstvo je
glasilo, „Kuća Martina Vanderhofa68 – u blizini Univerziteta Kolumbija ali
nemojte da je tražite.“ To mi je bilo zanimljivo scensko uputstvo koje nimalo
nije nagoveštavalo suvoparne knjige koje su đaci morali da čitaju i koje su
sve nas odvratile od čitanja za ceo život. Ja sam pročitao tu komediju i, kao i
mnoge, likovi i haotične situacije su me podsetili na moju porodicu. Isto kao
i Sikamorovi, mi smo uvek živeli s nekim tetkama, tečama, babama i dedama,
rođacima – moji roditelji, sestra i ja nikad nismo bili sami, a i kad jesmo, to
je bio zanemarljivo kratak period.
Kaufmana sam gledao na televiziji gde je jednom nedeljno redovno bio
gost u nekoj emisiji. Bio je duhovit na neki nov, sarkastičan način. Kad je
jednog decembra u programu rekao, „hajde da napravimo emisiju u kojoj
niko ne peva ’Tihu noć’“,69 odmah su ga skinuli s televizije i to zauvek. On
je bio pravi junak za mene i moje društvo. Kad mi je mnogo godina kasnije
palo na pamet da se posvetim pisanju pozorišnih komada umesto da pišem
scenarije za televiziju i film, pred očima mi se stvorio lik Džordža S.
Kaufmana i mada sam imao želju da pišem ozbiljne komade, znao sam da mi
za početak komedija pruža najdirektniji put. Kaufman i veliki Mos Hart
napisali su nekoliko sjajnih komedija i ja sam se identifikovao sa smešnijim
likom iz tog tandema. Kao i DŽ.S.K, i ja sam izvaljivao zajedljive fore, bio
sam pesimista i nisam podnosio javnu zloupotrebu sentimentalnosti. Kad sam
saznao da se Kaufmanova majka zove Neti, isto kao i moja, nestao je sav moj
naučni skepticizam i osetio sam da u izvesnom smislu nas dvojica delimo
istu sudbinu.
Maksa Gordona sam upoznao zahvaljujući nizu slučajnih okolnosti. Maks
se bio povukao iz rada u pozorištu ali je tražio neki kvalitetan komad koji bi
mu pomogao da se vrati. Mnogi su se trudili da ga zadovolje ali on je bio
zahtevan. Bio je navikao na najbolje i nije hteo da se zadovolji ničim
lošijim. Ja sam mu izneo svoju ideju za komad, ideju koja je lako mogla da
dođe do Kaufmana ili Harta koji bi ga savršeno napisali jer su bili nekoliko
svetlosnih godina kvalitetniji od mene i načina na koji sam nevešto sve
zabrljao. Međutim, to je bio moj prvi komad i kad sam Maksu Gordonu
ispričao da je neku svadljivu porodicu koja se nalazi na odmoru u Evropi u
nekoj zemlji istočno od Gvozdene zavese neko pomešao s izgrednicima pa
zato moraju da beže i traže utočište u američkoj ambasadi, on je načuljio uši.
Priču sam dalje razvio tako što ti ljudi nisu mogli da se izvuku a da ih pritom
ne uhapse pa su tako svima išli na živce svojim gunđanjem i ekscentričnošću.
Maksu se to svidelo a svideo sam mu se i ja. Još važnije, svideo mu se moj
nastup u noćnom klubu i smatrao je da pišem izuzetno duhovit materijal.
Vezali smo se jedan za drugog i ja sam obećao da ću napisati i dati mu taj
komad. U to vreme, Čarli Feldman se spremao da snima film Kazino Rojal u
Londonu pa mi je ponudio manju ulogu. Pretpostavljam da je hteo da me ima
pri ruci da bi mogao da me napada zbog duhovitih dijaloga ako se nađe u
problemu – jeste se našao u problemu, i to velikom, ali nije me napadao.
Verovatno zato što je toliko bio operisan od kreativnosti da nije ni znao da je
u problemu.
Pre nego što sam krenuo u London, Luiza i ja smo se venčali. Mnogo toga
smo prošli za tih osam godina i uvek smo se vraćali jedno drugom posle
raskida. Ona je o tome razgovarala s psihijatrom i rodila se ideja da će
možda čin venčanja, obavezivanja, uneti novinu i dodatno učvrstiti naš
odnos. Oboje smo bili voljni da pokušamo. Ako neko od vas slučajno planira
tako nešto, ja vam to ne preporučujem. Za nas je to bila katastrofa od prvog
dana. Ja sam nastupao u hotelu Amerikana. Kupili smo neki jeftin prsten u
prodavnici poklona blizu Brodveja, popeli se u apartman koji su koristili svi
izvođači dok su tu boravili i venčao nas je neki matičar koga je poznavao
njen otac. U svom kratkom govoru, matičar je rekao da je venčao već
nekoliko parova i da se niko nije razveo. Naravno, rekordi postoje da bi se
oborili.
Počelo nam je loše jer sam nekoliko nedelja posle venčanja morao da
otputujem u London da bih se pojavio u nečemu što se ispostavilo kao jedno
od najgorih, najglupljih rasipanja celuloidne trake u istoriji filma – Kazino
Rojal. Luiza nije htela da pođe sa mnom. Trebalo je da budem odsutan
mesecima. Mi tek što smo se venčali. Mogla je da dođe u posetu ali to joj je
u suštini bila sjajna prilika za razvratnički život s drugim muškarcima. Kad
sam čuo šta se dešava, moram da kažem da nisam odoleo brojnim slatkim
iskušenjima u raskalašnom Londonu. Kakav mi je to bio brak? Mlad
muškarac koji dobro zarađuje, smešten u finom stanu, dobija pozamašne
dnevnice i sve to radeći na filmu koji je bio tako nestručno produciran da
kad su stigli do snimanja scena u kojima sam ja glumio, meni su već plaćali
prekovremeni rad. U to vreme, glumačka ekipa Kazino Rojala, slavne
ličnosti koje su bile na proputovanju kroz London, producenti, režiseri,
scenaristi i glumci iz filma Dvanaest žigosanih koji se tu snimao, među
kojima su bili Čarls Bronson, Teli Savalas, Džon Kasavetes i Li Marvin,
često su se kockali. Tu sam bio svoj na svome – poker u veliku lovu svako
veče. Igrali smo u nekoj izdvojenoj prostoriji u klubu koji se zvao Par
cipela. Oni nisu uzimali procenat od kocke jer su sve te slavne ličnosti koje
su se tamo muvale dizale rejting vlasniku. Počinjali smo svako veče oko
devet, pola deset posle riblje večere u Vilersu i igrali do zore. Ulozi su bili
veliki ali ne i astronomski. Mogli ste da uzmete deset-petnaest hiljada dolara
zbog čega sam mislio da sam žešći kockar sve do sledeće godine kad sam
upoznao Džoa Koena u Vegasu, pokeraša koji je uložio 350.000 dolara u
jednu ruku.
Stalno sam dobijao jer su svi igrali iz zabave dok sam ja bio predani
grabljivac i kockao sam se zbog novca a ne zbog zezancije ili pristojnosti.
Sedeo sam mirno, odustajao kad sam imao loše karte, igrao sam s dobrim
kartama i pobeđivao svako veče dok su ostali pili, smejali se i zapravo
uživali. U kazinu sam gledao kako Kasavetes, Teli i Čarli Feldman ulaze,
uzimaju čipove za dvadeset hiljada, izgube sve za deset minuta i traže još.
Glumci su pisali čekove bez pokrića svuda po gradu i, ako se ne varam,
otkupivši kockarske dugove Džona Hjustona, Feldman je izdejstvovao da
ovaj izrežira deo Kazino Rojala kojem on inače nikako drugačije ne bi ni
prišao.
Bitlsi su uvek bili tu negde a subotom ujutru ste mogli da šetate po Kings
roudu i vidite preslatke devojke u mini-suknjama. Luiza i ja smo pričali
preko telefona ali ona nije gorela od želje da bude sa svojim mužem za koga
se nedavno udala i kad smo završili film Čarliju Džofiju sam rekao da bih
bio sasvim srećan da ostanem u Londonu, što bi bio pravi užitak, i da se
nikad više ne vratim kući.
To nije bilo izvodljivo pošto sam završio pisanje komada za Brodvej.
Nazvao sam ga Voda nije za piće. Bio je to dobar pokušaj, bili su primetni
razni uticaji ali je to ipak bio sirov materijal. Kad se setim boravaka u
Londonu u više navrata, verovatno sam se najviše osećao kao Britanac kad
sam upoznao kraljicu. Za mene je to bilo fantastično. Sve se dešavalo na
nekoj veseloj svečanosti u pozorištu. Sećam se da je nekoliko dana pre toga
neki jadnik iz Bakingemske palate, jak samo na rečima, došao da me nauči
kako da se obraćam pripadnicima kraljevske porodice kao da sam neki luzer.
Sećam se da sam stajao u redu pored uvaženih zvanica. Neposredno pre toga
sam uzeo malo džointa i popio kriglu piva zbog čega sam bio prilično veseo.
Sve je bilo spremno za kratak susret s eminencijom. Konačno je Njeno
veličanstvo počelo da pozdravlja sve iz reda na šta su oni uzvraćali blagim
naklonom. Dolazi ona do mene i kaže, „drago mi je.“ Ja se uspaničim i uhvati
me trema. Ne znam zašto sam to uradio ali kleknuo sam i nagnuo glavu kao
da treba da me proglasi za viteza. Mislim da se kraljica iznenadila,
pogledala je svog slugu a možda je to bio neki lord ili grof, i učinilo mi se da
sam čuo kako je stara dama promrmljala, „sklanjajte ovu stenicu odavde.“
 Dobro, nije sve baš tako bilo ali damu sam stvarno upoznao i uživao sam
tog leta na Temzi.
Kad sam se vratio, Luiza i ja nastavili smo tamo gde smo stali pre nego
što smo dali jedno drugom ono obećanje koje je trebalo da nam promeni
život a očigledno nije promenilo ništa. Nekad nam je bilo divno ali češće
smo imali trzavice. Film Šta ima novo, mačkice doneo je veliku zaradu –
kako mi je rečeno, najveću koju je do tada zabeležila neka komedija. Fizičari
još nisu bili otkrili vezu između loših filmova i odlične zarade. U svakom
slučaju, ubrzo po mom povratku primio sam telefonski poziv. Tip je otkupio
neki japanski film i pitao me je da li bih hteo da ga sinhronizujem kao
komediju. Nije se radilo o komediji ali ako bismo montirali glasove preko
glasova japanskih glumaca, moglo bi da ispadne smešno. Učinilo mi se
zanimljivo. Skupio sam neko društvo, uključujući i svoju ženu, ušli smo u
studio, pustili film i improvizacijama smo od tog ozbiljnog avanturističkog
filma napravili komediju. Pošto nekoliko puta nisam mogao da dođem radi
promene dijaloga, producent je angažovao nekog drugog umesto mene. Taj
projekat ne samo da je bio nezanimljiv, već i totalno glup. Ja se tu nisam
nešto proslavio a od onih izmenjenih dijaloga, ko god da ih je nasnimio, bilo
me je sramota. Tužio sam ih s namerom da skinu moje ime s filma ali kad je
počeo da se prikazuje s nečasnim naslovom Šta je bilo, Tigrice Lili, bio je
hit.
Tada su me oni malo pametniji posavetovali da ućutim, povučem tužbu i
pustim da se stvari odvijaju svojim tokom. To sam i uradio ali oba filma – i
Šta ima novo i Šta je bilo – bila su toliko poniženje za mene da sam se
zarekao da nikad više neću raditi na filmu ako nemam potpunu kontrolu nad
njim i od tada je zaista i bilo tako. Na prvih nekoliko filmova imao sam
kontrolu jer su ljudi koji su me angažovali bili obrazovani i poštovali su
režisere. Ubrzo je to postala obavezna klauzula u mojim ugovorima. Ali ja
opet trčim pred rudu.
Napraviću malu digresiju da bih vam dočarao koliko sam u to vreme bio
samouvereni a možda i umišljeni kreten. Kad je Mačkica počela da se
prikazuje, zasluženo je dobila loše kritike ali je beležila veliku zaradu. Iako
je Polin Kael70 pronašla neke svetle tačke u tom filmu, većina kritičara nije
bila oduševljena. Kakav je to haos uopšte, pitala se zajednica kritičara. Ja
sam mislio da će mi finansijski uspeh tog filma omogućiti da režiram
sopstveni film ali pričalo se da je film uspešan samo zbog glumaca i da sam
imao sreće. Tada sam u sebi uobraženo pomislio da će jednog dana Mačkica
ostati poznata samo po mom debiju na filmu. Možete li da zamislite tu
odvratnu egocentričnost? U ironičnom epilogu te priče, koji nikako ne
ublažava moju gnusnu bahatost u to vreme, u videoteci sam ugledao primerak
filma Šta ima novo, mačkice a na omotu je kao reklama pisalo „Prvi film
Vudija Alena“.
Da li mi je to pružilo neko zadovoljstvo? Preko usana mi je prešao
nadmeni osmeh poput onog na licu profesora Morijartija ali nekoliko
trenutaka kasnije sam se vratio u stvarnost gde te sitne ironije sudbine ne
uspevaju da opravdaju bednu ravnodušnost sveta koji nas okružuje.
Evo još jednog primera moje odvratne uobraženosti. Imao sam dvadeset
jednu godinu i Maks Libman me je angažovao da pišem scenario za neku
televizijsku seriju s Badijem Haketom i Kerol Bernet u glavnim ulogama.
Libman je bio uspešan producent onih finih, prvobitnih televizijskih emisija
kao što je bila Spektakl nad spektaklima71 Sida Sizara, u kojoj je osim
komičnih tačaka bilo i baletskih nastupa i izvođenja klasične muzike.
Libmanu smo se sviđali i ja i Badi Haket ali emisija je bila osuđena na
propast. Ja sam napisao samo jednu polusatnu epizodu Stenlija, kako se zvao
sitkom, a jedan kritičar je napisao da je Badi Haket mogao da improvizuje
smešniji dijalog. Isekao sam taj članak i sačuvao ga s nadmenim uverenjem
da će on ispasti apsurdan u godinama koje dolaze.
Sad se nalazim kod kuće s upravo napisanim komadom za Brodvej koji
Maks Gordon, dakle drugi Maks, jedva čeka da pročita. U jednom trenutku
sam mu ga i predao. Maks je bio opravdano razočaran. Vrlo kvalitetna ideja
za komediju pretočena je u loše napisan tekst. Tu je bilo pregršt duhovitih
dijaloga i smešnih situacija ali struktura i briga o detaljima izvedene su
amaterski. Ja to naravno nisam mogao da uočim pošto mi je sve to delovalo
tako zanimljivo i smatrao sam da sam ispoštovao sve sitnice oko strukture o
kojima sam učio iz komada Kaufmana i Harta. U pokušaju da mi pomogne,
Maks je komad dao na čitanje Raselu Krausu, uspešnom dramskom piscu i
saradniku Hauarda Lindzija s kim je napisao komad Život sa ocem koji je
najduže izvođena predstava na Brodveju sve do danas. Kraus je bio ljubazan
i podsticajan, ukazao mi je na nedostatke i objasnio kako bih to mogao da
popravim. Ja sam nešto uradio ali nevešto i zavaravao sam se mišlju da sam
poboljšao scenario. Možda donekle i jesam ali to nije bilo dovoljno.
Maksovo staro oko sokolovo uočilo je neispravljene greške čim ga je
pročitao zbog čega je izgubio interesovanje u tu predstavu i mene kao
sledećeg DŽ.S.K-a kog se nadao da će otkriti. Ja sam verovao da taj komad
ipak nešto vredi i da je duhovit bez obzira na kritike. Nisam bio dovoljno
pronicljiv da sagledam problem dalje od komičnih situacija i da shvatim da
likovi nisu dovoljno iznijansirani da bi istinski zainteresovali publiku, te da
je u zapletu bilo mnogo nevešto napisanih mesta. Neznalica kakav sam bio,
poslao sam komad Dejvidu Meriku kome se on odmah učinio urnebesan i
hteo je da ga producira. Maksa sam otpisao kao producenta koji više nije bio
na vrhuncu karijere i svoju sudbinu sam stavio u ruke producenta čije je
prisustvo u prostoriji uvek pratio miris nagorelog sumpora. U razgovoru s
Merikom insistirao sam da angažujemo Boba Sinklera kao režisera. Njega je
Maks bio predložio a pošto sam s Bobom prethodno razgovarao o tom
projektu i, smatrajući da sam se time već obavezao prema njemu, nagovorio
sam Merika da ga angažuje. To je bila druga među brojnim greškama.
Prva je bila Merikova odluka da uopšte bude producent predstave. Pošto
je za nju bila potrebna velika glumačka ekipa, Sinkler, Merik i ja podelili
smo uloge na uobičajen način tako što smo sedeli u praznom pozorištu dok su
glumci izlazili na pozornicu i čitali scene s inspicijentom. Za glavnu mušku
ulogu Merik mi je predložio da pogledam Bosonogu u parku s glumcem koji
je zamenio Roberta Redforda u glavnoj ulozi. Merik je smatrao da je
Redfordova zamena duhovita i savršena za glavnu ulogu u romantičnoj
komediji. Tako sam upoznao Tonija Robertsa s kojim sam kasnije sarađivao
nekoliko puta i ostao dobar prijatelj dugi niz godina. Kao što je Merik rekao,
on je bio savršen za glavnu ulogu u romantičnoj komediji, nekako sladunjavo
privlačan, odlično su mu ležali duhoviti dijalozi i s njim je bilo lako raditi.
Bio je zavodnik i kad smo kasnije zajedno glumili u predstavi Sviraj to
ponovo, Seme, jednom prilikom me je ostavio da nešto trtljam sâm na sceni
pošto nije ušao na vreme jer se nabacivao nekoj glumici u garderobi. Kao
iskusan glumac, ukočio sam se i počeo da pričam na esperantu.
Srećom, na scenu je uskočila glumica koja nije bila tolika paničarka,
preuzela je glavnu reč i usmerila predstavu u dobrom pravcu. U svakom
slučaju, Toni je bio odličan izbor za komad Voda nije za piće. Isto važi i za
urnebesnog Dika Libertinija, jedinstveno nadarenog komičara koji je igrao
sveštenika. Nekoliko decenija kasnije on je igrao rabina u još jednoj mojoj
jednočinki i publika se valjala od smeha u oba navrata. Scenograf nam je bio
Džo Melziner, ikona Brodveja, koji je prema pogrešnim uputstvima režisera
Sinklera dizajnirao ogromnu, duboku, tešku scenu koja je bila sušta
suprotnost onoga što je potrebno za komediju. Pazite, scenografija je bila
odlična ali usmeravali su ga u pogrešnom pravcu. Prema rečima Maksa
Gordona, režiser Bob Sinkler je bio pomoćnik Džordža S. Kaufmana, što je
imalo velikog uticaja na mene ali u suštini nije značilo ništa. Davno se
penzionisao, živeo je u Santa Barbari, godinama nije ništa režirao i ponekad
je voleo da se napije. Njegov zamenik Stenli Prejger ga je okarakterisao kao
neprijatelja humora.
Kad su počele probe, među glumcima je bilo silnog samozadovoljavanja
jer su se svi grohotom smejali tuđim dijalozima i ponašanju. Glavnu ulogu je
igrao Lu Džekobi, izuzetno duhovit lik koji je odlično glumio u prvoj
predstavi Nila Sajmona Hajde, pohvali se.72 Na probama, Toni Roberts i ja
smo stalno morali da slušamo Lua kako se nekontrolisano smeje i na sceni i
van nje. Merik je predložio glumicu koja bi igrala njegovu ženu. Ja sam za tu
ulogu zamišljao neku duhovitu Njujorčanku, zapravo glumicu Beti Voker,
koju nisam lično poznavao ali mi se sviđala. Umesto nje, imajući u vidu i
zaradu koju bi donela, Merik je izabrao Vivijan Vens koja je igrala Etel
Merc u komediji Volim Lusi. Ona je dobro glumila u komedijama ali bila je
potpuno pogrešan izbor za tu ulogu i ispostavila se kao velika gnjavatorka.
Predstava se preporodila kad ju je zamenila Kej Medford koja je, poput Beti
Voker, umela da unese život u dijalog. Međutim, pravi problemi su tek bili
pred nama. Naporno smo radili na probama i rečeno mi je da se po
kuloarima šire pozitivne priče. Proba bez kostima je bila odlična a i
generalna proba je prošla sasvim u redu.
Premijera je održana u pozorištu Volnat strit u Filadelfiji. Da ironija
bude veća, samo nekoliko ulica dalje održavala se audicija za mjuzikl
Doručak kod Tifanija u režiji Ejba Barouza. Bilo kako bilo, posle premijere
usledila je katastrofa. Kritike su bile očajne. Merik je odmah reagovao i
otpustio Boba Sinklera koga s pravom uopšte nije ni hteo da angažuje.
Zamolio me je da preuzmem režiju na nekoliko dana dok on ne nađe nekog
drugog. Tako je i bilo i ja sam noćima prerađivao predstavu. Glumci su me
oduševili. Dao bih im nov tekst dva sata pre popodnevne predstave i oni bi
ga odmah zamenili i naučili. Kao što sam pomenuo, jedini gnjavator bila je
Vivijan Vens. Dok su svi glumci dobijali ispravke teksta, ona se stalno žalila
što za nju nema više dijaloga, više duhovitog teksta i komičnih situacija, u
čemu je tvrdila da je izvrsna posle dugogodišnjeg učešća u sitkomu Lusil
Bol. Ona je bila talentovana i dobra komičarka ali se mučila u ulozi koja joj
nije odgovarala. Nije mogla da shvati da promene u predstavi nisu bile nužne
zbog njene uloge već zbog samog zapleta, svih likova, celokupnog teksta koji
nije odgovarao, strukture, narativa. Ostala je trn u oku produkcije sve dok je
Merik na kraju nije izbacio i angažovao Kej Medford. Neverovatno je koliko
znači kad za ulogu odaberete pravog glumca.
Stenli Prejger nam se pridružio i preuzeo režiju. Zanimljivo je da iako
nije bio proslavljeni režiser komedija, on je bio zabavan, dobrodušan tip,
pun energije i samopouzdanja, i odmah nas je oraspoložio i uneo optimizam
u ekipu. Promenio je scenu, približio je glumce publici dok ih je dovodio u
red. Usledile su brojne zamene glumaca pa je tako Voda nije za piće postala
nemuzička predstava s najviše zamena u to vreme.
Igranje predstave u Filadelfiji bilo je očajno iskustvo. Prvo, zbog loših
kritika igrali smo pred polupraznim auditorijumom. Depresivno. Zatim, ja
sam na mašini kucao promene do duboko u noć, davao ih glumcima sutradan
ujutru i gledao kako se muče da ih ubace u postojeći tekst, što je iziskivalo i
odlično pamćenje i sposobnost prilagođavanja, ali postojao je jedan veliki
problem. Nov tekst se često nije uklapao u stari pošto je trebalo unositi sve
više izmena radi doslednosti zapleta i likova. Tako su glumci ponekad
izvodili delove iz prvobitne predstave sa sada već zastarelim scenama i
glumcima, kao i nove scene zbog kojih je trebalo prepravljati scene koje im
prethode. Hoću da kažem da smo istovremeno igrali dva zapleta koja još nisu
bila doterana. Jadna publika, koja je pre svega bila prinuđena da gleda
propalu predstavu, bila je zamorče našim neprestanim petljancijama i
eksperimentima. Glumci i glumice su dolazili i odlazili, scene su se menjale,
brisale, ubacivani su novi zapleti bez ikakvog prethodnog uvoda u tok radnje.
Dok sam prepravljao scenario i crnčio u hotelskoj sobi, Dejvid Merik mi je
jednom kasno uveče rekao, „ti si se stvarno do guše zaglibio u šou-biznis.“
Međutim, on nikad nije ustuknuo. Bio je uz mene i trudio se da se predstava
stalno igra. Dejvid je stvarno bio divan, duhovit, simpatičan tip ali i veliki
producent – osim ako se ne posvađate s njim.
Dok sam bio u Filadelfiji, s njim sam gledao ragbi na televiziji nedeljom
po podne. Bio mi je drag. On je bio advokat koji je otišao u pozorište da bi
upoznao devojke. To su njegove reči. Posvađali smo se samo jednom zbog
neke rečenice u dijalogu koja je svakako bila beznačajna jer je se uopšte ne
sećam. Za razliku od filma ili televizije, gde scenarista ima ista prava kao i
neka Indonežanka, pozorišni sindikat se izborio da nijedna reč ne sme da se
promeni bez odobrenja scenariste. Držeći se svojih prava kao autora, tražio
sam da ubacimo moj novi štos. Merik mi je odgovorio, „ako se ta rečenica
večeras nađe u scenariju, najuriću režisera.“ Pogledao sam mučenog Stenlija
Prejgera koji je zaslužio upravo suprotno – da dobije bonus – i podvio sam
rep. Međutim, Merik mi je stvarno bio drag.
U vreme kad je predstava iz Filadelfije prešla u Boston, bila je već
znatno poboljšana. Mi nismo imali šou kakav je bio Doručak kod Tifanija ili
neka druga, navodno sjajna predstava ali sve je polako dolazilo na svoje
mesto. Tu i tamo neka nova scena, neka ideja Stenlija Prejgera i glumci su
već imali više samopouzdanja kako su se promene proredile. Eliot Norton,
vrlo fini bostonski kritičar koji je često pratio rad na predstavama, dao mi je
nekoliko saveta i naša predstava je počela da poprima dobru formu. Mogu da
kažem da je izvođenje bilo sve uspešnije. To još uvek nije bilo ništa
specijalno ali uzimajući u obzir fenomenalnu ekipu komičara i moje
neprestano ubacivanje novih fora sve dok se ne bi uklopile u scenario,
predstava je postala mašina za smeh. Kad smo stigli u Njujork i izveli
pretpremijeru u Morosku, pozorišno osoblje nam je reklo da nikad nisu čuli
da se publika toliko smeje. Upravo zahvaljujući tome predstava je igrana dve
godine. Nije se radilo o kvalitetu komada, niti o kritikama koje su najblaže
rečeno bile podeljene ali ako ste bili u publici i niste kritički gledali na
scenski izraz autora, platili ste deset dolara i smejali se cele večeri.
Bio sam prijatno iznenađen što je Harold Klurman, ikona Grupnog teatra
i član Aktors studija koji se bavio i kritikom, pozitivno ocenio moju
predstavu. On je uočio njene kvalitete mimo samih duhovitih scena i
komičnih likova. Mislim da tu nema nikakvih kvaliteta ali to što se izrazio s
uvažavanjem prema predstavi mnogo mi je značilo jer sam uvek govorio da
sam rođen isuviše kasno za Grupni teatar ali da bih se tu odlično uklopio.
Ponekad mislim da sam frustrirani dramski pisac iz tridesetih godina, da sam
van ovog vremena, da mi je prošao voz i da kasnim s onim što mogu da
ponudim ali Eliji Kazanu su se svideli moji filmovi i to mi je dizalo
raspoloženje. U takvom društvu sam stvarno video sebe – O’Nil, Kliford
Odets, zatim Artur Miler i Tenesi Vilijams. Ja nisam bio talentovan kao i oni
ali ako im je trebao neko da im donosi kafu…
Sutradan ujutru posle premijere, pošto su u najvažnijem Tajmsu izašle
podeljene kritike, što baš nije bilo dobro, Merik me je pozvao kod sebe u
kancelariju. Crvene plišane tapete. Sedeo je tamo kao sâm đavo; falilo je
samo da pomoćnici u rukama drže trozupce. Rekao je da ima izvesnog
dešavanja na blagajnama, da ćemo i dalje igrati i videti šta se priča o nama.
Međutim, rekao je nešto još važnije. „Ja želim da budem tvoj producent.
Hoću da produciram i tvoje hitove i tvoje promašaje.“ To je bilo vrlo lepo
čuti u trenucima kad sam bio pod pritiskom svih onih mršavih kritika. Posle
nekog vremena poverio sam mu svoj sledeći komad, Sviraj to ponovo, Seme,
koji je bio bolji mada opet ništa naročito. Ipak, tog prepodneva u samom
središtu pozorišne četvrti bio sam oduševljen njegovom podrškom. Napravili
smo reklamu preko cele strane u novinama u kojoj smo citirali svaku lepu reč
bez obzira na to da li je kritičar bio poznat. Da bi oglas bio efektniji, među
sve te citate ubacio sam i pohvalu moje majke a Neti Konigsberg se izrazila
krajnje pohvalno. Desilo se to da su usmene preporuke bile dobre i
predstava je izvođena skoro dve godine. Prodata su prava za film koji je
ispao zaista grozan (nisam ga ja režirao) dok su izuzetno uspešne gostujuće
predstave kao što je bio Doručak kod Tifanija vrlo brzo podbacile, ali to je
apsurdna i nepredvidiva sudbina pozorišta. Mnogo godina kasnije, neki
provalnik je upao u kuću prvobitnog režisera Boba Sinklera u Santa Barbari i
ubio ga. Rečeno mi je da je Dejvid Merik imao neoborivi alibi jer je cele te
noći bio s prijateljima.
Toni Roberts i ja nismo se zbližili prilikom rada na prvoj predstavi već
kad smo glumili zajedno u komadu Sviraj to ponovo, Seme. Njega sam pisao
u hotelskoj sobi u Čikagu dok sam nastupao u Mister Keliju. Dok sam kucao
scenska uputstva i razmišljao kako da opišem taj sobičak filmskog kritičara,
napisao sam, „na zidu je velika fotografija Hemfrija Bogarta u krupnom
planu.“ Izabrao sam Bogarta jer se u to vreme prodavao popularni poster s
njegovim likom. S obzirom na moje filmske fantazije, bilo je logično da
Bogarta smestim u neku od njih i dok sam pisao, često sam koristio njegov
lik i tako od njega stvorio glavnog protagonistu svoje priče. Komad sam
pisao i prepravljao u toj hotelskoj sobi u Čikagu. Jeo sam rebarca sa svojim
prijateljima Džonom i Džin Dumanijan. U to vreme u Čikagu je postojala
kafana Crni angus gde su se pravila rebarca čiji je ukus životu davao smisao
koji niste mogli da nađete u religiji, psihoanalizi ili vrhunskoj umetnosti.
Tada sam jeo rebarca u ogromnim količinama. Posle bih odradio dva nastupa
u Mister Keliju a kasno uveče bih se vraćao u kafanu i smazao još neku
porciju. Ako danas sebi priuštim bilo kakvo slično zadovoljstvo, kod mog
kardiologa se oglasi alarm i mene stavljaju u kućni pritvor.
Džin, Džon i ja smo ponekad išli kod Hjua Hefnera. Ne često ali
povremeno. Kuća mu je bila otvorena skoro dvadeset četiri časa. U njoj su
visile Pikasove slike i mogli ste da vidite brojne slavne ličnosti, sportiste,
seksi ženske. Te ženske su bile velika atrakcija. Verujte mi, za Pikasa niko
nije mario. Kad god sam boravio u Čikagu, zvali su me iz Plejbojeve vile da
im budem gost. To nikad nisam uradio ali povremeno smo odlazili tamo
druženja radi. Držim se osnovnog pravila u životu: nikad ne odsedaj u tuđoj
kući. I nikad se nisam nabacivao nijednoj Hefnerovoj zečici. Opterećen
potrebom za nekom uvodnom pričom, bilo mi je neprijatno od pomisli da bi
neka od tih silnih lepotica protraćila i delić svoje pažnje na još jednog tipa
koga je s pravom smatrala smotankom. Tokom godina sam ponekad nakratko
flertovao s devojkama s duplerica ali do toga nikad nije došlo zahvaljujući
posetama Hefnerovoj vili. Obično bi me pomešale s nekim drugim. Svideo
mi se Hefner. Sećam se da mi je jedne večeri objasnio da je kao dete uvek
maštao da ima kuću u kojoj se stalno nešto dešava i gde se niko ne obazire na
to koliko je sati. Budili biste se kad vam je volja, doručkovali kad biste
hteli, radili šta god ste hteli. Nije važno kada. Ako biste ustali u dva ujutru,
tada bi vam počeo dan i planirali biste aktivnosti po sopstvenom rasporedu.
Meni to ništa nije značilo jer su to bili tuđi snovi ali ako je takav život
Hefneru predstavljao zadovoljstvo, a zaista jeste, onda odlično. Samo znam
da je bio ljubazan, velikodušan domaćin, bogat i uspešan i ako je on voleo
da ustaje u jedanaest uveče, da tada doručkuje i igra monopol sa slavnim
ličnostima, ko sam ja da mu se suprotstavljam?
U braku mi je bilo prilično loše pošto je Luiza otkrila ono što se danas
zove vutra. Tada se zvalo „trava“. U dalekoj prošlosti to je bila „mara“.
Đavo je tu takođe dodao stimulanse, amil nitrat, sedative i brojne nove poze
koje je isprobavala sa svakim muškarcem s pravom glasa iz tri susedne
države. Ja sam je još uvek obožavao i Luizino bludničenje sam smatrao
njenim tipičnim ponašanjem ali sve je to dovelo do kraha i mi smo počeli da
razgovaramo o onome što se u šou-biznisu zove obustava igranja predstave.
Imala je veliki uticaj na moj život, između ostalog me je naterala da
pošaljem svoj članak časopisu Njujorker. Nisam imao samopouzdanja kad je
proza bila u pitanju jer sam bio siguran da će me odbiti ali ona je imala
drugačiji predosećaj. Bila je u pravu i zahvaljujući njenom instinktu i veri,
počeo sam redovno da pišem za časopis koji sam obožavao čitav život. Imao
sam sreće da mi sve te decenije urednik bude Rodžer Ejndžel. Međutim,
njena pomoć mi je nesumnjivo bila od velike koristi kao što su to njoj bila
probrana farmaceutska sredstva.
Sledeće što mi je odvuklo pažnju bila je ideja da uradim filmsku
komediju u stilu dokumentarca. To niko nikad nije uradio i prvobitna ideja
mi je bila da sve bude potpuno autentično ali to nisam sproveo u delo a reći
ću vam i zašto, mada sam to na kraju uspeo s filmom Zelig. Scenario za Uzmi
pare i beži napisao sam sa starim školskim drugom i saigračem iz bejzbol
tima, Mikijem Rouzom. Naše prijateljstvo datira još iz srednje škole Midvud
gde smo obojica sanjali da igramo u velikim klubovima. Leti smo izlazili na
teren koliko god da je bila nesnosna vrućina, udarali smo loptice, hvatali ih,
hvatali loptice odbijene od zemlje, a pravili smo pauze samo kad smo na
svakih nekoliko sati išli do lokalne prodavnice slatkiša da kupimo čokoladne
kuglice. Miki nije imao nikakvu disciplinu ali je zato imao neki blesav,
potpuno originalan smisao za humor. Njegov pojam šale bio bi da, recimo, u
Njujorku ode na silne sastanke s ljudima iz šou-biznisa gde dolaze agenti i
menadžeri i da za sobom uvek negde krišom ostavi konzervu tunjevine.
Histerično bi se smejao dok je zamišljao kako se biznismeni okupljaju na
ručku gde bi neko rekao, „nešto čudno mi se desilo pre neki dan. Našao sam
konzervu tunjevine u fioci.“
„Kakva slučajnost“, kaže drugi. „Ja sam je našao na stolici.“ „I ja isto!“,
kaže treći. Miki bi se tada već valjao na podu, smejući se do suza.
Kad sam mnogo godina kasnije unajmio šofera, Miki je hteo da me šofer
svake večeri u osam i petnaest odveze na ćošak Park avenije i Osamdeset
treće ulice. Hteo je da izađem iz automobila, poljubim banderu, vratim se
unutra i nastavim sa životom. Ponovo bi crkavao od smeha zamišljajući
novog šofera koji priča svojoj ženi i prijateljima, „svako veče u osam i
petnaest tip me tera da ga odvezem do ćoška Osamdeset treće i Park avenije,
izlazi napolje, ljubi banderu i zatim nastavljamo dalje.“ U nekom
vanzemaljskom smislu, Miki je bio genije. Zajedno smo napisali Uzmi pare
ali pošto sam ja hteo da režiram taj film, lopova nije bilo. Zatim, budući da
sam imao sreće na profesionalnom planu, u to vreme je osnovana nova
producentska kuća pod nazivom Palomar pikčers. Pošto su bili novi i vodili
su ih ljudi savremenih shvatanja, poput Edgara Šerika i Pola Lazarusa III,
bili su voljni da daju šansu režiseru debitantu. E sad, ja jesam imao nekog
uspeha kao autor komada Šta ima novo, mačkice, koji je bio sranje ali ipak
veliki hit, kao i predstave Voda nije za piće, takođe sranja ali barem
uspešnog. Makar su znali da nisam serijski ubica ili neko ko bi im uzeo
budžet, stavio ga u džep i odleteo na Kajmanska ostrva.
Postavili su Sidnija Glejzera za kontrolora filma, dali mi milion dolara a
ono najlepše u svemu tome bilo je sledeće: iako to nije bilo navedeno u mom
ugovoru, dali su mi potpuno odrešene ruke u pogledu umetničkog izraza i
nikad me nisu gnjavili ni na trenutak. Snimao sam u San Francisku, gradu koji
mi je godinama donosio sreću. Tamo je Herb Ros režirao Sviraj to ponovo,
Seme. Isti je slučaj bio i s filmovima Uzmi pare i beži i kasnije Nesrećna
Džasmin. Svi su dobro prošli – ja sam se dobro pokazao kao komičar u
Hangri aju a i započeo sam karijeru džez muzičara u Ertkvejk Makgunsu.73
Glavnu žensku ulogu igrala je Dženet Margolin, prelepa devojka iz Central
park Zapada i glavna ženska uloga u filmu Dejvid i Lisa. Glumačku ekipu
uglavnom su činili fenomenalni lokalci iz San Franciska. Pored njih, bilo je
još nekoliko holivudskih karakternih glumaca. Ja sam se držao zacrtanog
budžeta od milion dolara i završio sam na vreme. Prvog dana trebalo je da
snimamo u zatvoru San Kventin. Bio sam tako uzbuđen zbog toga što ću ući u
zatvor gde čuvaju prestupnike i što ću videti ćuzu o kojoj sam samo čitao ili
gledao njene razne verzije u crnobelim filmovima. Uopšte me nije bilo briga
što sam debitovao kao režiser. Ja sam bio fasciniran tim zatvorom. Čuvar nas
je upozorio da su zatvorenici opasni i da će, ukoliko izbije pobuna ili nekog
od nas uzmu kao taoca, oni učiniti sve što je u njihovoj moći da nas izvuku
odatle s tim da pritom ne puste nijednog osuđenika. Kad su se stotine
zatvorenika okupile u velikom dvorištu, bilo mi je zanimljivo što su svi belci
stajali s jedne strane a crnci s druge. Nimalo drugačije od prizora koji ste
mogli da vidite u kafeteriji nekog američkog koledža, kako sam u nekoj
kasnijoj prilici sarkastično prokomentarisao na televiziji i naišao na mrtvu
tišinu.
Tako sam ušao u San Kventin i započeo karijeru sa scenom pobune u
zatvorskom dvorištu. Zatvorenici su dobro sarađivali. Viknuli smo „Akcija“
i momci su odglumili pravu haotičnu pobunu. Kad sam viknuo „Seci“, oni su
se razišli i sećam se da sam na zemlji pronašao improvizovani nož. Ne
zaboravite, kročio sam na set a da prethodno nisam snimio nijedan film,
nisam znao ništa o kamerama, objektivima, rasveti i režiji. Nikad nisam učio
glumu. Jedan od direktora Palomara me je pitao, „kakav je osećaj kad
dobiješ milion dolara da snimiš film?“ U to vreme, milion je bio mnogo veća
cifra nego danas. „Jesi li nervozan?“, upitao je pokušavajući da me opusti
istim onim kezom koji je Ming Nemilosrdni imao na licu kad je Fleša
Gordona potopio u lavu.
Činjenica je da nisam shvatao o čemu on priča. Zašto bih bio nervozan?
Čitava ta situacija mi je delovala sasvim logično. Ja sam napisao scenario i
znam šta hoću da vidim. Kad gledam kroz kameru, znam da li mi je pred
očima ono što sam zamislio. Ako nije, ispravljam scenu. Možda treba da
pomerim kameru malo levo ili desno, da je malo približim ili odaljim. Ako
lik koga snimam hoda, mi ga pratimo dok je kamera na točkovima. Moju
ulogu igra dubler i kad kamerman postavi rasvetu, spremni smo za snimanje.
Dubleru kažem da može da ode na pivo i ja upadam umesto njega. Glumim
scenu koju sam ja napisao i izgovaram tekst onako kako želim da ga čujem.
Kamera ide i ja viknem, „okej, je l’ sve pod kontrolom?“ Ako nečim nisam
zadovoljan, ponavljam scenu. To nije nuklearna fizika a to što nikad pre toga
nisam režirao ne znači ništa. Dokle god snimate komediju, naročito
slepstik74 komediju, scena treba samo da bude glasna, dobro osvetljena i
brza. Brzina je najbolji prijatelj režisera komedije. Cilj vam je da napravite
nešto smešno i ako imate nekog dara da izmamite smeh, ono što imate da
ponudite stavite na ekran i date publici priliku da vidi i čuje udarne rečenice,
na dobrom ste putu. Uzmi pare i beži snimljen je bez problema a Miki i ja
smo se silno zabavljali dok smo improvizovali fore i epizodne uloge.
Film sam montirao u Njujorku a mladog Marvina Hamliša sam
angažovao da napiše muziku. Tražio sam mu nekoliko melanholičnih
melodija pod uticajem Čaplinovih filmova. Hamliš je pristao i počeo da
komponuje muziku. U međuvremenu smo testirali film. Tu je moje neiskustvo
uzelo danak. Nisam stavio nikakvu privremenu muziku pa je ceo film bio
ledeno tih. Kad niko ne govori, a recimo da neko pešači bez muzičke
podloge, na ekranu taj hod traje čitavu večnost. Osim toga, kad smo zakazali
probno prikazivanje, USO75 je na ulicama nahvatala vojnike na odsustvu i
jednog popodneva dopola napunila dvoranu. Pošto nije bila gotova gruba
montaža zvuka, doživeli smo sudbinu Masakra na dan Svetog Valentina.76
Palomar je isto tako reagovao na film posle probne projekcije
organizovane za njih. Uprkos tome što smo na nekim delovima ubacili
muziku Marvina Hamliša, oni su samo videli kako im milionče nestaje u
vrtlogu u klozetskoj šolji jer su ukazali poverenje totalnom
nesposobnjakoviću. Predložili su da u pomoć dovedem Ralfa Rozenbluma
koji je spasio nekoliko filmova tako što ih je ponovo montirao. Pošto sam se
našao na ivici katastrofe, tražio sam pomoć gde god sam mogao da je
dobijem. Ulazi Rozenblum, ciničan, izuzetno nadaren montažer koji je
promašaj pretvorio u uspešan film a evo i kako. Kao što je Stenli Prejger
pritekao u pomoć na filmu Voda nije za piće, Ralf mi je odmah digao
raspoloženje. Prvo je vratio sve komične delove koje sam ja prethodno
izbacio. Objasnio je da će film bez muzike grupi usamljenih, nostalgičnih
vojnika koji su ušetali u polupraznu bioskopsku dvoranu svakako delovati
katastrofalno. Ubacio je neku džez kompoziciju Jubija Blejka umesto
Hamlišove lepe ali tužne muzike u pozadini i sam taj prelazak sa spore
muzike na živahan džez ili čak to što je ubacio muziku u scene gde je do tada
nije bilo predstavljalo je pravu transformaciju ili – možda je bolje da kažem
– metamorfozu jer je promena bila čarobna. Takođe je ubacio neki materijal
pre uvodne špice što je ubrzalo narativ.
Evo kako bih to ukratko objasnio. Ralf je zapravo promenio samo
dvadesetak posto prvobitno montiranog materijala koji se njemu svideo
mnogo više nego meni. Međutim, tih dvadeset posto napravili su preokret i
promašaj pretvorili u uspešan film. Bez njega projekat bi propao. U svakom
slučaju, premijera je održana u maloj sali na Trećoj aveniji koja se zvala
Igraonica u 68. ulici. Ispred nje je bilo neko drvo čija je krošnja zaklanjala
ulaznu nadstrešnicu. Moj otac je predložio da noću dođe s prijateljima i
poseče ga. Ponuda je odbijena. Film je doživeo veliki uspeh i na kraju je
zabeležio i odličnu zaradu. Eto, tako sam počeo da režiram filmove. Naporan
rad, malo talenta, mnogo sreće i velika pomoć sa strane.
Usred svih tih događanja, došao je i dan kad smo Luiza i ja odlučili da se
razvedemo. Njen otac je ostao dobrica do kraja. Pomogao nam je da razlaz
bude pošten za oboje i da se rastanemo kao dobri prijatelji. Uvek smo bili
dobri i verni prijatelji. Anegdota: otišli smo u Huarez da se razvedemo pošto
smo prethodne večeri vodili ljubav u San Antoniju. Pošto smo bili toliko
nežni jedno prema drugom dok smo sedeli u čekaonici s ostalim parovima
koji su takođe čekali da se razvedu, neki čovek nas je pitao, „ko se razvodi
od vas dvoje?“ Odgovorili smo da se oboje razvodimo, jedno od drugog. On
nije mogao da veruje da se rastaju dvoje ljudi koji toliko otvoreno pokazuju
ljubav. Zbunjeno je rekao, „o, pa, ovaj, tako je uvek mnogo lepše.“ Ona je
kasnije imala uspešnu karijeru – bila je glavna glumica u nekoj popularnoj
televizijskoj seriji, imala je i epizodne uloge u filmovima i radila kao
nastavnica. Dok je na vrhuncu slave izlazila na naslovnim stranama brojnih
časopisa nakon što je stvarno prebrodila svoje probleme, pitao sam se
koliko je velika zvezda tek mogla da bude da istovremeno nije morala da
bije tešku bitku sa sobom.
Dakle, sada više nisam oženjen i spremam se da podelim uloge za
predstavu Sviraj to ponovo, Seme u kome igram s Tonijem Robertsom. Treba
samo da nađemo pravu devojku za Lindu, glavnu žensku ulogu. Režiser je
Džo Hardi, odličan režiser koji zna šta radi. On i ja smo sedeli u zadnjim
redovima pozorišta i držali audiciju na kojoj su učestvovale brojne
talentovane glumice. Talenata je bilo pregršt ali nedovoljno dobrih uloga.
Sendi Majsner je bio poznat, izuzetno poštovan profesor glume u Njujorku
koji je vodio „Nejborhud plejhaus“,77 odakle su potekli mnogi sjajni glumci.
Jednom je uhvatio Dejvida Merika i oduševljeno mu pričao o nekoj devojci
u njegovoj klasi koja je bila senzacionalna. Zvala se Dajana Kiton. Pravo
ime joj je bilo Dajana Hol ali pošto je već postojala glumica s tim imenom,
sindikat nije dozvoljavao da se koristi ime koje je već u upotrebi.
Posle tog veličanja, sedimo u pozorištu i čekamo Kitonovu da nastupi na
audiciji. Ulazi neka žgoljava devojka. Opisaću vam to ovako: zamislite
Haklberi Fina kao veoma lepu ženu, eto takva osoba se pojavila na
pozornici. Kitonova se izvinjava što se rano probudila; seljančica iz okruga
Orindž, česti posetilac buvljih pijaca i obožavateljka sendviča s tunjevinom;
doselila se na Menhetn i radi kao garderoberka a pre toga je prodavala
slatkiše u bioskopu u okrugu Orindž ali je otpuštena jer je sama pojela sve
slatkiše. U par obaveznih rečenica ispričala nam je nešto o sebi. Bila je
primitivka koja je pričala o Gremijevoj kući slavnih, o podstanaru Džordžu
koji je svakog Božića dobijao ćurku na poklon od svog sindikata i na
komplimente odgovarala sa „Časna reč?“ Ali, šta da vam kažem – bila je
fenomenalna u svakom pogledu. Kad se za neku osobu kaže da obasja
prostoriju – e, ona je obasjala bulevar. Očaravajuća, duhovita, potpuno
originalnog stila, stvarna, sveža. Kad je otišla, znali smo da moramo da
odgledamo ostale glumice koje su imale zakazan termin ali smo odlučili da
njoj damo ulogu.
Probe pod vođstvom Džoa Hardija tekle su glatko. Toni Roberts je bio
kao dete u prodavnici slatkiša pošto je u predstavi glumilo nekoliko zgodnih
devojaka o kojima je glavni glumac maštao. Toni je prešao u akciju već
prvog dana komplikujući tako svoj ionako raskalašan društveni život. Toni i
ja smo postajali sve bolji prijatelji dok smo Kitonova i ja vodili odvojene
društvene živote i ćaskali učtivo ali retko. Neki tip je dolazio po nju svakog
dana pa sam ja normalno pomislio da joj je to mladić ali kasnije sam saznao
da joj je menadžer. Ja sam izlazio sa svakom devojkom koja bi uslišila moju
očajničku želju da je nahranim. Jednom prilikom, nedelju dana pre odlaska u
Vašington na premijeru, izašao sam s predivnom brinetom. Odveo sam je na
večeru, bilo nam je lepo i ponovo smo se videli posle dva dana.
Veče pre tog izlaska vežbao sam s Kitonovom i Džo Hardi je predložio
da pređemo tekst zajedno da bismo ga bolje upamtili. Ona je naravno svoj
već znala poput Eve Harington78 ali meni je trebalo više vremena da ga
savladam bez obzira na to što sam ga ja napisao. Napravili smo pauzu za
večeru i otišli smo preko puta u neki ćumez pored Makgirovog bilijara gde
sam povremeno odlazio. Na toj brzinskoj večeri bila je toliko simpatična,
slatka, zgodna, zabavna da sam tamo sedeo i mislio, „što ja kog đavola
uopšte izlazim sutra uveče s onom drugom ženskom? Kitonova je čarobna.
Ona je naravno jela kao Primo Karnera. Osim u kampu za drvoseče, nisam
nikad video da neko tako brzo može da slisti večeru.
U svakom slučaju, da pređem na stvar, u vreme premijere predstave
Sviraj to ponovo, Seme u Vašingtonu, mi smo već bili ljubavnici. Ostali smo
ljubavnici i u Bostonu i kad smo se vratili u Njujork. Ja sam upravo bio
kupio penthaus na Petoj aveniji a ona je živela u nekom kućerku skroz na
istočnoj strani, u jednoj sobi s prijatnom atmosferom koju je ulepšala ne
potrošivši ni centa. Očigledno je da je imala umetničku žicu. To se videlo po
njenoj garderobi koja je diktirala trendove ako ste bili skloni da mislite da je
šapa mrtvog majmuna prikačena na rever džempera elegantan detalj. Recimo
samo da je njen stil oblačenja uvek bio donekle ekscentričan, kao da joj je
stilista bio Bunjuel. Međutim, nije to bila samo nadarenost za modu. Ona
snima odlične fotografije, zna dobro da glumi, lepo peva, pleše, odlično
piše. Ostali smo bliski prijatelji otkad smo se upoznali. Kad sam završio
ponovnu montažu filma Uzmi novac s Ralfom Rozenblumom, pustio sam joj
film i ona je rekla da je dobar i smešan i da ne brinem toliko. Od tada ona je
moja zvezda vodilja, osoba kojoj se uvek obraćam za pomoć. Osim toga što
ima ukusa i što je vedra osoba, ona je potpuno usmerena na suštinu. Možeš
da hvališ Šekspira po ceo dan ali ako je njoj neko njegovo delo dosadno,
uopšte je nije briga koliko je njegova poezija cenjena ili šta kažu profesori
ili javnost. Ona se drži sopstvenih stavova. Ja sam joj uvek pokazivao ono
što radim i ona spada među retke osobe do čijeg mi je mišljenja zaista stalo.
Dakle, svideo joj se film Uzmi pare i beži, održana je premijera naše
predstave koja je postala hit a Kitonova, Toni i ja izlazili smo zajedno.
Uskoro se preselila kod mene, prvo u moj stari stan, zatim u hotel dok sam
čekao da mi se novi renovira. Hteo sam da imam bar mada ne pijem, kao i
dva dekantera da bih viski ili brendi mogao da nudim prijateljima koji
takođe nisu pili alkohol.
U tom periodu svog života imao sam vrlo zanimljivu prijateljicu. Zvala
se Meri Benkroft i pominjem je samo zato što sam je smatrao izvanrednom
ženom. Bila je mnogo starija od mene, nekih dvadeset pet, trideset godina, i
verovatno imala sedamdesetak godina kad sam je upoznao. Bilo je to na
nekoj zabavi u kući Normana Majlera u Bruklinu. Ona je živela blizu mene
na Petoj aveniji pa sam je povezao kući. Bila je veoma pametna, načitana i
bila upućena u sve od politike, preko književnosti do toga kako Karl
Jastržemski79 dobro udara lopticu zahvaljujući svom držanju. U osmoj
deceniji je rešila da studira računarstvo. Ja sam je vodio na košarkaške
utakmice. Bila je pisac, špijun protiv nacista u Drugom svetskom ratu, radila
je za Alena Dalesa,80 bavila se psihoanalizom i bila Jungov pacijent. Ne
sećam se da li je bila u vezi s Jungom ili Dalesom ali bilo je zabavno slušati
je.
Dugo smo razgovarali i često smo odlazili na večere. Pošto je Dales
posle rata hteo da je nagradi za njen špijunski rad, ona je tražila mesto na
Nirnberškom procesu. Dobila je ulaznicu ali se ispostavilo da je u Nirnbergu
bila velika gužva za vreme suđenja pa nije bilo dovoljno slobodnih stanova.
Bila je prinuđena da deli stan s nekoliko žena čijim se muževima sudilo za
genocid i zlodela koja su počinili. Te žene su bile toliko glupe da su se okolo
hvalile svojim muževima i njihovim ratnim uspesima. U svakom slučaju,
lepo smo se družili sve dok nije umrla. Pošto je nekoliko godina bila
zanimljiv lik u mom životu, mislio sam da je vredno pomenuti je u ovoj inače
monotonoj sagi o Alenu.
Sledeće godine snimio sam Banane. Scenario smo ponovo napisali ja i
Miki Rouz a snimali smo u Portoriku. Kitonovoj nisam dao ulogu pošto sam
na umu imao Luizu dok sam stvarao lik. Na osnovu uspeha koje su postigli
Uzmi pare i beži i Sviraj to ponovo, Seme, Junajted artists mi je ponudio
ugovor za tri filma. Prvi scenario koji sam im pokazao bio je drama ali nisu
hteli dramu od scenariste filmskih komedija. Mogao sam to da proguram
pošto sam prema ugovoru ja imao konačnu reč ali ne bih primorao nijedan
studio na učešće u filmu ili njegovo finansiranje ako ne veruju u njega.
Dejvid Piker, moj veliki zagovornik u Junajted artistsu, odahnuo je kad sam
rekao, „ako ti se ne sviđa, nemoj uopšte više da razmišljaš o tome. Napisaću
nešto drugo.“ Tako smo Miki Rouz i ja napisali Banane. Postojala je neka
knjiga o revoluciji u Južnoj Americi, humoristički roman, i Junajted artists
smo zamolili da otkupe prava za nju pošto smo dobili ideju da napravimo
film o revoluciji u Južnoj Americi a nismo hteli da nas tuže. Knjigu su
otkupili za neku mizernu sumu. Miki i ja smo počeli da pišemo sopstveni
nadrealni scenario ne upotrebivši ništa iz knjige pošto je imala logičan ali
nemaštovit zaplet. U našem scenariju skoro da i nije bilo zapleta ali je bilo
silnih ludosti. Tek posle nekoliko godina saznao sam da kad je Artur Krim,
glavni u Junajted artistsu, odgledao Banane i shvatio da nema nikakve veze s
knjigom koju su oni otkupili, hteo je da me tuži za prevaru ali su ga Piker i
Dejvid Čazman odgovorili od toga.
Kao što sam rekao, pre nego što sam krenuo u Portoriko, kupio sam
penthaus na Petoj aveniji i Kitonova je predložila da se preseli kod mene
kad se vratimo pošto nam je veza postala ozbiljnija. Ja sam bio neodlučan ali
u Portoriku smo se tako lepo provodili, ona se ponašala kao pravi prijatelj s
obzirom na to da u filmu nije glumila ona već moja bivša žena Luiza.
Kitonova nam je pružala podršku i Luiza joj je bila zabavna. U svakom
slučaju, kad smo se vratili u Njujork, dao sam joj ključeve od penthausa tako
da smo se mi – dva kretena, kako je imala običaj da kaže za nas – našli među
uglednom gospodom daleko iznad Central parka, u stanu gde je iz dnevne
sobe pucao pogled na ceo grad od Svetskog trgovinskog centra do mosta
Džordž Vašington. Smene godišnjih doba vredele su cene koju sam platio za
gajbu. Ja sam prvi gledao stan kad je stavljen na prodaju. Odustao sam jer je
mnogo koštao. Maznuo ga je neki drugi tip, napravio planove za renoviranje i
iznenada bankrotirao. Do tada sam već zažalio što se nisam odlučio za
kupovinu i pošto je ponovo stavljen na prodaju, odmah sam ga ugrabio, s tim
da je sada cena bila mnogo veća. Ali kakav je to pogled! Kakva panorama.
Svaki centimetar Central parka i još dalje. Banane su postale hit, kao i mojih
nekoliko sledećih filmova. Artur Krim, koji je hteo da me tuži sudu, postao je
moj veliki obožavalac, moj mecena, moj lični prijatelj.
Artur Krim je kasnije postao jedan od trojice ljudi zahvaljujući kojima
sam napravio uspešnu karijeru. Artura sam upoznao u prolazu dok sam
učestvovao u kampanji za Lindona Džonsona. Mislim da je on organizovao
onu inauguraciju s velikim zvezdama i sećam se da sam bio pozvan kod
Artura kući gde sam upoznao Adleja Stivensona i Ejverela Harimana, kao i
nekoliko ljudi iz vrha Demokratske stranke. Osim toga što je bio politički
angažovan i podsticao Lindona B. Džonsona da se zalaže za genijalne
inicijative u vezi s građanskim pravima, Artur je bio na čelu Junajted
artistsa, savremene filmske kuće koja je poštovala svoje režisere. Pošto ga je
prošla ona početna trauma posle projekcije Banana, kad je hteo da mi otkine
glavu, Artur je počeo više da prati moj rad. Uvek je govorio da ga je
produkcija Čaplinovih i mojih filmova učinila izuzetno ponosnim. S njim
sam snimio petnaest filmova. On je izjavio da ga najviše raduje to što mi je
obezbedio bazu gde sam mogao da napredujem kao režiser. Zajedno s
Džekom Rolinsom i kritičarem Tajmsa Vinsentom Kenbijem, Artur je bio ta
treća osoba bez čije podrške nikad ne bih imao ovakvu filmsku karijeru. Već
sam pomenuo da je Rolins imao vere u mene kad je ja nisam imao nimalo.
Međutim, i Kenbi me je smatrao važnim režiserom kad ja toga uopšte nisam
bio svestan i pisao je o meni u skladu sa svojim uverenjem. Okolnosti su bile
takve da sam imao Rolinsov podsticaj, Kenbijevu podršku u štampi i
finansije koje mi je obezbeđivao Artur Krim kao direktor studija.
Zahvaljujući tome imao sam sve šanse da postignem nešto u filmskoj
industriji. Narode, mogu samo da kažem da sam radio najbolje što sam
mogao. Ako filmovi nisu ispali bolji, kriv sam samo ja. Imao sam potpunu
slobodu da radim na kojem god sam projektu hteo (u okviru odobrenog
budžeta) i potpunu kontrolu nad umetničkim izrazom. Moj producent Bobi
Grinhat je prokomentarisao, „kao da se finansiramo od donacija.“
Divan period u penthausu – zar nisam to i hteo? Da, Kitonova i ja bismo
ustali, pritisnuli dugme pored kreveta i zavese bi se razvukle otkrivajući nam
pogled na Menhetn. U sobu bi ušlo sunce ili sivilo, padale bi kapi kiše ili
pahuljice, ili bi park bio prepun jarkocrvenog i žutog jesenjeg lišća koje
vene ali ne želi lako da se preda. Uzimali smo novine u predvorju zgrade,
doručkovali i posvećivali se svako svojim obavezama. Vraćali smo se na
kraju dana. Ponekad smo jeli kod kuće ali najčešće smo išli da gledamo
Nikse, na neku predstavu i posle toga na večeru kod Elejn,81 ako se to može
nazvati pravom hranom. Cene su bile skandalozne ali to je bila
najuzbudljivija nekretnina u gradu jer je svako veče vrvela od poznatih
ličnosti koje su tamo ostajale do jutra. S vremenom sam se sprijateljio s
Elejn i kod nje sam svakodnevno odlazio na večeru s prijateljima deset
godina u kontinuitetu. Tamo ste bilo koje veče mogli da vidite Felinija,
gradonačelnika, nekog Kenedija, Majlera, Tenesija Vilijamsa, Antonionija,
Kerol Čening, Majkla Kejna, Meri Makarti, Džordža Stajnbrenera, Helen
Frankentaler, Dejvida Hoknija, Roberta Altmana, Noru Efron – da navedem
tek nekolicinu. Tamo sam upoznao Simon de Bovoar, Gora Vidala i Romana
Polanskog. Shvatate o čemu pričam.
Ljudi tamo nisu dolazili zbog hrane, već zbog atmosfere. To je bilo čisto
mesto s dobrom rasvetom. Da, s dobrom rasvetom. Cene su im bile kao
pozorište improvizacije. U ponedeljak veče biste jeli špagete sa školjkama
koje su koštale dvadeset pet dolara. Isto to bi u utorak moglo da košta
trideset ili dvadeset. Ako ste živeli u Njujorku i bavili ste se umetnošću,
novinarstvom, politikom ili sportom, i niste imali gde da svratite u jedan
ujutru, mogli ste da odete do Elejn gde je bila gomila ljudi za šankom i gde
ste mogli da sretnete mnogo poznatih lica a i da upoznate neka nova jer vam
se konačno ukazala prilika za to. Kitonova i ja, zajedno sa Džin Dumanijan
ili Tonijem Robertsom, a kasnije i s Majklom Marfijem, Džininim dečkom i
još nekom probranom ekipom, odlazili bismo tamo svako veče a potom
bismo Kitonova i ja odlazili peške kući. Tih godina je bilo opasno kretati se
Njujorkom uveče pa nam je uvek bilo uzbudljivo da prošetamo do kuće i
vidimo hoćemo li bezbedno da stignemo. U krevetu bismo gledali neki film
na televiziji.
Taj period mi je ostao među najlepšim uspomenama. Veoma je zabavno s
njom gledati film, otići u muzej ili galeriju jer je ona toliko puna ideja,
zapažanja i mišljenja. Ona zna da vam otvori oči ili ih je barem meni
otvorila. Voli da se smeje glasno i od srca, i nekom ko zarađuje za život
smišljajući duhovite fore, to je dobro delo. Ko je znao da pati od bulimije?
Ja nisam sve dok to nisam pročitao u njenim memoarima nekoliko decenija
kasnije. Znao sam samo da smo možda išli da gledamo Nikse, odlučili da
pojedemo neko meso i otišli do Frenkija i Džonija gde bi ona smazala
rozbratnu, pljeskavice od krompira, mramorni kolač i popila čaj. Zatim, kad
bismo posle dvadeset minuta ušli u penthaus, počela bi da peče vafle i guta
količinu koja bi meni bila dovoljna za ceo dan. Zadivljen i potpuno neupućen
u poremećaje ishrane, samo sam sedeo i hipnotisano je gledao kao da pred
sobom imam cirkuskog umetnika iz Evrope koji izvodi tačku s hranom.
Međutim, Kitonova se umorila od Menhetna i počela je da žudi za
kanceroznim zracima sunca na zapadnoj obali. Dobila je ulogu u Kumu i
karijera joj je napredovala. Rastali smo se kao prijatelji i, kao što sam već
rekao, ostali smo bliski dugi niz godina. Ponekad još uvek zatražim savet od
nje oko podele uloga ili bilo kakvog kreativnog problema koji me trenutno
muči. Nikad se nismo posvađali i kasnije smo sarađivali mnogo puta. Posle
izvesnog vremena, izlazio sam s njenom prelepom sestrom Robin i nakratko
smo se i zabavljali. Posle toga izlazio sam s njenom drugom prelepom
sestrom Dori i s njom sam takođe imao kratku romansu. Sve tri sestre Kiton
su bile prelepe, predivne žene. Imaju dobre gene u toj porodici. Protoplazma
vredna nagrade. Zgodna majka. Mandelbrotova sličnost je ubola premiju.
Sve što ste oduvek hteli da znate o seksu bio je moj prvi veliki
komercijalni uspeh i iako u njemu jeste bilo nekih duhovitih situacija, to mi
nije bio najsvetliji trenutak ali zato jeste bio među najsvetlijim trenucima
Džina Vajldera. Kakav je to talenat! U jednoj sceni trebalo je da ode na
spavanje i na ruci mu je ostao sat. Pitam ga ja, „je l’ ti uvek ležeš u krevet
uveče sa satom na ruci?“ On mi odgovara, „da, zar ne rade svi tako?“ Možda
je bio ekscentrik ali koliko tipova može tako genijalno da glumi pored ovce?
U filmu postoji scena gde neki ludi naučnik pravi ogromnu sisu koja se
otela kontroli i seje strah okolo. Sasvim slučajno, odmah posle premijere
filma, Filip Rot je objavio svoju knjigu The Breast,82 isto o nekoj
džinovskoj sisi. Pored toga što je bio veoma duhovit, Rot je bio mnogo
temeljniji i ozbiljniji od mene. Ponekad bi nas pomenuli zajedno u nekom
članku o judaizmu ili jevrejskom humoru ali on je angažovano i temeljno
pristupao problemima. Ja sam bio zainteresovan za nešto ako bi mi to bio
dobar izvor materijala za komediju. On je bio mislilac i pravi intelektualac.
Ja sam bio komičar koji je postao režiser i mi smo radili u različitim
medijima. Postoji velika razlika između umiranja u knjizi i umiranja na sceni.
Smrt u knjizi je lična stvar. Umreti pred publikom je neprijatno i komičar ima
neugodan osećaj kao da ga razapinju na krst. Kad je već reč o smrti,
dozvolite mi da pređem na svoj sledeći film, Povampireni Majls.
Ohrabren uspehom Kuma i Lorensa od Arabije, filmova epske dužine,
oba s pauzom, ja sam maštao o humorističkom spektaklu. Do tada nisu
snimane nikakve duge komedije a najbolje su uglavnom kratko trajale. Neki
filmovi sjajne braće Marks nisu trajali duže od sat i petnaest minuta.
Postojao je Taj ludi, ludi, ludi, ludi svet koji je imao nekih ambicija u
pogledu trajanja ali se ispostavilo da je samo protraćio talente mnogih
izuzetno nadarenih glumaca. Dakle, evo moje narcisoidne maštarije: snimiću
komediju iz dva dela s pauzom. Prva polovina bi bila ispunjena avanturama
(koje bih kasnije smislio) nekog Njujorčanina koga bih igrao ja i posle nekih
sat i po vremena urnebesnih situacija, moj junak bi upao u bure s kriogenom
tečnošću i slučajno bi se zamrznuo. Ja bih kasnije razradio detalje zašto i
kako se tip s Menhetna šunjao oko nekog kriogenog ćumeza i nekako završio
zaleđen. Predvideo sam da bi se posetioci umorili od smejanja doživljajima
iz prvog dela, da bi izjurili iz dvorane po kokice i sokove i osvežili se
nestrpljivo očekujući drugi deo filma. Skupili bi se u predvorju i ponavljali
omiljene dijaloge i prepričavali komične situacije iz prvog dela a zatim bi
zatvorili kesice s korpicama od kikiriki putera i čokoladnim grožđicama i
vratili se u salu gde ih čeka drugi sat glasnog smejanja i šašavih situacija.
Pošto je prvi deo filma smešten u Njujork sedamdesetih godina prošlog
veka, zamislite koliko je publika iznenađena i oduševljena kad shvati da smo
u drugom delu stotinama godina u budućnosti i kad isti grad poprimi izgled
prilagođen naučnofantastičnom, modernom dobu. Ima mnogo jednošinskih
vozova i letećih automobila a prelepe žene su u pripijenoj odeći, u skladu s
2500. godinom jer sam bio siguran da će se tada oblačiti oskudno i imati
duboke dekoltee. Pomisao na to napredno društvo nekako me otkravi i ja se u
najmanju ruku osećam kao riba na suvom. Bilo je bezbroj mogućnosti za
sjajnu satiru i otkačene fore. Izneo sam taj plan ljudima u Junajted artistsu
kojima se to svidelo i koji su bili ubeđeni da sam genije za komedije koji zna
šta radi. Odmah su mi dali zeleno svetlo i čestitali smo jedni drugima
pohitavši da damo avans za vile i jahte od planirane dobiti. Za to remek-delo
izabrao sam Dajanu Kiton. Do tada nikad nisam režirao film u kojem je ona
glumila. Oboje smo glumili u filmu Sviraj to ponovo, Sem ali njega je
režirao Herb Ros.
Ono što ljudi ne znaju jeste da kad smo Kitonova i ja počeli da radimo
zajedno u nekoliko filmova koje sam napisao za nju, mi tada nismo bili u
ljubavnoj vezi već nekoliko godina. Mnogi su mislili da smo Eni Hol,
Menhetn i Ljubav i smrt snimili dok smo bili ljubavnici ali tada smo već bili
samo dugogodišnji prijatelji. Kitonova je bila slobodna za taj projekat i
oduševljena idejom. Sada je samo trebalo da sve to stavim na papir.
Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da napišem prvi deo, to jest, svoje
avanture na Menhetnu, shvatio sam da ne mogu da smislim nijednu. Pozvao
sam svog prijatelja Maršala Brikmana da radi zajedno sa mnom; on se
odazvao pozivu ali ni on nije mogao da se seti nijedne. Kako su dani su
prolazili, naš razgovor je skrenuo na relativnu društvenu vrednost ring
devojaka i užitak koji pruža ukus Šmulka Bernstajn salama, snovi o
kapitalnom delu počeli su da blede i jedini deo koji je iole obećavao bio je
onaj kad se ja budim u budućnosti. Neki drugi scenarista-režiser prihvatio bi
izazov, nekako realizovao tu genijalnu ideju i stvorio tako neku drugačiju,
inspirativniju priču za šou-biznis. Međutim, pošto se ja ne snalazim dobro s
nedaćama, ubrzo sam odustao, prekinuo rad i zadovoljio se filmom
uobičajenog trajanja koji se sastoji samo od drugog dela. Nazvali smo ga
Povampireni Majls i ne sećam se mnogo drugih detalja osim da se radilo o
nekom tipu koji je poginuo ali je od njega ostao samo nos pa ja i Kitonova
pokušavamo da ga pomoću nosa kloniramo i vratimo u život. Sećam se da
smo Maršal i ja dali scenario Isaku Asimovu i Benu Bovi, dva sjajna
stručnjaka za naučnu fantastiku koja nismo poznavali, i zamolili ih da ga
pročitaju. Izašli su nam u susret, svideo im se tekst i obojica su se složila da
smo dobro napisali tehnički deo. Povampireni Majls je na kraju dobio
nekoliko nagrada – nagradu Hugo, nagradu Nebula za najbolji
naučnofantastični film i za naučnofantastični scenario ili tako nešto. Ostale
pojedinosti sam zaboravio osim da smo snimali u Los Anđelesu i Koloradu i
da sam svako veče morao da se pregledam da li imam nekog krpelja na sebi
jer smo bili na Stenovitim planinama. Na moje zaprepašćenje, našao sam
jednog na nozi i bio sam siguran da će morati da je amputiraju – što mi u to
vreme ne bi smetalo.
Posle Povampirenog Majlsa na red je došla Ljubav i smrt, slepstik
komedija u kojoj preovladava atmosfera iz ruske književnosti. Nju smatram
najsmešnijom među svojim ranim radovima. Zamolio sam Kitonovu da glumi
u tom filmu koji smo snimali u Parizu i Budimpešti. Sećam se koliko je
Kavet bio zadivljen kad smo jedno veče navalili na neki čili u Pi Džej
Klarksu posle čega sam ja rekao, „uh, bolje da bežim. Sutra rano ustajem.
Moram u Budimpeštu.“
Egzotičan grad u kome je u to vreme sve vrvelo od ruskih vojnika.
Zemlja je bila okupirana. U filmu ima puno scena s gomilama
crvenoarmejaca. Svi su umeli da marširaju i vežbaju i samo su želeli da ih
spasemo dosade okupacije i da dobiju boksove cigareta. Snimanje u Parizu
bilo je kao u raju a Kitonova i ja smo mesecima imali sobe u hotelu Plaza
Atene. Sećam se da sam sedeo s njom u sali za ručavanje i da smo posle
napornog snimanja naručili kavijar. Konobar nam je servirao porcije. Odmah
smo ga smazali. Upitao nas je, „da li želite još malo?“ Moron kakav sam bio,
oduševio sam se što po ceni jedne porcije kavijara možete da pojedete
koliko god želite. Kako su to izvodili a da pritom ne bankrotiraju? Pošto ni
gospođica iz okruga Orindž nije bila kosmopolita, sedeli smo tamo i slistili
nekoliko kilograma Beluga kavijara. Kad nam je stigao račun, iznos je bio
kao da je trebalo da platimo trimer za nevidljivi bombarder. Hvala Bogu što
sam posle toga saznao i za daleko pristupačnije vrste kavijara.
Ljubav i smrt je bilo zabavno snimati ali vreme nam je pokvarilo ugođaj.
Hladno u Budimpešti i hladno u Parizu. Kad smo završili, bili smo srećni što
idemo kući – nju je čekalo sunce a mene kišne ulice Menhetna gde uživam.
Film je montiran bez problema izuzev muzike. Ja sam prvo koristio
Stravinskog ali zbog atonalnosti njegove muzike ništa više nije delovalo
smešno. Čim smo se prebacili na Prokofjeva, film je oživeo. Kritike su bile
dobre mada sam tada poslednji put u životu pročitao neku kritiku, odnosno
bilo šta o sebi. Junajted artists mi je slao gomile kritika iz kojih je trebalo da
izaberem neke citate za reklamu. Na stotine kritika iz cele zemlje, tako
različitih, često oprečnih i čemu sve to? Da bih pročitao da sam genije ili
nesposoban idiot? Već znam da sam nesposoban i da nisam rođeni genije.
Egoizam je tako podmukao kradljivac vremena.
Ono što snimanje filma čini zabavnim jeste sâm kreativni čin. Priznanja
vam ne znače ništa. Čak i uz najveće pohvale, opet ćete dobiti artritis i
herpes. I da li je to toliko strašno kad neko nije oduševljen onim što ste
napravili? Kad se nekom možda ne sviđa vaš film? Univerzum se raspada
brzinom svetlosti a vi se brinete ako vam neki tip iz Šebojgana zamera na
brzini kojom se odvija radnja? Ili neka dama iz Taskaluse napiše da ste
genije a vi poverujete da vas njeno mišljenje izjednačava s Rembrantom ili
Šopenom? Prestanite da se opterećujete sitnicama.
Mladim režiserima koji mi zatraže savet uvek kažem sledeće:
usredsredite se samo na posao. Ne dižite pogled. Radite. Uživajte u svom
radu. U suprotnom, promenite posao. Ne dozvolite da na vas utiče okruženje.
Znate da je to o čemu razmišljate smešno, odnosno znate koje ciljeve hoćete
da ostvarite. Samo to treba da imate na umu. Imate viziju i probajte da je
sprovedete u delo. To je tako jednostavno. Sami donesite sud. Znate da li ste
napravili film koji ste zamislili pre nego što ste počeli. Ako jeste, odlično.
Uživajte u zadovoljstvu koje vam donosi ostvarenje cilja, namignite sebi u
ogledalu i nastavite dalje. Ako smatrate da ste omanuli, naučite šta možete na
tim greškama, s tim da je to retkost kad je u pitanju umetnička forma, i
potrudite se više sledeći put. To što je film Šta ima novo, mačkice bio veliki
hit nije mi nimalo ublažilo osećaj sramote zbog njega. S druge strane, film
kao što je Sećanja na zvezdanu prašinu, koji nije nešto naročito primljen,
pružio mi je snažan osećaj uspeha. Samo hoću da kažem da čin rada donosi
zabavu. Sve ostalo su gluposti ili besmislice – vi izaberite sami. Meni više
odgovaraju besmislice.
Posle Ljubavi i smrti, prihvatio sam ulogu u filmu Paravan. To je bio
prvi pristojni film s crne liste. Scenario je napisao Volter Bernstajn a režirao
ga je Marti Rit. Ta dva umetnika su se nalazila na crnoj listi za vreme
Makartijeve pogubne kampanje. Volter je bio inteligentan pisac koji je dobro
znao šta znači kad ne možete da radite jer se vlast ne slaže s vašim
političkim stavovima. Volter je Martija Rita zvao elegantni debeljko. Taj
snažni, korpulentni tip s viškom kilograma bio je plesač i skoro da je zaigrao
na Brodveju u predstavi Prijatelj Džoi ali su ga u poslednjem času zamenili i
dali ulogu Džinu Keliju, novom licu. Marti je bio Kazanov štićenik i dok nije
mogao da nađe posao, porodicu je izdržavao kockanjem. Poker i konji su ga
održavali u životu. Marti je bio živopisan lik. On nije gubio vreme na
pristojnosti. Nosio je samo kombinezone a kad bi vas pozvao na večeru u
svoju kuću na Beverli Hilsu u šest sati (rano je večerao), on bi stajao ispred
kuće na travnjaku već u deset do šest i čekao da dođete na vreme.
Večera bi odmah počela a pratili bi je zanimljivi razgovori. „Kazan je
mislio da sam perspektivan režiser ali u stvari sam mu se sviđao zato što sam
umeo da radim s pesnicama“, bila je tipična Ritova priča. Posle večere smo
još malo ćaskali a kad bi došlo vreme da Marti ode na spavanje, upravo
tamo bi i krenuo. Kulturno bi vas ispratio i bilo je nečeg krajnje simpatičnog
u toj njegovoj otvorenosti i osornim, levičarskim stavovima. Na filmu
Paravan sam radio sa Zirom Mostelom o kome sam prethodno čuo užasne
priče kako je težak za saradnju ali meni je bio vrlo prijatan, izuzetno kulturan
i zanimljiv. Čak sam razmišljao da zajedno s njim otputujem u Italiju gde je
on trebalo da proučava neke slike ali prizvao sam se pameti. Ipak, Ziro mi se
stvarno svideo i s njim je uvek bilo zabavno pričati.
Kad su ljudi iz Kolumbije odgledali grubu montažu filma, bili su s
pravom razočarani. Volteru i meni je bilo jasno šta nije u redu ali Marti je
bio režiser. Kolumbija me je zamolila da ponovo montiram film. Volter i ja
smo odgovorili, „ne bez Martijevog pristanka.“ Budući da je bio vrlo
direktan i neopterećen sopstvenim egom, on je pristao. Filmski materijal je
poslat u Njujork a Volter i ja smo ga ponovo obradili i montirali. Uradili smo
kako smo najbolje znali. Ispalo je bolje ali to nikad nije bio film koji je
trebalo da bude. Zašto? Ko zna gde može da se pogreši? Moja pretpostavka
je da su postojali propusti u scenariju koje niko nije primetio. Marti ga je
dovoljno dobro režirao, mi smo pristojno odglumili ali citiraću ovde reči
jednog genija, ni manje ni više nego Bleza Paskala, „umetnost ima sopstvene
razloge koje razum ne može da dokuči.“
Posle dugogodišnjeg rada na filmovima, po mom mišljenju problem je
uvek u scenariju. Mnogo je teže pisati nego režirati – osrednji režiser može
da napravi dobar film od kvalitetnog scenarija ali od šugavog scenarija ni
vrhunski režiser ne može da napravi dobar film. Okej, ja kažem „nikad“. Pod
tim podrazumevam „praktično nikad“. Možda postoje jedan ili dva primera
koji pobijaju moju tvrdnju ali kad bih finansirao neki film, obavezno bih
morao da imam odličan scenario. Naravno da ne biste želeli da vam ga
režira neki beznadežan, netalentovan tip niti da u njemu glumi neki
nesposobnjaković ali za film s dobro napisanom pričom potreban vam je
samo pošteni radnik. Paravan je imao dobru priču, niko od nas nije primetio
nikakav ozbiljan propust i ja ga ni dan-danas ne vidim ali siguran sam da
postoji. Na snimanju Paravana upoznao sam Majkla Marfija s kojim sam se i
sprijateljio. Marfi je bio odličan drug i ja sam ga uvek zezao da je tajni agent
CIA. Kao bivši marinac odrastao u Goldvoterovoj državi, kretao se
tajanstveno poput Lamonta Kranstona. Ipak, bio je dobar glumac a i
inteligentan, otmen i fenomenalan tip čak i da jeste kod sebe imao skrivenu
kapsulu s cijanidom.
Film je sada spreman za prikazivanje. Naravno da smo imali otrcanu
reklamu, veliki bilbord na kome je pisalo VUDI ALEN JE – PARAVAN.
Ishod: osrednje kritike, osrednja zarada. Ipak, film je opstao i stalno se
prikazuje na koledžima jer se materijal s crne liste smatra informativnim.
Kad je počeo da se prikazuje, ja sam već bio ušao u pretprodukciju Eni Hol.
Ovde bi trebalo da nakratko prekinem priču i kažem nešto o tome kako
biram glumce. Za moj prvi film glumce je birao Marvin Pejdž u Kaliforniji a
za drugi Marion Doherti u Njujorku. Marionina asistentkinja bila je Džulijet
Tejlor i kad je Marion zatvorila svoju firmu u Njujorku jer je dobila posao
kao direktor kastinga u nekom velikom studiju, Džulijet je preuzela njen
posao. Džulijet je decenijama birala glumce za moje filmove i nekoliko puta
je pokušala da se penzioniše ali ja sam uvek uspevao da je nagovorim da se
vrati. Na kraju je prestala da se bavi šou-biznisom zarad putovanja i
lagodnog života tako da sada glumce za mene bira njena prethodna
asistentkinja Patricija Dičerto. Džulijet nije bila samo odličan direktor
kastinga. Ona je bila osoba od poverenja koja je čitala moje scenarije,
kritikovala ih, davala predloge, prisustvovala početku snimanja, davala
dodatne predloge i bila uz mene u brojnim kriznim situacijama kad je u
kratkom roku trebalo zameniti nekog glumca ili kad se jednostavno niko nije
uklapao u određenu ulogu.
Mnogo puta, kad sve deluje beznadežno, ona nekako nalazi pravu osobu
koju smo i tražili. Čita moje scenarije i pravi spisak glumaca koji dolaze u
obzir za svaku ulogu. Ja pročitam spisak, možda nekog odbacim i zatim
razgovaramo o ostalima. Uvek ima nekih za koje nikad nisam čuo pa me ona
upoznaje s njima. Upoznala me je s Meri Bet Hert i Čazom Palminterijem,
dvoje divnih glumaca koji su bili savršeni za uloge koje sam napisao, i ja
sam ih angažovao čim su ušli na vrata.
Ne volim kastinge. Oni se odvijaju ovako: nalazim se u svojoj
kancelariji i dolazi mi neki nervozan glumac sa željom da dobije ulogu. Tog
jadnička moram prvo dobro da pogledam a zatim on mora da pročita nešto,
to jest, da to odglumi. Ja nisam društvena osoba i ne volim da se upoznajem s
ljudima. Nikad ne umem dovoljno brzo da završim s glumcem. Obično sam
već gledao neki film u kome je dotična osoba glumila pa znam da ume da
glumi. Nemam šta da kažem nijednom od njih. Činjenica je da sam sklon da
ih angažujem ako ne urade ništa suludo, recimo da me napadnu brijačem.
Jedino što mi pravi problem jeste to što je sledeći glumac koji dolazi kod
mene isto tako dobar i talentovan, i ni on me ne napada. Završio sam
razgovor s deset glumaca koje je Džulijet odabrala i svi su jednako dobri;
ako njih devet bude zauzeto, bilo ko od njih deset mogao bi da igra tu ulogu,
pa tako ja moram da odlučim. Ali po kom kriterijumu? Po čistoj intuiciji,
nekom detalju tu i tamo. Na kraju ja odlučujem jer režiser mora da preseče
ili projekat inače ne može da krene s mrtve tačke.
Kad mi povremeno dođe neki glumac na glasu ili neko ko specijalno
doleti iz Los Anđelesa na sastanak, Džulijet mi kaže, „ne možete tek tako da
se s nekim zadržite samo pola minuta. Morate da provedete malo više
vremena s njim.“ Ono što sledi jesu neprijatna tri minuta kada glumac
pokušava da bude šarmantan i da po mogućnosti ostavi dobar utisak. S druge
strane, ja se mučim da održim razgovor ne želeći da ta osoba pomisli da sam
je prebrzo otkačio. Pitam ih šta trenutno rade, kakvi su im planovi, odakle su
– stvari za koje me apsolutno nije briga. Samo hoću da se uverim da se,
otkako sam gledao film u kome su odlično glumili, nisu mnogo udebljali,
upropastili nekom estetskom intervencijom ili da se nisu pridružili nekoj
terorističkoj organizaciji. Da mogu da radim onako kako bih hteo, nikad se
ne bih sastao ni sa kim i davao bih uloge glumcima koji su već glumili u
mojim filmovima. Međutim, takvo izvršavanje obaveza filmskog režisera
bilo bi neozbiljno i neizvodljivo.
Ljubav i smrt je bila slepstik komedija. Ajzenštajn i Tolstoj u stripu. E
sad, nešto u meni mi je govorilo da želim da snimim realističnu komediju gde
mogu da se obratim publici i ogolim svoju dušu. Ona možda ne bi bila toliko
smešna ali bi likovi bili privlačni, životi bi im bili zanimljivi čak i da nema
stalno duhovitih dijaloga. Za taj projekat sam ponovo otišao do Maršala
Brikmana da vidim da li želi da radi sa mnom. Ako se sećate, Maršal je bio
onaj basista iz Terijersa, folk grupe s kojom sam nastupao nekoliko puta u
klubu Do samog kraja. Kad je reč o komediji, on je zaista autentičan i
odličan je saradnik. Dobro smo se zabavljali dok smo smišljali radnju za Eni
Hol. Prvobitno, ona je trebalo da predstavlja tok svesti mog junaka ali to je
još jedan od onih mojih velikih snova koje nisam realizovao. Za Eni Hol sam
po prvi put angažovao Gordona Vilisa, sjajnog direktora fotografije, i
slušajući ga i gledajući ga kako radi naučio sam mnogo. Posle prvobitnog
perioda mučenja i improvizovanja, o pravljenju filmova učio sam od dva
majstora: montažu od Ralfa Rozenbluma, nadarenog montažera, a sve ostalo
od Gordona Vilisa. Gordon je znao sve. Bio sam prisutan kad je preko
telefona govorio Kodaku u Ročesteru koliko srebro nitrata da stave u svoj
film. Bio je krut, strog prema svojoj ekipi, preke naravi ali ja se nikad nisam
sukobio s njim a sarađivali smo deset godina. Kao i s Denijem Sajmonom,
znao sam da Gordi zna mnogo više od mene i da ću najviše da naučim ako
ućutim i slušam ga. On je izuzetno poštovao scenario i pre svakog filma
analizirali smo svaki pojedinačni kadar.
Prva scena koju smo uradili zajedno prvog dana snimanja Eni Hol bila je
scena s jastogom. Kao i obično, Kitonova je sijala. Tada sam već bio dobar
prijatelj s Tonijem Robertsom tako da smo se nas troje odlično zabavljali
dok smo pravili film. Završio sam na vreme potpuno uveren da to može samo
da znači da me čekaju problemi. Brzo smo završili montažu i kad je Maršal
odgledao film na kome je bio koscenarista, delovao mu je nepovezano. Tok
svesti nije bio dobro prikazan i jedino što je funkcionisalo bila je moja veza
na platnu s Kitonovom. Ponovo smo montirali. Ja sam ponovo snimao neke
scene. Opet montaža i opet ponavljanje scena. Snimio sam nekoliko različitih
završetaka i na kraju odabrao ono što imate priliku da vidite.
Film smo nazvali Anhedonija, psihološko stanje zbog koga nije moguće
doživeti zadovoljstvo. Ljudima iz Junajted artistsa svideo se film ali ne i
naslov. Raspravljali smo se s njima oko toga ali smo posle nekog vremena
popustili. Izabrali smo naslov Zaljubljeni ali smo zaključili da ne možemo da
ga upotrebimo jer je već postojao film s takvim naslovom. Maršal je
sarkastično predložio Doktor za podvale, na šta sam se ja nasmejao, Junajted
artists se uspaničio misleći da je ozbiljan. Pomišljali smo na Alvi i Eni ali ja
sam se odlučio za Eni Hol jer je to bilo pravo prezime Kitonove. Održana je
premijera i film je uskoro svima postao omiljen. Ljudi su se zaljubili u taj
film. To je mene, kao starog cinika, navelo da posumnjam u njegov kvalitet.
Bio je nominovan za nekoliko Oskara. One večeri kad je bila ceremonija
dodele ja sam svirao džez u Njujorku. Sećam se da sam izvodio „Jackass
Blues“, melodiju koju je proslavio King Oliver. Nastup mi je bio izgovor ali
ne bih otišao ni da sam bio slobodan. Ne sviđa mi se pojam nagrada za
umetnička dela. Ona se ne stvaraju radi nekog takmičenja već da zadovolje
umetnički nagon i da po mogućnosti zabave publiku. Mene ne zanima nikakvo
proglašavanje najboljeg filma godine, najbolje knjige ili najkorisnijeg
igrača. Ne želim da se upuštam u to i trošim traku za pisaću mašinu jer ću
tada morati da pozovem onog tipa da mi je zameni i da ga usput nahranim.
Reći ću samo da sam za vreme dodele Oskara svirao bluz najbolje što sam
znao, otišao kući, legao da spavam i sledećeg jutra na naslovnoj strani
Tajmsa pročitao da smo osvojili četiri Oskara među kojima je bio i onaj za
najbolji film. Reagovao sam kao i kad sam čuo da su ubili Džona F.
Kenedija. Razmislio sam o tome nakratko, pojeo činiju čiriosa, otišao do
pisaće mašine i bacio se na posao.
Tada sam uveliko pisao scenario za Enterijere i to mi je okupiralo
pažnju. Godinu dana nisam ništa snimio. Ne osvrći se, govorio mi je Sačel
Pejdž, nešto će već iskrsnuti. Poslušao sam savet tog velikog čoveka. Trudim
se da se nikad ne osvrćem za sobom. Ne volim da živim u prošlosti. Ne
čuvam memorabilije, slike iz svojih filmova, postere, rasporede snimanja,
ništa. Smatram da kad je nešto gotovo, onda je gotovo. Nemoj da zabavljaš
ljude bajatim pričama, već kreni dalje. Odavno sam bio završio rad na Eni
Hol i o tom filmu više nisam razmišljao kad su dodeljeni Oskari.
Kad sam Arturu Krimu rekao da planiram da napišem dramu, rekao mi je
da sam zaslužio da pišem i režiram šta god hoću. Iako mi je sve to bilo novo
i nisam se dobro snalazio u tome, uopšte me nije brinulo da to lako može da
ispadne potpuni promašaj. Godinama sam uspešno izbegavao zamku
opsednutosti time hoće li film da mi ispadne hit ili fijasko. Nije mi cilj da
snimam hitove ali najbolje filmove umem da pravim. Neuspeh ide u rok
službe. Ako se plašite neuspeha ili niste u stanju da se izborite s njim kad se
desi – a ako ne igrate na sigurno kao umetnik, to će se svakako ponekad
dešavati – morate da pronađete drugi izvor zarade.
Mnogi studiji su odbili da rade sa mnom zbog stepena kontrole i zahteva
koje namećem ali izvestan broj finansijera na to gleda kao na vrlo razumno
kockanje. Da ste se kladili na mene od filma Uzmi novac i beži do danas,
profitirali biste. Ne mnogo ali dovoljno da ste mogli da kupite onaj štap za
pecanje koji ste oduvek želeli. Bilo sam srećan zbog Kitonove, Maršala
Brikmana i mojih producenata, Rolinsa i Džofija, a i Junajted artists je
dodatno zaradio mada sam čuo da je Eni Hol bio dobitnik Oskara za najbolji
film s najnižom zaradom u to vreme. Bilo mi je drago što sam dobio Oskara
za režiju ali šta je to podrazumevalo? Da li sam počeo bolje da radim? Da li
sam dovoljno rizikovao? Da li je to sprečilo moju ćelavost? Shvatate o čemu
pričam? Jedna od lepih stvari koje mi je doneo film Eni Hol bio je susret sa
Stejsi Nelkin prilikom dodele uloga.
 Trebala mi je neka mlada devojka za ulogu Alvijeve rođake. Morala je
da bude zgodna i seksi da bi duhovite situacije imale efekta. Džulijet Tejlor
je pozvala nekoliko divnih mladih glumica, među kojima je bila Stejsi,
predivna, pametna, šarmantna devojka koja je Maršalu i meni zavrtela
mozak. Kasnije su se mnoge priče raspredale u štampi o tome da me privlače
mlade devojke ali to zapravo nije tačno. Moja prva žena je bila tri godine
mlađa od mene. Druga takođe. Dajana Kiton je bila „pristojnih godina“ kao i
Mija Farou s kojom sam se zabavljao trinaest godina. Od mnogih žena s
kojima sam bio u vezi svih ovih decenija, skoro nijedna nije bila mnogo
mlađa od mene. S jednom od njih nisam čak ni bio u vezi. Samo sam je
pozvao da pođe sa mnom u Pariz. Odbila me je i tu je bio kraj. Ali na to ću
se vratiti kasnije jer je reč o Marijel Hemingvej i priča je zabavna. Jednu
mladu ženu po imenu Sun Ji sam zaprosio i ona je srećom pristala. Međutim,
o tome ćemo kasnije i tu ima još nešto zanimljivo da se ispriča. (I nadam se
da niste zbog toga kupili ovu knjigu.) Zatim je tu bila Stejsi, zaista predivna
mlada dama kojoj sam dao malu ulogu u filmu Eni Hol ali su te scene
izbačene iz filma jer je u završnoj montaži film trajao čitavu večnost.
Prilikom tog kratkog susreta, Maršal i ja smo bili oduševljeni Stejsi,
pametnom, staloženom, zgodnom devojkom. Kad je otišla, mogli smo samo
da razmišljamo o divotama homogametskog pola. Dakle, svih ovih godina
koliko se bavim snimanjem filmova, nikad nisam mešao posao i svoj
društveni život i nikad se nisam zabavljao ni sa jednom glumicom, niti sam
se nekoj nabacivao ni na jedan jedini način da bih joj dao ulogu u nekom
svom filmu. Činjenica je da se skoro nikad nisam zabavljao s glumicom,
dublerkom ili zamenom ni iz jednog svog filma. Ili sam već bio u vezi s
nekim, zbog čega avanture nisu dolazile u obzir, ili jednostavno nisam bio
zainteresovan ni za jednu ženu s kojom sam sarađivao. Pažnja mi je uvek bila
usmerena isključivo na filmove koji su do poslednje kapi iz mene cedili
hormone stresa preko mog hipotalamusa. Dakle, kad je Stejsi otišla, to je
bilo to, mada smo se složili da je dobar izbor za tu ulogu. Video sam je još
jednom nakratko posle nekoliko dana kad je došla na audiciju s čitanjem i
treći put kad sam na setu konačno snimio tu njenu kratku scenu. O njoj više
nisam razmišljao pošto sam bio opterećen problemima s Eni Hol.
U stvarnosti se ni u snovima nikad ne bih usudio da pomislim da bih toj
zanosnoj lepotici mogao da budem privlačan na bilo koji način. Na kraju
krajeva, bila je mlada i verovatno je volela rok zvezde, drogu i diskoteke do
kasno u noć, dok sam ja više voleo da provodim večeri kod kuće uz šolju
čaja i holandski dvopek, i analiziram sonete Henrija Hauarda, grofa od
Sarija. Kad je došla da snimi svoju scenu, s njom je došla i njena majka,
takođe šarmantna žena. Kratko smo razgovarali između kadrova. Rekle su da
znaju da Maršal i ja sviramo džez u Majklovom pabu i da će možda svratiti
da čuju bend. Odgovorio sam im da svakako dođu jer me uvek oduševi kad
neko pokaže i trunku interesovanja, mada sam mislio da je to uobičajena
bezazlena neiskrenost karakteristična za razgovore u šou-biznisu. Jednog
ponedeljka uveče stvarno su se pojavile. Ja sam svirao svoje uobičajene,
nesnošljive solo deonice i u pauzi sam otišao do njihovog stola. Stejsi je bila
pametna i obrazovana pa sam joj preporučio neku knjigu. Ona tvrdi da je to
bio Kafka i to mi i liči na duhovitog momka kakav sam bio. Popile su piće,
još malo smo ćaskali, pozdravile su se, otišle i ja sam se vratio na binu da
mučim posetioce još jednim blokom muzike. Eto, to je bilo samo prijatno
provedenih dvadeset minuta s finim ljudima. Da malo ubrzam priču, ubrzo
posle toga na ulici sam snimao scenu s Kitonovom i pogodite ko se tuda
vraćao kući. Stejsi. Pošto je njena scena snimana nekoliko nedelja ranije,
pomoćnik režisera ju je prepoznao. Pozvao me je da dođem. Uzdahnuo sam,
po običaju zadivljen njenom figurom. Srdačno me je pozdravila. Dok su
pripremali sledeći kadar, malo smo popričali i ona je pomenula da će biti
sama kod kuće za vikend pošto su joj roditelji otišli na selo. Dao sam joj
svoj telefon i rekao da ću povremeno biti kod kuće u sledećih nekoliko dana
i da, ako joj bude dosadno, može da me pozove pa da odemo da gledamo
neki film.
I dalje nisam mislio da ćemo se ikad više čuti budući da mi je
samopouzdanje uvek lebdelo iznad Doline smrti. Međutim, ona se stvarno
javila i svratila na kafu pošto smo živeli blizu. Proveli smo vreme samo u
zanimljivom razgovoru. Jedno prijatno popodne. Ništa više. Posle nekoliko
dana otišla je na jug Francuske a ja sam otputovao u Los Anđeles da snimim
još neke scene za Eni Hol. Leto je prošlo i od nje sam zaista dobio
razglednicu iz Evrope. Te jeseni, pošto smo se oboje vratili na Menhetn,
javili smo se jedno drugom i počeli da se zabavljamo. Izlazili smo s
povremenim prekidima, gledali nekoliko filmova, slušali muziku, pričali o
knjigama i naravno uvlačili se pod čaršav. Viđali smo se povremeno i uživali
u druženju. Zajedno smo slušali klasičnu muziku, ja sam je upoznao s nekim
stranim filmovima i odlazili smo u šetnje. Zatim je jednog dana najavila da
se seli u Kaliforniju jer je htela da se ozbiljnije posveti glumi. Pozdravili
smo se, ona je odletela na zapad i uskoro se udala.
 Ostali smo prijatelji i putevi su nam se ukrštali u decenijama koje su
usledile. Pričali smo preko telefona ili se viđali preko naših raznih mladića,
devojaka, muževa i žena. Nikad nismo izgubili kontakt i uvek smo se javljali
jedno drugom da bismo tračarili, čuli šta ima novo i jedno drugo upoznali s
bračnim partnerima i decom. Maršalu Brikmanu sam pričao o brojnim
šaljivim epizodama koje su mi se dešavale dok sam flertovao sa Stejsi, kao i
o prednostima i manama veze između starijeg muškarca i mlade žene. To
iskustvo nam je dalo vrlo kvalitetan materijal. Dok smo zajedno pisali
Menhetn, u naletu kreativne inspiracije lik koji je igrala Marijel Hemingvej
nazvali smo Trejsi umesto Stejsi. Znam da je njen lik u filmu verno oslikan
pošto smo i posle toga ostali prijatelji. Kad sam se zaljubio u Sun Ji, ponovo
je podstaknuto interesovanje za Menhetn i odjednom sam dobio etiketu osobe
opterećene mladim ženama. Ja sam bio opterećen gangsterima, igračima
bejzbola, džez muzičarima i filmovima Boba Houpa, dok su mlade žene
činile samo jedan mali procenat žena s kojima sam se zabavljao tokom
godina. Veliku razliku u godinama iskoristio sam nekoliko puta kao komičnu i
romantičnu temu, isto kao što sam koristio psihoanalizu, ubistvo i jevrejske
fore, ali samo kao dobar materijal za zaplet i duhovite situacije. To je ipak
škakljiviji naslov nego „Muškarac u vezi sa ženom prikladnih godina.“
Stići ćemo i do Menhetna. Ali prvo o filmu s kojim sam kročio u svet
drame. Pošto nisam želeo da izigravam klovna baveći se onim što mi je bilo
jača strana, odlučio sam da se okušam u tragediji i mada možda nisam
zadovoljio Aristotelove kriterijume u pogledu sažaljenja i straha, publika je
zaista imala sažaljenja prema meni a investitori su naučili šta znači strah. To
nije bila tipična drama iz američkih filmova. Ja sam želeo pravu dramu, u
evropskom stilu, a ne melodramu. U svakom slučaju, nisam uspeo ali ne zato
što nisam pokušao. Cilj mi je bio da snimim film o porodici sa ženskom
decom i bezosećajnom majkom. Njihov otac se ponovo ženi nekom vatrenom
damom, potpuno suprotnog karaktera od njegove ledene, otmene supruge koja
se bavi dizajnom enterijera i ne dozvoljava jadničku da se opusti u svojoj
kući iz straha da ne pomeri neku pepeljaru. Tako majka na kraju uđe u
Atlantik, ćerka pokuša da je spase i pritom skoro umire ali nova majka joj
daje usta na usta, poljubac života kako ga oni zovu, i devojka oživljava
zahvaljujući novoj, toplijoj i brižnijoj ženi. Zvuči zanimljivo i moglo je i da
bude tako ali u rukama iskusnijeg ili talentovanijeg dramaturga.
Moja prva greška bila je što sam radio nešto što nisam radio ranije i
nikad više posle toga a to su bile probe. Ja nemam strpljenja za probe a kad
radim komedije, što više slušam dijaloge, sve su mi manje zabavni. Zato kad
završim scenario i pređem ga jednom da bih popravio loše delove, nikad ga
više ne pogledam sve do snimanja. Ako ga ponovo pročitam, on mi deluje
sve dosadnije. Osim toga, nedostaje mi moć koncentracije. Ja nisam strpljiva
osoba kad se radi o zahtevu za probama. Zato godinama snimam duge
kadrove i ne pravim nikakve dodatne snimke. Ne mogu da izdržim beskrajno
ponavljanje scena. Ja volim da snimim šta imam, odem kući i gledam
košarku. Glumci vole duge kadrove jer mogu da se svojski udube u scenu.
Naravno, oni nemaju problem koji ja imam kasnije kad se zaglavim u
montaži sa scenama koje nisu dobre zbog čega zažalim što nemam neke
dodatne snimke. Tako sam ja pozvao dve fenomenalne glumice, Morin
Stejplton i Džeraldin Pejdž, kod mene u stan na probu ili barem na razgovor
o likovima.
Bože, kakva je to greška bila. Nikad se ne udubljujem previše u te
glumačke razgovore o likovima. Ako glumac prihvati ulogu, pretpostavljam
da smatra da može da je odglumi. Naravno, ako bude nekih pitanja, sa
zadovoljstvom odgovaram na njih. Ako sam nešto omanuo u scenariju i
uvalio glumcu neku gadnu rečenicu ili govor, to ću rado promeniti. Uvek
uveravam glumce da ne moraju da izgovore ništa što ne žele. Moj dijalog
mogu da izgovore sopstvenim rečima, ne moraju da nose odeću ili frizuru
koja im se ne sviđa. Ne želim da se osećaju neugodno.
Dakle, tu sam, visoko iznad Pete avenije, prvi put sam se s filmom
udaljio od komedije i preko glave sam u problemima s dve glumice koje su
među najboljima u zemlji. Tu pravim drugu grešku. Pitam ih, „hoćete li nešto
da popijete?“ Pretpostavljate gde to vodi. Dva sata kasnije nijedna ne može
da ustane. Morin, jedna od najfinijih i zaista najduhovitijih žena koju sam
ikada upoznao, pokušava da pronađe vrata kao što je to radio glumac iz
starih filmova Džek Norton. Prepoznali biste ga u filmovima iz tridesetih i
četrdesetih godina. Imao je brkove i izvrsno glumio pijance koji se teturaju.
Džeraldina, čudnog ponašanja u treznom stanju, sada je razdražljiva i kreće
kući pošto mi je opustošila bar i tetura se od zida do zida. Morin je sutradan
ponovo bila u svom uobičajenom, fenomenalnom izdanju. Ona je stvarno bila
divna osoba i uvek je znala da me ućutka koliko god da sam je nemilosrdno
zezao. Kad sam Džeraldinu pozvao na razgovor, bila je tako simpatična i
pomalo se izvinjavala a ja sam naučio da ne treba da mešam konzumiranje
alkohola u društvu i posao.
 Dok smo snimali Enterijere, Gordon Vilis i ja smo provodili mnogo
vremena zajedno u Hemptonsu gde je sniman deo filma. Večerali smo
zajedno svako veče i za večerom smo se dogovorili da ćemo moj sledeći
film, ljubavnu priču koja se događa u Njujorku, snimati u crnobeloj tehnici i
u širokom formatu koji se uvek upotrebljavao za ratne filmove i vesterne gde
je takav format filma mogao dobro vizuelno da se iskoristi. Naša ideja je
bila da ga primenimo da bismo preneli intimnost ljubavnih veza. Poput
Džeraldine i Morin, Gordon je voleo malo da okusi Džona Barlikorna a
pošto je u to zimsko vreme mrak padao rano u Hemptonsu i nismo imali šta
da radimo, popili bismo neki gutljaj kurvoazjea u pet. Tek toliko da se
unezverimo. On bi sutradan bio neupotrebljiv. Rekao bi mi da ga muče sinusi
a ja, budala kakva sam bio, predložio bih mu neki antihistaminik koji može
da se dobije bez recepta.
Gordon je bio neustrašiv kad se radilo o mučenju sopstvenog tela. Ja sam
imao običaj da pravim sebi ukusne šejkove kod kuće i nosim ih u termosu na
snimanje. Gordi je voleo sve što je nezdravo pa sam ih uvek pravio i njemu.
Jeo je sendviče sa džigernjačom, nekoliko hot dogova, pio šejkove, pušio
mnogo kamel cigareta i pio brendi za vreme srećnog sata. Plašljiva kukavica
kakav sam bio, skrenuo sam mu pažnju na ishranu. Kad je jednom prilikom za
potrebe filma tražio neki dom za stare, pogledom je prešao preko štićenika
doma i rekao, „ako ikad dospem u ovakvo stanje, ubij me.“ Nisam morao jer
je on sam radio na tome. Gordi je izgledao kao Betoven. Obojica su bili
geniji u onome čime su se bavili. Betoven je ogluveo – jedina stvar koje bi
se kompozitor plašio – a Gordi, direktor fotografije, počeo je da gubi vid.
Kako život zna da udeli dobre karte. Pun je predivnih ironija.
Posle premijere Enterijera, dobili smo vrlo dobre kritike. Po meni,
kritičari su poput svih ostalih profesionalaca: lekara, policajaca, advokata,
filmskih režisera. U svakoj profesiji ističe se nekoliko izvrsnih pojedinaca,
nekoliko očajnih a većina ih spada u prosek; radnička klasa koja zarađuje za
život. Kritičare koje ja poznajem vrlo su fini ljudi. Neki su zainteresovani da
prikažu film kao umetničku formu, dok drugi kažu, „ja samo savetujem kupce
karata.“ Bio sam dobar s Džudit Krajst koja mi je bila podrška od samog
početka. Džin Šalit takođe. Oboma su im se svideli Uzmi novac i beži i
Banane i posle su nastavili da me podržavaju. Njihov entuzijazam mi je
davao veliku pokretačku snagu. Bio sam blizak s Ričardom Šikelom, divnim
čovekom i visprenim kritičarem koji je pisao dobre članke o periodu kad su
filmovi završavali na crnoj listi, o Bogartu, a napisao je i jednu od najboljih
knjiga ikada napisanih o ličnosti iz šou-biznisa – Kazanovu biografiju. Moje
prijateljstvo s njima nije zavisilo od toga hoće li napisati povoljnu kritiku.
Jednom prilikom, na projekciji tuđeg filma, Šikel, koji je sedeo ispred mene,
okrenuo se i rekao, „izvini, Enterijeri mi se jednostavno nisu svideli.“
Nisam nikad pročitao šta je napisao o tom filmu ali to mi ni na sekund
nije bilo važno. Meni se on sviđao i to je jedino bilo bitno. Iako smo se retko
viđali, dugo sam se znao s Džonom Sajmonom, Kad sam ga jednom prilikom
srdačno pozdravio, on mi je rekao, „ti lako praštaš.“ Činjenica je da mi se
Džon uvek sviđao i, mada sam pretpostavio da misli na neku kritiku u kojoj
me je ojadio, ja je svakako ne bih ni pročitao i ona me nikad ne bi sprečila
da uživam u njegovom društvu. Ljudi su mi godinama govorili, „ej, moraš da
pročitaš šta je Vinsent Kenbi rekao o tvom filmu. Sve je odlično skapirao.
Svideće ti se njegova kritika.“ Međutim, nikad nisam pročitao ništa što je
napisao o mojim filmovima. Od drugih sam čuo da je moj obožavalac i fino
smo se dopisivali ali ne o mojim filmovima, već o Trifou, Bergmanu,
Bunjuelu i drugim majstorima svog zanata.
Bio sam veoma blizak s Kael, divnom damom, odličnim piscem i
odanom prijateljicom ali ona me je izluđivala. Povremeno smo odlazili na
večeru u Trejder Vik, egzotičan restoran s prigušenim svetlima. Kao i uvek,
kratkog daha od silne energije, izvadila bi korekturu svoje kritike koja je bila
u planu da se objavi u sledećem Njujorkeru i terala bi me da je pročitam.
Nikad nisam mogao dobro da pročitam ta sitna slova pod svetlosti sveća ali
ona je bila tako ponosna i puna entuzijazma. Ja sam čkiljio i vrpoljio se na
stolici ali uvek mi je bilo mučno. Da sam gledao dotični film, moguće je da
se uopšte ne bih složio s njenom kritikom. Rekao sam joj da mislim da ima
sve što bi sjajan kritičar trebalo da ima: enciklopedijsko poznavanje
filmova, strast, odličan stil pisanja ali ne i ukus.
Kad je reč o Menhetnu, mom sledećem delu, kako je Artur Krim imao
običaj da ih zove, Marijel Hemingvej sam gledao u filmu Karmin i smatrao
je fenomenalnom glumicom. Maršal Brikman i ja završili smo scenario za
Menhetn i ona nam se činila savršena za ulogu u njemu. Došla je na sastanak
s Džulijet i sa mnom i pošto nije imala nikakvih deformiteta zbog kojih bi
bila nepodobna za glumu, ja sam joj dao ulogu. Zbližili smo se, išli smo u
bioskope i muzeje i večerali zajedno nekoliko puta. Igrao sam tenis s njenom
sestrom Mafet koja je bila fenomenalna teniserka ali u tipično
hemingvejskom stilu (ne mislim na Ernesta već na sestre). Izgledala je
fenomenalno u kompletu za tenis i kad smo došli do terena, okrenula se ka
meni i rekla, „o, zaboravila sam reket.“ Pošto bi nas to omelo u igri, morali
smo da se vratimo do kuće i uzmemo ga.
Marijel je u Njujorku boravila kod dedine udovice i kad sam došao po
nju, video sam da je stan ukrašen tepisima od leopardove kože, kljovama i
sabljarkama. Sećam se da me je kad sam bio mali otac vodio na pecanje i
pošto ne bismo ništa ulovili, svratili bismo na pijacu da kupimo sveži list
kojeg bismo ponosno pokazivali kao ulov dana. Osvrćući se na Menhetn,
moram da kažem da smo uglavnom imali mnogo sreće dok smo ga snimali.
Ako osamdeset posto uspeha u životu čini samoinicijativnost, drugih
osamdeset procenata, kako bi Jogi Bera možda rekao, čini sreća. Dok smo
snimali taj film, čuli smo da će se u Njujorku održati spektakularan vatromet
baš to veče. Sve smo ostavili, otrčali do stana jednog prijatelja u Beresfordu
i pripremili se. Poigravši se sa srećom, snimili smo fantastične kadrove koje
smo iskoristili za veličanstveni početak Menhetna.
Takođe, pukom srećom, dok je Filharmonija snimala Geršvina i Zubin
Mehta dirigovao grupom muškaraca i žena u debelim vunenim džemperima i
gumenim čizmama u praznoj dvorani filharmonije, u gradu je bila mećava.
Brzo smo poslali našeg kamermana do mog penthausa gde je prošvercovao
kameru pored portira i operatera lifta (snimanje nije bilo dozvoljeno u
zgradi). On je s moje terase napravio najveličanstveniji snimak Menhetna
prekrivenog snegom. Čista sreća u oba slučaja ali meni je uvek bilo drago
što me srećne okolnosti izgleda uvek prate.
Kad smo završili snimanje, sprijateljio sam se i s Majklom Merfijem i s
Marijel. Marijel me je pozvala u posetu na nekoliko dana kod sebe kući u
Kečam u Ajdahu, nedaleko od mesta gde je njen deda izvršio samoubistvo.
Ernest Hemingvej je postao moj heroj od trenutka kad sam počeo da čitam
književnost. Ja delim mišljenje o Hemingveju koje je imao Sol Belou a ne
Džon Apdajk. Mogao bih da uzmem bilo koju njegovu knjigu, otvorim bilo
koju stranu i tu počnem da čitam jer me poezija njegove proze raspamećuje.
Onog dana kad se ubio, ili sam ja nazvao Luizu ili je ona pozvala mene da se
izjadamo jedno drugom. To se desilo ubrzo pošto smo postali ljubavnici.
Njemu je više odgovaralo da to uradi hicem iz puške a meni da stavim glavu
u veš mašinu i uključim centrifugu.
Kao što sam već rekao, jedno od glavnih pravila u mom životu glasi:
nikad ne odsedaj u tuđoj kući. Voleo bih da sam se držao tog svog principa.
Međutim, Marijel je bila tako šarmantna i lepa, a i čitava legenda o
Hemingveju me je privlačila pa sam se tako, prihvativši poziv porodice,
jednog ledenog novembarskog dana avionom uputio u Kečam. Mnogo mi se
svidela porodica Hemingvej. Majka joj je bila simpatična i lepa, njene dve
sestre – Margo i Mafet – bile su divne, prelepe i energične žene a i otac im
je bio fin čovek. Bio je ljubitelj prirode i, u skladu s porodičnom tradicijom,
soba mu je bila krcata opremom za ribolov na varalicu. Ja sam pecao na
varalice kao dečak. Učio sam kako se to radi a čak sam i kupovao opremu jer
sam hteo sâm da pravim varalice. Međutim, pošto mi sve veštine izmiču,
moje varalice su bile velike, smešne grudve od perja i šenila kojima su se
sve pastrmke slatko smejale kad bi ih ugledale. Dakle, eto mene u Kečamu u
Ajdahu, na večeri s tom porodicom ljubitelja prirode, tek što sam pristigao
sredinom popodneva.
Bili smo okruženi planinama i uskovitlanim snegom. Hmm – da li stvarno
želim da budem ovde? Ja sam tip koji dobije napad panike ako mu njujorška
bolnica nije iza ćoška a sad odjednom jedem prepelicu koju je Marijelin
otac ustrelio tog jutra. Sa svakim zalogajem, sačma mi ispada iz usta i zvecka
po tanjiru. Posle večere odveli su me u dugu šetnju po ledenom, mračnom
snegu jer je Marijelin otac pre nekog vremena imao infarkt pa mu je
preporučeno da vežba. Sutradan su me poveli na dugo planinarenje po
zavejanim brdima gde su mi se moderne antilop čizme sasvim natopile. Ipak,
lepo sam se zabavljao s domaćinima i pošto sam za nekoliko nedelja putovao
u Pariz, pitao sam Marijel da li želi da pođe sa mnom. Iz meni potpuno
nepoznatog razloga, zbog toga se uspaničila i to je pomenula u svojim
memoarima. O tome je razgovarala s majkom; majka nije imala ništa protiv
ali takav plan je bio previše strašan za Marijel.
Ovo je jedino u čemu se nisam složio s Marijelinim opisom moje posete.
Ona je napisala da je odbila moj poziv i da sam ja otišao sutradan. Time je
nagovestila da sam otišao zato što me je odbila ali nije bilo tako. Meni se
zaista veoma svidela cela porodica i, kao što sam već rekao, i s Marijel se i
dan-danas divno slažem. Otišao sam ranije nego što sam planirao zato što me
je po dolasku tamo sačekala poražavajuća vest koju sam pokušao stoički da
podnesem ali to ipak nisam uspeo. Rečeno mi je da ću imati svoju sobu ali
da ću deliti kupatilo s njenim ocem. Kad sam to čuo, prebledeo sam i odmah
telefonirao svojoj asistentkinji da mi rezerviše mali avion kojim ću se vratiti
na Brodvej. Nisam morao da delim kupatilo s muškarcem od svoje dvadesete
godine, kad sam bio sam u Holivudu, a sada sa četrdeset, moja mladost i
mentalno zdravlje bili su odavno narušeni. Pokušao sam da to istrpim ali
posle dva dana situacija je postala nepodnošljiva i čak i pre nego što je
Marijel odbila da sa mnom poseti Ajfelovu kulu, ja sam već rezervisao
prevremeni odlazak. Trebao mi je privatni avion pošto nije bilo direktnih
letova za Kečam a da biste došli tamo, morali ste da presedate uz sve
prateće komplikacije a meni putovanje ne predstavlja zadovoljstvo.
U svakom slučaju, svima sam se zahvalio na dva divna dana i već u deset
uveče bio sam nagnut nad tanjirom tortelina kod Elejn. Nije bilo sačme a ni
ukusa ali ja sam se vratio na Menhetn. Marijel sam ponovo angažovao
nekoliko godina kasnije ali za neku malu ulogu. Neposredno pred snimanje
rekla mi je da želi da radi, međutim samo ta uloga je ostala slobodna. Kao i
obično, bila je odlična.
Menhetn je bio veliki hit. Veliki za moje standarde ali nije zaradio više
od najnovijih Ratova zvezda. Producentske kuće su pokušale sve da
povećaju zarade mojih filmova ali su na kraju ipak njihovi menadžeri
zbunjeno jecali. Pokušali su da priređuju velike premijere, skromne
premijere, da objavljuju moderne reklame, grozne komercijalne reklame, da
moje ime spominju na sva zvona, da mi ne ističu ime, da organizuju
premijere u različito doba godine, da u glumačku ekipu gurnu neke velike
zvezde – ali uzalud. Čarobnjaci za marketing izvode svoju magiju i
uveravaju me da ćemo zahvaljujući takvim reklamama na taj-i-taj dan u tim-
i-tim bioskopima uskoro svi voziti majbahe. Posle premijere, film doživi
krah na blagajnama i potom usledi tirada izgovora: vremenske prilike,
Svetsko prvenstvo, berza, Purim.83 U međuvremenu, ispred blagajne nema ni
žive duše.
Ko je uopšte moja publika? To su me pitali milion puta. Ne znam – to je
nemoguće pogoditi. Do sada sam imao pouzdanu publiku širom sveta i neki
od mojih filmova bolje su prošli samo u Parizu ili Barseloni nego u celoj
Americi. Menhetn je svuda bio hit. Posle premijere, našao sam se na
naslovnoj strani Njujork tajmsa i na naslovnoj strani Tajma po drugi put.
Film je bio hit širom Evrope, Južne Amerike i na Dalekom istoku. Tajm me
je proglasio za genija komedije, što je pravom geniju poput Mocarta ili Da
Vinčija isto ono što predsednik Asocijacije roditelja i nastavnika znači
predsedniku Sjedinjenih Država.
Menhetn mi se nije svideo kad smo ga montirali. Junajted artistsu sam
ponudio da im snimim film za džabe kad bi bili voljni da ga bace i uopšte ne
prikažu. Odbacili su tu ideju misleći da sam čudak. Kad je film postigao
toliki uspeh, svakako da sam bio zbunjen. Naravno, usred sveg tog veličanja
bilo je i nekih negativnih reakcija. Sve što dobije tolike pohvale teško da
može da ispuni sva očekivanja a po meni je Menhetn prilično podbacio.
Međutim, većina nije delila moje mišljenje i film je osvajao nagrade širom
sveta i još uvek se svuda prikazuje. Holivud ga nije nominovao za najbolji
film niti je mene nominovao za najboljeg režisera. Pričalo se da mi se to
Akademija osvetila jer nisam pokazao nimalo interesovanja za Oskara kad je
nagrada dodeljena filmu Eni Hol ali ja nisam opterećen teorijama zavere i ne
nalazim ništa sumnjivo u tome što članovi Akademije nisu bili dovoljno
impresionirani. Ipak znam da je Akademija bila malo ljuta na mene kad je
Eni Hol dobio Oskara jer Junajted artistsu nisam dozvolio da to ističe u
novinskim reklamama koje su kasnije objavljivane. Kao što sam rekao,
nisam bio zainteresovan za čitav taj cirkus oko dodele nagrade a zbog
ogromnih reklama koje to objavljuju bilo mi je neprijatno. Zar mislite da se
posle dve nedelje iz Akademije nisu javili besni i pitali, „zašto u reklamama
ne spominjete da je vaš film dobio četiri Oskara?“ Meni je bilo potpuno
svejedno i Junajted artistsu sam rekao da mogu to da napišu ako to
Akademiji toliko znači. To nije trebalo da bude nikakva izjava s moje strane
ali tako su je protumačili. Nisam nikad postao član Akademije koliko god da
su navaljivali da im se pridružim ali isključivo zbog toga što jednostavno ne
volim da budem član nikakvih udruženja. U životu sam se jedino bio učlanio
u izviđače kad sam imao deset godina i tamo mi je bilo grozno. Nikad nisam
naučio čak ni najosnovnije veštine, recimo da koristim kompas, pa tako i
dan-danas moram prvo da se okrenem ka Zejbarsu84 da bih tačno znao gde
je sever.
Posle Menhetna snimio sam Sećanja na zvezdanu prašinu, film koji je po
meni donekle pogrešno shvaćen. Kao autor čije je delo predmet kritike,
normalno je da mislim da me nisu dobro razumeli i nije mi namera da se
žalim ali u ovom slučaju zaista sam bio ubeđen da su ljudi gledali na film iz
pogrešne perspektive. Ja sam hteo da proniknem u um čoveka koji je
naizgled imao sve – bogatstvo, slavu, dobar život – ali je patio od
anksioznosti i depresije pa mu bogatstvo i slava nisu značili ništa. S obzirom
na stil filma i subjektivno viđenje očima glavnog junaka, ljudi su sa mnom
napravili istu grešku zbog koje se i Marlon Brando jednom prilikom požalio.
U televizijskom intervjuu Marlon je rekao, „ljudi me mešaju s likovima koje
igram.“ Isti je slučaj i sa mnom. Mislili su da glavni junak nije izmišljen lik,
da ja omalovažavam komediju, da ne cenim svoj uspeh, prezirem
obožavaoce i bog zna šta još. Ništa od toga nije bilo tačno. Ja sam bio
skroman, smatrao da su obožavatelji vrlo fini prema meni i obožavao sam
komediju. Ljudi su mi ponekad govorili da sam uspešan i osuđivali me što se
moj glavni junak žali. Sebe sam zaista smatrao srećnikom. Glavni junak je
srećnik. Ja uvek govorim da sam imao više sreće i uspeha nego što
zaslužujem ali žalim se zbog svih onih koji nisu toliki srećnici pa čak i zbog
onih koji se trude da stignu do vrha a zatim otkriju da, uprkos svoj toj slavi i
bogatstvu, putevi slave vode znate već gde. U prvoj sceni Sećanja na
zvezdanu prašinu, i pobednici i gubitnici završavaju na deponiji.
Takođe sam pisao o ljubavi i mržnji koju javnost ispoljava prema svojim
junacima ili slavnim ličnostima. Jednog trenutka vam traže autogram a
sledećeg su već spremni da pucaju na vas. Nekoliko meseci pošto je film
počeo da se prikazuje, neki verni obožavalac je ubio Džona Lenona i bio
sam uveren da sam ispravno procenio stvari. Nije bilo važno. Nisam mogao
cele godine da trtljam o tome šta mi je bila namera i kako publika treba da
protumači film. Činjenica je da su ga protumačili na drugačiji način a većini
se nije svidelo kako su ga protumačili. Dobio sam nekoliko lepih pisama
podrške. Sećam se poruke od Lilijan Ros, koju nisam poznavao ali sam je
cenio, kao i od Normana Majlera, koga sam površno poznavao ali takođe
cenio. Od svih mojih filmova, to je bio Majlerov omiljeni. Većina ljudi je
ponavljala reči gomile a to je da im se više sviđaju moji komični filmovi od
ranije. Međutim, umetnik ne može da funkcioniše ako se plaši
eksperimentisanja a ja nisam imao nameru da ostanem u bezbednim okvirima
onog što sam znao da umem dobro da radim. Nameravao sam da se razvijam
kao režiser, da unapređujem svoj rad, da pređem na dramu ali da pritom ne
odustanem od komedije a ne da se trudim da zadovoljavam mase. Ja sam
imao sopstvene zablude o svojoj veličini i rešio sam da uvek realizujem
ideju koja me trenutno zanima isključivo s ciljem da napravim dobar film.
Sad se pripremite za malu digresiju jer ću nakratko skrenuti s teme. Dok
vam ovo pričam, pomislićete, „bože, na čemu je ovaj?“ Uzgred, ni na čemu.
Vodio sam najdosadniji život filmskog glumca: niti sam pio, niti sam pušio,
niti su me zanimala iskustva koja vam menjaju svest. Uvek sam bio
nepoverljiv prema promeni percepcije pa zato nisam hteo da nosim ni
naočare za sunce. Do dana današnjeg nikad nisam probao ni dim marihuane.
Čak mi je i Džek Beni u svojim sedamdesetim rekao da bi hteo da proba, što
je i uradio i svidelo mu se. Međutim, ja nisam uopšte bio radoznao i nisam
hteo da mu pravim društvo. To je još jedna čudna stvar o mojoj navodnoj
inteligenciji: potpuno sam lišen radoznalosti. Nemam nikakvu želju da vidim
Tadž Mahal, Veliki kineski zid, Veliki kanjon. Ne želim da posetim piramide
niti da se šetam Zabranjenim gradom. I svakako ne želim da se nađem na
jednoj od onih prvih raketa koje lete u svemir da bih bacio pogled na Zemlju
izdaleka i iskusio bestežinsko stanje. Činjenica je da mrzim bestežinsko
stanje; ja sam veliki obožavalac gravitacije i nadam se da se ona neće
izgubiti. Ne zanima me čak ni odakle sva ona para koja izlazi ispod ulica na
Menhetnu.
Ipak, u trenutku neobjašnjivog ludila, ja sam odlučio da nakratko
zaustavim svoj siloviti uspon do nezasluženih visina i postanem vrstan kuvar.
Do tada, moje kulinarske veštine bile su jednake umeću svakog građanina
koji je umeo da rukuje otvaračem za konzerve. Bio sam stručnjak za sendviče
od tunjevine, umeo sam da napravim meko kuvana jaja s izvesnom dozom
samopouzdanja i rekao bih da su mojoj čaši hladne vode zavideli svi
diplomci škole Kordon blu. Pošto nisam bio oženjen i kada Džin Dumanijan
ili neki drugi bliski prijatelj nije mogao da mi pravi društvo na večeri kod
Elejn, obično sam naručivao kinesku hranu koju bih smazao pogleda
prikovanog za televizor. Hoću da kažem da je svanuo dan kad sam odlučio da
naučim da kuvam. Međutim, nisam hteo samo da naučim da podgrejem meso
iz konzerve ili skuvam pirinač iz kesice. Maštajući u stilu Kolridža, hteo sam
da postanem pravi kulinarski majstor. Naučiću kulinarske tajne i hraniću se
strnadicama i paunovim jezicima čak i ako ih serviram bez ičeg drugog pre
nego što počne Volter Kronkajt.85
To će sve imati i dodatne prednosti. S očiglednim darom jednog
Eskofijea ili Gordona Remzija, ovaj samac će biti daleko uspešniji u igrama
zavođenja. Ona direktorka, zanosna plavuša koju sam pozvao na večeru,
isprva oduševljena mojim smislom za humor i novom pompadur frizurom po
uzoru na Hokusajev Veliki talas, doći će kod mene očekujući da će morati da
istrpi možda neki bućkuriš koji je smućkao usamljeni, nevešti neženja; možda
neko odmrznuto gotovo jelo ili bistru supu kakvu služe posetiocima
arhipelaga Gulag. Ponudiće se da preuzme varjaču i pokaže mi kako onaj ko
zna znanje za tren oka može da priredi pravu gozbu. Ali čekajte, šta je ovo?
Čime sam je ja iznenadio? Jakobovim kapicama, možda uz šabli ili sovinjon.
Ili možda pečenim kamamberom uz neki crni bordo. Ili blanket de vo a za
desert klafuti s višnjama. Ili, ako više voli, moj tart tatan. Da li je to
dovoljno impresivno? Mislim da jeste. Odatle bi trebalo brzo da stignemo
do spavaće sobe da bismo skinuli malo kalorija u krevetu.
Uveren da nikad više neću biti primoran da jedem svoje špagete sa
ćuftama, jelo koje je po čvrstini ravno tutkalu, prvo sam svojoj pomoćnici
rekao da pozove Džuliju Čajld i kaže da Gospodin Vudi Alen traži da mu ona
preporuči nekog vrsnog učitelja kuvanja. Privatni časovi, podrazumeva se.
Madam Čajld, koju nisam nikad upoznao, bila je dovoljno ljubazna da ne
preusmeri poziv na FBI i učinila mi uslugu predloživši divnu damu po imenu
Lidi Maršal. Zakazali smo termin i gospođa Maršal je stigla kod mene kući.
Kritički je osmotrila moje šerpe i tiganje, šporet, dugu belu kecelju i
kuvarsku kapu koju sam prethodno skinuo. Predosećajući da sam oran za rad,
telefonirala je svom knjigovođi i rekla mu da može da uplati avans za onu
bundu od samura o kojoj je sanjala.
Svaki čas će trajati tri sata a ona će donositi potrebne sastojke. Nije bilo
dovoljno vremena da mi izrastu tanki, galski brkovi pre našeg prvog časa.
Praviću domaću testeninu, junetinu s bernez sosom, špargle, lionski krompir,
profiterole, kafu i madlene. Ne sećam se mnogo toga ali mogu da kažem da
sam sva ta jela ili video na menijima u Luteciji ili Grenuilu86 ili čitao o
njima u Prustovim delima. Iskezio sam joj se od uva do uva i, pogrešno
izgovorivši „bon appetit“, krenuo na posao. Dakle, da skratim priču, izdržao
sam tri časa i toliko sam bio iscrpljen da nisam mogao uspravno da stojim
posle obuke. Spremljenu hranu nisam mogao da jedem jer sam bio previše
slab; bio sam zadihan, teško sam disao a ona me je dvaput pitala da li da
pozove hitnu pomoć i imam li nekog bliskog.
Uvek sam bio sportski nastrojen i u to vreme često sam igrao tenis tako
da sam bez problema mogao da igram singl tri-četiri sata nesmanjenim
intenzitetom. Međutim, histerija i napetost kuvanja su me slomili. Trčim po
celoj kuhinji, testo za pastu visi s naslona stolice i pada kao masa za
karamelu a patka gori u rerni dok se ja znojim nad vrelim šporetom utrnule
ruke od mućenja. Ne mogu više da mutim. Zglob sam povredio od mućenja.
Neću više moći da serviram. A zašto uopšte mutim? Mrzim šlag. U
međuvremenu, ako prestanem da mešam bernez sos, on neće biti ono što
treba da bude. Iz nekog razloga, karamel krem se na kraju nije razlikovao od
hokejaškog paka a pošto nikad pre toga nisam koristio protivpožarni aparat,
nekako sam uspeo da brancin premažem gustom, belom penom. U tom
trenutku Žoel Robušon i Danijel Bulud87 negde su odahnuli jer im ugled
neće pasti na milost i nemilost uljeza s cvikerima čiji se poširani losos sav
raspao. Nažalost, i dalje ću jesti mu gu gai pan88 iz kartonskih kutijica i
podgrevati isporučenu picu. Žene koje budem pozvao na večeru obavestiću
da svrate kod Popajsa89 i donesu ono što će jesti. To možda neće biti tako
otmena predigra za spavaću sobu mada i dalje pokušavam da dobijem tu
prvu Mišlenovu zvezdicu.
Kad sam se oporavio, snimio sam Zelig. Komedija u stilu dokumentarca
zanimala me je još od filma Uzmi pare i beži ali sada sam imao više
iskustva. Pored sebe sam imao direktora fotografije Gordona Vilisa i bio
voljan da snimam u crnobeloj tehnici, što je odmah ograničilo zaradu filma
(neke zemlje nisu htele da prikazuju crno-bele filmove a takvi filmovi se čak
i danas teško prodaju televizijama). Zelig je priča o tome kako svi mi želimo
da budemo prihvaćeni, da se uklopimo, da ne povredimo nikog pa se zato
raznim ljudima često predstavljamo u drugačijem svetlu znajući kakve bi ih
osobine najviše zadovoljile. Recimo, kad je u društvu nekog ko voli Mobi
Dika, glavni junak će mu ići niz dlaku i pričati hvalospeve o knjizi. Kad je s
nekim ko ne voli tu knjigu, Zelig će se prilagoditi i reći da mu se ona ne
dopada. Na kraju ga ta opsednutost konformizmom vodi u fašizam.
Napisao sam scenario i, čekajući da počne pretprodukcija, napisao sam
Erotsku komediju letnje noći. To je trebalo da bude samo proslava u čast
zemlje, šume sa svojom navodnom čarolijom i zabava koju pružaju ljubav i
bračni problemi nekih zanimljivih ljudi.
Junajted artistsu sam rekao da ću oba filma da snimam istovremeno. Ideja
im se svidela pošto su bili pohlepni na produktivnost a ja sam mislio da će
sve ići lako. Naročito ako ste genije za komediju – a ispostavilo se da nisam
– i uopšte nije bilo lako. Međutim, problem nije bio fizičke prirode. Nije bio
nikakav problem snimiti nekoliko scena iz Erotske komedije letnje noći i da
zatim na istoj ili obližnjoj lokaciji glumci zamene kostime i odglume scenu u
Zeligu. Problem je bio mentalne prirode. Bilo je vrlo teško biti pod
emotivnim pritiskom u jednom svetu i potom se prebaciti u drugi. Imao sam
problem da psihičku energiju, posvećenu jednoj priči, odjednom
prilagođavam drugim likovima i radnji. Zarekao sam se da to nikad više neću
ni pokušati.
Erotska komedija letnje noći stvarno je ispala divna i čarobna ali nikom
se nije svidela niti je ko došao da je gleda. Zelig je imao daleko bolju
sudbinu a ime Zelig je od tada uvršteno u rečnik mada se njime uvek
označava sporedna osobina bića. Taj izraz se često koristi za osobu koja se
pojavljuje svuda, na popularnim događajima, pored bogatih, slavnih ljudi, za
sveprisutnog, bezvrednog čoveka. Međutim, reč „Zelig“ bi najpre trebalo da
se koristi kad opisujemo nekog ko stalno odbacuje svoje mišljenje i usvaja
nove, aktuelne stavove.
 U oba filma imao sam novu glavnu glumicu, Miju Farou. Kako je do toga
došlo? Moraću malo da se vratim u prošlost da bih vam dao donekle
zanimljivo objašnjenje.
Nekoliko godina pre toga dobio sam pismo od Mije koju do tada nisam
poznavao i o kojoj sam samo čitao. Uvek sam je smatrao veoma, veoma
lepom. Mija me je podsećala na Luizu, što je dobro za početak. U pismu je
hvalila moj najnoviji film ili moj rad uopšte, ne sećam se tačno. Međutim,
ono čega se zaista sećam bila je poslednja rečenica koja je glasila,
„jednostavno vas volim.“ Bilo je lepo dobiti takvo pismo od poznate i to
lepe žene. Napisao sam joj kratku poruku kojom sam joj se zahvalio i na
tome se sve završilo za sledećih nekoliko godina. Konačno sam je upoznao
kad me je Sju Mengers, s kojom sam bio veoma blizak, odvukla na neku
manju zabavu u Holivudu. Sju sam poznavao dok je živela u Njujorku a kad
se preselila u Los Anđeles, ona i njen suprug Žan Klod srdačno bi me
ugostili kad kod sam odlazio tamo. Kad smo svi zajedno bili u Parizu, po
prvi put me je odvela kod Maksima a na Badnje veče u Tur daržan i na ta
mesta sam kasnije godinama odlazio sa svojim prijateljima za praznike.
Pošto sam često bio gost na večerama u njenoj kući na Beverli Hilsu, Sju je
uvek pokušavala da me spoji s nekom zgodnom filmskom glumicom ali iz
nekog razloga to se nikad nije ostvarilo. Ona je bila veoma zabavna a priče o
njoj su čuvene, mada nijedna neće nadmašiti situaciju kad je na nekoj
holivudskoj zabavi odmerila zvanice i nazvala ih Šindlerovom B listom.
Te večeri na zabavi se slučajno našla i Mija. Upoznali su nas, nakratko
smo kulturno proćaskali, Zemlja se nije zatresla i svako je otišao na svoju
stranu. Sreo sam je još jednom u prolazu posle nekoliko godina kod Elejn.
Došla je s Majklom Kejnom, prošla pored mog stola, javili smo se jedno
drugom, sela je za drugi sto a ja sam se bacio natrag na torteline. Torteline su
spadale u malobrojna jela koje ste tamo mogli da dobijete a da su
zadovoljavajućeg ukusa ako su vam zahtevi u pogledu ukusa bili svedeni na
minimum. Često sam govorio Elejn da bi njenu hranu odbili i oni što su bili
zavejani na planinskom prevoju Doner.
To je bilo nekoliko situacija gde smo se Mija i ja sretali. Sad nešto o
novogodišnjim zabavama. Nikad nisam naročito voleo da odlazim na zabave.
Uglavnom zato što imam fobiju od ulaska u neki prostor. Kad se već nađem
unutra, mnogo se bolje osećam. Ne sjajno ali bolje. Stvarno mi treba neko da
me uvuče unutra, što zamara zrele, odrasle osobe. Ipak, koliko god da sam se
trudio, teško mi je da uđem negde. Zato su me na Dan zahvalnosti moji
prijatelji Džin Dumanijan i Džoel Šumaher nagovorili da priredim
novogodišnju zabavu i pošto ću ja biti domaćin, neću imati problem s
ulaženjem. Posle mnogo vrdanja, pristao sam naročito jer je Džoel obećao
da će mi pomoći. Tako je i bilo. On je znao najbolje ljude za cvetne
aranžmane, muziku, rasvetu – sve ono što čini sjajnu zabavu. To stvarno jeste
bila sjajna zabava. Iznajmio sam vilu Harknes koja je nekad bila u vlasništvu
Rebeke Harknes i koja je posle njene smrti pretvorena u baletsku školu. Bila
je prostrana i veličanstvena, s velikim predvorjem u kakvom bi kralju u
filmovima o Robinu Hudu bio serviran ceo pečeni vepar i gde bi vas
slikoviti podsetnik na bivšeg, preminulog vlasnika pozdravio na prvom
spratu. Hoću da kažem da je tamo bila urna s pepelom Rebeke Harknes, koju
je dizajnirao Salvador Dali, sa sve leptirićima na navijanje.
Na jednom spratu smo napravili diskoteku a na drugom je bio prostor za
druženje; bilo je kavijara, imali smo pult s ostrigama za koji sam morao da
nađem desetak ljudi koji su znali da otvaraju školjke. Bilo je vina,
šampanjca i alkohola, svakakvih raskošnih predjela i slatkiša; bilo je gomile
cveća; muškarci su bili elegantni a žene doterane; pilo se naiskap i
nedostajala je samo kočija koja čeka napolju. Svi su bili pozvani i svi su i
došli. Svi iz šou-biznisa, svi umetnici, političari, sportisti, novinari, ugledni
građani. U jednoj grupi mogli ste da vidite gradonačelnika kako razgovara s
Voltom Frejžerom, S. Dž. Perelmanom, Bobom i Rejom, i Tomom Vikerom.
Samo malo dalje zajedno su bili Artur Krim, Ted Sorenson, Bil Bredli, Lajza
Mineli, Leo Kasteli, Bob Fosi, Norman Majler. Zabava je trajala celu noć a
oko tri ujutru poslužen je doručak u ogromnom suterenu tako da su se mnogi
tamo uputili, jeli jaja sa šunkom i pili kafu i još vina. Pokupio sam zasluge za
veče u Getsbi stilu ali za sve su zapravo bili zaslužni Džoel Šumaher i moji
asistenti koji su odradili najteži posao.
Iako sam se zarekao da se više nikad neću latiti takvog poduhvata,
nekoliko godina kasnije su me nagovorili da priredim još jednu zabavu, što
sam i uradio. Možda nije bila onako spontano raskošna kao ona prva ali
malo je falilo. Opet se pojavio ceo Njujork i među tim silnim ljudima bila je
i Mija s nekim prijateljima. Mislim da je među njima bio Sondhajm, kao i
Mijina lepa sestra Stefani. Mija i ja smo se ponovo lepo pozdravili posle
čega je ona nestala u gomili. Ja sam se u to vreme zabavljao s Džesikom
Harper, seksi, pametnom i talentovanom devojkom iz Sećanja na zvezdanu
prašinu. Nekoliko dana posle te zabave, dobio sam poruku i knjigu – poklon
od Mije. Zahvalila mi se na ludom provodu i poslala mi knjigu Meduza i
puž.90 Odgovorio sam porukom u kojoj joj se zahvaljujem na knjizi a zatim
sam onako uzgred predložio nešto što će kasnije mnogima promeniti život.
Rekao sam da bismo mogli da odemo na ručak ako je nekad slobodna.
Kao što sam pomenuo, tada nisam bio oženjen i viđao sam se s glumicom
koja je igrala glavnu žensku ulogu u mom filmu. Bila je prelepa i sviđala mi
se ali sve je to bilo bez obaveze; nismo bili zaljubljeni niti smo se obavezali
jedno drugom. Džesika je bila divna ali volela je da roni a od pomisli da bih
jednog dana mogao da se nađem oči u oči s ražom nisam noćima mogao da
spavam. S Mijom nisam imao nikakve planove. Nisam je poznavao. Šta ako
je jedna od onih glumica koje su opsednute ishranom ili astrologijom? Šta
ako joj religija nalaže držanje zmija ili joj se ne sviđaju Kradljivci bicikala?
Znao sam samo da je prijatna lepotica i da su nam se tokom godina putevi
sasvim slučajno ukrstili nekoliko puta. Dogovorili smo se da se nađemo u
Luteciji naredne nedelje pošto sam ja putovao u Pariz odmah posle toga.
Sedeo sam tamo i čekao je a ona je došla sa zakašnjenjem i izgledala kao
milion dolara. Posle ručka i vina, dogovorili smo se da odemo na večeru čim
se vratim iz Pariza. Platio sam račun, našao joj taksi, otišao kući i dva dana
kasnije sedeo sam kod Maksima u gradu svetlosti sa Džin Dumanijan. Morao
sam da se vratim za nedelju dana da bih ponovio neke scene za Sećanja na
zvezdanu prašinu.
Posle tih zabavnih nedelju dana, vratio sam se i odveo Miju na večeru;
moja sekretarica je ugovorila izlazak. „Vudi se vraća devetog. Da li može da
dođe po vas u osam?“ Tako smo se mi viđali nekoliko meseci. Nikad je lično
nisam nazvao. Moja sekretarica bi je nazvala i rekla joj: „Vudi je na
snimanju ali da li vam odgovara četvrtak u pola devet?“ Ona bi potvrdila i
mi bismo izašli. Ispostavilo se da je pametna, lepa, da ume da glumi, da crta,
da ima sluha za muziku a i sedmoro dece. To mi je bilo zanimljivo jer mi je
ličilo na komediju situacije – uvlačio sam se u vezu sa ženom koja ima
sedmoro dece mada je to tada bila samo još jedna informacija o njoj. Da li
je trebalo da se trgnem na pomisao da ima troje biološke dece i da je posle
njih usvojila još četvoro? Ne baš. To jeste bilo neobično ali daleko od toga
da je slutilo na zlo. Možda bi pronicljivijoj osobi to ukazalo na neku malo
neobičniju situaciju ali kad vas takvo lice gleda uz svetlost sveća, čovek
obično nije sklon da traži nešto što mu kvari ugođaj. Osim toga, ja sam voleo
decu i uvek sam se dobro slagao s njima. Nikad nisam imao žarku želju da
imam svoje dete. Dok sam bio oženjen Harlin ili Luizom, da je bilo koja od
njih rekla da uopšte ne želi decu, ne bih imao ništa protiv toga. Da je neka od
njih rekla da želi petoro dece, i s tim bih se potpuno složio.
O deci nisam razmišljao niti su mi bila u planu kao scenaristi i reditelju
ali sa zadovoljstvom bih postao otac da su moje supruge to želele. Više sam
voleo devojčice ali uživao sam s dečacima, što će potvrditi moj sin Mozes.
Naučio sam ga da igra bejzbol i košarku, vodio sam ga na pecanje. Mislim
da sam stereotip oca, smušen u očima svoje dve ćerke koje su sada
fakultetskog uzrasta, ali brižan i vrlo predan tome da ih razmazim. Dakle,
činjenica da Mija ima sedmoro dece nije me nimalo uznemirila. Tek što smo
se bili upoznali, imali smo različite ciljeve u životu a ona je svoje iznosila
pametno i argumentovano. Flert s mojom glavnom glumicom iz Sećanja na
zvezdanu prašinu lagano je nestao i ja sam započeo vezu s lepom filmskom
zvezdom koja nije mogla da bude finija, slađa i posvećenija mojim
potrebama. Nije bila zahtevna, bila je bolje informisana od mene, kulturnija,
prikladno požudna, fina prema mojim prijateljima i, najbolje od svega,
živela je odmah preko puta Central parka tako da je to bila velika ušteda za
taksi.
Osvrćući se na taj period, da li je trebalo da primetim neke crvene
lampice? Pretpostavljam, ali ako se zabavljate sa ženom iz snova, čak i ako
vidite neku crvenu lampicu, nekako skrenete pogled. I ne zaboravite, ja i
nisam imao neku moć zapažanja, naročito u situacijama gde Kupidon umeša
svoje prste. Sad kad razmislim, crvene lampice su se palile na svakih
nekoliko koraka ali priroda nam je podarila mehanizam poricanja stvarnosti
jer u suprotnom ne bismo pregurali dan – tako nas uči Frojd, tako nas uči
Niče, tako nas uči O’Nil, tako nas uči T.S. Eliot. Nažalost, ja nikad nisam
bio dobar učenik.
Primera radi, ubrzo pošto smo počeli da se zabavljamo, Mija mi je rekla
da je kupila kuću na selu u Konektikatu. Rekla je da joj treba neko mesto gde
će voditi decu za vreme letnjeg raspusta, što mi je bilo potpuno razumljivo.
Rekla je da zna da volim grad i da će je prodati ako mi to na bilo koji način
bude smetalo. Znao sam da ona obožava prirodu ali pošto smo priroda i ja
bili dva različita sveta, ja je nisam podnosio. Ne smeta mi toliko po danu
mada ne volim kad mi rosa pokvasi cipele, ali uveče kad padne mrak i sve
utihne, ja uvek očekujem da ugledam ruku odrane kože kako izvire iz jezera
ili dva krvava oka na prozoru. U svakom slučaju, osetio sam da bi naše
različite sklonosti u pogledu toga kako i gde treba živeti i provoditi vreme
mogle kasnije da stvore problem pa sam odlučio da ne obraćam pažnju na to.
 Druga crvena lampica upalila se iznenada i to vrlo brzo pošto smo počeli
da se zabavljamo, preciznije posle nekoliko nedelja. Mija se okrenula prema
meni dok smo gledali film Moja blistava karijera91 i rekla, „hoću da rodim
tvoju bebu.“ Nenaviknut na zahteve agresivnije od, recimo, „hoćeš li pojesti
to poslednje parče haringe“, bio sam zatečen ali sam s tim izašao na kraj
elegantno kao šortstop.92 Sećam se da sam skrenuo temu na kosilice za travu
i sve to pripisao prevelikom dramatizovanju. Ona je ipak bila glumica,
sklona izvođenju scena.
Nedugo posle toga – a opet je reč o nekoliko nedelja – u nekom kineskom
restoranu iznenada je predložila da se venčamo. Uhvatila me je usred rolnice
s jajima i ja sam pomislio da možda nije stavila sočiva pa me je pomešala s
nekim drugim. Kad sam shvatio da je ozbiljna, odgovorio sam joj da pored
činjenice da se zabavljamo vrlo kratko vreme, smatram da je brak
nepotrebna ceremonija. Ja sam iza sebe imao dva braka, kao i ona, i s
vremenom sam naučio da ako neka veza funkcioniše, ona funkcioniše, i da
papir koji vas obavezuje na nešto neće ojačati ljubav niti ispraviti situaciju
koja je krenula nizbrdo. Bio sam srećan što sam u vezi s njom ali ne mislim
ništa lično kad kažem da nisam bio oduševljen idejom da je ovekovečim.
Mislim da sam tada skrenuo priču na Niksonov govor o Čekersu93 i zapevao
„Old Man River“ iz mjuzikla Šoubout. Vidno se iznervirala zbog mojih
izgovora. Povukla je svoju ponudu ljutito i prokomentarisala nešto u stilu da
sve uvek pokvarim. Pretpostavljam da je pod time mislila da smo se
upoznali, zabavljali, da se sviđamo jedno drugom i da ja odjednom nisam
spreman na sledeći korak – da treba da istrčimo i venčamo se. Međutim,
činjenica da je njen predlog da se venčamo, kakav god da je bio, usledio
vrlo brzo, kao i njen bes zbog toga što nisam odmah bio za to, trebalo je da
mi nagoveste da imam posla s komplikovanijom osobom a ne samo s krhkom,
lepom supermamom.
Taj događaj me je tada zaista uzdrmao ali nije bio toliko traumatičan da
pomislim da treba odmah da se spakujem i prijavim se za program zaštite
svedoka. Da li je trebalo da budem polaskan? Nisam se tako osećao. Nikad
se nismo venčali. Nismo čak ni živeli zajedno, niti sam za tih trinaest godina
koliko smo se zabavljali ikad prespavao u njenom stanu u Njujorku. Osim u
retkim prilikama tih prvih godinu-dve dana kad bi ona ponekad prespavala
kod mene, živeli smo odvojeno. Čim bi se škola završila, ona bi odjurila u
Konektikat s decom i osim vikenda za 4. juli ili za Praznik rada, ja sam leto
provodio sam na Menhetnu. Ostali smo zajedno zahvaljujući vrlo praktičnom
i ugodnom aranžmanu o kome ću vam uskoro ispričati. Ovde sam samo naveo
crvene lampice koje sam prevideo ili na koje sam svesno žmurio od samog
početka.
Evo još jedne. Imali smo potpuno različito poreklo. Ja sam odrastao u
jevrejskoj porodici niže srednje klase. Moji roditelji, rođaci, tetke i teče
jesu imali bubice i svađali su se ali sve je to bilo u razumnim granicama.
Nije bilo nasilja, razvoda, samoubistava, droge i alkohola. Samo su kukali i
gunđali o parama i lekaru koji je Ruti operisao nos jer joj ga nije skratio
dovoljno pa je možda to trebalo da uradi onaj tip što seče ribu na šnicle kod
Rasa i ćerki.94 U Mijinoj porodici bilo je mnogo njih s teškim
poremećajima ponašanja koje se naročito ispoljavalo u vreme kad sam je
upoznao. Problemi s alkoholom i drogama koje su imali njena braća i sestre,
kriminalna prošlost, samoubistvo, ustanove za lečenje mentalnih bolesti. Uz
to, brat joj je osuđen za seksualno zlostavljanje deteta pa je na kraju morao u
zatvor. Svi članovi porodice Farou imali su tu nesreću da u sebi nose silne
mane – od onih iz starogrčkih drama do opisanih u filmu Izgubljeni vikend –
osim Mije, kako mi se tada činilo. Bilo mi je neverovatno kako je uspela da
odraste idući na prstima po tom minskom polju ludila i postane šarmantna,
produktivna i simpatična, i to bez ikakvih posledica. Međutim, posledica je
ipak bilo zbog čega je trebalo da budem oprezniji.
U svoju odbranu mogu da kažem da, budući da nismo živeli zajedno, vrlo
malo sam znao o tome šta se stvarno dešava kod nje kući. Nisam znao ništa o
tome kako se ophodila prema deci, usvojenoj u odnosu na njenu biološku
decu. Kako su mi Mozes i Sun Ji ispričali, veoma se trudila da to sakrije od
mene, kao što je krila i od ostalog sveta. Kasnije ću podrobnije opisati neke
situacije koje će vas zaprepastiti. Još jedna crvena lampica: neprirodna
bliskost sa sinom Flečerom. Preterana bliskost. To sam čak i ja primetio i,
mada mi je to bilo veoma neobično i pomalo jezivo, nisam joj se mešao u
porodične odnose. Pošto nisam nameravao da se venčam niti da živim s
njom, smatrao sam da je privrženost majke i sina samo njena stvar. Međutim,
njihov odnos je zaista bio nastran. Ja bih došao kolima po nju jer smo negde
izlazili. Ona bi izašla iz zgrade, ušla u linkolna i odmah zgrabila telefon da
pozove Flečera koga je upravo ostavila kod kuće. Okej, dete ima problem da
se odvoji od majke. Niko ne razume strah od odvajanja bolje od mene. Ipak,
kako nedelje prolaze, ona povremeno počinje da ga vodi sa sobom na
večernje izlaske sa mnom. Dete spava ispod stola kod Elejn dok odrasli
večeraju, piju i razgovaraju do ponoći. Pitao sam je, „ali zar neće da bude
umoran jer sutra ide u školu?“ Međutim, ako možda iz nekog razloga on nije
hteo da ide u školu, ona bi mu povlađivala. On joj je bio omiljeno dete i
vodio je glavnu reč.
Varnica je izbila kad sam predložio da ona i ja odemo na nedelju dana u
Pariz. Samo ako možemo da povedemo i Flečera, usledio je odgovor. U
suprotnom, ja ne bih išla. Naravno, to je rekla mnogo finije nego što sam ja
napisao. Ali, zar drugoj deci neće smetati to što ga ona očigledno favorizuje?
Da samo njega odvede u Pariz? Ne brini zbog toga. Možemo li da ga
povedemo? Ne, rekao sam. Ja sam hteo da samo nas dvoje odemo na
otprilike nedelju dana. Odmor samo za odrasle. Nije htela da popusti i krene
bez deteta. P.S: Nismo otišli. Ja sam otišao u Pariz sa Džin Dumanijan.
Odseli smo u Ricu, besciljno šetali Šanzelizeom nalik na dve skitnice, i
ispijali Romane-Konti. Tada sam tek bio otkrio vino i sećam se da sam bio
pripit dok sam se divio kako je noću osvetljen trg Konkord. Podigao sam
pesnicu prema Parizu kao neki lik iz Balzakovog romana i rekao, „ti, stara
kučko.“ Nažalost, ispred mene se u tom trenutku našla neka turistkinja iz
Detroita kojoj se moj komentar nimalo nije dopao.
Bilo je glasina o Miji koje sam odbacio zato što su to bile glasine.
Pričalo se da se veoma loše ponašala prema Dori Previn dok je Dori bila
udata za Andrea Previna; postepeno im se uvukla u kuću, zatrudnela s
Andreom i otela Andrea od Dori, nanevši Dori tešku duševnu bol. Dori je
napisala poznatu pesmu o tome kako ju je Mija izdala. Zove se „Čuvaj se
mladih devojaka“. Ja o tome nisam ništa znao. Zapravo, nisam poznavao ni
Dori ni Andrea i nisam hteo da okončam novu vezu zbog nekih glasina. Tek
kad sam se posle više godina s Mijom sudio za starateljstvo, Dori, koju do
tada nisam bio upoznao niti sam reč progovorio s njom, nazvala me je i rekla
da su te glasine tačne, da je Mija dvolična i poručila mi da je se čuvam.
Skrenula mi je i pažnju na pesmu koju je napisala o boravku neke devojčice i
njenog oca na tavanu. Pesma se zove „Tata na tavanu“ i glasi ovako:

I on svira
Svoj klarinet
Dok ja očajavam
S tatom na tavanu

Ispričala mi je da je Mija pevala tu pesmu i da je sigurna da su reči

pesme Miji dale ideju da me lažno optuži za seksualno zlostavljanje na
tavanu. Ali, tek treba da stignemo dotle.
Na početku naše veze čuo sam još jedan trač o tome da su Mijina braća
seksualno napadala lepe sestre Farou dok su bile devojčice. Mijin brat koji
je sada u zatvoru zbog seksualnog zlostavljanja deteta izjavio je da je njegov
otac zlostavljao njega a moguće i njegovu braću i sestre. Mozes kaže da mu
je Mija ispričala da je bila žrtva pokušaja zlostavljanja u svojoj porodici.
Mijin otac je bio poznat po svojim neverstvima u braku. Mija mi je lično
rekla da ga je uhvatila na delu s nekom slavnom filmskom zvezdom. Mija je
imala tri prelepe sestre i tri brata. Jedan brat joj je poginuo dok je upravljao
avionom. Drugi se ubio pištoljem. Treći je osuđen za seksualno zlostavljanje
dečaka i služio je zatvorsku kaznu.
Znam o čemu sad razmišljate: kakva sam ja budala? S obzirom na profil
ličnosti koji sam vam upravo opisao, zašto se nisam izvukao, isfolirao da
sam umro i počeo život iz početka s manje potencijala za emocionalnu
katastrofu? Nemam odgovor na to pitanje. Samo znam da je šarmantna osoba
s krupnim plavim očima uvek mogla da pokrene hiljadu brodova.95 Bio sam
toliko zaslepljen pametnom glumicom prelepog lica da sam njoj u ruke stavio
svoj organ s četiri komore i govorio sebi da je neverovatno kako je Mija
uspela da izađe zdrava iz sveg tog haosa u porodici. Kakav god napor da je
uložila da se kontroliše i krije stvari, da tako funkcioniše i bude ljupka,
uspela je jer je bila sjajna glumica.
Deca su joj bila kulturna i fino vaspitana. Nikad se nisu ni za šta bunila.
Sa svima sam se lepo slagao mada mi se Sun Ji činila malo potištena.
Posebno mi se sviđao Mozes, mali polukorejac s crnim naočarama. Pošto
sam mnogo godina kasnije pročitao Mozesovu ispovest o tome kako je
izgledalo odrastanje u toj kući i slušao tužne priče od Sun Ji, saznao sam da
ih je Mija i psihički i fizički disciplinovala da budu pokorni i poslušni.
Mozes je, između ostalog, napisao sledeće: „Gledao sam kako bi braću i
sestre, od kojih su neki bili slepi ili invalidi, vukla niz stepenice i bacila u
sobu ili garderober a potom bi ih zaključala spolja. Čak je i mog brata
Tadeusa, koji je bio nepokretan zbog dečje paralize, jedne noći zatvorila u
šupu u dvorištu da bi ga kaznila zbog neke sitnice.“ Mija je to naravno
poricala ali Džudi Holister i Sendi Boluk, dve žene koje su u to vreme radile
kod nje u kući, doslovce su potvrdile tu priču. (Mozesova priča je strašna i
preporučujem vam da potražite njegov blog.)
U to vreme, Mozes je bio Miša ali dok je jednog dana na košarkaškoj
utakmici gledala velikog Mozesa Malona, Mija se zaljubila u ime Mozes i
sinu promenila ime.
Meni nije smetala promena jer mi se sviđalo ime Mozes a Miša mi nije
bilo ništa posebno. Mija je stalno volela da menja imena. Dilan je promenila
ime u Elajza a zatim u Malon. Pokušala je da promeni ime Sun Ji u Điđi ali
Sun Ji nije pristala. Ronan je bio Sačel, zatim Harmon, potom Šejmus i opet
Ronan. S druge strane, ja sam uvek bio sklon da deci dajem imena po svojim
afroameričkim herojima. Kad se Ronan rodio, dao sam mu ime Sačel, po
Sačelu Pejdžu. Dve devojčice koje sam usvojio sa Sun Ji nazvao sam Beše,
po velikom džez virtuozu Sidniju Bešeu, i Menzi, po bubnjaru Menzi
Džonsonu. Godinama su me kritikovali što u mojim filmovima nema
Afroamerikanaca. Iako afirmativna akcija može da bude dobro rešenje u
mnogim slučajevima, nju nije moguće primeniti na podelu uloga. Uvek
angažujem osobu koja prema mojoj zamisli najviše odgovara ulozi. Kad je
reč o rasnoj politici, uvek sam bio tipičan liberal i ponekad možda čak i
radikal. U Vašingtonu sam protestovao s Martinom Luterom Kingom, dao sam
veliku donaciju Udruženju za zaštitu građanskih sloboda kad je trebalo da se
dodatno pogura Zakon o pravu glasa, deci sam dao imena po svojim
afroameričkim junacima i šezdesetih godina sam javno izjavio da podržavam
Afroamerikance u postizanju ciljeva svim potrebnim sredstvima. U svakom
slučaju, kad se radi o podeli uloga, ne držim se politike već onog što
smatram ispravnim s dramaturškog aspekta.
Da se vratim na svoj privatni život. Neko vreme je dogovor koji smo
imali Mija i ja odgovarao oboma. Nismo bili zaljubljeni ali smo jedno
drugom bili prihvatljivo društvo. Zimi smo često odlazili negde na večeru, u
bioskope, radili smo zajedno na filmovima. Leti je ona vodila decu na selo a
ja sam za to vreme bio letnji neženja na Menhetnu. Posećivao sam ih za 4.
juli, škrgutao zubima tog vikenda zbog komaraca, vlage, pčela i mrava. Deca
su se igrala u kupaćim kostimima, plivala su, valjala se po travi i gazila po
lišću u šumi. Ja sam uvek nosio duge pantalone i košulje s dugim rukavima, a
šešir nisam skidao. Nijedno dete nije zaradilo krpelja ali sam zato ja dobio
lajmsku bolest.
Osim za 4. juli, kod njih sam odlazio i za Praznik rada tako da sam
nekoliko godina Miju i klan Farou svakog leta viđao po tri-četiri dana. Kad
bi se vratili u grad, ponovo bismo počeli da izlazimo ali ona je tada već sve
ređe spavala kod mene a pošto ja nikad nisam spavao kod nje, naš odnos nije
bio narušen već se sveo na neobavezno viđanje. I dalje smo povremeno bili
intimni ali sve ređe i nismo imali nikakav poseban cilj. U narednom periodu
snimili smo nekoliko filmova. Zatim mi je u nekoj pauzi između snimanja
Mija objasnila da želi još dece. To nisam nikako mogao da shvatim pošto ih
je imala i više nego dovoljno ali obrazložila mi je tako iskreno i mudro kako
samo ona ume kako ja uživam u tome da snimam filmove a ona da gaji decu.
Kad sam joj ukazao na to da je nemoguće posvetiti dovoljno vremena
kvalitetnom podizanju dece, rekla je da nisam u pravu i da ne znam ništa o
odgajanju dece pošto samo znam kako su radile moja majka i tetka. Iako
skeptičan, složio sam se da ona o tome sigurno zna više od mene.
Jednom je sa Sun Ji avionom otputovala u Teksas da usvoji neku bebu iz
Meksika ali vratila ju je pošto je nekoliko dana boravila u njenom stanu u
Njujorku iz razloga znanih samo njoj samoj. Sećam se i da je usvojila malog
dečaka koji je bolovao od spine bifide. Živeo je s njima u stanu nekoliko
nedelja ali pošto je nervirao njenog sina Flečera, vratila ga je. Da li je još
neko dete usvojila pa vratila, nemam pojma – kao što sam rekao, ja sam
živeo s druge strane parka. Otprilike u to vreme saopštila mi je da bi, umesto
da usvoji još jedno dete, stvarno volela da opet zatrudni. Pogledao sam
preko ramena da vidim kome se to obraća, ali ona je razgovarala sa mnom.
Ja nisam hteo da budem otac. Ne u takvim okolnostima. Nisam uopšte
provodio vreme s njenom decom osim s Mozesom. Nije da ih nisam voleo –
mada zvuči ironično činjenica da Sun Ji mene nije mogla da podnese. Mija
me je ubedila da ću moći da učestvujem u odgajanju deteta koliko god to
budem hteo. Ako poželim da budem posvećeni otac, sjajno; u suprotnom, ona
će odgajati dete a ja ću biti ista ona slobodna duša kao i ranije. Već me stižu
godine, žalila mi se. Znaš koliko mi znači majčinstvo a ti nećeš imati nikakve
obaveze. Na kraju krajeva, šta ti znači još jedno lice koje živi u mom stanu
kad budeš svratio? Bila je u pravu – mada se ipak prevarila.
Usledili su meseci tokom kojih sam pokušavao da joj napravim dete što
izgleda nikako nije moglo da se desi uprkos svakakvim pokušajima – samo
se nisam obukao u perje i zaigrao ples plodnosti. Kako je vreme prolazilo,
nastavili smo da radimo zajedno i snimili šest filmova koje ću kasnije
nakratko pomenuti. Konačno, pomirivši se sa sudbinom, odustala je i
usvojila devojčicu kojoj je dala ime Dilan.
Čitav taj aranžman uopšte me nije zanimao pošto sam bio zauzet
snimanjem filmova. Ipak, mislio sam, ako Mija u tome nalazi zadovoljstvo,
to je sasvim u redu. Međutim, nije sve baš tako funkcionisalo. Ubrzo mi se ta
sićušna devojčica toliko svidela da sam je sve češće držao, igrao se s njom,
shvativši da me je potpuno očarala i da sam oduševljen što sam joj otac.
Pošto sam godinu-dve dana brinuo o njoj, Mija je rekla, „bože, baš si bio
spreman da budeš otac.“ I dalje sam igrao šah s Mozesom i razne sportove.
Kad me je zamolio da mu budem otac, pomislio sam kako je on divno dete i
pristao sam. Tada ga nisam zvanično usvojio ali, kao što će i on potvrditi,
bio sam mu otac u svakom bitnom aspektu. Uz to, imao sam i dodatno
zadovoljstvo. Stalno sam istrčavao iz taksija zaglavljenih u saobraćaju da
bih stigao do Mijine kuće pre nego što Dilan stavi na spavanje. Kako je
odrastala, ja sam je vodio u obdanište i vraćao je kući pošto je vrtić bio bio
bliže mojoj kući nego Mijinoj. Bila je to nova, prijatna dimenzija u mom
životu – slatka devojčica koju sam mogao da grlim, da joj pričam priče i da
je možda bezuspešno učim pesmama Kola Portera. Bio sam brižan mada ne i
zakonit otac. Međutim, nikad mi nije palo na pamet da mi je potreban papir.
Miji izgleda nije smetao moj entuzijazam. Kad sam napokon usvojio Dilan,
čak je napisala da sam divan otac i koliko me Dilan obožava.
Zatim je jednog dana Mija izjavila da je trudna. Naravno da sam
pretpostavio da je dete moje i da je jedić96 konačno učinio svoje; iako ona
navodi da je Sačel dete Frenka Sinatre, ja mislim da je moj mada nikad neću
saznati pravu istinu. Moguće je da je i dalje spavala s Frenkom, kako je
nagovestila, i moguće da je imala i nekoliko izleta van naše veze. Kao što
sam rekao, živeli smo odvojeno. Ta vest me nije uznemirila pošto sam toliko
uživao s Dilan da me je pomisao na još jedno dete zapravo oduševila.
Napisao sam scenario za film u kome će Mija igrati trudnicu kako bi mogla
da glumi kad joj se stomak već bude video. Nazvao sam ga Druga žena i s
uživanjem sam sarađivao s Džinom Roulands i Džinom Hekmanom, mada s
njim isuviše kratko. Bio je to moj prvi film u kome sam angažovao Svena
Nikvista, kamermana Ingmara Bergmana. Sven je bio krupan, simpatičan,
talentovan tip koji je u prošlosti bio u vezi s Mijom i svi smo lepo
sarađivali. Mija je izvrsno glumila a bila je još i bolja u mom filmu
Septembar koji je imao najmanje publike i za koji je čak i moj dobar
prijatelj Džoel Šumaher rekao, „gledao sam film i zapitao se zašto bi uopšte
poželeo da snimiš taj film.“
Pa, želeo sam jer sam nekoliko godina ranije gledao ruski film Ujka
Vanja i pomislio kako je Andrej Končalovski napravio predivan film zbog
čega sam dobio želju da uradim nešto slično. Problem je u tome što čovek
nikad ne računa na onaj zagonetni neopipljivi faktor pa iako sam uradio sve
ono što bi i Čehov, izostavio sam jedan neophodan, nemerljiv sastojak –
genijalnost. Čehov je svoje delo automatski prožeo genijalnošću, što se ne
može naučiti niti se time može upravljati pa čak i da neko poput mene uradi
sve pravilno kao dramaturg, sos se neće zgusnuti. Ipak, pošto nalazim
zadovoljstvo u snimanju filmova, bilo mi je zabavno da se igram ruskog
dramatičara.
Mija je bila fenomenalna u oba filma i uvek sam smatrao da nikad nije
bila dovoljno priznata kao glumica. Mnogo godina pre toga Polin Kejl me je
nazvala i rekla, „znaš s kim treba da radiš? S Mijom Farou.“ Tada nisam
imao nikakvu ulogu koja bi odgovarala Miji ali činilo mi se da ima smisla
uzeti je u obzir, što se na kraju i dogodi, kako bi rekao autor Biblije kralja
Džejmsa.
Kao što sam naveo, moj odnos s Mijom sveo se na prijatna viđanja s
manje strasti ali među nama je i dalje bilo senzualnosti kad bi planete došle
u konjunkciju. Međutim, iznenada je usledio koban preokret.
Evo moje teorije – i pazite, to je isključivo moje viđenje situacije. Vi
sami procenite. Kao što sam već objasnio, skoro na samom početku naše
veze, dok smo jednom bili u bioskopu, Mija se okrenula prema meni i rekla,
„hoću da rodim tvoje dete.“
Sada, nekoliko godina kasnije, konačno je ubola premiju jer je zatrudnela
s mojom malenkošću. Od trenutka kad je osvojila džekpot, postao sam joj
odbojan kao što je Dajana Kiton jednom prilikom osetila gađenje prema
ostrigama u Nju Orleansu. Kitonova, koja je do tada obožavala ostrige,
stajala je sa mnom u nekom baru i veselo čistila tanjir školjki pred sobom
kad je odjednom shvatila šta se sprema da stavi u usta. Vratila je zalogaj na
zdrobljeni led i više nikad u životu nije pojela nijednu školjku. Isto tako se,
bez ikakvog uvijanja, Mija okrenula prema meni i rekla da više nikad neće
spavati kod mene, da ne treba da se isuviše zbližavam s bebom koja će se
roditi pošto ima nedoumice u vezi s našim odnosom. Tražila je i da joj
vratim ključ od njenog stana koji mi je dala nekoliko godina ranije. Iako mi
je bilo jasno da je naša veza proteklih godina postala pre korisna za oboje
nego ispunjena strašću, sve to me je ipak pogodilo kao grom iz vedra neba –
naročito zato što sam, otkad je Dilan stupila na scenu, češće odlazio u Mijin
stan da budem s Dilan pa sam ključ tada i koristio.
Otkad se Dilan rodila čak sam i na selo odlazio češće kod njih u posetu.
Više mi je odgovaralo da ne mrdam iz grada pošto je na mene idilični seoski
život delovao kao hloroform i nikad se nisam navikao na zvuk peckanja kad
leptir uleti u lampu protiv insekata. To mi je ličilo na Lepkea97 koji je
završio na električnoj stolici. Činjenica je da sam skoro svakog vikenda
odlazio na selo da bih se igrao s Dilan i Mozesom koji su mi prirasli k srcu.
Pokušao sam da obnovim ljubav koju sam u detinjstvu gajio prema štapu za
pecanje i mašinici da bih ubio dosadu ali nisam umeo da zamahnem štapom.
Ipak, naučio sam Mozesa da peca i uspešno sam pecao na varalicu, srećan
što me nije napustila veština stavljanja varalice koja je završavala negde
visoko na drvetu. Budući da mi je beton bio u krvi, zeznuo sam stvar u Frog
Holouu jer kad je Mija kupila to imanje, u velikom jezeru bilo je mnogo žaba
koje su jele komarce i istrebile ih odande. Misleći da joj činim uslugu,
jezero sam napunio grgečom. Ko je znao da će grgeč pojesti žabe pa više
nije bilo nikog ko bi jeo komarce.
Međutim, sve to se dešavalo pre Mijine trudnoće. Sada mi je tražila da
joj vratim ključ od stana i kad sam tamo odlazio za vikend, postala je hladna
i ravnodušna. Prema teoriji koju sam razvio posle podužeg razmišljanja,
zaključio sam da sam poslužio svrsi, oplodio je i od tada postao beznačajan.
Jednom sam napisao skeč u kom Luiza i ja igramo dva pauka. Ona je crna
udovica, ja je oplodim a ona me ubije i pojede, kao što se dešava i u prirodi.
Bože, pomislio sam reagujući na Mijino ponašanje, ne misliš valjda…? Kad
sam odlazio u Konektikat da ih posetim, Mija, koja se ranije pozdravljala sa
mnom, sada je retko prekidala ono što je trenutno radila da bi mi se javila.
Mada smo se uvek uljudno ponašali jedno prema drugom, nastavili smo
da se još više udaljavamo i u gradu. Naša rutina se svela na sledeće: ja
ustanem oko pola šest ujutru i preko Central parka dođem do njene kuće do
pola sedam. Doručkujem s Dilan i Mozesom, odbacim Dilan u školu i vratim
se kući. Ja sam bio roditelj koji se odgovorno ponašao prema Dilan, što je na
sudu posvedočila i učiteljica iz Brirlija. Pod zakletvom je izjavila da sam
jedino ja dolazio na roditeljske sastanke dok Mija nije bila dovoljno
zainteresovana da se tamo pojavi. Učiteljica je objasnila da sam samo ja
dolazio na otvorena vrata na kojima je bilo reči o Dilaninim ocenama i
izveštajima o njenom učenju. Vodio sam Dilan u školu, odlazio kući i radio.
Miju nisam uopšte viđao osim kad smo snimali zajedno, što je bilo otprilike
samo osam nedelja godišnje.
Preostalo vreme provodio sam pišući u svom penthausu a zatim bih
odlazio kod Mije oko šest da budem s Dilan i Mozesom dok večeraju.
Posedeo bih još malo, možda odigrao partiju šaha s Mozesom ili smišljao
priče da zabavim Dilan. Poželeo bih laku noć Miji koja se obično rano
povlačila u svoju sobu. Zatim sam s prijateljima odlazio kod Elejn na
večeru. Povremeno bismo i Mija i ja izlazili na večeru ali sve ređe. Kad se
rodio Sačel, naš odnos se dodatno pogoršao. Mija ga je prisvojila od samog
rođenja. Uzela ga je kod sebe u sobu, stavljala kod sebe u krevet i insistirala
na dojenju. Stalno mi je govorila da je to godinama nameravala da uradi i da
su antropološke studije potvrdile pozitivno dejstvo dojenja u plemenima koja
ga upražnjavaju mnogo duže nego majke na Gornjoj zapadnoj strani. Više
godina kasnije, dve vrlo profesionalne i pronicljive žene koje su radile u
Mijinoj kući, Sendi Boluk i Džudi Holister, prva kao dadilja a druga kao
kućepaziteljka, opisale su brojne incidente koji su se dešavali. Sendi je
ispričala kako je nekoliko puta videla Miju da gola spava sa Sačelom (sada
Ronanom) do njegove jedanaeste godine. Ja ne znam šta bi antropolozi rekli
na to ali mogu da zamislim kakav bi komentar imali momci s bilijara.
Tada je naravno već bilo kasno za crvene lampice. One više nisu bile u
priči već se nad ceo slučaj nadvila mrtvačka glava a ja sam ili bio previše
glup ili obuzet problemima zrelijih godina pa nisam ništa primećivao: Mija
nije stavila moje ime na Sačelovoj krštenici. Zašto bi to izostavila? Zašto bi
me isključila posle one srceparajuće priče o tome kako želi da rodi moje
dete? Da li on stvarno nije bio moj? Očigledno je počela da me izbacuje iz
priče mnogo pre našeg dramatičnog raskida. Mija je pokušala da se izvuče iz
te muljaže govoreći da je, pošto nismo venčani, bolnica tražila da ja
potpišem poseban formular. Međutim, ne govori istinu kad tvrdi da mi je
dala taj formular koji sam ja dao svom advokatu i nikad joj ga nisam vratio.
Jasno je da to nema nikakvog smisla. Sa zadovoljstvom bih se potpisao kao
Sačelov otac. Jedva sam čekao da se rodi, bio sam u porođajnoj sali i držao
Miju za ruku dok se porađala, dao sam mu ime Sačel i kasnije sam insistirao
da postanem zakoniti otac Dilan i Mozesa. Međutim, Mija mi nikad nije rekla
da je to potrebno niti mi je dala formular koji je trebalo da popunim. Da je
htela da mu budem otac i da mi je dala formular, rekla bi, „hej, pa gde je
onaj formular koji sam ti dala?“
Mija je svakako bila oduševljena Sačelom. Uzurpirala je sve vreme s
njim i osim kad bih joj se suprotstavio zbog toga, što je lako moglo da
dovede do parnice za starateljstvo gde bi moja pozicija bila prilično
klimava, retko kad sam mogao da ga viđam. Kažem klimava jer ja nisam
imao nikakva zakonska prava prema Dilan i Mozesu, i lako sam mogao da ih
izgubim da sam previše insistirao da viđam Sačela. Stalno sam nastojao da
doskočim Mijinom neprirodnom, opsesivnom ponašanju prema našem sinu,
koje je prevazišlo njeno ludilo s Flečerom. Flečer je sada već ispoljavao
probleme s učenjem koji su se nesumnjivo pojavili zbog spremnosti njegove
majke da ga pušta da ide u školu ili da ostaje kod kuće kako god mu je volja.
Kako je Sačel rastao i pokazalo se da je veoma inteligentan, na kraju je
on prisvojio Flečerov status omiljenog deteta. Miji nije ostajalo mnogo
vremena koje bi kao roditelj posvećivala Mozesu i Dilan, kao i svoj ostaloj
deci. Međutim, oni su bili usvojeni a Mozes i Sun Ji su opisali kako su
usvojena deca bila građani drugog reda. Flečer i Metju su bili njena biološka
deca i ona ih je obožavala. Sašu, Metjuovog brata blizanca, najmanje je
volela od svoje biološke dece i često mu se podsmevala. Kad ju je jednom
čuo iz susedne sobe, počeo je da plače. Sun Ji je navela da je Miji usvajanje
dece pričinjavalo zadovoljstvo; volela je uzbuđenje, kao kad detetu kupite
novu igračku; sviđali su joj se ugled svetice i divljenje javnosti ali nije
volela da odgaja decu i nije istinski brinula o njima. Bilo mi je čudno što
sam ja morao da izađem pred novinare i pokušam da ublažim sramotu kad je
njeno dete bilo uhapšeno zbog krađe. Nije ni čudo što su dva usvojena deteta
izvršila samoubistvo. Treće je razmišljalo o tome a jednu divnu ćerku koja
se zarazila HIV-om u tridesetim godinama Mija je ostavila samu da umre od
side u bolnici ujutru na Božić.
Prema rečima mog psihijatra, ja sam uglavnom bio sponzor u kući. Miji
sam dao posao u deset filmova, angažovao sam joj sestru, brata i majku,
poklonio sam joj milion dolara oslobođenih plaćanja poreza da bi lakše
izdržavala svu tu jadnu decu, ne samo moje dete. Na kraju sam u trenutku
prosvetljenja odlučio da je jednostavno neprihvatljivo to što nisam zakonit
otac Dilan i Mozesa. Godinama sam bio u potpunosti odgovoran za oboje
kao njihov otac. Oni su sada već bili i moja deca i ako sam ikad nameravao
da se suprotstavim Miji zbog nastranog odgajanja Sačela, zbog čega sam
znao da će ona pobesneti, bilo mi je neophodno očinstvo nad to dvoje dece
jer je ono sa sobom nosilo određenu pravnu težinu. Za divno čudo, za nekog
ko je uvek želeo da joj napravim dete, Mija se odjednom više nije slagala s
idejom da usvojim Dilan i Mozesa kad sam potegao to pitanje. (Tada nisam
imao pojma da mog imena nema u Sačelovoj krštenici.) Međutim, Dilan i
Mozes su me voleli. Obično sam rano ujutru odlazio kod Mije u stan, uzimao
sam Dilan i Mozesa dok je Mija stalno bila sama sa Sačelom iza zatvorenih
vrata spavaće sobe a ostala deca su bila prepuštena sama sebi. Vodio sam
Dilan i Mozes u svoju prostoriju za montažu filmova. Mogli su da se igraju
dok smo montažeri i ja radili. Prijala im je pažnja koju su dobijali od svih
nas. Voleli su da se igraju filmskom opremom i da naručujemo hranu.
Ponekad sam Mozesa i Dilan vodio kod sebe u stan. Tamo smo se igrali i ja
bih im izvodio mađioničarske trikove.
Kako je vreme prolazilo, davao sam sve od sebe da budem roditelj i
Sačelu ali do njega sam uvek teže dolazio. Viđao sam ga uglavnom uveče kad
bih svratio posle posla. Sačel je uvek bio vrlo sladak i pametan a i Mozes je
bio izuzetno slatko dete i sve do tada devojčice su mi bile slađe od dečaka.
Verovatno zato što sam ja bio dečak koji je odrastao među dečacima i znao
da, kad porastu, dečaci postaju oni kreteni koji koriste izraze poput, „po
mom mišljenju“ ili „upravo u ovom trenutku“, ili vam govore, „imate dobar
portfolio.“ Dečaci koje sam ja poznavao tukli su se, podmetali su požar,
bežali iz škole i dobijali loše ocene, dok su sve devojčice iz P.S. 99 bile
uredne, simpatične, nikad nisu pokazivale srednji prst nijednom nastavniku i
sve su imale tako lep rukopis. Budući da sam u porodici odrastao okružen
ženama koje su mi pružale neizmernu ljubav, bio blizak sa svojom starijom
rođakom i dobro se slagao s mlađom sestrom, nije ni čudo što sam s velikim
zadovoljstvom godinama sarađivao sa ženama. Toliko je mnogo žena među
ljudima s kojima radim. One su moji producenti, montažeri, lekari, advokati,
asistenti. Međutim, oduvek sam osećao veliku naklonost prema Mozesu i
Sačelu, iako sam bio upozoren da se ne zbližavam previše sa Sačelom.
Tako sam ja pritisnuo Miju da zvanično usvojim Mozesa i Dilan. Ona je
bila vrlo sumnjičava i trebalo joj je dugo vremena da pristane. Ipak, jednog
dana se saglasila. Ne znam šta ju je navelo da se predomisli. Možda se malo
preračunala u glavi i shvatila da ima neke prednosti u tome što ću postati
finansijski odgovoran za oba deteta. Možda je htela da održi kakav-takav
odnos zbog posla ili možda nije bila mnogo posesivna prema to dvoje dece
jer ih nije ona rodila. Ponekad mi se čini da ste tada pitali Miju, verovatno
bi rekla da me voli ali ako i jeste bilo tako, to je bila samo zabluda. Ako me
je volela, to je pokazivala na čudan način; među nama nije bilo prisnosti,
retko smo večerali zajedno, nismo putovali, nisam više imao ključ od njene
kuće, nije je zanimalo hoću li ih posećivati leti. Zapravo, bio sam joj blaga
smetnja. Bila je pristojna prema meni ali ne i srdačna, planirala je svoju
budućnost bez obzira na to da li se ja tu uklapam ili ne – ja mogu dalje sam.
Da nije bilo Dilan i Mozesa, pre nego što se Sačel rodio ja nikad više ne bih
otišao do njenog stana. Ne bi bilo nikakvog razloga.
U našoj vezi više nije bilo vazduha. Životi su nam se udaljili. Pratili
bismo jedno drugo na društvenim događanjima – na nekoj večeri ili
svečanosti ali posle toga otišli bismo svako svojoj kući. U jednom trenutku,
pre nego što se Sačel rodio, pitao sam se da li bi nam zajednički život možda
pomogao pošto sam odlazio kod nje dvaput dnevno da vidim Dilan i Mozesa
ali nijedno od nas nije bilo previše oduševljeno tom idejom i ona je brzo
zamrla. Pretpostavljam da sam mislio da bi bilo zabavno živeti s Dilan i
Mozesom i možda bi se čak Mija i ja zbližili. Ja nisam izvukao nikakvu
pouku iz fijaska s Luizom a zapravo nijedno od nas nije imalo želju za
zajedničkim životom. Posle nekoliko nedelja razmišljanja tokom kojih smo
čak i obišli nekoliko velikih stanova, oboje smo srećom odustali od te ideje.
Kad se Sačel rodio, postalo mi je jasno kakva bi besmislena maštarija bio
svaki vid ozbiljne veze s njom. Bez obzira na sve, iz razloga koje sâm Bog
zna, ona se konačno složila s usvajanjem tako da sam ja postao zakonit otac
Dilan i Mozesa.
 A sada, pre nego što se vratim svojim filmovima, dozvolićete da vam
ispričam kako smo Sun Ji i ja, dvoje ljudi koji se nikad nisu naročito
simpatisali, postali par koji je u braku već više od dvadeset godina i još
uvek se ludo voli. Sun Ji nikad nije upoznala svog oca u Koreji a majka ili
nikad nije imala novca ili nije želela da brine o njoj. Seća se da je živela u
teškom siromaštvu. Život na selu bio je noćna mora za Sun Ji u ranom
detinjstvu. U petoj godini je pobegla od kuće i lutala ulicama Seula kao
uličari iz Bunjuelovog filma Zaboravljeni. Jela je iz kontejnera i jednom je
toliko bila gladna da je dohvatila sapun iz kante za đubre i probala da ga
pojede. S ulica su je sklonile časne sestre i tako se našla u sirotištu.
Imala je lepe reči za sirotište. Časne sestre su bile fine prema deci a
zatim se jednog dana pojavila Mija i usvojila je. To je bilo nekoliko godina
pre nego što sam ja upoznao Miju ali Sun Ji se toga dobro seća. Sun Ji se tu
ništa nije pitala. Čovek bi pomislio da je to bila izuzetno srećna okolnost ali
Sun Ji, tada sedmogodišnjakinja, nije delila takvo mišljenje. Mija joj je
odmah postala odbojna – pojavila se, odvojila ju je od života i drugarica na
koje je bila navikla i koje je volela, ne pokazavši nimalo toplih osećanja ili
empatije. Mija ju je izvukla iz sredine za koju je bila vezana i povela u
obilazak drugih sirotišta gde je Mija tražila još siročadi kao da u knjižari
preturate po korpama s bajatim knjigama. Pošto nije našla biće koje bi joj se
svidelo, Mija je prešla na druge aktivnosti. Odvela je Sun Ji u hotelsku sobu,
ubacila je u kadu i ostavila je samu. Sun Ji nikad pre toga nije bila u kadi,
nije znala ni reč engleskog niti šta se dešava. Mija je bila stroga, nestrpljiva
i preke naravi. Kasnije je pokušavala da uči Sun Ji engleski koji siroče od
sedam godina nije baš moglo da savlada preko noći. Mija je budila Sun Ji
usred noći da bi je ispitivala i vikala je na nju što ne uči dovoljno brzo.
Pošto je Sun Ji teško učila engleski, Mija bi bila besna i frustrirana. Kasnije
je kažnjavala Sun Ji zbog toga što nije mogla brže da uči izgovor tako što ju
je okretala naglavačke, klatila i pretila da će je strpati u ludnicu ako ne bude
brže učila. U to vreme, Mija i njen muž Andre se nisu slagali i Sun Ji bi se
uplašena budila zbog njihovih bučnih svađa.
Mija je smatrala da je Sun Ji beznadežno glupa. Sećam se da mi je
jednom s prezirom pričala o njoj nedugo pošto smo se upoznali, rekavši da
je četvorogodišnji Flečer pametniji od Sun Ji koja ima devet godina. Pošto
zapravo nisam upoznao nijedno njeno dete i pretpostavljajući da je Mija
supermama, kako ju je štampa predstavljala, slušao sam je s pola pažnje i
klimao glavom. Međutim, kasnije će se ispostaviti da Sun Ji ne samo da je
bila neobrađeni dragi kamen, već besprekorni, brušenu dijamant. Mija nije
bila supermama pa čak ni podobna majka koja se nikad nije potrudila da
upozna usvojenu ćerku.
Mija nikad nije pokušala da razvije njen intelekt. Prve dve godine živele
su blizu Londona u predivnoj kući (Sun Ji me je mnogo godina kasnije
odvela da vidim tu kuću i zaista je bila predivna) u gradiću udaljenom oko
sat vremena od glavnog grada. Mija nikad nije pokazala nikakvo
interesovanje za Sun Ji pošto je od sve dece samo ona bila dovoljno drska
da izaziva Mijin surovi autoritet. Bez obzira na blizinu Londona, Mija
nijednom nije odvela Sun Ji na neku predstavu ili u muzej. Ravnodušnost
prema njenom odgajanju nastavila se u Njujorku gde su se konačno preselili i
živeli godinama. Boraveći na Menhetnu, majka je nijednom nije odvela ni u
bioskop, ni u pozorište, ni u muzej, čak ni u šetnju Central parkom. Nije
stekla osnovno obrazovanje pošto je Mija vodala decu okolo sa sobom dok
je snimala filmove. Čitano im je povremeno ali ništa više. Posle boravka u
Londonu, Egiptu, na Bora Bori, u Koloradu, Los Anđelesu, na Martas
Vinjardu, bez ikakvog stalnog školovanja, nastanili su se na Gornjoj
zapadnoj strani i Sun Ji je sa svojom braćom i sestrama krenula u neku
neobaveznu školicu a potom je iznenada gurnuta u elitnu, ambicioznu,
zahtevnu Školu etičke kulture. Kao što se dalo i pretpostaviti, sva deca su
morala da se ispišu odatle jer nijedno nije moglo da prati nastavu. Međutim,
Mija i Sun Ji nikad se nisu slagale. Kao i sve ostale usvojene devojčice, Sun
Ji je morala da obavlja kućne poslove, što je u stvari bila dužnost njene
majke. Kad je moja sestra jednom otišla kod Mije jer smo nas dvoje bili u
vezi, mislila je da je Lark, još jedna usvojena ćerka, sluškinja i iznenadila se
kad je čula da je ona član porodice. Mija nije obraćala pažnju na prave
potrebe usvojene dece.
Mozes je ispričao ovu tešku priču: „Većina medija izvestila je da je moja
sestra Tam umrla od ’srčanog udara’ u dvadeset prvoj godini. Tam se u stvari
borila s depresijom veći deo svog života a stanje joj se pogoršalo jer je
moja majka odbila da joj pomogne tvrdeći da je Tam samo ’neraspoložena’.
Jedno popodne 2000. godine, posle svađe s Mijom koja se okončala tako što
je moja majka izašla iz kuće, Tam se ubila prevelikom dozom pilula. Moja
majka je kasnije pričala kako je predoziranje lekovima bilo slučajno.“
Godinama kasnije, kad je Sun Ji u srednjoj školi slomila članak dok je
igrala fudbal, Mija se čak nije ni potrudila da je odvede kod lekara već joj je
rekla da ode sama i da joj ne rade rendgenski snimak jer to mnogo košta. Sun
Ji, srednjoškolka u velikim bolovima zbog slomljenog članka, otišla je sama
autobusom kod lekara i od straha nije dozvolila doktoru da joj snimi članak.
Doktor je u neverici na kraju telefonirao njenoj majci i insistirao na tome.
Dobila je snimak ali protivljenje Mijinim naređenjima značilo je da sledi
kazna a to su obično bile batine.
Sun Ji je bila svedok sličnih situacija svuda oko sebe. Miju nije bilo
mnogo briga da vodi Mozesa kod lekara ili u hitnu pomoć pa su to morale da
rade Lark ili Sun Ji. Sun Ji je vrlo rano u detinjstvu svakodnevno morala da
vodi svog brata i mlađe sestre u školu i to različitim autobusima; svako veče
je morala da masira Mozesovu oduzetu nogu. Mija se ponosno reklamirala
kao mama spremna da usvoji dete s cerebralnom paralizom ali posvećenost i
neophodan trud spali su na ostalu decu. Kad je Sun Ji počela da obilazi
koledže, Miju to uopšte nije zanimalo, nije išla s njom i puštala je da ide
sama. Pošto je majka njene drugarice bila zaprepašćena zbog zanemarivanja
deteta, na kraju je ona pošla u obilazak fakulteta sa Sun Ji. Mija čak nije
prisustvovala ni maturskoj svečanosti usvojenog sina Tadeusa. Prema
Mozesovoj priči koju su potvrdile i kućepaziteljka Džudi i dadilja Sendi,
kad je Tadeus trebalo da se pojavi u javnosti Mija ga je terala da nosi teške
gvozdene proteze za noge umesto lakših plastičnih jer su se ove druge nosile
ispod pantalona i fotografi ne bi mogli da ih snime a Mija je želela da se u
medijima objavi da je usvojila hendikepirano dete. Gvozdene proteze su se
videle na snimcima pošto su se nosile preko pantalona. Tadeus je bio ono
dete koje je preko noći zatvorila u šupu u dvorištu. Da li je zato čudo što se
ubio pištoljem na deset minuta od majčine kuće? Mija je delovala
iznenađena što je Tadeus izvršio samoubistvo ali istina je da je pokušao da
se ubije i šest-sedam godina pre toga uzevši preveliku dozu lekova posle
čega je hitno prevezen u bolnicu na ispiranje želuca.
Opisujem te situacije jer kad je Sun Ji otišla sa mnom, to jednostavno
nije bio slučaj nezahvalnog siročeta koje je izdalo svoju velikodušnu i brižnu
dobrotvorku koja joj je preokrenula život, izvukla je iz siromaštva i pružila
joj bogatstvo. Sun Ji je jaka ličnost; ona nije sramežljiva. (Morala je da ima
izvesnu dozu hrabrosti da izađe na ulicu i sama se snalazi u petoj godini.)
Sun Ji je jedino usvojeno dete koje se suprotstavljalo Miji i trpelo njen bes.
Zbog toga je dobijala batine – četkom za kosu, telefonom – a jednom ju je
Mija gađala zecom od keramike koji joj je zamalo promašio glavu. Jeftini
suvenir se razbio u paramparčad. Deca su mi rekla da vole kad izvedem
Miju na večeru jer nakratko mogu slobodno da dišu kad nje nema. Sestre Sun
Ji su mi nekoliko puta krišom prišle i pitale me da li ikako mogu da ih
izvučem da ne idu na selo za vikend pošto je to značilo da će Lark morati da
kuva i čisti. Sun Ji je, kao i sve tinejdžerke, htela da bude sa svojim
drugaricama a ne da čuva decu i dosađuje se.
Sun Ji i ja nismo pokazivali nikakvo interesovanje jedno za drugo. Ja
sam mislio da je ona mirno, dosadno dete a ona je mislila da sam ja žrtveni
jarac njene mame. Falio mi je samo prsten u nosu. Kad smo o tome pričali
godinama kasnije, u svoju odbranu sam objasnio da kad god bih došao kod
njih u stan ili ih posetio na selu, nikad nisam primetio nikakve znake
poremećenih odnosa ili tiranije. Sun Ji mi je ispričala da je situacija bila
potpuno drugačija kad mene nije bilo i da sam smešan ako mislim da me je
Mija ikad volela pošto je ona bila veoma zagrejana za svog prijatelja i
komšiju Majka Nikolsa. Bila je slomljena i depresivna kad se on ponovo
oženio ubrzo posle razvoda od svoje žene Anabele. Sun Ji me je smatrala
naivnim idiotom koji je Miji služio kao partner koji uživa veliki publicitet i
održava joj karijeru.
U svakom slučaju, godinama nisam uopšte obraćao pažnju na Sun Ji. Bio
sam isuviše zauzet poslom. Glumio sam u filmu Pola Mazurskog Prizori iz
tržnog centra.98 Čuo sam da je film bio očajan. Snimio sam ga iz dva
razloga. Prvi je bio novac ali drugi, važniji razlog bili su veliko poštovanje
prema Polu Mazurskom i želja da radim s njim. Ispostavilo se da je izuzetno
zabavan, fenomenalan pripovedač, odličan režiser i dobar čovek. Glumio
sam s Bet Midler koja mi se dopadala. Nas dvoje smo rođeni istog dana kao
i Ričard Prajor. (To i nije nešto značajno osim ako ste zaluđeni za horoskop.)
Bet je bila duhovita i fina i imala je ćerkicu koja je izrasla u odličnu
glumicu. Sofi je glumila u mom filmu Iracionalan čovek a ja sam joj čak i
proširio ulogu jer sam smatrao da je pravi glumački talenat. Mazurski je tada
upravo završio projekat koji je dobio Oskara ali je film u kome smo glumili
Bet i ja iz nekog razloga bio težak promašaj. A mislim da nismo loše glumili
– ali ko će ga znati? Nisam nikad gledao taj film.
Posle toga sam bio zauzet režiranjem filma Senke i magla za koji sam
znao da je osuđen na finansijsku propast ali čovek jednostavno ne može da
dopusti da ga takve stvari uplaše jer će u suprotnom stalno raditi na sigurnim,
prosečnim projektima. Radnja mog filma bila je smeštena u Nemačku
dvadesetih ili tridesetih godina a Karlo Di Palma ga je snimio u crnobeloj
tehnici. Santo Lokvasto je izgradio najveću scenografiju ikad napravljenu u
studiju Kaufman Astorija u Kvinsu a kompletan film, i eksterijeri i enterijeri,
snimljen je u studiju. Nemci su to često radili u vreme UFA99 i ja sam hteo
da postignem takvu atmosferu. To je u suštini bila priča o ubistvu i trebalo je
da vidite lica glavešina iz Oriona na prvom prikazivanju kad su se svetla
upalila. Oni su očekivali običnu priču o serijskom ubici, samo komičnu.
Umesto toga, dobili su moje lično viđenje života i smrti koje sam dočarao
kroz sumornu ali verovatno zabavnu metaforu. Reći da je film bio finansijski
promašaj bio bi opis kroz ružičaste naočare. To nije bila loša ideja ali
morate biti posebno raspoloženi za takav film a ispitivanja tržišta su
pokazala da se on nije svideo homo sapijensu.
Posle toga snimio sam jedan od svojih najboljih filmova – po mom
mišljenju. Kad sam završio scenario za Muževe i žene, odlučio sam da ću ga
snimati uglavnom ručnom kamerom i da se neću pridržavati pravila režiranja.
Seći ću kadrove kad budem smatrao da treba bez brige o tome da li glumci
gledaju u dobrom pravcu. Koristiću džamp kat100 i ciljaću na suprotno od
lepog ili kvalitetno napravljenog.
Smatrao sam da je film dobro ispao – a ja sam kritičan prema svom radu.
Negde dok sam radio na tom projektu – možda na scenariju, pretprodukciji
ili prilikom snimanja – odnos između mene i Sun Ji počeo je polako da se
razvija. Pre toga sam je vodio na neku košarkašku utakmicu pošto sam imao
sezonske karte. Jednom ili dvaput sam pomenuo Miji kako mi se čini da je
Sun Ji povučena i da možda treba da poseti psihijatra. Mija je odgovorila,
„zašto je ne odvedeš u šetnju ili na košarkašku utakmicu? Ionako uvek tražiš
nekog da ti pravi društvo.“
Bila je u pravu. Imao sam četiri sezonske karte za Medison skver garden
i ponekad nisam imao nikog ko deli moje zanimanje za sport. Konačno sam
pitao Sun Ji da li voli košarku. Njoj se košarka sviđala dovoljno da
odgovori potvrdno, verovatno očekujući besplatne kokice. Odveo sam je na
utakmicu i, koliko god da je ispalo neprijatno, suočio sam je s činjenicom da
se nikad nismo slagali pošto mi se činilo da joj se ne sviđam. Uverila me je
da stvar nije toliko u tome da me ne voli već da misli da sam šupljoglav,
igračka njene majke, da zatvaram oči pred situacijom u kojoj sam ja
očigledno prevarena strana. Jasno je da nije imala problem da mi iskreno
kaže šta misli o meni a ja sam odoleo iskušenju da na njenu samouverenu
procenu odgovorim britkim komentarom. Smatrala je da me njena majka
beskrupulozno iskorišćava i da sam teška budala kad to ne vidim. Uskoro
sam saznao da se ona i Mija ne slažu i da je njihov život u kući potpuno
drugačiji kad mene nema tamo. Počeo sam da shvatam da to nije isprazna
mlada žena kakvu ju je Mija predstavila već da je izuzetno inteligentna,
osećajna i oštroumna. Bio je to početak prijateljstva koje će se s vremenom
polako razvijati i kulminirati apsurdnim otkrićem da nam je veoma stalo
jedno do drugog. Trebalo mi je dugo, dugo vremena da naš odnos s početne
tačke preraste u obostranu ljubav, ali to se ipak desilo i iznenadilo oboje.
Ipak, uprkos tome što smo se neočekivano lepo proveli na toj prvoj
košarkaškoj utakmici, bio sam isuviše zauzet da samo i razmišljam o bilo
čemu drugom osim o filmovima. Iako je njena majka u razgovoru s ljudima
ponavljala da je Sun Ji „retardirana“, ona je diplomirala, završila master na
Kolumbiji, radila, zasnovala porodicu, ali sve to dolazi kasnije. U
međuvremenu, Mija i ja smo se još uvek monotono zahvaljivali onom
pouzdanom, univerzalnom vodootpornom lepku po imenu Inercija. Koliko
god da sam njuškao okolo pokušavajući da uočim mračnu stranu Mijinog
ponašanja, osim njene opsednutosti Sačelom nikad nisam video da bije
nekoga niti da histeriše. Meni je to odgovaralo jer sam voleo da viđam svoju
decu, koliko god da mi je to bilo ograničeno, da radim i sviram džez. Moj
mali džez bend, koji Sun Ji poredi s Društvom rakuna Ralfa Kramdena,
donosio mi je veliko zadovoljstvo.
Da sam upoznao neku zanimljivu ženu, bio bih zreo za branje a kasnije je
došao i trenutak kad mi je Sun Ji, koja je tada došla u grad s koledža, ponovo
pravila društvo na košarkaškoj utakmici. Radovao sam se susretu s njom,
hteo sam da čujem šta ima novo, da s njom razmenim intimne ispovesti i da
se malo nasmejemo. Dok smo pričali na utakmici, shvatio sam da mi njeno
društvo prija više nego što bi trebalo. Pitao sam je šta misli o tome što ju je
majka spasila i zar stan sa zapadne strane Central parka, kuća na selu i
privatna škola nisu mnogo bolji uslovi od sirotišta? Ne, odgovorila je. Više
su joj se sviđale časne sestre.
Niksi su tada već gubili pa sam pažnju usmerio na teren da bih bacao
urok na njihove protivnike. Odveo sam je kući, ostavio je ispred zgrade i
odjurio u noć razmišljajući kako sam proveo stvarno lepo veče po prvi put
posle dugo vremena i da je ona divna mlada žena koja je mnogo propatila u
životu. Većina onog što mi je ispričala o svojoj majci pomogla mi je da
shvatim one prve crvene lampice koje su grozničavo treptale na olujnom
vetru prošlosti, ako nemate ništa protiv moje kandidature za Nacionalnu
nagradu za knjigu godine.
Samo znam da sam je odveo na još jednu košarkašku utakmicu i uprkos
onoj čuvenoj fotografiji na kojoj se stiče utisak da se držimo za ruke, ja je
nikad nisam uzeo za ruku. Prvo, u to vreme s njom nisam imao takav odnos –
a i da jesam, nikad ni u milion godina ne bih uradio ništa u javnosti a kamoli
u dobro osvetljenoj, prepunoj areni Medison skver gardena. Moje
samoubilačke namere nisu bile tako smele. Neobavezno smo pričali i opet se
lepo proveli. Kad smo došli na temu filmova, pitao sam je da li poznaje
filmove Ingmara Bergmana (koji je uvek tragao za tom savršenom ženom u
švedskim filmovima). Nije gledala nijedan njegov film a pošto je mene sve
više oduševljavao njegov rad, dogovorili smo se da joj pustim Sedmi pečat u
svojoj sali za projekcije. To sam ja ispoljavao svoju romantičnu stranu –
Sedmi pečat.
U toj sali za projekcije montiram svoje filmove. Montažer i ja montiramo
film a zatim odlazimo u drugu prostoriju gde ga gledamo, vidimo šta nam se
ne sviđa, zatim se vraćamo video-montaži i dorađujemo film. E sad, ko može
da kaže da nisam zabavan? Mlada, privlačna devojka koja je došla s koledža
– šta bi moglo da joj pruži veći užitak od crno-belog filma čija je radnja
smeštena u srednjovekovnu Skandinaviju kojom haraju kuga, smrt i
ispraznost života? Ideja joj se svidela, čak je jedva čekala da pogleda film.
Tako smo se dogovorili da joj ga pustim jedno popodne kad bude u gradu.
Da malo ubrzam priču. Posle izvesnog vremena snimao sam Muževe i
žene i jedne subote kad sam bio slobodan, Sun Ji je došla s koledža i ja sam
joj pustio Sedmi pečat. Bergmanov film se završio, mi smo sami u sali za
projekciju i ja joj držim detaljno predavanje o Kjerkegoru i Vitezu razuma a
ona me pažljivo sluša, trudeći se da drži oči otvorene. Usudiću se da kažem
da sam se potpuno spontano nagnuo prema njoj i poljubio je a da pritom
nisam uspeo ništa da srušim. Pripremio sam se za udarac u stomak,
specijalnost Kida Gavilana, besmrtnog šampiona u velter kategoriji.
Međutim, on se nije desio. Umesto toga, ona je odgovorila na poljubac i,
direktna kao i uvek, rekla, „pitala sam se kad ćeš da načiniš prvi korak.“
Da načinim prvi korak? Ma nemoj da me zezaš. Ja sam i dalje u kakvoj-
takvoj vezi s tvojom majkom. Tačno je da smo proteklih godina bili samo
formalno zajedno ali u šta se ja to upuštam? Međutim, tu nije bilo pomoći.
Osećali smo privlačnost koja se završila divnim, dugogodišnjim brakom a
evo i groznih pojedinosti onoga što je usledilo.
Dok sam snimao film Muževi i žene, Sun Ji i ja smo započeli vezu. Vezu
koja je bila puna strasti od prvog dana, podarila nam je mnogo srećnih
godina i predivnu porodicu. Ko je to mogao da predvidi? Samo znam da ona
nije bila bezvredno biće koje je njena majka ignorisala i otpisala. Kako se
Mija prevarila! Preda mnom je bila bistra, otmena, zanosna mlada žena;
izuzetno inteligentna, puna skrivenog potencijala i spremna da stasa u
veličanstveno biće samo kad bi neko pokazao barem malo zanimanja za nju,
pružio joj malo podrške i, najvažnije, malo ljubavi. Nekoliko popodneva
smo šetali i pričali, uživali jedno u drugom a, naravno, završavali smo u
krevetu.
Jednog popodneva za vikend bili smo u mom stanu. Ja sam pre toga
dobio na poklon polaroid aparat od nekog ko nije znao da me foto-aparati ne
zanimaju. Ljudi su mi stalno poklanjali polaroide misleći da se njima tako
lako rukuje da čak i ja mogu da ga savladam. Zbijao sam šale o sebi i raznim
spravicama i tako su se, korak po korak, crni oblaci nadvili nad prozorom
mog penthausa.
Na samom početku naše veze, kad je požuda suvereno zavladala i nismo
mogli da se odvojimo jedno od drugog, palo mi je na pamet da napravimo
nekoliko erotskih fotografija ako uspem da shvatim kako se rukuje prokletim
foto-aparatom. Ispostavilo se da ona zna da ga koristi i tako su nastale
erotske fotografije koje su mogle da uzburkaju krv do tačke ključanja. U
svakom slučaju, ostalo ste verovatno pročitali u tabloidima. Genije kakav
sam bio, sklonio sam slike u neku fioku – ali kako se ispostavilo, ne sve
provokativne snimke.
Njih nekoliko sam mudro ostavio na polici iznad kamina kad su izašle iz
aparata. Polica je bila u nivou očiju, možda malkice viša, pa kad smo
završili to čuveno snimanje posle nekoliko minuta, slike su ostale na polici,
daleko od očiju, daleko od srca, dok je ostatak bio sklonjen na bezbedno
mesto. Priča se da bi istorija Evrope bila potpuno drugačija da je Napoleon
bio nekoliko centimetara viši. Pa, da sam ja viši za nekoliko centimetara i da
sam samo mogao da vidim šta mi stoji na kaminu, masakr koji se mogao
porediti s Napoleonovim ratovima možda se ne bi desio na Menhetnu. Da,
tamo je stajalo nekoliko slika u kojima je slučajni posetilac mogao da uživa
ali ja sam živeo sam. Ipak, ja nisam tip koji može glatko da uđe u ljubavnu
aferu jer sam težak nesposobnjaković. Da li bi Klark Gejbl ili Keri Grant
ostavili takve kompromitujuće slike na samom kaminu? Samo totalna šeprtlja
kao Džeri Luis. Jesam imao domaćicu koja je spremala i čistila i možda ih je
ona otkrila dok je tražila šta još može da polomi ali siguran sam da bi ih,
pošto je bila Francuskinja, pregledala s kontinentalnom diskrecijom i samo
bi mi značajno namignula. Preokret koji nam je promenio živote desio se
sledećeg dana kad je Sačel došao kod mene pošto je svake nedelje imao
terapiju s dečjim psihijatrom zbog nekih problema koje je imao. Ponekad ga
je Mija dovodila na seanse.
Uvek je sedela u dnevnoj sobi i čitala dok je psihijatar s detetom odlazio
u drugi deo prilično velikog penthausa i razgovarao o njegovim problemima.
Posle sat vremena izveo bi dete i predao ga majci. Ipak, tog ponedeljka
seansa je trajala minut-dva duže i njegova majka je nestrpljivo otišla do tog
drugog dela stana da vidi zbog čega se zadržao. Pogled joj je preleteo preko
kamina gde je videla nekoliko polaroida o kojima će se čuti širom sveta.
Naravno da razumem njeno zaprepašćenje, nemoć, bes, sve. Reakcija je
bila sasvim opravdana. Sun Ji i ja smo mislili da ćemo svoj flert zadržati za
sebe pošto ona nije živela kod kuće a ja sam živeo sâm kao neženja. Mislio
sam da bi to bilo jedno divno iskustvo i da bi Sun Ji na kraju upoznala nekog
momka na koledžu s kojim bi započela primereniju vezu. Ja nisam bio
svestan koliko smo već bili vezani jedno za drugo. Sve je počelo lagano ali
kad se veza rasplamsala, to je bilo ono pravo. Da slike nisu otkrivene, ko zna
koliko bi još trajala ona istrošena, praktična, ustaljena navika da odlazim
kod Mije da viđam decu. Naravno, jedno od nas bi pre ili kasnije odustalo
pošto je sve definitivno bilo gotovo u duši, iako je navika još uvek opstajala.
Sun Ji je rekla da je njena majka još nekoliko godina ranije izrazila želju da
uđe u vezu s nekim drugim muškarcem. Kao što sam pomenuo, često je
maštala o Majku Nikolsu. Da li sam ostavio fotografije na izvol’te da bih
namerno okončao traljavu vezu s Mijom? Da li sam nesvesno to izveo da bih
izazvao raskid? Nisam. To je jednostavno bio kiks jedne šeprtlje. Ponekad je
i cigara samo kiks jedne šeprtlje.
Psihijatri kažu da kad se čovek nađe u krizi, on još više ispoljava svoje
pravo lice. Istog dana kad je otkrila aferu, Mija je okupila svu svoju decu i
nije ih poštedela ničega. Kad im je objasnila da sam silovao Sun Ji – zbog
čega je četvorogodišnji Sačel počeo da govori svima „moj tata jebe moju
sestru“ – zvala je ljude i rekla im da sam silovao njenu maloletnu,
retardiranu ćerku. Zatim je zaključala Sun Ji u sobu, udarala ju je i šutirala, i
ona i Andre su odlučili da joj više ne plaćaju školovanje. Potom je mene
zvala nekoliko puta usred noći da mi kaže da Sun Ji grize savest i da
razmišlja o samoubistvu. Ona je dobra glumica i kad vas histerična žena
telefonom probudi u tri ujutru i kaže vam da neko hoće da se ubije, svakako
da ćete da se uznemirite. Sun Ji naravno nije bilo dozvoljeno da koristi
telefon a u to vreme još uvek nije bilo mobilnih telefona. Po savetu poznatog
psihijatra iz susedstva, Mija je poslala Sun Ji uglednom specijalisti za
duševne bolesti. Čim je izašla iz kuće, Sun Ji me je nazvala i rekla da
naravno ne želi da se ubije i da ne žali ni jedan sekund koji smo proveli
zajedno ali Mija ju je zaključala i povremeno bila nasilna prema njoj.
Dodatno pojašnjenje: Mija ju je udarila telefonom.
Kad je Sun Ji to opisala u intervjuu koji je nekoliko godina kasnije dala
za časopis Njujork, novinar ju je pitao da li je bilo svedoka. Pomislio sam,
svakako – u spavaćoj sobi Mijinog stana sjatili su se pešaci, zidari, turisti iz
unutrašnjosti koji su obilazili grad autobusom, hor mormona; ma u sobi Sun
Ji uvek je velika gužva. Časopis, koji nije želeo da sebi natovari probleme
na vrat, ublažio je ispovest Sun Ji i napisao da ju je Mija ošamarila. Ona ju
je zapravo udarila telefonom. Dodatno pojašnjenje dodatnog pojašnjenja:
Dafni Merkin, autorka članka o Sun Ji za časopis Njujork, napisala je da je
Ronan telefonirao redakciji časopisa pre nego što je članak objavljen i tražio
da odustanu od njega. Pošto i pored njegovog insistiranja oni nisu hteli da
odustanu, ipak su ublažili njenu priču na nekoliko mesta kako ne bi bila
uvredljiva za porodicu Farou. Primer: Dafni i ja smo odlazili na ručak
možda jednom godišnje, čak i ređe, ali časopis je izmislio da smo bliski
prijatelji pa je delovalo kao da bi mogla da bude pristrasna prema meni. Već
sam ispričao da su onaj udarac telefonom sveli na blažu verziju. Takođe su
nameravali da stave priču na naslovnu stranu ali odustali su od toga posle
Ronanovog telefonskog poziva. Zar to što Ronan piše knjigu u kojoj kritikuje
NBC jer su pokušali da zataškaju njegovu priču o Harviju Vajnstajnu ne
predstavlja samo oličenje licemerstva? Ali pretpostavljam da sve ima prođu.
Okej – zašto nisam jednostavno rekao Sun Ji da pobegne odatle i dođe da
živi sa mnom? Zato što je postojao problem posećivanja moje dece i
starateljstva nad njima pa sam po preporuci advokata morao da budem
veoma obazriv dok se taj problem ne reši. Pokušavao sam da balansiram
između problema koje je imala Sun Ji i sopstvenih problema s Dilan,
Mozesom i Sačelom koji je potpuno bio u Mijinom posedu i pod njenom
kontrolom, a ona je uz to bila spremna da ih iskoristi kao pione ako i kad to
bude potrebno. Sun Ji sam savetovao da „izdrži“, što u prevodu znači da još
uvek nisam imao pojma kako da rešim situaciju i mogao sam samo da joj
kažem da se sagne kad Mija pokuša da je udari.
Sve to se dešavalo u periodu od samo nekoliko nedelja. Posle prve
seanse koju je Sun Ji imala s veoma uglednim njujorškim psihoanalitičarom,
Mija je pozvana da dođe kod njega. Doktoru je bio dovoljan samo jedan
susret s Mijom da shvati koliko je ona poremećena i opasna i odmah je
preduzeo korake da zaštiti Sun Ji. Prvo me je zamolio da obezbedim novac u
banci za školarinu za Sun Ji. To sam naravno i uradio. Mogla je da se vrati u
Dru bez obzira na to što joj je majka otkazala plaćanje. Psihijatar je smatrao
da Sun Ji treba odmah da se skloni od majke. Srećom, brat Sun Ji radio je u
letnjem kampu i Mija je počela da insistira da se Sun Ji tamo zaposli. Pošto
je to bilo u Mejnu, Mija je mislila da će Sun Ji biti na sigurnom jer će biti
daleko od mene, dok je psihijatar Sun Ji smatrao da će ona biti na sigurnom
jer će biti daleko od Mije. Međutim, činjenica je da smo se Sun Ji i ja voleli
i da smo razgovarali preko telefona, što su ljudi iz kampa preneli Miji. Mija
je uskoro počela da sikće vatru više nego ikad a Sun Ji se nikako nije sviđao
ni kamp ni ledene noći u Mejnu. Vratila se u Njujork i, ne usuđujući se da
ode kući, uselila se kod drugarice čija je majka uvek bila brižnija prema Sun
Ji nego njena rođena, bezosećajna majka.
Primila je Sun Ji u svoju kuću na neko vreme i mi smo uskoro ponovo
bili zajedno. Nismo hteli da ona živi sa mnom jer sam ja tada bio u
pregovorima oko prava na posetu dece i starateljstva, što mi sud nikako ne bi
odobrio da smo živeli zajedno. Mija je znala da se mi volimo i dok su
advokati pozirali i pretili, ja sam decu viđao retko i to u krajnje izopačenim
okolnostima. Ja jesam imao zakonsko pravo ali Mija je bila moćnija od toga
– ona je posedovala decu. Palo mi je na pamet da ih kidnapujem i da se sa
Sun Ji otisnem do južnih mora gde bismo se hranili mangom i kokosovim
orahom ali mi je bilo praktičnije da ih odvedem do Papaja Kinga u
Osamdeset šestoj ulici. Otprilike u to vreme je Mija uputila onaj sramnu,
zastrašujući poziv mojoj sestri. Rekla joj je, „on je uzeo moju ćerku, sad ću
ja da uzmem njegovu.“
Time je izgleda htela da kaže da je, znajući koliko volim Dilan, skovala
plan kojim će me sprečiti da se ubuduće viđam s njom. Osećanja koja je
Dilan imala Miji nisu bila važna. To što će izgubiti oca koga voli nije joj
bilo važno. Osvetiće mi se preko nje. Da bi Mijin podli plan uspeo, ona je
morala dobro da poradi na tome ali da li ga je već smislila? Uputila je još
jedan zajedljiv poziv, ovog puta meni, koji se završio rečima, „nešto sam ti
spremila.“ Našalio sam se da bomba ispod haube mog automobila nije
recipročna mera. Odgovorila je, „ovo je još gore od toga.“ Njeni zajedljivi
pozivi bili su puni besa i nepovezane priče a upućivala ih je u svako doba
dana i noći da me čudi da je bila dovoljno prisebna da isplanira nešto
komplikovanije a ne samo da mi pozvoni na vrata i pobegne.
 Moji pokušaji da smirim situaciju nisu urodili plodom i pretpostavljam
da je meni lako da pričam pošto je ona bila pogođena strana. Međutim, svoj
bes je iskalila na način koji je prešao granicu razumljivog i neoprostivog i na
kraju dostigao nivo beskrupuloznog. Ne samo da se podmuklo ponela prema
meni već je sve to imalo strašne posledice i po jadnu Dilan koja tek što je
napunila sedam godina i bila isuviše mala da bi mogla sve to realno da
sagleda. Osim toga, nije je bilo briga ni kako će sve to uticati na njenog
zlatnog sina Sačela koga je naučila da zamrzi svog oca silovatelja već u
četvrtoj godini. Mozes je već bio tinejdžer i njime nije mogla tako lako da
manipuliše. Iako nije više bio u ranjivim godinama koje su pogodne za
ispiranje mozga, on je u tom trenutku neodlučno stao na stranu svoje majke.
Ja sam uzaludno iznosio zdravorazumske argumente; naša veza je propala,
godinama nismo bili intimni, Sun Ji nije dete već studentkinja i svakako nije
retardirana i maloletna; da, situacija jeste haotična ali zar ne možemo da
probamo da rešimo problem za koji sam, priznajem, ja kriv tako što ćemo da
se smirimo i pokušamo da objasnimo situaciju deci kojoj bi svakako bilo
bolje ako se s njima lepo razgovara bez razdraživanja i zastrašivanja? Zar
nije malo histerično trubiti o silovanju na sva zvona? Da li ima smisla
govoriti ljudima da je ona maloletna što zapravo nije tačno? I zašto preti da
će mi „uzeti ćerku“? Da li bi deca trebalo da naviknu na osvetu? Da li
stvarno želiš da Dilan lišiš oca da bi mene kaznila? Zar nema granica tvojoj
osveti?
I kakvu si mi to podlost spremila? Zar nema načina da spustimo loptu i
postupimo onako kako je najbolje za decu? Moju ljubav prema Sun Ji Mozes
je prokomentarisao ovako: „Deca su to shvatila kao nešto neuobičajeno ali
sâm taj odnos nije bio ni blizu toliko razoran po našu porodicu koliko
majčino insistiranje da nam od tog trenutka ta izdaja postane najvažnija u
životu.“
Otišao sam do Mijine kuće na selu jednog letnjeg subotnjeg prepodneva
da s decom budem na roštilju. To mi je bilo privremeno dodeljeno pravo.
Naravno, nisam spavao u istoj sobi s Mijom već u gostinjskoj sobi na
drugom spratu i u drugom delu kuće. Kakva god proslava da se dešavala s
kakvim god viršlama, ja sam šetao okolo trudeći se da uživam u kratkim
trenucima s Dilan, Mozesom i, po mogućnosti, Sačelom. Po povratku u svoju
sobu, zatekao sam poruku koju mi je Mija zakačila na vrata. Na njoj je
pisalo: „Pedofil na roštilju. Napastvovao je jednu ćerku. Sad se nameračio
na drugu.“ Znao sam da Mija voli da priča okolo kako sam seksualno
zlostavljao njenu maloletnu ćerku iako je Sun Ji tada u stvari imala dvadeset
dve godine i da se naša ljubav, krunisana brakom koji traje već više od
dvadeset godina, svakako ne može nazvati zlostavljanjem. Ne zaboravite da
je ta odvratna poruka zakačena na moja vrata napisana pre bilo kakvog
nagoveštaja o zlostavljanju. Da li je tada počela da priprema teren za kasniju
nameštaljku? Na osnovu te poruke sam zaključio da je izgubila kontrolu nad
sobom i uopšte mi nije palo na pamet da planira da mi smesti lažne optužbe.
Ko tako razmišlja? Nekoliko nedelja posle te ludačke poruke, još uvek pre
bilo kakvih optužbi, telefonirala je Suzan Kouts, Dilaninoj doktorki, i rekla,
„on mora da se zaustavi.“ Doktorka Kouts me je upozorila na to i na
saslušanju svedočila u moju odbranu. Prisećajući se danas svega (u čemu
sam stvarno dobar), očigledno je da su lažne optužbe za seksualno
zlostavljanje bile njen plan za nešto mnogo gore od mog ubistva.
Tako sam ja 4. avgusta 1992. došao u Konektikat da vidim svoju decu po
nagodbi naših advokata. To popodne je bilo monotono. Mija je izašla u
kupovinu dok sam ja malo gledao televiziju u sobi punoj ljudi koji su
upozoreni da treba da motre na mene. (Pročitajte šta je Mozes napisao. On je
bio tamo.) Ja sam otišao sâm do bazena dok su oni i dalje gledali program.
Razgovarao sam nakratko preko telefona da ubijem vreme. Mija se ubrzo
vratila. Odlučeno je da ću prespavati u njenoj gostinjskoj sobi a Mija i ja
ćemo kasnije večerati i detaljnije popričati o starateljstvu i posetama. Sunce
je uskoro zašlo, na selo se spustila noć a ja sam proverio da li se Mijin
odraz vidi u ogledalu. Izašli smo do grada da nešto pojedemo na brzinu.
Atmosfera je, moglo bi se reći, ledena. Nedostaje samo da joj ja okrenem
leđa da bi ona izručila sadržaj iz svog prstena meni u piće. Malo pričamo ali
smo pristojni. Niti ja imam nešto genijalno da kažem niti ona ima inspiraciju
u stilu Džoun Kraford. Vraćamo se kući. Ja odlazim u svoje izolovane odaje i
zaspim čvrsto držeći žarač za kamin u slučaju da se pojave Dik ili Peri, ili
čak Mija koja mi je poklonila zlonamernu čestitku za Dan zaljubljenih na
kojoj je grozan kuhinjski nož morbidno proboden kroz srce. Sutradan ujutru
sam ustao, doručkovao, proveo sat vremena s Dilan i Sačelom dok su
mahnito označavali svaku igračku iz kataloga koju su hteli da im donesem
kad sledeći put budem došao. Nas troje smo se lepo proveli to prepodne. Ko
je mogao da pretpostavi da će to biti i poslednje? U svakom slučaju, vratio
sam se u grad i nastavio svoj život bez komaraca na blaženom betonu. Neko
vreme neću biti u blizini trave za ispašu.
 Sutradan sam otišao na zakazan sastanak sa Suzan Kouts, Dilaninim
terapeutom, s kojom sam se savetovao o tome kako da čitav problem rešim
na način najbolji za decu. Obavestila me je da sam optužen za seksualno
zlostavljanje i da je dužna da me prijavi. Takav je bio zakon.
Bio sam zaprepašćen i nisam mogao da poverujem u to. Smatrao sam da
je cela stvar besmislena. Rekao sam joj, „nema problema, prijavite me.“
Koutsova je kasnije izjavila na sudu da, za razliku od pravih napasnika, ja
nisam pokušao da je odvratim od prijave. Tako sam reagovao zato što nisam
uradio ništa i pretpostavio sam da nijedna normalna osoba neće ozbiljno
shvatiti pomisao da ja nekog mogu seksualno da zlostavljam.
Pošto je Mija svima objasnila da moraju dobro da paze na mene i otišla
u kupovinu, dok sam tamo boravio sva deca i dadilje bili su u dnevnom
boravku i gledali televiziju. Dakle, soba je bila puna ljudi. Za mene nije bilo
mesta pa sam seo na pod i na trenutak možda naslonio glavu na sofu na
Dilanino krilo. Svakako joj nisam uradio ništa nepristojno. Nalazio sam se u
sobi punoj ljudi koji gledaju popodnevni program na televiziji. Pošto je
upozorena da mora da bude superoprezna, Alison, nervozna bebisiterka dece
Mijine prijateljice, obavestila je svoju poslodavku Kejsi da sam u jednom
trenutku stavio glavu na Dilanino krilo. Čak i ako je tako, to je bilo potpuno
bezazleno i sasvim pristojno. Niko nije rekao da sam seksualno zlostavljao
Dilan ali kad je Kejsi telefonirala Miji sutradan i rekla joj da je njena
bebisiterka prijavila da mi je glava bila na Dilaninom krilu, Mija je otrčala
do Dilan. Prema onom što je dadilja Monika ispričala, rekla je, „imam ga u
šaci.“ Glava na krilu će s vremenom prerasti u seksualno zlostavljanje na
tavanu ali ono izvođenje scenarija iz pesme Dori Previn doći će na red
kasnije.
U tom trenutku na mom radaru ne bi se uopšte javila misao da će mi
možda zatrebati advokat krivičar. Imao sam porodičnog advokata koji je
često bio u kontaktu s Mijinim advokatom ali ni na njujoršku sekundu101
nisam pomislio da će se neki događaj, koji se nikad nije ni desio i koji je
očigledno izmislila žena žedna osvete, pretvoriti u belosvetsku paradu,
industriju koja će koštati milione i milione dolara i narušiti živote mnogih.
Uzgred, ja sam bio žrtva lažnih optužbi jedanput pre toga u svojim
dvadesetim godinama i ta prva Mija bila je luda kao Martovski Kunić. Pazite
sad: imam dvadeset pet godina. Radim kao komičar. Moj menadžer me je
nazvao i rekao mi da me je neka žena tužila sudu. Ona tvrdi da sam ja
Ferdinand Golja. Ko, pitate vi? Ferdinand Golja, njen suprug koga je davno
izgubila. Sasvim neočekivano mi stiže sudski poziv od gospođe Golja.
Menadžer mi kaže da me je videla na televiziji i tvrdi da sam ja njen muž
koji ju je napustio. Ti to mene zezaš, odgovaram ja, dok mi se nad glavom
skupljaju kumulonimbusi. Ne, odgovara menadžer. Ona kaže da je
automehaničar Ferdinand uvek pričao iste viceve kao i ti kad te je gledala na
televiziji. On je pobegao od nje a ti si on s istim naočarama i duguješ joj
zaostalu alimentaciju. (Rekao sam vam da je luda. Ja sam Ferdinand Golja?)
U međuvremenu, pošto se ta kretenska parnica stvarno dešava, u
advokatskoj firmi Beker i London podignuta je zastavica i moja zarada
počinje polako da se smanjuje. Moram da idem na sud da se branim.
Verovali ili ne, moram da dokažem da nisam Ferdinand Golja i da nikad
nisam bio oženjen Anabelom Golja. To mi deluje potpuno nastrano. Vidim da
se i moj advokat pita da li je moguće da ta žena govori istinu. Da li sam
možda bio oženjen njome pod drugim imenom i da li sam je ispalio, pita moj
advokat Džeka Rolinsa. Moj menadžer smiruje advokata i uverava ga da
nisam taj odbegli supružnik koga je žena optužila ali čak se i on prepušta
veri. Prema onome što je Džek Rolins znao o mojoj prošlosti, ja sam stvarno
mogao da budem otac prevarant. Šta me je spasilo posle nekoliko meseci
kada su se moji advokati već nafatirali mojim parama? Samo činjenica da je
ta žena stvarno bila lujka i kad sam se ja pojavio na sudu (trudeći se da ne
obučem ništa što bi zamišljeni Ferdinand Golja obukao), ona nije došla. Mi
smo prikupili sve žive dokaze i sud je konačno zaključio da ja nisam
Anabelin bivši koji je bio mnogo stariji od mene i nije ni čudo što je
pobegao od nje. Ona je bila ćaknuta i hvala Bogu da se više nije javila.
Dakle, vraćam se na najnoviju nadrealnu avanturu u svom životu.
Pokušajte da zamislite moju tadašnju situaciju. Dilan nikad nisam ni pipnuo,
niti sam joj uradio bilo šta što bi moglo da se pogrešno protumači kao
zlostavljanje; bila je to potpuna izmišljotina od početka do kraja, svaki njen
najsitniji delić, i nimalo se nije razlikovala od slučaja Golja. Činilo mi se da
je sama nelogičnost slučaja presudna. Hoću da kažem da nema nikakvog
smisla da se pedesetsedmogodišnji muškarac, koji nikad u životu nije osuđen
ni za kakvo neprikladno ponašanje i koji se zatekao usred kontroverzne i
javne borbe za starateljstvo, odveze u neprijateljsko okruženje kuće na selu u
posedu žene koja ga mrzi najviše na svetu, pune saosećajnih ljudi prema njoj,
da taj čovek, presrećan što je nedavno pronašao pravu ljubav svog života,
ženu s kojom će se venčati i osnovati porodicu, odjednom odluči da tada i na
tom mestu postane seksualni napasnik i zlostavlja svoju sedmogodišnju ćerku
koju voli. To je prkosilo zdravom razumu, naročito pošto sam s Dilan
godinama bio nasamo mnogo puta u svom stanu, i da stvarno jesam takav
gad, imao sam silne prilike da se tako i ponašam. S druge strane, sasvim je
logično da besna žena, koja je najavila da će mi oduzeti ćerku i imala plan za
nešto mnogo gore od mog ubistva, pribegne najčešćem potezu u borbi za
starateljstvo i optuži supruga da seksualno zlostavlja dete.
Ipak, bez obzira na to koliko je cela situacija bila očigledna, uskoro je
postalo jasno da ta izmišljotina, koja se nikad nije ni desila u prostoru i
vremenu i koja se sada pretvorila u traljav proces, neće ispariti već će
prerasti u, kako sam rekao, industriju. Zar niko nije posumnjao da je Mija
utuvila Dilan ideju o zlostavljanju? Dilan nije došla kod majke i rekla da je
neko dodirivao. Mija je došla kod Dilan i sama joj ukazala na to. Dilan je to
poricala. Mija je htela da je navede da to više ne poriče. Odvela ju je kod
lekara želeći da pronađe nešto što bi mogla da upotrebi kao dokaz. Lekar je
pitao Dilan da li ju je neko zlostavljao. Dilan je odgovorila odrično. Mija ju
je odvela „na sladoled“ i vratila se u ordinaciju gde je sedmogodišnjakinja
nekako promenila priču.
Svedoci smo da se takav obrazac stalno ponavlja, kako je Mozes tako
slikovito opisao. Drugim rečima, Mija je dete podučila, zapretila joj, možda
ju je čak i istukla da bi dete naučilo da izrecituje laži onako kako joj ih je
Mija servirala. To potvrđuje Mozesova mučna priča. „Jednog leta kad smo u
kući menjali tapete“, piše Mozes, „spremao sam se na spavanje kad je majka
došla do mog kreveta i pronašla metar. Prostrelila me je pogledom… i pitala
da li sam ga ja uzeo pošto ga je tražila ceo dan. Stajao sam skamenjen pred
njom. Pitala me je zašto je metar na mom krevetu. Rekao sam joj da ne znam,
da ga je majstor možda tu ostavio. Uporno je ponavljala to pitanje. Kad nije
dobila odgovor koji je želela da čuje, ošamarila me je tako da su mi naočare
pale na pod. Rekla mi je da lažem i naredila mi da kažem braći i sestrama da
sam ja uzeo metar. Slušao sam je kroz suze kako mi objašnjava da ćemo
uvežbati ono što je trebalo da se desi. Kad ona uđe u sobu, ja ću joj se
izviniti što sam uzeo metar jer sam hteo da se igram i reći da to više nikad
neću da uradim. Naterala me je da to ponovim najmanje pet-šest puta. To je
bio početak njenog pripremanja, obučavanja, osmišljavanja i uvežbavanja –
u suštini, ispiranja mozga.“
Mija je u sledećih nekoliko dana snimala golu Dilan da bi je naterala da
ispriča celu priču koju je Mija izmislila. Pošto nije uspela da napravi
potpuno uverljiv snimak – to joj se zapravo obilo o glavu i prikazalo Mijinu
nasilničku metodu podučavanja – ona je u očaju dozvolila da materijal koji
je bio isključivo u njenom posedu volšebno stigne do Foks njuza. Samoživo
iskorišćavanje gole sedmogodišnje devojčice, mada ne baš u majčinskom
stilu.
Mozes se priseća, „[Dadilja] Monika je kasnije svedočila da je videla
Miju kako snima Dilan dok ova opisuje kako ju je Vudi navodno dodirivao
na tavanu, rekavši da je Miji trebalo dva-tri dana da napravi snimak. Monika
je prilikom svedočenja izjavila: „Sećam se da je gđa Farou tada govorila
Dilan, ’Dilan, šta je tata uradio… i šta je onda uradio?’ Dilan je delovala
nezainteresovano pa je gđa Farou nakratko zaustavila snimanje a zatim je
nastavila.“ Mogu da se zakunem da je bilo tako pošto sam i lično
prisustvovao delovima snimanja. Kad je druga Dilanina terapeutkinja, dr
Nensi Šulc, kritikovala snimanje tog videa i posumnjala u verodostojnost
sadržaja, Mija ju je odmah otpustila.“ Još jedno logično pitanje: zašto bi
majka podvrgnula golu sedmogodišnju ćerku dugotrajnom snimanju onoga što
je, ukoliko je istinito, za nju bilo traumatično iskustvo, osim u nameri da
napravi spektakl kojim bi naudila ocu? Dakle, zar nije očigledno šta se
dešavalo? Da li je istraga uopšte bila potrebna?
Ipak, nije bila dovoljna samo jedna, već su sprovedene dve obimne
istrage. Jednu je vodila Klinika za seksualno zlostavljanje dece pri bolnici
Jejl–Nju Hejven koja je po nalogu policije istraživala takve slučajeve a
drugu Centar za socijalni rad države Njujork. Za razliku od mnogih žena koje
su prijavile seksualno zlostavljanje, čije su tužbe gurnute pod tepih i nisu
ozbiljno shvaćene, Mijina optužba je shvaćena krajnje ozbiljno. Po njoj je
postupano u skladu sa zakonom, istrage je vodilo nekoliko grupa stručnjaka,
uključujući i najugledniju u zemlji – gore pomenutu Kliniku za seksualno
zlostavljanje dece pri bolnici Jejl–Nju Hejven koju je angažovala policija.
Citiram njihov zaključak:
„Prema našem stručnom mišljenju, g. Alen nije seksualno zlostavljao
Dilan. Mi dalje smatramo da se Dilanine tvrdnje na snimku i tvrdnje koje je
iznela pred nama prilikom evaluacije ne odnose na ono što joj se stvarno
desilo 4. avgusta 1992… Stručno mišljenje smo formirali uzevši u
razmatranje tri pretpostavke na osnovu kojih bismo objasnili Dilanine
tvrdnje. Prvo smo pretpostavili da su Dilanine tvrdnje tačne i da ju je g. Alen
seksualno zlostavljao; druga pretpostavka bila je da Dilanine tvrdnje nisu
tačne već da ih je izmislilo emocionalno osetljivo dete koje živi u
poremećenim porodičnim odnosima i da je to njena reakcija na stresne
situacije u porodici; prema trećoj pretpostavci, Dilanina majka, gđa Farou,
podučila je Dilan šta da kaže ili je izvršila uticaj na nju.
Iako možemo da zaključimo da Dilan nije bila seksualno zlostavljana, ne
možemo biti potpuno sigurni da li je druga, odnosno treća pretpostavka tačna
sama po sebi. Smatramo da se Dilanine tvrdnje o seksualnom zlostavljanju
mogu najbolje objasniti kao spoj dve navedene pretpostavke.“
Da li je ovo pogodan trenutak da kažem da je Mija vodila Dilan kod
dečjeg psihijatra mnogo pre nego što se sve ovo desilo zato što je Dilan
teško razlikovala stvarnost i uobrazilju? Hoću da kažem da je njena mama
zahvaljujući tome vrlo lako mogla da je ubedi da je pretrpela zlostavljanje.
Devojčica, koja tek što je napunila sedam godina i koja se lečila jer u
normalnim okolnostima nije znala da razlikuje stvarnost i maštu, zauvek se
oduzima od brižnog oca i poverava svojoj pomahnitaloj majci u emocionalno
zamršenoj kriznoj situaciji. Majka joj puni glavu da je pretrpela
zlostavljanje, zatim se njeno negiranje s godinama na prevaru polako menja
jer je u kontaktu samo s jednim roditeljem koji je uči i usmerava da veruje da
je bila zlostavljana. Priču o tome da ju je Mija podučavala nisam ja plasirao.
Bio je to zaključak stručnjaka s Jejla koji su sprovodili istragu.
Osim istrage koju je vodila bolnica Jejl, optužbe o seksualnom
zlostavljanju odbacili su i istražitelji Centra za socijalni rad države Njujork
koji su detaljno ispitivali slučaj četrnaest meseci i došli do sledećeg
zaključka. Iz dopisa koji sam primio 7. oktobra 1993, citiram: „Nisu
pronađeni nikakvi uverljivi dokazi da je dete imenovano u ovom izveštaju
bilo zlostavljano ili maltretirano. Stoga se optužbe smatraju neosnovanim.“
Međutim, pre nego što su donesena stručna mišljenja, u sudu je zakazano
ročište zbog starateljstva. Još uvek ima ljudi koji misle da je ročište za
dodelu starateljstva ličilo na neko suđenje i da sam ja nekako uspeo da
izbegnem neku izmišljenu kaznu. Još uvek ima ludaka koji misle da sam
oženio svoju ćerku, koji misle da mi je Sun Ji ćerka, da mi je Mija bila žena,
da sam usvojio Sun Ji i da Obama nije Amerikanac. Međutim, nije bilo
nikakvog suđenja. Ja nisam optužen ni za šta pošto je istražiteljima bilo jasno
da se nikad ništa nije ni desilo.
Sledećih nekoliko meseci usledilo je potpirivanje vatre i suludo bacanje
novca, uglavnom mog. Obavljani su razgovori s psihijatrima i pedijatrima,
angažovani su privatni detektivi, PR agenti su dočekali svojih pet minuta,
tabloidi su profitirali. Ročištem za dodelu starateljstva predsedavao je
sudija Eliot Vilk koji me je zamrzeo čim me je video, a ko bi mu zamerio? S
njegove tačke gledišta, jedna divna, prelepa majka koja je usvojila
hendikepiranu decu verovala je ljigavom spletkarošu, razvratniku koji je
zaveo njenu ćerku trideset pet godina mlađu od sebe i iskoristio jadnu
studentkinju zbog pornografskih snimaka. Tu nedostajem samo ja u tamnici
smeštenoj u podrum moje kuće gde sam držao studentkinje lancima vezane za
zid. Čovek bi mogao da razume prvi utisak sudije Vilka, utisak kome nikad
nije mogao da se odupre uprkos svim dokazima koji su govorili suprotno.
Vilk je bio politički liberal koji je u jednom periodu na zidu držao sliku Če
Gevare. Kasnije sam otkrio da on nije tako plemenit zaštitnik žena za kakvog
se odavao da bi pridobio Mijinu naklonost. Ako se uznemiravanjem smatra
kad neko lice u nadređenom položaju pokuša da seksualno iskoristi ženu,
Vilk bi se preznojavao pred optuženičkom klupom pokreta #MeToo. On i ja
se nismo mirisali i nismo se ni trudili da to krijemo, mada to meni nije išlo
na ruku u borbi u kojoj je on glavni. Nisam mu bio simpatičan kad su u
medijima citirali moju izjavu, „za ovaj slučaj potreban je Solomon. Mi smo
nažalost dobili Roja Bina.“102
Ubrzo posle ročišta za dodelu starateljstva Vilk je umro od tumora na
mozgu, što je bila ironija sudbine pošto mi je neki časopis na samom početku
parnice postavio pitanje da li je gubitak starateljstva nad decom najgora
stvar koja bi mogla da mi se desi, na šta se nisam složio odgovorivši im da
bi najgore bilo razboleti se od tumora na mozgu koji ne može da se operiše.
Taj iskren odgovor nije se svideo moralistima koji su mislili da njime bacam
sumnju na svoju posvećenost kao roditelj. Međutim, ja nisam lagao. I šta se
onda desilo? Jadnom sudiji se baš to desilo. Neizlečiv tumor na mozgu.
Mrzeo sam tog sudiju ali mi je bilo žao što ga je snašla tako teška dijagnoza.
Oni suroviji od mene nisu bili toliko ganuti njegovom zlom sudbinom i
našalili su se da je jedino tada u njegovoj karijeri pravda zaista bila
zadovoljena. Ja na to nisam mogao da gledam kao na recipročan odgovor
sudbine bez obzira na sve probleme koje mi je stvorio.
Javnost je takođe skočila na mene kada sam, pričajući o svojoj ljubavi
prema Sun Ji, izjavio da srce želi ono što mu je milo. Smatrali su da je to
sebično ali retko ko je shvatio da sam citirao Sola Beloua koji je citirao
Emili Dikinson i da to nije moja filozofija. U svakom slučaju, šteta koju je
Vilk naneo svojim neodgovornim postupanjem nije se svela samo na moje
iskustvo s njim. Jedan dečji psihijatar mi je rekao da su loše presude u
Vilkovoj sudnici neminovno bile uzrok najgorih slučajeva patnje dece s
kojom je radio. Jedna uplakana majka mi je ispričala da je Vilk doneo
presudu protiv nje zato što je morala da odloži ročište jer je htela da bude na
rođendanu svog deteta a on nije hteo ni da čuje za to. Druga žena mi je rekla
da je doneo presudu u njenu korist ali je odbio da proglasi presudu
pravosnažnom pa je to bilo kao da je izgubila parnicu. Na kraju mi je
talentovana fotografkinja Lin Goldsmit ispričala ovu priču. Ona je ranije
imala neku parnicu kod sudije Vilka i on je presudio u njenu korist. Sutradan
je došao kod nje u stan nenajavljen i pokušao da spava s njom. Ona mu je
pružila otpor i naglasila mu da je oženjen ali to njemu nije bilo važno. I dalje
je navaljivao ali ona je na kraju uspela da ga se otarasi. Eto kako neko
iskorišćava svoj položaj. Ja sam bio prepušten na milost i nemilost takve
osobe. Ipak, kad je posle istrage bolnice Jejl zaključeno da je Mija
verovatno podučavala Dilan i da se nije desilo nikakvo zlostavljanje,
smatrao sam da je on trebalo barem malo poštenije da sagleda situaciju.
Međutim, on je očigledno bio duboko razočaran rezultatima istrage i mučio
se da nađe nešto što bi mu spaslo obraz pa je na kraju kritikovao Jejl što je
uništio dokumentaciju o istrazi. Ispostavilo se da je to standardna procedura
koju primenjuju Jejl i FBI radi zaštite privatnosti a da je Jejl zaključio da
sam zlostavljao Dilan, činjenica da su uništili svoju dokumentaciju svakako
bi bila potpuno nebitna jer bi on dobio njihov izveštaj o istrazi odštampan u
zlatnom povezu.
Policijsku istragu vodio je Frank Mejko koji je angažovao Jejl. Doktorka
Kouts, Dilanin psihijatar, smatrala je da je policija Konektikata antisemitska
ali na tu kartu nikad nisam voleo da igram. Dok je ona bila na razgovoru u
Konektikatu, jedan policajac joj je rekao, „gđa Farou je uradila ono što je
trebalo da uradi kad je devojčica pretrpela zlostavljanje. Ona je ponovo
krstila svu decu.“ Jadni Mejko mora da je bio očajan kad je Jejl zaključio da
zlostavljanja nije bilo. Proslavio bi se da je mogao da ode na sud sa
slučajem koji privlači tako veliku pažnju javnosti ali ne i kad bi ga izgubio, a
kad se suočio sa stvarnošću, s tugom je morao da shvati da su mu propale
sve fantazije koje je možda imao o tome da se proslavi zahvaljujući slučaju
Farou. Slučaj je držao otvoren mesecima za vreme ročišta za starateljstvo,
što nije imalo nikakvu svrhu osim da se Miji pruži podrška. Ali zašto? Šta je
on imao od toga da naudi meni? Dok su gore pomenute Sendi Boluk i Džudi
Holister radile u Mijinoj kući, svaka posebno opisala je kako je Mejko
povremeno dolazio nenajavljen i osećao se na neki jeftin miris (to su njihove
reči) a Mija bi se tada sredila, našminkala i izašla s njim na ručak.
Očigledno je da je Mejko tako zamišljao vođenje objektivne, nepristrasne
istrage.
Bez sumnje je bilo čudno što je, kad je konačno odustao od tog slučaja,
Mejko izjavio da je mogao da pokrene tužbu ali nije hteo da uzrujava Dilan.
Nekoliko advokata mi je reklo da to nije baš etički ispravno a Njujork tajms
je objavio članak koji se uklapao u takvo mišljenje jer je Mejkovo ponašanje
ocenio kao kršenje mojih građanskih sloboda. Nesporno je da je to
insistiranje na pitanju moje nevinosti ili krivice (bez obzira na to što je
zaključeno da se zlostavljanje nije desilo) predstavljalo poklon za Miju. Ali
budimo pošteni – da li stvarno mislite da je konačno zatvorio slučaj zato što
nije želeo da povredi Dilan? To je izgovor klovna koji je jadnu
sedmogodišnju devojčicu primorao na razgovore s policijom, koji nije imao
nikakav komentar na to što ju je Mija snimala golu, niti se žalio kad je
supermama odvukla Dilan kod lekara koji je jadnom detetu dao anesteziju da
bi obavio vaginalni pregled u potrazi za najsitnijim dokazom. Naravno ništa
nije nađeno. Pretpostavljam da bi se razumni ljudi možda usprotivili tvrdnji
da je državni tužilac Mejko odustao od slučaja jer je bio zabrinut za Dilan.
Mejko je zapravo bio težak jadnik koji je bio spreman da dâ svoju desnu
ruku i obe Dilanine da podigne optužnicu da je imao i najmanje izglede za
pobedu. Naravno, kad ti istražitelji koje si sam angažovao dođu i kažu da se
ništa nije desilo, da je devojčica nedosledna u svojoj priči jer je
istražiteljima jednom rekla da nije bila zlostavljana i da s ocem nije bila na
tavanu, da deluje da ju je majka naučila šta da kaže, šanse da mene proglase
krivim sve su tanje. On se ulagivao Miji koja je umela da šarmira i
najotmeniju gospodu a pogotovo naivčinu koji je možda maštao da će biti
njen vitez i spasilac. I konačno, ako meni ne verujete, evo šta je sudija Vilk
napisao o Mejkovoj izjavi da ima razloga za podizanje optužbe: „Dokazi
ukazuju na to da je malo verovatno da se [Alenu] može uspešno suditi za
seksualno zlostavljanje.“
Ja sam bio tako naivan za vreme sudskog postupka. Pretpostavljao sam
da se za lažno svedočenje ide u zatvor ali izgleda da nije bilo važno što je
sud utvrdio da neko laže. Mija je pod zakletvom izjavila da idem i da sam
išao kod psihijatra zbog neprikladnih odnosa s mladim devojkama. Kad je
njena izjava pobijena, nije kažnjena zbog laganja. Jedna osoba je izjavila da
mi je Dilan jednom prilikom uzela palac i sisala ga. (Mozes kaže da za sve
godine tokom kojih je bio s nama oboma nikad nije video tako nešto.
Naravno da nije jer se to nikad nije ni desilo.) Međutim, čak je i ta
izmišljotina krajnje bezazlena u odnosu na laž koju je Ronan smislio kad je
mnogo godina kasnije napisao da sam joj na silu gurao palac u usta. Šta je sa
slučajem kad su Mijini plaćenici kontaktirali Stejsi Nelkin i otvoreno je
pitali da li bi bila voljna da slaže i izjavi da je bila maloletna kad se viđala
sa mnom. Naravno da nije pristala.
Evo jedne zanimljivosti: Mijin tim advokata dolazi i optužuje me da sam
u skorije vreme koristio usluge eskort dama radi nedozvoljenih polnih radnji.
Bili su spremni na sve da me prikažu kao ljigavca. Ja to negiram; oni tvrde
da imaju dokaz. I dalje negiram ali vidim kako se moji advokati gledaju i
pitanju da li sam iskren s njima. Loši momci donose dokaz. Fotokopije
kreditne kartice s mojim imenom za nekoliko usluga seksualne pratnje i
masaže. Ja to i dalje negiram i sad me već svi gledaju podozrivo. Posle
detaljnijeg ispitivanja, ispostavilo se da se radi o nekom drugom Vudiju
Alenu. Neki jadničak sa Srednjeg zapada bio je u Njujorku i častio se
provodom s dve kurvice. Ko je mogao da sanja da postoji još jedan Vudi
Alen? Toga moram da se setim kad me sledeći put zamole za nastup u
dobrotvorne svrhe.
Gde sam ono stao? Okej, liberali kojima sam se uvek divio razočarali su
me. Mari Kempton mi je bio idol. On je jednog dana došao da izveštava sa
saslušanja i potpuno me je ocrnio u svom sledećem članku. Kritikovao me je
što imam čitav tim advokata u poređenju s Mijina dva. Međutim, meni su bili
potrebni advokati specijalizovani za starateljstvo nad decom a pošto sam bio
optužen za krivično delo – seksualno zlostavljanje – bili su su mi potrebni i
advokati za krivicu. On je, međutim, to prikazao kao da sam ja neki moćni
bogataš s brdom love i da sam doveo silne advokate protiv te jadne, izdane
majke. Pitao sam se zašto se nije malo detaljnije pozabavio optužbama za
zlostavljanje i zašto me je toliko žestoko napao samo zato što nisam mogao
da se setim tačnog naziva prodavnice gde sam vodio decu da im kupim
cipele. Tada se stvarno nameračio na mene a setio sam se da su mu se
nekoliko godina ranije svideli članci koje sam pisao za Njujorker i da je sa
mnom hteo da uradi intervju. Bio sam polaskan i pristao sam ali nisam hteo
da dajem intervju za Post pošto je to u ono vreme bio jeftin tabloid.
Ubeđivali smo se. Rekao je da su te novine njegov poslodavac. On je
zapravo bio dobar, energičan liberal ali ja tih godina ni na koji način nisam
hteo da pomognem Postu pa sam ostao pri svom stavu i odbio intervju. Dugo
je čekao da mi se osveti. U tome je uspeo i to još kako. Još jedna novinarka
kojoj sam se stvarno divio a koja me je osudila bila je Glorija Stajnem.
Izgleda da niko nije bio zainteresovan da se pozabavi onim što je u najmanju
ruku bila moguća neosnovana osuda. Stajnem je jednostavno prihvatila
optužbe kao tačne i koliko god da je godinama bila pronicljiva, u ovom
slučaju je pogrešila.
Još jedan zabavan trenutak u sudnici desio se kad je Alan Deršovic103
prilikom svedočenja povikao na advokata, „lažov! Lažov!“ Problem je bio
taj što su moji advokati optužili Deršovica da je rekao kako bi mogao da
učini da čitav slučaj nestane za sedam miliona dolara. Četiri advokata u
prostoriji posvedočila su da je on dao tu ponudu. On je to žestoko negirao
dok je njegova majka ponosno posmatrala kako njen sin izvodi predstavu u
sudnici. Međutim, meni je sve bilo jasno i uvek sam otvoreno govorio da
nije reč o iznudi, kako su moji advokati mislili, već o pokušaju da Mija i ja
ne uđemo u haotičan sukob izložen javnosti. Sećam se da je rekao da naš
slučaj ne treba da ode na sud, da treba da se reši mirno jer ćemo tako oboje
biti pošteđeni blaćenja u javnosti. On i Mija su izračunali koliko košta
školarina za moju decu sve do završetka fakulteta – dakle, troje dece,
izdržavanje, privatne škole, koledž. Na kraju je njegova računska mašina
došla do cifre od sedam miliona zelembaća. Međutim, ja nisam hteo da se
nagodim. Rekao sam da me nije briga za loš publicitet. Ja nikad nisam
zlostavljao Dilan i ne želim da se nagodim ni za jedan jedini cent.
Nisam se plašio istine i nisam nameravao da kupujem ćutanje. Uopšte me
nije bilo briga za moj ugled. Bio sam spreman da odem na sud i izjavim
potpuno iskreno da u životu nisam nikad nikog zlostavljao i bio sam spreman
da tu izjavu branim u javnosti. Neka Jejl istražuje. Neka država Njujork
istražuje. Prihvatio sam da se stručnjaci detaljnije pozabave tim slučajem.
Išao sam na poligraf kod Pola Majnora koga je policija Konektikata izuzetno
uvažavala. On je bio glavni ispitivač na poligrafu za FBI od 1978. do 1987.
Ispitivanje sam prošao bez problema ali kad je on zatražio od Mije da se i
ona podvrgne istom ispitivanju, ona je odbila. Znao sam da je istina na mojoj
strani ali danas znam da to nije nikakva garancija i ona dugmad za manžetne
Vilijam Stejg sa slikom čoveka probodenog kopljem i natpisom „Ljudi ništa
ne valjaju“, koje mi je tetka Moli kupila za bar micvah, nadmašila su čak i
šesto čulo Ane Frank.
Pomiren sa činjenicom da će mi trebati jak advokat specijalizovan za
starateljstvo nad decom i iskusan advokat krivičar, i uprkos tome što sam bio
potpuni amater u svemu tome, pronašao sam dva izvrsna stručnjaka: Šilu
Rajzel i Elkana Abramovica. Elkan je visok liberal demokrata koji je bio na
čelu Kaznenog sektora pri kancelariji državnog tužioca za južnu oblast, zatim
na poziciji zamenika gradonačelnika Njujorka, kao i specijalni savetnik
Odbora za kriminal Predstavničkog doma američkog Kongresa.
Pristao je da se sastane sa mnom i ja sam mu ispričao celu priču. On je
odmah rekao da ne treba odbijati razgovor s policijom Konektikata. Smatrao
je da je moja priča toliko jasna i dosledna da je rešio da ode sa mnom tamo i
da sve to treba da ispričam policiji. Advokati koji su me ranije zastupali nisu
bili za to da odem tamo i, moram da kažem, s dobrim razlogom. Tada smo
pristali na razgovor s policijom Konektikata koji su oni tražili ali pod
uslovom da stenograf beleži ceo razgovor. Mejko nije hteo da se išta beleži.
To nije baš ulilo poverenje mom timu pa zato nismo ni otišli. Međutim, pošto
je čuo celu moju priču, Elkanu je bilo jasno da sam nevin i da zbog toga
treba da odemo u policiju. Otišao sam, oni su postavljali pitanja a ja sam
odgovarao. Bili su ljubazni, nisu bili ni najmanje neprijateljski nastrojeni,
niti je bilo one igre s dobrim i lošim pandurom.
Sećam se jednog jezivog trenutka koji se desio sledeće nedelje. Zatražili
su da im dam uzorak kose. Nije da sam imao kose u izobilju ali sam
pretpostavio da mogu da mi uzmu nekoliko vlasi i predložio da to budu sede.
Uzeli su mi otiske – baš kao kriminalcima kojima sam bio fasciniran u
detinjstvu. Zatim sam seo na stolicu da bi mi čupnuli malo kose s glave.
Pošto sam bio slavna ličnost, rekli su mi da će biti nežni – „lake ruke“,
prema njihovim rečima. Dok sam tako sedeo tamo, po prvi put sam shvatio
kako bi se ponašali prema nekom ko nije poznat, nekom siromahu, crncu. On
ne bi imao specijalan tretman; vlasi bi mu čupali nemilosrdno, ne obazirući
se na bol koji mu nanose. Tada sam se suočio sa stvarnim svetom i mada je
on stvaran za svakoga, za neke on ipak bude stvarniji.
Dok je trajalo saslušanje zbog starateljstva, obavestili su me da postoji
neki vrlo tražen izvor iz podzemlja. Privatan detektiv s vezama u podzemlju
koji bi mogao da iskopa pikanterije o svakome, da otkrije svaku
beskrupuloznu podlost koja se planira protiv mene i da baci moju protivnicu
na kolena. On je došao kod mene u stan i ja sam mu sve do detalja ispričao
svoju sada već mučnu priču. Dao sam mu telefone svoje protivnice, naveo
njene svakodnevne navike i sve ostalo što bi mu koristilo. Otišao je i tada
sam ga poslednji put video. Da li je to bio neki prevarant? Dvostruki agent?
Da li sam ga odbio nečim što sam rekao? On mi nije uradio ništa nažao;
samo je nestao.
 Za vreme haotičnih saslušanja zbog starateljstva, dve profesije su me
neočekivano razočarale. Prvi su bili privatni detektivi. Na kraju krajeva, u
jednom periodu svog života razmišljao sam o tome da i ja postanem detektiv.
Pošto sam bio fasciniran Semom Spejdom i Majkom Hamerom, zamišljao
sam sebe u svojoj kancelariji, s nogama na stolu, nakrivljenim šeširom, s
futrolom za pištolj i zanosnom sekretaricom zaljubljenom u mene dok ja
rešavam zločine daleko pre nesposobne policije. Nije mi pala na pamet
surova činjenica da bi me neko prebio na smrt ili bih završio u nekoj uličici
s mecima u očima.
Njuškala koja sam ja upoznao i s kojima sam sarađivao nisu bili ni nalik
Bogartu ili Vilijamu Pauelu. To su najčešće bili debeli bivši policajci s
nekoliko starih prijatelja u policiji koji su im odavali neke sitne informacije
do kojih bi mogao da dođe svaki vičniji srednjoškolac. Bila mi je smešna
pomisao na to da su oni u stanju da nekog prate a da pritom ne padnu u šaht
ili da reše zločin složeniji od prelaska ulice van pešačkog prelaza. Što se
tiče onih raskošnih plavuša, nasmejao sam se na pomisao da se Veronika
Lejk zatreska u nekog debeljuškastog pandura kome ni španska mušica ne bi
pomogla da poševi ni nimfomanku na pustom ostrvu. Dao sam mnogo para ali
slabo se isplatilo.
Druga grupa paćenika bili su dečji psihijatri. Koliko ih je samo Mija
zastrašivala. Njih nekoliko mi se žalilo u četiri oka da su morali da igraju
kako ona svira ili bi bili otpušteni. Jedan me je pozvao telefonom i molio me
da ne dozvolim da ga pozovu da svedoči pošto je bio toliko preplašen da
nije mogao da spava. Još jedan, koji nije bio ni od kakve pomoći, žalio se da
ne može da odvoji Miju od Sačela pošto je prvi korak u lečenju bio da ona
ode u drugu prostoriju. Jedan psihijatar me je tugaljivo pitao da li bih nekako
mogao da mu ubacim sina u filmsku industriju pošto dečko nije znao gde bi.
Svi psihijatri su se trudili da ne iznerviraju Miju i tako joj omogućili da me
spreči da imam bilo kakav kontakt sa svojom decom. Dilanin terapeut iz
Konektikata dobijao je zapovesti od Mije pošto je ona zaposlila njegovu
ćerku kao asistentkinju. Sudija Vilk, koji je nadzirao predmet, nije smatrao
da tu ima nečeg pogrešnog kad sam mu ja ukazao na to. Međutim, to je isti
onaj tip koji je pročitao izveštaj iz Jejla i opet zaključio da nema dokaza da
je Mija učila Dilan šta da govori. Tog stava se držao bez obzira na Jejlovu
dugu i detaljnu istragu i na to što s njegove strane nije preduzeta nikakva
istraga. Na čemu je bio taj tip? I zašto se silno trudio da na neki način
pomogne Miji?
 Dok je trajalo saslušanje, Jejlov izveštaj je bio gotov i istražitelji su
pozvali i Miju i mene u svoju kancelariju da bi nam lično pročitali rezultate.
Sedeli smo dok su oni čitali svoj zaključak:
„G. Alen nije zlostavljao Dilan. Njene izjave su zvučale kao ’uvežbane’.
Najverovatnije ju je majka podučavala ili uticala na nju.“
Mozes kaže, „ti zaključci se savršeno slažu s mojim ličnim doživljajima
iz detinjstva: podučavanje, uticaj i uvežbavanje – to su tri reči koje precizno
i sažeto opisuju kako je moja majka nastojala da nas odgaja.“
Mija je ustala besna. Često je obuzima bes, kao što je opisao Mozes, kao
što je opisala Sun Ji i kako je potvrđeno u Jejlovom izveštaju. Izletela je iz
prostorije. Ja sam se pozdravio jedva čekajući da se vratim u Njujork. Na
izlasku sam nakratko popričao s jednim istražiteljem koji mi je rekao da je
Dilan bila veoma nedosledna i čak je u jednom trenutku rekla da je nikad
nisam zlostavljao i da sa mnom nikad nije bila na tavanu. Ubrzo pošto je
Sendi Boluk počela da radi u kući Farouovih, videla je da Dilan plače i
pitala ju je šta nije u redu. Dete je odgovorilo, „mama me tera da lažem.“
Posle kratkog vremena Dilan je dobila novu lutku koja joj je prethodno bila
uskraćena.
Uprkos očiglednoj pristrasnoj reakciji sudije Vilka na Jejlov izveštaj i
njegovim dvoličnim komentarima kojima je nastojao da sačuva obraz, taj
izveštaj je smatran merodavnim i obimnim, s ispravno donesenim
zaključkom. Istraga je trajala šest meseci i razgovori su obavljeni sa svim
osobama koje su iole bile značajne za ovaj slučaj – devet puta s Dilan, sa
mnom, Mijom, decom, bebisiterkama, poslugom. Tako su se Mejkovi i
Vilkovi snovi o igranju Mijinog heroja odjednom raspršili. Ročište zbog
starateljstva se završilo i, poput Mejka, sudija Vilk se pomučio da napiše
izveštaj kojim bi meni mogao najviše da naudi. Najbolje što je mogao da
smisli u pokušaju da naruši izveštaj bilo je sledeće: „Ja sam manje siguran
nego tim bolnice Jejl-Nju Hejven da dokazi nesumnjivo ukazuju na to da nije
bilo seksualnog zlostavljanja.“ Naravno, Vilk je svoj zaključak doneo na
osnovu toga što nikad u životu nije sproveo nikakvu istragu i samo na pustim
željama, dok je Jejl-Nju Hejven mesecima temeljno istraživao slučaj.
Da je Vilk bio prisutan na jednom uobičajenom razgovoru s istražnom
komisijom, možda bi video nešto poput ovog što ću sada opisati. Zamislite
ovu situaciju. Mija i ja sedimo pred tri iskusna i stručna istražitelja u
kancelariji u Nju Hejvenu. Mija insistira da sam zlostavljao Dilan i pritom
tvrdi da je jadnu Dilan zlostavljanje toliko uznemirilo da je otrčala pravo u
susednu sobu, u naručje svoje sestre Lark kod koje je i inače odlazila da se
uteši. Mija je detaljno opisala kako je Dilan, uznemirena iskustvom, zagrlila
Lark i izjadala se svojoj sestri koja ju je tešila. Ja, lukava lisica, slušao sam
pažljivo Miju kako glumi pred istražiteljima i sačekao da izvučem keca iz
rukava. Rekao sam: „Hoćeš da kažeš da je Dilan bila toliko traumatizovana
da je plačući otrčala kod Lark u zagrljaj?“ Mija se čvrsto držala svoje priče,
insistirajući na detetovoj potrebi da joj starija sestra pritekne u pomoć.
„Zašto pitate?“, upitali su istražitelji. „Zato“, rekao sam ustavši kao Linkoln
koji se spremao da iznese činjenicu o tome kako one noći nije bio pun, već
mlad mesec.104 „Zato što“, objasnio sam, „Lark nije bila u Konektikatu kad
ti tvrdiš da se to desilo. Ona je bila u Njujorku pa kako je onda Dilan mogla
da joj otrči u zagrljaj?“ Neprijatna tišina ispunila je prostoriju pa se Mija,
nespretno smišljajući odgovor, snašla i rekla, „znam da je Lark tada bila u
Njujorku ali Dilan ju je zagrlila u mislima.“ Eto, s takvim sam izvlačenjem ja
imao posla i mada je to moglo da prođe kod onih koji su podržavali sudiju
Vilka i Miju, istražitelje nije moglo da zavara.
Što se tiče škakljivog pitanja koje mi ljudi stalno postavljaju: da li je
bilo nekog muvanja između Mejka i Mije ili Vilka i Mije? Teško mi je da u
to poverujem ali ja sam naivan kad se radi o takvim stvarima. Dok su se u
filmu Dvostruka obmana Fred Makmari i Barbara Stenvik strasno ljubili u
spavaćoj sobi njegovog neuglednog stana i slika se polako gubila na ekranu,
ja sam mislio da se to dešava da ih mi ne bi gledali kako farbaju jaja za
Uskrs. Mejkoa sam prezirao a prema Vilku nisam imao nimalo poštovanja, i
to je sve što mogu da kažem. Moram da naglasim da je Vilk odredio glupavi,
osvetnički raspored viđanja, štetan i po mene i po decu. Objasniću vam pa vi
sami procenite.
Kao prvo, nisam uopšte imao prava da viđam Dilan. Šta je u tome bilo
pošteno ili dobro? Za mene ili za nju? Bez obzira na to što je istragom
zaključeno da nije bilo nikakvog zlostavljanja, ja ipak nisam mogao da je
viđam. Zahvaljujući Vilku, dete je potpuno odvojeno od oca i sve to pod
patronatom njene majke koja joj je sve to utuvila u glavu, uvežbavala je šta
će da govori i snimala je golu. Meni više nije bilo dozvoljeno da imam bilo
kakav kontakt s njom pa posle te presude više uopšte nisam bio u prilici da
razgovaram s Dilan. U okolnostima sudske odluke i manipulacije, nismo
razmenili nijednu reč niti poruku, niti nam je to bilo dozvoljeno od njene
sedme godine. Za mene je to bio težak udarac, za Dilan je to bio čin kojim je
na okrutan način lišena oca ali je zato bio uspešan ishod pretnje „Ti si uzeo
moju ćerku, sad ću ja da uzmem tvoju“.
Dilan je istražiteljima s Jejla rekla, „moja mama je rekla da je tata
uradio nešto ružno ali ja ga i dalje volim“. Kako smo Dilan i ja postali
veoma bliski, Mijin plan da mi oduzme ćerku naneo je veliki gubitak i meni a
nesumnjivo i sedmogodišnjoj devojčici koja je izgubila oca za koga se
veoma vezala. Dilan sam obožavao i s njom sam provodio koliko god sam
vremena mogao od njenog najranijeg detinjstva. Igrao sam se s njom, stalno
sam joj kupovao igračke – lutke, plišane životinje, Moje male ponije. U to
vreme, FAO Švarc je bio raj za decu. Oni su me puštali u radnju rano ujutru
pre otvaranja da bih mogao da kupim nešto za Dilan i Sačela. Kad sam bio
mali, moj otac je imao nekog prijatelja milionera iz Čikaga koji je
povremeno dolazio u Njujork zbog posla i uvek je tražio da mu moj otac
bude vozač. Otac je tada ostavljao sve da bi mogao da vozi gospodina
Lorenca. On je jednom prilikom odveo mog oca u FAO Švarc i rekao mu,
„kupi sinu šta god hoćeš na moj račun.“ Otac mi je uzeo pravi kaubojski
kostim uz koji su išla i dva pištolja. Tada sam imao oko sedam godina i bio
sam oduševljen. Super sam izgledao ali sam mamuzama uspeo da zakačim
prekrivač pa sam pao i slomio lampu. Jednom kad je otac dobio na klađenju,
otišao je u FAO Švarc i kupio mi ogroman Lajonelov komplet za hemijske
eksperimente zato što sam se zainteresovao za prirodne nauke. Zabrinut za
moju bezbednost, pozvao je svog prijatelja farmaceuta, pročitao mu spisak
svih hemikalija i pitao ga koje su opasne. One opasne je bacio u WC posle
čega mi je ostalo samo pola kompleta. Ipak sam uspeo da napravim
narandžastu boju pa sam njom ofarbao majčinu tamnosmeđu bundu od dabra.
To ju je iz nekog razloga iznerviralo pa je pokušala da me ubije viljuškom za
salatu. Tu scenu sam stavio u Dane radija. Sećam se da me je jurila po kući i
pretila cipelom. Mislio sam da će morati da je smiruju kao u Kosmatom
majmunu.
Uzgred, kad smo već kod obuće, jednom je Dilan poželela crvene
cipelice koje je Doroti nosila u Čarobnjaku iz Oza. Čekao sam do ponoći da
ih kostimografi koji su radili na mom filmu naprave a zatim sam ih ostavio na
njenom krevetu kako bi ih našla ujutru kad se probudi.
Bio sam slomljen kad je Mija uspela da sprovede svoj plan i što se
sudija, njen saučesnik, postarao da više ne mogu da viđam Dilan. Godinu
dana sam je sanjao kako dolazi kod mene ali svaki moj pokušaj na javi da je
vidim, da joj pišem, da razgovaram s njom bio je osujećen. Pretpostavljajući
da će shvatiti da je iskorišćavaju kad je malo porasla, pisao sam joj
simpatična, kratka pisamca puna ljubavi u želji da znam kako je. O sebi ništa
nisam pisao. Pošto je Ronan presreo sva pisma, dobijao sam šture odgovore
koji su počinjali rečenicom, „rekao sam Dilan za tvoje pismo i ne zanimaš
je.“ (U Hičkokovom filmu Ozloglašena odvija se još jedan izopačen odnos
između majke i sina. U kući Kloda Rejnsa i njegove majke boravi Ingrid
Bergman koju njih dvoje polako truju, isto kao što je Mija radila s psihom
jadne Dilan. Oni su isključili telefon da Bergman ne bi mogla da kontaktira s
Kerijem Grantom. Na kraju on odlazi tamo i spasava je ali to se dešava samo
na filmu. Da sam u stvarnom životu pokušao da uradim isto što i Keri Grant,
ne bih mogao da prođem ni pored portira.)
Konačno sam Sačelu poslao pismo u kome sam ga pitao, „da li uvek
otvaraš sestrinu poštu i čitaš je?“ Nisam dobio odgovor mada mi je napisao
da bi, ako stvarno želim da pomognem, trebalo da im pošaljem novac. Ja sam
im već davao pozamašnu sumu kroz alimentaciju ali ako je Mija govorila
istinu tvrdeći da je Sačel sin Frenka Sinatre, stvarno su me muzli.
Ono za čim duboko žalim u životu jeste to što sam lišen godina Dilaninog
odrastanja pa sam mogao samo da sanjam o tome kako joj pokazujem
Menhetn i lepote Pariza i Rima. Sun Ji i ja bismo i dan-danas dočekali Dilan
raširenih ruku ako bi ona poželela da nas potraži kao Mozes, ali za sada je to
samo san. U svakom slučaju, mislite li da je to bila pametna odluka suda
imajući u vidu raspoložive mogućnosti? Ja mislim da to ne samo da je bio
namerno okrutan čin prema meni, već i poguban za Dilan, kao što ćete saznati
malo kasnije.
Što se tiče Sačela, bile su mi dozvoljene posete pod nadzorom. Ali zašto
pod nadzorom? Tu nije bilo logike. „Pod nadzorom“ znači da se neka osoba,
koja se obično menja iz nedelje u nedelju, odredi da bude prisutna za vreme
poseta. Zbog čega? Ako nije bilo nikakvog seksualnog zlostavljanja, o čemu
mi to pričamo? (Nisam bio optužen da sam uopšte pipnuo Sačela mada je
prema transkriptu Mija u jednom trenutku pokušala da provuče ideju da sam
ih možda oboje zlostavljao. Međutim, budući da to sa Sačelom nije prošlo i
pošto je Dilan postajala sve osetljivija, ona se koncentrisala na nju.) Ali
zašto moram da budem pod nadzorom? To samo potvrđuje da Sačel treba da
se plaši oca, da mu je otac pretnja. Ipak, ja sam ga voleo i želeo sam da ga
viđam. Zato sam morao da ispoštujem jedini način na koji mi je Vilk
omogućio da viđam dete. Pošto bi svake nedelje od svoje majke čulo da sam
silovatelj i čudovište, jadno dete bi spremili i vozili ga po sat i po vremena
od Konektikata do Njujorka da bude s ocem napasnikom.
Psihijatar koji je radio na našem slučaju rekao je da starateljstvo treba
da dobije roditelj koji ne truje decu protiv drugog roditelja. Imajte to u vidu
dok budete čitali šta je napisao sudija apelacionog suda čije je mišljenje bilo
u manjini, tvrdeći da su pravila o posetama za Sačela i mene prestroga.
Njegovo mišljenje temelji se na izjavi dva svedoka, to jest dve iskusne
supervizorke za starateljstvo, Franses Grinberg i Virdžinije Lejman,
nezavisne socijalne radnice koje su bile određene da nadziru moje viđanje sa
Sačelom u Njujorku.
One su o svojim zaključcima izvestile sudiju apelacionog suda Dž. Keroa
koji je napisao: „Postoje čvrsti dokazi koje su izneli nezavisni posmatrači da
g. Alen i Sačel u suštini imaju topao odnos oca i sina pun ljubavi ali da je taj
odnos ugrožen uglavnom zato što se zbog važećeg sporazuma o starateljstvu i
rasporeda poseta g. Alen sve više udaljava i otuđuje od svog sina. Franses
Grinberg i Virdžinija Lejman, dve nezavisne socijalne radnice angažovane
da nadziru moje viđanje sa Sačelom, svedočile su da, ’Gospodin Alen
dočekuje Sačela zagrljajem, govori mu koliko ga voli i koliko mu je
nedostajao.’ Supervizorke su takođe opisale tok razgovora između njih
dvojice kada bi g. Alen rekao nešto poput, ’Volim te kao reku’, a Sačel bi mu
odgovorio, ’Volim te kao Njujork’… a zatim bi g. Alen rekao, ’Volim te kao
zvezde’, na šta bi Sačel odgovorio, ’Volim te kao kosmos’. Nažalost, ti
svedoci su takođe izjavili da je Sačel rekao g. Alenu, ’Drag si mi ali ja ne bi
trebalo da te volim’ Tada je g. Alen pitao Sačela da li će mu poslati
razglednicu s putovanja u Kaliforniju na koje je trebalo da ode s gđom
Farou, a Sačel je odgovorio, ’Ne mogu [zato što] mi mama ne dozvoljava’, a
kad je jednom prilikom Sačel nagovestio da želi da s g. Alenom ostane duže
od propisana dva sata, ’Sačel je rekao da ne može da ostane duže i da mu je
majka rekla da su dva sata dovoljna.’ Ono što je možda najtužnije jeste da je
Sačel nagovestio g. Alenu da odlazi kod lekara koji će mu pomoći da više ne
viđa g. Alena i dodao da treba da se vidi s tim lekarom nekih osam do deset
puta, posle čega više neće morati da viđa g. Alena. Kao sušta suprotnost u
odnosu na ono što gđa Farou očigledno govori Sačelu o g. Alenu, ’u izveštaju
se navodi da g. Alen Sačelu govori samo pozitivne stvari o gđi Farou i
srdačno pozdravlja Mozesa i Dilan preko Sačela.’“
Gospode, šta je još potrebno da bi neko shvatio šta se dešava u domu
Farouovih nakon što je sudija Vilk oba deteta dodelio isključivo Miji? Da li
se svedočenje obe nezavisne socijalne radnice razlikuje od stalnog ispiranja
mozga koje je Mozes gledao? I tako je posle Mijinog višemesečnog trovanja
petogodišnjaka ispiranje mozga učinilo svoje. Stručni supervizori se teško
nalaze i skupi su, a honorarno angažovani radnici koji vrše nadzor stalno se
menjaju. Devojke fakultetskog uzrasta, možda malo starije, dolaze kod Mije
kad bude dan za posetu. Mija ih priprema za susret sa mnom. Kad im dâ
uputstva koje su dobijale i ostale bebisiterke da dobro paze na mene i tome
još doda jednu ili dve gadne stvari koje je sudija rekao o meni, ona šalje
našeg sina, pripremljenog da me prezire, na put ka paklu Menhetna. To bi
bilo kao kad bih ja supervizorima dao da pročitaju izveštaj iz Jejla pre nego
što se upoznaju s Mijom. Gledale bi je drugim očima.
Naravno, kako vreme prolazi, dete ulazi kod mene sa supervizorom,
muka mu je od vožnje, svadljiv je, besni zbog sukobljenih emocija jer je
naučen da sam ja Moloh105 u somotskim pantalonama Ralfa Lorena. Zatim
nastaje ona kruta, neprirodna i neprijatna situacija zbog posete pod
nadzorom. Umesto da se otac i sin nakratko lepo provedu radeći nešto
zajedno, treća osoba je uvek pored njih i stara se da ja ne silujem jadno dete.
I ne samo to – ako ga odvedem na ručak ili sladoled, s nama za stolom uvek
je i ta treća osoba. Ne mogu da ga povedem u šetnju bez supervizora, niti na
košarkašku utakmicu ili u bioskop a da pritom ne moram da kupujem još
jednu kartu. Devojke koje su dolazile u nadzor uglavnom su bile fine; neke
od njih su bile ljubazne, uviđale su tešku nepravdu zbog onog što se dešavalo
i trudile su se koliko su mogle da nas ostave nasamo. Neke su bile glupe i
preplašene Mijinim otrovnim instrukcijama. Maltretirale su me za vreme
poseta i ponašale se kao tupave starešine. Posle godinu dana tog besmisla,
stavio sam tačku na to shvativši da me takve okolnosti ne zbližavaju sa
Sačelom već ga sve više udaljavaju od mene.
Eto kakvih sve ljudi ima u sudovima koji se bave rešavanjem bračnih
odnosa. Tipovi kao sudija Vilk. Hiroviti muškarci koji imaju moć da
upravljaju životima porodica. Na ulici su me nekoliko puta zaustavljale
nepoznate osobe. Očajni muškarci su me molili da im pomognem da viđaju
svoju decu jer im je oduzeto starateljstvo. Jedan je plakao. Kao da sam ja tu
mogao nešto da uradim. Kao, ja sam slavna ličnost pa sigurno imam nekog
uticaja. U međuvremenu su i meni natovarili supervizore a Mija je dobila
neograničenu kontrolu nad decom. Kakve su se samo grozote odvijale pod
njenim izopačenim režimom. Mozes je bio prisutan kad se desila ova kratka
epizoda – na šta bi Blanš rekla, „samo gospodin Po, gospodin Edgar Alan
Po.“106
Evo kako Mozes koji je bio tamo opisuje šta se dešavalo: „Kad je Ronan
diplomirao pravo, Mija ga je naterala da se podvrgne estetskoj operaciji
produženja nogu da bi bio viši nekoliko centimetara. Ja sam joj rekao da ne
mogu da zamislim da neko mora da se podvrgava mučenju zbog estetskih
razloga. Moja majka je jednostavno odgovorila, ’moraš da budeš visok da bi
bio uspešan političar.’ Naravno, to je za Ronana bio dugotrajan i bolan
proces. Noge su mu lomili nekoliko puta i rekonstruisali ih da bi ih produžili.
Osiguravajuća kuća to nije smatrala opravdanim iz zdravstvenih razloga i
odbila je da plati operaciju. Naravno, Mija i Ronan imaju drugačiju priču ali
to se zaista dogodilo.“ Priča za javnost bila je da je Ronan imao problema s
kolenom, da je išao pomoću hodalice i da je morao da se podvrgne
višemesečnoj rekonstrukciji zbog infekcije koju je dobio dok je radio u
inostranstvu. Time je trebalo da se objasni operacija ali Mozes je bio
prisutan tokom većeg dela tog bolnog oporavka. U međuvremenu, Miji je
bilo dozvoljeno da podvrgne Ronana okrutnoj operaciji lomljenja nogu da bi
zadovoljila sopstvene planove za njegovu budućnost, dok je s druge strane
sudija meni uvalio supervizora.
Da, Vilk je mene kaznio ali je isto tako dvoje dece dodelio isključivo
ženi sklonoj rizičnom ponašanju. Deca postaju pioni, lišavaju ih brižnog
roditelja, uče ih da se plaše i da mrze oca. Jadna Dilan je odrasla neprestano
slušajući izmišljenu priču o tome da je bila zlostavljana. Isto se desilo sa
Sačelom. Deca od sedam i četiri godine, lake mete, potpuno zavisna samo od
svoje manipulativne majke.
Mijini advokati mi nisu bili mrski. Sud je mesto gde se suočavaju
protivnici i čovek se naljuti zbog prljavih trikova i ružnih optužbi ali
advokati su plaćenici pa je tako Mija lako mogla da angažuje moje a ja
njene. Ja sam imao dva sjajna advokata, Šilu Rajzel i Elkana Abramovica,
koji su izneli argumente kojima se dobija parnica. Međutim, iako su
stručnjaci prozreli budalaštinu o zlostavljanju, kad je slučaj došao do
Vilkove sudnice, Šila Rajzel je bila nemoćna. Svideo mi se Alan Deršovic.
Mislim da se trudio da nađe način da nam se ugled što manje naruši ali pošto
nije poznavao Miju dovoljno dobro, nije mogao da zna da je ona izuzetno
problematična žena, uverljiva glumica na čiju reč čovek nije mogao da se
osloni. Možda je trebalo nešto da kažem kad se, dok su trajala saslušanja,
Mija sprijateljila s Vilkovim sudskim službenikom koji ju je vozio od
sudnice do kuće mnogo puta. Da li je to bilo pošteno? To je svakako bio
nepošten način da se dođe do sudije. U svakom slučaju, kasno je da se bilo
šta uradi.
Ljudi koji su pratili izveštaje u novinama često su komentarisali rečima,
„svi ljudi iz šou-biznisa vode otkačen život.“ On je kreten a ni Mija nije
ništa bolja. Oboje su ludi. Mnogi su to posmatrali komentarišući, „on kaže
ovo – ona kaže ono“ i pogrešno izjednačavali sukobljene strane. Prava istina
se svodila na „Ona kaže“, dok s druge strane nije postojalo samo „On kaže“,
već „Svaka istraga činjeničnog stanja takođe kaže ono što on kaže“. To nije
bio običan spor između dva uravnotežena stava, već između jednog za koji je
već ustanovljeno da je ispravan i drugog koji je detaljno analiziran i za koji
je utvrđeno da je pogrešan. Ipak, to za javnost nije bilo važno a i zašto bi?
Postojalo je toliko hitnijih stvari na koje je trebalo obratiti pažnju u svetu
umesto na tabloidne avanture dva prepotenka koje su snašle muke i njihov
komičan ljubavni život.
Vraćam se na Sun Ji i mene kako se izolovani krijemo u mom penthausu.
Nismo izlazili napolje jer smo izbegavali paparace koji su opkolili zgradu.
Šetali smo po mojoj velikoj bašti na krovu, bogatoj prelepim, gustim
rastinjem. Kao dečak sam maštao baš o takvom penthausu. Od onih
popodneva koje sam provodio u mračnim bioskopima gde sam netremice
gledao sve te bogove i boginje s tridesetpetomilimetarske trake koji su
stavljali kockice leda u čaše s viskijem i otvarali francuski prozor ka terasi s
koje je pucao pogled na Menhetn. Godinama sam živeo u stanu koji je mogao
da posluži za snimanje filmova visoko iznad Pete avenije. Stavio sam
ogromne prozore skoro od poda do plafona zahvaljujući kojima sam imao
fantastičan pogled na grad. Gledao sam predivne zalaske sunca a kad je bila
grmljavina ogromne munje su se ponekad protezale od mosta Džordž
Vašington do Bateri parka. Pre jakog praska pojavio bi se veličanstveni
blesak nad zapadnim delom Central parka i dalje iznad Nju Džersija pa sve
do beskraja. Jednom sam video munju na zapadu u obliku savršenog kruga,
ogromnog slova O.
Jedanput je u moju zgradu udario grom, tačnije u ogradu na mojoj terasi.
Čitava zgrada se zatresla kad su se smrtonosni kameni blokovi odlomili s
jedne strane fasade i pali na Petu aveniju. Samo zahvaljujući jakom pljusku
nije bilo pešaka na ulici pa niko nije nastradao. Posle toga blok nam je bio
ograđen mesecima dok su popravljali fasadu. Iako je grom udario na
dvadeseti sprat, radnici u suterenu osetili su kako se ljulja Peta avenija broj
930.
Često posle toga, dok sam sedeo za svojom metalnom pisaćom mašinom
Olimpija i pisao za vreme grmljavine, plašio sam se da bi munja mogla da
probije staklo, udari u moju mašinu i sprži me dok kucam neku šaljivu satiru
o navikama savremenog društva. Vejavice i mećave bile su drugačije, ali
jednako fascinantno iskustvo. Zimi bih se probudio i video da je svaki
centimetar Central parka prekriven snegom a grad tih i prazan. Možda bi
neka crvena vatrogasna kola projurila ulicom kao kontrast savršeno belom
prizoru. Tako mnogo zavisi od crvenih vatrogasnih kola koja idu po snegu u
Central parku pokraj belih koka.107 Kraj. Istovetno čaroban prizor bi se
desio u aprilu kad je drveće cvetalo. U početku bi to bilo jedva primetno a
već sledećeg dana već malo više. A zatim, posle nekoliko dana, pravo čudo
– svuda okolo se zeleni. Proleće je došlo na Menhetn a u Central parku sve
cveta, latice se otvaraju i vazduh miriše na nostalgiju a vi hoćete da se
ubijete. Zašto? Zato što ne znate šta ćete od lepote; epifiza luči sok od
Neizdržive melanholije i vi ne znate gde da smestite sva ta uzavrela osećanja
i ne daj bože da vam tada u ljubavi ne cvetaju ruže. Uzmite pištolj.
Jesen je potpuno drugačija priča ali ništa manje osećajna. Za mene je to
najlepše doba godine. Znate, leto u Njujorku je nesnosno. Vruće je, sparno
je, svi su van grada i da, lakše se krećete jer je manje saobraćaja ali je
dosadno jer su vam svi prijatelji otputovali i sve je nekako lepljivo od
vlage. E, kad dođe jesen, grad živne. Njujorčani se vraćaju s odmora,
temperatura je prijatnija. Dok sam kao mali živeo u Bruklinu, leta su bila dar
s neba jer tada nije bilo škole i mogao sam da igram bejzbol po ceo dan i da
idem u bioskop. Bilo je zabavno ali, čak i tada, dolazak jeseni nagovestio bi
da su se sve devojke vratile iz letnjeg kampa i iako nam je pretio košmar
zbog knjiga i nastave, barem su nam njihove obline malo uzburkavale krv. Ja
nikad nisam išao u letnji kamp, uopšte ga nisam voleo i samo jednom sam
otišao na jedan dan da vidim kako je tamo. Pošto je naveliko bio hvaljen kao
Šangri-La, prijavio sam se da budem mlađi vaspitač, otputovao sam vozom
na sever države, odmah procenio situaciju i pozvao oca da dođe po mene.
Uvek na oprezu, pozvao je svog ortaka Artija, snagatora s paralisanim
stopalom, pa su se njih dvojica s pištoljima dovezli da me izbave iz tog
slatkog malog jevrejskog letnjeg kampa. Nema potrebe da pominjem da nije
bilo pucnjave.
 Konačno, kad biste pogledali kroz prozor mog penthausa i videli kako
lišće menja boju, prizor bi vas i oduševio i otreznio. Oduševio zato što
priroda u crvenim i žutim nijansama nadmašuje sve boje iz tube s koliko god
inspiracije da ih slikari mešaju, a otreznio zato što će lišće uskoro uvenuti i
opasti u tipično čehovljevskom maniru a znali ste da će se jednog dana
svakako osušiti i opasti; isti onaj glupi, surovi ritual opet bi iznenadio sve
vaše slatke male neutrine ali zbog čega? S druge strane, sve je stvar
perspektive. Za čoveka, lišće u bojama jeseni je prelepo ali mogu da
garantujem da je nekom crvenom ili žutom listu zeleni list lepši.
Dakle, imam taj svoj penthaus u stilu Sedrika Gibonsa108 na dvadesetom
spratu u Njujorku ali ono što vam Metro Goldvin Majer ne govori niti to
prikazuje u svojim filmovima jeste da i penthausi prokišnjavaju. Nikad ne
prokišnjava nijedan od onih preskupih stanova s prostranom terasom s koje
se pruža fantastičan pogled na grad, na kojoj Robert Montgomeri uzme
cigaretu, lupne njom po tabakeri, nasmeši se Kerol Lombard i, za razliku od
mene, ne zaboravi da otvori odvod za dim dok vatra bukti u kaminu. Živeo
sam trideset pet godina u svom gnezdu na vrhu zgrade i stalno je
prokišnjavalo. Dolazili su mi inženjeri, raščistio sam celu baštu i renovirao
krov, zalio sam ga katranom i obložio bakarnim limom. Međutim, kad god je
padala kiša morao sam da vadim kofe jer kad kažem prokišnjavanje, ne
mislim na nekoliko neprijatnih kapljica – mislim na kofe koje se pune
velikom brzinom pa sam zato morao da krečim svake godine.
Ipak, to je bilo kao da ste zaljubljeni u zanosnu, prelepu ali razdražljivu
ženu. Kao u Luizu. Stan na vrhu zgrade stalno je dizao uzbunu da treba
postaviti kofice da bi se hvatala kišnica. Ja bih verovatno i dalje tamo živeo
da Sun Ji i ja nismo imali dece i da nam nije trebao veći prostor. Kad se
stvorio haos zbog Sun Ji i mene i kad smo postali poželjna meta svakog
paparaca, nedeljama smo ostali izolovani u penthausu i šetali se po velikom
vrtu na krovu zgrade. Tako smo imali situaciju u stilu „ti i ja protiv celog
sveta“, u kojoj se u filmovima junaci sve više zaljubljuju jedno u drugo, što
se zaista i desilo. Što se tiče braka, ni ona ni ja nismo imali veliku potrebu
da ozvaničimo svoj odnos. Oboje smo smatrali da nikakav ugovor ne vredi
ni pet para ako strane nisu srećne. Mi smo se voleli i nije bilo potrebe da se
upuštamo u zakonske procedure. Jednostavno nismo hteli da se venčamo i to
je bilo to. Međutim, kasnije smo se venčali. Zašto? Ne zbog romantike već
čisto iz finansijskih razloga. Obožavao sam Sun Ji i pošto sam mnogo stariji,
znao sam da bih mogao iznenada da otegnem papke. Ako bi se to desilo, hteo
sam da bude zaštićena zakonom i da automatski dobije sve što imam bez
ikakvog izuzetka. Pošto zakon predviđa da supruga nasledi sve od bračnog
druga posle njegove smrti, insistirao sam na tome.
Koliko god da smo imali praktičan razlog za sklapanje braka, venčanje
nam je bilo veoma romantično. Odlučili smo se za skromno venčanje u
tajnosti. Samo moja sestra i jedan ili dva prijatelja. Odlučili smo da se
venčamo u Veneciji, gradu koji smo oboje voleli. Venčaće nas gradonačelnik
u tajnosti u nekoj kancelariji u njegovoj zgradi. Niko neće znati. Sve je
pripremljeno u tajnosti. Jednog hladnog, mračnog decembarskog dana 1997,
Sun Ji, moja sestra i naša bliska prijateljica Adrijana di Palma, udovica mog
pokojnog kamermana Karla di Palme, prošetali su ulicama Venecije, dok sam
ja, kao Džems Bond, izbrojao do pet stotina, zatim sam ugasio svetlo,
šmugnuo iz našeg apartmana u hotelu Griti palas, uzeo gondolu kojom sam se
u tišini vozio kanalima i ustajalom vodom, i stigao do iste zgrade iz
suprotnog pravca. Uveli su nas odvojeno u neku zabačenu prostoriju i
gradonačelnik nas je zatim venčao. Sun Ji i ja smo se diskretno razdvojili,
neopaženo izašli iz zgrade i različitim putem se vratili u hotel. Kad smo ušli
u apartman, zazvonio je telefon. Zvali su nas iz Posta, novinari rubrike Šesta
strana. Čuli su da smo u Veneciji i da smo se upravo venčali. Bacio sam
pogled ispod kreveta pre prve bračne noći. Dva dana kasnije otišli smo na
medeni mesec u Pariz gde smo odseli u Ricu. Tada je naša tajna već postala
glavna vest u novinama. Sun Ji i ja postali smo muž i žena. Naše venčanje
nije mnogo uticalo na berzu mada su akcije ksanaksa skočile za deset posto.
Prisećajući se snimanja filmova s Mijom, izuzev Muževa i žena kad se
sve raspalo, moram da kažem da je to bilo zanimljivo iskustvo ispunjeno
kreativnim usponima i padovima. Poslednje nedelje snimanja Muževa i žena
situacija s Mijom je eksplodirala. Atmosfera je naravno bila napeta ali
uspeli smo da kao pravi profesionalci završimo snimanje uz škrgutanje
zubima. Miji nije baš bilo prijatno da sarađuje sa mnom pošto je tada upravo
saznala za moju vezu sa Sun Ji. Meni nije bilo prijatno to što je Mija svima
ispričala da sam silovao njenu maloletnu, retardiranu ćerku. Muževi i žene je
bio poslednji film koji smo Mija i ja snimili zajedno.
*
Saradnju smo započeli trinaest godina pre toga na filmu Erotska
komedija letnje noći. Uvek sam želeo da snimim film kojim bih odao počast
lepoti sela i radostima koje nam ono pruža. Ne pitajte me zašto. Mrzeo sam
selo. Međutim, zainteresovale su me čarolija i Mendelsonova muzika. Tako
smo kuću u kojoj se odvija radnja izgradili posebno za potrebe filma.
Snimali smo u šumi Rokfelerovog imanja u mestu Slipi holou. Nadao sam se
da ću za selo moći da učinim ono što sam pokušao da uradim za Menhetn u
filmovima o Njujorku: da ga prikažem s ljubavlju. Nije bilo važno što ga
nisam voleo. Na kraju krajeva, ja sam bio umetnik, stvaralac, tkalac snova,
jadnik koji se uvalio preko glave. Mija je bila izvrsna a i voleo sam da
radim s Hozeom Fererom čije su me obrazovanje i poznavanje opšte kulture
od Šekspira do džeza oduševili. Koliko glumaca možete da angažujete za
ulogu koja iziskuje pevanje Šubertove pesme koju glumac pritom zna
napamet i ume da je otpeva? Idealnu kuću za tu priču videli smo u nekoj
knjizi o arhitekturi. Kuća se nalazila negde na Srednjem zapadu. Iskopirali
smo viktorijanski eksterijer i sagradili kuću na Rokfelerovom imanju u
Pokantiko hilsu.
Kad je film počeo da se prikazuje, vlasnik originalne kuće nas je tužio
što smo mu ukrali dizajn. Mislim da smo dobili tu parnicu. U međuvremenu,
kad smo završili snimanje, neko je kupio našu kuću. Prevezao ju je na Long
Ajlend, izveo unutrašnje radove prema zvaničnim građevinskim standardima
i dan-danas živi u njoj, nadam se srećno. Istovremeno sam snimao Zelig u
kome sam opisao emocionalnu napetost zbog potrebe pojedinca da se stalno
prikazuje u drugačijem svetlu. Niko nije došao da gleda Erotsku komediju
letnje noći ali Zelig je bio daleko uspešniji. Zelig smo mnogo lakše snimili
pošto nam je cilj bio da izgleda kao dokumentarac sa sekvencama iz datog
perioda u prošlosti. S druge strane, radnja erotske komedije se dešavala u
jednom danu ali je snimana više od tri meseca a pravi podvig bio je održati
nepromenjeno svetlo dok su se menjala godišnja doba. Požutelo lišće smo
stalno bojili u zeleno.
Sledeći projekat s Mijom bio je Brodvej Deni Rouz. Paleta likova koje
ja mogu da igram je, da tako kažem, ograničen. Mogu da igram intelektualca,
na koga fizički podsećam, ali kao što sam već naveo, ja zaista to moram da
glumim. Pošto ličim na knjiškog moljca, mogu da budem takav i na ekranu;
uverljiv sam kao profesor fakulteta, možda psihijatar, advokat, školovan
stručnjak. Međutim, s obzirom na to kakav sam po prirodi, mogu da igram i
neku propalicu. Mogu da budem sitni kriminalac, kladioničar, ulični mangup.
Deni Rouz je bio uličar, neobrazovana propalica, sitni prevarant.
Tih godina Miju sam vodio u Rao, sjajan italijanski restoran koji nije
potrebno posebno predstavljati. Objasniću vam to ovako: jedan par iz
Teksasa ih je nazvao da rezerviše sto za večeru. Trebalo je da dođu u
Njujork i čuli su da je tu hrana fantastična. Frenki, koji je držao to mesto pre
svoje nažalost prerane smrti, rekao je da ima slobodan sto za četrnaest
meseci. Mija i ja smo često pričali o tome da bi mogla da igra neki lik kao
što je Eni Rao. Eni i Vinsent su pripremali hranu i držali lokal. Eni je bila
fenomenalan lik – plava kosa podignuta u punđu, iz usta joj visi cigareta,
njujorški stil govora, njene pečene paprike. O, i naočare za sunce koje nikad
nije skidala. Eto, to je bila Mija u filmu Deni Rouz – potpuno drugačija od
uobičajene Mije Farou i odlično odrađen posao. Bilo nam je zabavno na
snimanju filma a ja sam imao priliku da radim sa sjajnim izvođačima. Alba,
žena koja je imala nastup s pticama koje govore, poklonila je jednu Miji i
ptica je stvarno lepo pričala.
Nik Apolo Forte je odlično izveo pesmu koja je bila mešavina engleskog
i italijanskog. Deni je igrao njegovog sitnog menadžera. Za tu ulogu sam na
audiciji slušao silne pevače, od Džimija Roselija do Roberta Gouleta i
snimio sam nekoliko nastupa. Pošto nisam mogao da se odlučim ni za koga
od velikog broja potencijalnih kandidata, pozvao sam Kitonovu, moju zvezdu
vodilju, i pokazao joj probne snimke. Ona je rekla, „Nik Apolo je pravi za tu
ulogu“, i meni je to bilo dovoljno pošto me vera u njen ukus nikad nije
izneverila. Kitonova je stvarno bila u pravu. On je bio prirodno nadaren.
Koliko se sećam, nastupao je po barovima u Masačusetsu i bio poreklom iz
jedne od onih italijanskih porodica – ribara. Pričao mi je kako su zarađivali
od ribe koju su lovili bacajući dinamit u vodu i kad bi se na površini
pojavila gomila riba, to im je bio ulov dana. Nik pre toga nikad nije glumio u
filmu pa sam mislio da će biti ponizno zahvalan što smo ga izabrali za glavnu
ulogu među svim onim dobrim pevačima, ali on je rekao, „ako hoćete mene,
morate da uzmete i mog bubnjara – e da, napisao sam i pesmu koju hoću da
izvedem.“ Bubnjar je bio okej. Pesma koju je Nik „napisao“, „Agita“, pevala
je o osetljivom želucu; iskoristili smo je i sve je ispalo super. P.S: Tužili su
nas jer je neki tip tvrdio da mu je Nik ukrao pesmu. Ne znam kako se to
završilo.
Moj sledeći film s Mijom bio je Purpurna ruža Kaira. To je po meni
jedan od najboljih filmova koji sam snimio a pošto smo pre toga završili
snimanje Denija Rouza, jasno vam je koliko se Mija dobro snalazila u
različitim ulogama i kako je bila sve bolja iz filma u film. Za ulogu koju je
igrao Džef Danijels prvo sam izabrao fenomenalnog glumca Majkla Kitona
ali iskrsla su nam dva problema. Majkl je izgledao tako savremeno na ekranu
da mi je bilo teško da ga zamislim kao lika iz tridesetih godina. Uz to,
neposredno pre toga postao je otac, zbog bebe je bio budan celu noć pa je na
snimanje razumljivo dolazio neispavan. Teško je kad glumcu saopštavate da
morate da ga zamenite jer je zbog urođene nesigurnosti on uvek ubeđen da je
to zbog toga što vam se ne sviđa kako glumi. Majkla smo zamenili glumcem
koga je otkrila Džulijet Tejlor i na koga me je terala da obratim pažnju a ja to
nisam uradio zbog lenjosti, stidljivosti, samodestruktivnosti, čega god, ali
čim je Džef Danijels stigao i pročitao tekst, raspoloženje nam se popravilo.
Znali smo da smo uboli premiju. Evo jedne zaista beznačajne zanimljivosti: s
Majklom Kitonom smo prethodno snimili neke scene među kojima je bio i
dugačak noćni kadar s visine snimljen u napuštenom zabavnom parku. Ona
sitna figura koja se šunja po mraku nije Džef Danijels već Majkl Kiton.
Pretpostavili smo da to niko neće primetiti a i zašto bismo bili budni cele
noći na hladnoći i potrošili bogatstvo na ponovno snimanje nezgodne scene?
Eto, rekao sam vam da je beznačajno. Džef je opravdao naša najiskrenija
nadanja i kasnije je izgradio sjajnu glumačku karijeru i na pozornici i na
platnu.
Ja nikad ne organizujem probne projekcije svojih filmova. Ne zanima me
saradnja s gledaocima dok snimam film. Kad ga predam, to je gotova priča.
Produkcijska kuća može da priređuje probne projekcije na kojima će im
publika popunjavati anketne listiće ako će im to pomoći da osmisle reklamnu
kampanju ali meni o tome nemojte ništa da pričate jer to niti me zanima, niti
imam nameru da nešto menjam. Tako je Junajted artists organizovao probno
prikazivanje Purpurne ruže u Bostonu i jedan od direktora mi se kulturno
javio i rekao da je sve dobro prošlo. Zahvalio sam mu na pažnji. Zatim mi je
prilično nespretno rekao, „znate, kad bi kraj bio srećniji, film bi stvarno
dobro zaradio.“ Hteo je da kaže da bi Mija i Džef Danijels mogli nekako da
se spoje – recimo, kao sirena i Tom Henks u Morskoj sireni u Njujorku. Vrlo
pristojno sam mu objasnio da se to neće desiti i on je dostojanstveno skrenuo
temu. Film je dobio svoju konačnu verziju a ja nikad nisam morao da se
pozivam na svoj položaj i uvek sam bio u dobrim odnosima sa studijima i
distributerima.
Jednom se desilo da je Harvi Vajnstajn bio distributer filma Svako kaže
volim te, koji je kupio za mnogo novca. Pošto mu se nije svideo kad ga je
pogledao, zamolio me je da isečem reč drkadžija iz rep pesme. Objasnio sam
mu da nemam nameru to da uradim. Rekao mi je da bi taj mjuzikl mogao da
se prikazuje u Radio siti mjuzik holu samo kad bih izbacio tu jednu, jedinu
reč. Odgovorio sam mu da ga razumem ali da ne snimam filmove da bih išao
niz dlaku bioskopskim dvoranama. Uzgred, bez obzira na ono što su pisale
novine, Harvi nikad nije bio producent nijednog mog filma. Nikad me nije
finansirao. Samo je distribuirao nekoliko gotovih filmova i taj posao je
odlično odradio. Pored toga što je bio odličan distributer, imao je oko za
neobične, umetničke filmove i producirao je njih nekoliko. Ipak, nikad ne bih
dozvolio Harviju da finansira neki moj film ili da mi bude producent jer je
kao takav bio vrlo angažovan pa je menjao i ponovo montirao filmove koje
je već neko režirao. Tako nikad ne bismo mogli da sarađujemo.
Što se tiče premijernog prikazivanja mog filma u Radio siti mjuzik holu,
to sam već jednom doživeo i nije mi se svidelo. Bio je to film Sviraj to
ponovo, Seme koji nisam režirao, već sam za njega samo napisao scenario.
Pošto tamo nije imao dobru gledanost, posle dve nedelje je povučen i
prebačen u neki manji umetnički bioskop na istočnoj strani gde je dobro
prošao. Osim toga, mislim da projekcija u Radio sitiju nije bila kvalitetna.
Isto sam bio razočaran i projekcijom u Zigfildu. Platno je bilo isuviše daleko
pa boje nisu bile dovoljno jarke i zasićene. Na kraju, pošto sam odbio da
izbacim ono što je Harvi tražio, Svako kaže volim te nije dobio zeleno svetlo
za Radio siti. Prikazivao se na drugim mestima i prošao je okej. Samo okej.
Održana je i premijera Purpurne ruže Kaira koja je takođe prošla okej.
Prvobitno sam imao ideju da Mija igra filmofila koji beži od svog tužnog
života gledajući filmove (taj sam). Jednog dana, videvši da ona svakodnevno
sedi u publici, lik iz filma koji ona gleda joj se obrati, siđe s platna i oni
započinju romansu. Kad sam napisao prvih pedeset strana, shvatio sam da ta
priča ne vodi nigde pa je tih pedeset strana mesecima čamilo kod mene u
fioci. A onda mi je jednog dana sinulo: pravi glumac koji igra lika na platnu i
koji razgovara s Mijom dolazi u grad i s dva ista muškarca, jednim
izmišljenim koji je sišao s platna i pravim glumcem koji je iz Holivuda
stigao u grad, otvaraju se mnoge mogućnosti. Pisanje scenarija mi je
odjednom krenulo i ja sam snimio jedan od svojih omiljenih filmova.
Posle toga, Mija i ja smo snimili Hanu i njene sestre. Prvobitno sam
predvideo da glavnu mušku ulogu igra Amerikanac. Mogao sam da
angažujem Džeka Nikolsona koji je bio voljan da prihvati ulogu ali u to
vreme je bio u vezi s Andželikom Hjuston, čiji je otac Džon Hjuston
pokušavao da pokrene rad na filmu Čast Pricijevih i kad bi snimanje počelo,
Džek bi bio u obavezi da radi taj film a ne Hanu. Desilo se to da je Hjuston
zaista radio Čast Pricijevih pa sam ja izgubio priliku da radim s Džekom i
tako sam se odlučio za Majkla Kejna iako mi se nije svidelo da angažujem
Engleza. Ipak, radije bih sarađivao s glumcem kao što je Majkl i odustao od
zamisli da mi glavni lik bude Amerikanac. Na kraju je Džek Nikolson te
godine dobio Oskara za glavnu mušku ulogu a Majkl Kejn za sporednu.
Dajana Vist je takođe dobila Oskara za glumu u Hani.
Vist mi je još jedna prijateljica koja je dobila dva Oskara za glumu u
mojim filmovima. Ona je jedna od naših najboljih glumica i čak i u filmu kao
što je Septembar, koji nije oduševio ovdašnju publiku – mada su mi javili da
je odlično prošao u Zanzibaru – Dajana je bila izvrsna. Hanu smo snimali u
Mijinom stanu i to smo joj nadoknadili tako što joj je ekipa renovirala stan
kad smo završili snimanje. Imao sam priliku da režiram film s Lojdom
Nolanom, što je za mene čast koja može da se meri jedino sa snimanjem
filma s Vanom Džonsonom jer su obojica glumili u toliko mnogo filmova
koje sam u detinjstvu gledao po bruklinskim bioskopima. Lojd je imao rak
kad je glumio u Hani i bez obzira na to što je morao da se odmara između
izlazaka na set, njegova glumačka energija nikad ga nije izneverila. Na Hani
sam radio i s Mijinom majkom koja je odlično odradila svoj posao i bila
fantastičan pripovedač. Morin O’Salivan je bila prelepa u mladosti. I
zgodna. Tarzan je baš bio srećan stanovnik drveća. Morin mi je rekla da je
na snimanju filma Dan na trkama bacila oko na Gruča ali mu to nikad nije
rekla. To mu nisam pomenuo više godina kasnije jer bi ga od pomisli da je
propustio poklon kao što je Morin možda strefio infarkt.
Jedna od Morininih brojnih zanimljivih priča je i ta da joj se, dok je bila
mlada, perspektivna glumica, nabacivala Greta Garbo. Kako nam je
ispričala, izbegavala ju je i odbila ponudu koju joj je preneo njen asistent,
„gospođica Garbo bi volela da dođete kod nje u garderobu.“
Haninu poželjnu sestru Li igrala je sjajna glumica Barbara Herši. Uvek
sam želeo da radim s Barbarom koja je bila magnetski privlačna na platnu.
Pre toga sam joj ponudio ulogu koju je na kraju igrala Džanet Margolin u
filmu Eni Hol. Bio sam razočaran kad ju je odbila pošto me je oduševila
snaga njene glume i jer sam smatrao da bi dala veliki doprinos scenariju koji
smo napisali Maršal Brikman i ja. Konačno sam dobio priliku da sarađujem
s njom i, kao da njen glumački talenat nije bio dovoljno velik, ona je bila
praznik za oči i dala novo značenje reči eros. Majkl Kejn mi je rekao da je
imao utisak da bi doživela orgazam kad bi joj samo prišao i dodirnuo je. A
meni je pripalo da se svaki dan rukujem s Maksom fon Sidouom.
Ponekad nisam bio svestan činjenice da režiram film u kome glumi vitez
iz Sedmog pečata. U tom fenomenalnom filmu, Maksov lik želi da uradi nešto
značajno pre nego što umre. On štiti jednu porodicu dok se kreće kroz strašnu
šumu gde vreba Smrt. Pokušao sam da se setim da li sam ja uradio nešto
značajno u svom životu ali osim toga što sam jednom zaustavio taksi po kiši
za neku staricu na Šestoj aveniji, nisam mogao ničeg drugog da se setim.
Hana je na premijeri dobila odlične kritike a bilo je i onih koji su hteli da
promene pravila dodele Pulicerove nagrade da bi i film mogao da je dobije,
ali ona nije bila predviđena za scenarije. Cela ta priča s nagradama je
potpuno izmakla kontroli. Ljudi očigledno vole da gledaju dodele nagrada.
Naravno, one mogu da budu veoma unosne za producente mada oni ništa ne
plaćaju zvezdama koje dobijaju nagrade. Mislim na dodele Zlatnog globusa
ili nagrade centra Kenedi. Čak i na Oskara. Barem se u slučaju Nobelovih
nagrada dobije neka lova. Međutim, mnoge nagrade se dodeljuju samo ako
dobitnik pristane da dođe i primi nagradu. U suprotnom, dodeljuje se onom
ko pristane da se pojavi uživo. To očigledno nema nikakve veze s pravim
dostignućem i samo je u pitanju iskorišćavanje zvučnih imena kojima treba
ego masaža. Da li je zato čudno to što je u poznijim godinama Orson Vels
hteo da tuži one koji su hteli da mu daju neku nagradu?
U filmu Dani radija Mija je imala posebno zaduženje. Glumila je u
slepstik komediji i uz to je i pevala. U filmu je glumio i njen zgodni sin
Flečer. Za Dane radija inspiraciju sam delimično našao u svom detinjstvu.
Samo delimično. Angažuj izvrsne glumce i skloni im se s puta. To je uvek
bila tajna mog režiranja. To i pauza snimanja u pet. Dajana Vist, Džuli
Kavner – fantastične. I onaj kameo nastup Dajane Kiton kada je izvela pesmu
Kola Portera. Uživao sam na snimanju tog filma. Džeki Safra je bio tako
smešan kao student na času iz besedništva. Bio je duhovit i na onom sobnom
biciklu u Sećanjima na zvezdanu prašinu. I uloga Maskiranog osvetnika,
radio-heroja koga je igrao Voli Šon. S Volijem Šonom me je upoznala
Džulijet Tejlor zbog uloge u filmu Menhetn. On je igrao bivšeg muža
Kitonove, koga je ona uvek opisivala kao snažnog tipa seksualno napadnog
ponašanja, a Voli uopšte nije takav. On je ćutljiv i zamišljen, prirodno
duhovit. Kad je snimao svoju scenu u Menhetnu, ekipa nije mogla da
prestane da se smeje. On je sjajan glumac i odličan dramski pisac. Napisao
je scenario za film Moja večera s Andreom u kome glume dva glumca.
Režiser Luj Mal me je zamolio da igram sagovornika Andrea Gregorija ali ja
jednostavno nisam bio toliko profesionalno posvećen da napamet učim duge
govore. U svakom slučaju, na kraju je Voli igrao tu ulogu i bio daleko
uspešniji nego što bih ja to bio.
 Mija je mogla da glumi raznovrsne likove. Smušenu devojku koja
prodaje cigarete u Danima radija, zatim da se pretvori u novinarku trač
rubrike i da na kraju ostvari ulogu u sledećem filmu – Septembar – drami
koja postavlja pitanje: može li grupa napaćenih duša da se pomiri sa svojim
tužnim životom pod režiserskom palicom tipa koji bi i dalje trebalo da piše
viceve o taštama za brodvejske kolumniste?
Kao što sam pomenuo, tu sam hteo da uradim nešto u Čehovljevom stilu;
jedna scenografija, ljudi u seoskoj kući, pomešane i zbunjujuće emocije.
Snimanje sam organizovao tako da se sve odvija u enterijeru kuće, na setu
koji je napravio Santo, s izvrsnim glumcima koje su obuzele uzavrele,
teskobne emocije. Hteo sam da film probudi melanholično raspoloženje s
kraja leta, da mene proglase za pesnika tragičara i da po meni možda nazovu
neki sendvič u Karnegi deliju. Za jednu od glavnih muških uloga angažovao
sam Krisa Vokena s kim sam ranije radio na Eni Holu. On je igrao njenog
ludog brata. Kris je jedan od naših najboljih glumaca i kad nije sve išlo kako
treba, razlog sam tražio na pogrešnom mestu. Analizirao sam njegovu glumu
da bih video u čemu je problem ali trebalo je da zapravo analiziram
scenario. Uvek prvo gledajte scenario kad nešto ne funkcioniše. Kako su dani
prolazili, Krisu je bilo sve neugodnije u toj ulozi. Na kraju je na krajnje fin i
pristojan način odustao od uloge uveravajući me da me smatra genijalnim
režiserom koji pred sobom ima svetlu budućnost ako se izbori s problemom
zavaravajućeg samoljublja. Iako smo se rastali kao prijatelji, uvek mi je bilo
krivo što sam izneverio tog sjajnog glumca. Umesto Krisa doveo sam Sema
Šeparda koji mi se mnogo sviđao. Sem nikad nije bio opušten dok je
izgovarao reči koje sam ja napisao pa je, pošto je bio dobar pisac, stalno
voleo da menja moj tekst. To mi uopšte nije smetalo i čak mi ni danas ne
smeta kad glumcu više odgovara da preformuliše tekst pod uslovom da scena
na kraju ima željeni efekat.
Dobro sam se slagao sa Semom. Često smo razgovarali o džezu pošto je
njegov otac svirao bubnjeve. Sem je imao veoma loše mišljenje o meni kao
režiseru i javno je izjavio da Robert Altman i ja nemamo pojma o režiranju.
Posle toga smo se slučajno sreli, porazgovarali o tome, uvek kao prijatelji,
uvek iskreno i uvek srdačno. Kad je Semov otac umro, ostale su mu kutije sa
džez pločama koje mi je Sem poklonio. On je bio sjajan tip i još jedan
glumac koga sam razočarao. Palo mi je na pamet da mi drama nije jača
strana i da mi možda više leže urnebesni likovi koji nose okrugle gumene
noseve i mašu okolo svinjskom bešikom.
 U glumačkoj ekipi Septembra bila je ne samo Mija, već i njena majka.
Već sam pomenuo koliko je i sama bila dobar, uverljiv pripovedač pa sam
pretpostavio da će se njen smisao za humor i energija preneti na platno u
razmetljivom, narcisoidnom liku koji je igrala: sebičnu bivšu glumicu i koja
je živela u kući s manje zanimljivim smrtnicima. To se ipak nije desilo. Kad
sam završio snimanje, montirao film i video šta sam napravio, to stvarno
jeste bio Čehov – Mo Čehov, vodoinstalater.
Budući da nikakva maštovita montaža nije mogla da spase film, u
trenucima teške demencije odlučio sam da ceo film snimim iz početka. To
nije baš bilo u stilu Eriha fon Štrohajma109 kao što zvuči pošto smo imali
mali budžet, set je još uvek bio u studiju i ja sam verovatno mogao da
snimim novu verziju za šest nedelja a da pritom ne prekoračim prvobitan
budžet. Orion pikčers sam obavestio o svojoj odluci i oni nisu imali ništa
protiv pod uslovom da ne potrošim više od onog što sam dobio pred
snimanje. Pošto su glumci morali da nastave rad na drugim projektima,
morao sam ponovo da biram glumce. Mijina majka je bila veliko razočaranje
i bez obzira na njen prirodni šarm i društvenost, ona nije imala dovoljno
energije za lik glavne junakinje opterećene samom sobom. Pošto sam se tada
zabavljao s njenom ćerkom, nije mi baš bilo prijatno što sam morao da joj
dam šut kartu i nikakvim izgovorima nisam mogao da sačuvam obraz.
Jednostavno je loše odigrala ulogu.
Bog me je spasio jer se ona razbolela, ne ozbljno, ali dovoljno da nije
mogla da snima pa sam umesto nje angažovao Elejn Strič. Sve se odjednom
promenilo nabolje. Strič je bila prava bomba. Genijalna, energična,
duhovita, sjajan saradnik i, pošto je bila udata za engleskog tajkuna koji je
pravio mafine, posle toga sam dugi niz godina za Božić dobijao kutije
engleskih mafina. Poput Morin Stejplton, Stričovu smo rado zadirkivali i
grdili, ali obe su uspevale da me pređu i udalje od svojih slatkiša koje su
naručivale. Voleo sam kad bih sa Strič išao na večeru u neki otmen restoran
na Menhetnu a ona bi sve rolnice stavila u tašnu jer je htela da ih jede u
ponoć. Ipak, koliko god da je bila sjajna glumica, nije mogla da me spase
scenarija koji sam napisao i uprkos odličnoj glumačkoj ekipi, Septembar je
podbacio. Sema Šeparda sam zamenio jednim od svojih omiljenih glumaca,
Semom Voterstonom, dok je Dajana Vist bila divna, kao i obično. Mija je
takođe odigrala jednu od najboljih uloga u svom životu ali sve je bilo uzalud.
Dakle, pošto sam dokazao da nisam Čehov, odlučio sam da dokažem da
nisam Ingmar Bergman. Snimio sam Drugu ženu i čak sam angažovao
Ingmarovog kamermana Svena Nikvista. Kao i Sizif, ja guram uzbrdo stenu
ozbiljne drame i zadovoljstvo nalazim u trudu. Nažalost, stena se kotrlja
unazad i smrska ne samo mene već i moje investitore koji nemaju pojma o
Kamiju i više vole da citiraju pokojnog, sjajnog Džeka Rolinsa – „Humor
donosi lovu“.
Nekad davno mi je sinulo da razgovor u stanu može da se čuje kroz
ventilaciju za grejanje. Prvi put sam to zamislio kao situaciju u ordinaciji
psihijatra odakle čujem najintimnije misli i potrebe neke prelepe devojke i,
pošto igram mađioničara amatera, nekako uspem da je upoznam, da se
zbližim s njom i ostvarim joj sve snove pošto sam ih čuo. Tu ideju sam
iskoristio više godina kasnije u komično romantičnoj formi s Džulijom
Roberts u filmu Svako kaže volim te. Međutim, mnogo pre toga, dok sam bio
s Mijom koja je u tom periodu bila trudna, pokušavao sam da rešim tri
problema: da napišem priču koja se zasniva na tome da je neko čuo tuđ
razgovor, da napišem ulogu koju bi Mija mogla da igra kao trudnica kojoj se
vidi stomak i da se konačno proslavim kao veliki majstor drame u
evropskom stilu.
Dobio sam ideju koja je ispunjavala dva od tri navedena kriterijuma i
plan nije bio loš, mada je možda bio malo pretenciozan i loše sproveden.
Hteo sam da ta žena (koju je naravno savršeno odglumila fenomenalna Džina
Roulands) bude nezadovoljna svojim životom u kom nema emocija. Hteo
sam da odbaci sve što joj je u tom trenutku mrsko, što je plaši i što joj je
isuviše bolno ali na kraju se istina čuje kroz zidove, kroz ventilaciju. Bila je
to dobra ideja i moguće je da bi je neko stručniji bolje realizovao. Ja sam
dao sve od sebe, sarađivao sam s Džinom a jednu malu ulogu je imao i Džin
Hekman. Sarađivao sam i sa Svenom, jednim od brojnih poznatih ličnosti s
kojima je Mija prethodno bila u vezi. Kad sam počeo vezu s njom, sećam se
da sam imao osećaj inferiornosti. Bila je lepotica koja je odrasla među
holivudskom elitom. Poznavala je svakog u filmskoj industriji, od Bet
Dejvis, preko Ketrin Hepbern do Čarlsa Bojera. Odveo sam je na večeru u
Rao a pre toga smo gledali Bergmanov film i tada mi je ispričala kako se
zabavljala s njegovim fenomenalnim kamermanom, Svenom Nikvistom. Dok
smo se vozili do restorana, na radiju u kolima slušali smo Mocartovu
simfoniju u izvođenju orkestra kojim je dirigovao njen bivši muž Andre
Previn, muzički genije, a poznavala je mnoge vrsne izvođače klasične muzike
– Danijela Barenbojma, Vladimira Aškenazija, Icaka Perlmana, Pinkasa
Cukermana. Za sve to vreme, ja sedim pored te zanosne plavuše u nadi da ću
je nekako impresionirati. Kad smo posle toga došli u Rao, iz džuboksa je
pevao Sinatra – za mene bog, za nju još jedan ljubavnik, bivši muž; milion
priča i anegdota o Frenku, njegovoj porodici, Palm Springsu, Vegasu.
Koga sam ja poznavao? Mikija Rouza, s kim sam napisao Uzmi pare i
Banane, koji je igrao treću bazu dok sam ja igrao drugu, i koji je ostavljao
limenke tunjevine po gradu. Znao sam Maršala Brikmana, duhovitog tipa s
kojim sam odlazio u šetnje i kome isto kao i meni nije bilo jasno kako zgodna
žena instinktivno zna da okrene glavu na suprotnu stranu kad pored nje
prolazite kolima i želite da joj vidite lice. I Dejvida Panića, koji je imao po
jedan napunjen pištolj nadohvat ruke u svakoj sobi svog stana jer je sumnjao
da nam preti pobuna nacista. Ona je znala Komdenovu i Grina, i Stiva
Sondhajma. Ja sam znao Kitonovu, njene sestre, njenu Gremi Hol i
podstanara Džordža koji je odbio da se kocka u Vegasu jer je smatrao da
svakog prati određena količina sreće u životu pa zato nije hteo da troši svoj
deo za kockarskim stolom. Sad već trtljam bez veze. Film smo snimili i
jedino značajno za mene bilo je to što je Mija ubrzo rodila Sačela koga je
vodala po setu na snimanju sledećeg filma.
Posle Druge žene, učestvovao sam na snimanju filma pod naslovom
Njujorške priče. To su tri kratka filma od kojih je svaki imao posebnog
režisera – Fransisa Kopolu, Skorsezea i mene. Odjednom me je snašla
saradnja s ta dva velika filmska stvaraoca. Ispred hotela Plaza stoji
fotografija na kojoj smo nas trojica a ispod bi trebalo da piše, „šta nije u
redu s ovom slikom?“ Moja dva omiljena reditelja svih vremena i moj kratki
humoristički komad zajedno s njihovim radovima. Upoznao sam nekoliko
velikih režisera i mada ne mogu da kažem da sam se zbližio s njima, zaista
sam uživao to kratko vreme koje sam proveo sa svakim pojedinačno.
S Bergmanom sam večerao i nekoliko puta vodio duge neobavezne
razgovore preko telefona. Bio je nesiguran zbog istih stvari koje muče sve
nas – da će se pojaviti na setu i da će ga odjednom uhvatiti panika jer neće
znati gde da postavi kameru. Mislim da je bio najbolji reditelj mog vremena
i obojica smo se plašili iste stvari. Ako on ne zna gde da stavi kameru da bi
dobio najefektniji kadar, kako ću ja to ikad znati? Međutim, uprkos
strahovima, nekako uvek uspemo da nađemo ono pravo mesto – ili je barem
on uspevao. Bergman me je nekoliko puta pozivao na svoje ostrvo ali uvek
sam ga odbijao. Obožavao sam ga kao umetnika ali ko još želi da sićušnim
avionom ode do ruskog ostrva po kome šetaju samo ovce i dobije jogurt za
ručak? Nisam baš toliko požrtvovan.
 Upoznao sam Trifoa. Kod Su Mengers. On i ja smo išli na časove jezika
kod istog tipa. On je učio engleski a ja francuski. Tako smo obojica znali
samo po nekoliko reči maternjeg jezika onog drugog. Bili smo kao brodovi
koji se mimoilaze po noći. Razdvajao nas je veliki greben u vidu jezičke
barijere. Međutim, njemu su se sviđali moji filmovi a da ne pominjem da
sam ja bio lud za njegovim. Kratko sam sarađivao s Godarom, upoznao sam
se i bio na večeri s Reneom, provodio mnogo vremena s Antonionijem koji
je bio odličan prijatelj s Karlom di Palmom i povučen ali vrstan umetnik.
Nije imao smisao za humor ali je bio genije. Ispričao mi je da ima ideju da
snimi komediju, o čemu je razgovarao s Džekom Nikolsonom jer je hteo da
on glumi u tom filmu, na šta se Nikolson grohotom nasmejao. Antonioni ga je
pitao, „misliš da je to toliko smešno?“, a Nikolson je odgovorio, „ne,
smejem se zato što ti misliš da je to komedija.“
Upoznao sam Tatija koji me je posavetovao da štedim novac ako ne
želim da završim u domu za stare glumce, odakle se upravo vratio iz posete
prijatelju. Nikad nisam upoznao Felinija ali jednom smo se lepo ispričali
preko telefona. Zamislite ovu situaciju: nalazim se u hotelu u Rimu radi
promocije nekog svog beznačajnog filma. U gužvi sam zbog intervjua i
konferencija za štampu. Zvoni mi telefon. Moja asistentkinja se javlja i kaže,
„Felini vas zove.“ Pošto ga nisam upoznao i nisam prozborio nijednu reč s
njim, pretpostavio sam da je to neki prevarant. Rekao sam joj da ga otkači.
Tako je i uradila. Posle nekoliko trenutaka, on zove ponovo. „Felini“, kaže
ona. Ja joj kažem, „uzmi broj, nazvaću ga“, u nameri da prvo proverim da li
je to stvarno Felinijev broj. „On zove iz govornice“, kaže mi asistentkinja. E,
sad znam da je prevara pa joj kažem, „reši ga se.“ Pet minuta kasnije on zove
ponovo i sad već hoću da se otarasim te napasti zauvek ali on asistentkinji
daje svoj kućni broj i kaže da ga nazovem sutra ujutru. Sad sam se već
unervozio jer mi je palo na pamet, „jesam li ja to otkačio jednog od mojih
filmskih idola? Jednog od najvećih filmskih umetnika? Da li je to stvarno
mogao da bude Felini i da li sam ispao jako nekulturan prema njemu?“ Ali
zašto bi on pozvao tupsona poput mene koga nikad nije upoznao i to iz
govornice?
U svakom slučaju, kad sam proverio s Karlom di Palmom, to stvarno
jeste bio on pa pošto sam morao da otputujem iz Rima rano ujutru, nazvao
sam ga pre toga i, naravno, probudio ga. Tako sam se našao u telefonskom
razgovoru s veoma pospanim filmskim genijem. Od sramote sam bio crven
kao rak. Dugo smo pričali. Svideli su mu se moji filmovi (ili se odlično
pretvarao za nekog ko se upravo probudio) i smatrao je da potičemo iz
sličnih sredina. Na kraju sam mu obećao da ću ga nazvati kad sledeći put
dođem u njegov grad ali on je pre toga preminuo, možda predosetivši da
mislim ozbiljno.
Svi su nas napustili. Trifo, Rene, Antonioni, De Sika, Kazan. Barem je
Godar još uvek živ ali on je uvek bio nekonformista. Celokupna scena se
promenila i sve one osobe koje sam hteo da impresioniram kad sam bio mlad
nestale su u tom nekom ambisu. Otprilike tada počeo sam da tonem u
pesimizam ali da ne bih uspaničio čitaoca, vratiću se Skorsezeu i Kopoli i
preći na ona tri kratka filma koja smo snimili.
U mom filmu Mija je igrala glavnu žensku a ja sam igrao glavnu mušku
ulogu. Sven je bio snimatelj. Bio je to sladak film a ja sam se dobro pokazao
s pričom o majci koja maltretira dete i nestaje za vreme mađioničarske
predstave na olakšanje njenog sina da bi se ponovo pojavila na nebu iznad
Menhetna i javno ga osramotila. Mija je glumila šiksu110 koja me je šutnula
pa sam ja na kraju završio sa semićankom Džuli Kavner koja je roditeljima
bila više po volji. Svi smo se odlično proveli osim onih koji su finansirali
film. Mislim da je to bio Dizni i mislim da je to još jedan dokaz da
antologijski filmovi nemaju dobru prođu na blagajnama.
Stižu Zločini i prestupi. Ili, kako ga je slatki Mozes zvao kad je bio mali,
Zloća i Snupi. Ponovo problemi sa scenarijom. Film ima dva dela – jedan je
dramski a drugi komičniji, satiričan. Deo u kom se dešava ubistvo s
Martijem Landauom prošao je bez problema i uživali smo snimajući ga.
Marti je prvo došao da čita tekst za ulogu brata lika koga je na kraju igrao.
Pročitao je scenario i rekao da želi da igra ubicu. Mi smo ga pitali (mi – to
smo bili ja i Džulijet Tejlor), „misliš da možeš?“ Poput svih glumaca,
odgovorio je potvrdno. I stvarno jeste mogao i uspeo je. Od svih glumaca s
kojima sam radio, Marti je čitao moj dijalog tačno onako kako sam ga
zamislio u svojoj glavi – pogađao je svaki ton glasa i naglašavao prave reči.
Kasnije sam saznao da je odrastao nekoliko blokova dalje od mene pa smo
tako obojica imali isti govor.
Bilo mi je krivo što imam dve isprepletene priče. Smatrao sam da je ceo
film trebalo da bude razrađena Martijeva priča i da svoju treba da izbacim,
naročito što je snimanje loše krenulo. U filmu igram režisera dokumentarnih
filmova koji radi „vredan“ dokumentarac o domovima za stare za razliku od
onih unosnih, bednih televizijskih emisija koje snima moj zet i zahvaljujući
kojima se obogatio i stekao ugled. Nismo daleko odmakli sa snimanjem kad
sam primetio da moj deo isprepletane radnje liči na ujed ce-ce muve. Od
njega vam se spavalo. Mog zeta je igrao Alan Alda s kojim sam sarađivao
nekoliko puta. Šta god da je potrebno da bi neki lik bio zanimljiv i da bi
scena bila efektna, Alan će to odglumiti i još nešto improvizovati tako da
film dodatno dobija na kvalitetu. On je uvek uverljiv bez obzira na to da li
vam treba negativac, romantični zavodnik ili komičar. Izuzetno talentovan
glumac.
Dakle, nakon što smo snimili gomilu materijala sa mnom i s Mijom u
domu za stare, odbacili smo tu zamisao i ja sam odlučio da dokumentarac
koji ja snimam treba da bude o egoističnom liku koga igra Alan. Čim mi je
pao na pamet taj skupi obrt, pokrenuli smo se s mrtve tačke mada, kad bih
ponovo morao da snimam taj film, opet bih izbacio svoj lik a onaj deo s
Landauom bih proširio. Mija je vrlo dobro odglumila lepu producentkinju
zavedenu lažnom slavom i uspehom Alana Alde. Na tom filmu sam imao čast
da radim s Andželikom Hjuston a ponovo smo sarađivali i kasnije. Bila je
vrlo uverljiva u ulozi Martijeve osećajne ljubavnice. Gledao sam filmove
koje je ranije snimala i s punim pravom sam očekivao da će sjajno odigrati
svoju ulogu. Tako je i bilo. Bila je mnogo viša od mene i kad je trebalo da je
poljubim u sledećem filmu koji smo snimali zajedno, vodio sam računa da
ona sedi. Međutim, ona je jednako uspešno glumila i komične i romantične
scene, i igrala žrtvu koju je Marti šutnuo, rešenu da ga razotkrije.
Taj film mi je lično veoma značio zato što je polovina filma drama a sebi
sam dokazao da znam da snimam i ozbiljan materijal. Toliko o onom
dobronamernom časopisu koji me je jednom prilikom opisao kao
„anonimnog malog prodavca viceva“. Kad sam završio snimanje Zločina i
prestupa, pala mi je na pamet sledeća ideja i to ovako: Džin Dumanijan je
uvek bila veoma zainteresovana za alternativnu medicinu čiji ja nisam bio
obožavatelj. Stalno je išla kod nekog Kineza na akupunkturu. Od njega je
dobijala lekovite travke i grozne napitke – za pozamašnu sumu novca. Ja sam
to smatrao šarlatanstvom, prevarom jednakom triku s tri karte. Stalno je
ispirala povrće u sirćetu i ispijala neki gadan napitak sličan onom iz prve
scene u Magbetu. Ako nije ispuštao mehuriće, trebalo je da ih bude.
Pa, u jednom periodu snašla me je bezazlena ali dosadna muka.
Halacioni, kvržice na kapcima koje dovode čoveka do ludila, na koje stalno
moraju da se stavljaju obloge i koje moraju da se punktiraju. Neću vas
zamarati pojedinostima ali posle višemesečnih nastojanja da se otarasim te
pošasti na tradicionalan način, Džin mi je predložila da barem jednom odem
kod njenog lekara. On je čarobnjak, rekla je. Oslobodiće me nevolje. Bilo mi
je mrsko da uopšte i pomislim da se prepustim tom smešnom praznoverju ali
kako je vreme prolazilo a problem postajao sve ozbiljniji, pristao sam da
odem kod njega samo jedanput. Naročito me je ubedila kad je rekla da će on
doći kod mene da ne bih morao da se penjem klimavim stepenicama do
njegove ordinacije u Kineskoj četvrti i prolazim pored mrtvih pataka koje
raščerečene vise na prozorima u prizemlju. Tako je jedne subote u moj
otmeni penthaus na Petoj aveniji došla Džin i dovela gospodina Azijata
posedelog od mudrosti direktno iz Agencije za statiste. Kad sam mu ispričao
svoju tužnu priču, pogledao mi je oko.
„Žlezda vam je začepljena“, rekao je. Ja sam potvrdio. „Potreban vam je
mačji brk.“
„Molim?“
„Brk od mačke“, ponovio je i iz srebrne kutije u kojoj je bilo nekoliko
mačjih brkova izvadio jedan. Kad mi je prišao, pokušao sam da se uzdržim i
ne pozovem odmah odeljenje za prevare. Vešto mi je uvukao brk u suzni
kanal i povlačio ga gore-dole dok sam ja mirno sedeo i trudio se da ostanem
miran i ne pritisnem alarm.
„Gotovo“, rekao je kad ga je izvukao. „Sad je bolje.“
Platio sam mu i on je otišao. Jedino je falio zvuk gonga. Naravno, nije mi
bilo bolje i kad sam to ispričao svom oftalmologu, on mi je rekao, „nemojte
više nikad nikom da dozvolite da vam stavlja bilo šta u suzni kanal, a kamoli
mačji brk.“ Tako sam došao na ideju da napišem Elis.
Odjednom sam se našao u ulozi režisera koji sarađuje s Keijem Lukom
koga sam kao dete očaran gledao u ulozi sina broj jedan u filmovima o
Čarliju Čenu. Elis je bio dopadljiv za oko; veliki uspeh za Santa Lokvasta.
Jadni Santo – genije za dizajn, kome uvek uvalim nerešive probleme i
nikakav budžet i on uzme taj nikakav budžet, reši sve probleme i napravi
remek-delo. Primer: snimam film čija se radnja dešava u Njujorku, Džersiju,
Los Anđelesu, u varošicama širom Amerike, u holivudskim studijima, na
brdima, po njivama – i to tridesetih godina prošlog veka za šta su potrebni
autentični natpisi, automobili, zgrade, prodavnice. Santu dam neki sitan
budžet – i, da, ne želim da se mrdnem s Menhetna ni na jedan jedini dan. Ja
još nisam pogledao film Biti najbolji sa Šonom Penom, ali vama toplo
preporučujem da ga pogledate. Santo je sve uspeo da reši pa je zahvaljujući
njemu Elis stvarno lepo izgledala. A imali smo i onaj crveni šeširić koji smo
maznuli s pulta u Blumingdejlu.
 Džef Kerland, naš kostimograf, imao je isti problem kao Santo. Nikakav
budžet ali molim te, sašij nam prelepe kostime iz dvadesetih, tridesetih i
četrdesetih godina. Haljine, večernje toalete, stotine statistkinja koje su bile
partnerke mornarima i vojnicima, drugih stotinu statista za scene u noćnom
klubu s gangsterima i igračicama. Uzgred, novca je zapravo bilo čak i manje
jer smo morali više da potrošimo na dodatne količine danskog peciva za
ketering. Međutim, on je uspeo. Kad je došlo vreme za snimanje, i glavni
glumci i statisti su bili obučeni u stilu dvadesetih – devojke s kloš šeširima i
u suknjama s resama, a muškarci u bundama. Džef je imao odličan smisao za
humor; bio je jedan od malobrojnih koje sam voleo da imam pored sebe kad
sam dodeljivao uloge i gledao nemontiran materijal jer mi je njegovo
mišljenje bilo važno. S njim sam se bez problema i slagao i svađao, a
njegovo vedro raspoloženje bilo je pravo osveženje naspram mog pesimizma
koji je prelazio i na moje odane radnike. Na filmu Elis po prvi put sam radio
s Alekom Boldvinom koji mi se iz poštovanja obraćao sa gospodine Alen.
Aleka sam prvi put zapazio u filmu Udata za mafiju i pitao ko je taj tip. On je
izvrstan. I takav je i ostao. Kad malo bolje razmislim, Alek je stvarno
fenomen. U stanju je da sjajno glumi potpuno različite likove. Može da bude
i dramski uverljiv i vragolasto zabavan i romantičan i komičan, i da sve to
prvoklasno odglumi. Meni je Elis delovao kao pristojan film. Naravno, malo
je lošiji od Građanina Kejna. Ako vam se sviđam kao čovek, mogli biste da
uživate u njemu. Ako mislite da se bavim pogrešnim poslom, ovaj film će to
potvrditi.
U tom periodu svog života napravio sam kratku pauzu da bih glumio u
tuđem filmu. Džef Kacenberg me je zamolio da glumim s Bet Midler u filmu
Prizori iz tržnog centra koji je trebalo da režira Pol Mazurski. Honorar je bio
veliki ali pravi motiv, kao što sam već pomenuo, bio je Mazurski. Tada je
upravo bio osvojio priznanje za film Neprijatelji: ljubavna priča i meni se
generalno sviđao njegov rad. Sastali smo se da porazgovaramo o filmu.
Priznao mi je da je bio nervozan na tom susretu. Zašto, to nikad neću znati.
On je bio odličan režiser, dobar glumac, sjajan pripovedač, pametan i
načitan. Ja sam bio povučen, kulturan, pristojan režiser ali nisam bio nikakav
Kurosava, nikakav glumac ozbiljnog ugleda da bih kod nekog izazvao
nervozu, a kamoli kod Mazurskog. Mislim da je ljudima neprijatno sa mnom
možda zato što je meni neprijatno pa ih tako nesvesno izluđujem. Bio sam
voljan da se prepustim režiserskoj palici Mazurskog i slušam njegova
uputstva. Pošto sam zbog toga morao da otputujem avionom u Kaliforniju,
znajući da mi se ne sviđa pomisao da napuštam Menhetn, naročito ne na
visini od dvanaest kilometara, Džef Kacenberg se ponudio da mi obezbedi
Diznijev avion. Nikad pre toga nisam leteo privatnim avionom i pitao sam ga
da li to znači da će me posle snimanja u Kaliforniji vratiti kući. Kacenberg
se nasmejao i odgovorio da će me svakako vratiti. Džef Kacenberg mi je
uvek bio drag, dobro sam se slagao s njim i smatrao sam da je producent od
reči, što je u Holivudu prava retkost.
Tako sam ja otputovao u Kaliforniju Diznijevim galfstrimom; ako se ne
varam, bio je to G-2 i sva bezbednosna uputstva o pojasevima i prslucima za
spasavanje preko razglasa čitao je Miki Maus. Uznemirila me je pomisao da
glodar upravlja avionom. Mazurski je radio na suprotan način od mene. Prvo
smo uvežbavali za stolom, zatim na podu po kome je trakom bilo obeleženo
gde ko stoji i na kraju na stvarnim lokacijama. On je planirao svaki kadar i
svako jutro je tačno znao šta će da snima. Za razliku od njega, ja nikad nisam
ništa uvežbavao s glumcima, nikad ništa nisam planirao i često nisam imao
pojma šta ću snimati sve dok ne dođem na set i dobijem plan za taj dan.
Ponekad čak nisam imao ni scenario kod sebe.
Gordon Vilis nije tako radio ali svideli smo se jedan drugom i obojica
smo pravili ustupke u odnosu na način rada na koji smo navikli, pri čemu
sam uglavnom ja pravio ustupke. S Karlom di Palmom bila je drugačija
priča. Karlo je bio sjajan direktor fotografije ali krajnje nedisciplinovan i
bio je sličan meni; voleo je da dođe na set, oseti svetlo i prošeta okolo pa bi
mu na kraju instinkt rekao gde da stane i koje svetlo da koristi. Tako bismo
obojica stigli, Karlo i ja; Karlo bi pijuckao jutarnju šolju piva u sedam
ujutru; ja bih se prošetao okolo, on bi se prošetao i ja bih ga pitao, „koja to
beše scena?“ Za to vreme, taksimetar bi se vrteo brzinom od sto pedeset
hiljada dnevno i meni bi na kraju sinulo šta hoću da radim. Karlo bi me
shvatio, možda predložio neku sitnu izmenu – za razliku od Gordijevog
komentara, „nema šanse da ja to snimam. Pretenciozno je.“ Ipak, nekako smo
uspevali da zajedno snimamo filmove.
Na probama smo se valjali od smeha od repertoara smešnih priča koje
nam je Mazurski tako lepo pričao. Hteo je da u ulozi nosim konjski rep pošto
je to tada bilo moderno u Kaliforniji. Ja to nisam želeo ali on je bio režiser i
ja sam hteo da on bude zadovoljan i vodi glavnu reč. Nosio sam konjski rep.
Svidela mi se Bet i što sam je bolje upoznavao, sve mi je bila draža. Bet
je bila pričalica i motivacija za Mazurskog koji je uživao u beskrajnim
analizama. Za mene su one bile samo gubljenje vremena. Mazurski se u
svemu tome odlično snalazio. Potpuno isključen, ja sam sedeo i čitao
sportske strane. Kad bi došlo vreme za glumu, Bet je stvarno bila
fenomenalna. A, bila je fenomenalna ne zato što je stalno brbljala o
suštinskom značenju teksta, o pozadini priče i motivaciji. Bila je
fenomenalna zato što je stvarno takva. Fenomenalna je čim se probudi.
Uopšte joj ne treba sva ta priča. Bilo nam je divno dok smo snimali zajedno
a sa mnom je kao i obično bilo zadovoljstvo sarađivati jer sam radio sve šta
je Mazurski tražio od mene, pa čak i šta mi je Bet govorila. Dolazio sam na
vreme, dobro sam glumio i slušao naređenja.
Taj film nikad nisam gledao. Čuo sam da nije baš dobro prošao.
Pretpostavljam da smo Bet i ja bili okej i da je Mazurski to dobro izrežirao
ali da je film razočarao zbog slabih mesta u scenariju koje niko nije
primetio. Možda grešim. Možda bi ispao bolji s bračnim parom Lunt ali meni
je bilo zadovoljstvo da radim s Mazurskim i Bet, a još sam dobio i dobar
honorar i uz to sam se sjajno proveo u privatnom avionu kojim je upravljao
Miki Maus, lik iz filmova po uzoru na koga sam sebi napravio garderober.
Kad sam sleteo u Njujork, zarekao sam se da nikad više neću leteti nikako
drugačije već samo privatnim avionom, ali to nisam ispoštovao. Kako je
jedna ništarija poput mene mogla da dâ tako skupu reč i da to i ispuni priča
je za muzej drskosti.
Posle toga sam, u pokušaju da nadmašim svoj rekord u najnižoj zaradi
filma i otuđim se od što više obožavalaca, odlučio da prema svojoj
jednočinki Klajnmanova funkcija snimim film u crnobeloj tehnici Senke i
magla, pričicu koja se odvija u Nemačkoj jedne noći u dvadesetim
godinama. Sve je trebalo da se snima u studiju, čak i mnogi eksterijeri.
Čovek treba samo da prouči osnove zakona o bankrotstvu da predvidi
finansijski potencijal filma. Santo Lokvasto je počeo da gradi evropski grad
koji je u to vreme bio i koliko znam i dan-danas je najveći set ikad izgrađen
u studijima Kaufman Astorija. Zbog višemesečnog snimanja u studiju osećao
sam se klaustrofobično i silno sam želeo da budem napolju i snimam na
ulicama. Zajedno s fotografom i prijateljem Brajanom Hamilom, mojim
saradnikom na mnogim filmovima, obožavao sam da snimam na ulicama
Njujorka. Obožavali smo da posmatramo prolaznike i sve one lepe žene.
Većina tih žena se zaustavljala kraj nas pošto su poznavale Brajana jer ih je
ili fotografisao ili se zabavljao s njima. Za mene su se kačili uglavnom
prosjaci.
 Brajanov brat, Pit Hamil, prvi je u novinama stao na moju stranu kad su
me snašle lažne osude. Njegov drugi brat Denis, takođe novinar, stalno me je
branio od optužbi. Braća Hamil su bili irski imigranti iz Bruklina, nisu
podnosili nikakve gluposti i znali su da prepoznaju foliranje. Brzo su
kapirali šta se dešava i Denis je o tome napisao tekst s puno žara u Dejli
njuzu. Da se vratim na film. Mana snimanja na ulicama je ta što bude hladno,
buka je od saobraćaja i teško je raditi jer ima mnogo prolaznika. Zbog toga
sam čeznuo za snimanjem u studiju s kontrolisanom rasvetom i zvukom.
Međutim, u studiju sam se osećao zarobljeno. Moji bližnji su godinama
govorili da sam hronično nezadovoljna osoba i tačno je da bih uvek voleo da
se nalazim na nekom drugom mestu. Hoću da kažem – recimo da je nedelja,
predivan jesenji dan, i da šetam po Gornjoj istočnoj strani, možda po Central
parku sa Sun Ji. Sve je jednostavno prelepo. I onda pomislim, „bože, baš bi
bilo lepo da sam sada u Parizu ili Veneciji.“ Zamišljajući da bih bio srećniji
na nekom drugom mestu, maštam o tome da imam kuću na plaži, da šetam
plažom, gledam talase kako se razbijaju o obalu i pogled mi luta ka horizontu
dok me obuzimaju misli o malo humanijem kosmosu.
U stvarnom svetu, pre mnogo godina zaista sam kupio tu kuću iz snova na
obali Atlantika u Sauthemptonu. Pre nego što sam se uselio u nju, utrošio sam
dve godine i pravo bogatstvo na sređivanje. Posadio sam drveće, birao svaki
tepih, svaki komadić nameštaja, svaki gipsani element, ornament i svaka
vrata s komarnikom. Birao sam tapete i pločice. Napravio sam kuću iz snova.
Konačno je bila gotova i mogli smo da se uselimo. Otišao sam tamo s Mijom
i njenom decom jednog predivnog jesenjeg subotnjeg prepodneva. Deca su
bila oduševljena. Ja sam šetao po plaži, na nebu su se pojavile zvezde.
Zaspao sam uz tihi zvuk talasa koji zapljuskuju obalu. Sutradan sam se vratio
na Menhetn, prodao kuću i tamo više nikad nisam otišao. Ko još hoće da
sluša talase koji zapljuskuju obalu dok pokušava da zaspi? Posle dve godine
radova i jedne noći provedene tamo, znao sam da šetnja po peščanoj plaži i
posmatranje pučine nisu za mene. Iskreno, čak mi se ni horizont nije sviđao
mada mu se nikad nisam dovoljno približio da bih ga dobro osmotrio.
Sećam se jedne slične situacije kad me je na početku veze Mija odvukla
u svoju kuću na Martas Vinjardu jednog predivnog jesenjeg dana. Dok sam
kroz prozor njene kuće u osami gledao jezero Tašmu, ona je napravila kobnu
grešku jer je pustila drugi stav Sibelijusovog koncerta za violinu. U tom
prelepom, mirnom jesenjem ambijentu vinogorja, nepodnošljiva atmosfera
Sibelijusovih melodija prenela me je u mislima u Finsku, Švedsku,
Norvešku, do fjordova, ogromnih santi leda i dugih, mračnih zima, zbog čega
sam dobio jaku želju da pojedem sendvič od seckane pileće džigerice koji se
može naći samo u blizini Pedeset četvrte ulice.
Snimanje Senki i magle prošlo je bez problema, što nije bio slučaj s
gotovim filmom. Izvršni direktori su se okupili kod mene u sali na prvoj
projekciji. To je bio ritual posle koga bi obično usledilo ili preterano
oduševljenje ili učtivo neiskreno veličanje mog režiserskog umeća. Kad su
se posle projekcije upalila svetla, od njih petorice, četvorica su sedela
nepomično kao da su bili paralisani kurareom. Zamišljajući kako im
investicija odlazi u nepovrat, konačno su se promeškoljili i uspeli da iznesu
svoje komentare. Najvispreniji među njima uspeo je da progovori, „pa, vi
nam svakako priredite iznenađenje sa svakim novim filmom“, dok su mu reči
zastale u grlu. Sledeće što su mogli da urade bilo je da jedan od njih izvadi
moj ugovor iz džepa i provuče ga kroz aparat za uništavanje papira. Uveren
da su to obrazovani ljudi, očekivao sam da čujem nekoliko filozofskih
primedbi posle čega bi usledio razgovor o očiglednim egzistencijalnim
motivima filma. Umesto toga, razabrao sam nešto poput jevrejskih psovki a
neke od njih je bilo potrebno obuzdati. Mislim da sam čuo Erika Pleskoua,
direktora Oriona, kako govori da živi blizu i ima mačetu. Iako su kritike
filma bile suzdržane, nisu bile istinite glasine da je kinooperater u bioskopu
odjurio do obale s kopijom filma i bacio je u more. Ako se dobro sećam,
možda sam dobio čak prilično pohvalne kritike u Reviji za pilićare. Ne
želeći da dodatno baca novac posle loše investicije, Orion se odlučio na
reklamnu kampanju ograničenog budžeta koja je podrazumevala nekoliko
skromnih šablona za slova i brojeve.
S Mijom sam snimio svoj poslednji film, Muževi i žene, i kao što već
znate, pre nego što smo ga završili, nekoliko polaroid slika otkrivenih u mom
stanu promeniće tok događaja u zapadnoj civilizaciji ili, ako ne baš to, onda
moj predviđeni životni vek. Taj film mi je bio jedan od omiljenih jer nisam
obraćao pažnju na umetnost snimanja filmova. Nije me bilo briga za pravila
montaže, položaj zastora za usmeravanje svetla niti za bilo šta drugo što
filmu daje onaj besprekoran izgled. Veliki deo filma je snimljen ručnom
kamerom i bilo je mnogo improvizovanja. Na kraju smo dobili film koji
odiše energijom i svi glumci su bili sjajni. Pošto nikad ne gledam svoje
filmove kad završim snimanje, taj film nisam gledao godinama. Da li bih i
dalje bio toliko oduševljen njime kao što sam bio tada, ne znam. I ne želim
da saznam.
 *
Upoznao sam vas s pojedinostima haosa u kojem se Mija dala u pohod za
osvetom poput kapetana Ahaba. Kako sam preživeo to mučno iskustvo? – a
jeste bilo mučno. Lažne optužbe, gnusni članci u novinama, ogromni troškovi
za advokate. Potrošio sam milione pokušavajući da vidim svoju ćerku Dilan,
da dobijem manje pristrasnog sudiju, ali nisam mogao da preokrenem
situaciju. U međuvremenu, Mija se obratila drugom sudu nastojeći da poništi
odluku o usvajanju Dilan i Mozesa ali ta sudija ju je odmah prozrela. Posle
nekoliko nedelja u sudnici, Mija je sa žaljenjem shvatila da tu sudiju neće
moći da obrlati pa je ćutke spakovala svoj šator i povukla se. Što se mene
tiče, osim što nisam izlazio napolje bez lažnog nosa i naočara, jednostavno
sam gledao svoja posla i nastavio da radim. Radio sam dok su me
proganjali, klevetali i blatili. Pošto sam bio nevin, smatrao sam da to nije
moj problem. Pustio sam ih da rade šta su naumili. Ja nisam hteo da žrtvujem
dragoceno vreme za rad zbog pogrešne odluke sudije kojom su se divljaci
naslađivali. Dok sam u detinjstvu igrao čuvara druge baze u omladinskoj ligi,
sudije su mi nekoliko puta pogrešno dosudile pa sam ipak preživeo. Ovo je
bila još jedna pogrešna odluka sudije. Prebrodiću to. Štos je u tome da
prihvatite pogrešne odluke i krenete napred.
Svirao sam džez svake nedelje – nisam uopšte propuštao nastupe. Pisao
sam scenarije i napravio predstavu na „of Brodveju“ koja je izvedena na
večeri jednočinki na kojoj su se predstavili i Dejvid Mamet i Elejn Mej.
Snimio sam film, bio sam na turneji po Evropi sa svojim džez sastavom i sve
vreme držao glavu u pesku jer nisam ništa hteo ni da čitam ni da slušam o
svom privatnom životu. Kad kažem da mi je glava bila u pesku, to znači da o
sebi ništa nisam ni pročitao ni gledao nekih godinu-godinu i po dana dok je
trajala hajka na mene. Znajući da će me blatiti u novinama, ograničio sam
ono što čitam pa se to uglavnom svodilo na informacije o prevozu tereta. Na
svim televizijama voditelji i svakakvi stručnjaci razmenjivali su teorije i
dezinformacije o nečemu što se nikad nije desilo. Samouvereno su iznosili
svoje mišljenje i prepričavali kako se sve odvijalo. Ubrzo sam odustao od
vesti i tok-šou emisija, gledao sam sport i filmove, i kao i uvek, radio. Pisao.
Znao sam da će svi oni koji su detaljno pratili taj slučaj uvideti da su
optužbe protiv mene očigledno lažne i da će sve na kraju doći na svoje. Još
uvek je bilo onih koji to nisu shvatali, koji uprkos svoj logici iz nekog
razloga izgleda da nisu želeli da shvate. Ništa nije moglo da ih odvrati od
ideje da sam ja silovao Mijinu maloletnu zaostalu ćerku ili oženio svoju
ćerku ili zlostavljao Dilan. Verovao sam da će se u dogledno vreme zdrav
razum, pamet i dokazi ukazati čak i najflegmatičnijim lajavcima, ali isto tako
sam mislio i da će Hilari pobediti.
U međuvremenu, Sun Ji i ja smo usvojili dve devojčice odmah po
njihovom rođenju – Korejku i Amerikanku. Uzgred, pre nego što dvoje dece,
naročito devojčice, predaju čoveku koji je optužen za seksualno zlostavljanje
deteta, dve sudije vas prilično detaljno proveravaju da bi se uverile da ne
dodeljuju decu nasilniku. Pošto su posle pomnog ispitivanja sudije zaključile
da su optužbe očigledno neosnovane, nismo imali problema prilikom
usvajanja. Sa zadovoljstvom mogu da vas obavestim da su obe devojčice
odrasle i da ih njihov navodno monstruozan otac pritom nije povredio; obe
su na koledžu i odluka sudija da odobri usvajanje pokazala se razumna. Iako
smo se zarekli da ćemo zauvek živeti u penthausu, preselili smo se jer nam je
postao tesan kad smo dobili prvo dete i angažovali dadilju. Preselili smo se
u Devedeset drugu ulicu, u ogromnu, prelepu vilu površine 1.800 kvadrata
koja nije bila isuviše mala, već isuviše velika. Dnevna soba (barem smo mi
mislili da je to dnevna soba), bila je prostrana balska dvorana koju smo
napunili nameštajem, sofama, prostorom za razgovor, klavirom; imala je salu
za bilijar, spavaće sobe, kuhinje, dva lifta – Bože, bila je ogromna.
Nešto kasnije, dama koja je odrasla u toj kući i koja je sada živela na
Petoj aveniji, gospođa Daglasa Dilona, udovica bivšeg ministra finansija,
zamolila je da malo prođe po kući i s nostalgijom pogleda okolo, što smo joj
naravno dozvolili. Tek tada smo saznali da je, dok je njena porodica tu
živela, ona ogromna dnevna soba bila prazna, vrata su bila zatvorena, i da su
je koristili samo za velike zabave za koje su tu postavljali stolove i stolice. S
druge strane, mi smo pozivali prijatelje i špartali po celoj sobi, idući od
jednog do drugog prostora za razgovor da bismo iskoristili čitavu prostoriju.
Tu smo živeli nekoliko godina i potom smo se iselili. Zatim smo dve godine
živeli u zapuštenom iznajmljenom prostoru koji je prethodno bio stecište
dvoje ljubavnika sve dok muškarac nije ubio muža te žene. Preduzetnik s
Long Ajlenda smrskao je glavu tom jadničku na spavanju. Stravični opisi u
novinama. Izveštaji na televiziji. Mora da ste čuli za taj slučaj.
Na kraju smo pronašli savršenu kuću i, pošto smo bili iskusniji nego kad
smo se iselili iz penthausa, znali smo šta nam treba a šta ne. Kuća je potpuno
drugačija od stana. Kad živite u stanu u Njujorku, imate mnogo više
pogodnosti ali u kući imate nezavisnost. Možete da radite na njoj kako i
koliko vam se sviđa i ne treba vam dozvola komisije za svaki pokret koji
napravite. Nećete se probuditi jedno jutro i videti da su vam ispred prozora
podigli skele koje će vam zaklanjati pogled u naredna tri meseca. Ili nećete
imati vodu ceo dan pa bi bilo dobro da napunite nekoliko lonaca.
Ili, najgore od svega, ako živite u zgradi koja je u vlasništvu zadruge,
predsednik i njegovi ljudi moraju da odobre kupca koga ste konačno našli za
svoj stan. Takvih poniženja nema kad živite u kući. Nezavisni ste i u dobru i
u zlu i, mada nema portira da vam pozove taksi kad je napolju minus pet u
januaru ili da očisti sneg da vas ne bi tužili kad prolaznik slomi karlicu
ispred vašeg ulaza jer ste bili umorni i niste stigli da ga očistite, ne morate
da se vozite liftom gore-dole s komšinicom koja se kupala u Repliku111 i
pretvarate se da vam se ne gadi njen pekinezer. Mi imamo prelepu, čarobnu,
savršenu kuću u gradu, sagrađenu pre više od sto dvadeset pet godina s
mnogo originalnih detalja, kaminima i divnom baštom. Svako jutro uz veliku
buku silazim niz stepenice, mamuran iz ko zna kog razloga pošto ne pijem,
dižem roletne u prizemlju i preda mnom pukne pogled na Njujork pun neke
ranjonovske112 energije. Ako imam sreće s vremenom, napolju je sivo i
maglovito a u mislima čujem melodiju „Uličnog prizora“ Alfreda Njumana i
sebe uveravam da stvarno posedujem mali deo ovog legendarnog ostrva. A
onda pomislim na porez na imovinu koji plaćam i artritis me stegne. Za film
Eni Hol morao sam da odlučim u kom će bloku Eni i Alvi da žive pa sam
izabrao onaj u kom sam mislio da ima drveća i da je fotogeničan, najlepši na
Gornjoj istočnoj strani. Sada ja tu živim, tačno preko puta mesta gde je
živela Eni Hol.
Sun Ji i ja smo nastavili sa svojim životima; ona je sada bila majka i
nervirala se kako joj i dolikuje čak i oko sitnica – recimo, kad bi naše
ćerkice uhvatilo štucanje; starala se da uče crtanje, francuski, muzičko, dok
sam im ja pomagao da shvate kvote za klađenje. Nastavio sam da snimam
filmove misleći da je agonija lažnih optužbi zauvek iza mene i da su završene
sve istrage čiji su zaključci bili konačni i doneti jednoglasno. Ni slutio nisam
da ako ti je ugled jednom ukaljan, uvek si ranjiv. Prvobitno sam planirao da
u Misterioznom ubistvu na Menhetnu glumimo Mija i ja ali budući da je naš
odnos bio nepovratno narušen, postalo je očigledno da nikad više nećemo
raditi zajedno. Mija je sve iznenadila željom da snimi taj film i pretila je da
će me tužiti ako je ne uzmem za tu ulogu. Sve to pošto se zaklela svetu da
sam silovao i zlostavljao i Sun Ji i Dilan. Pretpostavljam da joj je gluma u
krvi.
 Ipak, angažovao sam Kitonovu koja je doletela na istočnu obalu. Bilo
nam je kao u stara vremena. Meni je to bio film u kom sam na svaki način
ugađao samom sebi. U detinjstvu sam obožavao filmove o zagonetnim
ubistvima u kojima pljušte duhovite opaske glavnih likova, gde je komičar
plašljiv i zabavan a njegova partnerka sklonija avanturama i uvlači ih u
nevolje. Voleo sam glumice koje ne samo da su mogle da pariraju
duhovitošću svojim partnerima, već su često znale i da ih ućutkaju, a
Kitonova je uvek bila sposobna da me nadmudri. To je jedan od najboljih
filmova koje sam snimio – zabavan, dobra priča, dobre fore, nepretenciozan
– i zadovoljio sam svoju potrebu da glumim u jednom od filmova na koje
sam bio navučen. Kitonova i ja smo glumili savremeni par koji živi na
Menhetnu i sve se više uvlači u misteriju. Nije bilo nikakvih egzistencijalnih
motiva, nikakvih tragičnih kulminacija niti poruka koje čoveka bacaju u
razmišljanje. Bio je to pravi film za gledanje u avionu. Do sada ste
verovatno shvatili da ne spadam među one genijalne režisere čije scene
obiluju strašću, kritičnim situacijama, burnim reakcijama. Verovatno zato što
sam po prirodi smiren i zato što sam scenarista i režiser koji čitav projekat
drži pod kontrolom, i što nikad ne angažujem glumce koji stvaraju probleme
koliko god da su izvrsni u svom poslu.
Kad bih morao da odredim kada sam bio srećan u životu, pretpostavljam
da bih rekao da su to godine koje su usledile. Obožavao sam Sun Ji i bez
obzira na žestoke kritike upućene na moj račun zbog moje veze s njom,
vredelo je svake sekunde koju smo proveli zajedno. Ponekad, dok sam
prolazio kroz teške trenutke jer sam svuda bio omražen, pitali bi me da li
ikad zažalim zbog svoje veze sa Sun Ji nakon što se izdešavalo sve ono.
Uvek sam odgovarao da bih to uradio ponovo bez razmišljanja a uspeh koji
mi pričinjava najveće zadovoljstvo u životu nisu moji filmovi, već to što sam
izbavio Sun Ji iz teške situacije, omogućio joj da se razvije i dostigne svoj
puni potencijal i to što je više niko neće terati da jede sapun, što neće žudeti
za zagrljajem niti će je neko udariti telefonom.
Pošto Mija i ja nismo bili ljubavnici kakve su nas zamišljali u javnosti,
bio sam sasvim zreo za ozbiljniju vezu. To je mogla da bude neka glumica,
sekretarica, zubarka koja voli švedske filmove. Naravno, s obzirom na moju
strast prema harakiriju, to je bila Sun Ji. Dakle, da, moja ljubav prema njoj
nije bila u skladu s Robertovim pravilima procedure113 ali oboje
obožavamo svaki trenutak koji smo proveli zajedno za ovih dvadeset pet
godina. Kad je još bila devojčica, sećam se da sam joj se prvi put obratio
pitanjem šta želi da bude kad poraste, na šta mi je ona odgovorila, „šefica.“
A ja sam je pitao, „kakva šefica?“ Odgovorila je, „nije važno sve dok sam
šefica.“ Neću da kažem ko od nas vodi glavnu reč ali, evo, dočaraću vam to
ovako – ja sam taj koji dobija džeparac. Ona brine o kući, vaspitava decu,
planira nam društveni život. Putujemo i dugo vremena smo boravili u
inostranstvu – Parizu, Italiji, Španiji, na francuskoj rivijeri, provodili smo
leta u Londonu, Njuportu. Zvuči lepo.
Ali, razlika u godinama, kažete vi. O čemu razgovarate? O svemu.
Recimo, mogu da je pitam, „pošto si maloletna osoba koja je silovana i uz to
retardirana, kakvo je tvoje mišljenje o ekonomiji?“ A, ako je isuviše mlada
da zna na koga mislim kad pomenem Vidžija114 ili Lea Dirohera, ja joj
objasnim. Da li se svađamo? Sun Ji će vam prva reći da ni u jednoj svađi
koje smo imali za više od dvadeset godina braka nijednom nisam bio u
pravu. Kad sam počeo da se zabavljam s njom, rekla mi je nešto vrlo tužno.
„Čitavog života nikad nikom nisam bila najvažnija.“ Ja, koji sam bio
najvažniji u velikoj, brojnoj porodici, zenica mnogih brižnih očiju, pokušao
sam da se stavim na njeno mesto i odlučio da mi ona bude najvažnija. Rešio
sam da joj ugađam, služim, da je razmazim, hvalim, nikad joj ne uskratim šta
god poželi i da nekako pokušam i nadoknadim joj tu užasnu dvadeset jednu
godinu njenog života. Nije joj smetala takva odluka i dopustila mi je da joj
stalno ispunjavam hirove. Iz potrebe da s pet godina preživi na ulicama,
izrasla je u izuzetno sposobnu osobu dok ja ne znam ni kako se koristi štapić
za mešanje pića. Ipak, ona me poštuje kao nekog ko, ako ništa drugo, ume da
bude duhovit i smatra me nekakvim stručnjakom – ne mogu da se setim celog
izraza.
Šta radimo kad poželimo da se zabavimo? Da priuštimo sebi
zadovoljstvo? Kad nije zaokupljena staranjem o dve devojčice, o čijem
poreklu ne znamo ništa ali jasno je da vode poreklo od porodice Džuks,115
rekao bih da Sun Ji voli da čita, ide u pozorište, muzeje, bioskop, da odlazi u
kupovinu, lovi rasprodaje, traži prodaje uzoraka iz kolekcija; oduševljena je
do neba kad neku stvar koja košta pet stotina dolara kupi za stotinu, pa zato
očekujem da se jednog dana vrati kući s traktorom, koji nam inače nije
potreban, samo zato što mu je cena bila snižena. Što se mene tiče, ja uživam
da idem kod lekara gde mi mere pritisak, gde poziram ispred rendgena,
slušam kako je sve u redu sa mnom i ona tamna tačka na mojoj beloj košulji
je od penkala, a ne melanom.
 Evo kako izgleda jedan naš običan dan. Nekad smo vodili decu u školu
ali sad kad su na koledžu, uloge su se promenile pa su one meni potrebne jer
ne znam da vratim sliku na televizoru koja mi se volšebno izgubila.
Sun Ji i ja ustajemo rano, oko pola sedam. Doručkujemo i malo vežbamo.
Ona je vrlo disciplinovana kad se radi o vežbama i pošto tokom nedelje trči
na traci, ide na jogu, girotonik treninge, rekreaciju i pilates, ima kondiciju
kao Mornaričke foke. Ja trčim na traci i vežbam s gumenim trakama da
održim figuru nalik na neku Đakometijevu skulpturu. Dakle, Sun Ji i ja
vežbamo i posle toga ona se posveti porodičnom poslu, deci, njihovoj školi,
planovima za rad preko leta, posluzi, računima, telefonskim pozivima,
organizaciji odlazaka na večeru. Pročita skoro ceo Njujork tajms. Sun Ji i ja
stalno sečemo članke iz novina koji su nam zanimljivi ili duhoviti. Ja pišem i
posle toga ručamo zajedno i potražimo neku novu temu oko koje možemo da
se svađamo. Nastavljam da pišem posle ručka dok ona obavlja još neke
poslove u kući ili, ako ima slobodnog vremena, ide u muzej s prijateljicom
ili možda u bioskop, a ponekad nas dvoje odemo u šetnju. Posle toga, ona
stavlja štitnike za uši koje radnici na aerodromu nose zbog buke od motora
dok ja vežbam klarinet. Često s prijateljima odlazimo u restoran ili, ako
ostanemo kod kuće, ona čita a ja gledam sport na televiziji ili Tramvaj zvani
želja ako se prikazuje na kanalu TCM.
Tramvaj je vrhunsko umetničko delo mog vremena i nikad ga ne
propuštam kad se daje na televiziji. Stvar je u tome što je filmska verzija
toliko superiorna da su sve ostale produkcije samo bleda kopija. Isti je
problem i s filmom Juče rođena. Nenadmašna verzija je snimljena s Džudi
Holidej i Broderikom Krofordom. Meni je ona najbolja filmska komičarka
svih vremena. Možda i Elejn Mej da je snimila više filmova. Dajana Kiton
je, naravno, rame uz rame s najboljima ali moram da kažem da sam, za
razliku od ukusa većine, voleo Kerol Lombard ali nisam bio nešto lud za
njom. Iv Arden mi je bila donekle duhovita, kao i Alison Skipvort i Mari
Dresler. Iz nekog nepoznatog razloga nikad se nisam nasmejao gledajući neke
naveliko hvaljene komičarke. Naravno, Džin Harlou je bila fantastična. Ali,
sad stvarno trtljam. Izvinite. Dakle, nakon što smo Sun Ji i ja završili zajedno
i kad se slegao onaj oblak u obliku pečurke, po prvi put u svom životu počeo
sam da uživam u pravom braku, pravoj ljubavnoj vezi i nastavio da snimam
filmove kojih ću se ovde dotaći sve dok taj raj nije narušio novi talas ludila.
Napisao sam Metke iznad Brodveja koje smatram jednim od svojih
najboljih filmova. Koscenarista je bio Dag Makgrat. Da mi nije bilo Daga,
nikad ga ne bih napisao. Ne volim da sarađujem na scenariju ali s osobama
kao što su Miki Rouz i Maršal Brikman, dobrim prijateljima i zaista
duhovitim bićima, to može da bude zabavno. Maršal je izuzetno inteligentan,
zahtevan i pun smešnih ideja i efektnih rečenica pa se naša saradnja odlično
odvijala. Tako sam ja odlučio da napišem scenario s Dagom Makgratom, još
jednim duhovitim i genijalnim prijateljem. Pisanje scenarija u društvu
ublažava tešku samoću. Dag je oženio moju bivšu asistentkinju Džejn Martin
koja je radila kod mene više od deset godina. Sun Ji i ja ih smatramo bliskim
prijateljima. Oboje su vrlo duhoviti, kao i Sun Ji, a s obzirom na moju
sklonost fizičkoj komediji, naše večere ponekad su vrlo vesele. Dagu sam
izneo ideje za nekoliko projekata koje bismo mogli da radimo zajedno. Ja
sam lično najviše bio za to da prvo radimo neku političku satiru a Meci mi
nisu bili među prioritetima. Davao sam prednost političkom komadu i, pošto
sam bio stariji, iskusniji pisac, pokušao sam da iskoristim svoj nadređeni
položaj da ga nagovorim da se složi sa mnom da je politička satira najbolji
izbor. Međutim, on se nije složio. Zaintrigirali su ga Meci i ostao je pri tom
uverenju. Gangster finansira komad ali scenarista mora da dodeli ulogu
gangsterovoj devojci. Meni je to zvučalo malo otrcano. Ipak, popustio sam
pred Dagovim čvrstim samopouzdanjem i, kako se ispostavilo, zahvalan sam
što sam ga poslušao.
Kao i obično, Džulijet mi je pomogla da sastavim sjajnu glumačku ekipu:
Džon Kjusak, još jedan glumac kome ne može da se desi da omane, Džek
Vorden, Dženifer Tili, Čaz Palminteri, fantastična Dajana Vist, Harvi
Firstajn, Meri-Luiza Parker, Džim Brodbent, Trejsi Ulman, Rob Rajner.
Bože, s takvom ekipom nema promašaja! Svako od njih je dao sve od sebe.
Dajana Vist je po drugi put dobila Oskara za ulogu u mom filmu; Karlova
fotografija, scenografija i prelepi kostimi Džefa Kerlanda. Bio sam ponosan
na taj film. Čak sam imao priliku da radim s Alanom Arkinom, velikim
glumcem čiju smo scenu morali da izbacimo jer je taj deo filma bio
predugačak. Ne mogu da verujem da sam imao priliku da radim s takvim
sjajnim izvođačem i da sam bio primoran da izbacim njegovu scenu.
Istu situaciju sam imao s Vanesom Redgrejv na drugom filmu. Moguće da
sam jedini režiser koji je isekao Vanesu Redgrejv iz filma. Jasno je da nije u
pitanju bila njena gluma već moj loš scenario. Zbog toga sam zamenio Džona
Gilguda. Je l’ možete to da zamislite? Jednog od najvećih glumaca na svetu.
Njega sam prvo angažovao kao naratora u Zeligu ali bio je isuviše
veličanstven, isuviše prodornog glasa. Porazilo me je to što sam uspeo da ga
dobijem za film i što sam posle morao da ga zamenim. Ispostavilo se da su
on i Ralf Ričardson bili veliki ljubitelji Enterijera, što je dodatno pojačalo
moju zabludu o sopstvenoj veličini. Kad smo već kod zamene glumaca –
sigurno držim rekord za najneobičniju zamenu jer sam se rešio Rut Gordon s
kojom mi je saradnja pala isuviše teško, mada smo ostali dobri prijatelji i
odlazili na večere mnogo puta više godina kasnije ali, pripremite se – umesto
nje sam angažovao Džefrija Holdera, visokog, crnog, fantastičnog kalipso
igrača koji, priznaćete, nimalo ne liči na Rut.
Činjenica je da nije bilo važno kako izgleda mađioničar u jednoj sceni
filma Sve što ste oduvek hteli da znate o seksu pod uslovom da je lik
egzotičan. Rut je bila egzotična, glumila je zanimljivo i izražajno. Pošto
nismo mogli da se dogovorimo oko njenog kostima, potražio sam nekog
drugog izražajnog, egzotičnog tipa i Džefri se tu odlično uklopio. Rut i ja
smo se rastali kao prijatelji uz neiskreni zagrljaj. Više godina kasnije, Mija
je dolazila s Rut, s kojom je radila na filmu Rozmarina beba, i njenim mužem
Garsonom Kaninom u Rusku čajdžinicu gde smo večerali zajedno. Oboje su
bili sjajno društvo, puni zanimljivih priča o poznatima s mnogo dobrih fora.
Garson mi je preporučio, kao što je Somerset Mom prethodno preporučio
njemu, da sve zapisujem jer se sve zaboravlja. Bio je to dobar savet kojeg se
nisam u potpunosti pridržavao i sigurno je da sam zaboravio mnogo
zanimljivih stvari koje su mi se dešavale – osim onih koje ovde opisujem,
narode. Ono što zapisujem jesu ideje za filmove ali samo u nekoliko reči.
U svakom slučaju, više godina kasnije od filma Meci na Brodveju
napravili smo pozorišni mjuzikl. Suzan Stroman ga je odlično postavila na
scenu. U početku sam nevoljno dopustio da prilagode scenario ali kad sam
video šta je Suzan uradila, bio sam uzbuđen i ponosan. Mojoj ženi se mjuzikl
čak više svideo od filma. Međutim, kritičari nisu delili moje oduševljenje pa
se tako prikazivao samo pola godine. Sartr je rekao: „Pakao, to su drugi
ljudi.“ Ja bih to samo malo izmenio: „Pakao, to je ukus drugih ljudi.“
Kad sam se već dotakao brodvejskih pozorišta, zamolili su me da glumim
u televizijskoj verziji komedije Nila Sajmona Sunčani momci. Filmska
verzija s Džordžom Bernsom i Volterom Matauom bila je najbolji film Herba
Rosa, a naravno dva glavna glumca su bila fantastična. Za televizijski film
angažovali su mene i Pitera Falka, talentovanog glumca s kojim je uvek bilo
zabavno razgovarati i koji je pomalo izluđivao režisera brojnim zahtevima i
ekscentričnim ponašanjem, dok sam ja, kao i uvek, bio anđeo. Nikakvi
prigovori, nikakva pitanja, znao sam svoj tekst, reci mi gde da stanem, reci
šta hoćeš i ja ću dati sve od sebe. Sara Džesika Parker, koja tada nije bila
toliko popularna kao danas ali zato ništa manje talentovana, odlično je
odigrala glavnu žensku ulogu. Pošto je bilo predviđeno mnogo dodatnih
kadrova, svaku scenu smo ponavljali nebrojeno puta iz svakog ugla uz
primenu svih mogućih filmskih planova.
Dosad ste verovatno shvatili da kao režiser ne težim perfekcionizmu.
Nemam strpljenja da jednu scenu snimam više puta i da uz to snimam iz
različitih uglova, koliko god da je to kasnije neprocenjivo u fazi montaže. Ja
volim da snimim scenu, zatim prelazim na sledeću, završim za taj dan i
gubim se odatle. Hoću da budem kod kuće, da mazim Sun Ji, da ljuljam decu,
večeram i gledam bejzbol. Stvarno ne volim da se gnjavim sa snimcima
profila, ekstra krupnim kadrovima, ponavljanjem scene u kojoj se zvezde
svađaju jer će sledeći put to možda izvesti bolje. Volim da pravim filmove
ali nedostaje mi posvećenost jednog Spilberga ili Skorsezea, da ne
pominjem njihove ostale talente. Mene film jednostavno ne može dovoljno
da zainteresuje da bih ga snimao po ceo dan zbog čega bih možda propustio
početak utakmice ili ćerke ne bih stigao da stavim u krevet.
Međutim, kad film snimaju odgovorne odrasle osobe, snimaju se dodatni
kadrovi tako da jadni montažer kasnije u sobi za montažu ne iskoči iz svoje
kože jer ne može da formira povezanu priču. Neki režiseri predaju snimljeni
materijal montažeru koji ga sastavi pa se režiser tek tada pojavi. Neki
režiseri vole da montažer sukcesivno montira snimljen materijal pa ako nešto
nedostaje ili mu sine neka nova ideja, društvo je još uvek na okupu i nije se
rasulo svuda po svetu. Ja volim ovako da radim: nema montaže pre nego što
se završi snimanje. Zatim montažer i ja sednemo ispred AVID-a (konzola za
montažu s monitorom veličine televizora), počinjemo od početka i zajedno
montiramo scene sve do kraja filma.
Uvek sam radio s genijalnim, talentovanim montažerima. Posle Ralfa
Rozenbluma, godinama sam radio sa Sendi Mors koja je sa mnom rešila
brojne nerešive probleme u montaži. Posle Sendi, na scenu stupa moja
sadašnja montažerka Alisa Lepselter s kojom radim već dvadeset godina.
Ona hrabro sarađuje sa mnom na sastavljanju filma, nekad se slažemo a
nekad mi ona spasi život tako što mi se suprotstavi. Međutim, oboje uvek
imamo isti cilj – da ostvarimo ono što smo prvobitno zamislili i napravimo
najbolji mogući film od materijala s kojim moramo da radimo. Često
puštamo muziku s ploča iz naše pozamašne kolekcije. Zbog načina na koji
snimam, nepažljivo i neodgovorno, uvek nailazimo na probleme ali čini mi
se da kad sam prinuđen da pronađem neko spontano rešenje, često dobijam
kreativnu inspiraciju. Ja nikad ne bih stavio one kartice s natpisima u filmu
Hana i njene sestre da mi nije trebala samo jedna da me izvuče iz problema s
montažom a pošto je bilo besmisleno stavljati samo jednu takvu karticu u
film, vratio sam se na početak i ubacio nekih šest kartica koje su filmu dale
notu otmenosti.
Nikad nisam gledao Sunčane momke ali sam dobio divnu pohvalu od
Nila Sajmona na koga sam se ugledao, koji mi je lično bio veoma drag i
čijem delu sam se veoma divio. Zapravo mislim da je bez obzira na sav
njegov uspeh ipak potcenjen jer je komedije tako spontano pisao. Duhoviti
dijalozi se samo nižu jedan za drugim i neverovatno koliko su smešni. Ipak,
posumnjao sam u iskrenost te pohvale pošto nisam mogao da zamislim da bi,
nakon što su njegov komad izveli Džordž Berns i Valter Matau, mogao da
uradi bilo šta drugo osim da se iznenađeno trgne zbog mene i Pitera Falka ali
pretvarao sam se da su me njegove ljubazne reči dirnule i zahvalio sam mu
se porukom.
Sećam se kad sam prvi put gledao Pitera Falka. Bilo je to u sjajnoj
predstavi Hosea Kintera Dolazi ledadžija. Gledao sam je s Harlin, svojom
budućom suprugom. Zadivio me je kvalitet predstave i produkcije, i ko je
uopšte bio taj Džejson Robards? Nenadmašan je. Piter Falk je igrao barmena
i iako je igrao manju ulogu, odskakao mi je od drugih kao veoma talentovan
glumac. O njemu sam oduševljeno pričao s Bobom Dišijem, glumcem koji
mu je bio blizak. Rekao sam Dišiju, „Falk ima malu govornu manu.“ Diši mi
je odgovorio, „je l’ to sve što si primetio u vezi s njim? Ubiće se.“ Primetio
sam i da je odličan kao glumac pa tako nisam baš ispao sitničav. Više godina
kasnije, kad sam radio s Emom Stoun, jednom od najboljih, najlepših,
najšarmantnijih glumica koje sam ikad upoznao, primetio sam da i ona ima
sitnu govornu manu. Nije zvučala kao Piter Falk već više kao mačak
Silvester. To sam primetio čim je progovorila i na njoj je to bilo simpatično.
Kad sam završio Sunčane momke, kući sam poneo pozamašan ček i
napokon sam opet mogao da spavam u svom krevetu. Zatim sam snimio svoj
prvi film za odrasle, Moćnu Afroditu. Hteo sam da imam scenografiju u
grčkom stilu, na kojoj hor i deus eks machina. Glumio sam pored vrlo
pametne i talentovane Mire Sorvino. Voleo sam da radim s njom. Jedina
mana koju je možda imala bilo je to što nije shvatala koliko je nadarena i
privlačna. Mislim da je čak dobila i Oskara. Smejao sam joj se jer, kad smo
snimali zajedničku scenu i čekali da nam pomoćnik reditelja vikne „akcija“,
ona je htela da bude u niskom startu i odmah se uživi u svoj lik pa je zbog
toga pre snimanja izvodila neku zamišljenu improvizaciju. Okej. Ali
očekivala je da joj se pridružim a ja sam mislio da je malo ćaknuta što priča
sama sa sobom.
Naravno, na samom snimanju je bila prelepa. Snimali smo u Njujorku i
na Siciliji. U pozadini se videla Etna. Rekli su mi da ne brinem ako vulkan
počne da se puši. Pušio se. Ja sam brinuo. Jedva sam čekao da se vratim
kući. Sjajnu koreografiju je radila Gracijela Danijele. Dobio sam priliku da
radim i s Helenom Bonam Karter, izvrsnom, prelepom glumicom koju su
krasili pamet i šarm. Bio sam kod nje kući u Londonu gde je živela s
roditeljima. Majka joj je bila veoma inteligentni psihijatar i stvarno sam se
lepo proveo s njima. Iz ove perspektive, Moćna Afrodita je isuviše vulgarna
za moj ukus. Voleo bih da uradim ponovo taj film i malo ga sredim mada bi
bilo korisno uraditi novu verziju svih mojih filmova. Takođe bih voleo da
dobijem još jednu šansu s nekim ženama s kojima sam ranije izlazio ali, avaj,
taj voz je prošao. Mislim da neće pevati meni.116
Kad već pominjem pevanje (i nevešto prelaženje s teme na temu), uvek
sam sanjao da napravim mjuzikl; mjuzikl za ljude koji ne pevaju ništa bolje
od svih nas koji pevamo pod tušem. Kad sam birao glumce za Svako kaže
volim te, nisam ih pitao da li znaju da pevaju. Pretpostavljao sam da će dati
sve od sebe. Nije mi bio cilj da napravim besprekoran mjuzikl niti da
pomeram neke nove granice. Samo sam hteo da grupa Njujorčana prođe kroz
četiri godišnja doba na Gornjoj istočnoj strani i otpeva nekoliko starih,
lepih, poznatih pesama kad ih ponese raspoloženje. Kad sam Goldi Hon,
koja je veliki, veliki talenat – znači, dupli veliki – zamolio da ne peva tako
dobro kao što je pevala, malo se iznervirala. Edvard Norton, besprekoran
glumac, nije imao pojma da smo ga angažovali da peva. Tu su pevali glumci
i glumice koji nisu imali sluha a meni je bila bitna samo atmosfera.
Samo je Dru Barimor kategorički odbila da peva i, pošto sam bio njen
veliki obožavalac, popustio sam jer nisam želeo da bude nezadovoljna i
nervozna. Našli smo Oliviju Hejman, školsku drugaricu Sun Ji, da joj bude
dublerka i sve je dobro prošlo. Šta da kažem o filmu koji snimam u Veneciji,
u Parizu, na Menhetnu, i u kome ljubim Džuliju Roberts? To je bilo uživanje
od početka do kraja. Džon Lar je napisao divan članak o tom filmu u
Njujorkeru ali ostali nisu bili toliko oduševljeni pa je na meti njihovih
kritika bila činjenica da većina glumaca ne zna da peva. U tome je, naravno,
bila i cela suština filma, ali prevario sam se. Ta zamisao nije bila svima
toliko simpatična kao meni. Film je tako-tako prošao u Americi ali je zato
bio hit u Evropi, naročito u Francuskoj.
Ipak, imao sam to zadovoljstvo da snimam u gradovima koje mnogo
volim i da prikažem Menhetn u sva četiri godišnja doba, od kojih je svako
bilo pravi užitak za oči. Zato kažem da uživam samo dok snimam film.
Suština je u tome da radim, ustajem rano, snimam, uživam u društvu
talentovanih muškaraca i žena, rešavam probleme koji i nemaju tako poguban
uticaj na film ako ne uspete da ih rešite, okružen sam divnim modnim
kreacijama, divnom muzikom. Kad se sve završi i film bude gotov, uvek ga
procenjujem tako što se zapitam, „da li sam uspeo da se približim ispunjenju
svog sna koji sam imao dok sam ležao u krevetu u grozničavo osmišljavao
likove i situacije? Da li sam ostvario pedeset procenata svoje zamisli? Da li
sam potpuno podbacio?“ Posle snimanja filma, uvek idem napred. Više nikad
ne razmišljam o njemu, ne gledam ga ponovo, ne čuvam suvenire, slike, pa
čak ni svoje video-kopije. Kad je kanal TCM oformio neku grupu stručnjaka
koji bi posle projekcije Eni Hol razgovarali o filmu, zamolio me je da im
tom prilikom budem gost. Iako obožavam TCM, odbio sam ih jer me ne
zanima da sedim tamo i razglabam o prošlosti.
Ljudi me pitaju da li se plašim da ću se jednog jutra probuditi i shvatiti
da više nemam smisao za humor. Odgovor je „ne“ jer smisao za humor nije
nešto što ujutru navučete na sebe, kao košulju, pa odjednom ne možete da je
nađete. Jednostavno, ili ste duhoviti ili niste. Ako jeste, jeste i to nije stvar
ili nekakvo privremeno ludilo koje može da se izgubi. Kad bih se probudio
bez smisla za humor, to ne bih bio ja. To ne znači da ne možete da se
probudite loše raspoloženi, da tada mrzite ceo svet, besni ste zbog tuđe
gluposti, vičete na prazan univerzum, što priznajem da radim redovno svako
jutro ali na taj način podstičem svoj smisao za humor, ne narušavam ga.
Poput Bertranda Rasela, duboko sam žalostan zbog ljudske rase. Za razliku
od Bertranda Rasela, ne umem da delim dugačke brojeve. I, možda ne umem
da pretočim svoju patnju u veliko umetničko delo ili veliku filozofiju, ali
umem da pišem duhovite dijaloge koji vam odmah skreću pažnju i nakratko
donose olakšanje od neodgovornih posledica velikog praska.
Nikad nisam mislio da biološkoj deci činite uslugu kad ih donosite na
ovaj svet. Sofokle je izjavio da je ne biti rođen možda najveća blagodet na
ovom svetu. Naravno, nisam siguran da bi on tako nešto rekao da je ikad čuo
Bada Pauela kako svira „Polka Dots and Moonbeams“. Sun Ji i ja smo se
odlučili za usvajanje jer smo hteli da ulepšamo život dva siročeta koja je već
neko napustio na ovom psihijatrijskom odeljenju koje kruži u kosmosu. To
smo i postigli. Ja sam veoma brižan otac koji uživa s decom. Uvek mislim da
je Sun Ji isuviše stroga prema devojčicama a ona misli da sam ja isuviše
slobodnih nazora. Međutim, Sun Ji zna pravila preživljavanja bolje od mene.
Ona je praktičnija. Recimo, ja ne bih preživeo ni nedelju dana u
koncentracionom logoru bez svog sunđera za lice. S druge strane, Sun Ji bi
posle dva dana Gestapo donosio doručak u krevet.
Dakle, sve važne stvari – školovanje dece, letnji kampovi, poslovi preko
leta, putovanja, lekari, profesori, časovi, pidžama parti – ona obavlja
pruskom efikasnošću. Nedostaje joj samo ožiljak na licu kao simbol časti. Ja
ih uglavnom grlim, zasipam ih novcem, nikad ih ne odbijam i jedino se
brinem da će jednog dana ubiti Sun Ji i mene na spavanju zbog nekog
genetskog poremećaja. Sun Ji ne propušta nijedan roditeljski sastanak ili
dešavanje u školi dok je to meni dosadno. Ja se tamo pojavljujem čisto zbog
obaveze koju imam kao roditelj ali dok nastavnica drži monolog, misli mi
odlutaju pa smišljam nove izgovore za izbegavanje porotničke dužnosti.
Recimo da je tema razgovora šta će u sledećem polugodištu učiti Menzi ili
Beše. Kao da je mnogo važno da znam da će čitati Sajlasa Marnera ili da će
secirati žabu. Poslušno sedim i uzalud se borim s dosadom dok nastavnici
trtljaju a kad završe i ja jedva čekam da odjurim do Kineske četvrti i slistim
„mrave koji se penju uz drvo“,117 uvek ima nekih roditelja koje biste
zadavili jer stalno nešto zapitkuju pa moram duže da čekam na svoju
omiljenu klopu. „Da li iz biologije deca uče samo o jednom načinu
razmnožavanja ili će se poverenje ukazati i rodama?“ „Da li će deca morati
da čitaju i pišu da bi maturirala?“ „Moja ćerka hoće da bude bombaš
samoubica. Da li mora da uči da svira instrument?“ Naravno da niste ništa
videli u životu ako niste gledali svoje dete na koncertu sa zvoncima. Ipak, da
znate da vredi jer su tako slatki.
Dakle, kao odgovor na pitanje koje niste ni postavili, nikad se nisam
probudio u panici da ću izgubiti smisao za humor niti sam ikad imao autorsku
blokadu. Međutim, Hari Blok, glavni lik u Razarajućem Hariju, pati od
autorske blokade. Voleo sam taj film i ako proverite ko je sve igrao u njemu,
spisak liči na vrhunsku ekipu talentovanih glumaca i glumica, od kojih sam s
nekima sarađivao i ranije a s nekima sam imao čast da radim po prvi put.
Sećam se da je pre snimanja tog filma Marijel Hemingvej svratila do mog
studija za montažu i rekla da hoće da se vrati glumi; u međuvremenu se
razvela a najsvetlija tačka njenog života bio je film Menhetn. Trenutno nisam
imao ništa slično da joj ponudim ali rekao sam joj da postoji uloga koju
nikom nismo dodelili ako joj ne smeta manja uloga. Nije imala problem s
tim, dao sam joj ulogu i, kao i obično, bila je odlična. Bilo je divno videti je
opet a ponovo smo se sastali nekoliko godina kasnije na večeri kod
Čiprijanija.
Bila je posvećena zdravom životu i zbog sebe a i iz želje da pomogne
drugima. Prisetio sam se kad me je pozvala u Kečam u Ajdahu; svuda okolo
su bile planine i sneg, i sećam se da sam je gledao kroz prozor dok je u
dvorištu skakala na velikoj trampolini po ledenoj hladnoći. Visoka metar i
osamdeset, bila je prelepa, zdrava, talentovana, sportski građena plava
boginja i stalno sam mislio, „kad bi Leni Rifenštal118 sad mogla da bude
ovde.“ Zatim su mi misli skrenule ka njenom dedi koji se nedaleko odatle
probudio jednog jutra, uzeo pušku, prislonio uz glavu i povukao obarač, i
tome kako je to Luizi i meni poslužilo kao izgovor da se nađemo i
razgovaramo, kako smo bili slepo zaljubljeni i kako je Luiza sada moja bivša
žena a ja sam sada došao u posetu kod Marijel i delim kupatilo s Ernestovim
sinom a ne želim da delim kupatilo s muškarcem koliko god da je dobrih,
hrabrih bikova njegov otac video kako umiru i ne znam gde me vode ove
misli osim ka tome da život teško možemo da shvatimo jer u njemu ima
isuviše ironije.
U filmu Razarajući Hari ponovo sam radio s Džudi Dejvis. Prethodno
sam s njom sarađivao na filmu Muževi i žene, i tada sam se osećao prilično
neprijatno. Zašto neprijatno? Zato što je ona očigledno bila toliko dobra
glumica da me je uvek bilo pomalo strah od nje. Nikad nisam ništa hteo da
joj kažem da se ne bih odao: da sam krajnje nezanimljiv, plitak i da
razočaram ljude kad me bolje upoznaju. Zbog toga joj se nikad nisam obratio
i, instinktivno naslutivši da nemam ništa pametno da kažem, ni ona se meni
nikad nije obratila. Tako smo snimali nekoliko filmova. Ja bih sa smeškom
na usnama klimnuo glavom u znak pozdrava na kostimiranim probama, posle
čega je ne bih video sve dok se ne bi pojavila na setu. Kad bih viknuo,
„akcija!“, gluma joj je uvek bila izvrsna, a ona zanimljiva, seksi,
nepredvidljiva. Seci. Onda bih rekao, „sjajno! Idemo dalje.“ Ona bi otišla sa
seta i ja bih je video ponovo kasnije u toku dana, sutradan ili sledeće nedelje
i među nama bi vladala ista tišina. Moj moto glasi: angažuj izvrsne glumce i
sklanjaj im se s puta.
Neko je napisao da sam ja čovek renesanse. Naravno, nije mislio na
renesansu u Italiji već na renesansu u Govind Gatu kad su se autohtona
planinska goveda vratila na ledene padine u ogromnim krdima. Ipak, u skladu
s tim kulturnim imidžom, odlučio sam da svoj džez bend povedem na turneju
po Evropi. Kao posvećeni amater, svoj stil sviranja razvio sam (čitaj ukrao)
po uzoru na vrsne klarinetiste iz Nju Orleansa – Džordža Luisa, Džonija
Dodsa, Alberta Berbanka, Sidnija Bešea. Problem je bio taj što ne samo da
sam svirao bez ikakvog osećaja, sluha ili ritma, već i što nisam imao ni
trunke poniznosti pa sam svirao bez imalo straha kao da sam stvarno imao šta
da kažem. Ipak, publika je dolazila na naše nastupe i kad je Edi Dejvis, naš
pravi frontmen i prvoklasan svirač bendža, predložio da krenemo na turneju
po Evropi, ja sam, kao tupavi magarac koji nema predstavu o tome koliko je
loš, to odmah prihvatio, samouveren kao potpuna neznalica. Vežbao sam i
vežbao, isprobavao piskove i usnike, uopšte ne shvatajući da nije oprema
kriva što zvučim kao petao na amfetaminima. Mislim da je Džin Dumanijan
odlučila da snimamo turneju. Unajmila je jednog od najboljih
dokumentarista, Barbaru Kopl, da prati turneju i snima nas na nastupima i
van scene za potrebe vremenske kapsule ako Smitsonijanu bude zatrebala.
Ishod toga bio je film Divlji bluz i, kako se i moglo predvideti, uprkos
mom lošem izvođenju Koplova je napravila stvarno dobar dokumentarac.
Gledao sam ga i mislim da je efektan, duhovit i precizan. Pretpostavljam da
sam subjektivan pošto ja lično nisam imao utisak da sviram katastrofalno.
Bio sam, kao i uvek u životu, bezopasan ali blago zanimljiv a što se tiče mog
sviranja, Barbara je pažljivo odvojila žito od kukolja i to malo žita
pretvorila je u nekoliko prihvatljivih improvizovanih deonica.
Kao što je poznato svakom izučavaocu Hajzenbergovog dela, kad kamera
prati nekog svake sekunde, u čovekovoj prirodi je da se ponaša različito i
nemoguće je ostati uvek staložen i izbeći da te uhvate kad se ponašaš kao
nevešt klovn. Srećom, zahvaljujući čaroliji montaže, moje prostačko
ponašanje je bilo svedeno na najmanju moguću meru. Sun Ji je dobro ispala i
u jednom članku o tom filmu u Njujork tajmsu novinar razbija predrasudu o
tome da ja, kao stariji i poznatiji, po svoj prilici vodim glavnu reč u našoj
vezi već da tu ulogu zapravo ima Sun Ji koja, po autorovim rečima, deluje
kao domina. Tačno je da je Sun Ji veoma dominantna i jaka ličnost i da
odlučuje o svim pitanjima koja se tiču našeg života – recimo, gde ćemo
živeti, koliko ćemo dece imati, s kojim prijateljima ćemo se viđati, kako
trošimo novac – ali ja sam još uvek glavni kad su u pitanju odluke o
putovanju u svemir.
 Džez turneja postigla je neverovatan uspeh. Rasprodali smo sve nastupe.
Svirali smo u prelepim, ogromnim prostorima: operskim kućama, koncertnim
dvoranama. Gomile ljudi su se okupljale ispred mog hotela i pošto bih
proverio da sa sobom nisu poneli katran i perje, lično sam izlazio da ih
pozdravim. Na svakom koncertu smo izlazili više puta na bis. Kad smo bili u
Milanu, nestala je struja, svetla su se pogasila a mi smo nastavili da sviramo
u mraku zbog čega smo dobili ogroman aplauz. Sutradan uveče sam dobio
plaketu od lokalne vatrogasne službe kao da sam učinio neko hrabro delo.
Naravno, glumio sam heroja u stilu Boba Houpa i kad mi je šef vatrogasaca
uručio plaketu, ja sam rekao, „pitam se šta kukavice rade večeras?“ Niko se
nije nasmejao ali siguran sam da je to bilo zbog jezičke barijere.
Pogled na obrise Njujorka uvek me oduševi i kad sam se vratio, odmah
sam se bacio na biranje glumaca sa Džulijet. Film je nosio naslov Selebriti i
snimljen je u crnobeloj tehnici. Svi producenti se hvataju za glavu kad im
kažete da snimate u crnobeloj tehnici ali tada im, između ostalih filmova,
pomenete Razjarenog bika, Šindlerovu listu, Menhetn. Publika nekako ima
utisak da crnobeli film podrazumeva jeftin proizvod ali tu se međutim radi o
umetničkom izrazu. Troškovi su isti. Snimanje Selebritija prošlo je glatko i
sećam se poslednjeg dana ili nešto pred kraj snimanja kad je talentovana
Melani Grifit morala da sedi u bioskopu s čovekom koji je igrao njenog
muža. Muž je sedeo pored nje samo nekoliko sekundi, nije imao nikakav tekst
i nije se nigde drugde pojavljivao u filmu. Popunili smo bioskop i izabrali
odgovarajućeg statistu koji će sedeti do nje kao njen muž. Međutim, kad smo
trebali da snimimo tu scenu, njoj se nije svideo naš izbor. Rekla je da se
nikad ne bi udala za takvog muškarca (to mu nisam rekao). Objasnio sam joj
da neće stvarno morati da se uda za njega i do kraja života živi s njim ali ona
to nije shvatila. To mi je bilo vrlo simpatično jer je odražavalo način na koji
se glumci uživljavaju u svoje uloge. Tog statistu smo zamenili i umesto njega
joj dali drugog za koga se udala i s kim je živela srećno do kraja života. Bila
mi je čast da radim s Kenetom Branom a konačno sam dobio priliku da
sarađujem i s Džoom Mantenjom koga sam s oduševljenjem gledao u
Mametovom komadu Glengeri Glen Ros. Džudi Dejvis je naravno bila
fenomenalna i pošto smo prethodno snimili već nekoliko filmova zajedno,
rešio sam da joj kažem „zdravo“ ali sam se obeshrabrio kad nije mogla da se
seti ko sam.
Okej, dakle Šon Pen mi je godinama slao poruke o tome koliko bi voleo
da radi sa mnom i kad god bih mu nešto ponudio, on bi me odbio. Zatim, kad
sam mu jednom poslao scenario o tom džez virtuozu na gitari, koji je usput i
težak lik, uloga mu se konačno svidela. Samanta Morton igra nemu devojku u
koju se Šon zaljubljuje i tada je Šon po prvi put osvojio dugo očekivanju
nominaciju za Oskara. Santo je morao da se potrudi da film Biti najbolji
izgleda kao da je sniman po celoj zemlji s tim da ja nisam mrdnuo s
Menhetna. Nije da mi smeta da spavam po hotelima, naravno pod uslovom
da je posteljina od najmekšeg i najfinijeg pamuka. Kad legnemo u krevet,
moja žena se potpuno priljubi uz mene u položaju koji je Sol Belou jednom
genijalno opisao kao kašike. Otkad smo Sun Ji i ja postali par, od prvog dana
kad se doselila kod mene, nikad za dvadeset pet godina nismo nijednu noć
bili razdvojeni, niti smo odvojeno jeli mnogo puta. Zajedno doručkujemo,
ručamo i večeramo skoro svakog dana. Pomislili biste da odavno više
nemamo o čemu da pričamo ali kao što se vreme stalno menja, tako i nama ne
nedostaju teme za razgovor.
Skoro uvek večeramo s decom ili prijateljima u nekom restoranu gde Sun
Ji naručuje hranu ne obazirući se ni na jedan savet ministra zdravlja. S druge
strane, ja iz zdravstvenih razloga pazim da ne jedem ništa u čemu bih uživao.
Zatim se vraćamo kući, pored kreveta se pomolim Bogu da mi dokaže da
postoji tako što će mi dati neki znak – recimo, dva-tri dobitka na konjskim
trkama. Sun Ji je naravno u svom kupatilu gde izvodi ritual večernjeg
umivanja s losionom od očiju daždevnjaka iz neke velike tegle. Konačno
gasimo svetlo, ja je zagrlim i tonem u san s osmehom na licu dok razmišljam
kako je sve moglo da bude drugačije da sam rođen šest hiljada godina ranije
na Arktiku i da sam voleo da jedem meso kita.
Tokom života sam pisao gegove za komičare koji su nastupali po noćnim
klubovima, pisao sam za radio, pisao scenario za sopstvene nastupe po
noćnim klubovima, pisao sam za televiziju, nastupao po klubovima,
koncertima i televiziji, pisao scenario i režirao filmove, pisao scenario i
režirao pozorišne predstave, glumio na Brodveju, režirao operu. Radio sam
svašta – od boksovanja s kengurom na televiziji do postavljanja Pučinijeve
opere na scenu. Zahvaljujući tome, dobio sam priliku da večeram u Beloj
kući, igram bejzbol s velikim zvezdama na stadijumu Dodžer, sviram džez na
paradama i u Prezervejšen holu u Nju Orleansu, putujem po Americi i
Evropi, upoznam šefove država i brojne talentovane muškarce i žene,
duhovite tipove, očaravajuće glumice. Objavljivao sam knjige. Kad bih sad
umro, ne bih mogao da se požalim – a ne bi se požalili ni mnogi drugi ljudi.
 Jedino zanimanje koje me je još interesovalo bio je život kriminalca,
kockara, muvatora, prevaranta pa sam tako u svojoj komediji Sitni prevaranti
igrao sitnog kriminalca.
Sitni prevaranti su mi dali priliku da igram rame uz rame s Trejsi Ulman,
izuzetno talentovanom komičarkom ali siguran sam da je vi već znate i bez
mojih pohvalnih reči na njen račun. Takođe sam sarađivao s nekoliko istinski
urnebesnih komičara. Pogledajte ko je izvodio moj materijal: Majkl
Rapaport, jedan od mojih omiljenih glumaca; zatim Džon Lovic i, naravno,
Elejn Mej. Elejn poznajem otkad su ona i Majk Nikols došli u Njujork. Imali
smo istog menadžera, Džeka Rolinsa. Ja sam hteo da pišem za njih pre nego
što sam postao komičar ali nisam im bio potreban. Kad sam snimao svoj prvi
film, Uzmi pare i beži, zamolio sam Elejn da glumi u njemu ali ona me je
odbila rekavši, „ne mogu, nosim kragnu za vrat.“ Putevi su nam se kasnijih
godina ukrstili mnogo puta – oboje smo nastupali u pozorištu na večeri
jednočinki na kojoj se predstavio Dejvid Mamet i nekoliko godina kasnije
Itan Koen. Ipak, pristala je da glumi u Sitnim prevarantima a posle toga smo
sarađivali i na televizijskom projektu koji sam radio. Hoću da kažem da se
ona ubraja među mali broj zaista duhovitih ljudi.
Mnogi zarađuju za život kao komičari. Mnogi su zabavni. Međutim, neki
koji se smatraju genijima daleko su od toga. Neki navodni geniji nisu čak ni
dobri. S druge strane, postoje oni koji su istinski duhoviti. To je svakako
stvar ličnog ukusa. Nemam nameru da drugima namećem one koji su meni
duhoviti, niti me zanima da čujem ko je njima duhovit. Najbolje da svako
uživa u svojim omiljenim komičarima koje ne treba da blatimo u
nepotrebnim prepirkama. Čisto da se zna, u ovoj svojoj ličnoj ispovesti
jednostavno ću reći da su za mene Gručo Marks, V. K. Filds i Elejn Mej
nesporno duhoviti a da je S. Dž. Perelman najduhovitiji čovek na svetu mog
vremena. O, i da ne zaboravim Pogo. Strip Volta Kelija proistekao je iz ruke
genija. Ima ih još ali dozvolite da nastavim priču.
U svakom slučaju, negativca u Sitnim prevarantima izvrsno je odigrao
Hju Grant. Bio je tako otmeno slatkorečiv, proračunat, tako uglađen,
savršeno šarmantan prevarant. Film je imao dobru prođu. Publika je izgleda
uživala u mojim krimi pričama.
Negde duž onog što Tenesi Vilijams zove „ovaj mračni put“, nazvao me
je Džef Kacenberg i pitao da li bih pozajmio glas glavnom mravu u crtanom
filmu Mravci. Više godina pre toga igrao sam spermatozoid i kad su
razgovarali o tome ko bi bio dobar za ulogu insekta, nekako je isplivalo moje
ime. Džefri mi je rekao da će mi to biti najlakši i najzabavniji zadatak koji
sam ikad imao. Trebalo je samo da čitam tekst u studiju a oni će me snimati.
Džefri mi je uvek bio drag i sa zadovoljstvom sam hteo da mu učinim uslugu.
Ispostavilo se da mi nije bilo lako i da mi nije bilo zabavno. Bilo mi je
teško, zamorno, dosadno i kad smo završili zarekao sam se da to više nikad
neću da radim i tako je i bilo. Koliko god da mi je Džefri bio drag, odbio
sam kad je došao s još jednom ponudom da pozajmim glas nekoj drugoj
štetočini u vrtu. Tada sam se već plašio tipskih uloga.
Činio sam usluge i pojavljivao se u kameo ili sitnim ulogama kad su ljudi
smatrali da bih mogao da im pomognem. Radio sam kameo za Stenlija
Tučija, za svog prijatelja Daglasa Makgrata i za nekog meni potpuno
nepoznatog. Jedna Francuskinja iz Pariza tražila je da igram sebe u nekom
francuskom filmu koji je režirala i, budući da joj je to bio prvi film i pošto se
moje pojavljivanje svodilo na sat vremena, odjurio sam do seta dok sam
boravio u Parizu i uradio sve prema njenim uputstvima. Ne volim da se
gledam u filmovima pa zato nikad nisam ni gledao te filmove a nikad nisam
odgledao ni ceo film u kom sam glumio pod nazivom Sakupljajući delove, za
koji sam mogao da tvrdim da će osvojiti Oskara za Potpuno nerazumno
rasipanje celuloidne trake u 2000. godini.
Zanimljivo je da sam u tom filmu dobio priliku da glumim pored Šeron
Stoun. Šeron je imala sitnu ulogu u Sećanjima na zvezdanu prašinu a kasnije
je glumila u filmu Džona Turtura Propali žigolo gde sam ja imao veliku
ulogu. Sa Šeron Stoun sam glumio u tri filma ali ona će vam odmah reći da
nikad nismo bili u ljubavnoj vezi. Uvek sam smatrao da je odlična glumica i
veoma lepa, i pitao sam se zašto bi dolazila na snimanja s onim velikim
žaračem kad god bi čula da ću i ja glumiti u filmu. Uživao sam radeći s
rediteljem Džonom Turturom jer je on sjajan glumac, znao je kako da režira i
osećao sam da sam u dobrim rukama. Taj film sam gledao. Morao sam.
Turturo je insistirao i u sali za projekcije sedeo je pored mene. Kad su se
svetla upalila, uputio sam mu potpuno zaslužene reči ohrabrenja.
Dodela uloga za film Prokletstvo škorpiona od žada nije išla glatko jer
kome god sam ponudio glavnu ulogu, svaki glumac ju je odbio. Bio sam
primoran da je ja lično igram pa sam zbog toga slaba karika u tom filmu.
Glumačka ekipa je bila fenomenalna. Dan Akrojd i Helen Hant su imali
velike uloge i, kao što se i očekivalo, bili su sjajni. Šarliz Teron je čudo
prirode jer može da glumi izuzetno raznovrsne uloge. Međutim, tu sam bio i
ja. Za tu ulogu bio je potreban Džek Nikolson ili eventualno Tom Henks ali,
koliko god da sam se trudio, nisam bio pravi izbor za tu ulogu. Film je ipak
ostvario skroman uspeh uprkos mojoj pogubnoj glumi. Međutim, zanimljivo
je to što u različitim zemljama filmovi nailaze na različit prijem publike. Taj
film je bio veliki hit u Španiji. Neverovatno je kako različite kulture reaguju
na isti materijal. Jedan film će odlično proći u Argentini ali ne i u Engleskoj.
Drugi je popularan u Nemačkoj dok je u Australiji potpuni promašaj. Jedan
odlično prođe u Japanu ali nikako u Brazilu. Zbog takvih zapažanja, dobijam
vrlo malo poziva na večere. Dakle, šta god da je bio razlog, Škorpion od
žada je oduševio Špance.
Film koji sam ja snimio i koji me je najviše razočarao bio je Holivudski
kraj. Delovao mi je da je komičan ali nije dobro prošao. Početak je bio
smešan, ja sam ga dobro režirao, moja glavna glumica Tea Leoni je bila
predivna, sporedni glumci su dali sve od sebe, zamisao je bila puna
potencijala. Filmski režiser oslepi na psihičkoj bazi i, ne želeći da propusti
priliku da režira povratnički film, na snimanju se pretvara da može da vidi.
Da je film bio u rukama Čaplina ili Bastera Kitona, bio bi remek-delo. Čak
je i u mojim ispao komičan – odnosno, bar ja ubeđujem druge u to.
Za vreme snimanja tog filma, otpustio sam Haskela Vekslera. Uvek sam
ga smatrao genijalnim kamermanom ali ponašao se detinjasto, bio je naporan
kao kad vas dete gnjavi i na samom početku sam shvatio da ću prekoračiti
rokove i za nekoliko meseci ukoliko budemo vodili filozofske rasprave pre i
posle svakog kadra. Bilo mi je krivo pošto sam jedva čekao da sarađujem s
takvim talentom, ali među nama nije bilo dobre hemije.
I tako, narode, posle silnih godina ispostavilo se da sam i dalje pisao o
Luizi. Naslov filma glasio je Ljubav i sve ostalo. Kristina Riči je igrala taj
mračni predmet požude a i sama je bila izuzetno požudna. Džejson Bigs je
vrlo simpatično igrao mene u mladosti dok sam ja glumio prenaglašenu
verziju Dejvida Panića, pisca s kojim sam proveo nekoliko leta u
Tamimentu. Panić je izuzetno pozitivno uticao na mene. Provodili smo vreme
u razgovorima o životu, ljubavi, umetnosti, smrti; dva osećajna pesnika,
isuviše krhka za šturm und drang119 koji preovladava na ovoj žalosnoj kugli,
dve izgubljene duše koje traže odgovore ili filozofiju koja će ih pokrenuti i
koje su donekle pronašle nešto što će ih razonoditi zahvaljujući muzi Taliji.
Ti trenuci su nažalost bili isuviše kratki da zaustave naše beskrajno krvarenje
na psihološkoj bazi. (Sad već zvučim kao Mladi Verter.) Bili smo kao dva
obmanuta daveža koji se bore da im neko otkupi materijal, od kojih je jedan
već nosio ludačku košulju a drugi je verovatno išao u tom pravcu ali su ga
spasili otporniji geni.
Na život sam gledao kao na tragediju ili komediju, zavisno od nivoa
šećera u krvi ali sam ga uvek smatrao besmislenim. Osećao sam da sam
tragičar uhvaćen u telu stendap komičara. Nemi, neslavni Milton. Ali samo
ako mislite na Miltona Berla.
Ljubav i sve ostalo nije se mnogo proslavio u bioskopima i ja sam
nastavio dalje i posvetio se filmu Melinda i Melinda, sa željom da istražim
priču i likove s dva aspekta – komičnog i tragičnog. Film je bio okej, ni
sjajan, ni grozan. U međuvremenu, ponestajalo je novca za moje filmove jer
nisu bili profitabilni mada sam ostao zahtevan u pogledu kontrole troškova
kao da sam Toskanini. Čak i oni studiji koji su hteli da rade sa mnom bili su
uzdržani. Govorili bi, „mi nismo banka. Potrebne su nam određene
informacije. Kakva je priča? Koga si sve predvideo da glumi u filmu? Barem
saslušaj naše ideje. Međutim, ne, to mi nije padalo na pamet. Radije neću
uopšte snimati filmove. Producenti iz studija, glavešine, nemaju pojma o
stvaralačkom radu. To nije nikakav greh. Mi koji pravimo filmove ne znamo
skoro ništa. To nije egzaktna nauka i svaki film je novo iskustvo s
jedinstvenim problemima. Pritom koristite mozak, koristite svoje iskustvo
koliko god da vam to znači, a uglavnom se vodite instinktom.
Ipak, umetnici barem pate od nesigurnosti i znaju da ne znaju ništa.
Većina onih kod kojih je lova ne znaju ništa, nemaju instinkt ali često
zamišljaju sebe da su upućeni u sve, čak i više nego umetnik. Oni kritikuju i
sakate film koji se snima, batrgaju se da ugode publici svim potrebnim
sredstvima pa je tako krajnji rezultat često deset puta gori nego da su pustili
umetnika na miru. Pustite ga da sâm potone ili zapliva. Jednom u sto godina
pukom slučajnošću, koja se kasnije tumači kao pronicljivost, desi se da
producent donese bolju odluku od umetnika i projekat ostvari unosnu zaradu.
To je retkost i većina projekata završi neslavno zbog toga što se u rad
umešaju glavešine.
Ovde mislim na obične komercijalne filmove. Ako je režiser umetnik,
recimo neki Bergman ili Felini, ne dolazi u obzir nikakav savet ni od koga –
vredi samo ono što proizlazi iz umetnikove duše; to shvataju i glavešine pa
se drže po strani. Ja sam uvek ničim zasluženo radio kao da sam bio rame uz
rame s rediteljima umetnicima i, mada to nije bilo prikladno poređenje,
zahvaljujući svojim beskompromisnim zahtevima stekao sam ugled koji više
odgovara pravim virtuozima. Ipak, insistirao sam, ako hoćete da uložite
novac u moj film, stavite gotovinu u smeđu papirnu kesu, udaljite se i ja ću se
pojaviti s gotovim filmom koji možete da distribuirate onako kako smatrate
da treba. Međutim, Holivud se menjao i moji dotadašnji rezultati, koliko god
da su bili dobri, nisu se uklapali u mentalitet blokbastera koji je tada
postajao sve dominantniji. Tako sam se našao sa scenarijem za film Završni
udarac čija se radnja odigravala u Njujorku, Hemptonsu i Palm Biču ali na
vidiku nije bilo zainteresovanih s gotovinom i smeđom papirnom kesom.
Zatim sam primio poziv iz Londona. Neki gnjavatori su rekli da će
obezbediti novac za moj sledeći film ako ga snimam u Londonu. Za razliku
od američkih mogula, oni nisu tvrdili da znaju bilo šta o snimanju filmova i
nije im smetalo da ih ljudi smatraju bankarima. Za tren oka sam se bacio na
pisanje i uskoro je Njujork postao London, Hemptons je postao Kotsvolds,
gepek na kolima postao je prtljažnik i narod nije više naručivao big mekove
već kolače s grožđicama.
Glavnu ulogu sam dodelio Kejt Vinslet koja bi igrala zajedno s
Džonatanom Risom Majersom. Nedelju dana pre početka snimanja, Kejt me
je nazvala i rekla da ne može da prihvati angažman. Isuviše vremena će biti
odvojena od dece, premorena je, želi da bude s porodicom. Shvatio sam
njene prioritete i izrazio nadu da ćemo uspeti da sarađujemo jednog dana, i
zaista jesmo. Odjednom smo se našli u panici pokušavajući da nađemo
zamenu u poslednjem trenutku. Neko je pomenuo da je slobodna neka mlada
devojka Skarlet Džohanson. Pre toga sam je gledao u odličnom filmu Terija
Zvigofa Svet duhova i poslao sam joj scenario. Pridružila nam se u roku od
dvadeset četiri sata. Završni udarac je snimala sa samo devetnaest godina ali
sve je bilo tu: zanimljiva glumica, prirodna filmska zvezda, prava
inteligencija, bistra i duhovita, a kad je upoznate, morate da se opirete
uticaju feromona. Ne samo da je bila lepa i talentovana, već je odisala
radioaktivnim seksepilom. Imali ste osećaj da će vas svakog trenutka uzeti za
ruku, nasmešiti vam se i reći, „ako stvarno hoćete da to probamo, lako ću to
da sredim.“ Angažovao sam je u nekoliko svojih filmova. Bila je sjajna i
samo se nadam da ću ponovo imati priliku da radim s njom pre nego što
umrem ili postanem senilan i počnem da balavim, ali ne za njom.
Snimanje u Londonu liči na pravljenje studentskih filmova ali u
najboljem smislu te reči. Svi priskaču u pomoć. Kad tip koji deli hranu
pomeri stolicu, niko ne poziva na štrajk. Ako vam je potrebno dodatnih
nekoliko minuta zbog kojih nećete prekoračiti planirano vreme snimanja, nije
smak sveta; šminkerka može brzo da odradi neku sitnu ulogu i pritom nije
potrebno da bude član udruženja. A vreme! Ono fenomenalno sivo nebo,
idealno za fotografiju. Završni udarac nisam mogao da upropastim ni da sam
hteo. U poslednji čas mi je trebala zamena za Kejt Vinslet i koga sam dobio?
Skarlet. Trebala mi je kiša. Dobio sam je. Kad mi je trebao sunčan dan,
dobio sam sunce. Bilo je to kao da su bogovi bioskopa pokušavali da mi
nadoknade sve one situacije kad su me zeznuli.
Nikad neću zaboraviti dan pred snimanje kad sam otišao do studija da
snimim govor Džonatana Risa Majersa s početka filma. Ja i moja
asistentkinja Sara Alentak slušamo ga kako čita i ja je pitam, „da li sam ja
napisao taj tekst?“ Hoću da kažem da je njegov irski akcenat toliko lepo
zvučao da sam imao utisak da sam pravi pisac, ne bilo kakav. Mislim na
Dilana Tomasa ili Džemsa Džojsa. Kod kuće sam probao da čitam svoj tekst
istim takvim dubokim, lirskim, ritmičnim glasom ali Sun Ji i ja smo zvučali
kao Elmer Fad.120 Takođe sam dobio priliku da radim s Emili Mortimer
koja je prihvatila ulogu koja bi u tuđoj interpretaciji bila skoro nečujna, ali
ona ju je pretvorila u pesmu. Divno je kako su u Završnom udarcu svi glumci
i glumice i u najmanjoj ulozi dali sve od sebe. Taj film mi je doneo veliko
zadovoljstvo i bio je među retkim ostvarenjima koja su prevazišla moje
ambicije.
Imao sam tako pozitivno iskustvo da sam se vraćao u London još tri leta
da snimam Udarnu vest sa Skarlet i Kasandrin san s Juanom Makgregorom i
Kolinom Farelom. Tamo sam takođe otkrio Sali Hokins. Kažem otkrio jer se
ona nalazila na snimku u kome se isticala neka druga glumica koju smo hteli
da angažujemo ali ja sam stalno razmišljao, „ko je ona druga? Odlična je.“
Bilo je zabavno raditi s dinamičnim Hjuom Džekmanom i Skarlet na
snimanju Udarne vesti. Ona i ja smo odlučili da je osmislimo tako da izgleda
blesavo i neugledno. Kad je osoba toliko lepa kao ona, neće joj nedostajati
samopouzdanja ako sebe predstavi kao šašavu devojku s naočarama. Ja sam
igrao heroja, međutim pravi heroj je bio novinar koga je igrao Ijan Makšejn.
Ja sam uvek bio slab prema novinarima. Pored kauboja, džez muzičara, FBI
agenta, privatnog detektiva, kockara i mađioničara, maštao sam o tome da
postanem novinar, prodoran reporter koji piše za crnu hroniku i neumornim
kopanjem razotkriva korupciju u gradskoj skupštini ili spasava nevinog
čoveka vešala. Hteo sam da budem ili to ili sportski novinar jer bih mogao
da pišem o poeziji atletike isto kao moj idol, Džimi Kanon.
Ali, avaj, sudbina je imala drugačije planove sa mnom i jedna od mojih
najlepših uspomena je veče kad sam s novinarom Leonardom Lajonsom
obilazio pozorišta na Brodveju. Lajons je bio njujorški kolumnista koji se
nije oslanjao na materijal od predstavnika za štampu već je sam izveštavao o
noćnom životu u gradu i tako nakupio na stotine sjajnih anegdota o slavnim
ličnostima. On i njegova žena su me pozvali na večeru u svoj stan u
Beresfordu dok sam još bio perspektivni komičar. Njegov radni dan počinjao
je oko deset uveče. Poljubio je ženu u znak pozdrava i nas dvojica smo se
uputili ka noćnim ulicama Menhetna. Odveo me je u Sardi,121 Hrastovu
sobu u Plazi, Tuts Šor, zatim u Valdorf i Lindi i za sve to vreme on je ćaskao
i slušao pisce i glumce, glumice i producente. Proveo sam noć o kojoj sam
samo mogao da sanjam dok sam odrastao na Aveniji J u Bruklinu. Ponekad
dok noću ležim u krevetu i ne mogu da spavam, kad mi se retko desi da ne
zamišljam svoju smrt u presi za automobile ili čeljustima pitona, s
nostalgijom se sećam tog noćnog provoda u gradu s Leonardom Lajonsom.
Nema više tog vremena kad se na Brodveju dizala zavesa u osam i
četrdeset. Svečano obučena premijerna publika, verni posetioci pozorišta,
punila je sale Mjuzik boksa, Brodhersta, Longejkra i Buta. Predstave su
počinjale u pristojno vreme da biste prvo mogli da odete na večeru i možda
odete u ekskluzivni noćni klub posle završnog čina u jedanaest sati. To je bio
Njujork pre nego što su iz njega pobegli pripadnici srednje klase i ustupili ga
turistima. Kad su veliki, žuti taksiji imali pomoćna sedišta, pre one užasne
pešačke zone i pre invazije bicikala. (Ako pažljivo pročitate priču o Pashi, u
onom delu gde se pominje deset zala, odmah posle skakavaca, žaba i kožnih
bolesti pominju se bicikli.) Njujork je grad po kom se pešači. Međutim, to je
bilo vreme kad ste za dve stotine dolara mogli da kupite novo odelo i kartu
za prve redove, a ne samo kartu. Uzgred, Leonard Lajons je bio prvi i jedini
kolumnista koji je imao hrabrosti da objavi vic kad je knjiga Filipa Rota
Portnojeva boljka otkupljena da se po njoj snimi film. Svi su se u neverici
pitali, „kako mogu da snimaju film po toj knjizi?“, a neki duhovit tip je
rekao, „ručnom kamerom.“ Bilo je to doba puritanizma ali Leonard Lajons
nije mogao da odoli i ja mu ne zameram zbog toga.
Posle Kasandrinog sna malo sam se odmorio od Londona pre nego što
sam se u njega vratio da snimim film Upoznaćeš visokog, crnog muškarca na
kome sam imao priliku da radim s Džošom Brolinom, koji mi se izuzetno
svideo u nekoliko filmova, i Džemom Džons i Naomi Vots. Naomi je zaista
sjajna glumica. Pre toga je nisam ni upoznao niti sam progovorio jednu reč s
njom. Ona se pojavila jedno jutro kad je trebalo da snimamo s njom negde na
sredini rasporeda snimanja. Njen prvi zadatak bio je da snimi najtežu, veoma
emotivnu scenu. Došla je, bez nervoze, bez straha, puna opravdanog
samopouzdanja. Kratko smo se pozdravili i rukovali i potom je tu tešku
scenu izvela brzo i savršeno. Odglumila je čitavu paletu jakih emocija. Zatim
smo napravili rez i odobrili scenu, posle čega se nasmešila i odlepršala na
ručak. Moram da kažem da je Naomi ne samo izuzetna filmska zvezda i prava
lepotica, već i da ima najseksepilnije gornje jedinice u šou-biznisu.
Pre nego što sam snimio taj četvrti film u Londonu, snimio sam još dva
filma. (Znam, idem preko reda ali zamoliću vas da me pratite.) Proveo sam
leto u Španiji i snimio Ljubav u Barseloni sa Skarlet, Penelopi Kruz,
Rebekom Hol, Patrišom Klarkson, Krisom Mesinom i Kevinom Danom. Da
ne spominjem Havijera Bardema, jednog od najboljih filmskih glumaca.
Izvrsna glumačka postava. Izuzev nervnog sloma u kom čujem glasove koji
mi govore da pokorim Engleze kod Orleana, sve će dobro da prođe. Pored
toga što je izuzetan i složen glumački talenat, Penelopi je jedna od
najseksepilnijih osoba na kugli zemaljskoj, a kad sam spojio nju i Skarlet,
njihov erotski naboj skočio je na kub. Penelopi je zasluženo osvojila Oskara
za svoju ulogu. Hteli smo da film bude rangiran oznakom R122 ali komisija
nam je dodelila oznaku PG123 jer su obrazložili da je seks između dve žene
prikazan s ukusom. Kad me jedan jedini put u životu optuže za dobar ukus,
onda nam zarada bude lošija.
Moja porodica i ja smo se sjajno proveli tog leta u Barseloni i imali smo
to zadovoljstvo da nebrojeno puta jedemo u restoranu Ka Lisidre i samo to je
bilo dovoljno da nam boravak tamo bude pravi užitak. Nekoliko scena smo
snimili u Ovijedu, prelepom gradiću u kome su vremenske prilike slične kao
u Londonu. Prvi put sam bio u Ovijedu kad su me obavestili da sam dobio
nagradu „Princ od Asturije“. Odbio sam da primim nagradu – prvo, zato što
me nagrade uopšte ne zanimaju i drugo, iako nikako ne želim da uvredim
nikog ko je toliko fin da želi da mi dodeli nagradu, nikad ne prihvatam
nikakvu nagradu ukoliko moram da prisustvujem ceremoniji dodele.
Nekoliko godina kasnije hteli su da mi dodele Zlatni globus za životno
delo, što je podrazumevalo da moram da se pojavim na svečanosti da bih ga
primio. Odbio sam ih. Dva dana kasnije rekli su mi da će mi dodeliti nagradu
i da neću morati da dolazim. Tako sam pristao. Nikad ne gledam ceremonije
dodele nagrada i ako ne moram da prisustvujem dodeli ili da je gledam, a
oni pritom žele da mi uruče nagradu, svakako da neću da budem nepristojan i
pravim probleme zbog toga. Dajana Kiton ju je primila u moje ime. Ema
Stoun ju je ljubazno predstavila. Ja nisam gledao ceremoniju ali pošto su njih
dve osobe bez mane, siguran sam da su obe bile besprekorne na dodeli.
Dakle, prvobitno sam odbio da primim nagradu „Princ od Asturije“. Nikad
pre toga nisam čuo za Ovijedo, nisam imao nameru da idem tamo i, molim
vas, pustite me na miru. Gledam bejzbol. Iznenada me zove naš filmski
distributer iz Španije, sav uspaničen. Ne smem da odbijem nagradu. To je
najuglednija nagrada u Španiji i cenjena širom Evrope. Dodeljuju je princ i
kraljica. To je njihova Nobelova nagrada. Pretpostavljam da se tu potkrala
administrativna greška. Neko jadno piskaralo će nagrabusiti što je greškom
stavio moje ime na spisak dobitnika nagrada.
 Međutim, ne; posle podrobnije istrage, utvrđeno je da nema nikakve
greške. Kad premotamo malo unapred, obučen u smoking dobijam priznanje i
nalazim se u rangu s ljudima koji su izumeli internet ili pišu ekonomske
teorije, a na polju umetnosti stojim rame uz rame s ikonom klasične muzike
Danijelom Barenbojmom i Arturom Milerom. Da, dobiću isto priznanje kao i
pisac dela Smrt trgovačkog putnika. To mora da je neka greška. Šta nije u
redu s ovom slikom? Moja porodica upoznaje kraljicu i španskog princa koji
će kasnije biti gost na večeri u našoj kući u Njujorku. Otkud ja s ovim
ljudima? Nisam dorastao ovome. Automobili su parkirani ispred naše kuće
na Istočnoj devedeset drugoj ulici, tajna služba proverava podrum, krov i vrt.
Princ, budući kralj Španije, dolazi nam na večeru. Ali, to se desilo kasnije.
U međuvremenu sam bio u Ovijedu i Artur Miler me je pozvao na ručak
– samo nas dvojica, da bismo mogli da provedemo nekoliko sati u
razgovoru. Odjednom sam se našao na ručku s piscem koji je zajedno s
Tenesijem Vilijamsom bio postavljen na pijedestal u mom stanu u Bruklinu. I
narode, kao da u životu nema dovoljno nepravde, dobio sam istu nagradu za
umetničko dostignuće koju je i on dobio. O ručku s Arturom Milerom mogao
sam samo da sanjam kao dečak, kao mladić, čak i samo nedelju dana pre
toga. Postavio sam mu milion pitanja i sasvim jasno se sećam da mi je
potvrdio da je život zaista besmislen. Rekao sam mu šta mislim o smrtnosti.
To sam uporedio sa situacijom kad imate naviku da se redovno budite u
određeno vreme svako jutro, recimo u osam, i jednog dana se desi da imate
sastanak u sedam sati zbog čega morate da se probudite u šest da biste se
spremili i stigli tamo na vreme. Dakle, cele noći loše spavam jer znam da
moram da se probudim rano i da će mi alarm zazvoniti u šest. San mi je zbog
toga potpuno poremećen, ako uopšte i uspem da zaspim. Tako mi je život
upropašćen i zagorčan jer znam da će se alarm jednog dana oglasiti i jer ću
tada morati da krenem, i zbog tog saznanja nisam spokojan i nemirno spavam
pošto celog svog života čekam da kucne taj čas. To sam objasnio velikom
piscu čije su misli odavno odlutale ka profiterolama dok sam mu ja izlagao
svoju metaforu. Prisetio sam se da me je više godina pre toga pitao da li bih
režirao njegovu televizijsku dramu Playing for Time124 s Vanesom Redgrejv.
To mi je bilo zabranjeno zbog ekskluzivnog ugovora s Junajted artistsom.
Međutim, svideo mu se moj rad. Imam priličnu sreću što se uglavnom svima
kojima sam se divio sviđalo ono što sam radio: Gručo, Perelman, Ingmar,
Tenesi Vilijams, Miler, Kazan, Trifo, Felini, Gabrijel Garsija Markes,
Vislava Šimborska – da spomenem samo neke. Osim ako se nisu svi zajedno
dogovorili da se sa mnom dobro našale. Hm. Kao kad su mi stanovnici
Ovijeda podigli spomenik na gradskom trgu. Niti su me šta pitali, niti su mi
rekli nešto; samo su postavili skulpturu u moju čast. Imao sam osećaj da mi
se dešava nešto kao u Zvonaru Bogorodičine crkve gde priređuju neko lažno
venčanje i ismevaju nekog jadnika tako što ga hvale u javnosti a već
pogađate ko je te godine bio dotični jadnik.
Ako zvučim cinično, pesimistično ili kao mizantrop, sarađivao sam s
majstorom ciničnih komentara, Larijem Dejvidom. Na setu filma Šta god
uspeva, pričali smo nešto o stendap komičarima. Prisećajući se godina kada
sam nastupao u noćnim klubovima, moram da kažem da mnogo zaostajem za
današnjim komičarima i komičarkama. Jedine kritike koje bih im uputio
jeste, kao prvo, da su mnogi bespotrebno vulgarni. Ne zaboravite, kažem
bespotrebno. Vulgarnost mi ne smeta kad komična tačka zbog toga postaje
efektnija ali pošto su jezičke slobode uvedene još šezdesetih godina,
neprijatno je slušati kako izvođači naglašavaju svoj tekst starinskim,
takozvanim prostačkim jezikom. Komičari navodno smatraju da im to daje
osećaj aktuelnosti, oštrine, drskosti ili slobode, mada bi zapravo isti tekst
mogli da izvode i jednostavno ga izgovaraju ne trudeći se toliko očigledno
da postignu ono što misle da postižu prostačkim izrazima. Zato često deluju
usiljeno i neukusno. Zatim, tu je i taj novi ritual izvođenja. Kad sam ja bio
mlad, komičari su po nekom običaju izlazili na binu i govorili – Dobro veče,
dame i gospodo. To su uglavnom bili muškarci najčešće obučeni u smoking.
Bili su elegantni, manžetne su im virile ispod sakoa, izvodili su kupljene
gegove i ponekad su nastupe završavali pesmom. „Zato kažem – When you’re
smiling…“125
Današnji komičari koji nastupaju po ustaljenom šablonu izađu na binu,
skinu mikrofon sa stalka da bi mogli da se šetaju okolo i deru se dok izvode
tekst i, Bože pomozi, odlaze do stolice ili stola na sredini bine gde im stoji
flaširana voda koju piju povremeno. Odakle toliki žedni komičari odjednom?
Nikad nisam video da se neki glumac srušio od dehidracije dok je izvodio
monodramu. Glumci satima igraju Šekspira i pritom se nijedan Hamlet ili Lir
ne iskrada iza zavese da bi gucnuo malo izvorske vode. Međutim, na
televiziji se nađe neki smešan tip koji šparta po bini i kaže, „znate šta me
nervira – da li ste nekad bili na nekom smrdljivom krstarenju po Karibima?
Oni su dno dna.“ E, sad nekako mora da popije malo vode ili će njegovi
dehidrirani ostaci ostati na sceni kao kostur u pustinji. Dok čekam da ovlaži
sasušene krajnike, uvek prebacim neki drugi, zanimljiviji kanal, recimo
Telešop.
Nedavno sam morao da izvedem stendap tačku pošto sam bio prinuđen
da se pojavim na svečanosti koju je Američki filmski institut priređivao u
čast Dajane Kiton. „Dolaziš“, rekla je. „Snimiću video-čestitku i poslaću
je“, preklinjao sam. „Druže, ne dolaziš u obzir. Moraš da dođeš. I ne samo
to, ti ćeš mi predati nagradu.“ „Ali…“, gunđao sam. „Žalim slučaj. Vadi
smoking iz naftalina.“ Tako sam otišao tamo, ispričao nekoliko viceva,
nasmejao publiku i shvatio sam da ako ikad ponovo nastupim kao stendap
komičar, neću više praviti istu grešku kao kad sam počinjao – zadovoljavao
sam se drugorazrednim vicevima, žurio da završim, bio simpatično nervozan.
Baš sam bio ljigavac. Međutim, pošto se više ne bavim stendapom, o čemu
ja to uopšte pričam?
Pošto sam u inostranstvu snimio nekoliko uspešnih filmova, dobijao sam
pozive iz raznih zemalja da kod njih snimim film koji će oni finansirati bez
ikakvih pitanja. Bio sam presrećan što sam mogao tako da radim i moja žena
je bila oduševljena što ima priliku da s decom bude u inostranstvu i dobro
upozna različite kulture. To mi je potpuno odgovaralo pod uslovom da sam u
gradu domaćinu mogao pristojno da živim tri-četiri meseca, koliko mi je
trebalo da snimim film. London je bio pravo zadovoljstvo a Barselona san.
Da sam, recimo, dobio ponudu iz Tiruvanantapurama, to bih svakako odbio.
Kad su me pozvali iz Pariza, uz obećanje da će mi olakšati snimanje i dati
punu podršku, možete zamisliti s kojom sam brzinom izvukao ugovor iz
zadnjeg džepa i potpisao ga.
Tako je nastao film Ponoć u Parizu zahvaljujući kome smo proveli četiri
meseca u prostranom apartmanu u hotelu Bristol, jeli samo kroasane, tartufe,
i uživali u pogledu na ulice i krovove. Ja sam napisao ulogu za intelektualca
s istočne obale ali kad sam dobio priliku da angažujem Ovena Vilsona,
prepravio sam je za njega. Dobio sam priliku da radim s još jednom sjajnom
glumicom, Marion Kotijar. Mislim da za nju snimanje nije bio toliki užitak
koliko meni. Bila je vrlo simpatična i očigledno nije bila svesna svoje
veličine. Ona je bila jedina glumica s kojom sam radio koja je plakala na
setu a da meni nije bilo jasno zašto. Sve je odglumila besprekorno. Možda
nisam mnogo razgovarao s njom ali to je bilo samo zato što nisam imao šta
da joj kažem; sve je radila kako treba. Međutim, ona nekako nije bila
zadovoljna sobom. Što se mene tiče, ja sam bio vrlo fin na setu, prijatan,
divio sam se njenom talentu i sve vreme odobravao njenu glumu. U svakom
slučaju, bila je privilegija raditi s njom i bolje nisam mogao da tražim.
Oven je takođe bio fenomenalan i bilo je pravo zadovoljstvo raditi s
njim. On bi sedeo okolo i pijuckao neki bljutavi, zeleni napitak,
pretpostavljam da bi produžio sebi život ali ako stalno piješ takav bućkuriš,
ko još želi da živi duže? Uspeo sam da angažujem Adrijena Brodija za ulogu
Salvadora Dalija i on je bio jedan od glavnih aduta filma, kao i Kori Stol u
ulozi Ernesta Hemingveja. Tu je bila i Rejčel Makadams, glumica koja unosi
život u svaku rečenicu koju izgovori i iz svakog ugla izgleda kao milion
dolara u ulozi Ovenove ne tako fine verenice. Kao šlag na torti za mene je
bila Lea Sejdu. Pre toga nisam čuo za nju a usred snimanja smo shvatili da
brzo treba da nađemo nekog za malu ali važnu ulogu. Dobio sam snimke
brojnih glumica među kojima je trebalo da odaberem jednu a onda mi se
desila jedna od onih već viđenih situacija tipa „Ko je to?“. Lea je bila
magnetski privlačna. Bilo je očigledno da je prvoklasna glumica koja je to
dokazala godinama igrajući raznovrsne uloge i tako zaslužila sve pohvale.
Brzo smo je angažovali i kad sam je upoznao, nisam mogao da odvojim
pogled od nje. Ne samo da je bila lepa i to za deset plus, već je njena lepota
bila nesvakidašnja i potpuno očaravajuća. Neodoljiv šarm joj je sijao s lica
kao da su ga zajedno stvarali Renoar i Rafael. Dok smo snimali kasno uveče
i smrzavali se napolju satima, nos je počeo da joj curi i uprkos tome bila je
jedna od najlepših žena koju sam ikad video. Godinama sam pratio njen rad i
skoro da sam je angažovao za još jedan film ali njen francuski akcenat je bio
isuviše jak za ulogu Amerikanke. Ako me sreća posluži, možda ću u nekom
svom filmu imati savršenu ulogu za nju – recimo, mogla bi da igra usamljenu
domaćicu željnu ljubavi a ja bih bio njen lični trener.
Voleo sam da snimam gradove. Gradska vreva i život na ulicama. A po
kiši deluju tako sumorno. Počeo sam da pravim montažnu sekvencu Pariza uz
muziku Sidnija Bešea koji je savršeno preneo francuski duh na svojoj trubi.
Bio bih srećan da samo pravim montaže gradova dok slušam svoju omiljenu
muziku. Raditi u Parizu. Živeti u Parizu. Zašto nisam tu ostao kad smo
završili snimanje Mačkice? Život bi mi bio potpuno drugačiji. Ne bih bio
stendap komičar. Nikad ne bih upoznao Sun Ji. Platio sam veliku cenu zbog
ljubavi prema Sun Ji. Ipak, vredelo je. Zgodna, seksi, pametna, duhovita,
savršena supruga. Nadam se da neće zaboraviti da me kremira. Dok smo
radili pretprodukciju za Ponoć u Parizu, bili smo pozvani kod predsednika
Nikolasa Sarkozija i njegove supruge Karle Bruni. Priredili su nam branč u
Jelisejskoj palati. Bio sam toliko nervozan da sam zaboravio da ponesem
svoju zujalicu.126 Proveli smo vreme u prijatnom ćaskanju i, pošto je Karla
Bruni bila tako ljupka i očaravajuća a i znao sam da se neko vreme bavila
pevanjem, skupio sam hrabrost i pitao je da li bi htela da glumi u mom filmu.
Pogledala je muža od koga je očekivala da joj nekako signalizira šta misli o
tome da mu se žena upusti u posao s običnim, bednim građaninom. Pošto on
nije video ništa loše u tome, ona je pristala. Čitajući novine pomislili biste
da je aterirao svemirski brod. To je bila glavna vest širom Evrope. Kad je
došlo vreme za snimanje, bila je suvi profesionalac. Došla je na vreme,
odglumila je svoju ulogu i to dobro, i sve nas oduševila. Naučila je tekst,
lepo ga je iznela i mogla je brzo da se prilagodi situaciji i u trenu doda ili
izbaci tekst. Trebalo bi da sa svima može tako dobro da se radi, kako je
mama znala da kaže.
Naravno, njen suprug, predsednik Sarkozi, došao je da nas gleda kako
snimamo jedne noći i možete misliti koliko je francuska ekipa bila uzbuđena
i ponašala se najbolje što je mogla iz straha da neki nespretni tehničar nešto
slučajno ne ispusti i ode na giljotinu. Film je bio veoma uspešan. Ideju sam
dobio mnogo godina pre toga jer kad god bih naleteo na Brzog Lazara,127 on
je govorio kako Keri Grant umire od želje da radi sa mnom i pitao me imam
li neku ideju u vezi s njim. Po mojoj prvobitnoj zamisli, automobil se
zaustavlja u današnjem Njujorku u ponoć i Keri Grant mi kaže da uđem. Ja
ulazim i mi odlazimo na neku zabavu u Njujorku koja se dešava dvadesetih
godina s gangsterima i plesačicama, ikonama pozorišta. Kad je Pariz
iskrsnuo s primamljivom ponudom, lako sam na pisaćoj mašini prepravio
Saton plejs u Trg Vandom.
Oven Vilson i Keri Grant bi bili fenomenalan par. U jednom trenutku sam
zaista pitao Kerija Granta da glumi u tom filmu, međutim Brzi Lazar me je
naravno sve vreme lagao kako Keri Grant hoće da radi sa mnom pa kad smo
Kerija pitali da li možemo da mu pošaljemo scenario, on je odgovorio,
„mora da se šalite. Ja sam u penziji.“ Garson Kanin mi je kasnije rekao, „ako
ti Brzi nešto kaže, budi uveren da je to laž.“
Moram da kažem da sam imao razloga da verujem da bi Keri Grant
glumio u mom filmu pošto je bio moj veliki obožavalac. Ne bih da se hvalim
ali ovu priču ne mogu da vam ispričam a da vam prvo ne kažem taj podatak.
Grant je sigurno obožavalac jer u suprotnom ova priča ne štima. Dakle, pre
nego što se desilo ovo sa scenarijem, Keri Grant, onaj Keri Grant je došao
da me sluša kako sviram džez u Majklovom pabu u Njujorku. Došao je sam.
Sedeo je sam za obližnjim stolom. Sa sobom je poneo sve moje knjige.
Zamolio me je da mu napišem posvetu na njima. S njim sam sedeo sat
vremena u pauzama sviranja. Insistirao je da ostane i sluša drugi deo
nastupa. Naravno, pričali smo o filmovima. Dobro je poznavao moje
filmove. E, sad sledi ono pravo. Sedeo je tamo satima, prostorija je bila
puna ljudi i niko nije prišao da ga pozdravi, da ga pita, „da li ste vi Keri
Grant?“, da mu zatraži autogram. Na kraju večeri, pozdravili smo se a dobio
sam i mali zagrljaj. Nekoliko godina kasnije, kad mi je Brzi Lazar rekao da
on umire od želje da radi sa mnom, ne možete me kriviti što sam mu
poverovao. Međutim, bio je u penziji, i koliko god da je bio srdačan i
laskav, bio je takođe poznat po tome da je bio štedljiv i palo mi je na pamet
da mi je možda tražio da mu potpišem knjige da bi mogao da ih proda na
Ibeju.
Rimu s ljubavlju je loš naslov. Prvobitni naslov je glasio Neron se
poigrao ali momci iz Rima koji su obezbedili lovu bili su van sebe od besa.
Molili su me da ga promenim tako da barem pomenem Rim. Na kraju
krajeva, Berluskoni je mogao krivo da ga shvati. U početku sam zadržao
originalni naslov u Americi ali nije vredelo svađati se zbog toga. Mogao sam
da se pozovem na svoj položaj i insistiram ali italijanski investitori su bili
fini i ako sam mogao da sprečim da ne dođu na Berluskonijevu listu za
odstrel zahvaljujući nekoj sitnoj izmeni naslova, zašto bih im zagorčao život?
Tako sam ponovo došao u priliku da radim s Penelopi Kruz i Džudi
Dejvis u Rimu. Džudi i ja i dalje ne razgovaramo, samo što nam se sada to
dešava na italijanskom. Tu su i Alek Boldvin – uvek mi je čast da radim s
njim – kao i Elen Pejdž i Greta Gervig koja je kasnije i sama režirala odličan
film. I Elen i Greta će me kasnije optužiti i reći da žale što su sarađivale sa
mnom. Na to ću se osvrnuti nešto kasnije ali bilo mi je zadovoljstvo što sam
radio s njih dve i mislim da su bile sjajne. Pola filma je na italijanskom i dve
stvari su me oduševile. Prvo, režirao sam italijanski film. Ja, koji sam
odrastao uz De Siku, Felinija, Antonionija, režirao sam film s italijanskim
glumcima koji govore italijanski i koji će biti titlovan. Znao sam da će zbog
toga prihod biti manji, pošto većina Amerikanaca ne voli da gleda titlovan
film ali u ovom su titlovi bili potrebni samo za polovinu filma. Drugo, imao
sam čast da režiram film s velikim Robertom Beninjijem koga ne mogu
dovoljno da ishvalim. On nije znao engleski a ja nisam znao italijanski pa
svojim režiranjem nisam mogao da mu upropastim glumu. Ako pogledate
film, znaćete zašto ga hvalim. Bio sam zadivljen. Uzgred, ne morate da znate
neki jezik da biste razlikovali dobru i lošu glumu. To prepoznajete po
atmosferi, pokretima tela, izrazima lica, tonu glasa. Kad smo završili
snimanje, Beninjiju sam kao poklon za rastanak kupio neku retku knjigu jer
on voli takve stvari. Mislim da je to bio Satirikon. Nisam siguran. Knjiga je
bila na italijanskom.
Okej, sada ću vam odati jednu tajnu. Očiglednu. Uvek sam želeo da
budem Tenesi Vilijams. Drugi veliki američki dramski pisac moje mladosti,
Artur Miler, uvek je bio društveno i politički angažovan, i u svojim delima
bavio se etičkim pitanjima i moralnim odlukama, mada Smrt trgovačkog
putnika nije bila samo to a u Svim mojim sinovima bilo je i neke poezije
koja mi se svidela. Predstava Pogled s mosta bila je sjajna samo u verziji u
kojoj je Lijev Šrajber igrao glavnu ulogu i gde je Skarlet bila objektna kugla,
a gledao sam četiri produkcije, uključujući i originalnu. Film je takođe bio
prilično dobar ali u njemu je glumila Morin Stejplton a režirao ga je režiser
koga volim, Sidni Lamet.
Ali, Tenesi Vilijams. Zastaću nakratko da bi mi ushićenje dovoljno
naraslo. Tenesi Vilijams mi je bio idol u mladosti. Kad sam imao osamnaest
godina, Ejb Barouz me je pitao da li postoji neko koga bih voleo da upoznam
i s kim bih mogao da razgovaram o svojoj zainteresovanosti za pisanje.
Rekao sam Tenesi Vilijams. Ogovorio je da Tenesi nije tip s kim bi čovek
mogao tek tako da sedne i ćaska. Pročitao sam sve njegove komade, sve
njegove knjige. Dve stvari na koje sam tada bio najviše ponosan bile su
bogato opremljene knjige Jedna ruka i Tvrde bombone.128 Njegove komade
sam gledao više puta. Imam svoje omiljene komade i produkcije. Kao što
sam već rekao, film Tramvaj za mene je savršeno umetničko delo. Sa
izuzetkom onog bezveznog kraja koji odražava povinovanje onome što je D.
H. Lorens nazvao „moron cenzure“. To je najbolji mogući spoj scenarija,
glume i režije koji sam ikada video. Slažem se s Ričardom Šikelom koji je
komad ocenio kao savršen. Likovi su tako savršeno napisani; svaki ton, svaki
instinkt, svaka rečenica dijaloga predstavljaju najbolji izbor u celom
svemiru. Svi glumci su veličanstveni. Vivijen Li je neprikosnovena, stvarnija
i upečatljivija nego ljudi koje poznajem u stvarnom životu. A Marlon Brando
je bio živa poezija. On je bio glumac koji je stupivši na scenu promenio
istoriju glume. Ta čarolija, to mesto događaja, Nju Orleans, Francuski kvart,
ona vlažna, kišna popodneva, pokeraško veče. Umetnički genije, bez ikakve
zadrške.
 Okej – sad prelazimo na mene, tipa koji mami ljude na smeh, smišlja
viceve o parkingu, koji se iz druge lige neobjašnjivo izdigao do nivoa
režisera, što je proisteklo iz vrednog rada, neverovatne sreće i toga što je bio
na pravom mestu u pravo vreme. Dakle, postigao sam popriličan uspeh. Šta
to znači ako silno želite da stvarate rame uz rame s Eshilom, O’Nilom,
Strindbergom, Tenesijem Vilijamsom? Moj prvi pokušaj pisanja dramskog
scenarija bio je pod uticajem Bergmana. Bergman je moj bioskopski idol.
Imam veliku želju da snimim Sedmi pečat i Divlje jagode. Umesto toga, ja
trtljam o filmovima Povampireni Majls, Ljubav i smrt, Eni Hol. Jesu možda
zabavni ali to nije ono što sam hteo da postignem. Enterijeri. Okej, dobar
pokušaj. Nije baš da su projekcije bile potpuno rasprodate ali jasno je da još
nisam bio spreman za udarne termine. Stalno mi se dešavaju situacije u
kojima uzaludno pokušavam da snimim film koji je potpuno suprotan mojim
prirodnim sposobnostima. Septembar, Druga žena. I kad god se na TCM-u
prikazuje Tramvaj, ja kažem sebi, „hej – mogu da uradim tako nešto.“
Pokušam ali bezuspešno. Tu dolazimo do Nesrećne Džasmin. Dobar pokušaj
ali ne dovoljno. Srećan što imam sjajnu glumicu Kejt Blanšet, dajem sve od
sebe da joj stvorim atmosferu koja će odisati dramskom snagom. Ideju mi je
dala supruga i to je bila dobra ideja. Međutim, isuviše sam se oslanjao na
Tenesija Vilijamsa. To će se ponovo videti kasnije u Čudesnoj panorami, do
tada mom najboljem filmu, ali morao sam da se otrgnem tom južnjačkom
uticaju.
Film Nesrećna Džasmin je bio uspešan i Kejt je dobila Oskara za
najbolju glumicu. E da, i Kejt Vinslet je bila jednako upečatljiva u Čudesnoj
panorami ali se osećala povređenom kad je počeo drugi, žestoki talas teških
lažnih optužbi za seksualno zlostavljanje o kojima ću uskoro govoriti. U
međuvremenu, dovoljno je reći da ja nisam Tenesi Vilijams, da mu nikad
nisam bio ni blizu i, iako sam siguran da ste to primetili, samo sam hteo da
vam to priznam i da vas uverim da se niste prevarili.
Dodatna zanimljivost: jedne večeri sam bio kod Elejn i dok sam na izlazu
plaćao račun, šta mislite ko me je zaustavio? Da – Tenesi Vilijams. Bio je na
večeri s nekim prijateljima. Popio je nekoliko pića i zaustavio me je da mi
kaže da me smatra umetnikom. Osvrnuo sam se okolo da vidim da li je neki
pravi umetnik iza mene, ali ne, on je mislio na mene. Pitao sam se s kim me
je pomešao. S Pinterom? Hristom?129 Pocrveneo sam, promrmljao nešto
nepovezano i krenuo leđima unazad ka vratima, klanjajući se kao kineski
evnuh. Njegove komplimente sam pripisao prekomernom broju ispijenih
koktela od mente, zameni identiteta, uobičajenoj neiskrenosti u šou-biznisu.
Rez na nekoliko godina kasnije – neko je napisao knjigu o njemu i mesecima
boravio u njegovom društvu, vodeći detaljne beleške o razgovorima koje su
vodili. Posle Vilijamsove smrti, taj pisac je bio krajnje ljubazan i poslao mi
beleške o tome šta je Tenesi Vilijams rekao o meni. Isuviše se stidim da bih
citirao njegove reči i lako je moguće da je pisac sve izmislio kao neslanu
šalu ali, kao i u situaciji kad ste uvereni da vam je supruga verna, radije se
ne bih upuštao u detaljnije istraživanje. Te beleške su mi kod kuće. Pročitao
sam ih kao što je Mos Hart130 čitao kritike za komad Jednom u životu,
odložio sam ih i više ih nikad nisam pogledao.
Dobra je stvar to što sam između Bergmanovog i Vilijamsovog uticaja
napisao mnogo uloga za žene, među kojima je bilo i nekoliko razumljivo
provokativnih. Zapravo, za tipa koji je bio meta napada fanatika pokreta
#MeToo, moj rekord s pripadnicama suprotnog pola uopšte nije loš.
Moja predstavnica za štampu Lesli Dart jednom je navela da sam za
pedeset godina rada na filmu sa stotinama glumica napisao stotinu šest
ženskih uloga od kojih su šezdeset dve glumice bile nominovane za nagrade i
ni prema jednoj od njih nije bilo nijednog nagoveštaja nedoličnog ponašanja.
Niti prema statistima, kao ni prema zamenama. Osim toga, pošto sam radio
nezavisno od studija, angažovao sam dve stotine trideset žena kao vođe ekipe
iza kamere, da ne spominjem žene montažere i producente koje su uvek bile
jednako plaćene kao i muškarci koji su radili na mojim filmovima.
Uzgred, Lesli Dart, predstavnica za štampu koja je izuzetan stručnjak u
svom poslu, decenijama je bila zadužena za moje odnose s javnošću. Nije
znala u šta se upušta kad je došla da radi kod mene, misleći da će posao da
joj se svodi na organizovanje intervjua i promocije filmova. Nije računala na
to da ću se zaljubiti u ženu trideset godina mlađu od sebe koja je slučajno
ćerka moje devojke. To ju je držalo u niskom startu od trenutka kad su
radosne vesti dospele u javnost a nedavno je s prijateljima prokomentarisala
kako joj je čast što je moj predstavnik za štampu i usput pomenula nešto o
prevremenom odlasku u grob.
U svakom slučaju, film Nesrećna Džasmin je došao i prošao, i ja sam
ponovo imao priliku da radim s Alekom Boldvinom, Sali Hokins i prvom od
dve sjajne Kejt. Život je krenuo dalje, Sun Ji je ostala moj stalni izvor sreće,
deca su rasla i mada sam se trudio da im pomažem oko domaćeg, podsećao
sam ih da sam iz matematike imao poena za peticu samo ukoliko bih sabrao
poene s tri testa. Na leto sam vodio porodicu Alen na jug Francuske i po prvi
put iskusio čaroliju Eme Stoun.
Jednostavno rečeno, Ema ima sve. Ne samo što je lepa, već je krasi neka
zanimljiva lepota zbog koje ju je zabavno posmatrati i koja je čini pravom
filmskom zvezdom. Uz to, ne samo da ume da glumi već može da glumi
čitavu paletu likova. Ona je istinski zabavna i kvalitetna dramska glumica.
Spada među retke s kojima sam dugo razgovarao na setu. To je zato što je
izuzetno šarmantna i odlično smo se zabavljali zajedno. Učila me je da
kucam poruke i kad smo završili snimanje filma, često smo se dopisivali.
Stalno sam je zezao a ona bi me uvek ućutkala. Kad mi postavljaju pitanja o
snimanju filmova, trudim se da objasnim da nije stvar u novcu, u slavi,
kritikama, nagradama; to je sve bezvredno, beznačajno. Ja stalno ponavljam
da najveću vrednost nosi snimanje filmova – to što stvarate i udahnjujete
život onome što ste osmislili. Ja se budim rano ujutru na jugu Francuske gde
čeka da me pozdravi i radi sa mnom po ceo dan neko poput Eme Stoun. To
čini čuda za vaš metabolizam. Kolin Firt je bio tako uglađen i talentovan, a
pored njega tu su bili i Ajlin Atkins, Sajmon Makberni i urnebesni Džeki
Viver.
To je bio još jedan moj film čiji sam zaplet protkao magijom. Pre mnogo
godina jedna pronicljiva kritičarka napisala je knjigu o motivu magije koji se
ponavlja u mojim filmovima. Istorija je potvrdila njena zapažanja. Čini mi se
da se jedina nada za ljudski rod krije u magiji. Uvek sam mrzeo stvarnost ali
to je jedino mesto gde možete da dobijete dobra pileća krilca. Pošto je na
jugu Francuske bilo veoma sunčano, što nije baš išlo na ruku fotografiji,
snimali smo rano ujutru, čekali ceo dan i nastavljali oko šest po podne. Zato
nam je trebalo više vremena da ga završimo i koštao je više ali to
investitorima ne smeta pod uslovom da sam umetnički ispunjen – a ako
verujete u to, imam neki most koji biste možda hteli da kupite.
Posle toga na red je došao film o filozofiji. Iracionalni čovek, koga sam
snimao na Roud Ajlandu, nije mnogo zaradio. Ne znam zašto. Delovalo mi je
kao zanimljiva komercijalna krimi priča i Ema Stoun je kao i obično bila
čarobna pored sjajnog Hoakina Finiksa. Hoakin je simpatičan i, da tako
kažem, neobičan tip. Vrlo je profesionalan, vrlo drag i treba samo da
pogledate filmove koje je snimio svih ovih godina da shvatite da je
fenomenalan glumac. Emi svaka čast jer je u najdramatičnijim scenama bila
jednako izražajna. Iznenadio sam se što film nije imao veliku publiku.
Prednost filmova leži u tome što je to opipljiv komad celuloidne trake koja
se čuva pa tako uvek postoji mogućnost da film pogledaju oni koji su ga
propustili. Jednog dana će ga možda oceniti kao zanemareno ili neshvaćeno
remek-delo. To se, naravno, meni nikad nije desilo. Moji filmovi koji su se
prikazivali i za koje sam smatrao da nisu dobro shvaćeni ili da su
zanemareni, zadržali su taj status mada su, kad se malo bolje razmisli, jedan
ili dva velika hita možda bila precenjena. Dodatni užitak prilikom snimanja
Iracionalnog čoveka pričinjavalo mi je to što sam dobio priliku da leto
provedem u Njuportu, čarobnom mestu kakvo se samo može zamisliti. Moja
porodica je odsela u ogromnoj iznajmljenoj kući i Sun Ji je iskoristila veliku
kuhinju i kvalitetne namirnice koje su nam bile dostupne pa je nekoliko puta
skuvala večeru za ekipu koja je radila na filmu. Zakeram kad za njeno
kulinarsko umeće kažem da je zločin iz mržnje ali zaista ima jela koje zna
dobro da spremi. Objasniću vam to ovako: ako volite špagete preko koje se
prelije konzerva paradajz sosa triput dnevno, ona može da vam bude
kuvarica. Vreme je bilo prekrasno, s obzirom na to da je bilo leto i bilo mi je
jasno zašto su svi bogataši s početka ovog veka usidrili svoje jahte baš u
Njuportu.
Prisećajući se prethodna dva filma koja sam radio s Emom i shvativši da
su se naše česte poruke svele na manje-više nikakav kontakt, pitao sam se da
li se udaljila od mene zbog one priče o meko kuvanim jajima. Nešto smo
pričali i nekako smo došli do teme o meko kuvanim jajima. Emi sam ispričao
da jaja pravim ovako: sipam pola šolje kornfleksa; zatim kuvam dva jaja tri i
po minuta, sklonim ih sa šporeta, oljuštim ih i stavim u činiju s kornfleksom.
Posolim i promešam dok ne dobijem previše gustu smesu. To onda jedem
kašičicom dok je vruće. Ema nije mogla da veruje šta čuje i bilo joj je
potpuno besmisleno što takav bućkuriš smatram pogodnim za ljudsku ishranu.
Vrlo brzo posle toga zahladili smo odnose i mada je iz pristojnosti nevoljno
pristala da proba tako nešto, pretpostavljam da to ipak nije uradila.
Na kraju smo prestali da se dopisujemo. Kad sam posle nekoliko godina
sreo nekog našeg zajedničkog prijatelja i pitao ga da li je Ema rekla nešto,
on se nasmejao i rekao, „e, mučeniče, zar ne znaš da su za sve kriva meko
kuvana jaja. Osetljiva je na tu temu.“ Šteta. Imam samo lepa sećanja na nju.
Dok smo boravili na jugu Francuske, Sun Ji i ja smo jednog vikenda bili
na ručku s našim prijateljem Larijem Gagosijanom. Sun Ji je radila u
Larijevoj galeriji odmah posle diplomiranja. Dok smo ćaskali, Lari je
pomenuo da je nedavno pre toga razgovarao s Romanom Polanskim koji je
planirao da sledeće godine snima film u Pragu. Lari i Roman su vrlo dobri
prijatelji. Da li ga poznajem? Da, poznajem ga ali ga nisam video četrdeset
godina. Poslednji put sam bio u društvu s njim kad smo on, Šeron Tejt, ja,
Čarli Džofi i Vik Louns išli da gledamo meč između Muhameda Alija i
Henrija Kupera u Londonu. Lari mi kaže, „danas odlazimo iz Francuske ali
vratićemo se za nekoliko nedelja. Što ne bismo otišli na večeru s Romanom
Polanskim?“ „Može“, kažem ja, uveren da, kao što se desi sa svim
planovima za druženje na koje pristanem, taj dan nikad neće doći i koliko
god da su mi dragi ljudi s kojima bi trebalo da se vidim, u odlučujućem
trenutku uvek poželim da ostanem kod kuće. Završili smo desert i pozdravili
se. Tri nedelje kasnije Gagosijan se na jahti vraća u grad i zove me. Da li
bismo Sun Ji i ja hteli da dođemo na neobaveznu večeru kod Romana kući?
Željna kao i uvek da prisustvuje nekom društvenom događaju, Sun Ji je već
smislila šta će da obuče. Okej, razmišljam ja, Romana nisam video
decenijama, odličan je režiser, možemo da pričamo o filmovima i prisećamo
se šta smo radili šezdesetih godina u Londonu – šta tu može da bude loše?
Jedino što sam se, kad je došao taj dan, odmah osetio neprijatno ali stisnuo
sam zube. Naravno, kao režiser osećao sam se inferiorno u odnosu na
Romana, što je još pogoršalo situaciju. Dovezli smo se do njegove kuće u
Kap d’Antibu i moram priznati da me je oborila s nogu. Velika, prelepa,
veličanstvena, među bujnim rastinjem, s pogledom na Mediteran. Kad su
sluge prišle našim kolima, Sun Ji me je pitala, „kolika je uopšte bila zarada
od Rozmarine bebe?“ Uverio sam je da takav posed nije mogao da se kupi
od velike zarade od filma. Mora da je pametno ulagao svoj novac. Sun Ji mi
je pomogla da prebrodim svoju fobiju od ulaska i jedna vrlo lepa žena je
uskoro došla da nas pozdravi.
„Zdravo“, rekla je. „Ja sam Romanova supruga.“ Pošto sam gledao film
na čijem snimanju su se upoznali, upamtio sam je kao veoma lepu. „Roman
će odmah doći“, rekla je. „Šampanjac?“ Boreći se sa svojom prirodnom
nespretnošću, u želji da to nadoknadim, nastupio sam isuviše agresivno i
počeo nervozno da trtljam. „Roman i ja se dugo poznajemo“, kažem ja (samo
mi je cigara nedostajala). „Stvarno?“, kaže njegova seksi supruga. „Da,
imamo neke zajedničke uspomene iz Londona kojih se nikad ne bih odrekao“,
nastavljam ja da brbljam, kreten kakav jesam. Sad nam se već pridružilo još
njih nekoliko i, nisam bio siguran zbog defektnog slušnog aparata, drhtavih
ganglija i genetski nasleđene glupavosti, ali učinilo mi se da sam čuo ime
Roman. Sun Ji, koja ga nije poznavala, nije znala kako izgleda i ispružila je
ruku i rekla, „drago mi je.“ Razgovor među prisutnima prešao je na neke
druge teme – jahte ili privatne avione. U međuvremenu, moja lepša polovina
me gurka i šapuće mi da se urazumim, „to je Roman Polanski. Kako se to
ponašaš prema starom prijatelju?“ „To nije Roman Polanski“, obaveštavam
je progovarajući kroz ugao usana kao dojavljivač na konjskim trkama. „Da,
jeste“, kaže ona štipnuvši me diskretno kao što to žene obično rade
muževima. „Nemoj da me učiš. Romana znam već pedeset godina.“ „Njegova
žena ga je upravo predstavila. Nisi čuo zato što si gluv kao Betoven.“ „To
nije Roman Polanski“, uverio sam je. „Nemoj da me blamiraš“, kaže ona.
U međuvremenu, obraćaju mu se sa Roman. Ispostavilo se da je to
Roman Abramovič, ruski oligarh, milijarder, koji priča o papreno skupim
nekretninama. Bože, troškovi održavanja vrta su veći nego prihod od karata
za Rozmarinu bebu. Kad se Gagosijan pojavio i kad smo mu ispričali šta se
dešava, nije mogao da shvati kako smo ga uopšte pogrešno razumeli. Objasio
sam mu da smo razgovarali o Romanu Polanskom i dogovorili se da se
vidimo s njim na večeri kad se Lari bude vratio u grad. Dakle, ti si se sad
vratio, zoveš me i kažeš, „hoćemo kod Romana na večeru?“ Kako sam
mogao da znam da si mislio na Romana Abramoviča? Sad sam ga prvi put
video u životu. Šta biste vi pomislili, dragi čitaoče? Sigurno biste pomislili
isto što i ja. Možda biste malo brže shvatili o kome se radi pošto nemate
oštećen sluh kao ja, ali to je bila razumljiva greška. U svakom slučaju, ta
priča se proširila kao kolera zbog čega sam pao u nemilost krem društva s
Azurne obale, da ne spominjem da su mi se grohotom smejali svi moji
neprijatelji iz šou-biznisa kojih ima bezbroj. Sun Ji i ja to nismo nikad mogli
da zaboravimo. Da li je to bilo nešto najgore što mi se desilo? Ne. Najgore
mi je bilo kad sam imao stomačni grip ili kad sam morao budem na Letećem
Holanđaninu bez aderala. Bilo kako bilo – idemo dalje.
Uvek sam želeo da snimim film čija je radnja smeštena u Njujorku
krajem tridesetih godina i to mi je omogućio film Visoko društvo. Radio sam
s Kristin Stjuart, Džesijem Ajzenbergom i Stivom Karelom u glavnim
ulogama. Santo je dočarao Menhetn i Holivud iz 1939. godine a ja sam
konačno dobio priliku da sarađujem s Vitoriom Storarom, još jednim
genijalnim kamermanom. Baš imam sreće. Moji filmovi izgledaju dobro
zahvaljujući Dejviju Volšu s kim sam prvo radio; zatim zahvaljujući Gordonu
Vilisu, Svenu Nikvistu, Žao Feiju, Vilmošu Žigmondu, Harisu Savidesu,
Karlu di Palmi, Havijeru Aguiresarobeu, Remiju Adefarazinu i Vitoriju
Storaru. Ako imate imalo pojma o kinematografiji, to vam je kao da sam
nabrojao Jenkije iz 1927. Svidelo mi se Visoko društvo. Trudio sam se da
napravim film koji ima formu romana. Originalni naziv bio je Dorfman:
roman. Iz nekog razloga nismo mogli da ga ostavimo.
I sledećem filmu sam promenio naslov. Prvobitan naziv nije bio Čudesna
panorama. Tada su ponovo počeli problemi. Dok sam snimao Čudesnu
panoramu, ponovo sam se našao na teritoriji Tenesija Vilijamsa ali
zahvaljujući glumačkoj ekipi, Vitoriju i Santu, bolje sam obavio posao. Pošto
sam odrastao nedaleko od Koni Ajlenda, u njega sam utkao dovoljno svog
iskustva, zajedno s gangsterima i neprilagođenim klincem koji je mrzeo
školu. Takođe smo odlučili da bojom dočaramo poetsku atmosferu i da
Vitorio menja svetlo na sredini scena da bi naglasio emocije i stilizovao
dramu. Ipak, uprkos obimnom originalnom kreativnom radu, jednim prstom
ili celim stopalom sam zagazio u Francuski kvart. Film, a naročito Kejt i
Vitorio (mada ipak mislim na celu glumačku ekipu) nisu naišli na prijem
kakav su zaslužili zbog određenih okolnosti koje ću vam sada objasniti.
Međutim, pre toga treba da znate da je prvobitan naslov glasio Bela riba s
Koni Ajlenda. Za one koji nisu upoznati s lokalnom nomenklaturom, taj naziv
se odnosi na sveprisutan seks koji se upražnjava noću ispod šetališta.
Kondomi koji se bacaju u Atlantik vraćaju se na obalu kad dođe plima i
otuda naziv Bela riba s Koni Ajlenda. Scena koja pojašnjava tu lekciju iz
ihtiologije izbačena je iz filma pa je montažerka Alisa spasila situaciju
predloživši da naslov bude Čudesna panorama.
U ovom trenutku sam, nažalost, prinuđen da se vratim na onu mučnu temu
lažnih optužbi. Nije do mene, narode. Ko je znao da je toliko osvetoljubiva?
Ovaj put, glavne žrtve su bili izuzetno talentovani glumci tog filma i njegov
genijalni direktor fotografije. Sebe izuzimam pošto sam izuzetno uživao
radeći na filmu, dobio sam pozamašan honorar, oguglao na tekstove u
tabloidima i uvredljive optužbe, i pomirio se s činjenicom da nikakva
količina dokaza niti zdravog razuma neće usmeriti iglu u pravcu stvarnosti.
Sada dolazi do neočekivanog obrta zato što Dilan više nije bila
sedmogodišnja devojčica već zrela žena od tridesetak godina. Podsećam vas,
bilo mi je zabranjeno da je viđam, da razgovaram i da se dopisujem s njom
dvadeset tri godine. Sve što je znala o meni od svoje sedme godine naučila
ju je Mija.
U međuvremenu, kako Mozes to dirljivo opisuje, svojim gnevom prema
Sun Ji i meni Mija je okupirala pažnju svih u kući, podgrevala otrovnu strast
i stalno ponavljala Dilan da sam je seksualno zlostavljao. Ja sam se uvek
nadao da će Dilan kad poraste nekako shvatiti kako je njena majka u
potpunosti iskoristila njenu nezrelost i ranjivost da bi je lišila oca, znajući da
će se meni najbolje osvetiti na taj način. Nadao sam se da će me Dilan
potražiti kao što je to uradio njen brat Mozes. Mislio sam da će se sigurno
sećati koliko sam je voleo, koliko sam joj ugađao i svim snagama se borio
da je posetim ili da samo razgovaram s njom i da će hteti da se vidi sa
mnom. Mislio sam da će barem hteti da razgovara o svemu što se desilo i
sagleda situaciju iz drugačije perspektive. Smatrao sam da će pre ili kasnije
shvatiti da bi barem mogla da proveri ispravnost te priče o zlostavljanju.
Nadao sam se da će možda njen suprug da joj pruži podršku ili da samo bude
dovoljno radoznao da je podstakne da poželi da čuje i drugu stranu i razmisli
da li bilo šta od toga ima smisla. Šta loše može da se desi, mislio sam, ako
razgovor s Dilan obavim u prisustvu njenog supruga ili psihijatra, ako ga
ima. Bilo šta samo da preispitamo verziju koju je naučila od majke u svetlu
suprotnih zaključaka do kojih su došle sve istrage. Jasno mi je da bi na
kladionicama u Vegasu šanse za taj susret bile milion prema jedan. I ne samo
to. Ta priča bi se uvek ovako tumačila: Dilan može da radi šta god poželi.
Ona je odrasla žena. Ona je odlučila da se ne vidi s ocem pošto bi to bilo
velika trauma za nju.
Mija bi čak mogla da kaže da je podsticala Dilan da se vidi sa mnom ali
možete zamisliti kako zvuči podsticaj ili sloboda izbora koji su servirani
Dilan. Kad je Mozes u svojoj tridesetoj godini rekao majci da želi da stupi u
vezu sa mnom, platio je visoku cenu i bio prognan iz porodice. „Moj brat je
mrtav za mene“, izjavila je Dilan. To podseća na Miju kako besna juri po
kući s makazama i iseca glavu Sun Ji sa svake porodične fotografije okačene
na zidu pa tako unakažene izgledaju nekako neobično i nestvarno. Srećom,
Mozes se suprotstavio Mijinom maltretiranju i insistiranju da, bez obzira na
to što ja jesam njegov otac i što on gaji osećanja prema meni, mora da me se
kloni do kraja života. Mija mu je jasno predočila da će svaki kontakt sa
mnom predstavljati izdaju. Zbog njene nepopustljivosti Mozes je bio
opterećen mislima da je još jedno usvojeno dete predodređeno da se ubije;
konačno, po preporuci psihijatra, stupio je u vezu sa mnom. Kao što se
moglo očekivati, odmah je postao niko i ništa u majčinim očima i naravno da
je pod obavezno dospeo na crnu listu svih u porodici. Otuda potiče ono,
„moj brat je mrtav za mene.“ Na osnovu toga ćete donekle steći predstavu o
sektaškoj poslušnosti koju je zahtevala od svoje dece. Zato možete zamisliti
koliko sam bio tužan ne samo zato što Dilan nije želela da me vidi, već i što
je napisala „otvoreno pismo“ u kome navodi da sam je zlostavljao. Ta
„otvorenost“ je važna pošto ta strategija izlaska u javnost nema za cilj da
bilo šta reši već da mene ukalja – po zamisli njene majke. U eri pokreta
#MeToo, to pismo bi moglo da se podmetne kao „otvoreno izjašnjavanje“ i
tako iskoristi zvanično priznati pokret. Činjenica da se nametanjem lažnih
optužbi iskorišćavaju žene koje su stvarno bile žrtve seksualnog zlostavljanja
i uznemiravanja izgleda da uopšte nije važna.
Sun Ji su godinama nagovarali da otvoreno iznese svoj stav i ispriča
svoju priču ali ona je bila isuviše zauzeta odgajanjem dece i nije želela da
padne toliko nisko da se obrati majci koja ju je nazvala retardiranom, širila
laži o tome da ju je silovao muž koga voli i izmislila priču o tome da joj je
prava majka bila prostitutka. Sun Ji na kraju zaista jeste otvoreno ispričala
svoju priču, kao što ćemo videti u nastavku. Dodatna zanimljivost: uprkos
Mijinom lažnom izlivu gneva zbog navodnog silovanja maloletne devojčice,
ona je otputovala u London da svedoči u korist Romana Polanskog koji je
zaista priznao da je imao seks s maloletnom devojčicom i bio u zatvoru zbog
toga. (Prava žrtva koja je sada odrasla žena oprostila je Romanu ali je
prozrela Miju. Kad joj se Mija na Tviteru izvinila zbog toga što je svedočila
u korist Polanskog, ta žena je napisala, „niti mi je trebalo njeno izvinjenje,
niti sam ga tražila. Osetila sam se iskorišćenom zbog toga što je ta osoba
isterivala sopstvenu osvetu protiv Vudija Alena.“) Ronan Farou je u javnosti
uvek podsticao žene da otvoreno govore o zlostavljanju ali kad je Sun Ji
ispričala svoju priču, nije mu se svidelo šta je čuo. On nema ništa protiv
žena koje govore istinu pod uslovom da je to mamina verzija istine.
Dakle, gostovanje Dilan na televiziji koja je plakala pred kamerama
imalo je ogroman uticaj na štampu i javnost. Ne zaboravite šta je Mozes
napisao, kako je opisao način na koji je Mija s njim stalno uvežbavala kako
da laže. Setite se i situacije kad je Džudi Holister, žena koja je radila kao
kućepaziteljka u kući na selu pitala Dilan zašto plače a Dilan joj je
odgovorila, „zato što me mama tera da lažem.“ Zanimljivo mi je kako nikog
nije bilo briga što su detaljne istrage vođene u ono vreme nedvosmisleno
zaključile da Dilan nije bila zlostavljana. Iz nekog razloga, ta činjenica je
uvek ostala nezgodna istina. Iznenađuje koliko mnogo ljudi je odlučilo da
zanemari činjenice i radije je poverovalo u navode o zlostavljanju, kao da su
to jedva dočekali. Zašto je to bilo toliko važno da mene smatraju za
zlostavljača dece? S obzirom na moj neukaljan život i čistu besmislenost tih
optužbi, zašto one nisu naišle na veći skepticizam?
 Novi momenat u toj priči bio je svež, kreativni detalj, nešto što nijednom
nije pomenuto tokom svih onih meseci istraživanja ni u jednom od brojnih
razgovora s Dilan. Naime, Dilan je iznenada počela da tvrdi da je bila
zlostavljana dok je na tavanu gledala kako električni voz ide ukrug. Kao da
sam joj ja rekao da gleda voz koji kruži da bih je hipnotisao. Mozes piše, „na
tom tavanu nije bilo nikakvog električnog voza, niti su deca uopšte mogla da
se igraju gore čak i da su htela. To je bio nedovršen, nizak prostor ispod
krova iskošenog pod oštrim uglom, gde su virili ekseri i gole daske na podu,
po zidovima je bila staklena vuna a bilo je i mišolovki i mišjeg izmeta;
osećao se neprijatan miris naftalina a svuda okolo su bili kovčezi puni
iznošene dečje garderobe i majčinih starih stvari. Potpuno je smešna
pomisao da bi u tom prostoru mogao da se instalira električan voz koji ide
okolo po tavanu.“ Očigledno je da je ovaj neočekivani obrt dodat kasnije da
bi se ta izmišljena priča obogatila konkretnim detaljima u nadi da će tako
delovati uverljivije.
Pošto je tek za nekoliko nedelja punila sedam godina, vrlo je moguće da
je Dilan podmićena tako što joj je obećana nova lutka ili njena omiljena
igračka, Moj mali poni, ako bude učestvovala u toj gadnoj kleveti. Međutim,
ako priča koju je Mija izmislila ne izaziva sumnju i onih najlakovernijih, ja
se predajem. Mislim, ideja da sam ja Dilan ponudio da je vodim u Pariz i da
joj dam ulogu u filmu. Bože, samo nekoliko nedelja pre toga imala je šest
godina. Šta ona uopšte zna o Parizu i što bi je bilo briga da ode tamo? Da,
Pariz i uloga u filmu možda bi bili primamljiv podsticaj za Miju ali ta jadna,
iskorišćena devojčica sigurno nije žudela za Evropom i filmskom karijerom.
Nemojte nikako misliti da ja optužujem Dilan što namerno laže dok
recituje svoju priču o zlostavljanju ili o vozu koji ide ukrug. Kao i nekoliko
lekara s kojima sam razgovarao o toj mučnoj priči, ubeđen sam da ona veruje
u ono što joj je nametnuto i utuvljeno u glavu posle toliko godina. Ona i njen
brat Sačel bili su nevina deca pri čemu je Dilan bila naročito ranjiva. Kao
što je jedan bivši tužilac izjavio, pravi je zločin to što su joj uradili. Kad
sam tim raznim psihijatrima rekao da je Dilan udata i da ima dete i pitao ih
da li je moguće da sve to što joj je usađeno u glavu nema štetne posledice po
nju, svi su odgovorili da će to sigurno uzeti svoj danak.
U međuvremenu, ne samo da su mediji postali uvereniji u Dilaninu priču
posle njenog pojavljivanja na televiziji, već su i glumci i glumice, bez
ikakvog pojma o tome da li sam je stvarno zlostavljao, ustali i pružili joj
podršku a mene su javno optužili izjavljujući da se kaju što su glumili u
mojim filmovima i da to više nikad neće u raditi. Neki su čak poklonili
novac u dobrotvorne svrhe da ne bi prihvatili ukaljani honorar. To i nije tako
junački potez kao što se čini pošto mi možemo da poklonimo samo
minimalac koji propisuje udruženje a pretpostavljam da kad bismo isplatili
uobičajeniji glumački honorar, koji je često izuzetno visok, glumci bi s
pravom mogli da izjave da više nikad neće da rade sa mnom ali bi verovatno
izostavili onaj deo o poklanjanju svog honorara. Činjenica da se ti glumci i
glumice nisu detaljnije udubili u ovaj slučaj (jer u suprotnom ne bi s tolikom
sigurnošću mogli da dođu do zaključka koji su zastupali) nije ih sprečila da
tako samouvereno istupaju u javnosti na tu temu. Neki su izjavili da će od
sada uvek verovati ženi. Ja sam se nadao da većina ljudi koji razmišljaju
svojom glavom odbijaju da budu toliko naivni. Hoću da kažem, recite to
momcima iz Skotsboroa.131
Dobronamerni, krajnje ogorčeni građani sa zadovoljstvom su zauzeli stav
o problemu o kome nisu imali apsolutno nikakvog pojma. Ti krstaši su znali
toliko da sam u njihovim očima mogao da budem ili žrtva kao i Alfred
Drajfus132 ili neki serijski ubica. Ne bi nas razlikovali. (Čak je i Mijina
advokatica javno izjavila da ne zna da li se zlostavljanje desilo ili je to
Dilan izmislila.) To ipak nije sprečilo glumce i glumice da se međusobno
nadmašuju u hrabrosti. Oni su se, zaboga, protivili seksualnom zlostavljanju
dece i nisu se plašili da to i kažu, naročito u svetlu ovih novih naučnih
otkrića u fizici da je žena uvek u pravu.
U svemu tome, zanimljiva je činjenica da članovi porodice Farou nisu
bili usredsređeni na pružanje pomoći žrtvama seksualnog nasilja zbog čega
je Mijin brat bio u ćorki, već su visili na telefonu i nagovarali glumce i
glumice da me stave na crnu listu pod pretnjom da će u suprotnom biti javno
osramoćeni. Moram da kažem da sam zapanjen koliko je ljudi iz moje
profesije popustilo pod pritiskom kao da su domine. Možda je to bilo iz
ličnog uverenja, možda iz straha ili im je to bila prilika da nakratko uživaju u
nečemu što im je delovalo kao bezbedan, nerizičan stav o nekom politički
ispravnom pitanju. Mnogo ranije sam glumio u filmu Paravan o Makartijevoj
eri i dobro sam znao šta je Lilijan Helman podrazumevala pod izrazom
„vreme nitkova“, u vreme kad su se brojni uplašeni i oportunistički
nastrojeni muškarci i žene odvratno ponašali. To pominjem samo zato što su
mi mnogi glumci, ljudi iz sveta šou-biznisa, kao i moji prijatelji u četiri oka
rekli da su zgroženi očigledno nepravednim, negativnim publicitetom koji me
prati i da su definitivno na mojoj strani ali kad sam ih pitao zašto nisu nešto
otvoreno rekli, svi su priznali da se plaše posledica po svoju karijeru. To mi
je bilo tako ironično jer su se iz tog istog razloga žene godinama plašile da
govore otvoreno protiv svojih zlostavljača: jer bi to negativno uticalo na
njihovu karijeru. Izvestan broj ljudi se nije upuštao u pojedinosti čitavog
slučaja, niti ih je to posebno zanimalo pošto umetnici imaju sopstveni život i
sopstvene probleme ali čuli su da je odbijanje saradnje sa mnom postalo
popularno – recimo, kao kad svi odjednom počnu da jedu kelj.
U međuvremenu, uprkos činjenici da je utvrđeno da se ono za šta su me
optuživali nikad nije desilo, mediji su me poistovećivali sa svakakvim
muškarcima koji su optuženi i osuđeni za seksualne delikte i uznemiravanje
žena u brojnim situacijama, ili su svoja nedela i sami priznali. Kolege glumci
ne samo da su me bojkotovali, već je i Amazon prekršio ugovor sa mnom i
nije hteo da sarađuje sa mnom. Moji filmovi su izbačeni iz nastavnog gradiva
na fakultetiima. Izbačen sam iz dokumentarca o hotelu Karlajl. Izbačen sam iz
serije o poeziji koju je radila televizijska kuća PBS. Moj gotov film, Kišni
dan u Njujorku, bio je odložen sa strane jer nije mogao da se distribuira po
Americi mada srećom ostatak sveta nije bio toliko sišao s uma. Kad sam se
malo distancirao od sve te situacije, moram da kažem da mi je bilo zabavno
da gledam sve te ljude kako bezglavo jurcaju okolo u nameri da pomognu
ćaknutoj ženi da sprovede osvetu u delo. Zadivljujuće i, kao što sam rekao,
nije loša ideja za satiru.
Za razliku od mnogih jadnika čija je karijera bila uništena jer su dospeli
na crnu listu u Makartijevo vreme, ja nisam bio tako ranjiv. Kao prvo, nisam
bio u opasnosti da umrem od gladi i kao pisac imao sam sopstvene projekte.
S obzirom na to da sam sklon romantičnom sanjarenju u kom obično igram
glavnu ulogu, moram priznati da sam u čitavom tom haosu u kom sam se
našao sada bio stvarni protagonista drame o nevinom, pogrešno optuženom
čoveku. Voleo sam da maštam kako se zloslutna atmosfera nadvija nad mog
filmskog junaka ali sebe sam video kao izmučenu dušu koja je bila čvrsto
uverena da će na kraju pobediti. Naravno, za razliku od Holivuda, nije bilo
Džimija Stjuarta ni Henri Fonde koji bi uzeo moj slučaj u svoje ruke i
ispravio nepravdu. Ipak, u stvarnom životu jedan broj ljudi nije se plašio da
u javnosti iznese svoj čvrst stav.
Alek Boldvin je bio jedan od malobrojnih koji je imao hrabrosti da jasno
stane u moju odbranu. Havijer Bardem je takođe bio vrlo direktan i ljut zbog
onog što je nazvao javni linč. Blejk Lavli me je branila rizikujući da postane
meta napada na društvenim mrežama. Skarlet Džohanson me je odlučno
branila ali ona je svakako uvek bila hrabra kad je nepravda u pitanju. Na
televiziji, Džoj Behar je podržao Skarlet i svesrdno me je branio. Voli Šon je
odmah shvatio šta se dešava i o tome hrabro pisao s puno žara u vreme kad
je to davalo povoda za napade u javnosti. Činjenica je da se uprkos strahu od
osude na društvenim medijima nikom ko je stao na moju stranu ništa loše nije
desilo. Sve žene u mom životu bile su uz mene. Moja prva žena Harlin,
Kitonova naravno, Luiza, Stejsi. Pošto su me intimno poznavale i čak
godinama živele sa mnom, razumljivo je da su bile u stanju da naslute da li
sam sposoban ili zainteresovan za zlostavljanje deteta. Moram da kažem da
sam razočaran reakcijom Njujork tajmsa. Pretpostavljam da je to zato što
sam odrastao obožavajući te novine, jedva čekao da ih čitam svako jutro za
doručkom i što sam bio ponosan na njihovu racionalnu humanost i hrabrost.
Tajms je bio izričito protiv mene očigledno poverovavši u tvrdnje da
sam zlostavljao svoju ćerku. Jedno je to što su smešni glumci i glumice
istupali i nepromišljeno trubili okolo da se kaju što su radili sa mnom ali
Tajms me je ipak iznenadio pošto sam smatrao tu rade ozbiljni muškarci i
žene s kojima sam uglavnom delio mišljenje o pitanjima do kojih mi je stalo.
Ipak, oni su stalno objavljivali članke u kojima se nagoveštavalo ili
pretpostavljalo da sam uradio nešto loše, u kojima je uvek pisalo da sam
optužen za zlostavljanje svoje ćerke i ponekad i to da sam negirao optužbe ili
čak i da sam negirao da sam okrivljen. Ono što nisu nikad pomenuli, mada su
to znali, jeste da sam bio podvrgnut detaljnom ispitivanju i potpuno
oslobođen optužbi u obe odvojeno sprovedene istrage. Tako je u člancima
ostala da visi samo optužba kao da moja nevinost nikad nije potvrđena a
zaista jeste potvrđena. Mislim, šta znači ono – on to negira? Al Kapone je
negirao optužbe, kao i optuženi u Nirnbergu. Da sam to učinio, i ja bih
negirao. I, kao što sam pomenuo, oni su znali da su vrlo ozbiljne istrage
utvrdile da se zlostavljanje nikad nije desilo. Tajms mi je dozvolio da
odgovorim na optužbe pre više godina ali budući da sam bio predmet brojnih
napada izuzev jednog članka u moju korist koji je u skorije vreme napisao
Bret Stivens, oni nisu imali nikakvog interesa da prihvate članak kojim bi se
meni pružila podrška. Ali da se vratimo na ono pitanje: zašto je toliko ljudi u
medijima i mojoj profesiji s toliko volje i odlučnosti želelo da me povredi?
Pada mi na pamet samo to da mora da sam sve ove godine nenamerno stao na
žulj mnogima a da toga nisam bio svestan i da su oni sada davali oduška
svom besu i ozlojeđenosti. Zašto mi inače ne bi poverovali u situaciji kad
sam suočen s izuzetno sumnjivom optužbom koja se kosi sa zdravim
razumom? Nisam mogao da razumem kako sam uspeo da sebi natovarim na
vrat toliku netrpeljivost ali, opet, ni pas ne vidi sopstveni rep.
Pre nego što zatvorim temu o čvrstim stavovima, hteo bih nešto posebno
da kažem o Bobu Vajdeu. Dok Alek Boldvin i Havijer Bardem izgledaju kao
heroji i igraju ih u filmovima, Vajde liči na kratkovidog češkog patriotu iz
nekog starog ratnog filma koga pronalaze nacisti i ubijaju ga dok on trtlja o
tome kako će na kraju demokratija pobediti. On je zapravo producent i
režiser serije Bez oduševljenja, molim a ja sam ga upoznao kad me je kratko
intervjuisao za dokumentarac o Gruču koji je tada snimao. Nisam ga više
video niti sam razgovarao s njim sve dok više godina kasnije nije radio
dokumentarac o meni iz serijala Virtuozi iz Amerike133 za televizijski kanal
PBS. Kakav god da je razlog postojao, Vajde je odmah uvideo svu nepravdu
i tešku situaciju u kojoj sam se našao i od samog početka je hrabro iznosio
svoj stav, od čega nije imao nikakve koristi pošto je njegov dokumentarni
serijal na PBS-u odlično prošao. Pored velike podrške koju su dobili
njegovi tekstovi o toj temi, bilo je i vulgarnosti pa čak i pretnji smrću koje su
mu upućivali ekscentrici, ali takvi ljudi zaista postoje. Pripremajući
dokumentarac, Vajde je brižljivo istražio moj život i temeljno se pozabavio
tim slučajem. Pročitao je sve transkripte i bio zaprepašćen nepravdom.
Pisao je o toj situaciji i iznosio gole, dobro potkrepljene činjenice
razotkrivajući prevaru koju su mi smeštali. Pošto on nije bio Zola, malo ljudi
ga je slušalo i bio je uskraćen za prilike da odgovara na uvredljive i
klevetničke tekstove. Pošto mu je ostao samo njegov lični blog, ostao je pri
svome i istrajao pri čemu nikakve koristi od toga nije imao izuzev svesti o
tome da je posvećen pravednom cilju. Pošto nismo bili bliski niti smo se
družili, ne može se reći da je on pritekao ortaku u pomoć. Bez obzira na sve,
nalazio je zadovoljstvo u žarkoj želji da ispravi nepravdu. Bio je to čin
uzornog građanina, čin savesti i obične pristojnosti kojom se suprotstavio
žestokom naletu rulje koja je bila voljna i naizgled jedva čekala da poveruje
u laž. Ako istina ikad dopre do ljudi – primetićete da nisam rekao „ako se
ikad sazna“ pošto je istina poznata već godinama – Vajde će osetiti barem
lično zadovoljstvo što se po jednom bolnom pitanju našao na ispravnoj strani
za razliku od velikog broja ljudi koje je uzalud pokušao da ubedi i koji će
nesumnjivo imati gomilu raznih kreativnih opravdanja. Ako se ispostavi da
raj postoji, verujem da će Vajde dobiti dobro mesto – u sali za nepušače.
Dok sam pisao o celom ovom slučaju, pokušao sam da dokazima
potkrepim što više činjenica tako da informacije ne budu samo moja verzija
cele priče već zvanične izjave istražitelja, događaji kojima je Mozes
prisustvovao i iskustvo Sun Ji koje potvrđuje njegovu ispovest. Ja sam od
reči do reči citirao zaključke istraga koje su sproveli Jejl i Njujork, kao i
zvanične izjave koje su postavljeni supervizori dali pred apelacionim
sudom. Bilo je teških incidenata o kojima su odvojeno svedočile obe žene
koje su radile u Mijinoj kući i u više navrata lično prisustvovale sukobima.
Sve to takođe potvrđuje i Mozesovu priču. Međutim, čak i bez svega toga, ja
sam apelovao na običan zdrav razum. Ipak, ne gajim nikakve iluzije da će
bilo šta od toga promeniti mišljenje javnosti. Verujem da kad bi Dilan i Mija
danas porekle sve što je rečeno i izjavile da je sve to bila jedna velika
neslana šala, mnogi bi se i dalje uporno držali stava da sam ja zlostavljao
Dilan. Ljudi veruju u ono što smatraju važnim i svaka osoba ima sopstvene
razloge za to mada su ponekad ti razlozi čak i njima nepoznati. Zato, o ovom
slučaju koji je savršen primer onoga što Alan Deršovic u svojoj knjizi zove
„krivica na osnovu optužbi“, pišem samo zbog toga što je to bilo dramatično
iskustvo u mom životu. Nadam se da ću na taj način uliti izvesno poverenje
onim finim ljudima koji su otvoreno govoreći u javnosti stali na pravu stranu.
Doneli su ispravnu odluku.
A kako sam ja sve to podneo? I zašto sam retko davao izjave ili sam
delovao isuviše uzrujano kad su me napadali? Pa, s obzirom na zlonameran
haos koji vlada u besmislenom univerzumu, šta je jedna mala lažna tvrdnja u
svetlu svih dešavanja? Drugo, kad ste mizantrop, to ima i svojih prednosti –
nikad ne možete da se razočarate u ljude.
Konačno, kao nevina osoba situaciju posmatrate iz potpuno drugačije
perspektive u odnosu na ono kroz šta kriv čovek sigurno prolazi. Umesto da
se plašite detaljnih analiza i istraga, u njima nalazite zadovoljstvo. S
nestrpljenjem očekujete da odete na poligraf umesto da ga izbegavate. To
vam je kao da igrate poker i u ruci držite fleš rojal. Jedva čekate da svi stave
ulog i pokažu karte. Ali šta ako ja nikad ne dobijem šansu da odigram svoje
karte? Šta ako odem pre nego što pokupim čipove? Pa, kao neko koga nikad
nije zanimala zaostavština, šta da kažem? Imam osamdeset četiri godine;
proživeo sam skoro pola života. U mojim godinama, nemam šta da izgubim.
Pošto ne verujem u život posle smrti, stvarno ne vidim nikakvu razliku u
tome hoće li me ljudi pamtiti kao filmskog režisera, kao pedofila ili hoće li
me se uopšte sećati. Samo tražim da se moj pepeo pospe blizu neke apoteke.
Jedno blesavo pitanje: ima li nečeg smešnog kad čoveka lažno optuže za
neko krivično delo? Za seksualni prestup? Desila se jedna smešna uzgredna
epizoda – onaj skandal s Lujem Si Kejom. Luj je vrlo fin čovek s kojim sam
kratko sarađivao na filmu Nesrećna Džasmin. Uvek sam želeo da snimim
filmsku komediju u kojoj bismo nas dvojica glumili zajedno. Mislio sam da
bi uz dobar scenario film bio stvarno duhovit s nama dvojicom. On je
pristao. Obojica smo lupali glavu u želji da smislimo neku ideju. Ja sam
utrošio mnogo vremena na to ali uzalud. I on je pokušavao ali ništa nije
urodilo plodom. Posle nekoliko godina nazvao me je i rekao da je napisao
neki scenario i da hoće da ja glumim u tom filmu; ima odličnu ulogu za mene.
Zaprepastio sam se kad sam ga pročitao. Ne zbog loše priče – priča je bila
dobra – ali ja bih igrao poznatog filmskog režisera koji je jednom prilikom
ili zlostavljao dete ili bio optužen zbog toga a režiser je inače isuviše blizak
sa svojom ćerkom.
Kažem ja njemu, „Luj, ja ne mogu ovo da glumim.“ „Zašto ne možeš?“,
pita on. „Zato što se stalno borim protiv lažnih optužbi i ljudi mi stalno pišu
svakakve stvari, komentarišu, a ovakva stvar upravo ide na ruku takvim
prostacima.“ „Ovo će biti dobro za tebe“, kaže mi on. Šta je njemu?
„Poboljšaće ti imidž.“ Luj mi je stvarno drag i znam da ima dobre namere ali
na kakvim je on drogama? Poželeo sam mu sreću i odbio ga. Nikad mu ne bih
rekao, „nemoj to da radiš, imaću problema zbog toga“, jer čovek je
mesecima pisao taj scenario i ima priliku da režira film a ko sam ja da
uništim tuđ projekat zbog toga što će to meni da naudi? Naravno, u vreme
projekcije filma za novinare pre premijere, moja situacija s Dilan bila je u
centru pažnje i kao takva pružila odličan materijal za zlobne komentare o
meni. Sudbina je htela da se potom jadni Luis iznenada lično suoči sa
stvarnim problemima zbog seksualnog uznemiravanja i njegov film je
povučen iz bioskopa. Postao je meta kritika i žestokih napada. Teško je
zamisliti šta bi O. Henri134 uradio s takvim obrtom a ako ne O. Henri, Monti
Pajton svakako.
Uprkos svem blaćenju i strašnim napadima u medijima, postoji nekoliko
dobrih strana kad ste prezreni u društvu. Kao prvo, ne zovu vas stalno da
gostujete na nekom podijumu, pišete pohvale za knjigu, spasavate kitove ili
držite govor na svečanosti dodele diploma – mada tip čije se poznavanje
Ustava svodi na Dvadeset prvi amandman i ne bi poslužio kao dobra
inspiracija za studente. Hilari Klinton čak nije htela da prihvati novac koji
smo Sun Ji i ja donirali za njenu predsedničku kampanju i baš smo se pitali
da li bi joj dodatne pedeset četiri hiljade omogućile da pobedi u
Pensilvaniji, Mičigenu i Ohaju.
 U svojoj predivnoj autobiografiji Prvi čin, veliki Mos Hart piše o razlici
u problemima s kojima se dramski pisac susreće u prvom i u poslednjem
činu. Problemi u prvom činu lakše se rešavaju. Problemi u poslednjem činu,
kraj, završni događaji i kulminacije jesu ono po čemu se razlikuju pravi
muškarci od klinaca. Dakle, pošto sam našvrljao trivijalnosti koje su
obeležile moj život, suočen sam s nedaćama u poslednjem činu. Moje zlatne
godine. Bodorka u zimsko doba.
Kao i obično, nastavio sam da radim. Snimio sam film Kišni dan u
Njujorku. Uvek sam želeo da snimam Menhetn po kiši, da se cela priča
odvija jednog kišnog dana. Ne znam zašto me toliko privlači kiša. Kad
ustanem ujutru i dignem roletne, ako je kišni dan, ako je sumorno vreme,
rominja kiša ili je barem oblačno, dobro sam raspoložen. Kad je sunčano
osećam se depresivno. A, grad je tako lep po kiši ispod oblačnog neba. Ne
znam zašto. Neko je prokomentarisao da je to objektivni korelativ mog
unutrašnjeg stanja. Duša mi je prekrivena oblacima.
Za film sam angažovao El Faning, Selenu Gomez, Timotija Šalamea,
Lijeva Šrajbera, Dijega Lunu, Džuda Loua i fenomenalnu Čeri Džons i tako
napravio ovu neverovatnu, romantičnu priču o dvoje apsolvenata koji su
došli u Njujork na vikend i o romansi koja se rađa među njima.
Naravno, pošto se film zove Kišni dan u Njujorku, kad god su nam trebali
sivo nebo i kiša, stalno je bilo sunčano pa smo kišu u filmu napravili pomoću
tornjeva za kišu i rezervoara s vodom. Za sve to se starala Helen Robin koja
je zadužena za realizaciju celog filma – izradu budžeta, angažovanje filmske
ekipe, rezervisanje lokacija za snimanje, fine odnose s udruženjima, brinula
se da svi budu siti, kao i za postprodukciju koja mora da se završi: montaža,
muzika, štampani materijal, rangiranje. Ona čak kuca moje scenarije i to radi
već četrdeset godina. Ona stvarno radi non-stop trista šezdeset pet dana u
godini i opterećena je kriznim situacijama i otežavajućim okolnostima ali da
nema otežavajućih okolnosti, ne bi imala o čemu da brine. A, da nema o
čemu da brine, ne bi imala nikakvog zadovoljstva u životu. Pre nje taj posao
je obavljao Bobi Grinhat, i to takođe dobro. Sećam se da je uvek brinuo
zbog budžeta, o probijanju rokova i ponovnom snimanju scena. Da se nije
toliko nervirao, uopšte ne bi imao prilike da vežba aerobik.
Glumci koji su tumačili tri glavne uloge u Kišnom danu bili su izvrsni i
meni je bilo zadovoljstvo da radim s njima. Timoti je kasnije izjavio da se
kaje što je radio sa mnom i da svoj honorar poklanja u dobrotvorne svrhe ali
se mojoj sestri zakleo da je to morao da uradi pošto je bio u trci za Oskara
za film Zovi me svojim imenom pa su on i njegov agent smatrali da ima veće
šanse da ga osvoji ako me ocrni, što je i uradio. Bilo kako bilo, ja se ne
kajem što sam radio s njim i nemam nameru da vraćam svoj honorar. Selena
je bila čarobna. Imala je komplikovane scene i sve odlično odradila. El je
jednostavno prirodno talentovana kao Kitonova. Kad su je novinari pritiskali
u nameri da je nateraju da kaže da se kaje što je radila sa mnom, rekla im je
da se nije ni rodila kad su iznete optužbe protiv mene i da nema nikakav stav
po tom pitanju. Iskren odgovor. Više ljudi je trebalo da kaže, „stvarno nisam
upoznat sa svim detaljima pa moram da se uzdržim od bilo kakve osude.“ Ne
daj bože da je neko rekao, „te optužbe su bile predmet detaljne istrage kojom
je utvrđeno da su neistinite.“ Ipak, čuo sam da je Džoj Behar upravo to
izjavila na televiziji. Pomenuo bih i ostale za koje mi je rečeno da su
otvoreno stali u moju odbranu. Rej Liota, Ketrin Denev, Šarlot Rempling,
Džud Lou, Izabel Iper, Pedro Almodovar, Alan Alda – siguran sam da ih ima
i više samo ne znam za njih. Barem se nadam da je tako. Ipak, zahvaljujem se
svima jer je bilo lepo od njih da otvoreno kažu šta misle i uveravam ih da im
nikad neće biti neprijatno zbog toga.
Kako sada stoje stvari, Kišni dan u Njujorku neće se prikazivati u
Americi osim ako ga ovde ne objavi neki američki distributer. Srećom,
ostatak sveta je ostao pri zdravoj pameti pa su premijere održane u brojnim
zemljama i film je prilično uspešno prošao. Stvarno je smešno da snimam
filmove koji se prikazuju u svim zemljama ali ne i u Americi. Na to možete
da gledate ovako: ako napravim loš film, javnost neće moći da se prevari i
baci svoj teško zarađen novac na propali projekat. S druge strane, ako je film
takav da bi publika uživala u njemu, moraće da ga propusti. U svakom
slučaju, preživeće. Ne mogu da poreknem da moju poetsku maštu podgreva
činjenica da sam umetnik čije se delo ne gleda u njegovoj domovini i da je
zbog nepravde primoran da svoju publiku stiče u inostranstvu. Padaju mi na
pamet Henri Miler, D. H. Lorens, Džems Džojs. Zamišljam sebe kako
prkosno stojim s njima u društvu. Otprilike u tom trenutku žena me budi i
kaže mi da hrčem.
Posle Kišnog dana počeo sam da radim na sledećem filmu i tada sam
shvatio da imam problem s podelom uloga. Jedan za drugim, glumci i
glumice su odbijali saradnju sa mnom. Siguran sam da su neki iskreno
verovali da sam nasilnik. (Još uvek ne mogu da shvatim kako su mogli da
budu potpuno uvereni u sve to.) Jedan broj glumaca očigledno je mislio da
čini plemenitu stvar tako što odbija da se pojavi u mom filmu. Njihov
postupak možda bi i imao smisla da sam ja zaista kriv za nešto ali pošto
nisam, oni su samo progonili nevinog čoveka i dali podršku Dilaninom
usađenom sećanju. Oni su nesvesno postali njeni saučesnici. Tu je zatim bila
i grupa glumaca koji su mi privatno rekli da su pažljivo pratili slučaj i
shvatili da mi je naneta velika nepravda. Žestoko su se usprotivili krvnoj
kleveti i pozivali se na Medeju, slučaj predškolske ustanove Makmartin i
suđenje Saku i Vancetiju135 – samo su falili Moskovski procesi. Ipak, bez
obzira na to što su smatrali da me je snašla velika nepravda, nisu mogli da
rade sa mnom jer bi bili predmet odmazde i zbog toga bi završili na birou za
zapošljavanje. Nekolicina je rekla, „ceo život sam čekao na ovaj telefonski
poziv i sad ne mogu da prihvatim taj posao.“ Saosećao sam s njima pošto su
iskreno verovali u to da rizikuju da im ime dospe na crnu listu. U stvarnom
svetu zapravo nisu rizikovali ništa, što su mogli da potvrde oni koji su
otvoreno izneli svoj stav. U poverenju, očekivao sam malo više podrške od
kolega, ništa značajno – možda nekoliko organizovanih protesta, možda
nekoliko gnevnih kolega koji marširaju vezanih ruku, neku sitnu pobunu,
možda nekoliko zapaljenih automobila. Na kraju krajeva, bio sam uvaženi
član te kreativne zajednice i siguran da će neprijatna situacija u kojoj sam se
našao razljutiti moju sabraću iz udruženja i kolege umetnike. Pažljivo
planirane demonstracije kojima bi mi stotine građana pružile podršku nisu se
održale zbog toga što je taj dan bilo divno vreme za odlazak na plažu. Kad je
Džulijet Tejlor pomenula Volija Šona, sinula mi je ideja. Voli mi je uvek bio
drag kao glumac, vrlo upečatljiv i duhovit, dirljiv i s pravom dozom
intelektualne energije za glavnu ulogu u filmu koji sam pripremao u Španiji.
Čak i u idealnim okolnostima, snimanje pristojnog filma liči na beskrajan
niz minskih polja. Kad naiđete na dodatne prepreke, prinuđeni ste da
kriterijume spuštate prilično nisko. Osim uobičajenog malog budžeta, kao što
sam već naveo, bilo je vrlo malo glumaca voljnih da se priključe toksičnoj
osobi. Srećom, Voli je bio jedan od njih. Međutim, pošto sam film snimao u
Španiji, prema španskom poreskom zakonu bio sam u obavezi da angažujem
veliki broj glumaca iz Evropske unije. Iako su mnogi od njih sjajni glumci,
vrlo malo ih govori engleski dovoljno dobro da upečatljivo izgovara
duhovite komentare kao momci iz Lindija. Takođe sam se do guše bio uvalio
u parnicu protiv Amazona a i u štampi se stalno pisalo o meni kao da sam
zaista bio kriv za nešto. Citiraću inače razumni i razboriti Njujork tajms – ja
sam bio „čudovište“. Kafka se negde smešio. Dakle, može li trka da bude fer
ako je pred vama toliko prepreka? Hoću da kažem, da li je oklevetani,
rastrzani režiser koji – da se razumemo – nije nikakav Bergman i protiv koga
se toliko toga urotilo, u stanju da napravi dopadljiv film? Odjednom mi je
izazov snimanja tog filma postao još primamljiviji. Dakle, kako će ispasti
Rifkinov festival, projekat koji radim u Španiji? Ko zna? Ipak, ono što znam
jeste da mi je bilo vrlo zabavno i drago što je Voli izgovarao moj tekst.
Rekao bih da iza svega toga leži pouka da su neki ljudi u stanju da uspešno
funkcionišu pod pritiskom. Ja svakako nisam jedan od njih i biće pravo čudo
ako ovaj film ispadne dobar.
I, hoće li se filmovi iz mojih „zlatnih godina“ sada prikazivati svuda
osim u državi u kojoj sam pošten, čestit građanin koji izbegava poreske
obaveze? Ko zna? Koga briga? Mene nije a sigurno nije briga ni publiku koja
kao izvor zabave ima toliko mnogo drugih kvalitetnih filmova.
Došlo je leto i ja sam sa svojim džez bendom krenuo na turneju po
Evropi gde sam svirao pred predivnom publikom. Koncerti su nam bili
izuzetno posećeni. Ne pitajte me zašto jer nemam odgovor. To je muzika Nju
Orleansa a ja se ni posle toliko godina nisam popravio. Bez obzira na to, na
hiljade ljudi je dolazilo da nas sluša iz večeri u veče i nisu nam davali da
siđemo s bine. Da mi je neko rekao da ću jednog dana stajati pred osam
hiljada obožavalaca i svirati „Muskrat Ramble“, posumnjao bih u njegovo
duševno zdravlje. Posle toga sam prešao u Milano gde sam režirao operu,
odnosno, možda je bolje da kažem da sam na scenu ponovo postavio
Pučinijevo delo koje sam ranije uspešno režirao za losanđelesku operu.
Ponavljam – da mi je neko rekao da ću se u milanskoj Skali klanjati publici
posle postavljanja Pučinijeve opere na scenu dok sam na ulicama Fletbuša
prebacivao spaldin lopticu preko dva šahta, stavio bih ga u isti koš s tipom
koji mi je rekao da ću svirati „Muskrat Ramble“. Sutradan sam na nekoliko
meseci otputovao u San Sebastijan da snimam film i radim u tom mini-raju s
Volijem, Džinom Geršon, Elenom Anajom i Luisom Garelom sve do Praznika
rada. Obe moje ćerke su radile na filmu a Sun Ji je svakodnevno išla na
planinarenje i obilazila znamenitosti svuda po okolini na temperaturi koja
leti prosečno iznosi dvadeset dva stepena. U međuvremenu, Kišni dan je
imao premijere širom Evrope i Južne Amerike a uskoro će se prikazivati i na
Dalekom istoku, što inače utiče i na veliku potražnju za filmom u Sjedinjenim
Državama sličnu interesovanju za predstavljanje edsela.136 Sun Ji, deca i ja
vratili smo se u predivni hotel Bristol u Parizu i razleteli smo se po ulicama i
bulevarima kao Amerikanci iz nekog mjuzikla. U stvari, moje najmilije su se
razletele po ulicama a ja sam ostao u hotelu i bavio se promocijom Kišnog
dana.
Dakle, šta još mogu da kažem o ovoj knjizi? Ona je obavezno štivo za
čitalačku publiku poput remek-dela Amande Makitrik Ros Ajrin Idlslej ili
Stokerove Jazbine belog crva. Žao mi je što sam toliko prostora morao da
posvetim lažnim optužbama s kojima sam se suočio ali cela ta situacija bila
je neiscrpna tema za pisce i dramskim elementima obogatila inače prilično
monoton život. Nekom kome je najlepši deo dana šetnja po Gornjoj istočnoj
strani, šokantan skandal iz tabloida svakako diže adrenalin. Slažem se s onim
što je napisala Fransin di Plesi Grej kad me je intervjuisala pre mnogo
godina, „ne postoje sjajne priče o Vudiju Alenu.“
Kad mi se tekst vratio s korekture, meni lično su se najviše svideli delovi
o mojim ljubavnim avanturama i oni u kojima sam opisivao predivne žene u
koje sam bio strasno zaljubljen. Pomenuo sam sve što je bilo značajno za
moju karijeru koja je tekla isuviše glatko pa nije bilo mnogo zanimljivih
anegdota. Nisam ulazio u stručne detalje snimanja filmova jer mi je to
dosadno a ni danas ne znam ništa više o rasveti i fotografiji nego kad sam
počinjao pošto me to nikad nije dovoljno zanimalo da bih poželeo da naučim
nešto više. Samo znam da pre snimanja treba da se skine poklopac s
objektiva kamere i tu se moje stručno znanje završava. Kad režiram, znam šta
želim i, što je još važnije, znam šta ne želim.
Studentima režije nemam ništa vredno da ponudim. Moje navike prilikom
snimanja odraz su lenjosti i nediscipline – to je tehnika propalog, odbačenog
studenta filmske režije. Što se tiče pisanja, za one koje to zanima, kad ujutru
ustanem i doručkujem, pišem rukom na žutim papirima rasutim po krevetu.
Radim po ceo dan i obično se trudim da radim barem malo svakog dana u
nedelji. Ne zato što sam radoholičar već zato što me rad sprečava da se
suočavam sa svetom koji spada u mesta koja su mi najmanje draga. Odlazim
do svoje fioke i tražim beleške s idejama koje sam skupljao tokom godine.
Ako mi se posle mozganja nijedna ideja ne svidi, teram sebe da smislim neku
priču, čak i ako mi za to treba više nedelja. To je najgori deo posla jer tada
moram svakodnevno da sedim ili šetam sam po sobi pokušavajući da se
usredsredim i izbegnem razmišljanje o seksu i smrti koje me dekoncentriše.
Na kraju ipak dobijem inspiraciju ili se češće zadovoljim nekim
prihvatljivim uvodom shvativši da je bolje da se saberem pošto detetu
trebaju nove cipele.
 Više volim da pišem nego da snimam film zato što je snimanje težak,
fizički naporan posao koji se obavlja po vrućini i hladnoći u nezgodno vreme
i iziskuje milion odluka o meni malo poznatim stvarima. Odjednom moram
da odlučujem pod kojim uglom treba da se postavi kamera, o tempu, o
ženskim kostimima i frizurama, o nameštaju, automobilima, muzici i bojama.
Da ne spominjem da taksimetar ne prestaje da otkucava čim snimanje počne
i, pošto dan snimanja otprilike košta stotinu, stotinu pedeset hiljada, ako
kasnite nedelju dana, premašili ste budžet za pola miliona dolara. Kad se
snimanje konačno završi, ljudi s kojima ste mesecima intenzivno radili po
celu noć i dan, odjednom odlaze svako svojim putem. Tužni su, osećaju se
prazno i zaklinju se na večnu ljubav i žele da opet rade zajedno. Ja se obično
na kraju pozdravim s glumcima tako što se rukujem s njima umesto da se
onako jeftino poljubimo u obraz ili čak izveštačeno u oba obraza, kako to
stranci imaju običaj da rade. Sutradan od emocija i bliskosti nema više ni
traga i već počinju međusobna ogovaranja.
Uživam da sedim s montažerom i spajam kadrove a najviše volim da
biram ploče iz kolekcije i puštam ih dok radimo jer zahvaljujući muzici film
ostavlja mnogo bolji utisak. Volim da snimam filmove ali neće mi smetati
ako ne snimim više nijedan. Zadovoljstvo mi pričinjava pisanje pozorišnih
komada. Ako niko ne bude hteo da ih producira, sa zadovoljstvom ću pisati
knjige. Ako niko ne bude hteo da ih objavi, pisaću ih za sebe, uveren da će
ljudi jednog dana pronaći i čitati taj tekst ako je dobar a ako nije, bolje da ga
niko ne vidi. Uopšte mi nije važno šta će se desiti s mojim delom kad me
više ne bude. Kad umrem, siguran sam da će me vrlo malo toga nervirati i da
mi neće smetati čak ni ona grozna buka od duvača za lišće u komšijskom
dvorištu. Ja sam uvek nalazio zabavu u radu, bio sam dobro plaćen i radio u
društvu talentovanih, harizmatičnih muškaraca i talentovanih, prelepih žena.
Imao sam sreću što imam smisao za humor jer bi inače imao neko neobično
zanimanje – recimo, ožalošćeni koji plače na sahranama ili cirkuski čudak.
Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi
od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira
radno vreme. Ponekad mislim da bi bilo zabavno da se popnem na binu i
ponovo radim stendap komediju ali to me brzo prođe.
U međuvremenu, nastavljam svoj život pripadnika srednje klase. Vežbam
klarinet (ili kako je moja majka govorila, „uh, toliko me boli glava od tog
njegovog sedenja u sobi i duvanja u sviralu“). Ispisujem stranice, obasipam
ljubavlju Sun Ji i dajem deci novčanice od dvadeset dolara za bioskop da
gledaju filmove koji nisu tako dobri kao oni koje sam ja gledao za dvanaest
centi. Kako bih ukratko opisao svoj život? Ispunjen srećom. Sreća me je
izvukla iz mnogih glupih grešaka. Zbog čega se najviše kajem? Samo zbog
toga što sam dobijao milione da snimam filmove, imao potpunu kontrolu nad
umetničkim izrazom a ipak nikad nisam napravio nijedan odličan film. Kad
bih mogao da trampim svoj talenat za talenat neke druge osobe, žive ili
preminule, ko bi to bio? Bez sve sumnje – Bad Pauel. Mada je i Fred Aster
odmah tu negde. Kome se najviše divim? Šejnu, ali on je izmišljen lik.
Nekim ženama? Mnogo je onih kojima sam se divio, od onih standardnih
uzora, poput Elenor Ruzvelt i Harijet Tabman, do Mej Vest i moje rođake
Rite. Na kraju ću pomenuti Sun Ji. Ne zato što će mi razbucati koleno
oklagijom ako je ne pomenem, već zato što je s pet godina sama izašla na
okrutne ulice u potrazi za boljim životom i u tome uspela uprkos strašnim
preprekama na koje je nailazila. Na čemu sam nekom najviše zavidan? Na
Tramvaju. Na čemu sam nekom najmanje zavidan? Na trčkaranju po prirodi.
Kad bih ponovo mogao da proživim život, da li bih nešto promenio? Ne bih
kupio onaj magični secko za povrće koji se reklamirao na televiziji. I da li
me stvarno ne zanima šta će ostati za mnom? Već su me citirali na tu temu i
evo za kraj ću reći samo ovo: umesto da živim u srcu i mislima javnosti, više
mi odgovara da živim u svom stanu.
Info
Vudi Alen
Apropo ničega

Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Srđan Krstić

Lektura i korektura
Saša Novaković
Vladimir Stokić
Dragoslav Basta

E-pub prelom
Nenad Ristić

Beograd, 2021.

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33

www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
 Napomene
1 Sličan početak kao i u romanu Lovac u žitu Dž. D. Selindžera. (Prim.
prev.)
2 Njujorški gangster i profesionalni ubica koji je, suočen s mogućim
pogubljenjem, svoje kolege i šefove odao vlastima a okončao je tako što je
pao kroz prozor hotelske sobe na šestom spratu. (Prim. prev.)
3 Novela američkog pisca O. Henrija (1862–1910) o siromašnom
mladom bračnom paru. (Prim. prev.)
4 Tora ili Petoknjižje obuhvata pet knjiga Mojsijevih koje predstavljaju
temelj judaističkog pravnog i etičkog učenja. (Vikipedija)
5 Ozloglašeni njujorški zatvor na ostrvu Rajkers. (Prim. prev.)
6 U prevodu, Plesna dvorana iz mašte (američka muzička romantična
komedija iz 1949) i Tvoja hit parada (američka muzička emisija koja se
emitovala na radiju 1935–1955 i televiziji 1950–1959). (Prim. prev.)
7 U prevodu, Mlekaru, ne zveckaj flašama i Tesina tužna ljubavna pesma.
(Prim. prev.)
8 Bejb Rut, legendarni igrač bejzbola, imao je nadimak Sultan of Swat
zahvaljujući neprikosnovenim udarcima palicom. (Prim. prev.)
9 Film u originalu nosi naslov Sleeper (Spavač). (Prim. prev.)
10 Oy vey! Uzvik na jidišu koji znači „O, Bože“, „Jao meni“. (Prim.
prev.)
11 U originalu, Crime Doctor i The Whistler – krimi filmovi iz
četrdesetih godina prošlog veka. (Prim. prev.)
12 Vrsta kafeterije s aparatima za samoposluživanje hrane i pića. (Prim.
prev.)
13 Poznata pesma iz 1915. godine s tematikom Prvog svetskog rata.
Autor je kanadski vojni lekar Džon Makrej. (Prim. prev.)
14 Stork Club – u to vreme, prestižan noćni klub u Njujorku gde se
okupljala elita. (Prim. prev.)
15 Aluzija na pesmu Lorda Bajrona „Poraz Senaheriba“ (zbirka
Jevrejske melodije), u kojoj govori o asirskoj opsadi Jerusalima. (Prim.
prev.)
16 Tradicionalna havajska proslava, gozba. (Prim. prev.)
17 Sammy’s Bowery Follies – čuveni njujorški bar (1934–1970) koji je
pružao zabavu kako onima s dna društvenog staleža, tako i bogatima i
slavnima. (Prim. prev.)
18 Njujorška nadzemna železnica. (Prim. prev.)
 19 U prevodu, Tri čoveka na konja. Komedija u tri čina iz 1935. godine.
(Prim. prev.)
20 U prevodu, Klovn mađioničar. (Prim. prev.)
21 Ted Husing’s Bandstand, popularna muzička TV emisija (1946–
1954). (Prim. prev.)
22 Marka gramofona. (Prim. prev.)
23 U prevodu, Puna kuća O. Henrija. Omnibus od pet priča (1952).
(Prim. prev.)
24 U originalu, The Ginger Man (J. P. Donleavy). (Prim. prev.)
25 Tin Pan Alley – zajednički naziv za grupu njujorških muzičkih
izdavača, kompozitora i tekstopisaca koji su dominirali popularnom
američkom muzikom krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka. (Prim. prev.)
26 Jimmy Cannon (1909–1973), čuveni sportski novinar koji je najviše
izveštavao o boksu. (Prim. prev.)
27 Stih iz pesme The Barefoot Boy (Bosonogi dečak) Džona Grinlifa
Vitijera. (Prim. prev.)
28 Na engleskom, pas je dog a Bog je God. (Prim. prev.)
29 Stickball – ulična igra, slična bejzbolu. (Prim. prev.)
30 Vudi Herman (1913–1987) – američki džez klarinetista, saksofonista,
vođa orkestra. (Prim. prev.)
31 Na engleskom, woodpecker znači detlić. (Prim. prev.)
32 Toots Shor je bio poznati restoran na Menhetnu koji su posećivale
brojne slavne ličnosti. (Prim. prev.)
33 Plesačice iz noćnog kluba Copacabana na Menhetnu. (Prim. prev.)
34 Poema Piers Plowman (Vizija o Petru Rataru), autora Vilijama
Langlanda (William Langland), iz druge polovine 14. veka. (Prim. prev.)
35 U originalu, Monsieur Beaucaire, Casanova’s Big Night, The Great
Lover. (Prim. prev.)
36 Glavni lik iz Pesme o starom mornaru Semjuela Tejlora Kolridža.
(Prim. prev.)
37 U originalu, Road to Utopia; Fancy Pants. (Prim. prev.)
38 U originalu, Greed, nemi film iz 1924. (Prim. prev.)
39 U originalu, Guys and Dolls; knjiga po kojoj je napravljen poznati
američki mjuzikl iz 1950. godine. (Prim. prev.)
40 Citat iz dela Džejmsa Džojsa „Portret umetnika u mladosti“. (Prim.
prev.)
41 Poznata agencija za talente u Holivudu. (Prim. prev.)
 42 U originalu, Floogle Street i Who’s on First. Poznati skečevi koje su
izvodili Ebot i Kostelo. (Prim. prev.)
43 Fibber McGee and Molly (1935–1959) – popularna američka radio-
komedija u kojoj su se brojne komične situacije dešavale oko ostave krcate
stvarima koje bi se uvek obrušile na onog ko otvori vrata. (Prim. prev.)
44 Harold Russel (1914–2002) – Amerikanac poreklom iz Kanade,
veteran iz Drugog svetskog rata. Bio je jedan od dvojice glumaca amatera
koji su osvojili Oskara (1946). (Prim. prev.)
45 Kategorija u koju se svrstavaju osobe sposobne za služenje vojnog
roka. (Prim. prev.)
46 Bolesna potreba za izgovaranjem nepristojnih, vulgarnih reči i psovki.
(Prim. prev.)
47 Stih iz regtajm pesme Any Bones (1902). (Prim. prev.)
48 The Conquering Hero – mjuzikl koji je doživeo samo šest izvođenja
na Brodveju 1961. (Prim. prev.)
49 The Honeymooners – popularni sitkom emitovan sredinom pedesetih
godina. (Prim. prev.)
50 Majk Nikols; Elejn Mej. (Prim. prev.)
51 Poznata njujorška prodavnica delikatesa i restoran na Sedmoj aveniji,
blizu Karnegi hola, gde su dolazile mnoge slavne ličnosti. Zatvorena je 2012.
(Prim. prev.)
52 Borščov pojas ili Jevrejski Alpi – kolokvijalni naziv za niz letnjih
odmarališta na planini Ketskil, na jugoistoku države Njujork, u koje su
mahom išli njujorški Jevreji od dvadesetih do šezdesetih godina prošlog
veka. (Prim. prev.)
53 Kovnica novca. (Prim. prev.)
54 Zelda Ficdžerald (1900–1948) – američka književnica i supruga pisca
F. Skota Ficdžeralda. (Prim. prev.)
55 Jov, biblijska ličnost iz Starog zaveta. (Prim. prev.)
56 U prevodu, Mogu da vam nabavim po veleprodajnoj ceni. (Prim.
prev.)
57 Američki humorista i scenarista (1904–1979). (Prim. prev.)
58 Na engleskom, P.M. East. U prevodu, Uveče na istočnoj obali. (Prim.
prev.)
59 Sam Wo – čuveni kineski restoran u San Francisku. (Prim. prev.)
60 Bolnica na Menhetnu. (Prim. prev.)
 61 Adam’s Rib – romantična komedija iz 1949. sa Spenserom Trejsijem i
Ketrin Hepbern. Oni igraju bračni par advokata koji zastupaju
suprotstavljene strane na sudu. (Prim. prev.)
62 Osoba koja odbacuje ustaljene društvene običaje, ponaša se i oblači
nekonvencionalno; pripadnik američkog književnog pravca koji odbacuje
društvene konvencije i institucije. (Prim. prev.)
63 Marka papira za pisaću mašinu. (Prim. prev.)
64 Hearst Communications – multinacionalna medijska kompanija
osnovana 1887. (Prim. prev.)
65 Ostrvo u Južnoj Karolini na kome se nalazi vojna baza za obuku
budućih marinaca američkih vojnih snaga. (Prim. prev.)
66 Tiny Tim (1932–1996) – američki pevač i svirač ukulelea. (Prim.
prev.)
67 U originalu, You Can’t Take It with You. (Prim. prev.)
68 Lik iz pomenute komedije. (Prim. prev.)
69 Silent Night – popularna božićna pesma. (Prim. prev.)
70 Filmska kritičarka koja je pisala za Njujorker u periodu 1968–1991.
(Prim. prev.)
71 U originalu, Your Show of Shows. (Prim. prev.)
72 U originalu, Come Blow Your Horn. (Prim. prev.)
73 Earthquake McGoon’s – poznati džez klub u San Francisku (1960–
1984). (Prim. prev.)
74 Slapstick – komedija improvizacije za koju je karakteristično
naglašavanje fizičkih gegova. Inspirisana je vodviljima (kombinovanje
komedije, akrobacije itd.) i burleskom (urnebesna komedija s elementima
zlobe i agresivnošću). Sastoji se od vizuelno atraktivnih gegova koji treba da
zasmeju publiku grubom šalom uz srozavanje dostojanstva junaka. (Prim.
prev.)
75 United Service Organizations (u prevodu, Udružene uslužne
organizacije) – neprofitna, dobrotvorna organizacija koja američkim
vojnicima i njihovim porodicama nudi pomoć i podršku, i organizuje
zabavne sadržaje – gostovanja komičara, glumaca, muzičara itd. (Prim.
prev.)
76 Ubistvo sedam pripadnika čikaške gangsterske bande Nort sajd 1929.
godine. (Prim. prev.)
77 Neighborhood Playhouse – čuvena akademija dramskih umetnosti u
Njujorku. (Prim. prev.)
 78 Junakinja iz filma Sve o Evi. (Prim. prev.)
79 Američki profesionalni bejzbol igrač. (Prim. prev.)
80 Bivši direktor CIA. (Prim. prev.)
81 Elaine’s – njujorški bar i restoran koji su najviše posećivali glumci i
pisci. Zatvoren 2011. (Prim. prev.)
82 U prevodu, Dojka. (Prim. prev.)
83 Jevrejski praznik. (Prim. prev.)
84 Zabar’s – čuvena radnja s delikatesom i pecivima na Brodveju. (Prim.
prev.)
85 Walter Cronkite (1916–2009) – poznati američki radio i televizijski
novinar i voditelj vesti na kanalu CBS. (Prim. prev.)
86 Francuski restoran na Menhetnu. (Prim. prev.)
87 Čuveni francuski kuvari. (Prim. prev.)
88 Kineska piletina s pečurkama i povrćem. (Prim. prev.)
89 Lanac restorana brze hrane koji služe prženu piletinu. (Prim. prev.)
90 The Medusa and the Snail (1979). Autor je Luis Tomas, američki
lekar, pesnik, esejista, istraživač. (Prim. prev.)
91 U originalu, My Brilliant Career; snimljen po istoimenom romanu
spisateljice Majls Frenklin. (Prim. prev.)
92 Engl. shortstop, defanzivni igrač u bejzbolu. (Prim. prev.)
93 Odgovarajući na optužbe o nezakonitom prisvajanju donacija za
vreme predsedničke kampanje, Nikson je 1952. održao govor u kome je
pomenuo Čekersa, psa kojeg je dobio na poklon. Igrajući na kartu
sentimentalnosti, rekao je da će zadržati psa jer ga njegova ćerka obožava i
tako osvojio buduće glasače. (Prim. prev.)
94 Russ and Daughters – poznati restoran u Njujorku. (Prim. prev.)
95 Aluzija na opis Helene Trojanske u delu Doktor Faust Kristofera
Marloua. (Prim. prev.)
96 Biljka koja se koristi u mističnim obredima. (Prim. prev.)
97 Luis (Lepke) Bukalter – ozloglašeni njujorški mafijaš. (Prim. prev.)
98 U originalu, Scenes from a Mall. (Prim. prev.)
99 Nemačka producentska kuća osnovana 1917. koja je imala važnu
ulogu u razvoju svetske kinematografije u periodu između dva svetska rata.
(Prim. prev.)
100 Engl. jump-cut – rez u montaži kojim se brzo prelazi s jedne scene na
drugu. (Prim. prev.)
 101 Njujorška sekunda spada u šaljive jedinice mere i označava najkraću
jedinicu vremena u čitavom univerzumu. To je vreme koje protekne od kada
se upali zeleno svetlo na semaforu do trenutka kad taksista iza vas počne da
trubi da krenete. (Prim. prev.)
102 Roy Bean (1825–1903) je od osamdesetih godina 19. veka do kraja
života bio mirovni sudija na Divljem zapadu. Bio je poznat po ekscentričnom
ponašanju i slobodnom tumačenju zakona pri čemu je svoj salun je koristio
kao sudnicu. Bio je čest lik u romanima, stripovima i filmovima. (Prim.
prev.)
103 Američki pravnik, advokat, autor i politički komentator. Zastupao je
brojne slavne klijente u krivičnim parnicama. (Prim. prev.)
104 Dve godine pre nego što je postao predsednik SAD, Linkoln je
jednom vojniku Unije optuženom za ubistvo uspeo da izdejstvuje
oslobađajuću presudu na suđenju tako što je dokazao da glavni svedok ne
govori istinu jer ključne noći nije bio pun mesec, kako je ovaj tvrdio, pa
svedok nije mogao dobro da vidi šta se stvarno dogodilo. (Prim. prev.)
105 Bog sunca i rata kod starih Semićana. Figurativno, on označava
strašnu, slepu silu koja zahteva prinošenje mnogih, nevinih žrtava. (Prim.
prev.)
106 Aluzija na komad Tramvaj zvani želja Tenesija Vilijamsa. Blanš je
tim rečima izrazila zaprepašćenje zbog Stelinog stana, poredeći ga s mestom
gde se odvija neka horor priča Alana Poa.
107 Asocijacija na kratku pesmu „Crvena kolica“ (The Red
Wheelbarrow) američkog pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa (1883–1963).
U pesmi dominira kontrast boja i ističe se značaj svakodnevnih stvari koje
obično ne primećujemo i uzimamo ih zdravo za gotovo. Tako mnogo zavisi
od crvenih kolica gleđosanih kišom / pokraj belih koka.
108 Cedric Gibbons (1890–1960) – poznati umetnički direktor MGM-a i
scenograf. Dizajnirao je statuetu Oskara. (Prim. prev.)
109 Austrijski filmski glumac i režiser (1885–1957). Ostvario je niz
prestižnih ostvarenja u Holivudu dvadesetih godina prošlog veka. Poznat po
aroganciji i megalomaniji. (Prim. prev.)
110 Nejevrejka. (Prim. prev.)
111 Replique, parfem iz 1944. godine. (Prim. prev.)
112 Alfred Dejmon Ranjon (Alfred Damon Runyon; 1880–1946) –
američki novinar i pisac kratkih priča o Njujorku iz doba prohibicije. (Prim.
prev.)
 113 Robert’s Rules of Order (Henry M. Robert) – praktičan vodič za
politička, lokalna i civilna udruženja, kao i demokratske organizacije svih
vrsta. Do danas je objavljeno nekoliko izdanja a prvo je izašlo daleke 1876.
(Prim. prev.)
114 Weegee – pseudonim koji je koristio Artur Felig (1899–1968),
američki fotograf i fotoreporter poznat po svojim naturalističkim crnobelim
uličnim fotografijama. (Vikipedija)
115 Krajem 19. veka objavljena je studija o povezanosti kriminaliteta i
inteligencije u kojoj je izučavana porodica Džuks koja je generacijama
unazad ispoljavala sklonosti ka asocijalnom ponašanju. (Prim. prev.)
116 U originalu, I do not think they will sing to me. Stih iz pesme T. S.
Eliota Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka. (Prim. prev.)
117 Engl. ants climb a tree – kinesko jelo sa staklenim rezancima u sosu
od mlevene svinjetine. (Prim. prev.)
118 Leni Rifenštal (1902–2003) – nemačka režiserka, plesačica i
glumica. Poznata je kao inovator u filmskim tehnikama i vrhunskoj estetici u
filmskoj industriji. (Prim. prev.)
119 Umetnički pokret nastao sedamdesetih i osamdesetih godina 18. veka
u nemačkoj književnosti i muzici. Odlikuju ga izraženi kultovi: ličnosti,
subjektivnih osećanja i prirode. (Vikipedija)
120 Lovac iz crtanih filmova o Dušku Dugoušku. (Prim. prev.)
121 Restoran u pozorišnom kvartu na Menhetnu. (Prim. prev.)
122 Oznaka R podrazumeva da se film ne preporučuje mlađima od 17
godina. (Prim. prev.)
123 Oznaka PG podrazumeva da se preporučuje prisustvo roditelja jer
film možda nije prikladan za decu. (Prim. prev.)
124 Televizijska drama zasnovana na romanu Ženski orkestar Fanije
Fenelon. (Prim. prev.)
125 Popularna pesma koju su napisali Lari Šej, Mark Fišer i Džo Gudvin
1928. godine. (Prim. prev.)
126 Šaljiva spravica koja se stavi na dlan i prilikom rukovanja stvara
vibracije koje deluju kao elektrošok. (Prim. prev.)
127 Irving Pol Lazar (1907–1993) – poznati američki agent koji je
predstavljao velike filmske zvezde i pisce. (Prim. prev.)
128 Zbirke kratkih priča: One Arm and Other Stories (1967) i Hard
Candy: a Book of Stories (1954). (Prim. prev.)
 129 Hristo Javašev (1935–2020), slikar poznat po umetničkim
instalacijama. (Prim. prev.)
130 Mos Hart (1904–1961) – američki dramski pisac i pozorišni
reditelj. (Prim. prev.)
131 Devetorica nevinih crnaca lažno optuženih za silovanje dve belkinje
u Alabami 1931. godine. (Prim. prev.)
132 Oficir francuske vojske koji je bez dokaza osuđen na doživotnu
robiju zbog navodnog špijuniranja ali je posle velikog negodovanja javnosti
i angažovanog istupa pisca Emila Zole otkriven pravi krivac, a Drajfus
rehabilitovan. (Vikipedija)
133 U originalu, American Masters – dokumentarni serijal u kome su
prikazane biografije istaknutih američkih pisaca, muzičara, umetnika,
dramatičara, režisera. (Prim. prev.)
134 Pseudonim američkog pisca Vilijama Sidnija Portera (1862–1910).
Najpoznatiji je po novelama sa iznenadnim obrtom na kraju. (Prim. prev.)
135 Kontroverzni slučajevi u američkom pravosuđu. Osamdesetih godina
prošlog veka osoblje obdaništa Makmartin optuženo je za seksualno
zlostavljanje dece ali na kraju sedmogodišnjeg suđenja niko nije osuđen.
Sako i Vanceti su bili italijanski imigranti lažno optuženi za ubistvo dva
čuvara u fabrici i osuđeni na smrt jer je u to vreme (1920) u Americi vladao
animozitet prema došljacima. (Prim. prev.)
136 Model Fordovog automobila koji je doživeo fijasko. Predstavljen je
1957. i prodavao se samo dve godine. (Prim. prev.)