www.skripta.

info

Džordž Orvel

SVEŠTENIKOVA

KĆI

Beograd 2012
 DEO PRVI
Prvo poglavlje

Kada je budilnik na ormariću eksplodirao, nalik na malu bombu načinjenu od zvonastog metala, Doroti
se, istrgnuta iz dubokog, kompleksnog i uznemirujućeg sna, probudila i posmatrala tamu, ležeći na
leđima, iscrpljena.
Budilnik je nastavio sa svojim zvrndanjem, nalik ženama, a to je moglo trajati i pet minuta, ili duže ako
ga ne bi zaustavili. Doroti je bila u bolovima od glave do pete, a podmuklo prezreno samosažaljenje koje
ju je obično hvatalo kad bi trebalo da ustane ujutru činilo je da zabije glavu pod ćebad i da pokuša da
pobedi odvratni zvuk koji joj je parao uši. Borila se protiv umora i kao po običaju javljao se glas koji ju je
opominjao persirajući: „Hajde, Doroti, vreme jc da ustajete! Bez dremanja, molim!“ Tada joj je palo na
pamet da će buka, ukoliko se buka nastavi, probuditi oca. Brzim skokom izvuče se iz, kreveta, uze
budilnik sa ormarića i isključi alarm. Inače ga je držala na mestu koje je bilo tačno odabrano tako da mora
da ustane da bi ga ugasila. Još uvek u mraku, klekla je pored kreveta i pomolila se, mada prilično odsutno,
jer joj je na stopalima bilo hladno.
Bilo je pola šest, i veoma hladno za avgustovsko jutro. Doroti (zvala se Doroti Her i bila je jedinica
velečasnog Čarlsa Hera, rektora Svetog Estlina u Knajp Hilu, u Safolku) obukla je staru flanelsku kućnu
haljinu i sišla niz stepenište. Bilo je to hladno jutro, osećala se prašina, vlažan malter i list, riba pržena za
sinoćnu večeru. Niz ceo hodnik drugog sprata moglo sc čuti hrkanje njenog oca i Elene, kućne
pomoćnice. Oprezno (jer je kuhinjski sto imao gadan trik da te zakači u mraku ne bi li ti polomio kuk)
Doroti je išla kroz kuhinju, upalila sveću na kaminu i, i dalje umorna i u bolovima, klekla kraj peći i
očistila pepeo.
Kuhinjska vatra bila je ,,zver“ od svetlosti. Dimnjak je bio kriv i samim tim konstantno poluzapušen, a
vatra, pre nego što bi se upalila, očekivala je da bude zalivena šoljom kerozina, kao što i pijanac ujutru
očekuje još jednu turu džina. Stavivši ocu vodu za brijanje da se greje, Doroti je krenula gore, do kupatila.
Elen je i dalje teško i jako hrkala. Bila je dobra i vredna pomoćnica, dok je bila budna, ali je bila jedna od
onih devojaka koje ni đavo ni svi božji anđeli nisu mogli naterati da ustane pre sedam ujutru.
Doroti je punila kadu što je sporije mogla (pljuskanje vode je uvek budilo oca) i stala je za trenutak
gledajući bledu, neprivlačnu vodu. Telo joj se celo naježilo. Prezirala je hladne kupke. Međutim, sebi je
zacrtala pravilo da se od aprila do novembra kupa hladnom vodom. Proverila je rukom temperaturu vode
(koja je, naravno, bila užasno hladna) i trgla je unazad, kao i obično. “Hajde, Doroti! Hajde, polako! Bez
straha, molim”! Tada odlučno stade u kadu, sede i dopusti da pojas ledene vode polako krene uz telo, i
potopi se cela, sem kose, koju je umotala u punđu.
U sledećem trenutku pojavi se na površini, dahćući i pljujući. Čim jc došla do daha, setila se svog
,,podsetnika“, koji je ponela u džepu kućne haljine i koji je planirala da pročita dok bude u kadi.
Protegla se da ga uzme i, naginjući se preko kade, do struka samo u ledenoj vodi, čitala je ,,podsetnik“ na
svetlu sveće.
On je izgledao ovako:
Sedam ujutru, HC
Beba gospođc T? Moram je posetiti.
DORUČAK. Slanina. MORAM da tražim novac od oca.
Pitaj Elen za stvari njenog oca u kuhinji. Pitaj za onaj deterdžent za zavese od Solepajpa.
Pozvati na oglas gospođe P u vezi Dejli M, anđelika, čaj za reumatizam, flasteri za žuljeve za gospođu L.
Podne. Proba Čarls 1. NB. Poručiti pola kilograma lepka. Jedna kofa boje.
VEČERA (precrtano) RUČAK...?
Idi do Periš Meg NB. Gospođa F duguje tri i po penija.
Pola pet. Čaj kod mama U, ne zaboravi pola metra platna za zavese. Cveće iz crkve NB. Jedna konzerva
brasa.
UŽINA. Pržena jaja.
Pridikuj ocu u vezi sa novom trakom za pisaću mašinu? NB. Okopati grašak, ladolež je izrastao preterano.
Doroti izađe iz kade i obrisa se peškirom jedva većim od salvete (nikada nisu mogli da priušte velike
peškire u parohijskom domu) odveza kosu i pusti je preko lopatica u dva smera. Imala je gustu, lepu,
veoma svetlu kosu, a uz to, otac joj nije dozvoljavao da se farba. Ona je svoju kosu smatrala jedinom
lepom stvari na sebi. Što se ostalog tiče, bila je devojka srednje visine, pomalo mršava, ali jaka i stabilna,
a lice je bilo slaba tačka. Bilo je mršavo, plavo, neprimetno lice, bledih očiju i malo većeg nosa; ako bi je
neko gledao pažljivije mogao bi da vidi tanke bore oko očiju i usta nalik na svračijc tragove. Nije to još
bilo lice usedelice, ali je, za nekoliko godina, to moglo postati. Pored toga, ljudi koji je nisu poznavali
davali su joj manje godina (imala je skoro dvadeset osam) zbog nevinog, skoro dečijeg pogleda. Na
podlaktici je primetila nekoliko crvenih tačaka, nalik ujedima insekta.
Doroti ponovo obuče pidžamu i opra zube — naravno hladnom vodom, bolje da ne koristi pastu pre HC,
na kraju krajeva — ili si u žurbi ili nisi. RC-jevi su veoma dobro, i dok je o tome razmišljala odjednom se
ukoči. Spustila je četkicu. Jak, probadajući bol, prošao joj je kroz utrobu.
Setila se računa kod mesara Kargila, mesara kome duguje već sedam meseci, a taj bol bio je neprijatni
osećaj koji se javlja kada se setiš nečega ružnog odmah ujutru. Taj grozni dug bio je oko devetnaest funti,
možda čak i dvadeset, i nije bilo ni daleke nadc da će uskoro biti plaćen — toje bilo nešto što ju je najviše
izjedalo. Non-stop, i danju i noću, čekao ju je, tačno iza ugla njene savesti, spreman da se pojavi i da je
progoni; onda se prisetila i manjih računa, koji su sc toliko gomilali da o tome nije smela ni da razmišlja.
Polusvesno poče da se moli. „Molim te bože, ne daj da Kargil danas pošaljc račun!” U sledećem trenutku
shvati da joj je molitva besmislena i bogohulna, i potraži oprost. Tad obuče kućnu haljinu i pojuri u
kuhinju da bi izbacila dug iz glave.
Vatra se, kao i uobičajeno, ugasila. Doroti je potpali, uprljavši ruke ugljenom prašinom, poli je malo
kerozinom i sa nestrpljenjem sačeka da voda provri. Otac je želeo da mu voda za brijanje bude spremna
do petnaest do sedam. Sedam minuta kasnije, Doroti se pope i pokuca na očeva vrata.
- Uđi! Uđi! - reče potmuo iritirajući glas.
Soba sa teškim zavesama bila jc zagušljiva i osećala se na muškarca. Sveštenik je upalio sveću na noćnom
stočicu i ležao na boku, gledajući u zlatan sat, koji je držao ispod jastuka. Kosa mu je bila bela i gusta kao
čićkova vunica. Tamnim, jasnim očima pogleda je iritantno preko ramena.
- Dobro jutro, oče.
- I tebi, Doroti - reče sveštcnik nerazgovetno; glas mu je uvek zvučao potmulo i izgubljeno pre nego što bi
stavio veštačku vilicu - mogla si se potruditi da isteraš Elen iz kreveta ujutru. Ili nećeš moći sve da uradiš.
- Žao mi je, oče. Vatra u kuhinji se ponovo ugasila.
- Dobro onda! Stavi vodu na stočić. Stavi i razmakni zavese.
Već jc svanulo, bilo je to sumorno hladno jutro. Doroti pojuri u svoju sobu i obuče se brzinom svetlosti,
što je inače radila šest od sedam dana u nedelji. U sobi je imala malo ogledalce, ali ni njega nije koristila.
Brzo okači zlatni krst oko vrata —jednostavan krst; ,,bez raspeća, molim!“ — uveza kosu u rep, dodatno
je namestivši šnalama, nabaci odclo (sivu bluzu, otrcani irski sako od tvida i suknju, čarape koje se baš
nisu uklapale sa sakoom i suknjom, i iznošene cipele) za tri minuta. Morala je još da ,,odradi” trpezariju i
očevu radnu sobu pre crkve, pored molitvi koje je morala da nauči za Svetu tajnu, što joj je oduzelo još
dvadesetak minuta.
Kada se biciklom izvezla na ulicu, jutro još nije skroz svanulo i trava je još uvek bila prekrivena rosom.
Kroz maglu se Crkva Svetog Estlina nazirala nalik na olovnu sfingu, a njeno usamljeno zvono je
zlokobno odjekivalo. Bum, bum! Samo je jedno zvono sad bilo ispravno; ostala su bila zaglavljena već tri
godine i polako su svojom težinom krivila nosačc. Iz daljine, ispod magle, moglo se čuti zvono očeve
crkve - ružno, jeftino, malecko zvono, koje je paroh Svetog Estlina poredio sa klepetušom za ovce.
Doroti zalete bicikl uzbrdo. Vrh nosa joj je bio ružičast na jutarnjoj hladoći. Crvenonogi sprudnik1 joj
prelete preko glave, skoro nevidljiv na sivom nebu. ,,U rano jutro će se moja pesma Njemu obratiti.
Doroti nasloni bicikl na kapiju i, videvši da su joj ruke još sive od ugljene prašine, obrisa ih o vlažnu
travu. Zvono je prestalo, i ona pojuri ka crkvi, kao i Prodžet, crkvenjak u pohabanoj mantiji i prevelikim
radničkim čizmama, koji pojuri iz sve snage da zauzme svoje mesto pored oltara.
U crkvi je bilo veoma hladno, osećalc su se svećc i drevna prašina. Bila je to velika crkva, sigurno
prevelika za ovu parohiju, inutra več poluruinirana. Tri uska reda klupa su stizala jedva do pola, a iza njih
se pružala velika površina golog kamenog poda sa nekoliko izbledelih natpisa, koji su označavali drevne
grobove. Krov iznad oltara se vidljivo krivio; pored svih troškova crkve dva zraka svetla su pokaživala
ovaj smrtni status božje kuće, kao podsetnik da svakoga čeka propast. Svetlo se anemično probijalo kroz
prozore od mutnog stakla. Kroz otvorena južna vrata video se oronuli čempres i limunovo drvo, posivelo
od manjka svetlosti i hladnoće.
Kao i obično, samo jedan vernik je došao—stara gospođica Mejfil, iz Grandža. Posećenost jutrenja bila je
toliko mala da svešteniku nisu bili potrebni pomoćnici, osim nedeljom kada su lokalni dečaci voleli da se
motaju tuda ne bi li se pravili važni. Doroti sede u red iza gospođice Mejfil. Kajući se za neki greh od
juče, pomeri malo klupu i kleknu na goli kamen. Služba je počela. Sveštenik u mantiji, ispred male,
platnom pokrivene govornice, govorio je molitve brzim uvežbanim ritmom, razgovetno, jer je sad imao
zube, i zvučao je zanimljivo. Na njegovom probirljivom, starom licu, bledom kao srebrni novčić, bio je
neki izraz rezervisanosti, čak i prezira. „Ovo je pravo pričešće“ kao da je govorio, ,,i moja je dužnost da ti
ga pružim. Ali zapamti da sam ja tvoj sveštcnik, a ne tvoj prijatelj. Kao ljudsko biće ne sviđaš mi se i
prezirem te“.
Prodžet, crkvenjak, čovek u četrdesetim, kovrdžave sede kose i crvenog, izmučenog lica, stajao je
strpljivo, ne razumejući ništa, ali poštujući službu. Zvonio je malim crkvenim zvonom, koje se jedva
videlo u njegovoj ogromnoj šaci.
Doroti pokri oči prstima. Nije se još uvek dobro skoncentrisala - još uvek su je mučile misli o dugu prema
Kargilu. Molitve koje je napamet znala proletale su joj beznačajno kroz glavu. Podigla je pogled za
trenutak, i zagledala se u prazno; pravo gore, na gole krovne grede, na kojima se i dalje mogu videti
tragovi testera puritanskih. Onda spusti pogled na crni veliki šešir gospođice Mejfil, i njene velike
minduše. Gospođica Mejfil je nosila dugački ustajali crni kaput, sa malim masnim šalom od astrahana
koji nije skidala od kako je Doroti zna. Bio je to zanimljiv materijal, nalik na svilu, ali grublji, sa crnim
linijama izvezenim bez nekakvog reda. Mogao je to biti i onaj legendarni materijal, crni bombazin.
Gospođica Mcjfil je bila veoma stara, toliko da je se niko ne seća mlade. Blagi miris je visio oko nje stalni
miris iste kolonjske vode pomešane sa džinom.
Doroti izvuče dugačku iglu staklene glave iz revera kaputa, i krišom se, iza leđa gospođice Mejfil, ubode
u podlakticu. To joj je bila navika, kad god bi sama sebe uhvatila da je odlutala u mislima sa molitve.
Ubola se dovoljno jako da krene krv. To je bio njen izbor samodisciplinovanja, njena zaštita od nebitnih i
bezbožnih misli.
Sa iglom na gotovs uspela je da se nekoliko minuta moli konccntrisano. Otac sa negodovanjem pogleda u
gospođicu Mejfil, koja se krstila s vremena na vreme, što ga je nerviralo. Spolja se čuo čvorak. Doroti uz
šok otkri da slavodobitno gleda na ispeglani prekrivač govornice, koji je sama sašila pre dve godine.
Stegla jc zube i ponovo se ubola veoma jako.
Ponovo su klečali. Na redu je bila ispoved. Doroti sabra pogled. „Ponovo je odlutala, avaj!“ Ovaj put na
prašnjavi prozor sa desne strane, napravljen od strane Ser Vord Tuka 1851. i predstavljao je doček Svetog
Estlina pred vratima raja, sa arhanđelom Gavrilom i legijom anđela, koji su svi ličili jedan na drugoga,
zajedno sa princem - i ponovo je igla ušla duboko u ruku. Pokušala je da duboko razmišlja o svakoj reči
molitve i tako se dovela u neko zadovoljavajuće stanje.

1 Sprudnik - vrsta ptice (prim. prev)

Ali i ovako je morala da koristi iglu kad god je Prodžet zazvonio usred ,,i tako anđeli i arhanđeli“, jer je
uvek izazivao prikriveni smeh. Svaki put bi se setila priče koju joj je otac jednom ispričao: kada je bio
dečak i pomagao svešteniku za oltarom, a na zvonu je bilo rasklimano klatno. I tada je sveštenik govorio:
„... i lako anđeli i arhanđeli, sa svom svitom, mi slavimo ime Tvoje; molimo Ti se, i govorimo, zvoni mali
glavonjo, zvoni!“
Pošto je sveštenik završio, gospođica Mejfil se podiže na noge sporo i teško, nalik na neku rasklimanu
figuru koja pokušava da se uspravi deo po deo, a skuplja snagu za svaki naredni korak. Neverovatan zvuk
krckanja kostiju dopirao je iz njenog tela, iz njenih kukova pretpostavila je, a zvučalo je kao da se kosti
lome jedna o drugu. Moglo se pomisliti da je samo skelet bio ispod tog crnog kaputa.
Doroti ostade da kleči još nekoliko momenata. Gospođica Mejfil se kretala prema oltaru sporim, teškim
koracima. Jedva je mogla da hoda, ali se vređala ako bi joj neko ponudio pomoć. Na njenom antičkom,
beskrvnom licu, usta su bila neverovatno velika, opuštena i balava. Donja usna, otromboljena od godina,
ispadala je unapred, otkrivajući desni i red veštačkih zuba žutih kao dirke starog klavira. Gornja usna je
bila pokrivena crnim brkom. Nisu to bila lepa usta sigurno ne usta koja bi voleo da vidiš kako jedu supu
pre tebe.
Odjednom, spontano, kao da joj se sam đavo javio, molitva slete sa Dorotinih usana: „O Bože, učini da ne
pijem vino posle gospođiee Mejfil!“
Sledećeg trenutka, u samoužasu, shvatila je šta je rekla i poželela da je pregrizla jezik na pola pre nego što
je promrmljala tu bogohulnu rečenicu pred oltarom. Uzela je iglu i zabila je u ruku toliko jako da je bila
na ivici jauka. Tad dođe do oltara i kleknu levo od gospođice Mejfll, da bi bila sigurna da će piti vino
posle nje. Klečeći pognute glave i ruku položenih na krilo, molila se za oproštaj pre nego što dođe njen
red da uzme hostiju. Ali nit misli joj se prekidala. Odjednom je shvatila da se uzalud moli; usne su joj se
pomerale, ali nije ništa ni osećala ni razumela od molitvi. Čula je crkvenjakove čizmc kako se vuku i oca
kako tiho izgovara molitvu, polumrmljajući, „uzmite ovo pričešće“, a posmatrala jc stari crveni tepih
ispod kolena, osećala je miris prašine, kolonjske vodc i osveživača usta; ali telo i krv Hristova, razlog
zašto je došla, bili su nedostižni u mislima. Izgledalo joj je kao da joj je oduzeta mogućnost molitve.
Trudila se, sabirala misli, pokušavala da mehanički izgovara molitve; ali bile su uzaludne, bespredmetne,
samo gomila mrtvih reči. Otac je držao hostiju pred njom u svojoj staroj, naboranoj ruci. Držao je posudu
između kažiprsta i palca, pažljivo, možda i previše pažljivo, kao da je bio skup lek. Gledao je gospođicu
Mejfil, koja se pomerala kao mašina, sa mnogo škripanja, i toliko se krstila kao da skida neke nevidljive
žabe sa kaputa. Nekoliko sekundi Doroti se premišljala i nije uzimala hostiju. Usudila se da je ne uzme.
Bolje je bilo da ode od oltara nego da prihvati pričešće tako uzrujana. Odjednom je pogledala unazad,
prema otvorenim vratima. Zrak sunca se probijao kroz oblake. Prolazio je kroz limunovo lišće, a odsjaj
lišća se igrao po podu praveći zelenkaste senke, zelenije od smaragda ili talasa Atlantika. Pomislila je da
je tamo neki dragulj koji se pojavio i nestao. Bujica sreće ispuni Dorotino srce. Boja joj se vratila u lice, i
iz razloga dubljeg od razuma, njeno stanje misli, njena ljubav prema bogu, njena volja za molitvu.
Nekako je, zahvaljujući zelenom lišću, opet mogla da se moli. ,,Sve zelene stvari na zemlji, bože,
blagoslovi!” Počela je da se moli, strasno, radosno, zahvalno. Hostija joj se topila pod jezikom. Od oca je
uzela pehar sa vinom, i popila ga sa zadovoljstvom, kao da joj je dodatno zadovoljstvo davala činjenica
da je sebe blago kaznila time što je pila iz posude na kojoj su se ocrtavale bale gospođice Mejfil.
 Drugo poglavlje

Crkva Svetog Estlina nalazila se na najvišem delu Knajp Hila, i sa tornja se pružao pogled desetak milja
unaokolo. Nije baš bilo nečega vrednog gledanja u tih desetak milja — samo ravan, jedva talasast predeo
istočnc Anglije, nepodnošljivo dosadan leti, ali podnošljiviji zimi, zbog visokih brestova, koji su pravili
kontrast olovnom nebu. Odmah ispod, ležalo je naselje, sa glavnom ulicom koja je išla pravcem istok-
zapad i bila nepravilno ispresecana. U južnom delu gradića nalazio se stari, poljoprivrrdni, ugledni deo.
Sa severne strane uzdizala se Bifin-Gordonova šećerana, a oko nje su se prostirale kućice od žute cigle,
poređane bez nekog reda; većinom su tamo živeli radnici fabrike. Zaposleni u fabrici, skoro polovina
stanovnika gradića od dve hiljade ljudi, bili su novopridošlice, starosedeoci i bezbožnici. Dva stožera
društvenog života u gradu su se premestila u „Knajp Hil konzervativni klub" (licenciran), u čijem si
polukružnom izlogu mogao da vidiš, kad god je bar bio otvoren, velike porumenele glave gradske elite,
kojc zure negde neodređeno, nalik na ribice u akvarijumu; i u „Staru dobru čajdžinicu“ malo niz ulicu,
mesto sastajanja žena iz Knajp Hila. Ne doći u „Staru dobru čajdžinicu“ između deset i jedanaest svakog
jutra na „jutarnju kafu“ i ne provesti pola sata ili više u srednjeklasnom ogovaranju („Draga moja, imao je
DEVET pik i kraljicu tref i nije dobio, ako mi veruješ. Oh, draga, nećeš valjda PONOVO ti da platiš
kafu? Draga moja, to je lako lepo od tebe! AH sutra, INSISTIRAM da ja platim. A samo POGLEDAJ
kako nas mali Toto gleda, kao PAMETNl mali čovek sa svojim slatkim nosićem, i on kao da hoće, ili
neće, ali daće njemu mamica njegova kocku šećera. Da, hoće, naravno da hoće. (“Evo Toto”) značilo bi
da si van društva Knajp Hila. Sveštenik je na svoj sarkastični način ove žene zvao ,,kafa-brigada“. Blizu
kolonije kičeraj vila u kojima je živela kafa-brigada nalazio se Grandž, kuća gospođice Mejfil. Bila je to
zanimljiva imitacija srednjovekovnog zamka napravljena od tamne crvene cigle, sagrađena negde oko
1870. — srećom dobro skrivena iza gustih puzavica.
Parohijski dom se nalazio na pola puta do brda. Prcdnja strana je biia okrenuta ka crkvi, a zadnja ka
glavnoj ulici. Bila je to kuća iz pogrešnog doba, beskorisno velika, i sa večitim problemom žutog
fasadnog maltera koji se krunio. Pre nekog vremena sveštcnik je dodao sa jedne strane veliku staklenu
baštu, koju je Doroti koristila kao radnu sobu i kojoj je stalno bila potrebna popravka. Prednja bašla bila
je ispunjena jelkama i njihove ogromne krošnje su zaklanjale sunce i samim tim onemogućavale
uzgajanje bilo kakvog cveća. Pozadi se nalazila poveća bašta. Prodžet je često kopao po bašti u proleće i
jesen, a Doroti je sejala, okopavala, i sređivala korov kad god je to mogla. Uprkos svemu tome, bašta je
neretko bila neprolazna džungla korova.
Doroti siđe sa bicikla ispred kapije na koju je neka nametljiva osoba zalepila plakat „Glasajte za Bilfil-
Gordona i veće plate!“ (uskoro su se održavali izbori, i gospodin Bilfil-Gordon se kandidovao ispred
Konzervativne stranke). Na ulaznim vratima je zatekla dva pisma. Jedno je bilo od Rural Dina, a drugo je
bilo zlo, tanko pismo od Ketkina i Palma, očevih crkvenih krojača. Bila je sigurna da je to bio dug. Otac
je pratio svoju rutinu da uzima pisma koja ga interesuju, a da ostala ostavi. Doroti se taman sagnula da
pokupi pisma, kada je videla, sa užasom i neverovanjem, neobeleženo pismo koje se zalepilo za ostala.
Bio je to još jedan dug — sigurno je bio neki dug. Na sve to, čim ga je pogledala, ,,znala“ je da je to
strašni dug kod mesara Kargila. Poražavajući osećaj se razlio njenim telom. U trenutku je počela da sc
moli da to ne bude to da je samo tri i po od Solpajpa, suknara, ili račun iz Internacionala, ili pekar, ili
mlekar sve osim Kargila! Tada je, obuzdavajući paniku, izvukla pismo iz koverte i polako ga otvorila.
,,Za mušteriju broj L21 7S. 9d“
Bilo jc napisano urednim rukopisom računovođe gospodina Kargila. Ali ispod teksta, debelim
osuđujućim slovima, bilo je dodato i podvučeno: „Shd. Molim vas da shvatite da dugujete novac
VEOMA DUGO. Molim vas da U NAJKRAĆEM ROKU izmirite dug, S. Kargil. “
Doroti je još više ubledela, i odlučila je da ne doručkuje. Gurnula je račun u džep i otišla u trpezariju. Bila
je to mala mračna prostorija, koja je vapila za renoviranjem i, kao i sve prostorije u kući, mirisala je na
prastare prodavnice. Nameštaj je bio ,,dobar“, ali oštećen do granice nepopravljivosti, stolice su toliko
bile pojedene žižkom da se na njih svaki put sedalo na sopstvenu odgovornost. Na zidu su se nalazile
stare tamne oštećene gravure na limu, jedna od njih - gravura Van Dajkovog portreta Čarsla 1, možda bi i
imala neku vrednost da je nisu upropastile vlaga i prašina.
Sveštenik je stajao pored praznog ognjišta, zagrevajući se na zamišljenoj vatri i čitajući pismo koje je
došlo u duguljastoj plavoj koverti. I dalje jc nosio mantiju, koja mu se savršeno uklapala uz sedu kosu i
bledo, ne toliko drago lice. Kako je Doroti ušla, ostavio je pismo sa strane, izvadio zlatni sat i značajno ga
pogledao.
Bojim se, očc, da sam malo zakasnila.
- Da, Doroti, MALO si zakasnila - reče sveštenik, ponavljajući njenc rcči sa blagim, ali primetnim
cinizmom. — Dvanaest minuta kasniš, da budem precizan. Da li misliš, Doroti, da bi bilo bolje da, kada
moram da ustancm u petnaest do šest da odradim jutrenje i kad se vratim kući umoran i gladan, napraviš
doručak bez KAŠNJENJA?
Bilo je jasno kao dan da je sveštenik bio u raspoloženju koje je Doroti eufemistički zvala njegovo
„neprijatno stanje“. Pričao je glasom teškim, pristojnim, tako da nikada nisi znao da li je ljut ili se šali - to
je bio onaj glas koji kao da je uvek govorio: ,,Ja stvarno NE MOGU da shvatim u čemu je problem!”
— Žao mi je, oče! Morala sam da odem da se raspitam u vezi sa gospođom Touni (gospođa T u
podsetniku). Ona se porodila sinoć, a obećala mi je da će redovno dolaziti u crkvu pošto se porodi. Ali
naravno da ne bi ako bi pomislila da mi ne brincmo o njoj. Znaš kakve su te žene — kao da ne vole da
dolaze u crkvu. Nikada ne bi ni došle da ih ne nagovorim.
Sveštenik nije uzdahnuo, nego je ispustio kratak nezadovoljan zvuk iz sebe i prišao trpezarijskom stolu.
Prvo je pomislio da je dužnost gospođe Tauni da dolazi u crkvu bez Dorotinog nagovaranja; a drugo da
Doroti ne treba da troši vreme posećujući tamo neke žene, naročito pre doručka. Gospođa Tauni je bila
žena radnika i živela je u partibus infidelum2, severno od glavne ulice. Sveštenik nasloni ruku na naslon
stolicc, i bez reči uputi Doroti pogled koji je značio: ,.Možemo li SADA da jedemo ili još nešto čekamo”?
— Mislim da je sve ovde, oče - reče Doroti kad bi sad rekao molitvu...
— Benediktus benediktat - reče sveštenik, podižući srebrni poklopac tanjira.
Srebrni poklopac, nalik na veliku kašiku, bio je njegovo nasleđe; noževi, viljuške i većina pokućstva,
kupljena je u Vulvortu.
— Slanina ponovo, vidim - dodade, gledajući u propržene režnjeve na kriškama hleba.
— Bojim se da je to sve što imamo u kući — reče Doroti.
Sveštenik uze viljušku između kažiprsta i palca i veoma opreznim pokretom, kao da igra pikado, prevrte
jedan režanj.
— Znam, naravno — reče — da je slanina za doručak engleska institucija skoro kao i ustavna monarhija.
Ali zar ne misliš da bi PONEKAD mogli nešto drugo da jedemo, Doroti?
— Slanina je sad baš jeftina - reče utučeno Doroti — bilo je greh ne kupiti je. Samo pola penija za kilo, a
videla sam i malo bolju za oko peni.
— Danska prctpostavljain? Koje sve vrste najezde Danaca ova zemlja mora da trpi? Prvo sa vatrom i
čelikom, a sad sa njihovom prejeftinom slaninom. Šta je od toga smrtonosnije, da mi je znati?
Osećajući se malo bolje zbog dosetke, sveštenik se namesti u stolici i pojedc veoma dobar doručak,
porciju pržene slanine, dok je Doroti (nije htela da jede slaninu ovog jutra - iz pokore što je juče u sebi
rekla ,,prokletstvo“ i što se odmarala pola sata duže posle ručka) razmišljala o razgovoru koji se
približavao.
Očekivao ju je veoma grozan posao — da traži novac. U najboljim danima izvući pare od njenog oca bilo
je u granicama nemogućcg, a očigledno je bilo da će ovog jutra biti ,,teže“ nego obično. ,,Teže“ je takođe
bio jedan njen eufemizam. Imao je neke loše vesti, pretpostavljala je, jer je videla plavu kovertu.
Svako ko je ikada razgovarao sa sveštenikom više od desetak minuta verovatno ga ne smatra ,,teškim“
čovekom. Tajna njegovog neiscrpnog crnog humora ležala je u činjenici da je bio zastareo.

2 partibus infidelum — u zemlji nevernika (prim. prev)

Voleo bi da nije rođen u modernom svetu; cela atmosfera modernog sveta ga je gušila. Nekoliko vekova
unazad bio bi srećni pluralista3, koji bi pisao pesme ili skupljao fosile, dok bi dobijao čctrdeset funti
godišnje od parohijana, i bio bi srećan čovek. Čak i sada, da je i bio bogataš, smirio bi se samo kada bi
mogao da pobegne od dvadesetog veka. Ali živeti u prošlosti bilo je skupo; ne bi mogao da se skrpi sa
manje od dve hiljade godišnje. Paroh, vezan siromaštvom za doba Lenjina i Dejli mejla, bio je u stanju
neprestanog stresa, koji se praznio na najbližim osobama — u ovom slučaju na Doroti.
Rođcn je 1871, mlađi sin mlađeg sina baroneta. Otišao je na bogosloviju kao što to inače rade mlađi
sinovi. Njegova prva parohija bila je veliki sirotinjski kraj istočnog Londona — grozno, huligansko
mesto, na koje je gledao sa preziranjcm. U to vreme, čak i niže klase (kako je voleo da ih naziva) bile su
nedisciplinovane. Malo mu je bilo bolje kada je bio drugi sveštenik u nekom zabačenom delu Kenta
(Doroti je rođena u Kentu), gdc su pristojni ugnjetavani seljaci skidali kapu pred ,,popom“. Ali u to vreme
se oženio, a brak je bio dijabolično nesrećan; na sve to, pošto se sveštenici ne smeju razvoditi, sama
nesreća je bila desetostruka. Došao je u Knajp Hil 1908, sa trideset sedam godina i sa karakterom zauvek
promenjenim, karakterom kojim je odbacivao svakog čoveka, ženu ili dete u parohiji. Nije on bio loš
sveštenik, barem ne u crkvi. U svojim dužnostima bio je veoma dobar, čak i malo previše revnosan za
malu istočnoanglijsku parohiju. Odrađivao je službe sa savršenom preciznošću, imao jc zanimljive
govore, i redovno je ustajao za jutarnju službu svakog čctvrtka i petka. Ali činjenicu da sveštenik ima i
dužnosti koje izlaze iz okvira četiri zida crkve nikada nije ozbiljno shvatao. U nemogućnosti da unajmi
pomoćnika prepustio je sav prljav parohijski posao ženi, a poslc njene smrti (ona je preminula 1921) to je
preuzela Doroti. Ljudi su zajedljivo govorili da bi on, da može, predao Doroti i samu službu. „Niže klase“
odmah su shvatile njegov stav prema njima i, da je on bio bogataš, verovatno bi mu se ulizivali po
njihovom običaju; ali pošto nije bio, onda su ga mrzeli. Nije da je brinuo da li ga mrze ili ne, jedva da ih
je i primećivao. Ali čak i kod viših klasa nije prolazio mnogo bolje. Sa vlastima u okrugu svađao se
pojedinačno. To je bilo šokantno za grad —jedan unuk baroneta prezirao je plemićc, a to nije ni skrivao.
Za dvadeset tri godine uspeo je da smanji zajednicu Svetog Estlina sa šeststo na negde ispod dvesta. Nije
to bilo samo iz ličnih razloga. To je bilo iz razloga što je staromodni anglicizam, kome je sveštenik bio
privržen, nervirao sve partije u okrugu jednako. U ovim vremenima, paroh koji bi želeo da zadrži ljude,
imao je samo dva načina. Ili mora biti anglokatolik jednostavno i prosto — ili pre čisto, a ne prosto; ili da
postane moderan i sveštenik širokih pogleda, i da propoveda da pakao ne postoji i da su sve dobre religije
ravnopravne. Paroh ništa od toga nije radio. Sa jedne strane, duboko je prezirao anglokatolicizam. Ceo
pokret jc proleteo pored njega neprimetno; zvao ga je „rimska groznica". Sa drugc strane, bio je
„previsoko" za stare članove zajednice. S vremena na vreme plašio ih je do same srži izgovarajući fatalnu
reč ,,katolik“, i to ne samo za propovedaonicom nego i na ulici. Samim tim, zajednica se polako godinama
osipala, i najbolji ljudi su bili prvi koji su otišli. Lord Pokthorn od Pokthorn Korta, koji je posedovao
petinu okruga. Gospođa Livis, penzionisana prodavačica kože, ser Edvard Hasn od Kreberti-hola, i svi
dovoljno bogati da imaju automobile polako su napustili Sveti Estlin. Mnogi su se vozili nedeljom u
Milborou, pet milja odatle. Milborou je bio grad od pet hiljada ljudi, i imao si izbor između dve crkve,
Sveti Edmund, i Sveti Vedekin. Sveti Edmund je bila modernistička opcija...stihovi Blejkovog
„Jerusalima“ sijali su iznad oltara, a vino za pričešćc služeno je iz obične čaše. Sveti Vedekin je bio
anglokatolički i u stanju stalnc borbe i prepirke sa biskupom. Ali gospodin Kameron, sekretar
konzervativnog kluba Knajp Hila, prešao je u katolicizam, i njegova deca su bila veoma posvećena
katoličkoj literaturi. Pričalo sc da imaju papagaja koji ume da kaže ,,extra ecelesiam nulla salus". Kao
poslcdica svega toga, niko nije redovno dolazio u Sveti Estlin, sem gospođice Mejfil od Grandža. Većinu
svog novca i imanja prepisala je crkvi — bar je tako ona govorila; u međuvremenu, nikada nije stavljala
više od par šilinga u kutiju za priloge, a izgledalo je kao da će živeti večno.

3 pluralista - osoba koja veruje da ne postoji jedinstveno objašnjenje pojava u prirodi (prim. prev)
Prvih deset minuta doručka prošlo je u tišini. Doroti je pokušavala da skupi hrabrost da progovori —
očigledno je bilo da je morala da započne NEKAKAV razgovor pre razgovora o novcu — ali njen otac
nije bio tip čoveka koji se upuštao u beznačajne razgovore. U takvim trenucima upao bi u neku vrstu
dubokog polusna te bi jedva i čuo šta mu se priča; u nekom drugom trenutku bio bi previše posvećen priči
i onda bi rekao, prilično ubedljivo, da to nije bilo vredno priče. Pristojne trivijalnosti — vreme, i tako
dalje — sve je to pretvarao u sarkazam. Pored svega toga, Doroti odluči da krene sa pričom o vremenu.
- Baš je veselo vreme danas, zar ne? - reče svesna, čim jc izgovorila, ništavnosti same rečenice.
- ŠTA je tu veselo? - odgovori paroh.
- Pa, mislim, bilo je tako hladno i maglovito jutros, a sad je sunce progrejalo i baš je lepo vreme.
- Zar u tome ima nečeg VESELOG?
To nije bilo dobro, očigledno je čuo neke loše vesti, pomislila je. Pokušala je ponovo.
- Volela bih da pogledaš malo zadnje dvorište, oče. Boranija tako sjajno napreduje! Mahune će biti
dugačke celu stopu. Najbolje ću sačuvati za Festival žetve, naravno. Mislim da bi bilo tako lepo da
ukrasimo govornicu niskama boranije i sa nekoliko stabljika paradajza između.
Ponovo pogrešna tema. Paroh je pogleda preko tanjira, sa izrazom prikrivene dosade.
- Draga moja Doroti — reče oštro — da li je neophodno da me sad opterećuješ Festivalom žetve?
- Izvini, oče! - reče Doroti izgubljeno. - Nisam mislila da te opterećujem, samo sam pomislila...
- Da li misliš - prekide je paroh - da će mi predstavljati neko zadovoljstvo da držim govor okružen
vencem boranije? Nisam ja prodavac na pijaci. Smuči mi se doručak od takvih priča. Kada se ta prokleta
stvar događa?
— Šesnaestog septembra, oče.
- Ima do tad još mesec dana. Tako ti boga, nemoj me još sa tim opterećivati! Pretpostavljam da moramo
da pravimo tu glupost svake godine da bismo zadovoljili sujetu svakog amaterskog baštovana u parohiji.
Ali nemoj to da smatraš ničim više od neophodnosti.
Paroh je oduvek imao, koliko se Doroti sećala, osećaj gađenja prema Festivalu žetve. Čak je izgubio i
dobrog parohijana gospodina Togisa, penzionisanog baštovana — zbog svog neslaganja sa, kako je rekao,
pretvaranjem crkve u pijačnu tezgu. Gospodin Togis, nekonformista do srži, ukrašavao je ,,crkvu“ za
Festival žetve, dekorišući stranu oltara da liči na Stonhendž od velikih povrćki. Prethodnog leta je uspeo
da uzgaji pravog levijatana od bundeve, ogromnu crvenu stvar koju su dva čoveka jedva podigla. Ova
ogromna stvar bila je stavljena odmah pored oltara, na takvo mesto da se od nje presijavala svetlost sa
prozora. Gde god da si stajao, bundevu nisi mogao da ne primetiš. Gospodin Togis je bio van sebe. Po ceo
dan se motao po crkvi, u nemogućnosti da se odvoji od svoje voljene bundeve, čak je i zvao prijatelje da
im je pokažc. Na osnovu izraza njegovog lica moglo je da se pretpostavi da je recitovao Vudsvorta
naVestininisterskom mostu:
Zemlja je iznedrila ovo čudo,
I prokleta nek je duša koja pored njega prođe,
A ne vidi njenu veličinu.
Doroti je imala neke nade da će ga posle ovoga privoleti da se nekada pojavi na misi. Ali kada je paroh
video bundevu, bio je veoma ljut, i naredio je da se ta „sramna stvar“ odmah ukloni. Gospodin Togis je
odmah „odneo stvar” i za njega i njegove crkva je prestala da postoji.
Doroti pokuša da napravi jedan konačni pokušaj razgovora.
Pravimo kostime za Čarlsa Prvog - reče (deca sa veronauke su, u dobrotvorne svrhe, spremala predstavu
Čarls Prvi), ali volela bih da smo uzeli nešto jednostavnije. Oklop je užasna stvar za pravljenje, a bojim se
da će čizme biti još gore. Mislim da sledeći put treba da uradimo neku grčku ili rimsku dramu. Nešto gde
bi nosili samo toge.
Ovo je izazvalo samo još jedan parohov uzdah. Školske predstave, balovi, bazari, garažne prodaje i
koncerti u humanitarne svrhe nisu bili toliko loši koliko Festival žetve, ali i dalje ga nisu interesovali. Bila
su to nužna zla, kako je voleo da ih naziva. U tom trenutku Elen, služavka, otvori vrata i uđe nezgrapno,
pridržavajući rukom opušteno kecelju na stomaku. Bila je visoka, punačka devojka, kose miš-boje, lepog
glasa ali lošc građe, i hronično je patila od ekcema. Pogled je uputila parohu, ali se obratila Doroti, jer se
toliko plašila paroha da nije smela direktno da mu se obraća.
— Molim vas, gospođice... — poče.
— Da, Elena?
— Molim vas, gospođice — nastavi Eilen — gospodin Porter je u kuhinji i moli paroha da dođe da mu
krsti bebu. Misli da ona neće preživeti ovaj dan, a nije krštena, gospođice.
Doroti ustade.
— Sedi — reče paroh strogo, punih usta.
— Šta je bebi? — upita Doroti.
— Pa, gospođice, pocrnela je. A ima i gadnu dijareju.
Paroh jedva proguta zalogaj.
— Moram li da slušam ove gadosti dok doručkujem? - povika i okrete se ka Eleni. — Isprati Portera i reci
mu da ću do dvanaest doći kod njega.
Stvarno ne mogu da shvatim što niže klase stalno biraju vreme obroka da dođu da traže nešto dodao je,
bacivši još jedan nervozni pogled prema Doroti kad je sela.
Gospodin Porter je bio fizikalac, preciznije rečeno zidar. Parohovo viđenje krštenja je bilo krajnje čudno.
Ako bi bilo neophodno, pešačio bi dvadeset milja kroz sneg da bi krstio umiruću bebu. Ali nije voleo da
mu Doroti predlaže da prekine doručak zbog poziva običnog zidara.
Nisu više pričali za doručkom. Dorotino srce jc polako silazilo u pete. Novac se morao zahtevati, a veoma
je očigledno bilo da će to biti osuđeno na propast. Završivši doručak, paroh ustade od stola i napuni lulu
duvanom iz kutije sa stočića pored. Doroti se brzo pomoli za hrabrost i ubode se. „Hajde, Doroti! Izbaci
to već jednom! Bez okolišanja, molim!“ Teško kontrolišući glas reče:
— Oče...
— Šta je? — reče paroh, držeći šibicu u ruci.
— Oče, nešto moram da te pitam, nešto važno.
Izraz na parohovom licu se promeni. Odmah je shvatio šta je želela da kaže; i nekako je sad izgledao
manje nervozan nego pre. Kamena hladnoća mu prekri lice. Izgledao je rezervisano, kao sfinga.
- E sad. moja draga Doroti, znam veoma dobro šta hoćeš da pitaš. Pretpostavljam da ponovo tražiš novac
od mene, zar ne?
— Da, oče, jer...
— Pa mogu te poštedeti truda. Nemam para uopšte, apsolutno nemam para do sledećeg kvartala. Dobila si
svoj džeparac i ne mogu ti dati ni peni više. Veoma je beskorisno da me nerviraš time.
— Ali, oče...
Dorotino srce se još više steglo. Nije znala šta je gore, da li to što je došla da traži novac od njega ili
njegova odvratna, kamena hladnoća. Nikada nije bio toliko hladnokrvan kada bi mu pomenula njihove
dugove. Kao da nije shvatao da s vremena na vremc trgovci žele da budu plaćeni, i da nijedna kuća nije
mogla da funcioniše bez novca. Davao je Doroti osamnaest funti mesečno za sve kućnc izdatke,
uključujući i Eleninu platu, a u isto vreme kritikovao je hranu i primećivao da joj kvalitet sa vremenom
opada. Rezultat jc, naravno, bio da je domaćinstvo bilo u stalnim dugovima. Ali paroh se nije osvrtao na
dugove ni najmanje, u stvari, jedva da ih je i primećivao. Kada je izgubio novac na nekoj investiciji, bio
je duboko pogođen, ali dug prema običnom trgovcu: to je bilo nešto što on nije smatrao vrednim brige.
Opijajući dim podižc se iz parohove lulc. Piljio je smireno u gravuru Čarlsa Prvog i verovatno jc
zaboravio da mu je Doroti tražila novac. Videvši ga tako neuzbuđenog, očaj jc protrese i vrati joj se
hrabrost. Reče mu mnogo oštrije nego pre.
— Oče, molim te, slušaj me. MORAMO da imamo neki novac uskoro! Stvarno MORAMO! Ne možemo
više ovako da radimo. Dugujemo pare skoro svakom trgovcu u gradu. Toliko se nakupilo dugova da jedva
ujutru uspevam da skrenem misli sa toga. Da li znaš da samo Kargilu dugujemo skoro dvadeset dve
funte?
— Pa šta — reče paroh između dva dima.
— Dug se gomila već sedam meseci! Stalno ti šalje opomene. MORAMO da ga platimo! Bilo bi potpuno
nepošteno da mu ne platimo.
— Gluposti, dete moje. Ti ljudi i žcle da čekaju isplatu. Oni to vole. Na kraju im se to isplati. Bog sveti
zna koliko dugujem Kektinu i Palmu- jedva da mogu da izračunam. A oni mi dosađuju sa tim svaki dan.
Ali ti MENE nećeš čuti da se žalim, zar ne?
— Ali, oče, ja to ne mogu da gledam na isti način kao ti! Toliko je grozno biti stalno u dugovima. Čak i
da nije pogrešno i dalje je ODVRATNO. Toliko se stidim toga. Kad god odem kod Kargila u nabavku, on
tako šturo priča sa mnom i ostavlja me da čekam na kraju, sve zbog toga što nam se dug sve više uvećava.
A opet se ne usuđujem da prestancm da naručujem od njega. Plašim se da bi nas tužio ako to uradim.
Paroh se uzbudi.
— ŠTA? Da li ti to kažeš da je taj momak bio drzak prema tebi?
— Ne kažem da je bio drzak. Ali ne možeš ga kriviti što je ljut kad račun nije plaćen.
— I te kako mogu! To je stvarno neprihvatljivo; kako se ti ljudi ponašaju ovih dana, neprihvatljivo! Ali to
je to, vidiš. To je stvar koja je postala uobičajena u ovom divnom veku. To je demokratija - PROGRES,
kako vole da je nazivaju. Nemoj više ići u nabavku kod njega. Reci mu odmah da prebacujcš račun negde
drugde. To je jcdini način kako se trcba ponašati prema tim ljudima.
— Ali, oče, to ne rešava ništa. Stvarno i iskreno, zar ne misliš da treba da mu platimo? Sigurno nekako
možemo da dođemo do novca? Zar ne možeš da prodaš neke akcije ili tako nešto?
— Drago moje dete, ne pričaj mi ti oko prodaje akcija! Dobio sam veoma loše vesti od brokera. Rekao mi
je da su akcije „Sumatra tina“ pale sa sedam i po na šest funti. To je gubitak od oko šezdeset funti. Rekao
sam mu da ih odmah proda pre nego što još više padnu.
— Pa, ako ih odmah prodaš, imaćeš novca, zar ne? Zar ne misliš da bi bilo pametno da se onda otarasimo
dugova jednom za svagda?
— Gluposti, gluposti — reče paroh malo smirenije, vraćajući lulu u usta — ništa ti ne znaš o tim
stvarima. Moram odmah da ponovo investiram u nešto bolje — to je jedini način da povratim pare.
Sa palccm na kaišu mantije namrštio se i pogledao zamišljeno. Broker mu je predložio da uloži u
„Junajted kliniz“. To, „Sumatra tin“, „Junajted kliniz” i bezbrojne druge udaljene i jedva stvarne
kompanije, to je bio glavni razlog parohovih novčanih problema. Bio je neizlečeni kockar. Naravno, scbc
nije smatrao kockarem; to jc bila životna potraga za „dobrom invcsticijom”. Na početku veka je nasledio
četiri hiljade funti, koje su se polako topile, zahvaljujući njegovim ,,investicijama“, i sad je imao oko
hiljadu i dvesta. Ono što je bilo još gore od toga jeste da je svake godine nekako uspevao da nagrebe, iz
svog bednog prihoda, još pedcset funti kojc bi nestale istim putem. Zanimljivo je bilo da je mamac
„dobrih investicija“ proganjao sveštenike više i duže nego bilo koga, nego bilo koju drugu klasu. Možda
je to bio moderni ekvivalent demona u ženskom obliku, koji su proganjali iskušenike u srednjem veku.
- Kupiću petsto akcija „Junajlcd kliniza" - reče na kraju.
Doroti je prestala da se nada. Njen otac je sad razmišljao o svojim ,,investicijama“ (nije znala ništa o tim
,,investicijama“, sem da su veoma često propadale), i sad su mu misli o dugovima prostc skroz. Pokušala
je još jedanput, poslednji put.
Oče, hajdemo da rcšimo ovo, molim tc. Da li bi mogao da mi uskoro daš neki novac? Ne u ovom
trenutku, ali za mesec ili dva?
Ne, draga moja, ne. Oko Božića, možda, ali teško i tad. Sad nikako. Nemam ni peni viška.
- Ali, oče, znaš li koliko je strašno što ne možemo da platimo dugove! To nas sramoti još više! Poslednji
put je gospodin Velvin Foster bio tu (Velvin Foster je bio crkveni službenik), i gospođa Velvin Foster sad
ide po gradu i raspituje se o nama, raspituje se kako provodimo vreme, koliko novca imamo, koliko tona
uglja koristimo zimi, sve. Pokušava da prodre u naš privatni život. Verovatno je već saznala da smo u
debelim dugovima!
— Ali to su naše stvari. Ne shvatam što je to problem gospođe Velvin Foster ili bilo koga drugog.
— Ali to ona priča svuda, i preuveličava, takođe! Znaš šta je gospođa Velvin Foster. U svakoj parohiji
pokušava da nađe nešto optužujuće o parohu, i onda sve to priča biskupu. Ne želim da budcm zla prema
njoj, ali stvarno, ona je...
Shvativši da je ŽELELA da bude zla prema njoj, Doroti ućuta.
— Ona je jedna grozna žena — reče na kraju paroh. — Pa šta? Ko je još čuo da službenikova žena nije
alapača.
— Ali, očc, ti ne shvataš koliko jc ovo ozbiljno. Mi nemamo od čega da živimo sledećeg meseca. Ne
znam ni od čega ću večeras spremiti večeru.
— Mali ručak, Doroti, mali ručak! — reče iritantno paroh. — Što si prihvatila naviku niže klase da obrok
usred dana nazivaš VEČERA!
— Za mali ručak, onda, odakle nam meso? Ja ne smem da pitam Kargila za još.
— Idi kod drugog mesara kako se beše zove, Solter – i ne primaj više ništa od Kargila. On zna da ćemo
mu platiti pre ili kasnije. Bože sveti, oko čega je cela ova frka! Zar svako ne duguje svom dobavljaču?
Jasno se sećam - paroh protegnu ramena i, vrativši lulu nazad u usta, pogleda u daljinu. Glas mu je postao
lakši i nežniji — jasno se sećam kad sam bio na Oksfordu, moj otac nije platio račune od tada celih
trideset godina, Tom (Tom je bio parohov rođak, baronet) dugovao je sedam hiljada funti dok nije zaradio
neke pare. To mi je lično rekao.
I poslednja Dorotina nada se ugasi. Kada otac počne da priča o rođaku Tomu, i o stvarima koje su se
dešavale ,,kad je bio na Oksfordu” ništa se više nije moglo sa njim. To je značilo da je odlutao u neku
zlatnu prošlost, u kojoj takve vulgarne reči kao što je ,,dug“ ne postoje. Bilo je vremena kada bi zaboravio
da je siromašni paroh i da više nije bio mladić kome je pomagala porodica. Aristokratsko bogataško
ponašanje bilo mu je u krvi. Naravno, dok je živeo, ne baš komforno, u svetu mašte, Doroti je bila ta koja
se morala prepirati sa trgovcima da ovčiji but ne plati u nedelju, nego u četvrtak. Znala je da je potpuno
besmisleno raspravljati se sa njim. Samo ga je mogla razljutiti. Ustala je od stola i počistila ostatke od
doručka.
- Potpuno si siguran da mi ne možeš dati nikakav novac, očc? — reče poslednji put, na vratima; sa
poslužavnikom u rukama.
Paroh je, gledajući u daljinu, ispuštao zadovoljno kolutove dima i nije je slušao. Razmišljao je možda o
svojim zlatnim oksfordskim danima. Doroti izađe iz sobe uznemirena i na granici suza. Mizerno pitanje
dugova još jednom je stavljeno na policu, kao što je to rađeno i hiljadama puta pre, bez ikakve nade da će
se rešiti.
 Treće poglavlje

Na starom biciklu sa radničkom kutijom za hranu okačenom na Auvernalu, Doroti se spuštala niz brdo,
računajući u mislima kako da raspodeli tri i po funte i nešto malo penija celo njeno bogatstvo do sledećeg
kvartala.
Prolazila je kroz listu stvari koje mora da kupi za kuhinju. U stvari, SVE je biio potrebno: čaj, kafa,
sapun, šibice, sveće, šećer, sočivo, potpala, soda bikarbona, ulje za lampu, imalin, margarin, prašak za
pecivo, izgledalo je kao da nema stvari koja im ne fali. Svakog trenutka bi se setila još nečega i to ju je
bacalo u još veću dubiozu. Račun u praonici, na primer, i to da im je ponestajalo uglja, i da nisu imali ribu
za petak. Paroh je bio „težak” oko ribe. Prosto rečeno, jeo je samo skuplje vrste: bakalar i haringe, a
papaline nije hteo ni da okusi.
U međuvremenu morala je da snađe za meso za večeru-ručak4 (Doroti je pokušavala da se povinuje
očevoj želji i da to zove RUČAK, kada bi se setila. Sa druge strane, ne bi mogao nikako drugačije da
zoveš večernji obrok sem „večera”; samim tim, u parohijskom domu nije postojao obrok koji se tako
zvao). Odlučila je da je bolje da danas napravi omlet za ručak. Nije se usuđivala da ponovo ide kod
Kargila. Verovatno će, ako budu jeli omlet za ručak i pržena jaja za večeru, otac to sarkastično
prokomentarisati. Poslednji put kada su dva puta u istom danu jeli jaja, hladno joj je rekao: ,,Da to nisi
otvorila farmu kokošaka, Doroti?” A sutra će verovatno uspeti da kupi dve funte kobasica u
lnternacionalu, i to će odložiti pitanje mesa za još koji dan.
Još trideset devet dana sa samo te tri i po funte, kako to da premostim, pitala se Doroti, ploveći kroz faze
samosažaljenja. „Oladi malo, Doroti. Bez kmečanja, molim! Sve će to bog srediti. Gospod će vam dati.
Hoće li?“ Doroti skide desnu ruku sa guvernala i poteže staklenu iglu, ali ju je u međuvremenu prošla
bezbožnička misao. U tom trenutku primetila je crveno zajapureno lice Prodžeta, koji ju je zvao, glasno
ali sa poštovanjem.
Doroti stade i siđe sa bicikla.
Izvinjavam se, mis reče Prodžet, moram da pričam sa vama, mis, SPECIJALNO.
Doroti uzdahnu u sebi. Kada Prodžet želi da priča sa tobom SPECIJALNO, mogao si biti siguran šta
sledi; to je bila neka uzbunjujuća vest u vezi sa stanjem crkve. Prodžet je bio pesimističan, savestan čovek
i veoma lojalan crkvenjak, na svoj način. Manjak intelekta za religijska pitanja nadomestio je jakom
brigom za održavanje crkvenih zgrada. Davno je još u svojoj glavi zacrtao da Hristovu crkvu čine zidovi,
plafon i kula Svetog Estlana u Knajp Hilu, i po ceo dan bi čeprkao nešto oko nje, u potrazi za nekim
rasklimanim kamenom ili crvljivom gredom. Naravno, na kraju bi dosađivao Doroti zahtevima za
popravke koje su koštale suviše.
- Šta je u pitanju, gospodine Prodžet? - reče Doroti.
Pa, gospođice, ima tu... - čudan, neobučan zvuk, ne bi se to moglo zvati reč, nego kao duh same reči, koji
se čuo iz Prodžetovih usta. Izgledalo je da počinje na Z. Prodžet je bio jedan od onih ljudi koji su uvek
bili na ivici psovke, ali koji su se uvek u poslednjem momentu prisećali da je ne smeju izgovoriti.
— U pitanju su ZVONA, gospođice — reče, nekako uspevajući da prevali Z sa teškoćom. — Zvona u
tornju. Rasklimana su toliko da je sreća da postoji pod na zvoniku; inače bi ih bilo žalosno pogledati.
Pašće na nas pre nego što budemo svesni toga. Bio sam na zvoniku jutros i, kažem vam, sišao sam brže
nego što sam se popeo kad sam video u kakvom su stanju.
Prodžet se žalio na zvona svakih par dana. Tri godine su se već naslanjala na pod, jer je trošak njihove
popravke ili odnošenja procenjen na oko dvadeset pet funti, što bi joj isto bilo kao da je i dvadeset pet
hiljada. Bilo je skoro opasno koliko je to Prodžet tvrdio.

4 Autor u originalu pravi razliku između obroka koje Englezi nazivaju luncheon (lunch), dinner i supper. U prevodu sam nazive dinner i
supper prevodio nazivom večera. (prim. prev)
Sigurno je da ako ne ove godine ili sledeće, u nekom trenutku će se polomiti grede poda tornja i ona će
pasti usred crkve. Ali kako je Prodžet voleo da dramatizuje, objašnjavao je da će se to dogoditi već u
nedelju ujutru, kad narod dođe u crkvu.
Doroti ponovo uzdahnu. Ta vražja zvona joj nisu davala mira; nekada je čak imala snove u kojima su ona
padala. Uvek je bilo nekih problema oko crkve. Ako to nije bio zvonik, onda su bili zidovi ili plafon; ili je
bila polomljena klupa za čiju bi popravku stolar tražio deset šilinga; ili je to bilo sedam knjiga sa
himnama, a one su koštale po šiling i po, ili bi se dimnjak peći zapušio - a čišćenje je koštalo pola krune
ili je bio polomljen prozor, ili su se mantije dečaka iz hora pocepale. Nikada nije bilo dovoljno para. Nove
orgulje dotukle su budžet crkve, koji se od tada nije oporavio. Pre pet godina, paroh je zahtevao da kupe
orgulje jer su stare, kako je on govorio, zvučale kao krava koja ima astmu.
— Ne znam šta bismo mogli da uradimo - reče konačno Doroti — stvarno ne znam. Jednostavno nemamo
novca za to. Ako bismo nešto i zaradili od dečijc predstavc, to bi otišlo na plaćanje orgulja. Proizvođači
orgulja su baš gadni što se tičc njihovog duga. Jeste li pričali sa mojim ocem?
—Jesam, mis. Ne shvata me ozbiljno. Rekao mi je da taj pod zvonika stoji tu već petsto godina i da može
izdržati još koju godinu.
To je nekako bilo i očckivano. Činjenica da je crkva vidljivo propadala nije mnogo uzbuđivala paroha;
jednostavno je to ignorisao, kao što je ignorisao i sve što bi ga opterećivalo.
— Pa stvarno ne znam ŠTA bismo mogli da uradimo — reče Doroti - naravno, tu je i dobrotvorna prodaja
sledeće nedelje.
Računam da će nam gospođica Mejfil dati nešto stvarno LEPO za tu prodaju. Znam da bi to mogla da
priušti. Ona ima toliko nameštaja i pokućstva koje nikada ne koristi. Bila sam u njenoj kući pre ncki dan i
videla sam divni Lovsoftov kineski servis za čaj, koji je bio gurnut na policu. Ona mi je rekla da ga nije
koristila barem dvadeset godina. Kad bi samo dala taj servis za čaj. On bi mogao da se proda za lepe pare.
Samo možemo da se molimo da će ta dobrotvorna prodaja biti uspcšna, Prodžete. Pomolite se da
zaradimo barem pet funti. Nadam se da će nam novac stići ako se budemo usrdno molili.
- Da, mis, reče Prodžet sa poštovanjem, i pogled mu se izgubi negde u daljini.
U tom trenutku se uz trubljenje pojaviše velika plava kola, koja su polako išla prema glavnoj ulici.
Gospodin Bifil-Gordon, vlasnik šecerane, kroz prozor jc proturio svoju uglađenu crnu glavu, koja je
izgledala strašno rđavo u kombinaciji sa heris odelom od žućkastog tvida. U prolazu, umesto da ignoriše
Doroti, kao što je uvek radio, osmehnuo joj se na način koji je bio skoro ljubazan. Pored njega je sedeo
njegov stariji sin Ralf, ili kako su to on i ostali u porodici izgovarali Valf. Valf je bio bespolni
dvadesetogodišnjak, posvećen pisanju pseudoeliotovske poezije. Pored njih, bile su tu i dve ćerke lorda
Poktlhorna. Svi su se smešili, čak i Pokthornove ćerke. Doroti je bila zapanjena, jer je prošlo nekoliko
godina od kada su je poslednji put primetili na ulici.
- Gospodin Bifil-Gordon je baš prijateljski nastrojen ovog jutra - reče.
- Jap, mis. Kladim se da jeste. Izbori su sledeće nedelje, mora da je zbog toga. Svi su oni umiljati kao
mačići kad treba da se glasa za njih; a već sledećeg dana zaborave i da postojiš.
— O da, izbori! - reče Doroti zbunjeno.
Toliko su te stvari oko lokalnih i parlamentarnih izbora bile daleke od svakodnevnog rada u parohiji da ih
nije ni primećivala, jedva da je, u stvari, znala razliku između liberala i konzervativaca ili socijalista i
komunista.
- Pa, Prodžete — reče, zaboravljajući u trenutku izbore jer se setila nečeg mnogo važnijeg - pričaću sa
ocem i reći ću mu koliko je ozbiljna stvar u vezi sa zvonima. Mislim da bi najbolje bilo da skupljamo
donaciju za zvona. Nikad se ne zna, možemo čak i pet funti tu da zaradimo, možda čak i deset. Mislite li
da bi za početak mogli da odemo do gospođice Mejfil i da je zamolimo za donaciju od pet funti?
— Poslušajte me, mis i nemojte da gospođica Mejfil čuje o tome ni rcč. To će je preplašiti. Ako pomisli
da zvonik nije bezbedan nikada više neće ući u crkvu.
— O da, verovatno.
— Ne, mis. Ništa od NJE. Ali stari...
Ponovo je zastao, ali ovog puta se mučio oko slova B. Bio je malo smireniji sada kada je ispričao svoje
brige oko zvonika, tako da je samo dodirnuo šešir i otišao. Doroti se odvezla do glavne ulice, sa
dvostrukim problemom u mislima problemom dugova i crkvenih troškova, koji su joj odzvanjali u glavi
kao refreni loše pesme.
Zubato aprilsko sunce, igrajući se žmurke sa oblacima, bacalo je hladnu svetlost na glavnu ulicu,
osvežavajući prednje fasade kuća. Bila je to jedna od onih uspavanih, starinskih ulica koje su na prvu
ruku davale utisak mirnoće i idile, a u suštini su bile sve sem toga, naročito ako iza svakog prozora imaš
neprijatelja ili nekoga kome duguješ. Jedine drečavije zgrade bile su „Stara dobra čajdžinica" (malterisana
prednja strana, sa lažnim gredama, izlog od zelenog slakla i grozan zakrivljeni krov kao na kineskoj
pagodi), i nova pošta sa dorskim stubovima. Oko dve stotine metara niže, ulica se račvala oko male pijace
i stare trule pumpe za vodu. Sa jedne strane pumpe nalazila se „Pas i flaša‘‘, glavna mesna krčma, a sa
druge Konzervativni klub Knajp Hila. Na kraju ulice, kao da komanduje svima, nalazila se grozna
Kargilova mesara.
I Doroti iza ugla ču strahovitu vrevu i buku pomešanu sa delovima “Britanija vlada“5 sviranim na
trombonima. Uobičajeno uspavana ulica vrvela je od ljudi, i još ljudi je pristizalo iz okolnih ulica.
Očigledno je bilo da je u toku bila neka vrsta parade. Na drugom kraju ulice, od krova ,,Psa i flaše“ do
krova Konzervativnog kluba visio je transparent ukrašen bezbrojnim plavim trakama, na kome je pisalo
„Bifil-Gordon i Imperija“. Lagano se prema njemu kretao Bifil-Gordonov automobil. Dok se automobil
provlačio između špalira ljudi, gospodin Bifil-Gordon se iz njega osmehivao široko, prvo jednoj a onda
drugoj strani. Ispred kola marširao je orkestar vođen uglađenim malim tipom koji je svirao trombon.
Između sebe su nosili transparente na kojima je pisalo:
Ko će spasiti Britaniju od crvenih?
BIFIL-GORDON
Ko će nam dati piva i zabave?
BIFIL-GORDON
Bifil-Gordon zauvek!
Sa prozora Konzervativnog kluba visila jc ogromna britanska zastava, iznad koje je virilo šest crvenih
nasmejanih lica. Doroti je polako biciklom išla niz ulicu, nervozna jer je morala da prođe pored Kargilove
mesare (morala je da prođe pored nje ako je želela da dođe do Solpajpa), tako da nije puno obraćala
pažnju na paradu. Bifil-Gordonov automobil stade na kratko pored „Stare dobre čajđinice“. Napred, kafa-
brigado! Pola grasskih dama je jurilo, što sa psićima, što sa korpama u rukama, da se što pre približi
automobilu, kao bahanalije bogu vina. Na kraju krajeva, izbori su bili jedini način razmene osmeha u
okrugu. Bile su željne da vrištc svojim ženskim glasovima: „Srećno, gospodine Bifil-Gordone! DRAGI
Bifil- Gordone! NADAMO se da ćetc biti izabrani, gospodine Bifil-Gordone!“ Bifil-Gordonov osmeh je
bio tako uvežban da nije prestajao nijednog trenutka. Narodu je uputio mehanički, opšti osmeh, upućen
celoj masi; ali kafa-damama i šestorici patriota Konzervativnog kluba uputio je pojednačne osmehe;
najomiljenijem, mladom Valfu, čak je i mahnuo rukom i viknuo: „Zdvavo”! Dorotino srce se stezalo.
Videla je da gospodin Kargil, kao i ostali vlasnici radnji, stoji ispred svog lokala. On je bio visok čovek
zlokobnog izgleda, sa licem ljubičastim nalik na neko pokvareno parče mesa koje je držao u izlogu. Na
sebi je imao plavu prugastu kecelju. Doroti se toliko zagledala u njega u nadi da je neće primetiti da nije
gledala kuda ide, tako da se sudarila sa ogromnim, stamenim čovekom na pločniku.
Stameni čovek se okrete.
— Blagi bože! To je Doroti! — viknu.
— Što tako, gospodine Vartbarton! Kako čudno, baš sam razmišljala da ću vas danas sresti.

5 Britanija vlada - patriotska pesma iz tog vremema (prim. prev)

— Tako što ćeš me ćušnuti pretpostavljam? - reče gospodin Varbaton, smejući se celim ogromnim
micavberijskim6 licem — a kako si mi ti danas? Tako ti boga — dodade — zar treba to i pitati? Izgledaš
bolje nego ikada.
Uštinuo je Doroti za goli lakat - ona se posle doručka presvukla u bluzu bez rukava. Doroti se otrgnu od
njega i ode neki korak unazad, nije volela da je neko štipa ili da je ikako dodiruje te je pomalo drsko
rekla:
— MOLIM vas da me ne štipatc. Ne volim to.
— Moja draga Doroti, ko bi odoleo takvoj ruci kao što je tvoja? To je vrsta ruke koja mora da se bocne.
Kao refleksna reakcija, ako me razumeš.
— Kada ste se vratili u Knajp Hil? reče Doroti, stavivši bicikl između sebe i gospodina Varbatona - nisam
vas videla skoro dva mescca.
— Vratio sam se juče. Ali samo na kratko. Ponovo idem sutra. Vodim decu do Britni. KOPILAD, znaš
već.
Gospođin Vartbarton je izgovorio reč KOPILAD na način koji je naterao Doroti da pogleda u stranu, sa
dozom naivnog ponosa. On i njegova ,,kopilad“ (imao ih je troje) bili su jedan od glavnih skandala u
Knajp Hilu. On je bio čovek sa dobrim prihodima, sebe je zvao slikarem, slikao je desetine osrednjih
pejzaža godišnje, a došao je u Knajp Hil pre dve godine i kupio jednu novu vilu blizu parohijskog doma.
Tamo je živeo, ili bolje reći povremcno odsedao, u otvorenoj vezi sa ženom koju je nazivao kućnom
pomoćnicom. Pre četiri meseca ova žena, bila je strankinja, Španjolka, napravila je skandal odjednom ga
napustivši, ostavivši mu trojc dece, koja su sada boravila kod neke dalje rođake u Londonu. Na prvi
pogled bio je prijatan, impozantan čovek, iako potpuno ćelav (veoma se trudio da to sakrije), i nosio se
raskalašno kao da je želeo da stvori utisak da je njegov veliki stomak samo nastavak grudnog koša. Imao
je četrdeset osam godina iako je govorio da ima četrdeset četiri. Ljudi iz grada su ga nazivali „dobri stari
nevaljalac”; mlade devojke su ga se plašile i to ne bez razloga.
Gospodin Vartbarton zagrli Doroti na pseudoroditcljski način i progura je kroz masu bez zastajanja. Bifil-
Gordonova kola, obišavši oko pumpe, sad su se vraćala nazad, i dalje u društvu sredovečnih
bahanalistkinja. Vartbarton primeti situaciju i stade da je prokomentariše.
- Koji je smisao ove grozne predstave? upita.
- O, to je... kako to već zovu? Predizborna kampanja. Pokušavaju da nas nagovore da glasamo za njih,
pretpostavljam.
- Da nas nagovore da glasamo za njih! Blagi bože! promrmlja Vartbarton gledajući paradu. Podiže svoj
veliki štap, koji je uvek nosio, i uperi ga prema paradi.
- Pogledaj ovo! Samo pogledaj! Pogledaj ove vešlice ulizicc i ovog maloumnog tikvana što nam se kezi
kao majmun koji vidi kesu lešnika. Da li si ikada videla ovako odvratnu predstavu?
- Budite oprezni! - promrmlja Doroti. — Neko bi vas mogao čuti.
- I treba! - reče Vartbarton, podižući glas. — Sramno je što ovaj niskorodni ker stvarno misli da ćemo se
oduševiti na njegove veštačke zube! I odelo koje nosi je uvreda samo za sebe. Da li postoji kandidat
socijalista? Ako ga ima, ja glasam za njega.
Nekoliko ljudi u blizini okrenulo se i pogledalo ga. Doroti ugleda malog gospodina Tvisa, gvožđara,
mršavog, mrzovoljnog starca koji je sa neskrivenom zlobom gledao iza ugla, na gomilu korpi koje su mu
visile sa vrata. Uhvatio je reč socijalista i odmah je računao da je Vartbarton socijalista, a da je Doroti
simpatizer socijalista.
- Stvarno MORAM da krenem — reče Doroti nervozno, osećajući da je bolje pobeći pre nego što
Vartbarton kaže nešto još gore – imam dosta stvari da obavim. Doviđenja za sada, onda.
— Ne, ne, bogami, nećeš! — reče Vartbarton veselo. — Nikako. Idem i ja sa tobom.
Ona je gurala bicikl niz ulicu, a on je šetao porcd nje, ne prestajući da priča, isturenih grudi, noseći štap
pod miškom.

6 Vilkins Micavber je lik it romana Dejvid Koperfild, inače u Engleskoj je simbol čoveka koji veruje da
će se nešto dobro dogoditi (prim. prev)
Bio je čovek koga si se teško mogao otarasiti, a Doroti ga je smatrala za prijatelja, mada je nekada želela
da izbegne da sa njim priča na javnim mestima, jer, ipak, ona je bila parohova ćerka, a on glavni mesni
skandal. Ali u ovom trenutku mu je bila zahvalna što ide sa njom. Tako je bilo lakše proći porcd
Kargilove mesare. Kargil je i dalje stajao na vratima i posmatrao je zlokobno.
— Baš sam imao sreće što sam te danas sreo - nastavi Vartbarton - u stvari, tražio sam te. Šta misliš ko mi
danas dolazi na večeru? Bjuli — Ronald Bjuli. Verujem da si čula za njega.
— Ronald Bjuli? Ne, mislim da nisam. Ko je on?
— O, prokletstvo! Ronald Bjuli, pisac. Autor „Ribnjaka i konkubina”. Verujem da si čitala roman
„Ribnjaci i konkubine"?
— Ne, mislim da nisam. U stvari, nikada nisam čula za njega.
— Draga moja Doroti! Ti STVARNO ne brineš o sebi. Stvarno moraš da pročitaš „Ribnjake i
konkubine”. To je vruća stvar, veruj mi, pravi pornić visoke klase. Baš stvar koju bih ja preporučio u
ženskom časopisu.
- Volela bih da tako ne pričate! — reče Doroti, pogledavši nervozno u stranu, ali odmah vrativši pogled,
pošto je ugledala Kargila.
- Gde živi taj gospodin Bjuli? — dodade. —Verovatno ne ovde?
- Ne, dolazi iz Ipsviča na večeru i možda će ostati ovde celu noć. Zato sam te i tražio. Da li bi volela da ga
upoznaš? Da li bi došla na večeru kod mene?
- Ne mogu da dođem - reče Doroti - moram da spremim večeru za oca, i još sto stvari. Neću biti slobodna
pre osam sati.
- Pa nema veze, dođi onda posle večere. Voleo bih da upoznaš Bjulija. On je interesantan momak, veoma
je upućen u bluzberijski skandal i tako to. Uživaćeš u njegovom društvu. Prijaće ti da pobegneš iz tog
crkvenog pilićarnika na par sati.
- Doroti je oklevala. To ju je privlačilo. Istina je da je užjvala u povremenim odlascima kod Vartbartona.
Ali, naravno, to je bilo VEOMA povremcno, jednom u tri ili četiri meseca najvišc; i toliko je bilo
očigledno da se nije baš osećala opuštenom u društvu takvog čoveka. Uvek je htela da bude sigurna da će
biti barem još neko kod njega.
Pre dve godine, kada je Vartbarton tek došao u Knajp Hil (tada se predstavljao kao udovac sa dvoje dece;
malo kasnije, kućna pomoćnica je rodila treće dete usred noći), Doroti ga je upoznala na čajanci koju je
organizovao. Vartbarton ju je poslužio divnim čajem, onda su dugo pričali o knjigama, a onda, odmah
posle čaja, seo je pored nje na sofu i vodio ljubav sa njom, agresivno, strasno, na granici brutalnog. To je
praktično bilo silovanje. Doroti se zaledila od straha, tako da nije mogla da reaguje. Pobegla mu je i sela
na drugi kraj sofe, bleda, na ivici suza. Vartbarton, sa druge strane, bio je potpuno opušten, čak je
izgledalo kao da se zabavlja.
- Kako ste mogli, kako ste samo mogli? - promumnljala je.
- lzgleda kao da nisam mogao - reče Vartbarton.
- Kako ste mogli da budete tako brutalni?
- A TO? Lako, dete moje. Razumećeš kad dođeš u moje godine.
Uprkos lošem početku, neka vrsta prijateljstva razvila se između njih dvoje, čak do mere da su počele
priče o ,,vezi“ Doroti sa Vartbartonom. Nije trebalo puno da upadneš u tračeve Knajp Hila. Viđala ga je
samo ponekad, a tada se trudila da ne bude sama sa njim, ali ipak bi našao način da vodi ljubav sa njom.
Ali to je sada radio na džentlmenski način; prethodni incident se nije ponovio. Na kraju, kada mu je
oprostila, objasnio joj je da on uvek ,,pokušava“, sa svakom ženom u svom okruženju.
- Da li ste često bili odbijani? — Doroti nije mogla da izdrži da ne pita.
- Oh, naravno. Ali mnogo češće sam imao uspeha, samo da znaš.
Ljudi su se često pitali kako devojka kao Doroti može da se druži, čak i ponekad, sa čovekom kao što je
Vartbarton. Ali činjcnica je da se najveći bogohulnici najbolje slažu sa pobožnima. To je činjcnica, samo
treba lepo pogledati — pobožni ljudi i greh idu zajedno. Najbolje scene iz bordela napisali su ili pobožni
vernici ili nevernici. A naravno da je Doroti, pošto je rođena u dvadesetom veku mogla da sluša
Vartbartonove bogohulne komentare veoma lako; ekscentricima je prijatno kada vide da si šokiran
njihovim ponašanjem. Porcd toga, sviđao joj se. Tešio ju je i smirivao i prema njemu je gajila, iako toga
nije bila ni svesna, neku vrstu privrženosti koju nije nikada osetila. Zbog svih svojih poroka bio joj je
veoma privlačan, i veštačka uglađenost u razgovoru — kao Oskar Vajld, samo sedam puta propran - što
naravno ona nije primećivala, sve je to nju očaravalo i privlačilo. Možda je i prilika da upozna slavnog
gospodina Bjulija ostavila na nju utisak, iako joj je „Ribnjaci i konkubine” zvučalo kao knjiga za koju
mora da smisli nove načine kajanja ako bi je pročitala. U Londonu si, bez sumnje, prelazeći ulicu mogao
da sretneš jedno pedeset pisaca; ali to je bilo potpuno drugačije u Knajp Hilu.
— Da li ste SIGURNI da dolazi gospodin Bjuli? - reče.
— Apsolutno siguran. I njegova žena dolazi takođe, kako mi je rekao. Pravi šarpconaž. Neće biti večeras
Tarkina i Lukrek.
— U redu — reče najzad Doroti. Hvala puno. Doći ću oko pola osam, pretpostavljam.
— Odlično. Ako bi mogla da dođeš pre mraka, bilo bi bolje. Znaš da je moja prva komšinica gospođa
Sempril, a ona je na straži čim se smrači.
Gospođa Scmpril je bila jedna od gradskih glavnih tračara, ili barem najpoznatija gradska tračara. Pošto je
dobio šta je hteo (nagovorio je Doroti da dođe kod njega večeras), Vartbarton se pozdravio sa njom i
ostavio je da obavi kupovinu.
U poluosvetijcnoj Solpajpovoj prodavnici, taman se odmakla od kase sa dva i po metra platna, kada je
čula tih, promukao glas. To je bila gospođa Sempril. Bila je mršava četrdesetogodišnja žena, bledog,
suvog, neprijatnog lica, sjajne crne kose i aure jake melanholije, kao da je sišla sa neke Van Dajkove
slike. Ušančena iza gomile platna za zavese, nadgledala je Dorotin razgovor sa Vartbartonom. Kad god bi
radio nešto što ne bi želeo da gospođa Semprii vidi, ona se uvek nalazila tu negde. Kao da je imala moć
da se pojavi niotkuda, nalik na Arapske džine, da bude svuda gde bi trebalo da bude. Nijedna indiskrecija,
ma koliko bila mala njoj nije mogla promaći. Vartbarton ju je poredio sa četiri zveri apokalipse ,,oči su im
svuda i ne odmaraju ni danju ni noću“.
- Doroti DRAGA MOJA — promrmlja gospođa Sempril tužnim, svečanim glasom nekoga ko pokušava
da saopšti loše vesti na najblaži način — čekala sam te da POPRIČAMO. Imam nešto STRAŠNO da ti
saopštim, nešto što će te UŽASNUTI.
- Šta je u pitanju? reče Doroti rezignirano, znajući veoma dobro šta sledi, gospođa Sempril je imala samo
jednu temu o kojoj je pričala. Izašle su iz prodavnice i krenule niz ulicu, Doroti je gurala bicikl, a gospođa
Sempril je, trčkarajući pored nje svojim ptičijim koracima, pokušavala da priđe što bliže Dorotinom uhu,
ne bi li sve zvučalo intimnije.
- Da li si primetila — počela je — devojku koja sedi na klupi najbližoj orguljama u crkvi? Veoma LEPA
devojka, crvenokosa. Ne znam ni kako se zove — reče, mada je znala i imena i prezimena i krštena imena
svakog čoveka, žene ili deteta u Knajp Hilu.
- Moli Frimen - reče Doroti - nećaka Frimena bakalina.
- O, Moli Frimen? TO je njeno ime? Baš sam se pitala pa...
Nakarminisana crvena usta se približiše još više i glas joj ode u glasni šapat. Gospođa Sempril poče da
plete klevete u koje su bili umešani Moli Frimen i šestorica mladića koji su radili u šećerani. Posle
nekoliko momenata cela ta priča postala je toliko odvratna da je Doroti pocrvenela, i pomerila se dalje od
gospođe Sempril. Zaustavila se.
- Ne želim da slušam te stvari! - reče besno. - ZNAM da nije istina to što pričate o Moli Frimen. NE
MOŽE da bude istina. Ona je jedna divna devojka. Ona je jcdna od mojih najboljih prijateljica, i ona je
toliko posvećena pomaganju crkve i svega što se tu događa. Savršeno sam sigurna da ona to nikada ne bi
učinila.
- Ali, Doroti, NAJDRAŽA! Ja sam to svojim očima videla...
- Ne interesuje me! Nije lepo tako ogovarati ljude. Čak i da je istina, nije lepo to pričati. Ima već dovoljno
loših stvari na svetu da ne moramo još da ih i tražimo.
- TRAŽIMO! uzviknu gospođa Sempril. - Ali, draga moja Doroti, kao da sam ja TRAŽILA sve to! Samo
nikako ne mogu da pobegnem od svega lošeg što se dešava u gradu.
Gospođa Sempril se redovno vređala ako bi je optužio da TRAŽl skandale. Ništa je, kako je sama
govorila, ne povređuje više nego ljudska izopačenost; ali nekako stalno joj je svc to iskakalo pred oči i
jedva je uspevala da se obuzda da ne ispriča. Dorotine reči, ne samo da je nisu ućutkale nego je otvorila
potpuno novu temu oko izopačenosti Knajp Hila, od kojih je Moli Frimen bila samo primer. Kako je
završila sa Moli Frimen i šest mladića, prešla je na doktora Gejtorna, gradskog lekara, koji je imao dvoje
dece sa dvema medicinskim sestrama u bolnici Kotidž, zatim na gospođu Korn, gradonačelnikovu ženu,
koju su našli kako leži mrtva pijana od kolonjske vode, i onda o parohu u Svetom Vedekindu u Milborou,
koji je meta skandala sa dečakom iz crkvenog hora; i tako dalje i bliže. Jedva da je bila živa duša u celom
okrugu o kojoj gospođa Sempril nije mogla da ti ispriča neku pikanteriju, samo ako bi želela.
Očigledno je bilo da njenc priče nisu samo prljave i pogrdne, nego je uvek visila ta doza perverzije.
Poredeći je sa običnim tračarama grada, ona je bila kao Frojd prema Bokaču. Iz njene priče a mogao da
zaključiš da Knajp Hil, ima više greha, zla i poroka od Sodome, Gomore i Buenos Ajresa zajedno.
Stvarno, kada bi čeprkao po životima stanovnika ovog mirnog provincijskog grada, svačega bi našao. Od
menadžera lokalne banke, koji rasipa novac klijenata na decu iz svog drugog bigamističkog braka,
šankerice u Psu i flaši, koja služi pića u separeima obučena samo u satenske cipele sa visokom štiklom, od
stare mis Kenon, učiteljice muzike, koja je imala sakrivenu bocu džina i anonimna pisma, do Megi Vajt,
pekareve ćerke, koja je rodila troje dece svom rođenom bratu. Kada bi pogledao sve te ljude, stare i
mlade, bogate i siromašne, potonule u vavilonske grehove, pitao bi se zašto se iz nebesa ne provali
plamen i jednostavno spali grad. Ali ako bi malo duže slušao te opsecnosti, prvo bi postale monstruozne,
a posle dosadne. U gradu gde je SVAKO ili bigamista, ili peder, ili narkoman, najgori skandal se lako
zaboravi. U stvari, gospođa Sempril je bila nešto gore od klevetnika; bila je dosadna.
Nivo do kojeg su njene priče bile istinite je varirao. Nekada bi se za nju pričalo da je samo matora
lažljivica i da sve što kaže jesu gluposti; nekada bi skandal pogodio nekog nesrećnika kome bi bili
potrebni meseci, čak i godine, da se toga otrese. Bila je sigurno uzrok raskida desetina veridbi i
beskonačno mnogo bračnih svađa i prepirki.
Sve to vreme Doroti je uzaludno pokušavala da se otrese gospođe Sempril. Brzo je koračala ulicom, skoro
brzinom kojom je i vozila bicikl; ali gospođa Sempril ju je pratila, pričajući bez prestanka. Tek kada je
stigla do kraja glavne ulice, Doroti je skupila hrabrosti da pobegne. Stala je i sela na bicikl.
- Stvarno ne smem ni trenutak više da ostanem – reče - imam još hiljadu stvari da obavim, a već kasnim.
- Ali, Doroti, draga moja! Imam nešto što ti stvarno MORAM ispričati - nešto VEOMA važno!
- Žao mi je, ali sam u žurbi. Neki drugi put možda.
- Ali to je o onom GROZNOM gospodinu Varlbartonu - reče gospođa Sempril brzo da joj Doroti ne bi
pobegla pre nego što čuje - vratio se iz Londona, i znaš... baš sam TEBI htela da kažem... znaš on, u
stvari...
Doroti je shvatila da mora da pobegne po svaku cenu. Nije smela da se upušta u tako neprijatnu temu kao
što je gospodin Vartbarton. Pokrenula je pedale i kratko rekla:
— Žao mi je... stvarno MORAM da požurim! - i onda je poletela.
— Htela sam da ti kažem... doveo je novu ženu! - gospođa Sempril je vikala za njom, zaboravivši da treba
da joj šapuće, u silnoj želji da joj sve ispriča.
Ali Doroti brzo zamače za ugao, ne obraćajući pažnju i pravivši se da nije čula. To baš i nije bila pametna
stvar, jer je bilo kobno ne saslušati gospođu Sempril. Svaku nevoljnost da se čuju skandali, shvatala je
kao znak krivice, i to je samim tim vodilo u nove i još gore skandale, koje je smišljala u hodu.
Vozeći se kući, Doroti su obuzimale zle misli o gospođi Sempril, i zbog toga se ubola. Takođe, bila je tu
još jedna neprijatna misao koja ju je obuzimala od tog momenta - da će gospođa Sempril da vidi da ona
ide kod Vartbartona večeras, i da će od toga sutra verovatno napraviti novi skandal. Ta misao probudi zle
slutnje u Dorotinoj glavi dok je silazila sa bicikla, ispred kapije parohijskog doma, gde je stajao Ludi
Džek, mesni idiot, trećerazredni moron trouglaslog lica nalik na jagodu, tupo udarajući leskovim štapom
po ogradi.
 Četvrto poglavlje

Tok je prošlo jedanaest. Dan nalik na prezrelu ali još uvek dohrostojeću udovicu koja misli da joj je i
dalje sedamnaest. Ceo dan je ličio na april, ali kao da se tek sada setio da je ipak avgust i da treba da bude
vrelo.
Doroti je išla u seoce Fenelvik, milju od Knajp Hila. Odnela je flaster gospođi Luin, i svratila je do stare
gospođe Piter da joj ostavi isečak iz Dejli mejla. Sunce joj je peklo leđa kroz bluzu, a prašnjavi put joj je
umarao srce. Vrele, ravne livade, po kojima su, čak i u ovo doba godine, bezbrojne ševe sletale i
crvkutale, bile su toliko zelene da su oči bolele od pogleda na njih. Bio je to jedan od dana koji su ljudi
koji ne rade nazivali „divnim”.
Doroti nasloni bicikl na kapiju dvorišta gospođe Piter, uze maramicu iz torbe i obrisa ruke, znojave od
držanja guvernala. Na jakom suncu njeno lice je bilo bledo i bezbojno. Tog jutra je razmišljala o svojim
godinama i još ponečem. Ceo dan, a ovo je bio sedamnaestočasovni dan, imala je redovne periode umora
i energije; usred jutra, kada je pravila prve dnevne ,,posete” bio je period umora.
,.Posete“ su joj zbog daljinc, čak i kada je išla biciklom, uzimale pola dana. Svakog dana svog života,
izuzev nedeljom, imala je desetak, možda i više poseta po selima u parohiji. Ulazila je u stare kuće, sedela
na polurazvaljenim stolicama trtljajući sa umormm nezadovoljnim kućnim pomoćnicama; potrošila bi
pola sata pomažući im oko peglanja i spremanja, čitala im declovc iz jevenđelja, podešavala zavoje na
bolesnim nogama, i lečila one koji pate od jutarnje mučnine; igrala se trule kobile sa neokupanom decom,
koja su joj prljala haljinu svojim malim prljavim prstima; davala je savete oko gajenja aspidistre,
predlagala imena za bebe, i pila ,,jednu šolju čaja” nebrojeno puta, jer su zaposlene žene sve htele da sa
njom popiju ,,jednu šolju čaja“, iz čajnika koji je stalno bio pun.
Veliki deo svega toga bio je razočaravajuće uzaludan posao. Baš retko koja od žena koje su kao imale
neku viziju hrišćanskog života se toga i pridržavala. Neke od njih su bile stidljive i povučene, i stalno su
nalazile razloge za nedolazak na misu; neke su tražile opravdanje u tome da nemaju da prilože novac za
crkvu; druge su volele kad ona dođe, ali su sve priče okretale na kukanje o svojim muževima i deci, ili na
neku beskonačnu priču o smrti (i tako je morao da prima infuziju itd, itd) i bolestima svojih rođaka. Više
od polovine tih žena, Doroti je bila sigurna u to, bile su ateisti na neki svoj način. Ceo dan je razmišljala o
tomc da je nejasno neverovanje bilo toliko često kod neobrazovanih ljudi da ga nijedan argument nije
mogao poremetiti. Radeći to što je radila, navikla je da se nikada ne upušta ni u šta više od neophodne
priče. Žene su obećavale da će dolaziti u crkvu, ali su to obećanje držale mesec ili dva, i onda su
prestajale. Sa mlađima je bilo još gore. One se čak nisu ni učlanjivale u lokalne crkvene klubove, čak i
kada bi imale koristi od toga. Doroti je bila počasni sekretar tih klubova, pored toga što je bila i vođa Lige
crkvenih devojaka. ,,Klub nade“ i „Udruženje udatih“ bili su skoro ugašeni, a „Unija majki“ se održavala
zbog tračarenja i veoma dobrog čaja, koji se kuvao za nedeljna okupljanja. Da, bio je to obeshrabrujući
posao; toliko obeshrabrujući da je nekada sve izgledalo toliko besmisleno da ona nije mogla da razazna
šta je u stvari besmisleno a šta ne, i mislila je da je besmislenost samo suptilno đavolje oružje.
Doroti pokuca na rasklimana vrata gospođe Piter, iz kojih je dopirao težak miris kuvanog kupusa i
ustajale vode za pranje. Iz duge prakse je zapamtila mirise svih kuća. Neki mirisi su bili ekstremni.
Na primer, kuća gospodina Tombsa je imala slain, divlji miris, koji kao da je opsedao celu kuću. On je
inače bio penzionisani prodavac knjiga, koji je po ceo dan ležao u krevetu u zatamnjenoj sobi. Samo nos i
naočare su virile iz nečega što je ličilo na skupoceni krzneni pokrivač. Ali kada bi dodirnuo taj pokrivač,
on bi sc odmah raspao, jer to nije ni bio, već samo gomila mačaka - dvadeset četiri mačke da budemo
precizni. Gospodin Tombs je govorio da ga tako ,,greju“. U skoro svakoj kući osećao se smrad starih
kaputa i vode za pranje, a taj smrad je pokrivao sve druge smradove; smrad septičke jame, smrad kupusa,
smrad dece, jak smrad nalik na slaninu od somota koji nije pran decenijama.
Gopođa Piter otvori vrata, koja su se stalno glavila. Kada je uspela da ih otvori, to je protreslo celu kuću.
Ona je bila krupna stara žena, pramenaste sede kose, uvek u istoj kućnoj haljini i platnenim papučama.
- Ah, to je gospođica Doroti! - viknu dosadnim beživotnim, ali u neku ruku ne baš tako neprijatnim
glasom.
Zagrlila je Doroti svojim ogromnim čvornovatim rukama, čiji su zglobovi bili sjajni kao oljušteni luk, od
godina neprekidnog pranja, i poljubi je Tada je uvede u prljavu unutrašnjost kuće.
- Piter jc otišao da radi gospođice - reče joj dok su ulazili. - Otišao je kod doktora Gejthorna, okopava mu
cveće.
Gospodin Piter je bio baštovan. On i njegova žcna, oboje su imali preko sedamdeset, bili su jedni od
retkih stvarno pobožnih ljudi koje je Doroti posećivala. Gospođa Piter je vodila dosađan, crvoliki život,
vukući se tamo-amo sa stalnim bolovima u vratu jer su joj vrata bila preniska. Ceo njen život se sastojao
od bunara, sudopere, ognjišta i male bašte iza kuće. Kuhinja joj je bila prilično pospremljena, ali
neprijatno topla, smrdljiva i na nekim mestima prekrivena antičkom prašinom. Na mestu preko puta
ognjišta gospođa Piter je napravila neku vrstu Prie-dieu-a od masnog starog pocepanog otirača, ispred
malog oštećenog harmonijuma na čijem se vrhu nalazilo raspeće; „gledaj i moli se“ napravljeno od
perlica i fotografija gospodina i gospođe Piter sa venčanja 1882.
- Jadni Piter! — nastavila je gospođa Piter tužnim glasom — on radi u njegovim godinama, još ima i
reumu, to je TAKO loše! Zar to nijc surovo i teško gospođice? I nešto ga boli između nogu gospođice, ali
ne zna šta je u pitanju, strašno mu jc loše poslednjih nekoliko dana. Zar nije težak naš radnički život?
- To je strašno - reče Doroti - ali verujem da ste vi malo bolje, gospođo Piter?
- Ah, gospođice, ništa me više ne može poboljšati. Ja neću ozdraviti skroz, barem ne na OVOM svetu.
Nikada se ja neću bolje osećati, barem ne na ovom groznom svetu.
- Ah, ne možetc tako pričati, gospođo Piter! Ja smatram da i ćemo se mi još dugo družiti.
- Ah, gospođice, ne znaš ti koliko mi je bilo loše prošle nedelje! Imala sam reumu koja je dolazila i
prolazila, malo u leđiina, malo u nogama, jedno jutro sam jedva otišla do bašte da izvadim koji luk. Ah,
gospođice u kakvom groznom svetu živimo? Loš, grešan svet.
- Ali naravno, ne smemo da zaboravimo da nas čeka bolji svet, gospođo Piter. Život je samo prolazna
stvar, samo nas uči da budemo jači i strpljiviji da bismo bili spremni da odcmo na nebesa kad nam vreme
dođe.
Iznenadna i primetna promena se pojavi kod gospođe Piter. Nju je izazvalo pominjanje reči ,,nebesa”.
Gospođa Piter imala je samo dve teme o kojima je pričala; jedna je bila radost obećanog raja, a druga
mizerija i jad sadašnjeg života. Dorotine reči su joj došle kao osveženje. Njene stare sive oči su izgubile
sjaj odavno, ali joj je glas peskočio od radosti.
- Da, u pravu ste, gospođice! To je prava reč, gospođice! To je ono što Piter i ja svakog dana govorimo
jedno drugom. To je jedina stvar koja nas drži u životu: misao o raju, nebesima i odmoru koji nas čeka
tamo. Sve naše patnje će biti nadoknađene u raju, zar ne, gospođice? Svaki napor, svaka patnja ti se
stostruko i hiljadostruko vraća. To JESTE istina, zar ne, gospođice? Odmor nas sve čeka u raju, odmor i
mir, i nema višc reuinatizma, kopanja, kuvanja, pranja i ostalih stvari. Vi VERUJETE u to, zar ne,
gospođice Doroti?
- Naravno - reče joj Doroti.
- Ah, gospođice, da znate kako nas to teši - sama pomisao na raj! Kad dođe kući umoran i kada ga uhvati
reuma, Piter meni kaže: „Nemoj da brineš, draga moja, sve smo bliži raju", i nekad doda: ,,Raj je i
napravljen za ljude kao što smo mi, za jadne radne ljude kao što smo mi, koji su ostajali trezni i redovno
išli u crkvu“. To je i najbolji način, zar ne, gospođice Doroti - siromašan u životu i bogat u raju? Ne kao
neki bogataši sa njihovim automobilima i prelepim kućama, niko se neće izvući od smrti i crva koji ga
jedu, a ni od vatre koja ga čeka. Toliko je to lepa rečenica, zar ne? Da li biste se pomolili sa mnom,
gospođice Doroti? Celo jutro čekam vas za molitvu.
Gospođa Piter ju je uvek čekala da se zajedno pomole. To je bio njen ekvivalent „jedne šolje čaja“.
Klekle su na pocepanu prostirku i pročitale nekoliko molitvi. Tada je Doroti, na zahtev gospođe Piter,
pročitala nekoliko delova iz jevanđelja, dok ju je gospođa Piter s vremena na vreme prekidala aminujući.
- To je prava reč, gospođice Doroti, zar ne? I nosili su ga anđeli u Avramovo naručje. Divno! O, zar to
nije predivno! Amin, gospođice Doroti, amin!
Doroti dade gospođi Piter isečak o čaju za reumu, koji je izvadila iz Dejli mejla, i tada, videvši da je
gospođa Piter previše slaba da donese vodu, otišla je i donela joj tri vedra iz bunara. Bio je to veoma
dubok bunar, sa toliko niskim zidom da je ona pretpostavljala da će gospođa Piter skončati tako što će
pasti u njega. Bunar nije imao ni čekrk, nego je kofa morala da se izvlači rukama. Tada seđoše na
nekoliko minuta i gospođa Piter nastavi sa pričom o raju. Bilo je neverovatno koliko joj je raj bio na umu;
a još neverovatnije bilo je što je ona tvrdila da ga nekada jasno vidi. Zlatne ulice i kapije od dragog
kamenja kao da su joj bile ispred očiju. Njene vizije su išle do najsitnijih detalja. Mekoća kreveta tamo!
Ukus hrane! Divna svilena odela koja su svakog jutra bila čista. I stalni i beskonačni odmor od svake
vrste rada i naprezanja. U skoro svakom trenutku života vizije raja su je okruživale i tešile i povremene
pritužbe zbog teškog života “jadnih nas radnih ljudi“ bile su na neki način olakšane time što su upravo ti
jadni radni ljudi bili glavni stanovnici raja. Na neki način napravila je pogodbu da žrtvuje ovaj život zarad
večnog blagoslova. Njena vera je bila čak i PREJAKA, ako se tako može reći. To je možda bilo čudno, ali
način na koji je gospođa Piter gledala na nebesa, na neku vrstu kuće za sve jadnike, činio je da se Doroti
oseti neprijatno.
Doroti se spremala za polazak dok joj se gospođa Piter zahvaljivala, možda i preterano, a naravno,
dodavši još koju novu informaciju o svojoj reumi.
— Od sada ću piti čaj od anđelike — nastavi — i hvala vam puno, gospođice, na svemu. Ne očekujem
đoduše da će mi puno pomoći. Samo da znate, gospođice, koliko me jc mučila reuma prošle nodelje. Od
leđa do nogu kao da me neko probadao vrelim žaračem, nuisam mogla da se izmasiram. Gospođice, da li
bi bilo previše da od vas tražim da me izmasirate pre nego što odete? Flaša sa Elmen eliksirom je ispod
sudopere.
Da to gospođa Piter ne vidi, Doroti se jako ubola. Očekivala je ovo, jer to je radila mnogo puta pre toga,
ali stvarno NIJE volela da masira gospođu Piter. Samoprekorevala se: „Hajde, Doroti! Bez cmizdrenja
sad! Jevanđelje po Jovanu XIII, stih 14.“
- Naravno, gospođo, nije mi problem!
Peli su se uz uske, razvaljene stepenice, uz koje si nekoliko puta morao da se sagneš ne bi li izbegao niski
plafon. Spavaća soba je bila osvetljena malim čevtrtastim prozorom, koji je bio zaglavljen nekih dvadeset
godina. Ogroman bračni krevet, čiji je stari dušek toliko pun neravnina da je ličio na reljef Švajcarske,
večno pokriven vlažnim čaršavima, ispunjavao je sobu. Stenjući bolno, starica nekako leže u krevet
okrenuvši se na stomak. Soba se osećala na urin i sredstva protiv reume. Doroti uze flašu Elman losiona i
pažljivo ga utrlja u noge gospođe Piter.
Napolju je bilo odvratno vruće. Ona sede na bicikl i pojuri kući. Sunce joj je peklo lice, ali je vazduh bio
svež i prijatan. Bila je srećna.
Uvek je bila srećna kad bi završila jutanje „vizite"; ali iz nekog razloga nije znala razlog te radosti. U
Borlizu je videla stado krava, koje su lagano pasle travu visoku do kolena. Miris krava, nalik na destilat
vanile i svežeg sena, strujao joj je kroz nozdrve. Iako je još imala posla pred sobom, nije mogla da se
suzdrži da ne stane pored livadc i da gleda u krave od kojih je jedna češala bradu o kapiju, i gledala je
tupo.
Doroti ugleda divlju ružu, bez cveta naravno, kako raste pored živice i onda preskoči ogradu da pogleda
koja je vrsta u pitanju. Klekla je među visoku travu pored ograde. Bilo jc veoma vruće. Zvuk mnogih
nevidljivih insekata odzvanjao joj je u ušima, i vrela isparenja i mirisi trave kao da su je grlili. Pored nje,
rasle su visoke stabljike morača, u bokorima koji su podsećali na repove konja. Doroti uhvati ceo bokor
morača i pomirisa ga punim plućima. Bogatstvo slatkog mirisa na trenutak ju je opilo. Osetila ga je po
celom telu. Divan, divan miris - miris prolećnih dana, miris dečijih zadovoljstava, miris dalekih
egzotičnih ostrva u istočnim morima.
Srce joj zaigra od radosti. Bila je to neka vrsta čudne radosti i uživanja u lepoti zemlje i prirode, što je
ona, na izvestan način, shvatala kao božiji dar. Kad je klekla u travu, osećajući njen miris i osluškujući
zvukove insekata, mogla je da zamisli da u tom trenutku čuje i himnu slave prirodi i njenom velikom
tvorcu. Sva vegetacija: lišće, cveće, trava, sjaj, zvuk, sve kao da Ga je slavilo. Ševe su pevale na svoj
horski način, ulepšavajući trenutak. Sve lepotc leta, toplota zemlje, pesma ptica, mukanje krava, zujanje
bezbrojnih pčela, uzdizalo se i padalo kao dim tamjana sa oltara večno upaljenog. Tu su bili i anđeli i
arhanđeli. Počela je da se moli. U momentu se molila strasno, posvećeno, zaboravivši na sve oko sebe.
Onda, nekoliko trenutaka kasnije, shvati da ljubi bokor morača, koji joj je i dalje bio ispred lica.
Popravi odelo i ustade. Šta ona to radi? Da li se moli bogu ili samo zemlji? Veselost joj iščeznu iz srca, i
zameni je hladni strah da je upravo počinila pagansku molitvu prirodi. Opomenula se: ,,To NE, Doroti!
Ne obožavaj prirodu, molim”!
Otac ju je opominjao zbog obožavanja prirode. Nekoliko puta je to i u govorima za vreme mise pominjao;
to je bio krajnji paganizam, a što ga je još više ljutilo, jeste da je to bila nova moda. Doroti uze trn ruže i
ubode se tri puta da se priseti svetog trojstva, a onda preskoči ogradu i sede na bicikl.
Crni, prašnjavi šešir pojavio sc iza ugla živicc. Bio je to otac Mek Gir, katolički sveštenik, takođe na
biciklu. Bio je to ogroman, okrugli čovek, toliko veliki da je bicikl pod njim izgledao sitno. Vozeći ga,
bio je kao loptica za golf koja balansira na točku. Lice mu je bilo ružičasto, veselo i pomalo prepredeno.
Doroti je izgledala nesrećno. Pocrvenela je i odmah pod haljinom potražila svoj krstić. Otac Mek Gir
vozio je prema njoj, vidno raspoložen. Nekako mu se nasmejala i promrmljala:
Dobro jutro.
On prođe pored nje ne primetivši je; preleteo je očima preko nje kao da je ne vidi i nastavio je daljc. To je
bila direktna uvreda. Doroti avaj, nikada nije znala da uzvrati uvredu. Sela je na bicikl i odvezla se,
pokušavajući da se otrgne od zlih misli koje je gajila o ocu Mek Giru, a naročito o njegovom pretvaranju
da je ne vidi. Pet ili šest godina, kada je otac Mek Gir služio sahranu na groblju Svetog Estlina (nije
postojalo katoličko groblje u Knajp Hilu), povela se rasprava o tome da li otac Mek Gir ima jurisdikciju
na toj teritoriji i da li, ako nema, tako obesvećujc crkvu, da li ne bi trebalo to da radi. Dva sveštenika su
povela svađu nad otvorenim grobom. Od tada nisu razgovarali. Paroh je stalno govorio da je i bolje tako.
Što se tiče sveštenika drugih vera u Knajp Hilu: gospodina Vorda, kongregacioniste, gospodina Folija,
veslejanskog pastora, i jednog njakavog ćelavog starešine, koji je svirao orgulje u Ebeznerskoj kapeli —
sve njih paroh je nazivao vulgarnim disidentima i veoma strogo je zabranio Doroti da ikada komunicira sa
njima.