AGATA

Ubiti je lako

KRISTI

S engleskog prevela:
Jelena K ć Živanović
Naslov originala:

Agatha Christie
murder is easy
 Posvećeno
Roz nd i Suzan
prvim kr čarkama ove knjige
 Poglavl 1

Saputnik

Engleska!
Engleska posle toliko godina!
Da li će mu se dopasti?
Luk Ficv jam to pitan postavio sebi dok se spuštao
brodskim stepeništem na pristanište. Vrzmalo mu se po podsvesti
sve vreme čekanja u carinskoj baraci. Naglo izbilo u prvi plan
kada napokon zauzeo mesto u vozu koji kreće iz luke.
Dolazak u Englesku na odsustvo bio nešto drugo. To
podrazumevalo d ljno novca za proćerd (m r za početak!),
obilazak starih prijatelja, susrete sa drugima koji su kao i on b
u poseti - bezbrižna atmosfera k≥oja odiše stavom: „Pa, neće
potraj . Što da ne uživam dok mogu? Uskoro se vraćam.“
Međutim, sada n bilo g ra o povratku. Nema više
vrelih zagušljivih noći, nema više zaslepljujućeg sunca i tropske
lepote bogatog zelenila, nema više samotnih večeri ispun nih
stalnim p vnim iščitavan m starih primer Tajmsa.
I eto ga sada tu, časno otpušten i penzionisan, s nešto
sopstvenih prihoda, gospodin bez obaveza koji se vr o kući, u
Englesku. Šta će sada da radi?
Engleska! Engleska u junu, sivog neba i oštrog hladnog
vetra. Ništa u ovakvom danu ne podseća na dobrodošlicu! A tek
ljudi! Nebesa, kakvi ljudi! Čitave gomile, svima su lica siva koliko
i nebo nad njima - lica nervozna, zabrinuta. Kuće takođe, niču na
sve strane kao pečurke. Gadne male kuće! Odvratne kućice!
Grandiozni kokošinjci po čitavoj unutrašnjosti!
S naporom Luk Ficv jam skrenuo pogled s predela koji
se video kroz prozor putnog vagona i usredsredio se na
prelistavan novina ko netom kupio. Tajms, Dejli Klarion i
Panč.
Počeo s Dejli Klari m. Čitav Klarion se bavio samo
1
Epsomskim trkama
„Šteta što nisam stigao juče. Poslednji put sam na Derbiju
bio s devetnaest godina", pomisli Luk.
Izabrao dnog konja sa spiska kladionice i potražio šta
Klari v izveštač s hipodroma misli o n govim izgledima. Ovaj
ga otpisao dnom prezrivom rečenicom.

„Što se ost h tiče, Džudžub drugi, Markova milja,

Santoni i M Džeri, teško da će se kv fikov za trku. S
najman izgleda za pobedu...“

Ali Luka n zanimalo ko ima najman izgleda za pobedu.

Pogled mu skrenuo na opklade. Džudžub drugi imao kvotu
od skromnih četrdeset prema dan.
Bacio pogled na sat. Petnaest do četiri. „Pa“, pomislio
, „već se završilo." Poželeo da se kladio na Klarigolda koji
bio drugi favorit.
Z m otvorio Tajms i udubio se u ozbiljn teme.
 Ne zadugo, kako izgleda, pošto se dan pukovnik
prekal nog izgleda, koji sedeo u uglu naspram n ga, toliko
rasrdio nečim što upravo pročitao, da morao to ogorčen
podel sa svojim saputnikom. Prošlo punih pola sata dok se
pukovnik n umorio g reći šta misli „o tim prokletim
komunističkim smutljivcima, gospodine".
Pukovnik se najzad smirio i otvorenih usta utonuo u san.
Nedugo potom i voz usporio, pa zakočio. Luk pogledao kroz
prozor. Nalaz su se na prostranoj, naizgled pustoj stanici s
mnogo perona. Krajičkom oka primetio novinski kiosk sa
obavešten m: REZULTATI DERBIJA. Luk otvorio vrata,
iskočio iz voza i potrčao prema novinarnici. Trenutak kasn sa
širokim osmehom zurio u zamrljane lin najznačajn g
izveštaja na svetu.

Rezult trka:
DŽUDŽUB DRUGI
MAZEPA
KLARIGOLD

Luk se cerio. Hiljadu funti za trošak! Dobri stari Džudžub

drugi, koga su svi kladioničari s prezirom otpis !
Presavio novine, i dal se cereći sam za sebe, pa se
okrenuo prema - praznom prostoru. U uzbuđenju zbog
Džudžubove pobede n ni primetio da voz napustio stanicu.
- Kad , do vraga, otišao taj voz? - z tevao odg r od
namrgođenog nosača.
- Koji voz? N bilo voza još od 3 i 14 - odg rio ovaj.
- Malopre bio tu. Sišao sam s n ga. Voz iz luke.
Nosač strogo odvr o:
- Voz iz luke se ne zaustavlja nigde pre Londona.
- Ali, ste stao - uveravao ga Luk. - Sišao sam s n ga.
- Nema stajanja sve do Londona - nepokolebljivo p vi
nosač.
- Zaustavio se baš na m peronu i ja sam sišao s n ga,
kad vam kažem.
Suočen s čin nicama, nosač promenio ploču.
-N trebalo to da činite - prekorio ga . - Ne zaustavlja
se ovde.
- Ali, ste.
- To bio semafor, znate. Crveno svetlo. N se stvarno
„zaustavio“, što b’ se reklo.
- Nisam toliko upućen u sve te fine nijanse kao vi - reče
Luk. - Stvar u tome, šta sad da radim?
Nosač, čovek spore pameti, prekorno p vi: - N trebalo
da silazite.
- Dobro, prizna m - reče Luk. - Šta bilo bilo ; greške
se dešavaju, bilo ne p vilo se; gorko ridamo samo za prošlošću
2
koju ne možemo oživeti - da c ramo gavr : „Nikad više“,
3
„šta napisano, ništa ne povr “, itd., itd., i tako dal i tako
bliže. Ono što ja želim da znam ste šta mi vi, čovek vičan
poslovima železničke kompan , preporuču te da sada uradim?
- Pitate šta bi trebalo da radite?
- To - reče Luk - i ste poenta. Posto , pretpostavljam,
vozovi koji se zaustavljaju, koji se stvarno zvanično zaustavljaju
ovde?
- Reko bi’ - odvr nosač. - Najbol bi bilo da uzmete onaj
u 4.25.
- Ako taj u 4.25 ide za London - reče Luk - onda taj u
4.25 voz za mene.
Koliko-toliko umiren, Luk špartao gore-dole per m.
Velika tabla obavestila ga da se nalazi na Feni Klejton postaji
kod Vičvuda-podno-Eša, i upravo voz koji se sastojao samo od
dnog dinog vagona ko g unazad gura zastarela mala
lokomotiva, polako dobrektao u stanicu i smestio se u tesni
prolaz. Šestoro sedmoro ljudi izašlo i, prešavši preko
nadvožnj , pridružilo se Luku na peronu. Namrgođeni nosač se
naglo prenuo i počeo da raznosi veliki tovar kutija i korpi, a
pridružio mu se još dan nosač koji krenuo da zvecka
limenkama mleka. Feni Klejton oživela.
Napokon, pristigao i voz za London, kao da najvažniji
na svetu. Vagoni treće klase b su prenatrpani, a onih prve klase
bilo samo tri, i u svakom sedeo bar po dan putnik. Luk
podozrivo pregledao svaki kupe ponaosob. Prvi, onaj za pušače,
zauzeo gospodin vojničkog držanja sa zapal nom cigarom.
Luk smatrao da mu za d s dosta anglo-indijskih
pukovnika. Produžio do sledećeg kupea u kome se nalazila
otmena mlada žena umornog izgleda, vrlo verovatno guvernanta,
i živ an dečarac od otpr ke tri godine. Luk brzo nastavio
dal . Vrata narednog kupea bila su otvorena, a u n mu sedela
samo dna putnica, postarija dama. Pomalo podsetila Luka na
dnu n govu tetku, teta Mildred, koja mu hrabro dozvolila da
zadrži beloušku kada mu bilo deset godina. Teta Mildred
očito bila dobra tetka, liko koliko to samo tetke mogu b .
Luk ušao u kupe i smestio se.
Nakon nekih pet minuta užurbanosti izazvane
mlekadžijskim kamionetima, kolicima za prtljag i drugim
uzbuđenjima, voz polako krenuo iz stanice. Luk otvorio
novine i usmerio pažnju na one vesti ko bi mogle zanim
čoveka koji već pročitao jutarnja izdanja.
N očekivao da će dugo čit . Kako imao mnogo
tet , bio got siguran da se fina stara dama n obavezala
da u tišini putu za London.
Bio u pravu - našao se prozor koji treba namest ,
kišobran koji treba dohv ti sa poda - i način na koji mu fina
stara dama navela pogodnosti g voza.
- Samo sat i deset minuta. To vrlo dobro, znate, zaista
vrlo dobro. Mnogo bol nego jutarnji. N mu treba sat i četrdeset
minuta.
- Naravno - nastavila - skoro svi putuju onim jutarnjim.
Mislim, kada imate povratnu kartu, blesavo putov popodne.
Htela sam da pođem još jutros, Vonki Pu nestao - to moj
mačak, persij c, pravi lepotan, mada ga u posledn vreme
muči uvo - i naravno da nisam mogla da odem od kuće dok ga ne
pronađem!
Luk promumlao:
- Naravno da niste - pa napadno vr o pogled na novine.
Ali, n bilo pomoći. Br već pukla.
- I tako, iskoristila sam lošu situaciju najbol što mogu i
pošla popodnevnim vozom, a to naravno ima svo prednosti,
pošto n gužva - iako to n ni bitno ako putu te prvom
klasom. Naravno, ja to obično ne radim. Mislim, rekla bih da to
rasipništvo, šta ćemo sa porezom i uman n m dividendi i tolikim
povećan m plata posluzi i svim tim - zapravo sam bila mnogo
uznemirena, pošto, znate, imam neka vrlo važna posla, pa sam
htela da dobro promislim šta ću tačno da kažem - na miru,
znate... - Luk suspregao osmeh. - A kad s vama putuju ljudi
ko pozna te - ne može čovek da bude neljubazan, lte - pa sam
tako pomislila da m r dnom taj trošak sasvim opravdan -
mada zaista smatram da se ovih d previše rasipa - i niko ne
štedi n misli na budućnost. Da čovek pož što su ukinuli
drugu klasu - ta mala razlika mnogo značila.
- Naravno - žurno nastavila, bacivši letimičan pogled na
Luk preplanulo lice - znam da vojnici na odsustvu moraju da
putuju prvom klasom. Mislim, pošto su oficiri, od njih se
očeku ...
Luk bio podvrgnut isp vačkom pogledu bistrih
svetlucavih očiju. Smesta položio oruž . Znao da će se to
kad-tad des .
- Ja nisam vojnik - rekao .
- Oh, izvinite. Nisam htela da... samo sam mislila... tako ste
preplanuli... da ste došli na odsustvo iz istočnih kolonija.
- Jesam stigao iz istočnih kolonija - odg -ri Luk. - Ali
nisam na odsustvu. - Predupredio dal rasp van otvorenom
izjavom. - Ja sam policajac.
- Radite za policiju? Zaista, to vrlo zanimljivo. Imam
dnu dobru prijateljicu - n n m nedavno pristupio
palestinskoj policiji.
 - Malajski moreuz - rekao Luk, pon skr vši priču.
- Oh, zaboga - veoma zanimljivo. Zaista, to prava
slučajnost - mislim, to što putu te baš ovim vozom. Zato što,
znate, taj posao zbog kog idem u grad - ja zapravo idem u
Skotland jard.
- Zaista? - odvr Luk.
Pomislio : - Hoće li prič ko nav na sve do Londona
će se nekad umor ? - Ipak, n mu zaista toliko smetalo, pošto
mu teta Mildred bila vrlo draga i sećao se kako mu dnom
dala pet funti kad mu najviše trebalo. Osim toga, bilo nečega
tako prisnog i engleskog u tim starim damama poput ove dame i
n gove teta Mildred. U Malajskom moreuzu n bilo ničega ni
n k na njih. Mogle bi da sto rame uz rame sa božićnim
kolačom sa šljivama, seoskim kriketom i otvorenim kaminom na
drva. Uz sve što naučite da cenite kada ga više nemate i kada
se nađete na suprotnom kraju sveta. (Takođe i uz sve što vam
vrlo brzo dosadi kada ga suviše ima, kao što već rečeno, Luk
se na englesko tlo iskrcao tek pre tri četiri sata.)
- Da, planirala sam da idem još jutros - zad ljno
nastavila stara dama. - Ali, već sam vam rekla, bila sam toliko
zabrinuta za Vonki Pua. Ne smatrate da će b prekasno, zar ne?
Mislim, Skotland jard nema neko određeno radno vreme?
- Veru m da ne zatvaraju u četiri sata, tako nešto -
reče Luk.
- Ne, naravno da ne, ne mogu, zar ne? Mislim, neko bi
mogao poželeti da prijavi k v ozbiljan zločin u bilo ko doba,
n li tako?
- Upravo tako - odvr Luk.
 Za trenutak stara dama utonula u tišinu. Izgledala
zabrinuto.
- Oduvek veru m da najbol ići pravo na izvor - najzad
prog rila. - Džon Rid sasvim fin momak - to naš
pozornik u Vičvudu - vrlo uljudan, prijatan čovek - , nemam
osećaj, znate, da on prava osoba koja može da se pozabavi bilo
kojim ozbiljnijim problemom. Navikao da se bavi ljudima koji
preteraju s pićem, prekorače brzinu, uveče voze bez
4
uključenih farova - ljudima koji nemaju dozvolu za držan
psa - a možda čak i s provalama. Ali, mislim da on n - sasvim
sam sigurna u to - n osoba koja može da se nosi sa ubistvom!
Luk izvi obrve.
- Ubistvom?
Stara dama žustro klimnula glavom.
- Da, ubistvo. Iznenađeni ste, jasno mi . I ja sam bila
isprva... Stvarno nisam mogla da poveru m. Mislila sam da
sigurno umišljam.
- Jeste li sasvim sigurni da ne umišljate? - upitao Luk
blago.
- Oh, sasvim. - Potvrdno klimnula. - Možda sam mogla
da umislim dnom, ne i dva puta, n tri četiri. Posle toga,
čovek zna.
- Hoćete da kažete da bilo - ovaj - nekoliko ubistava? -
upita Luk.
Odg rio mu tihi, blagi glas.
- Popr čno, bojim se.
Nastavila :
- Zato sam mislila da bi najbol bilo da odem pravo u
Skotland jard i obavestim ih o svemu tome. Zar vi ne mislite da
to bilo neophodno?
Luk ju ozbiljno pogledao.
- Zaboga, da - mislim da ste potpuno u pravu - odg rio
.
U sebi pomislio:
- Oni će umeti s njom da izađu na kraj. Verovatno im
svake nedel pola tuceta starih dama dolazi s pričom o broju
ubistava počin nih u njihovim finim, mirnim selima po
unutrašnjosti! Možda čak postoji i posebno odel n ko se bavi
tim dragim b ma.
Zamislio nekog brižnog nadzornika, zgodnog mladog
inspektora, kako uljudno mrmlja:
- Hvala vam, gospođo, veoma smo vam z valni, uveravam
vas. Slobodno se sada vr te kući, sve prepustite nama i više ne
morate o tome da brinete.
Nasmešio se sam za sebe dozvavši tu scenu.
„Odakle im samo te fantaz ?", zapitao se. „Smrtno
dosadan život, pretpostavljam - nepriznata potreba za
dram kom. Neke stare dame, kako ču m, zamišljaju kako im
svi odreda truju hranu.“
Iz takvih misli prenuo ga t k, ljubazan glas.
- Znate, sećam se da sam dnom pročitala - mislim da u
pitanju bio slučaj Aberkrombi - naravno, on otrovao pr čan
broj ljudi pre nego što su uopšte posumnj na n ga - šta sam
htela reći? Oh, da, g rilo se da imao t v izraz lica -
naročit pogled koji bi nekome uputio - a nedugo potom ta bi se
osoba razbolela. Nisam baš bila uverena kad sam čitala o tome -
 , istina !
- Šta to?
- Izraz neč g lica...
Luk zurio u nju. Neznatno zadrhtala, a n ni fini
ružičasti obrazi izgub su malo bo .
- To sam prvo primetila u vezi sa Ejmi Gibs - i ona
umrla. Z m u vezi s Karterom. Pa kod Tomija Pirsa. Ali sada -
juče - to bio doktor Hamblbi - a on tako dobar čovek -
stvarno dobar čovek. Karter , naravno, bio pijanica, a Tomi Pirs
bio užasno bezobrazan m drznik koji maltretirao man
dečake, uvrtao im ruke i štipao ih. Nisam se mnogo potresla zbog
njih, doktor Hamblbi drugačiji. On mora b spasen! A
najgore od svega to što, da sam otišla kod n ga, ne bi mi
verovao! Samo bi se nasmejao! Ni Džon Rid mi ne bi verovao. Ali
u Skotland jardu će b drugač . Zato što su, prirodno, tamo
navikli na zločine!
Bacila pogled kroz prozor.
- Oh, zaboga, stižemo za minut. - Uzbunila se malo,
otvarajući i zatvarajući torbu, spremajući kišobran.
- Hvala... hvala vam mnogo. - To bilo upućeno Luku
kada joj već drugi put dohv o kišobran s poda. - Stvarno
bilo pravo olaksan razgovar s vama - veoma ste ljubazni,
zaista - vrlo mi drago što smatrate da radim pravu stvar.
- Siguran sam da će vam u Skotland jardu d valjan
savet - reče ljubazno Luk.
- Stvarno sam vam izuzetno z valna. - Preturala po
torbi. - Moja posetnica... Oh, zaboga, imam samo dnu - moram
da sačuvam za Skotland jard...
 - Naravno, naravno...
- Inače, zovem se Pinkerton.
5
- Vrlo odgovarajuće ime, zapravo, gospođice Pinkerton -
reče Luk sa osmehom, pa žurno nastavi kada primetio n n
pomalo zbun ni izraz: - Mo ime Luk Ficv jam.
Dok voz ulazio na peron, dodao :
- Da vam pozovem taksi?
- Oh, ne, hvala. - Gospođica Pinkerton izgledala pr čno
šokir tim predlogom. - Ići ću podzemnom. Tako stižem do
Trafalgar skvera, pa ću prošet niz Vajthol.
- Dobro onda, sa srećom - reče Luk.
Gospođica Pinkerton mu toplo stisnu ruku.
- Vrlo ste ljubazni - pon promrmljala. - Znate, na
početku sam pomislila da mi ne veru te.
Luk uspeo da porumeni.
- Pa - reče on - toliko ubistava! Pr čno teško toliko
puta izvrš ubistvo i izvući se s tim, zar ne?
Gospođica Pinkerton odm nula glavom.
Iskreno rekla:
- Ne, ne, dragi moj dečače, u tome grešite. Ub lako,
veoma lako - dokle god niko ne sumnja na vas. I znate, osoba o
kojoj reč zapravo poslednja osoba na koju bi iko posumnjao!
- Pa, u svakom slučaju, nek vam sa srećom - reče Luk.
Gospođicu Pinkerton progutala gužva na stanici. On
pošao da traži svoj prtljag, razmišljajući usput:
„Malčice udarena? Ne, ne veru m. Bujna mašta, to sve.
Nadam se da će b blagi prema njoj. Zapravo draga starica."
 Poglavl 2

Čitulja

Džimi Lorimer bio dan od Lukovih najstarijih

prijatelja. Zapravo, Luk se uselio kod Džimija čim se vr o u
London. Upravo s Džim m izašao u pr d te večeri kad
stigao. Bolne glave ispijao šoljicu Džim ve kafe sledećeg
jutra, i n reagovao na Džim v glas dok nan iščitavao
m beznačajni pasus u jutarnjim novinama.
- Izvini, Džimi - reče on, naglo dolazeći sebi.
- U šta si se toliko zadubio - u pol čku situaciju?
Luk se nacerio.
- Kako da ne. Ne, zapravo vrlo neobično - dna fina
bakica koju sam juče upoznao u vozu pregažena kolima.
6
- Verovatno se pouzdala u Belišovu lampu -reče Džimi. -
Kako znaš da to ona?
- Možda i n , naravno. Ali, ime isto - Pinkerton -
oborio ju i pregazio automobil dok prelazila ulicu Vajthol.
Auto se n ni zaustavio.
- Gadna rabota - reče Džimi.
- Da, jadna starica. Baš mi žao. Podsetila me na moju
teta Mildred.
- Ko god da vozio kola biće optužen za to.
Najverovatn za ubistvo bez predumišljaja. U posledn vreme se
smrtno plašim vožn , kad ti kažem.
- Koju marku vozila imaš trenutno?
- Ford V8. Kad ti kažem, dragi moj...
Razg r potpuno skrenuo na pitanja mehanike.
Džimi zastao u svom izlaganju da upita:
- Šta to, dovraga, pevušiš?
Luk za sebe pevušio: „Zakleo se bumbar u cvet i u
7
med...“
- To neka stara pesmica iz mog detinjstva - izvinio se. -
Nemam predstavu zbog čega sam se setio.

II

Prošlo više od nedelju d kada Luk, ovlaš bacivši

pogled na naslovnu stranu Tajmsa, od dnom uzviknuo od
iznenađenja.
- Ma, nek sam proklet!
Džimi Lorimer ga pogledao.
- Šta se desilo?
Luk n odg rio. Zurio u ime u novinskom stupcu.
Džimi p vio pitan .
Luk se ispravio i pogledao prijatelja. Izraz n g g lica
bio toliko čudnovat da se Džimi prosto zapanjio.
- Šta bilo, Luk? Izgledaš kao da si video duha.
Luk n odgovarao čitav minut dva. Ostavio novine i
počeo da krupnim koracima šeta do prozora i nazad. Džimi ga
posmatrao sa sve većim zaniman m.
Luk se skljoka u stolicu i nagnu napred.
- Džimi, druže stari, sećaš li se da sam pominjao dnu
staricu s kojom sam doputovao u grad gd kada sam stigao
u Englesku?
- Ona što si rekao da te podseća na teta Mildred? Ona što
su pregazila kola?
- Upravo ona. Slušaj, Džimi. Stara devojka mi
nalupetala ko šta o tome kako ide u Skotland jard da prijavi
gomilu ubistava. Po n nom selu vršljao ubica - na to se svodi
cela priča, a smaknuća vršio sve dno za drugim.
- Nisi mi pomenuo da bila ćaknuta - reče Džimi.
- Nisam to ni mislio.
- Ma hajde, druže stari, ubistva na veliko...
Luk nestrpljivo odvr :
- Nisam mislio da luda. Samo sam smatrao da pustila
mašti na volju, kako se to već dešava starim damama.
- Pa, da, pretpostavljam da bi moglo to b u pitanju. Ali,
verovatno bila i malo udarena, po mom mišl nju.
- Da zanemarimo tvo mišl n , Džimi. Trenutno, ja
pričam tebi, razumeš?
- Oh, sasvim... sasvim. Nastavi.
- Sve što rekla bilo posredno, pomenula dnu
dve žrtve po imenu, a z m pojasnila da ju najviše uznemirilo
to što znala ko će b sledeća žrtva.
- Da? - ohrabrivao ga Džimi.
- Ponekad ti neko ime ostane urezano u sećan iz nekog
blesavog razloga. Ovo ime mi se urezalo r sam ga povezao sa
starom dečjom pesmicom koju su mi pev kada sam bio dete.
8
Zakleo se bumbar u cvet i u med.
- Vrlo dubokoumno, ne sumnjam, u čemu stvar?
- Stvar u tome, blesane moj dobri, što tom čoveku ime
Hamblbi - doktor Hamblbi. Moja stara dama reče da će doktor
Hamblbi b sledeći, i bila jako potresena r ga smatrala za
„tako dobrog čoveka". Ime mi se urezalo u sećan zbog
gorepomenute pesmice.
- Pa? - upita Džimi.
- Pa, pogledaj .
Luk mu pružio novine, prstom pokazujući na dnu od
čitulja.

Hamblbi — u svom domu Sendgejt, u Vičvudu-podno-Eša,

iznenada preminuo DŽON EDVARD HAMBLBI, doktor
medicine, vol ni suprug DŽESI ROUZ HAMBLBI. S r u
petak. Bez pogrebnih venaca, na z tev porodice.

- Vidiš li, Džimi? To to ime i to mesto, i on doktor. Šta

kažeš na to?
Džimi razmišljao neko vreme. Kada napokon
prog rio, glas mu bio pr čno nesiguran, ozbiljan.
 - Pretpostavljam da se radi o prokletoj slučajnosti.
- Da li tako, Džimi? Da li to samo slučajnost?
Luk pon počeo da šeta gore-dole.
- Šta bi drugo moglo b ? - upita Džimi.
Luk se naglo okrenu.
- Zamisli da sv reč koju rekla ta dobra brbljiva
starica bila istinita! Zamisli da ta fantastična priča bila
doslovce čista istina!
- Ma hajde, stari druže! To bi bilo malko glupo! Tako nešto
se ne dešava.
- A šta sa sluča m g Aberkrombija? Zar se on n
zamalo izvukao s velikim bro m ubistava?
- Za mnoge se nikad n ni saznalo - reče Džimi. - Rođak
dnog mog poznanika bio lokalni mrtvozornik. Ponešto sam
načuo od n ga. Uhv li su Aberkrombija kada dao arsenik
lokalnom veterinaru, a onda su iskop n govu ženu, koja isto
bila otrov , a skoro sigurno da i n gov zet skončao na isti
način - i to n sve, ni izbliza. Taj moj poznanik mi rekao da se
nezvanično smatra da Aberkrombi u svo vreme skrivio smrt
najman petnaestoro ljudi. Petnaestoro!
- Baš tako. Dakle, tako nešto se ipak dešava.
- Da, ne često.
- Kako znaš? Možda se dešava mnogo češče nego što
pretpostavljaš.
- To sad iz tebe progovara islednik! Zar ne možeš da
zaboraviš da si policajac sad kad si u civilstvu i penziji?
- Jednom policajac, uvek policajac, izgleda - reče Luk. -
Pazi sad, Džimi, pretpostavimo da , pre nego što se Aberkrombi
bezumno odvažio da ubistva vrši pod nosom polic , neka draga
brbljiva usedelica naprosto pogodila šta to on muti, pa otrčala da
to prenese vlastima. Misliš li da bi sasluš ?
Džimi se nacerio.
- Nema šanse!
- Baš tako. Rekli bi da prolupala ko otvoren prozor.
Upravo što si ti rekao! Ili bi rekli: „Previše bujna mašta,
premalo obaveza.“ Kao što sam ja rekao! I n dan od nas dvojice,
Džimi, ne bi bio u pravu.
Lorimer to razmatrao nekoliko minuta, pa odg ri:
- I šta tačno u pitanju - onako kako se to tebi čini?
Luk polako reče:
- Slučaj sledeći... Izvesna gospođica mi ispričala priču
- neverovatnu, ne i nemoguću priču. Jedan dokaz, smrt
doktora Hamblbija, podržava tu priču. A tu i još dna bitna
čin nica. Gospođica Pinkerton imala nameru da svoju
neverovatnu priču p vi u Skotland jardu. Ali n ni stigla do
tamo. Udarila su i pregazila kola koja se nisu zaustavila.
Džimi se usprotivio.
- Ne znaš da n stigla do Skotland jarda. Moguće da
ub na pošto bila tamo, a ne pre.
- Moguće , da - , mislim da n .
- To čista pretpostavka. Sve se svodi na to da ti veru š
u ovu... ovu melodramu.
Luk odsečno odm nuo glavom.
- Ne, nisam to rekao. Sve što kažem to da postoji slučaj
koji treba istraž .
- Drugim rečima, ti ćeš otići u Skotland jard.
 - Ne, još n došlo do toga - ni blizu. Kao što kažeš, smrt
g Hamblbija može da bude puka slučajnost.
- Pa o čemu se onda radi, ako smem da pitam?
- O tome da treba otići tamo i razmotr sve čin nice.
- Dakle, o tome se radi, li?
- Zar se ne slažeš da to dini razuman način da se
počne?
Džimi zurio u n ga, a onda odvr :
- Jesi li ozbiljan što se ga tiče, Luk?
- Krajn .
- A ako se sve svede na : tresla se gora, rodio se miš?
- To bi bilo najbol .
- Da, naravno... - Džimi se namrštio. - Ali ne veru š da
tako, l’ da?
- Dragi moj prijatelju, moj um otvoren za sve.
Džimi ćutao nekoliko minuta. Z m rekao: - Imaš li
plan? Mislim, moraćeš da imaš nek v razlog da se iznenada
pojaviš tamo.
- Da, pretpostavljam da ću mor .
- Nema tu nikakve pretpostavke. Da li shvataš kakvo
mesto dna takva mala varoš u unutrašnjosti Engleske? Sv
pridošlica štrči kao bela vr .
- Moraću da se prerušim - reče Luk, naglo razvukavši usta
u osmeh. - Šta predlažeš? Umetnik? Teško... Ne umem ni da
crtam, a kamoli da slikam.
- Možeš da budeš moderni umetnik - predlo-žio Džimi. -
Onda to ne bi ni bilo važno.
Ali Luk se usredsredio na problem.
 - Pisac? Odlaze li pisci u čudne seoske krčme da pišu?
Pretpostavljam da odlaze. Možda pecaroš - morao bih da se
raspitam ima li neka zgodna reka u blizini. Ratni inv d kome
prepisan odmor na seoskom vazduhu? Ne bih uspeo to da
odglumim, a ionako sada svi odlaze u leč šta. Mogao bih da se
raspitu m o kućama na prodaju u tom kraju. Ali ni to n dobar
izg r. Ne vredi, Džimi, mora da postoji bar neki uverljiv razlog
za čilog neznanca da poseti englesko selo?
Džimi reče:
- Čekaj čas... daj mi opet te novine.
Uzeo ih i površno pogledao, pa pobed sno objavio:
- Tako sam i mislio! Luk, druže stari... da skr mo priču...
ja ću sve sred za tebe. Biće to mačji kašalj!
Luk se osvrnu.
- Molim?
-I pomislio sam da mi tu nešto poznato! - nastavio
Džimi, blago p san. - Vičvud-podno-Eša. Naravno! Baš to
mesto!
- Da nemaš, kojim sluča m, poznanika čiji rođak
mrtvozornik tamo?
- Ne ovaj put. Imam nešto još i bol , dragi moj. Život me
, kao što već znaš, obdario mnoštvom rođ - moj otac bio
dno od trinaestoro dece. Slušaj dobro: ja imam rodbinu u
Vičvudu-podno-Eša!
- Džimi, ti si svetsko čudo!
-N loše, a? - reče Džimi skromno.
- Pričaj mi o n mu.
- O njoj. Zove se Bridžet Konvej. Posledn dve godine
radila kao sekretarica lorda Vitfilda.
- Vlasnika g gadnog malog nedeljnika?
- Upravo tako. Zapravo i on sam gadan m čovek!
Uobražen! Rođen u Vičvudu-podno-Eša, a kako on snobovski
tip koji voli da svima nabija na nos poreklo i lozu, i pritom liku
kako sam uspeo u svemu, vr o se u rodno mesto, kupio dinu
veliku kuću u kraju (koja inače pripadala Bridžetinoj porodici),
pa se sad bavi n nim pretvaran m u „luksuzno iman ".
- A tvoja rođ n gova sekretarica?
- Bila - odvr Džimi tmurno. - Sad napredovala! Sad
mu verenica!
- Oh - ote se Luku i više nego iznenađen uzvik.
- On pr ka, nema sumn - reče Džimi. - Valja se u
novcu. Bridžet se dnom pr čno potresla zbog nekog momka, i
to man -više potpuno izbrisalo svaku ideju o romantici kod
n . Usuđu m se reći da će ta veridba izaći na dobro. Ona će
verovatno b čvrste ruke, a on će joj sti iz iste.
- A gde se ja tu uklapam?
Džimi smesta odg rio.
- Ti ćeš da odsedneš kod njih - najbol bi bilo da si i ti
rođak. Bridžet ih ima toliko da dan man -više ne pravi razliku.
Sve ću da sredim s njom. Nas dvo smo oduvek b u dobrim
odnosima. A što se tiče tvog razloga za odlazak tamo - vradžbine,
druže.
- Vradžbine?
- Folklor, lokalno su ver - od svega pomalo.
Vičvud-podno-Eša b t v glas. To dno od poslednjih
mesta gde se održavao veštičji sabat - i tamo su veštice spaljivane
još koliko u prošlom veku - svakovrsna tradicija. A ti pišeš
knjigu, razumeš? Upoređu š običa Malajskog moreuza i stara
engleska narodna verovanja - dodirne tačke, i tako to. Znaš te
stvari. Obilazi kraj s beležnicom u ruci i razgovaraj s najstarijim
stanovnicima o lokalnim običajima i su verjima. Tamo su
pr čno navikli na tako nešto, a čin nica da odsedaš u v Eš
jamčiće za tebe.
- A šta s lordom Vitfildom?
- Ne brini za n ga. On sasvim neobrazovan i potpuno
lakoveran - veru čak i me šta piše u n govim vlast m
novinama. Bilo kako bilo, Bridžet će se pobrinuti za n ga.
Bridžet sjajna. Ja odgovaram za nju.
Luk duboko ud nuo.
- Džimi, druže stari, izgleda kao da će sve proći kao po
loju. Ti si čudo. Ako stvarno možeš sve da središ s rođakom...
- Sve će b apsolutno okej. Prepusti to meni.
- Beskrajno sam ti z valan.
- Od tebe ne tražim ništa drugo - reče Džimi - do da me,
kad već loviš brutalnog ubicu, uključiš kad dođe do završnice!
Dodao strogim glasom:
- Šta bilo?
Luk polako prog rio:
- Samo sam se setio nečega što mi moja stara dama
rekla. Napomenuo sam kako n lako da neko počini toliko
ubistava i izvuče se s tim, a ona mi odg rila da nisam u pravu
- da ub vrlo lako... - Zastao , a z m lagano nastavio: -
Pitam se da li to istina, Džimi? Zaista strašno zvuči.
- Šta?
- Ub lako...
 Poglavl 3

Veštica bez metle

Sunce sijalo kada Luk izbio iza brda i sišao u malu

provincijsku varoš Vičvud-podno-Eša. Kupio polovni standard
svolou, pa se na kratko zaustavio na grebenu brda i isključio
motor.
Letnji dan bio topao i sunčan. Ispod n ga se prostirala
varoš, upadljivo neiskvarena nedavnom urbanizacijom. Ležala
nevino i mirno pod zracima sunca - pretežno sastavl na od dne
rastegnute ulice koja se pružala ispod nadnesenih prevoja
grebena Eš.
Izgledala izuzetno zabačeno, neobično izdvo no. „Mora
da sam poludeo", pomislio Luk. „Sve potpuno
nestvarno.“
Zar zaista došao ovamo da ozbiljno juri ubicu - potaknut
običnim nesuvislim brbljan m dne stare dame, i slučajno
pročitanom čituljom?
Odm nuo glavom.
- Ovakve se stvari ne dešavaju stvarno - mrmljao . - Ili se
dešavaju? Luk, čoveče, sad na tebi da saznaš si li najveći
lakoverni magarac na svetu, te tvoj policijski nos naveo na
pravi trag.
Up o motor, ubacio u brzinu i polako se odvezao niz
krivudavi drum koji ga odveo do glavne ulice.
Vičvud se, kao što već rečeno, uglavnom sastojao od
dne velike ulice. Naokolo su se nalazile radn , male kuće u
džordžijanskom stilu, uštogl ne i aristokratske, izbel nih
stepeništa i uglancanih zvekira, živopisni kućerci okruženi
cvetnim baštama. Bila tu i krčma „Praporac i pajac" malo
uvučena od same ulice. Video i gradski park s zercetom za
patke, a iznad njih dominirala dostojanstvena džordžijanska
kuća za koju Luk pomislio da zasigurno predstavlja n g
odredište, vilu Eš. Međutim, prišavši bliže ugledao veliku
namalanu tablu sa obavešten m da su tu smešteni muzej i
biblioteka. Malo dal naišao na an ronu, prostranu belu
modernu građevinu, strogih linija i neusklađenu s bezbrižnom
ležernošću ostatka mesta. Luk zaključio da to mora b
Tehnička škola i lokalni Klub za mladu gospodu.
Tada se zaustavio da upita za pravac.
Rečeno mu da vila Eš udal na nešto man od
kilometra - trebalo bi da ugleda kapiju s desne strane.
Luk nastavio svojim putem. Lako pronašao kapiju -
bila od n g i složeno izuvijanog kovanog gvožđa. Uvezao se,
krajičkom oka uhv vši odsjaj crvenih cigala kroz drveće, čim
izbio iza okuke zapanjio ga prizor odbojnih i neusklađenih
bedema.
I dok razmišljao o j noćnoj mori pred sobom, sunce
zašlo za oblak. Na dnom postao svestan sveprisutnog pretećeg
izgleda grebena Eš. Praćena naglim naletom hladnog vetra koji
skidao lišće s drveća, iza ugla ozidane vile pojavila se devojka.
Iznenadni udar vetra zakovitlao joj crnu kosu oko glave,
što Luka podsetilo na sliku koju dnom video - na
9
Nevins vu „Vešticu". Izduženo bledo lice nežnih crta, crna
kosa koja leti ka zvezdama. Mog≥ao da zamisli ovu devojku kako
se na metli uzdiže sve do meseca...
Zaputila se pravo prema n mu.
- Vi mora da ste Luk Ficv jam. Ja sam Bridžet Konvej.
Prihv o pruženu ruku. Sada mogao da vidi
onakvu kakva zasta bila - a ne obo na iznenadnim naletom
mašte. Visoka, vitka, izduženog nežnog lica s neznatno up m
obrazima - ironično izv nim crnim obrvama - crnih očiju i crne
kose. Podsećala na delikatnu gravuru, pomislio dirljivu i
prelepu.
Za vreme putovanja nazad u Englesku, Luk u podsvesti
nosio prepoznatljivu sliku tipične engleske devojke - zajapurene i
preplanule na suncu - kako gladi konja po grivi, sagin se da
oplevi leju, sedi ruku pruženih prema plamenu kamina. Bila to
topla, prijatna vizija...
Sada - n bio siguran da li mu se Bridžet Konvej dopada
ne - znao da se ta tajna zamisao zaljuljala i raspršila -
postala besmislena i blesava...
- Drago mi - reče on. - Moram da se izvinim što vam se
ovako namećem. Džimi me ubedio kako vam to neće smet .
- Oh, ne smeta nam. Oduševl ni smo. - Nasmešila se,
neočekivanim izv nim osmehom koji joj uglove us podigao
uvis do pola obraza. - Džimi i ja smo se oduvek slag . A ako
pišete knjigu o narodnim običajima, savršeno mesto za to.
Legendi i živopisnih detalja na sve strane.
- Savršeno - reče Luk.
Za dno su pošli prema kući. Luk krišom bacio p vni
pogled na zidine. Nazreo tragove umerenog stila kraljice Ane,
zatoml ne i potisnute grandioznim ukrasima. Setio se
Džim vih reči da vila nekada pripadala Bridžetinoj porodici.
To mora da bilo, smrknuto mislio, u danima kada još n bila
liko okićena. Kradom bacivši pogled na devojčin profil, na
n ne lepe duge ruke, ostao zadivl n.
Imala otpr ke dvadeset osam devet godina,
procenjivao . I bila pametna. Pripadala m tipu ljudi o
kojima ne znate apsolutno ništa ukoliko oni ne odluče drugač ...
Unutrašnjost kuće odisala udobnošću i dobrim ukusom -
dobrim ukusom prvoklasnog dekoratera. Bridžet Konvej ga
povela u prostoriju ispun nu policama za knjige i udobnim
foteljama, s niskim stočićem pored prozora, za kojim su sedele dve
osobe.
- Gordone - rekla - Luk, on u neku ruku rođak
mog rođ .
Lord Vitfild bio omaleni proćelavi čovek. Imao
okruglo i bezazleno lice, napućenih us i iskolačenih očiju.
Nosio tipičnu odeću provincijskog plemstva, u naizgled
nemarnom stilu. N pristajala n g j građi, koja se pretežno
svodila na stomak.
Luka pozdravio predusretljivo.
- Drago mi , veoma mi drago. Tek ste se vr li sa
Istoka, l’da? Zanimljivi predeli. Pišete knjigu, reče Bridžet.
Kažu da se d s piše previše knjiga. Ne slažem se - uvek ima
mesta za dobru knjigu.
Bridžet rekla: - Moja tetka, gospođa Anstruter - a Luk
pružio ruku sredovečnoj ženi neobično smešnih us .
Gospođa Anstruter, kako Luk ubrzo saznao, posvetila
dušu i telo baštovanstvu. Nikada n pričala ni o čemu drugom, i
n n um neprestano bio zauzet razmatranjima da li će neka
određena biljka uspev na m mestu ko joj ona namenila.
Nakon upoznavanja, rekla :
- Znate, Gordone, savršeno mesto za kamenu baštu bio bi
prostor odm iza ružičnj , a onda bi mogli da imate
najčudesn vrtno zerce tamo gde potok pristiže s padine.
Lord Vitfild se vr o u fotelju.
- Sredite sve to s Bridžet - rekao olako. - Perene su
previše z tevne, po mom mišl nju, to n bitno.
- Perene nisu d ljno grandiozne za tvoj ukus, Gordone -
reče Bridžet.
Sipala čaj za Luka, a lord Vitfild smireno odvr o:
- To istina. Nisu one vredne tolikih para. Sićušni cvetići
ko dva možeš i da vidiš... Ja volim bujno šarenilo u staklenoj
bašti, koju dobru leju crvenih muškatli.
Gospođa Anstruter, koja posedovala neprikosnoveni dar
da nastavi svoju priču kao da niko n prekinuo, reče:
- Mislim da bi se one nove alpske ruže savršeno uklopile u
ovu klimu - pa nastavi da pril žno lista kataloge.
Utonuvši zdepastim telom u naslon fotel , lord Vitfild
srkutao čaj i procenjivao Luka.
- Dakle, pišete knjige - promrmljao .
 Pomalo nervozan, Luk samo što n počeo da objašnjava
kada shv o da lord Vitfild zapravo ne traži nikakvo
obrazložen .
- Oduvek sam se bavio mišlju - samozad ljno prog ri
n g lordstvo - da bi trebalo da i sam napišem knjigu.
- Da? - reče Luk.
- Mogao bih, pazite šta vam kažem - nastavi lord Vitfild. -
Al’ bi to bila zanimljiva knjiga! Sreo sam mnogo zanimljivih ljudi.
Problem što nemam vremena. Ja sam vrlo zauzet čovek.
- Sv ko. Sigurno ste.
- Ne biste verov kakvo ja breme nosim na plećima —
reče lord Vitfild. — Lično se bavim svakim po dinačnim
izdan m. Smatram da sam odg ran za oblikovan javnog
mn nja. Sledeće nedel će m oni ljudi misl i oseć tačno
što sam ja nameravao da misle i osećaju. To vrlo ozbiljna
pomisao. To znači odg rnost. E pa, ne smeta meni odg rnost.
Ne plašim se toga. Mogu ja da se izborim sa odg rnošću.
Lord Vitfild se isprsio, pokušao da uvuče stomak, i
ljubazno se zagledao u Luka.
Bridžet Konvej veselo rekla:
- Ti si veliki čovek, Gordone. Uzmi još malo čaja.
Lord Vitfild dnostavno odvr o:
- Ja sam veliki čovek. Ne, ne želim više čaja.
A onda , spustivši se sa sopstvenih olimpijskih visina na
nivo običnih smrtnika, ljubazno upitao svog gosta:
- Pozna te li još nekoga u m delu sveta?
Luk odm nuo glavom. Ali tada, nagonski i sa oseća m
da što pre počne da se bavi svojim poslom to bol , dodade:
 - Doduše, ovde živi čovek koga sam obećao da ću potraž
- prijatelj mog prijatelja. Zove se Hamblbi. On lekar.
- Oh! - Lord Vitfild se s naporom uspravi u fotelji. -
Doktor Hamblbi? Šteta.
- Šta šteta?
- Umro ie pre nekih nedelju d - reče lord Vitfild.
- Oh, zaboga - odvr Luk. - Žao mi da to ču m.
- Ne veru m da biste mar za n ga - reče lord Vitfild. -
Tvrdoglava, zloćudna, smušena stara budala.
- Što znači - ubaci se Bridžet - da se n slagao s
Gord m.
- Po pitanju ovdašn g snabdevanja vodom - nastavi lord
Vitfild. - I mogu vam reći, gospodine Ficv jame, da sam ja čovek
okrenut narodu. Meni dobrobit ove varoši na srcu. Ovde sam
rođen. Da, rođen sam upravo u j varoši...
Luk razočarano shv da su napust temu doktora
Hamblbija i vr li se na temu lorda Vitfilda.
- Ne stidim se toga i ne zanima me ko to zna - nastavljao
pomenuti gospodin. - Nisam imao n dnu od vaših prirodnih
prednosti. Moj otac držao radnju sa čizmama - da, običnu
radnju sa čizmama. I ja sam šegrtovao u toj radnji kad sam bio
mlad momak. Uspeo sam u životu z valjujući samo sopstvenim
naporima, Ficv jame; bio sam odlučan da se iščupam iz te
kolotečine - i iščupao sam se iz kolotečine! Upornost, naporan rad
i božja pomoć - to bilo potrebno! To me učinilo onim što sam
d s!
Luku su, za n g dobro, b predočeni iscrpni detalji
kar re lorda Vitfilda, koji pobed sno zaključio:
 - I sad sam ovde, i pozivam čitav svet da ču kako sam
ovde dospeo! Ne stidim se svojih počet - nikako, gospodine -
vr o sam se tamo gde sam rođen. Znate li šta se nalazi na mestu
gde se nekad nalazila radnja mog oca? Divna zgrada koju sam
lično ja podigao i opremio - Tehnička škola, Klub za dečake, sve
prvoklasno i savremeno. Unajmio sam najbol g arhitektu u
zemlji! Moram da priznam da ispalo nekako prosto i ogol no -
meni liči na skladište zatvor - kažu da to valja, pa
pretpostavljam da tako treba.
- Razvedri se - reče Bridžet. - Imao si poslednju reč što se
ove kuće tiče.
Lord Vitfild se potvrdno zakikotao.
- Da, pokuš su da me nadglasaju! Da sačuvaju originalni
duh građevine. Ne, rekao sam! Ja ću da živim na m mestu, i za
mo pare hoću nešto čime mogu da se pohv m! Kada dan
arhitekta ne bi hteo da uradi što sam mu tražio, otpustio bih
ga i doveo drugog. Momak ko g sam posledn g našao sasvim
dobro shv o mo zamisli.
- Ud ljavao najgorim izlivima tvo mašte - pojasnila
Bridžet.
- Ona bi volela da kuća ostala kakva bila - reče lord
Vitfild. Potapšao ju po ruci. - Nema svrhe živeti u prošlosti,
draga moja. Ti matori džordžijanci nisu b mnogo pametni.
Nisam želeo običnu kuću od crvene cigle. Oduvek sam zamišljao
zamak - i sada ga imam! - Dodao : - Znam da moj ukus n
rafiniran, tako da sam stručnjacima dao odrešene ruke da urede
unutrašnjost, i moram da priznam da se nisu loše pokaz , mada
su neki delovi kuće pomalo dnolični.
 - Pa - reče Luk, s teškoćom nalazeći reči - sjajno što
znate šta želite.
- A obično to i dob m - odvr lord i prigušeno se
zacereka.
- Zamalo nisi uspeo da isteraš svo što se tiče posla s
vodom - podsetila ga Bridžet.
- A to! - reče lord Vitfild. - Hamblbi bio budala. Svi ti
postariji ljudi znaju da budu zadrti. Neće da poslušaju razum.
- Doktor Hamblbi bio vrlo otvoren čovek, zar ne? -
odvažio se Luk. - Mora b da na taj način sebi stvorio pr čan
broj neprijatelja, rekao bih.
- N-ne, ne znam treba li da to kažem - premišljao se lord
Vitfild, trljajući nos. - A, Bridžet?
- Oduvek sam smatrala da bio vrlo omil n u narodu -
odg ri Bridžet. - Srela sam ga samo dnom, obišao me kada
sam povredila čl k, pomislila sam da prava dušica.
- Tako , bio uopšte vrlo omil n - priznao lord
Vitfild. - Ipak, pozna m osobu dve ko su imale nešto protiv
n ga. Takođe zbog n gove zadrtosti.
- Ta osoba osobe žive ovde?
Lord Vitfild klimnuo.
- U mestu kao što ima mnogo m h zađevica i
raznih klika - rekao .
- Da, veru m da tako - odvr Luk. Oklevao ,
nesiguran koji sledeći korak da preduzme.
- Kakvi ljudi pretežno žive ovde? - zapitao .
Bilo to pr čno bledo pitan , dobio trenutan
odg r.
 - Udovci i udovice, pretežno - rekla Bridžet. - Sestre
duhovnika, njihove ćerke i žene. I lekara, takođe. Na svakog
muškarca dođe po šest žena.
- Ali ima i muškaraca? - rizikovao Luk.
- Oh, da, tu gospodin Abot, pravni zastupnik, kao i
mladi doktor Tomas, kolega doktora Hamblbija, z m gospodin
Vejk, glavni paroh, i... koga još imamo Gordone? Oh! Gospodina
Elsvortija, koji drži antikvarnicu, on tako preterano ljubazan! I
majora Hortona, s n govim buldozima.
- Postoji još dna osoba za koju su mi prijatelji
napomenuli da živi ovde - reče Luk. - Rekoše da fina stara
dama, samo što ne presta da priča.
Bridžet se nasmejala. - To može da se odnosi na pola sela!
- Kako li joj beše ime? Setio sam se. Pinkerton.
Lord Vitfild se promuklo zakikota.
- Pa stvarno nemate sreće! I ona mrtva. Pre neki dan
udariše kola u Londonu. Mrtva na mestu.
- Izgleda da imate mnogo smrtnih sluča va ovde - reče
Luk nehajno.
Lord Vitfild se smesta usprotivio.
- Nikako. Ovo dno od najzdravijih mesta u Engleskoj.
Ne smete račun nesrećne sluča ve. To može svakome da se
desi.
Ali Bridžet Konvej se zamislila:
- Zapravo, Gordone, i ste bilo mnogo smrtnih sluča va u
proteklih godinu d . Stalno se održavaju s rane.
- Besmislica, draga moja.
- Da li i smrt doktora Hamblbija bila nesrećan slučaj? -
upita Luk.
Lord Vitfild odm nu glavom.
- Oh ne - reče on. - Hamblbi umro od akutne sepse. Kao
pravi doktor. Ogrebao prst o zarđ ekser tako nešto - n
obraćao pažnju na to, i r se zagadila. Za tri d bio gotov.
- Lekari znaju da budu takvi - reče Bridžet. - A naravno,
vrlo su podložni infekcijama, pretpostavljam, ako ne paze. Ipak,
žalosno to. N g j ženi srce prepuklo.
- Ništa dobro ne dolazi od suprotstavljanja proviđenju -
odvr lord Vitfild dnostavno.

II

- Da li to stvarno bilo proviđen ? - pitao se Luk kasn ,

dok se presvlačio za večeru. Sepsa? Moguće. Veoma iznenadna
smrt, doduše.
A mislima su mu odzvanjale olako izg rene reči Bridžet
Konvej:
- I ste bilo mnogo smrtnih sluča va uproteklih godinu
d .
 Poglavl 4

Luk započin istragu

Luk vrlo pažljivo promislio svoj plan, tako da , sišavši

narednog jutra na doručak, bio spreman da ga bez mnogo buke
sprovede u delo.
Tetke baštovanke n bilo nigde na vidiku, lord Vitfild
o džigericu i ispijao kafu, dok Bridžet Konvej već završila
svoj obrok, pa stajala kraj prozora, gledajući napol .
Pošto su razmen pozdrave za dobro jutro, i Luk seo za
sto obilato napunivši tanjir jajima i slaninom, započeo :
- Moram da se bacim na posao - rekao . - N lako
navesti ljude da pričaju. Znate na šta mislim - ne na ljude poput
vas i... ovaj... Bridžet. - (U posledn m trenutku se setio da ne
treba da kaže „gospođica Konvej".) - Vi biste mi rekli sve što
znate, problem u tome što ne znate što ja želim da znam,
ne pozna te lokalna praznoverja. Ne biste mogli ni da zamislite
koliko su ver živo u skrajnutim delovima sveta. Znate, ima
dno selo u Devonširu. Paroh morao da ukloni neke stare
granitne menhire koji su se nalaz u blizini crkve, pošto ljudi
nisu hteli da prestanu da hodaju oko njih, izvodeći neki prastari
ritual, svaki put kad bi neko umro. Neverovatno kako ti stari
paganski običaji opstaju.
 - Sklon sam da se složim s vama - reče lord Vitfild. -
Obrazovan , to treba narodu. Jesam li vam rekao da sam ovde
opremio veoma dobru biblioteku? Nekad to bila stara
vlastelinska kuća - prodavala se u bescen - sada to dna od
najboljih biblioteka...
Luk odlučno sprečio pokušaj da se razg r okrene na
postignuća lorda Vitfilda.
- Sjajno - rekao srdačno. - Odlično urađeno. Očigledno
ste uvideli koliko ovde rašireno starovremensko neznan .
Naravno, s mo tačke gledišta, to upravo što mi
potrebno. Stari običaji, bapske priče, nagoveštaji starih rituala
kao što su...
Tada skoro od reči do reči izdeklamovao stranicu dnog
eseja koji pročitao zarad neke ovakve pr ke.
- Smrtni sluča vi najviše obećavaju po tom pitanju -
zaključio . - Pogrebni obredi i običaji uvek opstaju duže od
drugih. Osim toga, iz nekog razloga, seoski živalj voli da g ri o
smrti.
- Oni uživaju u s r ma - složila se Bridžet, sa svog
mesta pored prozora.
- Mislio sam da počnem odatle - nastavio Luk. - Ako bih
uspeo da od paroh dob m spisak nedavno preminulih,
potražim ožalošćene i popričam s njima, nema sumn da ću vrlo
brzo uhv ti nagoveštaj ga za čim tragam. Od koga bi
najbol bilo da zatražim te podatke - od paroha?
- Gospodin Vejk bi verovatno bio vrlo zainteresovan -
odvr Bridžet. - On dan vrlo drag starac i, u neku ruku,
poznavalac starina. On bi ti mogao pr čno pomoći, rekla bih.
 Luk istog trena osetio zebnju pomešanu s nadom da
sveštenik n toliko dobar poznavalac starina da bi mogao da
raskrinka n gove namere.
Ono što rekao, zvučalo srdačno:
- Odlično. Nemate predstavu, pretpostavljam, ko to još
preminuo u toku prethodnih godinu d ?
Bridžet promrmljala:
- Da se setim... Karter, naravno. Bio vlasnik „Sedam
zvezda", one gadne krčme kraj reke.
- Pijanica i grubijan - dodade lord Vitfild. - Jedan od onih
socij stičkih, nasilnih divlj , nikakva šteta.
-I gospođa Rouz, pralja - nastavila Bridžet. - Pa m
Tomi Pirs - on bio gadan klinac, da znaš. Oh, da, naravno, i ona
Ejmi kako-se-zvaše.
Glas joj se neznatno promenio dok izgovarala to
posledn ime.
- Ejmi? - zapita Luk.
- Ejmi Gibs. Bila služavka kod nas, a potom prešla
kod gospođice Vejnflet. Zbog n se vodila istraga.
- Zašto?
- Blesava devojka pobrkala neke bočice u mraku - reče
lord Vitfild.
- Mislila da uzela sirup za kašalj, a u stvari uzela
bocu farbe za šešir - objasnila Bridžet.
Luk izvio obrve.
- Prosto tragičan događaj.
- Podozrevalo se da to učinila namerno. U pitanju bila
svađa sa izvesnim mladićem. - Bridžet g rila polako, skoro
nevoljno.
Usledila stanka. Luk instinktivno osetio prisustvo
neizrečenih osećanja koja su loše uticala na raspoložen svih
prisutnih.
„Ejmi Gibs?“, razmišljao . „Da, to dno od imena ko
stara gospođica Pinkerton pomenula."
Takođe pomenula i mladog deč - nekog Tomija - o
ko m očigledno imala loše mišl n (a ko , izgleda, delila i
Bridžet). I da - bio skoro siguran da izg rila i ime Karter.
Ustao od stola i bezbrižno rekao:
- Od ovakve priče osećam se veoma sablasno - kao da se
bavim samo grobljima. Svadbeni običaji su takođe zanimljivi -
mada ih mnogo teže tek tako potegnuti u razg ru.
- N mi teško da to zamislim - reče Bridžet, uz blago
trzan us .
- Uroci i kletve su takođe zanimljiva tema - nastavio
Luk, glumeći oduševl n . - Često se sreću u ovako zab m
mestima. Znate li kakve glasine tog tipa?
Lord Vitfild lagano zavrteo glavom. Bridžet Konvej
rekla:
- Takve priče obično ne stižu do nas...
Luk shv o i pre nego što završila rečenicu.
- Nema nikakve sumn , moraću da se krećem u nižim
socijalnim krugovima da bih postigao što želim. Prvo ću otići
do vikarijata i videti šta mogu tamo da saznam. Nakon toga,
možda da posetim... „Sedam zvezda“, rekoste? A što se tiče g
bezobraznog klinca? Ima li on neku ožalošćenu rodbinu?
- Gospođa Pirs drži prodavnicu duv i novina u Glavnoj
ulici.
- To - reče Luk - i više nego podesno. Pa dobro, vreme
da krenem.
Bridžet se hitro i ljupko pokrenula sa svog mesta kraj
prozora.
- Mislim da ću poći s tobom - rekla - ako ti ne smeta.
- Naravno da ne.
Izg rio to što srdačn mogao, ipak se zapitao
da li primetila koliko bio zapan n n nim predlogom, m r
za trenutak.
Bilo bi mu lakše da izađe na kraj s postarijim sveštenikom
koji se zanima za starine bez budnog i pronicljivog intelekta
pored sebe.
- Pa dobro - reče sam sebi. - Na meni da moju ulogu
odigram uverljivo.
- Luk, hoćeš li me priček samo trenutak, da se
preobu m? - dodade Bridžet.
Luk - izgovaran n g g krštenog imena s takvom
lakoćom izazivalo čudan osećaj bliskosti. A opet, kako bi ga
drugač mogla nazv ? Kad već pristala na Džim vu
spletku s rodbinskim vezama, teško da mu se mogla obr ti sa
gospodine Ficv jame. Od dnom s nelagodom pomislio: „Šta li
ona misli o svemu me? Šta, za ime boga, misli?"
Čudno da ga to n brinulo ran . Džim va rođ
bila samo prigodna apstraktna zamisao - tek figura na š ovskoj
tabli. Jedva da ju i dočarao sebi u mislima, dnostavno
prihv o izjavu svog prijatelja da „Bridžet sjajna“.
Zamišljao ju - liko koliko uopšte pomislio na nju -
kao malu plavokosu sekretaricu, d ljno snalažljivu da zagolica
maštu bogatog čoveka.
A ona , zapravo, imala snagu, um, hladan bistar intelekt,
i on n imao nikakvu predstavu šta ona misli o n mu.
Razmišljao : Nju n tako lako zavar .
- Spremna sam.
Pridružila mu se tako tiho da n ni čuo kada došla. N
nosila šešir, n mrežicu za kosu. Čim su izašli iz kuće, vetar ,
jurišajući iza ugla tih čudovišnih grudobr , naglo z v o
n nu dugu crnu kosu i pomamno joj zavitlao oko lica.
Prog rila kroz osmeh:
- Potrebna sam ti da ti pokažem put.
- Veoma ljubazno od tebe - odg rio s puno obzira.
Zapitao se da n umislio iznenadnu primesu iron u
n nom osmehu.
Osvrnuvši se na bedeme iza njih, iznervirano rekao:
- Kakva n za! Zar ga niko n mogao spreč ?
Bridžet odg rila: - Kuća dnog Engleza n gov
zamak - bukvalno, u Gordon m slučaju! On obožava.
Svestan da n gova opaska n bila prikladna, nemoćan
da zauzda zik, on reče:
- To tvoj stari dom, zar ne? Da li i ti „obožavaš“ da ga
vidiš ovakvog k v sad?
Tada ga pogledala - strogo, ipak i kao da joj sve to
pomalo zabavno.
- Z m što ću ti uruš dram čnu predstavu koju si
unapred stvorio - procedila . - Ali, ja sam zapravo imala dve i po
godine kada sam napustila mesto, tako da se motiv doma ne
može primen na mene. Čak se ni ne sećam ove kuće.
- U pravu si - reče Luk. - Oprosti mi što sam se poslužio
filmskim zikom.
Nasmejala se.
- Istina retko kad romantična - dodala .
I tada se u n nom glasu osetio neočekivani ogorčeni prezir
koji ga trgao. Porumeneo od stida, onda naglo shv o
da ta ogorčenost n bila namen na nemu. Bio to n n lični
prezir i n no lično ogorčen . Luk mudro ćutao. Međutim, još
se više zainteresovao za Bridžet Konvej...
N im trebalo duže od pet minuta da stignu do crkve i
vikarijata koji se nalazio odm do n . Zatekli su vikara u radnoj
sobi.
Alfred Vejk bio omaleni pogrbl ni čovek u godinama,
vrlo blagih plavih očiju, rasejan, ljubazan. Činilo se da ga
poseta obradovala, pomalo i iznenadila.
- Gospodin Ficv jam odseo kod nas u v Eš - rekla
Bridžet - a želeo bi da se posavetu s vama u vezi s knjigom koju
piše.
Gospodin Vejk osmotrio mladog čoveka blago upitnim
pogledom, a Luk požurio da pruži objašn n .
Bio nervozan - dvostruko. Pre svega zato što ovaj
čovek raspolagao mnogo dubljim poznavan m lokalnih narodnih
običaja, praznoverica i obreda nego što bi neko mogao da stekne
prostim žurnim buban m iz nasumice izabranih knjiga. S druge
strane, bio nervozan i zato što Bridžet Konvej stajala pored
n ga i slušala šta g ri.
Laknulo mu kada saznao da se gospodin Vejk
uglavnom interesu za rimske iskopine. Priznao da veoma
slabo pozna srednjovekovni folklor i vradžbine. Pomenuo
postojan određenih predmeta u istoriji Vičvuda, ponudio se da
odvede Luka do određenog grebena na brdu gde se, po priči,
održavao veštičji sabat, sa žal n m izjavio da ne može da
mu pruži nikakve posebne podatke.
Osetivši pravo olakšan , Luk izrazio neophodnu dozu
razočaranja, a z m zatrpao sag rnika pitanjima o
verovanjima povezanim sa samrtničkom posteljom.
Gospodin Vejk blago odm ivao glavom.
- Plašim se da sam ja poslednja osoba koja bi znala išta o
tome. Moji parohijani bi s mnogo opreza kr bilo šta
nepravoverno od mojih očiju.
- Tako , naravno.
- Sve dno, nimalo ne sumnjam da mnoga su verja i dal
preovlađuju. Ovakve seoske sredine su veoma zaostale.
Luk hrabro nastupio.
- Zatražio sam od gospođice Konvej da mi navede sve
nedavne smrtne sluča ve kojih može da se seti. Mislio sam da
možda mogu nešto sazn na taj način. Pretpostavljam da biste
mi vi mogli obezbed rečeni spisak, pa da ja izaberem
najpodesn sag rnike.
- Da, da - to bi se moglo ured . Džajls, naš crkvenjak,
dobar momak mada gluv, nažalost - on će vam pomoći oko toga.
Samo da pogledam. Bilo ih popr čno, popr čno - nestabilno
proleće i gadna zima pre n ga - a i popr čno nesrećnih sluča va
- izgleda da smo im gadan period loše sreće.
- Ponekad - reče Luk - period loše sreće se pripisu
prisustvu određene osobe.
10
- Da, da. Stara priča o Joni. Ipak, ne veru m da bilo
str ca ovde - niko se n isticao ni na koji način, to sigurno,
a ja nesumnjivo nisam čuo nikakve glasine tim p dom -
opet, kao što sam već rekao, može b da nisam ni mogao da ih
ču m. Dakle, da vidimo - baš nedavno smo izgub doktora
Hamblbija i sirotu Laviniju Pinkerton - dobar čovek, taj doktor
Hamblbi...
Bridžet se ubacila:
- Gospodin Ficv jam pozna dnog n g g prijatelja.
- Zaista? Vrlo tužno. T v gubitak se stvarno oseti. Kada
čovek ima mnogo prijatelja.
- Kao i kada čovek ima ponekog neprijatelja - reče Luk. -
Samo ponavljam što sam čuo od svog prijatelja - dodao
živo.
Gospodin Vejk uzd nuo.
- Čovek koji g ri šta misli - i čovek koji n uvek
uviđavan, da tako kažemo... - Odm nuo glavom. - To ume da
uznemiri ljude. Ipak, niži slo vi su ga izuzetno voleli.
Luk , kao usput, prokomentarisao:
- Znate, oduvek sam smatrao da dna od
najneprijatnijih životnih čin nica to što sv smrt koja se desi,
za nekoga drugog predstavlja dobit - i ne mislim samo s novčane
strane.
Vikar zamišl no klimnuo.
- Shvatam na šta ciljate, da. U čituljama uvek piše kako su
svi redom ožalošćeni zbog smrti nekog čoveka, to može samo
retko da bude potpuna istina. U slučaju doktora Hamblbija, niko
ne poriče da se položaj n g g kolege, doktora Tomasa, pr čno
popravio smrću doktora Hamblbija.
- Kako to?
- Tomas , veru m, veoma sposoban momak, čak i sam
Hamblbi uvek tako g rio, mu n baš dobro išlo. Nalazio se,
po mom mišl nju, uvek u senci čoveka koji odisao
nedvosmislenom privlačnom snagom. Tomas naspram n ga
ostavljao vrlo bled utisak. Uopšte n imao uticaja kod
pac nata. Mislim da i on brinuo zbog toga, što sve
pogoršalo - bio bi još živčaniji, zik bi mu se skroz zavezao. Kad
smo kod toga, već sam primetio zapanjujuću promenu. Ima više
samopouzdanja - više karaktera. Mislim da oseća n poveren
u samog sebe. Veru m da se on i Hamblbi nisu uvek dobro
slag . Tomas se zalagao za nove postupke i terap , a Hamblbi
se rad držao starih načina. Sukob su se više nego dnom - i
tim p dom, kao i oko nekih privatnih stvari - sada, n lepo
da tračarim...
Bridžet blago i jasno rekla:
- Ali, mislim da bi gospodin Ficv jam voleo da ču te
tračeve!
Luk joj uputio brz uznemiren pogled.
Gospodin Vejk sumnjičavo zavrteo glavom, ipak
nastavio, smejul ći se uprkos neodobravanju.
- Bojim se da čovek vremenom počne da se previše zanima
za poslove svojih suseda. Rouz Hamblbi veoma lepa devojka.
N čudo što Džefri Tomas izgubio glavu za njom. A i
Hamblb vo staj šte potpuno razumljivo - devojka mlada,
a sakrivena ovde gde nema mnogo pr ka da upozna druge
muškarce.
- Protivio se? - upita Luk.
- Bez sumn . Smatrao da su previše mladi. A naravno
da se mladi ljudi vređaju kad im se to kaže! Odnosi između dvojice
ljudi su neskriveno z lađneli. Ipak, moram da naglasim, siguran
sam da doktor Tomas bio duboko potresen iznenadnom smrću
svog kolege.
- Sepsa, kako mi reče lord Vitfild.
- Da - tek malena ogrebotina koja se inficirala. Doktori se
izlažu smrtnoj opasnosti dok vrše svoj posao, gospodine
Ficv jame.
- Zaista tako - reče Luk.
Gospodin Vejk se prenu.
- No, odlutao sam predaleko od ga o čemu smo prič -
reče on. - Prava sam stara tračara, nažalost. G r smo o do
d s opst m paganskim posmrtnim obredima i nedavnim
smrtnim sluča vima. Lavinija Pinkerton, na primer - dna od
naših najbrižnijih crkvenih pomoćnica. A z m i ona sirota
devojka, Ejmi Gibs - tu možda otkr te nešto što vas zanima,
gospodine Ficv jame - postoji blaga sumnja, znate, da u
pitanju samoubistvo - a u vezi s takvom vrstom smrti uvek se
javljaju izvesni pr čno sablasni obredi. N na tetka - koja n ,
bojim se, vrlo ugledna žena - i n baš bila sklona svojoj nećaci -
velika prič ca.
- To korisno - reče Luk.
-Z m imamo Tomija Pirsa - dno vreme bio u horu -
divan soprano - skoro anđeoski glas - dečko n ni u kom
drugom smislu bio anđeo, nažalost. Na kraju smo mor da ga
izbacimo, zbog n ga su se i drugi dečaci loše ponaš . Jadni
momak, plašim se da ga nigde nisu mnogo voleli. Našli smo mu
posao u pošti, na isporuci telegrama, i tu dobio otkaz. Jedno
vreme radio kod gospodina Abota, vrlo brzo otpušten -
petljao se u neka poverljiva dokumenta, mislim. Z m... da, tako
, bio uv Eš neko vreme, kao pomoćnik baštov , zar ne,
gospođice Konvej - lord Vitfild morao da ga otera zbog
nečuvene drskosti. Mnogo mi bilo žao n gove majke - vrlo
pristojna i marljiva osoba. Gospođica Vejnflet bila jako
ljubazna, pa mu sredila privremeni posao čistača prozora. Lord
Vitfild se isprva protivio, a onda od dnom pristao - zapravo, to i
ste tužno.
- Zašto?
- Zato što momak tako i stradao. Čistio gorn
prozore biblioteke (stara vlastelinska kuća, znate), pa pokušao
da izvede neku budalaštinu - da zaigra na simsu tako nešto -
izgubio ravnotežu, mu se zbog nečega zavrtelo u glavi, i pao
. Gadna stvar! Uopšte n došao svesti i preminuo nekoliko
s nakon što su ga prim u bolnicu.
- Da li neko vi≥deo n gov pad? - zainteresovano upitao
Luk.
-N . Bio na strani okrenutoj vrtu - ne s predn strane
zgrade. Procen su da ležao tamo m r pola sata pre nego što
su ga pronašli.
- Ko ga našao?
- Gospođica Pinkerton. Sećate se, pomenuo sam vam
malopre damu koja nesrećnim sluča m poginula na ulici pre
nekoliko d . Sirotica, kako samo bila strašno uznemirena.
Užasno iskustvo! Dobila dozvolu da obreže neke biljke i
pronašla momka kako leži tamo gde pao.
- To mora da bio krajn neprijatan šok - s puno obzira
reče Luk.
,,I još veći“, pomislio za sebe „nego što mislite.“
- Gubitak mladog života uvek tužan - reče starac,
odm ujući glavom. - Moguće da su Tom ve mane bile
posledica n gove živ nosti.
- Bio grozni grubijan - reče Bridžet. - Znate da tako,
gospodine Vejk. Uvek mučio mačke i psiće lut ce, i štipao
druge male dečake.
- Znam, znam. - Gospodin Vejk tužno vrteo glavom. -
Ali znate, draga moja gospođice Konvej, ponekad sur st n
toliko urođena koliko posledica čin nice da ličnost sporo
sazreva. Zato, kad posmatrate odraslog čoveka s ment tetom
deteta, shv te da on dnostavno ne primeću sopstvenu
sumanutu podmuklost i svirepost. T v nedostatak razvoja se u
neku ruku, ubeđen sam, nalazi u korenu sveukupne sur sti i
glupog divljaštva d s u svetu. Čovek mora da se odrekne
detinjarija...
Odm nuo glavom i raširio ruke.
Bridžet prog ri neočekivano promuklim glasom:
- Da, u pravu ste. Znate na šta mislim. Čovek koji se
ponaša kao dete nešto najstrašn na m svetu...
Luk ju radoznalo pogledao. Bio uveren da misli na
neku određenu osobu, , iako lord Vitfild u izvesnom pogledu
bio preterano detinjast, Luk n verovao da su se n ne reči na
n ga odnosile. Lord Vitfild bio pomalo smešan, ni u kom
slučaju zastrašujuća pojava.
Luka Ficv jama zaista zanimalo ko bi mogla b ta
osoba na koju Bridžet mislila.
 Poglavl 5

Poseta gospođici Vejnflet

Gospodin Vejk promrmljao još nekoliko imena.

- Da vidimo - sirota gospođica Rouz, i stari Bel, i dete
Elkinsovih, i Hari Karter - nisu to sve moji parohijani, razumete.
Gospođica Rouz i Karter nisu b anglikanci. A onaj hladni talas
u martu odneo napokon i jadnog starog Bena Stenberija - imao
devedeset dve.
- Ejmi Gibs umrla u aprilu - reče Bridžet.
- Da, sirota devojka... kakva tužna omaška. Luk podiže
pogled i primeti da ga Bridžet posmatra. Ona hitro obori oči.
Pomislio , pomalo iznerviran:
„Ovde ima nečega što nisam sasvim prokljuvio. Nečega u
vezi s tom devojkom, Ejmi Gibs.“
Kada su se pozdrav s vikarom i pon se našli napolju,
rekao :
- Ma, ko i šta bila ta Ejmi Gibs?
Bridžet nekoliko minuta oklevala da odg ri. Tada
prog rila - a Luk primetio neznatnu usil nost u n nom
glasu.
- Ejmi bila dna od najnesposobnijih služavki ko sam
u životu upoznala.
- Zato dobila otkaz?
- Ne. Ostala napolju do kasno, zabavljajući se s dnim
mladićem. Gordon zastupa vrlo moralne i staromodne stavove.
Što se n ga tiče, greh ne postoji dok ne otkuca d est časova,
posle toga buja. Zato otpustio devojku, a ona postala vrlo
drska!
Luk upita: - Zgodna devojka?
- Vrlo zgodna.
- Ona progutala farbu za šešir misleći da sirup za
kašalj?
- Da.
- Pr čno glupo - Luk opipavao teren.
- Vrlo glupo.
- Da li ona bila glupa?
- Ne, bila sasvim oštroumna devojka.
Luk krišom pogledao Bridžet. Bio zbun n. N ni
odg ri su b izrečeni ravnim glasom, bez naglašavanja čak
mnogo zanimanja. Ali iza n nih obaveštenja osećalo se nešto -
bio ubeđen - nešto što n izražavala rečima.
U tom času, Bridžet se zaustavila da popriča s visokim
čovekom koji skinuo šešir i srdačno pozdravio.
Bridžet, nakon nekoliko reči, predstavi Luka.
- Ovo moj rođak, gospodin Ficv jam, koji odseo kod
nas u v . Došao ovamo da napiše knjigu. Ovo gospodin
Abot.
Luk sa zaniman m osmotrio gospodina Abota. On bio
pravni zastupnik koji zaposlio Tomija Pirsa.
Luk imao donekle nelogične predrasude prema
advok ma uopšte - zasnovane na tome što veliki broj pol čara
dolazi iz njihovih redova. Takođe, nervirala ga njihova oprezna
navika da nikad ništa ne obećavaju. Gospodin Abot, međutim,
uopšte n bio uobiča na vrsta advokata, n bio ni usukan, ni
zatvoren, ni ćutljiv. Bio to veliki rumeni čovek, u odelu od
tvida, srdačnog držanja i neobuzdano razdragan. U uglovima
očiju javljale su mu se sitne bore od smeha, same oči bile su
mnogo prepreden nego što se to primećivalo na prvi pogled.
- Pišete knjigu, a? Roman?
- O narodnim verovanjima - odvr Bridžet.
- Na pravom ste mestu - reče advokat. - Ovaj deo sveta
čudesno zanimljiv.
- Tako sam i ja čuo - odvr Luk. - Usuđu m se reći da
biste mi vi mogli donekle pomoći. Zasigurno ste nailaz na
neobične stare dokumente - znate za neke zanimljive običa
koji su se do d s održ .
- Pa, ne znam baš... možda, možda...
- Da li mnogo ovdašnjih ljudi veru u duhove? - upita
Luk.
- Što se toga tiče, ne bih znao - stvarno ne bih znao.
- Ima li zaposednutih zdanja?
- Ne - nisam upoznat ni sa čim takvim.
- Postoji i su ver u vezi s decom, naravno - reče Luk. -
Smrt deč - nasilna smrt, pritom - gde se dečak uvek vr kao
duh. I uvek u pitanju dečak, nikad devojčica - što zanimljivo.
- Veoma - reče gospodin Abot. - Nikad ran nisam čuo za
to verovan .
N ni čudo, pošto ga Luk upravo bio izmislio.
- Čini mi se da dan ovdašnji momak - neki Tomi -
radio za vas neko vreme. Imam razloga da veru m da se on vr o
kao duh.
Lice gospodina Abota poprimilo blago modru nijansu.
- Tomi Pirs? Uobražena ništarija, koja uvek zabada nos i
svuda se meša.
- Duhovi su oduvek b nevalj . Dobri građani koji
poštuju zakon retko uznemiravaju ovaj svet nakon što ga napuste.
- Ko ga video - šta se priča?
- Takve stvari teško dokuč - reče Luk. - Ljudi neće
otvoreno da daju izjavu o tome. Prosto se stvara takva atmosfera,
da tako kažemo.
- Da, da, pretpostavljam da tako.
Luk vešto skrenuo s teme.
- Prava osoba s kojom treba razgovar seoski lekar.
Oni svašta čuju dok brinu o siromašnijim pac ntima.
Svakovrsne praznoverice i čarol - verovatno gomila ljubavnih
napit i tome slično.
- Morate se sresti s Tomasom. Dobar momak, taj Tomas,
krajn savremen čovek. Ne kao jadni stari Hamblbi.
- Pomalo nazadan, l’ da?
- Sasvim zadrt - nepopustljiv u najgorem mogućem smislu.
- Vi ste se dobrano z č oko posla s vodom, n li tako
bilo? - upita Bridžet.
I pon se Abot lice obli dubokim rumenilom.
- Hamblbi kočio svaki napredak - odvr o oštro. -
Zalagao se protiv toga! Bio vrlo nepristojan, pritom. N birao
reči. Nešto od ga što mi rekao bilo bi apsolutno d ljno za
podizan tužbe.
Bridžet promrmljala: - Ali, advok nikada sami ne dižu
tužbe, zar ne? Oni su pametniji od toga.
Abot se neobuzdano nasmeja. N gov bes se utiša istom
brzinom kojom se i javio.
- Vrlo dobro, gospođice Bridžet! A i n da niste u pravu.
Mi koji se time bavimo, znamo i previše toga o zakonu, ha-ha. E
pa, moram da krenem. Pozovite me, ukoliko smatrate da vam
mogu pomoći na bilo koji način, gospodine... ovaj...
- Ficv jam - reče Luk. - Hvala, hoću.
Kad su nastav dal , Bridžet reče:
- Tvoj metod, primeću m, sastoji se od toga da nešto
izjaviš, pa da vidiš šta ćeš time izazv .
- Moj metod - reče Luk - n potpuno iskren, to hoćeš da
kažeš?
- Primetila sam to.
Pomalo uznemiren, oklevao , ne znajući šta da sledeće
kaže. Međutim, pre nego što stigao da prog ri, ona rekla:
- Ako želiš da saznaš nešto više o Ejmi Gibs, mogu te
odvesti do nekoga ko ti može u tome pomoći.
- Koga to?
- Gospođice Vejnflet. Ejmi otišla kod n nakon
napuštanja vile. Tamo i umrla.
- Oh, shvatam. - Bio pomalo iznenađen. - Pa... veoma
sam ti z valan.
- Ovde živi.
Prelaz su gradski park. Pokazujući pokretom glave u
pravcu velike džordžijanske kuće koju Luk već primetio
prethodnog d , Bridžet reče: - To bilo vlastelinsko iman
Vič. Sada tu biblioteka.
 Prislon na uz zgradu biblioteke nalazila se mala kuća koja
u poređenju s njom izgledala kao kućica za lutke. Bleštavo belo
stepenište, uglancani zvekir i besprekorno bele zavese na
prozorima.
Bridžet otvorila kapiju i krenula ka stepenicama.
U tom trenu otvorila su se ulazna vrata i izašla postarija
žena.
Izgledala , po Luk m mišl nju, kao prava provincijska
usedelica. Sitne građe, uredno obučena u suknju i kaput od tvida,
11
nosila sivu svilenu bluzu s brošom od kairngorma. N n
filcani šešir čučao čvrsto na vrhu n ne lepo oblikovane glave.
Imala prijatno lice i vrlo inteligentne oči, što se primećivalo
uprkos cvikerima. Luka podsetila na one okretne crne koze
ko se mogu videti u Grčkoj. Oči su joj izražavale istu vrstu
blage iznenađene zapitanosti.
- Dobro jutro, gospođice Vejnflet - reče Bridžet. - Ovo
gospodin Ficv jam. - Luk se naklonio. - On piše knjigu o
smrtnim sluča vima i seoskim običajima i uopšte o sličnim
grozotama.
- Oh, zaboga - reče gospođica Vejnflet. - Kako to
zanimljivo.
Uputila mu blistavi pogled pun ohrabrenja.
Pon se setio gospođice Pinkerton.
- Mislila sam - reče Bridžet - i opet primetio taj čudno
ravnodušni ton n nog glasa - da mu možete reći nešto o Ejmi.
- Oh - reče gospođica Vejnflet. - O Ejmi?
- Da. O Ejmi Gibs.
Bio svestan nove osobine u izrazu n nog lica. Izgledalo
 kao da ga vrlo pažljivo izabrala.
A onda, kao da naglo donela odluku, povukla se nazad u
hodnik.
- Uđite - rekla . - Mogu kasn da izađem. Ne, ne -
usprotivila se Luk m pokušaju da odb poziv. - Zaista nemam
nikakva hitna posla. Tek neku sitnu nevažnu kupovinu za kuću.
Mala dnevna soba bila iznimno uredna i odisala
blagim mirisom spal ne lavande. Iznad kamina nalazile su se
12
figurice pastira i pastirica od drezdenskog porcel , sa
slatkim usil nim osmesima na licima. Na zidovima su b
uraml ni akvareli, dve tapiser i tri goblena. Bilo i
fotografija ko se očigledno prikazivale razne nećake i nećakin ,
kao i nešto dobrog nameštaja - čipendejl sto, stočići od svilenog
13
drveta - i dna grozna, pr čno neudobna sofa u
viktorijanskom stilu.
Gospođica Vejnflet gostima ponudila stolice i rekla,
izvinjavajući se:
- Ja ne pušim, pa nemam duv , slobodno zap te ako
želite.
Luk odbio, Bridžet odm izvadila cigaretu.
Sedeći pravo kao strela u fotelji s duborezom na
rukohv ma, gospođica Vejnflet nekoliko trenut
proučavala svo goste, z m oborila pogled kao da zad ljna
uočenim, pa rekla:
- Želite da ču te o j sirotoj devojci, Ejmi? Sve to bilo
jako tužno i mnogo sam se bila potresla. Tako tragična greška.
- Zar se n pominjala mogućnost samoubistva? - upita
Luk.
 Gospođica Vejnflet odm nu glavom.
- Ne, ne, u tako nešto ne bih poverovala ni za trenutak.
Ejmi uopšte n bila takva osoba.
- Kakva osoba bila? - upita Luk otvoreno. - Voleo bih da
ču m šta ste vi misl o njoj.
Gospođica Vejnflet reče:
- Pa, naravno, uopšte n bila dobra služavka. Mada u
d šn vreme, zaista, čovek treba da bude z valan da dob
bilo koga. Vrlo aljkavo vršila svo obaveze i uvek tražila
slobodno veče - naravno, bila mlada, a devojke su takve u
d šn vreme. Izgleda da ne shvataju da njih vreme pripada
njihovim poslodavcima.
Luk imao prikladan izraz razumevanja na licu, pa
gospođica Vejnflet nastavila da razglaba na istu temu.
- N bila osoba za koju bih ja marila - bila pr čno
bezobrazna, naravno, ne volim tako da pričam sada kada
pokojna. Čovek se ne oseća hrišćanski - mada, zapravo ne
smatram da to logičan razlog zbog koga bismo prikriv
istinu.
Luk klimnu. Zaključio da se gospođica Vejnflet
razliku od gospođice Pinkerton po tome što krase logika i
bolji tok misli.
- Prijala joj pažnja - nastavila gospođica Vejnflet - i
bila sklona da ima visoko mišl n o sebi. Gospodin Elsvorti -
on drži novu antikvarnicu, zapravo pravi džentlmen -
pomalo se bavi akvarelom i odradio dnu dve skice n nog
lica - pa mislim da joj to, znate, malo udarilo u glavu. Imala
običaj da se svađa s onim mladićem za koga bila verena - Džim
Harvi se zove. On mehaničar u servisu i bila mu vrlo draga.
Posle kraće stanke, gospođica Vejnflet nastavila.
- Nikada neću zaborav tu užasnu noć. Ejmi se osećala
loše - gadno kašljala i štošta još (one ftine svilene čarape što
devojke vole da nose i one cipele kojima đon praktično od
papira - naravno da će da se prehlade), i tog popodneva bila
kod lekara.
Luk smesta upitao:
- Doktora Hamblbija doktora Tomasa?
- Doktora Tomasa. I on joj dao bočicu sirupa za kašalj
koju donela kući. Neki vrlo bezazleni lek, gotov proizvod,
veru m. Otišla rano na spavan , mora da bilo oko dan sat
po p ći kada su se začuli zvuci - neka vrsta užasnog vriska kroz
gušen . Ustala sam i prišla vr ma n ne sobe, ona su bila
zaključ iznutra. Pozvala sam , i ostala bez odg ra.
Kuvarica bila sa mnom i obe smo se jako uznemirile. Tada smo
izašle na ulazna vrata, gde , srećom, Rid (naš pozornik) taman
prolazio, pa smo ga pozvale. On otišao iza kuće i uspeo da se
popne na krov pomoćne zgrade, a kako n n prozor bio otvoren,
lako ušao unutra i otključao vrata. Jadna devojka, bilo
strašno. Ništa nisu mogli da učine za nju, umrla u bolnici
nekoliko s kasn .
- A u pitanju bila - šta - farba za šešir?
- Tako . To zovu trovan oksalnom kiselinom. Bočica
otpr ke iste veličine kao i ona sa sirupom za kašalj. Sirup bio
na n nom umivaoniku, a bočica s kiselinom nalazila se pored
kreveta. Mora b da uzela pogrešnu bočicu da joj bude pri ruci
ako se u toku noći oseti loše. Tu teoriju podržala istraga.
 Gospođica Vejnflet ućutala. N ne pametne koz oči su
gledale u n ga, i Luk bio svestan da to pogled od naročitog
značaja. Imao osećaj da izostavila bitan deo priče - i još jači
osećaj da želela da on toga bude svestan.
Usledila tišina - dugačka i pr čno neugodna. Luk se
osećao kao glumac koji zaboravio tekst. Z m slabašnim
glasom upitao:
-I vi ne mislite da izvršila samoubistvo?
Gospođica Vejnflet smesta odg rila:
- Ni slučajno. Da devojka poželela da skonča, verovatno
bi sama nabavila nešto. Ovu bočicu imala već godinama. A i kao
što sam već rekla, ona n bila takva osoba.
- Dakle, vi mislite - šta? - otvoreno zapitao Luk.
Gospođica Vejnflet reče:
- Mislim da to bio nesrećan slučaj.
Zatvorila usta i iskreno ga pogledala.
I baš kada Luk očajnički osećao da mora pokuš da
kaže nešto što se od n ga očeku , nešto im odvuklo pažnju.
Začulo se greban na vr ma, praćeno tužnim mjaukom.
Gospođica Vejnflet se podigla da otvori vrata, posle čega
u prostoriju ušetao veličanstveni narandžasti persijski mačak.
Zaustavio se, s negodovan m osmotrio prisutne, a z m skočio
na rukohvat fotel svo gazdarice.
Gospođica Vejnflet mu se tepajući obr la.
- Zaboga, Vonki Pu - gde moj Vonki Pu bio čitavog
jutra?
To ime Luku zazvučalo poznato. Gde to načuo nešto o
persijskom mačku po imenu Vonki Pu?
 - To vrlo lep mačor - rekao . - Da li ga odavno imate?
Gospođica Vejnflet odm nula glavom.
- Oh, ne, pripadao mojoj staroj prijateljici, gospođici
Pinkerton. Pregazilo ju dno od ovih užasnih motornih vozila,
naravno da nisam mogla dopust da Vonki Pu završi kod nekog
nepoznatog. To bi jako uznemirilo Laviniju. Prosto ga
obožavala - zaista vrlo lep, zar ne?
Luk se ozbiljno divio mačoru.
Gospođica Vejnflet reče: - Pazite mu na uši. U posledn
vreme ga mnogo bole.
Luk oprezno pomazio životinju.
Bridžet ustala. - Mor bismo da krenemo - rekla .
Gospođica Vejnflet se rukovala s Lukom.
- Možda se uskoro pon vidimo - rekla .
Luk razđragano odvr o: - Nadam se, iskreno.
Pomislio da izgleda zbun no i pomalo razočarano. N n
pogled se prebacio na Bridžet - kratak pogled s primesom
isp vanja. Luk osetio da između dve žene postoji nekakvo
razumevan u ko on n bio uključen. To mu zasmetalo,
obećao sebi da će što pre ispit o čemu se tu radi.
Gospođica Vejnflet ih ispr la napol . Luk se neko
vreme zadržao na najvišem stepeniku sa odobravan m
posmatrajući čisto i besprekorno uređene travnjake i zerce za
patke.
- Čudesno neiskvareno, mesto - rekao .
Lice gospođice Vejnflet se ozarilo.
- Da, istina - pril žno se složila. - Zaista izgleda isto
onako kakvog ga se sećam iz detinjstva. Živeli smo u vlastelinskoj
kući, znate. Ali kada moj brat nasledio iman , n imao želju
da tu ostane - zapravo n to sebi mogao da priušti, pa smo
mor da prodamo. Preduzetnik koji dao ponudu želeo da
„doprinese razvoju mesta“, veru m da upotrebio taj izraz. Na
sreću, umešao se lord Vitfild, otkupio iman i sačuvao ga.
Pretvorio kuću u biblioteku i muzej - stvarno ostala maltene
nepromen na. Radim kao bibliotekarka dva puta nedeljno - bez
plate, naravno - i mogu vam reći da pravo zad ljstvo borav
u toj poznatoj zgradi i zn da neće b uništena. A zaista,
prostor savršeno odgovara - morate poset naš m muzej
dnog d , gospodine Ficv jame. Imamo neke veoma
zanimljive lokalne izložbe.
- Sigurno ću se potrud da svr m, gospođice Vejnflet.
- Lord Vitfild veliki dobrotvor Vičvuda - reče gospođica
Vejnflet. - Rastužu me kada su ljudi toliko nez valni.
Stegla usne. Luk smotreno n postavljao pitanja.
Pon poželeo doviđenja.
Kada su se našli van kap , Bridžet rekla:
- Želiš li da nastaviš sa istraživan m da se vr mo kući
putem pored reke? Bila bi to prijatna šetnja.
Luk smesta odg rio. N imao nameru da spr di
dalja isp vanja dok Bridžet Konvej sluša. Rekao :
- Da se prošetamo pored reke, sv ko.
Hod su Glavnom ulicom. Jedna od poslednjih kuća u
nizu imala istaknutu firmu ukrašenu slovima bo starog zlata,
na kojoj pisalo „Starine“. Luk zastao i virnuo kroz izlog u
prohladnu unutrašnjost.
- Ono veoma lepa oslik keramička posuda - primetio
 . - Odgovarala bi mojoj tetki. Pitam se koliko traže za nju?
- Da uđemo i pitamo?
- Nemaš ništa protiv? Volim da obilazim antikvarnice.
Čovek tu može da pronađe dobru stvar koja se nudi u bescen .
- Sumnjam da ovde ima toga - reče Bridžet suvo. - Elsvorti
sasvim precizno pozna vrednost svo robe, koliko znam.
Vrata su bila otvorena. U prvoj prostoriji nalazile su se
stolice i m divani i toaletni stočići prekriveni mnoštvom
porcelanskog i kalajisanog posuđa. Sa obe strane predvorja, dvoja
vrata su vodila u još dve prostor ispun ne robom.
Luk ušao u onu levo i potražio keramičku posudu. U tom
trenutku iz zadn g dela prostor , iza stola od or ovine u stilu
kraljice Ane, izronila dna mutna pr ka.
- Ah, draga gospođice Konvej, zad ljstvo vas videti.
- Dobro jutro, gospodine Elsvorti.
Gospodin Elsvorti bio veoma pristao mladi čovek,
obučen u kombinaciju smeđih i riđih nijansi. Imao duguljasto
bledo lice sa ženstvenim usnama, umetnički dugu crnu kosu i
izveštačeno držan .
Čim Bridžet predstavila Luka, gospodin Elsvorti
prebacio svu pažnju na n ga.
- Originalna stara engleska slik keramika. Izvrsno, zar
ne? Volim sve mo komade, znate, teško mi da ih prodam.
Oduvek sam sanjao o tome da živim na selu i držim malu radnju.
Čudesno mesto, ovaj Vičvud - ima duha, ako znate na šta mislim.
- Umetnički temperament - promrmljala Bridžet.
Elsvorti se okrenu k njoj, ispruživši duge blede ruke.
- Ne g rite tu užasnu frazu, gospođice Konvej. Ne... ne,
preklin m vas. Ne recite mi da sam pravi umetnik i veštak - ne
bih to podneo. Stvarno, stvarno, znate, ne držim ovde rukom
tkani tvid i ulubl nu bronzu. Ja sam trgovac, i to sve, samo
trgovac.
- Ali, vi zaista ste umetnik, zar ne? - upita Luk. - Mislim,
slikate akvarele, l’ da?
- Ma, ko vam to napričao? - uzviknu gospodin Elsvorti,
pl snuvši rukama. - Znate, mesto zaista i više nego
čudesno - čovek prosto ne može da sačuva tajnu! Upravo to mi se i
dopada ovde - toliko se razliku od g nečovečnog
„svako-gleda-svoja-posla“ gradskog stava! Tračevi i pakosti i
skand - sve tako sočno, ako ih čovek shv na pravi način.
Luk se ograničio na to da gospodinu Elsvortiju odg ri
na pitan i da ne obraća pažnju na drugi deo n govih primedbi.
- Gospođica Vejnflet nam rekla da ste urad nekoliko
skica one devojke - Ejmi Gibs.
- Oh, Ejmi - reče gospodin Elvorti. Koraknuo unazad i
zamalo oborio dnu kriglu za pivo. Pažljivo ju umirio. Rekao
: - Zar sam? Oh da, pretpostavljam da sam.
Izgledalo da donekle izgubio svoju staloženost.
- Bila lepa devojka - reče Bridžet.
Gospodin Elsvorti povr o samopouzdan .
- Oh, mislite? - upitao . - Vrlo prosečna, oduvek sam
smatrao. Ako vas zanima obo na keramika - obr o se Luku -
imam par keramičkih ptica - izvrsna izrada.
Luk iskazao slabo zaniman za ptice, a z m zatražio
cenu posude.
Elsvorti izneo cifru.
 - Hvala - reče Luk - ipak mislim da vas neću uskr ti
za ovaj komad.
- Uvek mi lakne, znate - reče Elsvorti - kada ne prodam
ništa. Blesavo s mo strane, zar ne? Znate šta, daću vam za
gvineju man . Stalo vam do n . To mi jasno - a to što
bitno. Na kraju kra va - ste prodavnica.
- Neka, hvala - odvr o Luk.
Gospodin Elsvorti ih ispr o do izlaza, mašući rukama -
Luk smatrao da su n gove ruke veoma neprijatne - koža na
njima n bila bleda, već svetlozelena.
- Gadan primerak, ovaj gospodin Elsvorti - primetio
kada su se našli d ljno daleko da ne može da ih ču .
- Gadan um i gadne navike, rekla bih - složila s Bridžet.
- Zašto zapravo došao u ovakvo mesto?
- Veru m da petlja s crnom magijom. N u pitanju baš
14
prava crna misa, ste nešto slično. Reputacija g mesta
doprinosi tome.
Luk pr čno nespretno reče: - Blagi bože - izgleda da on
upravo tip koji meni treba. Trebalo da popričam s njim na tu
temu.
- Misliš? - reče Bridžet. - On o tome svašta zna.
Luk reče s pr čnom nelagodom:
- Potražiću ga neki drugi put.
Bridžet n odg rila. Sada su se već nalaz van grada.
Skrenula na pešačku stazu koja ih ubrzo odvela do reke.
Tu su se mimoišli s niskim čovekom krutih brkova i
buljavih očiju. Vodio tri buldoga, na ko naizmenično vikao
promuklim glasom. - Nerone, dolazi ovamo. Neli, fuj to. Fuj, kad
ti g rim. Avguste! Avguste, kažem...
Zaćutao koliko da pozdravi Bridžet podizan m šešira,
zagledao se u Luka očigledno izgarajući od radoznalosti, pa
nastavio da promuklo opomin pse.
- Major Horton i n govi buldozi? - c rao Luk.
- Upravo tako.
- Zar nismo g jutra sreli praktično svakoga bitnog u
Vičvudu?
- Praktično.
- Osećam se pr čno nametljivo - reče Luk. -
Pretpostavljam da pridošlici u engleskom selu suđeno da štrči
kao bela vr - dodao pokajnički, setivši se primedbe Džimija
Lorimera.
- Major Horton nikada n umeo da uspešno prikriva
svoju radoznalost - reče Bridžet. - On stvarno uvek zuri.
- To tip čoveka za koga biste uvek mogli da kažete da
major, gde god da ga vidite - reče Luk pr čno zlobno.
Bridžet iznenada predloži: - Hoćemo li da malo sednemo na
obalu? Imamo d ljno vremena.
Smest su su na oboreno stablo ko poslužilo kao
prikladno sedište. Bridžet nastavila:
- Da, major Horton se drži vrlo vojnički - ponaša se kao da
u oficirskom klubu. Nikad ne bi poverovao da samo pre
godinu d bio najveći papučar na svetu!
- Ko, on?
- Da. N gova supruga bila najneprijatnija žena koju
sam u životu upoznala. Novac bio n n, takođe, a ona se nikada
n ustručavala da to istakne u razg ru.
 - Sirota budala - na Hortona mislim.
- Uvek bio vrlo fin prema njoj - oficir i džentlmen. Što
se mene tiče, čudim se da n potegao sekiru ria nju.
-N bila baš omil na, čini mi se.
- Niko n voleo. Prema Gordonu bila prezriva, prema
meni snishodljiva, uopšte se neprijatno ponašala gde god bi se
zatekla.
- Međutim, zaključu m da ju milosrdno proviđen
uklonilo?
- Da, pre nekih godinu d . Akutni gastr s. Priredila
pravi p o svom suprugu, doktoru Tomasu i dvema
bolničarkama - umrla. Buldozi su smesta živnuli.
- Pametne zveri!
Usledila tišina. Bridžet dok čupkala dugačke vl
trave. Luk se odsutno mrštio na suprotnu obalu reke. Pon ga
mučila snovidna priroda n gove mis . Koliko su od svega
toga bile čin nice - a koliko mašta? Zar pametno da čovek ide
naokolo i proučava svaku novu osobu koju upozna, pitajući se da
n mogući ubica? Bilo nečega ponižavajućeg u takvoj tački
gledišta.
„Neka ide sve dovraga“, pomislio Luk, „predugo sam bio
policajac!"
Bridžetin zvonki, hladni glas ga naglo otrgao iz te
rasejanosti.
- Gospodine Ficv jame - g rila - zašto ste tačno došli
ovamo?
 Poglavl 6

Farba za šešir

Luk se upravo spremao da zap cigaretu. Neočekivanost

n ne opaske mu u trenutku ukočila ruku. Nekoliko sekundi
ostao potpuno nepokretan, šibica dogorela do kraja i oprljila
mu prste.
- Prokletstvo - reče Luk, bacivši šibicu i snažno otresavši
šaku. - Izvinjavam se. Zaista ste me prep . - Nasmešio se
pokajnički.
- Zar sam?
- Da. - Uzd nuo . - Oh, dobro, pretpostavljam da
neko zdrave pameti morao da me kad-tad prokljuvi! Priča o tome
da pišem knjigu o narodnim običajima te n zavarala ni za
trenutak, zar ne?
- Ne otkako sam te videla.
- Do tada si verovala u nju?
- Jesam.
- U svakom slučaju, to n bila mnogo dobra priča - reče
Luk kr čki. - Mislim, bilo ko može da poželi da piše knjigu,
moj dolazak ovamo i pokušaj da se predstavim kao tvoj rođak -
pretpostavljam da te to potaklo da posumnjaš?
Bridžet odm nula glavom.
- Ne. Imala sam objašn n za to - mislila sam da imam,
zapravo. Pretpostavljala sam da si man -više švorc - dosta mojih
i Džim vih prijatelja u takvoj situaciji - pa sam mislila da
predložio štos s rođačkim vezama da bi... pa, da bi ti sačuvao svoj
p s.
- Ali čim sam stigao - reče Luk - moj izgled smesta
nagovestio takvo bogatstvo da to objašn n više n dolazilo u
obzir?
N ne usne se izviše u lagani osmeh.
- Oh ne - rekla .-N bilo to u pitanju. Jednostavno nisi
bio t v tip osobe.
- Ned ljno pameti za pisan knjige? Nemoj me štedeti,
rad bih da znam.
- Mogao bi da napišeš knjigu - samo ne tu vrstu knjige -
stara su verja - čeprkan po prošlosti - ne takve stvari! Nisi
osoba kojoj prošlost mnogo znači - možda čak ni budućnost -
dino i samo sadašnjost.
- Hmm... shvatam. - Iskrivio lice u grimasu. - Dovraga
sve, zbog tebe sam bio nervozan otkako sam stigao! Delu š toliko
zbunjujuće inteligentno.
- Žao mi - odvr Bridžet suvo. - Šta si očekivao?
- Pa, nisam zaista razmišljao o tome.
Ona smireno produžila:
- Nežnu malu devojku - sa sasvim d ljno mozga da
shv sa čim raspolaže i da se uda za svog šefa?
Luk ispuštao zbun ne zvuke. Uputila mu hladan
zabavl n pogled.
- Sasvim razumljivo. U redu . Nisam ljuta.
Luk izabrao da drsko odg ri.
- Pa, moguće, nešto što pomalo podseća na to. Ipak, nisam
skoro uopšte razmišljao o tome.
Ona polako rekla:
- Da, nisi taj tip. Ti ne razmišljaš o preprekama dok do
njih ne dođeš.
Ali Luk bio utučen.
- Oh, ne sumnjam da sam svoju ulogu odigrao pr čno
rđavo! Da li me i lord Vitfild prozreo?
- Oh ne. Da si rekao kako si došao ovde zarad proučavanja
vodenih buba i s namerom da o tome napišeš m grafiju, i to bi
bez problema prošlo kod Gordona. On ima tako divan lakoveran
um.
- Sve u svemu, uopšte n bilo ubedljivo! Nekako sam se
zbunio.
- Ja sam ti pokvarila nastup - reče Bridžet. - Primetila
sam. To me pr čno zabavljalo, moram da priznam.
- Oh, siguran sam da ste! Žene sa imalo pameti obično su
hladnokrvno svirepe.
Bridžet promrmljala:
- Čovek mora da uživa u me u čemu može dok živ! -
Utišala se neko vreme, a onda rekla: - Zašto ste ovde,
gospodine Ficv jame?
Vr li su se pun krug na izvorno pitan . Luk bio
svestan da mora doći do toga. U poslednjih nekoliko sekundi
pokušavao da odluči. Sada podigao glavu i sreo n n pogled -
vispren zapitan pogled koji sreo n gov, smireno i odvažno. U
n mu bilo ozbiljnosti koju nikako n očekivao.
- Najbol bi bilo, mislim - rekao dobro promislivši - da
te više ne lažem.
 - Itekako.
- Međutim, istina čudna... Da te pitam, da li si i sama
došla do nekog zaključka - mislim, da li si nešto shv la p dom
mog boravka ovde?
Klimnula polako i zamišl no.
- Šta si pomislila? Hoćeš li mi reći? Zamišljam da bi mi to
moglo nekako pomoći.
Bridžet tiho rekla:
- Pomislila sam da tvoj dolazak ovamo u vezi sa smrću te
devojke, Ejmi Gibs.
- To to, dakle! To što sam primetio - što sam
osetio - kad god bi iskrslo n no ime! Znao sam da tu ima nečega.
Dakle, pomislila si da sam zato došao ovamo?
- Zar nisi?
- U neku ruku sam.
Zaćutao i namrštio se. Devojka pored n ga takođe
sedela u tišini, ne pomerajući se. N rekla ništa što bi mu
poremetilo tok misli.
Odlučio se.
- Došao sam ovamo da pecam u mutnom - prateći
neverovatnu i po svoj pr ci sasvim apsurdnu i melodram čnu
pretpostavku. Ejmi Gibs deo čitave te zbrke. Zanima me da
saznam kako tačno umrla.
- Da, i pomislila sam da tako.
- Ali, do sto đavola - zašto si to pomislila? Šta to ima u vezi
s n nom smrću da - pa - probudilo tvo interesovan ?
Bridžet odg rila:
- Činilo mi se - oduvek - da nešto n kako treba. Zato
sam te odvela da upoznaš gospođicu Vejnflet.
- Zašto?
- Zato što i ona tako misli.
- Oh. - Luk se užurbano prisećao. Sada razumeo
prikrivene nagovešta pametne usedelice. - I ona, kao i ti, smatra
da tu ima nečega čudnog?
Bridžet potvrdno klimnula.
- Zbog čega konkretno?
- Zbog farbe za šešir, pre svega.
- Kako to misliš?
- Pa, pre dvadeset godina ljudi su farb šešire - dne
sezone imate ružičasti, sledeće nabavite boju i on postane
tamnoplavi - posle možda još dne bočice i eto crnog šešira! Ali
d s - šeširi su ftini - bagatela koju bacite čim izađe iz mode.
- Čak i za devojke Ejminog staleža?
- Pre bih ja ofarbala šešir nego ona! Štedljivost n u
modi. A ima još nešto. To bila farba za šešir.
- Pa?
- A Ejmi Gibs bila riđa - imala kosu bo šargarepe!
- Hoćeš da kažeš da ne ide dno s drugim?
Bridžet klimnula.
- Nikada ne biste nos jarko crveni šešir na riđoj kosi. To
nešto što muškarci ne primećuju, ...
Luk ju prekinuo vrlo značajnom upadicom.
- Ne, muškarac to ne bi primetio. Slaže se - sve se slaže.
- Džimi ima neke poznanike u Skotland jardu. Ti nisi... -
zausti Bridžet.
Luk hitro odvr o:
 - Ne, nisam zvanično detektiv - i nisam čuveni privatni
istražitelj sa sedištem u ulici Bejker, i tome slično. Ja sam upravo
što ti Džimi i rekao - policajac u penziji koji se vr o sa
Istoka. Uhv o sam se u koštac sa ovim sluča m zbog neobičnog
događaja koji mi se desio u vozu za London.
Ukratko prepričao razg r s gospođicom Pinkerton,
kao i događa koji su usled , a koji su uzrokov n gov dolazak
u Vičvud.
- Eto tako - završio . - Suludo ! Tražim određenog
čoveka - serijskog ubicu - čoveka odavde, iz Vičvuda - verovatno
poznatog i uglednog. Ukoliko gospođica Pinkerton u pravu, i
ako si i ti u pravu, i gospođica kako-se-zvaše u pravu - taj čovek
ubio Ejmi Gibs.
- Shvatam - reče Bridžet.
- Mogao to da uradi neko ko došao spolja, zar ne?
- Da, mogao - reče Bridžet polako. - Rid, pozornik,
popeo se do n nog prozora s krova pomoćne zgrade. Prozor bio
otvoren. N bilo baš lako, d ljno spretnom čoveku ne bi
predstavljalo veliku teškoću.
- A posle toga, šta bi učinio?
- Zamenio bočicu sirupa za kašalj bocom farbe za šešir.
- U nadi da će ona urad upravo što ste: probud
se, isp tečnost, pa će svi pomisl da pogrešila, izvršila
samoubistvo?
- Da.
- U toku istrage n se javila sumnja da u pitanju, kako
se to zove u knjigama, „prljava igra“?
-N .
 - U pitanju su muškarci, pretpostavljam - pitan farbe za
šešir se n postavilo?
- Ne.
- Ali, tebi to palo na pamet.
- Jeste.
- I gospođici Vejnflet? Jeste li raspravljale o tome dna s
drugom?
Bridžet se slabašno nasmešila:
- Oh ne - ne u smislu u kom misliš. Hoću reći, nismo ništa
izg rile naglas. Nisam uopšte sigurna šta starica sama
zaključila. Pre bih rekla da u početku bila samo zabrinuta - s
vremenom sve više. Ona veoma inteligentna, znaš, pohađala
15
Girton to nameravala, i bila vrlo napredna u mladosti.
Njoj n pomućen um kao većini ljudi ovde.
- Gospođici Pinkerton um bio pr čno pomućen, rekao
bih - reče Luk. - Zato nisam ni sanjao da u n noj priči ima ičega
vrednog pomena.
- Oduvek sam smatrala da bila pr čno visprena - reče
Bridžet. - Većina ovih brbljivih dragih starica na neki način
vrlo britkog uma. Kažeš da pominjala i još neka imena?
Luk klimnu.
- Da. Mladog momka - to bi bio Tomi Pirs - setio sam se
imena čim sam ga pon čuo. I pr čno sam siguran da i ime
Karter bilo pomenuto.
- Karter, Tomi Pirs, Ejmi Gibs, doktor Hamblbi -
zamišl no nabrajala Bridžet. - Sam si rekao, skoro previše
neverovatno da bi bilo istinito! Ko bi, za ime boga, želeo da ub
sve te ljude? B su međusobno toliko različ !
 - Imaš li predstavu zašto bi iko poželeo da se ratosilja Ejmi
Gibs? - upita Luk.
Bridžet zavrtela glavom.
- Ne mogu ni da zamislim.
- Šta s tim čovekom, Karterom? Kako uopšte on
umro?
- Upao u reku i udavio se. Vraćao se kući, bila
maglovita noć, a on bio skroz pijan. Postoji pasarela sa
ogradom samo s dne strane. Svi su uzeli zdravo za got da se
okliznuo.
- Međutim, neko lako mogao da ga malčice gurne?
- Oh, da.
-I neko takođe sasvim lako mogao da gurne malog
Tomija dok čistio prozor?
-Još dnom, da.
- Sve se svodi na čin nicu da vrlo lako uklon tro
ljudi, a da u to niko ne posumnja.
- Gospođica Pinkerton posumnjala - istakla Bridžet.
- Tako , blagoslovena bila. Njoj n smetalo da
smatraju previše melodram čnom, čak ludom.
- Često g rila da svet veoma opako mesto.
- A ti si se samo tolerantno smeškala, pretpostavljam?
-I to s visine!
- Svako ko u stanju da pre doručka poveru u šest
16
nemogućih stvari, bez sumn pobeđu u j igri.
Bridžet se složila, klimnuvši glavom.
- Pretpostavljam da nema svrhe da te pitam imaš li k v
predosećaj? Nema u Vičvudu određene osobe od ko ti se diže
kosa na glavi, koja ima čudne blede oči - ziv ludački smeh?
- Svi ko sam u Vičvudu upoznala, meni se čine nadasve
razumni, ugledni, i potpuno obični.
-I plašio sam se da ćeš to reći - odvr Luk.
Bridžet reče:
- Misliš da taj čovek nesumnjivo lud?
- Oh, rekao bih da ste. Potpuni ludak, prepreden.
Poslednja osoba na koju bismo posumnj - verovatno stub
društva, kao što , recimo, upravnik banke.
- Gospodin Džons? Sigurno ne bih mogla n ga da
zamislim kako se bavi ubistvima na veliko.
- Onda on verovatno osoba koju tražimo.
- Mogao bi da bude bilo ko - reče Bridžet. - Mesar, pekar,
piljar, nadničar, putar, mlekadžija.
- Mogao bi da bude - tako - mislim da oblast malo
skučenija od toga.
- Zašto?
- Moja gospođica Pinkerton g rila o pogledu u
n govim očima dok odmeravao sledeću žrtvu. Iz načina na koji
pričala, stekao sam utisak - to samo utisak, pazi - da čovek o
kome g rila pripada najman n nom socijalnom staležu.
Naravno, možda grešim.
- Vrlo verovatno si u pravu! Te nijanse u razg ru ne
mogu da se zabeleže crno na belo, predstavljaju nešto oko
čega čovek ne može da pogreši.
- Znaš - reče Luk - pao mi kamen sa srca što ne moram
da ti kr m istinu.
- Verovatno ću ti sad man kvar nastup, slažem se. A
verovatno ti mogu i pomoći.
- Tvoja pomoć bi bila neprocenjiva. Stvarno nameravaš da
ideš do kraja sa ovim?
- Naravno.
Iznenada, Luk malčice posraml no reče:
- Šta s lordom Vitfildom? Misliš li...?
- Naravno da Gordonu nećemo ništa reći! - odvr Bridžet.
- Smatraš da nam ne bi poverovao?
- Oh, kako da ne, poverovao bi! Gordon bi u svašta
poverovao! Verovatno bi bio prosto oduševl n i navaljivao bi da
dovede bar pola tuceta bistrih mladića ovamo da pretresu
komšiluk! Jednostavno bi obožavao čitavu ovu situaciju!
- To ne bi bilo prikladno - složio se Luk.
- Da, plašim se da mu ne možemo priušt da uživa u
takvim dnostavnim zad ljstvima.
Luk ju pogledao. Činilo se da hteo nešto da kaže,
da se predomislio. Umesto toga pogledao na sat.
- Da - reče Bridžet - trebalo bi da krenemo kući.
Ustala . Među njima se javila iznenadna usil nost, kao
da su Lukove neizg rene reči nelagodno lebdele u vazduhu.
U tišini su odšet do kuće.
 Poglavl 7

Mogućnosti

Luk sedeo u svojoj spavaćoj sobi. Za vreme ručka istrpeo

isp van gospođe Anstruter o tome kakvo cveće imao u
bašti u Malajskom moreuzu. Predočeno mu ko cveće bi tamo
dobro uspevalo. Takođe odslušao n predavan lorda
Vitfilda na temu „Kako g r mladim ljudima o samom sebi“.
Sada napokon bio blaženo sam.
Posmatrao list papira na kome ispisao niz imena.
Izgledao ovako:

doktor Tomas
gospodin Abot
major Horton
gospodin Elsvorti
gospodin Vejk
gospodin Džons
Ejmin mladić
mesar, pekar, voskar, itd.

Z m uzeo drugi list papira i naslovio ga ŽRTVE. Ispod

toga napisao:
 Ejmi Gibs: otrov
Tomi Pirs: gurnut kroz prozor
Hari Karter: gurnut smosta (pijan? omaml n?)
doktor Hamblbi: trovan krvi
gospođica Pinkerton: udarena kolima

Dodao :

gospođa Rouz?
stari Ben?

A nakon kraće stanke

gospođa Horton?

Razmišljao o svojim spiskovima, neko vreme pušio, a

z m se pon l o pera.

Doktor Tomas: mogući slučaj protiv n ga.

Nesumnjiv motiv u slučaju doktora Hamblbija. Način na
koji potonji umro odgovara - to st, stručno trovan bac ma.
Ejmi Gibs ga posetila popodne gd kada umrla. (Da li
nečega bilo među njima? Ucena?)
Tomi Pirs? Nema pozn h dodirnih tač . (Da li Tomi
znao za n govu povezanost sa Ejmi Gibs?)
Hari Karter? Nema pozn h dodirnih tač .
Da li doktor Tomas bio odsutan iz Vičvuda g d
kada gospođica Pinkerton otputovala za London?

Luk uzd nuo i okrenuo novi list:

Gospodin Abot: mogući slučaj protiv n ga.

(Osećaj da advokat defin vno sumnjiv. Moguće da u
pitanju predrasuda.) N gova narav, bujna i srdačna, itd., sigurno
bi predstavljala sumnjiv kv tet u svim knjigama - uvek
sumnjajte u otvorenog, predusretljivog čoveka. Primedba:
n knjiga, već stvaran život.
Motiv za ubistvo doktora Hamblbija. Nesumnjivo
postojalo trven između njih dvojice. H. prkosio Abotu. Za
poremećen mozak, to d ljan motiv. Taj antagonizam bi
gospođica Pinkerton vrlo lako primetila.
Tomi Pirs? Njuškao po Abotovim dokumentima. Da li
otkrio nešto što n trebalo da zna?
Hari Karter? Povezanost n sasvim određena.
Ejmi Gibs? Nema pozn h dodirnih tač . Farba za šešir
sasvim odgovara Abot m ment tetu - staromodan um. Da li
Abot odlazio iz sela g d kada gospođica Pinkerton
stradala?

Major Horton: mogući slučaj protiv n ga.

Nema pozn h dodirnih tač sa Ejmi Gibs, Tom m
Pirsom Karterom.
Šta s gospođom Horton? N na smrt ima primese
trovanja arsenikom. Ako tako, ostala ubistva bi mogla da budu
17
posledica čega - ucene? NB -Tomas bio n n lekar. (Još dna
sumnjiva okolnost za Tomasa.)

Gospodin Elsvorti: mogući slučaj protiv n ga.

Gadna cvećka - petlja se sa crnom magijom. Moguće da
ima temperament krvožednog ubice. Povezanost sa Ejmi Gibs.
Postoji li veza s Tom m Pirsom? Karterom? N poznato.
Hamblbi? Možda naslutio Elsvort vo mentalno stan .
Gospođica Pinkerton? Da li Elsvorti bio van Vičvuda na dan
kad gospođica Pinkerton ub na?

Gospodin Vejk: mogući slučaj protiv n ga.

Malo verovatno. Moguće rastrojstvo uzrokovano
religijom? Ubistvo kao misija? Prosvećeni stari sveštenici su
mogući pokretači radn u knjigama, (kao i pre) stvaran
život.
Primedba. Karter, Tomi, Ejmi - svi su im neprijatan
karakter. Bol da budu uklon ni po božanskom nalogu?

Gospodin Džons.
Podat - nema.

Ejmin mladić.
Verovatno imao sijaset razloga da ub - to , sve
u svemu, malo verovatno.

Ost ?
Ne bih rekao.

Iščitao napisano.
Z m zavrteo glavom.
Tiho promrmljao: - ...što apsurdno! Kako lepo
18
Euklid objasnio.
Pocepao listove i sp o ih.
Rekao sam sebi:
- Ovaj posao neće b nimalo lak.
 Poglavl 8

Doktor Tomas

Doktor Tomas se zav o u fotelju i provukao duge, nežne

prste kroz gustu plavu kosu. Bio mlad čovek čiji izgled
mogao da zavara. Mada imao preko trideset godina, površan
pogled bi mu pripisao tek rane dvadesete, ako ne tinejdžerske
godine. Neukrotivi čuperak svetle kose, pomalo iznenađen izraz
lica i svetloružičasti ten dav su mu neodoljiv izgled školarca.
Koliko god da izgledao nezrelo, ipak, dijagnoza koju upravo
doneo u vezi s Lukovim reum čnim kolenom slagala se got u
sl sa m koju mu pre nedelju d dao eminentni
19
specij sta iz ulice Harli
- Hvala - reče Luk. - Pa, laknulo mi što mislite da bi
terapija elektricitetom mogla b uspešna. Ne bih voleo da
postanem bogalj u mojim godinama.
Doktor Tomas se dečački nasmejao.
- Oh, ne veru m da vam preti takva opasnost, gospodine
Ficv jame.
- Pa, oslobod ste me brige - reče Luk. - Mislio sam da
posetim nekog specij stu - sada sam siguran da za tim nema
potrebe.
Doktor Tomas se pon nasmešio.
- Idite, ako će vas to umir . Na kraju kra va, uvek
dobro čuti i mišl n stručnj .
 - Ne, ne, imam puno poveren u vaš sud.
- Iskreno, n složen slučaj. Ako poslušate moj savet,
sasvim sam uveren da nećete im daljih problema.
- Doktore, sasvim ste me oslobod briga. Zamišljao sam
da ću dob artr s, da ću b skroz vezan u čvor, nesposoban da
se pokrenem.
Doktor Tomas odm nuo glavom, uz blago povlađivan
u osmehu.
Luk brzo dodao:
- Ljudi se pr čno prestraše u ovakvim situacijama.
Nasluću m da ste to sret ? Često mislim da se lekar oseća kao
„vrač“ - neka vrsta mađioničara, kada se radi o n govim
pac ntima.
- Vera se javlja kao veliki sastavni deo tog odnosa.
- Znam. Mnogi ponavljaju da „doktor tako kaže“ uz nešto
n k na str opoštovan .
Doktor Tomas ispravi ramena.
- Kad bi samo zn ! - promrmljao šaljivo.
Z m dodao:
- Pišete knjigu o magiji, zar ne, gospodine Ficv jame?
- Ma, kako ste to, zaboga, zn ? - uskliknuo Luk, možda
malo previše iznenađeno.
Doktor Tomas izgledao kao da se zabavlja.
- Oh, dobri moj gospodine, vesti se vrlo brzo šire u ovako
malom mestu. Nemamo mnogo drugih tema za razg r.
- Verovatno dolazi i do preuveličavanja. Uskoro ćete čuti
kako prizivam ovdašn duhove i glumim vešticu iz Endora. 20
- Baš neobično što to kažete.
 - Zašto?
- Pa, priča se da ste prizv duh Tomija Pirsa.
- Pirsa? Pirs? To onaj dečak što pao kroz prozor?
- Da.
- Sada me zanima odakle... pa naravno, napomenuo sam
nešto pravnom zastupniku - kako se beše zove, Abot?
- Tako , priča potekla od n ga.
- Nemojte mi reći da sam preobr o oguglalog pravnog
zastupnika u nekoga ko veru u duhove?
- Dakle, vi veru te u duhove?
- Vaš ton, doktore, g ri mi da vi ne veru te. Ne, ne bih
rekao da zapravo „veru m u duhove“ - da se grubo izrazim. Ali,
pozn su mi neobični fenomeni u slučaju iznenadne nasilne
smrti. Međutim, više me zanimaju različita su verja u vezi s
nasilnom smrću - kao što , recimo, verovan da ub ni čovek ne
može da mirno počiva u svom grobu. Kao i zanimljivo verovan
da krv ub nog čoveka nastavlja da kola ako ga dotakne n gov
ubica. Pitam se kako su ta verovanja nastala.
- Vrlo zanimljivo - reče Tomas. - Mada, ne veru m da se
mnogo ljudi d s seća toga.
- I više nego što biste misl . Naravno, pretpostavljam da
nemate mnogo ubistava u m kraju teško procen .
Luk g rio kroz osmeh, pogleda naizgled bezbrižno
prikovanog na licu svog sag rnika. Ali, doktor Tomas n
izgledao nimalo uznemiren, i uzvr o mu osmeh.
- Tako , mislim da nismo im ubistvo ovde... oh, već
godinama - zasigurno još od pre mog vremena.
- Ne, mirno mesto. N podložno prljavoj igri. Osim
ukoliko neko n gurnuo malog Tomija kako-se-zvaše kroz
prozor.
Luk se nasmejao. I pon mu doktor Tomas odg rio
osmehom - prirodnim osmehom ispun nim dečačkim
oduševl n m.
- Mnogo njih imalo želju da zavrne šiju tom detetu -
rekao . - Ali ne veru m da iko otišao toliko daleko da ga
zaista izbaci kroz prozor.
- Čini se da bio skroz-naskroz pokvareno dete - n g
uklanjan bi moglo da se protumači kao gradanska dužnost.
- Čista šteta što ta teorija ne može da se primeni malo
češće.
- Oduvek sam smatrao da bi nekoliko ubistava bilo vrlo
blagotvorno po za dnicu - reče Luk. - Dosadnjakovića, na
primer, koji vam remeti odmor u klubu trebalo bi posluž
otrovanim pićem. A tu su i žene ko vas udave ogovaran m
svojih najboljih prijateljica. Zlobne usedelice. Okoreli
konzerv vci koji se protive napretku. Ako bismo njih bezbolno
uklon , kakva bi se samo promena nabol osetila u društvenom
životu!
Osmeh doktora Tomasa se raširio u kez.
- Drugim rečima, vi zastupate zločin na veliko?
- Razumnu eliminaciju - reče Luk. - Zar ne mislite da bi to
bilo korisno?
- Oh, nesumnjivo.
- Ah, ma vi niste ozbiljni - reče Luk. - Ali ja sam. Ja ne
gajim poštovan prema ljudskom životu kakvo se sreće kod
običnog Engleza. Sv osoba koja predstavlja prepreku
napretku treba da bude eliminis - tako to ja vidim.
Provlačeći prstima kroz kratku svetlu kosu, doktor Tomas
reče:
- Dobro, ko treba da sudi o nečijoj podobnosti
nepodobnosti?
- U tome teškoća - priznao Luk.
- Katolik bi smatrao komunističkog agitatora nepodobnim
da živi - komunistički agitator bi na smrt osudio sveštenika kao
zastupnika su vernih shvatanja, lekar bi eliminisao bolesnog
čoveka, pacifista bi prokleo vojnika, i tako dal .
- Mor biste da imate naučnika za sudiju - reče Luk. -
Nekoga s nepristrasnim, krajn stručnim umom - lekara na
primer. Kad smo već kod toga, smatram da biste vi, doktore, b
pr čno dobar sudija.
- Koji sudi o nepodesnosti za život?
- Da.
Doktor Tomas odm nuo glavom.
- Moj posao se sastoji u tome da nepodesno načinim
podesnim. Prizna m da to najčešće uzaludna bitka.
- Dobro, čisto razg ra radi - reče Luk. - Zamislite
čoveka poput pokojnog Harija Kartera...
Doktor Tomas oštro reče:
- Karter? Mislite na vlasnika „Sedam zvezda"?
- Da, to on. Nisam ga poznavao, moja rođ ,
gospođica Konvej, mi g rila o n mu. Čini se da bio zaista
pravi pravc nitkov.
- Pa - reče doktor - pio , naravno. Loše se odnosio prema
svojoj ženi, maltretirao ćerku. Bio prznica i nasilnik,
posvađao se s većinom stanovnika.
- U stvari, svet bez n ga bol mesto?
- Ima istine u tome, tako da mogu da se složim.
- Zapravo, ako ga neko gurnuo s mosta u reku, umesto
da on sam ljubazno odlučio da upadne u nju, ta osoba bi radila u
korist opšteg interesa?
Doktor Tomas suvo rekao:
- Ta praksa koju zastupate - ste li primenjiv tamo
u... Malajskom moreuzu, čini mi se da rekoste?
Luk se nasmejao.
- Oh ne, ja se bavim teorijom - ne praksom.
- Da, ne veru m da imate osobine ko krase dnog ubicu.
- Zašto ne? - upita Luk. - Bio sam d ljno otvoren u tom
pogledu.
- Tačno tako. I previše otvoreni.
- Hoćete reći da, kada bih zaista bio osoba koja preuzela
zakon u svo ruke, ne bih razglašavao naokolo svo stavove?
- To sam mislio.
- Mada, to bi mogla b božja istina za mene. Mogao bih
da budem fan k po tom pitanju!
- Čak i tada, sprečila bi vas potreba da zašt te samog
sebe.
- Dakle, ako tražite ubicu, obr te pažnju na finog,
nežnog čoveka koji ,,ne bi ni mrava zgazio“.
- To možda pomalo preuveličano - reče doktor Tomas -
n daleko od istine.
Luk iznenada reče:
- Recite mi - zanima me - ste li ikada sreli čoveka za
koga ste pomisl da bi mogao b ubica?
- Stvarno... kakvo neuobiča no pitan ! - odvr doktor
Tomas odsečno.
- Zar? Na kraju kra va, lekar sreće mnoge čudne likove.
Ko bi bio bolji od n ga da primeti - na primer - znake ubilačke
man u ranoj fazi - pre nego što bi drugi mogli da ih naslute?
- Imate uopštenu laičku predstavu o tome šta manijak s
ubilačkim namerama - podivljao čovek s nožem, kome samo što
n krenula pena na usta - nastavi doktor Tomas pr čno ljutito.
- Kad vam kažem, ludak sa ubilačkom namerom možda dna
od stvari na m svetu koju najteže primet . Po svoj pr ci,
on može da izgleda kao bilo ko drugi - recimo, kao čovek koji se
lako uplaši, koji bi vam možda poverio da ima neprijatel . Ništa
više od toga. Miran, bezazlen tip.
- Tako znači?
- Naravno. Ludak sa ubilačkom namerom često ubija u
samoodbrani (kako to on smatra). Ali naravno, većina ubica su
obični razumni ljudi kao što smo to vi ja.
- Doktore, brinete me! Zamislite da kasn otkr te da
sam ja odg ran za dno pet-šest finih m h ubistava.
Doktor Tomas se nasmešio.
- Ne bih rekao da to mnogo verovatno, gospodine
Ficv jame.
- Ne biste? Uzvr ću kompliment. Ni ja ne veru m da vi
nosite pet-šest ubistava na duši.
- Ne računate mo profesionalne propuste - razdragano
reče doktor Tomas.
Obojica se nasmejaše.
 Luk ustade i pozdravi se.
- Oduzeo sam vam i previše vremena - reče izvinjavajući
se.
- Oh, nisam zauzet. Vičvud pr čno zdrava varoš.
Zad ljstvo mi da popričam s nekim iz belog sveta.
- Pitao sam se... - reče Luk i zastade.
- Da?
- Gospođica Konvej mi rekla kada me poslala kod vas
da ste dobar... pa... prvoklasan lekar. Pitao sam se ne osećate li se
pr čno zakopani ovde? Nema mnogo pr ke da se iskaže talenat.
- Oh, opšta praksa dobar početak. To vredno iskustvo.
- Ipak, ne biste voleli da ostanete u kolotečini celog života?
Vaš pokojni kolega, doktor Hamblbi, bio osoba bez ambicija,
koliko ču m - sasvim zad ljan praksom ovde. Proveo ovde
veliki broj godina, veru m?
- Praktično ceo život.
- Bio razuman, staromodan, priča se.
- Ponekad bilo teško izaći s njim na kraj... - reče doktor
Tomas. - Bio vrlo sumnjičav prema savremenim pronalascima,
predstavljao pravi primer odličnog lekara stare škole.
- Ostavio za sobom pr čno lepu ćerku, rečeno mi -
dodade Luk šaljivim t m.
Imao zad ljstvo da posmatra kako bledi ten doktora
Tomasa obliva duboko rumenilo.
- Oh... ovaj... da - rekao .
Luk ga blagonakl osmotrio. Prijala mu mogućnost
da izbriše doktora Tomasa sa spiska sumnjivih osoba.
Doktor povr svoj prirodan izgled i naglo reče:
 - Kad već pričamo o zločinima, mogu vam pozajm dobru
knjigu, s obzirom da vas zanima ta tema! Prevedena s
nemačkog. Potčin nost i zločin, od Krojcham≥era.
- Hvala - reče Luk.
Doktor Tomas prstom prešao preko naslova na polici i
izvukao pomenutu knjigu.
- Izvolite. Neke od navedenih teorija su pr čno
iznenađujuće - naravno, to su samo teor , iako vrlo interesantne.
Rane godine izvesnog Mencelda, na primer, Mesar iz Frankfurta
su ga zv , poglavl o Ani Helm, sitnoj dadilji-ubici, ko
stvarno krajn zanimljivo.
- Ona ubila otpr ke tuce svojih štićenika pre nego što
su vlasti bilo šta namirisale, ako ne grešim - reče Luk.
Doktor Tomas klimnu.
- Tako . Bila izuzetno saosećajna osoba - posvećena
deci - i kako se čini, zaista potpuno skrh bolom zbog svake
po dinačne smrti. Psihologija zapanjujuća.
- Zapanjujuće kako se ljudi izvlače s takvim delima -
reče Luk.
Nalazio se već na pragu. Doktor Tomas ga pr o.
- Ne toliko zapanjujuće, zapravo - reče on. - Pr čno
lako, znate.
- Šta to?
- Izvući se s tim. - Pon se smešio šarmantnim, dečačkim
osmehom. - Ako ste oprezni. Čovek samo treba da bude oprezan -
to sve! Ali pametan čovek ste krajn oprezan da mu se ne
omakne neka greška. U tome cela stvar.
Nasmešio se i vr o unutra.
 Luk ostao zureći za njim uz stepenice.
Bilo nečega snishodljivog u doktor m osmehu. Tokom
čitavog njih g razg ra Luk sebe video kao osobu u punoj
zrelosti, a doktora kao žustrog i bezazlenog mladog čoveka.
Za trenutak osetio kako su se uloge promenile. Doktorov
osmeh bio osmeh odrasle osobe zabavl ne bistrinom nekog
deteta.
 Poglavl 9

Izjava gospođe Pirs

U maloj radnji u Glavnoj ulici Luk kupio paklu cigareta

id šnji primerak Dobre šale, zabavnog malog nedeljnika koji
d sio lordu Vitfildu veliki deo n govih primanja. Okrenuvši
na rubriku s rezult ma fudbalskih utakmica, Luk uz uzd
odao informaciju da upravo propustio da zaradi stotinu i
dvadeset funti. To istog trena izazvalo saosećan kod gospođe
Pirs, koja opisala slično razočaran svog supruga. Tako
uspostavl n prijateljski odnos, i Luk n imao nikakvih teškoća
da produži razg r.
- Gospodin Pirs se jako zanima za fudbal - reče gospođa
Pirs. - To prvo što gleda u novinama, ste. A ja g rim,
mnogo puta se razočarao, u fudbalu ne može svako da dob ,
to ja pričam, i kažem da ne možeš protiv sudbine.
Luk se svesrdno složio s tim stavovima, pa nastavio da
razg r navodi dal , još dubokoumnijom izjavom o tome kako
nevolja nikad ne dolazi sama.
- Ah ne, nikako, gospodine, to nešto što ja znam. -
Gospođa Pirs uzd nula. - A kad žena ima muža i osmoro dece
- šestoro živih i dvo pokopanih, to st - e pa, ona zna šta
nevolja, može se reći.
- Siguran sam da tako - oh, nema sumn - reče Luk. -
A vi ste... ovaj... dvo s ran , kažete?
 - Jedno ni pre mesec d - reče gospođa Pirs
melanholično.
- Blagi bože, to tužno.
- Ne samo tužno, gospodine. Bio to šok - tako , pravi
šok! Nisam znala za sebe, uopšte, kada su mi jav . Nikad nisam
očekivala da bi se tako nešto moglo des Tomiju, r, kako se
kaže, kada vam dečko d si samo nevol , ne dolazi vam
prirodno da se brinete za n ga. Ali moja Ema Džejn, buvica
slatka mala. „Nećeš doček da odraste." To su g r . „Previše
dobra za ovaj svet.“ I to bilo istina, gospodine. Gospod uzima
sebi svo .
Luk podržao ta osećanja i potrudio se da vr razg r
sa svete Eme Džejn na man svetog Tomija.
- A vaš sin nedavno preminuo? - upita. - Nesrećnim
sluča m?
- Jeste, nesrećan slučaj to bio, gospodine. Čistio
prozore na staroj vlastelinskoj kući, koja sada biblioteka, i
mora da izgubio ravnotežu i pao - s gornjih prozora, to st.
Gospođa Pirs nastavila da naširoko objašnjava sve
detal nesreće.
- Zar se n pričalo - reče Luk kao uzgred - da viđen
kako igra na simsu prozora?
Gospođa Pirs rekla da dečaci nikad ne odrastu,
nesumnjivo to prepalo majora, pošto se on tako lako uznemiri.
- Majora Hortona?
- Da gospodine, onaj džentlmen s buldozima. Pošto se
nesreća desila, on ulučio pr ku da pomene kako video našeg
Tomija da se ponaša veoma pl ovito - i naravno, to g ri da,
ukoliko ga nešto naglo prepalo, lako bi mogao da padne.
Ziv an bio Tomi, gospodine, to bio n gov problem.
Predstavljao mi teško iskušen na mnogo načina - završila -
to bilo to, tek živ nost - ništa osim toga - kao i kod svakog
momka ovde. N bio stvarno loš, kako biste možda pomisl .
- Ne, ne, siguran sam da n , ponekad ljudi, znate
gospodo Pirs, ljudi - trezveni sredovečni ljudi - teško mogu da se
prisete da su i oni nekad b mladi.
Gospođa Pirs uzd nu.
- Sušta istina, moj gospodine. Ne mogu da se ne nadam da
će izvesna gospoda, koju bih mogla da imenu m, neću, prim
teško k srcu način na koji su b strogi prema momku - samo
zarad n g g nemirnog ponašanja.
- Znao da se poš sa svojim poslodavcima, l’ da? -
upita Luk s blagim osmehom.
Gospođa Pirs odm odg rila.
- Samo se malo zabavljao, gospodine, to sve. Tomi
oduvek bio dobar u podražavanju. Sve bi nas stomak zaboleo od
smeha kada se on prenemagao pretvarajući se da gospodin
Elsvorti iz prodavnice rariteta - stari gospodin Hobs, iz
crkvenog saveta - im rao n g lordstvo dok bio u v i
dva pomoćnika baštov su se smejala kad se lord nečujno
prim o i na mestu mu dao otkaz - i prirodno, to se i moglo
očekiv , s pravom, a lord n bio zlopamtilo, pomogao Tomiju
da dob drugi posao.
- Ali drugi ljudi nisu b toliko velikodušni, zar ne? - upita
Luk.
- Uopšte, gospodine. Nikog ne prozivam. I nikada to ne
biste pomisl za gospodina Abota, koji uvek tako ljubazan i
uvek za sve ima lepu reč i poneku šalu.
- Tomi upao u nemilost kod n ga?
- Sigurna sam da momak n mislio ništa loše... - reče
gospođa Pirs. - A na kraju kra va, ako su dokumenta privatna i
nisu predviđena da ih neko gleda, ne bi ni trebalo da se nalaze na
stolu - kad vam kažem.
- Oh, istina - reče Luk. - Privatna dokumenta u
advokatskoj kancelariji moraju da se čuvaju u sefu.
- Tako , gospodine. To i ja kažem, a gospodin Pirs se
slaže sa mnom. A i n baš kao da Tomi mnogo toga stigao da
pročita.
- Šta bilo u pitanju - testament? - upita Luk.
Procenio (verovatno s pravom) da bi pitan o prirodi
dokumenata moglo da natera gospođu Pirs da se zaustavi.
Međutim, n g neposredno pitan dobilo trenutačni
odg r.
- Oh ne, gospodine, ništa tog tipa. Zapravo ništa bitno.
Tek neko privatno pismo - od dame - a Tomi n čak ni video od
ko . Tolika larma se digla ni oko čega - kad vam kažem.
- Gospodin Abot mora da čovek koji se mnogo lako
vređa - reče Luk.
- Pa, čini se da tako, zar n , gospodine? Doduše, kažem
ja, uvek prijatno razgovar s njim - uvek se š i uputi vam
neku lepu reč. Ali istina , čula sam da nezgodan čovek ako mu
se suprotstavite, a on i doktor Hamblbi su b na krv i nož, kako
izreka kaže, neposredno pre nego što siroti gospodin preminuo.
I n bilo prijatno gospodinu Abotu posle toga. Ima smrti kad
čovek ne voli da se seti da su pokojniku bile upućene teške reči
ko sada ne može da povuče.
Luk ozbiljno vrteo glavom i mrmljao:
- Suva istina... suva istina.
Nastavio :
- Kakva slučajnost. Teške reči upućene doktoru Hamblbiju
i doktor Hamblbi umre; loš postupak prema vašem Tomiju - i
dečak umre! Pomislio bih da bi takvo dvostruko iskustvo
primoralo gospodina Abota da pripazi malo na svoj zik.
- Hari Karter, takođe, dole kod „Sedam zvezda“ - reče
gospođa Pirs. - Razmen su veoma oštre reči, nema ni nedelju
d pre nego što se Karter utopio, ne može gospodin Abot da
snosi krivicu za to. Problem poticao samo od Kartera - on
otišao do kuće gospodina Abota, ste, i to pijan, i uzvikivao
najveće prostakluke koliko ga grlo nosi. Jadna gospođa Karter,
imala pune ruke posla s njim, i mora se prizn da Karterova
smrt bila pravo olakšan , m r što se n tiče.
- Imao i ćerku, zar ne?
- Ah - reče gospođa Pirs. - Ja nikad ne tračarim.
To bilo neočekivano, obećavalo. Luk načuljio uši i
čekao.
- Ne kažem da u tome ima ičega do praznih priča. Lusi
Karter na svoj način lepa mlada žena, i da nema razlike u
staležu, veru m da se niko ne bi naročito potresao. Ali, ipak
počelo da se priča i to ne može da se porekne - naročito kada
Karter otišao do n gove kuće, vičući i psujući.
 Luk pokupio nagovešta iz tog donekle zbrkanog
odg ra.

- Gospodin Abot liči na čoveka koji ume da ceni lepu

devoiku - reče on.
- Često to tako s gospodom - reče gospođa Pirs. - Ne
misle ozbiljno - tek reč dve u prolazu, gospodski stalež
t v da to d di do posledica ako bude primećeno. To sasvim
očekivano u dnom ovakvom mestu.
- Vrlo šarmantno mesto - reče Luk. - Tako neiskvareno.
- To isto kažu i umetnici, ja mislim da nas vreme
malo progutalo. Zaboga, ovde se n ništa izgradilo. Tamo u
Ešvejlu, na primer, imaju gomilu divnih novih kuća, neke od njih
imaju zelene kr ve i vitraže na prozorima.
Luk se neprimetno strese.
- Imate sjajni novi Institut ovde - rekao .
- Kažu da to vrlo lepa zgrada - reče gospođa Pirs, bez
nekog oduševl nja. - Naravno, n g lordstvo mnogo učinilo
za varoš. Ima dobre namere, svi to znamo.
- Ali ipak ne mislite da su n govi napori urod plodom? -
reče Luk, zabavl n.
- Pa naravno, gospodine, on n pravi pripadnik plemstva
- ne kao gospođica Vejnflet, na primer, gospođica Konvej.
Zaboga, n gov otac držao radnju s čizmama samo malo niže
odavde. Moja majka se seća kad Gordon Rag usluživao
mušter - seća se kao da juče bilo. Naravno, sada ima titulu
lorda i bogat - to nikad n isto, zar ne, gospodine?
 - Očigledno n - reče Luk.
- Oprostićete mi što to pomin m, gospodine - reče
gospođa Pirs. - Naravno, poznato mi da ste odseli u v i da
pišete knjigu. Ali, vi ste rođak gospođice Bridžet, znam, a to
sasvim druga stvar. Bićemo veoma zad ljni da pon vidimo
kao gospodaricu vile Eš.
- I te kako - reče Luk. - Siguran sam da hoćete.
Pl o cigarete i novine, neočekivano osorno.
- Lični element - prebacivao sebi. - Čovek mora da ga se
kloni! Dođavola, ovde sam da uđem u trag zločincu! Kakve veze
ima za koga će se ud neće ud ta crnokosa veštica? Ona
n bitna za slučaj...
Polako šetao niz ulicu. S naporom potisnuo Bridžet iz
misli.
- Dakle tako - reče sam sebi. - Abot. Slučaj protiv Abota.
Povezao sam ga s tri žrtve. Svađao se s Hamblb m, kao i s
Karterom, i s Tom m Pirsom - i sva trojica su umrla. Šta sa
Ejmi Gibs? Kakvo bilo to pismo ko video onaj prokleti
dečak? Da li znao od koga ? Ili n ? Možda n rekao majci
da zna. Ali, pretpostavimo da ste znao. Pretpostavimo da
Abot smatrao neophodnim da ga ućutka. Moglo bi da bude! To
sve što o tome može da se kaže. Moglo bi da bude! To n
d ljno!
Luk ubrzao korak, osmatrajući oko sebe sa iznenadnim
ogorčen m.
- Ovo prokleto selo - ide mi na živce. Tako nasmešeno i
mirno - tako nevino - a sve vreme skriva ludački niz ubistava. Ili
sam dino ja lud? Da li Lavinija Pinkerton bila luda? Na kraju
kra va, sve bi mogla da bude čista slučajnost - da, i
Hamblb va smrt i sve ostalo...
Osvrnuo se na Glavnu ulicu iza sebe - i ophrvao ga
snažan osećaj nestvarnosti.
- Ovakve stvari se ne dešavaju... - pomisli za sebe.
Tada podigao pogled do namrštenih obrisa grebena Eš -
i od dnom osećaj nestvarnosti prošao. Greben Eš bio stvaran
- bio svedok čudnih dešavanja - video vradžbine i sur st i
zaboravl ne krvožedne događa i zle obrede...
Trgnuo se. Dve pr ke su hodale dnom stranom grebena.
Lako ih prepoznao: Bridžet i Elsvorti. Mladi čovek
gestikulirao onim svojim neobičnim, neprijatnim rukama.
Nakrenuo glavu prema Bridžet. Izgled su kao dve pr ke iz
sna. Čovek bi pomislio da njihova stopala nisu proizvodila
nik v zvuk dok su kao mačke skakut s busena na busen.
Ugledao n nu crnu kosu koju joj iza leđa zakovitlao nalet
vetra. I opet ga zarobila ta n na čudna magija.
- Opčin n sam, tako , opčin n - rekao sam sebi.
Stajao sasvim mirno - dok mu se telom razlivao čudan
osećaj obamrlosti.
S tugom pomislio:
- Ko će raskinuti čaroliju? Nema nikoga.
 Poglavl 10

Rouz Hamblbi

Jedva čujan zvuk iza n govih leđa naterao ga da se

naglo okrene. Tamo stajala devojka, izvanredno lepa devojka
smeđe kose koja joj se kovrdžala oko ušiju, i pr čno strašljivih
tamnoplavih očiju. Porumenela od stida pre nego što mu se
obr la.
- Gospodin Ficv jam, l’ tako? - upitala .
- Da. Ja...
- Mo ime Rouz Hamblbi. Bridžet mi rekla da... da
znate osobe ko su poznavale mog oca.
Lukova preplanulost n skrila čin nicu da blago
porumeneo.
- Bilo to odavno - rekao pr čno neuverljivo. - Oni su
ga zn ... ovaj... kao mladića, pre nego što se oženio.
- Oh, shvatam.
Rouz Hamblbi izgledala pokun no. Ipak, nastavila :
- Pišete knjigu, l’ tako?
- Jeste. To st, hvatam beleške. U vezi s ovdašnjim
su ver m. I slično.
- Shvatam. To zvuči strašno zanimljivo.
- Najverovatn će ispasti dosadno kao žabokrečina -
uveravao ju .
- Oh ne, sigurna sam da n tako.
 Luk joj se nasmešio.
- Naš doktor Tomas baš ima sreće! - pomislio .
- Ima ljudi - reče on - koji uspevaju da najuzbudljiviju
temu pretvore u nešto najdosadn na svetu. Plašim se da sam ja
dan od tih.
- Oh, zašto tako mislite?
- Ne znam. Mada, to uveren sve snažn .
- Mogli biste b dna od onih osoba ko čine da dosadne
stvari zvuče strašno uzbudljivo! - reče Rouz Hamblbi.
- E pa, to stvarno lepa pomisao - odvr Luk. -
Z valju m vam.
Rouz Hamblbi mu uzvr la osmeh. Z m rekla:
- Da li veru te u... u ta praznoverja i sve to?
- To komplikovano pitan . Ne mora da znači, znate.
Čoveka može da interesu nešto u šta ne veru .
- Da, pretpostavljam da tako - devojka zvučala
sumnjičavo.
- Da li ste vi su verni?
- N-ne - mislim da nisam. Ali ipak veru m da neke stvari
dolaze u... u naletima.
- Naletima?
- Naleti dobre i loše sreće. Mislim - osećam kako u
posledn vreme Vičvud začaran da bude - nesrećan. Moj otac
umro, i gospođica Pinkerton stradala, pa onaj dečko što pao
kroz prozor. Imam... imam utisak kao da mrzim mesto... kao
da moram da pobegnem odavde!
Got izgubila d . Lukju zamišl no posmatrao.
- Dakle, tako se osećate?
 - Oh! Znam da glupo. Pretpostavljam da to zbog tako
iznenadne smrti mog sirotog tate - sve se tako strašno brzo
desilo. - Stresla se. - A onda i gospođica Pinkerton. Rekla ...
Devojka ućuta.
- Šta rekla? Ona bila divna stara dama, koliko sam
mogao da vidim - vrlo n k dnoj tetki koja mi mnogo znači.
- Oh, poznav ste ? - Rouzino lice se ozarilo. - Bila mi
vrlo draga, a ona bila vrlo od mom t . Ipak, ponekad sam
se pitala da n bila što Škoti zovu „vidovita“. 21
- Zašto?
- Zato što - tako čudno - izgledala jako uplašena da bi
nešto moglo da se desi t . Maltene me upozorila. Naročito da
obr m pažnju na nesrećne sluča ve. A onda, tog d - baš pre
nego što će poći u grad - ponašala se tako čudno - prosto se tresla
od uznemirenosti. Stvarno mislim, gospodine Ficv jame, da
ona bila dna od onih ljudi koji imaju mogućnost predviđanja.
Mislim da znala da će joj se nešto des . I sigurno znala da će
se nešto des t , takođe. To ... to prosto zastrašujuće, tako
nešto!
Približila mu se za dan korak.
- Posto trenuci kad moguće predvideti budućnost -
reče Luk. - Ipak, ne mora to da bude ništa natprirodno.
- Ne, pretpostavljam da zaista sasvim prirodno - tek
sposobnost koja manjka većini ljudi. U svakom slučaju to me...
zabrinjava me...
- Ne treba da brinete - reče Luk nežno. - Ne zaboravite,
sve to sada got .N zdravo živeti u prošlosti. Čovek treba
da živi za budućnost.
 - Znam. Ali, to n sve, znate... - Rouz oklevala. -
Postoji još nešto... u vezi s vašom rođakom.
- Mojom rođakom? Bridžet?
- Da. Gospođica Pinkerton na neki način bila zabrinuta i
za nju. Uvek me isp vala... Mislim da se plašila i za nju -
takođe.
Luk se naglo okrenuo, pogledom pretražujući padinu
grebena. Osetio nerazumni napad str a. Bridžet sama, s
čovekom č su ruke imale nezdravu primesu zelene bo tela u
raspadanju! Pustio mašti na volju - to sve! Elsvorti bio
običan bezopasan diletant koji se igrao vlasnika radn .
Kao da mu čita misli, Rouz reče:
- Da li vam se dopada gospodin Elsvorti?
- Nedvosmisleno, ne.
- Džefri - doktor Tomas, znate, ni on ga ne voli.
- A vi?
- Oh ne, mislim da užasan. - Približila se još malo. -
Mnogo toga se priča o n mu. Čula sam da održavao neke
čudne ceremon na Veštičjoj livadi - mnogo n govih prijatelja
dolazi iz Londona - ljudi zastrašujućeg izgleda. A Tomi Pirs mu
bio neka vrsta sledbenika.
- Tomi Pirs? - smesta upita Luk.
- Da. Nosio stolu 22 i crvenu mantiju.
- Kada to bilo?
- Oh, pre nekog vremena - u martu, mislim.
- Izgieda da Tomi Pirs bio umešan u sve što se ikada u
m selu dogodilo.
- Bio strašno radoznao - reče Rouz. - Uvek morao da
sazna šta se dešava.
- Verovatno na kraju saznao i više nego što trebalo -
primeti Luk sumorno.
Rouz prihv la te reči zdravo za got .
- Bio pr čno gadan m dečak. Voleo da raseca ose i
da zadeva kučiće.
- Smrt takvog momka teško da za žal n !
- Da, pretpostavljam da tako. Mada, n g j majci
bilo najgore.
- Rekao bih da ima kod kuće pet blagoslova da teše.
K v zik ima ta žena!
- Stvarno mnogo priča, zar ne?
- Kad kupite paklu cigareta od n , osećate da u detal
pozna te život svake osobe u selu!
Rouz s tugom reče:
- To najgore u mestima kao što . Svi znaju sve o
svakome.
- Oh ne - reče Luk.
Upitno ga pogledala.
Luk značajno rekao:
-N dno ljudsko biće ne zna čitavu istinu o drugom živom
biću.
Rouzino lice poprimilo ozbiljan izgled. Neznatno
nevoljno zadrhtala.
- Da - rekla polako. - Pretpostavljam da to istina.
- Čak ni o onima najbližim i najdražim - reče Luk.
- Čak ni o... - ućutala . - Oh, pretpostavljam da ste u
pravu - ipak bih volela da ne g rite tako strašne stvari,
gospodine Ficv jame.
- To vas plaši?
Lagano klimnula.
Tada se naglo okrenula.
- Morala bih da pođem. Ukoliko... ukoliko nemate preča
posla - ako možete, mislim - dođite nam u posetu. Majka bi volela
da vas vidi, pošto znate t ne stare prijatel .
Polako otišla niz put. Glava joj bila malko pognuta,
kao da ju ophrvala neka briga nedoumica.
Luk stajao i gledao za njom. Iznenada osetio kako ga
obuzima zabrinutost. Osetio želju da odbrani i zašt ovu
devojku.
Od čega? Pitajući se, istog trena nestrpljivo odm nuo
glavom. Istina da Rouz Hamblbi nedavno izgubila oca,
imala majku, i bila verena za nesumnjivo privlačnog mladog
čoveka koji bio potpuno sposoban da zašt . Zašto bi onda
on, Luk Ficv jam, osećao kompleks zaštitnika?
Pon podleže dobroj staroj sentimentalnosti, pomislio .
Lik zaštitnika! Procvetao u viktorijanskom periodu, nastavio da
opsta u edvardijanskom, i još uvek pokazu znake života,
uprkos me što bi naš prijatelj lord Vitfild nazvao naporima i
žurbom modernog vremena!
- Sve dno - reče sam sebi dok krupnim koracima grabio
ka nadnetoj masi grebena Eš - dopada mi se ta devojka. Previše
dobra za Tomasa - tog hladnog, nadmenog đavola.
Pon mu se vr lo sećan na doktorov poslednji osmeh
na stepeništu. Samozad ljan, nema sumn ! Ispun n
likovan m!
 Zvuk kor koji su se približav trgao Luka iz tih
pomalo razdražljivih razmišljanja. Podigao pogled i smotrio
mladog gospodina Elsvortija kako silazi stazom. Očiju prikovanih
za zemlju, smešio se sam sebi. N gov izraz lica n prijao Luku.
Elsvorti n toliko hodao koliko se šepurio - kao čovek koji u
mislima pr ritam neke đavolske muzike za irski ples. Osmeh
mu poticao od čudne iskrivl nosti us - odavao
razdraganu prepredenost koja nesumnjivo izazivala
neprijatnost.
Luk se zaustavio, Elsvorti samo što n naleteo na
n ga pre no što napokon podigao pogled. N gove oči, pakosne
i razigrane, zagledale su se u Lukove pre nego što su ga
prepoznale. Tada u n mu, se bar tako Luku učinilo, došlo do
potpune promene. Tamo gde se pre minut nalazio razigrani s r,
sada stajao donekle feminiziran i izveštačen mladi čovek.
- Oh, gospodine Ficv jame, dobro jutro.
- Dobro jutro - odvr Luk. - Div ste se lepotama
prirode?
Duge blede ruke gospodina Elsvortija se s prekorom
podigoše.
- Oh ne, ne... oh, blagi bože, nikako. Priroda mi se gadi.
Kao neka sirova, nemaštovita ženturača. Oduvek sam smatrao da
čovek ne može da uživa u životu ukoliko ne postavi prirodu na
n no mesto.
- A kako predlažete da se to izvede?
- Posto načini! - reče gospodin Elsvorti. - Na mestu kao
što , izvrsno pal čko mesto, posto tako prijatni
izvori zabave za čoveka koji ima ukusa - koji ima njuha. Ja
uživam u životu, gospodine Ficv jame.
- I ja - reče Luk.
23
- Mens s in corpore sano - reče gospodin Elsvorti.
Ton n g g glasa bio dva primetno ironičan. - Siguran sam
da u vašem slučaju to sušta istina.
- Ima i gorih stvari u životu - reče Luk.
- Dragi moj prijatelju! B razuman tako neverovatno
dosadno. Čovek mora b lud - na najbolji način lud - nastran -
pomalo uvrnut - da bi sagledao život iz n g i očaravajućeg
ugla.
- Kao kroz prorez za gubavce 24 - predloži Luk.
- Ah, vrlo dobro - vrlo dobro - skroz duhovito! Ali, ima
nečega u tome, znate. Zanimljiva tačka gledišta. Nego, ne smem
da vas zadržavam. Vi se bavite telesnim vežbama - čovek mora da
se bavi telesnim vežbama - to duh privatne škole!
- Kako vi kažete - reče Luk, uljudno se nakloni i nastavi
dal .
- Previše puštam prokletoj mašti na volju - mislio . - Tip
običan magarac, i to sve.
Ipak, nekakva neodređena nelagoda naterala ga da
požuri. Onaj čudni, prepredeni, trijumfalni osmeh na
Elsvort vom licu - da li i to samo umislio? A prateći osećaj da
taj osmeh bio izbrisan kao sunđerom istog časa kada Elsvorti
primetio drugog čoveka da mu se približava... šta s tim?
S rastućom nelagodom pomislio :
- Bridžet? Da li dobro? Popeli su se ovamo za dno, a on
se vraća sam.
Ubrzao korak. Sunce izvirilo iza obl dok
razgovarao s Rouz Hamblbi. Sada opet zašlo. Nebo izgledalo
teško i preteće, a vetar povremeno duvao u kratkim naletima.
Činilo mu se kao da iskoračio iz običnog svakodnevnog života u
nek v čudni polusvet čarol , ko g postao svestan istog
časa kada nogom stupio u Vičvud.
Skrenuo za dnu okuku i izašao na zaravan obraslu
zelenom travom, koju su mu već odozdo pokaz , pa znao da
zovu Veštičja livada. Upravo na tom mestu su, kako predanja
25
navode, veštice održavale svetkovine za Valpurgijsku noć i uoči
26
Svih svetih. U tom trenutku preplavio ga nagli talas
olakšanja. Bridžet bila tamo. Sedela naslon na na stenu
padine. Bila pov na napred, s glavom u š ma.
Hitro joj prišao. Divna prolećna trava bila čudesno
sveža i zelena.
- Bridžet? - pozvao .
Polako podigla glavu. N no lice ga mučilo. Izgledala
kao da se vraća iz nekog udal nog sveta, kao da ima poteškoće
da se prilagodi na ovaj svet sada i ovde.
Luk reče, pr čno nespretno.
- Kaži mi... si li... dobro si, zar ne?
Prošlo nekoliko minuta pre nego što odg rila - kao
da se još uvek n potpuno vr la iz tog udal nog sveta u ko m
bila zarobl na. Luk imao utisak da n gove reči putuju
preko velike daljine da bi doprle do n .
Tada prog rila:
- Naravno da sam dobro. Zašto ne bih bila?
Sada n n glas bio oštar i got neprijateljski.
Luk se iscerio.
 - Da me obesiš ako znam. Iznenada sam se zabrinuo za
tebe.
- Zašto?
- Pre svega, mislim, zbog melodram čne atmosfere u
kojoj trenutno živim. Čini da preuveličavam stvari. Ako te
izgubim iz vida na sat dva, prirodno pretpostavim da ću
pronaći tvoj krvavi leš u nekom jarku. Tako bi bilo u nekoj
predstavi u knjizi.
- Glavne junakin nikada ne stradaju - reče Bridžet.
- Ne, ...
Luk ućuta u posledn m trenutku.
- Šta si hteo da kažeš?
- Ništa.
Hvala bogu da se zaustavio na vreme. Ne može čovek tek
tako da privlačnoj mladoj ženi kaže: - Ali, ti nisi glavna
junakinja.
Bridžet nastavila.
- One budu otete, zatočene, ostavl ne da ih uguši gas iz
kan zac , da se udave u podrumima - one su uvek u
opasnosti, nikad ne umiru.
- Čak i ne izblede 27 - reče Luk.
Nastavio :
- Dakle, Veštičja livada?
- Da.
Pogledao ju .
- Još ti samo metla f - rekao blagonakl .
- Hvala. Gospodin Elsvorti rekao nešto slično.
- Malopre sam ga sreo - reče Luk.
 - Jesi li razgovarao s njim?
- Da. Veru m da pokušao da me iznervira.
- Da li uspeo?
- N govi pokušaji su pr čno detinjasti. - Zastao , a
onda od dnom nastavio. - On čudna sorta. Jednog trenutka
misliš da samo zbrkan, a već sledećeg se pitaš ima li nečega
dubl g u tome.
Bridžet podigla pogled prema n mu.
- I ti si to osetio?
- Dakle, slažeš se?
- Da.
Luk čekao.
- Ima nečega... čudnog u vezi s njim - reče Bridžet. - Pitala
sam se, znaš... Sinoć sam ležala budna i razbijala mozak. Oko
čitave ove stvari. Činilo mi se da ukoliko postoji pravi ubica, ja
bih morala da znam ko u pitanju! Mislim, pošto živim ovde i
tako to. Razmišljala sam i razmišljala i sve se svodi na - ako
postoji ubica, nesumnjivo mora da bude lud.
Imajući na umu što rekao doktor Tomas, Luk reče:
- Ne misliš da bi ubica mogao da bude neko normalan kao
što smo ti ja?
- Ne ovaj tip ubice. Onako kako ja to vidim, ovaj ubica
mora da bude lud. A to me , znaš, odvelo pravo do Elsvortija. Od
svih ljudi ovde, on dini koji bez sumn čudan. On ste
čudan, tu nema zbora!
Luk bio sumnjičav.
- Postoji mnogo njih od te sorte, diletanti, pozeri - obično
su sasvim bezazleni.
 - Istina. Ipak, mislim da tu ima još nečega. Ruke su mu
tako gadne!
- Primetila si? Zanimljivo, i ja sam to pomislio!
- Uopšte nisu bele - zelene su.
- Zaista ostavljaju t v utisak. Sve dno, ne možeš
optuž čoveka da ubica na osnovu bo n gove kože.
- Oh, tako . Potreban nam dokaz.
- Dokaz! - zarežao Luk. - Upravo što nam sasvim
nedosta . Čovek preterano oprezan. Oprezni ubica! Oprezni
ludak!
- Pokušavam da pomognem - reče Bridžet.
- U vezi s Elsvort m, misliš?
- Da. Mislila sam da bih mogla izaći s njim na kraj bol od
tebe. Već sam započela istragu.
- Ispričaj mi.
- Pa, izgleda da ima neku vrstu klike - grupu gadnih
prijatelja. Povremeno dolaze ovamo da održavaju svetkovine.
- Misliš na što se naziva bezimenim orgijama?
- Ne znam da li su bezimene, defin vno su org .
Zapravo, sve to zvuči vrlo blesavo i detinjasto.
- Pretpostavljam da obožavaju đavola i izvode opsceni ples.
- Nešto tako. Očito uživaju u tome.
- I ja sam saznao nešto n - reče Luk. - Tomi Pirs
učestvovao u dnoj od njihovih svečanosti. Bio njihov
sledbenik. Nosio crvenu mantiju.
- Dakle, znao za to?
- Da. I to bi moglo objasn n govu smrt.
- Misliš da pričao o tome?
 - Da - možda pokušao da ga ucenju .
- Znam da zvuči neverovatno - zamišl no rekla Bridžet
- se ne čini toliko neverovatno kada se primeni na Elsvortija,
za razliku od ost h.
- Slažem se - čitava priča posta prosto zamisliva, umesto
da bude smešno nestvarna.
- Imamo vezu s dve žrtve - reče Bridžet. - S Tom m
Pirsom i Ejmi Gibs.
- Gde se tu uklapaju krčmar i Hamblbi?
- Trenutno, nigde.
- Krčmar se ne uklapa. Ali mogu da smislim motiv da
ukloni Hamblbija. On bio lekar i možda naslutio Elsvort vo
nenormalno stan .
- Da, to moguće.
Tada se Bridžet nasmejala.
- Dobro sam se pokazala jutros. Mo psihičke sposobnosti
su ogromne, kako izgleda, a kad sam ispričala kako dna moja
pra-pra-prababa dva izbegla spaljivan na lomači zbog
veštičarenja, vrednost mi skočila do neba. Skoro sam sigurna
da ću b pozv da učestvu m u orgijama na sledećem skupu
Satanskih igara, šta god to bilo.
- Bridžet, za ime boga, budi oprezna - reče Luk.
Iznenađeno ga pogledala. Ustao .
- Upoznao sam Hamblb vu ćerku maločas. Razgovar
smo o gospođici Pinkerton. I mala Hamblb va mi rekla da
gospođica Pinkerton bila zabrinuta za tebe.
Bridžet, koja i sama počela da usta , ukočila se u pola
pokreta, i ostala potpuno smrznuta.
 - Molim? Gospođica Pinkerton - zabrinuta - za mene?
- Tako Rouz Hamblbi rekla.
- Rouz Hamblbi to rekla?
- Da.
- Šta još rekla?
- Ništa više.
- Siguran si?
- Sasvim siguran.
Usledila stanka, a z m Bridžet reče: - Shvatam.
- Gospođica Pinkerton bila zabrinuta za Hamblbija i on
umro. Sada ču m da bila zabrinuta i za tebe...
Bridžet se nasmejala. Ustala i protresla glavom tako da
joj se duga crna kosa razletela na sve strane.
- Ne brini - rekla . - Đavo se brine za svo .
 Poglavl 11

Domaći život majora Hortona

Luk se zav o u stolicu s druge strane stola, naspram

upravnika banke.
- Pa, to zvuči vrlo zad ljavajuće - rekao . - Bojim se da
sam vam oduzeo i previše vremena.
Gospodin Džons umirujuće odm nuo rukom. Na
n g m sitnom, tamnom, drom licu očitavao se srećan izraz.
- Nikako, gospodine Ficv jame. Ovo mirno mesto,
znate. Uvek nam zad ljstvo da upoznamo nekog n g.
- Ovo fascinantno parče sveta - reče Luk. - Sve vrca od
su verja.
Gospodin Džons uzd nuo i izjavio kako obrazovnom
sistemu potrebno mnogo vremena da iskoreni su ver . Luk
napomenuo kako smatra da se obrazovni sistem d s previsoko
kotira, a gospodin Džons bio blago zaprepašćen tom izjavom.
- Lord Vitfild bio - reče on - pravi dobrotvor našem
mestu. On razume nedostatak preimućstva koji i n ga samog
mučio u detinjstvu, i odlučan da d šnjoj omladini pruži bolju
pr ku.
- Nedostatak privilegija u mladosti n ga sprečio da
stekne veliko bogatstvo - reče Luk.
- Ne, to dugu svojoj nesumnjivoj sposobnosti... velikoj
sposobnosti.
 - Ili sreći - reče Luk.
Gospodin Džons izgledao potpuno šokirano.
- Ne možemo zanemar sreću - reče Luk. - Uzmite, na
primer, ubicu. Kako se uspešni ubica izvuče sa ubistvom? Da li
u pitanju sposobnost? Ili čista sreća?
Gospodin Džons priznao da najverovatn u pitanju
sreća.
Luk nastavi:
- Uzmite, na primer, g Kartera, vlasnika dne od vaših
krčmi. Tip verovatno bio pijan šest večeri nedeljno - a ipak
dne noći izađe i smandrlja se s pasarele u reku. Opet u pitanju
sreća.
- Neko se ste usrećio - reče upravnik banke.
- Na koga mislite?
- Na n govu suprugu i kćer.
- Oh, da, naravno.
Službenik pokucao i ušao noseći dokumenta. Luk se
potpisao na dva mesta i dobio čekovnu knjižicu. Ustao .
- E pa, drago mi da to got . Imao sam malo sreće na
Derbiju protekle godine. A vi?
Gospodin Džons kroz osmeh rekao da on n osoba za
klađen . Dodao da gospođa Džons ima vrlo stroge stavove po
pitanju konjskih trka.
- Onda, pretpostavljam da ne poseću te Derbi?
- Nikako.
- Da li neko odavde odlazi tamo?
- Major Horton. On veoma posvećen trkama. I gospođin
Abot obično uzme slobodan dan. N pokupio opkladu, doduše.
 - Pretpostavljam da mnogo njih n - reče Luk, pozdravi
se i izađe.
Izašavši iz banke, zap o cigaretu. Osim teor da traži
„najman verovatnog počinioca“ n video drugi razlog da
zadrži gospodina Džonsa na spisku sumnjivih. Upravnik banke
n ispoljio nikakvu zanimljivu reakciju na Lukova probna
pitanja. Činilo se sasvim nemoguće zamisl ga kao ubicu.
Štaviše, n bio odsutan na dan trka. Uostalom, Lukova poseta
n predstavljala traćen vremena, pošto do≥bio dva nova
podatka. I major Horton i gospodin Abot, pravni zastupnik, nisu
b u Vičvudu na dan Derbija. Bilo ko od njih dvojice, dakle,
mogao da se nalazi u Londonu u vreme kada gospođica
Pinkerton udarena kolima.
Iako Luk n više sumnjičio doktora Tomasa, ipak
osećao da bi bio mnogo srećniji ako bi sa sigurnošću znao da se
dotični tog određenog d bavio svojim profesionalnim
obavezama ovde u Vičvudu. Podsetio sebe da treba to da
proveri.
A onda imamo Elsvortija. Da li Elsvorti bio u Vičvudu
na dan Derbija? Ako ste, pretpostavka da upravo on ubica se
proporcionalno smanju . Mada, primetio Luk, postoji
mogućnost da smrt gospođice Pinkerton bila ni man ni više
do obična nesreća kakvom se i činila.
Ipak, odbacio tu teoriju. N na smrt bila suviše
blagovremena.
Luk ušao u svoja kola koja su ga čekala uz ivičnjak, i
odvezao se do „Pipvel g servisa" na suprotnom kraju Glavne
ulice.
 Hteo da proveri nekoliko različ h sitnih problema u
radu motora. Privlačni mladić pegavog lica saslušao ga s
razumevan m. Podigli su haubu i potpuno se zadub u tehničku
raspravu.
Začuo se glas:
- Džime, đođi na trenutak.
Pegavi mehaničar poslušao.
Džim Harvi. Tako . Džim Harvi, momak Ejmi Gibs.
Vr o se brzo, izvinjavajući se, i razg r se vr o na tehničke
teme. Luk pristao da ostavi auto u servisu.
- Jeste li im sreće na derbiju ove godine?
- Ne, gospodine. Kladio sam se na Klarigold.
- Sigurno nema mnogo ljudi koji su se klad na Džudžubu
drugog?
- Da, gospodine, sigurno da nema. Veru m da ni u dnim
novinama n pomenut ni kao favorit iz senke.
Luk odm nu glavom.
- Konjske trke su nesiguran sport. Jeste li ih ikada gled
uživo?
- Ne gospodine, voleo bih da sam. Zatražio sam slobodan
dan ove godine. Karta do grada, i povratna do Epsoma, bila
ftina, gazda n hteo ni da ču . Im smo manjak osoblja, a
mnogo posla tog d .
Luk klimnu i udalji se.
Precrtao Džima Harvija sa spiska. Taj mladić prijatnog
lica n bio serijski ubica, n kolima pregazio Laviniju
Pinkerton.
Prošetao obalom reke na putu do kuće. Tu pon ,
kao i ran , sreo majora Hortona i n gove pse. Major i dal
na isti način ozlo đeno vikao. - Avguste... Neli... NELI, kad
kažem! Nerone... Nerone... NERONE!
I pon su se buljave oči zagledale u Luka. Međutim,
g puta usledilo i nešto više. Major Horton reče:
- Oprostite... Gospodin Ficv jam, zar ne?
- Tako .
- Ja sam Horton - major Horton. Veru m da bi trebalo da
se sretnemo sutra u v . Na partiji tenisa. Gospođica Konvej
bila vrlo ljubazna da me pozove. Vaša rođ , l’ da?
- Tako .
- I mislio sam. N teško zapaz pridošlicu ovde, znate.
U tom trenutku im pažnju odvukao pokušaj buldoga da
pojure olinjalog belog mešanca.
- Avguste - Nerone. Ovamo, gospodo - ovamo, kad kažem.
Kada su Avgust i Neron napokon nevoljno posluš
zapovest, major Horton se vr o razg ru. Luk mazio Neli,
koja privrženo zurila u n ga.
- Lepa kuja, l’ da? - reče major. - Volim buldoge.
Oduvek i’ držim. Više i’ volim od svi’ drugi’ rasa. Živim tu blizu,
svr te na piće.
Luk prihv o i njih dvojica krenuše za dno, a major
Horton nastavio da priča o psima i o manjoj vrednosti svih
ost h rasa u odnosu na onu koju on lično više voleo.
Luk saznao ko sve nagrade Neli osvojila, o
nečuvenom ponašanju sud koji Avgustu dodelio tek visoku
pohvalu kao i o Ner vim pobedama na izložbama.
Do tada su već stigli do kap . Major otvorio ulazna
vrata, koja nisu bila zaključ , i dva čoveka uđoše u kuću. Major
Horton poveo gosta u omanju, policama za knjige obloženu
prostoriju koja se pomalo osećala na pse, pa se pozabavio
sipan m pića. Luk posmatrao naokolo. Ugledao fotograf
pasa, primerke Života na selu i par izlizanih fotelja. Po policama
za knjige b su raspoređeni srebrni pehari. Iznad kamina
nalazilo se dno ul na platnu.
- Moja supruga - reče major, podigavši pogled s boce sa
sodom i primetivši gde Luk gleda. - Izuzetna žena. Na licu joj se
ocrtava karakter, zar ne mislite?
- Da, sv ko - reče Luk, posmatrajući portret pokojne
gospođe Horton.
Na slici bila u ružičastoj satenskoj haljini i s buketom
đurđev u ruci. Smeđa kosa bila joj razdel na po sredini, a
usne čvrsto stisnute. Oči, hladne i sive, bile su zl ljno uperene u
posmatrača.
- Izuzetna žena - reče major pružajući čašu Luku. -
Prestavila se pre više od godinu d . Još se nisam oporavio od
toga.
- Zar? - reče Luk, ne znajući baš šta da odg ri.
- Sedite - ponudi ga major, m nuvši u pravcu kožne
fotel .
On sam se smestio u drugu i nastavio da priča, srkućući
viski sa sodom:
- Ne, još se nisam oporavio od toga.
- Sigurno vam nedosta - reče Luk nespretno.
Major Horton utučeno zavrte glavom.
- Čoveku treba žena da ga d di u red - reče on. - U
suprotnom postane nemaran... da, postane nemaran. Zapusti se.
- Ali, sigurno...
- Dečače moj, znam o čemu pričam. Imajte na umu, ne
kažem da čoveku brak ne pada teško u početku. Pada. Čovek kaže
sebi, neka ide sve do vraga, kaže on, ni sopstvena duša više n
moja! Ali, vremenom popusti. Sve stvar vežbe.
Luk pomisli da bračni živor majora Hortona mora da
više ličio na vojni pohod nego na idilu kućnog blaženstva.
- Žene - nastavljao major svoj m log - žene su čudna
sorta. Ponekad se čini da im ne možeš ud lj . Ali, tako mi
Boga, one drže čoveka na nivou.
Luk s puno poštovanja nastavljao da ćuti.
- Jeste li ožen ni? - rasp vao se major.
- Nisam.
- Ah, dobro, desiće se i to. I pazite šta vam kažem, dečače
moj, ništa ne može da se meri s tim.
- Uvek ohrabrujuće - reče Luk - čuti da neko lepo
g ri o braku. Naročito u doba čestih razvoda.
- Pih! - reče major. - Od mladih ljudi me hvata muka.
Nema kod njih istrajnosti - nema izdržljivosti. Ništa ne mogu da
podnesu. Nemaju snage!
Luka kopkalo da sazna za šta bi takva izrazita snaga
bila potrebna, se uzdržao.
- Pazite šta vam kažem - reče major - Lidija bila
dinstvena žena - dna u hiljadu! Svi odavde su poštov i
ugled se na nju.
- Da?
- N trpela nikakve budalaštine. Umela da pogleda
osobu na onaj njoj svojstven način - i ova bi svenula - prosto bi
svenula. Neke od ovi’ ćaknuti’ devoj ko nazivaju sebe
služavkama. Misle da ćemo trpeti sv kvu drskost. Lidija bi im
vrlo brzo pokazala! Znate li da smo u dnoj godini promen
petnaest kuvarica i sobarica. Petnaest!
Luk imao osećaj da se ta čin nica teško mogla pripis
gospođinoj veštini vođenja domaćinstva, kako se činilo da
n gov domaćin misli drugač , prosto promrmljao nekakvu
nejasnu primedbu.
- Sredila bi i’ kao bele lale, stvarno bi, ako nisu odgovarale.
- Da li se to uvek dešavalo? - upita Luk.
- Pa, mnoge bi nas same napustile, naravno. Sa srećom im
bilo - tako Lidija g rila!
- Istančan duh - reče Luk - , zar to ponekad n bilo
pr čno nezgodno?
- Oh! Meni n smetalo da zasučem rukave i l m se posla
- reče Horton. - Vrlo sam dobar kuvar i znam da podložim vatru.
Nikad nisam mario za pran , naravno, i to mora da se odradi -
od toga nema bežanja.
Luk se složio da nema. Zanimalo ga da li i gospođa
Horton sa uspehom obavljala kućne poslove.
- Nisam ja tip čoveka koji će pust ženu da radi za n ga -
reče major Horton. - A i uostalom, Lidija bila suviše nežna za
tako nešto.
-N bila d ljno snažna, dakle?
Major Horton odm nuo glavom.
- Imala divan duh. Nikada se ne bi predala. Ali šta
samo ta žena pretrpela! A bez i trunke saosećanja od strane
lekara. Lekari su bezdušna stvorenja. Razumeju samo običan
fizički bol. Bilo šta što izlazi iz uobiča ni’ okvira, za većinu nji’
neshvatljivo. Eto Hamblbi, na primer, izgleda da svi misle kako
bio dobar lekar.
- Ne slažete se.
- Taj čovek bio potpuna nezn ca. N znao ništa o
savremenim dostignućima. Sumnjam da ikada i čuo za neurozu!
28
Poznavao kako treba male bogin i zauške i sloml ne kosti,
pretpostavljam. Ali ništa više od toga. Na kraju sam se posvađao s
njim. Uopšte n shvatao Lidijin slučaj. Tako sam mu i rekao,
bez okolišanja, i n mu se svidelo. Naljutio se i otišao. Rekao mi
da zovem kog ’oću drugog lekara. Posle toga smo doveli
Tomasa.
- On vam više odgovarao?
- Sve u svemu, mnogo pametniji čovek. Da iko mogao da
izvuče iz posledn bolesti, to bi bio Tomas. U suštini, ona se i
ste oporavljala, a onda joj se bolest iznenada navr la.
- Da li trpela velike bolove?
- Hm, da. Gastr s. Akutan bol, mučnina, i sve to. Kako
samo ta jadna žena prop la! Ako mučenice posto , ona bila
dna od njih. A one bolničarke što su se o njoj starale, bile su
saosećajne koliko i gomila cigli! „Pac ntkinja “ i
,,pac ntkinja “. - Major odm nuo glavom i iskapio piće. -
Ne podnosim bolničarke! Tako su uobražene. Lidija tvrdila da
truju. To, naravno, n bilo istina - uobiča na bolesnička
uobrazilja - mnogi ljudi pate od toga, kako reče Tomas. Ali u
svemu tome bilo i zrnce istine - te žene nisu volele. To
najgora ženska osobina - uvek se okome dne na druge.
 - Pretpostavljam da - reče Luk, sa oseća m da se
nezgodno izrazio, ne znajući šta drugo da kaže - gospođa
Horton imala mnogo odanih prijatelja ovde u Vičvudu?
- Ljudi su b vrlo ljubazni - odg ri major nekako škrto.
- Vitfild slao grožđe i breskve iz svo staklene bašte. A i one
stare torokuše su znale da dođu i posede s njom. Onorija Vejnflet i
Lavinija Pinkerton.
- Gospođica Pinkerton često svraćala, zar ne?
- Da. Prava stara usedelica - drago stvoren ! Mnogo
bila zabrinuta za Lidiju. Rasp vala se za n nu ishranu i
terapiju. Iz najbol namere, znate, po mom mišl nju dizala
preteranu larmu.
Luk s razumevan m klimnuo.
- Ne podnosim larmu - reče major. - Previše žena u
m selu. Ne može da se održi pristojna partija golfa.
- A šta s onim mladićem iz prodavnice rariteta? - upita
Luk.
Major frknu kroz nos.
- On ne igra golf. Malo on previše seka Persa za to.
- Živi li odavno u Vičvudu?
- Od pre otpr ke dve godine. Gadna sorta. Mrzim te
dugokose tipove što se uspijaju. Za divno čudo, Lidiji se dopadao.
Ne možeš verov ženskom mišl nju o muškima. One znaju da
zavole neopisive prostake. Čak navaljivala i da uzima neku
očigledno šarlatansku lekariju od n ga. U ljubičastoj staklenoj
bočici potpuno iscrtanoj znacima zodij ! Valjda neke travke
ubrane pod punim mesecom. Čista zafrkancija, žene gutaju te
gluposti - bukvalno i’ gutaju - ha ha!
 Svestan da sasvim naglo skreće s teme, s pravom
ocenivši da major Horton to neće primet , Luk reče:
-K v čovek Abot, ovdašnji pravni zastupnik? Strogo
se pridržava zakona? Moram da potražim pravni savet, pa sam
pomislio da odem do n ga.
- Kažu da pr čno prefrigan - potvrdio major Horton.
- Ne znam. Zapravo, posvađao sam se s njim. Nisam ga video još
otkako dolazio ovamo da sastavi Lidijin testament malo pre
nego što preminula. Po mom mišl nju, taj čovek podlac.
Mada to, naravno - dodao - ne utiče na n gove sposobnosti kao
advokata.
- Ne, naravno da ne utiče - reče Luk. - Ipak, čini se da
svadljiv čovek. Koliko ču m, izgleda da se z čio s mnogim
ljudima.
- N gov problem u tome što tako prokleto osetljiv -
reče major Horton. - Kao da misli da svemogući Bog, a da
29
svako ko se s njim ne slaže izvršio lese-ma ste. Jeste li čuli za
n govu svađu s Hamblb m?
- I oni su se svađ , l’ da?
- Nego šta nego su! Kad vam kažem, to me nimalo ne
iznenađu . Hamblbi bio tvrdoglavi magarac! Ipak, tako to.
- N gova smrt jako tužna.
- Hamblb va? Da, pretpostavljam da ste. Nedostatak
osnovne brige. Trovan krvi prokleto opasna stvar. Uvek
stavljajte jod na posekotinu - tako ja radim! Prosta
predostrožnost. A Hamblbi, dan lekar, da ne uradi tako nešto.
Sve jasno.
Luk n bio sasvim siguran šta tu jasno,
zanemario tu izjavu. Bacio pogled na sat i ustao.
Major Horton reče:
- Žurite na ručak? Da, vreme . E pa, drago mi što smo
proćask . Prija mi da sretnem čoveka koji video malo sveta.
Moramo da popričamo o tome neki drugi put. Gde ste b
stacionirani? Malajski moreuz? Nikad nisam bio tamo. Ču m da
pišete knjigu. O praznoverju i tako tom.
- Da... ja...
Ali major Horton se n zaustavljao.
- Mogu vam isprič neke veoma zanimljive stvari. Kada
sam ja bio u Indiji, dečače moj...
Luk uspeo da pobegne nekih desetak minuta kasn ,
nakon što izdržao uobiča nu storiju o fakirima, k pcima i
30
mango-trikovima, tako dragu svakom Angloindijcu u penziji.
Kako zakoračio na čist vazduh, praćen majorovim
vikan m na Nerona, divio se čudu bračnog života. Major Horton
izgleda iskreno ž o za ženom koja bi, po svemu sudeći,
uključujući i n g lično mišl n , maltene mogla da se uporedi
s tigrom ljudožderom.
Ili to bila - Luk se iznenada zapita - da to n bila
krajn vešta varka?
 Poglavl 12

Viteški megdan 31

Na sreću, popodne predviđeno za partiju tenisa bilo lepo.

Lord Vitfild bio u svom najsrdačn m raspoloženju, posvetivši
se ulozi domaćina s velikim uživan m. Često se osvrtao na svo
skromno poreklo. Bilo ukupno osam igrača. Lord Vitfild,
Bridžet, Luk, Rouz Hamblbi, gospodin Abot, doktor Tomas,
major Horton i Heti Džons, kikotava mlada ćerka upravnika
banke.
U drugom meču tog popodneva, Luk se našao u paru s
Bridžet, naspram lorda Vitfilda i Rouz Hamblbi. Rouz bila
dobar igrač snažnog forhenda, igrala u okružnoj ligi.
Iskupljivala se za propuste lorda Vitfilda, pa su Brižit i Luk, a
n dno od njih n bilo posebno vešto, uspev da nekako
pariraju. Ipak su gub , sve dok Luka n poterala neobjašnjiva
sreća, pa su on i Bridžet poveli sa pet prema tri.
Tada prvi put primetio da lord Vitfild gubi nerve.
Raspravljao se oko toga da li lopta prešla liniju, proglasio
servis nepravilnim uprkos Rouzinom poricanju, i ispoljavao sve
osobine razdražljivog deteta. Im su set loptu, Bridžet baš
tada poslala lopticu u mrežu, a odm z m napravila duplu
servis-grešku. Iz dnačen . Sledeća lopta bila vraćena po
sredini, i dok se spremao na udarac, Luk i n gova partnerka su
se sudar . Onda Bridžet pon napravila duplu servis-grešku
i gejm bio izgubl n.
Bridžet se izvinjavala: - Žao mi , skroz sam se pomela.
To se činilo d ljno istinito. Bridžetini udarci su b
nekontrolisani i izgledalo kao da ništa ne uspeva da uradi kako
treba. Meč se završio trijumfom lorda Vitfilda i n gove
partnerke od osam prema šest.
Usledila kratka rasprava oko sastava timova za sledeću
rundu. Na kraju Rouz pon igrala, s gospodinom Abotom u
paru, a protiv doktora Tomasa i gospođice Džons.
Lord Vitfild seo i obrisao čelo, sa samozad ljnim
osmehom na usnama, sasvim povr vši dobro raspoložen .
Upustio se u razg r s majorom Hort m p dom ser
član o „Dobrom zdravlju Britan “ ko objavljivao dan
od n govih časopisa.
Luk se obr Bridžet.
- Pokaži mi povrtnjak.
- Zašto baš povrtnjak?
- Imam želju da vidim kupus.
- Može li grašak umesto kupusa?
- Grašak će odgovar .
Napust su teniski teren i došli do zidom ograđenog
povrtnj . Te subote popodne n bilo baštov , pa vrt
obasjan suncem izgledao učmalo i tiho.
- Evo tvog graška - reče Bridžet.
Luk n obraćao pažnju na cilj svo posete.
- Zašto si im, do đavola, prepustila set? - upitao .
Bridžet neznatno podiže obrve.
- Žao mi . Raspala sam se. Ja sam loš igrač.
 - Ne toliko loš! One tvo duple servis-greške ne bi
zavarale ni dete! A oni nekontrolisani udarci - svaki poslao
loptu po pola mil van terena!
Bridžet smireno rekla:
- To zato što sam tako rđav igrač. Da sam iole bolja,
možda bih uspela da budem malčice uverljivija! Ali ovako kako ,
ako pokušam da smestim lopticu tik iza lin , uvek ostvarim poen
i sve moram od početka.
- Oh, dakle, prizna š?
- Očigledno, dragi moj Votsone.
- A zašto?
- Jednako očigledno, zar ne? Gordon ne voli da gubi.
- A šta ćemo sa mnom? Uz pretpostavku da volim da
pobeđu m?
- Bojim se, dragi moj Luk, da to n na isti način bitno.
- Da li bi mogla da to malčice bol pojasniš?
- Sv ko, ako želiš. Čovek se ne zamera me ko d si
hranu na sto. Gordon d si hranu na moj sto. Ne ti.
Luk duboko ud nuo. A onda eksplodirao.
- Zašto se, do sto đavola, uda š za tog smešnog
čovečuljka? Zbog čega to radiš?
- Zato što kao n gova sekretarica dobijam šest funti
nedeljno, a kao n gova supruga imaću sto hiljada funti prenetih
na mene, kutiju za nakit prepunu bisera i dijam ta, zavidan
džeparac, kao i brojne privileg udate žene.
- Ali i određene đužnosti druge vrste!
Bridžet hladno odg ri:
- Moramo li da imamo taj melodram čan stav prema
svakom aspektu života? Ako si sebi stvorio lepu sliku Gordona
kao odanog i pokornog supruga, možeš odm da izbrišeš!
Gordon , kao što trebalo da već shv š, m dečak koji još
n potpuno odrastao. N mu treba majka, a ne žena. Nažalost,
majka mu preminula kada imao četiri godine. On želi nekoga
pri ruci kome može da se hv še, nekoga ko će mu vrać
poveren u samog sebe i ko spreman da u beskraj sluša lorda
Vitfilda i n gova naklapanja o sopstvenom liku i delu!
- Baš imaš za dljiv zik, zar ne?
Bridžet oštro odvr :
- Ne zavaravam se bajkama, ako na to misliš! Ja sam
mlada žena sa izvesnom dozom pameti, vrlo prosečnog izgleda i
bez novca. Nameravam da zaradim za pošten život. Moj život kao
Gord ve supruge biće got nemoguće razluč od mog života
kao Gord ve sekretarice. Sumnjam da će se posle godinu d
uopšte seć da me poljubi za laku noć. Jedina razlika u pl .
Odmerav su dno drugo, obo bledi od besa. Bridžet se
podrugnu:
- Hajde. Pr čno ste staromodni, gospodine Ficv jame,
zar ne? Zar n vreme da se l te starog dobrog klišea - kažite
da se proda m za pare - to uvek dobar argument, po mom
mišl nju!
- Ti si prava mala zmija hladne krvi! - reče Luk.
- To bol nego da budem prava mala budala uzavrele
krvi!
- Je l’ tako?
- Jeste. Znam.
Luk se podrugljivo osmehnu. - Šta ti pa znaš?
 - Znam šta znači im osećanja prema nekom! Jesi li
upoznao Džonija Korniša? Tri godine sam bila verena za n ga.
Bio divan - prokleto mi bilo stalo do n ga - toliko da
bolelo! E pa, on me odbacio i oženio se finom drom udovicom s
severnjačkim naglaskom i prihodom od trideset hiljada godišn !
Tako nešto lako izleči osobu od romantike, zar ne misliš tako?
Luk knu i naglo se okrete.
- Moglo bi - reče.
- Jeste...
Usledila stanka. Tišina ih obo mučno pr skala.
Najzad ju prekinula Bridžet, glasa pomalo obo nog
nesigurnošću.
- Nadam se da shvataš kako nisi imao nikakvo pravo na
m svetu da sa mnom razgovaraš na taj način. Odseo si u
Gordon j kući, i to prokleto neprikladno.
Luk povr o smirenost.
- Zar i to n kliše? - uljudno zapitao.
Bridžet porumenela. - Kako god, istina !
-N istina. Imam sva prava na m svetu.
- Gluposti!
Lukju pogledao. N g lice bilo bledo kao kod
čoveka koji trpi fizičku bol.
- Imam pravo - rekao . - Imam pravo zato što mi stalo
do tebe - kako si maločas rekla? - stalo mi toliko da to boli!
Ustuknula korak. - Ti... - zaustila .
- Da, smešno , zar ne? Takva priča kao stvorena da se
od srca nasme š! Dođem ovamo da završim posao, i onda se ti
pojaviš iza ćoška ove kuće i - kako da to objasnim - začaraš me!
Tako se osećam. Malopre si pomenula bajke. Ja sam zarobl n u
bajci! Omađijala si me. Imam utisak da kad bi uperila prst u mene
i rekla: „Pretvori se u žabu“, ja bih odskakutao odavde s buljavim
očima na vrh glave.
Približio joj se za korak.
- Volim te do neba, Bridžet Konvej. I, pošto znaš da te
volim do neba, ne možeš da očeku š od mene da se radu m što se
uda š za trbušastog, arogantnog sitnog plemića koji gubi živce
kad gubi u tenisu.
- I šta predlažeš da učinim?
- Predlažem da se umesto toga udaš za mene! Ali, nema
sumn da će taj predlog izazv salve veselog smeha.
- Grohotnog smeha.
- Upravo tako. E pa, sad znamo na čemu smo. Da se
vr mo na teniski teren? Možda mi g puta pronađeš partnera
koji igra da pobedi!
- Zaista veru m - reče Bridžet dražesno - da ti poraz
smeta isto koliko i Gordonu!
Lukju iznenada dohv o za rame.
- Imaš đavolski zik, l’ da, Bridžet?
- Bojim se da ti se ne dopadam preterano, Luk, bez obzira
koliko strasti osećaš prema meni!
- Mislim da mi se ne dopadaš uopšte.
Bridžet reče, posmatrajući ga:
- Nameravao si da se oženiš i skrasiš kad se vr š kući, zar
ne?
- Jesam.
- Ali ne sa nekim kao što sam ja?
 - Nikada nisam ni pomislio na nekoga ko bi iole ličio na
tebe.
- Ne - nisi - znam ja ljude kao što si ti. Tačno znam kakvi
su.
- Tako si pametna, draga Bridžet.
- Neka stvarno fina devojka - skroz-naskroz Engleskinja -
koja voli selo i zna s kučićima... Verovatno si zamišljao u suknji
od tvida, kako vrhom cipele gurka cepanicu da podstakne vatru u
kaminu.
- Ta slika zvuči vrlo privlačno.
- Sigurna sam da zvuči. Da se vr mo do teniskog terena?
Možeš da igraš s Rouz Hamblbi. Toliko dobra da praktično ne
možeš da izgubiš.
- Pošto sam staromodan, moram dopust da tvoja bude
poslednja.
Pon zavladala tišina. Luk lagano sklonio ruke s
n nih ramena. Obo su nesigurno staj , kao da nešto još
uvek neizrečeno lebdelo među njima.
Tada se Bridžet naglo okrenula i uputila nazad. Meč se
upravo bližio kraju. Rouz se pobunila protiv predloga da pon
igra.
- Igrala sam dva meča zaredom.
Međutim, Bridžet insistirala.
- Umorna sam. Ne želim da igram. Ti i gospodin
Ficv jam možete protiv gospođice Džons i majora Hortona.
Ali Rouz se i dal bunila, pa su se na kraju četvorica
muškaraca podel u parove. Posle svega bilo vreme za čaj.
Lord Vitfild razgovarao s doktorom Tomasom, naširoko
i uz ogromno istican sopstvene važnosti opisujući nedavnu
posetu Istraživačkoj laboratoriji „Velerman-Krajc“.
- Želeo sam da lično ispr m poslednja naučna dostignuća
- iskreno objašnjavao. - Odg ran sam za o čemu pišu
mo novine. Mnogo mi stalo do toga. Ovo doba nauke.
Nauka mora da se učini pristupačnom širokim masama.
- Malo nauke bi moglo da bude opasno - reče doktor
Tomas uz blago slegan ramenima.
- Nauka u kućnom domu, tome treba da težimo - reče lord
Vitfild. - Naučni umovi...
- Svest iz epruvete - reče Bridžet ozbiljno.
- Bio sam impresioniran - reče lord Vitfild. - Velerman me
lično proveo, naravno. Preklinjao sam ga da me prepusti nekom
podređenom, on bio uporan.
- Sasvim prirodno - reče Luk.
Lord Vitfild izgledao z valno.
- I sve mi objasnio vrlo razgovetno - kulture, serum,
čitav princip rada. Pristao da lično napiše prvi čl k u seriji.
Gospođa Anstruter promrmljala:
- Oni koriste zamorce, veru m - to tako okrutno - mada
ne toliko kao kad bi za to korist pse, čak mačke.
- Takve koji za to koriste pse treba upuc - reče major
Horton, promuklo.
- Zaista veru m, Hortone - reče gospodin Abot - da pseći
život ceniš više od ljudskog.
- Uvek! - reče major. - Psi se neće okrenuti protiv vas kao
što to ljudi znaju. Pas vam nikad neće zar nož u leđa.
- Samo zube u nogu - reče gospodin Abot. - A, Hortone?
 - Psi odlično procenjuju k v ko čovek - reče major
Horton.
- Jedna od tvojih zveri samo što me n ćapila za nogu
prošle nedel . Šta kažeš na to, Hortone?
- Isto što i malopre!
Bridžet se taktično umešala:
- Šta kažete na još malo tenisa?
Odigr su još dva meča. Kada Rouz Hamblbi poželela
doviđenja prisutnima, Luk se našao kraj n .
- Ispr ću vas kući - rekao . - I poneću vašu opremu.
Niste došli kolima, zar ne?
- Nisam, sv ko n daleko.
- Prijaće mi šetnja.
Ništa više n rekao, dnostavno preuzeo reket i cipele
od n . Hod su prilazom bez reči. Z m Rouz načela neke
beznačajne teme. Luk odgovarao pr čno šturo, devojka kao
da to n primetila.
Čim su skrenuli kroz kapiju n ne kuće, Luk lice se
razvedrilo.
- Sada se osećam mnogo bol - rekao .
-N vam bilo dobro?
- Lepo od vas što se pravite da niste primet . Oslobod
ste g jadnika mrz l . Čudno, osećam se kao da sam iz teške
senke od obl kročio na sunce.
-I ste. Oblak se bio navukao na sunce kada smo krenuli iz
vile, a sada već prošao.
- Dakle, i bukvalno i u prenesenom značenju. Ko bi to
rekao, svet ipak lep.
 - Naravno da ste.
- Gospođice Hamblbi, ako biste mi oprost na drskosti...?
- Uverena sam da nema šta da se oprašta.
- Oh, ne budite tako sigurni. Želeo sam da vam kažem da
smatram doktora Tomasa vrlo srećnim čovekom.
Rouz se zacrvenela i osmehnula.
Rekla : - Dakle, čuli ste?
- Zar to trebalo da ostane tajna? Jako mi žao.
- Oh, ništa ne osta tajna u m mestu - reče Rouz tužno.
- Znači, istina - ver ste se?
Rouz klimnu.
- Samo, za sada ne želimo da to objavimo zvanično. Znate,
tata bio protiv, i čini se, pa... bezobzirno da... da to objavlju mo
na sva zvona čim on preminuo.
- Vaš otac n odobravao tu vezu?
- Pa, ne baš da n odobravao. Oh, pretpostavljam da se na
kraju zapravo svodi na to.
- Smatrao da ste suviše mladi? - blagim glasom upita
Luk.
- Tako g rio.
Luk oštroumno reče: - Ipak, vi mislite da postojao još
neki razlog.
Rouz polako i neodlučno pognula glavu.
- Da, bojim se da se sve zapravo svodi na to da tata n -
pa, n mnogo voleo Džefrija.
- Nisu se slag ?
- Ponekad se tako činilo... Naravno, stari dobri tata
imao mnogo predrasuda.
 - A pretpostavljam da vas veoma voleo i n trpeo
pomisao da vas izgubi?
Rouz se složila, se i dal osećala primesa uzdržanosti u
n nom ponašanju.
- Bilo tu još nečega? - upitao Luk. - Defin vno n
želeo da Tomas postane Vaš suprug?
- Ne, vidite, tata i Džefri su toliko različ - i u određenim
stvarima su se sukob . Džefri zaista bio vrlo strpljiv i dobar
što se toga tiče, to što znao da se t ne dopada učinilo ga
još uzdržanijim i sramežljivijim, tako da tata u stvari n ni
uspeo da ga bol upozna.
- S predrasudama teško bor se - reče Luk.
- Ponašao se potpuno nerazumno!
- Vaš otac n naveo neke posebne razloge?
- Oh, ne. N ni mogao! Logično, mislim, pošto n bilo
ničega što bi mogao da kaže protiv Džefrija, osim da mu se ne
dopada.
- „Ne sviđate mi se, doktore Pao; a zašto tako, to ne bih
32
znao.“
- Upravo.
- Ništa opipljivo za šta bi mogao da se uhv ? Mislim, vaš
Džefri ne p , ne kladi se na kon ?
- Oh, ne. Ne veru m da Džefri uopšte zna ko pobedio na
Derbiju.
- To čudno - reče Luk. - Znate, mogao bih se zakleti da
sam video vašeg doktora Tomasa u Epsonu na dan trka.
Na trenutak se zabrinuo da n možda već pomenuo da
u Englesku stigao upravo na taj dan. Ali Rouz odm
odg rila, nimalo sumnjičavo.
- Pomisl ste da ste videli Džefrija na Derbiju? Oh, ne.
Pre svega, ne bi ni mogao da se izvuče. Bio preko, u Ešvoldu,
skoro ceo dan, imao slučaj teškog porođaja.
- Kakvo samo pamćen imate!
Rouz se nasmejala.
- Sećam se samo zato što mi ispričao da su bebi d
nadimak Džudžub!
Luk rasejano klimao glavom.
- U svakom slučaju - reče Rouz. - Džefri nikada ne ide na
trke. Nasmrt bi se dosađivao.
Dodala , promen nim t m.
- Želite li da uđete? Mislim da bi majka volela da vas
upozna.
- Ako ste sigurni da ne smetam?
Rouz ga povela u prostoriju u kojoj sumrak nekako
tužno lebdeo. Žena u fotelji sedela čudno šćućurena.
- Majko, gospodin Ficv jam.
Gospođa Hamblbi se podigla i oni se rukovaše.
Rouz tiho napustila prostoriju.
- Drago mi da vas vidim, gospodine Ficv jame. Rouz mi
reče da su neki vaši prijatelji poznav mog supruga pre mnogo
godina.
- Tako , gospođo Hamblbi. - Bilo mu zaista mrsko što
tu laž ponavlja udovici, n imao drugog izbora.
- Volela bih da ste ga upozn . Bio divan čovek i odličan
lekar. Snagom svo ličnosti izlečio mnoge ljude ko su drugi
već otpis kao beznadežne sluča ve.
 - Mnogo sam toga čuo o n mu otkako sam stigao ovamo.
Znam kako su ga ljudi cen - učtivo reče Luk.
N mogao da jasno vidi lice gospođe Hamblbi. Glas joj
bio pr čno dnoličan, upravo nedostatak osećanja u n mu
naglašavao čin nicu da su stvarna osećanja bila prisutna, s
naporom zadržav .
Pr čno neočekivano ona reče:
- Svet veoma rđavo mesto, gospodine Ficv jame.
Slažete li se?
Luk bio pomalo iznenađen.
- Da, možda tako.
- Ne, da li znate da tako? - bila uporna. - To važno.
Mnogo pokvarenosti na svakom ćošku ... Čovek mora da bude
spreman da se protiv toga bori! Džon bio spreman. On znao.
On bio na strani dobra!
- Siguran sam da ste - Luk nežno rekao.
- On poznavao pokvarenost g mesta - reče gospođa
Hamblbi. - Znao ...
Iznenada briznula u plač.
Luk promrmljao:
- Žao mi ... - pa zaćutao.
Povr la kontrolu dnako brzo kao što ju i izgubila.
- Oprostite mi - rekla . Pružila ruku i on ju primio. -
Dođite da nas posetite dok ste ovde - rekla . - To bi bilo dobro
za Rouz. Veoma joj se dopadate.
-I ona meni draga. Veru m da vaša kćer najprijatnija
devojka koju sam upoznao za dugo vremena, gospođo Hamblbi.
- Mnogo dobra prema meni.
 - Doktor Tomas veoma srećan čovek.
- Da. - Gospođa Hamblbi mu pustila ruku. Glas joj
pon zvučao ravno. - Ne znam, sve tako teško.
Luk ju ostavio da stoji u polumraku, prsti su joj se
neprekidno nervozno preplit .
Na putu do kuće u mislima pretresao razne detal
razg ra.
Doktor Tomas bio odsutan iz Vičvuda dobar deo d
kada se održavao Derbi. Odvezao se kolima. Vičvud udal n
pedeset šest kilometara od Londona. Navodno vodio porođaj.
Da li to potvrđu nešto drugo osim n gove reči? To bi,
pretpostavljao , moglo da se proveri. Misli su mu skrenule na
gospođu Hamblbi.
Šta htela da kaže insistiran m na toj frazi: Mnogo
pokvarenosti na svakom ćošku...?
Da li bila samo uzruj i potresena zbog iznenadne
smrti svog supruga? Ili tu bilo još nečega?
Da n možda nešto znala? Nešto što doktor Hamblbi
saznao pre nego što umro?
- Moram da nastavim dal s ovim - reče Luk sam sebi. -
Moram da nastavim dal .
Odlučno skrenuo misli sa viteškog megd koji se
odigrao između n ga i Bridžet.
 Poglavl 13

Izjava gospođice Vejnflet

Narednog jutra Luk doneo odluku. Osećao da

zaobilaznim isp van m postigao sve što mogao. Bilo
neizbežno da pre kasn položi karte na sto. Osećao da
kucnuo čas da odbaci izg r pisanja knjige i da otkr da u
Vičvud došao sa određenim cil m na umu.
Za pomoć u ostvarenju tog pl , odlučio da se obr
Onoriji Vejnflet. Ne samo da stekao p ljan utisak o toj
sredovečnoj usedelici, n nom osećaju za smotrenost i n noj
veštini zapažanja - već i smatrao da bi mu mogla d određene
podatke koji bi mu b od pomoći. Verovao da mu rekla sve
što zna. Želeo da potakne da mu kaže šta možda
pretpostavila. Imao oštroumnu zamisao da su nagađanja
gospođice Vejnflet vrlo bliska istini.
Najavio se odm nakon što završena služba u crkvi.
Gospođica Vejnflet ga primila sasvim prirodno, nimalo
iznenađena n g m posetom. Kada se smestila pored n ga,
mršave ruke sklopila u krilu, a inteligentan pogled - tako n k
na pogled mile koze - usmerila na n g lice, pa mu n bilo
lako da pređe na cilj svo posete.
- Usuđu m se reći da ste pogod , gospođice Vejnflet, da
razlog mog dolaska ovamo n samo istraživan za knjigu o
lokalnim običajima? - rekao .
 Gospođica Vejnflet pognula glavu i nastavila da sluša.
Luk n nameravao da još uvek otkr čitavu priču.
Gospođica Vejnflet bila diskretna - zasigurno na n ga
ostavila t v utisak - , kada se radi o postarijoj usedelici, Luk
smatrao da teško može da se osloni na to da će se ona odupreti
iskušenju da uzbudljivu priču podeli s dnom dve prijateljice
od poverenja. Zarad toga ponudio sredn rešen .
- Došao sam da istražim okolnosti u vezi sa smrću one
jadne devojke Ejmi Gibs.
- Hoćete reći da vas policija poslala ovamo? - upita
gospođica Vejnflet.
- Oh ne, nisam detektiv u civilu. - Dodao , pomalo
šaljivim t m: - Ja sam onaj dobro pozn lik iz rom ,
privatni istražitelj.
- Shvatam. Dakle Bridžet Konvej vas pozvala ovamo?
Luk oklevao za trenutak. Z m odlučio da pristane na
to objašn n . Bez uvođenja čitave priče u vezi s gospođicom
Pinkerton, bilo teško opravd n g prisustvo. Gospođica
Vejnflet nastavljala da priča, s primesom nežnog divl nja u
glasu.
- Bridžet tako praktična, tako učinkovita! Plašim se da
bih ja, da bilo na meni, sumnjala u sopstvenu procenu - mislim,
ako niste apsolutno sigurni, mnogo teško ubed sebe da nešto
treba preduzeti.
- Ali, vi ste sigurni, zar ne?
Gospođica Vejnflet ozbiljno rekla:
- Zapravo ne, gospodine Ficv jame. To n nešto u šta
čovek može da bude siguran! Mislim, mogla bi da bude u pitanju
uobrazilja. Kad živite sami, bez ikoga s kim bi se posavetov
razgovar , lako vam da se prepustite melodram ci i počnete
da umišljate stvari ko nemaju nikakvu osnovu u čin nicama.
Luk se u potpunosti slagao s tom izjavom, prepoznajući u
njoj ukoren nu istinu, blago dodao:
- Ipak, lično ste uvereni u to?
Čak i sada se gospođica Vejnflet opirala.
- Ne pričamo o različ m stvarima, nadam se? - kolebala
se.
Luk se nasmešio.
- Rad biste da vas pitam otvoreno? U redu. Da li mislite
da Ejmi Gibs ub na?
Onorija Vejnflet se trgnu na grubost tih reči.
- Nisam nimalo zad ljna objašn n m n ne smrti -
reče. - Uopšte nisam zad ljna. Sve to krajn neprihvatljivo,
po mom mišl nju.
Luk strpljivo nastavio:
- Ipak, mislite da n na smrt n imala prirodan uzrok?
- Da.
- Ne veru te da u pitanju bio nesrećni slučaj?
- To mi zvuči najneverovatn . Ima toliko...
Lukju prekinuo.
- Ne mislite da izvršila samoubistvo?
- Nedvosmisleno se protivim toj pretpostavci.
- Dakle - reče Luk blagim glasom - ipak mislite da u
pitanju ubistvo?
Gospođica Vejnflet oklevala, a onda progutala knedlu i
odvažila se.
 - Da - rekla . - Mislim!
- Dobro. Sada možemo da pređemo na stvar.
- Ali ja zapravo nemam nikakve dokaze na kojima bih
zasnovala to uveren - objasnila gospođica Vejnflet zabrinuto.
- To samo pomisao!
- Upravo tako. Ovo n zvaničan razg r. Jednostavno
pričamo o tome šta mislimo i šta podozrevamo. Podozrevamo da
Ejmi Gibs ub na. Šta mislimo, ko ju ubio?
Gospođica Vejnflet zavrtela glavom. Izgledala veoma
uznemireno.
- Ko imao razloga da ub ? - upita Luk, posmatrajući
.
Gospođica Vejnflet polako odg ri:
- Zavadila se, veru m, sa svojim mladićem, Džim m
Harv m iz servisa - vrlo odmeren i vredan momak. Znam da
se može u novinama pročit o mladićima koji su nap svo
dragane i o sličnim užasnim događajima, zaista ne veru m da
bi Džim učinio nešto tako.
Luk klimnu.
Gospođica Vejnflet nastavila.
- Osim toga, ne veru m da bi to učinio na taj način. Da se
popne kroz prozor i zameni bočicu otrova za onu u kojoj se nalazi
sirup za kašalj. Mislim, to mi se ne čini...
Oklevala , pa joj Luk pritekao u pomoć.
- Kao čin besnog ljubavnika? Slažem se. Po mom
mišl nju, već sada možemo otpis Džimija. Ejmi ubio (slož
smo se da ste ub na) neko ko želeo da skloni s puta i ko
pažljivo isplanirao zločin da izgleda kao nesrećan slučaj. Dakle,
imate li ikakvu predstavu - neku slutnju - da tako kažemo? - ko
bi mogla da bude ta osoba?
Gospođica Vejnflet reče:
- Ne, zaista... ne, nemam ni najmanju predstavu!
- Sigurni ste?
- D-da... da, sam.
Luk ju pažljivo posmatrao. N no porican , imao
osećaj, n mu zazvučalo potpuno istinito. Nastavio :
- Ne znate ni za k v motiv?
- Ni za dan.
To zvučalo man dvosmisleno.
- Da li radila u mnogo kuća u Vičvudu?
- Provela godinu d kod Hort vih pre nego što
prešla kod lorda Vitfilda.
Luk na brzinu izneo pregled događaja.
- Dakle, da vidimo na čemu smo. Neko želeo da ukloni tu
devojku. Iz prikupl nih čin nica zaključu mo da - prvo - u
pitanju muškarac, i to muškarac staromodnih pogleda (što nam
kazu detalj s farbom za šešir), a drugo, da on mora b umereno
atletski tip, pošto jasno da se morao ver spolja preko
pomoćne zgrade do devojčinog prozora. Slažete li se s tim
tačkama?
- Potpuno - reče gospođica Vejnflet.
- Imate li nešto protiv da odem pozadi i pokušam to isto?
- Nikako. Smatram da to vrlo dobra ideja.
Povela ga napol kroz sporedna vrata do zadn g
dvorišta. Luk uspeo da dohv krov pomoćne zgrade bez po
muke. Odatle lako mogao da podigne okvir prozora i da se uz
malo napora prebaci u devojčinu sobu. Nekoliko minuta kasn
pridružio se gospođici Vejnflet na baštenskoj stazi, otirući ruke
maramicom.
- Zapravo mnogo lakše nego što izgleda - rekao . -
Potrebno samo malo snage u mišićima, i to sve. N bilo
nikakvih tragova na simsu prozora u dvorištu?
Gospođica Vejnflet odm nula glavom.
- Ne veru m. Naravno, pozornik se tuda popeo.
- Što znači da bi se za sve tragove koji su možda postoj ,
pretpostavilo da su n govi. Eto kako policijske snage pomažu
zločincu! Dobro, to to!
Gospođica Vejnflet povela Luka nazad u kuću.
- Da li Ejmi Gibs imala čvrst san? - upita on.
Gospođica Vejnflet kiselo odg ri:
- Bilo krajn teško probud ujutru. Ponekad bih
morala da kucam i kucam na vrata, pa i da dozivam pre nego
što bi otvorila. Ali opet, znate, gospodine Ficv jame, postoji
izreka da niko n liko gluv koliko oni koji neće da čuju!
- Istina - složio se Luk. - E pa, gospođice Vejnflet, sada
dolazimo do pitanja motiva. I da počnemo od g
najočigledn g, mislite li da bilo nečega između devojke i g
tipa Elsvortija? - Žurno dodao: - Želim da ču m samo šta vi
mislite. Samo to.
- Ako me pitate za mišl n , rekla bih da ste.
Luk klimnu.
- Po vašem mišl nju, da li Ejmi imala potrebu da
pribegne uceni?
-I pon , ako se zadržimo na iznošenju mišl nja, rekla
bih da to sasvim moguće.
- Da ne znate slučajno da li kod sebe imala mnogo novca
u vreme kada umrla?
Gospođica Vejnflet razmišljala.
- Mislim da n . Da imala neki neuobiča ni iznos
novca, mislim da bih znala za to.
-I n pokazivala bilo kakvo neobično rasipništvo pre nego
što umrla?
- Ne veru m.
- To u velikoj meri pobija teoriju o uceni. Zrtva obično
pl bar dnom pre nego što odluči da preduzme krajn mere.
Postoji i druga teorija. Devojka možda nešto znala.
- U kom smislu?
- Možda imala saznanja koja bi bila opasna po nekoga
ovde u Vičvudu. Da postavimo slučaj strogo hipotetički. Služila
u velikom broju ovdašnjih kuća. Pretpostavimo da saznala
nešto što bi naškodilo, recimo, kar ri gospodina Abota.
- Gospodina Abota?
Luk brzo dodade:
- Ili možda neki slučaj zanemarivanja profesionalne
nebrige doktora Tomasa.
Gospođica Vejnflet zausti: - Ali, zasigurno... - a onda
ućuta.
- Ejmi Gibs bila sobarica, rekoste, kod Hort vih u
vreme kada preminula gospođa Horton.
Nakon kraće stanke, gospođica Vejnflet prog ri:
- Kažite mi, gospodine Ficv jame, zašto mešate
Hort ve u ? Gospođa Horton umrla pre više od godinu
d .
- Da, a Ejmi Gibs u to vreme bila prisutna tamo.
- Shvatam. Šta Hort vi imaju s tim?
- Ne znam. Samo sam... pitao sam se... Gospođa Horton
umrla od akutnog gastr sa, l’ tako?
-Jeste.
- Da li n na smrt na bilo koji način bila neočekiv ?
Gospođica Vejnflet polako odg ri:
- Ja nisam očekivala. Znate, bila počela da se oseća
mnogo bol - izgledalo kao da se uveliko oporavlja - onda
joj se bolest naglo povr la i ona umrla.
- Da li doktor Tomas bio iznenađen?
- Ne znam. Veru m da ste.
- A bolničarke, šta su one rekle?
- Iz ličnog iskustva znam da se - reče gospođica Vejnflet -
bolničarke nikada ne iznenade kada se bolest okrene na gore!
Obično poboljšan što njih iznenadi.
- Ali n na smrt vas iznenadila? - n odustajao Luk.
- Jeste. Bila sam kod n samo dan ran , i činila mi se
mnogo bol , razgovarala i izgledala sasvim vedro.
- Šta ona mislila o svojoj bolesti?
- Z la se da bolničarke truju. Već dnu od njih
oterala, kazala da su i preostale dve dnako loše!
- Pretpostavljam da niste mnogo obrać pažnju na to?
- Pa i nisam, smatrala sam to posledicom bolesti. Ona
bila vrlo sumnjičava žena i - možda n lepo to da pričam -
volela da se pravi važna. N dan lekar nikada n razumeo
n n problem - a to nikad n bilo nešto dnostavno - mora b
da u pitanju neka nepoznata bolest, u suprotnom, neko
pokušava da „skloni s puta“.
Luk se potrudio da mu glas zvuči opušteno.
-N sumnjala da n n suprug pokušava da se reši?
- Oh ne, tako nešto joj nikada n palo na pamet.
Gospođica Vejnflet neko vreme ćutala, a z m tiho
upita:
- Da li vi veru te u to?
Luk polako reče:
- Muževi su i ran rad takve stvari. Po svemu sudeći,
gospođa Horton bila žena ko bi svaki muškarac poželeo da se
otarasi! A koliko sam shv o, on nasledio znatan novac posle
n ne smrti.
-Jeste, nasledio .
- Šta vi mislite, gospođice Vejnflet?
- Želite mo mišl n ?
- Da, samo vaše mišl n .
Gospođica Vejnflet rekla tiho i odmereno:
- Po mom mišl nju, major Horton bio sasvim posvećen
svojoj ženi i nikada ne bi ni sanjao da učini tako nešto.
Luk se zagledao u nju, a u odg r dobio blagi pogled
ć barskih očiju, nepokolebljiv.
- Dobro - reče on - rekao bih da ste u pravu. Verovatno
biste zn da situacija drugačija.
Gospođica Vejnflet dozvolila sebi da se nasmeši.
- Mi žene dobro zapažamo, zar ne mislite?
- Apsolutno vrhunski. Da li bi se i gospođica Pinkerton
složila s vama, šta mislite?
 - Ne veru m da sam ikada čula Laviniju da iznosi svoj
stav.
- Šta mislila o Ejmi Gibs?
Gospođica Vejnflet se malčice namršti, pokušavajući da se
seti.
- Teško reći. Lavinija imala veoma čudne zamisli.
- Kakve zamisli?
- Smatrala da se nešto neobično odvija ovde u Vičvudu.
- Mislila , na primer, da neko gurnuo Tomija Pirsa s
tog prozora?
Gospođica Vejnflet se zaprepašćeno zagleda u Luka.
- Kako ste to zn , gospodine Ficv jame?
- Ona mi rekla. Ne tim rečima, dala mi uopštenu
sliku.
Gospođica Vejnflet se nagla napred, zarumenevši se od
uzbuđenja.
- Kada to bilo, gospodine Ficv jame?
Luk tiho odg ri: - Onog d kada stradala. Putov
smo za dno do Londona.
- Šta vam tačno rekla?
- Ispričala mi da se desilo previše smrtnih sluča va u
Vičvudu. Pomenula Ejmi Gibs, Tomija Pirsa i čoveka po imenu
Karter. Takođe rekla da doktor Hamblbi sledeći na redu.
Gospođica Vejnflet polako klimala glavom.
- Je l’ vam rekla ko odg ran?
- Čovek sa određenim pogledom u očima - reče Luk
sumorno. - Pogledom koji ne možete pogrešno da protumačite,
prema n nom mišl nju. Primetila taj pogled u n govim
očima kada razgovarao s doktorom Hamblb m. Zato rekla
da će Hamblbi b sledeći.
-I ste bio - prošaputa gospođica Vejnflet. - Oh, zaboga.
Oh, zaboga.
Naslonila se nazad u fotelju. Oči su joj odavale
uznemirenost.
- Ko taj čovek? - reče Luk. - Hajde, gospođice Vejnflet,
znate ko , morate zn !
- Ne znam. N mi rekla.
- Ali možete da pogađate - reče Luk oduševl no. - Imate
pr čno jasnu predstavu na koga mislila.
Gospođica Vejnflet neodlučno spusti pogled.
- Onda mi recite.
Ali gospođica Vejnflet energično zavrte gla-vom.
- Ne, nikako. Tražite od mene da uradim nešto što
krajn neprikladno! Tražite da nagađam na koga možda - tek
možda, pazite - mislila prijateljica koja više n živa. Ne bih
mogla da iznosim takve optužbe!
- To ne bi bila optužba - samo vaše mišl n .
Međutim, gospođica Vejnflet bila neočekivano odlučna.
- Nemam na osnovu čega da mislim, ništa nemam - reče
ona. - Lavinija mi nikada ništa n zapravo rekla. Ja možda
mislim da ona imala određenu ideju, , mogla bih da uopšte ne
budem u pravu. A tako bih vas uputila na pogrešan trag, što bi
možda dovelo do ozbiljnih posledica. Bilo bi veoma zlobno i
nepošteno od mene da pomenem neko ime. Mogla bih da sasvim,
sasvim pogrešim! Zapravo, skoro sigurno grešim!
I gospođica Vejnflet čvrsto stegnu usne, zagledavši se u
Luka s nepopustljivom rešenošću.
Luk umeo da prihv poraz kad n imao drugog
izbora.
Shv o da su se protiv n ga udruž osećaj čestitosti
gospođice Vejnflet i nešto još maglov , što n znao kako da
nazove.
Džentlmenski prihv o poraz i podigao se da se oprosti.
Imao čvrstu nameru da se kasn vr na stvar, n
dopustio da n g ponašan to m r i nagovesti.
- Morate da učinite što smatrate ispravnim, naravno -
rekao . - Hvala vam za svu pomoć koju ste mi pruž .
Gospođica Vejnflet kao da izgledala man sigurno u
sebe dok ga pr la do vrata.
- Nadam se da ne mislite... - zaustila , pa promenila
sastav rečenice. - Ako postoji još nešto u čemu vam mogu pomoći,
molim vas, obavezno mi recite, molim vas.
- Hoću. Nećete nikome preprič ovaj razg r, l’ da?
- Naravno da neću. Neću nikome ni reč reći.
Luk se nadao da to istina.
- Pozdravite Bridžet - reče gospođica Vejnflet. - Tako
zgodna devojka, zar ne? I pametna. Nadam se... nadam se da će
b srećna.
A kako ju Luk upitno pogledao, dodala :
- U braku s lordom Vitfildom, mislim. Tolika razlika u
godinama.
- Da, tako .
Gospođica Vejnflet uzd nu.
- Znate, bila sam verena za n ga dnom davno - reče ona
iznenada.
Luk zaprepašćeno pogleda. Klimala gla-vom i
smeškala se nekako tužno.
- Mnogo davno. Bio dečko koji mnogo obećava.
Pomagala sam mu, znate, da se obrazu . I bila sam toliko
p sna na n gov... n gov duh, na to kako bio odlučan da
postigne uspeh.
Pon uzd nula.
- Moji su se, naravno, sablažnjav . Klasne razlike su u to
doba bile veoma izražene. - Nakon nekog vremena, dodala : -
Oduvek sam pr la n g napredovan s velikim zaniman m.
Mislim da moji nisu b u pravu.
Z m , smešeći se, klimnula u znak pozdrava i vr la se
u kuću.
Luk pokušao da sabere misli. Sebi predstavio
gospođicu Vejnflet kao „staricu". Sada zaključio da verovatno
još uvek nema ni blizu šezdeset godina. Lord Vitflld sigurno ima
preko pedeset. Mogla bi, možda, da bude godinu dve starija od
n ga, ne više.
A on će se ožen Bridžet. Bridžet, koja imala dvadeset i
osam. Bridžet, koja bila tako mlada i živa...
- Oh, prokletstvo - reče Luk. - Prestani da misliš na to.
Posao. Vr se na posao.
 Poglavl 14

Lukova razmišljanja

Gospođa Čerč, tetka Ejmi Gibs, bila dna nesumnjivo

neprijatna žena. Od n nog oštrog nosa, nestalnog pogleda i
brbljivog zika Luka spopala muka.
Prema njoj se postavio osorno, što dovelo do
neočekivanog uspeha.
- Ono što se od vas z teva - rekao joj - to da na moja
pitanja odgovarate najbol što možete. Ukoliko bilo šta
prećutite, ukoliko budete zaobilaz istinu, posledice će po vas
b krajn ozbiljne.
- Da, gospodine. Shvatam. Uveravam vas da sam spremna
da vam ispričam sve što mogu. Nikada nisam imala posla s
policijom...
- I ne želite da imate - preuze Luk. - Pa, ako uradite kako
vam rečeno, do toga neće ni doći. Želim da znam sve o vašoj
pokojnoj nećaki: ko su joj b prijatelji, koliko novca imala, da
li rekla nešto što bi bilo neobično neprikladno. Da krenemo
od n nih prijatelja. Ko su oni b ?
Gospođa Čerč ga prepredeno odmeravala krajičkom
svog neprijatnog oka.
- Mislite na muške prijatel , gospodine?
- Da li imala neku prijateljicu?
- Pa, teško... ne bi se reklo, gospodine. Naravno, tu su bile
devojke s kojima bila u službi - Ejmi se n mnogo družila s
njima. Znate...
- Više volela jači pol. Nastavite. Pričajte mi o tome.
- Zapravo se zabavljala s Džim m Harv m, gospodine,
momkom iz auto-servisa. A kako to fin i valjan mladić bio.
„Nisi mogla bol g da nađeš“, rekla sam joj mnogo puta...
Luk prekinu.
- A drugi?
Pon zaradio lukav pogled.
- Pretpostavljam da mislite na gospodina koji drži radnju
sa starinama? N mi se to dopadalo, i to vam otvoreno kažem,
gospodine! Uvek sam bila ugledna i ne trpim takvo neprimereno
ponašan ! Ali, kakve su devojke d s, nema ni svrhe prič s
njima. One rade šta im se ćefne. I često dočekaju da se pokaju.
- Da li Ejmi dočekala da se poka ? - bez okolišanja
upitao Luk.
- Ne, gospodine; mislim da n .
- Otišla da pita doktora Tomasa za savet gd kad
stradala. To n bio razlog?
- Ne, gospodine, skoro sam sigurna da n . Oh! Zaklela
bih se da tako! Ejmi se osećala bolesno i loše, to bio samo
težak kašalj i prehlada. N bilo ničeg u tom smislu koji ste vi
nagovest , sigurna sam da n , gospodine.
- Verovaću vam na reč. U koliko bliskim odnosima bila s
gospodinom Elsvort m?
Gospođa Cerč se pritvorno smeškala.
- Ne bih tačno znala, gospodine. Ejmi mi se n
poveravala.
 - U veoma bliskim, zar ne? - osorno upita Luk.
Gospođa Čerč uglađeno rekla:
- Taj džentlmen ovde uopšte nema dobru reputaciju,
gospodine. Svašta se s njim dešava. I ti prijatelji iz grada i
ko kakva čudna dešavanja. Gore, na Veštičjoj livadi, usred noći.
- Da li i Ejmi išla tamo?
- Jeste dnom, gospodine, veru m. Ostala van kuće
cele noći, pa n g lordstvo to saznao (tada radila u v ),
pa vrlo strogo razgovarao s njom, a ona mu nešto odbrusila,
pa ju on zato otpustio, što se i moglo očekiv .
- Da li bi vam ikada prepričavala šta se dešavalo po
kućama u kojima radila?
Gospođa Čerč odm nu glavom.
- Ne baš, gospodine. Više se zanimala za svo poslove.
- Radila i za Hort ve neko vreme, l’ tako?
- Skoro godinu d , gospodine.
- Zašto otišla?
- Dobila bolju pr ku. Otvorilo se radno mesto u v , a
plata tamo , naravno, mnogo veća.
Luk klimnu.
- Bila kod Hort vih u vreme kada gospođa Horton
preminula? - upita on.
- Da, gospodine. Mnogo gunđala zbog toga - uz dve
bolničarke u kući i sav taj dodatni posao oko njih, pa oko
poslužavnika, pa čas , čas .
-N nikada radila za gospodina Abota, advokata?
- Ne, gospodine. Za gospodina Abota radi dan bračni
par. Ejmi ga ste posetila dnom, u n g j kancelariji, ne
znam zbog čega.
Luk pohranio taj delić informac kao nešto što bi
moglo b važno. Pošto gospođa Čerč, međutim, očigledno n
znala ništa više o tome, n insistirao na toj temi.
- Da li u varoši postoji još neki gospodin koji joj bio
prijatelj?
- Nisam čula ništa što bi vredelo p v .
- Hajte, gospođo Cerč, želim istinu, ne zaboravite.
- N u pitanju gospodin, ni blizu tome. Bilo to
ponižavajuće za nju, ste, a tako sam joj i rekla.
- Možete li da budete malo jasniji, gospođo Čerč?
- Čuli ste za „Sedam zvezda", gospodine? To n mesto na
dobrom glasu, a n gov vlasnik, Hari Karter, bio priprost tip,
niskoga roda i češće pijan nego trezan.
- Ejmi se družila s njim?
- Izašli su u šetnju dnom dvaput. Ne veru m da tu
bilo ičega više od šetn . Zaista ne veru m, gospodine.
Luk s razumevan m klimnuo i promenio temu.
- Jeste li poznav Tomija Pirsa?
- Molim? Sina gospođe Pirs? Jesam, naravno. Taj uvek
bio spreman na nestašluk.
- Da li se on često družio sa Ejmi?
- Oh ne, gospodine. Ejmi bi ga izgrdila da se sve puši, da
samo pokušao da izvodi svo smic ce pred njom.
- Da li bila zad ljna namešten m kod gospođice
Vejnflet?
- Bilo joj pomalo dosadno, gospodine, a ni plata n bila
visoka. Međutim, nakon što onako bila ptpuštena iz vile Eš,
prirodno, n joj bilo lako da nađe drugo dobro mesto.
- Mogla da ode, pretpostavljam?
- U London, mislite?
- Ili u neki drugi deo zeml .
Gospođa Čerč zavrtela glavom. Rekla polako:
- Ejmi n želela da napusti Vičvud; ne kad tako sto
stvari ovde.
- Kako to mislite, tako sto stvari?
- U vezi s Džimom i onim gospodinom iz radn sa
starinama.
Luk klimnuo s razumevan m. Gospođa Čerč
nastavila:
- Gospođica Vejnflet vrlo fina dama, vrlo izričita po
pitanju mesinga i srebrnine, brisanja prašine i provetravanja
dušeka. Ejmi ne bi trpela to zanovetan da n imala neku vrstu
raz de.
- Mogu da zamislim - reče Luk suvo.
Prebirao podatke u mislima. N mogao da se seti šta
sledeće da pita. Bio pr čno siguran da od gospođe Čerč
izvukao sve što znala. Odlučio se za još dan pokušaj.
- Usuđu m se da kažem da ste pogod razlog za sva ova
pitanja. Okolnosti pod kojima umrla Ejmi Gibs su pr čno
tajanstvene. Nismo u potpunosti zad ljni objašn n m da u
pitanju nesrećan slučaj. Ako to n u pitanju, shvatate šta bi
drugo moglo da bude.
Gospođa Čerč reče, uz izvesnu dozu zovite naslade:
- Prljava igra!
- Upravo tako. Dakle, pretpostavite da vaša neć ste
žrtva prljave igre, šta mislite: ko najverovatn odg ran za
n nu smrt?
Gospođa Čerč obrisala ruke o kecelju.
- Obeć nagrada, može b , za upućivan polic na
pravi trag? - značajno se rasp vala.
- Moguće - reče Luk.
- Ne bih da kažem ništa određeno. - Gospođa Čerč
pohlepno oblizivala tanke usne. - Ali, gospodin iz radn sa
starinama čudak. Sećate se slučaja Kastor, gospodine? I kako
su pronašli parčiće one jadne devojke prikačene svud po
Kastor j kolibi na ob , i kako su otkr da na isti način
obradio još pet-šest devoj . Možda naš gospodin Elsvorti od
te fele?
- To vaš zaključak, lte?
- Pa, moglo bi da bude tako, gospodine, ne bi li?
Luk priznade da bi moglo. Z m reče:
- Da li Elsvorti bio odsutan na dan Derbija? To vrlo
važan detalj.
Gospođa Čerč se zagleda u n ga.
- Dan Derbija?
- Da - u sredu pre dve nedel .
Odm nula glavom.
- Stvarno ne bih znala reći. On obično n tu sredom -
odlazi do grada češće nego što osta ovde. Sredom ran zatvara,
znate.
- Oh - reče Luk. - Ran zatvara.
Otišao od gospođe Čerč, zanemarivši nagovešta da
n no vreme vrlo dragoceno i da stoga ima pravo na novčanu
nadoknadu.
Zaključio da gospođa Čerč neopisivo odbojna žena.
Uprkos tome, razg r koji vodio s njom, iako n izrazito
doprineo rasvetl nju slučaja, pružio mu nekoliko značajnih
detalja.
Pažljivo pretresao čin nice u mislima.
Da, i dal se sve svodi na sledeće četiri osobe: Tomasa,
Abota, Hortona i Elsvortija. Stav gospođice Vejnflet izgleda to
potvrđivao.
N no neraspoložen i oklevan da pomene ime. To
sigurno znači, to mora da znači da osoba o kojoj se radi bio
neko od ugleda u Vičvudu, neko kome bi t v nagoveštaj mogao
ozbiljno naškod . To se, takođe, podudaralo s odlučnom
namerom gospođice Pinkerton da svo sumn iznese u glavnoj
stanici u gradu. Ovdašnja policija bi ismejala n nu teoriju.
Ovaj slučaj se n odnosio na mesara, pekara, voskara. Ni
na običnog mehaničara iz servisa. Za osobu koja u pitanju,
optužba za ubistvo bila bi nezamisliva, i ozbiljna stvar.
Postojala su četiri moguća kandidata. Sada bilo na
n mu da još dnom postavi slučaj protiv svakoga od njih, i da
donese odluku.
Prvo treba istraž neodlučnost gospođice Vejnflet. Ona
savesna i obzirna osoba. Veru da zna kog čoveka gospođica
Pinkerton sumnjičila, to bilo, kako istakla, tek verovan .
Postojala mogućnost da greši.
Na koga gospođica Vejnflet mislila?
Gospođica Vejnflet se brinula da bi m r i nagoveštaj s
n ne strane mogao na naškodi nevinom čoveku. Dakle, predmet
n ne sumn mora b čovek od velikog ugleda, bez izuzetka
vol n i poštovan u za dnici.
Dakle, Luk izvodio zaključak, to automatski isključu
Elsvortija. On praktično bio str c u Vičvudu, reputacija
među meštanima mu bila loša, a ne dobra. Luk n verovao da
bi gospođica Vejnflet, ukoliko Elsvortija imala na umu, imalo
oklevala da ga pomene. Dakle, m r što se tiče gospođice
Vejnflet, može da otpiše Elsvortija.
A sada, ost . Luk verovao da može da isključi i majora
Hortona, takođe. Gospođica Vejnflet sa izvesnom nakl šću
pobila predloženu sugestiju da Horton možda otrovao svoju
suprugu. Da na n ga sumnjala u vezi sa ost m zločinima,
teško da bi bila toliko ubeđena u n govu nevinost p dom smrti
gospođe Horton.
Tako ostaju doktor Tomas i gospodin Abot. Obojica
ispunjavaju neophodne uslove. Njihov profesionalni ugled bio
na visokom nivou, protiv njih nikada n rečena ni reč koja bi ih
povezala s nekim skandalom. B su, uopšte uzev, omil ni i
poštovani, obojica pozn kao pravedni i čest ljudi.
Luk prešao na sledeći aspekt slučaja. Može li on lično da
precrta Elsvortija i Hortona sa spiska? Istog časa zavrteo
glavom. N bilo tako dnostavno. Gospođica Pinkerton znala
- zaista znala - ko u pitanju. To se i dokazalo, prvo n nom
sopstvenom smrću, a z m i smrću doktora Hamblbija. Međutim,
gospođica Pinkerton nikada n zaista pomenula određeno ime
Onoriji Vejnflet. Dakle, iako gospođica Vejnflet mislila da zna,
mogla bi lako i da ne bude u pravu. Često znamo šta drugi ljudi
misle, onda shv mo da uopšte nismo zn i da smo, u stvari,
naprav nečuvenu grešku!
Dakle, sva četiri kandidata su i dal u igri. Gospođica
Pinkerton bila mrtva i n mogla da pruži nikakvu dodatnu
pomoć. Na Luku ostalo da uradi što uradio ran , na dan
kada stigao u Vičvud, da odmeri sve dokaze i uzme u obzir sve
mogućnosti.
Počeo od Elsvortija. Na prvi pogled, Elsvorti bio
najverovatniji izbor. Bio neobičan i moguće da imao
izopačenu ličnost. Mogao bi, vrlo lako, b „ubica iz požude“.
- Da postavimo to ovako - reče Luk za sebe. - Sumnjičimo
svakog ponaosob. Elsvortija, na primer. Hajde da kažemo da on
ubica! Hajde da, za sada, pretpostavimo da to znamo bez dvojbe.
Sada, da pogledamo žrtve hr loškim redom. Prvo, gospođa
Horton. Teško uvideti koji bi motiv za uklanjan gospođe
Horton Elsvorti mogao da ima. Međutim, imao sredstvo.
Horton g rio o nekakvoj šarlatanskoj lekariji koju dobila
od n ga i popila. Određeni otrovi, poput arsenika, mogli bi b
uneseni na taj način. Osta pitan - zašto?
- A sada, ost . Ejmi Gibs. Zašto Elsvorti ubio Ejmi
Gibs? Očigledan razlog: bila smetnja! Pretila da će se osvet
za prekršeno obećan , možda? Ili pomagala pri p ćnoj
orgiji? Da li pretila da će nekome reći? Lord Vitfild ima veliki
uticaj u Vičvudu, a lord Vitfild , po Bridžetinim rečima, veoma
moralan čovek. Mogao bi da se založi protiv Elsvortija, ako bi
ovaj bio upleten u nešto naročito razvratno. Dakle - zbogom,
Ejmi. Čini mi se da to n bilo sadističko ubistvo. Način na koji
izvedeno g ri protiv toga.
- Ko sledeći - Karter? Zašto Karter? N mnogo
verovatno da on znao za p ćne org ( mu Ejmi rekla?).
Da li n gova lepa ćerka bila umeš ? Da li Elsvorti
pokušao da joj se udvara? (Moram da vidim Lusi Karter.) Možda
Karter bio prosto neprijatan prema Elsvortiju, pa se ovaj, na
svoj mačeći način, naljutio. Ako već izvršio dno dva
ubistva, postao bi d ljno bezdušan da razmišlja o ubistvu i iz
najman g mogućeg razloga.
- Sledeći Tomi Pirs. Zašto Elsvorti ubio Tomija Pirsa?
To lako. Tomi pomagao pri nekoj vrsti p ćnog rituala.
Tomi pretio da će nekome isprič sve o tome. Možda Tomi
ste pričao o tome. Trebalo mu zapuš usta.
- Doktor Hamblbi. Zašto Elsvorti ubio doktora
Hamblbija? To najlakše od svega! Hamblbi bio lekar i
primetio da Elsvort va mentalna ravnoteža narušena.
Verovatno se spremao da nešto preduzme po tom pitanju. I tako
Hamblbi bio osuđen na propast. Ovde postoji kamen spoticanja
u vidu načina ubistva. Kako se Elsvorti obezbedio da Hamblbi
umre od trovanja krvi? Ili nešto drugo uzrok Hamblb ve
smrti? Da li povreda prsta bila samo slučajnost?
- Na kraju imamo gospođicu Pinkerton. Sredom
zatvarao radnju ran . Elsvorti tog d mogao da ode do
grada. Da li ima automobil, pitam se? Nikad ga nisam video da
vozi, to ništa ne dokazu . Znao da ona sumnja na n ga i
n hteo da riziku da neko u Skotland jardu poveru u n nu
priču. Da nisu možda već nešto im o n mu?
- Tako izgleda slučaj protiv Elsvortija! Dobro, šta mu
ide u prilog? Pa, za početak, on sigurno n čovek za koga
gospođica Vejnflet misli da ga gospođica Pinkerton imala na
umu. Takođe, ne uklapa se - sasvim - u moj lični opšti utisak. Dok
ona pričala, zamislio sam sliku čoveka - a taj čovek n bio ni
n k Elsvortiju. Predstava koju sam iz n ne priče dobio
prikazu veoma običnog čoveka - naizgled, reklo bi se nekog na
koga niko ne bi posumnjao. Elsvorti ona vrsta ljudi u koju bi
posumnj . Ne, stekao sam utisak da u pitanju pre neko poput
- doktora Tomasa.
- Tomas, dakle. Šta u vezi s Tomasom? Lako sam ga
izbrisao sa spiska nakon što sam popričao s njim. Fin, skroman
momak. Ali, čitava poenta oko g ubice - osim ukoliko nisam
sve shv o pogrešno - i ste u tome da on treba da bude fin
skroman momak. Poslednja osoba za koju biste pomisl da
ubica! Što bi, naravno, bilo upravo onaj utisak koji oda doktor
Tomas.
- E sada, da krenemo ispočetka. Zašto doktor Tomas
ubio Ejmi Gibs? Zaista, to se čini potpuno neverovatnim! Ali ona
ga ste posetila tog d , i on joj ste dao tu bočicu sirupa
protiv kašlja. Pretpostavimo da to zapravo bila oksalna
kiselina. To bi bilo vrlo dnostavno i promućurno! Ko bio
pozvan, pitam se, kada su našli otrovanu — Hamblbi Tomas?
Ako to bio Tomas, mogao da ponese staru bočicu farbe za
šešir u džepu, neprimetno spusti na stočić i bezobrazno spaku
obe bočice na an zu! Tako nešto moguće izvesti, ako čovek
d ljno hladnokrvan!
- Tomi Pirs? Pon ne primeću m verovatni motiv. To
problem s našim doktorom Tomasom - motiv. Nema čak ni
sumanutog motiva! Isto kao i s Karterom. Zašto bi doktor Tomas
želeo da se ratosilja Kartera? Čovek može samo da pretpostavi da
su Ejmi, Tomi i krčmar zn nešto o doktoru Tomasu što n bilo
zdravo zn . Ah! Pretpostavimo sada da to nešto bilo u vezi sa
smrću gospođe Horton. Doktor Tomas se brinuo o njoj. A umrla
kad joj se bolest potpuno neočekivano navr la. Sasvim lako
mogao to da izvede. A Ejmi Gibs , setimo se, bila prisutna u
kući. Mogla nešto da vidi ču . To bi rešilo pitan n ne
smrti. Tomi Pirs, kako smo čuli iz pouzdanog izvora, bio
izrazito zn željan dečak. Možda iskopao nešto. Ne mogu da
uglavim Kartera. Ejmi Gibs mu nešto ispričala. Možda to
prepričao, onako pijan, pa Tomas odlučio da i n ga ućutka.
Sve , naravno, čisto nagađan . A šta mi drugo preosta ?
- Na redu Hamblbi. Ah! Napokon stižemo do savršeno
uverljivog ubistva. Odgovarajući motiv i idealno sredstvo! Ako
doktor Tomas n mogao da svom kolegi izazove trovan krvi,
n mogao niko! Lako bi mu bilo da nan zarazi ranu svaki put
kada bi previjao! Voleo bih da veza s ranijim ubistvima malo
uverljivija.
- Gospođica Pinkerton? Malo teži slučaj, imamo dnu
neoborivu čin nicu. Doktor Tomas n bio u Vičvudu najveći deo
d . Rekao da prisustvu teškom porođaju. To može b .
Ipak, osta čin nica da otišao iz Vičvuda kolima.
- Ima li još nešto? Da, samo još . Pogled koji mi
uputio kada sam gd izlazio iz kuće. Nadmoćan, nadmen,
osmeh čoveka koji me upravo pr zao, i toga svestan.
Luk uzd nu, odm nu glavom i nastavi da razmišlja.
- Abot? I on pripada istoj vrsti ljudi. Normalan, imućan,
poštovan, poslednji na koga bi... itd. Takođe i uobražen, a i
samopouzdan. Ubice su obično takve! Preterano su tne! Uvak
smatraju da će se izvući. Ejmi Gibs ga dnom posetila. Zašto?
Zašto tražila da se sretne s njim? Zarad pravnog saveta? Zašto?
Ili u pitanju bila lična stvar? Ne zaboravimo i „pismo od neke
dame“ ko Tomi video. Da li to pismo bilo od Ejmi Gibs? Ili
ga napisala gospođa Horton - možda to pismo palo u ruke
Ejmi Gibs? Koja druga gospođa bi mogla pis gospodinu Abotu
o tako privatnim stvarima da on izgubi kontrolu kada
kancelarijski pomoćnik nenamerno spazi pismo? Čega još
možemo da se setimo p dom Ejmi Gibs? Farba za šešir? Tako
, prigodan staromodni detalj - ljudi kao što Abot obično nisu
u toku kada se radi o ženama. Ženskaroš stare škole! Tomi Pirs?
Očigledno - na osnovu pisma (stvarno, to mora da bilo baš
inkriminišuće pismo!). Karter? Pa, bilo nevol s Karter m
ćerkom. Abot n hteo da dozvoli skandal - nesposobni prostak i
nasilnik kao što Karter da preti n mu! N mu koji se izvukao s
dva pametna ubistva! Zbogom, gospodine Karter. Mrkla noć i
dobro procen na ćuška. Stvarno, ubijan skoro previše lak
posao.
- Jesam li shv o Abotovu narav? Mislim da sam. Gadan
sjaj u oku stare dame. Ona n mislila ništa lepo o n mu...
Z m, svađa s Hamblb m. Stari Hamblbi se usuđu da se
suprotstavi Abotu, pametnom pravnom zastupniku i ubici. Stara
budala - kad bi samo znao šta ga čeka! Gotov ! Usuđu se da
mene ugrožava!
- A onda - šta? Okreće se i primeću pogled Lavin
Pinkerton. Sad n gove oči odaju pokolebanost - znak nečiste
savesti. On, koji se dičio time što niko ništa ne sumnja, napokon
privukao pažnju na sebe. Gospođica Pinkerton zna n govu
tajnu... Zna šta uradio... Da, sigurno nema dokaze. Ali, šta
ako krene da ih traži... Šta ako prog ri... Šta ako... Abot
vrstan poznavalac karaktera. Pogađa šta će ona na kraju učin .
Ako s tom svojom pričom ode u Skotland jard, tamo joj mozda i
poveruju - možda počnu da se raspituju. Moraće da povuče
očajnički potez. Ima li Abot automobil, ga unajmio u
Londonu? U svakom slučaju, n bio ovde na dan trka...
Luk pon zastade. Toliko se udubio u svoju ulogu da mu
bilo teško da se prebaci s dne na drugu temu. Morao da
pusti minut da prođe pre nego što uspeo da natera sebe da
zamisli majora Hortona kao uspešnog ubicu.
- Horton ubio svoju ženu. Da krenemo od toga! Pretrpeo
i suviše podbadanja, a n nom smrću se zavidno okoristio. U
cilju da se uspešno nosi s tim, morao da priredi vrhunsku
predstavu na temu odanosti. Morao da nastavi s tim.
Povremeno, da kažemo, pomalo i pretera u tome?
- Vrlo dobro, dno ubistvo uspešno izvedeno. Ko sledeći?
Ejmi Gibs. Da, savršeno uverljivo. Ejmi bila u kući. Mogla da
vidi nešto - majora kako ženi da umirujuću porciju goveđe
supice ovsene kaše? Možda n shv la čemu prisustvovala
sve do nekog vremena kasn . Ta smic ca s farbom za šešir
nešto što bi sasvim prirodno palo na pamet majoru - vrlo
muževnom čoveku s vrlo malo znanja o ženskim drangulijama.
- Ejmi Gibs upoko na, a pitan n ne smrti objašn no.
- Pijani Karter? Ista pretpostavka kao i ran . Ejmi mu
nešto ispričala. Još dno dnostavno ubistvo.
- Sledeći Tomi Pirs. Moramo da se vr mo na n govu
radoznalu narav. Pretpostavljam da pismo u Abot j
kancelariji moglo da bude žalba gospođe Horton da n n suprug
pokušava da otru ? To malo nategnuta pretpostavka,
moglo bi da bude. U svakom slučaju, major dolazi do saznanja da
Tomi predstavlja smetnju, tako da se Tomi pridružu Ejmi i
Karteru. Sasvim prosto i dnostavno i po svim prav ma. Ub
lako? Oh moj Bože, zaista ste.
- Međutim, sada nailazimo na malo veću teškoću. Hamblbi!
Motiv? Vrlo nejasan. Hamblbi se starao o gospođi Horton u
početku. Da li ga zbunio tok bolesti pa Horton nag rio
svoju ženu da se prebaci kod mlađeg, man podozrivog lekara?
Ali ako tako, zašto opasnost od Hamblbija zapretila s tolikim
z šn n m? Nezgodno... I način n gove smrti, takođe.
Otrov r na prstu. Ne uklapa se s majorom.
- Gospođica Pinkerton? To savršeno izvodljivo. Major
poseđu automobil. Video sam ga. A bio odsutan iz Vičvuda
tog d , navodno bio na Derbiju. Mogao da bude - tačno.
Da li Horton hladnokrvni ubica? Da li ? Da li ? Kad bih
samo znao...
Luk zurio pred sebe. Čelo mu se nabralo od razmišljanja.
- Jedan od njih ... Ne mislim da to Elsvorti, mogao
bi b ! On najočigledniji izbor! Tomas bi bio najman
verovatan izbor, da nnačina na koji Hamblbi umro. Trovan
krvi defin vno upuću na ubicu s medicinskim znan m! Mogao
bi da bude Abot - protiv n ga nema toliko dokaza koliko protiv
ost h- , nekako mogu da ga zamislim u toj ulozi... Da, on se
uklapa na način na koji se drugi ne uklapaju. A mogao bi da bude
i Horton! Žena ga godinama zlostavlja, on se oseća ništavno - da,
mogao bi da bude on! Međutim, gospođica Vejnflet ne misli tako,
a ona n budala - pozna mesto i ljude u n mu...
- Na koga ona sumnja, na Abota Tomasa? Mora b
dan od njih dvojice... Ako bih joj pristupio bez okolišanja - „Ko
od njih dvojice?" - možda bih i uspeo to da izvučem od n .
- Ali, čak i tada bi mogla da pogreši. Ne postoji način da se
dokaže da ona u pravu, kao što gospođica Pinkerton
dokazala za sebe. Više dokaza - to mi treba. Kada bi se desio još
dan slučaj... samo još dan... tada bih znao.
Zaustavio se kao gromom pogođen.
- Bože blagi - reče sebi u bradu. - Ja se zapravo molim za
još dno ubistvo...
 Poglavl 15

Neprimereno ponašan šofera

U krčmi „Sedam zvezda" Luk ispijao svo piće i osećao

se pomalo neprijatno. Pola tuceta čobanskih pari očiju pr lo
svaki n gov i najmanji pokret, a sav razg r zamro čim se on
pojavio na ulazu. Luk ispovrteo nekoliko komentara od opšteg
interesa, u vezi s letinom, vremenskim pr kama, fudbalskom
sportskom prognozom, n dan od njih n dobio odg r.
Morao da pribegne ljubaznostima. S pravom
pretpostavio da zgodna devojka iza šanka, crnokosa i rumenih
obraza, zapravo gospođica Lusi Karter.
N gov pristup dočekan blagonakl . Gospođica
Karter se propisno kikotala i uzvraćala: - Ma hajte! Sigurna sam
da uopšte ne mislite tako! To jasno kao dan! - i sličnim
odg rima. Ipak, n no držan očigledno bilo naučeno.
Luk, uvidevši da nema svrhe da se zadržava, iskapi svo
piće i izađe. Hodao stazom do mesta gde se preko reke pružao
pešački most. Stajao i posmatrao ga, kada drhtavi glas iza
n ga rekao:
- To to, gospodine, tu stari Hari propo.
Luk se okrenu i ugleda dnog od malopređašnjih drugara
u piću, g što bio naročito nesklon da odgovara na primedbe
o letini, vremenu i fudbalu. Sada očigledno bio vrlo rad da ga
uputi u pitan mrtvačkih grozota.
 - Propo pravo u blato - reče matori nadničar. - Pravo u
blato, zabio se glavom nadole.
- Čudno da baš ovde padne - reče Luk.
- Bijo pijan, vala - reče seljak trpeljivo.
- Da, mora b da ovim putem prošao pijan mnogo
puta ran .
- Skoro svaku noć - reče ovaj. - Uvek n ven Hari bijo.
- Možda ga neko gurnuo - reče Luk, onako usput.
- Moglo bi da bidne - složi se seljak. - Mada ne znam ko bi
se potrudio da to uradi - dodade.
- Moguće da vremenom stekao neprijatel . Bio
pr čno nasilan kad bi bio pijan, zar ne?
- Kakvu zičinu imao - m na živa! N taj biro reči, ne
Hari. Ali niko se ne bi tolko potrudio da gurne pijanog čoveka.
Luk se n protivio toj izjavi. Očito se smatralo krajn
nepoštenim zloupotreb stan omaml nosti alkoholom. Seljak
zvučao sasvim zapan n tom idejom.
- Pa - rekao neodređeno - tužno to.
- Nimalo za n govu gospoju - reče starac. - Računam da
ni ona ni Lusi nemaju razloga da tuguju zbog toga.
- Možda ima i drugih ljudi kojima drago što više n
smetnja.
Starac n bio jasan po tom pitanju.
- Može da bidne - reče. - Al’ n on nikom loše mislio, n
Hari t v bijo.
Smislivši tako epitaf za pokojnog Kartera, rast su se.
Luk usmeri korak ka staroj vlastelinskoj kući. Biblioteka
zauzimala dve predn prostor . Luk prošao iza, kroz vrata
na kojima pisalo ,,Muzej“. Tu se kretao od eksponata do
eksponata, proučavajući ne baš inspir vnu izložbu. Nešto rimske
keramike i novčića. Nešto zanimljivosti s Južnih mora, dan
malajski ukras za glavu. Razni indijski bogovi - donacija majora
Hortona - uz velikog Budu zlobnog izraza i neke egipatske perle
sumnjivog porekla.
Luk odluta pon do predvorja. Tamo nikoga n bilo.
Tiho se popeo uz stepenice. Gor≥e se nalazila prostorija s novinama
i časopisima, kao i prostorija ispun na knjigama dokumentarne
sadržine.
Luk se popeo još dan nivo. Tu su prostor bile ispun ne
stvarima ko on procenio kao otpad. Preparirane ptice
sklon ne iz muzeja r su ih nap moljci, gomile pocepanih
časopisa, pune police zastarelih rom i dečjih knjiga.
Luk priđe prozoru. Mora b da upravo tu Tomi Pirs
sedeo, verovatno zviždukao i povremeno snažno trljao prozorsko
okno, kada začuo da neko dolazi.
Neko onda ušao. Tomi pokazao svoju revnost - tako
što seo na prozorsku dasku, napola viseći napol , i poletno
glačao staklo. A onda taj neko prišao i, dok su razgovar ,
iznenada ga jako gurnuo.
Luk se okrenu. Sišao stpenicama i nekoliko minuta
postajao u predvorju. Niko ga n primetio da ulazi. Niko ga n
video da se pen na sprat.
- Bilo ko to mogao da uradi! - reče Luk. - Najlakša stvar
na svetu.
Začuo korake iz pravca bibliotekarske sobe. Kako bio
nevin čovek kome n smetalo da bude primećen, mogao da
ostane gde ste. Da n želeo da bude viđen, mogao vrlo lako
da zakorači nazad kroz vrata muzeja!
Iz biblioteke izašla gospođica Vejnflet, s malom hrpom
knjiga pod rukom. Navlačila rukavice. Izgledala veoma
srećno i zauzeto. Kada ga ugledala, sva se ozarila, pa
uzviknula:
- Oh, gospodine Ficv jame, ste li razgled muzej?
Bojim se da unutra nema mnogo toga, zapravo. Lord Vitfild
g ri da će nam nabav neke veoma zanimljive eksponate.
- Stvarno?
- Da, nešto moderno, znate, savremeno. Kao što imaju u
Muzeju nauke u Londonu. Predložio modernu letelicu i
lokomotivu i neka hemijska din nja pritom.
- To bi, može b , malo razvedrilo mesto.
- Zaista, smatram da muzej ne treba da se bavi isključivo
prošlošću, a vi?
- Možda i ne treba.
- A z m i neka izložba o hrani - o kalorijama i
vitaminima - tako nešto. Lord Vitfild oduševl n Velikom
zdravstvenom kampanjom.
- Pomenuo to pre neko veče.
- To glavna stvar d s, zar ne? Lord Vitfild mi
pričao o poseti Velerman m institutu - kako video toliko
mnoštvo bacila i kultura i bakterija - skroz sam se na žila. I
ispričao mi sve o komarcima i bolesti spavanja i još nešto o
metiljima, što , bojim se, bilo malčice previše komplikovano za
mene.
- Verovatno bilo previše i za lorda Vitfilda - reče Luk
razdragano. - Kladim se da sve pogrešno shv o! Vi imate
mnogo bistriji um od n ga, gospođice Vejnflet.
Gospođica Vejnflet staloženo odvr la:
- To vrlo lepo od vas, gospodine Ficv jame, bojim se
da žene nikada nisu toliko duboki mislioci kao muškarci.
Luk potisnuo želju da se kr čki izrazi o misa m
procesu lorda Vitfilda. Umesto toga, on reče:
- Jesam, obišao sam muzej, posle toga sam se popeo da
pogledam gorn prozore.
- Mislite, tamo gde Tomi... - gospođica Vejnflet zadrhta.
- To stvarno užasno.
- Da, uopšte n lepa pomisao. Proveo sam otpr ke sat
vremena s gospođom Čerč - Ejminom tetkom - nimalo prijatna
žena!
- Nimalo.
- Morao sam da se postavim pr čno strogo prema njoj -
reče Luk. - Imam utisak da ona misli o meni kao o nekom
vrhunskom policajcu.
Zaustavio se, primetivši naglu promenu u izrazu lica
gospođice Vejnflet.
- Oh, gospodine Ficv jame, mislite da to bilo mudro?
Luk reče:
- Stvarno ne znam. Mislim da bilo neizbežno. Izg ro
pisanju knjige mi sve slabiji - ne mogu mnogo toga da
postignem s njim. Morao sam da postavim onu vrstu pitanja koja
se otvoreno bave sluča m.
Gospođica Vejnflet zavrte glavom - uznemiren izraz joj i
dal bio na licu.
 - U mestu kao što , znate - sve se mnogo brzo
proču .
- Hoćete reći da će svi sada vik za mnom
,,cajac-policajac“ dok prolazim ulicom? Mislim da to sada n
zaista važno. Zapravo, mogu više da postignem na taj način.
- Nisam na to mislila. - Gospođica Vejnflet pomalo
zvučala kao da osta bez d a. - Mislila sam... da će on zn . On
će uvideti da ste mu na tragu.
- Pretpostavljam da hoće - polako reče Luk.
- Ali, zar ne vidite? To užasno opasno. Užasno! -
nastavila gospođica Vejnflet.
- Hoćete reći - Luk napokon razumeo na šta misli -
hoćete reći da će ubica pokuš mene da sredi?
- Da.
- Smešno - reče Luk. - Nisam na to ni pomislio! Veru m
da ste u pravu, doduše. Pa dobro, to bi sada mogao da bude i
najbolji razvoj događaja.
Gospođica Vejnflet iskreno rekla:
- Mislim da ne shvatate da on... on veoma pametan
čovek. Veoma oprezan, takođe! I ne zaboravite, ima mnogo
iskustva - možda i više nego što mi znamo.
- Istina - reče Luk zamišl no. - To verovatno tačno.
- Oh, ne dopada mi se to! Stvarno, osećam se sasvim
uznemireno! - uzviknu gospođica Vejnflet.
- Ne treba da brinete - reče Luk blagim glasom. - Biću
uvek na oprezu, uveravam vas. Vidite, pr čno sam suzio izbor. U
svakom slučaju, imam predstavu ko bi ubica mogao b ...
Oštro ga pogledala.
 Luk joj prišao za korak bliže. Spustio glas do šapata.
- Gospođice Vejnflet, ako bih vas upitao koga od dvojice
ljudi smatrate verovatnijim počiniocem - doktora Tomasa
gospodina Abota - šta biste mi odg r ?
- Oh... - reče gospođica Vejnflet. Ruka joj poletela
prema grudima. Ustuknula . U n nom pogledu se javio izraz
koji zbunio Luka. Oči su joj odavale nestrpel n i još nešto,
nešto slično tome, što n mogao tačno da odredi.
- Ne mogu ništa da kažem... - prog rila . Naglo se
okrenula, uz neobičan zvuk - delom uzd , delom caj.
Luk se pomirio sa sudbinom.
- Idete kući? - upitao .
- Ne, pošla sam da odnesem ove knjige gospođi Hamblbi.
To vam usput ako idete u vilu. Možemo za dno dan deo puta.
- Bilo bi mi drago - reče Luk.
Sišli su stepenicama i skrenuli levo, ivicom seoskog parka.
Luk se osvrnuo da pogleda veličanstvene obrise zgrade iz
ko su izašli.
- Sigurno bila divna kuća u vreme vašeg oca - rekao .
Gospođica Vejnflet uzd nu.
- Da, b smo veoma srećni ovde. Jako sam z valna što
n srušena. Toliko starih kuća već nestalo.
- Znam. Tužno to.
- A stvarno, ove nove nisu ni izbliza tako dobro građene.
- Sumnjam da će izdrž ispit vremena, takođe.
- Naravno - reče gospođica Vejnflet - ove nove su
prigodne - vrlo lake za održavan , bez onih velikih promajnih
prolaza ko treba rib .
 Luk se složio.
Kada su stigli do kap kuće doktora Hamblbija,
gospođica Vejnflet oklevajući rekla:
- Tako prelepo veče. Volela bih, ako vam ne smeta, da
prošetamo još malo. Uživam u svežem vazduhu.
Donekle iznenađen, Luk ljubazno izrazio zad ljstvo.
Teško da veče bilo takvo da se može opis kao prelepo. Duvao
jak vetar, žestoko drmusajući lišće na gr ma. Oluja, mislio
Luk, može početi svakog momenta.
Gospođica Vejnflet, međutim, čvrsto zgrabivši šešir
dnom rukom, hodala pored n ga kao slika i pr ka
blaženstva, i pritom od vetra dva mogla da prog ri.
Bila to man -više usaml na staza kojom su šet , pošto
od kuće doktora Hamblbija do vile Eš n vodio uređeni prolaz,
samo sporedni puteljak koji se završavao pred dnom od zadnjih
kapija vile. Ta kapija n bila od g izuvijanog kovanog
gvožđa, već imala dva upečatljiva stuba koja su krasila dva
velika ružičasta nasa. Zašto su se tu našli nasi, Luk n
uspeo da otkr ! Zaključio da za lorda Vitfilda nasi
predstavljaju ugled i dobar ukus.
Dok su se približav kapiji, do njih dopro zvuk ljut h
glasova. Trenutak kasn ugled su lorda Vitfilda kako se dere
na dnog mladića u šoferskoj uniformi.
- Otpušten si - vikao lord Vitfild. - Je l’ ču š? Otpušten
si.
- Ako biste prešli preko toga, milorde... samo ovaj put.
- Ne, neću da pređem preko toga! Da izvezeš moj auto! Moj
auto! I štaviše, pio si - si, si, ne poriči! Bio sam jasan, tri stvari
neću da trpim na mom imanju: dna pijanstvo, druga
nemoral, a treća bezobrazluk.
Iako mladić n zapravo bio pijan, ipak popio d ljno
da mu se odveže zik. Ponašan mu se promenilo.
- Nećeš da trpiš , i nećeš da trpiš , kopile matoro!
Tvo iman ! Misliš da niko ovde ne zna da tvoj stari držao
radnju sa čizmama ovde? Prevrćemo se od smeha, ste, kad te
vidimo kako se šepuriš naokolo kao petao! Ko si, bre, ti, da mi
zn ? Nisi ti ništa bolji od mene - eto ko si.
Lord Vitfild pomodreo.
- Kako se usuđu š da tako pričaš sa mnom? Kako se
usuđu š?
Mladić preteći zakoračio prema n mu.
- Da nisi tako bedan natovl ni m prasac, razbio bih ti
zube - da znaš da bih.
Lord Vitfild se žurno povukao unazad, spot o o koren i u
trenu našao u sedećem položaju.
Luk pristigao.
- Odlazi odavde - grubo se obr o šoferu.
Mladić se prizvao sebi. Izgledao preplašeno.
- Žao mi , gospodine. Ne znam šta me spopalo, n mi
jasno.
- Koja čašica preko mere, rekao bih - odvr Luk.
Pomogao lordu Vitfildu da se osovi na noge.
- Ja... molim za oproštaj, milorde - mucao mladić.
- Zaž ćeš, Riverse - reče lord Vitfild.
Glas mu drhtao od jačine osećanja.
Mladić oklevao nekoliko trenut , a z m se polako
oteturao negde.
Lord Vitfild eksplodirao.
- Grdan bezobrazluk! Meni? Meni tako da se obr ? Nešto
veoma ozbiljno će zades tog čoveka! Nema poštovanja, nema
pravi osećaj gde mu mesto. Kada samo pomislim šta sve činim
za ove ljude: dobre plate... sv pogodnost... penzija kad se
povuku. Nez valnost... osnovna nez valnost...
Gušeći se od uzbuđenja, primetio gospođicu Vejnflet
kako bez reči stoji pored njih.
- Jesi li to ti, Onorija? Strašno mi žao što si morala da
prisustvu š ovako nedostojnoj sceni. Rečnik tog čoveka...
- Bojim se da n bio sasvim pri sebi, lorde Vitfilde - reče
gospođica Vejnflet ukočeno.
- Bio pijan, to u pitanju, pijan!
- Tek pripit - reče Luk.
- Znate li šta uradio? - Lord Vitfild gledao u dno, pa
u drugo. - Izvezao moj auto - moj auto! Mislio da se neću
brzo vr ti. Bridžet me dvosedom odbacila do Lina. A ovaj
momak bio toliko bezobrazan da izvede devojku - Lusi Karter,
mislim - u mom autu!
- Krajn neprikladno ponašan - reče gospođica Vejnflet
blago.
Lorda Vitfilda to izgleda malko utešilo.
- Da, zar n ?
- Ipak, sigurna sam da će zažal zbog toga.
- Pobrinuću se za to!
- Otpust ste ga - istakla gospođica Vejnflet.
Lord Vitfild odm nuo glavom.
 - Neće dobro svrš , taj momak.
Ispravio leđa.
- Dođi unutra, Onorija, da pop mo čašu šerija.
- Hvala, lorde Vitfilde, moram da odnesem ove knjige
gospođi Hamblbi. Laku noć, gospodine Ficv jame. Sada ste
sasvim sigurni.
Klimnula mu uz smešak, i žustro otišla. Bio to
maltene stav dadil koja dopr la dete na zabavu, tako da
Luk duboko ud nuo kada mu ta slika iznenada pala na um.
Da li bilo moguće da mu gospođica Vejnflet pravila društvo
isključivo zato da bi ga zašt la? Ta misao zvučala smešno, a
opet...
Glas lorda Vitfilda prekinuo ga u razmišljanju.
- Veoma sposobna žena, Onorija Vejnflet.
- Izuzetno, rekao bih.
Lord Vitfild krenuo ka kući. Kretao se pr čno ukočeno,
a rukom se uhv o za pozadinu, pa oprezno protrljao.
Neočekivano se zakikotao.
- Bio sam veren s Onorijom nekad... pre mnogo godina.
Bila zgodna devojka - ne ovako mršava kao sada. Sada mi se to
čini smešnim. N ni su b vlastela u m mestu.
- Zaista?
Lord Vitfild se prisećao.
- Stari pukovnik Vejnflet bio glavni. Čovek morao da
mu salutira. Pripadnik stare škole, a p san kao sam đavo.
Pon se zakikotao.
- Kad Onorija objavila da će se ud za mene, to bila
propast sveta! Proglasila se za radikala, ste. Najozbiljn .
Zalagala se za ukidan klasnih razlika. Bila to trezvena
devojka.
- Znači, n na porodica vam pokvarila vezu?
Lord Vitfild protrljao nos.
- Pa... ne baš. Zapravo, došlo do svađe. Imala tu
prokletu pticu - dnog od onih gadnih cvrkutavih k rinaca -
oduvek sam ga mrzeo... loša rabota... zavrnuta šija. Eh, nema
smisla živeti u prošlosti. Zaboravimo to.
Stresao ramenima kao čovek koji pokušava da se
oslobodi neprijatne uspomene.
Z m rekao, pr čno ćudljivo.
- Mislim da mi nikada n oprostila. Pa, možda upravo
to očekivano.
- Veru m da vam potpuno oprostila - reče Luk.
Lord Vitfild se razvedri.
- Zaista? Drago mi . Znate da poštu m Onoriju.
Sposobna žena, i prava dama! To još uvek nešto znači u d šn
vreme. Vrlo dobro vodi biblioteku.
Podigao pogled i glas mu se promenio.
- Eto - rekao . - Stiže i Bridžet.
 Poglavl 16

An s

Luk osetio zatezan mišića dok se Bridžet približavala.

N ni reč nasamo prozborio s njom još od gd kada
su igr tenis. Izbegav su se međusobno, po prećutnom
dog ru. Sada krišom bacio pogled na nju.
Izgledala izazovno smireno, hladno i nezainteresovano.
- Počela sam da se pitam šta se, za ime sveta, desilo s
tobom, Gordone - bezbrižnim glasom rekla.
Lord Vitfild zastenjao.
- Došlo do male rasprave! Onaj momak Rivers bio
toliko bezobrazan da izveze rols d s popodne.
- Lese-ma ste - reče Bridžet.
-N u redu da se s tim š š, Bridžet. Stvar ozbiljna.
Izveo devojku.
- Pa, ne veru m da bi mu strašno prijalo da se vozika sam
samcit!
Lord Vitfild se pribrao.
- Na mom imanju z tevam pristojno i moralno ponašan .
-N baš nemoralno pr z devojku kolima.
- Jeste, kad su to moja kola.
- To , naravno, gore od nemoralnosti! To got
blasfemija. Ali ne možeš potpuno isključ seksualnost, Gordone.
Mesec pun, a i zapravo veče uoči Ivanjd .
 - Zar ste, pobogu? - upita Luk.
Bridžet ga okrznu pogledom.
- To ima, izgleda, neki značaj za tebe?
- Da, ima.
Bridžet se okrenu lordu Vitfildu.
- Tri neobične osobe su stigle u „Praporac i pajac“. Pojava
broj dan: čovek s naočarima, u kratkim pantalonama i divnoj
svilenoj košulji bo šljive. Pojava broj dva: žena bez obrva,
33
obučena u peplum i sandale, i s pola kila lažnih egipatskih
perlica. Pojava broj tri: debeli čovek u odelu bo lavande i
odgovarajućim cipelama. Imam osećaj da su u pitanju prijatelji
gospodina Elsvortija! U trač-rubrici piše: „Šapuće se da će
večeras b veselih događaja na Veštičjoj livadi."
Lord Vitfild pon pomodreo i rekao:
- Neću to dozvol !
- Ne možeš ti tu ništa, dragi. Veštičja livada javno
dobro.
- Neću da dozvolim da se ovde održavaju te neverničke
besmislice! Razotkriću ih u „Skand ma". - Zastao , pa rekao: -
Podseti me da napravim belešku o tome i zadužim Sidlija za to.
Sutra moram do grada.
- Pohod lorda Vitfilda na vradžbine - reče Bridžet olako. -
Srednjovekovno su ver i dal buja u mirnoj provincijskoj
varoši.
Lord Vitfild namršteno zurio u nju zbun nim
pogledom, z m se okrenuo i ušao u kuću.
Luk učtivo reče:
- Moraš da igraš svoju ulogu malo bol , Bridžet!
 - Na šta misliš?
- Bila bi šteta da izgubiš posao! Onih sto hiljada još nisu
tvo . N svi oni dijamanti i biseri. Da sam na tvom mestu,
sačekao bih da prođe ceremonija venčanja pre nego što ispoljim
svoj dar za sarkazam.
N n pogled se hladno ukrstio s n govim.
- Tako si uviđavan, dragi Luk. Ljubazno od tebe što toliko
uzimaš k srcu moju budućnost.
- Ljubaznost i uviđavnost su oduvek bile mo jače strane.
- Nisam primetila.
- Ne? To me čudi.
Bridžet otkide list puzavice.
- Čime si se d s bavio?
- Uobiča nim njuškan m.
- Ima li rezultata?
-I da i ne, kako pol čari kažu. Nego, imate li alat u kući?
- Trebalo bi. Koju vrstu?
- Oh, nekakvu zgodnu malu alatku. Možda bih mogao da
pogledam?
Deset minuta kasn Luk izabrao šta mu treba s police
u ostavi.
- To će sasvim fino završ posao - reče on, pl snuvši se po
džepu u koji ih spakovao.
- Razmišljaš da počneš da se baviš provalama?
- Možda.
- Vrlo si zatvoren na tu temu.
- Pa, sve u svemu, situacija krcata poteškoćama.
Nalazim se u đavolski teškom položaju. Nakon našeg megd u
subotu, pretpostavljam da bi trebalo da se čistim odavde.
- Takvo ponašan se očeku od savršenog džentlmena.
- Međutim, pošto sam uveren da sam na tragu ludom ubici,
man -više sam prinuđen da osta-nem. Ako smisliš dan uverljiv
razlog da pređem u „Praporac i pajac“ i iznajmim sobu, za ime
boga, prog ri.
Bridžet zavrtela glavom.
- To n izvodljivo - pošto si kao rođak i tako to. Osim
toga, krčma puna prijatelja gospodina Elsvortija. Imaju samo
tri sobe za goste.
- Dakle, prisil n sam da ostanem, koliko god to bilo bolno
za tebe.
Bridžet mu se slatko nasmešila.
- Ni u kom slučaju. Nekoliko novih trofejnih skalpova uvek
dobro dođe.
- To bilo - priznade Luk - krajn pokvareno. Ono čemu
se divim kod tebe, Bridžet, ste to što praktično nemaš osećaj za
ljubaznost. Tako dakle. Odb ni ljubavnik će se sada povući da se
presvuče za večeru.
Veče proteklo bez događaja. Luk pridobio još dublju
nakl st lorda Vitfilda primetno dubokim zaniman m s kojim
slušao n g večern predavan .
Kada su prešli u dnevni boravak, Bridžet reče:
- Baš ste se zadrž .
- Lord Vitfild bio tako zanimljiv da vreme proletelo.
Pričao mi kako osnovao svo prve novine - odg ri Luk.
Prog ri i gospođa Anstruter.
- Ove nove sadnice voćki u saksijama su savršeno čudesne,
po mom mišl nju. Trebalo bi ih raspored duž terase, Gordone.
Razg r se nastavio uobiča nim tokom.
Luk se povukao rano.
Ipak, n legao u krevet. Imao drugih planova.
Upravo otkucala p ć kada se bešumno spustio niz
stepenice, u cipelama za tenis, prošao kroz biblioteku i izašao kroz
prozor.
Vetar još uvek duvao u divljim naletima, protkanim
kratkim z šjima. Oblaci su se kovitl nebom, povremeno
zaklanjajući mesec tako da se tama smenjivala s jasnom
mesečinom.
Luk zaobilaznim putem dospeo do prebiv šta
gospodina Elsvortija. Ništa ne bi trebalo da spreči n govu malu
istragu. Bio got siguran da će Elsvorti b napolju s
prijateljima na ovaj poseban dan. Ivanjsko veče, mislio Luk,
zasigurno mora b obeleženo nekom vrstom ceremon . A dok se
ona vrši, pruža mu se dobra pr ka da pretraži Elsvort vu kuću.
Preskočio nekoliko zidića, zašao iza kuće, izvadio
raznovrstan alat iz džepa i izabrao odgovarajuće oruđe. Pronašao
prozor pomoćne kuhinjske prostor koji odgovara n g j
nameri. Nekoliko minuta kasn izvukao rezu, podigao okvir
prozora i prebacio se preko.
U džepu imao baterijsku lampu. Upotrebljavao ju
štedljivo - samo kratak blesak da mu pokaže put i spreči
sudaran sa stvarima.
U roku od pola sata utvrdio da kuća prazna. Vlasnik
bio ko zna gde, baveći se svojim poslovima.
Luk se zad ljno nasmešio i bacio na posao.
 Natenane temeljno pretražio svaki dostupan čošak i
svako skrovište. U zaključanoj fioci, ispod dvetri bezazlene skice
vodenim bojama, naišao na izvesne umetničke pokuša koji su
ga nater da podigne obrvu i ispusti zvižduk. Prepiska
gospodina Elsvortija n bila prosvetljujuća, neke od n govih
knjiga - one ko su bile zavučene u dno kredenca - izazivale su
pažnju.
Pored toga, Luk obezbedio tri oskudna, obećavajuća
delića informac . Prvo, olovkom naškrabane reči u beležnici.i
„Završ s Tom m Pirsom“, a datum bio nekoliko d pre
dečakove smrti. Drugo bila voštanim bojicama urađena skica
Ejmi Gibs, besno precrt crvenom bojom posred lica. Treće
bila bočica sirupa za kašalj. Ništa od toga n bilo ni u kom
slučaju ubedljivo, sve za dno uzev, moglo bi se reći da uliva
nadu.
Luk upravo vraćao i poslednju stvar na svo mesto,
kada se naglo ukočio i isključio lampu.
Začuo ključ u bravi sporednih vrata.
Prešao preko prostor u kojoj se nalazio i prislonio oko
uz pukotinu. Nadao se da će Elsvorti, ako to bio on, otići pravo
na sprat.
Sporedna vrata se otvoriše i Elsvorti uđe, uključivši svetlo
u predsoblju.
Dok prolazio kroz hodnik, Luk ugleda n gov izraz lica i
zastade mu d .
Bio neprepoznatljiv. Oko us mu se uhv la pena, oči
su mu sijale čudnim ludačkim zanosom, dok se m m plesnim
koracima šepurio niz hodnik.
 Ali što nateralo Luka da zadrži d bio prizor
Elsvort vih ruku. Bile su umrljane tamnom smeđecrvenom
bojom - bojom sasušene krvi...
Nestao uz stepenice. Trenutak kasn ugasilo se i svetlo
u predsoblju.
Luk sačekao još malo, a z m se veoma oprezno išunjao
kroz predsobl do kuhin i izašao kroz prozor. Pogledom
osmotrio kuću, koja sada bila mračna i tiha.
Duboko ud nuo.
- Blagi bože - rekao - ovaj tip nesumnjivo lud! Pitam
se šta namerava? Zakleo bih se da bila krv na n govim
rukama!
Sporednom uličicom obišao oko varoši i vr o se
zaobilaznim putem do vile. U trenutku kada skretao na
puteljak, iznenadno šuškan lišća nateralo ga da se u mestu
okrene.
- Ko tamo?
Visoka figura uv na u tamni ogrtač izađe iz senke drveta.
Izgledala toliko sablasno da Luk oseti kako mu srce preskače.
A onda prepoznao izduženo bledo lice pod kapuljačom.
- Bridžet? Kako si me prepala!
Ona reče odsečnim glasom.
- Gde si bio? Videla sam te da izlaziš.
- Pa si me pr la?
- Ne. Izm o si mi. Čekala sam da se vr š.
- To bilo prokleto glupavo - gunđao Luk.
Nestrpljivo p vila pitan .
- Gde si bio?
 Luk veselo reče:
- Vršio sam pretres kod našeg gospodina Elsvortija!
Bridžet dođe do d a.
- Jesi li... pronašao nešto?
- Ne znam. Bol pozna m tu svinju sada - n gov
pornografski ukus i tako to, a posto i tri detalja koji bi mogli da
imaju određeni značaj.
Pažljivo slušala dok on pobrajao rezultate svog
istraživanja.
- To su vrlo slabi dokazi, doduše - zaključio . - Ali,
Bridžet, samo što sam završio kada se Elsvorti vr o. I da ti
kažem: čovek potpuno lud!
- Stvarno tako misliš?
- Video sam mu lice; bilo ... neizrecivo! Sam bog zna šta
radio! Bio u bunilu ludačkog uzbuđenja. A ruke su mu bile
umrljane. Kunem se da to bila krv.
Bridžet se stresla.
- Užasno... - promrmljala .
- Nisi smela sama da izlaziš, Bridžet. To bila potpuna
ludost. Neko mogao da te opauči po glavi - iznervirano reče
Luk.
Bridžet se drhtavo nasmejala.
- Isto važi i za tebe, dragi moj.
- Ja mogu da se staram o sebi.
-I ja se pr čno dobro staram sama o sebi, takođe.
Oguglala sam, veru m da bi me ti tako nazvao.
Osetio se udar oštrog vazduha. Luk iznenada reče:
- Skini tu kapuljaču.
 - Zašto?
Neočekivanim pokretom zgrabio n n ogrtač i povukao
ga. Vetar joj podigao kosu i zakovitlao na sve strane. Zurila
u n ga, ubrzano dišući.
Luk reče:
- Nema zbora, Bridžet, ti si nepotpuna bez metle. Tako
sam te prvi put ugledao. - Posmatrao ju još pun minut, a z m
rekao: - Ti si okrutni demon.
Uz kratak nestrpljiv uzd , dobacio joj ogrtač.
- Evo ti... ogrni se. Idemo kući.
- Čekaj...
- Zašto?
Prišla mu . Prog rila tihim, skoro nečujnim glasom.
- Zato što imam nešto da ti kažem - delom sam te zato i
čekala ovde - izvan vile. Želim da ti to kažem sada... pre nego što
uđemo... na Gordon iman ...
- Dakle?
Oteo joj se kratak, pr čno ogorčen smeh.
- Oh, sasvim prosto.i Pobedio si, Luk. To sve.
- Na šta misliš? - oštro rekao.
- Na to da sam odustala od ide da postanem ledi Vitfild.
Približio joj se.
- Je l’ to istina? - z tevao da zna.
- Jeste, Luk.
- Udaćeš se za mene?
- Da.
- Zašto, pitam se?
- Ne znam. G riš mi tako neprijatne stvari, a izgleda da
se meni to dopada...
Uzeo ju u zagrljaj i poljubio . Rekao :
- Svet potpuno poludeo!
- Jesi li srećan, Luk?
- Ne naročito.
- Misliš li da ćeš ikada b srećan sa mnom?
- Ne znam. Spreman sam da riziku m.
- Da... i ja se tako osećam...
Prepleo prste s n nim.
- Potpuno smo čudni u vezi sa ovim, dušo. Hajdemo. Možda
budemo malo normalniji ujutru.
- Da, pr čno zastrašujuće kada se nešto desi na način...
- Spustila pogled i povukla ga da zastane. - Luk! Luk...i šta
to...?
Mesec izašao iza obl . Luk pogledao tamo gde
Bridžetina cipela podrhtavala pored zgrčene mase na tlu.
Iznenađeno uzviknuvši, pustio joj ruku i kleknuo. S
bezoblične gomile podigao pogled ka stubu kap . An s
nestao.
Najzad ustao. Bridžet stajala š čvrsto pr snutih
na usnama.
- To vozač - Rivers. Mrtav ... - rekao .
- Ta prokleta kamenčuga - bila rasklim već neko
vreme; pretpostavljam da ju vetar oborio na n ga?
Luk odm nu glavom.
- Vetar ne bi mogao da učini ništa slično. Oh! tako i
zamišl no da izgleda - tako i zamišl no da bude - još dan
nesrećan slučaj! Ali, to prevara. Ubica pon napao...
 - Ne... ne, Luk...
- Kažem ti da ste. Znaš li šta sam napipao na n g m
temenu, u čitavom tom lepljivom neredu? Zrnca peska. Ovde
nema peska. Kažem ti, Bridžet, neko stajao tu i jako ga udario
kada prolazio kroz kapiju na putu ka svojoj kući. Z m ga
položio ovde i dokotrljao nas preko n ga.
Bridžet dva čujno reče:
- Luk... ima krvi... na tvojim rukama...
Luk odvr sumornim t m:
- Bilo krvi i na još nečijim rukama. Znaš li o čemu sam
razmišljao g popodneva - da bismo, desi li se još dan zločin,
tada zasigurno zn . Isada znamo! Elsvorti! Večeras bio van
kuće, vr o se s krvlju na rukama, skakutao i šepurio se,
omaml n ubilačkim ludilom...
Pogledavši dole, Bridžet zadrhtala i rekla tihim glasom:
- Jadni Rivers...
- Da, jadni momak - sažaljivo reče Luk. - Prokleti
baksuzluk. Ali će b poslednji slučaj, Bridžet! Sada sve
znamo, uhv ćemo ga!
Primetio da se zanela i u dva kor priskočio da
uhv u naruč .
Rekla , tankim detinjim glasom:
- Luk, str me ...
- Sve got , draga. Sve got ... - odvr o .
- Budi dobar prema meni, molim te - promrmljala . -
Toliko sam bila povređena.
Rekao : - Povred smo dno drugo. Nikada više.
 Poglavl 17

Izjava lorda Vitfilda

U ordinaciji, doktor Tomas zurio preko stola u Luka.

- Izvanredno - rekao . - Izvanredno! Ozbiljni ste,
gospodine Ficv jame?
- Potpuno. Uveren sam da Elsvorti opasan manijak.
- Nisam obr o posebnu pažnju na tog čoveka. Trebalo bi
da kažem, doduše, da zaista spada u mogući nenormalni tip
ličnosti.
- Ja bih otišao i mnogo dal od toga - reče Luk sumorno.
- Zaista veru te da taj Rivers ub n?
- Veru m. Da li ste primet zrnca peska u rani?
Doktor Tomas klimnuo.
- Potražio sam ih nakon vaše izjave. Prinuđen sam da
kažem da ste b u pravu.
- To jasno g ri, zar ne, da nesrećni slučaj bio lažiran i
da ovaj čovek ub n tako što udaren vrećom peska; bio
m r onesvešćen na taj način.
- Ne nužno.
- Kako to mislite?
Doktor Tomas se zav o u fotelju i spojio vrhove prstiju na
rukama.
- Ako pretpostavimo da taj Rivers ležao u jami s peskom
u toku tog d - ima ih nekoliko u ovim kra vima - to bi moglo
da bude razlog zašto mu esak nalazi u kosi.
- Čoveče, g rim vam da ub n!
- Možete da mi g rite - reče doktor Tomas suvo -
time nećete ideju pretvor u čin nicu.
Luk obuzdao svo ogorčen .
- Pretpostavljam da ne veru te ni reč od ga što vam
g rim.
Doktor Tomas se nasmešio, onim ljubazno nadmoćnim
osmehom.
- Morate prizn , gospodine Ficv jame, da to pr čno
neverovatna priča. Tvrdite da taj Elsvorti ubio služavku,
deč , pijanog krčmara, mog sopstvenog kolegu i napokon g
čoveka, Riversa.
- Ne veru te u to?
Doktor Tomas slegnu ramenima.
- Imam određena saznanja u vezi s Hamblb vim sluča m.
Čini mi se da nikako ne dolazi u obzir da Elsvorti mogao
prouzrokov n govu smrt, a stvarno ne vidim da vi imate
dokaze da tako bilo.
- Ne znam kako to uspeo - priznao Luk - se sve
slaže s pričom gospođice Pinkerton.
- I opet, vi tvrdite da Elsvorti nju pr o do Londona i
udario kolima. I opet nemate ni trunku dokaza da se to desilo!
Sve to zvuči kao...pa... zaplet za roman!
Luk oštro odg ri:
- Sada kada znam na čemu sam, potrudiću se da nabavim
dokaze. Sutra odlazim u London da p≥osetim starog prijatelja.
Video sam u novinama pre dva d da imenovan za zamenika
komesara polic . On me pozna i saslušaće šta imam da kažem.
U dno sam siguran, on će nalož temeljnu istragu čitavog g
slučaja.
Doktor Tomas zamišl no gladio bradu.
- Pa, nema sumn da bi to bilo vrlo prikladno. Ako se
ispostavi da grešite...
Luk ga prekinu.
- Vi naprosto ne veru te ni reč od svega ga?
- U ubistva na veliko? - doktor Tomas podiže obrve. -
Sasvim iskreno, gospodine Ficv jame, ne veru m, Čitava ta
priča previše fantastična.
- Fantastična, možda. Ali sve se slaže. Morate prizn da
se sve slaže. Jednom kada prihv te priču gospođice Pinkerton
kao istinitu.
Doktor Tomas vrteo glavom. Blagi osmeh javio mu se na
usnama.
- Da pozna te neke od ovih usedelica tako dobro kao ja... -
promrmljao .
Luk ustade, pokušavajući da obuzda nezad ljstvo.
- U svakom slučaju, ime vam prikladno - rekao . -
Pravi neverni Toma, većeg na svetu n bilo!
Tomas odg ri raspoloženo:
- Pružite mi neki dokaz, dragi moj prijatelju. To sve što
tražim. Ne samo dugačko melodram čno naklapan zasnovano
na tome šta neka stara dama mislila da videla.
- Ono što stare dame misle da su videle, često bude istina.
Moja teta Mildred bila bezmalo ziva u tome! Imate li vi tetke,
Tomase?
 - Pa, ovaj... nemam.
- Šteta - reče Luk. - Svaki čovek bi trebalo da ima tetke.
One predstavljaju pobedu nagađanja nad razumom. Samo tetke
imaju pravo da znaju kako osoba A ništarija zato što izgleda
kao nepošteni batler koji nekada radio za njih. Ost ljudi vrlo
razumno tvrde da ugledna osoba kao što gospodin A nikako ne
može b prevarant. Stare dame su svaki put u pravu.
Doktor Tomas se pon smešio svojim nadmoćnim
osmehom.
Luk reče, dok mu ogorčen pon raslo:
- Zar ne shvatate da sam ja i sam policajac? A ne tamo
neki običan amater.
Doktor Tomas kroz osmeh procedio:
- U Malajskom moreuzu!
- Zločin zločin čak i u Malajskom moreuzu.
- Naravno, naravno.
Luk napustio ordinaciju doktora Tomasa u stanju
potisnute razdraženosti.
Kada joj se pridružio, Bridžet ga upita:
- Dakle, kako bilo?
-N mi poverovao - reče Luk. - Što, kad čovek malo bol
razmisli, uopšte ne iznenađu . Priča fantastična, a ja nemam
dokaze. Doktor Tomas nedvosmisleno n osoba koja će
poverov u šest nemogućih stvari pre doručka!
- Hoće li ti iko poverov ?
- Verovatno neće, kada se sutra sretnem sa starim
Bil m Bounsom, zupčanici će početi da se okreću. Proveriće
našeg dugokosog prijatelja, Elsvortija, i na kraju će mor nešto
da otkriju.
Bridžet ozbiljnim glasom reče:
- Sada nastupamo sasvim otvoreno, zar ne?
- Nemamo izbora. Ne možemo - dnostavno ne smemo
dopust da se desi još neko ubistvo.
Bridžet zadrhta.
- Za ime boga, Luk, budi oprezan.
-I sam oprezan. Ne treba se šet pored kapija sa
nasima, samotne šume treba izbegav kad padne mrak,
obr ti pažnju na lo i piće. Sve mi jasno.
- Užasan osećaj to što si obeležen čovek.
- Sve dok ti nisi obeležena žena, mila moja.
- Možda i sam.
- Ne veru m. Ali ne nameravam da rizuku m! Pazim na
tebe kao staromodni anđeo čuvar.
- Ima li svrhe išta prijav ovdašnjoj policiji?
Luk razmatrao taj predlog.
- Ne, mislim da nema; bol otići pravo u Skotland jard.
Bridžet promrmlja:
- To i gospođica Pinkerton mislila.
- Da, ja ću b pripravan na sve.
- Znam šta ću ja da radim sutra - reče Bridžet. - Odvešću
Gordona do radn tog divlj i nater ga da svašta nakupu .
-1Itime ćeš obezbed da me naš gospodin Elsvorti neće
ček u zasedi na stepenicama Vajthola?
-T v plan.
Luk reče, pomalo posraml no: - Što se tiče Vitfilda...
Bridžet ga prekide:
 - Odložimo to dok se sutra ne vr š. Onda ćemo sve izneti
na videlo.
- Hoće li b mnogo žalostan, šta misliš?
- Pa... - razmišljala Bridžet. - Ozl ljiće se.
- Ozl lj ? Bogovi! N li to previše blago rečeno?
-N . Zato što, znaš, Gordon ne voli da se ozl lji! To ga
uznemirava!
- Osećam se pr čno nelagodno p dom svega toga -
ozbiljno reče Luk.
To osećan dominiralo n govim mislima dok se te
večeri spremao da po dvadeseti put sluša lorda Vitfilda na temu
lorda Vitfilda. Bila to čista podlost, priznao - odsesti u
nečijoj kući i preoteti mu verenicu. Ipak osećao, međutim, da
trbušasti, uobraženi, razmetljivi skoro vić kao što lord Vitfild
nikada n ni smeo da žudi za Bridžet!
Međutim, savest ga pekla toliko da slušao s dodatnom
količinom nepodel ne pažn , što kao posledicu izazvalo
savršeno p ljan utisak koji ostavio na svog domaćina.
Lord Vitfild ove večeri bio izuzetno dobro raspoložen.
Pogibija n g g doskorašn g šofera više ga oduševila nego
što ga potresla.
- Rekao sam vam da će tog tipa snaći loša sudbina -
likovao , podigavši čašu porta prema svetlosti i škil ći kroz nju.
- Zar vam nisam to rekao sinoć?
- Da, gospodine, zaista ste.
- I vidite da sam bio u pravu! Zapanjujuće koliko sam
često u pravu!
- To mora da sjajan osećaj - reče Luk.
 - Imao sam čudesan život... da, čudesan život! Moj put se
uvek prostirao čist i jasan preda mnom. Oduvek sam imao
nepoljuljanu veru u proviđen . U tome tajna, gospodine
Ficv jame, u tome tajna.
- Da?
- Ja sam religiozan čovek. Veru m u dobro i zlo i večnu
pravdu. Božanska pravda postoji, Ficv jame, u to nema sumn !
-I ja veru m u pravdu - reče Luk.
Lord Vitfild, kao i obično, n bio zainteresovan za
verovanja drugih ljudi.
- Budi dobar svom Stvoritelju i tvoj će Stvoritelj b dobar
tebi! Uvek sam bio čestit čovek. Da m u dobrotvorne svrhe, a
svoj sam novac pošteno zaradio. Nikome nisam dužan! Svoj sam
čovek. Sećate se iz Bibl , kako su patrijarsi napredov , stada i
jata su im se množila, a njihovi neprijatelji b uništeni!
Luk zatomi zev i reče:
- Kako da ne, kako da ne.
- To izvanredno - apsolutno izvanredno - reče lord
Vitfild. - Način na koji su neprijatelji pravednika kažn ni! Vidite
šta se desilo juče. Taj tip me vređao - čak otišao toliko daleko
da digne ruku na mene. I šta bi? Gde on d s?
Napravio retoričku pauzu, a z m sam sebi dram čno
odg rio.
- Mrtav! Smožden božanskim gnevom!
Malo razrogačivši oči, Luk reče:
- Pomalo preter kazna, može b , za nekoliko žučnih
reči izrečenih nakon ko čašice previše.
Lord Vitfild zavrte glavom.
 - Uvek tako! Odmazda strelovita i str ovita. A imam
i dobar merodavni izvor za tu tvrdnju. Ne zaboravite decu koja su
ismevala Jeliseja 34 - kako su medvedi došli i proždr ih. Tako se
odvijaju stvari, Ficv jame.
- Oduvek sam smatrao da to bila izlišna osvetoljubivost.
- Ne, ne. Posmatrate na pogrešan način. Jelisej bio
veliki i sveti čovek. Niko ne sme da ga ismeva i da preživi! Ja to
razumem, z valjujući mom ličnom slučaju.
Luk bio zbun n.
Lord Vitfild spusti glas.
- Isprva nisam mogao da poveru m. Ali, desilo se svaki
put! Svi moji neprijatelji i klevetnici su skršeni i istrebl ni.
- Istrebl ni?
Lord Vitfild polako zaklima glavom i srknu porto.
- Svaki put. Jednom mi se desilo baš kao i Jeliseju - m
dečak. Naišao sam na n ga ovde u bašti - tada bio zaposlen
ovde. Znate li šta radio? Im rao me . MENE! Ismevao me !
Šepurio se gore-dole pred publikom koja ga gledala. Rugao mi
se na mom sopstvenom imanju! znate li šta se desilo s njim? N
prošlo ni deset d , a on pao s gornjih prozora i poginuo!
-Z m došao red na g siledžiju Kartera - pijanicu
poganog zika. Došao ovde da me psu . Šta se s njim desilo?
Nedelju d kasn bio mrtav - udavio se u blatu. Bila i
dna služavka, takođe. Digla glas i vređala me. I n na kazna
brzo stigla. Greškom popila otrov! Mogao bih da vam
ispričam za još gomilu sluča va. Hamblbi se usudio da mi se
suprotstavi p dom posla s vodom. On umro od trovanja krvi.
Oh, dešava se to već godinama - gospođa Horton, na primer, bila
 str ovito neučtiva prema meni i n prošlo mnogo, a i ona
preminula.
Ućutao i nagnuo se napred, pruživši bokal porta Luku.
- Da - reče. - Svi su mrtvi. Zadivljujuće, zar ne?
Luk zurio u n ga. Čudovišna, neverovatna sumnja
zaposela mu um! Posmatrajući ga u n m svetlu, zurio u tog
malog debelog čoveka koji sedeo uvrh stola i lagano klimao
glavom, i č su buljave oči, praćene bezbrižnim osmehom, sada
srele Lukov pogled.
Navala ran nepovezanih misli brzo se smenjivala u
Luk m mozgu. Major Horton, koji kaže: „Lord Vitfild bio
vrio ljubazan. Poslao grožđe i breskve iz svog staklenika." Lord
Vitfild velikodušno dozvolio da se Tomi Pirs zaposli kao perač
prozora u biblioteci. Lord Vitfild, koji ne presta da priča o
svojoj poseti institutu ,,Velerman-Krajc“ i njihovim serumima i
bakterijskim kulturama, neposredno pre smrti doktora
Hamblbija. Sve jasno ukazivalo u tom pravcu, a on, budala
kakva ,n čak ni posumnjao...
Lord Vitfild se i dal smešio. Smirenim, zad ljnim
osmehom. Učtivo klimnuo glavom prema Luku.
- Svi su mrtvi - reče lord Vitfild.
 Poglavl 18

Sast k u Londonu

Ser V jam Osington, drugovima iz ran g doba poznat

kao B Bouns, s nevericom posmatrao svog prijatelja.
- Zar nisi imao d ljno posla s kriminalom u Malajskom
moreuzu? - upitao tužno. - Zar si morao da se vr š kući i da
ovde radiš naš posao?
- Kriminal u Malajskom moreuzu se ne vrši na veliko -
reče Luk. - Ono s čime se sada suočavam ste čovek koji
izvršio bar pola tuceta ubistava i izvukao se, ne izazvavši ni
trunku sumn !
Ser V jam uzd nu.
- Dešava se i to. Šta mu specijalnost - supruge?
- Ne, n taj tip. Verovatno još uvek ne smatra sebe
bogom, uskoro će početi.
- Lud?
- Oh, nesumnjivo, rekao bih.
- Ah, verovatno n pravno lud. Postoji razlika, znaš.
- Rekao bih da svestan prirode i posledica svojih
postup - reče Luk.
- Upravo tako - reče B Bouns.
- Pa dobro, nećemo cepidlač oko pravnih tehnik ja. Još
nismo ni blizu te faze. Možda nikada i nećemo b . Ono što mi od
tebe treba, druže stari, to su čin nice. Na dan Derbija desila se
ulična nesreća, između pet i šest časova popodne. Stara dama
udarena kolima na Vajtholu, vozač se n zaustavio. N no ime
Lavinija Pinkerton. Potrebno mi da o tome iskopaš sve
čin nice ko možeš.
Ser V jam uzd nuo. - Mogu to da ti nabavim. Daj mi
dvadesetak minuta.
Održao reč. Za man od predviđenog vremena Luk
razgovarao s policajcem koji bio zadužen za taj slučaj.
- Da, gospodine, sećam se po dinosti. Većinu sam i
pribeležio. - Pokazao na list papira koji Luk proučavao. -
Sprovedena istraga; gospodin Sačerverel bio dežurni
mrtvozornik. Vozač automobila proglašen krivim.
- Jeste li ga ikada uhv li?
- Nismo, gospodine.
- Koji automobil bio u pitanju?
- Činilo se pr čno sigurnim da rols - veliki automobil sa
šoferom. Svi svedoci su dnoglasni po tom pitanju. Većina ljudi
prepozna rols kad ga vidi.
- Niste uspeli da dob te broj tablica?
- Ne, nažalost, niko se n setio da pogleda. Postoji
beleška o tablicama FYX 4498 - to pogrešan registarski
broj, neka žena ga primetila, pa pomenula drugoj, a ova ga
dala meni. Ne znam da li druga žena pogrešno čula onu prvu,
u svakom slučaju, broj n bio pravi.
Luk strogim glasom upita: - Kako znate da n bio pravi?
Mladi policajac se osmehnu.
- FYX 4498 broj tablica automobila koji pripada lordu
Vitfildu. Bio parkiran ispred Bumingtona u pomenuto vreme, a
šofer pio čaj. Imao neoboriv bi - nema šanse da on u
pitanju, a automobil se n pomerio s mesta sve do 6 i 30, kada
n g lordstvo izašlo iz zgrade.
- Shvatam - reče Luk.
- Uvek bude tako, gospodine - uzd nu mladić - pola
svedoka nestalo još i pre nego što pozornik stigao na lice
mesta i zapisao detal .
Ser V jam klimnu.
- Pretpostavljamo da u pitanju broj koji liči na FYX
4498 - verovatno počin s dve četvorke. Potrud smo se najbol
što smo mogli, nismo uspeli da uđemo u trag takvom
automobilu. Istraž smo nekoliko njih sa sličnim tablicama,
su svi vlasnici mogli da potvrde gde su b u to doba.
Ser V jam upitno pogledao Luka.
Luk odm nu glavom. Ser V jam reče:
- Hvala, Boneru, to bi bilo sve.
Kada policajac izašao, B Bouns se isp vački zagleda u
svog prijatelja.
- O čemu se ovde radi, Fic?
Luk uzd nu. - Sve se poklapa. Lavinija Pinkerton
dolazila ovamo da obelodani neč zločine - da pametnim ljudima
Skotland jarda ispriča sve što zna o opasnom ubici. Ne znam da li
biste uopšte sasluš - verovatno ne biste...
- Verovatno bismo - reče ser V jam. - Često saznamo
nešto na taj način. Neka su to samo rekla-kazala i tračevi - ne
zanemaru mo takve stvari, uveravam te.
- To i ubica mislio. N hteo da riziku . Oslobodio se
Lavin Pinkerton, i iako dna žena bila d ljno bistra da
primeti registarski broj, niko joj n verovao.
B Bouns se ispravi u svojoj stolici.
- Ne misliš valjda...
- Da, mislim. Kladiću se s tobom u šta hoćeš da Vitfild
kriv za to. Ne znam kako uspeo. Šofer pio čaj. Na neki način,
pretpostavljam, Vitfild se iskrao, uzevši od šofera kaput i kapu.
Ali, on kriv, B !
- Nemoguće!
- Uopšte n . Lord Vitfild izvršio najman sedam
ubistava, bar koliko ja znam, a verovatno i mnogo više.
- Nemoguće - p vi ser V jam.
- Dragi moj prijatelju, maltene mi se time hv o još koliko
sinoć!
- Dakle, on lud?
- Lud , nego šta, i prepredeni đavo. Moraćeš da
budeš oprezan. Nemoj mu od da sumnjamo na n ga.
B Bouns promrmlja: - Neverovatno...
Luk reče: - Ali istinito!
Položio ruku na prijatel vo rame.
- Gledaj, B , druže stari, moramo se smesta pozabav
ovim. Izneću ti sve čin nice.
Dva čoveka su razgovarala dugo i ozbiljno.
Sledećeg d , Luk se vr o u Vičvud. Dovezao se rano
izjutra. Mogao da se vr još prethodne večeri, bilo mu
izrazito odbojno da u ovim okolnostima prespava pod kr m
lorda Vitfilda da na bilo koji način koristi n g
gostoprimstvo.
Na putu kroz Vičvud, dovezao se do kuće gospođice
Vejnflet. Sobarica koja mu otvorila vrata zaprepašćeno se
zagledala u n ga, ga uvela u malu trpezariju gde
gospođica Vejnflet upravo doručkovala.
Ustala da ga pozdravi, pomalo iznenađeno.
N gubio vreme: - Izvinjavam se što vam dolazim ovako
rano.
Osvrnu se oko sebe. Sobarica napustila prostoriju i
zatvorila vrata za sobom. - Postaviću vam dno pitan ,
gospođice Vejnflet. Pr čno intimne prirode, veru m da
ćete mi oprost zbog toga.
- Molim vas, pitajte šta god hoćete. Sasvim sam uverena
da su vaši razlozi za to opravdani.
- Hvala.
Zastao .
- Želim da znam zašto ste tačno raskinuli veridbu s lordom
Vitfildom pre toliko godina.
To n očekivala. Rumenilo joj oblilo obraze, a dna
š poletela prema grudima.
- Da li vam on nešto rekao?
Luk odg ri: - Nagovestio mi nešto o ptici... o
zavrnutoj šiji...
- Rekao to? - Glas joj zamro. - Priznao ? To
neverovatno!
- Hoćete li mi isprič , molim vas?
- Da, reći ću vam. Ali, preklin m vas da nikada o tome ne
g rite s njim - s Gord m. Sve to u prošlosti... sve to bilo
pa prošlo; ne želim da se pon poteže.
Molećivo ga gledala.
 Luk klimnu.
- Radi se o mojoj ličnoj radoznalosti - reče on. - Neću
p v vaše reči.
- Hvala vam. - Povr la staloženost. Kada nastavila,
glas joj n više drhtao. - Bilo to ovako... Imala sam malog
k rinca; veoma mi bio drag - i možda sam bila pomalo
blesava, kao i sve devojke u to vreme. Umele su da se pr čno...
pa... prenemažu u vezi sa svojim ljubimcima. To mora da
izazivalo razdražljivost kod muškaraca - jasno mi .
- Da - reče Luk kad ona zastala.
- Gordon bio ljubomoran na pticu. Jednog d mi
sasvim zl ljno rekao: „Veru m da tu pticu voliš više nego
mene.“ A ja, na onaj blesavi način na koji su se devojke tada
ponašale, nasme m se, podignem prst i kažem nešto kao:
„Naravno da te volim, ptičice, više nego velikog blesavog momka!
Naravno da tako!“ A tada - oh, bilo zastrašujuće - Gordon mi
otme pticu i zavrne joj vrat. Bila sam u takvom šoku... nikada to
neću zaborav !
Potpuno ubledela u licu.
-I tako ste raskinuli veridbu? - upita Luk.
- Da, posle toga nisam mogla da gajim ista osećanja.
Znate, gospodine Ficv jame... - oklevala .
-N bila stvar samo u tome šta uradio - što moglo
da bude učin no u naletu ljubomore i srdžbe - već u užasnom
osećaju da pritom uživao; e, to bilo što me prestravilo!
- Čak i pre toliko vremena - mrmljao Luk.
- Čak i tada...
Spustila mu šaku na mišicu.
 - Gospodine Ficv jame...
Ozbiljnim mirnim pogledom presreo uplašenu molbu u
n nim očima.
- Lord Vitfild počinio sva ona ubistva! - rekao . - A vi
ste zn sve vreme, zar ne?
Snažno odm ivala glavom.
-N da sam znala! Da sam, onda bih... naravno da bih
rekla; ne, samo sam se pribojavala!
- A ipak, niste mi čak ni nagovest ?
Naglo skršila ruke u mukama.
- Kako sam mogla? Kako sam mogla? Nekad mi bio
drag...
- Da - reče Luk blago. - Shvatam.
Okrenula se, počela da pretura po torbici, i na trenutak
prinela očima malu čipkom oivičenu maramicu. Z m se
okrenula nazad, suvih očiju, dostojanstvena i pribr .
- Tako mi drago - rekla - što Bridžet raskinula
veridbu. Udaće se za vas, l’ tako?
- Tako .
- To će b mnogo prikladn - reče gospođica Vejnflet
pomalo usedelički uštogl no.
Luk n uspeo da suzb smešak.
Međutim, lice gospođice Vejnflet poprimilo ozbiljan i
zabrinut izraz. Nagnula se napred i pon mu položila šaku na
mišicu.
- Pazite se - rekla . - Obo morate da se dobro pazite.
- Mislite zbog lorda Vitfilda?
- Da. Bilo bi bol da mu ništa ne kažete.
 Luk se namršti. - Ne veru m da bi dnom od nas dvo to
bilo pravo.
- Oh! Šta ima veze? Izgleda da ne shvatate da on lud -
lud! Neće to trpeti - ni za trenutak! Ako bi joj se išta desilo...
- Ništa joj se neće des !
- Da, znam - shv te da mu niste dorasli! On tako
užasavajuće prepreden! Odvedite , smesta - to vam dina
nada! Naterajte da ode van zeml ! Najbol bi bilo da obo
odete van zeml !
Luk polako reče:
- Možda bi valjalo da ona ode. Ja ću ost .
- Plašila sam se da biste to mogli reći. Ali, sv ko
odvedite odavde. Iz ovih stopa, ču te li!
Luk lagano klimnu.
- Mislim - reče - da ste u pravu.
- Znam da sam! Odvedite pre no sto bude prekasno.
 Poglavl 19

Raskinuta veridba

Bridžet čula da Luk stiže. Izašla na stepenice da ga

dočeka.
Izjavila bez uvoda:
- Rekla sam mu.
- Molim? - Luk bio zatečen.
N gova zaprepašćenost bila toliko neskrivena da ju
Bridžet primetila.
- Luk - šta bilo? Izgledaš uzrujano.
- Mislio sam da smo se dog r da ćemo saček da se
vr m - polako rekao.
- Znam, mislila sam da bol završ s tim. Počeo
da pravi planove u vezi s venčan m, s medenim mesecom - sve to!
Jednostavno sam morala da mu kažem!
Dodala , s primesom prekora u glasu.
- To bio dini ispravan postupak.
- Jeste, s tvo strane gledano - priznao . - Oh, da, to
razumem.
- S bilo ko strane gledano, čini mi se!
- Postoji vreme kada čovek ne može da sebi priušti
pristojnost! - naglasi Luk.
- Luk, na šta misliš?
Nestrpljivo odm nuo.
 - Ne mogu ti reći sada i ovde. Kako Vitfild primio vest?
- Izvanredno dobro - polako reče Bridžet. - Stvarno
izvanredno dobro. Bilo me sramota, Luk, što sam tako
potcenila Gordona - samo zato što toliko uobražen i povremeno
zaludan. Zaista veru m da sasvim... pa... sjajan čovečuljak!
Luk klimnu.
- Da, vrlo moguće da ste sjajan - na način na koji
nismo ni pretpostavlj . Slušaj, Bridžet, moraš da odeš odavde
što moguće pre.
- Naravno, spakovaću se i odlazim još d s. Možeš me
odvesti do grada. Pretpostavljam da ne možemo obo odsesti u
krčmi „Praporac i pajac“, čak i ako Elsvort va delegacija
otišla?
Luk odm nu glavom.
- Ne, bol bi bilo da se vr š u London. Uskoro ću ti sve
objasn . U međuvremenu, pretpostavljam da bi trebalo da se
vidim s Vitfildom.
- To verovatno neophodno. Sve pr čno grozno,
zar ne? Osećam se kao prava koristoljubiva bednica.
Luk joj se nasmešio.
- Bila to poštena pogodba. Bila si iskrena prema n mu.
U svakom slučaju, nema svrhe jadikov nad stvarima ko su
bile i prošle! Idem da se vidim s Vitfildom.
Zatekao ga kako krupnim koracima šeta gore-dole po
dnevnom boravku. Bio naizgled smiren, na usnama mu čak
lebdeo i slab osmeh. Ipak, Luk primetio da mu vena na
slepoočnici besno pulsirala.
Okrenuo se kada Luk ušao.
 - Oh! Tu ste, Ficv jame.
- Nema smisla da kažem kako mi žao za što sam
uradio; to bi bilo licemerno! - reče Luk. - Prizna m da sam se, s
vaše tačke gledišta, poneo loše i nemam mnogo šta da kažem u
svoju odbranu. Ovakve stvari se prosto dese.
Lord Vitfild nastavio da šeta.
- Sv ko... sv ko! - Odm nuo rukom.
- Bridžet i ja smo se sramno poneli prema vama - nastavio
Luk. - Međutim, šta , tu ! Stalo nam dno do drugog i tu
se više ništa ne može učin , osim da vam kažemo istinu i da vam
se sklonimo s puta.
Lord Vitfild zastade. Pogledao Luka svetlim izbul nim
očima.
- Ne - reče - više ništa ne možete da učinite.
N gov glas imao vrlo čudnovat prizvuk. Stajao i
gledao Luka, blago vrteći glavom, kao da izražava saosećan .
Luk oštro reče: - Kako to mislite?
- Više ništa ne možete da učinite! - reče lord Vitfild. -
Prekasno !
Luk mu priđe za korak.
- Recite mi o čemu se radi.
Lord Vitfild neočekivano reče:
- Pitajte Onoriju Vejnflet. Ona će razumeti. Ona zna šta se
dešava. Jednom mi pričala o tome!
- Šta to ona razume?
- N dno zlo ne prolazi nekažn no - reče lord Vitfild. -
Mora b pravde! Žao mi , pošto mi Bridžet draga. Na neki
način mi žao vas obo !
 - Vi to nama pretite? - upita Luk.
Lord Vitfild izgledao iskreno zaprepašćen.
- Ne, ne, prijatelju. Ja se tu ništa ne pitam! Kada sam
Bridžet učinio čast da izaberem sebi za ženu, ona prihv la
određene odg rnosti. Sada ih se odrekla - u m životu
nema povratka na staro. Ako prekršiš zakon, pl ćeš kaznu...
Luk stegnu pesnice.
- Hoćete da kažete da će se nešto des Bridžet? - upita. -
Slušajte me dobro, Vitfilde, ništa se neće des Bridžet, a ni meni!
Ako bilo šta pokušate, to će b kraj. Bol bi vam bilo da pazite
šta radite! Znam ja sve o vama!
- Nema to nikakve veze sa mnom - odvr lord Vitfild. -
Ja sam samo oruđe više sile. Ono što viša sila odredi, to se i desi!
- Vidim da vi u to veru te - reče Luk.
- Zato što to istina! Ko god da mi se suprotstavi, pl za
to. Vi i Bridžet nećete predstavlj izuzetak.
- U tome grešite - reče Luk. - Koliko god da nekog dugo
sreća pr , kad-tad će ga napust . Vaša samo što n presušila.
Lord Vitfild blagim glasom reče:
- Dragi moj mladiću, vi ne shvatate s kim razgovarate.
Ništa ne može da naškodi Meni!
- Zar ne može? Videćemo. Bol se pripazite, Vitfilde.
Lord kao da na momenat zadrhtao. Prog rio
izmen nim glasom.
- Bio sam veoma strpljiv - reče lord Vitfild. - Ne
iskušavajte više mo strpl n . Odlazite.
- Idem - reče Luk. - Što brže mogu. Ne zaboravite da sam
vas upozorio.
 Okrenuo se u mestu i žurno izašao iz prostor . Otrčao
na sprat. Zatekao Bridžet u n noj sobi kako nadgleda sobaricu
koja pakovala odeću.
- Jesi li skoro gotova?
- Za deset minuta.
Pogledom postavila pitan ko zbog prisustva
sobarice bila sprečena da pretoči u reči.
Luk kratko klimnuo.
Otišao u svoju sobu i na brzinu pobacao stvari u kofer.
Vr o se deset minuta kasn i našao Bridžet spremnu za
pokret.
- Hoćemo li krenuti sada?
- Spremna sam.
Dok su silaz stepenicama, sreli su batlera.
- Gospođica Vejnflet traži da vas vidi, gospo-đice.
- Gospođica Vejnflet? Gde ona?
- U dnevnom boravku, s gospodinom lordom. Bridžet se
zaputi pravo u dnevni boravak, Luk ju u stopu pr o.
Lord Vinfild stajao pored prozora i razgovarao s
gospođicom Vejnflet. U ruci držao nož - s dugačkim, tankim
sečivom.
- Savršena izrada - g rio . - Jedan od mojih mladih
radnika doneo ga iz Maroka, gde bio specijalni dopisnik.
35
Mavarski , naravno, sa Rifa. - Nežno prevukao prstima
preko sečiva. - Kakva oštrica!
Gospođica Vejnflet strogo reče:
- Skloni ga, Gordone, za boga miloga!
Nasmešio se i spustio ga među ostala oružja iz kolekc na
stolu.
- Dopada mi se k v osećaj - rekao tiho. Gospođica
Vejnflet izgubila nešto od svo uobiča ne pribranosti. Bila
bleda i nervozna.
- Ah, tu si, Bridžet, draga moja - reče.
Lord Vitfild se zakikota.
- Da, eto Bridžet. Iskoristi pr ku, Onorija. Neće b
ovde još dugo.
Gospođica Vejnflet oštro reče.
- Kako to misliš?
- Kako? Tako što odlazi za London. To istina, zar ne?
Šta bih pa drugo mislio?
Sve ih obuhv o pogledom.
- Imam n sti za tebe, Onorija - rekao . - Bridžet se na
kraju kra va neće ud za mene. Odlučila se za ovde prisutnog
Ficv jama. Čudna to stvar, taj život. E pa, ostavljam vas da
popričate.
Izašao iz prostor , prstima prebirajući po sitnini u
džepovima.
- Oh, bože... - reče gospođica Vejnflet. - Oh, bože...
Duboka uznemirenost u n nom glasu bila toliko
primetna da se Bridžet zaista iznenadila. Nelagodno reče:
- Žao mi . Stvarno mi užasno žao.
- Ljut , strašno ljut; oh, bože, grozno. Šta ćemo
da radimo? - upita gospođica Vejnflet.
Bridžet zurila u nju.
- Radimo? Na šta mislite?
Gospođica Vejnflet ih obo obuhv svojim prekornim
pogledom:
-N uopšte trebalo da mu kažete!
- Ko šta - reče Bridžet. - Šta smo drugo mogli?
-N trebalo sada da mu kažete!
Bridžet kratko odvr :
- To stvar gledišta. Mislim da bol s neprijatnostima
završ što moguće pre.
- Oh, draga moja, da samo to u pitanju...
Zastala . Pogledom Luku postavila pitan .
Luk odm nu glavom. Usnama obrazovao reči: - Ne još.
Bridžet reče pomalo razdraženo:
- Da li ste želeli da me vidite nekim naroč m p dom,
gospođice Vejnflet?
- Pa, sam. Zapravo, došla sam da ti predložim da me
posetiš. Mislila sam, ovaj, da će ti b neprijatno da ostaneš ovde i
da ti možda potrebno nekoliko d da... ovaj... pa, napraviš
planove.
- Hvala vam, gospođice Vejnflet, to bilo vrlo ljubazno od
vas.
- Znaš, kod mene bi bilo potpuno bezbedno, a...
Bridžet se umeša:
- Bezbedno?
Gospođica Vejnflet, pomalo uspl irena, brzo se ispravi:
- Udobno, to sam htela reći; potpuno udobno kod mene.
Mislim, n ni približno raskošno kao ovde, naravno, topla
voda zaista topla, a moja mala služavka Em stvarno lepo
kuva.
- Oh, uverena sam da bi sve bilo divno, gospođice Vejnflet
- reče Bridžet mehanički.
- Ali, naravno, ako odlazite u grad, to mnogo bol ...
Bridžet polako reče:
- Ovo pomalo nezgodno. Moja tetka jutros rano otišla
na sajam cveća. Nisam imala pr ke da joj kažem šta se dogodilo.
Ostaviću joj poruku da sam otišla u stan.
- Ideš u stan svo tetke u Londonu?
- Da. Tamo nema nikog. Ali mogu da ručam u restoranu.
- Bićeš sama u tom stanu? Oh, bože, ja to ne bih radila.
Nemoj da osta š tamo sama.
- Niko me neće po sti - reče Bridžet nestrpljivo. - Osim
toga, tetka će mi doći sutra.
Gospođica Vejnflet zabrinuto vrtela glavom.
- Bol da odeš u hotel - reče Luk.
Bridžet se okrete k n mu.
- Zašto? Šta se dešava s vama? Zašto se prema meni
ponašate kao prema nerazumnom detetu?
- Ne, ne, draga - usprotivila se gospođica Vejnflet. - Samo
želimo da budeš oprezna - to sve!
- Ali zašto? Zašto? O čemu se ovde radi?
- Slušaj, Bridžet - reče Luk. - Želim da razgovaram s
tobom. Ali ne mogu ovde da pričam. Pođi sada sa mnom u auto i
idemo negde gde mirno.
Pogledao gospođicu Vejnflet.
- Možemo li da dođemo do vas za nekih sat vremena?
Postoji dosta toga što želim da vam kažem.
- Bez ustručavanja. Čekaću vas tamo.
Luk spusti šaku na Bridžetinu ruku. Klimnuo glavom
gospođici Vejnflet u znak z valnosti.
- Kasn ćemo pokup prtljag. Hajdemo - rekao .
Poveo ju iz prostor i duž predsoblja, i izveo napol .
Otvorio vrata od kola. Bridžet ušla. Luk up o motor i
brzo se odvezao niz prilaz. Ispustio uzd olakšanja čim su
prošli gvozdenu kapiju.
- Hvala Bogu da sam te bezbedno izveo odande - rekao .
- Jesi li potpuno pobenavio, Luk? Čemu čitava ova ,,pst, ne
mogu sada da ti kažem šta mislim“ predstava?
Luk sumorno reče:
- Pa, n baš dnostavno, znaš, objasn da čovek
ubica, dok se zapravo nalaziš pod n govim kr m!
 Poglavl 20

U me smo za dno

Bridžet čitav minut nepokretno sedela pored n ga.

- Gordon? - upita.
Luk klimnu.
- Gordon? Gordon - ubica? Gordon, onaj ubica? U životu
nisam čula ništa besmislen !
- Tako ti se čini?
- Da, naravno da mi se tako čini. Gordon ne bi ni mrava
zgazio.
- To možda istina - smrknuto reče Luk. - Ne znam.
Ali, nema sumn da ubio k rinca, a i pr čno sam siguran
da ubio znatan broj ljudskih bića, takođe.
- Dragi moj Luk, dnostavno ne mogu da poveru m u
to!
- Znam - reče Luk. - Zaista zvuči krajn neverovatno.
Zaboga, nisam n dnom posumnjao na n ga kao na mogućeg
krivca sve do pre dve večeri.
Bridžet se usprotivila:
- Ali, ja znam sve o Gordonu! Znam k v ! Stvarno
fini čovečuljak - uobražen, da, pre svega izaziva žal n .
Luk zavrte glavom. - Moraćeš da preispitaš svo stavove u
vezi s njim, Bridžet.
- Nema svrhe, Luk, dnostavno ne mogu da poveru m!
Šta ti utuvilo tako apsurdnu zamisao u mozak? Zaboga, pa pre
dva d si bio apsolutno siguran da krivac Elsvorti!
Luk se neznatno trgnu.
- Znam. Znam. Verovatno misliš da ću sutra sumnjič
Tomasa, a da ću dan kasn b ubeđen da Horton taj za kim
tragam! Nisam zaista toliko neuravnotežen. Prizna m da ta
zamisao potpuno zapanjujuća kada se isprva sretneš s njom,
ako podrobn ispitaš, uvidećeš da se sve uklapa izvanredno
dobro. N ni čudo što se gospođica Pinkerton n usudila da se
obr ovdašnjim vlastima. Znala da bi joj se smej ! Skotland
jard bila n na dina nada.
- Ali, koji bi uopšte motiv Gordon mogao da ima za sva
ta ubistva? Oh, to tako blesavo!
- Znam. Ali, zar ne shvataš da Gordon Vitfild ima veoma
visoko mišl n o sebi?
Bridžet reče: - On se pravi da izuzetan i vrlo važan. To
samo kompleks niže vrednosti, jadno jagn !
- To i mogući izvor problema. Ne znam. Ali razmisli,
Bridžet, samo razmisli o svemu. Seti se svih onih fraza ko si i
sama, šaleći se, upotrebljavala u vezi s njim - veleizdaja, i tako to.
Zar ne uviđaš da ego tog čoveka napumpan preko svake mere?
I u savezu s religijom. Draga moja devojko, on potpuno lud!
Bridžet neko vreme razmišljala.
Napokon rekla: - I dal mi teško da poveru m.
Kakve dokaze imaš, Luk?
- Pa, n gove sopstvene reči. Rekao mi , sasvim jasno i
nedvosmisleno, preksinoć, da svako ko mu se na bilo koji način
suprotstavi ubrzo završi mrtav.
 - Nastavi.
- Ne mogu tačno da ti objasnim na šta mislim - bio to
način na koji rekao. Sasvim smireno i samozad ljno i... kako
da se izrazim? Sasvim naviknut na tu ideju. Samo sedeo tamo,
smešeći se za sebe... Bilo zivo i pr čno užasno, Bridžet!
- Nastavi.
- E, onda produžio da mi nabraja sve osobe ko su
nastradale zato što su n g m veličanstvu pričinile
neprijatnost! I slušaj sad, Bridžet, spisak osoba kopomenuo:
gospođa Horton, Ejmi Gibs, Tomi Pirs, Hari Karter, Hamblbi, i
onaj šofer Rivers.
Bridžet napokon bila potresena. Potpuno ubledela.
- Naveo sve te ljude poimence?
- Sve njih! Da li sada možeš da poveru š?
- Oh, Bože, pretpostavljam da moram... Šta su mu b
razlozi?
- Užasno beznačajni - zbog toga i sve to toliko
zastrašujuće! Gospođa Horton ga izgrdila, Tomi Pirs ga
im rao pred baštovanima koji su se smej , Hari Karter ga
vređao, Ejmi Gibs bila nečuveno drska, Hamblbi se usudio da
mu se javno suprotstavi, Rivers mu pretio u mom prisustvu i
prisustvu gospođice Vejnflet...
Bridžet dlanovima zaklonila oči.
- Užasno... Potpuno užasno... - mrmljala .
- Znam. A onda, posto i drugi, ob ktivni, dokazi.
Automobil koji pregazio gospođicu Pinkerton u Londonu bio
rols, a broj registarskih tablica poklapa se s bro m na
automobilu lorda Vitfilda.
 - To nesumnjivo poslednja potvrda - reče Bridžet
polako.
- Da. Policija smatrala da žena koja im dala taj
broj zasigurno pogrešila. Ma kakva greška!
- To mogu da razumem - reče Bridžet. - Kada su u
pitanju bog , moćni ljudi poput lorda Vitfilda, poverovaće se u
njihovu priču, prirodno!
- Tako . Tim pre treba shv ti nevolju gospođice
Pinkerton.
- U nekoliko navrata mi rekla neke pr čno neobične
stvari - reče Bridžet zamišl no. - Kao da me upozoravala na
nešto... U to vreme nisam ni najman razumela... Sada shvatam!
- Sve se uklapa - reče Luk. - Tako to ide. Isprva neko
kaže (kao što si ti rekla): „Nemoguće!", a kad dnom prihv tu
ideju, sve se uklopi! Grožđe ko poslao gospođi Horton - a ona
mislila da bolničarke truju! I ona n gova poseta institutu
„Velerman-Krajc“ - mora da na neki način uspeo da se dočepa
neke kulture bacila i da zarazi Hamblbija.
- Ne vidim kako mu to uspelo.
- Ni ja, povezanost postoji. To se ne može zanemar .
- Ne... Kao što kažeš, uklapa se. I naravno da on
mogao da uradi što drugi nisu mogli! Mislim, bio bi tako
potpuno van svake sumn !
- Veru m da gospođica Vejnflet sumnjala. Pomenula
tu posetu institutu. Potegla ju sasvim nenametljivo u
razg ru, veru m da se nadala da ću nešto učin p dom
toga.
- Znala , dakle, sve vreme?
 - Duboko sumnjala. Mislim da bila u nep ljnom
položaju, s obzirom na to da ga nekada volela.
Bridžet klimnu.
- Da, to se slaže. Gordon mi rekao da su dnom b
vereni.
- N želela, shvataš, verov da on u pitanju.
Međutim, vremenom bila sve uverenija da ste. Pokušala da
mi nagovesti, n mogla podneti da otvoreno istupi protiv
n ga! Žene su čudna stvorenja! Mislim da joj , na neki
način, još uvek stalo do n ga...
- Čak i pošto ju šutnuo?
- Ona šutnula n ga. To pr čno ružna priča.
Slušaj...
Prepričao joj taj kratak, ružan događaj. Bridžet zurila
u n ga.
- Gordon to učinio?
- Da. Već tada, shvataš, izgleda da n bio normalan!
Bridžet drhtala i mrmljala:
- Pre toliko godina... toliko godina...
- Moguće - reče Luk - da se otarasio mnogo većeg
broja ljudi nego što ćemo ikada sazn ! Samo niz učest h
smrtnih sluča va u posledn vreme skrenuo pažnju na n ga!
Kao da ga uspeh načinio nemarnim!
Bridžet klimnu. Neko vreme bila tiha, zadubl na u
misli, a z m iznenada prog rila:
- Šta ti tačno gospođica Pinkerton rekla - tog d u
vozu? Kako počela?
Luk se prisećao.
 - Rekla mi da ide u Skotland jard, pomenula
seoskog pozornika, naglasivši da fin momak, da n
sposoban da se izbori sa ubistvom.
- Tada prvi put izg rena ta reč?
- Da.
- Nastavi.
- Z m rekla: „Iznenađeni ste, jasno mi
. I ja sam
bila isprva... Stvarno nisam mogla da poveru m. Mislila sam da
sigurno umišljam.“
- A dal ?
- Pitao sam da li sigurna da n tako - da ne
umišlja, hoću reći - a ona mi sasvim mirno odg rila: „Oh,
sasvim. Možda sam mogla da umislim dnom, ne i dva puta,
n tri ćetiri. Posle toga, čovek zna.“
- Izvanredno - primetila Bridžet. - Nastavi.
- Zato sam joj, naravno, u želji da joj ud ljim, rekao
da sam uveren kako radi pravu stvar. Bio sam pravi neverni
Toma, da većeg na svetu nema!
- Znam. Vrlo lako b mudar kada sve got ! I ja
sam se isto osećala pored te jadne stare dame, tako fino i
nadmeno. Kako razg r tekao dal ?
- Čekaj da se setim... oh! pomenula slučaj Aberkrombi
- znaš, onaj velški trovač. Kaže da n poverovala da imao
pogled - specijalan pogled - koji upućivao svojim žrtvama. Ali
da sada veru , pošto i sama tako nešto videla.
- Ko tačno reči upotrebila?
Luk razmišljao, mršteći se.
- Rekla , i dal tim nežnim damskim glasom: „Nisam
baš bila uverena kad sam čitala o tome - , istina !“ A ja sam
pitao: „Šta to?“ A ona rekla: „Izraz neč g lica...“ I tako mi
svega, Bridžet, način na koji to rekla, sasvim me pogodio!
N n tihi glas i izraz n nog lica - kao kod nekog ko zaista
video nešto bezmalo previše užasno da bi se o tome pričalo!
- Nastavi, Luk. Sve mi ispričaj.
- Tada pobrojala žrtve - Ejmi Gibs i Kartera i Tomija
Pirsa, i rekla da Tomi Pirs bio grozan dečko, a da Karter
bio pijanica. A z m rekla: »Ali sada, juče, to
bio doktor
Hamblbi, a on tako dobar čovek, stvarno dobar čovek.“ I rekla
da, kada bi otišla kod Hamblbija i ispričala mu, on joj ne
bi verovao, samo bi se nasmejao!
Bridžet duboko uzd nula.
- Shvatam - rekla . - Shvatam.
Luk ju pogledao.
- Šta bilo, Bridžet? O čemu razmišljaš?
- O nečemu što gospođa Hamblbi dnom rekla. Pitala
sam se... ne, n bitno, nastavi. Šta ti rekla na samom
kraju?
Luk ozbiljno p vio te reči. Ostavile su na n ga jak
utisak, i ne bi mogao tek tako da ih za-boravi.
- Rekao sam da teško izvući se s toliko ubistava, a ona
odg rila: „Ne, ne, dragi moj dečače, u tome grešite. Ub
lako, veoma lako - dokle god niko ne sumnja na vas. I znate,
osoba o kojoj reč zapravo poslednja osoba na koju bi iko
posumnjao!“
Zaćutao . Bridžet oseti zu i reče:
- Ub lako? Užasno lako; to sušta istina! N ni
čudo što su ti te reči ostale u sećanju, Luk. Ostaće i u mom - celog
života! Za čoveka kao što Gordon Vitfild - oh! naravno da
lako.
- N baš lako prikač mu tako nešto - reče Luk.
- Tako misliš? Palo mi na pamet kako bih mogla da
budem od pomoći.
- Bridžet, zabranju m ti...
- Ne možeš da mi zabraniš. Ne može čovek uvek samo da
mirno sedi i nikad ne riziku . Ja sam umeš u , Luk. Može
da bude opasno - da, priznaću to - , moram da odigram svoju
ulogu.
- Bridžet...
- Umeš sam, Luk! Prihv ću poziv gospođice
Vejnflet i ostaću ovde.
- Draga moja, preklin m te...
- Opasno za nas obo . Znam. Ali obo smo umešani,
Luk; u me smo za dno!
 Poglavl 21

„Oh, zašto u rukavicama šetaš

ti kroz cveće?" 36

Spokojna unutrašnjost kuće gospođice Vejnflet got

predstavljala antiklimaks nakon napetih trenut u kolima.
Gospođica Vejnflet Bridžetino prihvatan n nog
poziva dočekala pomalo podozrivo, požurila, međutim, da
pon ponudi gostoprimstvo objasnivši da uzrok n ne
sumnjičavosti leži u nečemu drugom, a ne u nevoljnosti da
ugosti.
- Stvarno smatram da ovako najbol - reče Luk - pošto
ste b tako ljubazni, gospođice Vejnflet. Ja idem u „Praporac i
pajac“. Rad bih da držim Bridžet na oku, nego da pošal m u
grad. Na kraju kra va, setite se šta se tamo već dogodilo.
- Mislite na Laviniju Pinkerton? - upita gospođica
Vejnflet.
- Da. Reklo bi se, zar ne, da će čovek b bezbedan usred
gradske gužve.
- Hoćete reći - odvr gospođica Vejnflet - da bezbednost
dne osobe zavisi prvenstveno od čin nice da niko ne namerava
da ub ?
- Tačno tako. Sp smo na to da zavisimo od ga što se
naziva dobra volja civ zac .
Gospođica Vejnflet se složila ozbiljnim kliman m glavom.
- Koliko dugo ste zn da... da Gordon ubica, gospođice
Vejnflet? - upita Bridžet.
Gospođica Vejnflet uzd nu.
- Na to pitan teško odg r , draga moja. Rekla bih
da sam bila pr čno sigurna, duboko u srcu, već neko vreme... Ali
trudila sam se koliko sam mogla da ne priznam taj osećaj! Znate,
nisam želela da veru m u to, pa sam sebe ubedila da to samo
moja zlobna i čudovišna zamisao.
Luk neuv no upita:
- Zar se nikad niste plaš za sebe?
Gospođica Vejnflet razmislila o tome.
- Mislite da bi Gordon, ukoliko bi posumnjao da znam,
pronašao način da se otarasi i mene?
- Da.
Gospođica Vejnflet reče blagim glasom:
- Naravno, uzela sam u obzir i tu mogućnost... Pokušala
sam da... da se čuvam. Ipak, ne veru m da bi me Gordon smatrao
za istinsku pretnju.
- Zašto?
Gospođica Vejnflet malčice porumenela.
- Mislim da Gordon ne veru da bih ja ikada mogla da
učinim bilo šta što bi... što bi n ga dovelo u opasnost.
Luk iznenada reče:
- Otišli ste toliko daleko da ste ga upozor , zar ne?
- Tako . Zapravo, nagovestila sam mu da čudno što
svako ko mu se zameri ubrzo nakon toga doživi nesreću.
 -I šta on rekao? - zanimalo Bridžet. Zabrinuti izraz
prešao licem gospođice Vejnflet.
- Uopšte n reagovao na način na koji sam očekivala.
Činilo se - zaista krajn čudnovato! - činilo se da time
zad ljan... Rekao : „Dakle, primet ste?“ Skoro kao da se
pravio važan, ako mogu da iskoristim taj izraz.
- Lud , naravno - reče Luk.
Gospođica Vejnflet se spremno saglasi.
- Da, upravo tako, ne postoji drugi izraz za to. On n
odg ran za svo postupke. - Spustila šaku na Lukovu
mišicu. - Neće... neće ga obes , zar ne, gospodine Ficv jame?
37
- Ne, ne. Očeku m da će ga posl u Brodmur.
Gospođica Vejnflet uzd nu i utonu u naslon fotel .
- Laknulo mi .
Pogled joj se zadržao na Bridžet, koja se mrštila u pravcu
tepiha.
- Ipak - reče Luk - još smo daleko od toga. Obavestio sam
nadležne organe, i liko mogu da kažem: spremni su da slučaj
shvate ozbiljno. Međutim, morate shv ti da imamo zanemarljivu
količinu dokaza na osnovu kojih delamo.
- Nabavićemo dokaze - reče Bridžet.
Gospođica Vejnflet pogleda u nju. U n nom izrazu osetila
se određena osobina koja Luka podsetila na nekoga na nešto
što ne tako davno primetio. Pokušao da prizove tu
neuhvatljivu uspomenu, n uspeo.
Gospođica Vejnflet sumnjičavo reče:
- Veoma si uverena, draga moja. Pa, možda si u pravu.
- Poći ću autom, Bridžet, da pokupim tvo stvari iz vile -
reče Luk.
Bridžet istog časa odvr :
- Poći ću i ja.
- Više bih voleo da ostaneš.
- Da, a ja bih više volela da pođem.
- Zaboravi sada na majčinski instinkt, Bridžet! -
iznervirano reče Luk. - Odbijam da me ti št š!
Gospođica Vejnflet promrmlja:
- Bridžet, stvarno mislim da će b bezbedan u automobilu
i usred bela d .
Bridžet se malčice pokun no nasmeja.
- Stvarno se ponašam kao idiot. Sve mi utiče na živce.
-I gospođica Vejnflet me št ≥ la pre neko veče, prateći
me sve do kuće - reče Luk. - Hajdete, gospođice Vejnflet,
priznajte sad! Hteli ste da me zašt te, zar ne?
Ona priznade, smešeći se.
- Znate, gospodine Ficv jame, niste b nimalo podozrivi!
A da Gordon Vitfild dokučio istinu, tj. da ste ovamo došli kako
bi se petlj u n gova posla i ni iz kog drugog razloga... pa, n
bilo baš bezbedno. A to vrlo samotan puteljak - svašta tu
moglo da se desi!
- E pa, sada sam i više nego svestan opasnosti - reče Luk
sumorno. - Neče me uhv ti na spavanju, uveravam vas.
Gopođica Vejnflet reče uznemireno:
- Ne zaboravite, veoma podmukao. I mnogo pametniji
nego što biste ikada pomisl ! Zaista, krajn genijalan um.
- Upozoren sam.
- Muškarci su hrabri, to se zna - reče gospođica Vejnflet -
 mnogo ih lakše obmanuti nego žene.
- To tačno - složila se Bridžet.
- Ozbiljno, gospođice Vejnflet - upita Luk - stvarno mislite
da sam u opasnosti? Mislite li, rečeno filmskim zikom, da lord
Vitfild namerava da me se ratosilja?
Gospođica Vejnflet oklevala.
- Mislim - rekla - da glavna opasnost preti Bridžet.
N no odbijan n gove bračne ponude najgora uvreda! I
mislim da će, nakon što se pobrine za Bridžet, pažnju usmer na
vas. Dakle, smatram da će nesumnjivo pokuš da dođe do n
prvo.
Luk zastenjao.
- Beskrajno bih voleo da odeš van zeml sada odm ,
Bridžet.
Bridžet stisnu usne.
- Ne idem nigde.
Gospođica Vejnflet uzd nu.
- Ti si hrabro stvoren , Bridžet. Divim ti se.
-I vi biste učin isto da ste na mom mestu.
- Pa, moguće.
Bridžet reče, dubokim glasom punim emocija:
- Luk i ja smo za dno u me.
Izašla s njim do vrata. Luk reče:
- Pozvaću te čim se bezbedno izvučem iz lavl jazbine i
smestim u „Praporac i pajac“.
- U redu.
- Dušo moja, nemoj se uzrujav ! Čak i najveštiji ubica
mora da ima d ljno vremena da usavrši svo planove! Rekao
bih da će nas ostav na miru bar dan dva. Načelnik Betl dolazi
d s iz Londona. Od tada nadal , Vitfild će b pod stalnom
prismotrom.
- U stvari, sve u redu, i možemo da prekinemo s
melodramom.
Luk ozbiljno reče, položivši joj ruku na rame:
- Bridžet, dušo, obavezu m te da ne poduzimaš ništa
prenagl no.
-I ja tebe, dragi Luk.
Stisnuo ju za rame, uskočio u auto i odvezao se.
Bridžet se vr la u dnevnu sobu. Gospođica Vejnflet se
skroz užurbala, na osećajan način dne usedelice.
- Draga moja, soba ti još uvek n sasvim spremna. Em
će se pobrinuti za to. Znaš li šta ću ja da uradim? Ima da ti
pripremim finu šolju čaja! To baš što ti treba posle svih
ovih uznemirujućih dešavanja.
- To izuzetno ljubazno od vas, gospođice Vejnflet,
stvarno nisam raspoložena za čaj.
Bridžet bila raspoložena za neki jak koktel, pretežno
smućkan od džina, s pravom procenila da takva vrsta
osveženja verovatno neće b poslužena. Nimalo n volela čaj.
Obično joj smetao želucu. Gospođica Vejnflet, međutim,
odlučila da čaj upravo što n noj mladoj gošći treba.
Užurbano nestala iz prostor , a vr la se pet minuta kasn ,
ozarenog lica, noseći poslužavnik s dve krhke šoljice od
drezdenskog porcel , pune mirisnog napitka koji se pušio.
38
- Pravi Lapsang sučong - reče gospođica Vejnflet
p sno.
 Bridžet, koja kineski čaj volela još man od indijskog,
bledo se osmehnu.
U tom momentu Em , omalena devojka trapavog izgleda i
nateklih krajnika, pojavi se na vr ma i reče:
- Ako vab po volji, gospođice - da ii ste bisl na
jastučnice s karneriba?
Gospođica Vejnflet žurno napusti dnevnu sobu, a Bridžet
iskoristi pr ku da prospe čaj kroz prozor, dva izbegavši da
ošuri Vonki Pua, koji se nalazio u leji sa cvećem ispod n ga.
Vonki Pu prihv o n no izvin n , skočio na prozorsku
dasku, pa nastavio da se mota oko Bridžetinih ramena, i da
umiljato prede.
-K v lepotan! - reče Bridžet, mazeći ga po leđima.
Vonki Pu izvi rep i poče da prede dvostruko jače.
- Lepi mačor - reče Bridžet, šašol ći ga po ušima.
U tom času se vr i gospođica Vejnflet.
- Blagi bože - uzviknula . - Vonki Pu te baš prihv o,
l’ da? Strašno nedruželjubiv, bez izuzetka! Pazi mu na uvo,
draga, nedavno se povredio i još mu pr čno bolno.
Opomena stigla prekasno. Bridžet već pipnula bolno
uvo. Vonki Pu frknuo na nju i povukao se, gom ca
narandžastog povređenog dostojanstva.
- Oh, zaboga, da li te ogrebao? - povikala gospođica
Vejnflet.
- Ne mnogo - reče Bridžet, prinevši ustima dijagonalnu
ogrebotinu na nadlanici.
- Da ti stavim jod?
- Oh ne, sasvim u redu. Ne uzbuđujte se.
 Gospođica Vejnflet izgledala pomalo razočarano.
Osetivši da ispala nez valna, Bridžet brzo reče:
- Pitam se koliko li će se Luk zadrž ?
- Bez bojazni, draga moja. Uverena sam da gospodin
Ficv jam zna da brine o sebi.
- Oh, Luk žilav, nema sumn !
U tom trenutku zazvonio telefon. Bridžet požurila da
se javi. Začula Lukov glas.
- Halo? Bridžet, si li to ti? Ja sam u krčmi. Možeš li bez
svog prtljaga do posle ručka? Pošto Betl stigao ovde - znaš na
koga mislim...
- Onaj načelnik iz Skotland jarda?
- Da. I želi da odm popriča sa mnom.
- Meni ne smeta. Donesi mi stvari posle ručka i ispričaj mi
šta on kaže o svemu me.
- U redu. Vidimo se kasn , dušo.
- Vidimo se.
Bridžet spustila sluš cu i prepričala razg r gospođici
Vejnflet. Z m zevnula. Osećaj premorenosti smenio n no
uzbuđen .
Gospođica Vejnflet to primetila.
- Umorna si, draga moja! Bol da prilegneš - ne, to možda
ne bi bilo dobro ovako pred ručak. Upravo sam se spremala da
odnesem nešto stare odeće dnoj ženi čija se kuća nalazi nedaleko
odavde - veoma prijatna šetnja preko polja. Možda bi želela da
kreneš sa mnom? Imamo taman d ljno vremena do ručka.
Bridžet rado pristala.
Izašle su na sporedni ulaz. Gospođica Vejnflet nosila
slamn šešir, a navukla i rukavice, što Bridžet bilo zabavno.
39
- Kao da idemo u ulicu Bond! - pomislila .
Dok su šetale, gospođica Vejnflet prijatno čavrljala o
mnogim sitnicama seoskog života. Prešle su preko dva polja,
presekle preko dnog džombastog puta, pa krenule stazom koja
vodila kroz neuređen čestar. Dan bio vreo i Bridžet uživala
u prijatnoj senci drveća.
Gospođica Vejnflet predloži da sednu i odmore se nekoliko
minuta.
- Stvarno nepodnošljivo toplo d s, zar ne misliš?
Sigurna sam da će uskoro b grmljavine!
Bridžet, pomalo posp , prećutno se složila. Naslonila se
na nasip - očiju polusklopl nih - dok su joj se mislima vrzm
neki stihovi.

Oh, zašto u rukavicama šetaš ti kroz cveće,

Oh, debela bela ženo koju baš niko neće?

To n uopšte tačno! Gospođica Vejnflet n debela.

Bridžet izmeni reči da se uklope u trenutnu situaciju.

Oh, zašto u rukavicama šetaš ti kroz cveće,

Oh, suva siva ženo koju baš niko neće?
 Gospođica Vejnflet prekide u razmišljanju.
- Veoma si posp , draga, zar ne?
Te reči behu izg rene nežnim svakodnevnim t m,
nešto u njima nateralo Bridžet da naglo otvori oči.
Gospođica Vejnflet se naginjala prema njoj. Oči su joj bile
nestrpljive, zik blago prislon n na usne. P vila pitan :
- Veoma si posp , zar ne?
Ovoga puta n bilo greške - ton n nog glasa bio bez
sumn značajan. Munja blesnula u Bridžetinom umu -
zaslepljujući blesak spozna , praćen bleskom zgroženosti pred
sopstvenom glupošću!
Podozrevala istinu, to bila tek mutna slutnja.
Imala nameru da se uveri, radeći tiho i u potaji. Ali, n ni za
trenutak pomislila da će nešto ugroz nju samu. Verovala da
potpuno prikrila svo sumn . N mogla da sanja da će se
bilo šta razv tako brzo. Budala. Stotinu puta budala!
Iznenada se prisetila:
- Čaj... nešto bilo u čaju. Ona ne zna da ga nisam popila.
To mi pr ka! Moram da se pretvaram! Šta li bilo unutra,
pitam se? Otrov? Ili samo sredstvo za spavan ? Očeku da mi se
spava - to očito.
Pustila da joj kapci pon padnu. Glasom za koji se
nadala da zvuči prirodno sanjivo, rekla :
- Jesam - užasno sam posp ... Kako to čudno! Ne
sećam se da mi se ikada liko spavalo.
Gospođica Vejnflet nežno klimala glavom.
Bridžet pažljivo posmatrala staru ženu kroz skoro
zatvorene kapke.
 - Sv ko mogu da savladam! - mislila . - Moji mišići
su d ljno jaki, a ona mršava, krhka starica. Ne, moram da
nateram da priča - tako - nateram da priča!
Gospođica Vejnflet se smeškala. N to bio fin osmeh. Bio
lukav i ne mnogo n k na ljudski.
Bridžet pomisli:
- Kao koza . Bože! Kako ista kao koza! Koza oduvek
bila simbol zla! Sada vidim i zašto! Bila sam u pravu - moja
neverovatna pomisao bila tačna! Ni u paklu nema veće fur od
40
prezrene žene... To bio razlog - sve odatle poteklo!
Mrmljala , g puta n n glas odavao nesumnjiv
prizvuk strepn .
- Ne znam šta se događa sa mnom... Osećam se tako
čudno... tako strašno čudno!
Gospođica Vejnflet brzim pogledom pretražila okolinu.
Mesto na kome su se nalazile bilo potpuno zabačeno. D ljno
daleko od varoši da povik ne može da se ču . U blizini n bilo
kuća ni koliba. Počela da pretura po paketu koji ponela - u
ko m trebalo da bude stara odeća. Naizgled i ste bila. Papir
se pocepao, otkrivajući mekani vuneni odevni predmet. Ipak, ruke
u rukavicama su preturale i dal .

Oh, zašto u rukavicama šetaš ti kroz cveće?

- Da - zašto? Zašto rukavice?

Naravno! Naravno! Sve bilo tako prelepo
isplanirano!
Omot pao sa strane. Pažljivo, gospođica Vejnflet
izvukla nož, držeći ga veoma brižljivo, kako ne bi pokvarila otiske
prstiju koji su već b na n mu - tamo gde su ga drž kratki,
zdepasti prsti lorda Vitfilda, ran tog d , u dnevnom boravku
vile Eš.
Mavarski nož oštrog sečiva.
Bridžet osetila slabu mučninu. Mora da odugovlači - da,
i mora da natera ovu ženu da g ri - ovu suvu sivu ženu koju
niko neće. Ne bi trebalo da bude teško, ne zaista. Zato što ona
sigurno želi da g ri, oh, tako jako, a dina osoba kojoj bi
mogla da priča bio bi neko poput Bridžet - neko ko će ubrzo b
zauvek ućutkan.
Bridžet reče slabim, otegnutim glasom:
- Šta ćete... s tim... nožem?
A tada se gospođica Vejnflet nasmejala.
Grozan smeh to bio, tih i muzikalan kao kod neke dame,
sasvim neljudski.
- Nož za tebe, Bridžet - rekla . - Za tebe! Mrzela sam
te, znaš, već dugo vremena.
- Zato što trebalo da se udam za Gordona Vitfilda? -
upita Bridžet.
Gospođica Vejnflet klimnu.
- Pametna si. Baš si pametna! Ovo će, shvataš, b krunski
dokaz protiv n ga. Tebe će naći ovde, presečenog grla, a pored
tebe n gov nož, s n govim otiscima! Kako sam promućurno
tražila jutros da ga pogledam!
- A onda sam ga, uv nog u maramicu, krišom ubacila u
torbu dok ste vi b na spratu. Tako lako! Ma, čitava ova rabota
bila l . Nikad ne bih poverovala.
Bridžet prog ri i dal teškim, prigušenim glasom osobe
koja omaml na:
- To ... zato... što ste... tako... đavolski... pametni...
Gospođica Vejnflet se nasmeja onim svojim tihim damskim
smehom. Užasno p sno reče:
- Tako , oduvek sam bila pametna, čak i kao devojčica!
Ali mi nisu ništa dozvoljav ... Morala sam da ostanem kod kuće i
da ne radim ništa. Onda došao Gordon - tek običan sin čizmara,
tako ambiciozan, i ja sam znala. Znala sam da će uspeti u
životu. A on me šutnuo - šutnuo mene! Sve zbog g
besmislenog incidenta s pticom.
N ne šake su napravile čudan pokret, kao da uvrću nešto.
Pon talas mučnine obuzeo Bridžet.
- Gordon Rag se usudio da šutne mene - ćerku pukovnika
Vejnfleta! Zaklela sam se da ću mu to napl ti! Nekada sam
razmišljala o tome iz noći u noć... Ali, b smo sve siromašniji.
Mor smo da prodamo kuću. I to n mu! Došao tada, onako
pokroviteljski, da mi ponudi posao u mom starom domu. Kako
sam ga samo mrzela! Ipak, nikada nisam dozvolila tim osećanjima
da izbiju na površinu. To smo naučile još kao devojčice - nema
vredn obuke. U tome se, oduvek sam smatrala, prepozna
pravo vaspitan .
Neko vreme ćutala. Bridžet ju posmatrala, got se
ne usuđujući da diše, u str u da ne prekine bujicu reči.
Gospođica Vejnflet tiho nastavila:
- Sve to vreme sam smišljala i smišljala... Isprva sam
mislila o tome da ga prosto ub m. Ali tada sam počela da čitam
o kriminologiji - tajno, znaš - u biblioteci. Stvarno mi se kasn
to čitan ispl lo više nego dnom. Vrata Ejmine sobe, na
primer. Saznala sam kako da pincetom okrenem ključ sa
spoljašn strane brave, nakon što sam joj zamenila bočice pored
kreveta. Kako samo ta devojka hrkala, bilo skroz odvratno!
Zastala .
- Da vidimo, gde sam stala?
Onaj dar koji Bridžet razvila, dar koji šarmirao lorda
Vitfilda, dar savršenog slušaoca, sada joj dobro došao. Onorija
Vejnflet možda ste bila manij lni ubica, bila i nešto
mnogo običn od toga. Ludsko biće ko želi da g ri o sebi. A
s takvom vrstom ljudi, Bridžet bila odlično uvežb da izađe
na kraj.
Rekla , a glas joj izražavao pravu mera ohrabrenja:
- Isprva ste hteli da ga ub te...
- Da, to me n zad ljilo - previše uobiča no -
morala sam da smislim nešto mnogo bol od običnog ubistva.
Tada mi na um pala ideja. Samo mi sinulo. Valjalo bi da
istrpi kaznu za mnoge zločine ko n počinio. Valjalo bi da
ispadne ubica! On bi trebalo da bude obešen za mo zločine. Ili bi
rekli da lud i zatvor ga do kraja n g g života... To bi bilo
još i bol !
Sada se zakikotala. Užasnim kratkim kikotom... Oči su joj
bile sjajne i čudno proširenih zenica, pogled ukočen.
- Kao što ti već rekoh, pročitala sam mnogo knjiga o
zločinu. Birala sam svo žrtve vrlo pažljivo - n smela da se na
početku javi preter sumnja. Shv - glas joj se produbio -
uživala sam u ubijanju... Ona neprijatna žena, Lidija Horton - i
ona me gledala s visine - dnom me nazvala baba-devojkom.
Bilo mi drago kad se Gordon posvađao s njom. Dve muve
dnim udarcem, mislila sam! Kako bilo zabavno sedeti pored
n nog kreveta, sip joj arsenik u čaj, pa izaći i preneti
bolničarki kako se gospođa Horton ž na gorak ukus grožđa
lorda Vitfilda! Šteta što glupača nikad to n p vila.
- A onda i ost ! Čim bih čula da Gordon imao zamerku
na nekoga, bilo strašno lako sred nesrećan slučaj! A on bio
takva budala - takva neverovatna budala! Navela sam ga da
poveru da će p ti ko god mu se suprotstavi. Poverovao
sasvim lako. Jadni stari Gordon, poverovao bi u bilo šta. Tako
lakoveran!
Bridžet še setila kako i sama prezrivo g ri Luku:
- Gordon! Taj bi u svašta poverovao!
Lako? Koliko lako? Jadni uobraženi lakoverni m
Gordon.
Mora sazn i ostalo! Lako? I lako! Godinama
radila isto to, kao sekretarica. Neprimetno ohrabrivala poslodavce
da pričaju o sebi. A ova žena strašno mnogo želela da priča, da
se hv sopstvenom pameću.
Bridžet promrmlja:
- Ali kako ste sve to uspeli? Ne vidim kako ste mogli da to
izvedete?
- Oh, pa sasvim lako! Potrebna samo organizacija. Kada
Ejmi otpuštena iz vile, smesta sam zaposlila. Smatram da
zamisao s farbom za šešir bila izuzetno pametna - a time što su
vrata bila zaključ iznutra, ja sam bila sasvim bezbedna. Ma
naravno da sam uvek bila bezbedna, pošto nikad nisam imala
nik v motiv, a ne možeš da sumnjičiš nekoga za ubistvo ako ne
postoji motiv. I ub Kartera bilo skroz lako - teturao se kroz
maglu, pristigla sam ga na pasareli i malko ga gurnula. Zapravo
sam vrlo snažna, znaš.
Zaćutala i pon počela da se tiho i grozno cereka.
- Bilo tako zabavno! Nikada neću zaborav Tom v
izraz lica kad sam ga gd gurnula s prozorskog simsa. N
imao ni najmanju predstavu šta će se des ...
Poverljivo se sagnula do Bridžet.
- Ljudi su stvarno mnogo glupi, znaš. Nikada ran nisam
to uviđala.
Bridžet vrlo tiho reče:
- Ali vi... Vi ste neuobiča no pametni.
- Da, da; verovatno si u pravu.
- Doktor Hamblbi - to mora da bilo mnogo teže izvesti?
- upita Bridžet.
- Jeste, stvarno neverovatno kako to uspelo. Moglo
i da omane, naravno. Ali Gordon svima redom pričao o svojoj
poseti institutu „Velerman-Krajc“, a ja sam se pitala, kada bih
samo uspela da ljudi zapamte tu posetu i kasn povežu dva
događaja... A Vonki Pu uvo stvarno bilo mnogo gadno
povređeno, s puno sekreta. Uspela sam da z čim doktorovu
šaku vrhom m za, a z m sam bila toliko uznemirena da sam
insistirala da mu prev m ogrebotinu. Doktor n znao da
zavoj bio zaražen gno m iz Vonki Pu g uveta. Naravno, moglo
i da mi ne up - male su šanse bile za uspeh. Oduševila sam se
kada uspelo - naročito r Vonki Pu bio Lavinijin mačak.
 Lice joj potamne.
- Lavinija Pinkerton! Ona pogodila... Ona pronašla
Tomija gd . A kada su se Gordon i doktor Hamblbi svađ ,
primetila kako gledam doktora. Uhv la me nespremnu.
Upravo sam se pitala kako to da izvedem... I ona odm znala!
Okrenula sam se i primetila da me posmatra i... odala sam se.
Shv la sam da zna. N mogla ništa da dokaže, naravno. Bila
sam sigurna u to. Ipak, sve dno sam se uplašila da će joj neko
poverov . Plašila sam se da će joj poverov u Skotland jardu.
Bila sam ubeđena da baš tamo pošla gd . Ukrcala sam se
u isti voz i pr la .
- Sve bilo tako lako. Prelazila Vajthol i zastala na
pešačkom ostrvu. Bila sam tik iza n . N me ni videla. Naišla su
velika kola i ja sam gurnula iz sve snage. Vrlo sam snažna! Pala
pravo pod točkove. Rekla sam nekoj ženi pored mene da sam
videla tablice i dala registrski broj Gordon g rolsa. Nadala sam
se da će ga p v policiji.
- Srećna okolnost bila to što se automobil n zaustavio.
Neki šofer koji se vozikao bez znanja svog gazde, pretpostavljam.
Da, poslužila me sreća. Mene uvek služi sreća. Ona scena pre
neki dan s Riversom? I Lukom Ficv jamom kao svedokom? Kako
sam se samo zabavljala navodeći ga na određen trag! Zanimljivo,
bilo jako teško nater ga da posumnja u Gordona. Međutim,
posle Riversove smrti bi sigurno posumnjao. Morao bi!
- A sada... pa, će samo lepo zaokruž čitavu priču.
Osovila se na noge i prišla Bridžet. Rekla blago:
- Gordon me šutnuo! Hteo da se oženi tobom. Čitavog
života trpim razočaranja. Nikada ništa nisam imala... nikada
ništa...

Oh, suva siva ženo koju niko neće...

Naginjala se nad njom, smešeći se, s ludačkim pogledom u

očima... Oštrica sevnula...
Svom svojom snagom i mladošću, Bridžet skočila. Kao
tigar se u punom naletu bacila na drugu ženu, odgurnuvši i
zgrabivši joj ručni zglob.
Zatečena iznenadnim napadom, Onorija Vejnflet se zanela
unazad. Ali onda, nakon trenutka nepokretnosti, počela da
uzvraća. Njihova snaga n mogla da se poredi. Bridžet bila
mlada i zdrava, mišića zategnutih sportom. Onorija Vejnflet
bila krhko stvoren sitne građe.
Ipak, postojao dan činilac na koji Bridžet n
računala. Onorija Vejnflet bila luda. N na snaga bila snaga
poludele osobe. Borila se kao đavo i n na ludačka snaga
nadvladala snagu Bridžetinih mišića. Nadvlačile su se
napred-nazad, Bridžet i dal nastojala da joj istrgne nož iz
ruke, Onorija Vejnflet ga i dal čvrsto stezala.
Ali onda, malo pomalo, snaga lude žene počela da
prevlađu . Bridžet krenula da doziva:
- Luk... Upomoć... Upomoć...
N se mogla nad pomoći. Njih dve su bile same. Same
u mrtvom svetu. Poslednjim naporom iskrenula zglob druge
žene i začula kako nož pada na zemlju.
 Sledećeg trenutka obe šake Onor Vejnflet sklopile su se
oko n nog vrata u ludačkom stisku, cedeći život iz n . Ispustila
dan, poslednji zagrcnuti caj...
 Poglavl 22

Izjava gospođe Hamblbi

Snažna pojava načelnika Betla ostavila p ljan utisak

na Luka. Bio to čvrsto građen čovek opuštenog držanja,
širokog rumenog lica i velikih privlačnih brkova. Na prvi pogled
se n činilo da odiše izrazitom pameću, bi se već na drugi
sv oprezna osoba zamislila, r načelnik Betl zapravo bio
izuzetno vispren.
Luku se n desila omaška da ga potceni. I ran sretao
ljude Betl g tipa. Znao da im može verov , i da oni uvek
d se rezultate. N mogao poželeti bol g čoveka da bude
zadužen za ovaj slučaj.
Kada su ost sami, Luk reče:
- Čudo da tako krupnu zverku šalju na ovako sitan slučaj?
Načelnik Betl se osmehnu.
- Moglo bi se ispostav da ozbiljna stvar u pitanju,
gospodine Ficv jame. Kada umešan neko poput lorda Vitfilda,
ne želimo da dođe do propusta.
- Cenim to. Jeste li sami?
- Oh ne. Poveo sam i dnog detektiva-narednika. On u
drugoj krčmi, u „Sedam zvezda", i zadužen da pazi na kretan
n g g lordstva.
- Shvatam.
- Po Vašem mišl nju, gospodine Ficv jame, nema
nikakve sumn ? Sasvim ste sigurni da to on? - upita Betl.
- Po me što mi g re čin nice, ne vidim da ikakva
druga teorija moguća. Da li želite da vam izložim čin nice?
- Ne hvala, ser V jam mi već sve objasnio.
- Pa onda, šta vi mislite? Pretpostavljam da se vama čini
krajn neverovatnim da neko na položaju lorda Vitfilda može b
zločinac i ubica?
- Vrlo malo toga se meni čini neverovatnim - reče načelnik
Betl. - U zločinu ništa n nemoguće. Stalno to pričam. Da mi
kažete da su neka fina stara večita devojka, neki nadbiskup,
neka mlada školarka, zapravo opasni kriminalci, ne bih poricao.
Istražio bih stvar.
- Ako ste već čuli glavne čin nice od ser V jama, onda ću
vam isprič samo što se zbilo jutros - reče Luk.
Ukratko prepričao glavne detal razg ra s lordom
Vitfildom. Načelnik Betl slušao s velikim interesovan m.
- Kažete da držao nož. Da li nekako posebno ukazivao
na n ga, gospodine Ficv jame? Da li pretio tim nožem?
- Ne otvoreno. Isp vao oštricu na sasvim odvratan
način - iskazao neku vrstu estetskog zad ljstva za koju ja
uopšte nisam mario. Gospođica Vejnflet , veru m, osećala to
isto.
-To dama koju ste pominj ... ona koja celog života
pozna lorda Vitfilda, i nekada bila verena za n ga?
- Tako .
Načelnik Betl reče:
- Mislim da ne morate više da brinete što se mlade dame
tiče, gospodine Ficv jame. Zadužiću nekoga da drži na oku.
Na taj način, a s obzirom na to da Džekson pr n g lordstvo,
ne bi trebalo da joj preti nikakva opasnost.
- Pao mi ogroman kamen sa srca - reče Luk.
Načelnik saosećajno klimnuo.
- U gadnom ste položaju, gospodine Ficv jame. Brinete za
gospođicu Konvej. Da vam kažem nešto - ne očeku m da će
b lak slučaj. Lord Vitfild nesumnjivo jako lukav čovek.
Verovatno će se primir na neko duže vreme. To st, ukoliko već
n ušao u poslednju fazu.
- Šta podrazumevate pod poslednjom fazom?
- Neku vrstu prenaduvanog egoizma kada zločinac smatra
da ne može b otkriven! On prepametan, a svi drugi su mnogo
glupi! Tada ga, naravno, uhv mo!
Luk klimnu. Ustade.
- E pa - reče - sa srećom. Recite mi ako bilo kako mogu da
budem od pomoći.
- Sv ko.
- Nemate neki predlog?
Betl razmišljao o tome.
- Ne veru m. Trenutno nemam. Samo želim da steknem
opšti utisak o m mestu. Možda možemo pon da popričamo
večeras?
- Zašto da ne.
- Tada ću bol zn na čemu stojimo.
Luk se osećao man -više utešeno i umireno. Ljudi su često
im t v osećaj nakon razg ra sa načelnikom Betlom.
Bacio pogled na sat. Da li da ode da vidi Bridžet pre
ručka?
 Bol ne, razmišljao . Gospođica Vejnflet bi mogla da se
oseti primoranom da ga pozove da ostane na ručku, a to bi joj
možda poremetilo uobiča ni red u domaćinstvu. Sredovečne
dame, što Luk znao iz iskustva sa svojim tetkama, sklone su
pravl nju pometn zbog načina na koji se poštu red. Pitao se
da li i gospođica Vejnflet tetka? Verovatno ste.
Laganim korakom izašao iz krčme. Pr ka u crnom,
koja žurila niz ulicu, naglo se zaustavila kada ga ugledala.
- Gospodine Ficv jame.
- Gospođo Hamblbi.
Prišao joj da se rukuju.
- Mislila sam da ste otišli?
- Ne, samo sam se preselio. Sada odsedam ovde.
- A Bridžet? Ču m da napustila vilu Eš?
- Da, ste.
Gospođa Hamblbi uzd nu.
- Tako mi drago... tako mi mnogo drago što
napustila Vičvud.
- Oh, još uvek ovde. Zapravo, odsela kod gospođice
Vejnflet.
Gospođa Hamblbi ustuknu. N no lice, iznenađeno primeti
Luk, poprimilo vanredno uznemiren izraz.
- Odsela kod gospođice Vejnflet? Oh, zašto?
- Gospođica Vejnflet joj vrlo ljubazno ponudila da ostane
nekoliko d .
Gospođa Hamblbi lagano zadrhtala. Prišla bliže Luku
i uhv la ga za mišicu.
- Gospodine Ficv jame, znam da n na meni da nešto
kažem... da bilo šta kažem. Preživela sam mnogo tuge i bola u
posledn vreme, i zbog toga možda počin m da umišljam! Ove
mo slutn možda su samo proizvod bolesne mašte.
Luk ljubazno upita:
- Kakve slutn ?
- Ovaj osećaj zla!
Bojažljivo pogledala Luka. A kako on samo ozbiljno
pognuo glavu i izgleda da n preisp vao n nu izjavu, nastavila
:
- Tako mnogo pokvarenosti - ta me misao nikad ne
napušta - pokvarenosti ovde u Vičvudu. A ta žena uzrok svega.
Sigurna sam u to!
Luk bio zbun n.
- Koja žena?
Gospođa Hamblbi reče:
- Onorija Vejnflet , uverena sam u to, veoma pokvarena
žena! Oh, vidim, ne veru te mi! Niko n verovao ni Laviniji
Pinkerton. Ali, obe smo to osetile. Ona , mislim, znala mnogo
više od mene... Ne zaboravite, gospodine Ficv jame, ako žena
n srećna, ona sposobna za užasna dela.
Luk blagim glasom reče:
- Može b - tako .
Gospođa Hamblbi brzo dodade:
- Ne veru te mi? A i zašto biste? Ali ja ne mogu da
zaboravim dan kada se Džon vr o od n s rukom u zavoju, iako
on olako odbacio svaku brigu i rekao da u pitanju tek
ogrebotina.
Okrenula se.
 - Doviđenja. Molim vas, zaboravite mo reči. Ja se... ne
osećam se najbol ovih d .
Luk ju posmatrao kako odlazi. Pitao se zašto gospođa
Hamblbi nazvala gospođicu Vejnflet pokvarenom ženom? Zar su
doktor Hamblbi i Onorija Vejnflet b prijatelji, a doktorova
supruga bila ljubomorna?
Šta rekla? „Niko n verovao ni Laviniji
Pinkerton." Dakle, mora da Lavinija Pinkerton poverila svo
sumn gospođi Hamblbi.
Navrla su mu sećanja na kupe u vozu i zabrinuto lice fine
stare dame. Pon začuo ozbiljan glas kako g ri: „Izraz
neč g lica.“ I način na koji se n no sopstveno lice promenilo,
kao da stvorila veoma jasnu sliku nečega u svojoj glavi. Za
trenutak, sećao se, n no lice bilo potpuno drugač , ogol nih
zuba i čudnog, got likujućeg pogleda u očima.
Iznenada pomislio: Ali, video sam da neko upravo tako
izgleda, da ima taj isti izraz lica... sasvim nedavno... kada? Tog
jutra! Naravno! Gospođica Vejnflet, dok posmatrala Bridžet u
dnevnom boravku vile Eš.
I sasvim neočekivano ga preplavila još dna uspomena.
Od pre mnogo godina. N gova tetka Mildred koja kaže: - Znaš,
dragi moj, izgledala skoro tupoglavo! - a n no sopstveno
razumno prijatno lice na kratko dobilo imbecilan, bezuman
izraz...
Lavinija Pinkerton g rila o izrazu koji videla na
licu tog čoveka - ne, te osobe. Da li moguće da , samo za
trenutak, n na živa mašta reprodukovala izraz koji videla -
izraz lica ubice koji posmatra svoju narednu žrtvu...
 Tek napola svestan šta radi, Luk ubrzao korak u pravcu
kuće gospođice Vejnflet.
Glas u n g m umu ponavljao iznova i iznova.
- Ne čoveka - nikada n pomenula čoveka - ti si sam
pretpostavio da čovek, r si mislio na čoveka, ona to nikada
n rekla... Oh, Bože, sam li skroz poludeo? N moguće što
mislim... zasigurno n moguće, ne bi imalo nikakvog smisla...
Ipak, moram kod Bridžet, moram da znam da sve u redu... Te
oči... te čudne, svetle oči bo ć bara. Oh, poludeo sam! Sigurno
sam poludeo! Vitfild zločinac! Mora da bude. Maltene to i
sam rekao!
A opet, kao u noćnoj mori, video lice gospođice
Pinkerton kako na trenutak podražava nešto užasno i ne sasvim
razumno.
Zgoljava mala služavka otvorila vrata. Pomalo zatečena
n govim žestokim nastupom, rekla :
- Mlada gospođica izašla. Gospođica Vejnflet mi tako
rekla. Videću da li ona tu.
Progurao se pored n , ušao u dnevni boravak. Em
otrčala na sprat. Vr la se zadih .
-I gazdarica izašla.
Luk joj stavio ruke na ramena.
- Kojim putem? Gde su otišle?
Gledala ga otvorenih usta.
- Mora da su izašle na sporedni ulaz. Videla bih ih da su
izašle na glavni, pošto kuhinja gleda na tu stranu.
Sledila ga kada istrčao u malenu baštu i još dal .
Neki čovek kresao ogradu. Luk mu prišao i postavio mu
pitan , nasto ći da mu glas zvuči uobiča no.
Čovek usporeno rekao:
- Dve dame? Da, pre nekog vremena. Užinao sam u hladu
ograde. Računam da me nisu primetile.
- Kojim putem su otišle?
Očajnički se trudio da mu glas bude normalan. Ipak, oči
drugog čoveka su se začuđeno raširile dok polako odgovarao:
- Preko onih polja... Na onu stranu. Ne znam gde su posle
otišle.
Luk mu se z v o, pa potrčao. Snažan osećaj da će
z sn se produbio. Mora da ih pristigne... mora! Možda
sasvim poludeo. Po svoj pr ci su samo izašle u prijatnu šetnju,
nešto u n mu negodovalo, z tevajući žurbu. Strašnu žurbu!
Prešao dva polja i neodlučno zastao na sredini staze.
Kuda sada?
Tada začuo dozivan - glas slab, udal n,
prepoznatljiv.
- Luk, upomoć. - I pon : - Luk...
Nepogrešivo jurnuo ka šumi i pravcu odakle dopirao
krik. Sada se čulo više zvukova: metež, d tan , tihi grgoljavi
caj.
Izleteo iz drveća taman na vreme da otrgne šake lude
žene s grla n ne žrtve, da zadrži, dok se ona otimala, penila,
proklinjala, dok napokon n grčevito zadrhtala i ukočila se u
stisku n govih ruku.
 PoglavL 23

Novi početak

- Ali, ne razumem - reče lord Vitfild. - Ne razumem.

Trudio se da zadrži dostojanstvo, uprkos nadmenoj
spoljašnjosti, n gova tužna zbun nost bila očigledna. Jedva
da mogao prihv ti taj zapanjujući izveštaj koji su mu
podnos .
- Radi se o sledećem, lorde Vitfilde - reče Betl strpljivo. -
Za početak, postoji nazn ludila u porodici. Sada znamo i to.
Čest slučaj sa ovim starim fam jama. Rekao bih da bila sklona
bolesti. A pritom, bila ambiciozna dama koja bila osu ćena.
Prvo u kar ri, a z m i u ljubavi. - N šljao se. - Koliko sam
shv o, vi ste nju šutnuli?
Lord Vitfild ukočeno primetio.
- Ne dopada mi se taj termin.
Načelnik Betl izmenio pitan .
- Vi ste raskinuli veridbu?
- Pa... sam.
- Ispričaj nam zbog čega, Gordone - reče Bridžet.
Lord Vitfild pocrvene.
- Oh, pa dobro - reče - kad već moram. Onorija imala
k rinca. Mnogo ga volela. Umeo da de šećer s n nih
us . Jednog d ju slučajno žestoko kljucnuo. Razljutila se,
uhv la ga i... zavrnula mu šiju! Ja... posle toga više ništa n
bilo isto. Rekao sam joj da smatram da smo obo pogreš .
 Betl klimnuo glavom. Rekao :
- Od toga sve počelo! Kao što priznala gospođici
Konvej, usmerila sve svo misli i svoju neospornu mentalnu
sposobnost ka samo dnom cilju i dnoj svrsi.
Lord Vitfild s nevericom rekao:
- Da mene osude kao ubicu? Ne mogu da poveru m u to.
Bridžet reče: - Istina , Gordone. Znaš, i sam si bio
iznenađen neverovatnim načinom na koji svako ko te ozl lji
bude bez odlaganja kažn n.
- Postojao razlog za to.
- Onorija Vejnflet bila taj razlog - reče Bridžet. - Utuvi
to sebi u glavu, Gordone. N proviđen gurnulo Tomija Pirsa s
prozora, a ni bilo koga drugog. Bila to Onorija.
Lord Vitfild vrteo glavom.
- Sve mi se to čini sasvim neverovatno! - rekao .
- Kažete da ste jutros telef m dob poruku? - upita
Betl.
- Da - oko podneva. Zamol n sam da smesta odem u
šumarak Šo pošto ti, Bridžet, imaš nešto da mi kažeš. Trebalo
da ne uzimam kola, već da dođem peške.
Betl klimnu.
- Upravo tako. To bi bio kraj. Gospođicu Konvej bi
pronašli presečenog grla, a pored n vaš nož s vašim otiscima
prstiju! I još biste vi sami b viđeni u blizini mesta zločina, u
pravo vreme! Ne biste im nikakve osnove za odbranu. Nema
porote na svetu koja vas ne bi osudila.
- Mene? - reče lord Vitfild, iznenađen i rastužen. - Zar bi
svi poverov u tako nešto o meni?
 - Ja nisam, Gordone - nežno reče Bridžet. - Nikada nisam
poverovala.
Lord Vitfild hladno pogleda, a z m usil no reče:
- Imajući u vidu moju ličnost i moj položaj u društvu, ne
veru m da bi iko, m r i za trenutak, poverovao u tako
čudovišnu optužbu!
Dostojanstveno se okrenuo i otišao, i zatvorio vrata za
sobom.
- Nikada neće razumeti u kolikoj opasnosti bio! - reče
Luk, a z m dodade:
- Hajde, Bridžet, ispričaj mi zbog čega si posumnjala u
Vejnfletovu.
Bridžet objasnila.
- Bilo to onda kada si mi g rio da Gordon ubica.
Nisam mogla da poveru m u to! Shvataš, ja ga tako dobro
pozna m. Bila sam mu sekretarica dve godine! Pozna m ga kao
svoj dlan! Znam da ohol i sitničav i potpuno zaljubl n u samog
sebe, takođe znam i da dobra osoba, got apsurdno mekog
srca. Teško mu i osu da ub . Ona priča o tome da ubio
k rinca gospođice Vejnflet - zvučala skroz pogrešno. On
dnostavno n mogao to da uradi. Jednom mi rekao da on
nju šutnuo. A onda mi ti kažeš da bilo obrnuto. U redu, to
moglo da bude istina! P s mu možda ne bi dozvolio da prizna
kako ga ona odbacila. Ali ne i ta priča s k rincem! To prosto
ne liči na Gordona! Nikada n čak ni u lov išao, r bi mu bilo
muka kad vidi ub ne životin .
-I tako sam dnostavno znala da taj deo priče n istinit.
Međutim, ako tako, onda gospođica Vejnflet sigurno lagala.
A kad malo bol razmisliš, bila to stvarno neobična laž! Pa sam
se na dnom zapitala da li lagala još o nečemu. Ona vrlo
p sna žena - to se vidi. To što bila tako odbačena mora da joj
užasno povredilo p s. Zbog toga bi verovatno bila veoma
ljuta i osvetoljubiva; naročito, imala sam utisak, ako bi se kasn
ispostavilo da on postao bogat i uspešan. Pomislila sam: ,,Da,
verovatno bi sa uživan m pokušala da mu pripiše neki zločin.“
Tada mi se javila neka čudna vrtoglavica - šta ako sve što
izrekla bila laž? - i od dnom sam uvidela kako bi lako žena kao
što ona mogla da od čoveka napravi budalu! Pa sam pomislila:
„Neverovatno , šta ako zapravo ona ubila sve te ljude i
ubacila Gordonu bubicu da u pitanju božanska odmazda?“ Bilo
bi joj sasvim lako da ga natera da u to poveru . Kao što sam ti
već dnom rekla, Gordon bi u svašta poverovao! Onda sam
pomislila: ,,Da li ona mogla da izvrši sva ta ubistva?" I shv la
sam da ste. Mogla da gurne pijanog čoveka s mosta; i da
gurne deč kroz prozor; a Ejmi umrla u n noj kući. Gospođu
Horton takođe - Onorija Vejnflet ju posećivala dok ova bila
bolesna. Doktor Hamblbi predstavljao teškoću. Tada nisam
znala da Vonki Pu imao bolesno uvo i da ona inficirala zavoj
kojim doktoru previla ruku. Smrt gospođice Pinkerton bila
još teža, r nisam mogla da zamislim gospođicu Vejnflet
prerušenu u šofera za volanom rolsa.
- A onda sam, od dnom, shv la da to ubistvo bilo još i
najlakše! Obično guran otpozadi, tako lako izvodljivo u gužvi.
Auto se n zaustavio i ona zgrabila pr ku, rekla drugoj ženi
da videla broj tablica i dala registraciju rolsa lorda Vitfilda.
- Naravno, sve te misli su mi se vrlo zbrkano rojile po
glavi. Ali, ako Gordon defin vno n počinio ta ubistva, a ja sam
znala - da, znala sam da n - pa dobro, ko onda ste? I odg r
se činio sasvim jasnim. „Neko ko Gordona mrzi!“ Ko mrzi
Gordona? Onorija Vejnflet, naravno.
- Z m sam se setila da gospođica Pinkerton
nesumnjivo rekla da ubica muškarac. To srušilo moju lepu
teoriju, pošto ona ne bi bila ub na da n bila u pravu... Zato
sam ti tražila da p viš tačne reči gospođice Pinkerton, i ubrzo
sam otkrila da ona zapravo n dnom n rekla Čovek“. Tada sam
osetila da sam bez sumn na pravom tragu! Odlučila sam da
prihv m ponudu godpođice Vejnflet da ostanem kod n , i rešila
sam da pokušam da iščačkam pravu istinu.
- A da meni pritom ne kažeš ni reč? - prekide Luk
ljutito.
- Ali, dragi moj, ti si bio tako siguran u svoju teoriju, a ja u
svoju nisam uopšte! Sve bilo tako nejasno i neizvesno. I nisam
ni sanjala da bih mogla dospeti u bilo kakvu opasnost. Mislila sam
da imam d ljno vremena...
Zadrhtala .
- Oh Luk, bilo užasno... N ne oči... I taj zivi, ljubazni,
neljudski smeh...
Luk reče kroz blagu drhtavicu:
- Nikada neću zaborav kako sam stigao do vas u
posledn m momentu.
Okrenuo se prema Betlu. - Kako joj sada?
- Prešla crtu posle ko nema povratka - odg ri Betl. -
To se dešava, znate. Ne mogu da podnesu šok saznanja da nisu
toliko pametni koliko su misl .
 Luk žalosno reče:
- Pa, baš sam ja neki vajni policajac! N dnom nisam
posumnjao u Onoriju Vejnflet. Vi biste se bol pokaz , Betle.
- Možda, gospodine, a možda i ne. Sećate se kako sam
rekao da u zločinu ništa n nemoguće. Pomenuo sam i večitu
devojku, veru m.
- Pomenuli ste i nadbiskupa i školarku! Treba li da
shv m kako sve njih smatrate mogućim kriminalcima?
Betlov osmeh iskliznuo u kez.
- Bilo ko može da bude kriminalac, gospodine, to sam
mislio.
- Osim Gordona - reče Bridžet. - Luk, hajde da vidimo gde
.
Pronašli su ga u radnoj sobi kako užurbano pravi beleške.
- Gordone - reče Bridžet krotko. - Molim te, sada kada sve
znaš, hoćeš li nam oprost ?
Lord Vitfild milostivo pogleda.
- Sv ko, draga moja, sv ko. Shv o sam istinu. Ja
sam zaposlen čovek. Zapostavljao sam te. Prava istina to što,
kako to Kipling mudro sročio: „Najbrže putu onaj ko putu
sam. Moj životni put samotan." - Isprsio se. - Preuzeo sam na
sebe veliku odg rnost. Moram da nosim sam. Za mene nema
partnerstva, nema del nja bremena; moram ići sam kroz život,
dok ne stignem na kraj puta.
- Dragi Gordone! - reče Bridžet. - Zaista si zlatan.
Lord Vitfild se namršti.
- Ne radi se o tome. Hajde da zaboravimo čitavu ovu
glupost. Ja sam zauzet čovek.
 - Znam da si.
- Organizu m da što pre krene nova serija član . Žene
zločinci kroz vekove.
Bridžet ga pogledala s divl n m.
- Gordone, mislim da to divna ideja.
Lord Vitfild važno uzd nuo.
- Zato me, molim vas, sada ostavite. Ne želim da me
uznemiravaju. Imam mnogo posla.
Luk i Bridžet na vrhovima prstiju izađoše iz prostor .
- Ali, stvarno ste zlatan! - reče Bridžet.
- Bridžet, veru m da ti taj čovek zaista bio drag!
- Da znaš, Luk, i ja veru m da ste.
Luk pogleda kroz prozor.
- Biće mi drago da odem iz Vičvuda. Ne sviđa mi se
mesto. Ima mnogo pokvarenosti ovde, kako bi rekla gospođa
Hamblbi. Ne sviđa mi se kako se greben Eš nadnosi nad selom.
- Kada smo već kod grebena Eš, šta sa Elsvort m?
Luk se nasmeja pomalo postiđeno.
- Krv na n govim rukama?
- Da.
- Navodno su žrtvov belog petla!
- Kako savršeno odvratno!
- Mislim da će našeg gospodina Elsvortija zades nešto
vrlo neprijatno. Betl priprema malo iznenađen .
Bridžet reče:
- A jadni major Horton nikada n pokušao da ub svoju
suprugu, a gospodin Abot , pretpostavljam, samo imao
kompromitujuće pismo od neke dame, a doktor Tomas tek fini
skromni mladi lekar.
- On vrhunski magarac!
- To kažeš samo zato što si ljubomoran r će se ožen
Rouz Hamblbi.
- Ona previše dobra za n ga.
- Uvek sam mislila da ti se ta devojka dopađa više od mene!
- Draga, ne misliš da se ponašaš potpuno besmisleno?
- Ne, zapravo ne mislim.
Ćutala neko vreme, a z m rekla.
- Luk, da li ti se sada dopadam?
Krenuo prema njoj, ga ona sprečila.
- Pitala sam da li ti se dopadam, Luk - ne da li me voliš.
- Oh! Shvatam... Da... Dopadaš mi se, Bridžet, isto koliko
te i volim.
-I ti se meni dopadaš, Luk... - reče ona.
Nasmeš su se dno drugom, pomalo stidljivo - kao deca
koja su se sprijateljila na zabavi.
- Dopadan mnogo bitn od ljubavi - reče Bridžet. -
Duže tra . Želim da među nama tra , Luk. Ne želim da samo
zavolimo dno drugo, venčamo se, dosadimo dno drugom, i
poželimo da se venčamo s nekim drugim.
- Oh! Ljubavi moja draga, znam. Ti želiš stvarnost. I ja.
Ovo među nama trajaće zauvek, zato što zasnovano na
stvarnosti.
- Je l’ to istina, Luk?
- Istina , dušo moja. Zato sam se, mislim, i plašio da te
volim.
-I ja sam se plašila da volim tebe.
 - Plašiš li se sada?
- Ne.
On reče:
- B smo u prisustvu smrti toliko dugo. Sada... s tim
got ! Sada... počin mo novi život...

sken: janja

obrada: BABAC
 1 Epsom (Epsom Downs Racecourse) - prvorazredni
hipodrom na ko m se trke zvanično održavaju još od 1661.
godine; najpozn po čuvenom Epsomskom Derbiju, trci
čistokrvnih rasnih konja. (prim. prev.)

2 Stih iz pesme „Gavran - Edgara Al Poa. (prim.prev.)

3 Stih iz ruba Omara Hajama (1048-1131), persijskog

matem čara, astr ma, filozofa i pesnika. (prim.prev.)
„Šta napisano - ništa ne povr .
Pobožnost i razum pomoć neće d
da povučeš nazad ma i dno sl
kog ni tvo suze neće izbris .
(prevod Fehim Barjaktarević)
4 U U din nom Kral vstvu još od XIX veka zak m
propisano da pola sata posle zalaska i pola sata pre izlaska sunca
sva vozila na neosvetl nim putevima moraju im upal ne
farove. (prim. prev.)

5 Nacionalna detektivska agencija Pinkerton, osnov

1850. godine u S din nim Američkim Državama - prva
privatna agencija za obezbeđen i istražiteljske poslove.
(prim.prev.)
 6 Belišova lampa (poznata i kao pelikan lampa) - okrugla
lampa narandžaste bo na visokom crno-belom stubu koja
obeležava pešačke prelaze na putevima u U din nom
Kral vstvu, nazv po ministru saobraćaja koji ih uveo
tridesetih godina XX veka. (prim. prev.)

7 „Fiddle-de-dee, Fiddle-de-dee/The Fly has married the

Bumble Bee“ - stara dečja pesmica. (prim. prev.)

8 Bumbar se na engleskom kaže bumble bee, a izgovara

skoro identično kao Hamblbi (Humbleby). (prim. prev.)

9 Kristofer R.V. Nevinson (1889-1946), britanski slikar,

pejzažista, bakropisac i litograf; dan od najpozn jih umetnika
Prvog svetskog rata. (prim. prev.)

10 Jona - vrejski prorok koji tri d i tri noći proveo

u utrobi kita; ta priča se javlja i u Bibliji i u Kuranu. (prim. prev.)

11 Kairngorm - vrsta poludragog kamena sa istoimenih

škotskih planina, tzv. smeđi kvarc, tamnožućkaste sivosmeđe
bo . (prim.prev.)
 12 Drezdenski porcelan - iz fabrike porcel pored
Drezdena, osnovane 1872. godine, koja do d s održava
tradiciju evropske porcelanske umetnosti. (prim. prev.)

13 Svileno drvo tropsko tvrdo drvo, ko uspeva u

regionu Ind i Šri Lanke; raste u visinu do 20 m, sa tankim
stablom i listovima kao kod papr ; može se uglač do visokog
sjaja. (prim. prev.)

14 Crna misa (lat. Missa niger) - naziv za rituale ko su u

sredn m veku i kasn navodno obavljale veštice na svojim
okupljanjima i čiji cilj izrugivan katoličkoj misi, pre svega
skrnavl n host ; pojam se u Engleskoj prvi putjavlja 1896.
godine, no takvi su se obredi održav još ran . (prim.prev.)

15 Koledž Girton - dan od ukupno trideset dnog

koleđža u sastavu Univerziteta u Kembridžu, i dan od prvih
internatskih ženskih koledža u Engleskoj. (prim.prev.)

16 U knjizi Luisa Kerola „Alisa u zemlji iza ogledala"

(1871), Alisa ne veru da kraljica ima više od sto godina, r to
nemoguće, pa joj ova kaže da mora više da vežba: „Kada sam bila
tvojih godina, vežbala sam po pola sata dnevno. Zaboga, ponekad
sam još pre doručka verovala u čak šest nemogućih stvari.“ (prim.
prev.)

17 Nota bene - l nska fraza koja znači „ubeleži dobro“

(dosl.), zapravo „upamti dobro, obr pažnju" i u savremenoj
Engleskoj se javlja naročito u pravnim dokumentima. (prim.
prev.)

18 Reductio ad absurdum - svođen na protivrečnost (na

kontradikciju, tj. nemoguće); dan od najčešćih dokaza u logici,
potekao od helenskih filozofa, kada se pri izvođenju dokaza na
početku pretpostavlja suprotno od ga što se želi dokaz -
ako na kraju, u sledu istin h tvrdnji, dođe do kontradikc ,
znači da početna pretpostavka neodrživa. (prim. prev.)

19 Ulica Harli - ulica u centru Londona, koja još od XIX

veka poznata po velikom broju privatnih lekarskih i hirurških
ordinacija. (prim. prev.)

20 Endorska veštica - u Bibliji poznata kao žena iz Endora

koja zaziva mrtve; navodno prizvala duh proroka Samuila, na
z tev kralja Saula (prva knjiga Samuilova, 28:3-25). (prim.
prev.)
 21 Fey - naziv za osobu koja predoseća nastupajuću smrt,
zato što i sama osuđena na skoru propast. (prim. prev.)

22 Stola - široka tr koju katolički sveštenici za vreme

obreda nose oko vrata, tako da kra vi vise niz grudi. (prim.
prev.)

23 Mens s in corpore sano - u zdravom telu zdrav duh.

(prim. prev.)

24 Hagioskop - otvor pod kosim uglom na zidu crkve kroz

koji su vernici iz onih đelova crkve koji nemaju pogled na oltar,
mogli da vide pričešće. Kada se nalazi na spoljašn m zidu, naziva
se i „prozorom za gubavce" (the leper's squint), a služio
leproznima da prisustvuju službi bez dolaska u dodir sa ostatkom
stanovništva. (prim. prev.)

25 Valpurgijska noć - engleski prevod nemačkog naziva za

30. april, veče uoči praznika svete Valpurge, op ce iz VIII veka.
Zvanično predstavlja hrišćanski praznik, se u folkloru taj
datum vezu za veliki veštičji skup na najvišem vrhu planine
Harc, u centralnoj Nemačkoj.
 26 Noć veštica (Halloween, skraćeno od „All Hallows’
Evening“) - svetkovina koja se obeležava veče pred praznik Svih
svetih, 31. oktobra; poreklo vuče iz paganskih običaja. Kelti su
verov da se u noći pred novu godinu (Samhain) duhovi mrtvih
vraćaju na zemlju, uništavaju useve i uzrokuju nesreće; zato su se
p le velike lomače, prinosile žrtve, a učesnici su oblač kostime,
da ih duhovi bližnjih ne prepoznaju. (prim. prev.)

27 Stih iz stare balade: „old soldiers never die; they just

fade away“ - stari ratnici nikad ne umiru, oni tek izblede. (prim.
prev.)

28 Neuroza - lakši, funkcionalni oblik duševnog

obol -nja, kod koga n pronađen organski uzrok; karakterišu
ga napadi uznemirenosti, histerične reakc , fob , tikovi...
(prim. prev.)

29 Lese-ma ste („injured ma sty“) - zločin protiv

vladajućeg suverena, uvreda dostojanstva n g g/n nog
veličanstva, odnosno države; tj. veleizdaja. (prim. prev.)

30 Indijski mango-trik - iluzionistička varka pri kojoj se u

roku od nekoliko minuta od semena manga stvori čitavo drvo sa
zrelim plodovima. (prim. prev.)

31 „Pas d'armes - passage of arms“ - vrsta viteških ratnih

igara koja se razvila u XIV veku, kao romantična varijanta često
po život opasnih turnira; grupa vitezova bi zauzela neki prometni
most gradsku kapiju i z tevala dvoboj od svakoga ko želi da
prođe; dame su morale da ostave rukavicu maramu, koju bi
sledeći vitez koji naiđe mogao da spase i vr vlasnici. (prim.
prev.)

32 Dečja pesmica „I do not like thee, Doctor Fell“ za koju

se smatra da ju 1680. godine napisao engleski s rični pesnik
Tom Braun, o Džonu Felu, dekanu koji ga izbacio sa Oksforda,
i ponudio da odluku povuče ako Braun uspešno prevede
Marcijalov epigram. (prim. prev.)

33 Peplum - produženi rub gorn g dela odeće, podseća na

kratku suknju karner, a nosi se preko drugog sloja odeće,
sukn pantalona. (prim. prev.)

34 Jelisej - starozavetni prorok, iz IX veka p.n.e.

Hrišćanska tradicija navodi da gorku vodu u Jerihonu
pretvorio u pitku, s dvadeset hlepčića n ranio stotinu ljudi,
oslepio celu dnu vojsku... i prokleo grupu deč koji su ga
ismev zbog ćelavosti, nakon čega su dve medvedice izašle iz
šume i rastrgle četrdeset i dvojicu njih. (prim. prev.)

35 Rif- pretežno planinska oblast u severnom Maroku, još

od praistor nasel na berberskim plemenima. (prim.prev.)

36 Franses Krofts Kornford (1886-1960) - engleska

pesnikinja, unuka Čarlsa Darvina. Najviše ostala upamćena po
trioletu (lirska pesma od dne strofe sa osam osmeraca) „Debela
žena koju videh iz voza“ iz 1910. godine. (prim. prev.)

37 Bolnica Brodmur (Broadmoor Hospital) - psihijatrijska

bolnica maksimalnog obezbeđenja, osnov 1863. godine u
Berkširu, Engleska. Među n nim pac ntima nalaz su se
Džejms Keli ( dan od osumnjičenih u slučaju Džeka Trboseka),
Gre m Jang (čuveni trovač, priml n sa 14 godina), itd. (prim.
prev.)

38 LapsangSouchong - kineski crni čaj, poznat i kao

„diml ni čaj“ r se n g lišće tadicionalno suši u dimu od
zapal ne borovine, što mu da specifičan ukus. (prim. prev.)

39 Ulica Bond - ulica u Londonu u kojoj se nalaze brojne

modne radn sa skupocenom robom, otmeno mesto za kupovinu
još od XVIII veka. (prim. prev.)

40 Često navođen citat iz traged „Ožalošćena mlada“

V jama Kongrejva (1670-1729): „Na nebu besa nema većeg od
ljubavi u mržnju pretvorene/n u paklu fur veće od prezrene
žene“ („Heav'n has no Rage, like Love to Hatred turn'd/Nor Hell
a Fury, like a Woman scorn'd").(prim. prev.)