Aleksandar Mijatovi

RAZMILJAJ MUZIKOM

Aleksandar Mijatovi

RAZMILJA J MUZIKOM

Stvarnostje stvarnija ako dodamo malo nestvarnog

Te maglovite, decembarske veeri, Marko je okrenuo izbledeli i izlizani mesingani klju s priveskom u ijoj je kutijici boje zlata, nalik amajliji, bila smetena mala fotografija. Napravio je korak unazad i u polumranom hodniku odmerio stara zelena vrata jo jedanput. Kao da se setio da proveri da li je dobro zakljuao, nekoliko puta je prodrmao kvaku na ve rasklimatanim vratima. Iza svojih lea je uo da se komijska vrata otvaraju. Kroz krajiak prostora izmeu krila i dovratka virila su dva ljubopitljiva oka. Nije obratio previe panje na poglede radoznalog komije. Sagnuo se, podigao s poda iskrzani koni kofer kojem je kai za vezivanje davno otpao, pa je Marko morao da njegov sadraj obezbedi obinim kanapom, istim onakvim kakav se po kuama koristi na teglama za zimnicu. Stari crni kiobran s drvenom drkom kliznu na pod i proizvede zvuk koji je opet isprovocirao komiju da odkrine vrata. Ovoga puta, umesto radoznalog pogleda, ugledao je isti par sitnih usahlih oiju ali preneraenih od bezrazlonog straha. Svakakvog sveta ima. ta bi samo radili da nisu ovoliko radoznali, pomislio je Marko. Sijalica koja je upletena u staru pauinu jo tinjala, odjednom se ugasila.

ALEKSANDAR MIJATOVIC

Ostao je u mranom hodniku razmiljajui kako e po mraku izai iz zgrade. Primakao se najbliem zidu i prevlaio polako prstima preko zida, kao kada slep ovek ita Brajevu azbuku. Noge su posluno pratile ruke i odjednom je napipao neije zvonce. Iako je dugo stanovao u toj zgradi nije znao ije je zvonce nehotice dodirnuo jer je komije retko sretao i nije znao ni njihova imena. uo je samo zvuk tastera poput klika, struje nije bilo, ali mu je blizina zvona jasno stavila do znanja da se nalazi pored neijih vrata stana. ta da radim, pomislio je. Ako kucam i zamolim nekoga da me sveom isprati do izlaza zgrade, moda ga uplaim, i proe mu kroz glavu slika od pre nekoliko trenutaka kada su se komijska vrata otvarala, dva puta za kratko vreme. Nije hteo da se ponovi neprijatna situacija. Odluio je da pomou ula koja poseduju slepe osobe i po seanju, sam izae iz zgrade. U tom trenutku, uo je kripu dotrajalih vrata neijeg stana. Odjednom vide svetlost koja ga zaslepi i u momentu nita osim velike ute mrlje od votane svee, iza koje je nejasno razaznavao neiji lik. - Izvolite gospodine! - uo je zauen i pomalo uplaen staraki enski glas. Iz stana se ulo mjaukanje make s malim maiima, patinirani miris starog nametaja, memljivih zidova i izgaenih starih tepiha. Kada se privikao na svetlost svee, poeo je da razaznaje obrise lica starije gospoe. Bila je to njegova kominica koju je ironijom sudbine ugledao prvi put u ivotu, a moda i poslednji, jer je upravo odlazio.

Razmiljaj muzikom ne gospoo. Nita, sve je u redu, ne plaite se. Pokuao je da bude utiv naavi se u nesvakidanjoj situaciji. -Nestalo je struje pa sam se sluajno naao ispred vaih vrata traei stepenite, - kao da se pravdao Marko. Gledala ga je kao da ga je ve negde videla, a ne moe da se seti gde. To ju je sputalo da ga bilo ta pita. Ipak joj se uinilo udno da ne moe da se seti otkuda poznaje oveka. -Da niste vi gospodin koji ivi u stanu pored mog? -upitala je ne znajui ni sama kakav odgovor da oekuje. Pitanjem je pokuala da proveri svoju godinama naetu memoriju. -Da. - odgovorio j e blagonaklono, ali pomalo zbunj en, otkud ga ta stara, oronula, nepoznata ena poznaje kada se trudio da sve vreme boravka u stanu bude to neprimetniji? Nije imao ak ni televizor, ni radio. Niko mu nije dolazio, nije imao prijatelja, drugova, roaka. Odabrao je samou za svog najboljeg prijatelja. Marko je naputao svoj stan i zgradu u kojoj je iveo upravo ovako kao i sada, poslednji put. Neujno, tiho, laganim korakom iza koga nije ostavljao nikakav um. Klju u bravi je pre nekoliko minuta prvi put u ivotu okrenuo dva puta, upravo da stara brava, iji bi zvuk okretanja kljua parao ui, ne bi smetala komijama. -A kako vi znate da sam ja va komija? - upitao je Marko tek onako, da neto pita, ne pokuavajui ni da saslua ta e ta ena odgovoriti, okreui se prema sijalici, ekajui da doe svetlo. - Vi mene ne sluate, - primeti iskusno starica i zamoli Marka da ue u njen stan na olju toplog aja dok
-Ne,

ne doe struja. Marko nerado prihvati ponudu jer godinama, koliko je iveo u ovoj tronoj zgradi u samom centru Beograda, nije ni eleo, a i nije poznavao nikoga od komija.

10

ALEKSANDAR MIJATOVIC

Zato mu i bee malo udno da neko od komija prepozna njega i to u tako neoekivanoj i glupoj situaciji u mranom hodniku, bez svetla, s linim stvarima spremljenim i paljivo, uredno spakovanim u ostatke kofera, kojem je ovo moda poslednje putovanje. Gospoa uvede Marka u stan i ree mu da je polako prati kako se ne bi sapleo u mraku nepoznatog stana, blago mu se, majinski, smeei. Marko nagazi na rep maki koja vrisnu, skoi i ogreba ga za ruku. Staroj gospoi bude neprijatno i uz izvinjavanja, pratei osvetljen put koji je pravila stara votanica, verovatno preostala od prethodne slave, dovede Marka do fotelje. Marko sede u fotelju, spusti kofer i kiobran ispred sebe i kao s olakanjem, zagleda se u memljivi plafon, na kojem je u senci svee pratio gospou i njeno kretanje u skuenom stanu. Kada se privikao na svetlost, video je da gospoa ivi u stanu u kakvom je nekada ivela predratna gradska gospoda. Nametaj je bio neobarok, moderan poetkom dvadesetog veka, koji su tada sebi mogli priutiti samo imuniji graani. Zidove su ukraavali ramovi puni izbledelih porodinih fotografija, prislonjeni na arene svilenkaste tapete, iji su se krajevi ve odvajali od zida. Kamin u oku je izgledao kao naputen tunel kroz iji dimnjak desetinama godina nije prolazio onaj prijatni miriljavi dim, vlane pucketave hrastovine. Mesingani sat na kaminu imao je poklopljene kazaljke koje nisu odgovarale vremenu na njegovom depnom satu. Na izbledelim markizetama purpurne boje zapatila se pauina, a stari porculanski luster olnaji s kovanim gvoem i porcelanskim kuglama boje vanile, pretio je da prekine svoju viedecenijsku vezu s plafonom.

Razmiljaj muzikom

11

Prostor s mirisom prolaznosti i starosti, pomean s memlom i zadahom neprovetrene garderobe - Komija, vi se opustite, a ja u brzo s ajem. Marko iz depa prsluka izvadi sat i okreui ga kao ogledalce kojim je hvatao sunce kada je bio dete, pokua da uhvati svetlost svee. Kao da mu pade kamen s srca. - Dobro je - izusti - imam vremena do polaska voza. Nehotice te rei izgovori glasno. Gospoa se vratila s srebrnim posluavnikom na kojem su kao bliznakinje stajale dve porcelanske predratne olje s takoe porcelanskim ajnikom iz koga se irio miris ruskog aja. - ula sam da ste rekli da imate vremena do voza. Je li to putujete nekuda? Marko se iznenadi to gospoa zna da on putuje i kako ima dovoljno vremena do polaska voza. Istog trenutka razvue usne u blagi osmeh, setivi se da je to izgovorio glasno te je ljubazna ali radoznala starica to ula. -Da, imam jo ceo sat, a stanica je blizu, stii u. -Ja sam Natalija, - izgovori gospoa uz smeak i prui ruku. -Marko, - odgovori samouvereno gledajui je pravo uoi. -Rekoste Natalija. Lepo staro ime, - ne htede vie nita da kae. Setio se da je to ime poetkom prolog veka bilo naroito esto zbog kraljice Natalije. Ruke se dodirnue i Marko oseti mlohavu hrapavu kou vremene ene, ali i hladan zlatni nakit na gospoinoj ruci. U polutami baci pogled i vide predivan zlatni prsten sa safirom, tirkizno plave boje, prefinjene izrade. Narukvicu, nekada po meri a danas, s obzirom na njene godine nekoliko brojeva veu, koja je pretila da sklizne svaki put kada bi spustila ruku. Takav nakit se nije mogao vie videti ni u

12

ALEKSANDAR MIJATOVIC

najuglednijim svetskim zlatarama. Po ukusu starih vremena, pokazivao je da su sati strpljenja nekadanjih zlatara utkani u taj prefinjeni runi rad. Uredni i lakirani nokti odavali su utisak nekada dobrostojee gradske gospoe. Nosila je naoare s velikom dioptrijom, loeg kvaliteta i okvira koji je besplatan. Pomislio je na kontrast. Mo, poreklo, pedigre starobeogradske gospode, iji su preci verovatno ispredprezimena imali prefiks Hadi. Skupi nametaj i nakit, a na glavi jeftin socijalni okvir za naoare. Tada vide da je taj okvir jo jeftiniji nego inae jer je umesto draa imao zavezan kanap slian onom kojim je on vezao svoj kofer. -Posluite se, - ljubazno zamoli gospoa. -Kako bee a da, Marko. Jesam li pogreila? - upita se kao da se uplaila da sluajno nije zaboravila ime komije kojeg je tek pre nekoliko trenutaka upoznala, a vaspitanje iz detinjstva nije dozvoljavalo da tako neto zaboravi jer je bilo sramota ne sluati sagovornika, ili ne daj boe ne znati ime nekoga ko vam se tako uljudno predstavio. -Da, Marko, - odgovori kao ak prvak koga proziva uiteljica. Gledala ga je radoznalo. Odmeravala od glave do pete. Marko se oseao neprijatno. Cupkao je nogama i stalno gledao na sat. Nije bio raspoloen ni za kakav razgovor, pa ni onaj obian, kurtoazni, komijski. - Probajte aj, komija. Pravi ruski. Donet iz Rusije. Marko se tre na pomen rei Rusija, kao da mu se taj isti aj prosuo po izlizanim dins pantalonama. -Zato ste nervozni? - primeti Natalija. -Nita gospoo, sve je u redu. -A gde putujete komija, izvinjavam se na indiskreciji? Marko jo jednom, ko zna koji put, pogleda u sat koji kao da je stajao, vreme nikako nije prolazilo iako u situacijama kada nekuda urite ono neumitno prolazi.

Razmiljaj muzikom 13
-U Moskvu, - nepovezano i odsutno odgovori Marko. -Moskvu? - iznenadi se Natalija. Vaspitanje joj nije

dozvoljavalo da postavlja suvina pitanja na koja, s obzirom na Markovu uzdranost, sigurno ne bi dobila odgovor koji oekuje. -Izvinite, ja sam u ovoj zgradi vie od pola veka i poneku deceniju. Tu sam i roena, odrasla sam u ovom stanu, ali mi je udno da sam vas vrlo retko viala. ak ste neuobiajeno bili tihi. U vaem stanu kao da je stanovala tiina a vreme stalo. Samo bih povremeno i to u kasnim nonim satima ula zvuk pisae maine. Marko se nasmeja na gospoino precizno zapaanje i na brzinu iskapi oljicu ve polutoplog tamnog aja. - Gospoo Natalija, mnogo vam hvala na gostoprimstvu, ali sada stvarno moram da krenem. - Ali zar niste prihvatili da uete dok ne doe struja, kako ete po mraku izai iz zgrade? - zabrinuto ree Na talija. Natalija se ponaala kao i svaka stara naputena gradska gospoa, eljna drutva i prie. Bila je ostavljena od svih i brojala je svoje poslednje godine u istom stanu gde je prohodala, izgovorila prve rei, i gde je nauila da svira klavir koji je kao spomenik stajao u ionako skuenom stanu. Poklopljen i izgleda poslednji put timovan negde posle rata. Takoe, nije volela da se drui s komilukom, ali su Markov intelektualni izraz lica, aristokratska finoa koju je posedovao i prepoznatljivo gradsko vaspitanje, zaintrigirali staru gospou da s njim zapodene razgovor. U tom momentu sijalica se upali i koliko je jo jednom otkrila Marku svu nekadanju rasko doma gospoe koja ga je ugostila, toliko je neumoljivo otkrivala ovovremensku bedu u kojoj je Natalija ivela.

14

ALEKSANDAR MIJATOVIC

Dolo je vreme da krene. - Gospoo, mnogo vam hvala na svemu, - duboko se nakloni gospoi Nataliji i poljubi joj ruku. To je bio gest kojeg se seala iz davne prolosti, s oficirskih posleratnih balova. Lep, gradski, gospodski, vaspitan obiaj koji se izgubio vremenom kao i njena mladost koja je jo ivela samo u starim foto-albumima i garderoberima prepunim balskih haljina, ipkanih rukavica, bundi i eira koje su ve naeli moljci. Uze s poda kofer i kiobran i uputi se prema izlaznim vratima. Kanap na koferu kao da malo popusti, ali Marko ne obrati panju, nasmei se gospoi kao da se posramio to je Natalija videla tako vezan kofer, i napusti stan. -Srean put, Marko. -Hvala, gospoo Natalija. Silazio je, po ko zna koji put, starim mermernim stepenitem s rukohvatima od kovanog, crnom bojom ofarbanog gvoa. Stepenite je bilo klizavo i sa vlanim obrisima stopala nekoga ko je malo pre njega uao u zgradu. Otvorio je teka drvena vrata ija je donja strana pala i po mermeru ocrtavala tamni luk poput kakvog estara. kripa je parala sablasnu tiinu i spremao se da izae u prohladnu beogradsku no. Stao je na stepenik i s izrazom lica kao da se plai da li ga neko uhodi pogledao levo, pa desno. Otvorio je kiobran i laganim hodom se uputio irokom kaldrmisanom ulicom prema stanici. Sipila je dosadna jesenja kia ije se kapljice nisu videle, ali je njihova hladnoa koila ruke koje su nosile kofer i kiobran.

Razmiljaj muzikom 15 Nije primetio da hoda sredinom ulice, dok mu neki nervozni voza nije zatrubio i opsovao ga sono, kako samo vozai znaju, psovkom koje bi se zgrozili da tada nisu u svojim limenim ljubimcima. Marko se nesvesno pomeri na trotoar i drei glavu okrenutu u desnu stranu, kao da pozdravlja u vojsci postrojeni poasni bataljon, razgledao je izloge ija raznolikost i arenilo ga nisu interesovali ve seali na posleratne prazne gradske izloge i prosjake s ratimovanom harmonikom koji bi sedeli na hladnom asfaltu u jedinoj odei koju su imali i molili za neku paru koja bi im produila ivot tek toliko da mogu sutra na istom mestu da sede i sviraju prolaznicima jedino njima znane melodije. Ubrzo je stigao do stanice. Uputio se peronom do ve postavljenog voza koji je liio na ogromnu gvozdenu pantljiaru. Voz je stajao na peronu gde takoe nije bilo svetla. Pitao se u sebi da li je to sudbina da ga od trenutka, kada je napustio prag svog stana pa sve do ulaska u voz prate mrak, tmina, koja kvari raspoloenje ljudima koji znaju ta je to. Opet je pomislio u sebi, ta je to umislio i zato ga tako crne misli bez razloga spopadaju i odvraaju panju od razmiljanja kojima je bio okupiran. Ali to su bile ve uobiajene promene raspoloenja, koje su gotovo neprimetno prele u naviku. Pronaao je svoj vagon. Ispred vagonaje ugledao uniformisanog konduktera u teget plavom ispeglanom odelu i istom belom kouljom koja je jo mirisala na tirak, oko ijeg je okovratnika stegnuta kao oma visila jarko crvena kravata. Letimino je pogledao samu ivicu kragne i video da je svee oprana i nema tragova prljavtine. Kao da je malo zavideo kondukteru, jer njemu niko nije mogao za put da

16

ALEKSANDAR MIJATOVIC

spremi odeu dostojnu njegovom, davno zaboravljenom shvatanju urednog mukarca. enu nije imao, a sam je ve godinama, dugim kao venost, oguglao u navici da istu odeu nosi i preko dana i kada legne da spava u posteljinu koja je vonjala na ustajali znoj, a nou se budio jer su mu lea bockale mrvice od ostataka stare hrane koju je voleo da jede u krevetu. -Gospodine. Kabina broj sedam. I srean put. Ako Vam neto treba tokom putovanja, javite mi se, ja sam tu. -Hvala, gospodine. Marko zakorai na prvu reetkastu metalnu stepenicu vagona levom nogom, a desnu nakratko zadra na zemlji i duboko se zamisli. U tom neobinom poloaju ga je primetio kondukter i priao. - Gospodine, je li sve u redu? Marko kao da se prenu. Razmiljao je o trenutku kada e odvoji desnu nogu od perona stanice i da moda vie nikada nee dotai beogradsko tlo. Setio se pria svog dede koji je, vraajui se iz pealbe u Americi, s nevericom ljubio zemlju kada je stari istroeni drveni brod s jeftinom balkanskom radnom snagom smetenom u mranom potpalublju pristao u luku, na radost sabrae koja nisu verovala da e se ta istroena drvena tvrava izboriti s udima okeana. On, u novom i jedinom odelu, kupljenom od prvih zaraenih dolara, poklonima za svoje roene i teko zaraenom uteevinom uivenom u kaput dodirnuo tlo otadbine ijeg se mirisa u tuini seao jedino po mirisu zemlje ostaloj nablatnjavim seoskim opancima u kojima se zaputio u obeanu zemlju. Vagon je izgledao sablasno pust, prazan i hladan. Bio je sam, ne samo u svom kupeu, nego u celom vagonu.

Razmiljaj muzikom 17 Pitao se da li je mogue da samo on putuje. Da li ljudi uopte imaju razloga da putuju nekud ili to rade iz avanture? ivotje, setio se prepun avantura. Manjih, veih, oekivanih i onih drugih. Ali koliko su one retke i razdvojene ako se ne miemo iz jedne kue, s jedne adrese, iz jedne varoi. Akoliko su ubrzane, iznenadne, nagle ako se samo pomerimo s mesta i upustimo se u ono to se zove putovanje. Samoa je njegov svet u kojem se snalazio kao riba u vodi. Ulazak nekog saputnika bi mu sigurno doneo nelagodnost i nemogunost da se opusti onako kako je navikao u svom beogradskom stanu, pored stare pisae maine, stone lampe bez abaura i naprsle pepeljare pune prolonedeljnih opuaka, ostataka najjeftinijih cigareta, ogrnutog u staro karirano ebe, kucajui neto to je samo on znao. Svaki drugi papir bi besno trgao iz dotrajale maine uz kripavi zvuk ve umornog valjka, guvao jednom rukom i bacao u pravcu gde se nalazilo neto nalik korpi za otpatke, u stvari stara limena kanta od marmelade, u kojoj je doavi iz Moskve doneo i deo svojih uspomena, dokumenata, fotografija i sitnih predmeta, njemu vanih, a bez naroite vrednosti za nekoga drugog. Ne, nisi u pravu, pomisli u sebi. Pa milioni ljudi svakoga dana putuju iz razliitih razloga, poslovnih, privatnih, porodinih i avanturistikih. Uhvatio je sebe u razmiljanju ta bi odgovorio kada bi ga neko upitao zato i gde putuje. On je znao odgovor. Ali da li bi mogao da ga sroi u svega nekoliko rei, da bi taj bio zadovoljan i shvatio. Plaila su ga obavezno pratea, za njega dosadna pitanja, na koja bi nevoljno odgovarao i stvario plodno tle za askanje s saputnikom. Ato je najmanje to je eleo. Bio je nezahvalan saputnik, voleo je da uti i neto ita ili pie tokom putovanja. Setio se pria iz detinjstva koje je sluao od svog oca, koji se takoe samo i seao pria iz detinstva. Govorio bi

18

ALEKSANDAR MIJATOVIC

mu da se svet dejeg duha oitava na osobit, neshvatljiv nain, u krajnostima: deca ili vole ili mrze. Takav je i bio. Nije voleo povrnost. Krajnosti su obeleavale njegov karakter. U kraju gde su roeni njegovi preci, sem to je izraavao potovanje prema umrlom i njegovoj porodici, odlazak na sahranu imao je i svoju mazohistiku crtu samozadovoljstva. Mnogim enama po brdovitim zabitima, bliim nebu nego moru, odlazak na sahranu bio je jedini trenutak kada su naputale uz doputenje mua svoje ognjite, ostavljajui svoju planu decu u kolevkama. Svrha Markovog putovanja je potraga za istinom, ve izbledelog pareta ivota i sastojala se iz gomile objanjivih i moralnih razloga, koji su se godinama slagali u njegovoj glavi, red po red, sloj po sloj. Taloei se i sazrevajui kao godovi na nekom vremenom stablu. Svaki segment Markove odluke predstavljao je neraskidivi deo njegove ivotne prie. I da je samo deli i najmanjeg razloga nedostajao, ostao bi u Beogradu. Uostalom, razlog je samo re na koju od drugih dobijete odgovor - zato? Ko zna, moda sam u pravu, a moda ne? Opravdanja trebaju drugome, ne i njemu. Plemenita priroda svemu nae opravdanje, ako ne izriito, ono tako to se pravi nevetim. Put je dug i uverie se u smisao putovanja. Uao je u svoj kupe, mali privremeni stani od nekoliko kvadrata, u kojem e boraviti narednih tridesetak sati. Nije palio svetlo u kupeu. Seo je pored prozora i zurio u peron kroz prljavo staklo. ak ni kofer nije smestio na prtljanik iznad sedita. Na peronu nije bilo nikoga. U daljini je uo zvuk ekia kojim pruni radnik kucka teke elezne tokove

Razmiljaj muzikom 19 vagona. Zvuk se sve vie pribliavao njegovom vagonu. Po broju udaraca brojao je tokove i vagone. U svojoj glavi je sabirao ni sam ne znajui ta i zato. Tekoje bilo napraviti red u glavi i sve postaviti na svoje mesto. Vreme to ipak bolje i iskrenije uradi od bilo kog oveka. - Gospodine zato ne upalite svetlo?! Iznenada se na vratima pojavi kondukter, drei u ruci notes pun nekih samo njemu znanih podataka i beleki. Crna pohabana kona torba okaena o rame dijagonalno prema suprotnoj strani tela podsetila ga je na uprtae svoje zaboravljene, stare oficirske uniforme. Plava uniforma konduktera na as mu se uinila da je maslinastozelene boje, a elezniki amblem na apki ga je podseao na crvenu komunistiku petokraku na oficirskoj kapi. Kondukter je uperio snop svetla iz baterijske lampe pravo u Markovo lice. Za trenutak ga svetlo zaslepi i mahinalno podie ruku da zakloni oi. - Izvinite. Nisam znao da treba da upalim svetlo. Mislio sam da ete to vi uiniti. Kondukter ga pogleda s blagom dozom one sitne ljudske nadmoi malog oveka o svesti da se i on takav neto pita. Razvue osmeh koji mu nimalo nije bio potreban, jer je u tom momentu video svega nekoliko runih poutelih zuba u kondukterovim ustima, koji nisu imali svoje susede. Upali svetlo, koje je treptalo kao da e se ugasiti pre nego to osvetli kupe. Marko pomisli kako ga kontrasti prate od kada je krenuo iz stana. Prvo, gospoa Natalija s gospodskim skupim nametajem antikvarne vrednosti i jeftinim socijalnim naoarima s draem od kanapa, a sada i ovaj kondukter s utirkanom belom kouljom, besprekorno, vorovanom

20

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

kravatom, a zubima kao u nekog savamalskog prosjaka slinog onima koje je svakodnevno sretao po moskovskim ulicama, nekada davno. S ve j e nagovetavalo da e ovo putovanj e biti drugaij e od mnogih koja je imao ivotu. S putovanja se uvek vraao. Ovoga puta je imao neobino drugaiji predoseaj. Ni sam ne zna zato, ali je kupio kartu u jednom pravcu. Ustao je s sedita da protegne noge i otvori prozor od kupea. Zapahnuo ga je hladan beogradski vazduh pun vlage pomeane s tekim gradskim smogom i starim prosutim mainskim uljem iji se uegli miris oseao ispod vagona. itanje pare ispod vagona trenutno napravi maglu i natera ga da zatvori prozor. Stanica je delovala sablasno. Sem eleznih izbledelih i prljavih vagona, sivog umazanog asfalta, nekoliko putnika koji su trali s perona na peron traei svoj voz, kolportera koji su prodavali prvo sutranje izdanje dnevnih novina, uzvikujui bombastine i zvune naslove koji bi trebalo da prodaju rog za sveu. Iz iskustva je znao, jer je novinar, da naslov prodaje tira. Setio se nekih svojih naslova, zbog kojih ga je glavni urednik pozivao na razgovor u kancelariju i uz sugestije molio da ih promeni. Zatvorio je prozor, skinuo, teki crni zimski kaput, ve oroen kiom i neto tei nego obino. Okaio ga na napola polomljeni iviluk to je visio na jednom poluodvrnutom rafu, koji nije obeavao da e dugo izdrati teinu kiom natopljenog kaputa. Podigao je kofer koji je po izgledu njegovog lica, kada ga je s naporom podigao uz uzdah i vidljivo crvenilo to mu je obojilo lice, izgledao mnogo tei nego to bi se reklo za kofer te veliine. Odvezao je kanap kojim je kofer bio vezan i otvorio ga. Na vrhu su stajali albumi s slikama, koji su bili toliko

Razmiljaj muzikom

21

stari da su slike ispadale iz njega i rasule se po koferu, a listovi su se razdvojili kao davno proitane no vine. Fotografije su takoe bile stare, pohabane, neke iscepane. Mnoge tonirane u braon nijanse s perforiranom ivicom. Neke od njih su bile toliko oteene kao da su izvaene iz depova neijih u pantalona gde su stajale godinama. Pokupio je sve to na brzinu, pomerio u oak kofera i izvadio pljosnatu bocu nekog alkoholnog pia. Bila je to polulitarska flaa pia koje je podsealo po boji na konjak, ali ve oteena i izbledela etiketa na kojoj su se nazirala neka ruska slova, ukazivala su na to da je flaa davno napunjena i da bi takav sadraj svaki kolekcionar dobre kapljice rado uvao kao najvei raritet i pokazivao dragim prijateljima s kojima se na slavama i porodinim okupljanjima nazdravljalo domaom prepeenicom ili nekim domaim mnogo manje vrednim piem kupljenim u oblinjem marketu. A ovakvo pie bi se uvalo za retke, srene dogaaje koji se svakoj srenoj porodici dese nekoliko puta u veku. Sa perona se ula pitaljka koja je kao i u stara vremena, a kod nas jo uvek, oznaavala polazak voza. Vagon se nekoliko puta trgnuo kao samrtnik u ropcu, a onda lagano poeo da klizi po vlanim eleznim inama. Marko je posmatrao poslednja svetla perona s kojeg se voz udaljavao dajui postepeno ubrzanje koje je na Marka delovalo umirujue. Nestalo je svetla napolju i kroz prozor, sem gustog mraka nita nije video do obrise neprozirnih repova jesenje magle. Levom rukom je uzeo flau, pogledao etiketu. U uglu njegovih usana se mogla nazreti specifina mimika koja je liila na osmeh. Samo Marko zna emu se tako nasmejao. Etiketa je pamtila bolja vremena. Odavno zalepljena,

22

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

vremena, pa se prvobitni sjaj skoro izgubio i liio napokvaenu pa potom osuenu novinsku hartiju. Slova ili bolje reeno, ostaci slova, su ukazivala na to da su se takva pia, u vreme kada je etiketa nala mesto na tamnozelenoj boci, mogla kupiti samo u dobro snabdevenim diplomatskim magazinima, samo za ljude bliske onima koji su inili establiment, ili putem iroko i uigrano razvijene mree vercera. Oteenja na etiketi oigledno nisu nastala zbog starosti i neadekvatnog uvanja boce, ve su liila na nervozne ogrebotine od noktiju. Marko kao da je i hteo da nastavi tamo gde je stao pre dve decenije i neto vie, teko izbrojanih i proivljenih godina. Vrhovima noktiju nastavio je da grebe ve skoro jedva vidljivu etiketu. Papirni ostaci su padali na pod kao novogodinje konfete i mrvice iz Markove posteljine. Zagledao se u tamnozeleno staklo neobine boce u kojoj se zbog debljine stakla inilo da ima mnogo vie tog, mnogim smrtnicima tako nedostinog pia, i brzim pokretom desne ruke snano zavrnu zatvara u pravcu suprotnom kretanju kazaljke na satu, kao da je znao da je vreme uinilo svoje i da e mu trebati mnogo snage da otvori bocu. Iz flae se irio nevidljivi miris, koji bi svakome ko je u ivotu probao alkoholno pie ukazivao da je to skup, specifian, redak miris nesvakidanjeg bukea koji je godinama bio zatvoren, ekajui da izae iz nje kao dobri duh iju pomo je Marko upravo traio a i naao u ovoj pomalo zaboravljenoj, ali boci koja ima svoju istoriju. Ni sam nije bio svestan kako je pola svog ivota a to je vie od etvrtine neijeg ivota, uspeo da sauva ovu bocu.

Razmiljaj muzikom 23 Alkohol mu je povremeno, u tekim trenucima koje je esto proivljavao, inio nesavladiv porok, ali je u ivotu imao mnogo krupnih i onih sitnih malih, svakodnevnih, bezazlenih razloga da posegne za flaom. To ga je esto mnogo kotalo. Nesavladiv uticaj alkohola naterao ga je da misli zamenjuje reima. Pomirisao je vrh grlia, kratko udahnuo i nagnuo flau. Gutljaji konjaka su se slivali niz grlo kao daje upustinji posle nekoliko dana peaenja pronaao oazu s pij aom vodom. Adamova jabuica se pomerala gore dole, kao grba kamile u trku. Marko je spustio flau, pogledao u bocu na ijem se staklu oslikavao njegov iskrivljen lik, nestvarno izoblien. Flau je neprekidno pribliavao i udaljavao od oiju i uvek je video drugaiju sliku svog lika. U krajiku levog oka mu se pojavilo neto nalik na suzu. Onu stidljivu muku, koju bi u prisustvu enske osobe sigurno veto pokuao da sakrije i kriom obrie. Shvativi daje sam, ovogaputa to nije uinio. Zamurio je, prislonio glavu na naslon, trepnuvi jo nekoliko puta trepavica tromih od sna, koji ga je savlaivao.

Po zavretku prolog velikog svetskog rata, naplaenog tako to je narod dobio dugo ekanu, prieljkivanu i zasluenu slobodu, Markoje u slavljenikoj kolonipobednikaumarirao u tek osloboeni Beograd, odmah iza visokih oficira na belim, za tu priliku istimarenim konjima. Prljave gradske ulice gde se od blata i praine jedva nazirala stara turska kaldrma, miris baruta i nebo bez ptica, ukazivali su da je gradu posle godina ratovanja, bombardovanja, krvi i smrti bilo neophodno novo ruho. Sve maeve na svetu da pretvorimo u metle ne bi poistili bagru koja se upustila u sramnu avanturu otimanja tue zemlje, zavijajui mnoge porodice u crno. Najvie one to ih zovemo majkama i sestrama. Od topova, tenkova i puaka bi trebalo napraviti plugove i preorati svu zemlju. Dati narodu pogau i vratiti ast oveku. Ko je mislio o tome. ivela sloboda!!! iveo Tito, komunistika partija, Rusija Staljin. Odzvanjalo je iz hiljade grla napaenih kojima se tih poznih oktobarskih dana vratio osmeh na lice, kao davno zaboravljena maska. Emocije su bile toliko jake da ljudi nisu shvatali da e se koliko sutra na njihova lica, koja su izgledala desetinu godina starije, ponovo navui iroke vijugave bore, poluzamagljen pogled i susret s realnou i stvarnou koja je vie nego surova i stranija nego to su neki oekivali. Sloboda, sloboda.. najskupljareposlednjeetirigodine, zamenie jo skuplja - istina s kojom se svako morao suoiti. ta sutra? Strah i neverica su postali stanovnici naih dua.

26

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Ljudi su nespremni da se bore s sadanjicom, nezadovoljstvo je preovladalo i malo njih zna da je udaljenost izmeu jedan i nita, vea nego udaljenost od jedan do hiljadu. Gde se vratiti, ta raditi, od ega iveti, kako pronai svoje najblie o kojima su neki srenici od oslobodilaca, umornih, znojavih i pranjavih nauli da su ih videli tamo, etrdeset tree, na Neretvi ili etrdeset pete na Sremskom frontu. Prolo je vreme patriotskih parola i umiranja za otadbinu. Sasvim se pristojno moglo umreti i za porodicu i svoj opstanak. Trebalo se uvati onih kojima je rodoljublje zanat. I kod patriotskog oduevljenja valja lagano loiti drva i kontrolisati vatru da ne sagori odjednom. to je datum bio sveiji to je rodbini davao veu nadu da su njihovi sinovi, braa, oevi meu ivima. Moda ak i tu u blizini, meu razdraganom masom, ali u razruenom gradu s ulicamabez adresa, sruenim zgradama koje su mnogima sluile za orijentir. Kafanama kojih vie nema, komijama koje su kao sluge okupatora uhapene i odvedene maslinastozelenim kamionima pod okriljem noi, u nepoznatom pravcu, opijeni radou od velike pobede, nisu se mogli snai. Euforija do granice nekontrolisane besvesti je zahvatila narod. Kao u svakoj dobro reiranoj predstavi, posle defilea pobednikih trupa, ko e videti kilometarsku kolonu s leevima? Ko na dan pobede broji poraze? Pobeda je pobeda, ali i o pobedi treba poloiti raun. Jer koliko god ona bila velika, pravedna, ne moe vratiti mrtve. Markova stara majka i sestra iji je mu poginuo jo u prvim ulinim beogradskim okrajima s Gestapom, propinjui se na prste iz palira pored terazijske esme, pokuavale su da vide svog Marka. Znale su da je iv, iako nisu imale nikakve proverene informacije kojima se moglo verovati.

Razmiljaj muzikom 27 Proverene informacije odnosile su se samo na one provereno mrtve i zakopane negde u gudurama, Romanije, Zelengore, Kozare, one odvedene teretnim vozovima u daleke logore smrti. Znali su zato to im je Marko prilikom odlaska iz Beograda 1942. godine i prebacivanja na bosanski front preko Drine u rano sneno prolee, vrsto ih grlei rekao da ne brinu. Vratie se iv, a rat e trajati koliko i svaki rat s kulturnim Arijevcima, a to je oko etiri godine. Njihova samouverenost i vera koju im je on usadio u glavu prilikom rastanka, koji i nije izgledao kao rastanak s nekim ko ide u rat, ve na kafanski rastanak s pajtaima posle partije preferansa, davao im je nadu da je samo pitanje trena, momenta, tog toliko iekivanog trenutka kada e ga ugledati. Vera i svest kod te dve ene po godinama mnogo daleko, ali po patnji koju su preivele, tako identine, bile su toliko izraene da su se oseale nadmono nad enama koje su mahale oslobodiocima, bacale strukove jeftinog jesenjeg cvea koje se moglo ubrati jo u nekim naputenim beogradskim batama, ali s suzama u oima. Te suze su najudnije suze koje ena, majka, sestra mogu da puste. Suze ena su leta iz kojih piju zaborav, aa kojom se opiju, kupka u kojoj se peru, rov pun vode, zdenac u kojem sujetno sagledavaju svoju vrlinu, tugu ili radost. Posle vlastite krvi, naj vie to ovek daje su suze. Iz levog oka su tekle radosnice, a iz desnog tugaljive, teke, bolne, gue od onih prvih zbog neizvesnosti da u pobednikoj, radosnoj, umornoj od ivota, iscrpljenoj i gladnoj koloni nee ugledati svoje. U nepreglednoj koloni ljudi koji su imali privilegiju da prvi umariraju u slobodni Beograd, u prvim redovima, vukao se umornim korakom i Marko.

28

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Vie je to bio hod oveka koji je zaboravio da hoda po gradskim ulicama, nespretan, pomalo umoran, svakog momenta je izgledalo da e se saplesti. Ali nadasve srean to je ponovo udahnuo miris slobodnog Beograda. Sloboda se ne moe spustiti do ljudi. Ljudi se moraju uzdii do nje. To je blagoslov koji se zaslui, da bi se uivalo u njemu. arao je oima preko glava radosnih graana takvom brzinom da ne bi uspeo niiji lik da zapamti. Naravno traio je pogledom majku i sestru za koje je iz pouzdanih, ilegalnih veza znao da su preivele uas rata i da e ga ekati. Odjednom zastade kao zaustavljeni film iz starog bioskopa kada se kinoprojektor zaglavi. Poza mu osta ukoena, skamenjena, a telo nepomino, kao kakav vremeni spomenik. Mislio je da e mu drugi zavideti, ako otkrije svoju radost. Bol se moe pobrinuti sama za sebe, ali da bi osetio pravu vrednost radosti, mora imati nekoga s kim e je podeliti. Drugi koji su ili iza njega i takoe gledali palir pored glavne gradske ulice, natrae na njega i sapletoe se. - Drue, pazi malo, pouri, ovde ima i nas ranjenih.. Marku se pogled zakova kada je u mnotvu sveta spazio oi svoje majke. Da je murila, gotovo da je ne bi ni poznao. Njeno lice je bilo izborano, sparueno, mravo. Lice na kome su ostali oiljci etvorogodinjeg ivljenja bez ivota. Nove bore koje je Marko prvi put video kod svoje majke, liile su na korita reka s svojim manjim pritokama, koje od suza nisu presuivale, a bile su uredno usmerene malim plitkim pritokama prema ustima gde su zavravale u maramicama slanog ukusa, koje je majka drala vie u ruci nego u depu crne seoske kecelje.

Razmiljaj muzikom 29 Znao je od ranije, i iz pria, da se oi i glas kod oveka ne menjaju. Ostavljaju trajan peat, kao znak prepoznavanja osoba koje dugo ne vidite. Ugledao je dva sitna zelena oka, koja su izgledala jo sitnija, polupokrivena gornjim kapkom. Duboka i sjajna od suza koje nisu prestajale, oi koje nije mogao nikada da zaboravi. Te oi su bile pune suza i kada je kao dete esto bio boleljiv i lekari mu nisu davali mnogo izgleda da e preiveti, tada gotovo neizleivu upalu plua. Deca zaslauju trud, ali nevolju ine jo gorom. Te oi su ga pratile itav ivot. Prepoznavale su njegove deake nestaluke, ukorevale i upozoravale na ponaanje. Te oi su ga gledale dok se uspavljivao kao beba, posmatrale kriom kada se prvi put obrijao i postao mukarac, bile irom otvorene ekajui ga da se vrati s prvih sastanaka s devojkama. Oi koje je poslednji put video na rastanku, u prolee etrdesetih. Marko proguta do tada najveu knedlu u ivotu. Imao je utisak da mu dunik izgleda kao peani sat, na sredini suen, kroz koji ne moe proi vazduh, tada toliko potreban. Laganim korakom, slinim onom kojim je kao dete prilazio majci kada je trebalo da ga grdi zbog nekog samo njemu svojstvenog nestaluka, prie joj oguglavi ratom na prisnost. Oi su nagovetavale da e ubrzo iz njih kanuti suza. Marko se odjednom tre, onako muki, vojniki, ne dozvolivi sebi da emocije nadvladaju. Razum je bilo neophodno zadrati. Visok, markantan, u oficirskoj uniformi od kangara, s inovima zlatne boje, trodnevnom crnom bradom, brkovima nalik starom hajdukom harambai. Robustan, naizgled grub, u par brzih koraka baci se u naruje majci.

30

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Markove i majine ruke se ukrstie u vrst zagrljaj. Svojim ogrubelim dlanovima, milovao je majina lea, ljubio vlane obraze. Morao je blago da se sagne jer je bio mnogo vii od te vremene i krhke ene. Jednom rukom joj je skinuo crnu maramu i prstima eljao sedu, ve proreenu kosu. -Sine, znala sam da si iv. Ne znam ta da kaem, sve bih htela odjednom, ali ako mi se tolike misli sjure iz mozga u usta nita me nee razumeti. Imamo sada vremena pa emo se o svemu ispriati, samo da si ti nama doao. -Marija.. - izusti poluglasno suvim glasom. Pusti majku iz svojih ruerdi i neno zagrli sestru. -Ti nemoj da plae. Hou da ti vidim osmeh na usnama. Zaboravio sam kako izgleda osmeh, navikao sam svakog dana na pla, suze, kao i onaj najbolniji, bez suza koje presahnu od bola. Marija poljubi Marka onako bratski u samu ivicu usta i obraza i Markove rei shvati kao zapovest. Posmatrala je nemo Marka. Rei su bile suvine. Pogled je mnogo vie govorio. Toliko je poznavao svoju sestru da je njene misli u sebi ponavljao. A Marija je razmiljala: Marko. Otiao si u starom kaputu od tvida s arom riblje kosti. Kaputu kakav su nosili gotovo svi momci u Beogradu. Sada ga je s ponosom, kakav prema bratu samo sestra moe da osea, gledala u salivenoj oficirskoj uniformi. Pomislila je: Kada su ljudi krojili uniforme kao da su imali Markov stas za model. Uniforma je morala da bude elegantna, ujedno da odraava autoritet osobe koja je nosi, da bude i obeleje oveka kojem su vojska i ljubav prema otadbini neto s im se rodio, kao i svaka karakterna crta koju nasledimo od svojih predaka.

Razmiljaj muzikom

31

Markov izgled u oficirskoj uniformi odgonetao je davnu nedoumicu, zato ene vole oficire. Marko je zagrlio sestru levom rukom oko struka, a majku desnom. Krenuli su blagom uzbrdicom prema svom domu, koji nije video pune etiri godine, a uz put je pokuavao da se seti rasporeda nametaja, boje zidova, male bate obrasle u korov koji je njegova majka teko mogla da iskoreni, dvorita s arterskim bunarom i starom kripavom pumpom za vodu gde se svakoga jutra umivao hladnom vodom to je dolazila iz dubine zemlje i imala njen miris. Setio se spavae sobe s starim drvenim krevetima, razdvojenim klimavim ormariem bez jedne drvene noge mesto koje je mama postavila opeku. Na tom mestu je drao, uramljenu u skromni drveni ram bez stakla, fotografiju svoga oca. Pomislio je da e posle godina izbivanja iz svoje kue, konano moi da legne u posteljinu od starog domaeg platna i pokriti se kabastom dunjom za ije je punjenje trebalo jato gusaka. Da lijejo tamo stari dud, iji suplodovi poetkom leta bili glavna poslastica za njega, sestru i decu iz komiluka? Njegov otac je od sakupljenih plodova spremao retko ukusnu dudovau kojom je posluivao samo odabrane goste, uz obaveznu belu domau slaninu zvanu sapunjara, koja je izgledala kao kakav kola s dve braon kore, gore i odozdo, a u sredini je imala samo jednu crvenu nit debljine domae vune od kakve mu je majka trikala prve dempere. Sve mu je u isto vreme prolazilo kroz glavu. Nije mogao da pohvata misli i smesti ih na svoje mesto dok drugim delom razmilja o budunosti, kojaje postala sadanjost.

32

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Jer ve sutra je budunost koju treba doekati to spremniji. Sve stranice svog ivota hteo je da ispuni onom najlepom, zapeaenom stranicom. Ne treba se bojati budunosti. Doiveti e je ako ti je sueno pa e svoj ivot razumno urediti kao to bi znao postupiti i u sadanjosti. Budunost je ono vreme kada emo dosta toga znati o prolosti. Dok znamo o njoj samo neke delove jo smo duboko u sadanjosti. Ta re mu se urezala u pamenje jer su na sastancima komunistike partije tokom rata, sloboda i budunost bile dve najvie spominjane rei. Slobodu je osetio tek toliko da bi morao o njoj sada da se presliava, jer je zaboravio ta to znai i da li se ta sloboda podudara s nj ego vim predratnim shvatanjem tog pojma. To poreenje je sada teko napraviti jer se u ratu stari tri puta bre, ivi tri puta krae. Budunost je bila misaona imenica i sea se samo pria politikog komesara o svetloj budunosti koja nas sve eka kada se otarasimo okupatorske izme. Okupatorsku izmu smo slomili, pobedili i proterali ostatke tog, a re budunost je sloio u pregradak za pamenje lepih stvari kao posebnoj fioci pisaeg stola, koju e otvoriti kada mu bude potrebna. Ili su utei, drei se ispod ruku, presreui razne ljude, njemu nepoznatog lika, ali vrlo prepoznatljivog pogleda i fizionomije. Oi s pogledom punim neizvesnosti i straha od sutranjice, za koju svi misle da je neto to e tek doi, a jue je isto o tome razmiljao kada je bio na periferiji Beograda. Ispada da je s jueranjeg stanovita ovo je sutranjica, a sutra je budunost. Kada osvane sutra, osvanue u budunost, a budunost e biti sadanjost. Sve je pobrkao u svojoj glavi. Politiki komesar im je uneo komar u njihove

Razmiljaj muzikom 33 ideoloki obojene mozgove, koji su u svojoj memorij i pored imena najblie rodbine, rodnog mesta, imali mesta samo jo da smeste rei poput sloboda, Tito, budunost, proleterijat, Staljin, Rusija.. Marija gaje vrsto drala ispodruke. Glavu je prislonila na njegovu nadlakticu, jer je bio mnogo vii od nje da bi to uradila na ramenu, sa druge strane majka ga je drala ispod ruke, neno, a kako bi drugo. Neno, majinski, kao kada ga je nosila u naruju dokje bio beba i vie gaje ljuljala nego stiskala da se ne bi probudio. Nije se plaila to e plakati ako se probudi, ve to nee imati ime da ga nahrani. Glad ima grdna usta i zapaljeno telo. Staze kojima stie uvek su iste. Uz rat, vojsku, logore, ona ide kao senka, a ruke su joj prazne i iste. Mleko iz dojki je odavno presahlo, abroj obrokaje bilo lako izraunati. Dovoljno je da broji dane. Toliko je obroka koliko dana mogla da mu priuti. Iznenadi ga majin stisak mravom, onemoalom, starakom akom. Stegla ga je za ruku snagom koju nije imala ni kada je bila u naboljim godinama. Za trenutak zastade. On i Marija pogledae u majku. Ona ih poslednji put pogleda suznim i zamagljenim zelenim oima. Imali su utisak da as gleda njega, as Mariju. Nije imala vremena da to radi u isto vreme jer je smrt bila bra i na njene molbe da joj bog podari jo koji trenutak ivota, ogluio se i odveo je sebi na ispovest. Krhko i slabano starako telo srui se na prljavi kolovoz, ne dajui ni trunku nade da e ikad otvoriti oi. Stisak majine ruke je bio samrtni ropac i starica je iznenada, ne zbog godina, jer ih je imala dovoljno za sasvim

34

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

pristojno umiranje, ve u trenutku i mestu koje je zadesilo, poslednji put dodirnula povrinu zemlje. Marko i Marija kleknue pored majke. Brzo, kao i uvek kada se neto na ulici deava, okupie se prolaznici. Neki su nudili pomo, a drugi navikli na smrt svakog dana, samo su nezainteresovano prolazili. Marko je snanim rukama okrenu na lea. Imao je priliku da vidi poslednju suzu iz levog majinog oka. Lice koje su u njenom napaenom ivotu vie umivale suze nego voda, za koji tren e biti suvo za venost. Marija je plakala i rukom milovala majinu sedefasto sedu kosu, a maramica koju je stavila na majino lice upila je njenu poslednju slanu, najteu suzu. ena se nije rodila i bog joj nije podario da se raduje i smeje, da upozna unuke, snaje i zetove. Da bude baba svojim unucima, da ivi bez crnine. Mu joj je ostavio kosti na Kajmakalanu, nije mu ni grob saznala, oca su joj ubili Turci, negde u balkanskim nedoijama, brat joj se nije vrato iv iz Amerike gde je otiao u pealbu, pokosila ga je tuberkuloza, sirotinjska bolest skoro zaboravljena u bogatom svetu. ena koja je sve svoje najblie i najvoljenije izgubila u tuini nije u ivotu imala priliku da poseti njihove grobove. Due svih njih su bile sahranjene u njenom prostranom srcu. A tela su im razasuta po tuini, bez znamenja, krsta. Godine su uinile da je s svakom novom smru svojih najbliih sve vie prkosila bogu i duhovno jaala. Jer sve to nije uspelo daje dokraji, ojaalo je. Marka je doekala znajui da je iv, samouvereno, stoiki, radosno. ivot je jo jednom pokazao da ivimo onako kako bog hoe.

Razmiljaj muzikom 35 ivot je jedan i ne moe se menjati za lepi, bolji, komforniji. Takav dogovor s bogom ne poste niko. Sva besmislica njenog ivota oitavala se u tome da on ima svoj kraj. Ako je ivot bedan, teko ga je podnositi, ako je sretan strano ga je izgubiti. U oba sluaja doe na isto. Teko je iveti posle smrti, nekada za to treba potroiti itav ivot. ivot joj je liio na miris jela, nikada nije znala kada e ieznuti. Navikla je da gubi svoje najmilije. Prvi put u ivotu, kada je trebalo da se raduje. To nije znala i umela. Sreu nije znala da deli ni sa kim jer nije znala ta ta re znai, a bol je zadravala za sebe i pazila druge od te prelazne boletine, koje se ovek nikada ne moe osloboditi. U njenom srcu se nalazilo intimno malo groblje svih umrlih. Marko je znao, da bi majka bila iva da je on ostavio ivot negde na ratitima. Na to je navikla i premostila bi taj gubitak, uvajui druge. Ovako je sudbina htela i tu se nita nije moglo pomeriti i izmeniti. Bog ne pravi greke, pravimo ih mi ne uei na tuim ivotnim priama, dogaajima, sudbinama. Sudbinama? Hm. To ne postoji. To je zapisano u duboko udaljenim delovima naeg bia i kada ne znamo da odgonetnemo zagonetku postavlj enu po ivotnim pravilima koja postoje vekovima, mi olako i ne razmiljajui upotrebljavamo re sudbina.

Prole su tri duge, bolne godine od majine smrti i povratka u Beograd. Dovoljno dugo da rane delimino zacele i da se mogao i morao posvetiti svojim svakodnevnim oficirskim obavezama, a isto tako prekratko da bi iz seanja izbrisao sve rune stvari koje su ga zadesile poslednje decenije ivota. Za zasluge u prolom ratu dobio je oficirski in. To je bila mala satisfakcija za deo svog ivota koji je poklonio otadbini. Jer i jedna rana, pa makar ona bila bez krvi, na srcu, vredi vie nego itavo more ili najgua kia rodoljubivih govora, od kojih jo nikada nikoga glava zabolela nije. A nasluao ih se dovoljno za itav ivot. Ko u srcu ne doivljava otadbinu, taj je svuda prognanik. U dui mu je praznina koju nita ne ispunjava, nikakva stvar, nikakvo oseanje. Ono to e svi pominjati jednoga dana nad nj ego vim odrom. iveo bi due u nekim drugim okolnostima, niko mu nije mogao to to je nesebino dao ni vratiti ni platiti. Stvarnost je stvarnija s dodatkom nestvarnog. A ono ega nije bio svestan nije nepostojanje ve postojanje bez njega. Sa sestrom se preselio u prostrani stan blizu centra grada, u kuu koju su Markovi ideoloki istomiljenici nasilno oduzeli od uglednog beogradskog trgovca, gospodina Dimitrijevia, anatemiui ga kao slugu okupatora. Zamenili su kuu svojih roditelja u blioj periferiji centra grada, za gradski komfor i trunku prestia, za koji je smatraodajezasluio.

38

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Jednoga jutra kada se spremao da krene na posao i navlaio uglancane izme na kojima se jasno moglo prepoznati lice onoga ko bi se ogledao u njima, jutarnju svakodnevnu tiinu prekinu zvono na vratima. Otvorio je. Ispred vrata je stajao nii oficir, srednjeg rasta u urednoj uniformi, pomalo preplaenog pogleda i uz mucanje s lako prepoznatljivim junim akcentom obratio se Marku. - Drue kapetane! alju me iz vrhovne komande - Tu zastade kao da se zbunio to je ba njemu, oficiru niskog ranga povereno da Marku neto vano saopti. -Drug Ivan... Ivan je visoki oficir u komandi zaduen za kadrove. -eli da Vas lino vidi i to odmah. Nemojte peke, doli smo kolima po Vas. Samo, molim Vas, pourite. -Hvala drue, - utivo se zahvali Marko i uputi oficira da ga eka ispred auta. Marko je hitrim korakom, preskaui po dva stepenika, urio prema izlaznim vratima. Poljubio je sestru koja je zabrinuta ostala u stanu. Ostala je razmiljajui zato sada zovu njenog Marka? Nije valjda opet neka situacija, toliko ozbiljna. Jednostavno kao i njena majka nije roena da je u ivotu prate sreni dogaaji. Uplaila se da opet Marko nee biti nekud poslat. Previe je u ivotu provela u ekanju i neizvesnosti. Neka nepovoljna i za nju neprijatna vest bi je dotukla. Nije to bio bezrazloan strah. Navikla je na Markova odsustva i nepogreiv predoseaj joj je govorio da je moda, naalost, opet u pravu. amila je sama kao dua hrasta u njihovom stolu. Teko je onima to moraju sami podnositi nesreu, ali nije sretan ni onaj ko sam uiva u srei.

Razmiljaj muzikom 39 Marko je kroz jutarnji jesenji mrak uao u toplu kabinu maslinastog vojnog dipa i seo pored vozaa. Vozilo je otkrivalo znake starosti i istroenosti. Sa naprslim staklom, pocepanim seditem iz koga je virila ica i prozorom koji se nije mogao skroz zatvoriti pa je morao da desnu stranu obraza i uvo zakloni digavi kragnu oficirskog injela. Ubrzo stigoe pred tab. Voza hitro izae iz dipa, pre nego to se i zaustavio, i otvori Marku vrata koja su se drala na jednoj arki. - Hvala mali, - uz kurtoazni osmeh Marko se zahvali vozau. Uao je u zgradu gde je u hodniku zatekao jo petoricu oficira. Nikoga lino nije poznavao, ali im je zajednika bila neskrivena zabrinutost. Neko to nije umeo da sakrije pa je nervozno, kao tigar u kavezu etao levo desno, puei cigarete ne prestajui da uvlai dim, kao poslednju elju pred veanje. Neki su pokuavajui da zaponu razgovor i upoznavanje meu sobom nameravali da odvrate panju i sakriju nervozu zbog neizvesnosti tako hitnog i tako ranog poziva na sastanak. Jedan debeljukasti kapetan ih pozva da krenu za njim. Ili su stepenitem irokim kao neke prigradske ulice, svee umivenim i delimino prosuenim mermerom. Kapetan je otvorio vrata od kabineta. Zavaljen u fotelju s cigaretom u uglu usana, uredno oeljan i ispeglan kako je samo i moglo da dolikuje nekom ko poseduje neophodan autoritet za posao koji obavlja. Ljubazno im je pogledom stavio do znanja da sednu. Posedali su oko okruglog stola na ve pripremljene fotelje. Okrugli sto je imao namenu da stvara utisak, da se niko ne osea neravnopravnim. Na zategnutoj zelenoj oji,

40

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

na sredini je stajala pepeljara od slonovae. Ivan je ustao, priao stolu i upitao. - Kako je drugovi? Niste se valjda uplaili to sam vas ovako rano pozvao, - pokuavajui da jednostavnom retorikom, renikom obinog oveka, kao da im je komija, drug iz kolske klupe ili pajta s pecanja, odagna na prvi pogled uoen strah koji nisu mogli sakriti. U toj nameri je uspeo jer se za samo nekoliko trenutaka uo agor, u poetku tih i stidljiv, a kako je vreme odmicalo, pretvoren u neobavezan razgovor, gde je svako hteo neto da kae, a u stvari se niko nije razumeo. Primetio je da su leernije sedeli udobno zavaljeni u kone zelene fotelje. Izgledali su kao da posle celonone partije karata, ekaju novo deljenje. Razoruao ih je izvadivi zlatnu tabakeru i ponudivi cigarete. Na prvi pogled se moglo primetiti da se takve ne mogu nabaviti ba svuda i da potiu od ostataka nemakih zaliha koje su Nemci, ba kao i konjak, skupi nametaj, vanu dokumentaciju i mnogo linih stvari, ostavili beei glavom bez obzira iz ve osloboenog grada. Nestrpljivo su ekali da Ivan pone s izlaganjem. Pomno ga posmatrajui kako se rutinski oputeno priprema za poetak razgovora. - Drugovi oficiri! Imam ast da vam saoptim da vas je Vrhovna komanda odabrala da idete u Rusiju na dalje kolovanje i izuavanje viih oficirskih kola. Svojim zaslugama u ratu ste to zasluili i pokazali da moete da budete ponosni to ste oficirski kadar Narodnooslobodilake vojske Jugoslavije.

Razmiljaj muzikom

41

- Drug Tito mi je poruio da vam u njegovo ime zahvalim za sve to ste uinili za nau zemlju i partiju ne tedei svoje ivote i izlaui se najodgovornijim zadacima komandovanja do sada vienih u istoriji savremenog ratovanja. Marko se ve nasluao ovakvih praznih fraza i floskula. Naa najvra uverenja zavise od tananih utisaka za koje su rei pregrubo sredstvo. - Ovoj zemlji i partiji su potrebni kolovani oficiri koji e svoje bogato iskustvo, u kombinaciji sa znanjem koje steknete u bratskoj Rusiji, znati da prenesu na mlade oficire, a oni e nam u budunosti biti od neizmerne koristi. Ivan je i dalje nastavio po ve nauenim frazama da dovrava uvod. - Dozvolite da primetim da vam mnoge vae kolege oficiri zavide. Posle ove Ivanove opservacije, nekima se oi nasmejae od radosti, a neki se samo pomerie nervozno, promenivi poloaj tela u foteljama. -Nije mala stvar kolovati se i uiti vojne vetine, u ni manje ni vie nego u naoj bratskoj Rusiji. -Malo neprijatniji deo prie ostavio sam za kraj, znajui da ste vi prekaljeni ratnici i ljudi kojima ovo nee teko pasti, a to je da se u Rusiju kree prekosutra ujutru. U toku dana ete dobiti dodatne instrukcije i, sreno drugovi! - pun sebe, ponosno ree Ivan ostavivi gotovo nespremne oficire da bilo ta pitaju. A moda je to tako i trebalo da uradi? Osvanuo je Sveti Luka, dan koji je bio porodina slava Marka i njegove porodice. Dan kojeg se iz ranog detinjstva seao po mnogo lepim i radosnijim trenucima.

42

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Deda je tada spremao peeno prase, a lokalni svetenik je tamjanom, bosiljkom i vodicom osvetavao kuu. Svetlo lojanice iz kandila ispod ikone osvetljavalo je lice sveca. Trpeza je bila puna majinim majstorlucima iz kuhinje gde je stari poret na drva radio u tri smene da bi se slava proslavila dostojno, kako to prilii svakoj uglednoj srpskoj porodici. Trudio se da pred sestrom sluajno ne spomene taj nekada nezaboravni i nezaobilazni dan u kui, kada ga je otac u majunom crnom dejem odelu i platnenoj koulji vodio najutarnju crkvenu liturgiju. Sea se, bili su to obino prvi runi ili poslednji lepi jesenji dani. Sloio je taj trenutak svog seanja na mestu na kojem je i stajalo u njegovoj glavi, ali vremena su se promenila i sestri nije smeo da pomene nita o tom. U njegovoj glavi su se slagali novi slojevi razuma susedne budunosti. Uplaen od onoga to zovu sutra. Postoji partija, petokraka, Staljin. Bog je sahranjen. ak je u ratu u jednom privremeno osloboenom zaseoku lino prisustvovao sahranjivanju boga u amovom mrtvakom kovegu uz poniavajui ritual jahanja mesnog svetenika. Od prethodne veeri, uredno spakovan koni kofer ga je ekao spreman, smetajui sestri Mariji da pored njega proe do poreta i ugreje Marku jutarnji aj. Uaojeukuhinju. - Dobro jutro, Marija. Noas sam veoma loe spavao. Sanjao sam i lepe i rune snove. Sve mi se u glavi pomealo. Zavretke runih snova sam pomeao s poetkom lepih i obratno. Doivljaj sna je integralan, neobino karakteristian za svakog oveka ponaosob. Znaajan bar kao psiholoki

Razmiljaj muzikom 43 klju, koji otvara tolika tajna vrata, koje razum i java ne mogu da otvore. - Niega ne mogu da se setim. Marija je samo utala i pogledala ga ispod oiju. Okrenula se prema kuhinji i neto spremala da bi sakrila od Marka suze. -Maro! Sedi s mnom dapopijemo aj. Daj onu jednu ljutu to nam je ostala od pre rata. - Ali, Marko. Zna ta je pokojna majka rekla. Da se ta flaa ne dira i da se moe naeti samo u izuzetnim prilikama. Marko se nasmeja, pokuavajui da oraspoloi Mariju. - Pa, zar ima izuzetnije prilike od ove? Zna, Maro, ja sam odabran, shvati odabran. Te rei je izgovorio s posebnim ponosom i radou u oima. - Jeste da mi je to bila elja, ali nestvarna i nedokuiva. Ali su drugovi tako hteli. Sada sam srean i radostan to u se kolovati u naoj Rusiji. Prie joj onako toplo, bratski, neno uhvati obema rukama za ramena. Marija spusti glavu. Marko je vrsto drei odmae od sebe i vide da plae. Primakao je sebi i zagrlio, snano, muki, bratski. Poljubiojeuelo. -Marija - pokuao je da je smiri. -Ja sada imam samo tebe. Ti ima samo mene. Ja te ne mogu uvati iz Rusije, ti ne moes mene u Rusiji. uvajmo se oboje, jer emo jedno drugom biti potrebni. Kada ti god bude teko pomisli da sam ja tu i misli na mene. Ja ti obeavam da u isto to initi. Po drugi put za sedam godina je naputao Beograd. Prvi put je iao u rat, a sada da ui kako se ratuje,

44

A LEKSAND AR M IJATOV IC

ili preciznije, da usavri svoje viegodinje iskustvo iz rata i da se osposobi za dobrog oficira, rodoljuba, vaspitaa, uitelja. Takoe je drugi put za dve godine morao svoju Mariju da zamoli da ne plae. Bila je to ista onakva zapovest kakvu joj je izustio oktobra etrdeset etvrte na Terazijama. Ovoga puta, to j e mnogo bilo tee, j er j e Marij a bila ranj ivij a i imala je samo njega. Spreman i ugrejan auto s davno razbuenim vozaem, ekao ga je ispred stana. - Dan e biti sunan. Idealan za putovanje, - zapoe voza razgovor. Marko ga nije uo, nije eleo razgovor. Gledao je napred brojei bandere pored puta od centra Beograda do aerodroma, kao i sivi pohabani asfalt kroz poluzamagljenu oferajbnu. Voza je oigledno odlino poznavao mesto svake rupe, veto ih izbegavajui i uvajui ostatke auta. Ukrcao se u vojni avion s jo dvadesetak oficira, iji su inovi, sudbine i oprotaji s najbliima ovog jesenjeg jutra bili isti ili slini kao njegov s Marijom. Prvi put u ivotu video je svoj grad iz vazduha. Prizor je bio velianstven, zaparloene oranice su iz vazduha izgledale kao kakve predivne impresionistike slike na kojima su se meale smee i ute boje jeseni. Grad je bio proaran starim, crvenim i ouvanim i onim sruenim krovovima, si vim gomilama nekadanjih zgrada i uskim ulicama bez saobraaja i prolaznika. Iz vazduha mu se inio mali i udio se zato je tolikoj vojsci predvoenom crvenom armijom trebalo toliko vremena da zauzme tako mali grad. Razmiljao je kako e se vratiti s odgonetkom pitanja koje ga je sada optereivalo. Ironino je zvualo, ali i za umee ratovanja je potrebno

Razmiljaj muzikom 45 znanje. Vetina ratovanja jeste vetina unitavanja ljudi, kao to je politika vetina da budu prevareni. Buka prekaljenog, starog ruskog etvoromotorca bila je nesnosna. Kao daje svakomu avionu odgovarala, jer je predstavljala idealan razlog da se ne razgovara sa saputnikom. Nikom nije bilo do prie i usiljenog upoznavanja. Dodirnuvi tle aerodroma nadomak Moskve, stari vojni avion se zalepi za skoro zaleenu pistu i protrese kao neko ko se razbuuje. Svi pogledae kroz male okrugle prozore aviona. Radoznalo su zalepili svoja umorna lica na povrinu stakla prozorskog okna. Nisu videli nita sem ravnice, sive, jesenje na sve strane. Jedino je oseaj bio nepoznat. Pa ovaj avion rula ruskom zemljom, pomisli Marko i srce mu za trenutak zatreperi. Neverica, radost, a u isto vreme i strah od nepoznatog, uoljivo su se prepoznavali na licima svih. Marko je razmiljao kako su mu u ivotu dolasci u Beograd uvek padali tee nego odlasci. Prvi put u ivotu je u Moskvi. Nije znao kako da susret s Moskvom definie. Kao odlazak ili dolazak.

Nekoliko meseci kasnije Grad je osvanuo u zimskom ruhu. Sneg je sakrio moskovsko dosadno sivilo pod beli debeli pokriva. Ustao je odmoran od prethodno napornog dana, koji je iskoristio za sumiranje dosadanjih iskustava i utisaka. Po navici je seo na ivicu kreveta i pogledao kroz prozor. Bio je siv i neproziran od leda. Ustao je, priao prozoru, primakao usta i dahtao kako bi odledio deli stakla veliine oka da bi video novi dan. Sve je bilo belo od svee napadalog snega, kao onaj beli san za koji stare ene kau da nije lepo sanjati. Video je nekoliko ena ogrnutih glomaznim kao prekriva pletenim vunenim alovima, ukraenim tradicionalnim ruskim cvetnim arama. Na licima koja su se tek nazirala, primetio je naslage snega na obrvama, koje su na rumenim obrazima izgledale kao kakvi bezazleni beli krpelji zalepljeni za lice. Prooe i sanke koje je vukao promrzli konj s praporcima. Ni staro ebe kojim gaje utoplio vlasniknije bilo dovoljno da ga zagreje. Ispred konjske njuke je primetio topao dah. Soba je bila neuobiajeno hladna. Znao je da je napolju veliki minus. Furuna u oku se ugasila. Nije oklevao i brzo je obukao svoju prethodne noi na naslon stolice sloenu uniformu. Kada je otvorio vrata zgrade, vejavica i snaan vetar ga prikovae za prag, ne dozvolivi mu da naini taj jedan korak, neophodan da napusti hol. Liilo je na situaciju kao

48

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

kada u snu hoete da trite, a sve vreme se ne pomiete s mesta, jer vam neka nepoznata sila to ne dozvoljava. Napravi korak unazad, zatvori vrata i shvati da mu je potrebna ozbiljna fizika priprema da izae napolje. Situacija mu se u isto vreme inila i glupom i smenom. Tolike zabiti i nedoije koje je proao u ratu u najteim moguim uslovima i preiveo, a sada ne moe da otvori jedna obina vrata. Drugi pokuaj shvati ozbiljno i napokon, uz primetan napor, uspe da napusti hodnik. Stade na prvi stepenik. Videvi da je klizav, pridrao se rukom za zid. Ali nespretno se okliznu i slete preko nekoliko stepenika, poput deteta na sankama, pravo na debelim snegom prekriven trotoar ispred zgrade. Ostao je da lei na leima, nepovreen ve iznenaen ta mu se desilo, a ujedno i uplaen, jer je tom prilikom naleteo na nekoga i oborio ga. Pokuao je da ustane, ali je neije telo lealo preko njegovog. Video je proaranu snegom ensku bundu, a nekoliko metara napred vetar je kotrljao krznenu ubaru. Bio je svestan da je svojim padom napravio nevolju nekome koga nije eleo da povredi, a i nekome koga nije mogao ni poznavati. Pokuao je brzo da ustane. Isto je pokuavala i osoba koja je leala preko njega. Pobogu, pa to je ena! Iznenadi se videvi ensko telo preko svog. Trebalo je imati stila, a to znai da nita nije suvino, a sve je veoma bitno. Poremetio je oseaj naina formiranja misli i povezivanja u loginu celinu. ta sam uradio? - Vrati mu se ona muka snaga koja nikada pred enama nije smela omanuti. ena takoe pokua da to pre ustane, ali se ponovo nespretno okliznu i pade preko Marka, jo jednom.

Razmiljaj muzikom 49 Ovo je ve postajalo smeno. Retki promrzli prolaznici koji su nekud urili, bre nego to je to bilo potrebno, dabi manje oseali zimu, osvrtali su se i glasno smejali neobinoj situaciji. Marko shvati svu bezazlenost trenutka i poe nesvesno da se smeje, i dalje pokuavajui da se oslobodi balasta nepoznatog enskog tela. uo je i priguen enski smeh, osobe ije lice nije video. Uhvatili su se, bolje rei epali, kao utopljenici koji trae spas. On za njenu bundu, ona za njegove vojnike uprtae od sjajne koe i zajedno su ustali. - Izvinite gospoo, verujte mi, ovo je neto to sam najmanje hteo da uradim, znate klizavo je, a ja se ba nisam najbolje snaao. Jesam li vas povredio? - zabrinuto upita Marko. ena je stajala i ne gledajui Marka otresala sneg s svoje bunde. - Gospodine, nije nikakav problem, to se svakome moe desiti. Podie glavu i pogleda Marka. Krupne plave oi, plave i toliko duboke, kao slovenska dua, sjajne i zavodljive, toplo ga prostrelie. Marko je zanemeo videvi udno lepu devojku. Priali su mu drugovi pre rata, a i dosta je itao u mnogobrojnim knjigama koje je voleo (do kojih je teko dolazio, a i drugi su ekali red za itanje, pa ih je morao uredno vraati), postoji neto to su pisci nazivali ljubav na prvi pogled. Nikada nije znao ta to znai. I kako ovek moe da se zaljubi u nekoga koga prvi put vidi? Ma, gluposti su razne pisali ti pisci. Drug iz gimnazije mu je posle nekog predratnog bala u Beogradu priao kako je upoznao prelepu devojku i od te noi je do uiju

50

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

zaljubljen. alio mu se da ne moe da spava i da ga njen lik prati itav dan. Nemogue, nestvarno! Ljubav na prvi pogled. Marko osta zateen novonastalom situacijom. Pogled nije skidao sa ene koja je stajala ispred njega. Odmeravao ju je od glave i njene rasute polumokre plave kose, preko tela koje je sakrivala bunda, pa sve do nogu na kojima su bile nazuvene debele zimske sibirke s obodom od prevrnutog krzna. Za trenutak koji mu je bio potreban da se sabere, seti se ubare koju je vetar odneo nekoliko metara od mesta gde su pali. Zakaila se za grm, koji je spreio da se ne otkotrlja dalje. Potrao je za ubarom, podigao je i otresao od snega. ena je gledajui ga stajala i posmatrala kako joj neznanac donosi ubaru poput dresiranog psa koji na komandu gazde posluno ispunjava naredbu. Marko je polako prilazio, u jednoj ruci je drao ubaru, a drugom je gladio skupoceno krzno boje lenika. Pogledi su se sreli, onako spontano. To sueljavanje dve due koje su se ogledale u njihovim oima, ne ostavi ni jedno od njih ravnodunim. Oboje su imali isti oseaj zbunjenosti, nelagode i da li je to ono? Ljubav na prvi pogled. - Gospoo! Izvolite vau ubaru, i izvinite jo jednom. Hteo je da joj ubaru vrati na glavu. Uzeo je sa obe ruke poput krune i polako, kao kada kruniu kakvog srednjevekovnog kralja, poe da joj ubaru vrati na glavu. Ona ga uhvati za ruku, pogleda ga pogledom koji ene koriste samo u situacijama kada je mukarac koji im se svia pred njima. Marko je spustio ruke drei i dalje ubaru, ali ga je ona drala za zaglavak ruke koja je sputeno stajala izmeu dva tela. Njegovog i njenog.

Razmiljaj muzikom

51

Drugom rukom je proeljala prstima kosu, zabacila je nazad, kao gizdavi konj svoju grivu. Onako zavodniki, kako samo ene rade i pokretom koji se nije mogao nauiti. To je bilo neto uroeno. Marko je bio oaran lepotom koju je gledao ispred sebe. Pomislio je, boe, ta se sa mnom deava? Nije to bila klasina enska lepota. Lepota je statina, arm sevne najsnanije u jednom trenutku. Za lepom enom se ovek osvrne na trenutak, a armantna ostavlja u nama dubok trag koji nas prati. Razmiljao je o tome da su sve armantne ene razmaene i da je u tome tajna njihove privlanosti. Tako lepu enu nije video u svom ivotu. Te oi, kosa, stas, pogled... i dalje bi sam sebi nabrajao i smetao u kutak za odlaganje lepih stvari, najlepe odabrane epitete kojih se mogao setiti, ali ga ona prekinu. - Ovo je moje najinteresantnije upoznavanje s nekim. Ree to uz smeak i prui ruku neznancu. -Ja sam Nataa, - predstavi se Marku, -I da znate, nisam gospoa nego gospoica. -Marko.- izgovori tiho, poluzbunjeno, impresioniran neoekivanim prizorom i dalje ne skidajui pogled s nje. Liio je na razoruanog ratnika bez asti. Ni trunke one vojnike odlunosti u glasu. Izgledao je sam sebi glupo kao to je i oseaj koji ga je proimao bio nestvaran i nesvakidanji. Znao je da u ovakvoj situaciji treba neto da kae, ali mu nita pametno nije padalo na pamet. Sve to bi izgovorio ne bi imalo nikakvog smisla i bojao se kakvu bi reakciju izazvale njegove nepovezane misli. Tu devojku nije smeo da razoara. - Nataa, hvala vam. Nataa ga zbunjeno i upitno pogleda. - Hvala, na emu?

52

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

- Hvala vam to sam vas upoznao. Znate, - ree utivo i shvativi da je stariji od Natae predloi joj da preu na ti. -Zna.Nataa. - Znam, izvini, moram da pourim. Volela bih i ja tebe da vidim. itala mu je misli kao kakva iskusna proroica. - Prolazim svakog jutra ovuda u isto vreme ka poslu, pa se oklizni i sutra. Nasmeja se i izgubi poput sna posle buenja u neprozirnoj gustoj vejavici. Tog jutra je bio krenuo na vaan sastanak. Za samo nekoliko trenutaka, koliko je prolo od kada se Nataa kao grom iz vedra neba, naprasno i nepredvidivo pojavila pred nj ego vim oima, oduzela mu mo rasuivanja, navukla rasejanost, oduzela razum i ne znajui da je jednoj dui udahnula volju za neim novim pa se udaljila praznom, irokom moskovskom ulicom, imao je utisak daje polomljen u paramparad i postao je bezrazlono rasejan. Misli su mu se inile nepovezanim, i sav njegov trud da razmilja o obavezama koje ga danas ekaju nije vredeo. Sasvim neoekivano, bez najave, jedna nespretna situacija na ulici, pretila je da mu poremeti ivot. Uspelaje za kratko vreme da se skrasi u pukotine njegove due. Due eljne ljubavi, ne one majinske, sestrinske koju poznaje, za ivot bezazlene i bezopasne, ve ove razarajue, koja ispira pamet i noi boji nesanicom. Podsetila ga je na predratne prie o velikim i malim ljubavima, o kojima je znao vie iz pria svojih gimnazijskih drugova. Nije znao kojom se jedinicom meri koliina ljubavi. To je kao da merite vetar vagom.

Razmiljaj muzikom 53 Nikada u ivotu nije znao ta je to prava ljubav. Oseanje koje ga je proimalo, bilo mu je nepoznato. Nekoliko simpatija u koli, stidljivo razmenjenih pogleda i ne vie od jednog poljupca u obraz, svojoj simpatiji, maloj crnki s dve kike, posle koga se zacrveneo i doiveo neto slino od pre nekoliko trenutaka, ali se intenzitet nije mogao porediti. Tada isto tako nije znao, posle tog toliko nespretnog poljupca, ta da kae svojoj maloj Kikici, kako su u koli zvali tu njemu dragu devojku. Velike ljubavi koje prate i duge, poluizmiljene prie koje je sluao, deavale su se uvek drugima. Prie sline lovakim. Matovite, obogaene znalakim pripovedakim laama, a kada bi ih kojim sluajem uo vie puta, svaki put su bile drugaije i sve due. Kao epske pesme koje su se prenosile s kolena na koleno a svaka generacija im dodavala neto svoje, aromatino i prepoznatljivo. Te prie nije ni potrebno da imaju potpisnika, jer ih posle svakog novog prianja potpisuju usne koje ih prenose. Zakiene svaki put nekim no vim detaljem i inei ih dubljim nego to su bile u poetku. Ponekad pomislim i poelim da jedna takva pria, dobije svog vlasnika, s licem i potpisom. Prie bez naslova, koje se priaju uvek drugaije. I upravo tu lei tajna njihovog opstanka i naeg stalnog zanimanja za njih. Raspiruju nam matu i unapreuju duh. Da li je ovo to mi se jutros desilo ljubav? - pitao se ne ostavivi vremena ni da pomisli da nije. Lepo se snalazio, bar u mislima, ali je imao problema s konverzacijom, esto mu se deavalo da u drutvu lepe ene ne ume da zapone razgovor. Svaki pokuaj je za njega bio mali, sitni, lini poraz posle kojeg bi mu se znojili dlanovi i srce ubrzano kucalo. Uz obavezno gubljenje samopouzdanja.

54

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Ve je zamiljao sutranje jutro. Video je sebe kako svee izbrijan, pola sata ranije nego obino, da Nataa ne bi kojim sluajem ranije prola, stoji pred istim onim vratima i gleda u pravcu iz kog se jutros uvukla iznenada, bez najave, u njegov ivot. ta ako ga ni ne primeti i samo proe. Plaila ga je i sama pomisao na takvu mogunost. Falilo mu je iskustvo svojstveno mukarcima u takvim situacijama. Nije imao tajni recept ta da uradi ako.. Hiljadu puta ako i ta ako.. U trenu se setio da mu je Nataa poslala signal, onaj tako lako prepoznatljiv enski nagovetaj. Pa, oklizni se i sutra ujutru, - odzvanjalo mu je u uima. Znai i ja sam nju zaintrigirao i nisam je ostavio ravnodunom, - zakljuio je, kao da je otkrio neto veliko i teko prepoznatljivo. U ivotu je nauio da pati, ali ne i da voli. Voleti, to je trebalo da ui, a patnja mu je poznata i snalazio se u tim trenucima kao riba u vodi. Nataa je ve kasnila na posao. Neobina situacija je uinila da ubrza korak to, po klizavoj od snega ulici, nije bilo ni malo lako initi. Volela je tanost, nije nikada kasnila, a njen pretpostavljeni je to posebno cenio. Neoekivan i udan susret s neznancem, naterao ju je da razmilja o tom oveku, s kojim se na tako neobian nain upoznala. Bila je isuvie lepa i atraktivna i niko nije mogao poverovati da je usamljena. Pratila ju je sudbina svih lepih ena, jer

Razmiljaj muzikom 55 su se mukarci ustruavali da joj priu. Bog ju je nesebino darivao lepotom koja je zraila. Mukarci nisu svesni da je najlake osvojiti lepe ene, jer su one najusamljenije. elela je da je primeti mukarac ije je oko naviklo na lepotu, a koji se razlikuje od ostalih mukaraca i sme prei taj nepremostivi prag mukog bezrazlonog straha od neuspeha. Razmiljala je o Marku Zapamtila je njegove zelene oi. Oseaj kad ju je tako velikim rukama neno podigao sa snega, iako je sve to izgledalo nespretno i grubo. Setila se njegovog akcenta koji je otkrivao da je stranac. Oficirska uniforma!? Ko je on? - motalo joj se po glavi. Moram tog mukarca upoznati malo bolje od onog uobiajenog, kurtoaznog predstavljanja na ulici, - rekla je sama sebi. Pomislila je da je zaboravila da se drui i stie nova poznanstva. Znala je da je potrebno da ee zalazi meu ljude kako bi slomila rogove svog ponosa. Njegov fiziki izgled odgovarao je tipu mukarca kakvog je zamiljala pored sebe. Svi mukarci s kojima je do tada bila nisu joj se sviali ve su samo bili hrabri da joj priu. Ona ih je potovala, nije odbijala i posle prvog sastanka, popijene kafe i pia, kulturno im stavljala do znanja, da od nje nita vie ne oekuju, zahvalivi im se na prijatnom drutvu. Na posao u vanu dravnu ustanovu stigla je prvi put sa zakanjenjem. urnim korakom je utrala u svoju kancelariju. Otresla je bundu i ubaru i okaila ih na iviluk na kojem je ve bila kabanica njenog pretpostavljenog.

56

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

To se do sada nije desilo. Ovu situaciju nije mogla da podvede pod: uvek postoji prvi put. Obrisala je maramicom lice vlano od snega, primakla dlanove usnama i dahom pokuala da ih ugreje. Primetila je olju toplog aja. Pitala se otkud olja na njenom stolu. Pa ona je ta koja je svakog jutra kuvala aj Sergeju, svom efu, i uz redovan jutarnji izvetaj o prethodnom danu, lagano ga prinosila na njegov radni sto, uz obavezno istu pepeljaru. Otvorie se visoka, crnom koom tapacirana vrata. Pojavi se ogroman ovek u sivom odelu i s lulom u uglu usana. Proelav i rumen u licu, neuobiajeno neizbrijan toga jutra, s prosedom bradom, liio je na oveka kome nije teko bez greke izbrojati godine, sedma decenija je okrnjila njegov ivot. Nataa se plaila da e je ukoriti zbog kanjenja. Razoruavajuim osmehom koji je veto koristila u situacijama kada neto pogrei i oekuje prigovor, uspela je da promeni vidno Sergejevo neraspoloenje. To je primetila samo ona, jer ga je toliko dobro poznavala, ijo jedna sitna, enska, njoj svojstvena manipulacija je uspela. - Gospodine, izvinite zbog kanjenja. Glupo je da vam objanjavam da nisam imala valjan razlog, ali eto desi lo se. I, hvala za aj. Nije u redu da vi meni kuvate aj. Jo jedna manipulacija uz neodoljiv pogled, upuen oveku koji je mogao da joj bude otac. Sergej se nasmejao. - Dobro, Nataa. Ti zna koliko ja imam poverenja u tebe. Pazi da se ovakve stvari vie ne ponavljaju. Zna da e meni prebacivati zbog svake sitnice koju uradi.

Razmiljaj muzikom 57 tvog oca kome sam neizmerno i do kraja ivota zahvalan, uinio sam najmanje to sam u tom trenutku mogao, a to je da te zaposlim kod mene. -Da li treba da jo jednom kaem, hvala? - upitala je Nataa, znajui da je pitanje suvino, kako bi otkravila atmosferu i zapoela razgovor. -Ne, taman posla. Ja se nikada tvom ocu ne mogu oduiti. -Nego - kao da se iznenada seti neega vanog, - umalo da zaboravim. Danas treba da doe ovek sa preporukom za premetaj u Lenjingrad. Ti, kao i do sada, treba da pripremi njegov dosije, kasnije e mi ga doneti, dok ja porazgovaram s njim. Sama zna da to treba da zapeati i... -Znai opet putujem.. Nataa prekinu Sergeja u izlaganju. Pre bi se reklo da joj se omaklo i kao da se ugrize za jezik. On to nije voleo i popreko je pogleda. -Izvinite, gospodine. -Stavi mozak u brzinu pre nego to pokrene usta, -pokua Sergej da i pored ozbiljnosti posla bude duhovit. -Da. Prekosutra bi trebalo da putuje s njim, ako sve bude kako treba. Dosije e, kao i uvek do sada, biti kod tebe. On e danas doi. Pogleda na sat priseajui se kada je zakazao oveku da doe. -I ja sam ve star. Ne mogu da se setim ta sam mu rekao, u 10 ili u 11 sati. Nije vano. Ako doe, neka me prieka. Poslui ga ajem i reci da sam na neodlonom sastanku. Sergej uze okaenu kabanicu s iviluka i kada je posegao za kapom, Nataa skoi s stolice i pomoe Sergeju da obue kaput.
-Zbog

58

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

- Hvala, dete - s osmehom se oinski obrati Natai. Nataa je znala koliko mu, s obzirom na njegovu debljinu, teko pada oblaenje. Svaki put bi se zadihao, i zakaljao, ne isputajui obaveznu lulu od trenjevog drveta, uvekpunu engleskog duvana iji se miris uvlaio u svaki kutak prostora. Kada je Sergej napustio kancelariju, Nataa je iskoristila priliku da ode do arhive i donese dosije koji e kasnije biti potreban Sergeju. Otrala je stepenitem do susednog sprata ostavivi praznu kancelariju. Marko je uao u zgradu na zakazani sastanak, otresajui uniformu od svee napadalog snega. Onako zadihan, priutio je sebi nekoliko trenutaka da mu se u glavi sloe kockice koje su se rasule posle jutronjeg susreta s Nataom. Iskoristio je priliku i zapalio cigaretu. Posmatrao je iz hola zgrade ulicu. Sneg je vejao sve jae, ve je pokrio otiske njegovih stopala koji su se oslikavali u snegu svega nekoliko trenutaka ranije. Potreban mu je kratak predah pre vanog sastanka. Neko mu polako prie iza lea. - Gospodine, izvinite ali ovde se ne moete zadravati ako nemate neku obavezu. I, molim vas ugasite cigaretu, puenje ovde nije dozvoljeno. Biojetoportir,starijioveksapkomnaglaviiuniformom, primetio je da na uniformi nema vojnikih inova. - U redu je, - ree otresito Marko i prui portiru poziv ujedno gasei cigaretu. Portir, pogleda papir. Jednom rukom je drao poziv, a drugom vadio naoare iz unutranjeg depa. Znaajno je itao papir i as gledao Marka, as itao ta pie.

Razmiljaj muzikom 59 - Gospodine, prvi sprat, druga vrata levo. Vojniki otkorai i pozdravi Marka. Marko je stao pred belo obojena vrata, na kojima se videlo da su davno pre rata poslednji put farbana. Na vratima nije bilo nikakvog natpisa sem broja koji mu nita nije znaio. Pokucao je ali nije uo uobiajeni poziv da ue. Jo jednom je isto uradio, prislonio uvo na vrata i opet nije uo nita Uhvatio je izlizanu mesinganu kvaku i kao uljez polako odkrinuo vrata. Pogledao je i video da u kancelariji nema nikoga. Uinilo mu se glupo da stoji na hodniku i uao je unutra. Radni sto je bio pokriven neuredno rasutim papirima, pored kojih je stajao stari crni bakelitni telefon sa zamrenim dotrajalim kablom. Mastiljara je bila davno prazna i liila vie na ukras nego na neto to se svakog dana koristi. Pored zida je video drvenu tapaciranu stolicu. Odluio je da sedne i eka. Minuti su prolazili a niko nije dolazio. Vladala je neprijatna dosada duga kao put. ulo se samo kripanje stolice na kojoj je sedeo i njegovo nervozno pomeranje koje je izazivalo taj specifian zvuk koji je parao tiinu. Nita nije uo sem nekog automobila koji se zaustavio ispred zgrade. Iz hodnika je prepoznao zvuk koraka, koji su se sve vie pribliavali kancelariji. Vrata su se naglo otvorila i ugledao je ogromnog oveka koji je usput neto govorio vojniku to ga je dopratio do kancelarije. Uzeo je staru konu torbu od vojnika, zahvalio mu se i uao u kancelariju. Marko je u znak potovanja ustao i kao iskusan vojnik stao mirno pred tu gromadu od oveka koji ga jo uvek nije primeivao.

60

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Sergej je imao obiaj kada hoda da gleda u zemlju, a vrlo esto je tako i komunicirao. Ne videvi Marka, skidajui kaput i palei lulu, upita: - Je li doao onaj oficir? Ne uvi odgovor die glavu i ugleda Marka kako stoji ispred njega. -Viste? -Kapetan, Marko Petrovi, gospodine.. -Sergej, ime mi je Sergej, - skrati muke Marku. -Da, izvinite, gospodine Sergej, zaboravio sam vae ime. Doao sam.. -Da, znam doli ste po mom pozivu. Hajde izvolite, uite ukabinet. Otvori vrata u pravcu kabineta, isprui ruku i pokaza Marku da ue, poput pravog domaina kada u kuu prima goste. - Pa gde je ta devojka. Ona je trebalo da vas primi. Nita, sedite da popijemo neto. Ispod oka pogleda Marka s jednom visoko dignutom obrvom koja je liila na instiktivni pokret od napora koji je morao da uini kako bi iz donje fioke svog pisaeg stola izvadio bocu votke. Stavi dve kristalne predratne ae na sto, oigledno ostatak nekada skupog servisa iji su se ostaci pogubili u minulom vremenu. - E, pa iveli Marko. Obratio mu se kao da se godinama poznaju, kako bi opustio oigledno nervoznog gosta. - iveli, gospodine Sergej, - uzvrati Marko. U meuvremenu se Nataa vratila iz arhive i ula u kancelariju s dosijeom upakovanim u veliku debelu kovertu od papira slinog kartonu, s crvenim votanim peatom i trobojnom trakom.

Razmiljaj muzikom

61

Sela je i ula Sergeja kako s nekim pria. Boe. Ba sam danas maler, pomislila je u sebi. Pa samo pre dva sata me je ukorio zbog zakanjenja, sada se vratio a ja opet nisam tu. Uplaila se da joj ovoga puta nee pomoi njen razoruavajui osmeh propraen s nekoliko enskih treptaja. Uz svu oinsku Sergejevu slabost prema njoj. ta da radi? Da li da se sama javi Sergeju i kae da je bila u arhivi, ili da nastavi da redovno radi kao da se nita nije dogodilo. Odluila se za ovo drugo i brzo poe da skuplja rasute papire po stolu i slae ih u fascikle, gde im je i bilo mesto. Vrata Sergejeve kancelarije se otvorie i Nataa ugleda svog efa. Preduhitrio je u njenim ve pripremljenim opravdanjima za drugi ispad ovog jutra. -Ne,ne.. Svejeuredu.Nemoraminitaobjanjavati, - namrteno je odmahivao rukama. Znao je da e ona opet pobediti i nije hteo da slua ve poznata objanjenja. - Donesi nam dve kafe, - ree zapovedniki, onako kako je ve navikla. Nataa, s izrazom na licu koji je ukazivao na zadovoljstvo posle jo jedne sitne pobede, ode i poslua svog efa. Konano je kraj dananjim malerima, pomislila je u sebi. Ovo je previe za celu godinu. Stavi neopranu dezvu od jueranjih ve skorelih ostataka kafe na reo. Naslonila se na ivicu prozora i nemo posmatrala ulicu, retke prolaznike i gust sneg koji je slagao vieslojni prekriva pokrivajui ve posiveli, prljavi, stari sneg, sakrivajui tragove retkih automobila i otiske izama prolaznika.

62

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Misli su joj opet odlutale na jutronji dogaaj. Markova slika joj je stalno bila pred oima i otkinula joj je deo neophodne koncentracije, koja joj je toliko bila potrebna. Znala je u takvim situacijama da se snagom svoje volje i vrstog karaktera vrati u realan svet. Nigde tragova njene prisebnosti i odlunosti. Odlunost je u pojedinanom sluaju in hrabrosti, a im postane crta karaktera, postaje duevna navika. Zato joj se ovo danas deava u glavi? Gde je njena prisebnost i enski ponos? Ona je ena koja je drugima razvejavala pamet i bila neosvojiva poput tvrave. Putevi do njenog srca su nepristupani i za najhrabrije. Ona i ne poznaje tog oficira. Svakog dana ih sree i nisu je privlaili. Svakodnevnica je prela u rutinu, opaanje samo inova i sluanje slubenih razgovora. Nijedno uniformisano lice nije gledala kao mukarca. To su bili porunici, kapetani, majori. Nikada nije znala kakvog Igora, Olega, Anatolija. Imena je pretvorila u inove. Gde se sada izgubio njen razum, osmeh koji nije skidala s lica, njena sloboda ene uzdignute glave, samouverenost svojstvena samo enama koje iza sebe imaju zatitu monih mukaraca od ugleda i karijere? Zato je sebi dopustila da neki mukarac koji je tog jutra ispred nje stajao kao drvo s oima, promeni njen stav prema mukarcima. Oi. Te oi nije mogla da zaboravi. Taj prodoran, a ujedno blag pogled toliko neobian za mukarce koje je svakodnevno sretala. Zato.. da neko pomeri njenu granicu, kojom je znala nepogreivo da odvaja ljubav od prijateljstva, poznanstva. Pomerio je granicu koja se sada nekontrolisano pomera bez njene moi da utie na svoje postupke.

Razmiljaj muzikom 63 Sergej je ispijao ve drugu aicu votke s svojim gostom. - Zato neete kapetane jo jednu votku? Ovo je retka prilika da probate ovako kvalitetno pie. Dobio sam je od prijatelja, iz rezervi druga Staljina. Podie se malo sa stolice i unese se u lice Marku. -Ovo se ne sme, ali je postalo uobiajeno da tajnim kanalima nestaju iz predsednikove rezidencije. Naa posla, uz odobravajui osmeh ree Sergej. U momentu se uozbiljio i iskusno primetio da se Marko opustio. -Da preemo na ono zbog ega ste ovde. I Marko jedva doeka kao radoznalo dete da uje. - Vi ste, kapetane, od svih naih prijatelja iz Jugoslavije koji pohaaju vojnu kolu kod nas, pokazali najzavidniji napredak i talenat za vojni poziv. uo sam i da najbolje govorite ruski jezik, to nije nimalo zanemarljivo, a takoe znam da volite nau zemlju. Ustalom, to nije neobino, jer svi vai oficiri kod nas jesu i ruski rodoljubi. Marko je jedva ekao da uje razlog pozivanja. -Sluajte,kapetane.Vapretpostavljeni,pukovnikPetrov, predloio mi je da vam ponudim da preete u Lenjingrad gde biste pod nadzorom naih visokih oficira jo bre napredovali i nadam se jednog dana bili od velike koristi, kako vaoj zemlji tako i naoj i vaoj Rusiji. Sergej je ovu zagonetnu i dvosmislenu reenicu, koja je liila vie na dilemu nego konstataciju izgovorio, pratei Markovu reakciju. - Verujem da vas pukovnik Petrov nije predloio zato to imate gotovo istovetno prezime, - pokua Sergej da se naali i opusti Marka. - Vrlo brzo biste stekli privilegije, koje ja nisam kompetentan da vam otkrivam u asu kada je ovo jo samo ponuda. Da Vam objasnim, ovo nije obaveza. Vi ne morate da prihvatite ponudu. Ali ovo u

64

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

samo Vama rei. - pokua Sergej da pridobije Markovo poverenje. Sergej malo utia ton, kao da ih neko slua, davajui itavoj prii visoki znaaj koji se mogao meriti znaaj em vane vojne tajne. - Marko, ako ne prihvatite nau ponudu sada, drugu priliku ne pruamo, - nedvosmisleno ultimativnim tonom Sergej dovri misao. Svesno je prestao da pria i po fiokama traio konu kesu s duvanom kako bi napunio ve potroenu lulu, s namerom da Marku prui vremena da razmisli. Iako nije bio dareljiv u rasipanju vremena, Marku je i to bilo dovoljno da bi se malo pribrao. Marko zamoli Sergeja da mu dozvoli da zapali cigaretu i da mu sipa jo jednu votku. Sergej ga pogleda autoritativnim otrim pogledom, znajui da je Marko traio pie da bi se povratio od neoekivane ponude. Gledao je Marka, a ne flau i au u koju sipa pie, ali se zaustavio tano u momentu kada je prva kap pretila da kane iz ve pune ae. - Znao sam da ete traiti jo jednu. Vi, Jugosloveni, vrlo ste slini nama Rusima. Primetio sam da volite da popijete. Naravno votku. A probao sam i ono vae pie, kako bee, li . li . ljivovica, - zadovoljno se seti Sergej naziva pia koje je prvi put probao upravo ovde, u Moskvi. Marku je ostalo jo malo vremena za razgovor s Sergej em. Stari lisac je veto vodio razgovor i stavio jo jednom Marku do znanja da nee imati drugu priliku. Razmiljao je, ne dugo ve brzo, isto onako kako je esto u ratu morao da donosi odluke. Sam, bez iije pomoi ili saveta nekog iskusnijeg. Ko pazi na vetar taj nikada ne poinje sejanje. U neodlunosti se treba drati

Razmiljaj muzikom 65 razuma i opreznosti, jer se samo tako nabasa na sreu. To steeno iskustvo ga je i uinilo starijim i zrelijim od svoje generacije. Ovaj ovek mi nudi da radim za rusku tajnu slubu. Pobogu. Hiljadu misli mu se vrzmalo po glavi. Prihvatiti Sergejevu ponudu i definitivno postati pijun ili odbiti. Sergejeve rei, nee imati drugu priliku, budile su mu slutnje, da e ako ne prihvati ponudu moda preko noi nestati kao mnogi oficiri koji su u nametenim prljavim igrama bili ucenjeni svojim ivotima i ivotima svoje porodice. I tako dovoeni pred svren in. Vreme kada su se prodavali prijatelji, da bi se preivelo. Gde sam pogreio, ta sam skrivio da mi se ovako indirektno preti? Ili sam to samo umislio? Zato me ograniava tako kratkim vremenom?, mislio je Marko. U ivotu je nauio da brzo misli, ali ovakva ponuda je morala prenoiti. Misli su protravale kroz glavu kao san koji traje nekoliko minuta, a sanjamo cele prie i dogaaje koji traju danima. itao je da vreme ima vie dimenzija i da se ne meri samo ovozemaljskim, nama poznatim merilima, ve i onim za sada nama nedokuivim. Markovo razmiljanje je imalo tu drugu dimenziju, gde mu je itava prolost prohujala kroz glavu samo za par minuta. Kako se vratiti u Jugoslaviju kao ruski pijun? Rusiju je voleo kao svoju zemlju, svoju majku i sestru. Ali trajno obeleje pijuna pratilo bi ga celog ivota i nagrizalo neokaljanu savest kao kakva metastaza. Sergej ga je mamio pominjanjem privilegija ali on, Marko Petrovi, nije umeo da ivi povlaeno.

66

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C
-Marko! - prekinu ga Sergej iz dubokog razmiljanja

i raspoznavanja svoje linosti, koja je bila na neoekivanoj kunji. -Znam da vam je teko da ovako vanu ivotnu odluku saoptite odmah. Sada, ovde, meni u lice. Da li mogu biti siguran da o ovome neete nikome priati? Imate vremena do sutra da mi saoptite ta ste reili. Marko s olakanjem prihvati Sergej evu ponudu. -Doite sutra u isto vreme kod mene. Ono to mi budete rekli bie vaa konana odluka i ako bude pozitivan odgovor, uivaete svu zatitu nae slube. U protivnom, zaboraviete dok ste ivi ovaj na razgovor, vratiete se redovnim aktivnostima, bez straha da e vam neko praviti neprilike, - kao da je itao Markove misli, ree Sergej. -Marko, cenim vau zemlju i vae oficire. Takoe, cenim i opservacije pukovnika Petrova, ije iskustvo nikada nije omanulo u izboru ljudi s kvalitetima koji su nama potrebni. Rei u Vam neto sasvim lino, to ostaje izmeu nas, bez obzira na sve. Prvi put vas vidim i imam oseaj da bih isto razmiljao kao pukovnik Petrov, prokomentarisa stari lukavac koristei provereni trik da bi Marko prihvatio ponudu. Natau iz razmiljanja probudi itanje kipele vode iz dezve po usijanoj ploi vrelog reoa. Napravi se oblak vodene pare koju je rukom rasterivala od lica da bi videla. Brzo skinu dezvu s ve uvrelom i dopola isparelom vodom. Ostalo je vode taman za dve kafe. Za Sergeja i njegovog gosta. Rado bi i ona popila kafu, ali nije imala dovoljno vode za treu oljicu, a plaila se da Sergej opet ne izae

ljut i ve ga je videla onako goropadnog to kafa jo nije gotova.

Razmiljaj muzikom 67 To bi bilo previe za danas. Napraviti i treu glupost zajedno jutro ne bi Sergeja ostavilo ravnodunim. Nasula je kafu u dve nepune oljice, a toliko je urila da nije primetila da je jedna bez drke, ega se Sergej inae uasavao. Stavila ih je na posluavnik i krenula u Sergejev kabinet. Usput se zadrala pored ogledala, pogledala se kao da samu sebe zavodi, jednom rukom popravila frizuru i kragnu od bluze i kucajui ula u kabinet. Sergejev radni sto je bio tako okrenut da je on gledao pravo na vrata. Radnu povrinu stola obasjavalo je svetlo mesingane, patinirane stone lampe sa staklom boje leda. Ostatak prostranog kabineta bio je u polusenci. Skupi duvanski dim iz Sergej eve lule i plaviasti dim iz cigarete njegovog gosta, meali su se u teku maglu iji je koren ispod zemlje. Ispred Sergej evog stola, a leima okrenuta ulaznim vratima, smetena je kona fotelja od debele sjajne koe, proarana metalnim nitnama. Iznad naslona fotelje virila je neija glava s crnom sjajnom kosom. Sergej videvi Natau prekinu razgovor s gostom. doeka, - obrati se Natai, mislei na dugo ekanu kafu. -Ali gospodine! - pokua Nataa da neto kae. -Dobro. U redu je, nisam vas grdio. Naprotiv, mislim da ste kafu doneli u pravo vreme. Mislio je na vreme koje mu je bilo potrebno za razgovor s Markom. Znao je da e Nataa svakog trenutka pokucati i ui, ali mu je toliko bilo potrebno da to bude to kasnije, pa je pomislio u sebi, ova mala ba me ita, ne slutei da je Natainom kanjenju s posluenjem uzrok sasvim druge, line, duboko line prirode.
-Ko eka

ALEKSANDAR MIJATOVIC

Sergej je pogleda s neskrivenim simpatijama i pomisli, da i nije imao obavezu prema njenom ocu, upravo bi mu ovakva sekretarica bila neophodna. Visprena, inteligentna, snalaljiva, odana, poverljiva i neodoljiva. Zaboravio je dve njene jutronje gluposti. Uostalom i da nije zaboravio ona je ta koja je izvojevala dve male pobede, koje Sergej nikada ne bi sebi dozvolio pred nekim nepoznatim. Samouvereno je prila stolu i iskusno ne gledajui tacnu, uzela prvu oljicu i stavila ispred Sergej a. Pre nego to je pogledala prema Sergejevom gostu, sluajno pogleda tacnu i vide oljicu bez drke. Nije znala ta da uradi. Bila je zbunjena. Ako Sergej to primeti, naljutie se i nee moi da se kontrolie. Ve se spremala za dnevnu dozu grdnje. Podie oi, pogleda gosta, ijije pogled ve bio prikovan za nju. Ona rairi zenice i sav razum, samopouzdanje i rutina koje su njene ubitane osobine, rasplinuli su se kao sapunica. Nekontrolisano joj se iz usta ote neto slino neartikulisanom tihom uzdahu. Ruke joj zadrhtae i tacna s kafom za gosta joj ispade i pade na pod, poprska skupi persijski tepih, Markovu uniformu, a Marko pokuavajui da izbegne vrelu kafu, zakai stoi ispred sebe i kristalna aa s votkom se prosu po stolu. Teko je opisati svu nelagodnost i bes koju je Sergej u tom trenutku osetio. - Pobogu, Nataa. ta je s vama danas? Ovo neuobiajeno persiranje Natai je ukazivalo na ozbiljnost situacije. Bilo je ovo previe za njegove godine, istanjene ivce i svu slabost prema njoj. Nije mogao da sakrije bespomonost da se situacija rei a da ne izgubi ni trunku svog izgraenog autoriteta prema Natai i potovanja svog

Razmiljaj muzikom 69 visokog poloaja. Ovako neprijatnu situaciju nije doiveo od kada je Nataa u njegovom kabinetu, neobinu, glupu, nespretnu i pomalo smenu, pomislio je u sebi, ujedno se teei da na povrinu ne ispliva sav bes i njegova ud u takvim trenucima. Pa dobro, moe se to svakom desiti, ali ovo nije situacija kada su sami, kada bi ona provereno kao i vie puta ranije, poentirala spretno smiljenim razlozima. Nataa se ubrzo snala. Klekla je na pod i pokupila tacnu, olju i prevrnutu au votke, koja je sreom ostala itava. Izvadila je maramicu iz depa i brisala pod od gustih, crnih ostataka prosute kafe na tepihu. Ostale su braon mrlje sline onima na dnu ispijene olje na kojima ene vine gatanju otkrivaju neiju sudbinu. Te mrlje su bile sline onima iz takvih olja, pomislila je. Ova mrlja na podu je njena sudbina. Ko zna ta bi nekakva iskusna gatara mogla sve tu da nagaa, nasluti, vidi i proita i poigrava se njenom budunou. Ba tu na tepihu ispred Markovih nogu. Marko se trudio dapred Sergejemprikrije iznenaenje. Ne ono svakodnevno od kojeg se ovek aom vode vraa u ivot. Ovde je trebalo neto vie od izdrljivog srca, elinih ivaca i vetine skrivanja oseanja u vlastitim oima. Sergej nije smeo nita da nasluti. Marko je nemo sedeo, pokretom tela promenio je svoj poloaj u fotelji, a Sergej je stajao leima okrenut s neizbenom lulom u rukama i gledao kroz prozor. Nataa je u ivotu govorila polako, a mislila brzo. Prvi put od kako je kod Sergej a, odabrala je utanje kao najbolji odgovor na preanju situaciju. Svoje adute i naine da slatkim i naivnim priama, koje su prolazile

70

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

kod Sergeja opravdava svoje postupke, znalaki i umno je ostavila za neku drugu situaciju. Tiinaje svima prijala. Sergeju, da pred gostom ne otkrije nedostatak autoriteta prema Natai, jer to nije smeo, Marku da se sabere i doe sebi posle neoekivanog iznenaenja, a Natai da dobije u vremenu i izgubi se to pre odatle. Svi su imali u glavi sloenu sitnu linu raunicu. Kada bi se sve pameti iznele na vaar, svako bi se svoje maio. Nataa pokupi oljice s poda i stavi ih na tacnu zajedno s isprljanom maramicom kojom je obrisala ostatke kafe s tepiha. Uinilo joj se da je najbolje da ode to pre. Pre nego to joj se Sergej i obrati, napusti kancelariju. Uinila je to uurbanim korakom i napustila kabinet. Oseala je olakanje u ambijentu svoje kancelarije. Prostora gde se dobro snalazila. Ugledala je reo na podu koji se usijao i pourila da ga iskljui. Totalni komar je zavladao njenim razumom. Kao da joj je neko premestio ahovske figure na tabli i nije nalazila nain da vrati sve na svoje mesto. Kao nikada do tada, trebao joj je mir i da bude sama Ali kako? Nalazila se na radnom mestu i traila je nain da se to pre pribere i pone da neto radi i misli o poslu.Traila je sebe, traila izlaz u lavirintu iz kojeg nije bilo izlaza. Nita pametno ni korisno u ovom trenutku joj nije padalo na pamet i pored natprirodnog, uroenog oseaja da se iz neprijatnih situacija izvlai s takvom lakoom da niko ne primeti da je i upala u nekakvu svoju nelagodu, malu ili veliku nevolju. Odmotavala je film od jutros i nije verovala da se sve odvijalo brzinom one nepoznate dimenzije iz sna. Takvu sluajnost nije mogla ni da sanja. Uverila se da re

Razmiljaj muzikom

71

sluajnost nema nikakvog smisla. Stvorena je zato da bi izrazilaneznanje ljudi o nekimpojavama. Nijedna sluajnost nije bezrazlona, ona ima svoj smisao i svoju pravilnost. Sluajnost je nezvani, ali nekada veoma dragi gost. Pa zar on, kako, zato? A lepo je danas bila tako neobino zanesena i imala nedovren plan da isplete mreu za sutranji jutarnji lov. Njena pronicljivost i redak dar da namesti ivot i situacije kako njoj odgovaraju, omoguavala joj je skoro ceo dan da po kalupu, malo radi, malo razmilja, isplete priu kao paukovu mreu u koju e se bez moi da se iz nje iskobelja i razmilja kako da se oslobodi, uplesti Marko. Sela je na stolicu pored svog pisaeg stola. Pogledala levu srednju fioku, otvorila je i pronala kutiju cigareta koju je pre nekoliko dana jedan Sergejev gost zaboravio. uvala ju je za sluaj da Sergej ostane bez duvana, to mu se esto deavalo i to je on pravdao rasejanou. Tada bi bio nervozan i ljut, a ona je znala da ga oraspoloi dajui mu uvane cigarete za takve situacije posle kojih bi se radovao kao malo dete i hvalio je kako misli na sve. Otvorila ju je nespretno jer nije puila i nije to uradila kao svaki pua, rutinski, polako skidajui crvenu tanku celofansku zatitu. Noktima je zagrebala nervozno kutiju i skoro pocepala pakovanje. Uzela je cigaretu i poelela da prvi put u ivotu uvue dim cigarete, iako je svakog dana imala priliku da udie miris duvana, jer je Sergejev duvan irio tako dubok, otar i intenzivan miris koji se uvlaio u garderobu, nametaj, zavese na prozorima pa i pod kou. Stavila je cigaretu u usta, ali nije imala ime da je zapali. Otvarala je i zatvarala vidno nervozno kripave fioke svog stola, ali nije uspela da pronae toliko neophodne ibice.

72

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Setila se, ustala i upalila reo. Stari dotrajali reo se sporo zagrevao, a ona je bivala sve nervoznija. uala je pored reoa, vrtela izmeu dva prsta cigaretu i ekala da se ploa dovoljno zagreje. Gledala je naokolo. Pogled joj se zaustavio na iviluku gde je ve suva od jutronjeg snega oputeno visila njena bunda. Pomislila je da sve napusti, obue bundu i ode zauvek. Ne. Taman posla. Zato Mi to treba. Pa ja moram da potujem Sergeja, ne smem zaboraviti da me je on doveo i dao mi posao, a njega i njenog oca je vezivalo neraskidivo prijateljstvo. Nije smela da sve baci pod noge i da izneveri sebe. Duboko zamiljena, nije primetila da neko stoji pored nje. Sergej? Ispred sebe je videla senku oveka koji je stajao iza nje. Znam, kriva sam za sve dananje situacije, ali zato se ne izvie na mene i iz sebe isprazni nagomilanu nervozu, kako je to esto znao da radi, uz obavezno izvinjenje koje je sledilo nakon nekoliko minuta. ta sada eka? Opet e da pone priu, kako su on i njen otac stari prijatelji i da ne eli da je grdi. Da je voli i osea kao svoje dete. Hajde ve jednom, budi drugaiji, mazohistiki je poelela Nataa. elim da osetim da si autoritet. Da preivim i tu grdnju. Da se osetim krivom, da me je sramota. Hou da vam se izvinim, hou da crvenim, da se stidim, da vam kaem da se ovakve stvari nikada vie nee desiti. Samo kai neto i ne mui me vie, ovee. Gde e ti dua? Drhtala je, a neobina tiina nije liila na Sergeja. Onako goropadnog, krupnog, robusnog, samo ponekad

Razmiljaj muzikom 73 nenog i nasmejanog kao kakvo dete to nije odgovaralo njegovoj guliverskoj konstituciji i esto je u takvim situacijama pre izgledao smean. Kada bi se razbesneo morala je da skuplja spise koje je samo pre nekoliko trenutaka bacio na pod. Imao je obiaj da zalupi vrata, utne fotelju, nekontrolisano vie kada s nekim razgovara telefonom i baca slualicu. Sve te slike su joj se filmski izvrtele kroz glavu. - Nataa! ula je muki glas i istovremeno zvuk zipovog upaljaa.Ustala je, okrenula se i ugledala Marka. Gledali su se kao zaljubljena deca. Vratila joj se njena vetina brzog vraanja u stvarnost. Drao je upaljen upalja u visini njenih grudi. Nije ni primetio da ga palac ve pee od vrelog upaljaa. Nataa, kao da je iskusni pua, pogleda ga na kratko, savi glavu i prinese cigaretu plamenu upaljaa. Povue dim i zakalja se. Marko se nasmeja i prvi put Nataa vide njegove divne biserne zube. Pomislila je kako u basni paun kae: Ne nosim ja perje zbog ukrasa, to je zbog enki. Upravo su Markovi zubi izgledali kao da ih nosi zbog enki. Neprirodno blistavi, beli kao biseri i savrenog oblika. Uzvratila je istim osmehom uz jo jedno nespretno nakaljavanje. Prvi put je stajala pred mukarcem pred kim bi mogla da izgovori - I ti meni, posle onog mukog, njoj dobro poznatog, Nataa, svia mi se. U tim trenucima zaboravila je na sujetu, vernog enskog stanara. Ima ljudi koji oseaju potrebu da uvek budu prvi, najbolji, iznad drugih, ma koliko ih to kotalo. Njima je sve svejedno, samo ako se istiu, ako mogu da skrenu na sebe panju. Oseaju se jednako dobro i na daskama vaarskog atora i na pozornici i prestolu i na stratitu.

74

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Svako poseduje sujete, koliko mu nedostaje razuma. Ali nije bilo ni vreme ni mesto za zapoinjanje neega to su potajno oboje eleli. Svako od njih je kovao svoj intimni, mali, pobedniki plan za sledee jutro. Muko srce eni je najslai zalogaj. Pretila joj je opasnost od dobrog raspoloenja. Otvorie se vrata Sergejevog kabineta i ve vidno smireni Sergej se uljudno obrati Marku. - Zaboravili ste kapu, kapetane. Oboje se trgoe, a Marko se okrenu i vide da mu Sergej rukom pokazuje da ponovo ue u kabinet i uzme zaboravljenu stvar. Marko brzo, u nekoliko koraka ue u kabinet. Za njim krenu i Sergej, ali kao da je neto zaboravio naglo se okrete prema Natai i iznenadi se kada je vide s cigaretom u ruci. -Nataa, nisam znao da pui, - zaueno prokomentarisa Sergej. -Ne efe. To, tek onako, da probam. enska radoznalost, ili ako hoete, deja, - nasmeja se. Sergej u neverici zavrte glavom, a Nataa oseti da joj Sergej nije poverovao. Uao je u svoju kancelariju s izrazom lica koje joj je govorilo da ima jo neto da joj kae, kada isprati Marka. Marko i Sergej se jo jednom rukovae. - Kapetane, videemo se sutra. Uvlaei jo jedan dim iz lule isprati Marka. -Naravno, - odgovori Marko, izae iz kancelarije licem okrenut prema Sergeju. -Kapetane, ostavite otvorena vrata, da se malo provetri, - uo je Sergejev glas. Starom obavetajcu i njegovom instinktu i oku, nita nije moglo da promakne. Priao je prozoru i irom ga otvorio

Razmiljaj muzikom 75 s namerom da prostoriju provetri od gustog dima. Uvek je to inio posle neije posete i nekoliko minuta drao otvoren prozor. Otvorena vrata predstavljala su prepreku da Marko i Nataa razmene jo poneku, njima tako neophodnu reenicu. Nataa je proitala Sergejev naum s otvorenim vratima. Nije htela da sebi i Marku pravi nove neprijatnosti. Pozva ga nemo, pogledom da prie njenom stolu i tiho izgovori. - Marko, zaboravili ste cigarete. - ta mi je danas da sve zaboravljam? Kapu kod Sergeja, cigarete kod tebe. Glavu sam ionako tu negde zaturio, nadam se da e mi je vratiti. Nasmeja se i pozdravi Natau. Hteo je to pre da napusti njenu kancelariju, da Sergej neto ne bi posumnjao, ne dajui sebi ni trunku mogunosti da se u Sergejevoj glavi ve sklapaju kockice mogue prie. Krenu prema izlaznim vratima, klimnu glavom i osmehom pozdravi Natau, koja se nasmeja shvativi da je Marko takoe neto posumnjao. Zastao je kao da je jo neto hteo da joj kae, ali je mislio, da je bolje da pouri i ne napravi nekakvu nepromiljenu glupost i ne izgovori neto, suvino, nepotrebno u ovoj situaciji. Bio je sasvim zadovoljan prvim utiskom koji je ostavio na Natau i na svoje iznenaenje, presliavajui se svake razmenjene rei i pogleda, pobedniki je konstatovao da nije nigde pogreio. - Nataa, doi odmah, - pozvao je Sergej Natau u kabinet.

76

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Sergej je priao prozoru i zatvorio okna otvorenog prozora. Prostorija je bila provetrena i ve skoro rashlaena. - Molim te, ubaci neko drvo u pe. Hladno je. Nataa je prila kaljavoj pei, iznad ijih vrata je belu porcelansku boju kaljao crni trag dima iz pei. unula je i ubacila nekoliko cepanica ve rasuenog drveta, uredno sloenog pored pei. Vatra se odmah rasplamsala, a Nataa odmaknu lice od pei i brzo zatvori tuana vrata, kroz koja su pucketajui iskakale uarene iskre koje su se brzo gasile u vazduhu, ni ne pretei da otete tepih. - Zato si jutros upalila cigaretu? Iznenadi je Sergej najmanje oekivanim pitanjem. - Zato me to pitate? Rekla sam vam, tek onako iz radoznalosti, -odgovoriNataaneuobiajeno neveto, nesigurnim tonom kakav Sergej nije navikao da uje od nje. Bojaljivo, providno, neubedljivo. Glas joj je bio bezbojan i plaljiv. Nije to bila ona Nataa koja je tako esto i tako veto izmiljala izgovore za sve i svata, na koje je Sergej uvek naivno nasedao. -Odakle ti cigarete? - upita strogo Sergej kao otac kada uhvati svoju mladu erku s prvim cigaretama. -Zaboravio je pre par dana onaj va gost, seate se, -pokua Nataa da bude ubedljiva. Nije lagala, ali je izgubila prepoznatljivu sigurnost u glasu. - Donesi mi tu kutiju, - zapovedniki naredi Sergej. Nataa sada ve nije mogla da sakrije zbunjenost. ta sada rei, ta slagati? Nepotrebnim laima bi samo sebi nakodila, to je najmanje elela. Kutiju je dala Marku. Reila je da Sergeju kae istinu ne traei izlaz. Izbora nije imala. - efe. Cigarete sam dala ovom kapetanu koji je sada izaao.

Razmiljaj muzikom 77 - Zato si mu dala kutiju cigareta? - upita Sergej, prie svojoj udobnoj fotelji i zavali se u nju. Nataa je utala, krei prste ruku, zateena bez valjanog odgovora. Sergej je stavio naoare i traio neke spise po fioci. - Nita nije tamo gde mu je mesto. Ba sam zreo za penziju. A i ivci su mi sve tanji, ovo vie nije za mene, - kao za sebe je rekao, a ujedno dovoljno glasno da Nataa uje. - Ovo mi se esto deava u poslednje vreme. Nastavio je da pretura po fiokama. Nataina intuicija nije mogla da dobaci tako daleko pa nije bila u stanju da nasluti da je Sergej namerno zapoeo priu o nekim dokumentima koja su se zagubila, ostavljajui Natau da smisli neto to je mogao prihvatiti kao njen odgovor. - Kapetan me zamolio za cigaretu. Rekao mi je da je ostao bez cigareta. Ja sam mu dala celu kutiju, jer ja ne puim. Nataa je slagala i s olakanjem odahnula, mislei da e Sergej progutati priu kao riba udicu s omiljenom hranom. - Nataa, sedi i zatvori vrata, - ozbiljno naredi Sergej. Nije znala ta Sergej sada hoe i ta eli. Sela je i gledala efa pravo u oi. - Svia mi se kako se snalazi u bezizlaznim situacijama. Znam te dobro ve due vreme. Od prvog dana sam te posmatrao. Ulio sam ti samouverenost doputajui da me ubedi u svaku tvoju priu, kad bi god neto pogreila. Sve tvoje izgovore, lai koje, na sreu nikom nisu tetile, ali su tebi bile potrebne jer si njima sticala lani oseaj nadmoi, nepogreivo sam otkrivao. Da zna, ovo ti sada kaem, ni jednog trenutka nisam poverovao u tvoje konstruktivne, lako osmiljene i ubedljive prie, ali Nataa, prie za nekog

78

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

drugog. Pustio Sam te da se tako i osea. Znam, svim mladim ljudima je ta sigurnost toliko potrebna. Presvlaio je Natau Sergej svojim iskustvom sloj po sloj ostavljajui je razotkrivenu do gole koe. Nataa gaje posmatrala ne trepnuvi, isto onako kako je posmatrala oca kada ju je neto savetovao, a ona oseala da e joj to nekada u ivotu koristiti. Dobro je poznavala Sergej a, ne samo u poslu ve i u privatnom druenju s svojim ocem. Sergej se takoe oinski brinuo o Natai i vie gaje plaila mogunost da ne napravi kakvu nepravilnost, gde bi on bio nemoan da joj pomogne. On je njen ef, ali greke se u poslu nisu tolerisale, ne raunajui Sergejevu poslovinu i veto skrivanu od drugih, slabost prema Natai. A onda tiho, neuobiajeno situaciji, kada je oekivala provalu besa, jer je to i elela, Sergej, tiho, ba onako kao i uvek do sada, ree Natai: -Skuvaj Mi jednu duplu kafu. Jednu redovnu i onu prvu koju si prosula, - nasmeja se i isprati pogledom Natau do vrata. -Nataa, - obrati joj se Sergej. - Onaj, na kapetan od jutros uzeo je svoje cigarete, pokupio ih je zajedno s upaljaem i stavio u dep. Nataa spusti pogled i otrpi poraz. Poraz na koji nije navikla. Ali sada to nema znaaja. Ionako joj je Sergej stavio do znanja da bar njemu ne izlazi na crtu. Svoju uroenu, prepotentnost, drskost, inteligenciju, ne moe da poredi s nj ego vim iskustvom, istananom percepcijom steenom godinama i mudrou koja se stie tim istim godinama. Marko je naputao zgradu i pozdravio se s portirom koji mu je samo prijateljski mahnuo provirivi kroz alter

Razmiljaj muzikom 79 svoje improvizovane kancelarije, koja je vie liila na kavez. Sneg je prestao da pada i sunevi zraci su se provlaili izmeu proreenih oblaka, pravei svetle i naizmenino sive slike ulinog pejzaa. Prvi put je video plavo nebo nad Moskvom. Temperatura je znatno via nego jutros kada je dolazio. Osetio je da se znoji ispod kape. Zastao je, skinuo kapu, obrisao elo maramicom. Drugom rukom je malo raskomotio okovratnik i oslobodio grlo, u kojem je bilo ve dovoljno knedli za taj dan. Stavio je ruku u dep traei kutiju s cigaretama. Izvadi kutiju i drugom rukom potrai upalja u drugom depu. Napipa jo jednu kutiju cigareta. Kratko zastade, izvue ruku iz depa i u tom trenutku je drao u obe ruke dve kutije. Setio se da mu je Nataa rekla da je zaboravio cigarete i on joj se zahvalio. Pitao se zato je to rekla kada to nisu njegove cigarete. Verovatno se i ona zbunila nastalom situacijom, konstatovao je uverivi sebe u svoje zapaanje. U ruci je okretao kutiju koju mu je Nataa dala i primeti ispod celofana pare papira. Vrhovima prstiju pokua da izvadi papiri, ali pocepa celofan. Uzeo je ceduljicu izmeu palca i kaiprsta i video da je urednim, lepim rukopisom, kakav imaju samo ene neto napisano. Na belom paretu papira, pocepanom oku iz neke sveske, pisaloje: Nataa Lebedeva Pukinova ulica br. 77, metro Arbatsko-potrovskij, stanica 8

Marka je oarao moskovski metro. uo je pre rata da se neki podzemni voz pravi u Moskvi, ali nije ni slutio da je to mogue. ta e vozovi pod zemljom? Moskva je bila isprepletana ispod zemlje tim udesnim prevoznim sredstvom. Kao krvotok s nekoliko glavnih vena i mnotvom kapilara. Kao nekakva podzemna pauina od gvoa. Prie o bogu i nebeskom ivotu bile su tabu jer ko je smeo i naroito ko je hteo da se zanima tim glupostima sem dokonih ljudi, baba i anatemisanih od komunista predratnih vernika. Ovaj podzemni moskovski ivot, prvi put je osetio da je realan i da hiljade ljudi menjajui vozove, menjaju i destinacije u gradu i izlaze dugim nepreglednim stepenitem kao kakvi duhovi u onaj srednji svet, jedan od troslojnog sveta, kako je imao obiaj da kae. Linije metroa imaju tri vrste identifikacije. Prema broju, prema imenu i broju i prema boji. A ima linija koje se razlikuju i po nijansi. Pravac kretanja prepoznajete po glasu spikera i neobinom kriterijumu. Muki glas - u pravcu kazaljke na satu, a enski u obrnutom smeru. Ovu interesantnu priu uo je od sluajnog saputnika u vagonu, kojem je pokazao Natainu ceduljicu s nazivom stanice i adresom, zamolivi ga da mu pomogne gde da izae. Muki glas je s razglasa objavljivao nazive stanica i redne brojeve. Znai kreem se kao kazaljke na satu,

82

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

razmiljao je i zakljuio da je to dobro jer je to prirodan tok kretanja. Kazaljke na satu idu uvek napred isto kao i to sve reke teku prema moru i ivot ide napred. Svialo mu se ovo malo sujeverje koje je otkrio u donjem sloju njemu troslojnog sveta. Izaavi stepenitem na svetlo dana, ponovo je bio u svom srednjem sloju, realnosti, istini. Trebala mu je orijentacija koja se tako lako gubi kada ne poznajete grad. Nasmejao se onome to je uo. Muki - enski glas, pravac kretanja kao kazaljke, boje, nijanse, brojevi. U ivotu je nauio da ide pravo, ali se predao pred dilemom, kuda sada krenuti. Jer postoji levo, desno, iza ispred. Nalazio se upravo negde na sredini Pukinove ulice. To je saznao odprolaznika kogaje ljubazno pitao za naziv ulice. Traio je zgradu s vidljivim brojem da se lake orijentie kuda da krene. Levo ili desno. Brojeve kao da je neko poskidao da bi se s njim poigravao i igrao murke. Zato ba danas? eleo je to pre da vidi Natau. Ugleda beskunika u ritama, pocepana garderoba, koja je izmeu dva rata krasila nekog uglednog gospodina. uvala je od zime, ako nita drugo. Masni, izlizani rukavi, pocepani reveri i dva razliita dugmeta, kao i dve rupe pored kojih nije bilo dugmadi, Pantalone s dve rupe. Ona kroz koju prolazi noga i koju nazivamo nogavica i ona druga na kolenu. Verovatno nastala od estog kleanja i pronje tih neophodnih nekoliko kopejki da bi preiveo, bilo je jedino to je ovaj siroti ovek imao da obue. Ispred prosjaka je stajao kaket, s pocepanim obodom i masnom svilenkastom postavom, na kojoj je lealo nekoliko bronzanih kopejki.

Razmiljaj muzikom 83 Marko mu prie, iz depa izvadi rublju i baci u kapu. Zamagljen prosjakov pogled, lice pregaeno nematinom, bez izraza i poveza preko levog oka i bez oekivanog - hvala, pogleda Marka. Prosjak je klimnuo glavom, kao za sebe i nastavio da uti. -Koji je broj ove zgrade? - upita Marko. -ezdeset est, promumlaprosjakhrapavim starakim glasom, koji je Marko jedva razumeo. -Znai, neparni brojevi su s duge strane ulice, - glasno izgovori Marko urno se udaljavajui, pogledavi jo jednom prosjaka i traei mesto gde mu je zgodno da pree ulicu. -Sedamdeset sedam, - uo je. Marko se okrenu i vide prosjaka kako mu mae rukom i pokazuje da se vrati. -ta sedamdeset sedam?, - upita Marko zbunjeno prosjaka, pomiljajui da ovaj sluajno ne poseduje neke moi da prorie i ita misli. -Broj zgrade, gospodine. Sedamdeset sedam je broj ulaza ispred koga sedim. -Pobogu ovee! Ja te pitah, a ti ree ezdeset est? -To je zato to je to avolski broj, a kao da je avo uao u ovaj narod i od jutros nisam nita dobio. Ne mogu ni hleb da kupim. Vi ste jedina osoba u poslednjih nekoliko meseci od koje sam dobio celu rublju, - ree prosjak. - Vidim da ste dobar ovek, pa mislim, to da ne pomognem. Marko se nasmeja, pretrese rukom po depovima i baci jo jedanput celu rublju ispred prosjaka. Uaojeuzgradu. Hodnik je bio prostran, polumraan i memljiv, i pravo s ulaza iroke stepenice s metalnom ogradom, vodile su na

84

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

sprat. Mimoiao se s ovekom ve na prvim stepenicima, urei kao da je sto puta bio u zgradi. Sluajno su se okrzli ramenima i Marko se uljudno izvini neznancu. Mlai ovek se samo nasmei i klimnu glavom kao znak prihvaenog izvinjenja, koje nije ni oekivao. - Izvinite, gospodine, smem li neto da vas pitam? - obratio se Marko oveku. -Da, naravno, - ljubazno zastade neznanac i okrenu se prema Marku koji je stajao nekoliko stepenika iznad. -Stan ezdeset osam. Gde se nalazi? - Upitao ga je Marko. - ezdeset osam?! - napravi ovek malo zauen izraz lica. -Ja ovde ivim odpre rata. U ovoj zgradi nema tog broja. Stanovi su obeleeni od jedan do devet, jer ih zgrada ima toliko. Usudio bih se da tvrdim da ste pogreili zgradu, odgovori uverljivo neznanac. Nepoznati ovek, iako je oigledno urio, zbog Markove ljubaznosti, htede da mu pomogne. -Koga traite gospodine? Izvinite na indiskreciji, ali moda vam tako mogu pomoi? Mislim, po imenu osobe koju traite. - Natau, Natau Lebedevu, - ispravi se Marko mislei da je dovoljno da kae Nataa. - Lebedeva. To mi je poznato. Ostavi ovek Marka u nedoumici. Savidnimolakanjem,Markoprihvatiovuohrabrujuu informaciju. - Da nije to kerka pokojnog pukovnika Lebedeva? - ljubopitljivo, malo nakrivljene glave upita ovek. -Nataa. Ne znam kako joj se otac zove, ona je visoka, lepa devojka.. -Da, znam, - prekinu ga ovek u opisivanju Natae. - Idite pravo stepenitem i lako ete pronai. Ni na jednim

Razmiljaj muzikom 85 vratima neete videti prezime i ime stanara, nemojte to da vas zbuni. Ona ivi u stanu broj est. esdeset osam ne postoji u ovoj zgradi, rekao sam vam. ovek je bio oigledno zadovoljan to je bio od vidljive koristi nepoznatom, retkom gostu zgrade, jer ovde niko ne dolazi ni kod koga, ve godinama. - Mnogo hvala, gospodine, - zahvali se Marko i nastavi da se penje stepenitem. Mnogo oputenije i nestrpljiv da to pre vidi Natau. Doao je do vrha stepenita, gde su se ravala dva pravca. levo i desno. Pomislio je kako mu se namestilo da rei vie malih zadataka slinih zagonetnom lavirintu, da bi doao do Natainog stana. Trud se isplati ako imate valj an razlog. Vreme je curilo i samo to se nije smrklo. Ovaj dan je izgubljen, kao to se gube kljuevi i gube prijatelji. Dan s kratkim rokom trajanja. Pa, svaki drugi je dui od ovoga. Po intuiciji je krenuo desno. Vrata stanova bila su pravilno rasporeena na jednakim rastojanjima, slino kao u nekoj kasarni. Strop je bio visok, kao i vrata i veliki prozori koji su osvetljavali hodnik, s ponekim razbijenim staklom i golubijim izmetom na simsu svakog prozora. Pomislio je kako bi se teko snaao po mraku. Usporio je korak, proao prva vrata na kojima je bio prikovan mesingani broj 2. Sledei je bio 4. Nastavio je dalje. Polo je sve nekom logikom, a srce mu je sve jae pulsiralo. Na sledeim vratima ugledao je mesingani broj 6. Stao je pred vratima jer se iznenadio kada je video da je pored broj a est crnom bojom ispisan broj osam. Osmica je bila iste veliine kao estica i skladno se uklapala u celinu kao jedan broj.

86

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

- ezdeset osam, - izgovorio je glasno. Nita mu nije bilo jasno. Kako? Poao je dalje do sledeeg stana i video na vratima takoe parni broj osam. Vratio se do vrata s broj em ezdeset osam i ponovo uzeo ceduljicu, koju je danas pronaao u cigaretama. Bila je ve izguvana od stajanja u Markovom depu. Otvorio je kao neko dete bombonu i uverio se da pie broj ezdeset osam. Znai. Tu sam, pred njenim vratima. Zbunjivala ga je osmica koja je bila veto dopisana, paljivo i kao pod konac pored estice. Nije imao dilemu da se nalazi ispred Natainog stana. Ni na pamet mu nije padalo da sada razmilja o moguem razlogu zato je osmica tu gde joj nije mesto i zato ba osam? Setio se Natainog prepoznatljivo lepog rukopisa i zakljuio da je to ona, iz samo njoj znanih razloga, uradila. Stao je ispred vrata. Ugledao zvono i pre nego to je krenuo da pozvoni, uinio je jedan dubok uzdah, koji je trebalo da mu olaka i odagna tremu, koju nije mogao sakriti u ovom trenutku. Pritisnuo je zvono i pozvonio. Zvuk zvona je bio neuobiajen, kao da je promukao i s vremena na vreme se prekidao. Iz unutranjosti stana je uo korake, lagane, prepoznatljive, enske. uo je prekida svetla i ispod vrata video snop svetlosti iz unutranjosti stana. Klju u bravi je dvaput kljocnuo. Vrata se lagano otvorie i ugleda Natau. Na sebi je imala crnu elegantnu haljinu bez detalja. Jednostavnu, do listova. Na nogama crne cipele sa tiklama koje su je inile viom, taman toliko da nije morala da blago podigne glavu kako bi ga gledala pravo u oi.

Razmiljaj muzikom 87 Oima su se nasmejali kao po dogovoru. - Izvoli, ui, - ree Nataa i pritom otvori irom vrata i otkorai dva koraka unazad ne isputajui kvaku iz ruke. Marko prethodno obrisa noge o otira i s nekoliko batova od pod protrese ostatke snega s izama zalepljenih na onove. Marko je zaboravio da treba neto da kae, ve je oima razgledao stan, istovremeno raskopavajui teki vojniki injel. Skinuo je kapu i dao je Natai. Nakratko je pogleda i nastavi da razgleda stan. Pretraujui pogledom svaki detalj. -Ja sam ovde - ree Nataa elei da stavi Marku do znanja da se nalazi kod nje u stanu, a ne u kakvoj galeriji ili poseti muzeju. -O. Izvini, Nataa. Zna, malo radoznalosti nije na odmet. -Iznenaen?, - upitno ga pogleda Nataa i odnese injel i apku da okai na iviluk. -Oekivala sam da e prvo mene primetiti kada sam otvorila vrata, - Nataa se ironino obrati Marku. -I jesam, ali shvati, od kada sam doao iz Beograda, nisam osetio toplinu doma. Riba bez kosti i dom bez razgovora ne postoje. Prvi put se nalazim u neijem stanu. Moda sam zaboravio da se ponaam, izvini. -Iz Beograda, Jugoslavija. Pretpostavila sam. A, razmiljala sam odakle si, primetila sam po akcentu da nisi Rus. -Razmiljala si? - pogleda je Marko s osmehom i zadovoljstvom to te rei uje od Natae. -Da. Isto kao i ti o meni, - ree sigurna u rei koje izgovara. Ponudila ga je da sedne na udobnu fotelju presvuenu skupim brokatom boje starog zlata, pomalo izlizanim na mestima gde se prislanja glava i naslonima za ruke.

ALEKSANDAR MIJATOVIC

Sela je na istu takvu fotelju naspram njega i privukla mali stoi s kozjim nogama i sjajnom politurom na povrini, na kojoj su se primetili tragovi davnih fleka od aa. - Pa, kako se osea kod mene u stanu? Nije htela namerno da ga pita kako mu se svia njen stan. Dobila bi oekivan i kurtoazan odgovor. Htela je da mu stavi do znanja da je na domaem terenu i samoj sebi je priutila inicijativu. - Iznenaen sam. Naravno, prijatno, - ree, imajui utisak da se ve dovoljno opustio. - Mojim izgledom ili ambijentom? - zavodljivo ga pogleda Nataa znajui Markov odgovor. Oekivala je laskav odgovor. Laskanje mukarca joj je toliko prijalo do granice samozadovoljavanja sujete. -Nataa. Ti si lepa ena i u svakodnevnoj odei, izmama od krzna u kojima sam te prvi put i video, kao i sada u toj neobino lepoj haljini, ija jednostavnost stavlja tvoju lepotu u prvi plan. Govorim ti istinu. Ne volim da laskam, - kao da je Marko delom razotkrio Natainu narav. Laska se runim enama i onima od kojih potraujemo nekakvu korist. Laskanje nije nita drugo nego trgovina laima, zasnovana s jedne strane na koristi, a s druge na sujeti. Laskanje je lani, bezvredni novac. -Zna, Nataa, - oslobodi se Marko stege i nelagode koju je oseao kada je kroio u stan. - runoj eni ne pomau ni odore carske ni skup nakit. Ne vrednuj nikada sebe zlatom. Jer zlato nije zlato osim u tvojoj svesti. Natainim uima je, kao to bi i svakoj eni, prijao Markov monolog protkan istananim komplimentima i odabranim reima. Ustade i upita Marka: - Mislim da bi za ovaj susret bio red da nazdravimo? Ustala je iz fotelje i njiui se izazovno, znajui da Marko prati svaki njen korak, krenu da donese pie.

Razmiljaj muzikom 89 - Hvala na biranim reima, gotovo diplomatski, - kao da u kuu nije primila oveka koji joj se svia, ve nekog diplomatu, koji protokolarno saoptava izvetaj. Od Marka je elela da uje neto suptilnije, intrigantnije, zavodljivije. Nije elela duge uvode i otrcane muke fraze, pune bezvrednih rei, samo da bi neto rekli i sakrili se privremeno od zbunjenosti. Nataa se izgubi iza paravana i ulo se otvaranje nekog ormana gde je drala pie i zveket aa. - Mogao bi da mi pomogne, - uo je Natain glas, liilo je vie na naredbu, negoli na molbu. Sedeo je ve oputen i ponaao se kao i svaki uljudan gost. Tre ga njen glas i molba da joj pomogne. Ode iza paravana i vide Natau kako je iz ormaria u kojem je zapazio mnogo boca izvadila teku kristalnu flau sa starim konjakom. Stavila je dve ae na tacnu zajedno s bocom, ali kada je podigla tacnu boca od teine krenu da klizi po tacni. Uplaila se da ne proe kao s kafom kod Sergeja, jo na njenom terenu i zato je pozvala Marka. Marko shvati ta treba da uradi. Prie joj i uze flau s posluavnika. Nataa je stajala ispred njega i gledala ga pravo u oi. Stajali su nikad blie jedno drugom. Mislio je da li da je poljubi? ta ako je to prebrza i preuranjena odluka. Plaio se da na samom poetku neega, to je itav ivot prieljkivao, ne pokvari jednom nepotrebnom nepromiljenou. ivot ga je nauio strpljenju i svim prednostima koje ono nosi sobom. Ko god eli da dobije bistro vino, mora se prvo zadovoljiti mutnim motom. Sve dolazi samo po sebi, nepisanim pravilima, ako ovek hoe da eka. Nije mogao nita da izgubi. Emocije koje je gajio prema Natai bile su duboke i nevino iste. Posedovao je neverovatnu disciplinu

90

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

uma i tela, koja je u ovakvim situacijama poeljna, gotovo neophodna. Zato me ne poljubi? Pa ja to toliko elim, mislila je Nataa. Treba mi njegov poljubac. Sada, ovde, odmah. Ma..! Malo sam pourila, pomislila je. Zato bih jednim poljupcem pokvarili neto to oboje ekamo? Najlepe je dok se eka. Gotovo da su im se razmiljanja podudarala. I od dudovog lista, preko bube nastaje svila, ali treba biti strpljiv. Sve e samo po sebi da se desi, ako treba da se desi, mislila je. - Idemo u sobu, - prekinu Nataa trenutke duhovne ekstaze, bez predvidljivog nastavka, izmeu dve opasnosti oliene u njihovim biima. Marko se vratio u svoju fotelju, prekrstio nogu preko noge i izvadio cigarete. - Hoe da zapali? - upita je Marko, nudei je cigaretama koje je dobio jutros upravo od nje. Nataa se nasmeja prepoznavi kutiju i shvativi aluziju. - Ne, hvala. Ja ne puim. Danas sam morala. Bilo je to jae od moje odvratnosti prema cigaretama. Sipala je konjak u ae i nazdravila Marku. - Za na susret! Pogleda ga u oi i blago uz klimoglav die au. Marko usta iz fotelje, uze au, pogleda Natau i nazdravi joj. Nataa prisloni ivicu ae na usne i polako, ispijajui gledala je neprekidno Markapravo u oi, milujui ivicom ae donju usnu. Marko ispi konjak onako muki, rutinski, naiskap, kao s mukim drutvom u nekoj kafani. Oboma je prijao ukus oputajue arome starog konjaka. Flaa je bila dopola puna. Marko je posmatrao flau i razmiljao s kim je bila popijena gornja polovina boce.

Razmiljaj muzikom

91

Setio se reenice neznanca s stepenita: - Ovde niko ne dolazi. Nataa ustade i ode do ugla prostranog salona koji je svojom veliinom ispunjavao stari klavir marke Petrof, sa sjajnom crnom politurom. Dlanom je prebrisala prainu s poklopca koji je sakrivao crno bele dirke i podigla ga. Marko ustade za njom, uze flau i prie do klavira. Stavio je flau konjaka na klavir i sipao jo po jednu aicu tog tako u ovom momentu potrebnog, oputajueg napitka. Nataa j e sela za klavir i brzim pokretom ruke pretrala preko svih dirki. To je bilo kao da je skinula zatitni sloj s nekog konzerviranog predmeta. Ispreplela je prste leve i desne ruke, jedne izmeu drugih i pripremajui se da zasvira ulo se pucketanje zglobova. -Oigledno je da dugo nisam sedela za klavirom, rekla je pravdajui se ako napravi neki oigledan fal, mada je znala da Marko to ne bi primetio. -Otkad svira klavir, - neobino zainteresovano je upita Marko. - Bila sam dete kada me je Sergej nauio prvim akordima. - Sergej? - zaueno je pogleda Marko. Nataa je ime Sergej izgovorila tako nedvosmislenim tonom da Marko nije ni imao priliku da sumnja i razmilja o kojem se Sergeju radi. Nataa je prebirala po klaviru, traei melodiju koju nije mogla da uhvati i pone iz nekoliko neuspenih pokuaja. Seti se nekoliko prvih akorda, a onda joj nastavak pobee kao misao kada odluta. Videlo se da dugo nije svirala i da je druenje s klavirom postajalo sve ree i ree. U jednom trenutku, slino kao kada trei za vozom uspe u zadnji as da uskoi u poslednji vagon, iz njenih

92

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

prstiju se razli i popuni prostor, predivan sklad melodije, koja je Markovim ulima oigledno prijala. Svoje oduevljenje nije mogao sakriti, ali nije znao ta Nataa svira. Svoje neznanje veto je krio njiui se uz zvuke klavira i glumei zadovoljstvo to upravo takva muzika dopire do njegovih uiju. Klavir je poslednji put sluao pre rata, u Beogradu i to svakok dana vraajui se kui, prolazei pored kue gde su stanovali neki Jevreji, poznati gradski juveliri. Nataa se zadovoljno smejala to je uspela. Zabacila je u nekoliko navrata glavu unazad, kao da je htela da se oslobodi divne plave kose koja joj je smetala, padajui preko oiju i sakrivajui klavijaturu. Na lice je navukla osmeh koji se prepoznavao u oima s kojih Marko nije skidao pogled. Na as je zaboravila da je Marko tu pored nje i setila se Sergejevog oduevljenja kada je otkrio u njoj natprosean, uroen talenat za muziku. Govorio joj je da ga njeni dugi prsti podseaju na Rahmanjinova, koji su pokrivali trinaest intervala na klavijaturi, raspona trideset santimetara. A savren oseaj za ritam koji je posedovala, nije se mogao nauiti. S tim se ili rodi ili ne. Nataa se toliko zanela u sviranje, koje se u trenucima pretvaralo u prave izlive emocija. Kao da su dirke progovorile. Oaran, Marko se pribliio na korak blie Natai i svojom aom podigavi je jo jednom dopunjenu u visinu oiju nazdravio. Nataa ga je pogledala i nekoliko puta kao da je glavom kazala, ne sada.. ima vremena, pusti me sada da uivam. Marko je imao potrebu da neto kae. Da pria s Nataom. Ceo dan je posmatra i dovodi ga do ludila njenim esto upuenim pogledima

Razmiljaj muzikom 93 Nataa je primetila Markovu potrebu, ali nastavi da svira. -Nataa, ta sada svira? - upitao je Marko. -Betoven, Meseeva sonata. Jesi li uo? - upitala ga je takvim tonom, znajui unapred da Marko nije voleo klasinu muziku, a da je oduevljenje koje iskazuje, tu pred njom kada toliko neskriveno uiva u sviranju do granica ekstaze, namenjeno njoj kao eni, a ne muzici i njenom umeu da pretoi svoje raspoloenje preko prstiju i dirki u boje tonova koje bude najuzvienija oseanja ljubavi. Nije nita odgovorio. Primetio je da se ve polako smrkava. Tama se pritajeno uvlai u svaki kutak salona u kojem se toliko prijatno oseao. Otiao je do vrata i upalio svetlo. Svetlost iz lustera s dve staklene ute kugle se upali i osvetli prostor. Jedna sijalica poe da mirka i ugasi se. Kao da je svetlost govorila Marku, da je sasvim dovoljno svetla i s jednom sijalicom. Nataa je u kratkom vremenskom intervalu, pauzi, koja je trajala tek dve sekunde prela na Smetaninu Vltavu. Melodiju koja budi najuzvienija oseanja. Marko se polako pribliavao Natai koja je bila leima okrenuta. Stao je iza nje i stavio ruku na njeno rame. Nataa je osetila muku ruku na svom telu, ali je nastavila da svira kao da se nita nije desilo. Marko pree neno rukom preko njenih lea i Nataa oseti pravi muki hvat oko svog struka. ula je ton stvarnosti kako udara u njene devojake, krhke sne. Uzdrhtala je osetivi Markov neni dodir. Marko se uplaio da ne see granu na kojoj sedi. Plaio se Nataine mogue reakcije, ali su dve ae konjaka opustile konice u njegovoj glavi.

94

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Nataa je odsvirala jo nekoliko tonova i prsti joj ostadoe na dirkama, bez moi da nastave. Zvuk tiine je ispunio sobu. Ustala je i okrenula se prema Marku. Zagrlila ga je svojim dugim rukama. Gledali su se zaljubljeno. Pomislio je; glupo je sada bilo ta rei. Naslonili su svoja ela, jedno na drugo. Nosevima su se dodirnuli. Nataa uvi svoje telo oko Marka i poee strasno da se ljube. Svoje ruke je upleo u njenu kosu koja je dobila oblik njegovih ruku. Nataa je svojim prstima milovala Markova lea istom onom nenou kojom je dodirivala i dirke na klaviru. Ljubili su se divlje, nezasito, bez pauze za vazduh. Razmazana pljuvaka i karmin su rumeneli obraze. Zaljubljivali su se u svoje dodire, miris koe, ivotinjsku nemo za obuzdavanjem. Ostavila je uzdah iza sebe kao da joj vie nije potreban. Sada je imala zanos. - Nataa, ja te volim, - otrgnu mu se bez kontrole. Spontano, iskreno. Bio je pobeen, muki sputen na zemlju bez moi da povrati imalo svoga Ja. Prvi put je nekome izgovorio te rei. Oseao se kao deak. Nastavili su da se ljube. To su bili skupi i neprocenjivi trenuci pred danom koji nestaje i pretvara se u gustu no punu nagovetaja. Oekivao je od Natae potvrdu rei izgovorenih njoj pre samo nekoliko trenutaka. Nataa nije imala snage da bilo ta kae. Potpuno mu se predala. Marko je podie i uze u naruje. -A ti mene? - upitao je Natau polusvesnu od zanosa. -Ve sam ti to rekla. -Kada, nisam uo?

Razmiljaj muzikom 95 Pomislio je da stvarno nije uo od ljubavne strasti, kojoj se nemono i nenaueno predao. - Muzikom. Muzikom koju si sluao. Ljubav se ne iskazuje samo reima. Muzika je stvorena da zameni rei kao najprikladniji pandan onome to osea. Betoven je ovom pesmom iskazao ljubav prema ulijeti Gviardi. Nije ni bila svesna kako je mogla da povee i kae neto to ima smisao. Poneo ju je do kreveta i poloio na uredno zategnutu posteljinu. Krevet je mirisao na nju, ednost i devianstvo, ouvano i uvano za ovaj trenutak. - Ugasi svetlo, molim te- bilo je jedino to je u polusvesti uspela da izgovori. Marko poe prema ulazu u sobu da ugasi svetlo, skidajui deo po deo garderobe sa sebe. Ostadoe u mraku. Samo je svetlo s uline bandere, kao kakav uhoda, ispunjavalo pojedine delove sobe. Zrak svetla je prelazio i preko kreveta. Prilazio joj je i posmatrao je kako skida haljinu sa sebe. Bojaljivo, stidljivo, a ujedno i odvano, puna svesti o tome ta u stvari eli. Posmatrao je njenu aristokratski belu kou, kou negovanih gradskih devojaka. Noge su joj bile duge kao da rastu iz ramena. Zavodniki je skinula arape. ene imaju najlepe noge kada ih posmatrate kako izlaze iz automobila i kada skidaju arape, uverio se Marko. Legla je oputeno, drei jednom rukom kraj jastuka ispunjenog nenim perjem, mazei lice. Pogledom ga je pozvala da legne. Za nekoliko trenutaka su se stopili ujedno telo. Jednu neraskidivu ostraenu masu dva sjedinjena bia. Milovao joj je bokove, neno stiskao dojke, tvrde, s nabreklim bradavicama. Ljubio ju je po itavom telu,

96

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

jednom rukom joj mrsio kosu i pridravao joj glavu da se isprepletani jezici ne odvoje. Vrhovima prstiju je neno prelazio preko njenog barunastog, nenog, devojakog tela. Preko ramena, koje je znalaki i s neskrivenim uivanjem uvijala, grudi je samo na trenutak pomilovao, izmamivi jedan uzdah. Ruka je nastavljala put prema njenom donjem veu. Uhvatio je gornji rub rozih svilenkastih gaica i vukao ih prema stopalima. Podigla je guzu da bi mu olakala i polako izvue jednu pa drugu nogu iz gaica. Leala je potpuno naga. Marko j e posmatrao s di vlj enj em. Lepota - kada j e naj manj e odevena, najbolje je odevena. Lepota je sama po sebi dogaaj, dubina povrine. Nataina lepota i savrenstvo tela je trailo divljenje, ali je izazivalo udan umor. Deava joj se upravo ono o emu je matala od vremena kada devojka prestaje da bude devojica i postaje ena. elela je da prvi put, taj prvi.. bude neko koga voli i posle ega nee aliti, oseati tako estu griu savesti i nerado se seati tog trenutka u ivotu. - Marko.. proaputa, vlaei mu uvo. elim to sada, ovde.- rei su joj bile drhtave, misli isprekidane. Ophrvala ju je nemo. Nemo koja joj je neobjanjivo prijala. Boanski mu se podala i otvorila da je odvede u svetove mirisa bez vazduha, u svetove zvukova ove noi. Pred Markom se nalazio najslai zalogaj. eleo je i on nju, ba tu, u njenom devojakom carstvu, na njenom grehom neukaljanom krevetu. Leali su jedno pored drugog, polupokriveni ve zguvanim aravom mokrim od znoja, rumeni od greha tek doivljenog, duom odevenom u ljubav.

Razmiljaj muzikom 97 Nataa je bila budna. San nije ni mogla ni htela da priziva. Razmiljalaje. Prepustila sam mu se kao uplaena srna pred mnogostruko jaim lavom. Uzeo mi je briljivo uvano devianstvo. Onako kako bi me drugi uzeo da zna da mi je prvi put. Ma lupam, otkud znam kako bi bilo s drugim. Marko je neto posebno. Oseala se kao tek dozrela voka. Nije znala da se to i primeti, a ne samo osea. Da li Marko spava? Naravno da ne, zakljuila je iako se On nije pomerao. Sasvim mu je prijao poloaj njene glave na nj ego vim grudima. A njoj je odgovaralo njegovo pretvaranje jer je svoju glavu trebala da pospremi i vrati stvarice na svoje mesto. Moglajebrojatiotkucajenjegovogsrca,sadadrugaijeg, u kojem je morao da ostavi jedno udobno mesto za nju. Koliko je vremena prolo. Razmiljao je budan, zatvorenih oiju. U ovakvim situacijama vreme brzo i sporo prolazi. Napolju su padali pijanci umesto snega. Pozvan u tu stan, lei u njenom krevetu, u sobi bez svetla Oseao se predivno i uasno lepo. I sva blaga sveta bi dao da mi se vrate rei koje sam joj dao i samo da prema meni osea deli ljubavi kao ja prema njoj. Opsedala ga je neizleiva muka preokupacija o uzvraenoj ljubavi. Rastvarala se pred samom pomisli na njegovo ime. U sred noi koja ju je bacila u saete prostore due, smestila je ljubav tek oploenu. Jutro nee da se rodi. Sanjala je budna san koji je bio samo obmana. Oboma je prijalo prisustvo i blizina tela onog drugog.

98

A L E K S A N D A R M I J AT O V I C

Kia je monotono dobovala po limenom ispustu ispod prozora ne dozvolivi im bar trenutak toliko potrebnog, onog pravog sna. Otvorila je oi i irom rairenih zenica posmatrala poluosvetljen plafon. Mrak vie nije bio tako debeo i gust. Zora je izranjala i prvi zvuci koraka i nerazgovetnih glasova s ulice, trgli su Natau iz polusna. Pogledala je Marka koji je spavao. Izgledao je kao zadovoljni deak koji je prethodnog dana od roditelja za roendan dobio omiljenu igraku. Po izrazu lica videla je da to nije dubok san. Znala je da je i on opinjen prethodnom noi u stanju labavog polusna. Iskrala se iz njegovog zagrljaja i ostavila ga ne budei ga, polaku mu premestivi ruku koja se do pre nekoliko trenutaka nalazila ispod njene glave, na jastuk. Poljubila ga je u nos, tek da ga dodirne usnama. Pomerio je glavu, kao kadaposle anestezije dolazi sebi. Obukla je svileni bade mantil i posle nekoliko minuta vratila se s posluavnikom na kojem su ekale dve oljice tople kafe. - Kapetane, dobro jutro - glasno je izgovorila. Marko skoi kao da se preplaen probudio posle runog sna. Otvori oi i poe da gleda naokolo. - Gde sam? Gde sam? - ponavljao je bunovno. Nataa je sela na ivicu kreveta i poljubila ga. Marko protrlja oi i ugleda Natau pored sebe Drala ga je za ruku, isprepletala svoje prste s njegovim i zaljubljeno gledala.

Razmiljaj muzikom 99 Buenja su mu teko padala i uvek bi zbog obaveza navijao sat mnogo ranije nego to bi bilo potrebno svakom normalnom oveku da se rasani. Voleo je da se malo posle buenja izleava. -Na kom jeziku sanja? - upitala ga je Nataa, na ije je pitanje Marko pogledom vidno izraavao uenje. udno i neobino pitanje ga nagna da brzo doe sebi i naprasno kako nije navikao naglo rasani, bre nego obino. Uhvatio je obema rukama za glavu, privukao sebi i neno poljubio. -Dobro jutro, - s osmehom i izrazom na licu srenog oveka, polutiho izgovori Marko. -Nisi mi odgovorio na pitanje. - uporna je bila Nataa. -Zato, emu takvo pitanje? Ne razumem ni smisao ni svrhu takvog pitanja i to odmah posle buenja? -Buncao si neto na tvom srpskom jeziku. Nisam nita razumela. -A to, - zanemarljivo odmahnu rukom Marko s olakanjem. -Ni ja se ne seam sna. Zato je to bitno? Vano je da smo zajedno, - ree Marko i otpi prvi gutljaj kafe koju mu je Nataa skuvala. -Je li ovo ona kafa od jue iz Sergejeve kancelarije? -sarkastino upita, bezazleno se smeei. -Marko, - uhvati ga Nataa za ruku i neno je drei upita: -Da li mogu biti sigurna da nee prihvatiti Sergejevu ponudu? Ovoga puta umalo da se desi obrnuta situacija i oljica u Markovim rukama poe da klizi po malom porcelanskom tanjiriu. Dohvati je drugom rukom, koju prethodno odvoji od Nataine, da se ne prospe i vrsto je zalepi za tanjir stiskajui je odozgo.

100

A L E K S A N D A R M I J AT O V I
-Otkud ti zna.. kako? Pa, to ne zna niko sem mene

i Sergeja. -Vidi, - znaajno ga pogleda Nataa nametnuvi svoju premo. -Svi Sergejevi gosti" dou na sastanak zbog iste stvari. To je vrbovanje za nau tajnu slubu. poentirala je Nataa, gledajui u oi pomalo iznenaenog Marka, posmatrajui njegovu reakciju. -alju vas u na specijalni centar na viemesenu obuku, a onda rasporeuju na odreene zadatke u zemlji i inostranstvu. Ja ih pratim do Lenjingrada i nosim njihov dosije. I tvoj je kod Sergeja. -ta jo zna? - upitao je znatieljno Marko. -Da ne bi proao obuku, - sa sigurnou u glasu ree Nataa. -Kako, zato? Ne razumem. -Sanja na srpskom. A to se ne sme. Mada se u centru ue specijalnim metodama odvikavanja, ali ne prou svi. -Da li bih ja proao? - upita ve oputen uverivi se da Nataa zna vie nego to je on mislio i vie nego to bi i smela da pria. -Ne.Nikako,-kategorinoodgovori Nataa gledajui Marka kojeg je odgovor iznenadio. Pitajuo se u sebi otkud i kako ona to zna. -Zato to ima mene, a ja tebe. Ti ostaje s mnom u Moskvi, - gotovo zapovedniki i s malom dozom molbe u oima, obrati se Marku. -Nataa.. - hteo je da nastavi, ali mu Nataa ne dozvoli. -Znam. Danas kada doe na sastanak, rei e mu da ne moe da prihvati ponudu. Izmisli neki ubedljiv razlog. Pametan si, da te ja ne uim. Rekao ti je takoe da ponuda nije obavezujua. Samo znaj da je i Sergej pronicljiv i da e otkriti svaki neubedljiv izgovor.

Razmiljaj muzikom
-U redu

101

smisliu neto pametno, kako kae, i verujem dovoljno ubedljivo. -Nisam ni sumnjala u tebe. Napolju se ve razdanilo. Nataa i Marko su se spremali da krenu. Ona na redo van posao, a on na vanredni sastanak, iji se smisao promenio preko noi i epilog sastanka je iz korena menjao njegov budui ivot. Sedeo je na fotelji i puio prvu jutarnju cigaretu. Bio je spreman da krene, ali je ekao Natau da i ona bude spremna. Obukla je bundu i obratila se Marku. -Ja u prva da izaem, sama. Ne elim ovoga jutra da kasnim, sem ako se neko ne oklizne i obori me, nasmeja se Nataa. -Ti ionako ima zakazano tek za dva sata. A ne bih volela da nas vide da zajedno izlazimo iz stana, moleivo i zabrinuto Nataa zamoli Marka da joj uslii, tako malu, ali njoj vanu molbu. Nije imala do sada mukarca, i oseala bi se neprijatno, ako bi ih komije videle zajedno. Tako se bar njoj inilo, da bi svi gledali u nju. Ipak je ona kerka pukovnika Lebedeva. - U redu. Idi i ekaj me. A i popio bih jutros kafu s Sergejem. Ona ne slui za pranje tepiha. Nataa se nasmeja, posla mu jedan poljubac rukom i izae iz stana. Marko je zapalio i drugu cigaretu. Privukao je stoi i digao noge na njega. Glavu je naslonio na naslon fotelje, uvukao dubok dim i zabacujui glavu unazad, kao petao kada pije vodu, izduvao dug plaviasti trag duvanskog dima.

102

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Nije razmiljao o susretu sa Sergejem. Mislio je da je tu odluku ve prelomio. Naravno uz nesebinu pomo Natae. Razmiljao je da nije prenaglio i ipak rei da sam sebe preispita. Treba se uvati urbe. Ona esto dovodi do kajanja. Onaj ko uri govori pre nego to neto sazna, odgovara pre nego neto shvati, odlui pre nego to proveri. Ne eli li kupiti neto nepotrebno, ne uri u trgovinu, jer ko brzo donosi odluke, kaje se polako. Mislio je o prethodnom danu. Kako mu je sudbina preokrenula poredak u ivotu za svega nekoliko sati. Stavljajui nesvesno sve na mesto koje mu i pripada. Sluajnost. Pomislio je. Ne nita se ne deava sluajno. Ovo se jednostavno moralo desiti. Bio je ispunjen udnim oseanjem ljubavi prema jednoj eni za koju posle samo nekoliko zajedniki provedenih sati moe rei da je to njegova ena. Njegova dosanjana elja. Nije to patoloka posesivnost, opsesija, ve elja da svoj ivot uini smislenim i korisnim. Pokuavao je da racionalno razmilja. Tek sada ivim, otkada postojim, pomislio je ne prestajui da pogledom razgleda svaki kutak Natainog stana. Poinjem da prepoznajem re koju ljudi izgovaraju kada misle na ivot. Proetao je stanom, laganim koracima, polusavijene glave i ko zna kojom po redu cigaretom. Kretao se od kraja do kraja sobe i tako u idealnim ritmikim intervalima merio korake gazei mekani rukom vorovani tepih. Na klaviru je stajala uramljena fotografija u drvenom ramu s naprslim staklom. Priao je i pogledao. Na fotografiji je ugledao dva mukarca. Jedan uniformisani ruski oficir i jedan visoki ovek s gustom ali uredno odravanom bradom. Ispred njih je stajala devojica

Razmiljaj muzikom 103 u irokoj haljinici do kolena i belim arapama preko kojih su se prepoznavali lakovani kaievi cipela. U liku devojice prepoznao je Natau, a ovek s bradom je bez dvoumljenja bio Sergej. Izrazito mlai neto mraviji i s tamnijom bradom koja je verovatno prebrzo pobelela, iz razloga koji Marko nije mogao da zna, oficir je verovatno Natain otac pukovnik Lebedev, pretpostavljao je. Pogledao je na sat i zakljuio daje vreme dapoe. Ovoga jutra morao je mnogo ranije da krene jer ga je ponovo ekala vonja metroom, a zatim oko pola sata laganog hoda do zgrade gde je imao zakazan sastanak. Stao je pred ogledalo. Jo jedanput proverio da li je sve u redu. Pribliio je lice i pored usana na levom obrazu ugledao tragove karmina. Obrisao ga je i krenuo da napusti stan. Otvorio je vrata, jo jedanput se okrenuo. Ostale su zlatne rei, sino izgovorene i boje ljubavi u sobi koju je upravo naputao. Izaao je iz zgrade na ulicu, koja je ve vrvela od prolaznika. Ovoga puta se nije morao brinuti za orijentaciju. Zadovoljno izvadi kutiju iz depa i poslednju cigaretu iz kutije stavi u usta. Zguva ambalau i baci je. - ezdeset osam, - zau odnekud glas za koji mu se uini da ga je ve nekad uo. Pogleda i vide prosjaka koji mu je jue pomogao. Marko mu je priao, stao pored njega i s visine gledao njegovo sklupano telo, umotano u neko staro ebe, koje jue nije imao na sebi. - Zato me zbunjuje tim brojevima? I jue i danas, kada sam te sreo, izgovarao si samo neke brojeve. Prosjak ga pogleda smejui se i pokazujui svoj jedini zub u gornjoj vilici. U donjoj ih nije imao. - Ja vas gospodine ne zbunjujem. Jue sam vam po mogao rekavi gde je ulaz zgrade koji ste traili. Danas Vam kaem ezdeset osam, broj stana gde ste bili.

104

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Marko se zapanji. Zbunjen, izvadi iz ustapripremljenu cigaretu i upita prosjaka. -A, kako ti to zna? -Gospoica Nataa mi je jutros dala neuobiajeno veliki baki. Inae mi redovno ostavlja po koju kopejku. Ali jutros je bila ba dareljiva. - Ali kakve to veze ima sa mnom? - upita prosjaka. Prosjak mu rukom pokaza da prie blie, primetivi prilinu dozu zbunjenosti i straha kod Marka. - Da li urite, gospodine? - upita prosjak tonom kojim je oigledno hteo da Marka zadri. Kao da je imao neku priu za njega. Marko shvati prosjakovu nameru iz ijih se oiju videlo da mu je potreban razgovor s nekim. Kao prosjaka, svi su ga potcenjivali, esto psovali, a neki i zaobilazili u irokom luku, kao kakvu zaraznu bolest. Marko u prosjakovim oima prepozna blagost i neto ljudsko, dobroudno. Neto to ga je opinjavajue teralo da ga saslua. - Gospodine, - poe starac. - Oficir ste i lep ovek. I ja sam bio oficir do pre godinu i neto meseci. Marko je imao intuiciju da e neto interesantno uti od starca. unu pored njega i dade mu poslednju cigaretu koju je izvadio iz usta. -Hvala gospodine, ali zato mi dajete poslednju ciga retu. Vi nemate drugu. -Otkuda to zna? - zaudi se Marko. -Niste me ponudili iz kutije, ve ste izvadili iz usta i ponudili mi. Hvala u svakom sluaju. Stareva otroumnost i mo zapaanja je zaintrigirala oigledno radoznalog Marka. - Nisam oekivao od vas da unete pored mene i sasluate me. Nas uline prosjake svi zaobilaze kao gubavce.

Razmiljaj muzikom 105 Prosjak zapali cigaretu kao da je od Marka oekivao odgovor na svoje zapaanje. -Ko si ti? - upita Marko prosjaka. -Mnogo si inteligentan, reit i ini mi se, poten ovek. Zar za tebe nema drugog mesta osim ovih prljavih trotoara. Kako si dospeo na ulicu, zato? -navirala su pitanja iz Marko vih usta. -Bog. On je tako hteo. - ne odugovlaei, kao iz topa odgovori starac. -Kakav bog ovee? On ne postoji. - naljuti se Marko. - Sinko, - oslovi ga prosjak, stavljajui mu do znanja da je mnogo stariji. -I ja sam bio oficir kao i ti. Odrastao sam u porodici gde su potovali boga i crkvu. Redovno sam kao dete iao s ocem u crkvu. Naravno da znam da bog postoji, - ree samouvereno kao da ga je lino poznavao. Zastade malo oekujui Markovu reakciju, primeujui kod Marka nepristupaan teren za ovu temu, kakljivu za vreme u kojem ive. Marko se nije slagao sa starevim stavovima, koji mu navukoe malo bora na elo i oiglednu nervozu, koju nije mogao sakriti. Ali rei, pustie ga da pria. Pomislio je, ako ga prekine, ovek nee hteti da nastavi. Nije ni imao obavezu. Ko sam ja njemu, razmiljao je Marko. - Imao sam lep stan i u njemu ikonu i krst, - nastavi sta rac. Nakon posete jednog mog druga, takoe oficira, koji me je odao, komunisti su mi razvalili stan. Pronali i polomili ikonu i krst a mene raalovali kao to vidi. Bog mi je pomogao da ne zavrim u nekom gulagu. Sada guzicom grejem hladne plonike i molim za hleb. A ti, - obrati se Marku, - ima privilegiju da si doao u Rusiju. Vidim po naglasku da nisi iz Rusije. Ima posao koji voli, uniformu, a bog ti je dao da ima i Natau, - brzometno, gotovo bez zaustavljanja, izgovori starac u dahu.

106

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- Ali, kako zna za Natau? I opet spominje boga, - bio je nestrpljiv i sve nervozniji Marko. - Saekaj. Kulturan si ovek. Primetio si da brzo priam, gotovo bez pauze. Imam jo neto. Nisam zavrio. Budi strpljiv i sasluaj me, - delovao je starac ubedljivo. Marko se malo zbuni autoritetom koji je starac po svaku cenu eleo da nametne. Nije mu se u poslednjih godinu dana pruala takva prilika i maksimalno je i veto koristi. -Nataaje dobra devojka, ali nije imala sree u ivotu da sretne mukarca koji moe da joj parira, u kojeg moe imati poverenja i voleti ga. Gledam je svakog dana. Kada odlazi i kada se vraa s posla. esto je neraspoloena, a takvo neraspoloenje sakriva lepotu koju poseduje, od toga se brzo stari i bore se pojave neoekivano, preko noi. - pokua iskustveno starac da opie Natau. - Poseduje bezrazloan strah da je neto propustila u ivotu, neto to misli da nikada nee moi da postigne, kree u poteru za nedostinim. Ona je upravo zato i takva, svakog trenutka prodire bez daha napred u stalnom nadmetanju s vlastitom sudbinom. Jednog jutra sam joj rekao: Nasmei se devojko. Nije me ni pogledala, ali verujem da je ula. Kada se vraala s posla, zamolila me da joj pomognem da do stana odnese neki drveni kovei. Kada smo doli do njenih vrata ugledao sam na njima broj est, zastao sam. - Zovem se Nataa, rekla je stavljajui mi do znanja da je tako oslovljavam. - Ovo je moj stan. Hvala vam, rekla je i dala mi rublju. Kao da je elela da to pre ostane sama i da odem. - Posluaj me dete, - obratio sam joj se. - Ima nesretan avolski broj na vratima. Zato nema sree u ljubavi. Pogledala me zaueno. - Ja imam ezdeset osam godina, rekao sam joj. Kao to vidi, bog mi nije dao sreu. Ali on nekoga dariva, nekoga kazni. Mlada si, lepa, poeljna, pametna. Svaki mukarac

Razmiljaj muzikom 107 bi eleo da te ima. Dopii osmicu pored broja est. Broj ezdeset osam je meni nesrean. Tebi e pomoi, posluaj me. Sreaje kao ptica. Nekom doleti, nekom odleti. - Tako je to bilo, kapetane. Marko je u starevoj prii, neoekivano. Ali brzo spoznao mnogo toga o emu nije ni razmiljao. Njegovo poimanje ivota se sastojalo u vrednostima kao to su ideologija, rodoljublje, partija. Video je da ivot ima i drugu stranu, a ko e na kojoj strani da se nae, odluie sudbina, mislio je itav ivot. -Bog, kae, - obrati se starcu. -Da, sinko. Zna ta mislim, - i ne ekajui da Marko bilo ta i pokua da izgovori, ree: - Ti i Nataa ste sueni jedno drugom. Ali ima jedna stvar koju ete morati da uradite da bi vas srea uzela pod svoje okrilje. Postoji neto to e vas spreiti da ostvarite svoje snove, ako me ne posluate, - pomalo proroanski ree prosjak. ta sada bulazni matori beskunik, pomisli Marko. Verovanje u boga ga je dovelo do trotoara, a on meni sada dri predavanje, naljuti se Marko. -Sada je bilo dosta, - prekipe Marku. Ustade i pogleda na sat na kojem je vreme pokazivalo da e morati da pouri. -ta e vam vojska? I tebi i Natai? Vojska jo nikom sree nije donela. Iz vojske se ide u ratove gde se gube ivoti koje nam je bog podario. Ove rei je izgovorio prekrstivi se. - Iz rata niko ne izlazi kao pobednik. Bori se i ubija druge ljude, stavljajui na kocku i sopstveni ivot. S vremena na vreme priutite sebi ratove u kojima mazohistiki uivate gledajui hiljade mrtvih vojnika u krvi, polomljenih ruku, nogu, polomljenih glava, dok topovska tanad padaju poput grada. ta je ivot! Blato, a ovek u njemu - zlato u

108

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

blatu. Pa ko je kriv to od tog zlata ne postade nita? Ko? Naravno Bog koji od njega nije nita uinio. -I pobednici i poraeni su poraeni. Oduzimate ivote jedni drugima pod platom borbe za teritorije, ideologiju, politiku, a bog Vam je podario ivote da u njima uivate i ostvarite svu sreu. - Svevinji vam moe uzeti samo ivot koji vam je i dao, ali sreu ne. I zato je epaj, kada ti je tako blizu. Budi bri od vetra i svega to leti. Bog voli ljude koji vole slobodu, koji nemaju zlobnu duu i koji nisu razdraljivi. Primeti starac poodmakle znakove nervoze kod Marka i pomisli da je moda preterao za prvi susret. Imao je jo dosta toga da ispria. Nikome nije imao prilike da kae ta misli, pa je sluajni susret s Markom i uoljivo iskazanu volju da prihvati razgovor, veto i promuurno iskoristio. - Zavei vie! Dosta je bilo. Nekontrolisano planu i iskali sav bes na nedunog starca, izmamivi zauene poglede sluajnih prolaznika. -Zato tebi ne pomogne taj tvoj bog? Vidi na ta lii! U ritama si kao poslednji bednik, a do jue si bio neko i neto, - odbrusi mu uvredljivo i poniavajui ga Marko, bez moi samokontrole. -Meni je pomogao, sinko! Bog daje u glavu i oplemenjuje duu, a ne u dep i odelo. Digavi ruke od sagovornika ne elei nekakve neprilike pred prolaznicima. - Ako hoe da se obogati, sluaj siromahe, - kaza starac. Starac je uoio Markov razdraljivi karakter kada se spomenu teme poput boga i religije, i povue se u svoju svakodnevnicu, ogrnu ebetom i nasloni glavu na zid zgrade, ispraajui pogledom Marka koji se udaljavao urnim korakom.

Razmiljaj muzikom 109 Pronaao je na dohvat ruke opuak jo neugaene cigarete, povue jo jedan dim, koliko je uspeo i baci ga gledajui za Markom.

Nataa je zadihana urila na posao. Naviknuta na hladnajutra, etnjajoj nijetekopadala. Prijalajoj jejutarnja tiina velikog grada gde nije imala priliku da poznaje puno ljudi i esto bi koristila to vreme za razmiljanje jer je niko ne bi prekinuo, zaustavio i porazgovarao s njom na ulici. Ula je u ulicu gde se nalazi zgrada u kojoj radi. Iz daleka je primetila neuobiajenu guvu ispred ulaza u zgradu. Kratko je zastala, pokuavajui da razbistri pogled i usredsredi ga na grupu ljudi u nekoj neobinoj urbi Ali s pristojne daljine s koje je posmatrala, nije mogla nita da razazna. Imala je lo predoseaj i nesvesno je ubrzala korak. Stigavi pred sam ulaz videla je da na ploniku ispred stepenita, neko lei, okruen gomilom ljudi. Neke je poznavala i to su bili uniformisani ljudi zaposleni u istoj zgradi, a bilo je i nepoznatih civila. Svi su se nalazili u stanju panike, nesvakidanjoj i neobinoj za mukarce. Prepoznala je lekara koji je redovno navraao kod Sergeja. esto je sluala savete koje je dobronamerno davao Sergeju da smanji uivanje u duvanu i alkoholu na meru ispod line izdrljivosti. Sergej bi ga uz smeh uvek naterao da i on popije nekoliko aica, govorei: - Vidi, doktore. Piju i pue samo ivi ljudi. - Sergej! Kao to je vrlina sama sebi nagrada, tako je porok sam sebi kazna, odgovarao bi doktor. Svojim nejakim rukama pokuala je da razgrne ljudska tela koja su joj sakrivala vidik.

112

ALEKSANDAR MIJATOVI

- Polako gospoice. Ko ste vi? Udaljite se, - ula je naredbu nepoznatog civila. Nije obraala panju i izmeu tela kojima je jo sakriven leao ovek, prepoznala je Sergeja. Leao je na leima, potpuno opruen kao da spava. Lekar je, stiskajui mu grudi pokuavao reanimacijom da mu udahne ivot. Vidne su bile grake znoja i nepovratno odvratan oseaj na lekarevom licu, da u tim trenucima nestaje jedan ivot. Prestao je sa masaom, ustao iz kleeeg poloaja i samo nemono slegao ramenima. - Naalost.- kao da je hteo jo neto da kae, ali je svimabilo jasno daje Sergej umro. Dva civila mu prekrie lice ebetom. Nataa vrisnu. Bio je to vapaj iji je zvukparao tiinu. Pokrila je rukama lice i plakala, povremeno razmiui prste odakle su virila dva preplaena i suzama natopljena oka. Sergejevu lulu je videla na trotoaru par koraka od njega. Prila je sagla se i uzela je. Izvadila je iz depa maramicu i umotala je iako je jo u njoj bilo ara od duvana, poslednjeg Sergej evog uivanja u njemu omiljenom poroku. Setila se Sergejeve izreke koju je esto upotrebljavao. Bolje da me izda srce nego prijatelji. Otrala je do kancelarije. Vrata su bila otvorena. U kancelariji nije bilo nikog. Ula je i ugledala otvorena vrata Sergejevog kabineta. Za Sergejevim radnim stolom je sedeo pukovnik Petrov, koga je esto viala. Bio je Sergejev veliki i drag prijatelj i gotovo redovan posetilac. Otvarao je fioke jednu za drugom i vadio gomile papira slaui ih na sto. Kamara hartije je ve zauzimala skoro celu povrinu stola i dopola zaklanjala glavu pukovnika Petrova, a brzina kojom ih je vadio i stavljao na ve velike, nepravilne gomile s ijeg su vrha papiri klizali i padali po tepihu, iznenadila je Natau.

Razmiljaj muzikom

113

Lino je poznavala pukovnika Petrova, ali nije imala snage da mu stavi do znanja da je tu i da mu se obrati. utei ga je posmatrala, krei prste ruku. - Sklonite se malo, gospoice, - ula je muki glas iza sebe. Nijeprimetiladaje svojimtelompotpuno onemoguila oveku da ue u Sergejev kabinet. Petrov uvi muki glas podie glavu. Ugledao je Natau uplakanu na vratima. - Nataa, ui. Saaljiv ton i panja koju je iskazao u tom momentu, jo vie rasplakae i pusti nekontrolisano jo nekoliko potoka suza niz svoje ve prilino nakvaene obraze. U meuvremenu, ugleda oveka koji je stajao iza nje na vratima. Nosio je sa sobom veliku kartonsku kutiju i brzo pakovao papire koje je prethodno Petrov izvadio iz Sergejevih fioka. - Pouri s tim pakovanjem. Ne mora sada sve da slae. Pouri! - naredi pukovnik nepoznatom oficiru, nervoznim glasom. Ustao je priao, oinski Natai, zagrlio je kao dete i poljubio u elo. - Nataa. Znam kako se osea. Sergej ti je bio drugi otac. Ali to je ivot, sudbina ili ta ve? - zapetlja se Petrov u priu, oseajui svu besmislenost svojih iskrenih, ali trapavih pokuaja da pomogne Natai. Na vratima se pojavi isti onaj ovek koji je maloas odneo kutiju punu dokumenata. Ovoga puta s drugom praznom kutijom za preostale papire kojih je bilo svuda po kabinetu. - Molim vas, pourite s tim odnoenjem, obrati se jo jednom i jo nervoznije oveku s kutijom. -I zatvorite vrata kada izaete. Ostavite nas same, - naredi Petrov.

114

ALEKSANDAR MIJATOVI

Nataa je sela na fotelju ne saekavi da joj Petrov ponudi da sedne. Oseala se kao u svojoj kui i navikla je da je Petrov ovde gost. Izvadila je maramicu i brisala obraze, polako dolazei sebi. Petrov ju je posmatrao i primetio da se pribire bre nego to je mislio. - Nataa. Skuvaj nam kafu, i ne shvati ovo nikako drugaije sem kao molbu. Glava me ve boli od svega. Nataa je posluno otila do svoje kancelarije. Petrov sede i opusti se u Sergejevoj fotelji. Razgledao je kabinet arajui oima od oka do oka. Kao da stotinu puta nije bio u njemu i poznavao svaki kutak. Otvorio je srednju fioku stola, moravi da odmakne stolicu jer mu je preveliki stomak smetao. U fioci je video neke Sergejeve line sitnice. Upalja, naoare, nekoliko olovaka, jednu slomljenu lulu koju je Sergej iznerviran veu koju mu je Petrov saoptio,nervozno razbio bacivi je prema zidu. Uze konu kesu s duvanom. Otvori je i pomirisa. s mrtenjem je ponovo zatvori i vrati u fioku. Ugleda veliki kartonski dosije i izvadi ga. Skinu traku s peatnog voska i otvori ga. Izvadio je papire iz kartonske fascikle i video da je to dosije Marka Petrovia, koga je on lino preporuio Sergeju na dalju obradu, kako su u argonu znali izmeu sebe da kau. Iz unutranjeg depa izvadi naoare u konoj futroli i poe letimino da lista papire, kao da neto trai, ne itajui sadraj ve prelistanih stranica. Nataa se pojavi na vratima, sada svea, umivena, s kafom na tacni. -Hvala, Nataa. Sedi da popijemo zajedno. Nataa naglo skoi sa stolice i krenu nazad. -Gde e? - upita je Petrov.

Razmiljaj muzikom

115

- Zaboravila sam da vi pijete slatku kafu. Idem po eer. Petrov se samo nasmeja i nastavi da lista dosije. Nataa se ubrzo vratila i sela za sto uzevi oljicu s obe ruke, pokuavajui da sakrije drhtanje ruku, koje nije mogla kontrolisati. Bila je to upravo ona oljica bez drke koju je prevrnula ispod Markovih nogu. Setila se te situacije i otpi prvi gutljaj. -Pui? - ponudi Petrov Natau cigaretom. -Ne, hvala. -Reci mi Nataa, da li je onaj kapetan Petrovi dolazio kod Sergeja. -Gospodine, bio je jue. Koliko znam treba danas da doe. Odgovori Nataa, hladno, slubeno, znajui da Petrov ni ne sluti ta se u meuvremenu izdeavalo. - Zato je Sergej stavio znak pitanja na dosije? - kao za sebe ree Petrov, ali dovoljno glasno da Nataa uje. Znaajno i upitno podiuu levu obrvu. Kroz glavu su joj proletele slike od prethodnog dana i susreta Sergeja i Marka. Stari lisac, razmiljala je Nataa. Sve je provalio. Otkrio je Marka i mene, prepoznao je po mojim i njegovim postupcima da se neto ne poklapa. I sam nije bio siguran u Markovu odluku. Zato je napisao znak pitanja na koricama dosijea, zakljui Nataa prepoznajui nain Sergejevog razmiljanja, od koga je i nauila da isto razmilja. - Danas kae. Kada doe objasni mu situaciju koja nas je iznenada zadesila i saopti mu da se moj predlog stavlja ad acta do daljnjeg. Nataa je znajui za dogovor s Markom dobila neoekivani razlog, da se bar nakratko obraduje reima

116

ALEKSANDAR MIJATOVI

pukovnika Petrova i za trenutak zaboravi na,za nju bolnu i neoekivanu, Sergejevu naprasnu smrt. - Ja sada idem, - ustade od stola Petrov sakupljajui jo neke papire koje je pronaao kod Sergeja, ali koje nije dao da se nose u kutijama s ostalom arhivom. Verovatno se radilo o dokumentima od posebne vanosti za slubu. Vratio je naoare u dep, upalja i cigarete i rukama povukao uniformu na dole, koja je izgledala nekoliko brojeva manja, zahvaljujui velikom, mlohavom stomaku. Nataa je ostala da provetri kabinet. Ta joj je navika ostala od Sergeja. Kabinetom se irio miris drugaijeg duvana od onog na koji je navikla. Vratila se u svoju kancelariju. Sela za sto i nije znala ta da radi. Navikla je da od Sergeja dobija instrukcije i zadatke. Kroz glavu joj iznenada proleti seanje na dogaaj od pre nekoliko meseci. Sergej ju je pozvao u kancelariju. Otvorio je svoj orman i iz njega izvadio drveni izrezbareni kovei, okovan metalom i zakljuan. Stavio ga je ispred sebe na sto. - Nataa. U ovom sanduetu uvam neke svoje line, za mene vane stvari. Ima tu svega, - i odmahnuvi rukom, kao da ne pridaje preveliki znaaj sadraju nastavi: - Imam lo predoseaj da neu jo dugo iveti. - Nemojte tako, Serjoa - zamalo se zaplaka Nataa -Nisamzavrio-pogledaje Sergej tumaeiNataino Serjoa, kao intimiziranje i poistoveivanje s ocem, jer oca nije imala. - Ovu e kutiju danas poneti svojoj kui. Nikome, nikada nee rei da je ova kutija kod tebe. Podrazumevam, da e je dobro sakriti. Klju je kod mene.

Razmiljaj muzikom 117 Izvadi ga iz unutranjeg depa, pokaza joj ga i stavi u srednju fioku stola ispod papira koji je pokrivao dno fioke. -Samo u sluaju da se meni neto desi, uzee klju iz fioke i otvoriti kutiju. Moram imati u tebe poverenja, da ti nee pasti na pamet da ga zloupotrebi. Sastavljeno je od tankog tkiva i zato je neostvarljivo sastavljati ga, kad se jednom prekine. Poverenje je kao ibica. Ono se moe iskoristiti samo jedanput. -Ali, Sergej.. -Nisam zavrio, - jo je jednom prekinu. - ako ikada u ivotu bude imala problem, ali veliki, za tebe nereiv i teak, u kutiji e pronai reenje. A sada idi kui i ovo sakrij. Iz seanja je tre iznenadan upad nepoznatih ljudi u kancelariju. Liilo je na razbojniki prepad. Ugledala je trojicu ljudi u uniformama s visokim inovima. Bahati, namrteni i neprimereno situaciji, vrlo buni i neljubazni. Nikoga od njih ranije nije videla, iako je kroz njenu kancelariju prodefilovalo stotine ljudi. Fizionomije je pamtila, ali se nikoga od njih nije seala od ranije. -Ko ste vi? - upita je prepotentno prgavi pukovnik plave kose i crvenog nosa, koji oigledno vrlo esto ustaje na levu nogu. -Sekretarica gospodina Sergeja. Pokojnog Sergeja, - ispravi se Nataa. - Odmah spremite svoje stvari i napustite kancelariju. Nataa se iznenadi neodmerenim postupkom nadobudnog pukovnika i proe joj kroz glavu novonastali, neoekivani problem. Kako da doe do kljua iz Sergejeve fioke. Jedan od oficira je ve bio u Sergejevom kabinetu, drugi je seo u njenu kancelariju, a pukovnik je izaao napolje.

1 18

ALEKSANDAR MIJATOVI

Pola je u Sergejev kabinet. e tamo? - odbrusi joj nevaspitano oficir, tonom na koji njene ui nisu navikle. -Samo da zatvorim prozore. U pravom trenutku se seti da ih je prethodno otvorila da provetri. - U redu, samo pouri. Nataa ue i vide jednog od oficira kako sedi za stolom. Kako sada da doe do kljueva? Razmiljala je, a morala je brzo to da uradi. Vremena za racionalne kombinacije nije bilo. Mozak joj je radio, kao da ju je Sergej kolovao. Prila je prozoru i simulirala da se mui da okrene kvaku na prozoru. Glasno je uzdahnula i rekla. - Ovo se zaglavilo. Gospodine, moete li da zatvorite prozor? Prokleta stara brava! - izgovori ljutito, kao da se iznervirala od dotrajalog inventara, veto glumei da je povredila ruku. Oficir je pogleda, a Nataa namesti svoj dobro poznati zavodniki, lani osmeh, na koji oficir, klasino muki naivno nasednu. Ustao je, priao prozoru i rekao: -Ako smem da primetim, imate lepe ruke i ne bi trebalo da ih povredite tom pokvarenom kvakom, -pokuavajui da uini prvi korak neega to je mislio da lii na flert. -Hvala gospodine, molim vas zatvorite i drugi par okana. Tu je dobila u vremenu i u dva koraka se nae ispred stola. Brzo je otvorila fioku, a na sreu ovoga puta se fioka lagano otvorila. Sergej se uvek nervirao jer se fioka esto zaglavljivala. Setila se svih njegovih psovki u tim trenucima. Podie zatitni papir iz ve prazne fioke koju je Petrov tako ostavio ne uzevi upravo ono to je bilo u njoj najvrednije. Nije to bio obian klju. Taj klju je klju Nataine sudbine. Tako je shvatila iz Sergej eve prie o tom sanduetu.
-Gde

Razmiljaj muzikom

119

Vrhovima prstiju je uzela klju i stegla ga u aci. Uspela je da zatvori fioku, tiho i bez uma, upravo u momentu kada se oficir okrenuo. - Eto vidite, a vi biste se muili. Nadam se da sam zasluio kafu? I hou da je zajedno popijemo. Natai je bio odvratan. Taj ensko-ovinistiki nastup, kao da se obraa kakvoj kurvi na oficirskom balu. Jedva je ekala da izae. -Izvinite gospodine, ali pukovnik koji je doao s vama mi je rekao da odmah napustim radno mesto. -Onda nita, ali se nadam da moemo negde zajedno na drugom mestu da se bolje upoznamo? - pokua oficir s otrcanim i jeftinim mukim pitanjem. -Nadam se i ja, - utivo odgovori Nataa, mislei u sebi kakav je ovo ljigav i odvratan ovek. Nataa se jedva uzdrala da mu ne odbrusi. esto je znala da kae mukarcima koji su je saletali, a nisu joj se sviali. Ko nespretnom rukom posegne za ruom, neka se ne ali to ga bode trnje. Obukla je bundu i prila stolu. -ta hoete? - upita je oficir koji je sedeo u njenoj kancelariji. -Da zakljuam sto, - odgovori Nataa. -Nema potrebe, nee vam vie trebati. Nataa se zabezeknu i namrtena pogleda oficira, koji se ironino i odvratno usiljeno smejao. Ustao je sa stolice i etao kancelarijom, ostavivi Natau zateenu neoekivanim odgovorom. - Znate, mlada damo, - poe oficir - Upoznati ste dobro kako funkcionie naa sluba. Sergej je umro. Posao ne moe da eka. Sutra dolazi novi, proveren ovek na njegovo mesto. S obzirom na Sergejeve godine i slabost prema piu i cigaretama, mogli smo oekivati ovako neto. Pripremali smo dugo oveka koji e sutra preuzeti posao.

120

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Tu zastade i pogleda Natau, koju prethodno nije posmatrao dok je priao, ve je etao i gledao u pod. -Kako je Vae ime? - upita je oficir. -Nataa Lebedeva. -Nataa. Vrlo dobro znate da vas je Sergej doveo na mesto sekretarice. Znate i sami da omoguavamo naim ljudima da sami formiraju tim saradnika. Novi ovek hoe nove, svoje ljude, saradnike kojima veruje i sutra dolazi i nova sekretarica, koju je on odabrao. -Nadam se da sam bio jasan. Nataa je sluajui oficira, koga do tada nije poznavala, oseala svu odvratnost prema situaciji u kojoj se nala. Nije ga potovala i ne trudei se da upamti njegove rei, pripremala se za odgovor. - U ivotu se treba teiti injenicom da u svakom zlu ima i neto dobro. Ko zna zato je ovo dobro? Sutra je novi dan. ivot ide dalje. Nisam gubitnik da bih bila nesrena zbog vaih rei. Nataa je britko, gledajui ga pravo u oi, koje nisu uzvratile pogled ve lutale po prostoru, izgovorila reenicu koja je iznenadila oficira. Jo jednom je veto upotrebila vrlinu da brzo prevazilazi tekoe i da se s porazima brzo miri. -Ne budite tako ravnoduni. Ravnodunost je smrt za ljudsku duu, - odgovori joj oficir. -Greite, gospodine - nastavi Nataa, ne elei da oficirova bude poslednja. Ubitano je usavrila tu vetinu preimustva u razgovoru, da joj niko nije mogao parirati. -Nisam ravnoduna, ve svesna. Svest je srea, jedina, prava, istinska, stvarna. Ako je ovek svestan svega onoga to mu se deava, utoliko je sreniji. Nisam slabi da utim i negiram svoje vrline iako znam da u zbog svog jezika izazvati negodovanje kod vas.

Razmiljaj muzikom 121 Oficir se iznenadi Natainim reima, neprilagoenim njegovim uima, jer je najmanje oekivao toliku samouverenost od nekoga, jo od ene, kojoj upravo saoptava da je izgubila posao. - Imuan ovek posle gubitka bogatstva moe ponovo postati bogat, - nastavila je Nataa. - Robija posle zatvora moe postati ugledan graanin, lopua se vremenom opameti, jedino oficir ne moe povratiti izgubljeno. Reenica sa zagonetnim zavretkom ostavi oficira zbunjenog. Kao da je elela da gospodinu stavi do znanja da i on sutra moe okonati svoju karijeru na slian nain. - A sada, zbogom i elim vam sreu u poslu, jer e vam ona i te kako biti potrebna. Nadam se da i za vas vae pravila" u slubi, zapeati razgovor Nataa. Oficir je samo nemo posmatrao Natau dok je naputala kancelariju. To je uinila tako brzo, isto kao to je i sasula u lice oficiru ta misli, ne dozvolivi okiranom oveku da se imalo pribere i povrati od oka. Jo jednom je uspela da njena bude poslednja. Zalupila je vrata od kancelarije, setivi se kako je to Sergej iznerviran esto inio, s dovratka su otpadali delovi stare farbe od siline udarca. Sjurila se kao da je letela stepenitem do izlaza, preskaui po nekoliko stepenika, usput se sudarajui s raznim ljudima koji su se tog dana vrzmali po zgradi. Izala je i elela to pre da se udalji s ovog mesta. Za trenutak zastade. Pogleda mesto gde je Sergej leao mrtav i urnim korakom nastavi ulicom. Setila se da Marko treba da stigne svakog trenutka. Pomislila je da i on moe imati neprijatnosti jer bi mu ovi ljudi postavljali pitanja, na koja ne bi umeo da odgovori i

122

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

sebe doveo u neprijatnu i munu situaciju. Nije htela da ga suoi s neprijatnostima. Pogledala je na ulini sat i zakljuila da bi Marko trebalo da je u blizini. Jedini put kojim je mogao doi do zgrade je ovaj. Svaki drugi je dui, a Marko ionako uri. Najbolje da ga saekam. Pomislila je. Stala je na ugao ulice i osvrtala se levo desno, ne bi li ga ugledala. Stajanje na oku joj se uini suvie jeftino i probudi u njoj rune aluzije. Nije primetila da se na nekoliko metara od nje zaustavio automobil. Okrenula se u pravcu odakle je ula zvuk motora i videla da staklo pored suvozaevog sedita polako klizi nadole. U kolima je sedeo pukovnik Petrov. - Nataa! Da te povezemo, - ljubazno joj uputi poziv. - Zahvaljujem na pozivu, pukovnie, ali ipak u peke. Prija mi etnja a i elim da budem sama. Danas mi nije neophodno drutvo. Veto se otarasila neeljenog poziva. Petrov izae iz automobila i prie Natai. - Zar su ve bili. Upita je, znajui za dobro poznati scenario u ovakvim i slinim situacijama. Nataa ga samo pogleda i pomisli da nije potrebno da bar njemu pojanjava. On ionako sve zna, nema mogunosti da joj pomogne, a njoj nije do razgovora. -Ako vam treba.- pokua Petrov da ponudi svoju pomo Natai, ali ga ona prekinu. -Ne hvala, pukovnie. Nije potrebno. Petrov se iznenadio Natainom sigurnou i inatom da ovu situaciju prevazie sama snagom svoje linosti. - Ojaajte me saoseajui s mojom snagom, a ne mojom slabou, - uputi pogled prema Petrovu. U daljini ugleda Marka kako se pribliava, sporim korakom. Ili joj se samo tako inilo, jer je urila da ga to pre vidi.

Razmiljaj muzikom 123 Ubrza korak i krenu mu u susret. Na pola puta od momenta kada ga je videla, ugleda i on nju i iznenaen to je vidi stade nasred ulice. Marku je neki unutranji oseaj govorio da neto nije u redu. Predoseao je da se desilo neto krupno. Otkud Nataa na ulici? Pa ona je na radnom mestu. I ja tamo idem, razmiljao je. Kao nikada do tada bio joj je potreban neko ko je razume i voli. Sam bog ga je poslao jue. Bacila mu se u zagrljaj i zaboravljajui svoju mentalnu snagu, vrlinu koja je samo za sekundu iezla, zaplakala je na Markovom ramenu. Pokazujui jo jednom mentalne uspone i padove. - ta se desilo, Nataa, kai mi, - ponavljao je zabrinuto Marko. Nije imala snage da bilo ta kae. Ipak postoji granica gde izdrljivost prestaje biti vrlina. Nataa je jo jednom uspela da opovrgne tu predrasudu. Obrisa oi maramicom, zgrabi Marka pod ruku okreui se u svim pravcima, gledajui da li ih neko posmatra. - Sergej je jutros naprasno umro ispred zgrade. Srce, nije mu bilo pomoi. Nije ni primetio da ga je okrenula u pravcu odakle je dolazio i da idu nazad. Marko brzo to primeti Nataa, ali ja imam sastanak. -Nema ti nikakav sastanak, - autoritativno izgovori Nataa. - Idemo brzo nazad u stan. -A tvoj posao, kako si izala? -Zauvek, - odgovori Nataa i ispod oka pogleda zbunjenog Marka. -Kako zauvek? - naivno kao dete upita Marko. -Objasniu ti sve, samo me pusti nekoliko trenutaka da se saberem. -Ali ja moram da se javim. -Kome da se javi? Sergej je umro, shvati! Od vaeg

124

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

razgovora nema nita. Sve je stavljeno ad acta. I upamti, nema voznog reda koji se ne menja. Danas vie nije jue i zaboravi ta je bilo. Setio se kako mu je jutros prosjak ispred zgrade nametnuo autoritet. Nataa je opet sadaponovila isto. Gde se izgubio respekt ljudi prema njemu? ta se dogaa? Za onog prosjaka sam ipak oficir, a za Natau mukarac. Bilo je previe da u ovoj situaciji sada razmilja i o svom izgubljenom autoritetu. U glavi mu je haos, ali iz haosa je nastao i svet i ivot. Ba ima sree da ga takva sujeta ne dotie. -Izvini, ako sam sada bila gruba prema tebi, ali sam tako morala da uradim, da se objanjavanje na ulici ne odui. Treba nam vreme, a malo ga imamo. Nekada ne obraamo panju ni kako dani prolaze, a sada nam je svaki as vaan, bitan, moda sudbonosan, - ree, za Markova tura saznanja prilino nerazumljivo. -Sasluaj me sada dobro - obrati mu se Nataa. Znam da o Sergeju ne zna skoro nita. Sve u ti ispriati, a ti me paljivo sluaj. I da zna, idemo peke do stana. Jeste da je mnogo dalje, ali e vreme brzo proi Mi smo zajedno i ovo to u ti ispriati treba da zna.

- Pre oko petnaestak godina, - zapoe priu Nataa. - moj otac, majka i ja iveli smo u skladnoj, obrazovanoj, graanskoj porodici, zajednici kojoj su mnogi zavideli. Majka je radila kao uiteljica u lokalnoj koli. Tada jo nismo iveli u Moskvi. Tek pred rat otac je premeten u Moskvu i od tada smo iveli u stanu u kojem sam ja sada. Kao devojica sam prvi put videla visoke zgrade, gradski asfalt i poneki tada redak magazin. Provincije se seam samo po mirisima koje pamtim iz detinjstva. Mirisa prolea pored reke, bakinih kolaa, dima iz dimnjaka ija se boja i miris razlikuju od gradskog. irokih prostranih cvetnih proplanaka, blatnjavih ulica, sunca koje je drugaije zalazilo. Dunja na ifonjeru i mirisa koji se uvlaio u garderobu. Sve lepe stvari iz detinjstva me vezuju za nae selo i uvam ih kao neku dragocenost. Mama je svaki dan odlazila na posao u oblinju kolu. Otac, Vladimir, takoe je bio zaposlen, esto odsutan i zauzet svojim vojnikim obavezama. Nismo se navikle, za sve vreme od kada smo u Moskvi, da se svaki dan u razliito vreme vraa s posla. To je za mene i majku bila neobjanjiva promena, na koju se nikada nismo navikle. Zbog toga su nai porodini rukovi bili retki i liili na prava mala slavlja, kojima smo se svi radovali. U istoj zgradi i dvoja vrata od naih, stanovao je Sergej. Radio je kao profesor klavira u prestinoj koli i bio vrlo ugledan i potovan ovek. Nikada se nije enio i jedini prijatelj mu je bio klavir, dok nije upoznao mog oca.

126

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Roen je u Poljskoj, od majke Nemice i nepoznatog oca, za kojeg je od majke uo da je Rus. Posle majine prerane smrti, po njegovoj prii je samoinicijativno doao u Moskvu. Kada ga je moj otac pitao kako je doneo takvu hrabru i pomalo udnu odluku, odgovorio mu je da kao ljubitelj muzike i virtuoz na klaviru, osea samo muziku ruskih kompozitora i kada svira njihova dela ima poseban oseaj koji mu je nepoznat kada svira dela drugih kompozitora. Govorio je ocu da je muzika peta ovekova krvna grupa. Da se ona nalazi u genima i da od tog poimanja muzike on ne moe da se odvoji. Otac je bio antitalenat za muziku, ali su zvuci koji su povremeno nejasno dopirali iz Sergejevog oblinjeg stana, delovali oputajue na oca. Tonovi koje je sluao strujali su mu kroz krv i oseao je, kako nam je govorio, neponovljiv oseaj neobinog duevnog mira. Jednoga dana, bila je nedelja, otac je sasvim neoekivano pokucao na vrata Sergejevog stana. Nije voleo da sklapapoznanstvana svoju inicijativu. Sve ljude koje je poznavao bili su kolege s posla, pretpostavljeni, potinjeni i poneki komija s kojim bi samo u prolazu razmenio pozdrav. Sergej je otvorio vrata i ugledao nepoznatog oveka, koga se seao samo iz prolaza i sluajnih susreta. Iznenadio se i mislei da susedu smeta muzika, poeo da se utivo izvinjava, stavljajui do znanja ocu da e ubudue potovati tue pravo na mir i tiinu. - Ne, naprotiv - odgovorio mu je otac - ja sam Sergej, - pruio mu je ruku u znak pozdrava. Tako je izgledalo njihovo upoznavanje. Otac se iz Sergejevog stana vratio vidno raspoloen. - Prijatan ovek ovaj na komija, ali neobian i udan na moj prvi utisak. Upoznali smo se i pozvao me na pie.

Razmiljaj muzikom 127 Vladimir je voleo dobru kapljicu, koju nije imao prilike da popije druei se s retkim prijateljima, kolegama s posla. To je radio u svom domu, sam, kada se vrati umoran s posla. Govorio je da ga par aica votke ili konjaka oputaju od napornog dana. Njihova druenja su postala sve ea i otac je sve vie slobodnog vremena, ranije namenjenog porodici, provodio sa Sergejem, a sve manje s nama. Nedostajao nam je jer su se naa porodina okupljanja svela samo na nedelju. Otac je jedva ekao upravo nedelju da bi se druio sa Sergejem. Ne znam o emu su priali u svojim prvim danima druenja. Otac se nije razumeo u muziku tako da sa Sergejem nije imao idealnu temu za otvaranje i oputenije lake upoznavanje. Sergeju vojska i oeva interesovanja takoe nisu mogla biti toliko bliska. Ali to nije bila nepremostiva barijera za njihovo galopirajue vezivanje, koje je brzinom jednog godinjeg doba, preraslo u pravo prijateljstvo. Ocu su usta bila puna Sergeja. esto je ponavljao delove njihovog razgovora i govorio da je Sergej izuzetno interesantan, duhovit i obrazovan ovek. -Rekao Mi je da se muzikom moe imitirati ak i priroda. Oluja izraena muzikom podsea na bes Zevsa. Ha, ha! - smejao se otac Sergejevim priama. - Jo mi pria o nekim pravilnim kretanjima i da je muzika jedino pravilno kretanje. Svata. A najvie mi se svidelo kada je posle pete aice rekao da su arhitektura, zamislite - arhitektura iznenaeno uz smeh je priao otac - i muzika po svojoj prirodi upuene ka neemu uzvienom, jer izraavaju ideju prostora i vremena bez granica. Stvarno ga nita nisam razumeo, ali mi je sve nekako interesantno - priao je otac. -Kako je poeo, izgleda da u saznati da ni vojska ne moe da se zamisli bez muzike - prasnu otac u smeh.

128

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- Izgleda da je vas zbliila aica, a ne muzika -majka je imala opasku, kojom je zajedljivo ubadala oca poznajui ga dobro, izraavajui ujedno i nezadovoljstvo oevim sve izraenijim i estim zapostavljanjem porodice. Njihovo druenje je verovatno bilo uivanje u razliitosti karaktera i interesovanja koje su posedovali. Jedanput me je poveo kod Sergeja. Sergej me je podigao u naruje i poljubio. - Hoe da ui da svira klavir? - pitao me je. Pogledala sam upitno u oca ekajui njegovu reakciju. Klimnuo mi je glavom kao znak odobravanja. Znam da je iznenadno interesovanje oca za muziku posledica druenja s Sergej em, ali nisam oekivala da e i mene tako malu brzo zaraziti tom udesnom umetnou. Tri puta sedmino bih posle kole ila na asove klavira kod Sergeja. Da bih brze zavolela muziku, znao je esto da sedne za klavir i peva neke meni nepoznate, smene deje pesmice. Smejala sam se ba onako iskreno, deje. Brzo sam navikla na Sergeja i muzika mi je postala preokupacija na iznenaujue odobravanje mog oca. esto su dok mi je Sergej zadavao odreene akorde da vebam, sedeli i priali uz obaveznu aicu. Ponekad bi prekinuo s ocem razgovor i glasno mi se obraao: -Nataa, dobro je, ali moe bolje. Ponovi jo jednom. Zapamti, uvek moe bolje. Po zavretku svakog asa prilazio mi je, pomilovao po kosi i govorio: - Ti si talentovana, bie neto od tebe. Majka se oseala zapostavljenom i esto se s ocem prepirala zbog njegovog odsustvovanja od kue. Govorila je, da je najbolje da se preseli kod Sergeja zajedno sa mnom. Otac nas je jednom sve poveo kod Sergeja. Mami je kazao da nas je Sergej pozvao na svoj roendan.

Razmiljaj muzikom 129 Majka je bila vaspitana i pristojna ena pa je prihvatila ponudu, ne elei da uvredi oca i Sergeja. Sergej nas je posluio ajem, keksom, a on i otac su pili konjak. - Naalost gospoo, - obratio se mojoj majci. -ivim sam i nisam vian kuhinji. Dragi ste mi i pozvao sam vas porodino na roendan. Ja znam jedino da sviram i mislim da se neete ljutiti ako vam neto odsviram umesto pristojnijeg posluenja, - ponudio je Sergej primamljivu kompenzaciju. Sluali smo ga zadivljeni. Ja sam neto ve i prepoznavala i sama znala da odsviram delove Sergej evog omiljenog repertoara. Otac i majka su nemo posmatrali i s neskrivenim uivanjem sluali mali nesvakidanji Sergejev roendanski koncert. Nije prolo dugo vremena. Otac i Sergej su poeli upranjavati i druenja van Sergej evog stana. Otac je esto govorio mami da ide s Sergejem u etnju. Vraali bi se posle nekoliko sati. Otac je dolazio kui nekako umoran, potroen, iscrpljen, kao posle napornog radnog dana. Najudnije je bilo to da otac nije voleo da eta. Bila je to neoekivana i pomalo udna promena u oevim navikama. Mama je neto nasluivala, ali oca nikada nije pitala o emu su razgovarali. Sergej bi me esto ostavljao samu u njegovom stanu, zadao bi mi obavezni muziki zadatak, poneto novo nauio, onako stojei pored klavira i prstima jedne ruke odsvirao nekoliko akorda. - Ponovi ovo i vebaj, -govorio bi i urno naputao stan. Jednom prilikom Sam pogledala kroz prozor i videla oca i Sergeja kako sedaju u vojni automobil koji ih odvozi nekud. Po zavretku obaveznog vebanja, sama bih naputala Sergej ev stan i vraala se u na. Govorio bi, ako se ne vrati dok ja ne odradim vebu, da zakljuam stan i odnesem mami klju.

130

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Sergej je, kako je vreme prolazilo bio sve zamiljeniji i nekako ozbiljniji, rasejan, zabrinut. Navukao je zagonetnu masku na lice. Liio je na oveka koji treba neto vano da odlui. Ja sam bila mala i nisam imala mo prepoznavanja neijeg unutranjeg nemira kroz mimiku i izraz oiju, ali sam primetila da mama i otac dugo priaju kada legnu u krevet pre spavanja. U mraku je mama oca pitala: - Zato se Sergej promenio? ta se deava s njim? Izgleda zabrinuto, esto je zamiljen - pokuavala je mama da od oca iznudi odgovor na neobinu promenu primeenu kod Sergeja. Imala je neobuzdanu elju da uje razlog udnog Sergejevog, promenjenog ponaanja. Otac bi se tada okrenuo na bok i govorio mami. -Hajde da spavamo, oekuje me naporan dan. -Nikada ne dobijem odgovor od tebe kada pitam neto o Sergeju, -prekorevalaje mama oca. - Laku no, duo - prekidao bi otac neizvesnost. Seam se, jedne nedelje otac me pozvao da idem s njim i Sergejem u etnju. Obradovala sam se neoekivanom pozivu. Mama me lepo obukla, ba onako kako je esto inila dok smo iveli u provinciji. Ona je bila ta koja je volela da me izvede u etnju i poasti poslasticama iz seoskog bakaluka, koje sam oboavala, za razliku od mame jer sam ueerenim rukama prljala haljine, koje je s uivanjem ila za mene. Odvezli smo se do oblinjeg izletita pored reke. Ocu i Sergeju se pridruio jedan ovek, oigledno oev dobar poznanik. Dugo su priali. Neznanac je bio primetno nervozan i esto je palio novu cigaretu, bacajui prethodnu napola popuenu. Ja sam se zanimala sakupljajui cvee po livadi i pravei male venie razliitih boja. Htela sam da obradujem mamu, da se ne ljuti to sam na belim dokolenicama ostavila zelene tragove trave.

Razmiljaj muzikom

131

U povratku su svi sedeli utei. Mene niko nije primeivao i oseala sam se zapostavljeno. Nisam ni shvatala zato su me vodili? Valjda kao masku za prikrivanje neega, meni tada nepoznatog. ak ni ika Sergej, koji bi me posle svakog asa pomilovao po glavi pre nego to bih izala iz stana. Dovezli smo se do zgrade i otac mi je rekao da idem jer on ima jo vanog posla. Izala sam iz auta i ispratila ih pogledom kako skreu u prvu ulicu. Mama se nije iznenadila kada je otvorila vrata i ugledala me samu. irio se miris domae supe, maminog uvenog uvoda u bogat nedeljni ruak. Nije me nita pitala, ali sam primetila pomerenu zavesu i znala da je mama ula automobil i videla kroz prozor da otac nije izaao sa mnom. Bila je vidno ljuta, jer su joj prijale tatine pohvale za ukusno spremljeno jelo, koje e ovoga puta oigledno izostati. Glasnojerekla: -Ali zato? Zato bar nedeljom ne moemo da budemo zajedno. Bacila je zguvanu krpu kojom je brisala ruke na pod. Besno je iznela porcelansku iniju s supom na sto, iz koje se prolila vrela tekuina po ruci. udno sam je i preplaeno gledala. Mislila sam da e svu nakupljenu ljutinu isprazniti na mene. Pokuala je da ne zaplae, ali nije uspela. Pla nije znak slabosti, a kad se pojave suze, onda je slatka slabost, slatka i divna koja ne poniava jakog oveka. Posmatralasamispodokamamu,povremenosaginjui pogled da zahvatim novu kaiku supe. U maminim oima sam zapazila zabrinutost, strah od nemoi da neto promeni. Kasnije sam shvatila ta znai kada ljudi kau - suze su utljivi govornik.

132

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Kada sam posle nekoliko dana otila kod Sergeja na as, primetila sam da je irom otvorio stari drveni ifonjer, u kojem je bilo vie stvari nego to je trebalo. Poput nekog nespretnjakovia, izvlaio je uvek stvari koje su se nalazile na dnu ormana, da bi odmah posle toga ono to se nalazilo iznad ispadalo iz ormana. - Taa. Sedi i vebaj, ja u brzo - izgovorio je nastavljajui da vadi neke papire, traei ih i ne snalazei se kao da je otvorio tu orman. Istovremeno fioke od drugog ormana su bile otvorene ve ispreturane i poluprazne. Kofer je otvoren stajao na stolu i Sergej ga je nespretno popunjavao, mrmljajui neto sebi u bradu, to nisam razumela. Pribliio je koni tabure blizu klavira i naslonio svoju glavu na moje rame. Nastavila sam da sviram. A Sergej mi je stalno ponavljao da sam roena za muziku i da ne smem da prekidam s vebanjem. -I dragom kamenu je potrebno strpljenje juvelira da od njega napravi izuzetan nakit. Za sve u ivotu je potrebno bezgranino strpljenje i upornost. Reenice koje mi je Sergej izgovorio, odnosile su se na muziku, ali sam u ivotu mnogo puta shvatila da je bio u pravu i da su primenljive u svim sferama ivota, u bilo kojoj ivotnoj dobi. - ika Serjoa, - upitala sam ga. - Je li vi nekud putujete? Uplaeno sam izgovorila ove rei, rairenih oiju, plaei se da u nj ego vim odsustvom biti odvojena od klavira i muzike, koja mi se podvukla pod kou. - Taa. Kada odraste videe da u ivotu nita ne moe planirati. Uvekpostoji neto zbog ega e se morati odricati nekih redosleda i navika. Do ciljeva unapred postavljenih, dolazie uvek nekim drugim putevima od

Razmiljaj muzikom 133 unapred isplaniranih. Nekada nee biti ni blizu ostvarenja i nestae ti, na dohvat ruke kao u snu. Nisam uspela da odmah shvatim ta je hteo da mi saopti. Gledala sam ga nemo ne primetivi da sam prestala da sviram, a Sergej je jednom rukom u oku klavijature priajui mi svirao neto vrlo jednostavno, to je prijalo uima. - Zapamti Taa, sve to u ivotu uje i naui, trudi se da to korisnije iskoristi. Nita nije nevano. Sada, kada ode kui. Ovaj as e ti se initi sasvim obian i svakodnevan. Ali e doi trenutak u ivotu kada e se setiti i ovoga asa i etnje sa mnom i svojim ocem, mog roendana, tvojih prvih akorda i naeg upoznavanja. Nisam u tom trenutku ni slutila ni u najudaljenijim razmiljanjima da je ovo moje poslednje vienje s Sergejem sve do kraja rata. - pogleda ga Nataa i vide ga prilino zamiljenog. Ali oigledno vrlo skoncentrisanog na priu. Svaki detalj je upijao i inilo mu se da je celu priu mogao ponoviti od samog poetka. -Da odmorimo malo - predloi joj. Sunce je ve grejalo rashlaeni gradski vazduh i oseti od dugog hodanja prve grake znoja na elu i okovratniku koulje. Seli su na prvu klupu oblinjeg parka s koje je upravo ustao starac koji je oigledno svakog dana dolazio i mrvicama starog hleba hranio promrzle i uvek gladne golubove, verovatno njegovo jedino drutvo. Mesto gde je sedeo starac bee zagrejano i Marko zameni mesto s Nataom. - Sedi ovde. Toplije je, - ree joj uz osmeh, a njoj je prijao Markov mali znak panje.
-Marko.

134

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- A dalje? ta se dalje deavalo? Radoznalost ga nije naputala. - Ko eli sve da sazna postavlja sebi visok cilj. U svom stilu mu odgovori Nataa. Ako ne bude pitao nita saznae sve. Sledeeg dana sam urila iz kole da mamu obradujem pohvalom, koju sam dobila od nastavnice muzike. Toga dana je bio praznik i nastavnica je donela harmoniku da nas malo zabavi na asu. Pitala je da li neko zna da svira. Ja sam se javila i dodue dosta nespretno, ali na iznenaenje nastavnice odsvirala ili bolje rei pokuala da odsviram neto to sam smatrala da sam najbolje uvebala. Ali harmonika i klavir nisu isto pa sve to nije zvualo onako kako bi trebalo i pomislila sam u sebi kako bi me Sergej za ovo prekorio i naterao jo da vebam, a nastavnica me pohvalila. Utrala sam u stan i zatekla mamu kako sedi. Upravo se vratila s posla, ali sam po njenom ponaanju primetila da je zbog neega iznenaena. U tom trenutku je otac izaao iz sobe. Pogledao me, nasmejao se i pozvao me. - Nataa. Doi da vidi neto. Imamo iznenaenje za tebe. Nisam znala ni mogla pretpostaviti o emu se radi. Poklone sam dobijala za roendan i za odlian uspeh u koli, kao i ponekad kada bi otac bio raspoloen i iznenadio nas nekom sitnicom. Prebirala sam po seanju i nisam se mogla i pored pristojne memorije setiti ta bi to danas trebalo da bude iznenaenje za mene. Malo me udilo to je mama mirno sedela u fotelji, pila aj i nije pokazivala znake da e se brzo oraspoloiti. Naprotiv. Zagledana u daljinu odavala je osobu koja je neim iznenaena i zateena. Gledala sam naizmenino

Razmiljaj muzikom 135 majku pa oca. Videla sam dva suprotna raspoloenja neim izazvana, ali ime? Ula sam u sobu, jer me je otac prethodno pozvao da uem. Ostala sam skamenjena na pragu sobe gledajui u klavir koji je stajao na sredini sobe i zauzimao skoro celu njenu povrinu. Nametaj iz sobe je bio rasporeen ili bolje reeno nabacan po drugim prostorijama, a neto od sitnijih komada sloeno u ugao sobe. Pretrnula sam poznavi Sergejev klavir. Prvi put otac u mojim oima nije video prepoznatljiv naivni, deji pogled. Kada sam se kasnije kao odrasla seala te situacije, shvatila sam da sam intuiciju posedovala jo kao mala. Otac je prepoznao moju zapanjenost i pokuao da mi objasni neto to sam ve znala. - Taa. - poeo je otac. - ika Sergej se odselio. Kla vir nije mogao s sobom da nosi, pa ga je poklonio tebi. elja mu je da nastavi da svira i da ga prevazie. Poruio Ti je da njegovo umee sviranja, nee imati svrhu ako ne uspe da od toga neko ima koristi i ne naui nita o ivotu. -Ovojezatebe. Otac mi je pruio ispresavijan list istrgnut iz sredine neke sveske. -Za mene? - upitno sam pogledala. -Ovo je pismo za tebe od Sergej a. Ula sam u sobu, sela pored klavira, prethodno ga milujui rukom. Polako sam otvarala pismo kao da sam pazila da iz njega ne ispadnu rei: Draga moja Taa, Srean sam to sam upoznao tvoju porodicu. Misli mi nisupri ruci ipiem ta stignem. elim da budem saet, ali

136

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

u postati nejasan. Poklanjam ti ovaj klavir jer znam da mora, kako sam te uio da muzikom razmilja. Sve to ne moe i ne ume da iskae reima, reci muzikom. Vano da e ti razumeti sebe i da e ti biti lake. Svakim danomprovedenim za klavirom, kupuje nekoliko dana ivota. Rei su teke i nekada uvredljive. Svoje mislipretoi u note i uivaj u ivotu. Znam da ovaj komad papira ne moe zameniti na pozdrav. Ovoje samopapir. Ali i note su samopapir. Nastavakzna. Pismo sampisao samo za nas dvoje. Ostali ga ne razumeju. A i zato bi? Voli te tvoj ika Serjoa Trebalo je da se raduje poklonu od Sergeja, a izazvao je tugu. Rei su me rasplakale. Bilo je to prvo pismo koje sam u ivotu dobila. Pomislila sam - ako su sva pisma ovako tuna, zato se ljudi raduju kada vide potara? Istrala sam iz stana i pokuala da ue u Sergejev stan. Majka je pola za mnom i zatekla me kako lupam pesnicama u vrata i utiram ih nogom. To je bilo moje prvo razoarenje u ivotu i imala sam utisak da poinjem naglo da sazrevam. Sve ree sam kasnije traila od oca i majke objanjenja za odreene situacije. Sama sam zakljuivala. Najdostojnije delo i cilj svaijeg ivota trebalo bi da bude savladavanje, proiavanje i uzdizanje sopstvene naravi. Taj rad treba poeti na sebi od dana kada postanemo svesni svog postojanja, a zavravao bi se danom smrti. Pratei korake onoga koje otiao, utrla sam trag sopstvenom putu samosvesti.

Razmiljaj muzikom 137 to sam bila starija, vreme mi je bre prolazilo. ivot mi se ukalupio u dosadnu svakodnevicu. Zavrila sam srednju kolu, a jo sam bila okruena igrakama iz detinjstva koje sam poreala po klaviru. ivot je udna lokomotiva. Misli - otiao si, pobegao, zauvek odrastao, a ono - iz tihe idile te promatra tvoje detinjstvo. Kako sam odrastala, tako sam drugaije razmiljala, muzikom. Podsetila sam se nekih ranih razmiljanja i pokuavala da se, mislei o neemu davnom, podsetim i pesme kojom sam razmiljala o tome. U tim trenucima se misao gubila i bez povratka lutala negde u beskraje, a uz istu muziku bih drugaije razmiljala. Sergejeve rei su dobijale smisao, proveravajui ovu metodu u vie navrata, uverila sam se u to. Hvatala sam sebe u situacijama, kada jednostavno nisam mogla da doem do reenja za uobiajene ivotne, gotovo svakodnevne situacije. Tada bih sela za klavir i uz pomo muzike dolazila do reenja. Jo jednu vanu stvar sam nauila od Sergeja. Jednom sam prelistavala notne sveske koje mi je uz klavir ostavio, kada je izmeu papira ispala ceduljica na kojoj je pisalo. Rano stvaraj - stvoreno uvaj. Ne znam da li je Serjoa ovu cedulju namenio meni, znajui da u je kad-tad pronai, ili je to samo jedno od njegovih razmiljanja koje je imao obiaj da zapisuje trenutno, gde mu je najblie ruci. Pa su se tako neka njegova razmiljanja mogla proitati i na marginama knjiga, notnih svezaka, salvetama, starim novinama i mnogim neobinim mestima. Neto neitko sam uspela da proitam i na praini klavira, kada sam prvi put bila kod njega.

138

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Seam se. Prolee je rano procvetalo, ali je imalo miris rata. Posle uobiajeno dugih zima, nisam se radovala proleu. Prerano savladana vetina predvianja dogaaja, nauila me da se sprema neto strano. Rat niko ne voli, ali su ene posebno ranjive na pomen rata. U ratu su uesnici mukarci, sinovi, muevi, oevi. enama ostaje da ekaju, pate, brinu i nadaju se. Naalost, nadolazea katastrofa se nije mogla izbei. Otac je otiao u rat. Rastanak je bio bolan, kao svaki rastanak gde predoseate da neto gubite, a nema mogunosti da to spreite ili vratite na poetak. Otac nas je obe zagrlio i rekao da ne brinemo. Da se uvamo. Trudila sam se da to due posmatram oevo lice, kako bih ga to bolje upamtila. U mene se uvuklo jedno udno, ali ve uobiajeno predoseanje da oca neu vie nikada videti. Sa majkom sam ceo rat provela u Moskvi, u stanu. ivelo se teko, od danas do sutra. ivot nije vredeo. Vreme smo merile satima, a ne danima, mesecima. Bez posla, sredstava za ivot i nematine na koju smo teko navikle, bile smo primorane smo da uimo jednu umetnost - kako od hleba i vode iveti. Siromatvo se poput zarazne boletine uvuklo u nau kuu. Siromah se stidi svoga siromatva. Stidei se, gubi ponos. Bez ponosa vas preziru. Prezreni nisu imuni na tugu i lako joj se odaju. Tuga vodi u oaj, oaj muti razum, a nerazumnog oveka vreba propast. Siromatvo je koren mnogih znanih zala. Zime su bile duge, hladne, a mi bez ogreva, hrane i vrlo esto bez struje. Dosta vremena smo provodile uz radio, sluajui vesti s fronta i radujui se svakom i najmanjem pomaku ka osloboenju. Skoro dve godine od poetka rata, dobile smo dugo oekivano pismo od oca. Do tada nismo nita o njemu znale. Strah se uvukao u nae ivote. Jer strah pripada oveku isto koliko i sve drugo

Razmiljaj muzikom 139 to ga ini ovekom. Ko ne osea strah, taj je kao kakav invalid bez noge ili ruke. Zbog straha i bogovi bee u smrt. Pota je stizala i po nekoliko meseci posle slanja, nepoznatim kanalima i dostavljaima. Bez ikakve najave, reda i smisla tako da se, dobivi dugo oekivanu poiljku, nismo ni previe radovale. Mnoga pisma su stizala u porodice kasno, prekasno, kada su njihovi najmiliji ve bili mrtvi. Mamu i mene je vie uasavala pomisao da otac ne ostane negde mrtav, bez groba i nekog obeleja. Postoje smrti velike, bedne, alosne, ravnodune, kao to postoje veliki, bedni ili ravnoduni ivoti. Poznala sam tatin rukopis. Na prvi pogled se moglo uoiti da je pisano na kolenu ili neijim leima kao podlozi. Slova su bila nepravilna, neka vea, neka manja. Rukopis sam uporeivala s notama. Onako kako note pretoene u zvuk iskazuju raspoloenje ili neko drugo psihiko stanje, tako i rukopis mnogo govori o osobi. Otac je u par kratkih reenica, jer verovatno nije imao mogunosti da nam pie opirnije, pisao da se nalazi na frontu, nedaleko od Kijeva u Ukrajini. Hrabrio nas je da budemo strpljive i da emo se uskoro videti. Zraio je optimizmom, njemu svojstvenim i prepoznatljivim. Optimizam je svojstven duama koje imaju samo jednu jedinu dimenziju, duama koje ne primeuju bujice suza koje ih okruuju. Mama se esto razbolevala. Na lice je namakla samrtniku masku i plaila sam se za nju. Bila je to bolest bez dijagnoze. Bolest od boli, od brige, tuge, neizvesnosti. Pokuavala sam s njom da priam o tome ali me veto izbegavala, menjajui neraspoloenje u raspoloenje i na taj nain me odvraala od razgovora o neemu ime nije elela da me optereuje. Primetila sam u njenim oima neverovatnu elju da se izbori sa boleu. Nije to bila samo elja ve volja. Volja,

140

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

to nije samo puka elja i njeno zadovoljenje, nego i elja i suzdravanje, elja i odricanje. Volju poseduju jaki - elju slabii. Mama je reila da ivi dok ovo zlo od rata ne proe. Nije htela da me ostavi samu na milost i nemilost ratu, koji se zapatio ve etvrtu godinu. esto sam razmiljala kako se mama bori za ivot, a neki su od borbe napravili ivot. Retko sam sedela za klavirom. Podseao me na oca i Sergeja. Kad god pogledam klavir, pred oima su mi se pojavljivale njihove slike i rei koje odzvanjaju u daljini: Razmiljaj muzikom, reenica iz Sergejevog pisma i skoro svakodnevnog govora. Dugo oekivano osloboenje neprimetno se uvuklo u nae ivote, ivote bez radosti. Zaboravili smo kako se raduje. Mama je bila sve iscrpljenija. Blia smrti nego ivotu. Bila sam sigurna da vie nita u ivotu nije moglo da je obraduje. Imala je plitak i zamuen pogled bez one neverovatne volje koju je posedovala. Slutila sam najgore, jer ivot zamire kad borba prestane. Jednoga jutra. Neoekivano, iznenada, pokucao je neko na vrata. Mama nije reagovala. Sedela je na fotelji ogrnuta debelim vunenim alom i zurila kroz prozor, pogledom iz kojeg se vie nita nije moglo proitati. Pogled, koji je to bio samo zato to su joj se nazirale oi. Otrala sam do vrata i pre nego to sam ih otvorila, zastadoh kao da se neki nerazumni strah uvukao u mene. Predosetila sam iznenaenje, ali ni slutila nisam. Ispred otvorenih vrata, kao nestvaran san, stajao je Sergej. Stajali smo nemo, jedno naspram drugog. Znala sam da mnogo toga ima da kae, ali kao piscu kada poinje knjigu, treba mu ta najtea, prva reenica.

Razmiljaj muzikom

141

Ni ja se nisam nalazila u srenijem poloaju. Za Sergeja sam uvek bila njegova mala devojica, a sada je ispred sebe ugledao odraslu devojku. U njegovim oima sam videla iznenaenje od kog se iskusno, vrlo brzo, povratio. -Taa, devojice moja. - rekao je tiho, ali sam po glasu osetila da je te rei mnogo glasnije hteo da kae. Preveliko uzbuenje mu je utialo glas. -Serjoa! Zaplakala sam i bacila se u zagrljaj tom dragom oveku. Bio je u uniformi oficira. Mnogo stariji nego kada sam ga poslednji put videla, ali nije stario kao ljudi, ve kao zlato, vino ili mramor. Nikada bolje nije izgledao i pored tragova rata i prepoznatljivo dubokih, svee ucrtanih bora. Pogleda umornog, ali bistrog i mudrog. Odvojila sam se od Sergeja i pozvala ga da ue. -Mama? - upitao je zabrinuto. -Tu je u sobi, obradovae se kada vas vidi. To sam rekla onako obino, uobiajeno, znajui da se mama vie niemu ne moe obradovati. Znala sam da je ovo poslednji pokuaj da je spreim u njenoj nameri da okona ivot, kada se uveri da neu ostati sama. Kao svako dete, a sebe sam u Sergejevoj blizini i pored godina uvek smatrala detetom, mislila sam da e Sergej svojim autoritetom koji nikad nije omanuo, uliti mami volju za novim ivotom. On je to znao, umeo. Imao je uvek lepu priu koja pleni i ne ostavlja nikoga ravnodunim. Priao je mami polako, neujno. Stao je ispred nje i uhvatio je za ruku. Glavu nije pomerala, samo je za tren pomerila oi da bi videla ko je. Sergej se uzrujao gotovo ne prepoznavi mamu. Pogledao me je i oima pitao ta se deava s njom. Samo sam spustilapogled. Bilo muje sve jasno. Iskusno oko je prepoznalo izraz lica osobe koja je sebi potpisala smrt

142

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

kao kraj njicilj. Depresiju koj a j e tako duboko zahvatila mamin um ne bi izleila ni sva akrobatika Sergejeve elokventnosti, arma i dara za izlaenje iz bezizlaza, tragajui za skrivenim tajnim vratima spasa. Bespomonost je jedino to Ssm u tim trenucima prepoznala u njegovim oima. - Serjoa, sedite ovde kod mene, - ponudila sam ga pokazujui rukom na fotelju. Bez rei je priao fotelji, seo i zapalio lulu duvana. Pogledao je klavir i u uglu usana se pojavi neto slino smeku. - Mogu da vas ponudim samo ajem od jabukovih kora. Kao da je Natau bilo sramota neizbene istine o siromatvu koje je postalo ukuanin ovog doma. - Radujem se to vas vidim, a posebno to nas niste zaboravili - ree Nataa s veom dozom utivosti nego to je to bilo neophodno. -I ja se radujem, ali.- kao da je neto hteo da kae i zastade. Nataa donese aj i stavi napuklu oljicu ispred Sergeja. Gledala ga je i sela nasuprot njemu. -Uniforma. Vi ste u uniformi oficira? - s naglaenim iznenaenjem primeti Nataa. -Duga je to pria Taa. Vrlo malo razumeju oni koji razumeju samo ono to se moe objasniti. U istom odelu malo toga sazna. Velika je stvar upoznati samoga sebe i odmeriti snagu svog duha i poloaja. Bilo je teko, ali da bih shvatio svet, prvo sam morao shvatiti samoga sebe. ao mi je to sam gazio u krvi do kolena i preiveo crvene godine pokolja. Ali izbor je bio suen. Uniforma, Rusija, opstanak ili proterivanje iz zemlje zbog koje sam napustio svoju.

Razmiljaj muzikom 143 Otpi malo aja bez ukusa i eera, ali i toplom vodom moe se iskazati dobrodolica. -Sea se mojih druenja s tvojim ocem i dugih nedeljnih etnji. Nisi mogla znati, bila si mala. -Znala sam.. - prekinu ga Nataa. Prerano steena zrelost je zraila iz nje, pokazujui prve znake formiranog karaktera. - Otac je uspeo da vas nagovori. Jedno drugom su upadali u reenice i nastavljali tamo gde bi sagovornik stao. -Tvom ocu dugujem ivot. Da nisam prihvatio njegovu, za mene tada nezamislivu i za moje shvatanje neprihvatljivu ponudu, danas mi se sigurno ni grob ne bi znao. Tajnoj slubi sam bio sumnjiv. Stranac poljskog porekla od majke Nemice, nije mogao da oekuje nita dobro u tim suludim vremenima. Tvoj otac mi je u jednom od naih estih druenja otkrio da bi vojska od mene mogla imati neprocenjivu korist, s obzirom na moje perfektno znanje nemakog jezika, kao i muziko obrazovanje. Besane noi samproveo razmiljajui ta da inim. Postojala su samo dva odgovora. Onaj koji rasuuje, morapaziti da njegovo miljenje nosi obeleje istine i trajnosti, tako da nikada ne bih mogao opovrgnuti ili porei s vremenske distance ono o emu sam tada razmiljao. -Svakom oveku su u ivotu potrebne promene. Uverio sam se da samo otro kretanje i promenljiva sudbina, stvaraju u oveku estit karakter. Zato su neophodne izmene ivotnog ritma. Plima - oseka, radost - alost, srea - nesrea. Nita se ne dogaa bez razloga i prethodne promene neega to smo

zamiljali nepromenljivim. Sergej je uvek osvajao svojom priom. Analizirajui njegov monolog, uoila sam rei koje je esto upotrebljavao, priajui o muzici. Ritam, promena, radost, srea, vreme, raspoloenje, distanca.

144

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- Brzo se menjamo dabismo uspeli da sebe upoznamo. ivot je ritam do svog kraja. Menja se kao i u muzici. Sergej nije mogao da pria ni o jednoj temi, a da ne spomene muziku. - Razmiljaj muzikom! Ukradosmo jedno drugom misao. Gotovo smo istovremeno izgovorili ovu reenicu, koja e me u ivotu esto pratiti i biti redovan posetilac mojih razmiljanja. - Serjoa. Ne znam kako da vas pitam. Da li znate neto o mom ocu? Poslednji trag je ovo pismo od pre dve godine. Izvadi ga iz nedara gde ga je uvala blizu srca i koje je svakodnevno itala. -Nataa, ti si odrasla osoba, - poetak, Sergej eve reenice nije obeavao nita dobro. Usporila je disanje, kako bi ula ta Sergej zna. -Tvog oca nisam video od poetka ovog zla. Velika je ovo nesrea, zemlja je velika. Gubitnika je mnogo. Tvoj otac je pametan ovek, iskusan oficir i zna da se uva. Verujem da e ga videti i da e se kao i ja, jednoga dana nenadano pojaviti na vratima. Dosta vojske je jo rasuto po zemlji. Rat jo nije potpuno gotov. Sergej prie Natai i zagrli je kao svoje dete. Ona se seti da je na majku skoro i zaboravila zarobljena u razgovor s Sergejem. Prila joj je i videla da muri. ivac ispod levog oka koji je stalno titrao kao tik, umirio se. Uhvatila ju je za ruku i skamenila se. Mamina ruka je bila hladna i ukoena. - Mama! - vrisnula je. Sergej je priao, uhvatio enu za nadlanicu pokuavajui da oseti puls. Drugom rukom je rairio kapak i video nepomine zenice. Mama je izdahnula upravo onako kako je i kada je htela. Njen unutranji asovnik nepogreivo je

Razmiljaj muzikom 145 otkucao poslednje trenutke ivota. uvi Sergejev glas u sobi, znala je da Nataa sada ima nekoga i mogla je mirno da ode. Sergej i Nataa poloie enu na krevet i prekrie je ebetom. - Sergej se pobrinuo da majku dostojno sahranim. Skrhana bolom, kao da se itav svet sruio na mene, nisam imala snage da funkcioniem. Sergej mi je pomogao da preivim bez posledica, najtee trenutke u dotadanjem ivotu. Dugo vremena je provodio sa mnom i priao mi. Samo zahvaljujui njemu, teko ali sigurno, prebrodila sam krizu. Kada jadi naiu, ne dolaze kao usamljene predstrae ve grunu u etama. Nije mi dozvoljavao da plaem. Govorio mi je da se nevolje ne pobeuju suzama. One naprstima stignu, da ih ne osetite, a izuzetna snaga vam je potrebna da ih prevaziete. Pobedi nevolje, budi gospodar sopstvenog ivota. Ulio mije samopotovanje. U ivotu postojijedanparadoks. Sve to s tekoama savladamo, same ga tekoe tite. Zidovi koje smo po cenu najveih rtava probili, grad zauzeli, slue nam posle nita manje nego sopstvena odbrana. Postavljen je na vano mesto pod jurisdikcijom tajne slube. Nije mogao da me ostavi kao nezatienu srnu. Zaposlio me kod sebe i stvorio od mene oveka sa samopotovanjem. Danima je procenjivao i odmeravao svaki moj gest, izgovorenu re, upuen pogled. - Nataa! Ti bre sazreva nego druge devojke. Kada mi je to rekao, pomislila sam da je to njegov subjektivan oseaj, jer me poznaje kao devojurak i ta slika je stalno titrala pred nj ego vim oima. Ipak, to je bio njegov uvod u ono to je ocenio da mi moe saoptiti. Pozvao me

146

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

je kod sebe i rekao da sednem. Sela sam u onu fotelju gde i ti kada si bio prvi i jedini put kod njega. Ta fotelja je tako okrenuta da sagovornika moe gledati pravo u oi. Predoseala sam da e mi saoptiti neto strano. -Zna Nataa, sea se dana kada sam se pojavio posle rata pred tvojim stanom. Imao sam obavezu da doem i kaem vam, mislim tebi i pokojnoj mami, ali s obzirom na ono to se desilo s mamom, odustao sam da te ne bih polomio do kraja. Posmatram te danima, nedeljama i ne veruj em da si ti ona moja Taa. -Recite, Serjoa. ta krijete? - prekinula sam ga. -Tvoj otac Vladimir je poginuo kod Kijeva. Pismo koje si mi pokazala, a koje si dobila od oca, pisano je samo nekoliko dana pre tog dogaaja. Kao da je predoseao i bila mu je potrebna mogunost da vas ohrabri svojim optimizmom. Okolnosti pod kojima se desio taj tragian dogaaj su udne. U ratu se gine na frontu. Od metka, granate. Tvoj otac je doiveo saobraajnu nesreu. On i jo trojica oficira vozili su se automobilom do taba. U jednoj bezazlenoj krivini, voza je izgubio kontrolu nad vozilom i udario u drvo. Vladimir je na mestu ostao mrtav, jedini od svih u automobilu. Zanemela sam. Nepomino sam gledala pored Sergeja kroz prozor. - Znai, nije od metka. - ironino sam konstatovala. - Da li to treba da ublai ili pojaa moju bol. -Ali Taa! - Serjoa, ne treba mi uteha. Nauila sam da trpim. Ne seam se kada sam se radovala poslednji put. Marko je nemo, razrogaenih oiju sluao o sigurno do tada najvanijim fragmentima iz Natainog ivota. Vreme

Razmiljaj muzikom 147 je neumitno prolazilo, a ona je rekla da moraju da poure. Nataa bi i dalje priala da je Marko ne prekide. -Nataa. Da poemo. Dugo smo ovde. Nastaviemo kod tebe u stanu. -Znam. Ali ja ne mogu da prestanem. Ovo to ti saznaje od mene, ne zna niko. Kada se neto dugo skriva, a onda otkrije, to se ne radi na parad nego sazna sve ili nita. Sergej je govorio: Previe poverenja je glupost, a previe nepoverenja uvek je nesrea. Biti ljubazan sa svima je stvar utivosti i vaspitanja, ali poverenje moe pokloniti samo onome koga iskua. Nataa nije imala vremena da iskuava Marka Sve se odigralo isuvie brzo, bez mogunosti da se duboko i racionalno razmilja. Vodilo je srce, a ne mozak. Poveravam se osobi koja udi za tim da me im pre upozna to bolje. Nita ne mogu izgubiti. Njegova potreba da me dobro upozna je sastavni deo njegove strasti i ona vam pronalazi sve dobre osobine koje posedujete, tragajui za manama koje nemate. Setila se koveia koji joj je dao Sergej i njihovog razgovora. U glavi su joj odzvanjale Sergej eve rei: Ako se ikada u ivotu nae u bezizlazu, otvori sandue i reie problem. Zar nije bilo veeg razloga da posegne za dobro skrivenim kljuem koji se nalazio stisnut u ve znojavom dlanu od ovoga to je danas doivela i izgubila posao i Sergej a u istom danu. Sergej joj je ojaao uroenu mo prevazilaenja tekoa najlakim i najkraim putem. Ispred svakog zida, prepreke, na neobjanjiv nain bi pronalazila mesto gde je najlake otvoriti vrata. Ako stekne poverenje u samu sebe

148

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

onda ti je otvoren put do estitog i sretnog ivota. Zadao joj je najtei ivotni zadatak, da se bori sama s sobom. Vidno umorni i zadihani stigli su pred zgradu. Na nekoliko koraka od ulaza, usporila je korak, otvorila tanu i uzela klju od stana. Marko je iskoristio priliku da zapali cigaretu. Ugleda ve dobro poznatog prosjaka pored ulaza u zgradu. Setio se njegove jutronje besede, a na licu mu se moglo proitati da ga stareva pria nije ostavila ravnodunim. Priao mu je i bacio dve cigarete u kapu. -Hvala gospodine, - klimajui glavom u znak zahvalnosti. -Onaj tvoj bog danas nije iroke ruke - ree Marko gledajui praznu kapu na asfaltu. -U religiji kao i u tvojoj ljubavi sve poiva na oseanju i verovanju. Ja verujem u boga. On nema telo i nevidljiv je, ali postoji. A ti ima Natau, koja ima i telo i duu i ljubav ali nee imati sree dok si u uniformi. Nedokuivo daleko ete biti jedno od drugoga. Marko umalo nije eksplodirao od besa. Utrao je u zgradu gde ga je na vrhu stepenita ekala Nataa. -to pria s onim prosjakom? Mesecima je tu. Ve mi pomalo i smeta, - ree Nataa stojei pred vratima stana i bezuspeno pokuavajui da pogodi kljuem bravu, ne skrivajui vidljivo nestrpljenje, izazvano bezrazlonom nespretnou. Sa urbom je stigla i rasejanost, pa je umesto kljua od stana pokuavala da otkljua kljuem od radnog stola, koji joj vie nije bio potreban, a i nije ni liio na klju od stana. -Priberi se. Polako. - utei je Marko. Ona ga pogleda sa smekom u trenutku kada je uspela da otkljua stan.

Razmiljaj muzikom 149 - Marko. Molim te, uzmi sam pie. Moram neto hitno da uradim. Nasuo je pie popivi stojei prvu au. Razgledao je unutranjost ormaria gde ga je Nataa drala. Otvorio je i druga vrata i ugledao nekoliko flaa konjaka, koji je u to vreme bio redak. Zatvorio je orman zateen: otkud Natai tako retko skupoceno pie? Verovatno iz Sergejevih zaliha? Drugu au je sipao kada je seo za sto. Iz susedne sobe su dopirali zvuci nekakvog tumbanja. Nije znao ta Nataa radi, ali ga neto natera da prie i proveri. Ustao je i uao u sobu. Video je Natau kako bezuspeno pokuava da pomeri stari hrastov orman, teak kao vagon. Brzopletost i nestrpljenje koje joj nije svojstveno, uinilo je da uradi neto to nikako nije smela. Marko nije trebalo da zna ta se krije u tom sanduetu. Jeste da mu je ispriala da postoji, ali je to ipak njena i Sergejeva intimna stvar. Neto, po Sergejevim reima, vano, sudbonosno. Brzo se pribrala prebacila mozak u svoju standardnu brzinu i reila da Marko ipak nita ne sazna dok ona sama ne proveri sadraj. Ona ga voli. eli da ostane s njim, ali postoji neto to je nuno da zadri za sebe. Nije smela da izneveri Sergejevo poverenje, toliko puta opravdano. Greke u slikarstvu se pokrivaju bojom. Nataa je morala lukavo obojenim reima da spasava situaciju. - ta radi? Zato me nisi zvala da ti pomognem? - prie i ponudi se Marko. Nije ni saekao odgovor, a ve je svojim snanim rukama epao krajeve ormana. - Pusti to sada. Nema veze - pokua Nataa da celoj situaciji da notu bezazlenosti, - Vrata se zaglave, pa moram malo da ga pomerim. esto se to deava. Ali nema veze, kasnije u se presvui. Uspela je spretnom dosetkom da uveri Marka.

150

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Prila mu je i poljubila ga. - Nisi sipao pie? - upita iznenaeno. Ne saekavi njegov odgovor, izae iz sobe i vide konjak na stolu. -Pepeljaru jutros nisi ispraznio - zavodila je neki svoj enski red u kui. -Izvini - pokua Marko da se opravda. -Sve je u redu. Ja u, ali ubudue, molim te. Ne podnosim duvan. Prie prozoru i otvori ga. Marko je ve bio sipao dva konjaka koja su stajala na stolu. Nataa prie i sede u krilo Marku. Zagrlila ga je obema rukama i neno svoj obraz mazila uz Markovo neizbrijano lice. Ima stvari koje se mogu rei samo u zagrljaju drage osobe, jer ono najistije i najdublje izvire iz due samo na zov poljupca, koji je usledio. Ljubili su se dugo i strasno, nenaviknuti na to zadovoljstvo, koje su oboje otkrili u kasnijim godinama za razliku od svojih vrnjaka. Poljubacje kao slana voda. toje viepije vie ti godi. Bele varnice iz pei su pucketale u polumraku sobe, kao svetlucavi svici. Tiho mu je aputala na uvo, koje je vlaila toplim poljupcima, vlanim poput oljutene breskve. On je podie i vide njen vitak, nean profil i gornji deo ispupenih grudi. Osetio je neto meko, blisko, to kao list s drveta pade na postelju kao na zelenu travu. Zadrhtao je i uvukao svoje lice meu njene vrste, nabrekle grudi. Postade tamno i jo gue zamirisa njena barunasta mekana koa. Preputeni jednom monom, primamljivom oseanju, izgledali su kao da uju mone, napregnute, dozivne udarce svojih srca. Pred njim se belela vitka ena, nagnuta kao ogrta. U tami je izgledala daleko. Tanak, razdraljiv miris njenog tela i suve kose, blisko i vrelo dotae usnama Markovo lice. Tiina je

Razmiljaj muzikom

151

bila sve napregnutija, mrak se zgruavao, sve se povlailo nekuda, okruujui ih tamom i pustoi u kojoj su bili sami. Njihova obnaena tela su se protezala jedno pored drugog. Sve se vie skraivalo rastojanje izmeu njih. A iz mraka su se nazirali kao okrueni svojom tajanstvenom svetlou, tihom kao no, drhtavom kao enja. Marko prui ruku i pomilova njeno glatko, negovano telo, zagrli ga neno, vatreno i nemono. Ona lagano okrenu glavu tako da joj je kosa pala na Markova ramena i ruke. U mraku su mutno zasijale Nataine poluotvorene oi, zadrhtale usplamtele vlane usne. Izgledalo je kao da ih je neka nevidljiva sila ponovo slila u jedno, i da meu njima nema niega, osim beskrajne, kratke enje, koja je muno treperila. Divlja, ivotinjska, neobuzdavajua strast i radoznala enja su se prepoznavale kod oboje. Nojeprola. arka, strasna, zanjihnezaboravna. Puna udnih maglovitih oseaja i polusnova. Raspaljene, mone, nezadovoljene krvi. Tekpred zoru zadremae, laganim snom. Probudi ih rano sunano jutro. itav potok mirisa istoga vazduha i umivene rose jurnu kroz prozor, punei sobu lakom, bistrom svetlou radosnoga jutra. Jastuci su bili izguvani, posteljina svuena na pod, delovi garderobe pobacani na sve strane. Gledao je njene otkrivene nene noge, okruglo i puno mlado, prelepo telo, iskrenuto kao poneto belim valima, ruke maznim gipkim pokretima zabaene preko glave. Otvorilaje oi i videla daje Marko posmatra. Njene tek otvorene, jo sanjive oi, gledale su ga upitno, duboko, nejasno. Pomalo se stidela svoje razuzdanosti i nemogunosti da se obuzda. Bilo joj je udno, a istovremeno interesantno sve to se desilo prethodna dva dana. Pa to je neiji itav ivot.

152

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Nepomino je leala. Ruiasti prsti punih ispruenih nogu tiho su se micali, i u tome to je to bio jedini jedvaprimetan pokret na celom obamrlom telu, napregnutom seanjem, raskonom sveem, gipkom telu, bilo je u tome neega snanoga i upornoga. Lagano podignu glavu sa zguvanog jastuka. Pogleda celo svoje telo, pogladi ga i najedanput ne znajui ni sama zato, srcem koje je prijatno i plaljivo kucalo po njenim notama, uzdrhta, skoi i stojei koliko je duga, gola, nena, ljubiasta i bela, protee se gipko i strasno. - Sve ja razumem - ree zagrlivi Marka. Bila je nepokolebivo ubeena da je Marko samo njen. -Obeaj da me nikada nee napustiti - pitala je zaljubljeno, a istovremeno neuobiajeno. Nain kako je postavila pitanje govorio je da je htela da iznudi brz, precizan i iskren odgovor. Znala je da se obeanja i hleb lome preko kolena. Sve joj se brzo deava, kao da su godine postale bre s nagomilanim problemima. -Obeanje se isplauje obeanjem - nasmeja se Mar ko, jer ga je Nataa nesvesno spasla neprijatne situacije. Upravo je on hteo Natau da pita isto. Dugo je ljubio traei upotrebljive rei kojima bi dobio zadovoljavajui, njemu prihvatljiv odgovor. -Ko sporo obeava najvernije ispunjava -pokuao je da bude zagonetan Marko. -Mukareva sklonost razmiljanju, deluje umirujue na njega, ali enu rastuuje. Preterano razmiljanje ljude ini kukavicama. Ako eli neki problem reiti umom, onda to ini nou,a ja ti to ne dam. -Nataa. Ne brini. Ja sam to prelomio. Ja ne mogu zamisliti ivot bez tebe. Jesam zaljubljen, ali ne deaki, naivno, merei zaljubljenost obaveznom nesanicom. U mom stanju razmiljanje bi bilo protivprirodno i oseao bih se kao izopaena ivotinja.

Razmiljaj muzikom 153 On jeste prelomio, ipak, postojalo je ono neto za ta nije imao u ovom asu snage da izgovori. Oboma je bilo srce na jeziku, a ne jezik u srcu. Razum i sposobnost da se njime slue dva su razliita dara. Gledala ga je smejui se. Posmatrao je taj osmeh. Nesvakidanji, s niskom belih bisera iza predivnih usana. - Nikada ne plai i kada si tuna smej se, jer nikada ne zna kada e se neko zaljubiti u tvoj osmeh. Krali su poljupce jedno drugom. -Ti, lopove, traiu da te uhapse zbog krae - apnu mu Nataa. -Dobro. Vratio sam ti ga. Okrivi li ti mene, i ja u tebe da svesno uzima ukradeno. Uivali su u poljupcima. Toj slatkoj obmani koju je priroda smislila, kada rei postanu suvine. U stanju duhovne anestezije, oseajui samo dodire, zavrili su u postelji. Leali su budni na znojavoj i izguvanoj posteljini. Zagledani u plafon razmiljali su o budunosti. Ljubav je kao rat. Lako je zapoeti, a teko zaustaviti. -Marko. Sve pre tebe je crno-belo. Uneo si u moj ivot smisao, smeh, crvene balone. Poela sam da razlikujem boje. Mislila sam da u umreti kao daltonista. -Znai, ona osmica na vratima ti je pomogla? -Otkuda ti zna za to? - iznenaeno upita Nataa. -Ispriao mi je prosjak ispred ulaza. Rekao mi je da smo sueni jedno drugom, ali - tu zastade kao da nije hteo da nastavi. -Nastavi! ta ti je jo rekao? -Nataa. Na poloaj je komplikovan - uozbilji se Marko. - Naa oseanja i posesivnost ne prate realnost u

154

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

kojoj ivimo. Ja bih eleo da ostanemo zajedno, ali vraam se u Beograd. Ti zna da nikada ne moe dobiti dozvolu da napusti Rusiju i poe sa mnom. Radila si kao bliska saradnica oveka koji je bio znaajan u obavetajnim krugovima. Otac ti je bio poznati oficir tajne slube. U vojsci znaju da ti zna mnogo. Verujem da te i pored injenice to ne radi za njih, nee pustiti na miru. Bie praena, uhoena. Sopstveni privatni ivot nee imati. ivee pod tekim bremenom prolosti. Niko nee hteti da te zaposli. U ovoj zemlji svako u svakoga i u sve sumnja. Teka su vremena dola. Svi e te smatrati pijunom i beae od tebe kao od kuge. - itavu mladost matam o tome da imam nekoga pored sebe. elim ljubav, decu, brak. elim da podvuem crtu na dosadanji ivot. elim da imam nekoga ko e brinuti o tome gde sam kada padne no. To je ljudska potreba. Rekao mi je da moemo ostvariti san, biti zajedno, imati jedno drugo, jedino ako skinem uniformu. To su budalatine jednog odrpanca koji glumi proroka. Naa ljubav je go to vo savrena. Profinjena mudrou, deji prilagodljiva, umetniki senzibilna. Posedujemo svetaku smirenost i snagu samopouzdanih, ali ivimo u vremenu koje ne moe da nam stvori uslove da budemo zajedno. Te rei rasplakae Natau. - I ta sada? ta sada da radim? Gde u, kako u, s kim u? Zato mi ovo radi? Taman kada sam pomislila da poinjem da ivim, opet se vraam na poetak, koji je gori od najgoreg kraja. Marko, ovo govorim iskreno. Nikada u ivotu nikoga neu eleti pored sebe ako me napusti. Mislila sam.. - Marko joj ne dozvoli da nastavi. -Razmiljaj muzikom. Sergej ti je tako govorio. Posluaj ga. Spoznae sebe i otkriti duboke sadraje svoje linosti.

Razmiljaj muzikom 155 - Ovo bi trebalo da lii na utehu, zar ne? Bila je svesna neega to se zove kraj. Marko je zagrli. Poljubi je u elo. - Ti si moja do kraj a ivota, ali zapamti da rue i trnje rastu na istom stablu. -Ali ti eli porodicu. Vreme e uiniti svoje. Vreme ima svoju istinu, kao to ovek ima lice. Ono kroji pravdu i stavlja stvari na svoje mesto. Marko je ustao i obukao se. Ovoga jutra su zamenili uloge, jer Nataa nije imala obavezu da ustaje. - Marko - moleivo mu se Nataa obrati - Doi danas. Budi s mnom. elim te. Priao joj je, sagnuo se i poljubili su se jo jednom. Ostala je da mazno lei gola na krevetu koji je mirisao na njega. Prela je na Markovu stranu kreveta i zabila lice u jastuk, na mestu gde je leala njegova glava. - Nataa - obrati joj se pre nego to izae. Podigla je glavu tek toliko da bi ga mogla videti jednim plaljivim, poluotvorenim okom. - Razmiljaj muzikom! Lake e prepoznati istinu. Nataa je ostala u krevetu razmiljajui o Marku. U njen ivot je uao iznenada, kao vremenska nepogoda, ostavio pusto za sobom i nestao. Navirale su joj misli, zato se vezivala za oveka koji je samo privremeno u Rusiji? On ima svoju domovinu, posao, obaveze. Naknadnu pamet najtee prihvatamo, jer je puna greaka koje su se mogle izbei, da se znala uvati zamki. Problem je to su se zamke nalazile u srcu, a ne u mozgu koji tada ne funkcionie. Nad nekim grekama koje kasno uoimo, lamentiranje postaje suvino. Uinjeno zauvek padne izmeu ljudi, neuinjeno jo jae grize. Sve to sada zna, u samoi ovek bistrije vidi. Ne zbog osveenja.

156

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Vreme nee promeniti smer. Aja sve vie poinjem hvatati sebe u seanjima. Teko mi je. Stan mi je postao riznica minule prolosti. Pomislila je da je sada pravi trenutak da otvori Sergejevo sandue. Ustala je, obukla na golo telo laganu kunu haljinu koju je oblaila samo nedeljom, kada nije radila. Ugledala je Markove cigarete na stolu. Setila se situacije kada mu je u kancelariji dala cigarete s svojom adresom. Pored cigareta i praznih aica iz kojih se jo uvek irio vonj popijenog alkohola, ugledala je depni sat. Radovala ju je pomisao da je Marko sat namerno zaboravio, kako bi imao razlog da se vrati. Ali, ne. Nisam u pravu, razmiljala je. Pa njemu su vrata mog stana uvek otvorena. I pozvala sam ga da danas ponovo doe. Okretala je u ruci sat i videla na poleini ugraviran tekst. Bio je to redak primerak vajcarskog afhauzena iz prvih godina veka. Verovatno draga uspomena od nekoga bliskog, moda oca? Zakljuala je vrata stana i uputila se u sobu. veliki, teki orman je nepomino, poput piramide stajao prislonjen uza zid. Osetila je uzbuenje zbog saznanja da e za koji trenutak otvoriti sandue. Trebalo joj je snage da pomeri tu gromadu nametaja, ispod koga se nalazilo malo tajno skrovite u patosu koje su ona i mama sluajno za vreme rata otkrile. Nataa je mislila da je tu otac pre rata uvao neke svoje papire i vana dokumenta. Ba kao to se ispod piramida nalaze tajna skrovita s blagom faraona. Namena skrovita se oigledno nije promenila. Kada je Sergej rekao da kofere odnese u stan. Setila se odmah mesta gde bi ga mogla sakriti.

Razmiljaj muzikom 157 Orman je tekom mukom pomerala, pedalj po pedalj. Posle desetak minuta uspela je da ugleda otvor u patosu. Zadihana je sela na krevet da se odmori. Drala je klju sandueta u ruci i pomislila kako sada nema potrebu nigde da uri, kao kada je morala da doe do kljua. A tada, kada je toliko urila iz kancelarije da stigne do stana i to pre otvori sandue neoekivano ju je ispunio oseaj strpljenja. Ponaala se kao kockar za stolom koji polako vrhovima prstiju otkriva kartu po kartu, a onu poslednju ostavi za kraj mazohistiki ne urei da je pogleda. Lako je uklonila otvor u patosu i izvadila sandue. Ruke kojima je stezala sandue poele su da drhte. Razarala ju je radoznalost ta se krije unutra. Donela je sandue do stola. Jednom rukom pomerila stvari koje su zauzimale sto i poloila ga na povrinu. Gledala ga je kao proroica staklenu kuglu. Otkljuala je lako bravu i polako podizala poklopac. Kao dete, na selu je dobila slinu igraku od dede za neki od prvih roendana. Bila j e to mala arena kutij a iz koj e j e kada podigne poklopac iskakao pajac na feder. Ovo ju je podsetilo na taj dogaaj, samo to sada nita nije tako bezazleno kao nekada. U sanduetu je bilo svega, kao u enskoj tani. Na vrhu je stajao uti zalepljen koverat na kojem je Sergejevim rukopisom pisalo Za Natau. Neosueno mastilo se razmazalo na pojedinim slovima. Ostavila ga je po strani i nastavila da pretura po sanduetu. Uini joj se da je bolje da sadrinu izrui na sto. Gomila raznih sitnica se rasu po povrini stola. Bilo je tu fotografija, nakita koji nije ostavljao utisak posebne vrednosti, ali koji je Sergeju verovatno neto znaio. Uzela je jednu malu kartonsku kutiju, koja bee zavezana kanapom. Neto vea od kutije cigareta, ali neobino teka za svoju veliinu. irila je stvari po stolu rairenim

158

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

prstima i iznenadila se koliko je svega toga stalo u taj mali sandui. Reila je da ipak prvo otvori pismo. Pocepala je kraj koverte i videla da je otetila i deo pisma. Paljivo ga je otvorila i sela polako otvarajui presavijen papir: Draga moja Taa! Ove rei ita kadaja nisam meu ivima, ali shvati ih sa ozbiljnou koju siposedovala kada bih te savetovao dok smo se gledalipreko mog radnog stola, oi u oi. Tvoj ika Serjoa nikada nije hteo da te mui suvinim stvarima, iako si ponekad mislila da su moje prie preduge i saveti bespotrebni. Dobroje da si sebe smatrala dovoljno mudrom, inteligentnom i mladalaki bezobrazno prkosnom. Da nisam kod Tebe prepoznao te osobine, ovo pismo ne bi nikada itala. Ja imam samo tebe i znam da eposle moje smrti imati problema s kojima nee moi da se bori i prevazie ih. Sve vreme sam te uvao, proveravao i savetovao. Ne elim da doivi sudbinu mnogih ljudi iz naeg okruenja, koji su nestaliposle naputanja slube. Reimje nemilosrdan i iza sebe ne eli tragove koji mogu da priaju. Uklanja ih nemilice i bez emocija. Taa! Uradie ono to ti piem, ali odmah i bez razmiljanja ili kolebanja. Ispred ulaza u tvoju zgradu, a nekada i moju, postavio sam oveka kojije sve vreme vodio brigu o tebi. Pratio je svaki tvoj odlazak i dolazak s posla. Obavetavao me ako si imala posetu, kada si ugasila svetlo, kada ide u etnju ijo mnogo sitnih malih svakodnevnih sitnica, na koje nikada ne bi obratila panju. Sve je to bilo u sklopu moje brige za tebe.

Razmiljaj muzikom

159

Taj ovek je prosjak i svakodnevno ga via ispred ulaza u zgradu. Onje na saradnik i zove se Andrej. Mojje prijatelj koga sam u ratu zaduio, kao toje tvoj otac zaduio mene. Ima veliku elju da mi u ivotu vrati bar deo onoga to sam uinio za njega. Moja eljaje da to uini tebi. U maloj kutiji sam ostavio dovoljno dukata koji su moje najvrednije nasledstvo i koji e tijedno vremepomoi da to bezbolnijepremostiprobleme s kojima e se morati suoiti. Uopte me ne plai pomisao da to nee umeti. Naprotiv. Ponosan sam na tebe. Spakuj najneophodnije stvari i odmah potrai Andreja. Kai mu Razmiljaj muzikom ". To je ifra i kada uje od tebe te rei, znae da sam umro i njegov zadatakje da te spasava i skloni. Budi pametna, ba onako kako zna. Nemoj nikom dozvoliti u ivotu da te menja. Radi na sebi i odravaj mentalnu kondiciju. Samo tako e pretravati prepreke i savladavati probleme. elim ti mnogo sree u ivotu. Ali ne ekaj da ona sama doe ve je presretni, krenijoj u susret. To e uspeti ako razmilja muzikom. Voli te tvoj ika Serjoa! Ostala je okirana i prikovana za stolicu. itavo vreme provedeno u slubi joj je kao retrospektiva i prebrzo premotan film prolo kroz glavu. Svesna da opravdano ima visoko miljenje o sebi i svojim nespornim kvalitetima, pogotovo predoseajem za opasnost, odlinom intuicijom i vanrednom inteligencijom, ipak nije naslutila da je prosjak Andrej njen aneo zatitnik. Pa zar on, ne verujem?, glasno je razmiljala, seajui se svakog prethodnog susreta s navodnim prosjakom Andrejem i sitnine koju je redovno polagala u njegovu masnu kapu na asfaltu.

160

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Za prelistavanje seanja i prolih dogaaja nije bilo vremena. Znala je da ne sme misliti ni o strahu, koji se uvukao u nju. Posluala je poslednji put Sergeja i po njegovom preciznom uputstvu brzo krenula da pakuje neophodne stvari. Nije znala odakle da pone. Nikada nije morala negde da uri. Znala je da e mnogo ega morati da se odrekne i ne ponese sa sobom, ali se plaila da neto vano ne zaboravi. U urbi se uvek neizostavno neto neplanirano uradi. Znala je esto da u miljenju bude brzopleta, ali sada, na delu, to nije smelo da joj se desi. Hitnost i urba koja je provejavala kroz Sergejevo pismo, kao da ga je pisao na brzinu, natera je da racionalno razmilja. Kroz glavu joj je prolo da bi bilo bolje da sie ispred zgrade, obrati se Andreju, uvede ga u stan. Pakovae stvari uz razgovor s njim ne gubei dragocene sate. Otrala je poluobuena, samo u kunoj haljini i papuama do izlaza preskaui po dva stepenika. Pogledala je na uobiajeno mesto gde je svakoga dana sedeo Andrej. Danas nije bilo nikoga. Mesto je bilo prazno, a opuci od prethodnih dana su razbacani jo leali okolo. Zato ga sada nema kada mi je potreban, sada, odmah? ta se deava? - mnoge neprijatne slutnje su je obuzele. Znala je da ne sme dozvoliti napad panike. Kao i mnogo puta ranije, potrebna joj je prisebnost i samokontrola. U tim vodama je uvek najjaa i najstabilnija. Vratila se u stan. Stala na sredinu sobe i nije znala odakle da krene i kako da pone s pakovanjem Nije vreme za razmiljanje ta znae neophodne stvari. ene to drugaije shvataju od mukaraca i poseduju drugaiji kriterijum. ini im se da ne mogu iveti bez mnogih stvari, ali kada ih izgube ili ih se odreknu, uvide da mogu i bez njih. Izvukla je ispod kreveta pranjavi kofer, pun starih poutelih knjiga koje je njen otac uvao. Istresla ih je na tepih i prazan kofer stavila na krevet. Otvorila je orman i

Razmiljaj muzikom

161

posmatrala svoju garderobu. Imala je vie garderobe nego to joj je potrebno, ali manje nego to je elela. Veinu kvalitetnije garderobe inile su mamine elegantne predratne haljine. Skidala je s vealica i trpala u kofer redom. Kada je shvatila daje kofer ve pun, a daje ostalo jo dosta stvari kojih nije htela da se odrekne, sve je ljutito razbacala i nemono zaplakala, sedei na podu naslonjena glavom na krevet. Bio je to pla slian onome kada ena zaplae to joj je zagoreo ruak, a oekuje goste. ula je zvono na vratima, prethodno ne uvi niije korake. Nije znala ko bi to mogao biti. Plaila ju je pomisao da e neko u njen stan upasti brutalno, kao u Sergejevu kancelariju. Setila se da sakrije Sergejevo pismo, podigla je haljinu i strpala gau gaice. To je bilajedina stvar kojabi je mogla kompromitovati ako oni naiu. Od nedavno ih je tako nazivala jer nije znala ko su to oni a ko nai. Takve podele su postojale u ratu. A sada je to za nju bilo nedokuivo. Sergej bi znao da joj strpljivo objasni, ali Sergeja vie nema. - Da li su to oni? - poluglasno je razmiljala. Primetna zbunjenost i strah napravili bi joj protivuslugu. Nije smela da dozvoli daje obuzme takvo stanje. Stanje nekontrolisane panike. Pribrala se, pogledala u ogledalo, namestila kosu i otvorilavrata. Pred vratima je stajao nepoznat mukarac nieg rasta, u sivkastom odelu, raskopanom crnom kaputu s krznenim astraganskim okovratnikom i ubarom na glavi. Bio je uredno izbrijan, ali grubog lica i otroumnog pogleda, koji joj se uini daje ve negde uhvatila, poznat, odavao je utisak pristojnog oveka. Rukom je skinuo naoare, protrljao oi i vratio naoare. - Traite nekoga? - usiljenim, ali za tu priliku nametenim polusmekom Nataa upita oveka.

162

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- Sama si? - na prvi pogled nepristojno slobodno, on joj se obrati. Ko je on da pita da li sam sama i to nevaspitano sa ti?! Hrabro se namrti i drsko pogleda neznanca. - Gubi se odavde! Pokua da zatvori vrata stana, ali je u tome sprei noga nepoznatog posetioca koja je zaglavljena stajala izmeu praga i vrata. -Ne boj se Nataa - smireno izgovori neznanac. -Ko si ti? Odakle zna moje ime? - Uplaeno ree Nataa, vrsto se naslonivi na vrata, ne doputajui oveku daue. -Razmiljaj muzikom - izgovori Andrej, shvativi da se stvari nisu odvijale predvienim tokom, te da je morao prvi preuzeti inicijativu. Nataa je od neoekivane neprijatnosti jedva ostala na nogama. Polako je odmicala svoje telo, samo nekoliko trenutaka pre straljivo priljubljeno na vrata. Ostala joj je modrica na ramenu i primetna zadihanost od napora da sprei nasilnika da ue u stan. Iznenaeno je posmatrala Andreja i nije verovala svojim oima. Iako je izgovorio reenicu koju je trebalo, shvatio je da ga Nataa nije prepoznala. Skinuo je ubaru i naoare i stajao pred njom. Nataa je analizirala oveka ispred sebe. Odelo, ubara, kaput s astraganom, naoare. Ne, kako sada? Otkud, nemogue? Gledala ga je u oi i setila se Sergejeve opaske da kada nekoga dugo ne vidite i ivot promeni, jedino po emu ete ga prepoznati jesu njegova boj a glasa i oi koje se ne menjaju. Gledala je njegove duboke oi i dobroudan, razoruavajui pogled. Setila se tog pogleda kada ga je zamolila da joj pomogne i odnese sandui do stana. Dana kada joj je ispriao priu o estici i osmici, a ona mu poverovala.

Razmiljaj muzikom 163 Protiv volje pogled joj odluta na vrata i pogleda brojeve. -Posluala si me vidim - ree Andrej i u potpunosti razveja Natainu sumnju. -Ovo je nestvarno - poluglasno izusti Nataa, ne znajui da li da se raduje ili ne. -Ako si korisno i po Sergejevim uputima iskoristila dan, trebalo bi da se raduje to me vidi -porui Andrej poslednju barijeru tragova nepoverenja. Nataa ga pusti da ue unutra. Proverila je da li nekoga ima u hodniku i zatvorila vrata za Andrejem. Korisno je bilo neto kazati, ali je zbunjenost uinila svoje. Andrej je shvatio Natainu rasejanost i dao sebi pravo na inicijativu. -Tek sam uao, a lepo se oseam u tvom stanu. -vie nego oputeno ree Andrej. -Kako se moete lepo oseati u ovom neredu, a tek kako mi je u glavi. Danas ste me dokrajili Andrej, ako se uopte tako zovete? -Ovde sam da ti pomognem. Ako bi se bol ocrtavala na licu, to mnogi misle da je istina, ti bi bila izuzetak. Niko ti ne bi pomogao kada bi te pogledao u oi. Ne odaje osobu koja je toliko propatila. Unutranja snaga i karakter su ti sauvali aneoski izgled. Naviknutu na uobiajene komplimente i muka laskanja, Andrejeve rei ne ostavie neki poseban utisak na Natau. Htela je to pre da od Andreja uje ta e se dalje deavati s njom, kakav je plan, ta je Sergej smislio. -Andrej, nije ni vreme ni mesto da se oduevljavate mojim kvalitetima i fizikim izgledom. U svakom sluaju zahvaljujem se ako ste to eleli - do kraja je Nataa pristojnou probirala rei. -Teko mi je, shvatite me - pokuala je da prepozna u Andreju i deli Sergeja. Pomislila je koliko joj sada nedostaje.

164

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- Doao sam da ti pomognem, a ti eli da plaem s tobom. Koliko vidim nisi se spakovala. Nataa, zaboravi da si ena i shvati da nemamo vremena. U koferu koji vidim da si pripremila, nema nieg. Naalost tako je, ali svoj ivot mora spakovati u njega. Znati odricati se znai biti zreo. Znam da bi u drugoj situaciji mnogo toga ponela. Ali ovo nije druga situacija. Ovo je jedina mogua, sada u ovo vreme. Zrela si i ako od punoe odbije puno, puno e i ostati. Izbora nema, Nataa. Molim te, pouri. Prvi put je u Andrejevim reima osetila prepoznatljiv autoritet, kao kod Sergeja. Ona prihvati ozbiljnost Andrejevih rei i poe uurbano i bez nekog posebnog reda da pakuje kofer. Kako sada biti pametan i napraviti selekciju najneophodnijih stvari? Donekle je uspela da se pribere, ne obraajui panju na Andreja koji je etao stanom i razgledao svaki kutak. Prila je stolu s rasutim stvarima iz Sergejevog sandueta i shvativi da deo ostavtine nije ni pogledala, odlui da sve bez razlike nagura u kofer. Pomislila je da e sve to polako, detaljno i spokojno tamo negde, gde je Andrej vodi, uspeti da pregleda. Obeanje dato Sergeju, njegovo poverenje u nju, situacija koju je prola da doe do kljua, obavezivali su je da ne zanemari Sergejevo bezgranino poverenje u nju. Sergej ju je potovao, oseao kao najblii rod. To je Sergejeva konstruktivna snaga karaktera, a nikako ovekoljubiva slabost. Na stolu je stajao Markov sat. Ostavljen, zaboravljen, ali ne s namerom, kako je prvobitno mislila. Stegla ga je u ruku isto onako kako joj se srce stezalo na pomisao da se posle ove dananje neoekivane situacije, moda vie nikada nee sresti. Uzee ga. Reila je ne razmiljajui. Sat je feti koji e je podseati na njega dok je iva. Na stolu je pronala

Razmiljaj muzikom 165 prazan list papira koji se nalazio u Sergejevom sanduku. Imala je neodoljivu potrebu da napie neto Marku, ne znajui da li e taj papir Marko ikada videti. I bocu s porukom pomorci bace u more, pa neko bude srenik i pronae. Nikad se ne zna, pomislila je. Kriom je, da Andrej ne vidi uzela olovku sa stola. -Nataa, vidim pri kraju si s pakovanjem. Moram jo neto da ti saoptim. -U redu, Andrej, brzo u - nervozno odgovori Nataa. Uzela je olovku i kradimice napisala poruku za koju nije mogla znati da li e je ikada Marko proitati: Marko! Mojaje slabost to ne mogupostati ni kamen ni drvo. Svojim ivotima moemo samo pokatkad upravljati. Kada sam pomislila da su to samo rei, ivot me razuverio. Znam. Ako ovo pismo nae, da e me pronai. Ne limitiraj sebe vremenom. Vreme ne postoji. Idi, vrsto koraaj svojim putem. ivot je krunica iproi ejednom putanjom vieputa. Moda sam previe traila. Ne znam. Sada ne znam. Moda. Brljan se za tokove ne hvata. Voli te tvoja Nataa! Andrej je uoio da od njegove molbe da pouri nema naroite koristi. Nataa je nastavilapo svome. Polako je pakovala kao da odlazi na putovanje i nije pridavala znaaj vremenu. - Nataa sedi za sto - nervozno do granice besa izgovori Andrej.

166

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- Andrej, samo jo.. -Ne, dostajebilo! ta si spakovala, spakovala. Zatvaraj kofer i polazimo - odluno je prekinuo Nataino zapomaganje da joj udeli jo koji minut vremena. Kao glumac koji ne voli kada ga ubiju u drugom inu predstave od etiri ina. Obukla je bundu, stavila ubaru i jo jednom proetala po stanu. Zastalaje pored klavira. Podiglapoklopac i jednom rukom prebirala po dirkama, kao to je Sergej na njeno oduevljenje znao da ini, a ona uspela da usavri u dosadnim i tekim ratnim danima. Posmatrala je crno-bele dirke klavira. Podseale su je na zebru koju nikada u ivotu nije videla. Sergej ju je pre rata pitao: - Da li je zebra crna s belim prugama ili bela s crnim? Tada nije razumela da li stvarno o tome treba da razmilja ili se Sergej samo ali. Zatvorila je poklopac i ne iskuavajui Andrejevo strpljenje pourila da uzme kofer, ne ostavivi ni trunku vremena da jo jednom razmilja muzikom. - Gotova si!? - vidno raspoloeniji, videvi spremnu Natau, nasmei se Andrej - zakljuaj stan i idemo. Nataa je uzela s poda kofer koji je posle ko zna koliko vremena vratio sebi svoju namenu i naputao ovaj prostor posle isto toliko vremena kao i Nataa. Ostala je nepomina, razgledajui stan, pokuavajui to vie detalja da smesti u seanje. - Ali, Nataa - pokaza ponovo nervozu Andrej, ovoga puta na ivici kontrole. Prvi put posle Andrejevog ulaska u stan, imala je elju da iskae svoju ud, vrlinu samosvesne i razumne ene protkane simpatinim bezobrazlukom, naviknute da se na njene nestaluke mukarci ne ljute. Namrgoeno pogleda Andrej a. - Ne umem nita da vidim od onoga to ti vidi. Dobro vidim samo ono ega se seam. I zato elim da mi se

Razmiljaj muzikom 167 slike ureu u seanje. Pronicljiva sam samo u svojim uspomenama - ljutito odbrusi Nataa. - Nataa, mlada si i znam da ti je teko. Teko je i meni. U istom smo poloaju. I ja naputam Moskvu. Moramo biti jai od sebe. Sluaj me. Nemo ga je posmatrala, spremna da protumai na svoj nain svaku Andrejevu nameru. -Svetlana Voronjina-izusti Andrej, gledajui Natau pravo u oi. -Ko je ta ena? - Znatieljno upita Nataa. -Ti. Od danas se tako zove. Morae da upotrebi svu svoju sposobnost i da je uree sebi u pamenje. I zaboravi, Nataa Lebedeva vie ne postoji. -Da veem vor na maramici u mozgu da ne zaboravim kako sam se nekada zvala? - ironino, kako i prilii njenom karakteru, smeei se isto tako upita Nataa -Nae stvarno postojanje smo mogli odreivati u nekim drugim vremenima. Pitanje je da li mi lino postojimo. Da ne postoje imena, kako bi se oslovljavali? Nijedna stvar, ni jedna linost nije ono to jeste. I nijedno stanje duha nije to u jednom asu izgleda da jeste. Andrej je to rekao umno, znalaki ubedljivo, onako kako je nauio u tajnoj slubi. Izvadi iz unutranjeg depa sakoa knjiicu, neto kao lina identifikaciona kartica ili kakav paso, i pokaza je Natai. - Svetlana, uzmi i proitaj. Na sam izgovor novog imena, Nataa se gotovo uplai. Njen izraz lica odavao je usiljen podsmeh, a u oima preterana zabrinutost i strah. U trenutku je neko hteo i zahtevao da se odrekne svoga imena. Ime je neto s im se saivi, neto to se podrazumeva i ne zaboravlja. Teko se ovek rastaje od navike. Mnoge samoubice zaustavilo je u naumu seanje na kafanu u koju

168

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

dolaze, odigraju svoju partiju domina uz omiljeno pie. I disanje je jedna navika, koje bi ovek ako bi je se odrekao umro. ovek je srastao s navikama. Navika je drugapriroda koja unitava prvu. Pogledala je knjiicu. Uredno zalepljenu svoju fotografiju, a u donjem uglu je plavi trag od prilino neitkog peata pokrivao polovinu njenog levog ramena. Sve je izgledalo veoma verodostojno i nije imala razloga da sumnja u bilo ta. Njena sudbina je bila u Andrejevim rukama. -U redu. Shvatila sam, dakle Svetlana. A vi, kako se vi zovete? -Maksim Leonov, samouvereno ree, izvadi isti takav dokument i pokaza ga Natai. -Svetlana, - ve se uivljavajui u novo Nataino ime, obrati joj se Andrej. - Sada izlazimo iz stana. Ispred zgrade, malo podalje, eka nas ovek u automobilu koji e nas odvesti u tvoje verovatno trajno utoite. Ne boj se. To su sve provereni Sergejevi ljudi. -A gde idemo? - radoznalo upita Nataa. - Razmiljaj muzikom - pokua Andrej da malo opusti situaciju. Nataa je iznela kofer na hodnik i jo jednom bacila pogled u stan. Setila se Marka. ta ako ipak doe? Zvala samga. -Andrej, molim te sii dole, ja u brzo. -Ja sam Maksim- ukori je da ubudue ne pravi greke koje mogu da ih kotaju ivota i poslua je, uz obaveznu opasku da pouri, poznajui njenu hirovitost i nepredvidljivost. Nataa je ostala ispred vrata stana i pogled joj pade na broj esdeset osam na vratima. Seanja vezana za taj broj su joj poput sna prohujala kroz misli. Andrej, Maksim, prosjak.

Razmiljaj muzikom 169 Kako da nazove tog oveka, od koga ubudue zavisi njena sudbina. - Ipak je u pravu - poluglasno je razmiljala. Znala je da e Marko danas doi. Pozvala ga je. On voli nju, ona njega takoe. On zna da mora da je vidi. Samo je zatvorila vrata. Nije htela da ih zakljua. Nosei kabasti, teki kofer u koji je stalo sve to je ostalo od njenog ivota, spustila se niz stepenice. Izala je iz zgrade i duboko udahnula sve vazduh. Pogledala je mesto gde je svakog dana sedeo Andrej. Zaprepaeno je videla nekog novog prosjaka, gotovo na istom mestu. Setila se Sergejevih rei kada je htela tako esto da pokae svoje znanje i otroumnost, kako ju je prekorevao reima: Nataa, ui dok si iva. Nikada ne misli da sve zna. Nije htela da se uputa u mogue razloge prosjakovog boravka ispred zgrade. Znala je da je to jo jedna Sergejeva ujdurma, ali kakva? Andrej je nakratko zastao, okrenuo se i video je kako laganim korakom, borei se s teretom kofera, ide polako za njim. Pogledom joj je stavio do znanja da ga prati na jednakom rastojanju i da mu se ne pridruuje. Idui dobro poznatim plonikom koji pamti svaki otisak njenih koraka, razmiljala je kako su sve promene, koliko god bile neminovne, ipak tune. ak i one koje eli. Ono to je ostavila je deo nje same. Treba umreti za jedan ivot da bi se ulo u drugi. Paralelnost dva ivota morala je da savlada jakom voljom i navikom na nove okolnosti. Najbolje je da se ovek kada jednom ode, vie nikada ne vraa, jer nee nai ono tojeostavio. Zali su iza ugla, gde ih je ekao automobil. Bio je slian onom kakvim bi otac esto odlazio, na samo njemu znane sastanke i obaveze. Neobino je bio ukaljan blatom,

170

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

mada je bio lep i sunan dan. Andrej je, pre nego to joj je otvorio vrata, pogledao okolo, kao da se hteo uveriti da li ih neko posmatra. Otvorio je vrata prtljanika i pomogao Natai da poloi kofer. Sela je na zadnje sedite, nametajui bundu na koju je nezgodno sela i koja ju je neprijatno stezala. Za volanomje sedeo ovekkoji je utao, pokazavi svojim ponaanjem da ne eli da se upoznaje, a moda je to tako i trebalo. Prepustila se Andrejevim instrukcijama da nita ne pita i da samo uti. Andrej je seo na prednje sedite do vozaa s vidnim olakanjem na licu. Izvadio je cigarete i zapalio. Nataa se okrenula kada je automobil krenuo i briui dlanom zadnje staklo automobila posmatrala kako se zauvek udaljava iz svoje ulice. Tek u automobilu je poela da shvata svu opasnost kojoj je bila izloena. Vie nije mogla da povee ko je kome u ovoj prii zahvalan. Sergej njenom ocu, Andrej Sergeju, ona Andreju. Potapala je Andrej a po ramenu. On se radoznalo okrenuo. Nataa je izvadila rublju i pruila je Andreju uz smeak i eretski mig. Automobil se sporo provlaio kroz moskovske ulice i prvi put se suoila s veliinom grada. Poznavala je svega nekoliko gradskih etvrti u ijem se opsegu kretala na svakodnevnim relacijama. Ugledala je nepoznate zgrade, ulice, parkove i inilo joj se da je u nekom drugom, njoj nepoznatom gradu. Oseala je radoznalost i nekoliko puta je htela da se obrati Andreju i pita gde idu, ali je potovala njegove instrukcije pre polaska i nije htela nita da pokvari ili uini kakvu tetu. Verovala je da ide na sigurno, ali je razjedala normalno ispoljena radoznalost uobiajena u ovakvom situacijama. Nije primeivala neugodnu i glupavu tiinu. U kolima niko nije priao, samo se uo, ini joj se neto buniji rad

Razmiljaj muzikom

171

motora nego to bi trebalo. Puno je razmiljala o brzini kojom se stvari razvijaju i prisutnoj nedoumici da li je to dobro ili loe. Da li je moglo drugaije? inilo joj se da glasno razmilja pa nije obraala panju na tiinu u automobilu, jer bi u suprotnom verovatno oseala nelagodu. Volela je puno da pria, ali je retko imala prilike. U ivotu je samo ponekad bila u situaciji da sama ne moe da utie na tok dogaanja, kao to je sada sluaj. Ironino se nasmejala razmiljajui kako je kratak put od moi do nemoi. Od samosvesti, samopouzdanja, hrabrosti, do bespomoi. Za samo nekoliko sati promenila je ime, a i mesto boravka e uskoro biti drugo. Nataa vie ne postoji, odzvanjale su joj u glavi Andrejeve rei. Gledala je potiljak Andreju i posmatrala tragove peruti na ramenima njegove bunde. Pa ovaj ovek je jutros bio prosjak, neto kasnije Sergejev verni saradnik Andrej, a sada je Maksim. Da li vreme poinje da se meri onim mernim instrumentima iz snova? Ovo vie nije realnost. Neto se udno dogaa, njoj nedokuivo i nestvarno. Ili sam jo isuvie mlada da bih shvatila da u ivotu ima toliko toga nepredvidivog, neistraenog, nama nepoznatog? Zato se nismo rodili malo naueniji, ponovo je ironino razmiljala. Sergejeve rei - ovek se ui dok je iv, nije on izmislio, ali ih je prvi put ula od njega i to u vie navrata, upotrebljavao je tu frazu toliko esto da je ve prelazilo u naviku, opte mesto. Ta Sergejeva potapalica polako poinje da dobija na znaaju.

Marko je tog dana stigao u kasarnu vidno raspoloen, ali optereeniji nego ranijih dana. Njemu se takoe brzo ivot pretumbao i naterao ga da u sebi otkrije neka nova ula, koja su mu neophodna za nain razmiljanja kojem do tada nije bio sklon. Svako prividno dobro reenje, otvaralo je nove dileme i nedoumice. Ako bi se usredsredio na jednu misao, ubrzo bi ga bez posebnog nagovetaja sustizala druga i nudila mu se kao zagonetka da je reava. Svata je morao da provue kroz glavu, a da bar prividno ostane svestan i pribran. Sasvim novo iskustvo za njega, koje nije znao kako da nazove. Primetio je neku udnu atmosferu meu ljudima koje svaki dan sree u kasarni. Imao je nepogreiv oseaj da se neto vano, njemu nepoznato desilo. Priao mu je poznanik iz Beograda, takoe oficir, kapetan Jerkovi, i zabrinuto mu saoptio: -Marko, pouri na sastanak, hitno je. -ta se deava? - zbunjeno je upitao. -Neki veliki problem se pojavio na viem dravnom nivou. Ovi nai u Jugoslaviji su napravili neko sranje. -Jerkoviu! - uozbilji se Marko i za miku vrsto uhvati Jerkovia - Pazi ta pria. Kakvo sranje? Kakve su to rei? Zar nai da naprave to, kako kae sranje, ustvari neki problem. ta se deava? Mi smo jugoslovenski komunisti i Rusija nam je bratska zemlja. Nemoj glasno nita priati. Zna da nai ne mogu sranje, kako kae, da prave s braom. Pripazi malo ovee.

174

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Jerkovi se samo nasmeja i pouri Marka na hitan sastanak. Uli su u jednu prostoriju nalik uionici. U klupama je ve sedeo prilian broj naih oficira. Neka licaje pamtio jo iz aviona. Sea se kako su mnogi u avionu bili preplaeni i trudili se gledajui jedne druge da odagnaju mnoge strahove i brigu zbog neizvesnosti koja ih je umesto dobrodolice doekala u Moskvi. Uao je na pukovnik u otkopanom injelu i bez kape. Vidno uzrujan je zapalio cigaretu i obratio se oficirima. -Drugovi oficiri, seam se dana kada ste svi s ponosom i posebnom radou odabranih doli u Rusiju na usavravanje. Ne elim mnogima od vas da budim seanja, jer su ona nekome prijatna, nekima ne. Desilo se neto to niko od nas nije oekivao ni u najudaljenijim pokuajima nerealnog i runog hipotetisanja, - pokuao je pukovnik da patetiki vrati vreme bar nekoliko meseci unazad. -Dabudem otvoren, saet i iskren. Vrhovna komanda je saoptila da je KPJ na elu s drugom Titom donela rezoluciju, kojom eli da prekine sve odnose s Rusijom - tu malo zastade. Trebalo je nastaviti izlaganje, ali je osetio gomilu oiju koji ga razrogaeno gledaju i nije imao snage da podigne glavu i suoi se s realnou. -Drugovi oficiri. Saoptavam vam naredbu vrhovne komande da se odmah vratimo u zemlju. To je vaa domovina i tamo ste potrebni. Tamo vas ekaju vai. Roditelji, ene, deca. Re odmah je posebno naglasio, stavivi do znanja da im za spremanje nije potreban kalendar ve sat. -ekajte malo, - uzviknu nekoliko oficira uglas, izazvavi negodovanje i nevericu i kod ostalih. -Drue pukovnie, - obrati mu se jedan kapetan. - niste tako govorili kada ste nas odabirali i slali u majku

Rusiju. Tada smo vam bili potrebni ovde da se kolujemo i

Razmiljaj muzikom 175 vratimo obrazovani i vetinamapoueni oficiri. MajkaRusija e da nas koluje, ui, brani, hrani. ta je sada ovo? - ve bez mogunosti kontrole kapetan osu paljbu na pukovnika. Ostali se uskomeae i nastade nerazgovetna graja. - Prestanite! Nareujem! - viknu pukovnik. Smirie se kao deca u koli i nastavie paljivo da sluaju vesti iz domovine. Marko je sastanak napustio pregaen, poraen, izneveren. Svi problemi koje je imao do tada inili su mu se manji i reiviji od ovoga. Imao je udan oseaj da je prevaren i izmanipulisan. Oseaj koji poseduju samo iskreni ljudi koji ne vole lai i prevare. U njegovoj glavi se nije stvorilo nita to bi liilo bar na prividno i privremeno reenje, makar jednog od nagomilanih problema. Prioritet nije mogao da porea po nekom pravednom redosledu. Znao je samo da gomilu problema mora da rei za kratko vreme. Novo iskustvo. Nova provera zrelosti, sposobnosti, primena vetina brzog donoenja odluka, nisu mu ba sada bile potrebne. Ali iz ove koe nije mogao nikud. Marko je u toku sastanka prelomio odluku, da se s ostalima vrati u domovinu. U glavi su mu se vrzmale mnoge mogue varijante i ishodi. Sve je trebalo brzinom sna pretresti, proveriti, odluiti i jo jednom istim redosledom, da ne bi napravio nekakvu glupu, poetniku greku, koja bi ga mogla skupo kotati. ovekova dua se uvek nalazi izmeu dve hemisfere svetla i tame. Prolaznosti i stalnosti, na granicama dvaju veno neprijateljskih carstava. Carstva potrebe i carstva slobodne volje. - Nataa! - izgovorio je glasno. Kao da je tek sada shvatio koliko je zaista voli. Sada kada je rastanak neminovan i nije stvar dubokog i

176

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

dalekosenog razmiljanja koje je primenjivao poslednja dva dana. Kada je sasvim trezveno, zrelo iskonstruisao mogui ishod veze s Nataom. U tim razmiljanjima je bilo mnogo realnosti i samosvesti. Ipak, nije verovao da e ovako brzo morati da se rastane od nje. Previe ju je voleo i nije znao da se to na ovako brutalan nain mora okonati. Kao kada se setite da ste neto vano zaboravili, tako je Marko odluio da odmah i bez odlaganja ode do Natae. urio je i zadihan izgovarao Nataino ime. Razmiljao je kako se sve ne moe kontrolisati. Moda je jutros bio pregrub prema njoj. Idem brzo da je vidim, ponavljao je u sebi. Znam da jedva eka da me vidi i sve u joj objasniti. Vrzmala mu se po glavi misao da ostane u Moskvi. Ali kako sada i zato sada o tome razmilja? Pa, jutros joj je rekao da od njihove veze nema nita. Da li da joj predloi da ona pokua da doe u Beograd i da tamo ive? Ali kako, pa to je nemogue? Ona je u opasnosti i nikada ne bi uspela da izdejstvuje paso i dozvolu za naputanje zemlje. Razmiljanje o moguem ishodu i zna, tekom, neizvesnom razgovoru s Nataom koji ga eka, omoguava mu da zaboravi na umor koji je ve oseao u svojim otealim nogama. Umor koji je vie liio na nemo. Znoj mu se ve slivao niz lice i rukavom je uklanjao slane grake znoja koje su mu peckale oi. Ni sam ne zna kako je tako brzo stigao do Nataine zgrade. Ali ga u isto vreme obuze i radost i briga. Bez vremena za razmiljanje, utrao je u zgradu i potra stepenitem prema stanu. Kada se popeo naposlednji stepenik, stao je da odahne, slino kao kada je i prvi put uao u ovu zgradu. Priao je vratima i zvonio, a u isto vreme drugom rukom u kojoj je drao oznojenu apku lupao po vratima. Nije bilo nikakvog odziva. Nervozno je stiskao zvono, koje je isputalo njemu poznat kripavi zvuk, koji ga je ovoga puta nervirao.

Razmiljaj muzikom 177 Pomislio je kako Nataa ne bi trpela neku ratimovanu dirku na klaviru i trudila bi se da to pre natimuje icu, a staro dotrajalo zvono joj nije smetalo. Spusti levu ruku na kvaku i poe da lupa kao nekakvim tasterom. Vrata stana se otvorie uz parajuu za ui, kripu razdrmanih arki. Iznenaeno gurnu vrata i ona se irom otvorie. S unutranje strane stana nije video nikoga. Oekivao je Natau da ga doeka, zagrli i poljubi. Zato je nema? Zato su vrata otvorena? Utrao je brzo u stan i viui dozivao njeno ime. Proao je kroz sve prostorije i zakljuio je da je stan prazan. Nije bilo teko primetiti nered u stanu kao posledicu brzopletog i urnog pakovanja. Marko nije ni mogao pretpostaviti ta se desilo. Otvoren ifonjer s razbacanim stvarima, nered na stolu i na podu ispod stola, otkljuana vrata, nisu obeavala nita dobro. Prvi put je osetio jednu viu dimenziju ljubavi prema nekoj osobi. Strah za njen ivot. Strah proet paralelnim strahom za sopstveni ivot. Od ivota je jo mnogo toga oekivao i zato se bojao prerane smrti. Nervozno je etao praznim i hladnim stanom. Setio se ormaria gde je Nataa drala konjak. Uzeo je flau iz koje su sipali poslednji put konjak i na iskap popio nekoliko preostalih aica. Stresao se i namrtio. - ta se ovo deava!? Nataa, gde si?! - glasno je uzviknuo. Ugleda svoj afhauzen i ispod njega papir na kojem je neto pisalo. Podie sat i ne gledajui stavi ga u dep. Pogled mu se zadra na pismu i odmah je prepoznao Natain rukopis. Brzo je oima preletao preko teksta tako da se moglo primetiti kako glavu klima levo desno. - ta je ovo? Nataa?! Gde si? ta se desilo?

178

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Stisnuo je papir na grudi. Uzrujano je pustio suzu i jo nekoliko puta proitao pismo. Mnogo zagonetki u tako malo teksta. Upravo ovo lii na Natau, pomislio je. Nataa, koja je mogla da pojednostavi najkomplikovaniju situaciju i najkraim putem veto izae iz problema je ista ona Nataa koja ni od ega napravi problem. Ali zato mi nije nita jasnije, razumljivije napisala? ta ju je spreilo?Zato iza nje ostaju gomile rebusa koje treba reavati? Ni ludaci ni mudraci se na kraju ne mogu odupreti onome to se mora dogoditi. Seo je na pod pored gomile rasutih, zaboravljenih stvari koje nisu imale sree da nau mesto u nevelikom Natainom koferu u koji je spakovala ceo svoj ivot. Rasute porodine fotografije, koje Nataa verovatno vie nikada nee videti kao razbacane karte su prekrivale deo poda. Odabirao je one s poleinom okrenutom na gore i kao neki kockar ih okretao i traio neto, ni sam ne znajui ta. Rei da uzme nekoliko fotografija za uspomenu. Fotografija na kojima je Nataa bila jo dete i mlaa devojka. Nataa koju nije poznavao i nije siguran da li bi mogao u takvu Natau da se zaljubi. Nije se razlikovala od svojih vrnjakinja u slinim predratnim godinama koje su pisane prvim dvocifrenim brojevima. Sloio je svoj plen poput pila karata i zavukao ih u unutranji dep odela. Otiao je jo jednom do ormaria s konjakom. irom je otvorio oboje malih politiranih vratanaca i uzeo jednu flau. Razmiljao je da je otvori, ali emu? Nije smeo da dozvoli da emocije nadvladaju razum, ali je to neto to je retko mogao da kontrolie od kada je upoznao Natau. Otvorio je fioku stola koji je stajao pored klavira i ugledao nekoliko primeraka prekrasnog nakita. Nataa ga nije esto nosila, ali je nakit oigledno

Razmiljaj muzikom 179 uspomena od majke. Kao lopov je zahvatio nakita koliko staje u aku i poao da stavi u dep. Setio se da to ne bi bilo razumno. Moda se Nataa i vrati, a ja je uskratim za tako drage i retke majine uspomene. Odluio je da zadri samo jednu kutijicu od zlata koja se otvara i u kojoj je bila Nataina fotografija kada je bila sasvim mala. Neki unutranji nepogreivi oseaj mu je govorio da se previe zadrava u stanu. Da je sve kako treba, zatekao bi Natau. Sve je kao da se podsea da neto ne zaboravi raspodelio po depovima i poslednji put osmotrio unutranjost stana. Ugledao je uramljenu fotografiju s klavira na kojoj su bili Nataa, Sergej i otac Vladimir. Priao je pocepao papir s pozadine okvira i briui rukavom fotografiju, koju je ve vie puta video, stavio u dep. Napustio je stan i svestan problema s kojima se suoava napustio zgradu. Trebalo je uriti i stii da se spakuje za povratak u Beograd. Povratak, tako neoekivan, brz, nenadan i nejasan. Uostalom, sve te epitete je mogao da pripie svemu to se deavalo poslednjih nekoliko dana. itava mala ovekova istorija, ukoriena u seanje, stala je u svega nekoliko dana. Da li e to sve jednoga dana polako bledeti iz pamenja ili e dobiti onaj prepoznatljivi peat nezaboravnog i jednom doivljenog dela ivota, koji se poput tetovae urezuju u seanje? U svoj urbi nije zaboravio svoj manir da pri izlasku na ulicu, obavezno, instinktom samo njemu svojstvenom zastane, izvadi kutiju s cigaretama i zapali cigaretu. To je liilo na ve uobiajeni, uhodani ritual. - Gospodine Marko - zau u svojoj blizini nepoznat muki glas. Zaueno pogleda prosjaka koji je stajao na nekoliko koraka iza njega.

180

A L E K S A N D A R M I J AT O V I
-ime mogu da zahvalim da me vi moskovski prosja-

ci svi poznajete? - s dozom vrlo izraene ironije, pomeane s besom obrati se prosjaku. -ta sada ti hoe? Evo ti cigarete i ostavi me na miru, urim. -Marko. Ja sam Aleksandar, Sergejev prijatelj. Ali duga je to i nepotrebna pria. Ovde sam zato to sam znao da ete doi. -ta pria? Ko si ti? Kakav Sergejev prijatelj? Kakve veze ja imam s tim? -Polako Marko - uhvati ga za miku i sklonie se u oblinji ulaz. Nije bilo kraja iznenaenjima s kojima se susree sve vreme. Ko je sada ovaj Aleksandar? -Marko. Nataa je na sigurnom. Mene je drug Andrej, a to je onaj prosjakkoga ste svaki dan gledali pre mene, obavezao da vas ekam dok se god ne pojavite. Znao sam da ete doi. -Kakav prosjak pre tebe? Pa zar onaj odrpanac bez zuba da brine o mojoj Natai? - Marko se vidno iznervirao i poeo da gubi ivce. -Smiri se Marko. Nije to nikakav odrpanac. To je Sergejev poverljivi ovek i drug iz nae slube. -ta se desilo s Nataom, govori? - Marko, besan kao oluja dohvati prosjaka za revere i svojim ruerdama ga podie od zemlje. -Pustite me. Ja sam prijatelj i tu sam iz dobronamernih razloga. Natai je pretila opasnost da je neko ne ubije i ukloni zauvek. Sergej je to znao. Bio je u sistemu i znao je kako funkcionie. Na vreme se pobrinuo da je skloni. Ja sam ovde samo da vam kaem da ne brinete i da znate da je s njom sve u redu. -A gde je ona? - pokua Marko da dobije informaciju naivno kao dete. Znao je da od toga nema nita, ali je ne

Razmiljaj muzikom

181

potujui nepisanapravila, postavio suvino pitanje, ostavi i sam iznenaen svojom glupou. - Ne brinite, - s osmehom u oima Aleksandar za kratko odobrovolji Marka, koji je bar znao da je Nataa iva. To mu je bilo najvanije i u isto vreme je oseao i olakanje i teskobu. Marko ve sasvim pribran ponudi Aleksandra cigaretom, koju on s olakanjem to se Marko smirio i prihvatio realnost, sa zadovoljstvom uze i zapali. Gledali su se pravo u oi. Niko nije nita govorio. Obojica su kao kolarci sakriveni u kolskom klozetu duboko uvlaili dim cigarete, sa zadovoljstvom poslednje. Aleksandar zavue ruku u dep i izvadi olovku i pare papira. - Uzmite ovo, Marko. Marko se zaudi i upita Aleksandra: - Zato da uzmem, ta e mi prazan papir i olovka? Aleksandar samo zakoluta i prevrnu oima, mislei u sebi: Pa zar ovom Srbinu ba sve moram da crtam i objanjavam? Marko uoi Aleksandrovu reakciju. Neto je trebalo da mu padne na pamet, ali ta. Pomislio je : - ta sada da radim s ovim? Zato me ovaj sada iskuava i ta hoe od mene? Oigledno je Marko dobio papir da bi na njemu neto napisao. Pogleda Aleksandra koji je uvukao zadnji dim pre nego to je zgazio opuak. - Marko, ja urim. Treba i vi da pourite, - i dalje zagonetan ostade Aleksandar. Marko uze papir, prilepi ga na hrapavi zid i olovkom upisa svoje ime, prezime i adresu u Beogradu. Uze papir i prui ga Aleksandru. -Je li to trebalo da napiem? - upita Aleksandra. -Dobri aci nikada ne pitaju profesora da li su tano

182

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

odgovorili, ali mi se svia kako razmilja, - odgovori Aleksandar. Zadovoljno stavi cedulju s upravo napisanom Markovom adresom u postavu kape i vrati kapu na glavu. Osmotri iz ulaza koga ima na ulici i napusti zgradu bez pozdravljanja s Markom. -Ali, Aleksandre, hteo sam da pitam - tu ga Aleksandar prekinu autoritativno, rutinski, kako samo rade oficiri. -Nema vie pitanja Marko i, sretan put. Sa spakovanim koferom, urednom uniformom, punom glavom neraspakovanih i nereenih problema, praznog srca i due, ali s iskustvom kratkog ivota u Moskvi obogaenog i ispunjenog, prvi put neim to ini ljubav prema jednoj eni, naao se na eleznikoj stanici, u gomili oficira. Istih onih s kojima je doao u Moskvu. Priao mu je nezvano jedan kapetan, koga je esto viao i sea ga se iz aviona. Marko nije bio raspoloen za zapoinjanje bilo kakvog razgovora. Kapetan je vie nego nametljivo priao i po svaku cenu eleo da razgovara. Marko je bio nezahvalan sagovornik u trenucima kada to nije morao i nije eleo. Mislio je da e mimikom i neraspoloenim izrazom lica, koje je upravo namestio za ovu priliku, odvratiti kapetana. -Bee li Marko ili tako nekako? - zapoe kapetan neeljeni dijalog s Markom, pokuavajui da se seti njegovog imena. -Da. Marko. - odgovori kratko i dalje stavljajui do znanja upornom kapetanu da ne eli nikakvo intimiziranje i dosaivanje. Upravo mu je sve smetalo. Mislio je da u tim trenucima niija sluajna pojava, ak i dragih osoba

Razmiljaj muzikom 183 poput sestre Marije, o kojoj je tako nezaslueno i pomalo nezahvalno malo mislio, a koja ga je sigurno ekala u Beogradu ili Natae, ne bi mogli naglo da mu promene raspoloenje. - Zna, Marko. Neki drugovi su ostali u Rusiji. Reenica kojom je kapetan poeo razgovor, liila je na provokaciju i opipavanje pulsa, na jedan naivan, providan i jeftino prepoznatljiv nain. Marko nita ne odgovori, zaokupljen svojim problemima, koji nisu bili takvi da bi ih mogao podeliti s nekim, a najmanje s ovim ovekom koga samo povrno poznaje. - Bie vie mesta u vozu. - pokua Marko da se duhovito i sarkastino otrese oveka. Najsigurniji nain da se oslobodi neke napasti je ako joj popusti. Nije pogreio u proceni. ovek se cerekajui nasmeja i udalji se od Marka, traei novog sagovornika za dug put koji ih je ekao. Naslonjen na peronsku svetiljku od livenog metala, ukraenog prolovekovnim fenjerom, Marko zau muki glas sa zvunika slinog limenoj kanti, okaenog na fasadu stanine zgrade. Bio je to dubok i hrapav muki glas, koji je prvo na ruskom, a zatim na loem srpskom jeziku pozvao sve oficire da se ukrcaju u voz. Voz jo nije bio postavljen. Malo se zaudio takvoj neobinoj urbi staninog spikera, ali je shvatio o emu se radi ve narednih trenutaka. Iz guve se pojavilo nekoliko ruskih oficira s prepoznatljivim irokim apkama, injelima i konim rukavicama. S lanom ljubaznou su prilazili naim oficirima i s nekima od njih razgovarali. Kriterijum koji su koristili za odabir s kim e obaviti razgovor, nije mu bio poznat. Laik bi verovatno pomislio da se radi o sluajnom odabiru. Ali je neto drugo bilo u pitanju. Sa nekima su se zadravali veoma kratko i ljutito odmahujui rukom odlazili do sledeeg oficira. Neki su se

184

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

posle razgovora s obavetajnim ruskim oficirima i njihovim unapred pripremljenim priama, odvajali od gomile i sa svojim prtljagom odlazili s perona. Upecani u paukovu mreu prie o boljem ivotu, privilegijama i slinim slatkorejima. Nije bilo teko prepoznati da se radi o klasinom vrbovanju kakvo je i on sam doiveo u Sergejevoj kancelariji. Ali bez skupih cigara, retke votke na mnogo suptilniji i profesionalniji nain i naravno, Natae i njene prosute kafe. Boe, zato sada moram opet o tome da mislim? Zato mi se u seanje vraaju stvari koje ne elim? Naravno bila je to podsvesna reakcija jaa od njega samoga, koju nije mogao kontrolisati. Nije razmiljao ta e kazati obraivaima ako mu se obrate. Drao se svog iskustva da se najbolje snalazi i kae najotresitije ta misli, upravo onda kada se unapred ne sprema. Pa i s Nataom je bilo tako. Boe zato opet ona, ona? Opet se gubim i preputam da mi naviru misli koje ne elim i koje me optereuju. Pokuavao je da lae sebe, znajui da mu to ne ide od ruke. Pomno je posmatrao situaciju na peronu i razmiljao o tome kako je ve slino proao, a da e mu steeno iskustvo pomoi da se lake rei slatkih ponuda. Kao to je i nagovetavalo, priao mu je jedan pukovnik. Krupan kao i on sam, neto stariji od njega, na prvi pogled prihvatljiv i simpatian ovek. - Drue kapetane, - obrati mu se. - Da li ste sigurni da inite ono to lino oseate, ili je to samo nareenje iz vae zemlje? Nije skidao pogled s Markovih oiju. - Samo nareenje? - zaudi se Marko, duvajui dim cigarete pravo pukovniku u lice. - Drue pukovnie, vojnik ste kao i ja. Zar je nareenje, samo nareenje? Samo.

Razmiljaj muzikom 185

-Znate i

sami da je ovo specifina situacija. - pokua pukovnik da ga razuveri. - Mi znamo da vai oficiri, a ne sumnjam i vi, volite Rusiju. -Da naravno, otkud sumnjate u to? - Marko mu ne dozvoli da nastavi, igrajui po istom taktu kao i pukovnik. -Odlino govorite ruski - laskajui nastavi pukovnik uz neizbean odobravajui smeak. Verovatno da dobije u vremenu, jer nieg pametnog nije mogao da se seti u tom trenutku. -Hvala. Ali sanjam na srpskom. - seti se Nataine reenice, koju izgovori s velikom dozom sarkazma. -Pametan ste ovek. A vidim da ste upoznati s nekim kako bi se reklo hendikepima. Jeste li za jedan dui razgovor, tu kod mene, odmah iza perona. - ljubazno pukovnik ponudi Marka. -Pukovnie, iskusan ste oficir i radite svoj posao. Naravno da to cenim. Ali iskustvo kojim ste oigledno naoruani je kao sreka posle izvlaenja. Ono je sada bezvredno i u mom sluaju vam nee koristiti. -Vrlo otroumno od vas kapetane. I iskreno alim ako nemate vremena za mene. -Nekom drugom prilikom. Moda, nikad se ne zna, - pokua Marko da priu vrati u tokove kao da se sluajno sreo s davno zaboravljenim drugom iz kole.

Ukaljani crni automobil kao kontrast prerano stiglom proleu, provlaio se kroz periferne moskovske kvartove, hitajui prema krajnjem odreditu. Nataa se ponaala upravo kao osoba koja je bila i previe radoznala naglim deavanjima, ljubopitljivo je razgledala pejzae zadnjih obrisa neega to predstavlja grad i suoavala se s prolenim, osunanim slikama moskovske periferije i prepoznatljivih prvih prizemnih kua, prilino razliitih od onih sivih gradskih, kockastih tvorevina nematovitih ovovremenskih arhitekata. Prizori su je vraali u seanja odpre rata kada je iz provincije s roditeljima dola u Moskvu. Bila su to ipak i pored svih nastalih i prisutnih problema slatka seanja na neto to je ve imala negde sauvano u seanju. Pejza podmoskovske ravnice i plavog neba sa zelenim poljima joj je vratio bar malo onog poznatog i njoj sklonog ponaanja, kada bi izgledala upravo onako kako Nataa treba da izgleda. Prvi put je liila na sebe posle duge i monotone vonje, kojoj nije mogla odrediti vreme trajanja. -Maksime - paljivo preturajui po seanju da ne pogrei i kae Andrej, obrati se prijatelju. -Da, Svetlana? - odgovori istom merom i u slinom tonu Maksim, takoe dosta nespretno i nenaueno. Posebno glasnije od ostalih rei izgovarajui re Svetlana, kako bi joj stavio do znanja da se ne oputa pred vozaem. -Gde se nalazimo? - radoznalo upita. -Gde god da smo lepe je nego u Moskvi, zar ne?

188

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- Nisam oekivala filozofiranje, ali nita, moda to tako treba - odgovori Nataa. Maksim se okrenu i namignu joj s namerom da je odobrovolji. Nataa nije uspela da obuzda svoj temperament i instrukcije koje je dobila od Maksima, koje on nije ni oekivao da e kontrolisati, pa upita vozaa: - Gospodine, kako je vae ime? Ve se vozimo par sati, a nisam ula od vas ni rei. Maksim se okrenu i pogledom prostreli Natau. kao dete koje je neto nespretno zabrljalo. Nataa nije obraala panju na Maksimov pogled. Bila je to reakcija ene kakva je Nataa. Uivala je u Maksimovom preznojavanju i nervozi. Znala je da se kontrolie, samo je htela da malo uiva u Maksimovim mukama. -Ja? Mislite na mene? - promuklim glasom se obrati voza Natai. -Da na vas. Na koga bih drugog. Iskusan ste voza, a i znate sve staze i bogaze. Verujte mi da nije vas ne bih znala da je Moskva ovolika. Hvala vam ta god da se desi. Bar ste mi otvorili oi i pokazali grad u kom ivim, uobiajenim irioninim tonom mu se obrati. Nataa skupivi ostatke samopouzdanja i vraajui se po ko zna koji put u svoje ja, nije dozvolila Maksimu da bilo ta prokomentarie, stavljajui mu do znanja stiskom za rame da uti. Maksim se prvi put suoio s Natainim diktatorskim, despotskim i samosvesnim karakterom. Sve to je znao o njoj bilo je par obaveznih reenica od pokojnog Sergeja koje je Maksim zapamtio. Nije bio svestan s kakvom inteligentnom i osobenom, pomalo udnom osobom ima posla. -Ja vozim gde mi gospodin kae, - odgovori rutinski i bez trunke emocija voza. -Lepo. Tako i treba. Potrebno je sluati pretpostavljene.

Razmiljaj muzikom 189 Nataa nije uspela da obuzda elju da ne progovori s nekim par sati. Skrenuli su s loeg asfaltnog puta na jedan sporedan poljski put. Praina je ostala kao pozdravljajui trag iza vozila. Okrenula se i videla iza zadnjeg stakla gomilu praine i nita vie. Da gledam pozadi ili napred? Napred je sunce i lep pejza, iza je praina i nita ne mogu da razlikujem i prepoznajem. Da li je to metafora onoga to e mi se ubudue deavati? -Maksime! - lupi Maksima po ramenu. Oputena, zadovoljna i bez straha Nataa pokua Maksima da provocira. Onako enski bezazleno, zavodniki. -Kai gde idemo? ta ti je? Potpuno je preuzela priu i Maksim je liio na nekog obinog nevanog poslunika koji je samo izvravao odreen zadatak. -Svetlana! -Da, znam da se zovem tako - odgovori, ne dopustivi mu da dovri misao. - Pitam te neto drugo. Gde idemo ovee? -68! - pokua Maksim da bude originalan. -Maksime. To je ostalo u Moskvi. 68, da. Seam se i to rado tvog saveta, kada sam te posluala. -Ostalo jeste i nadam se da nema nita protiv tog broja. - okrenu se prema njoj i pogleda je. -Nisam ni mislio da ti je to donelo neto neprijatno, naprotiv. Nataa uzdahnu nainom osobe kojoj je potreban oduak. Zar opet treba da slua od istog oveka istu priu. Ponavljanja u ivotu nije volela. - Da li se taj broj ponavlja vie puta u ivotu? Da li je on ostao u Moskvi i samo na mojim vratima ima znaenje, ili e me opet naterati da ga negde napiem? - pomalo ljutito odbrusi Nataa.

190

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Maksim outa Nataino zapaanje i bez rei nastavi da sedi na mestu i zapali novu cigaretu. - Kako cigarete lepo i lako reavaju probleme kod onoga ko ih nema. - uputi Nataa zajedljivu opasku Maksimu. Maksim ve vidno i neoekivano iznerviranNatainom priom odgovori: -Radujem se da smo ve blizu. Nema razloga za nervozu. -Znam da smo blizu, vidim, rezervoar je skoro prazan, a u prtljaniku sam videla, kada sam stavljala kofer da nema nikakve kante s gorivom. Nemam razloga? razgoropadi se Nataa. Sve to je Maksim umeo i ini se smeo da kae posle Natainog izliva besa bilo je: -U redu, smiri se. Stiemo. Maksim je pokuao da je dovede situaciju u koju je i eleo i da dovri Sergejev zadatak, bez dodatnih problema. Automobil se parkirao na jednoj ravnoj livadi sa sveom, mladom prolenom travom, proaranom prvim belim visibabama. U daljini se primeivalo svetlo, koje po njenoj proceni nije trebalo jo da bude upaljeno. Dan je jo bio svetao i jasan. Videla je neto nalik salau. Bili su daleko i blizu u isto vreme. Puta za automobil do kue nije bilo. Pokuala je da uoi neto bar slino tragovima tokova, ali bez uspeha. Izgleda da ovde niko davno nije dolazio autom. Spazila je samo uzak vijugavi trag, utaban od peaenja, koji je u jednom momentu naglo menjao smer i vraao se u isti pravac, izbegavajui izvor vode koji je primetila. Voza je ugasio automobil i beskrajna, neprijatna buka, zamenjena je neuobiajenom tiinom koja je prijala ve umornim uima. Nataa je i dalje oseala ljuljanje automobila i inilo joj se da se jo vozi. Neprijatan oseaj koji je izazvao neobino lo i neravan put, uinio je da je imala subjektivan

Razmiljaj muzikom

191

oseaj umora. Maksim se okrenu i oima dade znak Natai da izae. Poslua ga vie zbog prijatnosti i saznanja da konano moe da protegne noge i udahne sve vazduh, nego zbog potrebe da ga poslua. Maksim rukom pokaza vozau da ostane u kolima. -Nataa, ovo ime sada izgovaram poslednji put kada se obraam tebi. Svetlana, sluaj me. Na ovom mestu e dalje iveti. -Idealna izolacija za gubavce, i duevne bolesnike - prokomentarisala je u svom stilu. -Svetlana, nije vreme ni mesto za alu, -ozbiljnim tonom nastavi Maksim. - Ovo imanje je vlasnitvo slikara Fjodorova. Dmitrija Aleksandrovia Fjodorova. Ako ba hoe da budem precizan. On tu ivi od roenja, a od pre rata je u braku s Olesijom. Olesija je Ukrajinka i upoznao ju je kao modela na predratnoj akademiji gde je studentima drao asove crtanja. Dmitrij je provereni rodoljub i mada nije uestvovao u ratu, dosta nam je pomogao skrivajui na ovom imanju neke vane ljude. -Ba se radujem da pripadam takvoj eliti, - nasmeja se Nataa. -Dopusti da nastavim. Spasavajui tebe, spasavamo i Fjodorova i njegovu enu. Maksim je znao da je ovo izgovorio toliko nejasno, nepovezano i nespretno da je oekivao lavinu rei od Natae. -ta, ja sada treba da se nerviram i postavljam pitanje za pitanjem, je li to oekuje? - iznenadi Nataa Maksima odgovorom. -Pa otprilike jesam oekivao, ali i ti zna ponekad prijatno da iznenadi. -I, koliko muva treba da ubijemo jednim potezom? - ne uzdra se Nataa da uputi bar jedno pitanje.

192

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Maksim nastavi vidno raspoloen i nasmejan Natainim neobinim humorom, koji je najmanje oekivao da otkrije ba ovde. - Nastavljam. Mogu? - upitno podie obrve i obrati se Natai. - Olesijina sestra Svetlana je ivela u Ljvovu u Ukrajini prve dve godine rata. U dubokoj tajnosti je iznenada pobegla u Nemaku s nekim nemakim oficirom, u koga je bila ludo zaljubljena. Izvini to moram da spomenem tvog pokojnog oca. Pukovnik Vladimir Lebedev, tvoj otac je znao zataj sluaj. Na sreu, ta informacijaje dospela samo do njega i to ko zna kako. Tvoj otac je imao mnogo krtica na obe strane. Fjodorov nije smeo da zbog gluposti svoje svastike izgubi glavu. Informacija je itav rat veto skrivana. To saznanje tvoj otac je poverio samo Sergeju. Maksim je pogledom proveravao dubinu Natainog razmiljanja. Prvi put je video toliko zamiljenu, sa izrazom lica kako kotrlja klikere u glavi. - Svetlana. Olesijina sestra si ti. Ovo izgovori s uoljivim olakanjem, i nije razmiljao oNatainoj reakciji. Imaoje oseaj daje Sergejev poslednji zadatak veto priveo kraju. Sada itav svet moe da se srui na njega i da mu svata kae. Ali je znao da je i za Natau ovo jedini izlaz i da nije bila u situaciji da bira svoj put. -ta oekuje od mene? Da budem dobra glumica? U redu, pokuau. Eto izgubila sam oca, majku.. zastade malo kao daje htela da izgovori jo neije ime, ali se samo nasmeja. - A dobila sam sestru i to veliku i odraslu. Bar se neemo tui oko lutaka. -Nataa. - pomilova je po obrazu. - Samo e u opasnosti iskuati svoju mentalnu snagu, karakter i njegovu postojanost, jer je opasnost kamen iskuenja i najbolja provera za duu i telo. Sada emo zajedno otii do kue da se smesti. Posle toga je sve ostalo na tebi. to pre prihvati

Razmiljaj muzikom 193 realnost i uivi se u vie novih i nimalo naivnih uloga koje e imati do kraja ivota, lake e ti biti i bolje e funkcionisati. Ovo je za tebe novi poetak, ali ne zaboravi da je to i za Dmitrija i Olesiju. Nalazite se u istim ulogama i kao sticajem okolnosti okupljena zajednica morate da se uklopite i profunkcioniete to pre. - Koliko ivota Maksime mi stvarno imamo? Da li su ovo novi ivoti ili ko zna koji po redu nastavci ve postojeeg. ivot se po sebi, kao i vetar, kao ni oblak ne moe ukoriiti u jednoj formi, on se veno lomi, menja pre i posle. ivot je oigledno jednostavan i jasan samo budalama. A mislila sam.. - prekide reenicu na trenutak, kao da joj je neophodan novi uzdah. - Sanjala sam, sanjala i zato bih se toga stidela, kao svaka normalna devojka, da u jednoga dana da se udam, imam mua koga volim, srean brak, decu, dom. Ali svaku sanjariju vreme nepogreivo otkriva i samim tim ubija. Maksim otvori prtljanik i stavljajui jo jednom do znanja vozau da ne treba da izlazi, izvadi Natain kofer. Namrti se od njegove teine. -Da sam te pustio jo malo da se pakuje, ne bi ni auto mogao da se kree od teine. enska posla! -Maksime. enama je sve u jeziku i tani. -nasmeja se Nataa. Pribliavali su se kui i sve to je bila blie, kua joj se inila veom i veom, a ona je sve manje priala. Uoila je da se radi o klasinoj ruskoj seoskoj kui, tipinoj za dalju periferiju Moskve. Zub vremena je ve pokazivao tragove na pohabanoj fasadi i polusruenoj ogradi koju je od pada spreavao gusto isprepletan brljan. Kua od nekakve crveno-crne, poluizgorele opeke, to ni malo nije smetalo da uoi da kua ima toplinu, duu i mnogo se razlikovala od

194

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

onih kojih se seala iz svoje provincije. Do kue je vodila blaga uzbrdica i Nataa se s vremena na vreme zaustavljala da bi odmorila i osvrnula se iza sebe. Svaki put bi videla lepi, drugaiji pejza, nabreuljku s kojeg se irio nezaboravan pogled i vazduh je bio drugaiji. -Ja stvarno idem u ivotu navie, - s naporom i osmehom naali se Nataa. -A ja ako ne stignemo brzo, ostaviu duu na ovoj livadi zbog tvog kofera. Pogledala je ispred sebe, ve uoavajui najsitnije detalje na kui i videla dvoje ljudi kako stoje ispred otvorenih ulaznih vrata gledajui ih. Nisu pokazivali iznenaenje i znala je da se radi o Dmitriju i Olesiji, koji su ve bili obaveteni o Svetlaninom dolasku. - Svetlana, stani. - ree zadihan Maksim, spusti kofer i duboko udahnu. Iskoristio je poslednje trenutke pre susreta s Dmitrijom i Olesijom da Svetlani saopti poslednje instrukcije. Ujedno je to bio i mali odmor, kako ba vidno zadihan ne bi stao pred ljude. -Nikakvu vezu sa svetom nee imati. Ja u ti biti spona i sve to ti bude trebalo meni e se obraati. -Kako? Putem radija ili goluba pismonoe? Izvukla je Nataa iz sebe rezerve ironije. -Lokalni potar e dolaziti s vremena na vreme i njemu e, ako ima potrebu uruiti poruku. - Je l' to vai i ako budem htela da me izvede na veeru i bal? - Budi ozbiljna i ne egai se. Maksim nije dovrio priu, a ve su Dmitrij i Olesija poput pravih domaina poli u susret doljacima. Dobroudan i blag pogled j e prvo to j e Nataa primetila na Dmitrijevom licu. Takve oi poseduju samo karakterni

Razmiljaj muzikom 195 ljudi. Seda brada i neto dua kosa koja je padala preko kragne, uobiajena i gotovo tipina za umetnike, davala je patinu i oplemenjivala inae lepo Dmitrijevo lice, proarano tek ponekom borom, koja je upravo odgovarala njegovim godinama. Bio je to vrlo markantan ovek, pravilnih, mukih crta lica, dubokog pogleda i iskrenog osmeha, koji je poput svee tinjalice bio stalno prisutan na Dmitrijevom licu. Za razliku od Dmitrija. Olesija je bila potpuna suprotnost. Omanjeg rasta, mrava, toliko da su joj belu kou vidno proarale plave vene. Prastog nosa s upadljivim narandastim pegama, koje bi sasvim sigurno simpatino pristajale nekom devojurku, ali njoj sigurno ne. Vodnjikave i prazne oi odavale su osobu bez emocija. Lice joj je kao uvoteno i kada otvara usta ne pomera se ni jedan ivac na obrazima. Vie je liila na robota bez krvi, mesa i oseanja. Slinija bilo kakvoj stvari ili predmetu nego oveku. Boe! Pomislila je Nataa u sebi. Da li ja stvarno imam visoko miljenje o sebi ili Ja i Olesija sestre, to ni bog u najgorem pijanstvu ne bi mogao da izmuka u svojoj stvaralakoj laboratorij i tela i dua. Uostalom svakoga moemo videti kako izgleda, ali malo znamo ko su i kakvi su stvarno. Pokuala je da se uteiti moguom grekom u proceni i vremenom koje je pred njom. Jer vreme je najvei prijatelj istine, a najvei neprijatelj predrasuda. - Dobrodola kui, Svetlana! Otvoreno, iskreno, simpatino, beskrajno ljudski se Dmitrij obrati Natai. Trebalo je da lii na glumca koji se uiveo u svoju ulogu i ponavlja desetu klapu iste scene. Ali ne, to nije liilo na ono to j e oekivala. Dmitrij ju j e za nekoliko trenutaka, a da j o nije uspela da progovori ni re, ve oduevio i nepogreivo je u tom oveku prepoznala pravog prijatelj a. - Hvala na lepim reima, uljudno se zahvali Nataa. Verujem da sam stvarno dobrodola.

196
-Ovo

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

je moja supruga Olesija. - zagrli Dmitrij Olesiju i primae je na korak blie Natai, da se upoznaju. -Nisam znala da imam sestru - Nataa, kao da se ve odomaila u svom novom prebivalitu, pokuavajui da svojom prepoznatljivom dovitljivou, olabavi prilino zategnutu atmosferu, koja je zraila najvie zahvaljujui Olesijinom, oiglednom odbojnom i prepoznatljivo, pravom enskom ljubomom, koju nije umela da sakrije. -ivite na lepom mestu gospodine Dmitrij, Kua vam odie toplinom i ovek se u njenoj blizini prijatno osea. Svia mi se ovde i verujte mi da ovo kaem bez imalo kurtoazije. -Od sada i ti ivi ovde i hajde da preemo na ti. Nema potrebe da se vremenom privikavamo, kada ovako moemo oputenije da komuniciramo - ree Dmitrij vaspitanim pravilom da kao stariji predloi nain obraanja. -Slaem se, odgovori Nataa. Dmitrij neskriveno zadovoljan lakoom komunikacije s Nataom, nije umeo a ni eleo da sakrije radost koju je doiveo ugledavi tu devojku. Oigledno je godinama zarobljen u ateljeu, troio svoj ivot druei se s bojama, ne imajui pored sebe osobu za komunikaciju ravnu svom kapacitetu i intelektu. Olesija je sve vreme utala ne pokazujui interesovanje da razgovara s Nataom. U svojoj blizini je osetila opasnost u vidu jedne otmene gradske prelepe ene, uz to interesantne, priljive i pametne. Godinama izolovane Dmitrijeve oi od prelepih prizora, kakav je Nataa, inile su Olesijin strah realnim. Godinama nisu uspeli da sebi priute radost roditeljstva, nisu imali decu i pored obostrane prevelike elje. Ali kao slini parovi u slinim problemima, ne okrivljujui jedno drugo zbog genetske greke. Razumno su prihvatili tu neminovnost. Toliko svesno i realno, da nisu osetili da se polako otuuju jedno od drugoga, jer nije postojala ta toliko

Razmiljaj muzikom 197 neophodna vezivna nit koja se zove dete, da im oplemeni i uvrsti ljubav. Bez dece kua ne raste i ovek bre stari, lapi, polagano nestaje. Nataa posle prvih razmenjenih reenica s Dmitrijem primeti da Olesija uti. Bilo je to nelagodno oseanje suvinosti. Osetila je to svojim instinktima i nije bilo potrebe za samopreispitivanjem. Narav je bila jaa i ipak upita Olesiju: - Olesija, da li ja moda nisam dobro dola? Paljivo, tiho, laganije nego to inae pria bilo je pitanje, da je ne povredi tonom u prvim trenucima upoznavanja, kada je svaki oseaj krhak i moe dosta toga pokvariti. - Ne. ao mi je ako tako misli. Samo je sve ovo za mene veliki ok, neoekivana promena, Svetlana. Shvati da ti ne moe zameniti moju sestru. Ja sam napravila greku i saivevi se s priom koju sam sluala zadnjih dana, sasvim glupo i ne znam ni sama kako, oekivala sam pravu Svetlanu. Naravno, to je bila moja mala intimna iluzija i vera s kojom sam ivela bar nekoliko dana u nadi da u stvarno videti Svetlanu. Nego, ne ljuti se, nadam se? Verujem da je i Svetlani tamo negde s tim Nemcem dobro i da je srena. Otprilike isto kao i tebi kod nas. Poslednje rei kao tebi kod nas, Olesija izgovori zajedljivo i primetno cinino, tako da Natau ujede za srce. U drugoj situaciji, na drugom mestu i drugoj osobi ovo ne bi otrpela. Upravo u ovakvim situacijama je liila na samu sebe i veto bi sticala preimustvo obojeno njoj osobenoj prepotencij i i britkom jeziku, koji nikoga ne bi ostavljao ravnodunim ko bi joj se namestio kao sada Olesija. Tee od onoga to je ula bilo je to je morala ostati uzdrana, kako bi Sergej govorio prvo ubaci mozak u brzinu, pre nego to pokrene jezik. Krajnjom granicom suzdravanja, duboko udahnu i preobrazi se u deje naivnu osobu.

198

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- Da, ovde mi je divno. Olesija hvala na toplom doeku. ak i kada je elela da izgleda detinje naivno i nevino, reenicu bi zakitila ironijom ili sarkazmom. Jednostavno, to je bila Nataa. - Svetlana, - zagrli je Dmitrij jednom rukom, s primetnom nelagodom koju Olesija nije znala sakriti. - Da te odvedem do tvoje sobe. Povede je do kraja hodnika i uvede u prostoriju za koju joj je odmah bilo jasno da je to deja soba, soba njihovog neroenog deteta. Bila sva u roze boji s dejim krevetom smetenim u jednom oku, sa baldahinom od takoe roze tila. Sablasno prazan i uredan prostor, koji bog nije ispunio dejim plaem. Pogledala je Dmitrij a, koji je znao da e Nataa tako odreagovati i ve je imao spreman odgovor. - Svetlana, ovaj krevet je naalost prazan. Da je sree - zastade, spusti glavu i odmahnu rukom. -imamo vremena na pretek. Priau ti sve. Naravno da nisam ni pomislio da si mislila da e spavati u njemu. Nasmeja se prie prozoru, otvori ga. Pucao je pogled na nestvaran zeleni proleni pejza ruske provincije. Nataa mu se pridrui i neskriveno pokaza zadovoljstvo prizorom koji e moi da posmatra iz svog konaita. - Dmitrij. Ja ne znam ta da kaem. Sasvim sam drugaije zamiljala stan jednog umetnika, slikara. Ovo me sve zbunjuje. Savren red nije svojstven ljudima koji dan provode u svom prlj avom i umaenom ateljeu. Kontrolisan nered u kojima se takvi ljudi snalaze je neto to bih pre oekivala. - Videe i to. Razliitost je i meni svojstvena. Ne razlikujem se puno od onoga to si lepo primetila. U mom domu svaka prostorija ima posebnu namenu, vanost, razmetaj, oseaj koji ima kada si u nekom prostoru. Drugaiji je od

Razmiljaj muzikom 199 onoga koji osea u drugom. Oboavam izazov razliitosti i bez toga ne bih mogao da zamislim svoje bitisanje. - Svetlana, ovaj sobiak je bio namenjen naem detetu. Kada smo shvatili da je to ostala samo neostvarena elja, nismo eleli da ovaj prostor kvarimo, jer smo ga s ljubavlju namestili i osmislili kako smo smatrali da treba da izgleda. Ovo je konzervirana prolost jednog dela naeg ivota. Naalost, kao da mu se sledila misao. -Ja sam sada vae dete. - Svetlana je htela da ne povredi Dmitrija, iskusno uoavajui da Dmitrij ima sasvim drugaija razmiljanja i skrivene muke namere. Razliite od pokuaja Svetlaninog naivnog opipavanja Dmitrij evog sluha, da predstavi sebe kao naivno derite. -Svetlana, ovo je sada tvoja soba. A krevet je ovde pored prozora, videla si i sama. Voleo bih kada bi mogla da se osea kao u svojoj kui ili bar da za kratko vreme stekne taj oseaj. Dmitrij je to znao. Pokuao je da Svetlanu presvue za kratko vreme. Dodue pogrean utisak da je i pored kratkog poznanstva, svojim iskustvom bio ubeen da se sve osobe na isti nain i istom brzinom upoznaju i osvajaju. Jo jedna pogrena odlika ljudi koji se oseaju ili su stvarno stariji od okruenja. - Svetlana, smesti se, rasporedi stvari i sii dole na au vina. Danas je poseban dan i radujem se da u uivati u razgovoru s tobom. Dmitrij je ostao svojom poslednjom reenicom krajnje nedoreen i nesvesno Svetlani stavio do znanja da ne sme da se opusti i pokvari neto to izmeu njega i Olesije funkcionie ve godinama. Volela je vrue igre i zamke koje se same otvaraju, a zatvaraju po elji onoga ko vodi igru i ko je dominantan. Zatvaraju se poput nekakvih dubokih rupa u koje se lako upada, a nikako ne izlazi.

200

A LEKSAND AR M IJATOV I

Vratili su se u dnevni boravak, gde je sedela Olesija duboko i zamiljeno zavaljena u stolicu za ljuljanje, koju je oigledno esto koristila, jer su se na patosu ispod nje jasno ocrtavali izlizani delovi patosa nastali od stolice. - Olesija, hajde oraspoloi se, - pokua Dmitrij da situaciju uini manje nelagodnom. - Hoe da zajedno Svetlani pokaemo kuu. Doi u atelje da popijemo vino. Olesija klimnu glavom, kao znak odobravanja, ali je bilo primetno da joj nije do toga. Dmitrij otvori vrata ateljea i uvede Natau u prostor gde se najlepe oseao. - Ovo je moj mali svet. Ovde sam najblii sebi i naj vie vremena provodim ovde. Na nered nemoj da obraa panju. Tu je sve na svom mestu i za sve postoji razlog. Nataa je paljivo sluala Dmitrij a, koji se uiveo u ulogu nekakvog vodia kroz svoj dom i uloga mu je prijala, jer je po njegovim izrazima lica, koji su se menjali kako su menjali prostore, menjao i nain razmiljanja i govora. -Je li to ta raznolikost o kojoj si mi priao? - upita Nataa. -Lepo zapaa. Ko voli svoj dom, sam e od njega napraviti vie malih svetova u vidu razliitih prostora. Kao porodica, svi ive zajedno, a toliko su razliiti. Uvek odabiram prostoriju koja odgovara mom trenutnom raspoloenju. Moda sam malo udan, - mislei da ga Nataa ne shvata, pokua da pojasni. -Oduevljena sam, - ree Nataa uz irok osmeh. Stalno uim zato ne moe svako biti umetnik. Ream i slaem ono to nauim, ujem, zapazim, stvarajui neko svoje znanje o ljudima kao to ste vi. Atelje je bio najvea prostorija u kui i ceo jedan zid Dmitrij je zamenio velikim prozorom, odakle se prostirao pogled upravo na livadu odakle je s Maksimom dola do

Razmiljaj muzikom

201

kue. Bila je to prostorija s najlepim poloajem u kui i oigledno, ne sluajno odabrana. - Je li ovo uroeni ili steeni egoizam? - upita Nataa. Zbunjen i zauen Dmitrij upitno pogleda Natau. -Da li ti poznaje slikara Aleksandra Maksimovia Dobrodolskog? -Ne, prvi put ujem za njega. - Neverovatno, upravo sam doiveo deja vu Istu reenicu mi je on rekao kada mi je bio u poseti, negde pred poetak rata. Neverovatna i gotovo istovetna opservacija, - zaueno primeti Dmitrij. Nataa je posmatrala Dmitrijeve slike okaene na zidu po pravilnom rasporedu. Izgleda da je to jedino ovde bilo po nekom pravilu. Gotove sve slike su bile realistiki portreti njoj nepoznatih ljudi. Primetila je da svaki portret ima svoj karakter i kao da upravo stoji pred tim neznancima. Dmitrij je fotografski precizno preneo trenutno raspoloenje svojih modela dok su mu pozirali. Bila je to galerija privremeno zamrznutih ljudi, koji bi, imala je oseaj, na Dmitrijev znak oiveli i progovorili. Ostala je zapanjena i ujedno oduevljena. - Evo, to j e moj e vino - prekinu za tren Dmitrij Natau i vrati je iz privremenog oka. - ta kae? Kako ti se svia moje drutvo? Nasmeja se, svojim ve prepoznatljivim i udobno nametenim na lice dobroudnim osmehom. -Moram ti priznati, odabrano i raznoliko. Iskuavao sam sebe u sposobnosti da prodrem u dubinu linosti i osetim unutranje stanje duha modela. Kada bismo slikali oima umesto kiicom, mnogo toga se ne bi izgubilo na tom putu od oka do platna. Nainiti sliku je kao izbrusiti najfiniji dijamant. -Bila bih isuvie uoptena i uobiajena kada bih rekla, slika je praznik za oi. To je ve postala uobiajena fraza i

202

A LEKS ANDAR M IJATOVI

sasvim otrcano za onoga ko ne vidi nita sem boja i motiva. Kod tebe me oduevljava gotovo savrena jednostavnost. Dmitrij se uplaio da Olesija nije isuvie zapostavljena i taman kada je krenuo da je pozove da im se pridrui, sudari se s njom na vratima ateljea. -Tu si, hajde ekamo te. Doneo sam vino. -Ko o emu ti o svom vinu, - prvi put se Olesija otkravi na Dmitrijevo i Nataino zadovoljstvo. - Svetlana, pusti Olesiju. Zna, ovo podneblje nije idealno za uzgajanje vinove loze. Ali vino sam zavoleo u Provansi u Francuskoj, kada sam iao na usavravanje. U stvari na uenje. - kao da se precizno hteo ispraviti, jer se slikanjem uvek neto novo sazna, stekne, naui. I pored svih uvenih svetskih vina, pravi uivaoci i ljubitelji uvek najvie vole ono koje su sami spravili. To je prepoznatljiva sujeta vinopija. -Neki alkohol moemo piti u svakoj prilici i sa svakim. Votka i konjak se piju ili u radosti ili u trenucima kada nam je teko. Vino se deli samo s prijateljima i u posebno odabranim trenucima - odui Dmitrij svoj monolog, da je Olesija primetno kolutala oima, sluajui po ko zna koji put istu priu uz Natain osmeh upuen njoj koji Dmitrij nije primetio, a koji je polako odagnavao Olesijin strah od Nataine fatalnosti. -Drage moje dame, ako niste znale, umetnost je nastala u isto vreme kada i vinova loza. Nasu u tri iste ae apotekarski izmerene koliine rozikastog mladog vina i nazdravi: - Svetlana! Dobro dola i srean sam to e pored tebe Olesija manje biti sama. A ja u nadam se stei pravog prijatelja i umenog sagovornika. Za sada sam zadovoljan, nasmeja se s izvesnom dozom dvosmislenosti i prigrli Ole siju gestom privrenog mua i oveka koji je voli, ujedno

Razmiljaj muzikom

203

motajui po glavi grene misli, posmatrajui Natau nekako drugaije nego to bi moda i smeo. -Ako se po jutru dan poznaje, oekujem jedan lep i sadrajan ivot u zajednici s vama - uzvrati Nataa diplomatskim tonom, razuverena prvim satima druenja sa svojom novom porodicom, da je strah od nepoznatog bio kao deo opreznosti sasvim vaan ali oigledno bespotreban. -Ovoga puta emo prve maie ipak ostaviti u ivotu, metaforiki odgovori Dmitrij. -Ako nemate nita protiv, ja bih otila u svoju sobu da se raspakujem, malo udahnem od atmosfere ovog doma, upoznam raspored kue i osetim njegovu aromu. Naravno, ako imate neto drugo u planu, na raspolaganju sam vam. -Svetlana, od tebe apsolutno oekujemo da postane ravnopravan lan porodice. Sudei po tvojoj elji da se jedno na drugo to pre naviknemo, nemamo nameru da te sputavamo u tvojim namerama i rasporedu koji si sama napravila. Samo izvoli, opusti se i ako ti neto treba pozovi, - zavri Dmitrij uz ve obavezan osmeh. -Hvala na razumevanju. Samo bih vas molila, ako zaspim da me ne budite. Oekujem da Dmitrij ima nameru da me obraduje veerom koju e sam spremiti, prijatno udalji se Nataa, birajui najdui put do vrata znajui da Dmitrij posmatra njen zavodniki hod. Dmitrij osta nemo zapanjen Svetlaninim maltene proroanskim otkriem u vezi veere. Kako je znala!? Ta ena je pravo udo, sam avo. Znao je da e morati da primeni mnogo nauenih stvari i vetina kako bi ostao prirodan, onakav kakav je uvek bio, s gotovo nemoguom misijom da raspoloenjem ne odraava unutranja oseanja, koja ga ve polako ali sigurno, bez moi kontrole, proimaju.

Nataa se tiho, ve vidno umorna i optereena dananjim danom, uunjala u svoju sobu. Sela je na krevet

204

A LEKSANDAR M IJATOVI

s utirkanom zategnutom belom posteljinom i rukom pomilovala jastuk, roze boje. Posmatrala je sve detalje u sobi i pomislila kako je elela da ima takvu sobu kao dete. Bila je to samo jedna od mnotva elja koje nisu mogle da joj se ispune na vreme. ovek je stvoren od elja, malih i veih, ali kada nema ono to voli treba da voli ono to ima. Ta istina ju je itav ivot pratila. Umorno je legla odevena, elei jo samo malo da mata i pokua da porea dananja deavanja po nekom loginom redu. Volela je pre spavanja da u glavi sloi svoj mali svakodnevni dnevnik. Dnevnik koji nije pisala i odlagala kao mnoge devojke, ve ga je uvala ukorien u seanje. Nije ni osetila san koji ju je nadvladao i ostala je obuena i otkrivena na krevetu, ve utonula u zasluen san. Dmitrij je dugo sedeo druei se sa svojim vinom i takoe ne mogavi da ne razmilja o Svetlani. Primetio je u njenoj sobi svetlo ispod vrata. Priao je skoro neujno i blago pokucao. Kada mu se niko nije javio, polako je otvorio vrata i video Svetlanu kako uiva u ve dubokom snu. Kao otac joj je priao, pokrio svilenkastim, boje duvana toplim jorganom, izaao polako iz sobe i ugasio svetlo.

10*
Naredna dva meseca Nataa je iskoristila da se maksimalno uklopi, opusti, saivi s ukuanima i njihovim navikama. Svaki novi poetak je smatrala za neto sasvim drugaije i nije elela da za nove stvari koristi stara iskustva. Nataa, uvek radi sve iznova. Ne ponavljaj se. To stvara oseaj neprevaziene originalnosti, seala se Sergejevih rei, koje su joj odzvanjale u glavi. Zapazila je da to je starija vie pamti i ee koristi ono to je u ivotu nauila od starijih. Dmitrij je esto zvao u atelje i dosta vremena je provodila s njim, dok je on slikao. -Zar te ja ne dekoncentriem svojim prisustvom? Znam da stvaraoci uivaju u svojoj samoi i nesputano iskazuju oseanja. Prisustvo neke osobe im crpi energiju i inspiraciju. -Svetlana, ti tako misli. Evo na primer: trenutno ovim potezima kista menjam raspoloenje ovom starom portretu. Zna, nekada mi dosadi neka slika pa se u nedostatku novih modela, zabavljam na taj nain. A inae je ovo ovek o kome sam promenio miljenje, pa je red da ga malo porunim, nasmeja se Dmitrij. -Zato ne slika ove divne pejzae? Inspiracijom ste okrueni sa svih strana, - primeti Nataa - Odnedavno jednom vie, - mislei na Natau, smeei se Dmitrij nastavi da porunjuje stari portret. - A to se tie slikanja pejzaa, to je oit izvor mizantropije.

206 -Dmitrij,

A LEKS ANDAR M IJATOVI

vi ste genijalni. Zar vam ovde nije tesno. Vi ste za veliki grad, veliku scenu. U ovoj provinciji vae umetniko, intelektualno i stvaralako bogatstvo je duboko pod zemljom. -Svetlana! ta ovek ima od slave? itav ivot radi i stvara da bi postao poznat i priznat i neko ceni tvoja dela, u koja si utkao ceo ivot. A kasnije nosite crne naoare da vas ljudi ne prepoznaju. Ovo moje selo, moje imanje, su moje crne naoare. Slika ionako oivi posle slikareve smrti. Na prste moete prebrojati priznate ive slikare. Pejzai kae, dobar slikar gaji u sebi mnogo likova. Svrha mog bavljenja slikanjem je da osetim, a ne da razumem. I zato, kada bih priao o slikanju sluei se razumom, priao bih gluposti. Davim te oigledno, - konstatova Dmitrij i ve prepoznatljivim gestom odmahnu rukom. Kasnije je uoila da to esto radi kada nema volje da o neemu pria, a ima ta da kae. -Ne, nimalo. Ja uvek uim. Moda sada ne bih uspela da ponovim ta si rekao, ali negde u budunosti u se nepogreivo setiti svega to sam od tebe ula. -Sutra poinjemo, - zagonetno e Dmitrij. -ta to? -Od sutra si moj model. Novi, najlepi. Poput infuzije oseam inspiraciju kako mi se vraa. Dua mi se puni pozitivnom energijom. Moram da te naslikam tako da pokaem da je ivot lep. Ako ne bih tako uradio, sumnjao bih u to. A ti postaje razlog koji takvu sumnju ini suvinom. Tom slikom moram da prodrem u najdublje slojeve tvog karaktera

i duha. To mora biti moj a najbolja slika. Re najbolja je posebno naglasio, irei oko sebe raspoloenje i gotovo mladalaki entuzijazam za stvaranje neega novog. - Nisam znala da se psihoanaliza moe uraditi bojama. - Bojama se najupeatljivije preslikava na platno

Razmiljaj muzikom 207 unutranje raspoloenje slikara i modela, uverie se. Nataa je otila u sobu. U njoj se javila potreba da ponovo presloi Sergejev kovei i jo jednom paljivo pregleda ta ima u njemu. Stekla je utisak da je prilikom naputanja stana u Moskvi dosta toga zaboravila, sve je bilo neoekivano brzo i tek sada vidi, i rizino. Izvadila ga je iz ormana i poput maioniara koji ima nameru da iz svoje kutije izvadi nekakvu neoekivanu magiju za publiku, sporo otvorila poklopac. I dalje je sve unutra bilo natrpano bez ikakvog reda. - Ovo vie lii na ensku tanu nego na briljivo uvane uspomene, line vrednosti i ostale Sergejeve sitnice - izgovorila je poluglasno i kao da je imala obavezu prema Sergeju, sruila sav sadraj na posteljinu. Prvo je ponovo proitala pismo s uputstvom, i proveri da nije neto zaboravila da uradi ili preskoila neki redosled poteza koji je Sergej iskombinovao u svojoj glavi. Odustala je od namere jer se setila da je Maksim vodio itavu akciju i verovatno njemu ne bi smelo neto da promakne. Savila je koverat na pola i sloila ga na dno sandueta. Zaintrigiralaju je kutija s dukatima. Dukate je videla puno puta u ivotu, ali sem numizmatike vrednosti u koju se poneto razumela i simbola bogatstva i moi kojim su se rasipali srednjovekovni carevi, nisu joj predstavljali nita posebno vredno. Ili bi se pre moglo rei da u ivotu nije navikla da poseduje neto mereno materijalnom vrednou. Gde su zlato i ene, tu se nesrea lako zapati. Ali Sergej je napisao neka ti se nau za prvo vreme. Ponavljala je u sebi prvo vreme i razmiljala o relativnosti trajanja tog perioda. Povezala je u glavi da bi svakako trebalo da sazna vrednost tih dukata, jer prvo vreme je bio rastegljiv i nejasan pojam, koji nije ni izmeu redova ukazivao i nagovetavao njegovo trajanje. Otvorila je kartonsku kutiju i izbrojala tano 13

208

A LEKSAND AR M IJATOV I

dukata veliine depnog sata, patiniranih vremenom i samo bi zagrebavi noktom nazirala njihov prirodni i bljetavi sjaj. Uzela je jedan, a ostatak spakovala isto onako kao i Sergej i vratila ih u sandue. Neoekivano je primetila jo jedan koverat i zaudila se kako ga nije videla ranije. Taman je uspela da svoj ivot dovede u bar nekakav red, a sada opet mora da otvara Sergejeva pisma u kojima su je po pravilu ekala iznenaenja. Rukom je pocepalajednu stranu koverte i izvadilapapir na kojem je uoila neto vrlo kratko napisano. Pogledala je i proitala. Pisalo je: - Asja Golovina - potrai je i reci ko si, naravno rei e Svetlana. Re Svetlana je bila dva puta podvuena. U potpisu: Sergej. Nije skrivala zbunjenost izazvanu jo jednim iznenaenjem u Sergejevom maniru. Ko je ta ena? Zato dajoj se javim? Gde ona ivi, koga dapitam? Svako pitanje otvaralo je niz novih. Sergej je za sobom ostavljao zagonetke koje je Nataa imala obavezu da reava. Slepo nije shvatila da je i ona upravo takva, te da je dosta karakternih osobina, moralnih vrednosti, navika i shvatanja ivota stekla i nauila upravo od Sergej a. esto je znao da kae: Nemoj dopustiti sebi nikada u ivotu da se skroz opusti, ne razmilja ni o emu i nema obaveze. Zarae ti mozak. Uvek ga pokrei ipodmazuj. Osetila je da ovo sve polako zamara. Htela je da zaboravlja prolost i rune stvari koje je doivela. Sergej joj je posle roditelja predstavljao sve u ivotu. Ali oni su svi mrtvi, pomogli su mi koliko su smatrali da treba, koliko mora, koliko su mogli, ivot ide dalje. Ova nova obaveza ju je optereivala, a ujedno i razjedala od radoznalosti - ko je ta ena? Vratila je sandue u orman. Posmatrala svoju garderobu, koja je opet sloena, po njenom

Razmiljaj muzikom 209 redosledu i bojama, kao dugin spektar od najsvetlije u levom uglu ormana do tamnih boja prema desnom kraju. Zakljuila je kako sve dolazi na svoje mesto i da bi volela da joj je ivot ureen poput garderobera. Tog jutra se pojavila odevena u prekrasnu narandastu haljinu. Obojila je prostor najlepim valerima i primetno iznenadila Dmitija i Olesiju. Svako od njih je iznenaenje doiveo na svoj, ve oekivan nain. Dmitrij nije skrivao oduevljenje Svetlaninim izgledom, harizmatinom pojavom i otkriem da toj devojci sve to uradi i kako se ponaa stoji po bojem kroju. Olesija je ispoljavala ve prepoznatljive i svakodnevne izlive ljubomore. Reflektovala je mnogo negativne energije, koja nije doticala Natau, i kao zatiena gromobranom, odbijala se od nje. -Svetlana. Da popijemo aj? - upitao je Dmitrij. -Ja bih radije da odemo do ateljea. Sea se dogovora, rekao si - danas poinjemo. -A, da tako je. Naravno da nisam zaboravio. Sama je ula u atelje i sela u udobnu stolicu u kojoj su sedeli svi Dmitrijevi modeli. Uradila je to s neobinom rutinom i spremnou kao da je stalni model nekog slikara. Dmitrij se pojavio nekoliko minuta kasnije nosei emajlirani ajnik sa sveim vonim ajem, ija se aroma irila prostorom. Obilazio je oko Svetlane i posmatrao je kao to bi u galeriji posmatrao eksponat. Paljivo, profesionalno, sa svih strana. - Svetlana, molim te pomeri stolicu malo levo prema prozoru. Okreni blago glavu malo udesno, ne gledaj me u oi. Tako, odlino - bio je oduevljen Svetlaninim brzim shvatanjem ta treba da radi. - Hou da izbegnem ovu senku. Posluala ga je i ba onako kako treba sledila Dmitrijeve instrukcije.

210

A LEKSAND AR M IJATOV I

- Molim te skloni malo kosu s ela i sedi malo leernije, nisi kod zubara. Nataa je ve svoj karakteristini pokret sklanjanja kose i zabacivanja glave, uradila s toliko erotskog naboja i zavodljivosti da je Dmitrij ostao zapanjen. -Savreno - izgovorio je polunemo. -Pojasni mi, Dmitrij. - nije mu ostavljala prostora za dvosmislenost. -Svetlana, svaka boja ima svoj karakter. Odraava trenutno raspoloenje osobe, stanje duha, osoba se prepoznaje po oima i bojama koje rado nosi. Narandasta haljina koju ima na sebi je puna energije, topline, snage. Rasteruje usamljenost, potitenost, teskobu i nedostatak hrabrosti u ivotu. Navodi na pozitivne misli. Odraava karakter osobe koja traga, udi i tei neemu novom, prieljkuje promene. Boje neprimetno i trajno oivljavaju ili umrtvljuju na ivot. ine nas veselim, kreativnim, pozitivnim. Ili tunim, turobnim, negativnim. -Divan si, kako uspeva tako da me ita. Poinjem da se oseam nesigurno i nespretno pored tebe. Mislila sam da posle Sergeja neu sresti slinog njemu. -Svetlana, svakog dana e znati vie od prethodnog. ivot je skladite raznih iskustava. Seam se, pitao sam profesora na akademiji, kako moe da boji kistom po platnu istovremeno gledajui model pravo u oi. Odgovorio mi je: - Mladi kolega, da li vi morate da gledate u kaiku kada je primiete ustima. Ostao sam zateen. Kako se mnoge krupnije stvari jednostavno i lako objasne nekim malim svakodnevnim. To odgoneta savrenstvo jednostavnosti.

-Je li to priprema za ono to e initi? -Svetlana, ti zna da ja ivim s Olesijom od pre rata. Zna i nau priu. To dete elim. Ali isto tako ne mogu da budem neovek i okrivim Olesiju zbog toga i jednostavno

Razmiljaj muzikom

211

je odbacim. Ima dosta, i previe, stvari koje ne zna. Ona mi je mnogo u ratu pomogla. Gubio sam inspiraciju i volju za radom. Ona me vraala na udnovat nain i odravala mi kondiciju u slikanju, vraala iz povremenih i, sreom, kratkih depresija. Videla si sve ove portrete. Menjao sam im karakter i raspoloenje po nahoenju, kako sam tog dana bio raspoloen, ili kakvi su mi trebali za druenje. Vidi da u ratu nisam bio sam. Okruen ovim likovima koji tebi nita ne znae, sauvao sam mentalnu snagu i energiju. Posredno je uvala moj nervni sistem, koji se toliko razlabavio ratnih godina da bih bez nje verovatno zavrio u duevnoj bolnici. -Tvoja pojava je razbila viegodinju svakodnevnicu i monotoniju. Nisam ostao ravnoduan. To ne mogu da kontroliem. elim, ali ne mogu. Ako eli iskrenu priu - ima je. A ne znam drugaije. -Sviam ti se? - ponosno se epurei kao paun upita Nataa, oseajui da se nalazi u zoni flerta u kojoj se najbolje snalazi i najlepe izgleda. Bila je zadovoljna sobom, kao vie puta u ivotu. Dmitrij se nije muki snaao i nespretno je odreagovao na direktno Nataino pitanje. Udaljio se i namestio zategnuto platno na tafelaj. -Ma, nije to za mene. - Kao za sebe ree Dmitrij, ali da Nataa uje. Pokuao je da se izvue iz situacije u koju je sam sebe uvalio, ali da veto izbegne odgovor na pitanje. -Svetlana, koliko bi ti meni dala godina? -Hoe da pita, koliko bih ti oduzela da bi mi se sviao? Iz Natainih eljusti se nije mogao izvui kada je hteo, ve kada mu ona to omogui. - Svia mi se Dmitrij. Tebi sve stoji. I tvoje godine koje su najlepe za stvaranje. Blizu si zenitu. Tada su mukarci najpametniji, najkreativniji, najotresitiji. Kada bi

212

A LEKSAND AR M IJATOV I

to stanje moglo da se pretvori u stanje hibernacije imali bi mukarce po svom ukusu. Godine ne stvaraju razlike meu ljudima. Puno toga ima po emu se meusobno razlikujemo. Markantan si i lep ovek, pametan, obrazovan, simpatian, dobroudan, s neobinom duhovitou. Koja ena ne bi poelela takvog mukarca? Jedino to ti nedostaje su poroci. Za moj ukus svaki mukarac treba da poseduje bar jedan porok koji bi inio da ne bude monoton i idealan. Savrenstvo smeta i ne prija. Svaku svoju sliku e jo doraivati vie puta i opet nee postii savrenstvo. Dmitrij je ostao zapanjen. Koliko je sam sebe iznenadio nesmotrenim, brzopletim i neskrivenim prosipanjem i deljenjem komplimenata Svetlani, toliko ga je iznenadio Svetlanin iskreni monolog, vokabular i zapaanja svojstvena samo iskusnim enama. -Dmitrij, moram ti neto priznati. Ja volim jednog Marka. Volim - ha, ha! Kako sam ovo tako klinaki, beznaajno i nespretno izgovorila za neto uzvieno to oseam prema tom oveku. -Ko je Marko? Gde je on? -Duga je to pria koja je kratko trajala. Imaemo prilike da priamo. -A znam, kratka gradska ljubav s mnogo nesanice i emocija. Svetlana, vatromet je zavren ne eprkaj po pepelu, - ree Dmitrij iskustveno, ne verujui u bilo kakavo odranje takve veze. -Ja se ipak oseam narandasto, - rutinski je poentirala. Olesija je sama sedela u susednoj prostoriji. Smetalo joj je Dmitrijevo promenjeno ponaanje, koje nije teko razotkrivala. Postepeno se zatvarala u sebe, plaei se Svetlanine harizme, lepote i znala je da takve fatalne ene obino ostavljaju pusto iza sebe.

Razmiljaj muzikom

213

Sve vreme nije ni pokuala, sem u nekoliko navrata koji su vie bili naznake negoli ozbiljne namere, da se Natai priblii i pokua s njom komunikaciju kao sa svakom drugom enom. Ali, postojala je ta tako poznata enska barijera kompleksa od lepih ena, kojaju je sputavala Plaila se Nataine premoi, koju bi svakako morala osetiti i iveti s njom. Nataa nije bila obina ena. Olesija je previe panje i vremena nemilice troila na budnost duha i elje da pomno kontrolie svaku iole sumnjivu situaciju u kui. Svaki Dmitrijev i Svetlanin pokret, pogled, izgovorenu reenicu, osmeh. Stavljala je na svoju vagu bez tasova i optereivala se stvarima koje su joj oduzimale energiju i navlaile zlo u duu. Menjala se iz dana u dan. Ljubomora ju je uzela pod svoje i nije razmiljala o tome da je to samo psei lave koji mami kradljivce. U ljubomori se ne razmilja. Ljubomora postoji tamo gde i ljubav, a ljubav i razum su suprotne krajnosti. da radimo neto korisno - nasmeja se, uze olovku nanosei prve obrise Natainog lika na belu podlogu, utei i maksimalno se koncentriui. Iza Dmitrijevih pokreta su ostajali prvi tragovi neega to podsea na Natain lik. -Volela bih da mi pokae, kako si me do sada video? - upita Nataa Dmitrija s namerom da na tren pogleda crte, poput ogledala koje povremeno stavlja frizer iza glave muterije i pita je za miljenje. - Kada sam bio dete, uvek se mama ljutila kada bih prstima zahvatao i lizao fil od torte koju je tek spremala. -Shvatam, obeavam - utau. -Ne, slobodno priaj. Ne smeta mi. - ree Dmitrij kome je smetala dosadna tiina. Pokuao je razgovorom sa
-A sada

214

A LEKSANDAR M IJATOVI

Svetlanom da odagna posledice prethodnog, za njega malo neprijatnog dijaloga. - Materiju svaki slikar vidi pred sobom, sadraj nalazi samo onaj ko ima neto da doda, a oblik ostaje tajna - tajnovit i poslovino poluzagonetan, ostao je Dmitrij. Odloio je olovku. Isprepleo prste obe ruke i blagim pokretom se protegao i udahnuo. Priao je prozoru i zagledan u daljinu zelenog pejzaa, nije uspeo da sakrije neko svoje unutranje rastrojstvo i nervozu koji su ga obuzeli. -Svetlana. Ne ljuti se. Ne mogu. Ne mogu da ponem. Oseam se kao uenik nekog slikara. Kao da sva ova dela nisu moja, kao da ja nisam Dmitrij Fjodorov. Ne mogu. Svakom umetniku je teko dovriti delo. Bila to knjiga, slika, film. Meni je teko poeti. -prosu Dmitrij izlive iskrenosti predNatau. -Dmitrij, ta se deava s tobom? - Hajde da popijemo aj. - nasmeja se i ponudi Svetlanu da preu na tapacirani kanabe. - Potreban mi je mir i koncentracija. To sada ne uspevam da priutim sebi. Pokuajmo neki drugi put. Obeavam ti. Oekivala je ovakav razvoj situacije, kome, kao i nebrojeno puta do sada, sama nije doprinela. - Ako zaroni do dna zadovoljstva iznee na sebi vie blata nego ljunka. Zato izbegavaj grebene oko sebe, ako misli sauvati brod. Ostali su na kanabeu, dugo priajui. Dmitrij je nametao teme iz slikarstva obogaene vrcavim anegdotama iz ivota slikara i modela. Izneo je svoje uveno vino koje ih je dodatno opustilo, a koje se nesrazmerno vie troilo od kada je Nataa postala stanovnik ovog doma. I Dmitrij je skoro i zaboravio na svoje nevete pokuaje ljubavnih igrarija i oito davno zaboravljenog flertovanja. Glasno su se smejali i zahvaljujui oputajuoj sposobnosti vina, postajali su sve buniji.

Razmiljaj muzikom 215 - Je li se to navlai na porok? Ono to ti fali da bude pravi - kroz alu konstatova Nataa, primetivi da Dmitrij uiva u vinu ee i vie nego to bi trebalo. -Da li tvoje miljenje o idealnom mukarcu s mnotvom vrlina i samo jednim porokom, vai i za ene? -upitajeDmitrij. -Kod ena su sve vrline ujedno i poroci. - Pokuavam da shvatim, ali da li je to od vina ili.. ne znam, ali ne uspevam - kobeljao se Dmitrij da bar priblino pohvata konce i znaenje Natainih rei. -Ako si lepa to je vrlina, ali te druge ene mrze i za njih si nemoralna i laka enska - eto poroka. Ako si pametna i otresita, druge te ene ne shvataju i postaje prepotentna i uobraena. Ako ima dobar posao - dobila si ga zahvaljujui krevetu, eto opet poroka. Ako si duhovita i interesantna, za druge si luda i radi neto to ne prilii enama, naravno i to je porok. Voli li da sa prijateljima popije neko pie, alkoholiarka si. Da nastavim ili si shvatio? -Dovoljno je - odgovori Dmitrij zaljubljeno zagledan u Natau. -Svetlana. Ti si neto nestvarno. Ne znam kako bih to nazvao. Ali si neuobiajena i ne lii na druge ene. Uvek se radujemo kada doivimo neto lepo ili nas presretne neka srea. Ja sam oduevljen to sam te upoznao. Poinjem da se radujem to postojim, oseam energiju, volju, inspiraciju, snagu, mo nekoga mnogo mlaeg. -Oseam da me oima oblai u ljubiasto - provociralaje Nataa. -Nisam siguran da sam shvatio. -Zna, malo sam i ja itala o znaenjuboja. Ljubiasto je boja svetaca, mistike, prosvetljenja. Razvija estetske spo-

sobnosti i matu, u toj boji ima neto spiritualno i pospeuje meditaciju. Oseam se ljubiasto.

216

A LEKSAND AR M IJATOV I

- Zato mi to radi Svetlana? Nisam doiveo da me neko toliko nadmono prevazilazi i krade mi misli. Ustao je, priao Svetlani, koja je sedela naslonjena na ivicu kanabea. s asom vina u ruci se primakao njenom licu. Rukom je neno uhvatio za bradu i pokuao da je poljubi. Nataa je podigla asu i drala je izmeu dva lica, ne dozvolivi mu da joj primakne usne. Gledala ga pravo u oi koje su govorile, ne. To ne radi. Uz obavezno blago klimanje glavom, levo-desno, koje je znailo isto. Ne Dmitrij. Ne radi to! -Dmitrij, ne pravi greke kada ne mora. Ne elim da ti upropastim ivot. Suvie si se primakao bezdanu, provaliji. Na ivici si i klizavo je. U zoni si visoke opasnosti. -Mudrost i snaga nam dolaze u periodima ivota kada nas ene ne interesuju. Snaga kada smo nezreli i mladi da se suoavamo s prvim ljubavima, a mudrost kada prestanemo da se interesujemo za ene. -Dmitrij, cenim te, da ne kaem volim, jer se plaim dvosmislenosti. Zato to si toliko otresit da razume sve i ono to nisam rekla. Marko. On je moja najvea ljubav. Da te podsetim tvog zapaanja koje me je pomalo uvredilo kratka gradska ljubav, s malo nesanice. Dmitrij, ti si se zaljubio i to je odreeno stanje. Voleti je in. To je neto veliko, uzvieno, lepo. Stanje podnosimo, a za in se odluujemo. Dmitrij, nisu u pitanju godine, tvoje godine. S nekim se srodi ili ne. Neko se u ivotu pojavi prekasno, neko prerano. Neko se nikada ne pojavi. Marko je prvo bio stanje pa kasnije odluka, moja odluka. Konana definitivna. Ne diraj onoga ko voli. Ne govori mu da ostavlja onoga koga voli, ne potcenjuj niija oseanja. Osealaje saaljenje premaDmitriju. Zato takvi ljudi nemaju decu, lepu enu, enu koja ih voli i koju vole, zato?

Nije izdrala i oinski ga je zagrlila i poljubila u obraz. U tom trenutku se iznenada u ateljeu pojavi Olesija.

Razmiljaj muzikom 217 I pored nesnosno glupe situacije koju je teko objasniti i jo tee opravdati bilo kakvim izgovorima, Olesija neoekivano ostade potpuno mirna i dalje ne pokazujui izrazom lica oekivani bes. -Dmitrij! - oekivano ali za nju neobino, povisi ton - dobio si ta si traio. S opasnim armom koji je donela sa sobom, bacila ti je mamac za koji si se zakaio kao gladna ribica - prezrivo ga pogleda, krenu da napusti atelje, ali se za trenutak okrenu i ree: -Gubitak i dobitak se istim tokovima voze. -Ali Olesija - zbunjeno i nespretno Dmitrij krenu za njom. Olesija je usput uzela kaput i poput vetra napustila kuu. Nataa je sleena i iznenaena ostala u ateljeu. Glavu je stavila u ruke i plakala kao dete. Dmitrij pokua da je stigne, ali je Olesija trei napustila dvorite. Dmitrij ostade na ulaznim vratima i akom u besu iz sve snage udari po dovratku. Neobino ljut, pokazao je jo jednu stranu svog karaktera. Smetalo mu je da mu Olesija ne veruje. Ili je bio siguran da sebe i nju bolje poznaje nego to misli. Oigledno nije bio u pravu. Natau su obuzela pomeana oseanja. Dilema da li je kriva ili ne terala ju je na preispitivanje i vraanje filma. Zatvorila se u sobu i duboko razmiljala o prethodnom dogaaju. Svu krivicu i pre ina samoosuivanja je bacila na sebe. Nije ni elela ni imala nameru da pokvari neto to skladno funkcionie i traje. Moda sudbina hoe da joj nameta takve situacije. Situacije kada si neshvaen, a to ne sme biti dobro. Pokuala je samo da se opusti i ivi normalnim ivotom, da unese promene u svoj ivot, ili bar uini prve korake ka promenama. Niije ja, niiji ego nije bogom dan i zacrtan za svagda. Stalno se treba uiti i stvarati nova saznanja, obogaivati

218

A LEKSAND AR M IJATOV I

no vim vrlinama. Menjati stare navike. Moda su navike ili konkretnije, Nataina uroena potreba za flertovanjem i igrama na ivici ileta neto mnogo ozbiljnije i tee za odbacivanje. Ali je teko biti pravedan selektor, kada ste sami u pitanju. Bez vremena nita ne zri. Postoji samo kutak u univerzumu, koji moete sami popraviti, a to ste vi. Svesna da se nije meala u boju dareljivost, kada je podarena mnogim vrlinama, draima, sada je u situaciji da mora poraditi na sebi i uiniti sebe manje fatalnom. I kada nije elela ostavljala je iza sebe opustoene neije due, kojima nita konkretno nije uinila. Sve ivotne sree i nesree su povezane sa enama, samo to u nesreama ima jo neega. Nije znala kako ali je znala da mora. Postojala je volja. A gde postoji volja postoji i nain.

Maksim se tog dana, neoekivano, a i kako bi drugaije, pojavio na vratima Dmitrijevog doma. Uao je u kuu i dozivao: - Dmitrij! Olesija! Niko se nije odazivao. Naviknut na uvek srdanu, domainsku dobrodolicu, iznenadio se praznim, beivotnim i beumnim prostorom koji ga je pomalo plaei okruivao. Uvukla mu se pod kou nervoza, koja je nagovetavala da se desilo neto nepredvieno i oigledno neprijatno. Uao je u atelje gde je i oekivao da e videti Dmitrija, jer je to bio njegov prirodni prostor, ambijent u kojem je provodio najvie vremena. Video je Dmitrija kako zavaljen sedi na stolici za modele i drei flau vina, okrenut prozoru, otpija svoje omiljeno pie, ve prilino podgrejano dlanom u kojem se nalazila flaa. - Dmitrij? - obrati mu se radoznalo Maksim. -ta se desilo? Gde su Olesija i Svetlana?

Razmiljaj muzikom 219 Dmitrij nezainteresovano i pomalo nejasno odmahnu rukom, na nain koji Maksimu nije monogo govorio. Ali je Dmitrij u svojoj glavi ve sklopio mogui sled dogaaja i spoznao istinu da vie nita izmeu njega i Olesije nee biti kao pre. Maksim ubrzano napusti atelje i sudari se s Nataom koja je uvi neije dozivanje izala iz svoje sobe. Lice joj je bilo umazano od jo nesasuenih suza. -Maksime! Nita zlo nisam uradila. Nisam nizata kriva, - pravdala se, grlei ga i plaui prislonivi svoje vlano lice na Maksimovo. -Svetlana, ta se desilo? -Olesija je napustila kuu. Ne znamo gde je, uzela je kaput i istrala. -Svetlana! Preskae neki redosled. ta je bilo pre toga? ta je uzrok? ta krije? -Ali Maksime! Veruj mi nisam tako mislila. Pogreno je sve shvatila. Prihvatam krivicu, ako to moe da neto promeni. Oseam se glupo. - Da, da, shvatam. Ljubomora izazvana tvojim uspeno odraenim flertom s Dmitrij em. Je li tako? eli probleme? ta nam radi? - raestio se Maksim. Nataa primeni provereno uhodani recept nesuprotstavljanja u ovakvim prilikama. -Zar stvarno misli? -Mislim i znam! - osu paljbu Maksim ne dozvolivi Svetlani da dovri misao. - Kao da je sam avo uao u tebe. Smiri se ve jednom u ivotu - siktao je Maksim od besa. Nataa je znala da Maksimova ljutnja nee dugo trajati. Potrebno je samo jo malo strpljenja i sam e se izduvati kao balon. - Maksime! Dosta toga sam uila ceo ivot, ali neke stvari sam shvatila poslednjih nekoliko sati. Reila sam da

220

A LEKS ANDAR M IJATOVI

menjam trule daske. udno se oseam. Ne zbog ove situacije ve kao da se psihiki preobraavam u drugu osobu. Ne mogu opisati takvo stanje. elim da ne budem prepotentna, da nemam potrebu za isticanjem i da ne stavljam sebe u centar vasione, imam potrebu da nekome pomognem i uinim neto korisno. Nisam imala nameru da povredim Olesiju. Naprotiv, pokuala sam da Dmitrija spustim na zemlju i urazumim da se mane klizavog terena na kom je oigledno zaboravio da se snalazi. Nije to za njegove godine, polomie kosti. - Znai, i on se upetljao u Svetlaninu lepljivu mreu - glasno za sebe konstatova Maksim. - Maksime, nisam kriva! - podviknu Svetlana i Maksim shvati da se stvarno desilo neto to je ipak bezazleno i izleivo. Nain na koji je to rekla ubedio je Maksima da veruje Svetlani. S olakanjem sede u stolicu, skinu eir i nasmeja se. -Daj mi neto da popijem. -Volim kada me gaaju pa promae, ree Nataa odlazei po vino. -Kada neto naui, raduj se kao nagradi - ne ostade duan Maksim. Nataa je donela Dmitrijevo vino i sipala Maksimu i sebi. Umila je suzama umazano lice i sela pored Maksima. -Znai menja trule daske, - nasmeja se Maksim. -Maksime! - neobino ozbiljnim tonom i nainom ene starije bar desetak godina, Nataa se obrati Maksimu. -Svaki ovek je koliko svet za sebe toliko slian drugima. Slian je knjizi. Sve su drugaije, a skoro sline. ovek kao knjiga ima puno strana. Listajui ga uoimo dobre i loe, iscepau one loe listove i opet u imati knjigu, mislim sebe, ali onakvu kakvu elim. -Lepo je ako si stvarno prelomila, ali ta knjiga treba da se svidi i drugima. I ja sam imao slina razmiljanja o

Razmiljaj muzikom

221

tebi. Uvek si bila nepristupana i nisam ni smeo predloiti tako neto. Jedna pamet dobro doe, dve su idealne. -emu da zahvalim na ovoj poseti? - neobino uljudno i bez imalo ironije ili kakve sline Nataine vragolije, upita Maksima. -Zbog ovoga! - prui Natai papir. -Ve mi je dosta papira. Sve sama uputstva, zadaci, preporuke, zagonetke i slino. ta je sada u pitanju? -Pogledaj sama - ohrabri je sa smekom Maksim, da je opusti i ne uplai neega neprijatnog. Otvorila je papir i proitavi, nije mogla sakriti iznenaenje i nevericu. -Otkuda ti Markova adresa? - srena, gotovo deji razdragana, skoi Nataa Maksimu u krilo, ljubei ga. -Mala, bolje ustani, ako se pojavi Olesija, ovoga puta ne bih bio u tvojoj koi. -Sada mi je svejedno. Volim ga i srena sam zbog toga. Ne elim i ne mogu to da krijem. Bio mi je prvi mukarac, bie mi i poslednji. Ti si prva osoba koja je to ula od mene. - Ovo je takoe Sergejevo maslo, samo da ti kaem. Moje miljenje, ali iskreno - budi razumna i ne gaji prevelika oekivanja. Nemoj misliti da je tvoja srea kratka. Ona inae postoji samo u kratkim trenucima. Zanesena i srena Nataa se rasplakala od sree i poljubila jo jednom Maksima. -To je tvoje miljenje, Maksime. Nije mi potreban prijatelj koji se sa mnom u svemu slae. Moja senka e uraditi to mnogo bolje. -Voleo bih da se pozdravim s Dmitrijem, - iskreno ree Maksim i poe prema ateljeu. Uao je i video Dmitrija kako spava u fotelji s zabaenom glavom na ivicu fotelje, drei praznu flau vina

222

A LEKSAND AR M IJATOV I

u krilu. Oima je stavio Natai do znanja da bude tiha i da ga ne uznemirava. -Maksime, treba mi tvoja pomo, savet, kako ve da nazovem. -Zato sam tu. Nisam doao da te vodim na bal, - zajedljivo je zadirkivao Natau. - Sergej mi je ostavio poruku da potraim Asju Golovinu. Nita nisam shvatila. Samo je to pisalo. -Asju! - zapanjeno je pogleda Maksim. - ta e ti Ona? - Ne znam. Pisalo je da neke dukate pokaem njoj, da mi neto u vezi njih pomogne, ili ta ve - Dukate kae, hm - zamisli se Maksim. - Asja je poznati istoriar umetnosti. Pre rata je radila kao kustos u muzeju. Numizmatika i zlato su joj ua specijalnost, gotovo opsesija. Nataa ode do svoje sobe i donese Maksimu onaj dukat koji je odvojila od drugih. - Maksime, to je ovo. Prui dukat koji je i laiku liio na neto retko i skupo. Maksim je imao utisak da nita vrednije nije u ivotu drao u rukama. Zanemeo je i radoznalo posmatrao sa svih strana dukat i povremeno gledao Natau. Nije se razumeo u takve procene, ali mu je unutranje oseanje govorilo da se radi o neemu neobino vrednom. - Imaj poverenja u mene. Ovo u proveriti kod Asje. Trudiu se da te dugo ne drim u neizvesnosti. Asja ivi u centru Moskve i bila je Sergejeva prijateljica. Nasmeja se. - Hajde da ti priznam. Neto malo vie od toga. Nasmeja se i Nataa. - Maksime, mislim da u tebi imam prijatelja. oveka od poverenja. Tajne se govore i poveravaju samo u tekim iskuenjima proverenim prijateljima.

Razmiljaj muzikom

223

- Ali i takvi prijatelji imaju prijatelje proverene u iskuenjima - probao je Maksim iskusno Natau. Nije imala izbora. Nalazila se u psihikim plimama i osekama. Iznenada postavi preosetljiva na svaku sitnicu, ranjiva i nesigurna nije liila na sebe. - Maksime, postala sam kukavica. Nemam nikoga osim tebe i Dmitrija. Ranije je to bio Sergej. Dmitrijeve probleme moramo zajedno reiti. Ostaje mi ti kao oslonac i uvar mojih dovrataka. Jesam kukavica, priznajem, ali i priznanje kukaviluka je hrabrost. Maksim je zagrli i nasmeja se. - Svetlana - Nataa, vie ne znam kako da te zovem. Veruj u mene najudobnije su stare cipele. Lepotom kao olakavajuom okolnou si postizala sve to si zamislila. Ona je sada izolovana i sakrivena u ovoj provinciji kao dragulj u moru. Niko ko nije u nevolji ne poznaje sebe dovoljno. Tvoje nevolje su bile i este i velike. Ako si srazmerno veliinama nevolja uila, mnogi bi trebalo da ti zavide na iskustvu i pameti. Greke svi pravimo. Ovu jutronju, dananju precrtavamo i ona vie ne postoji. Zapamti. Ni u prii ni u mislima. Ja u obaviti razgovor s Olesijom i Dmitrijem. Obeavam ti da e biti sve u redu. Samo ne ljuljaj amac i dalje. Ovde si zato to mora, ali nemoj misliti da je tamo iza brda trava zelenija. Obostrano zavidimo jedno drugom. Siguran sam. Ja sam tu, ali vetar u lea ti nee pomoi ako ne zna kuda plovi. Mlada si. Ne smem vie da kaem, zna i sama, reanje komplimenata koje poseduje se obino neprimetno odui, a ja nemam vremena - na interesantan nain je Maksim hteo da bude duhovit, bar na tren da smanji prisutnu nervozu. - Ne sumnjam da e me posluati i poeti da planira svoju budunost. -Oduevljenasamizborom,smeno,kakvabudunost? ivot na selu sa slikarem i njegovom namorastom enom.

224

A LEKSANDAR M IJATOVI

- Svetlana, trai nemogue! -I od boga u molitvi traimo da jedan i jedan nisu dva.

11
Olesija je nakon vie sati, snalazei se kako zna i ume, koristei nekoliko prevoza i posle dugog peaenja, stigla do zgrade u samom centru Moskve. Proverila je pogledom broj pored ulaza i s olakanjem ula u zgradu. Posle nekoliko zvonjenja, vrata je otvorila negovana gradska ena, prosede kose i prepoznatljivih aristokratskih manira, u godinama kada ve postaje nepristojno pitati ene za njih. Spustila je na vrh nosa naoare i pogledala preko gornje ivice okvira, blago sputene glave. Pogledom kao da viri iz fioke. -Olesija! - iznenaeno glasno je izgovorila. - otkud ti? Hajde, ui. Prijatno je videti te posle toliko vremena, samo, moram priznati da si me iznenadila - za trenutak se uozbilji i upitno je pogleda. -Olesija, da se neto nije desilo? -Asja! Jedino mesto gde mogu da doem nenajavljena i da sam sigurna da sam kod prijatelja je kod tebe - odgovori jo vidno umorna i zabrinuta Olesija. - Zna i sama da su ti moja vrata uvek otvorena. Nego, reci mi, kakav je problem, novac, zdravlje? - pokroviteljski se postavi Asja, nesebino nudei pomo. - Dmitrij, Dmitrij, Asja, od kada je u kui ona devojka Svetlana, neprepoznatljiv je. Ti zna koliko gajapoznajem. Izvini to nemam strpljenja da ti sve potanko obrazloim, ako bre izae iz mene i muku podelim s tobom, bie mi lake. Nita mi ne moe promai. Asja, on se zaljubio, izgubio je razum, ne slika, poeo je da pije.

226

A LEKSAND AR M IJATOV I

Asja ju je posmatrala kao pacijenta na psihijatrijskom kauu. Iskustveno, poznavajui i nju i Dmitrija, nije pridavala preveliki znaaj Olesijinoj prii, to se primeivalo po blagom i bezazlenom pogledu koji je odmarao na Olesijinom licu, ukraenom simpatinim osmehom, a koji je Olesiju ipak primirio. - Olesija, to je kriza srednjih godina. Dmitrij je lep ovek. Sea se, u mladosti je ispoljavao znake narcisoidnosti. Svestan svog izgleda koji nije njegovo glavno oruje, jer je izuzetno inteligentan i obrazovan. Znao je da esto pravi ljubomorne scene enama s kojima je bio. Uvek je bio epicentar zbivanja u drutvu, kontrolisao je besprekorno svaku situaciju, svi konci su uvek bili u nj ego vim rukama. Posle godina izolacije na selu i svesti da vreme nepovratno prolazi, da stare grane ne zelene, pojavila se ena koja je pretpostavljam izuzetno lepa, interesantna, zavodljiva, fatalna. Moda i nesvesno, hteo je da pokua da vrat sat unazad. Brzo e se uvaljati u ikove i trnje kojih se nee znati osloboditi. On nema mladalaku, toliko potrebnu kondiciju za tako opasan i skup sport. Asja je sa svega nekoliko efektnih reenica definisala problem i usmerila priu ka jednostavnom, rutinski vetom, iskreno prijateljskom reavanju situacije. - Asja, kako zna da je Svetlana ba takva? Pa ti si mi rekla, kao da je poznaje. - Sergej mi je dosta priao o njoj. Oboavao ju je i voleo kao svoje dete. Fatalan izgled ne ide uvek pod ruku sa zlim namerama. To je dobra i iskrena devojka, veoma emotivna i senzibilna. Verujem da si prenaglila u proceni, a i mora ve jednom da se oslobodi te patoloke ljubomore. Da je Dmitrij s tobom samo zbog deteta, koje naalost ne moete da imate, davno bi te napustio. Naao je u tebi druge kvalitete i neke niti koje tka u zajedniki provedeno vreme.

Razmiljaj muzikom 227 Ta ispletena mrea ve je dovoljno vrsta da se ne moe tek tako pocepati. Poznavajui Olesiju, Asja je uoila da je svojom dosadanjom priom samo delimino uspela da je razuveri u pogrenost njenih zapaanja. Reila je da je ne isputa dok je ne osvesti od slepe i bolesne ljubomore. -Olesija, ljubav je in vere. Ko veruje taj svakako i voli. U hladnoj atmosferi i hladnom srcu se i ljubav zaturi. Dmitrij je osoba koja je isuvie dobra za druge, ne poseduje egoizam. Tu moda lee neke njegove osobine koje bismo mogli okarakterisati kao hendikep. Pratilja ljubavi je strpljivost. Uini malo za sebe, a mnogo za vas oboje, imae drugaiji, plemenitiji oseaj davanja. Trenutna zaljubljenost sve pomrsi, ali i mrnja sve pojednostavi. Ne gledaj na to svojim oima. Pokuaj da posmatra stvari kao duh koji je napustio telo i negde te odozgo posmatra. Posmatraj situaciju bez emocija i pristrasnosti, sebiluka. Skromnost vas je zbliila, ne dozvoli da vas tvoja oholost i zlo razdvoji. Njegova srea, koju trenutno osea je kratka, slepa i naravno, neostvarljiva. Vaa veza je ista bez dugova jednog prema drugom. Budi sretna to nikom nita ne duguje. -Jedna nesrea, to ti bog nije dao da bude majka, loim mislima privlai drugu, pa se kae jedna za drugu kao grozdovi dok te ne dovedu do bezizlaza. Nisu ti trebali vrsti dokazi da ga zavoli, a za mrnju su ti dovoljne i pretpostavke bez dokaza. Asja je imala utisak da i pored nametnutog autoriteta,

ovoga puta nije uradila nita. Svako se zakopao u rov i drao svojih pozicija od kojih nije odstupao. Pat pozicija nije donosila koristi nikome. Asja je razumno shvatila da je Olesija ipak kompleksnija osoba nego to ju je poznavala. Manirom iskusnog psihologa znala je da joj je potrebno vreme da je slomi. vrsto je reila da ovu stvar istera do

228

A LEKSAND AR M IJATOV I

kraja, jer je znala da Dmitrij i Svetlana nisu uzrok Olesijinim izlivima ljubomore i nezadovoljstva. Vreme je pouzdan saveznik u ovakvim situacijama i upitala je Olesiju: - Olesija, potroila si itav dan i vidno si umorna od svega. Da ti tvoja Asja skuva aj i da legne da spava, a sutra emo nastaviti? Premorena i nesposobna da se suprostavi Asjinom predlogu, a i bez drugog reenja, prihvatila je ponudu da prenoikodAsje. Sledeeg jutra, Olesiju je probudilo zvono na vratima. Iznenada probuena pitala se gde se nalazi i tek posle nekoliko pokuaja da se oamuena vrati u javu od prijatnog sna i udobnog kreveta, rasanila se i shvatila da je u Asjinom stanu. elela je i pored toga to je budna da odmah ne ustane, ve dapo oprobanom receptu da je jutro pametnije od veeri, bez prisustva Asje, razmisli o opravdanosti razloga svog dolaska i tvrdoglavom ne prihvatanju Asjinih saveta. Volela je da sama u tiini razmilja. Radila je to dugo i temeljito, svrstavajui svaki segment prie u pregledne pregrade i o svakom zapaanju detaljno donosila svoj sud. Njen sud je uvek bio toliko tvrd da se nije obazirala niti imala obiaj da poslua savete drugih. Sama se preispitivala. Ako je takva, zato je uopte dola do Asje traei pomo? ula je razgovor u prostoriji koju su samo vrata delila od sobe u kojoj je prespavala. - Maksime, otkud ti? - prepoznala je Asjin glas upuen posetiocu. - Nisam te videla od Sergejeve smrti. Neu da kaem da sam iznenaena to te vidim, ali sam navikla, da te Sergej uvek alje za neke informacije i procene. Malo mi je udno, - kao da zastade - ali nema veze. Svi Sergejevi prijatelji su i moji prijatelji. ta te mui? Tu

Razmiljaj muzikom 229 sam da pomognem - stavljajui mu jasno do znanja da nema puno vremena i da to pre kae zato je doao. Seo je bez ponude da to uradi, izvadio iz depa zlatnik koji je dobio od Natae i pokazao ga. Asja je uzela zlatnik u ruke i iskusnim, profesionalnim okom ga zagledala sa svih strana. - Otkuda ti ovo? Ne skrivajui nesrazmerno iznenaenje po Maksimovom kriterijumu, samo zato to je videla jedan zlatnik. To joj je inae i hobi i zanimanje, znala je dosta o numizmatici, da bi tako odreagovala. Zlatnik ko zlatnik, pomisli Maksim u sebi. -To mi je dala Svetlana - Nataa, kako hoe. Zna, ona mala. -Znam. Kako je to dospelo do nje? -Nala je Sergejevo pismo u kojem je ostavio instrukcije da te potrai i da joj pomogne oko, valjda procene ili prodaje ovog zlatnika. Zna ve, za Sergejevu slabost prema nj oj. Ona j e.. -Znam, kod Dmitrij a i Olesije, - preduhitri ga Asja. -Znai zna i ti? -Da, naravno. Pa valjda zna da sam i o krupnijim stvarima bila obavetena. Kako je ovo dospelo do te male? - zaueno se upita Asja. - Ne razumem - iskreno i zbunjeno uzvrati Maksim. - emu toliko iznenaenje zbog jednog zlatnika. - Maksime, ovaj zlatnik je deo kolekcije od 13 zlatnika koji su predstavljali vredno nasledstvo Romanovih. Tokom rata je opljakano i netragom nestalo. Pretpostavlja se da je negde u Nemakoj i da skuplja prainu u sanduku nekog privatnog kolekcionara. Pored drugih umetnikih dela neprocenjive umetnike, istorijske vrednosti, koja su opljakana i nestala u proteklom periodu, ova kolekcija

230

A LEKSAND AR M IJATOV I

je jedan od prioriteta istrage drave. Bogata smo zemlja sa slavnom istorijom i puno nestalih vrednih umetnina. Oskrnavljeni smo i oteeni za veliki deo nae batine s kojim se drava nikada nee pomiriti. Maksime, ja prosto ne verujem. Sluaj ta u ti kazati - kao da je naglasivi posebno svoje zapaanje htela da prida poseban znaaj ve izgovorenim reima. - Ovaj jedan zlatnik bez ostalih 12 iz kolekcije nema toliku vrednost kao primerak i deo kolekcije. Ali ne verujem da je Sergej uspeo da doe do svih 13 komada. ta ti je rekla ta mala? - upita Asja preplaeno. -To to si ula od mene. Da li poseduje ostale? Ne verujem posle tvoje prie, ali ko zna? Zna da je Sergej bio opasan ovek. Zagonetan, spretan, pametan, snalaljiv, i posle smrti nas tera da ga ne zaboravimo. -Maksime. Samo ljudi koji prostim prolovekovnim alatima ispiru zlato na zlatonosnim reicama su sreni zato to pronalaze mrvice i to tekim trudom i radom. Zlato nikome nije dobro donelo. Onaj ko poseduje ovu kolekciju je u velikoj opasnosti. Ja ne znam i ne mogu da tvrdim da ta mala ima vie od jednog zlatnika, ali ako je drugaije u nevolji je koje nije ni svesna. Sluaj Maksime. Znam iz iskustva. Ovakve kolekcije zlata, retkog nakita, umetnikih dela, u Evropi se prodaju u uskom krugu ljudi, povezanih nedokuivim tajnim vezama. Ovo je deo nacionalnog blaga i ne moe se prodati na nekoj aukciji ili javno obelodaniti u ijoj se kolekciji tako neto nalazi. Ti zna da sam ja kolovana, da se bavim naukom, a ne kriminalom. Ja mogu i znam da procenim vrednost neega, ali nita dalje od toga ne postoji u ta bih se uputala - posle tih rei Asja vrati

Maksimu zlatnik kao gubu i zamoli da ga vrati Natai. -Asja, - radoznalo i prilino iznenaen Asjinom hladnoom kojom muje vratila zlatnik, upita: Objasni mi tvoju odbojnost koju si ne trudei se da sakrije pokazala,

Razmiljaj muzikom

231

prema ovom komadu, kako kae vrednog blaga, nacionalne vrednosti. Moda greim, ali nekom drugom bi se bar oi obradovale saznanjem da u ruci dri tako neto. Retki su oni koji imaju tu privilegiju, tako sam te razumeo. - Maksime, ja sam naunik i profesionalac u svom poslu. Ratne godine su prole, ali su tako blizu i tek sada poinjemo da shvatamo koliko smo pokradeni i besomuno, varvarski opljakani. U svakom ratu ima bagre koja se bogati, koju ideali i sloboda ne interesuju. Nemci su se poneli osvetniki i shvativi da su izgubili rat, bez moi za samokontrolom su otimali i beali s plenom pljakajui ta su stigli. Krasti u ratu ima mnogo teu dimenziju nego u miru. Koristei neiju nesreu, ljudi zaboravljaju na osnove moralnih postulata i neprimereno ispoljavaju neke svoje neotkrivene loe osobine. Svako ko je poneo neto tue sa sobom, treba da zna da nee biti srean. Boja zlata pocrni ovekovu duu, uini ga zlim i pohlepnim. Mislim da sam objasnila razloge mog postupka. Maksime, iznenadio me Sergej. Priznajem, neprijatno. Ja verujem da je on do tog zlata doao od zarobljenih Nemaca, koji su ga prethodno opljakali. Izuavam uporno deavanja iz tog perioda i zatrpana sam papirima i svakog dana stiem nova saznanja. Beleim, povezujem, sortiram i sklapam mozaik onoga to se spasti moe. Sergej je mogao prijaviti svoj plen i taj gest bi ga podigao vie nego sve ono za ta mu pripisuju zasluge. Ali, neu da se ogreim pogrenom procenom. Znala sam Sergeja odlino. Dobar je to bio ovek. Pretpostavljam da nije znao o emu se radi i hteo je toj maloj da obezbedi budunost. Ti zna koliko sam ja slaba prema njemu - krenue joj nekontrolisano suze. -Asja, smiri se - teio je Maksim. - Zaboraviemo na ovaj susret i razgovor. Obeavam ti, bar to se mene tie. -Zar sumnja u mene? - tre se ljutito Asja, shvativi da Maksim sumnja u njenu diskreciju reenicom bar to se

232

A LEKSAND AR M IJATOV I

mene tie. - Maksime, sama informacija koju bih prosledila na odreeno mesto da sam ula u trag neemu to si mi doneo, bila bi kruna moje karijere i znam da bih bila poastvovana od najviih organa nae drave. Zna da sam veliki patriota i rodoljub. Moje zanimanje me prosto tera da budem profesionalna. Kada bi neko znao ta krijem, moda bi mi i glava odletela. Kako meni, tako i svima nama u lancu. Preko tebe, Dmitrija, Olesije te male Nataa ili ve Svetlane, kako bee. -Shvatio sam te - razumnim, umirujuim tonom joj ree Maksim. - Ja sada idem i neu te ubudue uznemiravati bez prevelike potrebe. -Nisam tako mislila, Maksime. Moe uvek svratiti da popriamo. Zna, seanje na Sergejaje jo svee, a kada vidim tebe i jo neke ljude, koji su mu bili bliski, oseam se i ja blia njemu i imam utisak da nije mrtav. Osveavanje uspomena prema nekom ga odrava u ivotu nasmei se Asja i isprati Maksima do izlaza. S druge strane vrata, prislonjene glave i gotovo ne diui ne bi li upila to vie od prie, Olesija je paljivo sluala. Zaprepaena onim to je ula, vratila se u krevet i legla posmatrajui tavanicu, proaranu prvim zracima jutarnjeg sunca. Dola je kod Asje sa svojim, linim, intimnim problemom, a sada joj se navrzlo i kai u kuu u kojoj ivi neto mnogo ozbiljnije i nimalo bezazleno, gotovo obeshrabrujue opasno. Dodue, Olesiju ine deprimirajuom i mnogo banalnije situacije. Nije smela da opet neto zabrlja i uradi bez razmiljanja, slino prenagljenom dolasku kod Asje. Ali nije bila potpuno sigurna da je Asja uspela da je ubedi u suprotno. Dubok trag ljubomore i samo traak nade da e

Razmiljaj muzikom

233

se sve vratiti na svoje mesto, naizmenino se smenjivao u njenom mozgu. Kada ima problem on je uvek krupan zato to je jedini i crpi ti energiju jer sav svoj kapacitet utroi za njegovo reavanje. Ali kada se pojave novi problemi, kao saznanje koje je sasvim sluajno ula, dolazi u situaciju da se razvodne i ublae, a mozak neoekivano radi. Otprilike je to i Asja htela da saopti Olesiji. Da ju je dugogodinja uljuljkanost i nezainteresovanost za sve sem osnovnih ljudskih potreba, navika i obaveza, dovela u stanje da ne razmiljajui ni o emu dovede sebe u takvu situaciju da gubi sigurnost, samopotovanje i paralisanje racionalnog razmiljanja. To joj nije rekla pazei da je ne dotue. Znala je da Olesija uvek radi po svojim instinktima, a retke savete je traila iskljuivo da bi proverila da li svi misle kao ona. Asja, potresena onim to je videla i duboko razmiljajui otkuda to zlato kod Natae, nije ni primetila da je Olesija ustala i neujno poput senke se uunjala u dnevnu sobu. -Dobro jutro -trgnu je glas iz razmiljanja. -Olesija, dobro jutro - prie joj Asja i uz smeak je zagrli. -Asja, ja bih da idem. Ne elim da budem na teretu nekom ko ima svoje obaveze i ne dangubi kao ja. Pokuau u povratku da razmislim o svemu, tebi puno hvala na razumevanju i na korisnim i iskrenim savetima. Zna, od kada te znam uvek bih neto pametno od tebe ula, ali nikada nisam uspela da to primenim, bolje reeno - prihvatim. Verovatno ti nisam dovoljno verovala - ispliva iskrenost iz Olesije. Asja je to znala i nije se iznenadila. Nije elela da zapoinje novu podelu saveta osobi za koju zna da je nee posluati.

234

A LEKSANDAR M IJATOVI

- Olesija, moe imati sva bogatstva da kupi sve planine, reke koje vidi, odleti do zvezda koje nou sijaju i dodirne ih, ali ti to nita ne vredi ako nisi zadovoljna i nema mira u svom srcu. Draga moja, jue je prolo. Misli na sutra i bar jednom pokuaj da me poslua - pokroviteljskim tonom osobe koja nad nekim ima autoritet, kaza Asja, sama ne verujui u Olesijinu spremnost da veruje nekome sem sebi.

12
Primetno nenaspavana i zabrinuta, Nataa je tog jutra ustala neraspoloena s oseajem nezadovoljstva, razmiljajui o svom udelu krivice. Da je mogla, najradije bi prespavala nekoliko narednih dana. Olesija je prvu no posle vie godina provela van kue. Da nisam ja ovde to se ne bi desilo. Titilo ju je to neprijatno saznanje. Imala je previe jakih razloga za preispitivanje ponaanja i preanjih dogaanja, da joj nee biti dosadno danima. Otila je da vidi gde je Dmitrij i zatekla ga u ateljeu. Doraivao je neki oigledno davno naslikani portret. Atelje je mirisao na sveu boju i terpentin, pomean s prijatnim mirisom aja. - Svetlana, dobro jutro. Kako si spavala? - upitao je Dmitrij vie da neto pita, nego to ga je to stvarno interesovalo. Jueranji dan je ostavio vidnog traga na njegovom licu. Bore su se produbile, a tako obeene podonjake je prvi put primetila ispod Dmitrijevih oiju. Frizuru je namestio tek ovla provlaei prste kroz kosu. Spoljni izgled je odavao oveka koga nije do sada poznavala. Bio je to jedan drugaiji Dmitrij. Bez arma, osmeha na licu, usahlog pogleda koji se prvi put nije smejao. Lice je bilo ogledalo onoga ta mu se deavalo u dui. Vetim izbegavanjem prie o jueranjem danu i Olesiji, hteo je da bar Natau delom potedi misli o nerazumno neprijatnom dogaaju, koji je inicirao Olesijin odlazak. I Nataa se oseala dovoljno glupo da bi zapoinjanje bilo kakvog razgovora liilo na uobiajeni, kurtoazni

236

A LEKSAND AR M IJATOV I

razgovor dva nepoznata putnika, koji su se sluajno zatekli zajedno u kupeu nekakvog voza. - Loe sam spavala - prekinu neprijatnu tiinu Neobino, ali sam sanjala. Taj san je jedini deo prethodne noi kada sam se oseala prijatno. Dmitrij je utao, kistom meao boje na paleti i povremeno podizao glavu, bacivi poneki pogled prema Natai. - San je bio neobian, ispunjen prijatnom tiinom, lepimbojama. Seamse, stajala sam pored otvorenogprozora sobe i drala svetlosmeu golubicu na nedrima. Radosno je putam u slobodu uz zvuke svojih omiljenih pesama. Osetila sam radost i oseaj da sam neto dobro uinila. Dmitrij odloi kist i sede u svoju fotelju. - Svetlana, molim te, donesi mi vino. Ovo je izgovorio toliko moleivim i poniznim tonom, svestan da je jue isuvie alkohola bilo u njegovim venama. -Dmitrij, brine me. Tvoja potreba za alkoholom je sve vea. Primeujem to danima, iako te dovoljno ne poznajem. Sumnjam, ali bih volela da nisam u pravu, da sam ja razlog tvom svakodnevnom opijanju. Slepo si zaljubljen i svestan sopstvene nemoi da se kontrolie. Dmitrij, rei u ti neto - odluno, previe zrelo, izgledala je Nataa u tim trenucima. -Sluaj me. Jedna od bitnih razlika izmeu mukaraca i ena, ili da budem preciznija, izmeu mukaraca i mene jeste u tome ime hranimo svoj ego. Mukarcu je, izgleda, da bi dokazao koliko vredi, bitno koliko ena moe zavesti i imati. Mene hrani kada vidim koliko mogu zavesti, a odbiti. Dmitrij je nije sluao. Bio je zamiljen i imao je zaleen, staklast pogled, slino nagovetaju suze. - Svetlana. I ja oseam potrebu da neto kaem. Tumaenje sna je drugi san.

Razmiljaj muzikom 237 - Dmitrij. San sam spomenula, a shvatio si, da bih zapoela razgovor. Ne elim da menja temu. Situacija u kui je nezdrava, napeta, nimalo bezazlena i elim da je reim pre nego to se Olesija vrati - bila je odluna Nataa u svojoj nameri. Dmitrij se i dalje nije obazirao na Svetlanine rei. Nastavio je tamo gde je stao. - San je psiholoki klju neke tajne odaje u razumu zakljuane. Svetlana, ti nosi dete. Ti si trudna. Zaprepaena Nataa, s dozom prezira i iznenaenja, zbog rei koje nije oekivala, pogleda ga goropadno. -Neukusan si. Razoarao si me. ta umilja? Svojim viegodinjim kompleksima, mene proziva, trai saaljenje ili ve ta ti se mota u glavi, ni sama ne znam. Molim te, Dmitrij, ne povreuj me, oseam se loe, suvinom, krivom, razlogom loe atmosfere u kui. Molim te. -Svetlana, ne umiljam nita. Olesija je pre nekoliko godina uspela da zane. Naalost, brzo je morala da abortira, - napravi pauzu gutljajem vina i nastavi - pre tog saznanja sanjala je isti san kao ti sino. Ne traim nikakvu vezu izmeu te dve situacije, ali.. Ne verujem u snove, ponekad mi je zanimljivo neko tumaenje i na tom se zavrava. Ali, verujem istini. Svetlana, ovde si dva meseca. Ti se menja. Uoio sam naroito poslednjih nekoliko dana. Kao umetnik portretista posedujem fantastian oseaj da prepoznam i primetim promenu na svakome. -Posmatrao sam tvoj lik u najsitnije detalje. Bez poziranja bih te mogao preslikati po seanju, da krasi nekakvo belo, bezduno platno. Preobraava se. Pogled ti je blai, narav ranjivija, mimike su ti drugaije. Gubi

fatalnost koju si posedovala kao znak raspoznavanja, izgubila si smisao za tvoj prepoznatljivi vrcavi, ironini humor. Neto se u tebi menja. Novi ivot koji se u tvojoj utrobi stvara, uspeo je

238

A LEKSAND AR M IJATOV I

da te preobrati vie nego svi koji su to imali hrabrosti da uopte i pokuaju. Svetlana je iznenaena i bez treptaja i uzdaha sluala Dmitrija. Sluala je, ali vie kao kroz san ula Dmitrijeva zapaanja. Misli su joj se vraale na dve nezaboravne, prijatne, strastvene noi, koje je pro vela s Markom. Da li je mogue!? Pitala se u sebi. Nije znala da li da brine zbog toga ili da se raduje. Oseaji su pomeani i kao da je sam bog tera, odjedanput je poela da veruje Dmitriju. Dmitrij se rasplakao. Zar bog moe da napravi nelagodniju i gluplju situaciju od ove? Svetlana ivi u zajednici s branim parom koji godinama nema decu, a toliko su to eleli. Znala je da su takvi ljudi izuzetno sujetni, pomalo osobeni, egoisti i ljubomorni na druge ene koje je bog podario sreom da imaju roda i poroda. Znala je za taj poznati obrazac karaktera, ali je verovala da Dmitrij nije takav. Jednako nelagodno se oseala i Nataa. Sve je to trebalo proveriti, biti siguran i prihvatiti kao stvarnost. Volela je Marka i elela je njegovo dete. ivot ve nekako svojim udnim putanjama napravi nekoga sretnim nekoga ne. Razmiljala je i zakljuila, da treba da se raduje ako je Dmitrij u pravu. Uvezala je priu i u dvomeseni izostanak mesenice. Markovu adresu ima. Pronai e ga ve nekako, ili on nju, svejedno. Mnogo toga je ostalo nedoreeno, a i nije se moglo tako brzo sve sloiti. Vreme je najvei saveznik istine - opet se setila nekih Sergejevih rei. Kada se i milimetar udalji od nje, tada si kilometrima daleko od pravde. - Dmitrij! Ne razmiljajui o situaciji kojaje Olesiju jue oterala iz kue, selaje Dmitriju u krilo. Ali oinski, blaeno, nevino.

Razmiljaj muzikom

239

Trebao joj je njegov zatitniki odnos, kakav je imala sa Sergejem. Zagrlila ga je i spustila glavu na njegovo rame. -Svetlana. Sudbina u ivotu mea karte. Ako ja i Olesija nismo imali sree u toj nekada nepravednoj podeli, imaj je ti. Od srca ti elim sve najbolje. Od danas te gledam drugim oima. Gledam te kao svoje neroeno a preraslo dete. Ubeen sam da sam u pravu. Istinu poznaje po tome to je ponekad neprijatna i uvek doe nenadano. -ta e Olesija pomisliti? Da li si razmiljao o tome? Samo je sudbina mogla da se poigra sa mnom i s tobom na takav nain da sam, ako sam trudna, upravo onoliko vremena koliko sam kod vas. Moja veza s Markom je bila kratka i strastvena. Desilo se ta se moralo desiti i tu bi za normalne ljude bio kraj prie. Ali kako objasniti Olesiji da izmeu nas ne postoji nita intimno. Olesija i ne zna za Marka. A svesna je jedne mnogo neugodnije situacije. A to je da smo bili nerazdvojni i da si oigledno ne krijui pred njom pokazivao znake zaljubljenosti prema meni. Sa istinom se ne treba igrati, niti je kriti. Postoji pravo vreme kada je treba saoptiti i biti istanano precizan i iskren. Ako se imalo zakasni, istina moe postati la. Dmitrij je nazreo opasnost od moguih, opasnih, nesporazuma, s nesagledivim posledicama. Sve se ba podudaralo onako kako je Svetlana govorila. Znajui Olesiju godinama, znao je i da e je Svetlanina trudnoa pogoditi, raniti, dotui. Uz to, teko e ubediti Olesiju u svoju i Svetlaninu bezgresnost i oprati sa Dmitrija od Olesijine, sa sigurnou prikaene etikete oca. Dmitrij je pokuao da se pribere ali ne i da sakrije nervozu. - Svetlana, vremenom e Olesija, nadam se shvatiti

da je njen umiljaj jedna la, neistina, uverie se da je nisam prevario. Vreme neumoljivo obelodanjuje skrivane istine. Nepogreivo, samo nekada pre, nekada kasnije.

240

A LEKSAND AR M IJATOV I

-Nekada prekasno, zabrinuto dodade Svetlana. -Svetlana, Olesija je povreena mojom, njenim oima vienom prevelikom posveenou tebi. Ona e se vratiti. Veruj mi da hoe. Nisam ni razmiljao gde je provela prethodni dan i no. -Da li ti nju voli? - upita Svetlana. -Ljubav smo stvorili i negovali, da bi nam zajedno vreme prolazilo lake. A vreme je uinilo da je ljubav nestala. Naa ljubav je prela u naviku. Godinama je strast koju smo u poetku oseali nestala i ostalo je neto slino obavezi. Daleko od toga da ja i ona moramo biti zajedno. Ali navika je kao senka koja je stalno tu negde oko tebe, ispred, iza, sa strane. Saivi se s nekim i vremenom ga prihvati kao neminovnost, deo sebe. Suivotom stie prema toj osobi potovanje, poverenje, upoznaje sve njene mane i vrline. Mane ti prestanu smetati, vrline prestane primeivati. Malo okrutno, ali je tako. -Dmitrij, svesna sam da u se suoavati sa svakodnevnim Olesijinim zlokobnim pogledima. Gledae me kao prokletstvo koje se zapatilo u ovoj kui. Mrzee sve to je podsea na mene. Mislim da u se izboriti s tim jer od sada imam jednu novu, dragu preokupaciju, koja e mi pomoi da ne pridajem znaaj tome i trudiu se da me to ne dotie. Naravno, oekujem da mi bude prijatelj, pravi, iskreni, koga ne moram proveravati u trenucima kada se prijatelj stvo stavlja na tas. -Svetlana. Prijatelj stvo je neto vie od oseanja. Ono

je vredna imovina, koja vremenom raste. Kao nedovrena graevina. Svakim danom postaje bogatija za jo po neku ciglu u zidu. Prepoznae prijatelj stvo po njegovoj trajnosti. Znam da te sve ovo dovodi do granice zdrave svesti. Osea neuinjenu krivicu, bol. Zapamti. Bol je prolazna, nevinost dobri ljudi lako dokazuju, a ponos je vean. Zato

Razmiljaj muzikom

241

uvaj ponos i ne poljuljaj ga nikada u ivotu. Tvoja odluka da donese Markovo dete na svet je hrabra, ljudski potena, iskrena, znaajna za tebe, tvoje dete i Marka. Prihvatie injenicu da e ti srce uvek iveti van tela - podravao ju je i ohrabrivao Dmitrij sa neskrivenim divljenjem.

13
Maksim se vraao od Asje, vozei seoskim drumom ija je praina prekrivala crni automobil poput najfinijeg pudera. Zagledan u daljinu, oputenije nego to bi to radio u gradu, jer nije bilo saobraaja koji bi ga ometao, razmiljao je o iskrsloj opasnosti koju treba da na pogodan nain saoptiNatai. ImaojepotrebudaNataaupotpunosti shvati nelagodu u kojoj se nalazi, nainom zrele osobe, bez njenih uobiajenih aoka a da ne okalja Sergeja, kako bi Nataa bila sasvim spokojna da Sergej s ovom pljakom vrednog blaga nema nita. Znao je da bi je i najmanje saznanje o bilo emu to ne mirie na Sergej evo dokazano i niz puta iskazano potenje, izbacilo iz sedla. U magnovenju je video ensku figuru koja se kree sredinom druma i upotrebio je sirenu kako bi je upozorio da se skloni. ena je to uinila, ali se pomerivi puta mahinalno okrenula i pogledala u automobil. Maksim je ugledao Olesiju. Iznenaen, naglim pritiskom na konice je zaustavio auto, istovremeno odagnavi misli od pripremane prie za Natau. Olesija ga nije prepoznala i s strahom je zagledala nepoznati automobil koji se zaustavio pored nje. Uznemirena, ukipila se i stajala pored puta, tik uz jarak koji nije ni primetila. Maksim je izaao iz auta, koji bee tridesetak metara udaljen od Olesije i saekavi da se praina iza auta slegne, pozvao je da ue u kola. - Olesija, hajde, pouri! Nije prepoznala Maksimov lik. Trljala je oi pune praine koja joj je mutila vid, neprijatno peckajui oi, ali

244

A LEKSANDAR M IJATOVI

je prepoznala njegov glas. Radosno je potrala prema autu, srena to e za ostatak puta utedeti poslednju rezervu preostale snage. Maksim je i pored radosnog osmeha na Olesijinom licu video da se ispod njega skriva neka nelagoda, problem, umor, njemu nepoznatog porekla i sve ga je po malo poremetilo, iako tu enu nije esto gledao u drugaijim raspoloenjima. -Olesija, otkuda ti? - vie nego zaueno je upitao Maksim. -Maksime, malo sam proetala. Bio mi je potreban ventil. Umorna sam od svega. Maksim nije mogao ni slutiti da je Olesija ula itav razgovor izmeu njega i Asje, koji ju je dodatno poremetio i uneo nemir prepoznavajui nenadanu opasnost koja moe da se izrodi u neto uasno, gotovo fatalno, razarajue. DmitrijjekrozprozorprimetiodaseMaksimovautomobil pribliavakui. Kada se zaustavio, iznenadio se videvi Olesiju kako izlazi iz Maksimovog automobila. Olesija nije imala veliki izbor mesta na kojima je mogla provesti no, ali jedno pouzdano, provereno poverljivo je ipak bilo kod Maksima. Mada ga je takva mogunost malo zbunjivala. Znao je da je Maksim ne bi tek tako pustio, a da ne sazna vie nego to bi inae bilo pristojno da zna. Prvi put je preispitivao sebe, da li ba najbolje poznaje Olesiju. Hteo je da Maksim sauva lepo miljenje o njemu i godinamaukaljanomprijateljstvu. Poznavao je vete zamke iskusnog obavetajca Maksima, a shvativi Olesijinu ranjivost posle neprijatne scene u kui i neodoljivu elju svake ene da s nekim podeli muku, bio je ubeen je da je Maksim svaki detalj iscedio od Olesije i upakovao u svoju viziju deavanja. Dmitriju su se znojili dlanovi i oseao se neprijatno pred nastupajuim susretom s Maksimom.

Razmiljaj muzikom 245 Bez ikakvog prethodnog dogovora, koji im i nije bio potreban, jer Maksim nita nije ni znao, Maksim je prvi uao u kuu, a za njim sagnute glave Olesija. Delovalo je kao da je Maksimov nastup trebalo da lii na zatitniki gest prema Olesiji, da se Dmitrij ne bi ljutio zbog njenog postupka. Ni Maksim nita nije znao, a Dmitrij je napravio pogrenu procenu. Glupost situacije je bila nemerljiva. - Lepo te je, kao i uvek videti prijatelju. Rairenih ruku poe Maksim prema Dmitriju da ga zagrli. Ovaj prihvati prijateljski gest i uobiajeno, kao i svaki put se pozdravi s Maksimom. Za to vreme, Olesija se poput duha izgubi i nestade iza vrata svoje sobe. Odmah se vratila nosei u rukama ist pekir da se umije i protra pored njih do umivaonika. - Maksime, moj drue. Olesija jue ree da ide malo da se opusti Prihvatio sam njenu odluku, jer znam da nije lako opstati ovde na selu bez neke promene Promene su korisne i neophodne. Dosada ubija volju, oduzima elju, postaje zarazna kao bolest. Znao sam da je spavala kod tebe. Nego da popijemo vino - obrati se Dmitrij s eretskim migom nikada tako zbunjenom Maksimu. Dmitrij napusti sobu i ode po svoje vino. U tom se pojavi Nataa. Videvi Maksima, obradova se i potra mu u zagrljaj. Maksim je zagrli i glavu joj primae svojoj. Okrenu se da se uveri da su sami i na uvo joj apnu. -Nataa. ta se ovde deava? -Primetio si? -Naravno, ali otkud Dmitriju ideja da je Olesija spavala kod mene? Nataa se uozbilji. -Molim, kako, pa gde je ona? -Sreo sam je na putu do sela i povezao kolima. Za jedno smo uli u kuu. Video sam po Olesijinom ponaanju

246

A LEKSAND AR M IJATOV I

u autu da se ovde neto neprijatno deava. Nisam insistirao na suvinim pitanjima, a ona mi nita nije priala sem da je htela da prui sebi malo oduka. Kada smo uli u kuu, Dmitrij je pitanjem ujedno dao i odgovor i zakljuio da je Olesija spavala kod mene. Priznajem, tek sam sada zbunjen. Dmitrij i Maksim su sedeli skoro dva sata uivajui u vinu i uvek novim temama, koje su kod Dmitrija neiscrpne. -Maksime. Okruen sam enama i eljan sam prijatelja, mukarca, druga, kao zatvorenik slobode. Prie s tobom se razlikuju od tema s kojima mogu sa enama da popunim vreme. -Nadam se da Svetlana nije osoba s kojom tek tako samo popunjava vreme? - upita Maksim, aludirajui na Svetlaninu inteligenciju, raznolikost njenih preokupacija, smisao za alu i jo veim za zavoenje. -Svetlana je moje dete, - izgovori Dmitrij nainom na koji Maksim nije navikao da se neko odnosi prema Svetlani, sem naravno Sergeja. -Dete? - zaudi se Maksim, - Ba neko fatalno dete, nasmeja se, znajui da je Svetlana ve flertovala s Dmitrijem. Dmitrij je shvatio Maksimovu aluziju i uozbiljivi se odgovori: - Maksime. Sve e saznati. Budi strpljiv. Istina pobei nee. Ja se radujem, a verujem da e i ti. Urasla mi je u duu. -emu se raduje? Nisam navikao da si zagonetan i nejasan. -Ona e ti rei. Svetlana je iskoristila neoekivano pruenu priliku da Dmitrij i Maksim zaokupljeni svojim priama zaborave na nju i Olesiju.

Razmiljaj muzikom 247 Svesna da nije uradila nita greno,to bi povredilo Olesiju, skupi neto malo hrabrosti, koliko joj je nedostajalo, a izgubilo se ovih dana s delom i drugih njenih vrlina. Laganim koracimaprila je do vrata i ne kucajui ih odkrinula. Olesija je leala na krevetu zagledana u daljinu, praznog pogleda i uobiajenog izraza lica bez znaka raspoloenja. Svetlana prie krevetu i sede na ivicu posteljine. Nasmejala se Olesiji svojim poznatim osmehom. Olesija je ostala imuna na Svetlaninu vetinu osvajanja i kontrolisanja situacije. Pokuala je da s njompone jedan uobiajen, rutinski, enski razgovor. -Smetam li? - upita i ne oekujui bilo kakav odgovor, sede pored Olesije -Olesija, umorna si. Oi ti govore da te prethodne noi san nije obradovao. Ustala je i s drugog kreveta donela jorgan i pokrila je. Olesija ju je prvi put gledala nekako drugaije. Nije htela da prihvati Asjinu istinu, ali kao da je ona povremeno izranjala iz njene svesti i oima je Svetlani prenosila samo njoj poznate nagovetaje nekog budueg drugaijeg i miroljubivijeg odnosa izmeu njih dve. Neega to je trebalo da lii na zakopavanje ratne sekire, iako Svetlana to orue nije imala u svojoj svesti. Svetlana je htela da napusti prostoriju i uputila se prema vratima, odloivi svoju nameru za neku prikladniju priliku, kada Olesija odmori. - Svetlana! ula je tihi glas iza sebe. ulaje Olesijin glas. Okrenula se i Olesija je pokretom glave pozvala da se vrati. Sela je ponovo na krevet. Uhvatila je Olesiju za ruku. Bile su to krhke, skoro beivotne, koate ruke s negovanom belom puti. - Svetlana, ja bih htela, ali iskreno, da s tobom raz.. Nataa je jo uvek drala pod kontrolom osobinu da

248

A LEKSAND AR M IJATOV I

uvek poinje i zavrava razgovor. Napravila je boru izmeu dva oka, skupila usta i stavila kaiprst na usne, stavivi Olesiji do znanja da uti i slua. -Ali, Svetlana. -Ne. Sluaj me. Ja u da priam. I voda kada protie ne kae nita. Ja znam ta misli. Ne mora mi govoriti. Oseam obavezu da budem ta koja e da rei ovaj nesporazum. Olesija, rei ne slue da budu preutane. Ni nebo nije kavez za ptice. Ovde sam dovoljno da mogu da stvorim sliku o naem zajednikom ivotu. Treba razmisliti o svemu to eli da kae, ali ne treba sve kazati to misli. -Seam se Olesija, moj Sergej mi je to esto govorio. Ali ja ne mogu nita da krijem. Ja nemam ta da krijem. Sem svog imena koje su mi oduzeli zbog tvoje sestre. Mojim dolaskom smo svi imali priliku za prvi utisak. Ja o tebi, ti o meni, ja o Dmitriju, on o meni. Znaj da uvek postoji druga prilika. Ja elim da je iskoristim i promenim. Od danas promenim. Da, dobro si ula, ba od danas nastavila je Nataa monolog. Nalazila se u zoni gde se najbolje snalazila. Misli su kao seme iz kojih rastu nai oseaji, rei, potrebe i navike. Pozitivno misli i sve e se reflektovati pozitivnim oseanjem. Negativne misli deluju razarujue. One su najodgovornije za stanje nae svesti. Prikae nam duevni nemir, konfuziju, esto depresiju. A mi smo ili pobednici, ako smo skloni i jaki da ih pobedimo ili doivljavamo duhovni bankrot. - ivi s divnim ovekom. Dmitrij je genijalan go to vo do savrenstva. Rado vreme provodim s njim jer smo slinog temperamenta i naina razmiljanja. Teko si me prihvatila, znam. Lepa sam, svesna sam toga, ali veruj mi nikada nisam nita loe pomislila da bih naudila tvojoj i Dmitrijevoj vezi. Vas vee neto to druge ne bi odralo. Vreme bez deteta i nemogunost da ga imate ti je skinulo

Razmiljaj muzikom 249 osmeh s lica. Svaki dan u ivotu u kojem se nisi smejala je izgubljen dan. Ne kockaj se danima i ivotom. Vrati optimizam i veru u ivot. Sebe pronalazi u sopstvenom paklu koji si sama stvorila. Pakao nije mesto nego stanje duha. Podvuci crtu i proglasi kraj. Kraj nekada znai i poetak neega. Pametna nee postati posle moje prie, niti preko noi, ali moe posle svake budue pomalo. Godinama hrani duu istom hranom. To je kao kada telo hrani istom hranom pa ne razlikuje vie dobru od one loije. Naui da daje. Naui da daje ljubav. Davanje je jedina ljubav koja ostaje. Sve to radi, radi iz ljubavi. I uti, i govori i naui da prata. Olesija se oseala slino kao kod Asje. Ali imala je utisak da su samo ove dve prie spojene u jednu celinu. Pria koju je ula od Asje i ova to sada slua od Svetlane imale su nekakav prihvatljiv smisao za nju. Preispitivala je sebe. Zato bi mi svi mislili loe? zapitala se. Moda stvarno ja moram neto da menjam. Nesposobna za prebrzo donoenje odluka koje treba da proiziu iz tuih saveta, odluila je da zamoli ovoga puta oigledno prijateljski nastrojena prema Svetlani, da je pusti da odspava. Nataa je shvatila iz Olesijine nemoi da joj se verbalno suprotstavi, jer nije imala argumenata, a i snaga joj je bila na izmaku. Telo je bilo eljno toliko neophodnog sna i prepustila je Olesiji da posle jedne noi izbivanja iz sopstvenog doma, ponovo oseti toplinu svoje postelje. Svetlana joj je kao prava sestra prila i poljubila u elo. Nenaviknuta na gest koji je upravo doivela, kao da je htela da natera svoje telo da se ne preda snu, Olesija je imala potrebu da sa Svetlanom pria.

250

A LEKSAND AR M IJATOV I

Svetlana je znajui da vodi svoju dugo uvebanu vetinu, ustala s kreveta i pola da napusti sobu, kao da je neto zaboravila, vratila se i obratila Olesiji. - Olesija, ja sam zaljubljena u jednog Marka iz Srbije. Mislim da ne inim nita loe time to volim oveka ije dete nosim. Ljubav ne uzima nita osim sebe i ne daje nita osim sebe. Olesija, neu da te povredim ali Marko Petrovi, kapetan iz Beograda je otac mog deteta. Rekla je to tonom koji ne dozvoli Olesiji da razmilja o onome zbog egaje i dola u sobu daje razuveri. Nataa je bila izuzetno taktina. Znalaje daje takt vetina da nekome neto dokae, a od njega ne stvori neprijatelja niti budalu. Imala je mo da zapaa ta ljudi kojima neto saoptava misle o tome. Radila je to nepogreivo i Olesijin izraz lica koji je prvi put od kako je kod njih u kui poprimio neto to lii na mimiku, prepoznavi prvi put kakvo-takvo raspoloenje na njenom licu. Olesija je ostala zateena neoekivanim saznanjem, a Natai avo nije dao mira da umornu i psihiki polupanu Olesiju ostavi, jo jednu no budna ekajui zoru. Napustila je Olesijinu sobu gotovo hodajui na prstima i beumno zatvorila vrata. Iz Dmitrijevog ateljea je ula vedar, nerazgovetan razgovor i smeh Dmitrija i Maksima, koji je parajuom jainom odavao injenicu da su malo popili vie nego to bi Maksim smeo, da bi se bezbedno autom vratio u grad. Ula je u atelje, a Maksim i Dmitrij su njenu pojavu propratili s neskrivenim oduevljenjem oekujui da im se pridrui u uivanju. Nataa nije krila svoju ljutinu napomalo neozbiljno oputanje Maksima. Znala je daje doao zbog nje i dukata koji je poneo Asji, a nasukao se na Dmitrijevu

Razmiljaj muzikom

251

priu, koja malo koga ostavi ravnodunim i svako se zalepi za nju kao muva na slatko. - Dmitrij, - obratila mu se - Mislim da ste danas malo preterali. Vi kao domain ne biste smeli dapustite Maksima da u ovakvom stanju vozi nazad do grada. Maksim se u trenutku iznenadi Natainom zabrinutou i naprasno se otrezni. Prestao je da se smeje, izvadio maramicu iz depa i s lica brisao suze izazvane Dmitrij evim duhovitim dosetkama. -Znai mala, ti misli da je Maksim pijan, ika Maksim pijan - pokua da bude boleiv ne bi li se Nataa saalila i pustila ga nazad u grad. -Ne interesuje me tvoje negiranje stanja svoje svesti i molim te malo manje hrabrosti nije na odmet. Proao je rat i ta vrlina nije vie na ceni. Ostatke hrabrosti sauvaj za kakvu enu, koja ti je oigledno potrebna. Kada si preiveo rat, bilo bi glupo da ti se neto runo desi u automobilu bila je izriita Nataa, ne dozvolivi Maksimu ni pokuaj protivljenja da prespava u Dmitrijevom domu. Posebno je bila osetljiva na nesree koje se ljudima deavaju u auto mobilu, imajui aluziju na banalnu smrt njenog oca u auto mobilu ujeku rata. Maksim se predao i gotovo da se nije ni opirao kada ga je uhvatila pod miku i bukvalno odvukla do svoje sobe. Maksim se svom teinom naslonio na Natau, prepustivi se bez protivljenja njenoj odluci. Potraila je pomo od Dmitrija. Zajedno su ga smestili u Natain krevet, vukui ga kao vreu kroz uzani hodnik. Stropotao se na krevet i gotovo u istom momentu ga je savladao san. Prila mu je, sazula pranjave cipele, pokrila i otila da pospremi nered u ateljeu. - Svetlana, ne radi nita, sutra emo sve spremiti. Idi odmaraj, spavaj. Zna da je poeljno da izbegava svaki napor-brino, roditeljski se Dmitrij obratio Natai. Polutrezan,

252

A LEKSAND AR M IJATOV I

naviknut na svoje vino, skoro da se i nije primeivalo da je u stanju blagog pijanstva, ba u onom stadijumu kada mu je najlepe, sem onome ko bi ga dobro poznavao. Nataa se sloila s Dmitrijevom odlukom i otila u svoju sobu. Sela je na fotelju, primakla manju tapaciranu stolicu na koju je pruila noge, pokrila se Maksimovim kaputom i ugasila svetlo. Meseina nije dozvoljavala da ostane u potpunom mraku. Mesec je bio pun i osvetljavao je sobu taman toliko da budna ne ostane u totalnom mraku. Dugo nije mogla da zaspi, to neudobnou mesta koje ju je zapalo da prenoi, a mnogo vie zbog svega doivljenog prethodnog dana. Probudila se u neudobnom poloaju, ukoenog vrata i ruke koja je trnula trpei celu no teinu njenog tela. Namrtila se i otvorivi oi ugledala da je dnevno svetlo ispunilo prostoriju. Protrljala je oi i nedovoljno rasanjena videla Maksima kao dvostruku sliku kako stoji pored prozora, leima okrenut sobi. uo je mekoljenje i Nataino uobiajeno jutarnje protezanje propraeno s nekoliko uzdaha koji su podseali na zevanje. - Dobro jutro, mala - obrati joj se Maksim s osmehom. Nedovoljno rasanjena i nespremna za razgovor, samo je umesto odgovora klimnula glavom. -Pomislim nekad, kako mlae od sebe nije loe posluati. Mi stariji smo pomalo sebini i svojeglavi. -Pa u emu je onda razlika izmeu starijih i mlaih, kada smo i mi takvi? - odgovorila mu je. -Nataa, moramo ozbiljno da razgovaramo. Molim te da ovoga puta ne pravi svoje uobiajene upadice s trnjem. Sve je mnogo ozbiljnije nego to sam i mislio, a i ti e se ubrzo uveriti. -Neto se ne seam situacija koje nisu bile ozbiljne i opasne od kada sam te upoznala kao Maksima. Onaj prosjak

Razmiljaj muzikom

253

koji se nekada zvao Andrej je bio manje naporan - Nataa nije izdrala da ne prokomentarie. -Samo troim vreme i rei na beskorisna upozorenja. Ti e svoje isterati svialo se to nekome ili ne. -Sluam? - upitno, ozbiljno i gotovo zapovednikim tonom ree Nataa. Maksim je na poseban nain izvadio zamotuljak iz unutranjeg depa u kojem se nalazio dukat. Stavio ga je na sto i polako odmotao. Sam nain na koji je to uradio, ukazivao je na potovanje prema tom dukatu, koje je stekao posle Asjine prie. Nakon gotovo itavog sat, koji je trajao kao venost, zavrio je svoj monolog i priu o vrednoj kolekciji dukata, da je i sam ostao iznenaen panjom kojom je Nataa strpljivo i bez upadica gotovo upijala svaku re, pazei da neto ne propusti. Par trenutaka sobu je ispunila tiina. Niko nita nije progovarao. Maksim je ve proao fazu prvobitnog oka i neverice, a Nataa, kao da jo nije stvarno shvatila u kakvom je problemu. - Reci neto, Nataa. Nataa je jo utala sabirajui utiske, pokuavajui da sastavi poredak deavanja u vreme kada je od Sergeja primila sandue i priom koju joj je tada ispriao, da nikada nikome ne kae nita o sanduetu. Ako je Sergej bio upoznat sa stvarnom vrednou i znaajem dukata, gotovo je sigurna da bi ih predao dravi i ne bi ni u snu pomislio da Natau dovede u ivotno opasnu situaciju trgujui s dukatima. Ne, ne, bila je ubeena da Sergej nije znao o emu se radi. Pa zar bi tako opasnu igraku drao u svojoj kancelariji? Ali ta sada ona da radi s prevruim krompirom koji joj je dospeo u dlanove. Misterija koja je zaokupila tek primljenom istinom, teralajuje danapravi kompromis sa svojom saveu. Njeno unutranje vrtloenje doprinelo je iznenadnom oseaju

254

A LEKSANDAR M IJATOVI

opte nesigurnosti. Sve dobija opor ukus neprijatnog izazova s kojim se neumitno mora suoiti. U magnovenju i ne imajui vremena da razmilja da li e pravilno postupiti ili ne, reila je da Maksimu ne kae za ostale dukate. Nije imala miljenje da li je ta odluka pravilna ili ne. -Maksime, potrebnami je tvojapomo, savet, predlog, miljenje ili ve Prekinu je u momentu kada je htela mnogo toga da pita. -Prosjak Andrej je bio manje naporan od mene, pa od njega trai pomo - aludirao je na Natainu nedavnu opasku koja ga oigledno nije ostavila ravnodunim i povredila je njegovu sujetu, pokazujui crtu blagog zlopamtila. -Ko sve zna za ovo? - upita Nataa. -Znamo ti, Asja i ja. Sergejevo seanje je sada neupotrebljivo, - u svoj ozbiljnosti se Maksim naalio, u trenutku shvativi da je ala neumesna i bi mu neprijatno zbog Natainog odnosa prema Sergeju. -Maksime, tajna koju sada zna ti daje mo, veliku mo. Neiju priu ima u aci i to te od sada ini vanim, previe vanim za sve ovo. Tu koliinu moi srazmerno gubi kada jo neko zna za to. To je Asja. Koliko mogu verovati toj eni koju i ne poznajem? Uostalom, rekla ti je da ovaj jedan dukat nema neku posebnu vrednost bez ostatka kolekcije. -Asja je deo trougla i pripada ovoj prii. Veliki je poznavalac svoje struke, profesionalac i mnogo puta u ivotu je imala prilike da sazna neto to je sauvala samo za sebe. Sergej je imao s njom poseban odnos, priao sam ti. Da nije imao poverenja u nju, nikada ti ne bi napisao da se upravo njoj obrati. -Ali Sergej oigledno nije bio upuen u vrednost dukata koji mi je ostavio. Moda ovaj dukat

moe biti trag ostalima, ko zna? - zagonetno je Nataa proveravala

Razmiljaj muzikom 255 Maksima, da sluajno neto ne krije od nje. Moda i on taktizira i ne otvara pil do kraja. -Asja je pametna i inteligentna osoba. Svesna je da samim tim do kakvog je saznanja dola, postaje deo prie i sauesnik. Budi sigurna da zna da uva svoju glavu. Nezamenjiva je u svom poslu. Vie puta proverena, a ima podrku i uporite u samom dravnom vrhu. Vana je karika u pronalaenju nestalog blaga. -Nezamenjivi su samo oni na groblju - prokomentarisala je Nataa Maksimovu opservaciju o Asji. -Nataa, ne veaj se pokidanim konopcem. Mislim da je strah od Asje iracionalan. -Pitala sam te za savet! -Bie na pravom putu ako postupa po svojoj savesti -pokuao je Maksim jednomprostomreenicom, otrcanom frazom, da neto kae to bi liilo na pomo, a sebe izopti i lagano se iunja iz problema, u koji se niim zasluan i sam upleo. Postao je deo Natainog problema. -Maksime, ne ostavljaj tragove koenja. I dalje e lupati glavom od zidove. Na istoj smo klizavici. -Onda koristi logiku. Obino dovodi do reenja. Nespretno je odgovorio ni sam ne znajui ta je hteo da kae, oigledno uplaen situacijom i reen da izae iz svega neukaljan. -Logikom kae! Lepo, Maksime! Rei u ti neto. Pomea prhki cement, rastresiti mekani pesak i tenu vodu i ta dobije? Dobije vrsti beton. Upotrebi snanu mo vatre i zagreva teki metal. ta dobije? Dobije tenost. Gde je tu logika? -I ja sam naao s kim da izaem na kraj, - odmahnu rukom nespreman za dalju raspravu koja bi ga odvela u

orsokak. - Mala, sama rei ta e. Ne bih eleo da delim savete osobi od koje bi ih i sam traio.

256

A LEKSAND AR M IJATOV I

Naivno se dodvoravao Natai, bojei se da ga svojom inteligencijom ne navue u nevolju. Posedovao je bezrazloan strah izazvan nedovoljnim poznavanjem Natae. Iz rata je izaao iskusniji i nauio je da je tu ivot najjeftinija roba kada treba da se spasi svoj. - Moda je bolje da sve ovo malo odlei. Dan je uvek pametniji od veeri, strpljivost je uvek korisna vrlina. Ne sumnjam da e uraditi neto pametno, ali uvaj se brzoplete odluke i ne ispituj dubinu vode s obe noge. Nijedno od njih dvoje nisu ni slutili da je Olesija ula celu priu. Potencijalna i realna opasnost je bila blie nego to su i mogli slutiti. Nataa je brzo razmiljala ne plaei se Maksimove sugestije o necelishodnosti urbe. A ta ako je Sergej znao o emu se radi? pitala se u sebi. Vreme skine veo sa svih istina. Nekada pre, nekada kasnije. Nataina odluka je da jedan dukat zadri i uva ga dobro sakrivenog, a ostatak da zakopa ispod starog hrasta, koji je gledala svakoga dana s prozora svoje sobe. Jedino zakopano blago ne donosi nesreu. Izvaeno je i nastalo iz zemlje pa neka tamo eka neku pravu priliku da ponovo nae svoje mesto gde zasluuje. Mislila je da e se jednoga dana mnogo toga promeniti a moda je i Sergej razmiljao kao ona. U stvari, ubeen je bio kada je ostavljao sandue da e Nataa pokuati da razmilja na njegov nain. Znao je da ga je itala i dobro poznavala, isto kao i Sergej nju. Sergej eve misli su se tumaile izmeu redova, nije ostavljao za sobom jednostavne i lako prepoznatljive tragove. Bile su to uvek veto postavljene enigme do ijih je reenja mogao doi samo neko ko je nauio razmiljati na njegov nain. Nesporno je da je Nataa bila jedna od malobrojnih osoba koja uspeva deifrovati Sergejeve zagonetke.

Razmiljaj muzikom 257 Seala se da je Sergej bio sujeveran i nije voleo broj trinaest, preskakao je prag vrata, mrzeo crne make koje mu preu put. Nataa, govorio je. Trudi se da uvek ima neega dvanaest komada, trinaestu nemoj bacati. Uvek je upotrebi za neto korisno, vano da nije kod tebe. Nee drugome doneti nesreu, ali e upravo kada se rei trinaestog primerka biti srena i ispunie ti se neka velika elja. Setila se kada je ove rei ula od Sergej a, nasmejala se i rekla mu da je podsea na seosku gataru, na ta se on slatko nasmejao. Sinula joj je misao da je koincidencija trinaest dukata i njena odluka da jedan zadri, sadri neku poruku, za koju Sergej jo ne doputa da je deifruje. Moda je njegov duh posmatra negde visoko s neba, sa zabodenom lulom u uglu usana, proveravajui lekcije koje je davno nauila odnjega, smeei joj se oima, kako je samo on znao.

14
Markov povratak u Beograd, razlikovao se po svemu od povratka iz rata. Tada radostan, slavljen, hvaljen, s oreolom pobednika i inom koji je zasluio u ratu, inio ga je, privilegovanijim razliitim od ostalih. Posle nekoliko meseci od kada se vratio i preivljavajui najtee trenutke u svom ivotu, polako, nesigurno, labavo, vraao se u koloteinu svakodnevnice. Otiao je kao perspektivan oficir, iskazani rodoljub, kadar za budunost. A vratio se s pregrt linih problema ni malo lakih za suivot s njima, a nemoguim za zaborav. Prvi dani po povratku su mu najtee pali. Svakodnevni sastanci, ispitivanja od visokih oficira bezbednosti, koji su sumnjali u sve. Nije mogao da veruje datakve ljude interesuju i najsitniji fragmenti deavanja u Rusiji. Bukvalno su se interesovali za svaki detalj, sastanak, razgovor, korak koji bi napravio u Moskvi. Traili su u svakoj reenici neki logian raspored i najmanja sumnja, pogreno postavljena ili upotrebljena re, mogla je prouzrokovati dalekosene i ozbiljne posledice za njegovu vojniku karijeru, pa ak i ivot. Mnogi njegovi saborci, oficiri koji su otili s njim, ostali su u Rusiji, teko se mirei s injenicom da je Rusija preko noi postala neprijatelj ska zemlja. Oni koji su se vratili, meu koje je spadao i on, izgleda da su se vie pokajali od mnogih koji su ostali. Ostala je ta vena sumnja izazvana profesionalnom deformacijom u svesti oficira bezbednosti, kojima je mozak funkcionisao kao u gipsu i koji su kao konji gledali samo napred, spreeni da vide i neto vie i

260

A LEKS ANDAR M IJATOVI

drugaije od partijskih amova, koji su ih u tome spreavali. Marko nije mogao ni od najneiskusnijeg psihologa sakriti stanje svoje svesti. Dua razlupana rastankom s Nataom i neizbrisiv trag koji je ostavila u njemu i preko noi nestala iz njegovog ivota, poput sna, niko nije tako shvatao. Markovu promenu raspoloenja, zabrinutost za Natau, drugi su tumaili njegovom kolebljivou i neodlunou na kojoj je strani, da li se vratio svojom voljom ili voljom ruske tajne slube. Poput mnogih, liio je na kolebljivca, koji se kaje to se vratio, nedovoljno razmiljajui, stvorivi od sebe idealnu metu da natovari sebi na vrat danononu prismotru i poseban nadzor. Pored linih briga, upregao se i u iscrpljujui teret dokazivanja u vidu svakodnevnih, ni malo prijatnih i dugosatnih razgovora o razlogu svog povratka. Zastupao je teoriju da je zabraniti nekome da slobodno misli i slobodno se izraava, javno pria o svemu, isto to i vezati mu oi, a traiti od njega da zna kuda ide i ta radi. Nastupilo je ludo vreme zabluda i jednoumlja. Trebalo je upotrebiti sva umea koja posedujete ne bi li se odbranili od nekoga ko bi samo upro prstom u vas, posle ega vas ni prosjakov bog ne bi spasio od golootokih muka. Znao je prepoznati i otkriti zabludu lake nego istinu. Zabluda lei na povrini, nju je lako identifikovati i izai na kraj. Istina poiva u dubini. Tragati za njom nije svaiji zanat. Vratio se u stan iz kojeg je otiao ostavivi samu sestru Mariju. Po povratku su bili bogatiji za Marijinog mua. Marija se upoznala s jednim oficirom na slubi u Beogradu, zaljubila se i udala. Zajednica u kojoj su iveli nikome nije smetala. Funkcionisali su besprekorno. Marijin mu arko, esto je provodio noi u prii s Markom. Znali su nekada i osvanuti uz praznu flau i punu pepeljaru.

Razmiljaj muzikom

261

arkova elja bila je da ga prekomanduju u Bosnu odakle je rodom. iveo je pre rata u selu i teko se privikavao na gradske uslove i nain ivota. Priao je o svom selu, jezeru, konjima i imanju. Marko ga je rado sluao. Njegova pria je bila iskrena i al za rodnim krajem nije ni hteo sakriti. I pored brzo steenog poverenja i iskrene bliskosti, Marko mu nije nita priao o sebi i Natai. Sve je jo bilo ranjivo, rovito, nedoreeno i nije voleo zapoinjati prie koje nemaju kraj. Na arkove vrcave opaske da se nadao jednoj ruskoj snajki, Marko je samo klimao glavom i odmahivao rukom. Traei prostor za novu temu. Ni posle nekoliko meseci po povratku nikako mu nije uspevalo da dovede svoje misli u red. Trebalo je iveti dalje, obavljati svakodnevne dunosti, zapoeti jedan novi ivot. Sloboda se ve uveliko odomaila u ratom oskrnavljenom gradu. Slubovao je u kasarni i svakodnevno provodio vie sati s vojnicima, mladim ljudima, eljnim svojih kua, ali ponosnim to sunausluzi domovini. Poprirodi stvari, njegov oficirski in i eta kojom je komandovao, trebalo je da mu ojaati poljuljani autoritet i vrate veru u sopstvene snage, ve poprilino uzdrmane. Misli o Nata su bile snanijeg emotivnog naboja i preovlaivale su u njegovoj svesti. Nemoan da ih se otarasi, savestan i svestan da tako rasejan i raspoluen nije u stanju da lii na neto to bi trebalo da se zove oficir, na svoju ruku, razmiljajui nekoliko nedelja, otiao je u komandu na razgovor s personalnim naelnikom. Primio ga je pukovnik iji mu se izgled odmah nije svideo. Oigledno da je grad video prvi put u ivotu kada je doao u Beograd. Ruralni lik, mnogo starije i izboranije lice nego to bi smelo, nekoga koje jo aktivan oficir. Liio

262

A LEKSAND AR M IJATOV I

je na prestarelog omatorelog penzionera, s pigmentiranim starakim, krupnim, smeim pegama po licu i rukama, koji broji svoje poslednje mesece. Takvih i slinih se dovuklo u Beograd s osloboenjem iz svih zabiti i vukojebina nove nam drave. I zahvaljujui zaslugama iz prethodnog rata zaseli su na najodgovornija mesta i najudobnije fotelje. Marko ga pozdravi vojniki. -Sjedite kapetane, - ni ne pogledavi ga, nadmeno odbrusi oigledno polupismeni, neobrazovani pukovnik. Po ijekavici bi se naslutilo da je doao iz Crne Gore. -Hvala, drue pukovnie, ali ne bih dugo. -Pa nijesam te ni mislio dugo trpit - zasmeja se ciniki, preglasno i neukusno za neto to je samo on mislio da je duhovito. Bio je to smeh slian smehu koji ujete od gomile seljaka kada se pred nekom lokalnom birtijom smeju enama koje se potuku. Tipian provincijski humor, pomislio je Marko. -Ja sam doao da traim krai odmor ili tako ve neto. Pukovnie, imam puno linih problema i ne bih eleo da se to odraava na kvalitet mog posla. Ja sam astan oficir. -astan kae. A ta smo mi, neasni - uozbilji se pukovnik. -Nisam tako mislio - pokuao je Marko da se vadi iz situacije koju je pukovnik svesno zakuvavao. -Pa ti i nisi tu da misli, nego da izvrava svoje oficirske dunosti i obaveze. Ja mislim za vas, za tebe. Vidi ovo - pokaza na inove pukovnika, lupajui rukom po njima. Uradio je to gestom kao da je pokazao maralske epolete. - Nisam ovo stekao u ratu da bi me svaka oficirska budala zajebavala - krajnje bez kontrole i imalo kulture siktao je pukovnik. Marko je utao i mislio u sebi, kakav je ovo primitivac. E moj Marko, koga si ti doao da moli. Videvi da ne

Razmiljaj muzikom

263

vredi troiti vreme i rei na dalje obrazlaganje svog zahteva, odlui da odustane. - Izvinite, drue pukovnie. Mogu li da napustim kancelariju. Rekao je to krajnje uljudno, tihim ali odsenim vojnikim tonom. Ipak nije mogao sebi dozvoliti da ostane duan tom primitivcu. Znao je da ne sme da se suprostavlja i svaa, ali mala doza ironije koju ovaj neotesani, glupak nije mogao shvatiti izlete mu smiljeno iz mozga. -Drue pukovnie, visoki ste oficir. Penjanje na visoki poloaj je tegobno i kada se popnete shvatite da ste mukom doli do jo veih muka. Potpuno vas razumem. Nije vam lako da svakog dana sluate bezrazlone i neubedljive zahteve nas, oficira. Izvinite, malo sam prenaglio. Premoren sam, a to u ve nekako reiti - s ironinim osmehom zavri Marko. -E vala i mene da neko razumije - smiri se pukovnik i sede u stolicu, zadovoljan razumevanjem ovog kapetana za njegov teak i odgovoran posao. -Mogu li sada da napustm kancelariju? -Bee li ti Petrovi? Jedan od onih to ste se vrnuli iz Rusije? -U pravu ste, pukovnie. Kapetan Marko Petrovi. -Sada moe. - pogleda ga pukovnik i isprati otrim, namrgoenim pogledom, sakrivenim iza gustog duvanskog dima. Marko napusti kancelariju a pukovnik ustade i ode do telefona koji je stajao na stoiu pored prozora. Okrenuo je nekoliko puta brojanik i ekajui da mu se s druge strane ice neko javi, posmatrao je kroz prozor Marka kako prelazi preko kaldrmisanog platoa kasarne i odlazi u svoju jedinicu. - Halo! - gotovo je urlao u slualicu. - to se ne javljate? -uputio je prekor nekome oigledno mnogo niem po inu. -Hou od danas, zapamtite od danas, ne danas nego odmah,

264

A LEKSANDAR M IJATOVI

da kapetan Marko Petrovi bude pod posebnom prismotrom. Znate ve kakve korake treba da preduzmete. Od kada se vratio iz Rusije uo sam od oficira da je mnogo zamiljen i rasejan. Danas je dolazio kod mene da trai odmor. Zamisli odmor! Od ega odmor? Stvaramo dravu, vojsku, a on bi da odmara. Mislim da je kolebljivac i hou tane i precizne informacije o njegovom kretanju, druenju, s kim se via, kako se ponaa, ta pria i ostalo - naredio je nekome s druge strane ice. Spustio je slualicu i ostao da stoji pored prozora i dalje gledajui u pravcu u kom se Marko uputio.

15
Sledeeg dana po zavretku posla, Marko je svratio je u bife pored kojeg je prolazio odlazei i vraajui se iz kasarne. Zaguljiv dim ga zapahnu odmah po otvaranju vrata, pomean s mirisom ili bolje rei smradom jeftine domae ljivovice. Dugo nije ulazio u kafanu, setio se nekoliko predratnih pokuaja da odraste i s drugovima seo i popio klaker. Uoio je prazan sto pored prozora i seo za njega. Skinuo je apku namestio kosu i zatezao karirani stolnjak kao da ga pokuava opeglati rukama i dovesti u pristojno stanje, uklanjajui ostatke mrva od prethodnog gosta, koji je na tom mestu obedovao. -Izvolite, gospodine - u enski glas i iznenadi se kontrastom jedne zadimljene birtije gde su se skupljali piljari s oblinje pijace, delei zaraeni novac od pijanog dana s kafedijom i glasa koji je zvuao kulturno, gradski uljudno. -A da, izvinite. - kao da nije oekivao tako brzu uslugu. - Moe neto estoko, jednu ljivovicu. -ljivovica za gospodina. Jo bre nego to je i poruio, devojka se pojavila s tacnom. Pogledao je u konobariino lice ba u momentu kada je i ona pogledala njega. Devojka se samo nasmeja i stavi aicu ispred Marka. - Konano da ujem gradski govor, obrati se devojci. Ovaj grad je rat poseljaio, a barabe i samozvani heroji su se dovukli sa svih strana.

266

A LEKSAND AR M IJATOV I

Markov monolog je usledio kao posledica iritirajueg stanja posle jueranjeg sastanka s pukovnikom. Devojka nije u potpunosti shvatila Markovu aluziju. - Gospodine, ovo su seljaci iz okoline koji zarauju prodajui svoje proizvode na pijaci. Priznajem malo su preglasni i prosti, ali ne zamerite. Ovo je kafana. U pozorite takvi ne priviruju, - nasmeja se devojka. Marko je reao prazne aice jednu pored druge, vraajui film unazad i razmiljajui o prethodnom periodu. ta uraditi? Kako se osloboditi opsesije zvane Nataa? Kako funkcionisati? Setio se sinone sestrine opaske: Marko! ta je s tobom zato toliko pije? Sam je sebe preispitivao. Da li stvarno pije mnogo? Da li je to mnogo? Kako da zna da li to nekome smeta, njemu prija, ili ipak vie ne? Nije znao ta da odgovori sebi. Pogledao je u prazne aice i razmiljao, zato ih ova devojka nije sklanjala posle svake naruene ture. Izgledalo je malo neuredno. Sam za stolom s nekoliko praznih aica poreanih kao prvi red ahovskih figura. U razmiljanju ga prekide isti onaj ljupki gradski glas devojke koja radi u kafani. -Gazda asti! - stavi ispred Marka jo jednu aicu ljivovice koja je Marku oigledno prijala da je to primetio i kafedija. -Ali zato? Da se ne poznajemo? - malo zbunjeno ree Marko, nenaviknut na srpski kafanski obiaj, koji je esto upranjavan, zagledavi se u kafediju, pokuavajui da se priseti odakle se znaju. -Prvi put ste kod nas, a oigledno imamo dobru rakiju, - zagonetno uz smeak zavuen diskretno u ugao usana izgovori devojka. Marko se okrenu prema anku i klimoglavom zahvali gazdi uz dizanje aice, to ovaj neobjanjivo ne uzvrati.

Razmiljaj muzikom 267 niste sklonili ove prazne ae? - ve odebljalim jezikom upita Marko devojku. -Gospodine, guva je, a radim sama. Ovako mi je lake sabrati. Koliko aica, toliko pia, - nasmeja se svom izumu koji je veto koristila u poslu. -Zato me zovete gospodine? - upita je Marko. - navikao sam na drue. Kao da se odvikao od gradskog vaspitanja koje je posedovao pre rata. - Da li vam smeta? I ja sam navikla da me zovu imenom, a vi mi persirate. ivela sam i pre rata u ovom gradu. Dete sam iz imune i ugledne predratne porodice, koja sada to vie nije. Naalost, - s uzdahom punim gneva izgovori devojka. - Ja sam Marko. Predstavi joj se i prui ruku. Ruka mu ostade u vazduhu jer devojka s kojom je zapoeo normalnu konverzaciju, na njegovo iznenaenje, neobjanjivo mu ne prui ruku. Ostao je zateen gestom koji nije oekivao, uverivi se u njenu uljudnost i gradsko vaspitanje. Nije uspeo da odgonetne ovaj kontrast u njenom ponaanju. - Sonja! Zovem se Sonja. - briui stolnjak i praznei pepeljaru zadra se pored stola vie nego obino, nalazei razlog u tome da zameni stolnjak. Stvarni razlog je bio to joj se svidelo Markovo ponaanje, koje se razlikovalo od onoga s ime se sretala svaki dan. Htela je da potroi jo neki minut u razgovoru s njim. - Marko, izvini, ali moj otac je gazda ove kafane, upravo nas posmatra. Ne bih elela da imam problema. On znate ne voli oficire. Ne znam zato sam vam ovo rekla, moda bih mogla imati problema sada kada ste uli, ali ini mi se da me instinkt ne vara i da ovo neete zloupotrebiti.
-Zato

268

A LEKS ANDAR M IJATOVI

- Taman sam pomislio, kad ono, nita ne shvatam. - ustade Marko sa zabezeknutim izrazom lica. - Navratite opet i hvala. - uputi mu Sonja ljubazan poziv. Marko izlazei iz kafane pogleda gazdu i u znak pozdrava klimnu glavom. Gazda je stajao iza anka, sipao pie i ispratio ga nimalo prijateljskim pogledom. Ali, zato? ta sam uradio? Ako sam progovorio nekoliko reenica s njegovom erkom, zar je to razlog? Ljubomorni otac, koji uva svoju mezimicu pod staklenim zvonom, pokua da odgonetne gazdinu reakciju. I pored svih svojih briga, uvek su se nizali novi razlozi za razmiljanje o pojo neem. Oigledno su stvari postale drugaije i zahtevno su traile novi nain razumevanja i zakljuivanja. Morao se prilagoavati i preobraavati u hodu. Uao je u stan tie nego obino i uo da Marija i arko vode unu raspravu o njemu. Bile su to kritike upuene na njegovo ponaanje, konzumiranje alkohola, zanemarivanje slube. - arko, ja znam svoga brata. Njemu su Rusi mozak popili. On nije takav nikada bio. Veliki rodoljub i komunista, disciplinovan vojnik, perspektivan kadar. Takav je otiao. Ja ne znam. Veruj mi ne znam ta se s njim zbiva. - alila se Marija muu. Marko nije eleo da uje jo neto od istine koje je bila evidentna i ne zadravajui se dugo u hodniku, lagano otvorio ulazna vrata i ponovo ih zatvorio, ali ovoga puta jako ih zalupio da se uje da je uao. Za svaki sluaj se i nakaljao. Okaio uniformu o iviluk, pogledao se u ogledalo i uao u sobu. - Dobro vee! -pozdravi ih. Marija i arko promenie temu i uz smeak ponudie Marka da veera.

Razmiljaj muzikom 269 Marija videvi polupijanog Marka ponudi ga da sedne da mu skine izme. - Neka sam u - neuobiajeno drsko odbrusi Mariji, shvatajui zato je htela da mu pomogne. Pa zar se stvarno toliko primeti? zamislio se mislei na svakodnevne koliine alkohola, koje je konzumirao kao branu, koja je na momente spreavala stalno nadiranje misli o Natai. - Marija, je li bilo pote za mene. Setio se da je ostavio onom Sergejevom oveku svoju adresu za Natau. - Pote? - zaudi se Marija. - Kakvu potu oekuje, ko bi tebi pisao? - pomalo zbunjeno odgovori Marija, gledajui arka kolutajui oima i kaiprstom vrtei po slepoonici, to je trebalo da znai da je Marko ozbiljno naet u glavi. Odbio je ve postavljenu veeru i otiao u sobu da legne. Samo je sazuo izme i onako u uniformi, leerno, traljavo, za oficira neuobiajeno, strovalio se na krevet. Samoa bi mu prijala, kada se vrati iz kasarne Sve rea su bila druenja sa arkom i none sedeljke uz aicu. Uitak u samoi poeo je nenadano konzumirati. Zla kob ili sudbina, rekao bi neko. Svih druenja se odrekao zarad sticanja mudrosti. Mudrost se dodue ne stie za nekoliko nedelja ili meseci, ali se poinje uiti. Stekao je i odreenu dozu rezignacije, kao sastavni deo te mudrosti. Nainio je kompletan krug. Govor tiine smatrao je savrenim esperantom. Reima ponekad treba dati odmora. Govor tiine nije muk. Tiinom se moe i misliti, razgovarati sa samim sobom, pa ta je tu loe - iao je u krajnost? Pa ak i rei neto to se ne uspeva reima. Hteo je da nau kako iveti s tugom. S tugom treba umeti.Tugajekaostaricakojaprodajekaranfilepokafanama,

270

A LEKSAND AR M IJATOV I

samo se uporno mora praviti da je ne primeuje, pa e se kad-tad okrenuti i otii, iako ti se u prvi mah uini da e moliti pored stola dok ne kupi cvet. Jedino to se menjalo su bili dani, nedelje, meseci. Marko je uveo svoj ivot ujednu opasnu koloteinu. ovek bez reda s gomilom nereda oko sebe. Aljkavost i neurednost su postale vidljive i rune mane. Svi su ga napustili, s kolegama nije eleo da pria, izbegavao je svaki kontakt koji je mogao da sprei u kasarni. Oduak je poinjao po zavretku radnog vremena. Postao je redo van gost mnogih gradskih birtija, ne razmiljajui da bi sve to drugaije izgledalo da to nije inio to u uniformi. Dolasci kui su postajali sve neredovniji, a esto bi i osvanuo u nekom umezu, gde bi ga istaica ujutru budila i treznila kafom bez eera. Odlazio je na posao neobrijan, izguvan, mamuran i vidno neispavan. Naravno da takvo ponaanje nije promaklo onima kojimaje to posao. Pozivan je esto na razgovore s nadreenima koji su ga kritikovali, pretili prekomandom u provinciju i gubitkom slube. Bilo je dodue i iskrenih molbi oficira koji su ga poznavali da mu pomognu. Misli ukojimaje iveo svoj ivot, bili sujedinimomenti kada su mu mirisi kojih se seao, miris Nataine posteljine, konjaka koji su pili, zvuk klavira, ukus njenog znoja, osveavali um i slepoonice. Tada je udesni mir prodirao u njega poput plime, a onda su niotkuda nadolazile oseke, kada nije prihvatao da je svet prema njemu ravnoduan, i da je on na isti taj svet jo ravnoduniji. Sudarajui se, ta plima i ta oseka, stvarale su oluju, a nije znao da je on sam oluja od koje su se svi sklanjali. Hteo je da bude shvaen, a nije shvatao druge. Imao je elju da se povrati. Da se vrati na velika vrata. Ali kako, s kim, kako izbrisati neto, uporno trljajui srce? Ono bi se

Razmiljaj muzikom

271

samo ve naeto jo vie otetilo. Natau je izgubio. To je negde u podsvesti znao i oseao, ali nije bilo lako priznati sebi. Pokuao je da shvati svu apsurdnost svog konzumiranja usamljenosti i svu besmisao te apsurdnosti. Sudbine dve osobe su se u jednom momentu nale na pogrenom putu. Taj put je na karti sveta neprimetan i ne postoji ni na jednoj mapi. Nije smeo svoju inteligenciju, poraen svesno da zakopava beei u svoju ledenu harmoniju svakodnevnog poroka, alkohola. Trezveno i racionalno je razmiljao s jo uraunljivom sveu i netaknutim mozgom sve do prvih dnevnih doza ve zapaenog poroka. Trebao mu je neko. Ali ko? Marija? Ne. arko? Nikako. Drug, prijatelj - ko? Kako kada se distancirao od svih? Devojka, pokuaj nove ljubavi - ne, ne, ni u snu. To bi bilo licemerno. Pokvario bi nekome ivot, bespotrebno oduzeo vreme, uveo u istovetan problem koji i sam poseduje. Nije bio spreman da daje i bude istrajan. ene nije sabirao i nazivao komadima. Imao je sestru i nikako drugaije ne bi mogao da se postavi prema nekoj devojci a da ne pomisli da i ona ima brata, kako bi se on oseao da neko uniti" Mariju. Iskrenost, nasleeno potenje i potovanje prema enama bile su vrline koje je u paketu malo ko posedovao. Jedne sunane nedelje u civilnom odelu, koje je iskopao iz oskudnog izbora garderobe, izbrijan i naoit, napravio je redovnu vizitu svojih hedonistikih stecita. Uao je u kafanu gde je radila Sonja. Voleo je da ima svoje mesto u svakoj kafani. Ugledao je prazan svoj omiljeni sto, osmotrio lica koja su ga letimice pogledala kao to je i normalno kada novi gost ue u kafanu. Seo je i polupodignutom rukompozdravio gazdu. Sonju nije video u kafani. Nije zbog nje ni doao, ali se u njenom odsustvu oseao nelagodno. Imao je nepogreiv

272

A LEKSAND AR M IJATOV I

oseaj da s tom devojkom moe postati dobar prijatelj. Znao je da pokuaj intimiziranja ona kao i sve ene ne bi mogle tako da shvate, ve kao opreznu taktiku udvaranja. Slino kada zver nezainteresovano obilazi oko rtve ne pokazujui nasrtljivost, a posle kada popuste konice i izgube se obziri, ni od ega i bezazleno, neoekivano, nenajavljeno se izrodi ljubav. Ne, nikako. To nije eleo. Nije da mu se nije sviala. Bila je to jedna simpatina, ne ba prelepa kulturna, gradska devojka, kratke crne kose, bele puti, lepih oiju i gospodstvenih manira. Svaki put kada je navraao, razmenili bi po koju neobaveznu reenicu. Sve spontano, neusiljeno i teno. Gazda je priao pomalo neoekivano Markovom stolu upravo u trenutku kada se Sonja pojavila na vratima. Mahinalno se okrenuo i pozdravio je osmehom i dalje ne primeujui njenog oca kako stoji pored njega. -Je li isto? - upitao je gazda, primetivi da Marko gleda Sonju i ne obraa panju na njega, oigledno se obradovao njenoj pojavi. -Izvinite, gospodine. Da isto, uobiajeno. -Molim vas - obrati se Marku - zamolio bih vas da mi ne pravite neprilike. Pre rata je ova cela zgrada bila moja. Nasledio sam je od oca. Bio je to pristojan hotel od koga je ivela cela moja porodica, a deda je dobijenim zaslugama od kralja izgradio ovo nekada prestino gradsko svratite. Kao to vidite, vai su mi ostavili ovaj prostor gde je kafana i sav viegodinji rad i trud sveli ste mi na to da mogu jedva da preivim trpei svaki dan pijaare, konjuare, dunere i njihov vienedeljnji vonj. Ostatak nekada prestinog hotela pretvorili ste u nekakve vae, nazovi slubene, prostorije. -Ali gospodine, ja vas ne razumem, zato sam ja kriv i kakav je moj doprinos vaem nezadovoljstvu?

Razmiljaj muzikom

273

-Znate ta gospodine, kroz ovaj grad su prolazile ve-

kovima mnoge vojske, razliitih uniformi, namera, jezika, obiaja. Sve su se zadrale koliko im je doputeno i poraeni su naputali ovaj grad, a da nas niko od njih nije maltretirao niti spreavao da ivimo od svog rada. Naprotiv. Uvek su bili esti gosti i svialo se to vama ili ne od njih smo egzistirali. Od kako ste vi doli na vlast, samo otimate i pljakate, zlostavljate i lepite etikete nama predratnim domainima. Vi nam moete oteti imovinu, ali ne moete ljubav prema ovoj zemlji, ovom gradu, znanje u poslu, duu. Naselili ste grad ljudima koji nikada nisu videli stepenite, izlog, asfalt, ulino svetlo. -Ali dopustite, - pokua da se pravda Marko. -Doputeno je vama izgleda sve. Ne interesuju me mogue konsekvence i neprijatnosti koje bih mogao da doivim posle razgovora s vama, ali molim vas, ne dolazite vie u moj lokal. Popijte pie. Ja astim i napustite kafanu to pre. - Lupi krpom po ivici stola i namrten ode iza anka. Marko osta preneraen onim to je uo. Gledao je gazdu ispod oka, kako nekom verovatno redovnom gostu pokazuje na njega i vrti glavom. U momentu se iznenada, crven od ljutine stvorio pored stola. -I zapamtite, dalje od moje Sonje! Ne pokuavajte nita. Ona je u srenom i stabilnom braku i ne elim da primetim nikakve muke pokuaje, znate ve na ta mislim. Prezrivo prostreli Marka i uputi se prema podrumskom stepenitu, verovatno da donese pie za kafanu. Sonja je s distance posmatrala razvoj situacije i kada se otac spustio u podrum, prila je Markovom stolu, nosei nenarueno pie. -Nisam mislio nita loe. ta se dogaa s tvojim ocem? -Znai i tebe je najurio? Znam, ve mi je poznat sce

nario. udim se da to nije uinio ranije.

274

A LEKSANDAR M IJATOVI

- Popij ovo, ja astim - eretski, muki po nainu, ba drugarski namignu Marku i bre bolje se udalji da je otac ne zatekne pokraj njega. Zakljuio je da ovde nije rado vien gost i spremao se da poe, kada je na stolu ispod ae primetio zamotano cedulje. Radoznalo je otvorio i proitao: Marko! Ve nekoliko puta samprimetila da ovek koji sedi iza tvojih lea blizu vrata, dolazi u kafanu odmah posle tebe i odmah posle tvog odlaska i on naputa kafanu. uvaj se. Mislim da te prate. I otac je to primetio i to je jedan od razloga zato ne eli neprilike. Shvati ovo ozbiljno. Sonja! Marko je nasluivao tako neto, ali mu do svesti nisu dopirali takvi prljavi metodi, jer je razmiljao: ako ja znam da sam ist pred zemljom i partijom, zato drugi sumnjaju. Intrigiralo ga je kako su Sonja i njen otac to primetili. Ljudi kojima je vlast sve oduzela i ija porodica ukljuujui i Sonju i te kako osea posledice zbog toga, ele da mu pomognu. Razbesnelo ga je saznanje i svestan injenice da nije nita uradio zbog ega bi neko posumnjao u njegov profesionalizam, rodoljublje, toliko puta iskazano. Na kraju krajeva i Natau je ostavio zbog domovine. Ovo vie nije moj grad, ovo nije ona zemlja za koju sam se borio. ta se deava, kakvi su to ljudi? Da li se ja ne snalazim u ovom vremenu, gde greim? Radim sve kako nalau pravila. Pa Sergejevu ponudu sam odbio da bih ostao veran svojoj domovini, partiji idealima. Posedovao je specifian moralni kod, svojstven retkim ljudima.

Razmiljaj muzikom 275 Besno je napustio kafanu i uputio se prema stanu. ovek koji gaje pratio odmahje izaao za njim i neveto se zaustavio da zapali cigaretu, ekajui da se Marko udalji, jer je imao oseaj da mu se previe pribliio. Marko je stao iza oka i ekao ga. Izgledao je kao ovek koji vie ne moe da kontrolie svoje emocije. Ovo je ipak jedna od onih poslednjih kapi koje i preliju au. Naslonio se leima uza zid i ekao da li e se neznanac pojaviti. Samo to je zakoraio u ulicu iza oka, Marko ga dohvati svojim velikim rukama za revere i udari od zid nekoliko puta, ljutito viui. - Ko si ti, barabo? ta hoe od mene? Ko te poslao da me prati? ovek je vidno iznenaen ispustio cigaretu iz usta i uplaeno gledao Marka. U oima mu se italo da takvih karaktera moe kupiti na svakom oku i to su ljudi bez karijere koji se prodaju za sitne pare i odrauju prljave poslove za slubu. Tipian primer jeftinog cinkaroa koji je podlegao za aku malih slatkih obeanja. Odelo koje ne zna da nosi i zabavu s ponekom prestonikom kurvom. Marku se gadilo da ga dodiruje rukama i bilo ta ispituje. Odgurnuo ga je i uputio se kui s gorkim oseanjem u dui. Svega mu je bilo preko glave. O mnogim stvarima u ivotu je, znao je to, najbolje razmisliti. Mnoge stvari je morao prelomiti u momentu. Bilo kako da uradi negde e pogreiti, nekada biti u pravu. Pravilo da treba prespavati i razmisliti i otrcane fraze - vreme e pokazati, nije uvaavao. Na putu do kue je reio da se sutra razdui kao oficir, napusti vojsku i potrai neki prigodan posao. O ovom poslednjem je najmanje razmiljao. U ovakvim situacijama najracionalnije stvari dou uvek na poslednje mesto. Toga dana nije konzumirao alkohol. Zatvorio se u svoju sobu. Svoj mali privatni kutak samoe, gde se najlepe oseao i najdublje mogao da razmilja.

276

A LEKS ANDAR M IJATOVI

Narednog jutra. Uredno obuen, kao nekada, izbrijan, sve, bez svakojutarnjeg mamurluka, svog redovnog pratioca, na iznenaenje Marije izaao je iz sobe i podsetio je na onog Marka kakvog se seala pre odlaska u Rusiju. Savesnog, urednog, sa sjajem u oima koji je inae prelepom liku davao svetaku svetlost. U ruci je drao torbu sa stvarima i za poslednje vreme, neuobiajeno se nasmeio Mariji. -Marko, opet te nekud alju? -Ne, duo. - zagrli je i poljubi kao nekada. -Ovoga puta ja njih aljem do avola. I to za sva vremena. -Ali, Marko, zato, ta se deava? - Samo nemoj da se sekira. Ono to ti ne budem rekao sama e shvatiti - ostao je zagonetan. Marko je iao po instinktima, koraajui sopstvenim tragovima. Uao je u prijemnu kancelariju pukovnika, koji mu je smestio praenje. Pukovnikov sekretar ga je najavio kod svog efa. Iz kancelarije je uo inae glasan i prodoran pukovnikov glas, za koji bi se mogao zarei da inae nije takav, ve nedostatkom obrazovanja, podie svoj autoritet vikom. - ta hoe taj Petrovi? Uvedi ga. Marko je uao, stao mirno i salutirao. Pukovnik je drao cigaretu, koju je upravo gasio i ne gledajui Marka, okrenut leima stajao pored prozora. -Kapetane, mislim da sam bio jasan po pitanju nekakvog odmora. Ne volim bezrazlono uporne ljude. -Nisam doao zbog toga, pukovnie. -A da nee vanredno unapreenje zbog druenja s kapitalistima i gradskom aristokratijom? - namrti se pu kovnik. -Ne razumem ta hoete da kaete? -Oigledno da ti prija drutvo Sonje i njenog oca.

Razmiljaj muzikom 277 Samo nemoj da me pita, koje Sonje, jer e stvarno ispasti glup. Ljudi koji su se bogatili na grbai naroda. Dok smo mi krvarili oslobaajui zemlju, gospoda ceo rat udobno radila u gradu i sluila nemake oficire, a na spratu hotela posedo vali poseen kupleraj. Naravno, za nemake oficire. I ta e ti tamo? I to redovno, gotovo svaki dan. Ne drui se s naim drugovima oficirima. Nema te u naim klubovima na oficirskim zabavama vikendom. Nema druga, prijatelja. Razmisli malo, Petroviu. Tvoje ponaanje posle povratka iz Rusije nije ostalo nezapaeno. - Oigledno ne razumete, drue pukovnie. Pukovnik nikada ne bi sebi dozvolio da uje da mu podreeni kae da ne razume, ali ovoga puta dopusti Marku iz radoznalosti. - Ja sam bio u ratu i nisam u svom rodnom gradu boravio sve do osloboenja. Ubrzo sam poslat u Rusiju tako da nisam upuen koje su to nae, a koje njihove kafane. Svi oni vlasnici tih kafana imaju svoju, jednu. A moja je svaka. Marko je upotrebio dozu drskosti u svom odgovoru. Ali je znao razlog svog prisustva i bio je spreman da otrpi bilo kakvu pukovnikovu reakciju. - Kako se usuuje! - kipteo je od besa pukovnik. - ivi i na slubi si u rodnom gradu, a ja sam doao da pomognem ovoj dravi iz daleke provincije, ostavljajui svoj rodni kraj, porodicu, rodbinu, za dobrobit svih. Pukovnik je oigledno dobro savladao bukvar komunistike pismenosti s frazama i ideoloki obojenim patetisanjima. -Ja u lino sve uiniti da ovih dana dobije kao nagradu prekomandu u neku vukojebinu - uneo mu se u lice pukovnik, crven od besa. -Naalost, pukovnie, vaa elja se nee ispuniti. Ja ostajem u svom rodnom gradu - neobino hladnokrvno i s

278

A LEKSAND AR M IJATOV I

vidno ispoljenim zadovoljstvom, odgovorio je pukovniku. - upravo sam doao da vam saoptim da naputam slubu i elim da me razduite i date potrebne dokumente. Ostavljen u pat poziciji i nesrean na nain kako su nesreni samo loi ljudi, a to je da uivaju inei drugome zlo, pukovnik ga pogleda s mrnjom. -Petroviu, bio sam u pravu kada sam mislio da e me razoarati. -Najbolnije je razoarati sebe, - odgovori Marko. - Nisam spreman da budem oficir. Nisam se kolovao za oficira. elim da svako radi ono to zna. Uestvujui u ratu dobio sam oficirske inove i nisam ni pomislio da u jednoga dana raditi u vojsci. Moji raniji, predratni afiniteti su me vukli da se bavim neim drugim. Rat je postavio neka nova pravila, novi ljudi rade poslove koje ne znaju. Sticajem okolnosti kolovanje za struku nisam zavrio i ne elim da nanosim nekome tetu svojim neznanjem - Marko je govorio istinu, ali sa sarkazmom koji se odnosio na sve one, koji su profitirali i doepali se grada i uglednih poloaja bez kole. Aluzija na pukovnika je bila oigledna. -Petroviu ti zna da vojska nije niija privatna prija da moe kako hoe. Danas sam vojnik sutra nisam. Svestan si da e morati da obav niz razgovora s naim oficirima bezbednosti. -Da, pukovnie. I svestan i spreman. Posle nedelju dana oekivane psihike torture, provera, provokacija, podmetnutih pitanja i svih lukavstava kojima je bila sklona sluba bezbednosti, nemoni da Marku bilo ta zakae, ostavili su ga neraspoloeni neuspehom da bilo ta dokau. Seao se nezadovoljnih i ljutih lica oficira koji su ga ispitivali. Razmljao je zato neki ljudi mazohistiki uivaju da nekome uine kakvo zlo i prilepe

Razmiljaj muzikom 279 neku la, prevaru, izdaju. Mislio je kako se u ivotu nita ne dogaa po nekim pravilima i da je svaka situacija, dogaaj, deo ivota, pria za sebe, je neto neuporedivo s bilo ime ranije doivljenim. Vojnikjepostao lako, gotovo obavezujue, oslukujui svoju savest. Oficirski in dobio zaslugama, kako su to komunisti govorili. A on se pitao zato neko treba da bude nagraen, unapreen, privilegovan, zato to je branio svoju zemlju? Nije se mirio s injenicom da neko moe da obavlja posao za koji nije kolovan. Setio se mnogih ljudi poput pukovnika. Neoekivano vee muke je pretrpeo da bi se oslobodio uniforme. Znao je da e posle svega opet istu priu morati ponoviti Mariji i arku. Ve naviknut da odgovara na pitanja, spremno je proao i to. Pocepana dua polako je nastavljala svoj uspon. Prkosei zakonima fizike bure ivota je kotrljao uzbrdo. Posle svega arko mu je predloio: - Marko, znam da si uradio ono to si oseao da eli da uradi. U ispravnost tvoje odluke ne ulazim, niti imam pravo na to. Svoje miljenje u zadrati za sebe samo zato to gajim iskrena oseanja prema tebi i tvojoj sestri, mojoj eni Mariji. Posluaj me i idi negde na par nedelja da se odmori od svega, opusti nerve. Da se vrati osveen, ispranjene glave inavelika vrata. elimdaMarijajojedanputprepozna onog starog Marka. Kod mene u selu e ti prijati. Skloni se od svih nas, pa ak i od mene i Marije. ovek najlepe odmori u samoi, - poduavao je arko Marka navici koju je Marko upranjavao i bez arkovog saveta. Ubedivi ga u svrsihodnost takvog poteza, Marko se jednog jutra spakovao. Ovoga puta u civilnom odelu je napustio stan pozdravljajui se sa sestrom i arkom. Osvrnuo se na tren i rekao Mariji. - Ako bude neke pote za mene sauvajte je.

280

A LEKS ANDAR M IJATOVI

- arko? - upitala je Marija mua - kakvu potu stalno spominje? To nije neto nevano. Poznajem ja Marka dobro.

16
Nataa se ve navikla na poodmaklu trudnou i srodila sa stanjem u kojem se nala. Kako je vreme prolazilo, bila je sve srenija to e postati majka. Kao devojka u svojim razmiljanjima kako e to jednoga dana izgledati, nije pronalazila sebe u ovako neobinoj situaciji, sebe je zamiljala pored mua, oca deteta. Mirila se s realnou sveu zrele ene. Postala je osoba blage naravi, brinula o svom zdravlju, elela je Markovo dete. Neobino, ali nije izgubila nita od svoje lepote i arma. Dmitrij je esto govorio da je sada najlepa od kada je poznaje. Svesrdno podravao, pomagao svakodnevnim savetima, nije joj dozvoljavao dabilo tateko radi, terao je da odmara iako je ona bila u stanju da satima provodi vreme u ateljeu gledajui Dmitrija kako slika. Svoje obeanje je ispunio i na tafelaju je jo nedoraen stajao Natain portret. Dmitrij je sliku postavio tako da im bi se otvorila vrata ateljea, kao dobrodolicu bi ste ugledali Natain lik. -Dmitrij, zato si moj portet postavio na sredini ateljea, a ne na zidu, kao i sve ostale slike? -Zna i sama da bez obzira na svoje raspoloenje, najvie vremena provodim ovde u svom malom carstvu samoe, svom hedonistikom kutku. Uivam u ovom prostoru. Nekada uem neraspoloen da slikam, ali kada ugledam ovakvu sliku, inspiracija mi se vrati i dobijem volju za rad. Ispotovao sam datu re, a to je da e ovo biti moja najbolja slika.

282

A LEKSAND AR M IJATOV I

Dmitrij nije voleo da hvali svojih ruku dela. ak bi se oseao neprijatno i srameljivo bi sasluao neije divljenje njegovoj genijalnosti. - Preterujete! znao je odgovoriti, skromno, ne elei ak ni da slua o tome. - Ja sam samo jedan obian mali seoski slikar, koji to radi zato to voli. Preskromna subila svaDmitrijevapravdanja i negiranja svoje savrenosti. Posle vie meseci Natainog upornog ubeivanja da pone slikati prirodu, neoekivano i neobino za Dmitrija, pogazio je svoje principe i posluao Natau. - Kae neiscrpan izvor inspiracije, hm. Svetlana, to je fraza koju sam sluao na akademiji i proitao bezbroj puta u knjigama. Vratila si mi volju za rad, a nemam vie ivih modela. Doraivanje starih portreta mi je dosadilo, a i njima verujem ve smeta. Gledam svaki dan ista lica kako im menjam raspoloenje. Neka bude, pokuau. I da zna, poseduje mo. Svia mi se tvoja istrajnost, upornost, vera u sebe. Bie divna majka. Nataajeostalazateenaiujednoprezadovoljnasvojom malom pobedom. Oekivala je nova iznenaenja od Dmitrija i radoznalo iekivala kako e se snai u novonametnutoj inspiraciji. Dmitrij je pripremio novo platno, uzeo svoj pribor, stolicu na rasklapanje i uputio se u dvorite. Olesij a j e kiptela od besa. Kao i uvek od kada j e Nataa ula u njihovu kuu, menjala je raspoloenja u trenutku i bez vidljivog povoda, nemajui jasno izgraene kriterijume zbog ega se i kada ljuti, a kada pokazuje ravnodunost. Radovati se nije znala, ili preciznije, zaboravila je ta to znai, od Natainog dolaska. -Ova mala ti je mozak popila - ljutito je Olesija saoptila svoje zapaanje - da ti kae da vaja i to bi radio. Moda te ubedi i da pie. -Olesija, opetpoinje! Mislim da smo davno raskrstili s tim pitanjem i sama zna da imam poseban odnos prema

Razmiljaj muzikom

283

ovoj devojci. Trudna je, osetljiva, ranjiva i pokuavam da joj ugodim u svemu, a radovau se kao otac danu kada se porodi i ako sve protekne u najboljem redu. Olesija se osetila zapostavljenom i povreenom ovom Dmitrijevom izjavom. Nije elela dalju raspravu jer je znala da to nigde ne vodi. Dmitrij bi je opet kao i sijaset puta do tada ubedio u ispravnost svog razmiljanja. - Kae vajanje, Olesija? Ja vajam oima - blago drzak utisak je ostavio napustivi kuu. Dugo je nametao tafelaj i traio najpogodniji poloaj merei rastojanje od starog hrasta, za koji se opredelio da bude njegova prva impresionistika inspiracija. Seo je na stolicu i dugo vremena je proteklo od momenta kada se smestio i povukao olovkom prve obrise budue slike. Imao je utisak kao da ponovo ui da slika i osetio je nesigurnost u svojoj ruci, koja je, iako razgibana i dovoljno labava, odavala nesigurnost, a pokreti su bili kruti, neprecizni i njegovo oko nije znalo da vidi ono to je trebalo da pretoi u crte. Nataa je sve vreme s prozora svoje sobe posmatrala Dmitrija i videvi oiglednu nespretnost i nesnalaenje, slatko se smejala, ali kao dete od srca. Nije dugo izdrala i znala je da treba da bude pored njega. Polako je napustila sobu, nasula flau Dmitrijevog vina i lagano se uputila prema dvoritu. Prikrala mu se iza lea i stavila dlan na njegovo rame. Okrenuo se i videvi Natau, obradovao se. Radost je bila jo oiglednija kada je ugledao bocu s vinom. -Evo obe moje inspiracije. Hvala i sedi pored mene -reejoj oinski. -Ima problem kao pisac s prvom reenicom? -Zna, Svetlana, i lekar kada zavri medicinu, neko postane specijalista hirurg, neko se bavi psihijatrijom, neko

284

A LEKSANDAR M IJATOVI

ginekologijom. Tako je i u slikarstvu. Moje davno opredeljenje je portret, a nisi daleko od istine da imam problem s poetkom. Da, da u pravu si. Kao prva reenica. Upravo imamtaj oseaj. U ugodnom askanju prekinuo ih je zvuk automobila koji se zaustavio. Prepoznali su Maksimov auto. - Otkud sada Maksim? Pa rekao je da nee dolaziti do mog poroaja, a to je za oko mesec dana? Plaila se neke neoekivane vesti, saznanja ili Sergejeve ujudurme. Ve se polako odvikavala od tereta Sergejevog prisustva u svojoj glavi. Dmitrij je samo preutao Natain komentar, uei i dalje crtanje, znajui neto to Nataa ne zna. Dmitrij je bez Natainog znanja zamolio Maksima prilikom njegove poslednje posete da pokua da obezbedi babicukojabi ivelasnjimaukuiposlednjihmesec danapred Natain poroaj i svojim prisustvom i savetima pripremila Natau za taj velianstveni in, kao i da obavi poroaj u kui. Nije prihvatao nikakve kalkulacije, proizvoljnosti i rizike. eleo je da sve bude pod kontrolom. - Dmitrij! Maksim ne dolazi sam - primetila je Nataa, videvi stariju enu koja s nekakvim prtljagom u ruci prilazi zajedno s Maksimom. Dmitrij samo blago spusti glavu i preko naoara iji je okvir zakaen za vrh nosa pogleda za njega oekivane goste. - Dmitrij, drue stari. Otkud ti napolju sa tafelajom? - zaudi se Maksim, smeei se i grlei se sa starim prijateljem. - Maksime, bar ti zna ko poseduje toliku mo ubeivanja. Maksim pogleda Natau, i zagrli je. - Mala, opasna si, kada si njega uspela da izvue iz ateljea, - apnuo joj je na uvo.

Razmiljaj muzikom

285

enu koja je dola s Maksimom kao da su zaboravili. Stajala je zbunjeno na par metara od njih s prtljagom sputenim na travu. Oekivala je od Maksima da je upozna s Dmitrijem i Svetlanom, kako joj je predstavljena devojka kojoj treba da pomogne. - Ja sam stvarno nevaspitan - seti se Maksim zato je doao i pozva enu da im se pridrui. Bakica je bila obuena poput ruske ene sa sela. Ispod marame su virili crveni zategnuti obrazi kao vosak, koji su pristojno sakrivali njene prave godine. Tek po koja seda vlas je provirivala ispod arene marame. Treptala je ee nego to bi trebalo i naprezala se da kroz naoare, koje joj oito nisu odgovarale, bolje vidi lica ljudi koje sree prvi put. - Svetlana, Dmitrij, ovo je baka Anuka - predstavi je Maksim. Bakica se samo smeila i stidljivo pruila ruku. -Nadam se da ete se kod nas prijatno oseati -ree joj Dmitrij, slinim tonom kojim je istovetnu reenicu izgovorio prilikom Natainog dolaska. -Maksime, molim te, baka Anuku uvedi u kuu, Olesija je tamo i smesti je u sobu kod Svetlane. Maksim uze Anukin prtljag i uputi se s staricom prema kui. Dmitrij je namerno napravio takvu situaciju da bi Svetlani objasnio o emu se radi. Sluala ga je paljivo, a on je i dalje pokuavao da prenese na platno neto to lii na crte slikara njegovog renomea. Imao je steenu naviku da dok slika moe da se koncentrie i u isto vreme paljivo pria sa sagovornikom, a da pria ima istu teinu kao da vas gleda u oi i sagovornik se ne osea zapostavljenim. A kao u magnovenju bi vetinom i rutinom, rukom prenosio na platno ono to njegovo istanano oko vidi. Tu vetinu je godinama doveo do savrenstva.

286

A LEKSAND AR M IJATOV I

- Dmitrij. Ja ne znam, kako, kako, jednog dana da ti zahvalim na svemu - pravdala se Nataa naavi se u neugodnoj situaciji. - ini za mene sve kao da si mi otac. Rasplakala se na tu pomisao. Kroz glavu joj je prolo celo detinjstvo, setila se i majke i Sergeja. Svi ljudi, osim Marka, koji su joj neto znaili u ivotu su umrli. Dmitrij je jedina osoba s kojom e iskreno podeliti radost posle poroaja. Setila se nezaboravnih trenutaka s Markom, to ju je dodatno rastuilo. - Svetlana, najvea nagrada e mi biti da se u mojoj kui ipak zaljulja kolevka i tiinu ispuni deji pla. Ti to ne shvata i ne osea, ali sam neizmerno srean zbog toga. Lepo je pomagati kada ti to niko ne trai. Idi sada i upoznaj se s Anukom. Ostavi me samog da ve jednom nauim ove tvoje pejzae - kao da ga je bilo sramota svoje nespretnosti pred Nataom. Nataa je ula u svoju sobu i zatekla Anuku kako sedi na krevetu, stidljivo ekajui da se upozna sa Svetlanom. Nije htela da nita dodiruje niti da raspakuje svoje stvari dok ne dobije dozvolu od Svetlane. Oigledno je celog ivota bila potinjena i vaspitana je da ne radi nita bez odobrenja ili neega to lii na zapovest. Nataa je shvatila Anukinu stidljivost i htela da je na svoj duhovit nain, bez obzira na veliku razliku u godinama, ipak opusti. Priala je Anuki o Dmitriju i njihovim druenjima, razgovorima, Dmitrij evim duhovitim dosetkama. Anuka je samo sluala i slatko se smejala. Nataa je uzela Anukine stvari i odnela ih do ormana. Orman je otvorila i pokazala Anuki gde da ih rasporedi. -Nemoj dete, ja u. Ti odmaraj. -Priajte mi o sebi, - zamoli Nataa bakicu. - Otkud vi ovde kod Dmitrij a, kako poznajete Maksima?

Razmiljaj muzikom 287 Najedanput se setila da se moda Anuka ne uplai suvinih i estih pitanja i ne odgovori joj nita. Shvatila je da insistiranje moe proizvesti suprotno kod te preplaene starice. iveli se u vremenu kada su ljudi malo priali, tedeli rei i odabirali sagovornika. Svaka izgovorena brzopletost mogla je biti po ivot opasna. -Priajte sami, - zamoli je. - Volim da sluam starije osobe. Uvek imaju interesantne prie. Znate Anuka, nekome ste moda i dosadni, ali sa mnom moete priati o svemu. -Sedi pored mene - zamoli je Anuka. Nataa je poslua i prislonie telo uz telo. Anuka je pomilova po stomaku i na odreenim delovima zadravala je svoju ruku neto due, kao da je neto oslukivala. -Lepa si, Svetlana. Nisam videla lepu trudnicu u ivotu. Zna dete, ceo ivot sam pomagala na poroaju. Mnoge ene sam porodila, pomogla im, posavetovala. Mnogo enske dece nosi moje ime zbog zahvalnosti njihovih roditelja prema meni. ivela sam u provinciji. Jednostavno, navikla sam na seoski ambijent. U Moskvi sam bila svega dva puta u ivotu. I ne oseam se prijatno u gradu. Oseam nelagodu, zaboravim da hodam, priam. Ne znam da posmatram, da se orijentiem i snalazim. -Pre mesec dana sam odluila da u Moskvi potraim stare prijatelje koje sam poznavala godinama i koji su ranije iveli u mom selu. Bili smo dobre komije. Potovali smo se i pomagali. Kada su se odselili u Moskvu jo pre rata, pozvali su me jednom prilikom u posetu. Poslali su i auto

po mene. Htela sam da se oseam kao svaki gost, ali mi nisu dozvoljavali. Gospodin bi govorio: Anuka, budi kao u svojoj kui, opusti se. Nisam izdrala ni dva dana. Sve mi je smetalo. Zgrada, grad, buka. Imali su devojicu iju sam majku ja porodila. To nas je zbliilo i postali smo dobri

288

A LEKSAND AR M IJATOV I

prijatelji. Devojicu sam uvala kada bi oni ili na posao i mnogo sam je zavolela. -Teko mi je palo kada su se odselili. Znali su i oni za to, ali pribliavao se rat i plaila sam se da ih posetim. Da nisu poslali automobil po mene mislim da je nikada ne bih vie videla. Rat sam provela u svojoj kui na selu. Uostalom da ti ne priam o neemu to si i sama proivela. Ljudima u godinama javi se elja da pred smrt vide jo jednom drage osobe. Sluajno sam negde pronala zapisanu adresu koju su mi ostavili. I eto, pod stare dane, ovako nemona, iscrpljena, reila sam da ih vidim jo jedanput. Malo da budem preciznija, htela sam da ih iznenadim svojom posetom. -Na moju radost, satima lutajui i vrtei se u istom kvartu pronala sam njihovu adresu, ali na alost u tom stanu su iveli neki drugi ljudi. Izala sam razoarana iz zgrade i nisam se oseala dobro. U glavi mi se vrtelo, a srce je kucalo bre nego to bi smelo. Naslonjena na zid zgrade, ekajui da padnem, priao mi je ovek i pomogao. Uhvatio me ispod pazuha i spustio na stepenik. Brzo je odnekud doneo au vode i malo sam dola sebi. Bio je to Maksim. -Otkuda u tolikoj Moskvi da nabasate ba na Maksima? -Ne znam, dete. ovek me pitao koga sam traila u zgradi. Kada sam mu rekla. Pitao me je ko sam ja i otkuda znam te ljude. Ukratko sam mu ispriala celu priu. Poveo me na aj, kako je rekao u svoj stan. Nisam bila sigurna da je stan njegov, jer nije mogao da se snae gde se nalazi

ajnik, posue, nespretno je otvarao prozor, kao da to radi prvi put. eer za aj nije ni uspeo da nae, a klju od stana je jedva pronaao u gomili kljueva, mumlajui neto sebi u bradu. Priznajem da sam se uplaila. Videla sam da je primetio u mojim oima strah i nesigurnost i uhvativi me kao sin majku za ruku, rekao da ne brinem, da e mi on pomoi. Zamolio me je da sasluam njegovu priu i tada

Razmiljaj muzikom 289 sam saznala za tebe. Rekao mi je samo da treba da pomognem jednoj trudnici, a da u za uzvrat biti nagraena. Nisam prihvatila nikakvu pomo, iako teko ivim. Svoj posao radim iz ljubavi prema deci i enama koje donose na svet novi ivot. Nita kod mene ne moe da zameni lepi oseaj onog koji osetim kada ujem pla tek roenog deteta i prepoznam sreu u majinim oima. Ti trenuci se ne mogu platiti, rekla sam gospodinu, takva nam trebate, tetka Anuka, odgovorio mi je. -Kako ste pristali da vas nema u svojoj kui mesec i vie dana? Zar ne bi neko brinuo gde ste? Imate li nekoga? -Ne. Sama sam. Mu mi je poginuo u ratu, erka se udala u Lenjingradu i nisam je videla nekoliko godina. Mi stari se lako navikavamo na samou. ivot je pokret i nikada se ne zaustavlja. Prirodno je da mladi odlaze, ne smeta mi. Pisma stiu sve ree i ree, a ja ih samo slaem jer teko itam. Jedino po mirisu poznajem da su njena. Brinuu ako prestane da pie. Mislila sam da e mi prijati da provedem jedno vreme u drutvu ljudi. Nas stare svi izbegavaju kao kakvu zarazu, a kada mi je Maksim ovo ponudio, nisam mogla da odbijem. Veruj mi da sam morala da ostanem u Moskvi, ne bih pristala. Ovde sam kao u svom selu. Priroda je slina, vazduh ist, ujem tiinu, a objasnio mi je da u biti gost u kui poznatog slikara Fjodorova. Mi na koje je i bog zaboravio da treba da mu se gore pridruimo, obradujemo se takvoj ponudi. Tebi dete elim svu sreu u ivotu. Tetka Anuka e ti pomoi - Auka se nasmei, rastereena

poetne stege i zagrli Natau. -Tetka Anuka, hajde da se organizujemo. Vi raspakujte stvari, a ja u ih sloiti. Anuka je vadila ostatke ve iznoene garderobe, koju je Nataa uredno presloila, povremeno se mrtei oseajui miris ustajalosti koji se irio iz garderobe.

290

A LEKSAND AR M IJATOV I

- Dete, evo, ponela sam fotografiju tih ljudi koje sam traila u Moskvi. Vidi samo kako su bili mladi i lepi, a devoj ica kao lutkica, seam se ovu halj inicu sam j oj j a saila za roendan - izgovarala je gledajui ve poluizguvanu i okrnjenu staru fotografiju. Nataa nije obraala panju. Mislila je u sebi da se Anuka kao i svi stari ljudi rado seaju prolih vremena koje ne mogu vratiti i umiljaju da svakoga interesuje ba svaka nevana sitnica iz njihovog ivota. Nije htela da je povredi i letimino pogleda fotografiju. Pogled joj je ostao sleen. Ono to je videla na fotografiji je bilo dovoljno iznenaenje za jedan pristojan infarkt. Stavila je ruku preko usta da dubok uzdah ne bi neko uo. Zaprepaeno je prepoznala svog oca i majku, sebe kao dete. Nije isputala fotografiju iz ruke. Uputila se prema prozoru i zurila u fotografiju, prelistavajui ve slepljene stranice izbledelog seanja. - Svetlana, ta se desilo? - uplaeno je upitala Anuka. Nataa se okrenu i potra u zagrljaj Anuki ridajui od plaa, a suze su joj natapale Anukin vuneni ogrta. - Tetka Anuka! Kako, ne verujem, kako se ovo desilo? - Svetlana, ja te nita ne shvatam. Zato plae? ta se desilo? Nataa joj pokaza fotografiju. - Anuka, ovo su moji roditelji, a ova devojica sam ja, Nataa, tvoja Taa. Malo je kazati da je nain kako je Nataa saoptila jednoj starijoj eni ono to je videla, bio krajnje brutalan i bez mere nesmotren. Ne ostavljajui vremena da staricu pripremi na takvo okantno iznenaenje. Anuka je sela na krevet i nije mogla da veruje u rei koje je upravo ula. NaNataino iznenaenje, sem ae vode i molbe da malo otvori prozor, saznanje koje je upravo ula

Razmiljaj muzikom

291

nije ostavilo vee posledice po istroeno Anukino zdravlje, sem velikog i oekivanog oka. - Taa moja! Otkud ti ovde? ta mi se deava? Bolje da ovo nisam doivela. ta je sve ovo? - zagonetno se presliavala stara Anuka. - Zato te zovu Svetlana? Da nisi uinila kakvo zlo pa se krije, gde su ti roditelji? Anuka je prebacila loptu Natai i sada se Nataa nalazila u ulozi pripovedaa. inila je to hronoloki, kratkim jasnim reenicama, da dugom priom ne optereti Anuku, a da starica ipak sve shvati, s obzirom na svu apsurdnost situacije u kojoj su se obe nale. Anuka je bila zahvalan slualac. Valjda neistroena od svakodnevnog druenja s ljudima i sluanja svakakvih pria, upijala je paljivo svaku Natainu re. -Nataa, dete moje. Iskreno alim za tvojim roditeljima. - rasplakala se Anuka s zadrkom, tek posle prvobitno preivljenog oka shvatajui realnost i istinu koju prvi put uje. -Mala moja devojice, toliko sam suza prolila gledajui godinama ovu fotografiju. Ne mogu da verujem da te tvoja tetka Anuka ponovo dodiruje. Poput duha si, ne oseam rukom da te dodirujem. Samo srce i oi vide moju malu princezu. Zagrljene su sedele na krevetu plaui. Jedna drugoj su brisale suze i milovale po glavi. -Tetka Anuka, Nataa te nikada nee ostaviti. -Neka bog pomogne da se ti i Marko sretnete i ivite s detetom, da pronae svoju sreu koju zasluuje. A za mene ne brini. Nisam ja ta koja treba da ivim. Nisam ja budunost. Ja sam prolost. Okreni se detetu i Marka pronai ne birajui sredstva. Volim te, dete moje. Svi smo udahnuli ivot svesni da iz ivota niko iv nije izaao - kao da je brojala prve dane ostatka svog ivota.

292

A LEKSAND AR M IJATOV I -Tetka Anuka, znam da je teko kontrolisati izgovo-

rene rei i emocije koje oseate. Ali molim vas. Zovite me Svetlana pred Dmitrijem i Olesijom. -Ne brini. Zvau te, dete moje, zlato moje, devojice moja. Ime ti neu spominjati, Taa moja. Ne mogu ti opisati kolika me srea obuzima. Mislila sam.. U tom momentu Dmitrij ue u Natainu sobu. -Jeste li se upoznale?-pitaoje smeei se, otkrivajui tragove suza na njihovim licima. -Ja sam se malo uplailaporoajapa sam se rasplakala, a Anuka me teila, pa smo tako malo.. Nije dovrila reenicu razmiljajui u sebi: Nataa, kakva si ti budala, i lagati si zaboravila. Ovo ne bi prolo ni kod deteta. Iz Dmitrijevih oiju je primetila da sumnja u njenu priu, ali nije mogao da zna zato ga je i ta je slagala. Narednihdanasuvremeprovodilegotovonerazdvojne. Imale su toliko toga da pitaju jedna drugu, da im je vreme, na zavist onih kojima je selo sporo, prolazilo ispunjeno korisnim priama, lepim seanjima i upoznavanjem s jednom odraslom, drugaijom, zrelijom Nataom. Nataa joj je pokazivala haljine koje je zadrala od pokojne majke, nakit i stare porodine fotografije. Anuka se vratila toliko vremena unazad koliko je i izgledala mlaa i sveija za samo par danaprovedenih u Dmitrijevoj kui. Seala se kao i veina starijih ljudi garderobe koju je nosila Nataina majka, ak i prilika za koju je neku haljinu oblaila, sauvanog nakita, ali nije se mogla setiti ta su priale pre nekoliko dana. Stari portretista Dmitrij, vrlo lako je prepoznao preobraaj Anukinog lika. oveku koji je genijalno prenosio neije unutranje stanje u portrete, ovakva promena nije mogla promai, pokazujui elju da posle dueg vremena neiji portret pretoi u sliku.

Razmiljaj muzikom 293 - Dmitrij, prvo hou hrast, pejza, izvor, boje prolea, raspoloenja, a onda moe nazad u svoje carstvo uivanja, atelje - polualjivo, poluozbiljno je gotovo zapovedniki Nataa razbila sve Dmitrijeve iluzije da e se vratiti u atelje. Nije eleo da sa svojom Nataom, kako je u poslednje vreme esto zvao, ak i u drutvu Olesije, ue u bilo kakvu raspravu koja bi promenila njeno raspoloenje. Apsolutno mu je prijalo Nataino irenje pozitivne energije oko sebe.

17*
Jednoga jutra irei tafelaj i nametajui se pored hrasta da nastavi da slika, otrom oku nije promaklo neto to ga je na momenat zbunilo i oduzelo energiju i volju za rad. Primetio je da se stari hrast koji je skoro njegov vrnjak i decenijama inio ukras vrta i okruenja, poeo suiti. Priao je, ubrao par sparuenih listova, kao prelivenih vrelom vodom. Hrast je izgubio energiju, snagu, vitalnost. Dabi se uverio, ubrao je lie s razliitih strana drveta i vie grana. Svi su bili isti. Mlohavi, bez sjaja, gotovo da su sami otpadali. Pokupio je svoj tafelaj i vratio se u kuu. Seo je u atelje i posmatrao hrast s pristojne razdaljine. ak i odatle se primetilo da drvo nije posedovalo sveinu, lepotu koju je godinama prepoznavao. Neobjanjiva pojava naterala ga je da razmilja o tome ta se i zato deava. Nezaobilazna je bila flaa vina od kojeg je troio poslednje zalihe. Govorio je esto Natai, naravno pravdajui se prilikom prvih pogrenih procena, kada se zaljubio u nju, da mu vino relaksira pamenje, lake i bre razmilja i ta razmiljanja su nekako pozitivnija od misli koje bi ga obuzimale kada bi morao kakav problem da rei bez omiljenog napitka. I pored svog iskustva koje je posedovao, znanja, umea, inteligencije, za svaku ozbiljniju stvar je u poslednje vreme traio Nataino miljenje. - Svetlana! - viknuo je izaavi na kratko iz ateljea. Doi kod mene, ali molim te, odmah. Nataa je uplaena tonom kako ju je pozvao pourila u atelje.

296

A LEKSAND AR M IJATOV I

-ta se desilo Dmitrij? - upitala ga je. -Sedi molim te, pored mene. Ti zna da nas dvoje razmiljamo s dve glave ali jednom pameu. Ostao je nejasan, na ta se Nataa blago namrtila i namestila mimiku koja je otkrivala radoznalu zbunjenost. -Pojasni mi. ta hoe? - Molim te, prii i pogledaj s prozora hrast. Nataa iznenaena neobinom molbom zaueno ga pogleda. -ta da vidim? Pa gledam ga svaki dan. Smislio si neku zakoljicu da se uvue u atelje. Samo me interesuje ta ti je palo na pamet. -Ne alim se, Svetlana. Nataa se trudila da se usredsredi na posmatranje hrasta, ali i pored sve elje da vidi neto to ne moe da vidi, ostala je nemona da pomogne Dmitriju. -Neprimeuje! -Primeujem da ti se ne slika priroda i povlai se u atelje. Ima nameru da me nagovori da ubedim Anuku da je portretie - nasmeja se Nataa ne slutei da je napravila pogrenu procenu. -U pravu si. Mi smo ipak dve glave, - odgovori Dmi trij. -Budi konkretniji, ne razumem te. Zavue ruku u dep i punu aku suvog lia koje se drobilo poput aja u stisnutoj aci, istrese na sto. - Je li vidi sada? Hrast se sui. Decenijama je rastao, pratei svoj ivot kao vrnjaci smo odrastali. Samo to sam ja postajao stariji, a on se drao prkosei mi svojim godinama i kao da se sa mnom nadmetao ko e koga nadiveti. Godinama to lii na mrtvu trku. Nijedan od nas se ne da. Pogledaj ga ta mi radi. Poeo je da se sui. Objasni mi. Kako odjednom, zato ba sada od kada ga slikam? Da nisam dirnuo u njegov

Razmiljaj muzikom 297 ponos? - s dozom ironije i nemoi da objasni pojavu traio je pomo, objanjenje od Natae. Otila je do hrasta da se sama uveri u Dmitrijevu priu. Uradila je isto. Ubrala nekoliko listova i stegnuvi u aci zdrobili su se poput praha. Dmitrijevo zapaanje je bilo tano i precizno. Hrast se suio. Razlika izmeu Dmitrijevog i Natainog objanjenja ove pojave, pokazivalo je da su ipak razliiti. Nataa se setila da je ispod hrasta zakopala kolekciju zlatnih dukata koje je dobila od Sergeja. Imala je jedno sujeverno razmiljanje da je prokleto blago carske porodice, kojeg se reila na svoj nain, ne elei sebi i drugima probleme, izazvalo suenje hrasta. Dmitrij jepojavupripisivao, odmazdom, samoubistvom nekoga ko ne eli da pozira. Reio je da tu sliku nikada ne zavri. Neko prokletstvo se zapatilo, ali ta? ta je uzrok tome? Usredsredio je sve svoje mentalno umee da doe do prihvatljivog odgovora, ali nije uspevao i pored Nataine pomoi, koja je ovoga puta izostala jer je i sama imala svoje miljenje o udnoj pojavi, a nije smela da ga podeli. Sutradan je rano ustala. Jo se nije razdanilo i znajui da svi vole due da spavaju, komotno, bez straha da je neko ne primeti, otila do hrasta i aovom iskopala blago. Odmotala ga je iz mau namoene krpe, metalnu kutiju prigrlila na grudi i vratila se u kuu. Nesreu je iznela iz kue, sada je vraa. Moda sam previe sujetna i sujeverna, pravdala je svoj postupak sama sebi. Uunjala se nazad u sobu i odloila dukate u kofer ispod kreveta. Anuka se probudila ipozdravilaje. -Anuka, tetkice moja, hoe da ti tvoja Taa skuva aj? Ne saekavi odgovor otila je do kuhinje. Tamo je ve budna i s praznom oljom kafe ispred sebe sedela Olesija. Jo uvek u spavaici i neumivena, nesreene kose.

298

A LEKS ANDAR M IJATOVI

- Dobro jutro. Ve si ustala? - upitala je Nataa. Nije odgovorila nita. Pokupila je praznu olju ispred Olesije i primetila da je olja hladna. Povezala je to sa priom da Olesija ima nesanice, to joj se esto deavalo u poslednje vreme. Moda je no provela u kuhinji s kafom. Brinulo ju je da li je Olesija neto primetila i videla je kako u svitanje odlazi i donosi blago ispod hrasta. Nije znala da Olesija vrlo dobro zna ta se nalazi u njenoj kui. Stavila je emajlirani ajnik da ugreje vodu za aj. Ustao je i Dmitrij. Mamuran, zabrinut i neraspoloen vie nego to bi trebalo da bude. Nje nagovetavao dobro raspoloenje za taj dan. Uvek je govorio da se po jutru dan poznaje, kao i ovekovo ponaanje. Kako ustane, takav e ti biti dan. Mnogo stvari i saznanja koje je nauila u ivotu smatrala je relativnim i sugestivnim, te nije obraala panju na Dmitrij evo neraspoloenje. Prila je poretu da skine aj i u momentu osetila bol u stomaku. Refleksno je jauknula i nagnula se traei najbliu stolicu da sedne. -Svetlana? ta je bilo, je li sve u redu? -Izgleda da je vreme. Nije znala kako drugaije da pria s mukarcem o verovatno poroajnim bolovima, koje nije imala prilike do tada da doivi i nije znala kako to treba ili ne treba da boli. Vidno uspanieni Dmitrij je otrao do sobe i pozvao Anuku. Nataa je sedela na stolici, nemona da ustane. Anuka je odmah dotrala i uhvatila je za ruku. Drugom rukom joj je podigla bradu kako bi je mogla gledati u oi. - Zlato moje, idemo u sobu. U sigurnim si rukama. Ne plai se. Povela je Natau u sobu. Ubrzo se vratila i gotovo naredila Olesiji i Dmitriju da spreme sve to je potrebno.

Razmiljaj muzikom 299 Nakon nekoliko dugih i neizvesnih sati za sve prisutne. Nataa je uz pomo bake Anuke donela na svet zdravu, vitalnu, lepu devojicu. Prvi zvuci dejeg plaa ispunili su prostor Dmitrijeve kue. Nataa je poroaj podnela iskustvom ene kojoj se to ne dogaaprvi put, paljivo sluajui Anukine savete. Znoj i suze radosnice su se meale po Natainom licu. Anuka ju je teila, milovala po glavi i najnenijim reima, dirljivo, majinski, olakala prve sate materinstva. Dmitrij je uao u sobu i poljubio u elo Natau. -Sada mogu da umrem. Doiveo sam da ujem deji pla u svojoj kui. -Dmitrij. Takav nee biti od koristi ni sebi ni nama. Tek sada treba da ivi, da se raduje i uiva. Puno hvala na svemu to si uinio za mene - izgovorila je Nataa gledajui Dmitrija suznim oima, koje se smeju. -Ne preteruj, mala. Kad eli nekoga uiniti srenim iz iste, iskrene nesebinosti, najpre ga mora ubediti da to ini u sopstvenom interesu, inae ti nee verovati - naalio se Dmitrij. -Hoete li me ti i Maksim i dalje zvati mala? -nasmejala se Nataa. -Ti e uvek biti moje dete. A sada imam dva. Ovo ne shvati sebino, molim te. Nataa je znala da je Dmitrijevo dobroinstvo koje nesebino iskazuje od kako ga poznaje, ne moe biti gluma, iluzija. Sklonost ka dobroti je utisnuta kao ig, negde duboko u ljudsku prirodu i to toliko duboko, da ukoliko dobrotu nemate priliku da iskaete prema ljudima, oveku, uiniete to prema nekom drugom ivom biu. Anuka je okupala bebu, umotala u pelene i prinela je Natai u naruje. Oseaj koji ju je proimao u momentu kada je prvi put u ivotu drala svoje dete u naruju bio je nestvaran i neopisiv.

300

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- Pa, ona lii na Marka. Vidite samo taj nos, oi smejala se Nataa. - Pogledajte, crna kosa kao ugarak. Ja sam plava, - s oduevljenjem je napravila prva zapaanja i poreenja. Olesija je ula u sobu. Prila je Natai i poljubila je u obraz. - elim ti svu sreu - rekla je prilino rezervisano i bez znakova makar i lane radosti. Nije skrivala zavist i neto to je prvi put primetila u Olesijinim oima. Mrnju, koju nije umela da prikrije, bar u ovom trenutku. Dmitrij i Olesija su napustili sobu, raspravljajui se u hodniku, ali su je debela drvena vrata spreavala da uje o emu raspravljaju. Bilo je to neukusno u ovakvom danu, ali Olesija je Olesija, a Dmitrij sasvim neto drugo. Nataa je u sebi pomislila da ovo moda nije najava prvih problema u kui. Volela je da grei, ali je instinkt nije nikada ostavio na cedilu. -Anuka-pade Natai napametpoputupaljenesijalice ideja o imenu devojice, podstaknuta Anukinom priom da su mnogi roditelji iz zahvalnosti svoju decu nazivali po njoj. Pa zar ima neko kome bi u ovom trenutku trebalo da bude zahvalnija? -Reci zlato moje, ta ti treba? -Anuka. Tako e se zvati devojica. Ana - kao vi, a zvaemo je Anuka.

18
Marko se vidno raspoloeniji, odmornih i sjajnih oiju, psihiki rastereen od svega zbog ega se i odluio za odmor na selu, vratio u Beograd. Bio je pun utisaka o do sada nedoivljenom zadovoljstvu. Jahao je arkove konje, lovio ribu na oblinjem jezeru, pomagao domainima u poljskim poslovima. Marija nije krila oduevljenje to posle samo pedesetak dana vidi i prepoznaje onog starog Marka. Brat joj je. Volela ga je svakakvog, prihvatila sve njegove vrline, mane i poroke, ali ga je elela upravo ovakvog. Obukao je belu utirkanu koulju, najlepe odelo koje je posedovao i uglaen kao pravi gradski gospodin na iznenaenje, naravno prijatno, Marije i arka izaao iz kue. Na selu je imao vremena da razmilja o svemu i svaki trenutak bi koristio vraajui se na dogaaje iz prolosti. Kao da je prethodnih mesec dana sanjao i proiveo jo jedanput ceo svoj proli ivot. Fiziko odsustvo iz Beograda, vidi tek sada, bilo je neophodno. Svaki ovek s vremena na vreme posle jednog perioda treba da podvue crtu i sabere prethodni raun. Njegov je bio visok i teko naplativ. Morao je da se sutinski promeni. Bistrog mozga, neoptereenog alkoholom, pokuao je na svoje mesto da stavi sve stvari koje su mu se izdeavale u ivotu i svakoj da znaaj koji zasluuje. O emu bi god razmiljao, Rusiji, ratu, majci, sestri, alkoholnim ekstazama koje su pratili redovni mamurluci, uvek je na prvo mesto stavljao Natau. S tim periodom ivota nije mogao da izae

302

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

na kraj. Ona je i dalje njegova najvanija i posle svega izgleda trajna preokupacija. Setio se rei koje je uo od prosjaka ispred Nataine zgrade. Prosjak mu je rekao da su on i Nataa stvoreni jedno za drugo, ali da mogu ostati zajedno jedino ako on skine uniformu. Prosjakova pria je ostavila upeatljiv utisak s vremenske distance. Jedan obian razgovor na ulici s nepoznatim ovekom, obino se zaboravi i brzo izbledi, ali setivi se inteligentnog prosjaka, svaku njegovu re je pamtio, kao pesmu koju nauite napamet, i ne zaboravite je. Da li je naputanje vojske promenilo neto u njegovom shvatanju sveta, okoline? Taj prosjak je moda i prorok. Pa on je dobrovoljno napustio vojsku i ne razmiljajui da to ini zbog Natae, ve zbog svojih principa, istinoljubivosti, pravde. Da li ovo ima veze s bogom ili sudbinom? Jo jedna dilema koju je ranije s rezignacijom odbacivao, poela mu se motati po glavi. Moda taj bog i postoji, ko zna. Odluio je da pone od nule, ni od ega, od danas, sad, odmah. U ovom gradu u kojem sam roen, svojom grekom ili nizom bespotrebnih greaka, izgubio je drutvo. Ni s kim se nije druio. Moram postaviti stvari na svoje mesto. Ne elim neprijatelje u svom okruenju, u sopstvenom gradu. Od neega je morao poeti. Odluio je da ode u kafanu kod Sonje i na kulturan, uljudan nain pokua da pria s njenim ocem i izgladi nesporazume. Da mu objasni da nikakve zle, muke, podle namere nije imao sa Sonjom. Na kraju krajeva, da im se zahvali to su mu dostavili informaciju da je praen. Silazei dobro poznatom ulicom prema kafani, zapazio je novo ruho grada. Gradsko osvetljenje, novi trotoari, izloge radnji, zelene povrine. Ljudi su nekako vie na ulicama, prepoznaje i osmehe, uje se graja dece. Vreme ini svoje, grad se

Razmiljaj muzikom

303

preobraava, ba kao i ljudi koje posmatra i ratne rane polako zaceljuju. Sputao se ulicom do zgrade i iz daljine ugledao kafanu u novom ruhu. Iznenadio se novim izlozima, zemljanom oker bojom okreenom fasadom i novim ulaznim vratima, koja su najmanje liila na ulaz u kafanu. Setio se rei pukovnika koji ga je upozorio da ne ide na takva mesta gde se gazde bogate na raun naroda. Pomislio je: Znai imaju novaca, sve su izmenili, a ovamo kukaju da im je vlast sve otela. Svoje stavove jo nije izbistrio dovoljno da bi verovao samo sebi i imao svoje miljenje. Ideologija i komunisti su mu oduzeli deo moi pravilnog rasuivanja. Pria da treba da svi imamo jednako i budemo isti ne pije vodu. Trebao mu je neko s autoritetom, a ko ima drugaije miljenje od njega da bi konano revidirao neke zapaene stavove koji su amili u njegovom mozgu i zauzimali mesto za korisnije stvari. Priao je i otvorivi vrata kafane, zastade zbunjeno videvi da tu vie nije kafana. Uao je u prodavnicu tekstilne robe. irio se miris nove odee, za razliku od njegove koja je imala pomean miris starih dunja i naftalina. -Izvolite, gospodine. Upravo smo danas dobili nove Engleske tofove. Moda za jedno novo odelo? nametljivo se obratio trgovac, oigledno s iskustvom od pre rata i neuobiajenom ljubaznou, prepoznatljivom kod iskusnih gradskih trgovaca. -Ne izvinite, ja sam pogreio. Ovde je do pre mesec dana bila kafana. ta se desilo, znate li? -ljubazno je Marko upitao trgovca. -Gospodine, naalost bila je kafana. To ste lepo rekli. Bila, svia mi se. - poe priu trgovac, pomalo ve ljut to nije ula muterija, a iz tona kojim se obraao Marku, moglo se zakljuiti da je imao debeo razlog da se raduje to ta kafana nije vie tu.

304

A LEKSAND AR M IJATOV I

- Gospodine, mi oblaimo nau gospodu drugove i trudimo se da im pomognemo da lepe izgledaju, a u kafani su pili i uivali nemaki oficiri s ovdanjim kurvama na spratu. Takav novac bi mi se gadio. Ja pomaem svom narodu. Odbrusi nabusiti trgovac oigledno ortodoksni komunista. Nij e vredelo da nastavi razgo vor i bilo ta pita. Okrenuo se i napustio prodavnicu. Uplaio se za sudbinu Sonje i njenog oca. Primetio je da poinje drugaije razmiljati. Pa nije sve u toj jebenoj ideologiji, komunizmu. Ti ljudi su mi pomogli. Zato bi to radili da nisu dobri ljudi? Pitanja su prolazila kroz glavu s nedoreenim i sigurno pomalo nespretnim i nedovrenim odgovorima, koje Marko nije uspeo daprilagodi svom nainu razmiljanja. Vano da se u glavi neto menja, a nema potrebe da se optereujem. Poinjem od nule. Raniji jalovi pokuaji poetaka od kraja ili sredine, samo su mu gomilali negativnu energiju. Ovoga puta e krenuti prirodnim putem - od poetka, od neega to se zove nula ili nita. Zavaljen u stolicu restorana u koji je svratio da popije kafu, otvorio je svee dnevne no vine. Nije dugo prelistavao tampu. Preskoio je prvih nekoliko listova, jer nije imao eludac da ita ideoloke floskule, napamet nauene fraze koje su pisali nai uveni vrli i slavni borci za bolje sutra. Preao je na rubrike koje ljudi itaju kada proitaju cele novine. Radio program, vremensku prognozu, neto vesti iz sporta u koji se tako malo razumeo. Sve u cilju kreativnog gubljenja slobodnog vremena. Listajui svaku narednu stranu, mahinalno bi pogledao preko gornje ivice novina i bacio letimian pogled na goste, kao profesor koji posmatra ake koji rade pismeni zadatak. Na dva stola od njegovog uinilo mu se da poznaje oveka, koji je sedeo sam ispijajui svoje pie i takoe itajui novine. Nije imao nedoumicu da se poznaju, ali odakle? Ko je on? Nervozno je odloio novine i ve primetno

Razmiljaj muzikom 305 i nekontrolisano, bez diskrecije piljio u oveka. ovek je primetio da ga neko posmatra i u par navrata su im se pogledi sreli. Pogledi bez emocija, prazni, ali radoznali. Imao je utisak da i ovek isto razmilja. Trebalo je samo ukloniti patinu sa seanja. Nije siguran da li se iznenadio ili obradovao, kada je uoio da je ovek ustao od svog stola i uputio se prema njemu. Gledao je Marka blagonaklono i znao je da nije napravio greku. - Marko jesi li to ti? Marko je po boji glasa i karakteristinom dejem kotrljajuem r koje je izgovorio, prepoznao svog starog druga iz gimnazije pre rata. -Boko, Bole. Ne mogu da verujem! - Marko je ustao sa stolice i na radoznale poglede prisutnih gostiju, zagrlili su se tapui se po ramenu. -Jo je ovo mali grad - ree Boko. - Radujem se to te vidim. - Bole zvani Larus. Po enciklopediji. Profesori su te zvali depo znanja, na ljubomoru mnogih od nas, tvojih drugova - nasmejao se Marko. - Zahvaljujui tvom znanju svi smo se izvlaili prepisujui od tebe. -I toga se sea, - nastavi Bole da se smeje. - A tebe smo zvali Marko-kapitalac. Sea se. Marksov Kapital, skoro da si ga znao napamet. Jedino si bio nekako nespretan s devojkama. Ne mogu rei stidljiv, nego ba trapav i zbunjen. -Menjamo se svi Bole. ivot se ui i od ivota ui. Nije svaka igraka za svakoga. Neko zna pa mu traje, a neko je pokvari. To neznanje s devojkama, napravi ti kasnije problem u ivotu. Ja sam u neemu slinom. -Nekad posle rata sam uo da si oficir i da si u Rusiji. Gde si sada, ime se bavi? Ovo mora da se zalije. Konobar! - viknu Boko.

306

A LEKSANDAR M IJATOV I
-Raalovani

kapetan. Sada sam bez posla i moram neto da radim. -Znai i ti si pao iz ruskog, da, da, razumem. -Ne, Bole, principi, nepravda, lai. Sve me to nateralo da ostavim uniformu. -Hajde, boga ti. Ne brini za to. Nego da mi neto popijemo. -Bole. Ja ne pijem, hvala moe jo jedna kafa. -Kafu e popiti kod mene, a sada - ne pitajui Marka - donesi dva konjaka - narui Boko ne obazirui se na Markovo ne ba uporno odbijanje. -Ali! - Nemoj ti meni ali. Nego, stari drue, priaj mi Sve mi priaj. Imam vremena. Sea se da sam uvek u koli govorio da volim s tobom da se druim jer ne zna da lae. Bio si uvek iskren i eleo svima da pomogne. Umeo si da se lepo izraava i pie. Imponovalo mi je tvoje drutvo. A onda doe taj prokleti rat.. Marko je razmiljao da je moda ba Boko ona karika koja nedostaje da mu pomogne da promeni svoj svet. - Boko, iskreno da ti kaem. Treba mi neko da me saslua. Kako bi ene rekle: rame za plakanje. Marija, zna moja sestra Marija, i zet arko primaju to nekako lino i njihov sud o svemu je subjektivan. Njihov sam, pa sam samim tim bezgrean. Kritikovali su me jedino zbog alkohola, ali to je sada prolost. Uspeo sam da se reim tog napasnog poroka. Moj ivotje jedna umorna pria s vie poetaka i krajem koji se ne nazire. Jedno veito posrtanje, s puno greaka. Kada pobrojim poraze, nita lepo ne ostane. Samo vuem za sobom stare navike, poput balasta od koga me lea poinju boleti. Ne znam zato te interesuje sadraj mog privatnog pakla. Naviknut da slua sagovornika, Boku je predoseaj nagovetavao da od Marka ima ta da uje. - Priaj drue. Sluam te.

Razmiljaj muzikom 307 Vreme je proticalo u dugom Markovom monologu, prekidanom samo ponekom upadicom ili traenjem pojanjenja s Bokove strane. Marko je zakovao Boka za stolicu, koji je ne trepnuvi, paljivo sasluao Markovu priu. -Au, brate Marko. Ja mislio da si u velikim nevoljama, a ti ima samo slatke probleme, na kojima bi ti neko i zavideo. -to ti ja sve ovo priam? - zapitao se Marko. -Vidim da me paljivo slua i sakuplja u seanje svaku moju izgovorenu reenicu. Imam utisak da bi sve do rei mogao ponoviti. Ja ti doem kao riznica inspiracije. -Kupuje me iskrenou, Marko. -Boko, Nataa je savrena ena, ne elim da budem skroman i kaem da je to moje subjektivno, slepo miljenje. To je jednostavno tako. Zna da svaki ovek poseduje telo, materiju. Nataa je bestelesno savrenstvo koje samo ivi u mom seanju. -Marko, ivot je bogatstvo. Zar e ga odbaciti preputajui se samo jednoj njegovoj strani? ivot je ivot sam u svojoj punoi. Ne misli da samo ene mogu ispuniti ivot. Ne misli da to mogu uraditi samo knjige, ili muzika, ili porodica i prijatelji, hobi, posao. Delove ne moe svezati u celinu, ma kako veliki i tebi vani bili. Prihvati sve delove, samo kao delove i ne pretpostavljaj jedne drugima. -Svi su jednako vani i vredni. Budi majstor zanata koji se zove ivljenje, ali mu ne robuj. Ne dopusti ni jednoj svojoj vrlini da se odmetne u strast. Oslobodi se poroka istom onom snagom, koja ti je bila potrebna, a koju nisi imao

da sauva zdrav razum po povratku iz te proklete Rusije. Promeni se. Zanemi kada drugi vie, smej se kada bi drugi plakali, obraduj se neemu malom, sitnom svakodnevnom. Ui u pogrean tramvaj, sii na pogrenoj stanici.

308

A LEKSANDAR M IJATOV I
-Hvala ti to si me sasluao, Boko, ali ja ne ongliram

reima i vezem fraze. U reenice smetam otkucaje srca i reima izraavam unutranju duhovnu grimasu. -Marko, deo prolosti potisni iz misli. Pokopaj seanja koja e u budunosti traiti cenu koja poniava. Napravi razliku izmeu elja i stvarnosti. Nataa je prolost. Deo, samo mali, kratki deo ivota. Vei deo nevolja ostaje u nama jer smo ih dovukli s prolou, nespremni da ih zaboravimo. -Boko, ono to nestane iz mene, kao da nikada i nije ivelo u meni. Da li sam se dovoljno udaljio da nekanjeno mogu pogledati unazad i videti da Natae nema? Ako je zaboravim, ona e se ponavljati u vidu kopija, i opet u morati stalno da se navikavam na zaboravlj anj e i odricanj e od prolosti. Ne mogu odsei deo ivota. On se ne regenerie. -Marko. Hajde da prekinemo. Ode ti u filozofe. Ne misli na dananjicu, misli da e budunost biti lepa. -Od filozofiranja ne mogu iveti Boko. Potrebne su mi obaveze i posao da bih manje mislio. -Uzmi te novine to si itao pre naeg susreta. -Zato? - zaueno upita Marko. -Proitaj ime glavnog urednika, tu dole na levoj strani, pri dnu. Marko poslua i otvori novine, pogleda pri dnu. -Boko Dimitrijevi, glasnoproita. Glavniiodgovorni urednik. Pa to si ti, - s prijatnim izrazom na licu izgovori Marko. Otkud ti u ovoj prii? - Da, ja Marko. A sada proitaj ime sportskog novinara. Marko i to proita glasno. -E vidi. On od sutra ne radi, odlazi u penziju. Ali ja sam ve naao drugog. -Kakve to veze ima s mnom? - upita Marko. -Itekakve. Ti si moj novi saradnik.

Razmiljaj muzikom 309

-Bole.

Ne egai se. Ja i sport. Zna da to nikada nisam pratio, a ni neto posebno voleo. -Ne brini Lako je to nauiti. Sutra u ti u redakciji dati gomilu starih novina i uverie se da se sportsko novinarstvo sastoji iz dvadesetak fraza i eto izvetaja. Pa zar ti da ne naui? S tvojom elokventnou, inteligencijom, darom za pisanje, bie ti tesno da opstane u toj rubrici. Brzo postane monotono, ali ne tampa se sve to napie. -Kako, ne razumem. Zato? -Pa drugovi cenzuriu sve to novinari toga dana donesu i osakate pola tekstova. Tek onda moe u tampu. Mene potpisuju kao glavnog urednika novina, koji se ne pita nizata. Ponekad se i ja dohvatim maine da mogu popuniti izdanje. -Glavni, a ne pita se nita. Kao kod kue, mukarac si a ena kolo vodi - aljivo odgovori, bez zle namere Marko. -E ba lepo to si me podsetio. Sada idemo kod mene da te upoznam s enom.

etajui do Bokovog stanapreturali supo seanjima. Najvie iz detinjstva. Taj periodnajvie relaksira ivce, abili smo lieni mogunosti da uopte imamo sadanje probleme. Ako bi se i pojavilo neto bezazleno, deje, roditelji bi se postarali da dovedu sve u red. Pretresli su skoro sva seanja, meusobno se dopunjavali i vedro askali, vraajui ivot deceniju unazad. Uli su u zgradu oronule sive fasade, koja pamti i bolja vremena u samom centru grada. Prili su liftu koji je Marka vie podseao na elezni kavez. Marko je primetio da je Boko pritisnuo broj est. - Da i ja malo budem u visokom drutvu - nasmeja se Marko aluziji na visinu spratnosti.

310

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

- eni nisam najavio posetu, ali ne brini. Nee te isterati. A nadam se ni mene - uzvratio je Boko. Stali supred vrata stanai Boko je pozvonio namignuvi eretski Marku. Marko pogleda i s nevericom u oima vide na vratima broj ezdeset osam. Da li je ovo deavu ili se u ivotu nita sluajno ne deava. Moda taj broj i poseduje neku mo. Nije imao vremena da razmilja ponovo o staroj dilemi. Otvorie se vrata i na Markovo zaprepaenje, koje nije skrivao, ugledao je Sonju. Oboje su ostali zbunjeni, to nisu mogli sakriti od Boka. -ta se desilo? Neki problem Sonja - upita je Boko. -Sonja! Pa ti si Boletova ena. Ne verujem. Ljudi ta se ovo dogaa? -Vi se poznajete - zaueno se Boko obrati Marku. -Naravno! - kao u glas odgovorie oboje. S tim to je Sonja ispoljila manju zbunjenost zbog domaeg terena i glasnije je to izgovorila od Marka. -Hajde sada obojica izvolite, uite, a ja u Boku sve objasniti - ree Sonja, obradovana Markovom pojavom. Posle uoptene prie o Sonj inom i Boko vom poznanstvu, braku, detetu koje je stidljivo virilo iza vrata sobe videvi nepoznato lice u stanu, Marka je interesovala hronologija deavanja vezana za njihov predratni hotel, kasnije kafanu. - Marko, moj deda, a kasnije i otac sve to su imali stekli su svojim radom. Nikakvu pomo u novcu ili bilo kakve druge vrste nisu eleli ni od koga. Znali su da nita nije besplatno, sem sira u miolovci. Sve se kad-tad mora vratiti. Poreklom smo stara beogradska porodica i iz ovog grada nikuda nismo odlazili decenijama pre rata. Posle rata, nova vlast, drugovi, kako ih zovete. Oduzeli su nam sve. Deda je umro od infarkta prilikom jednog sasluanja, a oca

Razmiljaj muzikom

311

su utamniili. Bog nas je pogledao i ni sami ne znamo kako, ali grekom je u zatvor dospeo i gospodin Leon tajner, stari Jevrejin koji je imao tampariju pre rata i poetkom rata radio za pokret otpora. Kada su ga otkrili Nemci, ili da budem preciznija naa pijunska bagra koja se prodavala Nemcima za kutiju cigareta, au pia ili ausvajs za izlazak iz grada, otac je sasvim sluajno u kafani prislukujui razgovor dvojice nemakih oficira saznao da je gospodin tajner na spisku za hapenje i deportaciju. Ne oklevajui i ne obavetavajui nikoga o svom naumu, lino je otiao kod ika Leona i doveo ga kod nas u hotel. Tu ga je krio skoro ceo rat, stavljajui na kocku ivot cele porodice. Nemci nisu ni slutili da se tako opasan saradnik partizana krije u istom hotelu gde oni danonono prave bahanalije uz potoke ampanjca i oficirske kurve. Jednoga dana u zatvor je uao neki oficir i prozvao ika Leona. Izaao je u pratnji dva vojnika i odveden iz elije. Otac je mislio da ga vie nikada nee videti. Ali u ivotu se i greke nekada isprave, a da to ne bude prekasno. Gospodin tajner je odveden u kancelariju gde su mu se visoki oficiri izvinjavali zbog uinjene greke. -Gospodine tajner, izvinite, ovo je samo greka. Ovi nai nepismeni vojnici, koji su doli u opancima, naalost ne znaju kako je bilo u gradu. Voen je rat, ali drugaiji od onoga po umama i gudurama. -Gospodo oficiri! - obratio im se Leon, drugovi nije mogao da prevali preko jezika. Vaspitavan je i uen da je drug neto drugo. - Vi ste ispravili jednu greku. Ali ovde u tamnici imate jo sopstvenih greaka, obratio im se. -O emu priate Leone? Pustili smo vas izvinili se i sada idite kui. -Gospodin Luka je nepravedno ovde. To je ovek koji me je ceo rat krio kod sebe u hotelu. Niko to ne zna. Sada vam kaem i ne greite duu. Sve u vam dokazati.

312

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Poslali su vojnike nazad u elije i prozvali Luku. Tata se ve opratao od sapatnika u eliji i mislio je da ga vode na streljanje. Posle susreta u kancelariji s Leonom i oficirima, odmah je puten uz neveto obrazloenje i izvinjenje. Leon je kasnije izdejstvovao preko nekog generala da nam se bar kafana vrati da imamo od ega da ivimo. Shvatili smo kasnije da se sve radilo po sistemu - ja tebi ti meni. Jedni drugima su inili i vraali usluge dok su imali mo i dok su mogli raskalano gospodariti otetom imovinom delei kue, stanove i ostale privilegije koje prate svaku novu vlast. Ljudi bez morala, asti. ast je stari svetac koga niko ne svetkuje. Kada je po komunistikim kriterijumima general koji nam je pomogao da povratimo kafanu neto zgreio i nama je vraeno milo za drago i oduzeta nam je i pored svega to je moj otac uinio za novu vlast. Zato su sva dobra dela kanjiva od onih koji nas mrze? Marko, to je razlog zato ne voli oficire i zato te gledao s prezirom kada si dolazio u kafanu. -A, sada shvatam, - oglasi se Boko, -utapanje tuge rakijom kod Luke u kafani. Potapa ga Boko po ramenu. - Marko da ti kaem da je stari opasan lisac i plaio se za Sonju iako je ve bila u braku s mnom. Nije te poznavao, a bilo je bahatih oficira koji bi posle nekoliko aica izazivali i pravili nered. Morao je da postavi distancu. Ti si, koliko sam shvatio, ne znajui za priu dolazio u Lukinu kafanu. Osim tebe svraali su samo oficiri provokatori, a Luka te svrstao u isti ko s njima. -Marko, tata je dobar ovek i nije namor kako pretpostavlja. Uostalom, upoznae ga. -Upoznati! Da li on eli mene da upozna? Gde u ga upoznati?

Razmiljaj muzikom

313

- ivi s nama. Otiao je na redovnu partiju domina u oblinji klub. Vratie se do veeras. Ne moe se navii da ne radi i itav dan izbiva iz kue poistvoveujui to s redovnim obavezama. Boko je Sonji priao o Marku. Ispriao je sve ega se seao, ujedno se podseajui njegovog i Markovog razgovora. Ne pitajui Marka za doputenje saznala je i sve o Natai, u detalje o Markovim duhovnim rascepima, krizama, stanjima alkoholizma kojima je bio sklon i pokuaju da se povrati od svega na najmanje bolan nain. - Sonja. I da nisam ovde, da sam imao priliku da te upoznam blie u kafani, ionako bi sve ovo ula od mene. Trebao mi je drug, neko ko e da me razume. Moja namera je bila razliita od namera svih mukaraca koji sretnu lepu enu. Hteo sam da imam druga. Na sreu Boko je pao s neba i s bojom pomoi se sve sloi. Uhvatio je sebe da poinje esto da koristi re bog umesto sudbina. Marko se brzo i veto uklopio u novi posao da je sam sebe iznenadio. Boko mu je nesebino pomogao uei ga cakama u poslu, vodei na sportske dogaaje, upoznao ga je s kolegama iz drugih redakcija. Marko se ne razmiljajui o takvoj mogunosti, preko noi navukao na sport. Njihova druenja su postala vrlo esta, kao i Markove posete Bokovom domu i njegovoj porodici, gde je za kratko vreme postao omiljeni gost. Ali gost s merom i istananim ukusom da posete rasporeuje takvom dinamikom, da nikome ne zasmeta njegova iznenadna pojava. Voleo je da prepozna u Sonjinim ili Bokovim oima radost kada ga vide pred svojim vratima. Jedne nedelje se pojavio s buketom cvea. Sonja je otvorila vrata i ostala

314

A LEKSAND AR M IJATOV I

iznenaena, kada je sakriveno iza buketa provirivalo Markovo nasmejano lice. -Srean roendan, drugarice. - ree Marko uruujui Sonji buket prelepih narandastih rua. -Hvala, Marko. A ono drugarice? Kako da shvatim. Ono vae komunistiko ili me osea kao drugaricu? - To sam ti ve rekao. Nego, mogu li da uem? Sonja je od iznenaenja zaglavila vrata i zaboravila da pozove Marka da ue. - Jao, izvini. Toliko si me obradovao da sam se zbunila. Naravno, izvoli. Stajali su u hodniku dok je Sonja traila slobodnu vazu za cvee, a Marko je uo glas nepoznate osobe, pa stoga nije hteo da ue sam u salon, iako se u njihovoj kui oseao komotno. -A, da te neto pitam, kako si znao da mi je danas roendan? - obradovala je Sonju Markova prijatna panja. -Sea se kada sam te pitao otkuda na vratima ba broj ezdeset i osam. Odgovorila si mi da je to datum tvog roenja, esti avgust. A taj broj je sudbinski vezan za jednu moju raniju priu, tako da je bilo iskljueno da zaboravim na takvu podudarnost. -Divan si. Izvoli. Marko je uao u salon gde je na sofi sedela devojka prelepog izgleda, elegantno obuena u oigledno skupu haljinu, diskretno i s ukusom odabranog nakita. Naueno prekrtenih nogu i prepoznatljivih gradskih manira. Prekinula je razgovor s Bokom kada se Marko pojavio sa Sonjom i nije uspevala da sakrije da joj se Marko svideo na prvi pogled. Onaj dobro poznati pogled koji samo ene znaju da nameste, a mukarci da prepoznaju. Boko se iznenadio kada je ugledao Marka i Sonju koja je unela vazu s cveem ipostavilajenasto.

Razmiljaj muzikom 315 - Otkud ti gospodine novinaru, - obradovao mu se Boko. - Bole, setio se mog roendana, - preduhitrila ga je Sonja, spaavajui gaiz situacije gdebi se verovatno spetljao i neto nepovezano izgovorio, videvi da se zabezeknuo u gou. - Marko, da te upoznam, ovo je naa kuma, Jelena. Pruie jedno drugom ruku, a Marko na iznenaenje svih poljubi ruku Jeleni, istovremeno je gledajui u oi. Jeleni je prijao Markov gest svojstven retkim gradskim mukarcima s vaspitanjem koje su mogli stei samo u predratnim uglednim porodicama. -Zavrismo mi pola posla - nasmeja se Boko i potapa Marka. -Marko, Jelena je moja najbolja drugarica. Zajedno smo odrastale i pohaale kolu - dovravala je Sonja prvu fazu poznavanja. -Prvi put mi je ao to nisam bio lo ak, pa da ponavljam razred. Marko je aludirao na jednu godinu kojaje delila Sonju i njega u generacijskom smislu. Sonja i Boko su se diskretno pogledali i samo njima znanim pogledom shvatili da ni Jelena ni Marko nisu ravnoduni jedno prema drugom. Prvi utisak je vaan, nekada i nije najvaniji. Ali Marko je posedovao ni njemu samom neobjanjivu osobinu da se u tim sluajnim, unapred nepripremljenim susretima s devojkama snalazi uspeno. Setio se i situacije kada se okliznuo na Natau i opet na neobjanjiv nain nije ostavio trapav prvi utisak. Jedna vrlo retka i neobjanjiva osobina kod mukarca. Setio se jedne fraze koju je nauio poslednjih nekoliko nedelja u sportskom novinarstvu. Najbolji su uvek najbolji kada je to najpotrebnije. Neverovatno je u koliko ivotnih situacija jedna ista fraza moe da se upotrebi.

316

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

U vedrom i prijatnom raspoloenju su proveli nekoliko sati ispunjenih priom, dosetkama i inteligentnom duhovitou s merom koju je Boko prvi put otkrio kod Marka. -Da sam jue umro, ne bih znao - pokuao je Boko da dovri misao iskreno se divei Markovom umeu da stvori i odrava prijatnu atmosferu, stie preimustvo i kontrolie situaciju, onako kako on eli. -Bole, da si jue umro - nije mu Marko dozvolio, - ovde bi sedelo isto drutvo, samo to bi imali jednu sveu udovicu, daleko bilo. A Jeleni, nadam se fantastino stoji crna boja odee. Jelena je bila oduevljena Markom i kao da je krivila Sonju to joj nije omoguila da se ranije upoznaju. Slino miljenje su imali Boko i Sonja ne poznajui Marka u ovakvom besprekornom izdanju. -Vreme je da poem - rekla je Jelena, sedei i dalje na svom mestu, enski odugovlaei, oekujui Markovu reakciju. -Mene jo ne teraju - nasmeja se Marko - ali ne bih mogao dopustiti da sama ide do svoje kue. Ovo je ipak grad, a sve lepote grada treba uvati. Marko se sam preporuio da otprati Jelenu do kue ne krijui radost zbog njenog pristojnog odobrenja da to uini. Sledeeg jutra. Marko je zakasnio na posao prihvatljivih nekoliko minuta, na granici pristojnosti da se glavni urednik ne naljuti. - Izvini Boko - obratio mu se Marko - ono od jue, nema veze, ne zameri, molim te. -Vejezvala. -Kojezvao? - Prirodna lepota koju treba uvati. -tajehtela?

Razmiljaj muzikom 317

-Marko oduevljava me. Vetinom retkih mukaraca

uspeva da sakrije da si se zaljubio. -I dobro, ta treba da kaem ili ta eli da uje? Gospodine glavni urednie, prirodna lepota je sauvana. -Prihvata se tako odgovornog i opasnog posla da cuvas Menu? Priali su ironino i sarkastino renikom koji bi koristili u slubenom razgovoru, znajui dobro da je sve to samo iskrena drugarska ala. -Da, zato bih se bojao da uvam najbolje -sportskim argonom je nastavio Marko - trenutno su oba tima bez inicijative i oslukuju taktiku protivnika. Inferiornost nee jo dugo trajati. To je izbor graen na ranijim iskustvima. -uvaj se samo faula s lea - prihvatio je Boko argon. Marko je uz smeak napustio urednikovu kancelariju i otiao da obavlja svoje dnevne obaveze.

19
Nataa se ve saivela sa ulogom majke i svakodnevne saveu ispunjene dnevne obaveze nisu joj teko padale. Malu Anuku je zavolela do posesivnosti koju majke oseaju prema svom detetu. Stara baka Anuka je ispraena na svoje insistiranje ranije nego to su Dmitrij i Nataa planirali, zahtevala je da se vrati u svoje selo. Rastanak je bio bolan, dirljiv, bolniji od susreta, jer su i Anuka i Nataa shvatile da je to njihov verovatno poslednji susret. Bolno je kada si svestan da je neto upravo tako. Samo neka nemogua situacija je mogla ponovo spojiti Natau i Anuku. Dmitrij je menjao svoja raspoloenja i odnos prema maloj Anuki. Nekada se postavljao kao deda, a nekada kao otac. Nataa nije elela takvu nejasnu situaciju, koja bi dodatno podgrevala Olesijinu sumnjiavost prema svim koincidencijama koje su se nizale kao na traci. Pozvala je Dmitrij a na razgovor. - Dmitrij, elim da ti kaem da sam ja aktivni uesnik jedne ljubavi koja ivi na daljinu. Vreme prolazi i kako kau taj odnos bi trebalo da promeni svoje oblije. Ja nisam s Markom. A kada nisam s njim, a moja i njegova Anuka nema oba roditelja, ja sam niija. A nisam ni svoja, to mi najvie smeta. Ponekad mi se uini da bih sve dala u nagonu i potrebi da ga dotaknem, osetim njegov dodir, miris, jednom stranom nosa da miriem Marka, drugom Anuku. to ga vie zamiljam, njegova slika je sve manje izotrena, vreme zamagli seanja i prekriva je koprena. I pored pregrt

320

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

ljubavi koja je usaena u mene prema Marku, razdvojenost ukoliko dugo traje nagriza i doe doba da se vie ni u ta ne moe zakleti. Nema dodira, govora tela, ivo izgovorene rei koju prati dah koji zagreva lice, topline pogleda. Srea to sam svesna da pojam - predugo relativizujem. Posedujem oseanja koja ne mogu da prevedem u rei. - Dete moje. Umoran od ivota, situacije s Olesijom i svega lepog i runog to se deavalo u njegovom domu od Natainog dolaska, oigledno je ostala manja pusto u odnosima s Olesijom, ali se iz svoje koe nije moglo ni dalje ni igde. -Moja pomeana oseanja prema tebi kada si se pojavila sam vremenom provukao kroz sito, a u situ ostane ono najkrupnije. Ostalo je jedno potovanje prema tebi kao oveku, osobi, eni, sada majci. Zaboravi na sve moje slabosti, na moje deje bolesti izraene nespretnim iskazivanjem simpatija prema tebi. ta god da se desi, zapamti, ti si moja erka, a Anuka je moja unuka. Moralan sam ovek i samo takvu kakva si mogu da te prihvatim. -Dmitrij, davno sam prepoznala dobrog i asnog oveka u tebi. Neu sada da nabrajam tvoje vrline od kojih bi mnogi imali koristi, ali ne znaju da ih iskoriste. Nataa! Zovi me Nataa. To je moje pravo ime. Zaboravi na Maksima i njihova konspirativna imena i lana dokumenta. -Znao sam da ti Svetlana nije pravo ime. Drago mi je da si stekla toliko poverenja da mi neto tako vano poveri. Ali nije jo vreme da te javno zovem imenom. Shvati i uvaj se. Samo jo malo strpljenja. Dmitrij je iskustvom steenim godinama znao da svemu doe kraj. Ovaj svet e se promeniti. Negde e to ii bre negde sporije. Ali svet je ivot, pokret. Sve to se kree se vremenom menja. To je egzaktni prirodni zakon koji niko ne moe osporiti. Insistirao je uvek i u svemu

Razmiljaj muzikom

321

na strpljenju. Ostala je sama u sobi s Anukom. Otvorila je fioku i pronala sakrivenu, Markovu adresu. Uzela je papir i napisala. Mili moj! Postao si otac. Rodila se Ana. Tvoja i uvek tvoja, Nataa! Maksim joj je rekao kada joj je na njeno oduevljenje dao Markovu adresu, ako eli da mu pie da to bude kratko, turo, polurazumno i nikako s mnogo detalja i suvinih rei. Pota bi se slala iz drugog grada i zatrli bi se svi tragovi eventualnog problema koji bi se pojavili prilikom otvaranja pote koja putuje za inostranstvo. Kratka, efektna reenica ne bi nikome nita znaila i bez problema bi pismo prolo taj jo paranoini ksenofobini strah dravnih sitnih inovnika, koji su jo uvek svako pismo adresirano u inostranstvo otvarali zbog provere. Setila se da je nedavno Maksim fotografisao nju i malu Anuku. Uzela je tu fotografiju, isekla makazicama Anukinu glavu i spakovala je zajedno s porukom. Znala je da celu sliku ne sme poslati. Napravila bi sebi i Maksimu problem. Nije znala ta da oekuje od tog pisma. Da li e ga Marko ikada dobiti? ta moe da uradi ako ga dobije, kako da joj odgovori, kako da opet budu zajedno? Svaka kombinacija koja bi joj pala na pamet nije imala realan i mogu dovretak. Uvek se ispreio neki detalj koji je njihov eventualni susret predstavljao kao gotovo nemoguu misiju. Neostvarljiv san, koji je potrebno zaboraviti. Nataa je ula u svoju sobu poto je uspavala dete i po Dmitrijevoj elji, stavila je Anuku kod njega u krevet da

322

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

spava. Govorio je kako bi nekada slatko zaspao oseajui miris dejeg tela pored sebe. Prethodnog popodneva je ljuljajui se u stolici na grudima uspavljivao Anuku. Oboje su se uspavali. Stolica se i dalje ljuljala, a Nataa je polako prila i iz Dmitrijevog naruja uzela Anuku, a njega pokrila ebetom. Probudio se sutradan i rekao kako ga je miris deteta, majinog mleka, miris ednosti i bezgrenosti uspavao. Seao se mirisa iz najranijeg detinjstva kada je s majkom i malom sestrom koja je tada bila beba, delio krevet. Uavi u sobu iznenaeno ugleda Olesiju kako pretura po njenom koferu koji je stajao ispod kreveta. Kofer joj je predstavljao jedini siguran smetaj da negde pohrani svoje preostale uspomene i setivi se da je u njega stavila i Sergejeve zlatnike, viknu od besa: - Olesija! ta trai po mojim stvarima! Ovo stvarno nisam oekivala od tebe. Preterala si! Olesija brzo ustade i sputene glave utei istra iz sobe. Nataa ovaj Olesijin gest nije mogla niim opravdati niti nai bilo kakav razlog za tako neto. Pregledala je kofer i znajui da joj pedanterija nije jaa strana, ipak je primetila da stvari u koferu nisu stajale kako ih je poslednji put ostavila. - ta ta ena hoe? - ljutila se Nataa. - Ona je monstrum, ane ovek, -besno je glasno vikalane obazirui se na mogunost da j e Olesij a ula njene rei. Nij e j e interesovalo ta bi Olesija u tom trenutku mislila o njoj. Pokuavala je da primeti da li neto fali, ali nije nita ustanovila. Naizgled je sve bilo na svom mestu. Kutija s fotografijama je nespretno i oigledno u brzini zatvorena, primetila je da je otvarana. Nataa je podigla poklopac i ustanovila da fotografije koje je ostavila na vrnu nisu bile povezane obinom gumicom kakvu ene koriste za kosu. Prelistala je sve slike, ali od

Razmiljaj muzikom

323

mnotva toga koliko je uspela da ponese nije otkrila na prvo gledanje da li neto nedostaje. Legla j e prvi put posle poroaj a u krevet, a da j e kolevka pored kreveta bila prazna. Oseala je veliku posesivnost prema Anuki, pa dugo nije mogla da zaspe. elela je da Dmitriju ispuni jednu tako malu obinu elju. San joj nije dolazio na oi zbog prethodne situacije s Olesijom. Primetila je da se u poslednje vreme ponaa udnije od uobiajeno ve udnog, izopaenog ponaanja. Nedavno je po drugi put, ljuta izletela iz kue, kada je Maksim odlazio i zamolila ga da je odveze do Moskve. Nije se vraala dva dana. U trenucima kad bi se u istoj prostoriji zatekli sve troje, naputala bi prostoriju. Na svako direktno pitanje ili bi odgovorila kratko i nerazumljivo ili bi se pretvarala da nije ni ula pitanje. Natain instinkt je govorio da treba da se uva Olesije. Proimao ju je neki ruan predoseaj. Dmitriju se sutradan poverila i ispriala svoje opservacije i zapaanja na promenu Olesijinog ponaanja. Odgovorio joj je da je i on primetio udne promene, ali da nije bio siguran da i Nataa to primeuje, pa nije hteo da bespotrebno die tenziju i Natau optereuje glupostima.

20*

Posle nekoliko meseci, jedno sluajno, nepripremano poznanstvo izmeu Marka i Jelene, postalo je vrsta, stabilna veza ijoj bi istoti, bliskosti i odnosima u njoj mnogi zavideli. Jelena je radila u biblioteci, volela je svoj posao, elela da se usavrava i dalje koluje, ali uvek bi se u ivotu ispreile neke prepreke koje su joj onemoguavale stalnu potrebu i elju da ui. Prvo se desio rat, a sada Marko. ivela je s roditeljima u salonskom stanu u samom jezgru grada. I pored odrastanja uz patrijarhalno orijentisane roditelje, ostao je u njoj duh veitog buntovnika, koja je zbog svoje prirode imala s roditeljima, permanentni odnos na ivici sukoba. Vezu s Markom su teko progutali i to posle mnogo vremena i provera ko je i ta je on. Svesrdno su finkcionisali kao mala pijunska agencija koja je pratila svaki korak svoje jedinice. To se nekada ispoljavalo do granice neukusa i opsesivnosti da su je bukvalno pratili u korak. Kada ih je jednom sluajno primetila na samo pedesetak metara iza sebe u pustoj gradskoj noi, stala je namerno pred jedan izlog i zadrala se due nego to je to uobiajeno. Bilo joj je smeno kada je pogledala desno od sebe i videla ih da stoje ispred izloga berbernice i dugo posmatraju izlog ekajui da krene, pa da nastave praenje. Posle skoro svakodnevnih svaa i molbi da je ostave na miru, da eli da ivi svoj ivot, popustili su posle opsene i detaljne provere s kim se via.

326

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Marko se potpuno ukalupio u svoj posao i svakog vikenda bi slubeno bio odsutan od kue, poseujui sportske priredbe u gradu. Uvee pred tampanje, njegov tekst morao je biti preien od eventualnih rei koje nisu poeljne i mogle bi nekome zasmetati. Posle jednog prijateljskog boks mea izmeu naeg i sovjetskog predstavnika, Marko je napisao da je Rus deklasirao nau nadu. Bio je pozvan na razgovor kod itaa tekstova u kancelariju kod Boka. - Drue Marko - obrati mu se ita. Boko i Marko se samo pogledae i zakolutae oima. -Kako moete napisati da je Rus deklasirao naeg boksera? -Gospodine, ja sam napisao moje vienje mea, a kasnije sam u razgovoru s kolegama iz drugih redakcija zakljuio da sam bio u pravu. -Prvo nisam za vas gospodin nego drug. A ovaj red emo ovako lepo izbrisati. ita uze crvenu olovku i prekrii Markovu reenicu. Marko se oseao kao da mu aka po mozgu. - Napisaemo, napisaemo lepo! - pokuavao je da sroi pogodan tekst. Stavi naoare, izvadi iz depa olovku druge boje i iznad Markovog kucanog teksta dopisa: Nepravednom odlukom sudija na predstavnik je oteen u meu s Rusom. Eto vidi kako ovo vie prija uima. Marko nije mogao da veruje. Pa zar Boko trpi ovo svaki dan. Pa ta onda rade s drugim, ozbiljnijim rubrikama, u spoljnoj i unutranjoj politici, predsednikim i partijskim saoptenjima.. - Marko, dobar si novinar, ali jo mora da ui, nasmeja se ita i izae iz kancelarije. Boko ustade nervozno i sede pored Marka na rukohvat fotelje. Zagrli ga i potapa po ramenu.

Razmiljaj muzikom 327

-Video si sada o emu sam ti priao. Sve iskroje kako

im odgovara, a onda Boko ti samo parafiraj i u tampariju. -Kako ovo uspeva da proguta Boko? Divim ti se. -E i meni neko da se divi. Zna ta je radio novinaru koji pie vremensku prognozu? Kolega je napisao: Preovladavae kino vreme s promenama sa zapada i oekivanim razvedravanjem. Pitao ga je kakve to promene sa zapada oekuje i zato sunce dolazi sa zapada kada ono tamo zalazi. Prasnue obojica u smeh. Marija je nasmejano otvorila vrata oekujui Marka i Jelenu na nedeljnom ruku. To je bila jedna od retkih nedelja kada je uspela da uhvati Marka slobodnog. Marko se takoe zaeleo mirisa sestrine kuhinje. Zasitio se jednoline restoranske hrane koju je jeo vikendom. Posle obilnog ruka sastavljenog iskljuivo od domae hrane koju je arku slala majka sa sela, zadovoljno su komentarisali Marijino umee kuvanja koje je nasledila od majke, uivajui u prijatnoj sitosti. arko donese staklenibalon, opletenpruem, domaeg vina sa sela i njegov prijatan buke ispuni prostoriju kada je uz kripu stakla jedva iupao plutani ep. - Marko, ovo danas moramo da ispraznimo. - zado voljno skoro da naredi arko. - arko, jesi oficir, ali molim te bez naredbi, u kui si, ne budi sujetan - nasmejae se svi Marko vim reima. - Ostaviemo bar pola za sledei vikend. Sada sam se setio da ni sledeeg vikenda nemam obaveze. Jelena se obradova toj vesti i poljubi Marka. Oekivao je isto i od Marije i arka, s obzirom na to da im je smetalo, kao i Jeleni, Markovo esto izostajanje iz kue, a radnim danima nisu imali prilike da se viaju.

328
-Marko,

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

ipak emo morati ovo vino danas da popijemo - uozbilji se zagonetno. Marija se bavila spremanjem stola i zamiljena ekala da arko nastavi. Nespretno je prevrnula au vina na Jeleninu haljinu. -Jelena, izvini! Doi brzo da sipamo soli, ne boj se, nee ostati fleka. Marija je izvukla sebe i Jelenu iz nastupajue neprijatne situacije koja je oekivala Marka. Marko je primetio da se neto deava, ali se nije usuivao da prognozira i nasluuje. arko uze au, nazdravi Marku i na iskap popi vino, hvatajui se odmah za balon da sipa sledeu au. - Polako, arko. ta ti je? Sa vinom i enama se uiva, a rakija se pije od tuge. arko nije voleo puno da pria i da pravi duge uvode u svoje prie. Sve u ivotu to je Marko uo iz arkovih usta, bile su bile kratke, saete i precizne reenice, bez kienja, slikovitosti i elje da kada o bilo emu pria bude, zainjeno s puno detalja. -Marko, ja sam dobio prekomandu. Putujem u petak u neko selo, u Dalmaciju. Naravno, sa Marijom. Ti.. -Da, znam. Razumem. Sve sam shvatio. Do petka moram da se iselim i naem stan - dovrio je Marko arkovu reenicu. -Upravo tako. Sea se kada si skinuo uniformu, trebalo je i stan vratiti vojsci na raspolaganje. Onaj moj prijatelj, iz mog zaviaja, sea se, sredio mi je da dobijem tvoj stan. Kakva ironija. Sada na alost, ne mogu da ti pomognem. Ne elim da mislim da su mi ovo namestili zbog tebe. Jeste privilegija slubovati u gradu, ali zna i sam koliko sam se teko uklopio ovde. Ipak sam ja dete sa sela i ne oseam ovo kao kaznu. A oni tamo gore verovatno misle da jeste i neka se naslauju. Jedino mi je teko to ponovo razdvajam Mariju i tebe.

Razmiljaj muzikom 329 - arko, nisam dete. Ja sam deo ovoga grada. Ovde sam roen i poznajem svaki njegov oak, miris asfalta. Prepoznajem krajeve po zvukovima, poznajem sasvim dovoljno ljudi s kojima sam na vi i moda previe onih drugih, bliskijih, kojima mogu da verujem. Imam posao, imam Jelenu, a za stan u se lako snai. Nita ne brini, samo da ste ti i Marija sreni. Marko je ve sledeeg dana pronaao novi stan. Primakao se blie centru grada i to smatrao svojim malim napretkom, bez obzira to se radilo samo o jednoj sobici s kupatilom i malom prostoru slinom kuhinji. Stan koji nije mogao da se poredi s komforom u kojem je uivao u prethodnom boravitu. Dodue, i tamo je najvie vremena provodio u svojoj sobi, pa mu nagla i iznenadna promena nije teko pala. Jeleni se nije svidela situacija, jer je i pored mukom izborene samostalnosti morala roditeljima da objanjava kako Marko vie ne ivi u oficirskom stanu, ve u iznajmljenom sobiku. Voleli su je kao to se voli jedinica. Razmaeni svojom moi i posedovanjem materijalnih dobara, da Jeleni do kraja ivota nije smelo nita da nedostaje, gunali su i negodovali, smatrajui da Jelena zasluuje bolju priliku. Od svojih prijatelja s kojima bi razmenjivali posete vikendom uz partiju brida, gde se snobovski prialo francuski, pili skupi likeri i puile tada retke kubanske cigarete, veto su krili Jeleninu vezu s Markom. Znali su da bi tada prijatelji poentirali priama kako njihova deca studiraju u inostranstvu, imaju zetove i snaje iz uglednih porodica i da ne brinu za njihovu budunost. Iako nezadovoljni Jeleninim izborom, morali su da ute, jer bi Jelena na bilo kakav pomen njenog Marka u negativnoj konotaciji, prosipala otrovne strelice i unosila nervozu u kuu.

330

A LEKSANDAR M IJATOV I

Od kada se Marko preselio i iveo sam bez sestre i zeta, Jelena je esto i sve due boravila kod njega. Preseljavala se u etapama. Prvo navikama, da vie vremenaprovode zajedno, imaju redovnije intimne odnose, zajedno kuvaju, piju kafu, askaju, iz istog kreveta odlaze na posao. Trebalo je vremena za upoznavanje i privikavanje na ivot udvoje. Marko je nauio da Jelena voli da popije dve kafe ujutru, prvu i onu drugu koja je isto prva. Da spava na levom boku i grli jastuk, da voli odreena jela, najvie s povrem, to je za njega bio samo prilog obaveznom mesu. Volela bi posle ruka da ui i to je bilo vreme od nepuna tri-etiri sata koje je Marko potovao i bavio se tihim aktivnostima. Nije palio radio, priao, izazivao ometajue zvukove. esto bi to vreme iskoristio da ode po cigarete i negde popije kafu. Namestio je tako da mu cigareta uvek nestane kada Jelena pone s uenjem. Kada bi se vratio, pili bi kafu i askali. Oseala je stabilnost njihove veze i sve se vie otvarala. Govorila bi mu da je puno toga pozitivnog preneo na nju. - Neka hemija, Marko, izmeu nas, podarila mi je mir koji nisam posedovala, a sada ga i fiziki oseam kada spavam pored tebe, pritiskajui lice na tvoje grudi, upijajui u memoriju mirise tvog tela. Oseam se zatienom i sigurnom. Taj oseaj ne bih mogla posedovati da prethodno nisam upoznala tvoj karakter. Kao da je neko poreao sva oseanja redosledom kojim treba da te upoznajem. Tvoja iskrenost i dobrota su ostavili toliko snaan utisak na mene da sam se plaila da ne uletim u klopku zvanu idealizovanje. esto bi, obino nedeljom, odlazili u duge etnje do Kalemegdana, a zavravali ih kafom u Moskvi. Jelena bi svakog jutra neto od garderobe zaboravila u Markovom stanu pa bi po povratku s posla svraala kod roditelja i donosei uvek po neto od svoje bogate kolekcije, uunjavala se u Markov ivot, neprimetno, na mala vrata.

Razmiljaj muzikom

331

Iznenaivao je sebe kako je uspeo da ne misli o Natai. Klin se klinom izbija, rekli bi pijanci. Ali je to bilo upotrebljivo i u njegovom sluaju. Kada bi i uhvatio sebe da mu misao odluta i pomisli na Natau, brzo bi se trgao kao iz nekakvog sna i vraao u realnost. Primetio je da nain kako sada ivi s Jelenom neki zovu divlji brak. Kako brak moe biti divlji? Ili je brak ili nije. U ivotu je voleo poten odnos, koji je oekivao i prema sebi. Imao je liberalnija i modernija shvatanja od ljudi koje je poznavao. Smatrao je danemapotrebe da svoju vezu ozvaniavaju. Dovoljno je sasvim da su oni zadovoljni sobom i da suivot funkcionie. Jelenini roditelji su insistirali na varijanti ili-ili. Kada je poslednji put bila kod roditelja i pokupila jo neke neophodne sitnice, imala je neprijatan konflikt s ocem. Otac je smatrao da to to ona radi predstavlja skandal i da ga je sramota da o tome pria u drutvu. ak ju je i uvredio konstatacijom da se Marko prislanja na njihov pedigre, i ima retku privilegiju koju veto koristi i predstavlja u drutvu da ima enu iz imune porodice. Naravno, sve su to bili nezaobilazni maniri sujetnog, snobovskog, iskompleksiranog ponaanja, nasleenog iz porodinog miljea. Jelena je poznavala Marka i suoila se s ocem branei Marka i ubeujui oca u njegovo kratkovido razmiljanje i neobjanjivo loe miljenje o Marku. Jelena je branila sebe i svoju odluku svim sredstvima, pred svakim ko bi se usprotivio na bilo kakav nain vezi s Markom. Negde u dubini svesti je ipak razmiljala o venanju. Posle jednog veernjeg seksa, leei u polutami sobe i s obaveznom cigaretom, milovala ga je naslonivi svoju glavu na njegovo rame. - Marko, zato se mi ne venamo? To nije bila prosidba, jer bi po pravilu Marko tako

332

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

neto trebalo da pita nju. Ipak je on mukarac. To je bilo stanje stvari, konstatacija, pitanje kao svako drugo. - Zar eli neto to sada besprekorno funkcionie da kvari venanjem. Meni ovo ne smeta, a ako smeta tvojim roditeljima ja tu ne mogu nita. Jelena je oekivala manje britak i odmereniji odgovor. Jeste ona ta koja se suoavala s neslaganjem roditelja, ali je to smatrala za svoj problem i nije uvlaila Marka u celu priu. Uvredila se na pomen svojih roditelja u runom kontekstu. Nije elela da doliva ulje i raspiruje raspravu. -Neprimetno sam uetala u tvoje odaje. Ti u moje srce. Bez cenkanja si pristao da svoju prolost pokopa zauvek. eleo si novi poetak. Ima ga i ova faza je kraj poetka, ovo ve traje. -Jelena! Ja elim dete, ne dete, decu, mnogo dece. Brak bez dece je kao jelo bez zaina, veza s kompromisom, s neim to lii na obavezu. -Zar hoe da kae da prvo treba da rodim dete, da bi se venali, Marko? Znam da si savremen ali ja ivim u vremenu gde bih takvim inom za as bila izlepljena etiketama runog sadraja. Ne ivim zbog sveta i ne razmiljam ta e svet rei, ali sam deo sveta i prisutna sam tu, ovde, meu svojima, poznanicima, drugovima, kumovima, roacima. Ja ne mogu dalje iz svoje koe. -Jelena, ti zna dabi tvoji roditelji insistirali na venanju u crkvi. Moja ubeenja su sasvim drugaija. Skinuo sam uniformu iz principijelnih razloga line prirode, od partije se posle svega ta sam video, uo doiveo, polako distanciram. Ulazak u crkvu je neto to bi se prebrzo desilo za moj ukus, nisam jo spreman za takav preokret u svojoj glavi. -Marko, tvoje rei lie na vrdanje, pravdanje, beanje od stvarnosti. Liim na crnu rupu, na sebe koju sam prodala budzato. Moje srce vie nemapraznih mesta, ti si se u njemu

Razmiljaj muzikom

333

razbakario i oduzeo mu pravo da pripada drugom. Bio si i ostao drugaiji od ostalih. Videla sam te onakvog kakvog sam htela da te vidim. Moda ne savren, ali blizu. To je za mene ma s dve otrice, samo mogu da se nadam da neu biti poseena njime. On je u tvojim rukama, a mozak alje komande. U stanju sam da stvari posmatram kritiki, a da te vidim trezveno. Imam sasvim dovoljno godina da bih smela sebe uhvatiti u zamku slepe zaljubljenosti. Sve to sam ti rekla to i mislim ne rasipajui suvoparne komplimente i stereotipe u kojima se nee prepoznati. Igru istine kada zaigra, mora je odigrati strpljivo do kraja. Ja se imam gde vratiti, ali ne trpim poraze. Jedan bi bio sasvim lini, a drugi mnogo tei i teak za priznanje roditeljima, da su bili u pravu. Marko se prvi put suoio s jednom sasvim ozbiljnom potrebom za preispitivanjem. ta ja u stvari hou? Na rastanku s Nataom sam naao izgovor u mom povratku u zemlju. Sada se pravdam nekakvim crkvama, decom. Da li sam ja uopte spreman da delim ivot s nekim. Kako to izgleda kada je neko zreo za brak? Da li se to vidi ili osea? Za svoje godine je sebi postavljao previe naivna, gotovo adolescentnapitanja, neprimerena i smena. S druge strane je razmiljao da nema pravo da se poigrava s oseanjima osoba koje ga vole. Jer voleti znai i radovati se srei drugih. Osetio je da poseduje sebinosti vie nego to je mislio, blagu dozu egoizma sastavljenu s nespremnou na kompromise. Poeleo je jo jednom da sve stavi na tasove vremena i da ono uini svoje. Jelenu nije hteo da povredi, da se poigra s njenom potrebom da ima nekoga pored sebe. - Dopusti Jelena da te volim na svoj nain. Naviknue vremenom da su moje emocije polifone i da sam drugaiji od ostalih, ali daj mi vremena da udahnem vazduh i dok sam pod vodom razmislim o svemu.

334

A LEKSAND AR M IJATOV I

Nakon nekoliko nedelja put ga je naveo u stari kraj gde je iveo sa arkom i Marijom. Proao je ulicom i prepoznao njen miris, seao se svake rupe na asfaltu koje je veto izbegavao jer se kia zadravala danima na istim mestima. Samo bi povremeno koji divlji sivi gradski golub ili vrabac sleteli da piju vodu. Kako je video kuu u kojoj je stanovao, tako su mu ponovo navrla seanja na Natau. Ambijent ulice kojom je na stotine puta proao razmiljajui o Natai, a do kue je dolazio ne gledavi put i po instiktu se zaustavljao pored svoje kapije, uinio je da ga opet obuzme seanje na Moskvu. Setio se adrese koju je dao oveku u haustoru. Zastao je i vratio se do kapije kue u kojoj je sada neko drugi stanovao. Uao je u poznato dvorite i primetio drugaiji raspored, novozasaeno cvee i svee okreenu kuu iji se miris krea zavlaio u nozdrve. Zazvonio je na vrata i zapazio da su novi stanari promenili i zvono. Sve je izgledalo nekako strano, drugaije, obojeno ukusom novih ljudi. Pa ak i miris iz kuhinje koji se irio dvoritem, mirisao je drugaije od Marijine kuhinje. Vrata je otvorila ena etrdesetih godina iza ijih lea je video dva deaia koji su se stidljivo krili iza majke drei je za suknju. -Izvolite gospodine. Koga traite? -Izvinite gospoo, ne bih da smetam. Ja sam Marko. Petrovi Marko, bivi kapetan. Ja sam nekada ovde stanovao. -A, vi ste arkov zet. -Da, Marijin brat i arkov zet. -Oni su se odselili. -Da, znam, ne traim njih, - prekinu je Marko. -Mi smo dobili njihov stan od vojske. Moj mu je oficirinaposluje. Poslednju reenicu izgovorila je tako da stavi Marku do znanja da ima ljubomornog mua i da bi Markovo due

Razmiljaj muzikom 335 zadravanje i razgovor mogli da joj naprave neprilike. Marko je shvatio koristei itanje izmeu redova i reio je da se dugo ne zadrava. -Gospoo, izvinite - krenuo je da izae iz dvorita. -Ali gospodine, ta ste hteli, zato ste uli i zvonili? - radoznala je bila gospoa. -Gospoo, ja sam bio u Rusiji. Tamo sam upoznao jednu devojku i dao sam joj svoju adresu, ne slutei da u je promeniti. Da nije moda stigla neka pota za mene. Samo sam toliko hteo i nita vie. -Ne, nije gospodine Marko. Ali ako vam ta pota neto znai, ja u je ako potar donese sauvati, a vi svratite tako s vremena na vreme. -Stvarno ete je sauvati? - obradovano se nasmeja Marko. - Zato biste uvali i primali tuu potu? Zar nije komotnije potaru rei da takav ne stanuje tu isprobavao je Marko gospou, a u isto vreme vrsto verujui da gospoa govori istinu. -Gospodine Marko, znam ja ta je ljubav. Ja jesam udata i starija sam od vas, ali me seanje jo slui kako sam se oseala lepo u trenucima zaljubljenosti. Ne brinite. Svia mi se va toliko simpatian potez. Gospoa se seala daha, arome starih vremena kada se radovalo pismima, pogotovo retkim, neoekivanim i od drage osobe. Namirisanim, neretko s fotografijom i posvetom kao prilogom ili ponekim presovanim cvetom.

21
Mala Anuka je prethodnih dana na radost Natae i Dmitrija napravile prve korake. Brzo je uila tu vetinu pa je bre nego druga deca za kratko vreme ve sama, svojim koracima, ruicama kojima se pridravala za zidove i predmete u kui, bez pomoi drugih upoznavala kuu. Dmitrij joj je dao crtai papir i boje, ostavljajui svoje prve tragove dlanova na beloj hartiji. Bilo kakvu igraku koju bi joj Nataa dala, kratko je razgledala i bacila, urei da dobije novi isti papir od Dmitrija. - Sada mogu da umrem. Bie ti moja naslednica, vidim ja - smeei se i na Natainu radost, govorio je Dmitrij. Olesija je tog jutra ustala neuobiajeno raspoloena, ali i vidno nervozna. Dmitrij i Nataa su primetili njeno udno ponaanje i oima jedno drugo pitali ta se deava s njom. Koristili su do savrenstva sporazumevanje mimikom u trenucima kada bi se obino udili i iznenaivali Olesijinim postupcima, i hteli jedno drugom da stave do znanja ta misle, a da to Olesija ne primeti. Natai se nimalo nije svialo jutronje Olesijino ponaanje. -Dmitrij! ta joj je danas? Zato se obukla kao za izlazak, neobino je ljubazna, a ujedno vidno nervozna. Ja se bojim te ene. -Ne brini. Pa zar je nisi upoznala ve. Takva je roena, takva e umreti. - Volela bih da nisam u pravu, - unervozila se i Nataa. Olesija je ula u dnevnu sobu s posluavnikom i tri oljice aja.

338

A LEKSANDAR M IJATOV I

- E sada ne moete da kaete da neu s vama da se druim. Evo skuvala sam va omiljeni aj. Na zaprepaenje Dmitrij a i Natae, koji su samo razmenili poznate poglede, Olesija je sela i ispred svakoga stavila olje, koje je za tu priliku prvi put posle vie godina izvadila iz vitrine. - Olesija, ove olje smo dobili na poklon od mog prijatelja kada smo poeli da ivimo zajedno. Uvek si ih ljubomorno uvala u vitrini i nisi dala da se koriste. uvala si ih kao dragu uspomenu. Zato si ih sada iznela? - zaudio seDmitrij. Nataa je samo konstatovala da je definitivno u pravu i da se s Olesijom neto deava. Trebalo je skrojiti i sastaviti mogue razloge, ali nita joj nije davalo povoda kako da protumai njeno raspoloenje. Iz olja se irio primamljujui miris aromatinog umskog aja, koji Nataa i Dmitrij nisu uobiajeno sporo konzumirali i gustirali, kao to bi imali obiaj ve su ga skoro na iskap, prijatno mlakog popili. Olesija je tek primakla olju ustima i videvi da je aj popijen, spustila svoju punu olju na sto. Ustala je od stola. - Brzo u ja, samo vi uivajte. Rekla je i izala iz dnevne sobe. Dmitrija i Natau je polako proimalo oseanje malaksalosti i bezvoljnosti. - Dmitrij! ta se dogaa sa mnom? - usporeno je govorila gledajui poluomamljena Dmitrija, koji je ve spavao prislonjen glavom na naslon fotelje. Borila se sa sobom da sauva svest koju je neobjanjivo i nepovratno gubila. Glava joj je klonula i ostala je nepomina u fotelji. Olesijin pakleni plan je poeo da se odigrava. Izala je iz sobe i prodrmala jedno pa drugo. Kada se uverila da su oboje u stanju dubokog sna pourila je i iz svoje sobe

Razmiljaj muzikom 339 ve iznela pripremljen kofer. Otrala je u Natainu sobu. Izvukla kofer ispod kreveta i uzela kutiju sa zlatnicima i neke fotografije koje je ranije markirala, kao i Sergejevo pismo Natai. Oigledno da nita nije preputala sluaju i do tanina je isplanirala svoj zloinaki, neoveni naum. Jedino to nije uspela da isplanira je panika koja ju je obuzela i vreme koje je proletalo kao u nekoj treoj dimenziji vremena. Otvorila je Dmitrijev orman i sa mesta gde je uvao novac i dragocenosti koje su se sastojale od primeraka nasleenog porodinog nakita i ponekog dukata, ali ne vrednog i opasnog kao Nataina kolekcija, uzela sve to je nala, obukla je Anuku i pokupila njene stvari. Stavila ju je na krevet i otrala do ateljea. s mrnjom u oima koju mogu da ispolje samo osobe bez karaktera, asti, potenja. Stegla je zube i iletom isekla iz razapetog rama platno s Natainim portretom. Smotala ga je u rolnu i sa zadovoljstvom gledala prazan ram. - Eto ti sada, uivaj u svojoj Natai, - zlokobno je izgovorila. Ve napisano i ranije osmiljeno pismo je ostavila ispod pepeljare na stolu, za kojim su uspavani sedeli Dmitrij i Nataa. Pokupila je svoje torbe. Jednu okaila o rame, drugu uzela u ruku, a drugom rukom malu Anuku u naruje. Anuka se rasplakala. - Ne boj se, malecka. Sve e biti u redu. Sada si sa mnom. Istrala je iz kue ne zatvorivi ni vrata. Zadihana je stigla do kraja sela, gde je ekao ranije pripremljen automobil s vozaem. Ula je u auto, i tek tada odahnula. - Gospoo Olesija - obratio joj se ovek, iji je lik govorio da je iz miljea ljudi koji se bave neasnim, prljavim i kriminalnim poslovima. Izvadio je iz depa neku knjiicu i pruio Olesiji - Ovo su vaa nova dokumenta. Pogledajte,

340

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

rad je savren, ovakve falsifikate ne bi otkrila ni jedna policija na svetu - hvalio se svojim neasnim umeem. Olesija je pruila ruku da uzme knjiicu, ali neznanac je samo pokaza i krene da vrati u dep. -ta sada ovo znai? - uplaeno je upitala Olesija. -Znai da se svaka usluga plaa. -O, izvinite u urbi sam zaboravila. ovek se samo ironino nasmejao i nije polazio s mesta dok ne dobije zasluenu nagradu za naruenu uslugu. Olesija je brojala novac, stavljala ga oveku u otvorene dlanove ispruene ruke i oima proveravala, koliko je dosta. - Jo gospoo, jo. Ja radim po dogovoru. Pokuao je da ostavi utisak profesionalca klimajui glavom da nastavi da broji novac. -Ali, nee mi ostati nita, - pokua Olesija da ga odobrovolji. - Potrebno mi je za ivot. Bar za prvo vreme - moleivo se obratila Olesija. -I ja ivim gospoo od ovoga - hladnokrvan i nespreman da popusti odbrusi joj ovek. -Moe li ovo? - Olesija pokaza zlatan depni sat, vredan Dmitrijev poklon od pokojnog oca. ovek se zagleda u sat i okreui ga sa svih strana poput dobrog poznavaoca dragocenosti, zakljui da moe prihvatiti ostatak u zlatu. Odmahnu rukom, stavi sat u dep i krenue kolima prema Moskvi.

22

Posle nekoliko sati, Nataa je kao kroz ruan san ula lupanje vrata, koja je promaja otvarala i zatvarala uz zagluujuu buku, pretei da stakla na njima popucaju. Nije uspevala da se orijentie gde se nalazi i ta se deava. Nije znala gde je i ta se desilo. Samo se seala neprijatnog buenja uz nesnosnu buku i nesnosno zujanje u glavi. Pogledala je preko puta sebe poluotvorenim oima i primetila da i Dmitrij kao da se budi, pomera glavu levo, desno. Pokuala je da ustane, ali se ubrzo spotaknu i pade na pod. ta se deava sa mnom? Gde sam? postavljala je sebi razumna pitanja na koje nije imala odgovor. Bila je u stanju polusvesti i u nemogunosti da povee u glavi bilo ta. Nije pokuavala da ustane izvesno vreme leei napodu. Osetila je da je neko blago amara i budi. - Nataa, Nataa, probudi se. Kroz maglu je videla Dmitrij a ali jasnije nego ambijent pre nekoliko trenutaka. Zajedno su ustalijo poluoamueni i drali se za glave rukama. Bolovi su bili nesnosni, a noge otkazivale poslunost, pa su se spoticali i padali. Dmitrij je prvi shvatio o emu se radi. - Nataa, jesi li svesna? Kao da te dodirujem ali si daleko. Potvrdi mi da zna ija je ovo ruka. - Dmitrij. To si ti. Gde smo? ta se desilo? Dmitrij otra u kuhinju i porcelanski bokal napuni vodom i srui sadraj sebi na glavu. Stresao se od neprijatnosti hladne vode i jo mokar otiao i ponovo napunio

342

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

bokal. Priao je Natai, ali u poslednjem momentu ne prosu joj vodu na glavu, ve pokvasi dlanove i umi je po licu. - Dmitrij. Ovo mi prija. Gde smo? Prepoznajem ambijent, ali jo ne ujem nikakve zvukove. Natau je jo polusvesnu da se potpuno povrati ostavio na fotelji, a on je predoseajui nekakvo zlo obiao urnim korakom sve prostorije u kui i uverio se da nema Olesije i Anuke. - Olesijaaaaaaaa! Skote, ta si ovo uinila. Odjekivalo je kroz kuu kao vapaj. Suoavanje sa stranom stvarnou koje je bio svestan. Nataa se najeila. Predoseajui veliko zlo nije imala snage da ustane sa stolice, iako joj se svest gotovo izbistrila. Pustilaje suzu. Unapred, ne znajui zato i zbog ega, ali joj je instikt govorio da se neto krupno desilo. Dmitrij je uao u atelje. Kroz prazan drveni okvir svoje bive najlepe slike, gledao je pejza starog hrasta koji se suio. Vrisnuo je i lupio akom u jedno platno i pocepao davno uraeni portret. Crne slutnje su se obistinjavale. Otiao je urei i udarajui ramenima od zidove uskog hodnika do svoje sobe, jo pomalo oamuen, video da je orman otvoren, a mesto gde je uvao svoje dragocenosti i drage uspomene, kao i novac za ivot, ispreturano. Visili su rukavi od neke stare garderobe koju dugo nije nosio i prepoznao je prazno mesto koje bi inae zauzimalo njegovo malo, lino bogatstvo. - Anuka, zato ona ne plae? Glasno je izgovorio i otrao do Nataine sobe. Kolevka j e bila prazna, a Natain kofer ispod kreveta otvoren. Uhvatio se za kosu i uz prodoran vrisak, udarao glavom o vrata. Plakao je kao malo dete. Vratio se u sobu gde je zakovana za fotelju bez moi da bilo ta preduzme sedela uplakana Nataa. Shvatila je ta se desilo, ali nemona da odreaguje.

Razmiljaj muzikom

343

- Nataa, duo. - zagrlio je Dmitrij. - Nema ih. Pobeglaje s Anukom. Ridao je prolivajui potoke slanih suzapo Natainom vratu. Nataa je izgledala kao preparirana divlja. Bez pokreta, mimike, emocije. Skamenjenu ju je drao rukama da se ne srui ponovo na pod. - Dmitrij, vidi na stolu. Tamo je neko pismo. Primetila je preko Dmitrijevog ramena, dok ju je grlio i pokuavao da je odri u stanju da bar imalo ostane pri sebi. Dmitrij je iz daleka prepoznao Olesijin karakteristian, sitan rukopis s gusto zbijenim redovima. Rukavomje obrisao suze kako bi izbistrio pogled i uzeo pismo. itao je brzo i u sebi. Nataa je primetila da mu se glava i pogled pomeraju levo desno, kao klatno sata pretravajui oima preko teksta. -Dmitrij, ekaj, stani. Uhvati ga za ruku i udalji pismo od njegovog pogleda. itaj glasno da i ja ujem. -Sedi molim te, Nataa - zamoli je Dmitrij. Ovo pismo ne poinjem uobiajeno sa dragi moj ili slino. Dmitrij! Posvetila sam ti najbolje godine svog ivota. Nismo uspeli da ostvarimo tvoj i moj san da imamo zajedniko dete. Od momenta kadaje Svetlana ula u na dom sveje krenulo naopako. Postao si opsesivan iposesivan prema njoj. Ja nisam postojala u tvom ivotu. Zaturio si me negde i nisam vie postojala. Seti se kako smo zajedno proiveli najtee ratne godine i tvoje obeanje da e me voleti dok si iv? Kako sam samo bila naivna. Uverila sam se na najbolniji nain da mukarcima ne treba verovati. Prevario si me u trenucima najvee ranjivosti i dobio dete s tomfatalnom enom. Priu koju ste mi servirali i pokuali da naivno podmetnete da se radi o nekakvom Marku iz Jugoslavije

344

A LEKSAND AR M IJATOV I

koji je meni bio predstavljen kao Anukin bioloki otac, nisam mogla tek tako daprogutam. Duguje mijedno dete ija ga sada imam. Naplatila sam tvoj dug prema meni. Anuka je sada moja. Imae dovoljno vremena i sa Svetlanom e biti srean, verovatno sreniji nego sa mnom, ali sreniji. elela sam ti to itavog ivota, ali da budesa mnom. Uivaj u ivotu i svemu to ti onprua. Ima svoju Svetlanu. Nadam se da e imati dovoljno inspiracije da jo jedanput u ivotu i toprviput u ivotu, uradiponovo dve stvari. Prvaje da svoju ljubimicuponovo naslika iproglasi najlepom svojom slikom, a drugo da imate jo jedno lepo, zdravo dete koje e vampomoi da ovo zaboravite. Dmitrij. Zna i sam da ovo nikada ne bih uradila bez unapred i detaljno osmiljenogplana. Svetlanino bogatstvo. Bogatstvo koje pripada ovoj dravi se nalazi sakriveno u tvojoj kui na sigurnom mestu i u sluaju dapokuate na bilo koji nain da mepronaete ili budem imala indicije da me traite, na moju alost, izgubiete glavu i biete proglaeni za lopove, kriminalce i ne gine vam viegodinja robija. Samo ja znam gde je blago. Ako Dmitrij ti ovo ita, pitaj svoju ljubimicu o emu se radipa e ti, verujem, sve objasniti. Uivajte jedno pored drugog, uz moj blagoslov Olesija Nataa je plakala kao kia. Isuvie je veliki razlog posedovala, da niko nema pravo da je tei. To nije inio ni Dmitrij. Tuno je sedeo u svojoj fotelju, sputene glava, zamagljenog pogled, pustio je i on suzu. Neobinu, samo iz jednog oka.

Razmiljaj muzikom 345 sam kriv za sve, - pokajniki je Dmitrij na sebe prebacio svu krivicu. - Dve ene pored jednog mukarca donose samo nesreu. Trebalo je.. -Nije nita trebalo Dmitrij, - uhvati ga Nataa kao oca za ruku. - Ja sam unela pometnju u vau kuu. - Kakvo bogatstvo i zlato spominje, - upita Dmitrij. Nataa je sve ispriala Dmitriju. Od Sergejevog kovega, preko Maksimove posete Asji i Asjine prie. Jedan vaan detalj je falio u celoj prii. Kako je Olesija znala da se radi o vrednoj kolekciji. Pa to je Asja ispriala Maksimu, a Maksim meni. Niko nije uo oba razgovora. Odakle toj prokletnici takvo saznanje. Ucena je osmiljena na najperfidniji mogui nain i stavljala je Natau i Dmitrija u neugodnu pat poziciju. Niti su smeli da pokuaju da pronau Olesiju i Anuku, niti su se usuivali da prijave sluaj policiji. - Nataa, poznavao sam Sergeja veoma dobro. Nikada ne bi tako neto sakrio. Siguran sam da je mislio da se radi 0 obinim dukatima, uobiajene numizmatike vrednosti. Hteo je da ti pomogne. Tebe sigurno ne bi doveo u situaciju da te uvede u probleme.Nego, setio sam se - Dmitriju je na pamet pala jedna ranija situacija. - Zna kada je prvi put napustila kuu i vratila se s Maksimom. Bio sam ubeen da je spavala kod njega, ipak, sada sam gotovo siguran da je bila kod Asje. Samo je tamo mogla uti Maksimov i Asjin razgovor. - Prodala je duu avolu otmicom mog deteta, a prokleto zlato podmetnula kao branu, alibi za svoj zloin. Zato sve ovo vreme nisam nita nauila i glupo verovala u bezazlenost njenog ponaanja. - Nataa. Mora dalje, ivot je pred tobom. Ja nemam motiv da dalje ivim. Ko sam ja, kome trebam? Izdala je 1 mene i protraio sam vreme s prokletnicom, oduzela mi
-Ja

346

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Anuku, koju sam voleo kao roenu kerku, unuku, ni sam ve ne znam. Oseanja su mi pomeana. Ostala si mi ti. Nataa, ti kao erka. Tako te vidim, oseam. Moda je bog tako namestio da u starosti dobijem odraslu erku. Ako ima boga i ti e Anuku pronai. - Ovo me je uruilo, Dmitrij. Nemam snage ni volje za nove poetke, ceo svet mi se sruio na plea. inilo mi se do jue da sam jaka kao kamen, neranjiva. Izgleda da je bilo potrebno ovako neto da se desi da se oslobodim te glupe umiljene zablude. Ja sam kamen na obali mora, koji se kruni i rasipa, svakim no vim udarima talasa, sve dok od njega ne nastane sitan kameni, koji kasnije postane kriljasti pesak na dnu mora. Dmitrij se jo jednom kao vie puta u ivotu uverio da su stariji ljudi, nadmoniji, potrebniji mlaima. Mladostposeduje energiju, volju, lepotu, entuzijazam, a starost mudrost, istrajnost, iskustvo, strpljivost. Po ko zna koji put izdigao se iznad situacije i okrenuo novu stranicu. - Nataa, ne elim da te ovo uniti, demoralie, da padne u depresiju, tu najteu bolest koja ne boli, ali polako ubija volju za bilo im. Prestane da se bori i prepusti vegetiranju, dok ti ne iscrpi svaki trag postojanja i elje za bilo im. Postaje lak plen i bezbolno se preputa smrti. Ja sam tvoj novi poetak. Zagrli je i poljubi oinski.

23*

Posle godinu i neto nedelja vie od suivota s Jelenom, Marko je oseao sve vei pritisak s Jelenine strane, da sklope brak i ozakone svoju vezu. Ubeivanje u ispravnost njene odluke je toliko esto isticala ne birajui vie u svojoj nemoi da kontrolie, ni vreme ni mesto, ni drutvo s kim su. Brak je Jeleni postao opsesija. Papir bez koga nije videla smisao daljeg opstajanja veze. Skoro dve godine su zajedno, ali Jelena nikako nije uspevala da zatrudni. Marka je ta injenica sve vie optereivala i nekako se udaljavao od nje. Za njegovo shvatanje, brak bez dece bi izgledao besmisleno kao ograda u sred pustinje. Taj papir kod matiara, koji je Jelena toliko elela, kod Marka bi ubio slast neobaveznosti i mnogi mukarci samo dan posle venanja postanu udovci. Smatrao je da je postelja najiskrenija ispovedaonica, kao sudnica za oveka i enu, emotivno udovoljenje. Brak je poverilac i uvek ste duni jedno drugom. Dugove nije voleo. Nije bio spreman za brak, jer nita slinije smrti od braka. Svi u njega ulaze nespremni. On to nije eleo. Kao pokrie, pored neophodne ljubavi, morala su postojati i deca. Emocije su se topile kao aprilski sneg, a elja da budu zajedno postajala neto o emu je nekada davno eleo da pria. Sadanjost je postala drugaija, realnija, zrelija. Ubeivao je sebe u ispravnost odluke da se ne venaju dok ne zatrudni. Sve ee je ostajala kod svojih roditelja na spavanju. Svoje stvari koje je kao mrav selila iz roditeljskog stana u Markov, isto je tako polako poela da vraa.

348

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Kada bi pokuala da mu ugodi pravei njemu omiljene palainke, koristei poslednje adute sauvane za kraj, ne bi li ga odobrovoljila, traio je da zatvori vrata jer mu smeta dim iz kuhinje. Kada bi ga ponudila zajednikom, svakodnevnom popodnevnom kafom, odbio bi, a onda bi sebi donela oljicu i pila sama. Tada bi odlazio u kuhinju i sam sebi kuvao drugu. Zajedno provedene noi su postajale sve ree, a Jelenina strana kreveta bi osvanjivala prazna s hladnom i zategnutom posteljinom. Jelena je bila utuena i oseala se izigranom. Volela ga je, zamiljala sve drugaije. U dui su joj ostali okrutni tragovi nedostajanja iz njegovog zagrljaja u kojem joj je pravio mesto meu jastucima. Odjednom je prestala potpuno da dolazi. Vraajui se s posla privikavao se na ivot bez Jelene i prazan stan. Promene su postale sastavni deo njegovog ivota i lako se odupirao izazovima novih privikavanja. Boko ga je pozvao u kancelariju. Sedeo je za svojim neurednim urednikim stolom, istovremeno drei dve telefonske slualice. Oima mu je pokazao da otvori orman i donese pie. Marko je nasuo dva konjaka i ekao da Boko zavri. -Ne moe iveti od idiota! Opet je ita neto pronaao i soli mi pamet. -Hou da verujem da me nisi zvao zbog Jelene, preduhitri ga Marko. -E vidi, upravo zbog nje sam te zvao. ta je s vama, ta se deava? - iskreno zabrinut je upitao Marka. -Bole, ako si sudija nisi u poziciji da sudi, jer druga strana nije prisutna. A ako si njen advokat, alim. Nemam vremena za gubljenje. -Ma sedi, ne zajebavaj me, Marko. -Predajem se bez borbe. Znam greio sam, ali sada to vie nije vano. Sasluau te.

Razmiljaj muzikom 349

-Vanoje da uvia da si pravio greke i nadam se da

se kaje. Kajanje je uvek vrlina, ali nekada ne moe vratiti vreme. Pokajanje znai da treba da nastavi ivot s boljim sobom, novim sobom. Ne inei iste greke. Druge greke, prema drugima i drugaije se oprataju, ali ne ponavljaj iste, jer su ljudi najranjiviji i ne prataju iste greke onih koje cene, vole, potuju. Marko, ja te potujem i drug si mi. -Ali ona ti je kuma. -Istina koju sam spoznao nije nimalo romantina i lino mi je ao, ali bi me ohrabrilo kada bi ti potovao svoju odluku da se menja. Tvoje promene su sitne, nevidljive, kozmetike prirode i nita znaajno u ivotu nisi popravio na sebi. Nita se ne moe uraditi preko noi. Odrastanje, sazrevanje i formiranje vrlina je proces. Trud je veliki. Ulog jo vei. esto padamo u iskuenja i vraamo se. Marko, bilo bi runo kada bi i dalje nastavio da lae sebe. Laui tone u zlo i vratie se porocima i loim navikama. Tre ba da oekuje od sebe, a ne od drugih. Onaj ko oekuje od drugih, treba tom nekom ko se zove drugi da kae ta oekuje od njega. Ljutiti se na drugoga zbog principa i elje da ostvari s tobom jednu zdravu zajednicu je nepoteno. Ali ljutiti se na sebe samoga je uvek korisno, jer se iz saimanja izrodi neka neotkrivena istina. -Bole moj! Ode ti u krajnosti. Nemoj, molim te tako

da misli. Zna i sam ta meni nedostaje. -Strpljivost Marko, ljubav je oprezna, ponizna, pravina. Bez namera, bez nestalnosti, ona traje. Ona se ne bavi takvim stvarima. Deca uvek dou jednog dana. Uivajte u svojoj mladosti i oputenosti bez obaveza. Ljubav dugo, dugo trpi. Ona je edna i milokrvna, ali je uvek budna i svojim ulima oslukuje vae misli. Ljubavi ne zavidi, ali je i ne veliaj. Ne trai samo svoje, oslukuj i drugu stranu. Pravi kompromise, oni su neophodni. Ljubav ne prestaje tek

350

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

tako. Misli, Jelena je otila i ne voli te. Ljubav oprata, ali trai strpljivost. Trpljen - spaen. Svako dobro od gospoda je Marko. -Primeujem Bole da se bavi, dodue amaterski, psihoanalizom iskljuivo moje linosti, ne dotie onu drugu stranu u jednoj vezi. Stranu koja ne eli da razmilja drugaije, jer je lake koristiti mozak svojih roditelja. Bole, kada je drutvo jednog svog pajtaa prekorevalo zato je svoju prelepu, bogatu, obrazovanu i uglednu suprugu zanemario, pokazao im je svoje nove cipele i rekao: Zar ovo nije novo i lepo, ali niko ne zna koliko me uljaju. -Ovakve situaciju su najbolje vreme za samoupoznavanje i shvatanje, ta u stvari i sami elimo. Ti zna, Bole. -Da znam. Nataa je jo u toj tvojoj tvrdoglavoj tikvi. -Mislim da ne traim vreme ako ivim ekajui nekog ko je vredan. Ono to je vredno neko eka itav ivot. Posmatram stvari iz prikrajka i u centru zbivanja se loe snalazim. Boko se uverio da je Markova opsesija Nataom tolika da ne vredi dalje troiti vreme, koje je hteo da iskoristi da mu pomogne iskreno, drugarski. - Marko, ti si izgubljen sluaj - okrenu se ljutito Boko i nasu jo po jedno pie. Ubie te kajanje kada jednoga dana ostane sam. Sve stavlja na jedan broj. Ulog je veliki, a zove se ivot, porodica, deca. Koliko ti ivot da i donese, toliko e i poneti sa sobom. Sada ti je razum potreban kao turpija robijau.

24
Sedeo je sam za ankom svoje omiljene kafane na drugom kraju ulice. Izvadio je iz depa treu kutiju cigareta. Ponovo mu je palo na pamet da previe pui. Ali kako ostaviti cigarete posle toliko godina i to sada kada ga njihov dim koliko-toliko smiruje? Kako provesti vee s aom pred sobom bez tog dodatnog zadovoljstva. Razmiljao je 0 razgovoru s Bokom i iskustvu s Jelenom. Ona je inae puno priala. Imao je ivaca da je slua uvek do kraja. Ali su se oni vremenom tanjili i zategnuti pucali poput trulog kanapa. Onda joj je verovatno dosadilo da ga ubeuje i eka 1jednostavno je bez najave tiho ietala iz stana i njegovog ivota. Nije je video ve drugu nedelju. Boko mu je rekao da ga moda jo voli. Moda? Glupo razmiljanje, pomislio bi. Ili voli ili ne voli. Osmehnuo se i setio je se. Imala je zaista mnogo vrlina i tek po koju manu, koju bi otkrio tek sada, kada je otila. Da li je smeo da joj dopusti da ode? Voleo ju je kada se smejala obinim glupostima, a on ih nije razumeo i nisu mu bile smene. Gluposti, uobiajene enske, ali ne onakve da bi se osoba okarakterisala kao glupa. Ma, bolje to je otila. Sada on moe da spava na levoj strani kreveta, koju je stalno morao da joj ustupa, da bi ona mogla leei da kroz prozor gleda mesec. Nesvesno je zakolutao oima. Da, da, mnogo ga je nervirala. A tek njena potreba da nikud ne mrda dok ne popije dve jutarnje kafe. Objanjavala bi to kao neki problem s pritiskom i slino. Nije ga interesovalo vie pa nije ni razmiljao o tome. Ali sam bog zna koliko je puta on

352

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

urio, a ona se ljutila, jer joj je trebalo vremena da popije tu prvu kafu lagano. S druge strane, bez ikakvog razloga je menjala raspoloenja. Euforija i razdraganost su prelazili u letargiju i neko poludepresivno raspoloenje, neobjanjivo. Priala bi mu neto o nesigurnosti u njegovu ljubav, uvek ga podseajui na prvi pogled koji su razmenili kod Boka u stanu. Bojala se da e mu se neka druga u meuvremenu dopasti vie od nje i da e je napustiti. Plaila se da e nespreivim dolaskom starosti, izgubiti interesovanje za nju, postajui dosadno ensko angrizalo. Naslonio je elo na dlan kojim je prethodno preao preko sluajno prosutog pia na ank. Lice je pokvasio alkoholom, a pogled mu je pao na au. Video je svoj odraz u ai, pomalo iskrivljen, rubove usana oputene. Da li se to ponovo navlai na alkoholne ekstaze? Odavno se nije smejao i ve je poeo da ponovo izbegava ljude. Nije imao ta da im kae. U stvari nije hteo da pria s njima, da se zamara. Radije bi vee provodio u nekom zadimljenom oku kafane ili za ankom, nego u velikom drutvu punom neke sree, njemu nepoznate. Bojao se da prizna sebi da je prazan. Bio je svestan istine da je jedan od onih koji ne umeju dareavajuprobleme. esto bi se deavale situacije kada se davio u njima, te je od istog nedostatka snage i volje, jednostavno sedeo i ekao. ekao je da jedan od problema nestane sam od sebe, da pukne kao mehur od sapunice, a da ga samo kapljica od tog mehura, koja bi mu prsnula na obraz, podseti da je problem postojao. Ako bi ekao dovoljno dugo, ako se nita ne bi desilo samo od sebe, iao bi putem eliminacije. Sklanjao je sam jedan od njih i inilo mu se da bi poeo da die. A ko zna, moda ona i nije zauvek otila. Preplitala su mu se oseanja. Nije uspevao da sastavi sve delove u jednu celinu. Boko je bio upravu kadabi mu govorio da on Marko,

Razmiljaj muzikom

353

ne zna ta hoe. Moda juje on oterao. Ko zna? Moda je sam stvorio situaciju da je morala da ode. Veina pitanja otvarali bi nove dileme, ko je kriv, a koje bi vodile u lavirint nepouzdanih odgovora s polureenjima, koja nisu znaila nita. Zadesila ga je kolona njemu nepremostivih problema u ivotu. Ba se tada oseao loe, sve ga je nerviralo, tada je i prestao da se smeje. Skoro da je zaboravio kako izgleda nasmejan. Pade mu na pamet, kako je ve peti dan u istoj garderobi, ali odmah pomisli kako je to nevano. A tek kosa. Neraeljana i sjajna od masnoe i prljavtine. Nije se ni brijao i prvi put je primetio da se i u bradi pojavila po koja seda dlaka. Na kraju krajeva, on nikome nije potreban i stoga, zato bi ga uopte brinuo sopstveni izgled. anker mu je bez pitanja sipao novu koliinu konjaka. Uinilo mu se da je ukus drugaiji. Svaka nova aa imala bi drugaiji ukus u zavisnosti ta bi u tom trenutku i o emu razmiljao. Setio se kako mu je Nataa priala o vetini razmiljanja muzikom. Osetio je da mu prija ova usamljenost, kada je sam za ankom. Znao je da ank nije mesto predvieno da tu bude sam. Za ankom se drui, smeje, ogovara, upoznaju novi ljudi. Neki od njih postanu deo svakodnevnice i inventara. s takvima se nastavlja druenje, tamo gde se jue stalo. ank je mesto gde svi ne izgledaju isto. Po nainu stajanja pored anka, kao kada gledamo manekenku na pisti, vidimo da li neko zna da to radi ili ne. Sa ankom je trebalo znati. Dobro je kada ne mora ni s kim da pria. Ovakva situacija mu ba sada odgovara. Mrzeo je kada je ljudima morao da govori da je dobro. I nije stvar u tome da on jeste ili nije dobro. On jednostavno nije znao kako je. U poslednje vreme prazan kao rukav zimskog kaputa, pa i nije ba znao ta bi odgovorio, na pitnje kako si? Znao je da ih u

354

A LEKSAND AR M IJATOV I

stvari to ne interesuje, ve takvo pitanje postaje uobiajena uzreica, opte mesto. Sea se, jednom je provere radi, svojoj koleginici, koja ga je svakoga jutra pitala kako je, odgovorio da mu je umrla majka, a ona je odgovorila da ni ona nije loe, iako joj ova kia utie na raspoloenje. Toliko. Mada ta ima koga da interesuje kako je i ta radi, boli li ga glava, die li, osea li iscrpljenost, jer je celu no proveo kao deurni u svom ivotu i tako doekao svitanje. Opet bi se vraao na Jelenu. esto ga je ubijala njena naivnost rasuivanja, poimanja ivota, njeni pogledi na svet kroz roze naoare, njeno deje prkosno ta me briga. A opet bi joj ponekad zavideo na tome, jer je on odavno zakljuio da ne moe biti takav. ta moe, ljudi dolaze i odlaze iz vaih ivota na ovakav ili onakav nain. Uvukao je dim koji je izazvao bol i peckanje u grlu. Dobro je, nita! Jo jedan dupli konjak pa e proi, pomislio je. Ionako nije urba. Nalazio je pogrene izlaze i jo besmislenije razloge zato Vrzmalo mu se kroz glavu da je nazove. Pa ta ako je svitanje, jue je bilo podne pa je ipak nije zvao. Sumnjao je da e biti srena to ga uje. U stvari bojao se istine da ne eli vie da ga uje. Da je htela, moda bi se javila u redakciju. Moda? Stavio je polupraznu, izguvanu kutiju cigareta u dep, platio raun i izaao u osvit zore. Napolju je padala kia. Ona kiu nije volela. Setio se tog nevanog detalja. Preturao je po ve umornoj glavi nenaspavanog i nerazbistrelog uma, ta da radi? Ipak je ona ta koja je otila. Te zore je zaspao kao dete. Sanjao je neto lepo, deje, naivno, areno. Kada se probudio, pogledao je na sat. Skoio je kao naglo probuen iz runog sna. Zaboravio je da je legao u zoru. Nije mogao da se seti koji je dan, a bila je nedelja, da li je jutro, podne ili koje ve doba dana.

Razmiljaj muzikom 355 Hteo je da se uveri u svoj umiljaj, da je nala drugog. Za nepun sat je bio na uglu ispred njene zgrade. Kao nekada, kada je gledao u njen osvetljen prozor i ekao da se svetlo ugasi, jer je to bio tajni znak da e se videti kasnije. Tako je i sada posmatrao u pravcu prozora. Emocije su nadvladale njegov toliko krhki i kolebljivi razum. Stajao je poluraskopan, posmatrao tronu fasadu zgrade u kojoj je ona stanovala. Vreme je merio instinktom. Znao je da e je videti. U daljini se uo zvuk automobila. Bio je to redak zvuk u nedeljno popodne kada su se svi odmarali. Ispred zgrade se zaustavio beli predratni mercedes s crvenim konim seditima, uglancanim, poput ogledala hromiranim delovima. Auto kojim su se mogli pohvaliti retki i bogati tatini sinovi. Mukarac koji ju je dovezao pred sam ulaz zgrade, nije gasio motor automobila. Plaviasti dim sagorelog benzina, irio se ulicom i zavlaio i u nozdrve. Brzo se sakrio iza oka. Samo je krajikom oka, da ostane neprimeen, posmatrao automobil. Pomislio je u sebi: zato je sebi napravio takvu glupu situaciju? Pa ko je on da je uhodi i prati? Jelena je i dalje sedela u autu i askala s pratiocem. Iz daljine je video da su razmenili jedan strasan poljubac. Otvorila je vrata automobila i iskoraila na asfalt jednom nogom i dalje sedei u autu. Jo jednom su se poljubili, a onda je izala i stala pored auta. U tom trenutku se na prozoru stana pojavio njen otac, kome je mahnula na ta je on otpozdravio. A, to je upitanju, zatvorio je krug. Ulovilaje mukarca s pedigreom, razmiljao je znajui za poznatu sujetu njenih roditelja. Poljubili su se jo jednom i Jelena je zatvorila vrata automobila. Moan, elegantan i skup auto se velikom brzinom uz pozdrav sirenom udaljio niz ulicu, a Jelena je vrhovima prstiju dunuvi u dlan, poslala jo jedan poljubac u pravcu automobila.

356

A LEKSANDAR M IJ ATOV I

Stajala je dugo na vratima zgrade gledajui za autom. Za tren mu se uinilo da ga je primetila i pogledala prema njemu. Ula je u zgradu, zatvarajui za sobom teka ulazna vrata, zatvarajui tako jo jednu stranicu u Markovom ivotu.

25*
Prole su jo dve dosadne i monotone godine. Godinja doba bi razlikovao po bojama, mesece po broju dana, dane po raspoloenju. to bi se vie bliio petak, poslednji radni dan u nedelji, tim bi se oseao raspoloeniji. Promenio je kafanu. Ne zbog kakve neprijatnosti ili svae s gazdom, ve iz praktinih razloga. Odlazio bi esto, bar jednom u mesec dana u svoju bivu kuu a gospoa koja mu je obeala da e mu proslediti pismo iz Rusije zamolila ga je da vie ne dolazi. Neko od komijaprimetio je njegove este dolaske u kuu, paje imala neprijatnosti s muem. Nije to eleo i reio je da se upozna potara koji je pokrivao taj kraj. Potar bi svakoga dana po obavljenom poslu svraao na po jednu s nogu u istu kafanu gde je Marko odluio da napravi ekaonicu za pismo. Oi su mu se mutile od vina, konjaka i dima i gledao bi kroz zamagljeni izlog svoje kafane. Stalno bi i sve ee razmiljao o danima kada je Natai obeao da je nikada nee ostaviti. Gledao bi beli sneg koji iznova pada i oekivao pismo u koverti iste boje. - Jo se uvek nadam i od nade ivim. Ali, ne, ne, meni niko ne pie, nemam ja tu snagu da pokreem tue snove. Odgovarao bi gazdi kafane na pitanje ima li pote. Nepristojno je presretao potara primetivi ga kroz izlog kafane i ve znao njegov odgovor. - Danas nita gospodine. Potar bi odgovarao tonom kao da Marku svaki dan donosi brdo pisama. Teei ga reenicom:

358

A LEKSANDAR M IJATOV I

- Gospodine, Marko. Moda sutra! Sutra, sutra i samo sutra i tako protekne ivot. Ali on treba da prolazi. Ako stoji ne moe se nita desiti, optimistiki se nije dao Marko. Kod Sonje i Boka je prestao da odlazi, jer je njegovo vreme i mesto zauzeo bogati tatin sin, vlasnik belog mercedesa, Sonjin novi kum i Bokov kuni prijatelj, pa nije hteo da stvara neprijatne situacije. Kao ve iskusan i donekle poznat novinar. Obilazei i bitiui po mnogim gradskim mestima gde se neto deava, imao je prilike da upozna mnoge devojke s kojima je druenje trajalo do prvih jutarnjih sati. Sutra bi naravno zaboravljao i njihovo ime. A sve te Mire, Ljubice, Milice, Slavice, ostale bi mu u seanju samo po tome to bi ujutru imao tanji novanik. Oputeno je prihvatio nain ivota koji je izabrao i nije se obazirao na zapaanja, sada ve mnogih ljudi koje je poznavao, kada bi mu rekli da je naglo ostario. Odgovarao bi im: Oni koji vole nikada ne ostare, a i ako umru od starosti, umru mladi. Sagovornik bi obino odustajao od daljih prepucavanja i Marko bi efektno izlazio kao pobednik, nameui svoju temu za razgovor, ne dozvolivi nikome da se mea u njegov ivot. Farbao se u najrazliitije nijanse svih boja koje su ga okruivale, kako bi ostao neprimeen, nevidljiv za okolinu. Nije vie eleo da se preruava kao kameleon. eleo je istinu po svaku cenu. Ni jednog momenta nije dovodio u sumnju istinu koju je spoznao ivei ivot bez ivota, a to je da ne sumnja da je u svim svojim ivotima pripadao nekom osim njoj. Natai. eleo je da jednom zauvek skine tu zavesu poput neprozirne praine, koja je poput katarakte maglila njen lik.

Razmiljaj muzikom 359 Prolazila je godina za godinom. Nareao ih je punoletstvo i koju i vie od povratka iz Moskve. Postao je poznat u svom novinarskom esnafu i popularan u gradu. Zrelost obaveze i godine su uinile svoje i Marko je gotovo zaboravio na Moskvu i jednu prolaznu avanturu s devojkom, ve izbrisanom iz ivota, Nataom. Stekao je neophodno samopouzdanje, imao siguran i popularan posao i postao omiljen meu kolegama. Polako je prolazilo vreme itaa koji su cenzurisali ili bolje reeno, sakatili svaki tekst, pa je mogao sebi priutiti, uz svo neophodno iskustvo, jezike vratolomije, igre reima i izrazima, koje je izvlaio iz svog bogatog vokabulara. Njegove reportae bi itali i oni koji su inae preskakali sportske strane. Uneo je neto novo u stilu i nainu obraanja itaocima. Stereotipi i nauene fraze, koje su sastavni deo novinarstva, zamenio je samo njemu svojstvenom slobodom izraavanja, za ta je itekako imao dara. Gajio je kult lepog izraavanja i setio se davne Bokove opaske da e mu biti tesno u novinarstvu. Boko bi mu esto govorio, da treba da ga skloni iz sportskog novinarstva, jer ljudi poinju kupovati novine zbog sporta i njegovih napisa. Dodelio mu je dugo eljene cele dve lajfne za kolumnu koju je objavljivao svakog drugog dana. Tirai bi se osetno uveavali danima kada je izlazila Markova kolumna. Boko ga je jednog prepodneva pozvao u kancelariju. - ta ti sada treba? - obratio mu se Marko. - Da nee moda da mi ustupi mesto glavnog urednika. Boko je bio prilino ozbiljan i pokazivao znake nervoze. -ta ti je Bole, kakav problem ima? Ako mogu da pom... -Ne. Ne treba meni pomo. Ali se bojim da e trebati tebi.

360

A LEKSANDAR M IJ ATOV I

- ta ovo treba da znai? Nejasan si. Boko otvori fioku stola, izvadi beli poluizguvani koverat i urui ga Marku, naslonivi se laktom na sto i drei glavu u otvorenom dlanu. - Da nije otkaz, pa nema hrabrosti da mi saopti - naalio se Marko. Boko je samo posmatrao Marka i njegovu reakciju. Marko je uzeo koverat pogledao peat i davno zaboravljeni rukopis. Seo je na fotelju i nije mogao sakriti drhtanje ruku i ok koji je doiveo. -Ne mogu da verujem - pogleda Boka, koji kao prvu pomo donese konjak za sto. -ta si se uplaio? itav ivot eka to pismo, a sada se kao ena trese. -Otkuda ovo kod tebe Boko? -Pismo kao pismo. Deava se da zaluta i dugo putuje. Imali smo u redakciji sluaj da je ovek doneo pismo, koje je nedavno primio, a poslato je tridesetih godina veka. Onaj tvoj potar koga si ekao nedeljama u kafani, setio se tebe i kada je dobio potu, odmah je doneo u redakciju. -Hajde, otvori sad. ta god da pie, bie ti lake ako podeli sa mnom. Ionako bi me jurio danima, bila dobra ili loa vest - oraspoloio ga je Boko. Marko uze s Boko vog stola no za otvaranje pisama, zavue pic u kovertu i jednim potezom otvori pismo. - ekaj prvo da popijem konjak - nasmeja se Marko, presrean neoekivanim poklonom. Izvadio je papir i proitao kratku, ali jasnu Natainu poruku. U zamotuljku je pronaao iseen Anukin lik. Nije mogao da doe sebi od oka i iznenaenja, koje nije mogao definisati da li je prijatno prijatnije, ili najprijatnije. To su neke nove gradacije koje je Marko osmislio u trenutku. Krenue mu suze na oi i ljubio je Anukinu glavu.

Razmiljaj muzikom

361

- Boko, Bole. Drue moj. Pa ja, ja, tvoj Marko je postao otac. Skoi s fotelje i baci se Boku u zagrljaj. - Ja imam dete, devojicu! Nataaaaaaa! - prolomi se Markov glas kancelarijom. - Znao sam da te volim, ali zato mi unitava ivot? Kako u bez tebe? - ekaj, Marko. Smiri se, ispriaj mi ta se deava. Marko od uzbuenja i prevelike koliine emocija nije mogao rei progovoriti. Samo je pruio pismo Boku, koji je ostao takoe zateen nj ego vim sadrajem. - Pobogu, Marko. Pa tvoje dete ima vie od dvadeset godina. ta e sada da radi? Zabrinut za Marka, poznavajui sve njegove uspone i padove, Boko je ovoga puta imao i te kako razloga da brine. - Boko, Natau i dete moram da pronaem. Bio je to odluan i vrst odgovor i Boko ni u jednom momentu nije ni pomislio da e Marko, tek tako odustati od svog nauma. -Marko, raunaj na moju pomo. Zna da je gotovo nemogue dobiti paso za Sovjetski Savez. Trebaju ti vrste garancije nekoga iz Rusije. Pobrinuu se da neto poradim na tome, preko svojih diplomatskih veza. Ali prethodno raisti s realnou. Vidi da je ovo poslato davno. Zar se ne zapita gde je ona sada, danas. Moda ima mua, drugo dete. Gde ivi, kako je nai? Srea tvoja to je Nataa retko ime u Rusiji i Moskva mali grad pa e ti trebati jedno pre podne da se raspita na lokalnoj pijaci i prodavnici i pronae je - duhovito ga je Boko savetovao. -Marko - uhvati ga Boko za ramena. - ne elim da izgubim odlinog novinara, a jo manje druga. Veruj mi, treba mi. Zagrli ga i potapa rukama po leima. - Daj mi re, onu drugarsku, koja ima bogatstvo prljave izrabljene novanice koja je prola mnogo ruku.

362

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Marko mu je pogledom stavio do znanja da e biti uskraen za odgovor. - Idem Boko. Danas ne mogu da radim. Ovo je previe za mene. I od manjih iznenaenja ljudi umiru. -Marko. elim neto da ti priznam. Ovoliku koliinu volje da eka i veruje u neto to se davno desilo, nisam imao prilike da vidim nikada u ivotu. Tvoj a ljubav j e iskrena i vena, a upornost se tankom niti graniila s tvrdoglavou. Nauio sam dosta od tebe, Marko. -Hvala ti Boko. Mislim da ne treba da te pitam smem li ranije kui? - obradovan i srean upita Boka. -Samo nemoj zaglaviti u prvoj birtiji- uzvrati Boko. - Znai, sutra nema kolumne, morae kui da nadoknadi tetu zbog manjeg tiraa, - nasmeja se Boko. -Ne brini. Ve sam je napisao. Na stolu je - odgovori Marko i krenu da napusti kancelariju. -Marko - zaustavi ga Boko. - Sada ti sve verujem - pokajniki mu se obrati. - Bio si u pravu za Sonju. Izvini to se tie mojih kritika, prenaglio sam. Vidim koliko voli decu. A, da. To sam hteo da ti kaem. Jelena je jo s onim napuderisanim maminim sinom. Nemaju dece. Ona ne moe da ostane trudna.

26*
Posle godina pakla, line tragedije, koja ju je zadesila, suoena s moranjem da istraje jer je zbog Dmitrija i sebe morala da ivot gleda kao neto ispred sebe, to traje, dolazi i prolazi. Dmitrij joj je zabranio da se osvre nazad. Posedovao je neverovatnu mo neprolaznosti, koju je maginom lakoom prenosio na Natau. Optimizam kojim je obojio prostor oko sebe i vreme u kome ivi, kao i volja za ivotom, stalnim stvaranjem, poricanjem prolosti, smatrajui je neim to je iza lea, priliilo bi pre nekom mladom ambicioznom oveku. - Na leima nemamo oi, pa i ne treba se truditi videti neto to ne postoji. Osim potpuno sede kose poput pepela i neto dubljim i no vim borama, kojima se ponovio poslednjih godina, nije promenio. Negirao je i bolest koja ga je zadesila pre nekoliko godina, kada je doiveo modani udar i ostao bez moi da koristi desnu ruku, svoje najjae oruje, kojim bi pretakao svoje inspirativne opservacije na platno. Govorio bi da ona to ne shvata. Da je to kao kada bi pevau oduzeli glas, knjievniku mo pamenja, a kompozitoru sluh. A ona je i te kako shvatala. SnagomvoljeiuznesebinuNatainupomo,istrajnost, volju svojstvenu mladim ljudima, nauio je da slika levom rukom. Najvei krivac za njegov povratak u atelje je Nataa. Dodue, pokreti su bili nedovoljno precizni i neveti da bi se usudio da radi portrete, ali je zato po nekadanjoj Natainoj elji nastavio svoje umee, traei inspiraciju u mrtvoj

364

A LEKSAND AR M IJATOV I

prirodi. Tehnika koju je koristio je neto novo, jo ne vieno u slikarstvu. Pre bi se moglo rei da je mazao po platnu neke vrljotine, koje bi trebalo da neto predstavljaju, ali i pored sve elje, Nataa nije nita prepoznavala na tim slikama. esto bi se alila s njim da je postao apstraktno mazalo, na ta bi on pokuavao da se brani, kako njih dvoje ne mogu jednu stvar videti istim oima. Pa on je pobogu Dmitrij Fjodorov. Sujetno bi branio svoje ime i delo. - Nataa. Ti si udahnula neto novo u ovaj dom oplemenila ambijent, uinila da atmosfera zrai pozitivno. - Mnogo vremena smo proveli zajedno, Dmitrij. Dodue nenadano i ne planirajui da to tako bude, ali nas je navika zbliila i ne bih mogla zamisliti ivot bez tebe. Izgradili su poput tvrave vrsto meusobno poverenje, potovanje i rtvovanje jedno za drugo. Nataa, ve zrela ena u najlepim, poznim etrdesetim godinama, nita nije izgubila od svoje atraktivnosti, magine lepote i privlanosti. Odlazili su po potrebi u Moskvu i Nataa bi volela da proe ulicama, koje su prepoznavale njene korake, a ona njihovu podlogu, pejzae, kue, parkove s poraslim stablima, novim livenim klupama i nekim novim golubovima, koje su hranili neki novi ljudi. Gotovo se nita promenilo nije sem novog duha, koji je grad udahnuo. esto bi svratili kod Asje, kojaje kao zasluni graanin uivala u svojoj penziji i mogla je da se oputeno posveti svojoj omiljenoj nauci i za svoju duu, bez potrebe da radi za razne institucije, slube, nekada i pojedince, obogauje novim znanjima. Maksimje umro, ne ostavivi iza sebe nita nedovreno. Nataa se setila da ih je posle Olesijinog bekstva vozio kod Asje. Tada se alio da se ne osea dobro, ali da ne brine ako mu se neto desi jer je svoje obaveze prema svakom ispunio. I govorio bi: Kada vie u ivotu nema obaveza, ne smetaj na

Razmiljaj muzikom 365 ovom svetu. Gore kodboga te ekaju nove obaveze i ne treba ih se bojati. Jednog jutra je osvanuo mrtav u svojoj postelji. Saznali su sasvim sluajno od Asje mnogo kasnije. Asja im je priala o vrednoj kolekciji koja se nalazi sakrivena u njihovoj kui. Iskreno se bojala da im to skriveno blago ne donese nekakvu neprizivanu nesreu. Asja se plaila Olesijinog prokletstva i nekog zla kojeg je bila u stanju da im uini na daljinu. - Priznajem, greila sam i uvidela sam da sam omanula u proceni te ene, govorila bi o Olesiji, kao da se pravdala Dmitriju. - Iskreno bih volela da to bogatstvo ne bude nikada pronaeno. Postoji izreka, sakrio se kao blago, pa ga niko ne moe pronai. Asjaje Dmitrijapovezala s jednim uglednim kolekcionarom. Prodajui svoje slike on i Nataa su mogli pristojno da ive, a slikama se znao trag. Posedovao je bogatu kolekciju, ime, ugled. Bio je popularan i priznat slikar. Dmitrijevi portreti su krasili mnoge domove imunih ljudi, nalazili se na zidovima u kabinetima visokih dravnih funkcionera, stranih ambasada, kao i u prestinijim galerijama. Svu svoju imovinu, koja je obuhvatala i vredne slike koje su neopravdano i nezaslueno bile godinama sakrivene od oiju ljudi, amei prislonjene jedna na drugu u Dmitrijevom ateljeu, testamentom je ostavio Natai. rtvovala se za njega u svakom trenutku, pogotovu kada mu je posle bolesti trebao neko da ga ohrabri i ulije mu samopouzdanje da ga vrati boji i platnu. Samo ga je smrt mogla odvojiti od etkice i boje. On je Natau drao na vetakom disanju i vratio je u ivot posle Olesijine otmice male Anuke. U rtvovanju ne sme da postoji gradacija. Znali su initi rtve u svojim postupcima za koje onaj za koga se rtvuje ne sme todazna. Priala mu je esto o klaviru koji je dobila od Sergeja i vetini razmiljanja muzikom. Smejao se kao i Natain

366

A LEKSANDAR M IJATOV I

otac, kada je prvi put uo o tome. Uzvratila bi mu njegovom malo razumljivom teorijom o boji i raspoloenjima. Zajedno su doli do analogije koja se mogla primeniti u oba sluaja uz obostrano razumevanje. Nije ostalo na tome. Za jedan od njenih mnogih roendana, koje bi zajedno proslavljali, posle nekoliko tekih godina privikavanja na ivot bez male Anuke, na njeno oduevljenje i nevericu, kupio joj je klavir. Voleo je da mu svira dok bi slikao. Primetio je da su te slike izgledale drugaije, dinaminije, veselijih boja, udnih valera i neponovljivih senki. Dmitrij je ve toliko navikao na zvuke klavira da bi poinjao prepoznavati kada Nataa svira za svoju duu, a kada razmilja i o emu, dok svira. Igrali su igru prepoznavanja o emu misli svirajui neku kompozicijom. Vremenom je nauio da razlikuje njeno raspoloenje po muzici koja ispunjava prostor. - Nataa, ti si mi sve to imam. Sve ostalo su stvari. Ja se ne veem za predmete, ve za ljude. Hou da te obezbedim u sluaju da se meni neto desi. ivi, uivaj u ivotu i ne budi sentimentalna prema mojim slikama. Kada bude morala, prodaj jednu po jednu. Ula si u sve kanale i tokove kojima se ja sluim. Koristi ih ti posle mene. Imam jedino molbu da jednu sliku nikada ne proda. Nataa i pored toga to je bila upoznata sa svakom Dmitrijevom slikom i znala priu kako je svaka, kada i zato nastala, nije mogla da se seti neke slike o kojoj joj je Dmitrij neto posebno govorio. - Ne seam se nijedne za koju si zbog nekog razloga vezan. -I pored savrene inteligencije koju poseduje, nekada me razoara. Pa vidi - pokaza rukom na ostatke platna na ramu davno iskrojenog i ukradenog Natainog portreta. - Ali Dmitrij. Pa to je samo ram. Kako si pomislio, ko bi to kupio? Najradije bih sklonila taj ram da se ne povreujem seanjima.

Razmiljaj muzikom 367

- Samo ti uvaj taj ram. Bie Dmitrij opet u pravu. Zagonetkom je zavrio razgovor.

27*
-Marko! Hajde ustaj vie od te pisae maine. Doi kod mene u kancelariju na kafu. -Svakako, ne zove glavni urednik bilo kog novinara na kafu. Samo da zavrim reenicu i dodam naslov. Moglo bi proi i bez njega, ali ti treba vei tira, - naali se Marko. Marko ue u Bokov ured i vide gaprilino raspoloenog. Kafa je ve ekala na stolu. -Je li ovo sikterua, kada je ve gotova? - nasmeja se Marko. -Nije sikterua, ali u odahnuti od tebe mesec dana. -A gde ide, ako nije tajna? - upita Marko. -Ide ti. Ja ostajem, plaim se da mi neko ne zauzme fotelju i zameni bravu, pa ne smem da mrdam iz redakcije. - uzvrati Boko. -Izvini, ali gde ja to idem? - zaudi se Marko. - Ovo ti je reenje za godinji odmor - urui mu Boko otkucan, potpisan i uredno overen papir. - Pa nisam ti traio godinji odmor. Ovde je sve naopako. Kada sam u vojsci traio nekoliko dana da se sredim i odmorim od svega, pukovnik mi je namestio pratnju i najurio iz kancelarije. -Nije ovo vojska, Marko. Ovo je uglednakua. Nego, uzmi i ovo - prui mu Boko drugi papir. Proitaj i da te ne gledam, brii to pre. -taje ovo Bole? - Moj kolega iz Moskve, Aleksandar Semjonov, poslao ti je garanciju. S ovom garancijom idi u ambasadu po vizu i put pod noge.

370

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

-Ali, Bole, ja sam mislio. -Nema ti ta da misli. Ima valjda druga, - nasmeja se Bole. -Blago meni kada itav ivot neko misli umesto mene. Otac mi nije doputao da prerano sazrim i mislim. Nataa mi nije dozvoljavala da doem do rei. Njena je uvek morala biti poslednja. U vojsci sam imao nadreene, a sada opet ne mislim svojom glavom. Ne znam samo je li to privilegija ili mana? -Treba li ti novaca za put? - upita ga Boko. -Ne, hvalati drue i ovojeprevelikoprijatno iznenaenje za mene - drugarski i utivo mu se Marko zahvalio. -Ma hajde. Ne zajebavaj. Samo se ti nama vrati. -A ta ako se ne vratim? Ko e vam praviti tirae? - Ako se ne vrati, znau razlog, pa u opet imati priu za tira.

28*
Svanulo je prvo jutro u vozu. Posle sinonjeg sna i nezgodnog poloaja tela koji je zauzeo, pre nego to je zaspao, osetio je bolove u vratu i celu desnu stranu tela nije oseao od ukoenosti. Otvorio je oi i zaslepela ga je belina maarske ravnice, prekrivene snegom. Kroz maglu se samo setio da su carinici gotovo rutinski obavili pregled i nastavio je da spava. Ustao je, protegao se i otvorio prozor. Udisao je hladan panonski vazduh, a sneg koji je padao vlaio mu je obraze pa ga je iskoristio za jutarnje umivanje i lake buenje. ekao ga je jo dug i dalek put. Proetao je hodnikom da razdrma umrtvljene noge i uverio se da u vagonu ima svega nekoliko putnika i to rasporeenih u dva kupea. Priali su neto na maarskom i nije razumeo, a nije ga ni interesovalo. U povratku u kupe, mimoiao se s kondukterom. Smekao se Marku i pokazivao palcem leve ruke pokret kao da pije, naginjui glavu unazad s prislonjenim palcem na usne. Oigledno nije razumeo Markov jezik, pa je hteo da mu stavi do znanja, da bi rado popio neto od alkohola. - Palinka, palinka - govorio je. Marko ga potapa po ramenu i pozva u kupe. Izvadi iz torbe bocu preostalog konjaka i ponudi konduktera. Kondukter zadovoljno protrlja dlanove i otpi gutljaj. Kao da se stresao od jaine pia i blagim naklonom pozdravio Marka. Udaljio se, a Marko je ostao sam. Seo je pored prozora i razmiljao ta da radi da se oslobodi ove neprolazne teke dosade i tiine. Tiina mu i nije smetala, ali je u

372

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

jednom momentu poeleo da mu je bar pisaa maina pri ruci. Potroio bi vreme na korisno pisanje Svestan realnosti i da mnogo trai, zadovoljio se izvadivi iz kofera koji je opet morao da skida i vraa na prtljanik, jednom novom nenaetom sveskom. Stavio je noge na sedite preko puta i zapisivao neka svoja razmiljanja. Voz je uao u Budimpetu i Marko je boga molio da niko ne ue u njegov kupe. Ustao je i navukao zavese na vrata kupea i pretvarao se da spava. Nije bilo potrebe za tim. uo je samo jedan par mukih koraka, koji su se udaljili hodnikom ne zaustavivi se. Odahnuo je i nastavio s pisanjem. Povremeno bi prekidao pisanje kratkom etnjom, popuivi cigaretu naslonjen na poluotvoren prozor, vraao se u zagrejani kupe, pa bi ga san esto savlaivao, kao neko dete koje se nadie sveeg vazduha. Ovoga puta je zaspao opruen na celu svoju stranu kupea, pokrio se kaputom i utonuo u san, slian onom kada bi se umoran nou vraao iz redakcije, ne skidajui odeu. Kroz san su mu prolazili razni doivljaji iz mladosti i detinjstva. Optereen saznanjem da je na put krenuo da po svaku cenu pronae Natau i Anu, sanjao je sebe kako s roditeljima eta Kalemegdanom drei ih za ruke. Neobino je to je kao svoje roditelje u snu video sebe kao odraslog Marka, a svoju mamu u liku Natae. Dete koje je bio on, otelotvoreno je u telo male Ane. Iz sna ga probudi drmusanje nepoznatih uniformisanih ljudi i skoi kao oparen, setivi se uniforme i perioda ivota koji je ostavio iza sebe i hteo da pronae nain da ga zaboravi. Bili su to ruski carinici. - Gospodine, dobro vee. Molim vae isprave. Posle dueg vremena je uo ruski jezik Protegao se, nasmejao i predao im isprave vidno raspoloen da razmeni neku reenicu s njima.

Razmiljaj muzikom

373

-Vi odlino govorite ruski, gospodine. -Da. Bio sam u Rusiji posle rata. Davno je to bilo - htede da se pravda ako je koju re zaboravio ispravno da izgovori. - Srean put, - pozdravie ga carinici vrativi mu dokumenta. Iako se probudio protiv svoje volje, to inae nije voleo, oseao je zadovoljstvo, delimino izazvano prijatnim snom. Od radosti je skoio i otvorio prozor. Bila je no i nije razaznavao nita. ak se i miris vazduha razlikovao od beogradskog i moskovskog. eleo je samo da udahne ruski vazduh, koji ga za tren ispuni zadovoljstvom. Izvadi flau konjaka i nazdravi sam sebi, namigujui svom izoblienom liku na staklenoj boci. Voz je neuobiajeno dugo stajao i poeo mu stvarati nepotrebnu nervozu. Odupirao se da se ne iznervira i pokvari doivljaj ponovnog susreta s Rusijom. Hodnikom je proao kondukter i Marko brzo otvori vrata i upita ga: - Zato tako dugo pauziramo? Odgovor ga nije mogao obradovati. uo je da se pokvarila lokomotiva i da e zastoj potrajati nekoliko sati. Preraunavao je vreme i zakljuio, ako ne bude jo nepredvienih kanjenja da e u Moskvu stii kasno posle ponoi. Bila je to varijanta koja mu uopte nije ila na ruku. ta je tu je, zakljuio je. Samo da sam ponovo u Rusiji, a nekako u se ve snai. Nervozu je uspeo da obuzda, ali je nestrpljenje da ponovo dotakne moskovsko tle, frustrijajue delovalo na njega. Imao je tremu kao pred neki vaan nastup. Jedini nain da odagna misli je da pie i samo pie. Ispunio je skoro celu svesku, iscrtavajui i margine nekim apstraktnim crteima. Napravio je krau pauzu i prebrojao svega dve, tri prazne stranice. ta da radi kada popuni preostalu belinu papira. Voz je konano krenuo i pomislio je: Vano je samo da se kree, da idemo napred, da sam blii Moskvi.

374

A LEKSAND AR M IJATOV I

Jutro je svitalo i tiinu koja se zapatila due vremena zameni agor putnika koji su silazili oigledno na bliskoj stanici. To moe biti Kijev, pomislio je. Prepoznao je po govoru ljudi u hodniku sorik, ukrajinski provincijski sleng, jezik koji se koristio u ruralnoj Ukrajini. Setio se kada je arku pokuavao da pojasni da i ruski jezik ima svoje varijante, obeleja, specifinosti. - arko, u Rusiji poznaje nekoga po govoru ko je iz Moskve, a isto tako razlikuje govor iz provincije. Kao u Beogradu i kod nas. arko nije prihvatao da iko sem Srba ima specifian govor. - Marko nemoj, molim te. Beogradski se prepoznaje, a isto tako smo u stanju prepoznati nekoga s juga Srbije, Vojvodine, Pomoravlja. A ruski. uj, ruski. Pa to je jedan jezik, - tvrdoglavo bosanski je arko ubeivao Marka. Voz je lagano, umoran od duge nepregledne, dosadne ukrajinske ravnice uao u kijevsku stanicu. Vagon se gotovo ispraznio, ali je otvorivi prozor video na peronu puno ljudi koji ve nervozno ekaju voz psujui ga sonim psovkama zbog dugog i nepredvienog kanjenja. Svi su potrali najbliim vratima i stvorili neopisivu guvu. Zatvorio je prozor i razbacao papire, svesku, knjigu koju je izvadio da ita, naoare i delove garderobe po kupeu. Koristio je stari trik, da niko ne ue u njegov kupe. U momentu pomisli, zato pravi gluposti kada je vagon ionako prazan. Ko bi uao da nekome smeta, ako ve toliko ima mesta? Zapalio je cigaretu i namerno dunuo nekoliko dubokih dimova, kako bi kabinu ispunio neprijatnim mirisom. Naslonjen na sedite otvorene knjige u rukama nije obraao

Razmiljaj muzikom 375 panju na putnike koji su zaobilazili njegov kupe, radujui se svaki put kada bi neko proao ne zaustavivii se. Samo da proe jo koji minut. Do Moskve u biti sam. Radovao se ni sam ne zna zbog ega. Neoekivano, neko otvori vrata kupea. uo je samo zvuk tokia nepodmazanih vrata. - Izvinite da li je slobodno, - upitao je enski glas. Podigao je glavu i ugledao mladu devojku, savremeno obuenu, s manjim runim prtljagom. - Ako nema nigde mesta, da, slobodno je! Pomislio je u sebi kako sam samo neotesan i ta mi je trebala ova neumesna opaska. Kudio je u sebi svoj brz jezik. Devojka se samo nasmeja i ue u kupe. Skinula je kaput, al i kapu i odloila na vealicu leima okrenuta Marku. Iskoristio je priliku pa je sputajui knjigu nie ispod oiju, odmeri, onako muki, uobiajeno, od glave do pete. Na sebi je imala usku dezeniranu haljinu, strukiranu i telo joj je izgledalo kao vajano pod vetom rukom i okom nekog vajara. Crna duga kosa se prosula po leima, a oigledno lepe i duge noge, koje su pristajale njenoj visini, sakrivale su krznene izme. Okrenula se bre nego to je oekivao i primetila da je posmatra. Nasmejala se bezazleno, uljudno i sede dijagonalno preko puta Marka. - Gospodine, dokle putujete? - upitala je oigledno s namerom da zapone razgovor. Znao je da je dugo ekala voz i da je normalna reakcija mladog oveka da konverzira s nekim, pogotovu to se oigledno odluila da ne menja kupe i ve udobno smestila. -Mene pitate? - persirajui je upita Marko. -Pa ako ima jo nekoga u kupeu, ne. - odgovorila mu je aludirajui na njegovu opasku za kupe i slobodno mesto. -Do Moskve, mlada damo. -Odlino govorite ruski, ali ste stranac. Oigledno

376

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

bih po akcentu zakljuila. A imam utisak da mnogo bolje govorite, ali dugo niste koristili ruski. -Odakle vam takvo zapaanje? Zar se po akcentu primeti i takav detalj? - zainteresova ga devojino zapaanje. -Putujete slubeno? - upita ga devojka. Marko je shvatio da od njegovog mira nema nita i prihvati razgovor s neznankom. -Oigledno da emo satima deliti ovaj prostor i nije red da se ne upoznamo. Ja sam Marko - predstavi joj se ne pruajui ruku i dalje sedei zavaljen na svoje mesto koje je ve od dugog sedenja poprimilo anatomski oblik njegove zadnjice. -Ana. Ja sam Ana. Na sam izgovor rei Ana, Marku se probudie emocije. Prijatne, koje su ga proimale sve vreme od kada je u Bokovom kabinetu proitao pismo. -Ana. Lepo ime, ree kurtoazno, - ali s blagom dozom radosti to se ta devojka upravo zove kao i njegova kerka. -Vi ste Marko, verovatno iz Jugoslavije. To je tamo esto ime - zakljuila je bez ekanja odgovora. -Da, iz Beograda sam. -Rekla bih da ste pisac, novinar ili neki rasejani profesor. - Kako se to primeti? Zainteresovano je ekao odgovor. -Kupe vam lii na novinsku redakciju. Organizovani haos, gde samo vi znate gde se ta nalazi. -Ne seam se da sam vam dao pil da mi gledate u karte - Duhovito je Marko prihvatio Anino nepogreivo opaanje. - A vi? ime se vi bavite? -Nemojte me oslovljavati sa vi. Mlaa sam od vas, pa se oseam neprijatno i nekako, bez razloga uvaeno.

Razmiljaj muzikom 377 Studiram urnalistiku i na zavrnoj sam godini. Vraam se izKijevagde... -Znai budua koleginica, - zadovoljno ree Marko, odagnavi svu nelagodnost koja ga je ranije pratila kada s nekim razgovara tokom puta. -Molim vas, ne prekidajte me. Nisam zavrila. ta sam rekla? A da!. Ila sam u Kijev gde sam istraivala prolost jedne porodice i nestanak, zagonetan nestanak njihovog sina u ratu. Istraivako novinarstvo mi je opsesija i verovatno budue opredeljenje. Marko se setio Natae i njenog ne dozvoljavanja da ga prekida usred reenice. Ja u Rusiji izgleda ne znam s enama nikako. Ili sam ja plodna podloga da svi steknu preimustvo i lako nametnu svoj autoritetom. - Vrlo hrabro i ambiciozno za nekoga ko je tek zakoraio u blato novinarstva. Zar ti se ne ini da je rano za eprkanje po pepelu prolosti bliske ratu? Bilo je tu svega i svaega. Tajanstveni nestanci nisu nita neobino, samo je moda isuvie opasno, bar jo jedno izvesno vreme. Ana, novinarstvo je neobina voka. Daje zlatne plodove samo ako je divlja, slobodna, istinita. im dravni batovan u liku i imenu urednikapone daje kalemi politikim makazama, ona zakrlja i donosi gorak, pa ak i otrovan plod. Od tvog truda i gole istine, ostane nejasna i nedovrenapria s krajem po ukusu batovana. Ubijaju ti motiv za rad i trud ostane nenagraen. Nema satisfakciju i izgubi poverenje. Prvo u sebe, a kasnije u svoju sredinu, u ljude. Osea se nevanim i shvata da maina moe da funkcionie bez rafa koji se zove tvojim imenom. - A istina? Ana je spremno odgovorila. - Ona ne moe da bude veito zaboravljena u neijoj fioci, fascikli, mozgu. Pa i ovek nekada kada predoseti

378

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

smrt osea potrebu da nekome kae istinu. Ona postoji. Kakva god bila i sviala se nekome ili ne. Istina ne moe biti neiskrena. Nekome je lepa, nekome bolna, ali uvek dokuiva i niko nema pravo da ometa njeno postojanje menjajui njene delove. Za istinom se traga kao za blagom. I ko je strpljiv i uporan doi e do nje, zaobilazei sve prepreke i zamke koje mu se ispree na tom putu. Nekada ona stigne nenadano, nepozvana. Nekada generacije tragaju za njom, ostavivi svakoj sledeoj nedovrenu emu zagonetki, nagovetaje, polazne take, nedovrene poetke. Na kraju neko ipak stigne do nagrade u vidu njenog otkria. Marko je prepoznao buntovnika, ambicioznu mladu osobu. Hrabru, bez predrasuda i straha da stigne do zacrtanog cilja.Posedovalajeneverovatanoseajpotrebezaisterivanjem pravde, ne pitajui za cenu. -Ana, vidim da si spremna da vrsto dri sablju u ruci i odsee glavu adaji koja hoe da te proguta. Zapamti da ruka ne sme da ti zadrhti i misli treba da su ti odlune i nepokolebljive. Inae e se neman regenerisati i preobraziti u neto neistrebljivo, ako stane na pola puta. Nego, bolje da utim. - predao se Marko pred naletom mladalake energije i elje za stvaranjem. -Koliko god neto i pametno kaem, ako govorim puno kazau neku glupost. Ana se nasmeja, obradovavi se interesantnom, nepoznatom saputniku. Marko je imao isti oseaj. - A vi, Marko? Zato vi putujete, slubeno ili? Marko se nasmeja. Poznavajui sebe bio je uveren pred polazak da svoju priu nee podeliti ni s kim, jo manje saputnikom u vozu. Trenutna situacija je promenila njegovo miljenje. Upravo sedi s devojkom koja se bavi slinim poslom, imaju slina razmiljanja, a ko zna moda mu i ona sama moe pomoi. Iako je bio skeptian na savete i pomo

Razmiljaj muzikom 379 od mlaih ljudi, sluajni susret ga je razuverio i shvatio je da svi mladi nisu stereotip. Neko unutranje ulo mu je govorilo da ovoj mladoj devojci moe poveriti i prodati svoju priu. -Vidi, Ana. Razlog mog putovanja je takoe traganje za istinom. Moja borba za nju je lina, viteka i nije pria za ep, za udbenike, koja e se prepisivati s kolena na koleno. -Retko ste interesantan ovek. Sluam vas. -Ne prekidajte me, u stvari, ne prekidaj me Ana, to ne volim, - uzvratio je istom merom Marko, pokuavi da bar malo smanji zaostatak u prednosti koje su ruske ene ostvarile u svojoj nadmonosti nad njim. Ana se samo nasmeja i zauta. - Moja istina, treba da se realizuje i zaivi u stvarnom svetu. Tamo je i stvorena i ivela je pritajena u dui. Svemu doe kraj. elim da skinem zavesu s prolosti i obelodanim sebi istinu. Kome stvarno pripadam? Ljudi imaju mnotvo elja koje ometaju oblikovanje njihove sree. Svoju bih uobliio samo jednom, velikom, najveom. Ako bi mi neko umesto te jedne elje ponudio da je kompenzujem s vie malih, sitnih, ostvarljivih, svakodnevnih. Razobliio bih se i ostao nesrean s nedovrenim ivotom. iveo sam u bajci dvadeset godina. Ponovo me obuzima polet, proima potreba za zajednitvom, koju nikada nisam ni okrnjio i uvek je bila prisutna u meni, ali je nisam osetio. Stojim iza vremena, na usijanoj podlozi. Skinuo sam masku koja se godinama lepila za moje lice. - Oima broji slike, reima boji misli, a spoljni izgled je ogledalo due, unutranjih nereda, iekivanja, ogledalo prolosti. Talog na dnu olje kafe iz koje gledamo budunost. Jedna osoba je nestala iz mog ivota pre mnogo godina. Sada znam da mi nedostaju dve. Znam da sam

380

A LEKSANDAR M IJATOV I

nepovezan i ne razume, ali sasluaj me i sve e shvatiti. Morao sam je uvati u seanju, jer ne bi postojala. Da je nisam tako uvao nikada ne bih saznao gde je i digao bih ruke od svega. Ulila mi je nadu i ja sada tragam za istinom. Trona dua moe da se preuredi, ako doivi neto neoekivano lepo, zar ne? - Divni ste Marko. Sluam vas. Marko je dugo, razlono, strpljivo u vidu retrospekcije ispriao svoju ivotnu priu Ani. U najkritinijem trenutku ga je spasla nesnosne dosade, koja ga je obuzela putem koji se odugovlaio u nedogled. Povremeno bi pravio pauze da zapali cigaretu i popije ostatke konjaka iz ve skoro suve boce. Priao je lepo i teno. U trenucima pauza, Ana je samo nemo posmatrala Marka, bez elje da nekom nespretnom upadicom pokvari Markovo pripovedanje koje se nainom naracije moglo uporeivati s vetinom govornitva starorimskih oratora. U priu je izneo svu koliinu iskrenosti koja je godinama tavorila negde u njegovoj dui. Oseao se kao da je prevaziao sebe. Sam je bio prezadovoljan nainom kako je prezentovao sve ono ta je preiveo i razlog putovanja. Jo jednom je prepoznao situaciju slinu onim situacijama kao upoznavanje s Nataom, Sonjom, kada je konstatovao da su najbolji zato najbolji jer se pokau u pravom svetlu kada je najpotrebnije. Ana je utala s izrazom lica koji je pretio da e pustiti niz obraze koju suzu. To se i obistinilo. Emocije, kojima se predala, sluajui kao omaijana Marka bile su jae od svesti i Marko primeti na Aninom licu dve suze, koje su paralelno iz dva oka klizile niz lice poput malih kristalnih tragova. - Zapanjena sam, Marko. - ree Ana, vadei maramicu iz torbe. Uz dubok uzdah je ponovo sela i gledala Marka ne trepui.

Razmiljaj muzikom
-Novinar

381

nikada ne sme biti zapanjen. Prva lekcija novinarstva. Ti si ta koja treba da zapanji itaoca. Osmisli naslov da natera itaoca da proita tekst. Pii istinu, ali na svoj nain, s dozom senzacionalizma. Izgradi svoj prepoznatljiv stil i vokabular. Uvek se razlikuj od ostalih, budi svoj a. No vine su za dnevnu upotrebu i sutra je novi dan. Svi zaborave ta su jue itali. Treba da dostigne nivo da italac prvo ispod teksta proita ime novinara, pa tek onda tekst. -Pusti sada to. Marko, ovo me dokrajilo. - rasplaka se opet Ana. -Ali, Ana ovo je samo pria. ivotna pria, moje iskustvo, moja lina istina. Zato bi te moji problemi toliko slomili? -Slini su mojima, Marko. Ja nemam oca. Odrasla sam s majkom. Majka bi na moja pitanja o ocu uvek izbegavala odgovor. Nikada mi o njemu nije priala. Rekla mi je samo da je jednoga dana otiao i nikada se nije vratio. Ne znam ni njegovo ime. Pokuavala sam da doem do nekih opipljivih tragova, ali bez pomaka. Davno sam se pomirila s tim da ga nikada neu videti. -ivi s majkom? -ivela sam do pre dve godine. Sada sam sama. U istom stanu u kojem sam i odrasla. Majka je u duevnoj bolnici. Poslednjih nekoliko godina je govorila da ona ne moe vie da ivi s ovim. taje podtimpodrazumevalanisam uspelani danaslutim. Htela sam dajoj pomognem, traila da mi se poveri, ali nikada se nije otvarala do kraja.

Svaki njen monolog bi se zavravao mojim pitanjem. Pokuavala sam tada da primenim taktiku, da kada je uhvatim u momentima kada pria sama sa sobom, utim i to vie ujem, ali je i to provalila. Jednoga dana je jednostavno popucala" po svim avovima i sada je u bolnici.

382
-Od

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

ega ivi Ana, kako obezbeuje sredstva za ivot, studiranje?. -Marko, ovo u vama rei. Na moje zaprepaenje, kada sam spremala njene stvari, pronala sam mnogo novca. Zaista mnogo. Neprimereno, neshvatljivo. Ja ne znam otkuda joj toliki novac. Nikada nita nije nasledila. ivele smo skromno i navikla sam na takav ivot. Zaraivala bi spremajui kue i stanove imunijih ljudi, radei ta stigne ne stidei se nikakvog posla. Vaspitavala me je da moram da se kolujem i ne ostanem na ulici jednoga dana kada ona vie ne bude u stanju da radi. Deo zasluga za moju istrajnost da zavrim fakultet lei i u njenoj elji. Na novac nisam navikla. Vie sam vremena proivela nemajui ga nego imajui. Zato ono to sam pronala uvam kao oi u glavi. Marko, vi ste iskren ovek. Poverili ste mi svoju priu i obogatili me za jedno novo iskustvo. Naravno da vam ovo ne bih ispriala da nisam na neki nain morala da vratim pare iskrenosti. Njihovapria je progutala dosadu i vreme je galopirajue, neobino za putovanje prolazilo. Ana je pogledala kroz prozor i prepoznavajui okolinu, obradovana i uz uzdah olakanja, videvi prva svetla moskovskih predgraa, zadovoljna, obratila se Marku. -Marko stiemo za oko pola sata na glavnu stanicu. -Pa zar ve - Marko se toliko navikao na Anino prisustvo, druenje i priu, da je delovao kao razoaran skorim rastankom sAnom. -Pesak je iscurio iz sata i gornja polovina je prazna, a donja puna. Naravno da se Ana samo figurativno izrazila, to je i Marko shvatio kao jednu inteligentnu opasku.

- Ko je od nas gornja, a ko donja polovina peanog sata? - upitao je Marko.

Razmiljaj muzikom

383

- Da se ja pitam opet bih sat okrenula da iznova curi - zagonetna je ostala Ana. Umorni voz, kako ga je Marko nazvao na beogradskoj stanici, gvozdena pantljiara, uvlaio se ispod krova moskovske stanice usporavajui brzinu i dajui putnicima dovoljno vremena da se spreme za izlazak. Oboje su utei pakovali svoje stvari. Za razliku od Marka, Ana je to uinila brzo jer nije imala nita sem neophodnog prtljaga. Markov privremeni stani u kojem je proveo poslednjih etrdesetak asova, liio je upravo kako je Ana konstatovala, na pisai sto nekakvog glavnog urednika novina. Morao je pouriti da sve pokupi i spakuje u ionako tesan i prepun kofer. Izali su na peron zajedno, svako sa svojim prtljagom u ruci i onim drugim, mnogo teim, koji se nalazio u glavi. Marko je pogledao u peronski sat i konstatovao da je pono davno prola. Upravo kako je i raunao. Nije ostavio prostor da razmisli gde e prenoiti, a i kako bi kada ga je pria s Anom preokupirala. Oekivao je da e voz stii u neko pristojnije vreme, kada je primereno nekome pozvoniti na vrata. Imao je adresu Aleksandra Semjonova, ali mu kultura nije dozvoljavala da u ovo doba noi ode kod nepoznatog oveka. Bilo ga je malo i sramota od Ane. Nije gapitala gde je smeten, niti su razmenili adrese, to je on oekivao, ali je trebalo da se rei te devojke to pre. - Ana, prijatno sam se oseao u tvom drutvu. Neobino si topla i draga osoba. Nikada putovanje ne moe da bude dosadno ako upozna nekoga tako kvalitetnog kao ti. Ni put do Sibira mi ne bi teko pao u tvom drutvu. Na putovanjima jedino vreme sporo prolazi, sve ostalo se bre odvija. I poznanstva, ljubav, prijateljstvo, mrzimo nekoga samo zato to je uao i eli da pria, a nama se ne pria. Ti si otklonila moju naviku da volim putovanje u samoi.

384

A LEKSAND AR M IJATOV I

Ana je primetila da Marko paljbom rei, ne dozvoljava Ani nita da kae, hteo je neto da sakrije. Intuicijom je otkrila da on eli da je se rei, i prepoznala je njegov problem, za koji nije kriv. - Marko, meni je takoe prijalo vae drutvo i uvek u se rado seati ovog poznanstva i vae prie. Bilo je ovo za mene nezaboravno iskustvo. Nego, Marko, gde veeras spavate? Direktno ga je upitala. -A to, ne brini. Oekujem prijatelja da me sretne. Mora da je tu negde, - nespretno i neveto se Marko vadio. -Marko. Hajde da se ne igramo male dece. Odrastao ste ovek. Znam da vas niko ne eka u ovo doba. Hoteli su skupi a taksi tarife u ovo doba noi nepristojne, pogotovo za strance. Spavajte kod mene. Ana ga odmeri, ekajui Markov odgovor. - Ali Ana, ja vas ne poznajem. Mnogo hvala, ali bojim se da tvoju ponudu prihvatim, a ti pogreno shvati. - Taman posla. ta je vama. Moete mi biti otac. Uze njegov kofer ne dozvolivi mu da previe razmilja. - Idete kod mene i o tome vie neemo. -Ali Ana, mislio sam... - Nemojte da mislite, molim vas. Ja sam tu da mislim. Vi ste gost u ovom gradu. Bila je odluna, nepokolebljiva i nije elela raspravu. Ponovo se predao i doiveo situaciju da uje, ja sam tu da mislim. Za razliku od Marka, Ana je imala obezbeen doek i prevoz do kue. Njen najbolji drug ih je odvezao do Aninog stana u moskovskom predgrau. Uli su u debeli mrak stare

Razmiljaj muzikom 385 zgrade i pomou upaljaa, stigli do vrata Aninog stana. Neobjanjivo, sijalica u hodniku nije radila. Ana se izvinjala Marku, kao da je kriva za tu sasvim obinu situaciju. Uli su u stan i Ana se domainski postavila prema neoekivanom i nezvanom gostu. enski, nespretno se pravdala za nekakav nered, koji je samo ona videla ili je htela da opravda oiglednu starost i pohabanost, davno napravljenog nametaja. Naviknut na organizovani haos u svom stanu, Marko nije prihvatio nikakav razlog Aninog izvinjavanja. Zora je bila blizu i Ana je ne gubei vreme uvela Marka u sobu i pokazala mu mesto gde e prenoiti. -Marko, prenoite ovde. Ovo je mamina soba. Naravno, ako vam ne smeta. -Ne, nipoto. Tebi puno hvala. Ja u se moda poneti malo nekulturno, ali Ana ja sutra treba da se javim Semjonovu u redakciju. Pa bih ako se ne ljuti odmah legao. Znam da nije ba gostinski, ali... -Sve je Marko u redu. Vano da sam i ja spokojna. Verujte mi, brinula bih da sam vas ostavila na peronu. elim vam laku no. Ja sutra nemam obaveze. Sebi u priutiti dui odmor i obavezno se vratite kada zavrite. Laku no Marko.

29*
Marko je ujutru, napustivi zgradu, svratio do telefonske govornice i najavio se Semjonovu. Odmah je siao u metro i uputio se prema redakciji. Atmosfera, zvukovi, jezik koji uje oko sebe, podsetili su ga na prolo vreme. Doekala ga je sekretarica i odmah najavila. - Gospodine, sedite. Semjonov ima gosta, ali e ga se brzo reiti zbog vas. Ne brinite, ve sam dogovorila s njim, - namignuvi, obrati mu se. Pozvala ga je telefonom i najavila vanog gosta iz Jugoslavije. Semjonov je, samo to je spustio slualicu, ispratio gosta do izlaznih vrata i izvinjavao se to ne moe da mu posveti vie vremena. - Eto vidite. Stigao mi je u posetu vaan gost iz Jugoslavije. Gospodine, ovako je svaki dan. Ne znam kada u moi da vam pomognem. U svakom sluaju javite se. Veto i rutinski je otkaio oigledno dosadnog i nemilog gosta. - Vi ste Marko. Prie mu Semjonov i pozdravie se kao da se poznaju godinama. Zagrlili su se i poljubili. -Izvolite uite. ta radi moj i va prijatelj Boko? upitao je Semjonov Marka, pripremajui teren za oputanje i blie upoznavanje. -Verovatno kuka za mnom. Naali se Marko. Vezani smo kao creva i ako se svakog dana ne vidimo i naalimo na svoj, njegov ili tu raun, kao da nam je dan propao. Tek sam stigao a ve sam ga se zaeleo, verujem i on mene.

388

A LEKSANDAR M IJ ATOV I

-Gde ste se smestili Marko? -Voz je mnogo kasnio. Imao sam problem samom spoznajom da voz stie u Moskvu kasno posle ponoi. Ali me srea posluila da sam u vozu upoznao jednu devojku - kao da se u momentu ugrize za jezik, zbog mogueg pogrenog tumaenja - i pozvala me da prespavam kod nje. -Ha, haaa. Ma ne mora se meni pravdati. Opasan si ti neki ovek. Doao si da trai enu i dete, a ve naao smetaj kod neke nove Ruskinje. Izgleda da si ti fatalan za Ruskinje. -Ali nije tako, nije to misli Semjonov. Ona ima slian problem mom, pa smo se tako zbliili. Mnogo je mlaa od mene da bih.. - Ma, dobro, u redu je ne mora se pravdati. Semjonov se uozbilji i stavi Marku do znanja da su obavezni deo askanja zavrili i da bi trebalo da priaju o bitnijim stvarima. - Vidi, Marko. Zaitrigirao me tvoj sluaj pa sam poslednjih mesec dana, od kako sam se uo s Bokom i dogovorio sve ovo, malo sam istraivao. Naalost, ne mogu se pohvaliti da sam se pomakao dalje od samog poetka. Ima malo informacija. Moskva je veliki grad. Zna i sam da je Nataa esto ime u Rusiji. Prezime Lebedeva, takoe. -Ali Nataa je erka pokojnog pukovnika Lebedeva. Mislio sam da u tom pravcu istraujem. - Marko. Shvatite da su posle rata mnogi ljudi, koji su radili na odgovornim mestima, plaei se nekakve osvete od onih koji su postavljeni na njihova ranija radna mesta, menjali imena, prezimena, mesto boravita. Osvete su bile este i strane. Vratite se samo tih dvadeset i vie godina unazad. Taj Sergej je to dobro znao i oigledno je Natain veliki prijatelj. Pomogao joj je mnogo. Staljinovi

Razmiljaj muzikom 389 logori su bili puni naih ljudi, proverenih rodoljuba. Jedini greh je predstavljao to to su mnogo znali i samim tim bili nepodobni i opasni. Bilo je to mentalno obolelo doba. U gulazima je stradalo vie ljudi nego u ratu. Mrtva usta ne govore. Ko je bio u prilici da se spasi, uinio je, za ostale nije bilo prilike. -Ali, Semjonov, ona je iva. Ja znam da je nisam naao na adresi samo jedan dan posle, ali bilo je to davno. Sergejev ovek je negde sklonio, a pismo sam dobio nedavno. -Hajde, Marko, ne budi ba toliko naivan. - odbrusi mu Semjonov - Nisi valjda mislio da e Natau Lebedevu pronai pod tim imenom, a moda i nije u Moskvi. ovee, vidi li koliki je ovo grad? Ovde moe sakriti jedan manji grad, da ga niko ne pronae, a ne jednu osobu. Izvini, ne elim da te obeshrabrim. Pokuavao sam da sloim mozaik i krenem od neega opipljivog. Ali, ao mi je. Samo od jednog imena i prezimena nisam se mogao niega korisnog uhvatiti. elim ti puno sree, jer e ti trebati, ali nemam ideju kako da pone. Sauesniki se Semjonov saalio na Markov predstojei jalov trud. - Marko, iskreno alim nad tvojom sudbinom. Bio je rat. Mnogi su izgubili najblie. Ti ima neke svoje izvore da su tvoja Nataa i erka Ana negde u Rusiji, moda ba u Moskvi. Ali to to ti eli da postigne je kao kada bi brojao zvezde bez teleskopa. Po meni si u nemoguoj misiji. Svaku sanjariju vreme otkriva i ubija. Nema problema. Ako misli drugaije. Bar se vrati i obraduj Boka jednom reportaom iz Moskve. uo sam da si elokventan i da je teta to ne pie nita ozbiljnije od nekakvih kolumni kod Boka. - gotovo obeshrabrujue i destruktivno su zvuale rei Semjonova.

390

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

Vratio se skruen, tuan, pomalo zbunjen, ali sebi nije dozvolio da se ukalja u situaciju koja bi ga odvela u novu depresiju i gubitak vere u sebe. Ana ga je doekala ispavana, odmorna, ali zadihana s vidnim trudom koji je uloila da bi iole kuu do vela u red, bar dok je Marko gost. -ta se desilo Marko? Nisi raspoloen. -Vidi Ana, kada se nae u situaciji da ti je teko i oekuje neiju pomo, makar ona bila samo usmena podrka, lepe rei, ohrabrenje, mali podsticaj volji, razoaravajue deluje neije nepoimanje tuih problema. U ivotu uvek pokuaj da pomogne nekom ko je u nekoj svojoj nevolji, nedai koju ne moe sam da rei. Makar se tebi inila mala i beznaajna, lako reiva. Ne unitavaj u njemu i ono malo nade to je ostalo i u ta veruje. Ne budi krta u davanju, ako i zrno neega nekome mnogo znai. Marko se vratio razoaran od Semjonova. Nije od njega ni traio konkretnu pomo. Ve samo razumevanje. - Ana, hvala ti jo jednom. Idem sada da se spakujem i odlazim u hotel. Ana je u potpunosti shvatila i razumela Markovu revoltiranost. Zna i sama kako je teko krenuti od nule, ni od ega. Potpuno joj je poznata ta situacija. I ona se nalazila ne dalje od poetka, tragajui za istinom o svom ocu. -Marko, ne ide ti nigde! Ostaje kod mene. Ima gde da spava. Meni ne smeta i ne elim da tvoj boravak kod mene tebi ini kakvu neprijatnost. -Ali, Ana. Ja moram da idem, moram. -Ne. Ne dam ti. Prepoznajemo sopstvene probleme. Isti su i tvoji i moji. Gde god krene, mora napraviti prvi korak. Ja sam do sada napravila stotine prvih koraka i uvek se vraala na crtu. Hou da zajedno istraujemo i jedno drugome pomaemo. Uvek dve glave bolje misle od jedne. Subjektivnost uvek sputava u pravilnom

razmiljanju i

Razmiljaj muzikom

391

postavljanju stvari na svoja mesta. Ja u dopunjavati tebe, ti mene. Kada s nekim podeli svoje breme problema, izgledaju manji i lake reivi. Ti ima iskustvo, znanje, a ja mladost, elju za dokazivanjem, elan. -Ana, iskustvo je samo zbir naih razoaranja. -Marko - unese mu se u lice. - Neu ti zameriti ako se ne slae s mojim miljenjem, ali ti neu oprostiti ako se ne slae sa svojim. Ne dozvoljavam da se pokoleba i tvoj optimizam splasne zbog miljenja jednog Semjonova. Ko je on? Sahranjuje te iznad povrine zemlje svojim neumesnim, neprimerenim komentarima. -Naterala si me da kapituliram. U redu. Odakle kreemo? - Ovoga puta od kraja. Na poetke zaboravi, nisu nam napravili nikakav napredak. Krenimo obrnutim redom. Sedi, staviu kafu. Marko sede i zapali cigaretu. Moda ipak bog postoji, setio se prosjakovih rei. Svakako ostaje u Moskvi ceo odmor. Ne moe nita izgubiti, ili kako bi on razmiljao: ne moe vie izgubiti nego to je do sada. Nije valjda njemu bog dodelio sudbinu veitog gubitnika. Svaki dan, as, bilo kakvo saznanje, donee mu samo dobitak. - ula sam tvoju priu, ti si moju. Ode do majine sobe i donese jednu kutiju i stavi je na sto. - Marko, sve u ti pokazati ta je ostalo od njenih stvari. Fotografije, dokumente, pisma i ostalo. Dok je bila odsutna, Marko se zamislio, nekako drugaije nego obino. Kao da se plaio svojih razmiljanja. Pa ova devojka neverovatno lii po ponaanju na Natau. Otresita, inteligentna, pomalo drska, svesna sebe. Uspeo je da odagna misli bre nego to je i pomislio na tako neto. Ne, ne eli da misli o neemu nemoguem. Realnost je svet

392

A L E K S A N D A R M I J AT O V I

gde se snalazio i koji je jedino shvatao kao ivot. Sve ostalo su ljudske matarije, a on nije nauio tu igru. Ubrzo stie Ana s kafom i sede na stolicu pored Marka. Otvorila je kutiju i izvadila gomilu fotografija, ba onoliko koliko je stalo u jedan rukohvat. Neke su poispadale na pod, ali ih ona pokupi poput pila karata i uoblii u jednu celinu. - ta kae Marko? Ovo lii na pil karata. Moda iz njega proitamo sudbinu - nasmeja se Ana. - Ovo je moja majka, pokaza Marku fotografiju. Marko jo pod uticajem prethodne iluzije koja ga je spopala, drhtavom rukom sa strahom uze sliku. Kao da nije imao hrabrosti da je okrene i pogleda. itao je na poleini tekst koji je ispisan grafitnom olovkom. Moskva 1955 Okrenuo je lice fotografije i s olakanjem ugledao lik Anine majke. - Lepa ti je mama, kurtoazno je primetio. Ana ga nije sluala ve je prebirala po fotografijama i na jednu stranu izdvajala neke za nju vane fotose. - Ovo smo ja i mama kada sam bila mala. Moda sam imala pet-est godina. Reala je tako Marku pred oi slike nekim hronolokim redom, birajui one lepe i kvalitetnije, a koje su svojim sadrajem mogle interesovati Marka. Naravno kao i svaka ena, za kraj je ostavila one svoje najnovije gde je izgledala prelepo i svaku bi Marko nekoliko puta pogledao. Vrteo ih je ukrug, kao da je meao karte i naizmenino gledao svaku ponaosob. Uini mu se u momentu da Ana ima iste oi na njega, ali se ve oseao glupo. Od kada je u Moskvi, sve ga podsea na Natau. Nepotrebno se optereuje glupim aluzijama. Dugo su se priseali detalja iz prolosti jo jednom, pa opet i tako ih je no zatekla priajui jedno drugom o svom ivotu.

Razmiljaj muzikom

393

- Ana, sve se svodi na golu priu i meusobno jadanje. Prvi put je i Ana oseala blagi nagovetaj da ni ovoga puta nee uspeti da se pomeri napred bilo kakvim saznanjem. Razoarano je otila u kuhinju da stavi ko zna ve koju kafu po redu. Marko je uzeo gomilu fotografija, onu drugu, za koje je Ana smatrala da nema razloga da ih pokazuje Marku. Bila je u pravu. Hrpa se sastojala iz zajednikih kolskih fotografija, fotografija s drugovima, pa onda nekoliko duplikata onih koje je video. Listajui dalje iz hrpe na pod ispade jedna. Marko se sagnu da je uzme i pogledavi je proe ga jeza. U momentu se preznojio, srce mu je kucalo bre nego to je smelo. Ana ga je zatekla zbunjenog. -Ana, odakle ti ova fotografija. Ana je pogledala i setila se fotosa iz mamine zbirke gde neka ena dri nepoznatu bebu u naruju, sa slike je paljivo makazicama iseen lik deteta. -Ana, ova ena je mojaNataa. Odakle ova fotografija kod tvoje mame? Markonijekriopomeanoseaj iznenaenja, oduevljenja i stanja bliskog neobuzdanom strahu od istine kojoj se trebalo radovati, a spopala ga je neopisiva panika i udan oseaj. Ana tre fotos Marku iz ruke i zagleda se u fotografiju. - Ne mogu da verujem Marko. ta kae, ova ena s detetom bez glave je tvoja Nataa? Ana se setila da je davno majku pitala, ko je ta ena s detetom i zato je glava iskrojena. Majka bi prela preko pitanja i nezaintersovano odgovorila da je ta slika zalutala kod nje u line stvari te da se radi o jednoj njenoj prijateljici. - Nije mi nikada odgovorila, ta e ta slika uopte kod nje. Marko izvadi privezak u kojem je smetena slika, male deje glave, koju je Nataa poslala zajedno s pismom. - Ana doi ovde i sedi.

394

A LEKSAND AR M IJATOV I

Ana se poela guiti od iznenaenja i oka koji je doivela, oblivena hladnim znojem. Marko je paljivo izvadio glavicu iz priveska i umetnuo je u prazno mesto na fotosu. Segment slike se savreno uklopio i veliinom i bojom u davno nastalu rupu, kao deo slagalice. Rupu isto onakvu kakva se nalazila u njegovoj dui. Slika je posle dugo vremena inila celinu koja je Marku mnogo znaila. Imao je granu za koju se mogao zakaiti u svom daljem traganju. -To je to. Ovo je Nataa s mojom Anom. Ali otkuda ovo kod tebe? -Marko, evo ti cela kutija. Ovde ima svega. Moda pronae jo neto. Paljivo je vadio predmete i papire iz kutije zagledajui sve polako i temeljno, kao da je policijski istraitelj. Otvori jedan koverat i na jo vee iznenaenje proita sadraj pisma koje je Sergej napisao Natai. - Ana. udne stvari se deavaju. O Natai ti ne zna nita, ali ja znam neke stvari koje me navode da sumnjam u neto to ne smem da izgovorim. Sasluaj me dobro. Ovaj Sergej - pokaza Ani pismo - to je Natain drugi otac, veliki prijatelj i potovalac njene porodice. Pismo je napisano mojoj Natai. Ovde se spominju nekakvi dukati. Koliko mi je poznato, dukati imaju neku vrednost. Uzrujan, izvadi svoju kolekciju fotosa i pokaza Ani fotografiju koju je uzeo s klavira naputajui poslednji put Natain stan. - Vidi Ana, pogledaj, ovo je taj Sergej. ovek u uniformi pored njega je Natain pokojni otac, pukovnik Lebedev, a ova devojica je Nataa. Priala si mi o nekom novcu koji poseduje, a ne zna odakle tvojoj mami. Zar ne povezuje, da taj novac potie od ovih dukata? Marko je povezivao kockice brzinom svetlosti i pravilno, provetrenom glavom postavljao stvar po stvar na svoje mesto.

Razmiljaj muzikom 395

-Ovde neto fali. Nedostaje deo kolaa. Onanajvanija

karika koja povezuje i stavlja taku na priu. -Marko! Ne misli valjda. -Jo uvek ne mislim nita i ujedno mislim svata. Tek sada sam svestan da mi tvoja pomo treba do kraja. Da lijetvojamajka? -Misli Ljudmila, koja je u duevnoj bolnici, nemoj molim te da me tera da mislim o neemu za ta nisam pripremljena. Ali ona je bolesna ena. -Prekinula si me. Hteo sam da pitam da li se nalazi u stanju svesti da bi mogla da mi odgovori na nekoliko pitanja. -Ne, Marko. Ona samo vegetira i ne komunicira ni s kim. Ima neto to postoji, a uinilo je da je prsla i zavrila u bolnici. -Ne budi naivna Ana. Ljudmila. To neka ti nita ne znai. Moda je tvoja majka kupila identitet. Setio se prie Semjonova da to u vreme posle rata nije bilo neuobiajeno i da su postojali ljudi koji bi vam uradili nova dokumenta za novac. -Ne mogu da verujem, Marko. Da li si svestan u kakav osinjak ulazi golim rukama? Zato misli da bi ona to uradila, a i otkuda joj novac? -Ana, pokai mi bar neku fotografiju tvoga oca. Kae da ti je majka priala da je jednoga dana samo otiao i da ga nikada nije videla. -Da, ba tako. -Pa zar se sve ove godine nisi pitala, kako da tvoja majka ne poseduje nijednu zajedniku fotografiju s tvojim ocem. -Jesam, Marko. I to sam je pitala. Odgovorila mi je da je iz revolta sve to ih je vezalo i podsealo na njega

spalila.

396
-Ana,

A LEKSANDAR M IJATOV I

samo razlono misli. Povezuj logino stvari. Nataina slika kod tvoje majke, veliki novac ije poreklo ne zna, a pismo o poklonjenim dukatima kod vas. -Setila sam se. Imam ovde neto u ormanu da ti pokaem. Godinama nita nije bilo vano, a sada moda jedna fotografija promeni neiji ivot. Saekaj malo. Ana otra do sobe i donese urolano platno, oigledno neka umetnika slika uvezana platnenom krpom. - Marko, pogledaj ovo. Sve vreme nisam uspela da saznam ko je ta ena i otkuda ta slika kod nas. Marko razvezapantljikukojomjebila godinama vezana istina. Odmotao je platno, dlanovima obe ruke ga ispresovao, kao da ga pegla i rairio na sto. Odmakao se od stola i ostao zaprepaen pred portretom koji je posmatrao. - Nataa! Moja Nataa. Ana, ovo je Natain portret. - Marko, ta se deava. Ja sam uplaena, zbunjena. -Ana, neplaise. Snabdeven ve dovoljnom koliinom samopouzdanja i no vim saznanjima, zagrli Anu. - Kae Ana. Moda tvoje ime, moda nije menjala. Marko odkrinu deo svog i Aninog ivota, koji je bio nedokuiv i godinama netaknut. Prvi put je doao u situaciju da postoji neki pravac koji treba da sledi, nagovetaj mogue istine. Ne! Ne smem jo tako da mislim. Prerano je. Brzi zakljuci kojima se obradujemo znaju kasnije da dovedu do velikog razoarenja. - Ana, idemo dalje. Imam oseaj da treba samo da odgonetnem zagonetku. Poznaje li nekog likovnog kritiara, slikara, poznatijeg galeristu? Ovaj portret je remek-delo. Na prvi pogled se moe zakljuiti da ovo nije delo nekog prosenog slikara. Ovo je savrenstvo realizma. Gotovo da lii na fotografiju. Pogledaj! Ti ne vidi, jer je ne poznaje, ali ovo je slikano u vreme Nataine poodmakle trudnoe. Slikar

Razmiljaj muzikom 397 takvih prefinjenih pokreta i smisla za perfekciju, nije mogao da je naslika izrazito punakom enom. Pa njene dojke. Jeste imala lepe grudi, ali ne ovoliko velike. Ana je utala i nemo posmatrala naizmenino sliku i Marka. -Ako saznamo ime slikara i srea nas poslui da je iv i pronaemo ga, saznaemo sigurno jo dosta toga. -A ta ako je taj slikar ne poznaje. -Mora neto znati o njoj. Bar ime naruioca slike i gde ju je portretisao. -Marko. ta ako nita ne saznamo, ta ako nije iva? -Ana i to je istina. Ja sam ovde zbog istine pa kakva god ona bila. Nadam se da u bar Ani ui u trag. -Veliki si ovek, Marko. To su ljudi onakvi kakvi jesu po svojoj prirodi i kao takvi ne podseaju na druge ljude. Razliit si, specifian. Mnogo si iskren i istinoljubiv. Volela bih da imam takvog oca. -Opet isto mislimo, Ana. Jo ako se slae da odmah idemo i ne dangubimo. -Da, svakako ja ekam. udno nestrpljiva i vidno rasejana, Ana se brzo spremi za polazak. - Idemo kod Konstantina. Njega poznajem. Priznati je slikar i poznavalac umetnosti. Nee aliti truda da nam pomogne. Pisala sam o njegovom opusu lanke koji su bili dosta itani. Pozvao me je da se upoznamo. Umetnici nisu navikli da se o njima lepo pie. Objanjavala sam mu da ja nisam kritiar, ve student, novinarpoetniki da sam jo esnafski neiskvarena. Daj boe da si u pravu i da je portret uradio neko poznat. Brzo su se spremili, ostavili neprovetren stan ispunjen dimom i pune pepeljare. Prosute slike i pisma po podu i stolu ostavljale su nepogreiv utisak da je stan naputen u neijoj neobjanjivoj urbi i hitnosti.

30*
Za neto vie od sat vremena bili su pred Konstatinovim vratima. Ana je zvonila, ali niko nije otvarao. Marko pogleda u asovnik i upita Anu da nije moda kasno i nepristojno. Moda je bilo bolje da saekaju sutra. Ali to njihovo sutra traje godinama. Izgubili su svaki obzir za vreme i oseaj pristojnosti, oboma toliko svojstvene. Nestrpljivo su cupkali nervozno stojei pred vratima. - Hajdemo, Marko - nezadovoljno i nervozno ree Ana. - Ipak je kasno. ovek je sigurno ve legao. Udaljili su se par koraka od vrata, kada su uli otkljuavanje. Zastadoe i vratie se. Vrata je otvorio dedica omanjeg rasta, koatog lica, pogrbljenih lea, sa sedom bradom i naoarima na vrhu nosa. Ne prepoznavi ve bunovan nenadane goste, upita: -Ko ste vi, koga traite? Zar ne znate koje je doba noi? -Gospodine Konstatine, Ana. Ja sam Ana. Znate ona novinarka. -Ati si, lutko moja. taje tako hitno, otkudti ovako kasno? - uplaen upita starac. -Hitno ste nam potrebni. Ba sada, ne sutra. Molimo vas. Ovo je gospodin Marko Petrovi, moj kolega novinar iz Jugoslavije. Konstantin ga znatieljno pogleda preko naoara, oigledno ne ljubei mnogo novinare. - Vi novinari stvarno nemate obzira. Posao, posao i samo posao. Verovatno vam treba neka vest za prvo izdanje, ali ta ja tu mogu pomoi?

400

A LEKS ANDAR M IJATOVI

Zainteresovan razlogom iznenadne posete, Konstantin se skroz razbudi i pozva ih da uu u stan. -Konstantine, ja sam kriva, da tako kaem. Moda nije sreno upotrebljena re, ali sam ga ja na moje insistiranje do vela kod vas. -Ne oseam se toliko znaajnim ni vanim da bih se radovao pononim posetama. Marko je osetio slobodan prolaz i obrati se Konstantinu. -Gospodine. Sve najlepe sam uo od Ane o vama. -U redu bez predugakog uvoda, molim vas. ta vam treba? Marko odveza sliku i rairi je na sto. Konstantin ode da promeni naoare i usput upali jo jednu svetiljku. -U emu je problem, gospodine Marko? -Treba nam autor ove slike, ree Marko strepei, gledajui Konstantina kako menja naoare i pribliava se slici. Znalaki, iskustveno se zagledao u sliku, otiao po lupu i pribliio je jednom pa drugom oku Natainog portreta. Marko i Ana su se udno gledali sleui ramenima, malo zbunjeni zato lupom posmatra oi, ali su ga ostavili da radi svoj posao. Posle samo nekoliko trenutaka, Konstantin skide naoare, odloi lupu pored slike i nasmeja se. -Da, da. Nepogreivo vam mogu rei da je ova slika delo Dmitrija Fjodorova. Inae genijalnog portretiste. -Gospodine? - upita Marko - Da li sluajno poznajete Fjodorova? Ana mi je priala da poznajete sve znaajnije slikare. -Sluajno. Ha, ha. Lepo ste ovo rekli. Imam ast da ga poznajem, dodue donekle ste u pravu sva poznanstva su sluajna. Marko je imao nameru da odagna jo jednu nedoumicu. - Gospodine Konstantine! Imao bih jo jedno pitanje.

Razmiljaj muzikom

401

Nemojte me pogreno shvatiti, ali meni je vano. Da ova slika nije sluajno falsifikat. -Marko, niko se ne usuuje falsifikovati Fjodorova. Jeste li primetili da sam koristio lupu za identifikaciju autora. Znam nije vamjasno i jeste malo neobino. Ali to je zato to je i Fjodorov toliko neobian koliko i savren. Svoje slike potpisuje inicijalima D. i F. -S obzirom na to da iskljuivo slika portrete, svoj osobeni rukopis istananim crtama koje laik ne primeuje ucrtava u zenicu oka modela. U levom oku slovo D u desnom F. Obian posmatra to ne moe primetiti. A esti gosti galerija ude se kao i vi zato slike nisu potpisane na uobiajenom mestu negde u samom oku. Uostalom, imam i ja neto da vas pitam. Odakle vama ova slika? Ko je ta ena na slici? -Duga je to pria gospodine Konstantine - odgovori Marko - Duga i zamorna - Marko htede da nastavi, ali ga Konstantin preduhitri. -Novinarska posla. Pretpostavljam da ste blizu nekoj senzaciji pa vam je potrebna potvrda autora slike. Odmahnu rukom Konstantin. Ana je shvatila da je ona ta koja treba dalje da pita, jer Konstantin oigledno nije podnosio razgovor s novinarskim krabalima, kako ih je nazivao. -Konstantine, samo jo jedno pitanje i idemo - moleivo se obrati Ana. -Nadam se da je tako, - odgovori nervozni i pospani starac. -Gde moemo pronai gopodina Fjodorova? -On ivi na svom imanju, u selu nedaleko od Moskve. Moda dva sata vonje. Izaite junim putem iz grada i kada proete prvih nekoliko sela, zaustavite auto i koga god

pitate, odgovorie vam nepogreivo.

402

A LEKS ANDAR M IJATOVI

Ana zagrli i poljubi Konstantina. - Ne znam kako da vam se zahvalim i izvinite za ovaj dolazak u nevreme. Marko htede isto to da uradi, ali Konstantin samo stegnu ruku ne dozvolivi Marku da mu prie. Ne znajui koliko mu je ova informacija irom otvorila vrata ulaska u snove nedosanjane. -Kako idu studije, mala? - upita pre naputanja stana Anu. -Pri kraju sam, moda doem kod vas da ponovo neto odradimo za novine. -Ti si pri kraju i iskvarila si se. Uostalom doi, pa emo videti. - pozdravi ih Konstantin. Ostatak noi su proveli pretresajui ponovo, pa opet i tako vie puta svaki detalj, nagovetaj, bilo ta to podsea na pomak. Beznae i zamalo odustajanje od dalje potrage, zamenio je optimizam. Sada ve realan, smislen, upotrebljiv. Ni Ana ni Marko nisu se i dalje usuivali da prevale preko jezika ono u ta su svakoga asa bili sve ubeeniji. Razmiljala je da li je to moda malo neodgovorno za ideje koje joj se udobno gnezde u misli. Nije elelapokvariti deju naivnost trenutka. Ugrizla se za jezik branei osmehu da se pojavi na usnama. Ali se nije mogla niti pokuala odbraniti od Markovih oiju-smejalica. Nije smela da uzvrati pogled. ta ako nisam u pravu? A samo koji sekund kasnije ta ako sam u pravu? Plaila se mladalake brzopletosti i nestrpljenja da sazna istinu. Smejali su se oima i utali. Povremeno bi se pogledi sudarili i ugledala bi Markove oi, iste gotovo identine svojim. Kao da je stajala pred ogledalom. Te oi su joj poznate, gledala ih je svakog jutra. Sada se ogledala u svojim, Markovim, dubokog sjajnog pogleda.

Razmiljaj muzikom

403

Pred zoru ih je savladao san, kojem nisu mogli da se odupru i odagnaju ga. Previe se toga desilo prethodnog dana pa se to dragoceno pare sna pokazalo neophodnim za prevremeno i neophodno lake sklapanje prie, koja je liila na nedovrenu slagalicu, kojoj je preostalo jo nekoliko neupotrebljenih delova da bi se kompletirala. Iz neudobnih poloaja na foteljama i u jueranjoj garderobi na sebi, probudilo ih je zvono na vratima. Ana se protegla i bunovna, gledajui na jedno oko uputila se ka vratima. Otkljuala ih je i ugledala oekivanu posetu. Bio je to njen drug kojeg je zamolila da ih svojim automobilom odveze do Dmitrijevog sela. Marko se ve po staroj ustaljenoj navici, kome nije bilo nepoznato spavanje na neudobnim mestima, kafanskim stolicama i esto za radnim stolom u redakciji, brzo snaao, doterao rukom frizuru i samo ovla mokrim dlanovimaprebrisao lice hladnom vodom. Nestrpljenje je dostiglo vrhunac i nisu se ni setili da su zaboravili obaveznu jutarnju kafu, bez koje Marko nije znao da zapone dan. Imali su mnogo jaa sredstva za ovo jutarnje buenje i stavljanje mozga u pun pogon. Nemo su sedeli u automobilu i posmatrali predele ve prekrivene novim jutarnjim snegom. Sve ga je podsealo na jutro kada se upoznao s Nataom. Slino zimsko belilo s prhkom vejavicom i belilo koje je zaslepljivalo pogled i pravilo duboke bore oko oiju. U sebi je molio da ga Ana nita ne pita ne bi li se prepustio seanjima, davnim, a tako jasnim i sveim kao da su se desila jue. Zapalivi cigaretu okrenuo se i pogledao Anu. Bila je sklupana kao preplaeno dete, prislonjena uz ulazna vrata iza vozaevog sedita, dahtanjem maglila staklo da bi ga sledeeg trenutka brisala dlanovima i posmatrala vejavicu. Pogledala ga je i nasmejali su se oima jedno drugom, kao i u vie navrata prethodne noi.

404

A LEKSANDAR M IJATOVI

- Verujem da nismo malerozni ba toliko da sneg napada da autom ne moemo do sela - obrati se Aninom drugu. Samo je slegao ramenima, oigledno i sam zabrinut za dalji ishod vonje do krajnjeg cilja. Posle nekoliko sati lagane vonje, Marko je po nekom oseaju shvatio da se nalaze ve dovoljno blizu i da bi ve sada trebalo pitati nekoga za imanje Dmitrija Fjodorova. Predloio je mladiu da im uu u prvi od narednih zaselaka, koji su se reali kao da su spojeni u jednu dugaku ulicu, stanu i upitaju nekoga. Na ulici nije bilo nikoga. Marko je predloio da vozi do prve seoske prodavnice. Uao je unutra, gde se nekoliko seljanki zadralo vie nego to je potrebno, ne bi li se malo zgrejali. Vidno zaueno su pogledali neznanca. Ovde se svi meusobno poznaju i pojava bilo koga sa strane skree panju i interesovanje. Marko je otresao sneg s kaputa i prepoznao tako tipinu seosku ljubopitljivost koja se u ovom ruskom selu nije razlikovala od sline situacije u bilo kom selu u svetu. - Dobar dan! Ja bih vam bio zahvalan, ako biste mogle da mi pomognete. Zainteresovano su ga pogledale, odmeravajui ga od glave do pete kao to se odmeravaju konji na seoskoj pijaci pre kupovine. Nemo su utale oekujui pitanje. - Da li poznajete slikara Fjodorova Dmitrija Fjodorova? Trgovkinja je ve prokomentarisala ne ekajui da bilo ta neko pre nje kae. - A vi gospodine, mora da ste neki kolekcionar ili trgovac slikama? Odgovorila je ena s jasnim nagovetajem da ga poznaje i da su se zaustavili na pravom mestu. Nije eleo da im objanjava razloge a i zato bi to bilo neophodno nekim nepoznatim enama.

Razmiljaj muzikom 405 -Da, gospoo, otkupljujem slike. -Vi mora da ste novi u svom poslu, inae naeg Dmitrija svi poznaju - zakljuila je ena. Marko se hteo ne hteo ve upustio u razgovor koji nije eleo. -Da, nov sam i uputili su me u ovo selo. Dmitrij je oigledno ovek sa smislom za odabir mesta ivljenja, kada je odabrao ovako romantino i lepo selo - htede Marko da im malo podie, ne bi li to pre zavrio ono zbog ega je i uao u prodavnicu. -Ne znam samo, ta vi ljudi iz grada vidite lepo u ovim zabitima. Ni struje, ni puteva ni ljudi. Uvek ste mi bili nejasni i udni. A da, - kao da se setila ena se obrati Marku - Gospodine, sneg ve jako pada, a do Dmitrijeve kue niko ne dolazi automobilom po ovakvom vremenu. Ako ne pourite oekujem da ete se brzo vratiti. Odmah skrenite desno na prvom skretanju i na nekih dva kilometra od sela je imanje koje traite. Ne moete pogreiti, jer je njegova kua jedina u tom kraju, samo pourite. -Hvala gospoo, mnogo hvala. Obradovan istra iz prodavnice i utra u automobil gde ga je radoznalo ekala Ana. -Ana! Tu smo, samojo koji kilometar. Nasmeja se i primeti radost i na Aninom licu. - Marko, pokaza mu zamotano platno i fotose koje je izdvojio, stavljajui mu do znanja da u euforiji koja ga je zahvatila ne zaboravi da ih ponese sa sobom. Uze slike i odmah ih stavi u unutranji dep odela, a sliku privi uz grudi, blago kao da dri Natau, plaei se da je ne zguva i oteti. U predivnom, belom zimskom pejzau kao iz bajke, u daljini su nazirali dim iz odaka, kao iz nekog udaljenog

broda na puini.

406

A LEKS ANDAR M IJATOVI

U kui su zapazili upaljeno svetlo, iako jo nije smrklo i nerazumno se pitao, zato svetlo gori, ne znajui da je Dmitrij u ateljeu kada bi slikao neto ranije palio svetlo koje mu je toliko potrebno. Zaustavie se najblie kui koliko su mogli, a to je bio plato, gde bi inae retki posetioci parkirali svoj auto.

31*
Dmitrij i Nataa su kao i obino sedeli u ateljeu. Dmitrij je slikao, a Nataa je itala knjigu. Prila je prozoru uvi zvuk automobila neoekivanih posetilaca. -Dmitrij, je li oekuje nekoga ovih dana? - upitala gaje Nataa. -Ne, po ovom vremenu pravi namernici nee se usuditi da krenu. Mora da je neko novi, ali ne razumem zato po ovakvom kijametu. Svakakvih ljudi ima. Mora da ga jo dri poetniki entuzijazam, pa mu nita nije teko. -Dmitrij, idem ja u sobu da malo sviram i odmorim se - ustade s fotelje, ostavi na njoj knjigu i uputi se u svoju sobu. -Meni uvek uvaljuje vru krompir. ta ja sada da radim s ovom posetom? Neto mi govori da nije niko iz struke, pa moda bi bilo bolje da ostane sa mnom. -A ne. Ne ljuti se, ali ne elim da mi iko kvari dan. Ipak idem u sobu. -Ba si sebina, - nasmei se Dmitrij - Zar moe neko pokvariti ve lo dan? -Nee me nagovoriti. Lepo sam sanjala i neu da mi neka situacija narui raspoloenje koje me obuzelo od jutros. Voza je ugasio auto, protegao noge i ramena od ukoenosti i obratio se Ani. - Ana, ta vam je sada. Stigli smo, zato tako nemo i preplaeno sedite.

408

A LEKS ANDAR M IJATOVI

Marko ispunjen pomeanim oseanjima, nije smeo dozvoliti da ita poremeti razum koji je sada neophodan. ta ako doivi razoarenje i stane na pola puta i sva srea koja gaje nenadano dotakla, ode uzalud u nepovrat. Ovoga puta doivljeno razoarenje, odvelo bi ga blie sopstvenoj agoniji, koja je bila tu, na dohvat ruke, podjednako blizu koliko i srea. Oseao se kao fudbaler koji se zalee da u poslednjem minutu utakmice puca penal za odluku o pobedniku. Sredina nije postojala ili e biti pukovnik ili pokojnik. Trebalo je sportskim renikom reeno, odigrati hladne glave poslednje minute vane ivotne utakmice. Obmotao je svoje emocije u topli zimski al i sklonio ih na sigurno, ako mu zatrebaju narednih trenutaka, da ih odmota neokrnjene. - Ana, - okrenu se i obrati joj se - Da li ide sa mnom ili ostaje? Mnogo teko, a tako lako pitanje u isto vreme. Moda su ovo trenuci koje je ekala itav ivot i nije se oprobala u slinim iskuenjima. Nije mogla znati kako bi reagovala. Sva hrabrost, prodornost, njene vrline, kojima ju je bog nesebino darovao, nestale su u momentu. Odluila je da pou zajedno. Ako se nita ne desi, imae bar jedno novo iskustvo, upoznae poznatog slikara, a bar se moda sea te ene, pa eto i novinske prie. Setila se reenice jednog novinara od kojeg je ula da smo okrueni priama, samo ih treba zabeleiti. Znala je da nita ne moe izgubiti, a dobiti sve. Marko je posmatrao i u trenutku je samo podigla pogled i klimnula glavom. - Idemo, Marko. Odluno ree, udno za nekoga ko se samo pre par minuta stisnut na zadnje sedite auta, tresao kao uplaena srna pred eljustima vuka.

Razmiljaj muzikom 409 Uputili su se prtei sneg koji je ve napadao pa je stvarao kripav zvuk poput stiropora o staklo. Marko ju je zagrlio i prislonio njeno lice na svoje grudi, titei je od vejavice. Dmitrij je ispred prozora toplog ateljea posmatrao mukarca i enu kako se pribliavaju kui. Proimalo ga je sve udnije oseanje. Ko su ovi ljudi? Kod mene niko ne zaluta. Svi dolaze s nekom namerom. ta ih je nateralo da ga po ovakvom vremenu trae? Iz Nataine sobe su dopirali predivni tonovi laganih klavirskih sonata, koje je volela da svira. Dmitrij je oprao ruke, oeljao se i krenuo ka vratima da doeka neznance. Taman kada su se spremali da pokucaju na vrata, Dmitrij ih preduhitri i Markova ruka osta u vazduhu. -Dmitrij Fj odorov? - upitno izgovori Marko obraajui muse. -Da. Ja sam. Kome i emu da zahvalim na ovoj poseti? -Gospodine, mi smo novinari - odgovori Ana, plaei se da Marko neto nepromiljeno ne kae. Marko je pomislio u sebi: Od ovih Ruskinja stvarno ne mogu doi do rei. -Novinari? - iznenaeno ree Dmitrij. - Kritiari me sasecaju po svim dijagonalama i eto nekako opstajem, ali ime sam zasluio da budem interesantan novinarima i to po ovakvom vremenu? Izvolite, uite. Pristojno, domainski ih Dmitrij pozva u atelje i dalje zbunjen iznenadnom posetom. -Radije ne bismo, gospodine - ree Marko. Bojimo se da se zadravamo, nevreme je, a moramo brzo nazad. Ako ostanemo due neemo se vratiti u Moskvu. -Vi novinari od svega pravite priu. Jo niste ni seli a ve bi pis,ali kako se niste uspeli vratiti od vejavice s vanog zadatka. Prevaranti ste svi vi i to jeftini. Naravno da se alim. - nasmeja se Dmitrij. -Nikada ne mislim tako.

410

A LEKSAND AR M IJATOV I

Hteo sam malo da vas podstaknem na priu. Neobino ste utljivi za novinare. Oni su poznati napasnici i uvek imaju viak rei kojima nita ne kau, samo ih koriste da skrenu veu panju na sebe i pridobiju sagovornika. Kako mogu da vam pomognem? - upita direktno Dmitrij, istovremeno se obraajui oboma. - Mnogo. Kratko odgovori Marko, istovremeno razuveravajui Dmitrija da i novinar moe odgovoriti s jednom reju. -Ako je tako, moraete dozvoliti da vas poastim svojim domaim vinom. -Ali, gospodine. -Ja sam ovde domain, a ako sam stvarno ja taj koji vam moe biti od koristi, velike kako kaete, nije problem ni da ostanete na spavanju? Upitno ih pogleda i videvi oiglednu razliku u godinama nije hteo dovriti aluziju. Dmitrij se uputio s vinskom bocom i gumenim crevom prema podrumu. - Ja u brzo, vi se opustite i slobodno pogledajte slike. Ana se znatieljno, novinarski a pomalo i primetivi savrenstvo portereta uputila u razgledanje slika, a Marko se zavalio u udobnu fotelju, sklonio knjigu koju je Nataa pre samo nekoliko minuta ostavila na otvorenoj stranici. Odnekud je uo zvuk klavira, koji ga podseti na trenutke provedene s Nataom u njenom udobnom i prijatnom moskovskom stanu. Ma ne, od kako sam doao u Moskvu udne stvari mi se dogaaju, pomislio je u sebi. Ana mu je liila na Natau, moda vie na sebe, sada uje zvuk klavira. To je onaj oseaj kada planinar zaluta u snenu meavu i trudei se da zadri poslednje trenutke svesti pre bele smrti, doivljava prijatne halucinacije.

Razmiljaj muzikom

411

Ana je etajui ateljeom primetila tafelaj na kome je stajao prazan ram bez platna. Primakla se i zapanjila kada je videla da su ostaci zategnutog platna ostali zakovani za drveni ram, a ogromna prazna rupa odavala istinu da iz tog rama nedostaje platno. Platno je oigledno iseeno otrim predmetom i preostale ivice boje liile su na boje s platna koje su Ana i Marko doneli. - Marko! Doi brzo! - uspanieno e Ana, otkrivi jo jedan zanimljiv detalj koji predstavlja jedan od brojeva ifre za otvaranje istine. Marko prie ramu i samo se pogledae. Video je i mislio isto to i Ana. Uzbuenje i neizvesnost je dostigla vrhunac. Ovakve podudarnosti su gotovo neostvarljive i nemogue. Dmitrij se upravo vraao iz podruma i zatekao ih pored praznog rama. - Evo i vina za moje novinare. Znatieljan kakvu pomo trae ovi ljudi, Dmitrij nasmejan i radoznao sipao je tri ae jo nedozrelog mladog vina od poslednje berbe, kome je trebalo posvetiti jo mnogo truda i vremena da bi zadovoljilo Dmitrijeve specifine kriterijume istinskog uivaoca. Primetio ih je da stoje pored praznog rama. -Znao sam da ste samo zbog neke senzacije ovde. Na prvi pogled se vidi da niste iz neke kulturne rublike i slino. A kritiari, taman posla. Takve ne bih ni primio nasmeja seopet Dmitrij. -E, pa iveli i dobro doli. Znate. Mi koji ivimo daleko od grada obradujemo se svakoj poseti, neveto slaga Dmitrij, znajui da ga je pojava neznanaca vie uzbudila nego obradovala. -Da preemo na stvar, - predloi Dmitrij. Marko sede naspram Dmitrija, otpi gutljaj jo nedozrelog i kiselkastog vina, blago se namrti i nazdravi Dmitriju.

412

A LEKSAND AR M IJATOV I

Ana je ostavila svoju au ispred sebe na stolu ne otpivi ni gutljaj. -Mlada dama ne eli da nam se pridrui? - upita Dmitrij. -Ne, hvala gospodine, ja ne pijem. -Ha, ha. Novinar, a ne pije. Ma dajte, molim vas. - uvidevi da je nesmotreno istrao s svojom izjavom, jer se radilo o devojci, brzo se i uljudno izvinio, isto tako nespretno kao to je i izrekao nepromiljenost. -Dmitrij e Fjodorov, -poe Marko gotovo islednikim tonom razgovor, istovremeno odmotavajui platno. Rolna se otvori i Dmitrij se zagrcnu gutljaj em vina zateenim u grlu. Spustio je au na sto i poeo se udarati akom po grudima da doe k sebi. -Otkuda vam ova slika? - gotovo zavapi Dmitrij. Zgrabivi je, gotovo je ote, ljubei je, na zaprepaenje Marka i Ane. Odneo je sliku do rama iz koga je izbivala godinama. Ram je skinuo sa tafelaja i blago rukom zatezao sliku kao kakvu staru, vrednu istorijsku relikviju. -Dmitrij, poznajete li enu sa slike i kada ste radili ovaj portret? - upita Marko, vie se plaei nego radujui odgovoru. -Da li je poznajem? - nasmeja se Dmitrij. - Zbog ove Svetlanine slike skratio sam sebi ivot za nekoliko godina. -Kakva Svetlana? Na slici je Nataa Lebedeva gospo dine - samouvereno ree Marko. Dmitrij se u isto vreme i uplai da nije u pitanju neka Olesijina nametaljka. Ko su ovi ljudi? Novinari? ta ako je neko iz policije? Svata mu se motalo po glavi. Dmitrij skinu naoare, pogleda Marka pravo u oi i upita ga:

Razmiljaj muzikom

413

- Ko ste zapravo vi? ta traite kod mene u ovo doba? Traili ste pomo i dobili je. Na slici je Svetlana. Slika je nastala davno, ovde u ateljeu. Ne seam se dobro, ali znam da ju je doveo na portretisanje neki njen prijatelj. Da - kao da se prisetio nevanog detalja - seam se da je bila trudna. Mislei da se ovim oslobodio neugodne i neprijatne posete, nepoznatih ljudi. -Zato vam je nestanak slike, kako kaete, oduzeo godine ivota? -neoekivano je Marko matirao nespremnog Dmitrija. -Pa, znate. Mi slikari imamo svoje omiljene portrete. Pokaza rukom na pun atelje nepoznatih ljudi. Vidite, svi ovi portreti mi ne znae koliko ovaj. Zato to sam sve svoje nadahnue i iskustvo uneo u ovo delo. Svaki umetnik, bio pisac, slikar ili reiser ima svoje omiljeno delo, bez obzira na miljenje publike, kritiara. - Niste uspeli da me impresionirate odgovorom, Dmitrij - odseno odgovori Marko ve i sam uplaen da je ova poseta uzaludna i da Dmitrij ima nameru samo da im zavara trag, do koga su tako neoekivano i teko stigli. Marka vie nita nije moglo da zaustavi da sazna punu istinu, a Ana je zbunjeno sedela i samo sluala iskusnijeg Marka i Dmitrija, ne usuujui se da bilo ta komentarie. - A ko ste vi gospodine da bi trebalo da vas impresioniram? Ovde dolaze ugledni galeristi, kolekcionari, bogata klijentela. Ako niste sebe smestili ni u jednu kategoriju, alim na izgubljenom vremenu - odgovori vidno preplaen Dmitrij. Marko je odabrao taktiku da ide obrnutim redom. Izvadio je iz depa fotografiju Natae s malom Anom u naruju i paljivo vraene iseene glavice i zalepljene na mesto gde pripada.

414

A LEKSANDAR M IJATOVI

Pokazao je Dmitriju fotografiju. - Je li moda ova osoba s bebom Svetlana, kako vi kaete? Da li je to ista osoba koju ste portretisali? Dmitrij je bio dotuen, preneraen to je fotografija kompletirana. Setio se trenutka kada je ta jedina Anina i Nataina fotografija nastala. Pokojni Maksim ih je slikao jednog nedeljnog popodneva ispod hrasta u dvoritu. Takoe se setio kada je Nataa poslala Marku pismo s iseenom fotografijom. -Da gospodine - ve posluniki je odgovarao Dmitrij, ne znajui kojim delom mozga da razmilja. - To je ta osoba. Jo uvek mislei da razgovara s nekim islednikom, paljivo je tedeo rei da ne bi previe priao, a da istovremeno odgovori na postavljena pitanja. -Gospodine! - Dmitrij je poeo da koristiti obe polovine mozga i poele su da mu rade vijuge, - Kako se vi zovete? Niste mi se predstavili kada ste uli s ovom lepom damom. -Da li ste sigurni da elite da ujete moje ime? Pokuao je Marko da zbuni Dmitrija, ostavljajui tragove sumnji kojih se Dmitrij plaio da nije Olesija upetljala svoje pokvarene ideje u neku davno smiljenu osvetu. -Naravno, a i uljudno je predstaviti se. U mojoj ste kui, a priznajte nije ba prijatno odgovarati na mnoga pi tanja, a da ne znam ko mi ih postavlja. Jo me buni taj va naglasak. Sigurno niste iz Rusije? -Naravno, u pravu ste. I ja bih na vaem mestu postavio ista pitanja. Ja sam Marko Petrovi. Bivi oficir Jugoslavije, sada novinar u Beogradu. Na ovoj fotografiji je moja Nataa. Dapojasnim? -Marko, ne, ne. To ne moe biti. - Zato me prekidate? Vidim poznato vam je moje ime. Dmitrij psihiki zdrobljen iznenadnim saznanjem skoi u zagrljaj Marku.

Razmiljaj muzikom 415 - Marko, Marko. Otkuda ti, pa zar posle toliko godina? Ali zato nisi do sada? Nita ne razumem. Ljudi! Ovo je previe za mene - nepovezano je skraivao reenice ne dovrivi ni jednu do kraja. Marko je gledao Anu, preko Dmitrijevog ramena prislonjenog na svoje rame. Ana je nemo posmatrala situaciju, zakovana za fotelju, zateena razvojem situacije. Marko odvoji Dmitrija od sebe i pogledae se u oi. Prolaz za otvoren razgovor je raskren. Marko je jo uvek ne znajui nita vie od poetka, sem da Dmitrij zna za njega, upitao: -Svetlana ili Nataa? -Nataa, Marko, Nataa. -Znate li neto o njoj? Gde je ona? Da li je iva? Ima li brak, decu? ta znate o njoj? Kako znate za mene? Dmitrij se okrenupremaAni, proveravajuipogledom da li sme pred tom devojkom da pria s Markom. Marko samo klimnu glavom i oima dade znak da mogu nastaviti razgovor bez problema. -Dmitrij, ona je novinarka. Sluajni susret u vozu je promenio moje i njene planove. Zajedno tragamo za istinom. Ona se zove Ana. Isto kao moja i Nataina kerka. ta ete, Dmitrij? Vrlo retka koincidencija. -Marko, kako ste doli do Natainog portreta? Hteo je da odagna poslednju prepreku sumnje. -Portret je posedovala majka ove devojke. Ona je sada u duevnoj bolnici i nije mogla da nam pomogne, naalost. Pomogao nam je va prijatelj, Konstantin. - A, da Konstantin. Ali otkud vi kod njega? Tada se Ana prikljui razgovoru. - On je moj prijatelj, pa nam je pomogao da odgonetnemo autora portreta. -Ali devojko, otkud ova slika kod tvoje majke? Kako

416

A LEKS ANDAR M IJATOVI

se ona zove? - ukljuio se Dmitrij u istragu. -Ljudmila. Nikada mi nije priala o mom ocu. Jedino to znam iz njene prie je da je jednoga dana otiao od kue i vie ga nije videla. -Vrlo neobino - sumnjiavo je zakljuio Dmitrij, i dalje ne elei da otkriva da se Nataa nalazi samo na nekoliko koraka, pored svog klavira u drugoj sobi. Posle toliko godina nikada blie svom Marku. Svi su hteli da imaju zavrene i zatvorene korice. Priu s svim poreanim dogaajima i kockicama na svom mestu. -Dmitrij, nismo nita prepustili sluaju. Ana, daj iz torbe fotografiju svoje majke. Moda gospodin Dmitrij zna neto o njoj. Dok je Ana traila fotografiju u torbi, Dmitrij je poeo priu o nestalom portretu. -Ova slikaje nestala iz mog ateljea davno. Mnogo sam poznat da bi smela zavriti u nekoj galeriji. Samo privatni kolekcionar je mogao doi do ovako neega vrednog, ali me interesuje put ove slike, pria koja je prati i kako je ponovo stigla do mene. -Evo fotografije moje majke. Izvadi Ana iz torbe Olesijinu fotografiju i pokaza je Dmitriju. - Nemogue! Ne verujem. Odakle ti ova fotografija? Dmitrij nije mogao dalje da stoji. Seo je u fotelju i nasuo au vina, teko diui i rukom trljajui grudi. - Dmitrij, poznajete tu enu? - upita Marko. - Olesija. Ova ena se zove Olesija. Anina pria nema veze s Ljudmilom. Nikakva ovo nije Ljudmila. Ana je sela i nekontrolisano plakala. Do ivice besa je grizla fotelju i uzela bocu vina koju je na iskap popila. - Marko, ta se ovo deava? Gde si me doveo? Valjda poznajem svoju majku!

Razmiljaj muzikom 417 Nasluujui istinu koju je ula od Marka, da su posle rata mnogi, koji su imali prilike, menjali identitet, istina koju je znala Ana kao kula od karata se poela ljuljati. Falilo je jo nekoliko detalja da se zadrma i definitivno srui. - Dmitrij! - pokua Marko da bude autoritativan i preterano ozbiljan. -Ne igrajte se s oseanjima ovog deteta. Kakvu Olesiju spominjete? Da niste pogreili? Pogledajte jo jednom fotografiju, isuvie bi bilo strano napraviti takvu greku - ljudski je zamolio Marko. Dmitrij uze fotografiju i u besu je iscepa i baci na pod. - Kako se usuujete!? Ljutito Ana skoi sa stolice i nejakim rukama stisnutim u pesnice poe udarati po ramenima i leima Dmitrij a. -Anuka! Dete moje! Ljubavi moja! Znam da je istina nekada bolna, teko je poverovati. Dmitrij zagrli Anu na oi zapanjenog Marka. - Da te pogledam! Ljubio ju je po vratu i kosi i stezao u zagrljaj. Zalogaj je bio prevelik da bi mogao sakriti suze. -U uda treba verovati. U sve treba verovati. Istina uvek ispliva i ne moe se sakriti. Duo moja. Moja, tvoja, Olesijina i Nataina pria je duga i bolna. Marko, naravno da si i ti deo svega ovoga. Ovo je strano, nestvarno, neponovljivo. Trebae mi vremena da se sredim i ponovo ponem disati, ali sam sada najsreniji ovek na svetu. -Dmitrij! - Marko pusti suzu. Uhvati mu glavu meu dlanove. - Gde je? ta je s njom? Zakrpi mi rane, ne sipaj so na njih. Gde je moja Nataa? -Ana, keri moja, - zagrli je Marko. - Anuka moja! Srce e mi pui. Prevelik sam put prevalio, ali je vredelo iveti, muiti sebe i ostale. Ima stvari u ivotu koje ne moe izmeriti nikakvim kantarom. Jednostavno nemerljive su, nemaju cenu. Ana! Ljubavi!! !Da te tata poljubi, dodirne, oseti miris.

418

A LEKS ANDAR M IJATOVI

Ana je plakala kao kia. Suznih, kristalnih oiju, jecala je bez moi da izgovori bilo ta to bi bilo razgovetno i primereno situaciji. Nije posedovala mo da bezbolnije prebrodi okantu situaciju. A i zato bi? Pa stigla je do cilja i treba usresrediti svoje moi da preokrene ove srene trenutke u radost. Ali kako se to radi? Pa i ovi stariji, mnogo stariji od nje, nisu u stanju kontrolisati svoje emocije. Tata, re kojom se nikada u ivotu nije obratila nikome, postaje upotrebljiva i treba nauiti sluiti se njom. -Ana. Poluapatom i oiju punih suza, koje je brisao uvelom rukom, drei je u krilu kao nekada svoje malo dete, svoju unuku, kako je znao govoriti. - ika Dmitrij je tebi i Marku ostavio neto vredno na poklon, za kraj, dovretak svega to treba da ima ovakav kraj. Ti ostani kod tvog dede Dmitrija. Hou da se isplaem kao ovek, iskreno, da mi vrati veru u ivot, da ostavimo tatu Marka da i on oseti neto neponovljivo, lepo. -Dmitrij. Ne mui me. ta krije od mene? Ovo je dosta i za zdravije srce. -Ne, Marko. Tek si na polovini. Zgrabi sve, ne zadovoljavaj se delovima sree. Sea se kada ti je prosjak ispred Nataine zgrade rekao da srea doe ili ne doe. Imae Natau, jedino ako skine uniformu. Morae upotrebiti jo malo napora da bi video Natau. -Dmitrij. Ne mui me. Otkud zna za prosjakovu priu? Pa to znamo samo ja i ona! -Nikad u ivotu ne budi siguran da jedini neto zna. -Gde je ona, Dmitrij? -Razmilja muzikom! Prati muziku, zvukove i stii e do nje. Znai ono nisu bile halucinacije, razmiljao je polusvestan Marko. Mnogo je sve jednostavnije nego to

Razmiljaj muzikom 419 ivot napravi. Jedino to u potrazi za istinom kreemo teim, nepristupanijim, daljim, manjepoznatimputevima. Uverio se da je u ivotu neophodna vera, ljubav, istrajnost, ponos, upornost. Sve je dokuivo, dodirljivo, ostvarljivo. Nadaostavljaprostoraza veru, veraraaistinu, aupornou se dolazi do nje, dostojanstvom uvamo prolaznost, ponos nas odrava u neophodnom inatu, a ljubav je vena. Uao je laganim korakom u hodnik kojim je morao proi da bi doao do sobe odakle je dopirala tiha muzika, koju je Nataa uvek volela. Ve je zamislio kako sedi za klavirom i dugim prstima prebira po crno-belim dirkama. Srce mu je sve jae lupalo i stao je pred poslednja vrata koja su ih delila posle toliko vremena. Trebalo se usuditi nainiti taj jedan, ali veliki, najdui, teak korak. Korak koji ga dovodi do istine, Natae. Sada, kada je najpotrebnije, nee valjda sebi dozvoliti da se pokae kao slabi. Pa gde je njegova ubitana vrlina da se u najteim trenucima neobjanjivo lako snalazi. Napravio je pauzu pred vratima. I pauza moe biti kreativna, ako se uini u pravo vreme. Otvorio je vrata. Nastavila je da svira, ali kao da je za trenutak zastala. Promenila je melodiju. udno se oseala. Opet se uvukao oseaj koji je nauila i savladala zahvaljujui Sergeju, da razmilja muzikom i da je odreena muzika podsea na odreene situacije iz ivota. Zasvirala je Meseevu sonatu, spontano, ni sama ne zna zato, ali se setila trenutaka kada joj je Marko u njenom stanu u Moskvi, upravo uz zvuke te muzike priao s lea i prvi put poljubio. Dugo nije svirala sonatu. Nije elela da je podsea na Marka. Otkuda ba sada da se seti? Razmiljala je onako kako je nauila od Sergeja. Premotala je davno izrabljeni i izbledeli film iz svog seanja. Priseala se u pocepanim delovima Markovog dodira.

420

A LEKSAND AR M IJATOV I

Seala se jeze, koja ju je tada proimala. Strasti koja je ispunila tu prvu provedenu no s Markom. Mirisa njegove koe, aa konjaka na politiranom crnom Petrofu. Markove zbunjenosti i deake nespretnosti. Boe, mislila je u sebi, njegove ruke su tako nene. Ona ih osea na svojim ramenima. Njegov miris je ispunio sobu i kao duh iz Aladinove lampe se iri prostorom, zavlai u nozdrve i prvi put se uverila da je Sergej bio u pravu. Muzikom se vratila u vreme od pre dvadeset i neto godina, setila situacije i u tom momentu je iz prstiju izala na dirkama oplemenjena sonata. Sergej manipulie njom. On je duh. Utvara. Ne mogu da verujem da sam u stanju da se toliko zanesem da osetim njegov dodir. Isti onakav kao u Moskvi. On je tu pored mene. Ruke su mu jo uvek tako neponovljivo snane i neobino nene. Bude seanja, sklanjaju koprenu s oiju. Koa joj se jei. Njegove ruke prelaze preko njenih ramena klize vratom i maze je iza uiju. Davno zaboravljeni dodir je uspela da vrati razmiljajui muzikom. Prestala je da svira, jer se uplaila moi muzike koju je svirala. Muzika stvarno ima mo da te prepusti najluim matarijama i doara fiziko prisustvo osobe na koju mislite dok svirate. ak su sva ula osetila ono za ta ih nam je bog podario. Konglomerat mirisa, prisustvo dodira, Markovog dodira, atmosfera koja je podseala na jedan davni trenutak, kao da su se nekim nadljudskim moima reprodukovali u prostoru njene sobe. Vratila se u stvarnost, ne elei dalje da svira. Mislila je da je Sergej duh, uplaila se tako verne reprodukcije stvarnosti. Najeila se, htela da ustane i vidi zato je Dmitrij tako dugo ne zove. Nisu valjda nezvani posetioci jo s njim? Osetila je neije ruke iza lea na ramenima. Ne, ja ne sviram i to je udan oseaj koji me jo uvek dri, pomislila

Razmiljaj muzikom

421

je. Pokuala je da ustane ali su neije ruka bile na njenim ramenima. - Verovao sam u reenicu ivot je krunica. Vratio sam se ne limitirajui ni vreme ni mesto. Izgovorioje reenice iz Natainog pisma, ostavljenog na stolu svog stana koji je napustila. Zanemela je. Ne, ovo nisu halucinacije ni oseaji vezani za razmiljanje muzikom. -Marko! - gotovo apatom izgovori bojei se da se okrene. -Tu sam, ljubavi. Okreni se. Pomilova je po kosi uhvati za rame i okrenu stolicu na kojoj je sedela prema sebi. Gledali su se kao opinjeni. Ustala je i zagrlila ga. Nean zagrljaj bez snage, glava bez razuma i moi da neto pametno kae. Tiina je sve govorila, previe jasno i razumljivo. - Lepa si nego ikad. Ti si neponovljiva. Zagrljeni su stajali na sredini sobe. - Marko, ljubavi! Zaboravio si svoj duh u mojim odajama. Ne znam namerno ili ne, ali ga uvam i on je uvek iveo u meni. Ostavio si ga da me proganja ceo ivot i otiao. Bio je to teak saputnik, ali sam ga nosila na pleima. Tebe sam moda i oekivano izgubila. Ali Anu, nau Anuku nikada preboleti neu. Ti i Anuka ste mi godinama bili nezahvalni cimeri. Nisam znala kada leete, kada se budite, kada se pritajite i ne znam da li spavate ili me posmatrate. Ne znam kome priate o mojim tiinama. -Mislim da je mom ivotnom krstarenju uzburkanim morima doao kraj i elim da se skrasim pored tebe i okonam uranjajui svojom ve naetom barkom u mirnu luku, oteena godinama plovei u blizini otrih, nezaobilaznih, nesavladivih hridina. -Marko!

422

A LEKSAND AR M IJATOV I

Ona se odvoji se od njegovih grudi. - Kako si me pronaao? Otkud ti ovde, sada? Znam da su pitanja umesna, a tvoji odgovori veoma dugi i trebae mi mnogo vremena da sasluam sve za ta sam ostala uskraena. Obnoviemo ve vieno, doivljeno. Zaboraviti sve runo. Nadoknadiemo sve dane, mesece, godine. Obeleiti nae male jubileje. To su za nekoga samo brojevi, ali su meni mnogo znaili i svake godine sam kalendar iarala raznim bojama zaokruujui, neke meni veoma vane datume. Vreme prepoznajem po njima. Marko! U oku sam ne mogu da se saberem. Ne moe bog sve da ispuni. Moja molitva je zapetljana, uasno naporna i neostvarljiva. Godinama sam se molila za tebe i Anuku. Govorila sam Dmitriju kako bi mi srce bilo puno da vidim bar jedno od vas. Nataa ga pogleda, nasmeja se i razmenie jedan strastven, dug poljubac. -Zadovoljavam se i polovinom. Nisam ja toliko zaduila boga, a i toliki dug ne bih mogla da mu vratim i kada bih sastavila nekoliko ivota. Ostao si u meni i spasla sam tvoje divne zelene oi. elim jo vie da te volim, jo jednom, ali sada zauvek, bez pokuaja da me ikada napusti. -Nataa. Ljubav se mnoi deljenjem. Ovoga puta e morati da je podeli s nekim ko ima jo lepe i zelenije oi od mojih. -Marko. Ne ini mi to. Dmitrij mi je veliki prijatelj, otac, zamena za sve ta sam imala i koga sam volela i posedovala. Ne grei duu. -Ne greim duu, - prekide je Marko znajui da to ne bi uspeo uraditi da se nije oseala toliko polomljeno, naeto, ranjivo. Zbunjivao je Markov smeh i suze radosnice koje je veto krio. - Nataa. Idemo do ateljea. Tamo te neko eka!

Razmiljaj muzikom
-Marko!

423

-Nije s mela da izgovori ta je pomislila. - Nemoj mi to raditi. -Pouri, Ana te eka. Naa Anuka je tu. Nataa je poput vetra izletela iz svoje sobe usput ruei glinenu statuu, Dmitrijev poklon od prijatelja se polomio u stotine komadia i rasuo po podu. Ula je u atelje i zatekla Dmitrija kako u krilu, kao nekada dri Anuku i prislonjene glave na uplakano devojako lice, peva nekada davno, ve pomalo zaboravljene uspavanke, ijih se rei seao, jer ih je esto to u snu, nekada u javi ponavljao, seajui se svoje drage Anuke. -Ana! Devojice moja. Potrae jedna drugoj u zagrljaj. Obe su jecale i vrsto se stezale, milovale kosu, lea, vrtele ukrug. - Da te pogledam, dete moja. Uhvatila je Anu za glavu i kao da je gledala svog Marka. - Lepotice moja. Pa tvoje oi, kosa, stas, pokreti. - Mama. Kako da te volim? Naui me, ja to ne znam. Zato ste dozvolili da se razdvojite! Zato ste mi ovo uradili? Marko im se pridruio i to je ve liilo na situaciju koja bi malo koga ostavila ravnodunim. Svi su se smejali i plakali u isto vreme. Dmitrij nije imao snage da ustane. Ponovo je pustio suzu samo iz jednog oka. Nije hteo da je obrie. Zavrila je u ai vina kao zvuk kapljice u vodi. Zaceljeni od dubokih i tekih rana, na putu da se savreno prepariraju od masakrirane prolosti, seli su na krevet i dugo priali. - Deco, - obrati im se Dmitrij. -Ne troite rei. Imate svi toga dosta da kaete. Vreme je pred vama. Troite dane, godine, uivajte u sebi. Otvorili ste vrata jednog novog, lepog poetka. Moda ovo nekome izgleda kao zavretak,

424

A LEKSANDAR M IJATOVI

ali vi greite ako tako mislite. Vi ste sada na samom poetku i uivajte jedno u drugom. Nesavrena ljubav, koja vama savreno pristaje povezala vas je zahvaljujui nekome ko voli, zna da ivi s bolom, ne zaboravlja i bori se do kraja. Marko! Divan si ovek. Sedeli su itavu no i uz Dmitrijevo vino pretresali seanja po hronologiji s estim upadima u neka blia ili dalja dogaanja, koja nisu mogli izbei u prii, traei razjanjenje. Anuka je sedela u sredini izmeu Marka i Natae, a Dmitrij ih je iz svoje udobne fotelje zadovoljno posmatrao. - Deco, produili ste mi ivot. Volju da ne ostarim. Jednom davno je to uspelo Natai kada je Anuka nestala s onom prokletnicom. - na tu opasku, Ana zbunjeno, samo spusti glavu, ne verujui da je itav ivot traei oca, nekim nerazumljivim udom pronala i majku. - Sada ste mi dali novu infuziju. ovek ivi due i kvalitetnije ako sebi priuti neke nove poetke. Pred zoru su otili na zasluen poinak, Marko i Nataa su posle dueg vremena delili krevet. Dmitrij eva elja je bila da Anuka, kao nekada, no provede s njim, detinji ponavljajui uspavanke. Govorio je da ne moe da se pomiri s injenicom da je Anuka odrasla devojka. Morao je premostiti period kada je bila dete. Nataa i Marko su ostatak noi do pred svitanje proveli u razgovoru. - Doao si da me podseti na opipljivu udnju. Zagrlilagaje. - Ne moemo se nasititi jedno drugoga. Ni danas, ni sutra, ni do kraja ivota. Razbudio si me davno uskraenim dodirima. Kao da sam napravljena od samoe. Pojavili ste

Razmiljaj muzikom 425 se kada sam se ve spremala da podvuem crtu ispod rauna i sebi ga ispostavim. Raun za protraen ivot, bez tebe i Anuke. Dmitrij je bio aspirin protiv bolnih misli, protiv elje, lek za nadu. Savetnik i sapatnik u tekim trenucima, kojih je bilo nemerljivo vie nego onih koje sreni ljudi zovu radost. - Dmitrij mi je sudbinski spasitelj i najzasluniji za regeneraciju jednog potroenog i skoro besmislenog ivota. Razlika u godinama se vremenom izbrisala kao tanana, providna pauina koju kidamo verbalno, intelektualno, meusobnim dopunjavanjem. On se sasvim prilagodio mojim godinama i tako ophodio sa mnom. Ja sam se trudila biti starija, zrelija. Nalazili smo se uvek na pola puta u naim shvatanjima, ruku pod ruku, mogli smo mirno ploviti kroz bespua meusobnog razumevanja. Marko! Bojim se da e na sastanak unititi Dmitrij a. - Ali, Nataa, on je srean zbog nas, zbog sebe. -Nisi me shvatio! Naravno daje srean, ali e se tvojim pojavljivanjem vratiti, neopaeno u svoje godine. Od sree i tuge u isto vreme, razboleti i reiti da umre. Da, dobro si me razumeo, - odgovori Nataa na zauen Markov pogled. - Sea se smrti moje majke. To je bila elja za smru. Gubitak motiva da dalje ivi. Desie se isto s njim. Shvatie da je na ovom svetu zavrio misiju od boga datu. Ako si u zenitu i tvoja stvaralaka mo ide silaznom putanjom, takvo saznanje nainje oveka. Zna da se nizbrdo bre kotrlja nego to se penje uz brdo. Strmoglavi pad vodi pravo gore na polaganje rauna bogu. Plaim se da ga ne obuzme poistoveenje s mesijom koji je zadovoljan obavljenim zadatkom dobijenim od boga roenjem, uri da potvrdi dobru ocenu od boga, dobijenu za vladanje tokom boravka na ovom svetu.

426

A LEKS ANDAR M IJATOVI

-Nataa! Koliko godina ima Dmitrij? -ezdeset osam. Puni ovog prolea. Seam se govorio je da ga raduju roendani, jer tada okopni sneg, zaivi novi ivot, biljke ozelene, vreme je toplije, sunce visoko u zenitu, omoguavalo mu je da ceo dan provede u ateljeu. -Seti se Nataa, kada ti je onaj prosjak rekao da ima ezdeset osam godina i rekao ti da njemu taj broj nije doneo sreu, ali srea nekome doe, od nekoga ode. Tebi je taj broj doneo mene. -Marko. U ivotu sam nauila razmiljati muzikom, i pored tebe i Ane, to je neto najvrednije to sam stekla. Poljubili su se i zagrljeni vrsto jedno uz drugo, prepoznavajui davno zaboravljene mirise utonuli u zaslueni san.

32*
Prolo je petnaestak najlepih dana u njihovim ivotima. Sve je dobilo svoj znaaj, novi smisao, mesto u prii. Poreano i sloeno na davno rezervisanim i uvanim mestima u njihovim glavama, koja su sebino uvali za trenutke koje su ih usreili i uinile smisaonim prethodni ivot. Marko je iskoristio priliku i poveo Natau i Anu da ih upozna s Semjonovim u Moskvi. Seli su u prijemnu kancelariju. Sekretarica je prepoznala Marka i oseala se prijatno kada ga je ugledala. Semjonove goste je delila kao i njen ef. One koje je on trpeo i imao ivaca da saslua i ona bi bila takva prema njima. One druge bi lagala da je ef odsutan ili zauzet. Najavila gaje i Semjonov je odmah skoio. - Uvedi ga odmah. Uvek predusretljiv, kada je Bokov prijatelj u pitanju, sa zadovoljstvom ga je ponovo ugostio, ovoga puta da mu poeli srean povratak u Beograd i jo jednom izrazi aljenje zbog promaene misije. -Marko! Ti kao da si u zemlju propao. Zvao me Boko da pita ta se deava. Meni se nisi javio od naeg prvog sastanka. Pomalo kritiki, ali s dozom opreza da ne uvredi Marka, obrati mu se Semjonov. Nego, ta e. Takav je ivot. Uteno je slegao ramenima alei nad Markovom sudbinom. -Semjonov! Svaku sanjariju vreme otkriva i ubija. -Kako si zapamtio moje rei? Vidi ne hvali te Boko bez razloga. Ima odlinu memoriju, poeljnu radoznalost i percepciju. Idealne osobine za dobrog novinara. Samo je

428

A LEKSAND AR M IJATOV I

teta to se ne bavi nekim ozbiljnijim pisanjem. Neim to e ostaviti trag, obeleiti vreme kada si bio u stvaralakom zenitu. -Ja sam svoju sanjariju pretvorio u javu i udahnuo joj ivot. -Pojasni mi. - Molim te, okreni Bokov broj. Treba mi odmah. Semjonov ga pogleda poluzbunjeno i neobino za sebe, sam okrenu broj redakcije u Beogradu, umesto da to uradi sekretarica. Javio se Boko i Semjonov se naroito obradovao uvi s druge strane glas starog prijatelja. Posle nekoliko kurtoaznih reenica, Semjonov ree Boku: - Imam jedno iznenaenje za tebe. Ovde kod mene je tvoj Marko. Prui znojavu slualicu starog telefona Marku. -Bole! Drue, ja sam Marko. -Doepao si se Rusije i zaboravio druga. Dolazi to pre, ako misli da ne ugasimo novine. Nema tvojih kolumni itiramijepao. -Bole! Izgubio si novinara, ali si dobio priu. Ja sam s mojom Nataom i Anom. Boko je zanemeo i nekoliko trenutaka nije uspeo da progovori. Semjonov je iskolaio oi i samo ponavljao: - Ne mogu da verujem! - Halo, halo - vikao je Marko u slualicu, ali je uo samo klik. S druge strane je Boko okiran veu, nespreman da bilo sta kae, spustio slualicu. Marko nakratko izae iz kabineta i uvede kod Semjonova Natau i Anu. -Je li vredelo iveti, Aleksandre. Radostan s pobednikim osmehom na licu pogleda zbunjenog Semjonova. -A moja pria? - zavapio je Semjonov.

Razmiljaj muzikom 429 moju Anu, moje dete. Zna ve da joj treba podrka i pomo za zavrni ispit. Ona e ti podii tira, a ti e joj se, nadam se, nesebino oduiti. -Ovako neto se ne proputa. Nasmeja se do tada zbunjeni Semjonov i pozva ih sve u kabinet na kafu.
-Ostavljam ti

33*
Nakon nekoliko meseci, Dmitrij je iznenada umro uz tafelaj, drei etkicu i paletu u rukama. Smrt je bila bra od elje da zavri Anin portret. Stari Natain portret, prepariran i ponovo zategnut, zauzimao i dalje centralno mesto u ateljeu. Nataa i Marko su Dmitrijevo imanje koje je ostavio Natai, preuredili u zadubinu slikara Dmitrij a Fjodorova, koja je postala vremenom sve poseenija za irok krug posetilaca razliitih interesovanja i afiniteta, kao kakvo svetilite. Pod okriljem Dmitrij evog doma, svako bi naao priu za sebe. Neko o Dmitriju, neko o Natai, Ani ili Marku. Marko je upravo dovravao knjigu o svom ivotu. Pisanu sa eljom da, kako mu je Semjonov rekao, jedan deo ivota ostane ukorien u neto, to e ostaviti trag i oteti od zaborava, jednu dirljivu ivotnu priu, iza koje ostaje samo kusur od ivota. - Nataa! - pozvao ju je Marko. Znajui da je ve pri kraju s pisanjem, upitala ga je: - ta je? Fali ti poslednja reenica? -Ovoga puta ne. Treba mi naslov. -Razmiljaj muzikom. Zar nije originalno, a i ta me reenica prati skoro ceo ivot.. Prolo je nekoliko meseci. Marko, Nataa i Ana su doputovali u Beograd. Venanje je u prisustvu kumova

432

A LEKSAND AR M IJATOV I

Boka i Sonje, uprilieno u crkvi uz potovanje svih pravoslavnih obiaja. Marko se opet, ko zna koji put setio prosjaka koji je pominjao boga, veru u boga, skidanje uniforme i sve to ga je proroki pratilo kroz ivot. Sve u ivotu jednom bude prvi put. I Marko je prvi put posle ranog detinjstva, zakoraio u crkvu i pomolio se bogu. Onako neveto, smueno, kako to rade novi vernici, okovani simptomima skorojevia. Provukao je kroz nozdrve miris tamjana. U trenutku mu se uinilo da dim iz kadionice pravi figuru petokrake, koja nestaje u prostoru. Posle skromnog venanja uputili su se na promociju Markove knjige, koju je organizovao i svesrdno pomogao kum Boko. Vozei se, ko zna koji put dobro znanim ulicama, koje pamte i poderane onove Markovih cipela na jednoj raskrsnici je ugledao Jelenu. Bila je sama i stajala pored peakog prelaza ekajui zeleno svetlo na semaforu. Vratilo mu se seanje na Bokovu priu da Jelena ne moe da zatrudni. Pokuao je da uporedi situaciju i nae paralelu izmeu Olesije i Jelene. Da li bi Jelena mogla tako neto da uradi? Nataa je najavljena i udobno se smestila kraj, za tu priliku postavljenog klavira u uglu prostorije. Pronala je oima u gomili zvanica Markov pogled. Samo joj je klimnuo glavom u znak odobravanja i iz prstiju se razlio lagani adao Meseeve sonate. Svi su te veeri razmiljali muzikom.

O autoru Pisac ove knjige roenje 1956. godine u vojvoanskoj varoi zvanoj Vrbas. Ne elei da ulazi u razloge svog roenja, zakljuioje da ivot i nije tako loapojava, kao to to neki koji ga se boje hoe dapredstave. Nije bio uprilici da bira ni roditelje, ni vreme, ni mesto roenja, ali seposle vie odpola veka bitisanja na ovom svetu uverio da mu u stvari nita od toga ne smeta. Roen u astrolokom znaku vage, samo dva mesecapre roenja oekivanog od svojih roditelja, zakljuio je vremenom da ne bi bio ni lo strelac. U ivotu je voleo stalno da se dokazuje i to mu nije nimalo teko padalo. Kasnije je shvatio da je to njegova omiljena sportska disciplina. ivi po kalupu: jue je prolost - sutra budunost. Danas za danas. Nije ni primirisao blizu visokih svetskih prestinih kola, jerje smatrao da su mu roditelji omoguili dovoljno osnovnog vaspitanja. kola bi ga sputavala da ispolji svoju prirodu, ali su zato ulica i kafana bili najpoteniji kantar u meri kojom se ivot vaga. Prijatelje lako stie, osvaja ih, ali se brzo razoara i kao izuvenu arapu odbacuje odsebe. Oddrugoga ne trai mnogo, sam previe daje i to muje najvea mana. Govori daje dovoljno imati poznanika toliko koliko ima dana u godini. Tako svakome moeposvetiti njegov" dan u godini. Prave prijatelje, koji bi prihvatili da sakriju le u svojoj kui, nije potrebno, niti moe imati vie od prstijujedne ruke. I ako si invalid nee mnogo izgubiti. Voleo je i bio voljen. Prvo kao dete, kasnije kao mu, posle kao otac a nada se da e ga i unuci voleti. ene su njegova omiljena opsesija, ali ne eli o njima da pie u ovom kratkom predstavljanju, a itaocima se izvinjava

to o njima nee imatiprilike da itaju. Zato toje ovo njegova prva iposlednja knjiga. Zvui malo udno, ali sasvim obino i uobiajeno za njega. Dokazao je da moe da napie roman, da ima vie ena, dovoljno dece, da zna da voli i ume to da radi. Uvek pored sebe ima nekoga koga voli. Bez ljubavi ovaploene u telu koje ivi pored njega ne moe da zamisli ivot. Zaudili ste se. Pa zato? Ima li ta lepe od davanja ljubavi? Mnogeje voleo i mnoge su ga volele, ali su samo neke od njih imali tu sreu da ga upoznaju sa svim njegovim manama i vrlinama. One kojeje ostavljao pamte samo mane, a ona s kojom sada ivi umeem, ali s ljubavlju pokuava da izvue i neku vrlinu. Ipak je to pomalo udan ovek. Poslednjih desetak godina ivi na moru zato to tako hoe i voli more. Tu e i ostati do kraja ivota, jer ne vidi smisao ivljenja na drugom mestu. Nemojte pokuavati da ga ubedite u suprotno. Izgubiete vreme. Nekome se ini dajepronaao sebe. Ali ne. Onje u veitoj potrazi za samim sobom i to stalno istraivanje i traenje novih poetaka ga ini besmrtnim. Nikada nije eleo da lii na nekoga i nije voleo rune i nespretne imitacije poput klonova. Gradio se, sazrevao, onako kakoje hteo. Nesputan, osloboen stega i uvek pored nekoga koga voli. Dokpie ove reenice, nagovaraju ga da ne ini gluposti i da seposvetipisanju. Ne vredi. Tvrdoglavoje odluio da ovu knjigu posveti svim itaocima, koje bi voleo lino da upozna. Ve stereotipne posvete knjiga dragim osobama, eni, deci, roditeljima, uasavaju ga.

Svojim najbliima posveuje sebe, a ovu knjigu svim onima koji vole da itaju. Ako ga oni ubede da sednepono-vo zapisau mainu, razmislie, iskreno, duboko, jer je u ivotu nauio samo da daje.

Razmiljaj muzikom
Za izdavaa Slogiprelom Djordje Slavi Lektura i korektura Emina Bki Tira 1000 tampa ipovez Graficki studio MRAK", Beograd

Aleksandar Mijatovi

CIP - KaTajiorH3aipija y ny&nncaijHJH

Cp6HJe, Beorpaa

Mijatovi, Aleksandar
Razmiljaj muzikom / Aleksandar Mijatovi ; 2009 (Beograd :). - 440 str.; 20 cm - Tira 1000. - O autoru: str 434. ISBN