1

Zahvalnica

Zahvaljujem mom strpljivom agentu Nensi Galt, mom vetom

uredniku Dimu Tomasu i mojoj prijateljici Suzi Mader, koja mi je
pruala podrku kad god mi je ona bila neophodna.

Tamu ne moe da otera tama;

to samo svetlost moe.

Mrnju ne moe da otera mrnja;
to samo ljubav moe.
Mrnja umnoava mrnju, nasilje umnoava nasilje,
a strogost umnoava strogost
u silaznoj spirali unitenja.
Martin Luter King Ml.
Snaga ljubavi, 1963.

Poruka

Dragi itelji Embera,

Spustili smo se rekom od Cevovoda i nali put
do jednog drugog mesta. Ovde je zeleno i veoma
veliko. Svetlost dopire sa neba. Morate da sledite
uputstva u ovoj poruci i izaete na reku. Ponesite
hranu sa sobom. Doite to bre moete.
Lina Mejflit i Dun Harou

DEO 1
Dolazak

Poglavlje 1
ta je Toren video

Toren je tog dana kada su ljudi doli bio na rubu polja s kupusom.
Trebalo je da odnese dve glavice doktorki Hester da bi ih skuvala za
veeru, ali kao i obino smatrao je kako nee koditi da se malo
zabavi dok to radi. I tako se popeo na vetrenjau, to inae nije smeo da
radi, jer bi, kako su mu govorili, mogao da padne ili bi se moglo desiti
da mu krila vetrenjae otkinu glavu.
Vetrenjaa je bila etvorostrana i nainjena od dasaka, koje su bile
prikucane jedna iznad druge, kao preage na merdevinama. Toren se
popeo uz zadnju stranu vetrenjae, koja je okrenuta ka brdima a ne ka
selu, tako da omanja skupina radnika koji su praili leje kupusa nije
mogla da ga vidi. Kada se naao na vrhu, okrenuo se i seo na ravan deo
iza krila; lagano su se okretala na lenjom letnjem lahoru. Poneo je pun
dep kamenia jer je nameravao da veba gaanje: voleo je da gaa
kokoke koje eprkaju izmeu leja kupusa. Mislio je da bi takoe bilo
zabavno kamicima skinuti nekoliko radnikih eira, ali pre nego to
je stigao da izvadi kamenje iz depa, primetio je neto to ga je nagnalo
da se ukoi i zablene.
Iza kupusita je bilo jo jedno polje, na kojem su rasli paradajz,
kukuruz i bundeve, a iza tog polja zemlja se lagano uzdizala u travnato
brdo, u ovo doba godine proarano utim cvetovima. Toren je na vrhu
brda primetio neto neobino. Neto tamno.
Isprva su to bile samo tamne takice; na trenutak je pomislio da je
moda re o jelenu ili ak nekoliko njih, crnih umesto svetlosmeih,
kao obino. Meutim, jelen ne izgleda tako, niti se tako kree. Ubrzo je
shvatio da vidi ljude isprva samo nekoliko ljudi, a onda sve vie i vie
njih. Dolazili su s druge strane brda i okupili se na njegovom vrhu,
stojei u dugom redu koji se ocrtavao naspram neba kao pocrneli zubi.
Mora da ih je stotinu pomislio je Toren ako ne i vie.
Toren nikada u ivotu nije video da u selo istovremeno doe vie
od troje ili etvoro ljudi. To su skoro uvek bile skitnice; one su prolazile
kroz selo u kolima natovarenim stvarima iz starih gradova koje su
usput prodavali. Prestravilo ga je to okupljanje ljudi na brdu. Na tren se
potpuno ukoio, a onda mu je srce silovito zalupalo, pa se smandrljao
niz vetrenjau tako brzo da je ogulio ruke o grubo otesane daske.
7

Neko dolazi!, viknu prolazei pored radnika. Oni iznenaeno

digoe pogled. Toren je trao koliko su ga noge nosile, kreui se ka
niskim smeim zgradama na kraju polja. Skrenuo je na prilaz od
nabijene zemlje i ostavljajui za sobom oblak praine projurio kroz
kapiju u zidu, pa preko dvorita i kroz otvorena vrata, sve vreme viui:
Neko dolazi! Gore su na brdu! Teta Hester! Neko dolazi!
Zatekao je tetku u kuhinji, te ju je zgrabio za struk pantalona i
viknuo: Doi da vidi! Neki ljudi su na brdu! Glas mu je bio tako
visok, piskav i nametljiv da je njegova tetka ispustila kaiku u lonac sa
supom koju je meala i pourila za njim. Dok su oni izali napolje, i
ostali seljani su ve izlazili iz kua i gledali ka brdu.
Oni ljudi su silazili. Silazili su s brda, desetine njih, sve vei i vei
broj ljudi, kao lavina.
Seljani su izali na ulice. Zovite Meri Voters!, neko viknu. Gde
su Ben i Vilmer? Naite ih i recite im da dolaze ovamo!
Toren se sada manje plaio jer se naao okruen susedima. Ja sam
ih prvi video, ree Heti Karanci, koja se zadesila pored njega. Ja sam
preneo vesti.
Ma je li tako?, odvrati Heti.
Neemo im dozvoliti da nam uine neto naao, kaza Toren.
Ako to ipak uine, mi emo njima uraditi neto jo gore. Zar ne?
Ali ona ga je samo pogledala, namrtivi se nekako neodreeno, i
nita mu nije odgovorila.
Troje seoskih stareina Meri Voters, Ben Barlou i Vilmer Dent
pridruili su se gomili i zaputili preko kupusita. Toren se drao blizu
njih. Stranci su se pribliavali, a on je eleo da uje ta imaju da kau.
Jasno je video da ti ljudi izgledaju strano. Bili su odeveni potpuno
pogreno nosili su kapute i dempere, iako je bilo toplo, i to ne lepe
kapute i dempere, ve dronjave, zakrpljene, ofucane, izbledele i
prljave. Svi su nosili zaveljaje: vree koje kao da su bile napravljene
od stolnjaka ili ebadi pokupljenih i uvezanih uzicama. Kretali su se
nespretno i lagano. Neki su se spoticali po neravnom tlu, pa su im
drugi pomagali.
Nasred polja, gde se najvie oseao miris mladog kupusa,
prekopane zemlje i pileeg izmeta, ljudi na elu gomile stranaca susreli
su se sa seoskim stareinama. Meri Voters je pola napred, a seljani su
se nagurali iza nje. Poto je Toren bio nizak, promuvao se izmeu ljudi
tako da je na kraju imao dobar pogled. Zabezeknuto je posmatrao ljude
u ritama. Gde su njihove voe? Naspram Meri stajali su devojica i
deak koji su izgledali tek neto malo starije od njega. Pored njih je bio
8

jedan elavi ovek, a pored njega neka ena prekog pogleda, koja je
drala malo dete. Moda im je ona voa.
Ali kada je Meri stupila napred i upitala: Ko ste vi?, odgovorio joj
je deak. Govorio je jasno i glasno, to je Torena iznenadilo, poto je od
nekog tako dronjavog oekivao bedan i jadan glasi. Dolazimo iz grada
Embera, kaza deak. Otili smo odatle jer je na grad umirao.
Potrebna nam je pomo.
Meri, Ben i Vilmer se zgledae. Meri se namrti. Grad Ember? Gde
je to? Nikada nismo uli za njega.
Deak pokaza u pravcu iz kojeg su doli, ka istoku. Onuda,
odgovori. Nalazi se pod zemljom.
Stareine se namrtie jo vie. Recite nam istinu kad vas lepo
pitamo, odreza Ben, a ne detinje gluposti.
Ovoga puta progovorila je devojica. Imala je dugu i umrenu kosu,
po kojoj su se nahvatali komadii trave. Ne laemo, kaza. Zaista. Na
grad je bio u podzemlju. To nismo ni mi znali dok nismo izali.
Ben nestrpljivo frknu, prekrstivi ruke. Ko je ovde glavni?
Pogleda onog elavog oveka. Jeste li to vi?
elavi odmahnu glavom i pokaza na deaka i devojicu. Ako je
neko glavni, onda su to njih dvoje, odgovori. Gradonaelnik naeg
grada vie nije s nama. Ovi mladi ljudi govore istinu. Dolazimo iz grada
koji je podignut pod zemljom.
Ljudi oko njih poee da klimaju glavama i mrmljaju: Da i Istina
je.
Ja sam Dun Harou, kaza deak. A ovo je Lina Mejflit. Mi smo
otkrili izlaz iz Embera.
On ba misli da je sjajan, pomislio je Toren, primetivi u
deakovom glasu prizvuk ponosa. Ba i ne izgleda sjajno. Kosa mu je
upava, a nosi staru jaknu koja se raspada po avovima i prljava je na
krajevima rukava. Ali oi su mu samouvereno blistale ispod tamnih
vea.
Gladni smo, nastavi deak. I edni. Hoete li da nam
pomognete?
Meri, Ben i Vilmer su na trenutak samo nemo stajali. A onda je
Meri uhvatila Bena i Vilmera za ruke i povela ih nekoliko koraka u
stranu. aputali su, na tren bacili pogled na navalu stranaca, namrtili
se, pa ponovo neto proaputali. Dok je ekao da uje ta e rei, Toren
je posmatrao ljude koji su navodno izali ispod zemlje.
To moda i jeste bila istina. Zapravo, i jesu izgledali kao da su
izgmizali iz neke rupe. Veina ih je bila mrava i bleda, kao izdanci
9

koje ovek vidi kada podigne dasku sa zemlje nejaka bia koja su
pokuala da rastu u mraku. Zbili su se jedni uz druge. Izgledali su
preplaeno i iscrpljeno. Mnogi su seli na zemlju, a neki su spustili glave
u krila ljudima do sebe.
Troje seoskih stareina okrenue se prema gomili stranaca. Koliko
vas je?, upita Meri Voters.
Oko etiri stotine, odgovori deak Dun.
Merine tamne obrve zabezeknuto se izvie.
etiri stotine! U itavom Torenovom selu ima samo 322
stanovnika. Pogledom je preao po toj neizmernoj rulji. Napunili su
pola kupusita, a jo su pristizali preko brda, kao mravi.
Devojica sa zamrenom kosom zakoraila je napred i podigla
ruku, kao da je u koli. Izvinite, gospoo gradonaelnice, ree.
Toren se zacereka. Gospoa gradonaelnica! Niko tako ne zove
Meri Voters. Zovu je samo Meri.
Gospoo gradonaelnice, poe devojica, moja sestrica je veoma
bolesna. Pokaza bebu koju je drala ona ena prekog pogleda. Zaista je
izgledala kao da je bolesna. Oi su joj bile napola sklopljene, a usta
otvorena. Ima nas jo koji smo bolesni, nastavi devojica, ili
povreeni Loti Huver se saplela i ozledila gleanj, a Nemi Progs je
iscrpljena od tolikog hodanja. Ima skoro osamdeset godina. Imate li
doktora u svom gradu? Postoji li neko mesto gde bolesni mogu da
prilegnu i da se neko za njih postara?
Meri se ponovo okrenu ka Benu i Vilmeru, pa poee tiho
razgovarati. Toren je uo svega nekoliko rei njihovog razgovora.
Previe..., ...ali ljudska dobrota..., ...moda da nekoliko
prihvatimo... Ben je trljao bradu i mrtio se, a Vilmer je sve vreme
gledao bolesnu bebu. Nakon nekoliko minuta klimnue glavama, a Meri
ree: Dobro. Podignite me.
Ben i Vilmer se sagnue i uhvatie Meri za noge. Zastenjavi,
dignue je tako da je bila dovoljno visoko da vidi itavu gomilu. Podigla
je obe ruke i viknula to je glasnije mogla: Ljudi iz Embera! Dobro
doli! Uiniemo sve to moemo da vam pomognemo. Molim vas,
poite za nama! Ben i Vilmer je spustie, pa se njih troje okrenue i
izaoe iz kupusita, te nastavie prema putu to je vodio u selo.
Predvoeni deakom i devojicom, gomila dronjavih ljudi poe za
njima.
Toren pojuri napred, potra niz prilaz i pope se na nizak zid oko
njegove kue. Odatle je posmatrao kako prolaze ljudi iz podzemlja. Bili
su neobino tihi. Zato ne trtljaju meusobno? Ali izgledali su
preumorno da bi priali ili preglupo. U sve su blenuli razrogaenih
10

oiju kao da nikada ranije nisu videli kuu, drvo ili kokoku. Zapravo,
kokoke kao da su ih plaile iznenaeno su se trzali od njih. Dronjava
gomila stranaca dugo je prolazila pored Torenove kue. Kada su
poslednji ljudi proli, on je skoio sa zida i poao za njima. Znao je da
ih vode do sredita sela, pored reke, gde e moi da se napiju vode. A
ta e biti nakon toga? ta e jesti? Gde e spavati? Vala, u mojoj sobi
nee, pomislio je.

11

Poglavlje 2
Izlazak iz podzemlja

Ljudi iz umirueg grada Embera u novi svet su izali svega

nekoliko dana ranije. Prvi koji su to uinili bili su Lina Mejflit i Dun
Harou, a sa sobom su poveli i Lininu sestricu Popi. S jedne litice visoko
pri vrhu ogromne peine u kojoj se grad nalazio bacili su poruku,
nadajui se da e je neko nai i izvesti ostale. A onda su ekali. Isprva
su istraivali udesa svuda oko sebe, ali, kako je vreme prolazilo, sve su
se vie brinuli da njihovu poruku niko nije naao i da e zauvek ostati
sami u tom novom svetu.
A onda, predvee narednog dana, Dun odjednom viknu: Vidi!
Dolaze!
Lina uhvati Popi za ruku, pa sve troje potrae prema ulazu u
peinu. Ko li je to? Ko to dolazi iz njihovog rodnog grada? Najpre je
jedna ena izronila iz tame, pa dva mukarca, a onda troje dece i svi
su kiljili i mirkali od jarkog svetla. Zdravo, zdravo!, viknu Lina i
potra uzbrdo. Kada se malo pribliila, videla je o kome je re: bila je to
porodica koja je drala piljaru u Ulici Kelej. Nije ih dobro poznavala
ak nije mogla ni da se seti kako se zovu ali, svejedno, bilo joj je
toliko drago to ih vidi da su joj oi zasuzile. Zagrlila je svakog od njih
ponaosob, plaui i govorei: Stigli ste! Gledajte, zar nije predivno?
Oh, tako mi je drago to ste ovde! Dolazi li jo ljudi? Pridolice su bile
previe zadihane i zapanjene da bi joj odgovorile, ali to i nije bilo bitno,
jer je Lina i sama videla ta se deava.
Izlazili su iz peine, zaklanjajui rukama oi. Dolazili su u
skupinama nekoliko njih, pa onda jo nekoliko nakon nekog vremena.
Teturali su se na svetlu hiljadu puta jaem i blistavijem od ma kog koje
su u ivotu videli. Zabezeknuto su blenuli u prizor pred sobom, pa bi
nainili nekoliko koraka i onda samo stali, spustili vree i zaveljaje
koje su nosili i trepui gledali oko sebe. Lini i Dunu, koji su ve poeli
da se oseaju kao da tu pripadaju, izbeglice iz Embera delovale su jako
udno naspram jarko obasjane zelene trave i plavog neba. Ti ljudi bili
su tako sivi i neugledni, odeveni u svoju debelu odeu boje blata, u
kapute i dempere boje kamena, praine i mutne vode. Kao da su sa
sobom doneli traak emberskog mraka.
Dun odjednom skoi i povika: Oe! Oe!, pa se baci u naruje
svog zabezeknutog oca, koji se spotae i sede na zemlju; u isto vreme je
12

prasnuo u smeh i zajecao to ponovo vidi svog sina. Zaista si ovde,

prodahta. Nisam bio siguran... nisam znao...
Pristizali su itavog popodneva. Stigla je i Lizi Bisko, kao i ostali iz
njihovog starog razreda, skupa s Kleri Lejn iz Staklenika i doktorkom
koja je pomogla Lininoj baki. Doao je i Sad Meral, koji je pokuao da
ode u Neznane krajeve. Stigla je i gospoa Merdo, hodajui, kao i
obino, otro i odseno, ali zajecala je od sree kada je videla kako Lina
tri prema njoj. Dolazili su ljudi Lini poznati iz vienja, ali ijih imena
nije mogla da se seti, kao to je bio obuar iz Ulice Liveri i bucmasta
enica koja je ivela na Trgu Selverton. Videla je i visokog crnokosog
deaka plavosivih oiju, tako svetlih da su podseale na metalna zrnca.
Kako li se taj visoki momak zove? Utroila je tren pokuavajui da se
priseti njegovog imena, ali samo tren. To i nije bilo bitno. To je sve njen
narod, narod Embera. Svi su bili umorni i edni. Lina im je pokazala
potoi, te su se tu umili i napunili boce vodom.
ta je s gradonaelnikom?, upita Lina gospou Merdo, ali ova
samo odmahnu glavom. Nije s nama, odgovorila je.
Neki od starijih ljudi bili su prestravljeni to se nalaze u tako
ogromnom prostoru, koji kao da nigde niim nije bio ogranien. Nakon
to su se neko vreme uznemireno osvrtali oko sebe, seli su na travu,
pogrbili se i poloili glave na skupljena kolena. Ali deca su oduevljeno
jurcala na sve strane, dodirujui sve to bi stigla, duboko diui i
pljuskajui nogama po potoku.
Do veeri je pristiglo 417 osoba Dun je brojao. Dok je svetlost
lagano zamirala, podelili su ono malo hrane to su poneli sa sobom, a
onda sluei se kaputima mesto ebadi i zaveljajima mesto jastuka
polegali na toplo i neravno tle i pospali.
Narednog jutra pripremili su se za polazak. Kada su Lina i Dun
izali iz tunela, primetili su uzanu sivu liniju koja se u daljini pruala
po tlu, kao potez olovkom. Mislili su da je to moda neki put. I tako su
itelji Embera, ne znajui gde drugde da idu, pokupili svoje zaveljaje i
poli u tom pravcu u jednom dugom i razvuenom redu, koji se
protezao preko brda.
Upravo je tokom te etnje gospoa Merdo ispriala Lini i Dunu
kako su napustili Ember. Njih troje hodali su zajedno, a gospoa Merdo
je nosila Popi. Dunov otac hodao je iza njih, povremeno se naginjui
napred da uje ta gospoa Merdo govori.
Ja sam pronala vau poruku, ree gospoa Merdo. Pala je pravo
pred mene. Bio je to dan nakon Pevanja. Ba sam se vraala kui s
trnice, sva ophrvana brigom zbog toga to ste i ti i Popi nestale. A onda
13

mi je tvoja poruka pala pred noge. Na tren je zastala i digla pogled ka

nebu. Lina vide kako se suzdrava da ne zaplae.
Gospoa Merdo se pribrala i nastavila. Mislila sam kako bi
najbolje bilo da to najpre kaem gradonaelniku. Nisam ba imala
poverenja u njega, ali on je bio u prilici da najlake organizuje odlazak.
Pokazala sam mu tvoju poruku, a onda stala da ekam da gradski
asovnik odzvoni signal za zbor.
Gospoa Merdo zastade da povrati dah. Hodali su uzbrdo, preko
neravne zemlje to je za ljude iz grada, navikle na ravan plonik, bilo
jako teko.
Je l zbor sazvan?, upita Lina.
Ne, odgovori gospoa Merdo, pa skide neki iak sa suknje i
premesti Popi na drugo rame. Uf, izusti. Strano je vrue. Na tren je
samo zadihano stajala.
Znai, nije bilo zbora?, ponuka je Lina.
Gospoa Merdo ponovo krenu. Nita se nije desilo, odgovori.
asovnik nije zvonio. Straari nisu organizovali ljude. Nita. Samo je
svetlo treperilo, gasilo se i palilo. inilo mi se da vie nema vremena za
gubljenje.
Tada sam otila u Cevovod i pokazala tvoju poruku Listeru
Munku. Sledili smo uputstva i smesta pronali stenu obeleenu sa I
jer je tu ve bilo ljudi.
Ali kako je to mogue kad nisu imali uputstva?, upita Dun. Ko je
to bio?
Bio je to gradonaelnik, namrteno odgovori gospoa Merdo, i
etvorica njegovih straara. I Luper je bio tu onaj deko to se druio s
vaom prijateljicom Lizi. Uz ivicu reke nabacali su ogromne nabrekle
vree i tovarili ih u amce. Gradonaelnik je vikao na njih da poure.
Tada je Lister povikao: ta to radite?, ali nikakav odgovor nije
nam bio potreban. Videla sam ta rade. Nameravali su da oni prvi
pobegnu. Gradonaelnik se starao za to da pobegne sa svojim
prijateljima i plenom pre svih ostalih.
Gospoa Merdo zauta. Koraala je nogu pred nogu, briui znoj s
ela. Namrteno pogleda jarko nebo, a Popi poe da kenjka.
Gospoo Merdo, dajte da ja ponesem dete, ponudi se Dunov otac.
Hvala vam, odgovori gospoa Merdo. Zastade i prui Popi
Dunovom ocu, pa nastavie dalje.
Lina je ekala otprilike minut, a onda vie nije mogla da izdri.
Pa, ta se desilo?, upita.
14

Bilo je strano, odgovori gospoa Merdo. Sve se desilo nekako

odjednom. Dva straara pogledala su nas i izgubila ravnoteu, te pala u
vodu. Uhvatili su se za natovarene amce, zbog ega su se ovi
prevrnuli, pa je i tovar sleteo u reku. Drugi straari i Luper pokuali su
da ih dohvate, ali i sami su upali u vodu. Usred svega toga,
gradonaelnik je skoio na onaj amac to se nije prevrnuo, ali im se
doekao na noge, amac se zaljuljao i prevrnuo, a gradonaelnik je
upao u reku. Gospoa Merdo se strese. Deco, strano je vritao. Na
tren je plutao u vodi kao nekakav ogromni ep, a onda je potonuo. Za
svega nekoliko trenutaka voda je odnela i njega i njegove straare.
Neko vreme su utke hodali, sada nizbrdo. Nakon nekoliko
minuta, gospoa Merdo nastavi.
I tako smo se Lister i ja vratili u grad, pa kazali asovniaru da bije
zvono i sazove javni zbor. Pokuali smo da objasnimo ta da se radi, ali
im su ljudi uli onaj prvi deo da je otkriven izlaz iz Embera i da se
nalazi u Cevovodu svi su poeli da viu na sav glas i jure. Sve se
pretvorilo u stranu zbrku. Ljudima se toliko urilo da nita nisu ni
pitali. Na stotine njih pojurilo je ulicama, a ispred ulaza u Cevovod
ogromna gomila gurala se da ue u njega. Bilo je toliko uspanienih
ljudi da su neki bili izgaeni.
Oh!, ote se Lini. Ba strano! Re je bila o njoj poznatim
ljudima! Bilo je to toliko uasno da o svemu tome nije mogla ni da
razmilja.
Zaista je bilo strano, ree gospoa Merdo. Namrti se i baci
pogled preko neizmernog krajolika oko njih, gde nije bilo ni traga od
ljudi. Nije bilo mogue kontrolisati ih, nastavi. Pohrlili su ka
stepenitu neki su se spotakli i skotrljali niz stepenice. Ostali su ih
pregazili. A onda, kada su shvatili kako e morati da se ukrcaju u te
ljuskice i plutaju po reci, neki su se toliko prestravili da su se okrenuli i
pokuali da se vrate uza stepenite; drugi su pak bili toliko eljni da
krenu da su skoili u amce, zbog ega su se ovi prevrnuli, tako da su
se ljudi podavili u reci. Pogledala je Linu pravo u oi. Videla sam sve
to se odigralo, kaza. To nikada neu zaboraviti.
Lina se osvrnu i pogleda itelje Embera koji su hodali preko brda.
To su oni koji su uspeli da se izvuku. ta mislite koliko ih je
ostalo?, upita gospou Merdo.
Ova samo odmahnu glavom. Ne znam, odgovori. Previe.
A jesu li se sada svetla zauvek ugasila?
Ne znam ni to. Ali, ako nisu ugasie se ubrzo.

15

Lina se najei iako je bilo vrelo. Ona i Dun se zgledae. Bila je

sigurna da razmiljaju o istom: njihov grad je sada izgubljen u mraku, a
izgubljen je i svako ko je u njemu ostao.
Kasnije tog dana izbeglice iz Embera dole su do puta koji su videle
izdaleka. Bio je pun rupa i naprslina iz kojih je rastao korov, ali lake je
bilo hodati po njemu nego po neravnoj zemlji. Put je vodio du potoka
koji je brzo tekao preko okruglog i glatkog kamenja. Na sve strane,
dokle je god pogled sezao, nije se videlo nita sem beskrajnog mora
trave. Podelili su hranu koju su poneli sa sobom, ali nije je bilo mnogo.
Neki od njih ubrzo su malaksali od gladi. Zavrtelo bi im se u glavi i od
vruine, koju su ljudi sviknuti na stalnu embersku hladnou teko
podnosili. Popi je poela da plae kada su je spustili na noge, a u licu je
bila sva znojava i pocrvenela.
No je pala na onaj neobini postepeni nain, koji se toliko
razlikovao od iznenadnog iskljuenja svetla, to je u Emberu
oznaavalo dolazak noi. Putnici su legli na zemlju i pospali. I
narednog dana su hodali, kao i dan posle toga. Tada je hrana koju su
poneli iz Embera ve potpuno nestala. Putovali su sve sporije i sporije,
esto zastajkujui da se odmore. Popi se umirila, a pogled joj se gubio.
Naposletku, negde sredinom narednog dana, popeli su se uz jo
jedno brdo, a s njega im se ukazao prizor zbog kog su mnogi zaplakali
od olakanja. U irokoj dolini pred njima pruala su se obraena polja,
a iza tih polja, tamo gde se potok koji su sledili stapao s rekom, videla
se skupina niskih smeih zgrada. Bilo je to mesto u kojem ive ljudi.
Ba kao i ostalima, Lini je bilo drago to vidi taj prizor, ali to mesto
nije nimalo liio na grad koji je zamiljala, onaj koji je crtala u Emberu i
za koji se nadala da e ga pronai u tom novom svetu. Zgrade tog grada
bile su visoke, velianstvene i blistave. On mora da je negde drugde
pomislila je gledajui nizbrdo. Pronai e ga ne danas, ali pronai e
ga jednog dana.

16

Poglavlje 3
Kroz selo

ena koja je pozdravila itelje Embera povela ih je i u grad. Poli

su niz pranjavu ulicu, pored zgrada koje su izgledale kao da su
napravljene od smee zemlje po kojoj su gazili. Te su graevine bile
nezgrapne i nesavrene: zidovi su im bili debeli i neravni, zaobljenih
uglova. Lina je videla pukotine u zidovima i okrunjene prozorske
okvire i stepenice.
Izmeu kua su vijugale staze, uliice i mali vrtovi. Bilo je
oigledno da to naselje niko nije isplanirao, ne onako kao to su
graditelji isplanirali Ember. Taj grad mora da je rastao tako to mu je
kalemljen deo po deo. Biljke su rasle na sve strane. Jedine biljke u
Emberu bile su u staklenicima ako se ne raunaju bu i gljive, koje su
rasle na smetlitima, a ponekad i u kuhinjama i u kupatilima. Ovde je
cvee i povre zajedno raslo pored svake kue. Biljke su rasle du ulica,
pele se uz zidove, puzale preko ograda, probijale se kroz pukotine u
stepenitima, visile iz velikih saksija i padale preko prozora, pa ak i s
krovova.
Bilo je tu i ivotinja ogromnih, neverovatnih, stranih ivotinja.
U jednom ograenom prostoru na rubu grada Lina je videla etiri
smee ivotinje mnogo vee od nje, s etvrtastim glavama i dugim
repovima, koji su liili na prikupljene rese. Neto dalje, privezano za
stub ispred kue, bilo je neko stvorenje utih oiju, s dva iljka koja su
mu virila iz glave. Kada je Lina prola pored njega, stvorenje je
odjednom izustilo: Me-e-e-e i preplaeno ustuknulo.
Lina se okrenula i pogledom potraila Duna, koji je malo zaostao.
Videla ga je kako pilji u neko uto cvee koje je raslo pored zida.
Pogledaj ovo, kaza joj kada mu ona prie. Pokazao je sredinji deo
cveta. Ovde je neki pauk istovetne ute boje kao cvet.
Samo je Dun u stanju da primeti takve stvari. Cimnuvi ga za
rukav, Lina mu kaza: Hajde. Dri se uz nas, a onda pouri da se
pridrui njegovom ocu, gospoi Merdo i Popi.
To etvoro ljudi Popi i gospoa Merdo, Dun i njegov otac sada
su Linina porodica i ona je elela da budu uz nju. Zapravo, samo joj je
Popi bila rod, ali gospoa Merdo joj je bila kao majka; primila je Linu i
Popi u svoju kuu kada im je baka umrla, i zadrala bi ih da ive s njom
17

da nisu morali da napuste grad. Dunov otac bio je deo njene porodice
samo zbog toga to je Dunov otac. A Dun on je s Linom pronaao izlaz
iz Embera. Ta veza izmeu njih dvoje nikada se nee prekinuti.
Hodali su niz jednu, pa niz drugu ulicu, ulazili u krivine i ili kroz
uzane prolaze. Ljudi su ih gledali sa svih strana. Neki kroz otvorene
prozore, neki s krovova. Neki su ukoeno stajali, prekinuvi posao koji
su do tada radili, s lopatama ili metlama u rukama. Ti su ljudi bili
krupniji od itelja Embera i tamnijeg tena. Jesu li prijateljski
raspoloeni? Lina nije mogla da oceni. Nekoliko dece mahalo je i
kikotalo se.
Nakon izvesnog vremena, izbeglice su iz uzanih ulica izale na
iroki otvoreni prostor. Ovo mora da je neto kao emberski Trg Harken
pomislila je Lina prostor u sreditu grada na kojem ljudi mogu da se
okupljaju. Ali to nije bio trg, ve vie nepravilni polukrug poploan
pranjavom smeom ciglom.
Kako se ovo mesto zove?, upita Lina Meri Voters, koja je hodala
neposredno ispred nje.
Placa, odgovori Meri.
Pla-ca. Lina nikada ranije nije ula tu re. Bila je to njena prva re
iz novog sveta.
Du jedne strane place tekla je reka. S druge strane bile su tezge i
zgradice ispred kojih su se nalazile police sa starom odeom, cipelama
s debelim crnim onovima, sveama, metlama, teglama s medom i
pekmezom, kao i gomilom drugih stvari koje Lina nije mogla da
prepozna.
Na suprotnom kraju place nalazila se jedna vea zgrada. Ispred nje
je bilo iroko stepenite, koje se zavravalo dvokrilnim vratima, a jedan
visoki toranj gledao je na placu. Pored nje je rasla nekakva ogromna
biljka visok stub, daleko vii od zgrade, s granama nalik na rairene
ruke i liem poput etkica.
ta je to?, upita Lina enu koja je stajala na rubu place i
posmatrala ih.
Ona se iznenaeno tre. To je naa venica, odgovori.
Ne, mislila sam na onu veliku biljku pored nje.
Veliku biljku? Borovo drvo?
Borovodrvo!, uzviknu Lina. Nikada nisam videla borovodrvo.
Njena druga re: borovodrvo.
ena je udno pogleda. Lina joj zahvali i produi dalje. Molim
vas, poite ovuda, govorila je Meri, pokuavajui da odri red meu
nemirnim izbeglicama. Ima dovoljno vode za sve vas kako u reci,
18

tako i u fontani. Pokaza ka sredini place, gde je nizak zid kruio oko
bazenia s vodom. Voda u sredini bazena uzdizala se u pravi stub
mehuria i vodenih kapljica koje su ponovo padale u bazen, a itav
stub je neprestano skakutao.
itelji Embera pojurie napred. Na desetine njih potra ka rubu
reke i kleknu da se umije. Desetine drugih nagura se oko bazenia.
Deca poee da pljuskaju po njemu i popee se na njegov rub,
pokuavajui da dohvate vodoskok u sredini. Neka deca upala su u
vodu, pa su roditelji morali da ih vade. Ljudi u pozadini gurali su se
napred, ali ovi to su bili napred jo nisu bili spremni da se pomere.
Odjednom je dolo do dreke i guranja, a voda je pljutala po ploniku.
Lina se okliznu i pade, a neko se spotae i pade preko nje.
Molim vas!, viknu Meri, a njen dubok i prodoran glas nadglasa
larmu.
Red! Red!, viknu neki ovek. Lina je ula i druge glasove dok se
borila da ustane glasove seljana s rubova place.
Tomi, vraaj se ovamo! Bei od njih!
Odakle ree da su doli? Ispod zemlje?
Mama, jesu li to ljudi kao mi?, pitalo je neko dete. Ili nekakvi
drugi ljudi?
Naravno da smo kao vi, pomislila je Lina. Zar ne? Zar ima vie
sorti ljudi? Ustala je i iscedila rub dempera, koji je bio potpuno mokar.
Primetila je gospou Merdo i ostale na drugoj strani place i pola ka
njima.
Mete je naposletku zamro. Kada su itelji Embera ugasili e,
osvrnuli su se oko sebe naavi se u udu. Sve im je bilo neobino i
opinjavajue. Blenuli su u visoke biljke i piskutava stvorenja koja su
skakutala po njima; dodirivali su jarko cvee i virili kroz dovratke i
prozore. Deca su otrala do travnate rene obale, poskidala arape,
izula cipele i gurnula noge u vodu. Starije osobe, iznurene od dugog
peaenja, legle su iza bunja i zaspale.
Troje seoskih stareina zalo je meu itelje svog sela, neko vreme
s njima tiho razgovarajui pre nego to bi klimnuli glavama i nastavili
dalje. Lina je primetila da ti ljudi zabrinuto gledaju pridolice; kao da
nisu znali ta da kau. Lina je razumela zato. ta bi, na primer,
gradonaelnik Embera uinio kada bi iz Neznanih krajeva u Ember
odjednom pristiglo etiri stotine ljudi.
Ve je poeo da pada mrak. Nekoliko seljana poe da zove
izbeglice. Poite ovamo! Pozovite svoju decu! Molim vas, sedite!
Stajali su na krajevima gomile, rairivi ruke i terajui ljude sve dok se
19

naposletku svih etiristo itelja Embera nije naguralo na placu, oko

irokog stepenita ispred venice, gde je stajalo troje stareina.
Meri Voters die ruke iznad glave. Tako je nekoliko trenutaka
stajala, ne rekavi ni re. Izgleda mono, pomislila je Lina, iako je
veoma niska. Taj njen stav blago razmaknute noge i prava lea inio
je da izgleda skoro kao da raste iz zemlje. Crna kosa bila joj je proarana
sedim vlasima, ali lice joj je bilo glatko i odluno.
Ljudi postepeno zautae i upree poglede u nju.
Zdravo!, viknu ona. Zovem se Meri Voters. Ovo je Ben Barlou...
Pokaza jednog od mukaraca pored sebe, viljastog oveka sede
etvrtaste brade. Izmeu obrva je imao dve bore, kao broj jedanaest. A
ovo je Vilmer Dent, ree i pokaza drugog mukarca. On je bio visok i
mrav, retke riaste kose. Slabano se nasmei i mahnu u znak
pozdrava. Nas troje smo voe ovoga sela, koje se zove Sparks. Ovde
ivi tri stotine dvadeset dvoje ljudi. Kako shvatam, vi dolazite iz grada
koji je odavde udaljen tri dana hoda. Moram rei da je to... iznenaenje
za nas. Nismo bili svesni toga da u blizini ima ikakvih naseobina
podignutih posle Katastrofe, a kamoli itav grad.
ta znai Katastrofa?, apnu Lina Dunu.
Ne znam, odgovori on.
Meri Voters grubo proisti grlo i udahnu. Noas emo se postarati
za vas to bolje moemo, pa emo sutra popriati o... o vaim
planovima. Neka od naih domainstava voljna su da prihvate po vas
nekoliko preko noi one s malom decom, te stare ili bolesne. Ostali
mogu da spavaju ovde, na placi. Oni koji odu s domainima podelie s
njima veeru. Oni koji ostanu ovde dobie hleb i voe.
Meu izbeglicama iz Embera mestimice se pronese aplauz. Hvala
vam!, zau se nekoliko glasova. Hvala vam!
ta je hleb?, apnu Lina Dunu.
On slegnu ramenima.
Molim vas, neka ustanu svi kojima je potrebno da noas
prespavaju u zatvorenom, pozva Meri Voters. Kao to rekoh oni s
decom, stari i bolesni.
Kroz gomilu se pronese amor kada ljudi poee da ustaju. Zau se
mrmljanje: Ustani, oe, Vila, idi ti, Ne, dobro sam, idi ti, Neka
Arno poe on je uganuo nogu. Lina i gospoa Merdo ustale su zbog
Popi. Dun je ostao da sedi, kao i njegov otac.
Jarka uta lopta na nebu sada se ve sputala, a senke su bile sve
due. Padao je mrak, a sa sve veom tamom Lina je bivala sve
neraspoloenja. Priseala se zeleno-plave sobe u kui gospoe Merdo u
Emberu, one ljupke sobe zbog koje joj je bilo onoliko drago. Nedostajala
20

joj je. Sada bi bila sva srena kada bi mogla da pojede zdelu supe od
repe, pa da se uvue meu pokrivae na krevetu u toj sobi, a da Popi
bude pored nje i da gospoa Merdo sreuje dnevnu sobu dok veliki
asovnik Embera otkucava devet sati, kada se svetla gase. Znala je da je
to mesto selo Sparks ivo, dok je Ember mrtav, i ne bi se tamo
vratila sve i da moe. Ali sada, dok joj je hladan vazduh aputao po
koi i dok ju je ekao stran krevet u stranoj kui, eznula je za neim
poznatim.
Meri Voters je uzvikivala imena. Posle svakog imena neko iz sela bi
istupio i kazao koliko ljudi to domainstvo moe da prihvati.
Lea Parsons!
Jedna visoka ena u crnoj haljini istupi. Dvoje, ree, a Meri
Voters pokaza jedan stari par u prednjim redovima gomile izbeglica;
oni pokupie svoje zaveljaje i pooe za visokom enom.
Randolf Bonito, pozva Meri, a jedan krupan ovek, crven u licu,
odvrati: Petoro. Porodica Kendrik, s troje male dece, ode s njim.
Evers Mils.
etvoro.
Leni Makmoris.
Dvoje.
Dejn Garsija.
Troje. To je trajalo dugo. Nebo se smrailo, a vazduh postao
hladan. Lina je poela da drhti od hladnoe. Odvezala je demper koji
joj je do tada bio privezan oko pasa i obukla ga. Izgleda da svetlost i
toplota ovde idu zajedno pomislila je: danju je toplo, kada je ono jarko
svetlo na nebu, a nou je hladno. U Emberu svetlost nije stvarala
nikakvu toplotu, a temperatura je uvek bila ista.
Na rubu place neko je podigao tap s plamenom na kraju i poeo
da pali fenjere koji su visili pod strehama. Fenjeri su zablistali zlatnim i
crvenim sjajem.
Meri sada pokaza gospou Merdo. Vi, gospoja, kaza. Izgleda da
je vae dete najbolesnije. Vas emo poslati s naom doktorkom.
Mahnula je jednoj eni koja je stajala blizu nje visokoj i koatoj, s
upavom sedom kosom podianom odmah ispod uiju. Nosila je iroke
izbledele pantalone koje su nekada bile plave boje i izguvanu smeu
koulju nakrivo zakopanu, tako da je jedan kraj bio nii od drugog.
Vas e prihvatiti doktorka Hester, ree Meri. Doktorka Hester
Krejn.

21

Lina ustade, pa se okrenu ka Dunu. Hoete li vi biti dobro ako

ostanete ovde?, upita. Oseala je nelagodu dok je razmiljala o tome da
e se odvojiti od Duna i njegovog oca.
Biemo dobro, odgovori Dun.
Nemoj da brine, kaza njegov otac, pa rairi ebe po tlu.
Doktorka se nagnu da pogleda Popi, koja je dremala u naruju
gospoe Merdo. Dodirnula je akom Popino elo krupnom kvrgavom
akom proaranom plavim venama. Otvorila je Popino oko. Hm,
promrmlja. Da. Pa, hajdete. Uiniu ta budem mogla za nju.
Lina zabrinuto pogleda Duna.
Doi da nas potrai ujutru, ree joj Dun. Biemo ovde.
Ovuda, kaza doktorka. Oh, saekajte. Pree pogledom po sada
uglavnom praznoj placi. Torene!, pozva.
Lina zau bat koraka po cigli i vide kako jedan deak tri prema
njima iz mraka.
Idemo kui, ree mu doktorka. Ovi ljudi idu s nama.
Deak je bio mlai od Line. Lice mu je bilo nekako udno sueno
kao da ga je neko uhvatio za glavu obema rukama i vrsto je pritisnuo.
Oi su mu bile okrugle plave take. Iznad visokog ela, svetlosmea
kosa bila mu je sva upava.
On je samo oinuo Linu pogledom ispod oka, nita ne rekavi.
Doktorka poe putem pored reke, pruajui duge korake, s rukama u
depovima i glave pognute napred, kao da trai neto po zemlji.
Drei se odmah uz gospou Merdo, koja je nosila usnulu Popi,
Lina poe za doktorkom. Hladan veernji vazduh provlaio se kroz niti
njenog dempera, a neki insekt koji joj je lebdeo pored uva zujao je kao
siuna builica. Njen dom joj je tako silno nedostajao da je morala
vrsto prekrstiti ruke i stisnuti zube kako sve to ne bi pokuljalo iz nje.

22

Poglavlje 4
Doktorkina kua

Nebo je sada postalo tamnoplavo, skoro crno. Na jednom njegovom

rubu blistala je grimizna crta. U seoskim kuama prozori, jedan za
drugim, poee da sjaje od nekog treperavog utog svetla.
Hodali su i hodali. Svaki put kada bi doli do nekog dovratka,
kapije u zidu ili stepenita, Lina bi se ponadala da je moda to ta kua.
U Emberu, gde je imala posao glasnika, bila je neumorni trka; tranje
joj je priinjavalo najveu radost. Noas joj je bilo naporno ak i da
hoda. Bila je toliko umorna da su joj noge bile kao od cigala. Meutim,
doktorka Hester samo je hodala sve dalje i dalje, a onaj deak je
ponekad trkarao ispred nje, a ponekad se vukao piljei u Linu,
gospou Merdo i Popi. Tako je bilo sve dok nisu stigli do ruba naselja.
Tu, pomalo izdvojena od sela, bila je jedna niska kua. Izuzimajui
odsjaj grimiznog svetla na njena dva prozora, kua je bila u mraku, a
nalazila se ispod neke ogromne tamne biljke, oblika divovske peurke.
Je li to borovodrvo?, upita Lina doktorku.
Hrastovo drvo, odgovori ona, pa Lina shvati da drvo verovatno
oznaava sve te velike biljke, kojih oigledno ima vie vrsta.
Staza je vodila do drvene kapije, koju je doktorka otvorila. Uli su
u dvorite preplavljeno senkama i opalim liem, a poploano
nejednakim ciglama. S tri strane dvorita nalazila su se tri krila kue,
gradei jedno okasto U. Strehe su bile sputene tako da obrazuju trem
sa svih strana. Lina je po sve slabijem svetlu videla samo to da je
dvorite bilo prepuno biljaka; neke su rasle iz zemlje, a neke u
raznoraznim saksijama. Loza se pela uz stubove trema i puzala du
krova.
Uite, ree doktorka, pa ih povede do vrata u sredinjem delu
kue. Ona i deak uoe. Lina zastade u dovratku, a gospoa Merdo
prie iza nje, nosei Popi. Stajale su tako i piljile u tminu. Oseao se
neki udan otar miris nalik na miris gljiva ili bui, samo otriji.
Doktorka je na tren nestala, pa se vratila i zapalila sveu. Kretala se
po sobi palei jo svea dve, tri, etiri sve dok drhtavo svetlo nije
preplavilo sredinji deo prostorije. U uglovima je i dalje vladala tama.
Uite, uite, nestrpljivo ree doktorka.
23

Lina poe napred. Pod obuom je oseala kripu peska, a u nosu

prainu. Nala se u jednoj dugoj i niskoj sobi, natrpanoj svim i svaim
odea je bila nabacana preko naslonjaa, na ulegnutom kauu bila je
jedna cipela, a na prozorskom okviru tanjir s ostacima hrane. Na
jednom kraju prostorije bila su dvoja vrata i jedna i druga bila su
zatvorena. U zadnjem delu sobe stepenite je vodilo do mrane
etvrtaste rupe u tavanici. Na drugom kraju prostorije, u uglu, bila su
otvorena vrata; vodila su kako je Lina pretpostavljala u kuhinju.
Pored njih se nalazilo nekakvo udubljenje u zidu, omeeno kamenjem,
u kojem su se nalazile neke granice i parad hartije.
Doktorka je zastala pred tom upljinom, pa se sagnula i prinela
sveu hartiji i granicama. Za tili as razgoreo se plamen. Lina nikada u
ivotu nije videla tako veliku vatru, koja se uzdizala iz tog ulegnua u
zidu kao nekakva strana narandasta aka. Srce joj je divlje kucalo u
grudima. Ustuknula je, naletevi na gospou Merdo. Obe su
zabezeknuto stajale i gledale, a gospoa Merdo se uhvatila za Linino
rame.
Doktorka se okrenu i vide ih kako stoje. ta je bilo?, upita.
Lina je ostala bez rei. Pogled joj je bio uperen u vatru, koja je sve
vie palacala i pucketala.
Gospoa Merdo je pokuala da odgovori. To je, ah, to je...
Pokazala je glavom ka kraju prostorije, gde se onaj prvi plamen
pretvorio u njih desetak; palacali su uz kamen i stvarali narandasti
sjaj.
Oh!, izusti doktorka. Vatra? Niste navikle na vatru? Gospoi
Merdo nekako poe za rukom da se nasmei u znak izvinjenja. Lina je
samo blenula.
Ne mrda iz kamina, ree doktorka. Uopte nije opasna. U
Emberu nikada nije bilo vatre koja nije predstavljala opasnost neije
elektrine instalacije bi se pokidale i zapalile, ili bi kuhinjska rukavica
pala na ringlu. Jedina bezopasna vatra koju je Lina u ivotu videla bio
je siuni plamen svee. Ova vatra strano ju je plaila.
Odsjaj vatre blistao je na prozorskom staklu. Prozori su bili
postavljeni tako duboko u zidu da je njihov okvir pri dnu bio dovoljno
irok da se na njemu sedi. Onaj deak, Toren, popeo se na jedan od tih
prozorskih okvira i seo na njega, lupkajui nogama po komodi
postavljenoj uza zid ispod prozora. Boje se vatre, ree tiho i prezrivo.
Hajde, kaza doktorka. Ako hoete, moete da sednete ovde.
Pokaza neke stolice na suprotnom kraju prostorije, daleko od vatre, pa
su Lina i gospoa Merdo tu sele. Popi se probudila taman toliko da
malice zakmei, a onda je opet klonula gospoi Merdo u krilo. Ovo e
24

svejedno biti poslednja vatra u ovom godinjem dobu, nastavi

doktorka. Noi e ubrzo postati toplije. Vatra nam nee biti potrebna.
Napolju se zau neka kripa, a potom brzi koraci. Neko zalupa po
vratima, a Lina zgrabi gospou Merdo za ruku.
Meutim, doktorka samo uzdahnu i poe da otvori vrata. Oh, to si
ti, Vilijame, ree. ta ti treba?
Malo onog melema, zau se muki glas. Treba mi odmah. Moja
ena se posekla po ruci. Krvari na sve strane.
Ui, ui. Odmah u ga doneti, odvrati doktorka i ode u jednu
drugu prostoriju, po kojoj je neko vreme preturala dok je taj ovek
stidljivo stajao u dovratku i krajikom oka srameljivo gledao Linu i
gospou Merdo.
Doktorka mu donese teglicu s melemom, te on ode. Nije prolo ni
deset minuta pre nego to se opet zaulo kucanje na vratima; ovaj put
re je bila o nekoj mladoj eni koja je dola po lek od vrbine kore za
svoju sestru, koju je muila strana glavobolja. Doktorka je ponovo
otila u onu drugu prostoriju; nakon malo preturanja vratila se s
boicom, a ena je odjurila s njom.
Jeste li vi ovde jedini doktor?, upita gospoa Merdo.
Da, odgovori doktorka Hester. To je posao bez kraja i konca.
Odjednom je izgledala zabrinuto. Jesam li Vilijamu dala pravu teglicu?
Da, da, onu na treoj polici. Sigurna sam da jesam. Umorno uzdahnu.
Hajde da sada pogledamo vau devojicu. Spustite je ovde. Potapa
kau to je stajao pored zida. I umotajte je u ovo. Uzela je s poda
pleteno ebe, protresla ga i pruila ga gospoi Merdo. Dau joj gutljaj
leka.
Popi je popila dve kaike leka bilo je to neto crvenkasto to je
doktorka Hester sipala iz jedne teglice ali je treu ispljunula, na ivici
plaa. Linu je srce bolelo to vidi Popi tako bolesnu. Malena je
uglavnom bila puna ivota i tako hitra i radoznala da ovek nikada ne
bi znao ta e sledee uiniti. Na primer, mogla bi da savae vaan
dokument, ili da, uvek u pogrenom trenutku, nekud sama odluta i
upusti se u istraivanje. Sada je bila sva mlitava i bleda, kao maleni
izdanak koji niko nije zalivao.
Gospoa Merdo ju je poloila na krevet. Lina sede pored Popi i
stade je maziti po kosi, tako da je ubrzo zaspala. Doktorka je otila u
kuhinju, a Toren se popeo uza stepenice i nestao u sobi na spratu.
Linu je odjednom ophrvao umor. Neuredna kua, neljubazan
deak, vatra... sve je to bilo neobino i pretee. A Popi je strano
bolesna, zbog ega se Lina toliko brinula da se i sama oseala malice
bolesnom. Sela je pored gospoe Merdo i spustila joj glavu na krilo.
25

Kao kroz maglu, ula je kako iz kuhinje dopiru zvuci nekakvog

seckanja i lupanja sudova, a onda je zaspala i usnula udan san, prepun
igara svetlosti i senki...
Veera!, viknu Toren. Lina smesta skoi, a on se nasmeja. Jeste
li uli za hranu?, upita. Jeste li uli za jelo?
Seli su za sto, svi sem Popi, a doktorka je sipala neto iz jedne
velike zdele. Lina nije bila sigurna o emu je re. Hladni krompiri
pomislila je i neto drugo. Jela je jer je bila gladna. Ali kada je zavrila
s jelom, odjednom je ponovo postala tako umorna da nije mogla ni
prstom da mrdne.
Jako ukusno, ree gospoa Merdo. Hvala vam.
Nema na emu, odvrati doktorka. Krenu da ustane, pa onda
zbunjeno sede. Moda biste da neto proitate? Ili... da se proetate?
Ili...
Malo smo umorne, odgovori gospoa Merdo. Moda bismo
mogle da odemo na spavanje.
Lice doktorke Hester odjednom se razvedri. Da, spavanje, kaza, te
ustade. Naravno, zato nisam... Da vidimo. Gde da vas strpamo?
Osvrnula se oko sebe, kao da se u svem tom neredu krije jo jedan
kau. Pretpostavljam da ete u potkrovlje.
Ne!, viknu Toren. To je moja soba!
To je jedina prostorija s dva kreveta, odvrati gospoa Hester, pa
uze sveu i provue se kroz nabacane stvari do stepenita.
Dirae mi stvari! I Kasparove stvari!, vikao je Toren.
Ne budi smean, odvrati mu doktorka Hester i poe ka
stepenitu.
Ali gde u ja spavati?, poe da zapeva Toren.
U prostoriji s lekovima, odgovori doktorka Hester. Torenu oi
zasuzie, ali doktorka to nije ni primetila. Popela se u potkrovlje, a Lina
je nakon nekoliko trenutaka ula nekakvu kripu i lupkanje.
Hajdete gore, pozva ih doktorka.
Lina se pope stepenitem, a za njom doe gospoa Merdo nosei
Popi. Na svetlosti doktorkine svee, Lina vide dva kreveta pod
zakoenom tavanicom. U podnoju oba kreveta bio je po jedan koveg.
Neto odee visilo je s klinova, a na jednom prozorskom okviru bile su
uredno naslagane neke kutije.
Dva kreveta, ali vas je tri, namrti se doktorka. Mogle bismo...
hm. Bebu bismo mogle da stavimo...
U redu je, prekide je Lina. Ona e spavati sa mnom. Nakon
svega nekoliko trenutaka, Lina se nala u krevetu; zagrlila je Popi, dok
26

su prekrivai bili prebaeni preko obe. Laku no, ree gospoa Merdo
iz drugog kreveta, pa ugasi sveu, a sobom zavlada mrak ali ne
onakav kao u emberskim sobama tokom noi. Lina je i dalje videla
nejasan sivi pravougaonik gde se nalazio prozor, i to zahvaljujui
svetlosti na nebu srebrnom krugu i jarkim pribadaama. Kako li se
zovu?, zapitala se. I ko je Kaspar? I kako to doktorka moe da podnese
da joj na podu kue gori ona strana i uasna vatra? Ovde je sve u
suprotnosti s Emberom. Ember je bio mraan i hladan; ovo mesto je
jarko i vrelo. Ember je bio ureen; ovo mesto strano neureeno. U
Emberu joj je sve bilo poznato. Tu joj je sve udno. Hou li nauiti kako
da mi se ovde dopada?, zapitala se. Hou li se ikada oseati kao da sam
kod kue? vrsto je zagrlila Popi, pribila je uza sebe i dugo oslukivala
njeno isprekidano disanje pre nego to je zaspala.

27

Prvi gradski sastanak

Dok je Lina spavala, troje seoskih stareina odravalo je sastanak.

Sedeli su za stolom koji se nalazio u jednoj prostoriji u tornju venice.
Prostorija je gledala na placu. Meri je vrsto sklopila ake ispred sebe.
Ben se namrtio, a njegove sede obrve naborale su se tako da su se one
dve crte izmeu njih jo vie produbile. Vilmer je nervozno cimao
jedno uvo i gledao najpre Meri, pa Bena, pa ponovo Meri.
Ne mogu da ostanu ovde, ree Meri. Previe ih je. Gde da ih sve
smestimo? Kako da ih nahranimo?
Da, potvrdi Vilmer. Ali kud da idu?
Niko nije progovarao. Na to pitanje nije bilo odgovora. Van zidina
naseobine Sparks, kilometrima unaokolo pruale su se Puste zemlje.
Mogli bi da odu gore, u Pajn Gep, predloi Vilmer. Moda.
Meri frknu i odmahnu glavom. Ne budi smean, ree. To je
najmanje dvonedeljno putovanje. Kako da ovako nejaki ljudi otputuju
tako daleko? Kako da sa sobom ponesu dovoljno hrane? Odakle im
dovoljno hrane, sem ako mi ne ispraznimo svoju zalihu i ne damo im
sve?
Vilmer klimnu glavom, svestan toga da je ona u pravu. Narod
Sparksa zna samo za jo tri druge naseobine, a od skitnica su uli da su
ta mesta jo manja i siromanija od Sparksa. Ni njihovi stanovnici ne bi
eleli da im s neba padne jo gladnih usta.
Njih troje se zagledae kroz prozor na trg osvetljen meseinom,
pun neobinih usnulih ljudi iz grada pod zemljom. etiri stotine ljudi
bez hrane, bez ikakve imovine i bez odredita.
Ono to ja ne mogu da razumem, ree Ben, jeste zato se ova
nedaa ba nama desila. Stade, pa se zagleda ulevo, mrtei se. To mu
je bila navika; izgleda da mu je povremeno bilo potrebno da zastane i
da se namrti kako bi pribrao misli. Vilmer i Meri navikli su se ve da
saekaju dok to ne proe. Koliko ja vidim, mi to ne zasluujemo,
nastavi Ben nakon nekoliko trenutaka. Radili smo marljivo. Taman
kada je kucnuo as da naposletku okusimo blagostanje, nakon toliko
godina... pa, potekoe su blaga re za to.
Drugo dvoje klimnue glavama, razmiljajui o tekim godinama.
Bilo je zima kada su se ljudi tresli od hladnoe u atorima i jeli
iseckano korenje i smeurano semenje. Bilo je godina sua i navala
krompirove zlatice, zbog kojih su usevi uasno slabo raali, tako da
28

ljudi mesecima nisu imali ta drugo da jedu sem kupusa i krompira.

Bilo je vremena kada su ljudi morali da se trude iz petnih ila samo da
bi preiveli i kada su umirali samo stoga to su bili previe iznureni da
teraju dalje. Niko nije eleo da se vrati tim vremenima.
Pa ta da radimo, nastavi Meri, ako ne mogu da ostanu, a ne
mogu ni da idu? ta je ispravno uraditi?
Vilmer i Ben su samo utali.
Pa, tu je Pionir, ree Vilmer. Kao privremeno reenje.
Istina, saglasi se Ben.
Toga si se dobro setio, pohvali ga Meri, a Vilmer se ozari. Dobro,
ta kaete na sledee, nastavila je Meri. Pustiemo ih da ostanu u
Pioniru. Daemo im vodu i hranu imamo malo vika u skladitu. U
zamenu za to, radie za nas pomagae u poljima, pomagae oko
gradnje, radie sve to treba da se uradi. Moraemo da ih nauimo
kako. Koliko ja vidim, oni nita ne znaju. Nakon nekog vremena, kada
povrate snagu i kada budu bolje, kada naue kako da se snalaze mogu
da krenu dalje. Mogu da podignu svoje selo negde drugde.
Ako ih pustimo da ostanu, moraemo ih pomno paziti, primeti
Ben. Oni su ba udni. Ne znamo ta moe da im sine da urade.
Meni izgledaju sasvim obino, odvrati Meri. Sem one tvrdnje da
su iveli u peini.
Poverovala si u to?, upita Ben.
Meri slegnu ramenima. Pitanje je da li da ih pustimo da ostanu ili
ne.
Koliko dugo bismo morali da ih zadrimo ovde, upita Vilmer,
pre nego to budu spremni za polazak?
Ne znam. Moda est meseci? Hajde da vidimo. Blii se kraj
cvetanju. Meri na prstima izbroja mesece. Blistanje, paljenje,
mraenje, hlaenje, padanje, smrzavanje. Mogli bi da ostanu ovde
tokom leta i jeseni, pa da odu krajem smrzavanja.
To bi znailo da e tokom zime biti preputeni sami sebi.
Njih troje opet zautae, razmiljajui o tome.
Naposletku Meri prekide tiinu. Onda, da ih pustimo da ovde
ostanu est meseci?, upita. I da ih za to vreme nauimo to vie
moemo?
Ta zamisao zapravo se nikome nije dopadala. Razmiljali su o
hrani koja e izbeglicama biti potrebna to znai da e njihovi ljudi
imati manje za sebe a razmiljali su i o tome koliko e biti naporno
obuavati ih u svim vetinama nunim za preivljavanje. Svako od njih
29

ponaosob Meri, Vilmer, a naroito Ben prieljkivao je da ti nesreni

peinski ljudi jednostavno nestanu.
Ali oni nee nikuda nestati, a stareine Sparksa znale su kako
zarad svoje savesti moraju da postupe ispravno. eleli su da budu
mudre i dobre stareine, za razliku od voa iz prolosti, ije su strane
greke dovele do Katastrofe. I tako, reili su da budu otvorenog uma i
velikoduni.
Imajui to na umu, troje stareina je glasalo:
Meri je glasala za, peinski ljudi trebalo bi da ostanu.
Ben je glasao za, ali nevoljno.
Vilmer je glasao protiv.
I tako je dogovoreno. Odredie im mesto na kojem mogu da ive.
Pomagae im tokom est meseci. Nakon toga, ti stranci nai e se
preputeni samima sebi.
Meri, Ben i Vilmer su se rukovali, ali niko od njih nije naglas
spomenuo ono o emu su razmiljali: da itelji Embera ak ni nakon
est meseci nee tako lako moi podii svoj grad. Osnivai Sparksa
razumeli su se u stolariju i obradu zemlje, pa im je opet trebalo dve
godine samo da podignu grube zaklone i oiste polja od kamenja. Znali
su kako se i ta radi sa ivotinjama i kako se dolazi do plodnog tla, ali
ivotinje su im i pored toga ponekad crkavale od bolesti i gladi tokom
mnogih godina kada su usevi davali slabe prinose. Nauili su da se
nose s loim vremenom, vukovima i razbojnicima pa su opet trpeli
gubitke od sve tri nedae.
Stareine su u sebi bile svesne toga da u toj neizmernoj praznoj
zemlji vreba na hiljade opasnosti koje itelji Embera ne razumeju i da
nikada nee moi da se staraju o sebi.

30

Poglavlje 5
Pionir

Narednog jutra kroz selo su trali glasnici i pozivali itelje Sparksa.

Govorili su im da iznesu svu svoju staru ebad, jastuke, pekire i krpe,
kao i odeu koja im vie ne treba. Sve te stvari trebalo bi da nagomilaju
na hrpe ispred svojih kua. Ljudi su iz skladita uzeli hranu
namirnice koje ne treba pripremati, kao to su jabuke od prethodne
jeseni, suve kajsije, hleb i velika parad sira. Dun, koji je ustao s prvim
trakom svetlosti na nebu, posmatrao je te pripreme sa sve veim
uzbuenjem.
Ve u podne se jedan karavan kretao ka junom kraju sela. Sastojao
se od neobinih vozila koja su seljani zvali kamioni s prikolicom ili
samo kamioni. Ta vozila bila su nainjena od zaralog metala i imala
su po etiri debela crna toka. Na prednjem kraju svakog vozila bio je
jedan etvrtasti deo, nalik na metalni koveg sa zaobljenim krovom, a
iza njega je bila jedna via kutija s dva sedita u kojima su sedeli
vozai. Zadnji kraj kamiona bio je ravan; tu su se tovarili sanduci s
potreptinama. Za svaki od tih kamiona su debelim konopcima bile
privezane po dve velike zdepaste miiave ivotinje najvee koje je
Dun u ivotu video. Isputale su unjkajue zvukove, a ponekad bi
nekako tiho zastenjale.
Kakve su to ivotinje?, upita Dun oveka koji je hodao blizu
njega.
Volovi, odgovori mu ovaj. Zna, kao krave? Od kojih se dobija
mleko?
Dun nikada nije uo za krave. Mislio je da je mleko prah u kutiji.
Naravno, to nije rekao. Samo je klimnuo glavom.
A ta znai kamion?, upita. Shvatio je ta je prikolica.
ovek je izgledao iznenaeno. Jednostavno znai kamion,
odgovori. Zna to su ljudi vozili u staro vreme. Na sve strane nalazili
su se milioni kamiona i automobila. Ili su sami, bez volova. Ovde su
imali motore. Lupio je rukom po prednjem delu kamiona. Neka stvar
koja se zvala blenzin sipala se na motor, pa su se od toga tokovi
okretali. Sad kada vie nema blenzina, povadili smo motore, pa smo
tako kamione uinili lakim i jednostavnijim za vuu.
31

Dun nije pitao ta je taj blenzin. Nije eleo da odjednom pokae

sve svoje neznanje. Rasprio je svoja pitanja, otkrivajui od jedne osobe
svega nekoliko stvari u datom trenutku.
On i njegov otac hodali su pored jednog kamiona. Dun je oekivao
da e Lina biti s njima, ali ona se nije pojavila pre nego to je karavan
poao. Nema veze. Bez po muke e otkriti kuda su otili i doi kasnije.
Dunov otac je jo imao upalu miia od one duge etnje, koja je
trajala nekoliko dana, tako da je Dun ubrzo izbio ispred njega. Bio je
pun snage i poleta, tako da jednostavno nije mogao da hoda lagano.
Duboko je udisao sladak jutarnji vazduh. Nebo iznad njegove glave bilo
je bistro i plavo hiljadu puta vee nego onaj crni poklopac preko
Embera a zeleno-zlatna zemlja oko njega kao da se irila u nedogled.
Dun se stalno pitao gde su rubovi. Otiao je do ela povorke i to pitao
Vilmera, koji je ustro hodao maui rukama.
Rubovi?, upita Vilmer spustivi pogled.
Da. Mislim, kada bih stajao tamo, pokaza horizont, gde se nebo
naizgled spajalo sa zemljom, da li bih bio na rubu ovog mesta? I ta je
s one strane ruba?
Nema ruba, odgovori Vilmer, pogledavi Duna kao da s njim
neto nije kako treba. Zemlja je sfera ogromna okrugla lopta. Ako bi
iao samo u jednom pravcu, s vremenom bi se vratio na mesto odakle si
poao.
Dun je od tih rei skoro ostao bez daha to mu je bilo toliko udno
i nerazumljivo. Isprva je mislio da se Vilmer sprda s njime, ali njegov
izraz lica ukazivao je na zbunjenost nije bio podmukao. Mora da je
govorio istinu.
Ovde ima milion misterija, pomislio je Dun. Ima sve da ih istrai!
Ima sve da naui! Tog jutra ve je nauio rei: sunce, drvo, vetar,
zvezda i ptica. Nauio je i rei pas, pile, koza i hleb.
Nikada se u ivotu nije oseao tako dobro. Oseao se neizmernim
kao zemlja oko njega, i bistrim i vedrim poput vazduha. Tu nema
kuluenja u memljivim tunelima; nema jurnjave po mranim ulicama
da bi se izbegli progonitelji. Sada je na otvorenom i slobodan. I sada je
moan, kako to nikada ranije nije bio. Postigao je neto izvanredno
spasao je svoj narod iz njihovog umirueg grada i, skupa s Linom, po
tom delu bie poznat do kraja ivota. Razgledao je taj novi svet pun
ivota i lepote, ponosan na sebe to je tu doveo svoj narod.
Put je prolazio pored poslednjih seoskih kua i vodio du iroke i
spore reke travnatih obala. Kamioni su se truckali. Njihovi tokovi
dizali su oblake praine.
32

Svuda oko Duna uo se amor glasova dok su ljudi zapanjeno

pokazivali stvari oko sebe.
Gle nebom plovi neto belo!
Jesi li video onu ivotinjicu s velikim repom?
Osea li? Vazduh se kree!
Deca su jurcala na sve strane, ikajui jedno drugo da dodirnu
iroke volovske sapi, upajui pupoljke sa bunja du puta i skaui na
kamione da bi se malo provozali pre nego to ih oteraju s njih.
A sunce je sve to obasjavalo svojim zracima. iteljima Embera
dopadao se taj neobian oseaj toplote na glavama. esto su se hvatali
za toplu kosu.
Put je vodio uz jednu nenu padinu i oko nekakvog gaja. Evo
nas!, viknu Vilmer, ponosno mahnuvi rukom. Hotel Pionir!
Na vrhu padine nalazila se zgradetina od koje Dun u ivotu nije
video veu. Bila je visoka tri sprata i veoma dugaka, a na krajevima
sredinjeg dela nalazila su se dva krila, paralelna jedno s drugim. U
sreditu, s pogledom na jedno dugo polje to je vodilo ka reci, bilo je
neto to je oigledno nekada sluilo kao velianstveni ulaz iroko
stepenite, krov koji nose stubovi, dvokrilna ulazna vrata. Meutim,
zgrada vie nije bila velianstvena. Dunu je odmah bilo jasno da je
veoma stara. Zidovi su bili sivi i prljavi, a veina prozora nita vie
nego obine mrane rupe. Krov je na nekoliko mesta popustio, a trava
je rasla po stepenitu. Dun je video kako je na drugom kraju neko drvo
palo na zgradu i razruilo jedan njen deli.
Ben Barlou je dugim koracima preao polje ispred hotela, iroko i
puno korova, i popeo se uza stepenice. Vilmer je poao za njim. On se
naslonio na jedan stub, a Ben je zauzeo poloaj na vrhu stepenita i
saekao da se gomila izbeglica okupi pred njim. Dun se gurao kroz
okupljenu masu sve dok nije ponovo naao svog oca, pa su stali
zajedno.
Ben je podigao obe ruke i viknuo: Molim vas za panju! Gomilom
zavlada tiina. Dobro doli u svoj novi dom hotel Pionir, kaza.
Gomila poe oduevljeno klicati. Ben se namrti i isprui obe ruke,
s dlanovima okrenutim ka gomili, a amor smesta zamre. Re je samo
o privremenom domu, nastavi. Naravno, ne moemo vas doveka
drati ovde u Sparksu. Ako bismo tako uinili, to bi dovelo do ozbiljnog
troenja naih zaliha i nesumnjivo izazvalo ozlojeenost i bedu naeg
naroda. Ben proisti grlo i namrti se, pa nastavi. Odluili smo da
moete ovde ostati est meseci tokom leta i jeseni, sve do kraja
meseca smrzavanja. Nakon toga, s obukom koju ete od nas dobiti, otii
ete u Puste zemlje i tamo osnovati svoje selo.
33

itelji Embera iznenaeno se zgledae. Osnovati svoje selo? Neki

od njih eljno se nasmeie uvi tu zamisao; ostali su delovali
nesigurno. Grad Ember podignut je za njih. Sve to su ikada morali da
ine bilo je da popravljaju sve starije zgrade. Nikada nisu napravili
neto potpuno novo. Ali, kazao je Dun samome sebi razmiljajui o
svemu tome, siguran sam da emo moi da nauimo.
Ben je nastavio. Hotel Pionir ima sedamdeset pet soba, ree,
kao i veliku trpezariju, balsku dvoranu, kancelarije i predvorje. Bie
dovoljno prostora za sve.
Okupljenom gomilom pronese se uzbueni amor. Dun poe da
rauna. etiri stotine sedamnaestoro osoba podeljeno na sedamdeset
pet soba znailo je petoro ili estoro po sobi. Njemu je to zvualo kao da
e biti guve, ali moda je re o velikim sobama. A tu su i trpezarija i
balska dvorana, ta god to bilo; moda bi u njih moglo da stane desetak
ili dvadesetak ljudi...
Naravno, ova zgrada nije ba u potpunosti funkcionalna, nastavi
Ben. Ovde nemate mrkove, kao mi u selu. Ali reka je blizu, odmah
niz ovu padinu, a voda je ista. Reka e vam obezbeivati vodu za pie,
kupanje i pranje odee. Vai klozeti bie napolju sutra ete poeti da
ih kopate, kada vas organizujemo u radne grupe. Danas ete se useliti u
svoje sobe. Zastade, namrtivi se, a one dve bore izmeu njegovih
oiju jo se vie produbie. U sobama nije ostalo puno nametaja,
kaza. Moda u nekoliko soba i dalje ima kreveta, ali mislim da smo
veinu njih ve izneli. Spavaete na podu.
Spavati na podu! Taj glas se zauo odnekud iza Duna. Kao da je
bio rastrzan izmeu besa i neverice. Dun se okrenu da vidi o kome je
re. Usred gomile primetio je jednog visokog deaka, zapravo mladia,
koji kao da je na neemu stajao moda na kamenu ili nekakvom panju
kako bi mogao da gleda preko glava okupljenih itelja Embera i vidi
ta se deava. Bio je zgodan na nekakav grub nain. Vilica mu je bila
etvrtasta, a ramena iroka i prava kao daska. Tamna kosa bila mu je
zalizana, tako da mu je glava izgledala uredno, okruglo i tvrdo, a oi su
mu bile blede kao komadii neba.
Dun prepozna tog deaka, mada ga nije lino poznavao; zvao se
Mik, Trik ili Mak ili ve tako nekako.
Da, na podu, odvrati Ben. Ali daemo vam koliko god moemo
ebadi.
Deakov otar glas ponovo se zau, nadglasavi graju. Gospodine,
jo jedno pitanje: ta je s hranom?
To pitanje pronese se kroz gomilu: Da, hrana. ta emo jesti?
Ben die glas. Molim vas, sluajte!, viknu. Sluajte!
34

Svi se pogledi ponovo uperie u njega. Dun vide da je Benov

pogled bio usredsreen na deaka otrog glasa. Ben je izgledao kao
uitelj koji se obraa malice nemirnom razredu. Ovako emo za
hranu, kaza. Biete dodeljeni domainstvima u selu etvoro ili
petoro osoba svakoj kui. U podne ete ii tamo po svoj glavni obrok.
Zastade i namrti se. to se doruka i veere tie porodica s kojom
ete ruati dae vam hranu koju ete poneti sa sobom; jedan deo ete
pojesti za veeru, a deo ete ostaviti za sutradan. Bie velikoduni
koliko to mogu da budu. Ali upamtite mi nemamo obilje vika hrane.
Va dolazak znai manje hrane za sve. Na tren pree pogledom po
gomili, pa uzdahnu. Je li to jasno?, upita. Ima li pitanja?
Tokom jednog dugog trenutka niko nita nije rekao, a onda se
oglasi onaj visoki momak: Ne, gospodine. Vodite dalje.
I tako ih Ben uvede u predvorje drevnog hotela Pionir. Dun i
njegov otac drali su se jedan uz drugog i paljivo koraali. Vidljivost je
bila slaba. Jedina svetlost dopirala je iz dovratka iza njih i iz rupe u
velikoj prljavoj staklenoj kupoli tri sprata nad njima. Pod je bio zasut
malterom i prljav od praine koja se tu tokom godina nakupila.
Ovom mestu potrebno je sreivanje, proapta Dun ocu. Dunov
otac skide pauinu koja mu se uhvatila preko lica, pa odgovori: Da,
treba. Ali imamo sree to smo ovde. Mogli smo da spavamo na zemlji.
Ben ih je poveo niz jedan hodnik s leve strane, sve do jedne velike
prostorije s visokim prozorima, kroz koje su zamagljeni sunevi zraci
obasjavali polomljene podne ploice. Ovo je nekada bila trpezarija,
glasno objasni Ben. Dun je video svega nekoliko stolica; leale su po
podu s polomljenim nogama ili bez nogara.
Iza trpezarije se nalazila jedna jo vea prostorija, s izdignutom
platformom na jednom kraju, visokom tavanicom i drvenim podom.
Balska dvorana, objasni Ben. U vreme pre Katastrofe muziari su
sedeli na pozornici. Ljudi su ovde plesali. Na velikim i visokim
prozorima visile su izbledele ruiaste prnje, koje su nekada pre
mnogo godina bile zavese.
Ovde mi mirie na bu. Ponovo onaj deak. Njegov jasan i otar
glas nadjaao je ostale, iako nije bio mnogo glasniji. Podsea me na
dom.
Ljudi se nasmejae. To jeste bila istina miris bui bio je uobiajen
u podzemnom gradu Emberu. Bilo je izvesne utehe u tome.
Dun se odjednom priseti kako se zove taj visoki deak koji je
neprestano priao. Bio je to Tik Tik Hasler. Dun se priseti da je Tik u
Emberu bio teglja. Vukao je taljige pune povra iz staklenika u radnje i
taljige sa smeem iz radnji do smetlita. Dun ga tada nije poznavao, ali
35

priseao se kako je vukao natovarene taljige upinjui se itavim

visokim telom i mrtei se od napora. On je taljige vukao bre od svih
ostalih.
Ben ih povede do stepenita, pa se popee do gornjih spratova.
Dugi polumrani hodnici prepuni vrata pruali su se itavom duinom
zgrade. Neka od vrata bila su otvorena. Dun je gledao kroz njih dok su
prolazili. Sve sobe bile su manje-vie iste. Prozori preko jednog zida,
izbledeli i umrljani tepih, dve slomljene lampe na podu. U nekoliko
soba nalazili su se kreveti, a u nekoliko njih bilo je i drugog nametaja
komodica s izvuenim fiokama, stoi i pokoja stolica. Uao je u neke
sobe i otkrio da sve imaju kupatila sa zaralim umivaonicima i kadama
u kojima su se gnezdili pauci.
Tokom naredna dva sata, ljudi su jurili kroz hodnike i po
stepenitu, dozivajui se dok su birali sobe i odluivali s kime e da ih
dele. Vika je odjekivala hodnicima.
Dejk! Ovamo!
Ne, ova je bolja, ima stolicu!
Mama! Gde si?
Ova soba je puna! Ne primamo vie!
Dun bi povremeno uo kako Tikov glas odzvanja i nadglaava
ostale. Zapitao se koju li je sobu on odabrao i s kime je odabrao da ivi.
Naposletku se svi smestie. Dun i njegov otac odabrali su sobu na
drugom spratu, sobu 215, zajedno s jo dvojicom. Jedan od njih bio je
Edvard Poket, emberski bibliotekar. On je na neki nain bio Dunov
prijatelj. Jeste da je bio star i poesto angrizav, ali voleo je Duna jer je
ovaj esto odlazio u biblioteku. Drugi je bio Sad Meral, ovek koji je
pokuao da pree Neznane krajeve iza grada Embera. Nakon toga je
siao s uma od straha i drao se na Trgu Harken o udovitima i
propasti. Malo se od tada oporavio. Iako je bio prestravljen, polo mu je
za rukom da se ukrca u jedan od amaca kojima su itelji Embera
dospeli u novi svet. Meutim, i dalje ga je tresla drhtavica od straha.
Plaio se skoro svega na tom nepoznatom mestu. Odbijao je ak i da se
priblii prozoru u njihovoj novoj sobi. Neto bi moglo da uleti!,
govorio je. Ovde ima stvari koje lete.
Njih etvorica bacili su se na sreivanje sobe. Bila je puna pauine,
a dva od tri prozorska stakla bila su polomljena, tako da je tepih bio
posut suvim liem i staklenim krhotinama. U sobi se nalazila i
komoda s tri fioke, fotelja s ulegnutim seditem i dva nona stoia s
lampama.
Svukli su arape i njima obrisali pauinu. Pokupili su lie i staklo
i izbacili ga kroz prozor. Lampe su izbacili u hodnik naravno, bile su
36

beskorisne, budui da nije bilo elektriciteta a komodu i none stoie

postavili na sredinu sobe, kako bi je nekako podelili na dve celine. Bilo
je dovoljno prostora da Dun i njegov otac svoju ebad raire po podu s
jedne strane, a Sed s druge. Edvard Poket, koji je bio veoma nizak,
odluio je da svoje ebe rairi po podu velikog ormara s kliznim
vratima. Rekao je da mu ne smeta to e biti malo zgren; voleo je da
ima neku privatnost.
Dun te noi nije mnogo spavao. Leao je na presavijenoj ebadi i
kroz prozor piljio u mrano nebo. Kroz glavu su mu proletale svakakve
mogunosti toliko toga ima to valja uraditi, toliko toga to valja
nauiti! Odjednom se oseao starije i snanije, mada nije prola ni
nedelja dana otkako su otili iz Embera. U tom novom svetu postao je
nova osoba. Radie neke nove stvari i sprijateljiti se s novim ljudima.
Moda e, pomislio je prisetivi se onog glasa koji se isticao meu svim
ostalim glasovima, moda e se sprijateljiti i s Tikom.

37

Poglavlje 6
Doruak s Katastrofom

Linino prvo jutro u doktorkinoj kui nije proteklo ba najbolje.

Kada se probudila, Popi i gospoa Merdo jo su spavale, pa je stoga tiho
ustala, obukla istu onu prljavu i bodljikavu odeu od prethodnog dana i
sila niz stepenite. Doktorka je stajala pored stola odevena u nekakvu
spavaicu iskrpljenu smeu vreu koja joj je padala do kolena. Kosa
joj je bila upava. Listala je neku veliku knjigu na stolu.
Oh!, ote se doktorki kada vide Linu. Ustala si. Ba sam traila...
pokuavala sam da naem... Pa. Valjda je vreme za doruak.
Lini je izgledalo kao da je doktorkina kuhinja u stranom haosu.
Kuhinje u Emberu bile su ogoljene; u njima se nalazilo samo ono
neophodno nekoliko polica, elektrini tednjak, friider. A u kuhinji
doktorke Hester bilo je hiljadu razliitih stvari. iroki drveni pultovi
bili su postavljeni uz dva zida; bili su zatrpani gomilom kraga, tepsija,
vangli, ibrika, kaika, noeva, kutlaa, kao i teglica i boca punih nekih
stvari koje su liile na zrnca, nekakav mrki prah i siune bele zube.
Bilo je tu i kotarica natrpanih povrem kakvo Lina nikada u ivotu nije
videla. U jednom uglu nalazila se neka crna gvozdena kutija. Poto su
na prednjem delu kutije bila vratanca, Lina je mislila da je re o
nekakvom ormariu.
Videemo da li jutros ima jaja, kaza doktorka Hester. To bi bilo
dobro za poetak.
Odjednom se Toren pojavio iz druge prostorije. Jaja!, viknu.
Hou jedno!
Jaja? Lina nije znala ta to znai. Pola je za doktorkom i Torenom
kroz vrata koja su vodila napolje. Iza njih je bilo jedno mesto koje ju je
podsetilo na emberske staklenike, samo na otvorenom. Razlika je bila i
ta to su ovde biljke bile daleko krupnije i razuzdanije i rasle su s
neverovatnim poletom. Lina je prepoznala neke od njih: pasulj se peo
uz razvuene mree, paradajz je rastao uz drvene kule biljke su bujale
kao veliki zeleni vodoskoci.
Meu lejama su se gegala debela pufnasta dvonoga stvorenja i
kljucala zemlju nekakvim otrim izraslinama na glavama, koje su
podseale na zube. Videla je ta stvorenja jue kada su ulazili u selo.
Kakvi su to stvorovi?, upita Lina.
38

Kokoke, odgovori doktorka. Pogledaemo ega ima u njihovim

gnezdima, moda su nam neto ostavile. Sagnula se i ula u jednu
drvenu kolibicu u zadnjem delu bate. Kada je izala, kosa joj je bila
puna pauine, a u ruci je drala nekakvu belu loptu ali ne okruglu,
ve nekako izduenu. Danas su snele samo jedno, ree.
Hou ja!, viknu Toren.
Ne, odgovori doktorka. Ti si pojeo gomilu jaja. Ovo je za nae
goste. Pruila ga je Lini, a ova ga je bojaljivo prihvatila. Bilo je glatko i
toplo. Nije imala predstavu ta bi to moglo biti. Podsealo je pre na
kamen nego na hranu. Da nije to nekakav veliki pasulj? Ili voe s
tvrdom belom korom?
Hvala vam, sumnjiavo ree.
Vidi, ona ga uopte ne eli!, viknu opet Toren. Ni ne zna ta je
to! Snano je gurnu, tako da se Lina zatetura.
Prestani s tim!, viknu Lina na njega. Skoro da si me sruio!
Torene..., poe doktorka, pruivi ruku. Ali Toren na nju nije
obraao panju.
Ponovo u te gurnuti, kaza, te to i uini, snanije nego prethodni
put.
Lina se zatetura, povrativi ravnoteu taman na vreme da ne padne
u leju s kupusom. Preplavi je srdba. Die ruku i baci jaje na Torena,
pogodivi ga u rame. Meutim, mesto da je odskoilo i odbilo se od
njega, jaje se rasprslo, tako da mu je na koulju skliznula ljigava uta
masa.
Vidi ta si sad uradila!, vrisnu Toren. Upropastila si je!
Spusti glavu, kao da e se zaleteti na Linu da je udari, ali doktorka
ga uhvati za ruku.
Prestani s tim, ree mu.
Lina je bila uasnuta i zgaena. Ta uta ljiga je neto to ljudi jedu?
Bilo joj je drago to ona nee morati. Meutim, oseala se glupo zbog
toga to je uinila. ao mi je to sam upropastila jaje, ree. Nisam
znala ta je to.
Upropastila si i moju koulju!, prodra se Toren, otimajui se
doktorki.
Ali ti si me gurnuo, ree Lina.
Pa, da, umorno kaza doktorka. Tako to ide, zar ne? Neko gurne,
neko uzvrati. Ubrzo sve bude upropateno.
Sve?, ponovi Lina. Ali, zar ta koulja ne moe da se opere?

39

Oh, da, naravno, odgovori doktorka. Nisam na to mislila. Nema

veze. Pustila je Torena. Pretpostavljam da emo dorukovati hleb i
kajsije.
Sada je i gospoa Merdo sila iz potkrovlja, ostavivi Popi da
spava. Dorukovali su svi zajedno. Lina je pojela pet kajsija. Zaljubila
se u njihov ukus i to kakve su na dodir njihove ruiasto-narandaste
koice bile su kao od somota i podseale su je na bebine obraie.
Dopao joj se i hleb, prepeen i hrskav, kao i dem, tamnopurpuran i
sladak. Gospoa Merdo je sve vreme govorila: Jao, ovo je ukusno i
postavljala pitanja o tome kako se hleb pravi, kako to kupine izgledaju i
zato kajsije imaju drvenasti kamen u sredini. Doktorka Hester kao da je
bila malice zbunjena tim pitanjima, ali trudila se da na njih odgovori
to bolje ume. Izgleda da su joj misli stalno lutale. Uopte nije primetila
da Toren sve svoje kotice od kajsija stavlja u dep a moda za to nije
ni marila.
Kada se doruak zavrio, Toren se popeo u potkrovlje i siao nosei
nabreklu vreu. Ovo su moje stvari, glasno ree. Neu da ih iko
dira. Kleknuo je i otvorio ormari ispod prozora i gurnuo vreu unutra.
Kaspar mi ih je dao. Ko ih pipne, bie u velikoj nevolji. Zatvorio je
ormari i prostrelio Linu pogledom. Ba grozan deak, pomislila je
Lina. Kako to da ovako fina i ljubazna doktorka ima tako odvratnog
sina?
Lina je mislila da odmah nakon doruka ode da potrai Duna, ali
predomislila se kada se popela gore da probudi sestricu. Popi je bila
toliko bolesna da se Lina prestravila. Nije htela da je ostavi. Spustila ju
je u prizemlje i Popi je itavog tog jutra leala na kauu; malo je
spavala, malo je zapevala, a neko vreme je samo nepomino leala
irom otvorenih ustaaca, teko diui. Lina i gospoa Merdo sedele su
pored nje, stavljale joj hladne obloge na glavu i pokuavale da je
nateraju da popije vodu i doktorkine lekove. Ne znam zbog ega je ovo
dete dobilo groznicu, rekla je doktorka. Sve to mogu da uinim jeste
da pokuam da joj spustim temperaturu.
Nakon to je itavog prethodnog dana hodala, Lini je bilo drago to
sada sedi. Smestila se na jedan kraj kaua, skupila noge ispod sebe i
posmatrala doktorku kako neto petlja po sobi. inilo se kao da
odjednom radi stotinu stvari i da joj kroz glavu prolazi stotinu misli.
Umela je da na tren stane i da joj se pogled izgubi u daljini, dok sebi u
bradu mrmlja: Sad. Dobro. Najpre moram da pogledam..., a onda bi
pojurila ka onoj svojoj ogromnoj knjizi da je prelistava. Nakon nekoliko
trenutaka odjednom bi spustila knjigu i odjurila u kuhinju, odakle bi s
police uzela boicu neke tenosti ili teglicu nekakvog praha, pa to onda
odmerila i sipala u erpu. Ili bi odjurila do bate i vratila se s punim
40

narujem crnog luka. A znala je i da izae na zadnja vrata i vrati se s

rukohvatom suvih stabljika ili lia. Bilo je teko oceniti ta ona to radi
i da li to uopte ima neki uinak. Povremeno bi prilazila Popi i davala
joj kaiicom nekakve lekarije, ili bi joj stavljala hladne obloge na elo.
Kakva je to ogromna knjiga?, upita je Lina.
Oh!, izusti doktorka. Uvek bi se malice trgla kad bi joj se neko
obratio. Pa, bavi se medicinom. Mada, uglavnom je beskorisna. Die
knjigu s poda i prelista je. Ako pogleda pod Infekcija, pie Prepisati
antibiotike. ta su pa antibiotici? Ili, ako pogleda pod Visoka
temperatura, u knjizi se kae Dati aspirin. Mislim da je aspirin
nekakav lek protiv bolova, ali mi ga nemamo.
Imali smo aspirin u Emberu, ponosno ree gospoa Merdo.
Mada mi se ini da nam ga je pred kraj skoro nestalo.
Je li tako?, upita doktorka. Pa, mi imamo biljke. Lekovito bilje,
korenje, gljive i tako to. Imam dve jako stare knjige u kojima pie koje
bilje valja koristiti. Ponekad uspeva, a ponekad ne. Prola je rukom
kroz kratku kovrdavu kosu, tako da se ova nakostreila s jedne strane.
Toliko toga treba saznati, ree, i toliko toga treba uraditi... Glas joj
utihnu.
Pretpostavljam da vam sin pomae, primeti gospoa Merdo.
Moj sin?
Deak Toren.
Oh, odgovori doktorka Hester. On mi nije sin.
Nije? , upita Lina.
Ne, ne, odvrati doktorka. Toren i njegov brat Kaspar moji su
sestrii. ive sa mnom jer su im roditelji poginuli u lavini pre mnogo
godina. Bili su u planinama i prikupljali led.
A deak nema drugih roaka?, upita gospoa Merdo. Ima
strica, odgovori doktorka. Ali njegov stric nije eleo da se bake s
odgajanjem deaka. Ponudio mi je da mi se podigne ova kua ako ih
prihvatim. Slegnula je ramenima. I ja sam tako uinila.
ta je lavina?, upita Lina. ta su planine?
Lina, prekori je gospoa Merdo. Nije pristojno postavljati toliko
pitanja.
Ne smeta mi, ree doktorka. Zaboravila sam da su te stvari vama
nepoznate. Zaista ste iveli u podzemlju?
Da, odgovori Lina.
Doktorka Hester namrti sede vee. Ali zato bi neko podigao grad
u podzemlju?
41

Lina odgovori da ne zna. Znala je samo ono to je pisalo u

belenici koju su ona i Dun pronali izlazei iz Embera. Bio je to
dnevnik jedne od prvih stanovnica Embera, u kojem se pominjalo
pedeset parova koji su doli iz spoljnog sveta, svaki s po dve bebe koje
je trebalo da odgaje u tom podzemnom gradu. Mislili su da postoji
nekakva opasnost, ree Lina. Ember su sagradili s namerom da to
bude mesto u kojem e ljudi biti bezbedni.
Znai, to je bilo jako davno, primeti doktorka. Pre Katastrofe.
Ne znam, odvrati na to Lina. Valjda. Kakve Katastrofe?
Katastrofe koja je zbrisala skoro itavu ljudsku rasu, odgovori
doktorka Hester. Ispriau ti nekom prilikom o tome, ali ne mogu sada
poto moram da idem da pogledam inficirani prst Barta Veba.
Mogu li da postavim samo jo jedno pitanje?, upita Lina.
Doktorka klimnu glavom.
Zato se ovo mesto zove Sparks?
Oh, odgovori doktorka nasmeivi se. To su ime dali Ljudi iz
poslednjeg kamiona dvadeset etvoro naih osnivaa. Oni su bili
meu retkima koji su preiveli Katastrofu. Neko vreme su nalazili
hranu vozei se po starim gradovima, sluei se kolima i kamionima
koji su jo imali nekakvu stvar koja je proizvodila energiju, a zvala se
blenzin.
Kola i kamioni?, pomislila je Lina. Blenzin? Ali nije elela da
prekida doktorku, pa stoga nije nita pitala.
Kada je poelo da ponestaje hrane i blenzina, nastavi doktorka,
zakljuili su da je kucnuo as da negde drugde otponu novi ivot.
Pronali su poslednji kamion u kojem je bilo blenzina i natovarili ga
zalihama hranom u limenkama i kutijama, alatkama, odeom i
ebadi, semenjem i svim korisnim do ega su doli. Onda su krenuli da
voze na istok, preko Pustih zemalja, drei se blizu reke. Ba se ovde
kamion pokvario. Kada su podigli haubu, iz motora je sevnuo veliki
mlaz varnica1. Stoga su odluili da se ovde skrase i dali su ovome
mestu ime Sparks. Doktorka ustade i krenu da trai svoju lekarsku
torbu. Ispostavilo se da je to ime zgodno i iz drugih razloga, ree.
Varnice su poetak. Mi smo ovde poetak neega, ili pokuavamo da
to budemo, ba kao to je varnica poetak vatre.
Ali vatre su strane, primeti Lina.
Strane ili predivne, odgovori doktorka, koja je pronala svoju
torbu iza stolice i ba polazila prema vratima. Mogu biti i jedno i
drugo.
1

Na engleskom jeziku re za varnice je sparks. (Prim. prev.)

42

Lina toga dana nije otila do place. Mislila je da se Dun nee

zabrinuti; znao je da je Popi bolesna, pa e zakljuiti da je Lina ostala s
njom. Reila je da ga sutra potrai i da vidi ta se deava s ostalim
iteljima Embera.
Kasno tog popodneva, Lina je izala iz kue i sela na klimavu
klupu u dvoritu, ekajui da vidi hoe li neko spremiti veeru. To nije
bilo verovatno. Doktorka je otila kod nekoga da mu lei zubobolju, a
gospoa Merdo je bila u potkrovlju s Popi, koja je poela da plae pre
sat vremena i jo nije prestala.
Vrata se otvorie i Toren izae. Kicoki prie Lini i stade ispred
nje.
Tvoja sestra e verovatno umreti, kaza.
Lina se tre. Nee.
Toren slegnu ramenima. Meni se ini da hoe, odvrati. Izgleda
mi kao da ima kugu. Sede na jednu drvenu stolicu, tako da moe da
gleda Linu pravo u lice. Nosio je nekakvu potkoulju bila je bela i
liila je na vreu s rupama za vrat i ruke a tanke noge trale su mu iz
vreastih gaa od istog materijala. Oeljao se tako da mu je kosa trala
navrh glave kao busen trave, zbog ega je njegovo izdueno lice
delovalo jo ispijenije.
Ne znam o emu to pria, odvrati mu Lina.
Ne zna za tri kuge?, upita Toren, preterano naglaavajui
iznenaenost. Ili za etiri rata? Nikada nisi ula za Katastrofu?
Jesam ula, odgovori Lina. Ali ne znam ta je to. Ne znam nita
u vezi s ovim mestom.
Pa dobro, ja u ti rei, kaza on. Ne moe da bude tolika
neznalica.
Ona nita ne odgovori. Nimalo joj se nije dopadala nadmenost tog
deaka, ali elela je da sazna sve to se saznati moe. Pustie ga da joj
ispria ono to zna, ali nije imala namere da ga neto pita.
Bilo je to strano davno, poe on. Govorio je odseno, kao uitelj.
Tada su na svetu ivele milijarde ljudi. Svi su bili uasno pametni.
Mogli su da poalju svoje rei da obiu itav svet i da vide ljude koji su
kilometrima daleko. Mogli su da lete.
Zastade, nesumnjivo oekujui da se Lina zapanji.
Ona se i jeste zapanjila, ali nije imala namere da to i pokae. Sem
toga, verovatno je lagao. Samo je klimnula glavom.
Mogli su da nateraju muziku da svira iz vazduha. Imali su na
hiljade glatkih puteva, kojima su mogli da stvarno brzo putuju kud god
43

hoe. Imali su pokretne slike. Ponovo je uutao i izvadio iz depa

nekoliko kotica kajsija, pa ih stao lenjo prevrtati po dlanu.
Dobro, postavie mu pitanje. Kako to misli pokretne slike?
Nisam ni mislio da zna za to, ree joj Toren, podsmeljivo se
nasmeivi. To su bile ogromne slike, vie nego kua. Zvale su se
filmovi. ovek bi gledao u zid i video bi kako se na tom zidu odvija
neka pria, a uli bi se i glasovi i drugi zvuci.
A otkud ti to sve zna?, upita Lina. Mislila je da izmilja.
Uimo to u koli, odvrati Toren. Ue nas ba mnogo o starim
vremenima, da ne zaboravimo.
Pa da li si ti onda nekada video pokretne slike?
Naravno da nisam, odgovori on. Za to ti treba elektricitet. Toga
nema ve dugo. To ree, pa hitnu jednu koticu na neku pticu koja
samo to nije otpila vode iz posude u dvoritu. Kotica upade u vodu, a
ptica se uplai i pobee.
Mi smo imali elektricitet, ree mu Lina, sva srena to moe da
mu uzvrati na hvalisanje. U Emberu je bilo elektriciteta, ali onda je
nestao. Imali smo ulino osvetljenje, lampe u kuama i elektrine
tednjake u kuhinjama.
Toren se na trenutak zbunio. A jeste li imali filmove?, upita.
Lina odmahnu glavom. Nego, zausti, kakve to veze ima s mojom
sestrom?
Rei u ti ako me pusti da priam. Glas mu je ponovo zazvuao
kao da se pravi vaan. I tako, bile su sve te milijarde ljudi ali na kraju
ih je postalo previe. Pokvarili su svet. Zato su nastupile tri kuge. Ali
pre toga su se desila etiri rata. Opet je zastao i pogledao je na nain
koji je u njoj izazvao bes; naroito joj je smetalo to kako je izvijao tanke
obrve.
Samo mi reci, odbrusi mu ona. Nemoj da me gleda tako.
Ne zna za etiri rata?
Ne. ta je to rat?
Rat je kada se jedna gomila ljudi tue s drugom gomilom, a obe
ele istu stvar. Na primer, ako dve grupe ljudi ele da ive na istoj
plodnoj zemlji.
A zato tu ne bi mogli da ive i jedni i drugi?
Zato to ne ele da tu ive zajedno, odgovori on kao da je to
veoma glupo pitanje. Takoe, do rata moe da doe i zbog osvete.
Recimo da jedna grupa ljudi uini neto loe drugoj grupi, na primer
da im ukrade pilie. Onda prva grupa iz osvete uzvrati neim loim. To
44

bi moglo da dovede do poetka rata. Te dve grupe bi pokuale da

poubijaju jedna drugu, a pobedila bi ona koja ubije najvie protivnika.
Poubijali bi se zbog pilia?
To je samo primer. U etiri rata borili su se oko krupnijih stvari.
Na primer, oko toga ko e dobiti neki ogroman komad zemlje, ili da li
da se veruje u ovog ili onog boga, pa ak i zbog toga ko e posedovati
zlato i ulje.
Lina je bila jako zbunjena. Nije znala ta znae rei bog i zlato,
a nije bila sigurna ni na ta on to misli kada kae ulje.
Ti to misli, ree, prisetivi se ogromnih limenki koje su se
nekada nalazile u emberskim skladitima, na ulje za prenje? Toren
zakoluta oima. Ti stvarno nita ne zna, ree i baci ostatak kotica na
tri crvenoglave ptiice koje su kljuckale korov to je iznikao izmeu
cigala, pa su se ptiice uz pitanje razbeale. To je bilo zaista prelepo i
vredno ulje. Svi su ga hteli, a nije ga bilo dovoljno za sve, pa su se oko
njega potukli.
Udarali su jedni druge?
Puno gore od toga, odvrati Toren. Nagnu se napred, oslonivi se
laktovima na kolena, pa tihim i promuklim glasom Lini ispria sve o
oruju koje su tada imali pukama koje su ubijale ljude na daljinu i
bombama koje su odjednom palile itave gradove. Zapalili su gradove
irom sveta, nastavi Toren, a sitne oi mu zablistae. Nakon toga su
dole kuge.
Ne znam ta je kuga, odgovori Lina.
To je bolest, ree joj Toren. Ona vrsta bolesti koja se prenosi od
osobe do osobe i iri se bre nego to moe da se zaustavi.
Nas je zadesila takva bolest, kaza mu Lina. Kaalj ponekad bi
se javljao i poubijao puno ljudi pre nego to bi ponovo nestao.
Mi smo ih imali tri, odvrati Toren, kao da su tri kuge bolje od
jedne. Bila je jedna od koje se ovek osui, kao da gladuje na smrt;
druga, od koje se ovek osea kao da gori, pa umre od vruine i trea,
od koje odjednom ne moe da die. Niko nije znao odakle su se
pojavile; samo su odjednom preplavile itav svet, kao vetar.
Lina se najei. Odjednom se umorila i od sluanja Torena, koji je
toliko uivao u opisivanju uasa, i od rei koje nije razumela.
Znai, nastavi Toren, etiri rata i tri kuge sve to skupa inilo je
Katastrofu. Kada je svemu tome doao kraj, preivelo je tek neto malo
ljudi. Zato smo morali da ponemo iznova. Ustade i otrese granicu
koja mu se uhvatila za gae. Vie nemamo ratove, kaza. Nae voe
kau da vie nikada ne smemo da ratujemo. Sem toga, vie nema nikoga
45

protiv koga bismo se borili. Ali ako ikada budemo morali da ratujemo
pobediemo, jer imamo strano oruje.
Strano oruje?, ponovi Lina. ta je to?
Ali ba tada gospoa Merdo izae, nosei Popi. Lina skoi i potra
do nje. Da li joj je bolje?
Jeste, malo joj je bolje. Popi je leala uz rame gospoe Merdo,
glave malice okrenute postrance, a oiju zamuenih. Vi-na, proapta.
Lina je pomazi po mekoj smeoj kosici.
Toren samo pogleda gospou Merdo i ode preko dvorita. Kapija se
zalupi za njim.
Popi nema kugu, zar ne?, upita Lina.
Kugu? Naravno da ne, odgovori gospoa Merdo. Odakle ti takva
pomisao?
Od onog deaka, kaza joj Lina. Od onog groznog deaka.

46

Poglavlje 7
Dan novih ljudi

Narednog dana, na placi, Ben Barlou je stanare hotela Pionir

podelio u timove; predvieno je da lanovi timova zajedno rade i
ruavaju. Svaki tim vodie neko iz Sparksa; on e odluivati o tome gde
e toga dana taj tim biti najpotrebniji. Jedan te isti tim moda e danas
sa seljanima Sparksa raditi u pekari, obuarskoj ili kolarskoj radnji; a
sutradan e moda sami raditi neki posao, kao to je popravka ograde
ili kopanje jarka. Pre ili posle, skoro svi e imati prilike da rade skoro
sve poslove. Po Benovim reima, tako se najbolje ui.
U Dunovom timu su sem njega bili njegov otac, dve uiteljice iz
emberske kole (gospoica Torn i gospoa Polster), Kleri Lejn,
upravnica staklenika, i Edvard Poket, bibliotekar, koji e s njima biti na
ruku, ali nee raditi jer je prestar.
Dun je naao Linu u toj gomili ljudi tada ju je video prvi put
otkad su stigli. Ispriao joj je o hotelu Pionir, a ona njemu o
doktorkinoj kui i onome to je od Torena saznala o Katastrofi. Lini i
gospoi Merdo reeno je da e njih dve biti dvojac iji e posao biti da
pomau doktorki Hester, kad ve borave u njenoj kui. Poslate su kui,
a svi ostali radni timovi otili su na svoj prvi zadatak: kopanje klozeta
kod hotela.
Otili su u proreenu umu iza Pionira. Predradnici su iz sela
doneli budake i aove, pa svakoj osobi dali po alatku. Iskopaete
pedeset rupa, kaza jedan od predradnika, a svaka mora da bude
duboka dva metra. Onda ete od otpadaka od drvne grae oko svake
rupe podii zaklon.
Meutim, itelji Embera nikada nisu puno kopali. Morali su da im
pokau kako da stave nogu na ivicu aova da bi ga zarili u zemlju i
kako da dignu budak iznad ramena i njime snano zamahnu. Isprva su
nespretno udarali i grebali po tvrdoj i suvoj zemlji, stenjui od napora,
a svakim udarcem iskopali bi svega nekoliko grumenia zemlje. Nakon
desetak minuta napornog rada, jedva da im je polo za rukom da
iskopaju nekoliko plitkih udubljenja. Brzo su ostali bez daha. Vi to
rekoste dva metra dubine?, neko glasno upita.
Tako je, zau se odgovor.

47

I tako su se Emberani prihvatili zadatka koji je za veinu njih bio

najtei posao koji su u ivotu radili. Nakon sat vremena rada Dun je
zaradio uljeve na obe ake i zaboleo ga je vrat. Neki su potpuno digli
ruke i kljoknuli na zemlju, mokri od znoja i s upalom miia. Dun je
sebe naterao da nastavi, ali bilo mu je drago kada se u podne stalo s
poslom, pa su ih predradnici vratili u selo. uo je kako ljudi usput
meusobno mrmljaju: Misli li da emo svakog dana morati ovoliko da
radimo?
Valjda emo od toga ojaati.
Ili pocrkati.
Svaki tim dodeljen je drugom domainstvu za ruak. Dunova
druina ruala je kod porodice Parton. Kroz seoske ulice pratili su
jednu zdepastu i veselu enu po imenu Marta Parton, ija se iroka
pozadina klatila levo-desno dok je hodala. Evo nas, kazala je nakon
nekoliko minuta, otvarajui neofarbana drvena vrata, poteravi estoro
gostiju unutra. Dobro doli u na dom, ree.
Dun se osvrnu po niskoj sobi. Na jednom kraju prostorije nalazio
se dug drveni sto, a na drugom su dve klupe stajale ispred nie u
aavom zidu. Na klupama su sedele dve osobe, koje su ustale i prile
da ih Marta predstavi. Moj suprug Ordni, ree Marta. On je bio visok i
mrav, s brkovima koji su liili na smeu etkicu za zube ispod nosa. I
moj sin Kensington.
Kensington je bio malo mlai od Duna mrav deak plave kose,
krupnih uiju i pegavog nosa. Sve vreme je gledao u pod, s izuzetkom
dva brza radoznala pogleda. Zdravo, pozdravi se on s podom tiho i
stidljivo.
A ovo su, obrati se Marta Parton svojoj porodici, mahnuvi
rukom u pravcu gostiju, ljudi iz podzemlja. Pogleda ih, izvivi obrve.
Imate sree to ste nali put dovde, ree. Jedine druge naseobine za
koje mi znamo su jadne i bedne, i nalaze se stotinama kilometara
daleko odavde. Sve ostalo su samo tvrda i stenovita zemlja, ruevine i
trava.
I ne samo da ste doli na pravo mesto, dodade Ordni, ve ste
stigli i u pravi as. Bile su nam potrebne godine napornog rada, ali
Sparks konano lepo napreduje.
Sad!, ree Marta, pljesnuvi rukama. Vreme je za jelo!
Seli su za veliki sto, a Marta je iznela sudove s hranom.
Pretpostavljam da nikada niste probali neto ovako, ree i prui zdelu
sa sveim grakom. Ba sam ga jutros ubrala. A ovo je hleb od
bundeve, napravljen od onog to sam ostavila od prologodinjeg roda.
48

Valja, zar ne? Jeste li imali prilike da jedete hleb od bundeve tamo
odakle ste doli?
Ne, nismo, odgovori Dunov otac.
Dodue, imali smo graak, ubaci se Kleri. Gajili smo ga u naim
staklenicima.
I ba je bio dobar, odano ree gospoa Polster. Mada neto sitniji
od ovoga.
Verovatno niste jeli ni argarepe iz turije, primeti Marta,
prinosei posudu. Ove sam napravila po uvenom receptu moje
majke.
Jesmo, imali smo argarepe, odgovori gospoa Polster. Lepe,
bledonarandaste. Neke su bile dugake i po deset centimetara.
Ma je li tako?, upita Marta. Nae su obino dugake po trideset.
Gospoica Torn je jela sitnim zalogajima, prebirajui hranu i
povremeno ljubazno mrmljajui. Edvard Poket je jeo s takvim apetitom
da nije imao vremena za priu. Kensington je jeo ravnomerno i tiho.
Svaki put kada bi ga Dun pogledao, video bi da deak pilji u njega, ali
im bi im se pogledi sreli, Kensington bi se opet zagledao u tanjir.
Ordni Parton proisti grlo. To je oigledno znailo da e neto
kazati, jer ga je porodica smesta pogledala. Nisam znao, ree, da ima
ljudi koji ive u podzemlju. Mora da vam je neobino ovde na
povrini.
Zapravo, odgovori Dun, mi uopte nismo druga vrsta ljudi. Ovo
nam je mesto na neki nain poznato jer odavde potiemo.
Odavde? Oh, ne bih rekla, kaza Marta. Uopte ne liite na nas.
Prilino ste pa, sitniji, izvinite to to kaem. I blei.
Istina, potvrdi Kleri, ali pretpostavljam da je to stoga to smo
toliko dugo iveli na jednom mranom mestu. Ovde je sve krupnije i
svetlije.
Ali zato mislite da ste doli odavde?, upita Marta.
Zbog jedne belenice koju smo pronali, odgovori Dun. Napisala
ju je osoba iz ovog sveta koja je na samom poetku otila da ivi u
Emberu. Svi itelji Embera doli su odavde.
Ma je li tako?, kaza Marta, sumnjiavo odmerivi Duna. Pa,
moram rei da je to neto najudnije to sam ja u ivotu ula.
Dunov otac promeni temu. Kua vam je ba lepa i vrsta, ree.
Od ega je napravljena?
Od zemlje, odgovori Marta.
Nabijene, dodade Ordni. Jaka je kao kamen.
49

Debeli zidovi, nastavi Marta. Tako da je po vruem vremenu

hladovina, a zimi je toplo. Uze jo jednu argarepu iz turije. A u
emu ste vi iveli? U nekakvim rupama?
U kamenim kuama, odgovori Edvard Poket, odjednom se
ukljuivi u razgovor poto je ispraznio tanjir. Dvospratnicama.
Izuzetno stamenim. Nikada previe toplim.
Zavlada tiina.
Odlian ruak, tiho kaza gospoica Tom.
Zaista ukusan, izjavi gospoa Polster. Ostali se takoe ubacie, a
Marta zablista.
Ustae od stola. Marta ode u kuhinju i donese kotaricu punu
paketia, pa svakom gostu prui po jedan. Vaa veera, ree, i
doruak.
Hvala vam, kaza Dunov otac. Veoma ste velikoduni. Izaoe iz
kue. Dun je izaao poslednji. im je stopalom dotakao zemlju, osetio je
kako ga neko lagano lupka po ramenu. Okrenu se i vide Kensingtona
kako razrogaenih oiju stoji iza njega.
Zar nisi ti pronaao izlaz?, proapta.
Dun klimnu glavom.
Tako sam i mislio, ree deak, pa uini nekakav udan gest
ispruio je aku, vrsto skupivi prste i podignuvi palac. Dun to nije
razumeo, ali mislio je da je zaelo re o neemu dobrom jer je sve bilo
propraeno stidljivim osmehom. Zovi me Keni, ree mu deak i ulete
u kuu.
Dun poe niz ulicu za svojim ocem i ostalima. uo je za mene,
pomislio je. Oseao se nekako prijatno. Naravno, Keni je samo mali
deak; prirodno je da se divi starijem.
itavog popodneva radili su na rupama za klozete. Dun na kraju
radnog dana samo to nije pao od iznurenosti. Kada su ih predradnici
pustili, poao je dugom padinom ispred hotela Pionir, sve do reke. Tu
je voda bila omeena velikim kamenjem; naao je jedan zaravnjen
kamen i seo na njega, umoran do sri. Sunce je zalazilo; nebo na
zapadu se rumenelo. Drvee s druge strane reke bacalo je po tlu duge i
tanke senke. Sedeo je tako desetak minuta, samo gledajui, a misli su
mu se lagano komeale.
iteljima Embera a bilo ih je etiri stotine bie potrebno
nekoliko dana samo da naprave nunike, a ve su iznureni. Koliko li e
vremena proi pre nego to se naviknu na takav posao? Dun nije mogao
ni da zamisli da svakoga dana bude toliko umoran. Ruke su mu bile
50

nauljane, zglobovi i ramena ga boleli, a vrat mu je bio sav usijan i

bolan, kao da je izgoreo. A on je snaan i mlad! ta je sa starijim
ljudima i mlaom decom? Naravno, svi moraju da rade ako misle da ih
neko hrani, ali...
Njegovo razmiljanje prekinue koraci po ljunku iza njega.
Okrenu se. Tik Hasler je hodao prema njemu. Dunu srce malo
ubrza. Tik se kretao dugim koracima; kada je priao stenama pored
reke, skakutao je s kamena na kamen savreno odravajui ravnoteu.
Mahnuo je u znak pozdrava, a Dun mu je odgovorio mahanjem.
Neke duboke misli?, upita Tik, priavi Dunu i nasmeivi mu se.
Zapravo, ne, odgovori Dun. Samo posmatram stvari.
Ah, izusti Tik, pa se podboi i zagleda preko reke. Zalazee
sunce blistalo mu je u lice, tako da je sav sijao, a njegova duga senka
nazirala se na kamenju. Dun poele da Tik sedne i razgovara s njim.
Nakon nekog vremena, Tik kaza: Rei u ti neto.
Dun brzo die pogled. Tikove oi bile su tako svetloplave da je to
bilo skoro neverovatno.
Doveo si nas na ba lepo mesto, ree Tik.
Da, potvrdi Dun, srean to mu neko odaje priznanje.
Zasluuje veliko potovanje, nastavi Tik. Moda i jesi samo
klinac, ali delao si kada su stvari postale oajne. Bio si hrabar.
Dun obino nije obraao panju na to ta drugi ljudi misle o njemu,
ali bilo je neeg u vezi s Tikom to ga je teralo da se osea prijatno zbog
njegovog pozitivnog miljenja. tavie, nije se ni uvredio to ga je Tik
nazvao samo klincem.
Hvala ti, kaza. Tada je pomislio da e Tik sigurno sesti na kamen
pored njega, da e porazgovarati, ali ovaj mesto toga samo zakorai na
drugu stenu, blie vodi, tako da je leima bio okrenut Dunu.
Obojica su neko vreme posmatrali rumeno nebo, a onda se Tik
okrenu i ree: Ba predivno mesto. Pogledaj samo sve ovo! iroko
mahnu rukom, pokazujui drvee, polja, reku i grimizno sunce.
Da, odgovori Dun. Jeste predivno.
Samo moramo da malo ulepamo svoje ivote, nastavi Tik. Ve
imam neke zamisli. Mogli bismo da popravimo ovu staru zgradu to
nam je najpree. Da organizujemo ljude i da radimo zajedno. Moda i
da nabavimo novo staklo za prozore. Da cevima dovuemo vodu iz
reke. ta ti misli?
to da ne, odgovori Dun.
et Noam hoe da radi sa mnom, produi Tik. Kao i Lizi Bisko i
Eli Brajt. ta ti kae?
51

to da ne, ponovi Dun, malo razoaran to je Tik razgovarao sa

svim tim ljudima pre nego s njim.
Bie sjajan s cevima, zakljui Tik. Zbog tvog iskustva.
Dun klimnu glavom. Zapravo, bilo je mnogo stvari kojima bi se
bavio radije nego da se ponovo petlja s cevima, kao u Cevovodu. Ali
moda e zapravo biti zabavno da na tome radi s Tikom. Iz njegovih
otrih plavih oiju zraila je nekakva snaga.
Toliko toga moemo da uradimo..., ree Tik, a Dun stade da eka
kraj reenice, da uje ta bi to jo mogli da urade ali Tik vie nita ne
ree. Samo se sagnu, pronae jedan kamiak meu krupnijim
kamenjem, pa se ponovo okrenu prema reci i svom snagom hitnu
kamen. Kamiak polete visoko crna taka naspram skerletnog neba i
uz pljusak se zari u pliak na suprotnoj obali.
Onda se Tik okrenu i uputi Dunu blistav i razdragan osmeh.
Videemo se, ree, pa pree preko kamenja, pope se uz obalu i poe
nazad u hotel.
Kada je otiao, Dun je uzeo jedan kamen i bacio ga to je snanije
mogao. Kamen je pao posred reke nije to bio lo hitac, ali nije bio
dobar kao Tikov.

52

Poglavlje 8
Skitnica i bicikl

Prolo je nekoliko dana. Popi bi skoro ozdravila, pa bi joj se stanje

opet pogoralo, a Lina i gospoa Merdo provodile su s njom skoro sve
vreme, menjajui joj hladne obloge i pokuavajui da je nateraju da pije
doktorkine lekarije. Kada se nije starala o Popi, gospoa Merdo je
istraivala medicinsku sobu i doktorkinu neurednu zbirku bilja,
napitaka i prakova, zapisujui neto u jednu siunu svesku i
sreujui stvari, pokuavajui da ih dovede u nekakav red.
Doktorka Hester esto nije bila kod kue, ve je obilazila pacijente
po selu. I kada je bila kod kue, radila je deset stvari odjednom ili
pokuavala da uradi poto su je svaki as prekidali pacijenti, koji su
joj u svako doba dana dolazili na vrata. Lini se inilo kao da itelji
Sparksa stalno isteu miie, dobijaju osipe, razbolevaju se i seku.
Doktorka bi im davala lekarije ili previjala rane, a pacijenti bi nekoliko
dana kasnije doneli neto za uzvrat kotaricu jaja, teglu krastavaca ili
vreu istih krpa.
Lina nikada u ivotu nije videla nekoga tako neorganizovanog kao
to je doktorka. Jednom je provirila u medicinsku sobu kada je doktorka
bila napolju i zabezeknula se videvi nered: police, ormari i stolovi bili
su natrpani bocama, kutijama i teglama i jo je sve to bilo izmeano.
Nije mogla ni da zamisli kako je doktorki Hester polazilo za rukom da
tu ita pronae.
Doktorki je bilo potrebno dva dana samo da bi smislila kako joj
Lina moe pomoi. Ali kada se naposletku organizovala, poela je Lini
odreivati posao za poslom, a ponekad i nekoliko poslova odjednom,
poesto zaboravljajui da Lina ne zna kako se te stvari rade.
Moe li da zalije parglu?, rekla bi. A onda, pre no to bi Lina
stigla da pita ta je to pargla, gde se nalazi i u ta da sipa vodu,
doktorka bi kazala: A onda pocepaj one krpe u kotarici u zavoje. Kada
to zavri, mogla bi da obrie pod u medicinskoj sobi prosula sam
tamo neto pre nekoliko dana, mislim pored prozora. A kokoke,
kokoke treba nahraniti. A onda bi izletela kroz vrata, ostavivi Linu
da se prisea niza zadataka i da smisli kako da ih izvri.
Lini je tu sve bilo izuzetno nezgodno. Da bi dobila vodu, mora da
izae ispred kapije do mrka i da pumpa krutu ruku gore-dole. Da bi
53

ila u nunik, mora da izae iza kue u jednu smrdljivu upicu. Nou
uopte nije bilo svetla sem svea, a isprva je mislila da nema ni
tednjaka za kuvanje. Oh, da, kaza doktorka, eno tednjaka, pokaza
neku stvar koja je liila na crno gvozdeno bure i stajala u uglu kuhinje,
ali tokom leta ga skoro nikada ne koristim. Prevelika je gnjavaa loiti
vatru, a svakako je previe vrue. Leti uglavnom jedemo hladnu hranu.
Kada bi ipak poelela da neto pripremi na primer, da skuva jaje
ili aj, ili kad joj je trebala kljuala voda doktorka je morala da une,
napuni tednjak suvom travom i granicama, pa da ih zapali. Ponekad
bi se posluila ibicom, a nekad bi udarala dva kamena jedan o drugi
dok ne naprave varnicu od koje bi se trava zapalila. Onda je morala da
u vatru ubacuje sve krupnije granice, dok se naposletku ne razgori.
Lini se inilo da je ta vatra prilino bezbedna, mada nije volela da joj se
pribliava; ako nita drugo, bar je zatvorena u tu gvozdenu kutiju. Nije
bila na slobodi kao ona vatra u kaminu. Sreom, doktorka vie nije
loila kamin. Kako su dani bivali sve vreliji i vreliji, noi vie nisu bile
hladne. Dodatna toplota bila je poslednja stvar koja im je u ivotu
trebala.
Jednoga dana otprilike nedelju dana nakon to je Lina prvi put
ula u doktorkinu kuu dola je jedna pacijentkinja s ranom za
previjanje i sveim vestima. Bila je to goljava mlada ena poutelih
zuba. Gadno se ogrebala po zapeu kada je zapela o neku zaralu icu.
U selo je dola skitnica, kaza. Ba je jutros stigla.
ta je skitnica?, upita Lina.
Doktorka, vezujui krpu oko zapea svoje pacijentkinje, odgovori:
Skitnice idu u Puste zemlje i donose iz njih stvari.
Iz starih mesta, dodade pacijentkinja. Upropaenih mesta.
Moj brat Kaspar je skitnica!, ree Toren. Kada budem imao
dovoljno godina, i ja u biti skitnica, a nas dvojica biemo partneri.
Bio je to prvi put da Lina vidi Torena zaista srenog. Sitne okice
blistale su mu od nade.
To e biti uzbudljivo, ree mu Lina. Je li opasno biti skitnica?
Oh, da. Ponekad ovek naleti na druge skitnice koje hoe isto to i
ti. Ponekad te napadnu razbojnici, pa mora da ih otera. Kaspar ima
bi.
Bi?
Veliku dugu vrpcu! Dugaku skoro kao ova soba. Ako mu neko
stane na put, on ga iiba. Toren die ruku visoko iznad glave i naglo je
spusti, kao da nekoga iba. tt! tt!, izusti.

54

Prestani s time, odsutno ree doktorka vezujui poslednji vor.

Pacijentkinja je otila, a Lina, doktorka, Toren i gospoa Merdo, koja je
nosila Popi, odoe da vide skitnicu.
Gomila se okupila na placi. Lina je pogledom traila Duna, ali nije
ga videla. Zapravo, videla je svega nekoliko Emberana; veina njih
verovatno je radila negde drugde. Meutim, bilo je prisutno mnogo
seljana, koji su se gurali oko jednog velikog kamiona. Kamion je bio
natovaren buradima i sanducima, a na njemu je stajala jedna ena mrke
koe, miiavih ruku i nogu, Bila sam na dalekom severu, glasno je
govorila. Putovala sam drumovima po kojima mesecima nisam srela
nijedno ljudsko bie. A u tim dalekim krajevima nala sam kue i farme
koje nikada ranije nisu pretraene. Danas za vas imam prava blaga.
Mahnu dugom mrkom rukom. Priite i pogledajte.
Gomila se nagura napred. Oigledno su seljaci poznavali tu
skitnicu. Neki ljudi dovikivali su joj pozdrave i pitanja.
Meki, jesi li nam donela hartiju za pisanje?
A ta je sa semenjem?
A ta je s alatkama?
I ibicama?
I odeom? Muka mi je vie od toga da nosim zakrpe!
Imam sve to i jo dosta toga!, uzviknu ena. Doite da
pogledate. Najpre posebne stvari. Sagnula se nad otvorenim sandukom
i provela jedan trenutak preturajui po njemu. Kada se ponovo
uspravila, drala je u rukama pocrneli gvozdeni lonac za kuvanje, tako
veliki da je morala da ga podigne obema rukama. ta mi nudite?,
viknu.
Suve jabuke!
Graak!
Kukuruzno brano!
ena je sluala ponude, naherivi glavu i izvivi obrve. Saekala je
da ponude prestanu, a onda pokazala na jednu visoku mladu enu sa
sjajnom crnom kosom, koja joj je ponudila pet vekni kukuruznog hleba
s kajsijama. Prodato!, ree i prui joj lonac.
Sledea posebna stvar dola je iz jedne velike kartonske kutije.
Izvadila je jednu manju plavu kutiju i visoko je podigla. Sapun!,
viknu. Dvadeset etiri kutije!
Za to se nadmetalo na desetine ljudi. Sapun se razgrabio za svega
nekoliko minuta. Onda je opet usledilo kuhinjsko posue, dve debele
jakne od nekog blistavog materijala, namotaji konopca, batenske
alatke, knjige, par makaza, neke kvake, neto eksera. Bilo je tu i
55

nekoliko neobinih i beskorisnih stvari. Za est argarepa jedna ena je

kupila par ruki za slavinu; jedna je bila obeleena s H, a druga s T.
ta ete uraditi s njima?, upitala ju je Lina. Ljudi su u selu vodu
dobijali iz mrkova pobijenih na izvesnim mestima. Niko u kui nije
imao tekuu vodu. Okrenuu ili, odgovori ena, pa e mi posluiti
kao lepi svenjaci.
Kada je skitnica pokazala aicu nakita, Lina je ostala bez daha.
Nikada nije videla takve stvari. Ogrlice i narukvice od blistavog
kamenja i srebrnih lania. Meutim, svega se nekoliko ljudi nadmetalo
za njih, a i oni slabo. Jedna devojka ponudila je par krompira, ali dobio
ih je neki ovek, u zamenu za tek malo noeni par sandala. Ako ih
moja ena ne bude htela, kaza on, ulepau njima moje volove.
Skitnica iznese poslednje ostatke svoje robe pakete hartije, kutije
s pribadaama i neto kaika i viljuaka. Doktorka prie da kupi
komplet staklenih boica.
Doktorko Hester!, ree skitnica. Ba dobro to smo se videle!
I meni je drago, Meki, odgovori doktorka. Prolo je prilino
vremena.
Nadala sam se da ete biti ovde, nastavi skitnica. Naletela sam
pre neki dan na vaeg sestria.
Kaspara?, viknu Toren tako piskavo i prodorno da se nekoliko
ljudi iznenaeno tre. Gde je?
Bio je u jabuaru, odgovori Meki. Rekla sam mu da idem ovamo,
a on mi je kazao da vam prenesem kako dolazi kui.
Ma jeli tako?, kaza doktorka. Oigledno nije bila uzbuena kao
Toren. Nismo ga videli jako dugo.
Jednu godinu, deset meseci i devetnaest dana, dodade Toren. Je
li rekao kada e stii?
Trebalo bi da to bude uskoro, odgovori skitnica. Stavljala je
boice u platnenu vreu. Pretpostavljam da e to biti za otprilike dve
nedelje.
Kada se skitniina rasprodaja zavrila, Lina je pola kui renim
putem s doktorkom, gospoom Merdo i Popi, koja je spavala gospoi
Merdo u naruju. Toren je trao napred, a njegove mrave noge krivile
su se u stranu. Skakao je sa stepenika, pentrao se na zidove, hvatao se
za grane i ljuljao.
Kada se pribliie doktorkinoj kui, Toren se odjednom okrenu i
pojuri nazad. Morate da izaete iz nae sobe!, ree Lini i gospoi
Merdo. Moj brat e hteti da bude u svojoj sobi i htee da bude sa
mnom. Svi morate da izaete.
56

Dobro, odgovori Lina. Hoemo. Otii emo da ivimo s naima

im Popi ozdravi.
Torenovo mravo lice se ozari. Dobro, dobro, dobro!, povika.
Kada odlazite?
Ne danas, odbrusi Lina. Ne ovog trenutka.
Ali ubrzo!, viknu Toren, pa pojuri ispred njih, kroz kapiju i preko
dvorita.
Doktorka im ree da ne obraaju panju na Torena i da je
nepristojan samo zbog toga to je uzbuen. Meutim, Lini se inilo da
doktorka Hester nije bila objektivna u vezi s Torenom. On nije bio grub
i bezobrazan samo kada je bio uzbuen, ve skoro sve vreme. Doktorka
je bila toliko obuzeta svojim poslom da je jedva obraala panju na
njega. Da malo vie obraa panju na njega, pomislila je Lina, moda ne
bi bio tako grozan.
Ali jeste grozan, pa e Lini biti drago da se makne od njega. Dve
nedelje, pomislila je. A onda emo upoznati tog vajnog Kaspara, pa e
Toren ponovo dobiti svoju sobu, ako Popi tada bude dobro, a mi emo
otii da ivimo s Dunom i ostalima.
Lina je povremeno viala ljude na tokovima kako prolaze putem
ispred doktorkine kue. Jedina vozila s tokovima koja je Lina u ivotu
videla bile su teke drvene taljige u Emberu. Ali ovi ljudi vozili su
prelepe i vitke naprave, s dva velika toka po osobi. Klizili su drumom,
a noge su im stalno ile u krug. I ona je elela to da proba! elela je
arko. ta je to?, upita doktorku. Pa bicikl, odgovori doktorka. Zar
ih nikada nisi videla?
Ne, odgovori Lina, enjivo gledajui za biciklom. Kad bi imala
bicikl, pomislila je, bila bi jo bra nego kad tri. Mogla bi da ide tako
brzo i tako daleko... Zagledala se prema beskrajnim talasastim brdima.
Mogla bi da ide kuda god hoe. Mogla bi da ide do kraja puteva, gde
god da se zavravaju.
Volela bih da se provozam na jednoj, enjivo kaza.
Pa, moe, ako hoe, ree joj doktorka. Iza alatnice je naslonjen
jedan stari bicikl. Valjda jo radi.
Stvarno?, Lina umalo ispusti kotaricu s jajima koja je upravo
pokupila. Mogu li odmah da ga probam?
Valjda, ree doktorka. Ali hoe li prvo zaliti perun? I oljutiti
ovaj graak... a moda bi mogla i da opere spana...
Lina je nestrpljivo i grozniavo zavrila te poslove, pa odjurila do
upe. Bicikl je bio prislonjen uza zid. Bio je star ali prelep nainjen od
57

ica i vitkih cevi. Neke od njih bile su srebrne ispod sloja praine, a
neke crvene. Tanane lozice izniklog korova plele su se izmeu bica na
tokovima, a sedite je bilo ulepljeno od pauine. Lina uhvati guvernal
i izvue bicikl. Odgura ga na put ispred kue, pa oisti s njega pauinu,
suvo lie i komadie trave pre nego to prebaci jednu nogu preko
bicikla i sede na sedite.
ta sad?
Ostatak jutra provela je otkrivajui ta treba da radi. Pokuala je da
okree pedale, pogurala bicikl napred, pala na stranu i bila prinuena
da se nogama osloni o tlo. Ponovo je pola napred, ali nije znala kako
da skrene, pa je pala. Podigla je bicikl i pokuala ponovo. Opet je pala.
Nakon sat vremena takve zanimacije digla je ruke i vratila se unutra na
neko vreme.
Kasnije, kada je ponovo probala, neto se promenilo. Sada je ve
stekla, oseaj u nogama, ili ve negde u sebi. Otisnula se napred,
spustila nogu na pedalu i okrenula je, pa se odgurnula jo dalje;
spustila je i drugu nogu, a njeno telo je na nekakav voleban nain
odjednom razumelo ta treba da radi. Plovila je; stopala su joj ila ukrug
i ukrug. Lice joj se ozarilo od osmeha. Terala je dalje, okreui pedale,
potpuno bez daha, dok joj je lahor milovao lice i to preko prilino
dugog rastojanja, moda ak itava etiri i po metra, pre nego to se
odjednom unervozila i spustila noge na zemlju da se zaustavi. Stajala je
tako i drala guvernal, potpuno zateena time to je iskusila.
Do kraja dana savladala je vonju biciklom. Umela je da vozi i
napred i nazad po putu i da se zaustavi kad god joj se prohte. ak je
mogla i da skrene u krivinama ne sputajui nogu s pedala.
Idem da vidim Duna, ree gospoi Merdo. Uelela ga se; uelela
se toga da razgovara s nekim koga zaista poznaje. Naravno, gospoa
Merdo je u redu, ali ona je odrasla osoba. Lina je elela da bude s
drugarom. Popela se na bicikl i pojurila niz reni put, pa stigla na
placu, gde je nekoga pitala za pravac i zaputila se ka hotelu, na drugoj
strani sela.
Kada je stigla tamo, na trenutak je zastala i zabezeknuto se
zagledala u graevinu. Ogromna stara zgrada izgledala joj je kao
prelepo mesto za ivot. Odjednom je osetila elju da tu ima svoju sobu i
da se vrati svojim starim komijama i prijateljima.
Jo malo pa e pasti mrak. Ljudi su sedeli na hotelskim
stepenicama, obasjani poslednjim sunevim zracima, i veerali hranu
iz dobijenih zaveljaja, razgovarajui. Neki su bili pored reke, hladili
noge u vodi i umivali se. Pored najdaljeg hotelskog krila nekoliko
deaka se okupilo oko jednog momka koji je sedeo na jednom palom
drvetu i neto im priao. Moda je Dun tamo.
58

Pogurala je bicikl prema njima tu je zemlja bila previe neravna i

zarasla u korov da bi se vozila. Njeni stari prijatelji i komije
pozdravljali su je dok je prolazila pored njih, a ona im je mahala, srena
to je ponovo meu poznatim ljudima.
Kada se pribliila toj skupini deaka, videla je da je Dun zaista
meu njima. On i jo dvojica sluali su onog visokog tamnokosog
momka kako se ono zvae? Tig? Tim? On je u Emberu vukao taljige,
pomislila je. Nasmejao se taman kada se ona pribliila zvonko i
samouvereno a svi ostali deaci nasmejali su se s njim.
Prila je Dunu i kucnula ga po ramenu. On se okrenu, a ona isceri.
Dune, vidi!, ree mu. Imam bicikl!
On kao da se iznenadio to je vidi. Oh!, ree. Lina!
Doi da popriamo, kaza mu ona.
Pogled mu odluta ka visokom deaku. Dobro, odgovori, ali ostade
da sedi.
Hajde!, potera ga Lina, cimajui ga za jaknu.
Poli su prema reci. Lina je naslonila bicikl na drvo, pa su ona i
Dun seli na zemlju okrenuti jedno prema drugome.
to je ta zgrada ogromna!, ree ona, mahnuvi ka hotelu Pionir;
od uzbuenja je priala jako brzo. Kako je tamo? Hoe li da me
povede u obilazak? Popi je malo bolje, pa emo moda za dve nedelje
doi da ivimo ovde. S tobom i sa svima.
Dun klimnu glavom. To bi bilo ba dobro, odgovori.
U doktorkinoj kui se oseam malo usamljeno, nastavi Lina. Tu
ivi jedan deak koji nas ne voli, a doktorka je toliko zauzeta da ne stie
ni da razmilja kako treba; kua joj je u haosu, a ja imam milion
obaveza. Zastade da udahne. Dune, danas smo videli skitnicu.
Skitnicu?
Onda mu ona objasni ta je skitnica. Dun ju je sluao, ali primetila
je kako mu pogled stalno luta ka grupi deaka.
Ko je onaj deak?, upita ga. Onaj to pria?
Tik Hasler, odgovori Dun.
Lina se okrenu da ga pogleda. Zgodan je, pomislila je. Crna kosa
bila mu je gusta i sjajna, a crte lica otre, kao da su izrezbarene u
drvetu. On ti je prijatelj?
Tako nekako, odgovori joj Dun. Mislim tek se upoznajem s
njim.
Oh, izusti Lina. Zna li u kojoj je sobi Lizi?

59

Dun odgovori odrino. Gledam da se ne zadravam odvie

unutra, ree. Tamo je nekako mrano i sumorno. Volim da sam
napolju. Pokaza ka granama jednog drveta, po kojima su skakutala
pufnasta stvorenjca. Sea li se kada smo ih prvi put videli?, upita.
Kada smo tek stigli iz Embera? Saznao sam da se zovu ptice. Kada ih
malo bolje pogleda, shvati da ih ima raznih vrsta. Viao sam ptice sa
utim grudima, prugastim krilima i crvenim glavama. ak i jednu
jarkoplavu. Die pogled. udno, zar ne? Pitam se zato li ima toliko
raznih vrsta? Samo radi arolikosti?
Deaci oko Tika Haslera prasnue u smeh. Dun baci pogled ka
njima.
Dune, da li ti se dopada ovde?, upita ga Lina. Mislim, u selu
Sparks?
Dopada mi se, odgovori Dun. Mnogo mi se dopada.
I meni, kaza Lina. Uglavnom.
Ali pomalo me brine to to moramo da odemo za est meseci,
nastavi Dun. Toliko toga moramo da nauimo.
Pa, valjda, odgovori Lina. Mada, ako odemo... mislim, i dalje bih
volela...
ta bi volela?, upita je Dun kada je utihnula.
Oh, ne znam. Htela je da kae kako bi volela da pronau onaj
grad o kojem je nekada sanjala, ali pribojavala se da e Dun pomisliti da
je to budalasto.
Sunce je zalazilo. Senke su bivale sve due. Pokai mi svoju sobu
pre nego to odem, ree mu Lina, da znam gde da te pronaem.
Tik je odlazio, a ostali deaci su ili za njim. Dun ih pogleda. Ne
mogu sada, odgovori. Pokazau ti je kada sledei put doe.
Dobro, kaza Lina, pa ustade i otrese lie s pantalona, te uspravi
bicikl. Videemo se, ree, i potera bicikl ka doktorkinoj kui,
oseajui se usamljeno kao nikad u ivotu.

60

Poglavlje 9
Teak posao

Mesto da iteljima Embera posao postaje sve laki kako je vreme

odmicalo, bivao je sve tei. Nije re bila samo o poslu ve i o vrelini
po kojoj su morali da rade. Dani su bili sve topliji. Dunu nikada u
ivotu nije bilo tako vrue kao da se kuvao u sopstvenoj koi. Tako su
se oseali svi itelji Embera. Znojili su se, a koa im je crvenela, pekla
ih je i ljutila se. Oi su ih bolele od jarkog neba. Sve ive je strano
bolela glava. Ponekad bi se neko od njih onesvestio od vruine. Tada su
ljudi razmiljali: Doli smo na strano mesto. Zaklanjali su oi rukama
jer im je nedostajala dobro poznata tama.
Predradnici su pokuavali da imaju razumevanja kada bi se njihovi
radnici onesvestili, ali itelji Sparksa bili su naviknuti na vrelinu, tako
da su naspram njih Emberani izgledali kao slabii. Dun je nekoliko
puta primetio kako bi predvodnik njegove druine vrsto stisnuo usne i
zadobovao prstima po butini kada bi neko od Emberana morao da
sedne da se odmori.
Dunov predvodnik bio je ager Frisk, jedan krupan neobrijan
ovek, koji nije puno priao, sem kada je trebalo da izda uputstva.
Svakoga dana je svoj tim slao tamo gde je najpotrebniji. Dun je tokom
narednih nekoliko sedmica radio svakakve poslove. Kopao je aneve
za cevi koje su sprovodile vodu iz reke do useva na poljima. Popravljao
je kola kojima se prinos vukao s njiva. Muzao je koze i starao se da
pojila za volove budu puna. Brao je voe, dizao ograde, sejao seme,
meao korita sa sapunom i zatrpavao pilei izmet po kupusitu.
Nije mu smetalo to radi, ve ga je muila vruina. Postajao je sve
snaniji, a to mu se dopadalo. Dopadao mu se oseaj vrstoe miia na
rukama i to to je sve vii (znao je da je vii, jer su mu stare pantalone
bile prekratke). Imao je oseaj da je u tom novom svetu postao nova
osoba. Uskoro e napuniti trinaest godina vie nije dete. Rad ga je
inio izdrljivijim i spremnim na sve.
Sem toga, dok je radio, otkrivao je svakakve stvari koje je eleo da
naui. Kako rade pumpe koje sprovode vodu iz reke u polja? Kako se
prave sir, obua i svee? Odakle im led koji hladi stvari u njihovoj
velikoj ledari? Kako se zovu ivotinjice s upavim repom koje jurcaju
po drveu, a kako one duge ivotinje nalik na konopce, na koje bi
ponekad skoro stao u travi? eleo je da naui kako se podiu kue, od
61

ega se pravi staklo i kako bicikli rade. Bilo mu je uzbudljivo to ima

toliko stvari koje moe nauiti, ali svaki put kad bi se setio da on i
njegov narod imaju manje od est meseci da sve to naue manje od
est meseci da ovladaju svim vetinama potrebnim za podizanje
sopstvenog sela crv straha uskomeao bi mu se u utrobi.
ager nije hteo da odgovara na pitanja. Bio je prezauzet
izdavanjem uputstava ili poslom, pa je Dun pitanja esto postavljao za
vreme ruka. Ponekad mu je odgovarao Ordni, a ponekad Marta.
Ordnijevi odgovori vie su liili na predavanja, a Martini na hvalisanje.
Nakon izvesnog vremena postalo je oigledno da su im njegova pitanja
dojadila, pa ih je Dun postavljao sve manje. Jednoga dana Keni je nakon
ruka poao za njim i propeo se na prste da bi mu apnuo neto na uvo.
Mogu da ti pokaem gde su odgovori na tvoja pitanja, proapta.
Hoe li?
Naravno, odgovori Dun.
Odmah?, upita Keni.
Dobro, ree Dun.
Keni ga povede kroz seoske ulice, najpre prema reci, a potom dalje
od nje, du jedne ulice to je vodila dalje od kua, ka jednom
hrastovom gaju.
Tamo, pokaza Keni.
Dun je isprva video samo dugi krov iznad drvea, a onda se pred
njima ukazao veliki prazan prostor, koji je nekada videlo se bio
pokriven plonikom. Plonik je sada ispucao i u naprslinama je rastao
korov. S leve strane tog plonika bila je jedna ogromna zgrada
pravougaona graevina tako neverovatno velika da su u nju mogli da
stanu emberska kola i Okupljalite zajedno. Na kraju okrenutom ka
njima bila su ogromna dvokrilna drvena vrata. Keni poe prema njima.
U drevna vremena, poe Keni, nisi morao da otvara ova vrata. Bila
su od stakla i imala oi, pa su se sama otvarala im bi te videla.
To je nemogue, odvrati Dun.
Ali bilo je tako, ree mu Keni.
Iznad vrata je stajao znak kojem je veina slova nedostajala. Znak
je bio jako dugaak, pa se videlo da je na njemu bila ispisana jedna
jedina duga re, ali od svega toga ostalo je samo UPE ARK.
ta to znai?, upita Dun, pa pokaza znak.
Ne znam, odgovori Keni. Mi tu zgradu zovemo samo Arka. To
nam je skladite. Idemo pozadi.

62

Poveo je Duna oko zgrade, do malih vrata u zadnjem zidu, koja je

otvorio. Morao ih je snano gurnuti jer je s unutranje strane neto bilo
prislonjeno uz njih.
Dun se zagleda u mrak. Isprva nije mogao da shvati ta to vidi.
Velika prostorija je od zida do zida i od poda do tavanice bila krcata
nekakvim dombastim hrpama. Zakoraio je napred, ali stopalom je
zakaio neto tvrdo na podu.
Ovde su odgovori na sva pitanja, kaza mu Keni.
Kada mu se oi privikoe na tminu, Dun vide da je soba puna
jesu li to kutije? Ne, inilo se da su u pitanju knjige. Leale su sruene,
u divovskim hrpama, svuljanim gomilama, kao da ih je neko izvrnuo iz
ogromnog vedra. Neke su bile otvorene, izguvanih stranica, a neke
toliko iskrivljene da su im i korice bile uvijene. Svuda se oseao miris
drevne praine i bui. Sagnuo se i uzeo jednu. Korica joj je bila sva
pranjava. Kada ju je otvorio, video je stranice pune siunih i urednih
tampanih slova. Da, to jeste knjiga. Nije bila ni nalik emberskim
knjigama ove su bile mnogo vee i izdrljivije, a i obimnije. Prelistao
je stranice diglo se jo praine ali nije mogao da shvati o emu je re
u toj knjizi. Na jednoj stranici je pisalo: Poglavlje XV. Termodinamika
aluminijuma. Nije imao predstavu ta bi to moglo da znai.
Ovo je neverovatno, ote se Dunu. Mogu li da ponesem neku u
hotel?
Valjda, odgovori Keni. Niko nee primetiti.
Dun spusti knjigu o termodinamici, pa obrisa pranjave prste o
nogavice. Oseao se kao izgladnela osoba koju je neko doveo na gozbu
gde je bilo vie hrane nego to bi on u ivotu mogao da pojede.
Odjednom je udeo za znanjem skrivenim u tim knjigama. Naslepo je
uzeo tri komada, i ne gledajui naslove.
Hoe li ti neku?, upita Kenija.
Ne, odgovori Keni. Ve sam proitao etiri knjige u koli. To mi
je dosta. Uili smo istoriju. Pre i posle.
Pre i posle?
Pre Katastrofe i posle Katastrofe.
Oh, izusti Dun. Pa ta onda voli da radi?, upita.
Samo da se muvam tu i tamo, odgovori Keni. Muvam se po
umi. Ako hoe, moe i ti ponekad sa mnom, zavri i pogleda Duna s
nadom u oima.
Moda i hou, odgovori Dun, mada je mislio da verovatno nee.
Na umu mu je bilo toliko drugih stvari. Sem toga, Keni je bio malice
premlad da bi se druio s njim.
63

Tokom prve nedelje po dolasku Emberana, Marta Parton je svakoga

dana pokazivala svoje umee u kuhinji. Za ruak je spremala pitu od
krompir-pirea, svei graak, krokete od badema, sos od peuraka,
preni sir, pasulj s lukom, kajganu s pireom od paradajza, puding od
kajsija i kolae od jabuka. Svaki put kada bi iznela neko novo jelo,
govorila bi: Ne verujem da ste imali prilike ovo da jedete tamo odakle
ste doli ili: Ovo je neto novo za vas; gosti iz Embera bi odgovorili:
U pravu ste, ovo nikada nismo jeli! Nikada nismo probali neto tako
ukusno! Predivno je!, a Marta bi izvila usne u zadovoljni smeak.
Ali kako je vreme prolazilo, hrana je bivala sve obinija. Marti je
dojadilo da svakog dana sprema neto novo samo da bi ostavila utisak
na goste. I poiljke za veeru i doruak postale su manje zanimljive
obino su dobijali nekoliko paradi proje, desetak argarepa i nekoliko
ljigavih trunica kozjeg sira. Ako bi imali sree, zadesilo bi se da im
daju i kuvano jaje. Marta je poela da spominje, kao kroz alu, kako
mada dobijaju vie hrane iz skladita zbog veeg broja ljudi izgleda da
imaju manje! Ba udno!
Duna je poela da mui glad, a znao je da je tako i s ostalima.
Njegov otac to nikada nije pominjao, ali Edvard Poket je svake veeri
gunao o hrani. Znam da sam mator i sitan, govorio bi kada bi zbrisao
i poslednje mrvice i veere i doruka, ali to ne znai da mogu da ivim
od vazduha.
Jednog dana Ordni je izjavio neto jako uznemirujue. Kazao je da
e prinos kupusa biti manji nego to se oekivalo. Napali su ga crvi.
Imae svega oko dve treine prologodinjeg prinosa.
Nakon toga, hrana spremana za ruak ne samo da je bila
jednostavnija ve su im poeli davati i manje koliine. Jedne nedelje
jeli su suvi pasulj, prologodinji kiseli kupus i puding od kozjeg mleka
etiri dana zaredom, a kada su za veeru otvorili kotarice, zatekli su
samo boce s hladnom orbom od krompira i za veeru i za doruak.
Kleri je svega nekoliko dana po dolasku u hotel zasejala batu.
Raistila je pare zemlje od nekih petnaestak kvadratnih metara,
nedaleko od obale, i posejala semenje koje je donela iz Embera. Deca
koja su bila premala za posao u selu pomagala su joj da plevi korov i
donosila joj vedra s vodom iz reke. Stariji su sedeli u hladu i davali joj
savete. Nakon izvesnog vremena, iznikle su leje zelenila, a Kleri se
svakoga jutra i svake veeri starala o njima. Za nekoliko nedelja bie
malo vie hrane za itelje Embera i to u njihovom dvoritu.
Ali to nee biti ni izbliza dovoljno. Neki su ve gunali o slabim
veerama. Dun je jedne noi bio u sobi 215 i jeo sa svojim ocem i
ostalima kada je u hodniku uo neke glasove. Kada je izaao, video je
64

grupu ljudi nekoliko vrata nie. Lizi je bila tamo Dun je smesta
primetio rii oblak njene kose. I Tik je bio tu. Glas mu je nadjaavao
sve ostale. Pa, ja sam dobio tri argarepe, jednu ljivu i pare kiselog
sira, ree. Blago meni. To e me drati neko vreme.
Nekoliko ljudi kiselo se nasmeja na te rei. Dun zau kako se Lizi
kikoe.
Drae te moda pola sata, odvrati neko. Ne znam kako misle da
moemo da radimo kad jedemo samo otpatke.
Pootvarae se vrata du itavog hodnika, a potom se zaue I drugi
glasovi.
Ja sam dobio samo zeleni pasulj i nekoliko kaika kae!
Ja ve tri dana jedem supu od argarepe!
Neki su savetovali strpljenje. Ne bi trebalo da se bunimo, govorio
je neko. Teko im je da nas hrane. Trebalo bi da smo zahvalni...
Dosta mi je vie da sam zahvalan!, ubaci se neko drugi. Obeali
su da e nas hraniti, a umesto toga nas izgladnjuju!
Meni se ini, kaza Tik, da bi trebalo neto da uradimo. Mislim
da u sutra za rukom pomenuti taj problem. Moda bi svi to trebalo da
uinimo. Moda bi trebalo da im kaemo da je veoma teko raditi kada
si gladan.
Ja u im rei!, pisnu Lizi, a ostali joj se pridruie. Hodnik se
ispuni besnom grajom, koja prigui one to su savetovali strpljenje. I ja
u progovoriti!, Moramo da se pobunimo!, Tik je u pravu!.
Tik za gradonaelnika!, viknu neko kroz smeh.
Tik je na trenutak izgledao iznenaeno, a onda mu oi zablistae
od zadovoljstva. Die pesnicu. Boriemo se za naa prava!, viknu, a
ljudi oko njega zaurlae i takoe dignue pesnice.
Dun se okrenu ka svom ocu, Edvardu i Sadu, koji su doli do
vrata da vide ta se deava. Trebalo bi da kaemo Partonovima, roe.
Ako ve radimo, moramo da jedemo dovoljno. To je jedino poteno.
Naravno, oni ne moraju da nam daju hranu, odgovori Dunov
otac. Daju nam ono to misle da mogu. Tuno pogleda suvo pare
proje u ruci. Pretpostavljam da ne moe koditi da to pomenemo,
kaza, ali pristojno, naravno. Pretpostavljam da se trude koliko god
mogu.
Gospoa Polster je pristala da narednog dana ona pokrene to
pitanje. To je za rukom i uinila. Jeli su hladnu orbu od spanaa.
Imam jednu molbu, odluno ree i spusti kaiku.
Svi je pogledae. Dunu se srce spusti u pete.
65

Primetili smo, poe gospoa Polster, da su poiljke s hranom

koje nam velikoduno dajete u poslednje vreme znatno manje. Kada
pojedemo to to nam poaljete, iskrena da budem, i dalje smo gladni.
To nam teko pada.
Zavlada mrtva tiina. Sve oi bile su uprte u gospou Polster, koja
je veoma mirno sedela s rukama u krilu i ekala odgovor.
ta?, naposletku upita Marta Parton. Jesam li ja to dobro ula?
Verujem da jeste, odvrati gospoa Polster, ako vam ui dobro
rade. Rekoh da ne dobijamo dovoljno za jelo.
Marta se s nevericom kratko nasmeja. Keni prestade da jede,
uplaenog izraza lica. Ordni se ispravi i proisti grlo. Iznenaen sam,
kaza. Mislio sam da vi razumete situaciju.
Razumemo, zaista, urno odgovori Dunov otac. Veoma smo
zahvalni na svemu to ste uinili za nas. Samo...
Radimo veoma naporno, ree Kleri.
To su veoma male koliine..., krotko kaza gospoica Torn.
I za veeru i za doruak, dodade Edvard Poket.
Sino sam, ree Dun, za veeru pojeo kuvano jaje i tri argarepe
a jutros nisam imao nita za doruak.
Opet zavlada tiina strana i teka tiina.
A onda se Ordni nagnu i zgrabi sto. Sluajte, poe. Trudimo se
koliko god moemo da uradimo ono to se od nas trai. A moram rei
da se trai mnogo. Odjednom treba da hranimo dvostruko vie ljudi
nego ranije! Vie nego dvostruko! Oinu Emberane pogledom, svakog
ponaosob. A nemamo dvostruko vie hrane nego ranije. Tano je da je
svaka porodica dobila malice vie iz skladita zbog ovog hitnog
sluaja, ali to nije mnogo. Selo Sparks jednostavno nema dovoljno za
jo etiri stotine ljudi. Da li bi trebalo da hranimo vas umesto
sopstvenih porodica? Zato? Ko ste pa vi stranci iz nekog grada za koji
niko nije uo?
Ordni je na kraju sav pocrveneo u licu, a glas mu je drhtao od besa.
Dun se ukoio. Samo je mislio: U pravu je. Naravno da je u pravu.

Ali i mi smo u pravu.

Mora da su i svi ostali to isto mislili. utke su pojeli orbu. Na

kraju ruka, Marta je bacila zaveljaje s hranom na sto, mesto da ih
podeli. Svako je uzeo po jedan, ali samo je Dunov otac zahvalio. Kada je
Dun kasnije otvorio svoju poiljku, zatekao je poutelo kupusovo lie i
pare nekakve pite od pasulja. Stomak mu se stegao. Muka im je od
toga da nam pomau, pomislio je. ta emo uraditi?
66

Poglavlje 10
Nedelje nespokojstva

Popi je skoro ozdravila. I dalje je spavala vie nego obino, ali kada
nije spavala trupkala je po doktorkinoj kui, bacala kaike sa stolova,
prosipala ae s vodom i guvala stranice u knjigama. to e rei
skoro da se vratila na staro. I tako je Lina esto pitala gospou Merdo
da li je vreme da odu u hotel Pionir i ive s ostalima. Gospoa Merdo
je stalno odgovarala da jo nije spremna. Kazala je da e saekati da se
deakov brat vrati. Lina je imala oseaj da je pravi razlog to to je volela
da pomae doktorki. Stalno je iitavala doktorkine debele knjige o
medicini, pomagala joj da bere bilje i meala joj lekarije. I tako su i dalje
bile tu.
I Lina je radila za doktorku. Nije bila re o tome da ona ne voli da
radi, ali u Emberu je imala pustolovan i vaan posao. Po itav dan je po
celom gradu raznosila poruke oboavala je da tri i jurila je tako brzo
da je skoro letela. Za nju je bilo jako teko da po itav dan bude na
jednom mestu. Bila je nemirna i bilo joj je dosadno.
Kuvala je uasno mnogo pa, ne ba kuvala, poto se doktorka
retko kad baktala oko toga da zapali vatru u poretu, ali jeste seckala,
gulila, rezala i meala. Brisala je prosute lekarije i biljne rastvore sa
stolova, istila prainu s poda, skidala pauinu s tavanice. Uvek je bilo
nekih krpa od kojih treba praviti zavoje, bilja koje treba samleti u
avanu, boica koje treba obeleiti i biljaka koje treba zaliti. Dok su svi
ostali u selu i rade neke nove i zanimljive stvari i upoznaju nove ljude,
Lina radi kune poslove.
Jednog dana pitala je doktorku ima li vika papira koji moe da
iskoristi za crtanje. Doktorka joj je odgovorila da ga nema, ali da moe
da se poslui praznim stranicama na kraju knjiga. I lako je Lina iscepala
osam praznih strana, a doktorka joj je dala olovku, pa je Lina poela da
crta kad god bi nala malo slobodnog vremena.
Po navici je crtala onaj grad koji je oduvek crtala nije ni znala da
nacrta neto drugo ali mislila je da bi trebalo da sada taj grad zamisli
bolje i lake nego ranije (poto je sada i sama bila deo stvarnog sveta).
Setila se prvog crtea olovkama u boji, u Emberu, kada je nebo obojila u
plavo umesto u uobiajeno crno. Tada je mislila da je to samo
uobrazilja, da je crtati plavo nebo pomalo luckasto Ali gle! Nebo je
zaista plavo! Mora da je to nekako znala, u nekom skrovitom krajiku
67

uma. Moda je neto u njoj bilo malice arobno pa moe da vidi

dalje od onoga to joj je pred oima i da sagleda stvari koje su nekada
bile ili koje e se tek desiti.
I tako je sklopila oi i pokuala da se zagleda duboko u svoju
matu, ali stara verzija grada, koju je bezbroj puta crtala, kao da joj je
bila urezana u poleinu onih kapaka. Stalno je crtala jedno te isto
visoke zgrade, osvetljene prozore. Dodala je i nekoliko novina: neto
drvea, dva kamiona s volovima i jedno pile. Meutim, to joj nije
izgledalo kako treba. Da li bi zgrade trebalo da budu vie od drvea?
Koliko vie? Da li bi u gradu bilo kokoaka? Obeshrabrila se, pa je
odloila u stranu crte grada i pokuala da crta ono to vidi oko sebe.
Nacrtala je limunovo drvo iza doktorkine kue, a potom je nacrtala
svoj bicikl. Onda je nacrtala lice doktorkine kue, kapiju i vinovu lozu
to je padala preko vrata. Kada je jedan kamion stao malo dalje niz put
da se istovare neki sanduci, istrala je s hartijom i olovkom i nacrtala
kamion i volove.
Ali nita od svega toga nije joj prualo isto uzbuenje kao crtanje
grada. Dok bi crtala onaj grad, oseala bi izvesnu enju, uzbuenje i
tajanstvenost. Kao da su njeni crtei tog grada zapravo bili odkrinuti
prozor kratak pogled na neto to ne moe jasno da vidi. Toren joj je
priao s lea dok je crtala i poeo da joj gleda preko ramena. Povremeno
bi ukazao na neki deo slike koji ne izgleda kako treba, ali uglavnom je
utao. Poslednjih nekoliko dana uopte nije imao mira, jer je iekivao
da mu se brat vrati kui. Donee mi neto, ree jednog dana. Donese
mi neto svaki put kad doe kui. Otiao je do prozora i izvadio svoju
vreu s blagom iz komodice. Pokazau ti, ree Lini, ako obea da ih
nee ni pipnuti.
Lina mu prie. Trudila se da ne izgleda kao da je to previe
zanima, budui da Torena nikada nije zanimalo ono to ona radi, ali
bila je radoznala da vidi kakve to dragocene stvari krije.
On gurnu ruku u vreu i krenu da vadi stvar po stvar, paljivo ih
stavljajui na prozorski okvir. Bilo ih je est i sve su bile razliite. Lina
nijednu nije mogla da prepozna.
Ovo mi je doneo Kaspar, kaza Toren. Redao ih je sve dok ih nije
namestio kako treba. Sve su istrebljene.
Lina prie korak blie i sagnu se da pogleda.
Ne diraj ih!, viknu Toren.
Ne diram ih, razdraeno odbrusi Lina. Pa, ta su te stvari?
Toren pokaza prvu u redu, oblikovanu kao slovo T i nainjenu od
nekakvog izgrebanog srebrnastog metala. Ovo je avion, ree Toren.
Nosio je ljude kroz vazduh.
68

Ma hajde, odvrati mu Lina. Nije ni metar dugaak.

Pravi avioni prevozili su ljude, kaza joj Toren. Ovo je samo
model pravog aviona.
Pokaza sledeu stvar. Tenk, ree. Gazi ljude i melje ih.
A emu to?, upita Lina.
Toren uzdahnu zbog Linine gluposti. Slui za borbu protiv
neprijatelja.
Sledea stvar liila je na nizak i zdepast bicikl. Motocikl, objasni
Toren. Ide stvarno brzo. Onda na red doe ulubljeni srebrni valjak.
Baterijska lampa. Pritisne dugme i izlazi svetlost.
Pokai mi, zatrai Lina.
Ne radi, odbrusi Toren. Rekao sam ti da su sve ove stvari
istrebljene.
Sledei je bio crni pravougaonik s redovima male arene dugmadi.
Daljinski upravlja, objasni Toren.
emu slui?
Kada pritiska dugmad, deavaju se stvari.
Kakve stvari?
Samo stvari, odgovori Toren. Ne znam. Sve je to veoma
tehniki.
Poslednja stvar razlikovala se od svih ostalih. Izgledala je kao
ivotinja napravljena od nekog krutog sivkastog materijala. Bila je
visoka oko dvadeset pet centimetara i stajala je na etiri debele noge.
Slon, kaza Toren. Veliki kao kua.
Veliki kao kua? Lina pokua to zamisliti. Hoe da kae da bih
mu bila samo dovde? Pokaza koleno tog stvorenja.
Toren je lupi po ruci. To je bila najkrupnija ivotinja na zemlji,
ree. Ako bi obmotala nos oko tebe, ti bi umrla.
Ba bih volela da ga vidim, primeti Lina.
Ne moe. Vie ih nema. Toren rairi ruke i sakri svoje blago.
Sada mora da ide, kaza joj. Ima pravo samo na jedan pogled.
I tako Lina izae u dvorite i ubra nekoliko zelenih zrna groa, ali
ispostavilo se da je previe kiselo za jelo. Kroz prozor je videla kako
Toren primie tenk i motocikl jedan drugome, i ula ga je kako rei i
pretvara se da neto drobi. Zapitala se kako je drevni svet izgledao sa
svim tim udesnim stvarima? Da li je bio prelep ili uasan?
Jednog popodneva, kada je Lina bila u selu da pokupi neku so za
doktorku, primetila je dugi niz ljudi ispred radnje s odeom. Meu
69

njima je bilo i nekoliko Emberana. Lizi je stajala u redu s crnim alom

oko vrata, koji je nosila jo otkad su doli kako bi pokazala da ali
Lupera, svog deka iz Embera.
Zato je toliko ljudi ovde?, upita Lina.
Imaju naoari!, odvrati Lizi. Neki skitnica je jue doneo poseban
tovar samo njih.
Naoari? Ali ti ne nosi naoari.
Ovo su tamne naoari, odgovori Lizi. Zovu ih naoari za sunce.
Kada ih nosi, svetlo ti ne smeta ba toliko.
Veina itelja Sparksa ve je imala naoari za sunce. Dva
predradnika, shvativi koliko svetlost smeta oima Emberana, trampili
su neki viak drvenih sanduka za dve kutije naoara i besplatno ih
podelili. Lina ih je probala, ali nisu joj se dopale jer je gledano kroz njih
sve to je bilo zeleno izgledalo smeasto. Takoe je mislila da ljudi s
njima deluju podmuklo, kao da u tajnosti kuju zle planove.
Lina je volela da ide na trnicu. Uvek je bila puna ljudi i ivotinja,
a na njoj su se prodavale stvari koje nikada ranije nije videla sandale
od starih kamionskih guma, eiri i kotarice od slame. Bilo je to buno i
zanimljivo mesto. Takoe je bilo veoma neuredno.
Razlog svem tom neredu bile su ivotinje. Koze i volovi, koji su
vukli taljige s njiva, za sobom su na sve strane ostavljali smrdljivu
balegu. Trnica se istila neko bi doao, pokupio balegu u vedra i
odneo je ali to se esto deavalo tek sredinom jutra, tako da su ljudi
morali paljivo da zaobilaze balegu i da se trude da ne udiu straan
smrad. To je Lini dalo dobru ideju. Reila je da uini uslugu za trnicu;
svima e biti drago.
I tako je narednog jutra, u cik zore, otila biciklom do place,
obesivi o guvernal jedno veliko vedro. Punila ga je kravljom i kozjom
balegom, i sve to bacala u reku. Ila je od place do reke i nazad, nosei
balegu, sve dok joj nije ostalo samo jedno vedro. Taman pre nego to ga
je izvrnula u reku, naiao je jedan od prodavaa. Ona mu se nasmei,
oekujui pohvalu, ali njemu se lice izvitoperi od besa.
ta to radi?, viknu i potra ka njoj. Baca u reku tu dobru
stvar? Kao da nije mogao da poveruje sopstvenim oima. ta je s
tobom?
Dobru stvar?, pomislila je Lina. O emu on to govori?
Prodava joj ote vedro iz ruke. Vi ljudi ste... Uuta, pa vrsto
stisnu usne i na trenutak sklopi oi. Dobro, napeto kaza.
Pretpostavljam da nisi znala. Ovo je dragoceno. Ne baca se u reku!
Lina ustuknu. Kao da ju je neko oamario. Oh!, izusti. Pa ta se
onda s time radi?
70

Nosi se na njive, odgovori joj ovek. Baca se na gomile gde truli,

pa se nakon toga baca po zemlji. To je ubrivo. Kanda nikada nisi ula
za to.
Ne, odgovori Lina. Nisam znala. ao mi je. Pokuavala sam da
budem od pomoi.
Vi ete nam, ljudi, najvie pomoi ako... pa, nije bitno. Jo
jednom zgaeno pogleda Linu, pa ode, ostavivi je s dopola punim
vedrom s kojim nije znala ta da radi. Iznela ga je van sela i niz put, pa
ga je istresla u jednu njivu kada niko nije gledao.
Nije samo Lina upadala u takve nevolje. Kako je vreme prolazilo,
ula je i za druge koji su uinili ili kazali neto pogreno i tako razljutili
itelje Sparksa. Ponekad je to bilo zbog toga to zvue glupo. Moda bi
se neko iz Embera uplaio kokoke, ili nikada nije video oblak, a moda
i nije znao ta znae obine rei, kao to su oluja, uma, maka i limun.
Istoriju uopte nisu poznavali. Za druge zemlje nisu ni uli. Nisu znali
ni da je planeta okrugla kao lopta. Seljanima su izgledali neverovatno
glupo.
S druge strane, ponekad su se ponaali pomalo nadmono i
hvalisali se o onome to su imali u svom podzemnom gradu. Seljani
nisu voleli da uju kako su ljudi u Emberu imali elektrino osvetljenje,
vodokotlie i toplu i hladnu tekuu vodu. Kada je jednom Lister Munk,
koji je bio nadzornik u Cevovodu, nekom oveku iz Sparksa priao o
generatoru, ovaj ga je nazvao laovom. Kada se Lister pobunio da govori
istinu i nagovestio da je Sparks prilina nedoija u poreenju s
Emberom, taj ga je ovek udario. Petorica su morala da ih rastavljaju.
Najgora je bila strana glad Emberana. Seoskim porodicama bilo je
drago to su ti stranci tako impresionirani njihovim voem i povrem,
ali takoe su se brinuli. Njihove voe saoptile su i in da hrane
pridolice, i sva domainstva dobijala su dodatnu hranu upravo radi
toga, ali iteljima Embera kao da nikada nije bilo dosta. Zbrisali bi i
poslednju mrvicu sa svojih tanjira, traili repete, pojeli i nju, a onda
samo sedeli s izrazom gladi na licima. Seljani to nisu voleli. Lina ih je
ponekad ula kako razgovaraju o tome na trnici. Previe je to to se
od nas trai, gunala je jedna ena. A ti peinski ljudi bie ovde jo
skoro pet meseci! Hou li morati da im dam deo mog prinosa jagoda?
Ne znam zato bih. A jedna druga ena bila je jo neposrednija. Ma,
volela bih da samo odu, ree. Dovoljno je teko hraniti sopstvenu
porodicu, a kamoli gomilu stranaca.
Lina nije navikla na to da se osea nepoeljnom. Nije joj se
dopadao taj oseaj. Mnogo stvari u vezi s tim mestom nije joj se
dopadalo. Na primer, praina koja joj se hvatala za stopala i noge,
71

dajui im ukastosmeu boju. Siune bube koje su je ujedale, pa su

joj iskakali plikovi. Nije joj se dopadalo ni to to joj vrat gori na suncu.
To mesto nikako nije savreno upravo je to elela da kae svim tim
nadrndanim seljanima. Na primer, u Emberu nije bilo ni izbliza toliko
zlobnih ljudi.
Lina se ponekad vozila biciklom do hotela Pionir da vidi Duna.
Uvek mu je bilo drago to je vidi, ali nije to bilo isto kao u Emberu,
kada su uestvovali u oajnikoj potrazi za izlazom iz svog grada
osuenog na propast. Dun joj je pokazao Pionir i ispriao o tome ta
radi i o ljudima s kojima rua, ali delovao je pometeno ili uznemireno,
kao da pokuava da rei neki problem koji ne spominje.
Lina bi se nakon tih poseta vraala doktorkinoj kui rastrzana
sukobljenim mislima. Nedostajao joj je onaj stari Dun njen veti i
pametni saputnik u pustolovini, a i sama se tu oseala drugaije. Nije
znala ta da radi niti kako da se ponaa. Neki ljudi pokuavali su da
budu ljubazni, ali s ljubaznou je bilo izmeano zaista mnogo
neljubaznosti. Za itelje Sparksa itelji Embera samo su jedna dosada i
gnjavaa. Kako da borave u mestu u kojem nisu poeljni?
Ovaj svet je ogroman. Mora da u njemu ima mesta i za itelje
Embera.

72

Poglavlje 11
Tikovi projekti

U mesecu paljenja bilo je tako vrelo da su se Emberani oseali kao

da su zarobljeni u ogromnoj rerni. Sunce je prilo, trava utela i venula,
a putevi su bili pokriveni prainom. Ljudi su dahtali, kijali i prili se.
Sve to su eleli bilo je da legnu u hlad ili da se potope u hladnu reku,
ali posao se samo nastavio po stranoj vruini vukli su smee, istili
kozje obore, plevili njive i tovarili ubrivo. Svaki put kada bi klonuli na
zemlju da se odmore ili kada bi svakih nekoliko minuta zastali da
popiju vode, radnici iz Sparksa streljali su ih pogledom i gunali.
Sumnjiili su ih da su lenji, zbog ega su se Emberani ljutili.
Netrpeljivost se toliko poveala s obe strane da je svakog asa mogla da
izbije tua.
U Pioniru je raspoloenje postajalo sve sumornije. Isprva je to
mesto bilo zabavno za ivot, naroito za malu decu, koja su istraivala
skrivene krajeve ogromne stare zgrade, trkala se po dugim hodnicima i
igrala kolosalne igre murke. Lizi Bisko volela je da odlazi u toalet za
dame u prizemlju, gde je na zidu i dalje visilo jedno veliko pare
ogledala, u kojem je mogla da vidi skoro itav svoj odraz, zbog ega se
oseala lepo onim danima kada bi oprala kosu u reci ili kada bi
napravila traku od pareta pronaene obojene tkanine.
Ali hotel Pionir je starijim ljudima brzo prestao da bude
zanimljiv. Uopte im se nije dopadalo da spavaju na gomilama borovih
iglica i suve trave umotanim u arave. Nerviralo ih je da idu do reke
po vodu i to to nemaju kupatila u zgradi, ve samo smrdljive poljske
klozete pune paukova. Brinuli su da se od svea neto ne zapali i hteli
su prave prozore, prozore sa staklom, kako bube ne bi ulazile. Za
otprilike etiri meseca morae da odu. Ako im se ne dopada ivot u
hotelu, znali su da e im se jo manje dopasti da negde u divljini ponu
ni od ega. Zamiljali su kako e to spavati bez krova nad glavom, bez
zatite od sunca ili buba i kako e prebirati po travi u potrazi za
hranom. To se nikome nije dopadalo. U polumranim hodnicima, u
razruenom predvorju i u pranjavoj balskoj dvorani ljudi su se
okupljali u male skupine i zabrinuto razgovarali, a ponekad bi se
njihova briga pretvorila u bes i strah.
Ali jedna osoba nije samo stajala i priala: bio je to Tik Hasler.
Kada bi uoio problem, uinio bi neto u vezi s njim. On je u Pioniru
73

postao svojevrsni voa i otpoeo je neto to je zvao Projekat

rehabilitacije hotela. Objanjavao je svoje zamisli svima koji su hteli da
sluaju i to je inio tako da sve zvui uzbudljivo i zabavno.
Evo ta emo, rekao je one noi kada je obelodanio svoj prvi
projekat. Bilo je to kasno uvee jednog veoma vrelog dana. Skoro da je
pao mrak, a grupa ljudi i dalje je sedela na hotelskim stepenicama,
nadajui se hladnom povetarcu. Vruina nije puno uticala na Tika. Na
kraju radnog dana svi ostali su bili znojavi i upavi, ali Tiku je uvek
polazilo za rukom da izgleda uredno; kosa mu je bila toliko zaeljana
da je izgledala skoro uglaano, gole ruke i noge bile su mu glatke i
preplanule, a odea jednostavna crna majica i crni orts nikada nije
bila pocepana ili prljava. Skoro sve vreme nosio je naoari za sunce, to
mu je davalo nekako zapovedniki i blago tajanstven izgled.
Dun je bio prisutan one noi kada je Tik obznanio svoj prvi
projekat. Bilo je pravo olakanje biti nakon jednog napornog dana deo
skupine ljudi koji su bili oputeni jedni s drugima i imali nekakav
zajedniki cilj. Nekoliko Dunovih drugova iz emberske kole bili su deo
tog drutva, neki deaci koji su s Tikom vukli taljige, a i dosta drugih.
Bilo je tu i nekoliko devojica. Lizi se stalno muvala oko Tika, eljno ga
sluajui dok pria ili trkarajui da mu zavri nekakav posao. Prestala
je da nosi onaj crni al koji je oznaavao njenu alost za Luperom.
Dovoljno sam dugo bila tuna, kazala je Dunu. Sem toga, Tik misli
da mi crno ne stoji lepo. Sada je i ona sve vreme nosila naoari za
sunce.
Ono to treba da uradimo, poe Tik, sedei na niskom zidu koji
je omeavao stepenite, naginjui se napred, s laktovima na kolenima, i
govorei tako da bi ovek pomislio kako su njegove rei njemu samom
namenjene, jeste da se organizujemo. Ovde treba puno toga uraditi.
Ljudi klimnue glavama. Najpre nam je potrebno, nastavi Tik, neko
mesto gde moemo da se sastajemo, kao Okupljalite u Emberu. A koje
bi mesto za to bilo savreno? Isprui obe ake, dlanovima prema nebu,
ekajui odgovor.
Niko nije progovorio.
Ovo polje, naravno! Zamahnuo je rukom, obuhvatajui pokretom
itavo veliko polje ispred hotela, neravno i puno korova, zakrljalog
drvea, gromada betona i drugog uta. Raistiemo ga. Napraviemo
od njega velianstvenu placu, bolju od one u selu. Tu emo moi da
odravamo skupove, a na voa moi e nam se obraati s ovog
stepenita.
Mi nemamo vou, rekao je neko.

74

Ali imaemo ga jednoga dana, kada odluimo ko je najbolji za taj

posao, odgovori Tik. Sutra u poeti da radim na tome ko hoe da
radi sa mnom?
Iako su ve itav dan radili, skoro svi su digli ruke i prijavili se.
Dun takoe. Nije re bila o tome da je neto preterano eleo da
raiava polje i pravi trg; nije ni bio siguran da li im je tako neto
zaista potrebno. Napokon, uskoro e otii odatle. Ali eleo je da bude
deo toga; nije hteo da bude izostavljen.
Projekat je sjajno poeo: dvadesetoro ili tridesetoro ljudi svake
veeri je upalo korov, iskopavalo ut i seklo drvee. Tik je sve vreme
bio tu, radio dvostruko bre i dvostruko vie od svih drugih i priao im
kako sjajno napreduju. Bio je to naporan posao, ali istovremeno i
zabavan.
A onda je Tik jedne noi sve sazvao i objavio da ima novu zamisao.
Neemo prestati da radimo na polju, rekao je, ali poveu jedan tim
da ponemo drugi projekat. Potrebna nam je platforma na reci. Tako
emo se pribliiti dubljem delu, gde moemo da plivamo, pecamo ribu,
a moda emo jednoga dana moi i amac da porinemo. Moda ima jo
mesta sem ovoga koja treba istraiti. Ko hoe da radi sa mnom?
Naravno da su svi eleli da se prebace na taj novi projekat. To je
zvualo mnogo zanimljivije nego raiavanje polja. Sem toga, ljudi su
eleli da rade na istom projektu s Tikom.
I tako je veliki broj njih poeo da pomae s novom platformom
Tik je rekao da se to zove kej. Skinuli su daske s jedne stare upe iza
hotela i nagomilali kamenje u reci, kako bi napravili potporu. Projekat s
poljem gotovo da je stao. Na njemu skoro niko nije radio.
Kako su sedmice prolazile, Dun je poeo da uvia da se Tikovi
projekti tako odvijaju. Sinula bi mu ideja i uzbudio bi sve ive, pa bi
poeli da rade. Onda bi mu nakon izvesnog vremena sinula nova ideja
za novi projekat, te bi svi poli za njim na taj, a stari projekat bi zamro.
Tika su, ini se, uzbuivale nove stvari i voleo je da bude voa. To je
neznatno pomrailo Dunovo divljenje prema njemu, ali niko nije
savren, naposletku. Tik je imao daleko vie energije od veine ljudi i
daleko vie ideja, bez obzira na to to nisu sve od njih bile dobre.
Sem to je uestvovao u Tikovim projektima, Dun je bio prilino
zauzet svojim. U ranim jutarnjim asovima pomagao je Kleri s batom
koju je smestila pored reke. Radio je na tome da joj olaka zalivanje.
Video je pumpu koju su seljani napravili, a koja je pomou rene struje
dovodila vodu u kanale kojima su se polja navodnjavala. Ta je pumpa
bila prilino jednostavna duboka rupa u renoj obali, s cevima i
ventilima na dnu. Mislio je da bi mogao da shvati kako se tako neto
pravi.
75

Uvee, pri poslednjim zracima dnevnog svetla, Dunje itao. Svakih

nekoliko dana birao je knjige za itanje iz one prostorije u zadnjem delu
Arke. Isprva je birao nasumice samo bi zgrabio prvo to mu padne
pod ruku. Ali onda je dobio sjajnu zamisao da tu ogromnu kolekciju
dovede u nekakav red. Jednoga dana, kada se posle posla vratio u sobu
215, zatekao je Edvarda Poketa kako stoji pored prozora i namrteno
posmatra nebo. Edvard je izgledao nesreno. Kvrgave ake stisnuo je u
pesnice, a usne u izvitopereni vor.
Jeste li dobro?, upita ga Dun.
Oh, dobro sam, odgovori Edvard. Samo uivam u tome to
sedim ovde po itav dan i nita ne radim.
Dosadno vam je, kaza Dun.
Da!, viknu Edvard. Da, da, da! Obema rukama uhvati se za
iskrzanu sedu kosu i luaki se isceri. Kau da sam prestar da bih
radio, ali jo nisam spreman da se izvalim i crknem. Neu da dane
provodim askajui niti dremajui. Te je rei izustio s prezirom. ta
u sa sobom?
I Dunu sinu reenje. Bilo je toliko oigledno da nije znao kako mu
ranije nije palo na pamet. Znam tano ta ete sa sobom, ree, pa
ispria Edvardu Poketu o knjigama.
Sada je Edvard sve vreme provodio u prostoriji s knjigama,
razvrstavajui ih i organizujui. esto je donosio u hotel one koje su
mu se inile zanimljivim za Duna. Dun je tako nauio svata o
migracijama ptica, kaubojima, koarci, kitovima, planinarenju,
staroegipatskoj istoriji, obuci pasa, francuskoj kuhinji, popravci
automobila i dinosaurusima izmeu ostalog. Edvard je ak pronaao i
knjigu s naslovom Nauni projekti; u jednom od poglavlja objanjavalo
se kako sprovesti nekakav eksperiment kojim se dobija elektricitet.
Eksperiment je zahtevao stvari koje Dun nije imao pri ruci, ali ipak je
zadrao knjigu, za sluaj da ih nekada nae. Nikad se ne zna ta moe
da se pojavi u tovarima koje skitnice donose u grad.
U meuvremenu, Tik je neumorno nastavljao sa svojim projektima.
Kej nikada nije zavren. Rena struja stalno ga je ruila. Ali drugi
projekti su uspeli. Jedna od Tikovih zamisli bila je da se emberska
zastava podigne nad Pionirom. Luti Huver, koja je radila u jednoj od
emberskih gradskih slubi, smotala je zastavu i gurnula je u torbu ba
pre nego to e pohrliti u Cevovod da ode. Dun nije video koja je svrha
dizanja zastave kad svi znaju da tu ive Emberani, ali pomogao je s tim
projektom tako to je odsekao grane s jednog visokog i tankog drveta
kako bi napravio jarbol za zastavu. Ubrzo se zastava grada Embera,
tamnoplava sa utom reetkom, vijorila iznad hotela.
76

Prelepo, kaza Tik gledajui je, pa se okrenu ljudima okupljenim

oko sebe. Moramo da im pokaemo, ree, da smo ponosni to smo iz
Embera. Sve prednosti sada su na njihovoj strani. Oni kontroliu hranu,
oni kontroliu radne grupe. Vii su i snaniji od nas. Ali mi ne smemo
dozvoliti da nas ita od toga sputava. Ako elimo da nas potuju,
moramo potovati sami sebe.
Nekoliko dana kasnije, dok se Dun etao placom, primetio je da se i
s tornja venice vijori zastava. Bila je crna s kiom narandastih takica
koje su skakale iz jednog ugla. Varnice, pomislio je Dun, pa se zapitao
jesu li sve vreme imali tu zastavu ili ju je neko napravio nakon to su
videli onu na hotelu Pionir.

77

Poglavlje 12
Kaspar stie s iznenaenjem

Lina je istila pod u kuhinji kada je ula tresak i zvuk kopita ispred
kue. Neki muki glas viknu: Zdravo-o-o! Gde su svi?, a onda se zau
vrisak iz kue, tranje i Torenov glas kako vriti: Kaspare! Kaspare!
Vratio si se!
Lina baci metlu i pojuri ka vratima. Ugledala je Torena kako se
pribio uz veoma krupnog oveka, koji mu je razbaruio kosu i tapao ga
po leima. Iza tog oveka bio je njegov kamion, prilino veliki,
natovaren kutijama i sanducima, a vukla su ga dva ogromna vola
povijenih rogova. Buno su disali, a slabine su im se njihale.
Pa, mali brate, poe Kaspar. Je li ti drago to me vidi?
Da!, odvrati Toren, pa pusti brata i pogleda ga u lice.
Ovoga puta sam morao da produim putanju, nastavi Kaspar. I
to poprilino. Poprilino. Svake godine sve je tee biti skitnica.
Lina je videla da Kaspar i njegov brat Toren lie jedan na drugoga
obojica su imala sitne oi i tanku svetlosmeu kosu. Meutim, dok je
Toren bio sav uzan, Kaspar je bio suta suprotnost tome. Lice mu je bilo
iroko, okruglo i ruiasto, s okruglom bradom. Skoro da je bilo
bebasto, s izuzetkom tankih bria, zailjenih na krajevima.
Doktorka Hester, koja je brala graak, dola je iz bate. Dobro
doao kui, putnie, ree.
Teta Hester!, viknu Kaspar i rairi ruke. Stajao je tako dok mu je
doktorka Hester prilazila, a onda ju je zagrlio i odigao od zemlje, sa sve
pranjavim papuama.
Nemoj to da radi, ree mu, dok joj je lice bilo prignjeeno uz
njegovo rame.
On je spusti. Ne mogu odoleti, odgovori. Lagana si kao pero.
Nisam, odvrati doktorka, trljajui vrat. Samo se pravi vaan
svojim miiima.
Pa, ree Kaspar, istina je da skitnice dobiju miie. Stisnu aku
u pesnicu i nategnu miiavu ruku. Zna, diemo teke stvari. Neke
izuzetno teke. Pre nekoliko meseci zaglavio sam se u blatu u podnoju
brda, pa sam morao da podignem itav zadnji kraj kamiona, koji je tada
bio natovaren...
78

Toren poe da skae pored Kaspara. Jesi li mi doneo

iznenaenje?
Kaspar se zbuni. Iznenaenje?
Da, kao to to uvek radi. Iznenaenje za mene!
Lini na tren bi ao Torena; lice mu je bilo ozareno izrazom nade.
Imala je neki oseaj da je Kaspar vaniji Torenu nego obrnuto.
Kaspar se nasmeja. Smeh mu je bio ba udan hi-hi-hi-hi, sve
visoko i piskavo. To skoro da uopte nije bio zvuk zadovoljstva. Pa,
odgovori, sluajno jesam doneo jedno iznenaenje. Ali to je pre
iznenaenje za sve. Okrenu se prema kamionu. Jesi li tamo?, viknu.
Evo me, odgovori neiji grubi glas. Iza kamiona izae jedna ena
krupna skoro kao sam Kaspar miiava ena kovrdave i umrene
crvenkastosmee kose, koja joj je padala do ramena. Na sebi je imala
izbledele plave pantalone i ogromnu smeu koulju. Pogledala ih je,
blago se smeei. Oi su joj bile plave i borbene.
Ovo je Medi, predstavi je Kaspar. Ona je moja partnerka u
lutanju.
Toren je samo utao. Doktorka Hester joj prui ruku i ree: Dobro
dola. Krupna ena stisnu doktorkinu ruku i triput je odseno
prodrma, a onda doktorka Hester baci pogled ka kui i vide Linu kako
stoji u dovratku.
Kaspare, poe, ponovo se okrenuvi prema njemu. Jesi li uo ta
se desilo u tvom odsustvu? O ljudima koji su ovde doli iz podzemnog
grada?
uo sam tu priu, odgovori Kaspar.
Lina je jedna od njih, ree mu doktorka Hester. Lina, doi
ovamo.
Lina poe ka Kasparu; on je pogleda razroko, pa gurnu aku u dep
pantalona i izvadi malo iskrivljene naoare i stavi ih na nos. Posmatrao
ju je kroz naprsla stakla dok mu je prilazila. Kada se pribliila, pruio
joj je ogromnu aku. Lina je prihvati.
Podzemlje, je li?, upita Kaspar. Zbog zamagljenih naoara oi su
mu izgledale krupnije i mutnije. Nekakvi ljudi-krtice? Ali nema
krzno! Ponovo se piskavo nasmeja. Hi-hi-hi!
Lina se utivo nasmeja njegovoj glupoj ali. Neto u vezi s
Kasparom nije kako treba, pomislila je.
S nama je i Linina sestra Popi, nastavila je doktorka Hester, kao
i njihova starateljka, gospoa Merdo.

79

Toren je sve to vreme stajao potpuno mirno. Njegovo uzano lice

bilo je bezizraajno: oi su mu bile kao kamenii, a usta stisnuta. Piljio
je u Medi. Odjednom viknu: Ali trebalo bi da sam ja tvoj partner!
Kaspar trepnu i pogleda ga, kao da je ve zaboravio na njega. Ti?,
upita. Ti si premlad.
Jo malo pa u napuniti jedanaest godina!, prodra se Toren.
Dovoljno sam veliki!
Ne ba, mali brate, odgovori Kaspar i isceri se Medi, koja mu
samo spokojno uzvrati pogled. Ona je kao neka stena, pomislila je Lina.
Izraz lica joj se uopte ne menja.
Toren se namrti. Nisam mali!, viknu, pa se okrenu i odjuri u
kuu.
Kaspar ga je gledao kako odlazi, blago podignutih obrva. Deci je
teko da prihvate promene, ree. Ali moraju to da naue, zar ne?
Doktorka Hester kaza: Kaspare, nae tri goe spavale su u
potkrovlju. Morae da spavaju u dnevnoj sobi dok si ovde. Zastade.
ta misli, koliko e se zadrati?
Samo dan ili dva, odgovori Kaspar, pa se uozbilji. Ovoga puta
imam odreenu misiju. Idem u grad.
Grad?, pomislila je Lina. Kakav grad?
Doktorka kao da joj je proitala misli. Grad?, upita. Za ime sveta,
ta e tamo? Bila je zabezeknuta, kao da nikada u ivotu nije ula da
neko ide u grad.
Zbog ove odreene misije, odgovori Kaspar. Koja je tajne
prirode.
Shvatam, ree doktorka Hester. Onda dobro. Jo malo pa je
vreme za jelo. Odvedi svoje volove u ambar, pa uite.
Te noi je Kaspar puno priao o svojim lutalakim poduhvatima.
U umovitim severnim zemljama, ree, naao sam neke stare brvnare
koje su i dalje imale staklo na prozorima. Bilo je ba nezgodno izvaditi
staklo a da se ne polomi trebalo mi je etiri dana ali uspeo sam.
Dodue, malo sam se posekao. Pruio je krupnu aku i pokazao siuni
oiljak na dlanu. To je ba krvarilo. A onda sam kod Hogmara naao
jedan veoma vredan predmet. Pogledao ih je sve, blago se nasmeivi.
A ta je to bilo?, upita Toren, koji je na trenutak zaboravio da je
ljut na brata.
Jedna drevna statua, odgovori Kaspar. To je kip nekakve retke
ptice, s dugim vratom i samo jednom nogom. Vidi se da je nekada bio
80

obojen u ruiasto. Tada zastade, kako bi njegovi sluaoci mogli da

pojme koliko je to udesno.
Ruiasto, suziasto, guziasto, ree Popi. Ruiasto guziasto.
Pogleda Kaspara i zakikota se.
Popi, uti, prekori je Lina.
A onda, u Ardenvudu, nastavi Kaspar, uvrui brie, morao
sam da oteram nekoliko razbojnika.
Razbojnika?, viknu Toren. Zaista?
Pa, kao da jesu bili razbojnici, odgovori Kaspar. Ispostavilo se da
nemaju oruje, ali nameraili su se da me pokradu. Oterao sam ih s
nekoliko dobrih udaraca ibom. Kaspar rasee vazduh rukom, kao da
puca biem. I dobro to mi je to polo za rukom, nastavi, jer sam
nedaleko odatle opet pronaao neto posebno nekoliko kutija
autentinog vetakog cvea, od pre Katastrofe. Napravljeno je od
veoma fine tkanine i gotovo da uopte nije izbledelo.
Vetako cvee?, upita Lina, pitajui se ta e iteljima Sparksa
vetako cvee kad na sve strane raste prirodno.
Da, odgovori Kaspar. Imam nos za pronalaenje neobinih
stvari.
Medi se nije preterano ukljuivala u razgovor. Gospoa Merdo ju je
jednom iz iste ljubaznosti pitala da li i ona uiva u ivotu skitnice,
ali Medi se samo osmehnula i odgovorila: Ne smeta mi. Ima i gorih
stvari.
Gospoa Merdo je saekala da uje koje su to gore stvari, ali
izgleda da Medi nita vie nije htela da kae.
Kada je dolo vreme za spavanje, Kaspar je otiao u potkrovlje, a
Toren je pojurio za njim. Medi je otila na Torenovo mesto u
medicinskoj sobi, kratko poelevi ostalima laku no i odseno
zatvorivi vrata za sobom. Doktorka je pomogla Lini i gospoi Merdo da
na kauu i podu raire ebad.
Zvui zanimljivo biti skitnica, primeti Lina.
Pretpostavljam da jeste, odgovori doktorka.
A Kaspar ima njuh za pronalaenje posebnih stvari?
Doktorka se sagnu i apnu Lini: On ima njuh da nalazi pogrene
stvari. Stalno donosi tovare stvari koje ljudi ve imaju, a ne nalazi ono
to je zaista potrebno. Vetako cvee, ree umorno. ta da radimo s
vetakim cveem? Poto su razmestili krevete, obila je sobu i ugasila
sve svee sem jedne. Oduvek je bio malo udan, nastavi doktorka.
Izgleda da je postao jo udniji otkad je poslednji put bio ovde. Mada,
mora se rei da se ba trudi. Ima velike ambicije. eli da bude uveni
81

skitnica, ali ne zna da je meu drugim skitnicama ve prilino uven

samo ne onako kako bi eleo.
Pruila je Lini tu poslednju sveu i otila u svoju sobu.
Naredni dan bio je udan i neprijatan. Kaspar je sedeo u velikoj
naslonjai i priao o svojim pustolovinama, dok ga je Toren zapitkivao.
Lina je neko vreme sluala. Bila je radoznala u vezi s lutanjem
zvualo joj je zanimljivo, kao neto to bi i sama mogla da radi. Ali
ubrzo joj je to dosadilo, jer Kaspar nikada nije puno govorio o zaista
zanimljivim delovima svojih pustolovina.
elela je da slua o tome kakva su daleka mesta, kako stare zgrade
izgledaju i kakve su stvari u njima, ali Kaspar je priao samo o tome
kako je bio hrabar i pametan dok je nalazio stvari koje je traio i kakve
je povrede pretrpeo tokom traganja.
Medi nije sluala Kaspara; veinu vremena provodila je u dvoritu
ili bati, nepomino i nemo posmatrajui biljke, ruku skrtenih preko
irokog struka. Povremeno bi ubrala neki list ili pupoljak, pa ga
protrljala izmeu prstiju i njunula. Jednom je upitala Linu kako se
neka biljka zove. Nisam sigurna, odgovorila je Lina. Znam samo
nekoliko njih.
Onda zna vie od mene, odgovorila je Medi i neoekivano
uputila Lini blistav osmeh. Ali, sem toga, gotovo da nita nikome nije
priala. Nije izgledala ljuto ili nesreno ve samo kao da se nalazi u
nekom svom svetu. Lina se pitala ta li je to s njom, ali sramila se da
postavlja pitanja.
Nakon izvesnog vremena, Kaspar je oterao Torena, pa seo za sto i
iz depa izvadio nekakvu hartiju. Rairio je listove po stolu i nagnuo se
nad njih, prestavi da bude dobro raspoloen i hvalisav. Povlaio je
prste du redova ispisanih na hartiji i kratkom olovkom unosio
sopstvene beleke. Dok je to inio, mrtio se, mrmljao i gunao sebi u
bradu nekakve rei koje su Lini zvuale kao gluposti, s izuzetkom
nekoliko nizova brojeva. Mrmljm brbljblj 3578, govorio bi. Trrljljmm
valjgm ffljljnjnjf 44209. Ona mu je prila i pokuala da mu baci pogled
preko ramena. Naposletku, imala je dosta iskustva s pocepanim
dokumentima i spisima tekim za tumaenje, ali Kaspar se hitro
okrenuo i namrtio, sakrivi hartiju rukama. Privatno! Privatno! Bei
odavde, rekao je. Nije ni Torena pustio da vidi o emu je re, pa je
zbog toga ovaj sedeo kod prozora i durio se.
Negde sredinom popodneva doktorka je uletela kroz vrata
izgledajui usplahirenije nego obino. Koulja joj je bila umrljana krvlju
82

i napola ispasana. Nemam vie istih zavoja, ree. Lina, jesi li ih

napravila? Potrebni su mi. A potreban mi je i onaj ekstrakt lavande
itava boca. Ne, bolje da uzmem dve boce. To ree, pa odjuri u
medicinsku sobu.
Lina je u potpunosti zaboravila na zavoje. Uletela je u kuhinju,
izvadila neke krpe iz kotarice i pocepala ih na kaieve. To je odnela
doktorki, koja je kleala i preturala po nekom sanduku.
Noas u morati da napravim obloge od senfa, ree joj doktorka.
Morae da ode do vonjaka i da mi nabere cvet slaice. Potrebno mi
ga je mnogo. Naberi i lie i korenje. Hou itave biljke. Pronala je
boce s uljem, gurnula ih u torbu skupa sa zavojima i ponovo izjurila.
Lina se sva oneraspoloi. Nije elela da bere slaice. Bilo je previe
vrue. Bilo je estoko vrue. Ve joj je dojadila vruina, kao i to da joj je
vrat stalno mokar pod njenom dugom kosom i da joj se odea lepi za
lea. Dojadilo joj je da zavrava kune poslove. Odvukla se u dvorite,
gde se nekoliko doktorkinih biljaka suilo u saksijama. Napunila je
vedro na mrku i malo zalila svaku mlitavu biljku ponaosob. Onda je
sela u hlad vinove loze, naslonila se na zid ispod prozora i poela da
razmilja o svemu to ne valja.
Ljutila se na doktorku to joj daje toliko posla a da to i ne
primeuje. Ljutila se na gospou Merdo to se nisu preselile u hotel
Pionir. I bila je usamljena. Nedostajalo joj je drutvo poznatih ljudi
a naroito joj je nedostajalo da bude s Dunom, kao nekada, kada su bili
partneri u Emberu. On sada kao da je vie mario za svoje nove prijatelje
nego za nju. Kad god bi pomislila na njega, zabolelo bi je u grudima kao
da je ugruvana.
Kroz prozor iznad svoje glave Lina zau Kaspara. Ne sada!,
prasnu on. Moram da isplaniram neke stvari. Potrebna mi je tiina.
Vrata se otvorie i Toren izlete iz kue. Besno oinu Linu
pogledom, ali nita ne ree. Protra kroz kapiju i ode putem. I on je ljut,
pomislila je Lina. Svi su ljuti.
Ponovo je ula Kasparov glas. Obraao se Medi, koja mora da je
ula na kuhinjska vrata. Lina shvati da njih dvoje stoje pored prozora,
odmah iza nje.
Kreemo prekosutra, ree Kaspar. Polazimo rano.
Aha, odgovori Medi svojim tihim i promuklim glasom.
Sve one prie o bacilima koji i dalje tamo vrebaju, poe Kaspar,
obine su gluposti, samo da zna. Ti bacili odavno su mrtvi.
Sigurno si u pravu, odgovori mu Medi.
Priaju o gradu! Lina se ukoi i nauli ui.
83

Ljudi takoe priaju da tamo ima i drugih opasnosti, nastavi

Kaspar. Razbojnici i tako dalje. Mene to ne plai.
Naravno da ne, kaza Medi.
Sem toga, sve i da ima opasnosti, zavri Kaspar, vredi rizikovati
zbog onoga to emo pronai.
Zvui prilino siguran da emo to nai, primeti Medi.
Naravno da sam siguran, odgovori Kaspar. Zar ti nisi?
Ona neto protenja umesto da odgovori.
Udaljili su se od prozora, a glasovi su im postali nerazgovetniji.
Medi je priala, ali Lina nije mogla lepo da je uje. Razaznala je rei:
Koliko daleko?, a u Kasparovom odgovoru ula je dan puta.
Onda je ula bat koraka uz stepenite ka potkrovlju nakon ega je
sobom zavladala tiina.
Lina je nepomino sedela. Prolo ju je loe raspoloenje. U glavi su
joj se komeale druge misli. Priseala se blistavog grada koji je tako
mnogo puta nacrtala, velikog grada svetlosti u koji je oduvek verovala.
Sada Kaspar namerava da ide tamo. Grad vie nije opasan, a samo je
dan puta daleko.
Naravno, znala je da je grad o kome Kaspar pria ba kao i sve
ostalo oteen u Katastrofi. Onaj prelepi i blistavi grad koji je
zamiljala mora da je zapravo taj grad, samo u prolim vremenima, pre
Katastrofe. Promenila je predstavu o gradu: neke od visokih kula
sigurno su se sruile, a prozori polomili. Kamenje s propalih zgrada
popadalo je na ulice, a krovovi se uruili.
Ali najvie ju je obuzela sledea zamisao: moda je Emberanima
sueno da obnove grad. Moda je njihov veliki zadatak razlog zbog
kojeg su se popeli u ovaj novi svet da ive u gradu i da ga obnove,
tako da on ponovo postane velianstveni blistavi grad koji je Lina
zamiljala.
To je ba predivna ideja. Te noi je razmiljala o tome dok je leala
u krevetu i to je vie razmiljala, to je bivala sve sigurnija i sve
uzbuenija.

84

Poglavlje 13
Preduzimanje akcije

Dun je jedne veeri odlutao do najdaljeg dela hotela, do mesta gde

je drvee gusto raslo, a ibljak ispod njega bio neprohodan. Probio se u
umu, do gustia trnjina meusobno isprepletenih poput trnovitih
konopaca. Po toj lozi raslo je sitno bobiasto voe, crno i crveno. Dun je
ve otkrio da je ono crveno voe tvrdo i kiselo, ali da postaje crno i
slatko kada sazri. Redovno je proveravao gusti; svakoga dana bilo je
sve vie crnih bobica. Primetio je da danas ima vie crnih nego crvenih,
pa je poeo da ih bere. Neke je odmah jeo bile su slatke i sone a
druge je stavljao u kotaricu koju je poneo sa sobom kako bi ih odneo
ostalima u sobi 215.
uo je korake iza sebe. Neiji glas smesta ga prepozna viknu:
Dune! Okrenu se i vide Tika kako hoda prema njemu sa blistavim
osmehom na licu.
Dun ustade uao je ne bi li dohvatio bobice na najniim
granama. Vidi ta sam naao, kaza pa prui Tiku aku bobica.
Tik uze jednu i ubaci je u usta, a obrve mu se izvie od
iznenaenja. Fantastino!, ree i uze ostale s Dunovog dlana. Dakle,
ree, hoe li nas ponovo spasti?
Da nas spasem?, zbunjeno ponovi Dun.
Da, od gladi. Ti si heroj Embera. Vreme je da nas ponovo spase.
Dun se sav zbunio jer ga je Tik nazvao herojem. Nije bio siguran da
li mu se divi ili ga ismeva, pa nije ni znao ta da kae.
Tik sada sam ubra nekoliko bobica. Ba su dobre, primeti. Mogu
li da ih malo naberem?
Ne pripadaju meni, odgovori Dun. Moe da ih bere ko god
hoe. Tik je neko vreme prebirao po lozi, brao bobice i jeo ih, a onda je
rekao: Zna onu zgradu koju zovu Arka?
Dun klimnu glavom.
Jesi li nekada bio u njoj?
Ne, odgovori Dun. Samo u posebnoj sobi pozadi. Tamo su im
knjige trebalo bi da ih vidi, mora da ih ima na hiljade. Tik nita ne
ree na to. Pre neki dan sam bio tamo, kaza. Dali su mi da unesem
85

sanduk repe. Zna, to je njihovo skladite. Kau da nemaju dovoljno

hrane. Ha! Tik se nasmeja grubo i hrapavo. Ta zgrada je puna hrane.
Zaista?, upita Dun.
Zaista, potvrdi Tik, pa ubaci u usta jo tri bobice. Tamo su tegle
s kompotima, vree suvog voa, raznorazne turije i dakovi kukuruza
gomila hrane. A mi jedemo mlitavu argarepu. Rekao bih da je na delu
prilino cicijaenje.
Dun se namrti, pomislivi na to kako je njegov otac sino zgranuto
posmatrao sadrinu svoje veernje poiljke hrane. Pomislio je na ono
to je Ordni prethodne sedmice kazao za rukom: Jednostavno nemamo
dovoljno za jo etiri stotine ljudi. Da li je to ipak neistina?
Tik se pomerio nekoliko koraka i pronaao jedan deo pun bobica.
Brzo ih je brao i jeo jednu za drugom. Kada je naposletku progovorio,
glas mu je zvuao malo lepljivo. Ne znam za tebe, ree, ali ja ne
volim nepotenje.
Ne volim ni ja, odgovori Dun, i ponudi mu aku bobica koje je
upravo nabrao. Tik ih sve uze.
Mislim da ovu nepotenu situaciju treba ispraviti, zakljui Tik.
Kako to misli ispraviti?
Tik obrisa o nogavice prste crvene od bobica. Pa, odgovori, to
emo morati smisliti.
Mi, pomislio je Dun. To mu se dopadalo. Iako je prestao da
uestvuje u onolikoj meri u Tikovim projektima, i dalje se divio Tikovoj
energiji i oseao njegovu mo. Bilo mu je drago to ga je Tik potraio.
Bilo mu je drago to ga je Tik izgleda smatrao drugaijim od drugih,
pametnijim i vanijim. U pravu si, ree. Trebalo bi da neto
uradimo.
Tik klimnu glavom. Nemam poverenja u ove ljude iz Sparksa,
ree. U nekim stvarima veoma su primitivni. Zna li da pale vatru tako
to udaraju kamen o kamen?
Zaista? Dun nikoga nije video kako pali vatru, poto je retko kada
bio u kuhinjama. Znao je da se vatra u pekari sve vreme odrava i
ponekad je viao kako ljudi tu donose svee koje su se ugasile.
Nemaju ibice?, upita.
Ponekad imaju, odgovori Tik. Ali ne uvek. Izgleda da su ibice
retke.
Trebalo bi da im damo malo naih, primeti Dun. Svi ljudi koji su
izali iz Embera imali su ibice koje su pronali u amcima. Emberani
su imali na stotine ibica.
86

Oh, ne bih rekao, brzo odvrati Tik. Trebaju nama. Moramo da ih

sauvamo za sebe.
Dun se zapitao zato, kad ih ve imaju tako mnogo; ali onda je
pomislio da ibice moda igraju neku ulogu u Tikovim planovima.
Znai, uz mene si?, upita Tik.
Naravno, odgovori Dun pa stade. A u emu to?
Akciji, odgovori Tik. Ve si jednom preduzeo akciju, kada je
dolo do hitnog razvoja situacije. Moda emo ubrzo opet morati da
preduzmemo akciju.
Dun nije znao ta to Tik ima na umu, ali vie nita nije pitao. Tik je
umeo da oveku stavi do znanja kako je zavrio s odgovaranjem na
pitanja. Dobro, ree Dun. Uz tebe sam.
Dobro, kaza Tik; prui mu ruku, a Dun je prihvati. Tik se iskezi i
ode.
Dun ga je posmatrao kako tri preko polja. Na trenutak se izgubio u
mislima hrana u skladitu, cicijaenje, nepravda, smisliti neto, uz
mene si... Kada se prenuo i spustio pogled na ake, zabezeknuo se
videvi da su krvave. Da se nije ogrebao na neki trn? Bio mu je potreban
trenutak da shvati kako to nije krv, ve samo sok od bobica, koji se
preneo na njegove ake kada se rukovao s Tikom.
Lina je skovala plan. Sakrie se meu kutije i sanduke u
Kasparovom kamionu, pa e se tako odvesti do grada. Daleko je svega
dan puta. Sigurno e se moi sama vratiti. Mora da na putevima ima i
drugih skitnica.
Naravno, mogla bi jednostavno pitati Kaspara sme li da poe s
njim, ali bila je ubeena da bi je odbio. U nekom je jako vanom poslu,
tako da zacelo nee hteti da se petlja s njom. Najbolje je da kriom
poe. Kada vidi grad, znae da li je to mesto u kojem je iteljima
Embera sueno da ive. Znala je da e to zakljuiti im ga bude
ugledala. Onda e moi da iskoi iz njihovog kamiona i da se vrati.
Moda je Kaspar uopte nee primetiti.
Sutradan je iscepala praznu stranicu iz jedne iz doktorkinih knjiga
i napisala sledeu poruku:

Draga gospoo M,
Otila sam s Kasparom i Medi na kamionu. Vraam se za
dva ili tri dana. Moram da otkrijem neto vano. Takoe,
potrebna mi je promena da malo ne budem ovde. Vidimo se
ubrzo.
87

Voli vas Lina

Nameravala je da saeka da gospoa Merdo poe na spavanje, pa
da tu poruku tutne meu stranice drevne, poluraspadnute knjige koju
je gospoa Merdo itala re je bila o neemu to se zove arlotina
mrea. (Stalno je nagovarala Linu da pogleda knjigu, ali Lina je
odgovarala da je pauci ne zanimaju toliko i da bi ta knjiga bila bolja
za Duna.) Gospoa Merdo je itala samo uvee, tako da e Lina imati
prednost od najmanje jednog dana pre nego to iko shvati da je nema.
Duboko u sebi gajila je nekoliko sumnji u vezi sa svojim planom.
Znala je da e se gospoa Merdo brinuti za nju. Nedostajae Popi. Sem
toga, Lini se Kaspar uopte nije dopadao, niti je u njega imala
poverenja, a znala je da e se on i Medi verovatno naljutiti ako otkriju
da je pola s njima. To njeno putovanje bilo je pomalo rizino, ali sve
to je zaista bitno i vano sadri izvestan rizik, zar ne? I ranije je
strano rizikovala, u poslednjim danima Embera, i ispostavilo se da je
bila u pravu. Stoga je verovatno i ovo sada ispravno. Bila je ubeena da
je grad njihovo odredite i bila je toliko reena da ga vidi sopstvenim
oima da je od sebe odagnala sve svoje sumnje. Bie to pustolovina,
kazala je sebi. Bie dobro.
Sutradan je ustala u praskozorje. Izvukla se iz ebadi prostrtih po
podu mic po mic. Popi se nije ni mrdnula, a ni gospoa Merdo, koja je
spavala na kauu. Lina se u polumraku obukla i iz skrovita kod
prozora izvukla zaveljaj od jastunice koji je sino napravila. Tutnula
je svoju poruku meu stranice knjige gospoe Merdo, pa je, nosei
zaveljaj, beumno otvorila vrata i izala u dvorite.
Kamion je bio spreman odmah iza kapije. Volovi jo nisu bili
upregnuti; bili su u staji, odakle je trebalo da ih dovede konjuar.
Lina se popela na prikolicu. Metalno dno bilo je prljavo od praine
i komadia suve trave. Prikolica je bila natovarena; na njoj su se
nalazila etiri velika bureta, dva bicikla privezana jedan uz drugi
kutija puna korita i kofa i etiri velika drvena sanduka nainjena od
dasaka meusobno razmaknutih po dva i po centimetra. Sanduci su bili
vii od Line i povrine neto vee od kvadratnog metra skoro kao
sobice. Tri sanduka bila su puna robe za prodaju, ali etvrti je bio
prazan njegov sadraj rasprodat je u Sparksu. Lina e se u njemu
sakriti.
S lakoom se uvukla u sanduk. Najpre je ubacila zaveljaj, pa se
popela uz daske kao da su merdevine i uskoila u njega. Drvo je bilo
grubo i puno iverja, ali bila je spremna na to. Ponela je ebence sa svog
88

leaja i prostrla ga po dnu sanduka, pa legla preko njega, posluivi se

svojim zaveljajem mesto jastuka. Mila je sigurna da je niko nee
primetiti ako bude leala veoma mirno.
I bila je u pravu. Otprilike sat vremena kasnije nije znala koliko
tano, ali sunce se ve probijalo kroz razmake izmeu dasaka i oseala
je toplotu sunevih zraka na leima zaula je zveket reze na kapiji i
glasove. Najpre Torenov.
Ali biu od pomoi!, kukao je kroz suze. Hou! Umem da
vezujem vorove i mogu...
Dosta vie, prekide ga Kaspar. Utuvi u tu tvoju tvrdu malu glavu
da ne ide s nama. Premlad si. Lutanje je opasan posao i nije za decu.
Ali ona moe da ide, pobuni se Toren.
Naravno da moe. Ona nije dete, ve moja partnerka.
Lina oseti trzaj kada Kaspar ubaci u prikolicu kutiju sa svojim i
Medinim stvarima. Evo, ide Do s volovima, tano na vreme, kaza
Kaspar.
Kamion je kripao i tresao se dok su uprezali volove. Lina ponovo
zau rezu na kapiji, a onda doktorkin glas: Kada e ponovo navraati
ovamo?
Neu neko vreme. Kamion se nakrivi kada se Kaspar pope.
Sigurno nekoliko meseci. Isplanirali smo dugaku putanju.
Trebalo je mene da povede!, ridao je Toren. Bie ti ao to nisi!
Rei u stricu!
Kaspar se nasmeja. Strica to nee zanimati. Prezauzet je. Uvek je
bio. Zau se pucanj bia. Zdravo, mali bato, viknu Kaspar i kamion
poe napred.

89

DEO 2
Putnici i ratnici

90

Poglavlje 14
ta je Toren uradio

Nakon to su Kaspar i Medi otili, gospoa Merdo se itavog dana

pitala gde je Lina. Da je nije doktorka nekud poslala? Pitala ju je, ali
odgovor je bio odrican. Zna li Toren gde je? Rekao je da ne zna, niti ga
zanima. Mislei da je Lina moda otila do Pionira .da vidi Duna,
gospoa Merdo se proetala do tamo, ali niko je nije video. Poto se
Lina sve do veeri nije vratila, gospoa Merdo se veoma zabrinula.
Te noi je pronala poruku u knjizi. Namrtila se dok ju je itala.
To joj se nije inilo kao dobra zamisao. Bio je to jedan od Lininih
brzopletih poteza, a pri tom verovatno opasan. Gospoa Merdo je sila
u prizemlje, pokucala na doktorkina vrata i pokazala joj poruku.
Moemo li da poaljemo nekoga za njima?, upita. Da je vrate?
Ali doktorka odmahnu glavom. U prednosti su itav dan,
odgovori. Niko ne bi mogao da ih sustigne sve i da pronaete nekog
voljnog da ide.
I tako se gospoa Merdo vratila u krevet i pokuala da zaspi.
Govorila je sebi da je Lina ve preivela mnoge opasnosti, ali ipak je
vei deo noi provela brinui.
Ujutru, za dorukom, Toren je pitao gde je Lina, pa mu je gospoa
Merdo kazala. Skoio je sa stolice i bacio pare hleba, koje se odbilo od
stola. Otila je s njima?, vrisnu. Otila je s Kasparom?
Smiri se, ree mu doktorka Hester.
Ne!, prodra se Toren. Neu da se smirim! Mrzim je! Mrzim sve
vas peinske ljude! Zato ste morali da ba ovde doete i sve
upropastite? Besnim zamahom ruke prevrnu olju s ajem gospoe
Merdo, obori stolicu i istra iz prostorije. Gospoa Merdo ga je kroz
prozor videla kako pretrava dvorite i izlee kroz kapiju.
Ljubomoran je, kaza doktorka. Hoe Kaspara samo za sebe. Bog
li bi ga znao zato.
Taj deak udi za panjom, odgovori gospoa Merdo. Sumnjam
da mari od koga e je dobiti.
Valjda ste u pravu, odvrati doktorka, pogledavi gospou Merdo
blago iznenaeno.

91

Toren je trao pored reke, kljuajui od besa. On je taj koji bi

trebalo da sedi pored Kaspara, a ne ona debela Medi i ona glupa
peinka. On bi trebalo da bude na tom kamionu i da postane skitnica.
Ali ona se odunjala mesto njega i mrzeo ju je zbog toga. Bilo je to
neto najgore to mu se u ivotu desilo.
Dugo je trao; grabio je pranjavim drumom, ruke su mu pumpale
napred-nazad, a suze besa tekle niz lice. Kada je bez daha zastao, naao
se duboko u polju s paradajzom, nedaleko od vetrenjae, gde je bio
onoga dana kada su peinski ljudi doli preko brda. Setio se kako su
izgledali kao roj odvratnih insekata koji nalee na selo.
Sada su se peinski ljudi smestili kao da e ostati doveka. Jedu
hranu koja pripada iteljima Sparksa. Nose odeu koju im je narod
Sparksa dao. Hodaju ulicama Sparksa kao da im je tu mesto. Toren je
eleo da ih vie oima ne vidi.
Uleteo je meu paradajz, udarajui vazduh. Gubite se odavde,
gubite!, vikao je, kao da Lina i svi Emberani mogu da ga uju. Misli su
mu plamtele u glavi. Pred oima mu je neprestano bila slika Kaspara na
seditu svog kamiona, izmeu Medi s jedne i Line s druge strane. Tu
sliku pratio je oseaj da mu je u stomak zariven kolac.
Kad bi imao makar jednu od onih divovskih bombi iz starog
vremena! Zamiljao je da su velike otprilike kao lubenice. Jednu bi
bacio na Linu! Bum! Odletela bi do pola puta do grada, pala na
Kasparov kamion i sve ih digla u vazduh! Onda bi drugu bacio na hotel.
Beng! Bomba bi razruila itavu zgradu i raznela peinske ljude sve do
jednog. eznuo je da baci tu veliku bombu. Skoro da je mogao da je
oseti u rukama.
Sada je ve stigao na kraj leje, gde je na rubu njive stajala u belo
okreena upica. Sanduci s paradajzom bili su naslagani pored nje,
spremni za podelu. Toren ne razmiljajui zgrabi paradajz iz najblieg
sanduka i svom snagom ga baci o zid upe. Paradajz se rasprsnu i
crveni sok skliznu niz beli zid. Kada je to uinio, oseao se tako dobro
da je to opet uradio. U besu je bacao paradajz za paradajzom. Tres, tres,
tres bacao ih je svom snagom, sve dok se prozor na upi nije polomio,
zid pretvorio u krvavu ranu, a na zemlji ispred njega nala duga gomila
rasprsnutog crvenog mesa.
Stade i udahnu. ta e seljaci rei kada to vide? Dva sanduka
paradajza zgnjeena. Bie ljuti, ali nee znati da je to on uradio, zar ne?
Niko ga nije video.
A onda Torenu sinu zaista sjajna ideja. Nasmei se razmiljajui o
njoj. Bacio je poslednji paradajz, ciljajui krezubu rupu u slomljenom
prozoru. Zauo se tresak kada je paradajz prevrnuo neto unutra. Toren
se okrenu i potra, ali ne kui.
92

Kada je Dun toga jutra na putu do posla proao kroz selo, zatekao
je gospou Merdo kako ga eka pored puta. Pozvala ga je prstom, a on
je izaao iz reke radnika i priao joj.
Lina je otila, ree mu. Mislila sam da bi trebalo da zna.
Otila? Kud je otila?
Gospoa Merdo izvadi pare hartije iz depa na suknji. Evo,
proitaj, odgovori mu.
Dun proita i zbunjeno se namrti. Lina mu je pre neki dan priala
o tim ljudima, Kasparu i Medi. ta li je ono rekla? Pokua da se priseti.
Ponovo pogleda poruku. Neto vano, kae. ta li bi to moglo biti?
Gospoa Merdo slegnu mravim ramenima. Ume ona tako da
umilja, odgovori. Dun je video da je zabrinuta, mada to nije
spominjala.
Pa, kae da e se vratiti za dva ili tri dana. To nije tako dugo.
udno je to, kaza gospoa Merdo, to je Kaspar pri odlasku
rekao da se nee vraati nekoliko meseci.
Dun se namrti. ta li to Lina smera? Nije razumeo, ali nije hteo da
jo vie brine gospou Merdo. Mora da ima neki plan za povratak,
ree pruajui joj poruku.
Naravno, odseno odvrati gospoa Merdo, pa presavi poruku i
vrati je u dep. Nema razloga za zabrinutost. Rei u joj da ti se javi
im se vrati.
Vratila se doktorkinoj kui, a Dun je krenuo prema poljima. Hodao
je lagano, kako bi imao vremena za razmiljanje. Ba se uznemirio zbog
Line. Kako je mogla da bude tako budalasta pa da se otisne u nepoznati
svet s dvoje nepoznatih ljudi? Ali, na neki nain, ipak nije bio
iznenaen. Lina je oduvek udela za tim da istrauje nova mesta. Prvog
dana kada je u Emberu postala glasnik, popela se na krov Okupljalita.
Bila je spremna i eljna da se spusti u Cevovod. Verovatno je samo
elela da vidi ta se nalazi van Sparksa. Vratie se im zadovolji
radoznalost.
Ali Dun je bio uznemiren iz jo jednog razloga, koji nije imao
nikakve veze s njenom bezbednou. Bio je uznemiren jer je u
istraivanje otila bez njega. Tokom poslednjih dana Embera njih dvoje
su bili partneri. Sada je otila sama, ostavivi ga tu. Bio je iznerviran i
povreen, ali morao je da prizna sebi kako u poslednje vreme nije bio
ba najbolji prijatelj Lini. Moda ju je povredio time to je toliko panje
posveivao Tiku, ali svejedno Lina je bila njegov partner u vanim
stvarima. Ako je ve imala nekakav hitan razlog zbog kojeg je pola s
Kasparom, zato mu to nije kazala. Zato ga nije pozvala?
93

Pogureno je hodao nogu pred nogu prema njivi s paradajzom,

nervozno ukajui prainu, tako da nije ni primetio mete ispred upe
sve dok nije stigao do nje. Svi su se gurali oko nje, a predradnik ager
je vikao. Dun pouri da vidi ta se to deava.
Protraeno! Protraeno!, vikao je ager. itava dva sanduka
unitena! Ko je to uinio? A upa umazana i prozor polomljen! Oinu
pogledom gomilu radnika. Znate li vi neto o ovome?, zahtevao je
objanjenje. Zna li neko koji je luak ovo uradio?
Niko ni re nije rekao. Dun je uasnuto posmatrao haos na zidu.
Izgledao je krvavo, kao da su umesto paradajza izgnjeene ivotinje.
Prosto je oseao bes osobe koja je to uradila.
Ovo mi se nimalo ne dopada, mrano ree ager. Pre nego to
ste vi stigli, nije se deavalo nita ni nalik ovome. Hou da se ovo
smesta poisti. Zidovi da se operu, prozor da se popravi, ovaj haos da
se skloni. Bacajte se na posao.
Sluajte, kaza neko. Dun se okrenu da vidi o kome je re bio je
to Tik. Nismo mi to uinili. Nemojte nas da kinjite.
ager se munjevito okrenu. A ko bi drugi bio? Ko, ako ne neko od
vas, to stalno kukate i gunate?
Ali mi smo tek stigli kako smo mogli to da uradimo?, uzviknu
neko drugi.
Sem toga, mi to nikada ne bismo uinili!, viknu neko trei.
Nikada ne bismo traili hranu!
Sve se vie i vie glasova bunilo. I Dun se pobuni, rekavi: Nismo
mi to je nemogue! Ali ager je samo stajao i mrtio se na njih.
Naposletku dreknu: Tiina! Na posao! Ba nakon tih rei Dun zau
bat koraka iza sebe i okrenu se, pa vide Torena kako tri preko polja.
Vikao je svojim piskavim i visokim glasom.
Ja sam video!, vikao je i mahao rukama. Sino sam bio ovde i
sve sam video! Utra u gomilu radnika i zadihano stade, razrogaenih
sitnih oiju. uo sam tup, tup, tup pa sam se priunjao da vidim, i
jesam video!
Pa dobro, odvrati ager, ta si video?
Video sam ko je bacio paradajz! Video sam ko je napravio tetu i
slomio prozor! Stajao je isturenog vrata, a mrave ruke bile su mu
pribijene uz bokove. Sav se tresao od uzbuenja, dok je pogledom
prelazio po okupljenim radnicima. On je!, vrisnu i upre prst pravo u
Duna. On je to uradio! Video sam ga!
Dun je bio toliko zabezeknut da je ostao bez rei. Samo je stajao
razjapljenih usta i blenuo u Torena. Ljudi oko njega se pobunie. Nije
94

on!, ree neko. Nemogue da je on! Sem toga, ne bi on to. Neko trei
kaza: Ne. On tako neto nikada ne bi uino.
Ali ager ga zgrabi za ruku i grubo ga povue u stranu. ta ima
da kae u svoju odbranu? Je li ovo tvojih ruku delo?
Dun odmahnu glavom. Ne, odgovori. Ne. Taj deak lae.
A zato bi on to uradio? Zato bi se muio da u rano jutro dolazi
ak ovamo kako bi lagao i tebe potkazao?
Ne znam, odgovori Dun.
ager mu pusti ruku, odgurnuvi ga. Od sada u pomno motriti na
tebe, pripreti. Ali zato?, upita Dun. Nisam ja ovo uinio.
A kako ja to da znam?, odvrati ager. Tvoja je re protiv
njegove. A on je jedan od nas.

95

Poglavlje 15
Duga vrela vonja

Lina je leala nepomino to jest, onoliko nepomino koliko je

mogla, jer se kamion truckao po izrovanom putu. Oi su joj bile u ravni
s razmakom izmeu dve najnie daske sanduka, pa je mogla da vidi
taman toliko da pretpostavi gde su najpre su ili putem pored reke, a
onda skrenuli da obiu selo. Ponekad bi ula kako neko pozdravlja
Kaspara i kako on odgovara na pozdrav. Koliko je Lina mogla da uje,
Medi uopte nije govorila.
Nakon izvesnog vremena vie se nisu uli glasovi. Sunce je bilo
Lini u lea i postalo joj je strano vrue i nelagodno. Tada je pomislila
da je moda bezbedno da se namesti u sedei poloaj. Zvuk tokova
priguie buku, a bila je na kraju prikolice, tako da je Kaspar i Medi
nee primetiti. I tako se pridigla. Provirila je i videla prazninu
ogromnu povrinu suve zlatnosmee trave, bez ljudi i kua. Bio je to
ogroman prostor; nije ni znala da neto moe biti tako veliko.
Negde tokom popodneva, zbog vruine, truckanja kamiona i jer
nije imala ta drugo da radi Lina je zaspala. Kada se probudila, bilo je
oigledno da je skoro vee. Vazduh je bio sveiji, a sunce toliko nisko
na nebu da ga vie nije videla iznad glave; iskrivljeni zraci dopirali su
kroz razmake izmeu dasaka sanduka u kojem se krila.
Dobila je greve u stomaku. Delimino zbog gladi nije se setila da
sa sobom ponese hranu ali uglavnom od straha. Mora da su ve blizu
grada. ta e raditi kada stignu? I ta e Kaspar uiniti kada je pronae?
Kamion je usporio i zaustavio se. Lina oseti kada Kaspar i Medi
skoie na zemlju.
Ovo mi izgleda kao dobro mesto za predah, zau se Kasparov
glas. U svakom sluaju, blizu je vode.
Meni izgleda kako treba. To je bio Medin glas.
Odveu ivotinje do potoka, kaza Kaspar; nakon toga se zaue
zveket i udarci dok je skidao amove s volova, a potom i lagani bat
kopita dok ih je vodio ka reci.
ta li Medi radi? Lina zau korake i utanje u travi. A onda
zavlada tiina. Morala je da se pomeri. Noge su joj bile zgrene, a vrat
ju je boleo. Oprezno se pridie. Pope se uz prvu dasku, pa uz drugu.
Kada se popela dovoljno visoko da baci pogled preko gornje ivice
96

sanduka, prvo to je videla bila je Medi, koja je sedela na zemlji metar i

po od kraja prikolice, leima oslonjena uz jedno drvo, i gledala pravo u
nju.
Gle, gle, kaza Medi. Vidi ko je to s nama.
Lina ju je samo zabezeknuto gledala. Nije mogla ni da mrdne.
Medi ustade sa zemlje i prie prikolici, pogledavi Linu napola
zbunjeno a napola nasmejano. ta za ime sveta trai ovde?
Hou da vidim grad, odgovori Lina.
Zar ne zna da je to petodnevni put? Kako si mislila da sve to
vreme provede u sanduku a da te ne otkrijemo?
Petodnevni put? Mislila sam da je samo jednodnevni.
Medi samo odmahnu glavom. ta sad da radimo s tobom?
Ne znam, odgovori Lina. Utroba joj se prevrnula. Nije trebalo da
poe.
Nakon dugog trenutka tiine, Medi ponovo progovori: Sluaj,
meni bi savreno odgovaralo da ti poe do grada, ako si ba sigurna da
to eli.
elim, odgovori Lina iako nije bila potpuno sigurna.
Dobro, odgovori Medi, mada mi se svakako ini da nemam
izbora. Nasmeila se. Nije to bio neljubazan osmeh, ali jeste bio
malice iskrivljen, kao da hoe da kae Kakva situacija. Onda ostani
ovde, ree. Vratiu se. Nakon toga ode.
Lina je posmatrala Medi kako ide ka pojasu zelene trave i niskog
drvea, koji mora da je predstavljao rub potoka; na ivici tog pojasa
videla je Kaspara i volove. Na sve strane, u svim pravcima, pejza je bio
istovetan onome koji je tog jutra videla nena zatalasana brda, bez
zgrada, zasejana zlatnosmeom travom. Tu i tamo bilo je poneko nisko
tamnozeleno drvo, nalik na peurku. Tri drveta bila su blizu kamiona,
lia pranjavog, a stabala debelih i kvrgavih. Sunce je zalo za zapadna
brda, a nebo je bilo skerletno. Iako je vazduh jo bio topao, Lina se
najeila i stresla. Ponovo je sela u sanduk, privukla noge uz grudi i
obgrlila rukama kolena. Negde je ptica pevala pesmu za laku no.
Odjednom se zaue glasni koraci i Kasparov glas, koji je postajao
sve glasniji, kao da se pribliava. Trenutak kasnije, Kasparova pesnica
tresnu sanduk. Izlazi!, prodra se.
Lina se pope iz sanduka i stade na kamion, gledajui Kaspara s
visine.
Silazi!, naredi on.
Ona skoi.
97

Kaspar je oinu pogledom. Pa, poe, slepi putnik. ta si

pokuavala da uradi? Da nas dovede do nekakvih nevolja? Je l ti tako
zamilja zabavu?
Ne, odgovori Lina. Htela sam da vidim grad.
emu? Kasparovo lice sumnjiavo se namrti. ta ti zna o
gradu?
Nita, odvrati Lina. Nije imala namere da Kasparu ispria o
svojim vizijama grada ili ta bi taj grad mogao da znai za itelje
Embera. Samo elim da ga vidim.
Pa, ba teta, odvrati Kaspar. Zato bih te ja tamo odveo? ta e
mi jo jedna usta da mi jedu hranu? Kline da o njemu vodim rauna?
Tvoja vonja prestaje ovog trena. Moe da se vrati otkud si dola.
Saekaj trenutak, prekide ga Medi. Sasluaj me pre nego to
odlui. Mogla bi da nam bude korisna.
Ne budi smena. Kaspar lupi dlanom o dlan, kao da hoe da
zavri s tom temom.
Da, mogla bi, nastavi Medi. Zna kako je kada neto trai po
ruevinama. Ponekad je slobodan prostor veoma skuen. Mala i lagana
osoba moe da se zavue tamo gde mi ne moemo.
Kaspar ustuknu jedan korak i zagleda se u Linu, i dalje namrteno.
Lina pokua da izgleda to je sitnije i laganije mogla.
to se hrane tie, nastavi Medi, moe sa mnom podeliti moju.
Smeno, ponovo ree Kaspar, ali Lina je oseala njegov pogled na
sebi i videla da razmilja o tome.
Hajde, Kaspare, kaza mu Medi. Hajde da je povezemo.
Naposletku, nemamo puno izbora. Jedino drugo to nam preostaje jeste
da je ovde ostavimo samu. Okrenu se ka Lini. Ako te povedemo,
ree, morae da radi za nas. Morae da radi ono to ti kaemo.
Dobro, odgovori Lina, mada nije bila sigurna da li je to dobro ili
ne. Moda bi pametnije bilo da digne ruke od toga da vidi grad i da
pokua da se odatle vrati u Sparks. Ali kako? Nikada nee moi da se
snae, a i uasava se Pustih zemalja; nije elela da bude sama u tako
ogromnom i divljem kraju. Ali kako u se ponovo vratiti? Hoete li me
vi odvesti?
Trebalo je da razmilja o tome dok si se pela u na kamion,
odvrati Kaspar. To je tvoj problem, a ne na. Okrenu se ka Medi. Je li
tako, partnerko?
Dabome, odgovori Medi. Hajde da se sada spremimo da ovde
provedemo no. Najpre nam treba malo potpale. Sakupiemo je Lina i
ja.
98

Lina poe za njom prema umi. Kada su se nale meu drveem,

Medi se sagnu ka njoj i ozbiljnim glasom ree: Nita ti ne brini. Glupo
je bilo to to si uradila, ali neu dopustiti da ti se desi neko zlo. I
postarau se da se nekako vrati kui. Ponovo se ispravila. Sada,
ree, nakupi malo suvaraka i zagrabi nekoliko busenova suve trave.
Odneli su suvarke i travu do parkiranog kamiona. Onda je Medi
petom napravila plitko udubljenje u tlu. U tu rupicu stavila je najmanje
mogue drveno iverje, razmestivi ga u svojevrstan kvadrat. Iznad toga
je stavila potpalu, a preko nje dodala deblje grane. U podnoje te
graevine od suvaraka tutnula je nekoliko aka suve trave.
Lina sve do tog trenutka nije znala ta to Medi radi, ali kada je iz
depa u postavi izvadila jedan paketi umotan u tkaninu, razmotala ga i
izvadila jedan mali i kratak tapi plavoga vrha shvatila je. Kratko je
uzdahnula i ustuknula.
Medi podie jednu ibicu i upita: Jesi li imala prilike da ovo
vidi?
Da, odgovori Lina.
Onda ima sree, ree Medi. Retke su.
Udarila je ibicom po kamenu, a plavi vrh je buknuo. Prinela ga je
travi, a trava se rasplamsala.
Doi, priblii se, obrati se Lini. Moramo da zaklonimo ovo od
vetra dok se ne razgori.
Ali Lina je ostala tu gde jeste, piljei oko sebe. Plamiak u sreditu
kuice od suvaraka zatreperi, te posegnu ka polomljenom kraju jedne
granice, uhvati ga i razbukta se. Zaulo se itanje, pa pucketanje.
Plamen je skakao sve vie i vie, a narandasta ruka ponovo se pruala
navie, upirui svoje prste ka Lini.
Lina se zatetura unazad. Nije htela da se boji Kaspar i Medi nisu
se bojali vatre. Kaspar se ve vratio i uao pored plamena, dodajui na
vatru suvo granje i travu. Ali plamen kao da se drao na Linu: Bei, bei,
bei! Bila je udaljena est-sedam metara od vatre i piljila je u nju dok joj
je srce divlje lupalo.
Vetar je ka njoj nosio dim, koji joj je pekao nepce dok ga je udisala.
Medi nakon nekog vremena primeti koliko je Lina udaljena. Lina,
slobodno prii blie, doviknu. Vatra ti nee nita.
Ali Lina nije mogla da natera noge da pou prema tom itavom i
pucketavom plamenu. Moda nee primetiti Medi i Kaspara, ali bila je
ubeena da e je ta narandasta aka treperavim prstima zgrabiti za
kosu ili koulju ako joj prie, te da e se i ona upaliti. Dobro mi je
ovde, odgovori. Neu da joj se pribliavam.
99

Kaspar se nasmeja, a Medi ustade i prie Lini, pa je obgrli jednom

rukom. Sva se trese, ree. Pa, nema veze. Ako nee, ne mora da
bude pored vatre.
Iz jedne kutije u prikolici izvadila je neto to su zvali putniki
kolai, grudve malo manje od pesnice; Lina nije znala od ega su
napravljene. Ona i Kaspar su ih natakli na duge tapie i ispekli nad
vatrom. Ako je ovek skitnica, mora da se navikne na ovo, kaza
Kaspar. Najbolja osobina im je to to su dugotrajni. Potrebni su ti za
ove dugake periode kada nema druge hrane.
Bili su suvi i bezukusni, ali Lina je bila toliko gladna da joj to nije
mnogo smetalo. Svoj kola pojela je s nogu i olizala prste kada je
zavrila.
Pitala se gde e spavati. U prikolici nije bilo mesta, pa je
pretpostavljala da e spavati na zemlji. Pao je mrak. Poeo je da duva
vetar. Iz daljine se zaue neki ivotinjski zvuci: jip-jip-jip, pa onda dug
jauk, za kojim usledi sablasni hor. ta je to?, upita Lina Medi.
Vukovi, odgovori ona. Love. Ne brini, nisu nam blizu.
Lina se najei. Mrak je tu bio tako ogroman i tako pun stranih
stvari. U Emberu su, sem kad je zamraenje, ljudi skoro uvek bili
bezbedni u svojim krevetima kada nastupi mrak. Lina nije navikla da
nou bude napolju. Pomislila je na gospou Merdo, koja je u tom
trenutku verovatno legla u svoj krevet u doktorkinom potkrovlju.
Gospoa Merdo je sigurno zabrinuta za nju. Popi e kazati: Gde Vina?
Nikome nee biti ni na kraj pameti da je ona u toj velikoj praznini, gde
izmeu nje i neba nema niega.
Medi uze umotanu ebad iz prikolice i prostre je po zemlji. Dva
ebeta pribliila je vatri, a tree je pruila Lini. Prostri ga gde bude
htela da spava, kaza joj.
Lina prie da uzme ebe, ali Kaspar ba u tom trenutku baci na
vatru jednu veliku granu. ike se rasue na sve strane. Neke ponese
vetar. Lina odskoi, ali nekoliko iki pade joj na arapu. Ona ih poe
panino gaziti nogom, ali ike su se od toga samo jo vie razgorele.
Niti njene arape usijae se, a na glenju oseti bol kao od jakog ugriza.
Ne!, vrisnu. Skidajte je s mene! Tresla je nogu i rukom grebla
arapu. Panika ju je potpuno savladala, tako da bi se bacila u trk da joj
Medi nije prepreila put i snano je zgrabila. Kada ju je zaustavila,
sagnula se i sputila ruku preko progorelog mesta na Lininoj arapi.
Kada je sklonila ruku, sjaja vie nije bilo.
Ali bol je i dalje bio tu. Medi je skinula Lininu cipelu i arapu, pa
preko opekotine sipala hladnu vodu, ali to nije bilo od velike pomoi.
100

Lina je itave noi drhtala na zemlji ispod tankog ebeta, stiskala zube
zbog bola u nozi i elela da nikada nije pola na to grozno putovanje.

101

Poglavlje 16
Izgladneli skitnica

Narednog jutra, nakon to su dorukovali ljive i hleb od krupno

mlevenog brana, ponovo su krenuli na put. Medi je Lini napravila
mesto za sedenje u prikolici, izmeu dva sanduka. Rairila je ebad na
kojoj su spavali po neravnom podu prikolice. Lina je mogla da sedi na
ebetu, nasloni se na najblii sanduk i prebaci noge preko zadnjeg ruba
prikolice. Opekotina ju je tog jutra i dalje bolela; pretvorila se u
crvenkasti i nabrekli plik.
Nakon izvesnog vremena, kada je sunce izalo i zemlja zamirisala
na travu, Lina je ponovo poela da uiva u putu. Posmatrala je kako
krajolik ostaje za kamionom, prostranstva smee-zlatne trave velika kao
nebo, drvee nalik na upave iljke i stenovite padine.
I tako je bilo jo etiri dana. Nou su spavali pored potoka, ako bi
mogli da ga pronau. Usput su prolazili pored drugih volovskih
zaprega i kamiona, kako onih koji su ili u njihovom pravcu, tako i onih
koji su se vraali. Zastajkivali su da popriaju s tim skitnicama, a
ponekad i da trguju za hranu. Kaspar ih je uvek pitao jesu li bili u
gradu. Veoma mali broj njih odgovorio bi potvrdno. Oni koji jesu bili
tamo samo bi odmahnuli glavom kada bi ih Kaspar pitao da li su
pronali neto zanimljivo. Odlazak tamo je traenje vremena, govorili
su. Nemojte da se muite. Veina skitnica koje su sretali preturala je
po nekakvim predgraima Lina je shvatila da ta re oznaava varoi
podignute na rubu grada.
Kaspar i Medi tokom dana gotovo da joj se uopte nisu obraali.
Oko podneva bi stali da neto pojedu iz sanduka s namirnicama koje su
poneli. Isprva je bilo suvog voa, ali to su brzo potroili. Nakon toga su
jeli putnike kolae ujutru, u podne i uvee.
Kasparu se uvek spavalo kada bi se najeo. Legao bi na zemlju i
zahrkao. Onda bi Medi pozvala Linu klimnuvi glavom, pa bi njih dve
otile dalje od Kaspara i nale neko mesto za sedenje, esto ispod nekog
drveta od one vrste to je irila grane tako da lii na veliku peurku.
Sedele bi na mekoj travi i posmatrale nebo kroz kronju. Ponekad bi im
povetarac doneo mirise suve zemlje i uvelog korova.
Drugog dana putovanja, Lina je pitala Medi odakle je.
Iz jednog stranog mesta, odgovorila je ona.
102

Kako to stranog?
Malog, hladnog i siromanog. Kue su od starih dasaka. Zemlja je
jalova, pa nikad nema dovoljno hrane. To mesto se gasi.
ta to znai gasi se?, upita Lina.
Znai da se smanjuje i umire. S vremenom je tamo bivalo sve gore
i gore. Previe bolesti, gladi i bede. Ljudi su se stalno svaali, a mnogo
ih je i odlazilo. Mesto iz koga potiem bilo je kraj. elela sam da budem
negde gde je poetak.
I naem gradu bliio se kraj, kaza Lina, pa pogleda plavetnilo
neba i pomisli na nebo u Emberu: potpuno crnilo, bez trunice
svetlosti. Sada nigde u Emberu ne sija svetlo. U naem gradu nije niko
ostao, doda.
Sparks je mesto koje je poetak, primeti Medi. Ako preivi
potekoe.
Potekoe?
Da, na primer kada treba odjednom prihvatiti etiri stotine ljudi.
Oh, izusti Lina, setivi se sukoba u selu i svih razloga zbog kojih
je elela da odande ode. Snudila se. Moda e toj nevolji doi kraj
dok se ne vratimo, ree.
Moda, odgovori Medi. Nadam se. Sparks je mnogo bolje mesto
od onog iz kojeg ja dolazim.
Razumem zato si elela da ode odatle, odgovori Lina. Tamo je
ba strano, ree joj Medi. Dovoljno strano da se udruim s
budalom.
Budalom?
Medi samo klimnu glavom ka usnulom Kasparu.
Pola si s njime samo da bi pobegla?, proapta Lina.
Medi klimnu glavom. Skitnice skoro nikada ne svraaju u nau
majunu naseobinu, odgovori, uglavnom stoga to nemamo ime da
trgujemo. Kaspar je bio tek drugi kojeg sam u ivotu videla. Mislila sam
da mi se verovatno nee ukazati prilika da vidim jo nekog, pa sam
iskoristila mogunost.
A zato nisi sama otila?
Pomiljala sam na to, kaza Medi. Ali nisam znala kuda da idem.
Nisam poznavala puteve, niti znala gde su nastambe. Nisam znala kako
da doem do hrane. Valjda jednostavno nisam bila dovoljno smela da
poem sama.
Mogla si da ostane u Sparksu kada si stigla tamo, primeti Lina.
Nisi morala da nastavi da putuje s njim.
103

Ostala bih, odgovori Medi, da nisam obeala da u mu pomoi u

toj njegovoj potrazi. Pokuavam da ispunjavam svoja obeanja, ako je to
ikako mogue.
Tog popodneva, dok su putovali preko blago zatalasanih brda, Lina
je razmiljala o mestima koja su kraj i onima koja su poetak. O
krajevima je znala sve to se znati moe. Sada je elela da bude deo
jednog poetka. Moda e itelji Embera u gradu ponovo poeti. Ako
ne... pa, o tome e razmiljati tek kad bude morala.
Druge noi zaustavili su se pored ruevina neke varoi. Od nje nije
ostalo bogzna ta, ali videlo se da je tu nekada bilo na stotine kua.
Betonski temelji, zarasli u korov, pratili su povijene ulice. Tu i tamo
videli bi poneki zid ili odak. Kaspar je zauzdao volove neposredno
izvan spoljnog ruba ruevina, a Medi je obila prikolicu i otvorila
sanduk u njenom zadnjem delu, u kojem je bila njihova sve manja
zaliha hrane. Stali su pored jednog jarka kroz koji je teklo malice vode.
Voda je bila zelena i puna abokreine, ali Lina ju je ipak popila. Druge
vode nije bilo.
Kaspar je delovao prilino dangrizavo. Rumeno lice bilo mu je
mokro od znoja, a iz oiju mu je sevalo. Zaboravio je da zailji brkove,
pa su mu visili s rubova usana. Izvadio je iz sanduka putniki kola
koji je ve poeo da se mrvi i oinuo Medi pogledom. ta je s tobom?,
upita je. U poslednje vreme nisi priljiva.
Nikad i nisam, spokojno odgovori Medi.
Kaspar divljaki zagrize kola. Kao da putujem s panjem, odvrati.
Mislio sam da e biti mnogo prijatniji i korisniji saputnik.
Medi na to nita nije odgovorila, ve je spokojno vakala dok joj je
pogled lutao preko sruenih kua. Lina tada shvati da se Medi odlikuje
izvesnom lepotom koju ranije nije primeivala. Lea su joj bila prava,
glavu je drala visoko i odisala je nekakvom nepokolebljivou. Crte
lica bile su joj snane, a pogled odluan. U vezi s njom nije bilo nieg
lepravog. Bilo je oigledno da je Kaspar otkrio kako se prevario u
prvobitnoj proceni. S njom nije mogao izai na kraj.
Treeg dana, predvee, izdaleka su primetili kako prema njima ide
neki kamion. Put je bio dug i prav, i nije bilo stabala ili zgrada da im
ometaju vidik, ve samo suva trava i nekoliko drevnih naherenih
ograda, s kojih su se dizala jata ptica, sekui vazduh, a onda ponovo
padajui na ogradu. Prema njima se vukla ta tamna taka. Dva kamiona
su se srela za dvadesetak minuta.
104

Lina je ustala iza Kaspara i Medi i zagledala se napred. Skitnica je

izgledao siromano. Imao je samo jednog vola upavu i mravu
ivotinju, a na prikolici je nosio samo dva sanduka, a ne etiri kao
Kaspar. Taj je ovek bio skoro jednako upav kao njegov vo. Kosa mu je
bila duga, a brada razbaruena. Kada se pribliio, ustao je sa sedita i
zaklonio oi rukom, zagledavi se ka njima.
Pazite na ovoga, upozori Kaspar. Moda je razbojnik. Izgleda
ravo, zlobno i opasno.
Kada je drugi kamion bio sedam-osam metara daleko, njegov vozar
odjednom zategnu voice. Vo poe u stranu, a kamion zaprei itav
put. Lina nije mogla da zakljui da li je to uinio namerno. Pokreti su
mu bili trzavi, kao da s njim neto nije u redu. Siao je s kamiona i stao
ispred njega, glave sputene i ramena pogurenih sve do uiju. Oi su
mu blistale na kosmatom licu. Stajao je tako, sve vreme utei, i ekao
ih.
Kaspar zaustavi kamion, pa ustade i nagnu se napred. Gubi mi se
s puta, dripe bedni! Sklanjaj tu krntiju!
Skitnica im se priblii nekoliko koraka. Usta mu se otvorie rupa
u zamrenoj bradi ali nita ne ree.
Lina vide kako Kasparov vrat pocrvene. Rekoh: Gubi mi se s
puta! Zagrabi bi i ibnu ga prema tom oveku, a bi pue metar i po
od njegovog lica. Skitnica zaurla i zatetura se prema njima.
Sve se to desilo za moda minut vremena. Lini srce htede da iskoi
iz grudi. Je li to razbojnik? Da li e ih napasti? Sakrila se iza sanduka i
provirila kroz procep izmeu dasaka.
Kaspar ponovo die bi. Priblii se jo malo i odrau ti kou s
lea!, viknu.
Ali pre nego to stie da zamahne, Medi ga zgrabi za ruku. ekaj,
ree mu. Kaspar pokua da se otrgne, ali ona ga cimnu tako snano da
on izgubi ravnoteu i ponovo sede. Zato najpre ne sazna ta ovek
hoe pre nego to ga napadne?, upita.
Kaspar se otimao, ali ona je bila snana. Polo joj je za rukom da
mu otrgne bi, a onda je skoila i suoila se s drugim skitnicom, koji je
stao tano ispred kamiona.
ta hoe od nas?, upita ga, podboivi se tano ispred njega.
Zato si nas tako zaustavio?
Skitnica ustuknu jedan korak, pa je pogleda, zaboravivi da zatvori
usta. Lina vide da je sav prljav. ake i bosa stopala crneli su mu se od
prljavtine. Promumla neto.
Medi mu prie. ta?
105

On ponovo neto promrmlja.

Medi se okrenu prema Kasparu, koji je siao s kamiona i
pribliavao se stisnutih pesnica. Kae da mu je nestalo kolaa.
Ponovo se okrenula ka tom oveku. Koliko je vremena prolo otkad si
jeo?
On se zagleda u ake. Nokti su mu bili dugi i prljavi. Prsti mu se
trznue. Tri dana, hrapavo izusti. Samo mrvice... tri dana.
Pa, odbrusi Kaspar, grdno grei ako misli da emo te mi
snabdeti hranom.
Valjda moemo da mu damo dva kolaa, pobuni se Medi.
Kaspar pocrvene u licu. Ne moemo, odvrati. Mi smo na
specijalnom zadatku veoma vanom. Potrebna nam je ta hrana za nas
sva ta hrana.
Lina je mislila da je nerazuman. Moe da dobije jedan od mojih,
ree.
Kaspar se munjevito okrenu. Ne!, prasnu. Ti mora da uva
snagu.
Ponaa se smeno, kaza mu Medi, ali Kaspar je gurnu. Vraaj se
u kamion, ree. A ti, okrenu se ka skitnici, sklanjaj mi tu klopociju
s puta ako hoe da sauva ivu glavu.
Skitnica izusti zvuk kakav Lina nikada pre toga nije ula od
ljudskog bia neko promuklo itanje, kao da pljuje vatreni mlaz na
Kaspara. To je dvaput uinio, a onda se okrenuo i odvukao do svog
kamiona. Povukao je voice tako da se njegov vo pomerio jedva metar,
taman toliko da Kaspar protera svoj kamion pored njega. Kaspar se
prolazei jo jednom prodra: Ne bi trebalo da bude skitnica ako ne
moe da se prehrani! Pucnu biem na tog oveka i potera zapregu
dalje.
Lina se posle toga popela u sanduk i neko vreme sedela spustivi
glavu na kolena. Prljavi i izgladneli skitnica na smrt ju je preplaio.
Kako li je postao takav? Da li je sam kriv? Da li je luak? Ali Kaspar je
mogao da mu bar neto da, zar ne? Ili im je zaista ostalo tako malo
hrane da bi im tetilo da mu ita daju? Utroba joj se prevrnula; pozlilo
joj je ali nije znala da li je to od gladi ili od uasa koji je maloas
videla.
Lina se te noi na trenutak probudila kada je ula volove kako se
uznemireno mekolje. ula je i nekakvu kripu, ali ti zvuci su smesta
utihnuli, pa se vratila na spavanje. Medi je ujutru otkrila da su
opljakani.
Gle, gle, rekla je kad je otvorila sanduk s hranom. Vidi ovo.
106

ta?, upita Kaspar, koji je pljuvakom vlaio brkove i uvrtao ih u

iljke.
Neko nam je petljao s hranom, odgovori Medi. Pitam se ko.
Kaspar skoi na noge. S hranom?
Nije puno uzeo, kaza Medi. Rekla bih svega tri ili etiri kolaa.
Gurnula je ruku u sanduk i opipala po njemu. Ali ostavio nam je
neto.
Mucajui od besa, Kaspar skoi na prikolicu. Kada pogleda u
sanduk, ote mu se niz besnih psovki.
Lina se izvue ispod ebeta i ustade. ta je bilo?, upita. ta se
desilo?
Na jueranji prijatelj svratio nam je u posetu, odgovori Medi.
Nismo hteli da mu damo ono to eli, pa je sam uzeo. A i ostavio nam
je neto.
ta nam je ostavio?, upita Lina. Kaspar se tresao od besa. Lice mu
je bilo crveno kao cvekla.
Lii mi na zemlju, odgovori Medi. Mislim da je uzeo ta je hteo,
a ostatak posuo vreom zemlje. Namrti se i onjui. A moda tu ima i
malo volovske balege.
Tvor jedan!, dreknu Kaspar. Pacov jedan bedni!
Po mom miljenju, ree Medi, trebalo je da mu da ona dva
kolaa.
Nisam te pitao za miljenje, odbrusi Kaspar.
Svejedno e ga uti, odvrati Medi ljutito. Za manje od dva
minuta pretvorio si jednog ludog starca u neprijatelja. Ti si to uinio.
Stalno te gledam kako to radi: pristupa ljudima kao neprijateljima i
oni se u to smesta pretvore, bili to na poetku ili ne.
Moja je politika da budem spreman da se branim, namrti se
Kaspar. U svakom trenutku.
Ba lepo, ree mu Medi. I tako, sada smo zbog tvoje politike,
umesto za dva, kratki za etiri kolaa, a ostali su nam zasuti zemljom.
Zatvori sanduk, ustade i oinu Kaspara pogledom punim meavine besa
i prezira. Ako mene pita, bolja je odbrana stvarati prijatelje nego
neprijatelje.
Nita te nisam pitao, odreza Kaspar.
etvrtog dana su satima ili uzbrdo. Vruina je bila strana. Jedina
voda koju su pronali bila je na dnu duboke jaruge. Sve troje sioe
tamo, napola se kliui, nosei najvee Kasparove lonce, pa se, znojei
107

se i borei se za dah, vratie gore s punim loncima kako bi volovi mogli

da se napiju.
Onda su opet nastavili uzbrdo. Kada su stigli povrh grebena, bilo je
kasno po podne. Lina je bila toliko umorna i bilo joj je toliko vrue da
se oseala kao bareno povre. Takoe je bila malo oamuena samo
napola u budnom stanju pa se zato trgla kada se kamion zaustavio i
kada je ula otre uzvike Kaspara i Medi. Skoila je iz prikolice i otila
napred. Pred njom se pruao neverovatan pogled na zemlju i vodu.
Nikada nije videla tako neizmernu vodenu povrinu zelenoplava,
voda se presijavala obasjana zracima popodnevnog sunca, a njena se
povrina belasala. S njene desne strane voda se pruala u nedogled, ali
pravo pred sobom videla je obalu na drugoj strani zemlja je bila
prekrivena zelenim drveem, iza kojeg su se dizala brda.
Zaliv, kaza Kaspar. To znai da smo skoro stigli. Treba da ga
obiemo, pa da krenemo na sever.
Kada stiemo u grad?, upita Lina.
Sutra, odgovori Kaspar. Isceri se i nasmeja onako visoko i
uvrnuto. Otvarao je i stiskao prste, kao da zamilja kako neto dri u
rukama. Sutra stiemo, a onda se bacamo na posao.

108

Poglavlje 17
Optueni Dun

Vesti o paradajzu i o tome da je Toren optuio Duna brzo su se

proirile po Sparksu. Neki su verovali Torenu, neki ne, ali niko nije
mogao da dokae ko govori istinu. Toren je tvrdio da je video to to je
video usred noi, kada nije mogao da spava, ve se proetao do njive da
gleda zvezde. Dun je tvrdio da je itave noi bio kod kue i spavao, te
da to znaju njegov otac i ostali iz sobe. Meutim, ljudi su govorili da se
mogao tiho iskrasti a da to niko ne primeti, zar ne? Mogao je da ode
tamo, uini svoje zlodelo i da se vrati, a da svi oni i dalje misle kako je
prespavao itavu no.
Tog dana u podne, kada su on i ostali doli kod Partonovih na
ruak, niko nije hteo da razgovara s njima. Marta ih je pustila i posedali
su za sto, gde su im tanjiri, po obiaju, ve bili postavljeni. Dunov otac
je kazao: Dobar dan, a gospoa Polster: Kako ste? Gospoica Torn i
Edvard Poket pokuavali su da se smee gledajui skamenjena lica
porodice Parton. Ordni im je sipao hranu u tanjire (da li je to jo manja
koliina nego obino?) i dodao im ih. Keni je uzimao siune zalogaje.
Pogled mu je usplahireno lutao od lica do lica, ali svi su utali.
Naposletku Dunov otac progovori: Izvinite, ali moda je dolo do
greke.
Marta ga hladno pogleda. Ne bih rekla, odvrati.
Moda mislite, nastavi Dunov otac, da je moj sin Dun zaista
uradio to za ta ga optuuju.
U ovoj kui, ree Marta, ne odobravamo traenje hrane.
Ni mi!, viknu Dun. Nikada ne bih uradio tako neto! Nisam to
uradio. Svi ga pogledae. Oseao je kako crveni. Zaista, ree, trudei
se da ne die glas. Nisam.
Ko je onda?, upita Ordni.
Ne znam, odgovori Dun.
Niko ne zna, ree gospoa Polster najodlunije to je umela.
Svakako neemo poverovati jednom nesrenom malom deaku umesto
ovom mladiu, koji se pokazao toliko izvanrednim.
A zato ne?, upita Marta. Koliko ja znam, Toren Krejn je
pristojan deak. Ne znam zato ga nazivate nesrenim.
109

Samo treba da ga pogledate, odvrati gospoa Polster.

Gospoica Tom klimnu glavom. Zaista mislim da je ona u pravu,
promrmlja.
Pa, to mora da je uradio neko od vas, uzvrati Marta. Nikako nije
mogue da je za to kriv neko od nas.
Ne moe se dokazati ni jedno ni drugo, ubaci se Dunov otac. Ne
bi bilo pravino izvoditi ma kakve zakljuke.
Zavlada nelagodna tiina. Svi se usredsredie na jelo. Kada je dolo
vreme da krenu, Keni im je podelio zaveljaje s hranom. Pruajui
Dunu zaveljaj, nemo je usnama oblikovao tri rei: Ja ti verujem.
Dun je tada pomislio da je bar jedna osoba na njegovoj strani. To
mu je pomoglo da se bolje osea, ali samo malo.
Na kraju se nita nije reilo, jer je re jedne osobe bila
suprotstavljena rei druge, a nije bilo dokaza. Zvanino je identitet
bacaa paradajza ostao nepoznat, ali rezultat svega toga bilo je to da su
itelji Sparksa i itelji Embera poeli jo vie sumnjiiti jedni druge; jo
su se manje voleli nego ranije.
Dun je oseao neprijateljske poglede kud god bi otiao. Isprva je,
kada bi ga ljudi tako gledali, pokuavao da objasni da nije kriv. Obraao
im se razumnim glasom: Zato bih usred noi iao ak u njivu da
bacam paradajz u zid?, govorio bi. To nema nikakvog smisla. Ali
ljude nije zanimalo ta je razumno, a ta ne. On je jedan od njih, to
znai da je udan i da svata moe da uradi. I tako je Dun prestao da
objanjava. Hodao je pogleda uprtog u zemlju i ignorisao ljude koji su
namrgoeno gunali dok je prolazio.
Zbog incidenta s paradajzom nije patio samo Dun, ve i sve
izbeglice iz Embera. Ponekad se deavalo da ih seljani vreaju na sav
glas nasred ulice. Kao da je onaj zgnjeeni paradajz na povrinu izbacio
sve ono tiho gunanje i zlovolju. Grad je kljuao kao lonac koji samo
to ne iskipi.
Jednog jutra kada je krenuo na posao Dun je na placi zatekao
okupljenu gomilu. Ljudi iz Sparksa i Embera zajedno su se nagurali da
neto gledaju. Provukao se da vidi o emu je re. Neko je preko
plonika ispisao poruku. Izgleda da se posluio blatom. Aljkavim i
nepravilnim slovima pisalo je:
MORAJU DA IDU!
Gomila je to nemo posmatrala. Nekoliko seljana izgledalo je
posramljeno. Gledali su Emberane ispod oka i odmahivali glavama.
Zlobno, promrmlja neko, ali drugi su se mrtili. Jedan ovek prostreli
Duna tako besnim pogledom da se ovaj oseti kao da ga je neko udario u
110

trbuh. Ta poruka je tu zbog njega znao je to. Pognuo je glavu i urno

otiao.
Te noi u hotelu ljudi su bili uznemireni. Okupljali su se u
uzrujane grupe na ulaznom stepenitu i priali o recima ispisanim po
placi. Dim je primetio Tika kako se, zajapurenog lica i blistavih oiju,
muva meu njima i obraa se svima. Zastao je kada je poao ka Dunu.
Okrenuli su se protiv nas, kaza. Znao sam da e biti tako. Ne smemo
to da trpimo. A onda je ponovo uronio u gomilu.
Proe dan, a za njim i drugi. Sunce je peklo, ali Dun se oseao kao
da ga je obuzela tama. Kroz glavu su mu promicali protesti i pitanja.
Zato je Toren njega pokazao? Da li je to bilo nasumice, ili ga je iz
nekog razloga izdvojio? Ko li je ispisao onu poruku?
Lina se jo nije vratila, zbog ega je Dun bio jo tmurnije
raspoloen. Prema poruci koju je ostavila gospoi Merdo trebalo bi da
se ve vratila, kud god da je otila. Dun je istovremeno oseao i brigu i
ljutnju. Poto nita nije mogao da uradi, pokuavao je da ne razmilja o
Lini.
Kad god bi imao neki slobodan trenutak, zabio bi nos u knjigu i
pokuavao da zaboravi na to to se deava u selu. Edvard Poket mu je
stalno donosio nove naslove. Stari bibliotekar je bio opsednut svojim
poslom. Dun bi ga povremeno pitao kako napreduje, a Edvard bi ga
grozniavo pogledao i odgovorio: Ah! Napreduje centimetrima, mladi
Dune. Milimetrima. Uradio sam ovoliko, razmae malice kaiprst od
palca, a ovoliko je ostalo da se zavri. Rairi ruke koliko je god mogao.
To je divovski posao. Napredujem, ali hou li ga zavriti za ivota?
isto sumnjam. Prsti su mu se crneli od praine, a kui je esto dolazio
kasnije od radnika koji su odlazili u selo, a tada je bio toliko umoran da
je obino odmah nakon veere odlazio na spavanje, iako je jo bilo
dnevnog svetla. Dun ga je esto sluao kako u svom ormaru mrmlja u
snu. Razaznavao je svega nekoliko rei. Galeb., govorio bi Edvard.
Gas. Gastronomija. Gavran. A onda bi zajeao i poeo da se bacaka,
lupajui koatim udovima o vrata ormara, pa bi onda na neko vreme
zautao. Kada bi ponovo progovorio, bio bi na drugom slovu:
Hamburg. Hamlet. Hari Poter. Havaji. Hipopotam. Hlorofil. Dunu se
inilo kao da je Edvardov um toliko krcat informacijama da u njemu
vie nema mesta ni za ta drugo, pa da taj viak curi u mrak.
Dun je ponekad prolazio pored kole kada bi ujutru iao na posao.
kola je bila smetena u jednu malu zgradu, sa svih strana okruenu
irokim tremom, na kom su uenici esto sedeli za vreme nastave.
Seoska deca nije ih bilo mnogo ila su u kolu svega nekoliko
asova dnevno, i to samo dok ne napune deset godina. Keni Parton je
111

bio tu. Mahao bi Dunu svaki put kada bi, ga video kako prolazi, a pre
one nevolje s paradajzom i ostala deca bi ga radoznalo pogledala, a
nekoliko njih bi se i nasmeilo. Ali kada je prvi put nakon nevolja s
paradajzom proao pored kole, video je da ga petnaest ili dvadeset
ledenih lica strelja pogledom. Neko viknu: Bei odavde!, a neko drugi
hitnu na njega zguvanu hartiju. Dun prui korak, gledajui pravo pred
sebe. Trenutak kasnije uo je uiteljicu kako grdi razred zbog
nepristojnosti, ali ne preterano strogo.
Kada su Dun i ostali narednog dana stigli kod Partonovih na ruak,
Keni je provirio iza jednog ugla kue i mahnuo Dunu.
Razrogaenih oiju, a glasa jo tieg i bojaljivijeg nego obino,
ree: Zna za ono to se jue desilo kod kole?
Dun klimnu glavom.
ao mi je to su vikali na tebe, kaza Keni. Nije trebalo. Ti nisi
kriv.
A otkud ti zna?, upita Dun, oseajui se pomalo dangrizavo
prema svim iteljima Sparksa. Moda i jesam. Keni odmahnu glavom.
Ne, ree. Ne bih rekao.
A zato ne?, upita Dun.
Zato to umem da ocenim, odgovori Keni. Umem da ocenim
kakvi su ljudi. Ti to ne bi uradio. Nasmei se stidljivo.
Dun je bio ganut. Keni je izgledao kao stidljivi deai, ali bilo je
neeg snanog u njemu.
Voleo bih da ne mora da ide, ree Keni.
Dun se nasmei. Biemo ovde jo nekoliko meseci, odgovori.
A ta onda?, upita Keni.
Otii emo da osnujemo svoj grad.
Gde?, upita opet Keni.
Dun slegnu ramenima. Ne znam. Negde u ona pusta mesta.
Keni spusti pogled. Neko vreme je nemo stajao, a onda ree: To e
ba biti teko. Kako ete se snai za hranu?
Valjda emo je uzgajati, ba kao vi ovde.
Ali moraete da odete poetkom zime. Zimi ne moe da se gaji
hrana, odgovori Keni, zabrinuto pogledavi Duna.
Zima?, upita Dun. ta je zima?
Nemate zimu tamo odakle si? Keni razrogai oi. Hoe da kae
da je tamo uvek leto?
Dun je bio zbunjen i malo uplaen Kenijevim tonom. Ne znam ta
te rei znae, odgovori.
112

Keni zabezeknuto pogleda Duna. Godinja doba, ree. To su

godinja doba. Leti je vrue, a zimi hladno.
Onda je sve u redu, s olakanjem kaza Dun. Navikli smo na
hladnou.
Ali zimi ne moe da se uzgaja hrana. Stvarno je hladno; oblaci
sakriju sunce i pada kia.
Kia?
Keni je bio toliko zgranut da je zaboravio da zatvori usta. Digao je
ruke i poeo da mrda prstima kao kada kapljice padaju na zemlju.
Kia! Kada voda pada s neba! A i vodostaj skoi, pa ponekad doe do
poplava! Zemlja se pretvori u blato!
Dun se ukoi. Zagleda se u Kenijeve prste, pokuavajui da pojmi
ta mu to on govori. Voda pada s neba? Ali... onda e se svima pokvasiti
odea. Svi e morati da ostanu unutra. A ako ne mogu da uzgajaju
hranu.....ekaj, ree. Hoe da kae kako seoske stareine znaju da
e biti zima kada mi odemo? Znaju da e biti hladno i mokro?
Valjda, odgovori Keni. Spusti pogled, pa ga ponovo die.
Verovatno nameravaju da vam poalju hranu, da pregrmite zimu. Mora
da je tako. Nasmei se slabanim smekom punim nade. Mora da je
tako, ponovi, pa pojuri prema vratima i ue u kuu.
Dun poe za njim. Njegovo vienje budunosti, ve mrano od
straha, jo se vie pomrailo.
Jednoga jutra, sedam-osam dana kasnije, Dun je izlazei iz sobe
215 skoro naleteo na Tika Haslera, koji je trao niz hodnik koliko ga
noge nose. Neto se desilo!, viknu mu Tik.
ta?, upita Dun, i sam potravi da ne bi zaostao za Tikom.
Ne znam, odgovori Tik. Ali uo sam da ljudi napolju viu.
Tik mora da je iskoio pravo iz kreveta i nije zastao nita da uradi,
sem da se obue, pomislio je Dun. Nije se oeljao, nije vezao pertle,
nije se ni umio ispod uha i na vratu imao je nekakve sive mrlje. Kod
uvek sreenog Tika to su bili znaci za ozbiljnu uzbunu. Dunu srce bre
zakuca. Preskakao je po tri stepenice odjednom, proao kroz hodnik i
pratei Tika izleteo kroz ulazna vrata. Napolju je gomila ljudi stajala
nasred polja i gledala hotel. Dun potra da im se pridrui i okrenu se da
vidi u ta to svi gledaju.
Neko je na zidovima hotela navrljao neke rei strana crna
slova, gruba i isprekidana, kao da ih je neko ispisao ugljenisanim
drvetom. VRATITE SE U SVOJU PEINU, ponavljalo se u poruci.
VRATITE SE U SVOJU PEINU. VRATITE SE U SVOJU PEINU.
Ono malo prozora u prizemlju to ranije nije bilo slomljeno neko je
sada polomio.
113

Dun je neko vreme to s muninom posmatrao, a onda je pobesneo.

Bilo je to delo iste osobe koja je po placi ispisala blatnjavu poruku jo
jedna runa poruka, ovoga puta daleko smelija. Oko njega su i drugi
vikali, gledajui zgranuto navrljane rei. Neki su stajali nemo i
sumorno, a drugi prekrstivi ruke ili sa akama u depovima. Trei su
mahali pesnicama i kleli se na osvetu. Niko nije bio besniji od Tika, ali
on nije vikao. Dun ga je gledao kako se provlai kroz gomilu, hvata za
ruku osobu za osobom i govori glasom otrim kao no, ali tihim i
ravnomernim, dok mu svetloplave oi blistaju kao elik.
Tako sam i mislio, govorio je Tik. Ovo je dokaz. Pretvarali su se
da su nam prijatelji, ali njihova blagorodnost nije stvarna. Evo ta nam
je od danas jasno: mrze nas. Skupio je oi, glas stiao skoro do apata
i ponovo izgovorio te rei. Mrze nas. ele da nas se otarase. Pa, da vam
neto kaem. Ljudi se s svih strana okrenue prema njemu. Hoe da
odemo ali ja nemam namere da idem. A vi? Preao je pogledom
preko gomile.
Ne, odgovori neko.
Dun se seti onoga to mu je Keni ispriao: zima, hladnoa, kia.
Moda je Tik u pravu, pomislio je. Zaista nas mrze.
Da li vi volite da vas zovu peinskim ljudima?, viknu Tik. Da li
vi volite kad vam kau da odgmiete nazad u peinu?
Besni glasovi, dvadeset, pedeset, stotinu njih, uzviknue: Ne, ne!
Dun prie zidu hotela i zagleda se u ispisana slova. Zamiljao je
ljude koji su to uinili; zamiljao ih je kako vrsto dre ugarke i u
mraku piu odsenim i besnim potezima. Da. Tik je u pravu. Mrnja
zrai iz tih krzavih slova. Oseao se skoro kao da mu ta slova seku
kou.

114

Drugi gradski sastanak

Troje seoskih stareina sazvali su skup nakon tih neprijatnih

dogaaja bacanja paradajza i ispisivanja poruka po placi i hotelskom
zidu. Sastali su se u tornju da popriaju.
Ovo je ba nezgodno, govorila je Meri. Bojim se da e ta dela
izazvati negativna oseanja izmeu nas i njih.
Vilmer klimnu glavom. Ljudi se ve oseaju loe, ree. Ti
peinski ljudi, kaza Ben, nisu civilizovani kao mi. Ljudi spremni na
to da unite dva puna sanduka paradajza spremni su na sve.
Ne znamo sigurno da je to bio neko od njih, ree Meri. Ma
hajde, Meri, odvrati Ben. Mislim da slobodno moemo pretpostavljati
da je tako.
A ta je s ljudima koji su po zidovima hotela ispisali Vratite se u
svoju peinu?, upita Meri.
Problem je, ree Ben, to ne znamo ko je to uradio. Ali moram
rei kako mislim da ti ljudi izraavaju potpuno razumljivu frustraciju.
Ti peinski ljudi imaju negativan uticaj na na nain ivota. Hrana koju
im dajemo odvaja se od usta naeg naroda.
Istina je da u skladitu imamo malo vika, primeti Meri. Ali
zato da ga troimo na njih? To je naa zatita od tekih vremena. Ben
zagladi bradu i nastavi. Hteo bih da predloim jedno pravilo, kaza.
Mislim da bi bilo najbolje kada peinski ljudi vie ne bi jeli s
porodicama. Mislim da je naim komijama previe teko da stranci
svakoga dana jedu s njima. Bolje bi bilo da im porodice jednostavno
predaju zaveljaje s hranom kada ovi stignu. Mogu da jedu negde
drugde.
Gde?, upita Meri.
Ben mahnu u pravcu reke. Na renoj obali, ree. Ili na rubu
polja. Ili na drumu. Zapravo me uopte nije briga gde e jesti, kaza,
samo da vie ne smetaju naim domainstvima.
Prilino se ljudi alilo, dodade Vilmer. Izgleda da je porodica
Parton najnesrenija.
To je zbog toga to oni imaju onog zlog deaka, odvrati Ben.
Onog to je bacio paradajz.
Ne znamo da je on to uinio, ree Meri.
Sigurni smo onoliko koliko je potrebno da budemo, odvrati Ben.
115

I tako su glasali: da li da to postane pravilo?

Meri je glasala odrino.
Ben je glasao potvrdno.
Vilmer je nekoliko trenutaka oklevao, a pogled mu je lutao od Meri
do Bena i nazad. Naposletku je glasao potvrdno. Valjda e ovo
popraviti stvari, ree Vilmer.
Siguran sam da hoe, kaza Ben. Moramo svima jasno staviti do
znanja da ovo selo pripada nama. Ovo je nae mesto i ti ljudi su ovde
samo zahvaljujui naoj velikodunosti.
Mislim da to jesmo razjasnili, odvrati Meri. Onoliko smo se
pomuili da saijemo zastavu i da je podignemo na venici.
Nema sumnje da e to biti od pomoi, ree Ben. Svejedno,
moraemo da neprestano istiemo tu poruku: ako se ne ponaaju kako
treba, ne mogu oekivati da ostanu ovde ni est meseci.
Taman su poeli da se privikavaju, kaza Meri. Nisu spremni za
odlazak.
To, odvrati Ben, nije na problem.

116

Poglavlje 18
Kasparova potraga

Poslednje noi putovanja u grad putnici su boravili u pravoj kui.

Bila je bez krova, ali zidovi su uglavnom bili nedirnuti, tako da su imali
zaklon od vetra koji je snano duvao iz pravca vode. Naravno, u kui
nije bilo nametaja. Sedeli su na golom podu.
Kaspar je te noi bio uzbuen. Toliko je priao da je skoro
zaboravio da jede njegov trei putniki kola hladio mu se na kolenu.
U jednom trenutku se okrenuo i obratio Lini. Sad me dobro sluaj,
ree. Ispriau ti neto kako bi razumela koliko je vano ovo to
radimo. Zastade, pa tiho kaza: Sluajno znam da se u gradu krije
blago.
Zaista?, upita Lina. A otkud zna?
Drevni stihovi i pesme ga pominju, odgovori Kaspar. Muka je,
ubaci se Medi, to te stare rime i pesme vie nemaju smisla. Ako su ga
ikad imale.
Meni imaju smisla, odvrati Kaspar. Ali to je stoga to sam ih
pomno prouavao i otkrio njihovo dublje znaenje.
A ta te stare pesme kau?, upita Lina.
Razne stvari, odgovori Kaspar, u zavisnosti od verzije. Ali uvek
pominju blago u drevnom gradu. Zagleda se u vazduh i krenu da peva,
potpuno bez sluha: U drevnom gradu zakopano je blago. Seti se, seti
se, iz starih vremena... Jedna od njih tako poinje.
A zato niko do sada nije potraio to blago?, upita Lina. Siguran
sam da su ga mnogi traili, odgovori Kaspar. Ali niko ga nije
pronaao.
Otkud zna?, upita Lina ponovo.
Zato to bismo oigledno uli za to da ga je neko otkrio.
Lina razmisli o tome. Uoila je izvesne rupe u Kasparovoj logici.
Neko je mogao da pronae blago, da ga uzme i da ni re ne kae.
Drugi problem, opet se ubaci Medi, jeste taj to glasine nikada
ne pominju u kojem se gradu blago nalazi. Moda je to neki grad
hiljadama kilometara daleko.
Kaspar razdraeno uzdahnu i spusti olju s vodom. Die dva prsta i
upre ih u Medi. Sluaj, poe. Budi logina. Glasine krue ovde.
117

Nikada ih nisam uo na dalekom severu, gde sam prole godine bio.

Nikada ih nisam uo ni na dalekom istoku. Tu priu o blagu u gradu
uo sam ovde i u krugu od oko sto pedeset kilometara odavde.
Svejedno, odgovori Medi. U krugu od stotinu kilometara odavde
ima barem tri drevna grada.
Ali samo je jedan veliki drevni grad, ree Kaspar. U taj idemo.
Grad je velik, kaza Lina, setivi se bezbrojnih emberskih ulica i
zgrada. Kako ete znati gde u gradu da potraite blago? Kasparovo
lice poprimi lukav izraz. Nasmei se, skupivi usne i suzivi oi. Tu
dolazimo do mog briljivog izuavanja, odgovori. Mnogih, mnogih
sati izuavanja. Pribeleio sam sve verzije pesme koje sam uo a ima
ih jako mnogo; da budem precizan etrdeset sedam. Uporedio sam ih
meusobno, od rei do rei i od slova do slova. Onda... Kaspar stade.
Lina prepozna pogled u njegovim oima Toren isto tako izgleda kad
hoe da ostavi utisak. Onda sam na to primenio svoju umenost s
brojevima.
Brojevima?, upita Lina.
Tako je. Treba izbrojati slova u reima. Slova se broje na
najrazliitije naine, sve dok se ne uoi obrazac. Taj obrazac je klju za
ifru, a u ifri se krije tajna poruke. Kaspar se samozadovoljno zavali.
A tajna poruke je..., ree Lina zbunjeno.
Tajna poruke je mesto gde se blago nalazi naravno! Kaspar se
lupi po ogromnoj butini. Veoma je oigledno, kada ovek razmisli.
Brojevi ulica, brojevi zgrada sve je tu.
Pa, onda, kaza Medi, gde se blago krije?
Kaspar se trznu. Misli da u ti rei?, odvrati.
Mislila sam da sam ti partner u ovome, ree Medi.
Znae kada za to doe vreme, kaza joj Kaspar. Do tada, taj
podatak ostaje strogo tajan.
Lina pogleda Medi taman na vreme da vidi kako prevre oima.
Te noi Lina nije mogla da spava. Smetali su joj ivotinjski zvuci
njukanje i grebuckanje iza zidova, kao i neko udno huanje u daljini.
Muile su je i tmurne misli. Kasparova potraga nekako joj je zvuala
potpuno pogreno. Nije elela da mu pomae. Bila je prestravljena i od
pomisli na to. Leala je na tvrdom podu u toj kui, piljila u crno nebo
oseajui se sve gore i gore, sve dok naposletku nije zakljuila kako
mora da razmilja o neemu drugom. I stoga je sebi iznova i iznova
ponavljala: Sutra u videti grad, sutra u videti grad....

118

Sutradan su kilometar za kilometrom putovali putem koji je bio

skoro prav, mada su morali da obilaze mesta gde je plonik bio pun
rupa ili izboina. S njihove desne strane pruala se neizmerna zelena
vodena povrina, omeena talasastom travom, gde su velike bele ptice
do kolena stajale u vodi, a jata crnih ptica letela kroz vazduh, krila
crvenih kao krv. S leve strane nalazila se uma, toliko gusta da su se
unitene zgrade iza nje samo nazirale.
Lina je bila sve uzbuenija. Sada je ve stajala u prikolici. Popela
se nazad u sanduk i zabila noge izmeu tree i etvrte daske sa strane,
tako da je bila taman dovoljno visoko da se dri za rub sanduka i gleda
napred. Gledala je preko Kasparove i Medine glave i jasno videla
pozadinu volova, to kako im otri kukovi tre, kako se pomeraju levodesno, levo-desno, i kako repovima ibaju napred-nazad. Sunce se
sputalo po nebu sve dok se nije nalo neposredno ispred njih i zasijalo
Lini pravo u oi. Stiemo pre mraka, ree Kaspar.
Put se poe blago uspinjati. Brda su se dizala s obe strane, tako da
Lina ubrzo vie nije mogla da vidi vodu, ve samo smea grbava brda,
proarana umarcima i mestimino igosana ostacima starih puteva i
zgrada. Bilo je hladnije nego ranije. Zaoe za jednu krivinu i
odjednom se grad prui pred njima.

119

Poglavlje 19
Nepravinost i ta s njom

Dun je nevoljno iao na posao u danima nakon to su one rei

pune mrnje ispisane po zidu. Nije eleo da radi s ljudima koji rade
tako uasne stvari. Morao je neprestano podseati sebe na to kako nisu
ba svi oni neuki grubijani i kako i dalje Emberanima daju sklonite i
hranu mada im vie ne doputaju da s njima ruaju i mada i dalje
nameravaju da ih na zimu poalju da se snalaze kako znaju i umeju. Ali
ljudi koji su napisali one rei niko i ne pokuava da otkrije ko su, niko
ne eli da ih kazni. Koga gledaju ispod oka i psuju? Njega, a on nita
nije uinio! Nije mogao da podnese pogrenost svega toga. Oseao je to
kao telesnu teskobu kao da nosi premalu odeu, koulju koja mu stee
miie ili prekratke i preuske pantalone. Stalno je razmiljao o tome
kako je sve to nepravino nepravino. Toliku nepravinost nije mogao
da podnese.
Jednoga dana odreeno mu je da oisti vodoskok u sreditu place.
ager mu je pruio alatke za posao: jedno vedro, dugu motku s
metalnim strugaem na kraju i gomilu krpa.
ager izvadi jednu ciglu iz plonika pored vodoskoka. Ispod nje je
bila okrugla drka. Najpre ovo zavrne, kaza. Tako se zatvara voda
koja dolazi iz reke. Nekoliko puta je okrenuo ruku, a mlaz vode u
sredini vodoskoka najpre se smanjio, pa nestao. Sada e voda u
bazenu otei kroz izlaznu cev, kaza ager. Vraa se u reku. Kada se
bazen isprazni, popni se unutra i ribaj. Hou da bude isto kao aa
kada zavri.
ager ode, a Dun stade da posmatra kako se nivo vode lagano
smanjuje. to je vode u bazenu bilo manje, to se vie zelene skrame
videlo. Unutranjost vodoskoka bila je oblepljena tom skramom kao
nekakvim sluzavim krznom.
Gurnuo je tap u vodu, zagrebao du unutranjeg zida vodoskoka i
izvadio ga. S kraja tapa visile su mokre zelene niti, koje je istresao u
vedro. Ponovo je gurnuo tap, zagrebao njime, pa izvadio jo skrame u
vedro. Narednih desetak minuta grebao je dno i stranice vodoskoka
tapom i punio vedro ljigavim nitima skrame, ubacivi u njega i
nekoliko kotica od kajsije, uginulih buba i neto trulog lia, koje se
zateklo u vodoskoku.
120

Sada je ve polovina vode otila niz slivnik, ali oticala je veoma

sporo. Dun je zakljuio da je to verovatno stoga to je izlazna cev
zapuena od sastrugane abokreine, ali nije mogao da vidi gde se
izlazna cev nalazi jer je voda bila jako mutna.
Ba u tom trenutku ager se pojavi iza njega. to ti treba toliko
vremena?, upita. Da ima imalo pameti u glavi, shvatio bi da se
slivnik zapuio. Oteo je Dunu tap iz ruku i poeo da ga gura po vodi.
Jesam to shvatio, odvrati Dun, ali nisam mogao da vidim gde je,
jer...
Eto!, odbrusi ager, koji ga nije ni sluao. Izvukao je grudvu
ljigavih niti i nivo vode ponovo je poeo da pada, a on je gurnuo tap
Dunu u ake. Sad se baci na posao i probaj da s vremena na vreme
koristi mozak ako ga ima. To ree, pa ljutito ode.
Dun vrsto stisnu zube kako bi progutao bes to je u njemu
kljuao. Prostrelio je agera pogledom, zamiljajui kako baca svoj tap
i probada ga meu pleke.
Mrzim kada mi se tako obraaju, pomislio je. Kao da sam moron.
Otkud mu pravo da tako razgovara sa mnom.
Kada je sva voda iscurila iz vodoskoka, Dun je izuo cipele, zgrabio
gomilu krpa i uao u fontanu. Kleei na kolenima u zelenoj sluzi
kojom je dno fontane bilo pokriveno, brisao je i ribao. Povremeno bi
ljudi svraali da ga pogledaju. Fuj, govorili su u prolazu. Bljak. Imao
je utisak kao da su to govorili o njemu to nije bilo iznenaujue
budui da je bio prljav kao krpe kojima je ribao. Niko nije kazao:
Dobro uraeno!, niti da su zadovoljni time to se fontana isti.
Kada je naposletku zavrio, otvorio je dovod vode i zaepio slivnik.
Vodoskok je ponovo skoio iz centralne cevi i fontana je poela da se
puni. Dun je seo na rub i spustio bose noge u vodu da ih opere. Ostao je
tako jedan minut, odmarajui se. Prijala mu je hladna i ista voda.
ager se pojavi, izaavi iza jednog ugla. ta to radi?, prodra se i
poe prema Dunu. Ne znam kako stvari stoje tamo odakle si, nastavi
da se dere, ali ovde kada radimo radimo. Ne sedimo i ne blenemo u
nebo.
Dun zausti da odgovori kako ne blene u nebo, ve je seo na minut
da se odmori, ali kada je otvorio usta, itavo telo proeo mu je takav
talas besa da je ponovo stisnuo zube i poeo sav da se trese, dok mu je
lice crvenelo i buktalo. Bojao se da e eksplodirati ako kae makar
jednu re. Nemoj da besni, kazao je sebi, setivi se saveta koji mu je
otac esto davao. Kada bes vlada tobom, dolazi do neeljenih posledica.
Odgovaraj kad ti se obraam!, brecnu se ager. Moda me nisi
uo. Moda moram da ti pojasnim. Duboko udahnu vazduh i
121

promuklo se prodra: Mrdaj, varvarine jedan glupi! Smesta! Zgrabio je

Duna za ruku i povukao ga.
Tada je Dunu pola para na ui.
Putaj me!, vrisnu. Nisam ja varvarin! Ti si! Ti si! Pokua da se
otrgne od agera, ali ovaj ga je vrsto drao. Dun poe da se otima jo
snanije, iskrenuvi itavo telo postrance i udarivi vedro, koje je bilo
na rubu vodoskoka pored njega. Vedro odlete kroz vazduh i ljigav
sadraj se prosu preko jedne devojke koja je tuda sluajno prolazila.
Ona vrisnu videvi kako joj se smrdljiva zelena sluz sliva niz koulju.
Ljuti pohrlie ka njoj i stadoe besno vikati na Duna, koji se naposletku
otrgnu od agera.
Na tren su njih dvojica samo stajali i streljali se pogledima. Dun je
bio svestan kako izgleda ljudima oko sebe: trapav, prljav, divljeg
pogleda i, da stvari budu jo gore nasilan deak; deak koji trai
dobru hranu; deak ija runa i prgava narav moe da izazove ozbiljne
povrede.
Okrenu se i ode. Niko nije ni pokuao da ga zaustavi. Kada je
prevalio jednu krau razdaljinu, shvatio je da je zaboravio da uzme
cipele, ali nije nameravao da se vraa po njih. Sve do Pionira trao je
bosonog.
Sada sam uprskao stvari, pomislio je. Sve sam uinio jo teim, a
ni za ta od svega toga nisam kriv. Trudio sam se da uradim svoj posao
kako treba i jo sam se vie trudio da ne pobesnim a eto ta se desilo.
Nepravinost svega toga, strana nepravda, bila mu je kao kamen
na srcu.
Uradiemo mi neto u vezi s tim, rekao je te noi Tik Dunu.
Stajali su pored zadnjeg stepenita hotela, gde su se sreli na povratku iz
poljskih klozeta. Maltretiraju te. Maltretiraju sve nas. To vie ne
smemo da trpimo.
Dun klimnu glavom. Ispriao je Tiku za zimu, a ovaj je pobesneo
vie nego ikada. Izraz lica bio mu je reen i odluan. Dun se divio
Tikovoj snazi i tome kako uvek zna ta treba da se radi. On nikada nije
bio tako potpuno ubeen. Sagledavao je previe raznih strana svakog
problema; to ga je zbunjivalo.
ta emo uraditi?, upita.
Uzvratiemo udarac, odgovori Tik. Napali su nas vie puta i na
mnogo naina. Vreme je da otkriju da e i oni biti povreeni ako nas
povrede.

122

Bie povreeni. Da li je to ispravno? Ali inilo se potenim.

Naposletku, krivci bi trebalo da su kanjeni. Kako emo to izvesti?,

upita Dun.
Mnogo je mogunosti, odgovori Tik. Naslonio se na zid pored
stepenita. Dun je primetio da na ruci ima crveni osip koji stalno ee;
Dun je tada prvi put video kako i Tik pati od ugriza i ogrebotina koji
mue njih ostale. Nije savren, podsetio je Dun sebe. Nije ba uvek u
pravu.
Mogli bismo da odbijemo da radimo, nastavi Tik. Ali svi bi
morali da odbiju, a nisam siguran da bi ba svi hteli. Bolje bi bilo da
preduzmemo neposrednu akciju.
Akciju u vezi s im?, upita Dun.
U vezi s hranom. Ne dobijamo dovoljno hrane. To je nepravda
koju svi oseamo. Zato emo ovako uiniti: upaemo u skladite i
silom uzeti ono to nam je potrebno.
Ukraemo hranu?, upita Dun.
To nije kraa. To je poravnavanje stvari. To je uzimanje onoga to
nam pripada. U Tikovom glasu nije se ula ni mrvica nesigurnosti.
Dun razmisli o tome. Imalo je smisla. ovek mora da dela protiv
nepravde, zar ne? Ne moe tek tako da dopusti da se odvija.
Znam mnogo ljudi koji e nam se pridruiti, ree Tik. Kazau
im da se okupe. Odraemo sastanak i skovati plan. Poao je uz
stepenite, a onda se okrenuo i pogledao Duna. Ali najpre, ree,
moramo da se naoruamo.
Moramo?
Naravno. Moramo da se osiguramo da emo pobediti naeg
neprijatelja.
A ime emo se naoruati?
Rei u ti, odgovori Tik, na sastanku. Sutra posle veere, na
poetku puta.

123

Poglavlje 20
Uniteni grad

Kada im se pruio vidik na grad, troje putnika bez rei je stajalo i

pogledima lutalo preko brda koja su se ocrtavala naspram neba na
zapadu. Jasno su videli da je to nekada bio grad s desne strane jo je
stajalo nekoliko visokih zgrada, viih od ma ega to je Lina mogla i da
zamisli. Ali bile su to samo prazne i skrhane ljuture zgrada, a njihovi
prozori bili su slepe rupe. Lina je kroz neke od njih videla nebo
skerletno od sutona.
Sve ostalo bilo je pustara i vetrometina. Zgrade koje su tu nekada
bile odavno su se sruile i smrvile. Preko njih je naneta zemlja, praina
i pesak, a na njima je iznikla trava, smekavi obrise zgrada. Tu i tamo
nazirali su se tragovi ruevina iz daljine su gledali kao kamene
izboine, tek neto vie od obinih neravnina na ravnim padinama.
Nejasne senovite linije bile su trag nekadanjih ulica.
Lina je sva uzdrhtala posmatrala prizor pred sobom. Sve je to bilo
tako daleko od grada koji je zamiljala. ak ni verzija prilagoena
Katastrofi nije tako izgledala. Prizor pred njenim oima vie se nije
mogao zvati gradom. To je bila samo avet jednoga grada.
ak je i Kaspar izgledao zabezeknuto. Nagnuo se napred,
zaklonivi rukom oi od sunca. Izgleda pomalo uniteno, kaza.
Izgleda potpuno uniteno, odvrati mu Medi.
Sili su s kamiona i stali pored volova.
Optika varka, ree Kaspar, zakiljivi jo vie, pa iz depa izvadi
naoari i stavi ih. Nesumnjivo e izgledati drugaije kada se
pribliimo.
A kako namerava da se priblii?, upita ga Medi. Lina tek tada
vide da se put zavrava nekoliko metara ispred njih.
Iza ruba skrhanog plonika prostirala se velika ploa kolovoza,
nakrivljena pod otrim uglom. Nekada je kolovoz stajao na stubovima;
nekoliko njih i dalje je bilo u uspravnom poloaju, a iz njih je virilo
debelo prue izuvijane ice. Odatle pa nadalje drum je bio pravi haos
divovskih paradi betona naslonjenih jedno uz drugo. Nije bilo
nikakvih izgleda da kamion tuda proe.

124

Sunce samo to nije zalo i jarkocrveni sjaj neba lagano je bledeo.

Siva izmaglica dizala se izmeu unitenih zgrada, a vetar je sve
snanije duvao. Visoko u vazduhu letele su, kretei, neke bele ptice.
Nekada je bio prelep, ree Medi. Videla sam slike u knjigama.
Glas joj je podrhtavao. Lina die pogled i vide joj suze u oima. Znala
sam da je uniten, nastavi Medi. Ali ne ovako.
ta mu se desilo?, upita Lina.
Bili su to ratovi, odgovori Medi. Mora da je tako... Odmahnu
glavom. Mora da su bili strani, zavri.
A zato su se vodili?, upita Lina.
Medi slegnu ramenima. Ne znam.
A ljudi koji su iveli ovde? ta se s njima desilo?
Valjda su svi pobijeni, odgovori Medi. Ili veina njih. Kaspar je
namrteno posmatrao senovitu divljinu to se pruala pred njima. Po
dnevnoj svetlosti, ree, moi u da vidim kako emo nastaviti.
Nastaviti! Medi zgrabi Kaspara za ruku i okrenu ga da ga pogleda
u oi. Jesi li ti siao s uma?
Kaspar se otre. Ne, odbrusi. Nisam.
Medi mahnu ka gradu. To su kilometri i kilometri zakopanog
uta!, viknu. Ulice pokopane pod palim ciglama i skrhanim staklom!
Planine betona i rastopljenog metala! Pesak i zemlja koje je vetar naneo
preko svega toga i po kojima je izrasla trava!
Kaspar klimnu glavom, lica smrtno ozbiljnog. Dabome, odgovori.
Izazov. Bila si u pravu to smo poveli ovu ovde. Klimnu glavom ka
Lini. Neko mali i lagan to mi treba. Sutra u morati da prokopam
neke tunele.
Ne, Kaspare, odvrati Medi. Mora da odustane od toga. Tamo
nee nita pronai.
Mogu, odgovori Kaspar. Mogu pronai imam brojeve i sve sam
razradio. Gurnu ruku u dep, pa poe da pretura po njemu i na kraju
izvadi jedno pare hartije. Skinuvi naoari, priblii hartiju sve do nosa
i zakilji. Lina mu prie za jedan korak i pogleda sa strane. Hartija je
bila potpuno crna od vrljotina svraije gnezdo rei, brojeva i
precrtanih reenica. etrdeset sedam istono, promrmlja Kaspar.
Trista devet pet zapadno. Pogled mu je lutao od papira do mranih
brda pred njim i nazad, sve bre i bre. Sedamdeset jedan, promumla.
To je samo pitanje... Po dnevnoj svetlosti... Primeti Linu. U ta ti
blene?, htede da uje.
Ni u ta, odgovori Lina. Odjednom joj je pozlilo od straha. Medi
je u pravu. Kaspar jeste siao s uma.
125

Sunce je zalo iza najdaljeg brda i mrak je pao. Medi krenu ka

prikolici. Noas emo se ovde ulogoriti, ree. Jo imamo dovoljno
vode u vedrima.
Prostrli su ebad tako da je kamion bio izmeu njih i vetra, ali Lina
se sva tresla i nije mogla da zaspi. Nakon toliko dana ispunjenih
enjom da stigne u grad, sada je najvie na svetu elela da ode. Bilo je
to jedno strano mesto, prepuno besnih i tunih aveti. Kad god bi
sklopila oi, kao da je mogla da uje njihove glasove viku, vritanje i
uasno jecanje i da vidi blesak vatre na aavom nebu i ognjene
talase kako plave ulice.
Ote joj se jecaj. Bilo je to jae od nje toliko se bedno i uplaeno
oseala. Trenutak kasnije Medi joj apnu na uvo: Hajde da malo
popriamo.
Dobro, odgovori Lina, pa se pridie u sedei poloaj i umota u
ebe. Kaspar se etao gore-dole na suprotnoj strani kamiona i mrmljao
neto sebi u bradu. A ta s njim?, upita.
Nita ti ne brini, odgovori Medi. Izgubio se u proraunima.
Kamion se zatrese od naleta vetra, a sputena stranica na prikolici
zalupa.
Mrzim ovo mesto, ree Lina.
Da, odgovori Medi. Ovde su se desile neke strane stvari. Jo se
osea.
Zar su ljudi u to staro vreme bili tako strano zli?, upita Lina.
Nita vie nego danas, odgovori Medi.
Ali zato je onda dolo do ratova? Unititi itav svoj grad skoro
itav svoj svet meni se ini da bi to samo zli ljudi uradili.
Ne, ne zli barem ne isprva. Samo ljuti i uplaeni. Medi je na
trenutak zautala. Kasparovi koraci se pribliie, kripuui po ljunku,
pa se ponovo udaljie. Lina se malice priblii Medi. To ti je ovako,
ree Medi naposletku. Recimo da se narod A i narod B posvaaju.
Narod A nekako povredi narod B. Narod B uzvrati udarac kako bi se
izjednaili, ali narod A zbog toga jo vie pobesni. Kau: Vi ste nas
povredili, pa emo zato sada mi vas povrediti. I to tako ide. Jedna rava
stvar vodi do druge, i tako u krug.
To je zvualo kao ono to joj je Toren ispriao o Katastrofi. Osveta
nazvao je tu stvar.
Moe li se to zaustaviti?, upita Lina, pa se promekolji,
pokuavajui da nae neko mesto za sedenje gde je ljunak nee uljati.
Moda moe da se zaustavi na poetku, odgovori Medi. Ako
neko shvati ta se deava i ima dovoljno hrabrosti da obrne pravac.
126

Da obrne pravac?
Da, da okrene itavu stvar.
A kako to da postigne?
ovek bi morao da uradi neto dobro, odgovori Medi. Ili bar da
se suzdri da ne uini neto ravo.
Ali kako to moe?, upita Lina. Kada su ljudi ravi prema tebi,
zato da bude dobar prema njima?
Ti to ne eli, odgovori Medi. Zato i jeste teko. Ali to ipak
uini. Teko je biti dobar. Mnogo tee nego biti rav.
Lina se zapita da li ima dovoljno snage da bude dobra. Trenutno se
nije oseala nimalo snano.
Vreme je za spavanje, kaza Medi.
Lina namae ebad preko glave, ali i dalje je oseala ujed vetra, a i
volovi su isputali nekakve tihe i neugodne zvuke. ula je kako Kaspar
i dalje koraa i mrmlja sebi u bradu.
Hou kui, pomislila je. Prvi put joj se u umu nije prikazala slika
mranih i dobro poznatih emberskih zgrada, ve Sparksa pod jarkim
nebom. Pomislila je na kuu doktorke Hester, batu koja cveta obasjana
suncem i na doktorku kako prka sa svojih stotinu biljaka. Pomislila je
na gospou Merdo kako sedi u doktorkinom dvoritu i uiva u toploti i
kako se pored nje Popi igra kaikom. ak je i Toren bio deo te slike
ponosno je redao svoje blago po prozorskom okviru.
Naravno, tu je bio i Dun. Trebalo je da joj na tom putovanju on
bude partner. Manje bi se bojala da je on sada s njom. Nedostajao joj je.
Dok se ona bude vratila u Sparks, moda e mu dosaditi da se drui s
onim Tikom i moda e biti spreman da joj ponovo bude prijatelj.

127

Poglavlje 21
Napad i protivnapad

Jutro nakon nevolje s vodoskokom Duna je probudila lupnjava

ispred hotela, koja se ula kroz prozor. Bacio je pogled napolje, ali nije
video nita sem vrhova glava okupljenih ljudi. Svi su se nagurali oko
prednjeg stepenita. Nije ni koulju zakopao, ve je odjurio dole, dok
se koulja vijorila za njim, da vidi ta se deava.
Hotelska vrata bila su otvorena. Kroz njih je video gomilu smea
baenog na ulazne stepenice. Priao je blie i zagledao se. Hrpa smea
kao da se sastojala od trulog povra i prljavih krpa, pomeanih s
blistavim zelenim liem, otrim granicama i puzavicama iupanim s
korenom.
Dun se zagleda u to s nekim neprijatnim oseajem, kakav je imao i
kada je prvi put video one crne rei ispisane na zidu. Nije mu pozlilo
zbog same gomile smea, ve zbog toga to osoba koja je to uinila mrzi
Emberane, a naroito Duna. Bio je to osvetniki in.
Izaao je, obiavi hrpu. Kleri je stajala na stepenitu ba ispod nje
i izbliza gledala lie i grane. Zato li su po svemu razbacali lie?,
zapitala se. I to sve iste vrste. Uzela je jednu granicu i zagledala se u
jarkozeleno lie, pa ga protrljala izmeu prstiju i onjuila. udno,
zakljui.
Ali veina ljudi bila je previe uznemirena da bi obraala panju
na sadraj gomile. Vazduh je ispunila besna graja, a povremeno bi se
neki glas digao iznad ostalih. Ovo je sramota! Taj glas je bio prodoran
i zvonak Dun je bio siguran da je re o Tikovom glasu. A onda visoki
glas: Mrzim ih, mrzim ih! To mora da je Lizi i, naravno, evo nje,
stoji pored Tika i potapa cipele u vedro s vodom kako bi skinula blato s
njih.
Nakon izvesnog vremena, Tik se pope na stepenice i lupi dlanom o
dlan. Sluajte me!, viknu. Ponovo smo napadnuti i to gore nego
prethodni put. Ovo je odvratna uvreda, koja nas ispunjava besom. Ali
sve to sada moemo da uradimo jeste da poistimo ovaj haos s naeg
praga. Hajde da se bacimo na posao.
Svi su ga posluali. Zgrabili su gomile lisnate loze i odneli ih
odatle. Gurnuli su smee sa stepenita na zemlju i nogama ga odgurali
u bunje. Od reke su doneli vedra s vodom i polivali stepenite sve dok
128

nije bilo manje-vie isto. Tik je sve to nadgledao, uzvikujui uputstva

mada nije i sam radio, primetio je Dun. Ne bi da se isprlja, pomislio je
Dun prilino dangrizavo.
Kada se zavrilo s ienjem, ljudi su poeli da se raspravljaju.
Neki su bili za to da se istoga asa ode u selo, da se suoe sa
stareinama i zahtevaju da vandali budu kanjeni. Drugi su na to
odvratili kako nije pametno izazivati nevolje, da bi to stvari uinilo jo
neprijatnijim i da u svakom sluaju nije itavo selo protiv njih, ve
samo neki.
Ali koji?, neko viknu. I kako da ih zaustavimo? Moraju biti
zaustavljeni!
Muka mi je od toga da me stalno za neto krive i kanjavaju!,
viknu sada neko drugi.
Dosta mi je gladovanja!
A ta je sa zimom?, opet neko dreknu. Sada svi poee da na
spisak dodaju ta njima smeta.
Zar emo samo sedeti ovde i prihvatiti takvo ponaanje prema
nama?
Ne! Ne! Ne!
Dun vide kako se Tik kree kroz gomilu, as apui jednoj, a as
drugoj osobi na uvo. Dok su ga ljudi sluali, oi su im se same od sebe
skupljale i usne stiskale, pa bi se okrenuli ka Tiku i klimnuli glavom.
Nakon izvesnog vremena vika je zamrla jer niko nije mogao da se
sloi oko toga ta valja initi. Ako ne idu na posao, nee dobiti nita za
jelo, te se tako veina njih vratila svakodnevnoj rutini: umili su se i
oprali ruke u reci, pojeli za doruak ono to im je ostalo u zaveljajima
od hrane, pa poli u selo.
I Dun i njegov otac poli su na posao, mada Dun krajnje nevoljno.
Oe, kaza, ovo je trei put da su nas napali. Zar ne misli kako
je krajnje vreme da neto uradimo?
A ta ti predlae da se uradi?, upita njegov otac.
Ne znam, odgovori Dun. Ali moramo da uradimo makar neto.
Ne moemo dozvoliti da nas tek tako gaze, zar ne?
Sine, poe Dunov otac, ne znam ta da ti kaem. Nalazimo se u
tekom poloaju. Prekrstio je ruke na leima i neko vreme samo hodao
gledajui niz put. Zaista se ini da neto treba preduzeti, naposletku
ree. Muka je u tome to nasilje samo raa jo nasilja. Stoga, ne znam.
Dunova druina je toga dana bila poslata u kukuruz. On i njegov
otac sate su proveli na kolenima, plevei bodljikavi korov i zemlju.
Duna je svrbela ruka. Stalno je morao da zastaje da se poee. Da li ga
129

to grize neki komarac? eao se i eao. Imao je utisak kao da ga

napada pedeset komaraca, a ne jedan. Sada poee da ga grizu i po
drugoj ruci. Obe ruke svrbele su ga kao lude. Naposletku je prestao da
radi i ispruio ruke. Od zapea pa do laktova bile su prekrivene
crvenim plikovima.
Oe, vidi!, viknu. Imam osip! ta li je to?
Ne znam, sine, odgovori mu otac, ali i ja to imam.
Svrbljivi osip proirio se preko aka, ruku i lica svih Emberana koji
su toga jutra pomagali s ienjem. ta je ovo?, pitali su se ljudi dok
su radili u pekari, radnji za bicikle, ciglani i u poljima s paradajzom.
Neverovatno ih je svrbelo, a osip se samo jo vie irio.
Seljani su znali o emu je re. Otrovni brljan, rekli su. Objasnili
su im kako je dovoljno samo dodirnuti ulje s lia da se koa ospe.
Mora da ste neto eprkali po umi, kazali su, ali Emberani nisu
eprkali po umi. Dobro su znali kako su otrovani. Neko im je to
namerno uradio.
Srdba se pronese kroz njih kao vatrena stihija. Oni koji su uli to
o otrovnom brljanu besno su preneli onima to nisu i nedugo potom
svi su za to znali. Kopai su bacili aove. Berai voa gurnuli
merdevine na zemlju i ljutito otili iz vonjaka. Neko je u pekari
zavrljaio veliku grudvu testa nadzorniku u lice, a neko u prodavnici
jaja bacio tri jajeta na zid. Straan svrab razljutio je sve koji su imali
osip, pa su ubrzo itelji Embera poeli da se okupljaju na ulicama i na
placi; skup se pretvorio u gomilu, a gomila je prerasla u rulju.
Dun je sa ostalim poljskim radnicima otrao u selo i naao se
usred te rulje. Iz neposredne blizine zau Tikov glas: Dali su nam
otrov! ta emo mi njima dati? Kako se nije uo nikakav odgovor, ve
samo zbunjeni amor, pitanje se ponovo zaulo, samo glasnije: ta
emo mi njima dati?
Ovoga puta bilo je odgovora: tresak i zveckanje skrhanog stakla.
Neko je zavitlao kamenicu kroz prozor seoske venice. Zau se klicanje
i Dun svuda oko sebe vide kako se ljudi odjednom saginju traei
kamenice. Jo treskanja. Jo dreke.
Ljudi poee da grabe stvari s police. Tegla dema polete kroz
vazduh. Ruke se digoe da je uhvate, ali tegla prelete preko njih i pade
nekoliko metara od Duna, razbivi se i zasuvi mu noge lepljivom
crvenom masom i staklenim krhotinama. Video je ljude kako guraju
kolae u depove i Tika kako se sprema da gaa kamenom prozore na
tornju. Video je gospoicu Tom kako bei zaklanjajui rukama glavu i
130

sestre Huver kako se povlae u skladite jaja, pokuavajui da pobegnu.

Odjednom ga je uhvatio strah.
Ba u tom trenutku otvorie se vrata venice i Ben Barlou izae.
Lice mu je bilo neprepoznatljivo od besa. Zaustavite ih!, viknu.
Zaustavite ove lopove i vandale!
Otrovali ste nas!, viknu neko iz gomile.
Dosta nam je!, viknu neko drugi i baci krompir pravo na Bena.
Krompir ga pogodi u trbuh, pa se on presavi nemo otvorivi usta.
Kroz gomilu se pronese urlik, a Tikov glas die se iznad ostalih:
Napunite depove!, vikao je. Napunite depove i beite!
Nastade suludi mete, a onda se Emberani progurae s place i
potrae niz ulice do renog puta. I Dun je trao. Video je Tika kako
hitro juri ispred njega, dok mu se koulja vijori od tranja.
Sada smo zaista lopovi i vandali, pomislio je Dun. Da li je to neto
loe, ili upravo ono to itelji Sparksa zasluuju?
Te noi je Tik iao hodnicima od vrata do vrata i zvao ljude da
dou na njegov sastanak. I doli su najmanje njih stotinak po
Dunovom raunu. Okupili su se u sumrak na poetku druma. Dun je
video svoje drugove iz starog razreda u emberskoj koli, kao i ljude koje
je poznavao iz Cevovoda, ljude iz emberskih radnji, a i druge.
Uglavnom su doli deaci i mukarci, mada je bilo i ena i devojica.
Veina je samo utala, ali neki su se uzbueno doaptavali. Obrazovali
su polukrug ispred Tika, koji se popeo na jedan panj. Dun je video Lizi
kako stoji pored Tika, opinjeno buljei u njega. Mesec je blistao tano
iza Tikove glave, obasjavajui mu kosu srebrnastim svetlom, ali mu je
lice i dalje bilo u senci.
Dobro, kaza Tik. Glas mu je bio tih, ali aputanje je smesta
prestalo. Kucnuo je i taj as. Napali su nas ve tri puta. Danas smo im
pokazali malo naeg besa. Naterali smo ih da shvate kako vie ne mogu
da nas iskoriavaju. Moraju nauiti da e i sami biti povreeni ako nas
povrede. Uzvratiemo udarac. Sada smo ratnici.
Kroz gomilu se pronese amor odobravanja. Dun, koji je stajao u
pozadini, uo je nekoliko ljudi kako ponavljaju Tikove rei: Da,
moramo da uzvratimo udarac. Mi smo ratnici.
Moramo biti spremni, nastavi Tik. Kada usledi naredni sukob,
neemo biti neorganizovani kao danas. Imaemo plan i biemo
naoruani.
Opet mrmljanje i uzbueno amorenje.

131

Kako emo se naoruati?, upita Tik, pa sam odgovori na to

pitanje. Imamo ono to nam je potrebno tamo gde ivimo, ree.
Pogledajte u svoja kupatila. Tamo ete nai metalne tapove, tano
odgovarajue duine i u dovoljnom broju za sve.
Ljudi se zbunjeno zgledae. Metalni tapovi u kupatilu? Ali Dun je
smesta znao na ta Tik misli: drai za pekire. Ako se skinu sa zida,
dobie se izdrljivo oruje koje moe da prouzrokuje prave povrede
da nagnjei meko meso, pa ak i da polomi tvrdu kost.
Tik saeka da svi okupljeni shvate ta je oruje u kupatilima, pa
nastavi: Ima i drugih naina da se naoruate. Jeste li iz Embera poneli
no sa sobom? Da li u prozorima vaih soba jo ima staklenih krhotina?
Jeste li primetili da pored reke ima kamenja koje savreno odgovara
veliini vaih pesnica?
Opet saeka. Ljudi oko Duna su klimali glavama i aputali. Dun
pokua da zamisli kako bi dananji sukob izgledao da su izgrednici
vitlali elinim tapovima, noevima i slomljenim staklom. Ljudi bi bili
povreeni; pala bi krv. Ali ta je s povredama koje su seljani naneli
Emberanima glad, ponienje, vreanje, onaj strani svrab? Zar jedna
povreda ne zasluuje drugu? Da nije on samo odvie mekan, pa se
koleba? Pomislio je kako e morati da ovrsne i to ne samo telom, ve
i duhom i voljom. On sada nema tu vrstu snage koja je potrebna da
udari neku drugu osobu s namerom da je povredi.
Tik se sada nagnuo napred i tiim se glasom obratio gomili.
Okupljeni su uutkali jedni druge i naulili ui. Sada idite na
spavanje, ratnici moji, obrati im se Tik. Narednih dana pripremite
svoje oruje i svoju volju. Setite se kako ste se oseali kada ste videli
one rune rei nakrabane po naim zidovima. Setite se kako vam je
bilo kada vam je otrovni osip pekao ruke. itelji Sparksa opet e nam
naneti zlo u to moemo biti sigurni. Ali biemo spremni kada se to
dogodi.
Po zavretku sastanka, Dun se vraao u hotel ispunjen blagom
nelagodom. Tik mora da je u pravu, ali Dun nekako nije ba svim srcem
eleo da postane ratnik. Da li je to stoga to je kukavica? Nije eleo da
bude kukavica. Nije ni mislio da je kukavica. Onda, u emu je njegov
problem?

132

Poglavlje 22
Otkrie

Kada se Lina sutradan probudila, pomislila je da joj neto nije u

redu s oima. Sve je posivelo. Pridigla se u sedei poloaj i osvrnula se
oko sebe. Ne, ipak nije re o njenom vidu neto nije kako treba s
vazduhom. Postao je toliko gust da se nita nije videlo. Prikolica se
pretvorila u obinu senku, a zgrade u gradu potpuno su nestale s
vidika.
Odnekud iz tog sivila dopirao je Kasparov glas. Mrmljao je sebi u
bradu, ba kao sino, ali nije mogla da razazna pojedinane rei, ve je
ula samo tiho i nerazaznatljivo gunanje.
Jedna tamna prilika pojavi se pored nje. Bila je to Medi. Sagnula se
i apnula: Nemoj jo da ustaje. Lezi.
ta je s vazduhom?, upita je Lina.
To se zove magla, odgovori Medi. Dolazi s vode. Sada lezi i
sklupaj se.
Lina lee i navue ebe sve do brade. Medi kleknu pored nje i
proapta: Pretvaraj se da si bolesna. Malice jei i stenji. Nemoj da
ustaje. Objasniu ti kasnije.
Lina je sledila njena uputstva. Zagledala se u uskomealo sivilo i
malice zacvilela. Nije joj teko palo da se pretvara kako joj nije dobro.
Nikada se u ivotu nije oseala tako bedno i nikada joj nije bilo toliko
hladno.
Videla je Medi i Kaspara kako sede jedno pored drugog, kao dve
senovite humke u magli. Neto su priali povienim glasovima, ali nije
mogla da razazna ta.
Mora da je ponovo zaspala. Kada je otvorila oi, magla se proredila
i bledo sunce nalik na neki papirni krug probijalo se kroz izmaglicu.
Ne ustajui, pogledom je potraila Medi i videla je kako sedi na
prikolici i jede. Kaspara nigde nije bilo.
Medi, apnu.
Medi skoi i prie joj. Sada moe da ustane, ree. Otiao je.
Lina se pridie. Otiao?
Medi klimnu. U ruevine. Nee da odustane od toga da pronae
blago. Mislim da mu je neto kvrcnulo u glavi. Ni ranije nije bio ba
133

stabilan, ali sada se potpuno izgubio. Uzela je Linu za ruku i podigla je

na noge, pa su zajedno smotale ebe. Hoe da mu pomogne u potrazi
da se zavlai u suvie mala mesta, gde on ne moe. Rekla sam mu da
e mu sutra pomoi, ali da ti danas nije dobro, pa je otiao u
razgledanje. Nazvao je to preliminarno istraivanje.
Ne elim da mu pomaem, odgovori Lina.
I nee, ree joj Medi. Odlazimo.
Zaista? Kada? Kako?, upita Lina.
Smesta, odgovori Medi. Doi da mi pomogne.
Medi se pope na kamion, pa odveza bicikle i prui ih Lini. Otvorila
je sanduk s hranom i uzela neto preostalih putnikih kolaa, skupa s
dve boce vode, pa je to umotala u ebad i uvezala konopcem.
Evo, ree Lini. Ovaj zaveljaj je tvoj, kao i bicikl.
Hoe da kae da emo se voziti sve do Sparksa? Lina s uasom
pomisli na tu ogromnu praznu razdaljinu i paklenu vrelinu.
Neemo se morati sve vreme voziti, odgovori Medi. Ima mnogo
skitnica. Neko e nam pomoi.
A ostaviemo Kaspara ovde samog? Lina nije bila sigurna da li
ak i neko nepristojan kao Kaspar zasluuje da bude naputen na tako
stranom mestu.
Bie on dobro, odgovori Medi. Ima kamion i sve svoje zalihe. Mi
mu nismo potrebne.
I tako su privezale zaveljaje za lea. Odgurale su bicikle preko
neravnog dela puta, sve dok nisu dole do mesta gde se put otvarao ka
jednoj drugoj nizbrdici. Ba u tom trenutku magla se podigla i vazduh
se raistio. Lina se okrenula da poslednji put pogleda grad o kojem je
gajila tolike nade i za koji je mislila da e postati dom iteljima Embera.
Obasjan sunevom svetlou, izgledao je jo tunije i stranije. Iznad
zatalasanih humki pokrivenih travom kosturi starih kula stajali su kao
straari. Drvee se povijalo pod vetrom; zelena voda se talasala grlei
rubove grada. Moda je, pomislila je Lina, onaj blistavi grad koji je
zamiljala bila vizija daleke budunosti, a ne daleke prolosti. Moda e
jednoga dana itelji Embera ili njihovi ukununuci doi tu i ponovo
podii taj grad.
Dobro, kaza Medi. Hajde da krenemo.
Lina prebaci nogu preko bicikla i namesti se na sedite. Taj je
bicikl bio vei od onog na koji je navikla. Zgrabila je guvernal,
odgurnula se nogom i krenula.
Bicikl se odmah na poetku kretao toliko brzo da skoro i nije
morala da okree pedale. Zujala je napred, daleko bre nego to je
134

mogla da tri. Vetar joj je duvao u lice i nosio joj kosu; prodirao joj je
kroz odeu i skoro da joj je ogulio kapke s oiju. Od neravnina na putu
guvernal se bacakao kao ivo stvorenje drala ga je elinim stiskom.
Bilo je to apsolutno zastraujue i apsolutno ushiujue. Silazili su niz
dugu nizbrdicu, ona i Medi same na irokom i praznom kolovozu, bez
potrebe da okreu pedale samo su obilazile naprsline i nanet otpad.
Vazduh je kuljao kroz Linina plua i ona se glasno smejala, opijena tom
velianstvenom slobodom. Kada je padina postala malo manje strma,
krenula je da vozi bicikl u velikim polukrugovima, levo pa desno, a i
Medi za njom. Smejale su se i trkale, a pored njih su letele i kretale
one bele ptice.
Potom je usledio jedan dug deo ravnog puta i napornog okretanja
pedala. Vozile su itav dan, uz brojne pauze za odmor, jelo i pie. Lina
je bila umorna od sedenja i okretanja pedala. Nauljala je ruke koliko je
vrsto drala guvernale. Ali Medi je stalno govorila: Samo jo malo, jo
malo, pa emo stati, te je Lina vozila dalje, nalazei snagu kada je
mislila da je vie nema, sve dok naposletku krajem dana nisu dole
do mesta gde se voda zavravala i gde su mogle da skrenu na istok,
prema brdima.
Tu su se zaustavile da prenoe. Pronale su potok ijim je dnom
curkao nejaki mlaz iste vode. Medi je kazala da je okruglo zeleno lie
to je raslo du obala potoka dobro za jelo, pa su ga veerale uz
putnike kolae, kao i malo divljeg luka i nekoliko kupina koje su
pronale u zamrenom trnju. Tu nije bilo onog hladnog vetra to je
duvao blizu grada. Vee je bilo toplo i spokojno, sa izuzetkom
kreketanja aba u potoku. Prostrle su ebad; negde u mraku je sova tiho
zahukala, a druga joj je odgovorila. Medi je leala na leima, prekrstivi
ruke preko irokog trbuha. Lina je posmatrala njen profil, koji se
ocrtavao naspram neba; podseala ju je na niz brdaaca, toliko stamena
da joj je ulivala sigurnost. I tako se Lina usudila da postavi pitanje koje
ju je muilo.
Medi, poe, da li je mogue da opet doe do Katastrofe kao
nekada? Ili jo gore? ta ako svi ljudi i sve ivotinje nastradaju?
Ne brini, odgovori Medi. Ljudi nisu stvorili ivot, pa ne mogu ni
da ga unite. ak i da s ovog sveta zbriemo svaku trunicu ivota i
svako ivo bie, ne moemo ni da dirnemo mesto odakle ivot potie.
ta god da je uinilo da biljke, ivotinje i ljudi na poetku nastanu,
uvek e biti tu i ivot e se uvek ponovo pojaviti.
Medi se okrenu i pokri se ebetom sve do vrata. Vreme je za
spavanje, ree. Sutra nas opet eka naporna vonja.

135

Ujutru su krenule im je sunce granulo. Lina je zastenjala kada se

ponovo popela na bicikl imala je upalu miia od jue. Meutim, brzo
se zagrejala, a put je dugo bio ravan, tako da je vonja bila laka.
Nakon otprilike sat vremena, Lina je uoila da se u daljini pred
njima kree neka taka. Vidi!, viknu Medi, koja je bila malice iza nje,
i pokaza. Mislim da je to kamion! Moda je re o nekom skitnici!
Sustigli su ga za desetak minuta. ovek koji je vozio kamion
okrenuo se kada je uo kako ga zovu. Lice mu se ozarilo od
iznenaenja, pa je zauzdao svoje volove i skoio na zemlju.
Zdravo!, viknu. Ba mi je drago to vidim putnike! Ve etiri
dana nisam sreo nikoga na putu.
Bio je to nizak i zdepast ovek, upave crne kose koja mu je trala
nekoliko desetina centimetara svuda oko glave. Zvao se Pelton Mos i
jeste bio skitnica, to se lako videlo po sanducima i buradima na
njegovom kamionu. Dodue, u njima gotovo da nieg nije ni bilo.
Veinu robe je prodao u jednoj dalekoj naseobini u junom zalivu. Sada
se vraao u pravcu Sparksa. Poveu vas sa sobom, predloi im, ako
mi usput pomognete u sakupljanju.
I tako je tokom narednih pet dana Lina postala skitnica. Stajali su u
svakoj drevnoj naputenoj varoi i pretraivali propale kue. Nije ostalo
puno toga; tokom poslednje dve stotine godina te kue su skoro
potpuno oiene, ali ponekad ako bi paljivo traili pronali bi
stvari koje su prethodne skitnice previdele, ili za koje su mislile da su
bezvredne.
Lina je ba volela te potrage. Na neki nain, oseala se kao kad je
bila glasnik u Emberu mogla je da ode gde god hoe i da zaviruje u
svaki zaboravljeni budak. Ako ima sree, otkrie neto a imala je.
Pronala je srebrni medaljon s neijom slikom unutra, mada je
slika bila tako stara i umrljana da se nije videlo da li je re o eni ili o
bebi. Pronala je i malenu okruglu staklenu plou s drkom. Staklo je
uveavalo sve to bi se kroz njega posmatralo. Lupa, ree Pelton.
Lepo. Nala je siuni crveni kamion s tokovima koji su se i dalje
okretali. Pronala je koni kai s kopom i dva privrena okrugla
metalna dela. Bio je prekratak da bi bio opasa. Na metalnim
krugovima nalazile su se ispisane neke rei, ali bile su toliko izlizane
da nije mogla da ih proita. To je psei okovratnik, objasni joj Pelton.
Nije preterano korisna stvar, ali jeste zanimljiva.
U jednoj zabaenoj kui otvorila je ormari na zadnjem tremu, s
kojeg je visila natrula mrea protiv komaraca. U ormariu je bila kutija
na kojoj je izbledelim slovima na poklopcu pisalo Monopol. Unutra
su bile siune kocke s takama i komadii drveta oblika kua.
136

Predivno!, uzviknu Pelton. Izuzetno retko! U ormariu je bila i

kutija sa slikom bate, puna udno oblikovanog kartona. A u dnu
ormaria, posred gomile polomljenih lutki, istrgnutih stranica iz knjiga
i teglica osuene farbe, Lina je pronala komad metala otprilike deset
centimetara dug, za koji je Pelton rekao da je magnet. Stavi ga uz
prikolicu, kaza. Smesta e se zakaiti.
Mada je uivala u traenju, Lina nije mogla a da ne zamilja kako
bi iteljima Embera bilo da dou u tu pustopoljinu i pokuaju da tu
osnuju grad. Kako da tvrdu i ispucalu zemlju pretvore u polja s
usevima? Od ega da podignu kue? ta da jedu dok prekopavaju tle i
diu sklonita? Pred oima joj se pojavi slika etiri stotine Emberana
ratrkanih po smeim poljima poput jata izgubljenih ptica, kako po
suvoj travi eprkaju traei semenje ili bube, kako se guraju u hladu
ono malo drvea i pokuavaju da podignu sklonita od granja ili slame.
Stresla se i odagnala tu sliku. Najbolje da se usredsredi na traenje.
Medi nije preterano uestvovala u istraivanju. Nije ba marila za
zavlaenje pod sve i svata i guranje u skuene prostore. Dok su Lina i
Pelton traili zanimljive stvari, ona je obilazila polja i zarasle bate iza
kua, traei stare voke, divlju vinovu lozu i raznorazno lie, korenje
i peurke dobre za jelo. Lina bi pogledala kroz prozor kue po kojoj
pretura i videla Medi kako kroz visoku travu hoda prema staroj
izvitoperenoj jabuci, ili kako bere bobice po bunju. Ponekad je i samo
sedela. Lina bi je videla kako sedi u drevnoj batenskoj stolici i gleda
preko polja ili niz ulicu, ne mrdajui ni prstom. Lina se tada pitala o
emu to Medi razmilja. Izgledala je strano ozbiljno.
Treeg dana uvee stali su pored irokog dela reke, gde je voda
sporo tekla. Dok je sunce zalazilo, sedeli su na renoj obali, pili hladan
aj koji je Pelton napravio od lia nane i razgovarali. Pelton im je
priao o mestima na kojima je bio, a Medi i Lina su govorile o
Kasparovoj potrazi u gradu i njegovom suludom izuavanju starih
pesama o blagu.
Oh, da, ree Pelton. Celog ivota sluam te stare stihove, a
sluao ih je i moj otac pre mene. To je jako stara pesma, mada mislim
da je tokom godina izmenjena prenoenjem s kolena na koleno. Svi tu
pesmu znaju drugaije. Ide otprilike ovako. Tada zapeva prijatnim
glasom, ali bez sluha:
U drevnom gradu zakopano je blago.
Seti se, seti se, iz starih vremena.
Sakriveno e opet izai na videlo,
Mnogo je vrednije od dijamanta i zlata.
137

Tako sam tu pesmu uo od jednog starca koji ivi u planinama

kod Ejndel Roka, a od Megi Pirs, koja ivi kod Faltera, uo sam drugu
verziju. Ona peva ovako:
Upamti grad, upamti ar
Gde blago je pod zemljom skriveno.
Taj grad, taj grad uvek da pamti
jer blago je tamo zakopano.
Lina ga zabezeknuto pogleda. Usta joj se sama od sebe otvorie, a
oi razrogaie. Srce joj zalupa u grudima.
On se nasmeja. A to si se ti tako iznenadila? Misli da e
pronai to blago? Vie niko ne veruje u te stare stvari. To su samo
besmislene uspavanke drevne pesmice ispevane da uspavljuju bebe.
Neki i dalje veruju u njih, ree Medi. Ali i to samo pojedinci s
malice ludila u glavi i poprilino pohlepe.
Tako je, odgovori skitnica. Znao sam ja nekoliko takvih. Jedan
od njih bio je ubeen da je re o starom gradu Sanazeju, pa je itav
ivot proveo kopajui po ruevinama u potrazi za blagom. Naposletku
je poginuo kada se odak sruio na njega.
Medi frknu. Ljudi ba veruju u gluposti, kaza.
Lina je odmahivala glavom. Poela je da se smei. Ne, ne, ree.
Ne, vas dvoje greite. Nije mogla a da ne prasne u smeh. Nisu to
gluposti, to je istina. Sigurna sam, sigurna! Ono to je odjednom
shvatila bilo je tako predivno i zapanjujue da je skoila na noge,
poela da tape rukama i ponovo se smeje.
Ba si luckasta, ree joj skitnica.
Nisam luckasta! Grad u toj rimi to je grad iz kojeg ja dolazim!
Skitnica pogleda Medi ispod oka. ta je s njom?, upita. Da je ne
drma groznica?
Medi uhvati Linu za ruku. Hajde, smiri se, ree joj. Objasni nam
o emu to pria.
I tako im Lina objasni. Otpevajte ponovo stihove prve stihove
druge pesme, kaza.
Pelton je udno pogleda, ali otpeva: Upamti grad, upamti ar gde
blago je pod zemljom skriveno.

138

Taj prvi red, ree Lina. Sigurna sam da ar zapravo treba da

bude eravica, a to je drugo ime za moj grad. Tako se zove moj dom.
Bio je pod zemljom.
E, nisam ba siguran da u to mogu da poverujem, ree Pelton.
Mislim da je istina, kaza mu Medi. Tako priaju svi koji su
odande doli.
A ta je onda blago?, upita Pelton.
To smo mi!, uzviknu Lina. Mi smo blago mi, itelji Embera!
Odjednom je preplavi ljubav prema starom gradu. Otpevajte ponovo
poslednje redove one prve pesme.
Pelton otpeva: Sakriveno e opet izai na videlo, mnogo je
vrednije od dijamanta i zlata.
Vidite?, upita Lina. Izai e na videlo! Mi smo izali na videlo i
mi smo dragoceniji od zlata, jer su mislili da smo mi poslednji preostali
ljudi na celome svetu!
Njih troje se u udu zgledae. Rekla bih da je u pravu, naposletku
kaza Medi.
Moda i jeste, ree Pelton, pa radoznalo pogleda Unu. iveli ste
u podzemlju?
I tako je Lina ostatak veeri provela priajui o gradu Emberu, o
tome kako je postala glasnik i kako su ona i Dun otkrili izlaz. Bilo je
kasno kada su te noi naposletku legli na spavanje. Lina isprva nije
mogla da zaspi, jer je razmiljala o starim pesmama i njihovom
znaenju. Neko se, nekada davno, nadao da e bar nekoliko ljudi
preiveti i eleo je da oni upamte njen grad i blago koje se u njemu
uva, najvrednije blago na svetu nju, njenu porodicu i pokolenja ljudi
koji su iveli u tom skrivenom mestu, a njihova je svrha bila mada to
nisu znali da osiguraju da ljudska vrsta ne nestane sa sveta ma ta da
se na povrini desi.

139

Trei gradski sastanak

Nakon divljanja na placi, troje seoskih stareina ode u sobu u

tornju da odri hitan sastanak. Skljokae se svako u svoju stolicu.
Nekoliko trenutaka nemo su sedeli i posmatrali haos na trgu.
ta emo sada?, upita Vilmer.
Ben obe ake stisnu u pesnice i spusti ih na sto. Peinski ljudi,
ree, moraju da idu.
Idu?, upita Meri.
Idu, odvrati Ben. Moraju da se gube odavde.
Ali jo nisu est meseci ovde, ree Vilmer.
Moraju smesta da odu, odvrati Ben. Svakako je za njih bolje da
odu pre no to nastupi zima.
Nee hteti da idu, kaza Vilmer, nervozno cimajui pramen kose.
Mislim da sada shvataju kako nemaju kuda da odu.
Moraju da idu, odgovori Ben. Neemo se oseati bezbedno dok
su ovde. Ako odbiju da odu nateraemo ih.
Zavlada duga tiina. Ben i Meri ukrstie poglede. Vilmer je
nervozno gledao as jedno as drugo.
Naposletku Meri spusti oba dlana na sto i duboko udahnu. Ti to
govori o Oruju, zakljui.
Tako je, odgovori Ben. uvamo ga za teke situacije. Mislim da
smo sada u tekoj situaciji.
Nikada ga ranije nismo upotrebili, primeti Vilmer. Ne znamo ni
ta se s njime radi.
Mislim da nije pametno da ga upotrebimo, ree Meri. Uvek smo
se iz sve snage trudili da ne ponavljamo greke naih predaka.
Upotreba Oruja bila bi prvi korak stazom kojom su oni ili.
Moda neemo ni morati da zaista upotrebimo Oruje, odgovori
Ben. Sve to emo morati da uradimo jeste da im pripretimo njime.
im ga vide, postupie kako kaemo to jest, otii e.
To to ti predlae, ree mu Meri, jeste da etiri stotine ljudi
poalje u smrt.
Ne mora da znai, odvrati Ben. Selo Sparks poelo je skoro bez
iega zato ne bi i oni?
140

Nije tano da smo poeli bez iega. Osnivai Sparksa doli su iz

starih gradova, u kamionu natovarenom s dovoljno hrane i zaliha da im
potraje mesecima. Ti ljudi nemaju nita.
Onda emo im poslati jedan kamion, odgovori Ben, s vodom,
hranom i osnovnim potreptinama.
To e im potrajati moda nedelju dana, odvrati Meri. Sem toga,
ne vladaju vetinama potrebnim za preivljavanje. Nisu imali vremena
da ih naue.
Ben nestrpljivo uzdahnu. Zar bi trebalo da nae ljude podvrgnemo
tekoama i opasnostima zbog gomile izbeglica iz peine? Zar nije na
posao da titimo sopstveni narod?
Ali ta emo ako se pobune protiv te naredbe?, upita Vilmer. ta
onda?
Zar to nisam ve objasnio?, upita sada Ben. Primeniemo silu.
To nam je jedini izlaz. Na tren se zamisli, namrteno se zagledavi
negde iza Vilmerove glave. Staviemo Oruje na kamion i oterati ga do
hotela. Ako se pobune, bie spremno za upotrebu. Tresnu pesnicom o
sto. Kaem da im damo jedan dan da se pripreme. Prekosutra e otii
iz Sparksa. Svi oni. Za stalno. Hoemo li da glasamo?
Klimnue glavom.
Ja glasam za, ree Ben. Moraju da idu.
Ja glasam protiv, kaza Meri.
Vilmer se zagleda u ake, pa ovlai usne. Duboko i drhtavo
udahnu. Ja..., zausti. Ja glasam... Ja glasam za.
I tako je odlueno. Iste te noi obznanie svoju odluku, prethodno
pozvavi itelje Embera da se okupe kada zavre s poslom i pre nego to
se vrate u hotel. Ben e im saoptiti odluku. Jasno e im staviti do
znanja da je ta odluka konana.

141

Poglavlje 23
Priprema za rat

Objava je prenerazila Emberane. Te veeri su strmoglavo jurili kroz

hodnike hotela Pionir. Ljudi su jecali, vikali i jeali. Dun je u
predvorju naiao na skupinu ljudi koji su se upustili u unu raspravu.
Za sve je kriv onaj mali Hasler, vikao je neko. On je otpoeo
izgrede. On je nukao ljude.
Ne! On se usprotivio mesto svih nas! On im je dao ono to
zasluuju!, odvrati neko drugi.
On je bundija!
On je heroj!
Dun poe uz stepenite. Negde na pola puta susrete Lizi. Sva se
zajapurila od uzbuenja. Zgrabila ga je za ruku. On ih nee pustiti da
nas izbace, ree, zar ne?
Ko to?, zapita Dun.
Tik. Sigurna sam da e nas spasti. Tako je hrabar, zar ne?
Naterae ih da se predomisle. To ree, pa pouri niz stepenite.
Te su noi ljudi kasno zaspali. Larma po hodnicima trajala je i
trajala, jer su neki zapevali kako e svi pomreti, dok su se drugi na sav
glas zaklinjali da e se boriti, a trei kupili svoje prnje i gurali ih u
vree. Sada je sve to toliko plailo da se sklupao u jedan ugao i
ebetom se pokrio preko glave, ali Dun, njegov otac i Edvard Poket
dugo su sedeli i razgovarali.
Ne vidim kako moemo da podignemo grad ni iz ega, govorio je
Dun. Ne verujem da su oni ikada i mislili da to moemo. Pocrkaemo
od gladi pokuavajui da to ostvarimo. Ne moemo da idemo ne mogu
da nas nateraju.
Njegov otac, koji je sedeo uza zid skupivi kolena, tuno je
odmahnuo glavom. Ne znam, ree. To oruje koje imaju mogu time
da nas oteraju.
Ali ta to moe da bude?, upita Dun. Samo jedan komad oruja?
Ne razumem.
Da bi bilo efektivno, kaza Edvard Poket najuenije to je umeo,
oruje mora doi u dodir s osobom ili osobama protiv kojih se koristi.
Pitanje je kako jedan komad oruja moe biti efektivan protiv etiri
142

stotine ljudi? Moja pretpostavka jeste da je re o neemu jako velikom,

to bi moglo da se baci na sve nas i da nas zdrobi.
Ali gde bi ga sakrili, ako je tako veliko?, upita Dun. Moralo bi da
bude veliko kao planina.
Moda je re o nekoj ivotinji, predloi Dunov otac. Moda je
dre u kavezu u podrumu venice. Neto veoma divlje to e pustiti na
nas.
Ili je moda neto nalik onom otrovnom brljanu, samo jo gore,
kaza Dun. Nekakav otrov kojim mogu da nas poprskaju. Njegov otac
zamiljeno klimnu glavom. Da, ree. To bi moglo da bude to.
Ali, oe, poe Dun, zar ne misli da bi trebalo da im se
suprotstavimo? Ma ta to oruje bilo. Ne moemo samo da odemo. To
nije poteno!
Edvard Poket, koji je prekrtenih nogu sedeo na podu, ustade, pa
stisnu obe pesnice i die ih kao da e nekoga udariti. Je ne idem!,
viknu. Neka samo probaju da me nateraju! Vezau nogu lancem za ono
njihovo veliko staro drvo!
Sad zajea ispod svog ebeta.
Sem toga, nastavi Edvard, ovde imam posla. Potreban sam im.
Svi smo im potrebni! Ponovo sede. Sutra e se verovatno
predomisliti.
Ne bih rekao, kaza Dunov otac. Onaj Ben mi zvui ozbiljno.
Dunov otac uzdahnu, pa isprui duge noge i zagleda se u kolena.
Razmisli malo o tome ta e znaiti ako se upustimo u borbu, ree.
Recimo da se zabarikadiramo ovde u hotelu i da odbijemo da odemo.
Oni nas napadnu tim svojim orujem, kakvo god ono bilo. Neki od nas
e biti povreeni, a neki e poginuti. Mi poemo na njih, naoruani
svime to nam padne pod ake moda tapovima ili komadinama
polomljenog stakla. Borimo se s njima. Pree rukom preko glave i
ponovo uzdahnu. Oni e moda zapaliti hotel, a mi emo moda
upasti u selo i pokrasti im hranu. Onda oni dou da nas napadnu a
mi ih odbijemo. Na kraju, moda nam poe za rukom da im nanesemo
toliko tete da vie ne mogu da nas oteraju. ta time dobijamo?
Prijatelje, komije i porodice mrtvih. Naselje napola uniteno, a oni
koji ostanu mrze nas do sri. A i mi emo morati da ivimo s tim
stranim stvarima koje smo uradili.
Dun je sve to zamiljao dok je njegov otac govorio. Nikada ranije
nije razmiljao o tome kako e borba izgledati. Ali ipak, ree. Bar e
neki od nas preiveti i imati gde da ive. Ako odemo odavde u Puste
zemlje svi emo pomreti.
143

Njegov otac samo odmahnu glavom. Ne znam, Dune. Moram

priznati da ne znam ta da radimo.
Znam ta u ja uraditi, ree Edvard Poket.
ta?, upita Dun.
Otii u na spavanje, odgovori Edvard, pa ode do svog ormara i
uvue se u njega. Probudite me, kaza, kada smislite ta da se radi.
Otprilike sat vremena kasnije u hodniku se zau bat koraka i
kucanje na vratima. Tikov glas odjeknu: Zovu se svi borci!, viknu.
Svi borci! Svi koji odbiju bie prognani! Sastanak na poetku puta.
Moramo napraviti plan! Zvuk koraka minu, a Dun u kako se isti taj
poziv ponavlja sve dalje niz hodnik.
Obukao se i obuo. Uprkos svemu to je njegov otac kazao, i dalje
nije mislio da bi Emberani trebalo da tek tako mirno odu u divljinu.
Nekako moraju pruiti otpor a Tik je jedini koji ima plan.
Hodnik je bio pun ljudi neki su meusobno tiho mrmljali, ali
veina sveta je utala. Svi su ili ka stepenitu. Napolju je no bila
topla, ali nekakav usplahireni lahor ljuljukao je kronje i nosio
pramike oblaka preko zvezda. U drutvu ostalih, Dun poe ka mestu
odreenom za sastanak.
Tik je stajao obasjan meseinom, a iza njega je bilo gusto iblje.
Kada se ljudi okupie oko njega, on die tap i svi zautae.
Sluajte paljivo, kaza Tik. Govorio je ravnim glasom ne glasno
ali svaka re bila je razgovetna i odsena. Onog dana kada nam je
nareeno da odemo prekosutra okupiemo se u zoru ispred hotela.
Ponesite oruje. Jo ima mnogo onih koji se nisu odluili na borbu, a
nekoliko njih je spremno da krotko ode u Puste zemlje, sledei
nareenja. elimo da im promenimo miljenje. Pokaite svoje oruje!
Uzvikujte na bojni krik: Neemo da idemo! Podsetite ih na crne rei
mrnje blatom napisane po placi i zidovima naega hotela, te otrovno
lie na pragu. Nateraemo te kukavice da se posrame zbog svoje
slabosti. Nateraemo ih da shvate kako je sramota pokoravati se zlim
zapovestima. Veina e nam se pridruiti a moda i svi. Kada nam se
budu pridruili, poi emo u selo glasno, prkosno i snano i na
placi emo se suoiti sa seoskim stareinama i saoptiti im nae
zahteve.
Nekoliko ljudi die pesnice i stade da vie u znak odobravanja.
A ta su nai zahtevi?, upita Dun. Stajao je na elu gomile,
gotovo neposredno ispred Tika.
Nai zahtevi su sledei, poe Tik. Zahtevamo da postanemo
punopravni graani ovog grada, a ne da nas teraju u divljinu.
144

Zahtevamo da nas hrane kako treba. Zahtevamo boravak u pristojnom

smetaju. Zahtevamo kraj nepravednim pravilima i uvredama.
Dun je pomislio kako su sve to razumni zahtevi. A ta ako
odbiju?, upita.
Onda emo se, naravno, boriti.
Ali oni imaju to strano oruje o kojem priaju, kaza Dun. ta s
tim?
I ostali ponovie njegovo pitanje. Da, ta s tim?
Tik se nasmei, a zubi mu blesnue na meseini. Oni imaju jedan
komad oruja, ree. A mi mnogo. U pravim rukama svako je oruje
mono. Die glas. Napaemo ih, viknu, ovako!
Zamahnu elinom palicom tako da vazduh zaita. Kraj palice se
zari u zemlju. Ponovo je die i tako snano udari debla oko sebe da im
oguli koru. Onda se munjevito okrenu i stade da udara bunje iza sebe.
Ne moete da nas porazite!, viknu zamiljenom neprijatelju. Pravda
je na naoj strani! Krvi emo vam se napiti! Kosti emo vam polomiti!
Nastavi da divlje udara, bode i see bunje. Lie je letelo na sve strane,
a granice su pucale.
Neto prolete kroz vazduh i pade na zemlju. To videe i Dun i Tik.
Tik na trenutak stade i spusti pogled. Pred nogama mu je bila napola
odrasla ptiica, koja mora da se krila duboko u bunju. Leala je na
boku i nemo otvarala i zatvarala kljun.
Vidite?, viknu Tik. Neprijatelj pada preda mnom! Die palicu.
Jednim udarcem, ja u...
Dun prie i zgrabi Tika za ruku. Nemoj, ree mu.
Tik pokua da se otrgne, pa se opusti i spusti svoje oruje. Iskezi
se. Dobro, odvrati. Mislim da je svakako mrtva. Gurnu cipelu ispod
ptice i odbaci je u travu. Ali shvatili ste zamisao, nastavi, ponovo se
okrenuvi svojim ratnicima. Zamislite stotine nas kako to radimo!
Biemo nepobedivi. Lice mu je bilo ozareno od zadovoljstva.
I tada se sva ona Dunova nejasna i nelagodna oseanja stopie u
jasno razumevanje: Tik eli rat. Pomisao na rat uzbuuje ga i ini ga
srenim. Ali mene ne ini. Muka mi je od pomisli na rat.
Te noi Dun se raziao od Tika. Lagano i tekoga srca vratio se do
hotela i popeo uz stepenite. I dalje nije znao ta e uiniti prekosutra.
Samo je znao da nee da mu Tik bude zapovednik. Sam e sebi
zapovedati.

145

DEO 3
Odluka

146

Poglavlje 24
ta je Toren isplanirao

Toren je od starog Sala Ramireza, koji je uvee doao da mu

doktorka pogleda upaljeno oko, uo te novosti.
Nareeno im je da odu, priao je Sal dok se doktorka nadvijala
nad njega i irila mu kapke. Peinskim ljudima. Nareeno im je da
odu. Prekosutra.
Nemogue da je to tano, odgovori doktorka, te kaikom iz jedne
teglice zahvati malo bistre tenosti. Nagni glavu, kaza, pa poe da iz
kaiice sipa kapi Salu u oko.
Istina je, ree Sal. Ben im je kazao da idu.
Ali kako da idu?, upita doktorka. Nemaju kuda da idu.
Neki od njih su odbili, odgovori Sal. Rekli su da e se boriti.
Obrisa oi. Ben kae da e u tom sluaju izvaditi Oruje.
Oruje! Doktorka spusti teglicu na sto i pogleda Sala. Je li Ben
siao s uma?
Nemam pojma, kaza Sal.
Toren je sve to sluao sa svog mesta pored prozora, sav se tresui
od uzbuenja. Bie rata i to u Sparksu! A strano oruje napokon e
biti upotrebljeno i to na peinskim ljudima! Oduvek je eleo da zna
ta je to. Sada e otkriti.
Sal ode sa zavojem preko oka. Doktorka sede za sto i kroz prozor se
zagleda u ognjeno nebo na zapadu. Kako li smo doli do ovoga?, kaza,
ali ne kao da pita Torena.
Zbog izraza njenog lica Torenovo uzbuenje pomea se s
trunicom straha. Pomislio je kako ne eli da bude u ratu. Mogao bi da
se povredi. Oruje bi sluajno moglo da pogodi njega, a ne peinske
ljude. On bi samo da vidi rat, a ne da u njemu uestvuje.
Gde e rat biti?, upita doktorku.
Molim? Ona ga pogleda kao da je zaboravila da je prisutan.
Rat, kaza on. Prekosutra. Gde e biti?
Pria gluposti, odvrati doktorka. Ako bude rata, bie ga svuda.
Lagano ustade, drei se jednom rukom za sto. Izraz lica bio joj je
umoran i odvukla se u svoju sobu a da nije rekla laku no.
147

Toren ode u krevet, ali dugo je samo leao dok su mu misle

luakom brzinom promicale kroz glavu. Reio je da e prekosutra, na
dan kada rat poinje, ustati pre svih. Obui e se. Uzee iz kuhinje
pare proje i staviti ga u dep. Ponee i no, za sluaj da mu se rat
priblii. Onda e otii na placu i popeti se na vrh onog velikog bora,
tako visoko da ga niko odozdo nee moi primetiti. Odatle e moi sve
da vidi.

148

Poglavlje 25
Strah u poslednji as

Kako se Peltonov kamion bliio Sparksu, Lina je bila sve

nestrpljivija. eznula je da vidi Popi, gospou Merdo i Duna. Jo dan
puta, ree joj Pelton. Sutra ujutru biemo u Sparksu.
Lina je te noi bila toliko uzbuena da nije mogla da spava. Um joj
je galopirao ka ljudima koje je elela da vidi sutra, ali i unazad ka
svemu to je videla na svom putovanju. Zaspala je tek nekoliko sati
pred zoru, a kada se probudila smesta je osetila da se neto promenilo
u vazduhu. Digao se neki vetar, topao i pun praine, koji je povijao
uvelu travu i komeao lie na drveu. Nebesko plavetnilo izbledelo je
u maglovito sivilo, a vrelina je bila gora nego ikada. Oseala je neto
uznemirujue u vazduhu, neko upozorenje, nalik na prve tragove
groznice kada nastupa bolest.
Danas e biti ba usijano, kaza Pelton. Ali za sedmicu ili dve
vrelina e poeti da poputa. Menja se godinje doba. To se osea u
vetru.
Krenuli su rano. Nakon svega sat vremena Lina je u daljini
ugledala polja i zgrade Sparksa. Ustala je sedela je na prednjem
seditu izmeu Medi i Peltona i zaklonila oi da bolje vidi. Eno ga
sada joj je to selo izgledalo kao dom, sa svojim stamenim smeim
kuama i urednim poljima oko njih. Kada su izali na put to vodi do
hotela Pionir, Lini je neto sinulo. Pustite me da ovde siem, ree.
Hou da kaem Dunu da sam se vratila. Ostatak puta prei u peke.
Zahvalila je Peltonu na svoj njegovoj pomoi, a on je za uzvrat
zahvalio njoj. Uzmi nekoliko stvarica koje si pronala, kaza, ta god
hoe. Ona je neko vreme preturala po sanduku, sve dok nije pronala
lupu, magnet i crveni kamioni, pa je sve to tutnula u svoj zaveljaj.
Ja u otii u selo da pomognem Peltonu s trgovinom, kaza Medi
Lini. Videemo se kasnije kod doktorke.
Lina skoi s kamiona i doeka se na svoje snane i okretne noge, pa
pojuri niz put ka hotelu tako brzo da joj se kosa vijorila na vetru.
Oekivala je da vidi ljude na reci kako peru ve, i ljude na
hotelskim stepenicama kako dorukuju i spremaju se za posao. Ali oko
hotela nije bilo nikoga, a kada je ula u njega, zatekla je ljude kako
zbunjeno bauljaju predvorjem. Neki su plakali videla je dve sestre
149

Huver, jedna je zapevala, a druga je pokuavala da je utei; videla je i

staru Nemi Progs kako sedi na umotanom ebetu i guna sebi u bradu.
Ljudi su se raspravljali ula je ljutite glasove, upitne i pune straha.
Na tren je samo stajala i gledala, pitajui se ta se to desilo. A onda
je neko primeti. Lina! Njeno ime odjeknu nad larmom. Lica se
okrenue ka njoj i ljudi pohrlie da je vide, potpuno je okruivi.
Vratila si se! Gde si bila? Mislili smo da si zauvek nestala! Videla je
nasmeeno Klerino lice i ula glasove prijatelja iz kole, kapetanice Fliri
iz emberskih glasnika, kao i nekoga ko je radio u obuarskoj radnji.
Jesi li dobro?, govorili su. Ba si nala vreme za povratak! Zato si
otila? Gde si bila? ake su je hvatale, a ruke grlile. Videla je riu
glavu kako skakue gore-dole Lizi je pokuavala da preko gomile vidi
ta se deava, a ugledala je i gospou Polster kako joj se ozareno
osmehuje, dok je gospoica Torn stajala pored nje.
Dobro sam, dobro sam!, odgovorila je svima. Tako sam srena
to sam se vratila! Ali ta se to ovde deava? I gde je Dun?
Ovde sam! Bio je to Dunov glas. Eno ga, ba silazi niz stepenite.
Otrgla se od gomile koja joj je elela dobrodolicu i otrala do njega. On
nita nije rekao, ve ju je samo uhvatio za ruku. Trgla se kad je videla
izraz njegovog lica. Je li on to ljut?
Hajdemo napolje, ree.
Pola je za njime niz prolaz koji je vodio do vrata u zadnjem delu
hotela. Tu je bila jedna mala betonska terasa ograena niskim zidom.
Iza zida su se na vetru njihale povijene grane nekog pranjavog drveta.
Dun sede na zid i povue je do sebe.
Jedan dugi trenutak nita nije govorio, ali kada je otvorio usta,
promuklo je viknuo. Gde si bila?, upita. Zar ne zna da su svi brinuli
zbog tebe? Zar ne zna da su svi mislili da si mrtva? Lina malice
ustuknu. Nisam htela da tako dugo odsustvujem, odgovori. Pogreila
sam. Mislila sam...
Nije te bilo skoro mesec dana!, kaza Dun.
Dune, bilo je to zbog grada. Mislila sam da e grad liiti na one
moje crtee. Mislila sam da bismo moda mogli da odemo tamo svi mi
da tamo ivimo i da... i da budemo sreni, zavrila je slabanim
glasom.
Mogla si da mi kae da ide, odgovori Dun. Moda bih i ja hteo
da poem s tobom. Jesi li pomiljala na to?
Zapravo, uopte nisam razmiljala, odgovori Lina. Samo sam
uoila priliku i pola. Ali da jesam razmislila o tome, namrtila se,
prisetivi se neega, verovatno bih zakljuila da ti ne bi hteo da ide.
Jer si prezauzet s onim... s onim Tikom.
150

Dun se snudi. Oh, kaza. Pa, u pravu si. Valjda sam... Mislio
sam da je Tik moda... Dun zbunjeno uuta. ao mi je, ree.
I meni je ao, odgovori Lina. Neko vreme oboje su utali, a onda
Lina upita: Da oprostimo jedno drugome?
Dobro, odgovori Dun i nasmei se.
Lina mu uzvrati osmeh. Ali ta se to ovde deava?, upita. Zato
su svi toliko uznemireni?
Naredili su nam da idemo, Lina! Kazali su nam da sutra ujutru
moramo da odemo!
Molim? Lina to nije mogla da shvati. Ko mora da ide?
Svi mi! Svi Emberani!
A kuda da idemo?
U Puste zemlje. Kazali su nam da moramo sami stvoriti ivot za
sebe.
Lina samo zabezeknuto otvori usta. Misli joj se divlje rasejae. Ali
kako emo? ta da jedemo? Gde da ivimo? Pred oima joj se opet
pojavi ona zastraujua slika itelji Embera kao ptice ratrkani po
neizmernom suvom krajoliku. Tamo ima vukova, ree, i razbojnika!
Znam, odgovori Dun. A uskoro e zima. Jesi li ula za zimu?
Lina odmahnu glavom. Kada joj Dun objasni, oi joj se preneraeno
razrogaie.
Lina, strane su nam stvari radili dok te nije bilo. Sve je poelo od
onog Torena. Ispriao joj je o unitenom paradajzu i o tome kako ga je
Toren okrivio.
Kazao je da te je video?, ljutito upita Lina. Zato je to uradio?
Dun slegnu ramenima. Pitaj njega. Ne znam. Potom je nastavio
da joj pria ta se jo desilo. Izbacili su nas iz svojih kua! Ispisali su
nam rune rei po zidovima. Otrovali su nas liem!
Ali zato? ta smo im mi uinili?, upita Lina. Vetar joj je duvao s
lea, tako da joj se kosa vijorila preko ramena. Zgrabila je aku
umrenih vlasi da joj ne bi letele oko glave.
Jeli smo im hranu, odgovori Dun. To je glavna stvar. Ali desile
su se i druge stvari. Ispriao joj je o izgredima na placi i o onome to se
desilo kod vodoskoka. Sad nam prete, nastavi, da e upotrebiti na
nama svoje oruje ako ne odemo. A onda je Tik rekao da emo mi
upotrebiti svoje oruje na njima.
Nae oruje? Kakvo oruje?
Dun uzdahnu. Lina tek tada primeti koliko je mrav. Imao je
podonjake.
151

Toliko toga imam da ti kaem, ree Dun. A imamo samo

dananji dan.
Ali jo nisam bila kod kue, odvrati Lina. Moram da vidim Popi
i gospou Merdo. Jesu li one jo kod doktorke? Da li je Popi dobro?
Vetar joj uz noge nanese neto suvog lia i zamrsi joj kosu. Odjednom
se itav svet promenio, za samo pola sata. Grlo joj se stee i samo to ne
zaplaka.
Da, jo su kod doktorke, odgovori Dun. Hajde, poi u s tobom.
Priaemo tamo.
ekaj, zaustavi ga Lina. Donela sam ti poklon. Zapravo, dva
poklona. Odmota zaveljaj koji je nosila ak od grada, pa izvadi
magnet i lupu i prui ih Dunu. Ovo je magnet, kaza. Ako ga priblii
metalu, zakai se za njega. Ovo drugo uveava stvari mislim, ini da
izgledaju vee.
Hvala ti, kaza Dun, pa radoznalo pogleda svoje poklone. Podie
lupu i kroz nju pogleda pozadinu hotela.
Pogledaj neto sitno, predloi mu Lina, nekakav list ili bubu.
Dun zaeprka po liu na zemlji i pronae mrava, pa ga stavi na
dlan. Drei lupu tano iznad mrava, pogleda kroz nju. Oh!, ote mu
se. Vidi! Vide mu se kolena! Pa ak i... Uuta, potpuno obuzet
gledanjem. Onda pogleda Linu. Ovo je pravo udo!, ree. Oduva
mrava s dlana i stade da se osvre sve dok ne nae jednu bubu. Vidi
ovo!, viknu. Vidi se kako vae! Potom pogleda pero, pa deli
moljevog krila i na kraju vlat trave.
Ovo je neverovatan svet, kaza naposletku, gurnuvi u dep lupu i
magnet. Ba volim to ivim ovde, samo mi smetaju nevolje s ljudima.
Lina i Dun prooe kroz selo i stigoe do doktorkine kue. Jo je
bilo rano jutro, i kada su otvorili vrata, zatekli su sve za stolom kako
dorukuju. Gospoa Merdo je sedela okrenuta ka vratima, tako da ih je
ona prva videla. Ustala je, i dalje drei kaiku. Na tren je samo gledala
otvorenih usta, ne mogui da nae rei. A onda je pojurila prema Lini i
vrsto je zagrlila. Popi je istovremeno skoila s klupe, potrala prema
Lini i zagrlila joj kolena. Doktorka je ustala i razrogaenih oiju
posmatrala to ponovno okupljanje.
I Toren je skoio, ali ne da zagrli Linu. Potrao je do vrata i
pogledao napolje, a onda viknuo: Gde je Kaspar? Zar nije i on ovde?
Gde je? Ali niko nije obraao panju na njega. Bili su previe zauzeti
oko Line, postavljajui joj pitanja, ali istovremeno joj ne dajui priliku
da na njih odgovori. Gde si bila? Jesi li dobro? Zato nam nisi rekla...
Zna li ta se ovde deava?
152

Popi je vikala: Vina, Vina, uzmi me! Uzmi me! A doktorka, koja
je bila zbunjenija nego inae, promrmljala je: Malo aja? Ili... da
vidimo... zato ne bismo svi... ba mi je drago to si... A Toren je sve
vreme vukao Linu za rukav i zapitkivao: Ali zato on nije ovde? Gde
je? Kada dolazi? Ali nije dobijao odgovore.
Kada su se stvari malo smirile, Lina ree: Medi e ubrzo doi.
Ostala je u selu da neko vreme pomae skitnici.
Gospoa Merdo prestade da se smei i lice joj poprimi ozbiljan
izraz. Lina, poe, kako si mogla tek tako otii a da najpre ne
razgovara sa mnom? I samo si ostavila ono neozbiljno pisamce, koje
htela bih da istaknem nije bilo istinito. Kazala si da e se vratiti za tri
dana. Prolo je dvadeset osam! To je bilo nemarno i glupo.
Znam, odgovori Lina. Jako, jako mi je ao. Nisam znala da u
biti odsutna toliko dugo. Objasnila je da je pogreno ula Kaspara i
mislila da je rekao jednodnevno putovanje, a on je zapravo kazao
petodnevno putovanje. Nastavila je: A onda su se desile i neke druge
stvari, i... sve je to dugo potrajalo.
Da, ree gospoa Merdo. A mi smo dugo, dugo brinuli za tebe.
Uze Linin zaveljaj, koji je Lina bacila na pod, i spusti ga kraj prozora.
A zna li ta se ovde dogodilo? Zna li da nam je nareeno da sutra
odemo?
Znam, odgovori Lina. Ali ne mogu da poverujem u to.
Istina je, odgovori joj gospoa Merdo. To mi se nimalo ne
dopada, ali ne znam ta da radim. Doi da dorukuje.
Lina i Dun sedoe za sto, gde su ostali jeli maline i lag. Mada su se
Lini zgadili putniki kolai, a prava joj je hrana delovala jako
primamljivo uopte nije bila gladna. Stomak joj se grio od nervoze.
Ne mogu da jedem, ree. Nisam gladna. Moram da... Dun i ja
moramo da porazgovaramo.
Bar uzmi jabuku, ree gospoa Merdo.
Prve jabuke ove godine, dodade doktorka. Sa severa. Lina uze
tvrdu crvenu voku pa ona i Dun izaoe. Vrelina je bila uasna. Proli
su kroz dvorite, gde je doktorkin zasad uglavnom bio prazan; biljke su
bile ili presaene iz saksija u zemlju ili uvele. One to su jo bile u
saksijama venule su na vruini. Preli su put i otili do rene obale. ak
je i reka trpela posledice vruine vie nije bila duboka i bujna, ve je
tekla u potoiima izmeu stenja ogolelog korita. Rubovi reke bili su
uto-zeleni i smrdljivi.
Sedoe na zemlju, a Lina ree: Bili bi mi potrebni sati da ti
ispriam sve to sam videla. Ali, sluaj, ovo je glavno: ljudi su imali
prelep grad i unitili su ga.
153

Namerno?, upita Dun.

Ratovima. Borbama. Dune, bilo je uasno!
Ona sva zadrhta, setivi se prizora koji je videla. Taj rat nekako
mi je aputao. U jednom trenutku ula sam vritanje i videla plamen.
I nita nije ostalo?
Skoro nita.
A svuda po Pustoj zemlji ima li kua?
Ponegde. Ali sve su stare i ruevne. Uglavnom ima samo polja
smee trave i ivotinja koje zavijaju. Ako budemo morali da odemo
tamo i pokuamo da ivimo pa, neemo moi.
Zato neki ljudi ele da se bore u stvari, mnogo ljudi to eli. Dun
joj ispria sve o Tiku, kao i o oruju koje su on i njegovi ratnici
sakupili. Objasnio joj je plan kako e sutra otii u selo i odbiti da odu,
spremni na borbu. A onda joj je ispriao i o stranom oruju, kojim su
seoske stareine pretile.
Da, odgovori Lina. I ja sam ula za Oruje. Toren mi ga je
jednom spomenuo. Ali ta je to?
Ne znamo, odgovori Dun.
Ako je to neto iz starih vremena, nastavi Lina, onda je tako
strano da bi Tikove motke naspram njega bile kao granice. Staro
oruje moglo je da spali itave gradove. Uhvatila se za trbuh i
presavila. Kao da je sve u njoj bilo u gru. ake su joj bile mokre od
znoja. Ne sme doi do rata, kaza.
Ali ne moemo ni da odemo, odvrati Dun.
Sedeli su i posmatrali vodu kako se bori da proe izmeu stenja.
Sunce je bletalo i palilo im zadnji deo vrata.
Zar ne misli, poe Dun, da je bolje boriti se nego popustiti?
Tako se barem neto radi.
Ne znam, odgovori Lina. To me plai. Pree prstom po glatkoj
crvenoj jabuci koju joj je dala gospoa Merdo. Puno sam razgovarala s
Medi tokom putovanja, naposletku kaza. Dune, ona je ba mudra.
Ispriala mi je kako ratovi poinju. To se deava kada ljudi kau:
Povredio si me, pa u sada ja tebe.
Ali takvi su ljudi, odvrati Dun. Naravno da eli da uzvrati
onima koji su te povredili.
A onda oni ele tebi da vrate. A onda opet ti njima, samo jo gore.
To traje i traje, ako neko ne pokua da sve zaustavi.
Ali kako?

154

Medi je rekla da to mora da se uhvati u zametku. Mora da ga

zaustavi im vidi da poinje. U suprotnom moe biti prekasno.
Ali kako da se zaustavi?
Mora da se obrne pravac, odgovori Lina. Tako mi je Medi
kazala. Rekla je da moda ne bi ni dolo do izbijanja ratova da je neko
bio dovoljno hrabar.
Ali, Lina! Dun udari dlanom tlo pored sebe. ta to znai? Kako
se to postie?
Lina ba i nije bila sigurna. Zagrizla je crveno voe koje joj je
doktorka dala. Naizgled je bilo tvrdo kao uglaani kamen, ali usta joj se
napunie slatkim sokom. Mislim da treba ovako raditi, ree, pa
savaka zalogaj i proguta ga. Mesto da drugoj strani uzvraa neim
jednako loim kao ono to su tebi uradili ili jo gorim ti treba da
uradi neto dobro. Ili bar da se suzdri i da ne uradi neto loe.
Ponovo zagrize jabuku. Mislim da je o tome re. Kada jednu ravu
stvar prati druga rava stvar, onda to samo vodi sa zla na gore. Stoga
treba uraditi neto dobro, jer e se tada sve preokrenuti.
Dun uzdahnu. To ba i nije od pomoi, odvrati. Kako da radimo
neto dobro za ove ljude kada su oni nama uinili toliko toga ravog?
Zato bi uopte to hteli da radimo?
Pa, to je to, odgovori Lina, obrisavi s brade jabukov sok. Ne
eli to da uini, ali svejedno uini. Zbog toga je teko. Medi je kazala
da je veoma teko. Kazala je da je mnogo tee biti dobar ovek nego
rav.
I ta da radimo?, upita Dun. Zvuao je ogoreno. Da kaemo da
emo sa zadovoljstvom raditi bez hrane? Da kaemo da emo uvek biti
posluni i dobri, ma ta nam oni radili?
Ne, odgovori Lina. To nije pravo reenje.
Ili da jednostavno utke odemo u Puste zemlje i da im vie ne
dosaujemo?
Ne, odvrati Lina. Ni to nije pravo reenje. Zagledala se u vodu.
Razmiljala je iz sve snage. Ne elimo da idemo, kaza. Niti elimo da
se borimo. Misli li da su nam to jedine mogunosti?
ta je drugo preostalo? Ako se ne budemo borili, naterae nas da
odemo. Ako ne odemo, moraemo da se borimo.
Lina je u sreditu jabuke otkrila tvrd deo, okruen smeim
semenjem. Noktom je povadila semenje. Mora da postoji neki trei
nain, kaza. ta ako svi posedamo ispred hotela i odbijemo da se
mrdnemo? Neemo otii, ali neemo se ni boriti ta misli? Ne bi
valjda upotrebili to svoje oruje na nama ako se mi ne borimo, zar ne?
155

Ne znam, odgovori Dun. Moda i bi.

Mislim da ne bi, ree mu Lina. Nisu oni ravi ljudi.
Ali ne moemo doveka tu sedeti, odvrati Dun. Pre ili kasnije
naterae nas da odemo. Pokupie nas jednog po jednog, natovariti u
kamione i odvesti.
Moda nee, kaza Lina. Moda moemo da porazgovaramo i da
doemo do nekog reenja.
Ne bih rekao, odgovori Dun. Tik i njegovi ratnici nikada se nee
smiriti. Oni ele da se bore.
Lina privue kolena uz grudi i spusti bradu na njih. Neto dobro,
pomislila je. Koji bi to dobar in preokrenuo stvari? Mogli bismo se
dobrovoljno javiti da budemo skitnice, predloi. Svi mi, tako da ne
moraju da nas hrane, a mi moemo da im donosimo stvari.
Ne znamo kako da budemo skitnice, odgovori Dun. Nemamo
kamione, niti volove. Ne bismo ni znali kuda da idemo.
Moemo da kaemo kako emo raditi sve najgore poslove, ree
Lina.
Ali to ne bi bilo poteno, nestrpljivo odvrati Dun. Zato bismo to
uinili? To nita ne valja. Ustade, pa otrese suvu travu s pantalona.
Mislim da je prekasno za sve to. Nita od svega toga ne bi urodilo
plodom.
Lina je i dalje razmiljala. Oajniki je elela da nae neki odgovor,
ali niega nije mogla da se seti. Klonula je duhom i odjednom osetila
straan umor. Pa, onda jednostavno moramo biti na oprezu i motriti,
ree. Moda se pojavi neka prilika. Moramo da budemo spremni za
nju. Ne znam ta drugo da radimo. Znala je koliko to glupavo i
neuverljivo zvui.
Ali, na njeno iznenaenje, Dun se osmehnu. Tako neto mi je otac
rekao kada sam radio u Cevovodu. Obraaj panju, kazao mi je. To je
tada bila dobra zamisao. Pretpostavljam da i dalje jeste. U svakom
sluaju, bolje od toga ne moemo.
Lina baci jabukovo srce na tle i zatrpa ga zemljom, pa se njih dvoje
pokunjeno vratie u doktorkinu kuu. Dun je tu ostao na ruku mesto
da ide kod Partonovih, pa se onda vratio u hotel. Lina je nameravala da
ostatak tog dana provede iz sve snage razmiljajui o sutranjem izboru.
Sedela je postrance na prozorskom seditu, ispruivi noge i
pokuavajui da natera svoj um da doe do neke ideje. Ali stalno je
udarala u dva zida: boriti se (nije elela da se bori) ili otii (nije elela
da ode). Jedna muva je zujala i udarala u prozor sa spoljne strane. Vetar
je njihao lie vinove loze pored prozora. Razmiljaj, kazala je Lina
samoj sebi. Obraaj panju. A onda je zaspala.
156

Poglavlje 26
Oruje

Jutro je svanulo. Dun ustade. Morao je da bude spreman na sve, pa

je smotao ebe i napravio zaveljaj za svu svoju odeu za sve to ima.
Njegov otac i ostali takoe su to uinili. Emberani su se okupili ispred
hotela i amorili glasno, uzbueno i zbunjeno. Tik se muvao meu
njima, ohrabrujui ih, nadahnjujui ih da se bore za svoja prava i
govorei im da je kucnuo as za bitku. Oi su mu ledeno blistale. Glas
mu je bio visok i nametljiv. Veoma esto bi se ljudi s kojima je
razgovarao zapalili od njegovih rei i ispunili goruom eljom za
borbom.
Preko polovine Emberana pridruilo se Tiku ti su ljudi postali
ratnici. Neki su otrgli drae za pekire sa zidova u kupatilima; drugi su
zgrabili kamenje ili granje da im slui kao oruje. Poli su u selo, a
ostali Emberani zbunjeno su ih sledili.
I Dun je poao. Ve jarko jutarnje sunce grejalo ga je svojim
zracima; vetar mu je mrsio kosu i prodirao kroz koulju. Um mu je bio
pometen, a srce divlje lupalo u grudima. Tik i njegovi ratnici, s
draima za pekire, cevima od umivaonika i staklenim krhotinama,
koraali su i klicali svoj bojni krik: Neemo da idemo! Neemo da
idemo! Sve je vie ljudi prihvatalo taj pokli kada su stupili na seoske
ulice, a u vratima i prozorima pojavila su se preneraena lica
stanovnika Sparksa, koji su jo bili u nonim kouljama. Vikali su jedni
drugima: Vidi! Dolaze peinski ljudi! Dolaze u selo! I drugi prozori i
vrata se otvorie, a ljudi izaoe na ulice ne znajui da li da besne ili da
se boje.
Doli su svi Emberani. Niko nije ostao da eka kamione koji e ih
prevesti u Puste zemlje. Svi su morali da znaju ta e se desiti. Morali
su da budu tu, pa neka bude ta bude.
Navrli su na placu i pribili se jedni uz druge. Ratnici su uzvikivali
borbene poklie, a ostali su nervozno stajali; neki su se napola sakrili u
dovracima ili iza drvea, pribojavajui se onoga to e se dogoditi,
nesigurni da li ele da u tome uestvuju.
Tik zaurla: Metani Sparksa! Odbijamo da odemo! Ovde smo da
iznesemo svoje zahteve! Ako neete da ih ispunite boriemo se!
Boriemo se!, zaurlae ratnici.
157

Ostali se bojaljivo zgledae. Hoemo li?

Iz jedne bone ulice dotra Ben Barlou. Dojurio je na stepenite
venice, pa se okrenuo prema gomili i dreknuo: ta traite ovde? Ovo
je bezobrazluk; ovo je neprihvatljivo! Danas odlazite odavde i to za
sva vremena.
Neemo da idemo!, jednoglasno odvrati gomila.
Vilmere! Meri!, viknu Ben. Drugo dvoje stareina pridrui mu se
na stepenitu.
Raziite se, i to smesta!, vikali su. Nazad u hotel! Beite nazad,
beite nazad! Stali su ispred mase i pokuali da je poguraju, ali to nije
imalo svrhe. Emberana je jednostavno bilo previe. Ben jurnu na Tika i
pokua da ga zgrabi, ali ovaj ga udari palicom, pa Ben ustuknu i uhvati
se za ruku. Niko nije oekivao da e Emberani biti naoruani.
Dun je stajao na strani place okrenutoj ka reci, malo po strani od
glavnog dela gomile. Imao je nekakav oseaj da su stvari na rubu haosa,
na ivici gubitka kontrole. Sve mu je to bilo zastraujue dranje,
mahanje orujem, Emberani, koji su napunili placu, i itelji Sparksa,
koji su se nagurali po rubovima, besni i uplaeni. Moda, pomislio je
Dun, stareine jesu voljne da razmotre nae zahteve. Moda moemo da
popriamo, pa da sve bude u redu. Za njega je to bila jedina nada.
Ovo su nai zahtevi!, viknu Tik. Paljivo sluajte!
Ben se samo prodra: Dovoljno smo uli od vas! S razgovorom je
zavreno. Nema vie prie! Nema vie zahteva! Kada je Dun to uo,
obuzela ga je srdba i naterala ga na delanje. Skoio je na jednu klupu
pored sebe i viknuo na sav glas: Barem sasluajte!
To je privuklo agerovu panju, jer je stajao blizu njega. On se baci
na Duna, ali deak odskoi. uo je Bena kako vie: Uhvatite tog
deaka! Besna lica okrenue se prema njemu, a ruke se rairie da ga
zgrabe. On se provue i progura du samog ruba gomile, pa se dade u
trk im izbi na istinu.
Ali nije otiao daleko. Morao je da ostane blizu place; morao je da
zna ta e se desiti. Potrao je uz reni put i projurio iza venice, gde je
pored zadnjih vrata stajalo nekoliko buradi za smee. Zastao je na tren.
Da li ga neko prati? S place se zau urlik, a onda vika samo jednog
glasa. ta li se deava? Dun je morao saznati.
Gurnuo je zadnja vrata venice. Smesta su se otvorila, te se uvukao
u nju. Jedan hodnik vodio je ka prednjem delu zgrade. S njegove desne
strane bilo je stepenite. Valjda ovde nema nikoga, pomislio je. Valjda
su svi napolju i nose se s vojskom Emberana. Potra uza stepenite, pa
izbi na vrh i nae se u sobi u tornju.
158

Bila je to etvrtasta soba s prozorima na svim zidovima. U sredini

je stajao sto sa stolicama pravih naslona. Odatle se pruao pogled na
placu prepunu ljudi. Buka je podseala na riku bujice. Tik je bio na
elu gomile Dun je lepo video kako mu se glava crni kao uglaani
kamen, a elina palica je blistala na suncu.
Neposredno ispod prozora bilo je stepenite venice i temena troje
stareina. S njegove desne strane prozori su bili delimino zaklonjeni
granama velikog borovog drveta to je raslo pored zgrade. Kada je bacio
pogled kroz prozore sa zadnje strane, video je krov venice ispod njih.
Ovo je savreno. Moe da vidi ta se deava, a i da uje jer su
prozori otvoreni. Sem toga, shvatio je da, ako ostane tu, nee morati da
odlui da li e se boriti ili nee. To mu je pomalo liilo na varanje ali
na neki nain osetio je olakanje. Uasavao se pomisli da uestvuje u
krvavoj tui.
Dun je stao pored prednjeg prozora i pogledao dole. Tano ispod
njega bio je Ben Barlou video je kovrdavu sedu kosu i ake koje
besno seku vazduh. Meri Voters i Vilmer Dent prili su iza Bena. Meri
je pokuala da ga uhvati za ruku, ali on se otrgao. Skupio je obe ake
oko megafona i viknuo: Neemo dopustiti da nam pretite! Mi
upravljamo ovim gradom! Na je, mi smo ga sagradili, mi ga
posedujemo! Vikao je toliko glasno da je naprasno promukao.
Unitavate na nain ivota. Morate da idete!
Masa zabrunda i poe napred. Oblaci sakrie sunce, a placa pade u
senku.
Moete pokuati da nas oterate!, odgovori Tik viui. Ali mi
smo ovde i ovde emo ostati!
Vazduh je podrhtavao od besa. Ili je to ipak bio vetar? Sve se
kretalo oblaci su hitali po nebu, granje se njihalo na drveu, Emberani
su mahali raznoraznim orujem. Na krovu tornja, zastava Sparksa
besno se vijorila na svom jarbolu Dun ju je uo iako nije mogao da je
vidi.
Oseao je kako vetar duva i kroz njegov um. Setio se oevih reci.

Kada se borba zavri, ta nam preostaje? Uniteno naselje. Ljudi koji se

mrze. Dok je tako stajao u tornju, iznad svega toga, stekao je nekakav

udan utisak odvojenosti, kao da ne pripada ni jednoj ni drugoj

zavaenoj strani. Na ijoj je on strani zapravo? Sigurno nije na Benovoj,
ali nije ni na Tikovoj, s njegovim ratnicima koji neprestano prete, eljni
borbe.
Ben dole die ruku i ponovo viknu: Upozorili smo vas! I spremni
smo da s vama izaemo na kraj. Potpuno je promukao. Dajem vam jo
159

jednu poslednju priliku. Hoete li da idete ili ne? Isturene glave i

stisnutih pesnica, ekao je odgovor.
Ne!, prodra se Tik.
Njegova vojska zaurla skupa s njim: Ne! Nikada! Ne, ne!
Ben ulete u venicu, a Vilmer za njim. Dun se ukoi, uplaivi se
da e se moda popeti u toranj, ali oni ponovo izaoe na stepenite,
vukui za sobom neku crnu metalnu stvar na tokovima. Gomila se na
trenutak utiala jer su svi krivili vratove pokuavajui da vide ta se
deava. Dun je sa svog mesta imao dobar pogled, ali i dalje nije imao
predstavu o emu se radi i ta je ta stvar. Znao je da je to sigurno
Oruje, ali liilo mu je na nekog velikog crnog insekta. Stajalo je na
crnim gvozdenim nogama. Imalo je komplikovano crno gvozdeno telo,
dugako skoro kao kamion, naikano nekakvim kukama, kutijama i
iljcima. Uzani al od rebrastog metala padao je preko njega. Kako je
runo, pomislio je Dun, kao kostur nekog udovita.
Ben je tu stvar okrenuo prema gomili. Stao je iza nje, razmaknuvi
noge u irini ramena. Ovo vam je poslednja prilika, viknu masi.
Raziite se! Ili snosite posledice!
Meri pojuri ka njemu. Ne, Bene!, vrisnu. Ne smemo ovo da
radimo!
Ben je odgurnu. Sloili smo se!, odvrati. Meri, bei dalje!
Sada je i gomila na placi osetila opasnost i poela da se povlai.
Tik viknu: Ostanite gde ste!, ali Dun vide kako je i on ustuknuo za
korak.
Ben se uhvati za zadnji kraj Oruja. Gubi se i vodi sa sobom te
svoje huligane!, zapreti. Ili otvaram vatru!
Vatru?, pomislio je Dun. Na ta li misli?
Bilo je oigledno da to ni Tik ne zna. Ti ima jedan komad
oruja, viknu, ali mi ga imamo mnogo! Podie palicu, a njegovi
ratnici iza njega uinie isto.
Ben se besno prodra. Nadneo se nad Oruje. Dun je video njegova
pognuta lea i to kako rukom trza mainu. Nita se nije desilo. Ruka
mu se ponovo trznu, ovaj put jae, a Meri istovremeno pojuri napred.
Nogom snano udari u nos Oruja, gurnuvi ga tako nagore, a Oruje
otrim metalnim glasom poe da teke. Tka-tka-tka-tka-tka-tka-tka,
tektalo je, okreui njuku napred-nazad. Ljudi u gomili poee da
vrite.
Dun isprva nije video ta to Oruje radi. emu to glasno i mahnito
podrhtavanje? Buka je bila uasna, ali Oruje je ostalo na mestu, nije
uletelo u gomilu. Da li to neto izlee iz... Da! S druge strane place,
160

iznad glava okupljenih ljudi, Dun u jednom zidu vide niz rupa i
polomljeni prozor...
Ali Oruje odjednom prestade da breke. Dun spusti pogled i vide
Bena kako ga besno drma i drma, lupajui ga po nosu kako bi ga spustio
nie i naciljao gomilu koja je panino vikala i pokuavala da pobegne.
Meri viknu i pokua da pojuri ka Benu, ali Vilmer je zgrabi za ruku...
I onda Oruje eksplodira.
Ovoga puta nije bilo tektanja, ve samo vatrenog mlaza koji je
izbio iz zadnjeg kraja Oruja, oborivi Bena na lea, a Oruje preturivi
napred, tako da je stajalo na nosu. Zbog toga je vatra sunula pravo uvis
jarkonarandasti stub je, bacajui ike na sve strane, dosezao sve do
grana borovog drveta to natkriljavae stepenite venice.
Dun je sve to uasnuto posmatrao iz tornja. Gde li je njegov otac u
toj mahnitoj gomili? Gde je Lina? Borovo drvo ispod njega je gorelo.
Uskoro e i zgradu zahvatiti plamen jer je drvo tik uz nju. Dim je ve
ulazio kroz prozore. Mora da izae odatle.
I tada je uo vrisak ne s place, ve odnekud iznad njega. Ptica?
Neka ivotinja na drvetu? Trenutak kasnije, krik je odjeknuo gomilom.
Dun je uo da neko vie: Drvo! Na drvetu! Neko je tamo!
Dun je ve bio pred vratima, spreman da se sjuri niz stepenite, ali
ponovo je uo vrisak i to izbliza. Utrao je nazad u sobu i pritrao
prozoru okrenutom ka drvetu. Nie grane ve su bile u plamenu. uo je
kako vatra bukti i rie dok juria preko suvih iglica. Kada je digao
pogled, video je ko to vriti: jedan deak se vrsto priljubio uz granu
neto viu od krova kule. Grlio je drvo i uasnuto vritao dok je vatra
hitala nagore.
Keni!, pomisli Dun. Da li je to on? Nije mogao da oceni, ali znao je
da ne moe da ga ostavi. Moda bi nekako mogao da ga uhvati kroz
prozor. Otvorio je prozor to je ire mogao bila je to ona vrsta prozora
to se otvara upolje na arkama a onda je zgrabio jednu stolicu iz
sobe. Drei je za naslon, gurnuo ju je kroz prozor to je vie mogao.
Spusti se jo malo!, doviknu deaku na drvetu. Brzo, spusti se!
Deak ga ugleda, a Dun se tre kada shvati o kome je re. To nije
bio Keni, ve Toren onaj deak koji je izazvao sve te nevolje i koji je
upro laljivi prst u Duna. Na jedan besni tren, Dun oseti poriv da
prepusti Torena sopstvenoj sudbini i da se izgubi iz tornja to bre
moe. Meutim, smesta se otresao te misli i povikao jo glasnije:
Pouri! Silazi ovamo!
Toren se spustio niz grane, prema plamenu pod sobom. Kada se
naao naspram prozora, i dalje je bio predaleko da dohvati nogare
161

pruene stolice. Milio je niz jednu granu, ali ona je bila tanka i povijala
se pod njegovom teinom.
Skoi!, viknu Dun. Skoi i uhvati nogare! Ja u te uvui!
Toren se vrati do debljeg dela grane, pa ustade i ukoi se. Stajao
je drei se za deblo i piljio u plamen, ne zatvarajui usta.
Skoi!, ponovo dreknu Dun. Dim je sada ve kuljao u sobu.
Skoi! Moe ti to!
Vetar se razduva, a vatra rasplamsa. Sada su ve i grane
neposredno ispod Torenovih nogu bile u plamenu. Odjednom se
odluio Dun mu to vide na licu. Deak vrsto stisnu usne, upre
pogled u stolicu, pa se obema rukama odgurnu od debla i baci ka
tornju. ake mu epae preku izmeu nogara, a Dun polete napred od
Torenove teine. Skoro da je ispustio stolicu. Dri se!, viknu. Vukao
je stolicu nagore svom snagom. Kada su mu Torenove ake bile
nadohvat ruke, zgrabio je najpre jednu, pa obe, pustivi stolicu da
padne u sobu. Jo jedan napor i Toren se naao u tornju; toliko se tresao
da je jedva mogao da stoji.
Sad, ree Dun, hajdemo odavde.
Pooe ka vratima, a kroz prozor kroz koji je Toren maloas uao u
prostoriju ulete plamen, kao nekakva otra narandasta kanda.

162

Poglavlje 27
Gaenje vatre

Lina je bila na strani place nasuprot reci kada je Tik glasno izredao
svoje zahteve, a Dun viknuo: Barem sasluajte! Kada mu je ula glas,
pokuala je da krene ka njemu, ali masa je bila toliko zbijena i
uskomeana da nije mogla da se probije kroz nju. Tikovi ratnici bili su
na sve strane. Sunce je bletalo po njihovim elinim palicama, cevima
i staklenim krhotinama. Provlaila se kroz gomilu ljudi koji su se gurali
i vikali kada je Ben opalio Orujem.
ula je zvuk nalik na niz prasaka, a onda su ljudi ispred nje poeli
da vrite i da bee nazad. Lina se skupila i zatitila glavu rukama.
Ostala je tako dok su ljudi prolazili pored nje i saplitali se; praskanje je
za trenutak prestalo. Onda je usledio glasan tresak, pa jo vike. Kada se
naposletku usudila da ustane i pogleda, videla je da je bor u plamenu.
Vatra je isprva bila jako mala i samo je jedna grana bila zahvaena.
Suvi svenjevi borovih iglica odjednom bi blesnuli kada bi ih vatra
zahvatila. Ali za nekoliko trenutaka oganj se rasplamsao. Plamen je
poeo da palaca i pucketa. Digao se stub crnog dima. Masa je poela da
se povlai, a ljudi su se gurali i gazili. Emberani, za koje je vatra bila
retka i strana opasnost, gledali su razrogaeno i zabezeknuto. Neki su
vritali, a neki su bili toliko prestravljeni da nisu mogli ni da zucnu.
Linu je preplavio takav strah da nije mogla ni da mrdne, sem to
se, noena masom, zateturala nekoliko metara unazad. Pogled joj je bio
usredsreen na plamen strane narandaste ake grabile su granje.
Neki unutranji glas vritao joj je: Bei! Bei!, ali nije mogla to uiniti.
Noge je nisu sluale. Jedva su je drale uspravnom.
Onda se prolomi neiji glas: Neko je na drvetu!, a Linin pogled
probi se kroz dim taman toliko da vidi kako se visoke grane njiu i kako
se neto belo kree po njima. Onda su je opet okruili usplahireni ljudi.
Saplela se o cev na ploniku i pala na kolena. Kada joj je polo za
rukom da ponovo ustane, masa ju je istisla u prednje redove.
Tada je videla Bena kako nepokretno lei na leima na stepenitu
venice. Vilmer se nadvijao nad njime, a Meri Voters je vikala:
Protivpoarni kamion! Protivpoarni kamion! Vatra je s bora prela
na toranj venice plamen je palacao uza zidove.

163

Tada je Lina iza sebe ula raskalaan smeh. Neka gori!, dreknu
neko. Neka gori! To je njihova kazna! Zasluili su! Prepoznala je taj
glas. Bio je to Tik. I drugi su prihvatili njegov krik. Neka gori!, vikao
je pravi hor glasova, kliui otro i pobedniki.
Emberani su se sada natrpali na junom kraju place, to su dalje
mogli od venice i poara. Neki su pobegli ka ulicama, ali veina je
ekala da vidi ta e se desiti. Stajali su na bezbednoj udaljenosti,
oseajui i uas i opinjenost, i posmatrali kako plamen lie zidove
tornja.
Metani Sparksa trali su na sve strane. Prodavci su zgrabili vedra i
otrali do reke da ih napune vodom, ali vatra je uglavnom bila visoko
iznad njih, tako da nisu mogli da je dohvate. Bacali su vodu u vazduh i
onda stajali s praznim vedrima, gledajui kako kula gori.
Pristigla su i dva protivpoarna kamiona. Vozai su stajali i ibali
volove da bi ih poterali u kas. Voda se talasala u velikoj buradi na
prikolicama. im su kamioni stali, ljudi su skoili na njih, zgrabili
vedra i poeli da ih pune iz buradi.
Protivpoarni lanac! Protivpoarni lanac!, pronese se pokli i
seljani, koji to mora da su esto vebali, obrazovae isprekidane redove
koji su se protezali od poara do kamiona na rubu place. Zapaljene
granice padale su s bora, a vetar ih je nosio tako da su se tu i tamo
palile nove vatre. Ljudi su na sve strane bacali vodu, ali za svakih
nekoliko ugaenih plamiaka kao da se palilo po deset novih.
Lini je srce toliko jako tuklo da nije mogla ni da razmilja. elela je
da pobegne to dalje odatle, ali neto joj nije dalo da to uini. To je
delimino bio strah od vatre, a delimino strah od neega drugog od
misli koja je pokuavala da joj ispliva na povrinu uma. Nije elela da je
uje. Obrati panju, proapta joj neki glas. Pokuala je da ga odagna.
Sve bre i bre, ljudi na kamionima punili su vedra i prosleivali
ih niz red. Poslednja osoba u lancu, ona najblia plamenu, bacala je
vodu na vatru. Voda je itala i isparavala, gasei po nekoliko
plamiaka.
Tik i njegovi ratnici, skupa s ostalim iteljima Embera, sve su to
posmatrali kao neku istovremeno stranu i opinjavajuu predstavu.
Tik i nekoliko drugih klicali su i navijali, ali veina je samo piljila u
plamen koji je prodirao venicu. Kada bi vetar poneo ike prema
njima, vritali su i uzmicali.
Lina je pogledom arala po gomili. Gde je Dun? Gde je gospoa
Merdo? Nije videla ni jedno ni drugo jedva da je ita i mogla da vidi.
Vazduh je bio pun dima. Nazirali su se samo obrisi uspanienih ljudi.
Samo je vatra bila bletava. Borovo drvo pretvorilo se u ognjeni stub u
164

ijem se sreditu nalazio crni kostur drveta. Kada se jedna velika grana
odlomila i tresnula, te zapalila bunje na koje je pala, Emberani su
prestravljeno zaamorili, pa su se mnogi od njih okrenuli i dali u beg.
Lina se nije ni mrdnula. Oseala se kao da su je zgrabile dve
ogromne ake. Jedna ju je vukla to dalje od vatre, prema gradskim
ulicama kroz koje moe da pobegne u bezbednost. Druga ju je vukla
napred, u opasnost, i terala da uini ono za ta je odjednom znala da je
ispravno. To je dobra stvar. To je ono to je ekala. Ali nije elela to da
radi. Ne mogu, pomislila je. Ne elim. Previe se bojim. Uradie to neko

drugi. Ne ja, ne ja. Ne mogu.

Ba u tom trenutku sruio se toranj. Zidovi su mu se smrvili, krov

uruio, a plamen je suknuo iz rupe. Jarbol je pao na zemlju kao koplje.
aavi zidovi nakrivili su se i strovalili na plonik.
Vatra se odjednom rasula na sve strane. Grane i iglice u plamenu,
noene vetrom, pale su na suvu travu na rubu place, na drvee pored
reke i na krovove od rogozine tezgi na trnici. Tamo!, povikae ljudi s
vedrima, pokazujui. Tamo! I tamo! Redovi se okrenue i vedra
poee sve bre prelaziti iz ruke u ruku, a ljudi na elu lanaca sipae
vodu i tamo i ovamo; meutim, bilo je previe vatri i nedovoljno ljudi
da ih sve obuzda.
Sada je trenutak, pomislila je Lina. Moram to da uradim. I hou.
Brzo potra, da se ne predomisli. Trala je pognute glave i stisnutih
pesnica, dok joj je srce mahnito tuklo. Trala je kao da se bori protiv
snanog vetra. Sama je pretrala placu i ubacila se u najblii red s
vedrima.
Izdajice!, neko se prodra iza nje. Bio je to Tikov glas, otar kao
no. Lina ga je ula, ali nije obraala panju na njega. Izdajice,
izdajice!, Tik ponovo viknu, a njegovi ratnici za njim. Izdajice!,
vikali su, uzmiui pred ikama.
Dun je u poslednjem trenutku izaao iz tornja. Skoro da je morao
da baci Torena niz stepenice a onda da ih preskae po tri odjednom.
Toren je otrao nekud im je izaao kroz vrata, ali Dun je pojurio oko
place, drei se blizu tezgi i pridruio se gomili Emberana na junom
kraju. Borei se za dah, zagledao se u plamenu stihiju iz koje je pobegao
crni prut borovog drveta, zadimljene daske venice. Posmatrao je
kako vatra prodire zgradu i kako toranj pada. Video je protivpoarne
redove kako vijugaju meu ratrkanim plamenovima i uo Tikov smeh
kako odzvanja kroz larmu. Gori, gori!, dreknu Tik, a drugi mu se
glasovi pridruie. Neka gori! To su i zasluili!
165

Dun je na trenutak obeznanjeno stajao. U njemu kao da se vodio

nekakav rat, ali nije bilo onako kako je on zamiljao. Gde mu je mesto u
toj bici? Ko mu je neprijatelj, a gde su mu prijatelji? Savladali su ga
buka i mete. Oi su ga pekle, a kolena mu klecala.
A onda vide Linu kako izlee iz gomile i tri preko place. uo je
Tika i njegove ratnike kako vrite: Izdajica!, i tada kao da je progledao
(mada mu oi nisu bile sklopljene) i kao da se probudio iz komara.
Vazduh oko njega se raisti, a snaga mu se vrati u noge. Progurao se
izmeu ljudi ispred sebe, izleteo iz gomile i potrao u istom pravcu kao
Lina prema redovima s vedrima.
Videvi ta Lina i Dun rade, i ostali su poli za njima. Kleri se
progurala kroz gomilu i potrala napred, a gospoa Merdo odmah za
njom, zadigavi suknju i koraajui dugim i hitrim koracima. Potom su
krenule sestre Huver, pa Dunov otac i nejaka gospoica Torn, te jo
petoro ljudi, a onda jo troje. Trali su sa akama na ustima ili rukama
preko glave, branei se od dima i ugaraka koji su leteli na sve strane, pa
se ukljuili u redove i poeli da vuku vodu.
Sledilo ih je sve vie i vie metana Embera. Naposletku se samo
Tik i nekoliko njegovih ljudi nisu borili protiv vatre. S izrazima
tvrdoglavosti i straha na licima, skupili su se na suprotnom kraju place
i povremeno vikali: Izdajice!, dok im je beskorisno oruje visilo u
rukama.

166

Poglavlje 28
Iznenaujue istine

Gaenje vatre bilo je toliko naporno da je Lina zaboravila da se

plai. Iz uma joj je iilelo sve sem borbe protiv vatre. Ruke su joj
hvatale naredno vedro same od sebe, iznova i iznova, a kada bi se
zauo krik upozorenja, samo bi digla pogled da vidi odakle dolazi
opasnost i sklonila bi se u stranu. Ubrzo je nestalo vode u buradima, pa
su zadnji krajevi redova morali da se razvuku sve do reke i da zahvataju
vodu neposredno iz nje, to je znailo da vedra moraju da putuju preko
due razdaljine. Redovi su vijugali levo i desno, pratei vatre koje su se
po suvoj travi irile kao nekakav uasan korov.
Ljudi su u oblacima dima liili na aveti, jurili su svako na svoju
stranu i dovikivali se. Lina je jednom primetila Duna. Uskoio je u
fontanu i pognuo se kao da rukom trai neto na dnu. Ponovo je
iskoio, mokar do gole koe, a fontana se za tili as prepunila i voda se
prelila, zalivi plamen u travi na rubu place. Oh, Dune, ura!, pomislila
je Lina.
Primetila je nekoliko puta i Medi u roju vatrogasaca; ponekad je
uzvikivala uputstva ili upozorenja, a ponekad samo dodavala vedra,
dok joj se kosa vijorila na vetru.
Koliko su se borili protiv vatre, toliko su se borili i protiv vetra.
Duvao je u raskalanim naletima, a plamen se pruao pred njime,
dolazei do novih zapaljivih stvari. Ali sada se protiv vatre borilo
dvostruko vie ljudi i ubrzo su ljudi poeli da pobeuju. Plamenovi
su se pretvorili u plamike koji su se gasili jednom lopatom zemlje ili s
malo vode iz vedra. Naposletku vie nigde nije bilo ni traga
narandastog. Placa se pretvorila u krajolik blatnjavih bara i aavih i
zadimljenih hrpa. Izgledala je nekako udno prostrano i otvoreno bez
venice i borovog drveta.
Narednih nekoliko trenutaka ljudi su samo stajali i gledali se.
Svima su lica bila garava, po glavi su bili posuti pepelom, a odea je
svima bila mokra i prljava. itelji Embera bili su jednako kaljavi kao
metani Sparksa; svi su manje-vie liili jedni na druge.
Lina ode da potrai Duna. Nije ga pronala, ali pronala je gospou
Merdo kako sedi na zemlji na severnom kraju place. Puna joj se

167

pomerila s temena i sada joj je visila ispod jednog uha. Vatra joj je na
vie mesta progorela suknju. Jeste li dobro?, upita je Lina.
Rekla bih da jesam, odgovori gospoa Merdo. A ti?
Dobro sam, odgovori Lina.
To je najvanije, ree gospoa Merdo, pogledavi Linu. Ti si
zaista dobra. Prui joj ruku. Pomozi mi da ustanem, kaza, pa emo
se zajedno vratiti u doktorkinu kuu da se upristojimo.
Kada su ugasili vatru, svi su bili iscrpljeni, mokri i prljavi. Dun je
otkrio da mu kolena ponovo klecaju, pa je lutao seoskim ulicama sve
dok pod jednim drvetom nije naao zaklonjeno mesto tamo je mogao
da se zavue i odmori. Ljudi su prolazili pored njega vraajui se
svojim kuama, a Emberani su se vraali u hotel, za koji su tog jutra
mislili da e ga zauvek napustiti. Dun nikoga nije dozivao. Bio je toliko
umoran da nije mogao ni da pria. Samo je hteo da se malo odmori pre
nego to se suoi s onim to sledi.
Ali nije dugo sedeo pre nego to je primetio Kenija kako ide
ulicom. Kada ga je Keni uoio, priao mu je i seo pored njega. Video
sam te, ree mu. Ti si spasao Torena s drveta.
Dun klimnu glavom.
Znao sam da si takva osoba, odgovori Keni. Plava kosa bila mu je
posuta pepelom, kao da mu je neko pobiberio glavu.
Kakva?, upita Dun.
Hrabra, odgovori Keni. Dobra. Ne kao onaj drugi deak.
Koji drugi deak?
Keni se nasloni uz drvo i isprui noge. Onaj koji je terao ljude da
se bore. Onaj s bledim oima.
Tik, kaza Dun.
Da. Znao sam da taj ne valja jo kada sam ga onog dana video u
umi.
Kog dana?, upita Dun.
Onog dana kada je tamo bio s vreama na rukama, odgovori Keni.
Dun se okrenu i pogleda ga. Vreama? Zato? ta je radio?
Sekao je lozu, odgovori Keni.
Kakvu lozu?, upita Dun. Srce mu bre zakuca.
Nisam mu bio blizu, pa ne mogu da budem siguran, ali meni je to
liilo na neto to on ne eli da dodirne. Neto kao otrovni brljan.
Otrovni brljan? Zato bi on sekao otrovni brljan?
uo sam ta se desilo, ree Keni. Za ono lie na stepenitu
hotela. Mislili su da smo to mi uradili, ali ja ne bih rekao.
168

Dun je grozniavo razmiljao. Priseao se nekih stvari: kako je Tik

imao osip na ruci nekoliko dana pre nego to se brljan pojavio na
stepenitu; kako je predvodio ienje, ali nije u njemu uestvovao;
kako mu je vrat bio garav onoga jutra kada je na hotelskim zidovima
bilo ispisano VRATITE SE U PEINU; kako je sve uzbunio,
potpaljujui im bes, neprestano ih podseajui na ta dva napada.
Sada mu je sve bilo jasno, kao da mu se u glavi razbistrilo. Tiku je
sav taj bes bio potreban. to su ljudi vie uznemireni, to vie njih eli
da se bori. A to je vie boraca, to e vie ljudi Tik predvoditi. Tik je
eleo mo. eleo je slavu. eleo je rat, sa sobom kao voom. Okupio je
svoju vojsku napadajui sopstveni narod.
Dun se borio za dah. Ruke su mu bile hladne i tresle su se.
Odjednom je znao da metani Sparksa ipak nisu napali Emberane. Zbog
svojih strahova i sumnji postali su neljubazni i sebini, ali s moguim
izuzetkom onih blatnjavih rei na placi nikoga nisu napali. A da nije
bilo pisanja na zidu i otrovnog brljana, verovatno ne bi bilo ni izgreda
na placi. Da nije bilo izgreda, seoske stareine moda ne bi donele
odluku da Emberani moraju da idu.
Dun skoi na noge.
Keni se tre i upita: ta je bilo?
Rekao si mi neto vano, odgovori Dun, pa isprui ruku i podie
Kenija. Moram da... moram da... ta to mora? Mora da popria s
nekim. Mora da objasni. Moram da idem, kaza Keniju i ponovo poe
ka centru sela, sve vreme razmiljajui o tome s kime da popria i ta
da kae.
Doktorka je stajala ispred kue drei Popi za ruku kada su Lina i
gospoa Merdo stigle. Popi potra prema njima. Vina!, viknu. Videla
sam va-tu! Videla sam va-tu!
Jeste li povreene?, upita doktorka Hester.
Samo umorne, odgovori Lina.
I prljave, dodade gospoa Merdo.
Prljave, prljave, ree Popi, cimajui Linu za koulju i trkarajui
pored nje.
Toren je sedeo na divanu s nogama u koritu punom vode.
ta se tebi desilo?, upita Lina.
Imam opekotine na stopalima, odgovori Toren.
Na stopalima? Kako ti je to uspelo?
Nisi videla?, upita gospoa Merdo.
ta to?, odvrati Lina.
169

I tako joj gospoa Merdo ispria. Ne znam zato je Dun uopte bio
u tornju, zavri, ali Toren tome ima da zahvali to je izvukao ivu
glavu.
Lina pogleda Torena izvivi obrve. Dun mi je ispriao ta si rekao
za njega. Zar te nije sramota, sada kada ti je spasao ivot?
Toren nije odgovarao, ve je samo piljio u svoja stopala.
Lagao si, nastavi Lina. Okrivio si Duna za neto to on nije
uradio.
Toren se skljoka na jastuke na divanu.
On nije bacio onaj paradajz!, odseno ree Lina. On tako neto
nikada ne bi uradio. Zato si kazao da jeste?
Pogreio sam, promumla Toren.
Pa, ko je onda to uinio?
Neko drugi.
Ko?
Neko. Neu da kaem.
Ali mora da kae neto, pripreti mu Lina. Moda nee da
kae ko je to uradio, ali mora da kae da nije Dun. Poela je da
pretura po kru na stolu i pronala pare hartije. Evo, kaza i prui je
Torenu skupa s olovkom. Napii ovde da si lagao u vezi s Dunom i
potpii se.
Toren se namrti, ali je poslua, pa joj prui poruku, a ona poe
prema vratima. Vraam se u selo, ree. Neu dugo. Stii u na
veeru.
Lina je posle veere puno priala. Gospoa Merdo i doktorka htele
su da uju kako je u Pustim zemljama, kako je to biti skitnica i kako
grad izgleda. Medi je sedela pored prozora sa oljom aja u ruci i
povremeno dodavala poneku re, ali uglavnom je preputala Lini da
pria priu. Toren je sedeo na kauu, a noge su mu bile ispruene
doktorka mu je umotala stopala u zavoje od krpa i pretvarao se da ne
slua, ali povremeno nije mogao da se suzdri da ne postavi neko
pitanje, obino u vezi s Kasparom.
Ne razumem, zausti. Zato ste se vas dve vratile, a Kaspar
nije.
Nije zavrio ono to eli da uradi, odgovori mu Lina. Svoju
misiju.
A ta je njegova misija?, viknu Toren. Mora da ste to otkrile.
Jesmo, odgovori Lina pa nesigurno pogleda Medi.
170

Tvoj brat, objasni Medi, trai neto to nikada nee pronai.

Kada to shvati, vratie se kui.
Ali ta to trai?, upita Toren, pa se pridie na laktove i oinu
Medi pogledom.
Trai blago, odgovori Medi, ali ne prepoznaje ga ak ni kada je
pred njim.
Zar je zaboravio naoari?, opet upita Toren.
Ne, ne ali ima muke s vidom ak i kada nosi naoari. Lina
Torena nije volela nita vie nego ranije, ali bilo joj ga je malice ao,
pa mu je te veeri donosila ae s vodom zaslaenom medom i
poklonila mu onaj crveni kamioni koji je pronala dok je bila
skitnica. Popi je izgleda shvatila da je sve to nekakva zabava za Torena,
pa se ukljuila tako to mu je donosila razne stvari da se s njima igra
kaike, arape, krompire. Kada je dolo vreme za spavanje, prenele su
ga u medicinsku sobu, a onda se Lina s gospoom Merdo i Popi popela
u potkrovlje.
Gospoa Merdo raspusti kosu, koja joj pade niz ramena u
pramenovima slepljenim od ai. Moram da ti kaem neto, ree Lini.
Njoj srce sie u pete. ta god da je to, bila je sigurna da zasluuje.
Videla sam ta si uinila, poe gospoa Merdo. Uradila si neto
izvanredno kada si onako potrala. Jako hrabro.
Pa, morala sam, odgovori Lina.
Gospoa Merdo je upitno pogleda.
Lina je bila previe umorna da bi objanjavala kako treba pokuati
uraditi ispravnu stvar da bi se situacija preokrenula i kako se nadala da
to nee morati da uradi ona, ve da e to uiniti neko drugi. Stoga je
samo slegnula ramenima i outala.
Gospoa Merdo se eljala. Rekla bih da je mnogo nas mislilo da
uradi to isto, kaza. Ali niko nije imao hrabrosti. Samo ti.
Nisam se oseala hrabrom, odgovori Lina. Bila sam
prestravljena.
Zbog toga to to si uinila ima jo veu vrednost, kaza joj
gospoa Merdo.
Lina oseti kako iznutra blista, kao da krije plamiak u sebi ne, ne
plamiak, ve sijalicu. Tako je bolje. U srcu joj je blistala malecka
sijalica.
Rekla bih da nikada u ivotu nisam bila umornija, kaza gospoa
Merdo. A sutra nas jo toga eka.
Sutra? Lina na trenutak nije mogla da se seti ta ih to sutra eka.
171

Pa da, odgovori gospoa Merdo. Valjda emo sutra saznati da li i

dalje nameravaju da nas oteraju.

172

etvrti gradski sastanak

Te noi je vetar razneo dim, tako da je jutarnje nebo bilo

blistavoplavo, a vazduh sve. Suneva svetlost bila je topla, ali nekako
nenija i otrija. Smenjuju se godinja doba.
Toga jutra je u hotel doao glasnik iz sela. Dun, koji je sluajno
prvi ustao, naleteo je na njega na hotelskom stepenitu. Reci svojima,
kaza mu glasnik, da stareine Sparksa ele da se danas u podne
sastanu sa iteljima Embera. Oni e doi u hotelsku balsku dvoranu.
Dun je tu poruku saoptio ljudima na koje je potom naleteo, a oni
su preneli drugima, tako da su uskoro svi to znali. U podne su se svi
sakupili u dvorani. Dun je s ocem stajao usred gomile. Svuda oko njega
ulo se nervozno mrmljanje. Ljudi su se pitali hoe li opet uti loe
vesti. Nauo je kako gospoica Tom nekome apue: Toliko sam
nervozna da imam greve u stomaku. I on je bio nervozan; dlanovi su
mu se znojili.
Nekoliko minuta nakon podneva u dvoranu uoe Meri Voters i
Vilmer Dent. Pratila su ih etvorica ljudi s nosilima, na kojima je Dun
video neku priliku umotanu u ebe. Po nakostreenoj sivoj bradi bilo
mu je jasno da je re o Benu Barlouu. Pored nosiljke je hodala doktorka
Hester, a s njom su bile gospoa Merdo, Lina i Popi. Za njima su ili i
drugi metani, okupljajui se pored zidova prostorije Dun prepozna
prodavce i predvodnike radnika (ukljuujui agera), kao i brojne
porodice Sparksa. Bili su tu i Partonovi; video je Kenija kako trkara za
svojim roditeljima.
Dun die ruku i pozva Linu, a ona mu prie. Je li Ben teko
povreen?, proapta Dun.
Mislim da jeste, odgovori mu Lina, takoe apatom. Doktorka
kae da je pogoen u rame. Kae da mu je udarac skoro odvalio ruku.
Sluaj, poe Dun. Moram da ti kaem neto vano. U narednih
nekoliko minuta, dok su seoske stareine i ljudi koji su nosili Bena
izlazili na binu, apatom je Lini ispriao sve to je otkrio o Tiku.
Zaista?, govorila je ona neprestano. Zaista? Kako je samo
mogao? Ne mogu da verujem!
A sino sam, nastavi Dun apatom, otiao da naem Tika i
saoptio mu da sve znam, a on mi je rekao...
Ali u tom trenutku Meri Voters die ruke, zamolivi za tiinu. Dun
prestade da apue i pogleda ka bini. Ljudi su spustili nosila i jedan
173

kraj podigli na stolicu, tako da je Ben leao pod uglom. Jedno oko bilo
mu je prekriveno zavojem, ali drugim je streljao prisutne.
Kada je Meri progovorila, u njenom dubokom glasu osetilo se blago
podrhtavanje.
Ovde smo da bismo razgovarali o ozbiljnim stvarima, kaza. Ben
je jue ozbiljno povreen, ali uporno je zahtevao da doe. Svi elimo da
s vama razgovaramo licem u lice. Zastade. Najpre, moram da vam
kaem sledee.
Dunu srce sie u pete.
Shvatili smo, ree Meri, da od vas ne moemo da traimo da
idete. Jue je vaa velikodunost doprinela tome da se setimo
sopstvene.
Niko ni re nije rekao, ali Emberani su se zgledali i uzdahnuli od
olakanja. Dun ramenom malice gurnu Linino, pa se njih dvoje
iscerie jedno drugome. Jue, nastavi Meri, kada je nae oruje
eksplodiralo i kada se vatra otrgla kontroli, jedno dete Embera prelo je
jaz koji nas je razdvajao. Zahvalni smo joj to nam je pokazala put.
Lina! Lina!, uzviknu nekoliko ratrkanih glasova, a Lini se uini
da meu njima prepoznaje Medin. Dun je iznenadi viknuvi joj pored
uva: Lina hrabra!
elim da kaem, nastavi Meri, da smo inili greke i da nam je
ao zbog njih. U poetku smo imali dobre namere. Trudili smo se iz sve
snage da vam pomognemo, ali srca su nam se okamenila kada je postalo
teko.
Vilmer Dent se nasmei u znak izvinjenja. Brinuli smo..., poe.
Ben ga prekide. Glas mu je bio slabaan i promukao, a izgleda da
nije mogao ni da die kako treba. Dun je morao da nauli ui kako bi ga
uo. Bili smo opravdano... zabrinuti, procedi. Zbog opasnog...
nedostatka hrane. Pokuavali smo da osiguramo... bezbednost... naih
ljudi. Ispusti nekakav itav zvuk. Ra... zumljivo, dodade.
Vilmer slegnu ramenima, i dalje se nervozno smeei. Samo smo
se...
Plaili, prekide ga sada Meri. Plaili smo se da budemo otvoreni.
Plaili smo se da ete nam sve upropastiti. Skoro da smo bili na rubu
blagostanja. Bojali smo se da ete nas gurnuti nazad u nematinu.
Nastupila je tiina i niko nije znao ta da kae.
I stoga smo pokuali da se otarasimo problema umesto da ga
reimo, nastavi Meri. Sreom, osujeeni su i nai i vai planovi.
Zakorai napred i pree pogledom po okupljenoj gomili. Na trenutak
pogleda Duna pravo u oi. Sino sam, ree, saznala dve stvari koje
174

su promenile moju sliku o ovdanjim deavanjima. Najpre: i dalje ne

znamo ko je ispisao one blatnjave rei po placi moda to nikada
neemo saznati ali drugi napadi na itelje Embera, rune rei ispisane
po zidovima Pionira i otrovni brljan na stepenitu ipak nisu delo
metana Sparksa.
Emberani se zbunjeno zgledae i poee da mrmljaju: Ali kako...
Ali ko bi... Kako to misli?
Sve mi je to objasnio mladi Dun Harou, nastavi Meri. Volela bih
da nam to svima objasni, ako hoe. Klimnula je glavom Dunu i
mahnula mu da doe.
I tako Dun ustade. Ispriao je okupljenima isto to je sino ispriao
Meri, kada je kasno te veeri doao kod nje kui.
To nije istina!, viknu neko. Dunu se uini da je to Ali Brajt, koji
je bio Tikova desna ruka.
To jeste istina, odvrati Dun. Tik mi je to sino lino priznao.
Rekao mi je da je to samo dobra strategija. Kazao je kako je znao da e
doi do rata i da je morao da okupi snanu vojsku. Kazao je da ljudi
pobesne kada ih neko napadne i da su gnevni ljudi najbolji ratnici.
Stoga je odluio da nas uini srditim. Rekao mi je da je dobio ideju
kako to da uradi kada je na placi video one blatnjave rei.
Na to besni urlik odjeknu dvoranom. Ljudi su vikali: Gde je? i
okretali se traei Tika. Nekoliko njih poe da prolazi izmeu
okupljenih pokuavajui da ga nae.
Dun viknu: ekajte! Sluajte! Nije ovde.
Mete zamre, a ljudi se ponovo okrenue prema Dunu. Sino, dok
sam razgovarao s njime, Tik je sve to ima trpao u vreu, kaza Dun.
Rekao mi je da odlazi. Rekao je da vie ne moe da ivi s kukavicama i
izdajnicima. uo je da danas neki skitnica prolazi kroz selo, pa je
nameravao da poe s njime. I neki drugi su otili. Idu u jednu
naseobinu daleko na jugu tako mi je Tik rekao gde se nadaju da e
ih prihvatiti bolje nego ovde.
Te rei izazvale su veliku larmu. Neki su se smejali, neki vikali:
Daleko mu lepa kua, a trei su samo gunali i odmahivali glavama.
Naposletku Meri ponovo die ruke i povika: Molim vas! Tiina!
Imam jo neto da vam kaem.
Ljudi ponovo uutae i poee da sluaju.
Rekla sam da imam da vam kaem dve stvari, ree. Ta druga
stvar je sledea: incident kojim je otpoeo ovaj lanac nasilnih dogaaja
nije se odigrao kako smo mi mislili. Nije Dun Harou unitio one
sanduke s paradajzom.
175

To itelje Embera uopte nije iznenadilo, jer nikada nisu ni

verovali da je Dun kriv za to, ali seljani su izgledali iznenaeno. Dun
vide kako ga Partonovi gledaju: Marta Parton zabezeknuto, a Ordni
upitno. Iza njih se Keni blaeno smeio.
Toren Krejn je povukao svoju izjavu, nastavi Meri. Ipak nije
video Duna Haroua kako baca onaj paradajz. I dalje odbija da kae ko je
to uinio. To emo morati sami da zakljuimo, ali verujem da moemo
biti sigurni da ta osoba nije iz Embera.
Na te rei prolomi se zagluujue klicanje, a Dun se toliko iznenadi
da skoro pade. Lina ga uhvati za ruku. Naterala sam ga da sve to
napie na jednom paretu hartije!, dreknu mu na uvo. Sino sam je
odnela i predala Meri!
Kada se klicanje utia, Meri nastavi. Trebalo bi da uoimo, ree,
s kakvom lakoom ono najgore u nama isplivava na povrinu. Postupci
nekoliko pojedinaca doveli su do nasilja. Samo nas je nesrean sluaj
spreio da se ne poubijamo.
Okrenula se prema Benu, kome je glava klonula, a kapci se
sklapali. Sada Ben ima neto da kae. Bene? Moe li? Doktorka ga
blago lupnu po ramenu i Ben otvori oi.
Bene, moe li da kae ono to si eleo?, upita Meri.
Ben se namrteno zagleda u tavanicu. Okupljeni su ekali.
Naposletku progovori. Reeno mi je, poe, ...da je Dun Harou...
Stade. Ponovo se namrti. elim da zahvalim... mladiu po imenu Dun
Harou... Uzdahnu duboko i drhtavo. to je spasao... glupog neaka.
Molim?, pomislio je Dun. O emu on to govori?
Ben se namrti. Izgledalo je kao da se napinje. Glupog neaka
Torena Krejna, nekako procedi, na... borovom drvetu. Koji je mogao
da pogine... Benov glas se pretvori u apat, a okupljeni naulie
ui......zbog mojih glupih postupaka.
Dun je bio potpuno preneraen. Toren je Benov neak? To je
potpuno iznenaenje, ali jo je vee iznenaenje bilo to to je uo Bena
kako se jo malo pa izvinjava zbog onoga to je uradio.
Lina je tapala Dima po leima, a neko iza njega viknu: Triput ura
za Duna!, a dvoranom triput odjeknu klicanje. Dun je samo stajao i
osmehivao se pretpostavljao je da izgleda potpuno blesavo.
A onda Meri ponovo istupi i opet zamoli za tiinu. Poslovnim
glasom kaza: Sada moramo gledati u budunost. Vi neete dobiti sve
to elite, a neemo ni mi. Svi emo patiti, a moda i biti u opasnosti.
Bie vie gladnih usta ali i vie radnika. Mada emo moda imati
nestaicu hrane, nikako nemamo nestaicu posla. Stade, pa se malice
nasmei, a pogledom pree preko okupljenih u prostoriji. Dunu je njen
176

pogled ulivao nekakvu sigurnost. Glavna stvar, nastavi, jeste sledee:

odbijamo da jedni drugima budemo neprijatelji. Odbaciemo nasilje,
koje je tako lako otpoeti, ali teko kontrolisati. Zajedno emo sagraditi
mesto u kojem svi moemo da ivimo u miru. Ako se budemo drali
toga, sve je mogue.
Neko zatapa. Dun se okrenu i vide svog oca kako tape s rukama
visoko u vazduhu.
Mnogo toga moramo da razradimo, kaza Meri. Nee biti lako, ali
razgovaraemo o svemu. Zastade na tren, a izraz lica joj se promeni
na usnama joj zaigra zametak osmeha. Jo neto, kaza. Vie neemo
biti narod Sparksa i narod Embera. Od sada smo svi mi narod
Sparksa.
Tihi amor prolete gomilom. I Dun i Lina osetie ujed tuge. Nazvati
sebe narodom Sparksa znailo je ostaviti za sobom poslednji trag starog
doma njegovo ime. I seljani su osetili ujed, ali za njih je to bio ujed
straha. Zar su to sada njihovi ljudi? Hoe li zaista moi da u miru ive
jedni s drugima?
Ali tuga i strah trajali su svega nekoliko trenutaka. Svima su ve
dojadili. ta god da ih eka u budunosti, mislili su, verovatno e biti
bolje. Bili su spremni da probaju.
Nakon toga, posvetie se praktinim stvarima.
Zapravo, ree Alma Hogan, upravnica skladita, u skladitu ima
prilino hrane. Samo je re o tome da mi ne volimo da je u potpunosti
potroimo. Ove godine najverovatnije emo utroiti sve zalihe, a onda
se moemo samo nadati da emo ih sledee godine obnoviti. Bojim se
da je to uglavnom turija. Verovatno emo krajem zime turiju jesti vie
nego sve ostalo. Dunov otac utivo je pomenuo da e ljudi koji borave
u hotelu pre ili kasnije morati da dobiju pristojne kue. Meri je
odgovorila da e neke od njih smesta poeti da grade na livadi. Za to e
biti zadueni najbolji zidari Sparksa, koji e Emberane nauiti
graditeljstvu. Kue e biti male, ree Meri, i moi emo svega
nekoliko njih podii pre nego to ponu kie. Veina vas morae da
prezimi u hotelu.
Kleri ustade da obznani kako je njena bata dobro rodila; sem
krastavaca, dinja i paprika, uzgojila je skoro stotinu velikih slatkih
bundeva, koje mogu da stoje tokom itave zime. To e biti od pomoi.
Seljani je radoznalo pogledae. Slatke bundeve? Za to nikada nisu uli.
Donela sam njihovo seme iz Embera, objasni Kleri. Ponela sam sve
177

semenje koje sam imala raznorazno. Sledee godine moi u da ga

posejem jo vie.
Gospoa Merdo je kazala kako je mnogo nauila za vreme koje je
provela kod doktorke i da bi volela da bude pomoni doktor.
Oigledno je da ovoj zajednici jedan lekar nije dovoljan, zakljui.
Ja se malice razumem u bilje, sada se Medi prvi put oglasi.
Hou da budem pomoni hotelski batovan, s Kleri Lejn.
Edvard Poket zatrai da bude zvanini bibliotekar. Meri ga
iznenaeno pogleda. Mi nemamo biblioteku, ree.
Dabome da nemate, odvrati Edvard. Imate neureenu hrpu
knjiga ali prilino sam napredovao s njima. Pozivam vas da doete i
vidite.
Ben Barlou je sve vreme mrmljao zloslutna upozorenja o sui,
nedostatku vitamina i epidemijama, ali Meri je odvratila da e se s time
nositi kada i ako do tih nevolja doe.
Malo-pomalo, ljudi poee da se zanimaju za to kako e to novo
ureenje biti sprovedeno u delo. Bilo je neizmerno mnogo pitanja. ta
ako doe do razmirica? Kako e se reavati? Da li e se Emberani vratiti
da ruavaju s porodicama Sparksa? Hoe li dobijati dovoljno za veeru i
doruak? ta e biti kad im zatrebaju druge stvari sem hrane, kao to su
cipele, sapun ili kape?
Problem je u tome, ree gospoa Polster, to mi nita nemamo.
Ne moemo na trnici trampom dobijati stvari, jer nemamo nita to
biste vi hteli.
Ali Dun smesta uoi reenje. Imamo!, ree. Gospoa Polster ga
pogleda izvivi obrve. Nije navikla da joj protivree. Imamo jednu
stvar koja vam je potrebna, nastavi Dun. ibice!
I dalje ih imamo gomilu. Mogli bismo barem neko vreme da ih
koristimo za trampu. Recimo, dve ibice za par cipela.
Ljudi se nasmejae i poee da tapu bilo je to savreno reenje.
Ben kaza da po njegovom miljenju par cipela vredi najmanje pet
ibica, ali niko nije obraao panju na njega.
Sve ovo mora da se razradi, ree na kraju Meri. Bie neslaganja i
bie potekoa ali ve smo izdrali potekoe i nevolje. Moemo to
opet.
Vilmer uzdahnu. Samo smo se nadali da neemo morati, kaza.
Meri ga strogo pogleda. Moemo to opet, ponovi. I hoemo.

178

Poglavlje 29
Tri neverovatne posete

Lina je digla ruke od ubeivanja gospoe Merdo da se presele u

hotel. Poto e sada svi pre ili kasnije dobiti svoje kue, mogu do tada
ostati i kod doktorke. Sem toga, gospoa Merdo je toliko elela da ui
za pomonog doktora da bi bilo ba runo terati je da ode.
Lina i Medi preuzele su na sebe posao branja i pripreme plodova iz
doktorkine bate. Svakog jutra su brale paradajz, papriku, kukuruz i
bundeve. Svakog popodneva sekle su paradajz i suile ga na suncu;
vadile su osueni pasulj iz mahuna i stavljale ga u tegle; kuvale su
paprike i slagale ih u maslinovo ulje; vezivale su bilje u zaveljaje i
kaile ih da se sue. Popi im je trkarala oko nogu i pomagala, as
neto posipajui suvim liem, a as lupajui kaikom u erpe. ak je i
Toren, ija su stopala zaceljivala, esto bio s Linom i Medi. Kazao je da
zna kako da isplete venac belog luka, pa su mu dale kotaricu, a on je
zaista ispleo venac.
Jednog popodneva, dok su ona i Medi seckale boraniju za veeru,
Lina je ula kripu tokova po ljunku ispred kue. Sledeeg trenutka
ula je i stenjanje volova, a onda je Toren skoio i epajui, to je bre
mogao, izaao pred kuu. O-o, pomislila je Lina. Da li je to onaj koji
mislim da jeste?
Bio je. Eno Kasparovog ulubljenog kamiona, a eno i Kaspara kako
upravo silazi s njega. Izgledao je neuredno. Brkovi su mu mlitavo visili.
Toren potra prema njemu, viui: Kaspare! Kaspare!, a Kaspar mu se
umorno nasmei.
Zdravo, brate. Nekoliko puta potapa Torena po ramenu, pa poe
prema kui. Lina i Medi izaoe da ga saekaju.
Kada ih vide, on se ukopa i oinu ih pogledom. Dezerteri,
procedi, ali izgleda da nije imao snage da ih grdi vie od toga. Ue u
kuu i baci se na kau, a Toren skoi pored njega.
ekao sam te i ekao, kaza mu Toren. Zato se nisi vratio s
njima? Pokaza rukom Linu i Medi.
Imao sam vana posla, odgovori Kaspar. A one nisu htele da mi
pomognu.
I ta je bilo s tvojim poslom?, upita Medi stojei pored vrata. Jesi
li naao to to si hteo?
179

Kaspar je nije ni pogledao. Samo je sklopio oi i zavalio se na kau.

Moje cifre, odvrati, moraju da se prilagode. U potpunosti su
ispravne, sem jedne jedine stvari.
A ta je to?, upita Medi.
Pogrean grad, odgovori Kaspar, i dalje sklopljenih oiju.
Ponovo sam ih obradio. Sutra kreem na sever.
Medi i Lina se zgledae.
Kaspar pogleda Medi zakiljivi. Pretpostavljam da ti ne eli da
poe sa mnom, kaza.
Ne, hvala ti, odgovori Medi. Nameravam da ostanem ovde, gde
poinje neto s izvanrednim mogunostima.
Toren cimnu Kaspara za ruku. Jesi li mi ovoga puta doneo
neto?, upita.
Kaspar otvori oi. Neko vreme samo je piljio u tavanicu. Pa, da,
odgovori. Jesam.
ta? , vrisnu Toren. ta je to? Mogu li odmah to dobiti?
U kamionu je, odgovori Kaspar. Pronaao sam itavu kutiju
veoma su neobine. Moe da dobije jednu.
Jednu ta? Hajdemo po nju! Toren pojuri ka vratima. Kaspar se s
mukom podie, pa izaoe iz kue. Lina je gledala kako Kaspar pretura
po jednom od svojih sanduka. Izvadio je neto to je smesta prepoznala.
Nije je dugo videla i oseala se kao da vidi neto to je pripadalo
dragom ali preminulom prijatelju. ta je to?, upita Toren.
Sijalica, odgovori Kaspar. Naao sam kutiju s etrdeset osam
komada, i to neupotrebljenih.
Ali ta to radi?, upita Toren i zagleda se u sijalicu, kao da oekuje
da tu vidi neto ivo. Pokuca noktom po staklu.
Daje svetlost, odgovori Kaspar. Ako ima elektricitet.
Ali mi nemamo elektricitet.
Tako je, umorno odvrati Kaspar. Zato je uvaj, za sluaj da ga
jednoga dana dobijemo.
Toren ode do prozora i sede tamo, prevrui i okreui sijalicu.
Lina ga je gledala i razmiljala o Emberu. Ljudi su jednom smislili kako,
pomislila je. Smislie opet.
Nekoliko dana po Kasparovom odlasku, u doktorkinu kuu doao
je jo jedan posetilac. Lina je tada bila u dvoritu i razbijala je orahe
kamenom. Videla je kako neko prilazi kapiji, neka povijena prilika koja
je hodala lagano i pomalo nakrivo. Ustala je. Ta osoba je izgleda imala
180

muke da otvori kapiju, pa je Lina otila da joj pomogne, tek tada

shvativi da je to Ben Barlou. Njegova povreena ruka bila je uvijena u
zavoje i privezana za njegov bok, a kaput koji je imao na sebi bio mu je
samo prebaen preko nje, praznoga rukava. Zato je izgledao iskrivljeno.
Dobar dan., ree Ben. Je li Toren ovde?
Jeste, odgovori Lina. Pozvau ga.
Pronala je Torena iza kue kako sedi pod drvetom i jede pare
hleba. Doao je stric da te poseti, ree mu.
Toren je zabezeknuto pogleda. Moj stric? Zvuao je istovremeno
uzbueno i uplaeno. Skoio je na noge i gurnuo hleb u dep.
Kada Ben vide Torena kako mu prilazi, namrti se, a onda se, kao
da je tek tada postao svestan svoje reakcije osmehnu. Zdravo,
neae, ree. Kako si?
Toren ga bojaljivo pogleda. Dobro, odgovori.
Odlino, kaza Ben, pa zagladi bradu. Lina se zapita da li je to sve
to ima da kae.
Toren prekinu tiinu. Da li ti je ruka i dalje prikaena za telo?,
upita.
Da, odgovori Ben. Ali jedva. Krenu da se namrti, ali se
predomisli i sede na klupu. Pa, poe, mislio sam da svratim i da
vidim kako si. Dugo te nisam video.
Godinama, odvrati Toren.
Pa da. ivot ti je pun obaveza, zna, kad si seoski stareina. Treba
doneti mnoge odluke. Treba se... nositi... s odlukama koje ivot znae.
Oh, izusti Toren. Lina je videla da se pita isto to i ona: Zato je
doao?
Ponekad ovek donese ispravnu odluku, nastavi Ben. A nekad
ne.
Valjda, odgovori Toren.
Ben namesti povreenu ruku tako da mu bude malo lake. Lina
primeti da mu brada nije potkresana onako uredno kao obino.
Verovatno mu je bilo nezgodno da to radi levom rukom. Bila je prilino
sigurna da Ben nije oenjen nikada nije ula da mu pominju enu.
Pa, kaza Ben, ba si imao sree to si spasen s onog drveta.
Da, potvrdi Toren.
Primoran sam da priznam, kaza Ben, da sam ja kriv zbog one
vatre.
Valjda, odgovori Toren.
Nesrean sluaj, ree Ben, koji nije morao da se dogodi.
181

Aha, sloi se Toren.

Ben ustade lagano i s mukom. Tako, ree. Lepo smo se ispriali.
Nesumnjivo bi trebalo da se bolje upoznamo. Doi mi ponekad u
posetu, mada sam naravno retko kada kod kue.
Veoma si zauzet, ree Toren.
Tako je, potvrdi Ben, pa epajui poe ka kapiji. Kada je izaao,
mahnuo je zdravom rukom preko ramena, ali nije se osvrnuo. Lagano je
poao nazad ka selu.
To je bilo izvinjenje, ree Lina Torenu kada je Ben otiao. ao
mu je to je uinio to to je uinio. Valjda mu je ao to nije bio dobar
stric to te nije primio da ivi s njim.
Da ivim s njim?, uasnuto ponovi Toren.
Pa, mislila sam da nisi srean to ivi s doktorkom Hester,
odgovori mu Lina. Nikada ne izgleda sreno.
Ba jesam srean, prgavo odvrati Toren, te sede na klupu s koje je
Ben maloas ustao i izvadi iz depa pare hleba. Par ptiica skakutalo
je u blizini. Toren im rasejano baci nekoliko mrvica. Izgleda da je
odlutao u mislima. Dopada mi se da ivim ovde, ree Lini i pogleda je
razrogaivi oi, kao da je to i sam tek tada shvatio.
Sutradan Dun doe na vrata doktorkine kue nosei jednu vreu.
Keni je bio s njim i stajao je malo iza Duna, radoznalo zagledajui
prostoriju.
Moram ti ovo pokazati, ree Dun Lini. Napravio sam to pomou
poklona koji si mi donela.
On je svojevrstan genije, kaza Keni. Meni je ve pokazao.
Dun spusti vreu pored prozora. Tek je prola veera, ali dani su
sada bili krai, pa je sunce skoro zalo. Doktorka Hester ve je upalila
dve svee. Ona, gospoa Merdo i Medi sedele su za stolom i ljutile
graak. Popi je sedela s njima i cepkala mahune graka na komadie.
Sve etiri prioe da vide ta je to Dun doneo. I Toren prie. Njega je
zapravo vie zanimalo da Dunu pokae ta on ima nego da vidi ta je to
Dun doneo. Dobio sam poklon od Kaspara, ree.
Ba lepo, odgovori Dun, ali zapravo ga nije sluao. Lina je videla
koliko je uzbuen zbog stvari koju je doneo. Oi su mu blistale na
svetlosti svea a ake nestrpljivo razvezivale vreu. Kada ju je razvezao,
izvadio je iz nje mali ureaj od drveta i metala. Lina je pomislila da je
re o nekakvoj maini sastojala se od namotaja ice oko magneta koji
je poklonila Dunu. Bila je tu i ruka koja je izgledala kao da neto
182

okree. Linu maine ba i nisu neto zanimale, pa je bila pomalo

razoarana.
Bilo je oigledno da je i Toren razoaran. Hoe li da vidi moj
poklon od Kaspara?, upita.
Za trenutak, odgovori Dun. Hajde da vam prvo ovo pokaem.
A ta to radi?, upita Lina.
Da nije nekakav otvara za limenke?, upita gospoa Merdo.
Ili mikser?, upita doktorka.
Ili builica?, predloi Medi.
Jok, radosno odvrati Dun, a Keni, koji je bio sav ozaren zbog
podeljene tajne, proapta: Jok.
Neete poverovati, nastavi Dun, ali ovo udo pravi elektricitet.
Pronaao sam uputstva u jednoj knjizi, ali nisam mogao da isprobam jer
nisam imao magnet. Nisam ni znao ta je magnet. A onda si mi ga ti,
Lina, donela! Ba sam se tada setio ovog projekta. Prinese mainu stolu
i spusti je. Kada se okree ova ruka, okree se i magnet, to stvara
elektricitet i sprovodi ga niz ove ice. To bi trebalo da daje dovoljno
snage da osvetli sijalicu. Samo to ne mogu da isprobam mainu jer
nisam mogao da pronaem nijednu sijalicu koja nije polomljena.
Toren poe da skae gore-dole i da udara Duna po ruci. Moj
poklon od Kaspara! Moj poklon od Kaspara!, viknu, pa pojuri u
medicinsku sobu.
ta je sa..., zausti Dun, ali Lina ga prekide.
Dune!, kaza. Kaspar mu je poklonio sijalicu! Neupotrebljenu!
Toren izae iz medicinske sobe nosei sijalicu obema rukama,
izuzetno oprezno, hodajui istovremeno brzo i ukoeno. Nee je
polomiti, zar ne?, upita Duna. Tvoj eksperiment je nee razneti, zar
ne?
Dun pogleda sijalicu kao da je neto najlepe to je u ivotu video.
Neno je uze. Biu veoma, veoma oprezan, odgovori. Torene, ti
moe da mi pomogne. Dri sijalicu ovde. Pokaza Torenu gde da stavi
sijalicu, pa onda obmota dve labave ice oko njenog metalnog kraja.
Sad, kaza, ugasite svee.
Lina ih ugasi i sobom zavlada mrak.
Dun poe da okree ruku na svojoj maini.
Isprva se nita nije desilo, sem to se magnet okretao. Dun je
okretao ruku sve bre i bre i naposletku se pojavilo svetlucanje u

183

sijalici, prvo treperenje, a zatim sjaj, a onda je sijalica zasvetlela

slabanom ali postojanom belom svetlou.
Lina vrisnu. Onda i Popi vrisnu, jer je Lina vrisnula, a doktorka i
gospoa Merdo iznenaeno uzdahnue i poee da tapu. Keni je
ozareno gledao as sijalicu, as Duna. Toren je pazio da nita ne zucne,
ali oi mu se razrogaie a usta otvorie.
Dun je skoro tri minuta okretao ruku, sve dok se nije umorio.
Doktorka je u udu odmahivala glavom, a gospoa Merdo se okrenula
da sakrije suze. Toren je vrsto drao sijalicu iako se ve prilino
ugrejala. Lina je gledala kako su svi ozareni. Ispunjena nadom,
ljubavlju i sreom, uoila je kako sijalica blista u mraku poput
nekakvog obeanja.

184