Biblioteka

BESKRAJNI SVET FANTASTIKE

Urednik
Borislav Pantić

Naslov originala
John Scalzi
OLD MAN’S WAR
ZA RIGAN EJVERI, PRVOG ČITAOCA,
I UVEK ZA KRISTINU I ATENU
PRVI DEO
 JEDAN

Na svoj sedamdeset peti rođendan uradio sam dve stvari. Posetio sam
grob svoje žene. Potom sam stupio u vojsku.
Poseta Ketinom grobu bila je manje dramatična stvar. Sahranjena je
na groblju Haris Krik, udaljenom jedva kilometar i po od mesta gde sam
živeo i gde smo podizali svoju decu. Dobiti mesto na tom groblju bilo je
teže nego što je možda trebalo da bude. Nijedno od nas nije očekivalo da
će nam zatrebati sahrana, pa nijedno nije ni pravilo nikakve planove u vezi
s tim. Pomalo je ponižavajuće, da iskoristim tu prigodnu reč, kad si
primoran da se raspravljaš sa upravnikom groblja povodom toga što tvoja
žena nije rezervisala za svoju sahranu. Konačno je moj sin, Čarli, koji je
slučajno i gradonačelnik, napravio mali lom i obezbedio mesto. Kad si
gradonačelnikov otac, to ima svojih prednosti.
Dobro, grob. Jednostavan i neupadljiv, s jednim od onih malih
kamenih obeležja umesto velikog spomenika. Kao kontrast, pored Keti
počiva Sandra Kain, čiji je spomenik povelik komad uglačanog crnog
granita, sa Sendinom slikom iz srednje škole i nekim plačevnim Kitsovim
citatom o smrti mladosti i lepote, peskiran s prednje strane. To vam je
prava Sendi. Keti bi bilo zabavno da zna da je pored nje parkirana Sendi
sa svojim dramatičnim velikim spomenikom. Sendi je celog života gajila
zabavno pasivnoagresivno nadmetanje s njom. Keti bi došla s jednom
pitom na lokalnu rasprodaju u pekari, a Sendi bi donela tri, i besnela bi,
ne baš neprimetno, ako bi se Ketina pita prodala prva. Keti bi pokušala da
preventivno reši taj problem kupujući jednu od Sendinih pita. Teško je
reći da li je to celu stvar činilo lakšom ili težom, bar sa Sendinog stanovišta.
Pretpostavljam da bi se Sendin spomenik mogao smatrati
poslednjom reći u toj stvari, konačnim, neospornim dokazom jer, na kraju
krajeva, Keti je već mrtva. S druge strane, ne sećam se da je iko posećivao
Sendi. Tri meseca posle njene smrti, Stiv Kain je prodao kuću i preselio se
u Arizonu sa osmehom širokim poput Auto-puta 10. Posle nekog
vremena poslao mi je razglednicu, tamo dole kresao se sa ženom koja je
pre pedeset godina bila porno-zvezda. Osećao sam se nečistim nedelju
dana pošto sam dobio tu informaciju. Sendina deca i unuci žive u
susednom gradu, ali koliko je često posećuju – mogli bi živeti i u Arizoni.
Sendin citat Kitsa verovatno od sahrane nije pročitao niko osim mene, u
prolazu, kad se zaputim koji metar dalje, svojoj ženi.

Na Ketinom spomen-obeležju ispisani su njeno ime (Ketrin Rebeka Peri),

datum rođenja i smrti i reči: VOLJENA ŽENA I MAJKA. Iznova i iznova
sam iščitavao te reči pri svakoj poseti. Ne mogu da se suzdržim, to su četiri
reči koje tako nedovoljno i tako savršeno sravnjuju život. Taj potpis ne
govori ništa o njoj, o tome kako joj je bio ispunjen svaki dan niti kako je
radila, o tome kakva su joj bila interesovanja niti kuda je volela da putuje.
Nikako iz toga ne saznajete koja joj je bila omiljena boja, niti kakvu je
frizuru volela, za koga je glasala, niti kakav joj je bio smisao za humor. Ne
možete o njoj saznati ništa osim da je bila voljena. A bila je. Ona bi rekla
da je to dovoljno.
Mrzim da dolazim ovamo. Mrzim to što je žena koja mi je bila
supruga četrdeset dve godine mrtva, to što je u jednom minutu jednog
nedeljnog jutra bila u kuhinji, mešala smesu za vafle i pričala mi o brisanju
prašine na sastanku saveta biblioteke prethodne večeri, a sledećeg na
podu, trzajući se od udara koji joj je cepao mozak. Mrzim to što su joj
poslednje reči bile: „Gde sam, dovraga, stavila vanilu?“
Mrzim što sam postao jedan od onih staraca koji posećuju groblje da
bi bili sa svojim mrtvim ženama. Kad sam bio (mnogo) mlađi, pitao bih
Keti u čemu je svrha posete. Gomila truležnog mesa i kostiju koji su
predstavljali osobu nisu više ta osoba, to je samo gomila truležnog mesa i
kostiju. Osoba je nestala, otišla u raj ili pakao, ili kuda god, ili nikuda. Isto
tako možeš da posetiš parče junetine. Kad ostariš, shvatiš da je i dalje tako.
Samo što ne mariš. To je ono što imaš.
Koliko god da mrzim ovo groblje, zahvalan sam što je tu. Nedostaje
mi moja žena. Lakše je da mi nedostaje ovde, gde nikad i nije bila ništa
drugo nego mrtva, nego da mi nedostaje na svim onim mestima gde je bila
živa.
Nisam dugo ostao, nikad i ne ostajem dugo. Tek toliko da osetim
ubod koji je dovoljno svež i posle više od osam godina, i koji takođe služi
da me podseti da imam i drugog posla osim da stojim na groblju kao stara,
prokleta luda. Kad me prostreli bol, okrenem se i odem i ne osvrnuvši se
za sobom. Ovo je poslednji put da posećujem grob moje žene, ali nisam
želeo da uložim previše truda u to da to pamtim. Kao što rekoh, ovo je
mesto na kojem ona nije bila ništa drugo osim mrtva. Nema neke
vrednosti u sećanju na to.

Doduše, kad razmislim, ni pridruživanje vojsci nije bilo tako dramatična

stvar.
Moj grad je bio previše mali da bi imao svoj ured za regrutaciju.
Morao sam da se vozim do Grinvila, okružnog sedišta, da se upišem. Ured
za regrutaciju imao je mali izlog u neupadljivom tržnom centru. S jedne
strane se nalazio državni ured za alkohol, a s druge salon za tetoviranje. U
zavisnosti od toga kojim povodom idete na neko od ta dva mesta, sledećeg
jutra biste mogli da se probudite u ozbiljnoj nevolji.
 Iznutra je ured bio još neugledniji, ako je to moguće. U njemu su bili
sto s kompjuterom i štampačem, osoba za stolom, dve stolice ispred stola
i još šest stolica uza zid. Na stolu su ležali dokumenti s informacijama o
regrutaciji i neki prošli brojevi Tajma i Njuzvika. Pre deset godina, Keti i
ja smo već bili ovde. Pretpostavljam da se otad ništa nije pomerilo, a
kamoli menjalo, uključujući i magazine. Osoba je, izgleda, bila nova. Bar
se ja ne sećam da je prošla osoba imala toliko kose. A ni tolike grudi.
Bila je zauzeta kucanjem na kompjuteru i nije se potrudila ni da
podigne pogled kad sam ušao. „Odmah ću vam pomoći“, promrmljala je,
manje-više usled uslovnog refleksa na otvaranje vrata.
„Samo polako“, odgovorio sam. „Znam da je ovde gužva.“ Taj
pokušaj blago sarkastičnog humora ostao je ignorisan i neshvaćen, što se
dešava već nekoliko godina. Dobro je videti da nisam ispao iz forme. Seo
sam za sto da sačekam da ona završi taj svoj posao.
„Dolazite ili odlazite?“, upitala je, i dalje ne gledajući u mene.
„Oprostite?“, upitao sam.
„Dolazite ili odlazite?“, ponovila je. „Dolazite s namerom da
potpišete pristupnicu, ili odlazite da započnete svoj rok?“
„Ah. Odlazak, moliću.“
To ju je nateralo da me konačno pogleda, škiljeći kroz prilično debela
stakla. „Vi ste Džon Peri“, rekla je.
„Taj sam, kako ste pogodili?“
Pogledala je u kompjuter. „Ljudi koji žele da pristupe uglavnom
dolaze na svoj rođendan, iako imaju trideset dana posle toga da formalno
pristupe. Danas imamo samo tri rođendana. Meri Valori je već zvala da
kaže da ona ne dolazi. A vi ne izgledate kao Sintija Smit.“
„Drago mi je što to čujem.“
„A s obzirom na to da ne dolazite na inicijalni upis“, nastavila je,
ignorišući još jedan napad duhovitosti, „logika kaže da ste Džon Peri.“
 „Mogao bih da budem tek usamljen starac koji lunja i upušta se u
razgovore“, rekao sam.
„Nema ovde mnogo takvih“, odgovorila je. „Često se uplaše kad vide
klince s demonskim tetovažama iz susednog lokala.“ Konačno je
odgurnula tastaturu i posvetila mi svu svoju pažnju. „Dobro, hajdemo.
Dajte mi svoja dokumenta, molim vas.“
„Ali vi već znate ko sam ja“, podsetio sam je.
„Da budemo sigurni“, rekla je. Na licu joj nije bilo ni najmanjeg
nagoveštaja osmeha kad je to rekla. Očigledno je da je svakodnevno
bavljenje brbljivim matorim davežima ostavilo traga na njoj.
Pružio sam joj svoju vozačku dozvolu, izvod iz matične knjige
rođenih i nacionalnu identifikacionu karticu. Ona je sve to uzela, posegla
za svojim hendpedom, utakla ga u kompjuter i vratila ga meni. Stavivši
dlan na njega, čekao sam da skener završi. Ona je uzela ped i ubacila moju
identifikacionu karticu sa strane da bi uporedila informacije. „Vi ste Džon
Peri“, konačno je rekla.
„I sad smo opet na početku“, odvratio sam.
Ponovo me je ignorisala. „Pre deset godina, tokom vašeg
orijentacionog kursa, pružene su vam informacije u vezi s Kolonijalnim
odbrambenim snagama i o obavezama i zadacima koje biste preuzeli
pridruživanjem KOS-u“, rekla je tonom koji je nagoveštavao da to
izgovori bar jednom dnevno, svakog dana, i tako skoro ceo radni vek.
„Dodatno, u međuvremenu, poslat vam je dopunjen materijal da vas
podseti na obaveze i zadatke koje biste preuzeli.
„Da li vam u ovom trenutku treba dodatni materijal ili sveža
prezentacija, ili izjavljujete da potpuno razumete obaveze i zadatke koje
ćete preuzeti? Imajte na umu da nema nikakvih kazni ni za traženje svežeg
materijala ni za odluku da se ne pridružite KOS-u u ovom trenutku.“
 Prisetio sam se orijentacionog kursa. U prvom delu, gomila starijih
građana sedela je na sklopivim stolicama Grinvilskog društvenog centra,
jedući krofne, ispijajući kafe i slušajući aparatčika KOS-a kako drobi o
istoriji ljudskih kolonija. Potom je svima dao pamflete o životu u službi
KOS-a, koji se činio sličnim životu u bilo kojoj vojsci. Kod pitanja i
odgovora saznali smo da on nije pripadnik KOS-a, već da su ga samo
angažovali da održi prezentaciju u okrugu doline Majami.
Drugi deo orijentacionog kursa bio je kratak medicinski pregled:
lekar je došao i uzeo nam uzorak krvi, zagrebao nam po unutrašnjosti
obraza da bi uzeo primerke nekih ćelija i obavio skeniranje mozga. Ja sam
prošao test. Od tada su mi pamflet koji sam dobio na orijentacionom
kursu jednom godišnje slali poštom. Počeo sam da ih bacam posle druge
godine. Nisam ih čitao od tada.
„Razumem“, rekao sam.
Ona je klimnula glavom, posegla rukom i izvadila iz stola parče
papira i olovku, pa ih je pružila meni. Na papiru je bilo nekoliko paragrafa,
a ispod svakog je bilo mesto za potpis. Prepoznao sam dokument –
potpisao sam veoma sličan deset godina ranije da bih potvrdio da sam
razumeo šta ću primati u narednoj deceniji.
„Pročitaću vam sve paragrafe“, rekla je. „Na kraju svakog paragrafa,
ako ste razumeli i prihvatili ono što vam je pročitano, molim vas, potpišite
i napišite datum na liniji tik ispod paragrafa. Ako imate pitanja, molim
vas, postavite ih na kraju čitanja svakog paragrafa. Ako ne razumete ili ne
prihvatate ono što vam je pročitano i objašnjeno, ne potpisujte. Razumete
li?“
„Razumem“, rekao sam.
„Odlično“, rekla je. „Paragraf jedan: ja, dolepotpisani, prihvatam i
razumem da slobodno i svojom voljom, bez ikakve prinude, dobrovoljno
pristupam Kolonijalnim odbrambenim snagama na službu u trajanju od
najmanje dve godine. Uz to, razumem da rok može biti jednostrano
produžen od strane Kolonijalnih odbrambenih snaga na još najviše osam
godina u vreme rata i pod prinudom.“
To produženje od „deset godina ukupno“ nije bilo novost za mene,
ja jesam čitao informacije koje su mi slali, jednom ili dvaput, mada sam se
i pitao koliko ljudi to čita i, od onih koji ne čitaju, koliko njih zaista misli
da će zaglaviti u službi deset godina. Moj osećaj je da ljudi iz KOS-a ne bi
tražili deset godina da ne misle da će im toliko trebati. Zahvaljujući
Zakonima karantina, mi ne čujemo mnogo o kolonijalnim ratovima. Ali
po onome što čujemo znamo da u svemiru baš i ne vlada mir.
Potpisao sam.
„Paragraf dva: shvatam da dobrovoljnim stupanjem u Kolonijalne
odbrambene snage pristajem da nosim oružje i da ga koristim protiv
neprijatelja Kolonijalne unije, što može uključivati i druge ljudske snage.
Tokom svoje službe, ne smem da odbijem da nosim oružje niti da imam
prigovore verske ili moralne prirode na tu činjenicu u svrhu izbegavanja
borbene službe.“
Koliko ljudi se pridruži vojsci, a onda se pozove na prigovor savesti?
Potpisao sam.
„Paragraf tri: shvatam i prihvatam da ću najbrže moguće sprovoditi
naredbe i direktive koje pred mene stave nadređeni oficiri, kao što je
predviđeno Jedinstvenim propisom ponašanja Kolonijalnih odbrambenih
snaga.“
Potpisao sam.
„Paragraf četiri: shvatam da, dobrovoljnim stupanjem u Kolonijalne
odbrambene snage, pristajem na sve medicinske, hirurške ili terapeutske
tretmane i procedure koji se od strane Kolonijalnih odbrambenih snaga
budu smatrali neophodnima u cilju podizanja borbene gotovosti.“
I eto nas: zašto ja i bezbroj sedamdesetpetogodišnjaka stupamo u
vojsku svake godine.
 Jednom sam rekao svom dedi da će, dok ja dođem do njegovih
godina, ljudi naći način da znatno produže ljudski vek. Nasmejao se i
rekao mi da je to i on mislio, pa ipak, evo ga, starac. A evo i mene. Problem
sa starenjem jeste u tome što to nije jedna prokleta stvar za drugom, to su
sve proklete stvari, odjednom, sve vreme.
Ne možeš da prestaneš da stariš. Genske terapije, zamene organa i
plastična hirurgija pružaju dobar otpor. Ali svakako vas stigne. Nabavite
nova pluća, a na srcu pukne zalistak. Nabavite novo srce, a jetra vam
otekne do veličine bazenčića na naduvavanje. Promenite jetru, a moždani
udar vas tresne u glavu. To je adut starenja; i dalje ne može da se zameni
mozak.
Očekivani životni vek davno se popeo skoro do devedeset godina i
stoji na tome otad. Gotovo da smo prešli na drugu tablu posle crte od
sedamdeset godina, a onda je Bog izgleda lupio šakom o sto. Ljudi mogu
da žive duže, i žive duže, ali te godine i dalje proživljavaju kao stari ljudi.
Ništa se nije mnogo promenilo u vezi s tim.
Vidi, da ti kažem: kad imaš dvadeset pet, trideset pet, četrdeset pet,
pa čak i pedeset pet, i dalje možeš da budeš miran u pogledu svoje prilike
da zauzmeš svet. Kad imaš šezdeset pet, i tvoje telo kreće na put
predstojećeg fizičkog propadanja, ti misteriozni „medicinski, hirurški i
terapeutski tretmani i procedure“ počinju da zvuče zanimljivo. A onda
imaš sedamdeset pet, prijatelji su ti mrtvi, i već si zamenio bar jedan vitalni
organ; moraš da piškiš četiri puta tokom noći i ne možeš da se popneš uza
stepenice a da ti se bar malo ne zavrti, a kažu ti da si u dobroj formi za
svoje godine.
Trgovina u kojoj sve to menjaš za deceniju osveženog života u
borbenoj zoni počinje da ti izgleda kao vraški dobra pogodba. Posebno
zbog toga što ćeš, ako to ne uradiš, za deceniju imati osamdeset pet, i
jedina razlika između tebe i grožđice biće u tome što grožđica, koja isto
kao ti nema prostatu i sva je zborana, nikad nije ni imala prostatu.
 I kako KOS uspeva da preokrene tok starenja? Niko to ovde dole ne
zna. Zemaljski naučnici ne mogu da objasne kako oni to rade i ne mogu
da ponove njihov uspeh, mada nije da ne pokušavaju. Nema delatnosti
KOS-a na Zemlji, tako da ne možete da pitate njihovog veterana.
Međutim, KOS regrutuje samo s planete, tako da ni kolonisti to ne znaju,
sve i da možete da ih pitate, a ne možete. Terapije koje KOS daje, kakve
god bile, obavljaju se van sveta, u zonama vlasti KOS-a, daleko od
delokruga globalnih i nacionalnih vlada. Dakle, bez pomoći Ujka Sema ili
bilo koga drugog.
S vremena na vreme, neko zakonodavno telo, predsednik ili diktator
odluči da zabrani regrutacije KOS-a dok oni ne otkriju svoje tajne. Ljudi
iz KOS-a se nikad ne raspravljaju, spakuju se i odu. Onda svi
sedamdesetpetogodišnjaci u toj zemlji odu na duga međunarodna
putovanja s kojih se nikad ne vrate. Ne nudi KOS nikakva objašnjenja,
nikakva obrazloženja, nikakve tragove. Ako hoćeš da saznaš kako oni čine
ljude mladima, moraš da potpišeš.
Potpisao sam.
„Paragraf pet: shvatam da volontiranjem za Kolonijalne odbrambene
snage ukidam svoje državljanstvo u svom nacionalnom političkom
entitetu, u ovom slučaju u Sjedinjenim Američkim Državama, a uz to i
boravišnu dozvolu koja mi omogućava da obitavam na planeti Zemlji.
Shvatam da će se moje državljanstvo stoga preneti uopšteno na
Kolonijalnu uniju i posebno na Kolonijalne odbrambene snage. Dalje
razumem da mi je, ukidanjem mog lokalnog državljanstva i planetarne
boravišne dozvole, zabranjen povratak na Zemlju i da ću po završetku
službe u Kolonijalnim odbrambenim snagama biti preseljen na bilo koju
koloniju koju mi odrede Kolonijalna unija i/ili Kolonijalne odbrambene
snage.“
Jednostavnije rečeno: nema povratka kući. To je bio neodvojiv deo
Zakona karantina, koje su nametnuli Kolonijalna unija i KOS, zvanično
da bi zaštitili Zemlju od daljih ksenobioloških katastrofa poput Krimpa.
Ljudi sa Zemlje su tada bili svim srcem za to. Zanimljivo je kako će se
planeta izolovati kad trećina muške populacije bude trajno izgubila
plodnost u roku od godinu dana. Ljudi su sad manje oduševljeni time,
dosadila im je Zemlja i žele da vide ostatak univerzuma, a i zaboravili su
sve u vezi s Velikim Ujka Voltom bez dece. Ali KU i KOS jedini imaju
svemirske brodove s pogonom za skok koji omogućava međuzvezdana
putovanja. I to vam je to.
(Stoga je pristanak da se naseliš tamo gde ti KU naredi sporan –
jedino oni imaju brodove, pa svakako ideš kuda ti oni kažu. Nije baš da će
te pustiti da voziš svemirski brod.)
Nuspojava Zakona karantina i monopola na pogon za skok jeste to
što se time onemogućava komunikacija između Zemlje i kolonija (kao i
između samih kolonija). Jedini način da se dobije blagovremeni odgovor
od kolonije jeste da se poruka pošalje brodom s pogonom za skok; KOS
će na taj način, gunđajući, poneti poruku i podatke za planetarne vlade,
ali niko drugi nije te sreće. Mogla bi da se postavi radijska antena i da se
čeka komunikacijski signal s kolonija, ali Alfa, kolonija najbliža zemlji,
udaljena je osamdeset tri svetlosne godine. To pak znatno otežava živahnu
trač partiju među planetarna.
Nisam nikad pitao, ali mogu da zamislim da zbog ovog paragrafa
najviše ljudi odustane. Jedna stvar je pomisliti da ćeš ponovo biti mlad, a
sasvim druga da okreneš leđa svemu što si ikada znao, svakome koga si
ikada poznavao ili voleo i svakom iskustvu koje si doživeo za sedam i po
decenija. Zajebano je reći „zbogom“ celom svom životu.
Potpisao sam.
„Paragraf šest, poslednji paragraf“, rekla je. „Razumem i prihvatam
da ću u roku od sedamdeset dva sata od konačnog potpisivanja ovog
dokumenta ili od svog transporta sa Zemlje, koji će obaviti Kolonijalne
odbrambene snage, šta god da se prvo desi, biti mrtav u očima zakona u
svim relevantnim političkim entitetima, u ovom slučaju Države Ohajo i
Sjedinjenih Američkih Država. Sva moja eventualna dobra biće razdeljena
u skladu sa zakonom. Sve zakonske obaveze ili odgovornosti koje po
zakonu prestaju sa smrću biće na taj način obustavljene. Sva prethodna
pravna evidencija, bila ona pozitivna ili negativna, time će biti ukinuta, a
svi dugovi biće poništeni u skladu sa zakonom. Prihvatam da će mi,
ukoliko još nisam uredio prenos svojih dobara, Kolonijalne odbrambene
snage na moj zahtev obezbediti pravno i finansijsko savetovanje u roku od
sedamdeset dva sata.“
Potpisao sam. Sad imam još sedamdeset dva sata života. Da tako
kažem.
„Šta biva ako ne napustim planetu u roku od sedamdeset dva sata?“,
pitao sam dok sam joj pružao papir.
„Ništa“, rekla je i uzela obrazac. „Osim što će, s obzirom na to da ste
zakonski mrtvi, sva vaša imovina biti podeljena prema vašoj volji, vaše
zdravstvene i životne prinadležnosti biće ukinute ili podeljene vašim
naslednicima, a vi, budući zakonski mrtvi, nećete imati pravo na pravnu
zaštitu ni od čega, bila to kleveta ili ubistvo.“
„Dakle, neko bi mogao tek tako da dođe i da me ubije i ne bi bilo
nikakvih zakonskih posledica?“
„Pa ne“, rekla je. „Verujem da bi, ako bi vas neko ubio dok ste
zakonski mrtvi, ovde, u Ohaju, moglo doći do suđenja za ‘skrnavljenje
leša’.“
„Fascinantno“, kazao sam.
„Međutim“, nastavila je, glasom izravnim i nonšalantnim, „obično
stvari ne odu tako daleko. Odsad pa do isteka ta sedamdeset dva sata, vi se
u svakom trenutku možete jednostavno predomisliti u vezi sa stupanjem
u vojsku. Samo me pozovite. Ako ja nisam tu, automatski primalac poziva
će upamtiti vaše ime. Kad utvrdimo da ste to zapravo vi i da tražite
poništavanje upisa, bićete oslobođeni daljih obaveza. Imajte na umu da
vas takvo poništavanje trajno onemogućava da stupite u vojsku. Ovo se
radi samo jednom.“
„Kapiram“, rekao sam. „Treba li da položim zakletvu?“
„Ne“, rekla je. „Treba samo da obradim ovaj obrazac i da vam dam
vašu kartu.“ Vratila se svom kompjuteru, kucala nekoliko minuta i
pritisnula tipku „enter“. „Kompjuter vam upravo izrađuje kartu“, rekla je.
„Biće gotova za minut.“
„Važi“, rekao sam. „Smem li da vam postavim jedno pitanje?“
„Udata sam“, odgovorila je.
„Nisam to hteo da vas pitam“, rekao sam. „Da li vas ljudi stvarno
prose?“
„Stalno“, rekla je. „Stvarno je iritantno.“
„Žao mi je zbog toga.“ Klimnula je. „Ja sam hteo da vas pitam da li
ste ikada sreli nekoga iz KOS-a.“
„Mislite, osim onih koji stupaju?“ Klimnuo sam. „Ne. Kolonijalne
odbrambene snage imaju korporaciju koja se ovde bavi regrutacijom, ali
niko od nas nije u KOS-u. Mislim da nije čak ni direktor. Sve informacije
i sav materijal dobijamo od osoblja ambasade Kolonijalne unije, a ne
neposredno od KOS-a. Mislim da oni uopšte ne silaze na Zemlju.“
„Smeta li vam što radite za organizaciju koju nikad niste videli?“
„Ne“, rekla je. „Posao je solidan, a plata je iznenađujuće dobra, s
obzirom na to koliko su malo uložili u izgled ovog mesta. Bilo kako bilo,
vi ćete se pridružiti organizaciji koju nikad niste videli. Zar to ne smeta
vama?“
„Ne“, priznao sam. „Ja sam star, žena mi je mrtva i nemam više
mnogo razloga da ostanem ovde. Hoćete li se i vi pridružiti kada dođe
vreme?“
 Slegla je ramenima. „Meni ne smeta da ostarim.“
„Ni meni nije smetalo dok sam bio mlad“, rekao sam. „Sad mi smeta
starenje.“
Njen kompjuter je tiho zazujao i iz njega je izašao predmet nalik na
vizitkartu. Ona ga je uzela i pružila ga meni. „Ovo je vaša karta“, rekla mi
je. „Ona vas identifikuje kao Džona Perija i regruta KOS-a. Nemojte je
izgubiti. Vaš šatl polazi tačno ispred ove kancelarije za tri dana i vodi vas
na aerodrom Dejton. Polazi u pola devet ujutro. Predlažemo vam da
dođete ranije. Biće vam dozvoljena samo jedna torba, tako da, molim vas,
pažljivo birajte stvari koje želite da ponesete.“
„Iz Dejtona presedate na avion koji u jedanaest sati polazi za Čikago,
pa odatle u avion kompanije Delta za Najrobi. U Najrobiju je devet sati
više nego kod nas, tako da tamo stižete oko ponoći po lokalnom vremenu.
Sačekaće vas predstavnik KOS-a i moći ćete ili da sednete na stablo pasulja
u dva ujutro do kolonijalne stanice, ili da se malo odmorite i sednete na
stablo pasulja u devet ujutro. Potom ste u rukama KOS-a.“
Uzeo sam kartu. „Šta da radim ako neki let bude kasnio ili ga otkažu?“
„Nijedan od tih letova nijednom nije zakasnio za pet godina, koliko
radim ovde“, rekla je.
„Opa“, rekao sam. „Kladim se da ni vozovi KOS-a nikad ne kasne.“
Bledo me je pogledala.
„Znate“, rekao sam, „otkad sam ovde, pokušavam da se našalim.“
„Znam“, odvratila je. „Žao mi je. Meni je smisao za humor hirurški
odstranjen kad sam bila dete.“
„Oh“, iznenadio sam se.
„To je bila šala“, rekla je i ispravila se, pružajući mi ruku.
Ustao sam i rukovao se s njom.
 „Čestitam, regrute“, rekla je. „Srećno vam bilo tamo, među
zvezdama. To zaista i mislim“, dodala je.
„Hvala vam“, uzvratio sam. „Cenim to.“ Ona je klimnula, ponovo
sela na stolicu i prebacila pogled na kompjuter. Bio sam voljno.
Kad sam izašao, video sam stariju ženu kako, prelazeći preko
parkinga, ide ka uredu za regrutaciju. Prišao sam joj. „Sintija Smit?“,
upitao sam.
„Da“, odgovorila je. „Kako ste znali?“
„Samo sam hteo da vam poželim srećan rođendan“, rekao sam
pokazavši uvis. „I da vam kažem da se možda vidimo tamo gore.“
Nasmešila se kad je shvatila. Konačno sam nekoga nasmejao tog
dana. Stvari su se popravljale.
 DVA

Najrobi je naglo bio porinut ispod nas i nestao je. Prešli smo na stranu,
kao da smo u nekom brzom liftu (što je, naravno, stablo pasulja i bilo) i
posmatrali kako se Zemlja okreće.
„Izgledaju kao mravi odavde!“ Leon Dik je kokodakao stojeći pored
mene. „Crni mravi!“
Imao sam snažnu potrebu da razbijem prozor i izbacim Leona. Avaj,
nije bilo nikakvih prozora za razbijanje. „Prozor“ stabla pasulja bio je od
istog dijamantskog kompozitnog materijala kao i ostatak platforme, i bio
je providan kako bi putnici mogli da vide prizore pod sobom. Platforma
je bila hermetično zatvorena, što bi moglo biti zgodno za samo nekoliko
minuta, kada ćemo biti toliko visoko da bi razbijanje prozora dovelo do
eksplozivne dekompresije, hipoksije i smrti.
Tako da se Leon neće naglo i neočekivano naći na putu nazad, u
zagrljaj Zemlje. Što je šteta. Leon se zakačio za mene u Čikagu kao debeli,
kobasicom i pivom punjeni krpelj. Nisam mogao da verujem da je neko
čija se krv očigledno dopola sastoji od svinjske masti doživeo sedamdeset
pet godina. Proveo sam pola leta do Najrobija slušajući ga kako prdi i
izlaže svoju mračnu teoriju o rasnom sastavu kolonija. Prdeži su bili
najprijatniji deo tog monologa. Nikad nisam toliko žudeo da nabavim
slušalice za zabavu u avionu.
 Nadao sam se da ću ga se rešiti tako što ću odabrati prvu opciju za
transport iz Najrobija. Izgledao je kao tip kojem će trebati odmor posle
celodnevnog puštanja gasova. Nisam te sreće. Ideja da ću provesti
narednih šest sati s Leonom i njegovim prdežima bila je više nego što sam
mogao da podnesem. Da je platforma stabla pasulja imala prozore, a ja da
nisam u stanju da bacim Leona kroz jedan od njih, sam bih skočio.
Umesto toga sam se izvinio Leonu i rekao mu jedinu stvar koja ga je
izgleda držala na odstojanju, a to je da moram da idem da se olakšam.
Leon je progunđao da je to u redu. Nestao sam u smeru suprotnom od
kazaljke na satu, generalno u pravcu toaleta, ali, tačnije rečeno, tamo gde
me Leon neće naći.
Ovo neće biti lak zadatak. Platforma je bila u obliku krofne, prečnika
otprilike trideset metara. „Rupa“ u toj krofni, mesto gde platforma klizi uz
stablo, bila je široka oko šest metara. Prečnik kabla je očigledno bio nešto
manji, možda oko pet i po metara, što, kad razmisliš o tome, teško da
izgleda dovoljno za kabl dugačak nekoliko hiljada kilometara. Ostatak
prostora bio je ispunjen udobnim kabinama i kaučima na kojima su ljudi
mogli da sede i ćaskaju, i odeljcima gde su putnici mogli da gledaju
zabavni program, igraju igrice i jedu. I, naravno, bilo je mnogo odeljaka s
prozorima kroz koje je moglo da se posmatra ili dole, prema Zemlji,
prema drugim stablima-kablovima i platformama, ili gore, prema
kolonijalnim stanicama.
Sve u svemu, platforma je odavala utisak predvorja nekog udobnog
hotela, odjednom lansiranog prema geostacionarnoj orbiti. Jedini
problem je u tome što taj otvoreni prostor otežava skrivanje. Na našem
lansiranju nije bilo previše putnika, nije bilo dovoljno ljudi da se čovek
utopi u mnoštvu. Naposletku sam odlučio da odem da popijem nešto u
kiosku blizu sredine platforme, otprilike naspram mesta na kojem je sedeo
Leon. S obzirom na vidna polja, tamo sam imao najviše mogućnosti da ga
izbegavam.
 Fizičko napuštanje Zemlje bilo je iritantno zbog Leonove
nasrtljivosti, ali u emotivnom smislu bilo je neobično lako. Godinu dana
pre odlaska, odlučio sam da se hoću pridružiti KOS-u, sve posle toga bilo
je samo stvar priprema i opraštanja. Kad smo prvobitno odlučili da ćemo
se jednom pridružiti, a to je bilo deceniju ranije, Keti i ja smo kuću
prepisali na našeg sina Čarlija, kao i na nas, tako da može da je uzme u
posed ne čekajući na potvrdu testamenta. Keti i ja, osim kuće, nismo
posedovali ništa zaista vredno, samo sitnice koje ljudi sakupe tokom
života. Većinu zaista finih stvari podelio sam prijateljima i porodici tokom
poslednjih godinu dana. Za ostalo će se Čarli postarati kasnije.
Ostavljanje ljudi nije bilo mnogo teže. Ljudi su reagovali na tu vest na
raznim nivoima iznenađenosti i tuge, s obzirom na to da svi znaju da, kad
se jednom pridružiš Kolonijalnim odbrambenim snagama, više se ne
vraćaš. Ali nije to sasvim kao umiranje. Oni znaju da si tamo negde i dalje
živ, zaboga, možda ti se posle nekog vremena i pridruže. Pomalo
zamišljam da su se ljudi tako osećali pre nekoliko stotina godina kad bi
neko koga poznaju uskočio u zaprežna kola i pošao na zapad. Plakali bi,
osećali prazninu, pa bi se vraćali svojim poslovima.
Bilo kako bilo, ja sam ljudima rekao da ću otići čitavu godinu pre
odlaska. To je dosta vremena da kažeš šta imaš da kažeš, da svedeš račune
i da se pomiriš s nekim. Za tih godinu dana, imao sam nekoliko
suočavanja sa starim prijateljima i porodicom i poslednji put sam čačkao
stare rane i prevrtao pepeo, i to se skoro uvek dobro završilo. Nekoliko
puta sam tražio oproštaj za stvari za koje se nisam osećao posebno krivim,
a jednom sam se našao u krevetu s nekim s kim se inače ne bih našao. Ali
radiš ono što moraš da bi ljudima pružio završnicu, od toga se osećaju
bolje, a tebe to ne košta mnogo. Radije bih se izvinio za nešto do čega mi
zaista nije stalo i ostavio na Zemlji nekoga ko mi želi dobro nego bio
tvrdoglav i ostavio nekoga ko će želeti da mi neki vanzemaljac posrče
mozak. Zovite to karmičkim osiguranjem.
 Moja glavna briga bio je Čarli. Kao i mnogi očevi i sinovi, i mi smo
imali uspona i padova, nisam bio najpažljiviji otac, a on nije bio
najusmereniji sin, pa je, već dobrano zagazivši u tridesete, i dalje lutao
kroz život. Kad je saznao da Keti i ja nameravamo da stupimo u vojsku,
eksplodirao je. Podsetio nas je da smo protestovali protiv
Potkontinentalnog rata. Podsetio nas je da smo ga uvek učili da nasilje nije
rešenje. Podsetio nas je da smo mu jednom zabranili izlaske na mesec
dana, kad je otišao da puca u mete s Bilijem Jangom, a Keti i ja smo
pomislili da je čudno što jedan tridesetpetogodišnjak pominje nešto takvo.
Ketina smrt je označila kraj većine naših bitaka, zato što smo i on i ja
shvatili da većina stvari zbog kojih se svađamo prosto nije važna. Ja sam
bio udovac, a on neženja, i neko vreme smo jedan drugom bili sve što
imamo. Nedugo potom, on je upoznao Lisu i oženio se njome, a otprilike
godinu dana kasnije postao je otac i izabran je za gradonačelnika, sve u
jednoj veoma grozničavoj noći. Čarli je kasno sazreo, ali bilo je to lepo
sazrevanje. On i ja smo imali jedno suočavanje u kojem sam se ja izvinio
za neke stvari (iskreno), i rekao mu, jednako iskreno, koliko sam ponosan
na to kakav je čovek postao. Onda smo seli na trem s pivom u rukama,
posmatrali mog unuka Adama kako udara loptu za bejzbol u prednjem
dvorištu i dugo razgovarali ni o čemu važnom. Kad smo se rastali, rastali
smo se lepo i s ljubavlju, a to je ono što želite da se događa između očeva i
sinova.
Stajao sam pored kioska, ispijao koka-kolu i razmišljao o Čarliju i
njegovoj porodici, a onda sam začuo Leonovo gunđanje, pa još jedan glas,
tih, oštar, ženski, kako mu odgovara. Protiv svoje volje, provirio sam
mimo kioska. Leon je očigledno uspeo da satera neku jadnu ženu u ćošak
i bez sumnje je već delio neku glupavu teoriju koju je njegov mozak
govečeta smislio u tom trenutku. Moj osećaj za viteštvo pobedio je moju
potrebu da se krijem, pa sam otišao da intervenišem.
 „Sve što hoću da kažem“, govorio je Leon, „jeste da nije baš fer da vi,
ja i svaki Amerikanac moramo da čekamo dok ne ostarimo kao kante da
dobijemo šansu da odemo, dok se svi ovi mali Indusi otpravljaju u
potpuno nove svetove brže nego što se pare. Što je vraški brzo. To prosto
nije fer. Da li se vama čini da je to fer?“
„Ne, ne čini mi se da je to posebno fer“, uzvratila je žena, „ali
pretpostavljam da ni oni ne misle da je fer to što smo mi zbrisali Nju Delhi
i Mumbaj s lica zemlje.“
„U tome je baš i moja poenta!“, povikao je Leon. „Razguzili smo
braonkaste nuklearkama! Dobili smo taj rat! Pobeda bi trebalo da se
poštuje. A vidite šta se sada dešava. Oni su izgubili, a sad mogu da
naseljavaju univerzum, a jedini način na koji mi možemo da odemo jeste
da potpišemo da ćemo ih braniti! Izvinite, ali zar u Bibliji ne piše: ‘Krotki
će naslediti zemlju’? Rekao bih da vas poraz u ratu čini vraški krotkima.“
„Mislim da ta rečenica ne znači ono što ti misliš, Leone“, rekao sam
prilazeći im.
„Džone! Vidite, evo čoveka koji zna o čemu ja pričam“, cerio se Leon.
Žena se okrenula prema meni. „Vi poznajete ovog gospodina?“,
upitala me je tonom koji je implicirao da, ukoliko ga poznajem, nešto sa
mnom očigledno nije u redu.
„Upoznali smo se na putu za Najrobi“, odgovorio sam, blago
podižući obrvu da naglasim da ga ja nisam birao za saputnika. „Ja sam
Džon Peri“, predstavio sam se.
„Džesi Gonzales“, rekla je ona.
„Drago mi je“, odvratio sam, pa sam se okrenuo Leonu. „Leone“,
počeo sam, „pogrešno si protumačio izreku. Ona potiče iz Besede na gori
i glasi: ‘Blago krotkima, jer će naslediti zemlju’. Naseljavanje zemlje treba
da bude nagrada, a ne kazna.“
 Leon je trepnuo, a onda je frknuo. „Pa ipak, mi smo pobedili njih.
Šutnuli smo ih u njihova braon dupenca. Trebalo bi mi da naseljavamo
univerzum, a ne oni.“
Zaustio sam da odgovorim, ali Džesi me je pretekla. „‘Blago
prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko’“, rekla je Leonu,
ali postrance je gledala u mene.
Leon je čitav minut gledao u nas otvorenih usta. „Nije moguće da ste
ozbiljni“, kazao je konačno. „U Bibliji nema ničega što govori da mi treba
da budemo zaglavljeni na Zemlji, a da gomila braonkastih, koji čak i ne
veruju u Isusa, hvala lepo, popunjava galaksiju. A svakako nema ničega
što govori u prilog tome da mi treba da štitimo malu kopilad dok se
nastanjuje tamo. Bože, imao sam sina u tom ratu. Neki prokleti Indus
ustrelio mu je jedno jaje! Njegovo mudo! Zaslužuju sve što su dobili,
kurvini sinovi. Ne tražite od mene da budem srećan što ću morati da im
spašavam guzice tamo gore, u kolonijama.“
Džesi mi je namignula. „Hoćete li vi da preuzmete ovo?“
„Ako nemate ništa protiv“, rekao sam.
„Ma ne, uopšte nemam.“
„‘A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje’“, citirao sam,
„‘blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i
molite se Bogu za one koji vas gone; da budete sinovi oca svojega koji je
na nebesima; jer on zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje
dažd i pravednima i nepravednima.’“
Leon je pocrveneo kao jastog. „Vi ste oboje sumanuti, jebote“, rekao
je i odjurio brzo koliko mu je debljina dozvoljavala.
„Hvala ti, Isuse“, rekao sam. „Ovog puta, to mislim doslovno.“
„Prilično vam idu od ruke citati iz Biblije“, rekla je Džesi. „Da niste
bili sveštenik u dosadašnjem životu?“
 „Ne“, odgovorio sam. „Ali živeo sam u mestu koje broji dve hiljade
ljudi i petnaest crkava. Bilo je korisno znati taj jezik. A ne morate da
budete religiozni da biste cenili Besedu na gori. Šta je vaš izgovor?“
„Verska nastava u katoličkoj crkvi“, rekla je. „Osvojila sam vrpcu za
pamćenje u desetom razredu. Prosto je neverovatno šta vaš mozak može
da čuva šezdeset godina, iako više ne mogu da zapamtim gde sam se
parkirala kad odem u prodavnicu.“
„Pa, svakako, dopustite mi da se izvinim za Leona“, rekao sam. „Jedva
ga poznajem, ali znam dovoljno da budem siguran da je budala.“
„‘Ne sudite da vam se ne sudi’“, citirala je Džesi i slegla ramenima.
„Svakako, on govori ono u šta mnogo ljudi veruje. Ja mislim da je to glupo
i pogrešno, ali to ne znači da ne razumem. Volela bih da je postojao drugi
način da vidim kolonije, a ne da čekam ceo život i da moram da stupim u
vojsku. Da sam mogla da budem kolonista kad sam bila mlađa, bila bih.“
„To znači da ne stupate da biste proživeli život vojničke avanture“,
zaključio sam.
„Naravno da ne“, potvrdila je, malo prezrivo. „Da li ste se vi pridružili
zbog svoje velike želje da vodite rat?“
„Ne“, rekoh ja.
Klimnula je glavom. „Nisam ni ja. Kao ni većina nas. Vaš prijatelj
Leon svakako se nije pridružio da bi bio u vojsci, ne može da podnese ljude
koje ćemo štititi. Ljudi stupaju u vojsku zato što nisu spremni da umru i
ne žele da budu stari. Stupaju zato što život na Zemlji nije zanimljiv kad
dođeš u neke godine. Ili žele nekuda da otputuju pre nego što umru.
Znate, zato sam se i ja pridružila. Ne da bih se borila niti da bih ponovo
bila mlada. Samo želim da vidim kako izgleda biti negde drugo.“
Okrenula se prema prozoru. „Naravno, smešno je čuti mene kako to
govorim. Da li znate da ja, do juče, celog života nisam mrdnula van
Teksasa?“
 „Nemojte žaliti zbog toga“, rekao sam. „Teksas je velika država.“
Nasmešila se. „Hvala vam. Ne osećam se loše zbog toga. Samo je
smešno. Kad sam bila dete, čitala sam sve romane edicije Mladi kolonista
i gledala emisije, i sanjala o tome da uzgajam arkturijansku stoku i borim
se protiv zlih zemljanih crva u koloniji Gama Prajm. Onda sam odrasla i
shvatila da kolonisti dolaze iz Indije, Kazahstana i Norveške, gde ne mogu
da izdržavaju toliku populaciju, i da to što sam rođena u Americi znači da
ja ne mogu da idem. I da arkturijanska stoka i zemljani crvi u stvari ne
postoje! Bila sam veoma razočarana kad sam to saznala, imala sam tad
dvanaest godina.“
Ponovo je slegla ramenima. „Odrasla sam u San Antoniju, otišla
‘daleko’ na koledž, na Univerzitet u Teksasu, pa se zaposlila opet u San
Antoniju. Onda sam se i udala, a na odmore smo odlazili u Golfski zaliv.
Muž i ja smo planirali da za tridesetogodišnjicu braka otputujemo u
Italiju, ali nismo nikad otišli.“
„Šta se desilo?“
Nasmejala se. „Desila se njegova sekretarica. Na kraju su oni otišli na
medeni mesec u Italiju. Ja sam ostala kod kuće. S druge strane, njih dvoje
su se otrovali školjkama u Veneciji, tako da je dobro što nisam otišla. Ali
posle toga nisam mnogo brinula o putovanjima. Znala sam da ću stupiti u
vojsku čim budem mogla, kao što jesam, i evo me sada ovde. Iako bih
volela da sam više putovala. Išla sam Deltinim avionom od Dalasa do
Najrobija. To je bilo zabavno. Volela bih da sam to uradila više nego
jednom u životu. Da ne spominjem ovo.“ Mahnula je rukom prema
prozoru, u pravcu kablova stabla pasulja. „Nisam mislila da ću poželeti da
se vozim ovim čudom. Mislim, šta te kablove drži uspravnim?“
„Vera“, rekao sam. „Verujete da oni neće pasti, pa onda i neće.
Pokušajte da ne mislite previše o tome, inače ćemo svi biti u problemu.“
„Ono u šta ja verujem“, rekla je Džes, „jeste da moram nešto da
pojedem. Hoćete li mi se pridružiti?“
„Vera“, rekao je Hari Vilson i nasmejao se. „Pa možda vera i drži ovaj kabl.
Osnovna fizika, naime, sigurno nema veze s tim.“
Hari Vilson se pridružio Džesi i meni dok smo jeli. „Vas dvoje
delujete kao da se poznajete, a to je prednost u odnosu na sve nas“, rekao
je dok je prilazio. Pozvali smo ga da nam se pridruži, što je on zahvalno
prihvatio. U Blumingtonu u Indijani predavao je fiziku, dvadeset godina
u srednjoj školi, rekao je, i stablo pasulja ga je intrigiralo celim putem.
„Kako to mislite da fizika nema veze s tim?“, upitala je Džesi. „Verujte
mi, to nije ono što želim da čujem u ovom trenutku.“
Hari se nasmešio. „Izvinite. Da preformulišem. Fizika svakako ima
veze s tim šta drži stablo pasulja. Ali ta fizika nije baštenskog tipa. Ovde se
događa mnogo šta što ne bi imalo smisla na površini Zemlje.“
„Osećam da se sprema čas fizike“, rekao sam.
„Godinama sam predavao fiziku tinejdžerima“, počeo je Hari i
izvukao beležnicu i olovku. „Biće bezbolno, verujte mi. Dobro, bacite
pogled.“ Hari je počeo da crta krug na dnu stranice. „Ovo je Zemlja. A ovo
je“, nacrtao je manji krug na sredini stranice, „kolonijalna stanica. Ona je
u geosinhronoj orbiti, što znači da stoji u mestu u odnosu na rotaciju
Zemlje. Stalno je iznad Najrobija. Pratite me?“
Klimnuli smo.
„Dobro. Sad, ideja stabla pasulja jeste da se kolonijalna stanica spoji
sa Zemljom preko ‘’stabla pasulja, gomile kablova, poput onih napolju, i
gomile lift-platformi, poput ove u kojoj smo sada, koje mogu da putuju
do tamo i nazad.“ Hari je nacrtao liniju koja je predstavljala kabl i
kvadratić koji je predstavljao našu platformu. „Ideja jeste da liftovi na
ovim kablovima ne moraju da dostignu drugu kosmičku brzinu da bi stigli
u Zemljinu orbitu, kao što moraju rakete s teretom. To je za nas dobro jer
ne moramo da idemo do kolonijalne stanice sa osećajem da nam je slon
stao na grudi. Prosto i jednostavno.
„Stvar je u tome što stablo pasulja nije u skladu sa osnovnim fizičkim
postulatima putovanja kablom od Zemlje do svemira. Kao prvo“, Hari je
nacrtao dodatnu liniju pored kolonijalne stanice sve do kraja stranice,
„kolonijalna stanica ne bi trebalo da bude na kraju stabla pasulja. Iz
razloga koji imaju veze sa centrom mase i orbitalnom dinamikom, trebalo
bi da postoji dodatni kabl koji bi se pružao desetinama hiljada kilometara
od kolonijalne stanice. Bez te kontraravnoteže, svako stablo pasulja
trebalo bi da je suštinski nestabilno i opasno.“
„A vi tvrdite da ovo nije“, zaključio sam ja.
„Ne samo da nije nestabilno već je verovatno najsigurniji način
putovanja koji je ikada smišljen“, rekao je Hari. „Stablo pasulja je u
konstantnoj upotrebi više od jednog veka. To je jedini način odlaska za
koloniste. Nikad se nije dogodio incident u smislu nestabilnosti ili lošijeg
materijala, koji bi izazvao neku nestabilnost. Dogodilo se čuveno
bombardovanje stabla pasulja pre četrdeset godina, ali to je bila sabotaža
koja nije imala veze sa strukturom samog stabla. Ono je čudesno stabilno
i takvo je otkad je napravljeno. Ipak, sudeći po osnovnoj fizici, ne bi
trebalo da bude.“
„Pa šta ga onda drži?“, upitala je Džesi.
Hari se ponovo nasmešio. „E pa to je pravo pitanje, zar ne?“
„Hoćete da kažete da ne znate?“, opet upita Džesi.
„Ne znam“, priznao je Hari. „Ali to, samo po sebi, ne bi trebalo da
bude razlog za paniku, budući da sam ja, ili budući da sam bio, samo
nastavnik fizike u srednjoj školi. Bilo kako bilo, koliko ja znam, niko drugi
nema mnogo pojma o tome kako to radi. Na Zemlji, mislim. Očigledno je
da Kolonijalna unija zna.“
 „Pa kako je to moguće?“, upitao sam. „Tu je već ceo vek, zaboga. Niko
se nije potrudio da shvati kako to funkcioniše?“
„Nisam to rekao“, objasnio je Hari. „Pokušavali su, naravno. A nije
ni da je to tajna sve ove godine. Kad je stablo pasulja napravljeno, vlade i
mediji zahtevali su da se sazna kako ono funkcioniše. Iz Kolonijalne unije
su na kraju rekli ‘Ukapirajte sami’ i to je bilo to. U krugovima fizičara,
mnogi još otad pokušavaju to da reše. To ima i ime: problem stabla
pasulja.“
„Nije baš originalno“, rekao sam.
„Fizičari svoju maštu čuvaju za druge stvari“, zakikotao se Hari.
„Poenta je u tome da to nije rešeno, uglavnom iz dva razloga. Prvi je to što
je to neverovatno komplikovano. Ja sam istakao glavne probleme, ali ima
i drugih pitanja, poput snage kabla, oscilacije stabla usled oluja i drugih
atmosferskih fenomena, pa čak i pitanja u vezi s tim kako kabl istanjiti na
kraju. Sve to je neverovatno teško rešiti u stvarnom svetu, a da pokušate
da shvatite sve to odjednom – to je nemoguće.“
„Šta je drugi razlog?“, upita Džesi.
„Drugi razlog je to što nema razloga da se to radi. Sve i da shvatimo
kako da napravimo nešto ovakvo, ne bismo mogli to sebi da priuštimo.“
Hari se naslonio na leđa. „Pre nego što sam postao nastavnik, radio sam u
odeljenju za civilno inženjerstvo Dženeral elektrika. Sve vreme smo radili
na subatlantskoj voznoj liniji, a moj posao je bio da prođem kroz sve stare
projekte i predloge projekata da vidim da li bilo koja od tih tehnologija
može da se primeni na subatlantski projekat. To je nekakav pokušaj
naslepo da se vidi može li se uraditi bilo šta da se smanje troškovi.“
„Dženeral elektrik je bankrotirao na tom projektu, zar ne?“, upitao
sam.
„Sad vam je jasno zašto su hteli da smanje troškove“, rekao je Hari, „i
zašto sam ja postao nastavnik. Posle toga, Dženeral elektrik više nije
mogao da me priušti sebi, a maltene ni bilo koga drugog. Elem, pregledam
ja stare predloge i izveštaje i upadnem u neke zaštićene stvari, a jedan od
tih izveštaja je o stablu pasulja. Dženeral elektrik je unajmila vlada
Sjedinjenih Država za studiju izvodljivosti izgradnje stabla pasulja na
zapadnoj hemisferi. Hteli su da naprave rupu u Amazonu veličine
Delavera i da ga prikače tačno na ekvator.
„Dženeral elektrik im je rekao da zaborave na to. U studiji je pisalo da
bi, čak i ako se pretpostave neki veliki tehnološki napreci, od kojih se
većina još nije dogodila i od kojih nijedan nije ni prineti tehnologiji koja
je iskorišćena za ovo stablo, budžet za taj projekat bio tri puta veći od
godišnjeg bruto nacionalnog dohotka ekonomije Sjedinjenih Američkih
Država. Pritom se pretpostavlja da projekat ne bi premašio budžet, a
izvesno je da bi, naravno. To je bilo pre dvadeset godina, a izveštaj koji
sam ja gledao bio je već star celu deceniju. Ali ne očekujem da su se
troškovi otad bitno smanjili. Tako da nema novih stabala pasulja. Postoje
jeftiniji načini da se ljudi i materijal prebace u orbitu. Mnogo jeftiniji.“
Hari se opet nagnuo napred. „Što nas vodi do dva očigledna pitanja:
kako je Kolonijalna unija uspela da stvori ovakvo tehnološko čudovište i
zašto su uopšte to radili?“
„Očigledno je da je Kolonijalna unija tehnološki naprednija od nas
na Zemlji“, zaključila je Džesi.
„Očigledno“, saglasio se Hari. „Ali zašto? Kolonisti su, na kraju
krajeva, ipak ljudi. Ne samo to već, s obzirom na to da se za kolonije
specifično regrutuju ljudi iz osiromašenih zemalja s problemima
prenaseljenosti, oni su mahom loše obrazovani. Moramo pretpostaviti da,
kad se jednom dokopaju svojih domova, provode više vremena trudeći se
da prežive nego što ga imaju da smišljaju kreativne načine da sagrade
stabla pasulja. A primarna tehnologija koja dozvoljava međuzvezdanu
kolonizaciju jeste pogon za skok, koji je razvijen upravo ovde, na Zemlji,
i koji nije značajnije unapređen više od jednog veka. Prema tome, realno
gledano, ne postoji razlog tome da kolonisti budu iole tehnološki
napredniji od nas.“
Nešto mi je odjednom kliknulo u glavi. „Osim ako ne varaju“, rekao
sam.
Hari se osmehnuo. „Tačno. To i ja mislim.“
Džesi je pogledala u mene, pa u Harija. „Ne pratim vas“, kazala je.
„Oni varaju“, rekao sam. „Vidi, mi na Zemlji smo zatvoreni. Učimo
samo od sebe, sve vreme pravimo otkrića i prefinjenu tehnologiju, ali to je
spor proces, jer mi sami obavljamo sav posao. Ali tamo gore...“
„Tamo gore ljudi susreću druge inteligentne vrste“, nastavio je Hari.
„Od kojih neke skoro sigurno imaju tehnologiju napredniju od naše. Mi
ih ili razmenimo ili shvatimo kako funkcionišu tako što prođemo kroz ceo
proces unazad. Mnogo je lakše shvatiti kako nešto radi ako imate od čega
da krenete nego ako sami to stvarate.“
„Zbog toga se to zove varanje“, dodao sam. „Kolonijalna unija čita iz
nečijih beležaka.“
„Zašto onda Kolonijalna unija ne deli s nama svoja otkrića?“, upita
Džesi. „Kad ih zadržavaš za sebe, u čemu je svrha?“
„Možda misle da ono što ne znamo ne može da nas povredi“,
nagađao sam.
„Ili je nešto sasvim suprotno posredi“, rekao je Hari i mahnuo prema
prozoru, iza kojeg su klizile platforme na kablovima. „Ovo stablo pasulja
nije tu zato što je to najlakši način da se ljudi dovedu do kolonijalne
stanice. Ono je ovde zato što je najteži, zapravo najskuplji, tehnološki
najsloženijii politički najstrašniji način da se to uradi. Samo njegovo
prisustvo je podsetnik da je Kolonijalna unija doslovno svetlosnu godinu
ispred bilo čega što ljudi mogu da urade ovde.“
„Nikad to nisam smatrala strašnim“, rekla je Džesi. „Zapravo, nikad
nisam o tome mnogo ni razmišljala.“
 „Ta poruka nije namenjena vama“, rekao je Hari. „Ali da ste
predsednik Sjedinjenih Američkih Država, drugačije biste o tome
razmišljali. Na kraju krajeva, Kolonijalna unija nas sve drži na Zemlji. Ne
postoje svemirska putovanja osim onih koje Kolonijalna unija dozvoli
kolonizacijom ili regrutacijom. Politički lideri su uvek pod pritiskom da
se reše Kolonijalne unije i dovedu svoje ljude do zvezda. Ali stablo pasulja
je stalni podsetnik. Ono kaže: ‘Dok ne budete mogli da napravite nešto
ovakvo, i ne pomišljajte na to da nas izazovete.’ A to je jedina tehnologija
za koju je Unija odlučila da nam je pokaže. Pomislite samo šta nam ne
dopuštaju da saznamo. Garantujem vam da predsednik pomišlja na to. A
to i njega i sve druge lidere na planeti drži mirne.“
„Ništa od toga ne čini me prijateljski nastrojenom prema
Kolonijalnoj uniji“, rekla je Džesi.
„Ne mora to da bude zlokobno“, rekao je Hari. „To bi moglo da znači
da Unija pokušava da zaštiti Zemlju. Univerzum je veliko mesto. Možda i
nismo u najboljem susedstvu.“
„Hari, jeste li vi oduvek bili tako paranoični“, pitao sam, „ili je to
nešto što vam se prikradalo kako ste starili?“
„Kako mislite da sam dobacio do sedamdeset pete?“, osmehnuo se
Hari. „Bilo kako bilo, nemam nikakav problem s tim što je Unija toliko
tehnološki naprednija. To će u budućnosti koristiti meni.“ Podigao je
jednu ruku. „Pogledajte ovu stvar“, rekao je. „Mlitava je i stara i nije baš u
dobrom stanju. Kolonijalne odbrambene snage nekako će uzeti ovu ruku
i ostatak mene i dovešće me u formu za borbu. A znate li kako?“
„Ne“, rekao sam. Džesi je odmahnula glavom.
„Ne znam ni ja“, zaključio je Hari i pustio ruku da padne na sto.
„Nemam nikakvu ideju kako će im to poći za rukom. Staviše, ne mogu ni
da zamislim kako će to uraditi – ako pretpostavimo da nas Unija drži u
stanju tehnološke inferiornosti, pokušaj da se meni objasni taj postupak
bio bi ravan pokušaju da se sistem stabla pasulja objasni nekome ko nije
video prevoz složeniji od konja i kočija. Ali njima je to očigledno pošlo za
rukom. Zašto bi inače regrutovali sedamdesetpetogodišnjake? Univerzum
neće pokoriti legije s gerijatrije. Bez uvrede“, brzo je dodao.
„Nismo se uvredili“, rekla je Džesi i nasmešila se.
„Damo i gospodine“, rekao je Hari, gledajući nas oboje, „mi možda
mislimo da imamo predstavu o tome u šta se upuštamo, ali ja mislim da
nemamo blagog pojma. Stablo pasulja postoji da nam to kaže. Ono je veće
i čudnije nego što možemo da zamislimo, a to je samo prvi deo našeg
putovanja. Ono što sledi biće još veće i čudnije. Pripremite se najbolje što
možete.“
„Kakva drama“, suvo je rekla Džesi. „Ne znam kako da se pripremim
posle takve izjave.“
„Ja znam“, rekao sam i krenuo. „Idem da piškim. Ako je univerzum
veći i čudniji nego što mogu da zamislim, najbolje je da se s njim
susretnem prazne bešike.“
„To je pravi izviđački duh“, rekao je Hari.
„Izviđač ne bi morao da piški koliko ja piškim“, uzvratio sam.
„Naravno da bi“, dočekao me je Hari. „Samo mu daj šezdeset
godina.“
 TRI

„Ne znam za vas dvojicu“, obratila se Džesi meni i Hariju, „ali, što se ovoga
dosad tiče, ja nisam ovako zamišljala vojsku.“
„Nije ni loše“, rekao sam. „Evo, uzmi još jednu krofnu.“
„Ne treba mi još jedna krofna“, rekla je, ipak je uzimajući. „Treba mi
malo sna.“
Znao sam na šta misli. Prošlo je više od osamnaest sati otkako sam
napustio dom, a skoro sve vreme je prošlo u putovanju. Bio sam spreman
za dremku. Umesto da spavam, sedeo sam u ogromnoj gužvi
međuzvezdane krstarice, pio kafu i jeo krofne sa otprilike hiljadu drugih
regruta, čekajući da neko dođe i da nam kaže šta treba da radimo. Taj deo
je bar prilično nalikovao vojsci kakvu sam ja očekivao.
Žurba i čekanje počeli su po dolasku. Čim smo sišli s platforme,
dočekali su nas aparatčici Kolonijalne unije. Oni su nas obavestili da smo
mi poslednji regruti koje su očekivali za brod koji uskoro polazi, pa upitaše
možemo li da ih pratimo dovoljno brzo da sve ostane po rasporedu. Onda
je jedan poveo, a drugi otišao pozadi, pa su efikasno i prilično uvredljivo
poterali nekoliko desetina starijih građana preko cele stanice do našeg
broda, koji je pripadao KOS-u i zvao se Henri Hudson.
Džesi i Hari su očigledno bili razočarani tom žurbom, a razočarao
sam se i ja. Kolonijalna stanica je bila ogromna, premašivala je milju u
prečniku (1.800 metara, zapravo, i ja pomislih da bih, nakon sedamdeset
pet godina života, konačno mogao da počnem da se navikavam na
metrički sistem) i služila je kao jedina luka za transport – kako regruta,
tako i kolonista. Da požurujete čoveka preko nje tako da on ne može da
zastane i baci pogled na nju – bilo je to kao da požurujete petogodišnjaka
kroz prodavnicu igračaka. Osetio sam se kao da bih mogao da se bacim na
pod i izvedem napad besa dok ne bude po mom. Nažalost, bio sam previše
star (ili pak nedovoljno star) da bi mi takvo ponašanje prošlo.
Ono što sam video u našem protrčavanju bilo je izazovno predjelo.
Dok su nas naši aparatčici gurali i terali napred, prošli smo pored
ogromne čekaonice koju svu behu ispunili, rekao bih, Pakistanci ili Indijci
muslimani. Mahom su strpljivo čekali da uđu u šatlove koji će ih odvesti
do gigantskog kolonijalnog transportnog broda, a jedan se video kako
lebdi u daljini. Drugi su se raspravljali sa zvaničnicima Unije povodom
ovoga ili onoga, engleskim jezikom sa stranim naglaskom, umirivali decu
kojoj je očigledno bilo dosadno ili pretraživali po svojim stvarima tražeći
nešto za jelo. U jednom uglu, u delu čekaonice zastrtom tepisima, grupa
ljudi je klečala i molila se. Zapitao sam se kako odrede gde se nalazi Meka
sa udaljenosti od trideset pet hiljada kilometara, a onda su nas pogurali
dalje i izgubio sam ih iz vida.
Džesi me je povukla za rukav i pokazala udesno. U odeljku u kojem
je bila menza, krajičkom oka sam uočio nešto s pipcima i plavo kako drži
martini. Upozorio sam Harija, a on se toliko zainteresovao da se vratio i
pogledao, što je osupnulo našeg aparatčika. Vratila je Harija u krdo
napravivši grimasu. Hari se, s druge strane, cerio kao lud. „Gehar“, rekao
je. „Jeo je krilca kad sam pogledao. Odvratno.“ Potom se zakikotao. Gehari
su bili među prvim inteligentnim vanzemaljcima na koje su ljudi naišli, u
vremenima pre nego što je Kolonijalna unija uspostavila monopol na
svemirska putovanja. Sasvim pristojan narod, ali oni jedu tako što u svoju
hranu ubrizgavaju kiselinu iz desetina tankih pipaka, a onda bučno srču
tu smesu ustima. Gadno.
Hari nije mario za to. On je video svog prvog živog vanzemaljca.
Naše krivudanje se okončalo dok smo prilazili čekaonici ispred koje
su, na displeju, svetlele reči Henri Hadson /KOS regruti. Naša grupa je
zahvalno sela, a naši aparatčici su otišli da porazgovaraju s drugim
kolonistima, koji su čekali kod kapije šatla. Hari, koji je očigledno bio
znatiželjan tip, odlutao je do prozora čekaonice da pogleda naš brod. Džesi
i ja smo umorno ustali i pošli za njim. Mali informacioni monitor pored
prozora pomogao nam je da ga nađemo u svem tom saobraćaju.
Henri Hadson nije, naravno, bio usidren kod kapije. Teško je naterati
međuzvezdani svemirski brod od hiljadu tona da se sinhrono kreće u
tandemu sa svemirskom stanicom koja se okreće. Kao i kolonijalni
transporteri, držao se razumljive razdaljine dok su se zalihe, putnici i
posada transportovali do tamo i nazad u znatno pokretljivijim šatlovima i
baržama. Sam Hadson bio je smešten nekoliko kilometara iznad stanice.
Nije bio masivan, estetski neprijemčiv ali funkcionalan kao kolonijalni
transporteri; njegove linije bile su elegantnije, ravnije i, što je još važnije,
nisu činile ni cilindričan ni okrugao oblik. Pomenuo sam to Hariju, koji
je klimnuo glavom. „Potpuno veštačke gravitacije“, rekao je. „I stabilan u
velikom prostoru. Veoma impresivno.“
„Mislio sam da smo koristili veštačku gravitaciju na putu gore“,
primetila je Džesi.
„I jesmo“, potvrdio je Hari. „Generatori gravitacije platforme stabla
pasulja pojačavali su svoj učinak što smo se više peli.“
„Pa šta je onda drugačije u vezi sa svemirskim brodom koji koristi
veštačku gravitaciju?“, upitala je Džesi.
„Samo to što je izuzetno teško“, rekao je Hari. „Treba ti neverovatna
količina energije da bi se stvorilo gravitaciono polje, a količina energije
koja mora da se ulaže eksponencijalno se uvećava s radijusom polja.
Verovatno su varali stvarajući višestruka manja polja umesto jednog
većeg. Čak i tako, stvaranje tih polja oko naše platforme stabla pasulja
verovatno troši više energije nego što je potrebno da se tvoj grad osvetli
na mesec dana.“
„Ne bih znala“, rekla je Džesi. „Ja sam iz San Antonija.“
„Dobro. Onda njegov grad“, ispravio se Hari, pokazujući palcem na
mene. „Poenta je u tome da je to neviđeno traćenje energije i, u većini
slučajeva gde ima potrebe za veštačkom gravitacijom, jednostavnije je i
mnogo jeftinije prosto napraviti točak, zavrteti ga i pustiti da on zarobi
ljude i stvari unutar oboda. Kad se jednom nađete u vrtlogu, treba samo
da uložite minimalnu dodatnu energiju u sistem da nadoknadite trenje.
Za razliku od stvaranja veštačkog gravitacionog polja, kojem treba stalan
i znatan unos energije.“
Pokazao je na brod Henri Hadson. „Pogledajte, pored Hadsona se
nalazi šatl. Koristeći šatl kao jedinicu mere, pretpostavljam da je Hadson
dugačak dvesta pedeset metara, širok šezdeset metara i oko četrdeset pet
metara dubok. Stvaranje veštačkog gravitacionog polja oko te mrcine
svakako bi zatamnilo svetla u San Antoniju. Čak bi i višestruka polja
povukla neverovatnu količinu energije. To znači da ili imaju izvor energije
koji može da održava gravitaciju i da pruža dovoljno snage za sve ostale
sisteme broda, poput pogona i održavanja atmosfere, ili su pronašli nov
način za stvaranje gravitacije, neki za koji ne treba mnogo energije.“
„To verovatno nije jeftino“, rekao sam i pokazao na kolonijalni
transporter desno od Hernija Hadsona. „Pogledaj kolonijalni brod. On je
točak. A i kolonijalna stanica se okreće.“
„Kolonije čuvaju svoju najbolju tehnologiju za vojsku“, rekla je Džesi.
„A ovaj brod se samo koristi za nove regrute. Mislim da si u pravu, Hari.
Nemamo pojma u šta smo se uvalili.“
 Hari se osmehnuo i okrenuo se prema Herniju Hadsonu, koji je lenjo
kružio dok se kolonijalna stanica okretala. „Volim kad ljudi dođu na moje
stanovište.“

Naši aparatčici su nas uskoro ponovo poterali i postrojili u liniju za

ukrcavanje u šatl. Pokazali smo zvaničnicima Unije svoje identifikacione
kartice na kapijama šatla, a oni su nas stavili na spisak i zauzvrat nam
dodelili lične asistente. „Hvala vam što ste bili na Zemlji, evo prigodnog
poklona za rastanak“, rekao sam mu. Učinilo mi se da nije shvatio.
Šatlovi nisu došli opremljeni veštačkom gravitacijom. Naš aparatčik
nas je uvezao na našim sedištima i upozorio nas da ni u kakvim
okolnostima ne pokušavamo da se odvežemo, a da bi bili sigurni da oni
klaustrofobičniji među nama neće baš to pokušati, brave na pojasevima
neće biti pod našom kontrolom tokom leta. To je, dakle, rešavalo taj
problem. Aparatčici su takođe prosledili plastične mreže za kosu svima
kojima je kosa bila dovoljno duga da stvara nevolje. U slobodnom padu,
duga kosa izgleda leti na sve strane.
Svako kome pozli, rekli su nam, treba da koristi vreće za povraćanje
koje se nalaze u džepovima postrance na sedištu. Naglasili su nam da je
važno da ne čekamo do poslednjeg trenutka da ih iskoristimo. U
bestežinskom stanju, povraćka bi kružila okolo i iritirala druge putnike,
što bi one koji su povraćali učinilo veoma nepopularnima do kraja leta, a
možda i do kraja vojne karijere. Te reči je propratilo šuškanje jer se
nekoliko njih spremalo da bljuje. Žena pored mene čvrsto je stisnula svoju
vreću. Mentalno sam se pripremio za najgore.
Srećom, nije bilo nikakvog povraćanja i vožnja do Henrija Hadsona
protekla je prilično glatko. Posle inicijalnog „jebote, padam“ signala koji
je moj mozak odaslao kad je nestalo gravitacije, sve je više ličilo na blagu
vožnju podugačkim rolerkosterom. Stigli smo do broda za oko pet
minuta; usledilo je minut-dva nameštanja dok su se vrata prihvatnog dela
svemirskog broda otvarala, šatl ulazio i vrata ponovo zatvarala. Onda smo
sačekali još koji minut da se vazduh opet upumpa u prihvatni deo. Još
jedno blago peckanje i naglo vraćanje osećaja težine, veštačka gravitacija
je proradila.
Vrata prihvatnog dela su se otvorila i pojavio se potpuno nov
aparatčik. „Dobro došli na Henri Hadson“, rekla je. „Molim vas, odvežite
se, uzmite svoje stvari i pratite osvetljeni put prihvatnog dela. Vazduh će
se odavde ispumpati za tačno sedam minuta, da bi šatl mogao da izađe i
novi da uđe, pa vas molim da budete brzi.“
Svi smo bili neobično brzi.
Potom su nas poveli do masivnog hola u kojem je bila menza Henrija
Hadsona, gde su nam ponudili kafu i krofne da se opustimo. A neki
zvaničnik će već doći da nam objasni šta dalje. Dok smo čekali, hol je
počeo da se puni drugim regrutima, koji su se verovatno iskrcali pre nas;
za sat vremena, stotine ljudi su se muvale okolo. Nikad nisam video toliko
starih ljudi na jednom mestu u isto vreme. A nije ni Hari. „Ovo je kao
sreda ujutro u najvećem Deniju na svetu“1, rekao je pa dosuo još kafe.
Baš kad me je bešika obavestila da sam preterao s kafom, gospodin
dostojanstvenog izgleda u plavoj odeći kolonijalnog diplomate ušao je u
hol i krenuo prema prednjem delu prostorije. Nivo buke je počeo da se
smanjuje, videlo se da je ljudima laknulo što je konačno došao neko da im
kaže šta se događa.
Čovek je stajao nekoliko minuta dok se svi nisu utišali.
„Pozdrav“, rekao je i svi smo poskočili. Mora da je imao mikrofon na
sebi, glas mu je dopirao kroz zvučnike na zidovima. „Ja sam Sem Kembel,
pomoćnik Kolonijalne unije za Kolonijalne odbrambene snage. Iako
formalno nisam pripadnik Kolonijalnih odbrambenih snaga, KOS me je

1
Denny's je svetski lanac restorana s klasičnim posluživanjem, što privlači mnogo starijih
ljudi. (Prim, prev.)
ovlastio da se pozabavim vašom orijentacijom u njegovo ime, tako da me
narednih nekoliko dana možete smatrati svojim nadređenim oficirom.
Dobro, znam da su mnogi od vas tek pristigli poslednjim šatlom i da ste
nestrpljivi da se malo odmorite, drugi su na brodu ceo dan i jednako su
nestrpljivi da saznaju šta sledi. Biću kratak zbog obe grupe.
„Za otprilike sat vremena, Henri Hadson će se probiti iz orbite i
spremiti za inicijalni skok do sistema Feniks, gde nakratko stajemo da
bismo pokupili zalihe pre nego što krenemo za Beta Piksis III, gde će
početi vaša obuka. Ne brinite, ne očekujem da razumete bilo šta od ovoga.
Ono što treba da znate jeste da će nam trebati malo više od dva dana da
stignemo do naše inicijalne tačke za skok, a vi ćete za to vreme proći kroz
niz mentalnih i fizičkih procena od strane mog osoblja. Vaš raspored je
sada prebačen na vaše PDA komplete. Molim vas, pregledajte ga kad vam
bude zgodno. Vaš PDA komplet može da vas uputi i kuda treba da idete,
tako da ne treba da brinete da ćete se izgubiti. Oni među vama koji su tek
došli na brod Henri Hadson pronaći će i svoja brodska zaduženja na PDA
kompletu.
„Od vas se večeras, osim da pronađete svoje sobe, ništa drugo ne
očekuje. Mnogi od vas su prilično dugo putovali i želimo da budete
odmorni za sutrašnje procene. Kad smo već kod toga, sada je dobar
trenutak da se prebacite na brodsko vreme, koje je u stvari kolonijalno
univerzalno standardno vreme. Sada je“ – pogledao je na svoj sat – „2138
po kolonijalnom. Vaš PDA komplet podešen je na to vreme. Vaš dan
počinje sutra doručkom u menzi koji traje od 0600 do 0730, a zatim sledi
fizička procena i poboljšavanje. Doručak nije obavezan, još niste na
vojničkom rasporedu, ali sutra će vam dan biti dug, pa vam savetujem da
doručkujete.
„Ako imate ikakvih pitanja, vaš PDA komplet može da se priključi
na informacioni sistem broda Henri Hudson i iskoristi interfejs veštačke
inteligencije da bi vam pomogao. Jednostavno, iskoristite svoje olovke da
upišete pitanja ili ih izgovorite u svoje PDA mikrofone. Takođe, osoblje
Kolonijalne unije zateći ćete na svakoj palubi broda, molim vas da ne
oklevate da zatražite pomoć od njih. Naše medicinsko osoblje je,
zahvaljujući vašim ličnim podacima, već svesno svih problema ili potreba
koje biste mogli imati i može vam zakazati preglede večeras u vašim
sobama. Proverite u svom PDA kompletu. Možete i da posetite ambulantu
po potrebi. Ova menza će biti otvorena celu noć, ali normalno će
funkcionisati od sutra. Još jednom podsećam: proverite u svojim PDA
kompletima rasporede i jelovnike. I, konačno, trebalo bi da od sutra svi
nosite regrutsku odeću KOS-a, koja je već u vašim sobama.“
Kembel je načas zaćutao i pogledao nas – čini mi se da je on tako
mislio – značajnim pogledom. „U ime Kolonijalne unije i Kolonijalnih
odbrambenih snaga, želim vam dobrodošlicu kao novim građanima i
našim najnovijim braniteljima. Bog vas sve blagoslovio i čuvao u
vremenima koja dolaze.“
„Uzgred, ako želite da posmatrate kako izlazimo iz orbite,
prikazivaćemo snimak u našem bioskopu na palubi za posmatranje.
Bioskop je prilično velik i može da primi sve regrute, pa ne brinite zbog
mesta. Brod Henri Hadson postiže odličnu brzinu, tako da će do
sutrašnjeg doručka Zemlja biti majušan disk, a do večere tek svetla tačka
na nebu. To će verovatno biti vaša poslednja prilika da vidite ono što je
bila vaša matična planeta. Ako vam to nešto znači, predlažem da svratite
do bioskopa.“

„I kakav ti je novi cimer?“, upitao me je Hari i seo pored mene u bioskopu.

„Zaista ne želim da razgovaram o tome“, rekao sam. Iskoristio sam
svoj PDA komplet da bih našao svoju sobu, u kojoj sam zatekao cimera
kako se već raspakuje: bio je to Leon Dik. Pogledao me je i rekao: „Gle, to
je luđak s Biblijom“, a onda me je pomno ignorisao, za šta je trebalo truda
u sobi tri sa tri. Leon je već bio zauzeo donji krevet (koji je, bar za
sedamdesetpetogodišnja kolena, poželjniji). Bacio sam svoju torbu na
gornji krevet, uzeo svoj PDA komplet i otišao do Džesi, koja je bila
smeštena na istoj palubi. Njena cimerka, fina dama koja se zvala Megi,
otišla je da gleda kako Henri Hadson izlazi iz orbite. Rekao sam Džesi ko
mi je cimer. Samo se nasmejala.
Ponovo se smejala kad je ispričala priču Hariju, koji me je saosećajno
potapšao po ramenu. „Nemoj da se nerviraš. To je samo dok ne stignemo
na Beta Piksis.“
„Šta god to bilo“, odgovorio sam. „Kakav je tvoj cimer?“
„Ne mogu da ti kažem“, rekao je Hari. „Već je spavao kad sam došao.
I on je uzeo donji krevet, prokletnik.“
„Moja cimerka je prosto divna“, ubacila se Džesi. „Kad smo se
upoznale, ponudila mi je domaći kolač. Rekla je da ga je napravila njena
unuka kao poklon za odlazak.“
„Meni nije ponudila kolač“, rekao sam.
„Pa dobro, ne mora s tobom da živi, je li tako?“
„Kakav je bio kolač?“, upita Hari.
„Bio je kao kamen od ovsene kaše“, odvrati Džesi, „ali nije u tome
stvar. Stvar je u tome što ja imam najbolju cimerku od nas troje. Ja sam
posebna. Vidite, eno Zemlje.“ Pokazala je na ogroman ekran bioskopa koji
je živnuo. Zemlja je na njemu lebdela neverovatno jasna. Ko god da je
napravio taj ekran, obavio je sjajan posao.
„Voleo bih da sam imao ovaj ekran u dnevnoj sobi“, rekao je Hari.
„Pravio bih najpopularnije žurke za Superboul u celom kraju.“
„Pogledaj je samo“, rekao sam. „To je jedino mesto na kojem smo u
životu bili. Svi koje smo ikada poznavali ili voleli bili su tamo. A sad je
napuštamo. Zar ne osećate nešto povodom toga?“
„Uzbuđenje“, rekla je Džesi. „I tugu. Ali ne preveliku tugu.“
 „Svakako nisam previše tužan“, saglasio se Hari. „Tamo više nemaš
šta da radiš osim da ostariš i umreš.“
„I dalje možeš da umreš, znaš“, podsetio sam ga. „Ali ti stupaš u
vojsku.“
„Da, ali neću umreti star“, rekao je Hari. „Dobiću drugu priliku da
umrem mlad i budem lep leš. To mi nadoknađuje neuspeh iz prve.“
„Ti si prosto romantičan čovek“, bezizražajno mu je rekla Džesi.
„Naravno da jesam“, uzvratio je Hari.
„Slušajte“, rekao sam. „Počeli smo da se izvlačimo.“
Zvučnici su prenosili razgovor između Hernija Hadsona i kolonijalne
stanice, ugovarali su uslove odlaska Hernija Hadsona. Potom se začuše
tiho zujanje i veoma blage vibracije, koje smo jedva osetili kroz sedišta.
„Motori“, rekao je Hari. Džesi i ja smo klimnuli.
Onda je Zemlja počela polako da se smanjuje na ekranu, i dalje
ogromna, i dalje briljantno plavo-bela, ali jasno i neumoljivo zauzimajući
sve manji deo ekrana. Tiho smo posmatrali kako se smanjuje, svi mi,
nekoliko stotina regruta, koji smo došli da posmatramo. Pogledao sam u
Harija, koji je, uprkos ranijem hvalisanju, bio tih i zamišljen. Džesi je suza
klizila niz obraz.
„Hej“, rekao sam i stegao joj ruku. „Ne previše tuge, sećaš se?“
Nasmešila mi se i stegla mi ruku. „Ne“, rekla je promuklim glasom.
„Ne previše. Pa ipak. Pa ipak.“
Sedeli smo još malo i posmatrali kako se sve što smo ikada znali
smanjuje na ekranu.
Moj PDA komplet probudio me je u 0600, nežno puštajući muziku
kroz svoje male zvučnike, pa sve glasnije dok se nisam probudio. Isključio
sam muziku, tiho se spustio s gornjeg kreveta, a onda potražio peškir u
garderoberu, uključivši lampicu u njemu da bih video. U garderoberu je
visilo moje i Leonovo regrutsko odelo. Po dva kolonijalna plava duksa i
trenerke, dve lake plave majice, dva para plavih pantalona na vezivanje,
dva para belih čarapa i plave patike. Očigledno je da nije bilo potrebe za
formalnim odevanjem sve do Beta Piksisa. Obukao sam donji deo
trenerke i plavu majicu, zgrabio jedan od peškira koji su takođe visili u
garderoberu i otišao niz hodnik da se istuširam.
Kad sam se vratio, sva svetla su bila uključena, ali Leon je još bio u
krevetu. Verovatno su se svetla automatski upalila. Obukao sam duks
preko majice i navukao čarape i patike. Bio sam spreman za džoging ili
već za ono što me je čekalo tog dana. A sad na doručak. Izlazeći, blago sam
gurnuo Leona. On je magarac, ali čak ni magarci ne žele da prespavaju
obrok. Pitao sam ga želi li da doručkuje.
„Šta?“, bunovno me je upitao. „Ne. Ostavi me na miru.“
„Jesi li siguran, Leone?“, upitao sam. „Znaš šta kažu za doručak. To
je najvažniji obrok i tako to. Hajde. Trebaće ti energije.“
Leon je zarežao. „Moja mama je mrtva već trideset godina i, koliko
znam, nije se vratila u život u tvom telu. Zato izlazi napolje i pusti me da
spavam.“
Bilo je lepo videti da Leon nije smekšao. „Dobro“, kazao sam.
„Vratiću se posle doručka.“
Leon je frknuo i prevrnuo se na drugu stranu. Otišao sam na doručak.
Doručak je bio neverovatan, a to kažem ja, udovac čija je žena pravila
takav doručak da bi i Gandi zbog njega prekinuo post. Dobio sam dva
belgijska vafla, zlatna, hrskava i laka. Valjali su se u šećeru u prahu i sirupu
koji je imao ukus kao prava vermontska javorovina (ako tvrdite da se
vermontski javorov sirup ne može prepoznati, nikad ga niste probali), uz
kuglu kremastog putera koji se majstorski topio u dubokim brazdama
vafla. Dodajte i rovito kuvana jaja, koja su zaista bila rovita, četiri debela
parčeta slanine, sok od pomorandže, napravljen od voćke koja izgleda nije
ni shvatila da je iseđena, i šolju sveže skuvane kafe.
Mislio sam da sam umro i otišao na nebo. S obzirom na to da sam sad
zvanično mrtav na Zemlji i da letim kroz Sunčev sistem u svemirskom
brodu, pretpostavljam da nisam bio daleko od toga.
„O bože“, rekao je tip pored kojeg sam sedeo za doručkom dok sam
spuštao svoj pretrpan poslužavnik. „Pogledaj samo sve te masnoće. Ti
izazivaš kardiologiju. Ja sam lekar, znaš.“
„Uh-uh“, odvratio sam, pokazujući na njegov poslužavnik. „Ovo liči
na omlet od četiri jaja. Sa oko pola kilograma šunke i cedar sira.“
„Radi kako kažem, a ne kako radim. To je bio moj moto dok sam
radio kao lekar“, rekao je. „Da me je više pacijenata slušalo umesto što su
sledili moj tužni primer, više bi ih sad bilo u životu. To nam je svima
lekcija. Tomas Džejn, usput.“
„Džon Peri“, rekao sam i rukovali smo se.
„Drago mi je što smo se upoznali“, reče on. „Mada sam i tužan jer
ćete, ako pojedete sve to, za sat vremena umreti od srčanog udara.“
„Ne slušajte ga, Džone“, rekla je žena koja je sedela prekoputa nas.
Njen tanjir je već bio umrljan ostacima palačinki i kobasice. „Tom samo
pokušava da vas ubedi da mu date malo svoje hrane, kako ne bi morao
ponovo da staje u red. Tako sam i ja izgubila pola kobasice.“
„Ta optužba je irelevantna iako je tačna“, rekao je Tomas sa
indignacijom u glasu. „Da, priznajem da žudim za njegovim belgijskim
vaflom. Neću to poricati. Ako će, međutim, žrtvovanje mojih arterija
produžiti njegov život, za mene je ta žrtva opravdana. Smatrajte to
gurmanskim ekvivalentom bacanja na granatu za saborca.“
„Većina granata nije umočena u sirup“, rekla je ona.
„Možda bi trebalo da budu“, odgovorio je Tomas. „Viđali bismo
mnogo više nesebičnih dela.“
 „Evo“, rekao sam, odsekavši pola vafla. „Bacite se na ovo.“
„Baciću se licem na to“, obećao je Tomas.
„Svima je veoma laknulo zbog toga“, uzvratio sam.
Žena s druge strane stola predstavila se kao Suzan Rirdon, nekada iz
Belvija u Vašingtonu. „Kako vam se dosad čini ova mala svemirska
avantura?“, upitala me je.
„Da sam znao da je hrana ovde ovako dobra, pronašao bih način da
stupim u vojsku pre mnogo godina“, rekao sam. „Ko bi rekao da će vojna
hrana biti ovakva?“
„Mislim da još nismo u vojsci“, rekao je Tomas, usta punih belgijskog
vafla. „Mislim da je ovo nekakva čekaonica Kolonijalnih odbrambenih
snaga, ako me razumete. Prava vojna hrana biće mnogo oskudnija. Da ne
spominjem da sumnjam da ćemo šetati okolo u patikama kao sad.“
„Znači, mislite da nas sad omekšavaju?“, pitao sam.
„Mislim“, kazao je Tomas. „Vidite, na ovom brodu je hiljadu
potpunih stranaca, a svi su sad bez doma, porodice i zanimanja. To je
solidan mentalni šok. Najmanje što mogu da nam urade jeste da nam daju
fantastičan obrok da nam odvrate misli od svega toga.“
„Džone!“ Hari me je uočio iz reda. Mahnuo sam mu. Prišli su nam
on i još jedan čovek, noseći poslužavnike.
„Ovo je moj cimer, Alan Rozental“, predstavio ga je Hari.
„Ranije poznat kao Uspavana Lepotica“, rekao sam.
„Otprilike pola tog opisa je tačno“, ubacio se Alan. „Ja, naime, jesam
razorno lep.“ Upoznao sam Harija i Alana sa Suzan i Tomasom.
„C-c“, oglasio se Tomas, gledajući u njihove poslužavnike. „Još dva
zakrčenja arterija koja čekaju da se dese.“
„Bolje dobaci Tomu koje parče slanine, Hari“, rekao sam. „U
suprotnom, ovo nikad neće prestati.“
 „Odbacujem implikacije da me se može potkupiti hranom“, kazao je
Tomas.
„Nije to bila implikacija“, ubacila se Suzan, „već prilično direktna
izjava.“
„Dobro, znam da si loše prošao na lutriji s cimerima“, rekao mi je
Hari, pružajući dva parčeta slanine Tomasu, koji ih ozbiljno prihvati, „ali
ja sam prošao dobro. Alan je teorijski fizičar. Bridak kao sablja.“
„I razorno lep“, nadovezala se Suzan.
„Hvala što ste zapamtili taj detalj“, uzvratio je Alan.
„Ovo liči na sto prilično inteligentnih ljudi“, zaključio je Hari. „I, šta
mislite, šta nas danas čeka?“
„Ja imam pregled zakazan za 0800“, rekao sam. „Mislim da ga svi
imamo.“
„Tačno“, rekao je Hari. „Ali pitam vas šta vi svi mislite da to znači.
Da li mislite da ćemo danas započeti s podmlađivanjem? Da li danas
prestajemo da budemo stari?“
„Ne znamo da li prestajemo da budemo stari“, odvrati Tomas. „Mi to
pretpostavljamo jer o vojnicima razmišljamo kao o mladim ljudima. Ali
razmislite malo. Niko od nas zapravo nije video kolonijalnog vojnika. Mi
iznosimo pretpostavke, a one mogu biti potpuno pogrešne.“
„Kakvu bi vrednost mogli imati stari vojnici?“, upita Alan. „Ako će
mene ovakvog da izvedu na bojno polje, ne znam kako ću valjati bilo
kome. Imam problem s leđima. Jučerašnja šetnja od platforme stabla
pasulja do našeg izlaza umalo me je ubila. Ne mogu ni da zamislim trideset
kilometara toga s rancem i oružjem.“
„Ja, naravno, mislim da su predviđena neka poboljšanja“, ispravio se
Tomas. „Ali to nije isto što i biti ponovo mlad. Ja sam lekar i znam ponešto
o tome. Ljudsko telo se može dovesti u bolje stanje i može se dostići viši
nivo svih funkcija u svakom životnom dobu, ali svako doba ima izvesna
ograničenja u pogledu sposobnosti. Telo sedamdesetpetogodišnjaka je
neumitno sporije, manje fleksibilno i teže za popravljanje nego telo u
mlađim dobima. Naravno, i dalje se mogu postići neke neverovatne stvari.
Ne želim da se hvalim, ah moram da vas obavestim da sam na Zemlji
redovno trčao trke od deset kilometara. Jednu sam istrčao pre manje od
mesec dana. I imao sam bolje vreme nego što bih imao kad sam imao
pedeset pet godina.“
„Kakav si bio s pedeset pet godina?“, upitao sam.
„Pa u tome je stvar“, odvrati Tomas. „Bio sam debeljko u pedeset
petoj. Trebalo je da dođe do zamene srca da bih se uozbiljio u vezi sa
zdravljem. Moja poenta je da sedamdesetpetogodišnjak koji odlično
funkcioniše može da uradi dosta a da ne postane ‘mlad’, već samo da bude
u izvrsnoj formi. Možda je to sve što se traži za ovu vojsku. Možda su sva
druga inteligentna bića u univerzumu slabi protivnici. Pod pretpostavkom
da je tako – na neki uvrnut način, ima smisla imati stare vojnike, jer su
mladi mnogo korisniji za društvo. Oni imaju ceo život pred sobom, a mi
smo veoma potrošni.“
„Dakle, možda ćemo i dalje biti stari, ali baš, baš zdravi1“, rekao je
Hari.
„To kažem“, potvrdio je Tomas.
„Pa prestanite to da govorite. Od toga se sneveselim“, rekao je Hari.
„Zaćutaću ako mi date voćni kup“, cenkao se Tomas.
„Sve i ako se pretvorimo u sedamdesetpetogodišnjake koji odlično
funkcionišu“, ubacila se Suzan, „i dalje ćemo stariti. Za pet godina ćemo
biti osamdesetogodišnjaci koji odlično funkcionišu. Postoji ograničenje za
našu vojničku upotrebljivost.“
Tomas je slegao ramenima. „Naši ugovori važe dve godine. Možda
treba da nas drže u radnom stanju samo toliko. Razlika između
sedamdesetpetogodišnjaka i sedamdesetsedmogodišnjaka nije kao razlika
između sedamdesetpetogodišnjaka i osamdesetogodišnjaka. Stotine
hiljada nas pridruži se svake godine. Posle dve godine, samo zamene nas
novom turom ‘svežih’ regruta.“
„Mogu nas zadržati i do deset godina“, rekao sam ja. „Piše sitnim
slovima. To bi bio argument za to da imaju tehnologiju da nas održavaju
toliko dugo.“
„A i imaju naš DNK u dosijeima“, rekao je Hari. „Možda su klonirali
naše delove za zamenu ili takvo nešto.“
„Istina“, priznao je Tomas. „Ali mnogo je to posla, presaditi svaki
organ, kost, mišić i nerv s kloniranog tela na naše. A i dalje moraju da se
takmiče s našim mozgovima, koji se ne mogu presaditi.“
Tomas je pogledao oko sebe i konačno shvatio da baca ceo sto u
depresiju. „Ne tvrdim ja da nas neće podmladiti“, rekao je. „Samo me je
ono što sam video na ovom brodu ubedilo da Kolonijalna unija ima
mnogo bolju tehnologiju nego što smo mi ikada imali kod kuće. Ali, i
govorim to kao doktor medicine, teško mi je da uvidim kako mogu da
preokrenu proces starenja onako dramatično kako mi mislimo da hoće.“
„Entropija je kurva“, rekao je Alan. „A imamo teorije koje i to
podržavaju.“
„Postoji jedan dokaz da će nas poboljšati, bez obzira na sve“, rekao
sam ja.
„Brzo ga reci“, rekao je Hari. „Tomova teorija najstarije vojske u
galaksiji uništava mi apetit.“
„Upravo je u tome stvar“, rekoh. „Da ne mogu da poprave naša tela,
ne bi nam davali hranu u kojoj ima toliko masti da nas maltene poubija za
mesec dana.“
„To je velika istina“, rekla je Suzan. „Odlično si to primetio, Džone.
Već se osećam bolje.“
 „Hvala ti“, odvratio sam. „Na osnovu tog dokaza, imam toliko vere u
to da će me Kolonijalne odbrambene snage izlečiti od svake bolesti da ću
se vratiti u red za koji sekund.“
„Donesi mi koju palačinku kad već ideš“, reče Tomas.

„Hej Leone“, rekao sam, gurnuvši ga u debelo meso. „Ustaj. Vreme za

spavanje je gotovo. Imaš zakazano u osam sati.“
Leon je ležao kao klada. Prevrnuo sam očima, uzdahnuo i sagnuo se
da ga jače odgurnem. Primetio sam da su mu usne poplavele.
E sranje, pomislio sam i prodrmao ga. Ništa. Zgrabio sam ga za torzo
i povukao ga s kreveta na pod. Bilo je to kao da pomeraš mrtav teret.
Uzeo sam svoj PDA komplet i pozvao medicinsku pomoć. Onda sam
kleknuo iznad njega, dunuo mu u usta i počeo da mu pritiskam grudi, i
pritiskao sam sve dok me dva kolonijalna zdravstvena radnika nisu
skinula s njega.
Do tog trenutka, grupa ljudi se okupila oko otvorenih vrata. Video
sam Džesi i posegao rukom da je uvučem u sobu. Videla je Leona na podu
i stavila ruku preko usta. Brzo sam je zagrlio.
„Kako je?“, pitao sam jednog bolničara, koji je pogledao u svoj PDA.
„Mrtav je“, rekao je. „Mrtav je već sat vremena. Izgleda kao srčani
udar.“ Spustio je svoj PDA i ustao, bacivši pogled na Leona. „Tužno.
Stigao je dovde da bi ga srčka izdala.“
„Volonter u poslednji čas za Brigade duhova“, rekao je drugi.
Prostrelio sam ga pogledom. Smatrao sam da je šala u tom trenutku
veoma neukusna.
 ČETIRI

„Dobro, da vidimo“, rekao je doktor dok sam ulazio u kancelariju i

pogledao na svoj prilično velik PDA. „Vi ste Džon Peri, je l’ tako?“
„Tako je“, odgovorio sam.
„Ja sam doktor Rasel“, rekao je i pogledao me. „Izgledate kao da vam
je upravo uginuo pas.“
„A u stvari je umro moj cimer.“
„Ah, da“, rekao je i ponovo pogledao svoj PDA. „Leon Dik. Trebalo
je da radim s njim odmah posle vas. Loš tajming. Hajde onda da se držimo
rasporeda.“ Pritiskao je ekran svog PDA kompleta nekoliko sekundi, pa
se blago osmehnuo kad je završio. Ponašanju doktora Rasela nešto je
nedostajalo.
„A sada“, rekao je, ponovo obraćajući pažnju na mene, „da vas
pogledamo.“
U kancelariji smo bili doktor Rasel i ja, stolica za njega, mali sto i dva
zatvorena kreveta. Oba kreveta bila su u obliku ljudskih kontura i oba su
imala zakrivljena providna vrata iznad ležaja. Na uzglavlju svakog kreveta
nalazio se neki aparat na stalku, s dodatkom nalik na pehar. „Pehar“ se
činio dovoljno velikim da stane na ljudsku glavu. Iskreno, od toga sam se
unervozio.
 „Molim vas da se namestite, pa da počnemo“, rekao je doktor Rasel
otvarajući vrata na krevetu koji je bio bliže meni.
„Treba li da skinem nešto sa sebe?“, upitao sam. Koliko se sećam,
pregled je iziskivao da se čovek pregleda.
„Ne“, odgovorio je. „Ali ako vam je tako zgodnije, slobodno.“
„Da li se iko zaista skine, iako ne mora?“, upitao sam.
„Zapravo, da“, rekao je. „Kad vam se toliko dugo govori da se nešto
radi na određeni način, teško je osloboditi se te navike.“
Ostao sam obučen. Stavio sam svoj PDA na sto, otišao do kreveta,
okrenuo se, naslonio se i smestio se. Doktor Rasel je zatvorio vrata i
odmakao se. „Sačekajte sekund da podesim ležaj“, rekao je i pritisnuo svoj
PDA. Osetio sam kako se ležaj pomera i podešava prema mojim
dimenzijama.
„Ovo je bilo jezivo“, rekao sam.
Doktor Rasel se nasmešio. „Osetićete uskoro neke vibracije“, rekao je
i bio je u pravu.
„Recite“, počeo sam dok je ležaj poda mnom blago zujao, „ovi drugi
tipovi koji su bili u čekaonici sa mnom... kuda su otišli odavde?“
„Kroz ova vrata.“ Mahnuo je rukom iza sebe, ne skidajući pogled sa
svog PDA. „To je deo za oporavak.“
„Za oporavak?“
„Ne brinite“, rekao je. „Sad je pregled zazvučao gore nego što jeste. A
zapravo samo što nismo završili s vašim skeniranjem.“ Ponovo je
pritisnuo svoj PDA i vibracije su prestale.
„Šta sad da radim?“, upitao sam.
„Samo se držite“, rekao je doktor Rasel. „Imamo još malo posla i
moramo da prođemo kroz rezultate vašeg pregleda.“
„Mislite, gotovo je?“
 „Moderna medicina je fantastična, zar ne?“, kazao je on. Pokazao mi
je ekran PDA kompleta koji je skidao rezultate mog skeniranja. „Ne
morate čak ni da kažete ‘aaa’.“
„Da, ali koliko je to detaljno?“
„Dovoljno“, rekao je. „Gospodine Peri, kad ste poslednji put bili na
pregledu?“
„Pre otprilike šest meseci“, odgovorio sam.
„Kakve su bile prognoze vašeg lekara?“
„Rekao je da sam u solidnom stanju, osim mog pritiska, koji je bio
malo viši od normalnog. Zašto?“
„Pa on je suštinski u pravu“, zaključio je doktor Rasel, „iako je izgleda
propustio rak testisa.“
„Molim?“, upitao sam.
Doktor Rasel je ponovo okrenuo prema meni ekran PDA kompleta,
koji je ovog puta pokazivao snimak mojih genitalija u bojama. Bio je to
prvi put da mi je neko mahao mojim aparatom ispred nosa. „Evo“, rekao
je, pokazujući tamnu tačku na mom levom testisu. „Evo izrasline. Prilično
je velika mrcina. To je svakako kancer.“
Pogledao sam ga. „Znate, doktore Rasele, većina lekara bi našla finiji
način da to saopšti.“
„Žao mi je, gospodine Peri“, odvratio je doktor Rasel. „Ne želim da
zvučim ravnodušno. Ali to zaista nije problem. Čak se i na Zemlji rak
testisa lako leči, posebno u ranim fazama, o čemu je ovde reč. U najgorem
slučaju, izgubili biste testis, ali to nije značajna smetnja.“
„Pod uslovom da ranije niste imali testis“, zarežao sam.
„To je više psihološko pitanje“, rekao je doktor. „Bilo kako bilo, ovde
i sada, ne želim da brinete zbog toga. Za koji dan ćete dobiti obiman fizički
remont i tada ćemo se pobrinuti za vaš testis. Dotad ne bi trebalo da bude
ikakvih problema. Kancer je još uvek samo u testisu. Nije se proširio na
pluća niti na limfne čvorove. Dobro ste.“
„Hoću li izgubiti jaje?“, upitao sam.
Doktor Rasel se nasmešio. „Mislim da ćete ga zasad zadržati“, rekao
je. „Ako ga ikad i izgubite, mislim da će vam to biti najmanja briga. E sad,
osim kancera, koji, kao što rekoh, nije neki problem, vi ste u dobroj formi,
koliko čovek vaših godina može biti. To je dobra vest, ne moramo ništa
drugo da radimo s vama u ovom trenutku.“
„Šta biste radili da ste našli nešto što je ozbiljan problem?“, upitao
sam. „Mislim, da je kancer bio u terminalnoj fazi?“
„Terminalna faza je prilično neprecizan izraz, gospodine Peri“,
odvratio je doktor. „Na duže staze, svi smo mi u toj fazi. Kod ovog
pregleda, ono što želimo jeste da stabilizujemo sve regrute koji su u
neposrednoj opasnosti, da budemo sigurni da će pregurati narednih
nekoliko dana. Slučaj vašeg nesrećnog cimera, gospodina Dika, nije
neuobičajen. Imamo dosta regruta koji dođu do ove faze, a onda umru pre
procene. To nije dobro ni za koga.“
Pogledao je u svoj PDA. „E sad, u slučaju gospodina Dika, koji je
umro od srčanog udara, morali bismo, verovatno, da očistimo zapušene
arterije i da ubacimo smesu za jačanje zidova arterija kako bismo sprečili
pucanje. To nam je najčešći tretman. Većini sedamdesetpetogodišnjih
arterija treba nekakav tretman. U vašem slučaju, da ste imali kancer u
naprednoj fazi, sveli bismo tumor do tačke da ne predstavlja nikakvu
neposrednu opasnost za vaše vitalne funkcije i poduprli bismo pogođene
delove tela da bismo osigurali da nećete imati nikakvih problema u
narednih nekoliko dana.“
„Zašto ga ne biste lečili?“, upitao sam. „Ako možete da ‘poduprete’
pogođene delove, reklo bi se da biste mogli i sasvim da ih izlečite ako vam
je do toga.“
 „Možemo, ali to nije neophodno”, rekao je doktor Rasel. „Dobićete
obimniji remont za koji dan. Mi treba samo da se postaramo da izdržite
do tada.“
„Šta uopšte znači ‘obiman remont’?”
„Znači da ćete se, kad ga obavimo, pitati zašto ste ikad brinuli o tački
kancera na testisu”, odgovorio je. „To je obećanje. A sad, imamo još jednu
stvar da obavimo ovde. Pomerite glavu napred, moliću.”
Tako sam i uradio. Doktor Rasel je prineo onu kacigu na stalku i
stavio je na moju glavu. „Narednih nekoliko dana, biće nam veoma važno
da stvorimo dobru sliku o aktivnostima vašeg mozga”, rekao je izmičući
se. „Stoga ću vam ugraditi niz senzora u lobanju.” Kad je to rekao,
dodirnuo je ekran na svom PDA, što je čin kojem sam naučio da ne
verujem. Začuo se blag zvuk sisanja dok se kaciga prilagođavala mojoj
lobanji.
„Kako to radite?”, upitao sam.
„Sad verovatno osećate blago golicanje na koži glave i niz zadnji deo
vrata”, rekao je doktor, i bio je u pravu. „To su ubrizgivači koji se
nameštaju. Oni su poput malih potkožnih injekcija koje će ubaciti
senzore. Sami senzori su veoma mali, ali ima ih mnogo. Oko dvadeset
hiljada, manje-više. Ne brinite, oni se sami sterilizuju.”
„Hoće li boleti?”
„Neće mnogo”, odgovorio je i dodirnuo svoj PDA ekran. Dvadeset
hiljada mikrosenzora zarilo mi se u lobanju, kao da su me četiri držalja
sekire u isto vreme tresnula u glavu.
„Prokletstvo!“ Zgrabio sam se za glavu, treskajući pritom u vrata
zatvorenog kreveta. „Kurvin sine!”, zaurlao sam na doktora Rasela.
„Rekao si da neće boleti!”
„Rekao sam da neće mnogo”, mirno je odgovorio doktor.
„Mnogo kao šta? Kao da ti na glavu nagazi slon?“
 „Ne mnogo kao kad se senzori spoje“, najavio je doktor Rasel. „Dobra
vest je da, čim se spoje, bol prestaje. A sad budite mirni, ovo će potrajati
samo minut.“
Ponovo je dodirnuo PDA. Osamdeset hiljada igala se munjevito
pokrenulo u svim pravcima u mojoj lobanji.
Nikad u životu nisam toliko želeo da odalamim nekog doktora.

„Ne znam“, govorio je Hari. „Mislim da je to zanimljiv izgled.“ Rekavši to,

počešao se po glavi, koja je, kao i kod svih ostalih, bila prašnjava,
mestimično siva, i u kojoj se nalazilo dvadeset hiljada potkožnih senzora
koji su merili moždanu aktivnost.
Ekipa s doručka ponovo se okupila i na ručku, a ovog puta su Džesi i
njena cimerka Megi predvodile grupu. Hari je izjavio da smo sada oformili
zvaničnu kliku, nazvao nas je „starim prdavcima“ i zahtevao da počnemo
da se gađamo hranom sa stolom pored nas. Bio je nadglasan,
nezanemarljivo zahvaljujući tome što je Tomas primetio da hranu koju
budemo bacali nećemo moći da pojedemo, a ručak je bio još bolji od
doručka, ako je to bilo moguće.
„Pritom je to i vraški dobra stvar“, rekao je Tomas. „Posle jutrošnje
injekcije u mozak, bio sam skoro previše nadrkan da bih jeo.“
„To ne mogu da zamislim“, rekla je Suzan.
„Jesi li primetila da sam rekao ‘skoro’?“, ispravio ju je Tomas. „Ali da
vam kažem ja nešto. Voleo bih da sam imao jedan od onih ležajeva kod
kuće. To bi skratilo moje preglede za jedno osamdeset posto. Više
vremena za golf.“
„Tvoja privrženost pacijentima je da ne poveruješ“, primetila je Džes.
„Pih“, rekao je Tomas. „S većinom sam igrao golf. Svi bi oni bili za to.
I, koliko god me bolelo da to kažem, ta stvar je pomogla mom doktoru da
napravi bolju procenu nego što bih ja ikada mogao. Ta stvarčica je san
svakog dijagnostičara. Uhvatila je mikroskopski tumor na mom
pankreasu. Nema šanse da bih ga ja na Zemlji primetio dok ne bi postao
znatno veći i dok simptomi ne bi počeli da se ispoljavaju na pacijentu. Da
li je još neko imao neko iznenađenje?“
„Kancer na plućima“, rekao je Hari. „Sitne tačke.“
„Ciste na jajnicima“, rekla je Džesi. Megi je klimnula glavom.
„Početni reumatoidni artritis“, kazao je Alan.
„Rak na testisu“, rekao sam.
Svi muškarci za stolom su se trgli. „Joj“, rekao je Tomas.
„Kažu mi da ću preživeti“, rekoh ja.
„Samo ćeš hodati naheren“, rekla je Suzan.
„Dosta s tim“, rekao sam.
„Ono što ne razumem jeste zašto ne popravljaju probleme“, kazala je
Džesi. „Meni je doktor pokazao cistu veličine naduvane žvake, ali rekao
mi je da ne brinem zbog toga. Mislim da nisam navikla da ne brinem zbog
nečeg takvog.“
„Tomase, ti si ovde doktor“, počela je Suzan i dotakla svoju posedelu
obrvu. „Šta znače ovi mali kopilani u glavi? Zar ne mogu samo da nam
skeniraju glave?“
„Ako bih morao da nagađam, što i radim, s obzirom na to da nemam
pojma“, odvratio je Tomas, „rekao bih da hoće da vide naš mozak u akciji
dok prolazimo kroz obuku. Ali to ne mogu da urade dok smo vezani za
mašine, pa su umesto toga vezali mašine za nas.“
„Hvala za uverljivo objašnjenje onoga što sam već sama shvatila“,
rekla je Suzan. „Ja pitam čemu ta merenja služe.“
„Nemam pojma“, odgovorio je Tomas. „Možda nas zaista spremaju
za nove mozgove. Ili možda znaju kako da dodaju nov moždani materijal,
pa moraju da vide kojim delovima našeg mozga treba pomoć. Samo se
nadam da ne treba da nam ugrađuju još ovih prokletinja. Prva ugradnja
me je umalo ubila od bola.“
„Kad smo već kod toga“, okrenuo se Alan prema meni, „čuo sam da
si jutros izgubio cimera. Jesi li dobro?“
„Jesam“, odgovorio sam, „mada je to depresivna stvar. Moj doktor je
rekao da bi, da je stigao do jutrošnjeg pregleda, verovatno mogli da spreče
njegovu smrt. Nekako bi mu očistili arterije. Osećam da je trebalo da ga
nateram da ustane jutros za doručak. Tako bi možda izdržao do pregleda.“
„Ne krivi sebe“, rekao je Tomas. „Nikako nisi mogao znati. Ljudi
umiru.“
„Naravno, ali ne dan pre nego što dobiju ‘obiman remont’, kako je
moj doktor to nazvao.“
Hari se umešao. „Da ne ispadnem neuviđavan...“
„Prosto znaš da će ovo da bude gadno“, ubacila se Suzan.
„... ali kad sam ja išao na koledž“, nastavio je Hari, bacivši parče hleba
na Suzan, „ako ti cimer umre, obično ti se dozvoljavalo da preskočiš
završne ispite tog semestra. Znaš, zbog traume.“
„Pritom, da stvar bude još čudnija, ni cimer ne mora da ih polaže“,
opet se ubacila Suzan. „Iz istog razloga.“
„Nisam nikad razmišljao na taj način“, rekao je Hari. „Uglavnom,
misliš li da bi mogli da ti dopuste da izbegneš procene koje su planirali za
danas?“
„Sumnjam“, rekao sam. „Sve i da mi dopuste, ja to ne bih prihvatio.
Šta bih drugo radio, sedeo u svojoj sobi ceo dan? Tek bi to bilo depresivno.
Neko je tamo umro, znate.“
„Uvek možeš da se preseliš“, rekla je Džesi. „Možda je još nekom
umro cimer?“
 „To je morbidna misao“, rekao sam. „A i ne želim da se selim.
Naravno da mi je žao što je Leon umro. Ali sad imam sobu samo za sebe.“
„Izgleda da je proces izlečenja počeo“, rekao je Alan.
„Samo želim da izbegnem bol“, branio sam se.
„Ti baš i ne pričaš mnogo“, prilično naglo se Suzan obratila Megi.
„Ne“, priznala je Megi.
„Hej, šta vam je sledeće na rasporedu?“, upitala je Džesi.
Svi su posegli za svojim PDA kompletima pa zastali, postiđeni.
„Pomislite samo koliko je srednjoškolski ovaj trenutak bio“, rekla je
Suzan.
„Dovraga“, kazao je Hari, ipak vadeći svoj PDA, „već smo oformili
kliku za menzu. Zašto ne bismo išli do kraja?“

Ispalo je da Hari i ja imamo svoju prvu procenu zajedno. Bili smo upućeni
u salu za sastanke u kojoj su bile poredane školske klupe.
„Jebem mu sveca“, rekao je Hari dok smo sedali. „Mi smo stvarno u
srednjoj školi.“
Procena je počela kad je naša kolonistkinja ušla u prostoriju. „Sada
ćemo vas testirati iz osnova jezika i matematike“, rekla je prokuratorkinja.
„Vaš prvi test učitan je u vaše PDA komplete. Test je zatvorenog tipa.
Molim vas, odgovorite na što više pitanja za pola sata. Ako završite sve pre
nego što vreme istekne, molim vas, sedite mirno ili pregledajte svoje
odgovore. Molim vas da ne sarađujete s drugim regrutima. Molim vas,
počnite sada.“
Pogledao sam u svoj PDA. Na njemu je bio zadatak da se izvede
analogija reči. „Mora biti da se šalite“, rekao sam. I drugi ljudi u prostoriji
su se kikotali.
 Hari je podigao ruku. „Gospoja?“, rekao je. „Koji rezultat me vodi na
Harvard?“
„To sam već čula“, rekla je kolonistkinja. „Svi se, molim vas, smirite
i radite na testovima.“
„Šezdeset godina sam čekao da popravim rezultat iz matematike“,
kazao je Hari. „Da vidimo kako stojim sad.“

Naša sledeća procena bila je još gora.

„Molim vas da pratite beli kvadrat. Koristite samo oči, ne glavu.“
Kolonistkinja je prigušila osvetljenje u prostoriji. Šezdeset pari očiju
usredsredilo se na beli kvadrat na zidu. Kvadrat je polako počeo da se
pomera.
„Ne mogu da verujem da sam otišao u svemir zbog ovoga“, rekao je
Hari.
„Možda će se stvari zakuvati“, odvratio sam. „Ako budemo imali
sreće, dobićemo da gledamo u još jedan beli kvadrat.“
Drugi beli kvadrat se pojavio na zidu.
„Ti si već bio ovde, je l’ tako?“, upitao je Hari.

Kasnije, Hari i ja smo se rastavili, a ja sam imao neke svoje aktivnosti.

U prvoj prostoriji je bio jedan kolonista i gomila blokova.
„Napravite kuću od ovih blokova, molim vas“, rekao je kolonista.
„Samo ako dobijem nagradno pakovanje soka“, odgovorio sam.
„Videću šta mogu da uradim“, obećao je. Napravio sam kuću od
blokova i otišao u sledeću prostoriju. Tamo je sledeći kolonista izvukao
parče papira i olovku.
„Počnite od sredine lavirinta, pa pokušajte da izađete iz njega.“
„Isuse Hriste“, rekao sam, „drogirani pacov bi mogao ovo da izvede.“
 „Nadajmo se“, rekao je kolonista. „Pa ipak, da vidimo kako vi to
radite.“
Uradio sam to. U sledećoj prostoriji, kolonista je tražio da izvikujem
brojeve i slova. Naučio sam da prestanem da se pitam zašto i samo sam
radio šta mi kažu.

Malo kasnije tog popodneva, popizdeo sam.

„Čitao sam vaš dosije“, rekao je kolonista, mršav mladić koji je
izgledao kao da bi ga jači vetar oduvao kao papirnog zmaja.
„Dobro“, rekao sam.
„Piše da ste bili oženjeni.“
„Jesam.“
„Da li vam se to dopadalo? Da budete u braku?“
„Naravno. Bolje je od alternative.“
On se zlobno nasmešio. „I šta se desilo? Razvod? Jebao jednu
previše?“
Gnusno zabavni kvaliteti tog tipa, koji god bili, brzo su isparavali.
„Ona je mrtva“, rekao sam.
„Aha? Kako se to desilo?“
„Imala je šlog.“
„Moraš voleti šlog“, rekao je. „Bam, mozak ti se pretvori u puding,
tek tako. Dobro je da nije preživela. Sad bi bila debela nepokretna repa,
znaš. Morao bi da je hraniš na slamčicu ili takvo nešto.“ Počeo je da srče.
Nisam ništa rekao. Deo mog mozga je razmišljao o tome koliko brzo
mogu da mu slomim vrat, ali veći deo mene je samo sedeo u suštom šoku
i besu. Prosto nisam mogao da verujem svojim ušima.
Duboko, u nekom delu mozga, neko mi je govorio da ponovo
počnem da dišem jer ću se u suprotnom onesvestiti.
 Kolonisti je odjednom zapištao PDA. „Dobro“, rekao je i brzo ustao.
„Gotovi smo. Gospodine Peri, molim vas, dozvolite mi da se izvinim zbog
komentara koje sam izrekao povodom smrti vaše supruge. Moj posao
ovde je da što brže izazovem bes kod regruta. Naš psihološki model
pokazao je da biste vi najlošije reagovali na komentare poput onih koje
sam ja upravo izrekao. Molim vas da razumete da ja, na ličnom nivou,
nikad ne bih tako govorio o vašoj pokojnoj supruzi.“
Nekoliko sekundi sam glupavo treptao gledajući u njega. Onda sam
urliknuo: „Kakva je ovo boleština od testa, jebote?!“
„Saglasan sam da je ovo izuzetno neprijatan test i još jednom se
izvinjavam. Radim svoj posao kako mi je naređeno, ništa više.“
„Isuse bože!“, rekao sam. „Imate li predstavu koliko sam blizu bio da
vam slomim vrat?“
„Zapravo, imam“, odvratio je mirnim, kontrolisanim glasom, koji mi
je govorio da je zaista tako. „Moj PDA, koji je pratio vaše mentalno stanje,
zapištao je baš pre nego što ste vi pukli. Sve i da nije, ja bih znao. Ja ovo
stalno radim. Znam šta mogu da očekujem.“
I dalje sam pokušavao da obuzdam bes. „Radite ovo sa svakim
regrutom?“, upitah. „Kako ste uopšte još živi?“
„Shvatam to pitanje“, rekao je. „Mene su zapravo i izabrali za ovaj
zadatak zato što moja sitna građa na regrute ostavlja utisak da mogu da
me prebiju. Ja sam veoma dobar ‘mali drkadžija’. Ali sposoban sam da
obuzdam regruta ako moram. Doduše, obično ne moram. Kao što rekoh,
ja ovo dugo radim.“
„Nije to baš lep posao“, rekao sam. Konačno sam uspeo da se vratim
u racionalno stanje.
„Prljav je to posao, ali neko mora i to da radi“, rekao je. „Ja nalazim
da je zanimljiv, u svakom regrutu čuči nešto zbog čega eksplodira, u
svakom nešto drugo. Ali vi ste u pravu. To je veoma stresan posao. Nije za
svakoga.“
„Kladim se da nisi baš popularan u barovima“, zaključio sam.
„Zapravo, rekli su mi da sam prilično šarmantan. Naravno, kad ne
nerviram ljude namerno. Gospodine Peri, završili smo. Ako prođete kroz
vrata s vaše desne strane, počeče vaša sledeća procena.“
„Neće opet pokušati da me nadrkaju, zar ne?“
„Možda se i iznervirate“, rekao je, „ali to ide na vašu dušu. Mi ovaj
test obavljamo samo jednom.“
Krenuo sam kroz vrata, pa sam zastao. „Znam da si radio svoj posao.
Ali ipak hoću da znaš. Moja žena je bila sjajna osoba. Zaslužila je bolje
nego da je ovako iskoriste.“
„Znam da zaslužuje, gospodine Peri“, rekao je. „Znam da zaslužuje.“
Prošao sam kroz vrata.
U sledećoj prostoriji, veoma fina mlada dama, koja je bila potpuno
gola, želela je da joj kažem sve čega sam mogao da se setim u vezi sa svojim
sedmim rođendanom.

„Ne mogu da verujem da su nam prikazali taj film pred večeru“, rekla je
Džesi.
„Nije bilo pred večeru“, ispravio ju je Tomas. „Crtač s Duškom
Dugouškom je bio posle njega. Kako god, nije bilo tako loše.“
„Da, možda ti nisi sav zgađen filmom o operaciji creva, gos’n doktore,
ali nas ostale je prilično uznemirio“, usprotivila se Džesi.
„Da li to znači da ne želiš ova rebarca?“, upita Tomas, pokazujući na
njen tanjir.
„Da li je još neko od vas imao golu ženu koja ga je ispitivala o
detinjstvu?“, upitao sam ja.
 „Ja sam dobila muškarca“, rekla je Suzan.
„Ženu“, rekao je Hari.
„Muškarca“, rekla je Džesi.
„Ženu“, kazao je Tomas.
„Muškarca“, reče Alan.
Svi smo ga pogledali.
„Šta je?“, upita Alan. „Ja sam gej.“
„U čemu je svrha?“, upitao sam. „Mislim, toga s golim ljudima, ne
toga što je Alan gej.“
„Hvala“, suvo je rekao Alan.
„Pokušavaju da pobude određene reakcije, to je sve“, rekao je Hari.
„Svi današnji testovi bili su u vezi s prilično bazičnim intelektualnim i
emotivnim reakcijama, osnovama za kompleksnije i suptilnije emocije i
intelektualne mogućnosti. Oni samo pokušavaju da shvate kako mi
mislimo i reagujemo na primarnom nivou. Goli ljudi su, očigledno,
pokušavali da vas seksualno uzbude.“
„Ali u čemu je stvar s raspitivanjem o vašem detinjstvu, to ja pitam“,
rekao sam.
Hari je slegnuo ramenima. „Šta je seks bez malo krivice?“
„Mene je iznervirao onaj deo kad su me iznervirali“, rekao je Tomas.
„Kunem se da sam hteo da izudaram onog tipa. Rekao je da je Kabse
trebalo poslati u nižu ligu jer dva veka nisu osvojili titulu.“
„Meni to zvuči razumno“, kazala je Suzan.
„Nemoj sad i ti“, upozorio ju je Tomas. „Čoveče. Pazi. Kažem ti. Ne
zezaj se s Kabsima.“
Ako je prvi dan bio u znaku unižavanja intelekta, drugi je bio u znaku
unižavanja naše snage, ili pak njenog nedostatka.
 „Evo lopte“, rekao mi je jedan prokurator. „Odbij je.“ I jesam. Rekli
su mi da nastavim.
Šetao sam po nekoj kratkoj atletskoj stazi. Zatražili su da pretrčim
kratku razdaljinu. Radio sam malo lake gimnastike. Igrao sam video-igru.
Tražili su da pucam u metu na zidu iz lake puške. Plivao sam. (Taj deo mi
se svideo. Oduvek sam voleo plivanje, sve dok mi je glava iznad vode.)
Proveo sam dva sata u sobi za opuštanje s nekoliko desetina ljudi i rekli su
mi da radim sve što poželim. Malo sam igrao bilijar. Igrao sam pingpong.
Bog neka mi je na pomoći, igrao sam i šaflbord.
I ni u jednom trenutku nisam se ni oznojio.
„Ma kakva je ovo vojska?“, upitao sam stare prdavce za ručkom.
„Ima to nekog smisla“, rekao je Hari. „Juče smo radili osnove
intelekta i emocija. Danas su bili osnovni fizički pokreti. I, opet, delovali
su zainteresovano za osnove aktivnosti visokog nivoa.“
„Nisam baš siguran da je pingpong merodavan za fizičke aktivnosti
visokog nivoa“, rekao sam.
„Koordinacija oka i ruke“, odvrati Hari. „Osećaj za vreme.
Preciznost.“
„A i nikad ne znaš kad ćeš morati da lupiš granatu neprijatelju“,
ubacio se i Alan.
„Tačno“, rekao je Hari. „A i šta bi ti hteo da nam rade? Da nas teraju
da trčimo maraton? Ne bismo izdržali ni kilometar i po.“
„Za sebe pričaj, mlitavi“, ubacio se Tomas.
„Ispravljam se“, rekao je Hari. „Naš prijatelj Tomas bi stigao do
desetog kilometra pre nego što bi mu srce implodiralo. Ako pre toga ne bi
dobio grčeve zbog hrane.“
„Ne budali“, rekao je Tomas. „Svi znaju da pre trke moraš da se
napuniš energijom posredstvom ugljenih hidrata. Stoga odoh po još
fetučina.“
 „Ne trčiš maraton, Tomase“, rekla je Suzan.
„Dan je tek počeo“, odvratio je Tomas.
„Zapravo“, kazala je Džesi, „ja nemam više ništa na rasporedu do
kraja dana. A sutra imam samo ‘zaključivanje fizičkih poboljšanja’ od
0600 do 1200 i opšte okupljanje regruta u 2000, posle večere.“
„I moj raspored je prazan do sutra“, rekao sam. Brzo smo ustanovili
da su i svi ostali završili za taj dan. „Pa dobro“, rekoh. „Kako ćemo da se
zabavimo?“
„Uvek postoji šaflbord“, rekla je Suzan.
„Ja imam bolju ideju“, rekao je Hari. „Da li neko ima planove za
1500?“
Svi smo odmahnuli glavama.
„Sjajno“, rekao je Hari. „Onda se vidimo ovde. Imam na umu
ekskurziju za stare prdavce.“
„Smemo li mi uopšte da budemo ovde?“, upita Džesi.
„Naravno“, odgovorio je Hari. „Zašto da ne? Sve i da ne smemo, šta
će da nam urade? Još nismo u vojsci. Zvanično ne mogu da nas pošalju na
vojni sud.“
„Ne mogu, ali verovatno mogu da nas izbace kroz vazdušnu bravu“,
rekla je Džesi.
„Ne budali“, odvrati Hari. „To bi bilo traćenje savršeno dobrog
vazduha.“
Hari nas je poveo do palube za osmatranje kolonijalnog dela broda.
I, zaista, iako nama, regrutima, nikad nisu rekli da možemo da odlazimo
na kolonijalne palube, nisu nam rekli ni da ne možemo (niti da ne bi
trebalo). I tako je nas sedmoro stajalo na pustoj palubi, kao sedmoro
klinaca koji su pobegli iz škole na pip-šou.
 To, u izvesnom smislu, i jesmo bili. „Tokom naše današnje vežbice,
upustio sam se u razgovor s jednim od ovih kolonista“, rekao je Hari, „i
on mi reče da će Henri Hadson napraviti skok danas u 1535. Pomislih kako
niko od nas zapravo nije video kako skok izgleda, pa ga upitah odakle bi
se to najbolje videlo. A on je pomenuo ovo mesto. I tako, eto nas, i
imamo“, pogledao je u svoj PDA, „četiri minuta do početka.“
„Izvinjavam se zbog toga“, reče Tomas. „Nisam hteo da vas
zadržavam. Fetučini su bili izvrsni, ali moja creva se ne bi složila s tim.“
„Molim te, Tomase, ubuduće se slobodno suzdrži od deljenja takvih
informacija“, rekla je Suzan. „Još se ne poznajemo toliko dobro.“
„Pa kako ćete me drugačije i upoznati?“, odvrati Tomas. Niko se nije
ni potrudio da odgovori na to.
„Zna li neko gde smo mi sada? Mislim, u svemiru“, upitao sam posle
nekoliko trenutaka tišine.
„I dalje smo u Sunčevom sistemu“, rekao je Alan i pokazao na prozor.
„To se može odrediti zato što se i dalje vide sazvežđa. Vidite, tamo je
Orion. Kad bismo putovali na veću daljinu, zvezde bi promenile svoj
relativni položaj na nebu. Sazvežđa bi nam izašla iz vidokruga ili bi bila
potpuno neprepoznatljiva.“
„Gde bi trebalo da izvedemo skok?“, upitala je Džesi.
„Do sistema Feniks“, odgovori Alan. „Ali to vam neće ništa značiti
jer je Feniks naziv planete, a ne zvezde. Postoji sazvežđe po imenu Feniks,
u stvari, eno ga“ – pokazao je na grupu zvezda – „ali planeta Feniks nije u
blizini nijedne zvezde u tom sazvežđu. Ako se dobro sećam, ona je u
sazvežđu Lupus, koje je dalje na severu.“ Pokazao je drugu, maglovitiju
skupinu zvezda. „Ali ne možemo baš da je vidimo odavde.“
„Ti baš znaš ta sazvežđa“, divila se Džesi.
„Hvala“, odvrati Alan. „Želeo sam da budem astronom kad sam bio
mlađi, ali astronomi dobijaju siću. Pa sam otišao na teorijsku fiziku.“
 „Velike pare se vrte u smišljanju novih subatomskih čestica?“, upita
Tomas.
„Pa ne“, priznao je Alan, „ali ja sam razvio teoriju koja je kompaniji
za koju sam radio pomogla da stvori nov sistem čuvanja energije za
mornarička plovila. Podsticajni plan kompanije za deljenje profita doneo
mi je jedan procenat od toga. Bilo je to više novca nego što sam mogao da
potrošim, a verujte mi da sam se potrudio.“
„Mora da je lepo biti bogat“, rekla je Suzan.
„Nije bilo loše“, priznao je Alan. „Naravno, više nisam bogat.
Odrekneš se toga kad stupiš u vojsku. Gubiš i druge stvari. Hoću da
kažem, za minut otprilike, sve to vreme koje sam uložio da zapamtim ta
sazvežđa biće uzaludno. Tamo kuda mi idemo nema ni Oriona, ni Malog
medveda, ni Kasiopeje. Ovo će možda zvučati glupo, ali sasvim je moguće
da će mi sazvežđa nedostajati više nego što mi nedostaje novac. Pare uvek
možeš da napraviš. Ali više se nikad nećemo vratiti ovamo. Poslednji put
vidim ove stare prijatelje.“
Suzan je prišla Alanu i stavila mu ruku na rame. Hari je pogledao u
svoj PDA. „Idemo“, rekao je i počeo da odbrojava. Kada je rekao „jedan“,
svi smo pogledali uvis kroz prozor.
Nije bilo dramatično. U jednom trenu, gledali smo u jedno zvezdano
nebo. U sledećem, gledali smo u drugo. Ako trepneš, propustićeš skok.
Ipak, moglo se videti da je to jedno sasvim nepoznato nebo. Nismo svi
znali o sazvežđima koliko Alan, ali mahom smo znali da razlikujemo
Orion od Velikog medveda. Njih nije bilo nigde, što je bilo suptilno, a opet
suštinsko odsustvo. Pogledao sam u Alana. Stajao je kao stub, držeći Suzan
za ruku.
„Skrećemo“, rekao je Tomas. Posmatrali smo kako zvezde klize u
smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu dok je Henri Hudson
menjao kurs. Odjednom je ogromna plava ruka planete Feniks lebdela
iznad nas. A iznad nje (ili ispod nje, s naše tačke gledišta) nalazila se
svemirska stanica, toliko velika, masivna, toliko užurbana da smo mogli
samo da zurimo nju.
Neko je konačno progovorio. Na opšte iznenađenje, bila je to Megi.
„Gledaj ti to“, rekla je.
Svi smo se okrenuli prema njoj. Videlo se da ju je to iznerviralo.
„Nisam ja nema“, rekla je. „Samo ne govorim mnogo. Ovo je
zaslužilo komentar.“
„Ma nemoj mi reći“, kazao je Tomas, ponovo se okrećući prema
stanici. „Naspram ovoga, kolonijalna stanica izgleda kao izbljuvak.“
„Koliko brodova vidiš?“, upitala me je Džesi.
„Ne znam“, odgovorio sam. „Desetine. Mogle bi biti i stotine, što se
mene tiče. Nisam znao ni da postoji ovoliko brodova.“
„Ako je neko od nas i dalje mislio da je Zemlja centar ljudskog
univerzuma“, rekao je Hari, „sada je odličan trenutak da preispita tu
teoriju.“
Stajali smo i gledali novi svet.
PDA me je probudio u 0545, što je bilo značajno jer sam ga podesio
da me probudi u 0600. Ekran je svetleo, a na njemu je bila poruka
označena sa „hitno“. Otvorio sam je.

OBJAVA

Između 0600 i 1200, sprovešćemo konačni režim fizičkog

poboljšavanja za sve regrute. Da bismo ubrzali taj proces, od svih
regruta se očekuje da ostanu u svojim sobama dok kolonijalni
zvaničnici ne dođu da ih odvedu na fizičko poboljšavanje. Da bi
proces tekao glatko, vrata soba će biti zaključana od 0600. Molimo
vas, iskoristite vreme pre toga da se pozabavite svim ličnim
 poslovima koji iziskuju upotrebu toaleta ili drugih prostorija van
vaših soba. Ako budete morali da koristite kupatila posle 0600,
javite se kolonijalnom osoblju na svojoj palubi putem svojih PDA
uređaja.
Bićete obavešteni petnaest minuta pre vašeg termina. Molimo vas,
budite obučeni i spremni kad kolonijalni zvaničnici dođu na vaša
vrata. Doručak neće biti poslužen, ručak i večera biće posluženi u
uobičajeno vreme.

U mojim godinama, ne mora dvaput da mi se kaže da idem da piškim.

Otrupkao sam do toaleta da obavim šta imam i ponadao sam se da je moj
termin ranije jer nisam želeo da tražim dozvolu da se olakšam.
Termin mi nije bio ni ranije, ni mnogo kasnije. U 0900 PDA me je
upozorio, a u 0915 začulo se oštro kucanje na mojim vratima i muški glas
je uzviknuo moje ime. Otvorio sam vrata i ugledao dva kolonijalna
zvaničnika. Od njih sam dobio dozvolu da nakratko odem do toaleta, a
zatim sam pošao za njima do čekaonice doktora Rasela. Tu sam pričekao
da me pozovu u njegovu ordinaciju.
„Gospodine Peri, lepo je videti vas ponovo“, rekao je i pružio ruku.
Kolonisti koji su me dopratili izašli su kroz vrata s druge strane. „Molim
vas, uđite u ležaj.“
„Kad sam to uradio poslednji put, uterali ste mi nekoliko hiljada
opiljaka u glavu“, rekao sam. „Izvinite što ne hrlim da ponovo uđem.“
„Razumem“, rekao je doktor Rasel. „Međutim, danas nema bola.
Pritom smo i u stisci s vremenom, pa bih vas zamolio.“ Pokazao je prema
krevetu.
Nevoljko sam ušao. „Osetim li makar i trzaj, udariću vas“, upozorio
sam ga.
 „Važi“, odgovorio je i zatvorio vrata kreveta. Primetio sam da je, za
razliku od prošlog puta, doktor Rasel zabravio vrata. Možda je ozbiljno
shvatio pretnju. Nije mi to smetalo. „Recite mi, gospodine Peri“, počeo je
kad je zabravio vrata, „šta mislite o ovih poslednjih nekoliko dana?“
„Da su bili konfuzni i iritantni“, rekao sam. „Da sam znao da će se
prema meni ophoditi kao prema predškolcu, verovatno ne bih došao.“
„To, manje-više, svi kažu“, odvrati doktor. „Pa, dopustite mi da vam
pobliže objasnim šta mi ovde pokušavamo da uradimo. Senzore smo vam
ugradili iz dva razloga. Prvo, kao što ste možda i sami pogodili, pratimo
vaše moždane aktivnosti dok obavljate razne osnovne funkcije i
doživljavate određene primarne emocije. Svaki ljudski mozak obrađuje
informacije i doživljaje na manje-više isti način, ali u isto vreme svaka
osoba koristi određene prolaze i procese koji su jedinstveni. To je donekle
slično činjenici da svaka ljudska ruka ima pet prstiju, ali da svako ljudsko
biće ima sopstvene otiske prstiju. Mi smo pokušali da izolujemo vaš
mentalni ‘otisak prsta’. Da li vam to zvuči smisleno?“
Klimnuo sam.
„Dobro. Sad znate zašto smo vas terali da radite apsurdne i glupave
stvari poslednja dva dana.“
„Kao što je razgovor s golom ženom o proslavi mog sedmog
rođendana“, kazao sam.
„Iz tog eksperimenta dobijamo mnogo zaista korisnih informacija“,
odvratio je doktor Rasel.
„Ne vidim kako“, rekoh ja.
„To je tehnička stvar“, odgovorio je. „Uglavnom, ova dva-tri dana
pružila su nam dobru sliku o tome kako vaš mozak koristi neuronske
prolaze i obrađuje svakakve stimulacije, pa te informacije možemo da
koristimo kao obrazac.“
 Pre nego što sam stigao da pitam za šta je to obrazac, doktor je
nastavio. „Drugo, senzori nisu tu samo da beleže šta vaš mozak radi. Mogu
i da emituju prikaz aktivnosti u vašem mozgu u realnom vremenu. Ili, da
se drugačije izrazim, oni mogu da emituju vašu svesnost. To je važno jer,
za razliku od specifičnih mentalnih procesa, svesnost se ne može snimiti.
Mora da ide uživo ako će da obavi transfer.“
„Transfer“, ponovio sam.
„Tako je“, potvrdio je doktor.
„Smem li da vas pitam o čemu, dođavola, vi to govorite?“, upitao sam.
Doktor Rasel se nasmešio. „Gospodine Peri, kad ste potpisali da
stupate u vojsku, mislili ste da ćemo vas mi učiniti ponovo mladim, je li
tako?“
„Jeste“, rekao sam. „Svi to misle. Ne može se voditi rat sa starim
ljudima, pa ipak ih regrutujete. Mora biti da imate način da ih učinite
ponovo mladima.“
„Kako mislite da mi to radimo?“
„Ne znam“, priznao sam. „Genskom terapijom. Kloniranim
delovima tela. Nekako ih zamenite.“
„Dopola ste u pravu“, rekao je doktor. „Mi zaista koristimo gensku
terapiju i klonirane delove tela. Ali ne zamenimo ništa – osim vas.“
„Ne razumem“, rekao sam. Imao sam utisak hladnoće, kao da mi je
neko izvukao stvarnost ispod nogu.
„Vaše telo je staro, gospodine Peri. Staro je i neće još dugo raditi.
Nema svrhe da pokušavamo da ga spasemo ili nadogradimo. To nije nešto
što dobija na vrednosti starenjem ili ima zamenljive delove, pa da može da
radi kao novo. Sve što ljudsko telo radi kad stari jeste da stari. Stoga ćemo
ga se mi celog rešiti. Jedini deo vas koji ćemo sačuvati jeste jedini deo koji
nije propao: vaš um, vaša svesnost, vaš osećaj sebe.“
 Doktor Rasel je prišao vratima kroz koja su kolonisti izašli i pokucao
na njih. Onda se okrenuo prema meni. „Dobro pogledajte svoje telo,
gospodine Peri“, kazao je. „Zato što ćete se sad oprostiti od njega. Vi
odlazite nekuda drugo.“
„Kuda ja odlazim, doktore Rasele?“, upitao sam. Jedva sam
progovarao koliko su mi usta bila suva.
„Idete ovamo“, rekao je i otvorio vrata.
Kolonisti su se vratili unutra. Jedan od njih je gurao kolica u kojima
je neko sedeo. Nakrivio sam glavu da pogledam. I počeo sam da se tresem.
To sam bio ja.
Od pre pedeset godina.
 PET

„A sada želim da se opustite“, rekao mi je doktor Rasel.

Kolonisti su dogurali mlađeg mene do drugog kreveta i počeli da ga
stavljaju u njega. To, ili ja, ili šta god bilo, nije pružalo nikakav otpor, isto
tako su mogli da pomeraju nekoga ko je u komi. Ili leš. Bio sam opčinjen.
I užasnut. Glasić u glavi govorio mi je da je dobro što sam pre toga otišao
do toaleta, jer sam se mogao upiškiti u gaće.
„Kako...“, počeo sam, pa sam se zagrcnuo. Usta su mi bila suviše suva
da bih govorio. Lekar se obratio jednom od kolonista, koji je izašao i vratio
se noseći čašicu vode. Lekar je uzeo čašu i sipao mi vodu u usta, što je
dobro, jer mislim da ja ne bih mogao da držim čašu. Pričao mi je dok sam
pio.
„To ‘kako’ je obično deo jednog od dva pitanja“, rekao je. „Prvo je:
kako ste napravili mlađu verziju mene? Odgovor je da smo pre deset
godina uzeli genetski uzorak i iskoristili ga da napravimo vaše novo telo.“
Sklonio je čašu.
„Klon“, konačno sam prozborio.
„Ne“, rekao je doktor. „Ne baš. Vaš DNK je ozbiljno modifikovan.
Možete da vidite najočigledniju razliku – kožu svog novog tela.“
Ponovo sam pogledao u telo i shvatio da sam od šoka propustio
prilično očiglednu i vidljivu razliku.
 „On je zelen“, rekao sam.
„Hoćete da kažete – vi ste zeleni“, rekao je doktor Rasel. „Ili ćete biti
za otprilike pet minuta. Dakle, to je ono ‘kako’ pitanje. Drugo je: kako ćete
me ubaciti u telo?“ Pokazao je na mog zelenog dvojnika. „A odgovor na
to jeste da ćemo prebaciti vašu svest.“
„Kako?“, upitao sam.
„Uzećemo prikaz moždanih aktivnosti koje su zabeležili vaši senzori
i poslaćemo ih, kao i vas, u telo“, objasnio je doktor. „Uzeli smo
informacije o vašem moždanom obrascu koje smo sakupili poslednjih
dana i koje smo iskoristili da pripremimo vaš novi mozak za vašu svest,
tako da, kad vas pošaljemo, stvari će delovati poznato. Dajem vam
pojednostavljenu verziju stvari, naravno, sve je to daleko komplikovanije.
Ali zasad će poslužiti. A sad – da vas uključimo.”
Doktor Rasel se prihvatio stalka iznad kreveta i počeo da ga pokreće.
Počeo sam da uzmičem glavom, pa je zastao. „Ovog puta ne stavljamo
ništa unutra, gospodine Peri“, rekao je. „Kaciga za injekcije zamenjena je
pojačivačem signala. Nemate zašto da brinete.“
„Izvinjavam se“, rekao sam i vratio glavu na mesto.
„Nemojte“, rekao je doktor i namestio mi kacigu na glavu. „Vi ovo
podnosite bolje od većine regruta. Tip pre vas je skvičao kao svinja, pa se
onesvestio. Morali smo da ga prebacimo u nesvesti. On će se probuditi
mlad i zelen i veoma, veoma uznemiren. Verujte mi, vi ste sjajni.“
Nasmešio sam se i bacio pogled na telo koje će uskoro biti ja. „Gde je
njemu kaciga?“, upitao sam.
„Ne treba mu“, rekao je doktor Rasel i počeo da tapka po PDA
uređaju. „Kao što rekoh, ovo telo je ozbiljno izmenjeno.“
„To zvuči zlokobno“, rekao sam.
„Drugačije ćete se osećati kad budete u njemu.“ Doktor Rasel je
prestao da se igra svojim PDA uređajem i okrenuo se prema meni.
„Dobro, spremni smo. Dopustite mi da vam kažem šta će se sada
dogoditi.“
„Molim vas“, rekao sam.
Okrenuo je PDA prema meni. „Kad pritisnem ovu tipku“, pokazao je
na tipku na ekranu, „vaši senzori će početi da emituju vašu moždanu
aktivnost u pojačivač. Kad se vaše moždane aktivnosti budu mapirale,
spojiću ovaj krevet sa specijalizovanom kompjuterskom bankom. U isto
vreme, slična veza će se otvoriti s vašim novim mozgom. Kad se svest
isključi, emitovaćemo vašu svesnost u vaš novi mozak. Kad moždana
aktivnost uspostavi vlast nad vašim novim mozgom, prekinućemo vezu –
i eto vas, u vašem novom mozgu i novom telu. Ima li pitanja?“
„Da li ova procedura ikada omane?“
„Normalno je što to pitate“, rekao je doktor. „Odgovor je: da. U
retkim prilikama, nešto može da pođe po zlu. To se, međutim, dešava
izuzetno retko. Ja ovo radim dvadeset godina, obavio sam hiljade
transfera, i samo jednom sam izgubio čoveka. Žena je doživela razoran
moždani udar prilikom prebacivanja. Njeni moždani obrasci postali su
haotični i svest se nije prebacila. Svi ostali su prošli dobro.“
„Dakle, sve dok zapravo ne umrem, ja ću preživeti“, rekao sam.
„Zanimljiv ugao gledanja. Ali, da, to je otprilike tačno.“
„Kako znate kad se svest prebacila?“
„Videćemo na ovome“, dotakao je svoj PDA, „a znaćemo i tako što
ćete nam vi reći. Verujte mi, znaćete kad se budete prebacili. „
„Kako vi znate?“, upitao sam. „Jeste li ikada uradili ovo? Prebacivali
se?“
Doktor Rasel se nasmešio. „Zapravo, jesam“, rekao je. „Dva puta.“
„Ali niste zeleni“, primetio sam.
 „To je drugi transfer. Ne morate da ostanete zeleni zauvek“, rekao je,
gotovo čežnjivo. Onda je trepnuo i ponovo pogledao u svoj PDA uređaj.
„Bojim se da sad moramo da skratimo s pitanjima, gospodine Peri, jer
imam još nekoliko regruta posle vas. Da li ste spremni da počnemo?“
„Ne, dođavola, nisam spreman“, rekao sam. „Toliko se plašim da
samo što mi creva nisu otkazala.“
„Dopustite mi onda da preformulišem“, rekao je. „Jeste li spremni da
završite s tim?“
„O bože, jesam“, priznao sam.
„Hajde, onda“, rekao je doktor i dotakao ekran PDA uređaja.
Krevet je ispustio slabašan metalni zvuk kad se nešto u njemu
uključilo. Bacio sam pogled na doktora Rasela. „Pojačivač“, objasnio je.
„Ovaj deo će potrajati oko minut.“
Progunđao sam u znak razumevanja i pogledao u novog sebe. Ležao
je u krevetu, nepomičan, kao voštana figura po kojoj je neko, prilikom
oblikovanja, prosuo zelenu boju. Izgledao je kao ja pre mnogo godina,
zapravo, i bolje nego što sam ja izgledao. Ja nisam bio baš najveći atleta u
kraju. Ta verzija je bila mišićava kao profesionalni plivač. I imala je sjajnu
kosu.
Nisam mogao ni da zamislim sebe u tom telu.
„Na punoj smo rezoluciji“, rekao je doktor. „Otvaramo vezu.“
Dotakao je PDA.
Osetio sam blag trzaj, a onda kao da se u mom mozgu otvorila velika
soba puna odjeka. „Opa“, rekao sam.
„Odaja odjeka?“, upitao je doktor Rasel. Klimnuo sam. „To je
kompjuterska banka“, rekao je. „Vaša svest opaža kratak vremenski
zaostatak između tamo i ovde. Zbog toga uopšte ne treba da brinete.
Dobro, otvaramo vezu između novog tela i kompjuterske banke.“ Još
jedan dodir PDA uređaja.
 S druge strane prostorije, novi ja otvorio je oči.
„To sam ja uradio“, rekao je doktor.
„Ima mačje oči“, rekao sam.
„Vi imate mačje oči“, ispravio me je doktor. „Obe veze su čiste i bez
šuma. Sada ću započeti transfer. Osetićete se blago dezorijentisano.“
Tapkanje po PDA...
... i pao sam
daaaaaaaaaaaaaaaaaaaleko dole
(i imao sam osećaj da sam se žestoko utisnuo u nežan mrežast dušek)
i sva sećanja koja sam imao udarila su me u lice kao da sam naleteo
na zid od cigala
jedan jasan trenutak sam pred oltarom
posmatram Keti kako ide kroz crkvu
uviđam da joj se stopalo zakačilo za venčanicu
blago se zanosi u hodu
a onda se prekrasno uspravlja
nasmešila mi se, kao da kaže
aha, kao da će me to zaustaviti
*još jedan blesak na Keti: gde sam, dovraga, stavila vanilu?, a onda
zveket činije koja je pala na kuhinjske pločice*
(prokletstvo, Keti)
A onda sam opet ja, zurim u ordinaciju doktora Rasela osećajući
vrtoglavicu, gledajući pravo u njegovo lice i potiljak, misleći u sebi:
dovraga, kakva dobra fora, i čini mi se da sam tu misao imao u stereo-
tehnici.
Tad shvatim. Ja sam na dva mesta odjednom.
Nasmejem se i vidim starog sebe kako se smeje u isto vreme.
 „Kršim zakone fizike“, kažem doktoru Raselu iz dvojih usta.
A on kaže: „Ušli ste.“
Potom opet tapne onaj prokleti PDA.
I opet sam samo jedan.
Drugi ja. To znam zato što ne zurim više u novog sebe, već samo u
starog.
A i on gleda mene, kao da zna da se upravo nešto istinski čudno
dogodilo.
Potom taj pogled kao da kaže: nisam više potreban.
A onda sklopi oči.
„Gospodine Peri“, kaže doktor Rasel, pa ponovi, a potom me lako
lupne po obrazu.
„Da“, rekoh. „Tu sam. Oprostite.“
„Kako glasi vaše puno ime, gospodine Peri?“
Razmislio sam sekund o tome. „Džon Nikolas Peri.“
„Kad vam je rođendan?“
„Desetog juna.“
„Kako je glasilo ime vaše učiteljice u drugom razredu?“
Pogledao sam ga. „Isuse, čoveče. Toga nisam mogao da se setim ni
dok sam bio u svom starom telu.“
Doktor Rasel se nasmešio. „Dobro došli u svoj novi život, gospodine
Peri. Prešli ste u novo telo sa čitalačkom značkom.“ Otkopčao je vrata
zatvorenog kreveta i raskrilio ih. „Izađite, molim vas.“
Stavio sam ruke, svoje zelene ruke, na bokove ležaja i povukao se
napred. Izbacio sam desnu nogu i malo se zaneo. Doktor Rasel je stao
pored mene i pomogao mi. „Pažljivo“, rekao je. „Već duže vreme ste stariji
čovek. Trebaće vam malo vremena da se setite kako je biti u mladom telu.“
 „Kako to mislite?“, upitao sam.
„Pa“, počeo je, „prvo, možete da se ispravite.“
Bio je u pravu. Bio sam blago pogrbljen (deco, pijte mleko). Ispravio
sam se i napravio još jedan korak. Pa još jedan. Dobro je, sećam se kako
se hoda. Osmehnuo sam se kao srednjoškolac dok sam hodao po sobi.
„Kako se osećate?“, upitao je doktor Rasel.
„Osećam se mladinm“, rekao sam.
„I trebalo bi“, potvrdio je doktor. „Ovo telo je biološki staro dvadeset
godina. Zapravo je i mlađe, ali brzo ih izrastamo ovih dana.“
Pokušao sam da skočim i osetio sam se kao da sam odskočio na pola
puta do Zemlje. „Nemam više ni dovoljno godina da pijem alkohol“, rekao
sam.
„Iznutra i dalje imate sedamdeset pet“, podsetio me je doktor.
Prestao sam da skačem i prišao sam svom starom telu, koje je ležalo
u krevetu. Izgledalo je tužno i mlitavo, poput starog kofera. Posegao sam
za svojim starim licem. Bilo je toplo i osetio sam dah. Ustuknuo sam.
„Još je živo“, rekao sam.
„U moždanoj je smrti“, požurio je doktor da objasni. „Sve vaše
kognitivne funkcije su se prebacile. Kad se to okončalo, ugasio sam mu
mozak. Radi na autopilotu, diše i pumpa krv, ali ništa više od toga, a i to
privremeno. Prepušteno samom sebi, umreće za koji dan.“
Dovukao sam se do svog starog tela. „Šta će se desiti s njim?“, upitao
sam.
„Pohranićemo ga u kratkom roku“, rekao je doktor Rasel.
„Gospodine Peri, ne bih da vas požurujem, ali vreme je da se vratite u svoje
odaje kako bih ja mogao da nastavim da radim s drugim regrutima.
Imamo ih još podosta do podneva.“
„Imam pitanja u vezi sa ovim telom“, rekao sam.
 „Imamo brošuru“, odvratio je doktor. „Prebaciću je na vaš PDA
uređaj.“
„O, hvala“, procedio sam.
„Nema na čemu“, rekao je doktor i klimnuo dvojici kolonista. „Ovi
ljudi će vas otpratiti do vaše sobe. Još jednom, čestitam.“
Krenuo sam prema kolonistima i pošli smo. Onda sam zastao.
„Čekajte“, rekao sam. „Nešto sam zaboravio.“ Opet sam prišao svom
starom telu. Pogledao sam doktora Rasela i pokazao na vrata. „Moram da
ih otvorim“, rekao sam. Doktor Rasel je klimnuo i ja sam ih odbravio i
otvorio, pa sam uzeo svoju staru levu ruku. Na domalom prstu je bio
jednostavan zlatan prsten. Skinuo sam ga i stavio na svoj novi domali prst.
Onda sam uzeo staro lice novim rukama.
„Hvala ti“, rekao sam sebi. „Hvala ti za sve.“
Potom sam izašao s kolonistima.

NOVI TI

Upoznavanje s novim telom

Za regrute Kolonijalnih odbrambenih snaga
Od osoblja Kolonijalne genetike
Dva veka pravljenja boljih tela!

[To je bila prva strana brošure koja me je čekala na mom PDA

uređaju. Moraćete da zamislite ilustraciju koja je ličila na čuvenu Da
Vinčijevu studiju ljudskog tela, samo s golim zelenim čovekom na mestu
onog drugog tipa. Ali da nastavimo.]
Dosad ste već dobili svoje novo telo od Kolonijalnih odbrambenih
snaga. Čestitamo! Vaše novo telo je krajnji rezultat decenija
poboljšavanja od strane naučnika i inženjera kolonijalne genetike i
optimizovano je za rigorozne zahteve službe u KOS-u. Ovaj
dokument služi tome da vam pruži kratak uvod u važne
karakteristike i funkcije vašeg novog tela i odgovore na neka od
najčešćih pitanja koja regruti imaju u vezi s novim telima.

NE SAMO NOVOTELO – BOLJE TELO

Svakako ste primetili zelenu boju svog novog tela. To nije samo
kozmetička promena. Vaša nova koža (kloraderm™) sadrži hlorofil
da bi obezbedila vašem telu dodatni izvor energije i da bi
optimizovala stepen iskorišćenosti i kiseonika i ugljen-dioksida u
vašem telu. Ishod: osećaćete se svežije, i duže i bolje ćete moći da
obavljate svoje dužnosti u KOS-u! Ovo je samo početak poboljšanja
koja ćete otkriti na svom telu. Evo još nekih:

 Sastav vaše krvi zamenjen je revolucionarnim sistemom

smartblad, koji četiri puta povećava kapacitet prenošenja kiseonika,
a u isto vreme štiti vaše telo od bolesti, otrova i smrti od gubitka
krvi.

 Naša patentirana ketsaj tehnologija daje vam vid kojim morate

da progledate da biste verovali! S tim vidom imate bolju rezoluciju
od one koja se može dostići u najrazvijenijim prirodnim sistemima,
dok vam posebno osmišljeni pojačivači svetlosti omogućavaju da
jasnije vidite u ekstremnim situacijama loše osvetljenosti.
 Naš ankomonsens sistem čulnih pojačivača omogućava vam da
dodirujete, njušite, čujete i osetite bolje nego ikad ranije. Naše
prošireno postavljanje nerava i optimizovane veze šire opseg vaše
osetljivosti u svim čulnim kategorijama. Osetićete razliku od prvog
dana!

 Koliko snažni želite da budete? Uz hardarm tehnologije, koje

dopunjuju prirodnu snagu mišića i vreme reakcije, bićete jači i brži
nego što ste ikada sanjali. U stvari, bićete toliko snažni i brzi da, po
zakonima kolonijalne genetike, ova tehnologija ne može da se
stavlja na tržište. To je prava „podrška“ za naše regrute!

 Nikad više bez konekcije! Nikad nećete izgubiti svoj brejnpal

kompjuter zato što se on nalazi u vašem mozgu. Naš pomoćni
adaptivni interfejs sarađuje s vama, pa možete da pristupite
brejnpalu kako vi želite. On služi i tome da koordinira neorganske
tehnologije u vašem novom telu, kao što je smartblad. Radnici
KOS-a se kunu u ovu čudesnu tehnologiju, a i vi ćete.

PRAVLJENJE BOLJIH VAS

 Svakako, naći ćete se u čudu kad shvatite šta vaše novo telo
može da uradi. Ali jeste li se zapitali kako je ono osmišljeno? Možda
će vas zanimati da saznate da je vaše telo samo poslednja serija u
liniji naprednih, poboljšanih tela koja je osmislila Kolonijalna
genetika. Posredstvom naše tehnologije, mi prilagođavamo i
genetske informacije od drugih vrsta i poslednja tehnološka otkrića
u robotici da bismo vam poboljšali tela. Težak je to posao, ali biće
vam drago što smo se potrudili.
Od naših prvih poboljšanja, pre skoro dva veka, ubrzano smo radili
na našem projektu. Da bismo uveli promene i poboljšanja, prvo se
oslanjamo na tehnike naprednog kompjuterskog modeliranja da
bismo izvodili simulacije efekata koje svaka od predloženih
poboljšanja mogu da izazovu na celom telesnom sistemu.
Poboljšanja koja prođu tu fazu potom se testiraju na biološkim
modelima. Tada, i samo tada, poboljšanja se ugrađuju u konačni
dizajn tela, integrisana s „početnim“ DNK, koji vi obezbeđujete.
Budite uvereni da je svako poboljšanje bezbedno i testirano, i
osmišljeno da napravi bolje vas!

UOBIČAJENA PITANJA O VAŠEM NOVOM TELU

1. Da li moje novo telo ima svoju marku?

Ima! Vaše novo telo je poznato kao difender serija XII, model
herkul. Tehnički, poznato je kao KG/KOS model 12, prerada 1.12.11.
Taj model tela koristi se samo za Kolonijalne odbrambene snage.
Svako telo ima svoj broj modela radi održavanja. Svom broju možete
pristupiti preko brejnpala. Ne brinite, i dalje možete koristiti svoje
ime u svakodnevnoj komunikaciji!

2. Da li moje novo telo stari?

Telo serije difender osmišljeno je da obezbedi KOS-u optimalne
sposobnosti tokom celog operativnog života. Da bi se to postiglo,
na genetskom nivou primenjene su napredne regenerativne
tehnike koje smanjuju prirodne entropijske tendencije. Uz osnovni
režim održavanja, vaše novo telo će ostati u vrhunskoj kondiciji sve
dok budete upravljali njime. Takođe ćete otkriti da se povrede i
invalidnosti brzo ispravljaju, pa očas posla možete ponovo trčati!

3. Mogu li da prenesem ta neverovatna poboljšanja na svoju decu?

Ne. Vaše telo i njegove biološke i tehnološke sisteme patentirala je
Kolonijalna genetika i ne mogu se prenositi bez dozvole. Takođe,
zahvaljujući obimnoj prirodi poboljšanja serije difender, vaš DNK
više nije genetski kompatibilan s nemodifikovanim ljudima, a
laboratorijski testovi pokazuju da parenje serije difender izaziva
nekompatibilnosti koje su svakako smrtonosne po embrion. Takođe,
KOS je odlučio da mogućnost prenošenja genetskih informacija
nije važna za misiju njegovih vojnika. Stoga je svaki model serije
difender sterilan, iako je funkcionalnost u tom domenu ostale
netaknuta.

4. Brinem zbog teoloških implikacija ovog novog tela. Šta da radim?

Iako ni Kolonijalna genetika ni KOS nemaju zvaničan stav u vezi s
teološkim ili psihološkim širenjima transfera svesti s jednog tela na
drugo, shvatamo da mnogi regruti mogu imati pitanja ili brinuti.
Svaki transport regruta ima na raspolaganju kler koji zastupa većinu
glavnih religija sa Zemlje i dodatni niz psiholoških terapeuta.
Predlažemo vam da ih potražite i da o svojim pitanjima
porazgovarate s njima.
 5. Koliko dugo ću ostati u svom novom telu?
Tela serije difender napravljena su za potrebe KOS-a. Sve dok
budete u KOS-u, moći ćete da koristite tehnološke i biološke
prednosti novog tela i da uživate u njima. Kad napustite KOS, biće
vam omogućeno novo, nepromenjeno ljudsko telo, zasnovano na
vašem originalnom DNK.

Svi mi iz Kolonijalne genetike čestitamo vam na vašem novom telu!

Znamo da će vas dobro služiti tokom cele vaše službe u Kolonijalnim
odbrambenim snagama. Hvala vam za vašu službu kolonijama i
uživajte... u svom novom telu.

Spustio sam PDA, otišao do lavaboa u sobi i pogledao u ogledalu svoje

novo lice.
Nije bilo moguće ignorisati oči. Moje staro telo imalo je smeđe oči,
mutnosmeđe, ali sa zanimljivim mrljama zlatne. Keti mi je govorila da je
pročitala da mrlje svetla u dužici nisu ništa više nego dodatno masno
tkivo. To znači da sam imao debele oči.
Ako su one oči bile debele, ove su svakako bile gojazne. Bile su zlatne
od zenica prema spolja, a blizu ivice su naginjale ka zelenoj. Ivica dužice
bila je duboko smaragdna, vrhovi u toj boji probijali su se prema
zenicama. Same zenice su bile prorezi, čvrsto stisnuti od svetla koje se
nalazilo tik iznad ogledala. Isključio sam to svetlo, a onda i glavno svetlo,
pa je jedino osvetljenje u sobi dopiralo od ekrana na PDA uređaju. Moje
stare oči pri tom osvetljenju ne bi videle ništa.
Mojim novim očima trebao je samo trenutak da se prilagode. Soba je
nesumnjivo bila u polumraku, ali mogao sam jasno da vidim svaki
predmet. Vratio sam se do ogledala i pogledao se. Oči su mi bile proširene
kao da sam se predozirao. Ponovo sam uključio svetlo iznad lavaboa i
posmatrao kako se moje zenice skupljaju impresivnom brzinom.
Skinuo sam odeću i prvi put zaista pogledao novo telo. Raniji
doživljaj mog tela pokazao se tačnim. U nedostatku boljeg izraza, bio sam
potpuno izbrušen. Prešao sam rukom niz grudi i gladak stomak. Nisam
imao pojma kako su uspeli da ovo novo telo dovedu u takvu formu.
Zapitao sam se koliko bi mi vremena trebalo da ga dovedem u ono mlitavo
stanje u kojem sam proveo svoje prave dvadesete godine. Onda sam se
zapitao, s obzirom na sve petljanje s DNK ovog tela, da li ono uopšte može
da postane mlitavo. Nadao sam se da ne može. Sviđao mi se novi ja.
O, i na meni uopšte nije bilo dlaka, od trepavica nadole.
Mislim, uopšte, nije bilo nijedne zalutale dlačice. Ruke ćosave, noge
ćosave, leđa ćosava (nije da nikad ranije nisu bila bez dlaka, hm), intimni
delovi ćosavi. Protrljao sam bradu da osetim ima li tamo ikakvih čekinja.
Glatka kao bebina guza. Ili kao moja sadašnja guza. Pogledao sam dole, u
svoj paket; da budem iskren, bez dlaka je izgledao pomalo usamljeno.
Kosa na glavi bila je gusta, ali nejasne smeđe boje. To se nije promenilo od
moje prethodne inkarnacije.
Prineo sam ruku licu da bih pogledao boju kože. Bila je one zelene
koja je bila svetla, ali nije sijala, što je bilo dobro. Mislim da ne bih mogao
da podnesem da budem u boji likera od mente. Nijansa je bila ista po
celom mom telu, iako su mi bradavice i vrh penisa bili blago tamniji.
Suštinski, činilo mi se da je kontrast boja isti kao pre, samo u drugačijoj
nijansi. Primetio sam, međutim, jednu stvar. Vene su mi bile sivkaste i
izraženije. Posumnjao sam da smartblad, koje god boje bila, nije
krvavocrvena. Ponovo sam se obukao.
Moj PDA je zapištao. Podigao sam ga. Na njemu je bila poruka.
 Sada imate pristup kompjuterskom sistemu Brejnpal, pisalo je. Želite li
da ga aktivirate? Na ekranu su stajale tipke za „da“ i za „ne“. Odabrao sam
„da“.
Odjednom dubok, pun, smirujući glas niotkuda. Umalo sam iskočio
iz svoje nove, zelene kože.
„Zdravo!“, rekao je. „Povezani ste sa svojim brejnpal unutrašnjim
kompjuterom, koji dolazi s pomoćnim adaptivnim interfejsom! Ne paničite!
Zahvaljujući brejnpal integraciji, glas koji sada čujete generisan je pravo u
centre za sluh u vašem mozgu.“
Sjajno, pomislio sam. Sad imam još jedan glas u glavi.
„Nakon ovog kratkog upoznavanja, možete isključiti glas u svakom
trenutku. Počećemo s nekim opcijama koje možete odabrati pomoću 'da' ili
'ne'. U ovom trenutku, vaš brejnpal bi voleo da kažete 'da' ili 'ne' kad vam se
kaže, da bi kompjuter mogao da nauči da prepozna taj odgovor. Dakle, kad
budete spremni, molim vas, recite 'da'. Možete to da izgovorite u bilo kom
trenutku.“
Glas je utihnuo. Ja sam oklevao, malo ošamućen.
„Molim vas, kažite 'da' sad“, ponovio je glas.
„Da!“, rekao sam, malo nervozno.
„Hvala vam što ste rekli 'da'. Sada, molim vas, kažite 'ne':“
„Ne“, rekao sam i na trenutak se zapitao hoće li brejnpal pomisliti da
sam rekao „ne“ njegovom zahtevu, malo se naljutiti i spržiti mi mozak.
„Hvala što ste rekli 'ne'“, rekao je glas, otkrivajući se kao bukvalista.
„Dok napredujemo zajedno, s vremenom ćete naučiti da ne morate da
verbalizujete te komande da bi brejnpal reagovao na njih. Međutim, na kratke
staze ćete verovatno želeti da ih verbalizujete, sve dok vam ne postane
normalno da komunicirate sa svojim brejnpalom. U ovom trenutku, imate
opciju da nastavite sa audio-vezom ili da pređete na tekstualni interfejs. Da li
biste prešli na tekstualni interfejs?“
„Bože, da“, rekao sam.
Sada ćemo nastaviti s tekstualnim interfejsom, pisalo je u poruci,
direktno u mom vidnom polju. Tekst je bio u savršenom kontrastu spram
onoga u šta sam gledao. Pomerio sam glavu, a tekst je ostao u sredini; usled
kontrasta, tekst mi je i dalje bio savršeno čitljiv. Ludo.
Predlažemo vam da tokom prve komunikacije putem teksta ostanete u
sedećem položaju, da se ne biste povredili, napisao je brejnpal. Molim vas,
sedite. Seo sam.
Tokom vašeg inicijalnog kontakta s vašim brejnpalom, biće vam lakše da
verbalno komunicirate. Da bismo pomogli brejnpalu da razume vaša pitanja,
sada ćemo naučiti vaš brejnpal da razume vaš glas dok govorite. Molim vas,
izgovarajte sledeće foneme kako ih čitate. Foneme su se pojavile u mom
vidnom polju. Čitao sam ih zdesna-nalevo. Brejnpal je onda zatražio da
čitam brojne kratke rečenice. I čitao sam.
Hvala vam, napisao je brejnpal. Vaš brejnpal će sada moći da primi
uputstva putem zvuka vašeg glasa. Da li biste sada personalizovali svoj
brejnpal?
„Da“, rekao sam.
Mnogi korisnici brejnpala nalaze da je korisno da brejnpalu daju drugo
ime, pored brejnpal. Želite li da u ovom trenutku date ime brejnpalu?
„Da“, rekao sam.
Molim vas, izgovorite ime koje biste voleli da date svom brejnpalu.
„Šupak“, rekao sam.
Izabrali ste „Šupak“, napisao je brejnpal, i to ispravno. Znajte da su
mnogi regruti izabrali to ime. Da li biste voleli neko drugo ime?
 „Ne“, rekao sam, ponosan što su mnogi od mojih drugara regruta
mislili isto o svojim brejnpalovima.
Vaš brejnpal je sada Šupak, napisao je brejnpal. Moći ćete da promenite
to ime ako budete želeli. Sada morate da odaberete pristupnu rečenicu za
aktiviranje Šupka. Iako je sve vreme aktivan, Šupak će se odazvati na vaše
komande samo ako bude aktiviran. Molim vas, odaberite neku kratku
rečenicu. Šupak predlaže „Aktiviraj Šupka“, ali možete da izaberete i nešto
drugo. Molim vas, izgovorite rečenicu za aktivaciju.
„Hej Šupak“, rekao sam.
Izabrali ste „Hej Šupak“. Molim vas, izgovorite je ponovo da potvrdite.
Ponovio sam. Onda me je zamolio da izaberem rečenicu za deaktivaciju.
Odabrao sam (naravno) „Odlazi, Šupak“.
Da li biste želeli da se Šupak obraća sebi u prvom licu?
„Apsolutno“, rekao sam.
Ja sam Šupak.
„Naravno da jesi.“
Čekam vašu komandu ili zahtev.
„Jesi li inteligentan?“, upitao sam.
Opremljen sam procesorom za prirodan govor i drugim sistemima da
razumem pitanja i komentare i da pružim odgovore, što sve često odaje privid
inteligencije, posebno kad sam priključen na veće kompjuterske mreže.
Brejnpal sistemi, međutim, nisu izvorno inteligentni. Na primer, ovo je
automatski odgovor. To pitanje se često postavlja.
„Kako ti mene razumeš?“
U ovoj fazi, ja reagujem na vaš glas, napisao je Šupak. Dok vi govorite, ja
nadgledam vaš mozak i učim kako se vaš mozak aktivira kad želite da
komunicirate sa mnom. Ubuduće ću moći da vas razumem a da ne morate da
govorite. Malo kasnije, možda ćete i vi naučiti da me koristite bez svesnih
zvučnih ili vizuelnih pomagala.
„Šta ti radiš?“, upitao sam.
Imam širok opseg sposobnosti. Želite li da vidite spisak?
„Molim vas“, rekao sam.
Ogroman spisak se pojavio pred mojim očima. Da vidite spisak
potkategorija, molim vas, odaberite kategoriju na vrhu i recite: „Proširi
(kategorije).“ Da izvedete neku akciju, molim vas, recite: „Otvori
(kategoriju).“
Čitao sam spisak. Izgleda da malo šta Šupak nije mogao da uradi.
Mogao je da šalje poruke drugim regrutima. Mogao je da učita izveštaje.
Mogao je da pušta muziku i video-snimke. Mogao je da igra igrice. Mogao
je da dozove bilo koji dokument iz sistema. Mogao je da pohrani
neverovatnu količinu podataka. Mogao je da izvede kompleksne
kalkulacije. Mogao je da dijagnosticira fizička oboljenja i da ponudi
predloge za lečenje. Mogao je da napravi lokalnu mrežu za odabranu
grupu korisnika Brejnpala. Mogao je da obezbedi trenutni prevod za
stotine ljudskih i vanzemaljskih jezika. Mogao je i da vam obezbedi
informacije s vidnog polja svakog drugog korisnika Brejnpala. Tu opciju
sam isključio. Jedva sam i sebe prepoznavao, pa sumnjam da bih
prepoznao bilo koga od starih prdavaca. Sve u svemu, imati Šupka u
mozgu bila je prilično korisna stvar.
Začuo sam da se moja vrata otključavaju. Podigao sam pogled. „Hej
Šupak“, rekao sam, „koliko je sati?“
Sada je 1200, napisao je Šupak. Tekst je nestao čim sam ga pročitao.
Začulo se i kucanje na vratima. Otišao sam i otvorio ih. Mislio sam
da je to Hari. Pitao sam se kako izgleda.
Izgledao je kao zanosna brineta s tamnom (zelenom) maslinastom
kožom i nogama do neba.
 „Ti nisi Hari“, rekao sam, neviđeno tupavo.
Brineta me je odmerila od glave do pete. „Džon?“, konačno je rekla.
Tupo sam zurio jedan sekund, a onda se setih imena baš pre nego što
mi je lična karta zalebdela pred očima poput utvare. „Džesi“, rekao sam.
Klimnula je glavom. Ja sam zurio. Otvorio sam usta da kažem nešto.
Ona me je zgrabila za glavu i poljubila me tako žestoko da me je to oborilo
u sobu. Ona je, na putu do poda, uspela da šutne vrata. Bio sam
impresioniran.
Zaboravio sam kako je mladom čoveku lako da dobije erekciju.
 ŠEST

Zaboravio sam i koliko često mlad čovek može da dobije erekciju.

„Nemoj me pogrešno shvatiti“, rekla je Džesi, ležeći na meni, posle
trećeg (!) puta. „Ali ja nisam nešto zagrejana za tebe.“
„Hvala bogu“, rekao sam. „Da jesi, zaista ne bih znao šta da kažem.“
„Nemoj me pogrešno shvatiti“, nastavila je Džesi. „Drag si mi. Čak i
pre...“ – napravila je pokret rukom kao da pokušava da smisli kako da
opiše ovo podmlađivanje – „... promene., ti si bio inteligentan, fin i
duhovit. Dobar prijatelj.“
„Uh-uh“, rekao sam. „Znaš, Džesi, taj ‘hajde da budemo prijatelji’
govor obično ide da bi se sprečio seks.“
„Samo ne želim da imaš iluzije u vezi s tim šta sve ovo znači.“
„Ja sam stekao utisak da je stvar u tome što smo nekom magijom
prebačeni u tela dvadesetogodišnjaka i što smo bili toliko uzbuđeni zbog
toga da je divlji seks s prvom osobom koju vidimo postao imperativ.“
Džesi me je osmotrila na sekund, a onda je prsnula u smeh. „Da!
Tačno je to posredi. Doduše, u mom slučaju je to bila druga osoba. Znaš,
ja imam cimerku.“
„Aha? Kako je Megi ispala?“
 „O bože“, rekla je Džesi. „Pored nje izgledam kao nasukani kit,
Džone.“
Prešao sam joj rukama preko bokova. „Ali mnogo zgodan nasukani
kit, Džesi.“
„Znam!“, odvratila je Džesi i odjednom sela, opkoračujući me.
Podigla je ruke i ukrstila ih iza glave, izbacujući svoje već čudesno čvrste i
pune grudi. Osetio sam kako unutrašnjost njenih butina isijava toplotu
oko mog struka. Znao sam da, iako je u tom trenutku nisam imao, erekcija
uskoro stiže. „Mislim, pogledaj me“, rekla je, što je bilo suvišno jer nisam
skidao pogleda s nje otkako je sela na mene. „Izgledam fantastično. Ne
kažem to iz taštine. Reč je prosto o tome da nikad u životu nisam izgledala
ovako dobro. Ni blizu.“
„Teško mi je da poverujem u to“, rekao sam.
Uhvatila se za grudi i uperila bradavice u moje lice. „Vidiš li ih?“,
upitala je i promeškoljila levu. „U pravom životu, ova je bila za broj manja
od ove, a i dalje je bila prevelika. Od puberteta su me stalno bolela leđa. A
mislim da su ovako čvrste bile nedelju dana, kad sam imala trinaest
godina. Možda.“
Posegla je naniže, uzela moje ruke i stavila ih na svoj savršen, ravan
stomak. „Nikad nisam ni ovo imala“, rekla je. „Uvek sam tu nosila jednu
vrećicu, čak i pre nego što sam dobila decu. A posle dvoje dece, pa...
recimo samo da, da sam poželela i treće dete, ono je moglo živeti u
dupleksu ovde, kod mene.“
Kliznuo sam rukama prema njenom dupetu i zgrabio ga. „A šta je sa
ovim?“, upitao sam.
„Velika kanta“, rekla je Džesi i nasmejala se. „Ja sam bila velika
devojka, prijatelju moj.“
„To nije zločin“, rekao sam. „Keti je bila od krupnijih. Meni je to bilo
sasvim u redu.“
 „Nisam ni ja tada imala problem s tim“, rekla je. „Budalasto je patiti
zbog izgleda. S druge strane, sad se ne bih menjala.“ Provokativno je prešla
rukama niz svoje telo. „Cela sam seksi!“ Zakikotala se i zabacila glavu.
Nasmejao sam se.
Džesi se nagnula napred i zagledala se u moje lice. „Nalazim da su te
mačje oči fascinantne. Pitam se da li su zaista iskoristili mačji DNK da ih
naprave. Znaš, pomešaju mačji DNK s našim. Ne bi mi smetalo da jednim
delom budem mačka.“
„Mislim da to nije baš mačji DNK“, rekao sam. „Ne pokazujemo
druga mačja svojstva.“
Džesi se ponovo uspravila. „Na primer?“, upitala je.
„Pa“, počeo sam i pustio da mi ruke odlutaju do njenih grudi, „za
početak, mačori imaju bodlje na penisima.“
„Ma šta kažeš?“, iznenadila se Džes.
„Ne, istina je“, potvrdio sam. „Bodlje stimulišu mačke da ovuliraju.
Proveri. Elem, ovde dole nema nikakvih bodlji. Mislim da bi primetila da
ih ima.“
„To ne dokazuje ništa“, pobunila se Džesi i naglo zabacila zadnjicu
tako da je legla pravo na mene. Pohotno se nasmešila. „Možda nismo
radili ono dovoljno žestoko da bodlja iskoči.“
„Osećam nekakav izazov ovde“, rekao sam.
„I ja nešto osećam“, rekla je i promeškoljila se.

„O čemu razmišljaš?“, upitala me je Džesi malo kasnije.

„Razmišljam o Keti“, rekao sam, „i o tome koliko smo često ovako
leškarili, kao mi sada.“
„Misliš, na tepihu“, rekla je Džesi, smešeći se.
 Nežno sam je lupnuo po glavi. „Ne mislim na taj deo, nego na
leškarenje posle seksa, pričanje i uživanje u tome što smo zajedno. Ovo
smo radili kad smo prvi put pričali o stupanju u vojsku.“
„Zašto ste to spomenuli?“, upitala je Džesi.
„Nisam ja. Keti je to spomenula. Bilo je to na moj šezdeseti rođendan,
a ja sam bio depresivan zbog starenja. Stoga je ona predložila da se
upišemo kad dođe taj trenutak. Malo sam se iznenadio. Mi smo oduvek
bili protiv vojske. Protestovali smo protiv Potkontinentalnog rata, znaš,
kada to baš i nije bilo popularno.“
„Mnogo ljudi je protestovalo protiv tog rata“, rekla je Džesi.
„Aha, ali mi smo zaista protestovali. Pomalo smo i bili predmet
podsmeha u gradu zbog toga.“
„Pa kako je onda ona objašnjavala pridruživanje kolonijalnoj vojsci?“
„Rekla je da ona nije protiv rata i vojske načelno, da je bila protiv tog
rata i naše vojske. Rekla je da ljudi imaju pravo da se brane i da je u
univerzumu verovatno gadno. A rekla je i da ćemo, pored tih plemenitih
razloga, ponovo biti mladi.“
„Ali ne biste mogli da se prijavite zajedno“, rekla je Džesi. „Jedino ako
ste isto godište.“
„Ona je bila godinu dana mlađa od mene“, rekao sam. „Pomenuo
sam joj i to, rekao sam joj da ću, ako stupim u vojsku, biti zvanično mrtav,
mi više nećemo biti venčani i ko zna kad ćemo se opet videti.“
„Šta je ona rekla?“
„Rekla je da je to tehnička stvar. Naći će ona mene i odvući će me
pred oltar, kao i onda. I uradila bi to, znaš. Bila je zver u tim stvarima.“
Džesi se pridigla na laktove i pogledala me. „Žao mi je što nije ovde s
tobom, Džone.“
 Nasmešio sam se. „U redu je“, rekao sam. „Samo mi nedostaje moja
žena s vremena na vreme, to je sve.“
„Shvatam“, rekla je. „I meni nedostaje moj muž.“
Pogledao sam je. „Mislio sam da te je ostavio zbog mlađe žene pa se
otrovao hranom.“
„Jeste, i zaslužio je da izbljuje dušu“, potvrdila je Džesi. „Ne nedostaje
mi on, zapravo. Ali nedostaje mi da imam muža. Lepo je biti s nekim za
koga znaš da treba da budeš s njim. Lepo je biti udata.“
„Lepo je biti u braku“, saglasio sam se s njom.
Džesi se ušuškala kod mene i stavila mi ruku preko grudi. „Naravno,
i ovo je lepo. Dugo ovo nisam radila.“
„Ležala na podu?“
Sad je bio red na nju da me lupi po glavi. „Ne. Pa dobro, u stvari, da.
Ali, tačnije, dugo nisam leškarila posle seksa. Ili imala seks, kad smo već
kod toga. Ne želiš da znaš koliko je prošlo otkad sam to radila poslednji
put.“
„Naravno da želim.“
„Đubre jedno. Osam godina.“
„Nije ni čudo što si me zaskočila čim si me videla“, rekao sam.
„Tu si u pravu. Veoma zgodno si lociran.“
„Lokacija je sve, to mi je mama uvek govorila.“
„Imao si čudnu majku“, rekla je Džesi. „E kučko, koliko je sati?“
„Molim?“, zbunio sam se.
„Pričam s glasom u svojoj glavi“, objasnila je.
„Lepo ime si mu dala.“
„Kako si ti nazvao svoj?“
„Šupak.“
 Džesi je klimnula. „Dobro zvuči. E pa Kučka mi kaže da je tek prošlo
1600. Imamo dva sata do večere. Znaš šta to znači?“
„Ne znam. Mislim da je četiri puta moj limit, čak i kad sam mlad i
superpoboljšan.“
„Smiri se. To znači da imamo vremena taman za dremku.“
„Da uzmem ćebe?“
„Ne budi blesav. To što sam imala seks na tepihu ne znači da ću i da
spavam na njemu. Imaš krevet viška. Iskoristiću ga.“
„Znači, sam ću na dremku?“
„Nadoknadiću ti to“, rekla je Džesi. „Podseti me kad se probudim.“
I jesam. I jeste.

„Dođavola“, rekao je Tomas sedajući za sto s poslužavnikom koji je bio

toliko pretrpan hranom da je pravo čudo što je uopšte mogao da ga
podigne. „Zar nismo previše zgodni da bi se o tome i pričalo?“
Bio je u pravu. Stari prdavci su ispali neviđeno dobro. Tomas, Hari i
Alan bi mogli da budu modeli – od nas četvorice, ja sam bio ružno pače,
a ja sam izgledao, pa... izgledao sam dobro. Što se žena tiče, Džesi je
izgledala zanosno, Suzan i više od toga, a Megi je, iskreno, izgledala kao
boginja. Bolelo je gledati je.
Bolelo je gledati sve nas. Na onaj dobar način, da se ošamutiš. Svi smo
neko vreme samo zagledali jedni druge. Nismo samo mi bili lepi. Pogledao
sam po celoj prostoriji i nisam našao nijedno ružno ljudsko biće. To me je
prijatno uznemirilo.
„Nije moguće“, odjednom mi je rekao Hari. Pogledao sam ga. „I ja
sam gledao okolo“, rekao je. „Nema šanse da su svi ovi ljudi ovako dobro
izgledali kad su bili tih godina.“
 „Pričaj u svoje ime, Hari“, rekao je Tomas. „Ja, na primer, verujem
da sam za nijansu manje privlačan nego u svojim salatarskim danima.“
„A i iste si boje kao salata“, rekao je Hari. „Sve i da isključimo ovog
Nevernog Tomu...“
„Plakaću celim putem do ogledala“, ubacio se Tomas.
„… prilično je nemoguće da smo svi bili ovakvi. Garantujem vam da
nisam izgledao ovako dobro kad sam imao dvadeset. Bio sam debeo. Imao
sam ogromne bubuljice. Već sam počinjao da ćelavim.“
„Prestani“, dobacila je Suzan. „Polako se nadražujem.“
„A ja pokušavam da jedem“, rekao je Tomas.
„Sad mogu da se smejem tome jer izgledam ovako“, rekao je Hari i
prešao rukom niz telo kao da pokazuje ovogodišnji model. „Ali novi ja
ima veoma malo veze sa starim ja, to vam tvrdim.“
„Zvučiš kao da ti to smeta“, rekao je Alan.
„I smeta mi, pomalo“, priznao je Hari. „Mislim, prihvatam ga. Ali ja,
kad mi neko nešto pokloni, poklonu u zube ne gledam. Zašto tako dobro
izgledamo?“
„Dobri geni“, rekao je Alan.
„Naravno“, saglasio se Hari. „Ali čiji? Naši? Ili nešto što su oni
zamešali u nekoj labaratoriji?“
„Svi smo u izvrsnoj formi sada“, kazala je Džesi. „Rekla sam Džonu
da mi je ovo telo u daleko boljoj formi nego što je moje pravo telo ikada
bilo.“
Odjednom je i Megi progovorila. „I ja to kažem. Ja kažem ‘moje pravo
telo’ kad mislim na svoje staro telo. Kao da mi ovo telo još nije stvarno.“
„Dovoljno je stvarno, sestro“, ubacila se Suzan. „I dalje moraš da
piškiš. Ja to znam.“
 „Kaže žena koja me je kritikovala da sam ‘previše neposredan’“, javio
se Tomas.
„Moja poenta, koju jesam imala“, nastavila je Džesi, „jeste da su, dok
su nam jačali tela, uspeli da pojačaju i ostatak nas.“
„Slažem se“, rekao je Hari. „Ali to nam ne govori zašto su to radili.“
„Da bismo se vezali“, rekla je Megi.
Svi su se zagledali u nju. „Oho, vidi ko izlazi iz oklopa.“
„Mani me se, Suzan“, rekla je Megi. Suzan se široko osmehnula.
„Slušajte, u osnovi ljudske psihe jeste da naginjemo ljudima koje
smatramo privlačnima. Štaviše, svi su u ovoj prostoriji, čak i mi, jedni
drugima stranci, i malo šta nas je, ako išta, povezalo za ovo kratko vreme.
To što svi mi jedni drugima izgledamo dobro jeste način da se promoviše
povezivanje – ili će biti način, kad nam počne obuka.“
„Ne znam kako vojsci pomaže ako su vojnici previše zauzeti
očijukanjem da bi se borili“, zapitao se Tomas.
„Nije stvar u tome“, odvratila je Megi. „Seksualna privlačnost je ovde
sporedna. Stvar je u brzom sticanju poverenja i odanosti. Ljudi
instinktivno veruju i žele da pomognu ljudima koji su im privlačni, bez
obzira na seksualnu želju. Zato su voditelji vesti uvek privlačni. Zato lepi
ljudi ne moraju toliko da se trude u školi.“
„Ali sad smo svi lepi“, rekao sam. „U zemlji neverovatno lepih i
zgodnih ljudi, pristojno lepi i zgodni mogli bi biti u nevolji.“
„Pa čak i sad neki od nas izgledaju bolje od drugih“, reče Tomas. „Kad
god pogledam u Megi, osećam se kao da je sav vazduh isisan iz prostorije.
Bez uvrede, Megi.“
„Nisam se uvredila“, odvrati Megi. „Suština ovde nije u tome kakvi
smo sad, već u tome kako smo izgledali ranije. Na kratke staze, to je
osnova koju ćemo koristiti, a ta prednost na kratke staze jeste ono što
njima i treba.“
 „Hoćeš da kažeš da se ne osećaš uskraćenim za kiseonik kad gledaš u
mene?“, obratila se Suzan Tomasu.
„Nije to bilo zamišljeno kao uvreda“, branio se Tomas.
„Setiću se toga kad te budem davila“, uzvratila je Suzan. „Kad već
pričamo o nedostatku vazduha.“
„Vas dvoje, prestanite da flertujete“, rekao je Alan i okrenuo se prema
Megi. „Mislim da si u pravu za to o privlačnosti, ali i da zaboravljaš jednu
osobu prema kojoj treba da osećaš najjaču privlačnost: sebe. U dobru i u
zlu, ova tela u kojima se nalazimo i dalje su nam strana. Mislim, kad
uzmem u obzir da sam zelen i da u glavi imam kompjuter po imenu
Usranko...“ Zastao je i pogledao sve nas. „Kako ste vi nazvali svoje
brejnpalove?“
„Šupak“, rekao sam ja.
„Kučka“, rekla je Džesi.
„Kurton“, rekao je Tomas.
„Kreten“, rekao je Hari.
„Sotona“, rekla je Megi.
„Slatkiš“, rekla je Suzan. „Izgleda da samo ja volim svoj brejnpal.“
„Pre će biti da si jedina koja se nije uznemirila kad je začula glas u
svojoj lobanji“, rekao je Alan. „Ali ovo hoću da kažem. Naglo
podmlađivanje i krupne fizičke i mehaničke promene ostavljaju traga na
psihi. Sve i ako nam jeste drago što smo ponovo mladi, a znam da meni
jeste, ipak ćemo biti otuđeni od sebe. To što sami sebi dobro izgledamo
jedan je način da nam se pomogne da se ‘smestimo’.“
„Imamo posla sa spretnim ljudima ovde“, rekao je Hari, zlokobno
izgovarajući završnicu.
 „Ma opusti se, Hari“, rekla je Džesi i blago ga gurnula. „Od svih koje
znam, samo ti možeš da to što smo mladi i seksi pretvoriš u neku mračnu
zaveru.“
„Misliš da sam seksi?“, upita Hari.
„Ti si san, dragi“, rekla je Džesi i dramatično ga pogledala.
Hari se blesavo nasmešio. „Ovo je prvi put da mi je neko u ovom veku
to rekao. Dobro, kupljen sam.“

Muškarac koji je stajao ispred bioskopa punog regruta bio je prekaljeni

veteran. Naši brejnpalovi su nas obavestili da je on u Kolonijalnim
odbrambenim snagama već četrnaest godina i da je učestvovao u nekoliko
bitaka; imena tih bitaka nisu nam ništa značila, ali jednom će nam svakako
značiti. Ovaj čovek je odlazio na nova mesta, sretao nove rase i na licu
mesta ih satirao. Izgledao je kao da ima dvadeset tri godine.
„Dobro veče, regruti“, počeo je kad smo se smestili. „Ja sam
potpukovnik Brajan Higi i do kraja ovog putovanja ja ću vam biti
nadređeni oficir. To u praksi znači veoma malo. Odsad pa do našeg
dolaska na Beta Piksis III, za nedelju dana, imaćete samo jedan komandni
cilj. On će, međutim, služiti tome da vas podseti da ste odsad pod
pravilima i regulativom Kolonijalnih odbrambenih snaga. Sada imate
nova tela, a s tim telima dolazi i nova odgovornost.“
„Možda imate pitanja u vezi s vašim novim telima, u smislu šta ona
mogu, kakve napore mogu da izdrže i kako možete da ih koristite u službi
Kolonijalnih odbrambenih snaga. Na sva ta pitanja uskoro ćete dobiti
odgovore, čim počnete sa obukom na Beta Piksisu III. Ali sad nam je
glavni cilj da se osećate prijatno u svojoj novoj koži.“
„I tako, evo vam naređenja do kraja puta: zabavljajte se.“
 Među ljudima se razleže žamor, tu i tamo i smeh. Ideja da se zabavljaš
po naređenju bila je zabavno kontraintuitivna. Potpukovnik Higi se tužno
nasmešio.
„Shvatam da vam se ova naredba čini neobičnom, ali zabavljanje s
novim telom biće najbolji način da se naviknete na sposobnosti koje sad
imate. Kad započnete sa obukom, od vas će se od početka očekivati
vrhunski rezultati. Neće biti nikakvog pripremnog perioda, za to nema
vremena. Univerzum je opasno mesto. Vaša obuka će biti kratka i teška.
Ne možemo da dozvolimo sebi da se ne osećate prijatno u svojim telima.“
„Regruti, smatrajte sledeću nedelju mostom između vaših starih i
novih života. Tokom tog perioda, što ćete veoma brzo otkriti, svoja nova
tela, napravljena za vojničku upotrebu, možete da koristite za uživanje u
zadovoljstvima u kojima ste uživali kao civili. Otkrićete da je Henri
Hadson krcat zabavom i aktivnostima koje ste voleli na Zemlji. Iskoristite
to. Uživajte. Naviknite se da koristite svoja nova tela. Naučite malo o
njihovom potencijalu i vidite možete li da uočite njihove granice.“
„Dame i gospodo, srešćemo se opet na poslednjem brifingu pre
početka vaše obuke. Dotad, zabavljajte se. Iako život u Kolonijalnim
odbrambenim snagama ima svojih prednosti, ne preterujem kad kažem
da bi vam ovo mogao biti poslednji put da se osećate potpuno bezbrižno
u svojim novim telima. Savetujem vam da to vreme mudro iskoristite.
Savetujem vam da se zabavite. To je sve, slobodni ste.“

Svi smo potpuno poludeli.

Počnimo, naravno, od seksa. Svi su to radili sa svima, na više mesta
na brodu nego što je mudro govoriti. Posle prvog dana, u kojem smo
shvatili da će svako iole skriveno mesto biti iskorišćeno za entuzijastičko
naskakanje, postalo je učtivo praviti mnogo buke dok se krećeš ne bi li
upozorio neotesance da pristižeš. Negde tokom drugog dana postalo je
opštepoznato da sam ja sam u sobi, pa su me opsedali molbama da im
ustupim sobu. Sve sam ih odbio. Nikad nisam bio gazda kuće na lošem
glasu, pa neću ni sad. Jedini ljudi koji će se jebati u mojoj sobi jesu moja
gošća i ja.
A gošća je bila samo jedna. A to nije bila Džesi, bila je to Megi, koja
se, kako se ispostavilo, pomalo palila na mene još dok sam bio zboran.
Posle brifinga s Higijem, zaskočila me je, manje-više, na mojim vratima,
pa sam se zapitao da li je to uobičajena procedura za žene posle promene.
Kako god, bila je beskrajno zabavna, bar u privatnosti, nimalo zatvorena.
Ispostavilo se da je bila profesorka na Oberlinu. Predavala je filozofiju i
religije Istoka. Napisala je šest knjiga o tome. Šta sve nećeš saznati o
ljudima.
I ostali stari prdavci su se držali jedni drugih. Džesi se, posle naše
prvobitne strasti, spetljala s Harijem, a Alan, Tom i Suzan su napravili neki
aranžman s Tomom u sredini. Bilo je dobro što Tom voli mnogo da jede,
trebalo mu je snage.
Žestina s kojom su se regruti bacili na seks nesumnjivo deluje
neprikladno spolja, ali s našeg stanovišta (ležećeg ili natrćenog) savršeno
je logična. Uzmite grupu ljudi koji su načelno imali malo seksa, što zbog
manjka partnera, što zbog umanjenog libida i lošijeg zdravlja, naguraj ih
u nova-novcita, atraktivna i veoma funkcionalna tela, a onda ih pošalji u
svemir, daleko od svega što su ikad znali i svih koje su voleli. Ta
kombinacija je recept za seks. Radili smo to zato što smo mogli i zato što
je to bolje nego biti sam.
Nije to, naravno, bilo jedino što smo radili. Koristiti ova divna nova
tela samo za seks bilo bi isto kao pevati samo jednu notu. Trebalo je da
naša tela budu nova i poboljšana, a mi smo jednostavno i iznebuha
otkrivali da je to istina. Hari i ja smo morali da prekinemo meč stonog
tenisa – ne zato što smo bili loši, već zato što je, zahvaljujući našim
refleksima i koordinaciji ruke i oka, postalo gotovo nemoguće da nam
loptica promakne. Prebacivali smo lopticu pola sata, sve dok, jadna, nije
pukla od tih neverovatno brzih udaraca. Bilo je apsurdno. Bilo je
veličanstveno.
Drugi regruti su shvatili isto što i mi na druge načine. Trećeg dana
sam bio u masi i posmatrao dva regruta u možda najuzbudljivijoj tuči
borilačkih veština svih vremena. Svojim telima su radili stvari koje prosto
ne bi trebalo da budu moguće s obzirom na normalnu ljudsku
fleksibilnost i standardnu gravitaciju. U jednom trenutku, jedan od njih
udario je drugog tako da je on preleteo preko pola prostorije. Umesto da
se sruči izlomljenih kostiju, kao što bih se izvesno sručio ja, onaj drugi se
u vazduhu okrenuo, ispravio i bacio se na svog protivnika. Izgledalo je kao
specijalni efekat. Na neki način, i jeste bilo.
Posle borbe su se, duboko dišući, poklonili jedan drugom. A onda su
se bacili jedan na drugog, u isto vreme se smejući i histerično jecajući.
Uvrnuto je, divno, pa opet zabrinjavajuće kad si u nečemu dobar onoliko
koliko si oduvek želeo, pa i bolji.
Ljudi su, naravno, preterivali. Lično sam video jednu regrutkinju
kako je skočila s neke visoke platforme. Bila je pod utiskom da može ili da
leti ili bar da se dočeka bez povrede. Ja sam čuo da je razvalila desnu nogu,
desnu ruku, vilicu i da joj je napukla lobanja. Međutim, bila je još živa
posle skoka, što se, verovatno, nikad ne bi dogodilo na Zemlji. Još
impresivnije je bilo to što se aktivirala samo dva dana kasnije, što je,
očigledno, govorilo više o kolonijalnoj medicinskoj tehnologiji nego o
isceljujućim mogućnostima te blesave žene. Nadam se da joj je neko rekao
da ne radi te gluposti u budućnosti.
Kad se nisu igrali svojim telima, ljudi su se poigravali svojim
umovima, ili brejnpalovima, što je bilo prilično slično. Dok sam se šetao
po brodu, često sam viđao regrute kako samo sede sklopljenih očiju i
polako klimaju glavama. Slušali su muziku ili gledali filmove, ili nešto
slično, prizvano u njihov mozak samo za njih. I ja sam to radio.
Pretražujući sistem broda, naišao sam na kompilaciju svih crtaća Luni
tjuns, kako onih iz klasične Vornerove ere, tako i onih iz vremena pošto su
likovi postali opšte dobro. Jedne noći sam proveo sate gledajući Peru
Kojota kako ga svašta smrskava i raznosi. Prekinuo sam tek kad je Megi
rekla da biram između nje i Ptice Trkačice. Izabrao sam nju. Na kraju
krajeva, Ptici Trkačici uvek mogu da se vratim. Snimio sam sve crtaće na
Šupak.
„Biranje prijatelja“ je bilo nešto što sam često radio. Svi stari prdavci
su znali da je grupa u najboljem slučaju privremena, bili smo prosto
sedmoro ljudi koji su se slučajno zatekli na istom mestu, u situaciji koja
nije delovala kao da će potrajati. Ali postali smo prijatelji, čak i bliski
prijatelji, za to kratko vreme koje smo proveli zajedno. Nije preterivanje
ako kažem da sam s Tomasom, Suzan, Alanom, Harijem, Džesi i Megi
postao blizak kao i s bilo kim iz druge polovine mog „normalnog“ života.
Postali smo bend, i porodica, sve do sitnih peckanja i rasprava. Pružili smo
jedni drugima nekoga za koga brinemo, što nam je bilo potrebno u
univerzumu koji nije ni znao ni mario za naše postojanje.
Vezali smo se. To se desilo i pre nego što smo su nas naučnici
kolonisti biološki unapredili. I, kako se Henri Hudson približavao našem
konačnom cilju, znao sam da će mi nedostajati.

„U ovoj prostoriji sada se nalazi hiljadu i dvadeset dvoje regruta“, rekao je

potpukovnik Higi. „Za dve godine, četiristo vas biće mrtvo.“
Higi je ponovo stajao pred nama. Ovog puta, imao je i pozadinu: Beta
Piksis III lebdeo je iza njega, divovski kliker prošaran plavom, belom,
zelenom i smeđom bojom. Svi smo ga ignorisali i usredsredili se na
potpukovnika Higija. Njegova statistika pridobila je svačiju pažnju, što je
bilo podvig s obzirom na vreme (0600 sati) i na činjenicu da se većina nas
još teturala od pretpostavljene poslednje noći slobode.
„U trećoj godini“, nastavio je, „poginuće još sto ljudi. Još sto pedeset
u četvrtoj i petoj godini. Posle deset godina – i, da, regruti, najverovatnije
ćete služiti svih deset godina – sedam stotina pedesetoro poginuće u
borbama. Tri četvrtine vas nestaće. To je statistika preživljavanja, ne samo
za poslednjih deset ili dvadeset godina već za preko dve stotine godina,
koliko su Kolonijalne odbrambene snage aktivne.“
Zavladala je mrtva tišina.
„Znam šta sad mislite zato što sam i ja to mislio kad sam bio na vašem
mestu“, rekao je potpukovnik Higi. „Mislite: šta ja, dođavola, radim ovde?
Ovaj tip mi govori da ću biti mrtav za deset godina! Ali setite se da biste i
kod kuće najverovatnije bili mrtvi za deset godina – izlapeli i stari, umrli
biste besmislenom smrću. Možda ćete umreti u Kolonijalnim
odbrambenim snagama. Verovatno i hoćete umreti u Kolonijalnim
odbrambenim snagama. Ali vaša smrt neće biti uzaludna. Umrećete da
biste održali ljudski rod u univerzumu.“
Ekran iza Higija se isključio, a zamenilo ga je trodimenzionalno
zvezdano polje. „Dopustite mi da vam objasnim našu poziciju“, rekao je,
a pritom je nekoliko desetina zvezda, nasumice raspoređenih preko polja,
zasjalo jarkozelenom bojom. „Ovo su sistemi koje su ljudi naselili, stekavši
uporište u galaksiji. A ovo su mesta za koja se zna da na njima postoje
vanzemaljske rase sličnih tehnologija i uslova za opstanak.“ Ovog puta su
stotine zvezda zasjale crvenom bojom. Ljudska svetalca bila su potpuno
okružena. U bioskopu su se čuli uzdasi.
„Ljudski rod ima dva problema“, rekao je potpukovnik Higi. „Jedan
je to što je u kolonizatorskoj trci s drugim slovesnim i sličnim vrstama.
Kolonizacija je ključ opstanka naše rase. Prosto i jednostavno. Mi moramo
kolonizovati ili će nas druge rase zatvoriti. Ovo takmičenje je
nemilosrdno. Ljudski rod ima nekoliko saveznika među slovesnim
rasama. Veoma malo rasa ima ikakve saveznike, što je situacija koja je
postojala znatno pre nego što je ljudski rod stupio među zvezde.“
„Kakva god osećanja imali za mogućnost diplomatije na duže staze,
stvarnost je da smo na terenu u nemilosrdnoj i žestokoj trci. Mi ne
možemo da zadržavamo svoje širenje i da se nadamo da ćemo postići
miroljubivo rešenje koje će dopustiti naseljavanje svim rasama. Tako
bismo osudili ljudski rod. Stoga se borimo da kolonizujemo.“
„Naš drugi problem je to što planete pogodne za naseljavanje, i kad
ih nađemo, često već budu naseljene inteligentnim bićima. Kad god
možemo, živimo sa autohtonim stanovništvom i radimo na tome da
dostignemo harmoniju. Nažalost, u većini slučajeva nismo dobrodošli.
Tužno je kad se to dogodi, ali potrebe ljudskog roda nama jesu i moraju
biti prioritet. Tada Civilne odbrambene snage postaju osvajačka sila.“
Pozadina se ponovo prebacila na Beta Piksis III. „U savršenom
univerzumu, Kolonijalne odbrambene snage ne bi nam ni bile potrebne“,
nastavio je Higi. „Ali ovo nije savršeni univerzum. I zato one imaju tri
zadatka. Prvi je da zaštite postojeće ljudske kolonije i da ih sačuvaju od
napada i invazija. Drugi je da lociraju nove planete pogodne za
kolonizaciju i da ih čuvaju od napada, naseljavanja i osvajanja od strane
drugih, protivničkih rasa. Treći je da pripreme planete sa urođeničkim
stanovništvom za naseljavanje ljudi.“
„Kao vojnici Kolonijalnih odbrambenih snaga, vi ćete morati da
obavljate sva tri zadatka. To nije ni lak, ni jednostavan, ni čist posao, ni u
kom smislu. Ali mora se obaviti. Opstanak ljudskog roda to zahteva, i mi
ćemo to zahtevati od vas.“
„Tri četvrtine vas umreće u narednih deset godina. Uprkos
poboljšanjima na telima vojnika, oružju i tehnologiji, to je konstanta. Ali
za sobom ostavljate univerzum kao mesto u kojem vaša deca, njihova deca
i sva ljudska deca mogu da odrastaju i napreduju. Cena jeste visoka, ali
vredi je platiti.“
„Neki od vas se možda pitaju šta ćete vi lično dobiti od službe. Ono
što dobijate posle roka službe jeste novi život. Moći ćete da se naselite i da
počnete iz početka, u novom svetu. Kolonijalne odbrambene snage će vas
podržati i pružiće vam sve što vam je potrebno. Ne možemo vam obećati
uspeh u vašem novom životu, to je na vama. Ali imaćete odličan početak,
imaćete zahvalnost vaših prijatelja kolonista zbog vaše službe njima i
njihovima. A možete da uradite isto što sam i ja uradio, da ostanete u
vojsci. Možda ćete se iznenaditi time koliko njih ostane.“
Beta Piksis je na trenutak zatreperio, a onda je nestao, ostavljajući
Higija u centru pažnje. „Nadam se da ste svi prihvatili moj savet da se
zabavite ove nedelje“, rekao je. „Sada počinje vaš rad. Za jedan sat, bićete
transportovani s Henrija Hadsona da počnete obuku. Ovde ima nekoliko
baza za obuku. Vaši vojni rasporedi biće prebačeni na brejnpalove. Možete
se vratiti u svoje sobe da spakujete svoje lične stvari. Ne zamarajte se
odećom, to ćete dobiti u bazi. Vaš brejnpal će vas obavestiti gde ćete se
okupljati za transport.“
„Srećno, regruti. Neka vas Bog zaštiti i neka služite ljudskom rodu
odlično i s ponosom.“
Onda nam je potpukovnik Higi salutirao. Nisam znao šta da radim.
A nisu znali ni drugi.
„Imate svoja naređenja“, rekao je potpukovnik. „Voljno.“

Nas sedmoro smo stajali okupljeni oko sedišta u kojima smo malopre
sedeli.
„Svakako ne ostavljaju mnogo vremena za opraštanje”, rekla je Džesi.
„Proverite kompjutere”, rekao je Hari. „Možda neki od nas idu u iste
baze.”
Proverili smo. Hari i Suzan se javljaju u bazu Alfa, Džesi u Betu, Megi
i Tomas idu u Gamu, a Alan i ja u Deltu.
„Rasturaju stare prdavce”, rekao je Tomas.
„Nemoj sad da kmeziš”, rekla je Suzan. „Znao si da će se to desiti.”
 „Kmeziću ako želim”, pobunio se Tomas. „Ne znam nikog drugog.
Čak ćeš mi i ti nedostajati, stara vrećo.”
„Zaboravljamo nešto”, ubacio se Hari. „Možda nećemo biti zajedno,
ali ipak možemo da ostanemo u kontaktu. Imamo brejnpalove. Samo treba
da napravimo mejlboks. Klub starih prdavaca.”
„To funkcioniše ovde”, rekla je Džesi, „ali ne znam kako će biti kad
budemo u aktivnoj službi. Mogli bismo da završimo na različitim
stranama galaksije.”
„Brodovi i dalje komuniciraju jedni s drugima preko Feniksa”, rekao
je Alan. „Svaki brod ima dronove s pogonom za skok koji odlaze na Feniks
da preuzmu komande i da izveste o statusu broda. Oni nose i poštu.
Možda će potrajati dok naša pošta stigne do nas, ali stići će.”
„Kao da šaljemo poruke u bocama”, rekla je Megi. „U bocama sa
superiornom vatrenom moći.”
„Hajde da uradimo tako”, kazao je Hari. „Hajde da budemo mala
porodica. Hajde da pazimo jedni na druge, gde god da smo.”
„Sad i ti kmeziš”, odvratila je Suzan.
„Ne brinem da ćeš mi ti nedostajati, Suzan“, rekao je Hari. „Tebe
vodim sa sobom. Ostali će mi nedostajati.“
„Pakt, onda“, rekao sam. „Da ostanemo stari prdavci, bez obzira na
sve. Pazi se, univerzume.“ Ispružio sam ruku. Jedan po jedan, svi stari
prdavci su stavili ruke na moju.
„Isuse“, rekla je Suzan kad je stavila svoju ruku na ostale. „Sad sam se
ja raspekmezila.“
„Proći će“, kazao je Alan. Suzan ga je lupnula drugom rukom.
Ostali smo tako koliko god smo mogli.
DRUGI DEO
 SEDAM

Na udaljenoj ravnici Beta Piksisa III, Beta Piksis, lokalno sunce, tek je
počinjao na nebu svoj put prema istoku. Sastav atmosfere davao je nebu
morsku nijansu, zeleniju od Zemlje, ali i dalje pretežno plavu. Trava se na
ravnici vijorila u purpurnom i narandžastom na jutarnjem povetarcu.
Životinje nalik na ptice, s dva reda krila, videle su se kako se igraju na
nebu, isprobavajući vazdušne struje i izvodeći lude, haotične okrete i
nalete. Bilo je to naše prvo jutro u novom svetu, prvo koje smo moji
saputnici iz broda i ja ikada videli. Bilo je prekrasno. Da nije bilo krupnog,
besnog vodnika prve klase koji je vikao u moje uvo, prizor bi bio savršen.
Avaj, bilo ga je.
„Isuse na štapiću“, otelo se vodniku prve klase Antoniju Ruizu pošto
je pogledao u nas šezdeset iz njegovog voda kako stojimo (nadali smo se)
manje-više mirno na asfaltu piste za sletanje šatla u bazi Delta. „Očigledno
je da smo upravo izgubili bitku za prokleti univerzum. Gledam u vas, ljudi,
i reći ‘neviđeno sjebani’ iskaču mi iz proklete lobanje. Ako ste vi najbolje
što Zemlja ima da ponudi, najbolje je da se naguzimo i pustimo da nam se
neki pipak uvuče u bulju.“
Nekoliko regruta na to se nehotice nasmejalo. Vodnik prve klase
Antonio Ruiz mogao je doći iz osnovnog kalupa. Bio je tačno onakav
kakvog biste očekivali na mestu instruktora obuke: krupan, besan i
živopisno uvredljiv od samog početka. Nema sumnje da će se za koji
sekund uneti u neko od nasmešenih regrutskih lica, zaurlati opscenosti i
zatražiti da mu taj uradi sto sklekova. To dobijete kad sedamdeset pet
godina gledate ratne drame.
„Ha-ha-ha“, uzvratio nam je vodnik prve klase Antonio Ruiz.
„Nemojte da mislite da ja ne znam šta mislite, glupa govna. Znam da
uživate u mom performansu ovog trenutka. Ushićeni ste! Ja sam kao i svi
instruktori obuke koje ste gledali u filmovima! Zar nisam staromodan?“
Kikot je prestao. Taj poslednji deo nije bio u scenariju.
„Vi ne razumete“, rekao je vodnik prve klase. „Vi imate utisak da ja
ovako pričam zato što je to nešto što instruktori treba da rade. Vi imate
utisak da će, nakon nekoliko nedelja obuke, moja gruba fasada početi da
pada i da ću pokazati neke nagoveštaje da sam impresioniran mnogima
od vas, pa da ćete do kraja obuke zaraditi moje nevoljko poštovanje. Vi
imate utisak da ću misliti dobro o vama dok se budete starali da
univerzum bude bezbedno mesto za ljudski rod, siguran u saznanju da
sam od vas napravio bolje borce. Vaš utisak, dame i gospodo, potpuno je
i nepovratno sjeban.“
Vodnik prve klase Antonio Ruiz je iskoračio i krenuo u smotru. „Vaš
utisak je sjeban jer sam ja, za razliku od vas, bio u univerzumu. Video sam
protiv čega se mi borimo. Video sam muškarce i žene koje sam lično
poznavao kako se pretvaraju u jebene vrele komade mesa koji su ipak
uspevali da vrište. Na mojoj prvoj dužnosti, moj nadređeni oficir se
pretvorio u vanzemaljski švedski sto, dođavola. Posmatrao sam kako su ga
kopilad pribila uz zemlju, isekla mu unutrašnje organe, podelila ih i pojela,
a potom su kliznuli pod zemlju pre nego što je bilo ko od nas stigao da
reaguje.“
Prigušen kikot čuo se odnekud iza mene. Vodnik prve klase Antonio
Ruiz je zastao i nakrivio glavu. „O. Neko od vas misli da se ja šalim. Neko
od vas glupih drkadžija uvek to misli. Zato držim ovo uza se. Aktiviraj se
odmah“, rekao je i odjednom se ispred svakog od nas stvorio ekran. Načas
sam bio smeten, a onda sam shvatio da je vodnik nekako daljinski
aktivirao sve naše brejnpalove i uključio video-arhivu. Snimak je izgleda
nastao pomoću male kamere s kacige. Videli smo nekoliko vojnika
nabijenih u rupu u zemlji kako diskutuju o planovima za sutrašnje
putovanje. Jedan od njih je odjednom ućutao i lupio dlanom po zemlji.
Uplašeno je pogledao i viknuo: „Dolaze!“, delić sekunde pre nego što se
pod njim dogodila erupcija.
Ono što je usledilo bilo je toliko brzo da čak ni instinktivni, panični
okret vlasnika kamere nije bio dovoljan da propusti celu stvar. Nije bilo
prijatno. U stvarnosti, neko je povraćao, što je, da ironija bude veća, radio
i vlasnik kamere. Na sreću, video-snimak se isključio odmah potom.
„Sad baš i nisam smešan, je li tako?“, podsmešljivo je rekao vodnik
prve klase. „Nisam više taj jebeno srećni stereotipni instruktor obuke, zar
ne? Niste više u komediji o vojsci, zar ne? Dobro došli u jebeni univerzum!
Univerzum je sjebano mesto, prijatelji moji. I ne govorim vam to zato što
izvodim neku zabavnu, rutinsku, instruktorsku predstavicu. Čovek koji je
iseckan i smazan bio je među najboljim borcima koje sam ikada imao
privilegiju da poznajem. Niko od vas mu nije ravan. A videli ste šta mu se
dogodilo. Razmislite šta će se dogoditi vama. Govorim vam sve ovo zato
što iskreno, svim srcem, verujem da smo, ako ste vi ono najbolje što
ljudski rod može da pruži, svi mi veličanstveno i potpuno sjebani. Da li mi
verujete?“
Neki od nas uspeli su da promumlaju „Da, gospodine“ ili nešto
približno tome. Mi ostali smo još u sebi reprizirali ono vađenje utrobe, bez
prednosti brejnpala.
„Gospodine? Gospodine?! Ja sam jebeni vodnik prve klase,
šupljoglavci. Ja zarađujem za život! Odgovaraćete sa ‘Da, vodniče prve
klase’, kad treba da odgovorite potvrdno, i ‘Ne, vodniče prve klase’, kad je
odgovor negativan. Razumete li me?“
 „Da, vodniče prve klase!“, odgovorili smo.
„Možete vi i bolje od toga! Kažite ponovo!“
„Da, vodniče prve klase!“, zavrištali smo. Sudeći po zvuku završnice,
neki od nas su očigledno bili na ivici suza.
„Sledećih dvanaest nedelja, moj posao će biti da pokušam da vas
obučim da budete vojnici i, tako mi boga, to ću i da uradim, i to ću da
uradim uprkos tome što već sad mogu da vidim da niko od vas drkadžija
nije dorastao tom izazovu. Hoću da svako od vas razmisli o onome što
sam upravo rekao. Ovo nije stara zemaljska vojska, u kojoj instruktori
obuke treba da istanje debele, ojačaju slabe ili obrazuju glupe. Svako od
vas dolazi sa čitavim životnim iskustvom i novim telom, koje je na
vrhuncu fizičke kondicije. Pomislilo bi se da je meni zbog toga posao lakši.
Ali. Nije.
„Svako od vas ima sedamdeset pet godina loših navika i ličnih
osećanja da ima pravo na nešto, koje ja moram da suzbijem za prokleta tri
meseca. A svako od vas misli da je novo telo nekakva sjajna nova igračka.
Jeste, znam šta ste radili cele prošle nedelje. Jebali ste se kao pomahnitali
majmuni. E pa... pogodite! Vreme za igru je isteklo. Narednih dvanaest
nedelja, bićete srećni ako budete imali vremena da izdrkate pod tušem.
Vaša sjajna nova igračka biće stavljena u pogon, lepote moje. Zato što
moram da vas pretvorim u vojnike. A to će biti posao s punim radnim
vremenom.“
Ruiz je zastao ispred regruta. „Hoću da raščistim jednu stvar: ne
volim niti ću ikada voleti nikoga od vas. Zašto? Zato što znam da ćete vi,
uprkos tome što ćemo i moj tim i ja dobro da radimo s vama, neizbežno
učiniti da izgledamo loše. To me boli. Ne mogu noću da spavam zato što
znam da ćete, koliko god vas ja učio, sasvim sigurno izneveriti one koji se
bore s vama. Najviše što mogu da uradim jeste da se postaram za to da,
kad odete, ne povučete ceo jebeni vod sa sobom. Stoga, ako uspete da
ubijete samo sebe, računaću to kao uspeh!
 „E sad, možda ćete pomisliti kako je ovo nekakva načelna mržnja
prema mnogima od vas. Uveriću vas da nije u tome stvar. Svako od vas će
podbaciti, ali podbaciće na svoj, jedinstven način, pa će mi svako od vas
biti antipatičan lično i ponaosob. Dovraga, već sad svako od vas ima
osobine koje me jebeno izvode iz takta. Da li mi verujete?“
„Da, vodniče prve klase!“
„Sranje! Neki od vas i dalje misle da ću mrzeti nekog drugog.“ Ruiz
je izbacio ruku i pokazao prema ravnici i suncu na izlasku. „Iskoristite te
svoje nove lepe okice da se koncentrišete na onu kulu sa odašiljačem tamo,
jedva se nazire. Udaljena je deset klikova, dame i gospodo. Pronaći ću u
svakom od vas nešto što me izdrkava, a kad to nađem, trčaćete sprintom
do te kule. Ako se ne budete vratili za sat vremena, ceo vod će trčati tamo
sledećeg jutra.“
„Da, vodniče prve klase!“ Video sam da ljudi pokušavaju da
izračunaju u sebi. On nam je rekao da u proseku trčimo kilometar i po za
pet minuta, sve do tamo i nazad. Osnovano sumnjam da bismo sutradan
ujutro svi trčali.
„Ko je od vas bio u vojsci na Zemlji? Neka istupi, brzo“, naložio je
Ruiz. Sedam regruta je istupilo.
„Prokletstvo“, rekao je Ruiz. „U celom jebenom univerzumu ništa ne
mrzim više nego regrute veterane. Na vas, kopiladi, moramo da trošimo
dodatno vreme i trud, kako biste zaboravili svaku jebenu stvar koju ste
naučili kod kuće. Sve što ste vi, kučkini sinovi, morali da radite bilo je da
se borite protiv ljudi! Pa čak i to ste loše radili! O da, videli smo mi taj vaš
Potkontinentalni rat. Sranje. Šest jebenih godina da biste porazili
neprijatelja koji jedva da je imao vatreno oružje, a morali ste i da varate da
biste pobedili. Nuklearke su za pičkice. Pičkice. Da se KOS borio kao što
su se borile snage Sjedinjenih Država, znate li gde bi ljudski rod danas bio?
Na nekom asteroidu, ljuštio bi alge s jebenih zidova tunela. A koji od vas
šupaka je bio marinac?“
 Dva regruta su istupila. „Vi ste jebeno najgori“, rekao je Ruiz unoseći
im se u lice. „Vi, samozadovoljna kopiladi, vi ste ubili više vojnika KOS-a
nego bilo koja vanzemaljska vrsta, radeći stvari na jebeni mornarički
način, a ne onako kako bi stvari trebalo da se rade. Verovatno ste imali
semper fi tetovaže negde na starom telu, zar ne? Jeste li?“
„Jesmo, vodniče prve klase“, odgovorila su obojica.
„Imate jebeno mnogo sreće što sad niste u tim telima, jer bih vas ja
sad oborio i sam vam isekao te tetovaže. O, a vi mislite da ne bih? E pa, za
razliku od vaših dragocenih marinaca, ili bilo kog drugog roda vojske dole,
ovde je instruktor obuke bog. Mogao bih vaša jebena creva da pretvorim
u pitu, a sve što bi se desilo jeste da bi mi rekli da uzmem nekog regruta
da počisti nered koji bi ostao.“ Ruiz je odstupio i zagledao se u sve regrute
veterane. „Ovo je prava vojska, dame i gospodo. Niste više u pešadiji,
mornarici, vazduhoplovnim snagama ili u marincima. Sad ste jedni od
nas. I, svaki put kad to zaboravite, biću tu da vam stanem na jebenu glavu.
A sad krenite u trk!“
Otrčali su.
„Ko je homoseksualac?!“, upitao je Ruiz. Četiri regruta su istupila,
uključujući i Alana, koji je stajao pored mene. Video sam kako mu se
obrve izdižu dok je istupao.
„Neki od najboljih vojnika u istoriji bili su homoseksualci“, rekao je
Ruiz. „Aleksandar Veliki, Ričard Lavlje Srce. Spartanci su imali poseban
vod vojnika koji su bili gej ljubavnici, zbog ideje da će se muškarac bolje
boriti da bi zaštitio svog ljubavnika nego što bi se borio za običnog vojnika.
Neki od najboljih boraca koje sam poznavao bili su veći pešovani od
Eltona Džona. Prokleto sjajni borci, svaki od njih.“
„Ali reći ću vam jednu stvar koja me nervira u vezi s vama: odaberete
jebeno pogrešan trenutak da se ispovedite. U tri odvojena slučaja sam se
borio uz gej muškarce kada su stvari postajale gadne, i oni su svaki put
odabrali taj trenutak da mi kažu da su me oduvek voleli. Prokletstvo, to je
neprikladan trenutak. Neki vanzemaljac pokušava da mi isisa jebeni
mozak, a moj drugar iz čete hoće da priča o našoj vezi! Kao da već nisam
zauzet. Učinite svojim drugarima iz čete jebenu uslugu. Napalili ste se,
rešavajte to na odsustvu, a ne dok neko stvorenje pokušava da vam iščupa
jebeno srce. A sad u trk!“ I odoše i oni.
„Ko je manjina?“ Istupilo je deset regruta. „Sranje. Pogledajte oko
sebe, šupci jedni. Ovde gore, svi su zeleni. Nema manjina. Hoćete da
budete u jebenoj manjini? Dobro. Dvadeset milijardi ljudi je u
univerzumu. Ima četiri biliona pripadnika drugih slovesnih vrsta, i svi oni
hoće da vas pretvore u užinu. A to su samo oni za koje znamo! Prvi od vas
koji bude kukao zato što je manjina ovde gore dobiće moje latino stopalo
pravo u kukavno dupe. Krećite!“ Pojurili su niz ravnicu.
I tako se nastavilo. Ruiz je imao posebne primedbe u vezi s
hrišćanima, Jevrejima, muslimanima i ateistima, činovnicima vlade,
lekarima, advokatima, nastavnicima, običnim radnicima, vlasnicima
ljubimaca, vlasnicima oružja, borcima borilačkih veština, ljubiteljima
rvanja i, neverovatno (neverovatno je i što mu to smeta, kao i to što u vodu
postoji neko iz te kategorije), onima koji stepuju. U grupama, parovima i
sami, regruti su odvajani i terani da trče.
Konačno, primetio sam da Ruiz gleda pravo u mene. Ostao sam u
stavu mirno.
„Neka sam proklet“, rekao je Ruiz. „Jedan od vas drkadžija je ostao!“
„Da, vodniče prve klase!“, viknuo sam što sam glasnije mogao.
„Nekako mi je teško da poverujem da se ne uklapaš ni u jednu od
kategorija koje sam psovao ovde!“, reče Ruiz. „Sumnjam da pokušavaš da
izbegneš prijatan jutarnji džoging!“
„Ne, vodniče prve klase!“, povikao sam.
„Prosto odbijam da priznam da nema ničega što prezirem u vezi s
tobom“, rekao je Ruiz. „Odakle si?“
 „Iz Ohaja, vodniče prve klase!“
Ruiz je napravio grimasu. Ništa ni tu. Potpuna nenapadnost Ohaja
konačno je proradila u moju korist. „Šta ti je bila profesija, regrute?“
„Vodio sam svoj posao, vodniče prve klase!“
„A radio si?“
„Bio sam pisac, vodniče prve klase!“
Ruizov zlobni kez se vratio. Očigledno je imao nešto protiv onih koji
rade s rečima. „Reci mi da si pisao fikciju, regrute“, rekao je. „Imam
zamerku na romanopisce.“
„Nisam, vodniče prve klase!“
„Pobogu, čoveče! Pa šta si pisao?“
„Pisao sam reklamne slogane, vodniče prve klase!“
„Reklame! Kakve budalaštine si reklamirao?“
„Moja najčuvenija reklama je Točkić Vili, vodniče prve klase!“ Točkić
Vili je bio maskota nirvana guma, za specijalizovana vozila. Ja sam razvio
osnovnu ideju i slogan, grafički umetnici kompanije su odatle preuzeli
stvar. Nastup Točkića Vilija podudario se s povratkom motocikala, moda
je trajala nekoliko godina i Vili je doneo dosta novca firmi, i kao reklamna
maskota i preko prava za plišane igračke, majice, naočare za vožnju i tako
dalje. Bio je u planu i dečji zabavni program, ali od toga ništa nije ispalo.
Bila je to blesava stvar, ali Vilijev uspeh, s druge strane, značio je da mi
klijenata nikad nije manjkalo. To je prilično dobro ispalo. Sve do ovog
trenutka, reklo bi se.
Ruiz je jurnuo napred, pravo u moje lice, i povikao: „Ti si mozak koji
stoji iza Točkića Vilija, regrute?“
„Da, vodniče prve klase!“ Bilo je perverznog zadovoljstva u vrištanju
na nekoga čije je lice udaljeno svega nekoliko milimetara.
 Ruiz mi se unosio u lice nekoliko sekundi, skenirao me pogledom,
izazivao me da se trgnem. Zapravo, režao je. Onda je odstupio i počeo da
otkopčava košulju. Ostao sam u stavu mirno, ali odjednom sam se veoma,
veoma uplašio. Strgao je košulju, okrenuo mi desno rame i ponovo mi
prišao. „Regrute, reci mi šta vidiš na mom ramenu!“
Pogledao sam i pomislio: nema šanse, jebote. „To je tetovaža Točkića
Vilija, vodniče prve klase!“
„Prokleto si u pravu“, brecnuo se Ruiz. „Ispričaću ti jednu priču,
regrute. Tamo, na Zemlji, bio sam oženjen zlom, nemoralnom ženom.
Prava zmija zvečarka. Tako me je čvrsto držala da sam, iako je i sam brak
s njom bio poput spore smrti, poželeo da se ubijem kad je zatražila razvod.
U svom najcrnjem času, stajao sam na autobuskoj stanici i pomišljao da
se bacim pred sledeći autobus koji naiđe. Onda sam pogledao u reklamu s
Točkićem Vilijem. Znaš li šta je pisalo na njoj?“
„‘Ponekad prosto moraš da kreneš na put’, vodniče prve klase!“ Taj
slogan mi je oduzeo celih petnaest sekundi. Kakav svet.
„Tačno“, rekao je. „I, dok sam zurio u taj oglas, doživeo sam ono što
bi neki nazvali trenutkom prosvetljenja, i znao sam da je ono što moram
da uradim – da krenem na jebeni put. Razveo sam se od zle kurvetine,
otpevao pesmu zahvalnosti, spakovao svoje stvari u bisage i zapalio. Od
tog blagoslovenog dana, Točkić Vili je moj avatar, simbol moje želje za
ličnom slobodom i izrazom. Spasao mi je život, regrute, i večno sam mu
zahvalan.“
„Molim lepo, vodniče prve klase!“, viknuo sam.
„Regrute, čast mi je što sam dobio priliku da te upoznam, ti si prvi
regrut u istoriji mog obučavanja kojem nisam odmah našao razlog za
prezir. Ne mogu ti opisati koliko me to uznemirava i onespokojava.
Međutim, tešim se skoro potpunom uverenošću da ćeš, verovatno u
narednih nekoliko sati, nesumnjivo uraditi nešto što će me iznervirati. Da
bih to osigurao, dodeljujem ti ulogu vođe voda. To je jebeno nezahvalan
posao, koji nema nikakvih prednosti, s obzirom na to da moraš da jašeš
ove bedne regrute dvaput više nego ja zato što ćeš, za svaki od njihovih
brojnih zajeba, i ti biti kriv. Oni će te mrzeti, preziraće te, spletkariće, a ja
ću biti tu da ti udelim dodatnu porciju govana kad u tome uspeju. Šta
misliš o tome, regrute? Slobodno reci!“
„Zvuči kao da sam prilično sjeban, vodniče prve klase!“, viknuo sam.
„Tačno tako, regrute“, rekao je Ruiz. „Ali bio si sjeban čim si sleteo u
moj vod. A sad – na trčanje. Ne može vođa da ne trči sa svojim vodom.
Kreći!“

„Ne znam da li da ti čestitam ili da se bojim za tebe“, rekao mi je Alan dok

smo išli u menzu na doručak.
„Možeš i jedno i drugo“, odgovorio sam. „Iako je verovatno
smislenije plašiti se. Ja se plašim. Ah, eno ih.“ Pokazao sam na grupu od
pet regruta, tri muškarca i dve žene, koji su se muvali ispred menze.
Ranije tog dana, dok sam trčao prema kuli za komunikaciju, umalo
sam se sudario s drvetom zato što mi je brejnpal poslao poruku pravo u
vidno polje. Uspeo sam da ga izbegnem, samo sam okrznuo rame i rekao
Šupku da pređe na glasovnu navigaciju pre nego što poginem. Šupak je
shvatio i poslao mi poruku iznova.
„Upravo je obrađeno imenovanje Džona Perija za vođu Šezdeset trećeg
voda na obuci od strane vodnika prve klase Antonija Ruiza. Čestitamo na
napredovanju. Sada imate pristup dosijeima i brejnpal informacijama u
vezi s regrutima u Šezdeset trećem vodu na obuci. Znajte da ova informacija
služi samo za zvaničnu upotrebu, pristup iz pobuda koje nemaju veze s
vojskom povod je za trenutno ukidanje pozicije vođe voda i vojno suđenje
po osnovu komandne diskrecije.“
„Sjajno“, rekao sam, preskačući malu jarugu.
 „Moraćete da obavestite vodnika prve klase Ruiza o svom izboru za
četovođe do kraja vremena određenog za doručak“, nastavio je Šupak. „Da
li biste hteli da pregledate dosijee voda kako biste lakše odabrali?“
Bih. I jesam. Šupak je veoma brzo izbacivao detalje o svakom regrutu
dok sam trčao. Kad sam stigao do cilja, već sam bio suzio izbor na dvadeset
kandidata. Dok sam prilazio bazi, podelio sam ceo vod vođama četa i
poslao mejl svakom od pet novih četovođa da se sastanemo kod menze.
Brejnpal svakako postaje koristan.
Primetio sam i da sam uspeo da se vratim do baze za pedeset pet
minuta, a u povratku nisam prošao ni pored jednog regruta. Pitao sam
Šupka i otkrio da je najsporiji regrut (ironija je u tome što je to jedan od
marinaca) završio trčanje za pedeset osam minuta i trinaest sekundi.
Nećemo i sutra trčati do kule, to jest nećemo zato što smo bili spori. Ali
nisam sumnjao u sposobnost vodnika Ruiza da pronađe drugi razlog.
Samo sam se nadao da mu ga ja neću pružiti.
Pet regruta videlo je mene i Alana kako prilazimo i skočili su, manje-
više, u stav mirno. Troje je odmah salutiralo, a za njima, neodlučno, i
preostalo dvoje. Ja sam salutirao i nasmešio se. „Ne uzrujavajte se“, rekao
sam onima dvoma. „I za mene je ovo novo. Hajde da stanemo u red i da
popričamo dok jedemo.“
„Želiš li da se izgubim?“, upitao me je Alan dok smo stajali u redu.
„Verovatno imaš o mnogo čemu da porazgovaraš s njima.“
„Ne“, rekao sam. „Voleo bih da budeš tu. Želim tvoje mišljenje o
ovim ljudima. Imam i vest za tebe: ti si sledeći po komandnoj liniji u našoj
četi. Pošto moram da pazim na ceo vod, to znači da ćeš zapravo ti biti
zadužen za našu četu. Nadam se da ti to ne smeta.“
„Mogu ja to“, nasmešio se Alan. „Hvala što si me stavio u svoju četu.“
 „Hej“, rekao sam. „U čemu je svrha položaja ako ne možeš sebi da
priuštiš da tek tako favorizuješ nekoga? Osim toga, kada ja budem padao,
ti ćeš biti tu da mi ublažiš pad.“
„To sam ti ja“, rekao je. „Vazdušni jastuk tvoje vojne karijere.“
Menza je bila prepuna, ali nas sedmoro smo uspeli da konfiskujemo
sto. „Upoznavanje“, rekao sam. „Hajde da saznamo kako se zovemo. Ja
sam Džon Peri i, bar zasad, ja sam vođa voda. Ovo je drugi po komandnoj
liniji u mojoj četi, Alan Rozental.“
„Andžela Merčant“, rekla je žena tačno prekoputa mene. „Iz
Trentona u Nju Džersiju.“
„Teri Dankan“, rekao je druškan pored nje. „Mizula, Montana.“
„Mark Džekson. Sent Luis.“
„Sara O’Konel. Boston.“
„Martin Garabedijan. Sunčani Frezno, Kalifornija.“
„Nismo li sa svih meridijana?“, konstatovao sam. To je izazvalo kikot,
što je bilo dobro. „Biću brz u vezi sa ovim jer, ako potrošim mnogo
vremena, biće vam jasno da vraški nemam pojma šta radim. Suštinski, vas
petoro ste izabrani jer mi nešto iz vaše prošlosti govori da ćete biti dobre
četovođe. Andželu sam izabrao zato što je bila direktorka. Teri je vodio
stočni ranč. Mark je bio pukovnik u vojsci, a ja, uza sve poštovanje prema
vodniku Ruizu, mislim da to jeste prednost.“
„Lepo je to čuti“, rekao je Mark.
„Martin je bio u gradskom savetu Frezna. A Sara je trideset godina
radila u vrtiću, što je čini najkvalifikovanijom od svih nas.“ Još jednom
smeh. Čoveče, krenulo me je.
„Biću iskren“, rekao sam. „Ne planiram da budem žestok s vama.
Vodnik Ruiz je za to sasvim dovoljan, a ja ću biti samo bleda imitacija. To
nije moj stil. Ne znam kakav ćete stil komandovanja vi imati, ali želim da
radite ono što treba da pratite svoje regrute i da ih provučete kroz sledeća
tri meseca. Zaista mi nije stalo do toga da budem vođa voda, ali mislim da
mi je veoma stalo da se postaram da svaki regrut u ovom vodu stekne
veštine i obuku koje će mu trebati da preživi tamo. Ruizov mali film mi je
pobudio pažnju, a nadam se da je pobudio i vašu.“
„Isuse, nego šta“, rekao je Teri. „Servirali su onog jadnika kao da je
govedina.“
„Volela bih da su nam to pokazali pre nego što smo potpisali“, rekla
je Andžela. „Možda bih odlučila da ostanem stara.“
„To je rat“, ubacio se Mark. „To se dešava.“
„Hajde samo da uradimo ono što možemo da osiguramo da naši ljudi
preguraju takve stvari“, rekao sam. „A sad – podelio sam vod na šest četa
od po deset ljudi. Ja predvodim Četu A, Andžela, ti si dobila B, Teri je C,
Mark je D, Sara je E, a Martin F. Dao sam vam dopuštenje da pregledate
dosijee svojih regruta preko brejnpala, odaberite drugog po komandnoj
liniji i pošaljite mi to danas do ručka. Vas dvoje pazite da disciplina i
obuka teku glatko. S moje tačke gledišta, odabrao sam vas da ja ne bih
imao šta da radim.“
„Osim da vodiš svoju četu“, rekao je Martin.
„Tu ja stupam na scenu“, rekao je Alan.
„Hajde da se svakog dana nalazimo na ručku“, predložio sam. „Ostale
obroke ćemo jesti sa svojom četom. Ako imate nešto što zahteva moju
pažnju, naravno, odmah mi se javite. Ali ja očekujem da što više problema
rešite sami. Kao što rekoh, ne planiram da forsiram čvrstu ruku, ali stanje
je takvo da sam ja vođa voda, tako da se radi kako ja kažem. Ako osetim
da niste na visini zadatka, ja ću vas prvo o tome obavestiti, pa, ako ni to ne
uspe, zameniću vas. Ništa lično, to služi da svi dobiju obuku potrebnu da
preživimo ovde. Da li je to svima u redu?“ Svi su klimnuli.
„Odlično“, kazao sam i podigao svoju čašu. „Hajde onda da
nazdravimo Šezdeset trećem vodu na obuci. Za to da se provučemo u
jednom komadu.“ Kucnuli smo se svojim metalnim čašama, a onda smo
se bacili na jelo i ćaskanje. Stvari se dobro razvijaju, pomislio sam.
Nije mi trebalo mnogo da promenim to mišljenje.
 OSAM

Dan na Beta Piksisu traje dvadeset dva sata, trinaest minuta i dvadeset
četiri sekunde. Od toga smo imali dva sata za spavanje.
Tu šarmantnu činjenicu otkrio sam prve noći, kad me je Šupak
razneo sirenom od koje sam skočio tako naglo da sam pao s kreveta, a
krevet je, naravno, bio gornji. Kad sam proverio da li mi je nos slomljen,
pročitao sam tekst u glavi.
Obaveštava se vođa voda Peri da imate – tu se pojavio neki broj, u toj
sekundi bilo je minut i četrdeset sekundi i odbrojavanje je trajalo – do
dolaska vodnika prve klase Ruiza i njegovih asistenata u vašu baraku. Očekuje
se da vaš vod bude budan i u stavu mirno kad oni uđu. Svaki regrut koji ne
bude u stavu mirno biće kažnjen i pribeležen u vašim rezultatima.
Odmah sam svojim četovođama prosledio poruku u grupu koju sam
napravio dan ranije, poslao opšti alarmni signal svim brejnpalovima u
vodu i uključio svetla u baraci. Usledilo je nekoliko zabavnih sekundi u
kojima se svaki regrut u vodu trgao od razornog zvuka koji je samo on
mogao da čuje. Mahom su poskakali iz kreveta, potpuno dezorijentisani.
Četovođe i ja smo grabili one koji su još ležali i bacali ih na pod. Za minut
su svi bili budni i u stavu mirno, a preostalih nekoliko sekundi smo
potrošili na to da posebno spore regrute ubedimo da nije trenutak da
piške, da se oblače niti da rade bilo šta osim da stoje tu i ne nerviraju Ruiza
kad uđe.
Nije da je to bilo važno. „Jebem mu sve!“, viknuo je Ruiz. „Peri!“
„Da, vodniče prve klase!“
„Šta si, dovraga, radio za dva minuta otkako si upozoren? Drkao?
Tvoj vod nije spreman! Nisu se obukli za vežbe na koje će uskoro biti
poslati! Šta je tvoj izgovor?“
„Vodniče prve klase, u poruci je pisalo da se očekuje da vod bude u
stavu mirno kad vi i vaše osoblje stignete! Nije pisalo da treba da se
obuku!“
„Isuse, Peri! Zar nisi pretpostavio da naredba da se bude u stavu
mirno obuhvata i odeću?“
„Ne bih se usudio da pretpostavljam, vodniče prve klase!“
„‘Usudio da pretpostavljaš’? Jesi li ti to neki pametnjaković, Peri?“
„Ne, vodniče prve klase.“
„Pa usudi se da izvedeš svoj vod na zborno mesto, Peri. Imaš četrdeset
pet sekundi. Kreči!“
„Četo!“, povikao sam i potrčao u isto vreme, moleći se da moja četa
ide za mnom. Dok sam prolazio kroz dovratak, čuo sam Andželu kako
dovikuje Četi B da je prati. Dobro sam je izabrao. Stigli smo na zborno
mesto, moja četa je obrazovala red tik iza mene. Andžela je oformila liniju
s moje desne strane, a Teri i ostali za njom. Poslednji čovek iz Čete F stao
je na mesto tačno u četrdeset četvrtoj sekundi. Neverovatno. Okolo su se
obrazovale čete i ostalih vodova regruta, neodevene kao i 63. vod.
Nakratko sam odahnuo.
Ruiz je odmah počeo da hoda ispred nas, u pratnji svoja dva asistenta.
„Peri! Koliko je sati?“
 Pristupio sam brejnpalu. „Nula, jedan, nula, nula po lokalnom
vremenu, vodniče prve klase!“
„Izvanredno, Peri. Znaš da gledaš na sat. U koje vreme su se svetla
isključila?“
„Dva, jedan, nula, nula, vodniče prve klase!“
„Opet tačno! Možda se neki od vas sad pitaju zašto vas budimo posle
samo dva sata spavanja. Da li smo okrutni? Sadisti? Pokušavamo li da vas
slomimo? Sve je to istina. Ali nisu to razlozi za to što smo vas probudili.
Razlog je jednostavan: ne treba vam više sna. Zahvaljujući ovim vašim
lepim novim telima, sasvim su vam dovoljna dva sata sna! Dosad ste
spavali osam sati zato što ste tako navikli. Nema više toga, dame i gospodo.
Toliko spavanje je traćenje mog vremena. Dva sata su vam dovoljna, zato
ćete odsad dva sata i dobiti.“
„Dobro, da vidimo. Ko mi može reći zašto sam vas juče terao da trčite
onih dvadeset kilometara za sat vremena?“
Jedan regrut je podigao ruku. „Da, Tompsone?“, rekao je Ruiz. Ili je
zapamtio imena svih regruta u vodu, ili ga brejnpal snabdeva
informacijama. Ne bih se usudio da kažem šta je posredi.
„Vodniče prve klase, terali ste nas da trčimo zato što svakog od nas
mrzite na ličnoj osnovi!“
„Odličan odgovor, Tompsone. Ali ipak si samo delimično u pravu.
Terao sam vas da trčite dvadeset kilometara za sat vremena jer vi to
možete. Čak su i najsporiji među vama završili trku dva minuta pre isteka
vremena. To znači da, bez treninga, čak i bez nagoveštaja pravog napora,
svako od vas kopilana može da drži korak s dobitnicima zlatnih medalja
na Zemlji.“
„A znate li zašto je tako? Znate li? Zato što niko od vas više nije ljudsko
biće. Vi ste bolji. Samo što to još ne znate. Sranje, proveli ste nedelju dana
odbijajući se od zidova svemirskog broda kao igračkice na navijanje i
verovatno i dalje ne shvatate od čega ste stvoreni. Pa, dame i gospodo, to
će se promeniti. Prva nedelja obuke je posvećena tome da poverujete. A
poverovaćete. Nećete imati izbora.“
Potom smo trčali dvadeset pet kilometara u gaćama.

Trčanje od po dvadeset pet kilometara. Sprintovi od sedam sekundi na sto

metara. Skokovi uvis od dva metra. Preskakanje desetometarskih rupa u
zemlji. Podizanje dvesta kilograma iz ruke. Stotine i stotine sklekova,
zgibova, čučnjeva. Kao što je Ruiz rekao, nije bilo teško izvoditi sve to –
teško je bilo poverovati da možemo to da izvedemo. Regruti su
podbacivali i podbacivali na svakom koraku puta zbog onoga što je
najbolje objašnjeno kao nedostatak hrabrosti. Ruiz i njegovi asistenti bi se
obrušavali na te regrute i zastrašivanjem ih terali da nastave (a onda terali
mene da radim sklekove zato što ja i moje četovođe očigledno nismo
uspeli da ih zastrašimo dovoljno).
Svaki regrut, baš svaki, imao je svoj trenutak sumnje. Meni se desio
četvrtog dana, kad se Šezdeset treći vod poredao oko prednjeg dela
bazena, pri čemu je svako u rukama držao vreću s dvadeset pet kilograma
peska.
„Šta je slaba tačka ljudskog tela?“, upitao je Ruiz dok je kružio oko
voda. „Nije srce, nije ni mozak, nisu ni stopala niti ma šta drugo što već
mislite. Reći ću vam. To je krv, a to je loša vest jer vam je krv svuda po
telu. Ona prenosi kiseonik, ali i bolesti. Kad ste ranjeni, krv se zgrušava,
ali često se ne zgrušava dovoljno brzo da bi vas spasla od smrtonosnog
gubitka krvi. Doduše, suštinski gledano, ono od čega svi zaista umru jeste
manjak kiseonika, zato što je krv ne prenosi više, uglavnom zato što je
prolivena po jebenoj zemlji gde vam više ništa ne vredi.“
„Kolonijalne odbrambene snage, u svojoj božanskoj mudrosti,
oterale su ljudsku krv. Ona je zamenjena smartbladom. Smartblad je
napravljen od milijardi nanorobota koji rade sve što i krv, samo bolje. To
nije organska materija, tako da nije podložna biološkim opasnostima.
Obaveštava brejnpal da se zgruša za milisekund, mogli biste da izgubite
jebenu nogu i ne biste iskrvarili. Ono što vam je sad važnije jeste to da
svaka ‘ćelija smartblada ima četiri puta veći kapacitet prenošenja
kiseonika nego vaša prirodna crvena krvna zrnca.“
Ruiz je zastao. „To vam je svima sada važno zato što ćete svi skočiti u
bazen sa svojim vrećama peska. Potonućete do dna. I ostaćete tamo
najmanje šest minuta. Šest minuta je dovoljno da ubije prosečno ljudsko
biće, ali svako od vas može da ostane dole toliko dugo i da ne izgubi
nijednu moždanu ćeliju. Da vas podstaknem da ostanete dole – prvi koji
izroni dobiće obavezu klozetskog tipa na nedelju dana. A ako taj regrut
izroni pre nego što istekne šest minuta, pa... recimo samo da će u tom
slučaju svako od vas razviti ličnu i blisku vezu s po jednom kenjarom
negde u ovoj bazi. Shvatili? Krećite, onda!“
Zaronili smo i, kao što nam je i rečeno, potonuli pravo do dna, tri
metra niže. Počeo sam da ludim gotovo odmah. Kad sam bio dete, upao
sam u pokriven bazen, pocepao pokrivač i proveo nekoliko
dezorijentisanih i zastrašujućih minuta pokušavajući da se probijem na
površinu. Nije potrajalo toliko da počnem baš da se davim, ali bilo je
sasvim dovoljno da razvijem doživotnu averziju prema tome da mi glava
bude pod vodom. Prošlo je tridesetak sekundi, a ja sam počeo da osećam
da mi treba veliki udah svežeg vazduha. Nije bilo šanse da izdržim ni
minut, a kamoli šest.
Osetio sam da me je neko povukao. Pomalo mahnito sam se okrenuo
i ugledao Alana, koji je zaronio pored mene. Kroz vodu sam ga video kako
se lupka po glavi i pokazuje na mene. U toj sekundi, Šupak me je obavestio
da Alan traži vezu. Nemo sam izgovorio da prihvatam. Imao sam doživljaj
Alanovog glasa u glavi, lišenog emocija.
Nešto nije u redu?, pitao je Alan.
Fobija, odgovorio sam bez glasa.
 Ne paniči, odgovorio je Alan. Zaboravi da si pod vodom...
Nema šanse, jebote, odgovorio sam.
Onda foliraj, predložio je Alan. Vidi sa svojim četovođama da li još
neko ima problema i pomozi im...
Pomogla mi je jeziva mirnoća simulacije Alanovog glasa. Otvorio
sam kanal prema svojim četovođama da proverim kako im ide i naredio
im da urade isto s regrutima u svojim četama. Svako od njih je imao po
jednog ili dva regruta na ivici panike i radili su na njihovom smirivanju.
Kraj sebe sam video Alana kako komunicira s našom četom.
Tri minuta, a onda četiri. U Martinovoj grupi je jedan regrut počeo
da se treska napred-nazad, a vreća s peskom u rukama služila mu je kao
sidro. Martin je bacio svoju vreću i otplivao do tog regruta, grubo ga
uhvatio za ramena i fokusirao ga na svoje lice. Prebacio sam se na
Martinov brejnpal i čuo ga kako svom regrutu govori: Fokusiraj se na
mene, na moje oči. Izgleda da je to pomoglo – regrut je prestao da se trese
i počeo da se opušta.
Pet minuta – i bilo je jasno da su svi, imali produženo snabdevanje
kiseonikom ili ne, počeli da osećaju nešto. Ljudi su počeli da se prebacuju
s jedne noge na drugu, da skakuću u mestu, da mašu svojim vrećama. U
uglu sam video jednu regrutkinju kako glavom udara u vreću. Deo mene
se smejao, a deo mene je hteo da radi isto to. Mark je ispustio vreću i tiho
pojurio, hvatajući regruta za zglavak i koristeći svoju težinu da ga odvuče
dole. Pomislio sam da bi verovatno drugi iza Marka u komandnom lancu
trebalo da pomogne svom vođi s regrutom. Brza provera kod brejnpala
pružila mi je informaciju da je taj regrut njegov pomoćnik.
Šest minuta. Četrdeset regruta izbacilo je svoje vreće i jurnulo ka
površini. Mark je pustio zglavak svog pomoćnika i gurnuo ga uvis ne bi li
on prvi izronio i dobio klozetsku dužnost, koju je bio spreman da zaradi
za ceo svoj vod. Baš kad sam se spremao da bacim svoju vreću s peskom,
video sam Alana kako odmahuje glavom.
 Vođa voda, rekao je, trebalo bi da se ističe.
Popuši mi, odgovorio sam.
Izvini, nisi moj tip, uzvratio je.
Izdržao sam sedam minuta i trideset jednu sekundu pre nego što sam
izronio, ubeđen da će mi pluća eksplodirati. Ali pregurao sam svoj
trenutak sumnje. Verovao sam. Bio sam nešto više od čoveka.

Druge nedelje smo se upoznali sa svojim oružjem.

„Ovo je standardna VN-35 pešadijska puška KOS-a“, rekao je Ruiz
ispruživši svoju, dok su naše ležale na svojim mestima, još u zaštitnom
pakovanju, na zemlji na zbornom mestu, pod našim nogama. „To ‘VN’
znači ‘višenamenska’. U zavisnosti od vaših potreba, ona može otvarati
vatru u vidu šest različitih projektila ili zraka. To uključuje puščane metke
i hice, eksplozivne i neeksplozivne, koji se mogu ispaljivati
poluautomatski ili automatski, niskoprofilne granate, niskoprofilne
navođene rakete, zapaljive tečnosti pod visokim pritiskom i energetske
mikrotalasne zrake. To se postiže upotrebom nanorobotske municije
visoke gustine...“ – Ruiz je podigao naizgled metalni blok tupog odsjaja;
sličan blok nalazio se pored puške pod mojim nogama – koja se sama
sklopi pre ispaljivanja. To omogućava oružje s maksimalnom
fleksibilnošću i minimumom obuke, što je činjenica koju ćete vi, tužne
komadine pokretnog mesa, bez sumnje ceniti.“
„Oni među vama koji imaju vojničko iskustvo setiće se kako se od
njih očekivalo da često rastavljaju i sastavljaju svoje oružje. Vi sa VN-35
nećete to raditi. To je izuzetno kompleksna mašina i vama se ne može
poveriti da se jebete s njom! Ona poseduje mogućnost autodijagnostike i
popravke. Takođe se može povezati s vašim brejnpalom da vas upozori na
eventualni problem, ako je problem uopšte moguć, s obzirom na to da se
za trideset godina korišćenja nijedna puška nije pokvarila. A nije se
pokvarila zato što mi, za razliku od vaših usranih vojnih naučnika na
Zemlji, možemo da napravimo oružje koje funkcioniše! Vaš posao nije da
se zajebavate sa svojim oružjem, vaš posao je da pucate iz svog oružja.
Verujte svom oružju, ono je gotovo izvesno pametnije od vas. Zapamtite
to i možda ćete preživeti.“
„Aktiviraćete svoje puške odmah tako što ćete ih izvaditi iz zaštitnog
pakovanja i povezati ih sa svojim brejnpalovima. Kada to uradite, vaš VN-
35 će istinski postati vaš. Dok se nalazite u ovoj bazi, samo vi ćete moći da
pucate iz svog oružja, i to samo kada dobijete dopuštenje od vođe voda ili
četovođe, koji za to moraju dobiti dopuštenje od instruktora obuke. U
stvarnim borbenim situacijama, samo vojnici KOS-a, s brejnpalovima
povezanim sa KOS-om, moći će da pucaju iz vaše puške. Sve dok ne
izdrkavate svoje drugare iz čete, nećete morati da brinete da će vaše oružje
biti upotrebljeno protiv vas.“
„Od ovog trenutka pa nadalje, nosićete svoj VN-35 kud god da idete.
Nosićete ga na sranje. Biće s vama kad se tuširate; ne brinite ako se
pokvasi, izbaciće iz sebe sve što smatra stranim telom. Nosićete ga na
obroke. Spavaćete s njim. Ako nekako nađete vremena da se pojebete, biće
bolje da vaš VN-35 ima dobar pogled.“
„Naučićete kako da koristite ovo oružje. To će vam spasti život.
Američki marinci su jebeni balvani, ali jedina stvar koju su uradili dobro
jeste njihova Ispovest mornaričkoj pušci. U njoj se, između ostalog, kaže:
‘Ovo je moja puška. Postoje mnoge puške kao ona, ali ova je moja. Moja
puška je moj najbolji prijatelj. Ona je moj život. Moram je čuvati kao što
moram čuvati svoj život. Moja puška je bez mene beskorisna. Bez svoje
puške, ja sam beskoristan. Moram istinski da pucam iz svoje puške.
Moram pucati bolje nego moj neprijatelj, koji pokušava da me ubije.
Moram ga ustreliti pre nego što on ustreli mene. I hoću.’ Dame i gospodo,
naučite ovu ispovest napamet. Ovo je vaša puška. Uzmite je i aktivirajte.“
 Kleknuo sam i izvadio pušku iz plastičnog pakovanja. Uprkos svemu
što je Ruiz ispričao o njoj, puška VN-35 nije delovala posebno impresivno.
Imala je težinu, ali nije bila nezgrapna, bila je dobro balansirana i pogodna
za manevrisanje. Sa strane je stajala nalepnica. „DA BISTE AKTIVIRALI
BREJNPALOM: pokrenite brejnpal i recite: Aktiviraj VN-35, serijski broj:
ASD-324-DDD-4E3C1.“
„Hej Šupak“, rekao sam. „Aktiviraj VN-35, serijski broj: ASD-324-
DDD-4E3C1.“
ASD-324-DDD-4E3C1 je sada aktiviran za regruta KOS-a Džona
Perija, odgovorio je Šupak. Molim vas, sada napunite municiju. Mali displej
se pojavio u uglu mog vidnog polja i pokazivao mi je kako da napunim
pušku. Posegao sam dole i uzeo pravougaoni blok koji je bio moj šaržer –
umalo sam izgubio ravnotežu podižući ga. Bio je impresivno težak, nisu
se šalili kod onog dela s velikom gustinom. Nabio sam ga na pušku gde je
trebalo. Kad sam to uradio, nestala je grafika koja mi je pokazivala kako
da napunim pušku i brojač je legao na svoje mesto, a na njemu je pisalo:
Dostupne pucačke opcije
Obaveštenje: upotreba jedne vrste municije smanjuje dostupnost
druge vrste.
Puščana municija: 200
Municija od sačme: 80
Granatna municija: 40
Projektilna municija: 35
Vatrena municija: 10 minuta
Mikrotalasi: 10 minuta
Trenutno odabrana puščana municija
„Izaberi municiju od sačme“, rekao sam.
Municija od sačme izabrana, odgovorio je Šupak.
 „Izaberi projektilnu municiju“, rekao sam.
Projektilna municija izabrana, odgovorio je Šupak. Molim vas, izaberite
metu. Odjednom su po svim pripadnicima voda bile zelene tačke od
nišana, direktno gledanje u bilo koga izazvalo bi sijanje nišanskog svetla.
Pa šta sad, pomislio sam, i izabrao jednog regruta iz Martinove čete,
Tošimu.
Meta izabrana, potvrdio je Šupak. Možete da pucate, da poništite ili da
izaberete sledeću metu.
„Opa“, rekao sam i poništio metu. Zagledao sam se u svoj VN-35.
Okrenuo sam se prema Alanu, koji je držao svoje oružje pored mene.
„Bojim se svog oružja“, rekao sam.
„Ne seri“, odgovorio je Alan. „Skoro sam te razneo granatom pre dve
sekunde.“
Moja reakcija na to šokantno priznanje presečena je kad se, s druge
strane voda, Ruiz odjednom uneo nekom regrutu u lice. „Šta si to upravo
rekao, regrute?“, upitao ga je. Svi smo ućutali i okrenuli se da vidimo ko je
prizvao Ruizov gnev.
To je bio Sem Makejn, setio sam se da ga je na jednom od naših
sastanaka za ručkom Sara opisala kao osobu više brbljivu nego što je
pametna. Očekivano, celog života se bavio prodajom. Čak i kad je Ruiz bio
na milimetar od njegovog nosa, on je odisao ulizištvom, blago
iznenađenim ulizištvom, ali svejedno ulizištvom.
Očigledno je da nije znao šta je tako uzrujalo Ruiza, ali, šta god to
bilo, očekivao je da će iz tog okršaja izaći neozleđen.
„Samo sam se divio svom oružju, vodniče prve klase“, rekao je
Makejn, podižući svoju pušku. „I rekao sam regrutu Floresu kako mi je
gotovo žao jadne kopiladi koja će se boriti protiv nas...“
Ostatak Makejnovog komentara je nestao kad je Ruiz zgrabio
njegovu pušku i, uz vrhunski opušten okret, tresnuo Makejna u
slepoočnicu ravnom stranom kundaka. Makejn se skupio kao krpa. Ruiz
je mirno ispružio nogu i nabio mu čizmu u grlo. Onda je okrenuo pušku.
Makejn je preplašeno pogledao u cev svoje puške.
„Sad nisi toliko samouveren, je li, govno malo?“, reče Ruiz. „Zamisli
da sam ti ja neprijatelj. Da li sad gotovo sažaljevaš mene? Upravo sam te
razoružao za manje vremena nego za jebeni udah. Tamo, na terenu, ta
jadna kopilad kreću se brže nego što možeš da zamisliš. Razmazaće ti
jebenu jetru i poješće je na krekerima dok ti i dalje budeš pokušavao da ih
uhvatiš na nišanu. Zato neka ti više nikad ne bude skoro pa žao te jadne
kopiladi. Ne treba njima tvoje sažaljenje. Hoćeš li zapamtiti to, regrute?“
„Da, vodniče prve klase!“, prozborio je Makejn pod čizmom. Bio je
veoma blizu da zajeca.
„Hajde da budemo sigurni“, rekao je Ruiz, pa je pritisnuo cev između
Makejnovih očiju i povukao obarač, uz prazno „klik“. Svi u vodu su se
trgli, a Makejn se upiškio.
„Glupane“, rekao je Ruiz kad je Makejn shvatio da ipak nije mrtav.
„Nisi ranije slušao. Iz VN-35 može da puca samo njegov vlasnik dok smo
u bazi. To si ti, šupčino.“ Ispravio se i prezrivo bacio pušku Makejnu, a
onda se okrenuo celom vodu.
„Vi regruti ste gluplji nego što sam mislio“, izjavio je Ruiz. „Slušajte
me sad. Nikad, u istoriji čovečanstva, nije postojala vojska koja je odlazila
u rat s više opreme nego što joj je trebalo za borbu s neprijateljem. Rat je
skup. Košta u novcu i košta u životima, a nijedna civilizacija nema
nepresušan izvor ni jednog ni drugog. Stoga, kad se borite, vi čuvate.
Koristite i skupljate samo onoliko koliko morate, nikad više od toga.“
Sumorno nas je pogledao. „Da li bilo šta od ovoga prolazi? Da li bilo
ko razume šta pokušavam da vam kažem? Nemate ta sjajna nova tela i ovo
novo oružje zato što želimo da vam pružimo nepoštenu prednost. Ta tela
i oružje imate zato što je to apsolutni minimum koji će vam omogućiti da
se borite i preživite tamo. Nismo mi želeli da vam damo ova tela,
drkadžije. Stvar je u tome što bi, da vam ih nismo dali, ljudski rod već
izumro.“
„Razumete li sad? Da li konačno imate ideju protiv čega ste se
namerili? Imate li?“

Ali nije sve bilo u svežem vazduhu, vežbama i učenju kako se ubija za
ljudski rod. Ponekad smo išli i na časove.
„Tokom fizičkog treninga, naučili ste da prevaziđete svoje
pretpostavke i ograničenja u pogledu mogućnosti vaših novih tela“, rekao
je poručnik Ogltorp učionici prepunoj bataljona na obuci, od Šezdesetog
do Šezdeset trećeg. „Sad treba to da uradimo i s vašim umom. Vreme je
da speremo neka duboko usađena predubeđenja i predrasude, od kojih
verovatno nekih niste ni svesni.“
Poručnik Ogltorp je pritisnuo dugme na podijumu za kojim je stajao.
Iza njega su se uključile dve table s displejima. Na jednoj, koja je
gledaocima bila s leve strane, pojavila se noćna mora, nešto crno i
iskeženo, s nazubljenim kleštima jastoga koja su se pornografski smestila
u otvor, toliko mokar da si skoro mogao da osetiš smrad. Iznad te
bezoblične mase od tela izdizale su se tri očne jabučice, ili tri antene, ili
nešto treće. Nešto oker boje je kapalo iz njih. Hauard Filips Lavkraft bi
pobegao vrišteći.
S desne strane se nalazilo neodređeno jelenoliko biće s veštim, skoro
ljudskim rukama i enigmatskim licem koje kao da je pričalo o miru i
mudrosti. Ako već ne biste pomazili tog tipa, mogli biste bar da naučite
od njega nešto o prirodi univerzuma.
Poručnik Ogltorp je uzeo pokazivač i mahnuo njime u pravcu noćne
more. „Ovaj tip je pripadnik rase batunga. Batunge su duboko pacifistički
nastrojena rasa, imaju kulturu staru stotinama hiljada godina i razumeju
matematiku tako da naša matematika izgleda kao prosto sabiranje. Oni
žive u okeanima, filtriraju planktone i entuzijastično koegzistiraju s
ljudima na nekoliko svetova. Ovo su pozitivci, a ovaj tip“ – lupnuo je
pokazivačem po tabli – „neobično je lep za svoju vrstu.“
Potom je udario po drugoj tabli, na kojoj je bio prikazan prijateljski
muški jelen. „A ovaj drkadžija je salong. Naš prvi zvaničan susret sa
salonzima odigrao se kad smo pratili odbeglu koloniju ljudi. Ljudi ne bi
trebalo da se sami naseljavaju, a razlog je u ovom slučaju prilično
očigledan. Kolonisti su sleteli na planetu koju su i salonzi odredili kao cilj
kolonizacije. Salonzi su usput odlučili da su ljudi dobri za jelo, pa su ih
napali i napravili farmu ljudskog mesa. U životu je ostavljena samo šačica
odraslih muškaraca, nad kojima se obavljala ‘muža sperme’. Žene su
veštački osemenjivane, a novorođenčad su oduzimali od njih, zatvarali u
torove i tovili kao goveda.“
„To se dogodilo godinama pre nego što smo pronašli to mesto. Kad
smo ih našli, trupe KOS-a su spalile koloniju salonga do temelja, a vođe
njihove kolonije spaljene su na roštilju. Ne moram reći da se otad borimo
protiv tih beboždernih kučkinih sinova.“
„Vidite kuda ova priča vodi“, rekao je Ogltorp. „Pretpostavka da
znate da razlikujete pozitivce od negativaca koštaće vas glave. Ne možete
sebi dopustiti predrasude antropomorfizma kad bi neki od vanzemaljaca
najsličnijih nama radije pravili ljudske hamburgere nego sklapah mir.“
Drugi put nas je Ogltorp pitao možemo li da pogodimo šta je jedina
prednost vojnika sa Zemlje nad vojnicima KOS-a. „To svakako nije ni
fizička kondicija ni oružje“, rekao je, „jasno je da smo u tome ispred njih.
Ne, prednost vojnika na Zemlji jeste u tome što oni unapred znaju ko će
im biti neprijatelji, a donekle i kako će se bitka voditi, kakvim trupama,
kakvim oružjem i s kojim ciljevima. Zbog toga se borbeno iskustvo iz
jednog rata može neposredno primeniti na drugi, čak i ako su razlozi za
rat ili ciljevi bitaka potpuno drugačiji.“
 „KOS nema tu prednost. Na primer, pogledajmo skorašnju bitku sa
efzima.“ Ogltorp je pritisnuo jedan displej i na njemu su se ukazala
kitolika bića sa ogromnim bočnim pipcima koji su se granali u
rudimentarne šake. „Ovi tipovi su dugački do četrdeset metara i imaju
tehnologiju koja im omogućava da polimerizuju vodu. Gubili smo
brodove kad bi se voda ispod njih pretvarala u živi pesak koji ih je vukao
dole s posadom. Kako se iskustvo borbe s njima može primeniti na
iskustvo borbe sa, recimo, finvama“ – uključio se i drugi ekran, na kojem
se pojavio reptilski šarmer – “malim stanovnicima pustinje koji više vole
biološke napade na velike daljine?“
„Odgovor je da ne može. Pa ipak, vojnici KOS-a idu iz jedne vrste
bitke u drugu sve vreme. To je jedan od razloga visoke smrtnosti u KOS-
u, svaka bitka je nova, a svaka borbena situacija, bar u iskustvu pojedinca,
jedinstvena je. Ako postoji jedna stvar koju ćete poneti iz ovih naših
ćaskanja, to je ovo: bolje je da sve ideje koje imate o tome kako se vodi rat
odmah bacite kroz prozor. Vaša obuka ovde otvoriće vam oči za nešto na
šta ćete naići tamo, ali zapamtite: kao pešadija, često ćete biti prva tačka
kontakta s novim neprijateljskim rasama, čiji metodi i motivi nisu
poznati, a nekada se i ne mogu saznati. Moraćete brzo da razmišljate i da
ne pretpostavljate da će ono što je uspevalo ranije uspeti i sada. To je brz
način da završite mrtvi.“
Jednom je neka regrutkinja pitala Ogltorpa zašto bi vojnici KOS-a
uopšte marili za koloniste i kolonije. „Nama se u glave ubacuje ideja da mi
više i nismo ljudi“, rekla je. „Ako je tako, zašto bismo osećali bilo kakvu
povezanost s kolonistima? Oni su, na kraju, ipak samo ljudi. Zašto ne
uzgajati vojnike KOS-a kao sledeći korak u ljudskoj evoluciji i tako nam
dati prednost?“
„Nemoj da misliš da si prva koja postavlja to pitanje“, odgovorio je
Ogltorp, što je izazvalo opšti kikot. „Kratak odgovor je da ne možemo. Sve
to genetsko i mehaničko petljanje ostavlja vojnike genetski sterilnim.
Zbog opšteg genetskog materijala koji se koristi kao obrazac na svima
vama, ima previše smrtonosnih recesivnih gena da bi se dozvolilo da
procesi oplodnje odu predaleko. A i postoji previše neljudskog materijala
da bi se dopustilo ukrštanje s normalnim ljudima. Vojnici KOS-a su
neverovatna dela inženjerstva, ali kao put evolucije oni su ćorsokak. Zbog
toga, između ostalog, niko od vas ne bi trebalo da bude previše zadovoljan
sobom. Možda trčite kilometar za dva minuta, ali ne možete da pravite
bebe.“
„Ali, šire gledano, za tim nema ni potrebe. Sledeći korak evolucije već
se odvija. Baš kao i Zemlja, i druge kolonije su mahom izolovane. Skoro
svi ljudi koji se rode na nekoj koloniji ostaju tamo do kraja života. Ljudi
se takođe prilagode svojim novim domovima, to već počinje i
kulturološki. Neke od najstarijih kolonizovanih planeta počinju da
pokazuju lingvistički i kulturološki odmak od kultura i jezika na Zemlji.
Za deset hiljada godina dogodiće se i genetski odmak. Nakon određenog
vremena, ljudskih vrsta će biti koliko i kolonija. Raznovrsnost je ključ
opstanka.“
„Metafizički gledano, možda bi trebalo da osećate povezanost s
kolonijama zato što, s obzirom na to da ste se i sami promenili, cenite
ljudski potencijal da postanemo nešto što će preživeti u univerzumu. Ili,
direktnije, trebalo bi da su vam važne zato što kolonije predstavljaju
budućnost ljudskog roda i zato što ste, promenjeni ili ne, i dalje daleko
bliži ljudima nego bilo kojoj inteligentnoj vrsti tamo negde.“
„Ali, konačno, trebalo bi da vam je stalo zato što ste dovoljno stari da
znate da bi trebalo. Zbog toga KOS i bira stare ljude za vojnike, znate, nije
to samo zato što ste svi u penziji i koštate ekonomije svojih zemalja. To je
i zato što ste živeli dovoljno dugo da znate da u životu ima važnijih stvari
od vas samih. Većina vas je odgajila decu i unuke i shvatate vrednost toga
da radite nešto mimo svojih sebičnih ciljeva. Sve i ako nikad sami ne
postanete kolonisti, vi shvatate da su ljudske kolonije dobre za ljudski rod
i vredne da se za njih borite. Teško je utuviti taj koncept u glavu
devetnaestogodišnjaka. Ali vi to znate iz iskustva. U ovom univerzumu,
iskustvo se računa.“

Trčali smo. Pucali. Učili. Išli smo dalje. Nismo mnogo spavali.
U šestoj nedelji, zamenio sam Saru O’Konel s mesta četovođe. Četa E
je stalno zaostajala u timskim vežbama i to je Šezdeset treći vod koštalo u
takmičenjima između vodova. Kad god bi trofej otišao nekom drugom
vodu, Ruiz bi škrgutao zubima i iskaljivao se na meni. Sara je to
dostojanstveno prihvatila. „Ovo nije, nažalost, baš isto kao terati decu u
vrtiću“ bilo je sve što je imala da kaže. Alan je zauzeo njeno mesto i doveo
četu u red. U sedmoj nedelji, Šezdeset treći je uzeo trofej iz gađanja
pedesetosmicom iz ruku. Ironično, Sara se pokazala kao vraški dobar
strelac i donela nam pobedu.
U osmoj nedelji, prestao sam da razgovaram sa svojim brejnpalom.
Šupak me je proučavao dovoljno dugo da shvati moje moždane obrasce i
počeo je, činilo mi se, da predviđa moje potrebe. Prvo sam to primetio
tokom vežbe iz aktivnog pucanja, kad se moj VN-35 prebacio s puščanih
metaka na navođene projektile, pratio, pucao i pogodio dve dalekometne
mete, a onda se opet prebacio na bljuvanje vatre baš na vreme da sprži
gadnu dvometarsku bubu koja je iskočila iz obližnjih stena. Kad sam
shvatio da nisam izgovorio nijednu komandu, preplavila me je jeza. Posle
još nekoliko dana, shvatio sam da se zapravo nerviram kad god moram da
tražim nešto od Šupka. Kako brzo jezivo postane uobičajeno.
U devetoj nedelji, Alan, Martin Garabedijan i ja morali smo da
sprovedemo malo administrativne discipline nad jednim od Martinovih
regruta, koji je odlučio da on želi Martinov posao četovođe i da se ne gadi
pokušaja sabotaže da bi ga dobio. Taj regrut je u prošlom životu bio
relativno popularna pop zvezda i navikao je da sve bude po njegovom bez
obzira na cenu. Bio je dovoljno vešt da uvuče još neke iz čete u zaveru, ali,
na njegovu nesreću, nije bio dovoljno pametan da shvati da Martin, kao
vođa čete, ima pristup porukama koje je slao. Martin je došao do mene, a
ja sam rekao da nema potrebe da uvlačimo Ruiza niti nekog drugog
instruktora u nešto što lako možemo sami da rešimo.
Ako je neko te noći i primetio vazdušnu letelicu baze na kojoj je
kratko pisalo „dezerter“, nije to rekao. Isto tako, ako je neko video nekog
regruta kako naopako visi s letelice dok ona prolazi opasno blizu nekog
drveća, a samo ga po jedna ruka drži za zglavak da ne padne, nije to
prijavio. Svakako niko nije potvrdio da je čuo bilo regrutovo očajničko
urlanje, bilo Martinovo kritičko i ne naročito naklonjeno ocenjivanje
najčuvenijeg albuma bivše pop zvezde. Ruiz mi je sutradan za doručkom
poslao poruku da izgledam kao da me je malo produvao vetar, a ja sam
odgovorio da je to verovatno od brzog džoginga od trideset kilometara na
koji nas je poslao pre doručka.
U jedanaestoj nedelji, Šezdeset treći vod i nekoliko ostalih vodova
izbačeni su u planinama severno od baze. Cilj je bio jednostavan: pronađi
i zbriši sve ostale vodove, a onda preživele vrati u bazu, sve za četiri dana.
Da bi stvari bile zanimljivije, svaki regrut je bio opremljen spravom koja
je registrovala pucnje ispaljene na njega. Ako bi bio pogođen, bol bi ga
paralisao i sručio bi se na zemlju (a onda bi ga odneli instruktori koji su
posmatrali u okolini). To znam zato što sam ja bio probni objekat u bazi
kad je Ruiz želeo da pokaže kako to izgleda. Naglasio sam pripadnicima
mog voda da ne žele da osete ono što sam ja osetio.
Prvi napad usledio je gotovo odmah pošto smo dodirnuli zemlju.
Četvoro mojih regruta je stradalo pre nego što sam primetio strelce i
skrenuo pažnju vodu na njih. Dvoje smo sredili, dvoje je pobeglo.
Sporadični napadi u sledećih nekoliko sati pokazali su da se većina drugih
vodova podelila u grupe od po troje-četvoro i da love druge grupe.
Ja sam imao drugačiju ideju. Naši brejnpalovi su nam omogućavali
da održavamo stalan, tih kotakt bez obzira na to da li smo blizu ili daleko
jedni od drugih. Ostali vodovi kao da su propustili posledice te činjenice,
ali to je njihova stvar. Svaki pripadnik mog voda imao je otvorenu vezu sa
svima ostalima u vodu, a onda sam poslao svakog pripadnika voda samog,
da mapira teren i obaveštava o lokacijama neprijateljskih četa koje
primeti. Tako imamo stalno otvorenu mapu terena i neprijateljskih
položaja. Sve i ako pogode nekog našeg regruta, informacija koju je on
prosledio omogućiće nekom saborcu da osveti njegovu ili njenu smrt (ili
će bar sprečiti da odmah strada). Jedan vojnik može da se kreće brzo i tiho
i da uznemirava grupe drugih vodova, a da i dalje radi u tandemu s drugim
vojnicima kad se ukaže prilika.
Delovalo je. Naši regruti su pucali kad su mogli, legali na zemlju i
prosleđivali informacije kad nisu mogli, i sarađivali kad bi im se ukazala
prilika. Drugog dana, regrut Rajli i ja smo sredili dve grupe protivničkih
vodova; bili su toliko zauzeti pucajući jedni na druge da nisu ni primetili
da ih Rajli i ja gađamo iz daljine. On je pogodio dvojicu, ja trojicu, a ostala
trojica su se očigledno poubijala između sebe. To je bilo prilično slatko.
Kad smo završili, nismo ništa rekli jedan drugom, samo smo nestali u
šumi i nastavili da pratimo i delimo informacije o terenu.
Konačno su i drugi vodovi shvatili šta radimo i pokušali da urade isto,
ali nas je do tog trenutka bilo previše, a njih premalo. Počistili smo ih,
sredili i poslednjeg do podneva, a onda smo krenuli trkom do baze,
osamdesetak kilometara dalje. Poslednji od nas stigao je do 1800. Na kraju
smo izgubili devetnaest članova voda, uključujući i onih četvoro na
početku. Ali bili smo zaslužni za više od pola ubistava u ostalih sedam
vodova, a sami smo izgubili manje od trećine ljudstva. Čak ni vodnik prve
klase Ruiz nije mogao tome da prigovori. Kad mu je komandant baze
dodelio trofej Ratnih igara, čak se malo i nasmešio. Ne mogu ni da
zamislim koliko ga je to bolelo.
„Našoj sreći nema kraja“, rekao je sveži vojnik Alan Rozental kad mi je
prišao u delu za ukrcavanje u šatl. „Dodeljeni smo istom brodu. „
Zaista je tako bilo. Kratak izlet do Feniksa na vojnom brodu Fransis
Drejk, a onda slobodni dok Modesto KOS-a ne pozove. Onda se
udružujemo s Drugim vodom, Četa D, 233. pešadijskog bataljona KOS-a.
Jedan bataljon po brodu, otprilike oko hiljadu vojnika. Lako je izgubiti se.
Drago mi je što ponovo imam Alana kraj sebe.
Bacio sam pogled na njega i sa odobravanjem uočio njegovu čistu,
novu, kolonijalnoplavu uniformu, pomalo zato što sam i ja imao istu.
„Prokletstvo, Alane“, rekao sam, „baš dobro izgledamo.“
„Oduvek sam voleo muškarce u uniformama“, odgovorio je Alan. „A
pošto sam sad i sam muškarac u uniformi, volim ih još više.“
„Uh“, rekao sam. „Evo vodnika prve klase Ruiza.“
Ruiz me je primetio kako čekam da se ukrcam u svoj šatl. Dok je
prilazio, spustio sam svoju vojničku vreću, u kojoj mi je stajala
svakodnevna uniforma i nekoliko preostalih ličnih stvari, i oštro mu
salutirao.
„Voljno, vojniče“, rekao je Ruiz i salutirao. „Kuda ideš?“
„Na Modesto, vodniče prve klase“, odgovorio sam. „Vojnik Rozental
i ja.“
„Sereš“, rekao je Ruiz. „Dvesta trideset treći? Koja četa?“
„Četa D, vodniče prve klase. Drugi vod.“
„Jebeno savršeno, vojniče“, uzvratio je Ruiz. „Imaćete zadovoljstvo
da služite u vodu poručnika Artura Kiza, osim ako taj glupi kučkin sin
dosad nije uspeo da postigne da ga proguta neki vanzemaljac ili nešto
slično. Kad ga vidiš, uruči mu moje pozdrave, ako želiš. Možeš mu
dodatno saopštiti da je vodnik prve klase Antonio Ruiz izjavio da nisi ni
blizu toliki usranko kakvim se većina tvojih drugova regruta pokazala.“
„Hvala vam, vodniče prve klase.“
 „Nemoj da ti to udari u glavu, vojniče. I dalje si usranko. Samo ne
toliki.“
„Naravno, vodniče prve klase.“
„Dobro. A sad me izvinite. Ponekad prosto moraš da kreneš na put.“
Vodnik prve klase je salutirao. Alan i ja smo uzvratili. On nas je obojicu
pogledao, uputio nam slabašan osmejak, a onda je otišao ne osvrnuvši se.
„Taj čovek me neviđeno plaši“, rekao je Alan.
„Ne znam. Meni se nekako sviđa.“
„Naravno da ti se sviđa. On misli da skoro pa nisi usranko. To je od
njega kompliment.“
„Nemoj misliti da ne znam to“, rekao sam. „Sad samo moram da
ostanem na visini komplimenta.“
„Snaći ćeš se“, odgovorio je Alan. „Na kraju krajeva, i dalje si
usranko.“
„To je utešno. Bar ću imati društvo.“
Alan se osmehnuo. Vrata šatla su se otvorila. Zgrabili svoje stvari i
ušli.
 DEVET

„Ja mogu da pogodim“, rekao je Votson, vireći preko svog kamena.

„Dopustite mi da probušim jedno od ovih stvorenja.“
„Ne“, rekla je Viverosova, naša desetarka. „Štit im je i dalje aktivan.
Samo ćeš traćiti municiju.“
„Ovo je sranje“, pobunio se Votson. „Ovde smo satima. Sedimo tu.
Oni sede tamo. Kad njihov štit padne, šta mi treba da radimo – da odemo
tamo i počnemo da ih raznosimo? Nije ovo jebeni četrnaesti vek. Ne bi
trebalo da zakazujemo ubijanje onih drugih.“
Viverosova je delovala iznervirano. „Votsone, nisi plaćen da misliš.
Zato ućuti, jebote, i spremi se. Ionako neće još mnogo proći. Ostala je
samo još jedna stvar u njihovom ritualu pre nego što mi krenemo.“
„Aha? A koja?“, upita Votson.
„Sad će da pevaju“, rekla je Viverosova.
Votson se osmehnuo. „Šta će da pevaju? Vesele melodije?“
„Ne“, ispravila ga je Viverosova. „Pevaće naše smrti.“
Kao po dogovoru, masivan štit u obliku polulopte iznad kampa
konzua zasvetlucao je po bazi. Prilagodio sam vid i koncentrisao se nadole,
nekoliko stotina metara preko polja, kad je jedan konzu prošao kroz štit
koji se malo slepio s njegovim velikim oklopom i nije se odvojio sve dok
se konzu nije udaljio dovoljno da se elektrostatičko vlakno vrati u štit.
On je bio treći i poslednji konzu koji se pojavio iz štita pre bitke. Prvi
se pojavio pre skoro dvanaest sati – prašinar nižeg ranga čije je izazivačko
podvikivanje služilo kao zvaničan signal da konzui nameravaju da se bore.
Nizak čin kurira trebalo je da prenese minimalno poštovanje koje su
konzui gajili za naše trupe. Ideja je u tome da bi oni, kad bismo mi bili
zaista važni, poslali nekoga s višim činom. Niko od nas se nije uvredio;
kurir je, ko god protivnik bio, uvek nižeg čina, a kuriri ionako, pod
uslovom da niste posebno osetljivi na konzu feromone, svi izgledaju isto.
Drugi konzu se pojavio iz štita nekoliko sati kasnije, zaurlao je kao
krdo krava uhvaćenih u vršalici, a ubrzo potom je eksplodirao. Rozikasta
krv i delići njegovih organa i oklopa odmah su se zalepili za konzu štit i
zacvrčali na putu do zemlje. Konzui veruju da vojnikova duša, ako se on
unapred ritualno pripremi, može da se ubedi da osmatra neprijatelja neko
vreme pre nego što ode tamo kuda već duše konzua odlaze. Ili nešto slično
tome. Ovo je lična čast, ne daje se olako. Meni je to delovalo kao najbolji
način da izgubiš svoje najbolje vojnike na brzinu, ali, s obzirom na to da
sam ja bio među njihovim neprijateljima, teško je bilo videti mane te
prakse.
Treći konzu bio je pripadnik najviše kaste, a njegova uloga je bila da
nas obavesti zašto će umreti i kako će se to odigrati. Posle toga, možemo
konačno da počnemo sa ubijanjem i umiranjem. Svaki pokušaj da se
postupak ubrza pucanjem u štit bio bi beskoristan. Osim bacanja u srž
zvezda, malo šta bi moglo uništiti konzu štit. Ubistvo kurira ne bi donelo
ništa osim ponovnog započinjanja rituala, odlaganja bitke i još više
ubijanja.
Osim toga, konzui se nisu skrivali iza štita. Samo su imali mnogo
rituala pred borbu koje su morali da obave i više su voleli da ih niko ne
prekida neprikladnim mecima, čestičnim zracima niti eksplozivom.
Konzui, zapravo, ništa nisu voleli više od dobre bitke. Nije im se nimalo
sviđala ideja da stupe na neku planetu, smeste se tu, a onda da izazivaju
urođenike da zapodenu bitku.
A o tome se ovde radilo. Konzui su bili potpuno nezainteresovani za
naseljavanje ove planete. Razneli su ljudsku koloniju na ovoj planeti u
deliće samo da bi KOS-u stavili do znanja da su u kraju i da traže malo
akcije. Nije bilo moguće ignorisati konzue jer bi oni prosto ubijali
koloniste sve dok neko ne dođe da se bori s njima i zvanično. Nikad se ne
zna ni šta će oni smatrati dovoljnim za zvanični izazov. Ti samo sakupljaš
trupe dok konzu kurir ne izađe i ne najavi bitku.
Osim njihovih impresivnih, neprobojnih štitova, tehnologija borbe
konzua bila je slična tehnologiji KOS-a. To ne ohrabruje koliko biste
mogli da pomislite jer su izveštaji iz konzu bitaka pokazali da su njihovo
oružje i tehnologija uvek manje-više odgovarali oružju i tehnologiji
njihovih protivnika. To dodajte ideji da to za konzue nije bio rat, nego
sport. Dosta je to slično fudbalskoj utakmici, samo što su mesto publike
zauzeli pobijeni kolonisti.
Niste mogli ni da ih napadnete prvi. Čitav njihov unutrašnji sistem
bio je zaštićen. Energija za podizanje štita dolazila je od belog patuljastog
kompanjona njihovog sunca. Potpuno je okružen nekakvim sakupljačkim
mehanizmom, tako da sva energija s njega napaja štit. Budimo realni: ne
zajebavaš se s ljudima koji mogu to da urade. Konzui, međutim, imaju
neki uvrnut kodeks časti, pa tokom bitke sklone štitove s planete i ne
vraćaju ih. Kao da je bitka vakcinacija, a mi smo antivirus.
Sve te informacije smo dobili od naše baze podataka, na koju nas je
naš nadređeni oficir Kiz uputio naredivši nam da je pročitamo. To što
Votson izgleda nije znao ništa od toga značilo je da nije ni pogledao
izveštaj. To me nije naročito iznenadilo jer mi je, čim sam ga upoznao,
bilo jasno da je on od onih bezobraznih, nadrkanih, neukih kučkinih
sinova koji će izazvati pogibiju – svoju ili svojih saboraca. Moj problem je
u tome što sam ja bio njegov saborac.
Konzu je odmotao svoje oštre ruke, koje su se najverovatnije u nekom
trenutku evolucije specijalizovale za borbu s nekim nezamislivo
zastrašujućim stvorenjima iz njihovog sveta, a prepoznatljivije rukolike
prednje udove podigao je prema nebu. „Počinje“, rekla je Viverosova.
„Mogao bih da ga koknem kao od šale“, rekao je Votson.
„Uradi to i lično ću te ubiti“, brecnula se Viverosova.
Nebom se prolomilo nešto poput pucnja iz božje puške, praćeno
zvukom sličnim zvuku motorne testere koja seče limeni krov. Konzu je
pevao. Pristupio sam Šupku i rekao mu da mi prevede sve od početka.

Počujte, uvaženi protivnici,

Mi smo instrumenti vaše vesele smrti.
Na svoj način, mi smo vas blagoslovili.
Duh najboljeg među nama posvetio je našu borbu.
Slavićemo vas dok se budemo kretali među vama
I pevaćemo vašim dušama, spašenim, do njihove nagrade.
Nije vaša sreća što ste rođeni među ljudima,
Pa vas mi upućujemo na put koji vodi iskupljenju.
Budite hrabri i borite se sa žestinom,
Da možete doći nama u naručje u svom ponovnom rođenju.
Ova blagoslovena bitka posvećuje zemlju
I svi koji umru i rode se ovde odsad su oslobođeni.

„Prokletstvo, to je glasno“, rekao je Votson, gurajući prst u levo uvo i

uvrćući ga. Sumnjam da je mario za prevod.
 „Ovo nije ni rat ni fudbalska utakmica, za ime boga“, rekao sam
desetarki Viveros. „Ovo je krštenje.“
Viverosova je slegla ramenima. „U KOS-u ne misle tako. Ovako oni
započinju svaku bitku. Oni to vide kao svoj ekvivalent nacionalnoj himni.
To je samo ritual. Vidi, štit se spušta.“ Pokazala je prema štitu, koji je
treperio i padao celom dužinom.
„I bilo je vreme, jebote“, rekao je Votson. „Već sam hteo da
dremnem.“
„Slušajte me, obojica“, kazala je Viverosova. „Ostanite mirni i
usredsređeni i držite guzice dole. Imamo dobar položaj ovde i poručnik
želi da snajperom skidamo ove kopilane dok se spuštaju. Ništa
razmetljivo, samo im pucajte u grudi. Tu im se nalazi mozak. Svaki kojeg
mi skinemo jedan je manje za ostale. Samo puščani meci, sve drugo će nas
samo lakše odati. Nema priče, odsad samo brejnpalovi. Kapirate?“
„Kapiramo“, rekao sam ja.
„Jebeno da“, rekao je Votson.
„Odlično“, odvratila je Viverosova. Štit je konačno pao, a polje koje
je razdvajalo ljude i konzue namah se ispunilo tragovima raketa koje su
bile spremne već satima. Potrese njihovih eksplozija pratili su ljudski
vrisci i metalno cvrčanje konzua. Nekoliko sekundi nije bilo ničega osim
dima i tišine. Potom – dug, istrzan vrisak kad su konzui pojurili napred
da se bore s ljudima, koji su zauzvrat ostali na svojim mestima i pokušavali
da skinu što više konzua pre nego što se dva fronta sudare.
„Krećemo“, rekla je Viverosova. Podigla je svoj VN, uočila nekog
udaljenog konzua i zapucala. Mi smo je brzo sledili.

Kako se pripremiti za bitku?

Prvo, sistemska provera sopstvene VN-35 pešadijske puške. To je
najlakši deo, puške VN-35 same se nadgledaju i popravljaju, i mogu u
sekundi da iskoriste materijal iz bloka s municijom kao sirov materijal da
poprave kvar. Svoju pušku možete zastalno da pokvarite maltene jedino
ako je postavite na putanju mlaznog potiskivača za manevrisanje. Još bolje
bi bilo da u tom trenutku ne držite pušku u ruci. Ako je pak držite, onda
imate većih problema nego što je kvar na pušci.
Drugo, obucite svoje ratno odelo. To je samozatvarajući jednodelni
kombinezon koji pokriva sve osim lica. Kombinezon je napravljen tako da
vam dopušta da zaboravite na svoje telo tokom cele bitke. „Materijal“ od
organizovanih nanorobota propušta svetlost radi fotosinteze i reguliše
toplotu. Stanite na arktički led ili peščanu dinu u Sahari i jedina razlika
koju ćete primetiti jeste vizuelna. Ako nekako uspete da se oznojite, vaš
kombinezon će znoj obrisati i filtrirati i sačuvaće vodu sve dok ne budete
mogli da je sipate u čuturu. Tako možete i da rešite pitanje urina.
Defekacija u kombinezon načelno se ne preporučuje.
Ako primite metak u stomak (ili bilo gde drugo), kombinezon se
stisne na mestu udara i prenese energiju preko površine materijala da
metak ne bi mogao da se probije. To je veoma bolno, ali i to je bolje nego
da vam se metak odbija kroz creva. Avaj, to uspeva samo do jedne tačke,
tako da je glavna naredba i dalje da se izbegava neprijateljska vatra.
Stavite i pojas, koji uključuje borbeni nož, višenamenski alat – ono
što švajcarski nož želi da bude kad poraste – impresivno složen lični štit,
čuturicu, nedeljnu zalihu energetskih vafla i tri useka za blokove s
municijom. Namažite lice kremom od nanorobota koja komunicira s
kombinezonom i deli informacije o životnoj sredini. Prebacite na
kamuflažu. Pokušajte da se nađete u ogledalu.
Treće, otvorite brejnpal kanal prema ostatku svoje čete i ostavite vezu
otvorenom dok se ne vratite na brod ili ne umrete. Mislio sam da sam
prilično pametan kad sam se toga setio u kampu za obuku, ali ispostavilo
se da je to jedno od najsvetijih nezvaničnih pravila tokom bitke.
Komunikacija brejnpalom znači da nema nejasnih komandi niti signala i
da nema priče da se ne bi odao položaj. Ako u borbi čuješ vojnika KOS-a,
to je ili zato što je glup ili zato što vrišti jer je pogođen.
Jedina mana brejnpala jeste to što on može da šalje i emotivne
informacije ako ne obratiš pažnju. To može biti remetilački faktor ako
odjednom osetite da ćete se upišati od straha, a ispostavi se da je onaj
kojem popušta petlja vaš saborac. To je takođe stvar koju vam vaši saborci
neće dopustiti da preživite, pa ćete umreti od sramote.
Povežite se samo sa svojim saborcima iz čete. Ako pokušate da održite
otvoren kanal komunikacije sa celim vodom, odjednom će vam šezdeset
ljudi psovati, pucati i umirati u glavi. To vam ne treba.
I, konačno, zaboravite sve osim da slušate naredbe, ubijete sve što nije
ljudsko i ostanete živi. To vam KOS pojednostavljuje: tokom prve dve
godine službe, svaki vojnik je pešadinac; svejedno je da li ste u
prethodnom životu bili domar ili hirurg, senator ili propalica. Ako
pregurate prve dve godine, dobijate priliku da se specijalizujete, da
zaradite stalni kolonijalni zadatak, umesto da lutate od bitke do bitke, i da
dobijete utočište i podršku koju svako vojno telo ima. Ali dve godine treba
samo da idete kuda vam kažu, da ostanete iza svoje puške, ubijate i ne
budete ubijeni. Jeste jednostavno, ali jednostavno nije isto što i lako.
Potrebna su vam dva pogotka da ubijete konzu vojnika. To je bila
novost, nijedna informacija o njima nije sadržala podatke o ličnom
oklopu. Ali nešto im je dopuštalo da prime prvi pogodak: on ih je bacao
na dupe, šta god to kod njih bilo, no pridizali su se za sekund-dva. Znači,
dva pogotka: jedan da ih oboriš, a drugi da ostanu oboreni.
Dva pogotka zaredom u istu pokretnu metu nije lako postići kad
pucate s nekoliko stotina metara udaljenosti na krcatom bojnom polju.
Kad je to proučio, Šupak je osmislio specijalizovanu pucačku dinamiku,
pri kojoj je ispaljivao dva metka na jedan trzaj obarača; prvi je bio praznog
vrha, a drugi sa eksplozivnim punjenjem. Specifikacija mi se pojavljivala
na pušci između pogodaka. U jednom trenutku sam ispaljivao standardni
puščani metak, u sledećem sam imao svoj konzu ubistveni specijal.
Voleo sam svoju pušku.
Prosledio sam svoju pucačku specifikaciju Votsonu i Viverosovoj, a
Viverosova ju je poslala po komandnom lancu. Nije prošao ni minut a
bojno polje je odjekivalo od uzastopnih dvostrukih hitaca, praćenih
desetinama konzua koji su se raspadali od eksplozivnih punjenja što su im
raznosila unutrašnje organe u njihovim oklopima. Zvučalo je kao kad se
kokaju kokice. Pogledao sam u Viverosovu. Ona je gađala i pucala bez
emocija. Votson je pucao i cerio se kao dečak koji je upravo osvojio
plišanu igračku na vašaru.
Uh-uh, javila se Viverosova. Primećeni smo, spuštajte se.
„Šta?“, naglas je rekao Votson i isturio glavu. Zgrabio sam ga i
povukao ga dole baš kad je raketa udarila u stenu koju smo koristili kao
zaklon. Zasuo nas je šljunak koji se odvalio od stene. Podigao sam pogled
baš na vreme da vidim parče stene veličine kugle za kuglanje koje se
vrtoglavo tumbalo prema mojoj lobanji. Udario sam ga ne razmišljajući,
kombinezon se zategao oko moje ruke i kamen je otutnjao dalje poput
lenjivca. Ruka me je zabolela. U onom drugom životu bio bih ponosni
vlasnik tri nove, kratke i verovatno strašno krive kosti ruke. Ne bih to više
ponovio.
„Jebote, ovo je bilo blizu“, reče Votson.
„Ućuti“, odvratio sam i mentalno se javio desetarki Viveros. Šta sad?
Držite se, odgovorila je i izvadila svoj višenamenski alat iz pojasa.
Namestila ga je na produženo ogledalo, a onda ga je iskoristila da proviri
iznad stene. Šest, ne, sedam... penju se.
Izbliza se čulo jedno „krump“. U stvari, pet ih je, ispravila se i sklopila
alat. Spremite granate, onda ih bacite, pa mrdamo.
 Klimnuo sam. Votson se nacerio i, kad je Viverosova rekla napred,
svi smo bacili granate preko stene. Izbrojao sam da je svako bacio po tri.
Posle devet eksplozija, izdahnuo sam, pomolio se i ustao. Video sam
ostatke jednog konzua, drugog kako se, ošamućen, odvlači od nas, i još
dvojicu kako traže sklonište. Viverosova je sredila onog ranjenog, Votson
i ja smo sredili onu dvojicu.
„Dobro došli na žurku, drkadžije!“, radovao se Votson, pa je likujući
poskočio iznad stene, baš na vreme da se suoči s petim konzuom, koji je
stigao pre granata i sačekao da mi počistimo njegove prijatelje. Konzu je
poravnao cev s Votsonovim nosom i opalio. Votsonovo lice se uvuklo u
sebe, a onda je eksplodiralo upolje dok su smartblad i tkivo koje je
predstavljalo Votsonovu glavu prskali po konzuu. Votsonov kombinezon,
napravljen da se stisne kad ga pogodi projektil, izveo je baš to kad je metak
stigao do zadnjeg dela kapuljače i sva sadržina glave pokuljala je na jedini
mogući izlaz.
Votson nije znao šta ga je pogodilo. Poslednje što je poslao kroz
brejnpal kanal bio je talas emocija koje se najbolje mogu opisati kao
dezorijentisana zbunjenost, tek blago iznenađenje nekoga ko zna da vidi
nešto što nije očekivao, ali nije shvatio šta je to. Onda se veza prekinula,
kao kada se izvor podataka neočekivano isključi.
Konzu koji ga je pogodio zapevao je dok se Votsonovo lice raspadalo.
Ja sam ostavio prevođenje uključeno, pa sam video prevod Votsonove
smrti, reč „iskupljen“ se ponavljala iznova i iznova dok su se delići njegove
glave rasprskavali po konzuovim grudima. Vrisnuo sam i zapucao. Konzu
je tresnuo na leđa, a onda mu je telo eksplodiralo dok su mu se meci, jedan
za drugim, zabijali ispod oklopa i detonirali. Pre nego što sam se zaustavio,
shvatio sam da sam protraćio trideset metaka na mrtvog konzua.
„Peri“, rekla je Viverosova naglas ne bi li me trgla iz toga u šta sam
upao, šta god to bilo, „još više ih dolazi. Vreme je da se kreće. Hajdemo.“
„A šta ćemo s Votsonom?“, upitao sam.
 „Ostavi ga“, rekla je desetarka Viveros. „On je mrtav, ti nisi, a ovde
ionako nema nikoga ko bi ga oplakao. Kasnije ćemo pokupiti telo. Hajde.
Hajde da ostanemo živi.“

Pobedili smo. Tehnika dvostrukog metka znatno je istanjila krdo konzua

pre nego što su se opametili i prešli na drugu taktiku – vratili se na napade
raketama, a odustali od još jednog frontalnog napada. Posle nekoliko sati
toga, konzui su potpuno poraženi i spalili su svoj štit, ostavljajući četu da
ritualno izvrši samoubistvo, što je bio signal da su konzui prihvatili svoj
poraz. Nakon što su zarili ceremonijalne noževe u svoje moždane šupljine,
ostalo je samo da pokupimo svoje mrtve i ranjene, koji su bili ostavljeni
na bojnom polju.
Za drugi dan, Drugi vod je prošao prilično dobro: dvoje mrtvih,
uključujući Votsona, i četvoro ranjenih, samo jedna ozbiljno. Ona će
provesti narednih šest meseci ponovo stvarajući svoje debelo crevo, dok
će ostalo troje biti na nogama i na dužnosti za nekoliko dana. Kad se sve
uzme u obzir, mogli smo proći i gore. Oklopljena konzu vazdušna letelica
probila se do Četvrtog voda, do pozicije Čete C, i detonirala se odnoseći
njih šesnaest, uključujući komandanta voda i dvoje četovođa, i ranivši
mnoge druge iz voda. Mislim da bi poručnik Četvrtog voda, da već nije
bio mrtav, poželeo smrt posle takvog grupnog sjebavanja.
Pošto smo svi dobili voljno od poručnika Kiza, vratio sam se po
Votsona. Grupa osmonogih lešinara već je bila kod njega. Ustrelio sam
jednog od njih, pa su se ostali razbežali. Impresivno su ga obradili za
kratko vreme. Mračno sam se iznenadio shvativši koliko čovek izgubi na
težini kad mu oduzmeš glavu i većinu mekog tkiva. Stavio sam ostatke u
vatrogasno nosilo i krenuo prema privremenoj mrtvačnici, udaljenoj
nekoliko kilometara. Samo jednom sam morao da zastanem da povraćam.
Alan me je uočio pri ulasku. „Treba li ti pomoć?“, upitao je i prišao
mi.
 „Dobro sam“, rekao sam. „On više nije mnogo težak.“
„Ko je to?“, upitao je Alan.
„Votson“, odgovorio sam.
„Ah, on“, rekao je i napravio grimasu. „Siguran sam da će nekom
negde on nedostajati.“
„Nemoj da mi se rasplačeš. Kako si ti danas prošao?“
„Nije loše“, odvratio je Alan. „Uglavnom sam držao glavu dole, s
vremena na vreme pružao svoju pušku i pucao u pravcu neprijatelja.
Možda sam i pogodio nekoga. Ne znam.“
„Jesi li slušao pevanje smrti pre bitke?“
„Naravno“, rekao je Alan. „Zvučalo je kao da se pare dva brza voza.
To nije nešto što možeš da ne čuješ.“
„Ne, hoću da kažem: jesi li slušao prevod? Da li si čuo šta su pevali?“
„Aha. Nisam siguran da mi se sviđa njihov plan da nas preobrate u
svoju religiju, budući da to uključuje i umiranje i tako to.“
„U KOS-u izgleda misle da je to samo ritual. Kao da je to molitva koju
recituju zato što je to nešto što oduvek rade“, rekao sam.
„A šta ti misliš?“, upitao je Alan.
Pokazao sam glavom na Votsona. „Konzu koji je njega ubio vikao je
‘Iskupljen, iskupljen’ najglasnije što je mogao, a siguran sam da bi to vikao
i da je isekao mene. Mislim da KOS potcenjuje ono što se ovde događa.
Mislim da se konzui ne vraćaju posle ovakvih bitaka zbog nečeg drugog, a
ne zato što misle da su izgubili. Mislim da ova bitka nije bila pitanje
pobede ili poraza. Ova zemlja je sada osveštana njihovom krvlju. Rekao
bih da oni misle da je sad poseduju.“
„Pa zašto je onda ne okupiraju?“
„Možda nije vreme“, rekao sam. „Možda moraju da čekaju na neki
armagedon. Ali hoću da kažem da KOS ne zna da li oni sada ovu zemlju
smatraju svojim vlasništvom ili ne. Mislim da će se jednom, u budućnosti,
veoma iznenaditi.“
„Dobro, poverovao sam u to“, reče Alan. „Svaki vojnik za kojeg sam
čuo ima istoriju zadovoljstva sobom. Ali šta predlažeš u vezi s tim?“
„Sranje, Alane, nemam blagog pojma. Osim da pokušam da budem
odavno mrtav kad se to desi.“
„A sad nešto sasvim drugo, manje depresivno“, počeo je Alan. „Bravo
za pucačku taktiku. Neki od nas su stvarno bili nadrkani što smo pucali u
kopilad, a oni samo ustajali i nastavljali dalje. Za to ćeš dobijati piće
narednih nedelja.“
„Ne plaćamo mi svoje piće“, rekao sam. „Ovo je pokrivena tura za
pakao, ako se ne sećaš.“
„Pa, da plaćamo, ti bi ga dobio“, pomirio se Alan.
„Siguran sam da to nije toliko važno“, rekao sam, a onda primetih da
je Alan zastao i da stoji u stavu mirno. Podigao sam pogled i video
Viverosovu, poručnika Kiza i neke oficire koje nisam poznavao kako idu
prema meni. Stao sam i sačekao da mi priđu.
„Peri“, rekao je poručnik Kiz.
„Poručniče“, odgovorio sam. „Molim vas, oprostite što ne salutiram.
Nosim mrtvo telo u mrtvačnicu.“
„Tamo ona i idu“, rekao je i pokazao na leš. „Ko je to?“
„Votson, gospodine.“
„O, on“, rekao je Kiz. „Nije mu mnogo trebalo.“
„Bio je sklon uzbuđivanju, gospodine“, rekao sam.
„Pretpostavljam da jeste. Kako god bilo, Peri, ovo je potpukovnik
Ribicki, komandant Dvesta trideset trećeg bataljona.“
„Gospodine“, rekao sam, „izvinite što ne salutiram.“
 „Da, leš, znam“, rekao je Ribicki. „Sinko, hteo sam samo da ti
čestitam na današnjem rešenju za pucanje. Spasao si mnogo života i
uštedeo mnogo vremena. Ova konzu kopilad stalno nam menjaju stvari.
Ti novi štitovi bili su novina i za nas i zadavali su nam baš mnogo nevolja.
Predložiću te za pohvalu, vojniče. Šta misliš o tome?“
„Hvala vam, gospodine“, rekao sam, „ali siguran sam da bi i neko
drugi u nekom trenutku to shvatio.“
„Verovatno, ali ti si bio prvi, a to se računa.“
„Da, gospodine.“
„Nadam se da ćeš, kad se vratimo na Modesto, dopustiti starom
pešadincu da ti plati piće, sinko.“
„Voleo bih to, gospodine“, rekao sam. Video sam kako se Alan
smeška u pozadini.
„Pa, dobro, čestitam još jednom.“ Ribicki je pokazao na Votsona. „I
žao mi je zbog vašeg prijatelja.“
„Hvala vam, gospodine.“ Alan je salutirao za obojicu. Ribicki je
uzvratio i otišao, a Kiz je pošao za njim. Viverosova se okrenula prema
meni i Alanu.
„Izgledaš kao da ti je nešto zabavno“, primetila je.
„Samo sam razmišljao o tome kako je prošlo bar pedeset godina
otkako me je neko nazvao ‘sinko’.“
Viverosova se nasmešila i pokazala na Votsona. „Znaš li kuda ga
nosiš?“, upitala je.
„Mrtvačnica je odmah tu, iza grebena. Ostaviću Votsona, a onda bih
voleo da uhvatim prvi transport do Modesta, ako je to u redu.“
„Sranje, Peri“, presekla me je Viverosova. „Ti si junak dana, možeš
da radiš šta god želiš.“ Okrenula se da pođe.
„Hej Viverosova“, rekao sam. „Da li je uvek ovako?“
 Okrenula se. „Šta da li je uvek ovako?“
„Ovo“, rekao sam. „Rat. Bitke. Borbe.“
„Šta?“, pitala je, a onda je frknula. „Ne, Peri. Dođavola. Danas je bila
pesma. Od ovoga lakše ne može.“ Potom je otrupkala, silno zabavljena.
Tako je prošla moja prva bitka. Moja ratna era je počela.
 DESET

Od starih prdavaca, prva je umrla Megi.

Umrla je u gornjoj atmosferi kolonije po imenu Temperans2, što je
bilo ironično jer je ona, poput mnogih kolonija s teškom rudarskom
industrijom, dosta slobodoumno bila puna barova i javnih kuća. Zbog
tvrde metalne kore, teško je bilo osvojiti Temperans, a teško ga je bilo i
zadržati. Stalno prisustvo KOS-a tu je bilo tri puta brojnije nego na ostalim
kolonijama, i stalno su se slale dodatne trupe kao podrška postojećim.
Megin brod, Dejton, dobio je jedan od tih zadataka kad su snage ohua
upale u prostor Temperansa i poslale na njegovu površinu dovoljno
dronova ratnika da se pozove vojska.
Megin vod trebalo je da učestvuje u naporu da se rudnik aluminijuma
vrati sto kilometara od Marfija, glavne luke Temperansa. Nikad nisu stigli
do planete. Na putu tamo, trup njenog transportera pogodio je ohu
projektil. Trup se rascepio i usisao u svemir nekoliko vojnika, uključujući
i Megi. Većina tih vojnika umrla je trenutno od sile udara ili od delova
trupa koji su leteli okolo.
Megi nije bila među njima. Usisana je u svemir iznad Temperansa u
potpuno svesnom stanju, a njen borbeni kombinezon se automatski

2
Uzdržljivost, trezvenost (engl.). (Prim, prev.)
sklopio oko njenog lica kako joj vazduh ne bi izleteo iz pluća. Megi je
odmah poslala poruku svojoj četi i vođi voda. Ono što je ostalo od njenog
četovođe lepršalo je u slobodnom padu. Vođa njenog voda nije bio od
mnogo veće pomoći, ali nije sam bio kriv za to. Taj brod nije bio
opremljen za svemirska spašavanja, a i bio je ozbiljno oštećen i vukao se,
pod vatrom, do najbližeg broda da prebaci preživele.
Poruka Dejtonu takođe je bila uzaludna. Dejton je razmenjivao vatru
s nekoliko ohu brodova i nije mogao da pošalje pomoć. Nisu to mogli ni
ostali brodovi. Ona je i mimo borbe bila zaista mala meta, previše duboko
u gravitacionom bunaru Temperansa i previše blizu atmosferi
Temperansa za bilo šta osim za najherojskije pokušaje spašavanja. U jeku
žestoke bitke, ona je već bila mrtva.
I tako je Megi, čiji je smartblad već dosezao svoj limit prenošenja
kiseonika i čije telo je nesumnjivo već vrištalo za kiseonikom, uzela svoju
pušku, nanišanila na najbliži ohu brod, izračunala putanju i počela da
izbacuje raketu za raketom. Svaki potisak rakete omogućavao je jednak
potisak za Megi i ubrzavao je prema mračnom, noćnom nebu
Temperansa. Podaci o bici kasnije su pokazali da su njene rakete zaista
udarale u ohu brodove i izazivale manju štetu.
Megi se onda okrenula licem prema planeti koja će je ubiti i, kao
dobra profesorka religija Istoka, što je i bila, sastavila je jisej, pesmu smrti,
u haiku formi.

Ne žalite me,
Kao zvezda padam u
Sledeći život

Poslala je tu pesmu nama ostalima u poslednjim trenucima života, a

onda je umrla, kovitlac svetlosti na noćnom nebu Temperansa.
 Bila mi je prijateljica. Kratko mi je bila ljubavnica. Bila je hrabrija
nego što bih ja mogao biti u trenutku smrti. I kladim se da je bila vraški
dobra zvezda padalica.

„Problem s Kolonijalnim odbrambenim snagama nije u tome što to nisu

izvrsne borbene snage, nego u tome što su previše lake za upotrebu.“
Tako je govorio Tadej Bender, dvostruki demokratski senator iz
Masačusetsa, nekadašnji ambasador (u više navrata) u Francuskoj, Japanu
i Ujedinjenim nacijama, državni sekretar u katastrofalnoj Krouovoj
administraciji, pisac, predavač i, konačno, poslednji član pridružen Četi
D. S obzirom na to da je to poslednje najviše uticalo na nas, svi smo
odlučili da je vojnik, senator, ambasador te sekretar Bender seronja.
Neverovatno je s kojom brzinom čovek od svežeg mesa postane stara
kuka. Pri našem prvom dolasku na Modesto, Alan i ja smo primili
zaduženja, srdačno nas je, ako ne i formalno, primio poručnik Kiz (koji je
podigao obrvu kada smo mu preneli pozdrave vodnika Ruiza), a ostatak
voda nas je počastio neodređenim ignorisanjem. Četovođa nam se
obraćao kad je to bilo potrebno, a drugari iz čete su nam prosleđivali
neophodne informacije. Osim toga, bili smo van kruga.
Nije to bilo ništa lično. Ostala trojica novajlija, Votson, Gejman i
Makin, dobila su isti tretman, koji se zasnivao na dve činjenice. Prva je bila
da, kad novi dođu, to znači da je neko od starih otišao, a to obično znači
da je poginuo. U institucionalnom smislu, vojnici se mogu zamenjivati
kao zupci. Međutim, na nivou voda i čete, to znači da zamenjuješ
prijatelja, saborca, nekoga ko se borio, pobeđivao i poginuo. Ideja da ti, ko
god ti bio, možeš biti zamena za tog mrtvog prijatelja i kolegu blago je
uvredljiva za one koji su njega ili nju poznavali.
Drugo: naravno, ti se još nisi borio. A dok se to ne desi, ti nisi jedan
od njih. Ne možeš biti. Nije to tvoja greška; u mom slučaju, to će se brzo
ispraviti. Ali dok se ne nađeš na bojnom polju, ti si samo neki tip koji
zauzima mesto nekog boljeg čoveka.
Posle bitke s konzuima, odmah sam primetio razliku. Pozdravljali su
me po imenu, pozivali me za sto u menzi, zvali me da igramo bilijar ili
uvlačili u razgovor. Viverosova, četovođa, počela je da me pita za mišljenje
o raznim stvarima, umesto da mi govori šta ćemo raditi. Poručnik Kiz mi
je ispričao priču u vezi s vodnikom Ruizom koja je uključivala i vazdušnu
letelicu i ćerku nekog koloniste, a ja prosto nisam mogao da poverujem u
to. Ukratko, postao sam jedan od njih, jedan od nas. Rešenje za ubijanje
konzua i pohvala jesu mi pomogli, ali i Alan, Gejman i Makin su primljeni
u ekipu, a oni nisu uradili ništa osim što su se borili i preživeli. To je bilo
dovoljno.
Sada, tri meseca kasnije, imali smo još nekoliko tura svežeg mesa u
našem vodu i, kada smo videli nove kako su zamenili ljude s kojima smo
se združili, shvatili smo kako su se ostali iz voda osećali po našem dolasku.
Isto smo reagovali: dok se ne budeš borio, samo zauzimaš tuđe mesto.
Mnogi od novih su to naslutili, shvatili i držali se na odstojanju nekoliko
dana, dok ne bude neke akcije.
Vojnik, senator, ambasador, sekretar Bender, međutim, nije to hteo
da trpi. Otkako se pojavio, gurao se u vod, svakog vojnika je lično obilazio
i pokušavao da uspostavi duboku, ličnu vezu. To je bilo iritantno. „Kao da
lobira za nešto“, požalio se Alan, i nije bio daleko od istine. Hoće to kad
celog života vijaš funkcije. Prosto ne znaš da staneš.
Vojnik, senator, ambasador Bender takođe je celog života
pretpostavljao da su ljudi strastveno zainteresovani za ono što on ima da
kaže i zato nikad nije začepio, čak ni kad ga niko nije slušao. Stoga je, kad
je saopštavao svoje mišljenje o KOS-u u menzi, zapravo razgovarao sa
sobom. No čak je i ta izjava bila dovoljno provokativna da privuče pažnju
desetarki Viveros, s kojom sam upravo ručao.
„Izvini“, rekla je, „možeš li da ponoviš to poslednje?“
 „Rekao sam da mislim da problem KOS-a nije u tome što nije dobra
borbena snaga, nego što je previše laka za upotrebu“, ponovio je Bender.
„Stvarno“, rekla je Viverosova. „Moram to da čujem.“
„U suštini je jednostavno“, počeo je Bender i zauzeo pozu koju sam
odmah prepoznao s njegovih slika sa Zemlje, s rukama napred i blago
uvrnutim prema unutra, kao da obuhvata koncept o kojem govori da bi
ga dao drugima. Sad sam, obrevši se s druge strane tog pokreta, shvatio
koliko je to snishodljivo. „Nema sumnje da su Kolonijalne odbrambene
snage izuzetno sposobna borbena sila. Ali, realno govoreći, to i nije
pitanje. Pitanje je šta mi radimo da izbegnemo upotrebu te sile. Da li
posežemo za njom pošto intenzivni diplomatski napori ne urode
plodom?“
„Mora da si propustio govor koji sam ja slušao“, rekao sam. „Znaš,
onaj o tome kako ovo nije savršen univerzum i kako je trka za
nekretninama u univerzumu brza i žestoka.“
„O, čuo sam ja to“, rekao je Bender. „Samo ne znam da li u tu priču
verujem. Koliko ima zvezda u ovoj galaksiji? Sto milijardi ili tako nešto?
Od kojih većina ima nekakav sistem planeta. Tržište nekretnina je
praktično beskrajno. Ne, čini mi se da bi ovde pravi problem mogao biti
u razlogu za to što koristimo silu kad imamo posla s drugim inteligentnim
vanzemaljskim vrstama, a koristimo je zato što je to najlakše. Brzo je,
izravno i, u poređenju sa složenošću diplomatije, prosto je. Ili imaš to
parče zemlje ili nemaš. Što je suprotno od diplomatije, koja je u
intelektualnom smislu mnogo teži zadatak. „
Viverosova je pogledala u mene, a onda u Bendera. „Ti misliš da je
ono što mi radimo ovde prosto?“
„Ne, ne.“ Bender se nasmešio i pomirljivo podigao ruku. „Rekao sam
da je prosto u poređenju s diplomatijom. Ako ti dam pušku i kažem ti da
preuzmeš ovo brdo od onih koji tu žive, situacija je relativno prosta. Ali
ako ti kažem da odeš do tih stanovnika i pregovaraš o rešenju koje bi ti
omogućilo da zauzmeš to brdo, tu se dosta stvari dešava: šta ćeš raditi s
trenutnim stanovnicima, kako će se njima to kompenzovati, kakva će oni
prava i dalje imati u vezi s tim brdom i tako dalje.“
„Uz pretpostavku da te ljudi s brda neće prosto upucati čim se
pojaviš, s diplomatskim ovlašćenjima u ruci“, rekao sam.
Bender se nasmejao i energično pokazao rukom. „Vidiš, to je tačno
to. Mi pretpostavljamo da naši protivnici imaju iste ratne namere kao mi.
Ali šta ako, šta ako su vrata otvorena, makar i malčice, za diplomatiju? Zar
ne bi svaka inteligentna, razumna vrsta izabrala da prođe kroz ta vrata?
Uzmimo, na primer, stanovnike Vejda. Mi se spremamo za rat s njima,
zar ne?“
I jesmo se spremali. Vejdijanci i ljudi su kružili jedni oko drugih više
od decenije, svađajući se oko sistema Ernhart, koji je uključivao i tri
planete naseljive za obe vrste. Sistemi s više naseljivih planeta bili su
prilično retki. Vejdijanci su bili uporni, ali relativno slabi, njihova mreža
planeta bila je mala i većina njihove industrije i dalje je bila koncentrisana
na njihovoj matičnoj planeti. S obzirom na to da vejdijanci nisu hteli da
shvate naše namere i da se drže van sistema Ernhart, plan je bio da se
preskoči do njihovog svemira, da se njihova svemirska luka i glavne
industrijske zone razvale i da se tako njihovi kapaciteti za širenje vrate
koju deceniju unazad. Dvesta trideset treći vod biće među snagama koje
treba da se spuste u njihovom glavnom gradu i malo rasturaju okolo, ne
treba da ubijamo civile ako ne moramo, ali treba da otvorimo nekoliko
rupa u njihovim parlamentima i religijskim centrima i tako dalje. U tome
nema sticanja nikakve industrijske prednosti, ali to treba da pošalje
poruku da možemo da ih maltretiramo kad god poželimo, ako nam se
prohte. Da ih malo protresemo.
„Šta je s njima?“, upitala je Viverosova.
„Pa sproveo sam malo istraživanje u vezi s njima“, rekao je Bender.
„Oni imaju izuzetnu kulturu, znaš. Njihova najviša umetnička forma jeste
nekakvo masovno pevanje, poput gregorijanskih misa – okupe ceo grad i
počnu da pevaju. Kažu da se to pevanje može čuti desetinama kilometara
i da traje satima.“
„Pa?“
„Pa, to je kultura koju bi trebalo da slavimo i istražujemo, a ne da se
istresamo na njihovu planetu samo zato što su nam na putu. Da li su
kolonisti uopšte pokušali da sklope mir s tim ljudima? Ne vidim nikakav
izveštaj o takvom pokušaju. Mislim da bi trebalo da pokušamo. Možda bi
taj pokušaj trebalo da potekne od nas.“
Viverosova je frknula. „Pregovori o primirju malo izlaze iz okvira
naših naredbi, Benderu.“
„Tokom svog prvog senatorskog mandata, otišao sam u Severnu
Irsku kao član trgovinske delegacije i završio izvlačeći mirovni sporazum
katolika i protestanata. Nisam bio ovlašćen da postignem taj sporazum i
to je izazvalo silne kontroverze u Americi. Ali priliku za mir moramo
iskoristiti kad se pojavi“, rekao je Bender.
„Sećam se toga“, rekao sam. „To je bilo baš pred najkrvavije proteste
u poslednja dva veka. Taj mirovni sporazum nije baš bio uspešan.“
„To se nije desilo zbog sporazuma“, pobunio se Bender. „Neki
drogirani katolički klinac bacio je granatu na marš oranžista i onda je sve
bilo gotovo.“
„Prokleti stvarni ljudi, staju na put tvojim mirovnim idealima“, rekao
sam.
„Slušaj, već sam rekao da diplomatija nije laka“, branio se Bender, „ali
ja mislim da možemo više da dobijemo pokušavajući da sarađujemo sa
ovim ljudima nego pokušavajući da ih zbrišemo. Diplomatija bi trebalo da
postoji bar kao mogućnost.“
„Hvala na seminaru, Benderu“, rekla je Viverosova. „A sad, ako si
završio, imam dve stvari da istaknem. Prva je da, dok se ne budeš borio,
ono što ti znaš ili misliš da znaš ne vredi ni kurca ni meni ni nikome ovde.
Ovo nije Severna Irska, nije ni Vašington, a nije ni planeta Zemlja. Kad si
nam se pridružio, učinio si to kao vojnik, i bolje ti je da to zapamtiš.
Drugo, šta god ti mislio, vojniče, ti sad ne odgovaraš ni univerzumu ni
ljudskom rodu, već meni, svojim saborcima iz čete, svom vodu i KOS-u.
Kad ti se izda naredba, izvršićeš je. Ako izađeš iz delokruga svojih naredbi,
odgovaraćeš meni. Da li je to jasno?“
Bender je pomalo hladno posmatrao desetarku Viveros. „Mnogo je
zla počinjeno pod tom maskom: ‘Samo ti izvršavaj naredbe’“, rekao je.
„Nadam se da nikad više nećemo morati da tražimo izgovor u toj
rečenici.“
Viverosova je začkiljila. „Ja sam završila s jelom“, rekla je i ustala,
odnoseći svoj poslužavnik.
Bender je podigao obrve dok je odlazila. „Nisam želeo da je uvredim“,
rekao mi je.
Pažljivo sam ga posmatrao. „Da li je tebi uopšte poznato prezime
Viveros, Benderu?“, pitao sam ga.
On se malo namrštio. „Nije mi poznato“, rekao je.
„Seti se, davno je to bilo“, podstakao sam ga. „Mi smo imali pet-šest
godina.“
Svetlo u njegovoj glavi se uključilo. „Bio je neki peruanski predsednik
po imenu Viveros. Mislim da je ubijen.“
„Pedro Viveros, tako je“, potvrdio sam. „I ne samo on – ubijeni su i
njegova žena, brat, bratova žena, većina njihove porodice je ubijena u
vojnom puču. Samo je jedna Pedrova ćerka preživela. Dadilja ju je pustila
niz otvor za rublje dok su vojnici pretraživali predsedničku palatu da nađu
članove porodice. I dadilja je silovana, pre nego što su joj, na kraju,
prerezali vrat.“
Bender je malo pozeleneo. „Nije moguće da je ona ta ćerka“, rekao je.
 „Jeste“, rekao sam. „I znaš šta? Kad je puč propao, a vojnici koji su joj
pobili porodicu izvedeni pred sud, njihov izgovor je bio da su samo sledili
naređenje. Prema tome, ti si svoju poentu, bila ona dobro izvedena ili ne,
saopštio poslednjoj osobi u univerzumu kojoj treba lekcija o banalnosti
zla. Ona zna sve o tome. To je poklalo njenu porodicu dok je ona ležala u
podrumu u posudi za rublje, krvareći i trudeći se da ne plače.“
„Bože, naravno da mi je sad žao“, pravdao se Bender. „Ne bih nikad
to rekao. Ali nisam znao.“
„Naravno da nisi, Benderu“, rekao sam. „A to je i bila poenta
Viverosove. Ovde nikad ne znaš. Ne znaš ništa.“

„Slušajte“, govorila je desetarka Viveros na putu prema površini planete,

„naš posao je samo da pravimo darmar. Slećemo u blizini centra njihovih
državničkih operacija, razvaljujte zgrade i građevine, ali izbegavajte da
pucate u žive mete – činite to samo ako neko otvori vatru na vojnike KOS-
a. Već smo šutnuli ove ljude u muda, sad samo pišamo po njima dok su
na zemlji. Budite brzi, napravite štetu i vratite se. Jasno?“
Operacija je bila laka do tog trenutka, vejdijanci uopšte nisu bili
spremni za nagao i istovremen dolazak dva tuceta borbenih brodova KOS-
a u njihov domaći prostor. Kolonijalne odbrambene snage otpočele su
diverzantski napad na sistem Ernhart nekoliko dana pre toga ne bi li
namamile vejdijanske brodove u bitku, tako da nije bilo skoro nikog ko bi
branio domaće dvorište, a i oni koji su bili tu razneti su po nebu po
kratkom i iznenadnom redu.
Naši razarači su takođe imali brzu akciju u glavnoj vejdijanskoj
svemirskoj luci, rasturili su kilometrima dugu strukturu na kritičnim
tačkama, što je dovelo do toga da centripetalne sile same luke rascepaju
sve (izlišno je rasipati municiju). Nisu primećene nikakve letelice na skok
koje bi vejdijanske snage u sistemu Ernhart upozorile na naš napad, tako
da one neće saznati za napad dok ne bude kasno. Ako neke njihove snage
i prežive borbu tamo, vratiće se kući i shvatiće da nemaju gde da pristanu
niti da se poprave. Naše snage će nestati mnogo pre nego se oni vrate.
Kad je lokalni svemirski prostor bio oslobođen svih pretnji, KOS je
ležerno naciljao industrijske centre, vojne baze, rudnike, rafinerije,
pogone za desalinizaciju, brane, solarna postrojenja, luke, postrojenja za
svemirsko lansiranje, glavne puteve i sve druge ciljeve koje bi vejdijanci
morali da obnove pre nego što ponovo uspostave međuzvezdani
saobraćaj. Posle šest sati neprestanog udaranja po ciljevima, vejdijanci su
vraćeni u doba motora sa unutrašnjim sagorevanjem, gde će neko vreme
verovatno i ostati.
Kolonijalne odbrambene snage izbegavale su bombardovanje širokog
opsega po većim gradovima, jer cilj nije bila smrt vejdijanskih civila.
Obaveštajna služba KOS-a predvidela je velike žrtve nizvodno od
uništenih brana, ali to se zaista nije moglo izbeći. Vejdijanci nisu imali
načina da spreče KOS da rasturi veće gradove, ali računalo se s tim da će
vejdijanci imati dovoljno nevolja s bolestima, gladi i političkim i
socijalnim nemirima, koji neizbežno dolaze za uništenjem industrijskih i
tehnoloških baza. Dalje, aktivno uništavanje civilnog stanovništva viđeno
je kao nehumano i (što je jednako važno za KOS) suvišno trošenje resursa.
Osim glavnog grada, koji je gađan strogo kao deo vežbe u psihološkom
ratu, napadi na kopnu nisu ni razmatrani.
Nije da su vejdijanci u prestonici to cenili. Projektili i zraci odbijali su
se od naših transportera i dok smo sletali. Cvrčalo je kao da se jaja peku
na trupu broda.
„Dvoje po dvoje“, rekla je Viverosova. „Niko ne ide sam. Pratite svoje
mape i nemojte da upadnete u zamku. Peri, ti paziš na Bendera. Pokušaj
da ga sprečiš da potpiše neki mirovni sporazum, molim te. Kao bonus, vas
dvojica idete prvi. Ciljajte visoko i pazite na snajpere.“
„Benderu.“ Pokazao sam mu da priđe. „Namesti VN na rakete i prati
me. Hajde. Ćaskanje samo preko brejnpala.“ Rampa se spustila i Bender i
ja smo istrčali napolje. Pravo ispred mene, oko četrdeset metara dalje,
nalazila se nekakva apstraktna skulptura. Razvalio sam je dok smo trčali.
Nikad nisam voleo apstraktnu umetnost.
Kretao sam se prema velikoj građevini severozapadno od našeg mesta
sletanja. Iza stakla u predvorju te zgrade video sam nekoliko vejdijanaca s
nekim dugačkim predmetom u šapama. Poslao sam nekoliko projektila k
njima. Projektili će udariti u staklo, ali verovatno neće ubiti vejdijance koji
su unutra, već će ih ometati dovoljno dugo da Bender i ja nestanemo.
Poslao sam Benderu poruku da raznese stakla na drugom spratu zgrade.
On je to uradio i bacili smo se tamo, uletevši u nekakvu poslovnu zgradu
s kancelarijama. Hej, čak i vanzemaljci moraju da idu na posao. Ali
nijednog vejdijanca na vidiku. Pomislio sam da je većina tog dana ostala
kod kuće. Pa ko bi im zamerio?
Bender i ja smo pronašli rampu koja je vijugala nagore. Nijedan
vejdijanac nije nas pratio iz predvorja. Pomislio sam da su toliko zauzeti
drugim vojnicima da su na nas i zaboravili. Rampa se završavala na krovu.
Zaustavio sam Bendera baš pre nego što je izašao gore, pa smo se polako
prikrati i spazili tri vejdijanca kako gađaju snajperom s krova zgrade. Ja
sam skinuo dvojicu, a Bender jednog.
Šta sad?, pitao je Bender.
Pođi sa mnom, odgovorio sam.
Prosečni vejdijanac izgleda kao mešanac crnog medveda i krupne
leteće veverice. Vejdijanci koje smo mi upucali izgledali su kao besni leteći
medvedi-veverice s puškama i raznesenim potiljcima. Prikradali smo se
ivici krova najbrže što smo mogli. Pokazao sam Benderu da ode do jednog
od mrtvih snajperista, a ja sam otišao do onog pored njega.
Podvuci se pod njega, mentalno sam ga obavestio.
Šta?, pitao je on.
 Pokazao sam na druge krovove. Drugi vejdijanci na ostalim
krovovima. Kamufliraj se dok ih ne poskidam.
Šta ja da radim?, pitao je Bender.
Posmatraj ulaz na krov i ne dopusti im da nam urade ono što smo mi
njima.
Bender je napravio grimasu i podvukao se pod mrtvog vejdijanca. Ja
sam uradio isto i odmah zažalio. Ne znam kako miriše živ vejdijanac, ali
mrtav svakako smrdi kao jebeni tvor. Bender se namestio i nanišanio na
ulaz. Ja sam se javio desetarki Viveros, dao joj prikaz preko brejnpala, a
onda počeo da pravim štetu drugim krovnim snajperima.
Uspeo sam da skinem šestoricu na četiri krova pre nego što su shvatili
šta se događa. Naposletku sam video jednog kako je uperio svoje oružje
prema mom krovu. Poslao sam mu ljubavnu poruku u mozak svojom
puškom i javio Benderu da se rešava svog leša i beži s krova. Nestali smo
nekoliko sekundi pre nego što su rakete udarile.
U povratku smo naleteli na vejdijance koje smo očekivali na putu
gore. Na pitanje ko se više iznenadio, oni ili mi, odgovor je stigao kad smo
Bender i ja otvorili vatru prvi i vratili se do prvog sledećeg sprata. Bacio
sam nekoliko granata niz rampu da se nečim zabavljaju dok mi ne
pobegnemo.
„Šta, dovraga, da radimo sad?“, vikao je Bender dok smo trčali preko
sprata.
Brejnpal, šupčino, poslao sam mu i zašao za ćošak. Odaćeš nas. Otišao
sam do staklenog zida i pogledao napolje. Bili smo bar trideset metara
iznad tla, previsoko za skok, čak i za naša tela.
Evo ih, stižu, javio je Bender. Iza nas se začuo zvuk, pomislio sam da
su to sigurno pobesneli vejdijanci.
Sakrij se, javio sam Benderu, pa sam uperio pušku prema najbližem
staklenom zidu i zapucao. Staklo je popucalo, ali nije se slomilo. Zgrabio
sam nešto za šta sam pomislio da je vejdijanska stolica i bacio to kroz
staklo. Onda sam se sagnuo u kancelariju pored Bendera.
Šta, dođavola?, javio se Bender. Sad stižu pravo do nas.
Čekaj, javio sam mu. Ostani dole. Budi spreman da pucaš na moj
znak. Automatsko.
Četvorica vejdijanaca su zašla za ugao i pažljivo napredovala prema
razbijenom staklu. Čuo sam ih kako grgolje između sebe. Uključio sam
prevod.
„…otišli kroz rupu u zidu“, govorio je jedan dok su prilazili staklu.
„Nemoguće“ rekao je drugi. „Previsoko je. Poginuli bi.“
„Ja sam ih viđao kako skaču daleko“, rekao je prvi. „Verovatno mogu
to da prežive.“
„Čak ni ovi (neprevodivo) ne mogu da padaju sto trideset degova
(jedinica mere) i prežive“, usprotivio se treći, približivši se prvoj dvojici.
„Ti (neprevodivo) jedaći (neprevodivo) još su tu negde.“
„Da li ste videli (neprevodivo, verovatno lično ime) na rampi? Oni
(neprevodivo) razvalili su (je) granatama“, kazao je četvrti.
„Popeli smo se istom rampom kao i vi“, rekao je treći, „naravno da
smo videli. A sad se utišajte i pretražite ovaj deo. Ako su tu, izvršićemo
odmazdu nad (neprevodivo) i proslavićemo to u servisu.“ Četvrti je
zatvorio krug i svi su ispružili šape kao da prave pakt. Sva četvorica su sad
zgodno stajala ispred rupe u staklenom zidu.
Sad, javio sam Benderu i otvorio vatru. Vejdijanci su se nekoliko
sekundi trzali kao marionete, a onda su, pod silom metaka, ispali kroz
stakleni zid kojeg više nije bilo. Bender i ja smo sačekali nekoliko sekundi,
pa smo se iskrali do rampe. Tamo nije bilo nikoga osim ostataka
(neprevodivo, verovatno lično ime), koji je smrdeo gore nego njegovi
drugari snajperisti na krovu. Dosad je celo iskustvo vejdijanskog grada
bilo pretnja po nozdrve, moram priznati. Uputili smo se dole, na drugi
sprat, istim putem kojim smo i došli. Prošli smo pored četvorice
vejdijanaca kojima smo pomogli da izađu kroz prozor.
„Nisam baš ovo očekivao“, rekao je Bender, zureći u ostatke
vejdijanaca.
„A šta si očekivao?“, pitao sam ga.
„Ne znam tačno“, odgovorio je.
„Pa kako onda može biti drugačije nego što si očekivao?“, pitao sam,
pa sam se prebacio na kanal brejnpala da se javim Viverosovoj. Izašli smo,
javio sam.
Dođi ovamo, poslala je svoju lokaciju. I povedi Bendera. Nećeš
verovati. Čim je to rekla, začuo sam, između nasumične vatre i eksplozija
granata, duboko, grleno pevanje kako odjekuje kroz zgrade državnog
centra.
„O ovome sam ti pričao“, rekao je Bender, skoro radosno, dok smo
zalazili za poslednji ugao i spuštali se u prirodni amfiteatar. U njemu se
behu skupile stotine vejdijanaca. Pevali su i mahali toljagama. Oko njih,
stotine vojnika KOS-a zauzele su svoje položaje. Kad bi otvorili vatru, bio
bi to pokolj. Ponovo sam uključio prevod, ali nije se čulo ništa. Ili to što
su pevali nije značilo ništa, ili su koristili dijalekt koji kolonijalni lingvisti
još nisu prokljuvili.
Primetio sam Viverosovu i prišao joj. „Šta se događa?“, viknuo sam,
nadjačavajući buku.
„Reci ti meni, Peri“, odgovorila je. „Ja sam ovde samo posmatrač.“
Pokazala je glavom nalevo, gde se poručnik Kiz savetovao s drugim
oficirima. „Pokušavaju da shvate šta da rade.“
„Zašto niko nije pucao?“, pitao je Bender.
„Zato što oni nisu pucali na nas“, rekla je Viverosova. „Naša
naređenja su bila da ne pucamo na civile ako ne bude neophodno. Ovi
izgledaju kao civili. Svi nose toljage, ali nisu nam pretili njima, samo
vitlaju njima dok pevaju. Stoga nije neophodno ubiti ih. Mislim da si ti
zadovoljan ovim razvojem događaja, Benderu.“
„Ja jesam zadovoljan time“, potvrdio je Bender i, očigledno zanesen,
pokazao: „Pogledajte onoga što ih predvodi. On je fej, verski vođa. On je
veoma značajan vejdijanac. Verovatno je on napisao pesmu koju pevaju.
Ima li neko prevod?“
„Ne“, rekla je Viverosova. „Ne služe se jezikom koji mi poznajemo.
Nemamo pojma šta pevaju.“
Bender je istupio. „To je molitva za mir“, rekao je. „Mora biti. Mora
biti da znaju šta smo uradili njihovoj planeti. Vide šta radimo njihovom
gradu. Svako kome se to radi mora vikati da to prestane.“
„Kako kenjaš“, brecnula se Viverosova. „Nemaš pojma o čemu
pevaju, jebote. Mogli bi pevati o tome kako će da nam otkinu glave i
popišaju se u njih. Mogli bi pevati za svoje mrtve. Mogli bi pevati prokleti
spisak za prodavnicu. Ne znamo. Ti ne znaš.“
„Grešiš“, rekao je Bender. „Pet decenija sam bio u prvim redovima
borbe za mir na Zemlji. Ja znam kad su ljudi spremni za mir. Znam kad
pružaju ruku.“ Pokazao je prema vejdijancima. „Ovi ljudi su spremni,
Viverosova. Osećam to. I to ću ti i dokazati.“ Bender je spustio svoju pušku
i krenuo prema amfiteatru.
„Prokletstvo, Benderu!“, povikala je Viverosova. „Vraćaj se ovamo
odmah! To je naređenje!“
„Ja neću više da ‘samo izvršavam naređenja’, desetaru!“, doviknuo je
Bender i potrčao.
„Sranje!“, viknula je Viverosova i krenula za njim. Pokušao sam da je
uhvatim i promašio sam.
Dotad su već poručnik Kiz i drugi oficiri podigli pogled i videli
Bendera kako trči prema vejdijancima, a Viverosova za njim. Video sam
kako Kiz nešto viče i Viverosovu kako naglo staje. Mora da joj je Kiz
poslao naređenje i preko brejnpala. Ako je i Benderu naredio da stane, on
se oglušio o komandu i nastavio da trči prema vejdijancima.
Bender se konačno zaustavio na ivici amfiteatra i ćutke stao. Najzad
je fej, koji je predvodio pevanje, primetio kako jedan čovek stoji na obodu
njegove pastve i prestao da peva. Pastva je, zbunjena, izgubila melodiju i
mrmljala je još nešto, otprilike minut, a onda su i oni primetili Bendera i
okrenuli se prema njemu.
To je bio trenutak koji je Bender čekao. Mora da je iskoristio tih
nekoliko trenutaka, pre nego su svi obratili pažnju ne njega, da osmisli šta
će reći i da prevede to na vejdijanski, budući da je, kad je progovorio,
pokušao da govori njihovim jezikom i, po svim profesionalnim
standardima, u razumnoj meri uspevao to da izvede.
„Prijatelji moji, moji dragi tražitelji mira“, počeo je, pružajući ruke
prema njima, pokazujući im da priđu.
Podaci o tom događaju naposletku će pokazati da se ne manje od
četrdeset hiljada sićušnih igličastih projektila, koje vejdijanci zovu avdgur,
zabilo u Benderovo telo za manje od sekund. Ispaljeni su iz toljaga, koje
uopšte nisu bile toljage, već tradicionalno oružje u obliku grane drveta
koje je vejdijancima sveto. Bender se doslovno topio dok su srebrni
avdguri probijali njegov kombinezon i telo, odsecajući mu čvrstinu. Svi
smo se kasnije saglasili da je to jedna od najzanimljivijih smrti koje smo
ikada videli.
Benderovo telo je palo poput maglovite mrlje dok su vojnici KOS-a
otvarali vatru na amfiteatar. To je zaista bio pokolj: nijedan vejdijanac nije
preživeo niti uspeo da ubije ili rani nijednog vojnika osim Bendera. Bilo
je gotovo za manje od minut.
Viverosova je sačekala naredbu o prekidu vatre, pa je prišla bari koja
je ostala iza Bendera i počela besno da gazi po njoj. „Kako ti se sada sviđa
tvoj mir, drkadžijo?“, urlala je dok su joj se tečni Benderovi organi brčkali
oko nogu.
 „Bender je bio u pravu, znaš“, rekla mi je Viverosova pri povratku na
Modesto.
„U vezi sa čim?“, upitao sam.
„U vezi s tim da se KOS koristi prebrzo i previše. U vezi s tim da je
lakše boriti se nego pregovarati.“ Mahnula je ka vejdijanskoj matičnoj
planeti iza nas. „Nismo morali da uradimo ovo, znaš. Da raznesemo ove
jadne kučkine sinove u svemir i da učinimo da narednih nekoliko decenija
provedu u gladovanju i međusobnom ubijanju. Mi danas nismo ubili
civile – dobro, osim onih koji su sredili Bendera. Ali imaće lep period
umiranja od bolesti i međusobnog ubijanja zato što neće moći da urade
mnogo više. To nije ništa manje od genocida. Samo se osećamo bolje jer
nećemo biti tu kad se to desi.“
„Nikad se ranije nisi slagala s Benderom“, rekao sam.
„To nije istina“, usprotivila se Viverosova. „Ja sam rekla da on nema
jebenog pojma i da ima dužnost prema nama. Ali nisam rekla da nije u
pravu. Trebalo je da me sluša. Da je izvršavao svoja jebena naređenja, sad
bi bio živ. Umesto toga ga ljuštim sa obuće.“
„On bi verovatno rekao da je poginuo za svoja ubeđenja“, rekao sam.
Viverosova je frknula. „Molim te“, rekla je. „Bender je umro za
Bendera. Sranje. Prići gomili ljudi čiju smo planetu upravo uništili i
ponašati se kao da si njihov prijatelj. Kakav šupak. Da sam bila jedna od
njih, i ja bih ga pogodila.“
„Prokleti stvarni ljudi, staju na put mirovnim idejama“, ponovio sam.
Viverosova se nasmešila. „Da je Bender zaista bio zainteresovan za
mir, a ne za svoj ego, radio bi ono što ja radim i ono što bi i ti trebalo da
radiš, Peri“, rekla je. „Da izvršavaš naređenja. Da ostaneš živ. Da preguraš
svoj rok u pešadiji. Da nastaviš obuku za oficira i napreduješ. Da postaneš
onaj koji izdaje naređenja, a ne onaj koji ih prima. Tako ćemo sklapati mir
kad je to moguće. I tako ja mogu da živim s ‘pukim izvršavanjem
naređenja’. Zato što znam da ću jednog dana doprineti tome da se ta
naređenja menjaju.“ Naslonila se na leđa, sklopila oči i prespavala ostatak
puta do broda.
Luisa Viveros poginula je dva meseca kasnije u usranoj blatnjavoj
rupi zvanoj Duboka voda. Naša četa naletela je na zamku u prirodnim
katakombama ispod kolonije hanija koju je trebalo da očistimo. Tokom
bitke su nas saterali u pećinsku odaju koja je imala četiri dodatna tunela,
a svi su bili povezani s pešadijom hanija. Viverosova nam je naredila da se
vratimo u naš tunel i otvorimo vatru na tavanicu, da ga obrušimo i
presečemo vezu sa odajom. Podaci s brejnpala pokazuju da se ona posle
toga okrenula i počela da puca na hanije. Nije dugo izdržala. Ostatak čete
je izborio povratak na površinu, što nije bilo lako s obzirom na to kako
smo bili saterani. Ali to je bilo bolje od pogibije u zamci.
Viverosova je posthumno dobila medalju za hrabrost. Ja sam
promovisan u desetara i dobio sam našu četu. Njen krevet i ormarić
dodeljeni su novom momku po imenu Vitford, koji je bio dovoljno dobar,
koliko se tražilo.
Institucija je zamenila zupčanik. A meni je nedostajala.
 JEDANAEST

Tomas je umro zbog nečega što je pojeo.

To što je on svario toliko je novo da KOS za to još nema ni ime, na
koloniji toliko novoj da ni ona nema ime, samo zvaničnu oznaku:
Kolonija 622, 47 Ursae Majoris. (KOS je nastavio da koristi oznake za
zvezde koje su se koristile na Zemlji iz istog razloga iz kojeg je nastavio da
koristi dvadesetčetvoročasovno vreme i godinu od 365 dana. Zato što je
tako bilo lakše.) Deo je uobičajene procedure da nove kolonije emituju
kompilaciju svih podataka o koloniji u dron s pogonom za skok, koji onda
preskoči na Feniks, da bi kolonijalna uprava mogla da vodi računa o
pitanjima vezanim za koloniju.
Kolonija 622 je slala dronove otkako je sletela, šest meseci ranije;
osim uobičajenih svađa, haosa i meteža koji prate svako osnivanje
kolonije, nisu izvestili ništa posebno osim da prokleta sluzava buđ
zapušava skoro sve, kvari mašineriju, kompjutere, pa čak i četvrti za život.
Genetska analiza tog materijala poslata je u Feniks sa zahtevom da neko
napravi fungicid koji će proterati tu buđ doslovno ljudima iz kose. Prazni
dronovi počeli su da stižu odmah potom, bez ijedne informacije od
kolonije.
Tomas i Suzan su bili stacionirani na Taksonu, koji je bio poslat da
istraži. Takson je pokušao da podigne koloniju iz orbite – neuspešno.
Vizuelna komunikacija je pokazala da nema nikakvih pokreta između
građevina, da nema ljudi, nema životinja, nema ničega. Same građevine,
međutim, nisu bile oštećene. Tomasov vod dobio je poziv za osmatranje.
Kolonija je bila prekrivena gukom, prekrivačem od sluzave buđi, na
nekim mestima debelim i nekoliko centimetara. Curila je sa električnih
vodova i toga je bilo svuda po opremi za komunikaciju. To je bila dobra
vest: postojala je mogućnost da je buđ prosto onesposobila tehniku. Taj
optimizam se ugasio kad je Tomasova četa naišla na obore sa životinjama
i videla da je sva stoka mrtva i veoma raspadnuta usled razornog uticaja
buđi. Nedugo potom, pronašli su i koloniste – u skoro istom stanju.
Gotovo svi (ili ono što je ostalo od njih) bili su u krevetu ili blizu kreveta
– izuzeci su bili porodice, koje su često nalažene u dečjim sobama ili u
hodnicima pred dečjim sobama, i članovi kolonije koji su radili noćnu
smenu, te su nađeni u blizini svojih radnih mesta. Šta god da ih je napalo,
napalo ih je kasno i toliko brzo da kolonisti nisu imali vremena da reaguju.
Tomas je predložio da jedan leš odnesu u medicinske prostorije
kolonije, gde bi izveo brzu autopsiju, koja bi možda nagovestila šta je ubilo
koloniste. Četovođa je to odobrio, pa su Tomas i još jedan vojnik izabrali
najočuvaniji leš. Tomas ga je uzeo ispod pazuha, a kolega je uzeo noge.
Tomas je rekao da ga podignu na tri. Stigao je do dva kad se sluzava buđ
podigla s leša i pljesnula ga po licu. On je uzdahnuo od iznenađenja, a
sluzava buđ mu se uvukla u usta, pa niz grlo.
Ostatak Tomasove čete odmah je namestio kombinezone tako da im
zatvore usta – u poslednji čas, jer je buđ za sekund skočila u napad sa
svakog otvora i nabora. Po celoj koloniji su se, skoro u isto vreme,
odigravali isti napadi. Šest Tomasovih kolega iz voda takođe se našlo sa
sluzavom buđi u ustima.
Tomas je pokušao da izvuče buđ iz usta, ali ona je kliznula još dublje
u grlo, zaprečujući mu disajne puteve, nastavljajući prema plućima i dalje
u stomak. Tomas je preko brejnpala poslao saborcima poruku da bi
trebalo da ga odvedu u medicinske prostorije, gde bi možda mogli da iz
njegovog tela usisaju dovoljno buđi da ponovo prodiše. Smartblad je
obezbeđivala skoro petnaest minuta pre nego što Tomas doživi trajno
oštećenje mozga. Bila je to odlična ideja i verovatno bi uspela da sluzava
buđ nije počela da izbacuje kiseline za varenje u Tomasova pluća i da ga
tako izjeda iznutra dok je još bio živ. Tomasova pluća su odmah počela da
se rastaču, bio je mrtav od šoka i gušenja nekoliko minuta kasnije. Šest
ostalih kolega doživelo je njegovu sudbinu, koja je, svi su se saglasili, snašla
i koloniste.
Vođa Tomasovog voda izdao je naredbu da ostave Tomasa i ostale
žrtve. Vod se povukao u transporter i vratio se na Takson. Transporteru
je odbijen pristup. Ceo vod je, jedan po jedan, uvođen u vakuum da bi se
ubili ostaci buđi na njihovim kombinezonima, a onda su podvrgnuti
žestokom spoljnom i unutrašnjem procesu dekontaminacije koji je bio
bolan kao što zvuči.
Sonde bez posade, koje su kasnije poslate, pokazale su da na Koloniji
622 nema preživelih i da je sluzava buđ, pored toga što poseduje dovoljno
inteligencije da izvede dva nezavisna koordinirana napada, gotovo
potpuno otporna na tradicionalno oružje. Meci, granate i rakete pogađaju
samo mali deo budi, a drugi delovi ostaju neoštećeni. Vatra spali gornji
sloj buđi, a svi dublji slojevi ostanu netaknuti. Zračno oružje iseče buđ, ali
napravi minimalnu ukupnu štetu. Počelo se s radom na izradi fungicida
koji su kolonisti tražili, ali rad je prekinut kad se utvrdilo da se sluzava buđ
nalazi gotovo svuda na toj planeti. Činilo se lakšim pronaći novu planetu
nego istrebljivati sluzavu buđ na toj.
Tomasova smrt nas je podsetila da ne samo što ne znamo sa čim ovde
imamo posla nego da nekad ne možemo ni da zamislimo sa čim imamo
posla. Tomas je napravio grešku pretpostavivši da neprijatelj više nalikuje
nama. Pogrešio je. Umro je zbog toga.
Osvajanje univerzuma bivalo mi je jasnije.
Uznemirenost je počela kod Gindala, gde smo zaskočili gindalske
vojnike dok su se vraćali u svoja legla. Sekli smo im ogromna krila zracima
i raketama ih bacali niz litice duboke dva kilometra. Zaista je počela da me
pogađa iznad Udasprija, dok smo na sebe stavljali energetska pakovanja
za inercijalno vlaženje da bismo imali bolju kontrolu dok skačemo sa stene
na stenu po prstenovima Udasprija, igrajući se žmurke s paukolikim
vindijima, koji su odvaljivali delove prstenova i bacali ih na planetu niže,
praveći pritom precizne orbite leta pravo na ljudsku koloniju na Halfordu.
Kad smo stigli na Kova Bandu, već sam bio spreman da puknem.
Možda je to bilo i zbog samih kovandanaca, koji su na mnogo načina
bili klonovi ljudske rase: dvonožni, sisari, izuzetno nadareni za umetnost,
posebno za poeziju i dramu, brzo su se razmnožavali i bili su neobično
agresivni u pogledu univerzuma i svog mesta u njemu. Ljudi i kovandanci
često su se međusobno borili za isti nerazvijeni prostor. Kova Banda je,
zapravo, bila ljudska kolonija pre nego kovandanska, a napuštena je posle
domorodačkog virusa od kojeg su naseljenicima počeli da rastu dodatni,
nakazni udovi i da im se razvijaju dodatne, ubilačke ličnosti. Taj virus
kovandancima nije zadao ni glavobolju, odmah su se naselili. Šezdeset tri
godine kasnije, kolonija je konačno razvila vakcinu za virus i opet poželela
planetu. Nažalost, kovandanci – opet veoma slično ljudima – nisu bili baš
zagrejani za deljenje. Stoga smo se mi umešali i pošli u bitku s
kovandancima.
Od kojih najviši ne premašuje dva i po centimetra.
Kovandanci, naravno, nisu toliko glupi da pošalju svoje malene
armije protiv ljudi, koji su šezdeset ili sedamdeset puta veći od njih. Prvo
su nas napali letelicama, minobacačima velikog dometa, tenkovima i
drugom vojnom opremom koja može da nanese štetu – i nanosila ju je.
Nije lako oboriti letelicu od dvadeset centimetara koja leti nekoliko stotina
kilometara na sat. Ali radiš što možeš da im otežaš da koriste tu prednost
(mi smo to uradili tako što smo sleteli u glavni park Kova Bande, tako da
njihova artiljerija koja promaši nas pogađa svoje ljude) i naposletku ćeš se
rešiti većine tih problema. Naši ljudi su uništavali kovandske snage s više
pažnje nego inače, ne samo zato što su mali pa ti treba više koncentracije
da ih pogodiš. Bilo je i toga što niko nije želeo da ga ubije protivnik od dva
i po centimetra.
Ali na kraju srušiš sve letelice i uništiš sve tenkove, a onda moraš da
središ i njih lično. Evo kako se protiv njih bori: staješ na njih. Samo spustiš
nogu, pritisneš, i to je to. Dok ti to radiš, kovandanac puca iz svog oružja
na tebe i vrišti svim kapacitetom svojih malenih pluća, a ti to cviljenje
jedva da možeš da čuješ. Ali to je beskorisno. Tvoj kombinezon,
napravljen da prima udarce projektila ljudske veličine, jedva registruje
stvari koje na tvoja stopala bacaju kovandanci. Jedva registruješ i krckanje
malog bića koje si zgazio. Onda vidiš drugo, pa ponoviš to.
Radili smo to satima dok smo jezdili kroz glavni grad Kova Bande,
zastajkujući tu i tamo da bismo uočili raketu na nekom neboderu visokom
pet-šest metara i srušili ga jednim pogotkom. Neki iz našeg voda bi
umesto toga pucali sačmom, čije je svako zrno bilo dovoljno da skine
jednog kovandanca, i koja bi zvečala zgradom kao neka luda zvečarka. Ali
uglavnom se radilo o gaženju. Godzila, čuveno japansko čudovište koje je
doživljavalo desetu filmsku verziju kad sam ja odlazio sa Zemlje, osećala
bi se tu kao kod kuće.
Ne sećam se tačno trenutka kad sam počeo da vrištim i šutiram
nebodere, ali radio sam to dovoljno dugo i jako da me je Šupak, kad je
Alan konačno uspeo da me dozove sebi, obavestio da sam slomio tri prsta
na nozi. Alan me je odveo do gradskog parka i stavio me da sednem. Čim
sam seo, neki kovandanac se pojavio iza stene i počeo da mi puca u lice.
Imao sam osećaj da mi se zrnca peska zarivaju u obraz.
„Prokletstvo“, rekao sam i zgrabio ga kao lopticu. Zavrljačio sam ga
u obližnji neboder. Odleteo je, okrećući se u vazduhu, i začulo se samo
tiho „ting“ kad je udario u zgradu i pao na zemlju s visine od dva metra.
Svi drugi kovandanci u okolini očigledno su bili odustali od pokušaja da
me ubiju.
Okrenuo sam se prema Alanu. „Imaš li ti neku četu o kojoj bi
brinuo?“, upitao sam ga. On je unapređen kad je njegovom četovođi besni
gindalanac iščupao lice.
„I ja bih tebe mogao to da pitam“, rekao je i slegao ramenima. „Dobro
su oni. Imaju svoja naređenja, a nemaju više pravog protivnika. Sve je
čisto, i Tipton može u tim uslovima da vodi četu. Kiz mi je rekao da te
dovučem ovamo i saznam šta se to, kog vraga, s tobom dešava. Pa šta se,
kog vraga, dešava s tobom?“
„Isuse, Alane“, rekao sam. „Upravo sam proveo tri sata gazeći po
inteligentnim bićima kao da su jebene bube, to se dešava sa mnom.
Ubijam ljude svojim jebenim stopalom. Ovo je“ – ispružio sam ruku –
„totalno besmisleno, jebote, Alane. Ovi ljudi su visoki dva i po centimetra.
To je kao da Guliver razvaljuje Liliputance.“
„Ne biramo mi svoje bitke, Džone“, rekao je Alan.
„Kako se ti osećaš zbog ove bitke?“, upitao sam.
„Smeta mi malo“, rekao je Alan. „Nije to uopšte ispravna bitka. Samo
oduvavamo ove ljude u pakao. S druge strane, najveća žrtva u četi mi je
spaljeno uvo. Eto ti tvog čuda. Tako da se ukupno osećam prilično dobro
u vezi s tim. A ni kovandanci nisu potpuno bespomoćni. Krajnji rezultat
je prilično izjednačen.“
To je, začudo, bilo istinito. Veličina kovandanaca radila je u njihovu
korist u svemirskim bitkama. Nama je teško da pratimo njihove brodove
i njihove male i vešte borbene letelice nanose malo štete posebno, ali
zajedno su prilično moćne. Samo u borbi na tlu mi imamo nesrazmernu
prednost. Relativno mala flota štiti Kova Bandu, pa je i zbog toga KOS
odlučio da je povrati.
 „Ne govorim ko je u prednosti u ukupnom rezultatu, Alane“, rekao
sam. „Pričam o činjenici da su naši protivnici visoki jebena dva i po
centimetra. Pre ovoga, borili smo se protiv pauka. Pre toga, borili smo se
protiv prokletih pterodaktila. Sve to uništava moj osećaj za nijanse.
Uništava moj osećaj za mene. Ne osećam se više kao čovek, Alane.“
„Tehnički gledano, ti više i nisi čovek“, rekao je Alan u pokušaju da
me oraspoloži.
Nije uspeo. „Pa dobro, onda više nemam osećaj za to kako je bilo biti
čovek“, odvratio sam. „Naš posao je da se srećemo s novim, čudnim
narodima i kulturama, i da pobijemo kučkine sinove najbrže što možemo.
O njima znamo samo ono što nam treba da bismo mogli da se borimo s
njima. Oni postoje samo kao neprijatelji, što se nas tiče. Ako izuzmemo
činjenicu da su dovoljno pametni da se bore s nama, mogli bi biti i
životinje.“
„To većini nas olakšava sve ovo“, rekao je Alan. „Ako se ne
identifikuješ s paukom, ne osećaš se toliko loše kad ga ubiješ, čak ni ako je
velik i pametan. Možda posebno ako je velik i pametan.“
„Možda me to i muči“, rekao sam. „Nema osećaja posledice. Samo
uzmem živo, misleće biće i zavrljačim ga u zgradu. To me nimalo nije
mučilo. To što me nije mučilo – to me i muči, Alane. Trebalo bi da postoje
posledice naših dela. Moramo da priznamo bar nešto od užasa onoga što
radimo, radili to s razlogom ili ne. Ne užasava me ništa od onog što radim.
Bojim se toga. Bojim se šta to znači. Gazim po ovom gradu kao neko
prokleto čudovište. I počinjem da mislim da upravo to i jesam. Da sam to
postao. Ja sam čudovište. Ti si čudovište. Svi smo jebena neljudska
čudovišta, i ne vidimo jebeno ništa loše u tome.“
Alan nije imao ništa da kaže na to. Pa smo posmatrali naše vojnike
kako gaze kovandance sve dok nije ostalo ništa da se gazi.
„Pa šta je s njim, dovraga?“, upitao je poručnik Kiz Alana, misleći na
mene, na kraju našeg brifinga s drugim četovođama posle bitke.
„Misli da smo svi mi neljudska čudovišta“, odgovorio je Alan.
„Ah, to“, rekao je poručnik Kiz i okrenuo se ka meni. „Koliko dugo
si u vojsci, Peri?“
„Skoro godinu dana“, rekao sam.
Poručnik Kiz je klimnuo. „Onda si stigao po rasporedu, Peri. Većini
ljudi treba oko godinu dana da skapiraju da su se pretvorili u bezdušne
mašine za ubijanje, lišene savesti i morala. Neki ranije, neki kasnije.
Jensen“ – pokazao je na jednog od vođa eskadrona – „taj ti je izdržao
petnaestak meseci pre nego što je pukao. Reci mu šta si uradio, Jensene.“
„Pucao sam u Kiza“, priznao je Ron Jensen. „Video sam ga kao
personifikaciju zlog sistema koji me je pretvorio u mašinu za ubijanje.“
„Zamalo da mi odvali glavu“, dodao je Kiz.
„Imao sam sreće“, priznao je Jensen.
„Da, sreće da me promašiš. U suprotnom, ja bih bio mrtav, a ti bi bio
mozak koji pluta u rezervoaru i ludi od nedostatka spoljašnjih nadražaja.
Vidi, Peri, to se dešava svima. Otrešćeš se toga kad shvatiš da nisi
neljudsko čudovište, već da samo pokušavaš da se snađeš u potpuno
sjebanoj situaciji. Sedamdeset pet godina si vodio život u kojem je
najuzbudljivija stvar bila to što si s vremena na vreme imao seks, a onda
se nađeš u situaciji u kojoj moraš da ubiješ vanzemaljca pre nego što on
ubije tebe. Isuse, u one koji u jednom trenutku ne puknu i nemam
poverenja.“
„Alan nije pukao“, rekao sam. „A on je ovde koliko i ja.“
„To je tačno“, saglasio se Kiz. „Šta imaš da kažeš na to, Rozentale?“
„U meni se nakupila budža nekontrolisanog besa, poručniče.“
 „Ah, potiskivanje“, rekao je Kiz. „Odlično. Potrudi se da ne uzmeš
mene za metu kad konačno pukneš, molim te.“
„Ne mogu ništa da obećam, gospodine“, odgovorio je Alan.
„Znaš li šta je meni pomoglo?“, javila se Ejmi Veber, takođe četovođa.
„Napravila sam spisak stvari koje mi nedostaju sa Zemlje. To me je malo
deprimiralo, ali s druge strane me je podsetilo da nisam potpuno otišla.
Ako ti neke stvari nedostaju, to znači da si još povezan.“
„I šta ti je nedostajalo?“, upitao sam.
„Šekspir u parku, za početak“, rekla je. „Poslednje noći na Zemlji,
gledala sam postavku Magbeta koja je bila sušto savršenstvo. Bože, kako
je sjajno bilo! A nije da ovde imamo priliku da gledamo neko dobro
pozorište uživo.“
„Nedostajali su mi čokoladni kolačići moje ćerke“, rekao je Jensen.
„I na Modestu možeš dobiti dobre čokoladne kolačiće“, rekao je Kiz.
„Prokleto dobre.“
„Nisu dobri kao što su bili kolačići moje ćerke. Tajna je u melasi.“
„To zvuči grozno“, rekao je Kiz. „Mrzim melasu.“
„Dobro je što nisam to znao kad sam pucao na vas“, rekao je Jensen.
„Ne bih vas promašio.“
„Meni nedostaje plivanje“, javio se Greg Ridli. „Nekad sam plivao u
reci pored mog imanja u Tenesiju. Uglavnom je bila hladna kao led, ali ja
sam tako voleo.“
„Rolerkosteri“, rekao je Kiz. „Oni veliki na kojima imaš osećaj da će
ti creva ispasti kroz cipele.“
„Knjige“, rekao je Alan. „Velika, debela, tvrdih korica, u nedeljno
jutro.“
„Pa, Peri“, pitala je Veberova, „da li tebi nešto nedostaje?“
Slegao sam ramenima. „Samo jedna stvar“, rekao sam.
 „Ne može biti gluplje od mojih rolerkostera“, rekao je Kiz. „Da
čujemo. To je naređenje.“
„Jedina stvar koja mi stvarno nedostaje jeste da budem u braku“,
rekao sam. „Nedostaje mi da sedim sa svojom ženom, samo da pričamo
ili da čitamo, bilo šta.“
Nastao je tajac. „To je novo za mene“, rekao je Ridli.
„Sranje, meni to ne nedostaje“, javio se Jensen. „Poslednjih dvadeset
godina mog braka nije baš bilo za pohvalu.“
Pogledao sam ih sve. „Zar niko od vas nema supružnika koji je i sam
stupio u vojsku? Zar niste na vezi s njima?“
„Moj muž je stupio pre mene“, rekla je Veberova. „Već je bio mrtav
kad sam ja dobila prvo zaduženje.“
„Moja žena je smeštena na Bojsu“, rekao je Kiz. „Ponekad mi pošalje
poruku. Nemam baš osećaj da joj silno nedostajem. Pretpostavljam da joj
je trideset osam godina mene bilo dovoljno.“
„Ljudi dođu ovamo gore i ne žele više da budu u svojim starim
životima“, objasnio je Jensen. „Naravno, nedostaju nam male stvari, kao
što je Ejmi rekla, to je jedan od načina da ne odlepiš. Ali to je kao da si se
vratio baš u trenutak pre nego što si napravio sve izbore koji su ti dali život
kakav si imao. Kad bi mogao da se vratiš, da li bi napravio iste izbore? Već
si proživeo taj život. Sve ovo na stranu, ja ne žalim zbog izbora koje sam
napravio. Ali ne hrlim da ponovo donesem iste odluke. Moja žena je ovde,
naravno. Ali ona je srećna što živi nov život, bez mene. A moram priznati
da ni ja nisam u frci da se opet prijavim na tu dužnost.“
„To me ne veseli, ljudi“, rekao sam.
„Šta ti to od braka nedostaje?“, upitao je Alan.
„Pa nedostaje mi moja žena, znaš“, rekao sam. „Ali nedostaje mi i
osećaj... šta ja znam... utehe. Osećaj da si tamo gde i treba da budeš, s
nekim s kim treba da budeš. To svakako ne osećam ovde. Odlazimo na
mesta za koja treba da se borimo, s ljudima koji bi mogli da budu mrtvi
sutradan ili dan nakon toga. Bez uvrede.“
„Niko se nije uvredio“, rekao je Kiz.
„Ovde nema čvrstog tla“, nastavio sam. „Ovde nema ničega zbog čega
se osećam sigurno. Moj brak je imao uspona i padova, kao i svi drugi, ali
kad se svede na suštinu, znao sam da je čvrst. Nedostaje mi ta vrsta
sigurnosti, i ta vrsta veze s nekim. Ljudima nas čini i ono što značimo
drugim ljudima, a i ono što ljudi znače nama. Fali mi da značim nešto
nekom, da imam taj deo ljudskosti. To mi nedostaje u vezi s brakom.“
Još tišine. „Dođavola, Peri“, najzad je progovorio Ridli, „kad to tako
ispričaš, i meni nedostaje da budem u braku.“
Jensen je frknuo. „Meni ne. Neka tebi i dalje nedostaje da budeš u
braku, Peri. Meni će i dalje nedostajati ćerkini kolači.“
„Melasa“, rekao je Kiz. „Odvratno.“
„Ne počinjite opet, gospodine“, rekao je Jensen. „Moraću da odem
po svoju pušku.“

Suzanina smrt bila je gotovo naličje Tomasove. Štrajk bušilaca na

Elizijumu veoma je smanjio količinu prerađenog petroleja. Takson je
dobio zadatak da preveze nove bušioce i da ih zaštiti dok ne vrate u pogon
nekoliko zatvorenih platformi. Suzan je bila na jednoj od platformi kad su
bušioci napali improvizovanom artiljerijom. Eksplozija je bacila Suzan i
još dvoje vojnika s platforme i pali su u more s visine od nekoliko desetina
metara. Druga dva vojnika su već bila mrtva kada su pala u vodu, ali Suzan
je, mada je bila prilično izgorela i jedva svesna, još bila živa.
Suzan su iz mora izvukli bušioci u štrajku, oni koji su i izveli napad.
Odlučili su da od nje naprave primer. Mora Elizijuma puna su krupnih
lešinara zvanih zevači, čije su nazubljene čeljusti lako mogle da pokupe
osobu u jednom zalogaju. Zevači su često oko platformi zato što se hrane
otpacima koji se s njih bacaju u more. Bušioci su popeli Suzan, šamarima
je dozvali svesti, a onda su brzo izgovorili svoj manifest, računajući da će
se to brejnpalom preneti do KOS-a. Onda su proglasili Suzan krivom za
saradnju s neprijateljem, osudili je na smrt i gurnuli je u more, tik pored
cevi za izbacivanje smeća.
Zevaču nije trebalo mnogo, jedan zalogaj i Suzan je bila unutra. U
tom trenutku, Suzan je još bila živa i borila se da izađe iz zevača kroz isti
otvor kroz koji je i ušla. Međutim, pre nego što je uspela, jedan bušilac
pogodio je zevača pravo u mozak. Zevač je odmah umro i potonuo je,
povukavši i Suzan. Suzan je stradala, nije pojedena, nije se čak ni udavila,
već je umrla od pritiska vode i od ribe koja ju je povukla u ambis.
Svako slavlje bušilaca zbog tog udarca koji su naneli ugnjetačima bilo
je kratkog veka. Sveže snage s Taksona projurile su kroz kamp bušilaca,
okupile nekoliko desetina vođa pobune, ubile ih i nahranile zevače njima.
Osim onih koji su ubili Suzan, oni su bili bačeni zevačima bez metka u
telo. Štrajk se ubrzo potom okončao.
Suzanina smrt mi je štošta razjasnila, podsetila me je da ljudi mogu
biti neljudi kao i vanzemaljska bića. Da sam bio na Taksonu, lako to mogu
da zamislim, bacio bih nekog od tih kopilana koji su ubili Suzan zevačima
i ne bih se osećao nimalo loše zbog toga. Ne znam da li me je to činilo
boljim ili lošijim od onoga u šta sam se uplašio da se pretvaram tokom
bitke s kovandancima. Svejedno, više nisam brinuo o tome jesam li manje
čovek nego ranije.
 DVANAEST

Oni od nas koji su bili u bici za Koral sećaju se gde su se zatekli kad smo
prvi put čuli da je ta planeta zauzeta. Ja sam slušao Alana kako mi
objašnjava da je univerzum za koji sam ja mislio da ga poznajem odavno
nestao.
„Napustili smo ga prvi put kad smo preskočili“, rekao je. „Samo smo
prešli u sledeći univerzum koji je bio na redu. Tako skok funkcioniše.“
Ed Makgvajer i ja, koji smo sedeli sa Alanom u bataljonskom „voljno“
salonu, zaćutali smo na to. Konačno je Ed, koji je preuzeo Ejminu četu,
progovorio. „Ne pratim te, Alane. Mislio sam da nas pogon za skok samo
prebaci brzinom većom od brzine svetlosti ili nešto slično. I tako to
funkcioniše.“
„Jok“, rekao je Alan. „Ajnštajn je i dalje u pravu, brzina svetlosti je
najbrže što može da se ide. Pored toga, ne želiš da počneš da letiš po
univerzumu bilo kojim delom brzine svetlosti. Ako udariš i najmanju
krhotinu dok se krećeš nekoliko stotina hiljada kilometara u sekundi,
dobićeš prilično veliku rupu u svom svemirskom brodu. To je samo brz
način da stradaš.“
Ed je trepnuo, pa je rukom obrisao čelo. „Uh“, rekao je. „Ne kapiram
te.“
 „Dobro, slušaj“, nastavio je Alan. „Pitao si me kako pogon za skok
funkcioniše. Kao što sam rekao, jednostavno je: on uzme neki predmet iz
jednog univerzuma, na primer Modesto, i uvuče ga u drugi univerzum.
Problem je u tome što mi to shvatamo kao ‘pogon’. To u stvari uopšte nije
pogon, jer ubrzanje nije nikakav faktor. Jedini faktor jeste lokacija unutar
multiverzuma.“
„Alane“, rekao sam, „opet prolećeš pored nas.“
„Izvini“, rekao je Alan i onda se zamislio. „Koliko matematike vi
znate?“, upitao je.
„Ja se maglovito sećam kako se računa“, rekao sam. Ed se saglasio
klimnuvši glavom.
„Joj. Dobro. Pričaću veoma prostim rečima. Nemojte da se uvredite.“
„Potrudićemo se“, rekao je Ed.
„U redu. Kao prvo, univerzum u kojem ste sad, univerzum u kojem
smo u ovom trenutku, samo je jedan od beskrajnog broja mogućih
univerzuma čije postojanje dopušta kvantna fizika. Kad god uočimo
elektron u određenoj poziciji, na primer, naš univerzum je funkcionalno
definisan tom pozicijom elektrona, dok je u alternativnom univerzumu
pozicija tog elektrona potpuno drugačija. Pratite me?“
„Uopšte ne“, priznao je Ed.
„Vi, nenaučnici. Dobro, onda mi samo verujte. Poenta je: višestruki
univerzumi. Multiverzumi. Ono što pogon za skok radi jeste otvaranje
vrata prema drugom univerzumu.“
„Kako se to radi?“, upitao sam.
„Ne znate dovoljno matematike da bih vam to objasnio“, rekao je
Alan.
„Znači, magija“, zaključio sam.
 „S tvoje tačke gledišta, jeste“, rekao je Alan. „Ali u fizici je to dosta
jasno.“
„Ne kapiram“, kazao je Ed. „Mi smo već bili u višestrukim
univerzumima, pa ipak je svaki univerzum u kojem smo bili potpuno isti
kao naš. Svaki ‘alternativni univerzum’ o kojem sam čitao u naučnoj
fantastici veoma se razlikuje. Tako znaš da si u alternativnom
univerzumu.“
„Na to pitanje postoji zanimljiv odgovor“, rekao je Alan. „Hajde sada
da kažemo da je pomeranje predmeta iz jednog univerzuma u drugi u
osnovi neverovatan događaj.“
„To mogu da prihvatim“, rekao sam.
„U smislu fizike, to je dopustivo, s obzirom na to da je, na osnovnom
nivou, ovo univerzum kvantne fizike i manje-više je sve moguće, ča i ako
praktično nije. Međutim, s obzirom na to da su sve stvari jednake, svaki
univerzum više voli da neverovatnost događaja zadržava na minimumu,
posebno iznad podatomskog nivoa.“
„Kako univerzum ‘više voli’ bilo šta?“, upitao je Ed.
„Ne znaš matematiku“, rekao je Alan.
„Naravno da ne znam“, rekao je Ed i prevrnuo očima.
„Ali univerzum neke stvari više voli od drugih. Više voli da se kreće
prema stanju entropije, na primer. Više voli da ima brzinu svetlosti kao
konstantu. Te stvari možeš modifikovati ili se njima možeš poigravati do
određenog nivoa, ali za to ti je potreban trud. Isto je ovde. U ovom slučaju,
pomeranje predmeta iz jednog univerzuma u drugi toliko je neverovatno
da je obično univerzum u koji pomeraš predmet inače potpuno isti kao
onaj koji si napustio. To je, moglo bi se reći, očuvanje neverovatnosti.“
„Ali kako objašnjavaš to što se mi pomeramo s jednog mesta na
drugo?“, upitao sam. „Kako pređemo iz jedne tačke u prostoru u jednom
univerzumu do potpuno drugačije tačke u prostoru u drugom
univerzumu?“
„Razmislite o tome“, rekao je Alan. „Pomeranje celog broda u drugi
univerzum izvanredno je malo verovatno. S tačke gledišta univerzuma, to
gde se u tom novom univerzumu pojavi zaista je veoma trivijalno pitanje.
Zato sam rekao da je reč ‘pogon’ pogrešna. Mi suštinski ne idemo nikuda.
Mi samo stignemo.“
„A šta se desi u univerzumu koji smo upravo napustili?“, upitao je
Ed.
„Pojavi se druga verzija Modesta iz drugog univerzuma, sa
izmenjenim verzijama nas u njemu“, objasnio je Alan. „Verovatno.
Postoje beskonačno male šanse da se to ne desi, ali, načelno, upravo to se
desi.“
„Da li se mi ikad možemo vratiti?“, upitao sam.
„Kuda?“, pitanjem je uzvratio Alan.
„U univerzum iz kojeg smo krenuli“, rekao sam.
„Ne. Pa sad, teoretski je moguće, ali je izuzetno malo verovatno.
Univerzumi se stalno stvaraju zbog mogućnosti grananja, a univerzumi u
koje mi idemo u principu se stvaraju gotovo trenutno pre nego što
izvedemo skok u njih; zbog toga, između ostalog, i možemo da
preskočimo u njih – zato što su po sastavu toliko bliski našem. Što si duže
odvojen od određenog univerzuma, to on ima više vremena da se promeni
i manje su ti šanse da se vratiš u njega. Čak je i vraćanje u univerzum iz
kojeg si izašao pre nekoliko sekundi izvanredno malo verovatno. Vraćanje
u onaj koji smo napustili pre više od godinu dana, kad smo preskočili na
Feniks sa Zemlje, van je svake mogućnosti.“
„Sad sam u depresiji“, rekao je Ed. „Voleo sam svoj univerzum.“
„Pazi sad ovo, Ede“, rekao je Alan. „Ti čak i ne dolaziš iz istog
izvornog univerzuma kao Džon i ja, pošto nisi izveo taj prvi skok kad i mi.
Još gore, čak ni ljudi koji jesu izveli skok kad i mi nisu sada u istom
univerzumu kao mi, jer oni su preskočili u druge univerzume, pošto nisu
bili na istom brodu kao mi. Svaka verzija naših starih prijatelja koje sad
sretnemo biće njihova izmenjena verzija. Naravno, oni će izgledati isto i
ponašaće se isto, zato što, osim ponekog položaja elektrona tu i tamo, oni
i jesu iste osobe. Ali univerzumi iz kojih potičemo potpuno su drugačiji.“
„Dakle, ti i ja smo sve što je ostalo od našeg univerzuma“, rekao sam.
„Prilično je sigurno da univerzum nastavlja da postoji“, rekao je Alan.
„Ali mi smo skoro sigurno jedine dve osobe iz njega u ovom univerzumu.“
„Ne znam šta da mislim o tome“, rekao sam.
„Ne muči se time previše“, tešio me je Alan. „Sa stanovišta
svakodnevice, sve to skakutanje univerzuma sasvim je nevažno.
Matematički govoreći, sve je manje-više isto, ma u kom univerzumu bio.“
„Pa šta će nam onda svemirski brodovi?“, upitao je Ed.
„Pa, očigledno, da bismo mogli da putujemo kada dođemo u nov
univerzum“, objasnio je Alan.
„Ne, ne“, ispravljao se Ed. „Hoću da kažem, ako možeš da skokneš s
jednog univerzuma na drugi, zašto isto tako ne možeš i s jedne planete na
drugu, umesto da ideš svemirskim brodovima? Samo prebaci ljude
direktno na površinu planete. To bi nas svakako spasilo od pogibije u
svemiru.“
„Univerzum više voli da se preskakanje radi daleko od velikih
gravitacionih virova, poput planeta i zvezda“, rekao je Alan. „Posebno
kada se preskače u drugi univerzum. Možeš preskočiti veoma blizu
gravitacionog vira, što je razlog zbog kojeg mi ulazimo u nove univerzume
blizu naših destinacija, ali preskakanje iz univerzuma mnogo je lakše kada
si daleko od njega, i zato se uvek malo udaljimo od njih pre nego što
preskočimo. Postoji i eksponencijalni odnos koji bih mogao da vam
pokažem, ali...“
 „Da, da, znam, ne znamo matematiku“, završio je Ed.
Baš kad se Alan spremao da nas umiri odgovorom, svi naši
brejnpalovi su se uključili. Modesto je upravo primio vest o masakru u
Koralu. A to je, ma u kom univerzumu bili, grozna stvar.

Koral je bio peta planeta koju su ljudi naselili i prva koja je ljudima
klimatski nesumnjivo bolje pogodovala nego Zemlja. Bila je geološki
stabilna, sa sistemom vremenskih prilika koji je omogućavao pojas
umerene klime iznad najvećeg dela velikih kopnenih površina. Bila je
krcata biljkama i životinjskim vrstama genetski sličnim onima na Zemlji,
sasvim dovoljno da ispunjavaju ljudske nutritivne i estetske potrebe.
Ranije je bilo priča o tome da se ta kolonija nazove Raj, ali zaključilo se da
je taj naziv karmički ekvivalent traženja nevolje.
Umesto toga, izabrano je ime Koral, zbog stvorenja nalik na korale
koja su stvorila veličanstveno raznovrstan arhipelag ostrva i podvodnih
grebena oko ekvatorijalne tropske zone. Ljudsko naseljavanje na Koral se,
što nije bilo uobičajeno, održavalo na minimumu, a oni ljudi koji su živeli
tamo uglavnom su odabrali da žive na jednostavan, gotovo
predindustrijski način. Bilo je to jedno od svega nekoliko mesta u
univerzumu gde su ljudi pokušali da se prilagode postojećem ekosistemu
pre nego da ekosistem prilagode sebi. I to je uspevalo, ljudsko prisustvo
se, malobrojno i prilagođeno, utopilo u biosferu Korala i bujalo na
skroman i kontrolisan način.
Stoga je Koral bio krajnje nepripremljen na dolazak invazionih snaga
raeja, koje su na svakog vojnika dovodile po jednog kolonistu. Garnizon
trupa KOS-a, stacioniranih na Koralu i iznad njega, pružio je kratak ali
hrabar otpor pre nego što je savladan. I kolonisti su naterali raeje da plate
za napad. Ubrzo potom, kolonija je ipak opustošena, a preživeli kolonisti
doslovno su iskasapljeni jer su raeji odavno razvili ljubav prema ljudskom
mesu – kad god mogu da ga priušte sebi.
 Snimak koji su nam emitovali preko brejnpalova bio je segment s
nekog kanala o hrani, tokom kojeg jedan od najčuvenijih raejskih kuvara
priča o tome kako je najbolje narezati čoveka za razna jela. Vratne kosti su
se posebno cenile za kuvanje čorbi i bistrih supa. Pored toga što nam se
od njega prevrtao stomak, snimak je bio još jedan dokaz da je masakr na
Koralu bio planiran u tančine, pa su čak doveli drugorazredne poznate
ličnosti iz raejskog sveta da bi učestvovale u svečanostima. Bilo je jasno da
su raeji planirali da ostanu.
Posle invazije, raeji nisu ni krili svoj primarni cilj. Pošto su svi
kolonisti pobijeni, raeji su doneli platforme da počnu da kopaju rudu na
ostrvima Korala. Pre toga su pokušali da s Kolonijalnom upravom
pregovaraju o vađenju ruda sa ostrva. Na matičnoj planeti raeja bilo je
mnogo grebena nalik na koralne, sve dok ih kombinacija industrijskog
zagađenja i komercijalnog vađenja nije uništila. Kolonijalna uprava im
nije dala dozvolu – kako zbog toga što su kolonisti na Koralu želeli da
održe planetu netaknutom, tako i zbog toga što je njihova sklonost ka
ljudskom mesu bila dobro poznata. Niko nije želeo da raeji nadleću
kolonije tražeći naivne ljude koje bi pretvorili u sušeno meso.
Kolonijalna uprava je omanula u tome što nisu prepoznali da raeji
daju prednost vađenju rude mimo komercijalnih razloga. Postojao je i
religijski aspekt, koji kolonijalna diplomatija uopšte nije razumela, kao ni
dokle su raeji spremni da idu u tome. Raeji i Kolonijalna uprava su se
sporečkali nekoliko puta, odnosi nikad i nisu bili dobri (koliko opušten i
možeš biti s rasom koja te vidi kao hranljiv deo doručka?). Oni su se
uglavnom držali svoje priče, a mi nismo popuštali. Tek sad, kad su se
poslednji koralni grebeni njihove matične planete kretali ka nestajanju,
raejska želja za resursima Korala obila nam se o glavu. Koral je bio njihov,
a mi moramo da ih napadnemo jače nego oni nas da bismo ga vratili.
„Stvar izgleda prilično sumorno, jebiga“, govorio je poručnik Kiz
četovođama, „a biće još sumornija kad mi stignemo tamo.“
Bili smo u prostorijama voda, šolje kafe su nam se hladile dok smo
pregledali stranice i stranice izveštaja o svireposti i informacije o
nadgledanju sistema Korala. Oni dronovi koje raeji nisu razneli izveštavali
su o konstantnom prilivu brodova – kako onih za borbu, tako i onih za
vađenje korala. Za manje od dva dana posle masakra na Koralu, skoro
hiljadu raejskih svemirskih brodova lebdelo je u svemiru iznad planete,
čekajući da počne eksploatacija.
„Evo šta mi znamo“, rekao je Kiz i izbacio grafički prikaz sistema
Korala na našim brejnpalovima. „Procenjujemo da je najveći broj njihovih
aktivnosti u sistemu Korala komercijalne i industrijske prirode. Sudeći po
onome, što znamo o njihovim brodovima, četvrtina njih, oko tri stotine,
ima napadačke i odbrambene sposobnosti na vojnom nivou, a mnogi od
njih su transporteri za trupe, s minimalnom zaštitom i vatrenom silom.
Ali oni koji su u klasi borbenih brodova veći su i jači od naših borbenih
brodova. Takođe procenjujemo da na planeti ima oko sto hiljada vojnika
koji se već spremaju za invaziju.
„Oni očekuju da se mi borimo za Koral, ali naši najbolji obaveštajci
kažu da oni taj napad očekuju za četiri do šest dana, što je vreme koje je
potrebno našim velikim brodovima da se nameste u poziciju za skok.
Znaju da KOS više voli da dovlači ogromnu silu u borbu, a za to nam treba
vremena.“
„Pa kad ćemo onda napasti?“, upita Alan.
„Za oko jedanaest sati“, odgovorio je Kiz. Svi smo se promeškoljili od
nelagode.
„Kako je to moguće, gospodine?“, upita Ron Jensen. „Jedini brodovi
koje ćemo mi imati na raspolaganju biće oni koji već jesu u poziciji za skok
ili će biti u narednih nekoliko sati. Koliko je to brodova?“
 „Šezdeset dva, računajući i Modesto“, odgovorio je Kiz i prebacio
nam spisak dostupnih brodova. Na spisku sam primetio i brod Hempton
rouds – to je brod na koji su poslati Hari i Džesi. „Još šest brodova
povećava brzinu da bi stigli na mesto za skok, ali ne možemo računati na
to da će biti tamo kad mi udarimo.“
„Isuse, Kize“, rekao je Ed Makgvajer. „To je pet na jedan u brodovima
i dva na jedan u kopnenim trupama, pod pretpostavkom da uspemo da ih
sve spustimo. Mislim da mi se više sviđa naša tradicija dovlačenja velikih
snaga.“
„Dok ne dođemo do pozicije da prebacimo sve velike brodove, oni će
biti spremni za nas“, rekao je Kiz. „Bolje nam je da pošaljemo manju silu
dok još nisu spremni i napravimo što više štete odmah. Za četiri dana će
doći veća sila, dve stotine brodova, naoružanih do zuba. Ako mi dobro
obavimo naš posao, oni će brzo završiti s preostalim raejskim snagama.“
Ed je frknuo. „Nije da ćemo biti tu da im zahvalimo.“
Kiz se kiselo osmehnuo. „Kakav nedostatak vere. Slušajte, ljudi, znam
da ovo nije šetnja po parku. Ali nećemo se ponašati glupavo ovde. Nećemo
uletati glavom napred. Ulećemo s jasno određenim ciljevima. Udarićemo
na transportere za vojnike, da ih sprečimo da dovedu još trupa.
Spustićemo svoje trupe da bismo omeli operacije vađenja korala pre nego
što počnu i učinićemo da raejima bude teško da nas gađaju a da ne pogode
i svoje ljude i opremu. Pogađaćemo komercijalne i industrijske brodove
kad nam se za to ukaže prilika i pokušaćemo da izvučemo krupno
naoružanje iz orbite Korala, tako da, kad nam stigne pojačanje, mi
budemo i ispred i iza njih.“
„Voleo bih da se vratim na onaj deo s kopnenim trupama“, rekao je
Alan. „Mi spuštamo trupe, a potom naši brodovi pokušavaju da odvuku
brodove raeja? Da li to za kopnene trupe znači ono što ja mislim da znači?“
Kiz je klimnuo glavom. „Bićemo odsečeni bar tri-četiri dana.“
 „Sjajno“, rekao je Jensen.
„Ovo je rat, magarčine jedne“, brecnuo se Kiz. „Baš mi je žao što vam
ne odgovara.“
„Šta ako plan ne uspe i naši brodovi budu zbrisani s neba?“, upitao
sam ja.
„Onda smo sjebani, Peri, pretpostavljam“, uzvratio mi je Kiz. „Ali
hajde da sad ne ulazimo u te pretpostavke. Profesionalci smo i treba da
obavimo posao. Za ovo smo se obučavali. Ovaj plan ima rizičnih tačaka,
ali to nisu glupi rizici, a ako plan uspe, povratićemo planetu i nanećemo
ozbiljne gubitke raejima. Hajde da svi pretpostavimo da ćemo uraditi
važne stvari, šta kažete? Suluda je to ideja, ali mogla bi da uspe. A ako
stanemo iza nje, mnogo su veće šanse da uspe. Važi?“
Još vrpoljenja u stolicama. Nismo bili potpuno ubeđeni, ali malo se
tu moglo uraditi. Moramo da ulećemo, sviđalo nam se to ili ne.
„Onih šest brodova koji bi mogli da upadnu na žurku...“, pitao je
Jensen. „Koji su to brodovi?“
Kiz je na trenutak zastao da bi pristupio informacijama. „Liti Rok,
Mobil, Vako, Mansi, Berlington i Sperouhok“, rekao je.
„Sperouhok?“, ponovio je Jensen. „Sranje.“
„Šta je sa Sperouhokom?“, upitao sam. Ime jeste bilo neobično:
svemirski brodovi sa snagom bataljona obično su nazivani po gradovima
srednje veličine.
„Brigade duhova, Peri“, rekao je Jensen. „Specijalne snage KOS-a.
Jebeni hulkovi.“
„Nikad nisam čuo za njih“, rekao sam. Zapravo, čini mi se da jesam,
u nekom trenutku, ali nemam pojma kad i gde.
„Njih KOS čuva za posebne prilike“, rekao je Jensen. „Nisu fini prema
ostalima. Ali bilo bi dobro imati ih uza se tamo. Poštedeli bi nas muka
umiranja.“
 „Bilo bi lepo, ali to se verovatno neće desiti“, rekao je Kiz. „Ovo je naš
šou, momci i devojke. U dobru i u zlu.“

Modesto je preskočio u orbitu Korala deset sati kasnije i u prvih nekoliko

sekundi pogođen je sa šest projektila ispaljenih iz blizine, s raejske
borbene krstarice. Motori s desne krmene strane Modesta su rastureni i
brod je počeo mahnito da se vrti naglavce. Alanova i moja četa su bile u
šatlu za transport kad su projektili udarili, sila inercijalne rotacije udara
razbacala je nekoliko naših vojnika u zidove transportera. Oprema i
materijali su leteli svuda po delu za ukrcavanje šatlova i pogodili su
nekoliko transportera, ali ne i naš. Šatlovi su, prikačeni elektromagnetima,
srećom, ostali na mestu.
Aktivirao sam Šupka da proverim stanje broda. Modesto je bio
ozbiljno oštećen, a aktivno skeniranje raejskog broda pokazalo je da se
spremaju za još jednu seriju projektila.
„Vreme je da krećemo“, povikao sam Fioni Iton, našoj pilotkinji.
„Nemam dopuštenje od kontrole“, odgovorila je.
„Za otprilike deset sekundi, pogodiće nas još jedan niz projektila“,
rekao sam. „Eto ti jebene dozvole.“ Fiona je zarežala.
Alan, koji je takođe bio zakačen za ram Modesta, povikao je otpozadi:
„Projektili krenuli. Dvadeset šest sekundi do udara.“
„Da li je to dovoljno vremena da izađemo?“, upitao sam Fionu.
„Videćemo“, rekla je i otvorila kanal prema drugim šatlovima.
„Govori vam Fiona Iton, pilotkinja transportera broj šest. Da znate da ću
izvesti proceduru hitnog izlaska za tri sekunde. Srećno.“ Okrenula se
prema meni. „Vežite se“, rekla je i udarila po crvenom dugmetu za
ispaljivanje rakete.
Vrata za izlazak odjednom osvetli blesak. Zvuk pucanja raznetih
vrata prigušila je rika ispumpanog vazduha u delu za ukrcavanje šatlova.
Sve što nije bilo privezano poletelo je kroz rupu od razvaljenih vrata.
Zvezdano polje bolesno se vrtelo iza uskovitlanih krhotina dok se Modesto
okretao. Fiona je povećavala pritisak u motorima i sačekala tek da se
krhotine raziđu oko vrata, a onda je prekinula elektromagnetne veze i
jurnula šatlom u svemir. Fiona je delimično uspela da se uskladi sa
obrtanjem Modesta, ali ipak je ogrebla krov pri izlasku.
Pristupio sam kamerama u delu za ukrcavanje. Drugi šatlovi su
izletali iz broda po dva ili tri odjednom. Pet je uspelo da izađe pre nego što
je druga serija projektila udarila u brod, naglo menjajući putanju obrtanja
Modesta i razvaljujući nekoliko šatlova koji su već bili na putu napolje. Bar
jedan je eksplodirao, krhotine su udarile u kameru i isključile je.
„Prekini brejnpal vezu s Modestom“, rekla je Fiona. „Mogu da je
iskoriste da nas pronađu. Reci to i svojim vojnicima. Naglas.“ Tako sam i
uradio.
Alan je došao napred. „Imamo nekoliko manjih povreda“, rekao je
pokazujući na svoje vojnike, „ali ništa ozbiljno. Kakav je plan?“
„Uputila sam nas prema Koralu i isključila sam motore“, rekla je
Fiona. „Oni verovatno traže tragove potiskivača i signale brejnpalova da
bi mogli da naciljaju projektile, tako da će nas, sve dok budemo delovali
kao da smo mrtvi, možda ostaviti na miru dovoljno dugo da uđemo u
atmosferu.“
„Možda?“, upitao je Alan.
„Ako imaš bolji plan, pretvorila sam se u uvo“, rekla je Fiona.
„Nemam pojma šta se događa“, rekao je Alan, „tako da ću rado
prihvatiti tvoj plan.“
„Šta se uopšte tamo desilo, dođavola?“, upita Fiona. „Pogodili su nas
čim smo preskočili. Nema šanse da su mogli da znaju gde ćemo biti.“
„Možda smo samo bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“,
zaključio je Alan.
 „Ne verujem“, rekao sam i pokazao kroz prozor. „Pogledajte.“
Pokazao sam na borbenu raejsku krstaricu koja je svetlucala dok su
projektili leteli od nje. Odjednom se, svojom desnom stranom, u vidnom
polju pojavila neka krstarica KOS-a. Nekoliko sekundi kasnije, projektili
su pogodili brod KOS-a postrance.
„Šta je ovo, jebote?“, rekla je Fiona.
„Tačno znaju kuda naši brodovi dolaze“, zaključio je Alan. „Ovo je
zamka.“
„Kako to rade, jebote?“, upitala je Fiona. „Šta se ovde događa, jebote?“
„Alane?“, upitao sam. „Ti si fizičar.“
Alan je zurio u oštećenu krstaricu KOS-a, već pogođenu i drugom
serijom projektila. „Nemam pojma, Džone. Meni je sve ovo novo.“
„Ovo je sranje“, rekla je Fiona.
„Drži se“, rekao sam. „U problemu smo i, ako odlepimo, nema nam
pomoći.“
„Ako imaš bolji plan, pretvorila sam se u uvo“, ponovila je Fiona.
„Smem li da pristupim svom brejnpalu ako ne pokušam da stupim u
kontakt s Modestom?“, upitao sam.
„Naravno“, rekla je Fiona. „Samo da nikakav signal ne izađe iz šatla.“
Pristupio sam Šupku i izvukao geografsku mapu Korala. „Mislim da
s priličnom sigurnošću možemo da kažemo da je današnji napad na
objekat za vađenje korala otkazan. Nije nas dovoljno uspelo da izađe iz
Modesta da bi napad bio izvodljiv, a mislim da ni mi nećemo svi stići do
planete u jednom komadu. Neće svaki pilot biti brz u reakciji kao ti,
Fiona.“
Fiona je klimnula i primetio sam da se malo opustila. Pohvala je uvek
dobra stvar, posebno u kriznom času.
 „Dobro, evo novog plana“, rekao sam i poslao mapu Fioni i Alanu.
„Snage raeja koncentrisane su oko koralnih grebena i u kolonijalnim
gradovima, ovde, na obali. Stoga mi idemo ovamo“ – pokazao sam na
golemo središte Koralovog najvećeg kontinenta – „krijemo se u ovom
planinskom lancu i čekamo dolazak drugog talasa.“
„Ako do njega dođe“, rekao je Alan. „Dron je već poslat na Feniks.
Oni će znati da raeji znaju da dolaze. Ako to saznaju, možda uopšte ne
dođu.“
„O, doći će oni“, rekao sam. „Možda neće doći onda kad mi to
budemo želeli, to je sve. Moramo biti spremni da ih sačekamo. Dobra vest
je što je Koral zgodan za ljude. Možemo jesti sa zemlje koliko god nam
zatreba.“
„Ja nisam raspoložen za kolonizaciju“, rekao je Alan.
„Nije to zastalno“, odgovorio sam mu. „A i bolje je od alternative.“
„To je tačno“, saglasio se Alan.
Okrenuo sam se Fioni. „Šta treba da uradiš da bi nas u jednom
komadu odvela tamo kuda treba da idemo?“
„Da se pomolim“, rekla je. „Sad smo u dobrom stanju jer izgledamo
kao smeće koje pluta, ali sve što uđe u atmosferu, a veće je od ljudskog
tela, raeji će pratiti. Čim počnemo da manevrišemo, primetiće nas.“
„Koliko dugo možemo ostati ovde?“, upitao sam.
„Ne možemo dovoljno dugo“, rekla je Fiona. „Bez hrane, bez vode,
čak i s našim novim telima – ima nas nekoliko desetina ovde i ubrzo ćemo
ostati bez vazduha.“
„Kad ćeš, posle našeg ulaska u atmosferu, morati da počneš da
voziš?“, pitao sam je.
„Ubrzo“, rekla je. „Ako počnemo da se obrćemo, neću više moći da
uspostavim kontrolu. Prosto ćemo padati dok ne poginemo.“
 „Uradi šta možeš“, rekao sam. Klimnula je. „Dobro, Alane“, nastavio
sam. „Vreme je da obavestimo ljude o promeni plana.“
„Idemo“, rekla je Fiona i uključila potiskivače. Sila ubrzanja zalepila
me je za kopilotsko sedište. Nismo više padali prema površini Korala, već
smo se ustremili pravo prema njoj.
„Kreće pad“, rekla je Fiona dok smo uletali u atmosferu. Šatl se
zatresao kao zvečka.
Tabla sa instrumentima je zapištala. „Aktivno posmatranje“, rekao
sam. „Prate nas.“
„Shvatila sam“, rekla je Fiona. „Nalećemo na visoke oblake za koji
sekund“, nastavila je. „Možda će nam pomoći da ih zbunimo.“
„Da li inače pomažu?“, upitao sam.
„Ne“, rekla je i ipak uletela u njih.
Izašli smo nekoliko kilometara istočno i ponovo su nas primetili. „I
dalje nas prate“, rekao sam. „Letelica na trista pedeset kilometara i
približava se.“
„Prići ću tlu koliko god mogu pre nego što dođu do nas“, rekla je. „Ne
možemo im pobeći, niti ih možemo pobediti. Najviše čemu se možemo
nadati jeste da dođemo blizu tla i da neki projektili pogode krošnje drveća
umesto nas.“
„To baš i ne ohrabruje“, rekao sam.
„Nije mi danas to ni posao“, odgovorila je Fiona. „Drži se.“ Mahnito
smo ponirali.
Raejska letelica nas je pratila. „Projektili“, rekao sam. Fiona je
okrenula nalevo i poterala nas prema tlu. Jedan projektil je proleteo iznad
nas i nestao, drugi se zabio u vrh drveta kad smo mi prošli iznad njega.
„Lepo“, izjavio sam, a onda sam skoro odgrizao sebi jezik kad je treći
projektil eksplodirao tačno iza nas i izbacio šatl iz kontrole. Četvrti
projektil pogodio je prednji deo i jedan šrapnel se zabio u bok šatla. Kroz
sve to urlanje čuo sam neke od svojih ljudi kako vrište.
„Idemo dole“, rekla je Fiona, boreći se da ispravi šatl. Neverovatnom
brzinom se uputila prema nekom jezercetu. „Udarićemo u vodu i
razbićemo se“, rekla je. „Izvini.“
„Bila si dobra“, rekao sam, a potom je nos šatla udario u površinu
jezera.
Zvukovi cepanja, iščašenja, dok se nos šatla zabija u vodu, odvajajući
pilotsku kabinu od ostatka letelice. Kratak pregled moje i Alanove čete
dok se njihov deo manijakalno vrti kroz vazduh – ljudi uhvaćeni
otvorenih usta, vrisci, nečujni u svoj toj buci, dok lete iznad nosa šatla koji
se već raspada iznad vode. Sitni, nemogući obrti dok se s nosa otkidaju
metal i instrumenti. Oštar bol dok mi nešto udara u vilicu i odnosi je.
Grgoljenje dok pokušavam da vrištim, siv smartblad kulja iz rane, nošen
centrifugalnom silom. Slučajan pogled na Fionu, čija glava i desna ruka
ostaju negde iza nas.
Zvuk metala dok se moje sedište odvaja od ostatka pilotske kabine, i
skakućem po vodi na leđima, prema steni koja viri iznad vode. Sedište me
lenjo okreće u pravcu suprotnom od kretanja kazaljke na satu, dok naslon
sedišta skakuće, skakuće, skakuće prema steni. Brza i vrtoglava promena
u osi kretanja kad moja desna noga udara u stenu, praćena žutobelom
eksplozijom dvestoprocentnog bola u trenutku kad mi butna kost puca
kao štapić. Stopalo mi se diže pravo na mesto gde mi je bila vilica i ja
postajem prva osoba u ljudskoj istoriji koja je uspela da šutne sebe u resicu
u grlu. Prelećem preko tla i padam na zemlju, na mesto gde grane i dalje
padaju, zato što je putnički deo upravo proleteo. Jedna grana me žestoko
udara u grudi i lomi mi bar tri rebra. Pošto sam šutnuo sebe u resicu, ovo
je čudan antiklimaks.
Podignem pogled (i nemam izbora) i vidim Alana iznad sebe kako
visi naglavce, prelomljena grana drži mu torzo koji je probijen na mestu
gde bi trebalo da mu je jetra. Smartblad mu kaplje sa čela na moj vrat.
Vidim kako trza očima, registrujući me. Onda mi stiže poruka na brejnpal.
Izgledaš grozno, poručuje mi.
Ne mogu da odgovorim. Samo mogu da gledam.
Nadam se da ću moći da vidim sazvežđa odande, pošalje još jednu
poruku. I opet pošalje. I opet pošalje. Potom više ne šalje.
Torokanje. Grube šape hvataju me za ruku. Šupak prepoznaje
torokanje i šalje mi prevod.
- Ovo je i dalje živo.
- Ostavi. Uskoro će umreti. A i ovi zeleni nisu dobri za jelo. Još nisu
zreli.
Frktanje, koje Šupak prepoznaje kao smeh.

„Jebote, pogledaj ovo“, kaže neko. „Ovaj kučkin sin je još živ.“
Još jedan glas. Poznat. „Daj da vidim.“
Tišina. Opet poznat glas. „Sklanjaj ovo deblo s njega. Vodimo ga
nazad.“
„Isuse Hriste“, kaže prvi glas. „Pa pogledajte ga, šefe. Trebalo bi mu
samo prosvirati jebeni metak kroz mozak. Bilo bi to milosrđe.“
„Rečeno nam je da dovedemo preživele“, ponovo se javio poznati
glas. „Pogodi šta se desilo – on je preživeo. On je jedini koji je preživeo.“
„Ako se ovo računa kao preživljavanje.“
„Jesi li završio?“
„Jesam, gospoja.“
„Dobro je. A sad uzmi prokletu granu. Raeji će veoma brzo biti ovde.“
 Otvaranje očiju liči na podizanje metalnih vrata. U tome mi pomaže
strašan bol dok mi se grana sklanja s torza. Oči mi se otvaraju i ja ispuštam
bezviličnu verziju vriska.
„Isuse!“, javlja se prvi glas i vidim da je to muškarac, plav, koji skida
ogromnu granu. „On je budan!“
Topla ruka postrance na onome što mi je bilo lice. „Hej“, kaže poznati
glas. „Hej. Dobro si sad. U redu je. Sad si na sigurnom. Vodimo te nazad.
U redu je. Ti si u redu.“
Njeno lice mi ulazi u vidno polje. Poznajem to lice. Bio sam oženjen
tim licem.
Keti je došla po mene.
Plačem. Znam da sam mrtav. Ne smeta mi.
Počinjem da klizim.
„Jesi li videla ovog tipa ranije?“, čujem kako plavušan pita.
„Ne budi glup“, čujem svoju Keti kako kaže. „Naravno da nisam.“
Nestao sam.
U drugi univerzum.
TREĆI DEO
 TRINAEST

„O, budan si“, rekao mi je neko dok sam otvarao oči. „Slušaj, ne pokušavaj
da govoriš. U procesu si. Imaš cev za disanje u grlu. I nemaš vilicu.“
Pogledao sam okolo. Plutao sam u tečnosti, gustoj, toploj i providnoj,
van kade sam mogao da primetim predmete, ali nisam mogao da ih
izoštrim. Kao što mi je rečeno, cev za disanje vijugala je od panela pored
kade prema mom grlu. Pokušao sam da je ispratim pogledom, ali vidno
polje mi je bilo suženo aparatom koji mi je okruživao donju polovinu
glave. Pokušao sam da ga dodirnem, ali nisam mogao da pomerim ruke.
To me je brinulo.
„Ne brini zbog toga“, rekao mi je glas. „Isključili smo tvoju
sposobnost da se pomeraš. Kad budeš izašao iz kade, ponovo ćemo je
uključiti. Još nekoliko dana. Ali i dalje imaš pristup svom brejnpalu. Ako
želiš da komuniciraš, iskoristi njega. Tako i mi sad razgovaramo s tobom.“
Gde sam, jebote?, poslao sam poruku. I šta mi se desilo?
„Nalazite se u medicinskoj ustanovi Breneman, iznad Feniksa“, rekao
je glas. „Najbolja nega koja postoji. Na intenzivnoj ste nezi. Ja sam doktor
Fjorina i brinem o vama otkad ste stigli. A što se tiče toga šta vam se desilo,
pa, hajde da vidimo. Prvo, sad ste u dobrom stanju. Stoga ne brinite. Kad
to kažem, moram reći i da ste izgubili svoju vilicu, jezik, veći deo desne
jagodice i uha. Desna noga vam je pukla na pola butne kosti. Leva je
pretrpela višestruke lomove, na levom stopalu nemate tri prsta i petu,
mislimo da je to oglodano. Dobra vest je da vam je kičmena moždina
presečena negde ispod grudnog koša, tako da verovatno niste osetili to
glodanje. Kad smo kod rebara, šest ih je slomljeno, jedno je probilo žučnu
kesu i doživeli ste opšte unutrašnje krvarenje. Da ne spominjemo sepsu i
gomilu drugih, opštih i specifičnih infekcija koje ste dobili od višednevnog
ležanja s otvorenim ranama.“
Mislio sam da sam mrtav, poslao sam poruku. Ili bar na samrti.
„S obzirom na to da niste više u pravoj opasnosti od umiranja, mislim
da mogu da kažem da bi, po svim pravilima, trebalo da ste mrtvi“, rekao
je doktor Fjorina. „Da ste bili nepromenjen čovek, bili biste mrtvi. Hvala
vašem smartbladu na tome što vas je održao u životu. Zgrušao se pre nego
što ste iskrvarili i držao infekcije pod kontrolom. Doduše, bilo je blizu. Da
vas nisu pronašli tad kad su vas pronašli, verovatno biste ubrzo potom bili
mrtvi. Međutim, kad su vas doneli na Sperouhok, ubacili su vas u komoru
za mirovanje da biste bili dopremljeni ovamo. Nisu mogli mnogo da urade
za vas na brodu. Trebala vam je specijalizovana nega.“
Video sam svoju ženu. Ona me je spasla.
„Da li je vaša žena vojnik?“
Mrtva je već godinama.
„Oh“, rekao je doktor Fjorina. Zatim: „Pa dobro, bili ste već prilično
daleko otišli. Halucinacije nisu neobične u tom stanju. Tunel svetlosti,
mrtva rodbina i tako to. Slušajte, desetaru, vašem telu treba još dosta da se
oporavi i lakše je sve to obaviti dok spavate. Ništa vi ovde ne možete da
radite osim da plutate. Ponovo ću vas, na neko vreme, podesiti na
spavanje. Kad se budete probudili sledeći put, izaći ćete iz kade i narašće
vam dovoljno vilice da možete da vodite pravi razgovor. Važi?“
Šta se desilo s mojom četom?, poslao sam. Doživeli smo nesreću.
 „Spavajte sad“, prekinuo me je doktor. „Pričaćemo više kad izađete iz
kade.“
Počeo sam da smišljam zaista iritantan odgovor, ali umor me je
preplavio. Isključio sam se brže nego što sam stigao da razmislim o tome
koliko se brzo isključujem.

„Hej, vidi ko se vratio“, rekao je neki glas. „Čovek koji je previše glup da
umre.“
Ovoga puta nisam plutao u tečnosti. Pogledao sam i razabrao odakle
glas dolazi.
„Hari“, rekao sam, što sam bolje mogao, kroz imobilisanu vilicu.
„Isti onaj“, odgovorio je i lagano se naklonio.
„Izvini što ne mogu da ustanem“, promrmljao sam. „Malo sam
olupan.“
„‘Malo olupan’, kaže on.“ Hari je prevrnuo očima. „Isuse na magarcu,
više tebe je falilo nego što te je bilo, Džone. Ja znam. Video sam kako vuku
tvoju lešinu s Korala. Kad su rekli da si još živ, vilica mi je pala na pod.“
„Smešno“, rekao sam.
„Izvini“, rekao je Hari. „Nisam tako mislio. Ali bio si gotovo
neprepoznatljiv, Džone. Nered u delovima. Nemoj me pogrešno shvatiti,
ali molio sam se da umreš. Nisam mogao da zamislim da mogu ovako opet
da te sastave.“
„Drago mi je što si se razočarao“, rekao sam.
„Drago mi je što sam razočaran“, odgovorio je, a onda je još neko
ušao u prostoriju.
„Džesi“, rekao sam.
 Džesi je prišla mom krevetu i poljubila me u obraz. „Dobro došao
nazad u svet živih, Džone“, rekla je, a onda je odstupila. „Vidi nas, ponovo
zajedno. Tri musketara.“
„Bar dva i po“, rekao sam.
„Ne budi morbidan“, rekla je Džesi. „Doktor Fjorina kaže da ćeš se
potpuno oporaviti. Vilica bi trebalo do sutra da ti potpuno izraste, a noga
koji dan kasnije. Skakutaćeš okolo očas posla.“
Posegao sam dole i opipao desnu nogu. Cela je bila tu, ili je bar osećaj
bio takav. Povukao sam pokrivač da bolje pogledam – i eto je: moja noga.
U neku ruku. Tik ispod kolena – zeleni porub. Iznad poruba, moja noga
je izgledala kao moja noga, a ispod njega je ličila na protezu.
Znao sam šta se događa. Jedna iz moje čete je izgubila nogu u borbi i
ponovo su je napravili na isti način. Prišili su joj hranljiv, veštački ud na
mesto amputacije, a onda su ubrizgali nanorobote u spoj. Koristeći tvoj
DNK kao vodič, nanoboti onda pretvaraju hranljive delove i sirov
materijal veštačkog uda u meso i kost, spajajući se s postojećim mišićima,
nervima, krvnim sudovima i tako dalje. Krug nanobota polako se kreće
niz veštački ud dok ga ne pretvori u tkivo mišića i kostiju. Kad završe
posao, krenu kroz krvotok do creva i potom ih izbaciš.
To rešenje nije baš delikatno, ali jeste dobro. Nema nikakvih
operacija, nema čekanja da se stvore klonirani delovi, nema nezgrapnih
veštačkih delova prikačenih za tvoje telo. A i treba ti svega nekoliko
nedelja, zavisno od obima amputacije, da se ud stvori. Tako su mi vratili
vilicu i, verovatno, petu i prste na levoj nozi, koji su sad bili tu.
„Koliko dugo sam ovde?“, upitao sam.
„U ovoj sobi si jedan dan“, rekla je Džesi. „A u kadi si bio oko nedelju
dana pre toga.“
„Trebala su nam četiri dana da dođemo ovamo, a ti si to vreme
proveo u cevi za mirovanje. Znaš li to?“, upitao je Hari. Klimnuo sam
glavom. „A prošlo je i nekoliko dana dok te nisu pronašli na Koralu. To
znači da si bio u nesvesti manje-više dve nedelje.“
Pogledao sam ih oboje. „Drago mi je što vas vidim“, rekao sam.
„Nemojte me pogrešno shvatiti, ali zašto ste vi ovde? Zašto niste na
Hempton roudsu?“
„Hempton rouds je uništen, Džone“, rekla je Džesi. „Pogodili su nas
čim smo izveli skok. Naš šatl jedva da je izašao iz broda, a već su mu
motori bili oštećeni. Jedini smo izašli. Plutali smo skoro dan i po pre nego
što nas je Sperouhok pronašao. Bili smo veoma blizu da se ugušimo.“
Sećam se da sam video kako je raejski brod pogodio neku krstaricu
kad je ušla. Pitao sam se da li je to bio Hempton rouds. „Šta se desilo s
Modestom? Znate li?“
Džes i Hari su se pogledali. „I Modesto je pao“, najzad je rekao Hari.
„Džone, svi su pali. Bio je to masakr.“
„Nisu mogli svi pasti“, odvratio sam. „Rekli ste da vas je pokupio
Sperouhok. A oni su i mene pokupili.“
„Sperouhok je došao kasnije, posle prvog talasa“, rekao je Hari.
„Preskočio je daleko od planete. Ono što su raeji koristili da otkriju naš
brod, šta god to bilo, ovde nije upalilo, mada su ih sustigli kasnije, kad se
Sperouhok parkirao iznad mesta gde si ti pao. To je bilo zamalo.“
„Koliko ima preživelih?“, upitao sam.
„Ti si jedini s Modesta“, rekla je Džesi.
„Ostali šatlovi su izašli“, rekao sam.
„Kasnije su oboreni“, obavestila me je Džesi. „Raeji su oborili sve što
je bilo veće od kutije za hleb. Naš šatl je preživeo samo zato što su naši
motori već bili crkli. Verovatno nisu želeli da trače projektil.“
„Koliko ima preživelih, ukupno? Nije moguće da smo preživeli samo
ljudi iz vašeg šatla i ja.“
 Džesi i Hari su ćutali.
„Nema šanse, jebote“, rekao sam.
„Bila je to zaseda, Džone“, počeo je Hari. „Svaki brod koji je
preskočio pogođen je gotovo čim se pojavio u prostoru Korala. Ne znamo
kako su to izveli, ali jesu, i nastavili su da čiste svaki šatl koji su uspeli da
pronađu. Zato je Sperouhok rizikovao sve da te pronađe, jer ti si, pored
nas, jedinipreživeli. Tvoj šatl je jedini koji je stigao do planete. Pronašli su
te tako što su pratili signal šatla. Tvoj pilot ga je uključio pre nego što ste
se slupali.“
Setio sam se Fione. I Alana. „Koliki su gubici?“, upitao sam.
„Šezdeset dve krstarice veličine bataljona sa svom posadom“, rekla je
Džesi. „Devedeset pet hiljada ljudi. Gore-dole.“
„Muka mi je“, rekao sam.
„Bilo je to ono što se zove dobra stara grupna jebačina“, rekao je Hari.
„Povodom toga nema nikakve sumnje. I zato smo mi i dalje ovde.
Nemamo kuda da odemo.“
„Pa dobro, zato, a i zato što nas ispituju“, rekla je Džesi. „Kao da mi
nešto znamo. Mi smo već bili u šatlu kad su nas pogodili.“
„Izgaraju čekajući te da progovoriš“, obavestio me je Hari. „Mislim
da će te veoma brzo posetiti istražitelji KOS-a.“
„Kakvi su?“, upitao sam.
„Nisu duhoviti“, odgovorio je Hari.

„Oprostićeš nam što nismo raspoloženi za šalu, desetaru Peri“, rekao je

potpukovnik Njuman. „Kad izgubiš šezdeset brodova i sto hiljada ljudi,
prilično se uozbiljiš.“
 Sve što sam rekao bilo je „slomljeno“ – kad me je potpukovnik
Njuman pitao kako sam. Mislio sam da nije strašno da pomalo uvrnuto
priznam u kakvom sam stanju. Izgleda da sam pogrešio.
„Izvinite“, rekao sam, „iako se nisam baš šalio. Kao što možda već
znate, ostavio sam prilično značajan deo svog tela na Koralu.“
„Kako si se uopšte našao na Koralu?“, upitao je major Javna, koji je
bio moj drugi ispitivač.
„Čini mi se da se sećam ulaska u šatl“, rekao sam, „mada sam
poslednji deo izveo sam.“
Javna je pogledao Njumana, kao da mu kaže: evo opet šale. „Desetaru,
u izveštaju o incidentu, pomenuo si da si dao pilotu šatla dozvolu da
razvali vrata na Modestu.“
„Tako je“, rekao sam. Napisao sam izveštaj noć ranije, nedugo po
Harijevoj i Džesinoj poseti.
„Sa čijim ovlašćenjima si izdao tu naredbu?“
„Sa svojim“, rekao sam. „Modesto su rasturali projektili. Pomislio
sam da malo lične inicijative u tom trenutku nije loše.“
„Da li si svestan koliko je šatlova od cele flote lansirano kod Korala?“
„Ne“, priznao sam, „mada mi se čini da ih je bilo baš malo.“
„Manje od stotinu, uključujući sedam s Modesta“, rekao je Njuman.
„A znaš li koliko ih je stiglo do površine Korala?“, upitao je Javna.
„Koliko sam shvatio, samo je moj stigao toliko daleko“, rekao sam.
„To je tačno“, potvrdio je Javna.
„Pa?“, pitao sam.
„Pa“, počeo je Njuman, „izgleda da je to što si izdao naredbu da se ta
vrata razvale baš na vreme da se tvoj šatl izvuče i da stigneš živ do planete
bila prilično srećna okolnost po tebe.“
 Tupo sam zurio u Njumana. „Da li vi to sumnjate nešto u vezi sa
mnom, gospodine?“, upitao sam.
„Morate priznati da je to zanimljiv niz koincidencija“, rekao je Javna.
„Đavola priznajem“, rekao sam. „Izdao sam naređenje pošto je
Modesto pogođen. Moja pilotkinja je imala obuku i prisebnost duha da
nas dovede do Korala i dovoljno blizu tla da sam ja uspeo da preživim.
Kao što se sećate, jedva sam preživeo, većina mog tela bila je razastrta po
području veličine Roud Ajlanda. Jedina srećna okolnost jeste to što su me
pronašli pre nego što sam umro. Sve ostalo bilo je veština ili inteligencija,
ili moja ili pilotkinjina. Izvinjavam se što smo dobro obučeni, gospodine.“
Javna i Njuman su se pogledali. „Samo pratimo svaku nit istrage“,
ublažio je Njuman priču.
„Isuse“, rekao sam, „razmislite o tome. Da sam zaista planirao da
izdam KOS i preživim to, valjda bih pokušao to da uradim drugačije, a ne
da odvalim sebi jebenu vilicu.“ Pomislio sam da bih u tom stanju mogao
da zarežim na nadređene oficire i da mi to prođe.
Bio sam u pravu. „Idemo dalje“, rekao je Njuman.
„Svakako, idemo“, potvrdio sam.
„Pomenuo si da si video borbenu raejsku krstaricu kako puca na brod
KOS-a čim je ušao u prostor Korala.“
„Tačno.“
„Zanimljivo je što si uspeo to da vidiš“, primetio je Javna.
Uzdahnuo sam. „Hoćete li ovo da radite tokom celog ispitivanja?“,
upitao sam. „Stvari će se odvijati mnogo brže ako ne budete stalno
pokušavali da me naterate da priznam da sam špijun.“
„Desetaru, napad projektilima“, prekinuo me je Njuman. „Sećate li
se da li su projektili ispaljeni pre ili posle skoka broda KOS-a u prostor
Korala?“
 „Ja bih rekao da su ispaljeni uoči samog skoka“, rekao sam. „Bar se
meni tako učinilo. Znali su kad i gde će se taj brod pojaviti.“
„Kako mislite da je to moguće?“, upitao je Javna.
„Ne znam. Nisam čak ni znao kako pogon za skok funkcioniše do
onog dana uoči napada. Znajući ono što sad znam, mislim da ne bi trebalo
da postoji način da znaju da brod dolazi.“
„Kako to misliš ‘znajući ono što sad znam’?“, upitao je Njuman.
„Alan, drugi četovođa“ – nisam hteo da kažem da mi je bio prijatelj
jer sam pomislio da će im to biti sumnjivo – „rekao mi je da pogon za skok
funkcioniše tako što prebaci brod u drugi univerzum, koji je isti kao onaj
iz kojeg je došao, i da su njihovo pojavljivanje i nestanak jednako
neverovatni. Ako je tako, ne bi trebalo da znaš kad i gde će se brod pojaviti.
Prosto ne bi.“
„Pa šta onda misliš da se ovde dogodilo?“, upitao je Javna.
„Kako to mislite?“, odgovorio sam pitanjem.
„Kao što kažeš, ne bi trebalo da postoji nikakva šansa da se zna da
brod preskače“, rekao je Javna. „Jedini način koji nam pada na pamet jeste
da nas je neko otkucao raejima.“
„I vraćamo se na to“, rekao sam. „Vidite, sve i ako pretpostavimo da
je postojao izdajica, kako je to uradio? Sve i ako je nekako uspeo da doturi
raejima informaciju da flota dolazi, nema nikakve šanse da je mogao znati
gde će se svaki brod pojaviti u prostoru Korala – a raeji su nas čekali, sećate
se. Gađali su nas dok smo ulazili u prostor Korala.“
„I opet“, ubacio se Javna, „šta misliš da se dogodilo?“
Slegao sam ramenima. „Možda skok nije neverovatan koliko smo
mislili“, rekao sam.
„Ne nerviraj se zbog ispitivanja“, rekao je Han, pružajući mi šolju voćnog
soka koju mi je doneo iz bifea medicinskog centra. „I nas su davili time
kako je sumnjivo to što smo preživeli.“
„Kako ste reagovali?“
„Dođavola“, rekao je Hari, „saglasio sam se s njima. To je jebeno
sumnjivo. Smešno je to što mislim da im se ni taj odgovor nije nimalo više
svideo. Ali, na kraju krajeva, ne možeš ih kriviti. Kolonijama je upravo
izvučen tepih pod nogama. Ako ne shvatimo šta se desilo kod Korala, u
problemu smo.“
„I tu dolazimo do zanimljive tačke“, rekao sam. „Šta ti misliš da se
dogodilo?“
„Ne znam“, rekao je Hari. „Možda preskakanje nije neverovatno kao
što smo mislili.“ Hari je otpio gutljaj soka.
„Čudno, to sam i ja rekao.“
„Da, ali ja mislim to“, rekao je Hari. „Nemam predznanje iz teorijske
fizike kao što je imao Alan, pokoj mu duši, ali ceo teorijski model na kojem
mi razumevamo preskakanje mora biti nekako pogrešan. Očigledno je da
raeji imaju način da predvide, veoma precizno, gde će naši brodovi
preskočiti. Kako to rade?“
„Mislim da to ne bi trebalo da može“, rekao sam.
„Upravo tako. Ali oni to ipak rade. Dakle, očigledno, naša ideja o
tome kako preskakanje funkcioniše ne valja. Teorija leti kroz prozor kad
se na primeru dokaže da nešto ne funkcioniše. Sad je pitanje šta se zaista
događa.“
„Imaš li ikakvu ideju?“, upitao sam.
„Nekoliko, mada to nije moja oblast. Ne znam dovoljno matematike
za to“, priznao je Hari.
Nasmejao sam se. „Znaš, i meni je Alan rekao nešto veoma slično
tome, nedavno.“
 Hari se nasmešio i podigao čašu. „Za Alana“, rekao je.
„Za Alana“, ponovio sam. „I za sve naše odsutne drugove.“
„Amin“, rekao je Hari, a onda smo ispili.
„Hari, rekao si da si bio tu kad su me doneli na Sperouhok“, rekao
sam.
„Jesam“, potvrdio je. „Bio si fleka. Bez uvrede.“
„U redu je. Sećaš li se ičega u vezi sa četom koja me je donela?“
„Malo“, odvratio je Hari, „ali ne previše. Nas su, tokom većeg dela
puta, držali u izolaciji od ostatka broda. Video sam te u ambulanti kad su
te doneli. Nas su pregledali.“
„Da li je tu bila i neka žena?“
„Jeste“, potvrdio je Hari. „Visoka. Smeđokosa. To je sve čega se sad
sećam. Da budem iskren, više sam obraćao pažnju na tebe nego na one
koji su te doneli. Tebe sam znao. Njih nisam. Zašto?“
„Hari, među ljudima koji su me spasli bila je i moja žena. Zakleo bih
se da jeste.“
„Mislio sam da je tvoja žena mrtva“, rekao je Hari.
„Moja žena jeste mrtva“, potvrdio sam. „Ali to jeste bila ona. Nije to
bila ona Keti kakva je bila kad smo se venčali. Bila je vojnik KOS-a, zelena
koža i sve to.“
Hari je izgledao sumnjičavo. „Verovatno si halucinirao, Džone.“
„Dobro, ali ako to jeste bila halucinacija, zašto bih halucinirao o Keti
kao o vojniku KOS-a? Zar je se ne bih setio onakve kakva je bila?“
„Ne znam“, rekao je Hari. „Halucinacije, po definiciji, nisu stvarne.
Nije da poštuju neka pravila. Nema razloga da ne možeš da haluciniraš o
svojoj ženi kao o vojniku KOS-a.“
 „Hari, znam da zvučim malo suludo, ali ja sam video svoju ženu“,
rekao sam. „Možda sam bio iseckan, ali mozak mi je dobro radio. Znam
šta sam video.“
Hari je poćutao. „Moja četa je imala nekoliko dana na Sperouhoku da
se krčka, znaš“, rekao je. „Bili smo nagurani u sobu za opuštanje, nikuda
nismo mogli da idemo i ništa nismo mogli da radimo, nisu nam dopuštali
ni da pristupimo serverima za zabavu. Morali smo i do kupatila pod
pratnjom. Pričali smo o osoblju tog broda i o vojnicima Specijalnih snaga.
I evo jedne zanimljive stvari: niko od nas nikad nije upoznao nikoga ko je
stupio u Specijalne snage a da je generalskog ranga. Samo po sebi, to ne
znači ništa. Većina nas je još u prve dve godine službe. Ali jeste
zanimljivo.“
„Možda moraš dugo da budeš u službi?“, rekao sam.
„Možda“, odvratio je Hari. „Ali možda to znači nešto drugo. Ipak njih
zovu Brigade duhova.“ Uzeo je još jedan gutljaj soka, pa je spustio čašu
pored mog kreveta. „Mislim da ću malo da čeprkam. Ako se ne vratim,
osveti moju smrt.“
„Daću sve od sebe, u datim okolnostima“, rekao sam.
„Uradi tako“, rekao je Hari, osmehujući se. „A i ti vidi šta možeš da
otkriješ. Imaš bar još nekoliko ispitivanja pred sobom. Pokušaj da
sprovedeš svoju istragu.“

„Šta je sa Sperouhokom?“, upitao je major Javna pri sledećem ispitivanju.

„Voleo bih da im pošaljem poruku“, rekao sam. „Hoću da im
zahvalim na tome što su mi spasli život.“
„Nije neophodno“, rekao je potpukovnik Njuman.
„Znam, ali trebalo bi“, rekao sam. „Kad vas neko spase da vas, prst po
prst, ne pojedu šumske životinje, najmanje što možete da uradite jeste da
im pošaljete porukicu. U stvari, voleo bih da je pošaljem upravo ljudima
koji su me pronašli. Kako to da uradim?“
„Ne možeš“, kratko je rekao Javna.
„Zašto?“, nevino sam upitao.
„Sperouhok je brod Specijalnih snaga“, nastavio je Njuman. „Oni su
nevidljivi. Komunikacija između njih i ostatka flote je ograničena.“
„To mi ne deluje baš fer“, rekao sam. „U službi sam preko godinu
dana i nikad nisam imao problem da pošaljem poruku prijateljima na
drugim brodovima. Čovek bi pomislio da čak i vojnici Specijalnih snaga
požele da stupe u kontakt s prijateljima u drugim univerzumima.“
Njuman i Javna su se pogledali. „Skrećemo s teme“, rekao je Njuman.
„Samo želim da pošaljem poruku“, insistirao sam.
„Videćemo za to“ – glasom koji je govorio: Ne, nećemo.
Uzdahnuo sam i rekao im, verovatno dvadeseti put, zašto sam dao
dozvolu da se razvale vrata za šatlove Modesta.

„Kako vam je vilica?“, pitao me je doktor Fjorina.

„Potpuno je funkcionalna i spremna da nešto žvaće“, rekao sam.
„Nije da ne volim supu na slamku, ali dosadi posle nekog vremena.“
„Saosećam“, rekao je Fjorina. „Hajde da pogledamo nogu.“ Povukao
sam pokrivač i pustio ga da pogleda; prsten poruba sad je bio na polovini
lista. „Odlično“, rekao je. „Želim da počnete da hodate na toj nozi.
Neobrađeni deo će podržati vašu težinu, a biće dobro da se nozi priušti
malo vežbe. Daću vam štap da ga koristite narednih nekoliko dana.
Primetio sam da vam neki prijatelji dolaze u posetu. Zašto vas ne bi poveli
na ručak ili takvo nešto?
„Ne morate mi to dvaput reći“, kazao sam i malo istegao novu nogu.
„Kao nova“, rekao sam.
 „I bolja“, rekao je Fjorina. „Otkako ste se pridružili, napravili smo još
nekoliko poboljšanja na strukturi tela. Ona su uključena u novu nogu, a i
ostatak tela će osetiti prednosti.“
„Da se zapita čovek zašto KOS jednostavno ne ode do kraja“, rekao
sam. „Da zameni telo nečim što je potpuno osmišljeno za rat.“
Fjorina me je pogledao. „Imate zelenu kožu, mačje oči i kompjuter u
glavi“, rekao je. „Koliko manje čovek želite da budete?“
„To je dobro pitanje“, rekao sam.
„Zaista“, saglasio se Fjorina. „Reći ću dežurnom da vam donese taj
štap.“ Pritisnuo je svoj tablet i poslao naredbu.
„Hej doco“, rekao sam. „Jesi li lečio još nekoga sa Sperouhoka?“
„Nisam“, rekao je. „Ti si, desetaru, bio dovoljan izazov.“
„Znači, nikog od posade Sperouhoka?“
Fjorina se osmehnuo. „O ne. To su Specijalne snage.“
„Pa?“
„Recimo samo da oni imaju posebne potrebe“, rekao je Fjorina, a
onda je ušao dežurni s mojim štapom.

„Znaš li šta možeš da saznaš o Brigadama duhova? Mislim, zvanično“,

upitao je Hari.
„Ne mnogo, pretpostavljam“, odgovorio sam.
„‘Ne mnogo’ je blago rečeno“, nastavio je Hari. „Ne možeš saznati
ama baš ništa.“
Hari, Džesi i ja smo ručali u jednom od bifea Feniksa. Za svoj prvi
izlazak, predložio sam da odemo što je moguće dalje od Brenemana. Taj
bife je bio na drugoj strani stanice. Pogled nije bio ništa posebno, nalazio
se iznad malog brodogradilišta, ali bio je poznat na celoj stanici po svojim
burgerima i ta reputacija je bila opravdana. Kuvar je u prošlom životu
imao lanac specijalizovanih restorana hamburgera. S obzirom na to da je
doslovce bio rupa u zidu, bio je neverovatno uspešan i stalno pun. Ali moj
i Harijev burger su se hladili dok smo pričali o Brigadama duhova.
„Pitao sam Javnu i Njumana mogu li da pošaljem poruku na
Sperouhok i naleteo sam na zid“, rekao sam.
„Ne čudi me to“, kazao je Hari. „Zvanično, Sperouhok postoji, ali to
je sve što se može otkriti. Ne možeš saznati ništa o posadi, veličini,
naoružanju niti lokaciji. Nijedna informacija ne postoji. Ozbiljnije istraži
Specijalne snage, to jest Brigade duhova, u bazi podataka KOS-a i opet
nećeš dobiti ništa.“
„Znači, vi nemate ništa?“
„Pa nisam to rekao“, nasmejao se Hari. „Ne može se ništa zvanično
saznati, ali nezvanično ima svašta da se sazna.“
„A kako si uspeo nezvanično da saznaš bilo šta?“, upitala je Džesi.
„Znaš već, moja iskričava ličnost čini čuda.“
„Molim te“, rekla je Džesi. „Jedem. Za razliku od vas dvojice.“
„Pa šta si otkrio?“, upitao sam i zagrizao burger. Bio je fantastičan.
„Shvati da su ovo sve samo glasine i nagoveštaji“, rekao je Hari.
„Što znači da je verovatno tačnije nego zvanični podaci“, rekao sam.
„Moguće“, saglasio se Hari. „Velika novost je u tome što se zaista s
razlogom zovu ‘Brigade duhova’. To nije zvanična oznaka, znate. To je
nadimak. Glasina koju sam čuo s više od jednog mesta jeste da su članovi
Specijalnih snaga mrtvi ljudi.“
„Molim?“, rekoh. Džesi je podigla pogled sa burgera.
„Ne mrtvi ljudi kao takvi“, rekao je Hari. „Nisu oni zombiji. Ali ima
mnogo ljudi koji su potpisali da će se pridružiti KOS-u i onda umrli pre
svog sedamdeset petog rođendana. Izgleda da, kad se to desi, KOS ne baci
tvoj DNK. Iskoriste ga da bi napravili vojnike Specijalnih snaga.“
 Nečeg sam se setio. „Džesi, sećaš li se kad je umro Leon Dik? Šta je
medicinski tehničar rekao? ‘Volonter u poslednji čas’ za Brigade duhova.
Tad sam mislio da je to neka bolesna šala.“
„Kako mogu to da rade?“, upitala je Džesi. „To je krajnje neetički.“
„Je li?“, upitao je Hari. „Kad ističeš svoju nameru da se pridružiš,
daješ KOS-u pravo da koristi procedure neophodne da poveća tvoju
borbenu gotovost, a ne možeš biti sposoban za borbu ako si mrtav. Tako
piše u ugovoru. Ako nije etički, bar je zakonito.“
„Da, ali postoji razlika između toga da upotrebiš moj DNK da stvoriš
novo telo da ga ja koristim i toga da stvoriš novo telo bez mene“, pobunila
se Džesi.
„Detalji, detalji“, rekao je Hari.
„Ne sviđa mi se ideja da moje telo trčkara okolo“, rekla je Džesi.
„Mislim da KOS ne bi smeo to da radi.“
„Nije to sve što rade“, nastavio je Hari. „Znate da su ova naša tela
duboko genetski promenjena. E pa izgleda da su njihova tela promenjena
još više. Oni su zamorčad za nova poboljšanja i sposobnosti pre nego što
se to pusti u opticaj. A glasine kažu da su neke modifikacije suštinski
radikalne, tela se menjaju do tačke kad više ne izgledaju ljudski.“
„Moj lekar je pomenuo da Specijalne snage imaju specijalne potrebe“,
rekao sam. „Ipak, i pored halucinacija, ljudi koji su me spasli izgledali su
prilično ljudski.“
„A ni mi nismo videli nikakve mutante ni frikove na Sperouboku“,
rekla je Džesi.
„Mada nam nije dopušteno da vidimo ceo brod“, istakao je Hari.
„Držali su nas u jednom delu, odsečene od svega ostalog. Videli smo
ambulantu i sobu za opuštanje, i to je to.“
„Ljudi stalno viđaju specijalce u borbi i kako šetaju okolo“, rekla je
Džesi.
 „Svakako“, saglasio se Hari, „ali to ne znači da ih sve vide.“
„Tvoja paranoja opet istupa, dragi“, rekla je Džesi i stavila mu
pomfrit u usta.
„Hvala ti, dušice“, odgovorio je Hari i uzeo pomfrit. „Svejedno, čak i
ako izbacimo tu glasinu, mnogo šta govori u prilog tome da je Džon
mogao videti svoju ženu – mada to nije prava Keti, već samo neko ko
koristi njeno telo.“
„Ko?“, pitao sam.
„E pa to je pitanje“ saglasio se Hari. „Žena ti je mrtva, tako da nisu
mogli staviti njenu ličnost u telo. Ili imaju nekakvu unapred pripremljenu
ličnost koju stavljaju u tela vojnika Specijalnih snaga...“
„... ili je neko iz starog tela ušao u njeno novo telo“, završio sam.
Džesi se naježila. „Izvini, Džone, ali to je previše jezivo.“
„Džone? Jesi li dobro?“, upita Hari.
„Šta? Dobro sam“, odgovorio sam. „Samo me je preplavilo sve to.
Ideja da bi moja žena mogla biti živa, ali ne zapravo, i da neko ko nije ona
šeta okolo u njenoj koži... Mislim da mi se više sviđala ideja da sam je
halucinirao.“
Pogledao sam u Harija i Džesi. Oboje su, ukočeni, tupo zurili.
„Ljudi?“, rekao sam.
„Mi o vuku“, odvratio je Hari.
„Molim?“
„Džone“, rekla je Džesi, „ona je u redu za burger.“
Okrenuo sam se, usput oborivši svoj tanjir. Osetio sam se kao da sam
se sudario sa santom leda.
„Jebote“, rekao sam.
Bila je to ona. Nije bilo sumnje u to.
 ČETRNAEST

Krenuo sam da ustajem. Hari me je zgrabio za ruku.

„Šta to radiš?“, upitao me je.
„Idem da razgovaram s njom“, odgovorio sam.
„Siguran si da to želiš?“
„O čemu ti to? Naravno da želim.“
„Hoću da kažem da bi možda radije da Džesi i ja prvi popričamo s
njom“, rekao je Hari. „Da vidimo želi li ona da se vidi s tobom.“
„Isuse, Hari“, kazao sam. „Nije ti ovo jebeni šesti razred. To je moja
žena.“
„Ne, nije tvoja žena“, rekao je Hari. „To je neka potpuno druga osoba.
Ne znaš da li će ona uopšte želeti da priča s tobom.“
„Džone, čak i ako bude htela da priča s tobom, vas dvoje ćete jedno
drugom biti potpuni stranci“, rekla je Džesi. „Šta god da očekuješ od tog
susreta, nećeš to dobiti.“
„Ne očekujem ništa“, rekao sam.
„Samo ne želimo da budeš povređen“, odvratila je Džesi.
„Biću dobro“, rekao sam i pogledao ih oboje. „Molim vas. Hari, pusti
me da odem do nje. Biću dobro.“
Hari i Džesi su se pogledali. Hari mi je pustio ruku.
 „Hvala ti“, rekao sam mu.
„Šta ćeš joj reći?“, hteo je da zna.
„Zahvaliću joj na tome što mi je spasla život“, rekao sam i ustao.
Do tog trenutka, ona i dvoje njenih kolega uzeli su svoje porudžbine
i probili se do stočića u daljem uglu menze. Krenuo sam do njih.
Razgovarali su, ali ućutali su kad sam im prišao. Ona mi je bila okrenuta
leđima i okrenula se kad su me njene kolege pogledale. Zastao sam kad
sam joj video lice.
Bilo je drugačije, naravno. Pored zelene kože i očiju, bila je mnogo
mlađa nego što je bila Keti – bilo je to Ketino lice od pre pedeset godina.
Čak se i od njega razlikovalo: bilo je uže nego što je Ketino ikada bilo, u
skladu s genetski usađenim propozicijama gotovosti KOS-a. Ketina kosa
je uvek bila neobuzdana griva, čak i kad je ostarila, i kad je većina drugih
žena prešla na ozbiljnije frizure. Žena ispred mene imala je kratku kosu.
Kosa je bila u najvećem neskladu s Keti. Toliko dugo nisam video
osobu čija koža nije zelena da to više nisam ni primećivao. Ali kosa je bila
potpuno drugačija nego što sam pamtio.
„Nije lepo zuriti“, rekla je Ketinim glasom. „I, pre nego što pitaš, nisi
moj tip.“
Jesam, javio se glas u mojoj glavi.
„Izvinjavam se, nisam hteo da smetam“, rekao sam. „Samo sam se
pitao da li ste me možda prepoznali.“
Odmerila me je od glave do pete. „Nisam“, rekla je. „Veruj mi, nismo
bili zajedno na osnovnoj obuci.“
„Ti si me spasla“, rekao sam. „Na Koralu.“
Malo se isprsila kad sam to rekao. „Ne seri“, kazala je. „Nije ni čudo
što te nisam prepoznala. Kad sam te videla poslednji put, nisi imao donju
polovinu glave. Bez uvrede. A ne želim da te vređam ni kad kažem da ne
mogu da verujem da si živ. Ne bih se onda kladila da ćeš preživeti.“
 „Imao sam za šta da živim“, rekao sam.
„Očigledno“, rekla je.
„Ja sam Džon Peri“, rekao sam i pružio ruku. „Bojim se da ne znam
tvoje ime.“
„Džej Sejgan“, odvratila je i prihvatila ruku. Zadržao sam njenu ruku
malo duže nego što je trebalo. Izgledala je pomalo zbunjeno kad sam je
konačno pustio.
„Desetaru Peri“, počeo je jedan od njenih kolega. Iskoristio je priliku
da pristupi informacijama o meni preko brejnpala. „Žurimo da završimo
s jelom, moramo da budemo na našem brodu za pola sata, pa ako nemate
ništa protiv...“
„Prepoznajete li me još odnekud?“, pitao sam Džejn, prekinuvši ga.
„Ne“, rekla je, pomalo hladno. „Hvala što si prišao, ali sad bih zaista
želela da jedem.“
„Dopusti da ti pošaljem nešto“, rekao sam. „Jednu sliku. Preko
brejnpala.“
„To zaista nije neophodno“, kazala je Džejn.
„Jedna slika“, insistirao sam. „Onda ću otići. Učini mi.“
„Dobro“, rekla je. „Samo požuri.“
Među nekoliko stvari koje sam poneo kad sam napustio Zemlju bio
je digitalni foto-album porodice, prijatelja i mesta koja sam voleo. Kad se
moj brejnpal aktivirao, pohranio sam te fotke u njegovu memoriju, što se
sad pokazalo kao pametan potez budući da su sve moje stvari, osim jedne,
nestale s Modestom. Izvukao sam jednu fotografiju iz albuma i poslao je
njoj. Posmatrao sam je kako pristupa svom brejnpalu, a onda se okreće
prema meni.
„Da li me sad prepoznaješ?“, upitao sam je.
 Pokrenula se munjevito, brže nego normalni vojnici KOS-a, zgrabila
me i tresnula me o obližnju pregradu. Bio sam prilično siguran da sam
osetio kako mi se lomi jedno od tek zaceljenih rebara. Hari i Džesi su
skočili i krenuli prema nama. Džejnine kolege su ustale da se umešaju. Ja
sam pokušavao da dišem.
„Ko si ti, jebote“, siktala je Džejn na mene, „i šta pokušavaš da
izvedeš?“
„Ja sam Džon Peri“, šištao sam. „I ne pokušavam da izvedem ništa.“
„Sranje. Odakle ti ta slika?“, upitala je tiho, unevši mi se u lice. „Ko ti
je to napravio?“
„Niko mi je nije napravio“, odgovorio sam, jednako tiho. „To je
fotografija s mog venčanja. To mi je... venčana slika.“ Umalo sam rekao
„naša venčana slika“, ali na vreme sam se suzdržao. „Žena na slici je moja
žena Keti. Umrla je pre nego što je stigla da se pridruži. Uzeli su njen DNK
i iskoristili ga da naprave tebe. Deo nje je u tebi. Deo tebe je na toj slici.
Deo tebe dao mi je ovo.“ Podigao sam levu ruku i pokazao joj svoju
burmu, jedino što mi je ostalo sa Zemlje.
Džejn je zarežala, podigla me i žestoko me bacila preko prostorije.
Poleteo sam preko nekoliko stolova, rušeći hamburgere, začine i salvete, a
onda sam tresnuo na zemlju. Usput sam lupio glavom o metalni ćošak,
slepoočnica mi je procurila. Hari i Džesi su prekinuli oprezan ples oko
Džejninih kolega i pošli prema meni. Džejn je krenula prema meni, ali
prijatelji su je zaustavili na pola puta.
„Slušaj me, Peri“, rekla je. „Odjebi od mene odsad pa nadalje. Kad te
budem videla sledeći put, poželećeš da sam te ostavila da umreš.“ Odjurila
je. Jedan kolega je krenuo za njom, a drugi, koji mi se ranije obratio, prišao
nam je. Hari i Džesi su ustali da ga zadrže, ali on je digao ruke u znak
primirja.
„Peri“, rekao je, „šta bi ovo? Šta si joj poslao?“
 „Sam je pitaj, druškane“, odvratio sam.
„Poručnik Tagor za tebe, desetaru.“ Tagor je pogledao u Harija i
Džesi. „Vas dvoje znam“, rekao je. „Bili ste na Hempton roudsu.“
„Da, gospodine“, potvrdio je Hari.
„Slušajte me, svi vi“, rekao je. „Ne znam šta se, dođavola, ovde dešava,
ali želim da budem veoma jasan. Šta god to bilo, mi nismo bili deo toga.
Ispričajte priču kakvu želite, ali ako reči ‘Specijalne snage’ budu u njoj,
daću sebi u zadatak da se postaram da ostatak vaših vojnih karijera bude
kratak i bolan. Ne šalim se. Jebaću vaše lobanje. Da li je to jasno?“
„Jeste, gospodine“, rekla je Džesi. Hari je klimnuo glavom. Ja sam
prošištao.
„Pobrinite se za svog prijatelja“, rekao je Tagor Džesi. „Izgleda kao
da je dobio poštene batine.“ Onda je otišao.
„Isuse, Džone“, rekla je Džesi, pa je uzela salvetu i očistila mi ranu na
glavi. „Šta si uradio?“
„Poslao sam joj sliku s venčanja“, rekao sam.
„To je baš suptilno“, rekao je Hari i osvrnuo se oko sebe. „Gde ti je
štap?“
„Mislim da je tamo, pored zida u koji me je zabila“, rekao sam. Hari
je otišao po njega.
„Jesi li dobro?“, upitala me je Džesi.
„Mislim da sam slomio rebro“, odgovorio sam..
„Nisam na to mislila“, rekla je.
„Znam na šta si mislila. I, što se toga tiče, mislim da je još nešto
slomljeno.“
Džesi mi je obujmila lice rukama. Hari se vratio sa štapom. Odvukao
sam se do bolnice. Doktor Fjorina nije bio zadovoljan mnome.
Neko me je gurnuo i probudio. Kad sam video ko je to, pokušao sam da
progovorim. Stavila mi je ruku preko usta.
„Tiho“, rekla je Džejn. „Ne bi trebalo da budem ovde.“
Klimnuo sam glavom. Ona je sklonila ruku. „Govori tiho“, rekla je.
„Mogli bismo da koristimo brejnpalove?“ predložio sam.
„Ne. Hoću da ti čujem glas. Samo budi tih.“
„Važi“, rekao sam.
„Žao mi je zbog onog danas“, rekla je. „Bilo je neočekivano. Ne znam
kako da reagujem na nešto takvo.“
„U redu je“, rekao sam. „Nije trebalo tako da ti to saopštim.“
„Jesi li povređen?“
„Slomila si mi rebro.“
„Izvini zbog toga.“
„Već je zaceljeno.“
Proučavala mi je lice, odmeravala me je pogledom. „Vidi, ja nisam
tvoja žena“, odjednom je rekla. „Ne znam šta ti misliš da sam ja ili ko sam
ja, ali ja nikad nisam bila tvoja žena. Nisam znala ni da je ona postojala
dok mi danas nisi pokazao tu sliku.“
„Morala si da saznaš odakle si potekla“, rekao sam.
„Zašto?“, gorljivo je upitala. „Znamo da smo napravljeni od nečijih
gena, ali ne kažu nam ko su ti ljudi bili. U čemu bi bila poenta? Te osobe
nisu mi. Nismo im čak ni klonovi, u mom DNK ima stvari koje čak nisu
ni sa Zemlje. Mi smo zamorčići KOS-a, zar nisi čuo?“
„Čuo sam“, rekoh.
„Znači, nisam tvoja žena. To sam došla da ti kažem. Žao mi je, ali
nisam.“
„U redu“, rekao sam.
 „Dobro“, i ona je rekla. „Ja sad idem. Izvini što sam te bacila preko
cele prostorije.“
„Koliko imaš godina?“, upitao sam je.
„Šta? Zašto?“, uzvratila je pitanjem.
„Samo sam radoznao. A i ne želim da odeš sad.“
„Ne znam kakve veze moje godine imaju s bilo čim“, rekla je.
„Keti je mrtva već devet godina“, rekao sam. „Želim da znam koliko
dugo su čekali pre nego što su iskopali njene gene da bi tebe napravili.“
„Imam šest godina“, rekla je.
„Nadam se da ti neće smetati ako ti kažem da ne ličiš ni na jednu
šestogodišnjakinju koju sam upoznao“, rekao sam.
„Napredna sam za svoj uzrast“, rekla je. A onda: „To je bila šala.“
„Znam.“
„Ljudi je nekad ne kapiraju“, rekla je. „To je zato što je većina ljudi
koje ja poznajem otprilike istih godina.“
„Kako to izgleda?“, upitao sam. „Mislim, kakav je osećaj imati šest
godina? Nemati prošlost.“
Džejn je slegla ramenima. „Jednog dana sam se probudila i nisam
znala gde sam niti šta se zbiva. Ali već sam bila u ovom telu i već sam znala
neke stvari. Kako da govorim. Kako da se krećem. Kako da mislim i da se
borim. Rečeno mi je da sam u Specijalnim snagama, da je vreme da počne
moja obuka i da se zovem Džejn Sejgan.“
„Lepo ime“, primetio sam.
„Nasumično je odabrano. Naša imena su obična, a prezimena
uglavnom potiču od naučnika i filozofa. U mojoj četi su Ted Ajnštajn i
Džudi Paster. Isprva to ne znaš, naravno. To za imena. Kasnije naučiš
malo o tome kako si napravljen, potom te puste da sam razviješ osećaj ko
si. Niko koga znaš nema mnogo sećanja. Sve dok ne sretneš pravorođene,
ne znaš da je bilo šta u vezi s tobom drugačije. A ne srećemo ih baš često.
Ne mešamo se.“
„Pravorođeni?“, upitao sam.
„Tako mi zovemo vas ostale.“
„Ako se ne mešate, šta ste radili u menzi?“
„Ja sam poželela burger. Nije stvar u tome da ne smemo da se
mešamo s vama, uglavnom. Stvar je u tome da to ne radimo.“
„Jesi li se ikad zapitala od koga si napravljena?“
„Ponekad se pitam. Ali ne možemo to da saznamo. Ne govore nam
ništa o našim proditeljima, ljudima od kojih smo stvoreni. Znaš, neki od
nas su napravljeni od više njih. Ali svi su ionako mrtvi. Moraju da budu
da bi ih koristili da nas naprave. A mi ne znamo ko je njih poznavao i, ako
ljudi koji su ih poznavali uđu u službu, nije da će često naletati na nas. A
vi pravorođeni umirete prokleto brzo ovde. Ne znam nikoga ko je sreo
rođaka svog proditelja. Ili muža.“
„Da li si pokazala svom poručniku onu sliku?“, upitao sam.
„Ne“, odgovorila je. „Pitao me je za to. Rekla sam mu da si mi poslao
svoju sliku i da sam je uništila. A i jesam, tako da ima pribeleženo da sam
je uništila, ako bude pogledao. Nisam nikome rekla za ono o čemu smo
pričali. Mogu li da je vidim ponovo? Sliku?“
„Naravno“, rekao sam. „Imam i druge, ako budeš htela. Ako budeš
želela da saznaš nešto o Keti, mogu i da ti ispričam.“
Džejn me je pogledala u polumraku sobe. Pri slaboj svetlosti, ličila je
na Keti više nego ikad. Malo me je boleo pogled na nju. „Ne znam“,
konačno je rekla. „Ne znam šta želim da znam. Pusti me da razmislim. Daj
mi zasad tu jednu sliku. Molim te.“
„Upravo ti je šaljem“, rekao sam.
 „Moram da idem“, rekla je. „Slušaj, nisam bila ovde. A ako me vidiš
negde drugo, pravi se da se nismo sreli.“
„Zašto?“, upitao sam.
„To je zasad važno“, rekla je.
„Dobro.“
„Pokaži mi svoju burmu“, zatražila je.
„Svakako“, rekao sam i skinuo je s prsta. Natenane ju je pogledala i
provirila kroz nju.
„Piše nešto“, rekla je.
„Moja ljubav je večna – Keti“, rekao sam. „Dala je da se to izgravira
pre nego što mi ju je poklonila.“
„Koliko dugo ste bili u braku?“
„Četrdeset dve godine.“
„Koliko si je voleo?“, upitala je Džejn. „Svoju ženu. Keti. Kad su ljudi
dugo u braku, možda ostaju zajedno iz navike.“
„Ponekad i ostaju“, rekao sam. „Ali ja sam je veoma voleo. Sve vreme
braka. Volim je i sada.“
Džejn je ustala, ponovo me pogledala, vratila mi burmu i otišla bez
pozdrava.

„Tahioni“, rekao je Hari kad je prišao mom i Džesinom stolu za

doručkom.
„Nazdravlje“, rekla je Džesi.
„Baš smešno“, rekao je dok je sedao. „Tahioni bi mogli biti odgovor
na pitanje kako su raeji znali da dolazimo.“
„To je sjajno“, rekao sam. „Kad bismo još znali šta su tahioni, Džesi i
ja bismo se mnogo više uzbudili zbog njih.“
 „To su egzotične podatomske čestice“, rekao je Hari. „One putuju
brže od svetla i unazad kroz vreme. Zasad su samo teorija, jer ipak je teško
pratiti nešto što je i brže od svetlosti i ide unazad kroz vreme. Ali fizička
teorija pogona za skok dopušta mogućnost postojanja tahiona pri svakom
skoku – kao što se naša materija i energija prevode u drugi univerzum,
tahioni iz univerzuma u koji se prelazi putuju unazad do univerzuma koji
se napušta. Postoji specifičan obrazac tahiona koji pogon za skok pravi pri
prevođenju. Ako bi mogao da primetiš tahione kako tvore taj obrazac,
onda bi znao da brod s pogonom za skok dolazi i kad.“
„Gde si to čuo?“, upitao sam.
„Za razliku od vas dvoje, ja ne provodim dane muvajući se okolo“,
rekao je Hari. „Stekao sam prijatelje na zanimljivim položajima.“
„Ako znamo za taj obrazac tahiona, ili šta god da je to, zašto nismo
ranije preduzeli nešto?“, upitala je Džesi. „Ti tvrdiš da smo svo ovo vreme
ranjivi i da smo prosto dosad imali sreće.“
„Sećaš se da sam rekao da su tahioni bili samo teorija do ovog
trenutka“, rekao je Hari. „To je blago rečeno. Oni su manje nego stvarni,
oni su matematička apstrakcija, u najboljem slučaju. Nemaju nikakve veze
s pravim univerzumima u kojima mi postojimo i krećemo se. Nijedna
inteligentna rasa za koju mi znamo nikad ih nije koristila ni za šta. Oni
nemaju nikavu praktičnu upotrebu.“
„Ili smo mi tako mislili“, dodao sam.
Hari je rukom pokazao saglasnost. „Ako je ova pretpostavka tačna,
to znači da raeji imaju tehnologiju koja je daleko ispred onoga što smo mi
sposobni da stvorimo. Iza njih smo u ovoj tehnološkoj trci.“
„Pa kako da ih sustignemo?“, upita Džesi.
Hari se nasmešio. „Ko je uopšte spominjao sustizanje? Sećate li se
kako smo, kad smo se prvi put sreli, na stablu pasulja, pričali o superiornoj
tehnologiji kolonija? Sećate li se moje pretpostavke odakle im?“
 „Iz susreta s vanzemaljcima“, završila je Džesi.
„Tačno“, rekao je Hari. „Ili razmenjujemo ili oduzimamo u borbi. E
sad, ako zaista postoji način da pratimo tahione iz jednog univerzuma u
drugi, verovatno bismo mogli i sami da razvijemo tehnologiju da to
uradimo. Ali za to nam treba vremena i sredstava, što nemamo. Daleko
jednostavnije je da uzmemo to od raeja.“
„Hoćeš da kažeš da KOS planira da se vrati na Koral?“, upitao sam.
„Naravno da planiramo“, rekao je Hari. „Ali sada cilj nije samo da
vratimo planetu. To neće biti ni primarni cilj. Sad je naš primarni cilj da
se dočepamo njihove tehnologije za praćenje tahiona i da nađemo način
da je pobedimo ili da je upotrebimo protiv njih.“
„Kad smo poslednji put išli na Koral, dobro su nas isprašili“,
primetila je Džesi.
„Nećemo imati izbora, Džesi“, blago je rekao Hari. „Moramo da
nabavimo tu tehnologiju. Ako se ona raširi, sve rase će moći da prate
kolonijalna kretanja. U veoma realnom smislu, znaće da dolazimo pre
nas.“
„To će biti još jedan masakr“, rekla je Džesi.
„Mislim da će ovog puta specijalce koristiti mnogo više“, odvratio je
Hari.
„Kad smo kod toga“, počeo sam, pa sam prepričao Hariju svoj susret
s Džejn od prethodne večeri, o čemu sam govorio Džesi dok nam je Hari
prilazio.
„Izgleda da ipak ne planira da te ubije“, rekao je Hari kad sam završio.
„Mora da je bilo čudno razgovarati s njom“, rekla je Džesi, „iako znaš
da ona zapravo nije tvoja žena.“
„Da ne spominjemo da ima šest godina. Čoveče, to je uvrnuto“,
dodao je Hari.
 „I to se vidi“, rekao sam. „To da ima šest godina. Nije baš emotivno
zrela. Kao da ne zna šta da radi sa osećanjima. Bacila me je preko menze
zato što nije znala kako drugačije da se nosi sa onim što oseća.“
„Pa sve što ona zna jeste da se bori i ubija“, rekao je Hari. „Mi imamo
život pun uspomena i iskustava da nas stabilizuje. Čak i mlađi vojnici u
tradicionalnim vojskama imaju dvadeset godina iskustva. U realnosti,
specijalci su deca ratnici. To je etički upitno.“
„Ne želim da otvaram stare rane“, rekla je Džesi, „ali vidiš li ti bilo šta
od Keti u njoj?“
Porazmislio sam. „Izgleda kao Keti, to je očigledno. I mislim da
opažam nešto od Ketinog smisla za humor u njoj, i nešto od
temperamenta. Keti je umela da bude impulsivna.“
„Da li te je ikada zavrljačila preko sobe?“, upitao je Hari, smešeći se.
Uzvratio sam osmehom. „Bilo je nekoliko situacija u kojima bi me
bacila da je mogla“, odvratio sam.
„Poen za genetiku“, reče Hari.
Šupak se odjednom uključio. Desetaru Peri, glasila je poruka. Zahteva
se da budete prisutni na brifingu kod generala Kigana u 1000 sati, u
operativnom štabu u Ajzenhauerovom modulu stanice Feniks. Budite tačni.
Pokazao sam da sam primio poruku i rekao Hariju i Džesi za nju.
„A ja sam mislio da ja imam prijatelje na zanimljivim mestima“,
kazao je Hari. „Skrivao si to od nas, Džone.“
„Nemam pojma o čemu je ovde reč“, rekao sam. „Nisam se upoznao
s Kiganom.“
„Ma on je komandant Druge armije KOS-a“, obavestio me je Hari.
„Siguran sam da nije ništa važno.“
„Čudno“, rekao sam.
 „Sada je 0915, Džone“, rekla je Džesi. „Bolje ti je da pođeš. Hoćeš da
te ispratimo?“
„Ne, molim vas, završite doručak“, rekao sam. „Prijaće mi šetnja.
Ajzenhauerov modul je svega koji kilometar od stanice. Mogu da stignem
na vreme.“ Ustao sam, uzeo krofnu za usput, poljubio Džesi u obraz i
krenuo.
U stvari, Ajzehnauerov modul je bio udaljeniji, ali noga mi je
konačno srasla i želeo sam da vežbam. Doktor Fjorina je bio u pravu, nova
noga mi je bila bolja nego stara i kao da sam ceo imao više energije.
Naravno, tek što sam se bio oporavio od povreda koje su bile toliko
ozbiljne da je čudo što sam preživeo. Svako bi se posle toga osetio kao da
ima više energije.
„Ne okreći se“, rekla mi je Džejn u uvo, tik iza mene.
Umalo sam se ugušio, baš sam bio zagrizao krofnu. „Voleo bih da mi
se ne prikradaš“, konačno sam prozborio, ne okrećući se.
„Izvini“, rekla je. „Ne pokušavam namerno da te nerviram. Ali ne bi
trebalo da pričam s tobom. Slušaj, taj brifing na koji ideš...“
„Kako ti znaš za to?“, upitao sam.
„Nije to sad važno. Važno je da pristaneš na to što budu tražili od
tebe. Uradi to. To je način da se sačuvaš od onoga što se sprema. Koliko je
to moguće.“
„Šta se sprema?“, upitao sam.
„Uskoro ćeš saznati“, rekla je.
„A šta s mojim prijateljima?“, pitao sam. „Hari i Džesi – jesu li oni u
nevolji?“
„Svi smo u nevolji“, odgovorila je Džejn. „Ne mogu ništa da uradim
za njih. Radila sam na tome da tebe uvalim. Uradi to. Važno je.“ Lagan
dodir na mojoj ruci i nestala je.
„Desetaru Peri“, rekao je general Kigan i salutirao. „Voljno.“
Uveli su me u salu za sastanke u kojoj je bilo više lima nego na otpadu.
Bio sam daleko najniže rangirana osoba u prostoriji. Sledeći po rangu,
koliko sam video, bio je potpukovnik Njuman, moj uvaženi ispitivač.
Malo sam se uznemirio.
„Izgledaš malo izgubljeno, sinko“, rekao mi je general Kigan.
Izgledao je, kao i svi u prostoriji, i kao svaki vojnik KOS-a, kao čovek od
dvadesetak godina.
„I osećam se malo izgubljenim, gospodine“, rekao sam.
„Dobro, to je razumljivo“, rekao je Kigan. „Molim te, sedi.“
Pokazao je na praznu stolicu za stolom. Uzeo sam je i seo. „Mnogo
sam čuo o tebi, Peri.“
„Da, gospodine“, rekao sam, trudeći se da ne pogledam Njumana.
„Ne zvučiš uzbuđeno zbog toga, desetaru“, kazao je.
„Ne trudim se da budem primećen, gospodine“, rekao sam. „Samo se
trudim da obavim svoj deo.“
„Bilo kako bilo, jesi primećen“, rekao je Kigan. „Stotinu šatlova je
uspelo da se prebaci iznad Korala, ali vaš je bio jedini koji je stigao do
planete, umnogome zahvaljujući tvojoj naredbi da se razvale vrata za
izlazak šatlova i pobegne odande.“ Pokazao je palcem na Njumana.
„Njuman mi je pričao o tome. On misli da bi trebalo da ti damo medalju
za to.“
Kigan je mogao reći: Njuman misli da bi trebalo da igraš glavnu ulogu
u vojnom izvođenju „Labudovog jezera “, a ja bih se iznenadio manje nego
ovim. Kigan je primetio izraz na mom licu i nacerio se. „Da, znam šta
misliš. Njuman ima najozbiljniji izraz lica u ovom poslu, zato i radi ovaj
posao. Pa šta kažeš, desetaru? Misliš li da zaslužuješ tu medalju?“
 „S poštovanjem, gospodine, ne mislim“, rekao sam. „Srušili smo se i
nije bilo preživelih osim mene. Teško da je to neka zasluga. Osim toga,
pohvale za stizanje do planete pripadaju mojoj pilotkinji Fioni Iton.“
„Pilotkinja Iton je već posthumno odlikovana, desetaru“, rekao je
general Kigan. „To joj je mala uteha, s obzirom na to da je već mrtva, ali
za KOS je važno da se takve akcije primećuju. A i ti ćeš, uprkos
skromnosti, biti nagrađen. I drugi su preživeli bitku za Koral, ali to je bila
sreća. Ti si pokazao inicijativu i vodstvo u neprijateljskom okruženju. A i
ranije si pokazao kapacitet da brzo razmišljaš. Rešenje za pucanje na
konzue. Vodstvo u obuci voda. Vodnik prve klase Ruiz posebno je
pribeležio tvoje korišćenje brejnpala tokom završne ratne igre. Služio sam
s tim kučkinim sinom, desetaru. Ruiz ne bi pohvalio svoju majku što ga je
rodila, ako znaš na šta mislim.“
„Mislim da znam, gospodine“, rekao sam.
„Tako sam i mislio. Znači, Bronzana zvezda za tebe, sinko. Čestitam.“
„Da, gospodine“, rekao sam. „Hvala vam, gospodine.“
„Ali nisam te zvao ovamo zbog toga“, rekao je general Kigan, pa je
pokazao po stolu. „Mislim da nisi upoznao generala Silarda, koji vodi
Specijalne snage. Voljno, ne moraš da salutiraš.“
„Gospodine“, rekao sam, klimajući glavom prema njemu.
„Desetaru“, počeo je Silard. „Reci mi šta si čuo o situaciji iznad
Korala.“
„Nisam mnogo, gospodine. Samo nešto iz razgovora s prijateljima.“
„Stvarno“, suvo je rekao Silard. „Reklo bi se da ti je tvoj drugar, vojnik
Vilson, dao podrobniji izveštaj do sada.“
Počeo sam da shvatam da je moja pokeraška faca, koja ni inače nije
bila posebno dobra, ovih dana još gora. „Da, naravno da znamo za vojnika
Vilsona“, rekao je Silard. „Možda bi mogao da mu kažeš da njegovo
njuškanje nije ni izbliza suptilno kao što on misli.“
 „Hari će se iznenaditi kad to čuje“, kazao sam.
„Nema sumnje“, rekao je Silard. „Osim toga, nemam nikakvih
sumnji u pogledu toga da vas je on obavestio o prirodi vojnika Specijalnih
snaga. To i nije državna tajna, iako podatke o Specijalnim snagama ne
stavljamo u opštu bazu podataka. Vreme uglavnom provodimo na
zadacima koji iziskuju strogu tajnost i poverljivost. Imamo veoma malo
vremena da se mešamo s vama. Nemamo ni nekih sklonosti.“
„General Silard i Specijalne snage preuzimaju vodstvo u našem
kontranapadu na raeje kod Korala“, rekao je general Kigan. „Iako
nameravamo da preuzmemo planetu, naša trenutna preokupacija jeste da
izolujemo njihovu aparaturu za uočavanje tahiona, da je onesposobimo a
da je ne uništimo, ako možemo; da je uništimo, ako moramo. Pukovnik
Golden“ – tu je Kigan pokazao na namrštenog čoveka pored Kigana –
„veruje da znamo gde se nalazi. Pukovniče.“
„Veoma kratko, desetaru“, rekao je Golden. „Naša prismotra pre
prvog napada na Koral pokazala je da raeji postavljaju niz malih satelita u
orbite oko Korala. Prvo smo mislili da su to špijunski sateliti koji treba da
pomognu raejima da identifikuju pokrete kolonijalnih trupa na planeti,
ali sad mislimo da su oni osmišljeni da primete obrazac tahiona.
Verujemo da se stanica za praćenje, koja se sastoji od podataka sa satelita,
nalazi na samoj planeti, da je tamo spuštena pri prvom talasu napada.“
„Mislimo da se nalazi na planeti zato što oni smatraju da je tamo
najbezbednija“, rekao je general Silard. „Da se nalazi na brodu, postojala
bi šansa da je pogodi borbeni brod KOS-a, makar i pukom srećom. Kao
što znaš, nijedan brod osim tvog šatla nije ni prišao površini Korala. Dobre
su šanse da je tamo.“
Okrenuo sam se Kiganu. „Mogu li da postavim jedno pitanje?“
„Izvoli“, rekao je Kigan.
 „Zašto meni govorite sve to?“, upitao sam. „Ja sam desetar bez čete,
voda i bataljona. Ne vidim zašto bi trebalo to da znam.“
„Treba to da znaš zato što si ti jedan od nekoliko preživelih iz bitke
kod Korala i jedini koji je preživeo zahvaljujući nečemu krupnijem od
sreće“, odgovorio je Kigan. „Genaral Silard i njegovi ljudi veruju, a ja se
slažem s njima, da njihov protivudar ima bolje izglede da uspe ako neko
ko je učestvovao u prvom napadu savetuje i nadgleda drugi napad. To si
ti.“
„Uza sve poštovanje, gospodine“, rekao sam, „moje učešće je bilo
minimalno i katastrofalno.“
„Manje katastrofalno nego gotovo svih ostalih“, rekao je Kigan.
„Desetaru, neću te lagati, više bih voleo da imamo nekog drugog u ovoj
ulozi. Međutim, kako stvari stoje, nemamo. Sve i ako je količina saveta i
usluga koje možeš da nam pružiš minimalna, i to je bolje nego ništa. Osim
toga, ti si pokazao sposobnost da improvizuješ i delaš brzo u borbenim
situacijama. Poslužićeš.“
„Šta bi trebalo da radim?“, upitao sam. Kigan je pogledao Silarda.
„Bio bi smešten na Sperouhoku“, počeo je Silard. „Oni tamo su
Specijalne snage s najviše iskustva u ovakvim situacijama. Tvoj posao bi
bio da savetuješ starije osoblje Sperouhoka na osnovu sopstvenog iskustva
kod Korala, da nadgledaš i da deluješ kao veza između redovnih snaga
KOS-a i Specijalnih snaga, ako za tim bude potrebe.“
„Treba li da se borim?“, upitao sam.
„Ti si prekobrojni“, kazao je Silard. „Najverovatnije ne bi bio
uključen u akciju.“
„Shvataš da je ovaj zadatak krajnje neobičan“, rekao je Kigan.
„Praktično govoreći, usled razlika u zadacima i ljudstvu, redovne i
specijalne snage KOS-a gotovo se nikad ne mešaju. Čak i kad se zajedno
bore protiv neprijatelja, i jedne i druge snage nastoje da izvode
međusobno nezavisne zadatke.“
„Razumem“, rekao sam. Razumeo sam više nego što su oni znali.
Džejn je bila na Sperouhoku.
Kao da prati voz mojih misli, Silard je progovorio. „Desetaru, čuo
sam da si imao incident s jednom od mojih, koja je stacionirana na
Sperouhoku. Moram znati da više neće biti takvih incidenata.“
„Da, gospodine“, rekao sam. „Taj incident je bio nesporazum. Slučaj
zamene identiteta. Neće se ponoviti.“
Silard je klimnuo Kiganu. „Odlično“, rekao je Kigan. „Desetaru, s
obzirom na tvoju novu ulogu, čin ti nije dorastao zadatku. Zato te sada
unapređujem u poručnika, što odmah stupa na snagu, i predstavićeš se
majoru Kriku, komandantu Sperouhoka, u 1500. Trebalo bi da imaš
dovoljno vremena da pokupiš svoje stvari i da se pozdraviš. Ima li
pitanja?“
„Ne, gospodine“, rekao sam. „Ali imam jedan zahtev.“
„To je neuobičajeno“, rekao je Kigan kad sam završio. „U drugačijim
okolnostima, u oba slučaja, rekao bih ‘ne’.“
„Razumem, gospodine“, kazao sam.
„Međutim, biće sređeno. Možda se i nešto dobro izrodi iz toga.
Odlično, poručniče. Slobodan si.“

Hari i Džesi su došli najbrže što su mogli kad sam ih pozvao. Ispričao sam
im za svoj zadatak i za čin.
„Misliš da je Džejn to osmislila“, rekao je Hari.
„Znam da jeste“, odgovorio sam. „Rekla mi je da jeste. Izgleda da bih
mogao nekako i da budem koristan. Ali siguran sam da je ona nekome
pustila buvu. Krećem za svega nekoliko sati.“
 „Opet nas razdvajaju“, rekla je Džesi. „Razdvojeni su i ostaci mog i
Harijevog voda. Naši drugari iz voda dobijaju zadatke na drugim
brodovima. I mi čekamo da ih dobijemo.“
„Ko zna, Džone“, rekao je Hari. „Verovatno ćemo ponovo biti na
Koralu s tobom.“
„Ne, nećete“, rekao sam. „Zamolio sam generala Kigana da vas oboje
prebaci iz pešadije i on je pristao. Prvi deo vaše službe je okončan. Oboje
ste dobili nove zadatke.“
„O čemu ti to?“, upita Hari.
„Ti si prebačen u vojno istraživačko krilo KOS-a“, rekao sam. „Hari,
znaju za tvoje njuškanje. Ubedio sam ih da ćeš ovako naneti manje štete i
sebi i drugima. Radićeš na onome što mi donesemo s Korala.“
„Ne mogu to da radim“, rekao je Hari. „Ne znam toliko matematiku.“
„Siguran sam da te to neće zaustaviti“, odvratio sam. „Džesi, i ti ideš
u istraživačko krilo, u pomoćno osoblje. To je sve što sam uspeo da sredim
za ovako kratko vreme. Neće biti mnogo zanimljivo, ali možeš da se
obučavaš za druge uloge dok budeš tamo. Oboje ćete biti van prve linije
fronta.“
„To nije u redu, Džone“, rekla je Džesi. „Nismo odslužili svoj rok.
Naši drugari iz voda vraćaju se u borbu, a mi ćemo sedeti ovde bez pravih
zasluga. Ti se vraćaš tamo. Ne želim ovo. Trebalo bi da služim svoj rok.“ I
Hari je klimnuo.
„Džesi, Hari, molim vas“, rekao sam. „Vidite. Alan je mrtav. Suzan i
Tomas su mrtvi. Megi je mrtva. Moja četa i vod su otišli. Izgubio sam sve
koji su mi važni ovde, sve osim vas dvoje. Ukazala mi se prilika da vas
oboje sačuvam u životu i iskoristio sam je. Nisam mogao da uradim ništa
za ostale. Za vas mogu da uradim nešto. Trebate mi živi. Vi ste sve što
imam ovde.“
„Imaš Džejn“, kazala je Džesi.
 „Još ne znam šta mi je Džejn“, rekao sam. „Ali znam šta ste mi vi. Vi
ste sada moja porodica. Džesi, Hari, vi ste mi porodica. Ne ljutite se na
mene zato što sam hteo da budete na sigurnom. Samo budite na sigurnom.
Za mene. Molim vas.“
 PETNAEST

Sperouhok je bio tih brod. Prosečan brod za prevoz trupa prožimaju

ljudski glasovi, smeh, vika i prepričavanje života. Vojnici Specijalnih
snaga ne rade ništa od toga.
To mi je i objasnio njihov komandant kad sam stupio na brod. „Ne
očekuj da će ljudi razgovarati s tobom“, rekao je major Krik kad sam mu
se predstavio.
„Gospodine?“, kazao sam.
„Mislim na vojnike Specijalnih snaga“, odvratio je. „Nije to ništa
lično, prosto nismo mnogo za priču. Kad smo sami, komuniciramo
gotovo isključivo putem brejnpalova. Brže je, a mi nismo skloni priči kao
vi. Mi smo se rodili s brejnpalovima. Nama su se prvi put obratili putem
brejnpala. I mahom tako razgovaramo. Nemoj da se uvrediš. Elem,
naredio sam ljudima da pričaju s tobom ako moraju nešto da ti kažu.“
„To nije neophodno, gospodine“, rekao sam. „Umem da koristim
svoj brejnpal.“
„Ne bi ti mogao to da ispratiš“, odvratio je major. „Tvoj mozak je
navikao da komunicira jednom brzinom, a naš drugom. Razgovor s
pravorođenim je kao upola sporiji razgovor. Ako si s nekim od nas
razgovarao neko vreme, možda si primetio da delujemo odsečno i osorno.
Bez uvrede.“
 „Nisam se uvredio, gospodine“, rekao sam. „Izgleda da vi dobro
komunicirate.“
„Pa, kao komandant, provodim mnogo vremena s redovnim
trupama“, kazao je Krik. „Takođe, stariji sam od većine. Pokupio sam
neke od društvenih navika.“
„Koliko imate godina, gospodine?“, upitah.
„Napuniću četrnaest sledeće nedelje“, odgovorio je. „Sutra u 0600
imaćemo sastanak osoblja. Dotad se smestite, pojedite nešto i malo se
odmorite. Razgovaraćemo više ujutro.“ Salutirao je i dobio sam voljno.
Džejn je čekala u mojim odajama.
„Opet ti“, rekao sam, smešeći se.
„Opet ja“, rekla je i ona, jednostavno. „Htela sam da čujem kako se
snalaziš.“
„Lepo“, odvratio sam, „s obzirom na to da sam na brodu petnaest
minuta.“
„Pričamo o tebi“, obavestila me je Džejn.
„Da, čujem beskrajno ćaskanje okolo“, rekao sam. Džejn je zaustila
da nešto kaže, ali ja sam podigao ruku. „To je bila šala. Major Krik mi je
objasnio to oko brejnpalova.“
„Zato volim da pričam s tobom ovako“, rekla je. „Drugačije je od
priče s bilo kim drugim.“
„Sećam se da si pričala kad ste me spasli“, rekao sam.
„Brinuli smo da će nas pratiti“, objasnila je Džejn. „Pričanje je bilo
bezbednije. Pričamo i kad smo u javnosti. Ne volimo da privlačimo pažnju
ako ne moramo.“
„Zašto si namestila ovo?“, upitao sam je. „Da me smeste ovde, na
Sperouhoku?“
 „Od koristi si nam. Ti imaš iskustvo koje bi nam moglo poslužiti – i
s Korala, i za drugi element naše pripreme.“
„Šta to znači?“, upitao sam.
„Major Krik će pričati o tome ujutro. I ja ću biti tamo. Komandujem
vodom i obavljam obaveštajni rad.“
„Da li je to jedini razlog?“, upitao sam. „To što sam koristan?“
„Nije“, priznala je Džejn, „ali jesi zbog toga uspeo da dođeš na brod.
Slušaj, neću provoditi previše vremena s tobom. Imam previše posla da se
pripremim za ovaj zadatak. Ali želim da znam stvari o njoj. O Keti. Ko je
ona bila. Kakva je bila. Hoću da mi pričaš o njoj.“
„Pričaću ti o njoj“, rekao sam. „Pod jednim uslovom.“
„Kojim?“, upitala je Džejn.
„Ti moraš da mi pričaš o sebi“, kazao sam.
„Zašto?“
„Zato što sam devet godina živeo sa činjenicom da mi je žena mrtva,
a sad si tu ti, i to me rastura iznutra“, rekao sam. „Što više znam o tebi,
više se navikavam na ideju da ti nisi ona.“
„Ja nisam tako zanimljiva“, rekla je Džejn. „I imam samo šest godina.
To teško da je vreme za koje se može uraditi bilo šta.“
„Ja sam uradio više u poslednjih šest godina nego u svim
prethodnim“, odvratio sam. „Veruj mi. Šest godina je dovoljno.“

„Gospodine, treba li vam društvo?“, upitao me je neki fin momak

(verovatno četvorogodišnjak) iz Specijanih snaga dok su on i četvoro
njegovih drugara držali poslužavnike i iščekivali moj odgovor.
„Sto je prazan“, rekao sam.
„Neki ljudi više vole da jedu sami“, kazao je taj vojnik.
„Ja nisam jedan od njih“, odgovorio sam. „Molim vas, sedite, svi.“
 „Hvala vam“, rekao je vojnik i stavio poslužavnik na sto.
„Ja sam desetar Sem Mendel. Ovo su vojnici Džordž Line, Vil Hegel,
Džim Bor i Jan Fermi.“
„Poručnik Džon Peri“, rekao sam.
„I, šta mislite o Sperouhoku?“, upitao je Mendel.
„Lep je i tih“, odgovorio sam.
„To jeste istina, gospodine“, potvrdio je Mendel. „Upravo sam
pomenuo Lineu da mislim da nisam izgovorio više od deset reći u
poslednjih mesec dana, otprilike.“
„Onda si sad oborio sopstveni rekord“, rekao sam.
„Da li ste voljni da nam rešite jednu opkladu, gospodine?“, upita
Mendel.
„Hoće li to zahtevati nekakav napor od mene?“, odvratio sam.
„Neće. Samo želimo da znamo koliko ste stari. Vidite, Hegel se kladi
da ste duplo stariji od cele čete.“
„Koliko svi zajedno imate godina?“
„Četa broji deset ljudi, uključujući i mene“, izvestio me je Mendel, „a
ja sam najstariji. Imam pet i po godina. Ostali imaju između dve i pet
godina. Konačni zbir naših godina je trideset sedam i nekoliko meseci.“
„Ja imam sedamdeset šest“, rekao sam. „Dakle, on je u pravu.
Doduše, dobio bi opkladu s bilo kojim regrutom KOS-a. Mi se ne
pridružujemo pre sedamdeset pete. A moram da vam kažem i da me na
neki način duboko uznemirava što sam duplo stariji od cele čete zajedno.“
„Da“, saglasio se Mendel. „S druge strane, mi smo svi u ovom životu
bar dvaput duže od vas, tako da se to izjednačava.“
„Pretpostavljam da je tako“, rekao sam.
„Mora da je bilo zanimljivo, gospodine“, javio se Bor, koji je sedeo
malo dalje niz sto. „Imali ste ceo život pre ovog. Kako je to izgledalo?“
 „Šta?“, upitao sam. „Moj život ili samo to što sam imao život pre
ovog?“
„I jedno i drugo“, rekao je Bor.
Odjednom sam shvatio da niko od njih petorice nije ni podigao
viljušku. I ostali u menzi, koja je inače odjekivala od telegrafskog lupkanja
escajga o tanjire, prilično su se utišali. Setio sam se Džejninog komentara
da su svi zainteresovani za mene. Izgleda da je bila u pravu.
„Voleo sam svoj život“, počeo sam. „Ne znam da li je bio uzbudljiv ili
čak zanimljiv bilo kome ko ga nije živeo. Ali za mene je to bio dobar život.
Što se pak tiče ideje da sam imao život pre ovog, nisam baš o tome
razmišljao u to vreme. Nikad nisam zaista razmišljao kakav će ovaj život
biti pre nego što sam ga doživeo.“
„Zašto ste ga onda izabrali?“, pitao je Bor. „Mora da ste imali nekakvu
ideju o tome kakav je ovo život.“
„Ne, nisam“, rekao sam. „Mislim da je niko od nas nije imao. Većina
nas nikad nije bila u ratu niti u vojsci. Niko od nas nije znao da će oni uzeti
ono što smo mi i staviti to u novo telo, koje je samo delimično ono što
smo bili.“
„To deluje pomalo glupavo, gospodine“, rekao je Bor, što me je
podsetilo da, kad imaš dve godine ili koliko je već on imao, baš i ne znaš
za taktičnost.
„Ne znam zašto bi bilo ko odlučio da nešto potpiše ako nema ideju u
šta se upušta.“
„Pa“, odvratio sam, „nikad nisi bio ni star. Nepromenjena osoba od
sedamdeset pet godina mnogo je spremnija da se otisne u nepoznato nego
što bi ti mogao biti.“
„Koliko drugačije to može biti?“, upitao je Bor.
„Pričaš kao dvogodišnjak koji nikad neće ostariti“, rekao sam.
„Ja imam tri godine“, pomalo defanzivno odvrati Bor.
 Podigao sam ruku. „Vidi“, rekao sam. „Hajde da obrnemo situaciju.
Ja imam sedamdeset šest godina i otisnuo sam se u nepoznato kad sam se
pridružio KOS-u. S druge strane, to jeste bio moj izbor. Nisam morao da
idem. Ako ti je teško da zamisliš kako je bilo meni, sagledaj to iz mog
ugla.“ Pokazao sam na Mendela. „Kad sam imao pet godina, jedva sam
znao kako da vežem pertle. Ako ne možeš da zamisliš kako je biti moje
godište i pridružiti se, zamisli kako je meni teško da zamislim da sam
odrasla osoba od pet godina i da ne znam ni za šta osim za rat. Ako ništa
drugo, ja bar imam ideju kako je mimo KOS-a. Kako to izgleda tebi?“
Mendel je razmenio poglede sa svojim kolegama. „Nije to nešto o
čemu mi obično razmišljamo, gospodine“, rekao je. „Prvo, ne znamo ni
da u vezi s tim postoji nešto neobično. Svi koje poznajemo ‘rođeni’ su
ovako. Vi ste neobični, s naše tačke gledišta. Imati detinjstvo, proživeti ceo
jedan život pre ovog – to prosto deluje neefikasno.“
„Zar se nikad niste zapitali kako bi bilo da niste u Specijalnim
snagama?“, upitao sam.
„Ja to ne mogu da zamislim“, rekao je Bor, a svi ostali su klimnuli.
„Mi svi smo vojnici. To je ono što radimo. To je ono ko smo.“
„Zato ste nam vi toliko zanimljivi“, kazao je Mendel. „Ta ideja da bi
ovaj život mogao biti izbor. Ideja da se može živeti drugačije. To nam je
strano.“
„Šta ste radili, gospodine?“, upitao je Bor. „U tom drugom životu?“
„Bio sam pisac“, rekao sam. Oni se zgledaše. „Šta je?“, upitao sam.
„Čudan način da se živi, gospodine“, rekao je Mendel. „Da te plaćaju
da nižeš reči.“
„Ima i gorih poslova“, odvratio sam.
„Nismo želeli da vas uvredimo, gospodine“, rekao je Bor.
„Nisam se uvredio“, rekao sam. „Samo drugačije gledate na stvari.
Ali, da, pitam se zašto to radite.“
 „Šta radimo?“, upitao je Bor.
„Borite se“, odgovorio sam. „Znate, ljudi u KOS-u mahom su poput
mene. A ljudi u kolonijama uglavnom se i više razlikuju od vas nego ja.
Zašto biste se borili za njih? S nama?“
„Mi smo ljudi, gospodine“, rekao je Mendel. „Ništa manje od vas.“
„S obzirom na trenutni status mog DNK, to ne govori mnogo“, rekao
sam.
„Vi znate da ste čovek, gospodine“, kazao je Mendel. „Kao i mi. Vi i
mi smo bliži nego što mislite. Znamo kako KOS bira svoje regrute. Vi se
borite za koloniste koje nikad niste videli, za koloniste koji su u jednom
trenutku bili neprijatelji vaše zemlje. Zašto se vi borite za njih?“
„Zato što su i oni ljudi i zato što sam rekao da hoću. Zato sam bar to
radio na početku. Sad se ne borim za koloniste. Mislim, borim se, ali u
suštini se borim, ili sam se borio, za svoj vod i svoju četu. Brinem za njih,
a i oni brinu za mene. Borio sam se zato što bi bilo šta manje od toga
značilo da sam ih ostavio na cedilu.“
Mendel je klimnuo. „Zato se i mi borimo, gospodine“, saglasio se.
„Dakle, to je ta jedna stvar koja nas sve čini ljudima. Dobro je to znati.“
„Jeste“, prihvatio sam. Mendel se osmehnuo i uzeo viljušku, a potom
je cela prostorija oživela i escajg je počeo da lupka. Podigao sam pogled i
video Džejn kako iz jednog ugla zuri u mene.

Major Krik je bio nedvosmislen na jutarnjem brifingu. „Obaveštajci KOS-

a veruju da su raeji prevaranti“, rekao je. „Prvi deo našeg zadatka jeste da
saznamo da li su u pravu. Organizovaćemo jednu malu posetu konzuima.“
To me je probudilo. Izgleda da nisam bio jedini. „Kakve veze,
dođavola, konzui imaju sa svim ovim?“, upitao je poručnik Tagor, koji je
sedeo s moje leve strane.
 Krik je klimnuo Džejn, koja je sedela pored njega. „Na zahtev majora
Krika i ostalih, malo sam istraživala druge susrete KOS-a s raejima, da
vidim da li je bilo nagoveštaja tehnološke evolucije“, rekla je Džejn.
„Tokom poslednjih sto godina, imali smo dvanaest značajnih vojnih
sukoba s raejima i nekoliko desetina sitnijih čarki, uključujući jedan veliki
sukob i šest čarki u poslednjih pet godina. Za sve to vreme, raejska
tehnološka kriva bila je znatno ispod naše. Brojni su činioci uticali na to,
uključujući i njihove kulturološke predrasude prema sistematičnom
tehnološkom napretku i izostanak njihovog ugledanja na tehnološki
naprednije rase.“
„Drugim rečima, bili su nazadni i puni predrasuda“, zaključio je
major Krik.
„Naročito u pogledu tehnologije pogona za skok“, rekla je Džejn.
„Sve do bitke za Koral, tehnologija pogona za skok kod raeja bila je daleko
iza naše. U stvari, njihovo trenutno razumevanje fizike skoka neposredno
je zasnovano na podacima koje im je obezbedio KOS pre malo više od
jednog veka, tokom obustavljene trgovinske misije.“
„Zašto je obustavljena?“, upitao je kapetan Jung s druge strane stola.
„Raeji su pojeli otprilike trećinu trgovinskih delegata“, odvratila je
Džejn.
„Uh“, rekao je kapetan Jung.
„Poenta je u tome što je, s obzirom na to ko su raeji i na kom su
tehnološkom nivou, nemoguće da su u jednom skoku prešli toliki put da
nas toliko prestignu“, rekao je major Krik. „Najverovatnija pretpostavka
jeste da su tehnologiju predviđanja skoka dobili od neke druge kulture. Mi
znamo sve što raeji znaju, a postoji samo jedna kultura za koju
procenjujemo da ima tehnološke mogućnosti za takvo nešto.“
„Konzui“, kazao je Tagor.
 „Tako je, konzui“, saglasio se Krik. „Ti kopilani imaju belu patuljastu
planetu koja im okreće točak. Nije nerazumno pretpostaviti da su razvili i
predviđanje skoka.“
„Ali zašto bi oni imali bilo šta s raejima?“, upitao je poručnik Dalton
s kraja stola. „S nama imaju posla samo kad se užele vežbe, a mi smo
tehnološki znatno napredniji od raeja.“
„Idemo ka tome da konzui, za razliku od nas, nisu motivisani
tehnologijom“, rekla je Džejn. „Naša tehnologija za njih nema nikakvu
vrednost, isto kao što bi tajne parne mašine bile nevažne nama. Mislimo
da ih motiviše nešto drugo.“
„Religija“, rekao sam ja. Svi pogledi su se uperili u mene i odjednom
sam se osetio kao dečak iz crkvenog hora koji je prdnuo tokom službe u
kapeli. „Ono što hoću da kažem jeste da su konzui, kad se moj vod borio
protiv njih, počeli molitvom kojom su osveštali bitku. Tad sam rekao
prijatelju da mislim da konzui krste planetu tom bitkom.“ Još pogleda.
„Naravno, možda grešim.“
„Ne grešiš“, rekao je Krik. „Bila je neka debata u KOS-u povodom
toga zašto se konzui uopšte bore, s obzirom na to da je jasno da bi sa
svojom tehnologijom mogli da zbrišu svaku drugu kulturu u regionu koja
krstari svemirom bez razmišljanja. Prevagnulo je mišljenje da to rade iz
zabave, kao što mi igramo bejzbol ili fudbal.“
„Mi nikad ne igramo fudbal niti bejzbol“, rekao je Tagor.
„Drugi ljudi igraju, magarče“, odvratio je Krik uz osmeh, pa se opet
uozbiljio. „Međutim, znatna manjina među obaveštajcima KOS-a veruje
da njihove bitke imaju ritualni značaj, kao što je i poručnik Peri
nagovestio. Raeji možda nisu kadri da razmenjuju tehnologiju s konzuima
na ravnopravnoj osnovi, ali mogli bi imati nešto drugo što konzui žele.
Možda mogu da im daju svoje duše.“
„Ali raeji su i sami ziloti“, rekao je Dalton. „Zato su i napali Koral.“
 „Oni imaju nekoliko kolonija, neke su manje poželjne od drugih“,
kazala je Džejn. „Ziloti ili ne, možda zamenu Korala za neku od manje
uspešnih kolonija vide kao dobru razmenu.“
„Ne tako dobru za raeje na razmenjenoj koloniji“, rekao je Dalton.
„Stvarno, vidi da li me je briga za njih“, presekao ga je Krik.
„Konzui su dali raejima tehnologiju koja ih stavlja ispred ostalih
kultura u ovom delu svemira“, rekao je Jung. „Čak i za moćne konzue,
promena ravnoteže moći u regionu mora ostaviti posledice.“
„Osim ako konzui nisu prevarili raeje“, rekao sam.
„Kako to misliš?“, upitao je Jung.
„Pretpostavljamo da su konzui dali raejima tehnološko znanje da
stvore sistem za detekciju skoka“, rekao sam. „Ali moguće je da su im
samo dali jednu mašinu, sa uputstvom za upotrebu ili nečim sličnim, kako
bi mogli da upravljaju njome. Tako raeji dobijaju ono što žele, način da
odbrane Koral od nas, dok konzui izbegavaju da značajno poremete
ravnotežu moći u regionu.“
„Dok raeji ne skapiraju kako prokleta stvar funkcioniše“, rekao je
Jung.
„S obzirom na stanje njihove tehnologije, to bi moglo da potraje
godinama“, odgovorio sam. „Što je dovoljno da ih isprašimo i da im
oduzmemo tehnologiju. To sve ako su im konzui zaista dali tehnologiju.
Ako su im dali jednu mašinu. Ako konzue zabole dupe za ravnotežu moći
u regionu. Mnogo je tih ‘ako’.“
„Upravo da bismo saznali odgovore na sva ta pitanja, svratićemo do
konzua“, objavio je Krik. „Već smo poslali dron da ih obavestimo da
dolazimo. Videćemo šta možemo da izvučemo od njih.“
„Koju koloniju ćemo im ponuditi?“, upitao je Dalton. Bilo je teško
reći da li se šali.
 „Nikakve kolonije“, rekao je Krik. „Ali imamo nešto što bi moglo da
ih podstakne da nas prime.“
„Šta to imamo?“, zanimalo je Daltona.
„Imamo njega“, rekao je Krik i pokazao na mene.
„Njega?“, ponovio je Dalton.
„Mene?“, upitao sam i ja.
„Tebe“, kazala je Džejn.
„Odjednom sam zbunjen i prestravljen“, rekao sam.
„Tvoje rešenje od dva hica omogućilo je snagama KOS-a da brzo
ubiju hiljade konzua“, rekla je Džejn. „Konzui su ranije bili skloni da
primaju delegacije s kolonija ako je u njima vojnik KOS-a koji je ubio
mnogo konzua u bici. Pošto je upravo tvoje pucačko rešenje omogućilo
brz kraj onih konzu boraca, ti si odgovoran za njihovu smrt.“
„Imaš krv osam hiljada četiristo četrdeset tri konzua na rukama“,
zaključio je Krik.
„Sjajno“, rekoh.
„I jeste sjajno“, saglasio se Krik. „Tvoje prisustvo će nas uvesti tamo.“
„Šta će se desiti sa mnom kad uđemo tamo?“, upitao sam. „Zamislite
šta bismo mi uradili konzuu koji je ubio osam hiljada naših.“
„Oni o tome ne razmišljaju kao mi“, rekla je Džejn. „Trebalo bi da
budeš bezbedan.“
„Trebalo bi“, ponovio sam.
„Alternativa je da nas raznesu kad se pojavimo na njihovom nebu“,
rekao je Krik.
„Shvatam“, odvratio sam. „Samo bih voleo da sam dobio malo
vremena da se naviknem na tu ideju.“
„Ovo je situacija koja rapidno evoluira“, nonšalantno je rekla Džejn.
I odjednom sam dobio poruku preko brejnpala. Veruj mi, glasila je.
 Pogledao sam u Džejn, koja me je mirno posmatrala. Klimnuo sam
prihvatajući jednu poruku, a izgledalo je kao da primam drugu.
„Šta ćemo da radimo kad oni završe s divljenjem poručniku Periju?“,
upitao je Tagor.
„Ako sve prođe u skladu s ranijim susretima, imaćemo priliku da
postavimo do pet pitanja konzuima“, rekla je Džejn. „Broj pitanja biće
određen takmičenjem u koje je uključena i borba između nas petoro i njih
petoro. Borba je jedan na jedan. Konzui se bore nenaoružani, ali našim
borcima će biti dozvoljeni noževi da bi nadoknadili nedostatak
nazubljenih udova. Okolnost koje moramo biti posebno svesni jeste to što
su, kada smo ranije imali ovaj ritual, konzui s kojima smo se borili bili
osramoćeni vojnici ili kriminalci za koje pobeda u toj borbi može značiti
povratak časti. Znači, ne moramo da naglašavamo: veoma su odlučni.
Možemo da postavimo onoliko pitanja koliko nas pobedi.“
„Kako se pobeđuje?“, upitao je Tagor.
„Ubiješ konzua, ili on ubije tebe“, rekla je Džejn.
„Fascinantno“, zaključio je Tagor.
„Još jedan detalj“, dodala je Džejn. „Konzui biraju borce od onih koje
povedemo, tako da protokol zahteva bar tri puta više potencijalnih boraca.
Jedini izuzeti član delegacije jeste njen vođa, koji je, iz učtivosti, onaj čovek
koji je iznad borbe s konzu kriminalcima i propalim vojnicima.“
„Peri, ti ćeš biti vođa delegacije“, rekao je Krik. „S obzirom na to da
si ti taj koji je pobio osam hiljada tih hulja, ti si, prema njihovom
svetonazoru, prirodni vođa. Osim toga, ti si jedini od nas iz redovnih
trupa i tebi nedostaju modifikacije brzine i snage koje mi ostali imamo.
Ako bi ti bio odabran, mogao bi stradati.“
„Dirnut sam vašom brigom“, rekao sam.
 „Nije u tome stvar“, ispravio me je Krik. „Ako našu glavnu atrakciju
ubije kriminalac, to bi moglo da ugrozi izglede da će konzui sarađivati s
nama.“
„U redu“, rekao sam. „Na sekund sam pomislio da ste smekšali.“
„Nema šanse za to“, objasnio je Krik. „A sad – imamo četrdeset tri
sata dok ne dođemo do mesta za skok. Biće nas četrdesetoro u delegaciji,
uključujući sve vođe vodova i četa. Ostale ću ja odabrati po činovima. To
znači da će svako od vas odsad vežbati vojnike za borbu jedan na jedan.
Peri, prosledio sam ti protokole delegacija, prouči ih i nemoj da zajebeš.
Odmah po skoku, ti i ja ćemo se sastati i ja ću ti dati pitanja koja želimo
da postavimo, po redu kojim želimo da ih postavimo. Ako budemo dobri,
imaćemo pet pitanja, ali moramo biti spremni za slučaj da moramo da ih
postavimo manje. Bacimo se na posao, ljudi. Slobodni ste.“

Tokom ta četrdeset tri sata, Džejn je učila o Keti. Skočila bi do mene,

pitala, slušala i nestala da obavlja svoje dužnosti. Bio je to čudan način da
se podeli život.
„Pričaj mi o njoj“, zatražila je dok sam proučavao informacije o
protokolu u prednjem foajeu.
„Sreo sam je kad je bila u prvom razredu“, rekao sam, a onda sam
morao da joj objasnim šta je prvi razred. Potom sam joj ispričao svoje prvo
sećanje na Keti, a bilo je to deljenje lepka za projekat gradnje od papira,
na času umetnosti koji su zajedno imali prvi i drugi razred. Kako me je
uhvatila da jedem malo lepka i rekla mi da je to ogavno. Kako sam je
udario zbog toga, a ona mene pogodila u oko. Dobila je suspenziju za taj
dan. Nismo počeli da pričamo do srednje škole.
„Koliko imaš godina u prvom razredu?“, upitala je.
„Šest“, rekao sam joj. „Kao ti sad.“
 „Pričaj mi o njoj“, ponovo je zatražila koji sat kasnije, na drugom
mestu.
„Keti se jednom zamalo razvela od mene“, kazao sam. „Bili smo u
braku deset godina i imao sam vezu s drugom ženom. Kad je otkrila,
poludela je.“
„Zašto bi ona marila ako si ti imao seks s nekim drugim?“, pitala je
Džejn.
„Nije to zapravo bilo zbog seksa“, odgovorio sam. „Bilo je zato što
sam je lagao u vezi s tim. Seks s nekim drugim u njenim očima je bio tek
hormonalna slabost. Laganje se računalo kao nepoštovanje, a ona nije
želela da bude u braku s nekim ko je ne poštuje.“
„Zašto se niste razveli?“
„Zato što smo se, uprkos toj vezi, nas dvoje voleli. Rešili smo to zato
što smo želeli da budemo zajedno. A ona je i sama imala vezu nekoliko
godina kasnije, tako da se može reći da smo se izravnali. Zapravo smo se
bolje slagali posle toga.“
„Pričaj mi o njoj“, kasnije je opet zatražila Džejn.
„Keti je pravila neverovatne pite“, rekao sam joj. „Imala je taj recept
za pitu s borovnicama kojim bi te oborila na dupe. Jedne godine je
prijavila svoju pitu na takmičenje na državnom vašaru, a sudija je bio
guverner Ohaja. Prva nagrada bila je nova rerna iz Sirsa.“
„Je li pobedila?“
„Nije, bila je druga, a nagrada je bio vaučer od sto dolara za
prodavnicu kreveta i kupatila. Ali oko nedelju dana kasnije primila je
poziv iz guvernerove kancelarije. Njegov pomoćnik joj je objasnio da je to
bilo iz političkih razloga, prvo mesto je dao ženi najboljeg prijatelja
velikog donatora. Ali da, otkako je probao parče njene pite, guverner ne
prestaje da priča kako je bila sjajna, i da li bi ona, moliću, ispekla još jednu
pitu za njega, kako bi već jednom prestao da blebeće o prokletoj piti?“
 „Pričaj mi o njoj“, zatražila je Džejn.
„Prvi put sam shvatio da sam zaljubljen u nju u prvom razredu
srednje škole“, rekao sam. „Naša škola je izvodila Romea i Juliju, a nju su
odabrali za Juliju. Ja sam bio pomoćnik reditelja, što je uglavnom značilo
da sam podizao scenu ili donosio kafe gospođi Ejmos, nastavnici koja je
režirala predstavu. Ali kad je Keti počela malo da se muči s tekstom,
gospođa Ejmos je odredila mene da joj pomognem. I tako smo dve
nedelje, posle proba, Keti i ja odlazili do njene kuće i radili na njenim
replikama, mada smo uglavnom pričali o drugim stvarima, kao što
tinejdžeri rade. Sve je to tada bilo veoma nevino. Onda je predstava ušla u
kostimirane probe i čuo sam Keti kako izgovara sve te replike Džefu
Grinu, koji je igrao Romea. I bio sam ljubomoran. Te reči je trebalo da
izgovara meni.“
„Šta si uradio?“, pitala je Džejn.
„Muvao sam se okolo kad god se predstava igrala, a bile su to četiri
izvedbe od petka uveče do nedelje po podne, i izbegavao sam Keti koliko
sam god mogao. Onda me je, na žurki za glumce u nedelju uveče, Džudi
Džouns, koja je igrala Julijinu dadilju, pronašla i rekla mi da Keti sedi kod
doka kafeterije i plače kao kiša. Mislila je da je mrzim jer sam je ignorisao
poslednja četiri dana, a nije znala zašto. Džudi je onda dodala da će ona,
ako odmah ne odem tamo i ne kažem Keti da sam se zaljubio u nju,
pronaći lopatu i izudarati me njome nasmrt.“
„Kako je ona znala da si se zaljubio?“, pitala je Džejn.
„Kad si tinejdžer i zaljubiš se, to je očigledno svima osim tebi i osobi
u koju si zaljubljen“, odgovorio sam. „Ne pitaj me zašto. To je prosto tako.
I tako sam otišao tamo i video Keti kako sedi, sama, i maše nogama koje
su visile s doka. Bio je pun mesec i svetlost joj je padala na lice, i mislim
da je nikad nisam video lepšu nego tad. A srce je htelo da mi iskoči jer sam
znao, zaista sam znao, da sam toliko zaljubljen u nju da joj nikad ne bih
mogao reći koliko je želim.“
 „Šta si uradio?“, pitala je Džejn.
„Varao sam. Zato što, znaš, desilo se to da sam upravo zapamtio
velike delove Romea i Julije. Prišao sam joj i izgovorio dobar deo druge
scene iz drugog čina. 'Al' tiho! Šta svetli to kroz prozor taj? Gle, to je istok,
a Julija sunce. Ustani, lepo sunce...' I tako dalje. I ranije sam znao te reći,
ali sad sam zaista tako mislio. A kad sam završio, prišao sam joj i poljubio
je prvi put. Ona je imala petnaest, a ja šesnaest, i znao sam da ću se oženiti
njome i provesti ceo život s njom.“
„Reci mi kako je umrla“, zatražila je Džejn, baš pred skok u svemir
konzua.
„Pravila je vafle u nedelju ujutro i doživela je moždani udar dok je
tražila vanilu“, rekao sam. „Bio sam u dnevnoj sobi u tom trenutku. Sećam
se da je samu sebe pitala gde je stavila vanilu, a sekund kasnije čuo sam
lomljavu i udarac. Otrčao sam u kuhinju, a ona je ležala na podu, tresući
se i krvareći iz rane na glavi. Pozvao sam hitnu pomoć dok sam je držao.
Pokušao sam da zaustavim krvarenje iz rane, i rekao sam joj da je volim, i
nastavio sam to da joj govorim sve dok ambulantna kola nisu došla i dok
je nisu odvukli od mene, iako su me pustili da je držim za ruku celim
putem do bolnice. Držao sam je za ruku i kad je umrla u ambulantnim
kolima. Video sam da se svetlo gasi u njenim očima, ali nastavio sam da
joj govorim koliko je volim sve dok je nisu odveli od mene, u bolnici.“
„Zašto si to radio?“, pitala je Džejn.
„Morao sam da budem siguran da je poslednje što čuje moj glas koji
joj govori koliko je volim“, rekao sam.
„Kako izgleda kad izgubiš nekoga koga voliš?“, pitala je Džejn.
„I ti umreš“, kazao sam. „Potom samo čekaš da te tvoje telo stigne.“
„Da li ti to sada radiš?“, pitala je Džejn. „Mislim, čekaš da te tvoje telo
stigne?“
 „Ne, ne više“, rekao sam. „Na kraju ipak poželiš da živiš. Samo živiš
drugačijim životom, to je sve.“
„Znači, ti sad živiš svoj treći život“, zaključila je Džejn.
„Pretpostavljam da je tako“, odgovorio sam.
„Kako ti se sviđa ovaj život?“, pitala je Džejn.
„Sviđa mi se“, rekao sam. „Sviđaju mi se ljudi u njemu.“
A napolju, zvezde su se drugačije nameštale. Ušli smo u prostor
konzua. Sedeli smo tiho, utapajući se u muk ostatka broda.
 ŠESNAEST

„Možete me zvati ambasadorom, mada vredan nisam te titule“, rekao je

konzu. „Ja sam kriminalac, osramotio se jesam u bici na Panšuu, i stoga
mogu da govorim vašim jezikom. Zbog sramote te žudim za smrću i
pravednom kaznom pre mog ponovnog rođenja. Moja je nada da ću posle
ovog protokola biti smatran unekoliko manje bezvrednim i kao takav
oslobođen smrću. Zato se prljam govoreći s vama.“
„I nama je drago što smo se upoznali“, rekao sam ja.
Stajali smo u središtu kupole veličine fudbalskog igrališta koju su
konzui sagradili jedva sat ranije. Naravno, nama ljudima ne bi se moglo
dozvoliti da dodirnemo zemlju konzua niti da budemo blizu mesta po
kojem bi konzui mogli ponovo gaziti. Pre našeg dolaska, automatizovane
mašine stvorile su kupolu u regionu koji su konzui odavno izdvojili da
služi kao deo za prijem neželjenih gostiju kao što smo mi. Kad se naši
pregovori okončaju, kupola će biti implodirana i poslata do najbliže crne
rupe, tako da nijedan atom kupole nikad ne kontaminira ovaj univerzum.
Taj poslednji deo je, po mom mišljenju, bio preterivanje.
„Razumeli smo da imate pitanja koja želite da postavite u vezi s
raejima“, rekao je ambasador, „i da želite da prizovete naše rituale da biste
zaslužili čast da nam postavite ta pitanja.“
 „Želimo“, odvratio sam. Petnaest metara iza mene, spremno je stajalo
trideset devet vojnika Specijalnih snaga obučenih za borbu. Dobili smo
informaciju da konzui ovo neće smatrati sastankom jednakih, tako da nije
bilo naročite potrebe za diplomatskom finoćom. Takođe, ukoliko bilo ko
od naših ljudi može biti izabran za borbu, onda za borbu mora biti i
spreman. Ja sam se malo doterao, mada je to bio moj izbor. Ako ću se
pretvarati da sam vođa ove male delegacije, onda ću, bogami, i izgledati
shodno tome.
Na jednakoj udaljenosti od ambasadora, stajalo je pet konzua, a svaki
od njih je u rukama držao po dva dugačka noža koja su ulivala strah.
Nisam morao da pitam šta oni rade tu.
„Moj veliki narod prima k znanju da ste ispravno zatražili naše rituale
i da ste se predstavili u skladu s našim zahtevima“, rekao je ambasador.
„Pa ipak bismo odbili vaše zahteve kao nedovoljno vredne da niste poveli
onog koji je čestito ispratio naše ratnike u krug ponovnog rođenja. Da li
si ti taj?“
„Ja sam taj“, rekao sam.
Konzu je zastao i kao da me je razmatrao. „Čudno da veliki vojnik
ovako izgleda“, rekao je ambasador.
„I ja tako mislim“, rekao sam. Imali smo informaciju da će konzui,
kad jednom prihvate naš zahtev, poštovati to kako god da se mi postavimo
u pregovorima, sve dok se borimo na prihvaćen način. Zato sam se ja
osetio slobodnim da budem malo drzak. Razmišljanje o tome dovelo me
je do zaključka da konzui više vole da bude tako, to im je jačalo osećaj
nadmoćnosti. Pa šta god.
„Pet kriminalaca odabrano je za nadmetanje s vašim borcima“, rekao
je ambasador. „Pošto ljudima nedostaju fizička svojstva konzua,
obezbedili smo noževe da ih vaši vojnici koriste, ako tako odluče. Naši
učesnici ih drže, a svoju odluku s kim će se boriti pokazaće tako što će ih
predati određenim vojnicima.“
 „Razumem“, rekao sam.
„Vaš vojnik, pobedi li, može da zadrži nož kao zalog svoje pobede“,
kazao je ambasador.
„Hvala“, odvratio sam.
„Mi ih ne bismo želeli. Bili bi nečisti“, dodao je.
„Shvatio“, potvrdio sam.
„Odgovorićemo na sva pitanja koja nam postavite ako ih zaslužite
posle takmičenja“, rekao je ambasador. „Sada ćemo izabrati protivnike.“
Ambasador je ispustio urlik koji bi oljuštio pločnik sa zemlje i pet konzua
iza njega istupilo je i prošlo pored mene, prema vojnicima, isukanih
noževa. Niko nije ni trepnuo. To se zove disciplina.
Konzui nisu dugo birali. Stajali su u ravnoj liniji i pružili su noževe
onima ispred sebe. Za njih smo svi mi bili isti. Noževe su dobili desetar
Mendel, s kojim sam ručao, vojnici Džo Gudol i Dženifer Akvinas, vodnik
Fred Hoking i poručnica Džejn Sejgan. Svi su, bez reči, prihvatili noževe.
Konzui su se ponovo povukli iza ambasadora, a ostali naši vojnici
odstupili su nekoliko metara od izabranih.
„Ti ćeš početi svako takmičenje“, rekao je ambasador i povukao se iza
svojih boraca. Oko mene više nije bilo ničega osim dve linije boraca,
udaljene po petnaest metara sa svake strane; strpljivo su čekali da se
poubijaju. Sklonio sam se u stranu, i dalje između dva reda, i pokazao na
konzua i vojnika najbliže meni.
„Počnite“, rekao sam.
Konzu je odmotao svoje oštre udove otkrivajući spljoštena, kao brijač
oštra sečiva izmenjenog oklopa i ponovo oslobađajući manje, skoro
ljudske sekundarne ruke i šake. Probio je vazduh vriskom i istupio.
Desetar Mendel je ispustio jedan nož, drugi je uzeo u levu ruku i krenuo
pravo na konzua. Kad su stigli na tri metra jedan od drugog, slika se
zamaglila. Deset sekundi pošto je borba počela, desetar Mendel je imao
posekotinu duž celih grudi, duboku do kosti, a konzuu se nož zario
duboko u mekani deo gde mu se glava stapala sa oklopom. Mendel je ranu
zadobio kad se približio konzuu, stavljajući se u poziciju za čist pogodak
u najočiglednije slabo mesto tog konzua. Konzu se trgao kad je Mendel
povukao nož, presecajući mu nervnu žilu i prekidajući vezu sekundarnog
nervnog snopa u glavi s primarnim mozgom u grudnom košu, kao i
nekoliko glavnih krvnih sudova. Konzu se sručio. Mendel je izvukao nož
i vratio se u delegaciju, držeći desnu ruku uz telo.
Signalizirao sam Gudolu i njegovom konzuu. Gudol se nacerio i
zaigrao, držeći noževe nisko u obe ruke, sa sečivom iza sebe. Njegov konzu
je urliknuo i pojurio glavom napred i ispruženih oštrih udova. Gudol je
uzvratio jurišom, a onda je, u poslednjem trenutku, kliznuo kao igrač koji
u bejzbolu trči prema bazi. Konzu je zamahnuo prema Gudolu, koji je
klizio ispod njega, skinuvši mu kožu i levo uvo. Gudol je odsekao jednu
od njegovih hitinskih nogu brzim zamahom nagore. Pukla je kao klešta
jastoga i odskakutala za Gudolovim pokretom. Konzu se prevrnuo.
Gudol se okrenuo na dupetu, bacio noževe, prevrnuo se preko glave
i dočekao se na noge na vreme da ih uhvati pre nego što padnu na zemlju.
Leva strana glave bila mu je jedan veliki sivi ugrušak, ali on se i dalje
osmehivao kad je jurnuo na konzua koji je očajnički pokušavao da se
uspravi. Previše sporo je zamahao prema Gudolu oštrim udovima, a
Gudol je napravio piruetu i zario prvi nož, poput šiljka, u njegov leđni
oklop, pa se istegao i još jednim udarcem otpozadi učinio isto s grudnim
oklopom. Gudol se okrenuo za sto osamdeset stepeni, licem prema
konzuu, zgrabio obe drške i žestoko ih cimnuo obrtnim pokretom. Konzu
se trgao kad su odsečeni delovi njegovog tela pali napred i nazad, a onda
se konačno sručio. Gudol se cerio celim putem do svoje strane, plešući uz
to. Očigledno mu je bilo zabavno.
Vojnikinja Akvinas nije igrala i nije izgledala kao da se zabavlja. Ona
i njen konzu kružili su jedno oko drugog dobrih dvadeset sekundi pre
nego što je konzu konačno pojurio podižući ruku kao da želi da joj prospe
creva. Akvinasova je pala unazad i izgubila ravnotežu, prevrćući se. Konzu
ju je zaskočio, pribio joj levu ruku, probijajući meko tkivo u podlaktici,
svojom levom rukom, a drugu ruku je prineo njenom vratu. Konzu je
namestio noge da pruži sebi oslonac za odsecanje glave, a onda je desnu
ruku pomerio malo ulevo da bi imao zamah.
Kad je konzu zamahnuo da joj odseče glavu, vojnikinja Akvinas je
urliknula i izdigla telo u pravcu udarca. Leva ruka i šaka iskidale su joj se
od siline potiska, a konzu se zaljuljao jer je ona iskoristila taj njegov zamah
i odgurnula ga od sebe. Još u njegovom stisku, Akvinasova se prevrnula i
počela žestoko da probada konzuov oklop sečivom u desnoj ruci. Konzu
je pokušao da je odgurne, a ona je obmotala noge oko njegovog struka i
držala se tako. Konzu je uspeo da je nekoliko puta ubode u leđa pre nego
što je umro, ali njegovi oštri udovi nisu bili naročito učinkoviti tako blizu
njegovog tela. Akvinasova se odvukla od konzuovog tela i stigla do pola
puta, a onda se sručila. Morali su da je odnesu.
Tad sam shvatio zašto sam izuzet iz borbi. Nije to bilo samo pitanje
brzine i snage, iako je bilo jasno da su specijalci i u jednom i u drugom
bolji od mene. Oni su koristili strategije koje su poticale od drugačijeg
razumevanja prihvatljivog poraza. Normalan vojnik ne bi žrtvovao ruku
kao što je to uradila vojnikinja Akvinas; sedam decenija svesnosti da su
udovi nezamenljivi i da bi te gubitak uda mogao odvesti u smrt radili su
protiv njega. To za specijalce nije bio problem jer su oni oduvek mogli da
zamene udove, a i znali su da je otpornost njihovih tela na oštećenja
mnogo veća nego kod normalnih vojnika. Nije stvar bila u tome što oni
nisu osećali strah. Samo ih je stizao daleko kasnije.
Pokazao sam vodniku Hokingu i njegovom konzuu da počnu. Konzu
ovog puta nije otvorio udove, samo je došao do središta kupole i tu ostao
da čeka protivnika. Hoking se, s druge strane, povio i pažljivo se kretao
napred, nogu pred nogu, procenjujući pravi trenutak da napadne: napred,
stani, korak sa strane, stani, napred, stani i opet napred. U jednom od tih
opreznih, dobro promišljenih sitnih koraka, konzu je jurnuo kao
eksplozivna buba i nabio Hokinga na obe ruke, pa ga je podigao i bacio
uvis. Na silaznoj putanji, konzu je divljački zamahnuo odsecajući mu
glavu i presecajući ga po sredini. Torzo i noge otišli su u različitim
pravcima. Glava je pala pravo ispred konzua. On se načas zamislio, pa ju
je nabio na šiljak ruke i bacio ka ljudima. Odskočila je kad je udarila u
zemlju, pa se odbila iznad njihovih glava, prskajući delove mozga i
smartblad okolo.
Tokom prethodne četiri borbe, Džejn je nestrpljivo stajala na liniji,
nervozno vrteći noževima. Sad je istupila, spremna da počne – kao i njen
protivnik, poslednji konzu. Konzu je agresivno istupio, širom je otvorio
svoje oštre udove i, razjapivši čeljusti, ispustio borbeni krik koji se činio
dovoljno glasnim da rasturi kupolu pa da nas svemir sve usisa. Trideset
metara od njega, Džejn je trepnula, pa je iz sve snage bacila jedan nož u te
čeljusti. Učinila je to toliko snažno da je nož probio konzuovu glavu i
zabio mu se u zadnji zid oklopa. Borbeni krik su u sekundi zamenili glasno
i obilno krkljanje krvi i škripa metala. Posegao je rukom da izvadi nož, ali
umro je pre nego što je završio pokret, prevrnuo se i izdahnuo uz konačan,
vlažan krkljaj.
Prišao sam Džejn. „Mislim da ne bi trebalo tako da koristiš noževe“,
rekao sam.
Ona je slegla ramenima i prevrnula drugi nož u ruci. „Niko nikad nije
rekao da ne smem“, odgovorila je.
Ambasador je krenuo prema meni obilazeći palog konzua. „Imate
pravo na četiri pitanja“, rekao je. „Možete ih postaviti.“
Četiri pitanja su bila više nego što smo očekivali. Nadali smo se da
ćemo imati pravo na tri, a planirali smo dva. Očekivali smo da će konzui
biti veći izazov.
 Nije da su se jedan mrtav vojnik i nekoliko odsečenih delova tela
računali kao potpuna pobeda. Pa ipak, uzmeš šta možeš. Četiri pitanja će
biti sasvim dovoljna.
„Da li su konzui snabdeli raeje tehnologijom za detekciju pogona za
skok?“, upitao sam.
„Jesu“, odgovorio je ambasador, ne objašnjavajući dalje. To je bilo u
redu, nismo ni očekivali da nam konzui kažu više nego što su se obavezali
da će reći. Ipak, ambasadorov odgovor pružio nam je informaciju u vezi s
brojnim drugim pitanjima. S obzirom na to da su raeji dobili tu
tehnologiju od konzua, bilo je krajnje neverovatno da znaju kako ona
funkcioniše na osnovnom nivou. Nismo morali da brinemo da će proširiti
njenu upotrebu ili je koristiti za trgovinu s drugim rasama.
„Koliko jedinica za detekciju skoka raeji imaju?“ Prvo smo mislili da
ih pitamo koliko jedinica su konzui obezbedili raejima, ali s obzirom na
mogućnost da su napravili više, smatrali smo da je najbolje da budemo
uopšteni.
„Jednu“, rekao je ambasador.
„Koliko drugih rasa za koje ljudi znaju ima mogućnost da detektuje
skok?“ To je bilo naše treće važno pitanje. Pretpostavili smo da konzui
znaju za više rasa nego mi, tako da pitanje koliko rasa uopšte ima
tehnologiju nama ne bi koristilo, kao ni pitanje kome su još dali
tehnologiju, zato što je neka rasa mogla i sama to napraviti. Nije svaka
tehnologija u univerzumu prosto dobijena od naprednije rase. Ponekad
neko nešto i sam smisli.
„Nijedna“, odgovorio je ambasador. Još jedna srećna okolnost za nas.
Ako ništa drugo, daje nam malo vremena da shvatimo kako to da
zaobiđemo.
„Imaš još jedno pitanje“, rekla je Džejn i pokazala na ambasadora,
koji je stajao i čekao me. Pomislih: što da ne?
 „Konzui mogu da zbrišu većinu rasa u ovom delu svemira“, rekao
sam. „Zašto ne uradite to?“
„Zato što vas volimo“, glasio je odgovor.
„Molim?“, upitao sam. Tehnički se to moglo kvalifikovati kao peto
pitanje, ono na koje konzui ne bi trebalo da odgovore. Ipak je odgovorio.
„Mi negujemo sav život koji ima potencijal za Ungkat“ – to poslednje
je izgovorio kao kad se branik očeše o cigleni zid – „što je učešće u velikom
krugu ponovnog rađanja“, rekao je ambasador. „Mi se staramo o vama,
svim nižim rasama, posvećujemo vaše planete tako da svi koji tamo borave
mogu ponovo da se rode u tom krugu. Osećamo da je naša dužnost da
učestvujemo u vašem napretku. Raeji veruju da smo im dali tehnologiju
za koju se raspitujete zato što su nam ponudili jednu od svojih planeta, ali
nije tako. Videli smo priliku da poguramo obe vaše rase ka savršenstvu i s
radošću smo to uradili.“
Ambasador je raširio svoje oštre udove i videli smo njegove
sekundarne ruke, otvorenih šaka, gotovo kao da preklinju. „Trenutak u
kojem će vaš narod biti vredan toga da nam se pridruži sada je utoliko
bliži. Danas ste vi nečisti i morate dobiti grdnju iako ste voljeni. Ali utešite
se saznanjem da će vam oslobođenje jednog dana biti pri ruci. Ja sada
moram da pođem u svoju smrt, nečist, jer sam govorio s vama vašim
jezikom, ali osigurao sam opet mesto u krugu zato što sam pogurao vaš
narod prema vašem mestu u velikom točku. Prezirem vas i volim vas –
vas, koji ste moje prokletstvo i moj spas. Idite sada, da možemo da
uništimo ovo mesto i proslavimo vaše napredovanje. Idite.“

„Ne sviđa mi se to“, rekao je poručnik Tagor na našem sledećem brifingu,

pošto smo ekipa i ja ponovo prepričali ono što smo doživeli. „Nimalo mi
se ne sviđa. Konzui su raejima dali tu tehnologiju specijalno da bi oni
mogli da se zajebavaju s nama. Ona prokleta buba sama je to rekla.
Upravljaju nama kao da smo marionete. Možda u ovom trenutku
obaveštavaju raeje da smo pošli k njima.“
„To bi bilo suvišno“, primetio je kapetan Jung, „s obzirom na
tehnologiju detekcije skoka.“
„Znaš šta hoću da kažem“, uzvratio je Tagor. „Konzui nam neće
učiniti nikakvu uslugu, očigledno je da žele da se mi i raeji borimo, da
bismo ‘napredovali’ na sledeći kosmički nivo, šta god to značilo, jebote.“
„Konzui nam ionako neće činiti nikakve usluge, pa dosta o njima“,
rekao je major Krik. „Možda se mi krećemo u skladu s njihovim
planovima, ali zapamtite da se njihovi planovi podudaraju s našim
planovima do jedne tačke. A mislim da konzue zabole uvo hoćemo li mi
ili raeji pobediti na kraju. Stoga se usredsredimo na to šta mi radimo
umesto da brinemo o tome šta konzui rade.“
Moj brejnpal se uključio: Krik je poslao grafički prikaz Korala i još
jedne planete, matične planete raeja. „To što raeji koriste pozajmljenu
tehnologiju znači da imamo priliku da delamo, da ih udarimo, brzo i
žestoko, i na Koralu i na njihovoj matičnoj planeti“, kazao je. „Dok smo
mi ćaskali s konzuima, KOS je prebacio brodove na mesto za skok. Imamo
šest stotina brodova, skoro trećinu svih naših snaga, na mestu za skok.
Posle razmene informacija s nama, KOS će istovremeno napasti Koral i
matičnu planetu raeja. Ideja je i da se zauzme Koral i da se raeji spreče da
dobiju pojačanje. Napad na njihovu matičnu planetu onesposobiće
brodove koji su tamo i nateraće njihove brodove iz drugih delova svemira
da odlučuju da li je prioritet da pomognu Koralu ili matičnoj planeti.
„Oba napada koncentrisana su na jednu stvar: da im se oduzme
mogućnost da znaju da dolazimo. To znači oduzimanje njihovih stanica
za praćenje i izbacivanje tih stanica iz igre, ali ne i uništavanje. Tehnologija
u tim stanicama je tehnologija koja bi KOS-u poslužila. Možda raeji ne
mogu to da shvate, ali mi smo odmakli dalje na tehnološkoj krivi.
Raznosimo stanicu samo ako nemamo baš nikakvog izbora. Uzećemo
stanicu i držaćemo je dok ne dobijemo pojačanje na površini.“
„Koliko će to trajati?“, upita Jung.
„Istovremeni napadi će početi četiri sata pošto mi uđemo u prostor
Korala“, rekao je Krik. „U zavisnosti od intenziteta bitaka brodova,
možemo očekivati dodatne trupe da nas pojačaju otprilike nekoliko sati
kasnije.“
„Četiri sata pošto uđemo u prostor Korala?“, začudio se Jung. „A ne
pošto uzmemo stanicu za praćenje?“
„Tako je“, rekao je Krik. „Zato nam je bolje da zauzmemo stanicu,
ljudi.“
„Pardon“, kazao sam, „muči me jedan detalj.“
„Da, poručniče Peri?“, rekao je Krik.
„Uspeh napada zavisi od toga da li ćemo mi zauzeti stanicu za
praćenje koja može da predvidi da li naši brodovi stižu“, rekao sam.
„Tačno“, odvratio je Krik.
„To je ista stanica za praćenje koja će pratiti nas kad preskočimo u
prostor Korala.“
„Tačno“, potvrdio je Krik.
„Ja sam bio na brodu koji je bio praćen pri skoku u prostor Korala,
da vas podsetim“, rekao sam. „Rasturen je u paramparčad i svi koji su bili
na njemu, osim mene, umrli su. Zar ne brinete da bi se nešto slično moglo
dogoditi i ovom brodu?“
„I ranije smo uklizavali u prostor Korala neprimećeni“, rekao je
Tagor.
„Svestan sam toga, budući da je Sperouhok brod koji je mene spasao“,
kazao sam. „I, verujte mi, zahvalan sam na tome. Međutim, meni to liči
na onaj trik koji uspeva samo jednom. Čak i ako preskočimo u sistem
Korala dovoljno daleko od planete da nas ne primete, trebalo bi nam
nekoliko sati da stignemo do Korala. To je daleko od plana delovanja. Da
bi to uspelo, Sperouhok mora da izvede skok blizu planete. Zato bih želeo
da znam kako ćemo to da uradimo a da očekujemo da će brod ostati u
jednom komadu.“
„Odgovor na to je zapravo veoma jednostavan“, rekao je major Krik.
„Ne očekujemo da brod ostane u jednom komadu. Očekujemo da se
raznese s neba. U stvari, mi sa tim i računamo.“
„Molim?“, pitao sam. Pogledao sam unaokolo očekujući da ću videti
zbunjene poglede slične mom. Ali ne, svi su delovali pomalo zamišljeno.
Sve to me je previše uznemirilo.
„Ulazak u visokoj orbiti, znači?“, upitao je poručnik Dalton.
„Da“, potvrdio je Krik. „Očigledno – modifikovan.“
Zinuo sam. „Vi ste ovo već radili?“, upitah.
„Ne baš ovo, poručniče Peri“, rekla je Džejn, zadobijajući moju
pažnju. „Ali, da, povremeno smo ubacivali Specijalne snage pravo iz
svemirske letelice, obično kad upotreba šatlova nije moguća, kao sad.
Imamo posebna odela za iskakanje koja nas štite od vreline ulaska u
atmosferu. Osim toga, isto je kao pri bilo kom skoku.“
„Osim što će se u ovom slučaju vaš brod razneti“, rekao sam.
„To je novina“, priznala je Džejn.
„Vi ste, ljudi, potpuno nenormalni“, kazao sam.
„Zato to i jeste izvrsna taktika“, rekao je major Krik. „Očekuje se, ako
brod eksplodira, da će tela plutati sa ostalim krhotinama. Iz KOS-a su nam
upravo poslali dron sa svežim informacijama o lokaciji stanice za
praćenje, tako da možemo da izvedemo skok na dobrom mestu iznad
planete za iskakanje ljudi. Raeji će misliti da su upropastili naš napad pre
nego što je počeo. Neće ni znati da smo tamo dok ih ne napadnemo. A tad
će biti prekasno.“
 „Ako pretpostavimo da bilo ko od vas preživi njihov napad“, rekao
sam.
Krik je pogledao u Džejn i klimnuo. „Ovi iz KOS-a su nam kupili
malo vremena“, rekla je Džejn grupi. „Počeli su da kače dronove za skok
za projektile i da ih šalju u prostor Korala. Kad njihove zaštite budu
pogođene, oni lansiraju projektile koje raeji teško mogu da pogode. Sredili
smo tako nekoliko raejskih brodova u poslednja dva dana. Sad oni čekaju
nekoliko sekundi pre nego što zapucaju ne bi li precizno pratili ako bilo
šta poleti prema njima. Trebalo bi da imamo između deset i trideset
sekundi pre nego što Sperouhok bude pogođen. To za brod koji ne očekuje
pogodak nije dovoljno vremena ni za šta, ali za nas je to dovoljno da
izbacimo ljude s broda. Možda je to dovoljno i za posadu mosta da im
odvrati pažnju napadom.“
„Posada mosta će ostati na brodu?“, upitao sam.
„Bićemo opremljeni kao i ostali i upravljaćemo brodom preko
brejnpalovia“, rekao je major Krik. „Ali bićemo na brodu bar dok se prva
serija projektila ne ispali. Ne želimo da koristimo brejnpalove kad
napustimo brod; sve dok ne budemo duboko u atmosferi Korala, to bi
odalo da smo živi nekom raeju koji bi mogao da nas nadgleda. Ima tu i
rizika, ali rizika ima za sve koji su na brodu. Što nas dovodi do tebe,
poručniče Peri.“
„Do mene“, potvrdio sam.
„Naravno, nećeš hteti da budeš na brodu kad stigne udarac“, kazao je
Krik. „U isto vreme, nisi obučen za ovakav zadatak, a i obećali smo da ćeš
biti ovde u savetodavnoj ulozi. Ne možemo pri zdravoj savesti da te
pozovemo da nam se pridružiš. Posle ovog brifinga biće ti obezbeđen
jedan šatl, a na Feniks ćemo poslati dron za skok s koordinatama tvog šatla
i zahtevom za povlačenje. Feniks brodove za povlačenje drži stalno
stacionirane na udaljenosti za skok. Trebalo bi da te pokupe u roku od
jednog dana. Ali ostavićemo ti zalihe za mesec dana. A šatl je opremljen i
svojim dronovima za skok, ako dođe do toga.“
„Znači, izbacujete me“, rekao sam.
„Nije ništa lično“, rekao je Krik. „General Kigan će želeti izveštaj o
situaciji i pregovorima s konzuima, a ti si, kao naša veza s
konvencionalnim snagama KOS-a, najbolji čovek za to.“
„Gospodine, s vašom dozvolom, želeo bih da ostanem“, rekao sam.
„Zaista nemamo mesta za tebe, poručniče“, odvratio je Krik. „Bolje
ćeš služiti ovom zadatku na Feniksu.“
„Gospodine, uza sve poštovanje, imate bar jednu rupu u redovima“,
rekao sam. „Vodnik Hoking je poginuo tokom pregovora s konzuima.
Vojnikinji Akvinas nedostaje pola ruke. Nećete moći da dopunite oficire
pre misije. Dobro, ja nisam iz Specijalnih snaga, ali jesam veteran. Ja sam,
u najgorem slučaju, više nego ništa.“
„Sećam se da si nas nazvao potpuno nenormalnima“, rekao mi je
kapetan Jung.
„Vi jeste potpuno nenormalni“, rekoh ja. „Stoga će vam, ako hoćete
ovo da izvedete, trebati sva raspoloživa pomoć. Takođe, gospodine“, rekao
sam okrećući se majoru Kriku, „setite se da sam izgubio svoje ljude na
Koralu. Ne osećam da je ispravno da presedim ovu bitku.“
Krik je pogledao u Daltona. „Kako stojimo sa Akvinasovom?“,
upitao je.
Dalton je slegao ramenima. „Stavili smo je na režim ubrzanog
isceljenja“, rekao je. „Boli kao đavo da ti ruka tako brzo izraste, ali biće
spremna kad budemo izvodili skok. Ne treba mi on.“
Krik se okrenuo prema Džejn, koja je zurila u mene. „Ovo je tvoja
odluka, Sejganova“, rekao je Krik. „Hoking je bio tvoj podoficir. Ako ga
želiš, možeš da ga dobiješ.“
 „Ne želim ga“, rekla je gledajući pravo u mene. „Ali u pravu je. Fali
mi jedan čovek.“
„Dobro“, kazao je Krik. „Uputi ga, onda.“ Okrenuo se prema meni.
„Ako poručnica Sejgan bude smatrala da nisi spreman, naguraćemo te u
šatl. Razumeš li me?“
„Razumem, majore“, rekao sam gledajući u Džejn.
„Dobro. Dobro došao u Specijalne snage, Peri. Ti si prvi pravorođeni
kojeg smo primili u redove, koliko ja znam. Pokušaj da ne zajebeš jer, ako
zajebeš, kunem ti se da će ti raeji biti najmanja briga.“

Džejn je ušla u moje odaje bez moje dozvole; sada je, budući moj
nadređeni, mogla to da radi.
„Šta to radiš, jebote?“, upitala je.
„Fali vam čovek“, rekao sam. „Ja sam čovek. Izračunaj sama.“
„Ubacila sam te na ovaj zadatak zato što sam znala da ćeš biti stavljen
u šatl“, rekla je Džejn. „Da su te vratili u pešadiju, bio bi na jednom od
onih brodova koji će učestvovati u napadu. Ako ne zauzmemo stanicu za
praćenje, znaš šta će se desiti s tim brodovima i svima u njima. Ovo je bio
jedini način da te sačuvam, a ti si to upravo protraćio.“
„Mogla si da kažeš Kriku da me ne želiš“, odvratio sam. „Čula si ga.
Rado bi me šutnuo u šatl i izbacio u svemir konzua da plutam dok me
neko ne nađe. Nisi to uradila zato što znaš koliko je jebeno lud ovaj mali
plan. Znaš da će vam trebati sva raspoloživa pomoć. Nisam znao da ću biti
pod tvojom komandom, znaš, Džejn. Da Akvinasova nije mogla biti
spremna, isto tako sam mogao služiti Daltonu na ovom zadatku. Nisam
znao ni da je Hoking bio tvoj podoficir dok Krik to nije rekao. Znam samo
da ti, ako misliš da ovo uspe, trebaju svi koje možeš dobiti.“
„Zašto je tebe briga?“, upitala je Džejn. „Ovo nije tvoj zadatak. Ti nisi
jedan od nas.“
 „Trenutno jesam jedan od vas, zar ne?“, odvratio sam. „Na ovom
brodu sam. Tu sam zahvaljujući tebi. I nemam gde drugo da budem. Cela
moja četa je razneta, a i većina mojih drugih prijatelja je mrtva. U svakom
slučaju, kao što je jedan od vas pomenuo, svi smo ljudi. Sranje, i ja sam
uzgojen u laboratoriji kao vi. Ovo telo bar. Mogao bih da budem i jedan
od vas. Tako da sada i jesam.“
Džejn je planula. „Ti nemaš blagog pojma kako je biti jedan od nas“,
rekla je. „Rekao si da želiš da znaš stvari o meni. Koji deo želiš da znaš? Da
li želiš da znaš kako izgleda probuditi se jednog dana s glavom punom
bibliotekom informacija, od toga kako iskasapiti svinju do toga kako
upravljati svemirskim brodom, ali ne znati kako se zoveš? Niti da li uopšte
imaš ime? Želiš li da znaš kako je nikad ne biti dete, čak i ne videti dete
dok ne stupiš na neku spaljenu koloniju i ne vidiš mrtvo dete pred sobom?
Možda bi želeo da znaš kako smo, kad smo prvi put razgovarali s
pravorođenima, morali da se suzdržimo da ih ne udarimo jer pričate
toliko sporo, krećete se sporo i razmišljate toliko jebeno sporo da nismo
znali ni zašto smo se uopšte mučili da vas pridružimo.“
„Ili možda želiš da znaš kako svaki naš vojnik sanja prošlost za sebe.
Mi znamo da smo frankenštajnska čudovišta. Znamo da smo sastavljeni
od delića i parčića mrtvih ljudi. Gledamo se u ogledalo i znamo da
gledamo nekog drugog i da je jedini razlog što postojimo to što oni ne
postoje, i da su oni za nas izgubljeni zauvek. I zato svi zamišljamo osobe
kakve su oni mogli biti. Zamišljamo njihove živote, njihovu decu, muževe
i žene, i znamo da ništa od tih stvari nikada ne može biti naše.“
Džejn je prišla i unela mi se pravo u lice. „Želiš li da znaš kako izgleda
upoznati muža žene koja si ti bila? Da vidiš prepoznavanje na njegovom
licu, ali da to sama ne osetiš, koliko god želela? Da znaš da on očajnički
želi da te oslovi imenom koje nije tvoje? Da znaš da, kad te pogleda, on
vidi decenije života, a da ti ne znaš ništa o njima? Da znaš da je bio s
tobom, bio u tebi, da je držao tvoju ruku dok si umirala i govorio ti da te
voli. Da znaš da on ne može da ti podari pravorođenog, ali može nastavak,
prošlost, ideju o tome ko si bila, da bi ti pomogao da shvatiš ko si sad.
Možeš li uopšte da zamisliš kako izgleda želeti to za sebe? Sačuvati to po
bilo koju cenu?“
Bliže. Usne gotovo dodiruju moje, ali ni nagoveštaja poljupca na
njima. „Živeo si sa mnom deset puta duže nego što sam ja živela sa
sobom“, rekla je Džejn. „Ti si moj čuvar. Ne možeš da zamisliš kako je to
važno za mene. Zato što nisi jedan od nas.“ Odstupila je.
Gledao sam je kako se povlači. „Ti nisi ona“, rekao sam. „Ti si mi to
rekla. „
„O Isuse“, brecnula se. „Lagala sam. Ja jesam ona, i ti to znaš. Da je
poživela, pridružila bi se KOS-u i iskoristili bi isti prokleti DNK da joj
naprave novo telo, kao što su napravili meni. Ja imam to pomešano
vanzemaljsko sranje u svojim genima, ali ni ti nisi potpuno čovek, kao što
ne bi bila ni ona. Ljudski deo u meni isti je kao što bi bio u njoj. Meni
nedostaje samo sećanje. Nedostaje mi samo čitav moj drugi život.“
Ponovo mi je prišla i obujmila mi lice rukama. „Ja sam Džejn Sejgan,
to znam“, rekla je. „Poslednjih šest godina su moje, i stvarne su. Ovo je
moj život. Ali ja sam i Ketrin Peri. Hoću da mi se taj život vrati. To mogu
dobiti jedino preko tebe. Moraš da ostaneš živ, Džone. Bez tebe, ja opet
gubim sebe.“
Posegao sam za njenom rukom. „Pomozi mi da ostanem živ“, rekao
sam. „Reci mi sve što treba da znam da bih dobro obavio ovaj zadatak.
Pokaži mi sve što mi treba da bih pomogao tvom vodu da obavi svoj
posao. Pomozi mi da ti pomognem, Džejn. U pravu si, ne znam kako
izgleda biti ti, biti jedan od vas. Ali znam da ne želim da plutam u
prokletom šatlu dok na tebe pucaju. I ti meni trebaš živa. Da li je to u
redu?“
„U redu je“, rekla je. Uzeo sam njenu ruku i poljubio je.
 SEDAMNAEST

Ovo je lak deo, pisalo je u poruci od Džejn. Samo nalegni.

Vrata tovarnog dela bila su širom otvorena i usledila je eksplozivna
dekompresija, ista kao pri mom prethodnom dolasku u prostor Korala.
Moraću jednom da dođem ovamo a da ne izletim iz tovarnog dela. Ovog
puta, međutim, nije bilo opasnih, neprivezanih delova – samo posada i
vojnici koji stoje na palubi u hermetičnim, naduvanim kombinezonima.
Stopala su nam bila takoreći prikovana za pod elektromagnetima, ali čim
se vrata tovarnog dela raznesu i odlete dovoljno daleko da nas ne ubiju,
stopala će se osloboditi i mi ćemo poleteti kroz vrata, poneseni vazduhom
koji izleće, a tovarni deo će biti pod velikim pritiskom da bi se obezbedio
dovoljan potisak.
I bilo ga je. Magneti na prstima su se isključili i imao sam osećaj da
me je neki džin provukao kroz posebno veliku mišju rupu. Kao što je
Džejn i predložila, nalegao sam, i odjednom sam se našao kako se vrtim u
svemiru. To je bilo u redu zato što smo hteli da ostavimo utisak naglog,
neočekivanog izlaska u ništavilo svemira, za slučaj da raeji posmatraju.
Pompezno sam izleteo kroz vrata sa ostatkom Specijalnih snaga, doživeo
mučan trenutak vrtoglavice jer se spolja preorijentisalo u dole, a dole je
bilo dve stotine kilometara prema zamračenoj masi Korala, dok je kraj
dana blistao istočno od tačke prema kojoj smo se uputili.
 Nekontrolisano sam se okrenuo baš na vreme da vidim Sperouhok
kako eksplodira na četiri mesta; vatrene lopte su dolazile sa udaljenog
kraja broda i isticale njegov obris u plamenu. Nije bilo nikakvog zvuka niti
vreline zahvaljujući vakuumu između mene i broda, ali opscene
narandžaste i žute vatrene lopte nadoknađivale su nedostatak ostalih
efekata. Kad sam se okrenuo, video sam, čudesno, kao Sperouhok ispaljuje
projektile prema neprijatelju čiji položaj nisam mogao da registrujem.
Neko je još bio na brodu kad je pogođen. Još jednom sam se okrenuo, na
vreme da vidim kako Sperouhok puca nadvoje u času kad ga pogađa još
jedan niz projektila. Ko god da je bio na brodu, na njemu će i umreti.
Nadam se da su projektili koje je taj neko ispalio pogodili metu.
Padao sam sâm prema Koralu. Drugi vojnici su možda bili blizu
mene, ali ja to nisam mogao znati. Naša odela nisu odbijala svetlost, a
dobili smo naredbu da ne koristimo brejnpalove dok ne prođemo gornji
deo atmosfere Korala. Ukoliko ne ugledam nečije obrise dok prolazi
ispred neke zvezde, neću znati da je tu. Neupadljivost se isplati kad
planiraš da napadneš neku planetu, posebno kad te neko odozgo možda
još traži. Padao sam i posmatrao planetu Koral kako ravnomerno guta
zvezde svojom rastućom siluetom.
Moj brejnpal se javio, bilo je vreme za zaštitu. Signalizirao sam
pristanak i iz ranca na mojim leđima poleteli su nanoboti.
Elektromagnetna mreža nanobotova plela se oko mene, zatvarajući me u
crnu loptu i gaseći svetla. Sad sam zaista padao u tamu. Zahvalio sam Bogu
na tome što nisam klaustrofobičan; da jesam, sad bih odlepio.
Zaštitni sloj je bio ključan pri ulasku u visoku orbitu. On je štitio
vojnika od nezamislive vreline koja se na dva načina stvara od ulaska u
atmosferu. Prvo, zaštitna lopta se stvara još dok vojnik pada kroz vakuum,
što smanjuje transfer vreline, osim ako vojnik nekako ne dotakne zid
omotača. Da bi se to izbeglo, ista elektromagnetna struktura koju roboti
stvaraju praveći omotač vezuje vojnika u središte te lopte, ne dajući mu da
se pomeri. To nije baš prijatna pozicija, ali nije prijatno ni prženje dok se
molekuli vazduha zabijaju u meso velikom brzinom.
Roboti preuzmu vrelinu, iskoriste malo te energije da ojačaju
elektromagnetnu mrežu koja izoluje vojnika, a onda se od te vreline rešava
koliko se može. Oni u jednom trenutku sagore, a onda neki drugi roboti
iz mreže preuzmu njihovo mesto. U idealnoj situaciji, potreba za zaštitom
nestane pre nego sama zaštita. Naša količina nanorobota je podešena za
atmosferu Korala, s malo dodatnog prostora za grešku. Ali ne može čovek
da ne bude nervozan.
Osetio sam vibraciju kad je moj štit počeo da se probija kroz gornju
atmosferu Korala. Šupak me je prilično bespomoćno obavestio da smo
počeli da doživljavamo turbulencije. Tresao sam se unutar svoje male
lopte, izolaciono polje je izdržavalo, ali ljuljao sam se više nego što sam
želeo. Kad ivica lopte može da prenese nekoliko hiljada stepeni vreline
pravo na tvoje meso, svaki pokret prema njoj, ma koliko neznatan bio,
razlog je za zabrinutost.
Svako ko bi s površine Korala pogledao uvis mogao bi da vidi stotine
meteora kako iznenada paraju noć. Svaka sumnja u poreklo tih meteora
trebalo bi da se objasni time što su to verovatno ostaci ljudskog
svemirskog broda koji su raeji upravo razneli. Desetinama hiljada metara
daleko, vojnici i delići trupa izgledaju isto.
Otpor zgusnute atmosfere obavio je svoje i usporio pad moje lopte.
Nekoliko sekundi pošto je prestala da svetli od toplote, potpuno se raspala,
a ja sam ispao kao pile iz jajeta pogođenog praćkom. Više nisam gledao
crne zidove nanobota, već zamračeni svet, osvetljen samo na nekoliko
mesta bioluminiscentnim algama koje su naglašavale slabe konture
koralnih grebena, a potom grubljim svetlima privremenih raejskih logora
i nekadašnjih ljudskih staništa. Mi smo se uputili prema toj drugoj vrsti
svetlosti.
 Uključite brejnpalove, poslao je poruku major Krik, a ja sam se
iznenadio – mislio sam da je on nestao sa Sperouhokom. Vođe vodova,
identifikujte se; vojnici, okupljajte se oko vođa vodova.
Oko kilometar od mene na zapad i nekoliko stotina metara u visinu,
odjednom se osvetlila Džejn. Nije se zaista ofarbala u neonske boje, to bi
bio lep način da te ubiju sa kopna. Tako je moj brejnpal pokazao gde je
ona. Oko mene, blizu i daleko, počeli su da svetle i drugi vojnici, a
pojavljivali su se i moji novi saborci iz voda. Okretali smo se u vazduhu i
počeli da padamo zajedno. Kako smo se kretali, površina Korala se
menjala s topološkom mrežom na kojoj je svetlelo nekoliko gusto zbijenih
tačaka. Stanica za praćenje i njena neposredna okolina.
Džejn je počela da puni svoje vojnike informacijama. Kad sam se
pridružio Džejninom vodu, vojnici su obustavili učtivost verbalne
komunikacije i vratili se uobičajenoj brejnpal komunikaciji. Ako ću se
boriti s njima, mislili su, moraću to da radim pod njihovim uslovima.
Poslednja tri dana bila su komunikaciona maglina; kad je rekla da
pravorođeni komuniciraju sporije, Džejn se nepotpuno izrazila. Specijalci
brže razmene poruke nego što ja trepnem. Razgovori i rasprave okončali
bi se pre nego što ja shvatim prvu poruku. A najviše zbunjuje to što se oni
ne ograničavaju na tekstualne ili verbalne poruke. Iskoristili su mogućnost
brejnpala da emituje emotivne informacije ne bi li poslali svu silu emocija,
koristeći ih kao što pisac koristi interpunkciju.
Neko bi ispričao šalu i svi koji bi je čuli nasmejali bi se preko svojih
brejnpalova, a od tog smeha, koji bi odjeknuo kroz moju lobanju, zabolela
bi me glava.
Ali to zaista jeste bio efikasniji način „govora“. Džejn je objasnila
zadatak našeg voda, ciljeve i strategiju deset puta brže nego što bi se to
obavilo na brifingu redovnih snaga. To je prava stvar – da imaš brifing
dok ti i tvoji vojnici padate prema planeti maksimalnom brzinom.
Neverovatno je bilo to što sam mogao da je pratim skoro istom brzinom
kojom nas je obaveštavala. Otkrio sam da je tajna u tome da prestanem da
se opirem i da pokušavam da organizujem informacije onako kako sam
navikao da ih dobijam. Samo prihvatiš činjenicu da piješ vodu iz
vatrogasnog creva i širom otvoriš usta. Pomoglo je i to što sam nisam
toliko govorio.
Stanica je bila locirana na uzvisini pored omanje ljudske naseobine
koju su zauzeli raeji, u maloj udolini zatvorenoj na kraju gde se nalazila
stanica. Na tom zemljištu je ranije bio komandni centar te naseobine i
njegove zgrade. Raeji su se tu smestili da bi iskoristili prednost električnih
vodova i da bi crpli kompjuterske, emiterske i druge resurse. Raeji su
zauzeli odbrambeni položaj u komandnom centru i oko njega, ali slikanje
u realnom vremenu (koje je obezbedila članica Krikovog komandnog
tima, koja je zapravo vezala špijunski satelit za svoje grudi) pokazalo je da
su umereno naoružani i malobrojni. Raeji su bili previše uvereni da će
njihova tehnologija i svemirski brodovi neutralizovati svaku pretnju.
Drugi vodovi će preuzeti komandni centar, lociraće i obezbediće
mašine koje sadrže informacije o praćenju sa satelita i pripremaju ih za
prenos do raejskih svemirskih brodova. Posao našeg voda je da zauzmemo
toranj koji šalje zemaljske signale do brodova. Ako je posredi napredna
konzu oprema, treba da isključimo signal tornja i da ga branimo od
neizbežnog raejskog kontranapada. Ako je posredi tek redovna raejska
tehnologija, treba samo da je raznesemo.
Stanica za praćenje svakako će biti ugašena i raejski svemirski
brodovi će leteti naslepo, neće moći da prate ni gde ni kad će se naši
brodovi pojaviti. Toranj je bio izdvojen od glavnog komandnog centra i
prilično ozbiljno čuvan u poređenju sa ostalim područjem, ali imali smo
plan kako da smanjimo to krdo i pre nego što dođemo do zemlje.
Izaberite mete, poslala je poruku Džejn, i pregled našeg delokruga
meta pojavio nam se na brejnpalovima. Raejski vojnici i njihove mašine
svetleli su infracrvenom svetlošću; bez neposredne pretnje, disciplina je
bila na nižem nivou. Čete, timovi, a onda i pojedinačni borci odabrali su
svoje mete i spremili se. Gde god je to bilo moguće, birali smo da
pogodimo raeje, a ne njihovu opremu, koju smo mogli da iskoristimo kad
završimo s njima. Oružje ne ubija ljude, ali ubijaju ih vanzemaljci s prstom
na okidaču. Kad smo odabrali mete, malo smo se udaljili jedni od drugih.
Ostalo je samo da sačekamo jedan kilometar.
Jedan kilometar – na hiljadu metara visine, naši preostali nanoroboti
obrazovali su jedra kojima se moglo upravljati. Oni su nas usporili uz trzaj
koji nam je izvrnuo utrobu, ali to nam je ipak omogućilo da se ljuljamo i
da krivudamo na putu dole i usput izbegavamo jedni druge. Naša jedra,
kao i naša borbena odela, bila su kamuflirana u mraku i nisu odavala
toplotu. Ako ne znaš šta tražiš, nećeš nas videti kako dolazimo.
Skinite mete, poslao je poruku major Krik i tišinu našeg spusta
prekinulo je štektanje naših pušaka. Raejski vojnici na tlu neočekivano su
zasuti hicima koji su im kidali glave i udove s tela. Njihovi saborci imali
su samo delić sekunde da shvate šta se dogodilo pre nego što su i sami
doživeli istu sudbinu. Ja sam naciljao tri raeja pored tornja. Prva dvojica
su otišla bez glasa, a treći je izvukao oružje i naciljao u mrak, spreman da
puca. Ali mislio je da sam ja ispred njega, a ne iznad njega. Koknuo sam
ga pre nego što je dobio priliku da ispravi tu grešku. Za otprilike pet
sekundi, svi raeji koji su bili vidljivi napolju bili su mrtvi. Mi smo i dalje
bili nekoliko stotina metara iznad njih kad se to desilo.
Reflektori su se uključili i razneti su istog trenutka. Šančeve i
streljačke zaklone zasuli smo raketama, raznevši raeje koji su se tamo
zatekli. Raeji koji su izleteli iz komandnog centra i logora pratili su trag
raketa i zapucali, a naši vojnici odavno nisu bili na tim položajima i sad su
skidali raeje koji su pucali na čistini.
Ja sam naciljao mesto za sletanje pored tornja i naložio Šupku da
izračuna manevarsku putanju do tamo. Čim sam naišao, dva raeja su
izletela iz kućice pored tornja, pucajući ka meni u trku prema
komandnom centru. Jednog sam pogodio u nogu. Pao je uz krik. Drugi je
prestao da puca i potrčao na mišićavim raejskim nogama nalik na ptičje.
Poslao sam signal Šupku da otpusti jedro. Nestalo je kad su se
elektrostatična vlakna koja su ga držala raspala i botovi se pretvorili u
prašinu. Pao sam s nekoliko metara na zemlju, prevrnuo se, ustao i video
raeja kako brzo odmiče. Trčao je brzim, pravolinijskim trkom, a ne u
cikcak, kako bi ga bilo teže naciljati. Jedan hitac u centar tela srušio ga je.
Drugi je i dalje kreštao iza mene, a onda se odjednom začulo podrigivanje.
Okrenuo sam se i ugledao Džejn, čija je puška i dalje bila uperena u leš tog
raeja.
Ideš sa mnom, poslala mi je i pokazala ka kućici. Dok smo išli tamo,
još dva raeja su istrčala, a treći je zapucao iz kućice. Džejn se spustila na
zemlju i uzvratila vatru dok sam ja potrčao za onom dvojicom. Oni su
trčali u cikcak. Sredio sam jednog, ali drugi je pobegao skočivši na dupe s
nasipa. Za to vreme, Džejn je dosadilo puškaranje i ubacila je granatu u
kućicu. Začuo se prigušen krik, pa glasan tresak, a potom su delovi raeja
izleteli napolje.
Ušli smo u kućicu koja je bila prekrivena ostacima tog raeja, a bila je
tu i gomila elektronike. Brejnpal nam je potvrdio da je to raejska
komunikaciona oprema; bio je to operativni centar tornja. Džejn i ja smo
uzmakli i ubacili rakete i granate u kućicu. Lepo je eksplodiralo. Toranj je
sad bio isključen iako je na vrhu još ostala oprema za odašiljanje.
Džejn je dobila izveštaj od četovođa: toranj i okolni prostor bili su
zauzeti. Raeji se nisu snašli posle početne pucnjave. Naši gubici su bili
lakši, niko iz voda nije poginuo. Ostale faze napada takođe su dobro
napredovale, a najintenzivnija borba se odvijala u komandnom centru,
gde su vojnici išli od sobe do sobe i ubijali raeje. Džejn je poslala dve čete
da pojačaju snage u komandnom centru, jednu da proveri leševe raeja i
opremu na tornju, i još dve da obezbede teren.
A ti, rekla je i pokazala na toranj, popni se tamo i reci mi šta imamo.
 Podigao sam pogled. Bio je to tipičan radijski toranj, visok oko sto
pedeset metara, bez ičega osim metala koji se pružao uvis i držao to na
vrhu. To je bila i najimpresivnija stvar u vezi s raejima dotad. Toranj nije
bio tu kad su oni došli, što znači da su ga morali podići gotovo odmah. Bio
je to samo radijski toranj, ali pokušaj ti da podigneš radijski toranj za dan.
Toranj je imao šiljke – merdevine koje su vodile do vrha. Raeji su nam
fiziologijom i visinom dovoljno bliski, pa su i ljudi mogli da koriste te
merdevine. Krenuo sam.
Na vrhu je bilo malo opasnog vetra i gomila antena i instrumenata
veličine automobila. Šupak je to skenirao i uporedio tu sliku sa svojom
bibliotekom raejske tehnologije. Sve je to bilo njihovo. Šta god da je stizalo
sa satelita, procesuiralo se u komandnom centru. Nadao sam se da su
uspeli da zauzmu komandni centar bez slučajnog uništavanja opreme.
Prosledio sam informacije Džejn. Ona me je obavestila da, što brže
siđem, bolje su mi šanse da me krhotine neće zatrpati. Nije me trebalo
ubeđivati. Kad sam sišao, rakete su se iznad moje glave lansirale pravo u
vrh tornja. Od siline udara, kablovi za stabilizaciju tornja pukli su uz
metalni zvuk koji je obećavao dekapitaciju svakome ko im se nađe na
putu. Ceo toranj se zaljuljao. Džejn je naredila da se udari u osnovu tornja,
rakete su pogodile metalne stubove. Toranj se iskrivio i pao škripeći.
Zvuci borbe iz komandnog centra utihnuli su i tu i tamo se čulo
radovanje. Raeja tamo više nije bilo. Zatražio sam od Šupka da mi pokaže
moj unutrašnji hronometar. Nije prošlo ni sat i po otkako smo izleteli iz
Sperouhoka.
„Nisu imali pojma da stižemo“, rekao sam Džejn, iznenađen zvukom
sopstvenog glasa.
Džejn me je pogledala, klimnula, pa pogledala u toranj.
„Nisu, to je dobra vest. Loša vest je da sad znaju da smo tu. Ovo je bio
lakši deo. Teži dolazi.“
 Okrenula se i počela da dovikuje komande svom vodu. Očekivali smo
kontranapad. Silan.

„Želiš li da ponovo budeš čovek?“, pitala me je Džejn. Bilo je to veče uoči

našeg spuštanja. Bili smo u menzi i posluživali se.
„Ponovo?“, odvratio sam smešeći se.
„Znaš na šta mislim“, rekla je. „U pravom ljudskom telu. Bez
veštačkih dodataka.“
„Svakako“, rekao sam. „Fali mi još samo oko osam teških godina. Pod
pretpostavkom da preživim, povući ću se i naseliću se negde.“
„To znači ponovo postati spor i slab“, kazala je Džejn, uz uobičajenu
taktičnost jednog specijalca.
„Nije to tako loše“, rekao sam. „A ima i drugih prednosti. Deca, na
primer. Ili mogućnost da sretneš druge a da ih odmah potom ne ubiješ
zato što su vanzemaljski neprijatelji.“
„Ponovo ćeš ostariti i umreti“, rekla je Džejn.
„Pretpostavljam da hoću“, odvratio sam. „To ljudi rade. Ovo“ –
pokazao sam na zelenu ruku – „nije uobičajena stvar, znaš. Što se umiranja
tiče, u svakoj godini službe u KOS-u imam veće šanse da umrem nego kao
kolonista. U stvari, prava stvar i jeste da budeš nepromenjeni ljudski
kolonista.“
„Još nisi mrtav“, rekla je Džejn.
„Izgleda da me ljudi traže“, kazao sam. „A šta je s tobom? Misliš li da
se povučeš i kolonizuješ?“
„Specijalci se ne povlače.“
„Misliš, nije vam dozvoljeno?“
 „Ne, dozvoljeno je. I naša služba traje deset godina, mada kod nas ne
postoji mogućnost da traje kraće. Mi se prosto ne penzionišemo, to je
tako.“
„Zašto?“, upitao sam.
„Nemamo iskustva ni u čemu osim u ovome što jesmo“, rekla je
Džejn. „Rođeni smo, borimo se – i to je ono što radimo. I dobri smo u
tome.“
„Zar ne želiš da prestaneš da se boriš?“
„Zašto?“
„Pa, pod jedan, to ozbiljno smanjuje mogućnost nasilne smrti. A pod
dva – ja bih vam dao priliku da proživite te živote o kojima sanjate. Znaš,
te prošlosti koje izmišljate. Mi, redovni vojnici KOS-a, imali smo živote
pre nego što smo ušli u službu. Vi biste mogli da ih imate posle službe.“
„Ne bih znala šta da radim sa sobom“, rekla je Džejn.
„Dobro došla u ljudski rod“, kazao sam. „Dakle, ti tvrdiš da niko iz
Specijalnih snaga nije napustio službu? Nikad?“
„Poznavala sam jedno ili dvoje“, priznala je Džejn. „Ali samo toliko.“
„Šta im se desilo?“, upitao sam. „Kuda su otišli?“
„Nisam baš sigurna“, rekla je neodređeno. Potom: „Hoću da se sutra
držiš mene.“
„Razumem“, odvratio sam.
„I dalje si previše spor. Ne želim da se mešaš s drugim mojim
vojnicima.“
„Hvala“, rekao sam.
„Izvini“, kazala je Džejn. „Shvatam da ovo nije baš taktično. Ali vodio
si vojsku. Znaš šta su moje brige. Spremna sam da preuzmem rizike
vezane za tebe. Ostali ne bi trebalo da ih preuzimaju.“
 „Znam“, rekao sam. „Nisam se uvredio. I ne brini. Brinuću o sebi. Ja
planiram da se penzionišem, znaš. Za to moram da ostanem živ.“
„Dobro je da imaš motivaciju“, rekla je Džejn.
„Slažem se“, odvratio sam. „Trebalo bi da razmisliš o svom
povlačenju. Kao što si rekla, dobro je imati motivaciju da ostaneš živa.“
„Ne želim da budem mrtva“, presekla je Džejn. „To je dovoljno
motivacije.“
„Pa“, rekao sam, „ako se ikad predomisliš, poslaću ti razglednicu
odande, gde se već budem naselio. Dođi kod mene. Možemo da živimo na
farmi. Da uzgajamo piliće i kukuruz.“
Džejn je frknula. „Nema šanse da si ozbiljan.“
„Zapravo, jesam“, odgovorio sam i shvatio da je zaista tako.
Džejn je poćutala, a onda reče: „Ne volim farme.“
„Kako znaš?“, upitao sam. „Nisi se nikad time bavila.“
„Da li je Keti volela farme?“, pitala je.
„Ni najmanje“, odgovorio sam. „Jedva da je trpela i rad u vrtu.“
„E pa eto ti“, rekla je Džejn. „Nisam predodređena za to.“
„Ipak razmisli“, rekao sam.
„Možda i hoću“, rekla je.

Gde sam, dođavola, stavila taj šaržer s municijom?, poslala je poruku

Džejn, a onda su rakete udarile. Bacio sam se na zemlju kad se stena na
čijoj je izbočini Džejn stajala raspala oko mene. Podigao sam pogled i
video Džejninu ruku kako se trza. Krenuo sam naviše prema njoj, ali
zadržala me je žestoka paljba. Vratio sam se i stao iza stene na kojoj sam
stajao.
Pogledao sam dole, u tim raeja koji nas je iznenadio. Dvojica su se
polako kretala uzbrdo prema nama, dok je treći pomagao poslednjem da
pripremi još jednu raketu. Znao sam kuda će ta da odleti. Bacio sam
granatu prema dvojici koji su prilazili i čuo ih kako skaču u sklonište. Kad
je eksplodirala, ignorisao sam ih i pucao u raeja s raketom. Pao je uz tresak
i aktivirao raketu poslednjim trzajem. Eksplozija je spalila lice njegovom
saborcu, koji je vrisnuo i zamahao držeći se za oko. Pogodio sam ga u
glavu. Raketa je otišla uvis i daleko od mene. Nisam se ni osvrnuo da
pogledam gde je pala.
Dva raeja koja su išli prema mom položaju počela su da ustaju. Bacio
sam još jednu granatu da ih zadržim i krenuo prema Džejn. Granata je
pala pod noge jednom raeju i odmah mu ih i otkinula. Drugi je zalegao.
Na njega sam bacio drugu granatu. Nije bio dovoljno brz da je izbegne.
Kleknuo sam iznad Džejn, koja se još trzala, i video komad stene koji
joj se postrance zario u glavu. Smartblad se brzo zgrušavao, ali malo je
curilo preko ivica rane. Obratio sam joj se, ali nije odgovarala. Pristupio
sam njenom brejnpalu, vrtlogu emotivnih signala šoka i bola. Oči su joj
bile bezizražajne. Umreće. Stegao sam joj ruku i pokušao da smirim
mučan nalet vrtoglavice i već viđenog.
Kontranapad je počeo u zoru, nedugo pošto smo zauzeli stanicu za
praćenje, i bio je više nego žestok, bio je divljački. Raeji su shvatili da im
je zaštita oteta i udarili su iz sve snage da povrate stanicu za praćenje.
Napad im je bio nasumičan, s obzirom na manjak vremena za planiranje,
ali bio je nemilosrdan. Brodovi su se jedan za drugim pojavljivali na
horizontu, dovodeći sve više raeja u borbu.
Vojnici Specijalnih snaga koristili su svoju specijalnu mešavinu
taktike i ludila da bi pozdravili prve trupe, i poslali su timove da dočekaju
brodove koji su sletali. Ispaljivali su na njih rakete i granate dok su se
njihova vrata otvarala. Raeji su naposletku uveli i podršku iz vazduha i
trupe su počele da se iskrcavaju, a pritom ne bi bile raznete čim dotaknu
tlo. Dok je većina naših snaga branila komandni centar i tehnološku
nagradu konzua u njemu, naš vod se muvao po okolini, maltretirao raeje
i otežavao im napredovanje. Zato smo Džejn i ja bili na izbočini stene,
nekoliko stotina metara od komandnog centra.
Tačno ispod našeg položaja, još jedan tim raeja krenuo je prema
nama. Bilo je vreme da krenemo. Lansirao sam dve rakete da ih usporim,
a onda sam se sagnuo i podigao Džejn vatrogasnim nosilima. Ona je
zaječala, ali nisam mogao da brinem o tome. Primetio sam stenu koju smo
Džejn i ja koristili pri izlasku i bacio sam se iza nje. Iza mene, raeji su
nanišanili. Ruševine stene isekle su me po licu. Stigao sam iza stene,
postavio Džejn i ispalio granatu u njihovom pravcu. Kad je eksplodirala,
istrčao sam iz zaklona i skočio prema njima, prešavši razdaljinu u dva
duga koraka. Raeji su zakričali, nisu znali šta da rade sa čovekom koji se
baca pravo na njih. Prebacio sam pušku na automatsku paljbu i pobio ih
izbliza pre nego što su stigli da se organizuju. Požurio sam do Džejn i
pristupio njenom brejnpalu. Još je tu. Još je živa.
Sledeća etapa našeg puta biće teška, oko sto metara otvorenog terena
ležalo je između mene i onoga gde sam želeo da budem, male garaže za
održavanje. Raejska pešadija oivičavala je polje, a njihova letelica se kretala
kuda sam i ja hteo da idem i tražila je ljude. Pristupio sam brejnpalu da
lociram Džejnine vojnike i pronašao sam troje oko sebe: dvoje s moje
strane polja, trideset metara daleko, i još jedan s druge strane. Izdao sam
im naredbu da me pokrivaju, ponovo zgrabio Džejn i pojurio prema
garaži.
Vazduh je eksplodirao od paljbe. Busenje trave poskočilo je na mene
kad su se hici zarili u zemlju pod mojim nogama. Jedan me je pogodio u
levi kuk. Donja polovina tela mi se obrnula kad mi je bol prošao kroz
slabinu. Od ovoga će ostati modrica. Uspeo sam da ostanem na nogama i
nastavio sam da trčim. Iza sebe sam čuo treskanje raketa koje su udarale
po položaju raeja. Konjica je stigla.
Raejska letelica se okrenula da bi me pogodila, a onda se zavrtela ne
bi li izbegla raketu koju je lansirao jedan od naših vojnika. Tu je izbegla,
ali ništa nije mogla spram još dve rakete ispaljene iz drugog pravca. Prva
se zabila u motor, druga u vetrobran. Letelica se zanela i propala, ali ostala
je u vazduhu taman toliko da je poljubi poslednja raketa koja je uletela u
kokpit i tamo eksplodirala. Letelica se, uz groznu škripu, sručila na zemlju
baš kad sam stigao u garažu. Iza mojih leđa, raeji koji su gađali mene
okrenuli su se prema Džejninim ljudima koji su im nanosili daleko više
štete nego ja. Odvalio sam vrata garaže i spustio se sa Džejn ispod
uvučenog dela za popravke.
Relativno mirno sam pregledao Džejnine znake života. Rana na glavi
bila je potpuno prekrivena smartbladom, pa nisam mogao da vidim koliko
je štete naneto i koliko su duboko komadi stene ušli u mozak. Puls joj je
bio snažan, ali disanje joj je bilo plitko i isprekidano. Tu će poslužiti
dodatni kapacitet smartblada da prenosi kiseonik. Nisam više bio siguran
da će umreti, ali nisam znao šta mogu sam da uradim da je održim u
životu.
Pristupio sam Šupku da vidim šta mogu i pojavila se mogućnost:
komandni centar je imao malu ambulantu. Bila je skromna, ali imala je
prenosivu komoru za mirovanje. Ona može da održi Džejn stabilnom dok
ne bude mogla da ode na brod i da se vrati na Feniks. Setio sam se kako su
me Džejn i ekipa ubacili u komoru za mirovanje posle mog prvog
putovanja na Koral. Bilo je vreme da uzvratim uslugu.
Serija metaka prošla je kroz prozor iznad mene, neko se setio da sam
tu. Opet je vreme za pokret. Izračunao sam svoj sledeći sprint – do
raejskog šanca pedeset metara ispred mene, u kojem su bili naši vojnici.
Obavestio sam ih da dolazim, a oni su poslušno otvorili vatru kad sam
potrčao prema njima u cikcak. Tako sam ponovo stigao do linije
Specijalnih snaga. Ostatak puta do komandnog centra protekao je uz
minimum drame.
Stigao sam baš na vreme, kad su raeji počeli da bacaju granate na
komandni centar. Nisu više bili zainteresovani da povrate svoju stanicu za
praćenje, sad su namerili da je unište. Pogledao sam u nebo. Čak i na
svetlosti jutarnjeg neba, iskričavi blesci prosijavali su kroz plavetnilo.
Kolonijalna flota je stigla.
Raejima neće trebati mnogo vremena da unište komandni centar, a s
njim i tehnologiju konzua. Vreme mi je isticalo. Zaleteo sam se u zgradu i
potrčao prema ambulanti dok su svi izletali napolje.

Nešto veliko i komplikovano nalazilo se u ambulanti komandnog centra.

Bio je to konzuanski sistem za praćenje. Bog zna zašto su raeji odlučili da
ga stave tu. Ali jesu. Stoga je ambulanta bila jedina prostorija u
komandnom centru koja nije bila izrešetana. Specijalne snage su imale
naređenje da zauzmu sistem za praćenje u jednom komadu. Naši momci
i devojke napali su raeje u toj prostoriji samo svetlosnim granatama i
noževima. Raeji su i dalje ležali po podu, sa ubodnim i ostalim ranama po
telima.
Sistem za praćenje je zujao, ravan i bezobličan, uza zid ambulante.
Jedini znak da može da šalje i prima signale bio je mali monitor, a uz to i
pristupna osovina za raejski memorijski modul koja je ležala na
bolničkom stolu, pored sistema za praćenje. Sistem za praćenje nije imao
pojma da će, zahvaljujući raejskim granatama, za koji minut biti samo
gomila spaljenih žica. Propašće sav naš trud da se prokleta stvar obezbedi.
Komandni centar se zatresao. Prestao sam da mislim na sistem za
praćenje i nežno postavio Džejn na ambulantni krevet, a onda potražio
komoru za mirovanje. Našao sam je u susednoj ostavi, izgledala je kao
invalidska kolica u polucilindru od plastike. Pronašao sam dva prenosiva
izvora energije na polici pored komore. Uključio sam jedan u komoru i
očitao dijagnostički panel. Dobra dva sata. Uzeo sam i drugi. Što je sigurno
– sigurno je.
Odgurao sam komoru do Džejn, a onda je još jedna granata udarila i
protresla ceo komandni centar. Nestalo je struje. Udar me je odgurnuo
postrance, okliznuo sam se o leš nekog raeja i tresnuo glavom o zid pri
padu. Svetlaci su mi blesnuli pred očima, a potom i žestok bol. Opsovao
sam dok sam se pridizao i osetio blag miris smartblada iz rane na čelu.
Svetla su se uključila pa isključila, a Džejn je u tom trenu poslala nalet
toliko snažnih emotivnih informacija da sam morao da se uhvatim za zid
da bih se smirio. Džejn je bila budna, svesna, i u tih nekoliko sekundi sam
video ono što je ona mislila da vidi. Još neko je bio u prostoriji s njom.
Izgledala je kao ona, rukama je dodirivala Džejnino lice dok joj se smešila.
Treptaj, treptaj, i izgledala je kao kad sam je video poslednji put. Svetla su
opet zatreperila, uključila se, i halucinacija je nestala.
Džejn se trgla. Prišao sam joj; oči su joj bile otvorene i gledale su
pravo u mene. Pristupio sam njenom brejnpalu. Džejn je još bila svesna,
ali jedva.
„Hej“, blago sam rekao i uzeo njenu ruku. „Pogođena si, Džejn. Sada
si dobro, ali moram da te stavim u ovu komoru za mirovanje dok ne
dobiješ pomoć. Ti si mene jednom spasla, sećaš se? Znači, posle ovoga smo
jednaki. Samo izdrži, važi?“
Džejn je uhvatila moju ruku, slabo, kao da želi da privuče moju
pažnju. „Videla sam je“, prošaputala je. „Videla sam Keti. Obratila mi se.“
„Šta ti je rekla?“, upitao sam.
„Rekla je...“, počela je Džejn, a onda je odlutala, pa se opet
usredsredila na mene. „Rekla je da bi trebalo da idem na farmu s tobom.“
„Šta si joj ti na to rekla?“
„Rekla sam: važi.“
„Važi“, ponovio sam.
„Važi“, ponovila je i ona i ponovo izgubila svest. Njen brejnpal je
pokazivao isprekidanu moždanu aktivnost. Podigao sam je i, što sam
nežnije mogao, smestio je u komoru za mirovanje. Poljubio sam je i
uključio komoru. Ona se zatvorila i zazujala, Džejnine neurološke i
psihološke aktivnosti potpuno su se usporile. Bila je spremna za polazak.
Pogledao sam u točkove kako bih izbegao mrtvog raeja na kojeg sam
malopre nagazio i primetio memorijski modul kako mu viri iz
abdominalnog otvora.
Komandni centar se opet zatresao od pogotka. Uprkos zdravom
razumu, posegao sam dole, zgrabio memorijski modul, prišao pristupnoj
osovini i zario ga u nju. Monitor je oživeo i izlistao raejske dosijee. Otvorio
sam fajl i prikazala mi se šema. Zatvorio sam taj fajl i otvorio sledeći. Još
šablona. Vratio sam se prvom listingu i pogledao grafički interfejs da
vidim da li ima pristup najvišem nivou. Ima. Pristupio sam mu i naredio
Šupku da prevodi ono što vidim.
A ono što sam gledao bilo je uputstvo za korišćenje konzuanskog
sistema za praćenje. Šeme, operativne instrukcije, tehničke osobine,
problematične procedure. Sve je bilo tamo. To je bila najbolja stvar posle
posedovanja samog sistema.
Sledeća granata udarila je u bok komandnog centra i oborila me na
dupe, a jedan šrapnel se probio do ambulante. Jedno parče metala
napravilo je rupu u monitoru u koji sam gledao, a sledeće je probilo sam
sistem. Sistem je prestao da zuji i počeo da se guši. Ščepao sam memorijski
modul, skinuo ga sa osovine, uzeo ručice komore za mirovanje i potrčao.
Bili smo jedva dovoljno odmakli kad je poslednja granata zaorala
komandni centar, srušivši celu građevinu.
Ispred nas, raeji su se povlačili, stanica za praćenje sad im je bila
najmanji problem. Iznad nas, desetine tamnih tačaka koje su se spuštale
predstavljale su šatlove pune vojnika KOS-a željnih da povrate planetu.
Bilo mi je drago da ih pustim. Ja sam želeo da poletim s te stene što pre.
U blizini se major Krik savetovao sa svojim ljudima. Dao mi je znak
da mu priđem. Dogurao sam Džejn do njega. Bacio je pogled na nju, pa
na mene.
 „Rekli su mi da si pretrčao skoro kilometar sa Sejganovom na leđima,
a onda uleteo u komandni centar kad su raeji počeli da gađaju“, rekao je.
„Pa ipak se sećam da si ti nama rekao da smo nenormalni.“
„Ja nisam nenormalan, gospodine“, kazao sam. „Ja imam fino
podešen osećaj za prihvatljiv rizik.“
„Kako je ona?“, upitao je Krik.
„Stabilna je“, odvratio sam, „ali ima dosta ozbiljnu ranu na glavi.
Treba da je prebacimo u medicinski deo što pre.“
Krik je klimnuo prema jednom šatlu. „Ono je prvi transport“, rekao
je. „Oboje ćete biti u njemu.“
„Hvala vam, gospodine“, kazao sam.
„Hvala tebi, Peri“, odgovorio je Krik. „Sejganova je jedna od mojih
najboljih oficirki. Zahvalan sam ti što si je spasao. A da si uspeo da sačuvaš
i onaj sistem za praćenje, to bi mi zaista ulepšalo dan. Sva ta odbrana
proklete stanice bila je uzaludna.“
„U vezi s tim, gospodine“, rekao sam i podigao memorijski modul,
„mislim da imam nešto što bi vam moglo biti zanimljivo.“
Krik je zurio prvo u memorijski modul, pa u mene. „Niko ne voli
preterano ambiciozne, kapetane“, rekao je.
„Pretpostavljam da je tako“, rekao sam, „mada sam ja poručnik.“
„To ćemo još da vidimo“, uzvratio je Krik.
Džejn je ušla u prvi šatl. Ja sam se zadržao malo duže.
 OSAMNAEST

Postao sam kapetan. Nikad više nisam video Džejn.

Prvo je bilo dramatičnije od drugog. To što sam nosio Džejn preko
nekoliko stotina metara bojnog polja, a onda je smestio u komoru za
mirovanje pod paljbom – bilo bi dovoljno za pristojnu pohvalu u
zvaničnom izveštaju bitke. To što sam doneo nacrt konzuanskog sistema
za praćenje, kao što je major Krik nagovestio, delovalo je donekle
preterano. Ali šta da se radi? Dobio sam još koju medalju za Drugu bitku
za Koral, i unapređenje. Ako je iko primetio da sam od desetara do
kapetana napredovao za manje od mesec dana, zadržao je to za sebe. Pa i
ja. Elem, dobio sam svoje piće nekoliko meseci kasnije. Naravno, kad si u
KOS-u, svako piće je besplatno. Ali računa se namera.
Tehničko uputstvo za upotrebu poslato je pravo Vojnom
istraživačkom institutu. Hari mi je kasnije rekao da je iščitavanje tog
nacrta nalikovalo čitanju božjih škrabotina. Raeji su znali kako da koriste
sistem za praćenje, ali nisu imali pojma kako on funkcioniše; čak i sa svim
šemama, teško da bi bili kadri da sastave još jedan. Nisu imali proizvodne
sposobnosti da to urade. To smo znali zato što ni mi nismo imali
proizvodne sposobnosti da to uradimo. Teorija iza same mašine otvarala
je nove grane fizike i izazivala kolonije da preispitaju tehnologiju pogona
za skok.
 Harija su izabrali u tim čiji je zadatak bio da ispita praktičnu primenu
te tehnologije. Bio je ushićen tim položajem. Džesi se žalila da ga to čini
nepodnošljivim. Njegova stara briga da ne zna dovoljno matematike više
nije bila važna jer za to niko nije dovoljno znao matematiku. To nas je
svakako učvrstilo u uverenju da su konzui rasa s kojom se ne treba zezati.
Nekoliko meseci posle Druge bitke za Koral, proširila se glasina da su
se raeji vratili u konzuanski svemir da preklinju za još tehnologije. Konzui
su odgovorili implozijom njihovog broda i bacanjem dotičnog broda u
najbližu crnu rupu. To mi i dalje deluje kao preterivanje. Ali to je samo
glasina.
Posle Korala, KOS mi je zadao niz lakih zadataka, počev od
ograničene turneje po kolonijama u svojstvu najnovijeg heroja KOS-a, da
pokažem kako se Kolonijalne odbrambene snage bore za TEBE! Morao
sam da sedim na mnogim paradama i sudim na mnogo kulinarskih
takmičenja. Posle nekoliko meseci, bio sam spreman da radim nešto
drugo, mada je bilo lepo posetiti poneku planetu i ne ubiti nikog na njoj.
Posle moje turneje iz oblasti odnosa sa javnošću, KOS me je postavio
da upravljam krdom na novom transportnom brodu za regrute. Ja sam
bio tip koji je stajao ispred hiljadu starih ljudi u novim telima i govorio im
da se zabavljaju, a potom im, nedelju dana kasnije, saopštavao da će za
deset godina tri četvrtine njih biti mrtvo. Taj zadatak je bio gorkosladak
do bola. Odlazio bih do menze na transportnom brodu i viđao grupe
novih prijatelja kako se zbližavaju kao što smo se zbližili Hari, Džesi, Alan,
Megi, Tom, Suzan i ja. Pitao sam se koliko njih će preživeti. Nadao sam se
da će preživeti svi, a znao sam da većina neće. Posle nekoliko meseci,
zatražio sam drugi zadatak. Niko nije govorio ništa u vezi s tim. To nije
bio posao koji je bilo ko želeo dugo da obavlja.
Naposletku sam zatražio da se vratim u borbu. Nije da ja volim
borbu, iako sam neobično dobar u njoj. Reč je o tome što sam ja u ovom
životu vojnik. Pristao sam to da budem i da to radim. Nameravao sam da
se jednog dana povučem, ali dotad želim da budem na borbenoj liniji.
Dobio sam četu i otišao sam na Taos. Tu sam i sad. To je dobar brod.
Komandujem dobrim vojnicima. U ovom životu ne možeš tražiti mnogo
više od toga.
To što više nisam video Džejn manje je dramatično. Na kraju krajeva,
nema mnogo toga u neviđanju. Džejn je prvim šatlom odletela na
Amariljo. Lekari na tom brodu su videli da je ona iz Specijalnih snaga i
odgurali su je u ugao, ostavljajući je u komori dok ne dođe do Feniksa, gde
na njoj treba da rade medicinski tehničari Specijalnih snaga. Ja sam
konačno stigao na Feniks brodom Bejkersfild. Džejn je tad već bila duboko
u medicinskom krilu Specijalnih snaga, nedostupna običnom smrtniku
kao što sam ja, uprkos tome što sam bio novi heroj.
Nedugo potom su me odlikovali, unapredili i poslali da započnem
svoju raskošnu turneju po kolonijama. Naposletku sam od majora Krika
dobio poruku da se Džejn oporavila i da je, s većinom preživelih članova
posade Sperouhoka, prekomandovana na novi brod po imenu Kajt. Osim
toga, nije bilo svrhe slati joj poruku. Specijalne snage su Specijalne snage.
Oni su Brigade duhova. Ne bi trebalo da znaš kuda oni idu niti šta rade,
čak ni ako su ispred tebe.
Ali ja znam da su tamo. Kad god me vide, vojnici Specijalnih snaga
jave mi se preko brejnpala kratkim naletom emotivne informacije,
naglašavajući poštovanje. Ja sam jedini pravorođeni koji je ikada služio u
Specijalnim snagama, koliko god kratko to bilo. Spasao sam jednog od
njih i ugrabio uspeh misije iz čeljusti delimičnog neuspeha. Odgovorim
im na pozdrav, salutiram, ali ne kažem naglas ništa što bi ih odalo.
Specijalci više vole tako. Nisam više video Džejn ni na Feniksu niti bilo
gde drugo.
Ali dobio sam glasa od nje. Nedugo pošto su me prebacili na Taos,
Šupak me je obavestio da me čeka poruka od anonimnog pošiljaoca. To je
bila novost. Nikada ranije nisam preko brejnpala primio anonimnu
poruku. Otvorio sam je. Video sam sliku žitnog polja, farmersku kuću u
daljini i izlazak sunca. Možda je bio i zalazak sunca, ali nije mi takav
osećaj. Trebao mi je sekund da shvatim da je ta slika zapravo razglednica.
Onda sam čuo njen glas, glas koji sam celog života znao od dve različite
žene.
Jednom si me pitao kuda odlaze specijalci kad se povuku i rekla sam ti
da ne znam, poslala je. Ali znam. Imamo mesto kamo možemo da odemo,
ako želimo, i da prvi put naučimo kako je biti čovek. Mislim da ću, kada
dođe vreme, tamo otići. Mislim da želim da mi se ti pridružiš. Ne moraš.
Ali ako želiš, možeš. Znaš, ti si jedan od nas.
Zaustavio sam poruku na minut i ponovo je pustio kad sam bio
spreman za to.
Deo mene je nekada bio neko koga si voleo. Mislim da taj deo mene
želi da me opet voliš, i želi da ja volim tebe. Ja ne mogu da budem ona.
Mogu samo da budem ja. Ali mislim da bi mogao da me voliš ako bi to
želeo. Ja to želim. Dođi mi kad budeš mogao. Biću ovde.
To je bilo to.
Setio sam se dana kad sam poslednji put stajao na grobu moje žene,
kad sam se okrenuo od njega bez žaljenja jer sam znao da ono što je bila
ona nije u toj rupi u zemlji. Ušao sam u novi život i ponovo je našao u ženi
koja je sasvim samosvojna. Kad se ovaj život završi, okrenuću se i od njega
bez žaljenja, zato što znam da me ona čeka u drugom, drugačijem životu.
Nisam je ponovo video, ali videću je. Uskoro. Uskoro.
 IZJAVA ZAHVALNOSTI

Put koji je ova knjiga prešla do objavljivanja ispunjen je uzbuđenjima i

iznenađenjima, i toliko je ljudi usput ponudilo pomoć i podršku da je
teško odabrati od koga da se počne.
Ali hajde da krenemo od onih koji su doprineli sastavljanju knjige
koju u ovom trenutku držite u ruci. Najpre, hvala Patriku Nilsenu
Hejdenu na tome što ju je otkupio, a onda i ponudio smislene uredničke
izmene. Hvala i Terezi Nilsen Hejden na neprocenjivo dobro obavljenom
poslu, razboritosti, savetima i razgovoru. Hvala i svima ostalima u Toru:
obećavam da ću zapamtiti vaša imena do sledeće knjige.
U ranoj fazi rada, nekoliko ljudi se ponudilo da budu „beta čitači“, a
ja sam im zauzvrat obećao da ću ih pomenuti u zahvalnicama. Bio sam,
međutim, dovoljno glup da izgubim kompletan spisak (prošlo je već
nekoliko godina), ali neki od onih koji su ponudili svoje mišljenje jesu (bez
ikakvog reda) Erin Rork, Meri An Glazar, Kristofer Makalok, Stiv Adams,
Alison Beker, Linet Miler, Džejms Konč, Tifani Karon i Džefri Braun. Na
listi je bar još toliko ljudi koje sam zaboravio, a čija imena ne mogu da
nađem u imejl arhivi. Molim ih da mi oproste i zahvaljujem im na trudu
koji su uložili, te obećavam da ću voditi bolju evidenciju sledeći put.
Kunem se.
Zbog njihove pomoći i prijateljstva, uz nadu da ću moći da im
uzvratim obe te usluge, mnogo dugujem sledećim piscima i urednicima
naučne fantastike i fentezija: Koriju Doktorouu, Robertu Čarlsu Vilsonu,
Kenu Maklaudu, Džastin Larbalestir, Skotu Vesterfeldu, Čarliju Strosu,
Naomi Kricer, Meri En Mohanraj, Suzan Mari Gropi i posebno Niku
Sejganu, čije sam prezime prisvojio za potrebe romana (kao posvetu
njegovom ocu) i koji je, pored toga što mi je postao dobar prijatelj, cenjeni
član Društva u kojem Nik i Džon jedan drugog šutiraju u dupe. Želim
mnogo uspeha svom agentu, Itanu Elenbergu, koji sada mora da ubedi
ljude da objave ovu knjigu na raznim drugim jezicima.
Hvala porodici i prijateljima koji su mi pomogli da ne poludim. Bez
nekog posebnog reda: Devenu Desaiju, Kevinu Stampflu, Danijelu
Majncu, Šari Zol, Nataši Kordus, Stefani Lin, Karen Majsner, Stivenu
Benetu, Ćjanu Čangu, Kristi Gajten, Džonu Andersonu, Riku Makginisu,
Džou Ribickom, Karen i Bobu Basjeu, Tedu Ralu, Seli Skiner, Eriku
Zornu, Pameli Ribon (budan si!), Mikalu Bernsu, Bilu Diksonu i Rigan
Ejveri. Skidam kapu i slučajnim i usputnim čitaocima koji su morali da se
pate s mojim blog postovima o iskustvu sa izdavaštvom. Šaljem poljupce
i ljubav Kristini i Ateni Skalzi, koje su proživele sve to sa mnom. Mami,
Heder, Bobu, Gejl, Karen, Dori, Majku, Brendi, Ričardu, svim
nećakinjama i nećacima, rođacima, stričevima i strinama (ima ih mnogo).
Zaboravljam neke ljude, očigledno, ali ne želim previše da dužim.
Naposletku: hvala Robertu A. Hajnlajnu na svemu što je (pošto su
ove zahvalnice štampane na kraju knjige) u međuvremenu postalo
očigledno.

Džon Skalzi
Jun 2004.
 Džon Skalzi
STARČEV RAT

Izdavač:
Čarobna knjiga

Za izdavača:
Borislav Pantić

Lektura i korektura:
Nevena Bojičić

Prelom i priprema za štampu:

Čarobna knjiga

Štampa:
Simbol, Petrovaradin