Gavranova kapija

Tvorac svetski poznate serije knjiga o Aleksu Rajderu, Entoni Horovic,

jedan je od najomiljenijih i najupečatljivijih pisaca današnjice. Kao
inspiraciju za novi roman Gavranovu kapiju, autor navodi sasvim
jednostavnu pomisao: Da li bi bilo moguće napisati nešto što bi
podsećalo na Gospodara prstenova, ali što bi se dešavalo ovde i sada, u
stvarnom svetu. Zašto fantastični događaji moraju da nam budu toliko
daleki i strani? Zašto je potrebno izmišljati mesta kao što su Narnija ili
Srednja zemlja? Zar ne bi bilo dobro kada bi se sve te velike bitke u svom
celokupnom magičnom sjaju i tajnovitosti odvijale tu u našem susedstvu -
na korak od mesta gde dopire naš pogled? Poslednjih dvadeset godina
punom parom radim na tome.
Ovenčan nagradama, Entoni je oženjen televizijskom
producentkinjom Džil Grin i živi u severnom Londonu sa svoja dva sina
Nikolasom i Kasijanom, i psom Lakijem.

„Ispunjene napetošću i neverovatnim obrtima, avanture Meta

Frimana nadmašuju i one u koje se upuštao neverovatni Aleks
Rajder.”

The Scotsman
 Naslov originala

Raven’s Gate
Anthony Horowitz

Original Copyright © 1983, 2005 by Anthony Horowitz

Copyright © 2006 za srpsko izdanje portaLibris

 MAGACIN

Met Friman je znao da čini grešku.

Sedeo je na zidiću ispred ipsvičke železničke stanice, a na sebi je
imao sivi duks sa kapuljačom, izbledele farmerke i patike razvezanih
pertli. Bilo je šest po podne i voz za London upravo je pristizao u
stanicu. Putnici su se probijali prema izlazu iz stanične zgrade. Na ulici
je bila gomila načičkanih automobila, taksista i pešaka, koji su
pokušavali da pronađu put do kuće. Svetlo na semaforu se promenilo iz
crvenog u zeleno, pa ipak, nijedno vozilo nije se pomerilo. Jedan od
vozača pritiskao je sirenu čiji je zvuk oštro presecao vlažan večernji
vazduh. Met ju je začuo i nakratko pogledao u pravcu iz kojeg je
dopirala. Međutim, ulična vreva nije ga doticala. Nije joj pripadao.
Nikada nije bio njen deo, a često je razmišljao da neće ni biti.
Pored njega su prošla dva čoveka držeći kišobrane i gledala ga s
neodobravanjem. Verovatno su pomislili da je neki probisvet. Zbog
načina na koji je sedeo, pogrbljen unapred i rastavljenih kolena,
izgledao je opasno, kao da mu je više od četrnaest godina. Imao je
široka ramena, dobro razvijeno mišićavo telo i svetloplave,
inteligentne oči. Kosa mu je bila crna, veoma kratko ošišana. Zamislite
ga pet godina starijeg i bio bi sasvim dobar fudbaler ili maneken, a
možda, poput većine, i jedno i drugo istovremeno.
Pravo ime bilo mu je Metju, međutim, sebe je prozvao Met. Kako su
se nevolje u njegovom životu gomilale, prezime je sve manje i manje
koristio, da bi u jednom trenutku ono sasvim prestalo da bude deo
njega. Friman je sada bilo samo prezime u školskom dnevniku. Prezime
koje se nalazilo na listi onih koji neopravdano izostaju iz škole, ali i
prilično dobro poznato lokalnim socijalnim radnicima. Međutim, Melju
ga nije nikada zapisao na hartiju i sasvim bi ga retko izgovarao.
Dovoljno je bilo reći Met. Nadimak mu je pristajao. Uostalom, otkad zna
za sebe, ljudi su se prema njemu ponašali bezobzirno.
Posmatrao je dvojicu muškaraca sa kišobranima kako prelaze most
i nestaju u pravcu centra grada. Met nije rođen u Ipsviču. Mrzeo je sve
što je vezano za to mesto. Na kraju krajeva, to uopšte i nije bio grad.
Premalen za grad, nije posedovao šarm sela, a ni duh varoši. Zapravo je
bio samo predimenzionirani trgovinski centar sa istim onakvim
prodavnicama i supermarketima koji se mogu videti bilo gde. Nije čak
imao ni pristojan fudbalski tim. Mogli ste da se kupate u Kraljevskom
bazenu ili da gledate filmove u multipleks bioskopu. Ako biste to sebi
mogli da priuštite, mogli ste da idete na ski-stazu prekrivenu
veštačkim snegom ili možda na karting. I tu se priča završavala.
Met je u džepu imao samo tri funte, koje je uspeo da zaradi
raznoseći novine. Kod kuće je, u kutiji sakrivenoj ispod kreveta, imao
još dvadeset funti. Novac mu je bio potreban, kao i svakom drugom
tinejdžeru u Ipsviču. Ne samo zbog toga što su mu se patike raspadale i
što su igrice na njegovoj X-box konzoli bile sasvim zastarele, već zato
što je novac značio moć. Donosio je nezavisnost. Nije ga imao i bio je tu
te večeri zato što mu je on bio preko potreban.
Međutim, uveliko se pokajao što je došao. Bila je to greška. Glupost.
Zašto je uopšte pristao?
Pogledao je na ručni časovnik koji je pokazivao šest i deset.
Dogovor je bio da se nađu u petnaest do šest. Bio je to sasvim dovoljan
razlog da odustane. Skočio je sa zidića i uputio se prema prednjem delu
stanice. Međutim, tek što je odmakao par koraka, niotkuda se pojavio
mladić i preprečio mu put.
„Zar si već krenuo, Mete?”, upitao ga je ovaj.
„Mislio sam da nećeš doći”, odvratio je Met.
„Ma, daj! A zašto si to pomislio?”
„Zato što kasniš već dvadeset pet minuta. Zato što sam se smrznuo.
Jer si pouzdan kao gradski autobus.” Sve su to bile reći koje je Met
poželeo da izgovori, ali mu one nisu navirale na usta. Umesto toga,
samo je slegnuo ramenima.
Momak se nasmejao. Zvao se Kelvin. Visok, izrazito mršav
sedamnaestogodišnjak, svetle kose i tena, i bubuljičavog lica. Nosio je
skupu odeću: firmirane farmerke i finu kožnu jaknu. I kada bi išao u
školu, Kelvin je uvek imao najbolje perje.
„Nešto me je zadržalo”, rekao je.
Met nije odgovorio ništa.
„Nisi se predomislio, zar ne?”
„Nisam.”
„Nemaš razloga da brineš, druže. Biće lako. Čarli mi je rekao...”
 Čarli je bio Kelvinov stariji brat. Met ga nikada nije upoznao, što i
nije čudno jer je ovaj bio u domu za maloletne prestupnike na samom
izlazu iz Mančestera. Kelvin nije često govorio o bratu. Svejedno, Čarli
je prvi saznao za magacin.
Mesto se nalazilo u industrijskom delu grada na petnaestak minuta
od ipsvičke železničke stanice. Magacin, krcat video igricama, DVD i
muzičkim diskovima. Iznenađujuće je da u njemu nije postojao alarmni
sistem, a mesto je obezbeđivao samo jedan čuvar. Penzionisani
policajac, koji je najveći deo vremena bio u polusnu, sa podignutim
nogama i glavom zaronjenom u novine. Čarli je sve to znao pošto je
njegov drug u svojstvu električara već dolazio u magacin. Znao je da se
u njega moglo provaliti pomoću iskrivljene spajalice i izaći s plenom
vrednim nekoliko stotina funti. Bilo je lako. Mesto je prosto vapilo za
tim da bude opljačkano.
Zato je i pao dogovor da se nađu na stanici. Met se isprva složio s
predlogom, međutim, nešto mu je govorilo da Kelvin ipak ne misli
ozbiljno. Njih dvojica su zajedno prošli mnogo toga. Pod Kelvinovim
vodstvom, krali su robu iz supermarketa. Jednom su ukrali automobil.
Međutim, Met je znao da ovaj prestup prevazilazi sve dotadašnje. Stvar
je bila ozbiljna. Provala i neovlašćen upad. Provalna krađa. Pravi zločin.
„Jesi li siguran?”, upitao je Met.
„Naravno da sam siguran. U čemu je problem?”
„Ako nas uhvate...”
„Neće nas uhvatiti. Čarli kaže da u skladištu nema čak ni video
nadzora.”
Kelvin se nogom oslonio o zidić. Met je primetio kako nosi par
sasvim novih najki. Često se pitao kako Kelvin može sebi uopšte da
priušti takvu odeću. Sada mu je bilo jasno. „Hajde, Mete”, nastavio je
Kelvin. „Ako si takav slabić, više neću da se družim s tobom. U čemu je
problem?”
Spazivši bes na Kelvinovom licu, Met je shvatio da mu nema druge.
Ako ne ode, izgubiće svog jedinog prijatelja. Nakon što je Met krenuo u
srednju školu Sent Edmund u Ipsviču, Kelvin ga je uzeo u zaštitu. Neki
klinci su mislili da je Met pomalo uvrnut, a drugi su ga neprestano
kinjili. Kelvin mu je pomogao da ih se reši. Štaviše, u ulici Istfild teras,
gde je Met živeo sa svojom tetkom i njenim prijateljem, bilo je sasvim
korisno imati Kelvina za komšiju. Kada bi stvari krenule naopako, uvek
bi imao gde da se skloni. Morao je da prizna kako mu prilično godi da
se druži sa nekim ko je tri godine stariji od njega.
 „Nema frke”, rekao je. „Idem.”
I to je bilo sve. Stvar je bila rešena. Met je pokušao da potisne strah
koji ga je obuzimao. Kelvin ga je potapšao po leđima i njih dvojica su
krenuli.
Ubrzo je pao mrak. Na izmaku marta, jedva da se mogao naslutiti
dolazak proleća. Celog meseca obilno je padala kiša i činilo se da se
smrkava ranije nego što je uobičajeno. U trenutku kad su se približili
industrijskoj zoni grada, ulične svetiljke su zatreperile, obasjavajući
zemlju ružnom narandžastom svetlošću. Mesto je bilo ograđeno i sa
jasno istaknutim upozorenjem o privatnom posedu. Pa ipak, ograda je
bila zarđala i sva u rupama. Jedinu prepreku činili su podivljali korov i
čičak iznikli na mestima na kojima se završavao asfalt. Postavljene nad
nizom potpornih betonskih stubova, železničke šine su se protezale
visoko i dok su im se dva mladića tiho približavala, pored njih je
protutnjao voz na putu za London.
Unaokolo je bilo desetak zgrada, a na nekima od njih stajali su
reklamni natpisi. Kelvinov magacin nije bio obeležen. Dugačka,
pravougaona konstrukcija sa neravnim gvozdenim zidovima i kosim
krovom prekrivenim crepovima. Magacin je od susednih zgrada
razdvajalo stovarište flaša, odbačenih kartonskih kutija i starih guma.
Nikoga nije bilo na vidiku. Mesto je delovalo napušteno i zaboravljeno.
U prednjem delu magacina nalazio se glavni ulaz sa velikim kliznim
vratima. Na zgradi nije bilo prozora pa je Kelvin poveo Meta do drugih
vrata sa bočne strane. Kretali su se užurbano i na prstima se šunjali
kroz noć. Imajući na umu da je reč o avanturi, Met je pokušavao da se
opusti i uživa u svemu. Sat vremena kasnije, sa džepovima prepunim
novca, smejaće se celom događaju. Međutim, nije mu bilo prijatno, a
nakon što je Kelvin iz džepa izvadio nož, osetio je i mučninu u stomaku.
„Šta će ti to?”, prošaputao je.
„Ne brini. To će nam pomoći da uđemo.”
Kelvin je vrh sečiva ubacio u prorez između vrata i štoka i počeo da
se poigrava sa zaporima na bravi. Met ga je nemo posmatrao, potajno
se nadajući da se vrata neće otvoriti. Brava je izgledala prilično sigurno
i činilo se krajnje neverovatnim da je sedamnaestogodišnjak može
otvoriti običnim nožem. Nedugo zatim, začulo se škljocanje i vrata su
se otvorila. Zaslepljen svetlošću, Kelvin se povukao korak unazad. Metu
je bilo jasno da je i Kelvin podjednako iznenađen onim što se dogodilo,
ma koliko to pokušavao da prikrije.
„Ušli smo”, rekao je.
 Met je klimnuo glavom, razmišljajući kako je Čarli ipak bio u pravu.
Možda će sve biti prilično jednostavno, baš kao što je Kelvin govorio.
Našli su se u magacinu.
Unutrašnjost je bila ogromna, mnogo veća nego što je Met
očekivao. Slušajući Kelvina kako govori o tom mestu, Met je zamišljao
prazan prostor u kome je bilo samo nekoliko polica sa DVD diskovima.
Međutim, mesto je izgledalo beskrajno. Na stotine numerisanih polica,
razdvojenih prolazima, nad kojima su visile ogromne fabričke svetiljke.
Pored video igrica i DVD diskova, tu su bile i kutije sa kompjuterskom
opremom, konzole Game Boy, MP3 plejeri, čak i mobilni telefoni. Sva
roba je bila zapakovana u plastičnu ambalažu i spremna za otpremu u
prodavnice.
Met je pogledao unaokolo i shvatio da nema bezbednosnih kamera,
baš kao što je Kelvin rekao.
„Pođi tamo”, pokazao mu je Kelvin. „Uzimaj sitne i skupe stvari.
Naći ćemo se ovde.”
„Zašto ne idemo zajedno?”
„Ne brini, Meti. Neću otići bez tebe!”
Razdvojili su se. Met se našao među policama sa diskovima. Tom
Kruz, Džoni Dep, Bred Pit... Lica poznatih glumaca posmatrala su ga sa
kutija najnovijih filmova. Ne gledajući šta uzima, dograbio je gomilu
diskova. Znao je da u magacinu ima i skupljih stvari, ali ga one u tom
trenutku nisu interesovale. Želeo je samo da ode što pre.
Najednom je sve krenulo naopako.
Započelo je mirisom koji je osetio. Iako je bio svuda oko njega, nije
znao odakle dolazi.
Miris pregorelog tosta.
Ubrzo se začuo glas: „Hajde, Mete. Zakasnićemo.” Odblesak boje.
Svetložuti zid. Kredenci od borovine. Čajnik u obliku medvedića.
Miris mu je govorio da nešto nije u redu, baš kao što pas zalaje kad
sluti opasnost. Metu su ovi predosećaji bili neobični, ali ih nikada nije
dovodio u pitanje. Bio je to dar... svojevrsni instinkt. Upozorenje. No,
ovoga puta, ono je stiglo prekasno. Pre nego što je i uspeo da se
pribere, za rame ga je ščepala čvrsta ruka i okrenula ga. Začulo se
gromoglasno pitanje: „Šta, kog đavola, radiš ovde?”
Met je osetio slabost u rukama, a diskovi su popadali oko njegovih
nogu odzvanjajući. Našao se licem u lice sa čuvarem magacina i istoga
časa znao je da to nije onaj starkelja kojeg je opisivao Kelvin. Ovaj
čovek je bio visok i ozbiljan, odeven u crno-sivu uniformu i sa voki-
tokijem zadenutim u futroli na grudima. Star možda pedesetak godina,
bio je u dobroj formi i građen kao igrač ragbija.
„Policija je već krenula ovamo”, rekao je. „Aktivirao si alarm kad si
otvorio vrata. Zato ne pokušavaj nikakve gluposti.”
Suviše šokiran iznenadnim pojavljivanjem čuvara, Met nije mogao
da se pomeri. Srce mu je dobovalo u grudima i teško je disao.
Odjednom se osetio potpuno bespomoćan.
„Kako se zoveš?”, strogo je upitao čuvar.
Met nije odgovorio.
„Jesi li sam?” Ovoga puta glas mu je bio nešto ljubazniji. Verovatno
je shvatio da Met ne predstavlja neku veću opasnost. „Koliko vas je?”
Met je uzdahnuo. „Ja...”
Kao aktiviran nekim prekidačem, ceo svet se iznenada preokrenuo
i nastao je pravi užas.
Čuvar se naglo trgnuo. Oči su mu se raširile, a usta širom otvorila.
Pustio je Meta i pao u stranu. Pogledavši pored njega, Met je ugledao
Kelvina kako stoji sa glupim izrazom lica. Isprva nije shvatio šta se
dogodilo. Ubrzo je spazio dršku noža kako viri iz čuvarevih leđa,
odmah iznad pojasa. Čuvar nije izgledao povređen, pre iznenađen.
Padao je lagano, oslanjajući se prvo na kolena, a zatim se ispružio na
pod i nastavio da leži nepomično.
Činilo se kao da je prošla čitava večnost. Met se sledio. Osećao se
kao usisan u neku crnu rupu. Kelvin ga je zgrabio.
„Moramo da idemo”, rekao je.
„Kelvine...?” Met je pokušavao da se pribere. „Šta si to uradio?”,
prošaptao je. „Zašto si to morao da uradiš?”
„A šta je trebalo da uradim?”, bio je izričit Kelvin. „Pa, video te je.”
„Znam da me je video. Ali nisi morao da mu zabiješ nož! Znaš li šta
si učinio? Znaš li šta si ti?”
Sav užasnut, Met je zanemeo. Ne razmišljajući, impulsivno je
gurnuo Kelvina na jednu od polica. Kelvin se brzo pribrao. Znatno veći i
jači od Meta, nagnuo se prema njemu i udario ga pesnicom u obraz.
Met je pao ošamućen.
„Šta je s tobom, Mete?”, zarežao je Kelvin. „U čemu je tvoj problem?”
„Ti si moj problem! Nisi to morao da uradiš! Sasvim si poludeo!”
Metu se zavrtelo u glavi. Nije znao šta bi dalje rekao.
„Samo sam mislio na tebe, druže.” Kelvin ga je grubo pritiskao. „To
sam uradio samo zbog tebe.”
Čuvar je prostenjao. Ispunjen strepnjom, Met je spustio pogled.
Čovek je još uvek bio živ. Ležao je u lokvi krvi koja se sve više širila oko
njega.
„Idemo!”, prosiktao je Kelvin.
„Ne idemo. Ne možemo da ga ostavimo.”
„Molim?”
„Gde ti je mobilni telefon? Moramo da pozovemo pomoć.”
„Idi do đavola!”, odgovorio je Kelvin oblizujući usne. „Ostani ako
hoćeš. Ja odlazim.”
„Ne možeš!”
„Samo me posmatraj!”
A zatim je otišao, nestajući u hodniku. Met nije obraćao pažnju na
njega. Čuvar je prostenjao još jednom pokušavajući nešto da izusti.
Osećajući mučninu, Met se sagnuo i spustio dlan na njegovu ruku. „Ne
pomerajte se”, rekao je. „Idem po pomoć.”
Pomoć je već uveliko stigla. Met je začuo sirene samo nekoliko
sekundi pre nego što je škripa guma najavila dolazak policije. Uputili su
se prema magacinu onoga časa kad je Kelvin nasilno otvorio vrata.
Ostavljajući za trenutak čuvara, Met je krenuo prema izlazu. Klizna
vrata odjednom su se pomerila u stranu. Met je mogao da osmotri
magacin čitavom dubinom, sve do izlaza kroz koji je dopirala
tamnoplava svetlost. Ispred ulaza u magacin bila su parkirana tri
automobila. Kroz tamu se probijala svetlost automobilskih farova
zaslepljujući ga. Nekoliko silueta kretalo se prema njemu. Primetio je
da imaju uniforme. Neki su nosili puške.
Uhvatili su Kelvina. Vikao je i cvileo dok su ga vukla dva naoružana
policajca znatno krupnija od njega. Zatim je ugledao Meta. Uperio je
prst prema njemu.
„Nisam ja!”, uzviknuo je cmizdravim glasom. „On je to uradio!
Naterao me je da dođemo! Ubio je čuvara!”
„Ne mrdaj!”, povikao je neko. Dva policajca su potrčala prema Metu.
Met je stajao kao ukopan. Lagano je podigao ruke. Na dlanovima
obasjanim svetlošću automobila mogao je da uoči crveni sjaj. Ruke su
mu bile umrljane krvlju.
„On je to uradio! On! On!”, urlao je Kelvin.
Prilazeći Metu, policajci su nasrnuli na njega. Ruke su mu se ubrzo
našle na leđima. Začuvši škljocanje metalnih okova oko svojih ruku,
znao je da više ništa ne može da učini. Gurnuli su ga i odvukli u noć.
Met je bio tih i nije se opirao.
 SLOMLJENO STAKLO

Meta su odveli u zgradu koja nije ličila na zatvor, ali ni na bolnicu, već
na nešto između. Automobil je ušao u asfaltirano pravougaono
dvorište oivičeno visokim zidovima i ubrzo se zaustavio. Čelična vrata
kliznula su za kolima i blokirala izlaz uz glasno zujanje. Met je začuo
kako se brava kapije zaključava, a ovaj zvuk mu je odjekivao u ušima.
Pitao se hoće li ponovo videti svet s druge strane vrata.
„Izlazi napolje!”, začuo se glas koji kao da nikome nije pripadao.
Naredio mu je šta treba da učini i on je poslušao. Kiša je rominjala.
Nakratko je osetio kako mu hladna kiša kvasi lice i gotovo da je bio
zahvalan na tome. Želeo je da se umije. Na rukama vezanim na leđima i
dalje je mogao da oseti krv koja se već osušila i postala lepljiva.
Prošli su kroz nekoliko dvostrukih vrata i ušli u popločan hodnik
obasjan neprijatnom svetlošću. Hodnikom se širio miris urina i
sredstva za dezinfekciju. Pored Meta su prolazili ljudi u uniformama.
Dva policajca, a zatim i medicinska sestra. I dalje je imao lisice na
rukama. Na televiziji je viđao uhapšene ljude, međutim, nikada do tada
nije razmišljao kakav je to osećaj biti lišen slobode. Ruku skupljenih na
leđima, bio je sasvim bespomoćan.
Dva policajca su se zaustavila ispred jednog stola za kojim je čovek
u plavom džemperu nešto upisivao u knjigu. Postavio mu je nekoliko
pitanja, ali Met nije čuo šta ovaj govori. Video je samo kako mu se usne
pomeraju. Čuo je reči, no one su izgledale daleke i besmislene.
Met i njegovi pratioci krenuli su dalje. Ovoga puta ušli su u lift koji
se aktivirao ključem. Popeli su se na drugi sprat, a zatim nastavili još
jednim hodnikom. Hodajući pognute glave, Met je pogledao u noge.
Odbijao je da gleda oko sebe jer nije želeo da zna gde se nalazi.
Ubrzo su se zaustavili u holu u kome se ukrštalo nekoliko hodnika.
Prostorija je bila obojena u zeleno, a na zidovima su bili panoi sa
službenim informacijama. U blizini se nalazila kancelarija sa
rešetkastim prozorom ispred koga su bili sto sa kompjuterom i dve
stolice. Nakon što su mu skinuli lisice, Met je s olakšanjem protegnuo
ruke. Bolela su ga ramena.
„Sedi”, obratio mu se jedan od policajaca.
Met je poslušao.
Nekoliko minuta kasnije, otvorila su se vrata i u prostoriju je ušao
čovek odeven u odelo i polo majicu svetle boje. Bio je crnokos, vitak i
ljubaznih inteligentnih očiju. Znatno mlađi od ostalih, delovao je
prijateljski. Met je pretpostavio da ima oko dvadeset godina.
„Ja sam glavni inspektor Melori”, obratio se Metu prijatnim i
uljudnim glasom koji je podsećao na televizijskog spikera. „Jesi li
dobro?”
„Dobro sam.” Met je bio pomalo iznenađen ovim pitanjem.
Melori je seo za sto naspram dečaka i pritisnuo nekoliko tastera na
računam. „Kako se zoveš?”, upitao ga je.
„Met.”
Inspektorove ruke zadržale su se nad tastaturom. „Moraćeš da mi
kažeš svoje puno ime i prezime. Moram da ga unesem u izveštaj.”
Met je oklevao, pa ipak, znao je da mora da sarađuje. „Metju
Friman”, odgovorio je.
Inspektor je upisao njegovo ime, a zatim je pritisnuo ENTER.
Posmatrao je kako se na ekranu pojavljuje desetak redova sa
podacima. „Izgleda da si se već proslavio”, rekao je Melori. „Živiš u ulici
Istfild teras broj 27?”
„Tako je.” Met je klimnuo glavom.
„Sa starateljem, gospođom Dejvis?”
„Ona mi je tetka.”
„Imaš četrnaest godina.”
„Da.”
Melori je podigao pogled sa ekrana. „U velikoj si nevolji”, rekao je.
Met je uzdahnuo. „Znam.” Gotovo strepeći da postavi naredno
pitanje, ipak je prelomio: „Da li je mrtav?”
„Čuvar koga si probo nožem ima ime. Zove se Mark Adams. Oženjen
je i ima dvoje dece.” Melori nije mogao da prikrije bes. „U bolnici je.
Tamo će ostati neko vreme. Međutim, preživeće.”
„Nisam ga ja ubo”, rekao je Met. „Nisam imao pojma da će bilo ko
stradati. Tako nešto nije bilo planirano.”
„Tvoj prijatelj Kelvin ne misli tako. On tvrdi da je nož tvoj, da je sve
bila tvoja ideja i da si se uspaničio nakon što vas je čuvar uhvatio.”
„Laže.”
 Melori je uzdahnuo. „Znam. Već sam razgovarao sa čuvarem koji
nam je ispričao šta se zaista dogodilo. Čuo je kako se raspravljate i
kako ti želiš da ostaneš. Svejedno, ipak si odgovoran, Metju. Moram ti
reći da ćeš biti optužen za saučesništvo. Znaš li šta to znači?”
„Hoćete li me poslati u zatvor?”
„Imaš četrnaest godina, premlad si za zatvor. Međutim, sasvim je
verovatno da će ti biti dodeljen starateljski nadzor.” Melori je zastao.
Kroz njegovu kancelariju prošlo je na desetine klinaca, od kojih su
mnogi bili razbojnici. Neki su se otvoreno suprotstavljali, a drugi su bili
cmizdravi i patetični. Međutim, zbunjivao ga je tihi dečak finog izgleda
koji je sedeo nasuprot njemu. Met je nekako bio drugačiji i Melori nije
mogao a da se ne upita šta ga je uopšte dovelo na ovo mesto. „Slušaj,
sada je veoma kasno i obojica smo previše umorni da bismo nastavili
razgovor o tome”, rekao je. „Jesi li gladan?”
Met je odmahnuo glavom.
„Da li ti je nešto potrebno?”
„Ne.”
„Ne plaši se. Večeras ćemo se pobrinuti za tebe, a sutra ćemo
pokušati da razjasnimo celu stvar. Najbolje je da sada skineš tu odeću.
Nažalost, neko će morati da ostane s tobom dok se budeš svlačio pošto
je tvoja odeća dokazni materijal. Možeš da se istuširaš, a zatim će te
pregledati lekar.”
„Nisam bolestan. Ne treba mi lekar.”
„To je rutinska stvar. Pregledaće te brzo i verovatno će ti dati nešto
za spavanje.” Melori je pogledao u jednog od policajaca. „U redu...”
Met je ustao. „Hoćete li mu reći da mi je žao?”, pitao je. „Čuvaru,
Marku Adamsu. Znam da to neće ništa promeniti i da mi verovatno ne
verujete. Svejedno, meni je jako žao.” Melori je klimnuo glavom. Jedan
policajac je uhvatio Meta za ruku i poveo ga nazad kroz hodnik.
Uskoro se našao u svlačionici sa belim pločicama u kojoj su se
nalazile drvene klupe. Njegovu odeću stavili su u plastičnu vreću,
zatvorili je i obeležili. Met se zatim istuširao. Nije bio sam, baš kao što
mu je i bilo rečeno. Iako je sve vreme s njim u prostoriji bio policajac,
Met je ipak uživao u tuširanju. Mlaz vrele vode slivao mu se niz glavu i
ramena, spirajući krv i sve užase koji su se dogodili poslednjih sati. Sve
se završilo prilično brzo. Obrisao se, a zatim obukao sivu majicu i
bokserice koji su bili oprani i savršeno ispeglani. Konačno su ga odveli
u prostoriju koja je podsećala na bolničku sobu. U njoj su bila četiri
gvozdena kreveta, četiri identična stola i ništa više. Prostorija je
izgledala sterilno čista, kao da je očišćena bezbroj puta. Čak je i vazduh
bio čist. Met je bio jedina osoba u sobi.
Legao je u krevet i zaspao pre nego što ga je lekar posetio. San mu
je došao brzo poput zahuktalog voza koji ulazi u tunel. Jednostavno je
legao i počeo da tone.
U međuvremenu, u prostoriji na spratu niže, Stiven Melori je sedeo
naspram smežurane i vidno potištene žene koja je istovremeno
uspevala da se mršti i da zeva. Bila je to Gvenda Dejvis, Metova tetka i
zakonski staratelj. Niska i aljkava žena neugledne kose i suvonjavog
izduženog lica koje se lako zaboravlja. Nije bila našminkana, a ispod
očiju su joj bili veliki podočnjaci. Nosila je stari pohabani kaput.
Nekada je on možda bio skupocen, međutim, sada je bio iskrzan po
rubovima. Baš kao i žena koja ga je nosila, pomislio je Melori.
Pretpostavio je da ima oko četrdeset pet godina. Delovala je nervozno,
kao da je ona ta koju optužuju.
„Pa, gde je on sada?”, upitala je Gvenda. Glas joj je bio piskutav i
mrzovoljan, tako da je svako pitanje koje bi postavila delovalo kao
pritužba.
„Na spratu iznad”, odgovorio je Melori. „Zaspao je pre nego što je
lekar stigao da ga pregleda, ali smo mu svejedno dali sredstvo za
smirenje. Moguće je da je u šoku.”
„On je u šoku?”, Gvenda se cinično nasmejala. „Ja sam ta koja je u
šoku, to mogu sasvim sigurno da vam kažem. Da vas neko ovako
pozove telefonom usred noći! Da morate da dođete čak ovamo. Ja sam
uzorna osoba. Ceo taj slučaj sa noževima i provalom... nikada nisam
čula ni za šta slično.”
„Koliko shvatam, živite u kući s prijateljem?”
„Sa Brajanom.” Gvenda je primetila da je Melori izvadio olovku. „Sa
Brajanom Konrenom”, nastavila je posmatrajući kako inspektor
zapisuje ime. „Ostao je kod kuće da spava. Brajan nije ni u kakvom
srodstvu sa dečakom. Zašto bi dolazio usred noći? Mora rano da
ustane.”
„Čime se bavi?”
„Zašto vas to interesuje?” Slegnula je ramenima. „On je mlekadžija.”
Melori je iz fascikle izvadio komad hartije. „Iz Metjuovog dosjea
vidim da mu roditelji nisu živi”, nastavio je.
„Automobilska nesreća.” Gvenda je dodala: „Bilo mu je osam
godina. Tada je sa porodicom živeo u Londonu. Majka i otac su mu
poginuli. Ostao je siroče.”
 „Bio im je jedino dete?”
„Nije imao braće ni sestara. Nikakvih rođaka. Nisu znali šta će s
njim.”
„Vi ste bili u srodstvu s njegovom majkom?”
„Ona mi je bila polusestra. Srele smo se svega nekoliko puta u
životu.” Gvenda se uspravila na stolici i prekrstila ruke. „Ako baš želite
da znate istinu, nikada se nisu naročito prijateljski odnosili prema
meni. Njima je išlo dobro. Imali su lepu kuću u finom kraju. Dobra kola.
Bilo im je lepo. Nisu imali vremena za mene. A kada su poginuli u toj
glupoj saobraćajnoj nesreći... Pa, ne znam šta bi bilo sa Metom da nije
bilo mene i Brajana. Mi smo ga preuzeli. Morali smo sasvim sami da ga
podižemo. I šta smo zauzvrat dobili? Sve same nevolje!”
Melori je još jednom bacio pogled na izveštaj. „Ranije nije pravio
probleme”, rekao je. „Godinu dana nakon što je došao u Ipsvič, počeo je
da beži iz škole. Posle toga, sve je krenulo nizbrdo.”
„Mene krivite zbog toga?” Gvendini obrazi najednom su se
zacrveneli. „Ja nemam nikakve veze s tim! U pitanju je taj momak,
Kelvin Džonson... Živi nedaleko od nas. On je kriv za sve!”
Bilo je jedanaest sati uveče. Dan se prilično odužio, a Melori je
sasvim dovoljno čuo. Zatvorio je fasciklu i ustao. „Hvala vam što ste
došli, gospođo Dejvis”, rekao je. „Da li biste želeli da vidite Metjua?”
„Mislim da nema svrhe da ga vidim ako spava, zar ne?”
„Možda biste više voleli da ponovo svratite ujutru. Tu će biti i
socijalni radnici. Biće mu potreban i pravni zastupnik. Međutim, ako
budete ovde u devet izjutra...”
„Ne mogu da dođem u devet. Moram Brajanu da spremim doručak
kada se vrati sa jutarnje smene. Doći ću posle toga.”
„U redu.”
Gvenda Dejvis je ustala i napustila prostoriju. Melori je posmatrao
kako odlazi. Potpuno je bio ravnodušan prema njoj. Međutim, nije
mogao da se odupre osećanju ogromne tuge prema dečaku koji je
spavao sprat iznad.

Met se probudio.
Još je bio mrak.
Soba u kojoj su bila četiri gvozdena kreveta bila je pusta, a zidovi su
bili sasvim goli. Iz zgrade nije dopirao nikakav zvuk. Met je pod glavom
osetio mekan jastuk. Budući da u sobi nije bilo sata, pitao se koliko je
već dugo tu. Gledajući kroz prozor s rešetkama mogao je da vidi tamno
nebo. Napolju je bio mrkli mrak. Međutim, soba je bila blago osvetljena.
Svetla verovatno nikada nisu bila sasvim ugašena.
Pokušao je ponovo da zaspi, no već se bio sasvim razbudio.
Najednom mu je sve ponovo prošlo kroz glavu, svi događaji koji su se
zbili prethodne večeri. Pred njim su se smenjivale slike poput karata
koje raznosi vetar. Bio je tu Kelvin na železničkoj stanici. Zatim:
magacin, diskovi, čuvar, nož, pa ponovo Kelvin sa tim glupim osmehom
na licu, policijski automobili, i na kraju njegove ruke umrljane krvlju.
Met je zatvorio oči pokušavajući da iz misli istisne ova sećanja.
U zgradi je bilo veoma toplo. Prozori su bili zatvoreni, a radijatori
uključeni. U vazduhu je treperila vrelina. Met je najednom osetio žeđ i
pogledao unaokolo pitajući se može li nekoga da dozove. Ali nije
primetio nikakvo dugme koje bi mogao da pritisne, niti je ikoga bilo u
blizini.
Tada je na stolu na drugom kraju sobe spazio bokal s vodom i
staklenu čašu. Bilo je dovoljno da ustane i da se posluži. Podigao je
ruku ne bi li sklonio prekrivač, međutim, osetio je da su mu ruke
preteške. Ne. To nije bilo moguće. Napeo je mišiće pokušavajući da se
pridigne. Jedva da se pomerio. Tada je shvatio da ga je lekar verovatno
obišao dok je spavao. Ubrizgali su mu neko sredstvo za smirenje. Nije
mogao ni da mrdne.
Gotovo da je vrisnuo. Sav uspaničen, počeo je da se guši. Šta će mu
uraditi? Zašto je morao da ide u taj magacin? Kako je mogao da dozvoli
da se to dogodi? Ponovo je glavom utonuo u jastuk, pokušavajući da se
izbori sa očajem koji ga je sve više obuzimao. Nije mogao da veruje da
je jedan čovek stradao samo zbog nekoliko diskova. Kako je uopšte
mogao da bude toliko glup i da pomisli da mu je Kelvin prijatelj? „On je
to uradio! On je to uradio!” Kelvin je bio bednik. Oduvek je bio takav.
Voda...
U sobi je postajalo sve toplije, a Metu se učinilo da su policajci
namerno uključili grejanje ne bi li ga tako mučili. Sva njegova pažnja
bila je usmerena na bokal s vodom. Na mestu na kome je voda
dodirivala ivicu stakla, Met je uočio savršen krug. Pokušao je da ustane,
ali pošto mu to nije pošlo za rukom, poželeo je da bokal s vodom dođe
do njega. Dodirnuvši jezikom usne, shvatio je da su mu usta sasvim
suva. Na trenutak je osetio miris paljevine. Bokal je bio tako blizu, na
samo nekoliko metara od njega. Pokušavao je da dođe do njega tako
što ga je u mislima prizivao k sebi.
 Bokal se razbio.
Sve se zbilo poput eksplozije na usporenom filmskom snimku. U
deliću sekunde, mlazevi vode protegli su se kroz vazduh da bi ubrzo
pljusnuli na sto i razlili se po komadićima stakla.
Met je bio zapanjen. Nije mu bilo jasno kako se to dogodilo. Nije on
slomio bokal. Slomio se sam od sebe, kao pogođen metkom. Da li je to
ono što se dogodilo? Međutim, nije čuo nikakav pucanj. Nije čuo baš
ništa. Zurio je u deliće stakla rasute po stolu prekrivene baricama vode
koja je kapala na pod. Da li je to bilo zbog toplote u sobi? Možda je ipak
bio on? Da li je moguće da je njegova žeđ na neki neobjašnjiv način
razbila bokal?
Iscrpljenost ga je konačno savladala po drugi put i Met je utonuo u
dubok san. Kada se narednog jutra probudio, nije bilo slomljenog
stakla, baš kao ni prolivene vode. Na stolu su stajali bokal s vodom i
čaša, na istom mestu kao i prethodne noći. Met je zaključio da je ceo
doživljaj samo plod nekog uvrnutog sna.
 PROJEKAT SOS

Ovoga puta odeven u svoju odeću, Met je sedeo naspram četvoro ljudi
koji su ga proučavali s druge strane dugačkog drvenog stola. Nalazili su
se u prostoriji nalik onoj u kojoj se ljudi venčavaju... ili možda razvode.
U njoj nije bilo neprijatno, pa ipak, bila je prevelika i suviše svečana.
Zidovi su bili obloženi lamperijom, a na njima su bili okačeni portreti
zvaničnika - do tada već verovatno pomrlih i uokvireni zlatnim
ramovima. Met se nalazio u Londonu, iako nije bio sasvim siguran na
kom mestu. Kiša je lila tako da mnogo toga nije mogao da vidi kroz
prozore automobila kojim su ga dovezli do samog ulaza u zgradu. Tu su
mu pokazali stepenice koje su vodile u ovu modernu i neprivlačnu
građevinu. Za razgledanje grada nije bilo vremena.
Nedelju dana je prošlo otkad je Met uhapšen. Razgovarali su sa
njim, proučavali ga i procenjivali, ali je najveći deo vremena ipak bio
sâm. Popunjavao je različite upitnike koji su podsećali na testove,
međutim, činilo se da oni nemaju nikakvog smisla. „2, 8,14,20... Koji je
sledeći broj u datom nizu?” I: „Koliko slovnih gretaka ima u ovaj
rečenici?” Različiti muškarci i žene - lekari, psiholozi - tražili su od
njega da govori o sebi. Na listovima hartije pokazivali su mu
najrazličitije oblike. „Šta ovde vidiš, Metju? Na šta te podseća ovaj
oblik?” Bile su tu i različite igre - asocijativni nizovi i slične stvari.
Konačno su mu rekli da ga otpuštaju. Pojavila se putna torba sa
stvarima koju je sigurno Gvenda poslala od kuće. Posle tročasovnog
putovanja u običnom automobilu - koji čak nije bio ni policijski - našao
se na ovom mestu. Kiša se i dalje slivala niz prozore ometajući vidik.
Mogao je da je čuje kako dobuje po staklima, gotovo zahtevajući da uđe
u vozilo. Činilo se da je ceo spoljni svet nestao i da je preostalo samo
ovih petoro ljudi, tu u toj prostoriji.
Skroz levo, nalazila se njegova tetka Gvenda Dejvis. Papirnom
maramicom brisala je oči i razmazivala maškaru. Jednom stranom
njenog lica protezala se prljava smeđa pruga. Glavni inspektor Stiven
Melori sedeo je pored nje i gledao na suprotnu stranu. Treća osoba u
prostoriji bila je sudska službenica. Met ju je toga dana prvi put sreo.
Stara oko šezdeset godina, bila je elegantno obučena i pomalo strogog
izgleda. Nosila je naočare sa zlatnim ramom, a na licu joj je bio izraz
neodobravanja koji je s godinama postao njeno trajno obeležje. Četvrta
osoba u prostoriji bila je socijalna radnica zadužena za Meta, neuredna
sedokosa žena, desetak godina mlađa od sudske službenice. Zvala se
Džil Hjuz, a dodeljena je Metu još kad mu je bilo jedanaest godina. Sve
ove godine radila je s njim i lično je smatrala da je on njen najveći
promašaj.
Sudska službenica je vodila reč.
„Metju, moraš da shvatiš da je ovo veoma kukavički zločin sa
elementima nasilja”, saopštila mu je. Govorila je veoma precizno i
odsečno, kao da je svaka reč od izuzetne važnosti. „Tvoj drug Kelvin
Džonson biće izveden pred Kraljevski sud i gotovo sigurno će biti
osuđen na kaznu zatvora u domu za maloletne prestupnike. Njemu je
sedamnaest godina. Ti si, naravno, mlađi. Svejedno, prešao si starosnu
granicu koja podleže krivičnoj odgovornosti. Ako bi izašao pred sud,
verujem da bi bio osuđen prema članu 91, a to znači da bi bio zatvoren
na tri godine u popravnom domu.”
Zastala je i otvorila fasciklu koja se nalazila na stolu pred njom. U
iznenadnoj tišini, šuškanje stranica koje je okretala delovalo je
preglasno.
„Ti si veoma pametan momak”, nastavila je. „Pred sobom imam
rezultate testova koje si radio prošle nedelje. Sudeći po školskim
rezultatima, nemaš baš neki naročiti uspeh, međutim, čini se da
poseduješ dobro znanje iz matematike i vladaš čitanjem i pisanjem. U
izveštaju psihologa stoji da si pozitivan i kreativan. Veoma je neobično
što si počeo da bežiš iz škole i što si se odao sitnim zločinima.
„S druge strane, jasno je da moramo da uzmemo u obzir i nesrećne
okolnosti iz tvoje prošlosti. Kao veoma mali, iznenada si izgubio
roditelje i to je verovatno kod tebe izazvalo veliku duševnu patnju.
Mislim da nam je svima jasno da uzroke za tvoje mladalačke probleme
treba tražiti u ovom tragičnom događaju. Pa ipak, Metju, moraćeš da
nađeš snagu da prebrodiš sve te probleme. Ako nastaviš putem kojim
si krenuo, veoma su veliki izgledi da ćeš na kraju završiti u zatvoru.”
Met nije slušao njeno izlaganje. Trudio se, ali ove reći su mu
delovale tako daleke i nevažne, kao da dolaze sa razglasa na nekoj
železničkoj stanici na kojoj nije želeo da uhvati voz. Nije mogao da
veruje da se ova žena obraća njemu. Umesto toga, osluškivao je kišu,
čije su kapljice udarale o prozore. Izgledalo je kao da mu ona poručuje
nešto više.
„Postoji novi vladin program koji je osmišljen posebno za ljude kao
što si ti”, nastavila je sudska službenica. „Istina je, Metju, da niko ne želi
da smešta mlade ljude u ustanove. Skupo je, a s druge strane, nemamo
ni dovoljno mesta. Upravo zato vlada je nedavno započela projekat
SOS. Sloboda i obrazovanje koji se stiču kroz program starateljstva.
Simbolično rečeno, ako želiš, sve to možeš da posmatraš kao novu
stranicu u svom životu.”
„Već sam jednom imao staratelja”, rekao je Met gledajući Gvendu
koja se vrpoljila na stolici, „i to se nije pokazalo naročito uspešno.”
„To je sasvim tačno”, složila se službenica. „Štaviše, mislim da
gospođa Dejvis više ne može da se brine o tebi. Dovoljno dugo se
starala.”
„Zaista?”, upitao je Met cinično.
„Učinila sam koliko sam mogla!”, uzviknula je Gvenda. Maramicom
je obrisala oči. „Nikada to nisi umeo da ceniš. Nikada nisi bio dobar.
Nisi čak ni pokušao.”
Službenica se zakašljala, a Gvenda je nakratko podigla pogled, da bi
ubrzo potom zaćutala. „Bojim se da i socijalna radnica koja je radila sa
tobom, gospođica Hjuz, deli slično mišljenje”, nastavila je. „Moram da ti
kažem, Metju, da nam ne ostavljaš mnogo izbora. Projekat SOS je tvoja
poslednja prilika da se vratiš na pravi put.”
„Šta je to SOS?”, upitao je Met. Najednom je poželeo da napusti ovu
sobu. Nije mu bilo važno gde će ga poslati.
„SOS je starateljski program”, preuzela je reč Džil Hjuz. Bila je niska
žena, a sto za kojim je sedela zaklanjao je polovinu njenog tela. Njena
visina uopšte nije priličila zanimanju kojim se bavila. Ceo svoj život
imala je posla sa agresivnim kriminalcima, od kojih su mnogi bili
krupniji od nje. „Postoji veći broj dobrovoljaca koji žive u udaljenim
seoskim sredinama...”
„Na selu ima kudikamo manje iskušenja”, upala je u reč sudska
službenica.
„Svi oni prilično su udaljeni od gradskih sredina”, nastavila je Džil
Hjuz. „Ovi ljudi počinju da se staraju o mladim osobama kao što si ti
tako što im nude patrijarhalno kućno okruženje. Obezbeđuju hranu,
odeću, društvo i što je najvažnije od svega, disciplinu. Prvo slovo S u
nazivu projekta SOS odnosi se na slobodu koju treba zaslužiti.”
 „Tvoj novi staratelj može zatražiti od tebe da pomogneš pri lakšim
fizičkim poslovima”, dodala je službenica.
„Mislite... moraću da radim?”, upitao je Met prezrivo.
„U tome nema ničeg lošeg!”, prosiktala je službenica. „Rad na selu
dobar je za tvoje zdravlje, a mnoga deca bila bi oduševljena da vreme
mogu da provode okružena životinjama na farmi. Niko te ne može
naterati da učestvuješ u projektu SOS, Metju. On je na dobrovoljnoj
osnovi. Međutim, moram da kažem da je to jedinstvena prilika za tebe.
I sigurna sam da će ti se više dopasti nego ono drugo što ti predstoji.”
Da bude u zatvoru tri godine, značilo je ono što je imala na umu.
„Koliko dugo ću morati da ostanem tamo?”, upitao je.
„Najmanje godinu dana. Nakon toga, ponovo ćemo razmotriti
okolnosti.”
„Možda će ti se dopasti”, rekao je Stiven Melori, pokušavajući da
zvuči optimistično. „Sasvim novi početak, Mete. Prilika da upoznaš
nove prijatelje.”
Međutim, Meta su mučile sumnje. „Šta ako mi se ne dopadne?”,
upitao je.
„Bićemo u stalnom kontaktu sa tvojim starateljem”, objasnila mu je
službenica. „Tvoj staratelj će podnositi nedeljni izveštaj policiji, a tetka
će te posetiti čim budeš spreman za to. Period adaptacije je tri meseca,
a nakon toga posećivaće te jednom mesečno.”
„Ona će obezbediti potrebnu spregu između staratelja i socijalne
službe”, rekla je Džil Hjuz.
„Ne znam hoću li to moći sebi da priuštim”, progunđala je Gvenda.
„Hoću da kažem, ako bude putnih troškova. Uostalom, ko će da brine o
Brajanu kad ne budem tu? Imam svoje obaveze, znate...”
Njen glas je utihnuo. Zanemari li se saobraćajna buka i dobovanje
kiše po prozorima, u prostoriji je najednom zavladala smrtna tišina.
„U redu.” Met je slegnuo ramenima. „Možete da me pošaljete gde
god želite. Uopšte mi nije važno. Sve je bolje od toga da budem sa njom
i sa Brajanom.”
Gvenda se zacrvenela. Melori je uskočio pre nego što je uopšte
stigla da progovori. „Nećemo te napustiti, Mete”, obećao je. „Vodićemo
računa o tebi.”
Međutim, sudska službenica se razbesnela. „Nemaš razloga da se
buniš”, progunđala je posmatrajući Meta preko okvira svojih naočara.
„Iskreno govoreći, trebalo bi da budeš zahvalan što ti se pruža ovakva
prilika. I trebalo bi da te upozorim. Ako tvoj budući staratelj ne bude
zadovoljan napretkom i ako na bilo koji način zloupotrebiš ljubaznost
koja ti se ukazuje, ponovo se vraćaš nama. A tada ćeš se naći u nekom
popravnom domu. Neće ti biti pružena još jedna prilika. Da li ti je to
jasno?”
„Da, jasno mi je”, odgovorio je Met gledajući u pravcu prozora.
Svetlost je takoreći iščezla iza sive vodene zavese koja se neprekidno
pomerala. „Kada ću upoznati svog staratelja?”
„Njeno ime je Džejn Deveril”, rekla je socijalna radnica. „Trebalo bi
da se pojavi svakoga časa.”

Na podzemnoj stanici Holborn radnici su popravljali pokretne

stepenice. I dok se Džejn Deveril pela sve do nivoa ulice, varnice iz
aparata za zavarivanje blesnule su i zaiskrile za njom. Međutim, ona ih
nije primetila. Stajala je sasvim mirno i stiskala kožnu tašnu pod
pazuhom gledajući u jednu tačku na nekoliko metara pred sobom, kao
da je zgrožena okruženjem u kome se našla.
Ubacila je kartu u aparat za poništavanje na izlazu i posmatrala
kako se prolaz otvara. Slučajni prolaznik je naleteo na nju i na trenutak
nešto mračno zaiskrilo je u očima Džejn Deveril. Nekako se pribrala.
Nosila je ružne, staromodne kožne cipele i hodala je čudno, kao da
nešto nije u redu sa njenim nogama.
Gospođa Deveril je bila sitna žena pedesetih godina. Kosa joj je bila
seda i kratko ošišana. Njena koža još uvek nije bila izgubila svežinu,
alije bila nekako beživotna. Imala je stroge, ledene oči i jagodice koje su
formirale dve oštre kosine na njenom licu. Bilo je teško i zamisliti da se
njene sive usne ikada smeju. Strogo odevena, u sivoj suknji i
odgovarajućem sakou sa košuljom zakopčanom do grla, nosila je
srebrnu ogrlicu, a na reveru, srebrni broš u obliku guštera.
Neko je posmatrao njeno kretanje od stanice Holborn.
Dok je koračala ulicom Kingsvej u pravcu kancelarija iza trga
Linkolns in filds, gospođa Deveril nije bila svesna da je neko prati.
Međutim, čovek u vetrovci sa kapuljačom bio je na samo desetak
koraka iza nje. Imao je dvadeset godina, masnu plavu kosu i sitno lice
nezdravog izgleda. Spazivši je kako izlazi iz podzemne stanice, odmah
mu je bilo jasno da dolazi iz unutrašnjosti. Nije znao ko je ona i to ga
savršeno nije zanimalo. Interesovale su ga samo dve stvari: njena tašna
i nakit.
Nije imao predstavu kuda se zaputila, međutim, nadao se da će
napustiti glavnu ulicu prepunu pešaka i sa pokojim policajcem i
skrenuti u neku sporednu i manje prometnu ulicu. U svakom slučaju,
vredelo je pričekati još koji minut. I dalje ju je pratio kada se zaustavila
na uglu skrenuvši levo pored gradske kafane. Nasmejao se. Nije moglo
ispasti bolje. Sada su samo njih dvoje hodali uzanom sporednom
ulicom. Bila je to prečica do gradske četvrti sa advokatskim
kancelarijama. Čitav svet u malom. Pogledao je uokolo da se uveri da u
blizini nema nikoga, a zatim je zavukao ruku u džep svoje prljave
vetrovke. Izvadio je reckavi nož i okretao ga u ruci uživajući u nadmoći
koju mu je pružao. Zatim je potrčao prema njoj.
„Hej, ti!”, povikao je.
Žena je zastala leđima okrenuta prema njemu.
„Daj mi svoju tašnu, kučko. Odmah! I ogrlicu...”
Nastao je tajac.
Džejn Deveril se okrenula.

Sa šoljom čaja u ruci i pomalo zadihana, Džejn Deveril je desetak

minuta kasnije sedela u kancelariji za porodično pravo i maloletničke
prestupe, istoj onoj u kojoj je bio i Met.
„Veoma mi je žao što sam zakasnila”, rekla je. Imala je dubok, grlen
glas, poput nekoga ko mnogo puši. „Budući da ne odobravam
nevaspitanje, to je veoma nekulturno od mene. Tačnost je prvi
pokazatelj lepog vaspitanja. To uvek govorim.”
„Imali ste problema da stignete ovde?”, upitao je Melori.
„Autobus je kasnio. Da sam imala mobilni telefon, javila bih se sa
autobuske stanice. U Jorkširu nismo toliko savremeni kao vi ovde u
Londonu. Zapravo, tamo gde živim ne dopire signal, tako da mi mobilni
telefon ne bi ničemu služio.” Zatim se obratila Metu. „Vrlo mi je milo
što sam te upoznala, dušo. Toliko toga sam čula o tebi.”
Met je pogledao ženu koja se dobrovoljno prijavila da bude njegov
staratelj u projektu SOS. Ono što je video nije mu se dopalo.
Džejn Deveril je izgledala kao da je stigla iz drugog stoleća, iz
vremena kada je učiteljima bilo dozvoljeno da tuku decu i kada su
obroci započinjali čitanjem Biblije. Met nikada do tada nije imao priliku
da upozna nekog sa tako strogim izgledom. Iako se ispostavilo da su se
tek upoznale, Džil Hjuz je pozdravila ovu ženu kao da joj je stara
prijateljica. Do tada su se samo čule telefonom. Stivenu Meloriju nije
bilo baš prijatno. Pošto ju je upoznao i rukovao se sa njom, ućutao je
delujući zadubljeno u sopstvene misli. Sudska službenica bila je mnogo
više zainteresovana za dokumentaciju, žurno pokušavajući da sve što
pre privede kraju. Met je ponovo analizirao gospođu Deveril koja je
pijuckala čaj ne odvajajući oči od njega. Prosto ga je gutala pogledom.
„Poznaješ li uopšte Jorkšir?”, upitala ga je.
Met isprva nije shvatio da se obraća njemu. „Ne”, rekao je. „Nikada
nisam bio tamo.”
„Selo se zove Leser Moling. Malo je zabačeno. Najbliži grad je
Grejter Moling, za koji takođe niko nije čuo. A i zašto bi, kad tamo nema
ničeg. Mi iz Jorkšira prilično smo jednostavni. Brinemo o zemlji, a ona
brine o nama. Sigurna sam da će ti se posle gradske vreve mesto učiniti
veoma mirno. Međutim, s vremenom ćeš se privići.” Pogledala je u
sudsku službenicu. „Zaista ću moći danas da ga povedem?”
Službenica je potvrdila.
Gospođa Deveril se nasmešila. „ A kada ćete nas prvi put posetiti?”
„Za šest nedelja. Metu je potrebno neko vreme da se prilagodi.”
„Pa, posle šest nedelja provedenih sa mnom, uveravam vas da ga
nećete prepoznati.” Obratila se Gvendi Dejvis: „Nema potrebe da
brinete za njega, gospođo Dejvis. Možete da ga pozovete telefonom kad
god poželite, i naravno, oboje se radujemo što ćete nas uskoro
posetiti.”
„Nisam baš sigurna u to.” Gvenda je i dalje bila zabrinuta. „To je
dugačak put i nisam sigurna da će moj prijatelj...” Odjednom je zaćutala.
„Evo još nekih obrazaca koje treba da popunite, gospođo Deveril”,
rekla je sudska službenica. „Posle toga možete da krenete. Gospođa
Dejvis je donela putnu torbu sa Metovom garderobom i ličnim
stvarima.” Obraćajući se Metu, nastavila je: „Verujem da bi voleo da se
oprostiš sa svojom tetkom.”
„Ne bih. Nemam šta da joj kažem.”
„Nisam ja kriva”, rekla je Gvenda, najednom prilično ljuta. „Nikada
nisam imala nikakve veze s tobom niti sa tvojom porodicom. Štaviše,
nisam ni želela da te uzmem posle onoga što se dogodilo tvojim
roditeljima. Međutim, učinila sam to, a ti si mi doneo samo nevolje.
Jedino sebe treba da kriviš za sve.”
„Nema potrebe za tim”, rekao je Melori. „Mnogo sreće, Mete.
Iskreno se nadam da će ovo biti dobro za tebe.” Pružio mu je ruku.
Isprva oklevajući, Met se na kraju ipak rukovao. Melori nije bio kriv ni
za šta. U to je bio sasvim siguran.
„Vreme je da krenemo!”, rekla je gospođa Deveril. „Zakasnićemo na
autobus!”
Met je ustao. Dok je napuštao sobu, Melori ga je posmatrao
zamišljeno i zabrinuto.

Dva sata kasnije, Met je koračao autobuskom stanicom Viktorija,

noseći putnu torbu koju mu je Gvenda spakovala. Oko sebe je
posmatrao autobuse koji su bučno prispevali u stanicu ili su sa nje
odlazili, mnoštvo putnika i štandove sa hranom i časopisima iza
reflektujućih stakala. Mesto je bilo neprijatno: hladno, vlažno i
ispunjeno vazduhom koji je mirisao na naftu. Gotovo da nije mogao da
poveruje da se tu nalazi. Bio je slobodan... Konačno bez policijskog
nadzora. Ne. Nije bio slobodan, ubrzo se podsetio. Predali su ga ovoj
ženi koja je sebe nazivala njegovim starateljem.
„Evo našeg autobusa.” Gospođa Deveril je prstom pokazala na
autobus na čijem je prednjem staklu stajao natpis JORK.
Met je svoju torbu predao čoveku koji ju je odmah ubacio u odeljak
za prtljag. Zatim se popeo u autobus. Rezervisali su sedišta u zadnjem
delu. Gospođa Deveril je dopustila Metu da sedne pored prozora, a
zatim je sela pored njega. Autobus je uskoro bio pun. Tačno u jedan sat,
vrata su se zatvorila, oglasio se motor i autobus je krenuo. Oslonivši se
čelom na staklo, Met je posmatrao kako autobus napušta stanicu i
izlazi na gradske ulice. Kiša je još padala. Pred njegovim očima, kišne
kapi sustizale su jedna drugu. Pored njega je sedela gospođa Deveril
poluzatvorenih očiju, teško dišući.
Pokušao je da se koncentriše i spozna svoja osećanja. Međutim,
najednom je shvatio da ne oseća ništa. Sistem ga je jednostavno
progutao. Procenili su ga, odobrili mu učešće u projektu SOS, a zatim ga
poslali tamo gde treba. Makar neće morati da se vrati u Ipsvič. Bio je
zahvalan na tome. Tako se okončalo šest godina koje je proveo sa
Gvendom i Brajanom. Ono što predstoji nikako ne može biti lošije.
U međuvremenu, na oko osam kilometara od tog mesta, dva
policijska automobila i ambulantna kola blokirali su prilaz sporednoj
uličici u gradskoj četvrti Holborn. Na tom mestu je pronađen mrtav
čovek - mladić u vetrovci sa kapuljačom.
Tim stručnjaka sudske medicine upravo je stigao, ali fotografima i
policijskim radnicima uveliko je bilo jasno da su naišli na nešto posve
neobično. Žrtva im je bila vrlo dobro poznata. Bio je to Vil Skot,
narkoman umešan u mnogobrojne pljačke u centralnom delu Londona.
U šaci je čvrsto držao kuhinjski nož kojim je ubijen. Međutim, niko ga
nije napao. Nisu pronašli otiske prstiju. Ni traga o tome da mu se bilo
ko približio.
Na licu mu je bio neprijatan osmeh, a iz očiju mu je dopirao
unezveren pogled. Nož je držao čvrsto. Zabadao ga je centimetar po
centimetar u sopstveno srce. Nije bilo jasno kako je to uradio niti
zašto. Međutim, prema nalazima stručnjaka sudske medicine, nije bilo
nikakve sumnje da je to učinio sam.
Iz nekog razloga, Vil Skot se ubio.
 LESER MOLING

London i Jork razdvajalo je tri stotine kilometara dosadnog autoputa, a

samo putovanje trajalo je više od četiri sata. Autobus je dvaput pravio
pauzu na benzinskim stanicama, međutim, Met i gospođa Deveril nisu
napuštali sedišta. Gospođa Deveril je na put ponela sendviče. Uvijeni u
smeđe salvete, nalazili su se u njenoj tašni. Izvadila ih je i ponudila
jedan Metu.
„Jesi li gladan, Metju?”
„Nisam, hvala.”
„Očekujem da u Jorkširu jedeš ono što ti se ponudi. U mojoj kući ne
bacamo hranu.”
Odmotala je zamotuljak i Met je spazio dve kriške belog hleba
između kojih je bila hladna džigerica. Odahnuo je što nije uzeo sendvič.
„Verovatno se pitaš kakva sam”, rekla je gospođa Deveril pošto je
započela svoj ručak. Uzimala je hranu sitnim zalogajima i polako je
žvakala. Progutavši s naporom prvi zalogaj, osetila je bol u grlu. „Sada
sam tvoj zakonski staratelj”, nastavila je. „Ti si lopov i delikvent i vlada
mi je poverila da se staram o tebi. Međutim, spremna sam da
zaboravim tvoju prošlost, Metju. Uveravam te da me mnogo više
interesuje tvoja budućnost. Ako budeš postupao kako ti se kaže, lepo
ćemo se slagati. Budeš li neposlušan i pokušaš li da mi se suprotstaviš,
u vera vam te da ćeš zažaliti više nego što možeš i da naslutiš. Da li je
to jasno?”
„Jeste”, rekao je Met.
Pogled joj je skliznuo prema njemu, a on je zadrhtao. „Imaj na umu
da nikome nije stalo do tebe. Nemaš ni roditelje ni porodicu. Poseduješ
minimalno obrazovanje i nemaš nikakvu perspektivu. Ne želim da
zvučim surovo, alija sam, dušo, jedino što ti je preostalo na ovom
svetu.”
Odvratila je pogled od njega i nastavila da jede sendviče. Zatim je
izvadila časopis za poljoprivrednike i počela da čita. Činilo se da je
sasvim zaboravila na Meta.
Autoput se protezao u nedogled. Pogled iz autobusa nije bio
posebno zanimljiv, ali Met je kao hipnotisan posmatrao bele signalne
linije i zaštitnu ogradu, koji su na putu neprekidno treperili pored
njega. Potpuno odsutan, u mislima je odlutao daleko, na neko mesto
koje nije bilo ni na javi ni u snu.
Ponovo se našao u svojoj viktorijanskoj kući u Dalviču, prijatnom
londonskom predgrađu ušuškanom u lišću. Tu je živeo sa majkom i
ocem. Prošlo je šest godina otkad ih je poslednji put video, međutim,
gledajući sada kroz prozor autobusa, ugledao ih je ponovo.
Majku, stalno užurbanu u kuhinji koja je bila uvek u neredu, čak i
onda kada je upravo bila sređena. Na sebi je imala odeću koju je nosila
poslednjeg dana: ružičastu haljinu i belu lanenu jaknu. Kad god bi je se
setio, uvek ju je tako zamišljao, u sasvim novoj haljini koju je kupila za
svadbeni prijem na koji je trebalo da idu. Uz nju je bio Metov otac Mark,
koji se osećao pomalo neudobno u odelu sa kravatom. Mark Friman je
bio lekar, a na posao je odlazio u onome što bi prvo pronašao i obukao.
Najčešće su to bile farmerke i džemper. Nije voleo da se doteruje.
Međutim, jedan od lekara sa hirurške klinike se ženio i trebalo je otići
na svadbu. Prvo na samu ceremoniju venčanja, a zatim u otmen hotel.
Njegov otac je sedeo za stolom i doručkovao užurbano. Okrenuo se
prema svojoj ženi zabacivši svoju tamnu kosu, kao što je uvek činio, a
zatim ju je upitao: „Gde je Metju?”
Utom je Metju stigao. Naravno, tada je još uvek bio Metju. Šest
godina kasnije, dok je sedeo u autobusu na putu za mesto za koje
nikada nije čuo, Met se prisećao sebe onakvog kakav je nekada bio:
nizak, pomalo debeljuškast, tamnokosi dečkić koji ulazi u osvetljenu
žutu kuhinju. Za stolom zatiče oca, a majka drži čajnik u obliku
medvedića. Sve može da čuje iznova.
„Hajde, Metju. Zakasnićemo.”
„Ne želim da idem.”
„Molim? Šta to pričaš?”
„Metju...?”
„Ne osećam se dobro. Ne želim da idem.”
Ne želeći više da se priseća, Met je rukama prekrio oči. Sećanje mu
je donosilo samo bol... Svaki put iznova. „Kako to misliš, ne želiš da ideš?”
„Molim te, tata. Nemoj da me teraš...”
Raspravljali su se, ali ne predugo. Njegovi roditelji imali su samo
njega i prilično su ga razmazili. Smatrali su da će mu biti lepo na
venčanju. Budući da su pozvana i druga deca, za njih je predviđen
poseban šator sa mađioničarem i balonima. A sada se plan promenio!
Otac je obavio telefonski poziv i problem je rešen. Rouzmari Grin,
njihova druželjubiva i uvek uslužna komšinica, pristala je da pričuva
Metjua. Roditelji su otišli bez njega.
Zato i nije bio u kolima kada se nesreća dogodila. Oni su poginuli, a
on je preživeo.
Met je spustio ruke sa očiju i ponovo gledao oko sebe. Autobus je
usporio. Dečak se nije osećao dobro. Imao je temperaturu i hvatala ga
je prehlada. U glavi mu je snažno brujalo.
„Stigli smo”, rekla je gospođa Deveril.
Met je pogledao kroz prozor.
Prispeli su na autobusku stanicu koja je bila modernija i manja od
stanice Viktorija. Autobus se zaustavio, a Met i gospođa Deveril,
zajedno sa ostalim putnicima, žurno su se uputili ka izlazu. U ovom
mestu bilo je hladnije nego u Londonu, ali barem nije padala kiša. Met
je uzeo svoju putnu torbu, a zatim se za gospođom Deveril uputio
preko staničnog trga.
Pored starog slupanog landrovera čekao ih je čovek. Automobil se
gotovo raspadao, a njegove delove na okupu je, čini se, držalo samo
blato kojim su bili prekriveni. Čovek koji ih je dočekao bio je nizak i
veoma debeo, sa žutom masnom kosom i vodnjikavim očima. Lice mu
je bilo toliko opušteno da je izgledalo kao da će mu svakoga časa
skliznuti sa glave. Nosio je prljave farmerke i pretesnu košulju. Metu
nisu promakla nategnuta dugmad. Bilo mu je četrdesetak godina.
Njegove mekane i debele usne bile su razvučene u vlažan i neprijatan
osmeh.
„Dobar dan, gospođo Deveril”, rekao je.
Gospođa Deveril se pravila da ga ne primećuje. Obratila se Metu.
„Ovo je Noa.”
Met nije rekao ništa. Budući da ga je Noa ispitivački posmatrao, Met
se osećao pomalo nelagodno. „Dobro došao u Jorkšir”, rekao mu je Noa.
„Milo mi je da te upoznam.” Pružio mu je ruku. Prsti su mu bili kratki i
debeli, a nokti blatnjavi. Met nije pružio ruku.
„Noa radi za mene na farmi”, objasnila je gospođa Deveril.
„Razgovori sa njim ne traju dugo, tako da se ne bih previše zamarala
pričom s njim.”
Noa je i dalje piljio u njega. Usta su mu bila otvorena, a niz obraz mu
se slivala pljuvačka. Met je skrenuo pogled sa njega.
 „Uđi u kola”, rekla je gospođa Deveril. „Vreme je da upoznaš svoj
novi dom.”

Vožnja je trajala oko jedan sat. Prvo su išli autoputem, zatim

magistralnim putem i na kraju, krivudavim seoskim drumom. Kako su
odmicali od autobuske stanice, krajolik je izgledao sve depresivnije.
Činilo se da je Leser Moling zaturen negde na obroncima jorkširskih
tresetišta, ali Met nije mogao da uoči nikakav natpis. Osećao se lošije
nego pre, a u sebi se pitao da li je to zbog načina na koji je Noa vozio ili
zato što je usput pokupio neki virus.
Uskoro su se našli na raskrsnici na kojoj se ukrštalo pet identičnih
puteva. Duž obe strane puta nalazilo se drveće. Met nije primetio kad
su ušli u šumu, ali ona ih je sada sasvim okruživala. Drveće, neka vrsta
bora, očigledno je bilo zasađeno nedavno. Potpuno jednakih visina i
boja, stabla su bila posađena duž savršene prave linije i ravnomerno
razmaknuta. Gde god da je pogledao, Met je svuda video isto. Setio se
reči socijalne radnice u Londonu. Projekat SOS ima za cilj da ga drži
podalje od gradskih sredina i što dalje od svakog iskušenja. Sasvim je
sigurno da izolovanije mesto od ovog nisu mogli da pronađu.
Na sledećem skretanju stajao je putokaz čiji je gornji deo bio
odvaljen. Preostao je samo donji deo stuba.
„Leser Moling nalazi se kilometar i po uzbrdo”, rekla je gospođa
Deveril pokazujući ulevo. „Odvešću te tamo kad se malo navikneš na
okolinu. Međutim, mi živimo na suprotnoj strani.”
Noa je skrenuo ulevo. Vozili su se još pedesetak metara i ubrzo su
se našli pred kapijom. Met je imao tek toliko vremena da osmotri
natpis ispisan sumornom smeđom farbom: Hajv hol. Zatim su nastavili
šljunkovitim prilazom koji je vodio između dve ograde sa bodljikavom
žicom. Put se protezao sve do dvorišta i kompleksa sa ambarima i
kućama. Automobil se zaustavio. Konačno su stigli.
Met je izašao iz kola.
Mesto je bilo bedno, ali to nije bilo zbog lošeg vremena jer bi se čak
i po sunčanom danu teško mogle pronaći lepe reči za Hajv hol. Glavna
kuća bila je sagrađena od velikih kamenih blokova, a krov je bio
prekriven crepom od škriljca i izvijao se pod težinom velikog dimnjaka.
Ambari su bili sagrađeni od dasaka toliko starih i vlažnih da su trulile
na mestima na kojima su dodirivale zemlju. Preko njih se širila
tamnozelena mahovina nalik nekoj zarazi. Komad zemlje nepravilnog
oblika u kome su se stapali voda, zemlja i šljunak predstavljao je
dvorište. Teturajući se tamo-amo, kokoške jedva da su se pomerile
kada je pored njih prošao landrover. U blatu se valjalo šest svinja.
„Evo nas”, saopštila je gospođa Deveril izlazeći iz automobila i
protežući noge. „Nije bogzna šta. Svejedno, to je moj dom i meni je
dobar. Ovde nema kompjuterskih igrica niti televizije. Međutim, kad
počneš da radiš, bićeš suviše umoran za takve stvari. Na selu rano
odlazimo u krevet. S vremenom ćeš se navići na naš način života.”
Ušli su u kuću. Prednja vrata su vodila u prostranu kuhinju sa
betonskim podom. Na jednom kraju bio je šporet na drva, a sa tavanice
su visili lonci i šerpe. Na drvenim policama bilo je poredano na
desetine tegli i flaša. Gospođa Deveril je povela Meta u dnevnu sobu u
kojoj su bili smešteni stari pohabani nameštaj i police prepune knjiga.
Iznad ogromnog kamina visio je portret osobe koja je ličila na vlasnicu
kuće, ali slika je bila stara više od petsto godina. Osoba na slici imala je
iste zle oči i identične upale obraze.
Jedino je kosa bila drugačija. Bila je puštena i kao uhvaćena na
vetru.
„Daleki predak”, objasnila je gospođa Deveril.
Met je osmotrio i druge detalje na slici. Osoba na njoj stajala je
ispred nekog sela, a iza njene figure mogao je da vidi nekoliko
neprivlačnih kuća. Ponovo je pogledao njeno lice i sav se naježio. Iako
se na slici ništa nije pomerilo, on je svejedno mogao da se zakune kako
je žena na njoj pogledala ulevo. Fiksirala ga je očima. Progutao je
knedlu. Mašta se poigravala s njim. Okrenuo se i primetio kako i
gospođa Deveril pilji u njega. Našao se u klopci između dve žene.
Gospođa Deveril jedva da se nasmešila. „Izgleda isto, zar ne?
Prezivala se Deveril. Porodica Deveril živi u ovom delu Jorkšira već tri
stotine godina. I njeno ime bilo je Džejn. Izgorela je u vatri. Kad je
pravac vetra povoljan, kaže predanje, još mogu da se čuju njeni krici.
Pokazaću ti gornji sprat...”
Met je spiralnim stepenicama sledio gospođu Deveril sve do sobe
na kraju hodnika, na gornjem spratu kuće. Ovo je trebalo da bude
njegova soba. Prostorija koju je najviše želeo da vidi. Glava ga je sve
više bolela i Met se pitao hoće li se razboleti.
Metova soba je imala nisku tavanicu sa vidljivim drvenim gredama,
a na sredini drvenog poda nalazio se mali tepih. Gledala je na zadnji
deo farme, odakle je pogled preko polja dopirao sve do šume. Maleni
prozori bili su ugrađeni u zidove debele barem jedan metar. U
prostoriji se nalazio ulegnut krevet, prekriven ćebadima i čaršavima.
Naspram njega bili su lavabo i komoda, na kojoj je stajala vaza sa
osušenim cvećem. Zidovi su bili ukrašeni prizorima Leser Molinga,
oslikani vodenim bojama.
„Tražili su da uredim sobu za tebe”, naglasila je neprijateljski
gospođa Deveril. Rukovodioci projekta SOS rekli su da će posetiti
farmu. Zahtevali su da soba bude uredna i udobna. „Sama sam osušila
cveće. Beladona, lijander i imela. Moja tri omiljena cveta. Iako otrovni,
divnih su boja.”
Met je spustio svoju torbu na krevet. Istoga časa primetio je nešto
među jastucima.
„Ovo je Asmodeus”, rekla je gospođa Deveril. „Moja mačka.”
Na krevetu je ležala ogromna crna mačka žutih očiju. Stomak joj je
bio zaobljen, kao da je upravo jela. Na mestu gde joj se krzno izlizalo,
Met je zapazio sivu mrlju. Mačka se protezala i lenjo prela. Pružio je
ruku da je pomazi i ona je počela još glasnije da prede. Okrenuvši
lagano glavu, pogledala je Meta u oči. Zatim mu je zarila zube u ruku.
Met je jauknuo i izmakao ruku. Sa palca mu je potekla svetlocrvena
krv. Crvena kapljica pala je na pod, a gospođa Deveril se povukla korak
nazad. Metu nije promaklo da su joj se oči najednom raširile. Tada se
prvi put zaista nasmejala. Pogled joj je bio prikovan za krv na podu.
Bilo je to previše za njega.
Met je osetio kao da se soba oko njega preokrenula i on se
zateturao. Pokušao je nešto da izusti, ali reči mu nisu dolazile. Zidovi
su se našli u vrtlogu. Začuo je kako se vrata bučno otvaraju i gledajući
kroz njih, učinilo mu se da vidi kružno raspoređene ogromne granitne
blokove. Neko je držao nož. Nad Metovom glavom lebdeo je nož sečiva
uperenog u njegove oči. Pod se zatresao, a zatim je popucao parket i
komadići drveta razleteli su se unaokolo. Iz poda je izbijala blistava
svetlost i Metu se učinilo da u njoj vidi nešto nalik divovskoj ruci koja
ne pripada ljudskom biću.
U ušima mu je odjekivao neki glas koji je prošaptao: „Jedan od
petoro!”
Svetlost ga je potpuno okružila. Osetio je kako prolazi kroz njega i
žari unutrašnjost njegove glave. Dlanovima je pritiskao oči u pokušaju
da joj onemogući prolaz. Zatim je počeo da pada. Onoga časa kad je
udario o zemlju, već je bio bez svesti.
 UPOZORENJE

„Šta je s njim?”
„Ima zapaljenje pluća.”
„Molim?”
„Mogao bi da umre.”
„Ne može da umre!”
„Izlečite ga, gospođo Deveril. Vi ste odgovorni za njega. Postarajte
se da preživi!”
Met je čuo glasove, ali nije mogao sa sigurnošću da kaže kome su
oni pripadali. Ležeći u postelji, bio je svestan jedino jastuka pod
glavom. Međutim, što se ostalih stvari tiče, nije mogao da utvrdi da li je
budan ili sanja. Uspravio se u krevetu i napola otvorio oči. Znoj mu je
lagano potekao niz lice. Jedan jedini pokret oduzeo mu je svu snagu.
Vrata su se upravo zatvorila. Osoba koja je poslednja govorila tek
što je izašla iz sobe. Neki čovek, ali Met nije mogao da mu vidi lice. Sa
njim u sobi bili su gospođa Deveril i i još jedna žena. Žena je bila takođe
seda, sa svetlocrvenim belegom sa jedne strane lica. U pozadini je
stajao Noa i trljao ruke.
Soba je zatim zablistala i zavese su se iznenada navukle. Pred
njegovim krevetom ukazali su se vatreni jezičci. Da li je kuća bila u
plamenu? Nije. Postavili su metalni tronožac sa kazanom u kome je bio
ugalj. Žene su govorile jezikom koji nije mogao da razume. Raspirujući
plamenove crnim i zelenim kristalima, nešto su šaputale jedna drugoj.
Met je video kako se kristali tope i pretvaraju u mehuriće i sobu je
najednom ispunio žuti dim. Miris sumpora prodirao mu je u nozdrve.
Met se gušio, a oči su mu suzile. Pokušao je da obliže usne, ali usta su
mu bila sasvim suva.
Noa je prišao držeći neku posudu. Žena koju Met nije poznavao
držala je zmiju. Odakle se ona stvorila? Smeđa i ružna, bila je dugačka
oko pola metra i izvijala se pred njom. Otrovnica? Žena je odnekud
izvadila skalpel, sličan onome kakav koriste hirurzi. Met je video kako
je zmiju uhvatila za glavu, a zatim je rasporila. Iz nje je potekla
tamnocrvena krv i počela da kaplje u metalni pehar. Zmija se ukrutila i
postala sasvim mirna.
Gospođa Deveril je sklonila prekrivač sa Metovog kreveta. Met je na
sebi imao samo bokserice. Kad se nadvila nad njim, ustuknuo je.
Umočila je prst u zmijsku krv, a zatim je duž njegovih grudi i po
stomaku povukla liniju. Tečnost je bila topla i lepljiva. Pokušao je da se
pomeri, ali telo ga nije poslušalo. Bespomoćno je posmatrao kako
gospođa Deveril pruža ruku i obeležava njegovo čelo.
„Otvori usta”, naredila mu je.
„Ne...” uzviknuo je Met pokušavajući da je zaustavi. Međutim, usta
su mu se sama otvorila i gospođa Deveril ga je uskoro pojila tečnošću
iz pehara. Znao je da pije krv. Imala je gorak ukus, najužasniji na svetu.
Želeo je da povrati, da je ne primi u sebe. Uprkos tome, ona je, kao da je
duh zmije iz koje je poticala, samo skliznula u njegov stomak. Istoga
trena osetio je kako tone kroz dušek, a zatim i kroz pod. Kako ga je
živog gutala zemlja, a onda...
Otvorio je oči.
Gospođa Deveril je sedela u sobi i Čitala knjigu. U prostoriji nije bilo
nikoga osim nje. Kroz otvoren prozor dopirao je povetarac. Met je
progutao knedlu. Imao je vrtoglavicu, ali se sve u svemu osećao dobro.
„Konačno si se probudio”, promrmljala je gospođa Deveril,
zatvarajući knjigu.
„Šta se dogodilo?”, upitao je Met.
„Bio si bolestan. Ništa preozbiljno. Upala pluća. Ali sada je to
prošlo.”
„Dali ste mi nešto da popijem...” Met je pokušavao da se priseti, iako
to nije želeo. I sama pomisao na ono što se dogodilo bila mu je odbojna.
„Tu je bila neka zmija”, dodao je.
„Zmija? O čemu ti pričaš? Imao si noćne more, Metju. Rekla bih da je
to zato što previše gledaš televiziju.”
„Gladan sam”, rekao je Met.
„Verujem da jesi. Nisi jeo tri dana.”
„Tri dana!”
„Toliko dugo si bio bez svesti.” Ustala je i odgegala se do vrata.
„Doneću ti čaj”, rekla je. „Još sutra možeš da se odmaraš, a posle toga
želim da te vidim na nogama. Prijaće ti svež vazduh. Osim toga, vreme
je da počneš da radiš.”
Još jednom ga je pogledala i odmahnula glavom kao za sebe, a zatim
je zatvorila vrata.

Dva dana kasnije, Met je stajao u svinjcu. Lepljivo blato i prljavština

dopirali su mu skoro do kolena. Gospođa Deveril je govorila o svežem
vazduhu, međutim, na tom mestu toliko je zaudaralo da je jedva mogao
da diše. Noa mu je dao čizme i rukavice, ali osim njih nije imao nikakvu
drugu zaštitu. Sa njegovih farmerki i majice uskoro se slivala crna
sluzava tečnost. Zbog sredstva za dezinfekciju koje je morao da koristi,
grlo ga je peklo, a oči su mu suzile.
Lopatom je skupljao životinjski izmet. Bližilo se vreme ručka i Met
se radovao tome. Uprkos svemu, gospođa Deveril je bila dobra
kuvarica. Dok je živeo sa Gvendom Dejvis, svi obroci su dolazili iz
zamrzivača i mikrotalasne pećnice. Dopadala mu se hrana koju je ovde
jeo: domaći hleb, gust paprikaš i pite od voća sa debelom hrskavom
korom.
Izmenio se. Znao je da mu se tokom bolesti nešto dogodilo, iako
nije tačno znao šta. Kao da se nešto preokrenulo u njemu. Nije umeo da
objasni zašto, pa ipak, osećao se snažnijim i sigurnijim u sebe nego
ranije.
A to je bilo baš dobro pošto je u sebi već prelomio. Nameravao je da
pobegne. Još nije mogao da poveruje da su ga nosioci projekta SOS
poslali u ovo i od boga zaboravljeno mesto, učinivši ga robom jedne
sasvim beznadežne žene koja se nije nikada smejala. Met nije voleo
gospođu Deveril, ali od Noe mu se ježila koža. Farmer je vreme
provodio na njivi vozeći se tamo-amo starim traktorom koji je
izbacivao crni dim. Međutim, kada bi se našao u Metovoj blizini, nije
sklanjao pogled s njega. Piljio bi u njega, kao da zna nešto što Metu nije
bilo poznato. Met se pitao da nije poremećen. Uopšte nije izgledao kao
ljudsko biće.
Metu nije bilo važno šta će biti s njim, ali je znao da ne može da
ostane na Hajv holu. Nije bilo šanse da tu provede godinu dana. Ma ni
još jednu sedmicu. Nije imao novca, ali je bio siguran da će ga pronaći
bude li dovoljno uporan. Tada će, autostopom ili vozom, moći da ode u
London. Nestaće u velikom gradu. Iako je čuo toliko užasnih priča, bio
je siguran da će nekako preživeti. Za samo dve godine imaće šesnaest i
biće samostalan. Nikada mu više niko neće govoriti šta treba da radi.
Na vratima kuće pojavila se gospođa Deveril dozivajući ga. Met na
ruci nije imao sat, ali je pretpostavio da je već jedan. Ona je uvek bila
tačna. Bacio je lopatu i izašao iz svinjca. Negde u daljini, pojavio se Noa
noseći dve kofe sa hranom za životinje. Nikada nije jeo sa njima u kući.
Na gornjem spratu ambara imao je sobu i tamo je kuvao, spavao i
verovatno se kupao. To nije bilo često, pošto je smrdeo više nego
svinje.
Met je pred ulaznim vratima izuo čizme, a zatim je ušao u kuhinju i
oprao ruke. Gospođa Deveril je već posluživala čorbu od povrća. Na
stolu su bili hleb, puter i sir. Asmodeus je sedeo na kredencu, a Met je
zadrhtao. Jedino je mačku mrzeo više od Noe. To nije bilo samo zbog
hrapavog ožiljka na njegovoj ruci. Baš kao i Noa, mačka ga je
neprekidno posmatrala. Uvek bi se pojavljivala ni od kuda. Met bi
okrenuo glavu i ona bi se najednom samo stvorila... na grani drveta, na
prozorskom simsu ili na stolici, sa svojim ružnim žutim očima koje su
ga uvek fiksirale. Trudio se da je ne primećuje, ali ako bi joj se približio,
mačka bi se savila u telu i zafrktala.
„Molim te, izađi iz kuhinje, Asmodeuse”, rekla je gospođa Deveril.
Mačka ju je savršeno razumela. Skočila je kroz prozor i nestala.
Met je seo i počeo da jede.
„Želela bih da mi po podne nešto obaviš, Metju”, rekla mu je
gospođa Deveril.
„Moram da očistim svinjac.”
„Znam ja vrlo dobro šta treba da uradiš. Jednog dana ćeš shvatiti da
nije dobro biti nepristojan prema ljudima starijim i mudrijim od sebe.
Imam zadatak za tebe koji će ti se verovatno dopasti. U apoteci u Leser
Molingu treba da preuzmeš nešto za mene.”
„Šta to?”
„Neki paketić koji je adresiran na mene. Možeš da pođeš odmah
posle ručka.” Pred sobom je držala kašiku supe. Ispred njenog lica koje
se nikada nije smešilo podizala se para. „U ambaru se nalazi stari bicikl
kojim možeš da odeš. Pripadao je mom mužu.”
„Vi ste bili udati?” Za Meta je to bila potpuna novost. Nije mogao da
zamisli da bi iko mogao da živi sa ovom ženom.
„Vrlo kratko.”
„Šta se dogodilo s vašim mužem?”
„Mladi ljudi ne bi trebalo da postavljaju toliko pitanja. To nije dobro
za njih. Međutim...” Uzdahnula je i spustila kašiku. „Henri je nestao.
Tako se zvao, Henri Lutervort. Bili smo u braku tek nekoliko meseci
kad je otišao da prošeta po šumi i nikada se više nije vratio. Verovatno
se izgubio i umro od gladi. Neka ti to bude za nauk, Metju. Šume su
ovde veoma guste i lako se može dogoditi da nestaneš u njima.
Verovatno je naišao na živo blato. Barem tako mislim. Veoma
neprijatan način da se okonča nečiji život. Pokušavao je da pliva, ali što
se više opirao, sve je brže tonuo, a voda i blato su mu ušli u usta i nos.
Tako je završio.”
Met se pitao da li mu ona govori istinu ili to samo priča ne bi li ga
zaplašila.
„Ako se on prezivao Lutervort, otkud to da se vi prezivate Deveril?”,
upitao je.
„Više mi se sviđa moje prezime. Prezime mojih predaka. U Leser
Molingu oduvek su živeli pripadnici porodice Deveril. I kada smo se
venčavali, uvek smo zadržavali svoje prezime”, rekla je ona nadmeno.
„U svom testamentu Henri mi je ostavio Hajv hol”, objasnila je.
„Nekada smo imali pčele, ali sve su odletele. To se obično dešava kada
njihovi vlasnici umru. Nasledila sam sav njegov novac. Međutim,
naravoučenije cele ove priče je da treba da se kloniš šume.”
„Budite bez brige”, rekao je Met.
„Upamti. Kada dođeš u apoteku, samo reci da je reč o paketu za
mene.”

Posle ručka, Met je izašao u dvorište i uputio se prema ambaru. Iza

starog pluga pronašao je bicikl koji očigledno godinama nije bio
korišćen. Izvadio ga je, podmazao mu lanac, napumpao gume i već
nekoliko minuta kasnije okretao je pedale. Osećao se divno dok je
prolazio kroz zarđalu kapiju. Trebalo je da obavi zadatak koji mu je
poverila gospođa Deveril. Sve je bilo bolje od čišćenja svinjca.
U jednom trenutku, iz suprotnog pravca naišao je automobil.
Odjednom je izgledalo kao da će se Met sudariti sa crnim jaguarom
zatamnjenih stakala. Sve se dogodilo munjevitom brzinom, tako da
dečak uopšte nije video ko je upravljao vozilom. Naglo je okrenuo
upravljač i bicikl je skliznuo u koprive kraj puta, da bi se ubrzo ponovo
našao na drumu. Met se zaustavio i okrenuo bicikl. Automobil je otišao
u pravcu farme. Video je crvena stop svetla i vozilo kako nestaje iza
seoske kuće. Nešto ga je teralo da se vrati. Bio je to jedini moderan
automobil koji je video otkad je došao na Hajv hol. Pitao se nije li on
sâm možda razlog njegove posete. Možda je neko iz socijalne službe iz
Londona? Oklevao je, ali ipak je nastavio svojim poslom. Prvi put
otkako je došao ovamo napustio je farmu i osetio dah slobode. Nije mu
se žurilo nazad.
Do sela je bilo oko kilometar i po. Met je brzo stigao do slomljenog
putokaza na mestu na kome se ukrštalo pet puteva. Svuda oko njih bila
je šuma. Budući da su svi putevi izgledali isto, Metu je bilo drago što
mu je gospođa Deveril objasnila kuda tačno treba da ide. Nije bilo
automobila, niti se išta pomeralo. Vozeći bicikl, Met se osetio usamljen
kao nikad do tad. Poslednji deo puta vodio je uzbrdo i Met se prilično
namučio da se biciklom popne do vrha. Uprkos tome što je podmazao
lanac, i dalje je čuo njegovu škripu. Pred sobom je video isturene
zgrade Leser Molinga i uskoro se našao na seoskom trgu.
Gospođa Deveril ga je s pravom upozorila da od Leser Molinga ne
očekuje previše. Selo je bilo malo, a u njemu se nalazilo sve što je
potrebno. Oronula sumorna crkva na jednoj strani i dva reda
prodavnica i kuća na drugoj. U sredini je stajao spomenik iz rata, stub
od sivog kamena na kome je bilo uklesano tridesetak imena. Sve
prodavnice izgledale su kao da su od pre pedeset godina. U jednoj su se
prodavali slatkiši, druga je bila bakalnica, a iza nje nalazila se
antikvarnica. U blizini je bila kafana koja je nosila ime Koza, a na kraju
reda mesara. Met je mogao da vidi piliće kako presečenih šija vise
obešeni za noge. Na pultu su ležali potamneli komadi mesa iz kojih je
curila sukrvica. Krupan čovek s bradom i u kecelji umazanoj krvlju
satarom je komadao meso. Met je mogao da čuje zvuk metala koji
prodire kroz kosti.
U blizini je bilo svega nekoliko ljudi, ali nakon što je bicikl naslonio
na spomenik, video je kako ljudi pristižu sa svih strana trga. Met je
osetio kako je upravo on razlog njihovog dolaska. Na njihovim licima
mogao je da zapazi pre znatiželju nego izraz dobrodošlice. Video je
kako se zaustavljaju na određenoj udaljenosti i međusobno se
domunđavaju. Zastrašivala ga je pomisao da se u ovom zaboravljenom
mestu našao u središtu pažnje. Nije bilo nikakve sumnje da svi tačno
znaju ko je on i zašto je tu.
Prišla mu je žena koja mu je delovala poznato. Imala je dugačku
sedu kosu, sitnu glavu i crne oči koje kao da su pripadale nekoj lutki.
Dok se približavala, mogao je da vidi da joj je lice prekriveno belegom
koji nosi od rođenja. Ružan bledopurpurni beleg nepravilnog oblika
prekrivao joj je jednu stranu lica. Prisetio se sobe u kojoj je ležao
bolestan. Da li je ova žena bila na farmi?
Žena mu je prišla. „Drago mi je što si ozdravio, Metju”, rekla je
hrapavim glasom. Dok je govorila, činilo se kao da joj reči nestaju u
grlu. „Zovem se Kler Deveril. Ti boraviš kod moje sestre.”
Dakle, bio je u pravu. Nije prvi put da vidi ovu ženu.
„Ja sam direktor osnovne škole u Leser Molingu”, nastavila je.
„Možda ćeš nam se uskoro pridružiti.”
„Suviše sam star za osnovnu školu”, rekao je Met.
„Ali, rekla bih da si suviše glup za srednju školu. Već sam imala
priliku da vidim tvoje ocene. Nisu bogzna kakve, a znanje ti je
minimalno. Ne služiš za primer ostaloj deci.”
Odnekud se pojavila visoka i mršava žena. Gurala je starinska dečja
kolica čiji su točkovi škripali. „Je li to taj dečak?”, žarko je želela da
sazna.
„Naravno da jeste, gospođice Krivi”, rekla je uz osmeh Kler Deveril.
Metov pogled je odlutao prema kolicima. U njima nije bila beba.
Gospođica Krivi je vozila ogromnu porcelansku lutku koja je širom
otvorenih ispraznih očiju i zaleđenog osmeha gledala u Metovom
pravcu.
„Tražim apoteku”, rekao je Met. Odjednom je poželeo da nestane sa
tog mesta. Zažalio je što je uopšte kročio u selo.
„Tamo je”, pokazala je prstom Kler Deveril. „Odmah pored
prodavnice slatkiša.”
U daljini nadomak crkve, pojavile su se još dve žene. U crnim
kaputima koji su lepršali na vetru, izgledale su kao odrpana strašila.
Bile su bliznakinje. Nizak debeo čovek sa plavim i zelenim tetovažama
na rukama, licu i glavi izašao je iz kafane. Pušio je iz glinene lule.
Ugledavši Meta, počeo je da se smeje. Met je otišao pre nego što mu se
ovaj i približio.
Uopšte nije bilo čudno što su svi stanovnici Leser Molinga bili
pomalo ludi. Kako i ne bi kada su živeli na usamljenom i nesrećnom
mestu kao što je ovo, pomislio je Met. U blizini crkve se nalazilo jezerce
pored koga je primetio grupu dece kako hrane patke. Čim im se
približio, postalo mu je jasno da tu neće pronaći prijatelje. Među decom
se izdvajao desetogodišnjak čudne zelenkaste kose i debelih nogu koje
su štrčale iz kratkih pantalona. Tik uz njega, stajalo je nekoliko
devojčica sa kikicama. Očigledno sestre, bile su odevene u identične
staromodne haljine. Poslednjem dečaku u grupi nije bilo više od sedam
godina. Sa jednom nogom u metalnoj protezi, bilo je jasno da je invalid.
Metu bi inače bilo žao ovakvog dečaka, međutim, tek što mu se
približio, ovaj je izvadio vazdušnu pušku i smejući se nanišanio u
pravcu pataka. Met je dograbio šaku šljunka i bacio ga u vodu. Patke su
odletele. Dečak je opalio u njihovom pravcu, alije shvatio da je
promašio.
„Zašto si to uradio?”, upitala je namrgođeno jedna od devojčica.
„Šta to radite?”, uzvratio je pitanjem Met.
„Hranimo patke, a Fredi ih ubija”, objasnila mu je druga devojčica.
„Igramo se!”
„Kakva je to igra?”
„Igra lake mete!”, izgovorile su uglas obe devojčice.
Fredi je ponovo napunio pušku. Met je s gnušanjem odmahnuo
glavom. Napustio je decu i uputio se prema apoteci.
Apoteka nije bila ni nalik nečemu što je viđao do tada. Mračno,
zlokobno mesto sa mnoštvom drvenih polica na kojima je bilo
poredano nekoliko kutija tableta protiv glavobolje i nekoliko pakovanja
sapuna. Pa ipak, na policama su preovladavale stare tegle. U nekima od
njih bio je prah, a u nekima osušene trave. U ostalima su se nalazili
nekakvi čudni predmeti koji su plutali u mutnoj tečnosti. Met je
pročitao rukom ispisane natpise na nekoliko tegli: Nux Vomica. Aconite.
Pelen. Nazivi mu nisu govorili ništa. Naišao je na pljosnatu bocu
napunjenu žutom tečnošću i okrenuo je prema sebi. Gotovo da je
vrisnuo kad je na površinu isplivalo iščupano oko, dodirujući ivicu
stakla. Pripadalo je nekoj ovci ili kravi. Za njim se vuklo tkivo. Metu je
pripala muka.
„Mogu li da vam pomognem?”
Pitanjem se oglasio apotekar, nizak riđokosi čovek u otrcanom
belom mantilu. Sav maljav po vratu i rukama, nosio je teške crne
naočare sa metalnim ramom, koje su tako prianjale za njegov nos da se
Met s razlogom pitao da li ih je čovek ikada skidao.
„Šta je ovo?”, upitao je Met.
„Oko.”
„Zašto se nalazi tu?”
Apotekar je okrenuo teglu i ispitivački posmatrao uzorak. Kroz
stakla naočara koje je nosio, oči su mu izgledale ogromne. „Veterinar je
to zahtevao”, rekao je nervozno. „Nešto je ispitivao.”
„Došao sam da uzmem nešto za gospođu Deveril.”
„O, da. Ti mora da si Metju. Jedva smo čekali da te upoznamo.
Nismo mogli da dočekamo.”
Apotekar je izvadio paketić zamotan u smeđu hartiju i uvezan
konopcem. „Zovem se Barker. Nadam se da ću te ponovo videti. U selu
kao što je naše, uvek dobro dođe sveža krv.” Uručio mu je paket. „Svrati
ponovo kad poželiš.”
Kad je izašao iz apoteke, Met je primetio kako se na trgu okupilo još
meštana. Sada ih je bilo desetak i međusobno su razgovarali. Hitro se
uputio prema biciklu. Iza sedišta se nalazila torba u koju je žurno
gurnuo paket. Želeo je što pre da izađe na put i ode što dalje od ovog
sela. Međutim, to se nije dogodilo. Tek što je pomerio bicikl, odnekud
se pojavila neka ruka i dograbila volan. Met je podigao pogled s te ruke
i ugledao čoveka svetle kose i zaobljenog crvenog lica. Bilo mu je
tridesetak godina. Odeven u otromboljen džemper i farmerke, delovao
je veoma snažno. Metu je to bilo jasno s obzirom na lakoću kojom je
držao bicikl.
„Pustite me!”
Met je pokušao da istrgne bicikl, ali čovek ga je čvrsto držao. „To
nije bilo baš prijateljski”, rekao je. „Kako se zoveš?”
„Zašto vas to interesuje?”
„Ti si Metju Friman, zar ne?”
Met nije odgovorio. Obojica su i dalje pridržavala bicikl koji je,
poput neke prepreke, stajao među njima.
„Poslali su te ovamo da učestvuješ u onom projektu?”
„Da, tako je. Vidim da svi to znate. Zašto me uopšte pitate?”
„Slušaj me, Metju Frimane”, rekao je iznenada. „Ne želiš da se motaš
po ovom selu. Ne želiš da budeš u njegovoj blizini. Razumeš li me? Ne
bi trebalo s tobom da pričam o tome. Međutim, ako sebi misliš dobro,
pobeći ćeš odavde. Otići ćeš glavom bez obzira i nećeš se vraćati. Čuješ
li me? Moraš...”
Zaćutao je. Izašavši iz svoje radnje, apotekar ih je posmatrao sa
vrata. Čovek je pustio Metov bicikl i užurbano nekud otišao. Nije se
osvrtao.
Met se popeo na bicikl i ubrzo napustio selo. Iščekivali su ga borovi,
tamni i zloslutni. Noć je uveliko padala.
 ŠAPUTANJE

Met je stajao na kuli od blistavog kamenja. Iako je bilo gluvo doba noći,
nekako je uspevao da vidi oko sebe. Daleko ispod njega, ogromni i
penušavi talasi prevrtali su se kao na usporenom snimku. Kroz njih su se
propinjale stene, oštre poput žileta. Talasi su se uzdizali, obrušavali o
stenje, a zatim razbijali. Vetar je hučao. Oluja je besnela. Sevale su oštre
munje, ali njihova svetlost nije bila bela, već crna. Met je shvatio da se
čitav svet preokrenuo, kao na negativu neke fotografije.
U daljini je mogao da vidi četiri osobe kako stoje na sasvim pustoj sivoj
plaži. Tri dečaka i devojčicu, otprilike njegovog uzrasta. Bili su suviše
daleko da bi mogao da im vidi lica, ali nekako ih je prepoznao i znao je da
ga iščekuju. Morao je da dođe do njih, samo nije znao kako. Bio je zatočen
u kuli. Oluja je bila sve snažnija, a nešto mračno i užasno protezalo se nad
morem. Nalik ogromnom krilu koje se savijalo oko Meta. Devojčica ga je
dozivala.
„Metju! Metju!”
Vetar je uhvatio ove reči i odneo ih sa sobom. Devojčica ga je
preklinjala, ali i njoj samoj je ponestajalo vremena. Plaža je najednom
popucala i počela da se raspada. Pojavile su se tamne naprsline kroz koje
je propadao pesak. Talasi su silovito nadirali. Četvoro dece bilo je
uhvaćeno u klopku iz koje nije bilo izlaza.
„Stižem!”, uzvratio je Met.
Potrčao je prema njima, ali se ubrzo sapleo. Posrnuvši unapred, počeo
je da pada. Kad je shvatio da ne može da se zaustavi, vrisnuo je. Sve se
okretalo oko njega dok je kroz noćno nebo propadao prema moru.

Met se naglo probudio.

Ležao je u svojoj sobi na farmi. Mogao je da razazna drvene grede
na tavanici i osušeno cveće u vazi na komodi. Mesec je bio pun, a soba
se kupala u bledunjavoj svetlosti. Nekoliko trenutaka ležao je mirno i
razmišljao o svom snu. Sanjao ga je više puta do tada, čak i pre dolaska
na Hajv hol. San je uvek bio isti, a razlikovao se samo u dva detalja.
Nedokučivi predmet koji je nastajao u snu - krilo koje se savijalo ili
nešto nalik tome - svaki put je bio sve bliži svom konačnom obliku. Met
bi se uvek probudio nekoliko sekundi kasnije, na nekoliko centimetara
bliže kraju svog pada. Pitao se šta bi se dogodilo ako se kojim slučajem
ne bi probudio na vreme.
Pogledao je na ručni sat i okrenuo ga prema prozoru. Bila je skoro
ponoć. U krevet je otišao u deset. Šta li ga je probudilo, razmišljao je u
sebi. Premoren dnevnim poslovima, očekivao je da će spavati kao top.
Zatim se nešto začulo.
Nešto tiho i udaljeno, pa ipak sasvim jasno, nošeno noćnom
tišinom. Dolazilo je iz šume, klizeći preko srebrnih vrhova krošnji
obasjanih mesečinom.
Šaputanje.
Met je isprva pomislio kako je to samo vetar koji šušti kroz granje,
ali nije bilo ni daška vetra. Nakon što je sklonio prekrivao i uspravio se
u krevetu, začuo je još jedan zvuk. Ovaj je bio u pozadini šaputanja.
Stalan i nepromenljiv, bio je nalik finom elektronskom zujanju.
Šaputanje se prekinulo, a zatim se ponovilo. Zujanje se nastavilo.
Met je osetio kako su mu se dlake na leđima nakostrešile. Zvuci su
dolazili iz daljine, pa ipak, najstrašnije od svega bilo je to što su mogli
dopirati i iz same kuće. Bili su posvuda. Ustao je iz kreveta i uputio se
prema prozoru.
Mesec je iščezao iza oblaka i na trenutak sve je bilo obavljeno
mrakom. Ipak, odnekud je dolazila svetlost. U tami koja ga je
okruživala, nedaleko od ivice šume, mogao je da vidi prigušeno
svetlucanje. Drveće je zaklanjalo ovu svetlost, okružujući je sa svih
strana. Jedan njen deo uspeo je da se probije kroz granje i ubrzo su se
beli svetlosni zraci raspršili po vazduhu. Ova svetlost nije poticala od
vatre, već je bila električna. Činilo se da dolazi sa istog mesta kao i
zvuk.
Ko je to bio? Šta je moglo da se dešava usred jorkširske šume? Može
li to da bude u nekoj vezi sa upozorenjem koje je dobio tog popodneva?
„Ne želiš da budeš u njegovoj blizini. Razumeš li me?”
Met je odjednom poželeo da to sazna. Nije bio svestan da se već
obukao, otvorio vrata i izleteo iz sobe. Na trenutak je zastao i
osluškivao zvuke u samoj kući. Soba gospođe Deveril nalazila se na
kraju hodnika. Njena vrata bila su zatvorena. Met nije nikada kročio u
nju. Pretpostavljao je da gospođa Deveril čvrsto spava. Uvek je odlazila
u krevet tačno u pola deset. Poslednje što mu je trebalo jeste to da je
probudi. Krećući se mnogo pažljivije, na prstima se spustio niza
stepenice i otišao u dnevnu sobu. Dok je išao prema ulaznim vratima
kuće, portret rođake gospođe Deveril ponovo ga je posmatrao. Njene
oči skoro da su ga pratile. Lice joj je bilo mračno i tajanstveno.
U dvorištu je bilo hladno. Ništa se nije pomeralo. Met je mogao
mnogo jasnije da čuje šaputanje. Izgledalo je ne samo glasnije, već i
mnogo bliže. Uspeo je da razazna neke reći, no one nisu imale nikakvog
smisla.
„EJOVT ... SVELJARK ... ODEMIES ... AMISE ... BENAN.”
I dok je usred noći stajao sâm na tom mestu, oko njega su lebdeli
čudni zvuci. Bio je to ljudski šapat. Ljudski, a ipak kao da nije dopirao
sa ovog sveta. Met je razmišljao šta da uradi. Želeo je da siđe sa bicikla i
približi se još više. Pa opet, istovremeno je hteo da se vrati u krevet i
zaboravi na celu stvar. Tada je primetio nešto što je trebalo odmah da
uoči.
Automobil gospođe Deveril nije bio tu.
Landrover je uvek bio parkiran na istom mestu, pored samog
ambara. U vreme večere bio je tu. Da li je moguće da je gospođa Deveril
otišla sa farme? Da je bila negde u šumi i učestvovala u onome što se
tamo događalo? Da li je Met bio sam na farmi?
Vratio se u dnevnu sobu. Prvo što je primetio bio je portret. Ovog
puta je bio siguran da to nije plod njegove mašte. Slika se izmenila po
drugi put. Osoba na njoj podigla je ruku uperivši tanak prst nagore, kao
da mu zapoveda da pođe u krevet. Met je bio siguran da portret nije bio
tako naslikan.
Popeo se na sprat, ali nije otišao u svoju sobu. Iako se užasavao
onoga što mora da učini, hteo je da sazna da li je bio u pravu. Došunjao
se do kraja hodnika i lagano zakucao na vrata sobe gospođe Deveril.
Odgovora nije bilo. Pokucao je još jednom, ovoga puta jače. Zatim je
otvorio vrata.
Uskoro je gledao u hladnu, praznu sobu sa golim drvenim podom i
gvozdenim krevetom. Osim ormara i komode, tu više nije bilo ničeg.
Krevet je bio prazan. Met se nije prevario. Gospođa Deveril nije bila u
kući. Ukazala mu se prilika koja mu je bila preko potrebna.
Met je već odlučio da će se vratiti u London. Sada je znao da će se to
dogoditi noćas. U osvit zore, uveliko će biti na autoputu, zaustaviće
neki automobil i otići će na jug. Nije bilo sumnje da će gospođa Deveril
pozvati policiju, ali što dalje bude uspeo da pobegne, teže će moći da ga
pronađu. U Londonu će biti bezbedan. Pa ipak, bio mu je potreban
novac. U novcu se krila razlika između preživljavanja i stalne opasnosti.
Moraće da kupi hranu. Da potraži neki smeštaj. U ovoj kući sigurno ima
para. Pronaći će ih i uzeti.
Potragu je započeo u kuhinji, ne obraćajući pažnju na buku koju
pravi. Preturao je po fiokama i kredencima, otvarao tegle i kutije,
pokušavajući da ustanovi gde gospođa Deveril drži novac. I dalje je
mogao da čuje šaputanje, ali je ono sada bilo u nepravilnim razmacima.
Da li se približavalo kraju? Bacio je pogled na ručni sat koji je pokazivao
jedan i petnaest. Sav uplašen da bi gospođa Deveril mogla da se vrati
svakoga časa, tražio je užurbano. U prostoriji nije bilo novca. Potražio
je njenu tašnu. U tašni se obično nalaze gotovina i kreditne kartice.
Međutim, izgledalo je da ju je ponela sa sobom.
Nastavio je da traži novac u dnevnoj sobi, gledajući iza knjiga i
ispod stolica. Učinilo mu se da ga portret ljutito posmatra. Potajno se
nadao da je gospođa Deveril stavila novčanik na neko sigurno mesto.
Met nije upalio svetlo u sobi. Noa je verovatno bio u ambaru, a Met nije
želeo da se oda. Prišao je kaminu da potraži oko njega, kad je najednom
začuo vrisak. Met je ustuknuo, a srce mu je poskočilo u grudima. Bio je
to Asmodeus, mačak gospođe Deveril. Spavao je na jednoj od stolica i
sada se uspravio, kao udaren strujom. Razjarenih očiju, sav se
nakostrešio. Otvorio je usta i počeo da frkće, iskezivši par belih
očnjaka. Met je stajao kao ukopan. Mačka se spremala da ga napadne. U
to je bio više nego siguran. Kandžama je parala tkaninu na stolici,
pripremajući se za ono što će napraviti na njegovom licu.
Met je pogledao unaokolo. Pored kamina je stajao žarač, teška
starinska stvarčica. Pomislio je da ga zgrabi, ali nije bio siguran da li će
moći da ga upotrebi. Mačkin rep se zanjihao u vazduhu, a pogled nije
odvajala od Meta. Usudio se da zloupotrebi gostoprimstvo gospođe
Deveril i sada će morati da plati za to. Mačka je još jedanput zafrktala i
naglo skočila.
Met ju je dočekao spreman. Pored žarača se nalazila velika korpa od
pruća. U njoj su obično bili panjevi za ogrev, ali je ovoga puta, začudo,
bila prazna. Met ju je zgrabio i bacio preko mačke u trenutku kad je
htela da skoči sa stolice. Začulo se užasno vrištanje i zavijanje. Met je
osetio kako mačka kandžama očajnički grebe po unutrašnjosti korpe.
Tresnuo je korpom o stolicu i zatočio je. Pridržavajući jednom rukom
korpu, ispružio je drugu. Na podu pored stolice stajala je starinska
šivaća mašina gospođe Deveril. Met ju je poslednjim atomom snage
dohvatio i spustio preko korpe. Začulo se pucketanje pruća. Asmodeus
se koprcao, ne uspevajući da pomeri korpu. Nije mogao ni da mrdne.
Met se uspravio. Zatresao se potpuno šokiran onim što se dogodilo,
kad mu je najednom nešto privuklo pažnju. Iz šume se više nije čuo
nikakav zvuk. Šaputanje je prestalo. Nije uspeo da pronađe novac, a
vreme je izmicalo.
Ostalo mu je da pregleda još jednu sobu.
Popeo se na sprat i otišao pravo u sobu gospođe Deveril. Bio je
ubeđen da će tu pronaći novac. Otvorio je ormar. Okačena na žičane
vešalice, odeća gospođe Deveril visila je u mraku, a na dnu su bile njene
cipele. Met je već bio na korak da zatvori vrata kad je u zadnjem delu
ormara spazio kartonsku kutiju. Nagnuo se i otvorio je. U kutiji se
nešto nalazilo. Međutim, to nije bio novac, već fotografije.
Uzeo je jednu od njih i ubrzo shvatio da je na njoj prikazano groblje.
Fotografija je bila crno-bela, slikana u krupnom planu iz daljine. Na slici
je bilo mnogo svečano odevenih ljudi, a među njima i jedan
osmogodišnji dečak. Met je istog trenutka prepoznao sebe i osetio užas
i mučninu. Posmatrao je sopstvenu fotografiju.
Bila je to sahrana njegovih roditelja.
Slikana pre šest godina.
To nije moguće, pomislio je Met. Niko nije fotografisao sahranu, a
ako je to i učinio neki novinar ili neko ko se tamo zatekao, šta je ta slika
uopšte tražila na ovom mestu? Kako je došla do gospođe Deveril?
Fotografija je spajalicom bila pričvršćena za dva lista hartije. Dok
mu je srce ubrzano kucalo, Met je skinuo spajalicu i okrenuo papir
prema sebi. Bio je to zvanični policijski izveštaj. Na oba lista, crvenim
slovima je pisalo POVERLJIVO. Met je u polumraku pokušavao da
pročita tekst:
SVEDOČENJE GOSPOĐE ROUZMARI GRIN POVODOM OVOG
SLUČAJA NEĆE BITI OBJAVLJENO. OVA VEST NE SME DA
DOSPE U JAVNOST. DEČAK METJU FRIMAN IMA SAMO
OSAM GODINA I ISPOLJAVA PREKOGNITIVNE
SPOSOBNOSTI KOJE PREVAZILAZE...

Prekognitivne sposobnosti.1 Ovu formulaciju Met čak nije želeo ni da

iskaže običnim rečima niti je hteo da pročita ostatak izveštaja. Istoga
časa doneo je odluku. Gurnuo je kutiju u ćošak, zatvorio vrata ormara i
izašao iz sobe. Portret u dnevnoj sobi mirno ga je posmatrao.
Asmodeus se pod korpom neprekidno batrgao u pokušaju da se izbavi.
Met ih uopšte nije primećivao. Širom otvorivši vrata kuće, istrčao je u
dvorište.
Nije pronašao nikakav novac, ali moraće to da obavi i bez njega.
Bio je krajnji trenutak da ode.

Do raskrsnice mu je trebalo samo pet minuta biciklom. Noć je postala

sveža i dah mu se ledio kada je pored slomljenog putokaza zastao
pokušavajući da utvrdi kuda će dalje. Pred njim je bilo pet seoskih
puteva, a svaki je kroz šumu vodio u različitom pravcu. Jednim je stigao
sa farme, a jedan je vodio u Leser Moling. Preostala su, dakle, još tri.
Odabrao je onaj u sredini i zaputio se njime sav srećan što mu mesec
obasjava put. Iz šume nije dopirao nikakav zvuk. Svetiljke su bile
isključene. Pribojavao se da će naleteti na gospođu Deveril, koja se
vraćala sa svog tajanstvenog mesta. Osluškivao je hoće li čuti zvuk
landrovera, ali nije se čulo ništa. Bio je potpuno sâm.
Met je pokušavao da svoju pažnju usmeri na vožnju. Nije želeo da
gleda u pravcu šume, pa ipak, nije mogao da odagna pomisao da je ona
posvuda i da ga pritiska sa svih strana. Unaokolo su bile dugačke
siluete stabala obasjanih mesečinom. Raspoređeni u savršeno prave
linije, bili su poput rešetki na ogromnom kavezu bez krova. Granje koje
se lagano njihalo bacalo je na zemlju na hiljade senki. Borove iglice su
šuštale i dok je biciklom prolazio pored njih, učinilo mu se kao da se
međusobno došaptavaju.
Metov pogled bio je prikovan za put. Nameravao je da vozi celu noć.
Otkriće one fotografije samo je još više učvrstilo njegovu rešenost.
Moraće da okuša sreću u Londonu. Bez novca i bez krova nad glavom.
Policija će ga na kraju verovatno pronaći, ali mu to više uopšte nije bilo
važno. Neka ga drže u popravnom domu koliko god žele... Gde god,
samo što dalje od gospođe Deveril i daleko od Leser Molinga.
Zašto je njegovu fotografiju držala u ormaru? Kako je došla do
tajnog policijskog izveštaja? I šta joj je uopšte značila smrt njegovih
roditelja? Bila je to užasna pomisao, pa ipak, Met se upitao da li je
gospođa Deveril znala za njega i pre projekta SOS. Ako jeste, tada ga
nije slučajno izabrala. Međutim, onda to znači da je godinama planirala
sve ono što se dešavalo u Leser Molingu, i da je na neki način on
oduvek bio deo cele te priče.
 Neka idu svi do đavola, pomislio je Met. Njegova tetka, socijalna
radnica, inspektor Melori, gospođa Deveril... Predugo su mu govorili
šta treba da radi. Došao je trenutak da počne da se brine sam o sebi.
Mogao bi da dobije posao u nekoj kuhinji ili u motelu. Izgleda starije za
svoje godine. Beznadežno je zavrteo pedale, ubrzavajući stari bicikl.
Ponovo je pogledao na sat. Bilo je dva ujutru. Nije mogao da veruje da
je prošlo toliko vremena otkad je napustio farmu.
Pred njim se pojavila raskrsnica. Met je usporio, ne okrećući pedale
poslednjih nekoliko metara. Osvrnuo se oko sebe. Na raskrsnici je bilo
pet puteva i slomljeni putokaz bez ikakvog natpisa. Skoro pola minuta
mu je bilo potrebno da shvati gde je dospeo. Put koji je izabrao na neki
neobjašnjiv način vratio ga je na isto mesto. Samo je obišao krug i opet
se našao na početku.
Met je bio besan na sebe. Izgubio je dragoceno vreme i snagu.
Gospođa Deveril se verovatno već vratila na Hajv hol. Pod korpom je
pronašla mačku i pogledala u Metovu sobu. Možda je već pozvala i
policiju.
Stisnuvši zube, Met je izabrao jedan od preostalih pravaca i zaputio
se njime. Uveliko je počeo da žali što nije pričekao do jutra. Nipošto.
Morao bi da radi na farmi i sve vreme bi bio pod budnim okom Noe i
gospođe Deveril. Koncentrisao se na ritam vožnje, pomerajući levu
nogu ispred desne i osluškujući lanac bicikla koji je zavijao pod
njegovom težinom. Drveće se smenjivalo u nedogled. Prošlo je još
dvadesetak minuta. Nakon bolesti, Met je ponovo ojačao. Bio je u
dobroj kondiciji. Noge su ga bolele, ali sve u svemu, osećao se dobro.
Zatim je naišao na skretanje.
Zaustavio se.
Ponovo se našao na raskrsnici. To nije bilo moguće. Vozio je putem
koji je bio prav i prešao bar tri kilometra. S nevericom je pogledao u
slomljeni putokaz. Bio je to onaj isti putokaz. Nije bilo nikakve sumnje
u to.
Ovoga puta bio je zaista besan. Prvi promašaj mogao je da objasni
kao maler. Ali dvaput zaredom! Bila je to čista glupost. Okrenuo je
bicikl i uputio se petim putem, onim najudaljenijim. Sada je vozio
mnogo brže, crpeći snagu iz besa koji ga je obuzeo. Noćni povetarac
prostrujao mu je preko ramena, rashlađujući mu znoj na obrazima.
Oblak je prekrio mesec i najednom je zavladala potpuna tama.
Međutim, Met nije usporio. Oblak se pomerio i Met se naglo zaustavio
ne verujući sopstvenim očima.
 Peti put je nekako postao prvi i Met se uvek vraćao na početak.
Slomljeni putokaz je stajao na istom mestu, gotovo rugajući mu se.
Pa neka mu bude. Met se zaputio stazom kojom je sa farme došao
do raskrsnice, onom koja prolazi pored Hajv hola. Za razliku od ostalih,
ovaj put je morao nekuda da vodi. Proleteo je pored kapije što je brže
mogao. Sa farme nije dolazilo svetlo, a to je značilo da gospođa Deveril
možda još nije stigla. Staza se uspinjala uzbrdo i to ga je radovalo.
Uzbrdica je značila neku pramenu. Ostali putevi nisu išli uzbrdo niti
nizbrdo. Metu više uopšte nije bilo važno kuda ide, samo je želeo da
pronađe glavni put. Bilo mu je dosta šume i seoskih puteva.
Došao je do vrha uzbrdice i tu se zaustavio. Sada je već bio sasvim
prestrašen. Vozio je bicikl skoro čitav sat i još uvek nije pronašao izlaz.
Bio je na istoj onoj raskrsnici sa koje je krenuo.
Teško je disao, a upravljač bicikla držao je tako čvrsto da mu krv
nije dopirala do prstiju. Zastao je na trenutak da razmisli kakvim
mogućnostima raspolaže. Činilo se da nije imao izbora. Ili se noć
poigravala s njim ili se dešavalo nešto što nije umeo da objasni. Znao je
samo da neće stići nikuda makar vozio čitavu noć.
Moraće da rizikuje i ostane kod gospođe Deveril. Okrenuo je bicikl i
lagano se odvezao na farmu.
 „OMEGA 1”

„Sinoć je bio u mojoj sobi”, izgovorila je gospođa Deveril u telefonsku

slušalicu. Starinska slušalica bila je teška i napravljena od tvrđe crne
plastike. Iz ruke gospođe Deveril virio je debeli spiralni gajtan. „Mislim
da je pronašao fotografije.”
„Nije trebalo da ih držite tu.”
„Verovatno, ali mene brine nešto drugo. Metju je sada mnogo jači
nego onda kada je stigao. Mislim da počinje da uviđa stvari oko sebe.
Ne sviđa mi se što je ovde. Ako mene pitate, uhvatili smo tigra za rep.
Trebalo bi da završimo s njim dok ne bude prekasno.”
S druge strane veze čuo se muški glas. Govorio je hladno i
promišljeno. Bio je to glas školovanog čoveka, možda direkt tora neke
konzervativne privatne škole. „Kako to mislite?”, upitao je.
„Zatvorite ga. U crkvi postoji podzemna grobnica. Mogli bismo
tamo da ga smestimo, pod zemljom, negde gde ga niko ne bi pronašao.
To je samo na nekoliko nedelja. A onda ćemo završiti s njim.”
„Nikako”, glasio je konačan odgovor. „On misli da je sasvim običan
dečak. Ne uviđa šta je u stvari i kakve sposobnosti poseduje. Sahranite
ga živog i samo ćete mu pomoći da ih otkrije. I šta će biti ako pozovu iz
policije ili iz socijalne službe? Šta ćete im tada reći, gde se nalazi?”
„A ako pobegne...”
„Znate i sami da ne može da pobegne. Ovde je kao u pritvoru. Ne
može ništa da uradi. Uskoro ćemo biti spremni za njega. Treba samo
da pripazite na njega. Gde je on sada?”
„Ne znam, negde u dvorištu.”
„Pazite na njega, gospođo Deveril. Držite ga sve vreme na oku.”
Veza se prekinula i gospođa Deveril je spustila slušalicu.
„Asmodeuse!”, pozvala je mačku.
Mačka je sedela na naslonu stolice na drugoj strani sobe. Otvorila je
jedno oko i pogledala u pravcu gospođe Deveril.
„Čuo si šta je rekao”, povikala je. „Dečak...”
 Mačka je skočila sa stolice. Sa lakoćom se uspela na prozorski sims,
a zatim je iskočila kroz prozor. Napolju je prolazio Noa gurajući
baštenska kolica do vrha natovarena balegom. Mačka je protrčala
pored njega i nastavila dalje stazom. Nekoliko trenutaka kasnije,
iščezla je sa vidika.

Met je stajao na ivici šume i gledao kroz tunel sazdan od drveća. Bicikl
je ležao na travi, kraj samog puta. Pet minuta pre toga, projurio je na
njemu pored Noe, napustivši Hajv hol. Međutim, još nije mogao da
preseče u sebi.
I dalje je želeo da pronađe put do Londona. Mora da je veće pre toga
bio zbunjen. Nije mogao da vidi kuda se kreće i svaki put je birao
pogrešan pravac. Pa ipak, neki unutrašnji glas mu je govorio da ove
puteve ne iskušava ponovo. Nije želeo da gubi vreme ponovo se vrteći
ukrug kada je iz svega ovoga postojao jedan izlaz. Projekat SOS
zamišljen je na dobrovoljnoj osnovi. Dovoljno je bilo da pozove glavnog
inspektora Melorija i on bi ga izvukao iz ove noćne more.
Međutim, pre nego što bi to uradio, želeo je da dozna nešto više.
Odakle su dopirali zvuci koje je čuo prethodno veće? Šta se to događalo
u šumi? Postojao je samo jedan način da to sazna.
Met je već precizno utvrdio pravac iz kojeg je dopirala svetlost.
Mesto je moralo biti tu negde ispred njega. Svejedno, nije bio
oduševljen idejom da napusti put i da krene kroz šumu. Nije to bilo
zbog priče koju mu je ispričala gospođa Deveril - sumnjao je da postoji
i najmanja šansa da naleti na živo blato. Šuma je bila ta koja ga je
plašila; izgledala je neprirodno sa svojim nepromenljivim drvoredima.
Šuma ne treba tako da raste. Kako će uopšte da pronađe put kada svaki
bor izgleda potpuno isto i kad nema brežuljaka, drugih biljaka niti
potoka koji bi poslužili kao orijentiri? Osim toga, bilo je tu još nešto.
Prolazi među stablima protezali su se u nedogled i činilo se kao da
ulaze u sopstveni tajnoviti svet. Tama ga je vrebala. Bio je poput
mušice nadomak ogromne paukove mreže.
Doneo je odluku. Sišao je s puta i stazom pošao dvadesetak koraka
napred. Borove iglice pucketale su pod njegovim nogama. Ako ne bude
skretao ni levo ni desno, sve će biti u savršenom redu. Drveće će mu
pokazati put. Pomisli li da se izgubio, vratiće se istom stazom sve do
glavnog puta.
Ali, opet... Zaustavio se da bi došao do daha. Situacija je bila posve
čudna. Osećao se kao da je uskočio u ogledalo između dve dimenzije.
Na čistini izvan šume bilo je sveže i suncem obasjano prolećno jutro.
Atmosfera u šumi bila je neobično topla i beživotna. Odblesci sunčeve
svetlosti intenzivno zelene boje prelamali su se na sve strane. Ranije,
kada je išao putem, mogao je da čuje cvrkutanje ptica i mukanje krava.
A sada, u šumi, sve je bilo tiho... kao da zvuku nije bilo dozvoljeno da
prodre.
Već je uvideo da je trebalo da ponese kompas. Nož ili barem kanticu
farbe i tako sebi obeleži put za povratak. Setio se priče koju je čuo u
školi, o nekom Grku - Tezeju ili već nekom - koga su poslali u lavirint da
se bori sa bićem koje je bilo pola čovek, pola bik. Sa Minotaurom. Dali
su mu klupko vune, koje je odmotavao za sobom i tako pronašao izlaz
iz lavirinta. Met je trebalo da učini isto.
Okrenuo se i vratio unazad brojeći naglas dvadeset koraka.
Glavnog puta nije bilo.
Nije mogao da veruje. Ponovo je pogledao prema šumi. Drveće se
protezalo u beskraj. Pogledao je ulevo, a zatim udesno. Sve je izgledalo
potpuno isto. Prešao je još pet koraka. Mnoštvo identičnih stabala
nizalo se sve dokle mu je dopirao pogled... i dalje od toga. Put je iščezao
kao da nikada nije ni postojao. Ili se to dogodilo, ili je drveće izraslo na
neki neobjašnjiv način. Tako mu je barem izgledalo.
Veštačka šuma ga je skroz opkolila. Dograbila ga je i nije ga puštala.
Met je duboko uzdahnuo. Napravio je dvadeset koraka napred,
skrenuo ulevo i načinio još deset. Puta i dalje nije bilo. Gde god da je
pogledao, video je jedno te isto: visoka vitka stabla i na milione
borovih iglica. Senovite prolaze među njima. Na stotine različitih
pravaca, ali bez ijednog pravog izbora. Met je stajao kao ukopan,
nadajući se da će čuti neki automobil koji se zaputio u Leser Moling. To
bi mu pomoglo da pronađe izlaz. Međutim, nijedan automobil nije tuda
prošao. Negde visoko iznad njega, začulo se graktanje vrane. Izuzev
toga, svuda je vladala smrtna tišina.
„Baš lepo!”
Naglas je izgovorio ove reči poželevši da čuje sopstveni glas.
Međutim, glas nije zvučao isto. Tih i slabašan, činilo se kao da ga
nepomično drveće guši.
Nastavio je dalje. Šta je drugo mogao da uradi? Njegov tihi korak
preko postelje satkane od borovih iglica nije bio ništa više do uzaludno
kretanje u nepoznatom pravcu. Dok je gledao kroz tamnozeleni svod
nad sobom, jedva da je mogao da vidi nebo. Već mu je bilo muka i bio je
umoran od svega. Prethodne večeri pute vi su se na sličan način
poigravali s njim, ali su to barem bili pute vi. Ovo je bilo mnogo gore od
svega.
U moru zelenila pažnju mu je sasvim neočekivano privuklo srebrno
svetlucanje. Sunce se odbijalo o nešto što se nalazilo iza zidova
sazdanih od drveća, nedaleko od njega. Sa iznenadnim olakšanjem, Met
se uputio prema tom mestu. Napustio je jednu stazu i uputio se
drugom. Međutim, ako je pomislio da je pronašao izlaz, grdno se
prevario. Nije mogao dalje. Našao se ispred visoke ograde koja je na
pojedinim mestima bila zarđala, ali ipak neoštećena. Srebrno
svetlucanje poticalo je od žice. Ograda je bila bar šest metara visoka.
Na vrhu su bili zakrivljeni čelični šiljci. Protezala se levo i desno i
najverovatnije je formirala ogroman krug.
Iza ograde je bila čistina, a u sredini se nalazila velika zgrada koja je
izgledala zastarelo, ali kao da je dolazila iz daleke budućnosti. Bila je
podeljena na dva dela. Glavni deo je bio pravougaonog oblika, sagrađen
od sive cigle, visok dva sprata, sa prozorima koji su se prostirali celom
dužinom. Polovina njih bila je polomljena. Cigla je popucala na
pojedinim mestima pa su korov i bršljan pustili korenje. Očigledno je
da je tu bila već dugo. Met je verovao da je dugačka između trideset i
četrdeset metara. Sasvim dobro bi se smestila na neko fudbalsko
igralište.
Međutim, posebno ga je zainteresovao drugi deo zgrade. Okrečen u
belo i visok barem trideset metara, izgledao je kao divovska lopta za
golf. Ležao je na zemlji, kao da se tu dokotrljao. Da li je to bila neka
opservatorija? Nije. Na zaobljenom krovu nije bilo uzanog otvora za
teleskop. Štaviše, na zgradi uopšte nije bilo prozora. Vreme i
meteorološke prilike ostavili su trag na ovoj kugli. Bela boja izgubila je
prvobitni sjaj, a na pojedinim mestima kao da ju je zahvatila neka
bolest. Ipak, i dalje je izgledala impresivno. Bila je to poslednja stvar
koju bi Met očekivao da vidi usred ovakve šume.
Dva dela zgrade bila su spojena betonskim prolazom bez ijednog
prozora. U sredini su bila ogromna vrata. Da li je to bio glavni ulaz? Met
se pitao može li da priđe bliže. Bez jasne predstave o tome šta se
nalazilo pred njim, Met je pomislio kako bi bilo dobro da to otkrije.
Skrenuo je desno i pratio ogradu pedesetak metara. Posle nekog
vremena, šuma se povukla i Met se našao pred kapijom. Vrata su bila
čvrsto zaključana teškim katancem na debelom lancu koji je izgubio
boju. Na jednom delu kapije stajao je neki znak. Reči ispisane
izbledelom crvenom bojom na oguljenoj drvenoj tabli:

„OMEGA 1”
VLASNIŠTVO VLADE NJ. V.
NEOVLAŠĆEN ULAZAK
NAJSTROŽE ZABRANJEN

„Omega 1”. Met se sada već pitao da li je ova zgrada bila korišćena u
vojne svrhe. Natpis je govorio da je vlasništvo vlade. Ministarstva
odbrane? Neko vreme je proučavao kapiju. Bila je stara, ali je katanac
bio nov. Dakle, neko je nedavno bio na tom mestu. Nije bilo šanse da je
otvori. Pogledao je nagore i na vrhu kapije ugledao je bodljikavu žicu.
Tuda, sasvim sigurno, nije mogao da uđe.
S neprikrivenom radoznalošću, Met je nastavio da obilazi oko
ograde. Potajno se nadao da će pronaći drvo na koje može da se popne
i da tako preskoči ogradu. Umesto toga, pronašao je nešto još bolje. Na
ogradi je ugledao otvor, na mestu na kome je nekoliko niti žice
popustilo od rđe. Otvor je bio dovoljno veliki da se kroz njega provuče.
Pogledao je na sat. Jutro je već poodmaklo, ali on je i dalje imao
dovoljno vremena.
Već je krenuo da se provlači, kad ga je neko zgrabio i okrenuo
prema sebi.
„Šta to radiš?”, glas je bio strog.
Metovo srce je poskočilo. Posle toliko vremena provedenog u
samotnoj šumi, nije mu bilo ni na kraj pameti da će ovde naleteti na
nekog. U pokušaju da se odbrani, pesnice je postavio u borbeni položaj,
kad je najednom prepoznao svetlu kosu i crveno lice čoveka koji mu je
prišao u Leser Molingu. Bio je to čovek koji mu je savetovao da
pobegne glavom bez obzira.
„Izgubio sam se”, rekao je Met prilično opušteno. „Kakvo je ovo
mesto?” Rukom je pokazao na zgradu sa druge strane ograde.
„To je elektrana.”
Met je pažljivije pogledao u čoveka i primetio kako nosi otklopljenu
sačmaru.
„Ne bi trebalo da budeš ovde”, kazao je čovek.
„Već sam vam rekao da sam se izgubio. Tražio sam...”
„Šta si tražio?”
„Sinoć sam video svetla u šumi. Pitao sam se odakle dolaze.”
„Svetla?”
 „I nešto sam čuo. Neobične zvukove - nekakvo zujanje. Zašto mi ne
kažete šta se ovde događa? Upozorili ste me da bi bilo pametno da
pobegnem odavde.”
„Pa zašto nisi?”
„Pokušao sam.” Met je misao ostavio nedorečenu. Nije bio
raspoložen da objašnjava šta mu se sve događalo na putevima
obasjanim mesečinom. „Zbog čega ste mi savetovali da pobegnem?”,
želeo je da sazna. „Zašto su svi u Leser Molingu tako uvrnuti? Ko ste
vi?”
Iako se činilo da se na trenutak opustio, Metov sagovornik je i dalje
bio na oprezu. Ruku je zadržao na cevi puške. „Zovem se Berdžes”,
rekao je. „Tom Berdžes. Imam farmu Glendejl dole na putu za Grejter
Moling.”
„Šta radite ovde? Čuvate li ovo mesto?”
„Ne. Pošao sam u lov. Ove šume vrve od lisica koje noću napadaju
moje kokoške. Došao sam da ulovim par komada.” Prstima je dodirivao
pušku.
„Nisam čuo nikakve pucnje.”
„Još uvek nisam naleteo ni na jednu.”
Met se okrenuo prema zgradi. „Rekli ste da je ovo nekada bila
elektrana”, počeo je. Oblik zgrade najednom mu je izgledao poznat. U
školi je viđao slike elektrana. „Da li je to nuklearna elektrana?”
Berdžes je klimnuo glavom.
„Šta, kog đavola, traži ovde?”
„Ma nije to ništa.” Farmer je slegnuo ramenima. „Služila je u
eksperimentalne svrhe. Vlada ju je odavno sagradila. Bilo je to pre nego
što su počeli da grade prave. Tražili su alternativne izvore energije i
zato su sagradili „Omega 1”. Kad su završili svoje eksperimente, samo
su je zatvorili. Sada je prazna. Unutra nema ničega. Niko nije dolazio
već godinama.”
„Ovde su bili sinoć”, rekao je Met. „Čuo sam ih i video svetla.”
„Možda ti se samo učinilo.”
„Nemam toliko bujnu maštu”, rekao je Met ljutito. „Zašto mi ne
kažete istinu?”, nastavio je s pitanjima. „Rekli ste mi da sam u nevolji.
Upozorili me da treba da pobegnem što pre. Ali ne mogu da pobegnem
ako ne znam od čega bežim. Zašto mi ne kažete ono što znate? Ovde
smo na bezbednom. Niko ne može da nas čuje.”
Bilo je više nego jasno da se farmer bori sa samim sobom. Sa jedne
strane, Met je mogao da vidi kako ovaj želi da mu kaže istinu. Međutim,
iako snažan i naoružan, ipak se nečeg plašio. „Kako bi uopšte mogao da
razumeš?”, napokon je pitao. „Koliko ti je godina?”
„Četrnaest.”
„Ne treba da budeš ovde. Slušaj me. Došao sam ovamo tek pre
godinu dana. Nasledio sam neki novac. Oduvek sam želeo da imam svoj
dom. Da sam samo znao... Da sam imao ikakvu predstavu...”
„Da ste samo znali šta?”
„Za gospođu Deveril i ostale...”
„Šta je s njima? Šta oni rade?”
Začulo se šuškanje u grmlju, a zatim i ljutito režanje. Met se
okrenuo i ugledao životinju koja je iskoračila iz paprati nekoliko
metara odatle. Bila je to mačka razjarenih očiju i širom otvorenih usta
iz kojih su virili očnjaci. Ali to nije bila bilo koja mačka. Met je
prepoznao žute oči i izlizano krzno...
Odahnuo je. „Sve je u redu”, rekao je. „To je samo mačka. Mora da
me je pratila dovde.”
Međutim, farmerovo lice je prebledelo. Najednom je zaklopio pušku
i stavio je na rame. Pre nego što je Met stigao da ga zaustavi, farmer je
povukao obarač. Začuo se pucanj. Za mačku nije bilo spasa. Tom
Berdžes je ispraznio obe cevi. Sačma je raznela mačije krzno, a od siline
udara crna krznena lopta napravila je zastrašujući salto, bljujući crvenu
tečnost po travi.
„Zašto ste to uradili?”, uzviknuo je Met. „Pa nije bila lisica, već samo
mačka sa farme.”
„Samo mačka?” Farmer je odmahnuo glavom. „Bio je to Asmodeus,
mačak gospođe Deveril.”
„Ali...”
„Ne možemo da pričamo. Ovo nije ni vreme ni mesto.”
„Zašto ne možemo?”
„Dešavaju se čudne stvari... stvari u koje ne bi poverovao.”
Farmerovo lice i dalje je bilo bledo, a ruke su mu se tresle. „Slušaj me!”,
prošaptao je. „Dođi na moju farmu. Sutra ujutro, u deset. Na farmu
Glendejl, na putu za Grejter Moling. Kad napustiš Hajv hol, skreni levo.
Hoćeš li moći da pronađeš?”
„Hoću.” Tada se Met setio. „Neću moći. Pokušao sam da vozim tim
putevima, ali čini se da oni ne vode nikuda. Uvek sam se vraćao na
početak.”
„To je tačno. Možeš da odeš samo tamo gde oni žele da ideš.”
„Kako to mislite?”
 „To je suviše teško objasniti.” Berdžes je razmišljao neko vreme.
Zatim je zgrabio kožni lanac na svom vratu, a Met je posmatrao kako ga
skida preko glave. Na njemu je spazio mali okrugli kamen - amajliju. Na
kamenu je bio simbol ugraviran u zlatu. Kontura ključa.
„Stavi ovo”, rekao je Berdžes. „Ne traži od mene da ti objašnjavam.
Ako ga budeš nosio, nećeš se izgubiti. I dođi sutra do mene. Reći ću ti
sve što želiš da znaš.”
„Ali zašto ne sada?”, bio je uporan Met.
„Zato što nije bezbedno - ni za jednog od nas. Imam auto. Dođi u
moju kuću i pobeći ćemo zajedno.”
Tom Berdžes se krupnim koracima uputio kroz šumu.
„Sačekajte trenutak!”, pozvao ga je Met. „Ne znam kako da izađem iz
šume!”
Berdžes je zastao, okrenuo se prema njemu i pokazao mu prstom.
„Pogledaj pod svojim nogama”, povikao je. „Stojiš na putu.” Zatim je
otišao.
Met je ispitivački posmatrao zemlju oko sebe. Ispod korenja i
borovih iglica jedva se nazirao sloj crnog asfalta. Moraće pažljivo da ga
sledi, ali će mu bar pokazati izlaz iz šume. U rukama mu je i dalje bila
amajlija. Prstom je prešao preko ključa, pitajući se da li je od pravog
zlata. Zatim je lanac stavio oko vrata i sakrio ga ispod majice.
Nekoliko minuta kasnije, Met se ponovo našao na glavnom putu.
Pažljivo je proučio ulaz u elektranu „Omega 1”. Bio je to samo prolaz
između dva drveta u drvoredu od više stotina stabala. Biciklom je
prolazio pored njega i nije ga primećivao. Nije bilo šanse da ga ponovo
pronađe. Skinuo je jaknu i otkinuo parče tkanine sa majice. Zatim ga je
uvezao u čvor oko grane. Povukao se korak nazad i posmatrao svojih
ruku delo. Ako ikada bude želeo da ponovo dođe na ovo mesto,
svetloplava tračica pokazaće mu put. Sav zadovoljan, ponovo je obukao
jaknu i krenuo da potraži bicikl.
Četrdeset minuta kasnije, Met se vratio na Hajv hol. Bilo je skoro
podne. Noa je radio na bočnoj strani ambara, farbajući drvo zaštitnom
bojom. Met je mogao da oseti miris hemikalija u vazduhu. Gospođa
Deveril je verovatno bila u kući i pripremala ručak.
Skidajući nekoliko iglica sa jakne, Met je prišao ulaznim vratima.
Tek što je pružio ruku da dohvati kvaku, zastao je i zakoračio unazad
ne verujući sopstvenim očima.
Asmodeus je sedeo na prozorskom simsu i oblizivao šapu. Mačka
nije bila mrtva. Štaviše, nije bila ni povređena. Ugledavši Meta, počela
je neprijatno da prede, a zatim je iznenada skočila i nestala negde u
kući.
 SVEZE OKREČENO

Met nije dobro spavao te noći. U glavi mu je bilo previše pitanja bez
odgovora, a zbog obećanja Toma Berdžesa da će mu na njih odgovoriti
osećao se kao zapeta puška. Mesto ga naprosto nije držalo i nije mogao
da dočeka da sazna istinu. Međutim, Čekanje je bilo neizbežno.
Prevrćući se u svom uzanom krevetu, posmatrao je kako nebo isprva
postaje sivo, zatim srebrno i na kraju plavo. Jutro na farmi obično je
počinjalo doručkom u sedam. Kada se spustio u kuhinju, gospođa
Deveril je već bila tu.
„Šta ti se to dogodilo juče?”, želela je da zna. Na sebi je imala
svetloplavi džemper na kopčanje, sivu haljinu bez ikakvog kroja i
gumene čizme. Sva garderoba koju je nosila na farmi izgledala je kao da
potiče iz Crvenog krsta.
„Išao sam da prošetam.”
„Da prošetaš? A gde to?”
„Tu u blizini.”
Gospođa Deveril je uzela lonac sa šporeta na drva i u dve činije
sipala gustu kašu. „Ne sećam se da si me pitao za dozvolu”, rekla je.
„Ne sećam se da ste mi rekli da to moram da učinim”, odgovorio je
Met.
Oči gospođe Deveril odjednom su se namrštile. „Tako se ne
razgovara sa mnom”, progunđala je. Zatim je slegnula ramenima kao
da to uopšte nije važno. „Ja ti samo želim dobro, Metju”, nastavila je.
„Ako pažljivije pogledaš brošure projekta SOS, videćeš i sam da u
svakom trenutku moram da znam gde se nalaziš. Bilo bi mi žao da
rukovodiocima projekta moram da kažem kako se ne pridržavaš tih
pravila.”
„Možete da im kažete šta god vam je volja.”
Na sto je spustila dve činije i sela nasuprot Metu. „Danas imamo
mnogo posla. Treba oprati traktor. Osim toga, dobro bi nam došla i
drva za ogrev.”
 „Kako god vi kažete, gospođo Deveril.”
„To hoću da čujem.” Njene blede usne razvukle su se u nešto što je
trebalo da liči na osmeh. „Kako ja kažem.”

Bilo je devet sati i od susreta sa Tomom Berdžesom delio ga je samo

jedan sat. Met je crevom prao traktor, kao što mu je naloženo. Po ko zna
koji put pogledao je oko sebe i shvatio da u blizini nikoga nema. Noa je
bio sa druge strane štale, gde je popravljao neke cevi, a gospođa
Deveril je hranila svinje. Niko od njih nije ga posmatrao, a Asmodeusu
nije bilo ni traga. Met je spustio crevo i zavrnuo slavinu čekajući da i
poslednji mlaz vode iscuri na zemlju. I dalje nije bilo nikoga na vidiku. U
dvorištu je ostavio stari bicikl kako bi mu bio pri ruci. Prišao mu je
krišom i izgurao ga sa farme. Da ga je vozio, napravio bi preveliku
buku.
Niko ga nije zaustavio. Odlazio je sasvim neprimećen. Minut
kasnije, prošao je kroz kapiju i ubrzo se našao na putu. Sa olakšanjem je
pogledao za sobom. Bilo je jednostavnije nego što se nadao.
Previše lako? Met se prisetio osmeha gospođe Deveril u kuhinji.
Tada se upitao zna li ona možda više nego što zaista pokazuje. Nije
mogao da se odupre osećanju da se ona poigrava s njim, a fotografija i
policijski izveštaj, sakriveni u kartonskoj kutiji u njenoj sobi, samo su
potvrdili njegove sumnje. Znala je ko je on. U to je bio više nego
siguran. Izabrala ga je s razlogom.
Popeo se na bicikl, počeo da okreće pedale i skrenuo levo, kao što
mu je Tom Berdžes objasnio. Kada je poslednji put išao ovim putem, on
ga je samo vratio na početak. Sada je bilo drugačije. Nosio je amajliju
koju mu je poklonio farmer Tom. Osetivši je na grudima, dodirnuo ju je
prstima. Zašto bi kamen sa slikom ključa išta izmenio, ostalo mu je
nepoznato. Samo još jedno u nizu pitanja koje je nameravao da postavi
farmeru.
Put je vodio uzbrdo, ali na vrhu nije bilo raskrsnice. Umesto toga,
protezao se pored polja. Nakon što se pojavio, pred njim je ubrzo
nestao niski kameni zidić. Naišao je na putokaz koji nije bio slomljen.
Na njemu je pisalo: GREJTER MOLING 6 KM. Met ga je dobro pogledao,
budući da je to bio prvi dokaz da izvan Hajv hola postoji pravi svet.
Uopšte mu nije bilo jasno kako ga nije uočio kada se tuda vozio
biciklom dve večeri ranije.
Farmu Glendejl pronašao je sasvim lako. Na oko pola kilometra od
tog mesta nalazilo se skretanje. Na beloj kapiji, svetloplavim slovima
bilo je ispisano ime farme. Spuštajući se prema farmi prilaznim putem
obraslim cvećem, razmišljao je koliko je ovo mesto srdačnije od Hajv
hola. Ambari i štale bili su čisti i sređeni, a pored njih se nalazilo lepo
veštačko jezerce. Po njegovoj površini klizio je labud čiji je odraz u vodi
treperio na jutarnjem suncu. Preko travnjaka se gegala porodica
pataka. Nedaleko odatle, na ograđenom pašnjaku, krava je pasla travu i
zadovoljno mukala.
Kuća na farmi bila je od crvene cigle, sa skladnim belim žaluzinama
i sivim krovom od škriljca. Deo krova bio je prekriven najlonom na
mestu na kome ga je farmer popravljao. U jednom uglu stajao je
starinski vetrokaz u obliku pevca od kovanog gvožđa i nadgledao sve
četiri strane sveta. Tog dana bio je okrenut prema jugu.
Met je sišao sa bicikla i dvorištem se uputio do prednjih vrata na
tremu. Zatim je povukao metalni lanac i pozvonio. Poranio je - bilo je
tek pola deset. Sačekao je trenutak, a zatim pozvonio ponovo.
Odgovora nije bilo. Možda je Tom Berdžes radio u ambaru. Met je
otišao do ambara i pogledao unutra. U njemu su se nalazili traktor,
različiti alati, hrpa džakova, nekoliko bala sena... ali od farmera nije bilo
ni traga ni glasa.
„Gospodine Berdžese?”, povikao je Met.
Posvuda je bila mrtva tišina. Ništa se nije pomeralo.
Farmer je morao biti tu negde. Njegov pežo je bio parkiran na
prilaznom putu. Met se vratio do kuće i ponovo pozvonio. Vrata su se
otvorila.
„Gospodine Berdžese?”, opet je pozvao.
Pošto nije bilo odgovora, Met je ušao u kuću.
Ulazna vrata vodila su pravo u dnevnu sobu. Prostorijom je
dominirao veliki kamin na čiju rešetku su bili naslonjeni sjajne
bronzane mašice i lopatica. Vatra je, očigledno, gorela tokom noći,
pošto je pepeo još bio rasut oko kamina. Vladao je nered. Stolovi su bili
prevrnuti, a knjige i hartija razbacani po podu. Sve žaluzine bile su
otvorene, a neke i odvaljene. Met je nogom zakačio kantu sa bojom.
Podigao ju je i sklonio u stranu.
Kuhinja je bila u još gorem neredu. Fioke su bile otvorene, a njihov
sadržaj razbacan svuda unaokolo. Tanjiri i čaše bili su polupani, a
nasred kuhinjskog stola ležala je poluprazna flaša viskija. Met je
pogledao oko sebe. U vrata kuhinjske ostave bio je zariven ogroman
nož za meso. Oštrica mu je do pola bila zabodena u drvo. Ručica noža
bila je iskošena prema Metu i delovala je čudno i preteče.
Iako mu je svaki delić tela govorio da što pre napusti to mesto, Met
nije mogao da ode. Pažnju su mu privukle uzane i spiralne stepenice
koje su se propinjale iz kuhinje. Gotovo nesvestan šta čini, Met se već
obreo na njima. Užasavao se onoga što će pronaći na vrhu, ali nije
mogao da se zaustavi. Budući da je došao pola sata pre dogovorenog
vremena, bilo je sasvim moguće da Tom Berdžes još uvek spava.
Međutim, iz nekog razloga Met nije verovao u to.
Stepenice su se završavale odmorištem na kome su se nalazila troja
vrata. Lagano je otvorio najbliža.
Vrata su vodila u spavaću sobu u kojoj je vladao veći nered nego u
prizemlju. Soba je izgledala kao da je kroz nju protutnjao uragan.
Krevetnina je bila zgužvana, pocepana i razbacana po tepihu. Zavese su
bile pokidane, a jedno prozorsko okno slomljeno. Svuda po podu bile su
krhotine stakla. Noćni stočić je bio izvrnut, a lampa, budilnik i hrpa
knjiga pobacani po podu. Vrata plakara bila su otvorena, a sva odeća na
gomili u uglu. Među svim tim stvarima našla se i prevrnuta kanta sa
zelenom farbom koja se rasula preko čitavog nereda.
Tada je Met ugledao Toma Berdžesa.
Delimično prekriven čaršavom, farmer je ležao na podu sa druge
strane kreveta. Bilo je više nego jasno da je mrtav. Neka zver mu je
kandžama unakazila lice i vrat. Na koži su mu bile grozne crvene rane, a
njegova svetla kosa bila je umazana krvlju. Oči su mu zurile isprazno, a
usta su mu bila zgrčena u predsamrtničkom pokušaju da ispusti krik.
Njegove ruke bile su ukočene i uvrnute pošto je sumanuto pokušavao
da se od nečega oslobodi. Jedna ruka mu je bila umrljana zelenom
farbom, tako da su mu prsti na njoj bili slepljeni. Noge su mu pod telom
bile savijene tako da je Met bio siguran da su slomljene.
Potpuno šokiran onim što je video, Met je uzdahnuo i naglo
ustuknuo. Mislio je da će povratiti. Nekako se naterao da skloni pogled
sa tog prizora, kad je na zidu iza vrata spazio nešto. U poslednjim
trenucima života, farmer je rukom koja je bila umrljana bojom uspeo
da na brzinu napiše dve reči:

GAVRANOVA KAPIJA
Napuštajući sobu, Met je pročitao poruku. Zatvorio je vrata za
sobom i oteturao se niza stepenice. Setio se da je u kuhinji video
telefon. Dohvatio je slušalicu i drhtavim prstom okrenuo 999, ali
signala nije bilo. Telefon je bio isključen.
Bacio je slušalicu i nesigurnim korakom napustio kuću. Čim se
našao u dvorištu, odmah je povratio. Nikada pre toga nije video telo
mrtvog čoveka, a pogotovo ne tako izobličeno i izmučeno kakvo je bilo
telo Toma Berdžesa... Nadao se da više nikada neće videti sličan prizor.
Sav se tresao. Čim se pribrao, počeo je da trči. Zaboravio je bicikl, ali
bilo mu je važno jedino da što pre pobegne sa tog mesta.
Met je istrčao na glavni put, a odatle se uputio prema Grejter
Molingu, koji je bio šest kilometara udaljen od tog mesta. Mora da je
pretrčao skoro kilometar kad se srušio na travu i ostao na njoj da leži
boreći se da dođe do daha. Nije imao snage da nastavi dalje. A i zašto
bi? Bio je bez roditelja i bez prijatelja. Umreće u Leser Molingu, a to
nikome nije bilo važno.
Nije znao koliko dugo je tako ležao kada je konačno začuo zvuk
automobila koji je tuda prolazio. Pogledao je u tom pravcu. Kola su bila
bela, sa pogonom na sva četiri točka i sirenom na krovu. Met je
uzdahnuo s olakšanjem. Prvi put u životu obradovao se što vidi
policijski automobil.
Pridigao se na noge i sa podignutim rukama izašao nasred puta.
Policijski automobil je usporio, a zatim se zaustavio. Dva policajca su
izašla iz vozila i krenula prema njemu.
„Šta se desilo?”, upitao ga je prvi. Glas je pripadao punačkom
čoveku srednjih godina, sa visokim čelom i proređenom crnom kosom.
„Zar ne bi trebalo da budeš u školi?”, upitao ga je drugi. Ovaj
policajac je bio mlađi, mršav i dečačkog izgleda sa kratko podšišanom
smeđom kosom.
„Dogodilo se ubistvo”, rekao je Met.
„Molim? Šta to pričaš?”, upitao je sumnjičavo stariji policajac.
„Čovek se zvao Tom Berdžes. Bio je farmer. Živeo je na farmi
Glendejl. Upravo dolazim odatle.” Kratke rečenice su munjevitom
brzinom smenjivale jedna drugu. Metu je bilo teško da govori suvislo.
Policajci su ga gledali s nevericom.
„Video si ga?”, upitao ga je stariji policajac.
Met je potvrdio. „Bio je u spavaćoj sobi.”
„Šta si ti tražio tamo?”
„Trebalo je da se nađemo.”
„Kako se zoveš?”
Met je počeo da gubi strpljenje. Šta nije bilo u redu sa ovim ljudima?
Pa upravo je pronašao leš čoveka. Zašto je sada uopšte važno kako se
on zove? Uspeo je da se primiri. „Zovem se Met”, rekao je. „Živim kod
Džejn Deveril u Hajv holu. Upoznao sam Toma Berdžesa. Rekao mi je da
ga posetim. Upravo sam bio u njegovoj kući i pronašao ga kako leži
mrtav.”
Stariji policajac je delovao još sumnjičavije nego na početku, ali
njegov kolega je slegnuo ramenima. „Upravo smo prošli pored farme
Glendejl”, rekao je. „Možda bi ipak trebalo da pogledamo.”
Drugi policajac se malo zamislio, a zatim je klimnuo glavom. „U
redu.” Obratio se Metu: „Najbolje će biti da i ti pođeš s nama.”
„Ne vraćam se više tamo!”, uzviknuo je Met.
„Možeš da sačekaš u kolima. Sve će biti u redu.”
Met je nevoljno seo na zadnje sedište automobila i sa policajcima se
uputio na mesto sa koga je upravo došao. Stisnuo je zube čim su
prilaznim putem skrenuli prema farmi. Automobil je usporio, a točkovi
su grubo mleli po šljunku.
„Mesto izgleda prilično tiho”, rekao je stariji policajac. Okrenuo se
prema Metu. „Gde si rekao da si ga video?”
„Na spratu. U spavaćoj sobi.”
„Ovde ima nekog”, rekao je mlađi policajac.
Met je pogledao kroz prozor. Policajac je bio u pravu. U bašti pored
kuće, pojavila se neka žena. Bila je visoka i mršava, sa sedom kosom
puštenom preko ramena. Met je odmah prepoznao ženu koja je u Leser
Molingu gurala dečija kolica. Kako beše njeno ime? Krisi. Ili možda
Krivi. Sada je u bašti Toma Berdžesa prostirala veš. Met nije mogao da
shvati šta se dešava. Žena je ulazila u kuću i sigurno joj nije promaklo u
kakvom je neredu bila. Zar je moguće da se nije popela na sprat?
Policajci su izašli iz automobila. Osećajući se sve nelagodnije, Met je
išao za njima. Kad ih je ugledala kako dolaze, žena je prestala da
prostire veš.
„Dobro jutro”, rekla je. „Mogu li da vam pomognem?”
„Ja sam narednik Rivers”, odgovorio je stariji čovek. „Ovo je
policajac Rid. Ko ste vi?”
„Ja sam Džoana Krivi i sređujem kuću Toma Berdžesa. U čemu je
problem?” Činilo se da je tek tada primetila Meta. „Metju? Šta ti radiš
ovde?”, upitala je namrgođeno. „Valjda se nisi uvalio u neku nevolju?”
Met nije obraćao pažnju na nju.
„Pa, ovo će biti teško objasniti”, počeo je narednik. „Ovog momka
smo sreli na putu.”
„Ostavio si svoj bicikl ovde, Metju”, rekla je žena. „Pretpostavila sam
da si dolazio u posetu.”
„Metju tvrdi da se gospodinu Berdžesu dogodila neka nezgoda”,
nastavio je narednik.
„To nije bila nezgoda”, uleteo je Met u reč. „Ubijen je. Rasporen.
Video sam ga...”
Žena je pogledala u Meta i prsnula u smeh. „To je nemoguće”, rekla
je. „Videla sam Toma pre deset minuta. Mimoišli ste se. Otišao je sa
ovcama na udaljeni pašnjak.”
Policajci su se okrenuli prema Metu.
„Laže”, rekao je Met. „Nije otišao nikuda pre deset minuta. Bio sam
ovde pre nekog vremena i zatekao ga kako leži mrtav.”
„To što govoriš je užasno”, promumlala je gospođica Krivi.
„Tom je sasvim dobro. Evo upravo kačim njegove čarape!”
„Idite i pogledajte u spavaćoj sobi”, rekao je Met.
„Tako je. Pogledajte.” Nakon što je žena klimnula glavom, Met se
zabrinuo. Bila je u prednosti delujući samouvereno.
Narednik Rivers je polako klimnuo glavom. „Biće bolje da
pogledamo”, rekao je.
Ušli su u kuću i Metu je istog trena sve postalo jasno. Iako je kuća i
dalje bila u neredu, gospođica Krivi ili neko drugi počistili su većinu
dokaza. Knjige i papiri bili su složeni. Žaluzine su bile vraćene na
mesto, a nož je bio izvađen iz vrata kuhinjske ostave... međutim, prorez
koji je napravio i dalje je bio tu. Nastavili su stepenicama na sprat.
„Izvinite zbog nereda”, rekla je gospođica Krivi. „Tom kreči kuću, a
ja još nisam ni počela da sređujem.”
Popeli su se na sprat. Vrata spavaće sobe bila su zatvorena, baš kao
što ih je Met ostavio. Nije želeo da uđe u sobu. Nije mogao da podnese
da još jedanput vidi leš. Međutim, sada nije bilo povratka.
Narednik Rivers je otvorio vrata.
U sobi je radio neki čovek odeven u beli kombinezon isflekan
zelenom farbom. Sve je izgledalo drugačije. Čaršavi i ćebad bili su
sklonjeni sa poda, a krevet je bio podignut i naslonjen na zid. Zavese su
bile okačene i mada je jedan prozor i sad bio razbijen, nije bilo tragova
stakla. Razbacana odeća je nestala, baš kao i telo Toma Berdžesa.
Ugledavši dva policajca, čovek je prestao da radi.
„Dobro jutro”, rekao je.
„Dobro jutro, gospodine.” Narednik je letimično pogledao oko sebe.
„Možete li da mi kažete ko ste vi?”
„Ken”, odgovorio je čovek. „Ken Rempton.” Bio je izrazito mršav
dvadesetogodišnjak sa lukavim naboranim licem i svetlom
kovrdžavom kosom. Nasmejao se, a Metu nije promaklo da mu je jedan
od prednjih zuba prepolovljen dijagonalno. „Šta želite?”
„Koliko dugo ste ovde?”
„Celo jutro. Došao sam oko pola devet.”
„Radite li i vi za Toma Berdžesa?”
„Pomažem mu da okreči kuću.”
„Jeste li ga videli danas?”
„Video sam ga pre petnaestak minuta. Svratio je da vidi kako mi ide,
a zatim je otišao... Pominjao je ovce.”
„Baš kao što sam vam rekla”, kazala je gospođica Krivi.
Met je osetio kako mu krv navire u obraze. „Laže”, bio je uporan.
„Oboje lažu. Znam šta sam video.” Iznenada se setio. „Tom Berdžes je
ostavio poruku”, rekao je.
Brzo se okrenuo i zatvorio vrata sobe ne bi li pokazao zid iza njih.
Međutim, zid koji je prethodno bio beličast, sada je bio zelen. Reči koje
je farmer napisao, nestale su.
„Budi pažljiv”, upozorio ga je Ken Rempton. „Sveže je okrečeno...”
Narednik Rivers je prelomio. „Nećemo više da vam smetamo,
gospodine”, rekao je. Zgrabio je Meta, stežući mu rukom rame. „A što se
tebe tiče, mislim da ćemo popričati napolju.”
Gospođica Krivi ih je ispratila niza stepenice, a zatim sve do
dvorišta. Met se pitao hoće li ga policajci uhapsiti. U stvari, odjednom
je shvatio da upravo to i želi. Ako bi ga uhapsili, možda bi ga tada
sproveli u London. Možda bi na ovaj način mogao da se oprosti od
projekta SOS. Međutim, pre nego što je iko stigao da progovori,
gospođica Krivi je prišla policajcu. „Da li bih na trenutak mogla nasamo
da porazgovaram sa vama, naredniče?”
Razgovarali su nekoliko minuta. Gospođica Krivi je slegala
ramenima i mahala rukama, a za to vreme narednik je nekoliko puta
pogledao u Meto vom pravcu i klimao glavom. Na kraju je narednik
prišao Metu.
„Trebalo bi da znaš da je igranje s policijom vrlo ozbiljan prestup”,
rekao je.
„Govorim vam istinu.”
„Hajde da više ne pričamo o tome.”
Policajac je već zaključio ovaj slučaj. Uvidevši to, Met se ugrizao za
jezik.
„Koliko sam shvatio, već si nekoliko puta upadao u nevolje”,
nastavio je narednik Rivers. „Učestvuješ u projektu SOS, zar ne? Baš
imaš sreće. Lično ne verujem u sve te dobročiniteljske priče, ako baš
želiš da znaš. Za mene si lopov i bilo bi najbolje da dobiješ po turu i
budeš zatvoren negde gde više nećeš moći da praviš probleme. Ali
mene niko i ne pita šta mislim. Sud te je poslao ovamo i ako imaš i
malo pameti, umećeš to da ceniš i prestaćeš da skrećeš pažnju na sebe.
Završili smo priču o tome. Više ne želim da te vidim niti da čujem za
tebe.”
Met je posmatrao kako dva policajca odlaze kolima. Zatim se
okrenuo. Gospođica Krivi mu se smešila, a njena dugačka seda kosa
lepršala je na povetarcu. Nešto se pomerilo i na vratima se odjednom
pojavio Ken Rempton držeći i dalje četku u ruci. Ne rekavši ništa, samo
se nasmejao.
„Vrati se na farmu”, rekla je gospođica Krivi. „Čeka te gospođa
Deveril.”
„Do đavola s njom!”, povikao je Met.
„Ne možeš da pobegneš od nas, Metju. Nemaš kud da odeš. Valjda si
do sada to shvatio.”
Ne obraćajući pažnju na nju, Met je dograbio svoj bicikl.
„Nemaš kud da odeš”, ponavljala je žena kreštavim glasom.
Ken Rempton je počeo da se smeje.
Met je nagazio pedale vozeći najbrže što je mogao.
 LOKALNA ISTORIJA

Grejter Moling je nekada bio malo privlačno selo, ali je prerastao u

veliki nezanimljiv grad. I dalje su tu bili tragovi onoga što je nekada bio:
jezerce, red kuća za sirotinju i kafana nepravilnog oblika još iz
šesnaestog veka. Međutim, izgrađeni su pute vi koji su ga presecali sa
svih strana i spajali se međusobno u bučne raskrsnice. Nove zgrade
istisnule su stare. Na sve strane širile su se kancelarije i parkirališta, a
između njih bioskopi, supermarketi i bučna autobuska stanica. Sada je
Grejter Moling bio sasvim običan grad. Mesto kroz koje se prolazi na
putu za neki drugi grad.
Metu je bio potreban ceo sat da sa farme Glendejl biciklom dođe do
grada. Sve vreme se plašio da će mu put prirediti neku novu zamku i
odvesti ga nekud gde ne želi da ode. Međutim, oko vrata je i dalje nosio
amajliju koju mu je poklonio Tom Berdžes. Mali zlatni ključ nekako je
uspevao da razotkrije lavirint seoskih puteva i omogući mu da stigne
do zamišljenog cilja.
Met je parkirao bicikl ispred perionice. Palo mu je na pamet da bi
neko mogao da ga ukrade, ali bilo mu je svejedno. Ionako mu više nije
bio potreban.
Tražio je železničku stanicu i voz za London. Već je odlučio da
pobegne što dalje iz Jorkšira i da se više nikada ne vrati. Nažalost,
železničke stanice nije bilo. Linija za Grejter Moling ukinuta je pre
mnogo godina, a ako bi želeo da ide vozom, morao bi da ode čak u Jork.
Naišao je na saobraćajca i upitao ga za međugradske autobuse. Dnevno
su saobraćala dva autobusa. Kako je sledeći polazio tek oko tri po
podne, na raspolaganju je imao četiri sata.
Hodajući besciljno glavnom ulicom, Met se uskoro našao pred
bibliotekom - zapuštenom modernom građevinom zarđalih prozorskih
okana čija je fasada bila prekrivena šljunkom. Na trenutak se zamislio,
a zatim je ušao kroz rotirajuća vrata i popeo se stepenicama pored
kojih je stajao natpis ČITAONICA. Našao se u širokoj osvetljenoj
prostoriji u kojoj je bilo desetak polica sa knjigama, poredanih duž
zidova, odeljak sa računarima i pult za informacije za kojim je sedeo
mladić i čitao knjigu.
Nešto podmuklo i veoma opasno događalo se u selu Leser Moling. U
tome su na neki neobjašnjiv način učestvovali svi meštani, gospođa
Deveril, napuštena nuklearna elektrana i nešto što se zove Gavranova
kapija. Bio je uključen i on, i to ga je zastrašivalo najviše od svega. Bio je
siguran da su ga odabrali s razlogom. Pre nego što napusti Jorkšir,
odlučio je da otkrije zašto.
Gavranova kapija. Budući da je to bio jedini trag koji je imao, rešio
je da pođe od njega.
Krenuo je od knjiga koje su bile u odeljku lokalne istorije. U
biblioteci je bilo desetak knjiga o Jorkširu, a samo u nekoliko njih
pominjali su se nakratko Grejter Moling i Leser Moling. Međutim, ni u
jednoj nije bilo ni reči o Gavranovoj kapiji. Naletevši na knjigu koja je
obećavala, Met ju je odneo na sto. Zvala se Šetnja kroz Grejter Moling, i
sudeći po starinskim koricama i požutelim stranama napisala ju je
prilično davno Elizabet Ešvud. Met je otvorio knjigu i pogledom
preleteo sadržaj. Brzo je pronašao ono što je tražio. Šesto poglavlje
nosilo je naziv Gavranova kapija.
Okrećući stranice knjige, začas je pronašao sedmo poglavlje. Vratio
se unazad i otvorio peto poglavlje. Međutim, šesto poglavlje je
nedostajalo. Rasparana ivica knjige i procep u povezu jasno su
ukazivali na to da je neko iscepao čitavo poglavlje. Da li je to bila
slučajnost, ili se dogodilo namerno? Metu se učinilo da zna odgovor.
Ali u biblioteci nisu bile samo knjige.
Met je prišao čoveku za pultom. „Želim da koristim internet”, rekao
je.
„Zbog čega?”, upitao ga je bibliotekar.
„Reč je o školskom referatu. Rečeno nam je da potražimo nešto o
Gavranovoj kapiji.”
„Nikada nisam čuo za tako nešto.”
„Ni ja. Zato i želim da potražim na intemetu.”
Čovek je pokazao prstom na poseban deo prostorije u kome su se
nalazili kompjuteri i Met se uputio prema najbližem stolu. Za susednim
stolom sedela je neka devojčica. Uveliko se zabavljala za drugim
kompjuterom i nije obraćala pažnju na njega. Met je otvorio
pretraživač, a zatim upisao:
 GAVRANOVA KAPIJA

Upamtio je reči koje je farmer zelenom bojom ispisao na zidu. U

mislima je ponovo video mrtvog čoveka, njegovo unakaženo telo i
širom otvorene oči praznog pogleda.
Pritisnuo je taster ENTER.
Posle kraće pauze, na ekranu se pojavio spisak. Met je primetio da
je program pronašao više od dvanaest hiljada mogućih prezentacija
koji imaju neke veze sa gavranima i kapijama, ali činilo se da nijedan
nije u potpunosti zadovoljavao zadati kriterijum. Bilo je nešto o
američkom fudbalskom timu Gavrani iz Baltimora, čiji su igrači prošli
kroz kapiju. Nešto o parku Zlatna kapija, opet u Americi, gde su
posmatrači ptica mogli da vide veliki broj različitih vrsta gavranova.
Gavrani su svijali svoja gnezda i u blizini neke kapije u Česteru.
Međutim, nije bilo ni reči o Gavranovoj kapiji... Ni na prvoj stranici sa
rezultatima, ni na drugoj, pa čak ni na trećoj. Met je shvatio da bi morao
da pregleda svih dvanaest hiljada pronađenih rezultata pretrage. Za to
bi mu bili potrebni sati. Mora da postoji neki drugi način.
Već je hteo da odustane, kada se na ekranu pojavio prozorčić. Met je
ugledao tri reči koje su plutale u belom kvadratu:

>Ko si ti?

Nije bilo šanse da sazna odakle su one došle. Nije znao kako da
odgovori, pa je napisao:

>A ko ’oće da zna?

Nastala je pauza. Zatim:

>Sandžej Drejvid.

Met je sačekao trenutak, pitajući se šta će se sledeće dogoditi.

>Postavio si pitanje u vezi sa Gavranovom kapijom. Šta

tačno istražuješ?

Šta istražuje? Met nije znao šta da odgovori. Nagnuo se prema

kompjuteru i upisao:
 >Želim da saznam šta je to.

>A ko si ti?
>Zovem se Met.
>Ima li Met prezime?
>Možeš li da mi pomogneš?

Nastala je dugačka pauza i Met je već pomislio da je njegov virtuelni

sagovornik Sandžej Drejvid otišao. Bio je zbunjen. Kako je taj Drejvid
mogao da zna šta on istražuje? Da li je Metovo pitanje aktiviralo neki
alarm na globalnoj mreži?
Prozorčić je zatim ponovo zatreperio:

>Zdravo.

To je bilo sve. Na ekranu se više ništa nije dešavalo i posle nekog

vremena Met je odustao. Ponovo je došao do pulta za informacije.
„Izvolite?”, obratio mu se bibliotekar, pridižući pogled sa svoje
knjige.
„Postoji li neka novinska kuća u Grejter Molingu?”
„Novinska kuća...?” Razmišljao je. „Postoji Gazet, ali teško da je to
novinska kuća. Skoro da ne objavljuju nikakve vesti. Pored toga postoji
i Jorkšir post”
„Gde se nalazi Jorkšir post?”
„U Jorku. Ako tražite lokalnu novinsku kuću, najbolje je da odete u
Gazet. Redakcija im je u ulici Ferou. Međutim, sumnjam da će moći da
vam pomognu u vezi sa tim školskim referatom.”

Metu je bilo potrebno nekoliko sekundi da shvati o čemu ovaj čovek

priča. Onda se setio izmišljotine koju je rekao ne bi li mu bibliotekar
dozvolio da koristi kompjuter. „Pokušaću”, rekao je.
Ulica Ferou datirala je iz srednjeg veka. Bila je veoma uzana i
krivudava, natrpana kontejnerima prepunim flaša i konzervi. Čim je
napustio glavnu ulicu, Met je pomislio kako se bibliotekar prešao.
Sasvim odsečena od ostatka grada u krajnje prljavom i zaturenom
kvartu, ulica je izgledala kao poslednje mesto na kome bi se nalazila
neka novinska kuća. Međutim, na pola puta naišao je na nekoliko
radnji. Prva je bila za pogrebne usluge. Sledeća - neka turistička
agencija. I konačno, trošna trospratnica od crvene cigle pored čijih
vrata je stajala tabla: GAZET, GREJTER MOLING.
Met je ušao u hol u kome je za pultom sedela mlada devojka
kovrdžave kose. Jela je sendvič, radila nešto na kompjuteru i govorila
preko mikrofona pričvršćenog za slušalice. Činilo se da ona
istovremeno radi na prijemu stranaka, ali i kao sekretarica troje
novinara koji su sedeli za stolovima iza nje. Bile su tu dve žene i jedan
muškarac, a Met je bio više nego iznenađen činjenicom da se ovi
novinari neizmemo dosađuju. Jedna žena je neprestano zevala, češala
se po glavi i gledala u prazno, a druga je bila u polusnu. Čovek se
poigravao olovkom, gledajući u monitor svog kompjutera. Izgledao je
kao da očekuje da se članak na kome je radio napiše sam od sebe.
„Mogu li da vam pomognem?”, upitala je devojka za prijemnim
pultom. Met je mislio da govori u mikrofon, ali ubrzo je shvatio da se
ona obraća upravo njemu.
„Da, možete. Želeo bih da popričam sa nekim ko je upućen u lokalnu
istoriju.”
„Živiš li ovde?”
„Boravim u Leser Molingu.”
Devojka je zabacila glavu. „Ričarde!”, pozvala ga je, govoreći kroz
nos. „Neko želi da razgovara sa tobom.” Čovek koji se do malopre igrao
olovkom podigao je pogled. „Molim?”
„Ovaj klinac ovde želi da razgovara sa tobom.”
„Dobro. U redu.”
Čovek je ustao i krajnje ležerno se uputio prema Metu. Bilo mu je
dvadesetak godina. Odeven u prugastu majicu i izbledele komotne
farmerke, imao je ozbiljno i inteligentno lice... kakvo je, recimo, možda
imao Šerlok Holms kada je bio mlad. Njegova plava kosa bila je kratka i
neuredna. Nije se brijao poslednjih nekoliko dana, a sudeći prema
izgledu majice, ni nju nije skoro promenio. Sve na njemu delovalo je
nekako zgužvano, njegova kosa, odeća, pa čak i način na koji je stajao.
„Šta želiš?”, upitao je.
„Potrebna mi je pomoć”, odgovorio je Met.
„Kakva pomoć?”
„Pokušavam da saznam nešto.”
„Zašto?”
„Potrebno mi je za školski referat.”
„U koju školu ideš?”
Ovo pitanje je iznenadilo Meta. „Idem u školu u Leser Molingu”,
slagao je. Nije znao čak ni kako se ta škola zove.
 „I pišeš školski referat?”
„Tako je.”
„Što ne pokušaš u biblioteci?”
„Već sam bio tamo i poslali su me ovde.”
„Žao mi je, ali ne mogu da ti pomognem.” Novinar je slegnuo
ramenima. „Suviše sam zauzet.”
„Ne izgledate baš zauzeti”, odgovorio je Met.
„Pa bio sam zauzet dok ti nisi naišao.”
„Zauzeti čime?”
„Zauzet time što sam bio zauzet. Je li to u redu?”
Met je nekako savladao svoj bes. „Dobro, možda bih mogao ja vama
da pomognem”, rekao je. „Vi ste novinar. Možda imam jednu priču za
vas.”
„Priču?”
„Da, možda imam priču.”
„U redu. Hajdemo na sprat.”
Novinar je odveo Meta na prvi sprat, u sobu za sastanke koja je
gledala prema ulici Ferou. Nije baš bila neka naročita kancelarija, ali
Metu je već uveliko bilo jasno da ovo i nije neka novinska kuća. Oko
drvenog stola bilo je raspoređeno osam stolica, na zidu se nalazila
tabla za prezentacije, a pored nje aparat za vodu.
„Jesi li žedan?”, upitao ga je novinar.
Met je klimnuo glavom.
Novinar je uzeo plastičnu čašu i napunio je vodom. Metu nije
promaklo kad se u aparatu podigao vazdušni mehur. Uzeo je čašu.
Voda je bila mlaka.
„Zovem se Ričard Kol”, rekao je novinar i seo za sto. Izvadio je
beležnicu i otvorio praznu stranicu.
„Ja sam Met.”
„Samo Met?”
„To je dovoljno.”
„Rekao si da boraviš u Leser Molingu.”
„Tako je. Znate to mesto?”
Ričard se nasmejao krajnje neduhovito. „Prolazio sam kroz njega.
Pokrivam to područje. Ja, Kejt i Džulija - devojke koje si video u
prizemlju - imamo svoje regione o kojima pišemo. Meni je pripao Leser
Moling. Pravi sam srećković!”
„Zašto ste srećković?”
„Zato što se tamo nikada ništa ne dešava. Imam dvadeset pet
godina, a u ovoj rupi radim već godinu i po. Znaš li šta je bio najveći
događaj o kome sam napisao članak? STARICA STRADALA USLED
LOŠEG VIDA.”
„Kako može da se strada usled lošeg vida?”
„Upala je u reku. Prošle nedelje smo u Grejter Molingu imali izložbu
pasa. Buve su bile mnogo zanimljivije od pasa. Jednom sam dobio
kaznu za nepropisno parkiranje. Skoro da sam to stavio na naslovnu
stranu.” Spustio je beležnicu i zevnuo. „Znaš li, Mete, da je ovo jedno od
najdosadnijih mesta u Engleskoj, a možda i na celom svetu? Beznačajna
palanka koja nema čak ni svoju pijacu. Nikada se ništa ne događa.”
„Pa zašto ste uopšte ovde?”
„Dobro ti je to pitanje”, uzdahnuo je Ričard. „Tri godine sam proveo
na univerzitetu u Jorku. Oduvek sam želeo da budem novinar. Pohađao
sam kurs u Londonu. Mislio sam da ću se zaposliti u nekoj velikoj
novinskoj kući ili, barem, da ću raditi kao slobodan novinar. Ali nije bilo
nikakvog posla. Nisam mogao sebi da priuštim da živim u Londonu pa
sam pomislio da je bolje da se vratim na sever. Možda, da dobijem
posao u Jorkšir postu. Živim u Jorku i grad mi se dopada. Ali u Jorkšir
postu me nisu želeli. Mislim da sam ostavio loš utisak na razgovoru za
posao.”
„Šta se dogodilo?”
„Naleteo sam kolima na urednika novina, ali krivica nije bila moja.
Kasnio sam na razgovor i parkirajući se kolima unazad, iznenada sam
začuo tup udarac. Uopšte nisam shvatio da je to bio on sve dok ga
deset minuta kasnije nisam upoznao na razgovoru.” Ričard je slegnuo
ramenima. „Onda sam čuo da ovde postoji radno mesto. Iako sam znao
da je Grejter Moling prava rupa, pomislio sam zašto da ga ne prihvatim.
Na kraju krajeva, i to je posao. Međutim, niko ne čita Gazet. Osim
oglasa, u njemu nema ničega. LOKALNI SVEŠTENIK OTVARA
DOBROTVORNI SKUP. To je bilo jedne nedelje. Nedelju dana kasnije...
LOKALNI HIRURG OTVARA SVEŠTENIKA. Pa to je prosto tužno. Tako da
sam ovde zaglavljen sve dok ne iskrsne nešto drugo. Ali budući da ništa
drugo ne nailazi, zaista sam se... zaglibio!” Ričard se primirio. „Rekao si
da imaš neku priču!” Dohvatio je beležnicu i ponovo je otvorio. „Samo
me jedna stvar može iščupati sa ovog mesta. Priča koju nema niko
drugi. Daj mi nešto što mogu da stavim na naslovnu stranu i pomoći ću
ti koliko želiš. Dakle, boraviš u Leser Molingu?”
„Rekao sam vam...”
„Gde tačno?”
 „Na farmi koja se zove Hajv hol.”
Ričard je zapisao ime farme. „Dakle, kakva je priča?”
„Nisam baš siguran da ćete mi poverovati.”
„Nećeš znati dok ne probaš.” Ričard je najednom živnuo. Slušao je
pažljivo i delovao vrlo zainteresovano.
„U redu.” Met nije bio načisto treba li to da uradi. Došao je u Gazet
samo da se raspita o Gavranovoj kapiji. Međutim, u ovom novinaru je
bilo nečega što mu je ulivalo poverenje. Odlučio je da nastavi.
I tako je Ričardu ispričao sve što se dešavalo otkako je došao u
Leser Moling. Opisao je svoju prvu posetu selu i apoteci, svoj susret sa
Tomom Berdžesom, svetla i šaputanja u šumi, vreme provedeno kod
gospođe Deveril, svoj drugi susret sa farmerom i otkriće leša u
spavaćoj sobi.
„... i eto zato”, zaključio je, „pokušavam da saznam šta je ta
Gavranova kapija. Očigledno da je to nešto važno. Tom Berdžes je
stradao u pokušaju da me upozori.”
„On je mrtav, a njegovo telo je nestalo.”
„Tako je.”
Zavladala je kraća tišina i u tom trenutku Met je shvatio da traći
vreme. U početku njegovog izlaganja, novinar je pravio beleške, alije
ubrzo prestao. Gledao je u beležnicu, u napola praznu stranicu na čijem
dnu se nalazio iz dosade naškraban crtež psa i buve. Bilo je više nego
jasno da Ričard nije poverovao ni u jednu jedinu reč Metove priče.
„Koliko imaš godina?”, upitao ga je Ričard.
„Četrnaest.”
„Verovatno mnogo gledaš televiziju?”
„Na farmi nema televizora.”
Ričard je neko vreme razmišljao. „Nisi mi kazao kako si uopšte
dospeo ovamo”, rekao je. „Samo si rekao da se ta žena, Džejn Deveril,
stara o tebi.”
Taj deo priče Met je svesno izostavio: ranjavanje čuvara i svoje
učešće u projektu SOS. Bude li to ispričao, znao je da će završiti na
naslovnoj strani Gazeta... ali iz sasvim drugog razloga, a to nikako nije
želeo.
„Gde su ti roditelji?”, upitao ga je Ričard.
„Nemam ih”, rekao je Met. „Poginuli su pre šest godina.”
„Žao mi je što to čujem.”
Met je slegnuo ramenima. „Već sam se navikao na to”, rekao je, iako
to nije bila istina.
 „Slušaj me...” Ričard više nije bio siguran treba li da nastavi ovaj
razgovor. Ili mu je bilo žao Meta pa nije želeo da kaže ono što mu je
zaista bilo na umu, ili je jednostavno pokušavao da pronađe lepši način
da mu to saopšti. „Žao mi je, Mete, ali sve što si mi ispričao zvuči kao
potpuna...”
„Šta?”
„Glupost. Putevi koji se vrte ukrug. Neobični pogledi meštana!
Farmeri koji iznenada umiru, a već sledećeg trenutka nestanu! Mislim,
šta očekuješ da ti kažem? Znam da sam rekao da želim priču, pa ipak,
nisam očekivao bajku!”
„A šta je sa svetlima u elektrani?”
„U redu. Za elektranu „Omega 1” sam zaista čuo. Sagrađena je pre
pedeset godina kao svojevrsni prototip... pre nego što su izgradili
nuklearne elektrane u drugim delovima zemlje. Međutim, zatvorili su je
pre nego što sam se rodio. Tamo više nema ničega. Samo prazna
zgradurina.”
„Prazna zgradurina koju je Tom Berdžes čuvao.”
„To je ono što ti kažeš, ali nisi siguran.”
„Znao je nešto i zato je morao da umre.”
Nastala je duga tišina.
Ričard je spustio olovku. Ona se zakotrljala po stolu, a zatim se
zaustavila pored same beležnice. „Izgledaš kao fin dečak, Mete”, rekao
je. „Međutim, došla je policija i tamo nije bilo ničega, a to znači da si
možda, nekako, ipak umislio celu tu stvar.”
„Umislio sam mrtvog čoveka? Reči ispisane na zidu?”
„Gavranova kapija? Nikada nisam čuo za tako nešto.”
„Ako vi niste čuli za to, onda to sigurno znači da tako nešto i ne
postoji!”, izletelo je Metu sarkastično. Opet se naljutio. „U redu,
gospodine Kol. Vidim da sam uzalud gubio vreme dolazeći ovamo. Baš
kao što ste i sami rekli, u Leser Molingu se nikada ništa ne događa.
Međutim, imam osećaj da kad bi se nešto zaista i dogodilo, vi to
jednostavno ne biste ni primetili. Ne znam šta je to u šta sam se
upetljao, ali tvrdim da je sve što sam vam rekao potpuna istina. Da
budem iskren, počinjem da se plašim. Lako se može dogoditi da jednog
dana pronađu moje telo kako pluta u obližnjoj reci. Vi ćete tada odlučiti
kako biste ipak mogli da ispitate ceo slučaj. A ja vam sada kažem
pouzdano da neću stradati zbog lošeg vida.”
Met je ustao i gordo izašao iz sobe za sastanke, zalupivši vrata za
sobom. Devojka kovrdžave kose pela se stepenicama i posmatrala ga
iznenađeno. Met nije obraćao pažnju na nju. Dolazak u ovu novinsku
kuću bio je čisto traćenje vremena. Do polaska autobusa za Jork imao je
još dva sata. Bio je pravi trenutak da smisli kako će nabaviti novac za
autobusku kartu.
Izleteo je na ulicu Ferou i ubrzo se zaustavio.
Pred njim je stajao automobil koji mu je preprečio put. Landrover.
Vozilo je prepoznao i pre nego što je na prednjem sedištu ugledao Nou
ruku oslonjenih na volan. Nakon što su se zadnja vrata otvorila, iz
automobila je izašla gospođa Deveril. Delovala je besno. Oči su joj
sevale, a koža joj je bila zategnuta. Iako je od Meta bila viša samo
nekoliko centimetara, iskoračivši iz vozila gotovo da se nadvila nad
njim.
„Šta to radiš, Metju?”, bila je stroga.
„Kako ste znali da sam ovde?”, upitao ju je.
„Mislim da će biti najbolje da pođeš sa nama, dušo. Napravio si već
dovoljno nevolja za samo jedan dan.”
„Neću da idem sa vama.”
„Mislim da nemaš izbora.”
Met je razmišljao o tome da joj se odupre. Nije mogla na silu da ga
uvuče u kola, a pogotovo ne pred novinskom kućom u prometnoj
varoši. Međutim, najednom se osetio iscrpljen. Gospođa Deveril je bila
u pravu. Nije imao dovoljno novca čak ni za autobusku kartu. Nije imao
kuda da ode. Šta je drugo mogao da uradi?
Ušao je u automobil.
Gospođa Deveril je ušla za njim i za sobom zatvorila vrata.
Noa je ubacio menjač u brzinu i njih troje su krenuli.
 NEKSUS

Sunce je upravo nestalo iza horizonta i polako je padala noć. Gospođa

Deveril je upalila vatru. Sedela je ispred kamina u kome su goreli
panjevi. Ramena su joj bila zagrnuta pletenim šalom, a u krilu joj se
smestio Asmodeus. Kosa joj je bila urednija, a oči malo manje surove.
Na prvi pogled, izgledala je kao svaka baka. Čak je i portret njene daleke
rođake izgledao prijatelj skije nego obično. Met je stajao na vratima.
„Mislim da nas dvoje treba da porazgovaramo, Metju”, rekla je.
„Zašto ne sedneš?”
Pokazala je prstom na fotelju preko puta. Met je oklevao, ali je ubrzo
seo. Prošlo je šest sati otkad ga je pronašla u Grejter Molingu. Tog
popodneva nije bilo nikakvog posla. Njih dvoje su večerali u tišini, a
sada je na red došlo i ovo.
„Izgleda da se nas dvoje ne razumemo baš najbolje”, započela je
gospođa Deveril. Glas joj je bio nežan i razborit. „Imam osećaj da si se
urotio protiv mene. Ne znam zašto je to tako, jer te ničim nisam
povredila. Živiš u mojoj kući i jedeš moju hranu. U čemu je problem?”
„Ne sviđa mi se ovde”, odgovorio je kratko Met.
„I ne treba da ti se sviđa. Ovde si poslat po kazni, a ne zato što si
zaslužio odmor. Ili si to možda zaboravio.”
„Želim da se vratim u London.”
„Je li to ono što si govorio ljudima u Grejter Molingu? Novinarima u
novinskoj kući? Šta si im rekao?”
„Istinu.”
Panj je propao kroz rešetku kamina i bezbroj iskri vinulo se uvis.
Asmodeus je počeo da prede, a gospođa Deveril je spustila ruku,
prelazeći prstom preko mačijih leđa.
„Nije trebalo da ideš tamo. Ne volim novinare niti novinske kuće.
Samo zabadaju nos u tuđe stvari. Šta si imao na umu, Metju? Da im
ispričaš priče o meni i o selu... To ti neće doneti nikakvo dobro. Jesu li ti
poverovali?” Met nije odgovorio. Gospođa Deveril je uzdahnula
pokušavajući da se nasmeši, ali njene oči nijednog trenutka nisu bile
ništa manje stroge. „Jesi li im ispričao za Toma Berdžesa?”, upitala ga
je.
„Jesam.” Nije bilo svrhe da poriče da je to učinio.
„Upravo na to pokušavam da ti ukažem, Metju. Prvo si umešao
policiju. Da, čula sam od gospođice Krivi šta se dogodilo. Pošto ti to
nije pošlo za rukom, odmah si otrčao u novinsku kuću. Ali ti si sve
vreme u zabludi. Nemaš nikakvu predstavu o onome što se zaista
dešava.”
„Znam ono što sam video!”
„Mislim da grešiš”, odgovorila je gospođa Deveril. „I sama sam
delimično kriva zbog toga. Pustila sam te da čistiš svinjac i nisam
shvatala... Neke hemikalije koje koristimo ovde veoma su jake. Udišeš
ih i one ti dopiru do mozga. Odrasla osoba kao stoje Noa može to da
podnese. Naravno, on baš i nema mnogo mozga. Ali mladić poput
tebe...”
„Ma šta to govorite?”, Met je bio izričit. „Kažete da sam umislio sve
ono što sam video?”
„Upravo to ti govorim. Mislim da najverovatnije umišljaš razne
stvari otkad si stigao ovde, ali ne brini, više nećeš morati da čistiš
svinjac. Bar nećemo koristiti sredstva za dezinfekciju. Odsad ćeš
upotrebljavati samo sapun i vodu.”
„Lažete!”
„Ne dopada mi se takav rečnik u mojoj kući, mladiću. Možda je to
prolazilo kod tvoje tetke u Ipsviču, ali ovde ne može!”
„Znam šta sam video! Ležao je mrtav u svojoj sobi, a celo mesto je
bilo u potpunom haosu. Ništa nisam umislio, bio sam tamo!”
„Šta je potrebno da bi se ti uverio u suprotno? Šta bi te nateralo da
mi poveruješ?”
Telefon je zazvonio.
„U pravi čas”, rekla je gospođa Deveril. Ne pomerajući se iz stolice,
samo je odmahnula rukom. „Mislim da je ovaj poziv za tebe.”
„Za mene?”
„Zašto se ne javiš na telefon?”
Met je sa lošim predosećanjem ustao i prišao telefonu. Podigao je
slušalicu. „Halo?”
„Metju, jesi li to ti?”
Met je odmah prepoznao glas i osetio kako mu se žmarci spuštaju
niz kičmu. Znao je da to nije moguće. U pitanju je bio neki trik.
 S druge strane veze začuo se glas Toma Berdžesa.
„Želeo sam da ti kažem da mi je žao”, rekao je farmer. Ne, to nije bio
farmer, već samo njegov glas. Neko ga je oponašao. „Bojim se da smo
se mimoišli jutros. Morao sam hitno da odem na pijacu u Sirensester.
Biću odsutan narednih nekoliko nedelja, ali ću te svakako posetiti čim
se vratim...”
Metu se možda učinilo, pa ipak, u dnevnoj sobi kao da je iznenada
postalo veoma hladno. Vatra je i dalje gorela, ali iz njenog plamena nije
dopirala nikakva toplota. Čoveku sa druge strane veze nije rekao ni reč.
Samo je zalupio slušalicu.
„To baš i nije bilo kulturno”, rekla mu je gospođa Deveril.
„To nije bio Tom Berdžes.”
„Zamolila sam ga da te pozove.” Svetlost vatre poigravala je u
njenim očima. Met je pogledao portret i najednom se sav stresao.
Prilika sa slike mu se smejala, baš kao i žena koja je sedela ispod nje.
„Mislila sam da će biti najbolje da on popriča s tobom.”
„Kako ste...?”, započeo je pitanje Met.
Međutim, nije bilo svrhe postavljati ikakva pitanja. Setio se puteva
koji se na nemoguće načine vrte ukrug i ubijene mačke koja je potom
oživela. A sada je tu bio i ovaj farmer koji mu je, iako mrtav, nekako
telefonirao iz Sirensestera. Met je bio pod kontrolom sila daleko
moćnijih od njega. Bio je bespomoćan.
„Nadam se da smo time završili ovu priču, Metju”, rekla je gospođa
Deveril. „I mislim da bi trebalo dobro da razmisliš pre nego što ponovo
kreneš sa ovakvim pričama. Svako ko te iole poznaje teško da će ti
poverovati. U ovom trenutku najmanje ti je potreban ponovni sukob s
policijom.”
Met je nije čuo. Negde na pola priče prestao je da je sluša. Tiho se
popeo stepenicama do svoje sobe. Bio je poražen i toga je bio svestan.
Skinuo je odeću, uvukao se pod prekrivač i zaspao teškim snom.

Zgrada se nalazila u Faringdonu nadomak centra Londona. Bila je to

viktorijanska dvospratnica koja je preživela bombardovanje tokom
Drugog svetskog rata, a ulica u kojoj se nalazila, nakon rata je sasvim
preuređena. Građevina je izgledala kao nečija privatna kuća ili možda
kao advokatska kancelarija. Na njoj su bila jedna crna vrata i poštansko
sanduče u koje su pristizali samo reklamni materijali. Jednom
mesečno, neko bi očistio otirač i pokupio poštu iz sandučeta. Svetla u
zgradi palila su se i gasila automatski iako u njoj niko nije živeo.
Uprkos visokim cenama nekretnina u Londonu, najveći deo godine ova
zgrada je bila prazna.
U osam sati te večeri, taksi je zastao ispred zgrade i iz njega je
izašao čovek. Indijac star pedesetak godina, odeven u odelo i sa
mantilom prebačenim preko ramena. Nakon što je platio vozaču,
sačekao je da taksi vozilo ode. Prišao je vratima i izvadivši ključ iz
džepa ubrzo ih je otključao. Bacio je pogled niz ulicu. Pošto se uverio da
u blizini nema nikoga, ušao je u kuću.
Uzani hodnik je bio prazan i besprekorno čist. Stepenice pred njim
vodile su na prvi sprat. Čovek već nekoliko meseci nije bio tu i na
trenutak je zastao pokušavajući da se priseti detalja u kući: drvenih
stepenica, zidova okrečenih bež bojom, starinskog prekidača za svetlo
pored gelendera. Ništa se nije izmenilo. Duboko u sebi, posetilac je
žalio što je morao da dođe ovamo. Uvek kada bi dolazio nadao se da će
to biti poslednji put.
Popeo se uza stepenice. Hodnik na spratu je izgledao modernije.
Bio je prekriven skupocenim tepihom, osvetljen halogenim
svetiljkama, a u uglovima su bile rotirajuće bezbednosne kamere. Na
drugom kraju hodnika nalazila su se još jedna vrata, napravljena od
zatamnjenog stakla. Nakon što im je čovek prišao, automatski su se
otvorila, a zatim su se tiho zatvorila za njim.
Neksus je ponovo bio na okupu.
Bilo ih je dvanaestoro - osam muškaraca i četiri žene. Ovamo su
doputovali iz svih delova sveta. Viđali su se povremeno, ali su uvek bili
u kontaktu telefonom ili elektronskom poštom. Svi su bili veoma
uticajni. Dobro povezani sa vladom, tajnom službom, poslovnim
svetom i crkvom. Niko nije znao da će se te večeri sastati u kući.
Sasvim malom broju ljudi izvan te prostorije bilo je uopšte poznato da
njihova organizacija postoji.
Osim stola i dvanaest kožnih stolica, u sobi nije bilo gotovo ničega.
Tri telefonska aparata i kompjuter bili su smešteni jedni pored drugih
na dugačkoj drvenoj polici. Časovnici su pokazivali vreme u Londonu,
Parizu, Njujorku, Moskvi, Pekingu i sasvim neočekivano, u Limi, u
Peruu. Na zidovima su visile različite mape sveta. Iako to nije bilo
očigledno, zidovi su imali zvučnu izolaciju, a u njih su bili ugrađeni
najsavremeniji uređaji za nadzor koji onemogućavaju prisluškivanje
sobe.
Indijac je klimnuo glavom sedajući na jedinu preostalu stolicu.
 „Hvala vam što ste došli, profesore Drejvide”, obratila mu se osoba
koja je sedela na čelu stola. Žena u kasnim tridesetim godinama,
odevena u jednostavnu crnu haljinu i jaknu zakopčanu do vrata. Imala
je mršavo, fino isklesano lice i crnu kratku kosu. Pogled joj je bio
krajnje neobičan. Dok je govorila, nije gledala u profesora, štaviše, nije
gledala ni u koga - bila je šlepa.
„Baš mi je drago što vas vidim, gospođice Ešvud”, rekao je Drejvid
govoreći lagano. Glas mu je bio dubok, a akcenat sasvim precizan. „U
stvari, već sam se obreo u Engleskoj. Radim u Prirodnjačkom muzeju.
Svejedno, zahvalan sam što su ostali uspeli da dođu. Ovaj sastanak je
sazvan u veoma kratkom roku i znam da su neki od vas morali da
pređu dalek put.” Klimnuo je glavom i obratio se čoveku koji je sedeo
pored njega, a koji je došao čak iz Sidneja u Australiji. „Kao što svi
znate, gospođica Ešvud me je pozvala pre tri dana i zahtevala hitno
sazivanje Neksusa. Nakon razgovora sa njom, složio sam se da je
izuzetno važno da se odmah okupimo. Još jednom hvala vam što ste
došli.”
Drejvid se obratio gospođici Ešvud. „Ispričajte im ono što ste rekli
meni, gospođice Ešvud”, zamolio ju je.
„Naravno.” Gospođica Ešvud je pružila ruku dohvatajući čašu pred
sobom, a zatim je otpila gutljaj vode. „Prošlo je sedam meseci od našeg
poslednjeg susreta”, započela je svoje izlaganje. „Tada sam vam rekla
kako postajem svesna sve očiglednije opasnosti, kako počinjem da
osećam da se dešava nešto loše. Složili smo se da ćemo nastaviti da
pratimo situaciju, kao što smo oduvek činili. Mi smo oči ovoga sveta.
Naravno, ja stvari oko sebe vidim na sasvim drugačiji način.”
Nakratko je zastala.
„Opasnost je postala sve izraženija”, nastavila je. „Ima već četiri
sedmice kako razmišljam da vas pozovem i u međuvremenu sam
nekoliko puta razgovarala sa profesorom Drejvidom. Više ne mogu da
odlažem. U svom srcu sam sigurna da će se naši najveći strahovi
obistiniti. Gavranova kapija će se otvoriti.”
Oko stola je nastao žamor. Međutim, nekoliko prisutnih izgledalo je
sumnjičavo.
„Kakav dokaz imate za to, gospođice Ešvud?”, upitao je jedan od
prisutnih. Bio je visok i tamnoput. Doputovao je čak iz Južne Amerike
da bi prisustvovao sastanku.
„Vrlo dobro znate koji je moj dokaz, gospodine Fabijane. Poznato
vam je zašto sam pozvana da se uključim u Neksus.”
 „Svejedno... Šta su vam rekli?”
„Nisu mi rekli ništa. Volela bih da su stvari tako jednostavne. Mogu
da vam kažem samo ono što osećam. A u ovom trenutku, osećam da je
otrov svuda u vazduhu. Osećam ga neprestano i svakim časom sve je
jači. Obavija nas tama. Poprima svoj oblik. Morate da mi verujete.”
„Nadam se da to nije razlog što ste nas večeras okupili ovde”,
progovorio je stariji gospodin. Bio je to biskup sa svešteničkim
okovratnikom i zlatnim krstom oko vrata. Skinuo je naočare i počeo da
ih briše govoreći: „Prilično sam upućen u vaše sposobnosti, gospođice
Ešvud, i veoma ih poštujem. Ali očekujete li zaista od nas da
prihvatimo nešto samo zato što vi u to verujete?”
„Zar to nije upravo ono što propoveda vera?”, oštro je uzvratila
gospođica Ešvud.
„Hrišćanska vera je zapisana. Ali o Drevnima ne postoje nikakvi
pisani dokazi.”
„To nije tačno”, prigovorio je Drejvid i podigao prst. „Zaboravljate
na španskog kaluđera.”
„Svetog Josifa iz Kordove? Njegova knjiga je izgubljena, a na njega je
bačena ljaga pre nekoliko vekova.” Biskup je uzdahnuo. „Veoma mi
teško pada što moram ovo da vam kažem”, dodao je. „Ipak, imajte na
umu da zvanična crkva ne veruje u vaše Drevne ništa više nego što
veruje u demone, đavole i njima slične. Kada bi se saznalo da sam član
Neksusa, odmah bih morao da dam ostavku. Ovde sam samo zato što
imamo iste ciljeve. Svi se plašimo iste stvari, bez obzira na to kako je
zovemo. Međutim, ne mogu i neću da prihvatim nagađanja i
praznoverje. Žao mi je, gospođice Ešvud, ali moraćete da nam ponudite
više dokaza.”
„Možda bih ja mogao da pomognem”, uključio se u polemiku još
jedan član Neksusa. Bio je to policajac, pomoćnik komesara koji je
radio u Skotland jardu. „Nedavno sam primetio nešto što bi moglo da
vas zanima. Delovalo je zanemarljivo, tako da vas o tome nisam
izvestio, ali u svetlu ovoga što sada govorite...”
„Nastavite”, rekao je profesor Drejvid.
„Tiče se sitnog kriminalca i narkomana po imenu Vil Skot. Poslednji
put je viđen kako sporednom ulicom prati neku ženu nedaleko odavde
u gradskoj četvrti Holborn. Pretpostavlja se da je ona trebalo da bude
njegova sledeća žrtva. Nosio je nož, a već ima dosje o korišćenju
oružja.”
„Šta se dogodilo?”
 „Žena nije bila ta koja je završila kao žrtva. Nestala je, a Skot je
pronađen mrtav. Ubio se probadajući nožem sopstveno srce.”
„Šta je tu tako neobično?”, upitala je jedna od prisutnih žena.
„Učinio je to usred bela dana, i to u samom srcu Londona. Ali to nije
sve. Imao sam priliku da vidim njegovo lice...” Policajac je zastao na
trenutak. „Odmah mi je bilo jasno da je posredi nešto sasvim
neuobičajeno. Na licu mu je bio izraz užasa. Izgledao je kao da je
pokušavao da se tome odupre. Kao da nije želeo da umre. Bilo je
užasno.”
„To je moć Drevnih”, prošaputala je gospođica Ešvud.
„Zašto bi jedan smrtni slučaj u Holbornu imao bilo kakve veze sa
Neksusom?”, bio je uporan biskup.
„Slažem se sa vama”, rekao je Drejvid. „Jedan izolovani incident.
Moguće samoubistvo. Međutim, upravo jutros se još nešto dogodilo.
Stvar je neobičnija tim pre što sam znao da ću večeras doći ovamo.
Sedeo sam u svojoj kancelariji u muzeju i bio povezan sa internetom.
Dešavalo se to negde u vreme ručka. Moj računar je registrovao jedno
postavljeno pitanje o Gavranovoj kapiji.” Oklevao je. „Imam jedan
program”, objasnio je. „Kada neko u bilo kom delu sveta u svoj
pretraživač upiše ove reči, trenutno dobijem obaveštenje o tome. To se
dogodilo samo dvaput prošle godine i oba puta su to bili neki naučnici.
Međutim, ovo je bilo drugačije. Uspeo sam da odmah stupim u kontakt
sa osobom koja je postavila pitanje. Rekao bih da je u pitanju neki
tinejdžer, možda čak i mlađe dete.”
„Je li vam to on rekao?”, upitao je policajac.
„Ne, ali koristio je izraz a ko ‘oče da zna, što umnogome sugeriše da
je u pitanju mlađa osoba. Predstavio se kao Met.”
„Samo kao Met?”
„Nije rekao prezime. Ipak, postoji još nešto zanimljivo. Upit je
stigao sa računara biblioteke u Grejter Molingu.” Ova izjava je još
jednom podigla temperaturu za stolom. Ovoga puta, čak je i biskup bio
zabrinut.
„Zar nije trebalo da odmah stupite u kontakt sa nama, profesore?”,
upitao je čovek iz Južne Amerike.
„Nije bilo vremena za to, gospodine Fabijane. Kao što sam vam
rekao, to se dogodilo tek danas. Znao sam da ćemo se svakako večeras
sastati. Samo po sebi, to ne mora ništa da znači. Neki školarac je možda
naleteo na Gavranovu kapiju i tek tako postavio ovo pitanje na
internetu. Međutim, uzimajući u obzir osećanja gospođice Ešvud i ono
što smo upravo čuli...” ostavio je rečenicu nedovršenu. „Možda bi
trebalo da potražimo tog Meta i otkrijemo koliko on zapravo zna.”
„A kako mislite da to učinimo?”, upitao je čovek srebrne kose, sa
izraženim francuskim naglaskom. Zvao se Denton i na izvestan način
bio je povezan sa vojnom obaveštajnom službom. „Dajte mi puno ime i
prezime i pronaći ćemo ga za sekund. Ali imamo samo Met? To bi
mogao biti nadimak za Metju? Može se desiti da dečak potiče iz moje
zemlje... i da se zove Matje. A možda je posredi i neka devojčica, recimo,
Matilda.”
„On će pronaći nas”, dodala je gospođica Ešvud.
„Zar mislite da će tek tako ušetati ovde?”, upitao je biskup, okrećući
glavu s nevericom. „Stvar je više nego jasna. Ako mislite da se u Leser
Molingu nešto zaista dešava, trebalo bi otići tamo i sprečiti to. Trebalo
bi da smo već tamo.”
„Ne možemo”, rekao je Drejvid. „Previše je opasno. Ne znamo tačno
ni šta tražimo. Osim toga, na samom početku smo se složili sa tim da
se nećemo lično uplitati. To nije naša uloga. Ovde smo da bismo
posmatrali, razmenjivali informacije i - kad dođe pravi trenutak -
uzvratili udarac. Tada će biti potrebna naša intervencija. Ne smemo
učiniti ništa što bi nas izložilo riziku.”
„Znači, sedećemo skrštenih ruku?”
„On će pronaći nas”, rekla je gospođica Ešvud. „Podsećam vas. Tako
je suđeno. Kroz istoriju čovečanstva, sve se oduvek sprema za ovaj
trenutak, za povratak Petorke i konačni obračun. Nema nikakvih
slučajnosti. Sve je isplanirano. Ako to ne uviđamo, gubimo svoje najjače
oružje.”
„Met”, izgovorio je Francuz ovo ime. Nije izgledao impresioniran.
Gospođica Ešvud je blago klimnula glavom. „Pomolimo se samo da
nas uskoro pronađe.”
 POSETILAC

Met je ponovo cepao drva. Na rukama su mu se pojavili plikovi, niz leđa

mu se slivao znoj, ali izgledalo je kao da se gomila nikako ne smanjuje.
Na nekoliko koraka od njega sedeo je Noa i posmatrao ga. Met je
prepolovio još jedan panj, a zatim je bacio sekiru i podlakticom obrisao
čelo.
„Koliko si već dugo ovde, Noa?”, upitao ga je.
Noa je slegnuo ramenima.
„Gde te je samo pronašla gospođa Deveril? Jesi li se ovde rodio ili si
pobegao iz neke duševne bolnice?”
Noa je i dalje piljio u njega. Met je znao da Noa ne može da razume
rečenice u kojima ima više od četiri reči. „Nemoj da mi se podsmevaš”,
Noa je srdito odgovorio.
„Zašto da ne? Pa to mi je ovde jedina zabava.” Dohvativši gomilu
drva, Met ih je bacio u kolica. „Zašto ne odeš nekud?”, upitao ga je.
„Uvek se motaš ovuda. Zar nemaš neku devojku?”
Noa je prezrivo ispustio vazduh kroz nozdrve. „Ne volim devojke.”
„Više ti se dopadaju svinje? Mislim da ih ima par komada kojima se
baš dopadaš.”
Met se sagnuo da dohvati sekiru i u tom trenu Noa ga je ščepao. „Ti
ne znaš”, rekao je grubim glasom. Toliko mu se približio da je Met u
njegovom dahu mogao da oseti miris pokvarene hrane. Njegove debele
usne iskrivile su se u neprijatan osmeh. „Ponekad mi gospođa Deveril
dopusti da zakoljem neku”, nastavio je, „svinju. Zabijem joj nož i slušam
je kako cvili. Isto ćemo učiniti i sa tobom...”
„Pusti me!” Met je pokušao da se otrgne, ali Noa je bio neverovatno
snažan, a njegovi prsti čvrsto su mu stezali ruku.
„Smeješ se Noi, ali na kraju će se Noa smejati tebi...”
„Skini mi se!” Met se uplašio da će mu Noa slomiti ruku.
U tom trenutku, u dvorištu se pojavio automobil. Noa je pustio
Meta koji je posrnuo unazad, pridržavajući se za ruku. Na mestima gde
ga je Noa stezao ostale su četiri masnice. Vrata honde su se otvorila i iz
automobila je izašao čovek u odelu i beloj košulji bez kravate. Met ga je
odmah prepoznao. Bio je to Stiven Melori, inspektor koji ga je
saslušavao nakon provale u Ipsviču.
Noa ga je takođe video. Dok se Melori osvrtao oko sebe, farmer se
hitrim korakom udaljio i nestao iza štale. Met je prišao detektivu.
Vidno uzbuđen, pokušavao je da prikrije osećanja. Iako je Melori bio
delimično odgovoran što je Met dospeo tu gde jeste, svejedno je bio
čovek koga je dečak priželjkivao da vidi.
„Metju!”, inspektor je klimnuo glavom. „Kako si?”
„Dobro sam.”
„Ne izgledaš tako. Mnogo si smršao.”
„Otkud vi ovde?”, upitao je Met, neraspoložen za priču.
„Bio sam na nekoj konferenciji u Herougejtu, nedaleko odavde, pa
sam pomislio da svratim i vidim kako se snalaziš.” Melori se
protegnuo. „Moram da ti kažem da nije bilo lako pronaći ovo mesto.”
„Ako mislite da je do njega teško doći, pokušajte samo da iz njega
izađete.”
„Molim?”
„Ništa.” Met je bacio pogled preko Melorijevog ramena. Gospođa
Deveril je bila negde u kući. Svestan činjenice da će svakoga časa izaći u
dvorište, sa inspektorom je želeo da porazgovara pre nego što ona
dođe. „Hteo sam da vam se javim telefonom”, rekao je.
„Zašto?”
„Ne želim da ostanem ovde. Rekli ste mi da je projekat SOS na
dobrovoljnoj osnovi. E pa, ja hoću dobrovoljno da izađem iz njega. Baš
me briga gde ćete da me pošaljete. Ako želite, možete da me zatvorite i
u Alkatraz. Ovo mesto je trulo i želim da odem odavde.”
Inspektor ga je radoznalo posmatrao. „Šta si to radio kad sam
stigao?”, upitao je.
„Kako vam se čini ovo?” Met je ispružio ruku, pokazujući crvene
masnice i plikove. „Cepao sam drva.”
„Jesi li već krenuo u školu?”
„Ne.”
Melori je s negodovanjem zavrteo glavom. „To mi se uopšte ne
sviđa”, rekao je. „Ovo ne bi trebalo ovako da se odvija.”
„Onda učinite nešto povodom toga. Izvucite me odavde.”
Na vratima iza njih nešto se pomerilo. Pojavila se gospođa Deveril,
a za njom i Noa. Na sebi je imala kecelju drečave boje, a u rukama je
držala korpu s jabukama. Met se upitao da li je to prizor koji bi trebalo
da impresionira Melorija, baš kao i kostim koji je nosila prilikom prvog
susreta u Londonu.
„Ne govori ništa”, rekao je tiho Melori. „Prepusti sve meni.”
Gospođa Deveril im je prišla, delujući krajnje iznenađeno što vidi
posetioca. „Mogu li da vam pomognem?”, upitala je.
„Ne sećate me se? Glavni inspektor Melori. Upoznali smo se u
Londonu. Ja radim na projektu SOS.”
Gospođa Deveril je klimnula glavom. „Naravno da vas se sećam,
gospodine Melori”, odvratila je. „Drago mi je što vas vidim. Svejedno,
mislim da je trebalo da najavite svoj dolazak. Ako se dobro sećam,
rečeno je da ćete me obavestiti dvadeset četiri časa pre zvanične
posete.”
„Krijete li nešto, gospođo Deveril?”
„Naravno da ne.” Trepnula je svojim strogim očima. „Možete da
dođete kad god poželite.”
„U stvari, do ruku mi je došao neki izveštaj lokalne policije”, rekao
je Melori. „Nešto o lažnoj uzbuni na farmi Glendejl. Metju je bio umešan
u to.”
„ A, da.” Gospođa Deveril je napravila izraz lica koji odaje
zabrinutost. „Metju i ja smo već porazgovarali o tome. Žao mi je što je
pokušao da namagarči policiju, ali na kraju nije bilo nikakve štete. To je
sada već prošlost.”
Met je želeo da progovori, ali Melori ga je upozorio pogledom.
„Zašto Metju ne ide u školu?”, upitao je.
„Mislim da je suviše rano za to”, odgovorila je gospođa Deveril.
„Razgovarala sam o tome sa svojom sestrom koja je slučajno direktor
škole. Složile smo se da bi Metju negativno uticao na ostalu decu.
Poslaćemo ga u školu čim za to bude spreman.” Gospođa Deveril se
nasmešila. Činila je sve od sebe da izgleda što ljubaznije. „Zašto ne
uđete u kuću, glavni inspektore? Mislim da nije red da o tome
razgovaramo pred dečakom. Možda biste želeli da popijete čaj?”
„Ne, hvala vam, gospođo Deveril.” Melori se po drugi put osvrnuo
oko sebe. „Nisam imao priliku da detaljno razgledam”, nastavio je, „ali
sasvim mi je jasno da uslovi života na ovoj farmi uopšte ne odgovaraju
Metjuovim potrebama...”
„Mesto su pregledali pre nego što je on došao”, gospođa Deveril je
upala u reč.
„... i iskreno govoreći, prilično sam šokiran Metjuovim fizičkim
izgledom. Reklo bi se da ga fizički izrabljujete. Zapravo, uveliko ste
prekršili dogovor budući da ga još uvek niste poslali u školu.”
„Dečak je ovde savršeno srećan. Zar ne, Metju?”
„Ne.” Met je bio srećan što mu se pružila prilika da progovori.
„Mrzim što sam ovde. Ne podnosim ovu farmu. Najviše od svega mrzim
vas.”
„I to mi je hvala za sve!”, ljutito je izustila gospođa Deveril.
„Vraćam se u London”, rekao je Melori. „Želim da znate da ću čim
stignem razgovarati sa odborom projekta SOS. Predložiću da se vaše
starateljstvo nad Metjuom trenutno opozove.”
Lice gospođe Deveril najednom se smračilo. Pogled joj je bio poput
oštrice brijača. „Ne bih to učinila da sam na vašem mestu.”
„Pretite li vi to meni, gospođo Deveril?”
Nastala je dugačka pauza.
„Nikako. Zašto bih to uradila? Ja poštujem zakon. Ako zaista mislite
da je za Metjua bolje da bude u nekoj ustanovi za maloletnike, to je vaš
problem. Međutim, ne bi trebalo da budete ovde, gospodine Melori.
Niste pozvani, a vaša poseta predstavlja nepoštovanje dogovora.
Podnesite svoj izveštaj, ako tako želite. Međutim, vi ćete izvući deblji
kraj.”
Gospođa Deveril se okrenula i ušla u kuću. Met je ushićeno
posmatrao kako odlazi. Melori ju je potpuno porazio. Prvi put da je Met
mogao da nasluti kraj svoje patnje.
Melori se zatim nagnuo prema njemu. „Slušaj me, Mete”, rekao mu
je. „Kad bih mogao, odmah bih te smestio u kola i poveo sa sobom.”
„Voleo bih da to uradite”, rekao je Met.
„Ali ne mogu. Nemam prava na to i time bih prekršio zakon.
Gospođa Deveril bi čak mogla da kaže da sam te odveo na silu. Na kraju
bi to donelo mnogo više štete nego koristi. Daj mi dvadeset četiri časa i
doći ću po tebe. Izba vičemo te iz ove rupe. Važi?”
„Važi.” Met je klimnuo glavom. „Hvala.”
Melori je uzdahnuo. „Iskreno govoreći, oduvek sam bio protiv
projekta SOS”, nastavio je. „Obična šarena laža... još jedna u nizu
vladinih igrarija. Oni zapravo i ne žele da pomognu deci kao što si ti.
Zanima ih samo da prikriju prave brojke i smanje broj dece koja zaista
borave iza rešetaka.” Prišao je kolima i otvorio vrata. „Čim podnesem
izveštaj, moraće da me saslušaju. Šta god da se desi, obećavam ti da
više nijedno dete neće dopasti šaka gospođe Deveril.”
Met ga je posmatrao kako odlazi. Zatim se okrenuo i pogledao
prema kući. Gospođa Deveril je stajala na vratima. Skinula je kecelju i
sada je bila obučena sasvim u crno. I sama je videla kako inspektor
odlazi, ali ništa nije rekla. Povukla se korak unazad i nestala u kući. Za
njom su se zalupila vrata.

Već se smrklo kad je Stiven Melori izašao na autoput i najbržom

trasom se uputio prema Ipsviču. Duboko zaokupljen svojim mislima,
prestrojio se u traku za preticanje.
Metu nije rekao celu istinu. Nije bilo nikakve konferencije u
Herougejtu.
Stiven Melori je završio specijalizaciju za maloletnički kriminal.
Imao je priliku da upozna veliki broj mladih delinkvenata, od kojih su
neki imali jedva desetak godina. Za Meta, baš kao i za mnoge od njih,
smatrao je da su pre žrtve nego pravi kriminalci. Prethodno je već
razgovarao sa Kelvinom, koji je bio u istražnom zatvoru iščekujući
početak suđenja. Upoznao je Gvendu Dejvis i njenog prijatelja Brajana.
Pročitao je sve moguće izveštaje. Uprkos svemu, osećao je da u celoj
priči nešto nedostaje. Dečak koga je upoznao nije bio ni nalik onom o
kome je imao priliku da čita u spisima.
Onog trenutka kada je Met poveren gospođi Deveril na staranje,
Melori je odlučio da potraži deliće koji nedostaju. Ionako se već
zatekao u Londonu. Niko ne bi saznao niti bi uopšte i mario kako on
provodi to popodne.
Uzeo je taksi i uputio se u policijsku arhivu u južnom delu Londona.
Sve što mu je bilo potrebno nalazilo se u jednoj od stotinu sličnih
kartonskih kutija, zavedenoj pod brojem i imenom: FRIMAN M. Dž. U
njoj su bili isečci iz lokalnih novina, izveštaji lokalne i londonske
policije, obdukcijski nalaz i procena psihijatra koji je bio dodeljen
ovom slučaju. Priča je izgledala upravo onako kako mu je već
saopšteno. Saobraćajna nesreća. Roditelji poginuli. Osmogodišnji
dečak siroče. Usvojila ga tetka iz Ipsviča. Melori je sve to već negde
pročitao. Ali tada je na samom dnu kutije naleteo na izjavu svedoka
koju ranije nije video. Ona je iz korena sve promenila.
Bilo je to svojeručno potpisano svedočenje žene koja je u vreme
nesreće živela u Metjuovom susedstvu; štaviše, ona ga je čuvala tog
zlokobnog dana. Ime joj je bilo Rouzmari Grin. Melori je dvaput
pročitao tekst, a zatim je naručio taksi za Dalvič. Bilo je četiri po podne
i sumnjao je da će je pronaći.
 Međutim, sreća ga je poslužila. Rouzmari Grin je radila kao
učiteljica u školi i upravo je stigla kući kad je Melori izašao iz taksija.
Razgovarali su pred njenom kućom u viktorijanskom stilu čiji je prednji
zid bio obrastao ružičasto-belom puzavicom. Bilo je krajnje neobično i
pomisliti da se Metju Friman nekada igrao u susednom dvorištu, u
svetu po mnogo čemu drugačijem od onog u kome je kasnije živeo u
Ipsviču.
Gospođa Grin nije imala ništa naročito da doda onome što je već
rekla u svojoj izjavi. Složila se da njena priča deluje neverovatno, ali
tvrdila je da je istinita. Saopštila ju je policiji tada i bila je spremna da je
potvrdi i šest godina kasnije.
Melori je popio dve flašice viskija u vozu za Ipsvič. Na stolu pred
njim ležala je kopija Metjuovog dosjea, a pored nje večernji primerak
London ivning standarda. Novine su pripadale putniku koji je sedeo
preko puta njega. Ugledavši priču na naslovnoj strani, Melori je
praktično istrgnuo novine iz čovekovih ruku.
Posredi je bilo neobično samoubistvo u Holbornu.
Dvadesetogodišnji kriminalac po imenu Vil Skot pronađen je mrtav u
ulici nadomak trga Linkolns in filds. Uzrok smrti bio je ubod nožem u
srce, a policija je smatrala da je žrtva to sama sebi učinila. Skot je imao
opsežan dosje ozbiljnih napada i provala i policiji je uveliko bio poznat
kao diler droge. Tri osobe su posvedočile kako je pratio stariju ženu
odevenu u sivi kostim sa srebrnim brošem u obliku guštera. Policija je
tražila ovu osobu da bi pružila dodatne informacije.
Slučajnost?
Melori se setio broša koji je nosila gospođa Deveril. Kasnila je na
sastanak i sasvim je moguće da je prolazila preko trga Linkolns in filds.
Bio je ubeđen da je upravo ona žena koja se pominje u novinskom
članku, iako mu nije bilo jasno kako je mogla da bude umešana u smrt
Vila Skota. Pa ipak, od tog trenutka Melori je postao zabrinut.
Razmišljajući sve više o Metjuu, bio je siguran da dečak ne treba da
bude pod njenim starateljstvom.
Samo nekoliko dana kasnije, do njega je došla poruka iz policijske
stanice u Jorku: smrtni slučaj koji je prijavio četrnaestogodišnjak
uključen u projekat SOS. Meloriju je to bilo sasvim dovoljno. Otkazao je
sve sastanke i uputio se na sever.
Sada, na povratku iz Leser Molinga, bilo mu je više nego drago što je
to učinio. Ono što je video bilo je poražavajuće. Dečak je izgledao
bolesno. I više od toga, delovao je istraumirano. Melori je odmah uočio
masnice na njegovoj ruci. Nameravao je da to prekine i da podnese
izveštaj već narednog dana.
Pogledao je na komandnu tablu. Shvativši da vozi tačno sto
kilometara na čas, prešao je u srednju traku. U susednim trakama kola
su užurbano prolazila pored njega krećući se nedozvoljenom brzinom.
U daljini je video zamagljeno crveno svetlo. Kiša je ponovo padala, a
sitne kapi slivale su se niz vetrobran. Da li je umislio ili je u kolima
najednom postalo prilično hladno? Uključio je grejanje. Vazdušna struja
je izlazila iz ventilacionih otvora, ali u kolima se ništa nije promenilo.
Uključio je brisače i dok se voda slivala niz staklo, put pred njim je
zatreperio i izvio se.
Melori je pogledao na sat. Bilo je pola deset. Od Ipsviča ga je delilo
još barem dva sata vožnje. Kući neće stići pre ponoći. Uključio je radio
da bi čuo vesti. Pomislio je da će ga glasovi održati budnim.
Radio je bio podešen na stanicu BBC 4, međutim, nikakvih vesti nije
bilo. Melori je isprva pomislio kako na radiju nema programa, ali se
odmah upitao nije li se radio pokvario baš kao i grejanje. Postalo je
veoma hladno. Možda je pregoreo neki osigurač. Kada se bude vratio
kući, moraće auto da odveze u servis. Tada se nešto začulo. Nekakvo
šuštanje, a u pozadini je bio neki drugi zvuk.
Nejasno šaputanje.
Sav zbunjen, nagnuo se prema radiju tražeći stanicu sa klasičnom
muzikom. Melori je voleo ovu vrstu muzike. Možda će na programu biti
neki koncert. Međutim, nije bilo nikakve muzike. I dalje se čulo samo
neobično šaputanje. Melori je bio siguran da su to oni isti glasovi koje
je već čuo. Neke reći mogao je čak i da razazna.
„ODEMIES ... AMISE ... BENAN ... IJOK ... ŠANEČO...”
Šta se to, kog đavola, dešavalo? Melori je mahnito pritiskao jedno
dugme za drugim, ne skrećući ni na tren pogled s puta. Bilo je
neverovatno da isti glasovi budu na svim radiostanicama, svakoga
časa sve glasniji i postojaniji. Konačno je isključio radio.
Međutim, šaputanje se nastavilo, okružujući ga sa svih strana u
kolima.
Hladnoća je postala sve izraženija. Melori se osećao kao u hladnjači.
Odlučio je da parkira auto na zaustavnoj traci puta. Budući da je kiša
padala sve jače, kroz prednja stakla jedva da je mogao da razazna put
pred sobom. Crvena svetla hitro su prolazila pored njega, a ona
zaslepljujuća bela ubrzano su mu dolazila u susret.
Pritisnuo je kočnicu dajući levi migavac. Ali, migavac se nije upalio,
a kola nisu usporila. Melori se uspaničio, iako se do tada nikada nije
uplašio. To jednostavno nije bilo u njegovoj prirodi. Znajući da se
automobil oteo kontroli, ovoga puta se zaista prepao. Nogom je sve
jače pritiskao kočnicu, ali se ništa nije događalo. Automobil je sve više
ubrzavao.
Učinilo mu se da je udario u neko nevidljivo uzvišenje. Osetio je
kako su točkovi napustili put i kako se automobil vinuo u vazduh.
Njegov vidik se preokrenuo za trista šezdeset stepeni. Šaputanje se
pretvorilo u nesnosnu buku koja ga je potpuno obuzimala.
Melori je vrisnuo.
Krećući se brzinom većom od sto četrdeset kilometara na čas,
njegov automobil je napravio salto preko bankine. Poslednje što je
Melori uspeo da vidi u ovom položaju bila je cisterna koja naleće na
njega i lice vozača sleđeno od užasa. Honda je udarila u cisternu i
raspala se u paramparčad. Začulo se škripanje guma, a ubrzo i
eksplozija. Prodoran zvuk iz najbučnije sirene na svetu. Zatim je
zavladala tišina.

Met je čvrsto spavao kad ga je neko otkrio. Probudio se usred svežeg

jutra i ugledao gospođu Deveril koja se u crnoj kućnoj haljini nadvila
nad njegovim krevetom. Sat na njegovoj ruci pokazivao je šest i deset.
Napolju je nebo još uvek bilo sivo. Kiša je dobovala po prozorima, a
drveće se povijalo na vetru.
„Šta se dogodilo?”, upitao je.
„Upravo sam čula na radiju”, odgovorila je gospođa Deveril.
„Pomislila sam da treba da znaš. Metju, bojim se da vesti nisu dobre.
Izgleda da je sinoć došlo do lančanog sudara na autoputu. Poginulo je
šestoro ljudi, a među njima i glavni inspektor Melori. Strašno. Prava
šteta. Izgleda da ćeš ipak ostati ovde.”
 BEKSTVO IZ PLAMENA

Narednih nekoliko dana bili su najgori za Meta otkako je stigao u

Jorkšir.
Gospođa Deveril ga je primoravala da radi više nego ikad, a Noa nije
odvajao pogled od njega. Bili su to sati ispunjeni dosadnim čišćenjem,
krečenjem, cepanjem drva, popravkama i nošenjem kojekakvih stvari.
Met je bio na ivici očaja. Već je pokušao da pobegne u London, ali u
tome nije uspeo. Pokušavao je da odgonetne misteriozne događaje u
šumi, ali nije uspeo da otkrije gotovo ništa. Dva muškarca su pokušala
da mu pomognu i obojica su završili mrtvi. Nikome više nije bilo stalo
do njega. Nad njegovim mislima nadvilo se sivilo. Prihvatio je poraz.
Ostaće na farmi sve dok gospođa Deveril ne završi s njim. Možda je
nameravala da ga tu zadrži celog života i da završi kao Noa, bezvredni i
potčinjeni sluga.
A onda im je jednoga dana - Met je verovao da je to bila nedelja, iako
su mu svi dani izgledali gotovo isto - na večeru došla Kler, sestra
gospođe Deveril. Ovu učiteljicu nije video još od susreta u Leser
Molingu. Sedeći za kuhinjskim stolom tik uz nju, nije mogao da odvoji
pogled od njenog belega, nepigmentirane kože koja je prekrivala veliki
deo njenog lica. Beleg mu je privlačio pažnju iako mu je u isto vreme
bio odbojan.
„Džejn mi kaže da ti nedostaje škola”, istakla je svojim čudnim
povišenim glasom.
„Ne idem u školu zato što mi ona ne dozvoljava”, odgovorio je Met.
„Moram ovde da radim.”
„Pa ipak, i kad si išao u školu, redovno si bežao sa časova. Više ti se
dopadalo da kradeš po prodavnicama, besposličariš i pušiš na
mostovima. Tako sam čula.”
„Nikada nisam pušio”, besno je uzviknuo Met.
„Današnja deca nemaju nikakvo obrazovanje”, naglasila je Džejn
Deveril, poslužujući večeru iz lonca. Bilo je puno prilično masnog mesa
u gustoj crvenkastoj čorbi, što je sve ličilo na pregaženu životinju u
prastaroj močvari. „Pogledajte ih samo na ulici u toj bezličnoj odeći,
kako slušaju ono što nazivaju muzikom, a što je zapravo samo užasna
buka. Nemaju poštovanja, pameti, niti ukusa. Misle da je ceo svet
njihov!”
„Uskoro će otkriti...”, progunđala je Kler Deveril.
Začulo se kucanje na vratima, a zatim se pojavio Noa, odeven u
odelo staro bar pedeset godina, sasvim izbledelo i deformisano. Na
sebi je imao i košulju zakopčanu do grla, ali bez kravate. Meta je
podsetio na direktora pogrebne ustanove koji je ostao bez zaposlenja.
„Automobil je spreman”, saopštio je.
„Još uvek jedemo, Noa”, besno je odvratila Džejn Deveril. „Sačekaj
nas napolju.”
„Pada kiša”, rekao je Noa, nanjušivši hranu i nadajući se posluženju.
„Onda nas sačekaj u kolima. Uskoro ćemo izaći.”
Met je pričekao da Noa napusti prostoriju, a zatim je upitao:
„Izlazite li negde?”
„Možda.”
„A gde to?”
„Kad sam ja bila mlada, deca nisu smela da postavljaju pitanja
odraslima”, rekla je Kler Deveril.
„Da li je to bilo pre ili posle Prvog svetskog rata?”, upitao je Met.
„Molim?”
„Ništa...”
Met je zaćutao i pozabavio se večerom. Džejn Deveril je ustala i
otišla do kotla sa vrelom vodom. „Skuvaću ti čaj”, objasnila je. „Hoću da
sve popiješ, Metju. Ima lekovito dejstvo, a čini mi se da si pomalo
nervozan otkad je poginuo onaj siroti inspektor.”
„Hoćete li srediti da me pozove telefonom sutra?”
„O, ne, gospodin Melori se više ne vraća.” Ključalu vodu ulila je u
ružan crni čajnik, promešala, a zatim je Metjuu sipala šoljicu čaja. „Sada
popij sve, pomoći će ti da se opustiš.”
„Pomoći će ti da se opustiš.”
Da li je to bilo zbog načina na koji je izgovorila ove reči ili zato što
nikada pre toga nije tako pripremala čaj, tek Met je najednom odlučio
da neće popiti ni gutljaj tečnosti koju mu je ponudila. Držao je šolju u
ruci i udisao paru. Čaj je bio zelen i delovao je gorko.
„Šta je u njemu?”, upitao je.
„Lišće.”
 „Kakvo lišće?”
„Maslačka, puno vitamina A.”
„Ali ne za mene, hvala lepo”, rekao je Met. Pokušavao je da zvuči
nezainteresovano. „Nikada nisam bio lud za maslačkom.”
„Svejedno, probaćeš ga. Ne ustaješ od stola dok ga ne popiješ.”
Kler Deveril ga je pažljivo posmatrala. Met je bio više nego siguran:
popije li taj čaj, prvo čega će se setiti biće tek naredno jutro u krevetu.
„U redu.” Met je podigao šolju. „Ako baš navaljujete.”
„Navaljujem.”
Pitanje je bilo samo kako da ga se reši.
Konačno mu je Asmodeus pomogao u tome. Mačka se tokom večere
ušunjala u kuhinju. Skočila je na kredenac i repom zakačila bokal s
mlekom koji se prevrnuo i slomio. Obe sestre su se okrenule, a pažnja
im je na trenutak popustila. Met je istog trena spustio šolju i prosuo čaj
ispod stola. Kada su se dve žene ponovo okrenule, držao je šolju u ruci
kao da se ništa nije dogodilo. Nadao se samo da neće primetiti paru
koja se dizala sa mokrog tepiha.
Pretvarao se da pije sve dok tobože nije ispraznio šolju, a zatim ju je
spustio na sto. Nešto je zatitralo u očima Džejn Deveril i Met je znao da
je zadovoljna. Sada je želeo da proveri da li je njegova teorija bila tačna.
Zevnuo je i protegnuo ruke.
„Umoran si, Metju?”, izgovorila je ove reči prebrzo.
„Jesam.”
„Nema potrebe da mi večeras pomažeš oko pranja sudova. Zašto ne
odeš u krevet?”
„Hoću. Idem.”
Ustao je i otišao do stepenica, namerno gazeći usporenim i teškim
korakom. Nije upalio svetlo u svojoj sobi. Samo je legao u krevet i
zatvorio oči, pitajući se šta će se sledeće dogoditi.
Nije morao dugo da čeka. Vrata su se otvorila i u sobu je uplovila
svetlost.
„Je li zaspao?”, začuo se glas Kler Deveril.
„Naravno. Spavaće dvanaest sati i probudiće se sa užasnom
glavoboljom. Jesi li spremna?”
„Jesam.”
„Onda, hajdemo.”
Met je čuo kako sestre Deveril odlaze. Osluškivao je njihove korake
dok su silazile niza stepenice. Ulazna vrata su se otvorila, a zatim i
zatvorila. Motor automobila se upalio, a svetlost sa farova se pomerala
unaokolo dok se vozilo okretalo u dvorištu. Automobil je ubrzo
napustio farmu. Met se uspravio u krevetu tek onog časa kad je bio
sasvim siguran da nema nikoga. Sve se odvijalo baš kao što je i
predvideo. Ostao je potpuno sam.
Pola sata kasnije, u elektrani „Omega 1” upalila su se svetla. Met je i
to očekivao.
Obučen u crne farmerke i sivu majicu, dograbio je bicikl i odvezao
se sa farme.
Došao je trenutak da se vrati u šumu.

Nije mu bilo potrebno mnogo da pronađe ulaz. Zastavica koju je

napravio od pocepane majice i dalje je bila na svom mestu, čvrsto
svezana oko grane. Zahvalan što su mu borove iglice pod nogama,
prolazio je između drveća, sve vreme pazeći da ne skrene sa
asfaltiranog dela koji mu je Tom Berdžes pokazao poslednji put kad su
bili na tom mestu. Mesec je bio iza oblaka, ali mu je svetlucanje iz
pravca elektrane pokazivalo put. Osvrnuvši se unazad, video je da u
šumi vlada mrkli mrak. Začuo se huk sove, a zatim i šuštanje lišća
nakon što se neko noćno stvorenje pomerilo poletevši prema nebu.
Met je začuo seljane pre nego što je uopšte mogao da ih vidi.
Pucketanje i tihi glasovi govorili su mu da su blizu. Sklonio je nekoliko
onižih grana u stranu, shvativši da je došao pred ogradu koja je
okruživala elektranu. Čučnuo je na zemlju i kroz žicu posmatrao
neverovatan prizor.
Teren oko elektrane vrveo je od aktivnosti. Gorela je ogromna
vatra, plamenovi su lizali kao zmijski jezici. Kroz vazduh se uzdizao
gust crni dim. Četvoro ljudi bacalo je u vatru naramke granja i grmlja, a
vlažno drvo je šištalo i pucketalo u plamenu. Red svetiljki nad njima
obasjavao je polje. Ono što je Met video bilo je krajnje neobično: zgrada
sa električnim osvetljenjem bila je modema industrijska građevina; a
velika logorska vatra, sa siluetama ljudi oko nje, podsetila ga je na
prizore iz pradavnih vremena.
Između vatre i ograde bio je parkiran automobil - Met je pomislio
da je to možda saab ili jaguar. Iz njega je izašao neki čovek, ali pošto je
bio okrenut vatri, nazirala se samo njegova silueta tako da Met nije
mogao da ustanovi ko je on. Čovek je podigao ruku, na kojoj je sijao
zlatni prsten čiji je kamen odbijao crvenu svetlost vatre.
Nekome je dao znak. Kamion parkiran sa druge strane čistine
odmah se pomerio unazad sve do prolaza koji je spajao ogromnu
kupolu elektrane „Omega 1” sa ostatkom zgrade. Met je posmatrao
kako se vrata kamiona otvaraju i iz njega izlaze ljudi odeveni u
neobičnu i nezgrapnu odeću. Nakon što su se okupili, podigli su nešto
iz kamiona: veliki srebrni sanduk dugačak oko pet metara. Bilo je jasno
da je težak. Trebalo im je mnogo vremena da ga spuste na zemlju.
Budući da nije mogao dobro da osmotri šta se događalo pred njim,
Met je morao da se približi. Išao je uz ogradu sve do rupe koju je
poslednji put otkrio, a zatim je pričekao kako bi se uverio da niko ne
gleda u njegovom pravcu. Međutim, pažnja svih seljana bila je
usmerena na kamion. Odabravši pravi trenutak, Met je počeo da se
provlači kroz ogradu. Osetio je kako oštra ivica žice para njegovu
majicu i grebe ga po leđima, ali mu, srećom, nije potekla krv. Spustio je
lice na travu i nastavio da leži nepomično.
Ogroman čovek sa bradom prešao je preko čistine i uputio se
prema kamionu. Bio je to mesar iz Leser Molinga. Među okupljenima se
našao i riđokosi apotekar. Met je prepoznao i Džoanu Krivi, ženu koja
se zatekla na farmi Glendejl u vreme kada je Met dolazio sa policijom.
Razgovarala je sa Džejn Deveril. Gledajući ponovo prema vatri, spazio
je grupu dece kako prućem raspiruju žar. U elektrani „Omega 1” bilo je
između četrdeset i pedeset ljudi. Metu je najednom postalo jasno da
špijunira celo selo. I staro i mlado okupilo se u šumi. Svi su bili tu.
Instinkt mu je govorio da mora da napusti to mesto pre nego što ga
neko primeti. Ali u isto vreme je znao da se pred njim odvija nešto
veoma važno. Morao je da dozna šta su to ovi ljudi radili i zašto su bili
tu. Zanimalo ga je šta se nalazi u srebrnom sanduku. Dva čoveka su ušla
u zgradu. Seljani su stali u red i pošli za njima. Čovek sa prstenom
počeo je nešto da govori gospođi Deveril, a Met je čeznuo da sazna o
čemu su razgovarali.
Puzao je priljubljen uza zemlju i jedva se usuđivao da pridigne
glavu. Što se više približavao, šanse da ga neko primeti bivale su sve
veće. Nadao se da će mu visoka trava pružiti zaklon, pa opet, činilo se
da svetlost vatre dopire do njega gotovo željna da razotkrije njegovo
prisustvo. Mogao je čak da oseti njenu toplotu na glavi i po ramenima.
Začuo se smeh. Čovek sa prstenom je rekao nešto smešno. Met je
dopuzao još bliže. Rukom je dodirnuo nešto što je povukao i odbacio u
stranu. Prekasno je video tanku plastičnu žicu koja je išla po zemlji.
Suviše kasno da bi shvatio da ne treba da je dodirne.
Noćnu tišinu narušila je sirena. Seljani su se okrenuli i pogledali
preko polja. Tri čoveka su potrčala, noseći sačmare. Deca su pobacala
pruće u vatru i otrčala prema kamionu. Čovek sa prstenom lagano je
krenuo kroz gomilu pretražujući tlo. Met se pribio uz zemlju,
zaranjajući lice u travu. Ali nije bilo svrhe da se krije.
Gospođa Deveril je stajala pored vatre. Na neobičnom jeziku glasno
je izgovorila kratku rečenicu i izvadila nešto iz džepa. Zatim je ruku
stavila nad vatru i iz nje posula oblak belog praha koji se pre nego što je
dodirnuo zemlju nakratko zadržao u vazduhu.
Vatreni plamenovi su se razbuktali uzdižući se do visine elektrane,
a jarkocrvena svetlost obasjala je polje. U plamenovima se formiralo
nešto crno što je nastajalo iz samih senki. Za samo nekoliko sekundi to
crnilo je očvrsnulo i iz vatre, kao na usporenom snimku, poskočilo na
okolno tlo. Stvorila se nekakva životinja, a samo nekoliko trenutaka
kasnije nastala je još jedna. Plamen iza ovih stvorenja vratio se u svoju
prvobitnu veličinu. Zvuk alarma naglo je utihnuo.
Bili su to psi, ali ni nalik onima kakve je Met ranije viđao.
Ogromni, možda dva do tri puta veći od rotvajlera, izgledali su kao
zveri. Plamenovi koji su im podarili život i dalje su treperili u njihovim
crnim očima koje su podsećale na oči ajkule. Usta ovih stvorenja bila su
razjapljena, a zubi su poput dva niza kuhinjskih noževa štrcali preko
usana. Glave su im bile postavljene visoko, ali na različitim visinama.
Na vrhu njihovih zaobljenih lobanja bile su vrlo male uši nalik
rogovima. Jedan pas je lagano okrenuo svoju njušku prema nebu i
ispustio neprijatan urlik. Zatim su kao jedno biće krenuli napred,
neprirodno nakrivivši glave u stranu kao da osluškuju zemlju pod
sobom.
Met nije imao izbora, morao je da pobegne. Ako bi ga psi pronašli,
sigurno bi ga rastrgnuli. Ne razmišljajući više o tome hoće li ga neko
videti ili ne, ustao je i počeo da trči. Noge su mu bile teške kao olovo, ali
ih je očajnički primoravao da ga odnesu što dalje. Do ograde je bilo
desetak metara. Raširenih ruku, trčao je prema njoj, ne želeći da se
osvrne za sobom. Međutim, nije mogao da izdrži, morao je da zna. Gde
su bili psi? Koliko su bili udaljeni? Pogledao je preko ramena i istog
trena zbog toga zažalio.
Iako nije izgledalo da se kreće naročito brzo, prvo stvorenje uveliko
je prevalilo polovinu početne razdaljine koja ga je delila od Meta.
Lebdelo je u vazduhu između skokova, gotovo ne dodirujući travu pre
nego što bi ponovo skočilo. Bilo je nečeg odvratnog u načinu na koji se
kretalo. Panter ili leopard dok se približavaju plenu ispoljavaju izvesnu
gracioznost. Međutim, ovaj pas je bio deformisan, neproporcionalan,
takoreći avetinjski. Najednom boku meso mu je bilo trulo, a iz njega su
štrcala svetlucava rebra. Kao da je izbegavala sopstveni smrad iz rane,
zver se okretala u stranu i naginjala glavu prema prednjim šapama. Iz
usta su joj curile bale. Svaki put kada bi nogama dodirnula zemlju, celo
telo bi joj se streslo, preteći da će se srušiti.
Met je stigao do ograde i dograbivši je rukama, uskoro je gurao
prste kroz žicu. Mislio je da je trčao pravolinijski, vraćajući se putem
kojim je došao do elektrane, ali prevario se. Nije mogao da pronađe
prolaz na ogradi. Osvrnuo se za sobom. Još dva skoka i psi su ga gotovo
sustigli. Nije bilo nikakve sumnje da će ga rastrgnuti. Već je mogao da
oseti kako im se zubi zarivaju u njegovo telo i kidaju mu meso sa
kostiju. Nikada nije video ništa tako okrutno... toga nije bilo u
zoološkom vrtu, ni na filmu, niti bilo gde u stvarnom svetu.
Gde li je bio prolaz? Zaslepljen paničnim strahom koji ga je obuzeo,
Met se celom težinom bacio na ogradu i ispustio krik olakšanja nakon
što se ivica savila otkrivajući prolaz. Bez ikakvog kolebanja, skoro da je
proleteo kroz njega. Glava i ramena prošli su kroz otvor, ali pantalone
su mu se zakačile za žicu. Mlatarajući rukama i očekujući da na svojoj
nozi svakoga časa oseti pseće zube, koprcao se poput ribe u mreži.
Krajičkom oka mogao je da vidi kako mu se ogromno crno stvorenje
munjevito približava. Napravio je poslednji grčeviti trzaj. Pocepao je
farmerke i proleteo kroz ogradu, otkotrljavši se poput lopte na drugu
stranu ograde.
Iz posekotine na nozi potekla je krv, pa ipak, bio je bezbedan... bar
za neko vreme. Pridigao se na noge, ali se ubrzo izbezumio ugledavši
jednog od pasa kako nasrće na ogradu. Usta su mu penila, a zubi
škripali. Krvoločna stvorenja bila su u klopci. Otvor na ogradi bio je
taman toliki da Met može da prođe kroz njega, no psi su bili mnogo
krupniji. I dok ih je tako posmatrao, nogama su udarali po zemlji,
ugibajući mekano tlo svojim kandžama. Nisu dopuštali da ih ograda
zaustavi. Spremali su se da prokopaju prolaz pod njom.
Met je odjurio kroz šumu. Niske grane šibale su mu telo, a borove
iglice su mu se zabadale u kosu i lice. Žmirkao je, trudeći se da mu ne
upadnu u oči. Nije imao gde da se sakrije, niti je znao da li je krenuo
pravim putem. Uleteo je u ogroman lavirint u kome je svaki pravac
izgledao potpuno isto. Međutim, psi su bili u prednosti. Nisu čak morali
ni da ga vide; dovoljno je bilo da ga nanjuše.
Metu uopšte nije bilo važno kuda ide. Jedina misao u glavi bila mu
je da pobegne, da ostavi pse što dalje za sobom. Koliko mu je još
vremena ostalo? Trideset sekundi? Minut, najviše dva. Psi će tada samo
izbiti na površinu sa druge strane ograde, baš kao da izlaze iz grobnice.
Pratiće ga u stopu kroz šumu, prestići će ga i na kraju iseći na komade.
Met je naleteo na stablo i zateturao se. Svetlost elektrane bila je već
daleko iza njega, gotovo jedva vidljiva kroz granje. Dečak je bio
iscrpljen, ali nije smeo sebi da dozvoli da zastane i predahne. Morao je
da pronađe neki vodeni tok, reku ili potok. Možda bi tako mogao da
zavara trag. Međutim, u ovakvoj veštačkoj šumi takve stvari naprosto
nisu postojale. Ona se protezala u nedogled, bez ikakvog traga od vode
na vidiku.
Zastao je boreći se da dođe do daha, a u glavi mu je odzvanjalo.
Tada je kroz vazduh odjeknuo užasan krik. Urlik pobede koji je značio
da su psi savladali ogradu. Met je gotovo odustao. Osetio je kako nalet
očaja struji njegovim telom. Sasvim ga je obuzimao. Jednostavno će
ostati tu i sačekati ih da dođu po njega. Mogao je samo da se nada da će
njegova smrt biti brza.
Međutim, to je bio samo trenutak Metove slabosti. Već sledećeg
trenutka on je nastavio dalje. Još uvek je bio živ. Sakupljajući poslednje
atome snage, krenuo je napred, očajnički se provlačeći kroz drveće.
Iznenadni udarac nogom o čvrst beton, nakon nežne tišine borovih
iglica, bio je znak da je izašao iz šume. Učinilo mu se neverovatnim da
je izašao na put, međutim, to nije bio put za Leser Moling. U svakom
slučaju, bio je širi, a po sredini se protezala bela signalna traka. Met je
odmah osetio olakšanje. Vrativši se u normalan svet, pomislio je da će
možda naići neki automobil. Pogledao je ulevo, a zatim udesno. Na
vidiku nije bilo ničega. Odjednom je shvatio kako je to najgore mesto
na kome je mogao da bude. Bio je na otvorenom, bez ikakvog zaklona i
nije imao gde da se sakrije od pasa.
Kuda je mogao da ode? Kolovozna traka razdvajala je dva sveta. Iza
njega je bila šuma, a pred njim divlje i prostrano tresetište. Prisetio se
svojih razmišljanja u šumi. Kada bi naišao na neku reku ili potok.
Pretrčao je put i zagazio u divlju travu. Odmah je zaključio da je tle
vlažno, osetivši pod nogama mekano i lepljivo zemljište. Nastavio je da
trči, svestan da se našao na močvarnom tlu. Hladna voda već je prešla
preko njegovih patika i došla mu skoro do članaka.
Prekasno je shvatio da mu preti opasnost. Zaustavio se teturavim
korakom i tle pod njegovim nogama je popustilo. Osetio je kako ga
usisava i kako više ne može da se pomeri.
 Živi pesak. Svojom nesmotrenošću, naleteo je pravo na njega.
Met je vrisnuo. Tlo ga je uvlačilo neverovatnom brzinom. Osetio je
kako mu se blato i mulj preko kolena i butina podižu sve do pojasa.
Koprcao se, alije svaki dodatni napor samo još više ubrzavao
propadanje. Živi pesak ga je već obuhvatio oko stomaka i mogao je
samo da zamisli šta mu predstoji u poslednjim trenucima užasne
smrti. Živo blato će mu prekriti lice i on će ispustiti svoj poslednji krik.
Ali nikakav zvuk se neće čuti. Biće ućutkan zauvek, dok mu smrdljivo
blato prodire kroz usta i sliva mu se niz grlo.
Met se pribrao. Znao je da će batrganje samo ubrzati njegov kraj.
Gotovo se nasmešivši, pomislio je kako je uspeo bar da prevari pse.
Otkrio je mesto na kome ga sigurno neće nikad pronaći. Ako je suđeno
da umre, možda je takva smrt ipak najbolja.
Opustio se i u tom trenutku osetio neki miris... veoma blizu, a opet
daleko. Miris paljevine. Logorske vatre? Ne, vatra ispred elektrane bila
je predaleko. Da li je moguće da u ovoj močvari ima još nekoga? Nade
su mu porasle, da bi odmah potom splasnule. U blizini nije bilo nikoga.
Miris paljevine je nestao. To je bio samo plod njegove mašte.
Živi pesak se ponovo zapenušao i podigao mu se do pazuha. Dodir
peska je bio hladan, konačan. Smrad mulja i trulog lišća dopirao mu je
sve do nozdrva. Iščekujući svoj kraj, Met je zatvorio oči. Ali se blato
poigravalo s njim klizeći naviše centimetar po centimetar, hvatajući ga
s ljubavlju u smrtonosni zagrljaj.
Nedugo zatim, obasjao ga je snop svetlosti, a potom se začuo i zvuk
motora. Gotovo niotkuda, pojavio se automobil. Skrenuo je sa puta i
parkirao se kraj same ivice živog blata. Iz njega je izašao neki čovek.
Zaslepljen svetlošću farova, Met nije mogao da ga vidi.
„Ne pomeraj se!”, naredio je ovaj glas. „Imam konopac.”
Međutim, živi pesak, kao uplašen da će ostati bez svoje žrtve, još
jače je počeo da steže obruč. Pohlepno je grabio Meta, hvatajući ga
preko ramena i povlačeći nadole.
„Požurite!”, povikao je Met.
Mulj mu je već dopirao do brade. S naporom je očajnički pridizao
glavu, gledajući u bledi mesec koji se konačno ukazao iza oblaka.
Preostale su još samo sekunde.
Živi pesak ga je povukao. Ustajala voda uzdigla se sve do njegove
glave i nosa, ulazeći mu polako u oči. Sada su mu još samo ruke bile
iznad površine. Tada je osetio udarac užeta koje je kroz vazduh
poletelo prema njemu. Potpuno zaslepljen i prekriven blatom,
napipavao ga je... i konačno pronašao. Zadržavajući dah, čvrsto ga je
uhvatio.
Uže ga je polako izvlačilo na površinu. Pluća su mu gotovo
eksplodirala. Otvorio je usta uz krik i naglo udahnuo vazduh. Čovek je
vukao konopac, a Met je osetio kako ga uže povlači naviše. Pošto mu se
gornja polovina tela našla izvan živog blata, oko sebe je začuo kako
mehuri izbijaju na površinu. Čvrsto se držeći za uže, Met se batrgao
nogama. Snažna ruka ga je dograbila i izvukla na čistinu. Sav iscrpljen,
pao je na čvrsto tlo.
Neko vreme je ležao na zemlji, rigajući i izbacujući prljavu vodu iz
sebe. Zatim je pri digao pogled i ugledao Ričarda Kola, novinara iz
Gazeta.
„Otkud vi?”, uzdahnuo je.
„Šta, kog vraga...?” Ričard je bio podjednako iznenađen.
„Kako...”
„Šta ti radiš...?”
Nedorečena pitanja lebdela su u vazduhu.
Zatim je Met preuzeo kontrolu nad situacijom. „Ne sada”, rekao je.
Pomislio je na pse koji su ga gonili. Nakon što je upao u živo blato,
možda su izgubili trag, ali će ga uskoro sigurno ponovo nanjušiti.
„Moramo da idemo.”
„Dobro. Možeš li da uđeš u kola?” Naginjući se prema Metu, Ričard
mu je pomogao da se uspravi. Met je osetio kako se sa njega sliva sluz.
Razmišljao je o tome kako izgleda.
Parkirani automobil sa upaljenim motorom nije bio daleko od puta.
Ričard je naslonio Meta na haubu, a zatim je otvorio vrata. Na
prednjem sedištu je bila hrpa starih novina i časopisa. Pobacao ih je
pozadi da bi napravio mesto za Meta. Tek što je kročio da uđe u auto,
Met ih je ugledao.
Psi su se pojavili iz šume. Izašli su nasred puta, posmatrali i
iščekivali.
„Tamo...”, prošaputao je Met.
„Molim?”
Ričard se okrenuo i ugledao ih. Psi su bili samo deset metara
udaljeni od njega. Iz usta su im visili oklembešeni jezici, a iz njuški im
se pušila bela para. Oči su im sevale. Ričard je podigao ruku. „Fine kuće!
Budite mirne!”, promumlao je. Ušao je u auto i izvadio kantu. „Upadaj”,
rekao je Metu.
„Šta ćete da...?”
 „Hoću da ih ućutkam.”
Osećajući bol, Met se lagano smestio na prednje sedište, nijednog
trenutka ne sklanjajući pogled sa zveri koje su iščekivale. Voda se
slivala sa njega na pod automobila. Ričard je izvadio maramicu iz
džepa. Trudeći se da ne paniči, lagano je otvorio poklopac kante i u nju
ugurao maramicu. Met je osetio miris benzina. Ričard je pronašao
upaljač. Sumnjičavi psi su najednom polako krenuli napred, a Metu je
bilo jasno da se spremaju za završni skok. Ričard je upaljačem zapalio
maramicu i snažno bacio kantu na njih.
Prvi pas tek što se odlepio od tla kad ga je kanta pogodila i
eksplodirala. Zapaljiva tečnost rasula se preko drugog psa i on se
odmah našao u plamenu. Vatra je besnela oko njih. Ispuštajući
zastrašujuće krike, psi su ustuknuli. Jedan se previjao, a drugi je, režeći,
neuspešno pokušavao da uništi uzrok svoje agonije. Vatra ih je stvorila,
a sada je pretila da ih potpuno uništi.
Skliznuvši niz haubu, Ričard je prišao vratima automobila. Ušao je u
kola i zalupio vratima. Ubacio je menjač u rikverc i pritisnuo gas. Zadnji
točkovi su se zavrteli, izbacujući automobil naglo unazad. Kad su
kolima prešli preko tela jednog mrtvog stvorenja, Met je začuo tup
udarac. Ali gde je nestalo drugo? Pogledao je unaokolo i vrisnuo kad je
video kako, dolazeći niotkuda, neman u plamenu udara u vetrobran.
Nekoliko sekundi nalazila se ispred njega, a njeni zastrašujući zubi na
samo nekoliko centimetara od njegovog lica. Ričard je zatim ubacio
menjač u prvu brzinu i okrenuo volan. Pas se otkotrljao. Met je
posmatrao kroz zadnje staklo. Ostaci jednog dela tela ležali su nasred
puta u plamenu. Druga polovina se zaglavila među točkovima. Kad su
kola ubrzala, telo se oslobodilo i prevrnulo se u stranu.
Vozili su se kroz noć skoro kilometar ne progovarajući ni reč.
Automobilom se širio smrad živog blata. Na sedište i pod slivala se
voda iz Metove odeće. Ričard je uz grimasu otvorio prozor. „Reci mi šta
se ovde događa?”, želeo je da zna.
Met nije znao odakle da počne. „Mislim da se nešto događa u Leser
Molingu”, rekao je.
Ričard je klimnuo glavom. „Mislim da si u pravu.”
 METOVA PRIČA

Ričard Kol je živeo u samom centru Jorka. Stan je iznajmio odmah

iznad prodavnice suvenira u jednoj od najčuvenijih srednjovekovnih
ulica; lepoj sporednoj ulici prekrivenoj kaldrmom, pod nazivom
Šembls. Stanje bio na tri nivoa, a činile su ga prostorije čudnog oblika
poredane jedna iznad druge. Izgledao je kao da je napravljen od dečijih
kockica za slaganje. Na prvom spratu bili su kuhinja i dnevna soba. Na
drugom - spavaća soba, kupatilo i uzane spiralne stepenice koje su
vodile do pomoćne sobe u potkrovlju.
Samo mesto bilo je neuredno. Sav nameštaj izgledao je kao da
potiče s nekog otpada, što je za većinu stvari u neku ruku i bilo tačno.
Na sve strane bila je pobacana garderoba, a u sudoperi je stajalo
naslagano neoprano posuđe. Muzički diskovi, knjige, časopisi i napola
napisani članci razbacani unaokolo, tako da se ništa nije moglo
pronaći. Zidovi su bili prekriveni plakatima, uglavnom starih
američkih filmova. Ričardov laptop nalazio se na kuhinjskom stolu,
odmah uz kutiju kukuruznih pahuljica, dopola pojedenu konzervu
pasulja, iz koje je štrčala viljuška, i dva parčeta davno prepečenog
hleba.
Met se osetio čudno dok su se peli na prvi sprat zgrade, a kad su ušli
u Ričardov stan, bilo mu je još gore. Bilo mu je jasno da zaudara. Ričard
ga je ostavio u kuhinji i ubrzo se vratio s velikim peškirom.
„Kasnije možemo da porazgovaramo”, rekao je. „Sada bi bilo dobro
da se istuširaš. Treba da se otarasimo te odeće.”
„Imate li mašinu za pranje veša?”
„Mora da se šališ? Nema te mašine koja bi mogla da spere ovo blato.
Ići će pravo u kantu za smeće, a sutra ćemo ti kupiti nešto od odeće. U
međuvremenu ću ti pronaći nešto svoje.” Ričard je pokazao prstom na
gornji sprat. „Tamo je kupatilo, lako ćeš ga pronaći. Jesi li gladan?”
„Umirem od gladi.”
„Pa, u kući nemam ništa. Izaći ću da nešto kupim dok se budeš
tuširao.”
Pola sata kasnije, njih dvojica su sedeli u dnevnoj sobi i jeli kinesku
hranu koju je Ričard kupio na kraju ulice. Met je proveo dvadeset
minuta pod tušem i iz kupatila je izašao tek nakon što je uklonio sve
tragove živog blata. Na sebi je imao staru majicu sa natpisom
univerziteta u Jorku, a oko struka mu je bio privezan peškir. Na
nogama nije imao ništa. Nije ni bio svestan koliko je zapravo gladan
sve dok nije počeo da jede. Ubrzo mu je stomak bio pun.
„Lep vam je stan”, pohvalio je Met, razgledajući unaokolo.
„Imao sam sreće da ga pronađem”, rekao je Ričard. „Veoma je jeftin.
Ne provodim mnogo vremena u njemu. Obično jedem u kafani...”
„Živite li sami?”
„Do pre otprilike nedelju dana imao sam devojku. Nažalost, njoj je
počela da se dopada klasična muzika.”
„Šta je u tome loše?”
„Počela je da izlazi s nekim operskim pevačem.” Ričard je otišao do
frižidera i izvadio konzervu piva. „Hoćeš da popiješ nešto?”
„Ne, hvala.” Zavladala je kraća tišina sve dok Ričard nije ponovo
seo. Met je znao da jedan drugom imaju mnogo toga da objasne. „Kako
ste me pronašli večeras?”, upitao je.
Ričard je slegnuo ramenima. „Nema tu šta da se objašnjava. Nakon
što si napustio moju kancelariju, razmišljao sam o onome što si mi
rekao. Iskreno govoreći, sve je zvučalo prilično glupo. Ali neki delovi
tvoje priče... Nisam mogao da ih izbacim iz glave, i pošto ništa drugo
nisam imao u planu...”
„Otišli ste da pogledate elektranu ‘Omega 1’?”
„Recimo da sam slučajno prolazio tuda.”
„Znali ste tačno gde se nalazim?”
Ričard je klimnuo glavom. „Čovek koji ju je sagradio još uvek živi u
Jorku. Šezdesetih je radio kao vladin naučni savetnik, a sada je u
penziji. Zove se Majkl Marš.”
„Jeste li ga upoznali?”
„Pre šest meseci. Od kraljice je dobio titulu viteza i trebalo je da
napišem članak o njemu. Neverovatno dosadan čovek. Živi u velikoj
kući pored reke. Sakuplja etikete sa kutija od šibica. U najgorem
slučaju, mogu da ga pozovem i da se dogovorimo da ga posetimo.
Možda će moći da nam pomogne.”
„Znači tek tako ste usred noći odlučili da posetite elektranu ‘Omega
1’...”
 „Bilo je to na povratku iz kafane. U čemu je problem? Našao sam se
u blizini i pomislio da kolima prođem tuda. Tada sam začuo kako neko
doziva pomoć i tako sam te pronašao.”
„Nemoguće.” Met je razmišljao. „Nisam dozivao pomoć.”
„Čuo sam te.”
„Možda sam povikao jedanput, ali nisam čuo vaša kola. Samo ste se
odjednom stvorili.”
„Moguće je da si vikao a da toga nisi ni bio svestan, Mete. Hoću da
kažem, obuzela te je panika. Verovatno si potpuno izgubio razum. Meni
bi se to sigurno dogodilo.”
„Koliko ste brzo vozili?”
„Možda osamdeset na sat. Ne sećam se.”
„Da li su prozori na kolima bili otvoreni?”
„Nisu.”
„Čak i da sam vikao, kako ste onda mogli da čujete moj glas? To
jednostavno nije moguće.”
„Imaš pravo”, složio se Ričard. „Međutim, kako onda objašnjavaš to
da sam sa puta skrenuo tačno na onom mestu gde si se ti nalazio?”
„Ne znam”, tiho je izustio Met.
„Slušaj, nešto sam čuo. Je li to dovoljno? Parkirao sam auto i
zatekao tebe do guše u...” Zastao je. „Imaš sreće što se nisam zadržao
na još jednoj turi pića. Sada kad si već tu, trebalo bi da mi ispričaš
nešto više o sebi.”
„Recimo?”
„Ne znam čak ni tvoje puno ime. Kažeš da su ti roditelji poginuli, ali
nisi mi ispričao kako si dospeo kod te žene... gospođe Deveril.” Met je
odvratio pogled. „Možeš sad da mi ispričaš”, nastavio je Ričard. „Možda
će mi pomoći da shvatim šta treba da uradimo.”
„Hoćete li me staviti u novine?”
„To jeste moja glavna zamisao.”
Met je negodujući zavrteo glavom. „Onda možete da zaboravite na
sve. Ne želim da iko piše o meni. Neću da se sazna bilo šta o mom
životu.”
„Mislim da zaboravljaš jednu stvar, Mete. Ti si taj koji je došao
meni. Rekao si mi da imaš priču...”
„Tada mi je bila potrebna vaša pomoć.”
„Pa, možda smo jedno drugom ipak potrebni.”
„Ne želim da budem u novinama.”
„Onda nemaš šta da tražiš u mom stanu.” Ričard je spustio
konzervu piva na sto. „Dobro”, rekao je. „To zaista ne bi bilo u redu.
Neću te izbaciti napolje. Ne večeras. Međutim, da budem sasvim
iskren, stvarno mi u životu ne treba četrnaestogodišnji klinac. Zato ću
ti reći šta nameravam da uradim. Ispričaj mi svoju priču, a ja ti
obećavam da je neću objaviti sve dok se ti sa tim ne saglasiš. Važi?”
„To se neće nikada dogoditi”, odgovorio je Met. Svejedno je klimnuo
glavom. „Važi.”
Ričard je pružio ruku da dohvati beležnicu i olovku, baš kao što je
učinio i prvi put kad su se sreli u novinskoj redakciji. Sedeo je i čekao.
„Ne znam baš odakle da počnem”, rekao je Met. „Pošto ste pitali,
moje puno ime je Metju Friman. Kod gospođe Deveril sam poslat u
okviru projekta SOS.”
„Projekat SOS?” Ričard je negde već čuo za to. „Zar to nije jedna od
velikih zamisli naše vlade? Neki suludi program za maloletne
prestupnike?”
„Tako je. Upravo sam ja to. Uhapšen sam prilikom provale u neki
magacin. Tada je jedan čovek izboden nožem.”
„Ti si ga izbo?”
„Ne, ali bio sam tamo kad se to dešavalo. Mene su okrivili.” Met je
zastao na trenutak. „Verovatno više niste oduševljeni idejom da mi
pomognete.”
„Zašto misliš da nisam? Baš me briga šta si uradio. Želim samo da
znam zašto si to učinio.” Ričard je uzdahnuo. „Zašto ne kreneš od
samog početka? Možda će ti tako biti lakše.”
„U redu”, rekao je Met, iako to nije želeo da učini. Socijalna radnica
zadužena za njegov slučaj, Džil Hjuz, uvek ga je primoravala da govori o
sebi. „Moraš da preuzmeš odgovornost za svoje postupke” - bilo je ono
što je uvek govorila. Međutim, što bi ga više pritiskala, sve manje je bio
raspoložen za saradnju, sve dok u jednom trenutku među njima nije
zavladala neprijatna tišina. Sada je ovaj novinar od njega tražio isto. Da
li je konačno pronašao odraslu osobu kojoj zaista može da veruje? Met
se nadao da jeste, pa ipak, nije bio siguran u to.
„Ne sećam se baš mnogo čega o svojim roditeljima”, nastavio je
Met. „Mislio sam da ću sve zapamtiti. Poginuli su pre samo šest godina,
ali malo-pomalo uspomene na njih samo su nekako... iščezle. Nije
ostalo mnogo toga čega mogu da se setim.
„Rekao bih da smo bili srećni. Živeli smo u sasvim običnoj ulici u
Dalviču. Znate li taj kraj? Nalazi se u južnom delu Londona. Otac mi je
bio lekar. Mislim da moja mama nije radila. Imali smo lepu kuću pa bih
rekao i da smo imali novca. Svejedno, pretpostavljam da nismo bili
bogati. Poslednji put kad su me roditelji vodili na odmor išli smo na
kampovanje u Francusku. Mora da sam tada imao oko sedam godina.”
„Imaš li braće ili sestara?”
„Ne. Samo nas troje. Ne baš velika porodica. Otac mi je, zapravo,
rođen na Novom Zelandu i većina njegove rodbine živi tamo. Majka je
imala polusestru Gvendu koja živi u Ipsviču. Posetila nas je nekoliko
puta, ali se nisu najbolje slagale. Gvenda nije bila ni nalik njoj. Kao mali,
mislio sam da je strašno dosadna. Nisam ni sanjao...”
Met je duboko uzdahnuo.
„U svakom slučaju, moji otac i majka su poginuli odlazeći kolima na
neko venčanje u Oksfordu, na dva sata vožnje od naše kuće. Trebalo je
da i ja pođem sa njima, ali pred sam polazak odjednom mi nije bilo
dobro pa sam ostao sa komšinicom.”
Met je iznenada zaćutao. Ričard je znao da mu nije sve ispričao o
odlasku svojih roditelja na venčanje. Primetio je to, ali ga ipak nije
prekidao.
„Dogodila se saobraćajna nesreća”, nastavio je Met. „Dok su
prelazili most, pukla im je guma. Tata je izgubio kontrolu nad kolima i
sleteli su u reku. Udavili su se.” Met je zastao. „Saznao sam za to čim je
došla policija. Iako sam imao samo osam godina, odmah mi je bilo
jasno šta se dogodilo.
„Posle toga, sve je krenulo naopako. Jedno vreme, možda tri ili četiri
nedelje, proveo sam u nekom jeftinom hotelu. Svi su pokušavali da mi
pomognu, ali nije mnogo toga moglo da se učini. Nevolja je bila u tome
što nije bilo nikoga ko bi hteo da se stara o meni. Pokušali su da stupe u
kontakt s očevom rodbinom na Novom Zelandu, ali oni nisu hteli ni da
čuju za to.
„Tada se pojavila jedina rođaka moje majke, Gvenda Dejvis iz
Ipsviča. Ona mi dođe tetka. Sastali smo se i ona me je izvela na ručak.
Išli smo u Mekdonalds. Dobro se sećam toga budući da mi otac nikada
nije dozvoljavao da jedem takvu hranu. Uvek bi govorio da od te hrane
gora ne postoji. U svakom slučaju, Gvenda mi je kupila pljeskavicu i
krompiriće i našli smo se usred buke, među plastičnim stolovima. U
našem pravcu gledao je veliki klovn. Upitala me je da li bih želeo da se
preselim kod nje. Rekao sam da ne. Na kraju krajeva, ono što sam želeo
nije imalo nikakvog uticaja pošto je stvar već uveliko bila rešena.
Prešao sam kod nje...”, zastao je na trenutak, „... i Brajana.”
Met je gledao Ričarda pravo u oči. „Obećajte mi da nećete pisati o
tome”, rekao je.
„Već sam obećao. Neću napisati ništa dok mi ti ne dozvoliš.”
„Neću vam dozvoliti. Ne želim da ljudi saznaju za to.”
„Nastavi, Mete...”
„Gvendina kuća je bila užasna. Bočne zidove delila je sa drugim
kućama i praktično se rušila. Imala je i malu baštu prepunu flaša.
Brajan je bio mlekadžija. Celo mesto je neviđeno zaudaralo. Iz svih cevi
curila je voda, a zidovi su bili toliko vlažni da više od pola svetiljki
uopšte nije radilo. Gvenda i Brajan nisu imali novca. Tako je bilo sve
dok ja nisam stigao. U tome i jeste poenta. Mama i tata su mi ostavili
sve što su imali, a Gvenda je raspolagala tim novcem i, naravno,
potrošila ga. Do poslednje pare.”
Met je ponovo zastao sa pričom. Ričard je mogao da vidi kako se
dečak vraća u svoje detinjstvo. U očima mu se nazirao bol.
„Novac je otišao prilično brzo”, nastavio je. „Njih dvoje su ga
potrošili na automobile, putovanja i slične stvari. Pošto ga je ponestalo,
postali su zli prema meni. Posebno Brajan. Govorio je kako bi bilo bolje
da nisam uopšte došao. Tražio je grešku u svemu što bih uradio. Vikao
je na mene, a ja sam mu uzvraćao. Onda je počeo i da me tuče. Uvek je
pazio da mi ne napravi modrice. Bar ne one koje bi bile vidljive.
„Tada sam upoznao Kelvina koji je živeo nedaleko od nas i počeli
smo da se družimo. Kelvin je uvek pravio probleme u školi. Njegov brat
je bio u zatvoru i deca su ga se plašila. Ali on je bar bio na mojoj strani,
tada sam tako mislio. Bilo mi je dobro sa njim u blizini.
„Međutim, zbog njega su stvari postale još lošije. Počeo sam
prilično da izostajem iz škole pa su od mene digli ruke i oni nastavnici
koji su pokušavali da mi pomognu. Krenuli smo da krademo po
prodavnicama i, naravno, uhvatili su nas. Tada su mi dodelili socijalnog
radnika. Obično smo krali po supermarketima. Najčešće su to bile
stvari koje nam uopšte nisu bile potrebne. Jednostavno, sve to nas je
zabavljalo. Kelvin je voleo da grebe nova kola. Priveskom za ključeve
ljuštio bi farbu... iz čiste obesti. Mnogo toga smo prošli zajedno. Onda
smo jednog dana provalili u taj magacin da bismo zdipili neke diskove i
čuvar nas je uhvatio. Kelvin mu je žabo nož, ali to je bila moja krivica
koliko i njegova. Nije trebalo da idem s njim. Niti da budem tamo. Da
sam bar pokušao da ga od toga odgovorim.”
Met je protrljao oči.
„U svakom slučaju, ostatak priče vam je uveliko poznat. Uhapsili su
me i mislio sam da će me strpati u zatvor, međutim, na kraju me čak
nisu izveli ni pred sud. Poslali su me u Leser Moling u okviru ovog
projekta SOS. Sloboda, obrazovanje i starateljstvo... skraćenica za tako
nešto. Međutim, otkad sam došao ovamo, sve to mi je više ličilo na
stravu i okultne sablasti. Već sam vam pričao o gospođi Deveril i
svemu ostalom i niste mi poverovali. Mislim, to je verovatno u redu. Ni
sam ne bih poverovao u sve što sam ispričao. S tom razlikom što sam
ja sve to morao da preživim. Ono što sam vam rekao u kancelariji - bila
je istina.”
„Zašto misliš da te ona želi?”, upitao je Ričard.
„Ne znam. Stvarno nemam pojma. Ipak, mislim da znam ko je ona.
Ko su svi oni.”
„A ko su?”
„Smejaćete mi se.”
„Neću, zaista.”
„Mislim da su veštice.”
Ričard se nasmejao.
„Videli ste one pse!”, Met je žestoko prigovorio. „Mislite li da su
došli iz prihvatilišta za napuštene pse? Video sam kako ih je napravila.
Prosula je neki prah u vatru i oni su se odjednom stvorili. Bilo je poput
neke... magije!”
„Bio je to neki trik”, uzvratio je Ričard.
„Ričarde, to nije bilo kao u nekoj televizijskoj emisiji. Nije bilo
nikakve devojke u haljini sa šljokicama. Video sam pse. Izašli su iz
vatre. A šta ćemo sa ovim?”
Met je još uvek nosio amajliju. Skinuo ju je i bacio na sto. Lice
priveska sa zlatnim ključem zasjalo je pod svetlošću.
Ričard ga je pogledao. „Aha, u redu”, rekao je. „Veštice! U Jorkširu ih
je nekada bilo veoma mnogo, to je zaista tačno. Međutim, to je bilo pre
petsto godina.”
„Znam. U njenoj kući visi slika... neke davnašnje rođake. Gospođa
Deveril mi je rekla da je ona bila spaljena. Možda baš zato što je bila
veštica!” Met se zamislio na trenutak. „Ako je veštica bilo pre pet
stotina godina, zašto ih ne bi bilo i sada?”
„Zato što smo odrasli. Više ne verujemo u takve stvari.”
„Ni ja ne verujem u veštice. Pa ipak, ubijena mačka je oživela. Tom
Berdžes je ubijen, ali sam čuo njegov glas preko telefona. Tu je i
inspektor iz Ipsviča...”
„Šta s njim?”
„Prezivao se Melori. Rekao je da će mi pomoći. Svađao se sa
gospođom Deveril. Sledeće što sam saznao jeste da je mrtav. Poginuo
je na autoputu.”
Nastala je kraća tišina, a zatim je Ričard ponovo progovorio.
„To nisu veštice, Mete”, rekao je. „Možda misle da jesu ili se tako
ponašaju. Moguće je da su te naterali da poveruješ u to. Međutim, ono
što se događa u Leser Molingu je stvarno i ima nekakve veze s
elektranom. Posredi je nauka, a ne magija.”
„Šta ćemo sa psima?”
„Genetski modifikovani. Mutanti. Ne znam. Možda su bili izloženi
radioaktivnom zračenju.”
„Znači, vi ne verujete u magiju?”
„Obožavam Harija Potera, kao i svi uostalom. Međutim, verujem li
da on postoji? Naravno da ne.”
Met je ustao. „Umoran sam”, rekao je. „Želim da legnem.”
Ričard je klimnuo glavom. „Možeš da spavaš u sobi na spratu.”

Pomoćna soba nalazila se u potkrovlju kuće. Bila je puna svakakog

otpada. Ričard ju je koristio za odlaganje svega onoga što mu više nije
bilo potrebno. Ušuškan ispod jorgana na rasklopljenom dvosedu, Met
se osećao utopljeno i pospano. Gledao je u tavanicu koja se uzdizala
nad njegovom glavom, kad se na vratima začulo kucanje. U sobu je ušao
Ričard.
„Samo sam želeo da vidim da li si dobro”, rekao je. „Dobro sam.”
Met se okrenuo na bok da bi ga video. „Šta ćete da uradite?”, upitao je.
„Koliko ću moći da ostanem?”
„Ne znam. Možda nekoliko dana.” Na Metovom licu se videlo
razočaranje. „Rekao sam ti, Mete. Ne možeš da ostaneš kod mene. To
ne bi bilo u redu. Ja te čak ni ne poznajem, iako želim da ti pomognem”,
uzdahnuo je Ričard. „Mora da sam lud, pošto su poslednja dvojica
poginula pokušavajući da ti pomognu. Osim toga, imam svoje planove.
Možemo makar da pogledamo tu elektranu ‘Omega 1’. Hoću da kažem,
zaboravi na veštice i ostale gluposti. Stara elektrana je u središtu svih
zbivanja.”
„Rekli ste da znate čoveka koji ju je sagradio.”
„Pozvaću ga sutra. Važi?”
Met je klimnuo glavom.
„Onda, laku noć.” Ričard se okrenuo i pošao. „Sačekajte!”, rekao je
Met. „Postoji još nešto što vam nisam ispričao.”
 Ričard se vrpoljio na vratima.
„Pošto ste rekli da biste želeli da znate ko sam ja, možda bi bilo
dobro da saznate sve. Mama mi je oduvek govorila kako sam čudan.
Celog života su mi se dešavale neobične stvari. Gospođa Deveril je
samo deo toga... Ponekad mislim da mi je to bilo suđeno. Da budem
ovde. Ne znam zašto.
„Noć pre nego što su mi mama i tata poginuli sanjao sam užasan
san. Često imam svakakve snove, ali ovaj je bio drugačiji. Video sam
most. Gumu koja puca. Čak i vodu koja kroz prozore prodire u
automobil. Kao da sam bio sa njima u kolima. Bilo je užasno, nisam
mogao da dišem.” Zastao je. Ovo nikome do tada nije ispričao. „Kad
sam se probudio sledećeg jutra, znao sam da oni nikada neće stići na to
venčanje. Bilo mi je jasno da će se nesreća dogoditi upravo onako kako
se kasnije i zbila...”
Met je oklevao. Ovaj deo priče mu je padao posebno teško.
„Tata mi je bio sličan vama. Nije verovao u veštice i magiju, u stvari
koje nije mogao da razume. Mislim da je to zato što je bio lekar. Znao
sam da će se naljutiti ako mu ispričam svoj san. To se već događalo...
jedanput ili dvaput, dok sam bio sasvim mali. Otac bi rekao da se
glupiram, da dopuštam da mi mašta radi svašta. Možda je bio u pravu.
Govorio sam sebi: To je samo san. Običan san. Sve će biti u redu. Ne
raspravljaj se s tatom...
„Zato i nisam ništa rekao.
„Ali sam se plašio da uđem u kola. Pravio sam se da sam bolestan.
Podivljao sam i naterao ih da me ostave s gospođom Grin iz susedstva.
Bio sam tako mali. Nisam znao šta se događa. Još uvek ne znam. Znam
samo da sam drugačiji. Ponekad mi se čini da mogu da činim
nemoguće stvari. Nećete mi poverovati, Ričarde, ali mogu pogledom da
slomim čašu. Zaista mogu! Već sam to uradio! Predosećam kad će se
dogoditi nešto loše. Kad smo bili u onom magacinu, znao sam da je
čuvar u blizini. I ovo večeras! Možda sam ne otvarajući usta uspeo da
vas nekako dozovem iz živog peska. Ne znam. Kao da posedujem neku
moć koju nisam u stanju da kontrolišem. Aktivira se i nestaje sama od
sebe.”
Met je zevnuo. Najednom je bio iscrpljen. Bilo mu je dosta svega.
„Rekao sam gospođi Grin”, nastavio je, „kazao sam joj da mi se otac
i majka neće vratiti s venčanja. Ispričao sam joj za gumu. Znao sam čak
za most i reku pod njim. Strašno se naljutila na mene. Nije želela da me
sasluša. Uostalom, šta je trebalo da učini? Da pozove moje roditelje i
kaže im da ne idu na to venčanje? Na kraju mi je rekla da izađem iz kuće
i igram se u bašti. Nije više želela da čuje ni reč.
„Bio sam napolju kad je stigla policija. Nikada neću zaboraviti izraz
lica gospođe Grin. Bila je prestravljena. I više od toga. U stvari, pripala
joj je muka. Ne samo zbog onoga što se dogodilo mojim roditeljima.
Bila je zastrašena i bilo joj je muka od mene.
„Ni ja nisam verovao u magiju, Ričarde. Nisam poverovao sebi. Ne
prođe ni dan a da se ne upitam zašto nisam pokušao da upozorim svoje
roditelje. Mogao sam da im spasem živote. Ali nisam rekao ništa.
Dozvolio sam im da tek tako otputuju sami. Svakoga dana budim se sa
saznanjem o sopstvenoj krivici. Kriv sam što njih više nema.”
Met se okrenuo i nastavio mirno da leži.
Ričard je dugo posmatrao dečaka kako spava. Zatim je ugasio
svetlo i tiho se spustio niza stepenice.
 NAUKA I MAGUA

Met se polako budio, iako gotovo da to nije želeo. Već nedeljama nije
tako dobro spavao, a najlepše od svega je to što prvi put nije imao
košmare.
Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da se privikne na
nepoznato okruženje i da se seti gde se zapravo nalazi. Pogled mu se
polako zaustavljao na kosoj tavanici, uzanom prozoru uveliko
obasjanom žarkim suncem, kutiji punoj starih knjiga i budilniku koji je
pokazivao deset sati. Onda se prisetio događaja koji su se odigrali
prethodne večeri. Elektrane, pasa i jurnjave kroz šumu. Ričardu Kolu je
ispričao sve, čak i istinu o pogibiji svojih roditelja. Šest godina uspevao
je da živi sa saznanjem o onome što je učinio.
Mogao sam da ih upozorim. Nisam.
Taj teret konačno je spao sa njegovih pleća nakon što je sve
ispričao novinaru koji mu najverovatnije, nije poverovao ni reč.
Uveliko se pokajao što je to učinio. Štaviše, zbog toga mu je bilo
neprijatno. Setio se kako je Ričard odbacio njegove teorije o vešticama
i magiji. Takva reakcija uopšte ga nije začudila. Kada bi kojim slučajem
zamenili uloge, ni sâm u to ne bi poverovao.
Ipak...
Znao je šta se dogodilo. Sve to je morao da preživi. Psi su nastali iz
vatre. Tom Berdžes je stradao pokušavajući da ga upozori.
A postavljalo se i pitanje njegovih skrivenih moći.
Saobraćajnu nesreću svojih roditelja video je pre nego što se zaista
dogodila. Zahvaljujući tome je preživeo. Međutim, postojale su i druge
stvari. Bokal s vodom koji je slomio u paramparčad tokom svog
boravka u pritvoru. Način na koji je prethodne večeri uspeo da natera
Ričarda da zaustavi svoj automobil.
Recimo...
Met se naslonio na jastuke, a ruke su mu mirno ležale na
prekrivaču.
 ... recimo da zaista poseduje neke posebne moći. U policijskom
izveštaju koji je pronašao u spavaćoj sobi gospođe Deveril pominjale
su se njegove prekognitivne sposobnosti. Pod time su mislili na
njegovu moć da predviđa buduće događaje. Gospođa Deveril je nekako
došla do tog izveštaja i zbog toga je Meta želela za sebe. Ne zbog onoga
što je on bio, već zbog toga kakav je bio.
Pa ipak, sve to mu je izgledalo krajnje smešno. Met je u bioskopu
gledao filmove sa Iksmenom i Spajdermenom. Filmove o
superjunacima. Štaviše, voleo je da čita i stripove. Međutim, nije li se
zapravo pretvarao kako i sâm poseduje neke natprirodne moći? Njega
nije ujeo ozračeni pauk niti ga je ludi naučnik ozračio u svemirskoj
mašini. Bio je samo običan tinejdžer koji se uvalio u nevolju.
Svejedno, pogledom je uspeo da slomi bokal s vodom.
Sa drugog kraja sobe intenzivno ga je gledao i bokal se razbio u
paramparčad.
Na prozorskoj okapnici nalazila se staklena vaza visoka oko
petnaest centimetara. U njoj su bile grafitne i hemijske olovke. Met je
uskoro počeo da je fiksira pogledom. U redu. Što da ne? Leđima
oslonjen na jastuke, pokušavao je da se koncentriše dišući lagano i
ujednačeno. Ne pomerajući se, svu pažnju je usmerio na vazu. Mogao bi
to da uradi. Kada bi vazi naredio da se razbije, ona bi odmah
eksplodirala. Već je tako nešto uradio. Učiniće to isto ponovo. Onda će
celu stvar ponoviti pred Ričardom, a on će tada morati da mu poveruje.
Ubrzo je osetio kako svoje misli usmerava na vazu koja je bila
sasvim u njegovom vidnom polju. Slomi se, do đavola! Slomi se!
Pokušavao je da zamisli staklo koje se lomi, kao da bi se tako nešto
običnim zamišljanjem moglo stvarno i dogoditi. Ali ona se nije ni
pomerila. Met je stisnuo zube, zadržavajući dah i očajnički
pokušavajući da je razbije u mislima.
Odustao je. Ispustivši dah, okrenuo je glavu u stranu. Ma koga on
zavitlava? Nije bio ni nalik Iksmenu. Bio je obična ništarija.
Na dnu kreveta spazio je složene nove stvari: farmerke i duks. Rano
tog jutra, Ričard je verovatno ulazio u sobu. Oprao je i Metove patike,
premda je rekao da će ih baciti u smeće. Još uvek vlažne, bile su makar
čiste. Nakon što se obukao, Met je sišao dva sprata niže. U kuhinji je
zatekao Ričarda kako kuva jaja.
„Već sam razmišljao nameravaš li uopšte da se probudiš”, rekao je
Ričard. „Jesi li dobro spavao?”
„Jesam, hvala na pitanju. Odakle vam ove stvari?”
 „Iz jedne prodavnice dole niz ulicu. Morao sam da nagađam
veličinu.” Zatim je pokazao na lonac u kome su se kuvala jaja.
„Spremam doručak. Rovita ili tvrdo kuvana?”
„Svejedno.”
„Kuvaju se već dvadeset minuta. Mislim da će biti tvrdo kuvana.”
Seli su za sto i zajedno doručkovali. „Šta je sada na dnevnom redu?”,
upitao je Met.
„Sad moramo da budemo vrlo obazrivi. Gospođa Deveril i njeni
prijatelji će te sigurno tražiti. Verovatno su već pozvali policiju i
prijavili tvoj nestanak. Pronađu li te kod mene, obojica ćemo nadrljati.
Ne možeš tek tako da pokupiš nekog klinca od četrnaest godina i da
provodiš vreme s njim. Uopšte nemam nameru da se družim s tobom.
Čim saznamo šta se događa, rastajemo se. Bez uvrede, ali ovde ima
prostora samo za jednog.”
„Što se mene tiče, to je sasvim u redu.”
„U svakom slučaju, od jutros sam prilično vredan. Obavio sam
nekoliko telefonskih razgovora dok si spavao. Prvo sam razgovarao sa
ser Majklom Maršom.”
„Onim naučnikom.”
„Dogovorili smo se da se nađemo u pola dvanaest. Posle toga idemo
u Mančester.”
„Zašto?”
„Prilikom posete mojoj kancelariji pomenuo si mi knjigu koju si
pronašao u biblioteci, a koju je napisala žena po imenu Elizabet Ešvud.
Ona je prilično poznata. Deo koji sledi posebno će ti se dopasti, Mete.
Elizabet piše o crnoj magiji i veštičarenju... o sličnim stvarima. U
Gazetu imamo pozamašnu arhivu, a preko devojke koja je radila
istraživanje o njoj uspeo sam da dođem do njene adrese. Nažalost,
nema broja telefona. Možemo da se odvezemo do nje i vidimo šta ima
da nam kaže.”
„Pa to je super”, rekao je Met. „Hvala vam.”
„Nemoj da mi zahvaljuješ. Ako mi to donese priču, ja ću tebi
zahvaljivati.”
„A ako se to ne dogodi?”
Ričard se na trenutak zamislio. „Vratiću te u živo blato.”

Ser Majkl Marš upravo je izgledao kao vladin naučni savetnik kakav je
nekada bio. Stariji gospodin koji je dobro zagazio u sedamdesete ali
čije oči nisu izgubile ništa od inteligencije, već su, naprotiv, zahtevale
poštovanje. Iako je bilo nedeljno jutro, bio je pristojno odeven u tamno
odelo i belu košulju ukrašenu plavom svilenom kravatom. Cipele su mu
bile savršeno uglancane, a nokti izmanikirani. Kosa mu je odavno
osedela, ali bila je bujna i dobro negovana. Sedeći prekrštenih nogu i
jednom rukom oslonjen na koleno, slušao je ono što su njegovi
posetioci imali da kažu.
Govorio je Ričard, koji je bio odeven elegantnije nego inače. Obrijao
se i obukao čistu košulju i sako. Met je bio odmah pored njega. Njih
trojica nalazili su se u dnevnoj sobi na prvom spratu sa čijih ogromnih
prozora se pružao nesmetan pogled na reku Uz. Ser Majklova kuća je
bila u džordžijanskom stilu, sagrađena s ciljem da impresionira
posetioca. Prisustvo uglačanog drvenog stola, polica sa knjigama u
kožnom povezu, kamina od mermera i antičkih stolica stvarali su u
prostoriji ambijent pozornice. Ričard je bio sasvim u pravu kad je
pomenuo kolekciju etiketa sa kutija šibica. U uzanim staklenim
vitrinama na zidovima prostorije bilo ih je izloženo na stotine. Poticale
su iz svih zemalja sveta.
Ričard je ispričao skraćenu verziju Metove priče. Ser Majklu nije
rekao ko je Met niti mu je objasnio kako je dospeo u Leser Moling.
Umesto toga, ograničio se na stvari koje je Met video u elektrani
„Omega 1”. Ričard je konačno prestao da govori. Met nije mogao da
dočeka da vidi ser Majklovu reakciju.
„Kažete da ste videli električne sijalice u elektrani”, počeo je on. „A
dečak je čuo zujanje?”
„Tako je, gospodine.”
„Video je kamion iz koga su istovarali nekakav sanduk?”
„Baš tako.”
„I kakav ste zaključak izvukli iz svega toga, gospodine Kol?”
„Met nije mogao mnogo da vidi u mraku, ser Majkle. Međutim,
rekao je da su ljudi koji su nosili taj sanduk bili obučeni u neobičnu i
nezgrapnu odeću. Pomislio sam da su možda nosili zaštitna odela
protiv radijacije.”
„Mislite da neko pokušava da ponovo pokrene elektranu ‘Omega
1’?”
„To je samo jedna od mogućnosti.”
„Bojim se da tako nešto uopšte nije moguće.” Obratio se Metu:
„Koliko zapravo znaš o nuklearnoj energiji, mladiću?”
„Ne baš mnogo”, odgovorio je Met.
 „Dozvoli mi da ti ispričam nešto o tome. Jasno mi je da ti ne treba
čas iz fizike, ali potrebno je da razumeš o čemu se ovde radi.” Ser Majkl
se zamislio na trenutak. „Počećemo od nuklearne bombe. Sigurno ti je
poznato šta je to.”
„Da.”
„Nuklearna bomba ima razornu moć. Može da uništi čitav grad, što
je, uostalom, i bio slučaj u Hirošimi u poslednjem ratu. Na probama u
pustinji Nevade, mala nuklearna bomba napravila je krater toliko
dubok da bi se u njega mogao smestiti Empajer stejt bilding. Jačina
bombe ogleda se u energiji koja se oslobađa prilikom eksplozije. Sama
energija potiče od cepanja atoma. Uspevaš li da me pratiš?”
Met je potvrdio. Da se kojim slučajem tada nalazio na školskom
času, njegova bi pažnja već uveliko popustila, ali ovoga puta bio je
rešen da sasluša do kraja.
„Nuklearna elektrana funkcioniše na sličan način. U njoj se cepa
atom metala koji se zove uranijum. Umesto da nastane eksplozija, koja
ne može da se kontroliše, energija se postupno oslobađa u vidu
toplote. Toplota koja nastaje je veoma velika. Ona vodu pretvara u paru
koja zatim pokreće turbine električnog generatora i tako nastaje
električna energija. To je sve što se dešava u nuklearnoj elektrani. Ona
pretvara toplotu u električnu energiju.”
„Šta fali uglju?”, upitao je Met.
„Ugalj, gas, nafta... previše su skupi izvori energije. Jednoga dana,
njihove zalihe će sasvim ponestati. Međutim, uranijum je neverovatan.
Samo jedan komadić ovog metala, koji bi mogao da držiš u svojoj šaci,
poseduje dovoljno energije da omogući neprekidan rad miliona
električnih grejača u toku dvadeset četiri časa.”
„S tom razlikom što bi mogao da te ubije... ako bi ga zaista držao u
ruci”, dodao je Ričard.
„Tako je, gospodine Kol. Radijacija bi vas sigurno ubila. Iz tog
razloga uranijum se transportuje u teškim sanducima obloženim
olovom.”
„Kao što je bio sanduk koji sam video!”, rekao je Met.
Ser Majkl je zanemario ovu iznenadnu upadicu. „U srcu svake
nuklearne elektrane nalazi se nuklearni reaktor”, nastavio je on svoju
priču. „Reaktor je u osnovi ogroman betonski sanduk u kome se pod
nadzorom odvijaju eksplozije. Uranijum je okružen dugačkim
metalnim šipkama koje nazivamo kontrolnim palicama. Kada se one
podignu, započinje eksplozija. Što se više podignu, eksplozija biva sve
snažnija.
„Reaktor je najopasniji deo nuklearne elektrane. Sigurno se sećate
onoga što se dogodilo u Černobilju u Ukrajini. Jedan pogrešan potez na
ovom mestu i rizikujemo da dođe do onoga što nazivamo ekskurzijom.
U pitanju je eksplozija koja može da pobije na stotine ili čak hiljade
ljudi i da uništi ogromno područje oko elektrane koje tako postaje
kontaminirano godinama.”
Da li je to bilo ono što su planirali, razmišljao je u sebi Met. Jesu li
gospođa Deveril i meštani želeli da počine teroristički napad? Nisu. To
nije imalo nikakvog smisla. Ako su to zaista hteli, zašto bi im onda Met
bio potreban?
Ser Majkl je nastavio. „Razmišljajući sve ozbiljnije o izgradnji
nuklearnih elektrana, vlada je pre pedeset godina sagradila izvestan
broj eksperimentalnih stanica u kojima su mogli da proučavaju
reaktore na delu i uvere se u bezbednost njihovog rada. Elektrana
‘Omega 1’ bila je prvi u nizu eksperimenata, a ja sam im pomogao pri
projektovanju i izgradnji. Radila je manje od osamnaest meseci. Kada
smo s njom završili, zatvorili smo je i ostavili da trune u borovoj šumi u
kojoj je bila sagrađena.”
„Možda neko želi ponovo da je pokrene”, bio je uporan Ričard.
„To nije izvodljivo iz više različitih razloga”, uzdahnuo je ser Majkl.
„Krenimo od uranijuma. Kao što sigurno znate, uranijum ne može tek
tako da se kupi. Ni diktatorima u zemljama kao što je Irak nije bilo
moguće da dođu do zaliha. Čak i ako pretpostavimo da meštani tog sela
imaju rudnik uranijuma, to im, svejedno, ne bi bilo dovoljno. Kako bi ga
obradili? Odakle bi dobili potrebno tehničko znanje i resurse?”
„Ali Met je video nešto...”
„Video je samo sanduk. U njemu je mogla biti oprema potrebna za
piknik u šumi.” Ser Majkl je pogledao na ručni sat. „Poslednji put sam
bio u elektrani ‘Omega 1’ pre otprilike dvadeset godina”, nastavio je. „U
njoj nema ničega. Kad smo je zatvarali, uklonili smo sve što bi moglo da
predstavlja potencijalnu opasnost. Transportovati svu tu opremu iz
šume bio je prilično težak posao, budite uvereni u to.”
„Zašto ste je tamo sagradili?”, upitao je Ričard.
Naučnik je na trenutak delovao zbunjeno. „Izvinite?”
„Zašto ste je izgradili usred šume?”
„Pa morali smo da je smestimo negde gde neće nikome smetati. A
ispod šume se nalazi podzemna reka. To je glavni razlog. Ako niste
znali, za rad nuklearne elektrane neophodno je obezbediti stalan dotok
vode.”
Izgledalo je kao da je ser Majklovim izlaganjem sve rečeno.
„Žao mi je, ser Majkle”, rekao je Ričard i ustao sa stolice. „Izgleda da
smo vam oduzeli dragoceno vreme.”
„Nipošto. Smatram da je ono što ste mi vaš mladi prijatelj i vi rekli
prilično uznemirujuće. U krajnjoj liniji, to bi moglo da znači da neko
neovlašćeno ulazi u objekat koji je još uvek u vlasništvu vlade i ja ću
sasvim sigurno kontaktirati sa nadležnim zvaničnicima.” Ustao je.
„Lično sam se zalagao za rušenje te zgrade kada smo završili s njom, ali
to je bilo preskupo rešenje. Kao što je, uostalom, jedan član vlade
rekao, priroda je najbolji rušitelj. Pa ipak, u toj staroj vlažnoj zgradurini
ne biste mogli da zapalite ni pristojnu vatru, a kamoli da izazovete
nuklearnu reakciju.”
Ser Majkl je ispratio svoje posetioce do vrata. Pre nego što ih je
otvorio, obratio se Metu. „Da li te zanima filumenija?”, upitao je.
„Molim?” Met nije imao pojma o čemu on govori.
„Sakupljanje etiketa sa kutija šibica. Imam ih skoro hiljadu.”
Pokazao je na vitrinu na zidu. „Ova je model Teka, a izrađena je u Indiji.
Ove su iz Rusije. Rekao bih da je zaista čudesno da nešto sasvim obično
bude tako lepo.”
Otvorio je vrata.
„Javite mi kako se stvari odvijaju”, rekao je. „Pozvaću vas nakon što
porazgovaram s policijom. Obavestiću vas ako bude nekih novosti.”

Elizabet Ešvud, autorka knjige Šetnja kroz Grejter Moling, živela je u

mančesterskom predgrađu Didsburi. Adresa koju je Ričard dobio
odvela ih je pred usamljenu kuću u širokoj ulici ušuškanoj u lišće.
Kapija i staza vodili su kroz savršeno uređeno dvorište sa lejom
prolećnog cveća. Na prednjim vratima kuće nalazio se zvekir u obliku
ruke. Ričard ju je podigao, a zatim ispustio. Kućom je odjeknuo dubok i
prodoran zvuk i minut kasnije vrata su se otvorila.
Na njima se pojavila vitka, tamnokosa žena čije su oči prikrivale
naočare sa crnim staklima. Činilo se da žena ne gleda direktno u svoje
posetioce, već pored njih. Met je pretpostavljao da ima oko trideset pet
godina. Budući da nikada pre toga nije upoznao šlepu osobu, pitao se
kakav je osećaj živeti u stalnom mraku.
„Da?”, upitala je nestrpljivo.
„Zdravo”, rekao je Ričard nasmešivši se krajnje nepotrebno. Žena
nije mogla da ga vidi. „Jeste li vi Elizabet Ešvud?”, upitao ju je.
„Ja sam Suzan Ešvud. Elizabet je bila moja majka.”
„Bila?” Ričard nije mogao da prikrije razočaranje u glasu.
„Umrla je pre godinu dana.”
To je, dakle, bilo sve. Prešli su toliki put uzalud. Met je već bio
spreman da se okrene i vrati u automobil, ali žena je iznenada ponovo
progovorila. „A ko ste vi?”
„Ja sam Ričard Kol, novinar Grejter Moling Gazeta iz Jorkšira.”
„Vas ste dvojica.”
„Tako je.”
Kako je mogla da zna? Met nije ispustio nikakav zvuk. „Dečak...”
Uhvatila je svojom rukom Metovu. „Odakle ti dolaziš?”, želela je da zna.
„Zašto si ti ovde?”
Met se osećao neprijatno i vrpoljio se dok ga je ona držala za ruku.
„Dolazim iz Leser Molinga”, rekao je. „Želeli smo da saznamo nešto o
knjizi koju je napisala vaša majka.”
„Uđite u kuću”, rekla je žena. „Mogu da vam pomognem, ali morate
da uđete.”
Met je pogledao Ričarda koji je slegnuo ramenima i njih dvojica su
ušli u kuću.
Gospođica Ešvud ih je uvela u prostran i dobro osvetljen hodnik.
Viktorijanska kuća je bila brižljivo modernizovana hrastovim
parketom, prikrivenim osvetljenjem i prozorima koji su se pružali od
poda do tavanice. Na zidovima su bile slike - uglavnom skupa
apstraktna dela. Met nije mogao a da se ne upita za koga su one bile
okačene, pošto vlasnica kuće nije mogla da ih vidi. Opet, bilo je sasvim
moguće da ova žena ima muža i decu. Pa ipak, na ulaznim vratima na
njega je ostavila utisak osobe koja je uvek sama.
Povela ih je u dnevnu sobu sa niskim kožnim dvosedima i ponudila
ih da sednu. U uglu prostorije stajao je uglačani veliki crni klavir
visokog sjaja.
„Koja majčina knjiga vas je dovela čak ovamo?”, upitala je.
„Knjiga o Leser Molingu”, odvratio je Ričard.
Met je odlučio da odmah pređu na stvar. „Želimo da znamo šta je to
Gavranova kapija.”
Žena se odjednom primirila. Iza crnih naočara bilo je teško
razaznati njena osećanja, ali Metu ipak nije promaklo da je uzbuđena.
„Dakle, pronašli ste me...” prošaptala je.
„Znate li šta je to?”
 Suzan Ešvud nije ništa odgovorila. Dva crna stakla na njenim
naočarima fiksirala su Meta. Osetivši se nelagodno, poželeo je da se
pomeri. Znao je da ona ne može ništa da vidi, pa ipak, smetalo mu je
što ga tako posmatra. „Da li si ti Met?”, upitala ga je.
„Da.”
„Kako ste to znali?”, upitao je Ričard.
„Znala sam da ćeš doći”, odgovorila je gospođica Ešvud, ne
obraćajući pažnju na Ričarda. Sva njena pažnja bila je sada usmerena
na Meta. „Znala sam da ćeš me pronaći. Upravo je tako suđeno da se
dogodi. Toliko mi je drago što si stigao na vreme.”
„O čemu vi pričate?”, Ričard se sada već ljutio. „Mislim da ste
pobrkali lončiće”, nastavio je. „Došli smo da vidimo vašu majku...”
„Znam. Rekla mi je da ste videli njenu knjigu.”
„Zar niste rekli da je ona umrla?”
Žena se prvi put obratila Ričardu. „Vi ne znate ko sam ja?”
„Naravno da znam.” Ričard je slegnuo ramenima pogledavši Meta.
„Vi ste Suzan Ešvud.”
„Niste čuli za mene?”
„Ne bih želeo da ispadnem neučtiv, ali zar mislite da treba da znam
ko ste vi? Jeste li vi poznati? Čime se bavite? Svirate li možda klavir?”
Umesto odgovora, žena je rukom nespretno potražila nešto na
stolu pored dvoseda. Uzela je vizitkartu i pružila je Ričardu. On ju je
okrenuo i pročitao:

„Vi ste medijum.”

„Šta?”, upitao je Met.
„Gospođica Ešvud razgovara sa duhovima”, objasnio mu je Ričard.
„Ili bar veruje da to čini.”
„Razgovaram sa mrtvima na potpuno isti način kao što to sada
činim sa vama. Kada biste mogli da ih čujete, znali biste da se u svetu
duhova sprema velika pobuna. Dogodiće se strašne stvari. One se,
zapravo, već dešavaju. To vas je i dovelo u moju kuću.”
„Ono što me je dovelo do vaše kuće”, nastavio je Ričard, „bio je
autoput M 62 iz Lidsa. A sada mi se čini da gubim dragoceno vreme.”
Ustao je. „Idemo, Mete!”
„Ako ovu prostoriju napustite pre nego što saslušate ono što imam
da vam kažem, napravićete životnu grešku.”
„To je ono što vi kažete!”
„Umešani ste u nešto krajnje neverovatno što po mnogo čemu
prevazilazi sve ono što biste uopšte mogli i da zamislite. Svidelo se to
vama ili ne, ni ne znajući, započeli ste ovo putovanje sa koga nema
povratka.”
„Tek da znate, ja se vraćam upravo ovog trenutka”, rekao je Ričard.
„Možete olako da gledate na to, ali nemate nikakvu predstavu šta se
u stvari događa. Žao mi vas je, gospodine Kol. Reći ću tek toliko da
postoje dva sveta, svet koji razumete i onaj koji ne shvatate. Oni
postoje jedan pored drugog, ponekad na samo nekoliko centimetara
udaljenosti. Velika većina ljudi proživi ceo svoj život ne znajući da onaj
drugi svet postoji. To vam je kao da živite s jedne strane ogledala:
mislite da sa druge strane nema ničega sve dok se jednog dana ne upali
prekidač i ogledalo postane providno. Tada možete da vidite i drugu
stranu. Upravo to se dogodilo onoga časa kada ste čuli za Gavranovu
kapiju. Za vas stvari više nikada neće biti iste. Kao što sam vam rekla.
Krenuli ste na putovanje, moraćete da stignete do njegovog kraja.”
„Šta je u stvari Gavranova kapija?”, upitao je Met.
„Ne mogu da vam kažem. Znam da vam to možda deluje
neprihvatljivo, ali moraćete da me razumete.” Gospođica Ešvud je
duboko uzdahnula. „Pripadam jednoj organizaciji”, nastavila je.
„Pretpostavljam da ćete reći da smo mi neko tajno društvo. Međutim,
postaviću stvari drugačije. Rekla bih da smo mi društvo koje vodi
računa o tajnama.”
„Mislite nešto... kao MI6?”, promumlao je Ričard. „Zovemo se
Neksus, gospodine Kol. Kada biste znali nešto više o nama, ko smo i šta
predstavljamo, možda biste tada bili manje sarkastični. Međutim, ma
koliko to želela, ne smem na svoju ruku da razgovaram sa vama.
Morate da pođete sa mnom u London. Tamo je čovek koga morate da
upoznate. Zove se profesor Sandžej Drejvid.”
„Drejvid!” Metu je ovo prezime delovalo poznato. Negde ga je već
čuo.
„To je smešno”, Ričard je bio uporan. „Zašto morate da nas potežete
čak u London? Zbog čega ne možete sada i ovde da nam kažete ono što
želimo da saznamo?”
„Zato što sam položila zakletvu da neću nikada ni sa kim pričati o
tome. Svi smo to učinili. Međutim, ako pođete sa mnom u London,
upoznaćete Neksus i moći ćemo da vam pomognemo. Želite da znate
šta je Gavranova kapija? Ispričaćemo vam sve ono što biste želeli da
znate... i više od toga.”
„Koliko će nas koštati da se učlanimo u taj Neksus?”, pitao je Ričard.
Gospođica Ešvud se uspravila na stolici, a Met je mogao da oseti
koliko je besna. Stisnula je pesnice, i dok je govorila, glas joj je bio
izrazito hladan. „Znam šta mislite o meni”, započela je. „Mislite da sam
šarlatan. Sedim u ovoj kući, pokušavam da zastrašim ljude i uzimam im
pare. Budući da sebe nazivam vidovnjakom, sasvim sigurno moram
biti prevarant. Ljudima pričam priče o duhovima i dušama, a bolesni i
lakoverni na njih nasedaju.” Zastala je na trenutak. „Međutim, ovaj
dečak me razume”, nastavila je. Okrenula se prema Metu. „Veruješ mi,
zar ne, Mete? Znaš za magiju. Osetila sam tvoje moći čim si kročio u
moj dom. Nikada pre toga nisam osetila takvu snagu.”
„Gde je profesor Drejvid?”, upitao je Met.
„U Londonu, rekla sam vam. Ako već nećete da pođete sa mnom,
dajte mi bar svoj broj telefona i profesor će vam se javiti.”
„Nemam nameru da ikome dajem broj telefona”, rekao je Ričard. „I
baš me briga šta imate da kažete, gospođice Ešvud. Ovde smo došli s
običnim pitanjem, a ako ne želite da nam odgovorite na njega, možemo
da odemo.”
„Profesor Drejvid radi u Prirodnjačkom muzeju u južnom
Kenzingtonu. Tamo ćete ga pronaći.”
„Naravno. Poslaćemo vam razglednicu.” Ričard je ustao i praktično
odvukao Meta iz prostorije.
Automobil je bio parkiran preko puta kuće. Nakon što su ušli u kola,
Ričard je u džepovima potražio ključeve. Met je primetio da je njegov
prijatelj nervozan.
„Čovek po imenu Drejvid zapravo je stupio u kontakt sa mnom”,
rekao je.
„Molim?”
 „U biblioteci u Grejter Molingu radio sam na kompjuteru i on se
odnekud pojavio. Mislim... u prozorčiću na ekranu kompjutera.”
„Šta je rekao?”
„Na internetu sam tražio značenje Gavranove kapije, a on je želeo
da zna zašto to činim.”
„Šta si mu rekao?”
„Nisam mu rekao ništa.”
„Možeš slobodno da zaboraviš na viđanje s profesorom.” Ričard je
konačno pronašao ključ. Upalio je motor i automobil je krenuo. „Ne
idemo u London, Mete. Ne mogu da verujem da smo prešli toliki put od
Jorka dovde da bismo razgovarali sa ženom kojoj nisu sve daske na
broju. Nećeš mi valjda reći da si joj poverovao?”
Met se osvrnuo, posmatrajući kuću koja nestaje za njima. „Pitam
se...” rekao je.
 DRUGAČIJA VERZIJA ISTORIJE

Taksijem su stigli pred Prirodnjački muzej u zapadnom Londonu.

Ričard je platio vožnju.
„Zaista ne znam kako si me uopšte nagovorio na ovo”, rekao je.
„Ništa nisam rekao”, oštro je prigovorio Met.
„Ti si želeo da se nađemo sa Drejvidom.”
„Ali vi ste ga pozvali.”
To je zaista bilo tačno. Pošto su se vratili u Jork, Ričard je na
internetu potražio informacije o Drejvidu. Ispostavilo se da profesor
ima međunarodni ugled. Rođen u indijskom gradu Madrasu, postao je
svetski priznat stručnjak za antropologiju, etnologiju, praistoriju i još
desetak srodnih disciplina. Napisao je mnogo knjiga i bio autor
nekoliko televizijskih emisija. Njegovo ime pominjalo se na više od
stotinu veb prezentacija, među kojima su najnovije bile one o izložbi
dinosaurusa. Postavka u muzeju otvarala se za manje od nedelju dana,
a Drejvid je bio organizator izložbe i autor kataloga.
Ričard je konačno odlučio da ga pozove. Očekivao je da će ga
profesor otkačiti, potajno se tome možda čak i nadao. Ali Drejvid je bio
raspoložen da se susretne s njim.
Zakazali su sastanak za osamnaest časova narednog dana,
neposredno nakon zatvaranja muzeja.
Met je ispitivački posmatrao veličanstvenu viktorijansku
građevinu. Izgledala je kao iz neke bajke sa svojim narandžastim i
plavim ciglama, dva identična tornja i kolekcijom životinja isklesanih u
kamenu koje su virile iz svakog ćoška. Reka ljudi izlazila je kroz glavni
ulaz muzeja i kretala se krivudavim puteljcima prolazeći pored niza
svetiljki od kovanog gvožđa i preko travnjaka sa obe strane staza.
„Hajde da uđemo”, rekao je Ričard.
Popeli su se do kapije na kojoj je stajao čuvar i blokirao im ulaz.
„Žao mi je”, rekao je. „Zakasnili ste za današnju posetu...”
„Imamo zakazan sastanak sa profesorom Drejvidom”, rekao mu je
Ričard.
„Profesorom Drejvidom? Da, gospodine. Naravno. Priđite pultu za
informacije.”
Popeli su se stepenicama i ubrzo ušli u zgradu. Svuda oko njih
nalazili su se mnogobrojni dinosaurusi. Na ulasku u muzej, Meta je
pozdravila crna lobanja ogromnog stvorenja. Glava dinosaurusa se
nalazila na završetku izduženog vrata pričvršćenog za ulaz u obliku
luka. Met je pogledao unaokolo. Skelet dinosaurusa zauzimao je
centralno mesto u prostranom holu koji je - sa mnogobrojnim
lukovima, staklenim i čeličnim krovom, širokim stepenicama i podom
u mozaiku - izgledao kao prolaz između katedrale i železničke stanice.
Prišli su pultu za informacije koji se, kao i ostatak muzeja, upravo
zatvarao.
„Ja sam Ričard Kol. Imam zakazan sastanak sa profesorom
Drejvidom.”
„A, da. Profesor vas očekuje. Njegova kancelarija je na prvom
spratu.”
Drugi čuvar je pokazao prema kamenim stepenicama koje su vodile
na galeriju sa koje se pružao pogled na centralni hol. Uputili su se
prema stepenicama prolazeći pored mnogobrojnih skeleta
dinosaurusa, od kojih su neki bili u staklenim vitrinama, dok su drugi
stajali sasvim slobodno. Pored njih je prošlo nekoliko posetilaca koji su
upravo napuštali muzej. Ovako prazan, muzej je izgledao veći i
tajnovitiji. Popeli su se na galeriju i nastavili hodnikom sve do
masivnih drvenih vrata. Ričard je pokucao, a zatim su ušli.
Profesor Sandžej Drejvid sedeo je u sredini sobe koja je do vrha bila
natrpana knjigama, časopisima, fasciklama i hrpama neukoričene
hartije. Zidovi su bili prekriveni dijagramima, grafikonima i mapama.
Profesor je nešto radio na svom laptopu, za stolom koji je i sam bio
zatrpan papirima, desetinama uzoraka u staklenim posudama,
delovima kostiju i komadićima kristala i kamenja. Dobro je zagazio u
četrdesete, bilo je prvo što je Met pomislio. Profesorova kosa bila je
crna i začešljana, a oči tamne i umorne. Sako mu je bio prebačen preko
naslona stolice.
„Profesore Drejvide?”, obratio mu se Ričard.
Čovek je pridigao pogled. „Vi ste Ričard Kol?” Dovršio je poslednju
rečenicu koju je upisivao i pritisnuo je taster ENTER. Zatim je zatvorio
laptop. „Suzan Ešvud mi je telefonirala nakon što se susrela sa vama.”
Glas mu je bio topao i učtiv. „Drago mi je što ste odlučili da stupite u
kontakt sa mnom.”
„Odakle znate gospođicu Ešvud?”
„Mi se poznajemo već dugi niz godina.” Drejvid se obratio Metu,
detaljno ga ispitujući pogledom: „Ti mora da si Met. Niko mi nije rekao
tvoje puno ime.”
„Met je sasvim dovoljno.”
„Molim vas, sedite. Žao mi je što ne mogu da vam ponudim neko
osveženje. Postoji bar, ali sada je već zatvoren. Verovatno ste jeli u
vozu...”
Ričard i Met su seli ispred radnog stola. „O čemu je ova izložba?”,
upitao je Ričard.
„Bez ikakve sumnje, u pitanju je najsveobuhvatnija izložba fosila
dinosaurusa koja je ikada postavljena u Londonu”, odgovorio je
Drejvid. „Da li ste na ulasku u muzej videli diplodokusa?” Govorio je
veoma brzo i ni na trenutak nije skidao pogled sa Meta. Met je mogao
da oseti kako ga profesor analizira i procenjuje. „Niste mogli da ga ne
primetite. Star je oko sto pedeset miliona godina i predstavlja
verovatno najdužu kopnenu životinju koja je ikada živela.
Transportovali smo je, kost po kost, čak iz Sjedinjenih Država samo
radi ove izložbe. A tu je i prvoklasni keratosaurus - otkriven tek
nedavno. Da je živ, rasporio bi vas za samo par sekundi. Tu su i uzorci
koji su vlasništvo muzeja, uključujući i gotovo neoštećen skelet
paraciklotosaurusa.
Podseća na krokodila, mada među njima nema nikakve veze.”
Iznenada je prekinuo izlaganje.
„Međutim, vi niste ovamo došli zbog toga.”
„Želimo da saznamo šta je to Gavranova kapija”, kazao je Ričard.
„Tako mi je rekla i gospođica Ešvud.”
„Nije htela ništa da nam kaže. Rekla je da moramo da se sastanemo
sa vama.”
„Znate li šta je to?”, upitao je Met.
„Gavranova kapija? Da, znam.”
„Možete li nam reći?”
„Zavisi. Nisam sasvim siguran...”
Met je izgubio strpljenje. „Zašto niko ne želi da mi pomogne?”, pitao
je. „Sedite ovde, kuckate na svom kompjuteru i ćaskate o
dinosaurusima. Ne znate kroz šta sam sve prošao. Bacili su me u
Jorkšir. Zavlačili su me i terorisali, a oni koji su zaista pokušali da mi
pomognu na kraju su poginuli. Ričard više ne želi da se smuca sa
mnom, a sada smo došli čak ovamo da biste i vi odbili da mi išta
kažete. Vi ste hteli da se susretnete sa nama. Zašto nećete da mi
ispričate ono što želim da znam?”
„U pravu je”, složio se Ričard. „Proveli smo sate u vozu za Kings
Kros, a da i ne pominjemo cenu karata. Očekujemo da nam se dolazak
isplati.”
Drejvid je nemo podnosio ove optužbe. Pogledao je Meta još
pažljivije. „Met... mislim da si ti dečak sa kojim sam razgovarao na
intemetu.”
„Tako je. Bio sam u biblioteci u Grejter Molingu.” Met je klimnuo
glavom. „Kako ste znali da se raspitujem o Gavranovoj kapiji?”
„Zahvaljujući jednostavnom kompjuterskom programu. Kad god
neko u bilo kom delu sveta te dve reći unese u pretraživač, trenutno
dobijem obaveštenje o tome.”
„Zašto?”
„To ne mogu da ti kažem. Još uvek ne. Izvinjavam se zbog ovakvog
nepoverenja, Mete. Živimo u svetu prepunom opasnosti, tako da
moramo biti obazrivi kad nekome ukazujemo poverenje. Molim te da
se još malo strpiš. Moram da saznam još neke stvari o tebi.” Zastao je.
„Bio si u Grejter Molingu. Da li tamo živiš?”
„Ne. Živim u Leser Molingu. To je jedno selo...”
„Znam gde je Leser Moling”, Drejvid mu je uleteo u reč. „Koliko si
dugo već tamo?”
„Ne znam. Dve ili tri nedelje.”
Drejvid se podbočio. „Moraš da mi ispričaš sve”, rekao je. „Želim da
znam sve što ti se dogodilo. Moram tačno da znam šta te je danas
dovelo meni.” Zavalio se u stolicu. „Kreni od samog početka i nemoj
ništa da izostaviš.”

U noćnoj smeni bio je samo jedan čuvar u muzeju. Trebalo je da ih budu

četvorica, ali u Prirodnjačkom muzeju, kao i u mnogim londonskim
ustanovama, nedostatak finansijskih sredstava doveo je do ovakvih
nepopularnih mera. Dvojica su bila na prinudnom odmoru, a jedan na
bolovanju. Čuvar koji je bio na dužnosti imao je dvadesetak godina. Tek
nedavno je iz Bugarske došao u Englesku. Nije dobro poznavao jezik,
ali ga je učio. I premda mu se dopadao London, posao koji je obavljao
nije mu se sviđao.
Patroliranje po muzeju bilo mu je baš jezivo. Sve te kosti
dinosaurusa... dovoljno su bile strašne. A stvorenja u staklenim
vitrinama bila su još sablasnija: punjeni pacovi, leopardi, orlovi i sove.
Pauci i škorpioni, kao i ogromne krilate bube. Obilazeći muzej, mogao
je da oseti njihove poglede na sebi. Trebalo je da prihvati ponuđeni
posao u Mekdonaldsu ili KFC-u2, plata bi mu bila tek neznatno manja.
Samo što je izašao kroz glavna vrata i uputio se prema kapiji, začuo
je nešto nalik na pucanje grančice. Šta sad? Smrkavalo se, a te večeri na
nebu nije bilo meseca.
„Ko je to?”, povikao je.
Podigao je pogled i nasmejao se sebi u brk, gaseći baterijsku lampu
koju je držao u ruci. Pregorela je jedna od ukrasnih svetiljki koje su
noću obasjavale muzej. To je bio zvuk koji je čuo.
„Plašim se”, progunđao je za sebe. Jedan od izraza koje je naučio na
časovima engleskog samo dan pre toga. „Plašiš se. Plaši se.”
Druga sijalica se ugasila, a zatim treća pa četvrta. Tama je grabila
prostor duž čitavog niza lampi, oduzimajući život jednoj po jednoj
svetiljki sve dok u jednom trenutku više nijedna nije gorela. Čuvar je
protrljao ramena. Odjednom je postalo mnogo hladnije. Ispustivši
vazduh iz usta, primetio je kako mu se ledi dah. Pa to je bilo suludo. Na
izmaku aprila činilo se kao da zima ponovo dolazi.
Pritisnuo je prekidač baterijske lampe. Sijalica mu je eksplodirala u
ruci, a ispod stakla svetiljke pojavio se sivkast dim. Tada je čuvar
odlučio da prekine sa radom. Muzej je posedovao efikasan alarmni
sistem i moći će sam da se pobrine za sebe. Čuvaru uopšte nije bilo
važno hoće li dobiti otkaz. Uvek bi mogao da prihvati taj posao u KFC-
u.
Otključao je kapiju i brzo istrčao napolje. Zatim je pretrčao ulicu,
izbegavajući automobile koji su mu dolazili u susret i uputio se prema
stanici metroa Južni Kenzington. Nije primetio kako se senke nadvijaju
nad muzejom niti laganu belu izmaglicu koja se spušta nad travom.
Znao je samo da želi da pobegne odatle. Nijednom se nije osvrnuo za
sobom.

Met je dovršio svoju priču. Stresao se od iznenadne hladnoće, ali se

činilo da Ričard i profesor to nisu primetili.
„I, šta mislite?”, upitao je Ričard.
Profesor Drejvid je uključio lampu na radnom stolu. „Skoro da je
nemoguće poverovati”, odgovorio je. „Od magacina u Ipsviču do Leser
Molinga, pa sve dovde. Niko ne bi poverovao u to. Čak i tebi to mora da
izgleda prilično neshvatljivo. Međutim, dozvoli mi da ti odmah kažem,
Mete, da je tebi suđeno da budeš ovde. Slučajnosti ne postoje. Sve se
odvija onako kako mora da bude.”
„Ali šta se to dešava?”, upitao je Met. „Šta je to što gospođa Deveril i
ostali rade u Leser Molingu? Šta je Gavranova kapija?”
„Ne odlazimo odavde dok nam ne kažete”, dodao je Ričard.
„Naravno, reći ću vam.” Drejvid je pogledao u Meta. U profesorovim
očima bilo je nečeg neobičnog; osećaj zbunjenosti i čuđenja. Činilo se
da je Drejvid ceo svoj život čekao da upozna dečaka.
„Ukoliko bih bilo kome drugom rekao ono što sada nameravam
vama da kažem”, počeo je, „moj ugled - sve ono za šta sam radio -
nestali bi preko noći. To nema nikakvog smisla. Bare ne u stvarnom
svetu. Suzan Ešvud vam se možda učinila ekscentričnom. Verovatno
ste pomislili da je prevarant. Ali tvrdim da je bila u pravu. Tu oko nas je
još jedan svet. Postoji alternativna istorija, podjednako živa na ulicama
Londona dvadeset prvog veka kao i pre mnogo hiljada godina, kada je
sve i započelo. Međutim, shvatite da je jedino čudacima i luđacima
suđeno da u to veruju, jer se tako svi osećaju sigurnije...
„Gavranova kapija nalazi se u samom srcu te alternativne istorije.
Samo je nekoliko ljudi čulo za nju. Potražite je na internetu, kao što je
Met učinio, i nećete pronaći ništa. Pa ipak, ne znači da je zbog toga
manje stvarna. Ona je razlog vašeg dolaska ovamo. Možda i razlog
Metovog rođenja.”
Drejvid je zastao. Izgledalo je da u sobi postaje sve mračnije i
mračnije. Lampa na radnom stolu samo je neznatno ublažila senke koje
su i dalje bile tu i iščekivale.
„Gavranova kapija je naziv za neobično kamenje raspoređeno u
obliku kruga nedaleko od Leser Molinga. Na tom mestu stajalo je sve
do srednjeg veka. Pod ovim imenom pominje se u knjizi Elizabet Ešvud
- što je, prema mom saznanju, jedini slučaj da se uopšte javlja u
štampanom obliku. Ovi kameni stubovi nisu svojstveni samo Leser
Molingu. Postoji još bar šest stotina sličnih primera u Britaniji.
Najpoznatiji je Stounhendž u Viltširu.
„Imajte na umu da su ovi stubovi tajanstveni. Uzmimo za primer
Stounhendž. Niko ne zna pouzdano zašto je on sagrađen. Mora da
postoji neki razlog za to. Na kraju krajeva, bilo je neophodno milion i
po sati ljudskog rada da bi se ovaj spomenik sagradio. Stubovi, od kojih
su neki teški i do pedeset tona, prenošeni su preko Engleske, a za
konstruisanje ove kružne postavke bilo je potrebno fantastično
poznavanje građevinarstva. Očigledno je da tu nisu postavljeni samo
radi dekoracije.
„Jedni kažu da je Stounhendž zapravo hram. Drugi opet govore kako
je u pitanju svojevrstan kameni računar ili čak možda magični
magnetofon. Treći veruju da je reč o opservatoriji koja može da
izračuna tačno vreme pomračenja sunca. Postoji na desetine različitih
teorija. Ali reč je o tome da niko, čak ni u dvadeset prvom veku i uz sve
postojeće znanje i nauku, ne može ništa sa sigurnošću da tvrdi.”
„Međutim, vi znate”, rekao je Ričard.
Drejvid je zabrinuto klimnuo glavom. „Da.” Nagnuo se prema
svojim sagovornicima. „Stounhendž je star između četiri i pet hiljada
godina. Međutim, on nikako nije prvi slučaj kružno raspoređenog
kamenja. On je, zapravo, samo kopija drugog spomenika koji je
postojao mnogo duže. Gavranova kapija je prvi slučaj kamenih stubova
raspoređenih u obliku kruga, a svi potonji samo su njegove imitacije.”
„Ali gde je on?”, upitao je Met. „Šta mu se dogodilo?”
„Najveći deo ovih spomenika u Britaniji uništen je tokom godina.
Neke od njih srušili su farmeri kojima je bila potrebna zemlja za
obrađivanje. Drugi su uništeni izgradnjom gradova i njihovim
širenjem. Ostali su se s vremenom srušili sami od sebe.
„Međutim, sa Gavranovom kapijom dogodilo se nešto veoma
neobično. U jednom trenutku u srednjem veku ona je namerno
sklonjena, a zatim i uništena. I ne samo to. Svaki kamen kapije je
zdrobljen u prah. Prah je natovaren u zaprežna kola i otposlat na sve
četiri strane Britanije: sever, jug, istok i zapad. Zatim je prosut u more.
U kružnici koju je ovo kamenje obrazovalo bilo je nečeg toliko
zastrašujućeg i zlog da su ljudi koji su se upustili u ovaj fantastičan
poduhvat bili istrajni u tome da potpuno razdvoje svako njegovo zrno.
Niko više nikada nije progovorio o tome. Kao da Gavranova kapija
nikada nije ni postojala.”
„Pa kako ste onda vi čuli za nju?”, upitao je Ričard. Metu se učinilo
da on i dalje sumnja u istinitost ove priče.
„Vi ste novinar, gospodine Kol. Očigledno mislite da ako o nečemu
ne postoje pisani dokazi, to onda nikako ne može biti istina. E pa,
pisani dokazi postoje. Dnevnik španskog kaluđera. Zapis isklesan na
hramu. Nekoliko pisama i drugi dokumenti. Osim toga, priča se
usmeno prenosila s kolena na koleno. Kako sam čuo za to?” Drejvid se
skoro nasmejao, mada su njegove oči bile tužne i ozbiljne. „Pripadam
jednoj organizaciji - koju možete nazvati tajnim društvom - u kojoj ovo
predanje održavamo već vekovima. Prenosili smo ga sa generacije na
generaciju.
„To društvo se zove Neksus.”
Na stolu je stajao bokal s vodom. Drejvid ga je uzeo i sipao sebi čašu
vode. Otpio je pola čaše, a zatim je nastavio priču.
„Neksus broji dvanaest članova i toliko ih je oduvek bilo. Uzgred,
reč neksus označava vezu - a mi smo, pretpostavljam, povezani onim
što znamo. Pored Suzan Ešvud i mene, tu je još deset članova iz raznih
delova sveta. Uskoro češ ih sve upoznati, Mete.
Oni će sigurno želeti da upoznaju tebe. Osnovna svrha Neksusa,
razlog zbog kojeg postoji, leži u tome da ti pomogne u onome što treba
da učiniš.”
„Šta treba da učinim?”, upitao je Met. „Pričate o stvarima koje su se
dogodile pre više hiljada godina. Zašto mi to sada govorite?”
„Upravo nameravam da ti objasnim, ali to nije tako jednostavno.
Mogu da zamislim koliko ti je teško bilo da prihvatiš sve ovo.”
Pokušavajući da se presabere, profesor Drejvid je popio ostatak
vode u čaši.
„Neki ljudi veruju da je pre grčkog carstva iz 6. veka pre n. e., na
našoj planeti postojala jedna velika civilizacija.. Čak i pre Egipćana, koji
su cvetali dve hiljade godina pre Grka. Govorim o vremenu Atlantide,
čija istorija doseže i do deset hiljada godina unazad. Pretpostavljam da
pričamo o početku sveta kakav danas poznajemo.
„Prva civilizacija bila je uništena... lagano i namerno. U naš svet su
stigla zla stvorenja nezamislivih moći. Nazivani su Drevnima, a jedina
želja bila im je da oko sebe seju bol i bedu. Hrišćanska crkva govori o
Satani, Luciferu i drugim đavolima. Međutim, oni su samo uspomene
na najveće iskonsko zlo, a to iskonsko zlo bili su Drevni. Oni se rađaju iz
haosa. Kada su na našoj planeti stekli uporište, započeli su rat. Mučili
su, ubijali i masovno uništavali sve na šta su nailazili. U tome su
nalazili jedino zadovoljstvo. Da je bilo po njihovom, ceo svet bi
pretvorili u praznu močvaru.
„Međutim, prema predanjima, dogodilo se čudo koje je stiglo u
obliku petoro mladih ljudi: četiri dečaka i jedne devojčice.
„Niko ne zna odakle su oni došli. Bili su bez imena. Nikada ih niko
nije opisao. Svejedno, oni su organizovali otpor Drevnima. Ono što je
preostalo od ljudskog roda stalo je uz ovu petorku i povela se konačna
bitka u kojoj se odlučivalo o budućnosti sveta.
 „Petoro dece dobilo je tu bitku. Drevni su proterani, poslati u drugu
dimenziju i sagrađena je barijera u obliku magične kapije koja je imala
za cilj da onemogući njihov povratak. Bila je to kapija sastavljena od
kružno raspoređenih kamenova, kasnije poznata kao Gavranova
kapija.”
„Sačekajte trenutak”, prekinuo je priču Ričard. „Zar niste rekli da je
Gavranova kapija uništena zato što su je smatrali zlom?”
„Rekao sam da je uništena zato što su ljudi mislili da predstavlja
zlo”, ispravio ga je profesor. „Bili su u zabludi. Dali su joj ime Gavranova
kapija pošto se gavran oduvek dovodio u vezu sa smrću. Njihovo
sećanje povezivalo je ovo kamenje sa nečim užasnim... Nakon svih
proteklih godina, zaboravili su čemu je ono zapravo služilo. Na kraju su
počeli da veruju da je samo kamenje zlo. Zato su ga i razneli.”
„Znači, kapija je uništena!” uzviknuo je Met.
Profesor Drejvid je negodujući zavrteo glavom. „Kamenje je
uništeno, ali ne i sama kapija”, nastavio je. „Kako da vam to objasnim?
Recimo da imate neku zamisao. Ako je zapišete na hartiju a zatim taj
papir spalite, hoćete li tako spaliti i nju? Jasno je da nećete! Kamenje je
otišlo, ali kapija je i dalje na svom mestu.”
Ričard je uzdahnuo. „Da raščistimo ovo, profesore”, rekao je.
„Veoma davno, svetom su vladala zla stvorenja po imenu Drevni.
Međutim, pojavilo se petoro klinaca koji su ih oterali. Onda su ti klinci
napravili barikadu, koja je kasnije dobila ime Gavranova kapija.
Nažalost, kamenje koje je ukazivalo na položaj ove kapije srušili su
priglupi srednjovekovni seljaci. Pa ipak, to i nije toliko važno jer je
kapija i dalje tamo gde je oduvek i bila. Je li tako?”
„Nema potrebe za takvim sarkazmom, gospodine Kol”, odgovorio je
Drejvid. „Ali ste u najkraćem manje-više izložili sve ono što sam do
sada ispričao.”
„Da li gospođica Ešvud zna za ovo?”, upitao je Met.
„Da. Kao što sam ti objasnio, ovo je poznato svima u Neksusu.
Međutim, zakleli smo se da ono što znamo nećemo širiti dalje. Zato i
nije mogla sve da vam ispriča kad ste se sastali sa njom.”
„Ali vi ste nam ispričali”, nastavio je Met. „Rekli ste da je glavni
razlog postojanja Neksusa u tome da mi pomogne da uradim nešto. I
dalje mi nije jasno šta je to - niti kakve to veze ima sa mnom.”
„Mislim da znaš.”
„Ne!” Met ga je pogledao pravo u oči. „Grešite.”
„Onda moraš da se upoznaš sa Neksusom. Ostali članovi su već na
putu za London. Sutra uveče će biti ovde. Do tada ću ja brinuti o tebi.”
„Zaboravite na to”, rekao je Ričard. „Imamo povratne karte koje
važe samo za današnji dan. Večeras se vraćamo u Jork.”
„To je poslednje što treba da učinite. Vrlo je važno da se držite
podalje od Leser Molinga.” Ponovo se obratio Metu: „Ne želim da te
uplašim više nego što se već plašiš ali verujem da si u velikoj
opasnosti.”
„Zašto?”
„Već sam ti rekao zašto je napravljena Gavranova kapija.
Predstavljala je branu između dva sveta i bila je zatvorena i zaključana
sve ovo vreme. Ali tokom vekova, neki ljudi su pokušavali da je ponovo
otvore. Naravno, to im uopšte nije polazilo za rukom. Morali su da
steknu posebno znanje... i posebne moći.”
„Mislite na magiju”, rekao je Met.
„Dva dana nas dele od početka Rudmasa”, rekao je Drejvid.
„Započinje zalaskom sunca tridesetog dana aprila. To je jedan od
najvažnijih dana u kalendaru veštica. Dan kada su mračne sile na
vrhuncu svoje snage. Tada se slavi crni sabat, a zlo sprovodi svoju
volju.”
„Gospođa Deveril...” započeo je Met.
„Uopšte ne sumnjam da su ona i ostali meštani Leser Molinga
uključeni u neki vid crne magije. Vi ćete se sigurno podrugljivo
nasmejati, gospodine Kol. Međutim, crna magija se i danas upražnjava
širom sveta. Jorkšir ima dugačku tradiciju veštičarenja i mada su
srednjovekovne veštice iščezle, njihovi potomci, deca njihove dece,
žive i dalje.
„Za crni sabat u vreme Rudmasa potrebna su tri sastojka, kao i u
svakoj sličnoj ceremoniji. Prvi je ritual. Met je već opisao šaputanje
koje je čuo. Drugi je vatra. Video si pse koji nastaju u plamenu. Treći je,
naravno, krv. Potrebna im je žrtva, a najbolja žrtva od svih je dete...”
Met je ustao. Njegovo liceje sasvim prebledelo. „Dovukli su me
ovamo da bi me ubili”, rekao je.
„Bojim se da je tako.”
„Trebalo bi da odemo u policiju!”, uzviknuo je Ričard. „Govorite o
gomili luđaka, od kojih većinu treba zatvoriti...”
„Met se već obraćao policiji”, podsetio ga je Drejvid. „Policajci su ga
ignorisali. Jedini policajac koji mu je zaista posvetio pažnju na kraju je
poginuo.”
„Zašto baš ja?”, upitao je Met. „Zbog čega su odabrali mene? Zašto
nisu nekog drugog?”
„Mislim da znaš odgovor na to pitanje”, tiho je odgovorio Drejvid.
Prekinuo je da govori i nežno spustio ruku na Metovo rame. „Žao mi je.
Znam koliko ti je teško da sve ovo prihvatiš. Ali imaćeš vremena.
Večeras ću te smestiti u hotel. Neksus će se pobrinuti za troškove.
Odsad pa nadalje, mi ćemo brinuti o tebi.”
„Zašto? Šta želite od mene?”
„Želimo samo da budeš bezbedan.”
„Voleo bih da nije ovoliko hladno”, rekao je Met.
Njih trojica su napustili profesorov kabinet. Prošli su hodnikom
pored reda staklenih vitrina iz kojih su zurile voštane figure ljudi iz
primitivnih vremena. Bat njihovih koraka odjekivao je tavanicom,
talasajući vazduh poput nevidljivih ptica. Na pola puta niz glavne
stepenice, Drejvid se zaustavio. „Ključevi!” uzviknuo je. „Ostali su mi u
sakou! Bez njih ne možemo da izađemo iz muzeja.”
Žurno se popeo stepenicama i nastavio dalje hodnikom.
Posmatrajući profesora sve vreme, Met je tek tada shvatio koliko je
zapravo muzej ogroman. Profesor Drejvid bio je samo sićušna figura
koja je prelazila preko galerije visoko iznad njih. Met i Ričard su videli
kako se vrata kancelarije otvaraju, a zatim se u njoj upalilo svetlo.
„Slušaj me, Mete”, rekao je Ričard. „Sve ovo je samo ružan san. Ništa
ne može da ti se dogodi.”
Met je zakoračio unazad udaljavajući se od Ričarda. „I dalje ne
verujete u to!”, uzviknuo je.
„Da, naravno da verujem. Drevni, kapije, veštice i prinošenje ljudske
žrtve! Osvrni se oko sebe, za ime boga! Rakete uveliko lete na Mars.
Imamo satelite koji omogućavaju telefonsku komunikaciju sa čitavim
svetom. Provaljena je šifra genetskog koda. A ti i dalje živiš u prošlosti
kao Drejvid koji uporno priča o đavolima i demonima. Poslušaj me,
Mete. To petoro dece koji magičnim moćima spašavaju svet uopšte ne
postoje.”
„Naravno da postoje”, rekao je Met. Odjednom je znao. Bilo mu je
više nego jasno. „Ja sam jedan od njih.”
Začuo se nekakav zvuk. Kroz vazduh je proletelo nešto nevidljivo.
Pogledavši prema stepenicama, Met i Ričard su začuli vrisak. Sandžej
Drejvid se ponovo pojavio. Hodao je lagano, neujednačenim koracima,
kao da je pijan ili omamljen. Rukom se čvrsto pridržavao za vrat. Zatim
se zaustavio i spustio ruku. Met je na profesorovom vratu ugledao
užasnu ranu - otvorenu, horizontalnu posekotinu kao nanetu mačem.
Krv se iz rane slivala podsećajući na zavesu i natapala njegov sako i
košulju. Lišen svake snage, Drejvid je podigao ruke, pokušavajući da
progovori. Zatim je izgubio ravnotežu i licem pao na zemlju,
nastavljajući nepomično da leži.
Ričard je opsovao. Met je skrenuo pogled sa nepomičnog tela i
pogledao prema glavnim vratima na drugoj strani galerije. Bilo je još
hladnije. Nije morao da vidi opasnost, da bi znao da ona vreba sa svih
strana.
A vrata su, naravno, bila zaključana.
 KOSTI

Ričardu i Metu se učinilo da kao ukopani već čitavu večnost gledaju u

nepomično ljudsko telo koje je ležalo na vrhu stepeništa. Lokva krvi se
širila oko Drejvidove glave. Ali od napadača nije bilo ni traga. Muzej je
bio prazan i tih baš kao i onda kada su u njega ušli. Met je zadrhtao. Bilo
mu je strašno hladno. Vazduh u muzeju nekako se zgusnuo i izgledao
kao bleda senka na lošoj fotografiji.
Ričard se prvi pribrao. „Sačekaj ovde!”, rekao je i hitro se uputio
prema stepenicama.
„Kuda idete?”, povikao je Met za njim.
„Po ključeve!”
Penjao se preskačući svaki drugi stepenik i odbijajući u sebi i samu
pomisao da se približi Drejvidu; pa ipak, znao je da mu nema druge.
Lokva krvi sada se proširila do ivice prvog stepenika i slivala se naniže.
Ričard je čučnuo pored tela, pokušavajući da ne gleda užasnu ranu.
Odjednom, Drejvid je otvorio oči. Bilo je pravo čudo što je još živ.
„Petoro...” Uspeo je da izgovori samo jednu reč.
„Ne govorite ništa. Idem po pomoć.” Ne znajući šta bi drugo rekao,
Ričard je slagao. Profesoru nije bilo spasa.
Drejvid je ispružio drhtavu ruku, čvrsto držeći privezak sa
ključevima. Ričard ih je nežno uzeo. Pogledi su im se nakratko susreli.
Drejvid je pokušao da ponovo progovori, ali bilo je to previše za njega.
Bolno se zakašljao. Glava mu je zatim klonula i oči su se zatvorile.
Ričard se uspravio držeći ključeve u ruci. Nedaleko pod sobom
mogao je da vidi Meta. Znao je o čemu dečak razmišlja. U muzeju se tog
trenutka nalazio ubica. Neko - ili nešto - napalo je profesora Drejvida, a
oni su sigurno bili sledeće žrtve. Šta je to moglo biti? Zašto nisu mogli
ništa da vide? Krećući se lagano, Ričard se spustio niza stepenice, a sva
čula bila su mu na oprezu. Njih dvojica bili su tako sićušni u ovom
ogromnom prostoru. Odjednom se osetio užasno izloženim.
„Jeste li ih pronašli?”, upitao je Met.
 „Jesam.” Ričard je držao ključeve. „ Hajde da izađemo odavde.”
„A profesor Drejvid?”
„Mrtav je. Žao mi je, ne možemo ništa da učinimo.”
„Ali ko ga je ubio?”
„Ne znam.” Ričard je podigao pogled i oči su mu lutale preko
zasvođene tavanice. „Baš ne moramo da ostanemo i otkrijemo.”
Leđima se okrenuo Metu i upravo tog trena u vazduhu se iznenada
pojavio vrtlog. Met je rukom zaštitnički prekrio lice, telom se
privijajući uz Ričarda.
„Šta je bilo?”, upitao ga je Ričard.
„Nešto...” Met je pogledao unaokolo, ali nije bilo ničega. „Nešto je
proletelo pored moje glave”, bio je uporan.
„Proletelo?”
„Da.”
„Jesi li video šta je to bilo?”
„Ne, ali sam osetio. Veoma mi se približilo... Osetio sam kako je
prošlo pored mene.”
„Ništa ne vidim.”
A onda se nešto ponovo pojavilo, izašlo iz izmaglice i spuštalo se
prema njima. Iako je Metu bilo potrebno nekoliko sekundi da shvati o
čemu je reč, ovoga puta nije bilo greške. Na njih je nasrnulo belo
trouglasto stvorenje, ni živo ni mrtvo, nalik aveti iz najružnijeg
košmara. Imalo je očne jamice, ali u njima nije bilo očiju, krila su mu
bila bez perja, a istureni grudni koš bio je sasvim prazan. Krećući se
munjevitom brzinom, izgledalo je kao neka mrlja koja se obrušava na
zemlju. Kandže su mu bile raširene, a sa zlokobne grimase kezili su se
ogoljeni zubi oštri poput igala. Met se bacio na zemlju. Osetio je krilo
koje proleće pored njegovog lica i pomislio u sebi kako je mogao ostati
bez glave samo da je sačekao koji sekund duže. Tada mu je postalo
jasno šta se dogodilo profesoru Drejvidu.
Ričard se sagnuo i pomogao mu da se uspravi. „Jesi li ga video?”,
promrmljao je.
„Naravno da jesam.”
„Jesi li video šta je to?”
„Da!”
„Pa, šta je?”
„Ne znam.” Met je prepoznao stvorenje, ali nije umeo da ga opiše.
„Bio je to neki trik”, rekao je Ričard. „Mora da je bio neki trik. To ne
može biti stvarno.”
 Napalo ih je nešto što nije moglo da leti, što uopšte nije trebalo da
postoji. Stvorenje koje je na planeti izumrlo pre više miliona godina.
Pterodaktil. S tom razlikom što to nije bio pravi pterodaktil, već njegov
fosilizirani skelet. Verzija kostura kakva se viđa na rendgenskom
snimku, čije su kosti bile povezane i postavljene na izložbi u
Prirodnjačkom muzeju. Oživelo je i letelo tu iznad njihovih glava.
„Čuvajte se!”
Met je video kako se pterodaktil po drugi put obrušava na njih,
spuštajući se; iznenada iz mračnih visina, i upozorio je Ričarda. Bilo
mu je savršeno jasno da bi ga kandže ovog stvorenja rastrgnule samo
ako bi dotakle njegovo telo. Neman je bila podjednako podmukla kao i
stvorenje iz praistorijskog doba. Međutim, sada je neko ili nešto njome
upravljalo i koristilo je kao sasvim nemoguće oružje. Njena glava i
kandže samo su za nekoliko centimetara mimoišli Meta koji je već
pomislio da se izbavio. Stvorenje je u letu vrhom koščatog krila
okrznulo Metovo lice. Osetivši užasan bol, Met je jeknuo i rukom
prekrio obraz. Na njegovom dlanu bila je krv. Pterodaktil je izveo salto
u vazduhu i odleteo istim putem kojim je i došao. Nije bilo nikakve
buke niti upozorenja. Ničega. Muzej je bio sasvim tih.
„Mete...” počeo je Ričard. Iz očiju mu je sevao panični strah.
„Dobro sam”, rekao je Met dok je dlanom dodirivao obraz.
„Posekao te je.”
„Mislim da rana nije duboka.”
Ričard je pridigao glavu i pogledao prema tavanici. „Moramo da
idemo.”
Met je napravio grimasu. „Nisam ni pomislio da ostanemo.”
Samo što je dovršio rečenicu, a pterodaktil se vratio. Ovog puta
njegova meta je bio Ričard. Rašireno krilo, oštro poput mača, njihalo se
vazduhom. Ričard je besno opsovao.
„Ričarde...” Sav užasnut, Met je pomislio kako je stvorenje udarilo
Ričarda.
„Dobro sam. Promašio me je. Otišao je.”
„Da, ali šta je sa ostalima?”
„Molim...?”
Profesor Drejvid je pominjao najsveobuhvatniju izložbu fosila
dinosaurusa ikada viđenu u Londonu. Pterodaktil je bio samo jedan od
mnogobrojnih eksponata. U muzeju je bilo na desetine skeleta. Ričard i
Met su stajali usred rendgenske verzije Parka iz doba Jure.
I baš kada je Ričard spoznao pravu prirodu opasnosti koja im preti,
na samo nekoliko metara od njih začulo se pucanje staklene vitrine
koja se raspala u paramparčad. U njoj je bio skelet koji se oslobodio
svog čeličnog okova i krenuo da izlazi. U mraku i izmaglici bilo je
gotovo nemoguće išta videti, ali Met je uspeo da razazna obrise nalik
krokodilu. Dugačko i uzano stvorenje, sa kratkim i zdepastim nogama
koje su se vukle po zemlji. U iznenadnom nemom bezumlju, proletelo je
kroz staklo vitrine, razbijajući ga na komadiće. Pošto nije imalo pluća,
nije moglo da ispusti nikakav krik. Pa ipak, njegove noge - kosti bez
mesa - proizvodile su neobične zvuke klaparajući po podu muzeja
načinjenom od mozaika. Monstrum razjapljene čeljusti sa crnim
zubima koji su parali vazduh ustremio se na Ričarda i Meta. Mlatarao je
repom razbijajući ostatke vitrine koja mu je nekada bila dom.
Pterodaktil se obrušio po četvrti put, a sada je njegov šiljati kljun
bio uperen u Metovu glavu. Met se uz vrisak bacio na zemlju. Zakotrljao
se po podu nekoliko puta izbegavajući krokodila koji mu se šklopoćući
vilicom žurno približavao. Met se pitao kako je ovo stvorenje uopšte
moglo da vidi kada u njegovim očnim dupljama nije bilo očiju. Ali
stvorenje nije oklevalo. Okrenulo se i ponovo se ustremilo na njega.
Met je ležao na leđima. Još koji sekund i monstrum bi ga poklopio.
Tada je na scenu stupio Ričard. Dograbio je stolicu i svom snagom
je zavitlao u pravcu krokodila. Teško drvo udarilo je u stvorenje i
prevrnulo ga, razbivši mu deo grudnog koša. Krokodil je ležao na
zemlji, koprcajući se i pokušavajući da se vrati na noge. Otvorio je
čeljust, a zatim ju je naglo zatvorio, bacakajući se glavom tamo-amo.
„Beži!”, uzviknuo je Ričard.
Druga vitrina je naprsla i staklo je popucalo. Jedan po jedan, skeleti
dinosaurusa počeli su da oživljavaju. Kosti su kloparale po mermeru.
Met se podigao na noge i pomislio na to koliko eksponata ima u
muzeju. A šta je tek bilo sa dinosaurusom koga su videli na ulasku u
zgradu?
Diplodokus.
Okrenuvši se prema ogromnom stvorenju, Met je video kako
njegove kosti podrhtavaju i znao je da diplodokus oživljava. Bio je
dvadeset metara dugačak. Zastrašujući rep mu se uvijao i izvijao,
ponesen energijom koja ga je prožimala. Jedna noga mu se pomerila i
svi zglobovi na njoj su se stresli. Okretao je glavu u potrazi za plenom.
„Vrata!”, povikao je Ričard i jauknuo jer ga je nešto udarilo. Bio je to
kostur ogromnog guštera, koji je raširenih prednjih udova hodao na
dve zadnje noge. Skelet je bio sačinjen od bar stotinu kostiju koje su
visile sa dugačke povijene kičme. Podmukli šiljati zubi škrgutali su mu
u grlu. Ričard je pao na leđa, nekontrolisano mašući rukama. Met je
video kako mu ključevi ispadaju iz ruke i nestaju u tami. Gušter se
vinuo u vazduh, a Ričard se: otkotrljao u stranu. Stvorenje se ubrzo
našlo na zemlji. Da je oklevao samo koji sekund duže, gušter bi ga
sigurno pregazio. „Vrata!”, ponovo je povikao. „Pokušaj da pronađeš
izlaz.”
Magla je postajala sve gušća i otežavala je Metu da vidi drugi kraj
hola. Ubrzo je popucalo još nekoliko staklenih vitrina, iz kojih su se
pojavljivala jedva vidljiva stvorenja. Letela su, gegala se i puzila prema
njima. Ričard je naslepo pokušavao da pronađe ključeve. Možda je
postojao neki drugi način da otvore vrata muzeja. Neki protivpožarni
izlaz ili sporedni put za slučaj opasnosti.
Met je pretrčao hol i ubrzo se našao pred ulaznim vratima muzeja.
Doklizao se do njih, uhvatio kvaku i pritisnuo je. Vrata su bila
zaključana. Mahnito je pokušavao da otvori druga, koja su takođe bila
zaključana. Gledajući kroz prozore, video je kancelarije i stanove preko
puta glavne ulice, kojom su se vozila uobičajeno kretala. Napolju se
odvijao sasvim običan život, no Metu se činilo kao da je hiljadama
kilometara daleko od njih. Vrata muzeja su noću bila zaključana. Nije
bilo poluge za alarm. Njih dvojica su bili u klopci.
„Ričarde!”, povikao je Met, ali novinar nije bio na vidiku.
„Budi miran!”, začuo se iznenada Ričardov glas negde u izmaglici.
„Ne mogu da te vide. Ostani tu gde jesi i nemoj da praviš buku.”
Ali da li je zaista bilo tako? Još jedno gušteroliko stvorenje - možda
iguanadon - doteturalo se prema Metu i nadvilo glavu nad njim. Met se
sledio. Skelet dinosaurusa zaustavio se tačno ispred njegovog tela.
Kroz njegove očne duplje mogao je da vidi unutrašnjost lobanje. Iz
otvorenih usta štrčali su mu ružni oštri beli zubi, a svaki od njih
završavao se šiljkom. Stvorenje nije disalo - nije moglo - pa ipak, Met je
mogao da oseti njegov dah koji je zaudarao na kanalizaciju i trulež. U
daljini je čuo topot nogu i škripanje kostiju. Od Ričarda nije bilo ni
glasa. Dinosaurus je izvio vrat prema Metu. Udaljen svega nekoliko
centimetara od njega, činilo se kao da ga njuši pokušavajući da oseti
puls na njegovom vratu. Met je želeo da potrči, hteo je da vrisne. Bio je
siguran da se neman sprema da ga napadne. Hoće li tek tako stajati tu i
čekati da ga raspori?
„Mete? Gde si? Jesi li dobro?”, Ričardov glas je odjeknuo sa druge strane
hola, a gušteroliko stvorenje se okrenulo i odvuklo se u tom pravcu.
Ričard je, dakle, bio u pravu. Dinosaurusi su bili slepi. Da bi pronašli
svoje žrtve, oslanjali su se na zvuk i pokrete.
„Dobro sam!”, doviknuo mu je Met, ne usuđujući se da išta više
kaže.
„Možeš li da izađeš?”
„Ne! Trebaju mi ključevi!”
Ključevi su ležali na podu pored stepeništa. Ričard je škiljio kroz
maglu. Konačno ih ugledavši, posegnuo je za njima. U isto vreme,
zdepasto masivno stvorenje ustremilo se na njega. Iz lobanje
neobičnog oblika štrčao je rog. Kopajući po najdubljem sećanju, Ričard
se dosetio naziva životinje. Bio je to triceratops. Srećom, bio je sporiji
od ostalih i kretao se trapavo, proklizavajući po mermernom podu.
Ričard je zgrabio ključeve pre nego što je triceratops došao do njega.
Iznad njihovih glava, prvom pterodaktilu pridružio se još jedan.
Kružeći jedno iznad drugog, stvorenja su sablasno plesala visoko u
vazduhu.
Met je i dalje bio pred vratima, ali Ričard je kroz plašt magle mogao
samo da ga nazre. Na tren mu je nestao iz vida jer su se među njima
isprečila avetinjska stvorenja. Bilo je nemoguće utvrditi koliko njih je
oživelo. Ma koliko da ih je bilo, nijedno nije bilo toliko opasno kao
diplodokus koji je stajao u središtu hola i nadvijao se nad ostalim
monstrumima. Nije bilo šanse da Ričard prođe pored njega. Pa ipak,
morao je da se pomeri. Da je ostao na tom mestu, neko drugo bi ga
pronašlo. Moglo bi da doleti odozgo ili da mu priđe s leđa. Iznenadno
škrgutanje zubima. Udarac kandže. Smrt je vrebala svuda unaokolo i
znao je da uskoro stiže po njega.
A onda je diplodokus zanjihao repom, lenjo ga pomerajući. Masa
kostiju proletela je vazduhom, a Ričard je zadržao dah kada je rep
udario u jedan od stubova. Razbijeni mermer i delovi zida popadali su
na zemlju podižući oblak prašine. Tek tada je shvatio bezizlaznost
situacije u kojoj se našao. Iako su bili samo kosturi, dinosaurusi su bili
podjednako snažni kao da su živi. Ceo muzej bi mogli da sravne sa
zemljom samo kad bi to poželeli.
„Ričarde!”, povikao je Met. Diplodokus se okrenuo, osluškujući
odakle njegov glas dopire. Pterodaktili su napustili svoje vitrine i
pridružili se poteri.
„Evo ti ključevi!”, uzviknuo je Ričard. „Beži odavde!”
 Podigao je ruku i svom snagom bacio ključeve prema Metu. Ključevi
su preleteli iznad diplodokusa i pali na drugu stranu hola, nastavljajući
da klize po podu sve dok se konačno nisu zaustavili. Met se sagnuo i
dohvatio ih.
„Dođite!”, povikao je.
„Beži!”
„Ne idem bez vas!”
„Otvori vrata!”
Met je znao da je Ričard u pravu. Kad otvori vrata muzeja, možda će
uspeti da prekine magiju kojom su dinosaurusi vraćeni na ovaj svet.
Moći će nekog da pozove u pomoć. Na privesku je bilo šest ključeva.
Ubacio je prvi u bravu i pokušao da ga okrene. Ništa se nije dogodilo.
Izvadio ga je, a zatim probao drugi ključ, pa treći. Nijedan od njih nije
bio pravi. Skoro da nikako nije mogao da se koncentriše. Ruke su mu
drhtale. Instinkt mu je govorio da pazi na leđa. Uspeo je da ubaci četvrti
ključ, ali pre nego što ga je okrenuo, rep diplodokusa očešao mu je
rame. Udarac je bio dovoljno jak da ga vine u vazduh. Metu je izgledalo
kao da ga je udario kamion. Sav u modricama i ošamućen, pridigao se
na noge i doteturao do vrata. Okrenuo je ključ, a zatim se začulo zvono.
Negde u magli, zatreperile su crvene svetiljke. Aktivirao je alarm! Istog
trenutka vrata su se otvorila. Bio je slobodan.
Gde li je bio Ričard?
Novinar se nije pomerao. Začuvši alarm, shvatio je da su se vrata
najverovatnije otvorila. Međutim, i dalje je pokušavao da smisli način
na koji će proći pored ogromnog diplodokusa. Nije mogao napred, no
da li je mogao preko gornjeg sprata? Samo trenutak kasnije vrisnuo je
pošto je osetio oštar bol u nožnom zglobu. Pogledao je dole i ugledao
sićušno stvorenje nalik morskom raku, visoko svega petnaestak
centimetara. Dohvatilo ga je zubima oštrim kao čiode. Ričard je
opsovao i zbacio ga sa noge. Svom silinom šutnuo ga je u glavu, slatko
se nasmejavši jer su se kosti raspale. Ali kad je ugledao majku, desetak
puta veću od mladunca, osmeh mu je iščezao s lica.
Ričard je prelomio u sebi i počeo da trči. Kao što je i pretpostavljao,
diplodokus je čuo taj zvuk i svoj ogromni vrat okrenuo u njegovom
pravcu. Ostali skeleti izašli su iz senki i opkolili Ričarda. Međutim,
vrata su bila otvorena i put pred njim bio je čist.
„Uspećete!”, povikao je Met.
Diplodokus je i dalje stajao između njih. Ponesen iznenadnim
uzbuđenjem, Met je odmah shvatio šta Ričard namerava da učini. I dok
ga je posmatrao, Ričard se sagnuo ispod repa diplodokusa i protrčao
između njegovih zadnjih nogu i ispod stomaka. Dinosaurus je bio
prevelik i nezgrapan da bi ga zaustavio, a druga stvorenja nisu mogla ni
da mu priđu. Uspeće! Brz prolaz između prednjih nogu monstruma i
Ričard će biti pred vratima. Biće na sigurnom!
Sav razjaren, diplodokus se uspravio. Snažnom glavom je nekoliko
puta udario u galeriju muzeja.
Met je na svom vratu osetio nalet hladnog vetra. Začuo je korake
koji su se približavali.
Ričard se zaustavio ispod diplodokusa. Gledao je u Meta, a lice mu
se iskrivilo od šoka i neverice.
Od siline udara galerija je naprsla. Velika zakrivljena konstrukcija
popucala je i uz zaglušujuću buku masivno kamenje i komadi maltera,
stakla i čelika sručili su se na zemlju. Ne mogavši da podnese toliki
teret, i diplodokus se srušio sklupčavši noge pod sobom.
Met je već hteo da potrči i ponovo uđe u muzej, kada su ga neke
ruke zgrabile za vrat. Vrisnuo je i okrenuo glavu.
Kroz prašinu i kamenje koji su padali na zemlju Ričard se skoro nije
mogao videti. Zakrivljeni grudni koš dinosaurusa postao je njegov
zatvor. Izgledao je kao živ progutan. Bio je uhvaćen u klopku.
Met nije mogao da se pomeri. Gospođa Deveril ga je posmatrala
razjarenog pogleda. Noa ga je čvrsto držao i rukama mu stezao vrat.
Met je nasrnuo na njega u pokušaju da se oslobodi. Zabio je koleno u
Noin stomak, ali gospođa Deveril je istog časa izvadila vlažnu tkaninu i
njome prekrila Metovo lice. Tkanina je imala slatkast miris i izazivala je
osećaj mučnine. Ostajući bez vazduha, počeo je da se guši.
Ričard je video kako su oteli Meta. Met je spazio novinara, lica
umrljanog krvlju, kako kleči u jezivoj tamnici i diže ruku pokušavajući
da skloni zavesu od prašine i sitnog kamenja koji su ga gušili. Dim je
postajao sve gušći, a on sasvim nevidljiv. Čelični nosač se srušio na
zemlju i razbio se na komade. Met je začuo Ričardov poslednji krik.
Ne mogavši više da se odupire, Met se prepustio nadolazećoj tami.
Oko njega se saobraćaj žurno odvijao. Čuo je motore automobila i
video kako se menjaju svetla na semaforu. Najednom je sve postalo
daleko.
Svet se izvrnuo, preokrenuo, i Met se više ničega nije sećao.
 RUDMAS

Oblaci su se nadvili nad Jorkširom i ceo seoski predeo izgledao je

bezbojno i sumorno. Čak su i ptice na drveću bile neobično tihe. Cele
noći padala je kiša, nastavljajući da lije i tokom dana. Voda je curila iz
zarđalih oluka i slivajući se preko prozora padala u barice u kojima se
ogledalo sivo, neprijateljsko nebo.
Met se probudio i zadrhtao.
Ponovo se našao na Hajv holu, ležeći na zarđalom i ulegnutom
krevetu. Premestili su ga u prostoriju do Noine, na prvom spratu
ambara. Nije bilo grejanja, a bio je pokriven samo tankim ćebetom.
Pogledao je na ručni sat. Bilo je sedam ujutro. Lagano se uspravio u
sedeći položaj. Budući da ga je boleo vrat i da mu je rame bilo otečeno,
jedva je mogao da pomeri ruku. Na licu je mogao da napipa ožiljak na
mestu gde ga je zakačilo krilo pterodaktila. Odeća mu je bila pocepana,
prljava i mokra. Protegnuo je ruke okrećući ih u ramenima i
pokušavajući da ugreje mišiće. Bila je subota, trideseti april. Profesor
Drejvid je ovaj dan nazvao posebnim imenom: Rudmas. Bio je to neki
veštičji praznik. Sve što se do tada događalo, završavalo se tog dana. Za
dvadeset četiri časa sve će biti gotovo.
Met je ustao i prišao prozoru sa kojeg se pružao pogled prema
svinjcu, gde se nekoliko svinja valjalo u blatu. Nikoga nije bilo na
vidiku. Bio je to drugi dan njegovog zatočeništva. Sobu je mogao da
napusti samo kada bi išao u toalet, a tada bi Noa čuvao stražu pred
vratima. On mu je, takođe, donosio obroke na papirnim tanjirima, kao i
plastične noževe i viljuške. Nije bilo ni traga od gospođe Deveril, ali
Met je primećivao kako se tokom noći svetla u njenoj kući pale i gase.
Znao je da je u blizini.
Ričard je poginuo, i pomisao na to jako ga je bolela. Metu je
izgledalo da svako ko prema njemu ispolji i najmanju ljubaznost na
kraju strada. Sada je bio sasvim prepušten sebi. Međutim, bio je
odlučan da se odupre. Ako je gospođa Deveril i pomislila da će ga tek
tako odvući u šumu i zabiti mu nož, grdno se prevarila.
Iznenađenje se već uveliko spremalo. Met je nameravao da
pobegne.
Met je pažljivo osluškivao zvuke u ambaru. Nije se čulo ništa osim
groktanja svinja. Do doručka koji će mu Noa doneti na raspolaganju je
imao još najmanje sat vremena. Podigao je dušek s kreveta i izvadio
komad gvožđa koji je bio dugačak desetak centimetara i zatupljen na
jednom kraju. Osim ležaja, u prostoriji nije bilo drugog nameštaja niti
ičega što bi mogao da upotrebi za bekstvo. Pa ipak, krevet mu je
obezbedio pomalo nezgrapnu alatku. Metalnu šipku koja je pridržavala
jednu nogu od ležaja. Najveći deo prvog dana Met je pokušavao da
odvali ovu šipku, a zatim se još dva sata narednog dana, koristeći
sopstvenu težinu i noge od kreveta, trudio da spljošti jedan njen kraj.
Dobijena alatka sada je podsećala na loše napravljeno dleto. Prvo je
nameravao da njome izvali rešetke na prozoru, ali je uskoro otkrio da
su prejake. Umesto toga, odlučio se za pod.
Pod sobe je bio prekriven paralelno postavljenim daskama,
zakovanim sa po desetak eksera. Radeći i noću, Met je uspeo da sa
jedne od njih otkuje devet eksera. Preostala su mu još samo tri i moći
će da je podigne. Ako bi uspeo da napravi dovoljno veliku rupu, mogao
bi kroz nju da se provuče i tako se spusti sprat niže. To mu je bio plan.
Sklonio je stari izbledeli tepih koji je prekrivao pod i ubrzo započeo
s radom. Ručno izrađeno dleto bilo je nezgrapna alatka kojom je bilo
gotovo nemoguće prići ispod glave eksera. Dleto mu je nekoliko puta
skliznulo pa je zglobovima šake zaparao pod tako da je sa njih odrao
kožu i prokrvario. Morao je da bude pažljiv i da ne stvara veliku buku, a
to mu je padalo najteže od svega. Rad u tišini je bio spor, a njemu je bilo
jasno da vreme ističe. Stisnuo je zube pokušavajući da se koncentriše
na ono što radi. Prvi ekser je izašao, a zatim i drugi. Otkad se probudio
prošlo je gotovo sat vremena i daska je najzad bila slobodna. Izvadio ju
je iz ležišta i pogledao kroz uzan otvor koji je napravio.
Odmah je shvatio da je ceo plan bio uzaludan. Nalazio se previsoko.
Bude li skočio sa te visine, uganuće članak, a možda će čak i slomiti
nogu. Obuzeo ga je očaj. Zašto se ništa nije odvijalo onako kako je
želeo? Odlučio je da istraje u svojim pokušajima. Nije nameravao da se
preda tek tako. Morao je postojati neki drugi način.
Njegove moći.
Slepi vidovnjak, Suzan Ešvud, rekla mu je ono što je i sam znao.
„Osećam tvoje moći... Nikada ranije nisam osetila takvu snagu.”
Izgovorila je to pre nego što je napustio njenu kuću. Setio se, takođe,
kako ga je profesor Drejvid posmatrao u muzeju. Na trenutak je
pomislio da ga se profesor čak možda i plaši.
Met je bio drugačiji, i to mu je bilo jasno celog života. Noć uoči
saobraćajne nesreće video je smrt svojih roditelja. Sanjao je sve do
najsitnijih detalja, do dolaska automobila na most i pucanja gume.
Osetio je prisustvo čuvara u magacinu na samo par sekundi pre nego
što se on zaista i pojavio. U pritvoru je pogledom razbio bokal sa
vodom. Ričarda je dozvao iz živog peska a da pri tom nije izustio ni reč.
A tu su bila i snoviđenja koja su prevazilazila obične snove. Četvoro
dece... Tri dečaka i devojčica koji su ga dozivali.
Uključujući i njega, činili su petorku.
Seo je na krevet i svu svoju pažnju usmerio prema vratima. Ako je
mogao da razbije bokal, zašto ne bi mogao da okrene bravu? Samo je
trebalo otkriti tu snagu u sebi i nekako je pokrenuti. Setio se svog
poslednjeg pokušaja, onoga jutra kad se probudio u Ričardovom stanu.
Tada mu to nije pošlo za rukom - međutim, možda se nije dovoljno
trudio. Ovde se radilo o životu i smrti, a to će mu sigurno dati snagu.
Svesno je usporio disanje, zureći pred sobom i pokušavajući da iz
glave potisne sve drugo. Pažnju je usmerio na ključaonicu, nastojeći da
u mislima vidi metalne zapore.
Mogao bi da ih pomeri i da vrata otvori ključem koji postoji samo u
njegovoj mašti. Bilo je lako. Posedovao je potrebnu moć.
Ispružio je ruke trudeći se da kroz njih omogući nesmetano
proticanje energije. „Otvori se!”, prošaptao je. „Okreni se!”
Kvaka se pomerila.
Vrata su se otvorila.
Met je bio ushićen, ali samo nakratko. Surova obmana pokazala je
svoje pravo lice. Sa druge strane vrata stajao je Noa. Farmer je
otključao vrata donoseći Metu doručak. Držao je poslužavnik na kome
su bili šolja čaja i prženica. Sa kaiša na pojasu visilo mu je nešto poput
srpa. Imalo je drvenu ručicu i pričvršćeno sečivo koje je nedavno
naoštreno. Ivica od neobrađenog srebra delovala je zlokobno.
„Doručak”, promumlao je Noa.
„Mastan i odvratan”, odvratio je Met.
„Nećeš da ga pojedeš?”
„Nisam mislio na doručak, već na tebe.”
Na podu je bio otvor. Met je toga postao svestan onog trenutka
kada je Noa kročio u prostoriju. Međutim, postavljalo se pitanje hoće li
ga Noa primetiti. Morao je da ga zamajava pričom. Da bi mu odvukao
pažnju sa tog mesta.
Noa je spustio poslužavnik na krevet.
„Voleo bih da se okupam”, rekao je Met.
„Nema kupanja.”
„A da se istuširam? Ili ti možda ne znaš šta je to? Sudeći po tome
kako zaudaraš, rekao bih da se nikada nisi istuširao.”
Štos je upalio. Noa je zurio u njega, ne obraćajući pažnju ni na šta
drugo u prostoriji. Teško dišući, na trenutak se zadržao na tom mestu.
Skinuo je srp sa pojasa i prineo ga usnama. Zatim je jezikom prešao
preko sečiva. „Uživaću da gledam dok te budu ubijali”, uzdahnuo je.
„Cvilećeš kao prase. Vikaćeš i plakaćeš, a ja ću biti tu!” Ponovo je srp
zadenuo za pojas i uputio se prema vratima. „Danas više nema hrane”,
rekao je. „Crkni od gladi.” Zalupio je vratima i ponovo ih zaključavao.
Met je pričekao sve dok se nije uverio da je Noa zaista otišao, a
zatim je navalio na doručak. Čaj je bio hladan, a prženica gnjecava. Nije
mu bilo važno. Vrela ili hladna, hrana će mu obezbediti potrebnu
snagu. Potajno se radovao što mu Noa neće doneti ručak. Imaće više
vremena na raspolaganju. Bilo je više nego očigledno da vrata neće
otvoriti nikakvom magijom - niti na bilo koji drugi način. Jedini izlaz
bio je kroz rupu koju je napravio na podu. Ona je morala biti veća i zato
će neprekidno raditi ceo dan da bi je proširio.
Kada je Met ponovo pogledao na ručni sat, bilo je nešto posle tri po
podne. Kolena su ga bolela, a leđa su mu se sasvim ukočila. Prsti su mu
bili prekriveni plikovima, a jedan palac sasvim odran. Ipak je uspeo da
otkuje još dve daske sa poda. Preostalo mu je još samo sedam eksera
kako bi napravio rupu dovoljno veliku za ono za šta mu je bila
potrebna. Nije mogao da skoči kroz nju niti da se spusti sprat niže
pomažući se rukama. Pa ipak, imao je drugi plan, a za njega će, ako
bude želeo da ga sprovede, imati samo jednu priliku.
Bilo je već šest po podne, a četvrta daska se još uvek odupirala. Od
uspeha ga je delilo samo sedam eksera. Radio je grozničavo, ne mareći
više za buku koju je stvarao. Šta će da uradi ako sve ne bude onako
kako se nadao? Zabrinuto se nasmejao. Ručno napravljeno dleto nije
bilo ni najmanje efikasna alatka; svejedno, moralo je da posluži. Kada
bi Noi mogao da ponudi nešto po čemu će ga pamtiti, otišao bi sa ovog
mesta mnogo razdraganiji. Zamišljajući taj trenutak, zatupljenu
gvozdenu šipku zario je u pod. Izašao je još jedan ekser.
Kad se Noa vratio, već je uveliko pao mrak. Začulo se uobičajeno
zveckanje ključeva i škripa vratima. Sa srpom i dalje zadenutim za
pojas, Noa je stajao na pragu. U sobi nije bilo svetla. Izvadio je
baterijsku lampu i upalio je.
„Vreme je da krenemo”, rekao je Noa skoro pevušeći. „Svi te
čekaju.”
Umesto odgovora, pozdravila ga je tišina.
„U čemu je problem?”, prosiktao je. „Igramo neku igru?”
Iz udaljenog dela sobe, sa mesta na kome je stajao krevet, začulo se
bolno stenjanje.
„Šta je bilo? Muka ti je?”
Met je prostenjao još jednom, kašljući teško i isprekidano. Noa je
nervozno uperio baterijsku lampu ispred sebe.
„Ako je ovo neki trik”, zapretio je, „proklinjaćeš dan kad si se rodio.
Ja ću...”
Napravio je dva koraka i nogom kročio na tepih.
Tepih je prekrivao otvor na kome je Met radio čitav dan. Noa je
ispustio baterijsku lampu i nestao bez ikakvog zvuka. Za njim je otišao
i tepih, kao da ga je progutala vešto napravljena klopka za životinje.
Met je naglo skočio iz kreveta. Sa poda je dograbio baterijsku lampu, a
zatim je žurno izašao iz sobe i uputio se hodnikom do stepeništa. Kada
se spustio sprat niže, dočekao ga je prizor nimalo privlačan za oko.
Nadao se da će se farmer onesvestiti nakon što udari o pod, ali Noa je
uspeo da padne na srp, koji mu je proburazio stomak i izašao na leđa.
Na Noinom licu bio je bolan izraz iznenađenja. Bio je mrtav.
Met je istrčao u noć. Napolju je padala kiša, a on je osećao kao da
mu se kapljice zabadaju u lice. Činilo mu se da put prekriven blatom i
barama želi da ga obori. Dvaput se zateturao i pao, osetivši oštar bol u
ramenu. Ali nije oklevao. Ne razmišljajući ni o čemu, nastavio je da trči
kroz noć, svestan jedino topota svojih nogu, dobovanja srca u ušima i
sopstvenog daha koji se čim bi izašao iz njegovih usta pretvarao u belu
paru.
Trčanje ga je iscrpljivalo, a noge su ga preklinjale da stane i
predahne. Um mu je bio kao paralisan. Pretvorio se u mašinu. Kiša mu
se slivala niz lice i spuštala niz vrat. Na kraju je bio sasvim malaksao.
Morao je da stane. Spazio je travnatu površinu i bacio se na nju. Nije
imao predstavu koliko daleko je otrčao. Možda kilometar i po? Moglo je
da bude i petnaest.
U daljini su se ukazali automobilski farovi. Met je podigao glavu i
pokušao poput starca da se pridigne na noge. Znao je da je to što čini
opasno, ali nije imao izbora. Morao je da zaustavi automobil i zamoli
vozača da ga poveze. Možda će ga vozač izručiti policiji, no to mu
uopšte nije bilo važno. Počinjao je Rudmas. Sutradan će biti sasvim
bezbedan.
Posrnuvši unapred, podigao je ruke. Automobil je usporio, a zatim
se i zaustavio. Farovi su osvetljavali kišu koja je izgledala kao proliveno
mastilo. Pred Metom je stajao sportski automobil, crni jaguar.
Vozač je otvorio vrata i izašao iz kola. Met je pokušao da mu priđe,
ali je izgubio ravnotežu i ubrzo se našao u njegovom naručju.
„Blagi bože!”, uzviknuo je ser Majkl Marš.
Met je prepoznao vladinog naučnika kojeg je posetio zajedno sa
Ričardom. Pokušao je nešto da mu kaže, ali reči su ga izdale.
„Šta radiš ovde usred noći?”, upitao ga je ser Majkl, a zatim
nastavio: „Nema veze. Ne moraš sada ništa da govoriš. Hajde da uđemo
u kola i sklonimo se sa kiše.”
Met je dopustio da ga ser Majkl odnese u automobil, a zatim se pun
zahvalnosti smestio na prednje sedište. Ser Majkl je stresao kišu sa
sebe i seo u kola. Motor automobila radio je sve vreme, a brisači su se
pomerali na prednjem staklu. Međutim, kola se nisu pomerila. Odeven
u mantil i sa šeširom na glavi, naučnik je delovao potpuno zbunjeno.
„Ti si Metju Friman, zar ne?”, upitao je. „Šta, zaboga, radiš ovde u
ovako užasnom stanju? Da li ti se dogodila neka nezgoda?”
„Ne... Ja...”
„Izgledaš kao da su te jurili medvedi.”
„Strašno mi je hladno.”
„Onda ćemo morati da te što pre ugrejemo. Ne brini. Sva sreća što
sam naleteo na tebe. Sada će sve biti uredu.”
Ser Majkl je ubacio menjač u brzinu i auto je krenuo. Nakon što je
naučnik uključio grejanje, Met je osetio kako mu topao vazduh struji
oko nogu. Bio je bezbedan! Ser Majkl Marš će ga saslušati. Dovoljno je
uticajan da sredi gospođu Deveril i ostale meštane. Pobrinuće se da ga
više niko ne povredi. Automobil je jurio kroz noć. Met se opustio na
udobnom kožnom sedištu. Želeo je samo da spava. Nikada u životu nije
bio toliko umoran.
Ali nije mogao. Nešto ga je tištalo. Znao je da se nešto ne odvija
kako treba. Šta je to moglo da bude? U mislima je ponavljao reći koje je
ser Majkl izgovorio samo nekoliko minuta pre toga.
„Ti si Metju Friman, zar ne?”
Naučnik je znao njegovo prezime.
 Kada su ser Majkla posetili u njegovoj kući u Jorku, Ričard je Meta
predstavio samo po nadimku. Jedino je gospođa Deveril znala i njegovo
prezime. Ser Majkl nije mogao da ga zna.
Izuzev ako...
Met je posegnuo za ručicom na vratima pokušavajući da ih otvori,
ali bila su zaključana. Osvrnuo se prema ser Majklu, ali ga je istoga časa
po glavi zviznula pesnica na kojoj je mogao da vidi zlatni prsten s
kamenom. Odgurnuvši ga prema prozoru, potpuno ga je šokirala.
Starac je bio neverovatno jak. Met se tada prisetio da je ovaj automobil
već video na farmi.
„Molim te da se ne pomeraš odatle”, rekao je ser Majkl. „Vrata su
zaključana i ne možeš nigde da pobegneš. Ne volim da udaram decu i
ne bih želeo da to ponovim, ali ću morati ako nešto pokušaš.”
Met nije mogao ništa da učini. Napustio ga je i poslednji atom
snage.
„Uskoro stižemo. Nema još mnogo. Ne brini, sve će se završiti brzo i
boleće mnogo manje nego što očekuješ.”
Automobil je sišao sa glavnog puta. Točkovi su nastavili da drobe
blatnjav seoski drum prekriven kamenjem. Kola su ubrzo ušla u šumu.
Sa svih strana okruživali su ih borovi. Svetla elektrane „Omega 1”
zatreperila su na kiši. Metju je pokušao da se baci na ser Majkla, ali
starac ga je s lakoćom odgurnuo.
Stigli su do kapije elektrane i tu se zaustavili. Tamu je najednom
prekinula jaka svetlost. Dočekali su ih meštani, pred kojima je stajala
gospođa Deveril. Oko njenih nogu se privijao Asmodeus. Svi su čekali
na Meta.
„Ne!”, povikao je Met.
„Odvedite ga!”, naredio je ser Majkl.
Meštani su otvorili vrata automobila. Sivim, vlažnim rukama
posegnuli su prema njemu nasrćući na njegovo telo. Met se odupirao,
ali bilo je prekasno. Izvukli su ga iz kola i podigli u vazduh. Presecajući
kišu, snop oštre svetlosti potpuno ga je zaslepeo. Oko njega je bila
gomila ljudi... celo selo. Trenutak koji su žarko priželjkivali najzad je
došao. Met je bio njihov.
Met se koprcao i vikao. Podigli su ga uvis i noseći ga na rukama,
seljani su ga uneli u samo središte elektrane „Omega 1”.
 MRAČNE SILE

Sve se odvijalo kao u košmarnom tehnološkom cirkusu.

Hala sa reaktorom bila je u obliku velikog kruga sa zaobljenom
tavanicom visokom tridesetak metara. Umesto piljevinom, pod je bio
prekriven crnim i belim pločama, a namesto platnenog krova, nalazila
se čelična konstrukcija sazdana od crvenih i plavih skela koje su se
ukrštale nad zemljom. Zidovi su bili srebrni. Ispred nečega što je
podsećalo na kontrolnu prostoriju i oko čega je bio širok kružni balkon,
nalazilo se staklo. Sedišta za publiku?
Iz prstena je vodio širok prolaz. Da je kojim slučajem to zaista bio
cirkus, bila bi to staza kojom životinje i vozila s klovnovima ulaze u
arenu. U središtu dvorane nalazilo se nekoliko paralelnih železničkih
šina i ogroman toranj. Sve platforme, ograde, merdevine i uređaji za
merenje bili su postavljeni na točkove da bi mogli da se pomeraju
napred i nazad. Dvoranom je dominirao toranj. Sve je bilo mirno.
Arena je bila osvetljena jarkim reflektorima pričvršćenim za
konzole. Sve je bilo besprekorno čisto. Čak je i vazduh poprimio
metaliziran, sterilan ukus jer su ga skriveni ventilatori usisavali, a
zatim filtriranog vraćali uz konstantno zujanje.
Nalazili su se u samom srcu elektrane „Omega 1”. Met je znao da
ispod poda, zaštićenog sa desetak metara armiranog betona i čelika,
leži uspavani zmaj. Svaki njegov dah zatresao bi tlo. Kada se probudi,
njegov urlik će imati snagu eksplodirajućeg sunca. Upravo se tolika
snaga nalazila u krhkom kavezu nuklearnog reaktora.
Pod budnim okom tihih meštana, Met je ispitivački posmatrao
okruženje u kome se našao. Uprkos svim svojim tehnološkim
dostignućima, elektrana se nije mnogo razlikovala od neke moderne
fabrike. Ono što ju je činilo tako neverovatnom i stvaralo potpuni
kontrast svoj toj mašineriji, bilo je to što je ispunjena obeležjima
gotovo zaboravljenog doba. Dvadeset prvi vek nasilno je ušao u grešni
brak sa srednjim vekom. U nuklearnoj elektrani pod je bio pripremljen
za veštičji sabat - za proslavu crne mise.
I pored električnog osvetljenja, odaja je bila ukrašena hiljadama
treperavih sveća. Sve su bile crne, a fitilji su im pucketali. Dim se
propinjao nagore i nestajao u ventilacionom sistemu. Oko kružnice
nacrtane na podu koji je izgledao kao šahovska tabla postavljene su
sveće, a oko samog kruga velikim slovima bile su ispisane reči: HEL +
HELOJM + SOTER... Potpuno strane reći koje Metu nisu značile ništa,
zbog čega je i odustao od pokušaja da ih pročita. Unutar kruga bili su
različiti simboli: strelice, oči, pentagrami, spirale, koji su podsećali na
žvrljotine nekog mentalno zaostalog deteta, s tom razlikom što su bili
naizgled pažljivo nacrtani zlatnom bojom.
Metovu pažnju privuklo je postolje od crnog mermera u samom
centru kruga. Kamen je bio veličine mrtvačkog sanduka, u čijem
podnožju je bio crtež ugraviran u zlatu:

Odozgo je visio drveni krst, ali je bio postavljen naopačke. Tačno

ispod njega, na kamenoj ploči ležao je nož sa matiranom srebrnom
oštricom u obliku uvrnutog jezika i sa drškom ručno napravljenom od
kozjeg roga.
Met se stresao. Znao je čemu su služile sve ove pripreme. Na tom
mestu bilo je suđeno da se okonča njegov život. Nož je bio predviđen za
njega.
Meštani su mu se približavali sa svih strana. Svi su bili tu, a samo
šačica njih posmatrala ga je iz komandne sobe. Gospođa Deveril i njena
sestra stajale su jedna uz drugu. Met je prepoznao mesara, apotekara,
ženu sa dečijim kolicima... Čak su se i deca ubledelih lica i izgladnelih
očiju priključivala ovom krugu. Svi su ćutali. Nisu ga primoravali da se
popne na kameno postolje. Znali su da nema izbora i da mora da se
prepusti. Dobro ih je namučio, ali izgubio je bitku i sada je došlo vreme
da plati.
„Mete...”
Neko ga je pozvao. Met je pogledom prešao preko meštana i izvan
kruga ugledao čoveka sa rukama na leđima privezanim za metalnu
ogradu. Met je otrčao do njega, zaboravljajući na trenutak na sve ostalo.
Bilo je to poslednje što je očekivao. Ričard Kol još uvek je bio živ. Odeća
mu je bila pocepana, a lice umrljano krvlju. Bio je bespomoćan, pravi
zatočenik. Međutim, nekako je preživeo rušenje muzeja i doveli su ga
ovamo.
„Kaži mi da sanjam”, rekao je Ričard uzdahnuvši, pošto mu se Met
približio.
„Bojim se da ne sanjate”, odgovorio je Met. Suviše iznenađen, nije
znao šta da kaže. „Mislio sam da ste mrtvi.”
„Ne baš.” Ričard je uspeo da se blago nasmeši. „Čini se da je ser
Majkl Marš deo svega.”
„Znam. On me je i doveo ovamo.”
„Nikada ne veruj nikome ko radi za vladu.” Ričard se nagnuo i
iznenada prošaputao: „Leva ruka mi je skoro slobodna. Drži se!” Met je
u njegovim rečima najednom osetio tračak nade.
„Dakle, sada smo svi na okupu!”, dopirao je glas sa jedinih
otvorenih vrata. Meštani su se okrenuli prema ser Majklu Maršu koji je
ulazio u arenu. „Da zauzmemo mesta? Smak sveta samo što nije
počeo.”
Dvojica meštana su se otpozadi prišunjali Metu i odvukli ga pre
nego što je uopšte uspeo da reaguje. Odupirao se, ali beznadežno.
Dvojica ogromnih muškaraca ophodili su se prema njemu kao da je
džak krompira. Odvukli su ga na žrtvenik, bacili ga na leđa i vezali mu
debele kožne kaiševe oko ručnih i nožnih zglobova. Pošto su se povukli,
Met nije mogao da se pomeri. Dakle, tu se sve završavalo. Zbog toga se
sve dešavalo.
Ričard je vikao: „Ostavite ga na miru! Zašto hoćete da ga povredite?
On je samo dete. Pustite ga...”
Ser Majkl je podigao ruku tražeći tišinu. „Metju nije bilo kakvo
dete”, odgovorio je. „On je sasvim posebno dete koje posmatramo
gotovo polovinu njegovog života.”
 Gospođa Deveril se probila napred kroz gomilu. Nosila je istu odeću
kao i onda u Londonu, sa sve brošem u obliku guštera. Iz očiju joj je
isijavala mržnja. „Hoću da mu lično presečem vrat”, uzviknula je
neprijatnim glasom.
„Uradićeš ono što ti se kaže”, odgovorio joj je ser Majkl. „Moram da
ti kažem, Džejn, da si me duboko razočarala. Skoro da ti je pobegao. Po
drugi put!”
„Trebalo je da ga zaključamo od samog početka!”
„Vas treba zaključati”, povikao je Ričard. „Svi ste vi luđaci...”
„Mi nismo ludi”, obratio mu se ser Majkl. „Vi nemate pojma. Živite u
svom udobnom, osrednjem svetu. Kao i mnogi slični vama, potpuno
ste slepi za mnogo veće stvari koje se dešavaju oko vas. Međutim, to će
se uskoro promeniti.
„Čitav svoj život posvetio sam ovom trenutku. Same pripreme
trajale su više od dvadeset godina, uz naporan rad i danju i noću. Da li
vam je profesor Drejvid pričao o nama? Je li vam govorio od
Drevnima?” Ser Majkl je zastao, ali Ričard mu nije ništa odgovorio.
„Pretpostavljam da jeste i da ste i za njega verovatno pomislili da je
poludeo.”
„Uveravam vas da Drevni postoje. Bili su prva najveća zla sila.
Nekada su vladali svetom sve dok prevarom nisu poraženi i proterani.
Od tada iščekuju da se vrate. Bićete svedoci njihovog povratka. Vaš
prijatelj Metju vezanje pred samim ulazom u Gavranovu kapiju.” Ser
Majkl je raširio ruke. „Baš ovde gde se nalazimo, a kapija samo što se
nije otvorila.”
Meštani su zadrhtali od zadovoljstva. Čak se i gospođi Deveril oteo
sitan osmeh.
„Oni koji su napravili Gavranovu kapiju znali su šta rade”, nastavio
je ser Majkl. „Ne može se provaliti, otvoriti niti premestiti. Tako se
barem činilo u prethodnim stolećima. Naši preci pokušavali su da je
otvore još u srednjem veku. Sakupljeno znanje, čini i rituale prenosili
su s kolena na koleno stotinama godina, ali bez uspeha sve do sada.
Naša generacija je odabrana.
„Zato što živimo u dvadeset prvom veku. Imamo novu tehnologiju.
Snagu koju možemo da kontrolišemo. Ista snaga postojala je i onoga
dana kada je svet nastao, ali nam je bila nedostupna sve donedavno.
Nuklearna energija. Atomska snaga.”
Prišao je Metu, koji se na silu uspravljao pokušavajući da pokida
kožne kaiševe. Leđima je nastojao da se otrgne sa žrtvenika - ali ništa
nije mogao da učini. Kada mu se ser Majkl približio, naglo je klonuo.
„Mislite li zaista da je suludo porediti snagu nuklearne bombe sa
moćima crne magije?”, upitao je ser Majkl. „Verujete li zaista da je
oružje, koje je u stanju da za samo nekoliko sekundi uništi gradove i
živote miliona ljudi, toliko drugačije od đavolove rabote? Meni je to
bilo očigledno. Video sam da se dve različite moći mogu sjediniti i
zajedničkim snagama učiniti ono što ranije nije bilo moguće.
„Kada je građena elektrana ‘Omega 1’, upotrebio sam sav svoj uticaj
da bude sagrađena baš ovde, na mestu na kome je stajalo kružno
raspoređeno kamenje, kod Gavranove kapije. Da nije uništen, drevni
krug sačinjen od kamenja nalazio bi se tačno ovde, u prostoriji sa
reaktorom. Reaktor pod nama skoro da je dostigao kritičnu tačku.
Divovska bomba kao da je postavljena u srce same kapije, iščekujući
trenutak kada će da je raznese i oslobodi Drevne.
„Sagradio sam elektranu ‘Omega 1’. Kada je vlada završila s njom,
bilo mi je povereno i njeno zatvaranje. Vlasti sam uspeo da odvratim
od namere da je sravne sa zemljom. Nakon što su svi napustili ovo
mesto, bacio sam se na posao i počeo da je obnavljam u tišini. Radeći
zajedno sa meštanima, unucima veštaca i veštica koji su vekovima
nastanjivali Leser Moling, trebalo mi je više od dvadeset godina da je
ponovo osposobim.”
„Ali kako ste nabavili uranijum?”, upitao je Ričard. „Nemoguće! I
sami ste nam rekli da to nije izvodljivo. Nikada nećete nabaviti
uranijum.”
„Nekada je to bilo sasvim nemoguće”, složio se ser Majkl. „Zaista je
bilo veoma teško doći do njega. Međutim, svet se promenio. Raspad
Sovjetskog Saveza. Događaji u Srbiji i na tlu bivše Jugoslavije. Ratovi na
Srednjem istoku. Planetom gmižu razni plaćenici i teroristi, i bilo je
samo pitanje dana kada ćemo pronaći nekoga spremnog za saradnju.
Oni na svoj način služe Drevnima. Na istoj smo strani.
„Već šest meseci održavamo rad elektrane i hranimo reaktor,
spremajući ga za večerašnju eksploziju. Verujte mi na reč, reaktor radi.
Uskoro ću izdati nalog da se podignu i poslednje kontrolne poluge.
Time će temperatura dostići kritičnu tačku. Kapija će se istopiti i
otvoriti.”
„Ali svi ćete izginuti!”, rekao je Ričard.
„Samo ćete vi poginuti. Jedino ste vi izvan kruga.”
„Vama se to samo tako čini...”
„To znam pouzdano.” Ser Majkl je pokazao prstom na simbole
nacrtane na podu. „Vekovima su čarobnjaci radi sopstvene zaštite
crtali krugove kao što je ovaj. Oni će nas sada zaštititi. Dođe li do
radijacije, nas će zaobići. Toplota, ma koliko velika, ne može nam baš
ništa. Jedino ćete vi umreti.”
„Šta je sa Metom?”, upitao je izričito Ričard.
„Zar vam profesor Drejvid nije rekao?”, uzvratio je pitanjem uz
osmeh ser Majkl. „Tri osnovna sastojka crnog sabata su ritual, vatra i
krv. Rituale smo nasledili. Vatru smo sami napravili. Krv će nam
obezbediti Metju.”
Dohvatio je nož, podigao ga i prešao prstom preko sečiva.
„Krv je”, nastavio je, „najmoćniji vid energije na našoj planeti. Sama
životna snaga. Predstavljajući oslobađanje te snage, žrtvovanje je
oduvek bilo deo magičnih rituala. Ponavljam još jednom, veza postoji.
Srednjovekovne veštice cepale su grla. Veštice dvadeset prvog veka
cepaju atome. Večeras ćemo učiniti i jedno i drugo.”
„Ali to ne mora da bude on!”, bio je uporan Ričard. „Zašto baš Met?”
„Zbog onog što jeste.”
„On je niko i ništa... Obično dete!”
„Tako on misli. Međutim, to mora biti njegova krv. Rođen je upravo
zbog ovog trenutka.”
„Sada je dosta!”, prasnula je gospođa Deveril. „Obavimo to.”
Ser Majkl je pogledao na ručni sat. „U pravu si. Došao je trenutak.”
Met nije mogao da se pomeri. Kamena ploča pod njegovim leđima
bila je ledena. Kožni kaiševi čvrsto su ga stezali.
U kontrolnoj sobi uključili su prekidač. Duboko pod zemljom,
elektromagneti su privukli kontrolne palice povlačeći ih naviše,
centimetar po centimetar. Zatvorenih očiju, meštani su se uhvatili za
ruke. Kontrolne poluge lagano su izlazile iz nuklearnog reaktora. Ser
Majkl je prišao sredini kruga i sa nožem u ruci zastao iznad Meta.
Bila je ponoć u večeri Rudmasa. Kucnuo je čas da se kapija otvori.
 GAVRANOVA KAPIJA

To se konačno i dogodilo.
Met je bio vezan, opkoljen, sasvim bespomoćan. Uskoro će biti
mrtav. Razarajuća vrelina nuklearnog reaktora oslabiće kapiju, sve dok
se u jednom trenutku ona sasvim ne raspadne. Tada će mu nož biti
zariven u srce. Biće dovoljno da kap njegove krvi dodirne zemlju i istog
časa Gavranova kapija će se otvoriti.
Ričard Kol nije mogao ništa da učini. Čak i da se oslobodio, ne bi
uspeo na vreme da stigne do Meta.
Pa ipak, bila je tu Metova skrivena moć.
Dva puta do tada Met je pokušavao da je upotrebi. Oba puta
bezuspešno. Imao je još jednu priliku za to. Ali kako...?
Meštani su tiho ponavljali iste reći u nedogled. Šaputanje koje je
Met već imao priliku da čuje. Zvuci koji su ga proganjali dok je bio sâm
na farmi:
„EJOVT ... SVELJARK ... ODEMIES ... AMISE ... BENAN.”
Sada kada je bio u njihovoj blizini, mogao je da razazna šta su
govorili. Odjednom je shvatio. Mislio je da su pričali nešto na latinskom
ili možda grčkom, no bilo je mnogo jednostavnije od toga. Stari veštičji
ritual. Izgovarali su Očenaš unatraške.
Met je pokušavao da ne obraća pažnju na njih. Kako se nuklearni
reaktor približavao kritičnoj tački, dečak je sve više postajao svestan
nadolazeće energije pod sobom. Znao je da mora da se koncentriše na
svoje misli. Zašto nije mogao da slomi vazu u Ričardovom stanu? Zašto
mu nije pošlo za rukom da otvori vrata u danima zatočeništva u
ambaru gospođe Deveril? U čemu je grešio?
Prostoriju je ispunjavalo mrmljanje koje se stapalo sa blagim
zujanjem ventilacionog sistema. Ser Majkl je čvrsto stezao nož obema
rukama, iščekujući trenutak kada će ga zariti u Metovo telo. Iako se
tome očajnički odupirao, Met je kao hipnotisan gledao u srebrnu
oštricu. Cela njegova avantura započela je nožem - onim kojim je
Kelvin ranio čuvara u magacinu. Izgledalo je da će se tako i završiti.
Razmišljaj o nožu. Koncentriši se na njega. Zaustavi ga. Ležeći na
leđima, Met je pokušavao da oslobodi snagu pritajenu u sebi. Pokušaji
su bili sasvim bezuspešni. Ser Majkl je imao kontrolu nad događajima o
ko sebe. Nasmejavši se za svoj račun, naučnik je nastavio da
šaputanjem priziva svog boga. Met je spazio znoj na njegovoj gornjoj
usni. Videlo se da uživa u onome što radi. Ceo svoj život podredio je
tome.
Duboko pod zemljom, kontrolne palice lagano su se podizale
naviše. Pošto su napustile jezgro reaktora, neutroni su se razleteli
unutar zatvorenog betonskog sanduka, putujući brzinom od nekoliko
stotina kilometara u sekundi udarali su jedni u druge i oslobađali
neverovatnu toplotu.
Uporedo sa podizanjem kontrolnih palica otvarala se i Gavranova
kapija.
Ričard je uspeo da oslobodi jednu ruku, no druga mu je i dalje bila
vezana. Očajnički se borio sa užetom. Sav u šoku zbog onoga što se
dešavalo, prestao je da se oslobađa.
Masivni kameni blokovi, uništeni pre više vekova, izbijali su iz poda
podsećajući na monstruozne biljke. Bilo je osamnaest kontrolnih
palica. Toliko je bilo i stubova, i svaki je dolazio u položaj koji je nekada
davno zauzimao. Poput duhova koji prolaze kroz pod uopšte ga ne
dodirujući. Dok ih je Ričard posmatrao kako izlaze, treperili su na
svetlu i postajali sve čvršći. Već su se izdigli iznad glava meštana i oko
njih obrazovali sasvim novi krug. Za nekoliko sekundi biće isti kakvi su
bili u prošlosti. Ričardu je bilo više nego jasno da će baš u tom trenutku
proraditi nož. Drevni će biti oslobođeni.
Videvši sve to, Met je zatvorio oči. Što je više bio uključen u
zbivanja oko sebe, sve manje je uspevao da se koncentriše. Zar je
moguće da ne može baš ništa da učini? Pa, razbio je bokal s vodom. To
nije bio san. Učinio je to. Ali kako? Sav očajan, pokušavao je da se
priseti svojih osećanja u pritvoru. Zbog čega je tada bio toliko
drugačiji? Zašto je tom prilikom uspelo?
Šaputanje je bilo sve glasnije, a ubrzo se dogodilo nešto još
neverovatnije. Boja poda unutar kruga se promenila. Crno-beli kvadrati
bili su zbrisani crvenom svetlošću koja je probijajući zemlju izbijala na
površinu. Svetlucanje je postajalo sve intenzivnije, a boja sve
izraženija, sve dok zemlja nije poprimila izgled ogromne krvave
površine. Najednom se na poklopcu reaktora pojavila duboka crna
pukotina nepravilnog oblika. Kapija je pucala.
Met je poslednji put otvorio oči i pogledao unaokolo. Ričard je
stajao izvan kruga, hvatajući se i dalje u koštac sa užetom. Džejn i Kler
Deveril posmatrale su događaje gotovo sasvim zanesene. Dečak je
bacio pogled na tavanicu sa koje su ga posmatrale neprijatne fabričke
svetiljke i srebrne cevi. U kontrolnoj sobi, meštani su se naginjali
prema staklu da nešto od predstave ne bi propustili. Svuda oko Meta
treperili su plamenovi crnih sveća. A pod...
Usred crvenila pojavila se tamna mrlja. Met je protegnuo vrat ne bi
li osmotrio prostor oko sebe. Pod je postao providan. Gledajući kroz
njega, spazio je jedan sasvim drugi svet. Mrlja se najednom pomerila.
Propinjala se, uzletala, plivala nagore, krećući se neverovatnom
brzinom. Na trenutak je mogao da uhvati njen oblik, konturu nekakvog
stvorenja. Međutim, bilo je prebrzo. Crno je nadolazilo, mrljajući
crvenilo i potiskujući ga u stranu u vrtlogu haotičnih mehurova. Po
površini krvavog kruga pojavila se zaslepljujuća bela pruga. Crno
stvorenje samo ju je zbrisalo, a Met je sav uzdrhtao shvativši da je to
bila ogromna ruka. Monstrum kome je pripadala mora da je bio veliki
kao sam reaktor. Mogao je da mu vidi nokte, oštre i krastave, i da
razazna nabore na prstima spojenim kožicom. Stvorenje je pesnicom
pritiskalo branu oko koje su zatim eksplodirali grimizni mehuri.
Prikupljalo je snagu da probije kapiju.
Met je zatvorio oči. Najednom, dolazeći niotkuda, stigao mu je
odgovor.
Miris paljevine.
Upravo taj miris bio je pokretač njegove moći. Osetio ga je dok je
tonuo u živo blato. Isto je namirisao i pre nego što je u pritvoru razbio
bokal s vodom. Čak i pre toga... znatno ranije. Sada se setio. Njegovoj
majci pregoreo je tost onog jutra kada se dogodila nesreća. Taj mali
nepredviđeni događaj postao je pokretač svega. Osetio je miris
pregorelog tosta i nekoliko sekundi pre nego što se u magacinu pojavio
čuvar. Znao je šta će se dogoditi ubrzo nakon toga.
Više nije pokušavao da snagom uma upravlja nožem niti da
pokrene bilo šta u sebi. Umesto toga, u mislima se vratio šest godina
unazad. Opet mu je bilo osam godina. Sedeo je u kuhinji svoje kuće u
predgrađu južnog Londona. U trenu mu se ukazala samo jedna
sekvenca iz njegovog života. Video je zidove okrečene žutom bojom.
Kuhinjski kredenac. Čajnik u obliku medvedića.
I svoju majku.
 „Hajde, Metju. Zakasnićemo.”
Začuo je njen glas osetivši ponovo taj miris. Pregorelog tosta...
U nuklearnom reaktoru šaputanje je prestalo. Ogromni stubovi
Gavranove kapije ponovo su bili na svom mestu. Stajali su gotovo
dodirujući zaobljenu tavanicu elektrane. Površina kamenja starog
hiljadama godina bila je pohabana i gruba, a oko njega su se nalazile
metalne ploče, cevi i mašine. Ser Majkl Marš je podigao nož. Pesnicama
je čvrsto stezao njegovu dršku.
„Ne!”, povikao je Ričard.
Nož se spuštao.
Trebalo je da prevali put nešto kraći od dužine ruke. S lakoćom će
probosti dečakovo srce. Vrh je dodirnuo Metovu majicu i probijao mu
kožu. Ali dalje nije mogao. Zaustavio se kao uhvaćen nekom
nevidljivom rukom. Ser Majkl je prostenjao, nastavljajući da gura nož
svom snagom. Gledao je u Meta, znajući da se dečakova moć konačno
probudila, a sa tim saznanjem stigli su i prvi nagoveštaji straha i
poraza.
„Ne...” promrmljao je iskidanim glasom. „Ne možeš! Ne sada! Sad
me nećeš zaustaviti!”
Met je pogledao u nož, savršeno svestan potpune kontrole koju ima
nad njim.
Ser Majkl je vrisnuo. Oštrica noža bila je usijano crvena, a drška
sečiva pržila mu je dlan. Iz nagorele kože izbijao je dim, ali naučnik nije
mogao da ispusti nož. Poslednjim trzajima uspeo je da spusti ruke i
beskorisno sečivo je palo na pod. Jauknuo je i pljunuo u ranjene
dlanove. Kaiševi koji su držali Meta, istog trena su sagoreli i popucali.
Dečak se otkotrljao sa oltara a zatim se uspravio na noge.
Zakoračio je napred, ali se ubrzo zaustavio nad bezdanom
izazivajući meštane da mu se približe. Niko se nije pomerao. Iako
nekoliko stotina puta veće od njega, čak se i stvorenje pod njim povilo i
ustuknulo. Iznad ponora se uzdiglo otrovno, zaslepljujuće zeleno
isparenje. Met se licem okrenuo prema meštanima. Niko nije ni
pokušao da ga zaustavi. Probio se kroz njihov krug i otrčao prema
Ričardu. Metalna ograda iza novinara je pukla. Istog časa bio je
slobodan.
„Pođite za mnom!”, Met je zapovedio glasom koji je jedva podsećao
na njegov rođeni.
Previše šokiran da bi učinio bilo šta osim da se povinuje, Ričard je
krenuo za njim. I dok su meštani shvatili šta se zapravo dogodilo, njih
dvojica su nestali kroz jedina otvorena vrata u prostoriji.
Gospođa Deveril se ubrzo pribrala. Besno urliknuvši, uputila se za
njima. Gospodin Barker, apotekar, pokušao je da pođe za njom. Ali
učinio je to prekasno. Tek što je napravio tri koraka kroz prostoriju,
zemlja pod njim je pukla, a delići metala i betona vinuli su se uvis.
Narandžasti plamenovi žarko su se rasplamsali izbacujući gust oblak
belog dima koji ga je ugušio. Vrišteći, odjednom je pao na zemlju i
nastavio da leži nepomično.
Začulo se zavijanje sirene, a u elektrani su se upalila svetla koja
upozoravaju na opasnost od radijacije. Nivo zračenja dostigao je
smrtonosnu tačku, nastavljajući da se povećava iz časa u čas. „Ostanite
u krugu!”, uzviknuo je ser Majkl. Pridržavajući svoju osakaćenu ruku, i
dalje je jecao. „Došlo je do radioaktivnog zračenja, ali u krugu smo
sigurni!”
Narandžasti plamenovi, viši i od kamenih stubova, propinjali su se
prema tavanici. Stvarali su vatreni pokrivač iz koga je kuljao dim.
Sistem za gašenje požara automatski se aktivirao i na zemlju se sručilo
na hiljade litara vode, natapajući meštane i zaslepljujući ih. Pa ipak, ni
to nije bilo dovoljno da bi se požar ugasio. Bar ne požar ovakve jačine.
Šušteći i pucketajući, plamenovi su se odupirali vodi. Cela zgrada
počela je da se trese.
Kler Deveril je prva reagovala. Ispustila je panični krik i raširenih
ruku potrčala između dva stuba, uputivši se kroz ista vrata kroz koja je
prošla i njena sestra. Ali čim se našla izvan magičnog kruga, više nije
bila zaštićena. Vatrena stihija se obrušila na nju i zapalila joj odeću.
Dim ju je dograbio za noge i povukao je nadole. Vrisnula je jednom, a
zatim je pokušala još jednom. Ali u prostoriji ispunjenoj dimom i
vatrom nije bilo vazduha. Lice joj se izobličilo, a oči su joj pobelele. Pala
je na pod, ostala da leži i da se trese nekontrolisano.
„Ostanite u krugu”, ponavljao je ser Majkl. „Vrata su zaključana, ne
mogu da pobegnu.”
Ispod zemlje, divovsko stvorenje i dalje je žestoko udaralo u
nevidljivu barijeru. Ali nije moglo da je probije. Dobilo je svoj ritual.
Dobilo je i vatru. Međutim, krv deteta bila mu je uskraćena, a to ga je
lišilo potrebne snage.
Tada je ser Majkl spazio nož. Njegov vrh prodro je kroz Metovu
majicu i kožu. Metova snaga ga je zaustavila, ali prekasno. Na samom
vrhu sečiva bila je crvena kapljica. Ser Majklove oči su zaiskrile.
Vrisnuvši od ushićenja, pohrlio je prema nožu i dograbio ga. Krv se još
nije osušila. Presijavala se pod električnom svetlošću.
Ser Majkl se nasmejao i zavitlao nožem prema kapiji.

Metova moć je nadolazila i više je ništa nije moglo zaustaviti.

Zaključana vrata otkinula su se sa šarki kao da ih je potkačio tornado.
Čelične ploče su se savijale i krivile dok je Met prolazio pored njih.
Elektrana „Omega 1” bila je poput lavirinta, ali Met je tačno znao kuda
se kreće. Niz metalne stepenice, hodnikom, kroz prolaz u obliku luka, a
zatim kroz nekoliko vrata koja su se automatski otvorila čim bi im
prišao. Činilo se kao da je ceo život proveo na tom mestu.
Ričard je bio odmah iza njega. Novinar više nije znao kuda su se
zaputili, ali je mogao da pretpostavi da se kreću nadole. Već su se
prilično spustili ispod nivoa zemlje. Sirene upozorenja čule su se svuda
oko njih, a na svakom ćošku treperile su crvene i bele svetiljke. Iz cevi
je šištala para. Voda se iz sistema za gašenje požara slivala kao
vodopad. Činilo se da cela elektrana podrhtava, kao da će svakog časa
eksplodirati. Ričard se uplašio da će se naći u klopci. Verovao da pod
zemljom ne postoji izlaz. Pa ipak, znao je da nije pravi trenutak za
raspravljanje. Držao je jezik za zubima i sledio Meta u stopu kroz
neprijatnu tišinu.
Prošli su prostorijom koja je do plafona bila zatrpana mašinama, a
zatim kroz još jedan hodnik. Vrata na drugom kraju naglo su se
otvorila, naprosto ih prizivajući k sebi.
Vodila su prema metalnoj skeli iznad vodenog rezervoara.
Međutim, to nije bila voda kakvu je Ričard imao prilike da vidi.
Zaustavljajući se da uhvati dah, nagnuo se nad njom. Voda je bila
fluorescentna, takoreći neprirodno plava, kristalno čista i bez trunčice
prašine na površini. Rezervoar je bio u obliku kvadrata dubine oko tri
metra. Na dnu je bio red metalnih posuda, a na svakoj žig sa brojevima.
Polovina posuda bila je prazna. U drugoj polovini nalazile su se
izuvijane metalne šipke, međusobno čvrsto povezane.
Ričard je znao u šta gleda. Tu se hladio radioaktivni otpad iz
reaktora. U bazenu nije bila voda, već kiselina. U sanducima ispod
površine nalazila se najsmrtonosnija supstanca na svetu. Stresao se i
zakoračio unazad. Met ga je čekao, a na licu mu je bio izraz neobične
odlučnosti. Bilo je teško zaključiti da li je budan ili spava.
„Evo me, dolazim”, rekao je Ričard.
Iznenadni udarac u potiljak zatekao je Ričarda potpuno
nespremnog. Da se nije kretao unapred, verovatno bi mu slomio vrat.
Novinar je pao na kolena, a pored njega je proletela žena. Iskoračivši na
sredinu skele, našla se licem u lice s Metom. Bila je to gospođa Deveril.
Ričard je pokušao da se podigne na noge, ali bio je gotovo bez svesti.
Potpuno malaksao, bespomoćno je čučao na tom mestu, dok se
gospođa Deveril približavala Metu čvrsto stežući gvozdenu šipku u
rukama.
„Nije hteo da me sluša”, prasnula je. Na izobličenom licu video joj se
bes. Oči su joj bile ljutite, a usta iskrivljena u neljudsku grimasu.
„Trebalo je da te zaključamo, izgladnimo i potpuno slomimo. S tim je
gotovo, zar ne? Tvoje moći su nestale. Ne znaš kako da ih kontrolišeš.
Sada ću te ubiti i odneti tamo.”
Podigla je gvozdenu šipku, a Met se osvrnuo oko sebe. Nije imao
kuda da pobegne. Sa jedne strane bio je zid, a sa druge niska ograda
koja ga je delila od bazena sa kiselinom. Skela je bila široka samo dva
metra. Gospođa Deveril je stajala između njega i Ričarda. Čak i da je
mogao da pobegne, to bi značilo da svog prijatelja ostavlja na cedilu, a
to nije mogao da uradi. Nije imao izbora. Morao je da se bori protiv nje.
Šipkom je zavitlala kroz vazduh. Brz poput pantera, Met je skočio u
stranu, ali je zatim posrnuo unazad pošto ga je gospođa Deveril šiljatim
vrhom šipke snažno udarila u stomak. Za ženu njenih godina, kretala se
neverovatnom brzinom, dodatno osnažena gnevom. Pošto se bacila na
njega, Met je pao na ogradu. Ništa nije mogao da učini. Ova žena je od
njega bila viša, bila je naoružana i gotovo luda. Režeći od besa i napora,
šipkom je pritiskala njegov grudni koš pričepivši ga s boka takvom
silinom da je Met pomislio kako će mu smrviti rebra.
Poželeo je da može da upotrebi svoje moći nad njom, ali Džejn
Deveril je bila u pravu. Njegov dar je odjednom iščezao. Put do ovog
mesta sasvim ga je iscrpeo. U njemu je bio felerični prekidač koji se baš
tada isključio. Ponovo je bio samo običan dečak, a ona ga je
savladavala.
Gospođa Deveril je podigla šipku koja je ubrzo skliznula preko
Metovih grudi i došla mu pod grlo. Sada je njome htela da smrvi
dečakov dušnik. Njeno ispijeno lice sa šiljatim jagodicama bilo je tik uz
njegovo. Iz očiju su joj sevali ozlojeđenost i mržnja. Met je osetio kako
mu tlo izmiče pod nogama. Gurala ga je nadole. Ograda mu je pritiskala
kičmu, a vrat mu se izvijao sve dok u jednom trenutku nije pod sobom
ugledao bazen okrenut naopako. Priteran u ćošak, Met je podigao
koleno i zabio ga ženi u stomak. Zaurlavši od bola, gospođa Deveril se
povukla unazad. Met se izvio u stranu.
Šipka je ponovo poletela prema njemu. Met se izmakao. Pored
obraza je osetio nalet vazdušne struje, a zatim je šipka zviznula u
ogradu. Varnice su zaiskrile. Met je skočio iza gospođe Deveril,
pokušavajući da je iznenadi. Ali ona kao da je to očekivala, nasrnula je
nogom na Meta i on se sapleo. Našao se na leđima, posmatrajući
gospođu Deveril kako obema rukama podiže metalnu šipku. Zariće mu
je u grudi kao koplje.
„Još uvek si moj!”, uzdahnula je. „Imaću tvoju krv. Iščupaću ti srce i
poneću ga sa sobom.”
Stisnula je pesnice i duboko udahnula.
A zatim se, urlajući, ponovo ustremila na njega. Gvozdena šipka i
ovaj put ga je mimoišla. Metov pogled odlutao je prema Ričardu koji se
dotle malo pribrao. Uloživši poslednji napor, novinar je svom snagom
gurnuo gospođu Deveril otpozadi. Izgubila je ravnotežu, na trenutak se
zateturala, a onda se uz vrisak prevrnula preko ograde i upala u
rezervoar.
Potonula je kao kamen, upavši u jedan od metalnih sanduka. Dok su
joj mehurovi izbijali iz usta, pokušala je da izađe na površinu. Međutim,
bilo je prekasno. Kiselina ju je nagrizala. Prelazeći pogledom preko
rezervoara, Ričard je video da je veliki deo njenog lica uništen.
„Ne gledaj, Mete”, upozorio ga je.
Gospođu Deveril više nije bilo moguće prepoznati. Meso joj se
odvajalo od kostiju, a kosa joj, je otpadala. Ričard je zatvorio oči. Znao
je da su u srednjem veku spaljivali veštice, ali ovakva smrt bila je
mnogo surovija.
Met se uspravio na noge. „Ovuda”, rekao je tiho.
Na kraju skele bila su još jedna vrata, a iza njih još jedne stepenice
koje su vodile dublje pod zemlju. Zidovi su se iznenada izmenili.
Umesto okrečenih i fino izmalterisanih zidova kakve su videli u
hodnicima na gornjim spratovima, pred njima su se sada ukazali zidovi
od kamena tu i tamo prekriveni mahovinom. Zarđale gvozdene
stepenice spuštale su se u tamu. Ričard je začuo zvuk vode koja teče.
Podzemna reka!
Stepenice su se završavale na maloj trouglastoj platformi. Odmah
ispod nje, crna reka je vijugala kroz kilometrima duge podzemne
pećine koje su se nalazile ispod šume. Sistem pećina bio je nalik
podzemnoj cevi gotovo do vrha napunjenoj ledenom vodom. Nije bilo
obala niti bilo kakvog puteljka. Voda je bila jedini izlaz.
 „Drži se za mene”, rekao je Ričard. Met je rukama obgrlio novinara.
„Samo se drži.”
Skočili su.

Hala sa reaktorom u elektrani „Omega 1” se rušila. Plamenovi su

izbijali gotovo iz svakog ugla, stvarajući vrelinu takvog intenziteta da
su se masivne cevi i platforme topile. Zemlja se izobličavala i pucala.
Jedan zid je naprsao, a nalet noćnog vazduha još više je raspirivao
požar pojačavajući dim.
Ser Majkl Marš je stajao sâm pored oltara, a vetar i dim sasvim su
ga obavijali. Nasmrt preplašeni, meštani su pokušavali da pobegnu
odatle. Međutim, našavši se izvan zaštite čarobnog kruga, trenutno su
sagoreli u čeljustima vatrenog pakla. Kontrolna soba je eksplodirala, a
smrtonosna kiša staklenih krhotina i metalnih šiljaka sručila se na
komoru sa reaktorom.
Metalni toranj u udaljenom delu kružne prostorije zanjihao se
nakon što je tlo ponovo zadrhtalo. Uz nepodnošljivu škripu i eksploziju
varnica, iznenada se srušio i probio zid. Slomio se i jedan prozor kada
je kroz njega proletela vatrena kugla kao puščani metak.
Ser Majkl se nagnuo prema žrtveniku. Pod njim, duboko ispod dima
i vatre, crna ruka prizvanog stvorenja poslednji put je udarila u kapiju.
Drevno kamenje gotovo je iščezlo. Raspadalo se i izbacivalo prašinu iz
svojih naprslina. Elektrana „Omega 1” našla se u zemljotresu koji je
sama izazvala. Zidovi su vibrirali, a metalne merdevine i platforme
rušile su se na zemlju.
A zatim se uz krik, kakav svet nije čuo već milion godina, kralj
Drevnih oslobodio. Kapija je popucala. Jedna kapljica Metove krvi bila
je dovoljna da je oslabi. Kroz nju je prošla ruka.
„Uspeli smo!”, uzviknuo je ser Majk, širom otvorenih očiju.
„Ovde si! Slobodan si!”
Ogromna šaka se raširila. Divovski prsti zaklonili su svetlost u
prostoriji.
Šaka je potpuno obavila naučnika. On je ispustio uzvik oduševljenja
koji se pretvorio u užasan vrisak onoga časa kad je shvatio šta će se
dogoditi. Šaka ga je stisla i zdrobila. Ser Majkl Marš je poginuo
užasnom smrću. Zdrobilo ga je stvorenje kome je služio celog života.
A zatim se reaktor, koji je radio punom snagom, potpuno raspao.
Izletela je zaslepljujuća, žarka svetlost, nalik onoj koja potiče od samog
sunca: svetlost atomske eksplozije.
Iz zemlje se uzdigao ogromni oblak u obliku pečurke. Najužasniji
izum ljudskog roda oteo se kontroli, protežući se spiralno prema
noćnom nebu i noseći sa sobom dovoljno smrtonosne radijacije da
uništi polovinu Engleske.
Međutim, kapija se otvorila.
Vakuum je trebalo popuniti nečim.
Atomska energija se povlačila. Usisavala ju je ista ona kapija kojoj je
pomogla da se otvori. Dimna pečurka uzdigla se nešto manje od pola
kilometra iznad zemlje, ali se sada povlačila nadole, a dim i smrtonosni
gasovi nestajali su u otvoru nastalom između dva sveta.
Zlokobno stvorenje bilo je opkoljeno sa svih strana, bespomoćno se
koprcajući dok ga je, kao sićušnog pauka, usisavao divovski slivnik.
Bilo je uhvaćeno u bujicu čiste svetlosti koja je kružila oko njega,
stvarajući vrtlog iz kojeg nije bilo bekstva. Plamenocrvena zavesa
nadvila se nad svim, da bi zatim počela lagano da se gasi i na kraju
sasvim iščezla. Crni i beli kvadrati na podu hale sa reaktorom lagano su
se pojavljivali. Stvorenje je nestalo, a kapija se ponovo zatvorila.
Tri kilometra od tog mesta, podzemna reka izbacila je Ričarda i
Meta iz pećine. Kašljući i drhteći, ubrzo su se dokopali obale i našli na
suvom. Trag ružičaste svetlosti pojavio se na horizontu noćnog neba,
najavljujući još jedan izlazak sunca na nebeskom svodu.
Konačno je sve bilo gotovo.
 ČOVEK IZ PERUA

„U Tajmsu?”
„Ništa.”
„U Dejli telegrafu?”
„Ništa.”
„U Dejli mejlu?”
„Ništa.”
„U Indipendentu?”
„Ništa.”
„A u Mondu?”
„Ne znam, na francuskom je.”
„Pa mora negde da bude nešto.”
Met i Ričard su sedeli za kuhinjskim stolom u novinarovom stanu u
Jorku, držeći u rukama po par makaza i po šolju čaja. Prošlo je nešto
više od nedelju dana od njihovog bekstva iz elektrane „Omega 1”.
Obojica su izgledali drugačije. Kao uspomenu na Prirodnjački muzej,
Met je imao ožiljak na jednom obrazu, ali je delovao manje bledo i
umorno. Boravak kod Ričarda, spavanje do kasno ujutru, gledanje
televizije i minimalne obaveze, očigledno su mu prilično godili. Ričard
je, pak, bio mnogo više optimističan i bolje organizovan iako mu je i
dalje bilo teško da poveruje u to da je uopšte preživeo. Osim toga, bio je
više nego ubeđen da će medijima prodati najbolju priču koja je ikada
napisana. Neće ponuditi priču koja obavezno ide na naslovnu stranu;
štaviše, njegova priča će se naći na svim novinskim stranama.
Okruženi novinama i časopisima, prelistavali su ih od prve do
poslednje strane. To su radili svakodnevno, a ishod je uvek bio isti.
„Koliko još treba da pročitamo?”, upitao je Met.
„Ne mogu da verujem da se ovo dešava”, rekao je Ričard. „Mislim, to
bi moralo negde da se pomene. Pa ne može se dogoditi nuklearna
eksplozija usred Jorkšira a da to niko ne primeti.”
„Kod vas je onaj isečak iz Jorkšir posta.”
 „Da, naravno!” Ričard je sa vrata od frižidera skinuo novinski isečak
koji je za njih bio pričvršćen magnetom. „Dva stupca o jarkoj svetlosti
viđenoj nad šumama u blizini Leser Molinga. Jarka svetlost - tako su to
nazvali! I to su stavili na treću stranu uz vremensku prognozu.”
Poslednjih sedam dana Ričard je neprestano pratio vesti u štampi,
na radiju i televiziji. Bio je potpuno zbunjen. Izgledalo je kao da se baš
ništa neuobičajeno nije dogodilo. Građevinski inženjeri i dalje su
ispitivali štetu pričinjenu na Prirodnjačkom muzeju. Uništeni su fosili
dinosaurusa vredni više miliona funti, ali niko nije ni pomenuo
profesora Sandžeja Drejvida, čiji su leš, sasvim sigurno, morali pronaći
u muzeju. Isto je važilo i za smrt ili nestanak ser Majkla Marša, nekada
uticajnog vladinog naučnika ovenčanog titulom viteza. Budući da nije
bilo čitulja, nikakvih komentara niti bilo čega, činilo se kao da nikada
nije ni postojao.
A šta je bilo sa Ričardovom pričom?
Napisao ju je za samo dvadeset četiri sata. Polazeći od sasvim
jednostavnog koncepta, sveo ju je na desetak strana, uopšteno
govoreći o onome što se dogodilo. Met je insistirao na tome da se
njegovo ime izostavi. Znao je šta je učinio, ali i dalje nije bio siguran
kako mu je sve to pošlo za rukom... Iskreno, nije ni želeo da sazna. Na
kraju je smogao snage da zaustavi nož i izbavi se. Malo toga se zaista
sećao. U jednom trenutku ležao je na žrtveniku, da bi se u sledećem
borio sa gospođom Deveril iznad rezervoara sa kiselinom. Ono što se
dogodilo u međuvremenu, bilo je nalik ružnom snu. Izgledalo je kao da
neko upravlja njegovim mislima.
Da je bilo po Metovom, o Džejn Deveril i Gavranovoj kapiji više se
nikad ne bi govorilo. Dečak nipošto nije želeo da se nađe na naslovnim
stranicama svetskih novina. Kao nekakav junak. Ili možda čudak.
Ričard je konačno pristao da mu dodeli lažno ime. Tako je bilo
najlakše. Nije pomenuo ni projekat SOS jer bi se on lako mogao dovesti
u vezu sa Metom i na taj način razotkriti njegov identitet. Osim toga,
Met nije želeo da u novinama vidi ništa slično.
Priču od desetak strana Ričard je poslao svim novinskim
redakcijama u Londonu. Otad su prošla tri dana i polovina redakcija
već je odgovorila.

Poštovani gospodine Kol,

Urednik Vam zahvaljuje na novinskoj priči koja je stigla u
našu redakciju 4. maja. Nažalost, moramo da Vas obavestimo
 da ona nije sasvim prikladna za objavljivanje.
S poštovanjem...

Svi odgovori izgledali su manje-više isto. Sasvim kratki, odmah su

prelazili na stvar, ne navodeći nijedan razlog zbog kojeg ga odbijaju.
Jednostavno nisu želeli...
Met je znao da je Ričard iznerviran i ljut. Nije ni očekivao da će ljudi
poverovati u sve što je napisao. Na kraju krajeva, veliki deo toga bio je
na granici neverovatnog. Pa opet, neko se morao upitati šta se to
dogodilo u muzeju i u nuklearnoj elektrani. Na mestu u šumi gde je bila
elektrana „Omega 1” sada je bio ogroman krater. Leser Moling je bio
pust. Kako se može dogoditi da jedno selo tek tako nestane preko noći?
Na stotinu pitanja lebdelo je u vazduhu, a Ričardov članak ponudio bi
odgovor bar na neka od njih. Zašto niko nije želeo da ga objavi?
Među njima je tinjala neizrečena zabrinutost.
Metu je bilo jasno da živi u vremenu kojem realno ne pripada.
Gospođa Deveril je poginula. Zvaničnici u Londonu svakoga časa će
konstatovati da je ona nestala i pitati se šta se dogodilo sa njim.
Projekat SOS uzeće ga pod svoje i poslaće ga na neko drugo mesto. Bilo
je očigledno da više neće moći da ostane sa Ričardom. Iako je u stanu
bilo dovoljno mesta za obojicu, četrnaestogodišnjak se ne može tek
tako useliti u stan jednog dvadesetpetogodišnjaka koga poznaje samo
nekoliko nedelja. Da stvari budu još gore, Ričard je ostao bez gotovine.
Nije se pojavio u redakciji nedelju dana i izgubio je posao u Gazetu.
Urednik mu nije čak ni poslao službeno obaveštenje. Njegov otkaz
jednostavno je objavljen na naslovnoj strani: NOVINAR OTPUŠTEN.
Ričard se osećao beznadežno. Osim ako ne namerava da živi od
nagrade dobijene za ekskluzivni novinski članak, svakako će morati da
potraži novo zaposlenje. Pomenuo je da će se možda vratiti u London.
„U stvari, znaš li šta ja mislim?”, progovorio je iznenada Ričard.
„Šta?”
„Mislim da sve ovo neko radi namerno. Ubeđen sam da je neko iz
vlade stavio zabranu D na objavljivanje ove priče.”
„Šta je to zabrana D?”
„Vladino oružje. Cenzura. Kada zbog nacionalne bezbednosti ne žele
da se neki članak pojavi u novinama.”
„Mislite li da znaju šta se dogodilo?”
„Možda. Ne znam.” Ričard je zgužvao novine. „Znam samo da je
neko morao da se oglasi povodom svega i uopšte ne mogu da verujem
da to niko nije učinio.”
Na vratima se začulo zvono. Ričard je otišao do prozora i pogledao
dole.
„Poštar?”, pogađao je Met.
„Ne. Izgleda kao neki turista. Verovatno se izgubio.” Mnogi turisti
su prolazili pored Ričardovog stana, alije bilo neobično da je ovaj
pozvonio. „Sići ću dole da ga se otarasim”, rekao je Ričard i izašao iz
sobe.
Met je dovršio čaj i stavio šolju u sudoperu. Poslednjih noći
konačno je ponovo počeo da spava kako treba, a što je još važnije,
košmari su nestali. Ali znao je da ga i dalje čeka četvoro dece sa plaže.
Tri dečaka i devojčica. Zajedno sa njim činili su petorku.
Met je bio prvi iz te petorke.
Sve vreme se radilo o tome: četiri dečaka i devojčica jednom su
spasli svet i vraćaju se da to učine ponovo. Met je u muzeju rekao
Ričardu kako veruje da je on jedno od te dece.
Ali kako je to moguće ako su oni živeli pre više hiljada godina? Bilo
je više nego očigledno da Met poseduje neku neobičnu moć. Svejedno,
to nije bilo oružje koje može da kontroliše. Da je bilo po njegovom, više
ne bi morao niti da zna za njega niti da ga koristi. Glavu je zaronio u
dlanove. Koliko ga sećanje služi, nikada nije uspevao da kontroliše svoj
život. Sada je osećao da sasvim gubi kontrolu nad sobom.
Ričard se vratio u sobu u pratnji čoveka odevenog u svetlo odelo.
Izrazito crnokos, maslinaste puti i tamnih očiju, zaista je izgledao kao
stranac. Svejedno, nije delovao kao turista. Nosio je skupocenu kožnu
aktovku i više je podsećao na poslovnog čoveka - možda na nekog
međunarodnog advokata.
„Ovo je gospodin Fabijan”, rekao je Ričard. „Tako se bar
predstavio.”
„Dobro jutro, Mete. Baš mi je drago da te upoznam.” Fabijanov glas
je bio blag, a svaku reč izgovarao je pažljivo sa prilično izraženim
španskim naglaskom.
„Gospodin Fabijan je pročitao moj članak”, nastavio je Ričard. „On je
iz Neksusa.”
Neksus. Tajna organizacija koju je profesor Drejvid pomenuo pre
nego što je ubijen.
„Šta želite?”, Met je bio više nego odrešit. Već mu je bilo dosta svega
i samo je želeo da sve to ostavi za sobom.
Fabijan je uzdahnuo. „Mogu li da sednem?”, upitao je.
 Ričard je pokazao na stolicu.
Fabijan ju je primakao k sebi. „Hvala vam, gospodine Kol. Metju,
dozvoli mi pre svega da ti kažem kako mi je izuzetno drago, štaviše,
veoma sam počastvovan što sam te upoznao. Poznato mi je kroz šta si
sve prošao. Nadam se da si se potpuno oporavio.”
„Ne znate ni polovinu toga”, progunđao je Ričard.
Fabijan mu se obratio. „Naravno, i vi ste bili u Prirodnjačkom
muzeju kad je poginuo profesor Drejvid”, rekao je. „Zanima me kako ste
uspeli da preživite.”
Ričard je slegnuo ramenima. „Zahvaljujući grudnom košu”,
odgovorio je. „Bio sam zarobljen pod kosturom dinosaurusa. Njegov
grudni koš zaštitio me je od cigli koje su se rušile, a gospođa Deveril
me je odatle izvadila.” Zastao je. „Rekli ste da ste pročitali moj članak.
Možda biste mogli da mi objasnite nešto. Kako to da ga niko ne želi?”
Fabijan je uzdahnuo sa žaljenjem. „To zapravo i jeste razlog moje
posete vama, gospodine Kol”, objasnio je.
„Moja organizacija je sprečila objavljivanje vaše priče. Posao nam je
da se postaramo da za nju niko ne sazna.” „Molim?” Ričard je zurio u
svog gosta ispunjen besom i nevericom. „Kažete da je Neksus...”
„Veoma mi je žao zbog toga. Znam koliko je to uznemiravajuće za
vas.”
„Uznemiravajuće! Jeste li vi poludeli?” Ričard je bacio pogled na
kuhinjski sto, a Metu je laknulo kad je shvatio da u blizini nema
nikakvog noža.
„Ne možemo dozvoliti da vaša priča bude objavljena, gospodine
Kol.”
„Zašto ne možete? Kako ste uopšte uspeli u tome?”
„Što se tiče vašeg drugog pitanja, siguran sam da vam je Sandžej
Drejvid već objasnio koliko je naša organizacija uticajna. Imamo svoje
ljude u... vladi, policiji, crkvi. Dajemo im instrukcije. U ovom slučaju,
posavetovali smo ih da ne objavljuju vaš materijal.”
„Ali zašto?”, zagrmeo je Ričard.
„Molim vas, gospodine Kol.” Fabijan je video bes u očima novinara.
„Dozvolite mi da vam objasnim.” Pričekao je malo da se Ričard primiri.
„Pođimo od toga da vaša priča deluje sasvim neverovatno. Veštice i
fantomski psi? Natprirodna stvorenja koja nazivaju Drevnima? Pa onda
dečak”, pokazao je prstom na Meta, „sa nekim natprirodnim moćima?”
„Sve se dogodilo upravo onako kako je Ričard opisao”, rekao je Met,
stajući u odbranu svog prijatelja.
 „Da li je zaista? Njuškajući unaokolo poslednjih nedelju dana,
policija nije pronašla mnogo toga što može da potkrepi vašu verziju
događaja. Istina je da su meštani Leser Molinga iznenada spakovali
svoje prnje i otišli iz sela. Elektrana ‘Omega 1’ sada je samo ruševina.
Međutim, primera radi, ako se tamo zaista dogodila eksplozija, kako je
onda moguće da u tom području nema tragova radijacije?”
„Objasnio sam to u svom članku”, rekao je Ričard gotovo sa
dosadom. „Mislimo da je sve radioaktivne supstance usisala kapija.”
„O, da. Gavranova kapija. Upravo je to najsmešnije od svega. Pisali
ste o nekim kružno raspoređenim stubovima za koje niko na svetu
nikada nije čuo...”
„Profesor Drejvid je čuo za njih”, rekao je Met. „Sandžeja Drejvida
više nema.”
„Sačekajte malo.” Ričard je tresnuo pesnicom o sto. „Vi ste član
Neksusa. Znate da govorim istinu. Zašto se pretvarate da ništa od
ovoga nije tačno?”
Fabijan je potvrdio. „U pravu ste. Mislio sam da sam to razjasnio na
samom početku. Naravno da vam verujem.” Ričardu se zavrtelo u glavi.
„Zašto onda hoćete da zataškate celu stvar?”
„Zato što je ovo dvadeset i prvi vek, a ljudi ne mogu da žive u
neizvesnosti. Ako postoji terorizam, ljudima je potrebno da budu
sigurni da policija drži stvari pod kontrolom. Kada se pojavi nova
bolest, od naučnika očekuju da pronađu odgovarajuće lekove. Živimo u
vreme koje ne poznaje nemoguće.”
„Ali vi verujete u nemoguće.”
„Tako je. Pa ipak, šta mislite, zašto našu organizaciju držimo u
tajnosti? Zato što bi ljudi pomislili kako smo sasvim poludeli,
gospodine Kol. Eto zašto. Jedan od naših članova je senator, pripadnik
Demokratske partije u Americi. Kada bi počeo da govori o Drevnima,
istog časa bi mu izglasali nepoverenje. Drugi član je žena
multimilijarder koja se bavi računarskim softverom. Podržava nas i
veruje u nas, ali bi se akcije njene firme strmoglavo srušile na berzi ako
bi se za to saznalo. Imam ženu i decu. Ali čak ni oni ne znaju zašto sam
ovde.”
Obratio se Metu.
„Iako toga nisi svestan”, rekao je, „nosioci projekta SOS vrlo dobro
znaju da gospođa Deveril više ne brine o tebi. Mogli bismo da im
kažemo gde se nalaziš. Jedna naša reč bila bi više nego dovoljna da se
ponovo nađeš pod njihovim starateljstvom.”
 Met je izgubio nadu. Dakle, dogodiće se upravo ono čega se
pribojavao.
Međutim, tada ga je Ričard iznenadio svojom reakcijom. „Niko neće
nikud da odvede Meta”, prosiktao je. „Ostaće ovde sa mnom.”
„Upravo smo to i imali na umu.” Fabijan se prvi put nasmešio.
„Vidite? Već smo razgovarali sa pravim ljudima i stvar je sređena.
Možemo da vam pomognemo, a od vas očekujemo isto. Radićemo
zajedno.”
„Kako ja mogu da vam pomognem?”, upitao je Met.
„Bojim se da tvoja uloga u svemu ovome još nije završena”,
odgovorio je Fabijan. „Sandžej Drejvid mi je govorio o tebi. Rekao je
kako je tvoje pojavljivanje jedini izuzetan događaj u njegovom životu.”
„Zašto?
„Zato što je verovao da si ti jedan član Petorke.”
Ponovo su se vratili na to. Jedan iz Petorke.
Met je uzdahnuo. „Uporno to govorite. Međutim, šta to uopšte
znači?”
„Petoro dece spasio je svet. Njih petoro će ga spasti ponovo. To je
deo proročanstva, Mete. Ono što se dogodilo ovde u Jorkširu, samo je
početak. Neksus će biti ponovo sazvan i moraćeš da se sretneš sa
nama. Do tada, tražimo samo da budeš ovde. I da nikome ništa ne
govoriš. Ovakve stvari treba da zadržimo za sebe.”
Zavladala je duga tišina.
„Sve je to veoma lepo”, rekao je Ričard. „Ali kako očekujete da se
staram o njemu? Budući da Neksusu ništa ne promiče, verovatno ste
primetili da sam izgubio posao. Zar Met ne bi trebalo da ide u školu?
Ne može po ceo dan samo da sedi sa mnom!”
„Lako ćemo ga upisati u neku lokalnu školu”, odgovorio je Fabijan.
„Sve što vam je potrebno, nabavićemo.” Izvadio je vizitkartu i lagano je
spustio na sto. „Što se tiče životnih troškova, za njih ćemo se takođe
pobrinuti.” Otvorio je aktovku, izvadio iz nje debelu kovertu i uručio je
Ričardu. Novinar je osmotrio unutrašnjost koverte i zazviždukao. „Tu
ima pet hiljada funti, gospodine Kol. Smatrajte to prvom isplatom. Kad
vam bude potrebno još, samo me pozovite.”
Fabijan se uspravio. Pružio je ruku Metu koji se preko volje
rukovao.
„Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što sam te upoznao”,
rekao je Fabijan. „Ponovo ćemo se sastati u Londonu, i to vrlo uskoro.”
Izgledalo je kao da odlazi, ali najednom se okrenuo. Bilo je zabrinutosti
u njegovim očima. „Možda ovo ne bi trebalo da vam govorim”, rekao je.
„Ali ćete na kraju svejedno saznati. Osim toga, verujem da bi moj
prijatelj, profesor Drejvid, želeo da vam to kažem.” Uzdahnuo je.
„Verujemo da postoji još jedna kapija.”
„Molim?”, Met je bio iznenađen.
„Živim u Limi, u Peruu. Zato su me i odabrali da vas danas posetim.
Imamo dokaz da u mojoj zemlji postoji još jedna kapija. Lako se može
dogoditi da vas pozovem da dođete tamo.”
„Mora da se šalite”, odgovorio je Met. „Obavio sam svoj deo posla.
Ne želim više ništa da znam o tome.”
„Meni je to jasno, Mete. Ali upamti - Neksus je na tvojoj strani. Tu
smo da bismo ti bili prijatelji.” Pogledao je u Ričarda i klimnuo glavom.
„Nemojte ustajati, gospodine Kol. Sam ću izaći.”

Desetak minuta Met i Ričard nisu progovorili ni reč.

„Pa”, Ričard je konačno prekinuo tišinu. Na stolu pred njim bile su
rasute novčanice. „Ovim smo makar rešili problem novca.”
„Druga kapija...” Met je prebledeo. Najednom je izgledao premoren.
„To nema nikakve veze sa tobom”, rekao je Ričard.
„I te kako ima veze sa mnom, Ričarde. Tek mi je sada jasno. Kad je
uništena elektrana, mislio sam da je sve gotovo, ali sam pogrešio. Kao
što je ovaj čovek rekao - bio je to tek početak.”
„Nema šanse”, rekao je Ričard. „Hoću da kažem, razmisli malo bolje.
Veruješ li da zaista postoji još jedan krug kamenih stubova? I da je još
neki luđak otišao tamo i u središtu svega sagradio nuklearnu
elektranu? To nema veze s tobom, Mete. Govorio je o Južnoj Americi,
hiljadama kilometara daleko!”
„Nateraće me da odem tamo.”
„Ne mogu da te nateraju da uradiš ono što ne želiš. Pokušaju li,
imaće posla sa mnom.”
Ne mogavši da se uzdrži, Met se nasmejao. „Hvala vam što ste
toliko rizikovali zbog mene.”
„Nije to ništa. Zapravo, nisam ni planirao da to učinim. Jednostavno
se dogodilo.”
„Rekao bih da ste se zbog mene prilično uvalili u sve ovo.”
Ričard je klimnuo glavom. „Pretpostavljam da je tako. Pravo
davljenje. Sa druge strane, pošto sam ostao bez posla, mogao bih da ti
budem dadilja.”
 „Ne treba mi dadilja.”
„Treba ti, nego šta. A meni je i dalje potrebna priča. Sve ukazuje na
to da nas dvojica treba da se držimo jedan drugog.”
„Druga kapija...”
„Mete, izbaci to sebi iz glave. Više stvarno nemam pojma šta se
događa, ali jedno znam sigurno. Nećemo ići u Peru.”
1 Sposobnost da se vančulnim zapažanjem stiču saznanja o događajima
u budućnosti, najčešće kroz san, vizije i si. (prim. prev.)

2 Skraćenica za Kentucky Fried Chicken, restoran brze hrane (prim,

prev.)