Ameli Notomb

IVA

PAIDEIA
PAIDEIA
Naslov originala
Amelie Nothomb
Mercure
Albin Michel, Pari, 1998.
This book is published by arrangement with Literary Agency Agence de lEst
Za Balkandownload:
Scan: Janja
Obrada: Prebond

Izdava
PAIDEIA, Beograd
Generalni direktor
PETAR IVADINOVI
Glavni i odgovorni urednik
VESNA JANJI
2011, PAIDEIA, za ovo izdanje
Ameli Notomb

IVA

Prevela s francuskog
ANA PETROVI

PAIDEIA
Beograd, 2011.
Sve protiv E.
 AZELIN DNEVNIK
Da bi ovek iveo na ovome ostrvu, treba da ima neto to eli da sakrije. Sigurna sam da stari ima neku
tajnu. Nemam pojma ta bi to moglo biti; sudei po predostronostima koje preduzima, mora biti neto
krupno.
1 2
Svaki dan jedanput iz luke Ned polazi brodi u pravcu ostrva Mort-Frontijer . Starevi ljudi ekaju na
gatu; oni podrobno pretresaju namirnice, potanske poiljke ako ih ima i onu sirotu aklinu. A ona mi je i
priala, uz priguenu ljutnju: po emu li ona moe biti sumnjiva, ona koja je u starevoj slubi ve trideset
godina? I ja bih volela da znam.
Samo jedanput sam ula u tu barku, pre dobrih pet godina. Tada sam dola na ostrvo i ponekada
pomislim da se nikada neu vratiti.
Kada razgovaram sama sa sobom, uvek ga zovem starcem: to je nepravedno, jer starost ni na koji nain
nije glavna osobina Omera Lonkura. Kapetan je najplemenitiji ovek kojega sam srela; njemu dugujem sve, pa i
sam ivot. Pa ipak, kada moj unutranji i slobodan glas progovori negde duboko u meni, nazivam ga starcem.
A ima jedno pitanje koje neprekidno sebi postavljam: nije li bilo bolje da sam umrla pre pet godina u
bombardovanju kada mi je unakaeno lice?
Ponekada ne mogu da se uzdrim a da to ne kaem starcu:
- Kapetane, zato me niste ostavili da crknem? Zato ste me spasili?
On se svaki put naljuti:
- Kada ovek ima mogunosti da ne umre, onda je duan da ostane iv!
- Zato?
- Zbog ivih koji te vole!
- Oni koji su me voleli poginuli su u bombardovanju.
- A ja? Volim te kao otac od prvoga dana. Ti si moja ki svih ovih pet godina.
Na to se ne moe nita odgovoriti. Meutim, u unutranjosti moje glave neki glas prosto vriti:
Ako ste mi otac, kako smete da spavate sa mnom? A osim toga, u vaim godinama pre biste mi bili
deda nego otac!
Nikada neu smeti da mu kaem neto slino. U odnosu prema njemu oseam kako sam podeljena
nadvoje: jedna polovina mene voli, potuje i divi se Kapetanu, a druga skrivena polovina povraa kada vidi
starca. I ta polovina bi bila nesposobna da progovori glasno.
Jue mu je bio roendan. Mislim da niko nije bio toliko srean to ima sedamdeset sedam godina.
- Ova 1923. je divna godina rekao je. Prvoga marta napuniu sedamdeset sedam godina; a 31.
marta ti e imati dvadeset tri godine. Neverovatan mesec mart 1923. godine kada emo nas dvoje zajedno
napuniti jedan vek!
Ta zajednika stogodinjica koja njega toliko raduje, mene prosto uasava. I kao to sam se pribojavala,
sino mi je doao u postelju; bio je to njegov nain da proslavi svoj roendan. Volela bih da mu je sto godina:
ne, ne elim ja da on umre, nego da vie ne bude sposoban da spava sa mnom.
Do ludila me dovodi upravo to to njemu uspeva da me eli. Kakvo li udovite mora biti kada eli
devojku ije lice nema niega ljudskog? Kada bi bar ugasio svetlost! Meutim, dok me miluje, on me guta
oima.
- Kako moete da me gledate tako? pitala sam ga te noi.
- Ja vidim samo tvoju duu, a ona je tako lepa.
Taj odgovor me dovodi do besa. On lae: znam koliko mi je dua runa, meni koja osecam toliku
odvratnost prema svojem dobrotvoru. Kada bi se moja dua mogla videti na licu, bila bih jo odvratnija. A u
stvari, starac je nastran: upravo moja nakaznost izaziva u njemu elju za mnom.
To moj unutranji glas postaje prekoran. Kako sam nepravedna! Kada me je naao pre pet godina,
Kapetan svakako nije pretpostavljao da e me ikada poeleti. Bila sam krhotina medu hiljadama ratnih rtava
koje su umirale kao muve. Moji roditelji su poginuli i ja nisam imala nita i nikoga; pravo je udo to me je uzeo

1
2
Le Naeud vor, zamka, petlja.
Mortes-Frontieres Mrtve-Granice.
pod svoju zatitu.
Kroz dvadeset devet dana bie moj rodendan. Volela bih da je to ve prolo. Istim povodom prole
godine starac me je privoleo da popijem suvie ampanjca; sutradan ujutru probudila sam se gola na fokinoj
koi koja stoji ispred mojega kreveta i nisam se seala niega ta se deavalo te noi. A najgore je ne seati se.
ta li e mi se samo dogoditi za vreme te gnusne proslave nae stogodinjice?
Ne treba na to da mislim, bolesna sam od toga. Oseam da u opet povraati.

Drugoga marta 1923. godine, direktorka bolnice u Nedu pozva Fransoaz avenj, svoju najbolju
bolniarku.
- Ne znam ta da vam savetujem, Fransoaz. Taj Kapetan je neki nastran starac. Ako prihvatite da ga
negujete na ostrvu Mort-Frontijer, biete plaeni vie nego to moete zamisliti. Ali moracete da prihvatite
njegove uslove: kada iziete iz amca, bicete pretreseni. Pregledace i vau bolniarsku torbu. A uzgleda da vas
tamo ekaju jo neka uputstva. Razumela bih ako odbijete. Meutim, ne mislim da je Kapetan opasan.
- Prihvatam.
- Da li ste spremni da odete ve danas posle podne? Izgleda da je neto hitno.
- Otii u.
- Da li vas je zarada primamila da idete tamo baz razmiljanja?
- Ima i toga. Ali naroito to mi se ini da na tome ostrvu postoji neko kome sam potrebna.

Jo dok su bile u barci, aklina je upozorila Fransoaz:

- Pretresae vas, devojko. I to mukarci.
- Svejedno mi je.
- To bi me udilo. Mene pretresaju svaki dan ve trideset godina. Trebalo bi da sam se ve navikla, ali
meni je to i dalje neprijatno. A vi ste, osim toga, mladi i prijatnoga izgleda, pa ne treba ni pomiljati ta e vam
te svinje...
- Kaem vam da mi je svejedno kratko odgovori bolniarka.
aklina se vrati svojim namirnicama gunajui, dok je mlada
ena gledala ostrvo koje je bilo sve blie. Pitala se da li je usamljeniki ivot povlaena sloboda, ili
oajnika tamnica.
Na gatu Mort-Frontijera etiri oveka su je pretresala sa hladnoom koja se mogla uporediti samo sa
njenom, to je bilo veliko razoarenje za staru sluavku koja je neprekidno gunala pod njihovim paljivim
rukama. Zatim su dole na red njihove tane. Posle pretresanja Fransoaz ponovo spakova svoju bolniarsku
torbu, a aklina sredi povre.
Otpeaile su do zamka.
- Kakva lepa kua ree bolniarka.

Neki nadzornik neodreenih godina provede mladu enu kroz nekoliko tamnih prostorija. Pokaza joj
neka vrata objasnivi: To je tu. Zatim se vrati.
Pokucala je i saekala: Uite. Ula je u neku vrstu sobe za puenje. Jedan stari gospodin joj pokaza
stolicu na koju ona sede. Bilo joj je potrebno malo vremena da se privikne na slabu svetlost i da bolje vidi
izborano lice svojega domaina. On je, naprotiv, njeno odmah poznao.
- Gospoica Fransoaz avenj, je li tako? upitao je mirnim i jasnim glasom.
- Tako je.
- Hvala vam to ste doli tako brzo. Neete zbog toga zaaliti.
- Izgleda da u ovde dobiti nova uputstva pre nego to ponem da vas negujem.
- Tako je. Ali vi u stvari ne dolazite zbog mene. Ako mi dopustite, poeu sa uputstvima, ili bolje reeno
uputstvom, poto postoji samo jedno: da ne postavljate pitanja.
- Nemam obiaj da ih postavljam.
- Verujem u to, jer vae lice odaje veliku razboritost. Ako vas zateknem da postavljate bilo kakvo pitanje
osim onih strogo vezanih za va posao, moe vam se dogoditi da se nikada ne vratite u Ned. Da li razumete?
- Da.
- Vi niste emotivni. To je dobro. Ali nije takav sluaj sa osobom koju ete negovati. Radi se o mojoj
ticenici Azel, mladoj devojci koju sam naao pre pet godina posle nekog bombardovanja u kojem su njeni
izginuli i koja je bila veoma teko povreena. A danas, mada je telesno uglavnom ozdravila, njeno mentalno
zdravlje je tako osetljivo, da neprestano oseca psihosomatske tegobe. Danas ispred podne zatekao sam je u
potpunome gru. Povraala je, drhtala.
- Jedno praktino pitanje: da li je jela neto posebno?
- Isto to i ja, a evo, ja sam zdrav kao dren. Bila je to svea riba, orba od povra... Moram naglasiti da
ona vrlo malo jede. Mnogo sam uznemiren kada je onako slabu vidim kako povraa. Skoro joj je dvadeset tri
godine, a fizioloka svojstva su joj kao u devojice od petnaest-esnaest godina. A naroito joj nemojte govoriti
o bombardovanju, niti o smrti roditelja, kao ni o bilo emu to bi joj moglo probuditi te strane uspomene. Ne
moete ni zamisliti kako su joj nervi slabi.
- Dobro.
- I jo ovo: treba neizostavno izbegavati razgovor o njenom izgledu, ma koliko on bio udnovat. Ona to
ne podnosi.
Fransoaz se pope sa starcem stepenicama koje su pri svakome koraku isputale jezovite zvuke. Na kraju
hodnika uli su u jednu tihu sobu. Prazan krevet je bio nenameten.
- Predstavljam vam Azel rece gospodar kue.
- A gde je ona? upita mlada ena.
- Pred vama, u postelji. Krije se pod pokrivaima, kao i obino.
Pridolica pomisli kako bolesnica zaista mora biti sitna kao
slamka, poto je njeno prisustvo ispod perine sada bilo nesumnjivo. Bilo je neega udnoga u izgledu
toga starca to se obraao krevetu koji se inio prazan.
- Azel, predstavljam ti gospoicu avenj koja je najbolja bolniarka bolnice u Nedu. Budi ljubazna prema
njoj.
Posteljina ne dade nikakve znake od sebe.
- Dobro. Imam utisak da se pravi kao da je prestravljena. Gospoice, ostaviu vas nasamo sa svojom
tienicom kako biste se upoznali sa njom. Ne bojte se, ona nije napadna. Kada zavrite, doite kod mene u
sobu za puenje.
I Kapetan izie iz sobe. ulo se kako stepenice kripe pod njegovim nogama. Kada je ponovo zavladala
tiina, Fransoaz se priblii krevetu i prui ruku da podigne perinu. U poslednjem trenutku se zaustavila.
- Oprostite. Mogu li vas zamoliti da se pojavite iz postelje rekla je sasvim obinim glasom, zakljuivi
da ce biti najbolje da sa osobom za koju je reeno da je bolesna, razgovara kao sa nekim normalnim.
Nije dobila odgovor, osim jedva primetnoga komeanja pod perinom, ali nekoliko sekundi kasnije
pojavila se jedna glava.

U sobi za puenje starac je pio kalvados koji mu je palio grlo. Zato je nemogue uiniti nekome dobro
ne uinivi mu zlo? Zato je nemogue nekoga voleti a ne unitavati ga? Samo da bolniarka ne shvati... Nadam
se da neu morati da uklonim gospoicu avenj. Izgleda mi veoma dobra.

Kada je Fransoaz ugledala devojino lice, prosto se skamenila. Ali pridravajui se dosledno uputstava
koja je dobila, nije nita pokazala.
- Dobar dan. Zovem se Fransoaz.
Lice to se pojavilo ispod pokrivaa gutalo ju je pogledom sa izrazom prestravljene radoznalosti.
Bolniarka je jedva uspevala da sauva ravnoduan izraz. Spustila je hladnu ruku na elo bolesnice: bilo
je vrelo.
- Kako se oseate? upitala je.
Odgovorio joj je glas sve kao kladenac:
- Ne moete ni zamisliti koliko sam radosna. Tako retko imam prilike da nekoga sretnem. Ovde uvek
srecem samo ista lica. Pa ak i njih retko vidim.
Mlada ena nije oekivala takvu vrstu razgovora. Prilino zbunjena, nastavila je:
- Ne, mislila sam kako se osecate telesno? Dola sam da vas negujem. Izgleda da imate temperaturu.
- Mislim da imam. Volim to. Jutros sam se loe osecala, vrlo loe: imala sam vrtoglavicu, drhtala sam
sva, povraala. A sada imam samo dobre strane groznice: privienja koja me oslobaaju.
Fransoaz zamalo ne upita: Ko vas to i od ega oslobaa?, ali setila se da sme postavljati samo
praktina struna pitanja: moda je neko nadgleda kroz neku kljuaonicu. Uzela je toplomer i stavila ga u
pacijentkinjina usta.
- Treba da saekamo pet minuta.
Sela je na stolicu. Pet minuta joj se uinilo beskrajnim. Devojka nije skidala oiju sa nje; u pogledu joj se
mogla proitati neutaiva e. Bolniarka se pretvarala kao da posmatra nametaj, ne bi li sakrila da se osea
neugodno. Na podu je stajala koa foke. Kakva smena zamisao, pomislila je. Ovo vie lii na gumu nego ne
tepih.
Posle tri stotine sekundi izvadila je toplomer. Ve je otvorila usta da kae: Imate 38 stepeni. Nije to
mnogo. Uzeete aspirina i sve e proi, kada je u tome sprei neko nepojmljivo predoseanje.
- Imate 39,5. To je ozbiljno slagala je.
- Izvrsno! Mislite li da u umreti?
Fransoaz odgovori odluno:
- Ma, ne, kojeta. A ne smemo sebi ni eleti da umremo.
- Ako budem ozbiljno bolesna, da li ete morati da doete opet? upitala je Azel glasom punim nade.
- Moda.
- Bilo bi to divno. Tako dugo nisam razgovarala ni sa kime tako mladim.

Bolniarka je zatim otila do starca u sobu za puenje.

- Gospodine, vaa tienica je bolesna. Ima visoku temperaturu, a njeno opte stanje je zabrinjavajue.
Postoji opasnost da dobije zapaljenje plua ako ne bude leena.
Kapetanovo lice se izobliilo.
- Izleite je, preklinjem vas.
- Bilo bi bolje smestiti je u bolnicu.
- I ne pomiljajte na to. Azel mora ostati ovde.
- Devojka mora neprekidno da bude pod nadzorom.
- Da li e biti dovoljno da vi dolazite svaki dan na Mort-Frontijer?
Kao da je malo razmiljala.
- Mogla bih da dolazim svako poslepodne.
- Hvala vam. Neete zaaliti. Verovatno su vam ve kazali: platiu izvanredno. Meutim, ne smete
zaboraviti uputstvo.
- Znam vec: nema pitanja, osim onih neophodnih praktinih.
Okrenula se i ponovo otila kod tienice.
- Sredili smo to. Dolaziu svaki dan posle podne da vas negujem.
Azel doepa jastuk i poe da ga udara pesnicama vriteci od radosti.

Kada se vratila u Ned, mlada ena je otila svojoj pretpostavljenoj.

- Kapetanu preti zapaljenje plua. Uprkos mojim nalozima, odbija da se lei u bolnici.
- Klasian sluaj. Stari ljudi ne vole bolnice. Suvie se plae da nee nikada izii.
- Moli me da odlazim svako poslepodne na ostrvo i da ga negujem. Molim vas za doputenje da
odsustvujem svakoga dana popodne od dva do est sati.
- Slobodni ste, Fransoaz. Nadam se da e taj gospodin brzo ozdraviti. Potrebni ste mi ovde.
 - Mogu li da vas pitam neto? Kojim reima je zatraio negu?
- Ne seam se ba tano, osim da je naglaavao dve stvari: zahtevao je da to bude bolniarka a ne
bolniar, i da ta bolniarka ne nosi naoare.
- Zato?
- Zar vam treba to objanjavati? Mukarci uvek vole da ih neguju ene. A osim toga, veruju da naoare
porunjuju. Sigurna sam da je na Kapetan bio oduevljen kada je video kako ste vi lepi i da je to jedan od
razloga to vas je molio da dolazite svakoga dana.
- On je zaista veoma bolestan, gospoo.
- To nita ne smeta. Potrudite se da se ne udate za njega, molim vas. Ne bih volela da izgubim svoju
najbolju bolniarku.

U toku noi Fransoaz je jedva zaspala. ta li se to dogaa na onome ostrvu? Bilo joj je sasvim jasno da
postoji neto udno izmeu starca i devojke. Nije nemogue da ta veza bude polne prirode, ak i ako je taj
ovek po svoj prilici poodavno preao godine primerene toj vrsti ponaanja.
Ali to nije bilo dovoljno da se objasni tajna. Konano, ako njih dvoje vode ljubav, moda to nije ukusno,
ali nije zloin: Azel je punoletna i meu njima nema krvnoga srodstva. tienica i ne izgleda kao neko ko je
telesno silovan. Ukratko, ako bi i mogla pomisliti da Kapetan krije neku vezu, bolniarka nije mogla da shvati
zato joj je uputio pretnje smru.
Nju je iznenaivao sluaj devojke: on je nju predstavio kao telesno ozleenu rtvu koja mnogo pati. Ali u
devojci je bilo zauujue veselosti, nekog detinjeg oduevljenja koje ju je oveseljavalo i budilo joj elju da
bolniarka ponovo dolazi.
Fransoaz je ustala da popije au vode. Prozor njene sobice je gledao na more u noi. Pogledala je u
pravcu ostrva koje se po mraku nije videlo. Osetila je neto neobino setivi se reenice koju je kazala svojoj
direktorki: Tamo postoji neko kome sam ja potrebna.
Ustreptala je pri pomisli na Azelino lice.
Sutradan poslepodne devojka se nije bila sakrila pod pokrivaem: ekala je bolniarku sedeci u postelji.
Izgledala je u licu mnogo bolje nego jue i doekala ju je veselim Dobar dan!
Fransoaz joj je izmerila temperaturu. Ima 37 stepeni. Izleena je. Bila je to samo prolazna groznica.
- Imate 39 stepeni rekla je.
- Je li mogue? A ipak, osecam se veoma dobro.
- To se esto dogada kada je ovek u groznici.
- Kapetan mi je rekao da mi preti opasnost od zapaljenja plua.
- Nije ba morao da vam to kae.
- Naprotiv, dobro je uinio! Oduevljena sam to sam ozbiljno bolesna, tim pre to se ne oseam loe:
imam sve prednosti bolesti bez neprijatnosti. A uz svakodnevnu posetu tako simpatine devojke kao to ste vi,
ne bih mogla ni da sanjam neto bolje.
- Ne znam da li sam tako simpatina.
- Vi ste neko ko je dobar samim tim to ste ovde. Osim mojega staratelja, mene niko ne poseuje. Niko
nema hrabrosti. A to je najgore, ja shvatam te kukavice: na njihovome mestu ja bih se uasno bojala.
Posetiteljka je gorela od elje da zapita zato, ali plaila se da zidovi imaju ui.
- Vi ste drugaiji. Kroz svoje zanimanje navikli ste se na ovu vrstu prizora.
Oajna to ne moe nita da pita, mlada ena je poela da sprema svoje priceve.
- Volim i to vam je ime Fransoaz. Ono vam savreno pristaje: tako je lepo i ozbiljno.
U prvome trenutku veoma zauena, bolniarka se samo nasmejala.
- Stvarno je tako! Zato se smejete? Vi ste tako lepi i ozbiljni. Ah.
- Koliko vam je godina? Da, znam da sam nepristojno radoznala. Ne treba mi zameriti, ne znam da se
ponaam meu ljudima.
- Imam trideset godina.
- Udati ste?
 - Nisam udata i nemam dece. Stvarno ste radoznali, gospoice.
- Zovite me imenom, Azel. Stvarno gorim od radoznalosti. A imam i razloga. Nemate pojma koliko sam
ovde usamljena, vec pet godina. Vi i ne slutite koliko se radujem to mogu da razgovaram sa vama. Da li ste
itali Grof Monte-Kristo?
- Da.
- Ja sam u situaciji istoj kao Edmond Dantes u zamku If. Poto godinama nisam viela ljudsko lice, sada
probijam hodnik prema susednoj tamnikoj eliji. A vi ste opat Faria. Plaem od radosti to vie nisam sama.
Provodimo dane priajui jedna drugoj, razgovaramo o sasvim obinim stvarima koje nas uzbuuju, jer su nam
te jednostavne ljudske rei nedostajale toliko da smo se razbolele.
- Preterujete. Viate Kapetana svakoga dana.
Devojka se razdraeno nasmejala pre nego to e rei:
- Da.
Posetiteljka je oekivala ispovest, ali nje nije bilo.
- ta ete da mi radite? Hoete li da me sluate slualicama? Da me neto posebno negujete?
Fransoaz se priseti:
- Masirau vas.
- Masiraete me? Zbog opasnosti od zapaljenja plua?
- Obino se potcenjuje dobrobit masae. Dobar maser moe da izbaci iz tela otrovne sastojke. Okrenite
se na stomak.
Spustila je dlanove na lea tienice. Kroz belu spavaicu osetila je kako joj je telo mravo. Ta masaa
svakako nije sluila niemu osim da opravda dui boravak pored Azel.
- Moemo li da razgovaramo dok me masirate?
- Naravno.
- Priajte mi o svojem ivotu.
- Nema bogzna ta da se pria.
- Priajte mi ipak.
- Roena sam u Nedu, gde sam uvek i ivela. Zanimanje bolniarke sam nauila u bolnici u kojoj radim.
Otac mi je bio ribar na moru, a majka uiteljica. Volim da ivim na moru. Volim da gledam brodove kako stiu u
luku. Tako imam utisak da poznajem ceo svet. A ipak, nikada nisam putovala.
- To je divno.
- Podsmevate mi se.
- Ma ne! Kako ste imali lep i jednostavan ivot!
- Zaista volim takav ivot. A naroito volim svoje zanimanje.
- ta biste najvie eleli?
- Volela bih da jednoga dana otputujem vozom za erbur. Tamo bih ula ne neki veliki parobrod koji bi
me odneo nekuda vrlo daleko.
- Ba zanimljivo. Moj ivot je tekao suprotno vaem snu. Kada mi je bilo dvanaest godina, neki veliki
parobrod koji je krenuo iz Njujorka, doveo me je sa roditeljima u erbur. Odatle smo vozom putovali do Pariza.
Zatim u Varavu.
- Varava... Njujork... ponavljala je Fransoaz, zadivljena.
- Otac mi je bio Poljak, pa je emigrirao u Njujork gde je postao bogat poslovni covek. Krajem prologa
veka sreo je u Parizu mladu Francuskinju kojom se i oenio: bila je to moja majka. Zatim su otili da ive u
Njujorku gde sam se ja rodila.
- Vi znai imate tri narodnosti! Pa to je izvanredno!
- Imam dve narodnosti. Dodue, od 1918. godine mogu ponovo da budem Poljakinja. Ali posle jednoga
bombardovanja iz 1918. godine, nisam vie nita.
Posetiteljka se setila da treba da izbegava o tom sudbonosnome bombardovanju.
- Moj ivot, mada kratak, samo je istorija mojih neprekidnih gubitaka. Do svojih dvanaest godina bila
sam Azel Angler, mala princeza iz Njujorka. A 1912. godine propali su poslovi mojega oca. Vratili smo se preko
Atlantika sa ono malo imovine to nam je preostalo. Tata se nadao da ce nai posed svoje porodice nedaleko
od Varave, a zatekao je samo jedno siromano imanje. Mama je onda predloila da odemo u Pariz,
pretpostavljajui da e nam tamo ivot biti laki. A nala je samo posao pralje. Tada je otac poeo da pije. A
onda je dola 1914. godina i moji jadni roditelji su shvatili da bi bolje proli da su ostali u Sjedinjenim
Amerikim Dravama. Pa kako im je strahovito nedostajalo smisla za istorijsku stvarnost, odluili su da se vrate
- i to 1918. godine! Ovoga puta smo prema erburu krenuli konjskim kolima. Na nekom gotovo pustome putu
bili smo izazovan cilj za bombardovanje iz vazduha. Probudila sam se kao siroe, na nekim nosilima.
- U Nedu?
- Ne, u Tanu, nedaleko odavde. Tamo me je i naao Kapetan i prihvatio me. Pitam se ta bi bilo sa
mnom da me nije uzeo u zatitu. Nisam imala vie nita i nikoga.
- Tako su proli mnogi 1918. godine.
- Ali shvatite da sa onim to se meni dogodilo, nisam imala nikakvih izgleda da se izvuem. Moj staratelj
me je doveo na Mort-Frontijer i otada nisam nikada odavde otila. A najvie u mojem ivotu me udi to to je
neprekidno bio u nekom geografskom suavanju. Od ogromnih razmera Njujorka, do ove sobe iz koje vie
gotovo i ne izlazim, od prekookeanskoga parobroda do stare barke koja me je ovamo dovezla, i najzad, i
naroito od velikih nada iz detinjstva, do danas nepostojeih vidika.
- Mort-Frontijer, Mrtve granice, pravo ime.
- I te kako! U stvari, putovanje me je vodilo od jednoga najkosmopolitskijega, do drugog,
najzatvorenijeg ostrva: od Menhetna do Mort-Frontijer.
- Pa ipak, imali ste zadivljujui ivot!
- Svakako. Ali, da li je normalno da u svojim godinama ve govorim u prolom vremenu? I da imam
samo prolost?
- Imate vi i budunost, zaboga. Biete izleeni sasvim sigurno.
- Ja i ne govorim o izleenju odvratila je Azel srdito. Govorim vam o svojem izgledu!
- Ne vidim u emu je problem...
- Da, vidite vi dobro! Nema smisla da me laete, Fransoaz! Niste me zavarali svojim zanimanjem
bolniarke. Jue sam dobro zapazila va izraz kada ste ugledali moje lice: bili ste okirani. Ma koliko da ste
dobar profesionalac, niste mogli to da sakrijete. Nemojte misliti da vam to zameram: ja bih na vaem mestu
vrisnula.
- Vrisnula!
- Nalazite da je to preterano? Ja sam upravo tako reagovala kada sam se poslednji put videla u
ogledalu. Znate li kada je to bilo?
- Otkuda bih mogla znati?
- Bilo je to 31. marta 1918. godine. Na moj osamnaesti roendan u uzrastu kada svako oekuje da je
lep. Bombardovanje je bilo poetkom januara, rane su mi vec bile zarasle. Bila sam na Mort-Frontijer vec tri
meseca i kopkalo me je to nigde nema ogledala, to ste verovatno vec primetili. Poverila sam se Kapetanu, a
on je rekao da je uklonio sva ogledala iz kue. Pitala sam zato i tada mi je otkrio neto to mi je dotle bilo
nepoznato: lice mi je unakaeno.
Posetiteljka zaustavi ruke na devojinim leima.
- Molim vas, nemojte prestati da me masirate, to me smiruje. Molila sam staratelja da mi donese
ogledalo, ali on je to uporno odbijao. Rekla sam mu da hou da budem svesna kakva oteenja sam pretrpela.
Odgovarao mi je da je bolje da to ne inim. Na svoj roendan plakala sam: zar nije normalno da devojka od
osamnaest godina eli da vidi svoje lice? Kapetan je uzdisao. Potraio je neko ogledalo i pruio mi ga. Tada sam
otkrila uasnu grimasu koju imam umesto lica. Vritala sam, vritala! Naredila sam da se uniti to ogledalo koje
je na tako straan nain pokazivalo tako udovinu runocu. Kapetan ga je razbio i to je neto najplemenitije
to je mogao uiniti u svojem ivotu.
tienica se grevito rasplakala.
- Azel, smirite se, molim vas.
- Ne brinite. Pretpostavljam da ste dobili uputstvo da ne govorite o mojem izgledu. Ako me neko
zatekne u ovakvome stanju, reci u istinu, to jest da vi niste ni za ta krivi i da sam ja zapoela razgovor o tome.
Htela sam da vam odmah objasnim zato sam ovakva i koliko me to dovodi do ludila. Da, to me dovodi do
ludila.
 - Ne viite ree Fransoaz zapovednim tonom.
- Oprostite mi. Znate li ta mi se ini posebno nepravednim? to se to dogodilo jednoj lepoj devojci. Ma
koliko to sada izgledalo nezamislivo, ja sam bila veoma lepa. Znate, da sam pre onoga bombardovanja bila
neka runa devojka, osecala bih se manje nesrenom.
- Ne treba tako da govorite.
- Molim vas, pustite me da ne budem u pravu, ako tako mislite. Znam, trebalo bi da sam zahvalna nebu
to sam imala sree da budem lepa osamnaest godina. Priznajem da mi to ne polazi za rukom. Oni to su
roeni slepi, izgleda imaju bolji karakter nego oni to su izgubili vid u uzrastu kada se toga seaju. Ja to
razumem: vie bih volela da ne znam ta sam izgubila.
- Azel...
- Ne brinite. Svesna sam da sam nepravedna. Ali sam svesna i da sam imala sree: dospeti u kuu koja
kao da je stvorena za mene, bez ogledala i ak bez ikakve sjajne povrine. Jeste li primetili kako su ovde prozori
visoko postavljeni? Tako se ovek ne moe videti ni u jednome staklu. Onaj to je izgradio ovakvu kuu, morao
je biti lud: emu iveti na obali mora, ako ovek ne moe imati nikakav pogled na njega? Kapetan ne zna ko je
projektovao ovu kuu, a on je odabrao da ivi ovde upravo zato to mu se more smuilo.
- Onda bi mu bilo mnogo bolje da se nastanio usred planinske Jure.
- I ja sam mu to kazala. Odgovorio mi je da je njegova mrnja prema moru bila slina ljubavi: Ni sa
tobom, ni bez tebe.
Bolniarka zamalo nije zapitala: Otkuda tolika mrnja? U poslednjem trenutku setila se uputstva.
- Ali da su u pitanju samo ogledala! Da su u pitanju samo prozori! Nikada mi ne dozvoljavaju da se
okupam pre nego to mi vodu zamute mirisnim uljem. Nema ni jednoga komada nametaja sa inkrustacijama,
ni traga od bilo kojeg lakiranoga predmeta. Za stolom pijem iz ae od mleno beloga stakla, jedem priborom
sa zamuenim metalnim slojem. aj koji mi sipaju ve je pomean sa mlekom. Sve te sitne panje bi bile
smene da ne svedoe o veoma velikom stepenu moje nakaznosti. Da li ste ikada uli za slian sluaj u svojoj
praksi? O nekom stvorenju toliko groznom za gledanje, da ga treba tititi od sopstvenoga lika?
Poela je da se smeje kao da je umno poremeena. Tada joj bolniarka ubrizga injekciju umirujueg
sredstva koje je uspava. Popravila joj je pokriva i pola kui.
U trenutku kada se spremala da napusti zamak a da ne bude viena, pozva je Kapetan:
- Odlazite a da mi niste ni dovienja kazali, gospoice?
- Nisam htela da vas uznemiravam.
- Otpratiu vas do gata.
Usput ju je ispitivao ta ima novo kod bolesnice.
- Ima malo manju temperaturu, ali njeno stanje je i dalje kritino.
- Dolaziete svakoga dana, je li tako?
- Naravno.
- Treba da je izleite, jeste li razumeli? To je neizostavno potrebno.

Kada se Fransoaz avenj vratila u Ned, na licu je imala izraz koji niko nije nikada video. Bilo je teko
rastumaiti taj izraz koji je odavao krajnju uzrujanost, duboku zamiljenost, ivahnu uurbanost i preplaenost.
Jedna koleginica u bolnici joj ree:
- Izgleda kao hemiarka koja se nalazi pred otkrivanjem neega veoma vanog.
- Upravo je tako osmehnula se.
Staratelj i tienica su svakoga dana veerali zajedno. Koliko je devojka bila govorljiva kada je sa
Fransoaz, toliko je bila cutljiva kada je sa starcem. Zadovoljavala se da lakonski odgovara na njegova retka
pitanja.
- Kako se osea, dete moje?
- Dobro.
- Jesi li uzela lek?
- Da.
 - Pojedi jo malo peenja.
- Ne, hvala.
- Tvoja bolniarka mi se ini veoma pristojnom. Jesi li zadovoljna njome?
- Da.
- A uz to je i lepa, to nimalo ne smeta.
- Tako je.
Posle toga nisu nita govorili. To i nije smetalo Kapetanu koji je voleo cutanje. Nije ni slutio da njegova
ticenica mrzi te zajednike obede. Vie bi volela da jede u svojoj sobi nego da se nae za tom trpezom. Mrzela
je trenutke kada je on govorio, a jo vie kada je utao: iz razloga koje nije umela da dokui, utljivost toga
staroga oveka nagnutoga nad tanjir inila joj se smrtno zlokobnom.
Dogaalo se da staratelj pozove tienicu posle veere da poe za njim u salon. Tada bi joj pokazivao
stare knjige, enciklopedije iz prologa veka i karte sveta: priao joj je o svojim putovanjima. Ponekada bi se
seao bitaka protiv patagonskih pirata ili svojih doivljaja za vreme probijanja opsada u Kineskome moru.
Nikada nije znala da li su to bile ili nisu bile lai, a malo joj je bilo vano, jer su te prie bile izvrsne. On bi zavrio
reima:
- I eto, jo sam iv.
Onda bi joj se osmehnuo i gledao u vatru ne rekavi vie nita. udnovato, to su bili asovi koje je ona
mnogo volela.
Azelino lice je zablistalo. Na njemu se moglo proitati: Konano ste stigli! Posetiteljka pomisli kako je
nikada niko nije primio sa takvim izrazom sree na licu.
Stavila joj je toplomer u usta. Dovoljno je ponoviti tri puta neki postupak da bi dobio status obreda;
shodno tome, ekale su da proe pet minuta, i to svaka na svoj nain, jedna gledajui uporno onu drugu koja
pokuava da umakne tome pogledu. Bolniarka je ponovo slagala:
- Opet 39. Ne menja se.
- Sjajno. Masirajte me.
- Samo trenutak, molim vas. Bie mi potreban lavor. Gde mogu da ga naem?
- Pretpostavljam da ima u kuhinji.
- A gde je kuhinja? U prizemlju. Moraete da zamolite Kapetana da vam je otvori, jer je zakljuana.
Zamislite samo: zakljuavaju se sve te erpe u kojima bih mogla da se vidim!
Fransoaz ode da nae starca koji kao da se zbunio:
- Lavor? ta ete da radite sa njim?
- Treba mi zbog klistiranja.
- Na asnu re, ne mogu da zamislim da tako otmena mlada ena moe da propie klistiranje. Hoete li
da me saekate ovde nekoliko minuta?
Vratio se kroz desetak minuta, zabrinuta izgleda.
- Nema nigde lavora. Moe li vam posluiti neko koritance od keramike?
- Svakako.
On odahnu, ponovo sie u prizemlje i vrati se noeci grubo zemljano, negleosano koritance. Fransoaz
se zahvali i vrati se u sobu mislei: Dala bih ruku da mi odseku da u kui ima lavora. Ali u ovome koritancu se
nita ne ogleda.
- ta ete da radite sa tom posudom? upitala je Azel.
- Klizmu.
- Ne, smilujte mi se, uasavam se toga!
Bolniarka malo razmisli pre nego to e odgovoriti:
- Pa onda, ako vam Kapetan pomene to klistiranje, ponaajte se kao da sam vam ga uradila.
- U redu.
- A sada, da li mogu da koristim vae kupatilo na trenutak?
Bolniarka je sada bila sama u kupatilu. tienica je ula kako tee voda. Fransoaz se vratila i poela da
masira devojku.
 - Znate li da poinje da mi se svia ovo vae masiranje? Tako mi je prijatno.
- Utoliko bolje, jer je ono odlino za to od ega vi patite.
- ta mislite o mojem kupatilu?
- Nita.
- Ma nemojte! Sigurna sam da nikada niste videli slino. Nema ni lavaboa, ni kade, niti iega u emu bi
mogla da se zadri voda. Iz slavina voda tee u prazno, pod je tako nagnut da voda odmah otie u rupu
povezanu sa slivnikom. To je tako praktino da se operete! Ja se najee tuiiram, osim kada se smiluju da mi
pripreme kupanje o kojem sam vam govorila. A toalete koji su jednaki u celoj kui, Kapetan je kupio od
francuske eleznice: u vozovima na dnu klozetskih olja nema vode. Trebalo je setiti se i toga!
Azel se tiho smejala.
- Te mere predostronosti su glupe, jer ja nemam ni najmanje elje da se suoim sa svojom slikom.
Istina je meutim da bi se bez ove majstorski napravljene opreme kue moglo dogoditi da primetim svoj lik
sasvim sluajno. A to bi moda moglo biti za mene sudbonosno kao i za Narcisa, samo iz sasvim suprotnih
razloga.
- Mogli biste da govorite o neemu drugom umesto toga za vas tako bolnoga pitanja. Takva
opsednutost moe samo da teti vaem zdravlju.
- U pravu ste. Da priamo o vama koji ste tako lepi. Imate li mladia?
- Ne.
- Kako je to mogue?
- A vi biste ba sve da znate!
- Da.
- Reci u vam samo ono to sama elim da vam kaem. Imala sam tri mladica. Sa svakim od njih sam
provela po etiri meseca, a onda sam ih naputala.
- Loe su se ponaali prema vama?
- Bilo mi je dosadno sa njima. A uvek sam birala sasvim razliite momke, nadajui se da e biti
zanimljivije. Naalost, posle ta etiri meseca svaki put bi mi se uinilo da su svi mukarci slini.
Devojka se nasmejala.
- Priajte jo!
- ta bih jo mogla da vam kaem? Bili su to dobri momci. Samo, kada bi minula privlanost prvih
asova, ta bi ostajalo? Dobar mladi koji bi da postane mu. Ja sam ih stvarno volela, ali sasvim je neto drugo
iveti sa njima... Ja zamiljam ljubav kao neto sasvim drugo.
- Znai, niste nikada bili zaljubljeni?
- Ne. A to je meni bilo najvanije, u njihovome drutvu uvek sam mislila na svoje pacijente u bolnici. Ja
tu ne mogu nita: meni je moj posao mnogo privlaniji od tih ljubavnih stvari.
- Jesu li vai mladici bili mladi?
- Bili su priblino mojih godina.
- Tei me to to kaete. Nisam nikada upoznala mladice i ponekada sam zbog toga oajna. Kada mi je
bilo esnaest-sedamnaest godina, bilo je mladica koji su se vrteli oko mene. Bila sam tako glupa da sam ih
odbijala. Htela sam da ekam veliku ljubav o kojoj sam gajila neke smene iluzije. Da sam znala da cu biti
unakaena u osamnaest godina, ne bih protracila one dragocene godine sanjareci o princu iz bajke. A ako vi
kaete da su vas mladici razoarali, za mene je to uteha.
Mlada ena pomisili kako Azel, ako vec ne zna nita o mladiima, mora imati nekoga iskustva sa
starijima.
- Zato ste se zaustavili kada ste tako lepo poeli? Recite mi jo neto loe o njima.
- Nemam ta loe da vam kaem u vezi sa njima.
- Dobro, prisetite se neega!
Maserka slee ramenima. Najzad je ipak rekla:
- Moda su pomalo nespretni.
ticenica je izgledala oduevljena.
 - Da, upravo ih tako i zamiljam. Kada mi je bilo deset godina, u Njujorku, u odeljenju je bio jedan deko
za kojega sam htela da se udam. Metju nije bio ni lepi ni pametniji, ni jai, ni duhovitiji od bilo kojega drugog
deaka. Ali on nije nikako nita govorio. Upravo zbog toga cutanja meni se inilo da je zanimljiv. I onda, na
kraju kolske godine, Metju je dobio najbolju ocenu za pismeni sastav. Morao je da ita taj sastav pred svim
acima: bila je to dosta opirna pria u kojoj je opisivao raspust koji je proveo na skijanju. Ja sam izgubila svaku
elju da se udam za njega i razmiljala sam kako nijedan deak nije stvarno tajanstven. Vae rei kao da mi to
potvruju. Iz vaih usta one su svakako verodostojnije nego iz mojih. Kada to ja kaem moglo bi izgledati kao
da sam rekla: Oni su suvie zeleni i dobri za neke prostakue. Kada bi me Metju video danas, bio bi
zadovoljan to nisam htela da se udam za njega.
Bolniarka ne ree nita.
- Na ta mislite, Fransoaz?
- Mislim kako mnogo priate.
- I ta iz toga zakljuujete?
- Da vam je to veoma potrebno?
- To je tano. Ovde nikada ne govorim. Mogla bih ako bih elela. Kada sam sa vama, osecam kako mi se
usta oslobaaju to je prava re. I da se vratim na Grofa Monte-Krista, kada se dva zarobljenika sreu posle niza
godina provedenih u samoi, oni poinju da priaju, da priaju. I dalje su u tamnici, ali kao da su upola vec
slobodni, jer su nali prijatelja sa kojim mogu da razgovaraju. Govor oveka uzdie. Ba je to udno, jel da?
- U nekim sluajevima je sasvim suprotno. Ima ljudi koji vas optereuju svojom priljivou: imate neki
muan utisak da ste zarobljenik njihovih rei.
- Takvi ne govore, oni brbljaju. Nadam se da me ne svrstavate medu njih.
- Vas volim da sluam. Vae prianje je kao putovanje.
- Ako je tako, onda je to vaa zasluga. Upravo slualac stvara poverenje. Da mi vae sluanje nije
izgledalo prijateljski, ne bih imala podstreka da govorim. Vi imate redak dar da umete da sluate.
- Nisam ja jedina koja bi volela da vas slua.
- Mogue je, ali ne verujem da bi drugi to uinili tako dobro. Kada sam sa vama, imam veoma udan
utisak: ini mi se kao da postojim. Kada vi niste tu, to je kao da ne postojim. Ne mogu to da objasnim. Nadam
se da nikada neu ozdraviti. Onoga dana kada vie ne budem bolesna, neete mi vie dolaziti. I ja nikada vie
neu postojati.
Uzbuena, bolniarka nije znala ta da kae. Nastupilo je dosta dugo cutanje.
- Vidite, ak i kada utim, imam utisak da me sluate.
- Zaista je tako.
- Fransoaz, da li vas mogu zamioliti za jednu svakako neobinu uslugu?
- Kakvu?
- Trideset prvoga marta imau pune dvadeset tri godine. Podariete mi najlepi poklon: da do toga
dana ne budem izleena.
- utite rece mlada ena, prestraena pri pomisli da su prislukivane.
- Molim vas: hou da jo budem bolesna na svoj roendan. Danas je etvrti mart. Pripremite se za to.
- Nemojte me vie moliti odgovorila je znatno glasnije, zbog moguega prislukivanja.

Fransoaz avenj je svratila u apoteku, a onda se vratila u bolnicu. Satima je ostala u svojoj sobi, utonula
u razmiljanja. Setila se da je Kapetan traio od direktorke da mu poalje bolniarku bez naoara: sada je
shvatila da on eli da izbegne mogunost ogledanja na njihovome staklu.
Nou, u krevetu, razmiljala je: Imam nameru da je zaista izleim. I zbog toga, Azel, molba e vam biti
usliena vie nego to se nadate.

Bolniarka je dolazila na Mort-Frontijer svako poslepodne. Ne priznajui to sebi, oekivala je ove posete
isto tako nestrpljivo kao i tienica.
- Neu vas iznenaditi, Fransoaz, ako vam kaem da ste moja najbolja prijateljica. Moete pomisliti da se
to podrazumeva poto ste ovde moje jedino ensko drutvo. Pa ipak, jo od detinjstva nisam imala prijateljicu
do koje mi je toliko stalo kao do vas.
Ne znajui ta da kae, bolniarka ree onako otprilike:
- Prijateljstvo je vana stvar.
- Kada sam bila mala, to je bilo moja istinska vera. U Njujorku sam imala najbolju drugaricu koja se zvala
Karolina. Prosto sam je oboavala. Bile smo nerazdvojne. Kako objasniti nekom odraslome kakvo mesto je ona
zauzimala u mojem ivotu? U to vreme ja sam sanjala da postanem balerina, a ona da pobedi na svim
konjikim trkama na svetu. Zbog nje i ja sam poela da se bavim jahanjem, a ona zbog mene da ui balet.
Koliko sam ja bila neobdarena da se bavim konjima, toliko ona nije imala smisla za baletske odskoke, ali cilj igre
je bio da budemo to vie zajedno. Ja sam leta provodila u Ketskilsu, a ona u Kejp Kodu i za nas je bilo pravo
muenje da provedemo mesec dana jedna bez druge. Pisale smo uzajamno pisma kakva najzaljubljeniji ne bi
bili u stanju da sastave. Da bi izrazila koliko pati to smo razdvojene, Karolina je otila toliko daleko da je
iupala ceo nokat na domalom levome prstu i zalepila ga na pismo.
- Ih!
- Od naih est do dvanaest godina to prijateljstvo je bilo moj svet. I onda je mojem ocu srea okrenula
lea, pa smo morali da napustimo Njujork. Kada sam tu novost saoptila Karolini, nastupila je prava drama.
Plakala je, vikala da e poi sa mnom. Provele smo itavu jednu no zasecajui svoje ruke da bismo postale
sestre po krvi, izgovarajui besmislene zakletve. Ona je molila svoje roditelje da novcem izvuku moje naravno
uzalud. Onoga dana kada smo polazili, mislila sam da u umreti. Zla srea je htela da ne umrem. Kada se
parobrod poeo odvajati od pristanita, nas je vezivala uobiajena traka. I sve dok se ona nije prekinula,
oseala sam u telu kako se u meni neto na neizreciv nain kida.
- Ako vas je volela uprkos poslovnome propadanju vaih roditelja, onda je to bilo pravo prijateljstvo.
- Saekajte nastavak. Poele smo da se dopisujemo sa mnogo ara. Govorile smo jedna drugoj sve.
Udaljenost nije nita kada se volimo tako snano, pisala mi je Karolina. A onda su njena pisma postepeno
poela da bivaju dosadna. Karolina je prestala da ui balet i poela da igra tenis sa nekom Gledis. Saila sam
isti kostim kao Gledis... Traila sam od frizera da mi kosu oia kao kod Gledis... Srce mi se ledilo dok sam to
itala. Najzad je dolo ono najgore: i Gledis i ona su se zaljubile u nekog Brajana. U Karolininim pismima ton se
odjedanput promenio. Umesto estokih i uzdrhtalih izjava, poela je da pie: Brajan je jue gledao Gledis itav
minut. Pitam se ta nalazi na njoj: ona nije nikakva, ima veliku zadnjicu. Mene je bilo stid zbog nje. Ono divno
dete se preobratilo u zlobnu enku.
- To je bio pubertet.
- Verovatno, ali i ja sam rasla, ali nisam uopte postala kao ona. Uskoro ona nije vie imala ta da mi
kae. Poev od 1914. godine nisam dobila nikakvu vest od nje.
- U Parizu ste svakako imali prijateljica.
- Nita slino. Kada bi se preda mnom pojavila neka nova Karolina, nisam elela da se vezujem sa njom.
Kako sam jo mogla da verujem u prijateljstvo? Moja izabranica je izdala sve nae zavete.
- To je stvarno tuno.
- Jo gore od toga. Gazei zakletve, Karolina je izbrisala naih est najlepih godina ivota. Kao da te
godine nisu nikada ni postojale.
- Kako ste neumoljivi!
- Razumeli biste me da ste tako neto doiveli.
- Stvarno, nisam nikada imala takvo prijateljstvo. Imam drugarice iz detinjstva sa kojima se vrlo rado
vidim s vreme na vreme. I sve se zavrava na tome.
- Kako je to udno: mlaa sam od vas sedam godina, a ipak imam utisak da ste nedirnuti, a da sam ja
opustoena. Ali najzad, patnje iz prolosti i nisu vane, jer ja sada imam najbolju od svih prijateljica: imam vas.
- ini mi se da suvie lako poklanjate prijateljstvo.
- To nije istina! naljutila se devojka.
- Nisam nita uinila da bih zasluila vae prijateljstvo.
- Dolazite svaki dan da me tako predano negujete.
- To je moje zanimanje.
- Da li je to razlog da vam ne budem zahvalna?
- U tome sluaju, osecali biste prijateljstvo prema bilo kojoj bolniarki koja bi bila na mome mestu.
 - Sigurno ne bih. Ako to ne biste bili vi, oseala bih samo zahvalnost.
Fransoaz se pitala da li Kapetan slua Azeline izjave i ta li misli o njima.

A Kapetan ju je kasnije upitao:

- Kako napreduje naa bolesnica?
- Stanje je nepromenjeno.
- Sudei po izgledu, ona se oporavlja.
- Ima znatno manju temperaturu. Za to treba da zahvalimo leenju koje joj odreujem.
- U emu se sastoji to leenje?
- Dajem joj svakodnevno injekciju pneumonarkotika grabaterijuma, jedne supstance koja jako
umirujue deluje na plua. Uzima i kapsule bronhodilatatora i bramborana. Povremeno klistiranje pomae da
se oiste unutranja zagnojenja. Masae imaju mo da izbaciju lajm, a zahvaljujui tome, ne iri se pleuritis.
- Kao da mi govorite hebrejski. Ima li nade?
- Ima, ima. Ali bie potrebno vremena, pa ak ako se i izlei, ne treba prekinuti terapiju: pleuritis koji se
povrati, nema milosti prema bolesniku.
- Da li ste i dalje raspoloeni da joj pruate svakodnevnu negu?
- U ime ega bih to odbila?
- Odlino. Naroito mi je stalo do jedne stvari: neka vas nikako niko ne zamenjuje. ak ni za jedan dan.
- Nisam ni imala takvu nameru.
- Ako biste se razboleli, nemojte slati nekoga drugoga da vas zameni.
- Imam elino zdravlje.
- Eto, dogodilo se da imam poverenja u vas. A to nije moj obiaj. Nadam se da sam u pravu.
Fransoaz se oprosti i poe prema barci. Nazivi lekova koje je izmislila izazivali su u njoj elju da se smeje.

Probudila se usred noi obuzeta nemirom. Klistiranje! Ako zidovi imaju ui, Kapetan zna da sam ga u
tome slagala. A to bi bio kraj kredita poverenja koji kod njega uivam.
Pokuala je da razmisli razborito: Izrazio mi je poverenje poto sam mu govorila o klizmi. Da, ali moda
on to nije odmah shvatio. Moda se sada i on dosetio da razmilja o tome. Ali ne, ipak, trebalo bi da bude
opasan manijak pa da primeti tu pojedinost. A meutim, ako prislukuje razgovore, znai da zaista jeste.
Moda ih ne slua... Kako bih to mogla znati? Ako bih bila sigurna da nas ne uhodi, imala bih mnogo toga da
kaem Azeli. Ali kako da budem sigurna? Treba da postavim neku zamku tome oveku.
Zbog plana koji je poela da kuje, nije mogla da zaspi.
- ta je sa vama, Fransoaz? Bledi ste i lice vam je kao zguvano?
- Nisam spavala noas. Slobodna sam da vam uzvratim kompliment, Azel: loe izgledate u licu.
- Ah.
- A otkako sam vam to kazala, jo vie ste pobledeli.
- Mislite?
Bolniarka je morala da pribegne verbalnim lukavstvima da bi pitanja preobratila u potvrdne reenice.
- Nadam se da dobro spavate.
- Ne uvek.
- Ali, zaboga, Azel! Ako hoete da ozdravite, morate imati odlian san!
- Naalost, to ne zavisi od moje dobre volje. Dajte mi neko sredstvo za spavanje.
- Nikako! Ja sam protiv tih droga. Spavati dobro, pitanje je volje.
- E, to nije istina! A dokaz je i to to ste i vi imali nesanicu.
- To nema nikakve veze. Ja mogu sebi to da dozvolim, jer sam dobroga zdravlja. Da sam bolesna, ne bih
to sebi dopustila.
- Kaem vam da to ne zavisi od mene.
 - Ma nemojte! Vama nedostaje volje.
- Pa ipak, Fransoaz, vi ste ena. Morate razumeti neke stvari.
- Imati menstruaciju nije razlog za nesanicu.
- Ma nije to i pitanju promrmljala je devojka koju umesto bledila obli rumenilo.
- Ne razumem nita ta priate.
- Da, da, razumete vi vrlo dobro!
Azel je bila na ivici nervne krize, dok je posetiteljka ostala olimpski mirna.
- Kapetan... Kapetan i ja... mi smo... on je...
- Ah, tako prihvatila je bolniarka sasvim profesionalno hladno. Imali ste polne odnose.
- I vi to tek tako gledate? zapitala je Azel zaprepaeno.
- Ne vidim u emu je problem. To je obian bioloki odnos.
- Obian je kada je pedeset etiri godine razlike izmeu uesnika?
- Ukoliko to fiziologija omoguuje.
- Ali ne radi se o fiziologiji! Radi se o moralu!
- U tome nema niega amoralnog. Vi ste punoletni i saglasni.
- Saglasna? ta vi znate o tome?
- Jedna bolniarka se u tome pogledu ne moe prevariti. Mogu vas pregledati da bih proverila.
- Ne, nemojte to initi.
- Samo vae reagovanje to najbolje pokazuje.
- Stvari nisu ba tako jednostavne! ljutnula se devojka.
- Moe se biti saglasan ili ne biti. Nema smisla izigravati zastraenu devicu.
- Kako ste grubi prema meni! Stvarnost je mnogo sloenija nego to vi kaete. Moete ne biti saglasni, a
ipak oseati neto veoma ivo prema onome ko... Moe vam biti odvratno neko telo, a da se divite dui, tako
da na kraju prihvatite telo, iako vam je odvratno. To vam se nije nikada dogodilo?
- Ne. To to priate za mene su panska sela.
- Znaci, niste nikada vodili ljubav?
- Spavala sam sa svojim mladiima, ali se nisam optereivala vaim smenim stanjem due.
- ta je u tome smeno?
- Vi pokuavate da sebe ubedite kako vas neko zlostavlja. Imate veliku potrebu da sebe idealizujete, da
sauvate lepu sliku koju imate o sebi...
- To nije tano!
- Ili pak, kao i mnogi ljudi, elite da budete u poloaju muenika. Volite pomisao da ste rtva neke zveri.
Smatram da je takav stav sraman i nedostojan vas.
- Niste nita razumeli! zavapila je tienica kroz pla.
- Uopte nije to u pitanju. Zar ne moete da zamislite kako jedan inteligentan mukarac upostavlja
svoju strahovitu mo nad jednom unakaenom devojkom, naroito ako je taj mukarac njen dobrotvor?
- Vidim samo da je to stariji mukarac koji nema fizikih sposobnosti da izvri telesno nasilje ni nad
kime, naroito ne nad nekim mladim.
- Mladim, ali bolesnim!
- Ponovo poinjete da igrate ulogu rtvenoga jagnjeta!
- Ne postoji samo telesno silovanje. Postoji i mentalno nasilje.
- Ako trpite mentalno nasilje, treba da odete.
- Da odem odavde? Pa vi ste ludi! Dobro vam je poznato da ne mogu da pokaem svoje lice.
- Eto vama izgovora koji vam potpuno odgovara. A ja vam kaem da vi ivite sa Kapetanom po
sopstvenoj volji. I nema niega kanjivog u tome to vodite ljubav.
- Vi ste zli!
- Govorim istinu umesto da uivam u vaoj zlovolji.
 - Kazali ste da sam punoletna. Kada je to poelo, nisam bila. Imala sam osamnaest godina.
- Ja sam bolniarka, a ne policijski inspektor.
- Usuujete li se da kaete da medicina i zakon nemaju nikakve veze jedno sa drugim?
- U pravnome smislu, maloletni su pod zatitom svojega staratelja.
- Zar ne nalazite da je mene moj staratelj titio na neki zauujui nain?
- Osamnaest godina je normalan uzrast za prvo polno iskustvo.
- Vi se zavitlavate sa mnom! povikala je devojka kroz jecaje.
- Hoete li se smiriti? ree posetiteljka autoritativno.
- Zar ne smatrate da je mukarac koji spava sa veoma unakaenom devojkom, u stvari izopaen?
- Nije moje da ulazim u tu vrstu razmatranja. Svako ima svoj ukus. Ja bih mogla vama reci da vas on voli
zbog vae due.
- Pa zato se onda ne zadovolji mojom duom? povikala je Azel.
- Nema razloga da se tako uzrujavate rekla je Fransoaz veoma vrstim glasom.
ticenica ju je pogledala bolnim pogledom punim oajanja.
- A ja sam mislila da me vi volite!
- Ja vas zaista volim. Samo to nije razlog da uestvujem u vaoj komediji.
- U mojoj komediji? Oh, odlazite, mrzim vas!
- Dobro.
Mlada ena spremi svoje stvari. U trenutku kada je izlazila iz sobe, mala je upita moleivim glasom:
- Doi ete ponovo, ipak?
- Ve sutra osmehnula se.
Sila je niza stepenice, uasnuta zbog onoga to je morala da kae.

A dole, otvorie se vrata sobe za puenje.

- Gospoice, hoete li doi na koji trenutak? zamoli je Kapetan. Ona ue. Srce joj je lupalo da iskoi.
Starac je izgledao uzbuen.
- Hteo sam da vam se zahvalim rekao je.
- Samo radim svoj posao.
- Ne govorim o vaem strunome poslu bolniarke. Mislim da ste veoma mudri.
- Ah.
- Razumete stvari koje mlade ene uglavnom ne shvataju.
- Ne znam ta hoete da kaete.
- Znate vi dobro. Razmotrili ste situaciju sa mnogo pronicljivosti. Nije vam izmaklo ono najglavnije: ja
volim Azel. Gajim prema njoj ljubav koja je vama potpuno jasna. Voli i ini ta god hoe, savetuje sveti
Avgustin.
- Gospodine, to se mene ne tie.
- Znam. Ali vam to ipak kaem, zato to vas veoma cenim.
- Hvala.
- Ja se vama zahvaljujem. Zasluujete svako divljenje. A osim toga, vi ste i lepi. Liite na boginju Atinu:
imate lepotu inteligencije.
Posetiteljka je oborila oi kao da je zbunjena, oprostila se i otila. Kada se nala van kue, morski vazduh
je obuze i oslobodi: konano je odahnula.
Znam ono to sam htela da saznam, pomislila je.

Poto je pokupovala neke stvari u apoteci, Fransoaz ode u kafanu. Inae nije imala taj obiaj.
- Kalvados, molim.
Otkada to neka ena pije ovo pie?, pomislio je kafedija.
 Mornari su sa uenjem gledali tu lepu enu koja nije izgledala ni najmanje lako, sasvim obuzetu vanim
mislima.
Sada kada sam u to sigurna, bie potrebno da udvostruim panju. Srea je to nije primetio moju priu
o klistiranju. Mislim da on slua nae razgovore ne izlazei iz svoje sobe za puenje koja je svakako povezana sa
Azelinom sobom nekim kanalom. Jadna mala, sigurno joj je mnogo teko. Kako da joj kaem da sam joj
saveznik? Posle svega onoga to sam joj rekla, da li e jo imati poverenja u mene? Volela bih da joj napiem
pisamce, ali to je nemogue: straari koji me pretresaju, ne bi propustili ni najmanji papiri. Nekoliko dana
ranije zatekla je jednoga od njih kako ita uputstvo za upotrebu nekoga leka iz njene torbe. Kada ga je zapitala
ta misli da e tu nai, odgovorio je: Mogli biste da poaljete ifrovane poruke podvlaei pojedina slova. Njoj
to nije nikada palo na pamet. ta bih mogla protiv takvih kerbera? Mogla bih da ponesem istoga papira i da
pred Azel napiem, ali ona bi mogla da mi postavlja pitnja koja bi se ula: ta to radite, Fransoaz? ta to
zapisujete? Zato stavljate prst na usta? Nee mi biti lako sa ovom tako bezazlenom devojkom. Ne, treba da
nastavim da ostvarujem svoj plan. Samo da to ne potraje suvie dugo!
Otila je da sedne pored bara i zapitala kafediju:
- ta se dogodilo Kapetanu pre nego to se naselio na ostrvu Mort-Frontijer?
- Zato vas on zanima?
- Upravo sada ga negujem. Ima poetno zapaljenje plua.
- On svakako vie nije mlad. Poslednji put sam ga video pre dvadesetak godina. Ve tada je izgledao
star.
- More iscrpljuje oveka.
- U njegovome sluaju nee biti samo more.
- ta znate o njemu?
- Ne znam bogzna ta. Osim da se zove Omer Lonkur, a priznaete da takvo ime vec nagovetava da ce
ovek biti mornar. Po onome to sam sluao, imao je dosta buran ivot: uestvovao je ak u probijanju opsada
na Kineskome moru. Tamo je stekao veliko bogatstvo. Otiao je u penziju pre oko trideset godina.
- Zato tako rano?
- Ne zna se. U svakom sluaju, zna se da je bio zaljubljen.
- U koga?
- U neku enu koju je doveo na svojem brodu. Nikada je niko nije video. Lonkur je kupio ostrvo i tu
smestio svoju ljubavnicu.
- Sigurni ste da je to bilo pre trideset godina?
- Svakako.
- Kako to da nikada niste videli tu enu?
- Ona nije nikada naputala Mort-Frontijer.
- Kako ste onda znali da ona postoji?
- Preko aklin, Lonkurove kuvarice. Ponekada je pominjala neku gospoicu.
- Da li ju je ona videla?
- Ne znam. Izgleda da Kapetanovi ljudi imaju uputstvo da o tome priaju to je mogue manje. A ta
gospoica je umrla pre oko dvadeset godina.
- Na koji nain?
- Bacila se u more i utopila se.
- Kako to!
- udna pria, stvarno. Posle mnogo dana njeno telo se nasukalo na obalu u Nedu. Bila je to neka ena
naduvena od vode kao natopljen komad hleba. Nije bilo mogue zakljuiti da li je bila lepa ili runa. Posle
autopsije i istrage, policija je zakljuila da je to bilo samoubistvo.
- A zato bi se ona ubila?
- Ko bi to znao?
Upravo imam nameru da to saznam, pomislila je bolniarka, platila i otila.
 U bolnici je zapitala za miljenje najstariju od svojih koleginica koja je imala oko pedeset godina. Ni ona
joj nije kazala nita vie:
- Ne, ne znam ko je bila ta ena.
- Kako se zvala utopljenica?
- Otkuda smo mogli znati?
- Kapetan je mogao da kae.
- Verovatno.
- Kakvo dobro pamenje! Zar nije bilo niega to vas je zaudilo?
- Imala je na sebi lepu belu spavaicu.
Kapetanov ukus za odevanje nije se promenio, pomislila je Fransoaz i otila da pregleda upisne knjige
bolnice. Ni tamo nije nala nita vie: nekoliko desetina ena je umrlo u bolnici u Nedu 1903. godine, poto je
to bila sasvim obina godina.
U svakom sluaju, Lonkur je mogao da joj izmisli bilo kakve podatke, poto je on bio jedini koji je
poznaje, pomislila je.
Pitala se gde li je sahranjena.
Azel se osmehivala nekako usiljeno.
- Razmiljala sam o naem jueranjem razgovoru.
- Ah uzvrati negovateljica ravnoduno.
- Mislim da ste bili u pravu. Pa ipak, ne polazi mi za rukom da prihvatim vae miljenje.
- Nita ne mari.
- I ja tako mislim: ovek ne mora imati ista miljenja kao njegovi prijatelji, je li tako?
- Ni u kojem sluaju.
- Prijateljstvo je udna stvar: prijatelje ne volimo ni zbog njihovog tela, niti zbog njihovoga miljenja. Pa
otkuda onda potie to neobino osecanje?
- U pravu ste, to je vrlo udno.
- Moda postoje tajanstvene veze izmeu nekih osoba. Na primer, naa imena. Vi se prezivate avenj,
je l da?
- Da.
- To lii na atenj, kesten a kosa vam je kestenjasta. Meni je ime Azel, to oznaava lesku a moja
kosa je boje lenika. Kesten i lenik potiemo iz iste porodice biljaka.
- Ba je zanimljivo imati ime koje znai leska.
- tapie leske ljudi su upotrebljavali da otkriju izvore vode: to drvo navodno podrhti kada oseti snagu i
istou vode koja hoe da izbije na povrinu. Zvati se Azel znai zvati se izvorka pronalazaica vode.
- Izvorkinja vila!
- Volela bih da sam vila. Ali nemam nikakvih moi.
Kakva zabluda, pomisli bolniarka.
- Drvo kestena nastavila je devojka nema mo da otkriva vodu, ali je izuzetno otporno, vrsto,
postojano. Kao vi, Fransoaz.
- Ne znam da li treba poklanjati panju znaenju imena. Ona se uglavnom olako daju ljudima.
- A ja mislim da ona izraavaju sudbinu. Kod ekspira, ulijeta kae da bi njen Romeo bio isto tako divan
i sa nekim drugim imenom. A ona sama je dokaz suprotnoga, ona ije prekrasno ime je postalo mit. Da se
ulijeta zvala... ne znam...
- ozijan?
- Da, nikako ne bi ilo da se zvala ozijan!
Obe su se nasmejale.
- Lepo je vreme ree bolniarka. Mogle bismo da iziemo u etnju po ostrvu.
ticenica preblede.
- Umorna sam.
 - Prijalo bi vam da se malo provetrite umesto da stalno budete zatvoreni.
- Ne volim da izlazim.
- teta. Volela bih da se proetam obalom.
- Pa proetajte se.
- Ne bi mi bilo zanimljivo bez vas.
- Ne navaljujte.
Ba je glupa, ljutila se posetiteljka. Napolju bismo mogle da razgovaramo slobodno.
- Ja vas ne razumem, Azel. Na ovome ostrvu nema nikoga. Ako bismo se proetale, niko ne bi mogao da
vas vidi. Nemate ega da se pribojavate.
- Nije to u pitanju. Jednoga dana izila sam da se proetam. Bila sam sama, a ipak osecala sam neije
prisustvo. I ono me je pratilo. Bilo je uasno.
- Imate bujnu matu. Ja idem peke svako poslepodne od gata dovde i nisam nikada videla nikakvo
privienje.
- Ne radi se o privienju. Bilo je to kao neko prisustvo. Ne mogu vam rei nita vie o tome.
Bolniarka je gorela od elje da pita devojku da li je ula da se govori o prethodnoj Lonkurovoj
ljubavnici. Postavila je pitanje okolinim putem.
- Mnogo mi se sviaju vae bele spavaice.
- I meni. Kapetan mi ih je poklonio.
- Divne su. Kakav kvalitet! Nisam nikada videla ovakve u radnjama.
- Zato to su davnanje. Kapetan mi je rekao da ih je sauvao od majke.
Ne zna nita o onome, zakljuila je maserka.
- Tuno je imati takve spavacice a biti unakaena. Ovakva odea zahteva savreno lice.
- Azel, nemojte opet poeti da jadikujete.
- elela bih da vam poklonim jednu. Vama bi dobro pristajala.
- Odbijam. Ne poklanja se ono to je dobijeno na poklon.
- Dozvolite mi bar da vam kaem ovo: vi ste lepi. Veoma ste lepi. Pa uinite mi bar ovo: budite srecni,
uivajte u tome. To je pravi dar.

Pre nego to ce stii na gat, Fransoaz je ila du obale. Dvadeset minuta je bilo dovoljno da obie celo
ostrvo.
Bolniarka nije bila od onih koji veruju u tajanstvena prisustva. Znala je da se jedno ljudsko bie tu
utopilo pre dvadeset godina. Prema tome, nije joj bilo potrebno da se slui iracionalnim da bi pronala to
muno mesto.
Nadala se da ce nai trag nekoga groba, ali nije nita otkrila. Ba sam glupa to ga traim! Lonkur se ne
bi izloio takvome riziku. Ako bi se obeleavalo grobnicom svako mesto na kojem se neko ubio, i zemlja i more
bi bili sama groblja.
Pa ipak, na obali naspram Neda, zapazila je kamenu izboinu u obliku strele koja se zariva u vodu. Dugo
ju je posmatrala, i mada nije bila ni u ta sigurna, srce joj se steglo.

Sutradan, dolazei na ostrvo, srela je Kapetana koji je upravo odlazio.

- Moram da odem u Ned da sredim neke poslove. Brod e danas izuzetno obaviti jedno putovanje vie.
Ali ne bojte se, bie ovde na vreme da vas vrati na kopno. Ostavljam vas samu sa naom malom bolesnicom.
Posetiteljka je pomislila kako je sve to suvie lepo da bi bilo stvarno. Pobojala se da se ne radi o nekoj
zamci, te je koraala izuzetno sporo ne bi li videla kako se Lonkur ukrcava na barku. Kada je ona krenula,
zatvorila je vrata za sobom i potrala u sobu za puenje.
Tu je bio neki radni sto i ona zaviri u svaku njegovu fioku. Meu raznovrsnim papirima naila je na stare
fotografije, a meu njima na jednu koja je nosila datum: 1893. godina godina kada sam se ja rodila, imala je
toliko vremena da pomisli pre nego to je primetila da fotografija prikazuje devojku lepu kao aneo. Na
poleini je mastilom bilo napisano ime: Adel.
 Bolniarka je zagleda: devojka je imala oko osamnaest godina. Njena sveina i ljupkost su joj zaustavile
dah.
Fransoaz je odjednom pomislila da Lonkur nije jedini tamniar u ovoj kuci. Pozatvarala je fioke i popela
se na sprat kod pacijentkinje.
A ona ju je ekala, bleda kao krpa.
- Kasnite osamnaest minuta.
- Da li je to razlog to ste se tako promenili?
- Ne moete ni da zamislite! Vi ste pravi dogaaj mojih dana. Ranije nikada niste kasnili.
- Ovo je zato to sam se pozdravljala sa Kapetanom koji ce poslepodne provesti na kopnu.
- Odlazio je? Nije mi nita o tome govorio.
- Rekao mi je da ima nekih poslova. Vratice se veeras.
- teta. Vie bih volela da se ne vrati i da ste dobili zadatak da me noas uvate.
- Mislim da nemate nikakve potrebe da vas neko uva, Azel.
- Potrebna mi je upravo prijateljica i vi to znate. Kada sam bila mala, Karolina je esto spavala kod
mene. Po itavu no bismo priale prie, izmiljale igre, smejale se. Volela bih opet tako neto.
- Nije to vie za nae godine.
- angrizalice!
Dok je devojka drala toplomer u ustima, bolniarka pomisli da joj postavi neka pitanja. Ali avaj,
pretpostavljala je da neki od straara zamenjuje Lonkura na mestu prislukivaa. A nadala se i da je niko nije
video kako izlazi iz sobe za puenje.
- Imate 38 rekla je.
Zatim je provela nekoliko asaka u kupatilu, zatim se vratila i poela uobiajenu masau. Vec je bila
sigurna da je Azel sa njom uvek razgovarala slobodno, i ne sumnjajui da starac prislukuje njihove razgovore i
sada je htela da ispita devojku o neemu drugom. Bolniarka poe da govori sasim bezazlenim glasom:
- Razmiljala sam o naem jueranjem razgovoru. Bili ste u pravu: lina imena su znaajna. Neka od
njih su zaista lepa kao san. Koje ensko ime vi najvie volite?
- Ranije je to bilo ime Karolina, a sada je Fransoaz.
- Vi meate svoj ukus i prijateljstvo.
- To je samo delimino tano. Na primer, ako biste se vi zvali ozijan, to ne bi moglo biti moje omiljeno
ime.
- Zar nema imena koja volite, a da ne poznajete nijednu osobu koja ga nosi? nastavila je starija
prijateljica, nadajui se da joj Kapetanov sluga koji ih slua, nee zameriti na ovim pitanjima koja nemaju
nikakve veze sa medicinom.
- Nisam nikada o tome razmiljala. A vi?
- Ja volim ime Adel. Ipak, nisam nikada poznavala nijednu Adel.
tienica se nasmejala; maserka se zapitala kako to da shvati.
- Pa vi ste ne razlikujete od mene! Adel to lii na va francuski nain izgovaranja mojega imena.
- Stvarno, a ja nisam na to nikada pomislila rekla je bolniarka, zaprepaena onim to je ula.
- Va ukus zavisi od vaih prijateljstava, kao i kod mene. Ukoliko sam ja vaa prijateljica dodala je
ozbiljnim glasom.
- Dobro znate da jeste. ini li vam se da Azel i Adel imaju isto znaenje?
- Svakako da nemaju. Ali zvuk je esto vaniji od znaenja. Adel: da, lepo zvui. Nisam ni ja nikada
poznavala neku Adel.
Ne lae, pomislila je posetiteljka.

Fransoaz avenj je ponovo pogledala u upisnim knjigama bolnice u Nedu: nijedna Adel nije umrla 1903.
godine.
Napregla je pamenje da bi se setila kako izgleda Lonkurov rukopis: Moda se uzalud zamaram, jer je
moda neka bolniarka pisala po njegovome diktatu, ili ako ni rukopis na poleini fotografije nije Kapetanov.
 Povrno je pogledala podatke o svim enama umrlim 1903. godine: obian popis preminulih. Bolnice su
samo umiraonice, pomislila je. Gotovo da je bila zavrila pregledanje imena, kada ugleda pod datumom 28.
decembar 1903:
Smrt: A. Langle, roena u Puant-a-Pitru 17. januara 1875.
Ovo A. bi moglo znaiti Adel, razume se, ali i Ana, Ameli, Anelik. Pa ipak, izuzetno lep rukopis je liio na
onaj to je bio na poleini fotografije. Osim toga, panju joj privukoe dve pojedinosti. Onaj kafedija joj je
priao kako je Lonkur brodom doveo neku enu koja, meutim, nije imala strano ime: Gvadelupa bi odgovarala
itavoj prii. Uza sve to, datum roenja se podudarao sa pretpostavljenim godinama devojke sa fotografije.
Uzrok smrti nije naveden: ovo nije bilo nita normalnije nego to to je kao ime upisno samo prvo slovo.
Prvilo je nalagalo da se piu cela imena i prezimena i da se upie bolest, ili drugi uzrok smrti. Kakva greka,
Kapetane! utanje je glasnije od svega. ta vie, mogli ste izostaviti ono roena u koje bi se moglo i
podrazumevati, a pravo to meni kazuje kojega je pola umrla osoba. Oigledno, nije vam palo na pamet da bi
dvadeset godina posle dogaaja neka radoznala bolniarka mogla zavlaiti nos u vae tajne.
Kapetan je sutradan pozva u sobu za puenje.
- Razoaran sam, gospoice. Veoma razoaran. Potpuno sam se prevario u vama.
Bolniarka je prebledela.
- Imao sam u vas potpuno poverenje. Sada je zauvek uniteno.
- Znam da mi ne moete oprostiti, gospodine. Bio mi je potreban novac: zbog toga sam otvorila fioke
vaega radnog stola.
Lonkur ju je gledao zaueno.
- Vi ste znaci ak i pretresali po mojem stolu?
Osetila je strahovitu paniku, ali je nastavila da glumi kradljivicu:
- Nadala sam se da u tu nai novac ili neku skupocenu stvar koju bih mogla da prodam. Ali kako mi se
nita nije uinilo vrednim, nisam nita uzela. Otpustite me.
- Ne radi se o tome da vas otpustim. Naprotiv.
- Ali kaem vam da nisam nita uzela!
- Prestanite sa tom komedijom. Vas ne zanima novac. Sva srea to sam jue otiao u Ned, inae bih i
dalje imao poverenja u vas.
- Raspitivali ste se o meni?
- To nije ak ni bilo potrebno. Prolazio sam jednom ulicom gde me je video apotekar. Iziao je iz
apoteke da bi mi rekao neke veoma zanimljive stvari. Izgleda da ste kod njega kupovali svaki dan po jedan
toplomer.
- Pa ta?
- Pa taj dobri ovek se pitao ta radite sa tim toplomerima svaki dan. Nije mogao to sve objasniti
nespretnocu. Samo namemo se moe razbiti svaki dan po jedan toplomer. On je zakljuio da nameravate da
nekoga otrujete ivom.
Nasmejala se:
- Ja trovaica?
- Apotekar se raspitao i saznao da sada veoma revnosno negujete mene. Pomislio je da pokuavate da
me ubijete. Razuverio sam ga i rekao mu o vama sve najbolje. Na vau alost, on mi je izgleda poverovao.
- Na moju alost?
- Da. Da je bio uporan u miljenju da ste zloinka, moda bi obavestio policiju koja bi se zabrinula to
ste nestali.
- I ne samo policija. I ljudi iz bolnice ce se zapitati gde sam.
On se osmehnuo:
- Ta pojedinost je vec sreena. Jutros sam obavestio vau direktorku da se enim vama i da se neete
vie vraati na posao.
- ta?
- A najlepe je to to je ona kliknula: Pomislila sam da e tako biti! Kakva nevolja za mene, a kakva
srea za vas! Tako sjajna, lepa i estita osoba.
 - Odbijam da se udam za vas.
Nasmejao se.
- Ba me zabavljate. Jutros sam pretresao postorije svoje tienice i u kupatilu sam, u dnu plakara,
otkrio tajnu: kadicu u kojoj je bilo ive. Ne znam emu se vie divim: vaoj inteligenciji ili vaoj gluposti.
Inteligenciji, jer trebalo je setiti se toga: svaki dan su vas pretresali moji ljudi koji su dobili nalog da ne propuste
nikakav materijal koji odbija zrake. Ali ko bi se setio ive u toplomeru! Nije loa zamisao ni o kadici neophodnoj
za navodnu klizmu.
- Ne razumem nita ta priate.
- A ta ste mislili da uinite sa tom ivom?
- Nita. Dogaalo mi se da neopreznou razbijem toplomer, pa sam, brinui o higijeni, ivu sakupljala u
tu kadicu.
- Ba smeno. Morali ste ih razbiti bar deset da biste sakupili onoliko ive. I tu se pojavljuje vaa
glupost, ili bar vaa bezazlenost. ta mislite, koliko toplomera bi vam bilo potrebno da slomite, da biste
napravili sloj koji odbija svetlost?
- Otkuda ja to znam?
- Bar etiri stotine. Verovatno ste mislili da imate dovoljno vremena, zar ne? ini mi se da ste planirali
da moja tienica ozdravi tek idue godine.
- Azel je stvarno bolesna.
- To je mogue. Ali nema temperaturu. Proverio sam imam i ja toplomer. U stvari, zar niste bili
razoarani kada ste videli da je na dnu kadice, umesto da se sakupi u baricu, iva uporno ostajala u stanju
kapljica? To je jedno od njenih svojstava.
- A kada se sakupi izvesna koliina, to svojstvo se gubi.
- Cenim to ste konano prestali da poriete injenice. To svojstvo bi stvarno nestalo, ali pod uslovom
da ne pustite da proe godina i po dana da biste napunili onaj lavor. A iva ima i drugih svojstava. Draga
gospoice, iako ne sumnjam u vae sposobnosti bolniarke, slobodan sam da sumnjam u vau obdarenost za
herniju. Proizvoai ogledala su prestali da koriste ivu jo pre dvadesetak godina. Najpre zato to ona nije vie
neophodna, a naroito stoga to je veoma otrovna.
- Sakrivena u dnu ormana, ne moe nikome nakoditi.
- Nikome, osim kadici, prijateljice draga. Za mesec ili za dva meseca, keramika kadice bi bila nagriena i
propustila bi vae dragocene zalihe. I unitila sve vae napore. Kada biste to videli, dobili biste nervni slom.
- Nervni slomovi nisu moj nain ponaanja. Osim toga, vi niste uopte sigurni u ono to tvrdite: ova
kadica bi izdrala. A da vam apotekar nije stavio bubu u uvo, ja bih ostvarila svoj plan.
- Isto tako, zaista treba biti suvie prostoduan pa verovati da neete privui panju kupujui po
toplomer svakoga dana, i to tokom itave godine! Meutim, nisam vam rekao ono najzanimljivije. Ja se dobro
razumem u proizvodnju ogledala. Nasluujete da sam imao razloga da se obavestim o tome. Pa, draga moja,
ako pretpostavimo da biste, suprotno svakoj verovatnosti, i uspeli da kupite etiri stotine toplomera a da ne
budete primeeni, i da keramika izdri, to vam ipak ne bi uspelo.
- Zato?
- Zato to bez sloja stakla na povrini, vaa iva ne bi davala odsjaj. Uzalud imate eline ivce, verujem
da biste proplakali kada biste to shvatili. Moete da zamislite da uz pretrese koje rade moji ljudi, ne biste
nikada uspeli da pronesete komad stakla.
- Ne verujem vam. U ivi postoji izvestan odsjaj.
- To je tano. Pod jednim uslovom: na ivu treba primeniti rotaciono kretanje. U ovome sluaju, lagano
drmajui kadicu, to ne bi bilo teko. Ali dobili biste ugnutu povrinu. A onda, pruiti jednom detetu takvo
ogledalo koje izopaava lik, bio bi vrhunac sadizma, zar vam se ne ini?
Nasmejao se.
- Vi ste stvarno veoma pogodni da mi uputite takav prekor!
- E, sa mnom je neto sasvim drugo. Ja volim Azel i sledim svoj cilj. A cilj opravdava sredstvo.
- Da je volite, vi biste radije traili nain kako da je usreite, zar ne?
- Gospoica dodue ima velikoga iskustva u ljubavi. Tri momka za koje niste bili nimalo zainteresovani i
prema kojima ne oseate nita, je l da? A osim toga, Azel je srena.
 Ovoga puta se ona nasmejala.
- To prosto bode oi, dragi gospodine! Vi oigledno nemate pojma o tome ta znai srena ena.
Zamiljam kako vam je i prethodna, Adel, izgledala veoma srena. Sve dok se nije ubila u dvadeset tri godine
ivota. Ukoliko je to uopte bilo samoubistvo.
Starac je prebledeo.
- Ako vam je poznato njeno ime, znai da ste videli fotografiju u fioci mojega stola.
- Tacno. Veoma lepa ena! Kakva teta!
- Da, kakva teta to se ubila. Ne moete sumnjati da je bilo tako.
- Smatram da je to isto to i ubistvo. Drali ste je deset godina u istim uslovima kao i svoju tienicu.
Kako se ne bi ubila?
- Nemate prava da govorite tako! Kako bih mogao da elim njenu smrt ja koji sam je voleo vie nego
ita? Kao to se obino kae, iveo sam samo za nju. Kada se ubila, patio sam koliko vi ne moete ni da
zamislite. iveo sam samo da bih sauvao uspomenu na nju.
- A niste se zapitali zato je sama sebi zadala smrt?
- Znam, nisam u pravu. Vi nemate pojma ta je to ljubav. To je bolest koja mui. Kada neko stvarno
nekoga voli, ne moe da sprei da mu nanosi nepravdu, a naroito ako taj neko eli da ga usrei.
- Neko, neko, neko! Hoete da kaete vi! Nikada jo nisam ula da postoji ovek koji voljenoj eni
sprema takvu sudbinu.
- To je normalno. Ljubav nije neto to se dogaa svim ljudima. Nema sumnje da sam prvi takav ovek
kojega ste sreli. Usuujem se da vas smatram dovoljno inteligentnom da shvatite kako sentimentalna
ponaanja vaih istovrsnika ne zasluuju ime ljubavi.
- Ako se ljubav sastoji u tome da se nekome nakodi, zato niste delotvomiji? Zato niste ubili Adel im
ste je upoznali?
- Zato to to nije tako prosto. Zaljubljeni ovek je sloeno bie koje takoe eli i da nekoga usrei.
- Recite mi kako to vi elite da usreite Azel. Ne razumem.
- Spasao sam je crne bede u kojoj se nala. Ona ovde ivi u raskoi i bezbrinosti.
- Sigurna sam da sto puta vie eli da bude siromana a slobodna.
- Ona je ovde okruen panjom, nenou, oboavanjem i potovanjem. Voljena je: ona to zna i osea.
- To joj ba mnogo vredi!
- Veoma mnogo! A vi, pa vi i ne znate kakva je srea biti voljena.
- Ali ja znam kakva je srea biti slobodna.
Starac se nasmejao.
- I od toga vam je toplo nou u postelji?
- Poto smo stigli do teme koja vas optereuje, znajte da se Azel grozi onih noi kada joj vi dolazite u
sobu.
- Da, ona tako kae. Pa ipak, ona to voli. Ima, znate, znakova koji ne varaju.
- uti te, odvratni ste!
- Zato? Zato to pruam zadovoljstvo svojoj voljenoj?
- Kako mlada devojka moe eleti tako odvratnoga mukarca kao to ste vi?
- Imam dokaza za to. Ali sumnjam da ste vi u to upueni. ini mi se da seks nije vaa jaa strana. Telo je
za vas neto to se slua slualicama, to se lei, a ne predeo kojem priinjavamo zadovoljstvo i radost.
- Najzad, ako joj i pruate zadovoljstvo, otkuda moete znati da je to ini srecnom?
- Sluajte, ona ima rasko, finansijsku sigurnost, ludo je voljena u svakom smislu te rei. Nema na ta da
se ali.
- Vi uporno zaobilazite malu pojedinost, zar ne? Nezamislivu obmanu u kojoj je drite vec pet godina.
- To je zaista pojedinost.
- Pojedinost! Pretpostavljam da ste i sa Adel primenjivali istu strategiju?
- Da, upravo sam, jo u poetku, za nju i sagradio ovu kuu.
 - Zar niste nikada pomislili da ju je upravo ta uasna obmana oterala u samoubistvo? Kako se usuujete
da kaete da je to pojedinost?
Lonkur se namrtio.
- ini mi se da se ne bi brinula za to da je uspela da me zavoli.
- Sada biste bar morali znati da ste pogreili. Prvi put ste jo imali opravdanje da niste znali. Sada, iako
je propao va prvi ogled sa Adel, ponovo poinjete isto sa Azel. Vi ste zloinac! Zar ne vidite da e se i ona
ubiti? Isti uzroci dovode do istih posledica!
- Ne. Nisam uspeo da se Adel zaljubi i to prebacujem sebi. Izvukao sam zakljuke iz svojih greaka i Azel
me voli.
- Vaa uobraenost je groteskna. Kako jedna osetljiva devojka moe da se zaljubi u bludnoga starca?
Kapetan se osmehnuo.
- Ba neobino, zar ne? I mene je to udilo. Moda nene devojke imaju potajnu sklonost prema
odvratnim starcima.
- Moda dotina devojka nije mogla da bira. Ili se starac moda vara verujui da je ona zaljubljena.
- Sada ete imati dovoljno vremena da razmiljate o svim tim sentimentalnim nagaanjima poto, kao
to ste razumeli, neete vie naputati Mort-Frontijer.
- A posle ete me ubiti?
- Ne mislim. To mi se ne bi svidelo, jer vas stvarno volim. Osim toga, Azel blista otkako se vi njome
bavite. Ona je veoma nena, mada nije bolesna onoliko koliko vi tvrdite. Va nestanak bi je najdublje dirnuo.
Nastaviete, znai, da je negujete kao da se nita nije dogodilo. Za sada vam je ivot spasen, ali ne zaboravite
da se vai razgovori sluaju: na najmanje dvosmislene rei, aljem vam svoje ljude.
- Odlino. U tome sluaju, idem smesta kod Azel. Ve sam suvie zakasnila.
- Izvolite, ponaajte se kao kod kue rece Lonkur ironino.

tienica ju je ekala uznemirena izgleda.

- Znam, mnogo sam zakasnila.
- Fransoaz, to je grozno: nemam vie temperaturu.
- Kapetan mi je to maloas rekao i to je dobra novost.
- Neu da ozdravim!
- Daleko ste vi od ozdravljenja. Temperatura je bila samo znak da ste bolesni, a bolest vas jo nije
napustila.
- Stvarno?
- Da, stvarno. Prema tome, promenite taj nesreniki izraz.
- Znai... jednoga dana u ozdraviti. I mi emo se tada ipak rastati.
- Kunem vam se da neemo. Sigurna sam da je vaa bolest hronina.
- Kako to da se onda oseam toliko bolje?
- Zato to vas ja leim. I neu nikada prestati da se staram o vama. Ako bih prestala, vae tegobe bi se
povratile.
- Kakva srea!
- Jo nikada nisam videla nekoga da je toliko oduevljen zato to je slaboga zdravlja.
- To je nebeski dar. Kakav paradoks: nikada nisam bila toliko ispunjena ivotom i energijom kao od
poetka bolesti.
- To je stoga to ste ve bili bolesni a niste to ni znali. Sada su vas oveselile moja nega i masaa.
Azel se nasmejala.
- Nije to vaa masaa, Fransoaz, mada ne sumnjam u njeno dejstvo. Nego vi. Vae prisustvo. Ovo me
podseca na jednu indijsku priu koju sam itala kao mala. Neki moni rada je imao ker koju je mnogo voleo.
Ali avaj, neka tajanstvena bolest je obuzela devojicu: venula je a da niko nije shvatao zato. Pozvani su lekari iz
cele zemlje, sa napomenom: Ako uspete da izleite princezu, biete obasuti zlatom. Ako ne uspete, bie vam
odseena glava zato to ste davali radi lanu nadu. Kroza sobu devojice prolazili su veliki lekari iz celoga
kraljevstva, ali ne promenie nita u njenome stanju, zbog ega su im odseene glave. Ubrzo nije bilo ni
jednoga ivog lekara u Indiji. A onda dode neki siromani momak i ree da eli da izlei devojicu. Dvorjani su
mu se smejali u lice: Pa ti nema nikakav lek niti bilo koji instrument u torbi! Srlja u susret smrti! Uvedoe
momka u luksuzne princezine odaje. On sede pored uzglavlja njene postelje i poe da joj pripoveda prie,
legende, dogaaje. Priao je prekrasno i lice male bolesnice se razvedravalo. Nekoliko dana kasnije, bila je
izleena: tako su saznali da je bolest od koje je patila, bila dosada. Mladi je nije vie nikada naputao.
- Lepa pria, ali na sluaj je sasvim drugaiji: vi meni priate lepe prie.
- To vam je isto: kao to sam vam vec kazala, sagovomik pobuuje razgovor.
- Drugim reima, ja vas zabavljam.
- Ne. Ne moe se rei da mi je dosadno. Doputen mi je pristup u ogromnu Kapetanovu biblioteku, a
imam sree da oboavam da itam. Pre vaega dolaska patila sam zbog usamljenosti.
- ta itate?
- Sve. Romane, poeziju, drame, pripovetke. itam i po vie puta isto. Ima knjiga koje su sve bolje to ih
vie itate. Ja sam proitala ezdeset etiri puta Parmski kartuzijanski manastir. Svako novo itanje je bilo
uzbudljivije od prethodnoga.
- Kako ovek moe eleti da ita ezdeset etiri puta neki roman?
- Da ste bili strano zaljubljeni, da li biste poeleli da provedete samo jednu no sa predmetom svoje
ljubavi?
- To se ne moe uporeivati.
- Moe. Isti tekst ili ista elja mogu imati mnotvo pojava. Bilo bi teta ograniiti se samo na jednu,
naroito ako je ona ezdeset etvrta najbolja.
Sluajui je, bolniarka je mislila kako je Lonkur moda bio u pravu kada je govorio da je devojka
zadovoljna.
- Nisam toliko naitana kao vi ree maserka glasom punim podrazumevanja.

Dva sata kasnije, starac joj naredi da poe za njim.

- Razume se da moja ticenica nee nita znati o vaem prisustvu ovde. Biete izdvojeni u svojim
prostorijama, u drugom delu zamka.
- A kako u provoditi vreme, osim ona dva sata dnevno kada sam pored Azel?
- To je vaa briga. Trebalo je da razmiljete o tome pre nego to se upustite u proizvodnju ogledala.
- Izgleda da imate veliku biblioteku.
- ta elite da itate?
- Parmski kartuzijanski manastir.
- Znate li da je Stendal rekao: Roman je ogledalo koje nosimo celim putem?
- To je zaista jedina vrsta ogledala na koje vaa ticenica ima prava.
- Bolje i ne postoji.
Stigli su u jednu sobu iji su zidovi, fotelje i postelja bili prekriveni tamno crvenim somotom.
- Zovemo je grimizna soba. Ja ne volim posebno tu boju. A ipak sam je odabrao zato to volim tu re za
koju nemamo mnogo mogunosti u ivotu da je esto upotrebljavamo. A ovako esto imam priliku da je
izgovaram. Zahvaljujui vama, svakako u morati da je koristim mnogo vie.
- U mojoj sobi u Nedu ima svetlosti. Postoji i jedan pravi prozor sa pogledom na more, a ne tavansko
okno koje se ne moe ni dohvatiti.
- Ako hoete vie svetlosti, upalite sijalice.
- Ja hou sunevu svetlost. Nikakvo vetako osvetljenje je ne moe zameniti.
- Mi ovde vie volimo senku. Ostavljam vas da se smestite.
- Da se smestim? Gospodine, ja nemam nikakvih stvari.
- Pripremio sam neto od odela da se presvuete.
- Znai i ja u imati prava na Adelin miraz?
- Poto ste visoki i vitki, trebalo bi da vam odgovara. Pored sobe imate kupatilo. Sluga e vam doneti
veeru. I Parmski kartuzijanski manastir, razume se.
Zakljuao je sobu i otiao. Bolniarka je ula kako kripe stepenice pod njegovim koracima. Uskoro se
uo samo umor talasa.

Sat kasnije, sluga kojega je pratio jedan straar, donese joj posluavnik sa jelom: orba od jastoga, patka
sa pomorandom, kuglov sa rumom i Parmski kartuzijanski manastir.
Kakva rasko! Hoe da mi zamae oi, pomislila je. Ali poto nije imala obiaj da jede sama, skromna
hrana koju je u bolnikoj trpezariji delila sa kolegama, izgledala joj je mnogo privlanije.
Posle jela ispruila se na postelji i poela da ita Stendalov roman. Proitala je nekoliko stranica i
spustila knjigu: ta to Azel moe voleti u ovim priama o Napoleonovim ratovima i italijanskim plemiima?
Meni je to dosadno. Moda zato to nemam duevnog raspoloenja?
Ugasila je osvetljenje i poela da misli na drugu knjigu o kojoj joj je Azel govorila, a koju je ona itala
Grof Monte-Kristo. Draga prijateljice, bili ste proroica pominjui taj roman: odsada sam i ja, kao i vi,
zarobljenica u zamku If.
Oekivala je da nee moi da spava. Nasuprot tome, utonula je u san kao u besvest. Sutra ujutru
probudi je Lonkur koji ju je lupkao po ruci. Vrisnula je, ali se umirila kada je iza njega videla slugu kako
zamenjuje posluavnike, uzimajui onaj od veere i sputajui drugi sa dorukom.
- Spavali ste potpuno obueni, niste ak ni legli u postelju.
- Zaista. Nisam oekivala da e me oboriti san kao da me je grom pogodio. Je li u toj hrani bilo neke
droge?
- Ne, jeli ste isto to i mi. A istina je da se na Mort-Frontijer dobro spava.
- Kako sam srena to stanujem u ovakvome raju. A zato ste vi doli? Ako je trebalo samo da me neko
probudi, mogli ste poslati nekoga od vaih ljudi.
- Volim da vidim lepe ene kako spavaju. Za starog oveka kao to sam ja, nema lepega prizora.
Ponovo ju je zakljuao okrenuvu klju dva puta. Posle doruka opet je legla sa Parmskim kartuzijanskim
manastirom u ruci. Na svoju veliku sramotu, i dalje joj je bilo dosadno.
Poto se zamorila, spustila je roman i odluila da se malo doteruje. Otvorila je orman da vidi odeu koju
je Kapetan odabrao za nju. Bile su to haljine od pre trideset godina, duge, ukraene, uglavnom bele. Mukarci
zaista vole ene obuene u belo!, pomislila je.
Uzela je jednu koja joj se uinila veoma lepa. Malo se namuila da je obue bez iije pomoi, jer je bila
navikla na radnu bluzu koju je oblaila za dve sekunde. Kada se tako udesila, htela je da vidi na ta lii u takvoj
odeci. I tada se setila da tu ne postoje ogledala.
Progunala je: emu uopte oblaiti tako raskonu odeu, ako se ovek ne moe pogledati? Svukla se
i otila u kupatilo da se uredi. Ali u tome kupatilu nije bilo ni kade ni lavaboa. Opet ta fobija od ogledanja!
Poludeu u ovoj kuci!
Ostala je pod tuem itav sat, smiljajui planove koje nikako nije mogla da dovede do kraja. Najzad,
ista kao hirurka oprema, ponovo je legla. Ja ovde neprekidno imam elju da spavam. Setila se pouke koju je
nauila jo za vreme kolovanja: izvesne osobe, koje iz raznih razloga nisu zadovoljne svojom stvarnou,
nesvesno nalaze reenje u neemu to se naziva bekstvo u san. Prema stepenu nezadovoljstva, to moe ici od
nesavladive dremljivosti do patoloke letargije.
To se upravo meni dogaa, zakljuila je ljutito. Ali minut kasnije, zakljuila je da to i nije tako loe: A
zato i da se borim? Konano, i nemam ta bolje da radim. Ova knjiga mi je dosadna, nema ogledala da
isprobam odelo, a razmiljanje me nikuda ne vodi. Spavanje je divan i pametan nain da se provede vreme.
I ponovo se opruila na postelji.

Starac je stajao pored njenoga uzglavlja.

- Gospoice, da niste bolesni?
- Koristim ovaj zatvor da propiem sebi leenje snom.
- Evo vam ruka. Za dva sata doci u po vas da vas odvedem kod svoje tienice. Budite spremni.
Jela je upola spavajui. Zatim ponovo pade na postelju i oseti kako je Morfej ponovo osvaja. Najzad se
dovue do kupatila, istuira se hladnom vodom koja je rasani. Obukla je onu starinsku haljinu koju je bila
isprobala. Zatim se oeljala najbolje to je mogla bez ogledala. Kada je Lonkur uao u njen apartman, zapanjio
se:
- Kako ste lepi! rekao je gledajui je zadivljeno.
- Oduevljena sam to to saznajem. Kada bih imala ogledalo, moda bih se i sama tome radovala.
- Bio sam u parvu: vitki ste kao i ona. Meutim, vi ne liite na nju.
- Stvarno, ja nikada neu liiti na pticu koju je ugrabio maak. Osmehnuo se i odveo na drugi kraj
zamka. Pustio ju je da sama ue u sobu kod Azel koja uzviknu:
- Fransoaz, jesteli to vi? Gde vam je bluza bolniarke?
- Da li vam nedostaje?
- Pa vi ste divni! Okrenite se. Ah, pa to je prelepo. ta se to dogaa?
- Pomislila sam da ne moram uvek oblaiti posebnu odeu da bih vas masirala. Ova haljina mi je ostala
od majke: uinilo mi se besmislenim da je nikada ne obuem.
- estitam vam na toj odluci: izgledate neverovatno lepo.
- Zar i vi nemate lepog odela?
- Brzo sam prestala da ga oblaim. Poto provodim vreme u krevetu, nemam prilike ni da ga obuem.
- Kapetan bi moda bio srean da vas vidi lepo obuenu.
- Ne znam da li ba imam elje da ga inim srenim.
- Kakva je to nezahvalnost? upita maserka koja se radovala na pomisao da starac uje sve ovo.
- Ja sam bez sumnje zla uzdahnula je tienica. Sino me je iznervirao, inilo mi se kao da je nekako
napet, neobiniji nego ikada. Uvek imam utisak da neto krije od mene bolje reeno da krije neto od
itavoga sveta. Imate li i vi taj utisak?
- Ne.
- Zar nije neobino da taj mornar koji toliko mrzi more, ipak ivi na ostrvu odvojen od ljudskoga roda?
- Ne nastavila je bolniarka koja pomisli kako mu more vraa mrnju koju on gaji prema njemu.
- Kako onda to objanjavate?
- Ja i ne objanjavam. To se mene ne tie.
- Ako me ak ni vi ne razumete...
Osetivi da se pribliavaju minskome polju, Fransoaz pouri da promeni temu razgovora:
- Jue posle naeg razgovora nabavila sam Parmski kartuzijanski manastir koji ranije nisam itala.
- Dobro ste uinili! uzviknu Azel ushieno. Dokle ste stigli?
- Nisam daleko. Da budem iskrena, meni je to dosadno.
- Kako je to mogue?
- Ma te prie o milanskoj vojsci i francuskim vojnicima...
- Vama se to ne svia?
- Ne.
- Pa, ipak, to je lepo. Ali nije vano: taj deo nije dug. Posle toga naii ete na sasvim druge stvari. Ako
volite da itate o ljubavi, ima i toga.
- Mene to i ne zanima toliko u knjigama.
- A ta volite da itate?
- Prie o tamnicama odgovori bolniarka sa vragolastim osmehom.
- Kucate na prava vrata: Stendalovi junaci esto idu u tamnicu. Tako je i sa Fabrisom del Dongom. Ja
takoe volim prie o tamnicama.
- Moda zato to i sami imate utisak da se nalazite u tamnici ree starija koja se ve igrala vatrom.
- Da li mora biti tako? Vi nemate taj utisak, a takve prie vam se ipak toliko dopadaju. To je stoga to u
zatvorenosti postoji izvanredna tajanstvenost: kada ljudsko bie ne raspolae niim osim samim sobom, kako
moe i dalje da ivi?
- Po mome miljenju, zatvor je zanimljiv zbog napora koje ulae zatvorenik da se iz njega izvue.
 - Ali nije uvek mogue izvuci se.
- Jeste, uvek je mogue!
- Moe se takode dogoditi da oveku omili njegova tamnica. To se dogaa junaku Manastira koji vie
nee da bude osloboen. Fransoaz, zakunite mi se da ete nastaviti da itate tu knjigu.
- Dobro.
- I uinite mi jo neto lepo: eljajte me.
- Molim?
- Da li je neophodno da me neprestano masirate? Molim vas za izvesno osveenje: eljajte me, to
oboavam.
- Hoete li da vam napravim punu, ili moda pletenice?
- Svejedno mi je. Samo volim da se neko bavi mojom kosom. Ve godinama niko me ne elja, niko mi
ne etka kosu...
- Trebalo je da zamolite Kapetana.
- Mukarci nisu sposobni da dodiruju kosu tako neno. Za to su potrebne enske ruke, i to ne ruke bilo
koje ene. Ruke koje vole, nene, mekane i spretne: vae ruke.
- Sedite na ovu stolicu.
Azel je poslua, oduevljena. Mlada ena je uzela etku za kosu i provukla je kroz kosu tienice koja od
uivanja zatvori oi.
- Kako je lepo!
Bolniarka se namrti.
- Zaboga, Azel, zamislite da nas neko uje, zapitao bi se...
Devojka se nasmejala.
- Niko nas ne uje. A ega ima loeg u tome to eljate svoju prijateljicu? Nastavite, molim vas.
Fransoaz je ponovo poela da etka kosu boje lenika.
- Kakvo uivanje. Uvek sam to oboavala. Kada sam bila mala, devojice u koli su mi provlaile prste
kroz kosu. Verujem da sam zbog toga i nosila dugu kosu. To mi je bilo neverovatno prijatno, ali ja bih pre umrla
nego to bih to priznala, a kada su me drugarice eljale svojim prstima, pravila sam se kao da me to zamara i
da mi smeta, to je njih samo izazivalo: to sam ja vie uzdisala navodno sa neodobravanjem, devojice su se
sve vie igrale mojom kosom. A ja nisam pokazivala zadovoljstvo. Jednoga dana neki deak je hteo da se
umea: povukao me je tako jako za kosu, da sam vrisnula od bola. Pouka je bila: mukarci treba da ostanu na
svome mestu.
Dve mlade ene se zasmejae.
- Imate prekrasnu kosu, Azel. Nikada nisam videla tako lepu.
- Pa, i red je da imam togod lepo. U ehovljevom Ujka Vanji postoji nesrecna junakinja koja jednom
zavapi: Runim devojkama kau uvek da imaju lepu kosu i lepe oi. A meni se meutim ne moe reci ni da
imam lepe oi.
- Neete valjda opet poeti da se alite!
- Ne bojte se. Na ta bih mogla da se alim dok oseam ovakvu slast? Sada me eljajte, molim vas. Ah,
svaka vam ast, radite to izvanredno. Rad eljem trai vie smisla nego rad etkom. Divno je. Imate izuzetno
vete ruke.
- Ovaj ealj je sjajan.
- Ima i razloga. On je od drveta kamelije. Kapetan ga je doneo iz Japana pre etrdeset godina.
Bolniarka pomisli da ga je pre nje svakako upotrebljavala Adel.
- Ba je ugodno iveti sa ovekom koji je stalno krstario morima: poklanja mi retke predmete donete
izdaleka i pria mi neobino lepe prie. Znate li kako su nekada Japanke prale kosu?
- Ne znam.
- Govorim vam o princezama, naravno. to je bila otmenijega roda, Japanka je nosila sve duu kosu
ene iz naroda su nosile kratku, jer je to praktinije zbog posla. Kada bi se primetilo da kosa neke princeze
postaje prljava, saekao bi se sunani dan. Plemenita gospoica bi tada otila na reku sa damama iz svoje
pratnje. Legla bi pored ivice reke tako da joj kosa pada u vodu. Slukinje bi ule u vodu i svaka bi uzela po jedan
pramen veoma duge kose, kvasile bi ga do korena, posipale prahom plemenitoga drveta, kao to su kamforovo
ili ebonovina, trljale ga prstima elom duinom, onda ispirale u renoj vodi. Zatim bi izlazile iz vode i zamolile
princezu da legne malo dalje kako bi mogle da prostru mokru kosu po livadi. Svaka dama bi ponovo uzimala
pramen koji joj je dodeljen, vadila lepezu i prijanjala na posao, kao da stotinu leptira u isto vreme lepra krilima
da bi osuili gospoici kosu.
- To je arobno.
- Ali dosadno. Da li ste pomilili koliko sati je to trajalo? Zbog toga su Japanke u stara vremena prale
kosu samo etiri puta godinje. ovek teko moe zamisliti kako su u jednoj tako istananoj civilizaciji, u kojoj je
negovanje lepote carevalo, lepotice najee imale kosu usijanu od masnoe.
- Oboavam va nain prianja lepih pria kojima posle toga ubijete poetinost.
- Ba bih volela da budem neka japanska princeza: vi biste bili moja pratilja i ile bismo na reku da mi
perete kosu.
- Mogle bismo da radimo to u moru! ree Fransoaz, odjedanput ispunjena nadom na pomisao da bi
konano bila u prilici da Azeli otkrije ono to se od nje krije.
- Morska voda je loa za kosu.
- Zar je to vano? Posle biste je isprali pod tuem! Oh, da, hajdemo odmah.
- Kaem vam ne. Kako bih mogla da zamisli da sam u Japanu, ako vidim obalu Normandije?
- Otii emo naspram okena.
- Vi ste ludi, Fransoaz. Neete valjda da uete u tu ledenu vodu u martu mesecu!
- Ja sam veoma otporna. Hajdemo, poite! molila je bolniarka vukui Azel za ruku.
- Ne! Vec sam vam rekla da ne elim da izlazim.
- Ali ja elim.
- Pa onda iziite bez mene.
Nemam prava na to!, pomislila je bolniarka vukui Azel prema vratima. Devojka se otrgla i viknula
ljutito:
- ta vas je to spopalo?
- Tako bih volela da budem nasamo sa vama!
- Pa vi ste sami sa mnom!
Razoarana to je toliko rizikovala ni za ta, mlada ena naredi tienici da ponovo legne pa, nezadovjna,
poe da je masira.

Dvojica straara dovedoe Fransoaz u grimiznu sobu. Ubrzo joj se pridruio Kapetan.
- Pazite se, gospoice. Prekoraujete sve granice.
- Onda me kaznite.
- Mogao bih da vas uhvatim za re.
- Bilo bi za vas prilino neugodno da me ubijete. Azel bi poludela.
- Ne radi se samo o ubistvu.
- Na ta to mislite?
- Ostavljam vama da razmislite o tome. Ako napravite jo jedan ispad, kazniu vas.

Fransoaz avenj je provela no itajui Parmski kartuzijanski manastir.

Na njeno veliko uenje, roman je poeo da joj se svia. Zavrila ga je u est sati ujutru.
Poetkom poslepodneva Lonkurovi ljudi su je odveli u sobu tienice. Devojka je izgledala izmueno.
- Trebalo bi da se ja ljutim rekla je bolniarka. Jue ste se prema meni ponaali kao prema slukinji.
- Oprostite mi, Fransoaz. Znam da nisam uvek prijatna za okolinu. Vidite, danas je 29. mart. Za dva dana
je moj roendan i ja umirem od straha.
- Nemate razloga da se plaite zato to ete imati dvadeset tri godine.
 - Ne radi se o tome. Kapetan se osea praznino pri pomisli da emo nas dvoje zajedno imati jedan vek.
Stare osobe imaju neke svoje muice u vezi sa simbolikom brojeva. A ja se plaim naina na koji ce on
proslavljati, ako razumete ta elim da kaem.
Bolniarka je ocenila da je opreznije promeniti temu razgovora.
- Neete mi verovati: zavrila sam Parmski kartuzijanski manastir. itala sam cele noi.
- I dopada vam se?
- To je najmanje to bi se moglo rei.
Sledilo je dugotrajno ispitivanje: A da li vam se svidelo kada je... A da li vam se svideo onaj trenutak
kada... I kako je Parmski kartuzijanski manastir velika knjiga, dolo je ak do ozbiljnih rasprava.
- Razume se, Fabris i Klelija su budale. Sanseverina i grof Moska su pravi junaci te prie, svi se u tome
slau. Ali prizor u tamnici je tako lep da se mladim glupanima sve oprata komentarisala je Azel.
- Kada je Fabris gleda kroz pukotine na zidu svojega zatvora?
- Ne. Nego kada je zatvoren drugi put i ona dolazi da mu pokloni svoju nevinost.
- O emu vi to govorite?
- Pa jeste li vi proitali tu knjigu, ili niste?
- Znam na koji prizor upravo mislite, ali nije izriito reeno da oni vode ljubav.
- Nije napisano ba crno na belo. Ali nema nikakve sumnje da je tako.
- Kako onda objanjavate to ja nisam imala takav utisak dok sam itala taj deo romana?
- Moda ste bili rasejani?
- Da li govorimo o prizoru kada Klelija dolazi u eliju da ga sprei da pojede otrovanu hranu?
- Da. Tekst glasi ovako: ...Fabris nije mogao odoleti da ne uini jedan gotovo nehotian pokret. Nije
naiao ni na kakav otpor. Ta poslednja reenica je velika umetnost.
- Pa vi znate namapet celu knjigu?
- Posle ezdeset etiri itanja, to je najmanje to mogu uiniti. A naroito ovo mesto koje je, po mome
shvatanju, u svoj knjievnosti najlepi primer podrazumevanja.
- ini mi se da podtekst u tome prizoru vidi samo vaa izopaenost.
- Moja izopaenost? uzviknu ticenica.
- Zaista treba biti izopaen pa u toj reenici videti deflorisanje.
- Treba zaista biti bogomoljka pa to ne videti.
- Bogomoljka, ne. Bolniarka, da. Devojke se ne defloriu na taj nain.
- Da niste vi strunjak za te stvari, Fransoaz? nasmejala se Azel.
- Ja sam jednostavno realista.
- Ne radi se o tome da li ste realista, radi se o knjievnom oseanju.
- Upravo tako. Tekst kae: Gotovo nehotian pokret. Ne moe se deflorisati gotovo nehotinim
pokretom.
- Zato ne moe?
- Najpre, ja to ne bih mogla nazvati pokretom.
- To je litota, ublaavanje.
- Uzeti devojci nevinost pomou litote, izgleda mi malo previe.
- Za mene je to veoma privlano.
- A zatim, ako i pretpostavimo da je taj pokret zaista bio defloracija, nikako ne moe da bude
nehotoian.
- A zato ne?
- On izgara za njom na nekoliko stotina stranica. I posle toga on ipak ne moe da vodi ljubav sa njom
nehotino!
- Ovo ne znai da je to sluajno, niti da je on ne eli. To znai da je obuzet strau, da ne moe da se
kontrolie.
- Mene najvie udi ona re gotovo.
 - A trebalo bi meutim da vas utei, poto ublaava ono nehotian koje vam se toliko ne dopada.
- Naprotiv, ako se radi o deflorisanju, onda je re gotovo neumesna. Ima u toj rei nemara koji vae
tumaenje ini neverovatnim.
- Moe se deflorisati i sa nemarom.
- Ali ne ako je neko ludo zaljubljen.
- Niste me navikli na takav romantizam, Fransoaz ree devojka sa podrugljivim osmehom. Seam se
da sam od vas sluala izuzetno pragmatina miljenja o seksualnosti.
- Da budemo jasnije: kako mislite da on to obavi u eliji, na uglu stola?
- Tehniki, to je mogue.
- Ali ne sa nevinom, onako preplaenom devojkom.
- Ona ne izgleda ba toliko preplaena. Ako vas zanima moje miljenje, ona je dola sa namerom da se
poda Fabrisu.
- To se ne slae sa njenim osobinama kaiperke. Ali vratimo se tehnikim pitanjima. Da li ste razmiljali
o enskome rublju onoga vremena? Ono je bilo tako sloeno da bi ena, ako hoe da omogui tu vrstu stvari,
morala da sarauje. Mislite li da je Klelija saraivala na sopstvenom deflorisanju?
- Devojke su ponekad iznenaujue hrabre.
- Govorite iz iskustva?
- Ne menjajmo predmet razgovora. Fabris je estok mladi Italijan, junak velikoga romana iz prologa
veka. On je van sebe od ljubavi prema Kleliji i posle beskrajnoga ekanja, konano je u prilici da bude nasamo
sa svojom voljenom. Ako ne iskoristi priliku, on je pravi slabi!
- Ne kaem da on nju ne dodiruje, kaem da joj radi neke druge stvari.
- Ah! A moe li se znati koje to stvari?
- Re pokret pre izgleda da nagovetava milovanje.
- Milovanje gde? Budite malo jasniji.
- Ne znam... Po grudima.
- Va zavodnik bi se zadovoljio malim. Trebalo bi da nema nita u utrobi pa da ne poeli vie.
- Moj zavodnik? Govorite kao da sam ja pisac knjige. Ja samo ocenjujem ono to je napisano.
- Kojetarije. Osobina velikih knjiga je u tome da im je svaki italac i autor. Moete mu dati da kae to
god hoete. A vi hoete tako malo.
- Ne radi se o tome ta ja hou. Da je Stendal eleo da Klelija izgubi nevinost u takvim okolnostima,
rekao bi o tome neto vie. Ne bi se ograniio na dve neodreene reenice.
- Ali upravo je tako hteo. U tome je njegova elegantnost. Vi biste hteli pojedinosti?
- Da.
- Ovo je Stendal, Fransoaz, a ne Bram Stoker. Vi treba pre da itate prie o vampirima: krvavi prizori bi
vas mnogo vie zadovoljavali.
- Ne govorite loe o Bramu Stokeru, ja u njemu uivam.
- Uivam i ja! Volim kruku, a volim i nar. Ne zameram krukama to se po ukusu razlikuju od nara.
Kruke volim zbog prekrasnog ukusa, volim i nar zbog njegove krvi koja curi niz bradu.
- Mislim da je taj primer dobro odabran.
- U vezi sa tim, ako volite vampire, treba da proitate Karmilu od eridana le Fanija.
- Da se vratimo na Paimski kartuzijanski manastir. Mislite li da se ne bi moglo rei da smo obe u pravu? Ako
se Stendal zadovoljio dvema reenicama, moda je i eleo da bude neodreen. Ili moda nije uspeo ni sam da
se odlui.
- Recimo da je tako. Ali zato je vama toliko stalo da bude tako?
- Ne znam. ini mi se da dva bica mogu da oseaju veliku meusobnu bliskost, a da se ipak ne poznaju u
biblijskome smislu toga izraza.
- U tome se slaemo.
Masiranje je nastavljeno utke.
 Lonkur je posetio Fransoaz avenj u grimiznoj sobi desetak minuta poto se ona u nju vratila.
- Doneo sam vam Kannilu, poto mi se ini da ete me za to zamoliti.
- Vidim da nikako ne proputate ni mrvicu naih razgovora.
- Greio bih ako bih se toga liio. Sluati dve mlade ene kako raspravljaju o deflorisanju Klelije, uinilo
mi se prekrasnim. U stvari, ja se slaem sa vama: mislim da Kontijeva ostaje nevina.
- udi me to od vas. Vi niste pristalica uzdravanja rekla je podsmeljivim tonom.
- Zaista nisam. Ali smatram da je Fabris del Dongo potpuni kreten. Otuda moje miljenje.
- Izgleda mi normalno da jedan pohotan starac prezire idealistiki raspoloenoga mladica.
- Normalno je takode da ista mlada ena prezire pohotnoga starca.
- A vi ste doli da me obavestite o svojim knjievnim shvatanjima?
- Nisam duan da vas o bilo emu obavetavam. Volim da razgovaram sa vama, i to je sve.
- Zadovoljstvo nije obostrano.
- Meni je to svejedno, draga gospoice. Ja vas zaista volim. Volim da vidim vae lepo lice kako se ljuti.
- Jo jedno uivanje tipino za senilnost.
- Nemate pojma koliko zadovoljstvo oseam zbog ocena te vrste. Oboavam vae nezadovoljstvo. Istina
je, uivam onoliko koliko mogu. A verujte mi da je to uivanje divno i mnogo vee od lakih zadovoljstava
mladosti. Ja sam stvoren da budem star. Meni to odgovara, jer sam takav ve dugo. Kada mi je bilo etrdeset
pet godina, izgledao sam kao da mi je ezdeset pet. More mi je izbrazdalo lice.
- Nisu mi potrebne vae ispovesti.
- Kada sam sreo Adel, imao sam etrdeset sedam godina, a ona osamnaest, ali je izgledalo da je razlika
u godinama mnogo vea.
Zato vam to priam? Zato to ste vi jedino ljudsko bie kome mogu da priam o Adel. Nisam nikada
nikome priao o njoj i za to ima razloga.
- Osecate potrebu da o tome govorite?
- Ta potreba je utoliko vea, to nije zadovoljena vec dvadeset godina. Azel ne zna nita i vano je da
nikada ne sazna. Mogla bi da pomisli svata.
- A naroito bi joj to moglo otvoriti oi o laima koje koristite u vezi sa njom. Ona ne zna ni da su one
spavacice bile Adeline. Ne zna takoe da ste vi bili arhitekta ove neobine kue: misli da ste je ovakvu kupili.
- Ima jo mnogo toga to ona ne zna. I to ni vi ne znate.
- Priajte mi o tome, poto ve gorite od elje.
- Kada sam pre trideset godina sreo Adel u Puant-a-Pitru na Gvadelupi, bio sam kao gromom pogoen.
Videli ste njenu fotografiju: bila je kao aneo pao sa neba. Pre toga ja nikada nisam voleo. Sudbina je htela da
sam ve izgledao kao starac. Poto je bila imuno siroe, gospoici Langle su se mnogi udvarali. Ja nisam imao
nikakvih izgleda. A onda se dogodilo neto to je izgledalo kao prst provienja. Na Gvadelupu je dolazio neki
poslanik i u njegovu ast je orgnizovan nekakav bal. itav glavni grad je pozvan da, vi nemate pojma kakvim
majmunlucima sam prisustvovao sa jedinim ciljem da vidim tu devojku koja nije ni primeivala da ja postojim.
A ja sam je zablenuto i beznadeno gledao kako igra sa drugima. Ko osim zaljubljenoga starca zna kakvo je
muenje gledati pred sobom nekoga potpuno nedostinog?
- Dosta je tih poznatih fraza. ta ste uinili?
- Nita. to bi deca kazala nisam ja poeo. Dogodilo se neto sudbonosno. Sveanost je bila u punom
jeku kada je izbio estok poar. Nastala je panika. Mladii koji su pre pet minuta nudili Adeli svoje srce,
razbeali su se urlajui, i ne pomiljajui ta se sa njom deava. Takva zbrka je na nju uinila veoma neobian
utisak: ostala je nepomina usred plamena, ukoena, kao da je odsutna. Kao da se nekako onesvestila stojei.
Sasvim nepomina, posmatrala je vatru sa zaprepatenjem i uasom. A ja je nisam napustio ni za trenutak to
dokazuje, uzgred reeno, da sam je ja jedini istinski voleo.
- Lepo opravdanje.
- Recite ta hoete, ali ja sam joj ipak spasao ivot. Bez imalo sumnje, ona bi bez mene nestala u onoj
vatri.
- Moemo reci da ste odloili njenu smrt za deset godina.
 - Ako biste vi, kao bolniarka, odloili za deset godina smrt nekoga bolesnika, zar ne biste rekli da ste
mu spasili ivot?
- Nema nikakve slinosti izmeu mojeg zanimanja i vae gnusne obmane.
- Istina je: vi niste zaljubljeni u svoje pacijente. Vratimo se u 1893. godinu: naao sam se znai usred
poara sa Adel. U mojoj glavi sve se odvijalo izvanredno brzo: znao sam da je prilika tada ili nikada. Uzeo sam
njeno lako telo na ruke i pokrio joj lice svojim kaputom. Onda sam pojurio kroz vatru. Tek sam bio iziao iz
balske dvorane kada ju je plamen potpuno zahvatio. U onoj optoj panici niko me nije ni primetio kako beim
nosei neku osobu pokrivenoga lica. Odneo sam je u sobu koju sam imao iznajmljenu nedaleko odatle.
- Dopustite da pogaam dalje: vaa prva briga je bila da uklonite ogledala.
- Naravno. Kada se devojka povratila iz ukoenosti, blago i veoma paljivo sam je obavestio da joj je lice
izgorelo i da je unakaena. Ona se gotovo nije ni secala ta se upravo dogaalo i poverovala mi je. Molila me je
da joj donesem ogledalo. Ja sam uporno odbijao. Poto me je sve vie preklinjala, otiao sam kod majstora za
ogledala i zatraio da mi napravi jedno runo ogledalo koje najvie mogue izobliava lik, da bih se naalio sa
nekim drugom. On je to majstorski izveo. Doneo sam ogledalo Adeli i pruio ga rekavi: Videete, gospoice,
upozorio sam vas. Ona je u ogledalu ugledala podnadulo, grozno i neljudsko lice. Kriknula je od uasa i
onesvestila se.
- A vi ste to ogledalo sauvali, je li tako?
- Neko neobjanjivo predoseanje mi je nalagalo da ga sauvam. Kada se devojka povratila iz nesvesti,
ovako mi je govorila: Gospodine, vi ste veoma plemeniti i moda ete vi jedini uti molbe jednog zauvek
unakaenoga stvorenja. Ako ita oseate prema meni, sakrivajte me. Zatitite me zauvek od tuih pogleda. Da
ljudi koji su me poznavali u vreme mojega sjaja, ne saznaju nita o mojem sadanjem stanju! Neka sauvaju o
meni najlepe seanje. Odgovorio sam joj da sam pomorski kapetan i da sam brodom preao okean. Predloio
sam joj da poe sa mnom. Ljubila mi je ruke iz zahvalnosti a to je bio veoma udan prizor: takva lepota na
kolenima preda mnom, kako prekrasnim usnama ljubi moje suve i naborane dlanove.
- Vi ste bestidni.
- To mi nimalo ne smeta. Znai, preli smo Atlanski okean i stigli u Ned koji je i tada bio slabo poznato
pristanite, kao to je i danas.
- I vi ste upravo zato odabrali Ned, zar ne? Bilo je bolje ne biti suvie upadljiv.
- Naroito zbog ostrva Mort-Frontijer, koje je u to vreme bilo pusto. Ostavio sam Adel na brodu, a sam
sam otiao da pregovaram o kupovini ostrva, to je prolo mnogo lake nego to sam oekivao. Zatim sam
nacrtao planove ovoga zamka koji su mi u najveoj tajnosti izgradili majstori koje sam, setivi se toga, reio da
dovedem izdaleka. Smestio sam tu devojku koja je bila veoma uzbuena od zahvalnosti na pomisao da sam za
nju smislio kuu bez ikakvoga odsjaja.
- Da li vam je tada ve bila ljubavnica?
- Ne, ekao sam da doemo na Mort-Frontijer. eleo sam da se to dogodi u najboljim moguim
uslovima: Adel je patila od morske bolesti za vreme itavoga putovanja okeanom i eleo sam da bude u
dobrom zdravstvenome stanju za ono to e doiveti prvi put poto je bila nevina, kao i Azel pre pet godina.
- Ne pitam vas za tolike pojedinosti.
- Ali meni je stalo da vam to kaem.
- Vi ste kao i svi mukarci: oboavate da se hvalite svojim polnim ivotom.
- Treba zapaziti neke nijanse. Najpre, ja nisam nikada mogao nikome ovo priati iz razloga koje moete
lako razumeti. Osim toga, koliko god da ne volim da se poveravam bilo kome, toliko ne elim nita da izostavim
pred lepom i mladom, tako otroumnom i srditom enom. Da, Adel i Azel su bile nevine. Kako srean mukarac
sam bio!
- Uvek me je zanimao taj nain na koji mukarci govore o nevinosti devojaka kao o lovakome trofeju.
Lovci okae o zidove odseene glave divljih svinja i jelenske rogove, a vi biste mogli da prikaete defloracije.
- Erotizam je glup, gospoice, ali je jo gluplje odreci ga se. Prvi put kada sam priao Adeli u postelji,
nije mogla da poveruje da je elim. To je nemogue pobunila se treba biti udovite pa poeleti devojku
kao to sam ja! A ja sam joj rekao: Nauio sam da traim van tvojih unakaenih crta lica i da volim tvoju
duu. Rekla je a ona kao ni Azel nije nikada mogla da mi kae ti: Ako volite moju duu, zadovoljite se njom!
Iste rei koje govori moja ticenica danas, isto preutkivanje u ime njihove nesree, a da i ne govorimo o odvra-
tnosti koju su kao lepo vaspitane devojke pokuavale da ne ispolje ...
 - ...to znai da niste bili ljubavnik njihovih snova.
- Da. Kakav dar za mene koji nisam nikada bio lep, a starost me je suvie rano pogodila! Smatrate me
bestidnim, ali da su devojke smatrale dostojnim da se zainteresuju za mene, ne bih bio prinuen da
pribegavam tako neasnome postupku.
- Zar ete im zamerati to vole mladost i lepotu? U vaim ustima bi to zvualo veoma neobino.
- To se ne moe uporeivati. Ja sam mukarac.
- I kao i svi mukarci, rei ete mi da devojke ne treba da vole mladost i lepotu. Ba je to udno: od nas
se zahteva da budemo mlade i lepe, ali im se dogodi da se zaljubimo, savetuje nam se da ne poklanjamo
panju takvim pojedinostima.
- To je bioloki uslovljeno. eni nije potrebno da mukarac bude lep da bi ga elela.
- Mi ene smo, znai, takve ivotinje da nismo osetljive na lepotu? Recite mi, Kapetane, verujete li vi
stvarno u to to priate?
- Nain ponaanja Adel i Azel pokazuju suprotno. Ali ja mislim da bi trebalo da bude tako. Tu podlu
podvalu sam uinio da bih popravio nepravdu koja mi se nanosi.
- Lake mi je kada ujem kako kaete da se radi o podlosti.
- To ne znai da se zbog toga stidim. Kako bih mogao da oseam griu savesti poto sam sebi pribavio
najveu sreu u ivotu?
- A samoubistvo Adel vam ne smeta da dobro spavate?
- Priznau vam neto: njeno samoubistvo me je muilo petnaest godina. Petnaest godina patnje i
oajanja.
- Zato samo petnaest godina? ta se dogodilo petnaest godina kasnije pa da se to izgubi?
- Trebalo bi da znate: sreo sam Azel.
- Pa to je neverovatno! Vi mislite da su vam gresi oproteni ako ponete sve ponovo! Objasnite mi kako
je mogua takva nastrana zabluda.
- Priznajem da tu postoji neto tajanstveno. Pokuau da vam ispriam to udo. Bilo je to januara 1918.
godine. Sluaj je hteo, ukoliko to nije bila sudbina, da taj dan provedem kod svojega advokata koji ivi u Tanu,
nedaleko od Neda. Na moje zaprepatenje, gradi je bio pretvoren u poljsku bolnicu, ili bolje reeno u
umiraonicu: Tan je bio prepun ranjenih tela, gotovo leeva, posle niza izuzetno smrtonosnih bombardovanja.
Ja sam bio skamenjen: na Mort-Frontijeru iveo sam zatvoren u svoj bol. Nijedan vojnik nije kroio na moje
ostrvo i ja takorei nisam ni znao za rat o kojem sam samo ponekada uo poneto. Nisam shvatao veliinu i
ozbiljnost toga uasnog sukoba koji mi se odjedanput pojavio pred oima u svojoj groznoj stvarnosti. Tada
stigoe ljudi sa bolnikim nosilima i dok sam zgroen gledao tu klanicu, spustie na tle pored mene neko telo
pokriveno aravom jo jedno meu mnogima.
- Azel?
- ta mislite? Pomislio sam da je to bio takoe neki mrtvac, kada jedan od ljudi to nose ranjenike,
obavesti bolniare: Jo je iva. Roditelji su joj poginuli na mestu. Tako sam saznao da se radi o devojci i da je
ona sada siroe.
- A vi volite devojke siroad, je li tako?
- Zgodna okolnost sa siroadima je u tome to nemaju rodbine. Obuzela me je neverovatna
ljubopitljivost: Kako li ona izgleda? Koliko li joj je godina? Kleknuo sam pored tela i podigao arav: bio je to ok
za mene. Vi znate ta znai ugledati takvo lice. Iako se razlikovalo od Adelinoga, to lice mu je bilo slino po
nekoj vioj vrsti gracioznosti koja se na njemu videla.
- To je istina: isti izraz koliko mogu da zakljuim prema jednoj fotografiji.
- Setio sam se jedne slike Hijeronimusa Boa: svuda okolo runoca, nakaznost, patnja, propadanje, i
odjednom, iznenada ostrvce netaknute istote. Lepota u srcu nakaznosti. Azel je prestravljeno gledala oko
sebe i kao da se pitala ne nalazi li se ona u paklu. Zatim je zaustavila na meni pogled pun pitanja. Jeste li vi
mrtvi ili ivi? upitala me je glasom jasnim kao suza. Izvanredno pitanje, najumesnije pitanje koje mi se moglo
postaviti. Nisam oklevao ni trenutak: poneo sam je na rukama i nestao u svojem automobilu. Ni sama Smrt ne
bi drugaije postupila. I tako sam otiao sa svojim blagom.
- Tako?
- Da. Niko to nije primetio. Znate, jedan ranjenik manje ili vie, bolniari nisu o tome mogli voditi
rauna. stalom, to je znailo uiniti im uslugu, poto ih nije bilo dovoljno za onoliki broj ranjenika.
- A otkuda arav kojim je bila pokrivena? Oni se uobiajeno upotrebljavaju samo za mrtve i najtee
ranjene.
- To ne znam. Moda da ne bi videla leeve svojih roditelja. U svakom sluaju, onaj ko ju je sakrio tim
aravom, uinio mi je nevienu uslugu. Zato to bolniari, da su videli njeno lice, ne bi mogli da je zaborave.
- A u Nedu, niko vas nije video kako je unosite na barku?
- Ne. Parkirao sam automobil blizu praznoga gata, a njeno telo sam uneo na brod kao kakvu korpu
jabuka. More je najbolja tvrava kada treba nekoga sakriti.
- Kao u zamku If?
- Ovo nije tamnica. Azel moe da ode ako hoe.
- Ovo je gore od tamnice. Vaa la je zatvorila Azel u nju samu. Ona bi pre umrla nego to bi izila. Znate
li ta me strahovito udi? To to ljubav posmatrate kao kobac hranu: u najzlokobnijem trenutku se naete na
mestu, posmatrate i vrebate. Odaberete najbolje komade, ustremite se na njih i odletite daleko odnosei svoj
plen.
- Tako rade dobri poznavaoci, dok budale misle kako da podele svoje blago sa mnotvom drugih, to je
najbolji nain da svoj plen izgubite, a naroito da vidite kako se pretvara u neto sasvim obino.
- To je smeno. Imate li utisak da je od naega poznanstva Azel izgubila neto od svoje vrednosti?
Naprotiv: postala je srecnija i prosto zrai, umesto da vene kao ranije.
- To je stoga to vi, bogu hvala, niste mnotvo.
- Znai da postoji neka sredina izmeu toga da svoju tienicu pokaete svima i da je ne pokaete
nikome?
- Znate li ta je kod vas najneprijatnije? To je vaa osobina da dajete lekcije. Saekajte da se istinski
zaljubite i tada ete videti hoete li se ponaati na neki primeran nain. Ali trebalo bi najpre da budete
sposobni da volite, u ta sumnjam, imajui u vidu va ogranieni mentalitet bolniarke.
- Verovatno zbog toga ogranienog mentaliteta ne razumem uvek zato drugi zloin ponitava krivicu za
prvi.
- Sada znate kako sam otkrio Azel: jasno je da mi je nju sudbina poslala. Takav susret se ne moe
pripisati sluaju. Pa ako mi je sudbina poslala tu novu devojku, to moe biti samo zato da bih se iskupio. Adel je
bila moj greh, Azel je iskupljenje.
- Vi buncate! Vi sa Azel ponavljate ista nedela kao sa Adel! Gde je tu iskupljenje greha?
- Iskupljenje je u tome to me Azel voli.
- Verujete u to?
- Siguran sam.
- A zato bi vas volela? ta se kod vas moe voleti?
- Da li se to uopte zna?
- E pa, ja cu vam reci ta se promenilo. Pre trideset godina vi ste bili zreo i bistar ovek, sposoban da
vidi da vas Adel ne voli. A sada ste izlapeli starac, kao i svi odvratni starci, ubeen da ste miljenik devojaka. Ono
to vi nazivate iskupljenjem, zove se prosto senilnost.
- Svia mi se kod vas to ste tako uviavni.
- Moda mislite da vas treba potedeti? Vi ste tragino smeni. Vec je i Adel imala mnogo razloga da vas
ne voli. Azel ih ima jo vie, poto se vi niste nikako poboljali starenjem, znate. Nepostojanje ogledala imalo je
na vas smenoga uticaja: smatrate da ste neodoljivi. Kada bi bar moje lice moglo da vam poslui kao ogledalo i
kada biste mogli na njemu da sagledate koliko ste oronuli, otrcani, koliko pobuujete odbojnost a ne ljubav...
- Prevarili ste se. Sauvao sam u svojoj sobi sakriveno veliko ogledalo da bih mogao da ocenjujem svoje
telesno propadanje.
- Izgleda da niste dobro videli koliko ste propali, da se posluim vaim odabranim renikom? Niste videli
koliko ste premaili godine u kojima vas moe voleti mlada devojka u punome cvatu?
- Jesam.
- Uteili ste me.
- Mukarac koji je siguran u sebe i svoju privlanost, ne bi pribegavao takvoj strategiji kakva je moja.
 - Pa ako ste tako vidoviti, kako moete misliti da je Azel zaljubljena u vas?
- Pitajte onda nju, poto nimalo ne verujete onome to vam ja kaem.
- Podsecam vas da ste mi zabranili da joj postavljam bilo kakva pitanja osim onih koja se tiu zdravlja, i
to pod pretnjom smru.
- Vi ste veoma istanani, nai cete naina i bez postavljanja pitanja. Sluam vas svaki dan ve nedeljama
i poinjem da upoznajem vau jeziku tehniku.
- Ako nas sluate, morali ste uti sa kakvim gaenjem mi je priala o noima kada ste dolazili u njenu
sobu.
- A vi ste savreno odgovorili na njeno licemerstvo prestravljene device.
- Nisam mislila ono to sam kazala.
- teta. Bilo je to dobro.
- Najzad, da vas voli, ne bi pozvala u pomo neku sasvim stranu osobu.
- Nije vas ona zvala u pomo. Ona se hvalila. Kada se ena ali da joj neki mukarac dosauje posetama,
ona to uvek ini da bi sebe istakla.
- U svakom sluaju, jedno je sigurno: ako je Azel zaljubljena u vas, znai da ima veoma lo ukus.
- Konano smo se o neemu sloili. Adel je imala bolji ukus od nje. Da znate samo kako je oveku teko
kada izaziva odbojnost kod ene koju voli! Da je bar, ako me vec ne voli telesno, osetila malo nenosti prema
meni! Ponekada sam je molio da pokua da me zavoli, govorei joj da e u svakom sluaju provesti ivot sa
mnom i da e biti srenija ako me bude volela. Na to je ona odgovarala: Pa ja pokuavam!
- Razumem zato se nesrenica ubila.
- Tokom deset godina koje smo proveli zajedno, nisam je skoro nikada video da se osmehne. Ponekada
bi otila da sedi na obali mora. Satima bi gledala prema vidiku. Pitao sam je zato, a ona bi kazala: ekam
neto to nikako ne dolazi. Tako sam puna neke udnje! Uzalud znam da unakaena devojka nema emu da se
nada od ivota, ne mogu da spreim sebe da se nadam kako e stii neto, neko. I zavrila bi reenicom koja
mi je parala srce: Da li bih to tako duboko elela, ako od toga nita ne postoji?
- Kako se usuujete da tvrdite kako ste je voleli? Ona je teko patila vaom krivicom i to pred vaim
oima. Mogli ste da je oslobodite sa nekoliko reenica, a niste to uinili!
- Razmislite malo! Zar moete da me zamislite kako joj govorim istinu? Adel, laem te vec etiri godine,
vec osam godina. Lepa si kao aneo, jo si lepa nego kada ti je bilo osamnaest godina, pre onoga poara iz
kojega si izila netaknuta. Nisi nikada bila unakaena ni delic sekunde, a ja sam te ubedio u suprotno kako ne bi
pomislila da me napusti. Ne treba da mi zameri, jer je to bio jedini nain koji sam naao da bih te osvojio.
Kada bih joj sve to priznao, ona bi me ubila!
- I dobro bi uinila.
- Imajte u vidu da ja ipak nisam eleo da se to dogodi.
- Ne mogu to imati u vidu. Kada bih ja donela nesreu osobi koju volim, vie bih volela da umrem.
- E pa, to je zato to ste vi svetica. Ja nisam.
- I vama polazi za rukom da budete srecni znajui da unitavate njen ivot?
- Da.
- Nemam rei!
- Nije to vrhunac sree, ali nije ni loe. iveo sam sa voljenom enom, vodio ljubav sa njom...
- Hoete da kaete da ste je silovali?
- I dalje vae krupne rei! Ne, sve do njenog samoubistva bio sam uglavnom zadovoljan.
- I kada se Azel bude ubila, biete zadovoljni sobom?
- Ona se nee ubiti. Drugaija je. Nisam je nikada video kako sedi na obali mora i gleda prema vidiku.
- Ako sluate nae razgovore, trebalo bi da znate zato.
- Da, ta pria o nekom prisustvu... Ali ja pre mislim da je ona po prirodi dobra. Bog ili bogovi, ne znam
ve ko, podarili su mi vrhunsku milost: vratili su mi devojku koju sam izgubio, i to jo bolju. U Azel postoji
izvesna veselost koju samo treba probuditi, a koja se esto i budi. U njoj je vie ulnosti, a manje sete nego kod
Adel.
 - Zar vam se ne ini udnovatim, da se posluim vaim nainom razmiljanja, to su vam ta boanstva
poslala dar? Za ta vas to nagrauju?
- Pre svega, ako boanstvo i postoji, ne znam da li brine o pravdi. A zatim, moe se smatrati da je moje
ponaanje, iako to izgleda paradoksalno, imalo za cilj da uini dobro.
- Dobro u vaem smislu, hoete da kaete.
- U smislu dobra za devojke takoe. Poznajete li mnogo ljudi koji su toliko kao ja posvetili ivot svojoj
ljubavi?
- Gle, pa on bi jo hteo da bude primer drugima!
- Bogami, i bih. Za veinu mukaraca, voleti znai samo pojedinost u ivotu, neto kao sport, odmor,
pozorina predstava. Ljubavi je potrebno da bude praktina, da se uskladi sa ivotom koji ovek odabere. Kod
mukarca sve je potinjeno karijeri; kod ene sve se vezuje za decu. I u svemu tome, ljubav je samo neto
prolazno, kao neka bolest koja treba da bude kratkotrajna. Otuda mnotvo optih mesta u terapeutske svrhe o
prolaznoj prirodi ljubavne strasti. A ja sam dokazao da bi ljubav, ako bi se na njoj izgraivala sudbina, ostala
veita.
- Veita sve do samoubistva jadne izabranice.
- I preko toga, jer mi je izabranica vraena.
- Lepa je ta vaa ljubav koja je upropastila ivot dve nedune devojke.
- Da li ste ikada razmislili kakav bi bio njihov ivot bez mene? Uzeu najbolji sluaj: udale bi se za bogate
ljude koje bi privukla njihova lepota. Kada bi se oni privikli na njihovu privlanost, zaboravili bi ih i okrenuli se
svojim poslovima. One bi tada bile samo supruge i majke primorane da, ukoliko ele da doive neka osecanja,
uu u komediju buroaske brane nevemosti. A vi kaete da sam im upropastio ivot kada sam ih spasao te
obinosti koja bi ih postepeno ubijala.
- Vi ste ih tako dobro spasili, da je jedna od njih zadala sebi smrt.
- Ma ne! Ako prihvatite da su Adel i Azel ista osoba, shvatiete da u celoj stvari nije ni bilo smrti. Adel se
vratila u liku Azel i kao i svaka osoba koja nestaje da bi se ponovo rodila, ona je napredovala: Azel je ivahnija i
veselija nego Adel, otvorenija za ljubav.
- Jo nikada nisam ula neto tako nastrano. Uvek sam smatrala smenim te prie o reinkarnaciji, a ako
jo i metapsihoza nekakvo seljenje dua, treba da vam poslui da dokaete kako ste nevini, onda je to
vrhunac!
- Otvorite oi! Dve devojke od osamnaest godina, obe bez roditelja, podjednako lepe i graciozne, obe
rtve nesree u kojima su mogle biti unakaene; jedna se zove Adel Langle, druga Azel Angler. ak i prezimena
zvue slino!
- To ete objasniti na sudu. Nema sumnje da e vaa fonetika objanjenja biti ubedljiva.
- Nemam ja ta da kaem nikakvome sudu. U oima zakona, nemam sebi ta da prebacim.
- Silovanje, zatvaranje...
- Ni silovanje, niti zatvaranje. Nisam ih uzimao na silu i nisam ih spreavao da odu.
- Ali mene spreavate da odem!
- To je tano. Vi ste moja jedina greka pred zakonom. Tako ste vi traili.
- Eto ti sad. Greka je moja!
- Da, jer uporno odbijate da vidite moje zasluge. Zahvaljujui meni, Adel-Azel ima romantini ivot
princeze. Ona je stvorena za to, a ne da postane graanska fabrika dece.
- ena ima i druge izbore: ne postoje samo romantine princeze i graanske fabrike za raanje.
- Postoje i razumne bolniarke koje provode ivot kao stare devojke.
- Postoje i ene ubice. Znate li da ene veoma dobro ubijaju?
- Treba jo samo da imaju mogunosti za to.
Lonkur pucnu prstima: dvojica pijuna se pojavie iza vrata.
- Vidite li, gospoice, va novi poziv bi se ovde teko mogao ostvariti. Sutra emo nastaviti ovaj
zanimljivi razgovor. Ostaviu vas da itate Karmilu. Neete zaaliti zbog toga.
A dok je izlazio, dodao je:
- Boravak ovde e vam veoma koristiti. Poto ste primorani da itate knjige, biete mnogo manje
ogranieni.

Fransoaz avenj je proitala Kannilu. U jednom dahu je savladala tu kratku novelu. Ona joj se mnogo
svidela. A zatim se poela pitati zato je njenome tamniaru bilo stalo da se ona upozna sa tom knjigom.
Zaspala je razmiljajui kako bi ostvarila svoj ciljeve ukoliko bi imala mo da kao Karmila prolazi kroz zidove.
Sutradan je nastojala da sa Azel razgovara samo o sasvim bezazlenim stvarima. Pitala ju je ta joj
savetuje da ita.
- Dajte mi sve naslove kojih moete da se setite. Upravo otkrivam oslobaajuu mo knjievnosti: ne
bih vie mogla bez nje.
- Knjievnost ima mo veu nego i samo oslobaanje: ona ima mo spasiteljsku. Ja bih bez knjiga
odavno umrla. Ona je spasila i eherezadu u Hiljadu i jednoj noi. A i vas e spasiti, Fransoaz, ako vam jednoga
dana spas bude potreban.
Kada bi samo znala koliko mi je potreban!, pomislila je zarobljenica grimizne sobe.
Azel joj je dala veliki broj naslova.
- Moraete da ih zapiete, zaboraviete ih rekla je svojoj negovateljici.
- Nema potrebe. Imam dobro pamenje odgovorila je, znajui da ih neke ui sluaju i belee naslove
umesto nje.

Iste veeri Lonkur se iskrca u njenoj sobi sa etvoricom svojih ljudi koji su jedva bili dovoljni da
odjedanput donesu sve one knjige.
- Sva srea to vam moja tienica nije posavetovala da proitate jo vie knjiga. Va stan nije dovoljno
veliki za to.
- A ja sam oekivala da ete mi rei: Va ivotni vek nije dovoljno dug, neete stii da proitate sve
ovo.
- To zavisi od vas.
Otpustio je svoje straare.
- Vidite, veoma sam razoaran vaim dananjim popodnevnim razgovorima sa Azel.
- Ne vidim ta moete da im zamerite.
- Tanije reeno, vai razgovori o knjievnosti su bili bez zamerke. Jedna plava arapa razgovara sa
drugom plavom arapom. Bilo mi je dosadno da vas sluam. Meutim, ja sam vam dao dobre zamisli.
- A? pravila se neveta bolniarka sa izrazom bezazlene iparice.
- Mogli ste da razgovarate sa njom o Karmili.
- Zato?
- itali ste tu knjigu?
- Da. Pa ta?
Kapetan podie oi prema nebu.
- Provincijska guice, zar niste nita razumeli?
- A ta je to trebalo da razumem? zaudila se Fransoaz napravivi glupav izraz lica.
- Potpuno ste me razoarali. Na osnovu Karmile mogli ste da vodite izvrsne razgovore sa mojom
tienicom. A sa ovim novim isporukama knjiga, ne vidim da se na vidiku moe pojaviti ita zanimljivo: Zvezdana
verujte mi na re da je Azel poslednja osoba koja jo ita Onorea Dirfe! Uvod u poboan ivot, svetoga Fransoa
de Sala zato ne i veronauka, imajui u vidu kakvi ste? Pa O Nemakoj Gospoe de Stal, od ega ne moe biti
nikakvog...
- ta to ne moe biti?
- Jasno vam je ta elim da kaem, ne?
- Ne.
- Oseam da e Azelina soba postati salon precioza. Priali ste mi o tome koliko vam ostaje da ivite:
znajte da to u velikoj meri zavisi od zanimljivosti vaih razgovora sa malom. Ako treba mesecima da vas sluam
kako raspravljate o svetome Fransoa de Salu, zamoricu se.
 - O emu onda hoete da razgovaramo?
- Ne nedostaje vama dobrih tema za razgovor. Mogle biste da razgovarate o meni, na primer.
- Stvarno, ne moe biti bolje teme osmehnula se.
- Jue ste izrazili sumnju da bi me ona mogla voleti, pa moete da zaponete razgovor o tome.
- Gospodine, mene se to ne tie.
- Prestanite sa tom komedijom. Malo je kasno da izigravate savrenu bolniarku. U stvari, imam za vas
jednu zagonetku: kakav odnos postoji izmeu ive i vas?
- Znate vi to dobro.
- Ne, ja sada govorim o mitolokoj vezi koja vas spaja.
- Ja to ne znam.
- Latinsko ime za ivu je merkur, a napisano velikim slovom oznaava boga glasonou Merkura. A koji je
simbol boga Merkura? tap sa dve zmije!
- To je simbol medicine.
- Da: vaeg zanimanja. Isti simbol za glasonou i za medicinu. Pitam se zato ironino ce Lonkur.
- Ima poruka koje mogu izleiti.
- Ima i bolniarki glasonoa koje bi htele da iskoriste mitoloku osnovanost toliko da svoju poruku izraze
posredstvom ive. teta je to nije uspelo.
- To je sluajnost iz koje cu izvlaiti korist.
- Mislio sam da ste to uinili namemo.
- Precenili ste me.
- To je tano i vi me i dalje razoaravate. Izgledate tako istanano, nadmono, ali kada vas ovek malo
bolje upozna, shvati da ima posla sa tupoglavom seljankom. Ostavljam vas da itate, ne oekujui vie nita od
vaega duha. Sutra je Azeli roendan: ne zaboravite da joj estitate.

Fransoaz je saekala pono. Kada je u zamku nastala najdublja tiina, latila se posla.
- Videemo u kolikoj meri knjievnost ima tananu, oslobaajuu i spasonosnu mo rekla je za sebe
smejuci se.
Nametaj u grimiznoj sobi je bio masivan i teak: bolniarka je mogla da pomeri samo sto na kojem je
jela. Stavila ga je pored zida.
Kao i u svim prostorijama ove kue, postojao je samo jedan prozor postavljen na nedostupnoj visini.
Fransoaz namesti jednu stolicu na sto: i dalje je bilo suvie nisko da bi sa nje dosegla prozor koji je bio pod
samom tavanicom. Tada je, kao to je i predvidela, poela da koristi knjige.
Zapoela je sa najirim i najdebljim da bi dobila vrstu osnovu na stolici: bila su to celokupna dela
Viktora Igoa koja se pokazae kao prvorazredan materijal. Nastavila je zbirkama barokne poezije, dajui
prednost Agripi Dobinjeu. Posle Skiderijeve Klelije na red je doao Mopasan, a da zidarka nije ni primetila kakvo
je to ogromno pribliavanje bilo. Ovo jednostavno stepenite zatim primi svetoga Fransoa de Sala, Tena,
Vijona, Gospou de Stal i Gospou Lafajet (sa zadovoljstvom je pomislila kako su srene te dve dame plemkinje
to su se tako udruile), zatim Pisma portugalske kaluerice, pa Onore dIrfea, Flobera, Servantesa, Geni
Monogatari, Nervala, elizabetinske pripovetke ledi Amelije Nortamb, Paskalove Provincijalke, Svifta i Bodlera
sve to je devojka sa poetka ovoga veka, obrazovana, oseajna i podlona uzbuenjima, trebalo da otvori.
Nedostajala joj je samo jedna ili dve knjige da dosegne prozor. Setila se da je u fioku komode ostavila
Parmski kartuzijanski manastir i Karmilu. Tada je kula od knjiga dostigla potrebnu visinu.
E, sada, ako se gomila srui, znai da se ne treba niemu nadati od knjievnosti, pomislila je.
Bilo je opasno popeti se na gomilu: da nije imala duge noge i po prirodi bila stabilna, ne bi imala
nikakvih izgleda da bi se ovek suoio sa svetom knjiga, najvanije je da bude vrst na nogama.
Kada je alpinistkinja bila na vrhu, prisela je jednom butinom na prozorsku dasku i uzdahnula. Onda skide
jednu cipelu, pa drei je kao eki, razbi staklo potpeticom. Zatim izvue krhotine i isturi noge napolje. Tle je
bilo daleko. Nije vano: ili u doskoiti ili cri, pomisli. Pomoli se svetome Edmondu Dantesu, zatitniku
bekstava iskakanjem u prazno, pa skoi. Nevelika teina, elastinost i inteligencija njenih nogu spasoe je: pala
je ne udarivi se nimalo, kao da je to inila celoga ivota.
 Opijena zadobijenom slobodom, udahnula je punim pluima sve vazduh, a zatim napravi plan
poduhvata.
Dola je pod Azelin prozor i razmislila. Ne bi joj bilo teko da se uspuza uza zid, ali Lonkurova soba nije
bila daleko: ne bi mogla da razbije prozor a da on to ne uje.
Ne, trebalo bi da se odlui i da krene unutranjim stepenitem iji stepenici jako kripe. Bolje je da vie
ne razmiljam, inae neu imati hrabrosti da uinim neto tako besmisleno, zakljuila je.
Ula je na glavna vrata za koja nije bilo nikakvoga razloga da se zakljuavaju. Nosei cipele u rukama,
zapoela je da se penje stepenicama zadravajui disanje: svaki njen korak je izazivao kripanje stepenita.
Prestravljena, zaustavila se, a onda razmislila:
Ova sporost mi ne odgovara, ini me teom: ako hou da budem to laka, trebalo bi da trim na
prstima i da preskaem po etiri stepenice.
Zaustavila je disanje, zaletela se i u nekoliko skokova kao srna stigla na sprat utedevi maksimum
decibela. Na pamet joj je pala izvanredna misao da se ne zaustavlja i da nastavi u jednome dahu do sobe
tienice.

Zatvorila je vrata za sobom, konano udahnula i saekala da joj se srce smiri i pone kucati normalnijom
brzinom, gledajui devojku kako spava. Zidni sat je pokazivao jedan as po ponoi. Bie mi potrebno samo
ezdesetak minuta da izvrim svoj plan. Koliko vremena e mi biti potrebno sada da unitim tamnicu koja
postoji samo u njenoj glavi?
Stavila je aku na Azelina usta da bi je spreila da krikne. Devojka otvori prestravljene oi; bolniarka
stavi prst na usta da bi joj pokazala da treba da apuu.
- Htela sam da vam prva estitam roendan osmehivala joj se.
- U jedan sat nou? promrmljala je zapanjena tienica. Kako ste doli?
- Nisam se vraala u Ned.
Ispriala joj je kako je zatoena u grimiznoj sobi na drugome kraju zamka.
- Ali ja ne razumem. Zato vas je zatvorio?
- To je duga pria. Mislite li da va staratelj sada spava?
- Bolje nego ikada. Uzeo je sredstvo za spavanje da bi bio u punoj formi za no mojega roendana.
- Odlino to je tako.
Onda joj je ispriala o Adel Langle. Azel nije umela ni da proslovi. Franzoaz ju je prodrmala:
- Zar jo niste nita razumeli? Sa vama se dogaa to isto! Upravo potpuno isto!
- I ta devojka se ubila? mrmljala je tienica, zaprepaena.
- Da, a to ete najzad uiniti i vi, ako i dalje uporno budete odbijali da shvatite istinu.
- Koju istinu?
- Kako koju istinu? Da je vaa runoa ista kao ona koju je zadobila Adel u vatri u vatri koja nju nije
nimalo unakazila, ali ju je izjedala iznutra, sve dok nije osetila elju da se baci u vodu kako bi je ugasila.
- A ja u snovima ujem kako bombe padaju po putu...
- Da, po putu, a ne po vama. One vas nisu povredile.
- Roditelji su mi poginuli!
- Nisu imali sree kao vi. Da, vi ste imali sree: kada vas pogleda, ovek ne bi mogao ni zamisliti da ste
pretrpeli bombardovanje iz aviona.
- Kada me pogleda, ovek bi pomislio da sam nakazna od roenja. Kakva uteha!
- Ne, glupao! Upravo sam vam kazala da doivljavate isto to i Adel Langle! Jeste li toliko glupavi?
- Ja nisam nikada videla tu devojku.
- A ja sam videla jednu njenu fotografiju: toliko je bila lepa da vam zaustavlja dah. Poznajem samo
jednu osobu koja me je vie zadivila lepotom: to ste vi.
Devojka je ostala zabezeknuta nekoliko trenutaka, a onda poe da pravi grimase i da topce nogama:
- Mrzim vas, Fransoaz! Odlazite, necu vie nikada da vas vidim.
- Zato? Zato to vam govorim istinu?
 - Zato to laete! Moda vama polazi za rukom da zamiljate kako laete od dobrote da biste razveselili
jadnu nakazu. Zar ne vidite koliko ste surovi? Da li vam je jasno koliko napora sam uloila poslednjih pet godina
da prihvatim neprihvatljivo? A sada ste doli vi da me dovodite u iskuenje, jer ja sam naravno u iskuenju da
vam poverujem, poto kao i svaki ovek u dubini due uvam neiskorenjivu nadu...
- Nema potrebe da gajite nekakvu nadu, treba samo da otvorite oi!
- Otvorila sam ih pre pet godina pred oniim uasnim ogledalom. I to mi je dovoljno!
- Da razgovaramo o tome ogledalu! Kapetan ga je kupio pre trideset godina kod nekog majstora za
ogledala u Puant-a-Pitru. To ogledalo, koje ima za cilj da se napravi ala sa prijateljima, va staratelj je koristio
da bi ubedio Adel kako joj se lice promenilo. I ponovio je isto sa vama i to sa istovetnim uspehom.
- Ne verujem ni jednu re tim vaim trabunjanjima. Govorite to da biste izbrukali mojega dobrotvora.
- Srecni dobrotvor koji je vetom strategijom uspeo da dobije za ljubavnice dve najlepe devojke na
svetu! A recite mi iz kojih pobuda bih ja rizikovala toliko da doem ovamo i da vam ocrnjujem ugled toga
svetoga coveka?
- Ne znam. Iz zlobe, iz podlosti, iz nepotenja i svega onoga to moe da prikrije lepo lice kao to je
vae.
- Ali ta bih dobila ako vas laem i zato bi me va dobri Kapetan ovde zatvarao?
- uva vas za mene, da biste nastavili da me negujete?
- Da vas negujem? Vi ste potpuno zdravi. Verovatno samo neka mala anemija zbog nedostatka vazduha
i kretanja i to je sve. Jedino od ega bi vas trebalo leiti, jeste otrov kojim vas je va staratelj pelcovao.
- Zato mi tako odjednom priate sve te krupne stvari?
- Da bih vas izbavila! Oseam prijateljsto prema vama, ne bih mogla vie da podnesem da vas gledam
kako ivite u ovakvome paklu.
- Ako gajite prijateljsto prema meni, onda me ostavite na miru.
- Zato odbijate da mi verujete? Zato vam je toliko stalo da smatrate sebe udovitem ako vam
ponavljam da nikada nisam videla nikoga tako lepog?
- Neu da gajim lane nade. Ne moete mi dati nikakav dokaz o tome to mi priate.
- Vi takoe nemate nikakvih dokaza protiv.
- Da. Veoma dobro se secam kako je bilo kada ste me prvi put videli. Doiveli ste duboki ok i niste
uspeli da ga sakrijete.
- To je tano. A znate li zato? Zato to nisam nikada videla tako divno lice. Zato to je takva lepota
retka i okira onoga ko je ugleda.
- Laljivice! Laljivice! utite! rekla je tienica briznuvi u pla.
- Zato bih vas lagala? Meni bi u ovome asu bilo najkorisnije da pobegnem u Ned morem: odlina sam
plivaica, mogla bih da otplivam tamo. Prihvatila sam besmislenu opasnost da se vratim u zatvor iz kojega sam
uspela da pobegnem i to samo zato da bih vas lagala?
Azel je grevito mahala glavom.
- Ako sam lepa, zato ste toliko ekali da mi to kaete?
- Zato to se prislukuje svaka naa re. Jedan hodnik povezuje vau sobu sa sobom za puenje iz koje
nas Kapetan slua. Pomiljala sam da vam piem, ali mene su pretresali svaki put pre nego to bih pola ovamo,
ispitivanje i najmanji moj papiri, i najmanja olovka mi je oduzimana. Sada mogu to da vam kaem zato to oni
spavaju, bar se ja tome nadam.
Devojka obrisa suze i uzdahnu:
- elim da vam verujem. Ali ne mogu.
- Va staratelj ima jedino ogledalo u ovoj kuci. Nalazi se u njegovoj sobi. Mogle bismo da odemo i da ga
naemo.
- Ne, neu. Kada sam se videla poslednji put, suvie sam patila.
Bolniarka duboko udahnu ne bi li uspela da sauva mir.
- Znai da je tano ono to su mi priali. Zatvorenici ne ele na slobodu. Podsecate me na Fabrisa del
Donga: volite svoju tamnicu. Na vaim vratima nema druge brave osim vae zamiljene runoce, ja sam vam
upravo ponudila klju, a vi ga neete.
 - To bi znailo poreci sve ono to sam doivela ovih pet godina.
- Konano u poverovati da vam je mnogo stalo do tih vaih pet godina sa onim starcem! Sada je dosta,
prekinite tu komediju i poite sa mnom.
Dolo je do prave borbe. Fransoaz je vukla Azel koja se posluila svojom velikom snagom inercije da bi
ostala u krevetu.
- Ludao! Zar hoete da nas uju?
- Neu to ogledalo!
Na ivici oajanja, Fransoaz upali osvetljenje. Zgrabila je devojku za ramena i primakla je na desetak
santimetara od svojega lica.
- Pogledajte se u mojim oima! Neete videti mnogo, ali dovoljno da biste zakljuili da na vama nema
niega nakaznog.
Zapanjena, Azel ne skrenu pogled ustamu.
- Zenice su vam ogromne.
- One se ire kada gledaju neto izuzetno lepo.
I dok se devojka gledala, Fransoaz je odgovarala u sebi Lonkuru: U pravu ste: nije uzaludna veza
izmeu Merkura i medicine. Ja sam glasonoa koliko i bolniarka. Zatim joj ree:
- Pa, jeste li videli?
- Ne znam. Vidim jedno glatko lice koje izgleda normalno.
- Ne moete oekivati da vidite vie u oku. A sada doite, i budite to je mogue tii.
Izile su na prstima i pole do stareve sobe. Starija devojka doapnu mladoj:
- Najpre ga treba onesposobiti.
Ule su i zatvorile vrata za sobom. Zahvaljujui sredstvu za spavanje, Omer Lonkur je spavao mimo,
irom otvorenih usta, sasvim bezazlena izgleda.
Fransoaz otvori jedan orman i uze dve koulje. apnula je Azeli dobacivi joj jednu:
- Ovo ete mu ugurati u usta dok mu ja budem vezivala ruke ovom drugom kouljom.
Starac otvori uasnute oi, ali nije mogao da vikne, poto su mu usta ve bila zaepljena.
- Uzmite jo jednu koulju i veite mu none lanke naredi bolniarka.
Pre nego to je uspeo da shvati ta se dogaa, bio je privren za krevet, vezanih ruku i nogu.
- A sada, potraimo to ogledalo.
Uzalud su otvarale plakare i ormane i traile po njima, ogledalo ne naoe.
- Oigledno ga je sakrio matori nitkov gunala je Fransoaz.
Onda se odluila za neposredan napad:
- Dragi gospodine, nema ni govora da vam izvadimo ep iz usta. Sa druge strane, nije nemogue da
zaponemo neku igru veoma neprijatnu za vau linost ukoliko odmah ne ponete da saraujete sa nama.
Lonkur je bradom pokazao biblioteku.
- Da li je ogledalo iza knjiga? Da li ih treba sve skinuti?
On je glavom dao znak da ne treba, a onda vezanim rukama pokazao da treba gurnuti jednu od njih.
- Koju? Ovde ima na stotine knjiga.
- Da mu sklonimo koulju pa e nam reci.
- To nikako! Iskoristio bi priliku da pozove svoje ljude! Ne, potraimo naslov koji podsea na ogledalo.
Azel nae Alisu u zemlji uda i Sa druge strane ogledala: gurnula ih je, ali nije bilo nikakvog rezultata. Poele
su da gube nadu kada se bolniarka seti Kapetanovih rei: Roman je ogledalo koje nosimo celim putem.
Pojurila je prema polici sa Stendalovim knjigama i pogurala Crveno i crno.
Biblioteka kliznu na stranu a iza nje se ukaza tako iroko i veliko ogledalo, da bi se u njemu i itav konj
mogao oglenuti.
- Ovo je vrhunac primeti Fransoaz. U ovoj kuci iz koje je proterano i najmanje ogledalce, nalazi se
najvee ogledalo koje sam ikada videla.
- I najlepe proaputa ticenica.
 - Bie zaista lepo kada se u njemu bude video va lik, Azel.
- Najpre vi zamolila je mlada devojka. Hou da budem sigurna da ovo ogledalo ne lae.
Fransoaz je poslua. Veliko ogledalo je prikaza onakvom kakva jeste, slinu velianstvenoj boginji Atini.
- Dobro, a sada vi.
Devojka je drhtala kao prut.
- Ne mogu. Suvie se plaim.
Starija prijateljica se ljutnula:
- Nemojte mi rei da je sav moj trud bio uzaludan!
- Ima li ita stranije od ogledala?
Starac je sve to gledao i sluao sa izuzetnim uivanjem, kao da je konano doiveo prizor koji je dugo
ekao.
Bolniarka se razneila:
- Zar vas je toliko strah da budete lepi? Razumem ja vas, iako sam mnogo manje lepa nego vi. Runoca
vas oslobaa: nema nikakvih izazova koje treba prihvatiti, ovek treba samo da se prepusti svojoj nedai, da
ivi sa njom i to je tako ugodno. A lepota predstavlja izvesno obeanje: treba moi nositi je, treba biti na njenoj
visini. To je teko. Pre nekoliko nedelja kazali ste da je to uzvieni dar. Ali nemaju svi elje da prihvate takvu
pogodnost, nema svako elje da bude odabran, da vidi prijatno iznenaenje u oima drugih, da otelotvori
snove svih ljudi, da se svakoga jutra pogleda u ogledalu i uoi mogue tragove vremena. A runoca je
jednolina, zna se da ce da traje. Osim toga, ona vas ini rtvom, a vi tako volite to muenitvo...
- Ja ga mrzim! pobunila se ticenica.
- Moda biste vi eleli da ne budete ni lepa ni runa, nego slina veini, nevidljiva, beznaajna, poto se
sloboda sastoji u tome da ne budemo neko. E pa, ao mi je zbog vas, ali vi ste daleko od toga i moracete da se
naviknete na tu razoaravajucu stvarnost: vi ste toliko lepi, da je jedan prosvetljeni ljubitelj hteo da vas otme
od vaeg sopstvenoga pogleda da bi jedino on uivao u takvome prizoru. Uspevao je u tome punih pet godina.
Naalost, dragi Kapetane, i najbolje stvari imaju svoj kraj. I najloiji snovi se takoe ostvaruju. Moracete da
podelite blago sa mnogo drugih ljudi, medu kojima je i samo to blago to predstavlja dobro ureenu milost...
Azel, u ast vaega roendana, poklanjam vas vaim oima.
Fransoaz je uhvatila devojku za ramena i gurnula je pred ogledalo. ticenica kao kakav satelit ue u
polje vidljivosti ogledala i smesta postade njegova zarobljenica: suoila se sa sopstvenim likom.
Onako obuena u belu nonu koulju i sa dugom rasutom kosom, izgledala je kao vila. Lice joj je bilo od
onih koja se javljaju jedanput ili dva puta u generaciji, a koja obuzimaju ljudsko srce toliko da zaboravlja
sopstvenu bedu. Otkriti takvu lepotu znai izleiti se od svih bolesti, da bi se smesta zadobila jedna jo
ozbiljnija, ona koju ni sama Smrt ne ini podnoljivijom. ovek koji je ugleda, istovremeno je spasen i izgubljen.
A ono sto moe osetiti osoba koja sebe otkriva, niko nikada nee znati, osim nje same.
Azel je konano pokrila lice rukama i proaputala:
- Bila sam u pravu: ima li iega strasnijeg od ogledala?
A onda se onesvestila.
Fransoaz pohita da je povrati.
- Osvestite se. Padacete u nesvest kada budemo van opasnosti.
- Ovo to mi se dogada toliko je zapanjujue. Imam utisak kao da sam neim udarena.
- Bio je to zaista snaan ok.
- Jai nego to moete i zamisliti. Ja se secam sebe iz vremena pre bombardovanja: nisam bila... ovakva.
ta se to dogodilo?
- Dogodilo se to da ste otada odrasli i sazreli.
Devojka je ostala nepomina, ne verujui onome to vidi.
Bolniarka poe da razmilja glasno:
- A sada treba da se dogovorimo o planu bekstva. Bilo bi bolje ne ekati da se straari probude. Bilo bi
idealno da naemo neko oruje. Gde bi doavola moglo da se nae neto slino u ovakvoj kuci?
Lonkur je zajecao kroz onaj svoj ep. Pokazivao je bradom na ogledalo.
 - ta pokuavate da mi kaete? upita gospoica avenj. Da je ogledalo oruje?
On glavom oznai da nije to i nastavi da pokazuje na ogledalo. Fransoaz ga okrenu: iza njega je stajao
okaen pitolj. Zgrabila ga je i proverila da li je napunjen.
- Dobra zamisao da se ovako stave zajedno opasni predmeti. Ako nam tako olako otkrivate svoja
skrovita, znai da hoete da saraujete. U tom sluaju u vam ukloniti ep iz usta: ako se uje i najmanji uzvik,
budite sigurni da neu oklevati da pucam.
Izvukla je koulju iz starevih usta. On udahnu i ree:
- Nemate ega da se plaite. Na vaoj sam strani.
- Bolje recite da ste na talac. Nikada nee doci dan kada cu imati poverenja u vas. Vi ste mene uhapsili,
pretili ste mi smru...
- Tada sam mogao da izgubim. Sada vie ne.
- Azel je i dalje pod vaim krovom.
- Da, ali sada zna. Izgubio sam je.
- Mogli biste poeleti da je zadrite silom.
- Ne. Suprotno od onoga to mislite, ne volim da prisiljavam. Tokom ovih pet prekrasnih godina,
zadravao sam Azel lukavstvom, ali ne osecam elju da je zadravam nasilno. Ja sam osecajan ovek.
- Sada se jo i hvalie!
- Svakako, vi i ne znate ta je to osecajan ovek, jadna moja gospoice.
- Ono to ste inili ne izgleda mi kao znak neke velike osecajnosti.
- Moji gresi nisu nimalo vani, jer ja se za njih iskupljujem. Raspolaem kolosalnim bogatstvom. Sve do
poslednje pare poklanjam Azeli.
- Ne mislim da va novac moe izbrisati krau pet godina njenoga ivota.
- Ne budite smeni sa svojim optim mestima. Prvo, ona nije bila tako nesrena. A zatim, nije nimalo
loe za devojku bez roditelja da dobije takav rudnik zlata, a da ne mora ni za koga da se uda.
- Smatrate je prostitutkom, ta li?
- Naprotiv. Ne postoji bie na svetu koje sam toliko voleo. Ona to zna i zato e prihvatiti.
- Ona treba da vam se osveti. A ta vi to ekate, ako boga znate? nastavila je okrenuvi se prema
devojci. Stojite tu ukoeni, odsutni, a upravo ste razumeli kako ste tako dugo bili rtva najprljavije podvale.
Seate li se kada ste mi govorili da oseate kako Kapetan neto krije, kako ima neku tajnu i da ona mora biti
neto ozbiljno? E pa, ta tajna je bilo vae lice ija bi lepota ovih pet godina zapalila svet ovih pet godina dok
ste se vi guili u gaenju na samu sebe. Zloinac je pred vama, vezanih ruku i nogu.
- ta hoete da uinim? proaptala je tienica sedei i dalje na podu, potpuno nepomina.
- Udarajte ga, amarajte ga, vreajte ga, pljujte ga.
- ta bih time postigla?
- Bilo bi vam lake!
- Od toga mi ne bi bilo lake.
- Razoarali ste me. Ovlaujete li me da vas zamenim? Ba bih volela da ga prodrmam kao ljivu i da
tome gadnome nitkovu kaem istinu u lice.
Ove rei su probudile devojku koja ustade i postavi se izmeu Fransoaz i Lonkura, molei:
- Ostavite ga na miru!
- Pa vi ga saaljevate?
- Njemu dugujem sve.
Bolniarka je bila zaprepaena, zatim se, iako na vrhuncu besa, pribra drei pitolj uperen u starevu
glavu:
- Ruke mi se oduzimaju dok vas sluam! Zar ste tako glupavi?
- Bez njega ne bih bila nita promuca tienica.
- Kaete to zbog bogatstva koje vam nudi? Ako mene pitate, to je najmanja nadoknada koju vam
duguje...
 - Ne, mislim na stvari bez cene koje mi je pruio.
- Da: tamnica, svakodnevno nasilje, poniavanje to vam se u sutini svialo? Bio je u pravu, svinja
matora.
Devojka zamaha glavom sa izrazom odvratnosti.
- Niste nita razumeli. Nije bilo tako.
- Pa dobro, Azel, vi lino ste mi govorili kako vam je to bilo odvratno, kako ste se zbog toga oseali
bolesnom, kako ste se svake noi plaili da e vam doi u postelju!
- I to je istina. Ali nije to tako jednostavno.
Fransoaz uze stolicu i sede, kao skrhana onim to je ula, ali ne prestajui ni za trenutak da niani u
Lonkurovu slepoonicu.
- Objasnite mi onda smenu sloenost stanja vae due.
- Upravo sada sam se srela sa sopstvenim licem. Vi kaete da je to razlog to treba da mu zameram i
ja mu zaista i zameram, jer sam toliko patila zato to sam mislila da sam runa. Meutim, ja njemu dugujem za
ovo lice.
- O emu vi to priate?
- Kao to sam vam rekla, nisam sebe sasvim poznala... Ja jesam bila zgodna, ali sada sam tako... lepa.
Pominjete kraj odrastanja: mislim da to nije dovoljan razlog, jer tada sam vec imala skoro osamnaest godina.
Ne, uverena sam da me je on uinio ovakvom.
- Je li vas on to operisao? izbaci bolniarka prezrivo.
- Ne. On me je voleo. Mnogo me je voleo.
- Porasli ste i postali vitkiji. A u tome nema njegove zasluge.
- Moda ste u pravu kada je telo u pitanju. Ali ne u pogledu lica. Da nisam dobijala tako veliku ljubav,
moje crte lica ne bi imale ovaj sjaj i gracioznost.
- Ja bih pre rekla, da niste bili zatvoreni pet godina sa izlapelim starcem kao jedinim drutvom, ne biste
sada govorili takve budalatine. Uzmite neku runu devojku, okruite je ljubavlju i tada ete videti nitavnost
svoje teorije.
- Ne poriem ja svoje prednosti. Ali on je u njima otkrio lepotu. Bila je potrebna ljubav tako snana kao
njegova, da bi se stvorila takva skladnost.
- Prestanite, neu vie da sluam takve gluposti.
- A ja bih zamolio da se uje jo umeao se Lonkur, uzbueno se osmehujui.
- Pogledajte ga samo kako uiva! pobunila se Fransoaz. Pa to je vrhunac: on je dri zatvorenu
godinama, a ona mu zahvaljuje.
- Ako mi dopustite da kaem svoje miljenje... nastavio je.
- Cutite ili pucam!
- Ne, pustite ga da govori ree devojka.
- Hvala, dete moje nastavio je. Onda, ako mogu da kaem svoje miljenje, vi ste obe i u pravu i niste
u pravu. Evo u emu Azel nije u pravu: kada sam je sreo pre pet godina, ona je ve bila toliko lepa da zavrti
glavu celome svetu. Nisam ja uzalud bio kao gromom pogoen i nisam je uzalud ukrao. Ali Azel je i u pravu:
njena lepota je jo blistavija danas nego pre pet godina. Evo u emu je Fransoaz u pravu: sazrevanje je u tome
bilo veoma znaajno. Ali Fransoaz i nije u pravu: moja ljubav je doprinela da se ta lepota rascveta.
- U tome sluaju Azel vas nije dovoljno volela, poto ste vi runi i oronuli.
- Ne moe ovek imati sve. Ja nalazim da je izvanredno ve to to je osetila nenost prema meni.
- Bilo je to vie od nenosti.
- Azel, utite, ili u vas oamariti!
- Zato se tako ljutite, Fransoaz?
- Zato? A ta vi mislite? Dolazim u nepoznatu kuu, zatiem u njoj zatoenu devojku, ona mi se ali na
zlostavljanje koje joj namee matori tamniar, ona je bez odbrane, gleda me rairenim moleivim oima i
govori mi kako sam jedina njena prijateljica, a ja, bezazlena provincijalka, uzbuena sam, stavljam ivot na
kocku da bih pritekla u pomo toj jadnoj rtvi, kupujem toliko toplomera da postajem sumjiva kao trovaica,
zatim sam ja zatvorena, beim iz zatvora uz opasnosti po ivot, pa umesto da pobegnem plivajui, uleem vuku
u eljusti da bih nju spasila, otkrivam joj konano lai u kojima je staratelj primorava da ivi a ishod svih tih
mojih napora je takav da mlada urka kae starome nitkovu svojim najslaim glasiem: Oseam prema vama
vie nego nenost! Vi to mene zavitlavate?
- Smirite se, shvatite me...
- Sada shvatam da vam kvarim dobro raspoloenje! U sutini, ja vama smetam! Da li je neko ikada video
dva ovako dobro sparena golupia? Bili ste oduevljeni to moete da glumite rtvu, a on je u svojim
godinama bio presrean da jo moe da igra ulogu delata! A ja, mogu li znati emu je trebalo da ja sluim u toj
vaoj komediji? A, da, nedostajao je glavni sastojak za vae nastrano uivanje: posmatra. Bezazleni posmatra
ije bi negodovanje udesetostruilo vau elju i pohotu. A za tu ulogu nije odabran niko drugi nego mala
glupava bolniarka koja nije nikada izila iz rodnoga gradia. Ali nemate sree: naleteli ste na devojku loe
naravi. ta me spreava da vas ubijem oboje?
- Ona je aknuta ree Lonkur.
- Sluajte vi! Prst mi je na obarau!
- Nemojte ga ubiti, Fransoaz, vi niste nita razumeli!
- Jo ete mi rei kako sam suvie glupa da bih shvatila tananost svega to se ovde dogaa?
- Mila moja prijateljice, sestrice...
- Ne, dosta mi je svega! Neu vie da trpim!
Tada devojka pade na kolena i poe da govori drhtei:
- Fransoaz, moete misliti da sam glupa i ubijte me ako hoete, ali vas preklinjem, nemojte vie misliti
da sam htela da vas zloupotrebljavam ili da vam se rugam. Vi ste bie koje volim najvie na svetu.
- Ne, to je on, on je bie koje volite najvie!
- Kako moete da uporedite tako razliita oseanja? On mi je otac, vi ste mi sestra.
- udan neki otac!
- Da, udan otac. Ja najbolje mogu da prosudim da se loe poneo prema meni. Njegove greke su
mnogobrojne i neoprostive. A ipak, postoji neto u ta ne mogu da sumnjam, a to je da me on voli.
- Lepa parada!
- Da, lepa parada je voleti tako snano! U ovoj kui sam se oseala toliko voljenom.
- Poto ste tako lepi, voleo bi vas svaki mukarac.
- To nije istina. Veoma su retki ljudi sposobni za tako veliku ljubav.
- ta vi znate o tome? Niste imali nikakvoga iskustva pre nego to ste stigli ovamo.
- U to nimalo ne sumnjam. Nije potrebno biti mnogo obrazovan niti iveti dugo, pa primetiti da ljubav
nije svojstvo svih ljudskih bia.
- Recite bolje da vam je potrebno da u to verujete. Za vas je to jedini nain da podnesete misao o ovih
pet uasnih godina.
- Imala sam ja ovde i lepih trenutaka. Ne alim ni za im: ni to sam srela Kapetana, ni to ste me vi
spasili. Stigli ste u pravome trenutku. Pet godina ivota na Mort-Frontijer mi je donelo bogatstva koja bi se
preokrenula u gorinu da vi niste doli da odigrate ulogu provienja.
- Ne razumem vas. Da sam ja doivela ono to ste vi izdrali, ubila bih Lonkura.
- Moramo prihvatiti da ne shvatamo neke stvari kod svojih prijatelja, rekla sam vam to ve. Ni ja vas ne
razumem ba uvek. Ali ne volim vas manje zbog toga. I itavoga ivota cu vam biti zahvalna to ste mi otvorili
oi o nitavilu moje tamnice. Da sam ostala u stanju odvratnosti prema sebi samoj, moda bih zavrila kao
Adel.
- Konano prave rei! Sada vidite da imate mnogo razloga da mrzite ovoga matorog nitkova.
- Nema sumnje.
Lepo devojino lice poprimi neki neobian izraz. Ustala je, zaobila bolniarku i prila Kapetanu kojega je
sada gledala neoekivano otro.
Nastupilo je tako snano suoavanje, da se Fransoaz zapita nisu li zaboravili da je i ona tu.
- Da, zameram vam ree devojka Lonkuru. Ne zato to ste me ukrali i zatvorili, ne zato to ste me
uverili da sam runa. Zameram vam zbog Adele.
 - ta moe da mi prebaci, ti koja je nisi ni poznavala?
- to ste je voleli. Ja nisam kao Fransoaz. Vai zloini iz ljubavi pobuuju u meni neku vrstu divljenja.
oveka koji voli do poniavanja, do unitavanja one koju voli, mogu da shvatim. Sa druge strane, ne mogu da
podnesem pomisao da nisam prva. Vaa nedela su time postala kao neto obino: ona su se veliinom napajala
iz svojeg izuzetnoga karaktera, iz svoje jedinstvenosti. A ako sam ja samo puko ponavljanje, onda, da, zameram
vam i mrzim vas.
- Je li mogue da si ljubomorna? Kakav neoekivani dokaz ljubavi!
- Niste razumeli. Ja sam ljubomorna zbog nje. Ako ste je voleli toliko da za nju izgradite ovakvu podvalu,
kako moete posle toga voleti neku drugu? Zar ne znai da sramotite svoju ljubav ako to ponovo uinite?
- Ja ne mislim tako. emu slue mrtvi ako ne da ive volimo vie? Patio sam itavih petnaest godina
posle njene smrti. A onda sam sreo tebe. Otada o njoj govorim u sadanjem vremenu. Zar ne razume da ste ti
i ona jedna ista osoba?
- Vi to kaete zbog slinoga zvuka naih imena. To je smeno.
- Slinost vaih imena je najmanje neobina od svih vaih slinosti. Mnogo sam iveo i mnogo putovao:
video sam mnogo ljudskih bia i imao mnogo ljubavnica, tako verujem da se pomalo razumem u retke pojave.
Meu mukarcima i enama nita nije tako neravnomerno rasporeeno kao ljupkost. Upoznao sam samo dve
devojke koje su u tome pogledu istovetne. Poto sam obe poznavao i voleo, znam da su one jedno bie.
- I svih ovih godina vi ste me voleli samo zbog slinosti sa nekom drugom? Mrska mi je i pomisao na to!
- To znai da sam te voleo i pre tvojega roenja. Kada je Adela umrla, ti si imala tri godine: iz toga
uzrasta potiu prva seanja. Volim da mislim kako si nasledila uspomenu na nju.
- Mislim da je ta pretpostavka odvratna.
- To nije pretpostavka, sigurno je tako. Zato te je mnogo strah da se eta ostrvom, zato pored obale
osea neko prisustvo koje naziva bolnim? Zato to se seca da si se tu ubila pre dvadeset godina.
- Uutite, inae cu poludeti!
- Vara se kada kae da si se prolepala poslednjih pet godina: jo pre nego to si se rodila poelo je
tvoje prolepavanje, jo one 1893. godine kada sam sreo Adel. Uivala si svu ljubav koju sam pruao tvome
prethodnom otelovljenju. I uiva sve plodove, poto si bolja od nje: otvorenija si prema ivotu. U njoj je
postojala neka pukotina, neko beznae, izvesno ivotno nezadovoljstvo koje ti nisi nasledila. Zbog toga je
izvrila samoubistvo. A ti si suvie puna ivota da bi se ubila.
- Tako vi mislite? razbesnela se ticenica.
Ona pokretom estokoga besa istre pitolj iz Fransoazinih ruku i prisloni ga na sopstvenu slepoonicu.
- Azel! uzviknue uglas starac i mlada ena.
- Ako mi se pribliite, pucau! izgovori Azel sa izrazom najvee odlunosti u oima.
- Stara budalo! ree bolniarka. Vidite li sada ta nazivate dobroinstvom svoje ljubavi: uskoro ete
imati na savesti dve mrtve devojke.
- Azel, nemoj, molim te, ljubavi moja, nemoj to uiniti!
- Ako sam, kao to vi tvrdite, Adelina reinkarnacija, ne mogu imati loginiji stav.
- Ne, Azel ree Fransoaz. Vi se nalazite u osvitu novoga ivota punog radosti. Videete kako je
uzbudljivo biti lepa. Biete bogati i slobodni: imaete pred sobom sve!
- Ba me briga za sve to!
- Grei to odbija ono to jo nisi ni upoznala.
- Te stvari me ne zanimaju. Ovde sam doivela ono najbolje to sam mogla doiveti. I sada, ako sam
Adel, kako mogu da mislim na neto drugo osim na svoju smrt?
- Treba da misli na moju smrt.
- On je u pravu uzviknu Fransoaz. Ako nekoga treba ubiti u svemu ovome, onda je to on. Zato biste
se vi ubili? Otkada se to ubijaju rtve umesto krivaca?
- Ne bih mogla da ga ubijem proaputa ticenica drei i dalje pitolj na slepoonici. - Ne bih imala
snage za to.
- Dajte mi to oruje naredi joj Fransoaz. Uzimam to na sebe.
- Gospoice, ovo je neto izmeu nje i mene. Azel, nemam nita protiv zamisli o samoubistvu, ali tvoje
je nedopustivo. To bi znailo udvostruiti uas sa Adelom koja je bar imala izgovor, jer je oseala beznae.
- I ja oseam beznae.
- Ti nema nikakvog razloga za to. Danas je tvoj roendan i kao poklon dobija lepotu, bogatstvo i
slobodu.
- Prestanite, muka mi je od vas! Kako mogu da zaboravim ono to sam ovde doivela? Kako bih mogla
da vuem taj teret itavoga ivota?
- Ko govori o teretu? Ko govori o zaboravu? Iskreno se nadam da e se seati. Otii e odavde
optereena izuzetnom ljubavlju koju si stekla zauvek. Ne postoji vee bogatstvo.
- Ta pria je tamnica koju u poneti sobom. Seanje na vas nee me nikada napustiti. Da bih se
oslobodila, potrebno je da se neto razbije.
- Da, ali ne tvoja glava. Treba raskinuti krug. Ako se ti ubije, ojaae taj krug umesto da ga uniti.
Tvoja prijateljica je u pravu: ako zaista osea potrebu da ubije nekoga da bi iz njega izila, onda ubij mene.
- elite da vas ubijem? Zaista to elite?
- Ja najvie elim da ne ubije sebe. Posle Adeline smrti proveo sam petnaest godina kao u paklu. I onda
sam sreo tebe i pomislio da sam spasen. To ne znai da nisam grean, razume li? Ako treba i ti da se ubije
mojom krivicom, koliko vekova bi trebalo da nosim u sebi tu otvorenu ranu? Ako osea prema meni i trunku
nenosti, nemoj se ubiti. Ubiti mene bilo bi odlino reenje.
Starev glas je imao u sebi neega hipnotikog. On izuzetno neno uze devojinu ruku sa pitoljem i
okrenu je prema svojoj slepoonici. Bolniarka odahnu.
- U tvojim sam rukama, Azel. Ako povue okida, bie to pravda i za tebe i za mene. Tako e osvetiti
Adel, osvetie se za svojih pet godina zatoenitva. A za mene e to biti dokaz da si nala snage da ivi i da
nisam posvetio ivot ubijanju svoje jedine ljubavi dva puta.
Nastupilo je dugo cutanje. Fransoaz je zadivljena posmatrala prizor: ticenica nije nikada bila toliko lepa
kao toga trenutka, drei pitolj na Lonkurovoj slepoonici, opijena milju da bi moga da ubije. Kapetan je bio
preobraen, toliko je ludilo ljubavi obasjavalo njegovo izbrazdano lice i gledateljka u jednom trenutku uhvati
sebe u pomisli kako mora biti veoma uzbudljivo biti voljena od takvoga oveka.
A on je bio pustio devojinu aku i samo ih je jo vatreno oruje spajalo. Tada je uinio neto neobino:
spustio je usne na cev, ne da bi je uzeo u usta kao rtva koja hoe da olaka posao ubici, nego da bi na nju
poloio poljubac isto onako prepun ljubavi, kao da su ta metalna usta bila usne njegove voljene.
- Pa ipak, ne savetujem ti da me ubije.
- Eto ti, pokajao se! pobunila se bolniarka.
- Ako posmatra moje interese, hiljadu puta je bolje da umrem. Ti e otii i moj ivot nee vie nita
vredeti. Meutim, treba da razmisli, jer ako te molim da puca, ja sam potpuno sebian: veiti mir za mene,
policija za tebe. Ne elim da te gone.
- Ba me briga za policiju ree devojka zaljubljenim glasom.
- Grei u tome. Spokoj nema cene. A ja toliko elim da znam da e biti srena.
- Smuti pa prospi! uzviknu posmatraica. Potedeete ga i on e nai neku treu rtvu kojoj e rei
da je vae otelovljenje.
- Ako veruje u ovo to ona kae, ubij me.
- Ne verujem. Verujem da ona ne razume nita to vi govorite.
- Najvie od svega elim da se oslobodi uspomene na mene. Ako me ubije, biu neprekidno u tvojem
seanju. U svojem dugome ivotu dogaalo mi se da ubijem ljude. Poznate su mi udnovate vrline ubistva.
Ubistvo se uvek pamti: drugari iz prolosti kojih se najvie seam su oni koje sam, iz raznih razloga, morao da
ubijem. Ako me ubije, verovae da e me se osloboditi, a taj in e me upravo urezati zauvek u tvoje
pamenje.
- Vi ve jeste u mome pamenju. Vi ste moje pamenje. Nije mi potrebno da vas zbog toga ubijem.
- Da, ali ti jo moe da bira izmeu neopisivoga seanja i strane grie savesti. Prvo e te uiniti jakom
zauvek, drugo e ti otrovati ivot. Dobro znam o emu govorim.
- Ako vas ne ubijem, ta e biti sa vama?
- Ne brini o tome.
 - A ta e sa mnom biti bez vas?
- Sudbina nam je poslala izvrsnu zatitnicu koju ti voli i koja tebe voli: ona e ti biti starija sestra,
mudra koliko si ti luckasta, snana koliko si ti slaba, hrabra i to je u mojim oima njena najlepa osobina
puna mrnje prema tvojim buduim grabljivcima.
- Kao i prema starima ree bolniarka sarkastinim glasom.
- Vidi li? Ona je divna.
- Hoete li napustiti Mort-Frontijer?
- Ne. Ovde e mi sve govoriti o tebi. Sedeu pored mora i misliti na tebe. Ostaje mi jo samo da preem
granice smrti.
Devojci nije uspevalo da spusti oruje, kao da je taj metalni produetak njene ruke bio poslednja
pupana vrpca koja ju je jo vezivala za Kapetana.
- ta da radim? ta da radim? pitala je tresui lepom kosom.
- Imaj poverenja u mene: utroio sam sedamdeset sedam godina da bih bio plemenit, ali sada to jesam.
Uzeo je njenu ruku, izvukao pitolj koji prui Fransoaz kao zalog iskrenosti. A onda obasu poljupcima
obezoruanu ruku.
Zatim je predao Fransoaz avenj jedan koverat.
- Ovde ete nai moj testament i adresu mojeg advokata. Raunam na vas da ete sve srediti. I
zahvaljujem se bogu Merkuru to vas je doveo na moj put.
Okrenuo se svojoj tienici i takoe joj pruio jedan koverat.
- Ovo e proitati kada bude na kopnu.
Onda ju je zagrlio. Uzeo je lice svoje ljubavi meu ruke i gutao ga oima. Ona je prva pruila svoje usne
njegovima.

Dve prijateljice uoe na barku. Mlada, bleda, posmatrala je ostrvo koje se udaljavalo. Starija,
razdragana, gledala je obalu koja se pribliavala.
Fransoaz je odmah otila u Tan da se nae sa Kapetanovim advokatom.
ticenica je odmah sela okrenuvi se moru i otvorila koverat svojega staratelja. U njemu je bilo kratko
pismo:
Azel, ljubavi moja,

Svaka elja budi uspomene. Svaka voljena je novo otelovljenje neke preminule koje se nismo zasitili.

Ti si ona mrtva i ona iva.

Tvoj,

Omer Lonkur.

- Vi ste veoma bogati ree ozbiljno starija prijateljica kada se vratila iz Tana.
- Ne, mi smo veoma bogate. Da li je i dalje vaa najvea elja da se ukrcate na veliki parobrod koji plovi
preko okeana?
- Vie nego ikada.
- Predlaem Njujork.
Na putu za erbur, nekadanja bolniarka izjavi:
- Ne mislim da je Adel stvarno elela da umre. Ona se bacila u vodu okrenuta prema obali, a ne
okrenuta oprema okeanu. Svakako nije imala snage da dopliva do Neda. Sigurna sam da je htela da ivi.
Malo pre nego to su krenule na put, dobila je telegram kojim je obavetena o Lonkurovom
samoubistvu. Bilo je tu i Kapetanovo pisamce za nju:
Draga gospoice,

Raunam na vas da Azel ne sazna nita o mojoj smrti.

 Omer Lonkur, Mort-Frontijer, 31. mart 1923.

Pogreno sam ga ocenila, pomislila je Fransoaz. Zaista je bio plemenit.

Na parobrodu koji je plovio od erbura prema Njujorku, svi su se sloili u miljenju da gospoica Angler i
gospoica avenj podele nagradu za najlepu putnicu.
Delile su i najlepu kabinu u kojoj se nalazilo veliko ogledalo. Azel se u njemu gledala satima, sa
Kapetanovim pismom u ruci i nepresunim divljenjem u oima.
- Narcise! dobacivala joj je Fransoaz sa osmehom.
- To je tano odgovarala je. Upravo postajem cvet.
Njujork je bio grad u kojem se lepo ivelo ako se ima dosta novca. Dve prijateljice su kupile divan stan
naspram Central-Parka.
Svaka od njih je imala raznovrsnih doivljaja, ali se nikako nisu rastajale.
 Beleka pisca
Ovaj roman ima dva kraja. Nisam ja o tome odluila. Dogodilo mi se neto sasvim novo: kada sam stigla
do ovoga prvog, srecnoga zavretka, osetila sam neodoljivu potrebu da napiem jedan drugi rasplet. Kada sam
to uradila, nisam mogla da se odluim izmeu ta dva zavretka, toliko mi se svaki od njih nametao svojom
snagom i odisao koliko zbunjujuom, toliko i neumoljivom logikom likova.
Tako sam odluila da ih zadrim oba. elim da naglasim da ni u kojem sluaju ne treba videti u tome
uticaj meuzavisnih svetova koji danas haraju u informatici i drugde: ti svetovi su mi potpuno strani.
Razlika u raspletima se pojavljuje u trenutku kada Fransoaz, poto je pobegla iz svoje sobe, pokuava da
ue u Azelinu sobu da bi joj otkrila istinu.
 Upravo je htela da ue kod Azel, kada se neke gvozdene ruke spustie na nju: bili su to straari, uvek na
isti nain neizbeni i nemi. Odveli su je u Lonkurovu sobu.
Fransoaz je bila besna to joj je plan propao kada je bila toliko blizu cilju, da ak nije uspela ni da oseti
strah.
- Gospoice, jo jedanput moram da se divim vaoj inteligenciji koliko i vaoj gluposti. Divim se
pametnome planu koji ste skovali da biste pobegli. Samo, da li je neko ikada video toliko duha u slubi toliko
glupoga cilja? ta ste to, u stvari, hteli da kaete mojoj tienici?
- Znate vi to dobro.
- Ali hou da ujem od vas.
- Istinu: o njenoj lepoti, o zapanjujuoj lepoti koja zaluuje oveka.
- Ili enu.
- Ili zloinca. Reci u joj sve, o vaoj groznoj obmani i o Adel koju ste bili zarobili pre nje.
- Odlino. A posle?
- Posle? Nita. To e biti dovoljno.
- Dovoljno za ta?
- Da ona konano pone da ivi. Volela bih takode da vas ubije, ali nisam sigurna da bi bila sposobna za
to. Ja bih bila, ali to se ne tie mene.
- Tie se vas vie nego nje.
- Zato to kaete?
- Zato to sam ja va suparnik. Ako me neko ovde mrzi, onda ste to vi. Ona ne.
- Potrebno je samo nekoliko sekundi. Pustite me da joj kaem istinu: nema sumnje da e joj se zgaditi
na vas.
- To nije nemogue. Sa druge strane, malo je verovatno da e me napustiti.
- Vai ljudi e je u tome spreiti?
- Ne. Vratiti se u svet posle tako mnogo vremena, bila bi ludost koju ona nee uiniti.
- Radi se samo o pet godina zatoenitva. Ona je mlada, oporavite se, to nije nesavladivo. Nemojte
govoriti o njoj kao da govorite o Robinsonu Krusou.
- Ja o njoj govorim kao to bih govorio o Euridiki. Posle pet godina ona se ponaa kao da je mrtva. Bila
bi joj potrebna izuzetna snaga da vaskrsne.
- Imace je. Ja cu joj pomoi.
- A ja? Jeste li mislili na mene u svojim planovima?
Nasmejala se.
- Stvarno nisam. Ba me briga ta e se sa vama dogoditi.
- Hoete da kaete: ta bi moglo da mi se dogodi. Podseam vas da je va plan propao.
- Nisam jo kazala svoju poslednju re.
- Pre nego to je kaete, predlaem vam da malo razmislite: zar ne primeujete jalovu glupost svojega
junatva? Bilo mi je potrebno mnogo vetine i obazrivosti da bih izgradio ovaj raj. Tako je, ovaj raj: na Mort-
Frontijer ja imam sve to hou, to je ve dobro, a izbegavam sve to mi se ne svia, a to je jo bolje. Stvorio
sam samo za sebe rajski vrt: bilo je potrebno mnogo novca da bih kupio ostrvo i izgradio ovu sasvim posebnu
kuu, a da i ne govorim o platama mojih gorila. Zaista je to bilo potrebno, u ovome naem veku koji se oglaava
kao slobodarski, da bih zatitio svoje neprihvatljive elje, da bih sakrio svoju venu Evu, da bih je sklonio od
hiljadu zmija koje bi da je odvrate od mene. Prestanite onda da o meni sudite prema ukazima o moralu, nego
sudite o mojim zaslugama po meri Prometeja.
- Zato to vam se, uza sve, treba i diviti?
- Treba se diviti ljudima sposobnim da budu sreni. Umesto da se eli unititi njihova srea zadobijena
tekom borbom, trebalo bi hvaliti njihovu hrabrost i odlunost.
- Verovatno bi trebalo aplaudirati takoe neobinoj pojavi zarobljene devojke?
- Da poznajete devojke kao to ih ja poznajem, znali biste da one imaju smisla za tragiku.
- Kao da ne znate da sam i ja jedna od njih.
 - Vi niste nikada bili nasilno zatvorena, potlaena, oboavana devojka. Da vam se to dogodilo, znali
biste da nevine devojke oboavaju reije svrenoga ina.
- Veoma udno: u mojim mladalakim snovima nije uopte bilo takvih majmunluka.
- Tano je da ste vi dosta neobina devojka. I dopustiete mi da poneto podrazumevam.
- Podrazumevajte ta god hoete. Konano u vas imati u rukama.
- Recimo. Ali pre toga razmislite dobro. Tvrdim vam da imate o emu da razmiljate.
Straari odvedoe Fransoaz u grimiznu sobu. Odneli su sve knjige koje su joj posluile da pobegne, pa
ak i sto, da bi bili sigurniji. Za sobom su zatvorili vrata.
Kada je ostala sama, nije mogla da ne poslua Kapetanova uputstva: poela je da razmilja. Mnogo je
razmiljala.

Posle podne, kada je bolniarka ula u njenu sobu, devojino lice je bilo smrknuto.
- Gle kako je nerasploena i to na svoj dvadeset trei roendan! Ipak, srean roendan!
- Kako mogu da se radujem, i emu? to u biti zatvorena ovde do poslednjega dana, to u drhtei
ekati da mi Kapetan doe u krevet?
- Ne razmiljajte o tome.
- Kako mogu da razmiljam o neemu drugom? A najgore je to to sam noas sanjala udan san, koji je
naalost prekinut suvie rano: u sobu mi je uao neki aneo svetlosti i oarao me. Njegove rei su bile nebeska
muzika koja me je oslobaala muka. Upravo je hteo da mi saopti neku veliku i udnovatu tajnu, kada se na
stepenicama zauo neki neodreen zvuk koji me je probudio. Zatim je nastala tiina i ja sam zaspala, nadajui
se da ce mi se san nastaviti. Ali nije se vratio. Ne mogu da shvatim to sam toliko oajna zbog prekida toga sna.
A kako samo da opiem lepotu toga anela neodreenoga pola, iznenadni ar koji nas je sjedinio, pijanstvo
koje me je obuzimalo od njegovoga glasa i spasonosnih rei? A neu ga vie nikada ni videti ni uti. Kako su
snovi surovi kad nam tako samo pokau neke divote pa nam ih odmah oduzmu!
Fransoaz je na sve to ostala potpuno nema.
- Prekljue ste mi predloili da se proetamo, a ja sam to odluno odbila. Danas prihvatam. Sanjala sam
anela, a veeras e mi doi Kapetan... Treba malo da mislim na neto drugo. Ba me briga za one strahove.
- Hajdemo onda odmah obradovala se bolniarka koja nije htela da joj ostavi vremena da se
predomisli.
Uhvatila je devojku za ruku i izvukla je napolje. Straari su reagovali suvie kasno. tienica nije smela
biti svesna da je zatvorena, pa je zbog toga nisu mogli tako otvoreno spreiti da izie.
Luda od radosti, Fransoaz je uzviknula:
- Konano same! Konano slobodne!
- Od ega smo to slobodne? upita devojka sleui ramenima.

Straari otrae u sobu za puenje da obaveste Lonkura o onome to se dogodilo...

Kapetan, koji nije propustio nita od razgovora izmeu dve mlade ene, ve je sve znao.
- Prekinite! Ostavite me na miru! ree im nekim neobinim glasom.
Nije mogao da gleda dve prijateljice kroz prozor, poto je kua bila izgraena tako da nema nikakvoga
pogleda. Zato je iziao na prag vrata zamka i gledao ih izdaleka.
Oi mu se napunie suzama besa.
- Imam neto neverovatno da vam otkrijem, Azel poela je Fransoaz avenj.
- ta to?
Stajale su upravo na mestu na kojem je Adel Langle izvrila samoubistvo pre dvadeset godina.
Fransoaz je upravo htela da pone da pria, kad je zaustavi neki treptaj.

A dole, starac je vikao rei koje je vetar lelujao kao plamike:

- Idiotkinja! Eto, toj glupoj bolniarki su dovoljne dve reenice da srui ono to sam ja gradio trideset
godina! I sada su tolika moja upornost i sva moja ljubav spale na milost i nemilost tih nekoliko rei koje
izgovaraju neka blesava usta! Ona je zmija koja govori mojoj Evi. Zato neto tako glupo kao to je govor ima
mo, da uniti raj?

- Pa, Fransoaz? Ne kaete nita?

Bolniarka je sada prvi put videla tienicu na punoj svetlosti dana. U zamku je uvek bilo zaseneno.
Kada je konano izilo iz tame, devojino lice se pojavilo u punoj, zapanjujuoj lepoti. Prizor takve divote je bio
nepodnoljiv.
U trenutku zasenjenosti, gospoica avenj je smesta potpuno promenila svoje planove.
- elim da vam kaem da vi i ne znate koliko ste sreni, Azel. Da nije bilo Kapetana, ostrvo Mort-
Frontijer bi bilo raj na zemlji. Prava je srea biti odvojen od ostalih ljudi.
- Naroito kad je neko ruan kao ja.
- Ne samo to. Ja bih volela da ivim sa vama.
- To bi bio najlepi roendanski poklon koji biste mogli da mi date.
Lonkur je iz daljine video tienicu kako oduevljeno iri ruke. Sve je izgubljeno. Ona sada zna,
pomislio je.
Svet ga nije vie eleo. Imao je utisak da se brod njegovoga ivota odbio od gata. Kao u snu za koji ovek
ne moe da odredi da li je divan ili uasan, koraao je prema dvema enama. Bio je kraj marta, ali na obali
mora je jo vladala ona svetlost sa kraja zime. Da li su mu zbog te bledunjave svetlosti dve enske prilike
izgledale tako daleke?
Koraao je kao da nikada nee stati. Setio se rei nekog etiopskoga mudraca kojega je sreo pre etrdest
godina prilikom pristajanja u Africi: Ljubav je stvar velikih hodaa. Konano je shvatio koliko je ta reenica
istinita.
Koraao je prema voljenoj, a svaki korak ga je zamarao kao kakav metafiziki ogled. Hodati, znai
podizati stopala, survavati se i zadravati se u poslednjem trenutku: Kada budem pred njom, neu vie moi
da stojim, sruiu se. Grudi mu probode neizreciva zebnja.
- Dolazi Kapetan rece bolniarka.
- ta mu je? Tetura se kao da je bolestan.
Kada je stigao do ena, video je blistavo Azelino lice.
- Jeste li joj kazali...? upitao je Fransoaz.
- Da sadistiki je slagala.
Lonkur okrenu glavu prema potpuno zbunjenoj devojci.
- Nemoj se ljutiti na mene. Pokuaj da shvati, mada je to neoprostivo. I ne zaboravi da te volim kako
nisam nikoga voleo.
Onda potra do vrha kamene strele koja je obeleavala mesto Adelinog samoubistva i baci se u more.

Za veoma dobroga plivaa, ak ako mu je i sedamdeset sedam godina, dopustiti da ga proguta voda,
vie je intelektualna nego telesna veba.
Ne plivati. Ne pomerati ruke i noge. Ne isturati nos na povrinu. Biti teak i nepokretan. Uutkivati
apetit koji pokuava da se pojavi, glupavi nagon za ivotom. Adel, znam konano ono to ti zna.
Ve dvadeset godina nije bilo noi a da ne mislim na tvoje utopljenje. Pitao sam se: kako je mogue
utopiti se, kako to moe da ubije voda, najvei prijatelj svih bia? Kako telo lako kao tvoje moe da postane
tee od tako ogromnoga sloja tenosti? Sada shvatam na osnovu koje logike ovek bira umiranje. Voda i ljubav
su kolevka svakoga ivota: plodonosnije nema. Umreti od ljubavi ili umreti od vode, ili jo bolje od oboje
zajedno, znai zakopati kopu, znai ui kroz vrata kroz koja se izlazi. To znai biti ubijen ivotom.

Azel je vritala. Fransoaz ju je drala obema rukama.

Stareva glava se nije nijedanput pojavila na povrini.
- Mrtav je rekla je najzad tienica, zabezeknuta.
- Svakako. Nije bio amfibija.
 - Pa on se ubio! zgrozila se devojka.
- Dobro ste primetili.
Devojka je zaplakala.
- Dobro, dobro! Naiveo se stari.
- Volela sam ga!
- Ne preterujte. Bili ste bolesni i na samu pomisao da vas veeras dodirne.
- Ali to ne znai da ga nisam volela!
- Dobro. Odlino, voleli ste ga. Ipak je normalno da on umre pre vas, ako se pogleda razlika u godinama.
- Zaboga, pa vi se radujete!
- Od vas se nita ne moe sakriti.
- Mrzeli ste ga?
- Da. Njegovo samoubistvo je najlepi roendanski poklon.
- Ali zato je sebi zadao smrt?
- Ko bi znao ta se zbiva u glavama starih ljudi ree Fransoaz koja se smekala na pomisao da joj je
uspeo savreni zloin.
- A ono to mi je rekao pre nego to se bacio u vodu, trebalo je da mi objasni njegov postupak?
- Svakako slagala je starija prijateljica. Ljudi koji odlue da se ubiju, uvek oseaju elju da se
opravdaju, kao da to nekoga zanima.
- Kako ste grubi i cinini! Taj ovek je bio moj dobrotvor!
- Dobrotvor koji je iskoricavao svoju tienicu.
- Iskoricavao! Vi kao da zaboravljate da sam unakaena.
- To je nemogue zaboraviti. Ali ovek se privikne na vau runou ree mlada ena posmatrajuci sa
uivanjem prekrasno Azelino lice.
Vratile su se u zamak, jedna u suzama, druga oduevljena to je ubila svojega neprijatelja zahvaljujui
dobro iskoricenome nesporazumu.
Dok je ticenica plakala na svojoj postelji, usmrtiteljka se obavetavala. Lonkurove poslove je vodio
advokat u Tanu. Pozvala ga je telefonom i tako saznala da je Kapetan nju bio izbrao za izvriteljku testamenta,
a da je devojka jedina naslednica svega.
Evo primemoga pokojnika, pomislila je gospoica avenj.

Kada su obavljene one dosadne formalnosti, bolniarka se obratila devojci.

- Vi raspolaete ogromnim bogatstvom. ta elite?
- Da ostanem na Mort-Frontijer da bih sakrila svoje nakazno lice.
- Upravo pre Kapetanove smrti rerkla sam vam kako bih volela da ivim ovde sa vama. Da li mi to i dalje
doputate?
Azelino lice se razvedrilo.
- Nisam smela ni da se nadam tome! To je moja najdraa elja!
- Oduevljavate me.
- Ali mogu li ja da prihvatim toliku vau rtvu? Vi ste lepi, mogli biste da se viate sa ljudima.
- Nemam nikave elje za tim.
- Kako je to mogue?
Umesto odgovora, Fransoaz vrsto zagrli lepoticu.
- Vi ste mnogo zanimljiviji od svih tih ljudi rekla je devojci.

Bilo je to kao dravni udar u somotskim rukavicama. Gospoica avenj nije nikoga otpustila iz slube:
konano, posluga uvek moe da se iskoriti za neto, ako ni za ta, ono bar za troenje vika novca koji se na
ostrvu nije imao na ta utroiti. aklina i upravitelj imanja su po navici i dalje obavljali poslove u kuhinji i u
domainstvu.
 Fransoaz se preselila iz grimizne sobe u Kapetanovu. Nije redak sluaj da najkrai put do moi prolazi
kroz zatvor. Nikome nije ni na pamet palo da ospori njenu vlast.
Ponekada je odlazila u Ned gde je veina ljudi verovala da je ona Lonkurova udovica. Kupovala je retke i
dragocene knjige, cvee i parfeme. Dva straara su je pratila i nosila pakete.
Nikada ne bi propustila da zae u apoteku da bi zadirkivala svojega potkazivaa. Svaki put bi mu uz
umilan osmeh traila po jedan toplomer za uspomenu na dobra stara vremena, naglaavala je. Apotekar je
jedva uspevao da ostane miran.
Kada bi se vratila na Mort-Frontijer, ulazila je u Azelinu sobu i poklanjala joj bele ljiljane i ostale lepe
stvarice koje je birala za nju. Devojka je klicala od ushienja. Otkako je bolniarka zamenila njenoga staratelja,
nekadanja tienica je bila na sedmome nebu.
- Zar je vano to sam runa? stalno je govorila mladoj eni. Lepota mi nikada ne bi donela tako
srenu sudbinu da ivim sa vama.
A ona se zaista svakodnevno prolepavala, na ogromno slatko zadovoljstvo svoje gledateljke.

Dvadesetak godina kasnije, dogodio se neki rat. Stanovnice Mort-Frontijera su ga jedva primetile, a jo
manje na njega mislile.
Kada su se saveznici iskrcali nedaleko odatle, malo su se poalile:
- Samo da se to brzo zavri. Ovi ljudi su buni.
A drugoga marta 1973. godine, gospoica avenj je sela na ivicu kreveta gospoice Angler i rekla joj:
- Danas je tano pedeset godina otkako sam vas srela.
- Da li je mogue?
- E, da. Nismo vie u prvoj mladosti.
Nasmejale su se. Nabrajale su kuvarice koje su koristile: najpre aklin, zatim Odet, pa Bert, onda
Marijet, pa Terez. Svako ime je izazivalo novi talas smeha.
- Jeste li primetili? zakljuila je starija. Nijedna nije izdrala vie od deset godina.
- Zar mi toliko jedemo? zasmejala se mlada. Ili smo mi stvarno udovita?
- Ja jesam udovite.
- Vi? Ali Fransoaz, vi ste prava svetica! Posvetili ste mi itav ivot! Ako postoji raj, vama su njegova vrata
irom otvorena.
Nastupilo je utanje. Biva bolniarka se udno osmehnula. Najzad je kazala:
- Sada, Azel, mogu konano da vam kaem.
I ispriala joj je sve, od onoga poara na Gvadelupi.
Azel je bila zaprepaena. Umesto utehe, njena prijateljica joj ree:
- Ne muite se zbog toga. U interesu onoga to je ostalo od vaega lica!
- Recite mi... recite mi kakva sam bila.
- To se ne moe izraziti reima. Bili ste toliko uzvieno lepi, da se ja ni za trenutak ne stidim svojega
zloina. Znajte bar ovo: nikada lepota nije bila tako malo rasipana kao vaa. Zahvaljujui naem srenome
ivotu na ostrvu, ja nisam izgubila ni mrvicu vaega lica.
Nastupio je trenutak tiine. Mlaa dama je izgledala kao izgubljena.
- Da li mi mnogo zamerate? zapitala je starija.
Azel okrenu prema njoj svoj prekrasni pogled.
- Naprotiv. Da ste mi to otkrili pre pedeset godina, ne bih odolela iskuenju da odem i pokaem se
itavome svetu i nema sumnje da bih pala u ruke loije od vaih. Upoznala bih hiljade patnji koje ljudi i vreme
nanose lepoti. Nikada ne bih upoznala idilini ivot koji ste mi vi poklonili.
- Vi ste ga poklonili meni. To je va novac.
- Ne bi mogao biti bolje upotrebljen.
- Ukratko, vi ste mi zahvalni?
- Reklo bi se da ste razoarani time.
- Poriete li da sam udovite?
- Nikako. Ali moe li se lepoj devojci dogoditi neto bolje nego da naie na udovite?
Fransoaz se osmehnula. Iza lea je drala beli ljiljan. Tada ga prui Azeli.
 Kompjuterska obrada
NEMANJA TODOROVI

tampa
TOPALOVI, Valjevo
CIP - Kat alo g iza cij a u p u b lik ac iji
N arod n a b ib li ot eka S rb i j e, Be og rad
821.133.1-31

HOTOM, , 1967-
iva / Ameli Notomb ; prevela s francuskog
Ana Petrovi. - Beograd : Paideia, 2011
(Valjevo : Topalovi). - 119 str. ; 21 cm. -
(Biblioteka Matarije / [Paideia])
Prevod dela: Mercure / Amelie Nothomb. -

Tira 1.500.

ISBN 978-86-7448-545-3

COBISS.SR-ID 188129548
 Ameli NOTOMB je roena 1967. u gradu Kobeu, u Japanu, gde je njen otac
radio u diplomatskoj slubi. Njen prvi roman, Higijena ubice (1992) veoma brzo je
postao bestseler. Sve to je kasnije napisala izazivalo je veliku panju: Ljubavna
sabotaa (1993), Ogrev (1994), Govori protiv Katiline (1995), Peplum (1996),
Atentat (1997), iva (1998), Strah i trepet (1999, Gran Pri Francuske Akademije),
Metafizika cevi (2000), Kozmetika neprijatelja (2001), Leksikon linih imena (2002),
Antikrista (2003), Biografija gladi (2004), Sumporna kiselina (2005), Lastaviin
dnevnik (2006), Ni rod nipomoz bog (2007, Nagrada Flor), Kraljevska privilegija
(2008, Nagrada an Ziono), Zimsko putovanje (2009), Oblik ivota (2010), Ubistvo
oca (2011).
Hvaljena i osporavana u isti mah, Ameli Notomb ostaje verna svojim idejama,
i nemilosrdno dovodi u pitanje predrasude i konformizam savremenog doba.

Na udaljenom ostrvu, jedan starac i jedna devojka ive u kui u kojoj ne postoje ogledala. Pridruuje im se
bolniarka iji je zadatak da se brine o devojinom zdravlju. Izmeu njih dve razvija se sve jae poverenje, te
bolniarka postepeno otkriva kakva se misterija krije na tom usamljenom mestu i zato se ivot na ostrvu
odvija prema neobinim pravilima koja je postavio stari Kapetan.
Korice: Hijeronimus Bo, Vrt uivanja (detalj)