Sarah Matthias - Zvezde nad Berlinom

Naslov originala: A Berlin Love Song /

Sarah Matthias
Mom suprugu, za beskrajnu podršku i ohrabrenje i u znak sećanja na mog oca (1924-2016), kome
se sviđalo kako pišem, ali nažalost nije doživeo objavljivanje ove knjige
U noći zagušljivi vetar u drvetu i crna Ciganka,
Svet prepun budalaste čežnje i pesnikovog uzdaha,
Blistav je svet kom se uvek vraćam,
Gde me priziva tvoja svetlost,
Gde glas me tvoj mami!

„Blistavi svet”
Herman Hese
Usahlo lice
Ugasle oči
Hladne usne
Utihnuo
Slomljeno srce
Zadihan
Nem
Bez suza

„Aušvic”
Santino Spineli, romski pesnik
- Neobični prijatelju - rekoh ja - nema razloga za tugovanje.
- Niko nije - reče onaj - povratio izgubljene godine...

„Neobični susret”
Vilfred Oven
 PRVI DEO

RAT NA POMOLU
 Jedno dvorište u Berlinu,
proleće 2013.

Zovem se Lili Petalo. A ovo je moj grob. Zapravo, nije moj grob, jer ja nisam u njemu. Svakako
moje kosti ne počivaju u ovom malom osunčanom vrtu u Berlinu, ispod krušaka koje se pene
ružičastim i belim cvećem. Kad pročitate ovu priču, shvatićete i zašto. Pogledajte. Vidite li
znak uklesan u glatki granit bledožute boje? Dodirnite ga, osetite. To je čakra, točak varda1,
koji se nalazi na našoj zastavi. Dok sam ja bila živa, nismo imali zastavu, ali sad je imamo.
Naša zastava je na vrhu plava, u dnu zelena. Plava kao nebo i zelena kao zemlja. U sredini je
točak varda kao ovaj na granitu. On predstavlja naš skitački život, ali na zastavi je obojen
crvenom, kao rasprskavanje vatre postanja.
Vidite, dok sam bila živa, bila sam Cigojnerka, kako su nacisti zlobno zvali naš narod, dok
sam kao devojka odrastala u Nemačkoj. Ciganka. Ipak, bila sam lepa, šta god da su nacisti
mislili, ili mi je samo Maks to govorio, ko zna. Kosa mi je bila kao konjska griva, crna i ravna
kao žica. Mej kali i muri mej gulji avela, šaputala sam na romskom jeziku dok je on spavao. Što
je bobica tamnija, to je voćka slađa...
Maks Hartman. Sa očima plavljim od drozdovih jaja opervaženih nežnom smeđom ivicom.
On nije bio Rom kao ja. Samo sedamnaestogodišnjak iz Berlina, koji me je voleo te duge duge
jeseni 1942, dok je rat besneo Evropom a moj narod nije više smeo da putuje. I ja sam njega
volela, očajnički. Ali naša ljubav je bila zabranjena. On je bio sin bogatog profesora medicine
koji je radio u bolnici Karite u Berlinu. A ja sam bila cigojneršmajs. Ciganski ološ.
 Pandorina kutija Berlin,
oktobar 2012.

Maks je pronašao stari kožni kofer jednog prohladnog oktobarskog poslepodneva. Nije bio
sasvim zaboravio na njega. Uvek je bio tamo, vrebao negde u senkama njegovog sećanja, i
već neko vreme je nameravao konačno da se osmeli i strmim stepeništem siđe u podrum,
samo da proveri da li je tamo. Ali noge su mu tih dana bile veoma slabe, a i nije bio sasvim
siguran da li želi da kopa po svojoj prošlosti. Svakako, imao je dovoljno razloga da bude
nezadovoljan svojim poznim godinama i bez čačkanja starih rana. Čim je uključio radio tog
jesenjeg jutra, čuo je glas nemačke kancelarke koja je otvarala dugo očekivan memorijalni
kompleks u berlinskom parku Tirgarten.
- Nadam se da će otvaranje ovog memorijalnog kompleksa, posvećenog stotinama hiljada
Roma koje su ubili nacisti, doprineti da onome što je dugo nazivano zaboravljenim Holokaustom
sada bude posvećena zaslužena pažnja...
Gromki aplauz za kojim je usledila vremenska prognoza - vetrovito s povremenim
pljuskovima. Odjednom, Maks je znao da mora da završi posao. Morao je da siđe tamo, pa
makar razbudio duhove prošlosti.
Teško dišući, gotovo šišteći na dnu podrumskih stepenica, Maks je upalio svetlo. Mutno i
žućkasto svetlucanje s mukom je istrajavalo, otkrivajući nejasan oblik krojačke lutke, zarđalo
limeno korito, stari klavir. Sva njegova snaga malaksavala je tu dole. Jer to mesto prizivalo je
uspomene na vazdušne napade i uljane lampe koje su se dimile, na njegovog malog brata
Rudija i njegovo smešno mučenje paukova koji su puzali i nestajali u mraku, na slušanje
prozuklog i šupljeg zavijanja sirena, kakofoniju fijuka i eksplozija koja je dopirala sa ulice, dok
se ceo podrum tresao, a kutije rušile i padale na njihove glave.
Pohabani kofer ležao je na kamenoj stalaži odmah pored kutije s gas-maskom i stare
konzerve sardina. Bio je mali i četvrtast, s dve srebrne kopče i glomaznom metalnom ručkom
- poklon od tetka Ide za njegovu prvu pričest. Sam ga je izabrao u Verthajmu, jednoj od
najboljih robnih kuća u Berlinu, i on ga je pratio na svim porodičnim putovanjima, školskim
izletima i posetama baki, koja je živela u Bavarskim planinama, sve dok se sjajna smeđa koža
nije ofucala, a svilena postava poderala. Ako biste komad prtljaga mogli da nazovete
prijateljem, onda je Maksu ovaj kofer bio star i odan drug. Poverljiv skrivalac njegovih
najdragocenijih predmeta.
Maks ga je pažljivo preneo, gotovo s poštovanjem, na staru fotelju, pa se sam spustio, u
početku kruto, a onda s težinom, dopuštajući telu da sklizne onih nekoliko lukavih
centimetara i ispuštajući dubok uzdah koji je zavitlao blistave čestice prašine nagore prema
mutnom svetlu. Oklevao je, osećajući se kao Pandora iz njegovog omiljenog grčkog mita. Ta
priča mu se vrzmala po glavi dok se spremao da siđe u podrum. Razmišljao je o tome kako se
Pandora osećala dok joj je sadržaj njene mistične kutije šaputao da ga oslobodi. Razlika je u
tome, naravno, što Pandora nije mogla da zna kakve se zamršene podlosti kriju u njenoj
kutiji, dok je Maks suviše dobro znao kakve će duhove prošlosti da pusti na slobodu.
Zatvorio je oči i trudio se da diše polako, baš kao što mu je preporučio doktor Zeligman,
onda, kad srce počne da mu preskače, ali taj trik ovoga put nije uspeo. Osećao se kao učenik
koji predaje rad na ispitu, ne znajući da li je savladao gradivo i dorastao zadatku. Ponovo je
pomislio na Pandoru i na to što je zažalila zbog onog što je učinila, ali sadržaj njegovog
kofera sad se nestrpljivo uzburkao, i sve ono što se našlo unutra gurkalo se i tiskalo. Uporno
ga je dozivalo iz prošlosti. Pusti nas. Nije teško. Samo otvori kofer.
Maks je palčevima pritisnuo kopče. Čak i pre nego što je otvorio poklopac, mogao je da
čuje muziku uspomena kako raste u krešendu: oštar zveket cirkuskih zvona, umiruće tonove
ciganske violine, uzavreli samovar koji se puši u vardu, prasak konjskog biča i groznu dreku:
Dođite! Dođite! Dobro došli u Cirkus Petalo, najbolji cirkus na planeti Zemlji! A ispod svega
toga, Lilin dubok, baršunast glas, koji mu šapuće na uvo, nežno i zavodljivo: Mej kali i muri
mej gulji avela. - Što je bobica tamnija, to je voćka slađa.
Maks je najpre opipao predmete ispod tkanine, kašmirske svile koja je prekrivala njegove
tajne. Nekako mu je bilo lakše da ih prvo oseti, dodirne, pre nego što ih pogleda. Da, sve je
bilo tu: zarđala potkovica iz koje su još štrcali ekseri, srebrni praporci sa ama njenog pastuva,
tarot karte u vrećici od vezene svile, njegov nož iz Hitlerjugenda, kojim je urezivao njihova
imena u drveće Grunevalda, kao i pramen njene kose. Portret. Pustio je prste da sami
istražuju, tragajući za znakom kukastog krsta koji je stajao na početku njegovog starog
dnevnika, i milujući pesmaricu u mekom povezu, koju je dobio u Hitlerjugendu, pronalazeći
oštru ivicu violinskog puža. Ispružio je prste. Gde je? Ona poslednja stvar?
Makse, ne moraš ovo da radiš. Zatvori kofer. Vrati ga na policu.
Međutim, on je već bio odlučio. Sklopio je oči dok je izvlačio stisnutu pesnicu ispod
tkanine, polako okrećući dlan nagore i otvarajući prste na čkiljavom svetlu. Suze su mu navrle
na oči, drhtureći na donjim kapcima poput izbledelog crnog trougla od grubog sukna sa
odštampanim slovom C koji je držao na dlanu. Sijalica na niskoj tavanici zatreperila je i
odjednom blesnula, zacvrčala i ugasila se. Baršunasta tmina povratila je svoju sumornost,
gustinu i životno pucketanje. Nije mogao da je vidi, ali mogao je da oseti kako stoji blizu
njega, njen prepoznatljiv miris nalik ružama - dubok i pomalo otužan.
- Zapisi našu priču, Makse - čuo je tihi glas iz mraka. - Zapisi zbog Rola. Od njenog glasa jeza
mu je prošla kroz kičmu.
- Lili... - prošaptao je. Sećanja su ga preplavila, nagrnuvši u paučinaste uglove,
zatrpavajući senovite obrise slomljenih ostataka zaboravljenih života. Pritisnuo je rukom
grudi, pokušavajući da smiri srce koje je galopiralo. - Ali uvek si ti bila ta koja priča priče... Ti,
ne ja.
Njen glas je ostao da treperi u vazduhu, nestvaran, kao sen povetarca.
- Ali nisam više tu kako bih pričala priče, Makse. Nisam u tvom svetu. Zato ti moraš da
zapišeš naša sećanja. I to odmah, pre nego što bude kasno.
 Jedno dvorište u Berlinu,
april 2013.

Maks se pozdravio sa svojom sestrom Grethen, koja je čekala taksi da se odveze do kuće
Margot Kriger u Dalemu, gde će provesti svoj redovni dan za bridž.
- Ostavila sam ti supu i rolat za ručak - rekla je. - Ništa ne brini, biću kod kuće već oko
sedam.
Maks je nestrpljivo lupnuo štapom. Njena brižnost nije mu bila po volji. Mada, iskreno,
nije mogao da je okrivi što je takva. Možda je strahovala da bi mogao da se oklizne dok je
ona napolju i pridruži se svojim precima, kako je to samo Lili umela da sroči. Najposle, doktor
Zeligman ju je upozorio da možda i hoće, uzimajući u obzir loše stanje njegovog srca.
- I pazi da se ne prehladiš! - rekla je, žustro zalupivši vratima kao da je dvaput mlađa nego
što jeste.
Maks je odahnuo. Partije bridža bile su prava retkost i prilika da ugrabi malo mira.
Dobrodošla prilika da neko vreme bude sam.
Nije on baš želeo da isključi Grethen iz svog života, mada godinama nije mogao očima da
je vidi, pogotovo kad se seti kako je, zajedno sa svojim prijateljima iz Hitlerjugenda,
marširala, pronoseći zastavu Burni dojčer medela, odnosno Saveza nemačkih devojaka. Ali
odavno su oni zakopali ratne sekire, i sada je Maks osećao veliku zahvalnost prema Grethen
što se brine o njemu u tim poznim godinama, bolje nego što je mogao da očekuje. Ipak, da bi
obavio ovaj zadatak, da bi zaključio i najzad zatvorio ovo životno poglavlje, morao je da
ostane nasamo s Lili.
Već nekoliko dana osećao je da mu vreme ističe. Bolovi u predelu srca postali su oštriji, i u
poslednje vreme, kad bi se peo uz stepenice, u grudima mu se čuo nekakav zvižduk, nalik
onom koji proizvodi maketa voza. Tako, kad se tog savršenog aprilskog dana probudio,
spopalo ga je pitanje da li mu to nešto, ili možda neko, kazuje da je vreme da sahrani
prošlost. I da će, ako bude čekao da se dani oduže, kad sunce više ne bledi na nebu, shvatiti
da je zakasnio.

Poslednjih šest meseci bili su veoma bolni. U glavi mu je odjekivao Lilin glas, sve vreme dok je
pisao. Otimao je od zaborava njihove zajedničke uspomene. Ali tog vedrog aprilskog dana u
Berlinu, Maks je znao da je sve učinio kako je najbolje umeo. Sunce mu je grejalo leđa i on je
seo za zeleni baštenski sto u dnu starih kamenih stepenica, gledajući dragocene predmete,
poslednji put. Zadovoljno je klimnuo glavom. Nadgrobni spomenik izgledao je baš kao što se
nadao - bio je to točak sa šesnaest paoka, divno isklesan, a rupa u pesku, koju je baštovan bio
iskopao ispod ploče, imala je savršen oblik malog kofera.
Maks je posegnuo rukom, nesigurno i kolebajući se, ka predmetima iz kutije sećanja, koji
su ležali na stolu.
- Najbolje ti je da počneš od početka - promrmljao je sebi, dok je uzimao zarđalu
potkovicu i špil tarot karata, koje je zatim spustio na koleno.
Nežni povetarac šumno je razlistao strane njegovog rukopisa.
- Da li je ovo, Makse, naša priča?
Maks je osetio iznenadan nalet sreće, gotovo kao strujni udar. Podigao je pogled, zureći
u tačkaste mrlje limun-žutog svetla između drveća. Da li je ona bila samo senka u lišću
prošaranom svetlom, odjek vetra?
- Jesi li to ti, Lili? - prošaputao je, žmirkajući zbog bleska. Potom se nasmešio, lica
ozarenog zadovoljstvom. - Sve sam učinio da zapamtim tvoj glas, da ga sačuvam. Ali, kao što
sam ti rekao, tamo u podrumu, sećaš se, uvek si ti bila ta koja je pričala priče, a ne ja.
Maks je rukom zakrilio uvo i nagnuo se prema svetlu. Da li je to bio osmeh, taj glas koji je
čuo u vetru?
- Makse, verujem ti - rekla je Lili.
 Cirkus Petalo

Rođena sam u vardu, u našoj čergi, za vreme cirkuske predstave, usred mirisa šatorskog
platna i piljevine, šminke i jeftinih parfema, a moj plač bio je zagušen aplauzom koji je
dopirao iz velike šatre. Mama mi je rekla da je prvo stvorenje koje sam ugledala bio klovn s
trobojnom kosom. Nije čudo što mi je cirkus bio u krvi.
Moji su bili cirkuski artisti, jedna od porodica koje su putovale s konjima i menažerijom u
jarko obojenim vardima, zapregama s polukružnim krovovima, uzanim prozorima
izbrazdanim olovnim varovima koji su staklo delili na romnove, i velikim drvenim točkovima.
Romske porodice su velike i bučne. Bat čave, bat bakst, kao što smo govorili na našem jeziku
- što više dece, to više sreće. No ja sam bila prvorođena od nas dve devojčice, i dugo su me
čekali. U vreme kad sam došla na svet, Nano Florijan, tatin mlađi brat, imao je s maminom
sestrom Bernadinom već tri kćeri i sinčića.
Dakle, već je vladala prava gužva kad sam plačući stigla na ovaj svet u našoj čergi, i to u
pauzi između nastupa bicikliste i tačke gutača plamena. Prijatelji su pojurili pravo iz arene
između tačaka: akrobate s nojevim perima, artisti na trapezu u svetlucavim kostimima i
hulahopkama, kojima su se ruke još belele od krede. Čak je i Nano Florijan napustio veliku
šatru da bi mi poželeo dobrodošlicu - a on je bio majstor arene.
Onda je, godinu dana kasnije, rođena i moja sestra Frida, i to je bilo sve. Tata je uvek
želeo sina, ali dece više nije bilo. Onda se pomirio s tim.
- Ako ne možeš da imaš ono što želiš - rekao je - onda budi srećan zbog onog što imaš!
Cirkus Petalo bio je naš porodični posao, koji je pokrenuo moj deda, Guno Petulengro, još
pre Prvog svetskog rata. Tad su cirkusi bili u modi, naročito u Nemačkoj - zemlji Hagenbeka,
poznatih ukrotitelja lavova, i Sarasanija, jednog od najvećih putujućih cirkusa. Neki su čak
imali i svoju zgradu, kao Cirkus Buš na obali berlinske reke Špreje, u kojoj su članovi orkestra
nosili bele smokinge, a konjušnice bile ukrašene svećnjacima.
Deda Guno započeo je posao skromno, samo s nekoliko majmuna, jednim psom koji je
igrao i šatrom za gatanje prekrivenom zvezdama, ali publika je bila zainteresovana te je
masovno dolazila, tako da nije prošlo mnogo pre nego što je stekao niz skerletnih zaprega-
kućica s bakarnim lampama, i pozlaćenim ukrasima i kitnjastim slovima, na kojima je pisalo
Cirkus Petalo. Bio je to tradicionalni cirkus. Guno nije mario za egzotične divlje mačke, iako je
dobro znao da akrobacije sa životinjama u kavezu privlače publiku. „Lav će danas da vam liže
glavu, a sutra da je odgrize”, uvek je govorio, ali to nije bio pravi razlog što ih nije držao.
Istina je da jemrzeo samu pomisao na to da velike, divlje mačke žive zarobljene u kavezima.
„To ti je kao kad teraš Rome da žive u kućama od cigala”, govorio je.
 Nemojte pogrešno da me razumete. Cirkus Petalo nije bio loš i jeftin cirkus. Guno je samo
želeo da sve bude jednostavno: klovnovi, žongleri, artisti na trapezu i konji u areni. Imao je
možda i najfinije, najrasnije konje u Evropi; bele lipicanere za otmene tačke, elegantne
arapske konje za slobodne akrobacije, gde konji sami izvode trikove. Imao je belgijske vanere
sa širokim leđima za tačke sa smolom - kako se na cirkuskom žargonu kaže za neosedlane
konje, zbog smole koju smo im razmazivali po leđima da bi ih lakše jahali.
Nikad nisam upoznala dedu Gunoa. Otišao je svojim precima još dok sam bila beba. Ali
toliko priča sam čula od baba Sare, kako smo zvali moju babu, da imam utisak da sam ga
poznavala. Romi nikad ništa ne zapisuju. Priče oko vatre - tako čuvamo uspomene. Baš kao
što je naš cirkus dobio ime.
Sad, petulengo znači kovač i potkivač, što je uobičajeno romsko ime, ali Guno je želeo
nešto romantičnije. Jednog dana, dok je baba Sara prala odeću u reci, videla je srebrnu ribu
kako triput iskače iz vode. Baba je pokušala da je uhvati, i riba joj je iskliznula iz ruku, ali u
istom trenutku njena ruka naletela je na nešto oštro. Bila je to zarđala potkovica sa ekserima.
Moja baba je onda bosonoga trčala, sve dok joj stopala nisu posivela od prašine i najzad
stigla do naše zaprege:
- Guno! Guno! Vidi šta sam pronašla!
Vidite, gvožđe ima magičnu moć. Zato naši muškarci nose eksere iz potkovice oko vrata,
kako bi se sačuvali od benga, đavola, ali najveća sreća je, upravo, pronaći potkovicu sa
ukucanim ekserima... To je čista sreća. Guno se pojavio na vratima vagona, dok mu se svetlo
presijavalo na zlatnim minđušama.
- To je dobar znak - nasmejao se. - Kušti bok. Sudbina nam se nasmešila!
Petalo na romskom jeziku znači potkovica. Baba Sara je obično govorila da je ona
odabrala ime za naš cirkus, ali ja držim da je to ime izabralo nju. Guno je zakucao potkovicu
iznad vrata vagona sa krakovima okrenutim naviše, tako da potkovica izgleda kao šoljica, a ne
kao snuždeno lice, da bi sreća ostala kod nas. Guno se nikad nije osvrtao za sobom. Naša
zaprega bila je krcata njegovim fotografijama, na kojima stoji pored svog pegavog konja u
kožnim jahaćim čizmama i širokim somotskim pantalonama, dok mu iz prsluka vire desetine
lanaca od satova, i ispadaju novci, a baba Sara stoji pored njega, sva zadovoljna, sa zlatom
oko vrata i srebrom na ušima. Oni su svoje blago nosili na sebi, a ono što nisu mogli da stave
na sebe krili su iza drvenih pregrada u vardu. Papirne novčanice bile su za gadže, za tuđince,
kako su ih zvali. Ne za ljude kao što su oni.
Život, ipak, nije bio uvek kušti. Za vreme Prvog svetskog rata izgubili su konje -
konfiskovali su im ih. Baba-Sari se slamalo srce od tuge dok je zamišljala svog nežnog
kratkorepog peršerona kako vuče topovska kola kroz blato. Posle rata, Cirkus Petalo
pridružio se Blumenfeldovom, poznatom jevrejskom cirkusu, ali čim su povratili konje, Guno i
Sara su se opet odvojili sa svojim cirkusantima Romima, baš kao ranije. Ali izuzetak su bili Pali
i Tamas, par jevrejskih klovnova-artista, patuljci, blizanci iz Blumenfelda. Oni su jahali
zdepaste šetlandske konje širokih leđa i umeli su da pevaju na četiri jezika, te da prate svoje
pevanje na violini, dečjoj četvrtinki. I imali su ona ofarbana lica - jedno srećno, drugo tužno.
Baba Sara im je toliko bila prirasla za srce da su se, kao slepi putnici, uvukli u velik sanduk
ispod varda onog dana kad su baba i deda napustili Blumenfeldov cirkus, a odande su se
iskobeljali tek pošto su stigli toliko daleko da ih više niko ne bi terao nazad. Baba Sari je,
zapravo, bilo drago što su oni tu. U Cirkusu Petalo nije bilo kepeca, a kakav je to cirkus bez
kepeca?
Mudro su odlučili, kako se ispostavilo. Zapravo, ljubav moje babe im je najverovatnije
spasla život.
 Ogrlica s dragim kamenjem

Prvih trinaest godina života bile su mi slatke kao medenjaci. Obožavala sam naš lutalački
život, a Cirkus Petalo bio je prava putujuća trupa, kumpanija, kako smo sebe zvali, jer smo se
truckali na točkovima između gradova i varoši u kojima smo razapinjali svoj veliki šator.
Jedno od prvih mojih sećanja vezano je za tandrkanje po guduravim nemačkim putevima,
po nepreglednim poljima makova s obe strane, pa tako i sad vidim sebe i Fridu, s braćom i
sestrama, kako mašemo prolaznicima, i čujem, pritom, groznu buku našeg varda, i
kokodakanje živine u sanduku pričvršćenom ispod zaprege. Čujem lavež naših pasa, kao i
otmene ptice što krešte u okruglim kavezima privezanim za taljigu - otvorenu dvokolicu
zakačenu za zadnji deo naše kuće, našeg varda. Bile su to baba Sarine ptice, njena pernata
fantazija, kako je nazivala svoju tačku: kakadui s ružičastim grudima, ljubavni papagaji s
obraščićima boje breskve i bučne are, nalik dugi, koje su umele da laju, zvižde, i čak pevaju
popularne melodije. Vidim babu kako čuči na zadnjem ulazu varda i puši lulu, ispuštajući
lavanda-- sive trake dima, u obliku posebne mustre istkane oko njenog slamnatog crnog
šešira, s maestrom, njenom svrakom, koja brblja i grakće joj na ramenu. Svraka je glavna
zvezda njene predstave dok lako, kljunom, udara po dirkama na klaviru, taman dovoljno
velikom za pticu, na kojem preludira razne melodije. Svraka ponosito podiže glavu, kao da
kaže: „Pogledajte me! Mene najviše voli!”
Sećanja penušaju i iskre se, kao balončići u čaši. Sve mogu tako jasno da vidim - dugačak
niz zaprega, koji se uvija na zalazećem suncu, lagano se ljuljajući prema rubu neba, kao
blistavo i jarko drago kamenje nanizano na ogrlici.
Moj tata, Jozef Petalo, bio je jahač neosedlanih konja, a moja mama i njena sestra
Bernadina bile su zvezde na žici i artistkinje na trapezu, pa smo tako moja sestra i ja odmah
znale da ćemo i mi raditi u cirkusu. Mama je počela da nas uči da hodamo po žici kad su meni
bile samo četiri godine, a za moj šesti rođendan preletela sam preko arene stojeći na
maminim ramenima, dvadeset metara iznad zemlje. Jahale smo ponije pre nego što smo
prohodale, pa smo tako kasnije s lakoćom jahale neosedlane konje. Ali nas dve se nismo ni
trenutka predomišljale: bile smo rođene za trapez.
Vežbale smo sa Rolom, našim rođakom, još otkad smo mogle da sednemo na stolicu a da
se ne prevrnemo. Prvo dva metra iznad zemlje, onda svaki dan malo više, sve dok nismo
počele da koristimo merdevine da bismo dohvatile prečku. Vežbale smo jedrenje kroz
vazduh, s nesnosnim bolovima u ramenima, sve dok nismo napravile trapez koji je izgledao
tako lako kao da bi i beba mogla da ga izvede. „Ni luk ne možeš da oljuštiš a da ne plačeš”,
govorila je mama, dok nam je melemom od lešnika mazala svetlocrvene dlanove. Bila je
gruba prema nama, naša mama. Rekla je da anđeo smrti sedi u prvom redu na svakoj
predstavi i čeka na našu najmanju grešku.
Ako bismo se najednom mestu zadržali duže od nekoliko dana, tata nas je uvek slao u
školu, nas lavore. Tata je bio naš baro rom, naš veliki čovek. On je određivao pravila. Čvrsto je
odlučio da nas dve moramo da steknemo obrazovanje. Svi u našoj porodici bili su pametni.
Tata je govorio mnogo jezika i umeo je da reši svaku zagonetku koju su mu postavljali. Čitao
je debele knjige sa sitnim slovima i pisao otmenim rukopisom sa lepim zavijucima. I dobro je
znao pravopis.
Kad bismo u jednom mestu ostali malo duže, upisali bi nas u mesnu školu. Ali mi nikad i
nigde nismo bile dobrodošle. Majke su se okupljale na igralištima i domunđavale se o
zaključavanju vrata. „Pazite šta ćete od veša da prostrete”, gunđale su pakosno, kao da
bismo mi dirale njihovu ispranu staru odeću. A ni nastavnici nisu hteli da nam daju udžbenike.
Govorili su da jeto zato što ne ostajemo dovoljno dugo u njihovom mestu, ali nas dve smo
znale da je pravi razlog to što su mislili da ćemo mi te knjige da ukrademo.
Zauvek mi je ostala u sećanju jedna slika. Stigli smo u neki nemački gradić, Oberbil, i nas
dve smo otišle u lokalnu školu. Pošto nismo mogli da igramo tenis jer je padala kiša, sva deca
su bila unutra; birali su timove za gimnastičku salu. Sprave u toj sali bile su očajne. Samo
malo užadi i kozlić. Svejedno, nas dve smo tačno znale šta će da se desi. Fridu i mene su
stavili na zečelje - bile smo odbačene. Jedino što nismo predvidele da jenastavnica zla.
- Nikad niste vežbale na kozliću - rekla nam je, pakosno se smejuljeći zajedno s
devojčicama s mršavim belim nogama, koje su nosile suknjice za fizičko vaspitanje. - Ne
možete da naučite da skačete za samo jedno popodne, a sledeće nedelje već nećete biti
ovde.
Frida i ja smo namignule jedna drugoj, dok su devojčice stajale u besprekornoj vrsti, a
onda smo, potpuno smireno, prišle zidu, kao da nas nije briga. Čim se prva devojčica spremila
za skok, ja sam već poletela, brže nego što je ona mogla da potrči, praveći savršene zvezde
preko cele sale. Čula sam uzdahe drugih devojčica dok sam pravila salto preko konja za
vežbanje. Onda sam dohvatila prednji deo kozlića rotirajući u vazduhu i praveći makazice, da
bih se zatim potpuno sigurno i bez greške spustila u sigurnom doskoku.
- I sve to na punjenom konju koji stoji - rekla sam im. - Probajte vi to na konju koji galopira!
Devojčice su se tako oduševile da nisu ni primetile Fridu, koja je dohvatila uže, tako da su,
kad se ona sjurila odozgo neprestano se kikoćući, bezmalo ušinule vrat u čudu je gledajući
kako visi naglavačke.
Ispred varda, odnosno biletarnice, bio je velik red, i ja sam se od srca nasmejala videvši
nastavnicu kako čeka da kupi kartu. Pobrale smo gromki aplauz te večeri. To malo vremena
što smo u tom mestu provele, Frida i ja smo bile najpopularnije devojčice u školi. Ali ništa ne
traje dugo, i sledeće nedelje već smo bile na početku, u novoj školi, i ponovo je trebalo da
pozajmimo knjige. Nije bilo lako smešiti se kad su deca na igralištu plesala oko nas, pevajući:

Vamo, štroke ciganske, baci ih u kadu,

lepo da pobele,
kad četku poznadu!
 Sramota! Mrzele smo gadže i njihove kade. Fino zapiranje i umivanje lica u istoj prljavoj
vodi u kojoj se pere znate već šta! Kako god, nisu nam trebali gadže za prijatelje.
Naša trupa bila je jedna velika porodica, i mama nas je učila da se ponosimo svojom
bojom kože. Ovo je priča koju nam je ispričala kad su stvari krenule nizbrdo.
Na početku, kadj e Bog stvarao svet, stvorio je male ljude od zemlje, od ilovače. Onda je
napravio peć da ispeče prvu turu. Ali slonovi su se igrali preskakanja i vukli se za surle, te se Bog
zaneo i zaboravio na peć, i prvi ljudi su izgoreli. Zato neki imaju crnu kožu. Onda je počeo da
peče novu turu, ali ovog puta toliko se brinuo da će zagoreti da ih je izvadio prerano iz pećnice.
Kad ih je izvadio, bili su bledi kao živo testo, i tako su nastali belci. Onda je Bog poslednji put
pokušao. Nije se odvajao od peći. Ovoga puta nije pekao ni predugo ni prekratko. Kad ih je
izvukao, ljudi su bili pečeni taman koliko treba, smeđi kao prepečen hleb. Eto, tako su Romi
dobili tamnu boju kože.
Mama je želela da se osećamo kao da smo posebne. Mada se svi koji rade u cirkusu tako
osećaju. S tim što ti dani i te uvrede - sve to još nije bilo ništa, samo malo podsmevanja. Tad
nas nisu još zvali „ciganskom pretnjom”. Bar ne zvanično.
Kad bi zahladilo i počele kiše, krenulu bismo nazad za Berlin. Uvek smo boravili na istoj
livadi, čiji je vlasnik bio her Sol, prijateljski raspoložen bakalin. Davao bi nam pomalo natrulo
povrće kad bi zatvarao radnju, a mi bismo mu zauzvrat popravljali korpe - kao tam’te za
vam’te. Sećam se kako je kiša dobovala o tanke zidove našeg vagona dok je vetar zavijao u
malom dimnjaku što je štrčao s krova. Zaglavili smo kamenje pod točkove, da zaprege ne bi
krenule, i podigli šatore za konje, pa duge mračne dane provodili pri svetlosti plamena koji se
izdizao i lizao obod stare pocrnele peći, zimi krpljene. A noću smo se grlile pod perjanim
jorganom, planirajući kuda ćemo sve da idemo naredne godine, sve dok ne bismo utonule u
san zajedno s kokoškama, koje su uvek zauzimale najtoplija mesta uz malu gvozdenu peć.
- Kokoškama je toplije nego nama - kukale smo.
- Pa jeste - govorila je mama. - Samo vas nećemo da stavimo u lonac!
Kakvi srećni dani! Moje prve godine bile su pune radosti i smeha. Nismo mogli da vidimo
kako se navlače teški olujni oblaci. Bili smo zauzeti samim životom.
 Nadolazeća oluja

Ne mogu da kažem da nismo čuli glasine. Često smo presretali grupe lutalica na putevima i
delili s njima vatru, kao, na primer, Rome Lalere, kazandžije koje smo sreli blizu poljske
granice. Oni su nam rekli da nemački vojnici idu po selima i ubijaju Sinte, Rome koji žive u
kućama od cigala, i da su mnoge čerge spaljene, a ljudi odvedeni u specijalne zatvore. Ali
istina je da nismo mogli da poverujemo u to. Svi su voleli Cirkus Petalo. Naša velika šatra uvek
je bila dupke puna, pa smo mislili, što bi nas nacisti povredili? Romi žive od danas do sutra.
Nisu kao gadže, koji vazda strahuju za budućnost.
Još se sećam te noći kad je tata došao sa sastanka Udruženja cirkuskih izvođača, u leto
1938. Odlazio je svake godine da se vidi sa starim drugarima i uvek se vraćao pun života i
radostan. Ali ovoga puta ostao je tih. Mami je odmah bilo jasno da nešto nije kako treba.
Jevrejski dreser slonova kog je tata znao iz Blumenfelda odlučio je da emigrira u Ameriku.
- Morali smo da čekamo u redu cele noći ispred ambasade da bismo dobili vize - rekao je
tati - ali sad je sve spremno.
Ko bi još želeo ovde da ostane i čeka da ga pošalju u radni logor? Trebalo bi i ti da odeš
odavde.
Tata je rekao svom prijatelju da ne može da priušti putovanje.
- Imam ženu i decu i trupu akrobata - objasnio je. - Osim toga, mi ne govorimo američki.
- Engleski se govori tamo, preko - smejao se čovek - ali kome uopšte treba jezik? Akrobate
ne moraju da pričaju, a slonovi govore slonovski. Cirkusanti su u boljem položaju da napuste
zemlju od većine ljudi. Ne proganjaju oni samo Jevreje, valjda znaš...
- Pa, niko nas do sada nije dirao - rekao je tata. - Naša velika šatra vrvi od nacističkih
uniformi.
Dreser slonova slegnuo je ramenima.
- Samo kažem, već dugo smo prijatelji, Jozefe. Ne bih želeo da...
Tata je rekao da mu je žao čoveka. Čuo je on za Jevreje i njihove nedaće. Bilo je teško
tako nešto ne primetiti, čak i nama, koji nismo čitali novine. Tako se tata srdačno rukovao s
njim i poželeo mu Lačo drom, što znači Srećan put, i rekao mu da mi ostajemo da vidimo šta
će da bude.
Mama je postala veoma tiha.
Tata je pretpostavio da brine zbog Palija i Tamasa, naših klovnova, Jevreja, pa je dao sve
od sebe da je smiri.
 - Nemoj da brineš, mama - rekao joj je. - Njih dvojica govore romski dobro kao mi. A pored
toga, koga je briga ko radi u curkusu sve dok ljudi imaju čime da se zabavljaju. Ako klovn
treba da se krije, nema boljeg mesta od ovog. Možeš da budeš bilo ko ispod sve te šminke.
Osmehivao se bezbrižno. Ubedivši mamu, umirio je i samoga sebe. Tata se nikad nije
dugo nervirao. Nije bio takav čovek. On je istinski verovao da smo bezbedni. Mi smo poticali
iz drugačijeg sveta - sveta u kojem nacisti nisu imali nikakav uticaj. Ili smo mi tako mislili.
 Suprotne struje

Moram da kažem, na samom početku, da nisam bio član-osnivač Hitlerjugenda. Primetio sam
da se svi prave kao da ih je neko prisilio da se učlane - po završetku rata kad smo se stideli da
priznamo da smo Nemci. Samo u mom slučaju, bilo je tačno tako. Potičem iz pobožne
katoličke porodice, i u jesen 1939. imao sam bezmalo četrnaest godina. Bio sam učenik na
koledžu Kanisijus blizu Tirgartena, znamenitog parka u centru Berlina.
Moj otac, Julijus Hartman, bio je profesor medicine na Univerzitetu Fridrih Vilhelm i
direktor Dečje bolnice Karite, najstarije obrazovno-medicinske ustanove u gradu. Po prirodi
je bio vedar čovek, tako da deluje nepravedno što ga se često sećam kao ljutitog. Baš takve
reakcije su nacisti izazivali u ljudima. Uvukli bi im se pod kožu, žuljajući ih kao mrvice skorelog
hleba u krevetu. Moj otac nije prestao da se žali i zvoca da je nemoguće upravljati bolnicom
pošto su nacisti otpustili njegove kolege Jevreje i na njihova mesta doveli one „slabije
pameti”.
Kad god pomislim na njega, vidim ga kako sedi u kožnoj stolici u svojoj radnoj sobi, kako
proučava jedan od svojih medicinskih tekstova pod svetlom mesingane stone lampe, dok se
u staklima žičanih naočara vidi odsjaj vatre. Govorili smo mu da tako s naočarima liči na
Himlera, šefa SS-a. Zbog toga je ludeo, što takođe nije bilo u skladu s njegovom prirodom.
Bio je to znak stalnog pritiska koji je svako osećao, kao elektricitet koji pucketa u vazduhu.
Fati, kako smo zvali mog oca, mislio je da je Hitler potpuno lud. Mrzeo je i pomisao na
Nacističku organizaciju mladih sa sve stegovima, transparentima i paradama, i zakletvama
odanosti Adolfu Hitleru. I na neki način bio sam ponosan na njega što je bio dovoljno hrabar
da kaže šta misli, ali uglavnom sam želeo da ćuti i bude tih, da se pridruži Nacističkoj partiji
kao većina očeva mojih drugova. Moj najbolji drug, Hans Rust, nosio je baklju na
demonstracijama zajedno sa svojim ocem, marširajući ispod zastave sa svastikom, pevajući
pesmu Horsta Vesela: Podignite zastavu! Stanite u red za redom zajedno! Nisam mogao a da
mu ne zavidim, ali fati nije hteo ni da čuje da me pusti u Hitlerjugend. Bar dok nije morao.
Ni moja majka nije verovala u nacionalsocijalizam. Ali ona nije bila jaka kao fati. Muti, kako
smo je zvali, upoznala je mog oca u Francuskoj 1917, u poljskoj vojnoj bolnici blizu Amijena.
On tek što je postao doktor, s dvadeset tri godine. Muti je bila kvalifikovana medicinska
sestra, ali ni ona nije videla takve rane - tako gadne da je smrt izgledala kao prava milost.
Danju i noću, zajedno su operisali u skučenoj pokretnoj bolnici, usred paljbe teške artiljerije.
Fati nije mnogo pričao o tome dok smo bili deca, ali kasnije nam je pričao kako se zaljubio u
tu medicinsku sestru, Mariju Junger, koja je postala njegova žena posle rata, i još kasnije naša
muti. „Bila je onda i jaka i lepa”, obično je govorio sa zamišljenim osmehom na usnama, kao
da je govorio o nekome koga je nekad davno poznavao i nekako izgubio.
Majka je pokušavala da bude odana ocu. Ali muti koju smo poznavali bila je drugačija od
one u koju se otac zaljubio.
Iskustvo koje je imala loše je uticalo na njene nerve. Doživela je slom ubrzo pošto se
udala za oca, a fatijeva sestra, koja je postala udovica, tetka Ida, preselila se kod njih, dok je
otac završavao specijalizaciju. Onda smo mi, deca, počeli da pristižemo i muti više nikad nije
bila medicinska sestra... a tetka Ida nikad nije otišla. Stvar je u tome što nismo mogli da
zamislimo da ne gura nos u tuđe stvari - bio je to pravi kljun od hrbata do vrha - koji je svuda
zabadala, okružena oblakom sa mirisom lavande i mente.
Fati je smatrao da je njegova sestra teška, čak i pre nego što se priključila Nacističkoj
partiji i počela da utiče na muti onako kako on nije odobravao. Ona je izgubila muža, teču
Manfreda, u Prvom svetskom ratu. Umro je od posledica amputacije noge, ali ne pre nego
što je primio Gvozdeni krst prve klase za svoja dela. „Isti kao naš cenjeni Firer”, rekla je
smešeći se tetka Ida i ponosito nameštajući bezmalo istovetne fotografije teče Manfreda i
Adolfa Hitlera - okićene istim odlikovanjima - smeštene na njenom malom polukoncertnom
klaviru, za kojim je držala časove prestravljenoj deci.
Fati je uzdisao čitajući svoj primerak Dojče algemajne cajtunga, jedne od najboljih dnevnih
novina.
- Slični su, samo, Ida, Hitler nije umro od rana. Nažalost! - rekao je.
Kao dečačić, dok sam išao u školu, bio sam nesiguran. Kako sam, za ime boga, mogao da
biram između oca, kog sam voleo i poštovao, i svojih prijatelja u Hitlerovoj omladini, koji su
me svakodnevno nagovarali da im se pridružim? - Rođeni smo da umremo za Nemačku! -
govorili su mi, blistavi kao dan u svojim uniformama i smeđim košuljama, glasovima titravim
od čežnje, a svi onako kratko podšišani da su im uši štrcale kao dva lilihipa na obe strane
glave.
- Tvojim prijateljima je ispran mozak - rekao mi je fati. - Hitler je ludak i manijak!
- Šta vas uče u školi u poslednje vreme?! - brecnuo se moj otac jednom kad sam ponovo
bacio praznu torbu u kuhinji. Bila je sreda. Vreme za nedeljno okupljanje u Hitlerjugendu, za
hajmabend. Društveno veče, kad po Hitlerovom zahtevu, nije bilo domaćih zadataka. - Samo
se bavite sportom u školi. Kakve koristi mi kao medicinska ustanova možemo imati od toga
što učenici mogu da pretrče šezdeset metara za dvanaest sekundi ako oni ne znaju ništa o
herniji?
Taman kad sam hteo da kažem da nisam lično odgovoran za nov nastavni plan Grethen,
moja sestra, banula je kroz kuhinjska vrata i povikala:
- Fati! Sa ulice sam te čula! Šta da je neko drugi bio tu ispred! Majn got! Šta je s ovom
porodicom?!
- Ne huli, Grethen! - zagrmeo je fati.
- Grethen! Grethen! Hajl Hitler! - zakreštao je tetka Idin afrički sivi papagaj, kupljen iz druge
ruke, s drugorazrednim rečnikom, u koji je spadalo oponašanje zvona na ulaznim vratima kao
i pozdravljanje našeg Firera.
- Tiše, Julijuse - rekla je muti, braneći moju sestru, pa zahvalno pogledala prema
papagajevom kavezu.
 Nikad niste znali kad će nadzornica četvrti, frau Snek, predstavnica partije u našoj ulici,
špijunirati i prisluškivati, izgovarajući se da treba da nam preda službeni proglas, za slučaj da
je neko vidi kako je prislonila uvo na našu ključaonicu. Ranije je bila komunistkinja, da bi onda
preko noći postala nacistička uhoda, i znala je sve o komšijama te prenosila njihove
razgovore Gestapou, zbog čega je mogla policija da dođe i pokuca vam na vrata u ranim
jutarnjim časovima.
- Samo pogledaj ovu našu Grethen - rekao je fati, jedva primetno stišavši glas. -
Prepametna je, ali glavica joj je puna koještarija. S jedanaest godina! Znate li šta mi je rekla
sinoć? „Moje telo pripada naciji!” Gde je mogla da čuje takve gluposti?
Grethen je bila najzainteresovanija među svima nama da se priduži Hitlerovoj omladini.
Tetka joj je kupila album za prošli Božić, Postignuća Trećeg Rajha, i on je već bio potpuno
nakrcan sličicama iz paklica cigareta, na kojima su bile devojke u gimnastičkim trikoima iz
Saveza nemačkih devojaka, kako usklađeno izvode vežbe, kao zdravo klasje žita. Noću bih je
čuo kako u svojoj sobi deklamuje slogane koje je već naučila napamet: „Najuzvišenija uloga
žene je materinstvo! Rajhu ću da obezbedim rasno zdravu decu!”
Vezao sam Zigfrida i izleteo kroz kuhinjska vrata, besno gazeći po lišću u
Tirgartrenštraseu, dok sam vodio našeg debelog starog jazavičara po pločniku.
Nije on bio kriv što je razmažen i što smrdi, ali nisam mogao da se uzdržim da se na njega
ne istresem. U dubini duše, znao sam da je zati u pravu. Škola je bila čisto gubljenje vremena.
Bio sam pametan. Želeo sam da studiram violinu na Berlinskom konzervatorijumu posle
velike mature, pa je i meni bilo muka od toga što ništa korisno nismo učili. Ali nisam bio ni
štreber. Obožavao sam sport, i Hitlerova omladina mi se činila kao dobra zabava: utakmice
koje su se igrale svake srede posle podne, plivanje i atletika svake subote, kampovanje u
blizini Berlina. Koliko sam samo čeznuo da jedem supu iz limene činije, za hajmabend svake
srede uveče, zamišljajući kako s drugovima sedim pored radio-aparata i slušam Sat vremena
mladoj naciji. Ili sam zamišljao da se vozim na biciklu kao moj prijatelj Hans Rust s natpisom:
Hajnene ins Hitlerjugend - Pridužite se Hitlerjugendu, pantljikom privezanom za volan.
Um mi je bio potpuno pometen. Bukvalno sam bio raspolućen, tako sam se osećao.

U to vreme, otprilike, škola je postala nepodnošljiva. Jedva da je bilo ponekog nastavnika koji
nije bio učlanjen u Nacionalsocijalističko udruženje nastavnika. Svi oni koji nisu postali članovi
dobili su otkaz, uključujući i mog profesora violine, i sad sam imao časove kod jedne budale
koja jedva da je razlikovala gudalo od barjaka. Naš profesor her Majsen bio je silan jedan
čovečuljak s prodornim plavim okom i povezom preko drugog - fanatik nacista i komandant
specijalnih jedinica u slobodno vreme. Rekao nam je da jeizgubio oko u Prvom svetskom
ratu, ali govorkalo se da ga je izgubio u jednoj tuči u pivnici. Kad nismo izvodili vežbe sa
zastavama, učio nas je kako da mrzimo Jevreje, pričajući o njihovoj zaveri, o tome kako
otimaju posao od Nemaca i kradu novorođenčad s ognjišta plemenitih nemačkih porodica.
- Jevreji hodaju drugačije od Nemaca - obavestio nas je her Majsen jednom zgodom. -
Imaju ravna stopala i ruke su im mnogo duže od naših.
Okačio je ružne ilustracije na kojima su se videle razlike između Jevreja i Nemaca. Bili su
to groteskni crteži mesnatih kukastih noseva, debelih pohotnih usana i zlih buljavih očiju.
Zasipani smo beskrajnim detaljima o blagoslovenom Firerovom životu, koji smo morali da
zapamtimo kao religiozno načelo, kao veroispovest.
- Kad je rođen Adolf Hitler?
- Dvadesetog aprila 1889. godine - horski bismo zapevali bez časka oklevanja, da nas her
Majsen ne bi oštrim krajem lenjira udario po zglavcima.
- Koju medalju je naš blagosloveni Firer osvojio 1918? Koji je omiljeni kompozitor našeg
vođe? Kako se zove njegov pas? - Naš nastavnik je ispaljivao pitanja kao metke iz pištolja i
ranjavao sve one koji su nespremni uhvaćeni u unakrsnoj paljbi.
Posebno se sećam jednog dana, baš pre nego što su pooštrili pravila u vezi s
pristupanjem Hitlerjugendu. Tad još uvek nisam bio član iako se her Majsen mojim slučajem
zanimao nedeljama, kažnjavajući me lošim ocenama za dobro naučene lekcije i šaljući me da
obavljam druge zadatke, baš kad je trebalo da imam časove violine. Znao sam da neću imati
čas tog popodneva, po tome kako me je gledao dok smo se postrojavali u dvorištu.
Nažalost, moja klupa bila je staromodna, s fiksiranom stolicom, pa nisam mogao da
pobegnem kad se obrušio na mene. Zgrabio me je za levu ruku i povukao tako da sam
listovima udario o tvrd drveni poklopac klupe, i pritom mi tako silovito uvrnuo ruku iza leđa
da su svi mogli da čuju kako mi puca kost.
- S ponosom sam gledao u školsko dvorište ovog popodneva! - urlao je, dok su mu žile u
krutom okovratniku pulsirale. - Gledao sam u gomilu hrabre dece, listom obučene u uniformu
Hitlerjugenda. Onda vidim jedno ništavno derište koje kvari taj idilični prizor. Jedini dečak u
mom razredu koji više voli gudalo od zastave!
Bacio me je nazad kao slomljenog lutka i ostatak popodneva borio sam se sa suzama u
agoniji, moleći se da zazvoni za kraj nastave.

Kao što se ispostavilo, her Majsen je izabrao pogodan dan da mi slomi ruku, jer je frau Snek
navratila ponovo do muti da jeuznemirava. Majka je bila sama kod kuće, kako nam je kasnije
ispričala, i ćutala je ipred špijunke na vratima, moleći se da frau Snek ode.
- Vaša deca će biti odvedena u državno sirotište, gospođo Hartman, ako se odmah ne
priključe - piskavo je viknula s druge strane vrata. - Sad je to obavezno, znate!
Muti se, najzad, slomila i otvorila vrata, praveći se da je spavala te da nije čula zvonce.
Nije, naposletku, mogla da ostavi frau Snek da vrišti na ulici. - Ja... pretpostavljam da vam
treba nešto za Zimsku pomoć...
- Naravno da treba! Predlažem da pregledate šta biste mogli da priložite. Ovo
domaćinstvo ima veće prihode od prosečnog.
Mogao sam da zamislim kolike su frau Snek bile oči iza naočara s debelim staklima kad je
muti davala veliki prilog Vinterhilfsverku2, nacističkom fondu koji je obezbeđivao sirotinji ugalj
i ćebad, ali uzela je i nekoliko fatijevih cigara za svog muža. Ipak, ni tako velikim mitom majka
nije uspela da postigne ono što je želela.
- I još nešto, gospođo doktorka - rekla je, pohlepno puneći svoju tašnu cigarama - neko u
ovoj kući ponovo je slušao crnačku muziku. Trebalo bi da znate da jerajhsfirer Himler izdao
naredbu da mlade koji slušaju američki džez treba poslati na težak rad. Bolje bi bilo da
porazgovarate sa svojom Erikom! Hajl Hitler!
 Tako, kad sam se tog popodneva posrćući vratio, posiveo od bola, bezmalo se
onesvestivši na kuhinjskim zeleno-belim pločicama, majčini istanjeni živci konačno su
prepukli i ona je molila oca, skoro na kolenima, da nam dozvoli da se pridružimo
Hitlerjugendu.
Majčina nervoza često me je opeterećivala. Roditeljska briga može da smeta. Međutim,
ovoga puta, želeo sam da je poljubim.
 U uniformi

- Uštini me, tetka - rekla je Grethen, piljeći veselo u svoj odraz u ogledalu u hodniku, u dugu
plavu suknju, crnu maramu oko vrata i belu bluzu, uniformu iz Saveza nemačkih devojaka,
mladog ogranka BDM-a3. Zavrtela se ukrug. - Ah, tetka! Biću najbolja jungmedelsvih vremena!
Tetka Ida je napravila kolač da proslave. A Grethen ga je ukrasila modrim, belim i crvenim
bobicama u obliku kukastog krsta. I pre nego što smo trepnuli, ona se već do ušiju zaljubila u
svoju predvodnicu, Helgu Ekart, i bila je sva obuzeta učenjem kako da napravi zavoj od
hozentregera, i drugim sličnim životno važnim veštinama.
Moja starija sestra, Erika, mogla je nakratko da predahne od nošenja uniforme, koja je,
bez sumnje, kvarila njen stil. Sa svojih osamnaest godina upravo je trebalo da započne
landjar, obaveznu godinu rada na seoskom imanju. Sasvim sigurno, nisam mogao da je
zamislim s kikama i u belim soknicama BDM-a. Eriku, građenu kao peščani sat i sa sketletnim
noktima. Doterivala se kao filmska zveza Greta Garbo i odlazila u krevet s blago utrljanim
parfemom Midnight in Paris iza ušiju, a kosu je uvijala u komplikovane lokne i rolnice, da bi
zadivila svog dečka Georga, oficira, koji se u Krampnicu obučavao da postane tenkista. Bila je
živahna i duhovita, i imala je neverovatnu zbirku ploča džeza i svinga koje je slušala glasno,
odrvnuvši ton do daske, i plešući po parketu u cipelama s visokim potpeticama.
Za razliku od nje, moj mali brat Rudi, očajnički je želeo da se priključi organizaciji. Dete je
moralo da ima najmanje šest godina da bi se učlanilo u Pimpf 4 kako se zvala sekcija za
najmlađe, tako da jesa pet godina i devet meseci morao da se zadovolji time da mi pomaže i
glanca šnalu na mom kaišu sve dok ne ugleda svoje lice u njoj. Međutim, nije mi ga bilo žao.
Tetka Ida mu je kupila crveni bicikl, da ga uteši, i on je delovao sasvim srećno vozeći ga niz
ulicu s gas-maskom.
Grethen je uvek bila prava cepidlaka, ali otkad je obukla unifromu, postala je
nepodnošljiva. S jedanaest godina jasno se videlo da nikad neće biti lepa. Mislio sam tada
kako je Erika nasledila sve ono najbolje, dok je sve ono što ne valja ostavila Grethen. Njih dve
su se svađale kao pas i mačka.
- Znaš li da će, ako žena puši, u njenom mleku biti nikotina? - izjavila je Grethen jednog
jutra, nameštajući beretku pred ogledalom u dnevnoj sobi. - Firer mrzi pušenje.
Erika je napravila savršen kolut dima, otpuhnuvši ga prema tavanici. Popravila je haljinu
preko svog ravnog stomaka, zagledavši se u Grethenin struk:
- Čula sam, takođe, da on kaže kako žene ne treba da budu suviše mršave. Onda postaju
neplodne. Ali, Grethen, ti ne moraš nimalo da se brineš zbog toga. Tvoji kukovi su sasvim
dovoljno široki.
 Rumeni pečati izbili su po Gretheninom debeljuškastom vratu, ružičasti spram uštikrane
bele bluze Saveza nemačkih devojaka, na kojoj su na dugmićima bila upisana slova JM.
- Ali ja bar ne pijem. Ti si sinoć smrdela na vino. Firer kaže da Nemice ne treba ni da liznu
alkohol - niti da koriste karmin. I da svaka devojka treba da spava devet sati.
Erika je stala pred ogledalo iza Grethen, ćušnula je postrance, i sa uživanjem, gotovo
savršeno nanela karmin na usne.
- Sad mi je jasno - prezrivo je kazala. - Pitala sam se zašto si tako rano uveče u spavaćici.
Uplašila sam se da si možda bolesna. Još nešto, Grethen. Uzela sam niveu iz kupatila. Firer je
zabranio da koristimo jevrejske kreme za lice, draga, tako da sam ti samo učinila uslugu.
Erika se onda nagnula nad gramofon s velikom limenom tubom, koji je ličio na ogroman
bronzani ljiljan. Navila je ručicu i uskoro su melodije Benija Gudmana snažno odjekivale kroz
kuću. Bacila se na kauč, duboko udahnula dim iz cigarete i ispustila dva siva pramička kroz
nos.
- Ah, Grethen - uzdahnula je, zbacivši cipele s nogu. - Zar ne obožavaš američki džez?
Jedva sam se savladao da ne prasnem u smeh. Voleo sam da provodim vreme u Erikinom
društvu. Pored nje sam se osećao odraslim, mada mi je, iskreno, bilo drago, kao i Grethen, da
nosim uniformu. Bio sam oduševljen trouglastim bedžom na rukavu, na kom je bilo izvezeno
Berlin-Mite, naš deo grada, i od prvog trenutka kad sam obukao crne pantalonice i vezao
maramu uvukavši kraj u kožnu kopču, organizacija je zavladala svakim delom mog života.
Ponuda je bila raznovrsna: Jedriličarenje HJ-a za avanturiste koji žele da jedre vazduhom.
Mornarica HJ-a ako želite da plovite. Motorna jedinica HJ-a, u kojoj ste mogli da naučite da
vozite motor. Tu je bilo za svakog po nešto, i moje dečačko srce tuklo je kao ludo dok smo
marširali ulicama, a policija zaustavljala saobraćaj kako bismo prošli, dok su građani Berlina
klicali, salutirajući našoj zastavi.
Fati je bio gorko razočaran, pa sam se pred njim pravio da ne uživam u vojnim
aktivnostima - u udaranju u doboš i mahanju zastavom. Izbegavao sam njegov pogled dok
sam žurio da zauzmem svoje mesto kao crkveni pomoćnik u Katedrali Svete Hedvige, žurno
navlačeći odoru preko svoje nove uniforme. Odlučno sam potiskivao fatijevo lice iz misli dok
sam, pri svetlosti sveća, podizao desnu ruku do visine ramena:
- U prisustvu ove krvave zastave, kunem se da ću posvetiti svu svoju snagu spasiocu naše
zemlje, Adolfu Hitleru.
Nisam mogao to da sprečim. Sav sam se naježio. Nije dugo prošlo pre nego što sam
potpuno prestao da idem u katedralu.
 Čaj od peršuna

Frida je jedva čekala da i meni počne krvarenje, kao njoj. Bila je zaljubljena u Rola, našeg
rođaka i nije mogla da dočeka da se uda za njega. „Idi svom lovcu, ko golubica golubu”,
govorila je mama dok smo vežbale, a sestra je samo to i radila. Frida je bila viša od mene,
iako je bila godinu dana mlađa, tako da sam se ja već bila navikla da se prema meni svi
odnose kao prema bebi. U našem plemenu, međutim, najstariji mora prvi da se veri, a to, u
slučaju jedne devojčice, ne može da se desi dok ona ne postane žena. To mi ni najmanje nije
smetalo, da budem iskrena, jer sam tačno znala šta bi me u tom slučaju čekalo. Moraću da se
verim s Rolovim starijim bratom, Markom, brzo kao što papagaj preleti veliku šatru, dok
trepneš.
Frida je bila veoma nestrpljiva i stalno je nagovarala baba Saru da mi podmetnu neke
travke.
- Ne požuruj je, Frida - govorila je baba Sara, sipajući sebi crni čaj iz srebrnog samovara. -
Obe vas čeka dobar život.
Nasmešila se svojim zagasitim, smeđim osmehom, nalik smežuranom jesenjem lišću.
Babe se uvek poštuju u našem plemenu, a nju, baba Saru, svi su slušali. Ispljunula je duvanski
sok kroz razmaknute prednje zube, kao da je stvar završena. Ali Frida nije pristajala na to.
- Zar ne možeš Lili da daš malo čaja od peršuna? To bi trebalo da deluje.
Baba Sara je strogo i hladno pogledala Fridu. - Nisam znala da si postala nova šuvhani.
To znači mudra žena, a babaje bila naša mudra žena.
- A šta želi Lili? To je njeno telo - rekla je onda baba Sara.
Frida se uvređeno stuštila niz stepenice vagona, s licem izduženim kao telo violine, ali nije
morala dugo zbog mene da besni. Negde oko četrnaeste godine, telo je počelo da mi se
menja. Jednog jutra gledala sam se u ogledalu na vratima i primetila kako su mi napupele
grudi. Izrastala sam u ženu. Čaj od peršuna sam, ipak, izbegavala.
Moram da priznam, bila sam na mukama. Jednostavno, nisam mogla da zavolim Marka.
Bar ne onako kako bi devojčica trebalo da zavoli dečaka, kog joj je izabrao tata. Volela sam
ga, ali kao brata, što su uostalom za mene i bila braća Kamlo - još otkad im je mama stradala
u nesreći sa cirkuskim konjem, jedne noći u selu pored Hamburga. Lala je bila tatin partner u
areni. Nije bila njegova krivica što je ona pala i slomila vrat, ali on je to teško podneo,
naročito jer mu je njen muž, Oto, bio najbolji prijatelj. Mama je dala sve od sebe da im
nadoknadi taj gubitak. Bila je dobra prema braći Kamlo, kao prava majka, i naše dve porodice
bile su bliske kao dlake u konjskom repu.
 Mnogo sam se trudila da osetim prema njemu ono što bi trebalo. Marko je bio sladak i
nežan, i potpuno opušten s konjima. Stalno je dovodio izmučene konje, sa otvorenim
ranama, za koje se bio cenkao na vašarima, i negovao ih i brinuo o njima dok ih potpuno ne bi
izlečio. Moj konj, Bela Munja, bio je kost i koža kad ga je Marko doveo, i ceo je bio prekriven
ranama, ali Marko ih je sve izlečio. Bila sam mu zahvalna na tome, samo to nije isto što i
ljubav. Često sam noću gledala u nebo posuto zvezdama i pitala se kakva je prava ljubav.
Verovatno je veoma uzbudljiva, rekla sam sebi. Kao ono kad se držim za prečku i lebdim
izvodeći leteći trapez, baš pre nego što se strmoglavim u crni bezdan, baš pre nego što
zamahnem, sa stomakom zgrčenim od treme.
Kao što sam rekla, naša baba Sara bila je šuvhani, i učila me je tarotu i kako se čita
sudbina iz tarot karata, još otkako sam naučila da ih promešam, a da mi nijedna ne ispadne.
U poslednje vreme, mnogo sam se bavila tarotom, više nego ikad ranije, zbog svega onoga s
Markom. Većina romskih porodica ima špil ovakvih karata, ali ja nisam nikad videla takav.
Rukom naslikane scene iz cirkusa. Čak je i sama smrt sedela na velikoj šatri, s kapuljačom
prebačenom preko nevidljivog lica, a njena zaprega imala je zasvođenu nadstrešnicu. Kad
god smo imale vremena, baba Sara je palila lampu boje rubina u svom vardu, i sedela s
prekršetnim nogama na podu pored svog niskog stočića za karte, pomno gledajući slike -
Obešenog čoveka, Budalu, Ljubavnika - pokušavajući da dokuči njihovo značenje. Svaka karta
pojedinačno ima svoje čini i značenja, naročito dvorske karte. Ja bih ihređala, pokušavajući
da shvatim koja od njih sam ja. Pehari, mačevi, pentagrami ili štapovi? A u poslednje vreme,
bila sam opsednuta vitezovima. Koji od njih je baš on? Koji je vitez moj?
- Vitez pehara odan je i pouzdan. - Baba Sara mi je namignula. - On se kreće sporo ali
sigurno prema svom cilju.
Znala sam šta misli. Okrenula sam kartu licem nadole. Vitez mačeva je mislilac.
Podigla sam kartu i pogledala izbliza. Dopale su mi se ptice na njegovom strukiranom
kaputu, ali ništa me iznutra nije dotaklo, ništa nisam osetila. Nije mi se dopao ni žandar
pentagrama, i to sam joj rekla. Imao je ružnog konja.
Baba Sara me je na to prostrelila pogledom kako je to samo ona umela.
- On ti je kao krotak konj za vuču. Pouzdan i mnogo tegli, ali se uprkos tome dobro drži.
Obrnula sam kartu naopako. Iako sam ih sve vreme mešala, stalno sam izvlačila istu
kartu.
Štapovi pripadaju elementu vatre, i bilo je nečega u tom vitezu na doratu, i u
plamenovima koji su se izvijali iz njegove smaragdnozelene marame, zbog čega me je stalno
privlačila.
- Opasni, silni vitez - rekla mi je baba Sara. - Plahovit i strastven.
Mislila sam na Marka i pokušala da pronađem u sebi neko uzbuđenje. A noću, u krevetu,
mislila sam na viteza štapova.

Bio je avgust, i ulogorili smo se u Grunevaldu, lepoj šumi na samom obodu Berlina, da se
odmorimo pre nego što kraj leta provedemo u Tirgartenu. Nekoliko nas je ponelo korpe od
vrbovog pruća i otišlo da bere pečurke. Tu su bili Florika i Fonso - naši plesači flamenka, i
njihov mali Fifi, koji je upravo prvi put nastupao žonglirajući na monociklu. Bile smo tu i Frida i
ja, Rolo i Marko, Pali i Tamas, kepeci sa svojim psićem Špicijem, i družina bosonogih čavora iz
trupe.
Nisam mislila na svoje ljubavne jade neko vreme dok sam punila korpu žutim pečurkama,
ne samo lisičarkama nego i vrstom koju smo zvali jež, pečurke, jer su im klobuci bili zrakasti i
smeđi. Iako sam znala da ne valja jesti presne pečurke, ipak sam ih sve vreme žvakala, dok
smo se šetali, a jela sam i borovnice - sve dok nisam dobila grčeve u stomaku.
Frida se pitala šta je sa mnom. - Šta ti je, Lili? - Njenom pronicljivom oku ništa nije moglo
da promakne, kao ni meni, uostalom. Videla sam je kako se zavlači s Rolom u žbunje, gde su
dugo ostajali šćućureni, a potom izlazi odatle sva raščupana.
- Nije to ništa. Nastavi bez mene... Treba da napojim konje. To smo uvek govorili kad smo
radili znate šta već... Čekala sam da odu da bih se zatim sklupčala od bolova na zemlji. Ječala
sam držeći se za stomak. To zapravo nije imalo nikakve veze s borovnicama. Ležala sam kao
jež sklupčan zimi. Udišući miris mahovine i gljiva, gorko sam plakala za svojim izgubljenim
detinjstvom, slomljenog srca.

Nisam to mogla da sakrijem. Bilo bi to kao da sam pokušala da sakrijem slona u kokošinjcu.
Nemoguće je bilo sakriti tajnu u našem domu, u toj kući na točkovima, i tako, čim je saznao,
tata nije gubio vreme. Odmah je zakazao moju veridbu. Bio je to romski običaj i ništa više.
- Meni je moj otac izabrao tvog tatu - rekla je mama. - I srećni smo kao buve na psu.
Pogodili su se oko moje cene, i nedelju dana kasnije, tata je priredio moju plijašku - moju
veridbu.
 Plijaška

U crnu kosu su mi upleli crvene trake, a Marko se sijao od ulja. Dok mi se široko osmehivao,
zubi su mu bleštali na svetlosti vatre. Hladno sam gledala u zemlju, boreći se da ne zaplačem
od očajanja. Ukočeno sam gledala dok je Oto Kamlo darivao tatu tradicionalnom flašom
tatipanija, rakije umotane u jarku svilenu maramu, noseći nisku dukata oko vrata. Srdačno su
se zagrlili, lupkajući se po vezenim prslucima, a onda je Markov otac izvadio zlatnike iz flaše i
stavio mi ih oko vrata kao znak drugim momcima da sam sad verene. Markove oči blistale su
od ponosa. Onda su naši očevi nazdravili iz flaše da zapečate veridbu. - Bakšiš! - smejali su se.
Markova ruka je skliznula i stidljivo me obujmila oko struka. A ja sam se sva ukočila. Zašto
su nazdravljali mojoj srećnoj sudbini? Sigurno su znali šta osećam. Videli su Fridu i Rola. Kako
su se kikotali i dodirivali kad niko nije gledao. Mora da su znali da između mene i Marka nikad
neće biti tako. „Ispošćena zemlja nikad ne daje dobar rod”, govorila je baba Sara. A ipak
morala sam da nosim njegov diklo - maramu.
Onda su svi tapšali Marka po leđima, a on se smejuljio od uveta do uveta. Tad je zaigrala
Florika, u haljinici na tufne, zajedno s Fonsom, koji je nosio prsluk u odgovarajućoj boji, i
sombrero s ravnim vrhom. Njih dvoje bili su toliko zaljubljeni da su smislili koreografiju za
poseban ples za veridbu. Nama u čast, vrteli su se i okretali, dok je Florikin brat, Manuel,
svirao akorde na gitari u ritmu, hitro prebirajući po žicama.
Nije dugo prošlo, a muškarci su se već napili - tamnog domaćeg likera iz zemljanog vrča.
Bilo je piletine i punjene skuše. Debeljuškaste smeđe pastrmke, sočnih gnjuraca s
komoračem i divljom majčinom dušicom, te naše omiljene poslastice: hoči-viči - a to su vam
ugojeni ježevi na ražnju s divljim belim lukom, sremušem.
Iskrala sam se i otišla da pronađem Belu Munju. Bio je privezan za kraj naše zaprege,
dugim konopcem. I tako sam ga, prateći uže, pronašla ispod drveća gde žvaće travu ispod
bledog pegavog meseca. Gurnuo je njušku u moj dlan i ja sam ga poljubila u mekane nozdrve.
- Srećniče - prošaputala sam. - Tvoj život je tako lak.
Onda sam se popela na njegova leđa, legla na njega obujmivši mu rukama vrat i pričala
mu sve svoje snove dok nisam zaspala.
Sutradan ujutru, Marko je bio ljut. Rekao mi je da sam ga osramotila pred kumpanijom jer
sam nestala. Svuda me je tražio. Što je, zapravo, pokazalo kako me slabo poznaje. Da me je
bar malo poznavao, mogao je da pretpostavi gde sam.
 Kraljevski put
Sreda, 30. avgust 1939.

Rano smo ustali, upregli konje i spakovali šatru, spremajući se za pokret iz Grunelvalda, gde
smo se odmarali nekoliko nedelja. Tata je razbio flašu rakije prolivši je po zemlji, da iskaže
zahvalnost duhovima šume, i krenuli smo uz zveket lanaca. Noć pre toga dobro smo istimarili
konje, sve dok im dlaka nije postala sjajna kao bakarni čajnik; glancali smo im kopita i češljali
ih, uplićući trake u grive i repove. U Tirgartenu, u Berlinu, zarađivali smo više nego bilo gde
drugde, pa smo morali da budemo u punom sjaju.
Bilo je podne kad smo stigli do sajmišta, do ledine gde ćemo da podignemo šatore. Tog
dana, u vazduhu se osećala napetost. One ružne zastave, više nego ranije, vijorile su se sa
svake ulične svetiljke kao nanizan crven i beo veš na žici. A tek saobraćaj! Načuli smo da se
sprema rat, ali nismo to očekivali. Vojnici su se kao u potocima slivali putevima u vojnim
vozilima, kamionima za povrće, školskim autobusima - u svemu što ima točkove. Kad smo
stigli do kružnog toka usred parka, mislili smo da ćemo pogrešno da skrenemo: pred nama
se uzdizao masivni stub, triput veći od našeg velikog šatora, sa zlatnim anđelom raširenih
krila. Dok smo kasali oko stuba, gotovo da nas je pokosila armija vojnih kola, tako bučnih da
su se konji veoma uznemirili.
Odahnuli smo skrenuvši s velikog puta, na čistinu gde smo uvek iznajmljivali zemljište. Bio
je to velik posao, provući dvadeset zaprega kroz otvor u rešetki, bez ogrebotine. Još smo se
mučili s vagonima u kojima su bile životinje kad nam je prišlo nekoliko zajapurenih nadmenih
policajaca na biciklima, da provere naša dokumenta. Ne smemo da palimo vatru, tako su nam
rekli. Izvodiće se vojna vežba u gradu: simuliranje vazdušnog napada.
Tata im je tutnuo u ruke nekoliko besplatnih ulaznica za cirkus, što je ličilo na njega. - Da li
će stvarno biti rata? - upitao ih je.
Policajac je odmahnuo glavom. - Mislim da neće. Hitler je u poslednjem trenutku odustao
od rata. Ovo je samo mera predostrožnosti - da proverimo da li rade sirene i da svi znaju gde
su skloništa. Večeras ćete čuti mnogo aviona, ali ne brinite. Biće to samo naš Luftvafe.
- Baš mi je drago što to neće biti sutra. Cirkuska šatra bez svetla je kao jež bez bodlji. -
Tata im je gurnuo u ruke flašu šnapsa od trnjina, zajedno sa onim ulaznicama, i oni su otišli na
svojim biciklima, zadovoljni i srećni.
Nisu samo policajci bili nervozni. Morali smo da podignemo cirkus pre nego što padne
mrak. Ubrzo je u Tirgartenu nekoliko njih iz naše trupe počelo da postavlja šatore, kućice, uz
udaranje malja i zveket kočeva za veliku šatru. A morali smo da uvedemo i sporedne cirkuske
atrakcije kako bismo odmah počeli da zarađujemo. Imali smo ringišpil s lepim konjima, vergl s
bronzanim ručkama i malo natkriveno strelište, gde ste mogli da gađate papirne cvetove za
deset pfeniga. I baba Sarin vardo, u kojem je ona proricala sudbinu. Bila sam lepo
raspoložena tog dana kad me je pitala da li mogu da je zamenim, da bi otišla u posetu svojoj
sestri u Fridrihšajn.
Nikad ranije nije tražila da joj pomognem, ali sad, kad sam postala žena, počela je
drugačije da se ophodi prema meni.
Iskreno da vam kažem, kad dođe neki gadža, prosto je ko pasulj da mu gataš. Kažeš im
samo ono što hoće da čuju, i oni odu pevajući. A zvezda babinog gatanja bio je zeleni
papagaj. Za dvadeset pfeniga, kljunom bi podigao ceduljicu s hrpe. Nije bilo zlog
predskazanja na toj gomili, i ljudi koji su dolazili da im se gata voleli su upravo to. Tačno sam
znala šta ću da radim tog poslepodneva. Da gledam u dlan i čitam iz kristalne kugle. Možda
da pustim papagaja da se odmori. I da zaradim što više, da zadržim bakšiš. Eh, da nisam
petljala s tarot kartama, sve bi bilo sasvim kušti. Istina je da sam sama kriva za sve što se
dogodilo.
Baba Sara se uvek vodila onim: Pusti da ti život lagano pleše, i uvek je širila sreću. Ali, bilo
je nečeg u vezi s tarotom što je isticalo njenu svečanu i ozbiljnu stranu. „Nikad se ne igraj
tarotom, Lili”, uvek mi je ponavljala. „Ne zaboravi da reč ’tarot’ znači ’kraljevski put’. Naša
sudbina je u našim rukama, ali tarot nam pokazuje stazu.”
Nisam je ozbiljno shvatila. Ne tad. Ali kasnije - sve sam razumela. Sve je moglo da bude
drugačije da sam obratila pažnju na njeno upozorenje. Najzad, kad sam shvatila šta je baba
mislila - bilo je prekasno.
 Krpene lutke
30. avgust 1939.

U Berlinu je vladalo čudno raspoloženje poslednje nedelje avgusta - nedelju dana pre nego
što će izbiti rat. Dan za danom, sunce se gasilo na nebu bez ijednog oblačka, dok smo se
molili za mir i pripremali za rat. Danima smo mislili samo na zamračenja - tetka Ida išla je iz
sobe u sobu noseći rolnu crnog papira, Grethen ju je poslušno pratila u stopu držeći makaze,
i sad su prozori bili prekriveni lepljivom trakom zbog detonacija. Rat smo očekivali još pre
godinu dana, zbog Sudetske oblasti, a ipak, Hitler je izdejstvovao mirovne pregovore. Stalno
smo imali zamračenja sve dok Britanija i Franucuska nisu odustale i prepustile Čehoslovačku
svojoj sudbini.
Možda će tako biti i s Poljskom...
Fati se nije nadao srećnom ishodu, a onda je pročitao i Majn kampf.
- Zašto su državnici tako slepi? - pitao je, lupajući lulom tako jako po stolu da jeu jednom
trenutku razbio pepeljaru.
- Zar niko drugi nije pročitao Hitlerovu knjigu? Taj gangster želi samo jedno, a to je novi
rat!
Nedeljama unazad novine su bile pune vesti o takozvanom poljskom nasilju i poljskim
zločinima, s ogromnim slovima:

POLJACI OBORILI TRI NEMAČKA PUTNIČKA AVIONA!

POLJSKI VOJNICI PROTERALI NEMAČKE PORODICE!

Danima se na ulici, iz zvučnika, orio Hitlerov glas: „Nemačka više nikad neće kapitulirati
pred Britanijom!”
I Miting mira, kako su nazvali Nirnberški miting, iznenada je otkazan. Strepeli smo od
opasnosti koja se približavala.
Propisno i temeljno smo pripremili podrum. Tu je moglo da stane tridesetak osoba, a
tetka Ida je na police stavila još neke korisne potrepštine: petrolejske lampe, pribor za prvu
pomoć, neke društvene igre za decu, kao i stočić na rasklapanje - čak i krojačku lutku. Fati je
prigovorio da je lutka zauzela mesto jednom čoveku, ali tetka nije htela da popusti. „Danima
možemo da budemo zatrpani ako se sruši kuća. Tako ću bar imati šta da radim dok čekam
vatrogasnu brigadu!”
 Bila je to poslednja sreda pre početka škole, i stalno smo se svađali. Naš baštovan i naša
sluškinja, her Miler i njegova žena Hajdi, upravo su bili dali otkaz, tako da smo morali sami
sebi da spremamo doručak, a kafa koju smo pili bila je mlaka. Bio je to veliki udarac za nas.
Milerovi su kod nas bili godinama, a najviše ih je voleo Rudi, tako da je prava ironija sudbine
što je baš on učestvovao u događaju koji je bio neposredan povod za njihov odlazak.
Rudi je obično satima sedeo u bašti, sadeći cveće i okopavajući zemlju, zajedno s her
Milerom, koji je gurao klimava baštenska kolica, ili je, sa Hajdi, sedeo na visokoj stolici dok je
ona mesila pecivo, a onda bi mu dala ostatak testa, od kojeg je on pravio kolače u obliku
čovečuljaka. Nimalo im nije smetalo kad je Rudi nazvao svoje zečeve po njima dvoma, iako su
oba zeca bili mužjaci. Ali trzavice s Milerovima trajale su već neko vreme i bile su drugačije
prirode.
Fati nije želeo da obraća pažnju na Valterove brkove, koji su isprva ličili na gusenicu, da bi
kasnije više podsećali na četkicu za zube. Čak se navikao na njegovu smeđu uniformu i
vojničku kapu, kao i na činjenicu da je nacističke pamflete skladištio u ostavi u našoj bašti.
„Hajl Hitler, her doktor!”, her Miler je provocirao mog oca, salutirajući ukrućenom rukom
nasred staze u vrtu.
Fati je, nakašljavajući se, s izvesnom nelagodom, podizao svoj homburg šešir. „Da, ovaj,
dobro jutro i vama!”
Samo tada je her Miler prekardašio. Nedelju dana pre nego što će otići, poklonio je Rudiju
limenu kutiju sa sličicama iz pakli cigareta, na kojima su bili Hitler i njegove pristalice. Fali je
oduzeo Rudiju kutiju, odlučivši da mu ograniči vreme koje će provoditi u bašti. Ali veče uoči
odlaska, desilo se nešto što je Milerove veoma uvredilo. Izlazeći iz radne sobe, otac je
zatekao Rudija kako juri s krpenim lutkama navučenim na šake. Na jednoj ruci bila je lutka
Adolfa Hitlera u crnoj csesovskoj uniformi, u pretećoj pozi, a na drugoj karikatura Jevrejina s
kukastim nosem u dugom crnom kaftanu i s dugačkim zulufima. - To mi je rođendanski
poklon - zavapio je Rudi kad mu je fati silovito strgao lutke s ruku. - Od her Milera i od Hajdi...
Ništa drugo nije preostalo. Milerovi su morali da odu. Tata je odlučio da im to saopšti
sutradan ujutru. Ali posle svega ovoga, fati nije morao da ih tera. Sami su otišli. Nisu želeli da
rade za poslodavca koji ne želi da se priključi partiji, naročito u tom trenutku, kad je u Evropi
bila tolika kriza. Zato smo jeli zagoreli tost za doručak - i svi redom bili napeti kao strune i
ljuti.
Već samo razgovarali o tome kako ćemo da proslavimo Rudijev rođendan, i kao obično,
tetka Ida je obavestila muti kako je sve uredila, ne posavetovavši se prethodno s njom.
- U subotu idemo u zoološki vrt - rekla je - a onda na tortu od višnje u Kafe Krancler. A
zamisli, u Tirgartenu je cirkuska predstava, i to nov cirkus, sutra uveče.
Gladila je majčinu ruku kao da mazi kučence. - Prema mojim beleškama, Marija, ti i Julijus
imate karte za Vagnerove Majstore pevače u Nirnbergu u Folksoperi, sutra uveče. Tako da
idemo samo Rudi i ja, sem ako neko od vas ne želi da nam se pridruži?
I ja sam želeo da pođem. Voleo sam putujući cirkus. Odlazio sam često da gledam kako
podižu veliku šatru, očaran tamnoputim strancima koji tako tajanstveno pristižu niotkuda, sa
onim razbuktalim, sjajnim logorskim vatrama, gde je sve uvek protkano magijom, da bi onda
nestali isto tako nenadano kao što su i došli. Svi ostali bili su zauzeti. Erika je imala karte za
Saru Leander u Pustinjskoj pesmi, koja se davala u UFA palastu, a Grethen je najavila da će na
priredbi Jungmedela, povodom prikupljanja priloga za Zimsku pomoć, svirati klarinet.
 - Baš divno, Grethen - podsmevala joj se Erika, prinoseći ustima šolju mlake kafe. - Bar
neko da čini dobra dela u ovoj porodici. Hoćeš li i da zaigraš neku narodnu igru? Izgledaš kao
prava bavarska mlekarica u toj bluzi...
Her Miler je sprečio predstojeću unakrsnu vatru u pravom trenutku, prekinuvši nas
prodornom zvonjavom na vratima. U novom zelenom kombinezonu, kao dobrovoljac
protivavionske odbrane, došao je da nam preda prazne džakove za pesak i izda stroge
naredbe. Iako je bio nizak, her Miler kao da jeporastao bar deset centimetara zbog svojih
novih zaduženja. S tablom u ruci, održao nam je predavanje kao da nas prvi put vidi, kao da
do juče nije radio kod nas, rekavši nam da je škola zatvorena zbog vojne vežbe, simuliranog
vazdušnog napada. Pitao nas je da li smo pripremili sklonište, što nas je iznenadilo, jer ga je
upravo on bio sredio, ojačavši tavanicu daskama i drvenim gredama. Biće potpuno
zamračenje tačno u devet, rekao nam je, kao i da će nemački bombarderi nadletati grad da bi
sve delovalo što realističnije. Odabrane zgrade biće „bombardovane”, a naša kuća odabrana
je za direktan udar. Onda nam je predao dva kartonska znaka, na jednom je pisalo Ozbiljna
povreda glave, a na drugom Zatrpan u kamenju. Neki ljudi će doneti nosila, kako bi, navodno,
pružili prvu pomoć. Takođe, izabrano je i dvoje da glume žrtve. Samouvereno rekavši Hajl
Hitler, okrenuo se i otišao, ostavljajući nas da se prepiremo oko toga ko će preuzeti glavnu
ulogu.
Niko nije želeo da bude Zatrpan u kamenju, ali Grethen se zainteresovala za Ozbiljnu
povredu glave, dok je Erika svima objavila da će te večeri da opere kosu, te da se grdno vara
svako ko misli da će ona da siđe u sklonište sa sve papilotnama na glavi.
 Dvadeset pfeniga

Pošto je škola bila zatvorena, mislio sam da ću imati ceo taj divan dan za sebe, sve do večeri,
kad se održava vojna vežba. Ali moja tetka je, kako se činilo, imala nešto drugo na umu.
- Pričuvaćeš Rudija danas posle podne, Makse, zar ne?
To nije bilo pitanje. Muti je otišla u svoju sobu zbog glavobolje a tetka je vodila Grethen u
radio-stanicu, gde će sa svojom grupom snimiti emisiju.
- Kupi mu malo slatkiša kod frau Ginter pa ga odvedi u Tirgarten da hrani veverice. I kad
ste već tamo, kupi ulaznice za cirkus. Za sutra.
Rudi je bio oduševljen. Ništa nije voleo toliko kao da ide u šetnju sa mnom dok nosim
uniformu Hitlerjugenda, sem možda čaja u Krancleru. Tako je sve bilo odlučeno.
Poslastičarnica frau Ginter nalazila se na uglu Postdamerštrasea, i bila je pravi raj za
jednog đaka, sa crveno-žutom platnenom nadstrešnicom i pultom od uglačanog mahagonija.
Iza starinske kase, red za redom bile su naslagane tegle sa slatkišima u jarkim bojama. I dan-
danas je se ponekad setim, kad god pomirišem zanosni miris sladića i mentol bombona, zbog
kojih bi mi uvek pošla voda na usta. Poslastičarnica frau Ginter bila je po svemu sudeći
najpopularnija u Berlinu, a pričalo se da je ona lično probala svaki slatkiš u svojoj radnji, što je
začelo bila istina, jer je ta žena bila šira nego duža. Deci bi uvek dodala još malo slatkiša u
papirnu kesu, naročito Rudiju Hartmanu. Lice bi joj ozario širok osmeh čim bi moj brat
uzbuđeno uleteo kroz staklena vrata, iako nije mogla da sakrije negodovanje što je na mom
rukavu, na traci, bila svastika.
Naša porodica poznavala je frau Ginter iz Katedrale Svete Hedvige, gde smo svi išli
nedeljom na misu, i znao sam da nije simpatisala Hitlera. Zato sam bio iznenađen što je
premestila neke tegle da napravi mesta za Firerove uramljene fotografije. - Odvojila sam
prostor za obaveznu sliku, kao što vidiš, Makse. - Nasmešila se prateći moj pogled. -
Umetnula sam ga između kiselih limunova i oporih višanja!
Svi smo se trgli kad je zazvonilo i kad je u poslastičarnicu ušao oficir, esesovac, u čizmama
s visokim sarama i crnoj uniformi sa srebrnim činovima. - Hajl Hitler! - prosiktao je, pre nego
što je nadmeno zatražio cigarete. - I požurite, frau Ginter!
- Izvoli, Rudi, libling5. - Ozareno se nasmešila mom bratu, praveći se da ne primećuje kako
oficir nestrpljivo kucka prstima po tezgi. - Ptičica mi je rekla da ti je uskoro rođendan, pa sam
stavila i štapiće od marcipana.
Okrznula je pogledom esesovca. Frau Ginter je znala da trepće gotovo neprimetno, kao
da joj igra očni kapak. - Doviđenja, Makse - veselo je izgovorila, tutnivši mi u ruku čokoladu
riter sport. - Stavi je u džep. Podeli je s prijateljima u Hitlerjugendu!
 Tako smo skrenuli u Tirgarten, naspram visokih kamenih svodova Brandenburške kapije,
dok su se senke izduživale na požuteloj travi. Svuda oko nas bili su ljudi u uniformama:
sivoplavim i zelenim uniformama Oružanih snaga, partijskim, svetlosmeđim i crnim, smeđim
košuljama i crnim šortsevima Hitlerjugenda, dok su devojčice iz Saveza nemačkih devojaka
privlačile poglede u dugim plavim suknjama, dok su pijuckale osvežavajuće napitke napolju u
kafeima. Kao da su svi uživali u našem poznatom berlinskom vazduhu, i bez sumnje je vladalo
neko praznično raspoloženje uprkos protivavionskom naoružanju koje je moglo da se vidi na
krovovima zgrada i novim obaveštenjima na reklamnim tablama: POLJSKA PROGLASILA
OPŠTU MOBILIZACIJU Ljudi su bili unezvereni i napeti, te kao da su se previše trudili da uživaju
i ne primećuju bande mladih iz Hitlerjugenda kako premazuju ivičnjake fluorescentnom
farbom, spremajući grad za zamračenje, dok zloslutni bombarderi zuje i nadleću iznad njih,
žureći ka istoku.
Pošto sam kupio orahe za crvene veverice u obližnjem kiosku, nastavili smo lagano kroz
park sve dok nismo stigli do čistine pored spomenika Geteu, gde su obično postavljali
cirkusku šatru. Načičkana jarko obojena kola, crvena i zlatna, stajala su ispod drveća, a svaka
su imala neki poseban znak sa strane: na jednim je bio nasmejan klovn sa svojim psom sa
klovnovskim okovratnikom, na drugim konj koji se propinje ispred dame u žutom; onda
devojka na trapezu, s rasutom kosom dok leti. A na svakom vardu bio je isti naziv ispisan
zlatnim kitnjastim slovima: Cirkus Petalo. Najveća cirkuska predstava na planeti Zemlji!
Velika šatra još uvek je ležala zgužvana na gomili, ipak magija je već počela. Egzotični
momak sa prugastim turbanom sedeo je u turskom sedu hipnotišući zmiju svojom flautom, a
mi smo uzeli letke od šimpanze u školskoj uniformi, sa školskom torbom na leđima. Pošto je
Rudi još uvek bio gladan, našli smo prodavnicu i kupili perece, koje smo zalili čašom
limunade.
- Ovo da pojedeš i nema više - odlučno sam mu saopštio. - U protivnom, nećemo imati od
čega da kupimo karte.
Red ispred sjajnih crvenih varda već je bio dugačak, kao da su te ulaznice amajlije, a ne
karte za cirkus, i Rudi je pljesnuo rukama od zadovoljstva kad je majmun crnog lica, sa kapom
na glavi, zaigrao na biletarnici, pružajući publici ulaznice svojim izuvijanim repom. Bilo mi je
teško da odvučem Rudija, ali već mi je dosadilo da se brinem o njemu, pa sam osetio silno
olakšanje kad sam u džep stavio preostalih trideset pfeniga i rekao mu da je vreme da
krenemo.
I baš kad sam se okrenuo od biletarnice i počeo da se probijam kroz gužvu - ugledao sam
taj čudnovati vardo. Bio je parkiran na obodu livade na kojoj će biti održana cirkuska
predstava, ispod lipa, između natkrivenog strelišta i ringišpila. Možda mi je upravo ta
neobična boja privukla pažnju, ili su to bile stepenice posute srebrnim zvezdama. Ili je u
pitanju nešto treće?
Šta god da je bilo, nekakva magnetska sila privlačila me je prema vardu, brišući u mom
umu svaku misao ili sećanje na kuću, tako da sam doslovce vukao preneraženog Rudija preko
livade, slušajući ga kako ciči i kuka jer ću tobože da mu polomim prste.
Vardo je bio kraljevski purpuran, ukrašen srebrnim mesečevim lukovima i astrološkim
simbolima, sa slikom tamne Romkinje i sjajne kristalne kugle omeđene zvezdama. A iznad
nje, kitnjastim srebrnim slovima, pisalo je: Sara Petalo. Gatanje. Proricanje sudbine 20 pfeniga.
 Samo dvadeset pfeniga. Gatanje košta koliko i novine. Ili tabla moje omiljene čokolade
riter. Preleteo sam pogledom preko ringišpila s konjima s nacerenim njuškama. Vožnja 10
pfeniga...
Jako me je stezalo u grlu i jedva sam disao dok sam gurao smetenog Rudija prema
jednom od ponija sa zlatnim repom, na brzinu ga podigavši i gurnuvši mu novčić u ruku.
- Daj to čoveku sa šarenom maramom.
Proricanje sudbine 20 pfeniga.
Kristalne zvezde visile su u niskama na vratima. Gurajući ili u stranu, stupio sam u gustu,
baršunastu tminu. Mirisalo je na ruže, resko i pomalo začinjeno, pomešano s nekom
otužnom, slatkastom aromom. U celom vardu, duž zidova, bile su poređane sveće, koje su
bacale treperavo svetlo na ukrašeni srebrni samovar, i dok su mi se oči prilagođavale na
svetlo, video sam zasvođenu tavanicu sa srebrnim zvezdicama.
- Mogu da ti čitam iz dlana... iz listova čaja... iz kristalne kugle... - čuo sam kako neko
govori nemački sa stranim naglaskom.
Devojka me je prepala. Nisam je odmah video jer me je gledala iz sene. Na glavi joj je bila
marama, ali mogao sam da vidim kako joj kosa pada niz leđa, sve do struka, gusta i ravna.
Njen dugačak vrat presijavao se kao uglačani bakar, a minđuše su joj blistale u mraku kao
plamičci. Ništa mi nije promaklo, jer kad sam te noći legao, mogao sam da se setim svake
najsitnije pojedinosti u vezi s njom; njenih istaknutih jagodica, pravog nosa, čak i bronzanih
dlačica na njenim podlakticama.
- S... Sara?
Svetlost sveća igrala joj je u očima dok mi se smešila. Odmahnula je glavom.
- Sara je moja baba. Ja sam Lili.
 Vitez štapova

Lili je krenula prema malom stolu prekrivenom baršunom. Dve srebrne stolice stajale su
jedna naspram druge, kao stubovi u cirkuskoj areni.
- Sara nije tu... ali ja mogu da ti gledam u dlan ako hoćeš. Molim te. Sedi - rekla je, skinuvši
maramu s glave i bacivši je na pod.
Zateturao sam se prema stolici, skoro seo na nju, da bih zatim opet ustao i zavukao ruku
u džep da izvučem dva novčića. Ruke su joj bile hladne dok je uzimala dvadeset pfeniga i
primetio sam da su joj nokti lakirani. Ne u skerletnu nijansu, kao Erikini, nego u purpurnu.
Sela je u stolicu naspram mene, gladeći suknju. Trudio sam se da ne piljim, ali bilo mi je teško
da ne gledam u nju. Usne su joj bile crvenkastosmeđe, kao vino koje je odstajalo u hrastovini,
zubi snažni i beli, i kako mi je pogled klizio naniže, ugledao sam udubljenje u korenu njenog
vrata i video da joj bluza s dubokim izrezom otkriva zlaćane nabrekle grudi. Bio sam
omađijan. Čekao sam, vezanog jezika, priželjkujući da ona prva progovori.
- Šta te je danas dovelo ovamo?
Zavrteo sam glavom. - Pa... ne znam. Ne mogu da objasnim...
- Ne zna svako - brzo je uzvratila. - Zapravo, nije ni bitno. - Ispružila je ruke. - Mogu li da ti
vidim dlanove?
Šake su joj bile krupne i snažne, i primetio sam vene na njima, kao mrežu tanke užadi
razapete ispod kože.
- Ti radiš u cirkusu?
- Artistkinja sam na trapezu - rekla je to ravnodušno kao da je poštanska službenica. -
Šake me uvek odaju.
Artistkinja na trapezu! Od te slike podišli su me žmarci. - Mi... mi smo kupili karte za
sutrašnju predstavu. Sutra je rođendan mom bratu.
- Onda ćete da me gledate. - Nasmešila se, prstom crtajući linije na mom dlanu. Ruke su
mi se tresle. Šta me je pitala? Šta me je danas dovelo ovamo? Nisam imao pojma.
- Ovaj... Ovaj, pretpostavljam da svi žele da znaju jedno... Da li će biti rata?
Podigla je obrvu, kao da je pitanje koje su u poslednje vreme svi u Berlinu sebi postavljali
za nju iznenađenje. Moram priznati da od tog trenutka ni meni više nije bilo stalo do toga
hoću li dobiti odgovor. Sedela je veoma mirno, s borom između obrva nalik streli, a onda je,
iznenada, ispustila moju ruku, gurnula stolicu i nestala iza plišane zavese u zadnjem delu
vagona. Bilo mi je teško što me je ostavila. Jesam li rekao nešto što nije trebalo? Je li to zato
što sam spomenuo rat?
 Ne znam šta me je nateralo da se sagnem i uzmem njenu maramu. Ali za tren oka sam je
zgrabio s poda i gurnuo u džep. I baš kad nisam mogao da poverujem šta sam učinio, ona se
vratila, provukavši se između plišanih zavesa, na kojima su zazveckale mesingane alke. Mislio
sam da mi na čelu piše da sam kriv, ali ona kao da je bila zaboravila na maramu, usredsređena
na vrećicu od izvezene svile, koju je spustila na stočić između nas. Gledao sam je kako povlači
vrpcu, odvezujući je, i osetio oštar miris duvana. Namrštila se. - Moja baba puši lulu - rekla je,
kao da u tome što žena puši lulu nema ničeg čudnog. Izvadila je špil karata, i polako počela
da ih mesa, premeštajući ih iz jedne ruke u drugu, u kaskadi tamnopurpurnih pozadina,
istačkanih zvezdama.
- Mislio sam da ćeš mi gledati u dlan...
Nasmejala se i zatvorila oči. Iskoristio sam priliku da je opet dobro osmotrim. Zapazio
sam tamniju kožu ispod donjih trepavica, nalik jedva vidljivim masnicama. Bila je veoma lepa.
Karte kao da su bile rukom oslikane, a bile su i dotrajale, kao da ih je neko mešao
stotinama puta. A ipak, boje su se presijavale na svetlosti sveca. - Ovo su tarot karte moje
babe-rekla je tiho. - Petalo špil. - Nervozno je provirivala kroz zavesu od zvezda, koja je stajala
na ulazu, kao da bi neko napolju mogao da prisluškuje. - Ovo je njen vardo. Ona me uči da...
- Proričeš sudbinu - rekao sam, sećajući se ispisane rečenice. - Hoćeš da mi kažeš kakva
mene sudbina čeka?
Oklevala je. - Nije to tako jednostavno - rekla je naposletku. - Tarot znači „kraljevski put”.
On ti pokazuje mogućnosti. Ono što će se verovatno dogoditi. Ne uvek ono što će stvarno
biti.
Nasmejao sam se u sebi. Ni tamo ni ’vamo, pomislio sam. - Ali to onda nije predviđanje
sudbine! - izletelo mi je pre nego što sam uspeo da se zaustavim.
Odmahnula je glavom. - Pogrešno si me razumeo. Tarot nije proricanje sudbine. Sudbina
je uvek neizvesna.
Hteo sam da je pitam čemu onda gatanja ako karte ipak ne mogu da predskažu
budućnost, ali ona kao da mi je pročitala misli.
- Karte nam pokazuju šta će se dogoditi ako ostane ovako kako jeste. Mi smo slobodni da
biramo svoj život. Tarot nam samo pokazuje put. Hoćemo da ih otvorimo? Odluči sam.
Vazduh je strujao između nas, pun naboja. Samovar je grgotao i pištao. Spolja je dopirala
jednostavna melodija s vergla, pomalo falš, koja se ponavljala. Osećao sam i strah i
uzbuđenje, kao kad sam u Hitlerjugendu imao test hrabrosti, pa preskakao zid, ne znajući
koliko je velika rupa s druge strane.
Pokazala je špil. - Moraš da izabereš signifikatora, kartu koja će da predstavlja pitača. To
je onaj ko postavlja pitanje, to si ti. Nemoj da žuriš. Uzmi kartu koja te najviše privlači.
Jedna karta ponosito je štrcala - kao odlomljeno parče raširenog špila. Izvukao sam je i
pružio joj kartu, ne okrećući je. - Da li je ova dobra?
- A kako može da bude loša? Karta bira tebe, ne biraš ti nju.
Stavio sam ruku na srce. Ono se borilo da pronađe pravilan ritam. - Hoćeš da mi je
pokažeš? - upitao sam je.
Gledala me je u oči. - Znam ko si i bez gledanja - nežno je rekla, sklapajući oči. - Ti si vitez
štapova.
Lagano je lupnula kartu. Trgnuo sam se od iznenađenja. Na slici nije bio baš vitez, ili bar ja
tako viteze nisam zamišljao, već mladić u izvezenom prsluku koji jaše dorata, s plamenovima
koji mu palacaju iz zelene marame, vezane, kao kod cirkusanata, oko glave. U jednoj ruci
držao je baklju, a iza njega videlo se ognjeno sunce kako zalazi iza jesenje poljane. Osetio
sam kako mi rumenilo prekriva lice. Dopala mi se figura viteza koji jaše. Možda on nije bio
pravi vitez konjanik, ali dopao mi se njegov snažan mišićav konj. Zbog njega sam se i sam
osetio jako i čarobno. Ispružio sam ruku da dodirnem svog viteza, i dok sam to radio, devojka
i ja smo se dotakli prstima.
- Štapovi su element vatre. Ovaj vitez je žustar. Plahovit i strastven, ali odan. Mora da
obuzdava svoju strast i da je se čuva. Kad nešto naumi, ništa ne može da ga zaustavi.
Za trenutak smo ćutke sedeli, dodirujući se vrhovima prstiju. Zatim je Lili pokupila ostale
karte, spretno ih slažući u urednu gomilu.
Predala mi je špil i rekla: - Tragač meša karte, ali nemoj da brineš. Samo se usredsredi na
pitanje i izvuci sedam karata. Ima mnogo tarot čitanja i rasporeda - zvezda, ljubavnik, keltski
krst - ali nema vremena. Zato ću ti čitati romskih sedam.
 Noćni leptir prema vatri

Kad god je dolazila u Berlin, baba Sara bi otišla u posetu svojoj sestri, Ani, zbog čega sam ja i
gatala sama u njenom vardu tog popodneva. Kad je Ana otišla, svi su mnogo patili, pitajući se
kako je mogla da napusti naš lutalački život zbog jednog Sintija, Roma koji je pripadao onoj
vrsti što se trajno naseljava, kakvih je bilo u Nemačkoj u to doba. Odselila se u mesto koje se
zvalo Fridrihšajn, u kuću od cigala, s krovom koji nije prokišnjavao i sa klozetom u kojem se
puštala voda. Baba Sara je rekla da je mogla i gore da prođe. Bar se nije osramotila udajom za
gadža. Ti Sinti nisu nimalo nalik nama. Anin muž je imao malu bakalnicu na Aleksanderplacu,
u kojoj je prodavao povrće, tako da je komotrno mogla i za gadžu da se uda jer mu se isto
hvatalo, po mišljenju mog tate.
Frida je pomagala Rolu i Marku u natkrivenom strelištu u bllizini, i delila je kolače od
đumbira u obliku srca pobednicima, razmenjujući s Rolom sanjive poglede, i iskreno
govoreći, bilo mi je drago što nisam s njima. Prijalo mi je da budem malo sama. Marko se,
posle naše plijaške, ponašao kao da smo se već venčali.
- Lili, gde si bila? Što ne nosiš moj diklo? - pitao me je.
Čak me je i tata stalno pritiskao, kao da se iz petnih žila trudi da stvari dovede u red:
- Biće on dobar muž. Život nije bajka. Ljubav na prvi pogled i sve to. Prava ljubav raste,
videćeš.
U vardu je bilo veoma tiho. Svi su želeli da budu napolju, na suncu, a ja sam samo gledala
u dlan jednom vojniku i u kristalnu kuglu jednoj udovici, čiji je sin jedinac morao da krene u
vojsku. Sažalila sam se na nju pa sam joj rekla da će se vratiti živ i zdrav kući, a ona mi je dala
sav novac iz svoje tašne i izljubila mi celu ruku. Onda ceo dan niko nije dolazio, i ja sam se sve
vreme pitala da li da pripremim karte i da sebi, onako krišom, pročitam sudbinu, kad sam
odjednom na stepenicama čula korake. To je bio on, stajao je ispred zavese s biserjem, u onoj
ružnoj uniformi svih gadža dečaka, s kratkom smeđom kosom i šiškama koje su mu zaklanjale
oči. Nisam ni primetila koliko su bile plave dok nije seo naspram mene, i sad sam prvi put
osetila ono komešanje u stomaku, pravo uzbuđenje, kao kad letim iznad arene. Dok sam te
noći ležala u krevetu na sprat, nisam tačno mogla da se setim trenutka kad sam se zaljubila u
njega. Da li je to bilo kad je sklonio šiške sa očiju, ili kad je onako blesavo seo, pa ustao da bi
izvadio novac iz džepa šortsa? Sve što znam jeste da sam ga prepoznala čim sam ga srela.
Svog viteza štapova.
Samo sam htela da mu gledam u dlan. Iskreno. Ali osetila sam se kao noćni leptir koji srlja
prema plamenu. Znala sam da će mi izgoreti krila, ali nisam mogla da se oduprem. Ne sećam
se kad sam uzela karte. I pre nego što sam toga postala svesna, sedela sam za stolom,
mešajući špil, a srce samo što mi nije iskočilo pravo na stočić. Znala sam da to ne smem da
radim. Baba Sara je mogla svaki čas da se vrati, a ja nisam želela da me uhvati. Zato sam
izabrala brzo čitanje tarota. Romskih sedam.
 Đavo naopačke

Prva karta od njih sedam - jahač na neosedlanom konju u grimiznom odelu, na belcu,
cirkuskom, sa cvećem u dizginima. Jahač je pridržavao vedro vode iznad glave.
- Vitez pehara - rekla je. - Element vode. Ovo je dobra karta, pozitivna. Dobro se slaže sa
vitezom štapova.
- Dobro se slaže?
- Prva od ovih sedam karata predstavlja sadašnjost - tvoje unutrašnje biće. Vitez je neko
ko je bezbrižan i nesputan. Odan i veran. Ti si umetnik... možda muzičar?
Uhvatio sam se za rever. Sve su to besmislice, naravno. Mora da je videla moj orkestarski
bedž. Znao sam da je suština gatanja u nagađanju - u primećivanju pojedinosti i pretvaranju
da si vidovit. Makse, ne budi naivan, rekao sam sebi. Kad budeš shvatio da je lupetala gluposti,
ona će već biti daleko.
Prstom sam pritisnuo svoj bedž.
- Ja... sviram violinu.
Izazivački je gledala, kao da mi je pročitala misli. Slegnula je ramenima i rekla: - Izvuci
opet, i stavi kartu s desne strane viteza pehara.
Prstima i palčevima uhvatio sam špil i izvukao jednu kartu iz sredine, stavljajući je pored
jahača i neosedlanog belog konja. Čovek s krunom sedeo je na prestolu i u rukama držao
nešto nalik na cirkusku loptu, iako je to lako mogao da bude i novčić. Obe noge položio je na
dva slična predmeta, kao da ih čuva.
Nasmejala se. - Četvrta iz pentagrama. Tipična gadža karta.
Ovlaš je tu kartu dodirnula prstom, stavljajući je u isti niz s drugim kartama.
- Gadža karta?
Pogledala me je stidljivo.
- To je naše ime za strance - objasnila je onda. - Ovaj čovek se trudi da niko ne pipne
njegov novac, ali nikud ne može ni da ode jer ga vlastite noge zadržavaju. Svaki gadža živi
zarobljen posedovanjem. Gradi kuće i ispunjava ih stvarima...
Namrštio sam se. Nikad nisam razmišljao o sebi na taj način. Mi smo davali stvari u
dobrotvorne svrhe, davali smo i milostinju. Bili smo bolji od većine naših prijatelja, a ipak
nismo živeli na visokoj nozi. Smetalo mi je što ta strankinja osuđuje moju porodicu. - Loša
karta, zar ne? - upitao sam.
Usledila je tišina. - Ne mora da znači - rekla je potom.
- Ona pokazuje šta ti je trenutno potrebno u životu. Uvek možeš to da promeniš. Karte ti
samo pokazuju mogućnosti.
 - Odmahnula je glavom. - Nijedna karta sama po sebi nije loša ili dobra. Karte moraju da se
protumače zajedno.
Nagnula se prema špilu, pokazujući mi da izvučem sledeću kartu. - Pet mačeva - tako mi je
rekla - označava odnose s porodicom i prijateljima. - Ukazuje na sukob. Nije strašno, pravo da
ti kažem, ali nemaš ni mira.
Klimnuo sam glavom.
- Imaš li nekih trzavica kod kuće?
Opet sam klimnuo glavom. - Sad svi mnogo brinu - rekao sam - pitaju se hoće li biti rata i
šta će dalje biti.
Mislio sam na Grethen i Eriku, i na to kako se njih dve hvataju za gušu, i kako su nas
Milerovi napustili. To je samo nagađanje, rekao sam sebi. Samo, nije mi to više bilo važno.
Mogla je da mi kaže šta je htela, bilo kakvu glupost, samo da mogu da je gledam. Bio sam
očaran.
- Tvoj sledeći izbor pokazaće prošlost, ono što je na tebi ostavilo traga. Na ono što te je
dovelo dovde i zbog čega si postao baš ovakav.
Ponovo sam izvukao kartu. Dva pehara su za mene bila dobra karta. Osetio sam
apsurdno olakšanje kao učenik koji je popravio lošu ocenu.
- Darovit si, ali si i naporno vežbao da bi dovde stigao.
Pomislio sam na vežbanje u pucanju, umesto u orkestru, i na to kako umesto časova
violine imamo vojne vežbe u dvorištu. - Teško je vežbati u poslednje vreme - rekao sam,
prateći pogledom njene oči, okrenute ka zavesi koja je krila unutrašnjost varda od
spoljašnjeg sveta. Delovala je uznemireno. Kao da je neko svaki čas mogao da nas prekine, a
onda sam se odjednom i ja setio Rudija, ostavljenog na ringišpilu. Muzika je stala. Stvarno je
već bilo vreme da krenem.
- Vuci, opet - brzo je rekla, kao da i ona žuri. - Sledeća karta veoma je važna. Ona će
pokazati tvoje nade i snove.
To je zvučalo malo bolje. Dok sam mislio na školu, oneraspoložio sam se. Želeo sam da
čujem nešto vedro, ali sam osetio i nervozu. Postalo je za nijansu napetije, pa sam naslutio
nešto kobno, kao da će sledeći korak u tumačenju karata doneti nešto loše.
Petu kartu stavio sam ispod viteza štapova. Mačevi pripadaju elementu vazduha, rekla mi
je, kao i um. Karta as ukazuje na emotivnu vezu - koja može da uzrokuje nevolje.
Svaku kartu lagano je dodirnula prstom, blago se mršteći.
- Nešto ne valja?
- Ovo me zbunjuje - rekla je najzad - kao da su radost i bol izmešani. Nezgodna veza... -
Pogledala me je u oči. - Na samom si kraju nečega... ali imaš vremena da se povučeš,
predomisliš. Sve zavisi od tebe.
Opet mi je pokazala na karte. Počela je da lupka prstima. - Sledeća karta pokazaće tvoju
blisku budućnost - kako će se sve odvijati ako ostane ovako kako je sad. - Klimnula je glavom.
- Samo napred. Sledeće dve karte presudne su i najvažnije za celo tumačenje.
Iz glasa joj je izbijalo nestrpljenje. Zadrhtao sam, kao da mi je ledenica klizila niz kičmu.
Nisam disao dok sam izvlačio sledeću kartu, sasvim lagano je okrenuvši. S jedne strane
uplašen, s druge radoznao. Čuo sam kako je duboko udahnula. - Kula. Naš prvi Boro lil - rekla
je.
 Trošna kula stajala je na stenovitoj vrleti pod olujnim nebom. Plamenovi su izbijali iz
uzanih prozorčića na kuli, a s vrha zamka video se čovek kako pada, s ogrtačem koji leprša
iza njega kao zastava. Svetlucava munja presecala je sliku nadvoje. Hladna ruka stezala me je
za vrat. - Boro lil?
Lili je zurila u karte, kao da je želela da se promene same od sebe. - Tarot je podeljen u
dve sekcije. Na Boro lil i Tarno lil. Velika knjiga i Mala knjiga. One koje si izvukao ili su obične
karte ili su karte iz Tamo lila. Ali kad se pojavi Boro lil... - Sad je već izgledala veoma zabrinuto.
- One su tu za presudne trenutke u našem životu.
- Onda je to još jedna loša karta, zar ne?
Glas joj je zadrhtao, ali me je još uvek netremice gledala. - Kula je mračna karta, ne mogu
to da poreknem. Ona obično označava veliki nemir... ozbiljnu promenu.
- Kakvu... kakvu vrstu promene? - Zašto sam se osećao tako nesigurno? Zar ovo nije
trebalo da bude samo zabava? Naivno flertovanje. A uprkos tome, sav sam se tresao, dok me
je jeza podilazila niz leđa.
Glas joj je podrhtavao. - Bolest. Nesreća možda...
Duboko sam udahnuo, ubeđujući sebe da jesve to besmislica, ali izraz na njenom licu
uveravao me je, naposletku, da je ona smrtno ozbiljna. Stavila je ruku na grudi. - Žao mi je.
Nije trebalo ovo da radim. Ali sad je kasno - rekla je. Progutala je knedlu, nervozno klimajući
glavom i pogledajući prema kartama. - Sad moraš da izvučeš i poslednju kartu. Ne smem da
ostavim ovo čitanje nedovršeno. Poslednja karta pokazaće pravi ishod. Ako bude dobra,
može da promeni celo ovo tumačenje.
Karte sa purpurnom poleđinom poprskanom srebrnim zvezdama ležale su na stolu,
ljubomorno čuvajući svoje tajne. Koja od njih krije moju sudbinu? Šta mi je to ona rekla?
Usredsredi se na pitanje na koje želiš da dobiješ odgovor i odaberi kartu koja te privlači.
Zadržao sam dah i desnom rukom nesigurno kružio iznad karata. Onda sam se usredsredio
na najvažnije pitanje u svojoj glavi, s tim što ovoga puta pitanje nije imalo nikakve veze s
ratom. Povukao sam kartu nadesno polako iz niza i okrenuo je, spuštajući je licem naviše na
sedmo mesto.
Lili je jauknula:
- Obrnuti beng!
Sećam se samo da sam se osećao kao da padam. I oštrog bola u grudima, a mogu da se
zakunem i da sam u glavi čuo vrisak. Nepomično sam gledao u kartu. Izokrenuta slika krilatog
i rogatog jarca, koji kao da čuči iznad dva gola demona, lancima privezana za njegovu stolicu.
- Beng?
Ona je sad šaputala. - Beng je đavo. Još jedan Boro lil. Karte menjaju značenje u zavisnosti
od toga na kojoj se strani pojave...
Njene reči su ostale da lebde između nas.
- A obrnuti đavo?
- Đavo nije nužno tako loša karta kao što ljudi misle... ali ovaj obrnuti, to je sušto zlo...
sunovrat prirodnog poretka. - Uzdannula je, onda me je značajno pogledala, primoravajući
me da pogledam i ja nju u oči. - Moram da te pitam... Koje pitanje si postavio dok si vukao
poslednju kartu?
Bilo je ledeno, kao da je baltički vetar, prerano, kad mu vreme nije, počeo da duva, kao da
je nožem sekao topao vazduh.
 - Šta god da se desi, drago mi je što sam došao - čuo sam sebe. - Drugačija si od svih koje
sam upoznao... i mnogo si lepa.
Gotovo da nisam mogao da verujem da sam te reči ja izgovorio. Nikad nijednoj devojci
nisam rekao ništa slično. Dopadala mi se Sofi Fišer iz katedrale, da, dopala mi se prošle
godine, ali mene je više zanimao fudbal nego devojke. Šta mi se to, pobogu, desilo? Ispružio
sam ruke i stavio ih na njene. Pod prstima sam osetio čvornovate žilice. Zamislio sam je kako
leti, visoko iznad cirkuske arene, i čvrsto se drži za trapez. Odjednom, hitro je povukla ruke,
kao da su mi prsti užarene, bele gvozdene prečke.
- Šta te je nagnalo da dođeš danas? Zašto si došao?
Otvorio sam usta da odgovorim, ali nijednu reč nisam mogao da izustim.
- Ne možeš sedeti na dve stolice - rekla je više za sebe.
- Ne razumem...
- To je romska poslovica. Znači da možeš da živiš samo u jednom svetu. Moraš da biraš.
Gledali smo se pravo u oči, i to je trajalo, čini mi se, čitavu večnost. Špil Petalo ležao je na
stočiću između nas pun znakova i simbola, upozorenja. Različitih puteva, od kojih neki mora
da se izabere. Koliko dugo bismo tako ostali, gledajući se, kao omađijani, nikad neću znati, jer
su se iznenada niske zvezdi i perli zadrmusale i visoka, namrgođena žena ušla je kao vihor
kroz zavesu, dok joj se kosa, nesputana, otimala ukosnicama. Dečak maslinastog tena,
otprilike mojih godina, obigravao je nestrpljivo iza ženinih ramena, gledajući u Lili očima
punim prekora.
Ženine oči su se caklile na svetlosti sveća. - Šta se dešava, Lili? - Tišina je ispunila uzani
vardo dok je ona gledala prema stolu, gde je romskih sedam karata ležalo u urednom nizu. -
Šta to radiš?
Njena senka se izdužila i najednom postala ogromna na zakrivljenom zidu, dok je u samo
jednom koraku prešla malu razdaljinu prema stolu. Nikad neću zaboraviti kako je
prestravljeno posmatrala karte.
- Kula i obrnuti đavo! - zadihano je rekla i prvi put me pogledala. Nikad me niko ranije nije
posmatrao tako užasnuto, kao da je gledala neku otrovnu bubu. - Gadža gadžensa, Rom
Romensa - zadihano je progunđala. - Odlazi, gadžo! Bezi napolje!
A onda se okrenula ka Lili, ošinuvši je pogledom.
- Nek ti naši preci oproste, Lili! Izneverila si moje poverenje, i vidi šta si učinila!
 Šprehen ferboten

Kad sam stigao kući, izbila je strašna svađa. Znao sam da će tako da bude, čim sam otrčao do
ringišpila i video da je Rudi nestao. Pozlaćeni konji stajali su kruto i nemo na svojiim zlatnim
šipkama, vergla je utihnuo, a prodavač karata, onaj sa gizdavom kravatom, nestao je. Svi su
žurili kući, kako bi se spremili za simuliranje vazdušnog napada, i niko nije video malog,
svetlokosog dečaka u smeđem šortsu kako luta naokolo i traži brata.
Nisam imao nikakvu predstavu koliko dugo sam bio u onom vardu s Lili. Vreme kao da je
stalo. Kad sam izašao napolje, žmirkajući od jarkog popodnevnog sunca, nisam se odmah ni
setio Rudija. Sve što sam znao bilo je da želim da pobegnem od pobesnele starice i onog
mladića koji je gledao s prekorom. Skoro sam stigao do Geteovog spomenika, kad sam ga se
setio - prekasno. Kad je završio vožnju, krenuo je da me traži, zatim je briznuo u plač, da bi ga
na kraju, ugledavši ga pored kapije parka, prebledelog od mučnine, opazio i spasao komšija
iz naše ulice.
Tetka Ida je bila veoma ljuta, ali iskreno, i ja sam bio besan na Rudija. Pre svega, nije smeo
da odluta. I nisam ja bio kriv, na kraju krajeva, što je to malo pohlepno prase toliko jelo
slatkiše da mu je na kraju pozlilo. Ali osećao sam se krivim, moram da priznam. Ni sam nisam
razumeo niti umeo da objasnim zašto sam ga ostavio. Bio sam vidno uzbuđen, zbunjen, ljut
na Rudija - sve zajedno. I uopšte nisam želeo da pričam o tome. Samo sam hteo da budem
sam. Kao neki učenik, tinejdžer, pretpostavljam, koji se iznenada i neočekivano zaljubi do
ušiju.

Vojna vežba planirana je za devet uveče. Večerali smo na brzinu ono što je skuvala tetka Ida,
a fati je bio neraspoložen jer smo jeli ajntopf - jedno jelo - odvratnu svinjetinu s kiselim
kupusom, koju je Hitler uveo na osnovu uredbe kao obavezno jelo svake prve nedelje u
mesecu, a novac koji smo na tom jelu uštedeli bili smo obavezni da damo Zimskoj pomoći.
- Nije ni nedelja - kukao je fati, ali tetka Idi nije bilo nimalo neprijatno.
- Moramo da se naviknemo na manje, sad kad su nam uveli bonove za hranu!
Isprva nisam hteo ništa da okusim, kao zaljubljeni junaci iz romana, ali onda sam osetio
iznenadnu neutaživu glad. Ješću samo ovog puta, odlučio sam, a onda ću da se izgladnjujem.
- Mislila sam da nisi gladan, Makse - rekla mi je tetka. Zagroktao sam.
- Ne govori punih usta - rekla je Grethen.
Sve u svemu, bilo je to jedno neprijatno veče. Pošto sam pomogao u pranju sudova,
pobegao sam u svoju sobu - napokon, bio sam sam. Dok sam ležao potpuno obučen na
krevetu čekajući sirenu da objavi početak vazdušnog napada, odnosno vežbe, pokušao sam
sebi da objasnim šta se desilo tog popodneva - staricu koja je vikala na mene, neprijateljski
raposloženog dečaka i čudno tumačenje tarot karata. Moram priznati da sam se tada, kad
sam stigao kući, osećao glupo, nasamareno, zbog tumačenja sudbine i tarot karata, ali Lili me
je svakako uplašila, i strah me je držao neko vreme. Tu, gore, u svojoj sobi, okružen hrpom
fudbalskih časopisa Der Kiker, i među plakatima pilota heroja iz Svetskog rata, ponešto sam
shvatio. Svetlucave sveće i neobične mirise koji su me osvojili i privukli. I taj tajanstveni vardo
islikan raznovrsnim simbolima. Svako bi naseo na taj njen samouveren trik. Bila je to obična
prevara, i to nije pošteno - zarađivati novac na zabrinutim ljudima. Ali mora se priznati da
jebila vešta. Nekoliko minuta potpuno sam joj se predao i sve joj poverovao.
Zadovoljno sam se, bogataški, protegao na krevetu. Mogao sam da zaboravim na taj
glupi tarot, naravno, ali nju, devojku, nisam mogao da izbijem iz glave. Izvukao sam onu
grešnu maramu iz džepa šortsa i mirisao nabore tkanine, napajujući se slatkim miomirisom
ruža. Onda sam je dvaput obmotao sebi oko vrata. U glavi mi je bio magleni oblak, kao onog
dana kad sam otišao da se pričestim. Uživao sam u čudnoj bolnoj i prijatnoj potištenosti.
Onda sam se setio kako sam iza kluba dodirivao Sofi Fišer, dok sam je ljubio. Kako sam
mogao da pomislim da je ona lepa? Tako plavokosa i bleda. Čak sam i pesmu napisao o njoj
gledajući je kako igra društvene igre. Dobro, sad sam je potpuno zaboravio. Zagrlio sam
svoju gas-masku zamišljajući kako privijam Lili na svoje grudi. Ljubio sam je nežno kad...
Odskočio sam s kreveta kao oparen, nasred sobe. Nepoznati dugi iscrpljujući urlik sirena -
tačno na vreme, kao što je običaj u Nemačkoj. Ton koji u glisandu klizi naniže! Onda naviše!
Pa naniže! Tri zavijajuća tona najavila su savezničke bombardere koji su probili berlinski
odbrambeni vazdušni zid. Onda sam čuo buku aviona koji je leteo baš iznad našeg krova.
Upozorili su nas unapred da će biti korišćeni pravi avioni, ali bez obzira na to, počeo sam da
se tresem. A kad smo čuli tak-tak, protivvazdušnu paljbu, koja je otvorena u Tirgartenu, i
vrisku s ulice: „Lihter aus! Šprehen ferboten!” Rudi je počeo da vrišti.
- Bože na nebesima - zaplakala je muti. - Gde je Rudijeva maska?
Grethen je iskočila iz svoje sobe, uvijena u zavoje igrajući ulogu žrtve s ozbiljnom
povredom glave, da bi naletela na Eriku, koja se se iznenada pojavila u plavoj svilenoj
spavaćici, s papilotnama u kosi.
- Erika! - prosiktala je Grethen. - Ovo je vazdušna uzbuna! Moramo da pođemo u podrum.
- Ah, nije moguće! Ako misliš da ću da provedem noć u podrumu zbog lažne uzbune,
moraćeš nešto bolje da smisliš...
- Pssst! Šprehen ferboten!
- Grethen, ne budi glupa. Zašto šapućeš? Da ne misliš možda da zamišljeni neprijatelj
može da nas čuje u svojim avionima? - Erika je odjurila nazad u svoju sobu, a onda se začulo
pucketanje gramofona koji je namah oživeo.
U isto vreme muti je Rudiju na silu nameštala gas-masku i vukla ga s onim izbuljenim
očima i svinjskom njuškom, dole, u podrum.
- Marija, ovo je samo vežba - urlao je fati. - Slomiće vrat na stepenicama s tim čudom na
glavi. Onda mu gas-maska više neće trebati!
Sve u svemu, bilo je to jedno nespokojno veče, s budalaštinama koje je Luftvafe
protivavionskim naoružanjem izvodio iznad nas, s brujanjem motora i vazdušastim prugama
koje su reflektori pravili po nebu, praveći ogroman lajt-šou. Grethen je bila oduševljena.
Očigledno da je to tumbanje po tvrdom tlu i ono posle, kad su je bacili na gomilu ranjenika
koji su zapomagali - bilo nešto najbolje što joj se dogodilo u životu.
- Samo pomisli - izjavila je, stavljajući karton s natpisom na policu iznad kamina. - Mene,
Grethen Hartman, nosili su kroz Tirgartenštrase na nosilima u pidžami!
Pošto je sirena objavila prestanak vazdušne opasnosti, nekim čudom smo upseli da
ubedimo Rudija da nije naročito zabavno spavati u podrumu, a fati je uključio radio, za slučaj
da budu emitovane važne vesti. Vratio sam se u svoju sobu da bih opet razmišljao o Lili.
Ugasio sam svetlo i ogrnuo se mrakom kao crnom zavesom. Napolju su se videla ulična
svetla a zvezde su bile božanstvene. Uvek sam ih gledao kod bake u planini, ali nikad dotad u
Berlinu.
Kad sam se pridružio Hitlerjugendu, tetka Ida mi je poklonila smeđ kožni dnevnik sa
ispupčenim kukastim krstom na prednjoj korici. Unutra su bili označeni dani u nedelji, ali nije
bilo datuma - to je ona vrsta beležnice namenjena zapisivanju uspomena. Kad mi ju je dala,
mislio sam da je to baš smešan poklon. Verovao sam da samo devojčice pišu dnevnik i
popunjavaju ga svojim tajnama. Ali te večeri, izvukao sam ga iz fioke stola, gladeći prvu
stranu koju sam otvorio. Seo sam na stolicu. Grickajući kraj nalivpera, počeo sam da pišem...

Zvezde nad Berlinom

Dijamanti svetlucaju na nebu poput vrana crnih,

vrana kosa poprskana kišama jesenjim...

Već sam prežvrljao mnogo toga kad sam čuo fatijev dubok i zabrinut glas iz prizemlja. Na
prstima sam se primakao vratima i odškrinuo ih.
- Hitler je oformio kabinet. Gering predsedava. Upamti šta sam ti rekao, Ida. Nije mnogo
vremena ostalo...
Tiho sam zatvorio vrata i uzeo nalivpero. Život mi se menja, zapisao sam ustreptalo, na
toliko načina...

Sutradan ujutro, vesti na radiju bile su povoljne, sve sami izveštaji o raznim uspesima, izuzev
vesti o čoveku koji je pao sa železničkog perona, na stanici Anhalter, za vreme zamračenja, i
koga je pregazio voz.
- Vežba vazdušnog napada prošle noći protekla je izuzetno mirno, i Berlinci su od jutros na
ulicama, izvršavaju svakodnevne obaveze.
Fati je frktao nad još jednim izgorelim parčetom tosta.
- Izuzetno mirno! - progunđao je on. - Taj čovek očigledno sinoć nije bio u blizini kuće
Hartmanovih!
 Upozorenje

Kasnije sam otkrila zašto je baba Sara bila ljuta kao ris. I da to nije bilo samo zbog tarota, a ni
zbog toga što joj je Marko rekao da sam dugo bila nasamo s gadžom, mada je sasvim sigurno
bila zlovoljna i zbog toga. „Gadža gadžensa, Rom Romensa, gadža treba da bude s gadžom”,
nastavila je da mi priča - Rom s Romkinjom. To je romski običaj.
Samo, bio je tu još jedan razlog, zbog čega je bila još više ljuta, više nego ikad do tada.
Naime, nana Ana ispričala joj je strašnu priču, koju je baba Sara potom prepričala celoj
našoj trupi. Noć uoči predstave obično smo doterivali kostime i ukrašavali ih, probajući celu
predstavu jednom ili dvaput, ali to je bilo veoma teško bez svetla, u mraku. Tako smo, po
romskoj tradiciji, seli na čistinu, pa smo umesto da gledamo u vatru, koje sad nije bilo, slušali
njenu priču. Nije bilo baš najpogodnije vreme za takvu priču, s vojnom vežbom i avionima koji
su brujali iznad nas. Ali, mislim da za to što je imala da kaže nikad ne bi ni bio povoljan
trenutak.
Prošle jeseni, čim smo otišli iz Berlina, počele su silne nevolje za Marica, Aninog muža.
Svet je počeo da ih vređa i gura na ulici. Onda, jednog dana, deca su mu prevrnula tezgu na
Aleksanderplacu, gazeći voće i dobacujući se njime kao loptom. Pomislio bi čovek da će
policija da mu pomogne, ali nije. Samo su stajali i smejali mu se. Bilo je sve gore i gore, dok
maltretiranje nije postalo svakodnevno. Onda, jedne noći, probudilo ih je lupanje na vratima,
i Gestapo ga je odveo i uhapsio. Tek tako. Ana nedeljama nije znala gde je on.
A onda se, negde u aprilu, pojavio. Bio je u zatvoru, u radnom logoru u Zaksenhauzenu, u
Oranijenburgu, severno od Berlina. Ana nije mogla da ga prepozna kad je pokucao na vrata.
Mislila je da je taj kostur samo prljavi prosjak. Radio je na zidanju logora skoro pola godine -
koncetracionog logora, kako ga je on nazvao, iako je to zapravo bio običan svinjac. A na ruku
su mu udarili žig - C za Cigojnera - i broj ispod, kao kad se žigoše životinja.
Nikad nisam videla babu da se tako trese. Zapravo, zatvor i nije bio ono najgoro što se
dogodilo Maricu. Jednom, dok je bio u logoru, prišao mu je neki krupan nacista, visokog
vojnog čina, tako je Ana rekla. On je okupio sve Cigane i rekao im da su oni obični lopovi i
paraziti, te da su zato i zatvoreni. Onda im je nešto ponudio. Nacisti, kako je kazao, ne žele
da Cigani i dalje žive i rađaju potomstvo u Nemačkoj, ali, ako bi oni pristali da ih sterilišu,
pustiće ih na slobodu. Poveo je sa sobom dvojicu lekara da obave operaciju. Doktori su ih
ubeđivali da im, zapravo, čine uslugu. I da su odabrali samo Cigane koji su se borili u
Svetskom ratu - tako su ih nagovarali. Kako su rekli, drugi neće imati tu sreću. Sad, Maric se
borio u ratu 1917, pa su mu rekli da će ga pustiti ako pristane na tu operaciju.
 Šta je drugo mogao? Bio je siguran da narednu zimu na tom mestu neće preživeti. Pluća
su mu već bila načeta od bojnog otrova i toliko je kašljao u logoru da jenekoliko puta mislio
da će da se uguši. Zlostavljali su ih, izgladnjivali, kažnjavali kao životinje. A ovo mu je bila
prilika da izađe... Zato je i pristao. Ali sad, kad je došao kući, nije prestajao da muca. Pošto mu
nisu dali dovoljno anestetika, sve je osetiao, sve, od početka do kraja zahvata. Ana je rekla da
svake noći sanja kako Gestapo dolazi po njega i budi se jecajući, mokar od znoja.
Nismo mogli da poverujemo.
- Zašto im je zasmetao baš Maric? - pitala je mama. Nikad nije mnogo marila za Sintije, ali
Maric je ipak bio Anin muž. - U Berlinu je proveo ceo život. On uspešno posluje. Ne krši
zakon.
Baba Sara je odmahivala glavom. - Nisu samo Ana i Maric u pitanju - rekla je. - U tome je
nevolja.
Gestapo je otvorio kancelarije u Ulici princa Albrehta, tako je rekla. Poslali su Maricu
pismo. Svi Sinti morali su da dođu da se registruju. Tako je i Ana krenula s Maricom, i tamo su
se prema njima ophodili kao prema običnim zločincima. Policija im je uzela otiske prstiju i
dala smeđe legitimacije, koje su pokazivale kojoj rasi pripadaju. Smeđa isprava bila je za
čistokrvne Cigane, a plava za mešane - pošrate, kako smo ih zvali. Svake nedelje su uvodili
neka nova pravila. Ciganima više nije bilo dozvoljeno da stupaju u brak s pripadnicima druge
rase. Ciganima je zabranjeno da odlaze u poštu i primaju pisma te da idu u školu. A sad im
više nije dopušteno ni da drže pse i mačke!
Baba Sara, međutim, nije mogla da drži jezik za zubima.
- Neću da te lažem da te nisam upozorila, Ana - rekla je. - Nije trebalo da odeš i živiš u kući
sa Sintijem. Postoji neka sigurnost u lutalačkom životu. Volela bih da vidim kako će nama da
uzmu otiske prstiju.
Ali Ana nije mogla to da prihvati.
- Ti mora da imaš voska u ušima, Saro - rekla je. - Kako bi i mogla da znaš šta se dešava
kad se nikad ni u jednom mestu ne zadržavaš? Zar ne razgovaraš s Romima koje srećeš na
putevima? Pa, ako ne razgovaraš, trebalo bi, jer onda ćeš znati šta se stvarno dešava. Ne jure
oni samo Sintije. Slušaj me šta ti kažem, vaši dani lutanja su odbrojani.
Potpuno smo utihnuli, preneraženi, kao i baba Sara. Pretresali smo Aninu priču od
početka do kraja, nekoliko puta, kao što Romi obično rade; prvo su govorili muškarci pa
žene, dok su deca odlutala da gledaju svetla protivavionskog naoružanja. Da li je u Berlinu
baš toliko loše kao što je Ana pričala? Ona je uvek bila dobro raspoložena i spremna za šalu.
A šta ako je sve to istina? Da li je trebalo da upregnemo konje i odemo, odmah iste večeri,
baš sad dok su nacisti zauzeti vojnom vežbom? Ili je trebalo da nastavimo sa cirkusom? Svako
je rekao šta je imao, a onda je, najednom, tata zatražio da svi ućute. Kao baro rom, uvek je
imao završnu reč.
- Haš kaker! - iznenada je kazao, udarivši štapom sa srebrnim vrhom, koji je uvek nosio kad
smo imali naš kris. - Rekao sam da ućutite i slušate! - Svi smo čekali šta će da kaže, dok je on
grikao lulu.
- Čiste gluposti - rekao je najzad, gledajući pravo u baba Saru, koja je žvakla duvan da bi se
smirila. - Razmisli, majko. Žao mi je Marica... Ako je sve to uopšte tačno. Ali čula si šta je Ana
rekla. Radni logori nisu za ljude kao što smo mi. Oni su neradnici. Možda vlast ima nešto
protiv nezaposlenih...
 Baba Sara ispljunula je duvan da pokaže tati šta misli o tome. - Maric je imao tezgu s
povrćem. Ustajao je u zoru da ide na pijacu. Ne bih ga baš nazvala neradnikom! - usprotivila
se.
Svi su počeli da govore uglas, pa je tata opet udario štapom da ih ućutka.
- Uvek ista priča! - rekao je. - Tri Roma, četiri mišljenja! Ali, ja sam baro rom, pa morate da
me slušate. Tata je tvrdio da je Ana uvek previše brinula. Zato je i napustila naš lutalački život
i otišla „da živi u cigle”.
- Samo sve dobro sagledajte. Danas smo razgovarali s policajcima. Nisu ni pomenuli
registraciju, otiske prstiju ili smeđe legitimacije. Čak su uzeli i karte za našu predstavu. Mi
naporno radimo. Skoro da smo rasprodali sve ulaznice za sutra... I zapamtite šta sam rekao,
pola posetilaca biće u nacističkim uniformama.
Baba Sara je ponovo pokušala da mu se suprotstavi: - To što se Ana udala za Sintija, ne
znači da jeona budala, Jozefe. Treba da budemo zahvalni na upozorenju. Prekasno je sejati
kad počne žetva. Hajde da budemo sigurni da neće biti prekasno da odemo.
- Kako si me ti, majko, učila, zeca s jednom jazbinom brzo uhvate. Rom ume da preživi. Mi
imamo mnogo rupa u kojima možemo da se sakrijemo... ako bude trebalo. Ali nije još došlo
do toga. Ovaj kris je završen, majko. Tako sam odlučio. Cirkus Petalo ostaje.
Tako smo pričali, pušili i dodavali jedni drugima flašu rakije, do kasno u noć, a vazdušna
vojna vežba se odvijala iznad nas, s avionima poput srebrnih krstića obasjanih reflektorima,
sve dok se nije čula sirena za prestanak opasnosti.
- Hajde da upalimo vatru - rekao je tata - i zaigramo.
Uhvatio je moj pogled, a ja sam se bila skutrila kao sova na grani. - Razvedri se, Lili - rekao
mi je. - Izgledaš kao da si progutala žabu. Hajde, trkni po moju violinu, devojčice moja.
Ustala sam, kao što mi je rečeno, ali nisam imala nimalo volje da igram. Ne te večeri. Kad
je sirena utihnula u mraku i svetla počela da se pale u Tirgartenu, imala sam loš, gotovo
bolestan osećaj da će od tog dana sve krenuti nizbrdo. Uplašila me je baba Sarina priča, koja
se nadovezala na ono zloslutno čitanje tarota. Na nekoliko minuta, novosti o kojima je ona
govorila isterale su mi zgodnog gadža iz glave. Ali sada mi se opet pojavio u mislima i dok
sam išla po tatinu violinu, čula sam baba Sarin glas u svojoj glavi: Gadža gadžensa, Rom
Romensa. Gadža ide s gadžom. Rom s Romkinjom. Onda sam se setila kako mu duge
trepavice pri svetlosti sveća bacaju senku na obraze i kako je nekako nervozno sklanjao šiške
sa čela, otkrivajući tamnoplave oči. Nikad ranije ga nisam videla i pitala sam se šta je to u tom
mladiću zbog čega mi je ustreperilo srce? Najzad, on je bio samo učenik u glupoj uniformi,
koji je me je potpuno uzdrmao, ušunjao mi se u život bez ikakvog upozorenja i osvojio moje
srce.
 Najveći cirkus na planeti Zemlji
31. avgust 1939.

Priprema za vazdušni napad sve je uzdrmala. Kad smo čuli sirene i videli reflektore, rat je
postao sasvim moguć, stvaran. Svi su pričali o ratu, i gotovo svi su bili protiv njega. Ljudi su
se ljutili što ih ne obaveštavaju:
- Ne znamo ništa! Zašto nam ne govore šta se dešava?
Većina ljudi je ceo dan provela prateći događaje, ne odvajajući se od radio-prijemnika, koji
su, po nacističkoj zamisli, mogli da emituju samo programe lokalnih radio-stanica. Ali tolika
napetost može se izdržati samo neko vreme, tako da je, pre nego što će pasti veće, većina
ljudi odustala od čekanja i izašla napolje. Moji roditelji su, u svečanim odelima, izašli u Operu.
Erika je otišla u UFA bioskop sa drugaricom Klarom. A Grethen, u svojoj bavarskoj odeždi, kao
mlekarica - na dobrotvorni koncert.
- Bogu hvala da su svi otišli - uzdahnula je tetka Ida, mašući Grethen s baštenske staze. -
Sad, Makse, kad si vezao pertle, bolje je da krenemo.

Dok je Rudi veselo skakutao po pločniku, Berlin je ponovo odavao utisak mirnog i blaženog
grada, s ljudima koji hrle u restorane i barove, kao da je svima baš sve potaman. Kratko smo
se zadržali na ulazu u Tirgarten da bismo se divili plakatu devojke u zlatnom boleru na
blistavom snežnobelom konju, ispod čega je pisalo: Cirkus Petalo, Najveći šou na planeti
Zemlji! Pomislio sam da izgleda pomalo čudno, taj plakat stisnut posterom Adolfa Hitlera koji
najavljuje prodaju knjige Majn kampf u tiražu od četiri miliona primeraka, kao i oglas
Nirnberškog mitinga, preko koga je poprečno nažvrljanim, pretećim crnim slovima pisalo:
OTKAZAN.
Osetili smo brujanje generatora čak i pre nego što smo stigli do velike šatre, pa su, kad
smo je najzad ugledali, buka i tutnjava ličile na udarce srca neke ogromne zveri. Cirkus Petalo
prostirao se preko Tirgartena, kao svetlucava raštrkana naseobina šatora nalik na prugaste
slatkiše. Sasvim suprotno jučerašnjem zamračenju, svetalca sa šatorčića i kioska s hranom,
opervaženih lampicama, prosipali su blistavo svetlo na svetinu koja se haotično pomerala, a
stotine sijalica u boji ukrašavale su rub velike šatre. Pošla mi je voda na usta kad mi je miris
prženog luka zagolicao nozdrve, nošen toplim povetarcem koji je nežno ljuljao čarobne,
razigrane lampe. Par patuljastih klovnova sa špicastim šeširima gegalo se u ogromnim
cipelama, nudeći šećernu vunu oduševljenoj deci.
 Rudijeve oči bile su širom otvorene. - A zašto je taj klovn tužan? - pitao je, pokazujući na
jednog, na kome su bila nacrtana usta naniže iskrivljenih uglova. - A onaj drugi srećan?
Pokušao sam da smislim neki pametan odgovor, ali on je postavio novo pitanje pre nego
što sam imao priliku da bilo šta kažem.
- Hoće li biti lavova?
Rekao sam mu da mislim da neće, ali će sasvim sigurno biti mnogo konja. Zapazio sam
dosta konja, okupljenih iza improvizovanog zida od platna, raskošno ukrašenih perjem, sa
sjajnim pokrivačem na kojem se belasao odsjaj treperavih svetala, žutih i zelenih. Pogledom
sam po sceni tražio Lili i bezmalo mi je srce zastalo kad sam ugledao devojku u kostimu s
perjem koja prodaje program. Otrčao sam do nje.
- Hoćeš li da ti uzmem program, Rudi? - upitao sam ga.
Devojka se smejala dok je uzimala novac, ali to nije bila Lili. Pružili smo karte klovnu u
prugastim pantalonama i požurili da zauzmemo mesta uz samu arenu, ispod lukova bleštavih
lampi, udišući opojan miris usitnjenog drveta i piljevine. Orkestar je svirao uzbudljiv Ulazak
gladijatora Julijusa Fučika. Prepoznao sam to delo jer smo ga izvodili u školskom orkestru.
Uvek se me prolazili trnci od te melodije, čak i u školskoj sali. Obgrlio sam se rukama čekajući
da predstava počne, udobno se smestivši s namerom da pročitam program.
Predstava je bila podeljena na dva dela. Preleteo sam pogledom prvi deo. Dresirani pas
Špici s klovnovima Tamasom i Palijem bili su prva tačka, za njima je sledio Fifi, neverovatno
dete žongler. Onda Cirkuski konji, zatim Akrobacije na ponijima i Oto i Marko Kamlo - f
enomenalni jahači neosedlanih konja, što je bila poslednja tačka pre pauze i Franka i
Bernadete, božanskog uzbuđenja na žici - garantovanog uzbuđenja, rekao je voditelj, publici će
se zalediti krv u žilama.
Lili nije pomenuta, zasada.
Na brzinu sam pogledao šta će biti u drugom delu. Još klovnova, onda arlekin, zatim konj
koji čita misli, za kojim slede Florika i Fonso Botelo i čudesna graciozost i moćf lamenka. Tu su
bili gutači mačeva, psi koji igraju i ona - napokon, na samom kraju, tačka umetnuta između
dan za igranje čimpanzi i veliko finale: Rolo i senzacionalne letačice Petalo - ptice bez krila!
Utonuo sam u sedište od crvenog pliša. Morao sam da čekam do samog kraja - ali sad sam
bar znao da ću opet videti Lili.
U početku sam se pitao kako ću da preguram prvu polovinu, ali klovnovi su bili
urnebesno zabavni u smešnim šarenim pantalonama. Glupirali su se na razne načine, klizali
se i padali na kore banana, sudarali se jedni s drugima, prilepljivali se jedni uz druge plačući
glasno, dok ih je publika pratila gromkim aplauzom. Onda su nas, pomoću merdevina koje su
se rušile i buketa koji su ispaljivani iz pušaka, klovnovi doveli do neobuzdanog histeričnog
smeha, naročito kad je njihov čupavi psić jahao ponija, okrenuvši se naopako, prema
konjskom repu.
Džokeji su, takođe, bili uzbudljivi, pravili su salto i skakali s jednog konja na drugog, dok
su životinje elegantno kasale ukrug, s repovima koji su klizili kao svila, i za tili čas, čovek u
belim jahaćim pantalonama najavljivao je pauzu, a Rudi je molio tetka Idu za bratvurst6 s
lukom.
Ostao sam na svom mestu. Rekao sam im da želim da slušam orkestar, ali istina je bila da
nisam mogao da napustim cirkusku arenu. Tako sam bio bliži Lili. Prva polovina programa
bila je senzacionalna, ali pod kupolom, tamo visoko, nije bilo mnogo tačaka, sem akrobate na
žici, koji nas je oduševio pržeći kajganu na šporetiću nameštenom na sjajnoj srebrnoj žici.
Posmatrao sam komešanje, tamo gore. Muškarci u crnom peli su se proveravajući užad, tik
ispod šatorskog krova pored uzane platforme, koja je bila pričvršćena za centralni stub. Sve
su vukli i opipavali, isprobavali šipke na trapezu i konopce, i utrljavali kredu na drvene ploče.
Dok sam ih posmatrao, u stomaku mi se neprijatno uzburkalo, kao da imam nešto hladno
i sluzavo u crevima. Odjednom sam se setio tarot karte sa kulom koja gori i sa čovekom koji
pada, i ogrtača koji se vijori kao zastava. Gledao sam kako ljudi klize dole, niz konopce, i
odlaze s pozornice, prolazeći kroz grimiznu svilenu zavesu, pljeskajući kako bi s dlanova
otresli kredu. Osećajući izvesnu mučninu, uzeo sam program iz džepa i ponovo pregledao
redosled tačaka. Letačke Petalo - ptice bez krila! Slova su mi nesigurno treperila pred očima, a
ja sam toliko stisnuo program da sam noktom palca iscepao jeftin papir. Zatvorio sam oči i
duboko udahnuo. Nek već jednom počne, poželeo sam u sebi. Što pre počne, pre će se završiti.
 Beli vres

Bila sam opčinjena Alfredom Kodonom, još otkad me je mama prvi put odvela da ga vidim
kako izvodi trostruki salto u berlinskom teatru Vintergarten, kad sam imala samo sedam
godina. A zapravo, baš te noći, odlučila sam da ću, kao i mama, postati artistkinja na trapezu
radije nego da jašem neosedlane konje kao tata. U to vreme, grupa Trio Kodona bila je
svetski poznata, a naročito Alfredo, koji je izveo svoju vratolomiju prvi put godinu dana pre
toga. Svaki otmeni cirkus želeo je da ga unajmi: Ringling Braders, Barnum i Bejli, Hagenbek.
Oni su bili senzacionalni, a Alfredo najbolji među njima. Kad sam ugledala njegove
neverovatne noge i čula uzdahe divljenja gledalaca, Alfredo mi je postao uzor.
Već nekoliko godina, nas dve smo umele da izvodimo dvostruki salto i, da budem iskrena,
već mi je bila dosadila naša tačka, pa sam celog tog leta, 1939, vežbala da se okrenem dva i
po puta, sa spasiocem - Rolom, našim hvatačem. Glavna opasnost bila je u brzini. Mozak ne
može da prati brzinu od bezmalo sto kilometara na sat, tako da jeveoma teško znati tačno
kad treba da se prepustiš hvataču i ako promašiš i gadno padneš u mrežu, možeš da slomiš
vrat. Nisam bila suviše zabrinuta. Mama nas je naučila kako da padamo i do kraja avgusta,
uspevala sam da izvedem taj napredniji salto devet od deset puta, tako da sam stalno
dosađivala majci da mi dozvoli da ga izvodim. Ona se premišljala. Mislila je da još nisam
spremna.
Sećam se svega, i najmanje pojedinosti koja se odigrala te večeri. Kao da mi je i sad pred
očima naša svlačionica blizu ulaza u veliku šatru, i sto krcat teglicama rumenila, ruževa i
pudera. Pali i Tamas već su bili stavili belilo na lice, i iscrtavali šminkom jedan drugom osmeh i
onaj namršten izraz. Frida je skidala minđuše i podsetila me da skinem i ja svoje. Nikad nismo
letele s nakitom, ili bilo čime sličnim što je moglo da leprša ili da se zaplete ili zamrsi u nešto.
Onda mi je pomogla da navučem kostim i srebrne hulahopke s tirkiznim šljokicama. Potom
smo crnom šminkom iscrtale linije oko očiju i nanele mnogo crvenog ruža za usne, a sve kako
gore, pod reflektorima, ne bismo bile sasvim blede. Na kraju smo nanele kredu na
podlaktice, da ne skliznemo kad nas hvatač zgrabi za ruke.
Kad smo to završile, mama nam je uplela kosu. Prvo meni, zatim Fridi. Uvek je moralo da
se ide tim redosledom, bila je to neka vrsta sujeverja. Ima mnogo takvih običaja u cirkusu - na
primer, ulazak u arenu desnom nogom, ili ušivanje čena belog luka u kostim. Ili beli vres. Kad
smo se posle nastupa češljale, uvek je malo vresa bilo tu - vlat ili latica u češlju.
Frida i Rolo bili su veoma hladni prema meni tog popodneva. Zapravo nisu sa mnom ni
pričali otkako su me zatekli da gledam u tarot onom gadži, momku s kojim sam provela
mnogo vremena u vardu. Zato mi je istinski laknulo kad mi je Frida pomogla da navučem
kostim. Morate da budete složni sa svojom porodicom kad nastupate, kad izvodite leteći
trapez. Pre nego što se popeo na špansku mrežu, Rolo mi je stisnuo ruku - samo da mi
pokaže da smo još uvek prijatelji.
I dalje mi nije jasno šta je pošlo naopako. Mama nije htela da izvedem taj salto od dva i po
okreta - to je sasvim sigurno.
- Lili, nisi spremna - rekla mi je.
Ali zar stvarno nisam rekla Rolu da ću ipak da pokušam? Posle toga bila sam tako
izgubljena, zbunjena, kao kad sam radila previše premeta i zbog njih imala tešku vrtoglavicu.
Možda sam mislila da sam mu rekla. Ili možda... možda sam znala da mu nisam rekla.
Verovatno sam se zanela, praveći se važna. I, što je najgore, pravila sam se važna pred nekim
koga jedva poznajem. Čak nisam bila sigurna ni da je on tu i da me gleda.
 Ptice bez krila

- A sad, daame i gospodoo... deco svih uzrasta! Veliko mi je zadovoljstvo da vam najavim tačku
koju ste svi čekali! Molim vas, pozdravite neprevaziđene zvezde Cirkusa Petalo... jedine i
neponovljice, Ptice bez krila! NEVEROVATNE! SENZACIONALNE! NEUSTRAŠIVE! - Bubnjali su
doboši i zvečale činele. - ZANOSNE LETAČICE PETALO!
Piljio sam u voditelja cirkuske predstave, u njegove ruke u rukavicama, dok mi je srce
mahnito udaralo. Pogleda prikovanog za nevidljive ruke koje su razmicale zavesu, nisam
mnogo morao da čekam, jer su se za tili čas pojavile tri krhke prilike u srebrnom i tirkiznom, i
gipko i lako pretrčale preko arene posute piljevinom. Dok su im se vijorili srebrni ogrtači,
orkestar je iznenada grunuo, započevši neku mahnitu muziku. Bodro su predali ogrtače
voditelju i poklonili se uz gromoglasan aplauz.
Dve devojke bile su gotovo preslikane, jedna malčice viša od druge. Pitao sam se da li su
sestre. Sa upletenom kosom i iste građe, u istovetnim sjajnim kostimima, bilo ih je teško
razlikovati. Kad su podigle glavu, uzvraćajući blistavim osmesima na aplauz, tek tada sam
primetio da jeona niža devojka - Lili. Moglo bi se reći da je ona viša možda i lepša, sa
okruglastim nežnim licem i široko razmaknutim očima. Lili je imala snažnu vilicu i dugačak,
prav nos, ali njen osmeh bio je neodoljiv i vatren.
Njih troje su se držali za ruke, visoko u vazduhu, kako bi označili početak tačke, a onda su
napravili salto napred kao spiralno izuvijani vatromet, kao srebrni Katarinin točak, sve dok
nisu stigle do merdevina od užeta, koje su počinjale na jednoj strani arene a završavale se
negde visoko, u tamnoj senovitoj kupoli. Potom, kad se bubanj opet oglasio, i to tako da su
se svi naježili, dve devojke uspentrale su se lako, kao da jure uz plitke stepenice, stigavši na
vrh, dok su zvečile činele, a mladić se peo držeći se za uže, dok su mu se mišići ocrtavali pod
reflektorima.
Zavladala je potpuna tišina kad je orkestar prestao da svira. Znao sam da su to namerno
učinili kako bi pojačali dramski efekat, ali sam ipak zadrhtao. Kratko vreme su stajali, ne
pomičući se na paltformi, a onda je polako i spektakularno dečak uzeo trapez u ruke. I za
sekund, već je leteo kroz vazduh, elegantno se njišući napred-nazad, kao da pokušava da
dobije ubrzanje za teške pokrete, i evo ga, sad je već visio naglavačke, nogu savijenih u
kolenima, sa šljokicama koje su se presijavale.
Publika je zagrmela pljeskajući, oduševljena. Laknulo mi je ipak kad sam ugledao
sigurnosnu mrežu, iako je ona bila sasvim nisko. I sada se ona druga devojka zaljuljala u
gracioznom polukružnom letu, napravila salto i uhvatila se za mladićeve ruke, pa su se njih
dvoje tako ljuljali sve dok devojka nije uhvativši zalet skočila u vazduh, spretno hvatajući svoj
trapez. U deliću sekunde već je sasvim bezbedno bila na svojoj prečki, uživajući u divljenju
publike.
Toliko sam stezao vilicu da me je zabolela. Onda je skočila Lili, ali umesto da se okrene
samo jednom, ona je napravila jedan i po okret, spretno se uhvativši za mladićeve ispružene
ruke. Nisam smeo da gledam i otvorio sam oči tek kad mi je pljesak stavio do znanja da je ona
opet pod kupolom. Osetio sam mučninu. Zažalio sam što sam uopšte dolazio, s tim što sad
više nisam mogao da odem - ne dok svojim očima ne vidim da jesišla dole u cirkusku arenu i
da jena sigurnom.
 Dva i po

Zamislite me tamo na platformi, ruku belih od krede, dok mi se hulahopke presijavaju pod
svetlima iz kupole. Skoro smo završili našu tačku. Frida i ja izvele smo skok sa špagom,
vraćajući se na prečku u duploj pirueti. To je jedna od otmenih tačaka zbog kojih publika
poludi - najuzbuljiviji trenutak predstave, ali nije mnogo opasan. Do tog trenutka uspevala
sam da ostanem pribrana. Znam da dole ne sme da se gleda. Gledali ili ne, od svetala ništa ne
možete ni da vidite, ali to nije razlog što se ne gleda. Mi u cirkusu smo sujeverni, a artisti na
trapezu nikad ne iskušavaju sudbinu. Ipak, u tom trenutku, želela sam da znam da li je on
tamo dole. Samo na njega mislim. Rekao je da ima karte. Da li je on tamo negde u gomili? Da
li me gleda? U tom trenutku srce mi je preskočilo izgubivši ritam, samo zato što me je taj
dečko možda gledao.
Smiri se, Lili, rekla sam sebi. Ne smeš sad ništa da menjaš, ne smeš to sebi da dopustiš - sve
mora da bude precizno i tačno. Nijednu sekundu, nijedan delić sekunde ne smeš da kasniš. A
onda sam čula baba Sarin glas: Gadža s gadtom. Rom s Romkinjom. Tako mora uvek da bude.
Pogledala sam prema Rolu, koji je visio, okačen o skočne zglobove, s ljuljaške. Dao mi je
znak da jespreman za moj dvostruki salto. - Allez! Hajde! - Lice mu je mirno kao obično, to je
hvatač kom verujem, poveravam mu život. Ruke su mi sigurne i mirne na trapezu;
premeravam pogledom razdaljinu. Čekam da mine bubnjanje - to je znak da će gledaoci da
vide nešto posebno - potom se čuje zveket činela, i ja krećem. Prvo se nekoliko puta
zaljuljam, široko, pa kad Rolo vikne, pustim se... - Hop! - u okret od dva i po.
 Kad klovn plače

Kao da sam samo to čekao cele večeri, začuo sam dug, prestravljen vrisak, za kojim su
usledili jauci iz publike, kao odjek, dok su tela u blistavim kostimima padala kroz vazduh. Još
uvek mogu da čujem udarac tih tela kad su pali u mrežu, prvo Lili, zatim i mladić. Masa je
zanemela, nadajući se da jeto samo trik... Ljudi su čekali da artisti saltom iskoče iz mreže, i, s
osmehom na licu, poklone se publici, koja će tapšati više i jače nego ikad, oslobodivši se
napetosti...
Dva tela klonulo su ležala, međutim, u mreži koja se njihala, da bi, zatim, ječanje
pomešano s užasom ispunilo šatru.
Odjednom, nastupila je čudna haotična uskomešanost. Ljudi su izbezumljeno krenuli
prema areni dok je voditelj trčao napred-nazad, dovikujući svima da ostanu na svojim
mestima; mreža je bila neznatno ugnuta. Pre nego što sam mogao da doletim do Lili, masa je
počela da se razilazi, a Lili i mladić izneti su iz arene kroz zavesu iza orkestra. Tada se desilo
nešto neverovatno, kao scena iz holivudskog filma: dirigent je podigao palicu i orkestar je
zasvirao dok su gledaoci hrlili prema izlazima. Čuo sam glas voditelja, koji je pokušavao da
nadglasa graju. - Dame i gospodo! Ostanite na svojim mestima, molim vas. Neko će se
povrediti!
- Hajdemo, Makse - rekla mi je tetka neraspoloženo. - Moramo da izvedemo Rudija. Ovo
ga je prestravilo.
- Sklanjajte se! - Isturivši laktove, krčio sam sebi put kroz masu gledalaca, gurajući ih
postrance, probijajući se prema izlazu. Osmotrio sam sajmište, i kao lud trčao od šatora do
šatora, obilazeći ih sa svih strana, po celoj livadi, sve dok nisam ugledao gomilu klovnova i
akrobata u kostimima kako se stiskaju ispred ulaza jednog običnog, platnenog šatora. Niko
nije primetio da se tu vrzmam.
Mladić je ležao na otomanu, s glavom naslonjenom na presavijeno ćebe. Tanak mlaz krvi
curio mu je iz nosa i usana, slivajući se u baricu krvi na grudima, koja je rasla. Njegove
našminkane oči slepo su zurile.
Lilina partnerka klečala je pored kreveta. - Rolo, nemoj da umreš - ridala je. - Rolo, molim
te, nemoj da mi umreš.
Čovek s velikim brkovima sedeo je držeći se za glavu i sporo vrteći njome, dok su mu se
ramena tresla. Klovnu kepecu, onom s našminkanim osmehom, lile su suze preko obraza kad
je spustio ruku na devojčino rame. - Frido, molim te... - rekao je kepec. - Mrtav je.
- Ne. Nije mrtav - tiho je odvratila. - Još uvek je topao. Zar ne osećaš, Pali?
 A onda je devojka vrisnula. Nikad to neću zaboraviti. To je bio šupalj urlik praznine,
najusmaljeniji vapaj koji sam čuo.
Brzo sam se okrenuo. Još uvek se čulo tutnjanje generatora. Usplahirena gomila bučno
se razilazila. Mladić je poginuo. Sad sam bio sasvim siguran u to. Ali šta je bilo s Lili?
 Rat je počeo

Te noći, kad sam se vratio kući, nisam mogao ni sa kim da razgovaram. Onako obučen, pao
sam u krevet, trzao se i okretao cele noći sve dok nisam dočekao zoru u teškim mukama i
očajanju, sećajući se svih pojedinosti večeri. Samo sam jednom utonuo u neki dremež, kad
sam osetio kako me neko drmusa. Uspravio sam se u krevetu, zaslepljen od sunca koje se
probijalo kroz žaluzine, čudeći se što još uvek imam cipele na nogama, da bi me odjednom
ponovo preplavio osećaj gubitka i tuge.
Fati ništa nije primetio. Uključio je radio u pola osam ujutru samo da bi saznao da je
prošle noći, dok su on i muti slušali uvertiru Majstora pevača, a Rudi i ja sedeli u cirkusu,
milion i po nemačkih vojnika zauzelo ciljane pozicije na poljskoj granici. Dok je Grethen svirala
klarinet u bendu BDM-a, nemački tenkovi i pešadija izvršili su invaziju na poljsku granicu, i sad
su napredovali dalje. Fatijev glas podrhtavao je od besa: - Majn got! Zar toj potuljenoj zmiji iz
Austrije nije bio dovoljan jedan rat?
Tačno dva dana posle toga, Britanija i Francuska objavile su rat Nemačkoj. Ali moj otac
nije ni na tren posumnjao da je to sve. Ono čega se užasavao upravo je počelo da se
obistinjuje.
Rat je počeo!
Obukao sam se i ne umivši se izašao, izbegavajući vojnu muziku koja je dopirala s radija u
kuhinji. Na opustelim ulicama vladala je sablasna tišina. Brzo sam hodao, obilazeći Tirgarten,
pa skrenuo levo u Ulicu Hermana Geringa. Odlučio sam da saznam šta je bilo s Lili, pa makar
morao da pokucam na vrata svakih ciganskih kola. Makar morao da pitam onu ludu staricu.
Prethodne noći bio sam van sebe. Zato sam tog jutra čvrsto resio da dođem do odgovora na
pitanje koje me je mučilo.
Bio je divan sunčan dan. Crvene veverice već su bile napolju, jurile su duž staza u potrazi
za hranom. Spomenik Geteu blistao se onako beo na suncu. A ja sam zastao preneražen,
gledajući u tragove požutele trave koje su ostavili šatori za sobom, trepćući od neverice pred
velikom napuštenom ledinom. Cirkus Petalo više nije bio tu, a sve što je ostalo od njega bili su
trag raskopane zemlje i duboke brazde u peskovitom tlu. Čučnuo sam jauknuvši, poražen.
Zagrabio sam grumen zemlje, prineo stisnutu pesnicu ustima, da bih onda, uspravivši se,
pustio da mi se zemlja polako osipa između prstiju.
Dok sam napuštao Tirgarten, primetio sam kako blistavi crni mercedes polako prolazi
kroz Brandenburšku kapiju, sa državnom zastavom koja se vijorila. Naglo je skrenuo desno,
obilazeći ruine izgorelog Rajhstaga, i produžio prema Operi Krol, gde se nalazilo novo sedište
Nemačkog parlamenta. Pogledao sam na sat. Bilo je petnaest do deset. Nisam mogao ni da
pomislim da se vratim kući, ali nisam mogao ni da izbegnem javni razglas, tako da sam slušao
Hitlera u deset, uživo iz Opere, kao što ga je slušao svaki drugi Nemac, prikovan za radio u
kuhinji.
- Odsad, ja sam samo običan vojnik Nemačkog Rajha. Još jednom ću obući sivozelenu
uniformu, koja je za mene nešto najsvetije i najdraže. I neću je skinuti sve dok ne budemo
izvojevali pobedu, u suprotnom, neću ni preživeti ishod.
Tetka je oprala sve prozore tog popodneva ribajući stepenište ispred ulaza s takvom
žestinom da je bilo zamorno samo gledati je. Sad, gledajući unazad, misli da je to bio nekakav
odvažni prkos. Smrti, nemoj doći kod nas. Mi smo tako živi.
Kad sam ponovo ostao sam u svojoj sobi, izvukao sam dnevnik iz stola. Duboke brazde u
zemlji, napisao sam. Duboke rane u mom srcu. Onda sam, lenjirom i nalivperom, povukao
debelu crnu liniju.
 Oplakivanje mrtvaca

Voskom smo zapušili Rolu nozdrve i prekrili ogledala, da njegov duh ne bi ostao zarobljen na
zemlji. Muškarci su pokidali dugmad na kaputima u znak žalosti, a tata je na violini svirao
tužnu mulengi džili, tužbalicu za mrtve. Onda smo okupali Rola, obukli mu najbolje odelo,
stavili mu u džepove novac za put, i sahranili ga po našim običajima.
- Otvorio sam mu put prema novom životu - obznanio je tata dok su mu se suze slivale niz
lice - i oslobodio sam ga čemera naše patnje.
Onda smo spalili Rolove stvari: jastuke i pokrivače, hulahopke i triko, pa smo razbili
njegove tanjire, jer mi ne čuvamo ništa što pripada mrtvom čoveku.
Kažem mi, mi smo ga sahranili. Pritom uglavnom mislim na naše muškarce. Potpuno mi je
mutno sećanje na to vreme. Samo tihi glasovi, pažljive ruke, i malo šta drugo. Danima sam
ležala u našem vardu, klizeći u teške more i izlazeći iz njih, i prošle su mnoge nedelje pre
nego što sam dovoljno ojačala da se vratim trupi. U to vreme, rat je već besneo širom
Evrope, dok smo mi bili kilometrima udaljeni od Berlina.
Tata je krivio sebe što nije poslušao Anino upozorenje one noći kad je bila vojna vežba.
Da smo se tad spakovali i napustili Berlin, Rolo bi bio živ. Bila je to prikasa - loše predskazanje.
Ostavio je vezane šimpanze ispred zoološkog vrta s ceduljama oko vrata: Molim vas,
pobrinite se za nas. Dobri smo. Tata je mislio da će im u tim nesigurnim vremenima tamo biti
bolje. I kobre je ostavio u njihovim korpama: Bezopasne su. Nemaju zube.
Tata je zaključio da treba da putujemo na jugoistok. - Nećemo da ostanemo ovde da nas
ne pohvataju kao somove na bućkalo - rekao je. Čuo je da nemačka deca odlaze iz Berlina,
nekud u planine, u Glac, kako bi izbegla očekivano bombardovanje. Pošto su nacisti tamo
slali svoje čavore, tata je mislio da će tamo biti bezbedno i za nas.
Telo mi se polako oporavljalo, ali mom umu je trebalo više vremena. Nisam mogla da
prihvatim činjenicu da jeRolo mrtav, a da ja još uvek dišem. Nekad, kad bih videla kako me
Frida gleda, osećala bih se toliko krivom da sam htela da umrem. A ipak, creva su mi krčala
od gladi. I srce mi je tuklo u grudima.
Često sam se prisećala nesreće, vrtela te slike u glavi. Uvek je sve bilo isto - kao u crno-
belom filmu. Verovatno zbog jednog događaja, u UFA bioskopu u Berlinu, nekoliko godina
pre nego što sam povredila glavu, pre nego što je Rolo umro. Išla sam da gledam jedan
vodvilj, s Fridom, Rolorom i teta Bernadininim devojčicama. Mama mi je rekla da treba da
gledamo taj film, jer su naši idoli, Trio Kodona, igrali kao dubleri u tačkama s trepezom.
U nemom filmu prikazan je ljubavni trougao izvođača na trapezu, a glavne uloge igrali su
Emil Janings i Lija de Puti, u ulozi neverne žene. Kikotali smo se sve vreme što je neko došao
na ideju da Emila Janingsa, čoveka od sto petnaest kilograma, postavi gore, visoko u
vazduhu, da izvodi leteći trapez. Kakav glupi gadža režiser! Ipak, gledali smo kao bez daha,
kad su na platnu bili Kodone. I odjednom, baš kad je Alfredo izvodio trostruki salto, filmski
projektor se zaglavio i - počeo da pušta film unazad! Mnogo smo se smejali kad je Alfredo
počeo svoj salto unazad, kad se vratio na prečku trapeza, pa na odskočnu dasku. U početku,
bilo mi je krivo što se smejem svom uzoru, ali morala sam priznati da je sve toliko urnebesno
zabavno, naročito kad gledaš publiku koja doslovce pljuje bratvurst i luk u zemičke.
I sad, kad vratim film unazad, u svojoj tački, kao u filmu... Od onog trentuka kad sam
naletela na Rola pod pogrešnim uglom, usled čega smo se oboje strovalili u mrežu petnaest
metara ispod nas. I zamišljam nas kako ustajemo iz mreže, i kako je Rolov polomljen vrat
odjednom izlečen, i kako s lica gledalaca nestaje užas i pojavljuje se oduševljenje. Još unazad,
unazad, moje sećanje se odmotava pošto radim salto od dva i po okreta naviše. Gore, gore je
moja sigurnost i uzana odskočna daska. Gledam u Fridu i ona gleda u Rola, očima punim
ljubavi. I u mom čudnom filmu unazad još ima izgleda za neki drugačiji kraj. Izgleda da se
reaguje na opomenu iz tarota.
Karte nam uvek pokažu šta može da se desi, ne šta će tačno da se desi. Mi sami biramo
svoj put. Tako sam ja izabrala svoj slobodnom voljom. Pravila sam se važna. A u svom srcu
znam da sam ja ta koja je ubila Rola. Kad bih mogla da vratim vreme, učinila bih to bez
premišljanja.
 Jedno dvorište u Berlinu,
april 2013.

Maks je posegao u džep pa izvukao maramicu da bi njome obrisao oči i izduvao nos. Potom
je, odloživši zarđalu konjsku potkovicu i špil karata na dno kofera, zurio u senovito udubljenje
iza spomenika. Maglovit obris umakao mu je drugi put da bi skliznuo nazad, u krajolik.
- Desilo se to sasvim slučajno, Lili. Nema to nikakve veze s tarotom. Pogrešila si jer nisi
bila dovoljno usredsređena. Pravila si se važna zbog mene.
Iznenada je hladan povetarac zanjihao taj svet krušaka, bacajući razigrane senke koje su
se širile i rastakale na zemljištu voćnjaka. Maks je prislonio ruku na uvo kao da sluša, tužno se
nasmešio i odmahnuo glavom. - Nikad se nećemo složiti i ne želim da se svađam.
Krčala su mu creva, a tad je, kao poručeno, prodorno zazvonio kućni telefon. Bila je to
Grethen, koja je zvala da proveri da li se setio supe koju mu je ostavila za ručak. Bila je dirljivo
uznemirena što ga je ostavila. Okrenuo je stranicu rukopisa, letimično čitajući prvih nekoliko
redaka. Stigao je do pravog mesta u tekstu, da se malo odmori. A i Grethen će verovatno
ponovo da pozove, sasvim brzo. Tako je mislio, želeći da ga posle toga više niko ne
uznemirava ostatak popodneva.
Maks je, opipavajući iza stolice, tražio štap i obgrlivši se jednom rukom, ustao oslanjajući
se na baštenski sto onom drugom, slobodnom. Ispravio je leđa uz bolni uzdah, zateturao se
prema kamenim stepenicama, lupkajući štapom po stazi obrasloj u mahovinu dok je telefon
zvonio, već drugi put.
- Makse, jesi li dobro? Kao da si se zadihao.
Kad bi bila zabrinuta, Grethen je uvek zvučala ljutito.
- Grejem supu. Kako ide bridž?
- Nikako! Irma Sreder nema pojma, nije nikakav igrač! Mislila sam da će me Margot
podsetiti da ona dolazi...
- Nadam se da ona sad to ne sluša...
Grethen nije stišavala glas:
- Časna reč, već dvaput joj se desilo da triput igra (licitira) bez aduta, a trebalo je da budu
četiri pika. Onda, nešto malo ćemo da pregrizemo, pa će Margot da mi bude partnerka, a
Gretel Smit će igrati sa Irmom, tako da ćemo se najverovatnije zabaviti pre nego što dođe
vreme za kafe und kuhen7 Hajde, odmori se sad malo. Pozvaću te možda posle čaja.
- Zaista nema potrebe... - rekao je Maks slabašnim glasom, a zujanje u slušalici stavilo mu
je do znanja da je njegova sestra već prekinula razgovor.
 Maks je podigao poklopac, pomirisao, i odlučio da pojede samo rolat. Znao je da mora da
nastavi da piše jer je želeo da završi pre nego što se Grethen vrati kući. Sa stolice je, krenuvši
ka vratima, skinuo ćebe za izlet. Na suncu jeste bilo toplo, ali vetar je bio hladan.
I tamo, u bašti, Maks je prebacio ćebe preko ramena, pokupivši malu knjigu od svetle
žućkaste kože i zagledao se u izbledeli naslov: Sunce nikad neće zaci - Pesme Hitlerjugenda.
Knjiga je bila veoma lepo dizajnirana, u mekom povezu i savršene veličine da stane u
džep uniforme Hitlerove omladine. Zapucketala je kad ju je pažljivo otvorio. Crno-bele
ilustracije vešto su bile nacrtane. Dečaci u šortsevima mašu zastavama i udaraju u doboše.
Dečaci sede, prekrštenih nogu oko logorskih vatri, dok su šatori podignuti u pozadini.
Preletao je stranice s tekstovima i muzikom, i uprkos svemu osetio onu istu žaoku uzbuđenja
dok je čitao imena pesama koje je nekad znao napamet: Unzere fanef letert uns foran. Naše
zastave vode nas napred! Maks je sklopio oči. Skoro da je mogao da čuje vojničke trube.
Napred! Napred! Zvuk fanfara! Zatvorio je knjigu izjedan krivicom pa izvadio nož iz korica i
dodirivao sečivo od petnaestak centimetara, na kojem je bilo ugravirano krv i čast, zajedno
sa otiskom njegovog palca. Setio se koliko se samo ponosio tim nožem sa sjajnom svastikom
na dršci. Ponosan, doduše nakratko tih burnih dana... Odložio je nož pored pesmarice,
rukom kružeći iznad pletenice. Onda je, uz napor, podigao pletenicu, pomno dodirujući crne i
smeđe vlasi jagodicama prstiju pre nego što će ih prineti usnama.
- Sećanja na srećnija vremena - promrmljao je. - Zatišje pred buru.
 DRUGI DEO

GLASINE O POBEDI
 Zečji ajntopf

U početku se činilo da je nemačka vojska nezaustavljiva. Poljska, Holandija, Belgija,

Norveška... „Britanski plaćenici su potpuno nesposobni”, rugao se naš Firer. „Treći Rajh će
trajati hiljadu godina!” S druge strane, sasvim sigurno, za stanovnike Berlina bilo je mnogo
više nesrećnih slučajeva koje je izazvalo pomračenje nego nerpijateljske akcije. Više
saobraćajnih nesreća, silovanja i ubistava nego ikad - ali nije bilo bombi.
Najpre smo prestali da se kupamo, to je bila jedna od prvih mera štednje, i kupali smo se
samo vikendom - opšte prilike izazvale bi strašne svađe u našoj kući da je Erika bila tu. Na svu
sreću, onda je bila otišla na seosko imanje u Potsdam na tu godinu društveno korisnog rada,
landjar. Grethen je čitala njena pisma, naslađujući se činjenicom da je Erika imala zaduženje
da čisti svinjac. Podsmevala se fotografiji naše sestre s vilama u rukama. Muti je bilo žao
Erike, i poslala joj je plavi plišani šešir s perom, kao onaj koji je nosila Sara Leander u svom
poslednjem filmu.
- Ne budi smešna, Marija - prekorevala ju je tetka. - Ona tamo ide na žetvu, a ne na filmsku
premijeru.
Iskreno govoreći, štednja nas nije mnogo pogodila sem što nismo imali toalet-papira.
- Koristite letke RAF-a umesto toga - tako su nam govorili. - Kao stvoreni su za to!
A letaka je bilo mnogo, padali su s neba kao jesenje lišće. Fati je, međutim, rekao da je
bolje da zadnjice brišemo nacističkim dnevnim novinama, Folkišer beobahterom. Imali smo, u
početku, dosta namirnica. Dva kilograma hleba nedeljno, pa i nešto jače, a to je bilo više
nego što smo mogli da pojedemo. Nismo smeli ni da ga bacamo, suviše uplašeni da nas ne
uhvati frau Šnek, tako da sam ja išao sa Zigfridom u Tirgarten, da hranim patke.
U početku, nije mi smetalo. Bilo mi je drago što imam izgovor da tumaram oko Geteovog
spomenika i razgledam čistinu na kojoj je bio šator. Danima sam tražio u novinama neku vest
o nesreći - ali ništa nisam pronašao. Nimalo čudno, s obzirom na okolnosti, pretpostavio sam.
U datim okolnostima nije bilo mnogo vremena za samopreispitivanje. U ratnim godinama,
Hitlerjugend me je uzeo celog, bio sam mu posvećen i telom i dušom, i posle nedelju-dve
tumaranja po Tirgartenu, našao sam se u svojoj vojnoj jedinici, sav bodar i čio. Kad već nisam
mogao da saznam šta se desilo te noći, procenio sam da bi mi bolje bilo da sve zaboravim.
Nestašica odeće počela je sredinom nevembra - a to je posebno pogađalo Rudija. Noge
su mu rasle kao tikve leti, imao je šest godina. Tetka Ida ga je odvela na novu razmenu obuće
i trampila njegove stare cipele za par zimskih čizama, i tako ga spremila za odlazak kod ome,
naše bake, u Bavarske planine, daleko od opasnosti, zajedno sa hordom druge dece iz
Berlina, i to u pravo vreme, jer smo te godine imali najhladniju zimu u poslednjih sto godina.
 Bilo je toliko hladno da su nas kosti bolele. Barže s ugljem bile su okovane ledom u
kanalima kao bube uhvaćene u zamke od smole, i morali smo da idemo u šumu i tražimo drva
za potpalu. Ljudi su zbijali šale govoreći da su nam Rusi nabacili gadnu zimu, zajedno s
Paktom o nenapadanju, koji su potpisali sa Hitlerom. Božić je došao i prošao, a nas još uvek
nisu bomardovali.
- Veći su izgledi da vas ubije ledenica - rekla je teka Ida, gledajući u prozor kroz koji su se
videle ledenice, metar dugačke, kako vise s krova.
Muti je mnogo patila za Rudijem. Kasnije smo tek shvatili da je on trebalo da povede
zečeve sa sobom. Pošto nas je her Miler napustio, svi smo zaboravili na zečeve Hajdi i
Valtera, koji su uginuli u kavezima, jer je noću temperatura padala na minus dvadeset tri.
Ušuškan u planinama, Rudi je izbegao tužan prizor malih ukočenih tela koja smo položili na
kuhinjski sto. Molio sam da ih sahranimo, ali je Grethen izvukla recept iz svog Kuvara mladih
devojaka za zečji ajntopf, za koji su bila potrebna jaja u prahu i veza ogavnog zeleniša koji
smo zvali supengrin. Prvo smo pojeli Hajdi, zatim i Valtera. I oboje su bili veoma ukusni.
 Šunjaj se

Planinski gradić Glac bio je veoma živopisno mesto, sa zamkom, starim kamenim mostom i
mnogo ljupkih kuća - savršeno naselje da se zaradi gomila novca. Tako smo pronašli stanište -
naš atientan - i tata i Nano Florijan odjahali su u grad i do pošte, da saznaju novosti. Vreme se
menjalo, inje je visilo s grana poput lišajeva. Tog jutra baba Sara je pripremala čaj u
samovaru, na najnižem stepeniku svog varda, ispuštajući oblake pare, dok sam ja s turbanom
na glavi, kao da sam Turkinja, sedela na ulazu probirajući bobice gloga. Baba Sara je sakupila
već i sama dovoljno bobica za svoju čuvenu rakiju od gloga, koja je garantovano lečila
slomljena srca kao i povrede glave. Davala je malo i Fridi, tako mi je rekla, i prvi put nakon
nesreće namignula onako kako samo ona ume. Bilo mi je drago što je led počeo da se topi.
Imala sam osećaj da je sumnjičava u vezi s tim događajem. Nikad to otvoreno nije pomenula.
Ni tarot, ni gadžu. Ali to je visilo u vazduhu i otad me više nije zvala da gledamo u karte.
Sipala je tamnu tečnost u tatinu omiljenu šolju, dok se on vraćao na konju, mašući pismom.
Nasmešila mu se, dok su joj se zlatni zubi presijavali.
- Crno ko zlo, vruće ko pakao, i slatko ko mlada - rekla je smejući se. Ali čim je čula tatine
vesti, nestalo je osmeha s njenog lica.
U gradu je bilo uobičajenih znakova, na izlozima prodavnica pisalo je: NEMCI! NE KUPUJTE
OD JEVREJA! Ali pravi udarac za nas bila je objava istaknuta na transparentu izloženom na
samoj gradskoj većnici: CIGANI NISU DOBRODOŠLI U GLACU.
U gradu je vrvelo od vojnika, tako nam je rekao tata, bilo ih je kao muva na konjskoj
balezi. A tu je bilo i pismo - još vesti od Ane iz Berlina.
Nismo mogli da poverujemo svojim ušima. Anin komšija, Sinti, odlikovan u Svetskom
ratu, pozvan je na regrutaciju u Vermaht, Oružane snage Nemačke, ali odbacili su ga i pre
nego što je obukao uniformu, jer je njegovo ime bilo na listi Sintija koju je poslala policija iz
Berlina. Najgore je tek dolazilo.
Sutradan ujutro stigao je kamion, i svi muškarci, Sinti, odvedeni su, džumle, u policijsku
stanicu i potrpani u stočne kamione.
- Ne uzimajte nam muževe - plakale su njihove žene. - Oni imaju i ratna odlikovanja.
Ali policajci s pištoljima samo su ih grubo odgurnuli i žene su popadale. - Odvešćemo
koga hoćemo, kurve ciganske!
Ona ja imala sreće, tako je pisala Ana. Nano Maric bio je daleko u poseti svom bratu, tako
da ga nisu odveli.
Tata je pozvao sve ljude i održao kris. Onda su muškarci svečano govorili, tata i Nano
Florijan u svojim dugačkim zelenim lopovskim kaputima, a i Oto Kamlo, koji je bio u crnini.
Njemu je Rolova smrt pala jezivo teško. Brkovi su mu bili dugi i cikli, a u kosi su mu se
belasale srebrne vlasi. Tu smo bili bezbedniji nego u Berlinu, rekao je tata, stojeći na
stepenicama zaprege, ali nije bilo sumnje da više nećemo moći da radimo.
- Kad mnogo duva vetar, skloni svoj šator s druge strane živice - rekao nam je. Moramo da
se krijemo.
- Od čega ćemo onda da živimo ako ne radimo? - pitala je mama. - Ovde nema her Sola!
Baba Sara je ustala i ispravila se. Toliko vremena je provodila čučeći da niko nije znao
koliko je zapravo visoka.
- Šta trabunjaš, Rozo? Nek istupi svaki Rom koji misli da nam treba gadža bakalin da bismo
preživeli. I onaj ko tako misli može da bude sahranjen u rupi kao pseto!
Niko nije istupio, nikome se ta mogućnost nije dopala.
I tako, dok je jesen polako ustupala mesto zimi, mi smo nestajali u šumi. Brali smo zovu,
čije su bobice visile otežale preko drvoreda i kasnih jesenjih mušmula, koje su tad bile
najbolje. Bleted, tako smo ih zvali, meke i skoro trule. Sušili smo meso i pravili zimnicu koju
smo pakovali u tegle. Obojili smo varda u smeđe i sivozeleno i uklonili mesingane ukrase i
amjalije. Naše žene su raznobojne suknje jarkih boja zamenile tamnim haljinama, a muškarci
su se ošišali. Tata je bio nepokolebljiv: - Govorite samo nemački. Nikakvo gatanje. I bez krađe,
sem ako moramo.
- Kad se igrate, nemojte da se dernjate! - upozorila je decu baba Sara, iako je znala da je
reći romskoj deci da budu tiha i mirna isto što i reći ptici da ne peva.
Promenili smo način života. Sreli smo grupu kazandžija koji su nam ispričali šta se dešava,
i ovog puta tata ih je pažljivo slušao.
- Napravili su prave logore u koje su odveli naš narod sa svih strana. Iz Bavarske, Austrije,
Češke... I sve su ih poslali u zatvor u Poljsku... Neke od njihovih ljudi pohapsili su, jer su palili
vatru - vojnici su im rekli da su slali signale neprijatelju. Zato smo mi, umesto sjajne vatre,
imali samo upaljene žeravice i kofe vode, za slučaj da se pojave neželjeni posetioci. Nestali
smo tako u šumi, šunjajući se po njoj i isto tako neprimetno, iskrsavajući iz senke, kao pravi
gavranovi, veštičje ptice. Sve dok nije toliko zahladilo da više nismo mogli da živimo napolju,
kad je pao sneg. I stigla zima, najhladnija u poslednjih sto godina.
 Počasni Romi

Januar 1940. Ptice mrznu na drveću. Vrata varda su zavejana, a mi smo, naravno, odmah
morali da prokopavamo put i trljamo guščju mast o konjska kopita, samo da bi nas nova
mećava, još žešća, ponovo zatrpala. Ledenice su visile s tavanica kao zlokobni zubi. Onda,
krajem meseca, tati se posrećilo, osmehnuo mu se bakšiš.
Tata je pronalazio prijatelje svuda kuda je išao i kroz tajnu trgovinu konjima, pa je tako
sreo vlasnika jednog seoskog imanja, čoveka po imenu Hans Fogel. Jednog snežnog dana,
tata je stigao s Fogelovog imanja i zatekao Hansa i njegovu ženu kako slušaju stranu radio-
emisiju. Pošto su mislili da su bezbedni kao zečevi u jami po tom ledenom vremenu, prepali
su se kad im je tata pokucao na prozor. A on nije mogao rođenim očima da poveruje koliko
su se njih dvoje usplahirili. Nije imao pojma da nacisti vešaju one koji slušaju vesti s radija iz
inostranstva! Siroti Hans je trućao svašta, razbrbljavši se kao majmun - kao da je, tobože,
tražio nemačku frekvenciju, ali je slučajno nabasao na drugu.
- Mene je baš briga šta slušate - rekao je tata. - Samo sam hteo da trampim ovaj džem za
malo sena.
Hans je strahovao da će tata da ih prijavi Gestapou, pa mu je ponudio svoj ambar samo da
ćuti. Tata nije znao šta ga je snašlo. Bio je to odgovor na njegove molitve.
Mama nije bila baš srećna. - Samo budala plovi po nepoznatom - upozorila ga je.
Ali tata je rekao da ima dobar osećaj u vezi s Fogelovima.
- Siguran sam da nisu nacisti. Da jesu, što bi slušali strane vesti? A u ambaru ima dovoljno
mesta da ubacimo naša varda sa sve konjima.
Palili smo veliku vatru unutra, svake večeri, stavljajući jastuke na prozore, i punili krpene
torbe vrelim kestenjem da nam ne bi promrzle noge. A kad je domaćin počeo malo više da
nam veruje, tata i nano Florijan ušunjali bi se u veliku kuhinju, gde je pucketala vatra a šunke
visile s pocrnelih greda, i pridružili im se u slušanju radija. Naši ljudi nisu znali engleski, ali
ispostavilo se da je Mefanoj Fogel zapravo Velšanka i da joj unuci žive u Kardifu. Ona nam je
svima prevodila, tako da smo znali kako se rat odvija.
Kako su nedelje odmicale, sve više smo se zbližvali s Fogelovima. Mama je pokazala
Mefanoj kako da očerupa i očisti vranu i pripremi pitu od nje, i bilo joj je mnogo drago kad je
ova zapisala recept u svoju posebnu svesku. Jedne noći izveli smo im neke od naših tačaka.
Mefanoj je boleo stomak od smejanja dok je gledala kako Palijev pas gura dečja kolica propet
na zadnjim nogama. Zatim je Florika odigrala flamenko, vitlajući maramom tako vešto da su
svilene ptice na njoj izgledale kao da lete. Zatim je tata svirao za Mefanoj njenu omiljenu
melodiju na violini, Mađarsku igru Rahmanjinova, koju je naučio napamet slušajući je s ploče
na njenom gramofonu.
Te noći proglasili smo ih doživotnim počasnim Romima, jer nikad nismo upoznali gadže
kao što su oni - velikodušnih srca i spremnih da podele sve što imaju. Tata im je odao
priznanje što su nam spasli život te zime, a oni su uzvratili da smo mi vratili sreću u njihov
život. Bili su to lepi dani. Mogli smo te trenutke da sačuvamo i pohranimo negde u dubinu
svog bića, kao zalihu radosti za surove dane koji su bili pred nama.

Hans i Mefanoj Fogel bili su divni prijatelji, ali Romi ne mogu zauvek da se kriju. Pretvorili
bismo se u mladi beli sir, kao gadža, da smo još ostali. Unervozili smo se i bili kao zapete
puške, kad je sneg počeo da se topi, u martu, a trubice alpske lincure provirile iz zemlje - tata
je prelomio.
Jednog dana pomagala sam mu da se obrije. Go do pojasa, gledao se u polomljeno parče
ogledala, zaglavljeno između debla i poprečne grane. Dodala sam mu peškir, a on se istrljao,
otresajući kapi vode s kose, kao mokar pas. Onda je isturio stomak, pa se pljesnuo po njemu.
- Pogledaj me samo! Ko punjeni fazan! Kako možeš da radiš u cirkusu ako nemaš mišiće? -
Tata je bio u pravu. I meni je suknja postajala tesna. - Niče lišće. Pogledaj, na žbunju. Trebalo
bi da krenemo.
Prekrstila sam ruke preko grudi, trljajući dlanovima mišice. Bila sam omlitavela, bez
sumnje.
- Samo, ja mislim da nije bezbedno da putujemo... - rekla sam.
Odmahnuo je glavom. - Ko se sunca krije, bolje da ga nije. Ja sam rođen da lutam.
Gledala sam ga ljutitog, kako nestaje u šumi, i čula ga kako čepa drva, kao da njih krivi za
nevolju u kojoj smo se našli.
Negde u to vreme tata i Nano Florijan samo su počeli da nestaju...
Nije ih bilo danima. Mama je bila tiha, ništa nije govorila. Onda sam je jednog dana zatekla
kako u našem vardu kleči pred uramljenom slikom Sare la Kali, Crne Sare, naše romske
svetiteljke. Mama je tako brzo ustala da je prevrnula sveću. Pretvarala se da je tražila svoj
naprstak, ali oči su joj bile tako naduvene da sam znala da to nije istina. Onda su se, sutradan,
pojavili tata i ostali, i mama se opet smešila. Ubrzo posle toga, isto tako iznenada, opet bi
otišli, i ona bi kleknula i molila se Crnoj Sari.
Pitali smo Marka da li zna kuda njegov tata odlazi. Zapravo, Frida ga je pitala, jer Marko i
ja više nismo razgovarali. Niko više nije pomenuo našu veridbu otkad je Rolo umro, i u to
vreme, kad god bismo se videli, otišli bismo svako na svoju stranu, izbegavajući susret. Ipak,
Marko nije ništa znao, samo je rekao da je primetio da su nestale naše dve taljige, kojima smo
obično prenosili podupirač za šatru.
Sasvim slučajno, otkrila sam njihovu tajnu. Tata, Nano Florijan i Oto Kamlo stigli su jedne
noći dok sam ja ležala u krevetu, a ostali pripremali večeru u ambaru. Imala sam ciklus i boleo
me je stomak, pa sam neko vreme sedela na stolici pored vatre, sa nogama na zaštitnoj
ogradi, uživajući u toploti. Bilo mi se prispavalo pa sam otišla da prilegnem. Laknulo mi je kad
sam čula tatin glas i odmah sam htela da otrčim do zavese, ali mi nikad nismo prekidali naše
muškarce u razgovoru, pa sam ostala da ležim, tiha kao sova. Tu je bio i Nano Florijan, kao i
Oto Kamlo, a nekoliko minuta kasnije predružio im se i Fonso. Nije trebalo da prisluškujem,
ali to je ponekad jedini način da se otkrije istina.
Ispostavilo se, naime, da je Hans Fogel u Poljskom pokretu otpora i da je tati pomogao da
dođe do jednog krivotvorca - do čoveka koji pravi lažna dokumenta. Za novac. Tako su naši
ljudi, rizikujući život, išli preko granice i vraćali se, dovozeći eksploziv borcima odmetnicima u
šumama kako bi ovi mogli da raznesu mostove i vozove i oslabe Nemce. U zamenu za svaku
isporuku, dobili bi po jedan lažan pasoš za jednog člana naše trupe. Sada su već svi imali
pasoše. Tata je izvukao poslednja dva pasoša i otvorio jedan, čitajući špansko ime naglas i
kikoćući se.
- Pedro Orosko - rekao je smejući se, dok je Pali iznenađeno gledao u njega. - I njegov brat
Huan. Dobro im pristaju nova imena.
To je, naime, bila Fonsova zamisao, sinulo mu je jednog dana, kad se tata nervirao. „A što
ne bismo putovali kao, španska trupa? Mnogi Španci su tamnoputi i imaju dosta mavarske
krve, pomešane sa španskom.” On i Florika govorili su dobro španski jezik, kao i njihov Fifi.
Oni su mogli da naprave sve natpise i da govore u ime trupe. Mi ostali bismo mogli da
izvodimo tačke malo izmenjene, začinjene španskim uticajem. Najzad, naši konji uglavnom su
bili andaluzijski i lipicaneri. A umeli su i da izvode španski kas.
Sve je počelo kao maštarija, uz rakiju od gloga, oko vatre, kao sanjaranje o predstavi koja
bi se izvodila u španskom duhu i sa španskim imenima tačaka i izvođača: Hulio i Rosario, leteći
Španci. Paskal i Ervero, španski žongleri nogama. Već smo imali Floriku i Fonsa, neverovatne
španske plesače. Kako bismo se nazvali? Cirkus Eskudero, mislio je Fonso - kao ime čuvenog
flamenko gitariste. I tako su pričali o tome, dodajući jedan drugome flašu rakije, ali tati je ta
izmišljotina pomagala da lakše podnese stvarnost - sve do one noći kad nam je pomenuo
Hansa Fogela.
Nekoliko nedelja kasnije, posle mnogih opasnosti na nemačko-poljskoj granici, rodio se
Elgran sirko Eskudero di Andaluzija. Svi smo imali španske pasoše i lažne isprave. A što se
Fride i mene tiče, shvatile smo da su konji ipak mnogo bezbedniji od letećeg trapeza, te smo
preko noći postale Fransiska i Antonija. Čudesne španske jahačice.
Rastanak od Hansa i Mafenoj bio je tužan, iako sam osećala olakšanje dok su nam mahali
u znak pozdrava. Nedelju dana pre toga, Nemci su uhvatili jednog mladog partizana i obesili
ga o banderu, u glavnoj gradskoj ulici. Lokalna policija nije dozvoljavala da se leš ukloni. I
tako je taj čovek visio danima, kao upozorenje svima koji misle da se drznu i pridruže Pokretu
otpora.
U tatinoj glavi nije više bilo nikakve sumnje, rekao nam je, dok je gledao naša sveže
obojena varda, s natpisima Elgran sirko Eskudero. Fogelovi su, doslovce, rizikovali život zbog
nas. Postoji jedna romska poslovica koja glasi: Ko ti da prst, daće ti i celu ruku. Dobro, mi
nismo želeli da tražimo her Fogelu celu ruku, koliko god da bi je on rado pružio. Osim toga,
tata je čeznuo za zvezdama iznad glave.
- Romano drom!- osmehivao se on dok su se naša varda s ogromnim točkovima truckala
po drumovima u rano leto. - Romske staze!
 Neosvojiv grad

Pred leto 1940. Rudi se vratio u Berlin. Britanci nisu mogli da prodru do nas, kao što su doprli
do gradova na severu i zapadu zemlje. Gering, zapovednik Luftvafea, obećao je da engleski
bombarderi neće uspeti da probiju dvostruki prsten odbrane, i tada su te reči su ulivale
poverenje. Veselili smo se na ulicama kad je pao Pariz, a Hitler odvezen u Kancelariju Rajha,
na tepihu od cveća. Ne bi prošao ni dan a da mu ne čujete glas preko razglasa, treštanje koje
je dopiralo iz zvučnika u restoranima, bankama, kafanama - svuda gde su bili istaknuti
dosadni natpisi crvenim ili crmim slovima: Hier! Hören Sie di Führer-Rede. Slušajte Firera ovde!
Slušajte Firera ovde! Grlili smo se na igralištu. - Sieg Heil! Seig Heil! - klicali smo. Pozdrav
pobedi!
Osećaj sigurnosti koji nas je prožimao bio je varljiv, jer kako se ta godina, devetsto
četrdeseta, bližila kraju, shvatili smo da berlinske vazdušne odbrambene snage ipak nisu
dovoljno jake. U avgustu su, najzad, stigli bombarderi, terajući nas da bežimo u podrum -
četrdeset tri puta za četiri meseca. Pogođeni su Rajhstag, Ministarstvo propagande, Berlinski
zoološki vrt, Berlinska protestanstska katedrala. Od avgusta do marta išli smo na spavanje
preplašeni, ukočeni ležali u mraku i čekali da vidimo da li će noćni gusari, kako ih je zvao
Hitler, doći po nas. Posle proleća 1941, bombardovanje je uglavnom prošlo, i Berlincima je
laknulo, ali je oskudica počela da ujeda. Hleb je postajao sve sivlji, a red ispred duvandžinice
bio je trideset metara dug. Berlin raucht Juno!, razmetljivo su poručivale reklame na
autobusima. Berlin puši juno cigarete! Istina je da žitelji Berlina gotovo uopšte nisu pušili. A
jeli smo tako malo voća da nam je izbio neki kožni osip i počeli smo da ispuštamo gasove, za
šta je fati krivio žutu boju u našem surogat-maslacu. Sve je bilo dugorazredno. Kružio je
jedan vic o Jevrejinu koji je pokušavao da se obesi, ali nije uspeo zato što je kanap bio od
sintetike. A kad smo već spomenuli žutu boju, zvezde su odjednom preplavile Berlin; u
septembru su zvezde postale obavezne za Jevreje i svuda su se videle žute Davidove zvezde
prišivene na odeću s leve strane grudi.
I prizor ranjenika na ulicama postao je uobičajen. I sam sam jednom video vozove, na
železničkoj stanici Potsdamer.
U početku, bilo je neobično uzbudljivo gledati kako ranjenike služe nasmejane devojke iz
BDM-a s ogromnim metalnim čajnicima - sve dok nisu počeli da ih istovaruju na nosilima.
Gledao sam zaprepašćen, pitajući se kakve užasne rane leže ispod krvavih zavoja koji su
prekrivali patrljke. Zbog pobede točkovi moraju da se okreću! - vrištala su bela slova ispisana
kredom na vagonima. Tamo je bio i jedan stari pijanac, koji je, nagnut preko ograde
železničkog mosta, stisnutom pesnicom pretio vozovima;
 - Iz Francuske su nam stigle svilene čarape! Od Rusije imamo samo ovo. Prokleti Rusi!
Izem ti svilene čarape!
Odlučio sam da ne pominjem Eriki te vozove pune nesrećnika, jer se njen momak, Georg,
borio u tenkovskoj jedinici na Istočnom frontu.
Uprkos tim dešavanjima, koja su se zbivala negde daleko, život se, bar u našoj porodici,
odvijao uglavnom uobičajeno.
Stalne pobedeređale su se oko tri godine, tako da smo se u avgustu 1942, kako se bližio
moj sedamnaesti rođendan, opet u Berlinu osećali prilično bezbedno. Proletos nije bilo
mnogo bombardovanja. Pozorišta i barovi bili su još uveliko otvoreni, i čak je i zabrana plesa
na javnom mestu bila ukinuta. Sledećih nekoliko fenomenalnih meseci, dok je RAF
usmeravao interesovanje prema drugim metama, život u Berlinu vratio se uobičajenim
tokovima... Ali to neće dugo potrajati.
 La vida es buena!8

Sirko Eskudero postao je jednako poznat kao i Cirkus Petalo. Fonso je zamenio mesto s
Nanom Florijanom kao voditelj predstave, pa je tako Fonso bio zadužen za priču - pre svega,
ugovarao je zakup zemljišta gde ćemo održavati predstave i sklapao poznanstva s lokalnom
policijom, čemu mu se, istina, i moj tata ubrzo priključio, gotovo jednako dobar u španskom.
Tek što smo počeli, a tata je taj jezik počeo da govori kao da mu je maternji - kao što je
mogao na violini da odsvira melodiju koju je samo jednom čuo. U početku smo išli samo po
selima, ali kako se rat odužio, a publika navaljivala na nas, i mi smo se ohrabrili. Pravo smo
osveženje, rekao je tata, u nepreglednom moru jezivih strahota koje su ljudi priređivali jedni
drugima.
Ipak, nije sve bilo baš kušti. Nekoliko puta smo se gadno preplašili. Kao onda kad je
Gestapo došao da pretresa cirkus.
- Tražimo Jevreje - rekli su nam. - Prosto neverovatno, ali još postoje izdajnici spremni da
ih kriju.
Fonso je obavljao službene razgovore, dolivajući rakiju u metalne šolje, dok su se Pali i
Tamas krili u kutiji ispod svog varda, a tata je na toj kutiji ispisao, za svaki slučaj: Otrovne
zmije! Ne prilazi! Onda ih je Fonso, zajedno s njihovim psima koji su režali, proveo kroz šatore
i dao im besplatne karte za decu.
- No te preokupes!9 - rekao im je Fonso. - Nije nam ni na kraj pameti da krijemo te prljave
pacovčine!
Otišli su smejući se. Dosta ih je omekšao, ali svima nama je bila potrebna rakija posle
toga, da smirimo živce. Te iste noći, tata je naterao kepece da zakopaju svoje molitvenike,
jedan na nemačkom, a drugi na hebrejskom, u šumi.
- Ako vam Bog to zameri - rekao im je tata - onda on i nije baš tako dobar kao što mislite!
Ali to je ujedno bio i naš jedini pravi strah. Onako prerušeni, osećali smo se potpuno
sigurni. Postoji jedna romska poslovica: ne možeš da sakriješ mačku u džaku - kad-tad,
provirile joj kandže. Dokazivali smo, pune tri godine, da ta poslovica ne važi, a kad su u pozno
leto dani postali kraći, tata je razmišljao o zimi, čeznutljivo se sećajući livade koju smo
iznajmljivali u Grunevaldu. Tamo je bilo prelepo, naročito s jeseni, a bilo je dovoljno blizu
železničke stanice pa smo lako mogli da odemo do Berlina i zaradimo malo novca.
- I pozorišta i kafane još su otvoreni - rekao je tata, čitajući novine. - Tamo nije bilo
bombardovanja već više od godinu dana.
Onda smo upregli konje i krenuli prema Belinu, osećajući neku radost. Nazdravili smo na
španskom. - La vida es buena!
 Test hrabrosti

Tog leta, 1942, vreme je bilo divno, i čak i kad je stigla jesen, večeri su bile tople, opojne od
mirisa orlovih noktiju. Zato je tronedeljni kurs Odbrane, koji je organizovao Hitlerjugend, za
mladiće od šesnaest do osamnaest godina, trebalo da bude raj za odane članove - pečenje
kobasica pored logorske vatre pod nebom punim zvezda, blistavih i svetlih, što se presijavaju
poput bodeža. Ali moja tri godine duga ljubav prema Hitlerjugendu se već bila istrošila i
izanđala. Kao da se sve urotilo protiv nje: nove vežbe koje su više ličile na kazne, vagoni
krcati vojnicima koji su jedva disali od bolova i u gomilima pristizali u Berlin, moje sumnje u
stvarne motive našeg vođe, i prva sećanja na ljubav koju sam osetio prema Lili, posle više od
tri godine...
Ruku na srce, nikad nisam voleo strogu hijerarhiju u Hitlerjugendu, gde su najosetljiviji
momci neprestano kažnjavani, dok su oni najokrutniji napredovali i stizali do samog vrha.
Dečaci kao što je Martin Gorman, na primer, kog sam, nažalost, poznavao još iz škole. To je
jedan od onih koji uživaju da bubama čupaju nožice i gledaju kako im se telašca savijaju i grče
na zemlji, ili da trljaju koprivom lice mlađe dece iza spremišta za bicikle. Oni koje priželjkuje
her Majsen. Zato nimalo ne čudi što sam se užasnuo kad sam saznao da će on biti predvodnik
moje jedinice na tom tronedeljnom logorovanju.
Gorman nas je terao da puzimo tri sata kroz bodljikavo grmlje, da bismo odmah posle
toga radili čučnjeve, sve dok noge ne počnu da nam bride i nesnosno da bole. Trčali smo
kilometrima sve dok u grudima ne počne da nam gori, pa bismo, tako iznemogli, trčali još, jer
nismo bili dovoljno brzi. Plašili smo se predvodnika kao što je Martin i njihovih sitnih pakosti,
ali još više smo se plašili uvek budnih esesovaca, s onim mrtvačkim glavama na kapama,
dvema munjama na crnim uniformama i neiskrenim osmesima nalik ubodima noževa.
Jedna od Martinovih omiljenih vežbi bila je mutprobe - test hrabrosti. Svaki dečak koji bi
to položio dobijao je poseban nož u drvenoj kutiji. Zadatak je bio da se preskoči ograda
dvospratne seoske kuće, u nadi da će stariji dečaci biti spremni da nas uhvate u razapeto
platno. Svi smo bili prestravljeni, a jedan dečak, Ervin Kornelijus, toliko se uplašio da je
povratio na svoje cipele. Zatim se, kad je morao da skoči, od straha pomokrio u pantalone.
Zato ga je Martin naterao da hoda oko logora celu nedelju dana s natpisom glupi popišanko
oko vrata.
A bio je tu i švimtest. Video sam da nas Martin posmatra kako se prskamo u Hafelu,
opuštajući se od dnevnih obaveza, i pomno posmatra koji od dečaka ne zna da pliva, i
sutradan ih je pozvao na skakanje u vodu s deset metara visine.
 Njegove žrtve, noseći kacige i rančeve, morali su da skoče s kule u duboku vodu. Ne
znam ni dan-danas da li bi Martin ostavio Kornelijusa da se udavi da ja nisam skočio i izvukao
ga. Nije bilo lako spasti dečaka koji je, s onim natopljenim čizmama, bio težak kao tuč. Jedva
sam doplivao s njim do obale i izbacio ga iz vode. Lice mu je bilo prekirveno mrljama i
tačkama, a oči iskolačene, iskočile iz duplji. Taman kad sam hteo da počnem da mu dajem
veštačko disanje, on se, na moje veliko olakšanje, trznuo i ispovraćao mi mnogo rečne vode
po čizmama. Pogledao sam naokolo, očekujući da me Gorman izbičuje, ali on više nije bio tu.
Naš hrabri vođa je otišao.
Ervin Kornelijus nije bio na prozivci sutradan ujutru. Neki dečaci koji su vežbali čitanje
mapa i orijentaciju pronašli su ga u šumi, istog dana. Probodenog nožem časti. Ne njegovim,
naravno. Martin Gorman dobro se bio postarao da on ne bude privilegovan i da ga nikad ne
dobije.

Sredinom treće nedelje obuke, već smo svi pucali od zdravlja. Kad smo parkirali bicikle na
stanici Grunevald i strojevim korakom krenuli prema logoru, bili smo bledi kao da imamo
skorbut, lica sivih poput berlinskih ulica. Ali u međuvremenu smo, više od dve nedelje, obilno
jeli meso i povrće, i ja sam se, bez sumnje, lepo popunio. Sve vreme smo jeli i šumske bobice,
od čega nam se popravio i ten, a od hodanja po jakom suncu koža nam je poprimila
zlatnosmeđi ton, kao lišće bukve s jeseni.
Pripremali smo se za ratnu igru dve i po nedelje. Naravno, igrali smo bitku sa zastavam
još ranije, provodeći po ceo dan u šumi, puzeći i loveći „neprijatelje”. Takve igre obično bi se
završile obaranjem ruku između jedinica, i slabiji dečaci bi posebno zapinjali da se dokažu dok
njihove vođe stoje pored njih i huškaju ih. Ali vežba planirana za taj dan bila je ozbiljno
izviđanje, smišljena da podstakne naš apetit za pravu borbu, s pravim oružjem, pod budnim
okom iskusnog vojnog osoblja. Davno su prošli dani kad smo koristili vazdušne puške i
drvene ručne granate. Sad smo rukovali ubojitim oružjem - K 98 mauzerom i lakšim
mitraljezima - i glava mi je bila puna vežbi u polju i ukopavanja u rovove pod paljbom. Svake
nedelje smo imali nov slogan. Prve nedelje: Borimo se! Druge: Žrtvujemo se! A treće:
Pobeđujemo!

Naš crni steg s dvema izlomljenim munjama pobede mlitavo je visio na vazduhu bez vetra,
dok smo mi puzali iz šatora na jutarnje vežbe. Dali su nam „traku života” prethodne večeri,
tako da su posle na brzinu obavljenog doručka, koji se sastojao od šunke, trvdo kuvanih jaja i
švarcbrota10, „plavi” pojurili prvi da postave svoj štab u nekom skrivenom delu šume. Dali
smo im pola sata prednosti, a onda su, na vođin zvižduk, krenuli „crveni” pokušavajući da
preotmu zastavu od protivnika. Ako bismo pronašli neprijatelja u šumi, iscepali bismo
njegovu „traku života”, što bi značilo da je mrtav. Jednom „ubijeni u akciji”, morali ste da se
evakuištete s mesta bitke i sačekate groznu kaznu koju je vaš predvodnik smislio za vas, jer
kazna vam je sledovala za to što ste pogrešili i izgubili život.
 Bilo je vruće na jarkom suncu, a ja sam bio gola voda u smeđoj košulji. Oprezno sam
pronalazio put izvlačeći se iz grmlja bodljikavih kupina i trnovite žutilovke, sve vreme čučeći.
Ponegde, gde je žbunje bilo retko, vukao sam se po zemlji, na stomaku, prestravljen od
pomisli da će neko da me trgne za levu ruku, što bi samo po sebi značilo da me je neprijatelj
pronašao pre nego što sam našao ja njega. Posle nekog vremena izbio sam na čistinu
okruženu borovima i zastao da oslušnem. Ustao sam iz čučnja, osluškujući zvuke oko sebe -
iznenadni lepet krila ili pucektanje grančica - ali sve što sam čuo bilo je dremljivo zujanje
stršljenova i kreštavo graktanje sojki.
Onda sam čuo zvuk zbog kojeg je srce htelo da mi iskoči. Radostan zvonki smeh za kojim
je usledio pljusak vode. Zurio sam tamo odakle je zvuk dopirao i primetio na zemlji duboke
tragove točkova obrubljenih metalom, kao i niz mrtvih ježeva obešenih za zadnje noge na
komadu užeta razapetog između dve vrbe. A u daljini sam čuo setan ton violine. Namrštio
sam se gledajući u mapu, izgubljen. Nisam znao da sam stigao tako blizu reke.
 Kijanje

Govno ptice u letu nikad ne padne dvaput na isto mesto, govorio je tata. Zato nisam ni
očekivala da će onaj momak, gadža, ikad više da se vrati, iako bih lagala kad bih rekla da
nisam mislila na njega. U poslednje vreme sam mislila na Maksa, naročito sad kad smo
boravili blizu Berlina, i čeznula za njim svaki put kad bih videla Marka i Fridu zajedno.
Mislim da Frida u početku nije znala da se zaljubljuje u Marka. Punu godinu dana je patila
zbog teškog gubitka i mislila samo na Rola. Ali kako su meseci odmicali i prošla cela godina,
počela sam da primećujem kako Frida pogledom traži Marka kad bismo sedeli oko logorske
vatre, a zapazila sam i to da je pored njega mirna i spokojna. Nemojte pogrešno da me
razumete. Meni je drago bilo što se Frida zbližava s Markom i što niko više ne pominje
Markovu i moju veridbu. Samo nisam mogla da se oduprem tuzi koja me je ophrvala,
proistekloj iz svesti da me je ljubav samo okrznula i prošla.
Tog jutra, kad je Maks upao u moj život, Frida i ja smo bile vredne. Prvo smo isprazniile
zamku za jegulje koju smo bile postavile prethodnog dana. Jedva smo izvukle otežale korpe
iz reke i bile smo zadovoljne ulovom. Pani sapor, pržen, s belim lukom, bilo je omiljeno jelo
mog tate. Teglile smo vedro između sebe, krećući se nizvodno - usput zastajući da proverimo
zamke za kokoš - prema mestu na koje nas je poslao tata, da operemo kosu. To je bio njegov
zadatak, kad god bismo se negde ulogorili, da podeli reku - na mesto odakle uzimamo vodu
za piće i kuvanje, uzvodno, onda malo niže, za kupanje, i još niže, za pranje odeće.
Osetila sam bliskost prema Fridi, kakvu mesecima nisam osećala. Želela sam da je uverim
da nisam nimalo ljubomorna na nju i Marka, i tog dana smo pevale i pričale, kao nekad, pre
Rolove pogibije. Pošto je mesto bilo dobro zaklonjeno, skinule smo se gole do pasa, okačile
odeću na granje i gacale kroz vodu do jedne potpuno glatke stene. Pokvasile smo kosu,
praveći od svetlozelene sapunice gustu penu i cvrkutale kao dve ptičice. Iscedila sam kosu i
protegla ruke prema suncu, uživajući u opuštanju mišića posle čučanja na steni. Onda sam se
oprala ispod pazuha, sapunajući se gustom penom po vratu i grudima.
Frida se smejala upirući prstom:
- Pogledaj se, Lili. Narpavila si prsluk od balončića!
I to se desilo baš tad, u tom trenutku. Nešto sam osetila. Čudan drhtaj prošao mi je niz
leđa. Nešto ili neko me je posmatrao - potom sam čula kijanje.
 Mrtav si! Mrtav si!

Dve devojke gole do pasa, sa šarenim suknjama zadignutim tako visoko, da su im se vlažne
noge presijavale na suncu. Zaprepastio sam se kad sam je prepoznao, kao da me je pogodio
rafal, iznenadan silovit nalet krvi u lice. Nikad pre toga nisam video golu ženu. Znao sam da
treba da pogledam u stranu, ali nisam mogao da odvojim pogled s njenih čvrstih grudi i
tamnoružičastih bradavica, koje su se pomaljale kroz sapunicu. Izgledala je starije od one
devojke iz mog sećanja, bila je viša i privlačnija nego u toj uspomeni, s mokrom kosom koja
se spuštala do ispod struka. Jagodice joj više nisu bile onako detinje okruglaste, telo joj je
bilo zaobljenije, iako je i dalje bilo črvsto i mišićavo, kao u sportistkinje. I druga devojka se
smejala dok joj je voda curila niz lice i vrat, krivudajući kroz udolinu između grudi.
Zadržao sam vazduh dok sam izlazio iz lišća dlakave mlečike, otpuštajući pritom oblake
paperjastog semenja. Dve čudnovate korpe širokih oboda ležale su pored gleđosanog vedra
punog suvih i srebrnih jagulje, skliskih i sjajnih kao olovo. A pored tog vedra, nalazila se
gomila mrtvih ptica: jarebica, fazana, tetreba. Nije ni čudo što su devojke delovale tako
zdrave, jakih udova, mrkih poput sovinog perja. Zatvorio sam oči u neverici. Da li je to zaista
Lili, ta polugola devojka koja se smeje i proteže mišićave ruke iznad glave?
Šta je trebalo da radim? Deo mene želeo je da uzvikne njeno ime, ali ona bi pomislila da
sam neki nastran tip koji krišom gleda gole žene! Ne bi me se ni setila. Verovatno me nikad
nije ni pogledala kako treba. Ostao sam bez daha od uzbuđenja. Nisam se usuđivao da se
pomaknem, a onda me je nešto zagolicalo u nosu. Vezduh je bio pun semenja koje je letelo
na sve strane. Užasnut, rukom sam stisnuo nozdrve, ali sve više mi se kijalo...
Ona se iznenada trgla na taj zvuk, ali dok se okretala, sunce joj je zablistalo na zlatnim
minđušama i mogu da se zakunem da sam osetio kako mi srce probada bodež od svetla. Od
iznenađenja, razrogačila je crne oči. Kriknula je kao preplašena ptica. I ja sam počeo da
bežim, trčeći kroz grmlje kao lisica kojoj su lovački psi za repom. Odjednom, cela šuma je
oživela, kao da je moj strah pokrenuo razna šumska stvorenja. Zec je protrčao, prešavši mi
put, a jato vrana uzletelo je iz krošnji, glasno krešteći. Da li je to bila moja mašta, ili me je
nešto sustizalo, probijajući se kroz žutilovku, sve bliže i bliže? Gorelo mi je u grudima, peklo
me je grlo, a onda sam, najednom, osetio stravičan udarac. Pritisak drugog tela, koje je
naletelo na mene, obarajući me s nogu. U jednom trenutku ludila, pomislio sam da bi to
mogla da bude Lili, ali onda sam osetio kako me neko vuče za levu ruku i kida moju traku
života, i evo ga, moj neprijatelj je na meni, dok ležim licem nadole na šumskom tlu, s ustima
punim zemlje...
- Mrtav si, mrtav si, mrtav si! - urlao je taj pobednički dok mi je sedeo na leđima.
 Okrenuo sam se i ugledao znojavo lice Baldura Gernota, koji me je opkoračio, strgnuvši
mi traku života. Zakašljao se i pljunuo u žbunje, brišući usta rukavom.
- Nemaš sreće, stari - rekao mi je tad. - Ne bih voleo da sam na tvom mestu. Bogu hvala da
nisam u timu Martina Gormana!
 Divlji vepar

Frida nije čula njegovo kijanje, ali je dobro čula moj vrisak.
- Mora da sam dobila - prostenjala sam odjednom, presavijajući se dok sam lukavo gledala
natrag, prema rečnoj obali. Mladić je bio otišao, ali ja sam čula kako nešto lomi žbunje i lepet
krila uznemirenih vrana.
- Zvuči kao pobesneli divlji vepar - rekla sam. Frida me je zbunjeno pogledala, ali ja sam se
tako teatralno uhvatila za stomak da mi je predložila da krenem prema čergi, samo da
zamolim Marka da joj pomogne da odnese vedro s jeguljama. Zgrabila sam svoju odeću s
grane, spustila mokru suknju i otrčala kao što veštica beži od belog luka. Trebalo mi je da
ostanem sama.
U našem vardu imali smo jednu knjigu o prirodi. Fridi su se najviše dopali mladunci
životinja, a ja sam najviše volela vulkane. Sviđalo mi se što izgledaju bezopasno na vrhu, ali
duboko u zemlji lava neprestano ključa, stalno vri, i svi ti gasovi dižu se sve više, dok na kraju
magma ne izbije napolje a vatreni plamenovi suknu ka nebu. Upravo tako sam se osećala kad
sam tog dana ponovo videla Maksa. Kao da su sva moja osećanja bila potisnuta godinama,
pa sam spolja izgledala kao mirna planina. Ali ispod te površine, u meni, nikad nije prestalo
da ključa i iznenadni susret tog dana izazvao je erupciju. Sva sam vrila iznutra, kao flaša
gaziranog napitka, kao da ću svaki čas prsnuti od radosti.
Dok sam legala na uzanu postelju, sama u skučenom prostoru koji sam delila s Fridom,
samu sebe sam ubeđivala da je sve to čista glupost. Krili smo se od nacista skoro tri godine,
zavaravajući ih Sirko Eskuderom. Zar nije trebalo da otrčim kod tate i kažem mu da su vojnici
u šumi, umesto što sam drhtala na svom krevetu sa zgrčenim stomakom? „Ne možeš sedeti
na dve stolice”, često je govorio tata. Potom sam se setila šta se desilo kad sam sanjarila i
maštala o tom mladiću. I zašto sam sad stajala pred ogledalom, okrećući se i zagledajući se
sa svih strana, zašto sam zabacivala kosu, pitajući se da li sam još uvek dugačija od svih
devojaka koje je sreo? Odjednom, osetila sam kako mi gori lice. Šta se to dešavalo sa mnom?
Trebalo bi da me je sramota što me je gadža video kao od majke rođenu, ali ne - ja sam
zadizala bluzu i gledala kako moje dojke izgledaju u ogledalu.
Kasnije tog popodneva, Frida mi je prišla dok sam seckala povrće. Naslutila sam da će
nešto da me ispituje.
- Šta to radiš, Lili? Mislila sam da imaš ciklus!
Osetila sam da na obrazima imam crvene pečate, drugi put tog dana. Kad bismo imale
ciklus, bile smo marhime, nečiste, a ja sam, eto, seckala povrće, što inače ne bih radila. U laži
su kratke noge, tako je mama uvek govorila.
- Pa... pa, pogrešila sam. Mora da sam pojela previše borovnica...
Namrštila se. - Ali, Lili, nas dve nismo jele borovnice.
Moram da budem oprezna s Fridom, rekla sam sebi. Ona me suviše dobro poznaje.
 Dupla straža

Očekivao sam da ću morati da uradim pedeset čučnjeva odmah, jer sam izgubio traku tako
brzo. Ali Martin Gorman je bio zaokupljen drugim obavezama kad sam se vratio u logor, cerio
se i podilazio esesovcima kao pas koji moli za večeru, pa sam dobro prošao. Samo dupla
straža. Četiri sata umesto uobičajena dva. Moglo je da bude mnogo gore. Mogao sam da
budem kažnjen da stojim u ledenom Hafelu nekoliko sati, ili da trčim kroz koprive u kratkim
pantalonama, bosonog. Martin Gorman je umeo da bude veoma maštovit kad bi mu se
ukazala prilika.
Taj dan bio je poslednji dan naše tronedeljne obuke i trebalo je sutradan da se vratimo u
Berlin. Svi smo bili iscrpljeni, pa smo posle nekoliko horskih pesama iz pesmarice spustili
zastavu. Ljubomorno sam posmatrao kako moji drugovi puzeći odlaze u svoje šatore,
čeznući da im se pridužim, da se uvijem u vojničko ćebe, zatvorim oči i sanjarim o Lili. Ali
onda sam se brzo setio kako peku koprive i s lakoćom odbacio samosažaljenje.
Zamenio sam kratke pantalone dugim, obukao toplu jaknu i natukao na glavu crnu kapu
iz naše zimske uniforme.
Pred nama je hladna noć, što je dobro, pomislio sam dok sam prebacivao pušku preko
ramena i pripremao se za noćnu stražu. Spavanje na dužnosti bio je jedan od najgorih
prestupa na dugom spisku kažnjivih prekršaja u Hitlerjugendu, pa se takva udobnost baš ne
bi mnogo isplatila.
Još neko vreme bilo je bučno, puno smeha i udaranja o platnene zidove poređanih šatora
sa šiljatim krovovima. Ali ubrzo sam čuo samo tiho hrkanje, dok je neko svirao usnu
harmoniku. Duboko sam udahnuo aromatičan, bogat miris šume. I sad mogu da se setim tog
noćnog neba, vedrog i posutog zvezdama, sa Severnjačom sjajnom kao komadić stakla iznad
tankog luka mladog meseca. Mesec izvrnut na leđa lici na osmeh... Da li mi se on to smeje?
Odlučio sam da kasnije, kad se vratim kući, potražim svoj dnevnik, onaj u koji zapisujem
pesme. Stegao sam telo rukama, pretvarajući se da stežem Lili. Nisam već nekoliko godina
pisao pesme.
Dok se vatra gasila u tamnom koralnom sjaju, noge su mi postajale ledene, pa sam
odlučio da odem u prvi obilazak logora i jiroverim da nije došla slučajno neka divlja svinja koja
sad tu vršlja po šiblju. Znali smo da one umeju da protrče kroz logor, tražeći hranu iz šatora, i
mahnito projure zaplićući se o kanape. Zato sam išao naokolo teškim korakom, s baterijskom
lampom prigušenog svetla, prolazeći rovove u kojima smo ležali i vežbali gađanje iz puške,
pa zašao između šatora, kao što bi i svaki drugi odani pripadnik Hitlerjugenda kad je na straži.
Ja sam, međutim, u snovima opet bio na obali reke i krišom puzio ka onom dubokom
grlenom smehu. Napuštajući lišće mlečike koje je krilo Lilino skrovito mesto od znatiželjnih
pogleda, zadržavao sam dah i kradimice gledao...

Kasnije sam sebi objasnio da sam čuo sumnjive zvuke u šumi i slučajno se izgubio. Ali istina je
da nisam stvarno mogao da se setim šta se desilo te noći. Lutao sam među drvećem kao
mesečar, pitajući se kako sam tu dospeo. Usmerio sam baterijsku lampu prema kompasu,
koji se nekako našao u mom džepu. Da bih stigao do reke, trebalo je da krenem prema
istoku.
Čuo sam žubor vode pre nego što sam ugledao sjaj reke kroz drveće. Zastao sam, duboko
udahnuvši, opijajući se zemljanim mirisom punim minerala. Neko je tu, sasvim blizu, svirao
usnu harmoniku, a pas je resko lajao, iako je to mogla da bude i lisica. Obasjao sam lampom
red vrba pored reke. Oni obešeni ježevi više nisu bili tu. Ali još sam mogao da vidim ostatke
kanapa, koji se mlitavo ljuljao na stablu vrbe. Puzao sam, probijajući se kroz žbunje, sve dok
nisam zastao pred velikom, tajanstvenom crnom vodom. Nežni mesec isplivao je, kao u
nekoj igri, iz tamnih senki u moru zvezda. Nisam voleo reku noću. Zamišljao sam sve vrste
klizavih i ljigavih bića ispod površine kako izlaze iz rečne trave. Ali taj večernji prizor bio je
obasjan sunčanim svetlom sećanja, iznenađenjem pred prizorom Lilinog golog tela, blistavog
dok joj se voda slivala između dojki...
Ugasio sam baterijsku lampu, željan tog baršunastog crnila koje je nahrupilo odasvud,
kao nežan pokrov. Stigao sam na pravo mesto i zadrhtao iznenađen što mi naviru suze. I sad,
odjednom, kao da su sva potisnuta osećanja počela da me obaraju; moja mržnja prema
predvodniku, samoubistvo Ervina Kornelijusa, neviđena sreća što sam ponovo video Lili...
Čuo sam pljusak vode. Verovatno se praćaka riba, pomislio sam. Učinilo mi se da je zbog
mojih suza vazduh delovao tako uskomešan i promenljiv. Nešto ispred mene se pomerilo u
mraku. Uplašen, upalio sam lampu, dok je ljudska prilika preda mnom ustajala s glatkog
kamena na ivici vode. Tu, preda mnom, stajala je Lili, gledajući me i trepćući na zlatnom
svetlu.
- Zašto ti je tako dugo trebalo? - rekla je nežno, sa ljupkim naglaskom.
Nisam smeo da progovorim. Plašio sam se da ću pokvariti čaroliju. I, na kraju, šta sam
mogao da kažem strankinji za koju sam osećao da je poznajem ceo život? Rođeni smo da
budemo zajedno, želeo sam da izustim, ali to mi je zvučalo suviše naivno. Kao neka rečenica iz
holivudskog filma. Na bledoj mesečini, kosa joj je bila gotovo ružičasta, ili purpurna možda, a
oči toliko tamne da sam samo mogao da vidim blesak beonjača dok mi je prilazila, gazeći
kroz plitku vodu.
- Znala sam da ćeš doći. Čekala sam te.
Reći su kasnije navrle, kasnije, dok smo sedeli ispod zvezdanog neba, a Lili mi pričala
svoje božanstvene pripovesti: Priču o Šonu i Čakano i Kako su Cigani pronašli violinu. Doći će
vreme, rekla mi je, kad će mi pokazati kako se peku pačja jaja na lopati i deru vrane te se od
njih kuva jelo. Ali zasada...
Spustila je duge prste nežno na moje grudi. Ispružio sam ruke i stavio ih na njena ramena.
U svojim snovima, zamišljao sam da je Lili mekana i plišana, pa me je čvrstina njenih mišića
iznenadila. Naravno da su bili jaki. Kako bi inače mogla da uzleće i leti na trapezu? Ljubio sam
neke devojke i ranije. Zapravo, ljubio sam Sofi Fišer iz katedrale mnogo puta, i to mi se
dopadalo. Samo, kasnije, sasvim sam zaboravio na nju. Ali ovde, večeras - srce mi je tuklo u
grlu i jedva sam disao od uzbuđenja.
Očekivao sam da će da ustukne kao što su to druge devojke radile, ali Lili je ostala
nepomična, poluzatvorenih očiju, lica okrenutog prema mom. Vrat joj je bio topao. Mogao
sam da okusim njen znoj. I osetio sam poriv da je zagrlim, da je stegnem, čvrsto, kao odavno
izgubljenog prijatelja, da joj zagnjurim lice u kosu. Kad je iznenada zajecala, ljubio sam joj
usne, a ona mi je uzvratila, zasipajući moje lice poljupcima a vrat vrelim dahom, od čega sam
se prijatno ježio po leđima.
- Nisam te zaboravio - rekao sam.
Gledala me je, prstom prevlačeći po ivici moje vilice, pa načinila korak unazad, vukući me
za sobom, dublje u šumu. Spustila je ruku na moje usne, ućutkujući me, sve vreme napeto
posmatrajući dve prilike na drugoj obali.
- To su moj tata i Nano Florija - prošaputala je. - Ubiće me ako me zateknu s tobom.
Dvojica visokih muškaraca u dugim kaputima oprezno su se kretala s one strane reke.
Osećao sam kako joj srce tuče spram moga.
- Sad je mlad mesec. Mogla sam da pretpostavim da će doći da provere zamke. -
Odjednom me je zgrabila za revere, gledajući me u oči. - Nikom nećeš reći, zar ne? - Na
mesečini, oči su joj blistale. - Biće grdna nevolja ako kažeš.
Opet sam je zagrlio. - Šta da kažem? - promrmljao sam, sa usnama na njenoj kosi. Nisam
baš slušao. Bio sam pijan od njenog mirisa.
Zatresla je glavom. - Moram da idem. Mama će da se brine... Rekla sam da idem samo
da... napojim konje. - Stidljivo se odmakla. - To znači... znaš...
Nisam znao. Sve što sam znao bilo je da ne smem da je pustim da ode. Šta ako mi isklizne
u mrak i više je nikad ne vidim? - Gde da te pronađem? - upitao sam.
Oklevala je. - Kako da znam da mogu da ti verujem? - Iako su oni muškarci otišli, Lili je ipak
želela da krene. - Sve se promenilo. Ne mogu sad da ti objašnjavam. Ali nikom ne smeš da
kažeš da si me video. Nemoj nikom da ispričaš da me se sećaš odranije. Da li razumeš? Sad je
sve mnogo drugačije.
Ništa mi nije bilo jasno, samo sam je nežno ljubio u čelo. Bio sam njen rob. Uradio bih bilo
šta što bi mi tražila. - Obećavam - rekao sam.
Lili se nesigurno nasmešila, a ja sam se opet izgubio, opijenog srca i duše. - Imamo logor
pored reke. Pored jezera Hunkedele. Tamo je jedna poljana sa zelenom kapijom. Sad moram
da idem...
Pustio sam je protiv svoje volje, ali sam ostao tamo da stojim. Sevnula je očima prema
mladom mesecu, koji je sad bio prekirven oblacima nalik na dim. - Te avel bahtelo a son nevo -
prošaputala je. - Nek nam mlad mesec donese sreću.
I tako je otišla, nestajući u šumi, kao san koji nam isklizne kad se probudimo i ostavi
hladnoću i usamljenost za sobom.
- Nikad te neću povrediti - rekao sam mraku oko sebe.
- Možeš da mi poveriš svoj život.
 Tarantela

Nisam ni pipnula tarot otkad je Rolo umro. Nisam se usudila. Ali te noći, kad su svi pili oko
logorske vatre, ušunjala sam se u baba Sarin vardo. Pažljivo sam otvorila mali drveni
kredenac pored njenog kreveta i izvukla vrećicu od izvezene zelene svile pa zapalila šibicu.
Svetlost sveće obasjala je jarke boje karata - smaragdnozelenu, skerletnu i zlatnu. Promešala
sam ih i presekla, opet promešala i presekla. Slike na njima bile su zaslepljujuće kao što sam
ih se sećala, i nisu izazivale onu uzdrhtalost kad sam ih dodirivala. Krenula sam prema
vratima i razmakla zavese. Baba Sara je bila zaspala, ćebetom pokrivena ispod vedrog,
hladnog neba, i mogla sam da čujem tatu i Nana Florijana kako štimuju violine prema
harmonici.
Imala sam veoma dobar osećaj kad sam ponovo uzela karte. Duboko sam udahnula i
poređala ih... I baš kad je trebalo da okrenem prvu kartu, predomislila sam se. Čula sam
violine oko vatre, živahno su zasvirale, a ja sam silno poželela da zaigram. Želela sam da se
istutnjim igrajući nešto divlje i sanjalački, nešto kao tarantelu. Tarot znači put. Kraljevska
staza života, kako je baba Sara govorila. Skupila sam karte i vratila ih u vrećicu. Ako su se
nada mnom i skupljali crni oblaci, nisam to želela da znam. Htela sam samo da igram. Da
zaboravim budućnost i živim za sadašnjost. Opet sam videla svog viteza štapova i nisam
želela da brinem ni zbog čega. Ne te noći. Možda i nikad više. Jer u svom srcu sam znala da,
koje god mračne karte mi pokaže tarot, nikad neću birati sigurnost umesto ljubavi.
 Neobičan tovar

Svežinom i prolećem odisao je svaki moj korak dok smo, sutradan ujutro, marširali kroz
stanični tunel, pa uzeli bicikle koje smo, tri nedelje ranije, ostavili ispred stanice. Stanica
Grunevald upadljiva je građevina zasvođenog ulaza, nalik na kapiju zamka. Vazduh je prožet
jesenjom hladnoćom i dah mi izgleda kao mlečna magla. Ne smeta mi hladnoća. Meni je
toplo. Svaki put kad pomislim na Lili, osetim potres, kao tla mi neko zarije srebrn nož u rebra.
Preplavljen sam ljubavlju prema svemu. Radosno se osmehujem damama iz Crvenog krsta
koje stoje ispod ogromnog sata deleći tople napitke grupi esesovaca u crnim čizmama s
visokim sarama. Pitam se šta oni tu rade i primetim da se okupila masa ljudi, uglavnom žena s
decom. Smeju se i prete pesnicama.
- Pogledaj samo te besramne Jevreje! - viče dečačić s prugastim šeširom. On čvrsto drži
majku za ruku i govori to krijući se iza njenih vunenih čarapa, dok mi prilazimo. - To je samo
gomila beskorisnih proždrljivaca!
Zastajemo na komandu našeg predvodnika i okrećemo se da gledamo, baš tamo kuda
dečak upire prstom. Kompozicija od sedam stočnih vagona odvučena je na slepi kolosek,
desno od stanice, i vojnici na silu guraju unutra gomilu ljudi i dece. Obeleženi su žutim
zvezdama, imaju i oznake s brojevima. Neki muškarci nose furune, a žene šivaće mašine u
kutijama i jastuke. Svi su bledi, uplašeni i umorni. Oči su im crvene. Okupljaju se kao vrane,
usplahireni, lepeću kaputima kao krilima. Deca plaču. Voz brekće i zviždi nestrpljivo,
izbacujući oblake pare u ledeni vazduh.
Jedan esesovac istupa napred. Iz ruku starije žene istrže jastuk rasporivši ga nožem, a iz
njega izleće perje i pada kao rani sneg. Iz jastuka ispada ogrlica. Posrebrena četka za kosu.
Fotografija u pozlaćenom ramu. Oficir uzima bič i počinje da bije ženu, ona pada. Staje joj
jednom nogom na vrat, traži još dragocenosti. Razgleda njenu četku za kosu, znatiželjno. -
Sviđa mi se - kaže.
Onda, smejući se, sklanja čizmu sa ženine brade i gazi fotografiju, okrećući stopalo u
mestu, kao da gasi cigaretu. Čujem lomljavu stakla. - Ustaj, kurvo lopovska!
Stežem dršku noža. Zašto nema nikog da joj pomogne? U tom trenutku ugledam vojnika.
Njegov mitraljez oslonjen je na vagon. Dok puši, na cigareti blesne jarkonarandžasti krug, koji
onda izbledi. On se ne smeje. Ruka mu počiva na pušci, a pogled na Jevrejima.
Drhtim. Sunce izlazi iza oblaka, plaveći stanicu bledim jesenjim svetlom. Tresem se.
Svetio je, ali neme topline.
 Lili Marlen

Kako sam više i mogao da se vratim starom životu? Vidik mi se sasvim promenio. Izgubio sam
nekadašnje orijentire tih prvih nedelja posle susreta sa Lili. Nestali su u izmaglici radosnih
susreta u Grunevaldu. Bilo je lako pobeći od stvarnosti. Većina muškaraca već je bila u
Vermahtu, tako da su momci iz Hitlerjugenda preuzimali poslove konduktera, železničara,
poštara. Uskoro nismo više ni išli u školu. Nikada se ranije nisam osećao tako slobodnim.
Sve što se dešavalo bilo je vezano za moje viđanje s Lili, i ubrzo sam udesio život tako da
se sve vrti oko nje. Volontirao sam kao poštar sa skraćenim radnim vremenom, jer sam
pretpostavio da ću tako imati više slobode nego ako se zaposlim kao kondukter u vozu.
Zapostavio sam sve svoje prijatelje. Jurio sam biciklom po kraju, da što pre dostavim poštu, i
čim bih isporučio poslednje pismo, odleteo bih kao vihor do stanice Grunevald u zapadnom
predgrađu.
Vožnja je bila očaravajuća, strmoglavio bih se nadole do Kurfirstendama, ili do Kudama,
kako su Berlinci prozvali našu otmenu aveniju, punu radnji, da bih se onda okrenuo prema
zapadu, prošavši kroz povrtnjake koji su nekad bili parkovi, kraj uličnih svetiljki kamufliranih
tako da liče na drveće. Bio sam opijen tim treperenjem, ošamućen od ljubavi i stalno
nasmejan, toliko da je tetka Ida postala sumnjičava, naročito pošto su vesti o ratu bile sve
gore, iz dana u dan.
- Ne shvatam zašto si tako srećan, Makse - rekla je umorno uzdahnuvši, pa ostavila
Frauenvarte časopis. - General Romel želi da doniramo svoje svadbene velove za naše odrede
u Africi.
Muti je delovala zgranuto. - Šta će im to, Ida?
- Izgleda da im je ponestalo mreža protiv komaraca.
Zadovoljno sam groknuo, pri pomisli na ljude generala Romela kako leže ispod
nevestinskih velova. Tetka me je začuđeno pogledala kroz polukružne naočare. Smrknula je.
- Nešto se dešava sa ovim momkom - rekla je.
Istina je, mislio sam, dok me je preplavljivao osećaj sreće. Bolestan sam. Bolestan sam od
ljubavi! Bilo mi je žao i muti i tetka-Ide - što su bile suviše stare da dožive strast. Onda sam u
sebi precrtao tetka Idu, jer nisam, naprosto, mogao da zamislim da je ona ikada bila kadra da
voli.
Nikad nisam upoznao nekog kao što je Lili. Ni zbog koga se nisam osetio tako živim. Sve
je mirisalo jače, bilo ukusnije, boje su postale jarkije. Video sam prirodu Lilinim očima. Kasnije
kad sam se prisećao, najviše uspomena naviralo je upravo iz ih dana u Grunevaldu, više nego
na bilo koji drugi preriod iz svog života. Kako smo hvatali rečne pastrmke i pržili ih na lopati.
Kako smo urezivali imena u koru drveća i crtali srca oko njih. Kako smo odsecali pramenove
kose i uplitali pepeljastosmeđe i crne vlasi.
Već smo se viđali više od četiri nedelje kad sam prvi put pojeo hoči-viči. Bio je novembar,
najbolji mesec za taj specijalitet, kako mi je Lili objasnila. Kad se ježevi podgoje pre zimskog
sna. Posle tri godine nestašice hrane, navikao sam da jedem neobičnu vrstu mesa. Muti mi se
klela da je u dvorištu našeg mesara videla zaklanog magarca. Zato, kad mi je Lili predložila da
probam ježa punjenog sremušem i pečenog na ražnju, u glini, nisam se dvoumio i jedva sam
čekao da probam.
Posebno sam bio srećan tog poslepodneva dok sam vozio bicikl prošavši pored velikog
sata na ulazu u stanicu Grunevald. Čuo sam prepoznatljiv Firerov glas preko razglasa, dok
sam pričvršćivao nogavice štipaljkama ispod kuhinjskog prozora.
Uprkos nemačkim gubicima na Istočnom frontu, Staljingrad je pred kapitulacijom!
Bogu hvala, pomislio sam. Gering je rekao da je najgore prošlo. „Za Božić će biti ukusne
hrane”, poručio je on. Raspoloženje građana Berlina stalno je išlo gore-dole, ali mene je
tešilo što možda neću biti mobilisan ako se na Istočnom frontu sve odvija kako treba. Pao mi
je kamen sa srca. To što sam nekad želeo da učestvujem u ratu kao da je bilo u prošlom
životu. Najzad, ko bi, iole zdrave pameti, radije ratovao nego da provodi popodneva pekući
hoči-viči na tihoj vatri?
Doterao sam bicikl vozeći oko stanice, do bočnog zida pored grma božikovine. Metalni
parkinzi za bicikl davno su popeli da nestaju, zajedno s ogradama koje su oivičavale parkove.
Skinuo sam štipaljke kojima sam hvatao nogavice kako mi se ne bi uplitale u točkove, i
gledao preko zida na ranžirnu stanicu. Peron 17. Isti kolosek na kome sam video Jevreje.
Pomenuo sam tetka Idi šta se desilo. Po Berlinu su kružile stravične glasine o tome gde su
završavali ljudi sa žutim zvezdama. Doskora ih je bilo svuda po ulicama, a sad ih bezmalo
nigde nije bilo. Tetka Ida je odmah odbacila te priče. Muka joj je, kako je rekla, od praznog
brbljanja, od izmišljotina tih ljudi koji ne razumeju šta sve Hitler čini za otadžbinu. Verovatno
su ih raselili po nekim logorima, gde će moći da žive svi zajedno a da nam ne smetaju. Zar
nisam video žene kako nose šivaće mašine? Podsmevala se:
- Nećeš valjda ohrabrivati ljude da nose šivaće mašine, a onda ih ubijati. Pobogu! Ovo je
dvadeseti vek! Završićeš u zatvoru ako ne prestaneš kao papagaj da ponavljaš tu groznu
propagandu.
Želeo sam da joj verujem. Međutim, u poslednje vreme počeli su da se pojavljuju razni
leci, tajanstveno spuštani na tramvajska sedišta, ili nevidljivim rukama ubacivani u poštanske
sandučiće. Neviđeno zlo će zadesiti naš narod ako ne preuzme odgovornost i ne suprotstavi se
uništavanju koje vrše Hitlerove zveri, za čim je sledio podroban opis deportacije Jevreja.
Na ranžirnoj stanici bilo je jezivo tiho. Nisam više želeo da gledam tamo. Tetka je sigurno
u pravu... ali zašto se onda pojavljuju ti leci? Skinuo sam kapu od uniforme i ćušnuo je u džep,
da bih zatim požurio kroz tunel u zadnjem delu stanice, zviždućući omiljenu pesmu, tiho, za
sebe:

Vor der Kaserne vor dem grossen Tor;

Stand eine Laterne, und steht sie noch davor...
La la lala lala... la la lala laaaa...
Mit dir Lili Marleen...
 S tobom, Lili Marlen... Obećao sam sebi da ću naučiti napamet tekst. Savršeno! Ta
nemačka ljubavna pesma postala je tako popularna baš u vreme kad sam ponovo sreo svoju
Lili.
 Pauk i muva

Lili mi je rekla da je pronašla posebno mesto za naše tajne sastanke, duboko u Grunevaldu.
Naučio sam šta je patrin, skup znakova koje su Romi ostavljali lutalicama da bi im pokazali
put: savijene stabljike cveća, šuplje kosti, ostaci krpa vezani za stub na ogradi. Nije mi više bio
potreban kompas, sad kad sam znao da se orijentišem gledajući u sazvežđe Veliki medved,
kako bih pronašao Severnjaču. Ostavljala mi je trag. Rekla je da uvek krenem od klade, koju
smo zvali drvo koje ševa, na samom kraju jezera Hundekele.
Čim sam ugledao krpu sa cvetnim šarama kako visi sa srebrne breze, znao sam da sam na
dobrom tragu. S nelagodom sam pogledao u nebo. Bilo je preteče prljavožute nijanse, kao
pergament. Obećavalo je kišu. Pažljivo sam osmotrio blatnjavu zemlju tražeći na njoj sledeći
znak, smešeći se maloj streli napravljenoj od belih oblutaka.
Šuma je mirisala na borovu smolu i pod čizmama su mi pucketale četine, dok je prskala
kiša, kapljući mi onako ledena, nalik zmiji, niz vrat. Naredni znak bila je nežna linija kamenčića
koji su skretali ulevo. Sad su, umesto borova, u šumi preovladale bukve i njihova masivna
srebrna stabla izdizala su se iz korenja. Znao sam da sam na dobrom putu. Tu sam gledao
glatko stablo na kojem sam bodežom urezao naša imena. Rekao sam tada da su stabla bukve
kao stubovi u katedrali, a Lili se na to nasmejala i rekla mi da sam pravi-pravcati primerak
onih što žive u zidanim kućama. Zar ne znam ja, pitala me je, da je korenje drveća nalik
čvornovatim šakama starog džina, a da su ogromna ravna stabla - njegove ruke? Nikad nije
nogom kročila u crkvu, ali ipak je verovala u Bogorodicu i Saru la Kali - Crnu Saru, svetiteljku
Roma - kao što je verovala i u tri duha, u duhove predaka, i u đavola, koga su Romi zvali
beng. Mislio sam da veruje u previše njih, ali ništa joj nisam rekao.
Pažljivao sam posmatrao žbunje kako bih našao naredni trag. Sjajnozelena ptica
zablistala je preprečivši mi put podrugljivim zviždukom, dok je prva, krupna i teška kap kiše
udarila o zemlju rasprskavajući se; čuo sam kako u daljini grmi. Prvo sam pomislio da sam
ugledao mladunče ježeva koji idu preko čistine. Jednog sam nežno dodirnuo nogom. Shvatio
sam da su to, zapravo, čaure pitomog kestena, poređane jedna za drugom, i da moj put vodi
preko zakržljale trave. Duboko sam udahnuo dok su mi se uzrujanost i mučnina podizali iz
stomaka. Kiša je padala ukoso. Požurio sam preko livade, šutirajući u stranu male čaure, u
trku.
Udisao sam raskošan miris pre nego što sam ugledao crveni ambar, šćućuren u rupi i
okružen glogovim žbunjem, na kom su poput vatre gorele grimizne bobice. Možda je u
sećanju svaki događaj obojen ružičasto, ali šuma kakve se ja sad sećam plamtela je u jarkim,
sjajnim bojama, uprkos oluji koja je nadolazila. Evo ga, mislio sam, ushićen. To je Lilino tajno
mesto. Ljubičasta munja zasvetlela je dok sam podizao zarđalu rezu. Zastao sam, brojeći
nekoliko sekundi, sve dok nisam čuo udarac groma. Oluja se približavala i dok sam gurao
vrata, vetar je uskovitlao opalo lišće.
Unutra, u ambaru, bilo je mračno, sem svetla od plamena koji je pravio odsjaj na
suprotnom zidu, ispod praznog korita za seno. Zalupio sam vrata koja je gurao vetar i našao
se u potpunom mraku, iz kojeg su se polako pomaljale slike: bale sena, polomljen alat,
lopate, kose. Omirisao sam. U vazduhu se osećao neki sladostrastan miris, koji je odudarao
od vonja mokrog sena i kravlje balege. - Lili, gde si?
Nežan zvonki smeh dopirao je odozgo, iznad mene. U tom trenu zasvetlela je munja i
iznenada se zabeleo zid ambara, kao filmsko platno, jednom, pa još jednom, pa treći put.
Onda sam je ugledao kako kleči gore na seniku. Gledala me je zažarenih očiju.
- Kako si se popela?
- Uza zid. Uplašila sam se. Videla sam pticu, vesnika kiše.
- Vesnika kiše?
- Zelenu žunu. Tata kaže da ona uvek donese kišu.
Osetio sam se ludački srećnim. - Mislim da sam je i ja video! Svetlozelena ptica koja peva
kao da zviždi.
Lili ju je oponašala.
- Tata kaže da je ona šaljivdžija koji zvižduće, jer je crvena i zelena, i zvuči kao da se smeje.
Ima i prijatan kutak zaštićen od kiše. Isto kao ovde gore. Dođi, popni se. Možeš da se
podupre nogama gde hoćeš. Ježevi još nisu gotovi.
Zagledao sam se u prazan zid, pitajući se da li je mislila da se podupirem nogama o
zarđale eksere i kuke.
- Nisam pauk, znaš.
Zavodljivo mi se osmehivala.
- Ali zato sam ja pauk, a ti muva - rekla je. - Isplela sam mrežu u koju sam te uhvatila i sad
hoću da večeram. - Kleknula je pored drvene ograde i pokazala mi naniže. - Tu, na podu su ti
merdevine, ako želiš...
Sagnuo sam se i podigao merdevine, već zasut kišom sena, pa ih oslonio na senik. Munje
su zableštale i zamrle. Zatim je udario grom. Nije sklanjala pogled s mene dok sam se vešto
uspinjao. Mislio sam da će mi srce izgoreti.
- Stiže pauk.
Opet je blesnula munja. Lili je sklopila oči, brojeći sekunde.
- Jedan hoči-viči... dva hoči-viči... tri hoči-viči...
Oluja je sad već bila tu, bezmalo tik iznad nas.
 Tamna bobica

Želela sam da me Maks nađe. I sad sam ga zavodila. Šta se to desilo sa mnom? - pitala sam se.
Dobro sam poznavala stroga pravila svog plemena, i ovo je svakako zabranjeno... bilo s kim
raditi... a kamoli s jednim gadžom. Mora da sam poludela, ali ljubav jeste vrsta ludila, tako je
jednom rekla baba Sara. A nisam mogla protiv nje, protiv ljubavi. Jedva sam disala od žudnje,
toliko sam ga želela. Drhtala sam dok se peo uz merdevine. Rekla sam sebi kako moram da
prestanem. Nisam smela da dopustim da se to dogodi... Ali nisam mogla da se zaustavim.
Možda sam mogla da se zaustavim pre nego što je počelo... Ali tad... toliko dugo sam to
čekala. I znala sam da je pogrešno... ali više nije bilo povratka. Možda su kupine bile kap koja
je prelila čašu, ili možda kupine i grmljavina zajedno...
Na tu ideju sam došla jer je Maks želeo da sazna nešto više o patrinu, o znacima koje mi
Romi usput opstavljamo jedni drugima. Tako sam pronašla stari crveni ambar. Onog trenutak
kad sam otvorila vrata, znala sam da će to biti naše tajno mesto. Planirala sam ovaj dan
temeljnno: tragove, vatricu, hoči-viči, zrele kupine. Bila sam veoma umešna i dovitljiva. Kao
što sam već rekla, ljubav je vrsta ludila. I ukoliko je sami ne osetite, nikad nećete razumeti
ono što ljubavnici rade.
Izazivala sam ga, namerno, držeći sjajnu kupinu između prstiju dok se peo. Sećam se
svake, najmanje pojedinosti. Klečala sam na seniku. On se popeo i čučnuo pored mene,
vadeći mi slamke iz kose i zagrizao kupinu između mojih prstiju, zubima mi dodirujući i kožu.
Njen sok prsnuo mi je po vratu i počeo da curi, u tankom mlazu, kao krv. Onda se polako
nagnuo prema meni. Liznuo sok. Jezik mu je bio topao, klizav, ali i pomalo hrapav. Mislila
sam da će mi srce stati.
- Ovo je najslađa kupina koju sam u životu probao - rekao je.
Gledala sam u njega. Kapi kiše na kosi svetlucale su mu poput zvezda. Stavila sam kupinu
među zube i jezikom je nežno utisnula u njegova usta.
- Mej kali i muri mejgulji avela - prošaputala sam dok su mi usne još uvek bile na njegovim.
Onda je on zatvorio oči, progufžo kupinu, pa liznuo sok s mojih usana. Njegov topao dah
mirisao je na voće. Od boje njegovog glasa prijatan drhtaj skliznuo mi je niz leđa.
- Šta to znači?
- Što je bobica tamnija, to je voćka slađa - rekla sam mu.
Ponovo je sevnula munja. Još jedan udar svetla. On uzima moju glavu i drži je kao da je
nešto najdragocenije na svetu, i provlači svoje hladne prste kroz moju kosu. Za mene svet
prestaje da se okreće. Zagledala sam se u njegove oči, plave kao različak.
- Ne mogu da prestanem da mislim na tebe, Lili. Ne mogu da prestanem da te sanjam...
 Polako spušta ruke sa mog lica, niz vrat, niz otvor na mojoj bluzi, izvlači pantljiku i
razvezuje je, uvlači ruke unutra. Želim da mu kažem koliko ga volim. Kako se osećam, koliko
me čini srećnom. Kako, kad pomislim da ne mogu da osetim ništa više od toga, i da osećanje
ne može da bude jače, ono se razbukti još veće i snažnije. Ali, umesto toga, on me ljubi...
Na prekretnici sam, uhvaćena, zarobljena između onda i sada. Obnevidela sam od
iznenadnog bleska munje. Jedan hoči-viči... Skidam mu košulju preko glave, ne otkopčavajući
dugmad. Koji trenutak kasnije, zidovi ambara počinju da podrhtavaju. Čujem kako vetar trese
krošnje drveća. Stara Lili zameniće svoju košuljicu, svoju kožu. Evo me, na platformi trapeza,
drhtim stojeći na ivici skakaonice, čekam da se bacim u tamni bezdan, da sletim. Na granici
sam. Na obali. To je zanos. To je strah. Zadržavam dah i skačem s mesta koje je predstavljalo
moju bezbednost u plišani mrak velike šatre. Ali znam da sam ovoga puta dobro procenila.
Maks će biti tamo, čekaće me i uhvatiti. Znam da me neće izneveriti. Poveravam mu svoj
život. Kad se vratim na svoju prečku, na kojoj se opet osećam sigurno, znam da više nikad
neću biti ista.
 Šon i Čakano

Maks me nežno miluje po kosi. - Drugačije izgledaš - kaže mi.

Sklanjam njegove duge šiške sa čela, milujući ga prstom duž oboda lica.
- Jesam drugačija. Mi smo kao Šon i Čakano. Rođeni smo jedno za drugo.
- Šon i Čakano?
- Mesec i zvezda. Zažmuri, ispričaću ti priču. A kad završim, hoči-viči će već biti gotov.
On uzdiše i smešta udobno glavu u moje krilo.
- Nemoj da zaspiš - kažem mu.

Jednom davno, rodio se princ kog su roditelji nazvali Šon, jer je na glavi imao znak meseca.
Iste noći, rodila se ijedna romska devojčica, kovačeva ćerka.
- Nazvaćemo je Čakano - rekao je kovač, jer je na njenoj glavi blistala zvezda.
Sad, Šon je bio bogat, a Čakano siromašna, a ipak, oni su izgledali potpuno isto, slični kao
jaje jajetu, kao talasi u vodi, jedino je Šonova koža bila krem-bela, a Čakanina prelepo smeđa.
Tog istog dana, Čirikli, čarobna ptica, posetila je kralja i ovako mu rekla:
- Tvoj princ oženiće se kovačevom kćeri, jer da na njegovom čelu ne blista mesec, a na
njenom zvezda, oni bi izgledali sasvim isto, kao dva klasa žita u celom polju.
- Nikad! - zaječao je kralj. - Cikli ciganska kći da bude žena mog sina? Nikad!
Te iste noći, podli kralj je pozvao svog odanog slugu.
- Povedi cigansku kćer u šumu. Ubij je i ostavi njeno telo vukovima!
Istina je da je sluga bio odan kralju, ali se i bojao Boga. Zato je korpu u kojoj je ležala beba
obmotao vunom i spustio u reku, onda uzeo svoj lovački nož, posekao se i rasprskao krv po
svojoj košulji kako bi prevario kralja.
Sutradan je žena starog ribara skupljala trsku pored reke i ugledala malu korpu u vodi.
Začula je bebin plač. Dograbila je kurpu i otrčala mužu.
- Mužu moj! - viknula je. - Pomuzi kozu i raspali vatru! Pronašla sam dete hladno kao sama
smrt, sa zvezdom na čelu.
Godine su prolazile, i Čakano je izrasla u lepu i dobru devojku. Jednog dana kralj je doveo
konja do reke da ga napoji, i gle, tu je zatekao Čakano kako s majkom pere veš.
- O, ribareva ženo - rekao je kralj. - Da li je ova lepotica sa zvezdom na čelu tvoja kći?
- Podigla sam je kao da je moja, o, kralju - odogovorila je žena - jer sam je našla kako plovi
rekom.
 I tako je kralj saznao da je prevaren.
- Devojko - rekao je Čakano. - Moram da pošaljem pismo kraljici, da ne brine ako se vratim
dockan iz lova. Ako stigneš do mog zamka pre sumraka, daću ti dva zlatnika.
Onda je kralj izvukao pero i zapisao poruku.

Draga kraljice,
Ovog glasnika, ovu devojku, odmah naredi da ubiju, jer ona je, zapravo, prerušena
veštica koja želi da usmrti našeg sina.

Tako je Čakano krenula put zamka, pevajući. Kad je stigla na odredište, odjednom se
našla u vihoru ptičjih krila; na nju se stuštila ptica Čirikli i zgrabila pismo. Odnela ga je, vinuvši
se visoko, na vrh drveta i služeći se magijom izmenila tekst:

Draga kraljice,
Neka se naš sin oženi ovom lepoticom pre sumraka, jer ona je kći bogatog kralja, i ja
želim da se naša dva kraljevstva ujedine.

I tako je ptica, doletevši do nje, vratila devojci poruku, pravo joj je spustivši u ruku. Čim je
kraljica pročitala šta piše, pozvala je sveštenika i odjurila u kapelu.
Dok je jahao kući, kralj je ugledao kako gori svetlo iza prozora oslikanih u bojama. Odmah
je sjahao i otrčao, brzo, koliko ga noge nose do vrata kapele, pa ih širom otvorio. A tamo, na
visokom oltaru stajao je princ pored ciganske kćeri, dok je svedost sveća obasjavala mesec i
zvezde na njihovim čelima.
- Proglašavam vas mužem i ženom - rekao je sveštenik.
Na te reči kralj je vrisnuo, toliko glasno da je popucalo staklo na ružičastom prozoru iznad
oltara. Dovoljno glasno da popucaju zidovi njegovog tvrdog, opakog srca. I kako je odjek
kraljevog samrtnog krika jenjavao, ptica Čirikli pevala je stojeći na gredi, a sva zvona u
njihovoj zemlji radosno su zvonila.

Završila sam priču. Ježevi su gotovi. Pečeni hoči-viči, slasni i sočni. Maks gleda kako skidam
glinu s njih. Pokazujem mu kako u glini ostaju bodlje i koža. Gledam ga kako puni usta. Nisam
sigurna da li mu se sviđa.
- Daj, bože, da u loncu uvek imaš ježa - kažem.
Kad sam izašla iz crvenog ambara, videla sam da je kiša prestala. Oblaci su nestali, nebo
se izbistrilo, a zalazeće sunce boji jesenje lišće u zlatno. Nebo kao da gori. Kao da nisam
živela do tog trenutka. Taj dan pamtiću dok sam živa.
 Pire od kupusa

Moj bicikl imao je krila kad sam jezdio niz tunel ispod Rudama. Bilo je teško poverovati da je
nekada bio osvetljen neonskim svetlima, sad kad sam u daljini gledao vijuganje beličastog
ivičnjaka. Već je prošlo šest sati i bilo je sasvim mračno, sem što bi povremeno blesnule
varnice prigradskih vozova. Morao sam da upregnem sva svoja čula i budem stalno na
oprezu. Ako se izuzmu plavičasta svetla, tramvaji su bili skoro nevidljivi.
Privezao sam bicikl za oluk, jer naše ograde više nije bilo. Onda sam se kao bez duše
popeo uz stepenište, preskačući po dva stepenika. Više nije bilo ni stepenišne ograde, ali u
tom trenutku to mi nije smetalo, osećao sam se kao da mogu da letim. Iz salona je dopiralo
užasno sviranje kompozicije Za Elizu; to je jedan od tetkinih učenika drndao po klaviru. Samo
da me ne vide, mislio sam cereći se i krišom ušao u kuhinju, na vrhovima prstiju.
Otvorio sam vrata, uz uobičajeno kreštanje papagaja - Hajl Hitler! - i video naše dve
sluškinje slovenskog porekla, Mirku i Ljudmilu, kako probiraju listove uvelog kupusa u
sudoperi. Nije bilo vaatre u ognjištu i bilo mi je žao snuždenih devojaka u tankim
džemperima. Tetka ih je dovela s biroa za nezaposlene. Berlin je, inače, u to vreme bio
preplavljen barakama u kojima su bile smeštene hiljade ratnih zarobljenika. Te devojke su,
bar, imale pristojan krov nad glavom, sad kad je počela zima.
I Grethen i njena najbolja drugarica Margot bile su u kuhinji, i činilo se da im je onako
ušuškanim u smeđe kožne jakne koje su obukle preko zimskih uniformi bilo toplije nego
sluškinjama. Pile su veštačku oranžadu, napravljenu od sočnih kriški repe koje smo dobili kao
sledovanje, za vreme nestašice šećera. Margot je, primetio sam, još nosila beretku od
uniforme, koju je naherila na jedno uvo, kao Marlen Ditrih. Mislim da je to radila da bi mi se
dopala. Jednom sam je uhvatio kako ljubi moju fotografiju s vojne parade koja je stajala na
klaviru.
Izbegavao sam Grethen, koliko god sam mogao u to vreme, ali ipak sam primetio da je
svoje kikice zamenila punđom od pletenice, pa je sad ličila na debeljuškastu pogaču s
pletenicom, kao onu koju smo naručivali od pekara. I još je nosila kompletnu uniformu iz
BDM-a. Bio sam toliko zaokupljen svojim životom da nisam ni primetio da je prerasla juniorski
ogranak.
Devojke su bile zauzete pisanjem pisama vojnicima na ratištu, tako da sam odmah
odlučio da pobegnem. A i želeo sam da završim pesmu - onu o mesecu koji mi se smeši.
- Ah, Makse, nemoj da ideš - rekla je Grethen, željna mog društva. - Margot je napisala
pismo Fireru. Sigurna sam da želi da ga čuješ!
 Margot je skočila, obraza zarumenjenih poput veštačke oranžade, uzalud pokušavajuću
da zgrabi papir:
- Grethen, nemoj, molim te!
Ona se nakašljala pa počela:
- Dragi gospodine Hitleru. Nemam ništa drugo da vam ponudim sem ljubavi. Znam da će vam
ovo zvučati kao neobičan predlog, ali želela bih da vam rodim dete. Smeta mi pomisao na to da
je čovek kao što ste vi bez dece...
Iznenada, prasnuo sam u smeh, kao što čep izleti iz flaše, iako nisam bio mnogo
iznenađen. Video sam gomile devojaka kao što je Margot, kako se tiskaju da bi videle Firera,
doslovce, onesvešćujući se od uzbuđenja i posipajući njegov put cvećem. Bilo je poznato da u
Kancelariju Rajha svaki dan pristižu džakovi puni ljubavnih pisama, zajedno s ručno pletenim
čarapama i džemperima.
- On je tako divan čovek! - raznežila se Margot. - Šteta što nije oženjen. Treba mu žena.
On je tako iskren... i voli decu... i pse. A ko se brine o njemu? Ko mu greje papuče pored
vatre?
- Ko greje čije papuče? - Bila je to tetka Ida, tek pristigla iz Betovenove samrtne postelje.
- Firerove - nedotupavno će Grethen. - Margot je napisala lepo ljubavno pismo, da želi da
mu rodi dete. - Ponosito je pogledala u tetka Idu. - Sve bi trebalo da rodimo decu Rajhu, zar
ne, tetka?
Čuo sam kako je neko zalupio ulaznim vratima.
- Šta se desilo s našom stepenišnom ogradom? - Bila je to Erika, koja se ušunjala u kuhinju,
u plavoj i otmenoj novoj uniformi Tajne službe, sve zajedno s vojničkom kapom, uzanom
kratkom suknjom i čarapama sa šavom. Posao operaterke u centrali bez sumnje joj je bolje
pristajao od poljskih radova. S prekorom je pogledala u kuhinju.
- Pa? Kud je nestala? Umalo sam pala na stepeništu.
Bratskim okom osmotrio sam njene noge. Da li su to bile prave svilene čarape ili je noge
premazala karamelizovanim šećerom, a olovkom nacrtala šav? Izgledala je čarobno u
mantilu, kao Greta Garbo.
- Fireru trebaju naše ograde za rat - rekla je Grethen krotko. - To je tako mala žrtva, Erika.
- Šta će mu, dođavola, ograde?
Grethen je zakolutala očima.
- Pričali smo o rađanju beba za naš Rajh, Erika. Jesi li ti ikada pomislila na to?
- Ne baš - odgovorila je Erika smejući se i gledajući me u ogledalu dok je vadila pribadače
pre nego što će skinuti kapu. - Ali, ako ti jesi, imam nekoliko saveta. Pročitala sam jedan
članak o projektu Lebensborn. Neudata devojka može da se učlani u posebnu partiju kako bi
zatrudnela s jednim od esesovaca! Sve dok ima ispravna uverenja, naravno. - Zagladila je
kosu. - Lično, nisam zainteresovana da mi neko svojevoljno bira oficire... Ali Grethen i Margot
bismo mogli da ubedimo... - Onda je, iznenada, zastala usred rečenice, iskolačivši oči:
- Ah, Grethen! Pobogu! Promenila si frizuru!
Erika me je značajno pogledala.
- Tako je, Grethen - rekao sam nonšalantno. - I ja sam primetio...
Nije bilo sile da se obuzdam. Glas mi je podrhtavao. Duboko sam udahnuo, pokušavši da
se smirim, ali nije vredelo. Onda su i ramena počela da mi se tresu i osetio sam kako mi sve
penisu stomaku. Nekontrolisana potreba, kako je Erika govorila.
 - Smešno, ali ti me podsećaš baš na... S takvom frizurom. Šta ti misliš, Erika? Na šta?
Eriki su navrle suze na oči iako se upinjala da ostane pribrana. A onda smo eksplodirali.
Istovremeno, zadihani, svojim smehom samo smo podsticali jednno drugo.
- I... izvini, Grethen - zamuckivala je Erika. - Stvar je u tome što... što... izgledaš kao... baš
kao... pogača s pletenicom!
Zagrcnuo sam se od smeha, držeći se za stomak.
Sad se i Margot zakikotala, kao da joj je bilo drago što može da se osveti Grethen za ono
čitanje pisma.
- Ali Grethen misli da tako liči na našu predvodnicu BDM-a, na Helgu Ekart!
- Stvarno? - zacičao sam. Opet smo se valjali od smeha.
Tetka Ida je došla da je spase:
- Makse! Erika! To je veoma nepristojno! Ne obraćaj pažnju na njih, draga. Po mom
mišljenju, ta frizura lepo pristaje tvom licu. - Stavila joj je ruku na rame, u znak podrške. -
Prestara si za kikice sad kad si maturirala. Izgledaš... zrelije s tim novim stilom.
Erika je obrisala maramicom suze. Jedva je došla do daha, ali imao sam osećaj da će još
nešto drsko da kaže:
- Samo, Grethen, pazi da ne izgledaš suviše zrelo, ili će te tetka ida poslati u Lebensborn.
Hajde sad, nemoj tako užasnuto da me gledaš! Samo te malo zadirkujem. Nemaš nimalo
smisla za humor! A mora da si čula kako svi zovu BDM ovih dana...
Grethen se namrštila.
- Ne, nisam čula, pravo da ti kažem. Ali, ako je nešto zlurado, sigurna sam da nećeš
propustiti da mi kažeš...
- Ah, pa nije baš užasno. Samo dosta zabavno. Savez nemačkih dušeka...
Ponovo sam savladao smeh. Savez nemačkih dušeka!
Erika je slegnula ramenima. - Devojke iz Saveza su se toliko...
Tetka je toliko jako tresnula o sto da se iz čaše prosula veštačka oranžada.
- Dosta, Erika! Ne znam gde si čula tu prostotu, ali sve što mogu da kažem jeste da ni ti
nisi ništa bolja. Suknja ti je prekratka. I bolje bi ti bilo da što pre počneš da pleteš sebi čarape.
Nema više karamelizovanog šećera. - Onda je počela da pecka Margot. - To pismo, Margot,
to je tako uviđavno s tvoje strane. Sigruna sam da će Firer poštovati tvoju osećajnost, tvoju
nameru, ako ne baš i samo delo. E sad, mislim da je večera spremna. Mirka. Ljudmila. Ako su
kobasice gotove, izneću kupus.
 Đingo Đango

Te večeri je bilo napeto za stolom, netrpeljivost se osećala u vazduhu. Rudi je na sto bio
izneo najnoviju zbirku apcajhen - značaka za donatore u redovnom nedeljnom prikupljanju
pomoći za ugrožene hladnoćom. Svake nedelje su delili drugačije značke. Niko se nije
usuđivao da kroči na ulicu bez najnovije značke upadljivo prikačene na rever. Rudi je imao
sve značke dotad puštene u promet: vezene grbove nemačkih zemalja, portrete nemačkih
muzičara, životinje simbole Rajha. Te nedelje na red je došla zbirka majušnih knjižica
zanimljivih naslova, na primer, Firer i Nemačka vojska ili Firerova bitka na Istoku.
Tetka Ida ih je nestrpljivo sklonila sa stola kako bi napravila mesta za pire od kupusa, koji
je sad, kutlačom dobro zahvativši tu neprivlačnu smesu, sipala sebi u tanjir. Kako sam tad još
uživao Erikinu naklonost, krenuo sam da uzmem te knjižuljke, naglas čitajući naslove, tek nju
da zabavim.
- Hitler i Hitlerjugend. Mislim da makar o tome dovoljno znam - rekao sam uzdahnuvši. -
Hitler i Jevreji.
Kradom sam pogledao u fatija, ali on je netremice gledao u svoj tanjir. Uzeo sam drugu
knjižicu. Miris kupusa bio je zaista otužan, ali nije mi od toga najednom pripala muka, već od
naslova koji mi je bio pred očima: Hitler i Cigani.
Erika je prelistavala Hitlera i Jevreje onim nalakiranim noktima, čkiljeći kad bi našla na
sićušne ilustracije.
- Bogami, nikad nisam videla Jevrejina s ovakvim nosem, kao kobasica... Ili s ovako velikim
stopalima. A ti, Rudi?
Otac se nakašljao pa odložio nož i viljušku.
- Naravno da nije video. To se, draga moja, zove propaganda. I ne samo da nije istina
nego je čista zloba.
Čuo sam kako Grethen uzima vazduh, spremna da se upusti u jednu od njoj svojstvenih
tirada, ali ju je fati odmah sputao čeličnim pogledom.
- A ti ćeš, Grethen, dušo - rekao je - dok ja ovde večeram, zadržati svoje mišljenje za sebe.
Ja ne mogu da ti određujem šta ćeš da pričaš tamo u tom BDM klubu, ali zato mogu da
nametnem temu razgovora ovde, za svojim stolom. Ljudi kao da su zaboravili da je naš
Gospod bio Jevrejin.
Tetka Ida se s nelagodom nasmejala:
- A ko je izdao Hrista? Hajd na to mi odgovori? A-ha! Sad si moj!
Pobedonosno se nasmešila, pa se bacila na onu kobasicu. Mislio sam da niko nije primetio
kad sam smotao jedan od onih knjižuljaka i spustio ga u krilo. Potcenio sam Grethen.
 - Što si Rudiju uzeo tu knjigu, Makse? Rudi! Ćapio ti je jednu od tih knjiga...
Rudi se bacio preko stola, ono pirea od kupusa što mu je bilo ostalo na viljušci razletelo
se na sve strane.
- Vraćaj to ’vamo! To je moje!
A meni je lice bridelo.
- Uzmi ga! Evo ti, na, životinjo jedna mala! Samo sam hteo da pogledam...
- E pa, kako ćeš da gledaš ako ti je u krilu - uporna je bila Grethen. - Nego, koja te od ovih
posebno zanima, a?
Često me je obuzimao neodoljiv poriv da Grethen raspalim šamar. Došlo je, eto, dotle da
zavidim muti što može da večera sama u svojoj sobi. Odmakao sam stolicu od stola, nogari
su zaškripali po parketu, a ja sam, kao nehajno, bacio onaj knjižuljak nazad na gomilu.
- Izvini, fati. Mogu li da ustanem od stola? Deserta, pretpostavljam, nema? - To u stvari nije
bilo pitanje. Tetka Ida nije ovladala umećem pravljenja pudinga bez šećera. Mogao sam,
međutim, da naslutim da Grethen još nije rekla sve što je imala. Pažljivo probravši, s hrpe na
sredini stola uzela je upravo onu knjižicu. - Jesi li ovu gledao, je li, Makse? Hitler i Cigani? Pih!
Oni su gotovo isto tako prljavi kao Jevreji. Pogledaj im samo tu raščupanu, masnu kosu.
Od osmeha moje tetke i sirće je moglo da se ukiseli.
- Oni samo smetaju ovom društvu, Grethen. Skloni su prevarama, a ne vole da rade! Oni
su ti još gori od Jevreja, ako neko može biti gori od njih. Sva sreća te ih nema mnogo.
- Đango Rajnhart je Ciganin - rekla je na to Erika. - A njemu kofra nije masna.
Tetka je glasno frknula.
- Ko ti je taj Đingo Đango? Opet neki od onih bezveznih američkih pevača?
- Ne, on je čuveni džez gitarista - uzvratila je Erika i zapevušila jednu lako pamtljivu
melodiju, lupkajući prstima po ivici tanjira. - Sigurno si čula Minor Swing. Imam njegovu ploču
na kojoj svira sa Stefanom Grapelijem u Parizu. Čudesan je! Izgubio je dva prsta u požaru u
svojoj prikolici, i lekari su rekli da nikad više neće moći da svira. Mogu da je pustim na
gramofonu, ako želiš...
- Nećeš ti ništa da puštaš na gramofonu, Erika - rekla je tetka Ida, umotavajući ubrus.
Činilo se, štaviše, da je potpuno odustala od kupusa. - Dosta mi se već frau Šnek žalila na tu
tvoju crnačku muziku. Američke ploče su zvanično zabranjene, kao što i sama dobro znaš. I
krajnje je nepatriotski puštati neprijateljsku muziku dok se naši sunarodnici Nemci tako
hrabro bore.
- Himler kaže da bi mlade ljude koji slušaju američki džez trebalo poslati na tešku robiju -
rekla je Grethen.
Erika je odahnula s tobožnjim olakšanjem.
- On je, inače, Francuz. Na časak si uspela da me nasekiraš, da. Sem toga, on je Ciganin, a
ne crnac, tako da i što se toga tiče nema nikakve smetnje!
 Sirota lija!

Bio sam zahvalan kad mi se ukazala prilika da napustim bojno polje u trpezariji pa ipak, dok
sam na vrhovima prstiju prolazio pored mutinih vrata, osetio sam kako crv sumnje počinje da
mi svrdla u stomaku. Ta grozna knjižica! O, kako mi je žao što me je Grethen videla kad sam je
spustio na koleno! Dok sam prolazio pored Grethenine sobe, nisam mogao da odolim
iskušenju ugledavš novi plakat koji je bila zakačila na vrata - nasmejanu porodicu pod krilima
nacističkog orla, uz natpis: Nacistička partija čuva narod i zemlju. Iz džepa sam iskopao
patrljak olovke i nacrtao naočare na rumenom detencetu koje je sedelo majci na kolenu. Od
toga mi je odmah bilo malčice bolje. Zamislio sam sebe kako celo veče maštam o Lili, kako se
u mislima vraćam u to popodne i razmišljam o Lilinim dodirima, o neobičnom mirisu njene
kože. Sad nikako nisam mogao da isteram iz glave taj razgovor vođen za večerom.
Pošto je u mojoj sobi bilo hladno, obukao sam jednu od tetkinih bundi. Moram priznati da
je tetka bila velikodušna što se tih bundi tiče, još od ledene zime 1939. Na odmorištu se
nalazio veliki ormar od mahagonija i u njemu - tetkina strast. A ona je imala komade od svih
mogućih vrsta krzna, šta god da vam na pamet padne - srebrna lisica, činčila, bizantski pacov,
astrahan - što u jaknama, što u kaputima, što za oko vrata. Tog prvog Božića dozvolila je
svakom od nas da odabere po jedno krzno, a s obzirom na to da se u uglju stalno
oskudevalo, dopustila nam je i da ih zadržimo. Rudi se opredelio za srebrnu lisicu s oštrim,
šiljatim ušima, četiri šapice što landaraju, gustim repom i njuškom koja se kačila za rep i
očima od blistavog crnog ćilibara. „Sirota moja lija”, tako ju je zvao i svake večeri nosio sam
sobom u krevet.
Erika je, razume se, nastojala da u najvećoj mogućoj meri iskoristi tetkinu darežljivost.
„Pruži toj devojci prst”, govorila je tetka, „a ona će da ti odgrize ruku do lakta!”
Upravo sam se zagrevao u krevetu, polako se prepuštajući snovima o Lili, kad mi je Erika
pokucala na vrata. Po izgledu se moglo zaključiti da je do maločas plakala, iako joj je i dalje
polazilo za rukom da izgleda kao Marlen Ditrih, s lažnom dabrovinom oko vrata - zapravo
ovčijom kožom dizajniranom tako da izgleda kao dabrovo krzno.
- Bogo mili! - rekla je ona zagledavši se u moje plakate. Odavno upokojeni asovi iz
Svetskog rata borili su se za primat s fudbalerima Herte. - Ovo se malčice razlikuje od moje
sobe. Kod mene Klark Gejbl ljubi Vivijen Li!
- A ja mislio da ti je sad Georg draži od Klarka - uzvratio sam ja na to kroz smeh, prekasno
shvativši da sam rekao nešto što nisam smeo. Erika se sručila na moj krevet i briznula u plač.
Naime, upravo je bila pročitala Georgovo pismo koje joj je bilo stiglo tog prepodneva. Obično
bi bila prilično vesela kad joj stigne pismo od momka, makar tek malo toga preteklo od
onoga što joj je on napisao pošto pismo prođe kroz cenzorske ruke. Ovo pismo nije prošlo
cenzuru jer ga je doneo neki smeli pilot u torbi s poštom. Pročitala mi je najvažnije delove.

Žao mi je, dušo moja, ali to što pričaju po Berlinu da mi pobeđujemo Ruse - obične su
laži. Kad bi samo mogla da vidiš šta je Staljingrad učinio našoj armiji. Leševi su na sve
strane, trunu tamo gde su se zatekli. Kad će ovaj pokolj proći? A ono da ćemo svi biti kod
kuće za Božić? Koješta!

Stegao sam Eriku za nadlakticu.

- Mora da je imao nekoliko teških dana, to je sve. Pitanje je trenutka kad će Staljingrad
pasti u naše ruke. Čuo sam to na radiju danas po podne. Engleska će svaki čas da se preda...
Erika je izduvala nos.
- Sve su to laži, Makse. Pokazala sam ovo pismo fatiju. Zatekla sam ga u njegovoj radnoj
sobi gde je, pokrivši glavu jastukom, slušao vesti na nemačkom iz Londona. Vesti sa istoka su
veoma, veoma loše, a saveznici su se iskrcali u severnu Afriku. Mi ovaj rat ne dobijamo - i to je
činjenica!
Iz džepa sam izvadio polovinu cigarete juno koju sam sačuvao za kasnije, pa je pripalio
šibicom. Erika je žudno prihvatila duvan, duboko udahnula dim, pa mi vratila ono malo što je
ostalo od cigarete. Gorko se nasmejala.
- Kako su veliki nisko pali! Nekada sam pušila pešn na muštiklu od abonosa, a gledaj sad,
cevčim pikavac juna na bratovljevom krevetu. Ali hvala ti i na tome.
Lupnjava na stepeništu okončala je taj naš trenutak prisnosti. U narednom trenutku
Grethen je utrčala u sobu stežući nešto zeleno i ljigavo u ruci, dok joj se voda, ševrdajući,
slivala niz ruku.
- A, tu si, znači, Erika! Opet si koristila moj sapun!
Mala mesečna sledovanja sapuna bila su stalni uzrok trvenja.
- Uzela si ga i zaboravila da ga vratiš na rešetku. Gledaj, skoro se istopio! Znam da si ti to
uradila... - besnela je Grethen.
Erika je oštro udahnula vazduh:
- Ej, Grethen, nosi se! Stvarno mi ideš na živce.
Grethen je lupnula nogom o pod.
- A ti si tako neverovatno sebična, Erika. Lepo smo se dogovorili da se kupamo samo
vikendom, ali, ne, Erika se kupa svaki dan. Američki džez je zabranjen, ali ga Erika pušta na
gramofonu. Devojke bi trebalo da se oblače skromno, a šta radi Erika - uzela pa sebi izvlači
crte na listovima nogu. I povrh svega, neko mi je nacrtao naočare na plakatu! Ako ne
prestanete s tim, bogami, prijaviću vas svom četovođi...
Erika je skočila s kreveta. Isprva sam pomislio da će raspaliti Grethen, ali ona joj je samo
mahala onim pismom ispred nosa.
- Umukni, cepidlako jedna mala! Vojnici ginu, a tebi je na pameti samo da li je neko
pozajmio malo tvog sapuna.
Rekavši to, Erika se grubo progurala pored Grethen pa se okrenula:
- O, Makse, uzgred, ako si raspoložen da čuješ tu ploču Đanga Rajnharta, dođi kod mene
u sobu...
- Ali Firer kaže da...
 - Proklet bio Firer, đavo da ga nosi! - Erikine zelene oči svetlucale su od zlobe. - Hajde,
samo napred, Grethen! Prijavi to našoj četovođi iz BDM-a, ti, glupa nemačka kravo muzaro!
Grethen su pošle suze na oči. Erika se prezrivo keserila dok se, hodajući unazad,
udaljavala preko odmorišta.
- Ej - rekla je ona - zar ti još nisi čula? Znaš šta znači ta tvoja zlatna skraćenica, to BDM?
Bund Deutscher Milchkühe!11
Čuo sam kako se vrata s treskom zatvaraju. Ostavši konačno sam, seo sam za radni sto i
otvorio fioku. Od ponovnog susreta s Lili, ispisivao sam stranicu za stranicom u svom
dnevniku. O njoj sam pisao i pesme. I šta mi je sve rekla. I priče koje mi je pričala. Te večeri
nameravao sam da zabeležim sve o ljubavnicima, Šonu i Čakano...
A onda sam osetio kako mi se nešto ledi u stomaku. Dnevnika nije bilo u fioci. Izvukao
sam celu tu tešku fioku napolje, stavio je u krilo. I tu sam tek ugledao svoju dragocenu
svesku, u samom dnu fioke, kao da ju je neko unutra hitnuo u najvećoj žurbi, a ne pažljivo
vratio tamo gde joj je mesto. Namrštio sam se. Nikada nisam zaključavao svoju sobu. Mislio
sam da nema potrebe - sve do tada.
 Jedno dvorište u Berlinu,
april 2013.

Svetlosmeđu pesmaricu Maks je spakovao u kofer zajedno s nožem Hitlerjugenda i

pramenom kose.
„Nikada ti i ja ne bismo mogli biti zajedno, Makse, sve i da nije bilo rata...”
Maks je sedeo nepomično, držeći se za baštenski sto, dok mu je vetrić lagano podizao
kosu.
- A mogli smo da pokušamo. Ljubav je jača od svega, tako pesnici kažu. Mi smo bili Šon i
Čakano...
Lilin smeh došao je na krilima vetra.
- To o Šonu i Čakano bila je samo bajka...
- Šta ti to sad znači, Lili? - natuštio se Maks. Ma, to je samo od ovog vetrića, rekao je sebi,
vetrić je odneo njene reči. - Pa zar nisi uvek govorila da... hoću da kažem... ti i ja smo se voleli,
zar ne?
Drveće je zadrhtalo.
- O, jesmo, voleli smo se, Makse. Ali što se Čakano tiče, tu grešiš. Ja nikada ni pomislila nisam
da ličim na nju. Ja sam sebe uvek videla kao Pokhalo.
- Pokhalo?
- Zar nisi ti zapisivao moje priče u svoj dnevnik?
- Možda mi je ta priča bila previše tužna. Podseti me...
- To ti je priča o Ciganki koja se zaljubila u čarobnjakovog sina. Čarobnjak je to saznao i
zatvorio je sina u visoku kulu obraslu u otrovni brsijan...
- Da, sedam se sada...
- Ona je preklinjala čarobnjaka da ga pusti, i tako su napravili dogovor. Ako ona bude uspela
da izatka sedam zlatnih ogrtača za sedam dana, moči če da se uda za čarobnjakovog sina.
- Bio je to težak zadatak...
- Ne za Pokhalo. Bila je veoma vesta s razbojem. Mogla je da napravi ogrtač za manje
odjednog dana, ali čarobnjak je bacio čini, tako da bi se, čim ona izatka dve niti, jedna rasparala.
A ona je radila, trudila se, dve niti napred, jedna nazad, i tako je istekao i šesti dan, a ona je bila
napravila samo šest ogrtača. A onda, dok je tkala sedmi, pala je u san...
- I, znači, nikad se nisu uzeli?
- Još gore od toga. Čarobnjaku to kao da nije bilo dovoljno. Videvši njene suze, prasnuo je u
smeh, i smejao se dok ga stomak nije zaboleo. „Glupa Ciganka plače zato što nije završila ogrtač.
Ako toliko voli da tka, pretvoriču je u pauka. I nazvaču je Pokhalo - Mala Paučina.” I od tog dana
Pokhalo plete i plete, širi svoje niti ne bi li se osušile, a kad sunce sine, i ti ugledaš kapi rose na
njenim nitima, odmah znaš da je to Mala Paučina plakala za svojim draganom.
- To je najtužnija priča koju si mi dosad ispričala...
Nije tužnija od naše, prozborio je vetar u krošnjama drveća.
Maks je obrisao oči. Nikada neće biti lako. Znao je to onoga dana kad je otvorio
Pandorinu kutiju. Prislonio je sebi ruku na grudi, blago ih pritisnuvši, prvo na sredini, pa malo
ulevo. Danas je taj bol u srcu bio oštriji nego obično - premda slomljeno srce, što je on dobro
znao iz iskustva, boli uglavnom u stomaku. Polako, Makse, rekao je sebi, ponovo osetivši ono
čudno peckanje u levoj ruci. Seti se sta ti je doktor Zeligman rekao.
Misli su mu, međutim, već bile potpuno zaokupljene Lili. I već je pred sobom video svetla
Vintergartena. Sedeo je u publici i slušao muziku. I mogao pod prstima da oseti jeftin papir na
kojem je bio odštampan program. Možda se to njegovo pamćenje samo poigrava njime, ali
on je u tom trenutku bio siguran da može da oseti vonj znoja i štala, konja i balege, slatkasti
zadah slame. Kolebao se načas, dodirujući cirkuska zvonca koja su ležala na stolu. Ni sam nije
bio siguran da bi mogao da podnese njihov treperav, sladunjav zvuk. A zvonca su se zatresla
dok ih je prinosio usnama. Uspomene su mu bile sveže, kao da se sve to desilo juče, mada je,
eto, čitav vek proveo lečeći svoje ranjeno srce.
 Zmijsko leglo

Dvadeset četvrti novembar 1942. godine. Užasne vesti sa Istočnog fronta sad sve brže cure,
zapisao sam u dnevnik. A danas smo prisustvovali i prvom javnom priznanju - objavljeno je da
su Sovjeti probili nemački obruč jugozapadno od Staljingrada.
A onda je, na Badnje veče, preko radija emitovana vest od koje nam se krv sledila u
žilama: Dvadeset divizija Šeste armije generala Paulusa - opkoljenih u zaleđenoj divljini.
Već nam je bilo jasno da to što vesti neko vreme ne pristižu iz Rusije sluti na zlo, uprkos
redovnim nedeljnim filmskim novostima u kojima smo mogli da vidimo razdragane vojnike na
Istočnom frontu kako, u vedrom raspoloženju, peku česnice na improvizovanim gorionicima.
- Kladim se da ovi vojnici nisu mrdnuli dalje od filmskog studija Babelsberg - frknula je
Erika. Pisma od Georga više nisu stizala.
Misa na Badnje veče, smrklo se u pola pet. Svi redom smo donirali tetka Idine bunde i
krzna, do katedrale smo stigli probijajući se kroz smetove; noge smo umotali u novinsku
hartiju pa preko nazuli čizme. Svi smo bili potišteni zbog novosti sa istoka, to jest svi sem
Rudija, koji je, činilo se, bio sasvim zadovoljan jednim jedinim poklonom koji je za taj Božić
dobio - polovnom, izanđalom društvenom igrom, Lov na kradljicva uglja, čija je svrha bila da
podstiče štednju energije. Mahnuli smo Grethen dok smo prolazili pored njenog devojačkog
hora, koji je Gendarmenmarktu svečano pevao Stille nacht, samo s novim,
nacionalsocijalističkim tekstom:

Adolf Hitler je zvezda Nemačke

Našu veličinu i slavu po njemu znače
On nama Nemcima daje moć
On nama Nemcima daje moć

Šta god da su nacisti pokušavali prethodnih godina da naprave od Božića, u Katedrali

Svete Hedvige u tome nisu imali nikakvog uspeha. Zbog teških kapaka koji su zatvarani u
toku zamračenja, njena velelepna kupola spolja je bila bezmalo nevidljiva, ali se zato
unutrašnjost bogomolje kupala u svedu. Oko oltara su, po jedna sa svake strane, stajale dve
ogromne jelke, ukrašene mlečnim svećama i pozlaćenim šišarkama, sa zvezdama
petokrakama na vrhu. Pogledao sam u tetka Idu, setivši se prve godine rata i grozne svađe
oko one svastike koju je stavila na vrh Narodne božićne jelke, zajedno s lampionima s
Firerovim likom koje je zakačila na grane.
 Te večeri, u Svetoj Hedvigi bilo je više sveta nego obično. Ljudi su stajali između sedišta,
kaputa načičkanih fluorescentnim znamenjem koje donosi sreću, a koje su tih dana nosili svi
živi - konjske potkovice i detelina sa četiri lista. Sklopio sam oči i udahnuo opojan miris
tamjana. Da tako duže žmurim, bezmalo bih mogao da zamislim da je i to, u stvari, jedno
sasvim obično Badnje veče, naročito kad se sa orgulja razlegla jedna od meni najdražih
Bahovih pesama: S neba nad Zemljom ovom dolazim ja... Izuzmem li, pritom, činjenicu da,
koliko god se trudio, nisam mogao da odagnam zvuk plača. Tihog plača žena sa crnim
florovima na rukama.
Kleknuo sam i pomolio se prilježnije no ikad ranije da nikakvo zlo ne zadesi one koje
volim. Maria, hilf uns allen aus unserer tiefen Not. Bogorodice, pomozi nam svima u ovoj
strasnoj nevolji. Molio sam se za Eriku i za njenog Georga na Istočnom frontu. Molio sam za
fatija i bolnicu u kojoj on pomaže ranjenicima. Molio sam se za Lili i sebe. Ali više od svega,
molio sam se da bombe ne padnu na Berlin. Sreća nas je pratila cele te godine - razmišljao
sam dok mi je sveštenik kod oltara spuštao hostiju na jezik. Ali koliko će to potrajati? Dok
sam se vraćao ka svojoj klupi, osetio sam kako se one zmije u mom stomaku, ono leglo u
utrobi, polako pomeraju. Obuzelo me je užasno predosećanje da će se moj život, tako
ušuškan u prethodne tri godine uprkos ratnom vihoru koji je zahvatio celu Evropu, uskoro
promeniti.
Uhvatio sam Eriku pod ruku dok smo izlazili iz katedrale i pažljivo koračali niz klizave
stepenice, upućujući usput prijateljima pokoje tiho „srećan Božić”. Možda je potres koji je
usledio kao reakcija na vesti s radija probudio te zmije u mom stomaku. Ali u srcu sam znao
da to nije pravi razlog. Fati mi je bio rekao nešto pre nego što smo krenuli u katedralu.
Pozvao me je u svoju radnu sobu i razgovarao sa mnom, kao muškarac s muškarcem. On je,
naime, bio čuo i neke druge vesti, tako mi je rekao, dok je slušao Bi-bi-si. Na čelo
Bombarderske komande Britanskog ratnog vazduhoplovstva došla je nova ličnost: ser Artur
Haris, čovek s novim idejama. A stigao je i novi bombarder, izvestio me je otac, avro
lankaster, koji je na nebu vredeo koliko tri bombardera proizvedena 1940. Pune tri godine
Berlin je bio previše severoistočno da bi se našao na meti masovnijih napada iz vazduha - ali
više nije bilo tako. Da li bih fatiju učinio jednu uslugu, da mu se nađem sutra posle večere,
dok ostali uživaju u božičnim igrama?
- Samo, majci još ni reči o tome - dodao je fati poverljivo. - Sve u svemu, verovatno ne bi
bilo zgoreg da proverimo kofe s peskom i da li ručna pumpa još radi. Letos sam uhvatio tetka
Idu kako koristi pumpu da spere gusenice s glavica kupusa!
 Ukradeni konji

Proslavili smo Badnje veče, Vilidžu, kako mi to zovemo, uz slatki bobalki, pogaču posutu
makovim semenom, sa srebrnim novčićem unutra. Mama je uzela mlevene orahe umesto
brašna, pa od njih napravila izdašnu mlečnu pogaču, a od svih nas novčić je zapao baš meni.
Sreća će me pratiti ove godine! Sećam se kako je tata išao oko stola, deleći uobičajene
poklone: sito puno žita, novčanik s nešto novca, kao i vezu bosiljka i sremuša, da odagna
nečiste sile.
Dan uoči Nove godine, sedela sam kraj usijane furune i prišivala otpale šljokice na kostim.
Liznula bih kažiprst pa odabrala novu šljokicu iz pletene korpe, a sve vreme sam ceptela od
radosti. Imala sam sada dva razloga da budem srećna. Pre svega, prvi put u životu bila sam
zaljubljena, a niko, od pamtiveka, otkad svet postoji, nije osećao to što ja osećam sada. I,
drugo - kao da ono prvo nije sasvim dovoljno - tata nam je upravo bio pronašao posao u
teatru Vintergarten, i to ni manje ni više nego kod Fredija i Rolfa Knija, u tom čuvenom
švajcarskom cirkusu. Ne šalim se. Fredi Kni. Najpoznatiji dreser konja u Evropi! Premijera 18.
januara!
- Zaradićemo dovoljno novca - rekao je tata - da nekako preguramo dok opet sami ne
krenemo na turneju.
Na taj detalj uopšte nisam obratila pažnju. Kao i većina zaljubljenih ljudi, u to vreme nisam
videla dalje od nosa.
A evo kako se to desilo. Bila sam toliko obuzeta samom sobom da nisam ni primetila da je
tatu uhvatila njegova uobičajena zimska nervoza. Zato sam se poprilično iznenadila kad se
vratio uoči Badnjeg dana, a brčići mu poigravaju. S lepim vestima o Frediju Kniju utrčao je u
naš vardo srećan kao kučence.
Mama je podigla pogled sa šivaće mašine, videlo se da je zabrinuta.
- Mislila sam da nam dobro ide u lokalnim gostionicama, tata. Ti ovo sad samo čačkaš
mečku. Ovo ti je Berlin. Nije neka nemačka selendra...
Ali meni je taj izraz tatinog lica bio i te kako poznat. On je ovako nešto samo čekao.
- Čačkam mečku? Pa Vintergarten ti je najčuveniji varijete u svetu. A pazi tek ovo, braća
Kni, hej, ni manje ni više! Daj, bre, mama... Pa nećemo sigurno odbiti ovakvu priliku.
Spustio se u fotelju i posegao za lulom, pripalivši je starim benzinskim upaljačem iz kojeg
je visio fitilj.
- Što si se tako uzrujala, mama? Pa znaš kako kaže ona stara izreka: ako hoćeš da sakriješ
ukradenog konja, veži ga u čelo vagona.
Mama je zubima presekla konac.
 - Pravo da ti kažem - rekla je onda - nikad nisam razumela šta ta izreka tačno hoće da
kaže. Meni to nema nimalo smisla.
- Pa evo šta hoće da kaže: ako si resio nešto da sakriješ, najbolje ti je da ga sakriješ
naočigled, gde ga niko ne bi tražio. Sagledaj to sad ovako... Mi se, evo, pod vedrim nebom
krijemo već pune tri godine.
Mama je uzdahnula pa odložila bolero na kojem je radila.
- Kako to da Fredi Kni hoćeš baš nas?
- Pa, čuo sam od nekog radnika u gostionici da Fredi Kni traži ljude, pa sam otišao do
njega pre nego što drugi stignu da ga obrlate. Njemu, znaš, nije lako. Čeka ga sijaset
zakazanih predstava, a nema čime da popuni program. Vojska mu je uzela većinu konja, a to
mu je glavni deo predstave. Tako je izdejstvovao posebnu dozvolu od nemačkog
ambasadora da unajmi strane izvođače iz cele Evrope.
- Šta? I iz neprijateljskih zemalja?
- Tako, da. Kratki su s ljudima, a ima mnogo darovitih izvođača koji hvataju zjale. Za nas je
to dobra para, a i bezbedno je. Samo ćemo se izmešati s tim ostalim strancima. Fredi zna da
vlada svesno drži otvorena pozorišta i bioskope, da se narod ne bi samo žalio, a naročito će
ih držati sad kad vesti s fronta nisu baš tako dobre. Ta zabava odvraća ljude od razmišljanja o
praznim izlozima.
Tata je bio zadovoljan i prezadovoljan, ali mamu još nije bio uspeo da ubedi.
- A kako ćeš se vraćati kući svake noći? Vreme je sve gore.
Tek tad je tatino lice sinulo. I na to pitanje imao je pravi odgovor.
- Dali su nam na korišćenje nekoliko stanova u Berlinu, kao i velike štale blizu pozorišta,
tamo gde Fredijev brat drži slonove. Ti ne moraš tamo s nama, mama. Možeš da ostaneš s
baba Sarom i vodiš računa o malenima.
Mama je, zagledavši se u vatru, uzdahnula, ali ja sam lepo videla da se i ona već zagreva
za tu zamisao.
- Ko bi reko?! - polako je izgovarala svaki slog. - Fredi Kni! Da čovek ne poveruje, tata...
Kako se ti to uvek dočekaš na obe noge?
Tata se zakikotao.
- Pa - rekao je - kad pas luta, sigurno će naći kosku, nije li tako, devojke?
Frida i ja smo sedele do peći. Meni je bilo drago što mi svetlost ognja obasjava lice, tako
da niko ne može da vidi da, u stvari, sva gorim. Osećala sam se kao da sam progutala džak
pun leptirova. I sve mi je teže bilo da pronalazim opravdanja kad hoću napolje, jer vreme je
sad već bilo loše, a meni se ponekad činilo da bih mogla da umrem od silne želje za Maksom.
Stan u Berlinu!
- Fredi Kni - rekla sam, obgrlivši kolena, u pokušaju da zvučim nehajno. A misli su mi bile
ko zna gde, ko bi ih pohvatao. - Ti ono reče maločas da im fali i konja?
Tata se nasmešio.
- Konji su im najpotrebniji! - rekao je. - Fredi je bio bogzna kako zadovoljan kad sam mu
ispričao za tebe, Belu Munju i brojanje, i sve to... A hoće i Palija i Tamasa sa Spicijem. I Floriku
i Fonsa, a Fifi da žonglira. I braću Kamlo. Odmah sam mu rekao - videćete, boljih nema!
Mama je frknula, pa napućila usne kao da je zagrizla ogrozd, ali videlo se da je i ona
ponosna.
 - Ti si kao Hudini, Jozefe, ali stvarno. Kad pustiš taj jezik, izvukao bi se, vala, i iz ludačke
košulje!
 Tekuća voda

Da li bismo, možda, mogli da nađemo i nekoga za ples na šipci, za akrobacije s odskočnom

daskom; imamo li možda nekoga ko ume da pleše na žici i, slučajno, par klovnova? Sve može,
naravno, rekao je tata, pitajući se gde do postavljenog roka da nađemo nekog za šipku.
Mama je izvila obrve.
- Nikad nemoj sakrivati talente - kroz smeh je rekao tata. - Od skromnosti se niko ’leba
nije najeo.
Fredi Kni je bio oduševljen. Njemu i njegovom cirkusu bile su potrebne senzacionalne
tačke, naročito ako se ima u vidu da je njegov rođeni brat Rolf nastupao u varijeteu Skala u
Luterštraseu s njihovom slonicom koja hoda po žici, čuvenom Bejbi. I obojici je bilo stalo da
pojačaju tim. Posao smo dobile Frida i ja, a s nama i Pali i Tamas, te su u program uvrštene
sve tačke koje smo mogli da izvedemo. Štaviše, dobili smo i Štalu za Belu Munju, dobro
osvetljene svlačionice s ogledalima, kao i smeštaj, nedaleko od trga zvanog Hakešer markt.
Stambena četvrt bila je izgrađena oko mračnih dvorišta, međusobno povezanih, s
godinom 1884. uklesanom u kamen iznad ulaza. Mi nikad do tada nismo spavali u zidanoj
kući, mada to, naravno, nismo rekli kućepaziteljki. Bila je to sparušena ženica nalik majušnom
crnom mišu, koja je veštačke zube držala u tegli sve dok joj ne zatrebaju da bi mogla s nekim
da porazgovara. I bila je fina, ali previše znatiželjna, pa je tata rekao da bi trebalo da
pripazimo šta pred njom pričamo.
Zgrada je imala pet spratova, gvozdeni lift i metalnu kapiju ispred stepenica. Frida i ja
smo se neprestano pentrale i spuštale, sve dok Fridi kosa nije zapela za kapiju.
- Šta fali ovim stepenicama? - rekao je tata. Liftovi su za lenjoguze, tako nam je objasnio,
za one kojima su noge oslabile od vožnje tramvajem.
Naša dva stana imala su gvozdene balkone s pogledom na popločano dvorište puno
sasušenog starog rastinja, gde su čavore pokušavali da naprave sneška od snega koji je
padao sa četvrtastog komadića sivog neba. Žao mi je bilo te dece, ali je onda Frida rekla da ti
staze i živice ne mogu nedostajati ako ih nikad nisi video. U stanovima je bilo mnogo toplije
nego u našem vardu. Odeća nam se osušila prvi put posle više nedelja, a i promrzline su nam
začas izgledale mnogo bolje. Klozet na hodniku delili smo sa ženom koju su oslovljavali s
frojlajn Frik. Imala je crnu farbanu kosu s jednom sivom trakom, nalik jazavcu, i mnogo joj je
muškaraca navraćalo u posetu. Ona se stalno žalila da nikad nema tople vode za kupanje.
Nama pak nikako nije bilo jasno zašto je tako džangrizava. Kad smo prvi put kročili u kuhinju,
bacili smo se na slavine, i nikako nismo mogli da prestanemo da ih otvaramo, zatvaramo i
ponovo otvaramo, samo da bismo gledali kako voda izlazi. U kupatilu su bile
maslinastozelene pločice i kada tako duboka da si mogao da spavaš u njoj.
- Gadže imaju tako cikli navike - rekao je tata. Potom smo u kadu potrpali cipele.

Fredija Knija smo svi kovali u zvezde. Njemu su bile tek dvadeset dve godine, a već je bio
najpoznatiji dreser konja u Evropi. Svi su ga gledali u nekom romantičnom svetlu. Deda mu je
bio sin lekara, te je i sam učio za lekara, a onda mu je jednog dana nešto kvrcnulo, otišao je s
putujućom trupom i oženio se nekom što je jahala konje bez sedla. Fredi je u arenu prvi put
ušao sa četiri godine, a već u dvanaestoj nastupao je u Londonu s Bertramom Milsom
glavom i bradom. Pomislili biste, znam, da je Frediju sve to moralo da udari u glavu, ali ne -
nije ni najmanje. On je uvek imao lepu reč za svakoga. I mogu da vam se zakunem da nije
prošlo nekoliko dana, a Frida se već bila zatreskala. Marko je bio sav pozeleneo, a ja sam se
setila tog njegovog lica iz vremena dok sam nosila njegov diklo. Ali Fredi je uspeo da
pridobije Marka, i ubrzo su se njih dvojica slagala kao da su odrasli zajedno. Fredi je, kao i
Marko, mnogo poštovao životinje. „Ono što ne možeš ljudskom dobrotom da izvučeš iz
jedne životinje - ne vredi pišljiva boba”, Fredi je imao običaj da kaže.
Svi su bili prijateljski raspoloženi u Viniergartenu, mada je taj žamor iza scene podsećao
na ono kad je Bog odlučio da pomeša razne jezike. Nikom to nije smetalo. Dokle god umeš
da hodaš po žici, reči u cirkusu i ne znače mnogo. Bila je tu ljudska piramida iz Rusije -
dvadeset sedam muškaraca čiji su se mišići ritali kao lasice u džakovima, zatim mađioničari s
golubicama koje su iz kaveza nestajale propadajući kroz dupla dna, pa gimnastičari koji su se
vezivali u čvorove, kao i trupa kineskih žonglera s tanjirima, odevenih u zlatna kimona, s
jarkocrvenim papučama na nogama. Ali meni je najdraža tačka bila upravo ona Fredijeva, kad
bi njegov prelepi pastuv legao na scenu s noćnom kapom na glavi, koju bi spustio na
džinovski jastuk. Samo je jedna stvar bacala senku na sve. Ili bi bolje bilo reći: jedan čovek...
Dario Galo je bio gutač mačeva iz Sevilje. Jeste bio prijatnog izgleda, pomalo nalik Klarlcu
Gejblu u Prohujalo sa vihorom, ali kad bi ti se nasmešio, to je ličilo na uskislo mleko. Od njega
bi mi došlo načisto da pošandrcam. Dopadao se mnogim devojkama, one su se i gložile koja
će pre do njega da dođe iza scene, ali ja sam znala da on za sve njih zajedno ne daje ni pet
para. Neprestano sam osećala njegov pogled na sebi, kao neku stalnu drhtavicu između
lopatica, a kad bi se u prolazu očešao o mene, imala sam utisak da mi je na odeći ili koži
ostavio sluzav trag.

Bio je 16. januar - subota - i generalna proba pred premijeru u ponedeljak. Sedela sam s
Markom i Fridom u publici, diveći se sceni i posmatrajući jednog Italijana, hodača po vatri,
kako prolazi kroz plamene obruče. Tu nije bilo cirkuske arene u pravom smislu reči, već samo
jedna ogromna dugačka pozornica, zaobljena u prednjem delu, s izrazito debelim, teškim
zavesama, nabranim i ukrašenim zlatnim kićankama. Kad je tata došao na red, pokazao je šta
sve konji mogu da urade na dvadeset metara dugačkoj sceni koja se vrti ukrug; briljirao je.
Videlo se da je Fredi oduševljen, naročito tatinom tačkom s mrkovima i belcima, gde je tata
stajao i pušio cigaru dok su se ponijiređali sami, kao crne i bele dirke na klaviru.
Kolena su mi klecala kad je red došao na mene. Ali razloga za brigu, zapravo, nisam imala.
Bela Munja je bio pravi profesionalac i veoma sam se ponosila njime, i dok bi stupao
postrance, i kad bi išao ukrug, a posebno onda kad se propne na zadnje noge, pa počne
prednjim da šara po vazduhu dok mu pokazujem brojeve koje će sabirati i oduzimati. Kad
sam mu bičem dala znak da se spusti, Bela Munja se naklonio, kleknuo na jedno koleno pa
pružio prednju nogu, da mogu da mu skočim na leđa. Tada me je, dok su zveckali praporci,
odneo sa scene. Dok sam mu tamo pozadi davala šećer u kocki, čula sam kako mi cela trupa
aplaudira. I najednom, pojavio se Fredi Kni, sav užurban, pun reči hvale. Rukovali smo se.
Sigurna sam da je takav bio prema svima, ali nije mi to bilo važno. Osećala sam se kao glavna
zvezda.
 Cigansko đubre

Duvao je jak vetar dok sam vodila Belu Munju preko dvorišta, nazad u štalu, ali meni nije bilo
hladno. U Vintergartenu je bilo savršeno. Moja tačka besprekorno je izvedena, a sad kad je
završena i proba kostima, otići ću konačno da se nađem s Maksom. Njegov otac priređuje u
svojoj kući zabavu za neke ranjene vojnike, a Maks će da šmugne pa ćemo da se sastanemo u
onoj uličici. Vintegarten sada služi i kao filmska sala, i upravnik nam je razdelio besplatne
karte za film koji se davao te večeri - Koncert želja sa Ilsom Verner. Frida i Marko su baš bili
zagrejani, i to mi je poslužilo kao savršen izgovor da se izvučem. Rekla sam im da me mnogo
boli glava i pitala ih da li bi im smetalo da ih sačekam u stanu? Oni su samo odmahnuli
glavom. Ionako samo jedno drugo vide, ništa ih drugo ne zanima.
U štali je bilo tiho. Drvo je gorelo u ogromnim mangalima, a od uljanih lampi širila se topla
svetlost. Tipično za Fredija, pomislila sam. Mogli bismo svi da umremo od zime, ali za konje bi
drva uvek bilo dovoljno. U štali nije bilo nikoga. Ostali smo dokasno jer se ispostavilo da je
uzbuna za vazdušnu opasnost bila lažna, pa je Fredi konjušare poslao kući. Prebacila sam
Beloj Munji ćebe preko sapi i napunila mu zobnicu iz jasala pa duboko udahnula, uživajući u
omiljenom mirisu konjskog znoja, laka za mesing i stare kože, kao i u umirujućim zvucima
frktanja i šljiskanja repom. Propela sam se na vrhove prstiju i pomilovala ga po beloj dlaci pa
ga poljubila u baršunastu njušku; uzdrhtale su mu nozdrve.
- Svu strast čuvaš za konja, je li tako?
Trgnula sam se kao oparena, a sa mnom i Bela Munja, koji je zadnjim nogama toptao po
podu štale. Nismo bili čuli Darija sve dok se nije prikrao sasvim blizu. Sad je stajao nemarno
oslonjen na drvenu pregradu.
- Znao sam ja da se ispod te tvoje hladnoće krije jedna napaljena kučkica. Samo sam se
pitao za šta li se čuvaš.
Oči su mu sijale u tami, a dok je išao ka meni, iz usta mu je izbijao opor pivski zadah. Od
njega sad nisam mogla napolje. Pokušala sam da se nasmejem, pretvarajući se da sve to
doživljavam kao puku šalu, ali srce mi je tuklo kao ludo. Nešto na njegovom licu govorilo mi
je da je mrtav ozbiljan. Pokušala sam da se probijem pored njega, i toga časa on se našao na
meni. Ruke su mu bile na mom prsluku i grubo ga trgale, dok je on mumlao. Pokušala sam da
vrisnem, ali mi je usta zapušio svojima i zubima smo se sudarili dok sam pokušavala da
sklonim usne u stranu i izbegnem njegov palacavi jezik.
- Nemoj sa mnom da se zezaš, ti, kurvo mala - režao je, pa mi jednom šakom obe ruke
stegao iza leđa. Onda se preponama priljubio uz mene. - Znam da to želiš. Video sam kako
me gledaš.
 Onda su mu, iznenada, ruke opet bile na mom prslučetu i gnječio mi je dojke dok mi je
desnim kolenom razmicao noge, i dalje me ljubeći. Bela Munja je njištao. Znao je da nešto
nije kako treba, ali nije znao kako da mi pomogne. Onda mi je nešto iznebuha palo na pamet.
Naglo sam okrenula glavu nalevo, oslobodila usta pa, što sam jače mogla, ujela Darija za
palac. Zarila sam mu zube u kožu iz sve snage, vrišteći pritom iz sveg glasa.
Dario se zateturao, naletevši na kofu s mekinjama i preturivši je. Jeste bio pijan, ali ne
mnogo. Nekako se uspravio, leđima se oslonivši na boks, i stajao tako sevajući pogledom,
malo pognute glave, kao bik pre nego što će nasrnuti. Potom mu se, sasvim nenadano, lice
razvuklo u okrutan podrugljiv osmeh. Ispružio je ruku, krv mu se slivala oko korena palca.
- O’š da čuješ tajnu? Od ovog ugriza samo te želim još više. Volim ja divlje mačke... ili bi
bolje bilo da kažem... divlje Ciganke?
Stala mi se okrenula jednom pa još jednom. Ostala sam bez daha, hvatala sam se za
kragnu, uzmičući od Darija, natežući prsluče ne bih li pokrila grudi. On je brektao, a graške
znoja izbijale su mu po čelu.
- Ne možeš ti mene da prevariš, Antonija Eskudero, ili kako već voliš da te zovu! Nisi ti
ništa više Špankinja nego her Hitler glavom i bradom! A sad, ućuti i lezi, lepotice moja, i raširi
noge, ili odo’ ja pravac u Ulicu princa Albrehta.
Naziv te ulice meni nije značio ama baš ništa. Krenuo je prema meni, pa me tako jako
uštinuo za bradu da su mi odmah suze udarile na oči.
- Mislim da bi u Gestapou mogli biti zainteresovani za tebe. A tamo će ti između nogu
gurnuti nešto mnogo gore od moje kite, ako im padneš šaka. Možeš da mi veruješ na reč.
Osetila sam jaku mučninu, senke oko mene počele su da se izdužuju kako su štalske
krovne grede krenule da se ugibaju prema podu.
- Je li sve u redu tamo? - Bio je do Fredi, koji je, noseći sedlo, koračao po slami, poput
anđela što se pojavljuje u svetlosti fenjera. - Ko je to?
- Ovaj... Antonija je. Mora da se onesvestila, Fredi - čula sam utom Darija kako govori. - Ja
sam prolazio tuda, i čuo sam krik, pa sam došao da vidim šta se dešava. I dobro sam uradio.
Mora da se saplela i pala...
Bolela me je glava. Osvrtala sam se oko sebe, ošamućena, pa napipala kvrgu veličine
žonglerske loptice na slepoočnici.
- Pobrinuću se ja za nju, Fredi - rekao je Dario, mrtav hladan i krenuo da mi pomaže da
ustanem, pritom mi jako stisnuvši šaku i zarivajući mi nokte u dlan. - Postaraću se ja da ona
bezbedno stigne kući.
S mukom sam se osovila na noge, otresajući slamu sa suknje. Dario me je stegao za
nadlakticu tako čvrsto da sam odmah znala kako će dani morati da prođu pre nego što modri
tragovi prvo požute, a onda nestanu. Prošli smo tako kroz predvorje, pa izbili na ulaz u
pozorište na uglu Fridrihštrasea. Dok mi je šaputao, osećala sam njegov vreli dah:
- Ovog puta si imala sreće, Cigojnerko, ali nemoj misliti da smo ti i ja završili, đubre
cigansko!
Ostavivši me na tom uglu, u snegu, svu sleđenu, oteturao se niz ulicu, veselo mašući
šeširom u znak pozdrava.
Stajala sam na uglu Fridrihštrasea i gledala za Dariom, sva obamrla od šoka. Neki čovek
me je okrznuo u prolazu, brade zagnjurene u okovratnik kaputa i pogleda usredsređenog na
svetlost lampe koju je nosio. Poskočila sam kao oparen zec, ali on je samo prošao, žurno
ušavši u predvorje Vintergartena. Čula sam kako voz tutnji preko ogromnog gvozdenog
železničkog luka i šišteći pristaje u stanicu Fridrihštrase, čula sam i kako lupaju vrata.
Osvrnula sam se načas, pogledala i brzo skrenula desno pa produžila niz Dorotenštrase,
posrećući i klizajući se po zaleđenom pločniku; pored mene su, četvrt za četvrti, promicale
sive zgrade koje kao da su me vrebale iz tame, nakostrešene od oštrih ledenica koje su sa
njih visile poput bodeža. Na kraju ulice uzdizala se masivna, izgorela konstrukcija Rajhstaga.
Skrenula sam levo i pohitala ka Brandenburškoj kapiji, pokrivenoj zelenom mrežom i
ukrašenoj letnjim lišćem, nalik planini obrasloj u mahovinu.
Mesec, gotovo pun, bio je visoko na nebu iznad Tirgartena, kao neki klovn tužnog lika što
viri između snegom pokrivenih grana i posmatra smetove koji su se stvorili pored golih crnih
debala. Uzdrhtala sam skrećući u koloplet senki, tek mi je tada postalo stvarno hladno.
Potresena svime što se desilo, zaboravila sam da obučem kaput.
 Beskrajni talasi

Erika je sa uzbuđenjem dočekala vest da fati pravi zabavu za ranjene oficire iz bolnice. Bila je
to dobrošla razonoda, da skrenemo misli i ne razmišljamo samo o tegljenju kofa s peskom u
podrum. Tako smo Erika i ja sada uveliko motali tepihe i ređali stolice pored zidova, dok je
tetka Ida pravila pflaumenkuhfen sa šljivama iz konzerve i ono malo šećera što je preteklo od
redovnih sledovanja.
- U stara vremena bismo za ovakve prilike od Blumen-Šmita poručili hrizanteme iz
staklenika - žalila se moja sestra.
Tetka Ida je na to napućila usne.
- Ma daj, Erika. Ti dobro znaš da je danas sve cveće rezervisano za sahrane.
Naše sluškinje, Mirka i Ljudmila, napravile su kolače od jaja u prahu, mleka u prahu i
saharina, prateći šparecepte - brošuru sa ekonomičnim receptima iz Svetskog rata, dok su
neke medicinske sestre iz bolnice obećale da će doneti sendviče od zamene za banane, koje
se, inače, prave od ribanog paškanata. Što se pića tiče, fati je prevazišao sebe. Na Božić, kad
smo sišli u podrum da proverimo ručnu pumpu koju je upravo bio kupio, poneo je sa sobom
nekoliko boca svog dobrog starog rizilinga, i nešto šampanja koji je bio sklonio posle pada
Pariza. „Što da ih čovek čuva kad je budućnost tako neizvesna”, imao je običaj da kaže.
„Carpe diem! Iskoristi dan!”
Grethen se učinilo da je rekao Karpfern12 i mnogo se uzbudila što smo, eto, nekako uspeli
da se domognemo ribe, a jati je na to rekao:
- Tako to ide kad prestanemo da idemo u školu, a počnemo da paradiramo po ulici mašući
zastavama.
U šest sati sam bio spremaa da siđem. Pokucao sam Eriki na vrata i ostao bez daha
ugledavši prikazu koja mi je otvorila. Erika se kikotala.
- Ovo ti je, brate moj dragi, nova Velina trajna!
Ostao sam bez reči. Nisam znao da li joj ta preterano kovrdžava kosa zaista dobro stoji.
- Pa šta jednoj devojci danas ostaje da radi? Tetka Ida je davno predala metalne viklere za
ratnu industriju, a žice za čišćenje cevi, jednostavno, ne mogu za ovo da posluže.
Obazrivo sam seo na satensku perinu, pitajući se kako je taj leptir uspeo da se ispili iz
jedne ovako haotične čaure. Obuće je bilo na sve strane: svilenih podsuknji, mekih spavaćica,
najlon čarapa što vise iz poluotvorenih fioka, a uza sve to bio je tu i prodoran miris laka za
nokte.
- Ako mi budeš pravio društvo dok se šminkam, ispričaću ti jednu zabavnu priču... - rekla
je.
 Upravo je bila isprala kosu od papirića za trajnu koje joj je namestila gospođica Šnajder,
kad se oglasila sirena za vazdušnu opasnost. Žena u stolici do njene počela je da vrišti, i, šta
mislite, ko je to bio? Frau Šnek, naša nadzornica četvrti što u sve voli da gura nos. Samo što
su joj bili stavili hidrogen i ostavili je da sedi s plastičnom kesom na glavi. I eto šta žene rade
posle svega što je Firer govorio o tome da žene ne treba da farbaju kosu! Nego, rastrčale se
žene, sve s onim peškirima, preko ulice, sakrile se na bezbedno, u železničku stanicu - žene s
papilotnama na glavi, poluofarbane ili našamponirane kose. Po Erikinim recima, većina žena
više se plašila toga da im ispadne loša frizura nego da ostanu napolju kad krene vazdušni
napad, naročito ako se uzme u obzir da bombu nismo videli već punih četrnaest meseci. I
tako su sve sedele tamo jedno pola sata, sekirajući se, dok se nije oglasila sirena za prestanak
opasnosti. A ona, frau Snek, sve vreme se pravila da ne poznaje Eriku.
- Imaću, bogme, šta da kažem frau Šnek kad mi se sledeći put bude požalila zbog moje
crnačke muzike! - rekla je Erika cerekajući se. - Glupa matora koza!
Ali onda se malo uozbiljila. Jesam li video, pitala me je, novu kamuflažnu mrežu na
Istočno-zapadnoj osi - ogroman žičani baldahin s kojeg vise parčići zelene gaze kako bi se put
stopio sa zelenilom u Tirgartenu? I, da, svetlucavog zlatnog anđela na Stubu pobede
prefarbali su u bronzanu, tako da se ne presijava na mesečini. Šta li sve to znači?
Najednom mi priča o kosi frau Snek nije više izgledala tako zabavno. Proradilo mi je u
stomaku. Pomislio sam na fatija, na ručnu pumpu i na limene posude pune vode u podrumu.
- O, daj, Makse - rekla je Erika, popravljajući mi kravatu. - Nisam htela da širim mračno
raspoloženje. Hajde da ne pokvarimo ovo veče.
I tako smo zajedno sišli, s tim što smo pre toga na vrata Grethenine sobe zakucali još
jednu našu uobičajenu šalu.

Tetka Ida je bila u trpezariji, iznosila je zemljano posuđe i čaše na najbolje stolnjake od
damasta koje smo imali.
- Nova haljina, Erika? - upitala je ona, pogledavši s neodobravanjem njenu novu frizuru.
- Mmm - uzvratila je Erika, okrenuvši se na peti. - Od Kunena. Frojlajn Spranger ju je
napravila po modelu iz izloga... s tim daje zauzvrat dobila tvoju činčilu. Ali ne brini ništa. Sutra
će ovo opet biti u radnji, a ti ćeš dobiti kaput natrag... Što je baš šteta!
Zaćutala kad je Grethen utrčala u trpezariju u narodnoj nošnji.
- Ko mi je zakucao ovu odurnu poruku na vrata sobe?! - besnela je ona.
Erika se sva uprepodobila. - Kakva li bi to sad poruka mogla biti?
Procenio sam da bi to mogao biti pravi trenutak da kleknem na parket i počnem da
pregledam ploče, sakriven iza mesingane trube gramofona.
Grethen je mahala uvredljivom porukom, sva se tresući od ogorčenja. BDM - BUBIDRUCK
MICH!
Uživao sam ispisujući reči STISNI ME, DUŠO!, i to krupnom goticom, slovima deset
centimetara visokim. Bezbedan sad u svom zaklonu, smejuljio sam se ushićen sopstvenom
dovitljivošću.
- A to je samo ova današnja! - jadala se Grethen. - I juče su mi jednu zakačili.
Bedarfasartikel Deutscher Männer.
 Korisno za nemačke muškarce! Kako smo se samo tome smejali!
- A prekjuče je bilo Brauch Deutscher Mädel.
To je bila Erikina ideja. Iskoristite mlade Nemice!
- To mora da je Maks ili Erika.
Erika se, nakosivši glavu, mrštila gledajući u Erikin struk. Onda je duboko uzdahnula.
- Kad ovakvu suknju navučeš na lastiš, teško da će ikome lepo stajati, draga moja Grethen
- primetila je ona, usput mi namignuvši. Potom je podigla ruke, tobož se predajući. - Samo
pokušavam da pomognem...
Čučnuo sam niže iza mesingane trube, sam taj trenutak bio je toliko razdragan da je
poništio svaki osećaj krivice. Tako smo se lepo zabavljali smišljajući sočne akronime od
početnih slova Saveza nemačkih devojaka! Imali smo još jedan kec u rukavu, ali njega smo
ostavili za kasnije. Baldur Druck Mir! Uzmi me, Baldure! Mislilo se, pritom, na Baldura fon
Širaha, bivšeg vođu Hitlerjugenda. „Grethen je sama to tražila”, govorili smo pijući
himbergajst, neku vrstu lažne votke, od koje ti bezmalo otpadne nepce. „Što li je samo
onoliko trabunjala o rađanju dece za Rajh...”
- Ej, Makse, pa ti si tu - rekla je Grethen pošto me je konačno opazila dok sam pokušavao
kradom da izvučem Djuka Elingtona ispod Betovenovog Carskog koncerta.
- Biram ploče za večeras - uzvratio sam nehajno. - Skloniću Mendelsona i Malera. I
Šenberga. Ne možemo sad da puštamo jevrejske kompozitore, zar ne?
Grethen je zgužvala onaj naš papir i gađala me.
- Morate prestati s ovim prljavštinama. Briga mene šta vi mislite! Moj četovođa kaže da se
Savez može ponositi mnome. Ćelo prepodne provodim učeći kako se gase zapaljive bombe,
da mi sutra ne izgori cela porodica.
Grethen je, lupajući nogama, prišla klavirskoj stolici i počela da vadi ploče i baca ih na
pod. A mene je obuzela neka milina od užitka koji me je čekao. Te večeri je, posle probe,
trebalo da mi dođe Lili. Lako ću moći da se iskradem, niko neće ni primetiti da me nema,
naročito ako muzika potraje dovoljno dugo, a sudeći po gomili koja je rasla pored
Gretheninih nogu, ona je, bogme, očigledno nameravala da napravi pravi muzički pir! Sa Lili
sam se dogovorio da se nađemo na našem uobičajenom mestu - na kapiji koja iz našeg
zadnjeg dvorišta vodi u uličicu pozadi. Jedva sam čekao da je vidim.
 Slatka Su

Neki među našim gostima mesece su proveli u bolnici. Ja sam zamišljao da će tu doći pokoji
čovek na štakama, možda jedan ili dvojica njih u invalidskim kolicima, ali ta gomila štapova u
hodniku ličila je na potpalu za logorsku vatru. „Nemoj tako da bleneš”, šapnula mi je tetka,
uputivši grozan osmeh čoveku kome je nogavica bila podvrnuta ispod patrljka. Nosila je meni
najmanje dragu ogrlicu - onu s komadom ćilibara u kojem je ostao uhvaćen živ pauk.
Erika je bila bleda, biseri koje je pozajmila od muti toplo su se presijavali spram njene bele
puti. Sipala je sebi drugu čašu šampanja i popila je naiskap. Znao sam šta joj je na pameti. Ako
se Georg ipak vrati... šta ako mi dođe ovakav? Imala je tamne podočnjake. Bilo mi ju je žao.
Znao sam da se nadala da će te večeri biti plesa. Možda malčice džeza ako se roditelji povuku
u primaću sobu, to da, ali slabi su bili izgledi da će zaplesati fokstrot s vojnikom koji ima samo
jednu nogu.
A taj momak je, s obzirom na okolnosti, bio iznenađujuće čio.
- I desna šaka mi je otišla, jes’ - rekao je pa podigao ruku prepoznavši stravu u Erikinim
očima. - Tri prsta, evo, smrzla se i otpala u Rusiji. Ali opet čovek može da drži čašu s vinom,
ha-ha! Uhvatiš palcem i malim prstom... ovako!
Svi su se preko svake mere trudili da budu veseli, kao da će, ulažući napor, na kraju
ubediti sebe da su se zaista razveselili. Erika je brzo dosula sebi vina. Po njenom sve
piskavijem smehu primetio sam da je već preterala, a ljudi su još pristizali. Neke medicinske
sestre donele su deset malih kobasica sumnjivog porekla, svaka velika kao zrno grožđa, i
neku neprozirnu crvenu tečnost za koju su tvrdile da je čorba od paradajza, iako je imala
ukus kao nešto što se pravi na času hemije. Dvojica mladih lekara donela su neko bojeno
testo koje se zvalo lachs galantine, losos u aspiku, a imalo je ukus piljevine, i pola boce kiselog
sosa. Jelovnik iz Borharta, jednog od najboljh berlinskih restorana, oslonili su na bocu sa
sosom, čisto šale radi. Jedino je profesor De Krinis, upravnik bolnice, doneo nešto što se
zaista moglo jesti, bez sumnje zahvaljujući položaju koji je zauzimao u SS-u: dve tegle s
kavijarom, malo prave kafe, konzervu s dimljenim haringama i tubu zubne paste kolinos za
muti - dobrodošla zamena za već uobičajenu vodicu s kredom i nanom, ali sve to ipak nije bilo
dovoljno jako da ublaži dejstvo alkohola. Nije, stoga, bilo nikakvo iznenađenje što nas je
fatijev šampanj udario pravo u glavu. Isprva su nam se lepo razvezali jezici. Svi su bili zahvalni
fatiju za uloženi trud, tetka Ida je bila obasuta komplimentima za pfaumenkuhen, ali lažna
veselost bila je kratkog veka. Kao i obično kad ima previše pića, a nedovoljno hrane, nevolja
se nije mogla izbeći.
 Čovek bez prstiju razgovarao je s Erikom pola sata, i ja sam pomislio da je sve u redu.
Nastojao sam da čaše budu pune, svima a naročito njemu, jer mi ga je bilo žao zbog noge. Ali
dok sam tako išao ukrug, ko zna koji put, obuzela me je slutnja da raspoloženje i nije tako
veselo kao što se u prvi mah činilo.
- Vlada čini sve da se zabašuri istina - čuo sam ga kako glasno govori Eriki. - Ima tamo u
Rusiji još ljudi koji su odani Fireru, ali to je svega nekolicina fanatika...
Mein Gott, pomislio sam kad sam video kako se upravnikova glava naglo okreće prema
oficiru.
- Deliš li i ti moje mišljenje? - nastavio je oficir, sad još glasnije, pomalo zaplićući jezikom. -
Treći Rajh ti je kao vrteška sva u jarkim bojama. U početku izgleda prelepo, i mi svi uskočimo
da se vozimo. Potom ubrzava, i ubrzava, dok ti se ne zavrti u glavi. Očajnički se osvrćeš oko
sebe ne bi li ugledao nekoga ko će to zaustaviti, a onda shvatiš groznu istinu. Čovek koji
upravlja vrteškom sišao je s uma!
Sa užasom sam gledao upravnika kako prilazi u svojoj crnoj jakni, i molio se samo da Erika
drži jezik za zubima. Bilo je nečeg duboko neprimerenog u samoj pojavi tog lekara u
esesovskoj uniformi, naročito što je ovaj upravo prilazio mojoj pripitoj sestri.
- To je defetistički govor iz usta jednog oficira, kapetane Hinkel! - rekao je De Krinis,
nadnoseći se nad ranjenim vojnikom u invalidskim kolicima. - Trebalo bi da pazite gde ćete
tako nešto govoriti...
Upravnik bolnice je imao čudno, srcoliko lice s dubokom „udovičinim špicem” kose na
sredini čela i neobično dugim nosem. Hladno, tvrdo lice, sećam se da sam odmah pomislio,
nimalo ne liči na lekara, ali onda mi je fati objasnio da je taj čovek psihijatar. Možda se oni
razlikuju od ostalih lekara. Fati mu je pritrčao u deliću sekunde i dosuo mu vina u čašu.
- Hajmo sad, profesore. Pa sigurno se ranjenim oficirima može dozvoliti malo da kukaju
kad su toliko stradali za Rajh. Kapetan Hinkel je na oporavku. Njegovo zdravlje bilo je ozbiljno
ugroženo. Uveren sam da jedan psihijatar može da razume potrebu da se... ovaj... još
šampanja, profesore?
Uznemiren, primetio sam da Erika već s mukom stoji na nogama. Zašto li fati i njoj puni
čašu? A ona je strusila vino, bezmalo u jednom cugu, i sad je De Krinisa počastvovala jednim
od onih zasenjujućih osmeha.
- Ko je vas pozvao ovamo? - upitala ga je tad zaplićući jezikom. - Mislim, ozbiljno, ko je vas
pozvao?
A onda je moja sestra dvaput štucnula da bi potom, na moje zgražavanje, na engleskom
zapevala pesmu Slatka Su, hit prethodnog leta:

„Svaka zvezda iznad nas

Zna da tebe volim ja:
Slatka Su, samo tebe, da!”

Krv mi je jurnula u lice. Molim te, Erika, stani sad. Neki pametnjakovići bili su na ovu
melodiju smislili i reči na nemačkom. Baš prethodnog dana otpevala mi je tu novu verziju.
Lieber Gott, pomislio sam ugledavši je kako, povodeći se, kreće ka De Krinisu, koji je sad
uzmicao, širom otvorenih očiju. A onda je, na melodiju Slatka Su, Erika zapevala:
 „Lest das Mittagsblatt
Lest das Tageblatt
Alles Lüge, alles Dreck.”
Pročitaj novine dnevne
I večernje priđe, naveče.
Sve su to laži. Sve je to smeće.

A onda je briznula u izbezumljen plač. Valjda prvi put u životu, bio sam zahvalan tetka Idi:
namećući se svim okupljenim, pljesnula je šakama i najavila početak zabave, koja je trebalo
da počne Gretheninim izborom pesama iz Wir Mädel Singen. Fati je uhvatio De Krinisa pod
ruku, pa ga brže-bolje poveo ka stolici, razmičući stvari sa stola da bi ovaj lepo seo da pije
šampanj.
- Moja mlađa kćer... - čuo sam kako mu fati govori. - Pesmarica SND-a... divan glas...
Pogledao sam na sat. Lili je trebalo da bude kod dvorišne kapije kroz deset minuta. Lepo
smo utanačili vreme. Niko neće ni primetiti kad se ja iskradem. Ali prvo je trebalo da otpratim
Eriku do njene sobe, pre nego što nas sve ne potovare u kola i odvezu u Gestapo.
 Ruka na mom ramenu

Nikada tu kuću nisam videla s druge strane zida Maksovog dvorišta. Teško je setiti si kako si
nešto zamišljao pre no što si ga uopšte video. Tako je bilo kad sam prvi put videla slona.
Dugo, dugo sam ga zamišljala, a kad sam ga videla - izgledao je potpuno drugačije, ali tada,
pošto sam ga videla, nisam više mogla da se setim one svoje slike odranije. Mislim da sam
Maksovu kuću zamišljala pomalo kao naš stan na Hakešer marktu, samo malčice veću, sa više
soba.
Znala sam da nije trebalo otvarati tu dvorišnu kapiju. Uvek sam se s Maksom sastajala u
toj uličici iza kuće. On bi se išunjao, brzo bi zatvorio kapiju za sobom, tako da nikad nisam
imala vremena ni da provirim unutra. E pa, večeras ima da vidim šta on to tamo krije,
pomislila sam. Mora da me je na to podstakao šok zbog onoga što sam te večeri u štali čula
od Darija. Cigojnerko! Cigansko đubre! Isprva te reči su me bile prepale, ali zato sada nisam
osećala potrebu ni za kakvom smotrenošću. Kao da sam znala da mi vreme ističe.
Pretpostavljam da sam ja to zamišljala kao neko dvorište četvrtastog oblika, nalik onome
koje smo mogli da vidimo s naše terase. E pa, ovo Maksovo je bilo kao iz bajke. Ili je bar meni
tako izgledalo. U dnu dvorišta bio je mali voćnjak, a stazica je vodila do baštenske šupe,
velike bezmalo kao naša kola; tamo pozadi videlo se široko stepenište s velikim kamenim
saksijama i, još dalje, tamno obličje kuće, dvospratnice, s otmenim, visokim prozorima u
kojima se ogledao niz srebrnih meseca.
Nisam mogla da verujem rođenim očima. Na pamet mi je pao sobičak koji sam s Fridom
delila u našim kolima, gde ti je tavanica toliko blizu da možeš da je dodirneš, a rupe u prozoru
zakrpljene kartonom. Setila sam se našeg stančića nedaleko od Hakešer markta, i kako smo
Frida i ja trčale po njemu paleći i gaseći sijalice i isprobavajući slavine. Najednom mi je bilo
veoma hladno. I osetila sam se tako malom.
Uto se dvorištem razlegla muzika, kao nošena talasom smeha. Neko je pevao, ali loše,
tankim piskutavim glasom. Oklevala sam načas u podnožju stepenica pa sam, polako,
krenula dalje, pored onih saksija, pa dalje, stazom od sečenog kamena, prema prozorima
kroz koje je izbijala svetlost. Pomsilićete da sam se plašila da bi neko mogao da me vidi, ali
nisam. Morala sam to, jednostavno, da vidim svojim očima.
Prozori su bili oivičeni tankim linijama svetlosti, samo je kroz okno u sredini širi mlaz
žutog svetla padao na sneg. Unutra se pomerala zavesa, kao da je neko cima. „Kazna je
pedeset maraka”, rekla nam je bila ona žena s veštačkim zubima, „ako vam se iz kuće vidi
svetlo za vreme zamračenja.” Zadržavala sam dah dok sam se približavala prozoru pa sam
čučnula, tako nisko da sam sneg osetila na jeziku. Tad sam zavirila unutra.
 Nikada nisam videla toliko čaša - kristalnih, okruglih, na visokim nožicama. Presijavale su
se pri svetlosti sveća. Pod je bio lakiran, s drvenim kockama postavljenim u cikcak, prekriven
ćilimima sa šarom; ugledala sam srebrne svećnjake i ogroman, sjajan radio-prijemnik s
prednjim delom išaranim svetlucavom metalnom rešetkom i zlatnim dugmićima. A tamo
skroz u uglu, veliki klavir, koncertni, kao oni iz filmova, s podignutim poklopcem, pa liči na
jedrilicu. Svi unutra nosili su uniforme ili duge haljine, a bio je tu i jedan u crnoj uniformi,
jedan od onih za koje nam je tata rekao da treba da ih se klonimo. Šta li taj u crnom radi u
Maksovoj kući?
Na trenutak sam pomislila da Maks nije tu, a onda je prošao tik pored prozora, tako blizu
da sam mogla da ga dodirnem. I bio je veoma zgodan. Crno odelo, leptir-mašna, uglancane
cipele, a jednom rukom obrglio lepu devojku. Bila je visoka i vitka, u dugoj zelenoj haljini;
kosa joj je bila talasasta, kao u filmske zvezde. Kunem se da mi je srce tog časa stalo.
Naginjala se ka Maksu, glavu mu spuštajući na rame. I tako, dok sam ja gledala, on se nagnuo
prema njoj, i glave su im se dodirivale, potom joj je nešto šapnuo na uvo, kao da je ona jedina
osoba u toj prostoriji do koje mu je stalo. Dok su izlazili iz sobe, ta lepa devojka bila se toliko
već oslonila na njegovu ruku da mi se učinilo da je on bezmalo iznosi kroz vrata.
Srce mi je lupalo tako glasno da sam mislila da će ga čuti ovi unutra, u sobi. Onda su me
iznenada izdale noge i pala sam na kolena u sneg, položivši čelo na ledenu prozorsku dasku
dok su mi između prstiju tekle suze od kojih su mi goreli sleđeni obrazi. Kako sam mogla da
budem tako glupava? Zašto bi nekome kao što je Maks uopšte stalo do nekoga kao što sam
ja?
Polako sam krenula sleđenom dvorišnom stazicom. Pošto su mi tanke cirkuske čizme
imale ravan đon, okliznula sam se i cevanicom udarila u jednu kamenu saksiju na stepeništu.
Bilo mi je drago što me je zabolelo. Bol mi je prijao. Odvratio mi je misli od bola u srcu. I to
što je bilo hladno, i to je bilo dobro. Možda bih mogla lepo da legnem u taj sneg, da se
prepustim i zaspim. Okrenula sam leđa toj palati iz bajke. U grudima, tamo gde je doskora
bilo srce, ostala je praznina. I naša ljubav je, naravno, bila bajka. Jedna od onih priča što se
pričaju uveče, kad ljudi zasednu oko vatre što plamsa i pucketa, ali sutradan ujutru, kad se
probudiš, znaš da je sve to bila puka izmišljotina. Kao ona o Šonu i Čakano - samo priča, ništa
više od toga. Grlo mi se steglo od suza. Sklopila sam oči i udahnula hladan noćni vazduh. Kad
je Rolo umro, imala sam običaj da govorim Fridi kako će vreme izlečiti sve, ali šta sam ja tad
znala o slomljenim srcima? Možda se neću uvek osećati ovako loše kao sada... ali u ovom
trenutku...
Začuvši bat koraka, naglo sam se okrenula. Nisam više marila za to da li su nas razotkrili.
Nisam imala više za šta da živim. Čekala sam da osetim nečiju ruku na svom ramenu.
 Kolariću paniću

- To ti je sestra!
- Jeste! Časna reč, Lili. Za kakvog čoveka ti mene smatraš? I što me uopšte uhodiš?
Upravo sam bio krenuo da se nađem s tobom, ali sam morao da pomognem sestri da se
popne na sprat.
Lili sam zatekao kako baza po dvorištu, sva sleđena, bez kaputa. Ja sam preko odela bio
prebacio tetka Idinu bundu, pa sam je sad strgnuo sa sebe i prebacio je njoj preko ramena i
tako ušuškanu je odveo do naše šupe.
Nema sumnje da je her Miler dobro znao kako da sebi stvori ugodan kutak. Bilo je tu
pletenih stolica s jastučićima, električna lampa, parafinski grejač, konzerva keksa s Firerovim
likom na poklopcu, pola paketa tromler goldsa. Čak je skrojio male zavese za zamračenje i
okačio ih na žice - za slučaj da počnu da padaju bombe dok se on bavi svojim isečcima,
pretpostavio sam. Osvrtao sam se oko sebe: na sve strane bilo je partijskih afiša i konzervi
punih partijskih značaka, a meni se mutilo pred očima. I ja sam bio preterao sa šampanjem.
Smeđa kapa koju je her Miler nosio svojevremeno, kao jurišnik, ležala je na vrhu gomile
kataloga s biljkama, dok je njegova smeđa uniforma bila okačena odmah do Hitlerovog lika
izlivenog u crvenom vosku. Pomerio sam kosilicu za travu ne bih li dohvatio pakovanje keksa
i pritom oborio gomilu magazina Der Šturmer13, koja se, poput kule od karata, srušila na pod.
Prvi primerak odozgo krasila su tri odvratna lica s kukastim nosevima što s visine gledaju na
naduveno telo odojčeta, uz naslov: Svako jevrejsko dete izraste u Jevrejina.
Lili me je gledala mrko i ćutala, pa je opet provalilo iz nje, i glas joj se tresao od besa.
- Jedan od tih u crnim uniformama pije sad vino unutra, u tvojoj kući... a ova šupa... dupke
je puna nacističkih sadržaja... čak i ova konzerva za keks! Ako ništa drugo, makar ti večeras
nisi u onoj svojoj groznoj uniformi...
Popreko sam je pogledao. Nikako mi nije bilo jasno zašto je tako ljuta na mene.
- Onaj esesovac je upravnik bolnice - branio sam se. -
Ovo nije pošteno. Prvo me optužiš da imam devojku, a to mi je u stvari rođena sestra, a
sad mi prebacuješ da... Rekao sam ti već. Uniformu nosim zato što tako propisuje zakon.
Nisam ja sam tako birao.
- Baš glupo.
- Pa, tako je kako je.
- Tako je kako je - ponovila je ona. - Šta ti u stvari tražiš sa mnom, Makse? S jednom
prljavom Cigojnerkom! Ti, s tom finom kućom i otmenim vinskim čašama! Nikad se ne bih
uklopila u tvoj svet, i ti to dobro znaš. Zašto se inače i sastajemo u ovoj uličici iza kuće? -
Okrenula se prema Hitlerovom portretu pa napadno podigla ruku u znak nacističkog
pozdrava. - Hajl Hitler!
Žarki talas gneva provalio mi je iz grudi. Uhvatio sam je za ruku.
- Nemoj to da radiš! - rekao sam. - Nimalo nije smešno. Pogledaj, Lili! Šta sam uradio? Ništa
se nije promenilo. Pa eto, sticajem okolnosti, živim u velikoj kući. Ni za to nisam kriv.
Prišao sam joj bliže. Kosa joj je mirisala na seno i konje, a osećao se i miris kože i njen,
dobro mi poznati, ružin parfem.
- Nisam ja kriv što je šef moga oca esesovac. Ja tog čoveka nisam zvao na zabavu.
Ona je istrgla ruku, a glas joj je bio grub od prezira.
- Mi Romi imamo jednu izreku: ko sa psima leže, s buvama se budi.
Uhvatio sam je za ramena i dobro protresao. Trgnula se, sklopila oči, pa okrenula glavu u
stranu. A ja sam uzmakao, postidevši se. - Sve bi bilo mnogo lakše da...
Zagledala se u mene onim zavodljivim crnim očima, srditim i lepim.
- Sve bi bilo mnogo lakše da... šta? Da ne želiš tako silno da me poljubiš, to hoćeš da
kažeš? Da me ne želiš toliko?
Potom se nagnula ka meni i samo snažno protrljala usne o moje. Nije to bio poljubac. Više
izazivanje. Iznenada se našla u mom naručju, a ja sam je privlačio bliže sebi. Zagnjurio sam
glavu u meko krzno tetkinog kaputa.
- Nemoj da se ljutiš, Lili. Nemoj.
Naslonila se na mene, a ja sam prolazio prstima kroz njenu gustu, vlažnu kosu i ljubio joj
grlo i vrat, pa sišao niže, razmičući tanku tkaninu njene bluze. Lili se izvila dok sam je ljubio
među dojke, držeći je oko struka, prelazeći prstima preko njenih bokova i butina. Uzdrhtao
sam kad mi je svoje hladne prste zavukla pod košulju. I dalje je privijajući uza sebe, skinuo
sam nekoliko jastučića s pletenih stolica i od njih napravio ležaj na podu, pa položio Lili pre
nego što ću nas oboje pokriti bundom. Najednom je to opet bila ona moja Lili, i ja sam
milovao njenu kao svila meku kožu, kao gvožđe tvrde mišiće, gladak i ravan stomak.
- Ne budi tužna, Lili. Ti si mi jedina na svetu. Ništa nas nikad neće rastaviti...
Nasmešila mi se, isprva nesigurna, ali onda već toplija, kao prvi put kad smo vodili ljubav, i
baš kao prvi put, od tog njenog osmeha istopilo mi se srce.
- Ti si moja Čakano - prošaputao sam.
Uzdahnula je u mom zagrljaju. - A ti si moj Vitez štapova.

Biće da smo zaspali. Sve i da nismo, to zavijanje čulo se najpre izdaleka, a onda je bilo sve
glasnije i istrajnije, poput duboke, bolne žalopojke. Lili se pridigla na kolena; pri svetlosti
parafinskog grejača videle su se njene oči, razrogačene od užasa.
- O, Kali Sara! Šta je ovo sad?
- Ne mrdaj odatle!
Odškrinuo sam vrata, samo malo, tek da uđe malo ledenog vazduha. Potom se opet čulo.
Taj nemilosrdni vapaj sirene za vazdušni napad - preteći, gnevni urlik.
- Verovatno je lažna uzbuna, kao što je bilo po podne... Moja sestra je bila kod frizera, da
joj stave trajnu...
Lili je već stala pored mene i zgrabila me za ruku.
 - Ćuti... Slušaj... - rekla je.
Zadržao sam dah. Nije bilo ni trunke sumnje. Bruj avionskih motora u daljini... sve glasniji
iz trena u tren, i grozomorna grmljavina aviona sve glasnija. Istrgao sam vrata šupe i preda
mnom se iznenada ukazalo nebo izbrazdano reflektorima, kao da igraš kolariću paniću
bleštavim snopovima nalik na srebrne strele zarivene u nebo. Bilo je veličanstveno,
uzbudljivo i stravično... sve u isto vreme. Upiljio sam u svoj sat. Tačno osam i prvi put na nebu
nije bilo ni oblačka.
- U podrum, Lili! Hajde! Ovde nismo bezbedni...
- U podrum?
- To je sklonište u slučaju vazdušnog napada za nas iz ulice. Hajde!
- Ali...
- Polazi, Lili! Ovo nije za šalu! - Zgrabio sam je za ruku, ali ona je čvrsto stajala, odgurujući
se od vrata.
- Ja ostajem.
- Ali ne možeš da ostaneš!
- Ne mogu ni da idem dole... sa svima njima. Ne idem...
Neko je vikao sa ulice: - Gasite svetla! Gasite ta prokleta svetla! Zavrnite plin! Ostavite
vrata i prozore otvorene!
Lieber Gott! Protivvazdušna odbrana je već osula paljbu, snopovi reflektora su kao prsti
prebirali po svetlucavim pticama. Zurio sam u kuću. Jasno sam čuo metež: povike, krike i
oštra naređenja, bat stopala po parketu i Zigfridov lavež. U deliću prisebnosti, pitao sam se
kako će oni osakaćeni ranjenici sići u podrum. Sigurno ih neće spustiti u invalidskim kolicima.
Trebalo je da budem tamo da im pomognem. O bože! Onda sam se iznenada setio muti. Šta
će pomisliti kad shvati da me nema?
Tutnjava u vazduhu je rasla dostižući gromovit krešendo, a onda smo ih najednom
ugledali u trougaonoj formaciji, u niskom letu; neprekidno su nadirali, potom se sve
pretvorilo u pakao. Zemlja se tresla kao da je hiljadu konjanika u galopu prodrlo u Berlin.
Ogromni protivavionski topovi u Tirgartenu odmah su uzvratili dok su teški bombarderi
brisali iznad nas ka zapadu, a za njima i pratnja, lovci nalik gomili srebrnih krstova uhvaćenih
pod mlazevima svetlosti s tla. Gruvanje topova u neposrednoj blizini naše kuće bilo je
zaglušujuće, potom su usledili potresi, nalik minijaturnim zemljotresima - jedan za drugim, u
nizu. Najbolje branjen grad na svetu! Tako je Gering prozvao Berlin. Pa kako li su se onda ovi
avioni probili kroz čuveni dvostruki prsten?
- Vrati se unutra, Lili. Već je kasno - rekao sam joj dahćući, pa je ugurao nazad u šupu i
zalupio vratima. Što se same zaštite tiče, znao sam da bismo i u dvorištu bili bezbedni isto
koliko i u toj šupi, ali nekako se čovek ipak oseća sigurnije kad je u zatvorenom. Onda je
nešto užasno lupilo i jedino svetlo u šupi se ugasilo.
Lili se tresla, u čudnim talasićima koji su nadirali i nestajali.
- Makse, neka ovo već jednom prestane. Neka prestane!
Ćela šupa ljuljala se levo-desno. Pokrili smo glave kad su šrapneli počeli da lete na sve
strane, lupajući po krovu šupe poput smrtonosnog grada. Kroz noć su se razlegali cijuk
raketa i eksplozije granata, staklo je prštalo na sve strane. Negde u daljini čula su se zvona
vatrogasnih kola. Čvršće sam zagrlio Lili, usana priljubljenih uz njenu kosu.
- Kažu da je samo ona bomba koju ne čuješ dok pada namenjena tebi... - tešio sam je.
 *

Dugo, dugo nakon poslednje eksplozije vladala je tišina, ako se ne računaju lavež pasa i
zvona vatrogasnih kola. Potom je nastupio jednoličan ton sirene za prestanak vazdušne
opasnosti i od blaženog olakšanja oči su nam se ispunile suzama. Gotovo je. Prošlo je, a mi
smo i dalje živi. Osećao sam kako se Lili opušta, a onda mi se iskobeljala iz naručja. Tren-dva
kasnije, čuo sam kako je upalila šibicu.
- Šta to radiš?
Odsjaj sumpora video se u Lilinim očima. Nije mi bilo teško da zaključim koliko joj se ruke
tresu dok je pokušavala da prinese plamen cigareti. Potom je udahnula dim, dugo, polako,
duboko.
- Nisam te ranije video da pušiš...
Nervozno se nasmejala. - Za sve postoji prvi put!

Lili je bila jako uznemirena, ali je morala da krene. Nije znala šta je sa njenima, i od toga ju je
obuzimala pomama, a i oni su sigurno brinuli za nju. I ja sam bio zabrinut za muti. Naterao
sam Lili da zadrži tetka Idinu bundu, pa je, na rastanku, poljubio na kapiji, dogovorivši se s
njom da se nađemo u utorak posle predstave. Ulaznice smo već nabavili, rekao sam joj, pa
nek padaju i sekire ako tako mora. Meni će pred očima, kao i uvek, biti samo ona, pa bi joj
zato bolje bilo da se dobro potrudi i zablista kao nikad dosad. Gledao sam je kako nestaje u
snegom zaogrnutim noćnim senkama, pa sam i sam krenuo natrag kroz voćnjak, pitajući se
kako ću objasniti gde sam bio sve to vreme. Na zadnjim vratima sačekala me je Grethen,
usana stisnutih u tanku, neumoljivu liniju. Bezmalo sam briznuo u plač od olakšanja kad sam
video da je živa i zdrava. Osećanje je bilo obostrano.
- Kako si mogao da budeš tako sebičan? Pa muti se izbezumila! Gde si bio? I ko ti je, za ime
sveta, ta devojka?
Čuo sam kako ljudi izlaze iz kuće na glavna vrata. Zamor, pozdravi na rastanku. Zabava je,
činilo se, bila završena.
- Koja devojka?
Grethenino lice je pri svetlosti lampe bilo ružno, a glas joj je bio grub od prezira.
- Nemoj meni te koještarije da prodaješ, Makse! Upravo smo preživeli vazdušni napad u
kući punoj invalida, a od tebe - ni traga ni glasa! Tvoja pomoć svakako bi nam bila
dobrodošla, ali kud si se ti denuo? - Zaškiljila se u mene. - Šta se tebi kuva u glavi uopšte?
Nešto nedolično, toliko znam. Nešto što bi sigurno hteo da sakriješ od drugih!
I, rekavši to, okrenula se na peti i ušla u kuću, zastavši načas da pogleda preko ramena:
- Videla sam te, Makse. Nemoj misliti da nisam. Videla sam te tamo kod dvorišne kapije.
- Ali, Grethen...
Opet je zastala, s tim što se ovoga puta nije okrenula.
- Šta Grethen? Da si hteo, Makse, mogao si da me imaš za prijatelja. Ali ti to nisi hteo. I
zato nemoj sad od mene da tražiš da ti čuvam tajne.

*
Pomirio sam se s muti. Rekao sam joj da sam popušio cigaretu u dvorištu i sklonio se u šupu
kad je pripucala protivvazdušna. Pokušao sam da joj pomognem tako što sam krenuo da
raščistim one čaše. Čim mi se ukazala prilika, klisnuo sam u svoju sobu. Legao sam na krevet,
ali nisam mogao da se opustim. Bio sam iznuren i zbunjen, a glava me je bolela od šampanja.
Šta li mi je to Grethen tačno rekla? Nemoj sad od mene da tratiš da ti čuvam tajne. Šta je ona
videla? Skočio sam iz kreveta, potrčao ka radnom stolu i navrat-nanos otvorio fioku. U
prednjem delu fioke, gde sam tog popodneva ostavio dnevnik, nije bilo ničega. Počeo sam
da kopam po fioci, opipao pozadi, pa se sagnuo i zavirio unutra.
Mog dnevnika nije bilo.
 Nedeljno jutro

Miris prave kafe iz kuhinje osećao se gore na stepeništu kad sam sutradan krenuo na
doručak. Bar je bilo neke vajde od upravnika bolnice. Proveo sam besanu noć brinući zbog
dnevnika, pitajući se šta će Grethen da kaže i kad to uopšte namerava da mi kaže. Povrh
svega, mučio me je jeziv mamurluk. Otvorio sam vrata kuhinje, čekajući da mi se sve sruči na
glavu. Grethen tamo nije bilo.
Tetka se sa odobravanjem nasmešila na praznu stolicu.
- Otišla je ona već do kluba, da pravi slamnate papuče za front. Tipično za Grethen - da
ustaje s prvim petlovima. Ta devojka zaslužuje medalju. Ti, pretpostavljam, ideš na misu?
Muti bi mogla da ostane u krevetu...
Uzdahnuo sam s olakšanjem. Dok Grethen nije tu, pretražiću joj sobu. Pokušaću da
nađem dnevnik. Fati je čitao nedeljne novine, naslovi su bili ispisani slovima od pet
centimetara:

AVRO LANKASTERI PRVI PUT

UPOTREBLJENI U NAPADU NA BERLIN

Sinoć se odigrao kukavički teroristički napad RAF-a na nemačko civilno stanovništvo. U

noći punog meseca, Berlin je bio laka meta za bestidne vazdušne teroriste.

Napad je zapravo bio slabiji nego oni na gradove na zapadu. Pogođene su dve kuće u
Ceringerštraseu, a jedan čovek stradao je od naše protivvazudšne odbrane. U novinama je
osvanula fotografija dveju zgrada; opremljene prostorije bile su izložene pogledima kao one
kuće za lutke, gips je visio sa zidova, a zidni čiviluk s okačenom kućnom haljinom još je
landarao. Privatni život uživo.
- Sirena se prekasno oglasila - žalila se moja tetka. - Avioni su nam već bili nad glavama, a
o silasku u podrum nije bilo ni govora. Moraću da porazgovaram s her Milerom.
Fati je uzdahnuo. - Ne verujem da her Miler određuje kad će sirena biti puštena.
Erika još nije silazila sa sprata, iako će uskoro biti vreme za misu, ali Rudi je već bio
spreman, uredno počešljan, u starom teškom vunenom kaputu, s lisičjim krznom prebačenim
oko vrata.
- Kad sledeći put bude vazdušni napad, može li i Zigfrid da siđe u podrum? Mogu li se
negde naći gas-maske za pse? I gas-maske za papagaje? Sve vreme me je brinuo Oto. Čuo
sam ga kako krešti... - raspričao se Rudi.
Tetka Ida ga je pomilovala po glavi.
 - Ne budi blesav, Rudi. Papagaji nisu kao psi, ali ja ću sigurno sneti dole Zigrfidovu
rezervnu košaru, pa će mu biti udobnije. Nego, ko kaže da će opet napasti? - Zastala je i
nervozno se nasmešila. - A sve i ako napadnu, moraće mnogo više da se potrude ukoliko žele
da Berlin pred njima padne na kolena.
Fati je skinuo naočare za čitanje i presavio novine, pa ih spustio pored tanjira.
- Ti stvarno misliš da oni bolje od ovoga ne mogu, Ido?
A ja mislim da je ovo bila samo proba. Idući put biće još više tih čudovišta. Možemo mi da
kamufliramo ulice i bandere, ali ne možemo da pokrijemo ceo tok reke Špreje. A ti teškaši će
upravo prateći reku stići do samog srca...
Naglo je zaćutao kad je muti ušla, bleda kao kreč, crvenih očiju. Čuo sam je: veći deo noći
probdela je plačući. Fati je brzo odmakao stolicu i ustao, pa je obgrlio oko tankih ramena
zaogrnutih iznošenom najlepšom nedeljnom haljinom. I muti mu se nasmešila, istina,
slabašno.
- Idem, ipak, i ja na misu - rekla je.
Fati ju je stisnuo za ruku.
- Muti i ja imamo nešto da vam kažemo. Za neke od vas tih novih napada zaista neće biti.
Maks i Erika rade, ali muti ide u Bavarsku i vodi sa sobom Grethen i Rudija. Bio sam sebičan.
Trebalo je pre više nedelja da ih pošaljem tamo. Nešto mi govori da će Berlin gadno da
prođe, i što pre ih pošaljemo odavde, to bolje.
Rudi je skakao od uzbuđenja. - Možemo da li da povedemo Zigfrida?
Fati mu se nasmešio. - Eto, mali moj Rudi, neka to bude posebna usluga tebi: možeš da
povedeš sa sobom i tog užasnog papagaja. Možda Oma može da ga nauči neku bavarsku
narodnu pesmu. Meni je te pesme Horsta Vesela14 dosta za sto godina.
Sklopio sam oči i u tišini se pomolio, u znak zahvalnosti. Lieber Goti. Vielen Dank. Grethen
odlazi iz Berlina!
 Knijev cirkus

Pošto su svi vozovi s polaskom iz Berlina bili puni do četvrtka ujutro, morao sam još tri dana
da brinem zbog Grethen. Dnevnik sam pronašao ispod njenog kreveta. Tetka Ida nije htela
da se pridruži muti u tom egzodusu iz Berlina, nego se prijavila kao dobrovoljac u službu prve
pomoći stacioniranu pri Katedrali Svete Hedvige.
- Šteta je što mora da se čeka - rekla je - ali ovako bar Rudolf neće propustiti cirkusku
predstavu u utorak. Doktor Gebels je pravo odlučio da pozorišta ostanu otvorena - tako će
svimapokazati da se poslovi u prestonici odvijaju kao obično.
- Šta ako vazdušni napad počne dok smo unutra? - upitao je Rudi.
- Onda ćemo sići u stanicu podzemne na Fridrihštraseu, kao i svi ostali koji nemaju
podrum.
Konačno je svanuo i taj utorak - kišovit, ali bar sneg više nije padao. Lili nisam video od
one večeri kad smo imali zabavu. Bili su zauzeti pripremama za premijeru. U nedelju je bio još
jedan napad, ali u ponedeljak je bilo mirno. Kako je život čudan, mislio sam. Dve večeri
bombardovanja, jedno mirno i mi se već spremamo da idemo u Wintergarten, na cirkusku
predstavu. „Neće moći da šalju te velike bpmbardere svako veće”, ljudi su hrabrili jedni
druge. „Jednostavno smo predaleko”. Grethen je i dalje ćutala, iako je začelo primetila da
sam uzeo svoj dnevnik iz njene sobe. Ako ništa drugo, izgleda da me izbegava, pogled joj
sklizne u stranu kad god se susretne s mojim. Rekao bih da uživa da me drži u neizvesnosti.
Osećam se kao da sam usred Francuske revolucije, kao da čekam da me odvedu na giljotinu.
Odavno nismo bili u Vintergartenu i primetio sam da se boja na fasadi ljušti. I u foajeu je
bilo čemerno, pohabani tepisi i prašnjave biljke. Vollständig neues Programm!, poručivao je
ogroman natpis u boji, koji se izvijao oko prikaza devojke obavijene grimiznom boom od
nojevog perja, koja hoda po žici. Potpuno nov program! Klovn s perikom koja mu se dizala i
spuštala dok je duvao u rog, prodavao je programe ispred ulaza. Tetka Ida je kupila jedan koji
je zatim podigla visoko iznad glave, vodeći nas kroz more žena, dece i ranjenih vojnika do
naših mesta. Jedva sam čekao da vidim redosled izvođenja, te sam iskoristio priliku kad se
tetka okrenula da namesti Rudiju pozorišni dvogled.
Prvi na redu bili su Leteći meteori. Pomislio sam da će to biti zabavno. Mogao sam da
uživam u tačkama na trapezu pod uslovom da ih ne izvodi Lili. Čak sam mogao da ih gledam
kroz pozorišni dvogled. Kineski žongleri s tanjirima bila je naredna tačka, a za njom Dario Galo
- šverchluker. Gutač mačeva. Divota jedna!
Pregledao sam redosled nastupa, redom, odozgo nadole, i namrštio se stigavši do kraja
prve polovine. Dva reda pri dnu bila su precrtana, ali ne tako brižljivo da se ne bi moglo
pročitati šta je bilo napisano: Florika i Fonso, Španski flamenko, morao je u programu da
ustupi mesto tački Holandis klomper-dansen - Holandski plesači u klompama. Pored toga, Die
Brüder Orosco - die kleinen Leute von Córdoba - Braća Orosko, mali ljudi iz Kordobe, ustupili su
mesto mađarskim klovnovima iz Budimpešte. Nešto me steglo u stomaku. Die kleinen Leute?
Mali ljudi? Lili mi jeste bila rekla da u njihovoj trupi ima i kepeca, ali zar u sastavu njihove
družine nisu Florika i Fonso?
Dlanovi su mi se znojili dok sam pogledom preletao preko druge polovine programa. Još
tri tačke su zamenjene. Najednom su stotine sijalica počele da se gase, a orkestar je, na znak
dirigenta, zasvirao neku bezbrižnu nemačku narodnu pesmicu.
Žmirkajući sam čitao program pri sve slabijem svetlu. Lilina tačka bila je tu: Senjorita
Antonija i Bela Munja - Čudesni konj koji broji - precrtana crnim mastilom, da bi umesto toga
bilo napisano Polnische Volkstanzer - Poljski narodni plesači. Potom su se svetla pogasila.

Ne sećam se kad sam izašao iz štale, jedino što pamtim jeste taj osećaj prestravljenosti.
Nekako sam stigao do izlaza na scenu, mada ni sam nisam znao kako sam se tu obreo. Počeo
sam da lupam pesnicama po farbi koja se ljuštila. Tup-tup-tup! Odmakao sam se i duboko
udahnuo. Smiri se, Makse. Mora da postoji neko objašnjenje. Ipak sam, u dubini duše, osetio
onaj nemir. Ponovo sam stao da lupam u vrata, a suze nemoći zaiskrile su mi u očima. Tup-
tup!
Mladić koji je nosio zadnji deo zebrinog kostima otvorio je vrata uz dubok naklon.
- Ala ovde neko žuri - rekao je klanjajući se. - Vunder-zebra vama na usluzi. Pa dobro sad,
pola zebre, ali ona važnija polovina.
Prvo se nasmejao, pa se narogušio, čim sam mu rekao zašto sam došao. Da, znao je on tu
špansku trupu, tako mi je rekao. Sve je to vrlo čudno, dodao je. Bolje da uđem.
- Šta tu ima čudno? - upitao sam ga, bezmalo istresavši zebru iz kostima. Pojavio se utom i
upravnik cirkusa.
- Fredi Kni - rekao je on pruživši ruku. - Šta mogu da učinim za vas?
Previše je zauzet da bi sa mnom razgovarao, rekao je, ali je ugrabio malo slobodnog
vremena kad je shvatio da ću doći. Znam li ja išta o njima, upitao me je. Izgledao mi je više
zbunjen nego ljutit, mada je u poslednjem trenutku morao dobro da se pomuči kako
predstava ne bi bila otkazana. Prethodnog dana matine je umalo propao, jer se nisu pojavili
izvođači pet tačaka. Morao je da pozajmi statiste od brata iz Skale, ali pošto su oni morali da
se vrate u matičnu kuću za večernje predstave, morao je da nađe druga rešenja za
problematične tačke. Upravnik se češao po glavi. Ništa mu, jednostavno, nije bilo jasno. Kao
cirkuska trupa zaista su odlični. Vrlo daroviti. A i konje su ostavili za sobom. Setlande, i neke
mnogo lepe lipicanere - eno ih, u štali! - Nešto tu nije kako treba - rekao je on pa zapisao
adresu na margini mog programa:
Ulica Rozentaler br. 10, nedaleko od Hakešer markta.
A onda je zgrabio bič i odjurio. Nema više vremena za razgovor, doviknuo mi je preko
ramena, ali ako saznam nešto o njima, njemu će svakako biti drago da čuje.

*
Čudna mala kućepaziteljka lovila je veštačke zube po čaši na pultu.
- Da, ovo je Ulica Rozentaler broj 10 - rekla je, nameštajući zube - ali oni trenutno nisu
ovde.
Sevnula je iskrica nade. - Kad će se vratiti?
Odmahivala je glavom. - Neće se vratiti... nikada. Odoše svi.
Zurio sam u nju. - Kuda su otišli? Kad se to desilo?
- U nedelju uveče, nekoliko sati pre sirene za prestanak opasnosti. Gestapo je došao i
odveo ih. Nisu bili Jevreji, ne bih rekla, ali su ih ovi ipak odveli. - Odmahnula je glavom. - Bili
fini ljudi... Ali, kad Gestapo dođe, tu nema šale...
- Gestapo?! Kud su ih odveli?
Žena je bespomoćno podigla ruke. - Mislite da će meni Gestapo da kaže?
- Koji je broj? - povikao sam. - Koji je broj stana?
- Nisu tu, kad vam kažem!
Okrenuo sam se zajecavši, pa potrčao po onoj kaldrmi. Čuo sam kako dovikuje za mnom:
- Četvrti sprat... idite stepenicama... lift se pokvario... ali nećete ih tamo naći...
Vrata stana zjapila su širom otvorena - visila su, zapravo, na jedinoj preostaloj šarki.
Uključio sam svetlo i prostoriju je obasjala jedna jedina gola sijalica. Izanđale stolice ležale su
na podu, fioke su bile izvučene, sve iz njih razbacano naokolo. Projurio sam kroz sve
prostorije. Kupatilo je bilo puno cipela, a voda je curila iz slavine, sledeći liniju štrokave mrke
mrlje. Bolelo me je grlo; obuzelo me je bilo ono strašno osećanje kad pokušavate da zadržite
suze. Čuo sam Lilin glas u glavi. To ti je kao palata. Svetla se pale na prekidače na zidu, a voda
teče na slavinu. Kleknuo sam na pocepani linoleum, spustivši čelo na ivicu kade. Sada sam već
ridao, grudi su mi se nadimale, a suze su mi se slivale niz obraze i padale na gomilu iznošenih
cipela. - Lili. Molim te, Lili. Nemoj ponovo da me ostaviš.
Okrenuo sam se začuvši šištanje - mala kućepaziteljka dahtala je podbočivši se.
- Neki kamion je stao tu napolju i njih šestorica su iskočila, motor nisu ni gasili. Ništa ja tu
nisam mogla da pohvatam. Dok sam stigla ovamo, već su bili razvalili brave. Imali su i sekire, i
svašta još! Zvonce na vratima bilo se zaglavilo od silnog pritiskanja, i ta zvonjava mi je bila u
ušima još dugo... dugo pošto su njih odveli. - Žena se osvrnula po rasturenoj sobi. - Kakav
nered... A u Berlinu danas nemaš gde radnika da nađeš... pa ni materijala nema, čak ni za
najmanje popravke.
Podigla je crveni kožni remen s poda i dala mi ga. Bio je to deo konjske opreme, ukrašen
srebrnim praporcima.
- Ovi su bili neki pozorišni svet, šta li. Strani naglasak, ali vrlo uljudni. Španci, mož’biti.
Jevreji začelo nisu bili...

Popodnevno svetlo bledelo je nad Ulicom Rozentaler, i ponovo je počela kiša. Gurnuo sam
cirkuska zvonca u džep, pa izvadio program, kao da će zurenje u njega da vrati Lili, kao da će
se Lili pojaviti na putu, glasno se smejući i objašnjavajući mi kako je sve to bila obična greška.
Nisam mogao da verujem. Gestapo! Šta ja mogu protiv njih? Kako da odem tek tako do
sedišta Gestapa i zatražim da puste moju devojku Romkinju? Strah mi je prostrujao telom kao
što se krv širi kroz vodu. Pričalo se naveliko o tehnikama saslušavanja koje se primenjuju u
Gestapu, i bile su to takve priče da ti, kad ih jednom čuješ, nikad na pamet ne bi palo da o
njima razmišljaš. Bio sam potpuno bespomoćan. Nisam poznavao nikog uticajnog u
nacističkoj hijerarhiji, a kamoli u Tajnoj policiji. Ništa nisam mogao da učinim.
Ogromne kapi kiše padale su sa sivog neba, rasprskavajući se o jeftinu hartiju na kojoj je
bio odštampan cirkuski program. Mastilo se razlivalo, svetlozelena se stapala s
jarkocrvenom, i tako smešane curile su dalje, nalik kapima tamne krvi.

Moja sestra je prebledela.

- Užasno je to što si učinila, Grethen! Otkud ti pravo da uradiš tako nešto?
Njoj su suze udarile na oči. Podigla je ruku da se odbrani, kao da je pomislila da bih mogao
da je udarim.
- O, nemoj tu da mi izigravaš žrtvu, ti mala beštijo! Jesi li svesna šta si uradila?
Suze su joj svetlucale u očima.
- Ni... Ništa ja nisam uradila. Samo sam pročitala tvoj dnevnik!
- Samo si pročitala moj dnevnik, lažljivice! Uradila si ti mnogo više od toga.
Krenuo sam prema njoj. Uzmicala je.
- Nisam! Nikome ništa nisam rekla. Nisi u pravu, Makse, slušaj me, nikome ništa o tebi
nisam rekla.
Mrko sam je gledao vrteći glavom.
- Ne verujem ti, Grethen. Ovo je, znaš, jedna tako niska, bedna, moralizatorska,
samodopadljiva... - Zastao sam, ostavši bez daha. Ponestalo mi je reči. - Jedna tako...
grethenska priča!
Rekavši to, okrenuo sam se tresući se od besa.
- Nisam ti rekao sve što sam imao, ali ovog časa izlazim iz sobe, jer ako ne izađem...
kunem ti se da bih... mogao... tu prokletu... šiju... da ti zavrnem!
 Odjeci u šumi

U Tirgartenskoj ulici ostao je ogroman krater od bombe i, pored njega, iskežen uginuo konj.
Zaobišao sam ga u širokom luku, pa se Budimpeštanskom zaputio prema Kudamu, ispunjen
nekom novom nadom. Ta nada se u meni probudila usred besane noći. Postojala je,
jednostavno, mogućnost da je Gestapo saslušao članove trupe pa ih pustio. I zato, čim sam
završio obilazak, odvezao sam se biciklom do Ulice Rozentaler, da proverim da se možda
nisu vratili. Ne, nisu se vratili, rekla mi je kućepaziteljka, sad se čak i ne potrudivši da stavi
zube.
- Prošla su već tri dana - rekla je vrskajući - kako su ih odveli.
Mene to nije obeshrabrilo. Lili je imala običaj da kaže da bi njen tata na priču mogao da se
oslobodi i lisica na rukama, pa zašto se onda ne bi nekako snašao i ovoga puta? Zabava je
bitna za održavanje morala stanovništva, tako je rekao naš ministar propagande. Prema
tome, ne bi imalo nikakvog smisla da se ti ljudi hapse. Pa oni su samo cirkusanti, pružaju
doprinos ratnim naporima. Lilin tata će im, uostalom, sve objasniti. Dosad su oni već slobodni
kao ptice na grani... Ili, možda, i nisu? Uspomena na onu užasnu Rudijevu knjižicu oživela mi
je u sećanju - Hitler i Cigani. Odmahnuo sam glavom, pokušavajući da odagnam tu sliku. Ne.
Nije moguće. Pa zar mi nije Lili rekla da su se potpuno srodili s ulogom Španaca? Ono, kad
pogledam sve s druge strane, Grethen je pročitala moj dnevnik. O, bože! Šta li sam sve tamo
zapisao? Ako je moja glupost... ako je moj nemar ugrozio Lili, nikad to sebi neću da oprostim.
Ali zar mi nije Lili sama toliko puta rekla da su oni u cirkusu na sigurnom? Nikoga ne zanima ko
si, tako mi je rekla. No, kako je i ona u to mogla da bude tako sigurna? Ako me je Grethen
stvarno izdala, šta li im je rekla? Besomučno sam okretao pedale, zaputivši se ka Grunevaldu;
moje nade, doskora tako velike, opet su smalaksale.
S druge strane, međutim, razmišljao sam, dok mi se znoj slivao niz leđa, možda je
Grethen, na kraju krajeva, i govorila istinu. Sinoć sam bio siguran da laže, ali zar mi se nije
zaklela da je samo pročitala moj dnevnik? Pročitala i ništa više. Bio sam kao mahnit, razdiran
očajem i nadom. Istina, Grethen, to malo džangrizalo, umela je da izludi čoveka, ali nikada
nije lagala. Još brže sam okretao pedale, svenula nada opet je živnula u meni. Neizostavno ću
ih sve zateći tamo, ubeđivao sam sebe. I bio sam zaista uveren da hoću. Ovako ili onako, naći
ću Lili. Samo ako nisu zajedno doneli odluku da se pokupe i odu iz Berlina...
Ostavio sam bicikl na uobičajenom mestu, ispod svetog drveta pored stanice, odmah do
one ranžirne, tamo gde sam bio video Jevreje, pa sam, terajući tu neugodnu sliku iz svesti,
potrčao kroz tunel ka zadnjem delu stanice i uleteo u šumu. Začuo sam ubrzo zvuk tekuće
vode, i na osnovu toga zaključio da sam blizu njihovom logoru, nedaleko od obale jezera
Hundekele. Bilo je toplije, i sneg je počeo da se topi, pa je i rekla bila nadošla. Svaki čas sam
zastajao, čuljeći uši ne bih li čuo nešto što bi mi ukazalo da su tu, osluškujući neke drugačije
zvuke od onih uobičajenih za šumu. Potom sam čuo nešto čudno. Bio je to vapaj, piskav,
bezmalo kao kad beba zakmeči. Potrčao sam, ševrdajući kroz drveće i usput nalećući na
grane koje su se savijale i šibale me; istrajno sam napredovao u pravcu iz kojeg je dopirao taj
isprekidani zvuk, sve dok se drveće nije proredilo, ustupajući mesto žbunju. Na trenutak mi
se učinilo da sam osetio miris paljevine i začuo violinu, čangrljanje posuđa, rezak plač
gladnog odojčeta. Nada mi je ispunila srce. Ubrzo ću, dakle, izbiti na čistinu i ugledati njihova
kola raštrkana po udolini... A onda ću već nekako pronaći Lili.

Osećao se neki čudan zadah, slatkast i natruo, kao od prezrelog manga. Dvadesetak crknutih
pasa ležalo je raštrkano po čistini, iskrivljenih nogu, isplaženih crnih jezika. Izgledalo je kao da
su potamanjeni dok su jurcali između kola jarkih boja koja su sad ležala razbijena i
raskomadana, točkova izvrnutih ka nebu. Na sve strane bili su razbacani gvozdeni lonci i
šerpe, slomljeni muzički instrumenti, jorgani sa cvetnim šarama i ptičji kavezi na zemlji
između hrpa pepela od sagorelih vatri. Duboko iz šume dopiralo je svračje graktanje, čulo se i
resko kreštanje čavke, potom me je opet sa svih strana skolila tišina, sablasna, bremenita,
nedokučiva.
- Ima li koga... ima li... ima?
Jedino se svraka oglasila na odjek mog glasa, i dok sam se saginjao da sa zemlje
podignem iskrzan vrh slomljene violine, opet se razlegao onaj neutešan krik.
Samo jedna kola nisu bila prevrnuta. Bila su tamne nijanse azurnoplave, ukrašena
srebrnim mesecima i astrološkim simbolima. Sara Eskudero, bilo je ispisano na boku vozila.
Saznajte šta vas čeka. Proricanje sudbine. Dvadeset pfeniga. Sa strane su, međutim, i ta kola
bila razbijena, a tamnopurpurna vrata visila su na šarkama. Iznad vrata visila je gvozdena
konjska potkovica sa zarđalim ekserima; kraci potkovice bili su okrenuti nagore, baš kako je
Lili rekla, jer to donosi sreću. Karte jarkih boja ležale su razbacane po pragu, neke okrenute
licem nadole, a njihove purpurno-srebrne poleđine bile su uprljane prljavim otiscima čizama;
druge su pak bile okrenute licem nagore, i videle su se čudnovate, svetle slike. Onda sam,
kod donjeg stepenika, ugledao vezano stvorenje koje je ispuštalo onaj kukavan zvuk. Belo
krzneno klupko ležalo je na hladnom tlu u lokvi zgrušane krvi.
Vrhom noža skinuo sam potkovicu s ragastova, pa je ubacio u bisage, pored pužića
slomljene violine, pokupio tarot karte i spakovao ih u blatnjavu vrećicu u kojoj su inače
stajale, pa skinuo jaknu i od nje u dnu korpe na biciklu napravio gnezdo za belo psetance.
Kući sam vozio pažljivo, vodeći računa da se korpa mnogo ne trucka; izbegavao sam džombe
na putu, koliko sam mogao, zaslepljen suzama.
 Sveopšti rat!

Grethen je bila otišla iz grada, a mene, naredne dve nedelje, nije držalo mesto: išao sam u
obilaske, čistio šut s pripadnicima Hitlerjugenda i dvaput dnevno navraćao do ulaza na scenu
u Vintergartenu, nadajući se bilo kakvoj vesti o Španskoj trupi, kako su tamo nazivali nestale
cirkusante. U međuvremenu sam se lepo sprijateljio sa zadnjim delom trupa Vunderzebre,
deleći raspoložive informacije s njim, sve u nadi da ću i ja od njega saznati nešto novo.
- Ispostavilo se da su oni Cigani, a ne Španci - izvestio me je Vunderzebra jednoga dana. -
Kad sam Frediju Kniju ispričao ono što si mi rekao, da je Gestapo došao po njih, Fredi je
zapucao pravo u Ulicu princa Albrehta, da se na licu mesta raspita šta se zbiva. Bio se
ulogorio tamo, ispred sedišta Gestapoa, pa čekao sve dok se neko nije nakanio da ga primi.
Zamalo da ga uhapse. „Bolje bi ti bilo ubuduće da paziš koga uzimaš da ti nastupa u cirkusu”,
rekli su mu tamo. „U protivnom, ta specijalna dozvola koju ti je izdao nemački ambasador
neće ni pet minuta da ti potraje!” Međutim, nisu hteli da mu kažu šta se desilo s trupom, a s
Gestapom nema rasprave, znaš. Meni sve to ne sluti na dobro.
Kad nisam dosađivao Vunderzebri, vreme sam provodio lečeći psetance. Onog dana dok
sam se vraćao iz razorenog logorišta, ovako sam sebi rekao: ukoliko spasem tog psa, i Lili će
ostati živa i zdrava, pa ću ja, spašavajući život njemu, vratiti nju. Pas je bio izgubio mnogo
krvi, ali je, nekim čudom, metak, koji ga je pogodio u grudi, prošao pravo do ramena, ne
zakačivši usput nijedan vitalan organ. Senka, kako sam ga nazvao, bio je prava mala
pametnica, s debelim belim krznom, smeđim očima i čupavim repom, i dok je prikupljao
snagu i svuda išao za mnom, ja sam zaista uspeo da ubedim sebe kako je pitanje dana kad će
mi od Lili stići neki glas. U kasne sate bih se s tavana stepenicama popeo na krov prekriven
šrapnelima i gledao u tamne krošnje Tirgartena. Tada bih osetio da klizim prema ivici
provalije. I dalje sam maštao o tome da ću kad-tad proći pored Vintergartena i ugledati sveže
namalanu reklamu: Senjorita Antonija i Bela Munja - Čudesni konj koji ume da broji. Ali kad su
se ti dani tišine otegli na nedelje tišine, moje nade su počele da gasnu.
Onda je pao Staljingrad.
Bili smo duboko potreseni, premda ne i iznenađeni. Spikeri na radiju već danima su nas
pripremali za taj udarac - General Paulus upozorava Hitlera da je situacija beznadežna. Šesta
armija jedva opstaje u ruševinama Staljingrada - malo-pomalo pripremajući teren za senzaciju
koja je odjeknula posle podne trećeg februara. Slušao sam tada Prvi program; emitovanje je
najednom prekinuto radi specijalnog izdanja vesti.
Posle iznurujuće borbe, nemacka šesta armija položila je oružje. Naš voljeni Firer proglasio je
trodnevnu nacionalnu žalost. Hajl Hitler.
 Trista trideset hiljada nemačkih vojnika poginulo je kod Staljingrada. Ovoga puta čak ni
doktor Gebels nije mogao da ublaži ozbiljnost poraza. Plima se okrenula. „Bog rata je prešao
na protivničku stranu”, izjavio je naš Firer.

Ni sad ne znam da li je za Eriku bilo bolje da sazna ili da ne sazna. Iz dana u dan ona je sa
žudnjom pregledala novine, sa stupcima punim malih crnih krstova, obeležja smrti nečijeg
voljenog muža, brata, sina. „Vrlo retko piše verenik”, rekla je Erika, naglašavajući tu reč, „a
on i ja se nismo čak ni verili.” Ja sam joj rekao da ne treba preuranjeno da donosi zaključke.
Naše je da čekamo i sve će doći na svoje.
Novost je Erika primila od ucveljene Georgove majke. Granata je pogodila njegov tenk
kod Lisičanska. Tri dana kasnije osvanula je vest u Dojče algemajne cajtungu. Georg je
odlikovan Gvozdenim krstom, a uz sliku posthumno dodeljenog odlikovanja objavljen je i
tekst:

Georg fon Bruning

Naš voljeni sin jedinac poginuo je u akciji tokom teških borbi za Staljingrad, prvog
februara. Pao je kao što je živeo - hrabri poručnik, komandir čete i odani katolik.

Mislim da nikada nisam ni znao kako se Georg preziva, iako je mnogo vremena proveo
kod nas u kući, udvarajući se Eriki uz zvuke pesme In the Mood sa gramofona. Kako li je majci,
razmišljao sam, kad izgubi sina jedinca? Dve nedelje kasnije ta žena je donela pismo koje je
Georg bio uputio Eriki. Pronašla ga je u džepu jakne poslate u paketu umotanom u smeđ
papir na kojem su crvenim mastilom bile ispisane reči: Pao za Veliku Nemačku.

Draga Erika,
Ako se ikad izvučem odavde, zaprosiću te. U ovom paklenom grotlu naučio sam koliko
je dragocen taj običan život. Ako pristaneš da se udaš za mene, na svadbi će nam svirati
Beni Gudman, i šta nas briga šta naš Firer misli o američkom džezu!

- Totaler Krieg! - urlao je Gebels dve nedelje kasnije pred dupke punim berlinskim
Športpalastom. Sveopšti rat! Šef Hitlerove propagande bio je pravi mađioničar, i sada je, još
jednom, izvukao zeca iz šešira. Kako se jedna teška borba može predstaviti kao veliki trijumf?
A opet, svi su bili na nogama, urlajući i mašući rukama.
- Jeste li za sveopšti rat? Za spas Nemačke i civilizacije?
- Ja! Ja! Ja! - vikali su ljudi, pomamni, u histeriji.
Omaleni doktor Gebels visoko je podigao ruke.
- Nun, Volk, steb auf, un Sturm bricht los! - zakreštao je on. Ustani, narode, neka stihija
krene!

Dve nedelje kasnije, prvog marta 1943, ponovo su nam stigli bombarderi, ovoga puta njih dve
stotine pedeset - bio je to dotad najpogibeljniji napad na Berlin, spram kojeg je ono
bombardovanje u noći kad je u našoj kući održavana zabava izgledalo kao dečja igra s
petardama. Nebo je puna tri dana bilo skerletno, stabla u Tirgartenu stajala su raspolućena
kao da ih je grom pogodio, a jedna bomba pala je i u zoološki vrt, u ograđen prostor za
zebrama; samo je jedna preživela. Gađan je i Unter den Linden, Fridrihštrase, Vilhelmštrase -
sve je to gorelo. Potpuno je razorena i naša Katedrala Svete Hedvige, a njena prelepa kupola
urušila se kao probušen balon. Poginula je naša draga frau Ginter. Radila je u narodnoj kuhinji
kad je pala bomba. „Sad gore na nebu imaju još jednog anđela”, rekao je fati, dok su mu suze
tekle niz obraze. „Samo se nadam da Bog voli sladić.”
O, da, gađali su te noći i pozorište Vintergarten. Ja sam se u sebi pomolio, u znak
zahvalnosti što Lili, ma gde se nalazila, nije u tom času bila u pozorištu. Nije tamo bio ni Fredi
Kni. On je, živ i zdrav, utekao sa svim svojim životinjama. Uključujući Vunderzebru.
 Jedno dvorište u Berlinu, aprila 2013.

Cirkuska zvonca još jednom su se oglasila srebrnastim zveketom pre nego što će ih Maks
spakovati u kofer. Na zelenom stolu sad više nema još mnogo njemu tako dragih predmeta.
Uzeo je pužić violine, levom šakom obujmivši zaobljen komad drveta, pa pružio desnu ruku,
u visini ramena, podigao luk, pa počeo njime da prelazi preko zamišljene violine dok se ta
čudna, zaboravljena muzika širila dvorištem. Onda je zastao, s desnom rukom koja je još
lebdela nad izmaštanim žicama, i tiho se nasmešio, pa se zagledao u drveće. A tamo, gde
nikakve senke nije trebalo da bude, bila je neka sen.
- Nikad me nisi slušala kako sviram, zar ne, Lili? - rekao je. - A bio sam vrlo dobar.
Bila sam i ja. Ni ti mene nikad nisi slušao. Ali nisam svirala dobro kao tata.
- Spremali smo se da sviramo zajedno, sećaš se?
To je jedna od mnogih stvari koje nikad nismo radili...
Sunce je prošlo zenit. Maks je uzdrhtao. Poželeo je da ode po kaput, ali senke su bile sve
duže, a ni vremena nije imao napretek. Spustio je slomljeni pužić violine i dnevnik u kofer,
pored cirkuskih zvonaca. Duboko uzdanuvši, uzeo je poslednju stvar, njemu jednu od
najdragocenijih. Crni trougao od grubog sukna veličine pesnice počivao mu je na dlanu, sa
slovom C grubo odštampanim u sredini. Nežno je pritisnuo izbledelu tkaninu na usne.
Spustivši je sebi u krilo, lagano je razmotao parče jeftine hartije pravougaonog oblika, pa ga
lepo raširio na baštenskom stolu. S portreta je u njega gledala Lili, s nebeskoplavom
maramom obmotanom oko tamne kose i onim očima nalik bezdanima bola.
Osetio se neki trepet u lišću, iako vetra nije bilo.
- Pokušao sam da te nađem, Lili - rekao je Maks. - Mislio sam da će mi Senka doneti sreću.
Mislio sam da će mi njegova snaga, ako ga budem sasvim izlečio, dovesti da tebe. - Nasmešio
se setivši se Senke. - Kako je to psetance bilo pametno. Umeo je da hoda na zadnjim
nogama, sećaš se.
Oči su mu sad bile pune suza. Stavio je ruku na srce, pritisnuo, pa duboko udahnuo.
- Da, bio je pametan mališa taj Senka. Mnogo sam ga voleo, ali čak i za ljubav postoje
granice.
 TREĆI DEO

GLASINE O SMRTI
 Logor Marcan, Berlin, mart 1943.

Logor Marcan bila je prljava rupetina puna baraka ograđenih bodljikavom žicom, a nalazio se
na obodu Berlina, na skučenom prostoru između deponije smeća i groblja. Tata je isprva
mislio da je posredi greška, pa je zamolio stražara da prenese poruku Frediju Kniju. Bio je van
sebe od besa što nismo nastupili. Stražar mu je samo pljunuo u lice. Zatim su se pojavile
mama i baba Sara sa ostalima iz Grunevalda. Vojnici su otišli do naše čerge u šumi, polupali
nam varda, pokrali konje i pobili pse, baš kao u onim pričama koje je tata slušao dok smo bili
na putu. Baba Sara je umalo glavu izgubila dok je pokušavala da spase Palijevo psetance koje
je bilo vezano za stepenike njenog varda.
Nije bilo nikakve sumnje: neko nas je izdao. Neko im je rekao da mi nismo nikakva
španska trupa, a meni, bogami, nije trebalo mnogo vremena da se setim ko bi to mogao biti.
Krivila sam sebe za to što se desilo. Ali šta sam mogla da uradim? Da pođem s onim Dariom i
dozvolim mu da radi sa mnom šta hoće? Znala sam da bi trebalo da kažem tati šta mi se
dogodilo, ali stidela sam se, a nisam, uostalom, ni verovala, ako ćemo pravo, da je Dario
zaista mislio ono što je govorio. Postojao je, međutim, još jedan razlog što sam sebe
optuživala. I tu nikakvog opravdanja nije bilo. Jednostavno nisam bila u stanju trezveno da
razmišljam, u tome je nevolja. Bila sam opsednuta sobom i Maksom, i u mojoj glavi nije bilo
mesta ni za koga drugog. Tako da, kad mi je Dario pripretio, njegova upozorenja nisam uzela
za ozbiljno... A sad je bilo prekasno.
Pošto smo u logoru proveli nekoliko nedelja, u posetu nam je došla jedna fina mlada
žena. Mi smo je zvali Loli čaj, bila je riđokosa, i odmah nam se dopala. Ako ništa drugo, bar je
bila finija od logorskih stražara. Loli čaj je bila misionarka, ili nam se tako predstavila. „Zovite
me švester Eva”, rekla je. Bila je zgodna, lepo obučena, u kožnoj tašni nosila je pregršt
papira, ali niti je ikad govorila o Bogu, niti nam je delila Biblije. Samo nam je postavljala
stotine pitanja i zapisivala odgovore, i častila nas bombonama. Mami je čak dala kalendar s
lepim slikama prirode. A tata se šepurio. On je voleo da priča o sebi, pa je tako blebetao
satima; te odakle smo došli, te kud smo sve putovali, te koje smo cirkuske tačke izvodili.
Mama mu je prebacila da mnogo brblja, ali joj je tata na to rekao da će nam to pomoći da se
izvučemo sa tog mesta gde imaju samo dve rupe u zemlji za ono, znate već šta!
Jednoga dana Loli čaj nam je donela neke teške zadatke. Tata je nama devojčicama rekao
da ih rešimo što brže, jer će tako ova žena moći da nam nađe posao negde izvan logora. I mi
smo dale sve od sebe. Ja sam, tako, vrlo brzo izračunala koliko je 364 puta 50, onako, iz
glave. A tata, kao da mi je sad pred očima, sav blista ispod onog velikog filcanog šešira. „Ako
negde nađete pametnije devojke od ovih, ima sopstvene cipele da iz’edem”, rekao je on.
„Kad god se moglo, ja sam i’ slao u školu.”
 Švester Evi se to, međutim, nije ni najmanje svidelo. Da ste samo videli kakvo joj je lice
bilo kad se okrenula. Videla sam joj potiljak, i on joj je bio pocrveneo od gneva. Žao mi je bilo
tate. Tako se ponosio nama.
Kad smo je poslednji put videli, ponela je bila sa sobom kutiju punu igala, da nam uzme
krv, pa nam izmerila glave. Potom je svakom od nas uz lice prinosila grafikon sa staklenim
očnim jabučicama, pa zapisivala koje su nam boje oči. Kasnije smo saznali da je ona, u stvari,
kao neka naučnica. Pisala je nešto za Hitlera o tome kako Cigani nisu pametni kao Nemci i da
im ne treba dozvoliti da se razmnožavaju. Onda sam saznala zašto se onako razljutila zbog
zadataka. Tata to nikako nije mogao da joj oprosti. Rekao je da je ta žena vrlo zla, jer se
pretvara da radi za Boga, a u stvari radi za Hitlera.
Ne znam šta je bilo gore - smrad smeća, strah od duhova, ili što smo svi mi koliko nas je
bilo delili samo dve pumpe za vodu. Od brige nisam mogla da spavam. Šta li je Maks pomislio
kad je video da nas nema u Vintergartenu? On, naprosto, ne bi ni mogao da razume šta se
desilo. I sigurno je poludeo od besa. Razmišljala sam i razmišljala kako da mu pošaljem
poruku. I za Belu Munju sam brinula. Nedostajem i njemu svakako. Mogla sam, ipak, da se
uzdam u Fredija da će voditi računa o njemu dok nas ne puste. Ali Maks nije imao kome da se
obrati. On neće znati koga da pita. Navalila sam na logorske stražare. Zašto neće da nas
puste?
Jedan predusretljiv Sinto nas je izvestio da u dogledno vreme neće biti puštanja. Ni njemu
nikako nije bilo jasno šta se to ovde dešava. On, tako nam je rekao, otkad zna za sebe živi u
Berlinu. Radio je u državnoj službi, a žena mu je vaspitačica u jednom obdaništu u Potsdamu -
to jest bila je vaspitačica do prošlog meseca, kad su ih nacisti uhapsili. Oni su, kako je kazao,
obični nemački građani. „Ne kao vi”, dodao je. Nije bio neprijateljski raspoložen.
Jednostavno nije čovek mogao da shvati zašto su ih nagurali tu s nama putnicima, iako je, da
se osvrnuo malo oko sebe, i sam mogao da primeti da je tu bilo više Sintija nego nas.
Bilo kako bilo, pristizalo je još ljudi, te smo se sreli s nekim starim prijateljima s kojima se
godinama nismo družili.
Našao se tu čak i mali putujući cirkus - Romi iz Turske - s dva repata majmuna, koja su
skakutala naokolo i prosila pružajući ruku sa šeširom, i jednim mrkim medvedom odrpanog
krzna, koji je plesao na zvuke daira. „Šta će oni ovde?”, svi smo se pitali. „Šta li su oni
zgrešili?” Niko ništa nije znao, sem da taj ciganski logor tu postoji već godinama, još otkako
je Berlin 1936. godine bio domaćin Olimpijskih igara, a oni bili posklanjani iz grada.
Onda je jednog martovskog jutra tata uleteo u našu baraku donoseći vesti. Znala sam već
neko vreme da se nešto sprema, jer smo bili videli vojnike kako pristižu kamionima.
- Jesam ti reko da će sve biti kako treba, mama. Sve je kuštil - vikao je on. - Idemo!
- Kuda idemo?
Tata nije odavao utisak sigurnosti.
- Kuda? - doviknuo je on jednom oficiru SS-a koji je upravo, krupnim koracima, tuda
prolazio.
Čovek u crnoj uniformi odmahnuo je lugerom kao da je tata neka dosadna mušica.
- Na rad, na istok. Novi život. Nove kuće. Brzo! Brzo! Kamioni čekaju.
Tata je raširio ruke pa zagrlio baba Saru, koja je sedela na prevrnutom vedru i čerupala
jarebicu koju je zaradila čitajući jednom stražaru iz dlana. Prvi put posle ko zna koliko nedelja,
tata se naglas smejao.
 - Šta sam vam govorio? Sve je ovo bila užasna greška. Mora biti da je šefu policije stiglo
moje pismo. Ma, uvek tako biva, baš kako mama kaže. Umeo bih ja na priču da se izvučem iz
sobe sa šest brava!
Baba Sara je prebacila očerupano ružičasto telo preko drugog kolena i pljesnula ga
rukom.
- Ali gde to na istok? Ako je greška, što nas, prosto, ne puste da idemo? - Stegnula je tatu
za nadlakticu. - Meni se ovo ništa ne sviđa, Jozefe.
- Ma, uradi kako ti kažu - na to će tata strogo, skidajući perje s rukava. - Čistimo se
odavde, a to je jedino važno. Ne može tamo da bude gore nego što je ovde, i zato požurite
sad svi pre nego što se ovi predomisle. Svako po jednu torbu, tako rekoše. I nemojte violine
da zaboravite. Trebaće nam kad stignemo tamo.
- Gde god to tamo bilo - prošaputala je mama.
Baba Sara se s naporom osovila na noge, prilično uzdrmana. Kuburila je sa zdravljem te
zime, i sad joj je u grudima čangrljalo kao da staviš nekuvan grašak u teglu pa protreseš.
- Lili! Frida! - povikala je promuklim glasom. - Rastrčite se sad, obiđite celu familiju. I
vodite računa da svi čuju novosti.
Onda se opet žestoko nakašljala i onaj grašak se opet uskomešao u tegli.
Tata ju je uhvatio za rame.
- Biće nama dobro, majko. Prvo što ćemo da uradimo kad tamo stignemo biće da ti
sredimo taj kašalj.
Videla sam odmah da se baba Sara ne raduje, ali da ne želi da protivreči tati. Tata je bio
ushićen, trpao je u džepove sve ono najbolje što ima: lule, kutiju s kresivom, limenu pištaljku.
- Kaži im da požure - doviknuo je za Fridom, koja je već trčala po zaleđenom tlu. Nisam ni
ja bila mnogo zaostala, pertle su mi se vukle po zemlji dok sam krivudala između grupica
vojnika koji su držali one pse vučjake što stalno reže. Svi su sad istrčavali iz straćara, kao
mravi kad im srušiš mravinjak.
- Nano Florijane - rekla sam dahćući. - Jesi li čuo? Odlazimo! Kaži nekoj od kćeri da otrči do
Florike. - Jurila sam dalje kroz logor, pokucala na još neka vrata, prenela istu poruku.
- Napuštamo Marcan! Konačno slobodni!
Je li moguće da smo tu bili samo dva meseca? Meni se činilo da su prošle godine. Ali kuda
ćemo sada? Nešto mi se okrenulo u stomaku. Šta ako nas vode nekud daleko? A ja još nikako
Maksu da pošaljem poruku.
Dok sam se vraćala preko sleđene travice, videla sam da stiže još kamiona, iz kojih su
iskakali esesovci naoružani puškama. Duboko sam udahnula i gledala kako vazduh postaje
beo. Bilo je još veoma hladno, mada je bio mesec mart. Dok sam otvarala vrata, najednom
sam osetila vrtoglavicu. Uhvatila sam se za kantu za otpatke. Ništa nisam bila doručkovala.
Možda mi je zato pozlilo.
Uto se pojavila mama, sa šivaćom mašinom u rukama.
- Tata je rekao: šivaća mašina ne dolazi u obzir, ali ja sam njemu rekla: ako ne može
mašina, ne mogu ni violine!
Čula sam kako se tata smeje, pojavivši se iza nje, s rancem na leđima i dve violine u
izlupanim starim kutijama. Namrštio se kad me je ugledao.
- Šta je bilo, Lili? - upitao me je. - Izgledaš kao da si videla duha.
Najednom sam osetila veliki umor. Kao da sam se upravo popela na planinu.
 - Nešto sam malaksala, to je sve. Mora da je od ove jurnjave - rekla sam.
Dotrčala je Frida.
- Šta je bilo s Lili?
- Bolešljiva je - rekao je tata. - Nadam se da nije zakačila nešto. - Coknuo je jezikom. - U tim
prljavim klozetima... ne bi me čudilo.
Pokušavala sam da se ponašam kao da je sve kako treba, mada sam se sve vreme svojski
upinjala da se ne ispovraćam.
- Jesi li sigurna da si dobro? - rekla je Frida. - Izgledaš grozno, sva si zelena.
Svakog trenutka bilo mi je sve gore.
- Verovatno ću sad da dobijem - rekla sam. - Eto kakve sam ti ja sreće.
Zavladala je tišina. Frida je gledala u kalendar koji je švester Eva dala mami. Još pamtim
sliku za mart mesec - jarkoplave lincure što vire iz snega. Frida je okrenula prethodni list -
pahulje snega kako veju, i ogromni smetovi ispod golog drveća.
- Kako to misliš, Lili? - rekla je polako izgovarajući reči.
Duboko sam udahnula. Poželela sam da Frida konačno prestane da trtlja svašta.
Pljuvačka mi se skupljala u ustima, kao ono kad će čoveku da pripadne muka. Videla sam da
me Frida strelja pogledom.
- Ne može to od toga da bude, tako - rekla je. - Mora da si pojela nešto. Nas dve uvek
dobijemo u isto vreme, a meni je prošlo pre nedelju dana.
Tišina mi je tukla u ušima dok su Fridine reči tonule u mene kao kad kamenčiće bacite u
jezero, a oko njih se prave krugovi mnogo širi nego što biste ikad pomislili za tako mali
kamičak... Limeni zidovi počeli su da mi se ljuljaju pred očima, i najednom mi se učinilo da se
otvorio neki veliki ponor, a ja padam u njega, kao da mi je sinulo nešto što nikad sebi ne bih
dozvolila ni da pomislim. Prethodnih dana bila sam mnogo umorna. Pripisivala sam to
nemirnim snovima - a sanjala sam Maksa, i kako sam se izgubila u nekim ogromnim kućama
gde me ljudi stalno pronalaze tamo gde nikako ne bih smela da budem. Jedva da sam
spavala od silnog razmišljanja o njemu i našim glupim, neostvarivim maštarijama.
I sada, iz daljine, u glavi čujem Maksov glas:
- Lili, moramo da pazimo. Znaš...
A ja sam mu tad stavila prst na usne.
- Ja sam Ciganka, nemoj to da zaboraviš. Znam ja kako idu Mesečeve mene...
Tada sam shvatila. Fridin glas dopirao je do mene iz velike daljine, kao da je bila pod
nekom vodom, ili sam se to, možebiti, ja davila.
- Mama! Brzo ovamo! Lili se onesvestila!
 Đavolja kola

Gluvo doba noći, železnička stanica negde severno od Berlina okružena skladištima i
fabrikama s porazbijanim prozorima.
- Šta ćemo u ovoj zabiti? - pitao se tata.
Na vagonu u koji su nas saterali, nas osamdesetak, kredom je bilo ispisano ogromno
slovo Z.
- Ej, polako - vikao je tata. - Pa ne možete više ljudi ovde da saterate!
S naoružanim vojnikom, međutim, nema rasprave.
- Pa ne možete ovako da nas zgnječite ovde - rekao je tata pre nego što će pronaći ugao u
koji će sesti baba Sara, pa napraviti nešto nalik na klupu od gomile torbi na koje će sesti Pali i
Tamas.
- Hajte ovamo, vas dvojica. Male ljude ovde mogu i da izgaze. Vi možete lepo da držite
violine. I dobro vodite računa da ne završe pod nečijim nogama.
Nano Florijan je rukama razmicao masu da bi se kepeci uzverali u vagon, a onda je
Florikina dva lavora uzeo da sednu s njima. Baba Sara se uplašila đavoljih kola, kako je nazvala
voz. Ona se, inače, nikada nije vozila ni autobusom.
U početku su ljudi čavrljali - brinulo ih je kuda idemo. Narod iz logora bio je, jednostavno,
zadovoljan što ide negde drugde, ali neki Sinti, koji su upravo bili pohapšeni, neprestano su
pričali o svojim stanovima. Jesu li zaključali vrata pre nego što su izašli? Ko će im nahraniti
mačku? Hoće li se mleko na pragu ukiseliti? Onda, kako je noć odmenila dan, pa svanuo i nov
dan, sa čavorima što bez prestanka plaču, i Sinti su zaboravili te sitnice, a strah je počeo da se
prikrada i njima. Nije im slutilo na dobro što putuju tako daleko. Zašto nema hrane? Kuda to
zapravo idu?
- Kao marva smo - rekla je mama. - Ni marva ne vidi znakove pored puta.
Tata se bio narogušio. - I prema marvi se bolje odnose! - besneo je kad smo jednom stali. -
Niko nam nije rekao da ćemo ići ovako daleko.
Vazduh je ulazio kroz tanke proreze, kroz koje je sad tata i vikao. - Marvi bar daju vodu!
I svaki put kad bismo stali, on bi lupao po vratima. - Vode! Vode za čavore. Otvorite! Ne
možete ovako.
Niko ne bi došao. Voz bi samo krenuo dalje uz prodoran pisak lokomotive, i tako bi urlao
kroz noć poput kakve ogromne gvozdene zveri. Mama je primetila da to zvuči kao poziv u
pomoć.
Danima smo čučali u tom vagonu za prevoz životinja, tako umorni da smo jedva stajali na
nogama, suknji i pantalona natopljenih prljavštinom koja je ubrzo počela da se izliva iz
limenih kofa koje smo dobili za znate već šta. Izmet nam je šljiskao oko nogu, slivajući se s
kraja na kraj vagona kao reka. Ne možete da zamislite koliko smo bili žedni, jezici su nam bili
kao užeglo suvo meso.
- Ej, ti - doviknuo je tata vojniku koga bi u nekom trenutku ugledao u pukotini na vratima
vagona. - Daj nešto mojoj majci da popije. Imaj srca, ako boga znaš. - Gurnuo bi onda šešir
kroz majušnu pukotinu na kliznim vratima. - Ej! Vrati se. Napuni mi ovo!
Nikada se nisam osećala tako loše. Grozan zadah, tela zbijena jedno do drugog. Samo
jednom, jedan jedini put, neki vojnik je uzeo od tate šešir pa ga napunio vodom, ali dok ga je
tata provukao nazad kroz onu rupu, voda se bila rasula na sve strane; pa ipak, ljudi su se
bacili da dohvate šta stignu. Jedan je počeo da liže rub šešira.
- Ostavi jednu kap. Samo da gutnem malo.
A onda je voz ponovo pošao, i vagoni su, uz jauke ljudi spečenih grla i sasušenih jezika,
krenuli dalje.
Koliko još ima? Spustila sam glavu na daske i sklopila oči, pa se još jednom upustila u
besmisleno prebrojavanje dana. Kad sam poslednji put bila s Maksom? Pre sedam nedelja?
Osam? Zar je zaista toliko prošlo?
Baba Sara je zaječala u tami. Neko je hrkao. Hoću li ikada ponovo zaspati?
Spustila sam šaku na svoj stomak, kao da ću na dodir pouzdano utvrditi šta se događa.
Onda sam sve još jednom provrtela u glavi, kao žongler koji do u beskraj baca iste stare
loptice. Ne, to ne može biti. To ne sme biti. Ne može biti. Od užasa mi se steglo u grlu, a onda
je krenulo ponovo. Taj osećaj izbezumljenosti, gušenje, kao da pokušavam u letu da
dohvatim prečku, ali tamo gde je trebalo da bude trapez, nema ničega do golog vazduha.
Poznavala sam svoj mesečni ritam kao vernu drugaricu. Kako sam mogla da se prevarim?
Teretni vagon je uzdrhtao. Zvižduk se razlegao kroz mrak i gnusna tečnost se izlila iz
prepunih kofa i zapljuskala po podu. O, kako sam vapila za vazduhom! U stomaku mi se
steglo, i tog časa je, iznenada, krenulo povraćanje. Jedan, drugi, pa treći bolni talas - i želudac
mi se popeo do guše. Oči su me pekle. Grlo mi je gorelo. Zatim sam opet povratila. O, Kali
Sara, pomozi mi! Kako je do ovoga moglo doći?
- Jesi li dobro? - upitao me je tata, očiju širom otvorenih od brige.
Rukavom sam obrisala usta, vrele suze slivale su mi se niz lice. Nisam čak ni pokušavala
da ih zaustavim. Kakva sramota! Zatrudnela s jednim gadžom!
Tata me je zagrlio u pomrčini, privivši moju glavu sebi na grudi.
- Sirota čej - tiho mi je govorio na uho. - Sirota moja kćeri. Ne može ovo još dugo da traje,
a onda ćeš mi se lepo odmoriti.
Čvrsto sam ga zagrlila, iskidana krivicom, i uskoro mu natopila košulju suzama.
 Svi ovamo!

Orkestar je odsvirao prva tri tona. Dve horne, jedna truba i jedan veliki trombon. Flauta,
oboa, klarinet. Potom su žičani instrumenti zasvirali sami, i crni tonovi su se rastrčali, jureći
jedan drugog, da bi se onda ponovo začula ona prva tri s početka. Ajns, cvaj, draj, voljno.
Samo bodro. Tata je melodiju prepoznao onog trena kad su se otvorila klizna vrata teretnog
vagona. Uvertira za Slepog miša. Čuo je tu muziku samo jednom, u Minhenu, one godine kad
se oženio mamom, ali znate kakav je tata. On melodije nauči napamet bezmalo još pre nego
što ih prvi put čuje.
- Šta sam ti rekao, mama? - rekao je on. - Sve je kušti. Evo, i orkestar nam svira na dočeku.
- Raus! Raus, Zigeuner! Aussteigen! Napolje, Cigani! Izlazite! - Vrata su se sad širom otvorila.
Isprva bilo je to čisto olakšanje. Posle tolikih dana koje smo provedeli skvrčeni kao račići u
kofi, hladan vazduh zapahnuo nas je kao dažd dok smo, povodeći se, izlazili iz vagona,
žmirkajući na zaslepljujućem svedu. Stajali smo na vrhovima prstiju, očajnički žudeći za
jednim udahom, tako da u prvi mah nismo ni primetili vojnike s puškama i psima. Kao što
nismo primetili ni druge vagone, ispred naših, na kojima je kredom bila ispisana reč JUDEN.
A onda smo ugledali njih, čitava gomila na drugom kraju pruge - bili su to ti Jevreji iz
prednjih vagona. Stajao je tamo i neki čovek u belim jahaćim pantalonama, s uglancanim
crnim čizmama; nosio je bele rukavice i držao bič. Bila je tu i grupa muškaraca u prugastim
odelima i istim mekim šeširima koji su jurcali naokolo s dečjim i običnim ručnim kolicima, nalik
košmarnim klovnovima iz nekog grotesknog cirkusa. Prilazili su betonskoj rampi i kupili
imovinu Jevreja. Izlupane sanduke i rančeve. Jednu lutku i žutog medu. Teglu s kiselim
krastavčićima. Gledala sam sve to u neverici dok je orkestar svirao.
- Ja! Ja! - vikao je čovek u jahaćim pantalonama. - Ostavite stvari ovde! Uzećete ih kasnije.
Schnell! Schnell!
Sa užasom smo gledali kako razdvajaju Jevreje, odvodeći one snažnije, dok su se na sve
strane razlegali povici i vriska - razdvajali su porodice, muškarce od žena, stare od mladih.
Pratili smo ih pogledom dok su koračali po petoro u nizu i odlazili niz puteljak što od rampe
vodi ka kapiji s metalnom tablom s natpisom: Arbeit Macht Frei. Rad oslobađa. U praskozorje
smo, s druge strane kapije, iza bodljikave žice, ugledali barake, red za redom, kao i visoke
kule stražare, propete na noge nalik žirafinim, i na svakoj po vojnik s mitraljezom i jakim
reflektorom što odozgo obasjava logor.
Onda smo primetili znak koji se nije mogao videti pre nego što se gomila raščistila.
Kasnije ćemo tek saznati da je natpis bio na poljskom: Oświęcim. Ispod njega se video naziv
tog mesta na nemačkom jeziku. Orkestar je sad krenuo u moćan krešendo, do završnih,
reskih akorda komada, potom je zavladao muk. Mi smo zurili, otvorenih usta. Svi ovamo! Svi
ovamo! Dobro došli u Aušvic!
 - Šta ste se tako natmurili, Cigojneri. Ulazite! - Esesovac u šinjelu pokazivao nam je na pet
kamiona koji su bili parkirani kod rampe, odmah do pruge. Potom je lugerom mahnuo prema
tati. - Ti si im glavni?
Jedan zdepasti muškarac odgurnuo je tatu u stranu, kao da nam tata nije bio baro rom.
- Meni on nije glavni - rekao je taj čovek. - Ja nisam od njihovih. Ja sam ugledni Sinto.
Vojnik Vermahta! - Rekavši to, isprsio se i pokazao Gvozdeni krst na crno-beloj traci. - Moja
žena i ja smo Berlinci - u istom stanu živimo već četrdeset godina. Ja sam odlikovani vojnik i
član Partije. Mogu da vam pokažem knjižicu. A sad, ispravite ovu grešku, ja sam vaš. - Kucnuo
je petama i ispruženom šakom prosekao vazduh. - Haj! Hitler!
Na oficirovom licu pojavio se osmeh nalik kriški dinje.
- Ne brini, stari vojniče. Ništa se loše neće desiti. Otpremiće tebe na neko bolje mesto.
Ovde smo samo zastali da istovarimo prljave Jevreje u glavni logor, to je sve. Vi ćete dalje svi
u cigojnerlager. Ciganski porodični logor udaljen nekoliko kilometara odavde. - Palcem je
upro u Palija i Tamasa. - Čak će i oni tamo! Imali su sreće. Loše bi prošli da su Jevreji, ja kad ti
kažem.
Vozači kamiona pokrenuli su motore. U vazduhu se osećao miris dizela.
- Schell, Oskare - povikao je jedan od njih. - Nemamo vremena za prazne priče.
- Hajmo onda, penjite se - rekao je na to čovek po imenu Oskar. - Uzimajte te stvari i svi u
kamione. Nije daleko. Tamo vas čeka doručak.
Kamioni su krenuli u rikverc, blato je prštalo na sve strane, zatim su krenuli u drugom
pravcu. Tada, na znak jednog esesovca, šef orkestra podigao je palicu. Izmršaveli svirači,
koščati, praznih pogleda, opet su zasvirali.
Tata je vrteo glavom u neverici.
- Je li ovo ceo svet poludeo? Neka me neko probudi. Pa ja ovo sigurno sanjam!
 Gigojnerlager

Raspoloženje nam se popravilo dok smo se u otvorenim kamionima truckali po džombastom

putu koji je pratio železničku prugu, a planine sa snegom zaogrnutim vrhovima uzdizale se s
leve strane. Pojavila se šuma istačkana malim belim seoskim gazdinstvima, s tanušnim
pramičcima jutarnjeg dima što se, vijugajući, diže put neba. Toliko smo dugo tavorili u logoru
Marcan da je zaista godilo biti na putu. Tati je bilo laknulo, osmehivao se grleći mamu i baba
Saru dok smo tako čučali na torbama.
- Bar smo svi na okupu - rekao je on. - A tamo nas čeka doručak, tako reče onaj, je li,
majko?
Baba Sara je bila sva posivela. Srdito je pogledala tatu.
- Lepo sam govorila da treba da ponesemo samovar.
Tata ju je stegao za nadlakticu.
- Kupićemo nov samovar, čim počnemo da zarađujemo.
I tebi ćemo odmah nešto naći za taj kašalj. Lili mi još izgleda bolešljivo. Nemoj da se
sekiraš, čej. Kad napuniš želudac, sve će biti bolje.
Meni se na samu pomisao na hranu okretalo u stomaku. Prekrstila sam ruke na grudima. I
dojke su mi bile drugačije, punije, a bradavice smekšale. Nisam skidala pogled s tih planina u
daljini. Zar u meni zaista kuca još jedno srce, majušni treptaj života koji raste? O, kako sam
bila usamljena u tim trenucima. Naslonila sam glavu na Fridino rame i sklopila oči,
primoravajući sebe da odagnam mučninu, da se ne ispovraćam opet, iako mi je stomak bio
potpuno prazan.
Mora da sam tako i zadremala.
- Lili! Pogledaj!
Trgnula sam se iz sna. Upravo sam bila usnila kako se vozimo u vardu. Kako su kamioni
prikočili, ugledali smo ogroman toranj od crvene cigle sa četvrtastim crnim prozorima i
krovom trougaonog oblika prekrivenim crepom koji se nadnosio nad širokim lukom i
metalnom kapijom, dovoljno širokom da kroz nju prođu velika cirkuska kola. Vozač prvog
kamiona u koloni iskočio je izvozila, blato mu je prštalo pod nogama kad je otrčao do jedne
od dugačkih, niskih zgrada što su se uzdizale s obe strane kapije. Potom se, opet trkom,
vratio, pozivajući ostale šofere.
- Komm Kameraden! Das Frühstück!
- Doručak za njih - promrmljao je tata - ali ne i za nas.
Pri dnevnoj svetlosti jasno se videlo da je tlo močvarno; zelena voda puna ulja ležala je u
baricama po tlu izbrazdanom kolotečinom. Nebo je bilo tamno, kao da je neko razvukao
ogroman sivi veo između zemlje i sunca, na prevaru zadržavši mrak. Padala je kiša - ona fina
kišica što rominja, a čini vam se da je još vlažnija nego kad padaju krupne kišne kapi.
Iznenada, opet smo čuli orkestar. Ovoga puta svirače nisam mogla da vidim, ali se njihova
vesela melodija lepo čula. Onda, kao izvođači koji iza kulisa izlaze na scenu, pojavile su se
dronjave žene u koloni, odevene u užasne, bezoblične prugaste rite; ličile su na cirkuske
klovnove, a imale su žute zvezde na grudima. Marširale su po pet u redu, pod budnim okom
žena u sivom sa psima, i tako prošle kroz drugi zasvođen ulaz pored glavne kapije, neke s
drvenim klompama na nogama, pri čemu je većina njih samo umotala stopala u neke krpe,
koje su sad šljiskale po blatu. Kako su nam se približile, videla sam da nemaju kosu, samo
pokoji busenčić, kratko podšišan, što štrči sa izbrijanih glava. One su koračale dalje, u
beskrajnoj koloni, u ritmu muzike, i tako prošle pored drvenog znaka prikucanog za zid:
Frauenkonzentrationslager. Ženski koncentracioni logor. Aušvic - Birkenau.
Tada se, iznebuha, silni vapaj straha razlegao iz kamiona - krici i psovke, urlici izdanih.
Nemo sam gledala u tatu. Lice mu je podrhtavalo od srdžbe. I, što je još gore, prvi put sam
mogla da osetim da se uplašio. Počela sam da se molim. Molim te, molim te, samo da se tata
ne uplaši. Tata se nikada nije plašio.
- Rekoše da je ovo porodični logor - prošaputala je mama. - Rekoše da ćemo biti zajedno.
Tata je bio stisnuo zube, a usne su mu pobelele i ličile na ožiljak. Sa užasom smo gledali te
žene praznih pogleda koje su, oborenih glava, kao lutke, marširale pored nas. Ni jedna jedina
nije podigla pogled. Kao da smo nevidljivi. I kao da nisu mogle da čuju naše krike.
Tata se stresao kao mokar pas. I najednom je to ponovo bio onaj stari tata, koji nas škropi
nadom kao kapima vode.
- Dobro kaže mama. Prevarili su nas, i tu greške nema. Ali srediću ja ovo, samo me
gledajte. Ako misle da mogu tako da nas nasamare, znači da još nisu upoznali starog Petala!

Kad su stražari završili s doručkom, kiša je prestala, pa su najzad i kamioni ponovo krenuli,
tandrčući po kolotragu duž logorske ograde, beskrajnih namotaja bodljikave žice razapete
između tri metra visokih betonskih stubova. U malim razmacima dizale su se kule stražare,
upravo onakve kakve smo videli u onom drugom logoru, a nad njima su bleštala ista ona
bolesna žuta svetla što zure nadole poput očiju koje nikad ne trepću. Za ogradu su bile
pričvršćene bele table sa crnim natpisom iznad crvene munje:

VORSICHT!
Hochspannung. Lebensgefahr.

OPREZ!
Visoki napon. Smrtna opasnost.

Posle oštre krivine ulevo, produžili smo pored ograde logora ka šumici u daljini. Svaki čas
nailazili smo na ogromne kapije usred bodljikave žice, a onda na širok, dubok jarak pun
prljave vode. Kroz kapije smo gledali u drvene zgrade, niz za nizom, nalik štalama za konje.
Sa užasom smo zurili u jezive sive skelete bolesnih muškaraca u bezobličnoj zebrastoj odeći
koji su šljapkali po glibu, dubokom do gležnjeva. Ispijena lica. Noge kao štapići. Niko ni reč
nije progovorio, svi smo se povukli u senke sopstvenog jada. Potom se dogodilo čudo.
 Kamioni su usporili ispred ogromne metalne kapije slične ostalima - ista mala stražarnica,
isti naoružani stražari. Ali tu nije bilo bodljikave žice. Nije bilo sivih, sparušenih lica i prugastih
uniformi. Neki muškarci u šinjelima upravo su izlazili iz stražarnice, zevajući i trljajući oči.
Stražar je, urlajući, izdavao naređenja dok smo izlazili iz kamiona.
- Držite se zajedno u porodičnim grupama. Radite kako vam se kaže, i ostaćete zajedno.
Schnell! Brže to!
Porodični logor se budio, i samo da su te barake bile varda, sve bi ovo ličilo na bilo koju
romsku čergu - raskošna paleta boja spram beskrajnog mora sivog blata. Žene su na glavama
imale svetle marame, egzotične turbane i šalove sa cvetnim šarama. Muškarci u toplim
pantalonama i teškim kožnim čizmama igrali su piljaka, pušili ili svirali gitare. I muško i žensko
sedelo je po sanducima i kofama ćaskajući dok su se čavore igrali vije oko njihovih nogu ili
fudbala s krpenjačom. Sve je vrilo od života - ili se tako bar činilo na prvi pogled.
Nas je kroz kapiju proveo jedan riđokosi stražar.
- Ja sam Volf iz SS-a - rekao je on grupi, s beležnicom u ruci nas pozivajući da mu priđemo.
- Vaš blokfirer. - Pali i Tamas su nekako uspeli da se uvuku među nas, tako da se sad nisu
mogli videti. Tata je čvrsto stezao violine u rukama.
- Muzičari, a? - rekao je esesovac Volf. - Volimo mi malo muzikice da čujemo u Šestom
bloku... I da vidimo plesa - dodao je onda, pogledavši postrance u mene i Fridu, pri čemu su
mu se ružičaste usne iskrivile u osmeh. - Vas dve, pretpostavljam, umete da plešete? - rekao
je i namignuo. - Svi Cigojneri umeju da plešu. A da pevate, i to umete?
- Mi smo putujući cirkus - odvratio je tata hladno. - Umemo i da pevamo i da plešemo, i šta
god želite.
Videla sam da tati nije nimalo po volji što taj esesovac očijuka s njegovim kćerima, ali bilo
je tu još nečega. Tatin pogled je, naime, bludeo u daljinu, negde ka malom breziku. Istina, tu
nije bilo bodljikave žice, ali su ispod drveća stajali vojnici s automatskim puškama uperenim u
nas, a bio je tu i niz dugačkih, niskih zgrada s odžacima pocrnelim od dima. Preko leta se oni
nisu videli od lišća, ali sada ih krošnje nisu zaklanjale. I esesovac Volf je primetio u šta tata
gleda.
- Šta je ono tamo? - upitao je tata.
- Ništa što bi se tebe ticalo - zarežao je Volf. - To je blok s tuševima, za dezinfekciju
prljavih Jevreja... Problemi sa vaškama. I vi ćete uskoro dobiti blok sa tuševima, čim uvedemo
tekuću vodu. To će vam biti prvi posao - da nas povežete s glavnom vodovodnom cevi.
Radovi na ovom logoru još nisu završeni. Niko se ovde još nije dugo zadržao.
- Pa, ovo vam je loše mesto za logor - primetio je tata. - Svaki Rom odmah će vam reći da
je močvarno tlo nezdravo. Močvara je loš izbor.
Oficir je prasnuo u smeh, kao da je tata upravo ispričao neki mnogo dobar vic.
- Ha-ha-ha! Preneću to upravniku logora.
Tata se namrštio. Njemu nije bilo jasno šta je tu smešno.
- Ili, još bolje - zlobno se nasmešio Volf - tebi ću da ugovorim sastanak. Pa lepo, idi i sve
mu sam reci!
Glavna logorska džada bila je nalik reci od klizavog blata što protiče između dva niza
baraka istovetno ofarbanih u sivozelenu, s blistavim belim krovovima. Stopala su mi se lepila
za kal.
 - Napravićemo pristojan betonski put i resiti to pitanje - rekao je Volf. - A to će biti vaš
sledeći zadatak. Ni blok s nužnicima nije završen. Ali uskoro će ovde biti i cvetnih leja, i
sirotište ćemo da napravimo, i vrtić, a u Drugom bloku već postoji prodavnica, ukoliko imate
novca, tamo možete uzeti kafu, duvan, brijače. Bolnica je tamo, na onom kraju. Ima ovde
mnogo posla, tako da nećete morati da radite izvan logora. Vi ste ovde po „specijalnim
naređenjima” upravnika logora. Nećete imati isti tretman kao Jevreji.
Pogledala sam ka susednom logoru, gde se vrzmalo još više onakvih, sivolikih muškaraca,
koji su stajali pored štala u onim ružnim drvenim cipelama na nogama. Jedan vojnik s
beležnicom u ruci uzvikivao je imena, obeležavajući ih na spisku.
- I nemojte da razgovarate ni sa kim preko žice - opomenuo nas je tad vođa bloka - ili će
biti nevolje.
Tata je lagano klimnuo glavom.
- Pa dobro, ako ovde nismo zatvorenici - rekao je onda, pa ponovo pogledao ka šumarku
gde su naoružani stražari stajali potpuno nepomično - ako nismo, dakle, zatvorenici, šta smo
onda tačno?
- Ti si jedan radoznali Cigojner koji previše pita, eto šta si ti - rekao je na to esesovac Volf,
najednom ne više tako drugarski raspoložen. - Zauzdaj tu jezičinu. Nisu ovde svi fini kao ja. A
sad me slušajte svi. Nemate pojma koliko ste srećni što se zapali kod mene u blok. I koliko
sreće imate što ste ovde, a ne tamo. Ovde ćete nositi svoju sopstvenu odeću, neće vas šišati
do glave i živećete sa svojom porodicom. Dakle, začepite, i slušajte me! Ko krene nešto da
uradi po svom - ode glava! Radite šta vam kažem, i jedini neprijatelj ovde će vam biti blato!
Bio je to prvi put toga dana da nam je rečeno kako imamo sreće. Ne i poslednji.
Florika se onesvestila dok je dobijala broj. Pozlilo joj je kad su rekli da je ruka maloga
Franka previše sitna i da će morati da ga žigošu po guzi.
- Čemu sve ovo? - povikao je Fonso. - Pa ne možete nas ovako obeležavati kao da smo
stoka!
Jedan esesovac ga je šutnuo u zadnjicu.
- Imaš sreće što si već dobio broj, Cigojneru. Hiljade njih dotle nisu ni stigle... A sad, miči
tu guzicu odavde i vodi ovu vrištavu kučku sa sobom.
Stajanje u redu da bi vas tetovirali oštrom olovkom, a sve kako biste postali broj - ne bi se
baš moglo podvesti pod sreću. Nije prošlo mnogo vremena, a mene je podlaktica pekla kao
da sam je gurnula u koprive. Onda su nas opet poterali niz Lagerštrase, glavnu logorsku
ulicu, tamo gde je deljena odeća, da uzmemo i trouglove iz košare pune komadića crne
tkanine. Vinkels, tako su ih zvali. Crni za asocijale, tako nam je rečeno. Morali smo da ih
zašijemo na odeću, odmah do drugog parčeta tkanine na kojem je bio naš broj.
- Šta ste se tako snuždili? - pitao je jedan Sinto, zatvorenik, koji je delio trouglove. - Bolje
ovo nego žuta zvezda!
Kasnije smo saznali da su neki zatvorenici pomagali esesovcima u radu. Bili su to većinom
bivši zločinci, ovamo dovedeni da obave prljav posao. U logoru su ih zvali kapi, ili nadzornici, i
oni su radili za naciste, u zamenu za razne povlastice. Jedan kapo nikad nije bio gladan. Tako
su esesovci držali kontrolu nad logorom. Huškali su logoraše jedne protiv drugih, tako da
niko nikome nije verovao. Moralo je da prođe neko vreme pre nego što smo shvatili kako tu
stvari stoje. Kasnije ćemo saznati i to da su kapi većinom svirepi ljudi, ali ovaj je izgledao
poprilično prijateljski raspoložen, pa ga je tata upitao šta im znače ti brojevi. Sinto mu je
odgovorio tiše:
- Pa znači da od vas još mogu da imaju neke vajde. Što bi vam davali brojeve ako će da vas
propuste kroz odžak? Čuvajte zdravlje. I samo radite. To ti je moj savet. Šta misliš, čemu služe
one zgrade - one tamo, u šumarku? Misliš da tamo peku hleb? - Sinto se trznuo kad ga je bič
raspalio po prstima.
- Jezik za zube! - brecnuo se esesovac.
Izvesnih pravila, činilo se, morali su se pridržavati čak i kapi.
Za trouglove smo saznali kad smo se susreli s našom blokalteste, nadzornicom bloka. Ona
je bila zatvorena u Šestom bloku, a inače je slovila za miljenicu vođe našeg bloka. Luiza je bila
crnooka Sinta, ovalnog, mrkog lica. Na srebrnoj tunici, odmah do crnog, nosila je zeleni
trougao. „Vi ste samo asocijalni”, rekla je ona, pokazujući na crne trouglove koje smo stiskali
u šakama. Potom se lupnula po grudima. „Ja sam em asocijalna, em kriminalac. Pa ti vidi,
bato!”
Luiza je održavala red i delila hranu. Zivela je s esesovcem Volfom u maloj sobi na ulazu u
blok. Napravili su za sebe malu privatnu jazbinu i napunili je crvenim ćebićima. Zavirila sam
jednom unutra. Bio je tu krevet s ružičastom perinom, dugačka svilena kućna haljina, sto i
cveće u tegli. Pitali smo se šta li je to ona uradila kad nosi zeleni trougao. Tata je rekao da je
za jednu Sintu dovoljan greh to što je pošla s gadžom!
- Ali to je samo po sebi ne čini kriminalcem, tata! - reči su mi izletele iz usta pre nego što
sam stigla da ih zaustavim. Osetila sam kako mi lice gori.
Ubrzo smo naučili i da se zelenih trouglova treba kloniti. To su uglavnom bili surovi ljudi,
ubice i siledžije, ali Luiza je, za jednu zelenu, bila sasvim na mestu. Nekada je pevala za
mornare u Hamburgu. Jednom se neki pomorac, kapetan, zabavio s njom i nije joj platio, pa
ga je vezala i ukrala mu zlatan sat dok je spavao. Tata je za Luizu govorio da je bludnica, ali
po mom mišljenju, mornar je dobio što je zaslužio.
- Ovde ćete živeti - rekla je Luiza uvodeći nas u dugačak, mračan hodnik Šestog bloka.
Zatim mi je prišla i ćušnula me u rebra.
- Mnogo je gadno ovde - prošaputala je - ali devojka kao ti mogla bi sebi da stvori mnogo
bolje uslove. - Nasmejala se i zanjihala bokovima. - Ovi esesovci! Daće ti šta god poželiš za
malčice onoga što imaš. Sardine, šampanj, a ti to posle možeš da podeliš sa svojima.
Mora biti da je po izrazu mog lica videla da sam zapanjena.
- Daj, pusti to - zakikotala se. - Znaš ti dobro o čemu ja govorim. Ovi muškarci su ovde
mesecima, a ništa nisu bocnuli!
- Dosta je bilo priče, Luiza - nasmešio se esesovac Volf, pa je štipnuo za zadnjicu.
Luiza me je drugarski pomilovala po obrazu.
- Kako hoćeš, ljubavi - rekla mi je - ali ja kad ti kažem: stoput je bolje kad imaš svog oficira
nego kad ga nemaš. Ukoliko se predomisliš, samo mi daj znak.
 Ratten!15

Većina logoraša ubrzo je izgubila pojam o vremenu, ali ja sam imala razlog više od njih da
svaki dan propratim jednom reckom u drvenom zidu našeg bloka, u kojem smo živeli zajedno
s pacovima, vaškama i buvama. Te zgrade zapravo su bile staje, predviđene za pedeset ili
više konja. A nas mora da je bilo tristotinak zbijenih unutra - i još su, svakodnevno, pristizali
novi. Esesovci su nas sve nekako nagurali unutra. Cigojneri, tako su nas zvali, kao da smo mi
svi jednaki. Ali bilo je tu pripadnika raznih ciganskih plemena. Lovari, Medvaši, Kelderari,
Laleri, Gelderari. Neki su bili jezivo prljavi - i nikad u životu ništa nisu radili. Bilo je i onih
otmenih, načitanih, koji su svojevremeno imali kancelarijske poslove, kakav je bio slučaj sa
Sintima iz Nemačke, onima koje sam ranije pominjala, što žive u zidanim zgradama. Našlo se
tu, takođe, i onih koje smo nazivali Pošratima - „polutanima”.
Neki Sinti su mislili da su po svemu iznad nas. Zbog toga je tata umeo da se razgoropadi.
Jedan Sinto, nekadašnji vlasnik velike fabrike u Minhenu, kao i mnogi Sinti vojnici u nemačkoj
armiji još uvek su na sebi imali uniforme u kojima su bili kad je Gestapo došao da ih pokupi.
Bila je tu jedna njihova, Sinta takođe, vođa Saveza nemačkih devojaka u Berlinu.
- Ovo je uvreda da nas tako strpaju zajedno s njima - govorili su oni. - Mi smo ugledni Sinti.
Romi prose i kradu. Oni nam kvare ugled.
Tata je bio gotov da se pobije.
- Batali to, Jozefe - govorila mu je mama. - Zar nam i ovako nije nevolja preko glave.
Meni je stomak rastao uprkos lošoj logorskoj hrani, mada sam se ja stalno pravila da sam
otekla od čorbe s kupusom.
- Vi dobijate bolju hranu od Jevreja - govorio je esesovac Volf.
Pa, možda Luiza dobija, pomislila sam ja, ali ne i mi ostali. Kantinsupe se pravi svaki dan u
velikom kazanu; nekad je to crvena čorba od cvekle, nekad čorba od kupusa, ili čorba od
starih čarapa, kako je tata imao običaj da kaže. Zaudarala je da te groza uhvati, ali mi bismo
se bacili na nju kao životinje, boreći se za parče crnog hleba, od kojeg su nas svrbele desni.
Nedeljom bismo dobili tanko nasečen komad kobasice, ali to nismo dirali. Tata nam je rekao
da su to kobasice od konjskog mesa, a Romima je zabranjeno da jedu konje. Nikako nam nije
bilo jasno kako to da su tu pacovi debeli kao mačići; ceo dan i noć jurili su po nama, njihovi
dugi repovi samo bi zaševrdali čas ovde, čas tamo, a onda biste ih ugledali kako plivaju po
barama ili, jednostavno, stoje na gredama i gledaju u vas.
- Čime li se to oni hrane? - pitala je jednom mama.
Mi smo mogli da namirišemo jela koja je Luiza kuvala u sobi, gde je, iza zavesa, boravila s
Volfom. Sve neke otmene stvari, tako mi je sama rekla, maznute od Jevreja. „Najbolja
slovačka salama”, rekla mi je jednom kroz osmeh. „Grčke masline. Mađarski krastavčići.
Holandski sir.” Primetila sam tada da nosi novu crvenu suknju. Opet se ponudila da mi nađe
nekog esesovca. „Du sollst auch leben”, rekla je. „Živi malo. Što bi gladovala kad imaš takve
sise?”
U nečem je bar Luiza bila u pravu. Nije bilo sumnje da esesovci merkaju naše devojke.
Dolazili bi oni kad padne noć u svojim džipovima, razmetali bi se pištoljima i alkoholom,
nagovarali nas da im plešemo. I mnoge su s njima i odlazile, za hranu. Danju bi nas nazivali
mandovima, a noću bi dolazili da se šegače naokolo s našim devojkama i odvode ih u sobice u
kojima su inače boravila kapi.
Sa obe strane bloka protezali su se ležajevi, na tri nivoa. Tata ih je zvao police. Svaka
polica služila je kao dom jednoj porodici - bile su to, u stvari, gole daske od starih vrata ili
prozorskih kapaka, s madracima tankim kao list hartije. Loše je bilo i na gornjem i na donjem
„spratu”. Celo to mesto bazdelo je na ljudska tela i sve ono što iz njih izlazi. Gore, na vrhu,
bar si mogao kroz prozor na krovu da udahneš maličak vazduha, ali bi zato tu uvek i pokisao
do gole kože.
Najgore je bilo na donjem ležaju. Dešavalo bi se ponekad da trošne daske samo
propadnu, a s njima bi se skršili i ljudi - uglavnom stari i bolesni. Tu dole, na dnu, isprskalo bi
vas, inače, sve ono što bi padalo odozgo, a padalo je svašta, i to sve grozno, jer na tom
mestu ubrzo bi svi dobili proliv.
- I ovo oni zovu „porodični logor!” - rekla bi mama.
Luiza nam je pričala kako tu u februaru i unutra vise ledenice, ali u proleće je sve vreme
padala kiša, koja se slivala niz krovne grede. Gacali smo kroz smrdljivu vodu. Blato nam je bilo
na odeći, na obući, skoreno među prstima. Pokušavali smo da se okupamo u blatnjavim
barama.
U samoj sredini bloka uzdizao se visok dimnjak koji je delio blok na dva dela, kao da imate
neki dugačak sto s jednim ložištem na jednom kraju a drugim na drugom. Drva za ogrev,
međutim, nije bilo, pa smo na furuni jeli i igrali karte, čak i spavali na njoj. Naše žene porađale
su se na furuni dok smo mi štapovima pokušavali da rasteramo pacove. Za nas je bila velika
sramota da se porađamo pred muškima, ali sramota je i kad moraš da jedeš iz posuda u
kojima se pereš, kao što te je sramota kad moraš da obaviš ono, znate već šta, u jednoj od
rupa u nizu, svi zajedno, muško do ženskog. Ponekad bi jedna babica, Nemica, odande, iz
glavnog logora, prešla glavni put i došla kod nas. Ta je nosila zeleni trougao, zato što je
odležala neko vreme u zatvoru zbog čedomorstva. Kad bismo se mi požalile, ona bi nam se
narugala:
- Vi Ciganke! Šta vi mislite gde ste? U privatnom sanatorijumu? Vama se, samo da znate,
posrećilo. Bar ste u ovom cigojnerlageru, gde će vam biti dozvoljeno da zadržite decu.
Jevrejske bebe odmah udave u kofi, ma odma’, čim se rode.
Sklupčale bismo se tako na tim klupama, upinjući se da dokučimo šta se dešava. Svi su
neprestano nešto nagađali. Naš porodični logor nalazio se nadomak one šumice, tako da
smo dimnjake mogli da vidimo bolje od većine. Dane smo provodili u njihovoj senci, a krošnje
tih breza nisu mogle da sakriju duge kolone ljudi koji su se kretale ka tim stubovima dima.
Ponekad bi nas saterali u blokove za Lagersperre, zatvaranje, pa bismo videli nebo na zapadu,
koje je gorelo kroz tanke prozore, dok se širio tako ogavan zadah da je stvarno bilo teško
disati. Taj vonj je bio slatkast i mučan. Kao ono kad te guši. Kao mošus.
 Jedna Romkinja iz Poljske rekla je tati da su čitava dva bloka puna Sintija iz Bjalistoka
završila u gasnoj komori pre nego što smo mi dopremljeni u logor. Lekari su rekli da je to
učinjeno kako bi se sprečilo širenje tifusa.
- Smisli nešto bolje! - rekao je tata. On u to nije mogao da poveruje. - Od ovog mesta ljudi
obole u glavu. Svašta počne da im se privida.
Dotad je, međutim, i tata već bio izgubio malo svoje hrabrosti. Čak ni on nije mogao da
objasni otkud taj zadah i kakav je to pepeo koji pada po nama kao prljav sneg.
Noću sam se sekirala zbog bebe. Ležala sam budna, osluškivala vazda nemirne pacove,
razmišljala kako da se izvučem. Tek što smo bili došli ovamo, prve nedelje, neki ljudi pokušali
su da pobegnu kad su ih poslali da seku drva za železničke pragove. Stražari su ih doneli
natrag izrešetane mecima. Nabacali su ih tako na gomilu, nasred ulice, a svakom je oko vrata
visila tablica s natpisom: Zato što smo pokušali da pobegnemo. Jeste bilo jezivo, ali me je
navelo da dobro razmislim...
Mogla sam da pokušam da pobegnem pa da se smucam i snalazim nekako dok se beba
ne rodi, pa da je ostavim kod nekih ljudi. Oko našeg logora i dalje nije bilo žice, samo oružje.
Mogla sam noću da otrčim u šumu, a ako bi me oni tamo ubili, tata nikad ne bi saznao za
moju sramotu. Oplakali bi me, ja bih za njih bila jadna Lili, i nikad ne bi saznali za taj užas koji
se desio. Ali ja nisam želela da umrem. Teško je poverovati u to da sam želela da živim, pa
makar i u toj smrdljivoj pacovskoj rupi kakav je bio logor.
Misli su mi se rojile po glavi. Možda bi trebalo baba Sari da otkrijem tajnu, da je nateram
da se zakune da nikome neće reći. Ona bi, onda, mogla da mi napravi neki napitak od kojeg
bih izgubila dete. Znala je sve o travama koje ljudima pomognu da zatrudne, pa bi mogla isto
tako znati i za neke trave koje vam pomognu da se očistite. Ja, međutim, nisam bila u stanju
da je zamaram svojim mukama. Jer baba Sara je bila baš ozbiljno bolesna. Pretvarala se da se
oporavlja, ali ja sam znala da nije tako. Isprva je imala običaj da stražarima pokazuje pesnice i
pred njima pljuje na zemlju. Ali ubrzo je taj borbeni duh iščileo iz nje. Koža joj je bila kao žut
papir, a usne prekrivene ranicama. Svi smo oslabili, ali ona je izgledala drugačije. Nekako se
osećala na smrt.
Jedne noći usnila sam da sam izgubila bebu. Njen život je, prosto, istekao iz mene,
pokuljao kao neka crvena reka odozgo, s mog ležaja, na mamu i tatu koji su ležali dole - a
onda sam se probudila, sva dršćući. Greh je bio i poželeti da se neki život ugasi, a jednoga
dana bi se mulo moga deteta vratio i tražio odmazdu.
Tad mi je na pamet pala jedna zamisao. Mogla bih da kažem tati da me je to neki od
stražara napastvovao. Tako ne bih bila kriva za ovo što se desilo. Najednom sam osetila neku
smirenost i konačno zaspala, ali sutradan ujutro taj mi se plan učinio glupim. Kad bi neki od
stražara makar pipnuo tatine ćerke, tata bi ih podavio golim rukama. Onda bi oni streljali
tatu. A šta bi s nama bilo bez tate?
 Fudbal

U aprilu smo već imali sopstvenu elektrifikovanu ogradu, stražarske kule i naoružane
stražare. Jedne noći čuli smo lupnjavu, a sutradan ujutro ograda je zujala. Stražari su
većinom bili okrutni, ali mi bar nismo prošli kao jadne duše koje smo mogli da vidimo s druge
strane žice. Bar u prvo vreme. Čak su nam dozvolili da izađemo i nakupimo nešto za jelo.
Jednoga dana, posle celapela, to jest prozivke, kad smo se bili poređali u vrstu po led-ledenoj
kiši, tati je rečeno da stupi u Waldkommando - grupu zatvorenika odabranih da odu da seku
drva u Birkenauskoj šumi. „Pravimo novi kolosek na pruzi”, rekli su nam esesovci. „Trebaju
nam snažni muškarci da nose drva.” Dotle je već tata postao zadužen za celapel i bio je u
prijateljskim odnosima s Volfom. Zato ga je i upitao da li bi s njima u šeću mogle da pođu i
neke žene, da naberu nešto po šumi. Volf je tog dana bio dobro raspoložen, možda zato što
je kiša prestala. Pristao je, pa smo otrčali do bloka i pokupili torbe. Baba Sara je još spavala.
Mama je rekla da bi možda trebalo da ostane s njom, ali joj je Pali rekao da krene i ona u
šumu. Kepeci se tih dana nisu odvajali od baba Sare.
Koža joj je bila vruća i vlažna kad sam je na polasku poljubila. „Nemoj nas još ostavljati”,
prošaputala sam.
Birkenauska šuma prostirala se sve do reke Sole. Lepo je bilo protegnuti noge i čuti poj
poljskih ševa posle toliko vremena koje smo proveli zatvoreni kao kokoši u živinarniku. Ako
ništa drugo, bar mi više nije bila muka - ne kao onda kad sam došla ovamo pa u potaji
povraćala iza našeg bloka. Nije mnogo vremena prošlo, a mi smo ostavili stražarske kule za
sobom. Oko onih dimnjaka bilo je tiho, ali prethodne nedelje nebo je bilo crveno, gorelo je
danima. Nije naše bilo da uopšte znamo šta se tamo dešava.
„Ne pričajte koješta”, govorio je esesovac Volf. „Ko je ikad čuo da se ljudi guše gasom i
spaljuju u pećima?”
I zato smo nastojali da ne razmišljamo o tome, jer bismo u protivnom sišli s uma.
Toga dana, kad smo izašli u šetnju, stražari su bili naoružani, i upravo su oni nosili sekire i
testere dok nismo došli u šumu. Nisu hteli da rizikuju.
Drveće je bilo počelo da lista, i krošnje su vrvele od ptica. U onom drugom životu mi
bismo u to doba godine izvlačili kola iz blata, menjali zimske zavese i palili prve vatre pod
otvorenim nebom. Gledala sam kako tata odmiče krupnim koracima, zajedno s drugim
muškarcima, i širi ruke. Sklopila sam oči. Kad bih se stvarno dobro potrudila, mogla sam i
tada da čujem čangrljanje točkova, zveckanje lanaca i meko trupkanje konjskih kopita. Setila
sam se cirkusa. Vintergartena. Maksa i onog dana kad smo videli zelenog detlića. Pomislila
sam i na našu bebu, a onda je u glavi opet počelo da mi se muti. Tad sam začula reku...
Već sam ranije bila razmatrala mogućnost da skočim u vodu i udavim se. Čula sam negde
da ta smrt ne boli, mada sam se pitala kako to bilo ko može da zna. Ne možete, naposletku,
da se vratite i da ispričate ljudima. Zamišljala sam kako se mehurići podižu ka površini vode
dok ja tonem, a kosa mi se širi poput kakvog crnog oreola. Pronaći će moje telo u reci, i svi će
plakati... Najednom sam shvatila da ja u stvari plačem. Vrele suze slivale su mi se na grudi,
ostavljajući na zelenoj bluzi tamne tragove, nalik komadima stare mahovine. Duboko sam
udahnula. Nisam smela dozvoliti da me mama vidi kako cmizdrim.
Vlažne grane su blistale na sunčevim zracima. Kiša je sve dobro natopila, savršeno za
pečurke i mlade puževe. Pronašli smo neke crne smrčke pored trulog panja i veliki bokor
medenjača. Florika je napunila torbu dok sam ja sakupljala puževe i sremuš. Sremuš se
mogao namirisati izdaleka, još pre nego što ga ugledate, pa sam tako samo sledila svoj nos i
njušila široke, meke listove. Mama je pronašla nešto kiseljaka, koji smo nezasito trpale u
usta. Jeste nam utolio žeđ, ali su nas zato od njega pekli ispucali jezici. Muškarci su dugo sekli
drva, pa smo uspele da napunimo torbe izdancima koprive za čorbu, maslačka smo nabrale
za čaj, a srcolikog lišća breze za salatu.
- Kad bismo češće mogle ovako, desni nam više ne bi krvarile - rekla je mama. A jesu nam
krvarile, svakodnevno, i po koži su nam izbile neke čudne modre mrlje.
- Kad bismo samo imale vremena da postavimo zamku za vranu - dodala je mama - mogle
bismo večeras da se pogostimo i još nečim, ne samo puževima.
Mama je želela da prikupi brezovog soka. Bio je mnogo dobar, ali nismo imale u čemu da
ga nosimo, a i muškarci su već bili završili seču te je bilo vreme da pođemo nazad.
Srce me je bolelo što moram da napustim šumu i vratim se u bedni logor. Bodrost duha
čilela je u nama sa svakim korakom, a možete zamisliti kako smo se osećali kad smo začuli
pucnje koji su dopirali iz našeg logora. Srca su nam tukla kao luda. Onaj mali prostor između
cigojnerlagera i dimnjaka vrveo je od esesovaca, dok su se logoraši tiskali uz bodljikavu žicu.
Jesu li ovi poludeli? Potom smo videli još zatvorenika - stajali su na krovovima blokova. I još
pucnjeva razlegalo se kroz šumu. Čak su se i naši stražari bili prepali.
Ispostavilo se da su esesovci organizovali fudbalsku utakmicu. Glavni logor Aušvica protiv
cigojnerlagera. Rođenim očima nismo mogli da poverujemo. Pridružili smo se mnoštvu koje je
pratilo utakmicu. Bilo je 2:1 za Cigane, a logoraši su jurišali na protivničku odbranu kao da je
taj komad zemlje pored logora livada pored rodnog sela u lep prolećni dan. Utakmica se
bližila kraju, i esesovci su klicali, kao mahniti navijajući svaki za svoj logor i pucajući uvis iz
pištolja kad bi njihov tim postigao gol. Na kraju su Cigani odneli pobedu - i bilo je to veliko
iznenađenje budući da su za tim glavnog logora igrala četvorica profesionalnih fudbalera iz
Poljske. Igrači su bili skroz blatnjavi, ali tog dana to im očigledno nije smetalo. Ponela ih je
igra. Ispostavilo se da je uprava logora isključila struju, pa su Cigani mogli da dođu do ograde
i bodre svoj tim. Kasnije toga dana, kad su je ponovo pustili, ograda je, činilo se, zujala
glasnije no ikad.
Bila je to prva utakmica, ali ne i poslednja. Tim glavnog logora vratio se na revanš, i tada
su oni nas pobedili. Onda je, iznenada, zabavi došao kraj. Na tom terenu podignut je novi
objekat. Ambulanta za muške zatvorenike. Sad više nije imalo gde da se igra fudbal, a sve i da
je imalo, oni fudbaleri Poljaci su u međuvremenu pomrli.
 Regrutacija!

Četiri meseca pošto je nestala Lili, meni je stigao poziv za regrutaciju. Posle užasnih gubitaka
u ljudstvu kod Staljingrada i velikih neuspeha u Africi, starosna granica za regrute spuštena je
na sedamnaest godina. Nove divizije bile su neodložno potrebne na svim nemačkim
frontovima, pa sam tako i ja, konačno, pozvan da dam život za otadžbinu kao vojnik
Nemačkog Rajha.
Poziv mi je stigao jednog majskog jutra, dok sam sedeo za doručkom, ali mene Vrhovna
komanda Vermahta nije, kao moje drugove, pozvala da pristupim Protivvazdušnoj odbrani
Luftvafea, već na obuku za oficire u Beverlu u Belgiji, gde bih služio u novoformiranoj SS
Pancer grenadirskoj diviziji Hitlerjugenda - jedinstvenoj tenkovskoj diviziji pri SS-u.
Jedinstvenoj po tome što je većina regruta imala između šesnaest i osamnaest godina.
Bebeća divizija, tako su nas saveznici zvali. Ali mi smo za taj nadimak saznali tek posle rata.
- Mora da je neka greška posredi - rekao je fati. Lice mu je bilo belo kao kreč, zaprepastio
se više nego ja. - A ja mislio da ćeš se prijaviti za Vermaht.
Mrštio sam se gledajući papire. Kao kroz maglu sećao sam se kako su Hans Rust i Vili
Bauer navratili, neki mesec ranije, kad su išli na registraciju u Regrutni centar. „Hajde,
Makse”, rekli su mi tad. „Ako se ne prijaviš za Vermaht, završićeš u SS-u. A ti znaš koliko njih
gine!” Otići ću kasnije, rekao sam im. Imao sam previše posla. I oko Senke i njegovog
oporavka, i oko zadnjeg ulaza u Vintergarten, na koji sam stalno motrio. Mnogo sam
vremena, takođe, prestajao na krovu i gledao prema Tirgartenu, ližući rane i zureći uprazno.
Fati je bio prestravljen. Odmah me je odveo u Bendler-štrase.
- Ovde nešto nije kako treba!
Oficir u regrutnom centru pregledao je spiskove.
- Nije dolazio na registraciju, bojim se. - Pogledao me je mrko kroz naočare u obliku
polumeseca. - Imao si priliku i propustio si je, sinko.
- Ali on ima samo sedamnaest godina...
- I divizijama SS-a, kao i svim ostalim, trebaju novi borci - brecnuo se oficir. - Za njih nema
ni blizu dovoljno dobrovoljaca. Odakle ćemo crpsti ljudstvo ako ne iz Hitlerjugenda?
Ništa se tu više ne može učiniti, rekao je on fatiju odlučno. Predugo sam to zapustio,
nisam se interesovao.
Tako, umesto da se pridružim Hansu i Viliju kao vezista Luftvafea pri Ministarstvu
vazduhoplovstva, ja sam krenuo put Belgije s borbenim krilom SS-a - sudbina koju je svako ko
ima makar trunku razuma gledao po svaku cenu da izbegne. U Hitlerjugendu smo se
pripremali za rat. Marširali smo. Vežbali. Igrali se rata u Grunevaldu. Istina je, međutim, da ja
to nikad nisam doživljavao ozbiljno. U sedamnaest godina osećaš se besmrtnim. Postoji li,
uopšte, sedamnaestogodišnjak koji veruje da bi smrt mogla doći po njega? Ali moje ime bilo
je na tim papirima. Sudbina mi je bila zapečaćena.
Teška srca sam odvukao bicikl na tavan i počeo da se pakujem. Tetka Ida mi je dala
tabakeru koju je teča Manfred nosio u rovovima, s ugraviranim rečima Gott Mit Uns - Bog s
nama. „Ista ovakva jedna tabakera spasla je u rovu život jednom vojniku”, rekla je. „Tvoj teča
ju je uvek nosio u gornjem džepu... gde mu je srce.”
Uz ranac, spakovao sam i mali smeđi kofer sa svilenom postavom. Na dno sam stavio špil
rukom farbanih tarot karata, zarđalu gvozdenu konjsku potkovicu, praporce iz ždrepčeve
opreme i slomljeni pužić ciganske violine. Onda sam te dragocenosti prekrio šalom od
kašmira koji se još osećao na stare ruže, ali samo ukoliko udahnete duboko i prisetite se iz
sve snage.
 Mule! Mule!

Bio je maj, a mi smo u logoru bili već dva meseca. Činilo se da smo tu mnogo duže, i tata je
već hteo da izludi tako besposlen. Povezali smo se na glavni vodovod, a i logorski put je
završen. Luiza je govorila tati da bi trebalo da se raduje što i nas ne teraju da radimo kao
Jevreji, ali tata je upravo želeo to - da radi. Nije kao neki mogao povazdan da spava ili sedi i
igra karte. Već je upoznao sve od kojih se moglo imati koristi, od žena pripadnica SS-a
zaduženih za vrtić, do Eriha, crvenotrouglaša, koji je vodio logorsku kuhinju. Crvenom bojom
bili su obeleženi politički zatvorenici, a oni su bili najbolji među kapima, tako je govorio tata.
Oni su imali neka pravila, ne kao zeleni. I upravo je od kapa Feliksa, jednog od crvenih, tata i
saznao za orkestar logora Birkenau.
Kapo Feliks je vodio „saunu” - baraku za čišćenje od vašaka koja se nalazila na drugom
kraju logora, odmah do ambulante. Tamo smo odlazili jednom mesčno na lauzenkontro le.
Skinuli bismo se do gole kože, jedni pred drugima, pa išli na tuširanje, dok nam se odeća
parila u specijalnom vagonu, da bi se potamanile vaške. Vaške prenose tifus, tako nam je
rečeno, a sauna je bila puna krupnim slovima ispisanih upozorenja: Eine Laus, dein Tod! Jedna
vaška, tvoja smrt! Mora da se to neko gadno šali s nama, imali smo običaj da kažemo. A vaške
su nam ispadale iz odeće kao zrnca peska. Bili smo puni vašaka, čak su nam i obrve bile
vašljive, a svrab je bio tako nesnosan da vam dođe da poludite. Kad god bismo se skidali,
plašila bih se da mi neko ne primeti stomak, ali svi su bili toliko ravnodušni da nikog ništa nije
zanimalo, mada nam je Feliks dozvoljavao da stojimo pod toplim tušem duže nego ostali
kapi. On je bio fin.
Prišao je da proćaska s tatom dok smo mi vadili odeću iz parnog lonca. Kad prođe
lauzenkontrole, često su izbijale tuče, i bila je prava sreća ukoliko uspete da se domognete
svoje suknje.
- Što ne osnuješ orkestar ako ti je već dosadno? - rekao je Feliks dok se tata s mukom
uvlačio u neke pantalone koje su ličile na njegove. - Ja sviram u logorskom orkestru u
Birkenauu. - Pogladio se po stomaku. - Svirači dobijaju bolja sledovanja. Doduše, moraš prvo
da dobiješ dozvolu.
- Koga treba da pitam? - rekao je tata.
- Šturbanfirer Švarchuber voli muziku. Pitaj njega.
Svarchuber je bio jedan od pomoćnika upravnika logora koji su mnogo vremena provodili
u našem logoru. Feliks je nastavio tiše:
- Mada je on siledžija i pijandura. Bolje bi ti bilo da odabereš pravi trenutak da mu se
obratiš.
 Tata se nasmešio. Bio je sasvim siguran da to nisu one pantalone u kojima je ovamo ušao,
ali su mu zato ove stajale bolje od onih starih. - Hvala ti na savetu, Felikse - rekao je on. -
Obratiću pažnju na to.
I tata je odmah počeo da radi na tome.
- Ciganski orkestar! Što da ne? - glasio je Švarchuberov odgovor. - Vi instrumente već
imate.
Bio je to je žilav čovečuljak iz Tirola, okrutan, tako se bar o njemu pričalo. Sitne oči,
zlobne usne, oštar nos, a mnogo je, mnogo voleo alkohol. Ali tata je uspeo sa njim da nađe
zajednički jezik. Jer tata je i inače bio snalažljiv kao vidra. Švarchuber se očigledno bio
zagrejao.
- Dobra zamisao! - rekao je on. - Ja volim cigojnermuzik! Mada, i moja dozvola ima cenu -
dodao je nasmejavši se glasno. - Tražim da u nedelju održite koncert za moju ženu, rođendan
joj je.
Meni se Svarchuber nije dopao. Nimalo. Likom je podsećao na vuka. Ali tata se najzad
nečim uposlio i ja sam primetila da ga nedeljama nisam videla tako srećnog.

Konačno je svanuo i taj dan. Vežbali smo, sve i svašta: akrobacije, violinu, ples. Biće dodatnih
sledovanja, tako nam je rečeno, pod uslovom da predstava bude dobra. Ali ja sam tog
popodneva bila sva kao na iglama. Esesovaca je bilo više nego obično, stajali su naokolo,
došaptavali se u grupama. Nešto nije bilo kako treba. Onda me je, posle prozivke, mama
poslala u ambulantu, odmah do saune - u Krankenbau, ili Ka-Be, kako smo zvali to mesto.
Baba Sara je tako kašljala da se mami u jednom trenutku učinilo da joj je naprslo rebro.
Nikada u Ka-Beu nije bilo ničeg naročito, izuzmu li se džakovi s belim prahom koji su zvali
kaolin i delili ga za sve moguće namene. Ipak sam otišla tamo, čisto da udovoljim mami.
Morilo me je neki osećaj praznine u stomaku. Prethodne večeri bila sam čula kako mama i
tata pričaju na ležaju ispod mog. Tata je rekao mami da bi trebalo da pripremi mene i Fridu
zbog baba Sare. „Ona će uskoro kod deda Guna”, rekao je on.
Ne znam zašto su to uopšte nazivali ambulantom. Bila su to, u stvari, samo dva štalska
bloka, upravo kao oni naši. Krankenbau. Na vratima je pisalo: Eintritt Verboten. Ulaz
zabranjen. Ako vam je trebao lekar, morali ste da dreždite napolju, u nadi da će se jedan od
njih pojaviti. Lekari su bili uglavnom zatvorenici, poljski i čehoslovački Jevreji. Davali su sve
od sebe, ali bolesnih je bilo previše. Ja sam čekala napolju jedan sat, a odande niko živ nije
izašao, samo jedna bolničarka noseći karton na kojem je crvenim slovima pisalo: ACHTUNG!
TYPHUS! Zakucala je taj karton na vrata.
- Mogu li da razgovaram s doktorom? - upitala sam.
Ona je samo odmahnula glavom i utrčala natrag.
- Unutra je loše - rekao mi je kapo Erih, na kojeg sam naišla u Lagerštraseu. Bio je to debeli
Sinto iz Poljske, a radio je u kuhinji. Frida mu je bila zapala za oko, a i ona se našla u iskušenju,
jer joj je on nudio razne namirnice; pa ipak, Frida je dobro znala šta on želi zauzvrat, kao što
je znala da bi je Marko ubio da sazna. Erih je nosio kofu sasušene cvekle, a meni je išla voda
na usta. Zastao je da popriča sa mnom, ali nije želeo da spusti onu kofu na zemlju, za slučaj
da ga neko napadne. Kazala sam mu da sam čekala lekara.
 - Zar nisi čula? - upitao me je on. - Opet je zavladala epidemija tifusa, kao ona u martu.
Ljudi padaju ko snoplje.
Erih je odjurio s kofom, a ja sam jedan deo dana provela s Kacom, starom ludom ženom iz
Desetog bloka. Kaca je imala običaj po ceo dan da baza ulicom u venčanici koju je nabavila na
mestu koje smo zvali Kanada - bilo je to jedno veliko skladište gde su stražari odlagali robu
oduzetu od Jevreja. Bilo je tu bundi koliko hoćete, satova, foto-aparata, dečjih igračaka.
Venčanicu je bila pričvršćena sigurnosnom iglom za pelene, a u ruci je, kao obično, nosila
buket grančica. Na glavi je imala slamnati šešir širokog oboda, ukrašen ružičastim ružama.
- Sve ćete vi biti deveruše - rekla je pokazavši mi svoj bezubi osmeh - kad se vratimo kući.
Pošto nisam imala druga posla, zašla sam iza saune, u nadi da ću tamo sresti kapa Feliksa,
da popričamo malo, kad sam ugledala nekakvu drvenu šupu, navrat-nanos dograđenu, kao
produžetak Ka-Bea. Vrata su bila zamandaljena, ali je na jednoj strani bio prozor, istina
visoko. Oko vrata je zujao roj muva zunzara. Popela sam se na prste i zavirila unutra...
Bila sam previše iznenađena da bih osetila šok od tog prizora. Onda mi se okrenulo u
stomaku. Bilo je to brdo beživotnih tela, visoko otprilike kao ja - deca, odojčad, odrasli, sve
smešano, iskrivljenih udova. Svi su bili goli-golcati i prekriveni nekim belim prahom. Pacovi su
trčali po njima, a unutra je bilo još više muva nego napolju. Počela sam da uzmičem, isprva
lagano, da bih se onda okrenula i dala u trk, sjurivši se do Lagerštrasea, dok mi je srce tuklo
kao bubanj. Uletela sam u naš blok. Vrištala sam. Mule! Mule! Leševi!
 Varijete

Laste su nasrtale i ponirale nad otvorenim prostorom neposredno do vrtića, a na njihovim

plavim leđima hvatali su se zraci popodnevnog sunca. One su lovile insekte, a bog sveti zna
da bar insekata u močvari ima koliko vam srce ište. Deca su tog dana bila ranije otišla, pa nisu
mogla da gledaju ovu predstavu. Vrteška i konjić za ljuljanje stajali su nepomično. Na
izvođenje su došli svi osim bolesnih i onih na umoru. Ispred pozornice su bile naredane
drvene klupe. Verovatno za esesovce, pretpostavila sam. Tog popodneva okupiće se otmena
publika, tako nam je bar bilo rečeno. Ne samo lagerfirer Svarchuber sa suprugom, već i
zapovednik glavnog logora, oberšturmbanfirer Hes. „I on voli muziku”, rekao je tata.
Švarchuber je rekao tati šta želi da bude u programu. „Mora da bude nešto drugačije.
Stalno slušamo Šumana, Griga i Mocarta, to svira orkestar glavnog logora.” Po njegovim
rečima, u tom orkestru bilo je i nekih među najboljim evropskim muzičarima toga vremena.
„I zato od vas želim pravu cigojnermuzik. Jasno?”, rekao je na kraju Švarchuber.
Tata je dobro razumeo čoveka s pištoljem. I odmah je krenuo u potragu po logoru. Bilo je
tu mnogo darovitih ljudi. Tata je poznavao bar tri porodice koje su zarađivale zabavljajući
narod pre nego što će doći u Birkenau, a među njima i Turke koje smo upoznali u Marcanu -
Ahmeta i njegovu porodicu.
- Da li bi tvoje kćeri htele da plešu? - upitao je tata Ahmeta.
Ovaj je gledao sumnjičavo.
- Ovi esesovci mnogo vole naše cure - promrmljao je, gladeći srebrnastu bradu. Ali kad mu
je tata rekao da ćemo zauzvrat dobiti cigarete i dodatna sledovanja čorbe, Ahmet je pristao.
Kažiprstom je pripretio tati i dodao:
- Ali da im stomaci ne budu goli, to ne.
Tata je angažovao i Francija Danijela. Franci je bio čuveni akrobata iz Cirkusa Bus. Ovamo
je dovezen kad i mi, i tata se ponosio što ga poznaje. Oskudevali smo u rekvizitima, i tata je
bio prezadovoljan kad su kepeci u kuhinji pozajmili ručna kolica i merdevine za svoju tačku, a
braća Kamlo i Nano Florijan danima vežbali ljudsku piramida iza bloka. Frida je bila van sebe
od besa što ja neću nastupiti s njom. U Kanadi je bila pronašla neke tesne trikoe, ali ja nisam
mogla da ih zakopčam sa strane. Pa, sad sam već mogla lepo i na čelo sebi da napišem u
kakvom sam stanju. Neko bi primetio moj stomak još pre nego što stignem da napravim prvi
premet. Nisam mogla da joj objasnim zašto ne mogu da nastupim, te se nadurila na mene.
Što se muzike tiče, tata je bio zadovoljan.
- Her Svindeligu će se mnogo dopasti - rekao je tata. To je, inače, bilo novo tatino ime za
Svarchubera. Gospodin Ošamućeni, jer ovaj se neprestano tresao kad nema pića. Tata je
udesio da bude muzike iz mađarskih stepa, anadolskih plesova, kao i španski flamenko s
Florikom i Fonsom. „Ako već traže cigojnermuzik - daćemo im najbolje što postoji!”, govorio
je tata. On je specijalno za tu priliku bio naučio jednu melodiju, koju će izvesti kad dođe
Svarchuberova supruga. Bio je to, očigledno, njen najdraži hit: Dio schönste Zeit im Leben -
Najbolje godine. Tata tu pesmu nije znao, pa ga je stražar džipom odvezao do glavnog logora
da je čuje na gramofonu. „Dovoljno mi je jednom da je čujem”, rekao je tata.
Kad je došlo vreme da predstava počne, komandant Hes popeo se na pozornicu sa dvoje
svoje dece, devojčicom od desetak godina i nešto manjim dečakom, a za njim je došao i her
Švindelig, oslanjajući se nesigurno na ženinu ruku. Žena mu je bila veoma lepa, od onih dobro
uhranjenih plavojki, a sa sobom je vodila dvoje malih svetlokosih čavora, nimalo nalik
njihovom starom.
Izvođači su stajali u polukrugu, odmah do bloka, čekajući da na njih dođe red, dok je
turski bend svirao prvi komad. Ahmet, sa čistim belim turbanom na glavi, svirao je ud,
kruškoliki žičani instrument. Njegov otac svirao je gajde od kozje kože, dok je brat udarao po
tarabuki. Dum, tek, pa. Dum, tek, pa. Mi smo se njihali uz te neuhvatljive tonove i čudne, brze
ritmove. Tata je uživao. „Četvrttonska muzika, u tome je caka”, rekao je on. „Kao oni prorezi
između crnih i belih dirki. Ovi, cenim, imaju više nota od Mocarta!”
Predstava je uspela. Pošto je orkestar odsvirao svoje, nastupio je mali umetnik u
zviždukanju koga je tata pronašao u vrtiću. Jiži je bio Rom iz Poljske. Umeo je da odzvižduće
pesme iz mjuzikala, imao je savršen sluh. Potom su na scenu stupile akrobate i žongleri, da bi
naposletku trupa izvela ljudsku piramidu. Esesovska deca klicala su i aplaudirala, zatim je na
red došao flamenko.
Kako je samo Florika bila tanana! Haljina je visila s nje, a na Fonsovom vratu videle su se
žile, nalik užadi. Jedva su ih naterali da se uključe u predstavu. „Nije ovo vreme za vesele
plesove”, rekli su njih dvoje. „Ako hoće bulerijas, esesovci bi morali da nam daju bolja
sledovanja.”
Pali i Tamas su bili sledeći, ali su nekud nestali, pa je tata umesto njih izveo trbušne
plesačice. Gledala sam kako esesovci posmatraju devojke, a onda je njihova mama zapevala:
Kad zapleše ona, kao grana da se njiše...
Najednom se začuo bruj aviona. Kako se buka motora pojačavala, svi smo podigli pogled
ka nebu. Muzika je utihnula. Svi smo gledali gore, a Hes je skočio na noge. Možda je to
neprijatelj, pomislili smo, došao da bombarduje logor. O tome se, naposletku, već neko
vreme govori.
- Sviraj! Sviraj! - povikao je Hes. - Šta ste stali, budale jedne! Oni nas snimaju! Nema
dodatnih sledovanja ako prestanete da svirate!
Avioni su sad već bili toliko nisko da je pretila opasnost da okrznu krovove baraka. Što li
nas to snimaju? Potom, isto tako iznenada kao što su se pojavili, avioni su napravili jedan krug
i odleteli, da bi se već trenutak kasnije izgubili negde na horizontu.

Kad je predstava završena, Švarchuber je održao reč - ili bi se bar tako moglo reći. Dok su
žene esesovaca hitale natrag u svoja kola, trpajući u njih decu, videli smo kako jedan kapo iz
kuhinje prolazi između blokova gurajući velik kazan sa čorbom. Ahmet se namrštio.
- A zar ne pomenu ti neke cigarete, Jozefe? - rekao je.
 Tata je sumnjičavo slegnuo ramenima. - Možda će cigarete doneti kasnije. Uživaj sad u
čorbi.
A onda se, iznenada, oglasila pištaljka.
- Lagersperre! Lagersperre! Zatvaranje! Svi u barake, smesta! Schnell!
Esesovci su jurišali naokolo s bičevima i pištoljima - isti oni koji su samo pola sata ranije
gledali našu predstavu. Počeli su da nas sateruju u barake, a ja sam začula zvuk motora i
krajičkom oka ugledala esesovca Volfa kako treči Lagerštraseom.
- Ulazite! - vikao je on. - Došlo je do promene plana.
U našem bloku bilo je hladno i vlažno. Baba Sara je još spavala, mada mi nikako nije bilo
jasno kako je mogla da spava sred takve gungule. Pali i Tamas su bili s njom.
- Mnogo joj je loše - rekla su njih dvojica, objasnivši da zato i nisu mogli da je napuste i
učestvuju u predstavi. Tamas je vrteo glavom. - Tražila je Lili - napomenuo je on.
Gledala sam baba Saru, opruženu na donjem ležaju. Baba Sara je uvek bila jaka žena. I za
sve je imala lek. Ali sad je bila sva smežurana, kao sasušena grana. Krkljala je.
- Gubi bitku - rekla je mama.
Dok smo se mi skupljali oko nje, baba Sara je otvorila oči. Beonjače su joj bile bolesno
žute. Nije ličila na sebe.
Izvan bloka bilo je tiho kao u grobu. Esesovci su uživali u predstavi, pa šta se to onda sad
dešava? Zaključali su vrata štala, i unutra je bilo mračno. Volf je bio s nama. Bio je ljut zbog
nečega, videlo se. Kad bi ga ljudi upitali šta se zbiva, on bi samo odmahnuo glavom.
- Leva ruka ne zna šta desna umesto nje radi - zarežao bi umesto odgovora. Ako i jeste
bio besan, nije se ljutio na nas. - Idite sad, lezite - rekao je. - Nema ovo nikakve veze s vama.
Predstava je bila dobra. - Podigao je ruke. - Samo budite tihi.
U bloku je obično bivalo bučno, ali te noći čuo se samo potmuli žamor, poneko bi nešto
zamrmorio, kao da vetar zviždi kroz čunak. Skutrili smo na svojim ležajima, načuljenih ušiju.
Strah se šunjao oko nas poput vuka u tami. Zatim smo čuli džipove i galamu u Lagerštraseu
između blokova. Zadržali smo dah dok nismo čuli da su prošli, prvo pored Četvrtog, pa pored
Šestog, potom pored Osmog bloka. Kad su se odvezli, razlegao se uzdah olakšanja. Ja sam
držala Fridu za ruku, ona je držala mamu. Onda smo začuli povike i vapaje, užasne krike,
kletve i plač i vrata kako se s treskom zatvaraju. Paljenje motora. I opet pucnje.
Te noći likvidirali su sve u Ka-Beu - u noći posle varijetea koji je organizovao SS. Gasom su
pogušili više od hiljadu pacijenata, tako je jedan od lekara rekao tati. Stradali su češki Cigani
oboleli od pegavog tifusa. U vazduhu se osećalo na paljevinu. Kroz onaj mali prorez na krovu
videli smo da nebo iznad logora gori skerletno-crnim plamenom. Neki kažu da su te priče
obične laži. Pa, da nisam tamo lično bila, možda bih i ja rekla da je sve to neko samo sanjao.
Ali to nije bio san. Bila je to noćna mora.

Nisam nameravala tati da kažem te večeri. Za bebu, mislim. Ali nekako mi se omaklo usred
sveg tog užasa. On me je dugo netremice gledao u mraku pa pognuo glavu. Pomislila sam
već da nikad više ni reč neće reći, a onda je, posle dugog ćutanja ipak progovorio: - O, Lili!
Žao mi je. Đubrad jedna! - oči su mu svetlucale u tami. - Ovo je pakao, kako se samo usuđuju?
- Ruku mi je tako čvrsto stezao da me je bolelo.
 Isprva mi to nije palo na pamet, ali onda mi je iznenada sinulo. Mogla sam da odglumim.
Nisam li, naposletku, o tome često i razmišljala? Suze su mi se slivale niz obraze. U jednom
trenutku shvatila sam da ridam - zbog svega. Zbog slomljenog srca, zbog sramote. Nisam
više mogla da se pretvaram.
- Tata - prošaputala sam. - Nije bilo na silu. Izvini.
Ostao je bez daha. Pustio mi je ruku. Ja sam je opet pružila, dodir nula ga, ali on je
uzmaknuo, kao da sam ga dotakla usijanim olovom.

Te noći sedeli smo u mukloj tišini. Mama, tata, Frida i ja.

- Nisam slutila da će večeras da ode - rekla je mama. - Ne večeras. Uz sav ovaj ršum, a ona
samo tako da nam se izmakne.
Kepeci su sedeli na donjem ležaju zagrljeni, uz baba Saru, i jecali.
Tata je govorio tako tiho da sam ga jedva čula.
- I bolje za nju što je umrla.
Mislim da je tako rekao.
Volf je rekao tati da moramo da odnesemo telo. Ono bi moglo da bude nosilac zaraze,
rekao je, ali mama ga je preklinjala da baba Sara ostane s nama - samo do jutra. Tata je otišao
s Volfom do sobe u kojoj je ovaj stanovao s Luizom, a poveo je i mamu. Kasnije sam ih čula
kako se, povodeći se, vraćaju na ležajeve. Osetila sam njihov dah. I pretpostavila da su
zajedno popili bocu šnapsa iz kutije koju je Volf držao pod krevetom.
Ležala sam u mraku, a breme sramote pritiskalo mi je grudi kao kamen. Slušala sam kako
se Pali i Tamas dole, na najdonjem ležaju, mole i tiho pevaju baba Sari, kao da bi njihove
pesme još mogle da joj donesu utehu.
A onda sam čula tatin glas. Govorio je šapatom:
- Nekada bih te zbog ovoga izbacio iz plemena, Lili. Ali sada... ovde... na ovom mestu...
gde se ljudi ponašaju kao životinje...
Duboko je uzdahnuo u tmini. Pomislila sam da će srce da mi prepukne.
- Te aves yertime mander tai te yertil tut o Del - šaputao je na romskom. Opraštam ti, i neka
ti i Bog oprosti kao što ti praštam ja. Milovao me je po kosi kao kad sam bila mala pa se
uplašila groma.
U znak zahvalnosti, uputila sam molitvu Bogu, koji god bio. Jer ja sam, u stvari, sve vreme
znala da želim da rodim to dete. Više nego bilo šta drugo na svetu. Čak i tu, u tom logoru,
usred sveg tog jada. Prislonila sam glavu na tatine grudi. Osećala sam kako se trese celim
telom.
Sutradan sam ispričala Fridi za Maksa, rekla sam joj sve ono o njegovom životu što nikada
nikom nisam poverila. Ispričala sam joj za veliku kuću u Tirgartenštraseu u kojoj on živi, i o
onim prozorima u kojima se vidi odraz meseca. Plakala sam od olakšanja što sve to, eto, nije
više tajna. Plakala je i Frida. Plakale smo obe za svim onim što smo izgubile. Plakale smo za
baba Sarom. Plakale smo za Rolom. Plakale smo zbog onoga što se dogodilo svima nama. Ja
sam plakala zbog Maksa.
 Beverlo,
Belgija 1943.

Dobro sam se pokazao na obuci za Dvanaestu pancer diviziju. Dečaci s kojima sam se tamo
sreo bili su zvanično sedamnaestogodišnjaci, mada su mnogi bili daleko mlađi, regrutovani iz
vojnih kampova širom Nemačke - spremni i puni poleta, svaki brižljivo probran po inteligenciji
i neustrašivosti. Ili nam je bar tako bilo rečeno. Hitler je želeo tenkovsku diviziju sastavljenu
od sve samih dobrovoljaca, i većina se svojevoljno prijavila, ali bilo je i onih koji su na prevaru
namamljeni. Neki su, jednostavno, bili obični regruti, kao ja, obuzeti sumnjama koje nismo
smeli da izgovorimo.
Dobrovoljci su bili fanatični, mnogi među njima bili su nosioci Ordena za zasluge
Hitlerjugenda za isticanje u službi i čvrsto rešeni da ukazanu počast opravdaju. Gledao sam u
vedra lica svojih drugara sa obuke u slušaonicama i pitao se gde ja tu da se uklopim. Isprva
sam čeznuo za Berlinom, gde bih, kao i moji drugovi, radio kao telefonista, umesto što tu na
strelištu vežbam s bojevom municijom. Ali posle nekoliko meseci provedenih u Belgiji, dom
mojih roditelja počeo je da mi liči na neku daleko uspomenu, crno-beli treptaj što
nagoveštava kraj jednog i početak drugog filma. U neku ruku, to je bilo dobro za mene. Imao
sam malo vremena za razmišljanje. To mi je odvraćalo misli od Lili.
Iz dana u dan oni su nam ispirali mozak propagandom. Kad nismo učili da vozimo
tenkove, ljudi s mrtvačkim glavama na kragnama držali su nam predavanja o motivima naših
neprijatelja: Rusa, Amerikanaca, Kanađana, Britanaca. Britanci su bili jedna prevaziđena
imperijalistička sila koju su izgradili slobodni masoni, čija je želja bila da vrate sat sto godina
unazad, u vreme kad je njihova reč bila zakon u celom svetu. Hitler je, s druge strane, tražio
samo pravdu i mir. Nas, inače, podržavaju i mnogi britanski radnici, tako nam je rečeno.
Jedino je britansko rukovodstvo protiv nas. O Amerikancima i Kanađanima znali smo vrlo
malo mimo toga da njihove vojske, po instrukcijama koje stižu iz Moskve, finansiraju Jevreji
iz celog sveta. Naš Firer je postigao nešto čudesno, grmeli su nastavnici, lica ozarenih od
strasti - ujedinio je Evropu pod vlašću Nemačkog Rajha, a sad ti glupi saveznici, ti agenti
belosvetskih jevrejskih finansijera, traže uništenje samog tog poretka koji je Hitler uz toliko
žrtava stvorio.
Ti ljudi koji su nas obučavali da vozimo tenkove bili su grubi, a ko bi im zbog toga i
zamerio posle svega kroz šta su prošli? Moj nastavnik, recimo, nije imao nos i nedostajala su
mu oba mala prsta na rukama, što se na prvi pogled još i mnogo manje videlo od njegovog
upadljivog hramanja, koje je, kako nas je izvestio, posledica toga što je izgubio više nožnih
prstiju. Te komade kosti i hrskavice ostavio je za sobom u ruskim snegovima. Nekada je bio
najnaočitiji momak u svom vodu, rekao nam je jednom sumorno se nasmejavši, sve dok mu
mraz nije odgrizao nos.
Sebe je, ipak, smatrao srećnikom. Posada jednog tenka nasmrt se smrzla kad je jedne
noći, na minus trideset, njihovo vozilo ostalo bez goriva. „Bili su kao kipovi”, rekao je on,
„kad smo ih izvlačili iz tenka. Poređali smo ih u sneg kao komade mermera.”
Teško je bilo ne osećati izvesno divljenje pred takvim ljudima. Oni su nam služili kao uzor.
„Ti ljudi su dali život za Rajh”, grmeli su naši nastavnici. „Budite dostojni njihove žrtve. Oni su
položili život verujući u vas!”
Obuka nam je bila ubrzana - po ceo dan smo vežbali vožnju tenka, a koristili smo prave
granate da bismo stekli jasnu predstavu kako izgleda kad se stvarno nađeš usred bitke. Ako
bi neko iskazao slabost, smatran je šonjom. Zentarošem i kukavicom. Sramotom za ceo vod.
„Ko god pokaže bilo kakav znak defetizma, mora nestati iz naših redova”, urlao je oficir koji
nam je držao obuku.
- Ja bih nestao s najvećim zadovoljstvom - nepromišljeno sam rekao jednom dobrovoljcu
s kojim sam delio ležaj u kasarni. On me je prijavio pretpostavljenima pa sam morao da puzim
oko logora, na kolenima, po blatu; to mi je bila kazna zbog neodgovornog odnosa prema
dužnostima. Više se nikome nisam poveravao, mada je teško bilo ne čeznuti za domom dok
čučiš u rovu, a zarobljeni tenk T34 ti prelazi preko glave. Ipak je postepeno, kako su se nizali
ti beskrajni meseci, propaganda uspela da nam se uvuče pod kožu. „Vi ste nešto posebno”,
stalno su nam govorili. „Vi ste najbolja divizija u našoj armiji.”
Tako smo vežbali od zore do svitanja, gotovo punu godinu dana, da bismo se uveče samo
sručili u krevet, potpuno iscrpljeni. Bili smo dobro uhranjeni i imali zdrav san. A ja bih tek
ponekad usnio Lili.
Sanjao sam da smo u Grunevaldu. Bilo je jutro, sijalo je sunce. Ona je trčala kroz mokru
travu, ruku punih jagoda. Ja sam joj potrčao u susret, ali kad sam pružio ruke da je zagrlim,
glatko sam prošao kroz nju, kao kroz kakvu sivu izmaglicu, pokušavajući da uhvatim vazduh.
Ustao sam s prvim zracima sunca i obukao vojničke čizme, spravši taj san sa sebe tako što
sam na glavu sipao kofu punu hladne vode. Dosta je bilo toga, prekorevao sam sebe.
Ništa nisam mogao da učinim kako bih izmenio to što se desilo. Lili će zauvek biti sa
mnom - njen glas u mojoj glavi, a ponekad, noću, i u snovima. Ali morao sam da se okrenem
novom životu. Toj obuci koju je trebalo privesti kraju. I saveznicima na zapadu. Boljševicima
na istoku. Ko bi drugi mogao da spase Nemačku? Ko bi drugi spasao naše majke i sestre od
komunističkog ropstva ako ne mi? Bilo bi protivno duhu rodoljublja da sada žudim za kućom,
samo bi slabić i ništarija priželjkivali sebi život drugačiji od ovog. Mi smo bili Dvanaesta SS
pancer divizija, bolje i opremljena i snabdevena od bilo kog drugog puka. Na proleće će nas
poslati na front. Na istok. Na zapad. Nismo pouzdano znali. Ići ćemo kud god treba. Moramo
biti spremni. Moramo da izvršimo svoju dužnost.
 Stvari koje naučite u logoru

Glad boli. Kao da ti neko noževe zariva u stomak. Ljudi se ponašaju loše kad su gladni, ali
nemate pravo ni u koga zbog toga da uprete prstom ako to niste osetili na svojoj koži.
Kidisali smo na kante za đubre, rili kao svinje ne bismo li iskopali neki truo list kupusa. Tuče su
izbijale zbog polovine pocrnelog krompira.
- Ljudi su kao ribe - rekao je tata jednog dana. - Veliki proždiru male. - Ne smemo se
ponašati kao dečurlija, kazao nam je još, jer će nas pojesti.
On je, takođe, primetio da smo se ulenjili.
- Trgnite se malo, svi - rekao je. - Ne može ovako.
I tako smo odlučili da slušamo tatu, pa smo naučili kako da se organizujemo. To je bio
logoraški žargonski izraz za preživljavanje.
Bilo je poslova koji su mogli dobro da vam dođu. Lepe razonode, tako smo ih zvali. I tako
se tata zaokupio organizo vanjem. Najbolji posao imali su oni koji su dobili mesto u or kestru.
Njima bi sledovala bolja odeća, bolja hrana, i tata nas je sve terao da sviramo. Svirali smo za
esesovce kad bi dolazili u logor da se ponapijaju i provesele s našim devojkama. Tih noći bilo
je hrane za celu trupu. U kuhinji je, sem toga, radio kapo Erih. Njemu se sviđala Frida, pa joj je
tata našao posao u skladištu. Jednoga dana Frida je ukrala dva krompira i dotrčala do našeg
bloka krijući ih ispod pazuha. Tata se razbesneo na nju. U logoru i za manje od toga vešaju.
Ali mi smo ipak potpalili ivericu i na vatri obarili ta dva krompira. To su bila dva sitna, ali tako
ukusna zalogaja da sam kasnije taj krompir jela ponovo u snu.
Pa onda to s mamom i šivaćom mašinom. Jednog dana tata je upoznao jednog krojača -
nekog Sinta iz Praga. On je radio za esesovce, dobro mu je išlo. Oni su mu na prepravku
donosili odela ukradena iz Kanade. Svilene košulje i suknje za njihove devojke.
- Moja Roza ti je prava čarobnica za šivaćom mašinom - rekao je tata.
Mami se zamisao isprva nije dopala.
- To je bedno - rekla je. - Esesovci kradu od Jevreja, a mi to onda pretvaramo u dodatna
sledovanja hrane.
Tata je podigao ruke uvis.
- Ma daj, mama! Tri čorbe za šivenje jedne bluze! Neko drugi će to uraditi ako ti nećeš.
Uostalom, sve što imamo došlo je iz Kanade: čizme, češljevi, dečja kolica. To, prosto, ne može
da se porekne.
Mama je slegnula ramenima.
- Pa, valjda čovek treba da uzme kad mu se nešto nudi - rekla je.
Tata je najednom izgledao umoran. Kosa mu je - što ranije nisam zapažala - bila prošarana
sedinom. Uzdahnuo je.
 - Znaš šta kaže ona stara izreka, mama? Teško je hodati pravo kad je put kriv. Činimo sve
što možemo da nekako preživimo.
Što se mene tiče, ja sam se sprijateljila s kapom koji se zvao Stefan. Nosio je crveni
trougao, bio je iz Krakova, lice mu je bilo rošavo, imao je isturene prednje zube i debele
naočare zbog kojih su mu oči izgledale stalno izbuljene. Ja sam ga iza leđa zvala Šuši - to je
romska reč za zeca. Vrzmao se po našem bloku kad bi završio s poslom, čekao je mene.
Ponekad bi mi slao i pisma, i u njima krišku hleba ili parče salame. Onda mi je jednog dana
poklonio kabanicu. Imala je špicastu kragnu, dva reda dugmića i pojas s kopčom. Bio je fin, i
svideo mi se.
- Hoćeš li da mi kuvaš? - pitao me je Šuši jednog dana, tutnuvši mi dve cigarete u šaku. - U
mojoj zasebnoj sobi u bloku?
Zinula sam u one dve cigarete kao da su zlatne šipke. Nije mi bilo do cigareta, ali njih bih
mogla da zamenim za čorbu.
- Samo da kuvam? - rekla sam kroz smeh.
- Samo da kuvaš dok... - rekao je on pa se potapšao po stomaku i prešao dlanom preko
zamišljene izbočine. Tad se beba već videla, mada sam ja bila oslabila. - A posle toga... -
dodao je on, pa mi namignuo i načinio prostački gest.
Obećala sam da ću mu kuvati, kako je on to nazvao, pošto se beba rodi, pa se on celog
tog dana šetkao naokolo nasmejan, zviždućući. Nikada nisam ozbiljno razmišljala o tome da
postanem njegova devojka, ali dobro - ima dana, o tome ću razmišljati kad za to dođe vreme.
Šuši je bio zabavan i dobar, i meni je to bilo dovoljno. Može to i glupavo da zvuči, ali mislim
da sam ga malčice i zavolela. Ne onako strastveno kao Maksa, ali čudno to ide s ljudima s
kojima se sprijateljiš u okolnostima kad ti sreća zaista okrene leđa. Dobrota ponekad vredi i
više od ljubavi. To sam, između ostalog, naučila u logoru.

U julu nije moglo da se diše - vreo i nepomičan vazduh nalegao je na blokove. Podigli su bili
dve nove bolničke barake na drugom kraju logora. Ovoga puta nije samo tifus bio posredi.
Vladale su i tifusna groznica i kolera. I šarlah. Kad god bih otišla do Ka-Bea, čula bih za neku
novu bolest.
- Pa šta očekuju - jadali su se lekari - sa svim tim pacovima i crvima u kanalizaciji?
Tu dužnost niko nije želeo da preuzme na sebe. Šajzkomando - onaj što prazni klozete.
Umirali smo kao muve. Temeljno smo čistili ležajeve sredstvom za dezinfekciju, ali vaškama
to kao da nimalo nije smetalo. U sauni su osvanula dodatna upozorenja u vezi s našim
prijateljima zbog kojih nas svrbi.
- Šteta što vaške ne umeju da čitaju! - rekao je jedan logoraš, samo to i ni reč više, ali kapo
ga je prijavio, i ovaj čitave naredne nedelje nije mogao na zadnjicu da se spusti. Bilo je tu još
nečeg. Nečeg što, po rečima samih lekara, nikada nije viđeno izvan ciganskog logora. Oni su
to nazivali vodenim čirom. Dobijali su ga mahom čavori, i u vrtiću je već bilo na stotine takvih
slučajeva. Ličilo je na gnjile čireve koji su bolesnicima izbijali po usnama i obrazima. Bilo je
grozno. Jednom malom čir je izdubio toliku rupu u obrazu da su spolja mogli da mu se vide
zubi.
 A onda je jednoga dana prostrujala glasina: stigao je nov doktor, esesovac, čak iz Berlina.
Za njega smo saznali od Milene, Sinte iz našeg bloka. Milena je svojevremeno radila kao
sekretarica u bolnici, pa se tako zaposlila kao arhivarka u Ka-Beu. Za nju je to bila dobra
„radna karakteristika”, a naročito je pogodno bilo to što je radila sa čavorima, a ne s odraslim
muškarcima.
- Novi doktor je veoma zgodan - rekla je Milena namignuvši - i veoma učtiv. Pritom,
nimalo ne liči na ove esesovce.
Bila je veoma lepa i nadala se da će umeti to da iskoristi.
- Upravo oprema laboratoriju u našem logoru - rekla nam je - i tu će se baviti istraživanjem
svih bolesti. Već je poručio dodatna sledovanja hrane za čavora. Izlečiće ih on.
U potonjem periodu, posle rođenja mog deteta, imaću prilike vrlo dobro da upoznam
doktora Mengela. Milena je bila u pravu. On jeste bio zgodan, kao filmska zvezda.
To je još nešto što sam naučila u logoru. Na onima koji rade jezive stvari ne vidi se baš
uvek da su loši. Uglavnom izgledaju kao bilo ko drugi.
 Tajno ime

Guske su se vraćale u baruštinu - male, iskrzane niti što promiču kroz vazduh, gačući nad
močvarnim tlom. Za vedrih dana moglo se videti selo Birkenau, toranj crkve u Osvjenćimu,
kao i daleke planine, s vrhovima pokrivenim snegom. S vremena na vreme učinilo mi se da
čujem crkveno zvono, a onda bih shvatila da je to samo moja pusta želja...
Porodični logor već je bio gotovo sasvim pun. Svakoga dana stizali su novi ljudi, koje
bismo odmah obasuli pitanjima o ratu. Stvari nisu dobro stajale za Nemačku. Italija je
kapitulirala, njihov vođa se povukao. Ponekad bi neko uspeo da prošvercuje i neke novine u
logor. Nagrnuli bismo na njih kao skakavci, kljukajući se lošim vestima. Opet porazi na
Istočnom frontu. Hamburg razoren u teškom bombardovanju. Stražari su govorili da će
ubuduće puštati Cigane u kupaonicu i klozet sa četiri betonske rupe u zemlji. Nije bilo mnogo
čistije nego u našem bloku, a ni tamo nije bilo tekuće vode. Ali je bar bilo intimnije. Zato me je
mama, kad su počeli trudovi, odvela tamo.
Žene nikad ne zaborave dan kad su se porađale. To im je usečeno duboko u pamćenje,
kao žig, kao blagoslov. Da... Oluja je napolju, zavija vetar oko baraka. Između dva naleta
nesnosnih bolova, čujem kišu kako dobije. Osećam i kako se kapi probijaju kroz rupe na
krovu, pa mi opet celo telo zahvata oganj, to belo usijanje, i ni na šta drugo ne mogu da
mislim. U glavi vidim vulkane iste kao one u slikovnicama. Celo telo mi je kao vulkan. I
erupcija je u toku. Bljujem iz sebe život nalik ključaloj lavi. Neko mi gura parče drveta među
zube. „Zagrizi. Grizi!” Ali ja ne mogu da grizem, ne mogu jer vrištim. Sve vreme vrištim.
Mama mi je kraj uzglavlja, šapuće mi neke bajalice. Osećam povraćku u ustima. Davim se u
moru bola.
- O, Kali Sara. Želim da umrem!
Babica nešto priča, govori mi da ne radim nešto što radim, ali ja je ne čujem, toliko se
derem da ništa ne čujem. Napinjem se iz sve snage dok mi bol kida telo nadvoje. Kao da me
oštrim staklom seku, cepaju, kidaju mi utrobu.
- Čuje li me iko?! Želim da umrem!

Ko zna koliko sam novorođenčadi videla u tom logoru, žućkaste i bolešljive, lica zgužvanih
kao kod tužnih, ostarelih majmuna. A moj dečko je bio krupan. Lakomim ustašcima odmah se
uhvatio za moju bradavicu i počeo da sisa, i guta, kao da ni sam ne može da poveruje da
odande ništa ne izlazi.
- Nikad ti njega nećeš dojiti - rekla mi je babica. - Nema nikakvih izgleda.
 Ali moj sin je bio borac, i sisao je, sisao, kao gladno mače, a kad je meni mleko najzad
krenulo, tako je počeo da lapće i srče da se umalo zadavio. Videla sam kako tata krajičkom
oka motri moje detence. Koža mu je bila svetlija od moje, a i kosa mu je bila drugačije boje.
Smeđa kao konopljarka, tako sam ja to nazvala. Tata me nikad ništa nije pitao, a ja nikada
ništa nisam rekla.
Jednoga dana na svom ležaju sam zatekla paket i poruku od Stefana. Njega su bili
prebacili u nov logor u Birkenauu, gde su bili smešteni Jevreji iz jednog poljskog geta. Isti
logor kao ovaj naš, pisao mi je Stefan, cele porodice ostaju na okupu i mogu da zadrže svoju
odeću. A tu je, blizu, ali između logora ne sme biti nikakvih dodira, pa je svejedno da li je blizu
ili gore na Mesecu... U paketu su bili punjeni meda sa crnim dugmićima umesto očiju, kao i
dve spavaćice koje mi je Stefan nabavio u Kanadi. Jednu spavaćicu Frida je pocepala i
napravila mi od njih krpe, dok je mama od one druge napravila pelene za dete. Kao što
rekoh, dobar je to čovek bio. Medu sam nazvala Suši, tako da nikad ne zaboravim Stefana.
Nekoliko dana kasnije krstili smo sina - nadenuli smo mu romsko ime, ono po kojem ćemo
ga svi znati u familiji. Frida je zaplakala kad sam joj rekla kako će se mali zvati, ali ja sam znala
da je njoj, u stvari, drago zbog toga. Nije bilo piva i konjaka da proslavimo krštenje, pa se tata
latio violine, i onda smo malenom dali ime Rolo.
Međutim, to mu nije bilo jedino ime. Svaki Rom ima i svoje tajno ime. Ime koje naše majke
šapatom izgovore u trenutku kad prvi put uzmu novorođenče u naručje. Svrha tog imena je
da odagna demone i zle duhove koji obitavaju u tami. Nikada jedan Rom nikome neće reći
svoje tajno ime, pa tako niko nije znao ni koje je to drugo ime moj Rolo poneo. Niko sem
mene.
 Sneg i ciča-zima

Sneg je u Aušvicu potrajao do marta, i mnogi su te zime umrli. Led se hvata i na zečje šape,
imala je baba Sara običaj da govori čavorima kad bi zahladilo, ali vetar u Aušvicu zaista je
kidao meso s kostiju. Svima nam je bilo upaljeno grlo a rebra nas bolela od kašlja. Cvokotali
smo, desni su nam krvarile, a otečene noge su nam bile prekrivene čirevima. Gužva više nije
bila tako velika. Posle tifusa u leto i masovnog umiranja u zimu, u logoru je bilo mnogo više
mesta. Zvezde su svetlucale na hladnom nebu. Sneg se u visokim nanosima gomilao uz
bodljikavu žicu, a stražari u kulama pevali su božične pesme, pozdravljajući se međusobno s
onim šubarama na glavama. Na Badnje veče logor se orio od pesme i dreke pijanih
esesovaca. Svirali smo za njih do zore.
Cipele su nam bile pune snega, a gomile leševa bile su deo našeg života. Navikli smo se na
to da ih viđamo tako nabacane jedne na druge, na smrznutom tlu; ležali bi tu dok po njih ne
doteraju zaprežna kola pa ih odvezu. Posle prvih nekoliko nedelja, to više gotovo da nam nije
smetalo. To ne znači da smo postali bezdušni. Ne, ali čovek pretrpi taj šok jednom, pa drugi
put, pa još mnogo puta, i onda jednostavno ogugla.
Naša familija preživela je zimu, samo je sirota Florika izgubila svoju malu Fifi, koja je umrla
od zapaljenja pluća. Ja sam imala sreće. Od parčića preteklih od one bunde koju je s jednim
esesovcem trampila za mašinu za šivenje, mama mi je napravila pravo malo krzneno gnezdo
za Rola. Taj esesovac je, inače, bundu bio nabavio u Kanadi, i to za svoju devojku, ali se
ispostavilo da joj je bunda prevelika, pa je ovaj dao mami parčiće u zamenu za mašinu.
Zahvaljujući tome, Rolo je te zime bio lepo ušuškan. Mene je grizla savest, ali krzna je bilo
dovoljno taman za bebu. Kad je Fifi umrla, Florika je samo tako sedela, ljuljajući Franka u
naručju. Odbijala je hranu, i nije joj više bilo nimalo stalo do toga šta se oko nje dešava. U
logoru je bilo mnogo onih koji su u jednom trenutku postali takvi. Zvali smo ih muselemener,
ili muslimani. Ne pitajte me zašto. Bio je to logorski žargonski izraz za one koji su digli ruke
od borbe da prežive.
- Daj, Florika - govorio joj je Fonso. - Ne dozvoli im da nas slome.
- Ja sam već slomljena - odgovorila bi ona. - Nema ovde više šta da se slomi.
Onda je došao april, s finim lahorom, i koliko god da je zima bila hladna, sad je grejalo
sunce. S aprilom su stigle i vesti, koje su se po logoru širile poput tifusa. Odjednom je bilo
više posla za naše muškarce. Gradili su novu železničku stanicu s tri koloseka u Birkenauu -
pruga je dolazila do samog srca logora. Mi smo tad već tačno znali i zašto je to urađeno. Da
bi vozovi mogli da uđu skroz unutra, do zavese od drveća na kraju puta koja je trebalo da
sakrije dimnjake od pogleda. Oni su tamo ubijali Jevreje i palili njihove leševe. Kako smo
mogli oko toga više da se zavaravamo kad je naš logor bio ta ko blize te šumice? Okupili smo
se kod Ka-Bea, pogledajući kroz žicu; na onoj strani, zatvorenici su gradili novu rampu.
 Radovi na pruzi su završeni u maju. Kad će na nas doći red? Strah nas nikad nije napuštao,
koliko god puta da su nam rekli kako to nije nama namenjeno.
- Nikada nas neće pustiti - šaputala je mama. - Neće nas ostaviti u životu posle svega što
smo videli.
- Ne govori tako, mama - rekao je tata. - Pretvorićeš se u muslimanku.
Onda smo jednog dana čuli vesti u koje gotovo da nismo mogli da poverujemo. Ukazala
se potreba za prostorom zbog jednog većeg transporta Jevreja iz Mađarske, pa su neki od
nas morali da odu, da se napravi mesta. Spopali smo stražare pitanjima, tražeći pojedinosti.
„Koliko će nas odavde otići? Kako će odlučiti ko ide, a ko ostaje?” Rečeno nam je da se traže
oni krepki, koji bi odmenili nemačke radnike poslate na front. „Kuda će oni ići? U gradove? U
neki drugi logor?” Sputana krila su nam tukla u rešetke kaveza u koji smo bili zatvoreni. I ma
kuda bilo bi bolje od ovoga. Potom su došli esesovci s beležnicama i spiskovima imena, i mi
smo se sjatili oko njih, saplićući jedni druge, očajnički želeći da čujemo da li su pobrojana i
naša imena. Svako od nas se trudio da se uspravi, da prestane da hramlje.
- Spremni smo za rad! - uzvikivali smo. - Povedi nas! Povedi mene! Naš novi Lagerführer,
Bonigut, bio je sasvim dobar čovek za jednog esesovca, i lepo se videlo da se loše oseća što
ne može sve da nas pusti. Čula sam ga kako se raspravlja sa stražarima, pokušavajući da
nagura još ljudi u kamione iako su neki ispadali iz vozila.
- Ja sam ovde Lagerführer! - vikao je on. - Ja se pitam!
Petalovi nisu ni očekivali da će biti odabrani. Bilo je to prvi put da čak ni tata nije uspeo
nešto da smisli. Njima su bili potrebni ljudi s praktičnim veštinama, tako su nam rekli, kao na
primer oni koji umeju da peku cigle ili popravljaju bojlere.
- Akrobate im nisu potrebne za ratne napore - rekao je tata.
Oni kojima se posrećilo pohitali su da pokupe svoje stvari. Kamioni su dolazili, i oni bi se
potrpali u njih, gurajući se i laktajući, iz straha da neće biti dovoljno mesta. Na spiskovima su
uglavnom bili Sinti - vojnici koji su ranije bili u Vermahtu. Esesovci su režali kao psi, pokazujući
zube. „Samo oni čija su imena na spisku!”, vikali su.
Kuda su ti srećnici sa spiska odlazili? Na mesta za koja mi nikada ranije ne besmo čuli:
Flosenburg, Buhenvald, Ravensbruk. Što se nas tiče, esesovci su isto tako mogli da nam kažu
da ti srećnici idu u raj. Muljali smo nazive tih mesta po ustima. Od srca smo se osmehivali i
mahali za kamionima. Latcho drom!, dovikivali smo na romskom. Srećan put! Možda će idući
put poći i neko od nas. Idući put, možda.

Kako da opišem ludilo kojem smo svedoci bili toga proleća? Bilo je to na Hitlerov rođendan -
20. aprila 1944. Da nije bilo tako, ne bismo ni znali koji je datum. Logor je bio okićen crno-
crvenim zastavama, a mi smo dobili pojačano sledovanje hleba i krompira. Od zemlje su
napravili podijum, a tatin orkestar morao je da svira Strausove valcere i nemačku himnu:
Deutschland, Deutschland über alles, über alles in der Welt. I, dok smo svirali, ugledali smo
dugačku crnu zmiju ljudskih prilika koja je prolazila glavnom ulicom iz pravca rampe, pa
pored kapija logora i pravo u šumarak, a onda je iznebuha odjeknulo ono: Lagersperre! - i
vrata našeg bloka s treskom su zatvorena, a nebo iznad šumice najpre je postalo krvavo-
crveno, a potom - crno.
 *

Jednog dana zagrmelo je nebo nad našim porodičnim logorom, a drveni zidovi blokova tresli
su se od buke motora. Istrčali smo napolje i pogledali u bledoplavo nebo. Sunce je obajsavalo
bele zvezde na krilima aviona. Najednom se oglasila sirena za vazdušnu opasnost, zvuk koji
dotad nismo čuli.
- Američki bombarderi! - ponavljali su ljudi bez daha, a u srcima im se užas mešao sa
čudnovatim osećanjem sreće. Leteli su nisko nad dimnjacima, trbusi aviona presijavali su se
na suncu. Esesovci su potrčali ka šumi. Mora biti da tamo postoji neki zaklon, pomisli smo, ali
mi tu nismo imali šta da tražimo. Stajali smo na otvorenom i netremice gledali u nebo.
Vika se čula i iz ostalih logora, tamo iza žice, gde su bili neznanci u prugastim odelima:
- Ura! Ura! Bombardujte prugu! Bombardujte logor smrti!
Svi smo bili prestravljeni, naravno, prestravljeni ali i srećni, mada smo i te kako bili svesni
da možemo da izginemo. Neko tamo napolju zna za nas. Neko napolju zna. Sigurno vam je
teško da u to poverujete, ako možda nikad niste bili u paklu: mi smo se zapravo molili da
bombe počnu da padaju.
Ništa od toga. Isto tako iznenada kako su se pojavili, avioni su izveli luping pa se okrenuli.
Otvorenih usta gledali smo kako nestaju iznad horizonta. Pratili smo ih pogledima sve dok
nebo nije opustelo, a od silne buke ostalo samo potmulo tutnjanje u daljini.
Čudna tišina zavladala je u porodičnom logoru. Niko nije znao šta da kaže. Odvukli smo se
do bloka i polegali, zbijajući se jedni uz druge u tami. Nije ličilo na tatu da otvoreno pokaže da
je utučen, ali rekao je da se oseća kao čovek koji se nasukao na pustom ostrvu i upravo
gledao kako pored tog ostrva prolazi brod koji je mogao da ga spase, da bi potom nestao na
pučini.
 Kan i Kalvados

Koliko god da smo se inače busali u prsa, osetili smo neizmerno olakšanje kad je voz u koji
smo se marta 1944. ukrcali u Beverlu krenuo na zapad, ka Francuskoj, a ne na istok, u Rusiju.
Naš zadatak je bio da pojačamo pancergrenadire Hitlerjugenda, grupu teško naoružanih
pešadinaca stacioniranih u Normandiji nadomak plaža severno od ključnog grada,
normandijskog Kana. Pošto se pričalo da saveznici nameravaju da se iskrcaju u Francusku, mi
smo tamo bili potrebni da osnažimo odbranu u priobalju.
- Ha-ha-ha! - smejali su se moji mlađani drugovi tapšući jedan drugog po ramenu dok smo
se truckali ka zapadu. - Šta oni misle, da mogu da otmu Francusku Nemačkom Rajhu, a?
Pokazaćemo im ko je ovde glavni. Bacićemo te ribe natrag u more!
Većina nas nikada nije bila u Francuskoj. Priroda je bila lepa, kao i naše raspoloženje dok
smo se tog vedrog, lepog dana iskrcavali iz vozova. Okupili smo se u suncem obasjanoj dolini
reke Odon, pa strojevim korakom, kroz šumu, stigli do utvrđenog gazdinstva, prethodno
konfiskovanog od jednog lokalnog proizvođača mleka i mlečnih proizvoda. Tu je trebalo da
stanujemo, na svega nekoliko stotina metara od mesta gde su, s druge strane livade obrasle
u bujno rastinje, pod drvećem stajali kamuflirani razarači tenkova jagdpancer IV.
Sama kuća bila je ogromna i u potpunom metežu, sa zidovima od kamena boje meda,
prozorima s lepim zelenim kapcima i velelepnim normandijskim kaminom. Nalazili smo se u
pokrajini Kalvados, a farmer je bio toliko ljubazan da nam ostavi poprilične zalihe jake
jabukovače u podrumu, te smo se svi osećali bogzna kako odrasli kad bismo uveče sedeli na
terasi, pili rakiju i gledali kako noćne laste love noćne leptire.
Na čelu mog voda bio je feldvebel, veteran Vafen SS-a po imenu Verner Merkel - žestok
čovek u tridesetim godinama, s modrim ožiljkom od opekotine na licu. Merkel je u Rusiji
odlikovan Gvozdenim krstom, i mi smo mu na tome silno zavideli. Naš vod sastojao se od pet
moćnih jagdpancera IV, čije su posade činili ćosavi tinejdžeri s nešto iskusnijim komandirom
posade. U mom slučaju bio je to dvadesetdvogodišnji unterfeldvebel Helmut, koji je već bio i
u aktivnoj službi. Helmut je bio veseo, pouzdan momak s kosom boje peska i pegama nalik
zrncima smeđeg šećera. I njemu smo se divili, ali zbog „prijateljstva” s Mari-Kler, prsatom
farmerovom ćerkom, ne zbog iskustava iz rata.
- Jel’ govoriš ti francuski, Helmute? - upitao ga je Frici, naš najmlađi drug, novajlija kao ja,
koji je imao petnaest godina, a izgledao još mlađe. Frici je nameravao da upiše likovni koledž
posle rata, i slobodno vreme provodio je crtajući krave na koje smo nailazili na livadama.
Svi smo se grohotom nasmejali kad je Friciju udarila krv u punačke obraze.
Helmut mu je, kao stariji brat mlađem, razbarušio kosu.
- A ko ti je rekao da tu treba o nečemu da se govori?
 Osim komandira, svaki jagdpancer imao je nišandžiju, poslužitelja i vozača, a s obzirom na
to da je prosečan uzrast članova moje posade bio šesnaest godina, meni je, kao već, jelte,
sazrelom osamnaestogodišnjaku, poverena glavna uloga nišandžije, i bio sam zadužen za
moćni 75-milimetarski top. Mlađani Frici bio mi je poslužitelj, a vozio je dečko po imenu
Peter, godinu dana mlađi od mene. Vozilo nam je bilo nisko, jedva malo više od mene, i lako
ga je bilo sakriti lišćem i granama. Tako smo, s kamuflažnim bluzama navučenim preko
sivomaslinastih uniformi, naoružani MP40 automatskim puškama, bili potpuno sigurni da je
oprema kojom raspolažemo nadmoćna u poređenju s bilo čim što bi saveznici mogli da
imaju.
Jedini izvor naše blage zabrinutosti bilo je to neobično odsustvo podrške iz vazduha.
Viđali smo tih dana mnoštvo savezničkih izviđačkih aviona u niskom letu, pažljivo su snimali
teren pa bežali natrag preko vode, ali od našeg Luftvafea nije bilo ni traga ni glasa. „Gde li bi
naši mogli biti?”, pitali smo se, s nekim lakim, neodređenim nemirom.
- Naši neće da troše dragoceno gorivo na izviđanje - smejao se Helmut. - Ne brinite ništa.
Tu su oni negde.
Tih prolećnih dana vladao je spokoj, i mi smo bili puni samopouzdanja dok smo pripremali
odbranu u mirnim predelima oko Kana. Sledovanja su nam bila vrlo jednostavna, ali mnogi od
nas su se trampili s meštanima, koji su vrlo rado davali mleko, meso i hleb za ono u čemu su
oskudevali, a što smo mi dobijali, kao što su benzin, cigarete i pertle za čizme, recimo. Punili
smo stomake francuskom šunkom i jabukovačom, a vreme mimo obuke provodili pecajući
pastrmke na reci i pripremajući ih na motorima naših pancera, čisto zabave radi. Omiljena
poslastica bio je lokalni sir kamamber, koji se pravi od punomasnog kravljeg mleka, iako je
Helmut njegov miris poetski opisao „smrdi ko čarape u kojima si igro fudbal”. Dok smo liskali
lepljive ostatke sa prstiju i ispirali usta kalvadosom, razmišljali smo o našoj braći vojnicima u
Rusiji, i grizla nas je savest što je život tako blagonaklon prema nama.

Docnije ćemo shvatiti da se i mesto kao što je Normandija može pretvoriti u pakao na Zemlji.
Kad na jednoj livadi vidite na stotine ljudi pobijenih granatama, tako da ne možete više da
odredite koji je čiji deo tela, koja glava ide s kojim rukama ili nogama, onda samo gledate
kako da do kraja života izbrišete sve to iz pamćenja. Taman kad uspete, negde, u prolazu,
osetite miris jedne vrste sira.
 Dina

Sunce je pržilo, a ja sam išla u vrtić, da nahranim Rola, kad sam prvi put srela Dinu. Na sebi
sam imala nov diklo iz klajderkamera, prodavnice odeće u Trećem bloku. Bila je prelepa,
plava, prošarana srebrnim nitima. Svi smo mi pokušavali da izgledamo što elegantnije, kako
bi upravo nas izabrali za transport, ali nikome od nas sreća se još nije bila osmehnula. Tako
sam štrapacirala niz ulicu u bušnim čizmama, kad sam, najednom, ugledala Dinu kako ide
prema meni i maše mi..
- Mogu li da te naslikam? - upitala me je. - Doktor Mengele kaže da mogu da odaberem
koga želim.
Dina je bila najlepša devojka koju sam dotad videla. Imala je dugu riđu kosu koja joj je u
loknama padala na ramena, istaknute jabučice i široko razmaknute oči, čiji bi se uglovi
naborali kad bi se nasmešila.
- Hajde sa mnom - rekla mi je, pa me uzela pod ruku. - Primetila sam te juče na prozivci.
Kad je doktor Mengele rekao da smem da naslikam koga god želim, ja sam odmah krenula da
nađem tebe. Ako mi budeš pozirala, dobićeš dodatno sledovanje hrane.
Ništa mi nije bilo jasno. - A šta će ti moja slika? - rekla sam. To mi se činilo malčice čudnim,
iako je odavno već bilo prestalo da me iznenađuje sve što se događa u tom logoru.
- Reći ću ti kasnije - odgovorila mi je Dina. - Samo ti pođi sa mnom.
- Moram prvo da nahranim dete - rekla sam. - Doći ću kasnije.

- Nemoj da mi se smeješ zbog odeće - rekla je Dina, uvodeći me u prostoriju u sauni odmah
do Ka-Bea. - Ovo je jedina haljina koju imam. Sašivena je za neku debelu ženu, pa sam morala
da je suzim. Moja majka kaže da ličim na franjevca.
- Ta haljina je bila jedan bezobličan džak, ali je Dini fantastično stajala. Napomenula sam
da ne znam kako izgledaju franjevci, ali njen smeh je bio tako zarazan da nisam mogla da mu
odolim. Dina se uvek smejala. Odmah mi se dopala.
- Vidi ove čizme! - rekla je ona, pa se propela na prste, kao prava manekenka. Čizme su
bile masivne i privezane žicom. - Znaš li šta je doktor Mengele rekao kad ih je video? Zar ne
možeš da nađeš neke lepše čizme? To mi je rekao. Malo je nedostajalo da mu kažem: „O, u
pravu ste, sad ću da skoknem do grada da kupim nešto bolje”, ali ne s esesovcem se ne smeš
šaliti. Zato sam mu samo rekla: Nemam druge!
Dina je bila Jevrejka, tako mi je rekla, iz drugog familijenlagera, povlašćenog logora kao
što je naš.
 - Nisam znala da postoji još jedan ovakav logor - rekla sam. - Mislila sam da svi ostali nose
prugastu odeću.
O, da, postoji još takvih logora, kazala mi je, ili ih je bar ranije bilo. Terezijenštat BIIb. Ona
i njeni došli su ovamo prošlog septembra iz jednog geta u Čehoslovačkoj. Njen logor u
Birkenauu nalazio se bliže glavnom ulazu od našeg, nedaleko od onog velikog luka gde
pristižu vozovi. Nisam to znala, a otkud bih i zašto i znala? Ovaj logor bio je ogroman, a mi
nikada nismo ni nogom kročili izvan žice kojom je bio opasan.
- Ne bih mogla da živim ovde sve vreme kao ti - rekla je Dina - ovako blizu tih dimnjaka.
- Misliš da sam ja sama odabrala da živim ovde? - Izgovorila sam te reči ljutito, ali nisam
želela da budem gruba. Svima su nam se, jednostavno, već bili istanjili živci.
Nekako neobično je iskrivila usne. - Kao što ja nisam birala ove čizme, je li to? - rekla je i
obe smo prasnule u smeh. Uvek je pravila te smešne grimase.
- Nekada smo nosili sopstvenu odeću u BIIb - govorila mi je. - Nisu nas šišali, nisu
razdvajali porodice, baš kao što je i kod vas slučaj. U početku smo, štaviše, i razglednice
mogli da šaljemo, s tim što smo bili obavezni da se pretvaramo da boravimo u varoši koja se
zove Noj-Berun, nekih osam kilometara odavde...
- U početku?
Dina je podigla palac i ispustila zvuk kao da pršti vatromet.
- Svi su pomrli - rekla je. - Otac, brat, cela moja porodica. Svi osim mame i malog Miše
ovde...
Svetlo nije bilo dovoljno jako, pa isprva nisam bila primetila dečačića koji je čučao nad
časom punom vode i prao četkice.
- Dobro je, Mišo - rekla je Dina. - Hvala ti.
Gledala sam u nju netremice. - Pa kako si ti...?
- Doktor Mengele me je spasao. On me je već bio odabrao da pravim te slike za njega kad
je komandant doneo odluku da svi idemo u gasnu komoru. Doktor je došao do mene u glavni
logor, onog popodneva kad su svi oni otišli... Nisam, naravno, imala pojma kuda ostali idu.
Esesovci su tvrdili da će ovi kamionima biti prebačeni u neki radni logor gde je lepše nego
ovde - samo da sačuvaju mir. Mojoj majci nije bilo dobro, i ja nisam želela da krene na taj put
bez mene, pa sam mu otvoreno rekla: „Ja neću u glavni logor bez majke i mog malog Miše.”
Doktor je na to rekao: „On ti nije rod”, ali ja sam mu onda objasnila da mi je Miša pomoćnik i
da bez njega ne mogu da radim.
- Te noći došli su kamioni i ceo logor odveli u gasnu komoru, sve sem onih čija su se imena
našla na doktorovom spisku: deset parova blizanaca, moje majke, Miše i mene. Niko drugi
nije preživeo. Svi su pobijeni. Bebe, deca... odoše svi. - Tu ju je glas izdao. - Tek na kraju su
shvatili šta se dešava, ali tad je već bilo prekasno. Onda su svi, dok su išli u gasnu komoru,
uglas pevali Hatikvu. I češku himnu. - Oči su joj bile nalik dubokim jezerima punim tuge. -
Obično oči isplačem dok pričam ovu priču. Vidiš, Mišo - obratila se dečaku - da mi je sad već
bolje.
Nisam skidala oka s nje. - Kako, zaboga, i dalje možeš da se smeješ?
Dina je slegnula ramenima. - Majka kaže da je očaj kao bolest, a da je lek u svakodnevici.
Držim se toga.
 Dina nije prestajala da priča dok je vadila boje i postavljala me na stolicu da joj poziram.
Imala sam utisak da joj to neprekidno pričanje pomaže. Imala je samo dvadeset godina, bila
je svega dve godine starija od mene. Išla je na prašku akademiju, imala je stipendiju.
- Ali šta misliš, kako su to oni saznali da umem da slikam? - upitala me je kikoćući se.
Slegnula sam ramenima. Naslućivala sam da će odgovor biti smešan.
Evo kako: Dina je olovkom za izvlačenje obrva nacrtala lica na guzovima drugih devojaka,
tako da one, kad im esesovci okrenu leđa, mogu da sevaju na njih. I nije mogla da poveruje da
ja ne znam šta znači sevanje.
- Možda sam ja obična nevaljalica - rekla je.
Dina je bila jedna od najzanimljivijih osoba koje sam ikad srela. Sva sreća te je i njen
blokfirer imao smisla za humor. Tako je i dobila taj posao, da slika.
Za početak je slikala znakove za blokove, sa sloganima poput Čistoća je odmah posle
pobožnosti. Smejala se i sama koliko je ta poruka glupa.
- Mada, nisam im ni ja ostala dužna - rekla mi je. - Svuda oko slova nacrtala sam majušne
vaške i buve, tako sitne da niko nije mogao da ih vidi - ali ja sam znala da su tu, i to mi je bilo
dovoljno.
Onda, kad su ustanovili da ona zaista ume da slika, dobila je od SS-a posao da, po
fotografijama, crta likove njihovih devojaka, u zamenu za hranu i cigarete. Oslikala je čak i
logorski vrtić, nacrtavši Snežanu i sedam patuljaka kako plešu zajedno, i ta slika dočekala je
delegaciju Međunarodnog crvenog krsta.
- Znam da to zvuči kao da sam sve izmislila - rekla je - ali ovde je sve suludo.
- Ja bih u sve poverovala - rekla sam pa joj ispričala za predstavu koju smo držali dok su
nas nadletali i snimali iz aviona.
Dina je klimnula glavom. - To ti je propaganda - rekla je. - Da drže svet u zabludi kako se
mi ovde zabavljamo.
Bilo kako bilo, desilo se jednom da neki lekar, esesovac, koji se zvao Lukas, vidi u vrtiću tu
sliku sa Snežanom, da bi potom otišao džipom po Dinu i odvezao je doktoru Mengelu.
- Tražio je nekog slikara koji bi ilustrovao knjigu o Ciganima - rekla mi je Dina. -
Desetdvanaest portreta, toliko je tražio. Da li bih ja prihvatila taj posao? A ja, šta ću - kao da
sam imala izbora! O, kako sam se smejala kad sam majci pričala šta se desilo. „Džipom sam
išla da se vidim s doktorom Mengelom”, rekla sam joj. „I vratila se, evo, živa!”
Sad sam već vrtela glavom. Zabrinula sam se. Svašta se govorkalo o doktoru Mengelu.
Pričalo se da eksperimentiše na blizancima i bolesnoj deci, ali niko nije znao da li su te glasine
istinite. Pitala sam Dinu šta zna o tome.
Slegnula je ramenima.
- Ko bi znao jesu li te priče istinite! - rekla je. - Mnogo dece umire, ali, s druge strane,
mnoga su deca i bolesna. Često se pitam - kakav je to čovek i lekar koji hoće da dođe na
jedno ovakvo mesto, osim ako nije... - Zastala je pa nastavila tiše: - Slušaj, Lili. Ako hoćeš da te
posavetujem: prestani da postavljaš neugodna pitanja. Ja slikam. Ti mi poziraš. Do voljno je
da znaš onoliko koliko je za tebe dobro.
Duboko sam udahnula. - A zašto hoćeš da slikaš mene? - Toliko sam bar mogla da je
pitam.
Dina se smračila. - Nije da ja želim da slikam tebe. To je naređenje. Ako ti esesovac kaže da
uradiš nešto, ti ćeš to da uradiš, jer u protivnom... - Proizvela je opet onaj zvuk nalik prštanju
vatrometa. - Znaš ti dobro, kao što znam i ja. - Onda joj se lice ozarilo. - Šta fali ovome, je li?
Pa bolje to nego da ceo dan tegliš stene po kamenolomu. Kad mi je već dato da slikam kako
bih spasla sebi život, nije li razumljivo da ću izabrati najlepšu devojku ovde?
Doktor Mengele nije mogao da načini pristojnu fotografiju Cigana, tako je, naime, sam
rekao, a to mu je trebalo kao ilustracija za njegovu knjigu o genetskom ispitivanju. Boje
nikako nisu valjale. Previše su bile jarke, po svemu sudeći. Za taj rad su mu trebali tačno
pogođeni tonovi ciganske puti.
- Nije on samo doktor medicine, već i antropologije - objasnila mi je Dina.
Nisam znala šta je to antropologija. Kao ni šta su genetska ispitivanja. Ali ništa nisam
rekla Dini, da ne pomisli da sam glupa.
„Možeš li da naslikaš da bude isto tako verno kao fotografija, sve s precizno prenetom
bojom kože i očiju?”, pitao je Dinu, na šta mu je ona rekla da će pokušati. Već je bila naslikala
neke muškarce, a sad je prešla ne žene.
- Ova poslednja nije mi bila tako lepa kao ti - rekla mi je Dina. - Ali ima ipak nečeg u njenom
licu što mi se dopalo.
Tako sam se ja našla tu, u tom sobičku odmah do ordinacije doktora Mengela, i pozirala
kao pravi-pravcati model. Sauna je bila odmah desno, pored rampe, i kroz trošne drvene
zidove čuli smo dug, samotan pisak kako su pristizali kamioni sa stokom. Gledale smo se neki
trenutak, i osluškivale, pa je Dina odmahnula glavom.
- Ne možeš sve da ih spaseš. Ja sam spasla majku i malog Mišu. Na nama je da učinimo
koliko možemo. - Onda mi se umirujuće nasmešila. - Ne brini. Rekla sam ti već. Doktor
Mengele piše knjigu o Ciganima. Zato će mu biti važno da ti budeš zdrava i čitava... a i ja
takođe, sve dok budem slikala. Dakle... ako bi sad mogla malo da okreneš glavu ulevo, ja bih
počela. Poluprofil, to bi bilo lepo.
Okrenula sam glavu. Svuda po zidovima bili su okačeni Dinini crteži: glave, nosevi, uši,
stopala. Bio je tu i grafikon s bojama očiju, pa slika srca. Mora da je primetila kad sam
uzdrhtala.
- On to sve stavlja u knjigu - rekla je brže-bolje - i zapiše nešto na margini. To je važan rad,
on će mu omogućiti da posle rata postane profesor na Univerzitetu u Berlinu.
Sedela sam što sam mirnije mogla. Za sebe nisam mislila da sam naročito lepa. Na
trenutak sam uhvatila odraz svoga lica u ogledalu pored vrata. U bloku nismo imali ogledala,
tako da sam sad umalo pogledala preko ramena da proverim ne stoji li neko slučajno iza
mene, kad sam shvatila da je to ispijeno lice u stvari moje. Tamni podočnjaci, nedostaju zubi.
Rekla sam Dini da svakako ne izgledam baš najbolje.
Ona je ustala, odvezala mi diklo i namestila ga drugačije, tako da mi je marama sad sa svih
strana uokvirivala lice.
- Divno izgledaš - rekla mi je. - Kad sam te juče videla, odmah sam znala da moram da te
naslikam.

Dini je trebalo nekoliko dana da me naslika, a ja sam imala utisak da ni ona nimalo ne žuri, pa
smo se site napričale. I ona je nekad bila zaljubljena, u terezijenštatskom getu, u momka po
imenu Karl, ali je kasnije i u logoru imala ljubavnika - kapa po imenu Vili. Mnogo toga čudnog
mi je ispričala o njemu. Taj nimalo nije ličio na njenog Karla. Vili je imao grozne zube kad ga je
upoznala, ali je u logoru, među zarobljenicima, bio i jedan zubar koji mu je to sve pokrpio. Vili
nije bio zgodan, ali ga je ona s vremenom zavolela. Davao joj je hranu i umeo da je zasmeje, a
to je Dini bilo važno. Bila je neverovatna. Jedna od najfinijih osoba koje sam u životu videla.
Ispričala mi je i da je s Karlom u getu zatrudnela, ali da joj je jedna žena pomogla da se
ratosilja bebe. Isprva sam se zaprepastila, ali sam ipak sve razumela. Na kraju krajeva, i sama
sam o tome razmišljala, mada bi mi na samu tu pomisao srce bezmalo stalo. Rolo mi je sada
bio sve. On je bio jedina sjajna zvezda u tom mrklom mraku.
Dina je znala da imam dete, mada joj o Maksu ništa nisam pričala. Dovoljno mi je teško
palo kad sam Fridi o njemu pričala, ali želela sam i ja nešto njoj da pružim u zamenu za tajne
koje mi je poveravala. Zato sam kazala Dini za Stefana i njegove probleme s kožom, kao i za
njegove debele naočare u kojima su mu oči plivale kao ribe, pa smo se onda tome zajedno
slatko smejale. Znala je da u meni nema okrutnosti. I Dina je ovde naučila istu lekciju kao ja:
ljubav se pojavljuje pod različitim plaštevima. Ona je i dalje volela Karla, ali on nije bio tu, a Vili
je bio dobar čovek. Pomagao joj je da pregura. Ja sam imala utisak da mi se posrećilo što je
Stefan prebačen u drugi logor, jer mislim da ja ipak ne bih mogla da pođem s njim kao što je
Dina s Vilijem. Pa ipak, ni nju nisam optuživala. Svako u logoru postupa na svoj način. Svi smo
mi činili ono što smo morali da bismo preživeli.
 Doktor Mengele

Rad na mojoj slici potrajao je deset dana, a s doktorom sam se viđala svakodnevno. Vozio je
džip bez krova, a ponekad i motocikl. Kad je radio u laboratoriji, uvek je nosio besprekorno
čist beli mantil. Teško je bilo poverovati u sve ono što su ljudi govorili o njemu, mada je tata
imao običaj da kaže da su oni s anđeoskim licem često najgori. Uvek je zviždao melodije iz
opere, a voleo je cigojnermuzik, kako ju je zvao. Dina je imala utisak da i sam izgleda kao polu-
Ciganin, s onom tamnom kosom i maslinastom kožom.
Često je bilo dece u sobi do one u kojoj je Dina slikala. Ona mi je rekla da im doktor meri
obim glave i uzima otiske prstiju, a bila je tu i doktorova pomoćnica Zosja, koja je sve
zapisivala: boju očiju i kože te oblik usta.
- Deca ga, izgleda, vole - rekla je Dina. - Daje im bombone. Zovu ga čika Pepi.
Doktor Mengele je igrao šah u kancelariji s jednim logorašem, Čehom po imenu Ivan. Svi
Ivanovi bili su skončali u gasnoj komori. Doktor je bio dobar u šahu, ali Ivan je bio bolji.
- Mora stalno da pazi - objasnila mi je Dina. - Ivan bi mogao svaki put da pobedi doktora,
ali mora da gleda kako da pusti ovoga da pobedi. - Namrštila se rekavši to. - Onog dana kad
doktor slučajno bude matiran... - I opet je napravila onaj zvuk kao kad pršti vatromet. -
Vuuuuuš! Ivan igra šah da bi spasao život - rekla je - kao što ja slikam da bih spasla svoj.
Bilo je dana kad je doktor Mengele ćutao, dok bi mu pogled bludeo; nekad bi pak
zviždukao. Jednog dana došao je veseo. Doneo je hrpu fotografija svog malog sina Rolfa. Bio
je brbiljiviji nego obično. Kazao nam je da piše bajku koju će posvetiti svom sinu. Seo je u
stolicu, prebacio nogu preko noge pa landarao tako stopalom, potpuno opušten.
- Cigani su navraćali u moj rodni grad u Bavarskoj - rekao je nasmešivši se. - Uvek sam
uživao u njihovoj muzici. - Zagledao se onda u mene onim smeđim očima. - Volim Cigane,
znaš, volim kako pevate i plešete. O, nikad se vi nećete skrasiti kao civilizovan narod, a i
volite da kradete, nema šta. Rekao sam Svarchuberu: „Ne smeš da vadiš ruku iz džepa kad
ideš u ciganski logor! Ali izvesno je da umete život da sagledate s vedrije strane.”
Namrštila sam se. Ranije mi nikako na pamet ne bi palo da život uopšte može imati
vedriju stranu.
- Vi Cigani, isto tako, umete lepo da pričate - rekao je. Zatim se najednom nasmešio, kao
da mu je nešto sinulo. - Ti sigurno znaš te vaše cigojnerske priče.
- Pa... znam neke...
- Onda mi ispričaj jednu.
Usta su mi se osušila, a srce mi je tuklo tako jako da mi je glas podrhtavao.
- Pa - rekla sam lagano - ako vam se sviđa cigojnermuzik... Znam jednu priču koja se zove
Romska violina...
Zavalio se u stolicu i zažmurio.
 - Hajde onda - rekao je. - Pričaj.
Pogledala sam u Dinu. Znala sam šta ona misli. Neki slikaju, neki igraju šah, neki pričaju
priče...
Duboko sam udahnula. Nisam mogla da verujem šta me je snašlo. Ali, kao što rekoh, u
tom logoru često su se događale čudne stvari.

- Jednom davno - počela sam stidljivo - Uvela je jedna siromašna devojka koja se zvala
Lavuta. Bila je dobra i lepa, ali nijedan muškarac nije želeo da je uzme za ženu, jer Lavuta
je bila bogalj - imala je jednu nogu sasušenu još od rođenja.

Zastala sam. Oblizala sam usne, kao što sam uvek činila kad bih se nečeg uplašila. Krv mi
se ledila u žilama, mada mi je lice ceptelo.
- Nastavi - brecnuo se doktor. - Ja ću ti kazati kad mi je dosta...

- Jednog dana, dok je sedela i plakala ispod jednog drveta, odnekud se pojavio naočit
šumar na crnom konju. Na glavi je imao zeleni šešir slepim velikim perom. Lavuta se isprva
preplašila, jer nije bila čula topot kopita po šumskom tlu.
„Nemoj da se plašiš”, rekao je šumar, „jer ja imam hleba i medenjaka!” Onda je iz
bisaga izvukao burence piva, pola pečenog praseta, dobru porciju haringi i kotur sira -
mnogo, mnogo više nego što je stvarno u bisage moglo da stane.
Ali Lavuta je samo pljesnula rukama i povikala: „Ti mora da si anđeo! Bog te
blagoslovio!”
„Jedi! Pij!, rekao je šumar, „a onda ću te odvesti u svoj zamak. Imam lekovit bunar Ako
popiješ vodu iz njega, noga će ti ozdraviti, i ja ću te uzeti za ženu.” Onda ju je poljubio, i
Lavuti je najednom bilo tako toplo u njegovom zagrljaju da nije ni primetila da mu je dah
hladan kao da dolazi iz groba.

- Ona, znači, nije bila samo kljasta, nego je bila i glupa - progunđao je doktor.
Opet sam oblizala usne. Ja sam glupa, pomislila sam. Tolike druge priče mogla sam da
izaberem. Šta li me natera da odaberem ovu?
- D... d... da stanem sada? - pitala sam.
Odmahnuo je glavom. - Nastavi samo. Sviđa mi se.

- Pošto je jela, popela se na konja i sela iza šumara, pa su se zajedno zaputili ka

njegovom zamku, i dok su tako jahali, ona zapeva veselu pesmu. Planinska staza se
uspinjala vijugajući i, kako je sunce počelo da zalazi, Lavuti najednom postade hladno, pa
je čvrsto obgrlila rukama svog dragana, ali nikakve toplote od njega nije dobila. „Možda je
i njemu hladno”, rekla je sebi, „čim nema toplote za mene.”

Opet sam zastala. Grlo mi je bilo suvo. Dina je slušala, razmaknutih usana, ali ja sam se
već pitala da nije to doktor slučajno zadremao. Trenutak kasnije, otvorio je oči.
- I, šta se desilo onda? - upitao je oštro. - Što stalno prekidaš?
 - Kad su konačno stigli do zamka, šumar je skočio sa konja. Sirota Lavuta bila je toliko
umorna da je pomislila da sanja kad je vetar odigao šumarov ogrtač, a njoj se učinilo da
vidi dve kozje noge. Ali potom, kad mu je vetar oduvao šešir, Lavuta je znala da to nije
san. Dva roga štrčala su iz crne kose, i ona je sad napokon znala da pred njom stoji beng,
nečastivi.
„Gde je taj lekoviti bunar?”, povikala je ona. „Odvedi me do njega, obećao si.”
Tada je beng zabacio glavu i dok se smejao, račvasti jezik mu je treperio.
„Šta? Pa da mi onda pobegneš? Ne! Sad, kad sam te doveo ovamo, nikad više neću biti
usamljen.”
Te noći učinio ju je svojom ženom.

Izvan te senovite sobe čula sam prodoran pisak lokomotive - neki voz upravo je
prispevao u logor. Potom se čulo grubo čangrljanje vrata. Bilo mi je i vrelo i hladno u isti mah.
Zaboravila sam nastavak priče. Počela sam je, a nisam znala do kraja. Zažalila sam što sam je i
počinjala, ali sad se nije moglo nazad. I tako sam ispričala priču o slomljenom srcu i o tome
kako je Lavuta odbijala da peva svoju veselu pesmu, da jede bengovu hranu i nosi lepu odeću
sve dok je jednog dana on nije zaključao u najvišu kulu, ostavivši joj samo svitak pergamenta i
pero.

„Ili ćeš sad lepo zapiasati tu veselu pesmu koju sipevala kad smo se upoznali, ili ćeš
ostati moja zatvorenica, pa makar morao tako da te držim dok je sveta i veka. ”
Lavuta je pognula glavu i zaplakala. Kako su prolazile nedelje, a potom i meseci, Lavuta
se tako bila stanjila u struku da je mogla šakama da ga obuhvati, a i kosa joj je izrasla,
neuredna i duga. Što je ona više tugovala, to je u bengu više rastao gnev.
Svake noći, kad izađe mesec, đavo bi došao kod nje u kulu. „Gde ti je ona vesela
pesma?”
Beng to nije znao, ali četiri mrka miša bila su se sažalila na Lavutu u njenoj samoći, pa
su joj svakog dana donosili bobice iz cestara. „Kako da vam se odužim za vaše
prijateljstvo?, šaputala bi im ona kad bi joj pretrčali preko ramena pa joj, onako puni
ljubavi, posedali po kosi.
„Mogla bi da nam otpevaš tu veselu pesmu”, rekoše joj miševi.
Tako je Lavuta zapisala veselu pesmu na onaj svitak, pa im jujepevala, a miševi su joj za
to vreme gladili iskrzanu kosu. Međutim, ona i dalje nije htela da je otpeva bengu.

Podigla sam pogled. Doktor je netremice gledao u mene pri sve slabijem svetlu, s čudnim
izrazom lica. Pogledala sam načas u Dinu. Bila je vidno napeta. A opet, ja sad nikako nisam
mogla da stanem. Doktor Mengele je čekao.

- Potom su se, jedne noći, četiri miša, u velikom uzbuđenju, podvukla ispod vrata odaje
u kojoj je Lavuta bila zatvorena. „On je slučajno ostavio ključ s druge strane”, zacičali su
miševi. „Mi smo progrizli ovu rupu da možeš da se oslobodiš. Ali povedi i nas sa sobom,
draga Lavuta, ili ćemo ti umreti od žalosti.”
Tako ih je ona okupila i stavila dva u jedan džep a dva u drugi. Potom, dograbivši pero i
svitak, Lavutapobeže u šumu, ali dok je bežala, neki gavran polete s vrha kule i zaputi se
 pravo u đavolove odaje. Saznavši kako je prevaren, nečastivi zaurla od bola i skoči na
crnog konja, pa stade besno da ga mamuza. Ubrzo sustiže Lavutu, a onda podiže veliku
močugu i oborije, i život iscuri iz njenog tela, a miševi se podavile u reci krvi.”

Neko je oštro pokucao na vrata. Umalo sam iz kože iskočila. Bila je to ona pomoćnica,
Poljakinja.
- Došao Ivan da igra šah - rekla je.
Doktora Mengela kao da je to iznenadilo, kao da je zaboravio, premda je Ivan dolazio
svake večeri u isto vreme.
- Kaži mu da sačeka u mojoj kancelariji - rekao je doktor. - Hajde, Cigojnerka - obratio mi
se, ali sad više ne tako prijateljski. - Izabrala si baš jadnu priču, ali ipak bih želeo da čujem
kako se završava.

Mnogo je godina prošlo, a onda je, jednoga dana, nekog Roma put naneo u tu šumu.
Tako se on, neočekivano, sapleo o čvornovati stari koren. Nikad nije video koren tako
čudnog oblika, nalik ženskom telu, sa sparušenom kosom na vrhu, oblim ramenima i
strukom. Četiri grančice štrcale su iz tela, jedna mnogo tanja od ostalih, i dok je on tako
zagledao taj čudan koren, učinilo mu se da odnekud do njega dopire jedva čujna muzika.
Seo je na jedan panj i, izvadivši nož, počeo da rezbari nešto po čvornovatom korenu, a
dok ga je tako tesao, divna muzika bivala je sve glasnija. I ptice su zastajale u letu ne bi li je
čule, i drveće je počelo da se uvija i njiše na tu čarobnu melodiju. Onda su, iz samog
središta korena, ispala četiri usahla kamena i izgužvan svitak pergamenta, otvrdnuo i suv.
Rom je nastavio da rezbari, a muzika je pokazivala njegovim prstima kako da oblikuje
koren, i on je nastavio sve dok sunce nije zašlo i mesec se digao na svodu, a pesma tiho, uz
treptaj, stigla svome kraju. Tad je pogledao ono što je napravio. Bio je to najčudniji
predmet koji je dotad video, sve s ramenima, strukom i bokovima kao u prave žene, i
četiri žice obmotane oko četiri čivije i dugim tankim vratom koji se završavao vijugavim
pužićem, jer on je tu prvu violinu izvajao iz Lavutinog tela. Od četiri mrka miša napravio je
četiri čivije da drže žice. Na vrh je stavio pužića - onaj svitak na kojem je bila zabeležena
Lavutina vesela pesma. Potom je od njenog pera napravio tanak luk i sapeo ga vlasima
njene kose. Dok je prevlačio lukom preko najtanje žice, začuo je glas iz šupljeg tela
instrumenta.
„Zovem se Lavuta. Nekad sam bila nemušta, tužna i usamljena. Alijedan Rom mi je
vratio glas. Sada će drugi učiti da sviraju na meni, ali niko nikada neće umeti na meni da
svira kao Romi, jer Lavuta, više nego bilo kojem drugom narodu na Zemlji, pripada
njima.”

Bilo se već gotovo smračilo. Doktor Mengele nije rekao ništa. Gledao je uprazno,
namršten, gurnuvši palac u rupicu na bradi. Potom je odmaknuo stolicu i izašao, zalupivši
vrata za sobom, tako jako da se ragastov zatresao.

*
Sutradan je u saunu došao u drugačijem raspoloženju. Stajao je Dini iza leđa dok je ona
slikala. Glas mu je bio oštar. Nije mu se svidela moja slika. Nije mu se dopadala ta marama
prebačena preko mog uha. Zar je Dina zaboravila da je reč o portretu za potrebe nauke? On,
doktor, želi da vidi oblik moga uha, a ne boju moje marame. Onda mi je povukao maramu i
gurnuo mi je iza uha, ne grubo, ali kao da sam nekakav uzorak, nešto od onih predmeta koje
je, po Dininim rečima, doktor držao u teglama u svojoj laboratoriji.
- E, to. Tako - grubo je rekao. - Prepravi sad!
Tada sam poslednji put videla doktora Mengela, sve do...
Pa dobro, što bi rekla baba Sara, „dok si čavoro, imaš ono lice s kojim si se rodio, a kad
odrasteš imaš ono lice kakvo si zaslužio”. Što se toga tiče, baba Sara nije bila u pravu. Doktor
Mengele je bio naočit muškarac, s licem kao u anđela. Ali ja smatram da je njegovo srce bilo
crno - kao kod benga, đavola.
 Čekanje

Očekivali smo u to leto 1944. da će saveznici izvršiti invaziju na Evropu, ali čak i najsmelijim
dobrovoljcima među nama bilo je teško da podnesu napetost proisteklu iz toga što nismo
znali gde i kad će do tog napada doći. U to vreme su čak i petnaestogodišnjacima cigarete
bile draže od bombona, a kad ne bismo bili napolju, na terenu, unoseći nove elemente u
mape, skupljali bismo se u većim i manjim grupama i nervozno pušili. Hoće li napasti iz
vazduha ili će se iskrcati čamcima? Hoće li udariti na severnu ili na zapadnu obalu Francuske.
„Verovatno će napasti Kale”, umirivali su nas komandiri. „Na kraju krajeva, tamo je Lamanš
najuži. Ali nije to zapravo ni bitno. Ćela obala vrvi od teške artiljerije, a mi smo minirali dine i
litice duž celog Atlantskog bedema.”
U kišno veče četvrtog juna uznemirila nas je buka jagd-bombera koji su nadletali naše
položaje - te savezničke lovce bombardere skraćeno smo zvali jabosi. Nadletali su plaže i,
ovoga puta, zašli dublje u unutrašnjost kopna, pa smo čuli i našu protivvazdušnu odbranu
kako tuče po njima s položaja južno od mesta gde smo se nalazili. U svakom slučaju, bilo je
jasno da se dešava nešto novo. Nijedne noći do tada nismo čuli toliko aviona.
Helmut, koga ništa nije moglo da poremeti, i te večeri je doveo seljačku kćer Mari-Kler u
kuću, i dok smo sedeli u kuhinji, jeli hleb i sir i pili jabukovaču, sve vreme smo se trudili da ne
obraćamo pažnju na strastvene krike koji su dopirali sa sprata do kojeg su vodile rasklimane
stepenice. Bogami, bilo je nemalo zavisti među nama koji smo morali da se zadovoljimo
sedenjem za stolom i partijom skata.
- On čak nije nešto posebno zgodan - rekao je neko kroz uzdah. - Biće da ta ženska nema
neki ukus.
- A možda on ume sa ženama - rekao je mladi Frici, i odmah pocrveneo kao bulka. Frici je
upravo privodio kraju crtanje tigrastih mačića koje je pronašao u jednom ambaru. Planirao je
da taj crtež pošalje majci u Minhen.
Lako sam ćušnuo u rebra francuskim bagetom.
- A šta ti pa znaš o ženama, Frici? - malo sam ga zadirkivao.
Pogledao me je mrko, a obraze mu je već oblilo rumenilo.
- Otprilike koliko i ti, ako se ne varam! - odvratio mi je.
Zacnule su me njegove reči, pa sam i ja njega prostrelio pogledom.
- Otkud ti znaš šta ja znam?
Mnogo toga smo pregrmeli u tom periodu, a zbog tog dreždanja unedogled bili smo
skloni svađi. Meni je zapravo Frici bio posebno drag. I on je bio regrut, kao i ja, nije bio
dobrovoljac, a ja sam se, kao po pravilu, bolje slagao s regrutima.
 - Ej, dajte, dosta je bilo svađe - rekao je Verner, naš feldvebel. - Ne umete da cenite to što
vam je dato. Imate krevete, hranu. Cigarete. Šta biste još hteli?
- Ma, to je zbog ovog čekanja - rekao je neko. - Mi bismo samo hteli da se nešto najzad
desi.
Verner se nasmešio sumorno. - Bolje ćete se osećati kad počne.
Svi smo klimnuli glavom na te reči, primivši ih kao utehu. Poštovali smo Vernera. Onako
naivni, verovali smo mu.
Onda smo najednom svi poskakali na noge kad je krenuo drugi talas bombardera, ovoga
puta bliže tlu. Sudarali smo se jedni s drugima dok smo navlačili gas-maske, spremajući se da
strčimo u podrum.
- Ostanite gde ste, momci! - naredio nam je Verner. - Nema potrebe da silazimo u podrum.
Naši jagdpanceri su dobro sakriveni. S visine liče na živu ogradu, čak i kad je pun mesec, kao
večeras. - Spolja su se čule eksplozije a onda su zvuci zamrli i zavladala bi tišina. - Mi smo
ovde nevidljivi kao krpelji na psetu.
Lica bledih kao kreč vratili smo se na svoja mesta, dok je prašina padala s krovnih greda,
svetlucajući se na svetlosti lampe. Bombe sad nisu mogle da padaju onako daleko kao
prethodne noći. Ako ništa drugo, bar se meni činilo da padaju bliže. Nevoljno smo se vratili
skatu, a ruke su nam se tresle dok smo delili karte po hrapavom stolu. Frici je morao da
oduva prašinu sa svog crteža.
Verner Merkel je privukao sebi prašnjavu bocu i naređao šoljice za kafu.
- Je li neko od vas klinaca za rakiju? Ovo džedžanje kida nerve. Ali vi ćete sad da se bijete s
tim prokletim Engleščićima, i ima da ih potučete. Prešao je prstom preko kvrgavog ožiljka na
licu. - Sutra ćemo minirati ta polja oko kuće. Posle toga, što pre dođu, to bolje, ja kad vam
kažem. Ima te saveznike tako da isprašimo da nas nikad neće zaboraviti!
Čuo se nervozan smeh. Neko je zapljeskao rukama. Potom je neko počeo da petlja sa
seljakovim radiom, pokušavajući da nađe neku nemačku stanicu. Puckajući, radio je oživeo, i
raspoloženje se malo popravilo dok je orkestar svirao uvodne akorde. Potegao sam rakiju iz
boce, uzdrhtavši dok mi se vatrena tečnost slivala niz grlo. Opuštao sam se, pevušeći sa
ostalima poznatu melodiju. Šta li to beše? Iznenada, izdao me je glas. O, ne!Ne tapesma. Sve
samo ne to...
Uspomene su kao saobraćajci. Uhvate te kad ih najmanje očekuješ. Neki ukus je kriv za
to, neki miris, zamirući tono vi ili stih. Ali moji drugovi već su bili zapevali tu omiljenu pesmu
nemačkih vojnika, i sad su je pevušili, radosni što će im ta melodija odvratiti misli od gruvanja
protivvazdušne odbrane, da bi potom, puštajući glasove, u horu stigli do gromke završnice:

Mit dir, Lili Marlene...

Sa tobom, Lili Marlen...

Odgurnuo sam unazad stolicu, pa otišao do uređaja i isključio ga. Radio je pucnuo pa
utihnuo.
- Ej, čekaj malo! - povikao je neko. - Nama je bilo lepo!
Bučno sam koračao po drvenim stepenicama dok sam se peo na sprat i otvarao drvena
vrata sobe koju sam delio s Fricijem. Počeo sam da preturam po rancu tražeći tabakeru, onu
što je svojevremeno pripadala teča Manfredu, sa ugraviranim rečima Gott Mit uns napred na
poklopcu. Bog s nama! I bolje bi nam bilo da je stvarno s nama. Izvukao sam cigaretu ispod
lastiša, kresnuo šibicu o nokat na palcu, pa povukao dim, duboko, duboko, dok sam vadio
svoj mali kofer koji sam držao ispod kreveta. Onda sam, napipavajući prstima u mraku,
pronašao tarot karte. Sveća mi nije bila potrebna, budući da sam znao da će vitez štapova
biti na vrhu. Izvadio sam tu kartu iz špila i stavio je u tabakeru; prisetivši se tetka Idine priče o
vojniku koga je upravo ta tabakera spasla snajperskog metka, gurnuo sam je u levi gornji
džep na uniformi - tačno tamo gde mi je srce. Bacivši se na krevet, gledao sam u niske krovne
grede i pogledom pratio dim što se, na mesečini, uzdizao u srebrnastoj spirali. Neko je bio
ponovo uključio radio, i društvo je opet pevalo.
Slabo sam spavao te noći, preterao sam bio s pićem. Krošnje su šuštale na vetru, a dok su
se senke grana njihale tamo-amo iznad mesečinom obasjanih greda, učinilo mi se, načas, da
sam ugledao devojku na trapezu kako preleće s kraja na kraj tavanice.

Sutradan, malo pre podneva, Helmut je na svom motociklu uleteo u dvorište, rasterujući
kokoši. Dan je bio neobično vlažan i vetrovit. I mi smo celo prepodne proveli napolju,
postavljajući mine na livadi. Helmut je skinuo prvo šlem pa naočare, s kojih se slivala voda.
- Neko je tamo video padobrance kako skaču - rekao je bez daha. Prvi put se kod njega
videla zebnja. - A mi smo videli avion dvomotorac sa crno-belim prugama na krilima. Takve
nisam ranije video...
Čuvši motocikl, Verner je izašao u dvorište. Sećam se tog dana tako jasno, čak i mirisa koji
se širio s gumna, gde je seljak držao stajsko đubrivo. Sećam se i belih galebova spram
olovnosivog neba kako s obale hrle ka unutrašnjosti kopna.
- Meni ovo po zvuku liči na C47 - rekao je Verner sumorno. - Britanci ih koriste za
transport ljudstva - za padobrance, i tako to. Helmute, jesi li video nešto od Luftvafea?
Helmut je odmahnuo glavom. - Ne, gospodine.
Verner je promumlao nešto sebi u bradu. - Ništa mi nije jasno. Sad, za vikend, bilo je
upozorenja drugog stepena, ali danas je spušteno na treći. - Počešao se po ožiljku. - Nešto tu
nije kako treba...
I nije bilo kako treba. Ali nimalo. U zoru šestoga juna, dok se sunce uspinjalo na svodu
iznad sivih voda Atlantskog okeana, na obzorju se pojavila gigantska ratna flota. Počela je
invazija na Normandiju.
 Konzerve

Akciju smo videli tek sedmog juna i, da budem iskren, kad smo dobili naređenja, osetili smo
olakšanje. Isprva nismo znali opseg i razmere iskrcavanja. Zato punih dvanaest sati posle
prvih izveštaja o početku napada nismo dobijali naređenje da krenemo na prvu borbenu
liniju, ali nam je u međuvremenu, ako ništa drugo, stigla naredba Nemačkog generalštaba.
Verovali ili ne, klicali smo od radosti, tapšući jedan drugog po leđima i nazdravljajući s ono
malo domaćinovog kalvadosa što nam je bilo preteklo.
- Vi, momci, svakako znate šta ovo znači, zar ne? - pitao je Verner.
Svi smo klimnuli glavom.
A niko nije znao.
Naša, Dvanaesta pancer divizija bila je najbliža plažama na kojima je počelo iskrcavanje i
sutradan do podneva zauzeli smo položaj severozapadno od normandijskog Kana, s
naređenjima da nanesemo poraz nadirućoj kanadskoj pešadiji i tenkovima, te da ih poteramo
nazad ka moru od kojeg nas je delilo svega nekoliko kilometara.
- Dečja igra - rekao je Verner. - Ti čerčili i šermani ne mogu se porediti s našim panterima.
Konzerve obične, tako ja njih zovem.
Naš položaj zauzimala su dva voda razarača tenkova, uključujući moj jagdpancer IV, kao i
nešto artiljerije i manju grupu pantera koji su nam se naknadno priključili. U kibelvagenu,
vozilu nalik džipu s mitraljezom u zadnjem delu, imali smo tim za vezu Hitlerjugenda. Verner
je sedeo u kolima sa radiom kao komandir voda. U našem sastavu nalazio se još i kurir na
BMV-ovom motociklu. Zavideo sam, bogami, tom motoristi koji je, sav važan, jurcao naokolo,
mada sam se - da budem iskren - osećao vrlo odraslo i kao nišandžija u svojoj posadi.
Prodrli smo u pošumljeno područje, iz kojeg smo izbili na talasastu ravnicu gde je drveće
ustupilo mesto uredno parcelisanim njivama. Tog jutra nebo je bilo boje nezaboravka, a
oblaci nalik paperjastim jagnjećim repovima.
- Možeš ovo da nacrtaš u bloku kad se vratimo, Frici - rekao sam - tako nećeš zaboraviti
prvi susret s pravom akcijom.
Naša izviđačka jedinica izvestila nas je da se na oko dva kilometra ispred nas nalaze
kanadski tenkovi.
- Nećemo morati još dugo da čekamo - rekao je Helmut lupnuvši me po ramenu. - Jel’ se
raduješ što ćeš uskoro da začepiš prvu recku na cevi topa?
Po Vernerovoj naredbi, naših pet jagdpancera IV raširili su se po izlasku iz šumarka, tri
napred, dva pozadi, budno motreći na bokove, i sve posade poiskakale su iz skučenih vozila
pa se rastrčale da nameste kamuflažno lišće. Tenkovi su se kretali brzo, a kad je neprijatelj
tako blizu, nema vremena za gubljenje. Namestili smo granje i brzo se vratili na svoja mesta,
pri čemu je Helmut stajao na komandnom mestu, sa šlemom iz kojeg su izbijale grančice i
lišće, dok sam se ja smestio na kružno nišandžijsko sedište. Peter je bio na mestu vozača, dok
je Frici, kao poslužitelj topa, čučao meni sleva i, onako sitan, bio upravo savršen za baratanje
granatama u jednom tako skučenom prostoru. Zaseda je bila spremna.
- Jesi dobro, Frici? - upitao sam ga.
Kad smo čuli da se neprijatelj približava, bio je dobro, ali sada sam lepo video da se trese
kao prut.
- Drž’te ovo, uzmite malo - rekao je Helmut, nudeći svima svoju pljosku. - Pijte koliko
hoćete. Ima još dosta.
Svi smo uzeli po jedan dobar gutljaj, pa se dobro nakašljali, jer ispostavilo se da pljoska
sadrži čistu rakiju. Kad je obišla krug, dohvatio sam je ponovo, pa još jednom žudno potegao.
Zatim je Helmut iz džepa izvadio neke male pilule u smeđoj tubi sa žutomrkom nalepnicom
na kojoj je crnim slovima bilo ispisano pervitin. Nisam znao šta je to.
- Podeli jednu pa daj pola Friciju - rekao je on, podelivši svoju pilulu s Peterom, koji ju je
sprao još jednim gutljajem rakije.
Teško je objasniti kako sam se osećao dok sam čekao prvu borbu. Čitao sam o bitkama
koje su na tlu Francuske vođene u Svetskom ratu - o muškarcima koji gube prisebnost i plaču,
moleći se i kukajući za majkama. A to nimalo nije tako izgledalo. Naš jagdpancer imao je jak
čelični saukopf, zaobljen oklop, pouzdanu zaštitu od granata, i ja sam se, sve vreme obuke,
osećao nepobedivo, ušuškan u našem malom prostoru sa spuštenim poklopcem. Toliko puta
smo vežbali s pravim granatama da sam bio prilično siguran da znam šta u borbi mogu da
očekujem. Sve je ovde inače bilo nekako nestvarno, pa se u prvo vreme nisam ni plašio, mada
obećanih panter tenkova, na čije vozače Helmut nije štedeo psovke, još nije bilo na vidiku.
Helmut je pušio bez prekida, što je za mene predstavljalo iznenađenje, pošto on inače nije
mnogo mario za cigarete. Nije, bar dotad, u svakom slučaju - i na mene je to delovalo pomalo
uznemirujuće. Duboko sam udahnuo da smirim živce.
Na obodu šume ugledao sam hanomage16 pune naših mladih pancergrenadira,
samouverenih i nasmejanih, i to me je donekle umirilo, zapravo umirilo me sve do trenutka
kad sam prvi put ugledao neprijatelja. Upravo sam bio pogledao kroz optički nišan kad mi je,
iznenada, preskočilo srce. Načas mi se učinilo da je zaboravilo kako da kuca, a onda se opet
oglasilo, ali nekako čudno odjekujući u mojim grudima - dvaput je zaredom lupnulo, i ja sam
ostao bez daha. Užasnut sam gledao ka horizontu. Učinilo mi se da ću se ugušiti.
Bio sam prilično siguran da je reč o čerčilima. Videli smo jednog zarobljenog na poligonu
u Beverlu, i ja sam ga odmah prepoznao po niskom, kupolastom profilu i 88-milimetarskom
topu. Bila su tri takva tenka, ogromna i zelena, i brzo su se kretala preko livade u pravcu
zapad-istok, dok je prašina prštala na sve strane, tražeći zaklon u obližnjem šumarku. Stomak
mi se zgrčio dok sam ih pratio pogledom kroz trougao i pomerao cev topa kako sam naučen,
tako da beli znak sve vreme počiva na prvom tenku u koloni. Još jednom sam duboko
udahnuo, ali sad mi se već vrtelo u glavi. Ona specijalna tableta koju nam je Helmut dao
učinila me je opreznim i agresivnim, odagnavši i poslednju trunku straha. Rukom sam opipao
levi deo grudi, tražeći tabakeru u kojoj je bio i vitez štapova. Pomislio sam: ja sam sad pravi
vitez, samo što umesto bojnog konja imam jagdpancer IV.
- Da čekam naređenja, gospodine? - upitao sam Helmuta. - Ili da pucam čim budem
spreman?
 - Ne, čekaj! - rekao je on, žmirkajući kroz dvogled pa mi spustio ruku na rame. Helmut je
slušao radio, škiljeći, čekajući Vernerova uputstva. - Da vidimo prvo koliko tih pedera ima.
Moramo na najbolji način da iskoristimo to što su ranjivi s bokova, pre nego što primete naše
položaje. Možemo celu kolonu ovih lepojki da poobaramo, samo ako potrefimo pravi
trenutak.
Posada susednog jagdpancera imala je, međutim, nešto drugo na umu. Najednom je
njihov nišandžija otvorio vatru. Ugledao sam jarkozeleni trag granate kako vijuga kroz va
zduh i čeono pogađa prvi tenk u koloni. Prvi čerčil skrenuo je ulevo, metalna ploča mu se
razletela u paramparčad, pljuštali su zakivci i točkovi na sve strane. Nisam mogao a da se ne
naljutim na Helmuta: taj prvi pogodak trebalo je da bude moj.
- Pali! - povikao je Helmut iznenada. - Pali i ne prestaj!
Ispalio sam prvo zrno. Ne znam jesam li tog puta pogodio ja, ili opet onaj do mene.
Sevnulo je moćno oko prstena kupole na drugom čerčilu, i Helmut je počeo da kliče -
poklopci neprijateljskih tenkova leteli su uvis, dim je kuljao na sve strane, a sama kupola
vrtela se kao čigra. Mora biti da je druga granata pogodila pravo u rezervoar s gorivom.
Suknuo je plamen kad je eksplodirao zadnji deo tenka, raznevši zadnje ploče, dok je izduvna
cev odletela visoko, a dim od zapaljenog goriva se uskovitlao, dižući se u gustoj, crnoj spirali.
Dotle je već bilo najmanje deset čerčila u koloni, i svi su nam bili u domašaju, bokovima
okrenuti našim protutenkovskim topovima, dok smo mi sedeli kao grabljivice u senci drveća.
Tri naša isturena topa, uključujući moj, pucala su sve u šesnaest, mali Frici čistio je zatvarač
pa mahnito punio top dok sam ja nišanio. Srce mi je tuklo kao ludo, uši su mi bolno
odzvanjale od fijuka raketnih lansera i grmljavine eksplozija. Videli smo sad da su se posade
čerčila unezverile. Iznenadili smo ih na otvorenom prostoru, i oni su počeli da ševrdaju tamo-
amo, tražeći zaklon u šumarcima; neki su pokušavali da se vrate odakle su došli, pa su se
sudarali, vrteli ukrug, a na sve strane su palacali crveno-narandžasti plamenovi dok su naše
granate letele preko livada već zaogrnutih letnjom odorom, a istrošene bojeve glave
kotrljale se preko njiva.
- Rasturi ih, Makse! - urlao je Helmut. - Sve ih pokokaj!
Naivni kakvi smo bili, opet smo počeli da kličemo. Pogađali smo ih sve više i više, i ja sam
u čudu gledao kako moje zrno pogađa jedan čerčil sa strane, posred boka. Kupola se s
praskom odvojila od trupa, pa tresnula o zemlju i otkotrljala se uz neopisivu, žestoku
eksploziju. Video sam kako članovi njihove posade lete uvis, a za telima im ostaje trag ognja i
dima. Ostali su počeli da izlaze iz tenkova, nekima je već vatra bila zahvatila odeću i sad su
očajnički pokušavali da je ugase, trčeći ka zaklonu, bežeći što dalje od vozila pre nego što
vatra zahvati rezervoar s gorivom.
Za kratkih zatišja čuo sam klicanje svojih drugova iz ostalih jagdpancera. U razmaku od
pet minuta, sedam od deset njihovih tenkova bilo je potpuno uništeno ili u plamenu,
gusenice su im se razvlačile po livadi, a između zapaljenih vozila videlo se mnoštvo vojnika
koji su ležali na zemlji, što ranjeni, što poginuli, s tim što su iz daljine izgledali kao smotuljci
okrvavljene odeće.
Bile su to prve žrtve koje sam u životu video. Na poligonu smo pucali u prazne tenkove. U
njima nikada nije bilo ljudi. Kasnije, mnogo kasnije, ti prizori će me progoniti, ali tada, u žaru
borbe, nismo imali vremena da razmišljamo o pokolju koji se odigrava unutar tih tenkova.
Žilama su nam kolali adrenalin i amfetamin, i samo jedna misao nam je bila na pameti -
sigurna i izvesna, a to je: ili mi ili oni, treće nema.
Dotle se već i cev mog topa bila usijala. Nikako mi nije bilo jasno zašto nam ostali čerčili
ne uzvraćaju vatru. Mora da su nas dosad već primetili. Prislonio sam oko na optički nišan i
ponovo pomerio cev. Najednom sam shvatio da mi se ruke tresu, da poskakuju same, kao od
svoje volje. Tri čerčila iz zadnje linije stajala su okrenuta prema nama, i ja sam, sa stravom
koja je rasla iz časa u čas, gledao kako sva tri spuštaju čudne, debele cevi svojih topova.
Premro sam od straha. Prvi put gledao sam u cev topa koja će svaki čas ispaliti smrtonosni
hitac. Prvi put tog dana neprijateljski tenkovi držali su naše jagdpancere na nišanu.
 Kako se pravi kajgana

Naš oklop je izdržao udar prve neprijateljske granate, ali je od siline zatvarač mog topa naglo
poleteo naviše. Zateturao sam se, tako da je jadni Frici primio udarac u lice, i ostao slomljene
vilice. Skljokao se preko cevi topa ječeći dok je celo vozilo poskakivalo na amortizerima.
- Pogođen sam, pogođen sam - vrištao je Frici pa se bacio u stranu, a krv mu je tekla iz
usta.
- Je li granata u cevi? - vrištao je Helmut.
- M... mislim da jeste, gospodine - odgovorio sam zamuckujući, ali dok sam pokušavao da
nanišanim, začula se druga silovita eksplozija kad je još jedna granata udarila u naš oklop i
čelik počeo da se ljušti kao papirna nalepnica na konzervi s povrćem. Šrapneli su leteli na sve
strane po unutrašnjosti tenka, i ja sam se u jednom trenutku trgnuo shvativši da sam i sam
pogođen. Sedište mi je najednom postalo klizavo od krvi, tople i lepljive, koja mi se slivala niz
leđa. Osećao sam utrnulost između lopatica, kao da me neko vuče otpozadi. Pokušao sam da
okrenem glavu ne bih li video to mesto, ali Helmut kao da se spremao da me šutne u glavu.
- Pucaj, budalo prokleta! - prodrao se. - Ova đubrad nam je sve bliže!
Zvučao je izbezumljeno. Moje komande su potpuno povilenile. Očajnički sam pokušavao
da očistim zatvarač topa i sam ga ponovo napunim, da bih trenutak potom, s psovkom na
usnama, zaključio kako se ta prokletinja zaglavila. Sad je pitanje trenutka kad će nas ponovo
pogoditi.
Onda sam, iznenada, čuo neki drugi zvuk, kakav nikada, ali nikad ranije nisam čuo -
potuljen, pištav zvuk, od kojih su zubi počeli da mi cvokoću. Na zapadnom obodu livade
ugledao sam ogromnu vatrenu zavesu koja se lagano približavala našem položaju, nalik
jarkocrvenom tornadu što dostiže visinu do punih deset metara.
Čuo sam kako Helmut psuje. - Šta je ovo, jebote?
Bio je to fascinantan prizor. Kasnije ću saznati da je to bio krokodil. Čerčilov tenk
opremljen bacačem plamena koji je bljuvao gorivo pomešano s gumenim lopticama -
smrtononosna kombinacija koja bi se zalepila za sve što pogodi poput kakvog gorućeg želea.
Najednom su celu tu livadu zasenile žute i narandžaste munje što su sevale tik iznad zemlje.
Kroz silnu buku koja se digla, začuli smo potmulo brujanje nadolazeće avijacije.
Molim te, bože, daj da to bude naš Luftvafe! Zaklonio sam oči šakom, ali videla su se samo
tamna obličja na plavetnom nebu.
- Jabosi! - kriknuo je neko dok sam gledao kako kiša bombi zasipa dugoočekivane panter
tenkove, koji su se uto i sami iznenada pojavili na vidiku.
- Bež’mo odavde, SMESTA! - viknuo je Helmut dok je livada planula u stravičnoj crvenoj
stihiji iz neprijateljskih tenkova.
 Dok su se gusenice valjale po tlu, osetio sam kako naše vozilo naglo cima unazad, da bi
onda Peter dao gas. Eeksplozije su se čule svuda oko nas, prštala je zemlja, i dok je naš
obogaljeni jagdpancer s mukom zaobilazio šumarak, začuo sam poviše glave neki vrištav
zvuk - da, pogođeni smo treći put. Video sam kako je krv, u ogromnom mlazu, šiknula iz
Helmutove noge, obilno poprskavši Peterove ruke, koje su grčevito stezale volan. Plamenovi
su suknuli iz zadnjeg dela našeg razarača.
- Pogodili su nam motor! - povikao je Peter. - Sad će rezervoar da se zapali!
Dok se tenk zaustavljao sa silovitim drhtajem, iskočio sam napolje, na krov, pa počeo da
tražim aparat za gašenje požara. Pogledavši kroz nišanski otvor, video sam kako se na podu
vozila gorivo meša s krvlju - ružna, gusta crno-crvena smesa. Već se jako osećalo na benzin.
Najednom je sve izgledalo kao da se dešava na usporenom snimku, tako da sam kasnije
mogao sa savršenom jasnoćom da se setim svakog trenutka. Vatra je zahvatila vratanca, a
benzin iz motora podjarivao je plamenove. Sećam se užasne jare i plamenova tako živo da su
mi zauvek ostali u oku; činilo se da je sve što vidim zahvaćeno ognjenim jezicima.
- Pomagajte! Pomagajte, ako boga znate! - vrištao je Helmut držeći se za poklopac i
pokušavajući da se nekako podigne i izvuče napolje. Mahnito se hvatao rukama za krov, ali
nije mogao da se popne. - Noga mi se zaglavila!
- Izvuci Fricija! - doviknuo sam Peteru, pa se nagnuo i ćušnuo ga da se trgne malo. -
Pomeri se, za boga miloga!
Uhvatio sam Helmuta ispod pazuha. Uporno sam cimao, ali - ništa. Helmuta je vatra već
bila počela da guta, i on je vrištao i preklinjao me. Krajičkom oka ugledao sam Petera. I
obuzeo me je užas. Peter se bio presamitio preko upravljača, a nije više imao zadnji deo
lobanje. Trenutna smrt.
Sad je sve zavisilo od mene. Video sam samrtni ropac u Helmutovim očima, nije mu bilo
spasa. Iza mojih leđa, već su sevale iskre iz motora. Bilo je pitanje trenutka kad će sve
odleteti u vazduh. Odjednom, znao sam šta moram da učinim. Uhvatio sam Fricija ispod
pazuha i izvukao ga napolje, pa ga bacio što sam dalje mogao od vozila. Onda sam, izvadivši
luger iz pojasa, i sam skočio s već dopola uništenog razarača.
Raširio sam noge. Podigao cev. Osigurač je kliknuo. Dobro sam nanišanio i pritisnuo
obarač - dva hica, mom drugu Helmutu pravo među oči. Trzaj me je odbacio unatrag. Utihnuli
su grozni krici, i Helmutovo telo ležalo je najzad nepomično, već progutano plamenom.
Trenutak-dva stajao sam tu kao okamenjen tresao se i ridao, a onda sam, pribravši se,
prebacio Fricija preko ramena. Povodeći se pod njegovom težinom, krenuo sam, posrćući,
preko zapaljene trave. Tek što je nekoliko sekundi prošlo, začuo sam silan prasak iza leđa,
potom je naš jagdpancer zahvatio plamen.
- Ulazi ’vamo! - vikao je neko. - Povlačimo se! Nisam video da se približavaju kola s radiom.
Škiljeći kroz dim, prepoznao sam Vernera, koji je, sav prljav i krvav, sedeo pored vozača - znoj
mu se slivao niz lice. Uvukao je Fricija u kola, a ja sam se skljokao na zadnje sedište, i kola su
produžila, dok su zemlja i šrapneli praštali oko nas, a mi prolazili pored pogođenog
hanomaga punog izginule mlađarije.
Verner je oštro udahnuo, pa upitao:
- Gde je Helmut?

*
Čudno je to, ali oduvek sam te prave bitke zamišljao po nekom lošem vremenu, da šiba kiša,
da grmi i sevaju munje svuda po bojnom polju. Nikad mi na pamet nije palo da bi takvo
uništavanje moglo da se dešava po vedrom danu, ispod plavog neba bez oblačka. Niti da bi
toliko ljudi moglo da izgubi život zbog nekoliko metara zlatnih polja. Svi smo bili jezivo
uzdrmani i zbunjeni, to jest mi koji smo preživeli. Olakšanje se mešalo s izvesnim osećajem
krivice što su ostali, eto, pali dok ćemo mi dočekati novi dan. Bili smo, takođe, ispunjeni
besom zbog gubitka naših prijatelja i krvoprolića koje su ti neprijateljski tenkovi doneli na
naše miroljubivo evropsko tlo. Izvadio sam iz džepa propagandnu knjižicu Činjenice o Evropi i
bacio je u travu. Ti redovi mi nisu mogli ništa reći o onome što sam želeo da znam. Kao, na
primer, kako ubiti prijatelja na samrti tako što ćete mu pucati među oči.
Verner je poslao Fricija u zonu iza naših položaja, sa ostalim ranjenim momcima.
Prebačeni su tamo zaprežnim kolima koja su vukli konji s okolnih imanja. Potom je doktor iz
kombija u kojem se nalazila pokretna bolnica izvadio nekoliko gelera od tenkovskog oklopa
koji su mi se bili žarili među lopatice i zamalo promašili kičmu. Dobio sam injekciju morfijuma
i, ovoga puta, celu pilulu iz istog onakvog smeđeg pakovanja kakvo je Helmut nosio u džepu.
Malo kasnije stajao sam u dvorištu kuće i pušio s Vernerom, čiji se Gvozdeni krst presijavao
na suncu.
- Samo nekoliko šrapnelčića - rekao je nehajno, pogledavši na moj zavoj. - Nije to ništa u
poređenju s onim što sam video u Rusiji. Ali bio si hrabar danas, ja kad ti kažem. Spasao si
Friciju život.
Povukao sam dim, dug i drhtav. Hrabrost sa tim nema nikakve veze. Pripremali smo se za
rat na otvorenom - ali kad se nađeš u pravoj bici? Mi, jednostavno, nismo imali predstavu
kako to izgleda.
- Jesi li spreman i danas za borbu? - upitao me je Verner. - Sad kad su ti te ogrebotine
zacelile?
Imao sam utisak da nemam mogućnost da kažem „ne”. Gledao sam ga kroz izmaglicu,
što je bila posledica onog leka.
- Bez Helmuta? - upitao sam.
Razbarušio mi je kosu, pa dodirnuo svoj Riterkrojc.
- Hoćeš li i ti jedan ovakav? - upitao me je.
Slegnuo sam ramenima.
- Ne možeš da napraviš kajganu ako ne razbiješ jaja - rekao je on, bacivši opušak na zemlju
pa ga zgazivši čizmom. - Život ide dalje, momče. Čak i bez Helmuta. I, uzgred, bilo bi dobro da
neko kaže Mari-Kler šta se dogodilo.
 Sedam patuljaka

Vazduh je, vreo i nepomičan, ležao na barakama. Logorom su besomučno kružile glasine.
Tako je do nas došla vest da zatvaraju cigojnerlager. Svi ćemo otići nekud da gradimo neki
novi logor, gde će biti posla za nas, i gde će hrana biti bolja, a neće biti dimnjaka. Prebaciće
nas tamo. Neko je pomenuo Australiju. Drugi - Ameriku! Niko nije znao tačno. U logoru je bila
mnogo manja gužva otkako su ljudi odvezeni u prethodnim turama. Po tatinoj proceni, bilo
je već otišlo nekih pet hiljada ljudi, među njima i mnogo bolesnih iz Ka-Bea, pa nismo mogli ni
da pretpostavimo kako su ti ljudi podneli dugo putovanje. U početku nas je bilo šest puta
toliko, ali mnogi su umrli. O, Kali Sara. Možda i Amerika!
Iz sanjarenja me je trgao poznati glas:
- Lili! Sve sam se nadala da ću te naći!
Raspoloženje mi se odmah popravilo. Dinu nisam bila videla nedelju dana, ili tako
otprilike, a ona mi je sad išla u susret Lagerštraseom, s onim njenim čudnim osmehom na
licu.
- A šta si mislila, kud bih otišla? - rekla sam. - U Solahite?
Bila je to jedna od naših uobičajenih šala. Solahite je bilo planinsko odmaralište u koje su
esesovci iz logora odlazili na odsustvo. Doktor Mengele je to rekao Dini. „Odoh ja u Solahite,
malo da se sunčam!”, imala je Dina običaj da kaže vraćajući se iz našeg logora u svoj, u pratnji
jednog esesovca na biciklu.
Dina se smejala. Džip je, tandrčući po neravnoj logorskoj ulici, prošao pored nas u oblaku
prašine, pun-puncit stražara. Dina me je povukla za rukav.
- Dođi ovamo, sedi, reći ću ti što sam došla. Ali nemam mnogo vremena.
Esesovac Lukas dolazio je u ženski logor i tražio Dinu. Odveo ju je potom do barake u
kojoj borave pripadnici SS-a, odmah pored glavnog ulaza. Ona se, naravno, presekla od
straha, ali ništa loše nije joj se desilo. Po svemu sudeći, doktor Mengele neće više tražiti od
nje da radi za njega, ali Dina će nastaviti da mu crta.
- Opet ćeš da nas crtaš? - pitala sam.
Dina je širom otvorila oči. - Nećeš mi verovati kad ti kažem. Da mi je neko rekao, mislila
bih da izmišlja.
Onda mi je Dina ispričala za sedam patuljaka. I bila je u pravu: niko živ u to ne bi
poverovao. Družina od sedam jevrejskih kepeca stigla je u jednoj turi iz Rumunije. Bili su to
poznati zabavljači, tako mi je rekla. Odlični pevači s majušnim harmonikama, violončelima
dvaput manjim od uobičajenih i sićušnim violinama. Sa sobom su poneli i kostime.
Glamurozne kostime, svilene večernje haljine. Doktor Mengele je, po svemu sudeći, bio
oduševljen. Čak je i zapevao. Dina ga je oponašala, lakim tenorom: Preko sedam gora, sedam
patuljaka štite!
 - Možda će sad Cigani prestati da ga zanimaju - rekla je. - Doktoru Lukasu rekao je da je
pronašao nešto što će proučavati u narednih dvadeset godina. Slušaj, Lili, moram sada da
brišem. - Skočila je i obgrlila me mršavim rukama, čvrsto me privijajući uza se. - Možda se više
nećemo videti, ako ti uđeš u ovu turu za drugi logor. Ali ne zaboravi šta smo rekle...
Klimnula sam glavom. Već smo razgovarale o tome - da ćemo se sastati ako ikad izađemo
iz logora.
- O, zamalo da zaboravim - rekla je još pa počela da kopa po svojoj tašni, iz koje je izvukla
list hartije. Bio je to portret, moj, s nebeskoplavom maramom - ali ne baš isti kao onaj. Dina je
ponovo izmenila sliku, tako da je sad izgledala kao pre onih izmena koje je tražio doktor;
marama mi je opet pokrivala uho.
Gledala me je sva blistajući.
- Gotovo verna kopija. S tim što se meni više sviđa kad ti marama ovako stoji. Ovako
izgledaš kao Bogorodica - rekla je Dina.
Meni je bila zapela knedla u grlu. Dina se, držeći me i dalje, odmakla od mene i zagledala
mi se u oči.
- Uživala sam dok sam te slikala, Lili. Nikad se ranije nisam družila s nekom Cigankom, a
sad imam tebe.
Gledala sam je kako se udaljava logorskom ulicom, s onom riđom kosom što se
presijavala na suncu, u motociklističkim čizmama, s dugom crnom torbom koja joj je o
kanapu visila s ramena. Poželela sam da potrčim za njom i još jednom je zagrlim, ali nešto me
je zadržalo. Odnekud sam znala da Dinu više nikada neću videti.
 Prazan voz

Tata je utrčao u blok, provalivši štalska vrata. Celog prepodneva štrapacirao je

Lagerštraseom, nastojeći da dokuči šta se dešava. Imali smo još jedan razlog za zabrinutost.
Nestali su Pali i Tamas. Neko je tati rekao da su otišli s nekim čovekom na biciklu. Nešto u
vezi s nekim portretima, da neko hoće da ih slika. Tata je pomahnitao. Tada sam se setila šta
mi je Dina pričala o sedam patuljaka iz Rumunije. Kazala sam tati za to, i on je opet odjurio
nekud.
Ja sam se pripremala da odem do vrtića, da podojim Rola, mada mi je mleko već bilo
gotovo presušilo. Rolo je mršavio, i mene je zbog toga hvatao strah. Dok sam žurila
Lagerštraseom, naletela sam na Boniguta, koji je nosio neke spiskove u ruci. Videlo se da je
srdit. Za jednog esesovca, Bonigut je bio fin čovek. Upitala sam ga da li je video Palija i
Tamasa, on je odmahnuo glavom. Zanimalo me je i da li je istina da odlazimo iz logora, na šta
je on uzvratio:
- Ide danas jedna tura, da. U njoj će biti svi sposobni za rad.
Raspitala sam se i za one u Ka-Beu. On je pritisnuo dlan na čelo.
- Za to ja već nisam zadužen - rekao je, pa skrenuo pogled u stranu. - Činim ono što mogu.
Nisam ja kriv.
Sva sam se tresla.
- Šta će biti s njim?
On je pribio onaj spisak sebi uz butinu.
- Ako boga znaš, prestani da me daviš. Samo vi lepo vodite računa o sebi i postarajte se
da uđete u taj voz. Rajhu su potrebni radnici, ne invalidi. Nismo mi Crveni krst, znaš!
Puna zebnje išla sam Lagerštraseom kad me je prepao oblak vivaka koji je iznebuha
uzleteo s močvarnog tla, presijavajući se u crnim i srebrnastim tonovima. Onda me je,
najednom, obuzelo uzbuđenje. Možda ćemo uskoro i mi biti slobodni, baš kao ovi vivci.
Uvidela sam tad šta je izazvalo njihov nenadani let: dug pisak lokomotive i prodoran zvižduk
koji su dopirali iz neposredne blizine vrtića. Teretni voz tandrkao je prugom, bljujući paru
kako se približavao rampi pored cigojnerlagera. Iz pravca Ka-Bea dopro je do mene povik:
- Stigao je prazan voz. Prazan voz!
O, Kali Sara! Rolo! Pohitala sam do vrtića i zgrabila Rola iz kreveca, potom odjurila natrag
do bloka, da pokupim stvari. Nije ni bilo mnogo toga da se pokupi. Uzela sam samo Rolovog
medu, s dugmićima umesto očiju, a odlučila sam da ponesem i onu sliku koju mi je Dina bila
dala. Umotala sam to u kabanicu, onu što mi je Stefan nabavio u Kanadi, pa istrčala napolje.
- Došao je voz - povikala sam. - Prazan voz!
 Tata još nije bio pronašao blizance. Sav raspomamljen, razgovarao je sa esesovcem koji je
držao psa. Ovaj je samo odmahivao glavom, pa je tata je otrčao niz ulicu. Onda sam ugledala
esesovca kog smo zvali her Svindelig. On se, kao lud, svađao s Bonigutom.
- Bebe ne dolaze u obzir, kad ti kažem - vikao je Svindelig, mašući spiskovima. - Znaš
pravila, uostalom. Ne mogu deca mlađa od deset. To je moja poslednja!
Potom je glas iz zvučnika nadglasao njihovu raspravu: „Nema razloga za uznemirenost!
Ovo je prvi u nizu transporta radno sposobnih osoba koje prelaze u drugi logor. Poređajte se
u vrstu. Ovo je premeštaj... premeštaj... drugi voz ide sutra.”
Lica puna nade hrlila su ka her Svindeligu, laktajući se i gurajući ne bi li mu prišli što bliže.
On je izgovarao brojeve i imena. Ljudi - sama kost i koža - zabacivali su plećke u jadnom
pokušaju da hodaju što uspravnije.
- Uzmite mene! Jak sam i krepak! Ja mogu da radim!
- Dođavola sve - povikao je Bonigut, nadglasavajući larmu. - Ne možemo sve da vas
povedemo!
Onda sam čula kako prozivaju. Trebalo je da se poređamo u vrstu pored ograde, gde je
već stajao jedan esesovac s vučjakom. Uhvatila sam Fridu za ruku, i nas dve smo potrčale, ali
mama nije htela ni da se pomeri.
- Ne idem ja nikud bez tate! - rekla je.
Teretni voz na rampi odskočio je od šina pa počeo da škljoca; jara se dizala oko
lokomotive. Prva kolona zatvorenika s majušnim zavežljajima ređala se pored kapije. Stražar
sa džinovskom putnom torbom delio je salamu i cigarete onima čija se imena nisu našla na
spiskovima.
- Vi ćete se svojima pridružiti sutra. Iskoristite sad ova dodatna sledovanja - govorili su.
Bilo je tu smeha, plača i dirljivih rastanaka. Jedan starac se zatrčao na elektrifikovanu
ogradu, rešen da sve to okonča, ali ovoga puta struja je bila isključena. Tako je taj stari ležao
tamo i jecao, stežući žicu.
- Gledajte ovo - vikao je stražar, mašući kobasicom. - Odmah stiže bolja hrana za one što
ostaju!
Iznenada se pojavio doktor Mengele. Dvojici dečaka davao je bombone, hladan kao
špricer u svojim uglancanim crnim čizmama i uniformi s mesinganim dugmićima. Dečake sam
prepoznala iz Ka-Bea - bili su to doktorovi miljenici, njih je redovno slao u nabavku. Poput
kakvog blagonaklonog strica, uputio ih je prema kapiji. Razmišljala sam da li bi trebalo da se
raspitam za one kepece, ali nisam se usudila. Bila sam previše zauzeta pokušavajući da
sakrijem Rola.
Onda sam konačno ugledala tatu. Trčao je niz Lagerštrase zalazeći usput u svaku baraku,
dozivajući Tamasa i Palija. Mama mu je potrčala u susret. Nemo sam sve to gledala dok je
strah rastao u ljudima. Sad smo svi stajali poređani uz žicu, i kapija se širom otvorila.
- Mama! Tata! - vrištala je Frida. - Idemoooo!
Dotrčali su brekćući. Tata je jedva uspeo da povrati dah.
- Šta je bilo s Ka-Beom? - rekla sam.
- Kod Ka-Bea stoji jedan stražar - odgovorio je tata dok mu se znoj slivao niz lice.
- Ne možemo bez njih - zajecala je mama. - Samo vi idite. Sutra ima drugi voz...
Tata je lagano odmahivao glavom. Zatim sam videla i više od tog znoja što mu se slivao
niz lice. Videla sam poraz u svakoj bori na njegovom licu.
 - A kad to, Rozo? Kad konjima porastu rogovi?
Gledala sam čas u tatu, čas u mamu. On je nežno obgrlio mamu oko ramena. Ona ga je
gledala očiju punih suza.
- Ako ne odemo sada, mama, nećemo otići nikad. Nikakvih vozova sutra neće biti.
 Allez! Hup!17

Psi su lajali. Stražari vikali. Pištaljke svirale. S jedne strane bio je zid koji su činili kapi, poređani
duž jarka između dva bodljikavom žicom opasana logora.
- Hodaj! Hodaj! - uzvikivali su oni. - Hodaj!
- Daj mi svoj zavežljaj - rekla je Frida. - Dovoljno ti je što moraš Rola da nosiš.
Najednom smo se kretali napred, prema kapiji, a tela su nam bila tako gusto zbijena da
nismo morali ni prstom da mrdnemo - matica nas je nosila napred. S one strane kapije čekao
je voz, dim je iz lokomotive kuljao u nebo, u titrav vazduh; iza lokomotive protezala se
dugačka kompozicija stočnih vagona. Tata se nekako ugurao u red ispred nas. Stezao je
mamu za ruku kao da se plaši da će ona potrčati nazad. Ja sam netremice gledala u kapiju
dok se lagano otvarala. Rođenim očima nisam mogla da verujem. Kroz nekoliko trenutaka
proći ću kroz nju posle više od godinu dana! Sklopila sam oči i pomolila se Kali Sari. Molim ti
se, samo da Rolo ne zaplače.
Bila sam već gotovo stigla do kapije. Srce mi je naglo poskočilo. Krajičkom oka videla sam
kako se Florika i Fonso provlače kroz kapiju, telima zaklanjajući Franka, da bi se potom
pojavili s one strane, u gomili ljudi koja je žurila ka vozu. Nisam ih krivila. Svako je morao da
se bori za sebe, i ja bih na njihovom mestu tako postupila. Rola sam bila tako čvrsto stegla uz
sebe da je u jednom trenutku zaplakao.
- Rekao sam: ne mogu bebe! - prodrao se stražar. - Razumete li vi to! Samo radno
sposobni zatvorenici!
Gurali su i spreda i otpozadi. Sa svih strana su me tukli laktovima i stiskali.
- Samo ovo jedno - preklinjala sam, dok su mi suze užasa udarale na oči. - Ich kann
arbeiten! Ja mogu da radim i sa bebom - preklinjala sam. - Molim vas!
Nastupio je trenutak lude nade, dok je stražar zastao da se počeše po glavi, a onda me je,
iznenada, jedan kapo dohvatio za nadlaktice i izvukao me iz kolone. Noge su me izdale. Pala
sam na zemlju, izvrnuvši se u stranu, tako da ne zgnječim Rola. Osetila sam kad me je
čizmom šutnuo u stomak, ali sam i dalje čvrsto držala Rola u naručju, rukama mu pokrivajući
glavu, dok su čizme i klompe gazile po meni, trčeći ka otvorenoj kapiji. Više puta pokušala
sam da ustanem, ali sam opet padala, pridižući se ponovo nekako na kolena, samo da bi me
opet oborili na tlo.
- Frida! Frida! Moje dozivanje sad se već pretvorilo u urlike. Divlji krici razlegali su se iz
moga grla. Usta su mi bila puna krvi. Zagrcnula sam se, otpljunula, boreći se za vazduh,
hvatajući se ljudima za odeću dok su nadirali pored mene.
- Molim vas, neka mi neko pomogne! Tata! Tata!
Onda sam osetila cimanje, neko je pokušavao da mi istrgne bebu iz ruku.
- Ne! Ne! Ne oduzimajte mi dete!
 - Lili! Pusti ga. Izgaziće ga nasmrt!
Bila je to Frida, pružala je ruke ka meni, tražila da joj dam Rola.
- Daj ga meni. Poslaću tatu po tebe. Pusti mi sad Rola!
Netremice sam gledala u Fridino lice dok je stisak mojih prstiju lagano popuštao. Nisam
imala izbora. Bilo je: ili on ili ja. Ništa nisam videla od suza dok sam lagano puštala Rola, prsti
su mi se raširili, prazne šake još neki trenutak stiskale su vazduh. Izvrnula sam se onda na
trbuh i pokrila šakama glavu, dok su me noge u klompama gazile po vratu.
Čula sam kako Frida viče:
- Tata, tata, Lili je pala! Tataaaa!
Onda sam začula i tatin glas, koji je nadjačao pisak lokomotive:
- Neka neko pomogne mojoj kćeri! Ne zatvarajte tu kapiju! Neka nam neko pomogne! Lili!
Lili! Liliii!
Onda sam osetila kako me neko čizmama šutira. I grube ruke oko zglobova na rukama i
nogama. Onda su me bacili uvis. Lebdela sam u vazduhu. Potom sam pala i počela da se
kotrljam. Naniže, naniže, opet, pa opet, i dok sam tako padala, videla sam kako se tamna
zemlja uzdiže oko mene. Kako mi se diže poviše glave.

Kad sam otvorila oči, ništa nisam videla. U glavi mi je sve bilo belo - ropac. Negde u daljini,
daleko, daleko, neko je vikao: Einsteigen! Einsteigen! Ukrcavajte se! Ukrcavajte se! Te reči
odjekivale su mi u glavi. Biće, znači, da ih još nisu sve potovarili u vozove, pomislila sam.
Sigurno ležim u jednom od onih jarkova oko logora. Ti jarkovi zimi su bili puni vode, a toga
dana videla sam zid od gole zemlje kako se strmo uzdiže nada mnom.
Gde su sad svi? Gde li je moj Kolo? Na obrazima sam osetila suze, vrele, vlažne suze. Hoće li
se iko vratiti po mene? Najednom me je obuzeo strah, gušila sam se od užasa. Kako će me
pronaći ovde, ko će senati da ležim ovde na ovoj zemlji? Pokušala sam da pomerim noge, ali
one, jednostavno, nisu htele da se pokrenu. Pokušala sam da viknem, ali grlo mi je bilo suvo
kao barut, a usta puna zemlje. Bila sam žedna - tako žedna da ne bih mogla ni reč da
prozborim. Pokušala sam da vrisnem, ali zvuka nije bilo.
Čula sam kako se kapija logora zatvara sa zveketom, a potom i oštar zvuk nalik grebanju,
dok su se zatvarala vrata teretnih vagona. Psi su opet lajali. Ljudi su uzvikivali imena. Doziva li
iko mene? Nešto mi se bilo dogodilo s nogama. Nisu me bolele, ali nisam mogla ni da ih
osetim. Čula sam plač, jecaje, čula sam kako neko ustaje, neko pada, potom se začuo žalostiv
samotan pisak lokomotive, i voz je krenuo.

Sad pada mrak. Sasvim sam sama. Oko mene vlada mir, mada još, kao kroz maglu, mogu da
čujem zvuke logorskog života. Bol u glavi mi je malo minuo, ali mi je zato sve hladnije, a s
tom hladnoćom kroz telo mi se širi i neka utrnulost. Da li se tako osećala Lavuta dok je ležala
sama u šumi pošto ju je beng udario svojom močugom? Ta priča jeste imala srećan kraj, ali on
nije bio srećan za jadnu Lavutu...
 Kad mi je već misao odlutala ka Lavuti, načas su me zagrejali čarobni tonovi tatine violine.
Iz tih žica izbijaju zvuci nekih srećnijih vremena - prodorna jeka cirkuskih zvončića, klokotanje
samovara u našem vardu sa zasvođenim krovom, pucanje biča. „Svi ovamo! Svi ovamo!
Dobro došli u Cirkus Petalo, najbolji cirkus na planeti Zemlji!” I opet osećam miris šminke,
kože, piljevine i vatre. Nalazim se u crvenom ambaru. Osećam miris hoči-vičija koji crvrči na
vatri od suvog granja. U Maksovom sam zagrljaju. On mi ljubi očne kapke. Ja se smejem. May
kali i muri may gugli avela. Što je bobica tamnija, to je voćka slađa.
Sad sam već hladnija od snega. Hladnija od leda. Misli mi se usporavaju, kao čigra kad
gubi zamah. Dolaze i odlaze kao pramenovi dima. Volela bih da sam opet mala devojčica, da
vežbam na trapezu s mamom ili da sedim nepomično, kao skulptura, dok mi ona plete venčić
od belog vresa u kosi. Volela bih da jašem Belu Munju s tatom i učim kako da padnem a
pritom ne slomim vrat. Volela bih da sam stigla da kažem Fridi koje pesme da peva Rolu.
Volela bih da sam joj rekla Rolovo tajno ime. Volela bih da mogu Maksu da kažem da ga još
volim, mada nam nije bilo suđeno...
Tama me preplavljuje kao ledena plima. Lebdim iznad sebe same. Vidim svoje slomljeno
telo kako leži, razglavljeno, u jarku, glava mi zabačena, noge iskrivljene onako kako se noge
inače ne savijaju, oči zatvorene spram bleska umirućeg sunca. Tako sam mršava da jedva
mogu i da poverujem da sam to ja, da ležim tu, sama, u tom jarku. Dižem se sve više i više
iznad logora. Kod rampe nema nikoga. Voz je otišao.
Sad sam visoko gore u cirkuskoj šatri, na platformi dvadeset metara iznad arene, i
spremam se da se bacim u tamni ambis. Držim se za trapez obema rukama. Čujem bubnjeve.
I cimbala. Znam da ne smem da gledam dole. Prošla sam ja obuku. Ali ne plašim se. Sad me
ništa ne boli. Nema više bola. Čekam da mi doviknu da je bezbedno, da mogu da skočim.
Allez! Hup! Bacam se u tamu. Stiže nam Lili Petalo. Kraljica trapeza.
ČETVRTI DEO

KAD KLOVN PLAĆE

 Prevaspitavanje

Do avgusta smo u borbi izgubili tri hiljade dečaka vojnika, i plodne normandijske livade
postale su groblja. Onda smo, u septembru, bili opkoljeni nedaleko od Faleskog džepa, gde
smo se borili kako bismo zaštitili odstupnicu za naše trupe u povlačenju, i tad sam zarobljen -
na tridesetak kilometara južno od Kana.
Poslati smo u zatvorsku jedinicu nedaleko od obale, a odande dalje, u drugi logor, u
Atišiju, takođe u Francuskoj, s tim što su tim mestom upravljali Amerikanci. Tamo je bilo na
hiljade nemačkih dečaka, školaraca zapravo, uzrasta od dvanaest do devetnaest godina, koji
su, u svrhu denacifikacije, bili svesno odvojeni od starijih drugova. Upravo tu smo, aprila 1945,
i čuli da je rat završen. Teško nam je bilo da poverujemo da je Nemačka u tom ratu poražena.
Tek postepeno smo se mirili s tim da je Hitler stvarno mrtav a Nemačka sada okupirana
zemlja.
Mnogi momci isprva nisu mogli da poveruju da nas je Hitler lagao. Oni su znali samo za taj
sistem, i ni za jedan drugi, za sistem koji nam je trovao um, i zato su sumnjičavo zurili u mene
kad sam rekao da je moj otac od početka mrzeo Hitlera. Nisu mi verovali. Ja to pokušavam
da se dodvorim našim učiteljima, tako su mi govorili. S druge strane, ja sam se loše osećao u
takvom položaju, obeležen kao neko koje u bilo kakvoj vezi sa SS-om, budući da sam ipak
tamo regrutovan, a ne došao od svoje volje.
Za vreme tog programa prevaspitavanja neprestano su nam postavljali pitanje zašto smo
se uopšte priključili Hitlerjugendu? Zašto smo sami sebe izlagali takvom zlostavljanju?
Nemoguće je bilo objasniti nekome ko nije proživeo to vreme kakav je to bio strah, kakva
prisila, kakva indoktrinacija, ali, isto tako, i kakvo je to bilo uzbuđenje i obnovljena nada, i taj
opojan osećaj da pripadamo nečemu moćnom i novom. Nama su trebali, ili su nam bar tako
govorili oni koji su nas lišili slobode, dopunski časovi iz slobodne demokratije. Naravno, i
dalje je bilo momaka koji nisu prihvatali ono što su im govorili nastavnici, koji su odbijali da
poveruju da smo godinama bili držani u takvoj zabludi, oni koji su i dalje iskazivali divljenje
Fireru i nacionalsocijalizmu. U stvari, svima nam je bilo teško dok smo se upinjali da se
pomirimo s tim da smo verovali u nešto što je bilo tako naopako. Ali posle nekog vremena
počeli smo otvoreno da govorimo o Hitleru i sve više nas se osećalo obmanutim, posebno
kad smo saznali da naš vođa nije umro na čelu vojske, već da je odabrao kukavički izlaz i -
digao ruku na sebe.
To vreme je bilo zbunjujuće. Mene su mnogo mučili događaji koji su se odigrali u
Normandiji. Slabo sam spavao. Prizori s bojnog polja proganjali su me u snovima - fijuk
granata, krici umirućih, zadah krvi. Imao sam utisak da sam lično prisustvo najstravičnijim
prizorima koje ljudsko oko može videti. Takav pokolj utiče na svaki damar u čovekovom telu.
I ostavlja trajan pečat u njegovoj svesti.
Nisu nas mučili. Bilo nam je dopušteno da pišemo svojima, mada nikada nikakav odgovor
nije stizao, kao što nam je bilo dozvoljeno da prisustvujemo časovima iz predmeta kojih smo
bili primorani da se odreknemo pod nacističkim režimom. Bilo kako bilo, ja sam žudeo da
ponovo vidim svoje. Čeznuo sam da sednem sa ocem i razgovaram s njim o svemu onome
što me je dovodilo u nedoumicu i mučilo me. Onda smo, septembra 1945, pušteni na
slobodu. Kući sam se vratio s drugim vojnicima, koji su kao ja, u iznošenoj košulji putovali
svim raspoloživim sredstvima i na sve načine - pešice, zaprežnim kolima i, samo ponekad,
kamionom, kad neko stane da te poveze.
Konačno sam stigao i u razorene berlinske ulice.
Nisam mogao rođenim očima da verujem. Od Aleksanderplaca nije bilo ostalo ništa.
Parizer plac bio je u razvalinama, čuveni hotel Adlon potpuno razoren, dok je od stražarnica
kod Brandenburške kapije bila ostala samo gomila kamenja. Tenkovi su bili razbacani po
izlokanim pločnicima nalik ostavljenim leševima, a posvuda se širio bolestan vonj truleži i
smrti. Nigde više nisi mogao da vidiš zastave sa svastikama i propagandne plakate. Svuda je
bilo samo natpisa: Čuvaj se mina i Otpada fasada. Onako izgubljen, jedva sam našao put kući.
Većina poznatih gradskih obeležja i uličnih znakova nestala je u gomili šuta, ali ja sam najzad
ipak nekako pronašao našu kuću, koja je i dalje, nekim čudom, stajala u razorenoj ulici. Grad
sravnjen sa zemljom trebalo je valjda da me pripremi za ono što me je čekalo kod kuće. Ali
ipak nije.
Vest da mi je otac poginuo saopštila mi je tetka Ida. Stradao je u bolnici Karite, poslednje
nedelje rata, a ubila ga je ruska ručna bomba ubačena kroz prozor u toku operativnog
zahvata nad povređenim detetom, dok je u dvorištu bolnice besnela borba. Smrt je došla
neosetno, tako mi je rekla tetka Ida, dok su joj se suze slivale niz sparušene obraze, i lekarima
i pacijentu. Tako je, dakle, okončan život mog voljenog fatija, predanog lekara i čoveka koji je
do poslednjeg daha ostao Hitlerov protivnik.
Majka se nikad nije oporavila. Ionako krhkoga duha, oduzela je sebi život nekoliko godina
posle rata. Život bez fatija za nju je bio, jednostavno, nesnosan. Tako je za nju Drugi svetski
rat, kako će naknadno biti nazvan, dovršio ono što je Prvi svetski rat započeo. Tek još jedan
siroti život među milionima života uništenih sukobom.
 Žene među ruševinama

U prazninu koja je ostala posle fatijeve smrti tetka Ida je ušla nesalomivog duha, kakva je i
bila, baveći se sledovanjima, koja su opet polako počela da dolaze do nas, zahvaljujući
okupacionim snagama. Išla je na seoska gazdinstva i trampila kristal i porcelan za hranu, ili bi
prodavala svoj nakit na crnom tržištu na Aleksanderplacu. Odande bi se vraćala iznurena, sva
prljava i čađava, ali zato u pobedničkom raspoloženju, donoseći komad mesa čije je poreklo
bilo nemoguće utvrditi. „Ne pitaj”, rekla bi Erika kao da će se svaki čas ispovraćati. „Bar
nismo kao one sirote duše što žive po podrumima bez vode i struje.” Erika je umela da se
postidi, i da se to na njoj vidi. Radila je kao čistačica u kući koju su bili zauzeli neki američki
oficiri. Pričala mi je kako ju je jedan vojnik pitao da li bi izašla s njim u džez klub, ali ga je ona
odbila - „do daljeg”!
Tetka Ida više nikako nije izgovarala Hitlerovo ime, i stisnutih usana prošla bi pored
slogana ispisanih krvavocrvenom farbom po trošnim zidovima: HITLER MASOVNI UBICA!
FIRERE, HVALA TI!
Bio je to čudan fenomen, zaista, kako su sad svi tvrdili da su oduvek bili protiv Hitlera.
Sećam se kad je Erika pričala da joj ni dan-danas nije jasno kako je on uopšte uspeo da
postane kancelar, budući da, po svemu sudeći, niko za njega nije ni glasao. „Bogu hvala te
nikad više nećemo morati da govorimo hajl Hitler”, uzvikivala bi frau Šnek, naša nekadašnja
nadzornica četvrti, dok bi s praznim cegerom u ruci grabila ulicom punom zgrada bez
krovova. Ni her Miler, naš stari baštovan, nije bio, ispostaviće se, partijski opredeljen. On se
jednostavno pojavio jednoga dana u svom poznatom baštovanskom kombinezonu i počeo
da kopa po povrtnjaku, kao da nas nikad nije ni napuštao. Mora biti da sam se vidno
iznenadio.
- Neue Besen kehren gut, aber der Alte kennt die Ecken - promrmljao je on blago
pocrvenevši. Nove metle dobro čiste, ali stara zna svaki ćošak.
Bar je Rudi bio zadovoljan. Njemu je nedostajao njegov prijatelj, her Miler. Naišao sam na
svog brata jednog dana u jesen 1945, dok je pomagao her Mileru da raščisti baštensku šupu.
Usled nedostatka nastavničkog kadra, Rudi i Grethen još nisu mogli da pođu u školu, a Rudiju
je već bilo dosadilo da prikuplja čelične šlemove koje će kasnije nositi na pretapanje, da bi od
njih potom pravili šerpe. Her Miler je bio zapalio vatricu u voćnjaku, i dok sam stajao i gledao
plamenove, pravio sam se da ne primećujem cirkularna pisma Nacističke partije koja je on
žurno bacao na lomaču, zajedno s Hitlerovim portretom u crvenom vosku. Gledali smo kako
se vosak topi; Hitlerovo lice prvo se razvuklo u jezivu grimasu, a potom iščezlo.
 - Das dreckigen Hund! Das schmutzige Schvuein! - režao je her Miler gladeći brkove, koji su
ličili na guvernal Rudijevog bicikla. Taj štrokavi pas! Ta prljava svinja!
Samo jednom sam se usudio da odem do Fridrihštrasea i pogledam na šta liče razvaline
Vintergartena. Razbijena ogledala. Popucale pločice. Zamršeni električni kablovi. Teško je
bilo reći šta je napred, šta pozadi, a naročito gde je nekad bio ulaz za izvođače. Stajao sam i,
sav rastresen, posmatrao tu planinu od šuta, a oči su mi se punile suzama i, naposletku,
sklopile pod bremenom uspomena.
Vunderzebra vama na usluzi... vama na usluzi... vama na usluzi.
Ne. Pojma nemamo kuda su otišli...
Božić je došao i prošao - čudno je kad čovek zapravo i nema šta da slavi, a ne možeš ni
kolač da napraviš jer brašno košta 300 maraka kilogram, potom je stigla i Nova godina, koju
takođe nismo slavili. Svi su izgledali pokislo i slomljeno. Mnogo briga nas je morilo tih meseci.
Boreći se za opstanak u razorenom gradu, pokušavali smo nekako i da izađemo na kraj s
nezapamćenim zverstvima koja su - saznali smo to ubrzo - činjena u logorima smrti. Teško da
je bilo čoveka koji dotle već nije pogledao obavezan film - Die Todesmuhlen, Mlin smrti, sa
zastrašujućim snimcima tela nalik na skelete i ispošćenih preživelih u prugastim odelima, kao
i jadnim gomilama njihove lične imovine: odeće, cipela, igračaka, burmi. Bilo je među nama
onih koji su tvrdili da nikad do tada nisu bili čuli za te logore. Ostali pak uglavnom i dalje nisu
verovali da su ti logori stvarno postojali. A mene su progonile slike onog jadnog sveta koji
sam video na stanici Grunevald, onoga dana kad sam u crvenom ambaru bio sa Lili. Tada sam
bio još školarac, ali može li se i meni ipak prebaciti što sam na te prizore samo skrenuo
pogled u stranu? Mnogo sam se preispitivao. I izgubio sve iluzije. U to vreme sam neprestano
mislio na fatija i na to kako je hrabro odbijao da se učlani u Nacističku partiju, te kako je umro
kao što je živeo, spašavajući ljudski život. O, kako mi je nedostajao otac! Kako sam čeznuo da
razgovaram s njim.
Proleće je uvek dobrodošlo, čak i u gradu punom neeksplodiranih bombi, a ovo proleće
donelo je neki novi polet, bar vazda jedrim duhovima kakva je bila tetka Ida.
- Čudo jedno kako priroda tako brzo ovlada svime - bodro je konstatovala moja tetka
jednoga dana, dok smo tirgartenskim stazama izrovašenim od bombi šetali Senku. Otkako je
Zigfrid uginuo, ona je zavolela to psetance, i volela ga je sad kao ja.
- Pogledaj samo kako se ovo drveće, iako je oštećeno, bori da se razlista - to ti je dašak
nade usred cele ove propasti.
Ja sam danima već ponavljao da ne mogu ni da zamislim da će taj neopisivi haos ikad biti
raščišćen, uprkos grupama Trimerfrauen, žena zaduženih za raščišćavanje, koje su po
naređenju okupacionih snaga sklanjale šut s gradskih ulica.
- A oseti, ipak, kako miriše! - govorila je moja nepobediva tetka. - Alles neu macht der Mai.
U maju sve postaje novo. I vid’ sad ovo - dodala je, pokazujući na plakat nalepljen na trup
izgorelog tenka. - Berlinska filharmonija izvodi Hajdnova Četiri godišnja doba u katedrali.
 Gosti

Bilo je to naredne godine, jednog nedeljnog popodneva. Da, bio je to jedan od onih ledenih
martovskih dana kad oštra kišica pada sa olovnosivog neba - dan skrojen tako da svakoga
učini poitištenim, čak i one što ne moraju da sede i drhte u kući bez prozorskih stakala.
Fatijeva radna soba gledala je na dvorište ispred kuće, a ja sam sedeo za njegovim radnim
stolom, pored tanušne vatrice u kaminu, pokušavajući da uradim domaći zadatak iz hernije.
Prisvojio sam fatijevu radnu sobu otkako sam se vratio iz Francuske i sad sam provodio
mnogo vremena u njoj, okružen njegovim dragocenim tekstovima iz medicine. Nekako sam
mu se tako osećao bližim, a osim toga - želeo sam nečim da se uposlim. Učenje mi je
pomagalo da svoje demone držim na pristojnoj udaljenosti.
U to vreme već sam se bio upisao u školu, smeštenu u ono nešto malo zgrada preteklih
sa druge strane strane Tirgartena. Svrstali su me među one za denacifikaciju; bio sam, dakle,
jedan od onih na koje se odnosila saveznička „amnestija za mlade”, i sad sam ulagao velik
napor ne bih li nadoknadio izgubljeno, zajedno s mnogim drugim bivšim vojnicima koji su se
spremali da se upišu na fakultet. Ostatak porodice bio je otišao na misu u malu, nedugo pre
toga otvorenu katoličku crkvu - ali kako ja nešto tih dana nisam bio sklon samoj zamisli da
odlazim i tamo i dosađujem Bogu, ostao sam kod kuće uz izgovor da osećam kako me hvata
prehlada.
Dvorište ispred naše kuće bilo je opet puno šuta. Nekoliko noći ranije, kuća do naše, od
koje već dve godine stoji samo izgorela fasada, srušila se pravo na našu stazicu, pri čemu je
jedan dimnjak nekim čudom našao put do naše primaće sobe! Pošto prethodnih dana nismo
koristili zadnja vrata, iznenadio sam se kad sam ugledao ženu u prašnjavoj crvenoj suknji
kako, pazeći gde staje, prolazi kroz ostatke vrata, s dečačićem u naručju.
Srce mi je ubrzano tuklo. Iznenada sam se setio i poput penušave tečnosti prelavila me je
sreća. Istrčao sam u hodnik, otvorivši vrata još pre nego što sam čuo kucanje.
- Lili!
Nisam mogao da sakrijem razočaranje, ali nisam ni morao. Ta neznanka bila je previše
nervozna da bi primetila koliko sam zbunjen. Naknadno sam uvideo koliko je hrabrosti
morala da prikupi da bi došla ovamo. Stezala je u ruci plan grada, a ja sam bio istinski
zadivljen kako je uopšte našla put do moje kuće, s obzirom na to da su planovi i dalje bili
porilično neupotrebljivi budući da su glavne ulice i dalje bile zakrčene planinama šuta. Istog
časa primetio sam da devojka zapravo nimalo ne liči na Lili. Imala je više okruglo, meko lice,
krupne oči i tamnu, kovrdžavu kosu, čudnovato prošaranu sedinom za nekog tako mladog.
Sećam se kako mi je Lili svojevremeno pričala da Frida više liči na njihovu mamu dok je ona,
Lili, više na oca, s ravnim nosem i kosom nalik konjskoj grivi. Nagonski sam znao ko je ta
devojka, a osim toga, to dete koje je gledalo u mene s palcem u ustima i očima nalik
kupinama bilo je slika i prilika Lili, mada je malome koža bila bleđa, a kosa ne toliko tamna.
Zurio sam i zurio u njega dok su mi suze navirale na oči i stezale mi grlo. Onda sam čuo Lilin
glas u glavi. Što je bobica tamnija, to je voćka slađa.
Šesto čulo. Tako bi to Lili nazvala, onako kako je samo ona znala. Reči su bile izlišne. Znao
sam zašto je Frida došla.
Jesam li u tom trenutku, i još ranije, već znao da Lili više nije među živima - kao neki junak
iz bajke koji ima moć da predoseti smrt voljenog bića? Uveren sam da bi Šon ili Čakano to
znali, a opet, biće da sam u tim trenucima boravio u Francuskoj, sa svojim pukom, sa svih
strana okružen drugom vrstom smrti. Drugom vrstom mržnje. Uostalom, pravi život ne liči
na bajke. Pothranjivao sam nadu da ću jednoga dana videti Lili ponovo. Sad sam konačno
spoznao kako to izgleda. Kad umre svaka nada.
Uveo sam Fridu u radnu sobu i zatvorio vrata. Ne. Nije htela da sedne. Činilo se da joj
neprijatno, stalno je nameštala suknju, pogled joj je bludeo po sobi, ali je onda dete razbilo tu
napetost koja je zavladala među nama.
Dečak se zvao Rolo, tako mi je rekla. Lili je odabrala to ime. Mali je imao tri i po godine.
Bio je okretan kao divojarac, peo se na sanduk sa ugljem pa balansirajući prelazio preko
njega, stupajući majušnim, gipkim stopalima, i padao, pa opet ustajao, a da ne bi ni jeknuo.
Onda je skočio na fotelju, popeo se na rukonaslon, dohvatio se za ivicu mog radnog stola pa
se popeo na njega.
- Igra se tako po ceo dan - rekla je ona dubokim tamnim glasom, s onim prepoznatljivim
romskim „r”. - Kad navrši pet godina, počeće da vežba na šipci. Rođen je za to. Baš kao i ja i
Lili.
Opustila se dok je govorila o Rolu, i stajali smo tako neko vreme i ćutali, s detetom kao
sponom koja nas prećutno povezuje. Onda je, iznenada, Frida počela da govori brzo, pri
čemu su njene crne oči tek povremeno pogledale u moje; nasmešila bi mi se, kao da se
izvinjava, kad bi joj se od kašlja zgrčile grudi. Uhvatila je taj kašalj još u logoru, rekla je, i
nikako da ga se otrese.
Frida je govorila i govorila. A ja sam slušao, preplavljen osećanjima. Slušao sam i ništa
nisam govorio. Kad je završila, u sobi je vladala mrtva tišina. Nekako, recima tu nije bilo
mesta. Nije imalo šta da se kaže.
Posle sedamnaest meseci provedenih u Aušvicu, Petalovi su prebačeni u drugi logor,
Ravensbruk, i, jeste, Frida je bila sigurna da je Lili mrtva. Ona, Frida, spasla je Rola da ga ne
pregazi rulja koja je trčala ka vozu, ali Lili nisu uspeli da spasu. Čak ni tati to nije pošlo za
rukom. Nošeni bujicom ljudskih tela, nagurani su u vagone kao životinje, nemajući nikakve
izglede da se vrate nazad po nekog svog, jer na putu su im se bili isprečili esesovci sa psima i
bičevima. Frida se provukla pored stražara noseći Rola, dok se tata vratio nazad da pomogne
Lili, ali kapija logora već je bila zatvorena. Onda je tata gledao kroz žicu kako bacaju njeno
telo u jarak, kao da se ratosiljaju pseta. Vrata stočnih kamiona su se zatvorila. Svi su se ukrcali
i krenuli na put, to jest ono što je ostalo od Cirkusa Petalo. Svi izuzev Lili i dva patuljka.
- Svi smo plakali i plakali - rekla je Frida - celu tu noć smo preplakali. Plakali smo i naricali
dok nam nije ponestalo suza.
 Nekoliko nedelja kasnije saznali su šta se dogodilo te noći, kad su oni prevezeni u drugi
logor. Elizabet i Hili, dve Sinte koje su radile u upravi logora Birkenau, stigle su u Ravensbrik
zajedno sa ostalima prebačenim iz glavnog kampa u Aušvicu. Iste noći kad je otišao Fridin
voz, stari, bolesni i deca, oni, dakle, koji nisu mogli da rade - odvezeni su kamionima i
pogušeni u gasnim komorama iza onog brezika. Tako je završilo tri hiljade onih koji su ostali u
porodičnom logoru. Pošto su prethodno dobili salamu i cigarete. I pošto su mahali za vozom
kroz ogradu od bodljikave žice. „Do sutra”, vikali su oni. „Do sutra!” A nebo nad logorom
ispunio je miris zapaljenog ljudskog mesa.
Pošto mi je trebalo vazduha, izašao sam da donesem ugalj, ostavivši Fridu i Rola same u
radnoj sobi. Kad sam se vratio, učinilo mi se da su ta vrata što su se nakratko među nama bila
otvorila opet zatvorena. Kleknuo sam pored kamina, pokušavajući da prodžaram vatru, i dok
sam joj tako bio okrenut leđima, Frida je ponovo počela da priča. Tamni oblaci su se
raščišćavali, sunce se s mukom probijalo kroz prljave prozore radne sobe. Dok je ona
govorila, a dečačić svirao, senka fatijevog radnog stola lagano je prekrivala persijski čilim i
počela već da se uspinje uza zid.
Prvi put je porodica bila razdvojena u Ravensbruku, jer tu su muškarce zatvorili u
zaseban, muški logor, dok su žene ostale s druge strane zida, gde je Fridina i Lilina mama i
umrla, u zimu 1944. Polako je kopnila, rekla je Frida. Umrla je od iscrpljenosti, hladnoće i
tuberkuloze, ali najviše od tuge za Lili. Tata bi mogao da je uteši, kazala je još Frida, ali tata je
bio u muškom logoru i radio u stovarištu građevinskog materijala pošto su ga prethodno
sterilisali, kao i sve ostale muškarce. Tu su Petalovi proveli punih pet meseci, sve dok jednoga
dana nisu došli vagoni, kojima su prebačeni u Zaksenhauzen, drugi logor severno od Berlina.
Onda je, jedne noći sredinom aprila, navrat-nanos izvršena evakuacija, jer su do uprave
logora stizali izveštaji o napredovanju Crvene armije. Hiljade logoraša poterane su na
prinudni marš ka severoistoku, bez hrane, neki i bez cipela - a prelazilo se i po trideset i više
kilometara dnevno. Svi koji zaostanu dobili bi metak.
Onda su se, jednoga jutra, probudili i shvatili da straže - nema. Stražari su pobegli u
okolne šume, ponevši oružje i povevši vučjake sa sobom. Logoraši su se krili među drvećem i
žbunjem. Nisu znali šta da očekuju, a onda su se pojavili neki vojnici i rekli im: „Slobodni ste.
Rat je završen!”
 Lilin portret

Sa Fridom i Rolom viđao sam se svakodnevno, i tako gotovo nedelju dana. Više mi nije
dolazila u kuću, ali dok smo se šetali Tirgartenom, među sprženim i obogaljenim drvećem,
pričala mi je o svojim planovima za budućnost. Ona i njeni su se povezali s jednim romskim
cirkusom iz Brandenburga koji se za vreme rata krio, a sad je opet na putu. Taj cirkus je imao
razne tačke, ali nije imao životinje, tako su rekli tati, pa ako stari Petalo može da nađe neko
grlo, rado će ih primiti u svoj cirkus. Tako se tata bacio na razmišljanje.
Među berlinskim kasapima tih dana kružila je priča da su u ratu mnogi konji ostali bez
gospodara te su sad prepušteni sami sebi, lutaju. I vojni i seoski konji. Tata je, takođe, čuo da
mesari hvataju te konje i prodaju ih, a da ovi završavaju na klanici. To je tatu podstaklo na
ideju da kupi neke od tih konja za cirkus. Oni u najjadnijem stanju moći će da se nabave po
najmanjoj ceni, i zaista je bilo čudo jedno koliko si konjetine mogao da nabaviš za nekoliko
večeri dobre zabave.
Poslednjeg dana kad sam video Fridu znao sam da je došla da se oprostimo. Prethodnog
dana nije imala mira, neprestano je pričalo o tome kako drveće lista. Stari Petalo je te nedelje
kupio desetak konja i kad je granulo proleće, cirkus se zaputio na sever, prema Sverinu. Od
nekog radnika koga je upoznao u gostionici tata je slušao o dvojici kepeca - klovnova koji su
jahali neosedlane ponije. Čoveku, istina, pojedinosti nisu bile poznate, ali je odnekud
naslućivao da bi to mogli biti blizanci. Frida je upozoravala tatu da se ne nada previše.
Otkako je mama umrla, on više nije bio tako jak u glavi kao što je nekad bio.
Nedelju dana sam se tako šetao i razgovarao s Fridom. Nismo pričali samo o logoru smrti,
mada je njoj to stalno bilo na pameti, već sam mnogo toga saznao i o Lili i o njihovom
zajedničkom životu. Imao sam utisak da je Fridi potrebno da razgovara s nekim o tome i bilo
mi je drago što mogu da je slušam, a dok smo tako pričali, ja sam gledao svog sinčića kako
trči za zečevima i vevericama po Tirgartenu. O njegovoj budućnosti nikada nismo razgovarali.
Prećutno smo se sporazumeli oko toga da će Rolo ostati s cirkusom.
- Naše pleme ima jednu izreku - rekla je Frida onog prepodneva kad smo se sastali
poslednji put. - Ne možeš sedeti na dve stolice.
Rekao sam joj da sam tu poslovicu već ranije čuo.
- To znači da možeš da vodiš samo jedan život - objasnila je ona.
Rekao sam joj da znam šta to znači. - Gadža sa gadžom. Romi sa Romima - rekao sam. -
Čuo sam to već od Lili.
Frida je odmahnula glavom.
 - Lili je oduvek bila na svoju ruku - rekla je i tužno mi se nasmešila. - Obećala sam Lili, dok
smo bile u logoru, da ću, ako uspem da se izvučem, gajiti Rola kao da je moj rođeni sin. I meni
i tati on je sve, sada kad Lili i mame više nema.
Klimnuo sam glavom. Bila je u pravu, naravno. Ja sam već bio upisao medicinu. Šta bih
radio sam s malim detetom u Berlinu sravnjenom sa zemljom? Pogledom sam pratio Rola,
koji je trčkarao na svojim dežmekastim nožicama, penjući se na panjeve, padajući pa se opet
istrajno verući uz njih.
- Rolo će biti zvezda - rekla je Frida, a glas ju je izdao negde na pola puta između osmeha i
jecaja. - Upamti šta sam ti rekla. Jednoga dana čitaćeš njegovo ime sa svetlećih reklama.
Klimnuo sam glavom, gutajući suze. Znao sam da je kucnuo čas. Onda je Frida izvadila
neki paketić, umotan u novinsku hartiju.
- Ovo je Lilin zavežljaj, koji sam ja ponela umesto nje... onoga dana... onda kad sam je
poslednji put videla. Samo, nemoj sada da ga otvaraš. Sačekaj da ja odem.
Srce je htelo da mi prepukne. Gledao sam kako Frida uzima Rola u ruke pa ga diže da ga
nosi na krkače. Mali je cičao od oduševljenja, a ja sam se propeo na prste da ga poljubim u
čelo. Onda sam poljubio u čelo i Fridu.
Gledao sam za njom dok se probijala kroz ruševine Tirgartena. Pre nego što će se izgubiti
u daljini, ta hrabra devojka, tako slična, a opet i tako drugačija od moje Lili, okrenula se i
mahnula mi. Uzvratio sam i njoj i svom rođenom sinu, kog je ona nosila na krkače. Godine i
godine će proći pre nego što Rola budem ponovo video.
Drhtavim rukama otvorio sam paket. Unutra se nalazio crni trougao od grubog sukna sa
otisnutim slovom Z, zatim upleten uvojak kose - pola smeđe, pola crne. I Lilin portret.
Na slici je nosila nebeskolavu maramu protkanu srebrnim nitima. Lice joj je bilo mršavije
nego što sam ga upamtio, a ispod očiju je imala tamne kolobare, tamo gde je nekada njena
tamna put blistala purpurnomrkim sjajem. Celo telo mi se treslo. Okretao sam taj portret u
rukama, čitajući reči olovkom ispisane na poleđini: Mojoj dragoj drugarici Lili, s ljubavlju od
Dine. Aušvic, 1944.
Tog časa sam, najednom, znao na šta to pesnici misle kad kažu da srce može da se slomi.
Osetio sam kako se moje srce urušava, kako tone u dubinu grudi već rasparčano u ružne,
iskrzane deliće, potom je nastupio i razdiruć bol, od tih cepki, oštrih kao smrt i hladnih kao
led.
 Ispovesti
Berlin

Tek mnogo godina posle rata ispričao sam Eriki za Lili. Te, 1960. godine, već sam radio kao
kardiotorakalni hirurg, pošto sam se konačno nakanio da krenem fatijevim stopama i
posvetim se lekarskoj profesiji. Posle rata, ko zna zašto, karijera muzičara više mi nije bila
privlačna. Nisam mogao da podnesem zvuk violine, a kamoli da je dodirnem. Ali sam bar
mogao da dam skroman doprinos da ovaj svet postane lepši i nastavim tamo gde je moj otac
stao.
Erika je odavno već bila zacelila svoje slomljeno srce, i sad je bila srećno udata za jednog
uspešnog berlinskog advokata, s kojim je imala dve kćeri, tinejdžerke, i lep stan u
Licenburger štraseu. Jednog dana zajedno smo večerali dok je njen muž bio odsutan poslom
- i ja sam popio koju čašu vina više.
- Već sam se pomirila s tim da niko od mojih neće imati dece - jednom je jetko prebacila
Erika, otpuhnuvši oblačić dima kroz pastelnoružičaste usne. Ružičasto srce, izvestila me je
ona, da to je sad pravi izbor žene koja prati modu, a ne skerletni baršun. - Mislim, zašto se
niko od vas nije oženio, to jest udao, ako boga znate? Digla sam ruke od toga da će moje
kćeri imati rođake.
- A ja mislio da si ti od mene već odavno digla ruke - na to ću ja, misleći na bezbrojne
propale sastanke koje mi je Erika svojevremeno ugovarala sa svojim usamljenim
drugaricama.
- Pa, na Grethen ne mogu da se oslonim. Koji bi muškarac iole zdrave pameti želeo za
ženu pomahnitalu medicinsku sestru koja je bacila oko na mesto glavne sestre? A i onaj Rudi
s tim školovanjem za arhitektu - godine će proći pre nego što se taj skrasi.
Otvorio sam novu bocu finog starog rizlinga njenog muža, i tada sam, neočekivano, Eriki
otvorio dušu. Nikada to ranije nikom nisam ispričao.
- I krio si to svih ovih godina, Makse! - Bila je zapanjena, u neverici, opčinjena - sve, sve,
samo me nije osuđivala. Bilo je to baš uobičajeno za Eriku, i zato mi je u tom trenutku bila
veoma draga. Ali da je postavljala previše pitanja - jeste. Kad smo se kasnije te večeri
opraštali jedno od drugog, gorko sam žalio što sam joj se ispovedio i što sam uopšte otvarao
tu drugu bocu vina.
To što se desilo te večeri uznemirilo me je i iste noći ponovo sam sanjao Lili - bio je to
jedan od onih snova koje sam davno imao, i to više puta, ali mi se sad godinama nisu vraćali.
Sanjam Lili, leži u krevetu sa mnom, u mojoj kući u Berlinu, priljubila se, onako sitna, uz mene,
a ja se sklupčao oko nje. I drži naše dete u naručju. Onda, u tom snu, ustajem pa pogledam
kroz prozor. Mesec je pun, a čitav koloplet zvezda šara modrocrno nebo nad Tirgartenom.
Oči mi se postepeno privikavaju na mesečinu, i red po red štala - baraka lagano se pomalja
pred njima u tami, a tamo dalje, iza njih, vide se ograde od bodljikave žice. U daljini se vidi
brezik, koj zaklanja dimnjake.
Najednom osećam kako me Lili obgrlila oko struka. I njen topao dah osećam, na potiljku.
Udaljavam se od prozora s uzvikom olakšanja, pokušavam nešto da dohvatim, ali ruke mi
prolaze kroz prazan vazduh. U sobi nema nikoga. U postelji nema nikoga. Onda - vrisnem.
Postoji jedan fenomen dobro poznat psiholozima, ono kad reč, ime ili osoba za koje ste
nedavno čuli, najednom počnu da vam se javljaju neverovatno često. Neki bi rekli da je to
puka slučajnost, ali meni je ipak zapalo za oko kao nešto veoma neobično to što mi je, svega
nekoliko dana posle te moje večere s Erikom, jednog sunčanog jutra u avgustu 1960, stiglo
jedno tajanstveno pismo. Rukopis je bio okruglast i dečji, koverta jeftina, tako da sam
bezmalo mogao da vidim njen živopisni sadržaj. Ruka mi se tresla dok sam je podizao s
otirača. Unutra nije bilo poruke. Samo ulaznica za cirkus s brojem poštanskog faha na
poleđini.

CIRKUS PETALO
NAJBOLJI CIRKUS NA PLANETI ZEMLJI
Glavna zvezda: Rolo Petalo - vanserijski artista na trapezu koji prkosi smrti - i njegov trostruki
saltomortale
Subota, 13. avgust
Tirgarten, 19.30
Ulaznica važi za jednu osobu
 Trostruki saltomortale

Skakač stoji na uzanoj platformi, vrtoglavih dvadeset metara iznad arene posute piljevinom.
To je vižljast, ali snažan mladić, mišići mu se mreškaju pod trikoom dok reflektor obasjava tu
belu, šljokičastu priliku i šara mu zlatom smeđu kosu. Koža mu je tamnomaslinasta, ali ne
tamna kao hvatačeva, koji već visi, okačen gležnjevima o svoju prečagu, sa stopalima unutar
rama.
Hvatačeve ruke su bele od krede, telo mu je napeto, puls ravnomeran. On neće da
pogleda dole ma koliko žudeo da vidi čega sve tamo ima. Obučen je da ne gleda. Kasnije će
biti vremena da dole napravi premet, da poskoči, nasmeši se i pokloni pred publikom. Ali pre
nego što padne zavesa, treba preleteti taj ponor što zjapi, između uske platforme visoko
gore pod kupolom i piljevine u parteru.
Upravnik cirkusa, onako veličanstven u jarkocrvenom sakou, već je gotovo obavio svoj
posao. Publika je sad smekšana, kao komad gline u njegovim rukama. Dao je publici već
konje, akrobate, žonglere i gutače plamena, gimnastičare, artiste na žici i klovnove što jedan
drugom nabijaju lice u tortu. I artisti na trapezu već su izmamili uzdahe gledalaca
spektakularnim dvostrukim saltima unazad, piruetama i smelim skokovima. Publika je cičala
u čudu, plakala od smeha, zanemela pred tom magijom - pa ipak su ljudi lupali nogama u pod
i tražili još, još, još. Ko može da im zameri? Opasnost je deo cirkusa kao što su to magija i
smeh - a predstava još nije završena.
Usne upravnika cirkusa su jarkocrvene, pune, zaklonjene impresivnim navoštenim
brkovima.
- A sadaaaa.... Daaaame i gospodooo. Deco svih uzrastaaa! Trenutak koji ste svi dugo
čekali. Tačka tako opasna da je u njoj stradalo više ljudi nego u svim drugim cirkuskim
tačkama zajedno - trostruki salto! Na dvadeset metara visine, pri brzini od gotovo sto
kilometara na čas, dečak kome je bekstvo iz čeljusti smrti postala uža specijalnost pokušaće
da izvede trostruki saltomortale. Smrtonosni skok!
Drhtaj neodoljive slutnje struji kroz publiku dok počinje potmulo bubnjanje, i ono se valja,
kotrlja i postepeno pojačava, dostižući krešendo u jeci cimbala. Maks Hartman, koji sedi u
prvom redu, tako silovito se ujede za usnu da mu pođe krv. Oseća ukus metala u ustima dok
glas upravnika cirkusa jenjava i opet se pojačava:
- ...onaj što PRKOSI SMRTI... POGIBELJI... DOSAD NEVIĐEN pokušaj u ovoj šatri... Daaame i
gospodooo... jedini živi artista kadar da izvede ovu tačku... IZVANREDNI... ČUDESNI...
SPEKTAKULARNI... NEPONOVLJIVI... ROLO PETALO!
 Maks na trenutak zatvara oči i steže konaslon na sedištu, toliko da su mu zglavci na
prstima pobeleli. Ne može da podnese taj prizor. A opet, nije u stanju ni da skrene pogled u
stranu. Upravnik cirkusa svečano podiže ruku. Mnogi u publici nervozno se nakašljavaju.
Neko dete vikne, majka ga ućutkuje.
- Tišinu molim, dame i gospodo.
Skakač gleda u hvatača. Načuljio je uši kako bi čuo znak da mu je partner spreman. Allez!
Uzima vazduh, duboko, lagano, proteže vrat u jednu pa u drugu stranu, opušta prste pa
lagano spušta šake na prečku, okom proračunavajući vreme i razdaljinu. Potom Rolo Petalo
skače u ambis, i ponire sve niže u tamni bezdan.
Jedva da jesrce stiglo jednom da otkuca, a on već hita naviše, ka vrhu kupole. Dostigavši
vrhunac, opruži telo, koliko može, ne bi li dosegao još malo više. Publika ostaje bez daha.
Sada stoji uspravno na prečki, noge su mu uperene ka kupoli, da bi trenutak potom krenuo
opet nadole, dobijajući ubrzanje kako preleće arenu. Telo mu je kao perorez, još jednom će
se vinuti naviše, ka kupoli. I opet će se ispraviti pa skliznuti nadole, izvodeći još jedan
nezamisliv luk. Dvadeset metara niže, gledaoci uzdišu kao jedan, dižući glavu ka kupoli, dok
artista na trpezu ponovo stremi ka vrhu. Hoće li to učiniti ovoga puta? Hoće li to biti sada?
- Hup! - Rolov povik odbija se o platnene zidove. Posle prvog salta Rolo stiže još više,
njegov zamah prkosi zakonima Zemljine teže. Uslediće savršen drugi salto a on će se kao
čigra izviti u treći, poput lopte satkane od svetla i senke. Ruke su mu ispružene, traže
hvatača, lete ka njegovom čeličnom stisku. Publika je na nogama dok se letač i hvatač
zajedno njišu, poneti silom udara, a tela im, u jednom trenutku, zauzimaju vodoravan položaj
iznad arene. Sve se ori od zvižduka i povika, razleže se gromki aplauz. Jedino Maksu
Hartmanu krvare dlanovi, s crvenim polumesecima tamo gde su mu se nokti usekli u meso.
Dole, u areni, skakač se pridružuje hvataču, dok dva majušna klovna u ogromnim
cipelama klateći se ulaze u arenu i sapleću se pre nego što će ovoj dvojici, kao
slavodobitnicima, uručiti po jedan buket cveća. Publika grmi, svi se oduševljeno smeju tom
fenomenalnom spoju gracioznosti i apsurda, koji i daje cirkusu tu posebnu draž. Onda se
skakač i hvatač hvataju za ruke i klanjaju pred publikom, duboko, polako, čudnovato
ponizno. Jer oni znaju da samo jedan delić sekunde stoji između života i smrti, pobede i
propasti, znaju da nikakvom samozadovoljstvu u cirkusu nema mesta. Potom Rolo Petalo,
kao veliki zabavljač, kakav je sad postao, podiže ruke visoko i maše radosno, pobednički.
Maksu su oči pune suza, ne može da ih zadrži, slivaju mu se niz obraze. A opet, srce mu
igra od radosti. Majušni klovnovi vode povorku akrobata oko arene u velikom finalu,
trupkajući na čelu u prevelikim cipelama i poljupcima otpozdravljajući na aplauz.
Maks im se osmehuje kroz suze dok uspomene naviru iz dubina sećanja obraslih u
paučinu, uspomene na jedan avgustovski dan 1939. godine, i na isto ovo mesto, Tirgarten,
onda kad se Evropa opasno njihala na samoj ivici rata. I eto njegovog brata Rudija, skakuće
pored njega, a sve vreme ga čvrsto drži za ruku, ne pušta ga.
- Zašto je jednom klovnu lice tužno, a drugom radosno? - pitao je Rudi starijeg brata.
Maks misli da sada konačno zna odgovor. Klovnovi zapravo drže ogledala u kojima
možemo da sagledamo svoj život. Nema radosti bez tuge, nema smeha bez suza, a ni
pobede bez tragedije. Na kraju krajeva, ne možemo se ni mi poistovećivati s artistima na žici,
sa zvezdama trapeza. Njihovo umeće i smelost daleko prevazilaze čak i naše najluđe snove.
Ali s klovnovima već stvari stoje drugačije. Od klovnova možemo učiti, ukoliko imamo
dovoljno hrabrosti. Možemo od njih naučiti kako da primimo udarac, a da ne pretrpimo
poraz. Kako da padnemo, a da se potom ipak uspravimo i - poklonimo.
 Jedno dvorište u Berlinu,
april 2013.

Na večernjem povetarcu kostrešile su se dlačice na Maksovim zglavcima dok je gurao gusto

ispisane stranice svog rukopisa u svetlosmeđu kovertu, da bi krivim, staračkim slovima
ispisao i adresu. Her Rolo Petalo, tako je pisalo, a zatim i broj poštanskog faha na koji je Maks
svake godine, otkako je saznao kako može da dođe do svog sina, redovno slao ček. Potom je
uzeo portret, spustio ga na sto još jednom, lepo ga izravnao, pa prstom prešao duž lepe
Liline vilice, pre nego što će sliku spakovati u kofer, odmah do izbledelog crnog trougla.
Naposletku je prineo licu kašmirski šal, uronio nosem u njegove svilene prevoje pa duboko
udahnuo. Onda ga je, sa uzdahom, nežno raširio pre svojih dragih uspomena i s najvećom
pažnjom zatvorio kofer.
- A ti si mi, dakle, ukrao diklo! E, sad sam te uhvatila na delu. Oduvek sam se pitala da to nisi
možda bio ti...
Maks se hitro okrenuo. Lišće se pomerilo i zašuštalo pri sve slabijem svedu u voćnjaku.
- Nikad me nisi pitala - rekao je on. - Vratio bih ti ga... Mada mi je drago što sam ga
zadržao - pošto sam izgubio tebe.
Pritisnuo je krute kopče malog kofera i one su, onako zarđale, tupo škljocnule.
- Bilo kako bilo - dodao je odlučno - sad mu je ovde mesto. Ovde, na početku i na kraju
naše priče.
Maks se tužno nasmešio samom sebi. Čitav život proveo je krpeći tuđa srca, a ipak nikada
nije naučio kako da zaleči svoje. Dobro se sećao govora koji je održao na večeri priređenoj u
čast njegovog odlaska u penziju, u bolnici Karite, pošto je čitav vek proveo u zdravstvu.
Privodeći oproštajni govor kraju, našalio se kako je sve te godine proveo popravljajući
rashodovana srca. Kao pravi „vodoinstalater”, kako je sam nazivao svoj zanat, umeo je
dobro da pročisti srce kako bi moglo bar još nekoliko godina da pumpa krv. Ali nikada nije
uspeo da pronađe lek za srce slomljeno zbog ljubavi. Osmehivao se dobronamernima koji su
se tom prigodom bili okupili, napomenuvši da to, nedovršeno istraživanje, prepušta
sposobnom profesoru Zeligmanu, novom upravniku koronarnog odeljenja. Svi su se
nasmejali, a smejao se i Maks - mada su mu oči bile mutne od suza.
Sada, u dvorištu, Maks je zadrhtao i prineo ruku grudima, pa pritisnuo malo levo od
sredine. Kad je duboko udahnuo, lice mu se iskrivilo u laku grimasu.
- Jedno znam - rekao je naglas. - Ova stara čuka uskoro će otkucati svoje. Ne može ni
doktor Zeligman više bogzna šta za mene da učini, šta god Grethen mislila. Izvio je zgrčen
vrat i ramena prvo desno, pa levo, potom se, lagano i s bolom, pridigao na noge, odmah se
lativši štapa. Uhvatio je svetlucavu smeđu dršku kofera sa uspomenama, pa se sav ukočen
zaputio preko travnjaka do rupe koju je prethodno, na njegovu molbu, u peskovitom
berlinskom tlu iskopao baštovan.
Grethen je okrenula ključ u bravi i svom težinom se oslonila na škripava ulazna vrata stare
kuće nedaleko od Tirgartena, obećavši sebi da će, koliko sutradan ujutro, podmazati šarke.
Bila je previše umorna da bi to učinila odmah. Bridž ume da iznuri čoveka, pod uslovom da
igru ozbiljno shvatate, a Grethen ju je shvatala upravo tako. Čega god da se prihvatila, uvek
je davala sve od sebe: u Savezu nemačkih devojaka, kao glavna sestra u Kariteu, a - kad se
penzionisala - u svojstvu sekretarice okružnog bridž kluba, pa i kao samoproklamovana
medicinska sestra koja se brine o Maksu, budući je Rudi bio preminuo, a jadna Erika završila u
staračkom domu. Tako je sad Grethen stajala raširenih nogu u svojim bakandžama, žurno
vadeći igle iz šešira i ogledajući se u mrljavom ogledalu na komodi sa čivilukom u hodniku.
Časovnik je otkucao sedmi sat. Maks je sigurno već pregladneo. Nikako nije smela da ostane i
na toj poslednjoj partiji bridža. - Stigla sam, Makse - doviknula je ona. - Maaaakse! Stigla sam!
Hodala je po crno-belim podnim pločicama okupanim sjajem boje skerleta i ćilibara. Dok
su poslednji zraci zalazećeg sunca promicali kroz vitraže na ulaznim vratima, senka sumnje
pala joj je na guste sive veđe.
Svetla nisu bila uključena, nijedno, ali dobro - Maks je često sedeo dugo u pomrčini; to mu
je ostalo iz vrgmena ratne štednje, razmišljala je Grethen. Na one duge, mračne poratne
dane bez struje. - Maaakse!
Iznervirala se primetivši da su vrata koja vode iz kuhinje u dvorište ostala otvorena. Nije
ni čudo što je u kući tako hladno. Nema šanse da je on još napolju u ovo doba. Crv brige
oživeo je u Gretheninom stomaku dok je trčala niz kamene stepenike što vode od zadnjih
vrata, oteravši usput komšijskog mačora jednim nestrpljivim šic! Moraće, i to obavezno, da
popriča s frau Man o Flokiju - koji uvek na travnjaku ostavlja ptice koje je priklao. Ili to možda
radi her Štrahanov Sami. U mraku sve mačke izgledaju sivo. Onako kratkovida, čkiljeći preko
kamenom popločane terase, i dalje, ka voćnjaku, odjednom je osetila grč u stomaku. -
Maaakse! - Grethen je potrčala.
Maksovo telo još je bilo toplo kad ga je Grethen pronašla, naslonjenog postrance na
granitni kamen koji je, s toliko pažnje, bio podignut svega nekoliko dana ranije. Nokti su mu
bili crni od zemlje, kao da je kopao. Možda je nešto hteo da zakopa pod sveže utabanu
zemlju.

Kasnije, kad je pričala Eriki o tome, Grethen se osećala prilično glupavo. Ona nikada nije bila
romantična duša. Prosta Grethen, takva je bila. Razborita i prizemna. Stoga joj je ovom
prilikom bilo dobrodošlo da popriča s nekom romantičnijom prirodom.
- Najednom sam osetila neku čudnu drhtavicu, kao da tamo nisam bila sama - ispričala je
ona Eriki gurajući njena kolica stazom u staračkom domu. - Sva sam se bila naježila, znaš.
Potom sam, mimo tog vetrića što je duvao, čula dubok, grgotav smeh i, u odgovor,
blagorodan zvuk znatno tišeg smeha. Okrenula sam se i zagledala u svetlo koje je čilelo, i na
trenutak, samo na trenutak - ali kad ti se kunem - učinilo mi se da vidim dve prilike u
voćnjaku. I to dvoje su se držali za ruke, licem okrenuti jedno ka drugome, gledajući se u oči.
Lišće je šušketalo na vetru, drveće je treperilo, potom su oni nestali. - Grethen je šmrknula,
brišući oči maramicom. - Glupo je, znam. Psihologiji kao nauci poznate su sve moguće vrste
iluzija. Ja sam medicinska sestra, što će reći da bi trebalo da se razumem u nešto takvo.
Opet, neobično je... Ali meni se sve ono, u tom trenutku, učinilo baš stvarno.
 Nadahnuće za
Zvezde nad Berlinom

Kad sam bila mala, u Jorkširu, gde smo živeli, prve komšije su nam bili porodica Adler,
nemački Jevreji, izbeglice koje su za vreme rata došle u Englesku. Gospodin Adler je neko
vreme proveo u koncentracionom logoru. Bio je zubar - ponosan, fin, profesiji posvećen
čovek koji je imao svoju ordinaciju. Nije naročito mnogo govorio o svojim iskustvima iz rata,
ali kad je to činio, imao je običaj da se trese i plače. Na mene, kao dete, to je snažno uticalo,
to što sam gledala odraslog čoveka kog sam poštovala kako li je suze prisećajući se probosti.
Godine 2011, prilikom jedne od mojih brojnih poseta Berlinu, slučajno sam posetila izložbu
u Nemačkom istorijskom muzeju pod naslovom Hitler i Nemci: Nacija i zločin. Bila je to hrabra
izložba - prvi put posle rata jedan važan muzej upustio se u istraživanje odnosa između
Hitlera i nemačkog naroda, postavljajući pitanje kako je Hitler mogao s tolikim uspehom da
zavede čitavu jednu zemlju. Izložba je bila fascinantna. Zapanjile su me kutije s lampionima
za novogodišnju jelku s Hitlerovim likom, kao i svastika od dragog kamenja za vrh te jelke, ali
i podmetači za krigle i špilovi karata ukrašeni nacističkim simbolima. Bile su izložene i
prugaste uniforme koje su nosili zatvorenici u koncentracionim logorima, kao i ulični znaci s
porukom Juden verboten.
U jednom uglu sam, takođe, naišla na nekoliko vitrina posvećenih progonu Roma u toku
rata. Tada sam saznala da su nacisti, pored šest miliona Jevreja, pobili i oko pola miliona
Roma, širom Evrope, te sam se začudila što je o tome relativno malo toga napisano. Po
povratku u London, otišla sam na stalnu postavku posvećenu Holokaustu u Imperijalnom
ratnom muzeju. Tamo sam pronašla prostor posvećen istoriji Roma, ali opet - nema tu
mnogo. Stoga sam rešila sama da saznam sve što sam mogla o progonu Roma.
Nedugo zatim, oktobra 2012, pročitala sam da je nemačka kancelarka Angela Merkel u
berlinskom Tirgartenu otvorila dugoočekivani memorijalni park posvećen Romima i Sintima, i
tom prilikom na dirljiv način odala počast žrtvama. „Svaka pojedinačna sudbina u ovom
genocidu”, rekla je ona, „ispunjava me žalošću i stidom.” Osetila sam da, jednostavno,
moram da posetim to mesto. Smešteno u senci Rajhstaga, ono se sastoji od kružnog bazena
s vodom u čijom se središtu nalazi kamen trougaonog oblika, podsetnik na značke koje su
nosili logoraši. Duž ivice su, bronzanim slovima, izliveni stihovi pesme Aušvic romskog
pesnika Santina Spinelija, koji su navedeni i na početku ove knjige. Dok sam stajala tamo i
čitala te upečatljive reči, najzad sam odlučila da napišem priču o pogromu nad Romima.
Ovaj roman jeste plod mašte, ali mnogi likovi u njemu nadahnuti su stvarnim ličnostima
koje sam upoznala, ili o kojima sam čitala u dnevnicima, odnosno slušala u razgovorima dok
sam istraživala. Lik Maksovog oca, na primer, antinacistički nastrojenog pedijatra Džulijusa
Hartmana, nastao je po uzoru na jednog nemačkog pastora koji je bio blizak prijatelj moga
oca; lik Jevrejke koja slika portrete u Aušvicu nadahnut je ličnošću Dine Gotlibove, češke
slikarke koju je doktor zaista bio primorao da radi za njega i pravi portrete Roma u
ciganskom porodičnom logoru. I zato, premda ovaj roman jeste plod moje mašte, smatram
da je sve što je u njemu napisano zaista moglo i da se desi.
Ukoliko poželite da pročitate više o progonu Roma, kao i o svemu što me je nadahnulo
da ovu knjigu napišem, molim vas, posetite moj veb-sajt sarahmatthias.co.uk.
 NOTES

[ ←1]
Vardo, romska vagon-kuća, koju vuku konji, u kojoj Romi stanuju i putuju. Vardo ima i
stepenište pred ulazom, krov je zasođen, i u njima se Romi, u ovom slučaju, cirkuski artisti,
sele iz mesta u mesto. (Prim. prev.)

[ Zimska pomoć ( Wintershilfswerk ), fond za sirotinju u nacističkoj Nemačkoj. (Prim. prev)

←2]

[ ←3]
Skraćenica već pomenutog Bund dojčer medela, odnosno Saveza nemačkih devojaka u
nacističkoj Nemačkoj. (Prim. prev.)

[ Organizacija najmlađe dece Hitlerove mladeži. (Prim. prev.)

←4]

[ Nem.: dragi, mili. (Prim. prev.)

←5]

[ Nem.: Kobasica. (Prim. prev.)

←6]

[ Nem.: Za kafu i kolače. (Prim. prev.)

←7]

[ Špan.: Život je lep. (Prim. prev.)

←8]

[ Špan.: Ne brini. (Prim. prev.)

←9]

[ Nem.: crni hleb, obično ražani. (Prim. prev.)

←10]

[ Nem.: Savez nemačkih krava muzara. (Prim. prev.)

←11]

[ Šaran. (Prim. prev.)

←12]

[ Nem.: Jurišnik. (Prim. prev.)

←13]

[ Horst Vesel je autor pesme Zastave visoko, koja je postala himna Nacionalsocijalističke
←14]
partije. (Prim. prev.)

[ Nem.: Pacovi! (Prim. prev.)

←15]

[ Vozila čuvenog hamburškog proizvođača parnih lokomotiva, traktora, kamiona i vojnih

←16]
vozila Hanomag (Hannoversche Maschinenbau AG). (Prim. prev.)

[ Franc.: Hajmo! Idemo! (Prim. prev.)

←17]