B i b l i o t e k a „ A g o r a ”

k n j i g a 6 7
 Naslov originala:
Edna O'Brien
SAINTS AND SINNERS
Copyright © 2011 by Edna O'Brien
Copyright © 2012, za srpski jezik, AGORA
EDNA O’BRAJAN

SVECI I
GREŠNICI

Prevela sa engleskog
Viktorija Krombholc
Za mog prijatelja Luka Doda
 KRALJEVI ROVOVA

Na jednom reveru imao je malu zeleno-zlatnu harfu, a na drugom

anđela raširenih krila. Plava jakna na njemu videla je i bolje dane. Na
glavi je nosio filcani plavi hornburg šešir, a sede lokne su mu sezale
skoro do ramena. Koža mu je bila bolesno žuta, ali su mu šake bile tamne
poput lešnika, a jedan od zglobova na prstima desne šake bio je kvrgav
i otečen, očito posledica neke povrede. Niže, oko ručnog zgloba, nosio je
široki crni povez. Teško je bilo odrediti koliko mu je godina, a izgledao
je kao čovek na kome se nakupio sloj večitog inja. Polako je ispijao svoj
ginis, podižući čašu s odmerenom ozbiljnošću. Nalazili smo se u
ogromnom pabu u severnom Londonu po imenu „Bidi Maligans”, na
Dan Svetog Patrika, a praznično uzbuđenje bilo je skoro opipljivo. Veliki
natpisi SREĆAN DAN SV. PATRIKA krasili su zidove, a brojni televizori
s ravnim ekranom prikazivali su prizore iz domovine, brda, doline,
jezera, uredne gradove i najuzbudljivije sportske trenutke proteklih
godina. Mali lampioni, pomalo nalik kandilima što gore ispod slike
Svetog srca Isusova, svetleli su po ćoškovima prikucani za drvene grede,
a tog su slavljeničkog dana delovali kao talismani. Unutra je bilo samo
troje ljudi, onaj ćutljivi muškarac, žena umršene kose koja je promuklim
glasom trabunjala neke bedastoće, i ja.
Adrijan, mladi šanker, kredom je ispisivao ponudu poslastica,
dupli džejmson više nego upola snižen, majušne porcije irskog
paprikaša i kolač od jabuka gratis. Uz sve to, gazda je prethodno ostavio
kutiju punu zelenih vunenih kapa i zelenih šalova, poklona namenjenih
redovnim mušterijama. Adrijan je bio mlad i prijazan i ponudio mi još
kafe, a ćutljivom muškarcu, kojeg je oslovio sa Raferti, ponudio je još
jedno piće, u čast praznika. Na muku i bes živahne mlade pomoćnice
Klode, Adrijan se prepuštao nostalgiji iznova puštajući „Golvejski šal”1
na džuboksu.
Poslužena kafa bila je bljutava, ali pošto sam stigla pre ugovorenog
termina, ispijala sam je natenane i dohvatila novine sa slobodnog stola
do mene. Najbrojniji su bili naslovi o nesrećama i skandalima. Neredi se
nastavljaju u provinciji na severu Kine, glumica uslikana dok je u
pijanom stanju iznose iz noćnog kluba, a na drugoj fotografiji prikazana
je kako pristiže nekoliko sati ranije, u pripijenoj beloj haljini i na
strmoglavim potpeticama. Talac oslobođen nakon šezdeset sedam dana
u zarobljeništvu negde u afričkoj divljini deluje ošamućeno pošto ga je
opkolila horda novinara. Potražila sam vremensku prognozu za Njujork,
gde sam nekada često slavila Dan Svetog Patrika, stojeći u gomili što se
gura i kliče paradi i orkestrima i osećajući neobičnu usamljenost usred
svega tog slavlja.
Trebalo je da se nađem sa doktorom kod kojeg sam odlazila skoro
godinu dana i koji se upravo doselio u ovaj manje pristojan kraj Londona
napustivši prostorije u Primrouz Hilu, verovatno zbog astronomske
kirije. Prvi put sam dolazila u novu ordinaciju, pa sam bila ispunjena
zebnjom, delimično zbog toga što sam, činilo mi se, ostavila jedan mali
deo sebe u onoj staroj prostoriji s naslaganim knjigama, vatrom u
kaminu i neformalnošću koja nije uobičajena za odnos između pacijenta
i terapeuta. Sedeći za stolom i sve vreme pogledajući na zidni sat, stalno
sam proveravala da li sam na dobroj adresi, zapitkujući Adrijana za ovu
ili onu obližnju ulicu, da se uverim da nisam slučajno zalutala. Da,
poznavao je doktora, reče da ga je video u pabu nekoliko puta, a ja sam
iz toga zaključila da moj doktor voli čašicu.
Za to vreme, Kloda se muvala okolo u smaragdnozelenom
radničkom odelu, recitujući naglas tako da je svi čuju:

Boksti2 peci na tiganju

na plotnicu ti ga metni
pazi da ti ne zagori
da te dragan tvoj ne kori.

Svetlost koja se probijala kroz panele od vitražnog stakla

1 Irska narodna ljubavna pesma. (Prim. prerc.)

2 Vrsta tradicionalnog irskog hleba od krompira. (Prim. prev.)
poigravala je po njenoj senci dok je skakutala od stola do stola,
nabrajajući divljenja vredne vrline bokstija i prelazeći pajalicom preko
okruglih smeđih stolova istačkanih kružnim tragovima od portera.
Kad je to završila, stala je da nanosi zelenu boju na naslikane krigle
ginisa crtajući male listove deteline, što je Raferti posmatrao s tihim
negodovanjem. Potom je unutra nahrupila grupa galamdžija okićenih
vilenjacima i svakojakim zelenim drangulijama, predvođena visokom
ženom koja je nosila vezu sveže deteline s grumenom plodne zemlje.
Blago afektiranim glasom, ispričala je kako je od Božića nekoliko puta
pisala svom starom ujaku da ga podseti da se biljka ne sme izvaditi iz
zemlje i još da ga podseti da treba da je prska vodom i da je pošalje u
izbušenoj kutiji, napunjenoj humusom.
,,Da nije možda svetom vodicom?”, uzviknula je promukla žena.
„Začepi gubicu”, dobila je odgovor, na šta je preteći podigla prst i
objavila: ,,Ja sam, bre, bila dok se vi jošte ni rodili niste.”
Delovali su nekako kiselo dok su među sobom delili po struk
deteline svakom.
Odmah za prvom grupom usledila je druga, pozdravljajući se
srdačno, prebacujući kapute i tašne preko stolova, zauzimajući tihe
separee u zabačenim nišama za prijatelje koji navodno tek treba da
pristignu. Drčan mladić sa zaliscima, u crnoj kožnoj jakni, bez oklevanja
je prišao slot mašini na kojoj su treptala svetla boje limete i trešnje, dok
su se osvetljene sličice okretale zamamnom brzinom. Dva klinca, možda
njegova braća, stajala su sa strane i gledala u čudu kako ovaj ubacuje
novčić za novčićem, a dok su uzalud iščekivali zveckanje osvojenog
novca mlađi je pridržavao raširenu maramicu da prikupi dobitak. Stariji,
bucmasti, trpao je kockice čokolade u usta i s uživanjem puštao da se
otope, što je njegov brat posmatrao s ucveljenim izrazom siročeta s ulice.
Odložila sam novine i u sveščicu krenula da beležim par stvari o
kojima bih mogla da porazgovaram s doktorom, kada najednom shvatih
da Raferti stoji nada mnom i pita gotovo bojažljivo: ,,Da li bih mogao da
uzmem svoje novine?” Izvinila sam se i ponudila ga pićem, ali on je već
odmicao ka izlazu izdvojivši se iz bučne gomile, držeći se neobično
dostojanstveno, kao da nije s ovog sveta, i podigao desnu ruku u znak
pozdrava Adrijanu.
Tek posle tri-četiri nedelje razmenili smo koju reč.
„Šta predstavlja ta harfa?”, upitala sam jedno jutro, kada mi je već
po običaju u šali ponudio svoje novine.
,,To je dokaz da sam Irac”, odgovorio je.
,,A anđeo?”
,,E, to je anđeo čuvar... Svi ga imamo”, reče, smešeći se uljudno.
Nekih šest meseci pošto smo se upoznali, naletela sam na Rafertija
i pozdravili smo se kao stari znanci. Bila sam na Kilbern roudu, ispred
prodavnice polovnog nameštaja, a on je sedeo u kožnoj fotelji smeškajući
se prolaznicima, kao vladar koji gleda svoje podanike. Bio je na svome
tu na otvorenom, dok su veliki beli oblaci lenjo jedrili nebom iznad nas,
okružen stolicama, stolovima, komodama, žaračima, ogradicama
kamina, posuđem i raznoraznim tričarijama.
Ponudivši mi da sednem, rekao je kako vlasnik radnje smatra da
njegovo prisustvo privlači mušterije, jer je jednom prilikom pevao „Još
jednom ću te domu dovesti, Ketlin”, a prolaznici su zastali da slušaju i,
kako reče, šmeknu robu. Nedaleko od nas, neka se žena cenjkala oko
ulubljene četke, a mlada majka je uzalud pokušavala da odvrati sinčića
od konja za ljuljanje koji mu je zapeo za oko. Bela farba je bila oguljena
na nekoliko mesta, a zlatna griva smeđa i umrljana, ali za dečaka to beše
plemeniti at.
Zavio je cigaretu, zamotao vrećicu s duvanom i, prisećajući se
nečega onako za sebe, krenuo da mi priča kako je došao u London
četrdeset godina ranije, kao mlad momak od petnaest, da je stigao u
Kamden Taun s ocem uveren da je to najčudnije, najčađavije mesto koje
je ikad video, da su čak i ptice, gojazni golubovi koji su se gegali naokolo,
u stvari, ljudskih ruku delo. Živeli su u sobičku koji je njegov otac
iznajmio prethodne godine. U njemu se nalazio krevet za jednu osobu s
metalnim ramom, tanak dušek, umivaonik i mala plinska boca za
kuvanje čaja.
Sledećeg jutra, kod stanice podzemne železnice Kamden, gde su
uvek stajali parkirani kamioni i kombiji, a mladići tražili angažman,
doslovno stotine njih, stotine Iraca nadalo se poslu. Predradnik je
odmerio Rafertija i rekao njegovom ocu da taj momčić ne može imati
sedamnaest, ali je otac slagao i tvrdio da ima. Palo je još nekoliko teških
reči, o prokletim rođačkim vezama i tome slično, ali mu je na kraju
rečeno da se popne u kamion, što je i učinio. Verovao sam (kazao je
Raferti) da me čeka svetla budućnost, ali je očaj na licima mladića koji su
ostali da stoje na ulici bio strahovit i pamtiću ga dok sam živ.
 Odvezli su ih nekoliko kilometara na sever, do mesta gde je grupa
mladića kopala dugačak rov za polaganje strujnih kablova. Kamenje s
pločnika već je bilo poskidano i poslagano u gomile. Iako su bili vrlo
mladi, reče, nametala mu se slika te momčadi čitavu večnost osuđene da
kopa grob kojem se ne vidi dno. Dali su mu lopatu i rekli da prione.
Drška lopate je bila kratka, kraća od lopata kojima je kod kuće navikao
da okopava krompir ili repu, a sečivo je bilo uglasto i zatupasto. I tako
sam se (reče) bacio na iskopavanje plavičaste londonske gline, kako su je
onomad zvali, plavičaste od gasa koji iscuri i lepljive, toliko lepljive da
si lopatu svaki čas morao da uranjaš u kofu s vodom, a onda da je
zavučeš u pukotinu u zemljištu i pokušaš da odvojiš grumen. Mladići su
bili postrojeni u vrstu, goli do pasa jer je bilo užasno vruće, svaki s
određenom dužinom koju treba da iskopa, metar i po širine i dubine.
Predradnik se šetkao gore-dole u zelenim gumenim čizmama i ulivao
strah kao da je sam Svevišnji. Nasilnik, i to irski. Posle sat vremena
kopanja, napola sam spavao nad lopatom, a da nije bilo Holija, sigurno
bi me otpustili. On mi je pričuvao leđa, pridržao me da ne padnem. Bio
je iz Donegola i tvrdio da je onako vižljast zbog tamošnjih planina i
brdskih staza, te da ću se na sve to navići. Nedaleko od nas bila su
dvojica iz Konamare koji su govorili isključivo na irskom, a mada ostale
nisu razumeli ni reči, predradnika i njegovu nemilosrdnu prirodu vrlo
su dobro shvatali. Nisam osećao glad, samo žeđ, pa je šolja mleka u pola
deset bila kao bogom dana. Čaj u velikoj kanti odstojao je ceo dan, a Holi
je rekao da ima ukus sene. Cajdžija Tedi je bio zadužen za klopu, pa su
radnici dobili krompir i kupus za ručak, ali ja nisam mogao da jedem.
Kad se uveče pištaljka konačno oglasila, ruke su mi bile krvave, a leđa
pred pucanjem. Kada sam se vratio u sobu, čvrsto sam zaspao za našim
malim stolom, pa me je otac strovalio u krevet, onako odevenog i u
čizmama, a potom izašao napolje.
Svaki dan isto dirinčenje (nastavio je), a radnici su razgovarali i
raspredali, trudeći se da ne klonu duhom. Pričali bi o svemu što ima veze
s domovinom. Jedan je momak izazvao salve smeha kada je iz čista mira
izjavio da repa mora da promrzne da bi bila slatka. Odmah su ga
prozvali Repan O’Mara. Dole u rovovima, nadimci su jačali drugarstvo,
učvršćivali bratsku povezanost, podelu na nas i njih, one džukele
predradnika, izvođača i podizvođača koji su nas tretirali kao stoku,
najobičniju stoku. Šta ako naletimo na zakopano blago. Kružila je priča
da je neko pronašao tanjir iz rimskog doba vredan stotine funti, a da je
neko drugi iskopao drvenu kutiju s tri zlatna krsta i potom je založio. Mi
smo nalazili samo korenje drveća, isprepletano i žilavo, poneki kramp
za ugalj i natrule cevi gasovoda koje su nemački ratni zarobljenici
postavili četrdesetih. Četvrtkom je jedan muškarac iz Korka dolazio u
zelenom kamionetu i delio nam zarade, dok je njegov telohranitelj,
takođe iz Korka, vitlao palicom za bejzbol da spreči otimačinu. Tada bi
se radnici nakratko osetili kao kraljevi. Ja sam dobio četiri funte koje sam
morao da predam ocu, a on me je još naterao da napišem pismo majci i
kažem joj kako sam srećan i kako sam se lako prilagodio životu u
Londonu. Bio sam tako uverljiv da mi je odgovorila kako se nada da neću
poprimiti engleski naglasak, jer bi to bilo bezbožnički.
Istini za volju, London uopšte nisam poznavao (reče Raferti, kao
da se izvinjava), izuzev četiri zida naše sobe, slomljenih opruga u
dušeku, ulice kojom sam prolazio do mesta gde su kombiji i kamioni
kupili radnike i velike, široke bele kapele s tri oltara, gde je irski
sveštenik nedeljom držao gromoglasne propovedi. Tada sam se plašio
svega i svačega, mislio sam da je sve živo greh. Mislio sam da je smrtni
greh ako mi hostija dotakne zube. Posle mise pili smo čaj u sakristiji i jeli
kekse posute šećerom u prahu. Nedelja je uvek bila užasna, jer bismo se
šetali ulicama, razgledali šugave izloge prodavnica, prljave zavese na
spratovima i oronule zagaravljene fasade. Svake nedelje moj otac je
izlazio vrlo rano, ali mi nikada nije govorio kuda ide.
Na poličici u sobi imali smo jednu knjigu. Autor je bio Zejn Grej.3
Pročitao sam je bar dvadesetak puta. Tako sam je dobro poznavao da
sam mogao da zamislim predele pod rumenom kaduljom i topolama u
Juti, dok odmetnici, maskirani jahači i odbegli prestupnici slede tragove
i jure se po otvorenim prostranstvima, a jedan je predeo nosio neobično
ime Klanac prevare. Mislim da sam se tada zakleo da ću otići tamo, pošto
mi je nedostajala priroda, tumaranje poljima oko kuće, nedeljni lov s
belim pitomim tvorom. Majka je sirota pisala bar dva puta nedeljno,
preklinjući oca da se vrati, pišući da ne može da se stara o deci, radi na
imanju i unosi veš i da je, uz sve to, sve češće hvata vrtoglavica. Na kraju
je otac objavio da se vraća kući, a onda se nešto desilo baš pred njegov
polazak. Bili smo u sobi i gazdarica ga je pozvala u kuhinju, jer je imao

3Zejn Grej (1872-1939), američki pisac avanturističkih vestern ro- mana, a jedno od najpoznatijih đela nosi naslov
Jahači rumene kadulje ( 1 9 1 2 ) . ( Prim. prev.)
telefonski poziv. Pomislio sam da je majka možda umrla, ali ne, vratio
se nasmejan, zviždućući, dao mi pola krune i rekao da odem do
italijanskog restorana na glavnoj ulici i da ga tamo sačekam. Čekao sam
ga tri sata, ali od njega nije bilo ni traga. Restoran je već bio pred
zatvaranjem. Podizali su stolice na stolove, a spremačica je sa brisačem
poda umočenim u kofu vode čekala da prebriše pod. Kada sam se vratio
kući, vrata spavaće sobe bila su zaključana. Pokucao sam, sačekao,
ponovo pokucao, a otac je viknuo da odem niz hodnik u dvorište iza
kuće. Umesto toga, otišao sam do vrata na kraju hodnika. Ubrzo potom,
visoka plavuša u ogrtaču izašla je iz naše sobe. Majci nije bila ni prineti.
Po njenom hodu, umišljenom i uštogljenom, videlo se da misli da smo
daleko ispod njenog nivoa. Nasmešila mi se čudno, snishodljivo. Otac je
pobesneo kada je video gde stojim. Nije ništa rekao, samo me je uvukao
u sobu čupajući me za kosu, svukao mi pantalone i ubio me od batina.
Bez prestanka je ponavljao jednu istu stvar dok se kaiš spuštao -
„Naučiću te ja... Naučiću te ja poštovanju... Naučiću te poslušnosti...
Naučiću te da uvažavaš starije. Naučiću te naučiću te naučiću te”,
razjaren što je uhvaćen na delu.
Dosta je prošlo od očevog odlaska (nastavio je Raferti) i ja sam
počeo da odlazim u pab. Tada sam se već osećao samostalnijim. Odlazio
bih u grčki kafić kog su prekrstili u „Zorba” i naručivao slaninu i jaja i
moče. Kuhinja se nalazila iza šanka, a Irci su ubedili Zorbu da zaboravi
girose i sarmice od vinovog lišća i da usavrši prženje u tiganju. Zatim
bih odlazio pravo u pab „Aran”, tamo je bila milina, puno topline, svuda
crvene stone lampe, svi okolo razgovaraju i palamude nešto bez veze,
naručiš kriglu, sedneš na stolicu, bez ijedne izgovorene reči. Večeri su
preko nedelje bile mirne, ali je vikendom uvek bila gužva, uvek neka
tuča, pošto bi se svi ponapijali. Makljali su se zbog svega i svačega, zbog
devojke, zbog hrta, zbog neke uvrede iz prošlosti koja nije zaboravljena,
zbog toga što je predradnik otpustio šestoricu da bi zaposlio radnike iz
svoje parohije, znaš, jedna pogrešna reč i udarci bi krenuli da pljušte.
Prvo u pabu, onda u hodniku na ulazu i konačno na ulici, dva teškaša hi
se zaklinjala da će se poubijati, a mi bismo se sjatili oko njih na pločniku
i huškali ih kao gladijatore u rimskoj areni. Kada bi se tuča zahuktala i
kada bi se već propisno umlatili, neko, obično gazda, pozvao bi policiju.
Ako bi došla dvojica u patroli, ne bi radili ništa. Stajali bi po strani, jer su
hteli da vide kako se Irci međusobno kolju. Mrzeli su riđane. Kada bi
marica pristigla, dvojicu kavgadžija iz kojih šiklja krv ubacili bi pozadi,
da se rasprave do kraja pre no što stignu u stanicu. Tako smo dospeli na
loš glas i postali poznati kao huligani.
Razumeš (reče kao da se pravda), morao si da budeš opasan, i na
poslu i van njega, čak i ako si u sebi mislio da ćeš umreti. I najmanji znak
osećajnosti bio bi ugušen pesnicama. Ali ipak je u nama ostala neka
pritajena klica. Jedno veče u baru (tu mu se glas nasmrt uozbiljio) video
sam odraslog muškarca kako plače. Bilo je kao na bdenju. Jedna banda
iz Haunsloua ušla je potresena i posedala u tišini, bledi kao aveti. Mladić
po imenu Oranmor Džo bio je za kopačem kada je hidraulika otkazala i
ručica iskliznula. Nije odmah ni primetio, sve dok nije video veliku
čeličnu kašiku punu zemlje kako zamahuje kroz vazduh i pada pravo na
momka koji je stajao ispod. Oborila ga je na zemlju i odsekla mu glavu.
Ludnica. Predradnici, građevinski inspektori, policija, mesto udesa
oivičeno plavim plastičnim paravanom, radnici poslati kući s uputstvom
da dođu na posao sledeće jutro. Ja lično nisam video nesreću (reče
Raferti), već sam slušao njih kako je opisuju, najpre uzdržano, a onda
neobuzdanom bujicom reči, pa sam imao utisak kao da se sve odigrava
ponovo pred našim očima, taj užasni prizor odrubljene glave i širom
otvorenih mladićevih očiju, kao na ovčijoj glavuši iz lonca, što reče neko.
Da sve bude još gore, Oranmor Džo i Džej Džej, tako se zvaše nastradali
momak, bili su iz istog grada, a upravo ga je Džo i zaposlio. Bili su kao
braća. Od prisutnih je sakupljen prilog da se posmrtni ostaci pošalju
kući. Momci su dali koliko su imali. Tada je funta bila mnogo novca, ali
se nekoliko novčanica od jedne funte našlo u kačketu od tvida
ostavljenom na šanku. Od te noći (zatulio je Raferti), Oranmor Džo više
nije bio onaj stari. Nije hteo da se popne na kopač. Firma je kupila nov,
ali on nije hteo ni da mu priđe. Ostali su pokušavali da ga oraspolože,
rekli bi: „Mani se, Džo, nema veze, nisi ti kriv.”
Samo, on je bio ubeđen da jeste. Videli bismo ga obuzetog mislima,
a onda je jedno veče ušao u teget odelu i sa koferom, zviždukao i šetao
po pabu kao da doziva psa, a onda smo čuli šta govori. Rekao je: „Idemo,
Džej Džej, hajdemo kući”, i tada smo shvatili, shvatili smo da je šenuo i
da ga više nećemo viđati. Beznadežan slučaj. ,,U toj nesreći nije izgubljen
jedan život, već dva”, reče Raferti ozbiljno.
Bila je zima 1962, dve godine nakon što mu je otac otišao, kada je
zamalo i on morao da krene za njim. Sneg je počeo da pada na Dan
Svetog Stefana Prvomučenika4 i nije prestajao nedeljama. Sav rad na
terenu je stao. Putevi i trotoari bili su okovani tako debelim slojem leda
da nije bilo malja koji se na njemu nije lomio, a rovovi behu zameteni
snegom. Radnici su poslati kući bez nadnica, pa su se mnogi ukrcali na
brod i uputili u domovinu. Njegova gazdarica, poreklom iz Trinidada,
otkazala mu je i dala mu nedelju dana da se snađe pre nego što se iseli,
a na svu sreću baš je tada naleteo na Krticu Magavina u zalagaonici, gde
je otišao da založi par posrebrenih dugmadi za manžetne ukrašenih
ljubičastim kamenom. Krtici su bili potrebni radnici za renoviranje
hotela dole u Kensingtonu. Taj je posao bio potpuno drugačiji. Trebalo
je sipati pesak, šljunak, cement i zemlju u levak mešalice, a caka je bila u
tome da se umešani beton izlije pre nego što se stvrdne, dok je još tečan.
Radili su on i Marf u dvojcu, a to je, tvrdio je Raferti, bilo lakše od
kopanja po plavičastoj londonskoj glini, i još nije bilo ni predradnika.
Krtica je bio šef, šepurio se okolo s olovkom zadenutom za uvo,
povremeno bi trknuo do paba ili do kladioničara, pošto je verovao da
ima oko za trkačke konje. Nakon posla, Raferti bi mu se pridružio u
koktel baru odmah pored kazina. Upravo je tamo, kaže on, otkrio svoju
ljubav prema konjima. Krtica je bio na ti s raznim mutljagama, a pride je
bio dobar i s raspuštenicom koja je živela u beloj kući sa štukaturom do
koje su vodile stepenice. Svako veče, oko devet ili deset, našli bi se tamo,
noseći flaše portera, a raspuštenica bi dočekivala Krticu uparađena u
šarene haljine, s niskom bisera, gizdava kao paun. Unutra su ih čekale
smeđe filcane papuče, pošto bi na čizmama uneli sloj snega i bljuzgavice.
Smeđi filc (reče) podsećao ga je na krpu za čajnik kakvu su imali kod
kuće, napravljenu od istog materijala, s izvezenom belom kolibicom
slamnatog krova. Prostrane prolazne sobe, raj sa podnim oblogama.
Zabava je uvek bila u jeku, svi su plesali, sedeli jedni drugima u krilu,
bar sa pićima bio je širom otvoren, a vrhunac večeri bio je trenutak kada
bi Krtica stao kraj klavira da otpeva ,,Ja sam Barlington Džef, ustajem
kad mi je ćef”5 U ponoć, ušla bi devojka odevena kao pastirica, mašući
staklenim zvonom i najavljujući večeru. Služili su sve vrste austrijskih
specijaliteta, bečku šniclu, gulaš, štrudlu s jabukama s raznim slatkim
začinima, a u čast Irskoj, kuvane papke i kupus.
Posao oko hotela trebalo je da potraje bar devet meseci, ali je

4 Verski praznik koji se na Zapadu, pa i u Irskoj, slavi 26. decembra. im. prev.)
5 Populariia britanska vodviljska pesma s početka XX veka. (Prim. prev.)
nažalost naglo prekinut onoga dana kada je Krtica odalamio Dadlija,
gazdinog sina, i oborio ga na gomilu podnih greda. Dadli bi dolazio
nenajavljen, u svome krombi kaputu i kariranom šalu, da se uveri da ne
zabušavamo. Bio je prava seka-persa, stalno je nešto drobio o svome
tatici, tatica ovo tatica ono. Tatica je ljudina i duša od čoveka. Tatica
toliko voli Irsku da svakog četvrtka odlazi tamo večernjim letom, samo
da bi stupio na irsko tle i bio sa ženom i porodicom. Toga kobnog dana,
kada je izjavio da tatica zaslužuje da mu podignu spomenik, rame uz
rame s velikanima kakvi su oslobodilac Danijel O’Konel6 i slavni pesnici
iz davnina, Krtici je pao mrak na oči, pa mu je rekao da prestane da kenja.
Nakon meteža koji je usledio, on i Krtica su se nekoliko nedelja
držali podalje od centralnog Londona. Krtica je imao poznanika s
prikolicom kod plaže u Houvu, pa su se tamo pritajili i živeli na hlebu i
sardinama. Predstavljajući se kao pejzažni arhitekta, Krtica je uspeo da
im nađe neki posao što se plaćao po učinku, pa je (reče Raferti) još
jednom bio prepušten lopati na milost i nemilost.
Krticu je poslednji put video jedne večeri u „Aranu”, pošto se mraz
sa zemlje otopio, pa je radio kod novih preduzimača, prešao iz smeđe u
plavu prikolicu (tako je rekao). Krtica se pojavio u zelenom kišnom
mantilu i objavio da ide iz Londona da dvori neku damu iz Linkolnšira,
zatim se od svakog ogrebao za nešto para i obećao da će ih jednom
pozvati na vikend u lov.
Kako su godine odmicale, Rafertija su povremeno slali na teren
izvan Londona. Jednom blizu Bermingama, gde se gradio autoput, onda
drugi put negde kod Šefilda gde su podizali novu elektranu. Radnici su
živeli u naselju s barakama, spavali na slamnatim dušecima i kuvali za
sebe u zajedničkoj kuhinji. Međutim, uvek mi je (reče, znatno se
snebivajući) nedostajao Kamden. Tamo je sve počelo i mada sam isprva
plakao kao kiša i tumarao beznadnim, mrzovoljnim ulicama, tamo sam
pustio korene. Čudo jedno kako je čovek u stanju da se veže za neko
mesto ili osobu, a da mu se i ne dopadaju, i to je pripisao ljudskoj
zavisnosti od rutine.
Tek kada se pozdravio, primetila sam da je pao mrak. Beli oblaci
od ranije nekud su zbrisali, a na nebu je umorno sijala jedna zvezda.
Ljudi su žurili, peške, u automobilima, na biciklima, u raspomamljenoj

6Danijel O'Konel (1778 - 1847) ili Oslobodilac, irski političar koji se borio za irsko predstavništvo u britanskom
parlamentu. (Prirn. prev.)
žurbi što ih spopadne nakon posla, a Raferti je ispričao svoje. Ponudila
sam se da ga častim pićem, ali ni tada, ni kasnije, one godine kada sam
ga bolje upoznala, nije hteo da prihvati tu ljubaznost. Poslednja mrvica
ponosa.

Nakon Božića, u pabu, Raferti je bio dobro raspoložen. Bio je sveže

podšišan, a u gornji džep jakne zadenuo je kestenjastosmeđu svilenu
maramicu. Vratio se ,,s puta”, kako reče. „Put” ga beše odveo tek
nekoliko kilometara na sever, ali pošto se on kretao u svom ograničenom
radijusu, svaki je put bio avantura. Do tada sam već znala ponešto o
njegovim navikama. Svako jutro bi popio po kriglu u „Bidi Maligansu”,
a uveče se vraćao da popije još jednu i ispuni dnevnu kvotu. Preko dana
se šetao, mogao je, kako reče, da radi kao popisivač, samo da je neko hteo
da ga zaposli. U podne bi otišao do Centra gde bi, uz još par njih, dobio
kuvani obrok i kafu. Rošin, službenica na dužnosti, beše mu privržena,
pa bi mu tu i tamo dala neku jaknu ili džemper kada bi pristigli paketi
pomoći u odeći što ih je slao neki dobri samarićanin iz Dablina u želji da
pomogne ugnjetenim Ircima u Londonu. Povremeno je pomagao u bašti,
a Rošin ga je čak uposlila kao savetnika za mlade koji bi mogli da skrenu
s puta.
Božić je proveo kod Donala i Ejling u njihovom pabu u Bernt Ouku.
Oni su, reče, bili njegovi otmeni prijatelji. Na Badnje veče pab je zatvoren
ranije da primi goste, uključujući i njega, Kler Mik iz Fulama i Viskija
Tipa, koji je imao šlog, ali mu je, sva sreća, mozak ostao očuvan. Tu su
bili i podstanari, trojica Iraca, jedan iz Mongolije i jedan crnac. Divota
jedna, to je bio njegov opis. Zađeš za šank i dopuniš kriglu kad ti je volja.
Svetla prigušena, čelični roloi spušteni, božićne pesme na radiju -
„Jarebica na kruškinoj grani”7 - slanina i kupus za Badnje veče, a onda,
na Božić, prava gozba, kako reče. Na početku večere, Donal je pred
svakog gosta tresnuo flašu šampanjca, mada ga on i Ejling nikad nisu
pili. Guščije pečenje, punjenje od krompira, punjenje s lukom i žalfijom,
prženi krompirići, deca izvode kerefeke, božićni ukrasi kriju sitne
poklončiće, papirni šeširići, pošalice, zagonetke, neobavezno
naklapanje, zbog svega toga ove su večere bile oličenje nepomućene
7 Iz pesme „Dvanaest dana Božića”. Jarebica na kruškinoj grani posla- ta na dar prvog dana Božića prcdstavlja
Ilrista. (Prim. prev.)
sreće. Tako zamišljaš dom, reče Raferti, a glas mu se obojio prigodnom
melanholijom.

U martu se desilo da je termin kod doktora pomeren za uveče.

Kada sam izašla, napolju je bilo mračno i maglovito, pa su topla svetla
paba delovala vrlo primamljivo. Uveče je atmosfera bila potpuno
drugačija nego po danu. Uz toliku vrevu i veselje, odmah sam se sa vrata
osetila pomalo opijenom. Još je bilo i krcato. Za velikim okruglim stolom
rođendanska žurka bila je u punom jeku, a mlada, punačka žena bila je
bukvalno zavaljena buketima cveća i uživala u ulozi počasne gošće.
Probila sam se do šanka do mesta gde je Raferti stajao i naručila čašu
belog vina. Kada sam dobila piće, odveo me je do drugog šanka, za kojim
niko nije pio, da se ne bismo tiskali u gužvi. Neko vreme niko nije
progovorio. Umesto toga, proučavali smo red boca naslaganih na
najvišoj polici i njihove natpise s ponositim crnim, zlatnim ili riđim
ispisom, ukrašene kitnjastim slovima i grbovima, što je trebalo da
posvedoči o njihovoj dugoj tradiciji. Na donjoj polici boce su stajale
naglavačke, s grlićima zabodenim u providne plastične dozere. Svaki
pab, reče Raferti, koristi drugačiju meru, a „Bidi” je popularan jer su
njihov viski i votka za pet milimetara duži nego drugde. Razmislivši o
tome na trenutak, reče da piće pruža nebrojene mogućnosti, s njim sve
možeš, ili ti bar tako izgleda. Osim toga, vreme se nekako skraćuje, ili
preciznije, kako reče, negde se izgubi.
Nekoliko godina nakon što mu se otac vratio kući, umrla mu je
majka. Verovao je da joj je otac došao glave, da ju je iscrpeo. Stigao je
telegram s tužnim vestima, pa se uputio, kako reče, put stanice Viktorija,
na Slaterijev autobus do trajekta u Holihedu. Nije ni stigao na odredište.
Usput se ošljemao svrativši u ovaj ili onaj pab, prisutni su ga tešili
sentimentalnim tlapnjama, dan je prešao u noć, pa je propustio autobus.
Uvek ću se kajati što nisam otišao, reče.
Proći će dosta vremena pre no što će ga piće uzeti pod svoje, ali je
znao da je sve to povezano, sve ti je to iz istog lonca. Radio bi šest nedelja
zaredom, a onda bi se opijao. Onda bi radio tu i tamo koji dan, zaradio
koji šiling za sajder i dok se okrenuo, postao je zgubidan. Upoznao je
dušeke pod mostovima, probisvete iz svih krajeva Irske što tupe po celu
noć, hvališu se dok srču piće iz šolja, da bi se do jutra posvađali i
povraćali, delirijum tremens, beli miševi pred očima, cuclanje grlića
praznih flaša.
Jednoga jutra (nastavio je Raferti), ispuzao sam ispod jorgana da
odem po svoju dnevnu dozu. Na ulici je obično bilo par ljudi koji idu na
posao ili se vraćaju iz noćne smene, pa bi ti oni nešto udelili, žene
naročito, žene su mekšeg srca. S druge strane ulice ugledao sam ženu u
strukiranom belom kišnom mantilu kako gleda u mene. Prepoznao sam
Medž, Bilijevu ženu.
Prišla mi je, dan danas kao da je vidim, pomislila je, ali nije rekla
naglas: „Pogledaj, Raferti, kako si se srozao, pola zuba nemaš, tvoja
prelepa crna kosa sad je seda, a pogled ti je staklast.”
Pitao sam: „Kako je Bili?”, a ona je rekla: „Bili više nije među
nama”, i oči joj se napuniše suzama. Nisam mogao da poverujem,
Harmonika Bil, taj je bio pravi kicoš, njih dvoje su nekad prašili po
podijumu, osvajali medalje i ispijali roze. Bili se okanuo građevine nakon
što su dobili licencu za otvaranje paba tamo u Sent Martins lejnu, što mu
je, reče ona, došlo glave, i njemu i njoj. Onda je odjednom izvukla neku
sveščicu iz džepa i tutnula mi je u ruku. Čekala je na ovakav slučajni
susret s nekim iz stare ekipe da bi mogla nekome da je pokaže, u to je bio
siguran. Njena prošlost, nažvrljana u nekoliko navrata, mastilom
različitih boja, mestimično gotovo nečitka.

Ponovo me je krvnički prebio. Unutrašnje krvarenje, hitno odvezena u

bolnicu, zamalo izgubila bebu.
Bila nema već tri dana i tri noći, tražila ga svud po centru, našla ga na
iznajmljenom placu kako s pajtašima loče jeftin sajder, nije mc ni prepoznao,
dovela ga kući, dovela ga u red, okupala ga, obrijala, obećala da ću mu kupiti
novu odeću kada dobijem platu.
Bili m i j e pola noći proplakao u naručju, pa sam se odvažila i pitala ga
zašto toliko pije, a on m i j e odgovorio, da bi zaboravio na sve. Pitala sam na šta.
Rekao je da se nešto desilo, više od toga nije hteo da kaže. Nešto se desilo. Tajnu
je bogme odneo sa sobom u grob.
Jednom sam se probudila, a on mi je, polusvestan, sipao pilule i viski niz
grlo. Želeo je da umre i želeo je da odemo zajedno jer smo se voleli. ,,Da odemo
zajedno”, viknula sam, ,,a eno ti dvoje male dece u susednoj sobi. ”
Majka mu je bila bik u horoskopu. Za njen sedamdeseti rođendan kupila
sam mu kartu do rodnog grada. Rekla sam popij nešto, popij i malo više, ali mi
obećaj da se nećeš baš naljoskati, ako me voliš, obećaj mi, i on je obećao, pa smo
se zagrlili. Stigao je u sestrinu kuću rano ujutru, mala sestričina ga je moljakala
da pusti muziku sa diska, sestra je otišla u k u h i n j u da pristavi čaj, a 0n se
sručio na pod u dovratku. Nikad se više nije probudio.

Vratio sam joj sveščicu, a ona je rekla: ,,I dalje ga volim... Reci mi,
Raferti, molim te, zašto ga i dalje volim?” Nisam znao da joj odgovorim.
Trčeći na bus, okrenula se i doviknula mi: „Nikome život nije dat da bi
ga protraćio.” To me je potreslo. Vratio sam se u sobičak iza Holoveja
koji mi je pronašao neki sveštenik. Retko sam u njega zalazio, jer sam
više voleo da spavam s propalicama ispod mosta, ali tog sam se jutra
zaputio onamo. Unutra je bilo ogledalo koje sam drpio s broda i videvši
kako sam nisko pao, okrenuo sam ga licem ka zidu. Krenuo sam da
pospremam, da sklanjam prazne kutije, potrošene paste za zube, kapi za
oči, stare čarape i džempere, sve sam to strpao u kesu za đubre. Onda
sam izvukao usisivač iz budžaka pod stepeništem i usisao, a zatim sam
sipao varikinu u konzervu s vodom i izribao prozorske daske i ostalu
drvenariju. Stojeći pod tušem, gledajući u crne kišobrančiće na plastičnoj
zavesi za tuširanje, sklopio sam dogovor sa samim sobom. Piće da
ostavim nisam mogao. Moglo bi se reći da sam napravio kompromis.
Zacrtao sam, jedna krigla izjutra i dve uveče, i ni kap više, nikad više,
jedino možda uz zdravicu na svadbi.
„Žena”, reče, gledajući me kao da mu je neprijatno, ,,žena može na
muškarcu da ostavi dubok trag. Medž je uspela, moja majka takođe.”
Veče pre no što ću zauvek napustiti dom (nastavio je), majka je
odlučila da idemo da beremo frohane za pitu. To su ti bobice nalik
običnim borovnicama, samo kiselije, a rastu po skrovitim mestima
duboko u šumi. Veče je bilo jedno od onih veličanstvenih letnjih, u šumi
obasjanoj svetlošću bujao je život, svuda okolo ptice, pčele, skakavci,
imaš osećaj da je zauvek došao kraj tmurnim i kišnim danima. Sreća nas
je poslužila. Napunili smo dva bokala do vrha, a šake su nam bile
jarkoljubičaste. Iz nekog razloga, majka je šakama istapkala lice, pa sam
i ja učinio isto, na šta smo se, kao dve ljubičaste nakaze, kao dva klovna,
smejali dok se nismo zacenili. Da li ju je smeli ili nesmotrenost ohrabrila,
ne znam, tek majka mi je stegla ruke i rekla da ima nešto da mi kaže, da
me voli više od svega na svetu, više od svoga naprasitog muža i svoje
dve mile kćerkice. Bio sam preplavljen osećanjima. Previše je bilo čuti
tako nešto tako mlad, pogotovo pre nego što ćeš zauvek otići.
Ponekad se, reče nakon poduže pauze, poigravao mišlju da ode
kući i obiđe grob, recimo kada bi spazio božićne ukrase po izlozima i
tombolu čija je glavna nagrada božićna torta, ili kada bi dobio
razglednicu ili čestitku od sestara, koje su sad već odrasle, koje su se
poudale mlade i odselile se. Ali na tome bi se uvek završilo. ,,Da sam
otišao kući, sigurno bih ga ubio!”, reče, gledajući me netremice svojim
tužnim sivim očima.

Jedne nedelje, letos, bila sam angažovana da pomognem oko

rasprodaje polovnih stvari u nekom magacinu izvan Londona. Adrijan
je organizovao rasprodaju kako bi prikupio novac da pošalje siromašnu
decu na more na nedelju dana. Ja sam bila zadužena za štand s knjigama
- većinom to behu pohabane knjige s mekim povezom bez korica,
nekoliko ozbiljnih romana, jedna knjiga o drveću i bilju što rastu u Svetoj
zemlji, pejzaži propraćeni prelepim citatima iz Biblije. Raferti je bio u
ulozi impresarija, usmeravajući mušterije ka ovom ili onom stolu na
rasklapanje da vide šta sve ima za sitne pare. Ponuđena roba bila je
šarolika - zimske i letnje haljine, istanjena ćebad, jorgani, muške košulje,
posuđe, automobilske gume i zbirke starih ploča.
Mlada časna sestra, kojoj se plava odora od sintetike vijorila niz
leđa, umešno je prodavala kolače, pite, vekne hleba i domaći pekmez,
napravljene, kako je ponosito naglašavala, u matičnom samostanu
njenoga ređa. Još jedan štand koji je privukao pažnju bilo je leglo štenaca
u dubokoj kartonskoj kutiji, koji su cvileli i pokušavali da se uzveru van.
Bilo je tu španijela i raznih drugih pasmina. Jedno dete, kome je bio
rođendan, izabralo je štene i podiglo ga k sebi, crno-belo kučence s
jednom riđom prugom posred glave, a dok je detetov otac dodavao dva
novčića prodavcu, ostala deca zagrajaše da i ona dobiju ljubimca.
Iako zarada nije bila sjajna, Adrijan je događaj proglasio posve
uspelim. Popakovali smo preostale stvari i pomeli da prostoriji damo
privid čistoće. Dok su nas kombijem vraćali u London, Raferti me je
ljubazno pozvao na piće pre nego što krenem kući. Izašli smo u kraju
Londona koji nismo poznavali i koji se nije doimao nimalo
primamljivim. Visoke prljavosmeđe spratnice uzdizale su se ka nebu.
Njihova ružnoća delovala je krajnje isplanirano, kao da su projektanti
rešili da budući stanari moraju živeti okruženi čemerom koji ništa neće
moći da ublaži. Iznad njih proleteo je crveni zmaj, lebdeći bez određenog
cilja, povremeno bi zatrepereo, kao da ga je poneo iznenadni nalet vetra,
i mogli smo samo da se nadamo da se nikada neće vratiti u taj odvratni
klanac odakle ga je neko, možda kakvo dete, pustio. U blizini je bilo dečje
igralište, pre nalik na obično dvorište, okruženo drvoredom mladih
topola, iza kojih je mladež galamila i dovikivala se igrajući neku igru
loptom, dok su se viši među njima okupili pod tablom za košarku. Psi
su trčkarali okolo, lajući bez prestanka.
Videli smo znak koji je govorio da se tu nalazi pab, ali ulaz nismo
mogli naći. Bio je smešten između katoličke crkve, koju smo prepoznali
po krstu povrh plavosivog tornja, i omladinskog centra, ali popevši se
betonskim stepeništem i prošavši kroz mračne, smrdljive betonske
prolaze, uporno smo se vraćali na mesto odakle smo krenuli. Neki mladi
Irac u kratkim pantalonama ponudio se da nam pomogne, a onda nam
preporučio da prvo provirimo kroz crkveni prozor da vidimo velelepni
oltar, donet iz Evrope pre više vekova. Crkva je bila zaključana, pošto se
večernja misa već završila. Provirili smo kroz široki vitraž i ugledali
praznu prostoriju s tek nekoliko klupa. Oltar, smešten u niši u zidu, bio
je ukrašen tananim grančicama zlatnog lišća, dok su s obe strane stajala
dva stamena zlatna stuba. Momak beše vrlo pričljiv, pa nam je,
pokazujući na stanove koji se odatle vide, nabrajao svakojake vrste
kriminala koje haraju krajem. On je bio radnik u Centru i pomoćnik
lokalnog sveštenika, kojeg je nazvao svojim idolom. Ushićeno je izvukao
mapu obližnjih ulica, na kojoj je s tri zelene špenadle obeležio mesta tri
ubistva, sva tri povezana s drogom. Zatim je, poput strastvenog
poznavaoca, izdeklamovao vrste droga koje se tu prodaju, njihov
kvalitet i astronomske cifre koje se tako zgrću. Tražio je da pogodimo
koliko se jezika trenutno tu govori, te sam ponudio odgovor, preko
dvadeset jezika, a Irci više nisu najbrojniji, jer su se mnogi vratili kući, a
mnogi drugi su postali milioneri.
Zahvalili smo mu se što nas je sproveo okolo, ali je on već započeo
novu priču, o nekom delinkventu koji se pretvara da je slep, a zapravo
je prefrigani džeparoš. Ušao je za nama u pab i jedva smo ga se otresli, a
ostavio nas je tek kada mu je Raferti došapnuo da treba da obavimo
jedan važan razgovor, prethodno nam ostavivši posetnicu na kojoj je bilo
ispisano njegovo ime, zvanje ekologa i ponuda za obilazak u koji je on
kao vodič mogao da povede.
Pab je bio potpuno prazan. Slabi i retki tračci zalazećeg sunca
probijali su se kroz široki, oniski prozor, a iz kuhinje je dopirao zvuk
violine. Lupkajući nogom, Raferti je osluškivao s velikom pažnjom, pa
se činilo da baš u tom trenutku, ali iz velike daljine, može da čuje poletnu
melodiju koja ga je vraćala neonskim svetlima Galtimorske plesne
dvorane u Kriklvudu, gde su puštali i modernu i tradicionalnu muziku.
Subota veče. Ulaz dva šilinga i šest penija. Grupice mladića, uključujući
i njega, picnutog u teget odelo, belu košulju i neku fazon kravatu, stoje
uz podijum i merkaju obline. Jednu od devojaka prozvali su Granija, po
gusarskoj kraljici.8 Druge su devojke na sebi imale drečave haljine ili
suknje s uštirkanim žiponima, a Granija je nosila crnu haljinu s belom
kragnom i našivenom belom keceljom, zbog čega je ličila na medicinsku
sestru. Kasnije je saznao da je krojačica u nekoj krojačkoj radnji u Ulici
Oksford, te da šije zavese i radi prepravke. Pored njene mlečnobele kože
i guste smeđe kose s crvenim i zlatnim prelivima, nalik močvarnom
predelu u jesen, prvo što je kod nje primetio jeste da čvrsto stoji na zemlji.
Između pesama bi sela, zbacila cipele s nogu i masirala stopala da se
pripremi za sledeću turu na podijumu. Ako bi stajala za šankom, drugi
muškarci bi je častili limunadom u pokušaju da iznude sledeći ples, i
takve je volela da provocira. On sam nikad nije stupao na podijum, usled
stidljivosti koju nije mogao da savlada. Prošlo je šest i više meseci pre
nego što mu je dobacila neku reč, a onda isto toliko pre nego što će mu
dozvoliti da je otprati kući. Stanovala je pet kilometara dalje od
Kriklvuda, blizu Holovej Fildsa. Prisećao se kako je stajao pred njenim
ulazom do jedan-dva izjutra i slušao njen meki glas, a ona bi ga
omađijala svojim pričama. Zapadao je u zanos slušajući je. Otac joj beše
krojač i vlasnik paba i piljare, gde su se ljudi okupljali da piju i pretresu
najnovije tračeve. Ona je najviše volela kada bi neko od starijih, iz
unutrašnjosti, navratio i pričao priče iz davnina, o narodnim lekovima i

8Granija O’Mali bila je poglavarka jcđnog irskog klana u XVI veku, poznata po napadima na engleske brodove.
(Prim. Prev.)
vradžbinama, o bradavicama koje se uklanjaju tako što se trljaju crnim
kamenjem izvađenim iz korita reke, o čudima što ih izvodi Bili Erli,
veštica kojoj su se, dok je bila zagledana u svoju plavu bocu, ukazale
vizije budućnosti.
Radnim danima je pio, ali je subotom ostajao koliko-toliko trezan,
da bi mogao da gleda u Graniju, plaća joj piće i prati je kući. Jedno veče
dok su se pozdravljali, predala mu je poklon umotan u papir i
prošaputala par reči na irskom. Tako je htela da mu stavi do znanja da
će biti njegova.
Sledećeg jutra, pomno je proučavao dar koji je dobio. Poklonila mu
je glatku pljosnatu školjku, čija su se rebra s unutrašnje strane, bela poput
kosti, lepezasto širila, a između njih su bili sitni potezi svetlocrvene, kao
da ih je neko naneo kičicom.
Našli su stančić iznad gvožđarske radnje kilometrima daleko od
Kamdena. Prijatelji su im poklonili sve i svašta, čaršave, valjkaste
jastuke, posudu za pekmez s visećom kašikom na kojoj je u boji naslikan
Sveti otac, papa. Uskoro je otkrio da Granija sjajno kuva, ali i da sve drži
u strogom redu. Nije ga puštala u njihovu nedeljnu šetnju ako mu
košulja nije besprekorno ispeglana, a prljavština ispod noktiju brižljivo
uklonjena iglom za kukičanje. Vidiš (pokajnički reče), Granija je mogla
da popije više od bilo kog muškarca, ali je zato znala kad je dosta. Kada
bi uveče stigao kući, na stolu su čekale dve čaše mleka da ih popiju uz
večeru. Ali njemu je nedostajao pab, galama, neobavezni razgovori, i dok
je trepnuo, počeo je da navraća do „Arana” na po koje piće i da se vraća
kući kasno. Zatim još kasnije. Uskoro je počeo da se pretvara da radi
prekovremeno i nije dolazio sve do ponoći. Cesto bi usledila svađa, ili bi
Granija otišla na spavanje, a njega bi na butanskoj rešetki dočekala
večera pokrivena tanjirom. Jedne noći se vratio i zatekao poruku na
kuhinjskom stolu - ,,Od sad pa nadalje radi prekovremeno do mile
volje”, to je sve što je pisalo. Mislio je da će se vratiti sledeće veče, ili ono
posle, ali nije.
„Nije ništa odnela, čak ni posudu za pekmez sa visećom kašikom i
slikom pape”, reče, a onda naglo zaćuta. Jedan od pasa s igrališta ušetao
je u pab i gledao nas, dahćući silovito. Spustio je ruku na njegovu njušku
i ostavio je tamo dok se psu nije smirilo disanje, i u toj tišini, postala sam
po prvi put svesna otkucavanja zidnog sata.
Uzimajući u obzir paletu zločina na koje smo bili upozoreni,
predložila sam da pozovemo taksi i ponudila Rafertiju da ga odbacim
kući.
„Vrlo si ljubazna”, reče, što je bio njegov način da uljudno odbije
ponudu, a zatim je podigao svoju ogromnu šaku, sa širokom crnom
trakom oko zgloba.

Sedeli smo napolju i to, igrom slučaja, na klupi na groblju koje je

bilo sve samo ne turobno. Široka oivičena staza protezala se između dve
naspramne ulazne kapije, što ju je činilo zgodnom prečicom za bicikliste
i pešake, pa su tu podjednako obitavali i živi i mrtvi. Grobovi su bili
uredno održavani, travnjak u dnu beše sveže pokošen, a proleće u
Londonu sve je činilo još razdraganijim. Leje bleštavih žutih lala,
uređene bašte oko prilaza i iza kuća sa svojim bujnim aranžmanima bile
su sve jedna lepša od druge, glicinija je plenila svojom pojavom, njene
su se bujne cvasti bogato savijale, tako intenzivne plave nijanse da su oči
bojile plavetnilom. Adrijan mi je rekao da bi Raferti voleo da me vidi
nakratko, ako može, i nagovestio mi da ima sjajne vesti.
Nije mogao da obuzda radost. Ide kući. Zauvek. Nema više
krampova. Nema više rmbanja. Zatim je izvukao pismo iz svog
pohabanog, zbrčkanog kožnog novčanika, ali zastade pre nego što će mi
ga dodati, pošto je prvo morao da me uputi u okolnosti. Dobročinitelj,
koji je započeo kao kopač, ali se usavršio i nagomilao silno bogatstvo,
stupio je u kontakt sa Centrom i tražio da mu preporuče nekog
pristojnog koga bi mogao da povede u Irsku da se brine o njegovom
starijem rođaku. Rošin, odana kakva je bila, predložila je Rafertija, i
nakon što je razmenjena sva sila pisama, preporuka i sličnog, doneta je
pozitivna odluka. Staviše, dala mu je i novo odelo od tvida i džemper,
pošto je pristigla sveža pošiljka od samarićanina.
To zdanje iz snova, prizemnu kućicu u koju odlazi, moraće da deli
s tim starijim čovekom, ali zato svaki dan dolazi žena da se pobrine za
večeru i obiđe starca, pošto ovaj pati od dijabetesa koji je zaradio u
poznim godinama. Raferti je pismo od dobročinitelja sigurno iščitao na
desetine puta, pošto je bilo sve ispresavijano. Četrdeset godina ranije,
kada je odlazio iz Irske, njegova majka, njegova divna majka, spakovala
mu je stvari u smeđi kofer. Povadio je iz njega sve osim tri sveta
predmeta: molitvenika, raspeća i prugaste pidžame koju nikada nije
nosio, ali je zadržao za slučaj da mora da ide u bolnicu. Imao je sreće, pa
je izbegao bolest, pošto su mnogi njegovi pajtosi bili pokošeni hroničnim
bolestima, astmom, plućnim oboljenjima, kožnim bolestima, povredama
svih vrsta. Reče kako će ugađati matorom rođaku i kako pretpostavlja
da će taj pola dana spavati, ili bar dremuckati. Kartaće se s njim, možda
rešavati ukrštenice. Pun energije, razmatrao je da se ponovo lati lopate i
zasadi ponešto u bašti - kupus, prokelj, zelenu salatu - i da otkrije koja
sorta krompira najbolje raste na tom konkretnom zemljištu. „Odlaziću u
pab”, reče, „razume se, ali ću biti umeren, Raferti je, bome, završio s
klošarenjem.” Kućica u koju je trebalo da ode nije bila u njegovom
zavičaju, ali to je ipak bio dom, pa se naglas zapitao ima li šanse da
ponovo začuje dozivanje prdavca, taj karakterističan zov koji mu nikad
nije izbledeo iz sećanja.
Ptice su se, u nastupu razuzdanog uzbuđenja, obrušavale i obletale
oko nadgrobnih spomenika, a par najdrčnijih okomilo se na plastičnu
kutiju za ručak u kojoj su bili ostaci obroka i vojevalo ljutu bitku vitlajući
iskidanim komadima svele zelene salate. Kljunovi su im bili jarke,
prljavonarandžaste boje.
Kada budem sedeo tamo u stolici za ljuljanje, na granici između
Litrima i Roskomona (nastavio je) i kada me budu pitali kako je biti
građevinac, reći ću im da je odlično, sve u svemu odlično, i ispričaću im
o Padiju Palačinki. Za Pokladni utorak9 svi smo bili na gradilištu, jedva
smo čekali da ranije završimo, jer smo se zakleli da ćemo se odreći pića
za uskršnji post. Padi Palačinka nas je sve zaprepastio. Taj nikada nije
pio i svojim se uzdržavanjem hvalisao na sav glas. Radio je kao kuvar u
noćnoj smeni, negde u Ilingu. Iz crne nepromočive torbe izvadio je
brašno, jaja, mleko, šećer u prahu, so i bočicu plavog likera opasnog
izgleda. Cak je poneo i vanglu za testo. Zatim je, osvrćući se oko sebe,
dohvatio veliku lopatu, nekoliko puta sprao s nje prljavštinu vodom iz
creva i, dok si rekao keks, imao je tiganj za palačinke. Dva su momka
dobila zaduženje da založe vatru, pošto je na obližnjem gradilištu bilo
razbacano puno drveta od građe i starih vrata. Padi je lopatom prevrtao
palačinke kao pravi majstor. Pomoćnika je zadužio da gotove palačinke
pospe šećerom u prahu i ovlaš poprska likerom, dok su se ostali grabili
i proždirali ih kao kurjaci. Povrh svega, neki stidljivko iz Golveja

9 Poslednji dan pred uskršnji post. U anglofonim zemljama občaj je da se toga dana jedu palačinke. (Prim. prev.)
ispentrao se na kontejner za šut i iz sveg glasa zapevao „Rodi Makorli
danas odlazi u smrt na mostu preko reke Tum”10. Reči pesme i njegov
glas behu prelepi, vrlo ganutljivi.
Suze mu navreše na oči dok se prisećao tog čuda, zimske večeri,
odbleska vatre, crvenih i plavih plamenova kako palacaju, plesanja
usred tog londonskog bespuća, kao da su u nekom drevnom rimskom
amfiteatru.
Dok je zatutkavao pisma nazad u novčanik, ispala je njegova
fotografija. Bila je uslikana amaterskim aparatom, na obali neke reke gde
je očigledno došao s prijateljima na plivanje. Životnost u njegovom
izrazu lica oduzimala je dah. Kosa mu je bila razbarušena. Oči mladolike
i vlažne, kao što i treba u tako mladog čoveka. Nijedna crta na licu s
fotografije nije nalikovala čoveku koji je sedeo do mene.
„Eto šta ti je mladost”, reče, namah se postidevši, pošto je naš
susret, kako sam i pretpostavila, bio oproštaj u prolazu.

Nije prošlo ni dve nedelje, svratila sam do paba i na trenutak bila

ubeđena da mi se priviđa. Na svom uobičajenom mestu, s kriglom ispred
sebe, sedela je Rafertijeva slika i prilika. Isti crni šešir širokog oboda,
pogužvana jakna, krigla. Skrenula sam pogled, ali je onda Adrijan
klimnuo glavom u tom pravcu, pa sam ponovo pogledala. Jeste bio
Raferti. Jeste bio on. Sedeo je u tišini i neko vreme nije obraćao pažnju na
mene, a onda mi se obratio bez imalo one topline koju je pokazao onoga
dana na groblju. „Dešava se”, rekao je, a onda se pozdravio, ostavivši
neispijenu kriglu na stolu i dobacio, koji se kamen često premeće, neće
mahovinom obrasti.
Adrijan mi je ispričao šta se desilo. Kućica je bila nova i čista,
previše nova i previše čista. Starac, Deni, sedeo je u svojoj stolici po ceo
dan zagledan u niska polja obavijena večitom izmaglicom, proveravao
šećer svakih nekoliko sati, primao insulin i uzimao četiri različite
kombinacije pilula. Izvesna gospođica Moroni dolazila je da spremi
večeru i izluđivala ih. Odmorište načičkano statuama ličilo je na
svetilište, a gospođica Moroni ih je zasipala propovedima o tome kako
je alkohol jedno zlo i žicala dobrovoljne priloge za unesrećenu decu u
10Rodi Makorli bio je učesnik prve organizovane pobune protiv britan- ske vlasti 1 7 9 8 . godinc. Pogubljcn je
na mostu na reci Tum dve godi- ne kasnije. (Prim. prev.)
zemljama trećeg sveta. Cak i kada bi otišao do paba, Raferti se nije osećao
prijatno. Tamo je bilo bučno i svi su se nešto pravili važni, mladi su
stalno dolazili i odlazili, nisi mogao da se zavučeš u neki tih ćošak i
zadubiš u misli, a povrh svega niko nije mario za njegove priče. Sto se
tiče baštice koju je nameravao da zasadi, zemljište oko kuće već je bilo
uređeno žbunjem i šipražjem sa sitnim žutim cvećem. Sve je bilo u redu,
tako je rekao Adrijanu, i ništa nije bilo u redu. Dobročinitelj je dobro
podneo vest o njegovom naglom odlasku, pozvao ga da dođe na nedelju
dana preko leta, ako želi, rekao da se ne ljuti. Isti vozač taksija koji ga je
pokupio sa aerodroma odvezao ga je nazad, vozeći kao pomahnitao i
istovremeno ugovarajući neki posao preko mobilnog, rekavši
zainteresovanom kupcu da se nosi i da nema šanse da će ga dati za
dvesta. Nekoliko sekundi kasnije nazvao je nekog da podnese izveštaj o
transakciji i rekao da nisu ludi da ga daju za manje i da treba da budu
strpljivi i sačekaju pravu cenu. Po Adrijanovim rečima, Raferti je
zaključio da se radi ili o motociklu ili o nekoj staroj krntiji od automobila.
Kada su stigli na aerodrom, vozač mu je zdrobio šaku razdragano se
pozdravljajući i rekao, baš šteta što je odmor tako kratko trajao.
Rošin je ubedila Savet da mu ponovo dodeli njegovu staru sobicu,
pa je, kako Adrijan reče, smeđi kofer s molitvenikom, raspećem i
prugastom pidžamom vraćen nazad pod uzani krevet.
„Njemu nije mesto u Engleskoj, a ni u Irskoj”, reče Adrijan, a zatim
lupnu slepoočnicu da pojasni šta hoće da kaže i dodade da je izgnanstvo
u glavi i da za to nema leka.

Bila sam zapanjena kada mi je terapeut saopštio da se seli iz

Londona i ide da radi u bolnici u Bristolu. Vrlo je brižljivo sastavio vozni
red i pokazao mi koliko često imam polaske, predlažući da dolazim dva
puta mesečno, na dvostruku seansu.
Vratila sam se do paba, valjda da se pozdravim. Adrijan me je
počastio irskom kafom, Raferti je naišao i stao kraj nas dok je Adrijan
prepričavao uspešno veče na trkama pasa u Vimbldonu, sa četiri
pogotka osvojena zahvaljujući dojavama što ih je dobio od šankerke,
neke devojke iz Konamare, koju bi još kako voleo ponovo da vidi.
„Čuvaj se.” To su poslednje reči koje mi je Raferti uputio. Nismo
se rukovali, a on je, kao onog prvog jutra, podigao svoju ogrubelu desnu
šaku u znak ljubaznog, ali konačnog pozdrava. Odgurnuo me je od sebe,
kao što je odgurnuo svoju majku i još nekoliko bliskih ljudi, ne zato što
nema srca, već zato što mu je srce nepovratno slomljeno.
Ispod pločnika pružali su se kablovi koji su povezivali široke
bulevare i uske uličice Londona, nastavljajući se sve do Kenta. Pomislila
sam na Kraljeve rovova i njihova su mi se imena prikazala pred očima,
kao u litaniji - Holi, Marf, Krtica Magavin, Repan O’Mara, Viski Tip,
Oranmor Džo, a Tedi, Padi Palačinka, Harmonika Bil, Raferti i nebrojeni
drugi što su se u prah pretvorili.
 GREŠNICI

Ušli su. Majka, otac i kći. Delija je ostala budna da bi ih čula kada
uđu, mada ionako ne bi ni spavala, pošto joj je s godinama sve teže
polazilo za rukom da prizove san. Katkad bi zaspala i ne znajući, i budila
se u onaj turobni čas pred samu zoru, te bi došetavši do prozora spazila
svog psa kako izviruje iz živice podignutih ušiju što reaguju na prvi,
jedva čujan zvuk iz kuće, i gleda je značajno, moleći je da siđe, otvori
ulaz u dvorište i posluži uobičajeno sledovanje čaja s mlekom.
Ponekad bi popila tabletu za spavanje, mada je zazirala od
prepuštanja na milost i nemilost bilo kom leku, da bi potom dodatno
zastrepela od pomisli da jednoga dana možda neće moći ni da ga priušti.
U svojim besanim bdenjima, molila se ili bar pokušavala, ali je molitva,
kao i san, čilela baš u trenu kada je trebalo da se približi svome Tvorcu.
Molitve su silazile s usana, ali više nisu izvirale iz najdubljeg kutka duše.
Onaj duboki sklad koji je nekad postojao između nje i Boga nestao je.
Zato je noću, budna, u mislima koračala kućom i razmišljala o
radovima koje će vremenom preduzeti - staviće nove tapete u gostinskoj
sobi, gde su postojeće ružičaste bile zamuzgane oko prozorskog okna, te
je ono bilo uokvireno smeđim mrljama od stalne vlage. Zatim, u praznoj
sobi gde je držala jabuke tapete su nalepljene naopako i sve ove godine
nijedan posetilac nije primetio da žirovi i kolibriji stoje naglavačke.
Možda će i njih zameniti, tek toliko da doskoči onim fušerima što su ih
rđavo nalepili. Delija beše žena koja je volela da uvek bude u pravu. Nije
li to čudno, toga dana kada su tapete postavljane bila je otišla u grad do
vidovnjaka da se posavetuje oko izvesnog problema i tada joj je rečeno
da će se vratiti kući i zateći te ptice i žirove naopako i, na njezin užas,
tako je i bilo. U drugim delovima kuće zamišljeni radovi bili su manjeg
obima - možda će staviti nov komad linoleuma pred ulazna vrata, ne bi
li poštedela pločice teških cokula i gumenih čizama. Ribanje joj je u ovim
godinama teško padalo, pre svega zbog krsta. Bilo je tu i sitnijih novina,
poput novih peškira, grubljih i finijih kuhinjskih krpa. Krpe su se osećale
na mleko, ma koliko ih potapala ili iskuvavala. Osećao se taj nakiseli,
ustajali miris.
Miris je bio Delijino najistančanije čulo, pa je po dolasku novih
gostiju toga jutra na ženi nanjušila parfem, na kćerki isti takav, mada
naizgled nisu imale ništa više zajedničko. Kćerka, Samanta, bila je
kočoperna, kose boje karamele, očiju suženih kao da razmišlja o nekom
matematičkom problemu, a zapravo je jedino mislila: „Vidi me, razmazi
me.” Njena duga kosa beše njeno glavno oružje, te ju je prevlačila preko
stola dok je proučavala tapete i sliku iznad niske otvorene police za
drangulije, na kojoj grupa maca pokušava da pomeri kazaljke sata bliže
vremenu hranjenja. Stalno je nutkala roditelje kolačem s glazurom, jer je
njam njam. Iako je u cenu sobe bilo uključeno samo noćenje s doručkom,
Delija je imala običaj da svoje goste po dolasku posluži šoljom čaja i s
ono malo kolača što bi se zateklo u kutiji. Samantina kratka suknja
skretala je pažnju na njene butine, koje su u čarapama od čipke boje bele
kafe bile nalik stubovima od čvrste nugat smese. Na stopalima je imala
cipele u dve boje, s kopčom preko risa. Majka je bila crmpurasta i
punačka i imala je običaj da dodiruje kćer kad god bi ova poskočila u
iznenadnom nastupu ushićenja. Otac je pušio lulu. Beše to naočit čovek,
visok i povučen, i sličio je nekakvom profesoru.
Nakon što su se okrepili čajem i kolačem, zamolili su za korpu za
piknik s nešto sendviča i tvrdo kuvanih jaja, pošto su planirali izlet
brodom. Tada im je objasnila da se za večeru moraju sami snaći, jer ona
zapravo nudi samo noćenje s doručkom.
Pošto su se vratili, iza ponoći, čula ih je kako ponavljaju: „Psss psss
psss”, dok su se penjali uz stepenice. Na smenu su išli u kupatilo. Morala
je priznati da se, sudeći po koracima, svojski trude da budu tihi, sve dok
se nije začulo cangr, cangr. Pretpostavila je da je stradala njena
porcelanska šolja za zubne četkice. Ta šolja, krem boje ukrašena zelenim
kanelirama i malenim venčićima deteline, bila joj je draga, pa htede da
ustane i suoči se s njima, ali nešto ju je zaustavilo. Uostalom, nije imala
kućnu haljinu. Hoće li oni biti u kućnim haljinama? Zena možda, on će
biti samo u košulji. Nedostajaće joj ta šolja, ožaliće je. Njene su stvari
postale njeni verni sledbenici, sada kada je sve ostalo nestalo ili se
razvejalo. Znala je, o da, znala je da detinja ljubav vremenom bledi i gubi
postojanost, pomalo nalik odevnom predmetu koji se pere i pere, sve dok
ne ostane tek nagoveštaj njegove prvobitne boje. Njihova kći, njihova
Samanta, uskoro će postati takva, otperjaće čim otkrije nova
interesovanja, momke i ostalo.
Roditelje je smestila u plavu sobu, bračnu sobu koju je nekoć delila
s mužem, gde su rođena njena deca i gde je, kako su godine odmicale,
noći provodila tek koliko je neizbežno, obilazeći muža samo kada je bila
primorana, i potom se temeljno perući i zapirajući. Petoro dece je
dovoljno za bilo koju ženu. Četvoro se razbežalo, jedno je mrtvo, a tu je
i snaja koja je njenog sina, njenog jedinog sina pretvorila u oličenje
nezajažljivosti. Ipak, ne sme biti prestroga prema njima, niti previše
kritična. Devojke bi se setile tu i tamo, šaljući poklone, naročito
najmlađa, i sledeći put kada je pitaju šta želi za rođendan tražiće kućnu
haljinu da može da izađe pred svoje stanare u odsudnom trenutku.
Sobe je izdavala jedino leti, delimično zato što su u tom periodu
dolazili turisti, ali i zbog toga što bi zimi zagrevanje čitave kuće bilo
pravo rasipništvo, pošto je nafta tako skupa. Staviše, goste nikad nije
primala na boravak duži od dve ili tri noći, bojeći se da bi se mogli osiliti
i previše odomaćiti, te da bi krenuli da otvaraju ormane s odećom,
zaviruju u fioke i razgledaju njene uspomene: maramice s izvezenim
izrekama, haljinu za igranku i kratki kaputić boje lavande, crnu čipkanu
lepezu s drškom od ebanovine. Drugi razlog bio je prikriveniji.
Pribojavala se da će joj prirasti srcu i da će ih pozvati da ostanu, samo da
joj prave društvo. Prihodima od letnjih gostiju renovirala je kuću i čitav
posed, a jedini luksuz koji bi sebi priuštila bila je velika limena kutija
keksa s džemom od malina i kremom od jaja, za kojima je osećala
neobuzdanu potrebu.
Da, par je bio u njenom bračnom krevetu, širokom krevetu s
rasklimatanim uzglavljem od hrastovine i proštepanim pačvork
prekrivačem roza boje koji je prošila tokom perioda zaruka, svakim
bodom ušivajući u njega svoje snove. Zamišljala ih je, muža nalik
profesoru i punačku ženu, kako leže jedno uz drugo, dok se četvrtasti
jastučići na prekrivaču dižu i spuštaju u ritmu njihovog disanja, i setila
se kako je taj prekrivač grčevito stiskala dok je njen muž gnevno i bez
imalo ljubavi s njom vodio ljubav. Kako su godine prolazile unekoliko je
smekšao, a nakon svoje pedeset pete nije okusio ni kap alkohola, pa mu
je zauzvrat ugađala kuvajući mu čaj u svako doba dana i noći.
Samanta verovatno nije spavala, već oblikovala obrve ili četkala
dugi slap kose, četkala ga polako, i možda se gledala u ogledalu na
ormanu, diveći se svojoj obloj, čvrstoj figuri pod kratkom spavaćicom.
Nakon što su otišli na večeru, zavirila im je u sobe. Nije im zagledala u
kofere, to joj je bilo ispod časti, ali je pregledala ponešto od njihovih
stvari - ženinu nisku bisera, njene pomade i tamnosmeđu mrežu za kosu
koja je pritajeno ležala uz muževljeve lule od raznobojnog drveta, i kraj
njih zamotuljak duvana zemljanog mirisa. Njihov novac, njihov engleski
novac, bio je poslagan u dve uredne gomile, njegov novac i njen novac,
tako se Deliji činilo. Na devojčinom stolu za šminkanje zatekla je jedino
četku za kosu, štapiće sa uši i flašicu bebi-ulja. Vazdušasta roza
spavaćica bila je rasprostrta na jastuku i delovala je kao da je živa, ili
navučena na lutku.
San joj nije dolazio na oči.
Ustala je, u nameri da ode i pogleda razbijenu šolju za četkice, ali
čim je došla do vrata nešto ju je zaustavilo. Sramila se nad pomišlja da
će je čuti i najednom kuća kao da je postala njihova. Ovi joj se gosti iz
nekog razloga nisu posve dopadali, bili su isuviše ljubazni u
međusobnom ophođenju i trubili su o tome kako se sjajno provode na
odmoru; da, zbog nečeg su je ispunjavali nelagodom. Hodala je
nervozno gore-dole po sobi. Nije mogla da izađe u hodnik i prošeta, po
navici, i spusti ruku na hladnu gipsanu statuu Device Marije, moleći je
za zaštitu.
Tačno pola sata nakon što su pošli na počinak, desilo se. Začula je
škripu, a potom i devojčina vrata kako se lagano otvaraju, pa je pomislila
da joj treba kupatilo, ali ju je umesto toga čula kako na prstima odlazi do
roditeljske sobe, zatim se začulo lupkanje, čitava serija lakih,
začikavajućih udaraca, ne lupanje bolesnog ili uznemirenog deteta, ne
lupanje deteta koje se uplašilo mraka ili prepalo kreštanja vrane u
dimnjaku, ni nalik tome, i za nekoliko trenutaka, Deliji je puklo pred
očima. Celo telo joj se ukočilo u gađenju. Čula je devojku kako ulazi u
njihovu sobu, a onda je ustala iz kreveta, uhvatila se za kvaku navratima,
otvarajući ih vrlo polako, prelazeći bosonoga preko odmorišta, ka njima,
bez ikakve predstave šta će tačno učiniti. Cela je kuća osluškivala. Nije
se čuo razgovor, a ipak neka se grozota unutra zbivala, čuli su se šapati
i kikotanje i potčikivanje. Ništa nije mogla da vidi, ali njene oči skoro da
su uspevale da proniknu kroz panelna vrata kao da su prozirna, te ih je
zamišljala, njihove ruke, njihova usta, njihove udove kako posežu jedni
za drugima. Nisu se usudili da upale svetlo. Devojka je verovatno bila
naga i podatna, prepuštajući se njihovim dodirima, dok je muškarac
miluje na jedan način, žena na drugi, i znala je da će nedugo potom
prizor dostići vrhunac razvrata. Biće prinuđena da uđe i zatekne ih usred
tih orgija - muškarca, gospodara u svome haremu, kako je opkoračio
devojku koja nipošto nije njegova kći, ženu kako ih ispomaže, jer je to
najsigurniji način da zadrži muža. Ta im nije nikakva kćerka. Možda je
neka stoperka koju su povezli, ili su pak dali oglas, lukavo sročen, u
lokalnim novinama u Midlandsu u Engleskoj, odakle su došli, ako im je
uopšte verovati. U toj sohi postoji žarač, položen u kantu s ugljem, ostao
tu od pre trideset godina kada se oporavljala od poslednjeg porođaja, i
već je zamišljala kako zamahuje i prelama ga preko njihovih golih,
uskomešanih tela. Šta ju je zadržalo nije ni sama znala. Baš ništa je nije
sprečavalo da uđe, a ipak je oklevala. Zatim su usledili usklici, tri zvuka
različite visine - ženin glasan i slavodobitan, devojčin bespomoćan,
skoro kao da plače, i muškarčev nalik glasanju magarca u divljini
okruženog ženkama. Pohitala je nazad u svoju sohu i sela na ivicu
kreveta, drhtureći. U malenoj okrugloj kutijici u fioci pokraj kreveta
napipala je tabletu za spavanje tirkizne boje, iste kao more na razglednici
koju joj je najmlađa kćerka jednom poslala s letovanja na obali.
Prepolovila ju je štednje radi, kao što je uvek činila. Prašak je na njenom
jeziku ostavio gorak, otrovan ukus, a nije imala čašu vode da ga spere.
Uspela je da zaspi, a snova je potom bilo i previše. Bila je sa
grupicom žena koje su se upravo nameštale za fotografisanje pred dva
muškarca, očigledno u rivalstvu sudeći po međusobnom prepiranju i
laktanju. Kada je trebalo načiniti fotografiju, ženama je naređeno da se
razodenu, ali ona nije mogla, niti je htela. Odlučno je odbila da skine
potkošulju od grubog, neizbeljenog platna. Zena kraj nje, u kojoj je
prepoznala Eli, lokalnu krojačicu, skinula se i šepurila okolo kao kakva
raspusnica. Zatim se san najednom promenio. Bila je sama u ogromnom
crkvenom zdanju, velelepnom, ali ogrezlom u greh. Svecima, Josipu,
Judi Tadeju, Antunu i Tereziji od Deteta Isusa, nedostajale su odore, a
kao da se time ne bogohuli dovoljno, sveštenik je pevao pohotnim
glasom, kao da su u bašti neke pivnice. Potom je ministrant u crvenom
ogrtaču krenuo da poskakuje unaokolo i pije vino iz pehara. Bila je
ubeđena da nije u pitanju san, a ipak je bio. Odjednom se probudila i
odmah se setila svojih gostiju, njihovog dahtanja, noćašnjih poganih
zbivanja i kako će morati da prži režnjeve slanine i jaja i kobasice za
njihov gnusni doručak.
Na brzinu se obukla, petljala s čarapama koje su odbijale da budu
navučene uobičajenom brzinom, a kosu je s obe strane nemilosrdno
podigla češljićima.
Doručak je bio postavljen čekajući ih da siđu - pržene mesne
prerađevine i jaja, pun čajnik, bokal vrele vode, bokal instant kafe.
Ostavila im je i posudicu s mandarinama. Trebalo je da se posluže sami.
S gostima je imala običaj da se zadrži u prostoriji za doručak i čuje
ponešto o udaljenim krajevima - koralnim grebenima, ili drastično
različitim klimatskim uslovima u raznim delovima Australije, ili planini
Tejbl11 kod Kejptauna, gde kondenzovana vlaga stvara oblačiće koji
prekrivaju visoravan na vrhu poput stolnjaka. Ali s ovom ovde
družinom nije razgovarala, nije čak ni promolila glavu kroz vrata da pita
da li žele još tosta ili kafe.
A kada su krenuli da odlaze, konačno im se osvetila. Sedeli su tako,
porodična scenska slika bezazlenosti, sa svojim prtljagom, žena s
koferom od grubog crnog tekstila, devojka sa svojim plavim ruksakom,
i muž sa smeđom akten-tašnom. Naplatiće im, reče, samo jednu sobu,
jer, ako se ne vara, samo su jednu sobu u potpunosti koristili. Bilo je
očigledno da su je razumeli, ali su ipak odlučili da ne odreaguju, i to ju
je rasrdilo. Muž joj je pružio novčanicu od pet funti, dve od jedne i nešto
sitnine, što je bilo dovoljno za troškove obe sobe. Insistirala je da im vrati
višak, ali je on odbio, a žena ga je podržala. Tada su svi postali poprilično
zajedljivi. Muž se iskezio u negodovanju, dok je žena primetila da u
kupatilu nije bilo dovoljno peškira, a što se tiče staromodnog,
razdrndanog lanca od vodokotlića, to je valjda još iz vremena Potopa.
Kćerka se podrugljivo smeškala dok je sisala sok iz malenih kriški
mandarine. Na kraju, muž joj je tutnuo tri novčanice i novčiće u duboki
džep ogrtača, a ona ih je, ne želeći da njihova bude poslednja, zafrljačila
duž pošljunčane staze, iz zgloba, kao da baca laso. Novčići su se
presijavali na jarkom jutarnjem suncu.
Prošavši već kroz kapiju, roditelji su trpali kofere u prtljažnik, dok
je kći dotrčala nazad i pokupila novac, a zatim se isplazila u

11 ,,Table“ (engl.) znači ,,sto”. (Prim. prev.)

bezobzirnom prkosu.
Gledala je za njima sve dok se automobil nije izgubio iz vida. Zatim
se srušila na travu i zaplakala. Plakala je iz dubine svoga bića. Zašto je
plakala? Zašto plačem, zapitala se naglas.
Nije zbog njih, niti zbog toga što je protekla noć bila tako odurna.
Plakala je zbog sebe same. Srce beše zazidala davnih dana, zaboravivši
sitnice, sitna zadovoljstva, kompromise koji čine život. Zaboravila je čak
i na sopstvene grehe.
Trava beše meka i svilenkasta, ne suviše suva, nahranjena kišom i
povremenim sunčanim periodima.
 MADAM KASANDRA

Najzad, najzad. Šećem se skoro celih sat vremena... sreća pa imam

svoj kišobrančić da me odbrani od sunčeve jare. Mislim da ima barem
dvadeset tri stepena... siroto tle je sprženo... čak je i stari dobri korov
klonuo, a naprstak vene. Uvek mi se dopada kad vidim kako se pčele
zavlače i gnezde u cvetovima naprstka... u potrazi za svežinom i
nektarom... odomaće se - ,,Tu gde zvončić buja, i naprstak grimizan il’
beo”...12 “ ta mi je omiljena... iz antologija.
O, bogo moj... kakva prelepa prikolica... boje tako vesele, i cveće,
cveće na sve strane. Stepenice u tri različite nijanse. „Madam Kasandra”
- kako je to krasno, onako po starinski. Vidim da ste na svom što se
mitologije tiče, to mi je drago. Piše: „Bez zakazivanja”, ali, Madam, vaša
vrata stoje zatvorena... vaša su holandska vrata zatvorena, a teški crveni
zastori navučeni preko čitavog oslikanog prozora. Hvata me umor...
dobrano sam se našetala... a da ne pominjem to što sam morala da se
raspitujem kuda treba da idem kada sam sišla sa autobusa, to je zbilja
bilo neugodno. Malo ću da predahnem na vašem stepeništu, na vašem
oslikanom stepeništu.
Eureka. Znam šta se dešava... izbacujete, ako se tako kaže, karmu
svoga prethodnika, tako valja... Moram da priznam da bi mi godila čaša
vode ili pak čašica angosture... kako me samo mori žeđ - grlo mi se posve
osušilo. Vidim da sakupljate kamenje, veliko kamenje, malo kamenje,
komade stena i taj strašni oblutak... Pretpostavljam da svaki ima posebno
značenje, skrivenu moć. Oni konjići su lepi, pirgavi, ali su divlji... divlji i
posve neprevidljivi. Biće da nam je to zajedničko... Primetila sam razne

12 Stih iz pesme „Tjuksberi roud” engleskog pcsnika Džona Mejsfilda (1878 - 1967) ( Prim. prev. )
tipove - skitnice, mladež, razne vucibatine - i prikolicu ili dve, daleko
neuglednije od ove. Pravo da vam kažem, ostala sam bez daha... Stojim
tamo podalje već sat vremena... Videla sam da ste u poslu... Videla sam
znak ,,Ne uznemiravaj”. Pa sam se držala na distanci. Prethodna
mušterija... Poznajem je. Nas dve smo susetke. Imanje njenih se nastavlja
na naš prilaz, naša je okućnica, razume se, raskošnija, jer imamo drvored,
tise i čemprese koji su iždžikljali tokom godina. Gospo draga,
pretpostavljam da se odmarate... razumljivo... iscrpljenost. Kada jedna
mlada devojka, jedra mlada devojka iz samostanske škole kakva je vaša
poslednja mušterija, dođe po savet, obično se radi o ljubavnim jadima...
Comprendé13. Nadam se da vam ne smeta što sedim ovde i blebećem
preko svake mere... To ublažava jed. Evo, pokušaću da se divim prirodi...
mada, da budem iskrena, radije bih da ostanem neprimećena. Ljubavne
jade valja čuvati u najstrožoj tajnosti. Comprendé. Ja sam Mildred...
gospođa izvesnog Gerharta, gospodina Džentlmena... devojačko
prezime mi je Batler... mi smo potomci loze Ormondovih... naše cvetne
bašte i voćnjaci behu nadaleko poznati - odabranim letnjim danima, i to
isključivo nedeljom, otvorili bismo ih za javnost i tada se u maloj senici
služio čaj. Kad malo bolje razmislim, gospodin Džentlmen mi se baš u
kuhinjskoj bašti udvarao, malo hopa-cupa među grančicama maline,
žbunjem Loganovih bobica14 i visokim žavornjacima. Mnoge devojke su,
činilo se, bacile oko na njega, pošto je bio mlad i poželjan advokat, bacile,
al' šta im je vredelo. Ja sam sanjala o svetlima pozornice... kako sam samo
volela čaroliju, pretvaranje. Još kada sam imala šest ili sedam godina,
majka me je povela u pozorište Gajeti u Dablinu da gledamo pantomimu
i dok smo sedele u loži, željno sam upijala sve oko sebe - orkestar, gegove
glumaca, intrige, dame, zlikovce, skečeve i neizostavan srećan kraj. Otac
bi nas sačekao u svome klubu u Stivens Grinu15, a onda bismo večerali u
tamošnjoj krajnje prijatnoj sali za ručavanje. U internatu sam igrala
Dezdemonu... Otelo, e, to vam je čeljade pomalo neotesano... ah da, onaj
što nije voleo mudro, ali je voleo prejako. Zbog toga sam bila opsednuta
Dezdemonom kada sam upoznala Gerharta, ali ne zadugo. Vidite, moje
srce se okrenulo... kako se ono kaže... za sto osamdeset stepeni. Izgubila
sam glavu. Nestrpljivo bih iščekivala zvonjavu našeg baštenskog zvona.

13 „Razumem” (špan.). (Prim. prev.)

14 Jedna vrsta borovnice. (Prim. prev.)
15 Čuveni park u Dablinu. (Prim. prev.)
Ah, kako je zvonak zvuk imalo to veliko bronzano zvono... Gospodin
Dži se služio i najmanjim izgovorom da dođe, dolazio je ovim ili onim
povodom, u odelu ili starim radničkim pantalonama i uvek kada ga
najmanje očekujem... kako samo srce oseti te potrese. Bila sam mnogo
mlađa od njega, nezrela za svoje godine... da, bilo je malo hopa-cupa
među grančicama maline i Loganovih bobica, i zamislite, molim vas, naš
pas Hektor je postao tako ljubomoran da je lajao i kidisao na gospodina
Džentlmena pun zlobe, a jednoga dana mu je zario zube u šaku i nije
hteo da ga pusti, a šta je Gerhart uradio... uradio je nešto čudno, nešto
vrlo surovo - šutnuo je Hektora, batinama ga privoleo na poslušnost, na
šta se Hektor s njim sprijateljio... Gospodin Džentlmen je znao sa svima,
kako sa životinjama, tako i s muškarcima, ženama, devojkama...
Vremenom je primljen u kuću... na jedan šeri i kako to već ide... udvarao
mi se odlučno i suptilno, i zbog toga su ga smatrali idealnom prilikom.
Uvek je donosio poklone - čokolade ili bombonjere s likerom od višnje -
prababa ili pradeda bili su mu stranog porekla, iz Normandije, i zbog
toga je delovao još tajanstvenije. Zaprosio me je u dvorištu seoske crkve,
u suton, nije bilo žive duše okolo... baš kao u čuvenoj elegiji - „Mučući
krivuda poljem čopor leni”16 - a prsten je ispleo od trave... čaroban
prsten, za veridbu i večnost, da tako kažem. Nekoliko večeri pred naše
venčanje, sedeo je u biblioteci s mojim ocem... postali su bliski prijatelji,
ili dobri pajtaši bolje rečeno - igrali su tavlu17 i prisećali se minulih dana,
ispijali porto ili armanjak - u ono vreme ja nisam pila alkohol... tada sam
spavala kao mala beba... a sada se bez čašice pred spavanje ne može.
Čula sam ih kako pričaju o ženama - o tome koliko ih vole, koliko ih
idealizuju - čula sam kako raspredaju o njihovim vratovima, o nagibu
njihovih ramena, o njihovim stražnjicama, člancima... sve je zvučalo vrlo
distancirano... gotovo klinički... otac nije ni spomenuo moju majku,
Alanu, ni jedan jedini put. Isticali su kako ih određena dela podsećaju na
tajne susrete s određenim ženama, zato što je sa gramofona išla baš ta
muzika u salonu neke dame, ili iz nekog... banalnijeg razloga, draga
moja majko... kako si mu samo bila odana. Uvek bih primetila da su bili
intimni, jer bi sledećeg jutra otac bio sav kočoperan i razdražljiv dok
mljacka svoj komad tosta... gužvao bi novine, dok bi majka delovala

16Stih iz „Elegije napisane na seoskom groblju” Tomasa Greja (1716 -1771). Korišćen prepev Svetislava Predića,
Letopis Matice srpske, 1954: 4. april, Novi Sad. (Prim. prev.)
17 Tavla ili triktrak je vrsta društvene igre s kockicama, igra se na dasci s obeleženim poljima. (Prim. prev.)
pomalo luckasto i samo mu udovoljavala. Da, stajala sam u dovratku
napola iščekujući da će moj budući muž ili moj otac reći: „0, Mili, izvoli
uđi”, ali to se nije desilo, možda su bili suviše zaneseni razgovorom, pa
me nisu primetili, ili su smatrali da je moje prisustvo neprimereno.
Madam, znam da se odmarate... sigurna sam da je svaki tretman, svaka
seansa, zovite to kako hoćete, vrlo zahtevna, jer se morate otisnuti
duboko u dušu svoga posetioca i pronaći duboko čuvanu tajnu, bit.
Možda se molite - ,,i smrti neće biti više...”18 E, baš imam sreće što
sam vas našla, što sam otkrila gde ste... gde sam ono beše stala... da, da,
da, naše venčanje... bilo je predivno... izveštaj se pojavio u više dnevnih
novina... miris đurđevka ispunio je malenu seosku crkvicu u okrugu
Voterford - i to naš domaći đurđevak, iz bašte - deveruše su imale
venčiće od đurđevka u kosi, a male pratilje nosile su buketiće - miris je
bio opojan... hor... crkvene pesme... ja, odevena u fini saten boje
slonovače. Moj muž nije mogao da skine pogled s mene toga junskog
jutra... sada bih želela da vam kažem nešto o očima svoga muža... u
svakodnevnim situacijama, dok sedi zamišljen nad svojim papirima i
izveštajima, one podsećaju na ostrige, sive su, s mlečnom patinom... ali,
u trenucima kada je pogođen Amorovom strelom, kao recimo na jutro
našeg venčanja, njegove oči poprime boju opala, odnosno najnežniju
nijansu srebra s primesama plave... videla sam ih takvim tada, i još
mnogo puta posle i... i vidim ih i sada, ali ne gledaju mene, niti zaiskre
zbog mene, i to je užasno... to je užasno. Naš medeni mesec je bio... pa,
kao odlazak u suton... pravo blaženstvo... neiskvareno blaženstvo...
nema reči koja bi to bolje opisala... osećanje tako istančano, bez
naklonosti i uljudnog ćaskanja. Ali, šta je vrednije, blaženstvo ili
naklonost, a s tog sam putovanja, uostalom, donela gomilu knjiga...
Egejsko more je paleta plavih nijansi... ti silni turistički vodiči sadrže
razne priče iz davnina, o bogovima i boginjama... kako su oni samo
vatreni bili... i te njihove intrige... neprestano su kovali zavere i
međusobno se nadmudrivali... ako se slažeš sa Herom, zamerićeš se
Atini, a tek Junona, ta ti se udala za sopstvenog brata Jupitera, koji joj se
udvarao prerušen u pticu kukavicu... a Posejdona da i ne pominjem... on
bi očas posla podigao oluju... jeste... ključno je bilo biti dobar sa Zevsom,
a što se tiče sirote Didone, ona nije dozvala svoga dragana da se vrati u
Kartaginu tako što je mahala grančicom vrbe, već tako što se nabola na

18 Otkrovenje 21: 4 (Prim. prev.)

mač... sirota, sirota Didona. Upravo sam tamo pročitala da su Egipćani
prvi koji su savladali umeće proricanja budućnosti... umeli su na osnovu
datuma nečijeg rođenja da proreknu njegovu narav, nedaće koje će ga u
životu snaći i dan smrti - ali tada se to nije zvalo astrologijom, sve do
Rimljana nije ni povezivano sa zvezdama... ali, gospo draga, vi znate sve
o tome - ti bogovi i boginje imali su svoje vidovnjake... ljude baš poput
vas... oni su sedeli u svojim svetilištima, a vi ste ovde u svojoj oslikanoj
prikolici, ne mogu vam objasniti koliko mi je laknulo sada kada sam tu...
kada imam priliku da skinem teret sa srca. Da, beše to blaženstvo...
večito varljiva svetlost mora, nepostojeći suton... samo svetlost dana i
iznenadna noćna tama... ljubavnička tama, a kada smo se vratili kući,
blaženstvo se nastavilo, ali život se oteže, nije li tako, oteže se kao kakvo
dugačko uže... a ljudi u braku moraju se navići na specifičnosti druge
osobe... njene navike... raspoloženja. Gerhart bi celu nedelju provodio u
gradu u svojim odajama, a onda bi se petkom dovezao kući i dočekala bi
ga dva psa, moj vučji hrt i njegov crveni seter, naša priglupa pomoćnica
Ifi, i ja, svi bismo pohrlili na prilaz, mašući, želeći mu dobrodošlicu, ili
tačnije, čitavo obilje dobrodošlicom, samog Odiseja nisu tako dočekali
na Itaki, ni izbliza. Ukusna trpeza, pečenje s gratiniranim krompirom i
za desert pohovane jabuke ili ruska šarlota. Kasnije, u predvečerje, sedeli
bismo u staklenoj bašti i prepričavali događaje iz minule nedelje... sitne
zgode i nezgode, on bi pušio cigaru, ja bih uzela dim, da, baš bih
udahnula, nisam samo pućkala, a g. Džentlmen... e, šta je on sve znao...
mnogo više nego ja, a čudo jedno kako čak i cigara može biti raznovrsna.
Nedeljom bismo služili sufle s gran marnijeom, pre nego što bi krenuo
nazad za grad... nisam bila napuštena ljubavnica, već napuštena
advokatska gospođa. Za praznike nikad nismo putovali van zemlje...
uvek smo išli na jedrenje... obožavali smo jedrenje, a od neočekivanog
nasledstva koje smo dobili od baba-tetke kupili smo brod s kabinom i
nazvali ga „Vajolet Rouz”, po njoj. Otisnuli bismo se iz Atlona i spustili
celim tokom Šenona, prelepo, povetarac, trska, spokoj... beskrajne
prethodne pripreme... gumeni jastuci, ponjave... primus... metil-
alkohol... pribor za prvu pomoć... slamnati šeširi i kape za kišu... krema
za slučaj da nas izgrize kakav gamižući stvor... jedva koja reč... samo
besciljno tumaranje, i osmeh, osmesi... kako je osmeh predivna stvar...
kako puno toga može da poruči. Izgubila sam dvoje dece dok su bila vrlo
mala... i on je bio potresen - ,,Tamo ponad malog groba poljubismo se
opet u suzama”19. Gospo draga, priznajem, izuzetno se plašim. Pronašla
sam je sasvim slučajno, onu belu kutiju za cipele, bila je skrivena u
krošnji širokog kedra koji razdvaja našu ogradu od njihove... papuče...
Pepeljugine papuče s ružinim pupoljcima, umotane u maramice... nisu
bile moje veličine... moja su stopala prilično velika... sledećeg jutra nije
ih bilo... neko ih je sklonio. Tada sam se odvažila da ga pitam o čemu je
reč, što inače ne radim, ali on nije hteo da se upušta u rasprave sa
mnom... rekao je da ne želi više da sluša te fantazije i izmišljotine. Bili
smo u spavaćoj sobi, vrlo rano izjutra... plašila sam se za sopstveni život.
Postoje trenuci, možda su to tek sekunde, koji zauvek ostanu urezani
duboko u sećanju. Možda je sve bio samo san... Nakratko sam uspela da
ubedim sebe da je tako... rekla sam sebi, Mili, zaboravi na to... mesečarila
si... u snu si išetala niz prilaz. Na našim krstarenjima niz Šenon postala
sam vrsna pecačica... Dži nije mogao da poveruje... rekao je da to ima
veze s lakoćom pokreta, ali pre svega s okretom mog zgloba. Ostali
pecaroši nisu me baš voleli... zvali su me vešticom. Naravno, isprva
nisam znala kako da se poigravam s ribom, srljala sam i izgubila ih
nekoliko... ali onda me je Gerhart poučio, i ubrzo sam usavršila tehniku
i nadmašila i njega. U maju, u sezoni pecanja na plovak ostajali smo na
reci po čitav dan... milioni vodenih cvetova... vazduh ispunjen njihovim
rojevima... Gerhart je rekao da oni dožive ljubavni zanos i samrtni let u
istom danu... siroti cvetovi... surova igra prirode... siroti cvetovi... sirota
Didona. „Nikad ne predaj srce do kraja” - ko je to ono beše rekao?20
Pročitala sam negde da i muškarci imaju cikluse, kao i mi žene... mi
imamo cikluse jer imamo matericu - zbog toga smo povremeno sklone
histeriji - dok muški ciklusi nisu pod uticajem materice ili meseca, već
njihovih sopstvenih zločestih ćefova... oni se naprosto svako malo
zakače za bića koja nazivaju ženama. Naravno, kutiju s cipelama mogao
je tamo ostaviti bilo ko... svaka šuša u prolazu. Odnedavno je počeo da
se zadržava u stakleniku do sitnih sati... baš kao moj otac, sa svojim psom
- mojim psom, hoću reći, Hektorom Četvrtim - da, Gerhart ostaje tamo i
tetoši svoje lozice, krastavce i tikvice, a oni se međusobno ukrštaju... ne
pitajte me kako... on ih jednostavno postavi jedne do drugih i nekako
opstaju zajedno... razmnožavaju se... tamnožuti polen nađe put do
suprotnog pola i... oplode se...

19 Stih iz poeme „Princeza” Alfreda Lorda Tenisona (1809-1892). im. prev.)

20 Stili iz pesme ,,Ne predaj nikad srce celo” V. B. Jejtsa (1865-1939). (Prim. prev.)
 On se retko zaljubljuje... tri puta, naspram mojih jedan i po. Izbio
je skandal u njegovim odajama u zgradi Četiri suda...21 jednoga jutra
mlađi pripravnik slučajno je naišao s gomilom dokumenata, pa je
sekretarica, izvesna gospođica O’Hanlon, zatečena u nepriličnoj pozi,
kako se prepušta nepriličnim radnjama... na svu sreću sve je zataškano...
nije osvanuo u nekom tabloidu, polugo, spuštenih tregera; štaviše,
pripravnik se pokazao vrlo diskretnim, izvrsnog karaktera. Drska
sekretarica baš i ne. Našla sam njene porukice kod njega, po džepovima
- u njima zahteva od njega da se konačno obračuna sa mnom. Opa-la,
došla maca na vratanca. To ga je naučilo pameti. „Nikada te neću
ostaviti, Mili... Nikada te neću ostaviti”, to mi je rekao. U znak
pomirenja, otišli smo na krstarenje... neke od supruga promenile su
garderobu barem dvanaest puta... a tek nakit, tako razmetljiv, tako
suvišan... sedeli smo za kapetanovim stolom. Moram da priznam da me
je piće jednom ili dvaput malko uhvatilo... a visoke potpetice i ljuljanje
broda nisu uopšte pomogli. Kada smo pristali na dva dana u nekoj
nepoznatoj luci, moj muž se igrao s decom na plaži... neke igre loptom -
on i deca su se dobacivali narandžastom loptom... tuđa deca... puti boje
sumraka... bela nisu bila, to je sigurno, i obožavala su ga. Vidite, on ima
auru - ona prosto zrači iz njega - i zbog nje ga ljudi zavole. Spaženi su
jedno veče - jedra devojka, razbludnica, ta što je upravo napustila vašu
prikolicu - viđeni su u kasne sate, isplovili su na jezero i zatekla ih je
oluja... morali su da potraže sklonište... saznala sam da se nešto kuva,
kako to obično biva, uz pomoć bliske prijateljice. I Didonu i Eneju
sudbinska je strela ljubavi pogodila baš kada su se sklonili od oluje.“22
Ja, doduše, imam keca u rukavu, a on je ipak najjači u celom špilu. Jedan
od naših nacionalnih pesnika, jedan od trojice velikana, rekao je da je
glavni adut mlade supruge, ili mlade devojke iz samostanske škole, kad
smo već kod toga, mlada pizda23... ali starija supruga ima daleko jaču
kartu... mračniju kartu... onu o kojoj se ne sme govoriti. Pratiš li me,
dobra gospo... comprendé? Vidim da proričeš i iz tarota i iz kristalne
kugle... neke su mi karte poznate... Obešenik... Kula... Umerenost...
Pravda. Ta kurvica nema prava na naše ogrozđe... ama nimalo... naše

21 Zgrada suda u Dablinu (Prim. prev.)

22 U IV pevanju Vergilijeve Eneide, Diđonina sestrajunona šalje oluju nc bi li sc Didona i Eneja našli sami u
pećini i zaljubili. (Prim. prev.)
23 Iz romana Semjuela Beketa Meloun umire (Prim. prev.)
jabuke... naše divlje jabuke... naše pipine24... naše kruške... naše tikvice...
naše crvene ribizle... naše crne ribizle... naše Loganove bobice... naše
dunje... naše ringlove... naše šljive šećeruše... naše mušmule... naše
jagode... naš hmelj... našu lozu... naše korenasto povrće... naše berbe.
Molim te, molim te. Otvori mi svoja vrata. Ne tražim puno. Jasno mi je
da je stvar delikatna i zahteva izvesnu dozu diskrecije... kao Hipokratova
zakletva ili sveštenik u ispovedaonici... postoji obaveza ćutanja... sve što
tražim je sledeće. Budući da si vidovita, da imaš dar, reci mi šta si videla?
Da li su duboko zabrazdili? Pod tim mislim... znaš na šta mislim. Ne da
joj može biti otac... može joj biti deda... to je nečuveno... to je apsurdno...
prosto, nezamislivo... setim se Didone... setim se patke u aspiku što stoji
u frižideru od nedelje... setim se muževljevih očiju boje opala i čestitke
koju mi je napisao za prošli Božić... „posle dvadeset dve godine, ti si i
dalje moja kraljica”... setim se setim se setim se. Gospo draga, otvori...
otvori vrata... razgrni zastore... razgrni ih odmah... ne mogu da čekam ni
sekund duže... razumeš li me... ove me protuve gledaju... podsmevaju
mi se... divlji poniji su u trku... podižu oblake suve prašine. Unutra si.
Znam. Znam. Osećam tvoje prisustvo iza nepomičnosti teškog
zagasitocrvenog zastora.
Put dovde traje tri sata i trideset pet minuta, i to bez
nepredviđenog zaustavljanja. Dešava se, u ovom našem delu sveta koji
je i bog zaboravio, da se neki siromah ili životinja preda kobnom
zagrljaju železničke pruge. Da, večernji voz vijuga i hrli napred, a okolo
su legendarni predeo i nebo i horizont i naleti kiše.
Zbogom, draga bezdušna gospo.

Madam! Desilo se nešto neočekivano, čemu ste vi indirektno

doprineli. Da ste me primili, do toga ne bi došlo, jer bih morala da
uhvatim kasniji voz, a ne brzi u šest.
Našla sam prazan vagon i, u trenutku kada je voz napustio stanicu

24 Vrsta jabuke (Prim. prev.)

brekćući i trzajući se, otključala su se vrata iza mene za koja sam mislila
da vode do mašinovođine kabine, pa je ušao još jedan putnik. I pre no
što sam se okrenula da pogledam, znala sam ko je, po iznenadnom
ubrzanju pulsa. Nije ga odao bat koraka, niti glas, jer nijedno od nas nije
progovorilo; može se čak reći da je moj predosećaj bio nadnaravan, jeste,
da je došao pravo iz etra. U vagonu je stajao moj muž, sa svojom
spljoštenom aktovkom pod miškom i svežnjem papira koje je nespretno
držao u rukama. Bio je zajapuren, pošto je morao da trči da stigne na
voz.
„Mili”, reče u neverici. Kako je voz krenuo, papiri su se razleteli
posvuda, a on se sručio na sedište preko puta, gledajući me skoro u čudu,
kao da više nisam posve ista, žena kojom je oženjen dvadeset dve godine
vodi tajni život, odlazi na izlet u Dablin, možda na ljubavni sastanak, i
nosi crni kloš šešir sa mekim paperjastim perom koje prati liniju obraza.
„Gde smo ono kupili taj šešir?”, upita.
,,Mi”, odgovorih, zastavši malo, ,,mi smo ga kupili u Parizu na Ru
di Dragon jedne Badnje večeri, dok je počinjao da veje sneg.”
„Tako je”, reče i zagleda se nekud, kao da bi dao sve na svetu da u
tom trenutku vidi sneg kako pada.
Seoski pejzaž, kao život, promiče pored, redovi dimnjaka se nižu
bez ikakvog reda, gačci i čavke se vrte u sutonu i osvajaju za sebe
ogromno nebesko prostranstvo.
Posle nekog vremena, odvešće me do vagon restorana, dok oboje
duboko u srcu osećamo laku zebnju, i sedećemo ćutke, ne znajući šta
nam budućnost sprema.
 CRNI CVET

„Kakva rupa”, reče Mona.

„Velelepno je”, reče Šejn, osvrćući se oko sebe.
Vozili su se sat ili više pod liticom planinskog lanca, u potrazi za
nekim veselim, a ne mnogo bučnim restoranom, i sad su se obreli u ovoj
ogromnoj, oskudno nameštenoj prostoriji, koja je, izgleda, služila i kao
sala sa ručavanje i kao plesna dvorana. Mikrofon se šepurio na
metalnom stalku, a komadić narandžaste zastave ležao zgužvan na bini,
kao da ga je neko zafrljačio tamo u jogunastom besu. Jedan kraj
dugačkog trpezarijskog stola bio je prekriven belim čipkanim
stolnjakom pod koji je bila podmetnuta traka crvenog krep-papira, i po
svoj prilici upravo će ih za taj kraj stola i posesti.
Bilo je pozno proleće i kada su s puta spazili zarđalu gvozdenu
kapiju i dug vijugavi prilaz, pomislili su: o, baš prikladno, kako samo
zanosno deluje. Hotel je pri tom nosio predivno ime: „Glašin”25 Dovezli
su se dugačkim prilazom, s drvoredom s obe strane, hrastovima,
platanima, jasenjem, sva su stabla bila izmešana i koškala se prijateljski,
kao da se bore za nadmoć, dok su ptice bile obuzete svojim ritualnim
večernjim obrušavanjem, a golubovi tiho gugutali u prostranim
golubarnicima.
Neka izlupana krntija sa znakom ,,Na prodaju” bila je parkirana
na parkingu odvojenom od obližnje livade razvučenom zelenom sajlom.
Pored sajle je stajao znak „Opasnost - visok napon”, a iz metalne kutije
čulo se tiho riganje, koje se svakih nekoliko sekundi pojačavalo do
režanja.
Nedaleko od ulaza bio je mesarski kombi s gazdinim imenom

25 „Potočić”(ir.) (Prim. prev.)

ukusno ispisanim smeđim slovima, a na stepenicama traktor igračka,
pun vojničića i drvenih kocki. U hodniku je komplet sveća treperio na
visokoj stalaži, a raskošna cvetnica se razbaškarila i raspuzala po podu,
kao ameba. Latice su bile meke, baršunastocrne, sa sićušnim zelenim
izdancima, tačkicama, a cvet je istovremeno oduzimao dah i ispunjavao
nekakvom jezom. Nikada ranije nije videla crn cvet. Pošto se niko nije
oglasio, ušla je u susednu sobu, a tamo je čovek sedeo toliko blizu
televizijskom ekranu da je izgledalo kao da razgovaraju, i uopšte nije
primetio njen ulazak. Dva su psa dremala na pocepanoj kožnoj fotelji. U
tom je ušla devojka, jedra mlada devojka koja nije sa sigurnošću znala
da im kaže da li poslužuju večeru ili ne, pošto sezona još nije u punom
jeku. Uprkos tome, povela ih je do zapuštene, nevesele obedovaonice.
Prevalili su silne kilometre, najpre se odvezavši do grada na jezeru
sa okruglim tornjem, gde su se prošetali, a potom posedeli na
poškropljenim izletničkim stolicama grube obrade i oboje primetili kako
je neobično što ostali koji su se dovezli do jezera samo sede u kolima i
bulje u vodu. Uživao je u njenom društvu, osećala je. Nije ga baš dobro
poznavala. Dobrovoljno se javila da mu daje časove slikanja u zatvoru u
Midlandsu, gde je služio višegodišnju kaznu. Iako se na prvih nekoliko
časova pojavila nekolicina njih, jedan po jedan su odustajali, da bi na
kraju ostao jedino Šejn. Sedeo je leđima okrenut njoj, dovršavajući
autoportret u zagasitim nijansama zlatne i boji senfa, a ona ga je upitala
da li je ikada video Van Gogove slike, na šta je odgovorio da nije.
Podsetio ju je na Van Goga zbog naopako okrenute krhotine neke
činijice, prekrivene ljuspicama sasušene boje.
Dok su koračali grobljem kraj okruglog tornja, ispotiha ga je
upitala: „Kako ti se čini svet, Šejne?”, budući da je izašao iz zatvora tek
nekoliko nedelja ranije.
„Prenaseljeno”, odgovorio je i slabašno se nasmešio.
Dok je bio u zatvoru, žena mu je ubijena kupajući njihovo dete,
ubijena namesto njega, a ubrzo potom je i dete, koje su odgajali rođaci,
umrlo od meningitisa. Te večeri kada mu je žena ubijena zaspao je još za
dana, a onda su stražari kucali i lupali na vrata njegove ćelije, ali on ih
nije čuo. Njegova je pretpostavka da je u snu odlagao saznanje s kojim
nije hteo da se suoči, ali koje će morati da prihvati. Kako je uspeo da
izbegne slom, Mona nikako nije mogla da shvati.
Nekoliko dana pred Božić nazvao ju je upravnik zatvora da joj kaže
da je neko ostavio paket za nju u njegovoj kancelariji. Unutra je bio
portret uvijen u razne kese za bakaluk, a na propratnoj čestitki napisao
je: ,,Za Monu... Oprosti što nije dovršen.” Poruka joj je zbog nečega
delovala nedorečeno, i upravo je zbog tog oklevanja uspela da skupi
hrabrosti te da ga pozove da se nađu u Dablinu kada ga puste. Trebalo
je da izađe tog proleća, ali je taj podatak čuvan u tajnosti da se izbegne
medijska halabuka. Znala je koliko je povučen, pošto je spomenuo kako
se drži po strani, uprkos tome što jede s ostalima u zatvorskoj menzi i
igra tenis tri puta nedeljno, te da najprijatnije trenutke provodi noću u
svojoj ćeliji, slušajući irsku muziku i pesme sa kasete. Pretpostavljala je
da se u tim trenucima prisećao prošlih događaja i razmišljao o
budućnosti, možda zamišljajući šta se sve moglo izmeniti u svetu tokom
njegovog petnaestogodišnjeg zatočeništva. Njegovo hapšenje bilo je
prizor od kojeg se kosa diže na glavi i privuklo je pažnju čitave zemlje, a
u javnosti učvrstilo ubeđenje da je on opasan razbojnik.
Igrom slučaja, pušten je tri dana pre utvrđenog datuma, pa je s
nevericom primila njegov poziv u svom studiju u Dablinu, kada joj je
pomalo sramežljivo rekao: ,,Ja sam... slobodan sam.”
Dogovorili su se da se nađu u nekom hotelu, a dok ga je čekala na
stepeništu tog oštrog mraznog jutra, gledajući ogoljene grane i grančice
u parku na suprotnoj strani ulice, opervažene injem, imala je osećaj da
neće doći, da je sprečen. Skoro čitav sat kasnije, pojavio se dečko u odelu
ukrašenom pletenicama i saopštio joj da ima telefonski poziv i ne
trepnuvši izgovorio Šejnovo ime i prezime. Čekao ju je u drugom hotelu,
oko kilometar i po odatle, i ona mu reče, pomalo strogo, da je sačeka i da
ne mrda nikud.
Dok su sedeli u separeu u drugom hotelu i pijuckali čaj, osetila je
da se usteže. Bilo je neobično videti ga u drečavoj košulji i farmerkama,
pošto je u montažnom zatvoru, gde ga je posećivala, sve bilo nekako
prigušeno. Osim toga, policajac je uvek stajao negde iza njih i
prisluškivao, osim u retkim slučajevima kada bi odlazio da prošeta,
valjda da zapali. Nisu se rukovali u znak pozdrava kada su se našli na
stepenicama hotela, ali je znala po njegovom pogledu da joj je drago što
je vidi, a on je dodao da joj je kosa mnogo lepša tako puštena. Za čas
slikanja uvek ju je vezivala pozadi, zbog čega je delovala mnogo strože.
„Znači, slobodan si”, reče ona.
„Javili su mi samo deset minuta pre izlaska”, reče on.
 „Otkud to?”
„Upravnik je sišao u radionicu za šivenje i rekao: ’Imaš auto i
vozača na raspolaganju sledeća dvadeset četiri sata, odvešću te kuda god
budeš hteo.’” Kada je to izgovorio, tačno se setila da je pitala upravnika
kako će se Šejn snaći kada izađe.
Dok je govorio, setila se i drhtaja koji joj je prošao telom kada joj je
upravnik rekao da postoje mnogi koji žele da ga vide mrtvog.
„Mislite na Britance?”
„Oni, a i njegovi... ima tu još sporova... raznih sporova... Recimo
da će uvek biti tražen”, a zatim je podigao ruke, kao da hoće da se
odbrani od daljeg ispitivanja.
„Šta si to šio?”, upita, iznenađena.
,,Ma, sitnice za ostale momke... rajsferšluse, zakrpe i našivke...
mnogi su čekali na popravke.”
,,Ko te je naučio da šiješ?”
„Bilo nas je desetoro dece... majka je uvek imala mnogo drugog
posla”, reče sramežljivo.
„Znači, nedostajaćeš ostalim momcima?”
„Možda”, reče, bez i najmanje trunke emocija, a zatim gledajući
pravo preda se poče da mota cigaretu, utonuvši u misli. U tom je
trenutku izgledao kao oličenje usamljenosti i otuđenja.
Nekolicina prijatelja se udružila da mu nabavi polovan auto, pa je
kroz par nedelja predložio da se odvezu u prirodu u predvečerje.
Dogovorili su se da ona doputuje vozom i sačeka ga u gradiću na
trinaestak kilometara od Dablina, gde je našao sebi smeštaj kod neke
crnkinje koja po ceo dan čavrlja sa svojim kolibrijima i, kako reče, ne
zapitkuje mnogo.
Sada su sedeli u velikoj obedovaonici, pregladneli, čekajući da
gazdarica dođe i kaže im kakvo posluženje uopšte može da im ponudi.
Kada se po dogovoru našla sa Šejnom na železničkoj stanici, on je sedeo
napolju, naslonjen na zid i jeo sladoled, a ona se zapitala zašto bi neko
ko je toliko tražen i ko ima silne neprijatelje sedeo tu, naočigled svima, u
svojim novim farmerkama i toj upadljivoj košulji.
Automobil koji je dobio bio je mali dvosed sa kupe krovom drap
boje. Zaustavili su se usput pred brojnim restoranima, ali bez uspeha. U
jednom je mrzovoljni vlasnik odškrinuo vrata za milimetar i rekao da
nema šanse da dobiju čaj, pošto je pao u krevet. Na nekoliko mesta je
izašla iz auta i ušetala unutra, da bi otkrila da je restoran suviše oronuo
ili suviše tmuran. Zbijala je šale o njima kada bi se vratila do kola,
opisujući stolove, rasvetu, suvo cveće i ostalo, i ocenjujući svako mesto
ocenom na skali od jedan do deset. Šejn nije mnogo govorio, ali je uživao
puštajući nju da se raspriča. Posle godina provedenih u zatvoru postao
je ćutljiv. Sudeći po fotografijama iz novina načinjenim na dan hapšenja,
izmenio se do neprepoznatljivosti. Otišao je u zatvor mlad i neotesan, a
izašao gotovo ćelav, s tankim riđim brkovima koji su izgledali kao da ih
je prilepio na gornju usnu. Jednom prilikom, i nikada više, rekao joj je da
i ona sama može da sudi o njegovim postupcima. Borio se za svoja
ubeđenja, za ujedinjenu državu i ujedinjenu zemlju, za narod koji će biti
ujedinjen, a ne ovako sakat.
Kada su stigli do kapije na ulazu u Glašin, imanje joj je delovalo
savršeno, tako zaklonjeno, sa građevinom dole u dnu ušuškanom u
zelenom gaju. Pridržavajući jedno krilo gvozdene kapije - pod drugo je
podmetnula kamen - videla je s jedne strane vidno zapuštenu javnu
govornicu, sa slojem razbacanog smeća na podu. Stabla divljeg kestena
bila su u punom cvatu, s prelepim kaskadama ružičastih i belih cvasti, a
na livadi su jaganjci blejali bez prestanka. Tu je bila prava pometnja, jer
su kmečali i jurcali okolo u strahu da se ne odvoje od majke.
„Kao u porodilištu”, reče Šejn, a ona se zapitala da li je ikada bio
tamo, pošto je već bio u zatvoru kada mu se žena porađala. Jedino ga je
njegova žena zaista poznavala, a ona je mrtva.
Gledajući u zaboravljeni mikrofon, rekla je, sva sreća što nisu došli
onda kada prave igranke, pošto ne zna da pleše.
,,Ni ja”, reče Šejn.
,,Još kako biste igrali da vas neko tera”, rekla je gazdarica brzajući
unutra i brišući ruke o krpu, a potom im ispričala o prelepom lovačkom
balu koji se održavao zimi, kada bi se okupili ljudi sa svili strana,
gospoda i farmeri i prodavci stoke i drumski razbojnici i bog te pita ko
sve još.
„Da li smo vam na smetnji?”, upita Šejn.
,,Ma, ko da vas je samo nebo poslalo”, odgovori ona i povede ih do
dugačkog stola koji se protezao skoro do prozora. Spustio se na stolicu i
nasmešio se. Upravo je taj osmeh privlačio ljude, a gazdarica se, odmah
se raspilavivši, predstavila kao Vini i ponosno objavila da imaju sreće,
jer je ona njena ništarija od muža baš upecala lososa, te će im ga ispoširati
s nešto krompira i kupusa. U međuvremenu, reče, mogu popiti pićence,
a doneće im i hleba da ne piju na prazno. Potom je došlo do kraćeg
zastoja, pošto se spetljala oko otvaranja flaše vina koju je Mona već
poručila. Vadičep se iskrivio, pa su mrvice izdrobljene plute plivale po
zlaćanoj tečnosti.
„Uživajte u pogledu i niskim brđašcima”, rekla je Vini i
odmarširala, mrmljajući kako je Šejn baš fin i kako je uglađen i kako
maniri čine čoveka.
„Ovde je baš prijatno”, reče on. Dopalo mu se vino, mada ga nije
inače pio. Videla je da nije naviknut na njega, pošto su mu se oči
zamaglile, kao para koja se nahvata na kuhinjskom prozoru kada jelo u
šerpi pokipi. Čuli su Vini kako priča sa pospanom devojkom u kuhinji,
a njihov je dolazak, po svoj prilici, izazvao malu pometnju.
,,0či su ti boje duvana”, reče Mona.
,,Je li to dobro ili loše?”, upita on.
„Dobro”, reče ona.
Obraćajući se Vini koja je upravo ušla s veknom hleba, on upita
koliko košta prenoćište.
„Možemo se dogovoriti”, reče Vini i namignu gegajući se nazad.
,,Ne misliš valjda da odsedneš u ovoj tamnici”, reče Mona.
„Ovde me niko ne može pronaći”, reče on, ozbiljan.
„Gde ćeš živeti, Šejne?”
„Možda negde na zapadu”, reče on neodređeno. Zamislila ga je u
nekoj hladnoj kolibi, izdvojenoj od sveta, samog, umotanog u kaput,
punog strepnje, na danonoćnoj straži.
„Da li te brinu... odmazde?”, upita ona.
„Brinuo bili se zbog drugih”, reče on i pogleda je s neizmernom
brigom, neizmernom nežnošću, preko ivice širokog stola, dok je plamen
debele sveće treperio na povetarcu koji je dopirao kroz otvoreni prozor,
a njegovo lice dopola utonulo u senku.
„Misliš li da ćeš se vratiti u...”
„Borba nije završena... nije još gotovo”, reče on sumorno.
Nije ga dalje ispitivala. Uvek bi se nešto isprečilo između njih,
izvesna uzdržanost, deo njega je ostajao nedostupan i njoj i svima
ostalima. Kako su se samo razlikovale njegove dve ličnosti, jedna mladi
nepobedivi gusar, a druga čovek koji sedi naspram nje, ostareo i nalik na
davljenika, i negde duboko u sebi krije dela koja je počinio.
 „Nema veze”, reče ona, ne znajući tačno na šta misli.
„Nema”, odgovori on, isto ne znajući.
Poširani losos je bio pozamašna komadeška s koje su od prije
odvaljeni glava i rep. Duga traka kožice koja je visila s ribe ličila je na
lepljivu muholovku. Iako je spoljašnji sloj bio dobro skuvan, sredina je
bila pomalo sirova, a oko kostiju su sokovi koje je riba pustila bili
bledokrvave boje. Vini je razdragano komadala ribu starim nožem za
tranžiranje i sva važna stavljala odsečene komade Šejnu u tanjir. Zatim
je golim rukama ulivatila vrele kuvane krompire i napunila mu tanjir,
upinjući se da mu ugodi. Mona je zamolila za manju porciju, a Šejn se
izvinjavao zbog brda hrane kojim je poslužen.
„Kasnije će biti i želea i krema od jaja, ostavite mesta”, reče Vini i
ode ponosito, pevušeći u sebi.
Ubrzo potom, učinilo mu se da čuje nešto što ne zvuči kao blejanje
jaganjaca, koji su se stišali sa slabljenjem dnevnog svetla.
„Šta je?”, upita Mona.
„Auto.”
Auto je uleteo u dvorište ludačkom brzinom, podignutih farova, a
zatim se ponovo odvezao, još silovitije.
,,Ma, mlađarija, ponadali se da je ovde neki disko”, reče Vini, pošto
se vratila s belim sosom za lososa. Ali on je nije slušao, već je osluškivao
samo sopstvene misli, i više nije bio gladan. Otpio je još nekoliko gutljaja
vina, a onda naglo ustao.
„Odoh u klonju”, reče, a zatim ispruži ruku i dodirnu joj rukav.
Gledala ga je kako odlazi i učinio joj se izuzetno ranjivim dok mu se
odeća pripija uz mršavo telo i dok zasukanih rukava cima razglavljenu
okruglu kvaku. Zatim se desilo nešto čudno, dotrčao je nazad i zgrabio
svoju jaknu s naslona stolice.
Pošto se zadržao poduže, Vini, koja je dolazila i odlazila, donela je
stari ulubljeni poklopac za hranu da mu pokrije večeru, a zatim su se obe
zagledale kroz otvorena vrata niz mračni hodnik. Dva psa, koja su
donedavno nepomično ležala, nadala su se u strahovito zavijanje bez
prekida, kao da će kuću uskoro snaći neka užasna nesreća. Vini je rekla
da je to predznak grmljavine, pošto nikada nisu lajali na posetioce, čak
ni na trgovce, ali bi na nagoveštaj grmljavine uvek pomahnitali.
Predskazala je da će uskoro nebo zaparati munje, a imanje i livadu
obasjati iznenadna svetlost. Čekale su, ali letnjeg sevanja nije bilo.
 „Pitam se zašto se zadržao”, reče Vini.
„Nije navikao da pije”, reče Mona tiho.
„Divan čovek... predivan osmeh”, reče Vini i ponovo pogleda ka
vratima, u iščekivanju da se pojavi, onako iznenada i potajno, kako već
on ume.
Na kraju, Vini reče: ,,Da l’ da pošaljem Džeka da izvidne šta se
zbiva?”
Izašle su iz obedovaonice i stajale u hodniku naspram vrata na
kojima je pisalo „Gospoda”, a metalno ,,G” je visilo nakrivo, okačeno o
labav zarđao ekser. Mona se zgrozila na pomisao da se možda
onesvestio i zamislila koliko bi mu bilo neprijatno. Džek je dozvan sa
svoje uobičajene pozicije tik pred TV ekranom, te je promrmljao nešto
dižući se, a zatim ušao u toalet za gospodu i zatvorio vrata za sobom.
Uskoro ih je Vini otvorila i ušla, kako bi bile od pomoći ako zatreba.
„Ovde ga nema”, doviknu Džek.
,,Pa, gde je onda”, uzvrati Vini.
„Izašao je... uzeo je sitniš za govornicu”, reče Džek, a Mona je u
trenutku pomislila da je otišao da pozove nekog od svojih pajtosa da
dođe po nju, pošto on mora da uhvati maglu.
Psi su već bili na prilazu, trčeći tamo-amo zapenjeni, spremni da
skoče i rastrgnu svakog ko priđe.
Obe žene istrčaše, a Džek ih je sledio, vičući za njima.
Ljudi su stajali okupljeni u dnu kapije, šokirani i bez teksta. Šejn je
ležao dopola u govornici, a oči, te oči boje duvana, i dalje behu otvorene,
zureći u nebo i nekoliko usamljenih zvezda na njemu. Pokušavao je da
dođe do vazduha i nešto izusti, ali ga je snaga skoro napustila. Nije
mogao da izgovori ono što je najviše priželjkivao. Posmatrači su stajali
zbijeni, zapanjeni, ne znajući u koga gledaju, niti zašto je stradao tokom
običnog telefonskog razgovora. Neko je već pozvao Gardu,26 a neka
žena, ona koja ga je prva primetila, rekla je da ga je čula kako bez
prestanka ponavlja: „O, Isuse, o, Marijo”, mada je njena prijateljica to
odlučno pobijala. Mona požele da klekne kraj njega i sklopi mu oči, ali je
bila previše uplašena da se pomeri. Samo neka mu neko zatvori oči, jer
ona nije mogla da se odvaži, strepeći od okupljene gomile. Izgledao je
tako neutešno, tako napušteno od svih, dok mu je dah sve više slabio, a
u trenutku kada je utihnuo, Mona ispusti užasan krik. Bio je mrtav.

26 Irska policija. (Prim. prev.)

Mrtav boreći se za ubeđenja u koja je jedino on verovao, a kao po
komandi, mladić koji je bio u prolazu zaustavio se, sišao sa svog
svirepog crnog motora, zbacio kacigu i prišao zvanično, kao kakav nosač
kovčega. Gledajući u leš pred sobom, prepoznao je Šejna i izgovorio
njegovo ime, vidno rasrđen i zgađen. Okupljeni su ustuknuli,
zaprepašćeni, ne samo u strahu već i u gnušanju. Kratki talas samilosti
namah je prerastao u poziv na linč. Vini je zavrištala na Monu - „Ubica...
dovela si mi ubicu pod krov, tu gde mi spavaju unuci”, i zatim se
okomila na nju, a Džek ju je zaustavio, iznova ponavljajući iste reči: „Sve
je u redu... sve je u redu... s njim je gotovo... ne može nam više nauditi.”
Policijska kola su pristigla, a krupni, snažni muškarci, gonjeni
znatiželjom i pravdoljubivošću, pohrlili su da vide ubicu čijem su se
krvavom kraju radovali.
„Sve dođe na svoje”, reče jedan od njih samozadovoljno.
Prvi očevici su zamoljeni da se odvezu do policijske stanice u
gradu, a Džeku, Vini i Moni naređeno je da se vrate u hotel na ispitivanje.
Džek i Vini požuriše nazad, a tupava devojka iz kuhinje i neki
dečko izašli su pred njih, tražeći sigurnost u međusobnom zagrljaju.
Mona se vukla za njima, strahujući od njihovih pitanja i njihovog prezira.
Počela je sitna kiša. Zloslutna tišina se nadvila nad čitavim predelom, a
drveće je upijalo vlagu. Uslediće još jedna smrt, kao odgovor na njegovu,
potom još jedna, pa još jedna, u dugačkom sumornom lancu odmazdi.
Teško je zamisliti da u dolinama vreba ubistvo, budući da je livadom
vladao muk, jer su jaganjci spavali sklupčani kao novorođenčad,
nesvesni pokolja koji se zbio.
 PLJAČKA

Jednog smo se jutra probudili i otkrili da granice više nema - bili

smo pripojeni otadžbini. Naravno, nismo odmah za to saznali, pošto
živimo van naselja, ali nam je radnik koji dolazi da prikuplja drva i
otpalo granje rekao da je vojska preplavila grad i okupirala jedini hotel
koji postoji. Rekao je kako tamo vojnici piju dok se ne obeznane, traže da
im se priređuju čitave gozbe i maltretiraju sobarice. Stanovnici grada su
se posakrivali, ne znajući čega više da se plaše, razularenih vojnika ili
njihovih ogromnih psina puštenih okolo bez brnjica. Rekao je da
poseduju spravu kojom mogu da pregledaju donju stranu vozila -
ogledalo na točkovima, da ne moraju da se saginju. Bili su prave lenčuge,
nitkovi prokleti.
Onog jutra kada smo spazili jednog od njih kraj porušenog zida na
stražnjem prilazu imali smo razloga za strah. Bio je savršeno kamufliran,
u zeleno i maslinasto i smeđe, boje koje dominiraju ovim musavim
pejzažem. Zašto su uopšte došli ovamo nikako nam nije bilo jasno i bili
smo uvereni da će se uskoro razići. Majka nas je okupila u jednu spavaću
sobu, verujući da ćemo tako biti bezbedniji - nije bilo bojazni da će neko
da zaluta, a mogli smo i da stražarimo na smenu. Igrom slučaja, samo
nedelju dana ranije skupljali smo lešnike i jabuke i u drvenim tacnama
ih ostavili za zimu. Majka se brinula za našu kravu i rekla da će je vime
užasno boleti pošto nije pomuzena, a da će mleko pokapati svud po
travi. To nam je kravlje mleko moglo dobro doći. Otac nije bio s nama,
on je odavno nekud nestao.
Trećeg jutra došli su i zazvali majčino ime - Rozana. Zvučalo je
drugačije izgovoreno na njihovom jeziku, i zapitali smo se otkud ga
znaju. Ponašali su se kao najgori divljaci. Dvojica su je na silu izvukla
napolje, a stariji ju je čupao za dugu pletenicu.
 Majka je zagrlila svakog od nas i rekla da će se ubrzo vratiti. Nije
je bilo. Čekali smo, a onda smo posle zastrašujućeg čekanja na prstima
sišli niz stepenice, ali u kuhinju nismo uspeli ući jer su vrata koja tamo
vode iz hodnika bila poduprta naslaganim stolicama. Na kraju smo se
probili unutra, a prizor je bio stravičan. Njena kecelja, odeća i donji veš
bili su razbacani svuda po podu, kao i šnale i njena dva češljića za kosu.
Staro automobilsko sedište bilo je podignuto na drveni valov u koji je
nekad davno sipala hranu za kokoši i piliće. Uzalud smo gledali kroz
prozor, misleći da ćemo je spaziti na stražnjem prilazu ili, još bolje, kako
se primiče stazom, iznurena, ali ipak ponovo naša. Dole je stajao jedan
vojnik, zakočene puške. Gde je ona? Šta su joj učinili? Kada će se vratiti?
Začudo, nijedno od nas se nije rasplakalo i svi smo ostali pribrani. Uz
malo napora izneli smo smrdljivo sedište i bacili ga niz tri stepenika koja
su vodila do stražnjih vrata. To je bilo sve što smo mogli da učinimo da
se suprotstavimo neprijatelju. Zatim smo se popeli nazad u sobu i čekali.
Tugaljivo mukanje krave je prestalo, pa smo zaključili da su i nju odveli
i najverovatnije zaklali. Prazna poljana je bila sablasna, iako su vrane i
čavke pravile uobičajenu večernju pometnju. Mogli smo približno da
odredimo koliko je sati po promeni svetla i izmenjenom nebu. Kasnije je
blagi mesec provirivao u sobu da proveri kako smo. Mislili smo, kada bi
se samo radnik vratio i rekao nam šta se dešava. Zveket njegove testere
ranije nas je iritirao, ali bismo sada sve dali da ga ponovo čujemo jer bi
označio povratak na staro, u bezbedna vremena, pre no što su nam
majka i krava odvedene. Bratova drvena frula ležala je u dnu kamina,
pošto nije mogao da se natera da nešto odsvira, ma koliko ga preklinjali.
Petog jutra našli smo razlog za slavlje. Stražar je napustio svoj
položaj, a niko nije došao da ga smeni na straži iza tog komada
porušenog zida. To smo protumačili kao znak spasenja. Majka će nam se
vratiti. Dogovarali smo se kako ćemo je dočekati. Izvadili smo joj čistu
odeću iz ormana i uredno je raširili na krevet. Njene čarape od tankog
čvrstog prediva visile su preko ivice, ružičasto se presijavajući pod
snopom sunčevog svetla, a mi smo mogli da zamislimo njene noge u
njima. Govorili smo jedni drugima da je najgore prošlo. Grizli smo
jabuke i gađali se ogriscima iz obesti. Prionuli smo na lešnike i orahe,
krckajući ih zubima i vadeći ukusne, mesnate komadiće, a zatim ih deleći
kao pravi prijatelji, kao najrođeniji. Brat je zasvirao na fruli. Svirao je
neku o tome kako sunce zalazi nad nekim mestom koje se zove
Bulevog27.
Naša je razdraganost bila kratkog veka. Do kraja dana ponovo smo
čuli pucanj, a onda se jedan vojnik vratio na položaj kod razrušenog zida,
prikaza što vreba iz senke. Bilo je nemoguće spavati, pa smo posmatrali
i molili se. Tako smo proveli dva cela dana i noći, a pošto nismo jeli ni
spavali, živci su počeli da nam popuštaju i postali smo histerični, pa smo
morali da se šamaramo međusobno, revnosno, da bismo uneli malo
zdravog razuma u tu sobu.
Kamuflirani vandali su se vratili. Vratili su se stražnjim prilazom,
kroz šumski gustiš, a ne na glavnu kapiju kao što smo očekivali.
Eto ih u kuhinji, smeju se i dovikuju na svom varvarskom jeziku.
Iz nas počinje da izbija strah, kao krv kad izbija. Ako nas odvedu sve
zajedno, možda i skupimo nešto hrabrosti, ali sudeći po onome što se do
sada dešavalo najverovatnije će nas odvesti zasebno. Stojimo svako u
svom ćošku, nemi, ukočeni od straha, kao malene statue, očiju
prikucanih za kvaku na vratima, dok se uši napinju da odgonetnu šta se
dešava iza, da odmere po kojem stepeniku sada već gaze tako strašno.

Kako bi predivno bilo kada bi jedno od nas istupilo i dobrovoljno

se javilo da se upusti u borbu za nas ostale. Tada bi se naša ljubav uznela
do nebeskog svoda.
Čitav svet, polja, opljačkani posedi i razrušene straćare ispunili su
se mrtvačkom prazninom. Žive duše na vidiku. Ni životinje. Ni ptice. Tu
i tamo raskomadane strvine i komadi otrgnute kože, tamo gde su se
životinje očigledno međusobno borile u poslednjim pomahnitalim
naletima gladi. Ja sam zamalo umakla. Hodala sam u nepoznatom
pravcu, nekud na sigurno. Nedeljama nije bilo vojnika. Međusobno su
se poubijali. Bilo je teško pratiti ko je na čijoj strani, budući da su menjali
strane svaki put kada promene uniformu. Majka je odvedena, a kasnije i
brat i obe sestre. Bila sam napolju u potrazi za hranom, a kada sam se
vratila, od kuće je ostao samo džinovski oblak dima. Odvratnog crnog
dima. Ostala mi je jedino odeća koju sam imala na sebi, odrpana zelena
haljina i bunda koju je majka jednom prilikom dobila. Njome smo se
pokrivali da nam bude toplije, a ponekad bi skliznula na pod, pa bih
ustala da je podignem. Kako je raskošno delovala, krzno je bilo meko i

27 Iskvaren naziv mesta Bulavog i istoimene balade, gde se odigrala pobuna iz 1798. (Prim. prev.)
golicalo je bose tabane. To je bio stari svet, onaj drugi svet, pre dolaska
varvara. Zašto su uopšte dolazili ovamo, prava je misterija, pošto ovde
nema šta da se pljačka, nema rudnika zlata, nema srebra - samo šuma u
kojoj se lako možeš zagubiti, tu i tamo oranice, male njivice zasađene
ovasom i ječmom. I sama pomisao na kukuruz, purenjak, a onda sve žući
kako zri, na gredice kupusa, na bilo šta što raste, slamala je srce. Možda
su brat i sestre prešli granicu, a možda su mrtvi. Kretala sam se u suton
i kad se tek spusti mrak, zamotana u bundu. Htela sam da izgledam
staro, kao babuskera. Nisu im se sviđale starije žene, hteli su mlađe, što
mlađe to bolje, kao divlje jagode. Zvuk motora sam začula dok sam
prelazila preko polja, pa sam potrčala i ne znajući da sam u stanju da
razvijem takvu brzinu. Primicali su se, sve bliže i bliže, dok su točkovi
kolali gnjecavom neravnom zemljom uz obod šume u koju sam se
zaputila. Onaj što je iskočio zgrabio me je i gurnuo prema Glavnom.
Zavikali su, pakosno se smejući. On me je poseo u krilo, na silu mi
otvorio usta i terao me da ponavljam za njim psovke. Pogled mu je bio
okrutan, a beonjače kao žućkasta hrskavica. Lica su im bila namazana
ratničkim bojama i svi su po sebi imali grimizne tetovaže. Onog što ih je
vodio zvali su Ciganinom. To je bila stravična vožnja. Ja sam vrištala i
vrištala, a Glavni me je šamarao kao pomahnitao i navalio na mene kao
da sam tanjir čorbe. Stali su kod napuštene krečane. On je bio prvi. Kada
me je rasporio, pomislila sam da sam umrla, ali nisam. Smrt ne stiže onda
kada misliš. Posilni su koristili svoje šake kao stremenje. Kada su me
prevrnuli, zagrizla sam hladan krečni pod da se oslobodim njihovog
ukusa. Njihovih povika, njihove težine, njihovih jezika, njihovih bala,
tog svrdlanja, kao da hoće da prodru sve do glave, do Božje čestice. Tako
je neka starica iz sela zvala ono mesto, onaj najskriveniji kutak duše gde
se moliš i sebi poveravaš istinska osećanja o svemu i svakome. Do nje
nisu uspeli da se probiju. Prestala sam da vrištim. Krici su ugušeni. Kroz
rupu u krovu videla sam lešinara kako jezdi po plavim nebesima. Čekao
je još jednog da mu se pridruži i posle nekog vremena taj se i pojavio,
njegov drugar, pa su otplovili dalje ka kristalnoj nedođiji. Navlačeći
pantalone, dovikivali su jedan drugom da požure, jebote. Glavni je stajao
nada mnom, opkoračivši me, s bundom prebačenom preko ramena i
pakosnog pogleda, srdit. Iz mene je lila krv i zemlja poda mnom bila je
topla. Oči su mi bile gotovo zatvorene pa sam ga videla kroz uzani
prorez između kapaka. Na trenutak sam pomislila da će me možda ubiti,
a onda se okrenuo od mene, kao da neće da se bakće i prlja ruke. Već su
upalili kola kad je Ciganin dotrčao nazad i stavio mi cigaretu preko
gornje usne. Valjda je hteo nešto da mi poruči. Kada smo bili deca
govorili su nam da udubljenje u gornjoj usni postoji zato što kad se
rodimo dođe anđeo i tu stavi kažiprst u znak ćutanja, u znak tajne koju
treba čuvati. Postepeno sam došla sebi. Sitnice, vazduh koji struji kroz
malu zagušljivu prostoriju, krv koja se suši na meni, kao smola. Nekada
davno imali smo sat od aluminijuma čiji je zadnji deo otpao i koji je išao
na jednu bateriju, ali do baterija je bilo teško doći. Majkabi izvadila
bateriju, pa bismo pogađali koliko je sati po tome koliko ima svetla,
koliko se smrklo, po glasanju petla i naše krave, naše verne krave koja je
stajala uz ogradu mučući i čekala da je pomuzemo. Neko od nas bi izašao
s kantom i hoklicom za mužu. Kada bi majka vratila bateriju u sat
srebrna igla bi poskočila, a onda bi dve kazaljke, kao dva meka crna
insekta, krenule da gmižu jedna preko druge u svom predanom
utrkivanju. Haljina boje limete koju sam grčevito stezala i nisam htela da
pustim, u koju sam zarivala nokte, prošarana je cvetovima, krvavim i
razmetljivim, kao bulke. Čim budem mogla da hodam krenuću dalje. Da
pronađem još neku poput mene. Prepoznaćemo se po brojanici od bulki
i očima koje govore. Oskrnavljene, na hiljade nas rasutih hodi ovom
zemljom, ovom skamenjenom zemljom, u potrazi za utočištem, ako
takvo šta postoji.

Brojni su i zastrašujući putevi do kuće.

 KAUBOJ U DUŠI

Ravničarski predeo, plavljeno tle. Veća jezera, manja jezera, kraški

izdani koji se napune vodom kad padne kiša i rečice riđe od gvožđa iz
zemlje. Trša se nije mnogo obazirao na pejzaž, pošto se već navikao na
njega. Ali zato jeste primećivao izmaglicu s prozora kad porani, ona sve
obavije i zamuti, saksije i kolica u dvorištu, svrake načičkane po
odžacima, mačku zadovoljnu nakon što se najela miševa i šišmiša koje je
nahvatala pod okriljem noći - pod crnilom noći, kako su ljudi imali običaj
da kažu. Mačku je jednom pregazio auto, pa su joj nadenuli novo ime,
„Srećna što je živa ostala”, i ostao joj je grbav rep, nalik na konjski rep
kakav nose devojčice. Fejlim, kod kojeg je Trša radio, svakog jutra bi ga
pokupio i odvezao do gvožđarske radnje u susednom gradu dvanaest
kilometara dalje. Tokom vožnje Trša bi primetio kako se izmaglica diže
i to bi ga podsetilo na neku dostojanstvenu damu koja podiže veo sa
šešira, polagano, polagano, ali to ne bi rekao svom šefu, jer bi mu se ovaj
smejao.
Šef mu se nije dopadao. Ovaj čovek mi se ne dopada, rekao bi i seo što
je moguće dalje od njega. Trša je često ćaskao sam sa sobom kad ne bi
bilo nikog okolo.
Nosio je smeđi mantil, uniformu prodavnice, iako mu nije bilo
dozvoljeno da poslužuje mušterije. Po ceo dan bi teglio stvari iz skladišta
u radnju ili ih vraćao u skladište, na drugi kraj dvorišta, preko barica s
vodom, sanduka s farbom i džakova gita i tapeta i linoleuma i prostirki
i rolni itisona i hrpe potpale. Imali su ogroman visoki pult od trešnjevog
drveta i iza njega gomilu fioka za matice i zavrtnje i eksere, a Kuštravi je
imao zadatak da ili drži urednim, jer se dešavalo da se pomešaju. Fejlim
nije znao ništa o njegovom stanju i čak ga je jednom prilikom nazvao
„maloumnim” pred mušterijama. To ga je nasekiralo, ali je progutao
ponos, pošto mu je bio potreban novac da bi mogao da plati kiriju za
sobu. Veće je snosilo deo troškova, a on je morao da plati ostatak. Kad bi
Fejlimu dozlogrdilo ili kada je bio mamuran, on je šutirao sve pred
sobom, pa je jednog jutra tako šutnuo Kuštravog u cevanicu. Mogao je
da ga tuži zbog toga, ali se suviše plašio Garde.
Pevanje u horu davalo mu je snage da gura napred. Reči pesama
su učili iz velike pesmarice koju su morala da pridržavaju tri para ruku.
Gospođica Bojs je svirala klavir i vodila hor. Ona je bila prava dama.
Umesila bi kolač s jabukama, donela ga i razdelila svakom po parče.
Onda je zapatila neku infekciju, nije je bilo mesec dana, a kada se vratila
skliznula je s klavirske stolice i sručila se na pod. Umrla je za nedelju
dana. Pevali su joj pesmu u crkvi, pevali iz petnih žila - „Pogledaj me,
Gospode, Gospodaru sveg mora i neba”.
Poljubio ju je u kovčegu pre nego što su je pokrili. Druga osoba
koju je poljubio bila je opatica kod krajputaškog svetilišta, jer je delovala
tužno. Njih dve su jedine osobe koje je ikada poljubio, osim svoje bake.
Majke se nije sećao, jer je umrla dok je bio mali, a otac mu je zdimio. Ne,
u mom životu nema ljubavi ni uzbuđenja, i to mi nedostaje, govorio bi sebi,
ubeđen da će to nešto naići, da je nalik malenoj semenki slačice i da će
izrasti. Baka mu je govorila da je on najbolja osoba na svetu, a zbog toga
bi se osećao moćnim, a ne maloumnim.
Baka je obožavala nekdašnja vremena, kada si u jednoj prodavnici
mogao naći i tkanine i namirnice i gvožđariju. Svakog Božića je vedrim
danima na gradskom trgu prodavala ćurke, a i dan danas ih je dozivala
da se vrate. Nakon što joj je muž umro, pa je ostala sama, nabavila je
knjigu uzoraka i isheklala prelep beli prekrivač za krevet. To ju je
održavalo u životu. Ipak, nije bila svesna dešavanja oko sebe kao nekad
i stalno je dremala u svojoj stolici, a kad bi se probudila uvek bi rekla:
„Vid’ mene, Tršo, ti tražio keks i čašu koka-kole, a ja otišla i donela ti
keks i šolju mleka.”
Trša je više voleo močvaru nego kamenolome. Kamenolomi su bili
ogromna odvratna mesta, puna strke i buke, posvuda su leteli oblaci
crne zrnaste prašine od sveg tog drobljenja i dizanja u vazduh. Močvare
su bile mirnije, protezale su se sve do horizonta, pejzaž mišjesmeđe boje,
jastučići mahovine i tresetara i poslagani briketi izvađenog treseta, nalik
kakvim šatorčićima, kroz koje zviždi vetar i suši ih. Ptice su letele visoko
i spuštale se jedino noću, da odu u lov i nahrane ptiće. U školi, učitelj im
je iz enciklopedije čitao kako u močvari možeš da zakopaš puter,28
presečeš put ili se otarasiš tela nakon ubistva. Trša je leti pomagao u
močvari, jer su, uprkos tome što se treset vadio mašinski, i dalje bili
potrebni ljudi da ga slože, izgaze, spakuju i dopreme kući.
Jednoga dana, njegov drugar Rodi je želeo da bude nasamo s
devojkom, pa je popeo Tršu u traktor, ubacio u prvu i rekao mu:
„Podigni nogu s kočnice i teraće.” To je i uradio. Vozio je tamo-amo,
brektao i poskakivao, točkovi su upali u blato, a on se veselio kao u
autićima na sudaranje na vašaru. Od tada pa nadalje, sanjao je kako sedi
za volanom, silan. Kada se popeo na Rodijevu crvenu hondu, e to je bilo
nešto drugo, to se zvalo nevolja. I to kakva. Tek što je prešao nekoliko
stotina metara niz seoski put, kad eto ti patrole, zaustavili su ga i
ispitivali, tražili da im pokaže dozvolu i osiguranje. Nije imao ni jedno
ni drugo. Deset dana kasnije stigli su mu sudski pozivi, jedan za to što
nema navedene dokumente, a drugi za to što je vozio bez njih. Toga
dana, u lokalnom okružnom sudu, nosio je beli kačket i postarao se da
se sudiji obraća sa Sudijo. Rekao je da je prekoračio brzinu zbog
karburatora - jer bi mu ovaj eksplodirao da se kretao sporije, pa je morao
da ga malo potera kilometar-dva. Sudija se razbesneo, razvikao se kako
neće trpeti to trućanje, a Tršu nazvao bestidnim nezahvalnikom. Na papiru
mu je pisalo da ima „punomoćnika”, što mora da je značilo da ima nekog
mnogo opasnog branioca.
Neki drugari su otišli na trke u Englesku, u Celtenam, i pošto se
osećao izostavljenim, reče sebi: Tršo, što ti ne bi uradio nešto potpuno
neočekivano. Imao je novčanicu od dvadeset funti, pa je tokom pauze za
ručak otišao u kladionicu, pogledao brojeve grla i bez mnogo
premišljanja odlučio se za broj trideset sedam. Tek tako. Trku je pratio iz
radnje, u pauzama između poslova, i video da njegov konj nije pao, ali
nije uspeo da isprati kraj. Kada se vratio u kladionicu, Tilda ga je pitala
da li planira to veče da izađe u grad, a on joj je odgovorio da nema ni
cvonjka, a onda mu je ona rekla da siđe u malu čekaonicu i posluži se
toplom čokoladom iz aparata. Kada je nešto kasnije sišla za njim, dole su
bili neki momak i devojka, a ona je rekla: „Pogodite koliko je ovaj mladić
dobio na trkama”, a oni su rekli da ne mogu da pogode, a ni on nije
mogao da pogodi. Joj kako ga je držala u neizvesnosti još neko vreme,
govorila mu da baš ima sreće i da će sad moći da vidi sveta. Onda mu je

28 Nekada se puter zakopavao u tresetu radi konzerviranja. (Prim. prev.)

šapnula na uvo da je njegov konj pobedio pri kvoti od pedeset prema
jedan. Ostao je bez teksta. Novac mu je dala u prostoriji za osoblje.
Hiljadu funti u različitim apoenima. Te večeri je bio pozvan na proslavu
nečijeg dvadeset prvog rođendana, pa se počastio novim odelom, i to na
pruge, baki je kupio nov radijator, model sa visoko postavljenim
podešavačem, da ne mora da se saginje, a Tari, slavljenici, ružičasto
perje. Otišao je na šišanje i nakostrešio kosu gelom. Bio je glavna zvezda
žurke, svi su mu čestitali i govorili kako će svi zajedno otići na utakmicu
u Dablin, na pravi vikend-izlet. Pevao je pesmu koju je uvek pevao,
„Lutalačkog ja sam soja”. Od ostatka novca kupio je crnu kobilu koja se
ubrzo pokazala neukrotivom, ali će mu zato dati ždrebe koje će moći da
proda. Kobila se napasala na jednom od Donijevih pašnjaka. Doni je
živeo u susednom okrugu i bio mu je rod, četvrto koleno.

Svake treće subote Trša je radio kod gospođe Malkerns, koja je

vodila pansion. Posipao je stajsko đubrivo po perivoju s mladicama
raznog drveća, javora, bora i breze, posađenog blizu izlaza na glavnu
ulicu da priguši buku od automobila i kamiona. Imala je i baštovana,
Konora, koji je uvek nešto mrmljao sebi u bradu. Govorio je kako prokleti
budžovani upropaštavaju Irsku, truju je, braća Maksorli i njihovi ljudi
koji samo grabe za sebe, otkupljuju svaki metar obradive zemlje,
močvare i kamena kojeg se dočepaju. Nisu li uništili svetu šumu tise,
raskrčili je da bi dobili livadu za ispašu i podgojili svoju stoku. Dok bi se
izmaglica razvejavala, Konor bi mu pokazivao poslednje tragove rose na
ogradama i banderama, nalik dijamantima, milionima i milionima
dijamanata. Kad bi samo mogli da ih sakupe, bili bi bogati kao
Maksorlijevi.
Gospođa Malkerns je učinila nešto predivno. Pozvala je njega i
njegovu baku u goste da prenoće. Osećao se kao da putuju u
inostranstvo. Pristigli su u sumrak. Bila je jesen, pa je drveće duž prilaza
kući bilo okićeno raznim nijansama ljubičaste, u lejama je još bilo cveća,
u hodniku je stajao visoki sat s staklenim vratima i uglačanim klatnima,
čvrstim kao pendreci. U sobi se razbuktala vatra u kaminu, svaki
centimetar zida bio je pokriven slikama, zatim silne knjige i sitni ukrasi
i još jedan sat koji otkucava na polici iznad kamina. Gospođa Malkerns
je unela poslužavnik sa sendvičima, pogačicama, džemovima različitih
ukusa i velikim kolačem, a zatim je sela s njima i objasnila im koji je džem
od čega i kako je pronašla austrijski recept za kolač u obliku cepanice s
mekom belom glazurom od putera. Kolač se zvao „štolen”, a njegov
negdašnji naziv na pruskom značio je „probuditi se”. Odjednom je
počela da im priča o svojoj mladosti, svojoj pustolovnoj mladosti. Bila je
redovnica u samostanu i sa još dve devojke se spremala da preskoči zid
od kamena jer je trebalo da se nađu s dva momka da odšetaju pet
kilometara izvan grada i vide neku ukletu kuću. Bilo je jezivo, samo su
gurnuli vrata i ušli, a unutra je i dalje sav nameštaj bio na svom mestu.
U sobi za muziciranje bio je klavir, note razbacane svud po podu i sveća
od pčelinjeg voska u mesinganom svećnjaku, baš kao da će mrtvi vlasnik
svakog trena stupiti u prostoriju. Kada su čuli bat koraka otrčali su ne
osvrćući se, a ona i njene dve drugarice izbačene su iz samostana.
Njegova baka je započela neku svoju priču, ali je izgubila nit, a onda je
bio red na njega, pa je ispričao kako je otišao u kladionicu i izabrao broj
trideset sedam, ali nije ispričao šta se zbilo s njim i Donijem.
Ležeći u nepoznatom krevetu s baldahinom, razmislio je malo o
svemu i rekao: Probudi se, Tršo, probudi se. Svaki božji dan si u medijima
mogao čuti o plenu iz zloglasne pljačke banke gore na severu - kako su
neke obeležene novčanice pronađene i vraćene, kako je još deo novca
nađen posakrivan po odžacima i ostavama za metle, te kako su izdati
nalozi za hapšenje onih koji su interesantni policiji. On bi mogao biti
među njima. Jedno veče, pred zatvaranje, Doni je svratio do prodavnice
i odveo ga do drobilišta, gde mu je ponudio njegove omiljene poslastice
- čips sa umakom od škampa, rendani sir i mešano kandirano voće.
Doniju je trebala usluga, hteo je nešto da sakrije. Torbu. Rekao je Trši da
ne treba da brine, da nikada ne bi naudio njemu ni njegovoj baki, i da je
to samo privremeno. Mogla bi da ide u bakinu šupu. Od te šupe
natrpanijeg mesta nema. Tu stoji starudija od pre sto godina, neki stari
motor s prikolicom, zamka zaglavljena preko njega, kante i krčazi za
mleko, ašovi sa kukom koje guraš nogom ili grudima, za vađenje treseta,
iz davnih dana kada se treset vadio ručno, ogradice za kamin, ramovi za
slike, stare stolice i kauč punjen konjskom dlakom, razrezane kožne
presvlake kroz koju ispadaju oštre čekinje. Pored motora ima rupa u
podu gde je njegov pradeda krio svoje koplje u doba fenijanaca29 a deda
flaše pojtina30, i gde će on sada sakriti ovu torbu. Doni mu je obećao
nagradu, a onda je on pitao kakvu, a onda je Doni rekao: „Reci šta te
loži”, a onda mu je on odgovorio. Hteo je mobilni telefon, pa su odmah,
čim su ispili čaj, otišli u prodavnicu, gde je na stotine telefona bilo
postrojeno, poput malenih vojnika, čekajući da ih neko uzme. Izabrao je
ružičasti, svetloružičasti, boje glazure na torti, a sledećeg dana je ekipa s
posla gledala i pipkala telefon u neverici, pucajući od zavisti. Ubacio je
tri broja u memoriju telefona, bakin, Donijev i šefov. Sefa je ubacio samo
zato što je žudeo za jutrom kada će moći da ga nazove i kaže: Danas ne
dolazim, džukelo jedna šugava, ni danas niti ikad više. Žudeo je za tim
danom.
Novac je bio u crnoj plastičnoj kesi stavljenoj u ceger, a dok ga je
prepipavao u svojoj spavaćoj sobi te prve noći, zapitao se koliko hiljada
tu ima, jer znao je da su unutra pare, ništa drugo do para. Stavio je torbu
u dno ormana, umotao je u svoju jaknu i zakopčao dugmad tako da je
ličila na mrtvaca, mrtvaca s odsečenim nogama. Zatim je odgore natakao
kačket. Kad bi ko ušao u sobu i otvorio orman, pošteno bi se isprepadao,
ali tu niko neće zaći.

Zimsko je veče i radnici u kamenolomu već privode posao kraju.

Ali je zato u kancelariji gospodina Maksorlija prava pometnja, pošto
Dara Maksorli glavom i bradom vošti Šejmusa, predradnika, koji stoji
pred njim nem i usukan i ne može da obuzda drhtavicu.
,,Da čujem dalje, Šejmuse... pričaj mi jošjošjoš... pa ovo je kao da mi
šapućeš nežnosti, kao da si mi pustio Betovena i Bojzoun31 i dečački hor
Glenstala istovremeno”, a pre nego što Šejmus i stigne nešto da zausti,
Maksorli urla i deklamuje ono što mu je već rečeno, ono što je već shvatio
- Hanrahan, idiot prokleti, morončina glupa, razgovarao mobilnim, ne
razmišljajući, i zabio svoj kopač pravo u cisternu sa dizelom i, eto ti ga

29 Revolucionarno irsko udruženje osnovano 1861 godine u Americi, koje se zalagalo za osvajanje nezavisnosti
nasilnim sredstvima. (Prim. prev.)
30 Viski koji se spravlja ilegalno, a navodno inože da ima i do 90% alkohola. (Prini. prev.)
31 Boyzone (engl.), irski boj bend osnovan 1993. (Prim. prev.)
na, hiljade litara se prolilo po dvorištu mokrom od kiše, praveći po
lokvicama onaj sloj duginih boja koji klinci toliko vole - dakle, dizel već
teče kroz porozni vapnenac dole do reke i dalje, prema naselju u dolini.
Svih četrdeset prokletih porodica koje ga i inače ne podnose sada
primećuju neobičan miris u svojim kuhinjama i čudne mrlje od vlage
koja se probija odole kroz temelje. Četrdeset porodica koje mu kevću
pred vratima, Garda, veće, udruženje ribolovaca, svi su mu za vratom,
kamenolom zatvoren do daljnjeg, utovarivači i drobilice stoje dokoni,
ljudi ostaju bez posla, mesečna zaduženja od basnoslovnih pedes’
hiljada. Pa nije li to prosto fenomenalno, inspirativno, kakav baksuz,
kakav katastrofalni ekološki i ljudski zajeb. U tom trenutku, grabi
digitron i s momentalnom lucidnošću kreće da zbraja enormne sume
koje će biti izgubljene.
Šejmus posmatra divljački iskežen izraz na njegovom licu, ne
znajući još uvek za koliko će se ovaj nalet besa stišati, ali zamišljajući
njegov vrhunac - Maksorli kida komade novina i žvaće ih, a zatim pljuje,
pošto bujica grubih reči više nije dovoljna da izrazi njegov gnev.
„Hanrahanu je izuzetno žao... zvao je bolnicu da se raspita o majci
i niko mu se nije javljao”, reče Šejmus i odmah bi ućutkan, pošto
Maksorlija boli ćošak sve i da su i sam Volter Miti32 i njegova bolesna
majka krepali negde u nekom jarku. Moraju skloniti cisternu i istog
momenta započeti s operacijom čišćenja.
,,To se ne može završiti večeras”, kaže Šejmus.
,,Ne može! Ne može!”, grmi Maksorli. Ne može je glagol koji on ne
podnosi. Ne može ti neće sklopiti posao. Ne može ne dobija nikakve
nagrade. Ne može je sisa iz koje sisaju gubitnici. Tu cisternu moraju
skloniti i zameniti novom, identičnom, sve površinske dokaze ukloniti,
kamenje podići, usitniti, zakopati, a umesto njega staviti novo kamenje
koje ne smrdi na gorivo.
Kada ostane sam, tone u stolicu, okupan znojem, i pljuje poslednju
gromuljicu vlažnih novina iz usta, a zatim poseže za donjom fiokom i
vadi brendi i plehanu šolju. Prvi gutljaj poteže direktno iz boce i
posmatra svoj odraz u šolji, penu oko usta, iskrivljene i razvučene crte
lica. Ne dopada mu se prizor koji vidi, zato što je tašt, ponosit na svoju
isturenu bradu, iskričavoplave oči, vojnički uspravno držanje i
potkresane žućkaste brkove po kojima se izdvaja iz gomile smotanaca i

32 Sanjar iz priče Džejmsa Terbera „Tajni život Voltera Mitija”. (Prim. prev.)
preprodavaca oko njega. Pita se: ,,Ko sam ja, šta sam ja?”, i odgovara: ,,Ja
sam Dara Maksorli, iz one velike kuće na brdu” - s travnjacima,
oblikovanim žbunjem, skulpturama velikim kao top, namirisanom
ženom Kiti, zidovima s lamperijom, slikama neprocenjive vrednosti,
bibliotekom punom prvih izdanja, jahtom nazvanom po njegovoj kćeri
koja se ljuljuška u zimskim vodama uz špansku obalu i porodicom koja
je u stanju da ublaži svako njegovo raspoloženje, njegove nastupe gneva,
odanom porodicom koja je njegov ponos i dika.
Ali njega niko ne poznaje zaista dobro, niko ne zna razmere
njegovih stremljenja, strast i neumoljiv nemir koje oseća. Jedino je doktor
Tabridi jednom prilikom uspeo da ih nazre - doktor Tabridi, koji kao
blesav imitira engleske običaje, nosi tvid i trilbi šešir, predočio mu je to
u ordinaciji posle ugradnje drugog bajpasa, upitavši ga šta ga pokreće.
„Požuda”, odgovorio je.
,,Za lepšim polom”, rekao je Tabridi.
,,Za svim... Mev, kraljica Konota,33 i njena pohlepa za podanicima,
grlima, draguljima i plenom nisu mi ni prineti.”
,,A tvoji bližnji?”, beše uporan Tabridi.
„Čekovna knjižica je glasnija od čina savršenog pokajanja”,
odgovorio je i nasmejao se, a Tabridi se nasmejao s njim, doduše
nervozno.
Bio je poznat po svome glasnom smehu u kome je bilo malo
radosti. Taj smeh je zbunjivao ljude, nisu znali šta da misle o njemu. A
što se tiče negativnih emocija, toliko ih je osetio na svojoj koži da je
mogao da ih pakuje u bočice i prodaje kao svetu vodicu. Njegova žena
Kiti bila je užasnuta one nedelje nakon mise, kada je neka luda koja je
radila tapaciranje nameštaja za jedan blok kuća prišla, psovala i vikala:
„Upropastili ste me, upropastili ste me, gospodine Maksorli”, a on je sve
vreme ostao sabran, široko joj se nasmešio u svom stilu i uverio je da će
ispitati šta se desilo. Uskoro je bila manja od makovog zrna, gotovo da
je ona njemu krenula da se izvinjava, a on je uzdignute glave došetao do
kola, gde ga je Kiti uštinula i pitala: ,,Za ime boga, Dara, za ime boga, šta
si to učinio?” Ubrzo nakon toga neko je odvalio kamene orlove s bočnih
stubova njihove kapije, a na Kiti je neko nahuškao pse dok je bila u šetnji.

33Predanje kaže da je Mev zavidela mužu na velikom belom biku, pa je ukrala bika iz susedne pokrajine ne bi li
ga dostigla po bogatstvu. Bi- kovi su se, međutim, poboli, pa se Mev na taj način izjednačila s mužem. (Prim.
prev.)
 Uz sve to, šta god da ga je snašlo, nikada se nije prepuštao
kukumavčenju o gladi i nemaštini. Njih je poznavao isuviše dobro.
Sitnije duše od njega naširoko bi raspredale o božićnim večerama koje
su se sastojale od papaka i pečene rotkve, ili o babi koju su oborili s
bicikla dok lokalnoj ribarnici nosi lososa što ga je deda ilegalno upecao
u reci, u nameri da ga proda, oborili je i odvukli u okružni zatvor.
„Bespogovorno sledi svoje ciljeve”, to je sebi govorio još pre nego
će početi da se brije. To je bilo onog dana kada je prvi put unajmio
kamion i sledio zvezdu koja ga je kroz planinske klance odvela do
njegovog Eldorada, do napuštenog kamenoloma. Izašao je iz kamiona,
zagledao se u ogromnu kamenu liticu visoku preko sedamdeset metara
i zamislio blago skriveno u njenoj utrobi.

Petak je veče, veče kada će on i Kiti, zajedno sa Ambrouzom,

njegovim bratom i ortakom, i Ambrouzovom ženom Izoldom, bivšom
misicom, otići gore na selo, na večeru u priprosti starinski pab. On tako
svima daje do znanja da nije izgubio vezu s korenima, a osim toga,
upravo su zaposlili mladog šefa kuhinje koji tek što je diplomirao u
Švajcarskoj. Prilazeći autu posle posla, s jaknom prebačenom preko
ramena, vidi svoje radnike, onih nekoliko pouzdanih, kako drobe kamen
bušilicama za beton. Iz doline ispod njih blešte svetla, a sa imanja na
obronku dopire mukanje krave koja se teli. Taj mu je zvuk bio poznat.
Nekada bi ga sećanje na taj zvuk zateklo nespremnog, to tiho, tugaljivo
mukanje krave koja se teli, ali bi ga odmah izbacio iz glave. Takve su
stvari išle uz njegovu prethodnu, neočvrslu ličnost. Više nije taj čovek.
Sada je čovek koga često opisuju po novinama kao nemilosrdnog i
zločinački hladnokrvnog.
Tako je, večeras provode veče na selu, a Izolda, sa svojim silnim
asesoarima - jer ona je luda za asesoarima, a trenutno nosi crne rukavice
sa šljokicama - davi kako njena ishrana sadrži previše mlečnih
proizvoda, pre će biti da sadrži previše Krugovog šampanjca, za razliku
od njegove Kiti, koja natenane pijucka svoj džin-tonik, jer je negde
pročitala da je Vinston Čerčil uvek polako ispijao svoje piće. Izolda je
uspela da padne ne jednom, ne dvaput, već tri puta na roštilju koji su
pravili krajem leta, a njegova draga Kiti ustaje s petlovima, ide na
jutarnju misu, onda nešto malo umesi, prtlja po svojoj čuvenoj baštici sa
začinskim biljem, a posle podne odlazi u žustru šetnju da očuva liniju.
Kao nebo i zemlja, takve su Kiti i Izolda, kao uostalom i Dara i Ambrouz,
koji je povučen i dostojanstven, braća povezana svojim pokvarenim
delima i pokvarenim šemama. Kiti je znala kako da sačuva muža, a kada
mu je ona vrciguza novinarka prišla na skupu u Dablinu i pitala kako bi
mogla da stupi u kontakt s njim, pošto želi da ga promoviše, ističući
njegov dobrotvorni rad i porodični život, Kiti je doviknula s drugog
kraja svečanog stola: „Preko mene, preko mene.”

Sledećeg dana Tršu su svi veličali. Nije mogao da drži jezik za

zubima, morao je svima da ispriča kako je izvukao tele iz majke, tamo
gore na komadu zemlje Prasca Peta, pošto je Pet otišao u Lurd34 kao
dobrovoljac, kad gle čuda, odjednom se u tišini i pomrčini začula silna
pometnja dole iz kamenoloma, sigurnosni reflektori su se pogasili, a on
je pomislio da neka banda krade gorivo ili kamenje. Zatim se, kako je
rekao, krava vrlo uznemirila, počela da trči u krug, a odole je dopirala
stravična buka, zvuk neke bušilice, nekakvo bzzzzzzzzzzz, kao mašina
sa sečenje u ključarnici, samo glasnije, a zatim se čulo kloparanje metala
o metal i prateći odjeci, od čega je krava skočila kao oparena i pojurila
glavom bez obzira. On je pojurio za njom, ali stalno mu je bežala preko
pašnjaka ili u gustiš, pa se uspaničio da će upasti u neku pukotinu u
guduri, ili da će tele iskliznuti i razbiti glavu o stenu ili o krhotine
odvodnih cevi koje strše iz zemlje. Kada je došao do trenutka u priči u
kom je shvatio da će morati da pripomogne pri teljenju, obratio se svojim
slušaocima i zamolio ih da zamisle tu scenu - njega, opremljenog jedino
malom baterijskom lampom, bez ikakvog parčeta konopca ili kanapa,
kako gleda u prednje noge koje vire napolje, ali ne uspeva da ih uhvati
kako treba pošto su užasno sluzave, a onda čini jedino što mu je u tom
trenutku palo na pamet - skida džemper, pomoću njega čvrsto hvata tele
za noge, a zatim vuče i vuče, sve dok tele nije iskliznulo i strovalilo se na
vlažnu zemlju, a on, kako je rekao, uskliknuo od radosti i olakšanja.
Zatim je priroda uzela stvari pod svoje, majka je počela da liže opnu s
teleta, polako i temeljno, olizala je skorele kapke, pregrizla pupčanu
vrpcu, a tele je počelo da se batrga u kukavnim pokušajima da stane na
noge, jer majka tu ne može da mu pomogne, to mora da učini samo, te
34Grad u jugozapadnoj Francuskoj, mesto koje pohode katolički ho- dočasnici otkako se lokalnoj seljančici
navodno nekoliko puta prika- zala Devica Marija. (Prim. prev.)
se na kraju s mukom osovilo na slabašne nožice i krenulo pravo ka
vimenu.
„Euforija”, jedino tako je Trša mogao da opiše svoja tadašnja
osećanja.
Kada je pala noć, rekao je u drobilištu, mrkli mrak je postao još
mrkliji, zvuci što dopiru iz kamenoloma sve sumnjiviji, a najgore od
svega, porođaj je bio komplikovan, pošto je jedna nožica teleta bila
savijena unutar krave, pa je on, koji baš ništa ne zna o veterinarskoj
praksi, morao da gurne ruku unutra, prodrma nožicu da je ispravi i
pomogne teletu da isklizne van, što se i desilo.
Euforija nije potrajala.
Sledećih dana, društvo za zaštitu sredine bilo je zavaljeno
pritužbama, podnetim što lično što preko telefona, porodice su se
okupile, podivljale zbog toga što je njihova voda zagađena, što se mrlje
masnog filma pojavljuju u njihovim sudoperama i kadama i što se po
površini izvora iz kojih se napaja rezervoar s vodom nakupljaju krugovi
nafte. Pozvani su radnici da procene nastalu štetu, a kada je u reci došlo
do pomora ribe, pokrenuta je istraga da se utvrdi šta je moglo da izazove
takvo izlivanje, mada su gore svi znali da je nafta mogla doći samo s
jednog mesta, iz onog užasnog kamenoloma.

Trša je počeo da se pribojava kad noću čuje lupkanje u prozor i

nekoga kako ga poziva da izađe. Prvo je došao Šejmus, predradnik, i
rekao mu da će morati da radi šta mu se kaže, jer će ga inače Maksorlijevi
srediti. Onda je došao Ambrouz i rekao da im je poznato da je dao izjavu
Gardi i da će morati da je povuče. Mogao je da kaže da ništa nije video i
ništa nije čuo i da ionako ima loš vid. To da ima loš vid već je utvrđeno,
jer mu je tokom protekli godina prepisana gomila naočara. Na kraju je
došao Dara Maksorli lično, svratio da malo prijateljski popričaju, pitao
ga je koja mu je omiljena grupa, kada je poslednji put bio u Golveju i
kako mu se baka snalazi sama tamo u divljini. Onda je rekao Trši da
nema potrebe da se brine, sve što treba je da stane pred sudiju i kaže
kako je to sve izmišljotina kojom je hteo da se razonodi tamo na
usamljenoj planinskoj pustopoljini. Maldun, jedan fini advokat, može
mu pomoći, može ga podučiti šta da kaže, pomoći mu da se prikaže u
najboljem svetlu. Ako bude radio šta se od njega traži i ako slučaj bude
odbačen, doći će mu Deda Mraz, a doći će i njegovoj baki, slobodno joj
tako reci. Trša je posmatrao krupnu stamenu siluetu gospodina
Maksorlija koja se ocrtala na metalik farbi njegovih kola, a zatim se
zagledao u daljinu, u visoki crkveni toranj koji stremi ka nebu, sve dok
mu nije zaličio na dugačku iglu. Kolena su mu se istopila u pihtije.

Plašim se tog čoveka, tog gospodina Maksorlija, govorio je Trša sebi,

stojeći na merdevinama, sležući podne pločice na policu, kad eto ti
Malduna, pokvarenog advokata, koji mu saopštava da će saslušanje biti
prvog četvrtka tokom jesenjeg zasedanja i da treba sutradan da ga poseti
za vreme pauze za ručak da uvežbaju nastup. Zamislio je kako sedi na
klupi za svedoke, kako ga sudija bombarduje pitanjima u želji da ga
zbuni, a tužilac ga upozorava da se tužba i ceo slučaj zasnivaju na
dokazima koje je on izneo. Zamislio je kako mu govore da se isplazi da
bi mu potražili tragove laži na jeziku, pa je počeo nekontrolisano da se
trese, a merdevine su se zatresle s njim. Mogao je da zbriše nekud, da se
jednostavno ispari put neke nedođije, ali kuda, kako? Znao je da je pod
prismotrom.
Posle posla je otišao pravo do „Udovice Nel”, ne u sam bar, već u
stražnje prostorije, tamo je seo za prazan sto, momci su ga pozdravljali i
blebetali o svemu i svačemu, a on im je odgovarao, nesvestan ijedne
izgovorene reči. Na stolu su ležale otvorene novine i u njima je bio
poduži članak o tome kako je cena stočne hrane skočila nebu pod oblake
i kako se strahuje da će doći do krize u poljoprivredi. Pare u bakinoj šupi
i na njima njegovi otisci. Trebalo je da stavi gumene rukavice, a nije.
Trebalo je da odbije da pomogne Doniju, a nije. Toliko sam se duboko
zaglibio da mi nema pomoći, stalno je ponavljao, povezivao različite detalje
- ako porekne ono što je video, to će biti lažno svedočenje i ići će u zatvor,
a ako ne porekne ono što je video, Maksorlijevi će mu doći glave. U
svakom slučaju je nagrabusio. Kada je Trša bio mladić, dve kuće niže
živela je devojčica koja je za Božić dobila igračku koja govori. Igračka je
bila obučena u crveno krzno, usta su joj bila razjapljena i jezik je visio
napolje. Umesto očiju je imala dve plastične kuglice, a nos je bio od
narandžastog krzna, i svako malo bi rekla: „Elmo želi da ti kaže da te
Elmo voli.” I on je bio kao Elmo, jedino što se on obraćao sebi - Toliko sam
duboko zaglibio dci mi nema pomoći. Nije mogao da se zaustavi. Sila,
konobarica u godinama, videla je da je uznemiren, pa mu je stalno
donosila besplatne činijice čipsa i pitala ga da li sigurno hoće još jedno
piće i zar ne bi trebalo da ode kući na spavanje.
Nakon što je stukao tri krigle od pola litre, dva dupla viskija i jedan
bejlis, osećao se bolje. Odjednom se zapitao: „Zašto bih ostao ovde, zašto
bih se ovde zadržavao?” i onda je ustao i izašao, navukavši kapuljaču na
glavu.
Nije bio pijan, ali nije bio ni sasvim trezan dok se penjao na bicikl i
okretao i okretao pedale vozeći se kroz noć ispunjenu sitnom kišom.
Odvezao se uz glavnu ulicu, pored crkve, pored spomenika, i onda niz
stražnji put, tamo gde u svako doba dana neko ide na trčanje i smeta.
Onda do ukrštanja s glavnim putem gde je stajao putokaz za Dablin koji
se uopšte nije video, pošto su automobili tuda jurcali preko sto šezdeset.
Zatim je vozio vrtoglavom brzinom sve do kraja naselja, a onda još pet i
po kilometara uz šumu sve do kapije na ulazu u šumsko gazdinstvo. Po
ulasku u šumu osetio se bezbednije, zahvaljujući asfaltiranom putu
oivičenom drvećem i velikom jezeru mirne, crne, staklaste površine. Sve
je bilo crno, osim tračka svetlosti koji je dopirao kroz prozor kule na
ruševinama Zamka. Nikad pre nije primetio to svetlo, pošto nikad pre
nije tu zabasao noću. To slabašno svetlo je pripadalo njegovom starom
životu, onom koji je vodio pre nego što je dopao u kandže Maksorlijevih
i pre nego što je zakopao onu prokletu torbu u bakinoj šupi.

Kada se Trša nije odazvao na zvuk šefove sirene i kada se otkrilo

da mu je krevet nerazmešten, svi su očekivali da će se kad-tad dovući na
posao s nekom suludom pričom.
Međutim, pošto nije viđen dvadeset četiri časa niti se pojavio na
ugovorenom sastanku s Maldunom, morali su da obaveste Gardu.
Policajac se odvezao do kuće gde Trša živi s bakom, a pošto je ona žena
u godinama i pošto nije hteo previše da je uznemiri, nije odmah izvadio
notes i olovku da zabeleži bitne činjenice. Zapanjila ga je količina
đubreta koje je dovukla u kuću, pošto je na svakoj bogovetnoj stolici i
fotelji stajala po jedna kula od starih novina, kesa i spljoštenih kartonskih
kutija. Svuda je bilo isheklanih tračica, lutaka i kolica za lutke, a iznad
ugašenog kamina, na polici, bila je poređana čitava bulumenta sitnih
porcelanskih životinjica. Predosećajući da je Trša zapao u nevolje, baka
se veoma uzrujala, pa je poskočila, dočepala šešir i kaput s čiviluka u
hodniku i rekla: „Šta treba da učinim, gospodine?”, pa je jedva uspeo da
je smiri. Rekao joj je da sve prepusti njima, da se Trša nije ukrcao na bus
ili na voz, te da policija istražuje svaki trag i da su otvorili četvore oči.
Našla ga je neka Nemica, pošto je sledila zvonjavu telefona.
Bogami beše jezivo, tamo u pustim vrletima, dok su se njena dva psa
jurila i njuškala teren kojim ranije nisu prolazili. Ona se nedavno doselila
tu, a došla je da potraži komad močvare koji bi mogla da iznajmi, da bi
sledeće zime mogli da se greju na treset. Razni su placevi već bili
obeleženi imenima i brojevima, ali je još bilo delova koji se mogu
iznajmiti.
Telefon je bio duboko u šipražju zlaćanog vresa, „jesenjih aurora”,
kako su ih nazvali u vodiču. Zvonjava je prestala baš u trenutku kada se
približila, a kada se u sutonu nagnula da dohvati telefon, prepala se
spazivši patiku, prljavu belu mušku patiku, na ivici dubokog crnog
jarka. Ustuknula je pred prizorom, ne znajući koja bi je prikaza u tom
trenutku više prestravila, živa osoba ili mrtvac. Telefon u njenoj ruci
odisao je životom, kao da u ruci drži guju, ružičastu guju, a žena je
zakoračila, tačnije potrčala držeći ga i žustro zviždeći i dozivajući svoje
pse.
Policajac koji se javio na interfon nije najbolje razumeo šta je rekla,
ali kada je ušetala u stanicu, po njenom izrazu lica znao je da ima štošta
da mu ispriča.

Po celom gradu se pročulo da je Trša nestao i svi su govorili kako

je to tužno, vrlo tužno. Ronioce nisu očekivali još neko vreme, pošto su
se rastrčali po celoj zemlji, ali je načelnik dobio obećanje da će doći,
makar i po mraku. Glasina je bilo mnogo i nisu slutile na dobro. Oni koji
su s Tršom jedva progovorili i reč sada su ga zamišljali, tako bezopasnog,
kako se šećka ulicom u svojoj staroj vindjakni, sa ćubom vlažne smeđe
kose koja pada preko mokrih zarumenjenih obraza, i prisećali se
njegovih sitnih ispada, recimo kada bi prišao ljudima u pabu i rekao im:
A što ti ne mo’š da pričaš sa mnom?, ili kada bi dolazio nepozvan na
venčanja, jer je voleo, prosto obožavao, ukus šampanjca. Neki su pričali
da je sigurno propao kroz nekakav natruli mostić, a da je jarak u močvari
u koji je upao sigurno vrlo dubok, jer bi ga inače žena opazila. Jedan
stručnjak je izjavio da postoji mogućnost da neće biti pronađen
stotinama godina, kao što je bio slučaj s izumrlim džinovskim jelenom.
Prema jednoj daleko mračnijoj teoriji, neko ga je odveo tamo po crnilu
noći, neko ko je hteo da ga se otarasi, a u drugoj verziji, neko ga se jeste
otarasio, ali negde drugde, telefon i patika su podmetnuti tu da zametnu
trag, a Trša je negde duboko na dnu Atlantskog okeana.
Jedino je Doni znao, više nagađao zapravo, da se Trša prepao kad
je čuo da treba da se pojavi u sudu, da je pomislio da će sudija moći da
mu pročita misli i da će ga saterati u ćošak, te da će morati da prizna da
nešto krije u bakinoj šupi. Zato je pod okriljem noći otišao i izvukao
torbu iz skrovišta da bi je zakopao negde - zbog nje. Iz ljubavi prema
njoj. Čim su se vesti proširile, Doni se odvezao do bakine kuće da joj
pruži kakvu-takvu utehu i osetio se kao nitkov, pravi pravcati nitkov.
Video je prevrnuta kolica u šupi i rupu što zjapi punu iskidane crne
paučine. Sad je u močvari, van ljudskog domašaja. ,,Ne bih nikada
naudio tebi ni tvojoj baki”, rekao je onomad Trši, i to je i mislio, a ipak
im je naudio, jeste, i osećao se kao pravo đubre. Kada ga je Fonzi,
prodavac automobila, zamolio da negde sakrije plen, obećao mu je
povišicu i skuterčić za Ketlin, da može da skokne do radnje ili do frizera
kad god joj se prohte. Eto čime ga je potkupio.
Mrtvačka kola nikada ranije nisu bila parkirana na tom zabačenom
putu za močvaru. Kako je samo čamotno i negostoljubivo to mesto bilo,
ni jedna jedina ptica se nije čula, univerzum crnih i smeđih nijansi,
pokriven ledom i zloslutno obasjan vrludavim snopovima baterijskih
lampi. Ronioci su polako izvukli telo i položili ga na obalu kako bi
narednik mogao da identifikuje Tršu. Zatim je telo stavljeno u crnu vreću
s rajsferšlusom i odneseno na nosilima od impregniranog platna, kao da
se radi o nekom obredu. Prvo će ga odneti u mrtvačnicu na forenzička
ispitivanja, a onda u kapelu, gde će se okupiti ožalošćeni.

U nadograđenoj, slabo osvetljenoj prostoriji između bara i kuhinje,

Sila je zamolila narednika da porazgovaraju. Svratio je na kriglu pred
spavanje, da pokuša da se malo opusti. Osećao je kako emocije u njoj
naviru, ali nije mogao jasno da joj razabere lice. Zanimalo ju je samo
jedno. Kako je Trša izgledao kada su ga izneli. Stao je da razmisli pre
nego što će odgovoriti. Znao je da joj treba nekakva uteha, pa je čuo sebe
kako govori: „Bio je skoro savršeno očuvan.” Poštedeo ju je drugih
detalja, na primer kako mu je odeća bila sva natopljena, lice i ruke
pepeljastobeli od boravka u ledenoj vodi, ili kako mu je ronilac kada su
ga izvukli obrisao penušavu tečnost nakupljenu oko usta, nešto nalik
belancetu, pre nego što će ga staviti u vreću. To joj nije rekao.
,,A uzrok smrti?”, pitala je.
„Verovatno nesrećan slučaj”, odgovorio je. Podigla je kuhinjski
nož koji je ležao na pultu, prevukla ga preko vrata imitirajući
pogubljenje i rekla turobno: „Siroti Trša, jagnje za klanje.”

I dalje su poštovali običaj da se za sahranu zakopaju ratne sekire.

Svi su došli. Hodnik pri ulazu bio je ispunjen buketima cveća, a Izoldin
je bio najraskošniji od svih, plavo-ljubičast, ni nalik cveću koje raste u
jarku, pre kao cveće iz nečijeg sna. Baku su morali da pridržavaju, da je
spreče u nameri da otvori vrata sakristije, pošto je bila sigurna da je Trša
tamo iza, iako ga je već videla u kovčegu i spustila jednog od svojih
porcelanskih mišića pored njega. Doni je stajao pozadi. Bio je iscrpljen,
nije se naspavao. Na trenutke hi pomislio da će se preturiti, pa je morao
da se pridržava za krstionicu da ne izgubi ravnotežu. Video je braću
Maksorli u svojim dugim crnim kaputima od najfinijeg štofa, dva stožera
komšijskog duha i odanosti, i njihove žene kako plaču ispod svojih
velova.
Otac Makdermot je govorio o Trši s toplinom u glasu, o njegovoj
nevinosti, spremnosti da pomogne, ljubavi prema zvezdama padalicama
i ljubavi prema sitnicama koje čine život, kao što je poziv u nečiji dom i
ukazano gostoprimstvo. Rekao je da je vrlo ganutljivo to što je Trša
izgubio svoj mladi život baš u močvari gde je koliko prošlog juna,
pomažući komšiji da izvadi i složi treset, izjavio, pomalo
melodramatično: ,,Oni koje Bog voli umiru mladi.” Zagledavši se u svoju
pastvu, pozvao ih je da žale za tim mladićem od nežnih dvadeset leta,
ali i da zavire u svoja srca i preispitaju svoju savest, a zatim se zacrveneo
i glas mu se gromko zaorio. Pohlepa, rekao je, vodi zemlju u propast,
ljudi više nemaju saosećanja kao nekad, i mada ne želi ni u koga da upire
prstom, reče da je neko sigurno znao da se Trša upetljao u nešto, čim se
odvezao u močvaru u gluvo doba noći.
Zatim se glas, blag i pun dečačke nežnosti, proneo kapelom, pošto
su pustili traku s njegovom paradnom pesmom, a ožalošćeni su plakali
bez zadrške:

Lutalačkog ja sam soja 35

Pod zemljom sam većma
bio Bogu sad se zaklinjem
Ako sunce ugledam
Kunem se da doveka
Biće mi u mislima
I nikada se pod zemlju ja vratiti noću

Izlazili su iz kapele i Doni je bio među njima. Odvešće se pravo do

Fonzija. Fonzi je bio srdačan čovek, ali i nemilosrdan, a s brljotinom ovih
razmera bog te pita šta se može desiti. Možda je on bio sledeći na redu
za odstrel, pa će ga poslati nekud u plave dubine. Pošto je bio rod, četvrto
koleno, ljudi su mu prilazili, rukovali se i izjavljivali mu saučešće, ali on
je u mislima bio negde daleko.
Stisak njihovih ruku bio je silno jak.

35 Pesma kanadske kantautorke Rite Maknil posvećene rudarima. Pc- sma jc nastala osamdesetih i doživela brojne

obrade, a njen prvi stih zapravo glasi „Radničkoga ja sam soja ” (,’Tis a Working Man I Aim”). (Prim. prev.)
 ZELENI ŽORŽET

Četvrtak

Mama i ja smo dobile poziv da posetimo Koglanove. U nedelju u

sedam uveče. Zamišljam nas kako krećemo dosta ranije, iako do
njihovog seoceta nema puno da se šeta, i kako me mama opominje da
gazim visoko da mi visoka vlažna trava ne uprlja belu lakovanu kožu.
Pretpostavljam da će nas primiti služavka Rita i da će nas uvesti u veliki
salon s klavirom. Klavir je crn. Videla sam ga onoga dana kada su se
Koglanovi doselili, videla sam četvoricu radnika kako ga tegle u kuću,
znoje se i bogaraju, a kada su ga spustili, ispustio je tihi cijuk onako za
sebe, nekakvu sablasnu isprekidanu melodiju.
Ovde su već skoro četiri meseca. Gospodin Koglan radi u banci i,
mada imaju auto, svakog jutra ide peške na posao, krene tačno u minut,
u dvadeset do devet, noseći svoju aktovku od gušterove kože. Verovatno
ide peške rekreacije radi, pošto je malo dežmekast, a po čelu mu se uvek
nakupljaju graške znoja. Proćelav je. Tik uz banku teče reka Grani, a on
se predano naginje preko ograde mosta i gleda u muljavu vodu boje
portera, ili možda u ribice u njoj, grgeče i belice, što ih nosi brza rečna
struja. Na većinu prolaznika ne obraća pažnju, a nekolicinu odabranih
počasti tek klimanjem glave. Ljudi ga baš i ne vole. Za njegovom ženom
se, naprotiv, sve glave okreću. Ona je kao neka kraljica. Nema žene koja
nije opčinjena njenom skupocenom toaletom, njenim ponositim
držanjem i njenim ledenim osmehom. Svake nedelje dolazi na misu, ljudi
zijaju i podgurkuju se, a ona korača prolazom i seda što bliže oltaru. Ima
čitav niz elegantno skrojenih kostima i buljuk asesoara i broševa. Doselili
su se u februaru, a ona je na sebi imala kaputić od veštačkog krzna s
redom smeđe dugmadi presvučene kožom i s urezom po sredini.
Dugmad je ličila na divlje kestenje popadalo po zemlji. Ubrzo nakon
toga, viđena je u smeđem kaputu od buklea koji joj je dosezao gotovo do
članaka, a ona ga je nosila raskopčanog da pokaže haljinu kontrastne
zagasitonarandžaste boje. Ima broš u obliku leptira, broš od ćilibara koji
liči na bubu, broš od markazita u obliku dugačkog lista i jedan tirkizni,
ovenčan sitnim biserima. Zove se Dru. Njena sestra Efi živi s njima i
mnogo je neuglednija, ima samo dve preobuke, obe od tvida. Ona
ponekad nedeljom nosi lisicu oko vrata, a lisičine staklene oči zure
napred i deluju vrlo zloslutno. Bila je u samostanu, ali ga je napustila pre
nego što se zaredila, ne zna se tačno zašto. Ona se moli vrlo predano,
čvrsto zatvorenih očiju, i neprestano ljubi svoje metalno raspeće. Dru,
međutim, gleda pravo preda se u oltar, kao da tamo naslućuje nekakvu
tajnu. Trudim se da zauzmem mesto u redu ispred nje, da bih mogla da
se okrenem i buljim u nju i proučim njene sitne navike i koliko često guta.
Kako samo sneno i nehajno trepće.
Mama kaže da ćemo pojesti po pogačicu pre nego što krenemo,
pošto ne znamo da li će biti nešto za posluženje. Možda ćemo ući na
bočni ulaz, do kojeg vodi vlažna staza nadsvođena tendom od
nepromočivog platna, a pored stoji valjak za travu koji se nikad ne
pomera. Sve zavisi od toga da li neko već viri s prozora. Moj otac nije
pozvan, pa se čini da je ovo okupljanje samo za dame. Verovatno ćemo
biti Dru, Efi, mama i ja. Njene kćerkice su van grada, u internatu. One su
bliznakinje, Kolet i Sisi, i baš volim što ih nema, jer bi me inače posadili
s njima u posebnu prostoriju i prognali iz društva odraslih. Neću ni
pisnuti. Neću morati.
Poziv kod Koglanovili pravo je čudo i do njega je došlo slučajno.
Koglanovi su pravili večeru za prijatelje. Cela parohija je znala za to.
Spremali su koktel od račića za predjelo, zatim mlado prase sa sosom od
jabuka, a za desert eklere i šlag. Rita je o toj večeri rastrubila kod mesara,
u gvožđari i u tri različite piljarnice. Među pozvanima su bili ljudi
izdaleka, takođe iz bankarskih krugova, i jedna gospođa što se rastala
od muža, za koju se znalo da voli da ide u lov i da je malo ćaknuta.
Međutim, baš na dan večere snašla ih je nevolja. Prokisao je kajmak od
kojeg je trebalo ulupati šlag. Izgleda da kace nisu bile prokuvane kako
valja, pa je sav sadržaj bio za baciti. Rita se rastrčala po prodavnicama i
uspela da nabavi tek jednu konzervu slatke pavlake sa slikom crvenog
karanfila na etiketi. Gospođa Koglan se užasno razbesnela. Rekla je kako
se viđenima ne služi šlag iz konzerve, da to prosto ne ide i da moraju
naći svež kajmak. Rita se dosetila nas. Dobro nas je poznavala i nekad je
nedeljom navraćala da pomogne majci, ali nakon što je počela da radi za
ove strašno je digla nos i uvek bi gledala u drugom pravcu kada bismo
se sreli. Ipak, došla je s vrčem i pola krune u ruci, a mama joj je rekla
jetko: „Zdravo, neznanko.” Rita je rekla da su se našli u gadnom sosu,
pošto ne mogu da pribave svež kajmak, pa da li bi mama, pošto je takva
dušica, ikako mogla da im pomogne. Mama nije odmah pristala.
Navoštila je Ritu zbog toga što je takva prevrtljivica i što nam nije ni rekla
da više neće dolaziti nedeljom da nam pomogne oko ribanja. Rita se sva
smela, priznala da je pogrešila, da noću ne može da spava zbog toga i da
je sve nokte izgrizla. Cak ih je i pokazala i stvarno su bili izgrizeni do
mesa. Mama je zatim dohvatila beli vrč, prelep, dubok i vižljast, sa
slikom u sepiji na kojoj dvoje zaljubljenih stidljivo stoje jedno uz drugo.
U ostavi za mleko bila su tri velika lonca ostavljena da se izdvoji kajmak,
a mama je vrhovima prstiju pokupila skorup i spustila ga u vrč. Učinila
je to tako vešto da ni kap mleka nije dospela unutra. Mleko koje se
izdvojilo bilo je plavkastobelo, dok je skorup bio žućkast poput putera.
Nije htela da primi novac. Pošto je prethodno izgrdila Ritu, sad je
smekšala i dala joj džak jabuka kolačara, za slučaj da im zafali.
Čuli smo da je večera prošla bajno. Na ulici pred kućom bila su
parkirana četiri automobila različitih registracija, a posle večere je
bogami bilo i pesme. Jednu gospođu su čuli u gostionici preko puta kako
peva ,,Po zidu je uzda mi polegla, u samotnoj štali eno sedla”, tačnije
skiči i zapeva kreštavim glasom, kako posvedočiše okupljeni gosti.
Mama kaže da ću obući svoju zelenu pletenu haljinu sa obrubom
na caknice od angore i da ću poneti džemper ako zahladi u povratku. Do
tamo ima nekih osamsto metara. Ona će obući svoj kostim ištrikan tako
da liči na tvid, svetlosmeđe boje s roze tačkicama, da ga nosi cele zime.
Znam da se potajno nada da će u razgovor uspeti da ubaci kako je kostim
sama isplela. Zapravo, ako dobije dovoljno pohvala za svoj rad,
verovatno će se ponuditi da i gospođi Koglan ištrika jedan takav. Takva
je ona. Ako ništa drugo, napraviće nešto drugo da dariva Dru, možda
novčanik ili prostirku, pošto uveče ide na časove u novootvorenoj
tehničkoj školi i uči te stvari. Najviše bi na svetu volela da postanu
prijateljice, pa da Koglanovi dolaze kod nas na gozbe sa kolačima i
zemičkama i kiflicama s viršlama i kremom od jaja prelivenim
karamelom i serviranim u zasebnim posudicama. Kaže da ne treba da
pominjemo ništa iz privatnog života, kao na primer guske ukradene gore
uz reku za vreme Božića, očeve izlive besa, a ponajmanje njegova
opijanja koja su se, bogu hvala, proredila. Otac će zahtevati da mu se
pripremi večera pre no što odemo i da mu se ostavi čajnik s vodom da
tiho vri na šporetu, da može sebi da spremi šolju čaja. Moraćemo da
pozatvaramo kokoške i piliće u kaveze pre nego što odemo, a pošto će
još biti dan, sigurno ćemo se namučiti da ih na prevaru uteramo unutra.
Čim stignemo, znaćemo da li će hiti kakvog posluženja. Iz kuhinje će
dopirati miris, ili će se čuti Rita kako ronda, ili će Efi stalno ulaziti i
izlaziti da proveri da li se sve odvija kako treba.

Ponedeljak

Bile smo. Efi nas je dočekala i uvela u salon, gde je gospođa Koglan
sedela uspravnih leđa na dvosedu sa pozlaćenim naslonima za ruke. Na
sebi je imala haljinu od zelenog žoržeta i dugu ešarpu od istog materijala
koju je obmotala oko vrata tako da joj pokrije i deo brade. Istog trenutka
setila sam se slike koju sam videla u školi u nekoj knjizi, engleska dama
umotana u belu odoru kako prelazi pustinju. Nasmejala se kratko i
odsečno, a kada smo se rukovale imala sam utisak da joj je ruka laka
poput pera. ,,Ah, prelepih li uvojaka”, rekla je i ponovo se nasmejala.
Tada sam joj prvi put čula glas, zvučao je kao muzička kutija, ljubak i
zvonak. Okrenuvši se mami, rekla je koliko se raduje našoj poseti i kako
smo ljubazne što smo im dale onaj izvrsni šlag. Razgovor se odmah
poveo oko toga. Stale su da raspredaju o tome da li šlag treba lupati
viljuškom ili mućkalicom i složile se da kada mućkalica dopadne šaka
izvesnoj devojci što voli da se sažaljeva, nećemo sad pominjati imena,
možeš dobiti činijicu masla koje pomalo liči na puding.
U sobi je pucketala vatra, a pred kamin je stavljena ogradica s
radom. Bile su popaljene lampe s abažurima boje burgunca i resicama u
tamnijoj nijansi. Soba je bila kao u priči, zbog vatre, urešene ogradice za
kamin, rešetke na ogradi i žarača koji se cakle, a iznad police nad
kaminom od crnog mermera visila je slika viteza koji se na konju probija
kroz oluju. Ja sam sedela na niskom kožnom tabureu, pogledujući čas u
Dru, čak kroz prozor u zalazeće sunce, koje je isijavalo tanke žbice
zlatnog svetla prema zemlji, onda opet u nju, dok je miris njenog
parfema ispunjavao sobu, a uprkos smušenom osmehu i neobičnom,
afektiranom držanju ruke i pokretu šake, oči su joj delovale prilično
žalosno. Nije mi bilo jasno zbog čega je umotana u tu ešarpu, osim ako
je htela da ostavi utisak, pošto je u sobi bilo prilično toplo. Efi je bila kao
na iglama - započela bi rečenicu, pa bi zastala, a povremeno bi se žustro
pljesnula i nešto promrsila i time užasno išla na živce svojoj sestri. Tada
mi je sinulo da je sigurno morala da napusti samostan zbog rastrojstva.
Osim toga, činilo se da je na rubu suza, iako nam je govorila kako su se
lepo smestili, kako im se strašno dopadaju kanal i jedrenje, kako
obožavaju da se šetaju kroz šumu i kako su stekli nekoliko prijatelja.
„Hju nije oduševljen”, rekla je gospođa Koglan, dodavši da je on
pravi samotnjak. To je mami dalo povoda da pokrene sledeću temu, pa
je priznala da se nakon povratka iz Amerike, koji je inače pominjala kad
god joj se ukaže prilika, i ona osećala izopštenom. Gospođa Koglan je
uskliknula i rekla: „Ali zašto ste se uopšte vraćali ovamo?” Mama je
objasnila da je došla ovamo samo na odmor i da se verila, a ubrzo potom
i udala. Lagani uzdah im se obema oteo s usana. Gospođa Koglan je rekla
da nam se Hju neće pridružiti, pošto je strašno stidljiv i nije mu prijatno
s nepoznatima. Pretpostavljam da se zatvorio u svoju jazbinu i radio neki
proračun, ili možda čitao. Zatim je spustila nogu koja je do tada bila
prekrštena i za milimetar podigla nabore zelenog žoržeta, pa sam mogla
da gledam u njene predivne cipele koliko mi duša ište. Bile su od tekstila
sa srebrnim filigranskim radom, ljubičastim nitima prošivenim kroz
srebro i svetlucavom kopčom na risu. Pred tim cipelama se padalo na
kolena. Efi se zatim izvinila i izašla, skoro briznuvši u plač. Mami je bilo
drago, pošto sam naslutila da želi da se upusti u poverljive priče s
gospođom Koglan, u razmenu iskustava o braku, rađanju dece i
klimaksu.
„Muka je to, još kakva”, ozbiljno je izjavila, a gospođa Koglan se
složila. Cak je dozvolila sebi da se izlane i rekla kako su se na dan njenog
venčanja desile tri nezgode - dok su se fotografisali, porub vela se
zakačio za crkvenu ogradu, drška noža se slomila dok je sekla svadbenu
tortu, pa je oštrica ostala u njoj, a neka stara tetka se klela da je videla
jednog podgojenog miša kako pretrčava preko poda hotelske trpezarije,
pa je dobila napad histerije. Zatim je, kao usput, pomenula da su je udali
kad je imala dvadeset i nešto. Meni se činilo da ima negde oko trideset
pet ili šest. Rekla je kako mali gradovi umeju da guše, a da bankari znaju
da razgovaraju jedino o poslu. Osim toga, svakih nekoliko godina Hju
dobije premeštaj u neki drugi grad, pa nikad ne mogu da se skrase na
jednom mestu, a to je sve grozno. Mama je bila puna razumevanja, rekla
je da je nekad davno godinama živela na jednom drugom mestu, ali da
sada obožava svoju farmu, kuhinjsku baštu i svoju kuću, te da se ne bi
nikad rastala od njih. Zatim je, onako usput, natuknula da se nada da će
gospođa Koglan biti slobodna da nas poseti kad god poželi, na šta je ova
uzvratila mlakom, odsutnom zahvalnošću. Nije tu bilo nimalo ushita ni
uzbuđenja. Na trenutke je izgledalo kao da je gospođa Koglan doslovce
odlebdela negde u daljinu i niti sluša niti vidi išta oko sebe, utonula
duboko u vlastite misli, umorna od života.
Zatim su uneta kolica s posluženjem. Porcelanski servis za čaj bio
je prefinjen, s odgovarajućim posudicama za odlivanje čaja koji se
ohladio, i za šećer i mleko. Ibrik u kojem je poslužen čaj bio je u obliku
šporetskog čajnika i imao je dršku od trske. Hrana, međutim, nije bila
nešto. Videlo se da su sendviči zdundani na brzinu i bilo je jasno da ih je
Rita pravila, a mogla sam se zakleti da je kolač bio kupovni. Imao je
ružičastu glazuru s kandiranom višnjom odgore, ni nalik maminim
kolačima posutim šećerom u prahu ili prelivenim ukuvanim
vazdušastim filom koji se doslovno topi u ustima. Bilo je i kupovnog
keksa. Dru nas je nutkala da se poslužimo, ali sama nije ništa jela i stalno
je opipavala grlo kroz slojeve namreškanog zelenog žoržeta. Efi je
spopala strahovita drhtavica dok nam je dodavala šoljice s čajem, a Dru
joj je rekla za ime boga neka razdvoji onaj set stolića da makar imamo
negde to da odložimo.
Goreći od želje da izrazi zahvalnost, mama je rekla ako im ikada
zatreba šlaga, svežih jaja, kupusa ili jabuka za pitu, neka samo zatraže.
Inače je bila uzdržanija, ali se zbog prevelike želje da se sprijatelji
ponašala predusretljivije nego obično.
Zatim je Dru najednom ustala i poletela da se pogleda u ovalnom
ogledalu sa dva bočna svećnjaka i neupaljenim belim svećama, a onda,
odmotavajući ešarpu od žoržeta, uzdahnula i pozvala Efi da dođe i
pogleda, pošto se osip pogoršao. Efi je pohrlila k njoj, opipala joj žlezde
i složila se, dodajući da joj je i usna natečena. Mi nismo videle nikakav
otok, tek blago ispucale usne i jednu groznicu. Efi reče kako će istog trena
pozvati lekara, na šta je gospođa Koglan zacoktala i rekla kako je to
isuviše nametljivo i kako će umesto toga otići do njega. Razočarala sam
se. I mama se sigurno razočarala. Složila se s Efi da treba da ga pozovu
da dođe, pošto će on doneti svoju lekarsku torbu punu raznih lekova.
Dru nije htela ni da čuje i reče Efi da otrči po njenu kratku bundicu.
Stalno je kažiprstom dodirivala usnu i žlezde na vratu, a mama se naglas
zapitala nije li možda u pitanju nekakva alergija, možda je radila po bašti
i dotakla koprivu ili nešto slično, na šta je dobila jasan i odsečan odgovor:
,,Neee.” Mama nije znala šta na to da kaže.
Efi se vratila, sva brižna, ogrćući sestru u bundu dok su izlazile.
Stale smo na vrata hodnika da ih ispratimo, dok je Efi, koja je tek
nedavno naučila da vozi, odjurila ludačkom brzinom. Mogla je nekoga
ubiti. Razmatrale smo šta nam je činiti, jer istini za volju, nije nam se išlo
kući tako rano. Mama se zagledala u gumeni otirač s rupicama kroz koje
prljavština i vlaga mogu da oteku i zaklela se da će od sledećih para
kupiti jedan takav, da ne mora tri puta nedeljno da riba pod u kuhinji i
predsoblju. Još se nije smrklo. Na klupama preko puta sedela je grupica
muškaraca, pili su i međusobno tiho razgovarali. Prepoznali su nas, ali
nam se nisu javili, pošto smo se boravkom u kući Koglanovih nekako
izdigle iznad njih. Mama je rekla što jeste jeste, salon za goste je zaista
divan, ali pogled i nije neki. Noć je bila mirna i mirisalo je cveće, naročito
noćna frajla iz bašte njihove prve susetke gospođe Makbrajd. Gospođa
Makbrajd je bila opsednuta baštovanstvom i stalno je teglila i iznosila na
trem saksije sa svakojakim cvetnicama. Čuli smo ranije priču da između
njih i Koglanovih postoji neki sukob, pošto i jedni i drugi imaju dvorište
iza kuće, a ne mogu da se slože oko ograde na međi - i doteralo je do
toga da je jednom prilikom policajac pozvan da održi red.
Vratile smo se u salon i zatekle gospodina Koglana kako halapljivo
proždire sendviče. Istog trenutka kada nas je video zamumlao je
nekakvo izvinjenje i zbrisao. Mama mi je došapnula da strašno bazdi na
alkohol i eto nikad ne možeš znati kakve tajne drugi skrivaju. Sklonila je
ogradicu s kamina, po navici prodžarala vatru i dodala komad treseta, a
zatim pažljivije snimila sadržaj prostorije, procenila vrednost sveg
pokućstva i rekla kada bi mogla za sebe da odabere jedan predmet odatle
sigurno bi uzela kolica za posluživanje i možda ogledalo s malenim
kandelabrima sa strane, ali za klavir ne bi dala ni penija. Onda je, kao da
ja nisam tu, naglas rekla sebi da nikakvog otoka ni osipa tu nema i da je
sumnjivo, vrlo sumnjivo da žena tako insistira da ode doktoru u to doba.
„Mnogo su mi se dopale njene srebrne cipele”, rekla sam,
pokušavajući da zvučim kao velika.
„Jesu li, srećo”, rekla je odsutno, pitajući se koliko on pije, da li se
supružnici slažu, zašto su tako sitna dečica poslata u internat i zašto
njena sestra, bivša redovnica, živi s njima.
Doktor je bio sklon da juri za suknjom, a mada mama to nije
pomenula, znalo se da se ljubaka s mladim sestricama po bolničkom
dvorištu i da je jednom vodio jednu sestru na obuci u Limerik u bioskop,
da su ostali da se vaćare i na sledećoj projekciji i time izuzetno iznervirali
razvodnicu. Priznala je da su haljina od zelenog žoržeta i cipele po
poslednjoj modi, ali onda dodala da se tako nešto ne nosi kad se ide kod
lekara. U tom trenutku, kao u bunilu, zamislila sam Dru kako leži kod
doktora u ordinaciji, njega kako se naginje nad njom, tapka joj usnu,
možda je maže jodom, onda se ona trza, ten joj je tako čist, blago
zarumenjen, a potom oboje, kao na filmu, osećaju neobuzdanu potrebu
da se poljube, ali se ne usuđuju. Malo smo još posedele i poslužile se s
nešto keksa.
Kada su se vratile iskreno su se iznenadile što smo i dalje tu. Cak
mislim da se Dru malo i iznervirala.
„Nadam se da nije ništa ozbiljno”, rekla je mama, a Efi se trgla i
rekla da je Dru dobila mast da se namaže, i tonik pride, pošto je vrlo
malaksala. Izgleda da joj je pregledao kapke da vidi da li je malokrvna.
Na Dru se videla promena, izgledala je kao da joj se desilo nešto vrlo
uzbudljivo i bila je sva bitna zbog toga što doktora i njegovu ženu zove
po imenu, kao da se znaju sto godina. Izgleda da su morale da čekaju u
hodniku dok se doktor bavio detetom s epileptičnim napadom, a za to
vreme izašla je njegova žena i proćaskala s njima, ponudila ih šerijem i
insistirala na tome da je zovu Medlin. Na to su se raspršile sve mamine
nade. Doktorova žena beše naša poznanica, ranije je navraćala do nas i
to je bila velika čast, to je značilo da smo neko i nešto. Mama je radila
sitne poslove za nju, šila, štrikala, pekla pecivo, a uvek je imala i nešto
džin-tonika sa sokom od jabuke spremnog u tajnoj fioci da ova može
malo da cugne kad dođe, ali krišom, da otac ne sazna. Onda je prestala
da navraća, a mama je bila izbezumljena - nije nam rečeno zašto, nije bilo
svađe ni prethodnog zahlađenja odnosa. Mesecima kasnije, čule smo da
je rekla ženi prodavca metraže da naše mleko užasno smrdi i da neće
više dolaziti kod nas. Istina je da je jednom kada je svratila ispaša bila
naročito bogata, pa se mleko stvarno jače osetilo, ali pošto je ona žena iz
grada nije mogla da zna da je to razlog.
Efi tada reče da bi Dru trebalo odmah da legne, a mama se složila
i pozdravila se. Ponašala se isuviše pomirljivo, iako je u sebi bila
uzdrmana.
„Baš mi je drago što ste došle, i jedna i druga”, rekla je gospođa
Koglan, ali bez topline u glasu - tačno nam je mogla reći i da smo
dosadne i neugledne i niko i ništa.
„Eto, sad mogu da kažem kako sam upoznala famoznu gospođu
Koglan”, rekla je mama zajedljivo dok smo se vraćale kući i ponavljala
staru izreku o starim i novim prijateljima - kada stekneš nove prijatelje,
ne zaboravi stare, pošto su novi od srebra, a stari od zlata.
Hodale smo kroz sumrak. Trava je bila orošena, stoka je polegala,
preživala i hripala. Ovaj put me nije upozorila da koračam visoko da
sačuvam svoje bele cipele, pošto je bila zaokupljena drugim stvarima. U
kuhinji nije gorelo svetlo, što je značilo da je otac otišao na počinak i da
ćemo morati da mu odnesemo šolju čaja da ga odobrovoljimo, pošto će
u suprotnom sutradan biti razdražljiv.
Osetila sam nezasitu glad za breskvama iz konzerve, ali je mama
rekla da bi bilo rasipnički otvoriti konzervu tako kasno i obećala da ćemo
ih jedne nedelje jesti uz sufle od narandži, pošto je upravo naučila kako
se pravi. Uz žudnju za breskvama spopao me je sve veći gnev. Naši su
životi delovali tako nezanimljivo, nikada se ništa nije dešavalo. Molila
sam se za neki potres - da se volovi podignu i pobune, a zatim
međusobno izbodu, da otac umre u snu, da se škola zapali i da gospodin
Koglan uzme pištolj i upuca prvo svoju ženu, a zatim i sebe.
 ZBRKA NA MENHETNU

Noć, sredina leta ili tu negde. Vrelina kulja iz rešetaka na pločniku,

čuje se zvuk trube, ili to beše trombon, ruke beskućnika i njihovi tanki
prsti nalik granju pružaju se i preklinju da im se šta udeli. U neku ruku
bili smo jedno drugom stranci, stranci u tom užurbanom gradu što odiše
životom.
Znali smo da ako zbrišemo sa zabave priređene u tvoju čast
rizikujemo da navučemo na sebe gnev večito natuštene Penelope, no
ipak smo otišli. Dao si mi znak, značajno me pogledao i klimnuo mi
glavom, iako se oko tebe već sjatio čitav odred žena koje su te obasipale
obožavanjem. Svi su se divili tvome skerletnom pojasu.
Silazeći niz stepenice, slučajno smo zapeli za par ukrasnih
mermernih kugli za boćanje koje su zakloparale za nama. A to nam nije
bila jedina jeres. U džepu smokinga imao si šoljicu za kafu odlomljenu
od svoje krhke drške u kojoj se moj mali prst nekako zaglavio. Da bi
izbegao scenu, naprosto si i jedno i drugo tutnuo u džep i psst, ne reci
nikom. Šoljica je bila tirkizne boje, drška bela s zlatnom ivicom, a obe si
s preciznošću uljudno spustio kraj otirača na vrhu strmog stepeništa.
Iz mnogo razloga je u velikom gradu najlakše sačuvati tragove
tajne romanse. U šumi ili polju kukuruza, dok šetaš morskom obalom i
ostavljaš otisak za otiskom u utabanom pesku, poljupci ili izrečeni zavet
nekako se izgube u pukom prostranstvu i ravnodušnosti prirode. U
gradu određena mesta služe da nas podsete na ono što se zbilo. Postoji,
na primer, kamena klupa gde smo one noći sedeli u pokušaju da
ugasimo žeđ, zapravo da prizovemo zid s dve mlaznice za vodu
zacementirane jedna do druge, dve metalne cevi s ispisanim imenom
proizvođača, Sijamiz. Deo betonskog zida uz koji si me prikovao i
razapeo u svom zanesenom udvaranju.
 „Imaš li mesta za mene u nekom kutku svoga života?”, to si me
pitao. Da. Da, imam, odgovorila sam. Šetali smo se po centru i
predgrađu, ne znajući šta bismo od sebe, ne znajući da li da se rastajemo
ili da produžimo vrtoglavicu i slasno uzbuđenje koje nosi neizvesnost.
Pitala sam te kako ti se čini visoka smeđa zgrada koja se gibala nad nama
poput jezera, smeđeg jezera kancelarijskog prostora koje u te sate beše
napušteno i koje je delovalo kao da će se svakog trena stuštiti na ulicu.
Izrekao si reči hvale, dodavši da bi ti odabrao raznovrsniju fasadnu
oplatu. Ta mi je reč zazvučala izuzetno neobično, pa sam te peckala zbog
toga što si je upotrebio. Zatraživši za sebe mesto na marginama moga
života, uvijeno si mi stavio do znanja da ni ti nisi slobodan, da si oženjen,
što bih i sama inače pretpostavila.
Samo blese misle da muškarci i žene vole na različite načine. Blese
i pametnjakovići. Kad vam kažem, ljubav muškarca prema ženi
podjednako može da zapara srce, da pomuti pamet i izbezumi, da ostane
jednako nedovršena. Slušala sam o muškim neverstvima od samih
muškaraca, u poverenju. Jedan muškarac koga sam upoznala na nekoj
konferenciji ispričao mi je kako je varao ženu preko dvadeset godina i
kako je onda, saznavši za njeno prvo neverstvo, potpuno pomahnitao,
seo u auto, odvezao se do svoga rivala i ubio ga od batina, potom se
vratio kući, potpuno se slomio i presedeo s njom celu noć pretresajući
milione trenutaka i ne-trenutaka iz njihovog braka, sva očekivanja, sitne
i krupne izdaje, poklone koje su razmenili ili nisu razmenili, a trebalo je.
Zatim su, iznureni i pomalo pročišćeni, vodili ljubav u osvit dana, a ona
mu je rekla - ta nenaspavana, više ne tako mlada, ali veličanstvena
supruga - Ako moraš da me varaš, varaj me, ali trudi se da to ne radiš, a
on se zarekao da neće, pun strepnje da će u jednom trenutku ipak
pokleknuti i podleći zamamnom zovu sirena.
O ljubavi se može mnogo toga reći, a najčudniji je onaj trenutak
kada te strefi. Recimo, videla sam te jednom prilikom u predvorju nekog
londonskog pozorišta i delovao si mi kao prilično konvencionalan
muškarac. Pomislila sam, eto čoveka koji ima ženu i, bez sumnje, dva
motorna vozila, kućicu van grada u koju se povuče vikendom, auto
natrpan raznim potrepštinama, voli vino, sireve, devičansko maslinovo
ulje, takve stvari, eto nekoga ko nije sklon švrljanju. Možda si i ti, kao
moj pomenuti prijatelj, presedeo sa ženom celu jednu noć iskupljujući se
i možda se činilo da je sve oprošteno, ali neki trun uvek ostane i krene
da se gnoji.
Naravno, znala sam te po čuvenju i čitala pohvalne tekstove o
tvojim zgradama, o krilima, hramovima i rotondama što su te proslavile
i što nose pečat svečanog granitnog dostojanstva kojim se odlikuje tvoj
rad. Između te strogosti i tvog obraza rumenog od vina, u koji se krv
tokom svečane večere slila u baršunastom uzbuđenju, nazrela sam dve
suprotstavljene prirode koje kriješ u sebi, tvoju obazrivost i tvoju
pohlepu.
Šetali smo se i šetali. Pas tartufar i njegova ženska za provod idu
pa se ljubavišu. Zatim smo zastali pred hotelom u kojem sam odsela i
razgledali staklenu vitrinu sa izloženim maketama većih soba,
dekorisanih u nijansama zlata i kajsije, s cicanim presvlakama jarkih
boja. Nisi se popeo sa mnom gore. Doduše, zamalo da jesi, stajali smo
zagrljeni i nismo mogli da se razdvojimo, topeći se.
Tvoj je poklon stigao sledećeg popodneva, pošto si se vratio kući u
Englesku. Poslao si mi orhideju upakovanu u kutiju za tortu, saksija je
bila napunjena kamenčićima, sitnim sivobelim oblucima koji su
podsećali na morsku obalu u zimsko doba. Bele latice visoko uzdignute
na tankoj, vitkoj stabljici kao leptiri spremni da prhnu. Da prhnu. Da li
si ti prhnuo i utekao od mene? Mislim da nisi. Kada noću ne mogu da
spavam, zagledam se u tu orhideju, a ona, okupana tračkom svetla koji
se probija u sobu tamo gde se zavese razdvajaju, izgleda pomalo
nadnaravno.
Zbog tebe sam sva uzburkana i nabujala, duhom i telom, pa sam
odlučila da se sprijateljim sa svima koje upoznam. Crna muška spodoba,
visoka i bez jednog oka, preklinjući je pružila ruku, a ja sam mu udelila,
neštedimice. Započeo je nesuvislu govoranciju o tome kako se borio u
Građanskom ratu da odbrani prava Boga i čoveka, rame uz rame s
Julisizom S. Grantom. Preko oka je imao bedan prljavosmeđi povez.
Koračao je naporedo sa mnom, odbijajući da prekine svoju jadikovku.
Čudo jedno koliko smo pristajali jedno drugom. Odgovarajuća
visina, odgovarajuća ozbiljnost, odgovarajući jezik i ah, ima li veće
budalaštine, odgovarajući zid. Da li smo na njemu ostavili neki delić
sebe, neki trag, jedva vidljiv, kao crteži po pećinama? Predložio si da
vodimo ljubav u glavnim gradovima diljem sveta, da otputujemo u
tajnosti i vratimo se u tajnosti, gomilajući sladostrasna sećanja na ta
putovanja. Nećemo stupati u brak jer se on po prirodi stvari neminovno
pomalo ubajati i zapadne u kolotečinu. Može, može, tako sam
odgovorila. Ipak, Pol, onaj isti prijatelj koji nas je video kako odlazimo s
Penelopine žurke, rekao mi je da sam se obazrela i pogledala ga smeteno,
kao Lotova žena pre nego što će se pretvoriti u stub soli.
Avantura. Reč ispunjena značenjem. Stalni tok i stalne promene.
Toliko toga može da pođe po zlu i toliko toga može da te izbaci iz
koloseka. Pismo otvori pogrešna osoba, poklon, neka drangulija, dospe
na pogrešnu adresu zahvaljujući novajliji kod juvelira. Jedna moja
poznanica krišom je pročitala spisak želja koji je sastavila njegova
najnovija ljubavnica, poklončiće koje bi volela da zatekne pod božićnom
jelkom - Krugov šampanjac, izazovan donji veš, narukvicu, a na kraju
spiska, koji nije sastavljan po redu važnosti, bebu. Da, napisano velikim
slovima - BEBA. Supruga se bacila na posao. Odvela ga je na Daleki Istok
na krstarenje po raznim ostrvima, sva su bila vrlo rustična i zabačena, sa
drvenim čamcima i drvenim stolicama, spavali su u kolibicama, a
plesačice su nizale vence gardenija oko vrata ovog nepoverljivog para.
Pre nego što će krenuti kući, žena je povukla jedan nesumnjivo pametan
i posve svirep potez. Poslala je mladoj grabljivici kopije pisama koje su
napisale ostale ljubavnice, tek da joj pokaže grabežljivost tih pisanija i
sličnosti kojima se diče i da je podseti da je, nažalost, samo jedna u moru
njih. Detalj kao iz Strindberga. Druga poznanica mi je rekla kako nije
nanjušila da muž ima nešto sa strane tako što mu je preturala po
džepovima, već tako što je ljubavnica jedno veče svratila na piće i donela
svojoj suparnici uvelo cveće. Karanfile. Docnije u toku večeri, kada su
otišli u restoran i kada je videla muža i švalerku kako se domunđavaju,
setila se uvelog cveća i po prvi put u životu napravila scenu, pomalo
patetičnu - ,,Ja sada idem do toaleta, a onda odlazim kući”, to je rekla.
Nije odmah krenuo za njom, ali se ubrzo pojavio i zatekao je na kauču
kako žvaće karanfile kao da su komadići kokosa i zatim ih pljuje na pod,
a na to je rekao kako ne podnosi kada neko pravi scene, pogotovo žene,
i potom izašao na balkon i šetkao se gore-dole, ali je ostao, tako je rekla,
ostao.
Klarisa mi se često javlja sa zapadne obale. Upoznala sam je kada
sam tamo jednom prilikom držala predavanje, a ona je odmah naslutila
da imamo nešto zajedničko. Jedna sitnica nas je spojila. Stvari iz torbice
na učkur poispadale su joj na pod, a ja sam rekla: „Šta se desilo, Klarisa,
šta se desilo?”, na šta se okrenula i pitala me da li mi se čini da doživljava
nervni slom. Posećuje savetnika za traume. Majka koju je jedva
poznavala nedavno je umrla, a nakon njene smrti stale su da se nižu sve
same nedaće. Majčina smrt otvorila je tajna vrata u nepoznato. Njena
majka, lepotica i bogatašica, nikada nije razgovarala o problemima, pa
Klarisa sada zbog toga ispušta torbice, previše soli hranu i počinje dan
čašicom šerija, ona koja čak i ne voli alkohol. Hoće majci da postavi
pitanje od suštinske važnosti, a tiče se nagog muškarca u njenoj spavaćoj
sobi. Imala je dve-tri godine i dotrupkala preko odmorišta, na šta je
majka povikala da izađe napolje. Sigurno je bio neka njena stara ljubav.
U kampu, kuda su je poslali kada je imala dvanaest, videla je fotografiju
neke žene koja joj je ličila majku, pa ju je ljubila kada nikog nije bilo na
vidiku. Fotografiju je ljubila, a kod kuće je njušila spavaćicu koja je
napušteno visila u ormanu. Mirisala je na majku. Ima nešto važno da mi
saopšti, ali ne zna kako. Meni veruje, zahvaljujući onom rasulu s
torhicom.
Grafiti, grafiti, grafiti. Kao da ih crta ista nevidljiva ruka vođena
mržnjom. To su prave parabole o gnevu. Po zidovima, kamionetima, čak
i na pokidanom skaju na zadnjem sedištu taksija. Taksista je pobesneo.
Sa fotografije na identifikacionoj kartici zuri razočaran čovek koji više
nema šesnaest. Odjednom je počeo da viče na drugog taksistu koji nam
je uleteo u makaze. Zatim je krenuo da besni na fijakere i konje koji
prljaju ulicu svojim izmetom i zapišavaju veštačko cveće što krasi bok
njihovih kočija.
Kada su ti održali zdravicu na zabavi kod Penelope, videla sam da
si na iglama, a lice ti se zarumenelo u odsjaju plamena sveće. Nismo
sedeli za istim stolom, ali smo bili u istom arhipelagu, kako si se izrazio.
Razgovarao si s nekom ženom, a po tvojoj rezervisanosti zaključila sam
da te želi, ali da ti ne uzvraćaš na njenu žudnju. Prosula je crno vino po
butini, pa je od svih prisutnih tražila savet kako da odstrani fleku. Neko
je predložio da belim vinom neutrališe crno, neko je opet pomenuo so
kao moguće rešenje i dodao ti kitnjasti srebrni karafindl da joj pritekneš
u pomoć. U tom trenutku si me pogledao; tada si mi uhvatio pogled kroz
rešetke koje su tvorili razgranati svećnjaci. Zagledao si se, ne obraćajući
pažnju na crno i belo vino što se ulivaju u široki potok na ženinim
butinama. Okruženi visokim društvom, plamenom koji žeže i krhkošću,
zgrešili smo. Kasnije, kada smo se svi pridigli da se povučemo u salon
na kafu, video si me kako sam poduhvatila ruku nekog muškarca,
delimično da bih bila ljubazna, delimično da bih te žacnula. Podgurnuo
si me prilično razdraženo i zagunđao: ,,Je l’ ti ideš sa mnom kući ili imaš
bolju lovinu na vidiku?”
Volela bih da si samo torzo, samo kita. Da nemaš te zamišljene oči
koje mi žele dobrodošlicu ili me pak ispraćaju u vrli svet. Da nemaš um
što izaziva sve te nemire kojima su skloni ljubavnici kada se skrivaju od
drugih. Da ne postoji čitav buljuk raznih aktuelnih - majka, otac, žena,
dete, deca, svi, svi koji te dozivaju da se vratiš, da dođeš kući. Volela bih
da sam i ja samo torzo pa da te prigrlim bez ikakvih briga. Sećam se
razglednice na kojoj je slika iz sedmog veka, figura žene bez glave, neke
kraljice blago nagnute u stranu, poderane odore, grudi nalik japanskim
jabukama, bez jedne ruke, koja ipak opojno miriše na sopstveni mošus.
Prišla sam tvome zidu i odala počast. Pomislio bi neko da se radi o
Zidu plača u Jerusalimu, njega sam takođe posetila jednom prilikom i u
pukotinu zadenula molbu ispisanu na parčetu papira. Ljudi me spaze
kako stojim pred našim svetilištem, ali ništa ne shvataju, budući da su
samo u prolazu. Ovo je grad nomada. Vidiš muškarca ili ženu s kesama
iz kupovine ili bez ikakvih kesa, došetaju do ćoška, porazmisle, a onda
se vrate odakle su došli. Svi jedu na ulici, posvuda su korice hleba,
ogrisci kiselih krastavaca, rezanci koji se fosforescentno presijavaju na
suncu, pomije za gladne. Ljudi sede po stepenicama ili za praznim
piknik stolovima i bulje. Sve vrvi od usamljenih i istovremeno
beskućnih. Jedna takva žena, što svakog dana satima sedi kod fontane,
nekada je bila deveruša na venčanju Grejs Keli, tako barem tvrdi neka
druga žena, a onda je izgubila svoj položaj u društvu i načisto
pošandrcala, kukavica sinja. Taj izraz često čujem. Sto li se ptica ne zove
kukavac? Možda zbog svoje podmuklosti. Ženska je podmuklost
drugačija od muškarčeve. Naša zajednička prijateljica izgovorila je tvoje
ime, nekoliko puta, svaki put se pobrinuvši da ga čujem, samo da bi me
lecnula. Oči su joj se caklile kao bižuterija, onim nepromenljivim sjajem
što lako dodija. Ljubomora, razne ljubomore što kljuju i nagrizaju. ,,Ne
želim da ti se desi nešto što će te povrediti”, rekao je tvoj najbolji drugar
Pol, pošto nas je spazio kako se iskradamo sa zabave. Onda je kao zoljica
prokomentarisao kako je tvoja žena vrlo vitka.
 Visoka prilika s riđom bradom, pravi ulični Fin Makul36 zelenih
očiju, umotan u kariranu prostirku koju nosi obmotanu oko sebe kao
togu. On je prodavac - prodaje jeftine apstraktne grafike, crno-bele kocke
i ranjene orhideje Džordžije O’Kif37, , koje istovremeno deluju sparušeno
i jedro. Svako jutro mu kupujem kafu, nakon što zauzme busiju pred
bakalnicom. Pitala sam ga da li ikada klone duhom. Delovao je
iznenađeno. Nikad, rekao je. On je gorštak, a bio je i u zelenim
beretkama. „Imam i Boga pride.” Da, baš tako mi je rekao - „Imam i Boga
pride.”
Kuvana hrana.
Domaća pica.
Pečenje od telećih grudi posluženo toplo.
Gotovo da uopšte nisam imala apetita. Otišla sam do centra na
pojanje, da pokušam time da izbijem iz glave tvoj ukus, miris, dodir,
kožu koja bridi dugo nakon dodira i tvoju permeabilnost. Mislila sam da
ću umeti da prepoznam zgradu po sećanju na naš prethodni izlet, ali sam
zalutala u pogrešne hodnike, raspitujući se kod domara koji su bili
iznenađujuće predusretljivi, valjda su se raznežili pri pomisli na
domovinu ili nešto tome slično. Vratila sam se na ulicu da pozovem
informacije. Izgledalo je kao da u govornici neko živi - unutra je bio jedan
prljavi kačket, zgužvane konzerve soka, kore od narandže i kaseta s
toliko umršenom trakom da se činilo da će svakog trena da zavrišti. Na
zid je neko zalepio oglas u kom je urednim slovima stajalo: „Savladajte
WordPerfect38 za deset sati: traži Lotosa.” WordPerfect, u čemu se ogleda
ta perfekcija? Dalje niz ulicu stoje dve ratoborne žene i na sav glas
osuđuju pornografiju. Vitlaju fotografijama na kojima su odsečene
ženske grudi, a glasovi im prozuklo bobonjaju iznad saobraćajne buke i
zavijanja sirena.
U kafiću, tek udata žena za stolom do mene svojoj prijateljici drži
slovo o braku: „Jeste... baš je fino biti u braku... on mi je takav oslonac,
taj moj Frenk... da me je neko pitao pre šest meseci, ne bih nikad to rekla,
ali sada kažem... neće to preko noći, da odmah stekneš poverenje u
muža, ali ti vremenom ipak nadođe... bogami je tako.” Onda je krenula
da drobi o tome kako hoće da uzmu psa. Njen muž želi velikog psa,

36 Junak iz irskih predanja, otac legendarnog ratnika Osijana. (Prim. prev.)

37Čuvena američka slikarka, poynata po svojim pejsažima i mrtvoj prirodi (Prim. prev.)
38 Program za kucanje tcksta koji sc đosta koristio osamđesetih godina, pre nego što će se pojaviti MS Worđ.

(Prim. prev. )
labradora ili nešto slično. Ona ne želi nikakvog psa. Na kraju su se
dogovorili da nabave patuljastu pudlu s pedigreom, što je trebalo da
bude kompromis između nikakvog psa i velikog psa. Nazvali su je
Glorija, po Gloriji Svanson.39
Klarisa me je nazvala u cik zore. Imala je nešto da mi saopšti. U
prošlosti je imala i ljubavnice i ljubavnike. Nije da je promiskuitetna, već
joj naprosto zatreba nešto novo. Pitala sam je kako je to. Odgovorila je
da liči na glad za nečim neuhvatljivim, glad koju ne može da utoli ni
muškarac ni žena, a ne može da je utoli ni brak. Zatim je rekla nešto vrlo
dirljivo. Rekla je da ljubav toliko boli zbog toga što se uvek ispostavi da
dvoje ljudi želi više nego što dvoje ljudi može da pruži.
Moja soba je okrečena u ružičasto, ima ogledala s pozlaćenim
ramom i čedni beli sekretar koji izgleda kao pozorišni rekvizit. Središnja
fioka ne može da se otvori, bočne mogu. Na belom papiru kojim su
obložene napisala sam: „Zapamti”. Ispisala sam to skupocenom
olovkom koju si mi poklonio na rastanku, onda kada si me zamolio da ti
se javim, da ti pišem. Iako se nisi popeo gore te prve noći, znala sam da
to želiš, a ja sam stajala u dovratku hotelske sobe i posmatrala kako se
vrata lifta otvaraju i kako ljudi naviru napolje, nekoliko drčnih, dvoje
iritantnih golupčića, par onih kojima je preko glave dnevne trke.
Juče je jedno mlado stvorenjce sedelo na svom prestolu od smeća i
plakalo. Bila je pred jednom vrlo uglednom zlatarom. Pitala sam je zbog
čega tako neutešno plače. Neki muškarac se pogano poigrao s njom.
Spustio je hiljadarku u njenu belu plastičnu čašu, a onda ju je izvadio i
uzeo nazad sebi. Usledila je bučna prepirka. U izlogu iza nje, na
kitnjastom jastučetu od baršuna, bleštala je ogrlica od rubina, a na
ceduljici je pisalo samo „približno 1800. god.”, bez cene. Jeste, neki
muškarac se pogano poigrao s njom. Reč „pogano” me je navela da se
zapitam. Da joj nije možda predložio nešto neprimereno? Malo niže niz
ulicu, jedan je muškarac mlatarao praznom kapom i uporno ponavljao
jedno te isto, bez prestanka: „Nemam para nemam kuću nemam para
nemam kuću” - češao se po ćeli i rekao da je prevalio hiljade kilometara
od kako se zaputio ovamo iz Džordžije. Sa suprotne strane ulice dopirao
je gromkiji glas, uzvikujući kako je ovo grad zlostavljača, jedna rupčaga,
pravo jedno zmijsko gnezdo u kome je sve go govnar do govnara. Kolica
do njega, koja je sigurno drpio iz nekog supermarketa, bila su obložena

39 Američka zvezda nemog filma. (Prim. prev.)

naslovnim stranama novina odakle su se šepurile aktuelne filmske
zvezde. Na zidu iznad njega neko je napisao: „Gotov si.”
Nikada se nisam osećala toliko punom života, toliko punom
halapljivog života. Hodam i prevaljujem kilometre i kilometre. Sinoć se
nebo zamračilo, a grom je krenuo da tutnji kao da maršira pravo u grad
kroz okolne šume, pravo iz Džordžije, maršira pravo u grad i pikira
mudonje u limuzinama dostojanstvenim kao mrtvačka kola, što se ne
obaziru na stradanje i čemer. Videla sam nekog zlobnika kako mokri po
vretenastim mišićima filmskih zvezda i zverski se smeje. U kolicima je
bilo kao u močvari. Pred restoranom se neki čovek saginjao nad kesom
s otpacima. Njegova kosa ini je bola oči. Kratko podšišana, sva u
čvorićima kao bukle vuna, crvena kao u Ticijanovih lepotica. Pritajio se
poput lovca. Iz kese je iščeprkao kost od krmenadle s napola skuvanim
komadićima mesa sa kojih kapa mesni sok. Bez zadrške je navalio da
glođe. Oči su mu bile neizrecivo spokojne. Pomislila sam da mu priđem
i udelim koji novčić, ali nisam se usudila. U njegovim zenicama bilo je
previše ponosa, previše distance, one neshvatljive distance na kojoj se
drže siromasi. Osim toga, u potpunosti se beše predao orgijanju s
koskom.
Stela, moja stara prijateljica, pozvala me je na devojačko veče kod
svoje sestre. Sestra joj stanuje izvan grada. Sišavši u mračno grotlo
podzemne nisam uspela da pronađem nijedno jedino ljudsko biće koje
bi me moglo uputiti ka odgovarajućem koloseku. Masa ljudi u bezumnoj
žurbi hrli kroz kapije i nema vremena da prozbori ni reč. Popela sam se
i zaustavila taksi. Prolazeći redove identičnih stambenih višespratnica i
povremene reklamne panoe s kojih gleda neko glamurozno lice, što
muško što žensko, valja kozmetiku ili patike ili reklamira televizijsku
stanicu, nisam mogla da dočekam da stignem do Steline kuće, a onda
odmah i da odem, pošto sam bila ubeđena da ćeš se vratiti u ovaj grad
da me potražiš. Cak sam te zamišljala kako sediš u fotelji u neuglednom
predvorju i posmatraš okretna vrata iščekujući moj povratak. Stelina
sestra je živela u beloj kući sa drvenom oplatom, a duž cele ulice se
protezao niz identičnih kuća, potkresani travnjaci i imaš utisak da je sve
uredno i pod konac. Bile su dve vrste gošći - jedne pomalo stidljive, nose
duge suknje i sandale, a druge grabljivice u izuzetno kratkim suknjama
i sa kosom istanjenih krajeva i sve do jedna plavuša. ,,What hat de dock?”,
reče jedna od žena, komentarišući kako koren engleskog jezika potiče iz
njenog dela Saksonije.40 Muž ju je nedavno ostavio zbog mlađe. Stela je
izgledala kao gromom pogođena. Stajala je u trpezariji, dok se njeno
detence pribijalo uz nju, držala u ruci snop raznog escajga i pogledom
pokušavala da mi stavi do znanja da se štošta izdešavalo od kako smo
se poslednji put videle. „Samo trenutak, dušice”, ponavljala je svojoj
mlađoj kćerki, a dete je na glavi imalo srebrnu krunu od papira koju joj
je trebalo prikačiti za kosu. Stelina sestra Pola bila je daleko sigurnija u
sebe, gledala je u baštu kroz francuska vrata i prigovarala što sto nije
postavljen.
„Ispeglala sam stolnjak”, rekla je Stela ispod glasa. Bio je samo
dopola ispeglan. Nabori na njemu podsećali su na lako mreškanje
površine vode. Počela je da sipi kiša. U čaše u kojima će biti posluženo
piće bili su utisnuti razni voćni oblici. Ananas i dinja ocrtani grubim
urezima. Svaka je od žena donela poklon. Slavili su rođendan nekoj
vremešnoj tetki koja je sedela u fotelji sva ošamućena. Kada su joj uručili
buket belih ruža, oči joj se napuniše suzama, a cveće je privila na grudi
kao da je novorođenče. Zena koja je donela ruže htela je burbon i digla
je bunu protiv ledenog čaja koji se upravo služio. Druga, koja je tog jutra
doputovala iz Evrope, rekla je kako je otkrila savršen lek protiv džet-
lega. Gde god da se nalaziš ili zatekneš, samo treba da promeniš vreme
na satu i teraš dalje. Ona je pripadala odredu mršavih, a rub crvene
suknje bio joj je u ravni s preponama. „Koja je ura.” Izmrvila sam keks od
nervoze. Stela se bacila na kolena da pokupi mrvice i slučajno oborila
čašu. Pitala sam je da li se seća gospođe Dalovej, kako smo obe obožavale
gospođu Dalovej, koja je bacila šiling u Serpentajn, kupila cveće u Ulici
Bond i poželela da proživi život ispočetka, da ga proživi drugačije, tako
smo mi bar pretpostavljale. Kišica je prešla u pljusak, a usamljenost je
počela polako da me plavi. Bila sam sigurna da ne želim da mislim ni na
šta osim na tebe, a da bih mislila na tebe moram biti sama. Pola, koja je
pripremala preliv od malina za salatu, stala je da negoduje i rekla da ne
mogu da odem tako rano, ali ja se nisam obazirala. Na izlazu sam dobila
poklon, a na ulici sam razmotala crveni krep-papir. Unutra je bila kutlača
po kojoj su padale krupne kapi kiše, a ja sam, stojeći u tom olistalom
limbu u predgrađu, mislila na tebe svakom česticom svoga bića, upijala
te u sebe kao da si sunce, mesec ili kiša, molila se da ništa ne osujeti naša
40„Šta kaže sat?”, „Koja ju ura?” na jednom od nizinskih dijalekata nemačkog jezika. Misli se verovatno na Donju
Saksoniju, pokrajinu na severu Nemačke, odakle su saksonska plemena naselila britansko ostrvo u V veku. (Prim.
prev.)
putovanja po svetskim metropolama.
Otišla sam do Penelopine kuće u gradu, kraj reke, tamo gde smo
se upoznali. Toliko uspomena koje ponovo bude želju za tobom. Kuća je
izgledala sablasno, crnožila lozica je puzala uz zid od cigle, delovala je
potpuno napušteno, pored otirača nije bilo nikakve šoljice. U uzanom
prolazu, kraj rešetaka, bila je grupa invalida sa svojim negovateljicama.
Negovateljice u uštirkanim uniformama ukočeno su stajale ponad
invalidskih kolica. Najviše su me uznemirili invalidi. U njihovim
izrazima lica ogledala se šokantna i posve nemilosrdna pakost. Bilo je
kao u bolesničkoj sobi, iako smo bili napolju. Nekako me je taj prizor
podsetio na žalosne, marljive, zaboravljene izrode iz neke od
Rembrantovih ukletih odaja. Najviše su me prepale njihove oči. Njihovi
životi, mladost, čak i njihovo bogatstvo, sve je bilo mrtvo, a ja sam
pomislila, ja sam živa, ti si živ, i setila se pojedinosti iz one noći, onog
našeg leta, kada si me bacio uza zid jedva se suzdržavajući, kao da hoćeš
da mi zdrobiš kosti.
Mercedes sprema po sobi. Ona je iz Kolumbije. Imamo običaj da
malo proćaskamo. Ona često plače, a suze joj naviru u potocima. Pre
nekoliko meseci, onaj se njen nije vratio kući, onaj s kojim je delila
postelju više od godinu dana. Tek je sutradan saznala zašto. Doživeo je
težak srčani udar dok je pridržavao šefu vrata od auta i umro je u kolima
hitne pomoći na putu do bolnice. Ni šef niti bilo ko iz zgrade nije znao
za njegovu vezu s njom, pošto nisu bili venčani. Za nju su saznali tako
što su mu u džepu našli ceduljicu s njenim imenom i adresom. Sahrana,
za koju je ona morala da se pobrine, bila je sumorna rabota - bili su samo
advokat, ona i jedan venac. Hrizanteme valjda, dopunjene listovima
eukaliptusa. Njegova žena, sa Jamajke, svim silama se bori za ono što
smatra da joj pripada. Prvo je tražila njegov satenski prsluk, onda njegov
sat, pa graviranu dugmad za manžetne, a onda i jedini vredan akvarel
koji je imao. Pribojava se da će žena doći i zauzeti stan. Morala je da
dovede svog brata iz Kolumbije da boravi u njemu preko dana i čuva
stražu. On svira gitaru i samo jede. Svakoga dana ponavlja istu molitvu,
moli Boga da joj pomogne da sve to izdrži, a onda me grli kao da se ja tu
nešto pitam. Kaže da je bio najveća duša od čoveka koja je ikada
postojala, prao joj je noge, strugao kurje oči, udovoljavao joj kako je
stigao. Kaže, ako mogu da nabavim tvoju fotografiju ili nešto što si
svojeručno napisao, zamoliće prijateljicu da baci neke vudu čini. Za njih
je potrebna krv pevca, ali ona tvrdi da nije u pitanju ništa zlokobno.
Klarisa je pogodila šta me je snašlo. Pozvala me je da dođem na
obalu. Ima za mene prizemnu kućicu u sklopu imanja. Nas dve ne
skrivamo svoje brljotine jedna od druge. Ona kaže, kada poseduješ ženu,
telesno, to je kao da hodaš po ogromnom minskom polju, isto kao kad
se predaš muškarcu. Misli da će mi poseta prijati. Ne zna šta da misli o
tebi. Brine se da nisi od onih što samo jure za suknjom. Kažem joj da nisi.
Kupila sam engleske novine, da pokušam da doprem do tebe. Čitam
jedan od dodataka i počinjem da zamišljam malena seoca, strme seoske
puteve, izbledele grbove na kapijama plemićkih poseda, staračke
domove i zvončiće belih ladoleža koji se privijaju uz sve što dohvate.
Zatim predeo tone u mrak, u onaj prigušeni, samoviti noćni sat kada
kolibice o kojima Šekspir nekad pisaše utonu u rosu, topole vrebaju uz
obronke brda kao utvare, lampice još uvek trepere pred pozatvaranim
gostionicama, a ja zamišljam tebe kao neodvojivi deo toga predela i
molim se da mi odškrineš vrata, da me pustiš da se približim tom
hladnom, podsmešljivom senzibilitetu, muškarcima i ženama poteklim
iz prepona admirala. Pitam se zbog čega si izabrao mene. Možda si
nekoga izgubio. Cesto nas smrt bliske osobe nada u potragu, pa se
rastrčimo na sve strane, kao zečevi, svesni da ne možemo naći zamenu
za ono čega više nema.
Prezirem ove ugodne zataškane avanture, u kojima je tvoja fela
naročito dobra. Zene čekaju po salonima na spratu, napirlitane da sve
pršti, u vreme ručka, stoje kraj nabora svojih nacigovanih zavesa,
smeškaju se ukočeno. Vrebaju šeri i galeblja jaja. Iz bračnog gnezda
uklonjeni svi tragovi supružnika. Jagnjeći kotleti i smrznuti grašak i
svaki čas dušo, dušo.
Kada neko izgubi glavu, šta želi da pokaže, a šta da prikrije? Ako
mi, na primer, kažeš: ,,Sa mnom je užasno teško živeti”, to zvuči pomalo
teatralno. Da li to naprosto znači da si kod kuće lenj i mrzovoljan,
očekuješ da ti neko drugi, žena ili služavka, sipa kafu ili doloži vatru, a
ovamo se prikazuješ u najboljem svetlu kada se začuju gosti kako prilaze
stazom, a ti sipaš najkvalitetnije vino? Kako mrzim te igre i
nadmudrivanja. Nedeljni ručkovi, nedeljne večere, nedeljni čaj,
naklapanja koja slušaš po ko zna koji put. Zena saopštava okupljenim
gostima kako je njen Dejv strašno pametan, a u sebi pravi registar
zamerki. Toga ima na sve strane. Jedne nedelje bila sam u poseti jednom
bračnom paru i žena je iznela mišljenje o nekoj zbirci pesama, na šta će
muž: ,,Jesi li je uopšte pročitala”, a ona ga je pogledala, oh, kako ga je
samo ošinula pogledom, i rekla, a jesi li je ti uopšte pročitao, a kada se
oluja stišala, ostala je ledna, zgrušana mržnja.
Najviše smo se odali onda kada si me spazio u noćnom klubu, bila
je strašna gužva, ja sam izlazila iz toaleta, ne znajući gde se nalazim. Bila
je prava ludnica. Sutradan je trebalo da putuješ. Morala sam da se
proguram do našeg dugačkog stola, te sam krenula zaobilaznim putem
da bih prošla kraj tebe, ali te, naravno, nisam dodirnula. Iznenada si
ustao i izgovorio moje ime s neizrecivom čežnjom, kao da će nas svakog
trena rastaviti. Zatim si me poljubio. Videli su te kako me ljubiš i
iznenadili se tvojom indiskretnošću. Ne sećam se kako sam dospela do
svog mesta.
Iznova i iznova odajem počast pred našim zidom. Sinoć sam malo
išla u izvidnicu pre mraka. U onaj ljubičasti čas u suton, divan, prijatan
i blag, pun mogućnosti koje veče u ovom gradu ume da najavi. Muzičari
su se okupili i zauzeli položaje na nekoliko ćoškova. Isprekidana muzika
zašećerila je vazduh. Na jednom ćošku dečko iz Afrike pokazivao je
svoju robu, svoje niske perli i ešarpe koje su se lepršale kao velovi.
Delovale su posve čarobno. Beonjače su mu bile dve nebeske kugle i
iskrile su se čarima te večeri, čarima Afrike, osećajem da se dan privodi
kraju. Nije mu bilo važno što nisam ništa kupila, što se nisam obazirala
na njegove pozive da razgledam. Beskućnici su se već razbežali u
pripremi za noć, po haustorima, nišama i crkvenim stepeništima i ležali
tamo u gomilama, kao vreće s krompirom. Videla sam jednog usnulog
čoveka kao se tapka po stomaku i dobrodušno se smeška. Možda je
sanjao hranu, ne obične rezance iz đubreta, već pravu gozbu sličnu onoj
koju je krajičkom oka spazio kroz prozor nekog restorana, raskošnu
trpezu, plodove što ih je iznedrila zemlja. Kad pomislim samo da će se
probuditi gladan. Na izložbi su gladi svih veroispovesti.
Grom je uzdrmao hotel iz temelja, a ja sam se ionako već sva tresla.
Trgla sam se iz sna u kojem sam nazvala tvoj hotel u Parizu i tako
pokazala koliko si mi potreban. Rečeno mi je da si izašao. Zvala sam
ponovo i onda još jednom. U minut do ponoći pozvala sam opet i tada
mi je rečeno da se još nisi vratio. Zatim, kada sam ponovo nazvala kroz
pet minuta, javio si se hrapavim glasom, pošto si već bio u krevetu.
Pretpostavila sam da si se vratio umoran, možda malo pripit, i sručio se
pravo u postelju. U snu si mi odmah prepoznao glas i pitao otkud znam
da si odseo u tom i tom hotelu u Parizu. Spustila sam slušalicu jer sam u
tvome glasu naslutila neskriveni užas čoveka koji veruje da je upravo
dolijao. To me je izbezumilo.
Bez imalo premišljanja, rešila sam šta mi je činiti. Pozvala sam
aviokompaniju i saznala da imaju slobodnih mesta, verovatno zato što
je sredina nedelje. Odlučila sam da prihvatim Klarisin poziv, odem i
iznenadim je. Gostinska kućica ima sopstvenu kuhinju i mali otvoreni
trem koji izlazi na baštu. Pretpostavljam da u ovo doba godine ima onih
oštrili bodljikavih crvenih cvetova koji liče na kljun kakve tropske ptice
i bledoružičastih krunica procvalih kaktusa u saksijama od terakote.
Zašto sve to zamišljam, ko će ga znati.
Nema sumnje da će za večerom hiti napeto i da će biti puno vina i
lažnog veselja da se ublaži tenzija, jer tenzije mora biti, s obzirom na sve
što se dešava ispod površine. Klarisa ne zna šta da radi, jer je svesna da
je Tod pouzdan suprug, ali se stalno vraća omiljenoj priči od D. H.
Lorensa, u kojoj žena izjaše u pustinju, a tamo izgubi ne samo odeću i
sve što ima, već i svoj prethodni identitet i sve što je vezuje za njen raniji
život.41

Klarisa navraća svakog jutra, natovarena kutijama pločica i

masom za fugovanje i fluorescentnim zidnim farbama. Slaže školjke po
panelima i krstionicama, praveći čarobne aranžmane za kuće i svetilišta
i nudeći šum okeana i nagoveštaje odbačenih bića koja su nekada živela
i bujala u tim ljušturama.

Tvoje se ime stalno pominje i, svaki put kada ga neko izgovori,

sva se stresem. Pokazala sam joj nekoliko razglednica od tebe, one
nedorečenije, ali tvoja pisma, naravno, nisam. Sumnjičava je. Cak joj ni
tvoj rukopis ne uliva poverenje. Navodi mi primere tajnih ljubavi iz
života i književnosti praćenih skrivanjem, ljubomorom i izdajom. A ja joj
kažem da je ta veza već započeta. Ako se i zadržim na jednom mestu,
ona će ići svojim tokom, u pismima, žudnjama i narastati zbog toga što

Misli se na pripovetku „Žena koja je odjahala od kuće”, u kojoj žcna odluči da napusti svoga odanog starijeg
41

muža, odjaše u obližnju pus- tinju i pridruži se indijanskom plemenu. (Prim. prev.)
smo razdvojeni.
Držati se podalje od tebe znači ubrzati dolazak tmine, a ipak
oklevam. Ne zbog toga što ne žudim za svetlošću. Pre zato što će na kraju
tmina ipak izvesno nastupiti.
 KIŠU POŠALJI KORENJU MOM

Muškarci i žene bacali su se kroz okretna vrata na ulazu u hotel s

takvom žurbom i tako su se brzo smenjivali da je gospođica Gilhuli bila
uverena da će se opšte gurkanje završiti stampedom. Nakon što bi ih
vrata izbacila u predvorje, širili bi ruke i bacali šalove sa sebe
slavodobitno, radosni što su se dokopali hotela. Gospođica Gilhuli se
povukla, nadajući se zastoju u tom metežu. U tom trenutku, Portir Pet ju
je primetio kako stoji i pomalo okleva na najnižem stepeniku na ulazu -
video je ženu koja nije mlada, ali je oku ugodna, sa sivom šubarom na
glavi kakvu je pre mnogo godina video na jednoj glumici u nekom
ruskom filmu. Pridržao je vrata i povukao je unutra, kako reče, ,,u
najelitnije prebivalište u celom Dablinu”. Beše to prijazan čovek,
iskričavoplavih očiju, ponosan na svoju pozamašnu siluetu prikrivenu
prefinjenom uniformom i ubeđen u značaj svog nameštenja. Ubrzo joj je
saopštio kako tu radi već trideset tri godine, malo i više, ako ne
računamo dve godine tokom kojih je lokal bio zatvoren zbog
sveobuhvatnog renoviranja.
Predvorje je izgledalo kao prava Meka. Mermerni podovi u boji
ružičastog sedefa, na kojima je neka neoprezna duša mogla očas da se
oklizne, nebrojeni lusteri s visećim staklićima bleštali su i svetleli
predivnom svetlošću koja je nadmašivala i samo dnevno svetlo i
treperila u silnim ogledalima. Vatra se razbuktala, a sa obe strane
kamina stajale su ulubljene kožne korpe napunjene drvima i tresetom za
potpalu. Cvetni aranžmani behu posebno ljupki - zlataste gladiole i
ljiljani u visokim vazama i grupice manjih vazica u koje su ugurane
orhideje raskošne tamnoplave boje, odsečenih stabljika i lica pribijenih
uz staklo, zlovoljne što su bačene u zatočeništvo.
Portir Pet ju je uveseljavao detaljima iz hotelske istorije od
otvaranja 1824. pa do danas, o onim nesigurnim danima za vreme
Ustanka iz 191642 kada su meci zviždali parkom preko puta u Stivens
Grinu, a naravno, nije li salon poznat kao mesto gde je sastavljen nacrt
irskog Ustava.43 Između ovili crtica iz slavne prošlosti, režao je na
potrčke, mladiće sa sivim pljosnatim šeširima šmekerski naherenim u
stranu, podsećajući ih na razna zaduženja koja imaju da obave, i to uz
obavezan osmeh. Par što sedi u Potkovici, reče Portir Pet, još uvek nije
dobio svoju porciju ostriga, a po stepeništu na ulazu treba dosuti soli;
samo još fali da neko slomi gležanj ili kuk ili neki drugi deo tela. Bio je u
stanju da u tren oka promeni način ophođenja, da bude blag i poverljiv
s njom, da se istrese na podređene i da značajno klimne svakojakom
naduvenku i redovnim gostima koji bi kradomice ušli kroz okretna vrata
i uputili se ka jednom od barova ili u Sedlaonicu. Kasnije će joj dati
promotivnu sveščicu u kojoj može da pročita sve što je zanima o hotelu,
od osnivanja do danas kada ima reputaciju mesta gde se okupljaju svi
koji su neko i nešto, a da ne pominjem englesku gospodu koja tu dolazi
na momačke večeri.
Gospođica Gilhuli, držao je, sigurno će se prijatnije osećati u
mirnijoj atmosferi Gradonačelnikovog salona, pa ju je otpratio do jednog
stola u niši podalje od ulaza, omalenog i okruglog, pokrivenog belim
lanenim stolnjakom, sa sklopljenim menijem na njemu. Pijanista, već
zašao u godine, naginjao se nad klavirom pucajući od energije i lupao po
dirkama s takvim žarom da je valcer zvučao kao borbeni poklič. Ćelavo
mu se teme blistalo na zimskom suncu čije se svetlo probijalo kroz erker
i padalo na njegove namrštene prosede obrve i ljubičastu leptir-mašnicu.
Istini za volju, srce joj jeste zatreperilo. Kada samo pomisli da će se
uskoro naći oči u oči s pesničkim velikanom koga ceni više od bilo kog
drugog pesnika, naročito ovih drčnih mladili pametnjakovića i njihovog
asortimana mudrijaških dosetki i plitkih emocija. Njegovim stihovima
odjekuje istina o zemlji, kiseljaku, beloj repi i koprivama, o muškarcima
za plugom kako zavide slavnim podvizima Prijama i Hektora, o
izmučenim muškarcima koji po svojim zbijenim oranicama biju bitku sa
svojim željama. Uporno je preporučivala njegove pesme korisnicima
biblioteke u kojoj je radila, a jednom je upriličila i malo književno veče,

42 Cuveni Uskršnji ustanak huknuoje 24. aprila 1 9 1 6 , na Uskršnji po- nedeljak. Ugušen je šest dana kasnije
nakon žustrih borbi. (Prim. prev.)
43 U pitanju je čuveni dablinski hotel „Šelborn”. U njemu je sastavljen nacrt Ustava Slobodne Države Irske iz

1 9 2 2 . godine. (Prim. prev.)

uz čitanje njegovih pesama praćeno zakuskom. Publika je bila nemirna,
pesme su im bile suviše turobne, pa su se sve vreme vrpoljili i
nakašljavali.
Isekla bi svaku novu pesmu koja bi se pojavila u novinama,
sastavljajući pesmaricu njegovih stihova. Jednom je naišla na pesmu
posvećenu nekoj ženi, ime nije bilo navedeno, pa je pomislila, eto, ni on
nije od kamena. Prvi kontakt su ostvarili pre nekoliko godina, kada mu
se obratila s molbom da potpiše jedan primerak zbirke svojih sabranih
pesama koji bi potom izložili u staklenoj vitrini u predvorju biblioteke.
Na to je poslao beli samolepljivi papir na linije, s ispisanim imenom i
datumom, dvadeset drugi februar. Slova su bila ispisana zagasitocrnim
mastilom, a rukopis je bio tako zbijen i sitan da je naslućivala koliko je
nevoljko papir potpisan i poslat. Fotografija na poleđini knjige
prikazivala je zastrašujućeg čoveka, visokog zasvođenog čela, a oči su
mu ostale nedokučive, skrivene iza debelih naočara širokog rožnatog
okvira.
Jedne jesenje noći, u naletu srčanosti, sela je i napisala mu pismo o
beloj izmaglici. Pojavljivala se povremeno, kao kakvo priviđenje, i
obavijala tri susedna okruga: istovremeno nepoderiva i nežna kao čipka,
i tumarala, tačnije lebdela nad poljima, preko brojnih jezera, zatim bi se
razdvojila na tanane niti, a onda se ponovo zgusnula. Odgovorio joj je
da ne sme da dozvoli da je izmaglica zavede, i zaključio: ,,Ne priznajem
čudo u kom god se obliku javilo.”
Eto je sad ovde, zamišlja ga kako pristiže, pomalo se snebiva, ima
na sebi dugačak kaput, osvrće se i posmatra, i njega posmatraju, jer je
poznat, a priča se i da je užasno netrpeljiv prema svakome ko pokuša da
mu priđe. Došla je u potrazi za poezijom, ne za ljubavlju, stalno se
podsećala. Gospođica Gilhuli je iskusila svoje sledovanje ljubavi, ali
nikada nije uspela da se dokopa te misteriozne sigurnosti koju
podrazumeva brak. U njenom su je mestašcu podsmešljivo zvali
Usedelica.
Krenula je da zamišlja o čemu bi mogli razgovarati da probiju led,
o promenama u zemlji, promenama koje ne donose boljitak,
buldožerima na sve strane i sveopštoj pomami za parama. Pare, pare,
pare. Bogataši idu na ručkove u svojim helikopterima, seku vazduh i
kidaju belu izmaglicu, njihove žene se nadmeću koja će imati finiji nakit
i lepšu toaletu, mešaju šampanjac zlatnim ukrasnim štapićima, a
gospođa Ambrouz se na sva usta hvališe kako njihove draperije potiču
iz palate nekog gospodina iz Milana i kako je servis za čaj, dopremljen
iz Virdžinije, nekada pripadao predsedniku Sjedinjenijih Država. Po
zidovima vise slike močvare i močvarnih pejzaža, kuda se više i ne
zalazi, basnoslovno vredne slike tih usamljenih, prelepih predela, slike
močvarnih ljiljana što leže poput palih, nazubljenih zvezda po baricama
ljubičastocrne močvarne vode. Za parama ne jure samo bogataši, već i
oni koji ih bespogovorno imitiraju. Ona ženturača što je tužila crkvene
oce jer joj se rukav kaputa oprljio dok je palila sveću, ta je, molim te,
uposlila porodičnog advokata da traži nadoknadu, što je on i uradio, sve
vreme je huškajući, ohrabrujući je da istraje u svojoj pokvarenoj zamisli.
Predlog da se upoznaju lično stigao je nekoliko nedelja posle
Božića, ali je na poštanskim markama na koverti bio sve i jedan snegom
zavejan Deda Mraz, pa je delovalo da je namerno odugovlačio sa
slanjem, ili da mu je pismo dugo bilo pohranjeno u džepu kaputa.
Pristigla je promrzla, a sada joj je obraz goreo pod vrelinom
plamena i usijane crvene gomilice pepela ispod rešetke kamina. Povukla
je stolicu malčice unazad, jer nije želela da bude zajapurena kada se on
pojavi. Zamislila se nad time što kasni, ali uostalom pesnici uvek kasne.
Dolazak autobusom bio je dug i neveseo, polja pored kojih su prolazili
prošarana snegom, a tu i tamo bile su hrpice snega, kao ježevi sklupčani
u svojim jazbinama. Žustrim je korakom došetala od autobuske stanice,
kroz gužvu na ulicama, taktove muzike, zvuke harmonike i gitare,
mimoilazeći natovarene mlade majke koje jurišaju kolicima i prosjake
pripadnike raznih nacija. Zastala je kraj jedne starije žene zbog toga što
je imala malu plavu prosjačku korpicu, kakvu bi dete ponelo sa sobom
na letovanje da njom i ašovčićem pravi zamkove u pesku, i ubrzo
zažalila što je pokušala da razmeni koju, pošto je žena imala zečju usnu
i jedva bila u stanju da izgovori svoje ime, Meri. Mraz, prozračan i
neuprljan, obložio je haube automobila postrojenih oko veličanstvenog
vrtnog trga, a ograda prekrivena igličastim snegom bila je vlažna na
dodir čak i kroz rukavice. Još jednom je zastala, da se zadivi spomeniku
Vulfu Tonu44, a delovalo je kao da se junačka figura, smeštena između
visokih kamenih stubova, izdiže direktno iz zemlje, dok se zgrušana
zelenkasta bronza s njegovih čizama, jakne i torza presijava na zimskom

44 Vulf Ton (1763-1 798), čuveni irski revolucionar i vodeća fi&ura po- bune iz 1798. Smatra se ocem irskog
republikanizma. (Prim. prev.)
suncu.
Iako joj je bilo vrućina, ustezala se da se raskomoti, već je samo
raskopčala dugmad pri vrhu i pustila da joj kaput sklizne preko ramena
kao plašt, lagano izvlačeći ruke iz rukava. Ni u kom slučaju neće
spomenuti kako je i sama napisala nekoliko kraćih radova o svome kraju,
beznačajne pesmice propraćene kišom odbijenica, uljudnih i
beskorisnih. Sprijateljila se s jednim književnim urednikom koji je
smatrao da hi jednoga dana mogla postati pesnikinja i krenuo da je
podučava, pa se malo zaneo. Svake bi je nedelje vodio u vožnju, da
prodiskutuju o ovom ili onom delu, a na komandnoj tabli bi se za nju
uvek našla kesica karamela ili mentol bombona „Glasijer”. Posle nekog
vremena, počeli su da se odvoze dalje, sve do mora, izašli bi iz
automobila i slušali i gledali kako talasi Atlantika kale svoj bes, a
povremeno bi ih okean iznenadio ponekim zločestim talasom koji bi se
obrušio i poobarao ih na zemlju. Jedne večeri, u sumrak, kada nije mogla
da mu vidi lice, rekao je kako je sa ženom u srećnom braku već dugi niz
godina, ali da su mu drage njihove vožnje, kada zajedno posmatraju
nezajažljivo more i slušaju krike galebova. Iako je tada bila mlada, prvi
put je uspela da nasluti svu neobjašnjivost ljubavi.
Bila je zaljubljena više puta, veličanstveno, bez daha, ali nijednom
kao poslednji put, ta je ljubav bila najdublja od svih, a ona je verovala da
je bila predodređena sudbinom. Kakva je to sreća bila. Duge šetnje
vikendom, penjanje na vrhove planina, što sama nikada ne bi radila, dok
se kraj njega osećala bezbedno, samouvereno, a ako bi izgubila
ravnotežu, što se često dešavalo, on je bio tu da je prihvati i udeli joj
poljubac. Jednom su iznajmili ogromnu kuću u okrugu Golvej, te uveče
otišli u hotelski pab i razgovarali s hajkačima i lugarskim pomoćnicima,
i tom je prilikom naučila zov kojim se isteruju šljuke -
„Heejopheejopheejop”45. To im je postala omiljena lozinka. Čitala bi mu
stihove kraj vatre, iz zbirke pesama stranih pesnika s prevodom na
engleski datim na desnoj stranici, a oboje su se zakleli da će naučiti strane
jezike, ona francuski, on španski, pa će razgovarati na svom
novousvojenom jeziku. U jednom je pismu bila dovoljno nagla da mu
napiše kako bi za njim pošla i u vatru i u vodu, a on joj je uzvratio na isti
način. Osećanja su bila uzajamna.
Pismo u kojem je raskinuo vezu bilo je tutnuto u poštansko

45 U originalu ,,waayup”, ođnosno „gore visoko”, pošto šljuka obično nisko leli, pa ju je teško uloviti. (Prim. prev.)
sanduče, pa je napola virilo napolje. Mislila je da samo odlaže susret u
Dablinu predviđen za kraj meseca, ali se prevarila. Nabrajao je njene
vrline na engleskom i irskom, a ona ga je proklinjala što nije imao petlje
da joj u lice saopšti da je kraj. Pismo je sakrila da bi mogla da mu ga vrati
kada dođe vreme, ali ga je sklonila na tako skrovito mesto da posle nije
mogla da se seti gde.
„Pronaći će ga kada umrem”, rekla je pakosno.
Posle prvobitnog šoka, osetila je silinu svoga gubitka, pa je sve
napore usmerila ka tome da ga ponovo osvoji. Sebe je u potpunosti
uverila u to da će ga vratiti, pa je kupila drvene žardinjere za baštenske
lukovice i nove peškire za kupatilo, naslagane jedan na drugi na hoklici
da ga spremno dočekaju. Boja je bila prelepa, nijansa ovsene kaše.
Izgubila je prijatelje, pošto nije imala vremena za njih, a oni su, opet, bili
zgranuti što ne vodi računa o sebi, što joj je kosa raščupana i divlja, odeća
zarozana, njoj koja se nekada toliko dičila svojim izgledom. Njen
pretpostavljeni u biblioteci - tmast jedan čovek - pitao ju je da li je imala
smrtni slučaj, na šta je mogla samo da odgovori jesam, jesam. Nakon
posla uputila bi se pravo kući, zaključala vrata i, pre nego što usni,
iščekivala njegove korake, pa bi joj se pričinilo prijateljsko lupkanje o
prozor. Koliko je samo puta upalila svetlo, zurila u praznu sobu i klela
svoje budalaste fantazije. Okrenula se pesnicima kao što bi se okrenula
Bogu. Džerard Manli Hopkins bio je njen omiljeni pesnik u tom periodu,
a stih koji je uporno ponavljala i koji je izazivao silno neodobravanje bio
je: „O, ti Gospodaru života, kišu pošalji korenju mom.”46
Čuvši za gataru u inostranstvu koja živi u kamp-kućici, odvezla se
onamo jedne subote i preklinjala, tako je, preklinjala da joj gata. Kako je
samo živnula kada je žena nadugačko opisala stvari koje su se zaista
zbile, ručno oslikanu maramu koju joj je ljubavnik poklonio i sramežljivo
spustio na glavu u prodavnici, te onaj nenadani susret u hotelu, kako su
se, zaprepašćeni, povukli u separe bez ijedne reči, kako joj je spustio ruku
na grudi da primiri damare. Gatara je zatim predvidela da će se skućiti
zajedno. Živeće u kolibici kraj mora koju će urediti i proširiti. Dočarala
joj je njihov budući zajednički život, kako jedno od njih, ko god da se
prvi uveče vrati kući, kleči i pali vatru i moli se da se iz dimnjaka ne
zadimi, mada isprva hoće, ali onda će se vremenom dim razići, čim se
46Stih iz pesme „Gospode, ti si zaista pravedan, mada se ja sa tobom sporim” ovog viktoriianskog pesnika.
Naslov prema komentarima Vide Marković i Iva Curčina, Antologija engleskog pesništva, Beograd: Naučna knjiga,
1990. (Prirn. prev.)
odvod dovoljno podmaže čađu. Slika je postala tako stvarna da je
gospođica Gilhuli krenula da oprema tu zamišljenu kuću, da bira tapete
za ovu ili onu spavaću sobu, pločice za kupatilo sa zlatnim flekicama,
kakve je videla u jednom katalogu, a glavnoj spavaćoj sobi je dogradila i
balkon na kojem će noću stajati i osluškivati huku talasa, te u sunčana
jutra posmatrati morske ptice kako graciozno gacaju po mekom
obalskom blatu.
Jedina razumna stvar koju je učinila tokom tog turobnog perioda
jeste što nije pila lekove koje joj je lekar rekao da obavezno uzima. Jedne
večeri, u sumrak, odvezla se do jezera, odvrnula poklopac kutijice i
izručila sadržaj u mračne vode zapenjene od sitnog smeća. Mnoge su se
tajne krile u dubinama tog jezera, kondomi, neželjeni štenci, neželjeni
mačići ušiveni u džakove, optužujuća pisma. Kad dođe vreme, doneće
sopstveni svežanj pisama, ispisanih za basanih noći, neka su ohola, neka
ponizna, sva su bedasta, i pohraniti ili u taj vodeni pir.
Njena izolacija je rasla, a jedina osoba od koje se nije otuđila bio je
Ronan. To je bio mladić koji je živeo u prikolici parkiranoj na stražnjem
prilazu velelepnoj kući gospodina i gospođe Džejmison. Oni su mu
dozvoljavali da boravi na njihovom prilazu, a on je zauzvrat obavljao
razne posliće za njih, krčio šumu, sekao drva, šetao hrtove i palio vatru
ako bi porodica bila kod kuće s večeri. Povremeno bi mu gospođa
Džejmison udelila rashodovanu odeću svoga muža, ali bi ga upozorila
da gospodin Džejmison ne sme da sazna, pošto se izuzetno vezuje za
svoje stvari. Ronan i ona su zajedno otišli na hodočašće, za svoje misne
nakane,47 popevši se na vrh jedne strme planine u okrugu Mejo jednog
vrelog junskog dana, praćeni grupom ljudi koji su se autobusom dovezli
s juga zemlje. Kako im je samo laknulo što među njima nema nikoga iz
njihovog kraja, nikoga ko bi mogao da ih uhodi. Cesto se pitala kome je
od meštana palo na pamet da je muči anonimnim pozivima. Pozivi su
stizali u svako doba i uvek su se ticali Emeta, jer se njen ljubavnik zvao
Emet, po junaku Robertu Emetu.48 Saopštili bi joj kako se Emet upravo
verio, kako se Emet zabavlja s nekom zubarkom, Emet je viđen u
Dablinu u društvu jedne poznate glumice, Emet je viđen pod tušem u
novoj banji u Vestportu u društvu izvesne brinete. Znala je da su sve to
bezočne laži, ali kada bi čula njegovo ime, praćeno takvim gnusnim

47 Sveta misa koju sveštenik služi za određenog vernika ili njegove bližnje. (Prim. prev.)
48 Robert Emet (1778-1803), borac za irsku nezavisnost, pogubljen posle neuspele pobune 1803. (Prim. prev)
optužbama, poželela bi da mu se javi i upozori ga na te užasne klevete.
Zatim je stalo da jenjava. U svojoj baštici je jedne nedelje primetila
da se proleće budi, da je žbun kamelije olistao sjajnim, zelenim lišćem, te
da se beli pupoljci, čvrsto zatvoreni i sićušni kao ptičja jaja, spremaju da
se otvore. Pokupila je skvašeno lišće iz bureta za kišnicu i, stojeći tu,
posmatrala, videla, osetila svet oko sebe, te shvatila da je to početak
njenog oporavka. Jedan je kos pronašao sočan komadić ružičastog crva i
gutao ga halapljivo, osvrćući se levo-desno da mu drugi kos ne preotme
plen. Zatim je otišla na rasprodaju polovnih stvari, da prekrati vreme, i
tamo su joj se ne jedan, ne dva, već tri različita muškarca nasmešila, a
ona im je uzvratila.
One noći kada se podala bogoslovu, verovala je, zapravo je znala
da je okrenula novi list. Dok su još bili mladi, a on još uvek školarac,
upoznali su se na igranci, odmah se sprijateljili i kasnije sedeli u
njegovim kolima, pipkali se i recitovali stihove. Po božićnoj čestitki koja
je godinama redovno stizala znala je da je se seća i da i dalje pomalo žudi
za njom. Kada su se zatekli u istoj letnjoj školi, oboje su se silno
obradovali što su se ponovo sreli. On je učestvovao u svečanom
otvaranju, a ona je imala izlaganje o elementima okultnog u Jejtsovim
delima. Tokom svečane večere, za koju joj je nabavio pozivnicu,
razmenjivali su poglede, poneku reč preko stola, da bi se na kraju, ne bez
izvesnog obigravanja, našli zajedno u liftu, a odatle produžili u njegov
apartman, koji je bio toliko prostran da su morali po mraku da napipaju
stonu lampu. Vodili su ljubav sa bar dvadeset godina zakašnjenja, ležeći
u tom ogromnom krevetu s baldahinom, isuviše stidljivi da bi svom
telesnom susretu mogli pristupiti s dozom humora. U vreme doručka
svako je već krenuo svojim putem, on se zaputio svojoj kući nadomak
Dablina, a ona na sever, u prestonicu bele izmaglice.
Oživela je stara prijateljstva, ponovo počela da igra vist petkom
uveče, umesila pitu sa džemom od rabarbare i đumbira i razdelila je
onima koji su se sprdali s njenom nesrećom. Jedino je Ronan znao šta se
dešava. Ronan i njegovi zulufi, Ronan koji sanja o Elvisu, sanja kako
nastupa po varošicama, zatim napreduje do većih dvorana i konačno
stiže do Dablina, a onda i dalje. Jedno su veče gledali Elvisovu kasetu
koju je ona iznajmila, sedeli u njenoj dnevnoj sobi uz toplu vatru i
pijuckali crno vino iz finih kristalnih čaša. Gledali su Elvisa kako se, kao
ponoćni bog, u kožnoj jakni boje ponoćnog neba, sa zulufima, udvara
čitavom svetu, Elvisa kako moli jednu žensku osobu iz publike da mu
pozajmi svoju maramicu da obriše čelo, Elvisa kako drhti dok napola
peva, napola recituje: „Jesi li sama večeras?” Ronan je nakon toga
prebirao po gitari i odsvirao jednu svoju pesmu za koju se nadao da će
postati hit na nekoj od tih zamišljenih svirki -

O, srce plitko, beše tako

stvarno Ruku sam položio
Tamo, i osetio
Tvoje plitko srce...

Posmatrao ju je trepćući - Ronan je uvek treptao kada je nervozan

- i čekao. Teška srca je priznala da pesma nije dovoljno zarazna i da je
pomalo sumorna. Mladi odlaze na svirke da bi se oraspoložili, da bi
zaboravili na ljubavne jade i pobegli od dosade.
,,Ja to ne mogu... Ne mogu da zaboravim”, rekao je Ronan.
„Onda nemoj”, odgovorila je gospođica Gilhuli. Nisu se usudili da
kažu išta više.
Na nekom dobrotvornom skupu nekoliko godina kasnije naletela
je na svog ljubavnika dok se probijala kroz prepunu prostoriju ka stolu
broj dvadeset četiri. Bio je sa sveštenikom i nekom mladom devojkom,
možda verenicom, mada nije mogla da proceni. Zastala je da se javi i
posle nije mogla da se seti nijedne izgovorene reči, ali ono čega se sećala
i što neće moći da zaboravi jeste njegova ruka koja krišom klizi oko
njenog struka i zastaje tu na trenutak, poručujući, bez reči, nešto što
nikada neće biti izgovoreno. Posle je za stolom dvadeset četiri pomalo
neumereno pila i neprestano recitovala jedan Jejtsov stih - „Ovde lebdi
dragana iz drugog života”49 - što je izazvalo zbunjenost za celim stolom.
Kod kuće je mahom uspevala da priguši svoje žudnje, ali kada bi
otputovala u inostranstvo na letovanje, tamo bi se raspomamile. U onom
mediteranskom gradiću, po zagušljivoj jari, sve je podrhtavalo, čak i
marame od gaze sa čvorićima što su visile s jednog od štandova. Metalik
farba sa automobila i motora kao da joj je derala po mozgu, a zlatni
lančići i zlatne burme po izlozima juvelirnica bili su pred topljenjem.

49 Stih iz pesme „Slika iz pređašnjeg života” (1920). (Prim. prev.)

Pijaca je bila prepuna ljudi, a robe je bilo u izobilju - razne vrste mesa,
riba, morski plodovi, voće, povrće, odeća, escajg, ručne torbice, suknje
od krepa boje šećerne vune, a meštani su tačno znali po šta su došli,
pomalo ozlojeđeno se gurajući kroz masu posetilaca što se predala
besciljnom tumaranju. Sunce se probijalo kroz rascepe na tendama i
nemilosrdno pržilo. Muškarac u izbledeloj plavoj košulji stvorio se
niotkud i s čudnim, znalačkim osmehom na usnama kliznuo kroz
gomilu što mili. Bio je tamnoput, a na levoj strani brade imao je ožiljak u
obliku jagode, vrlo uočljiv, kao da je koža tek posečena. Stao je tačno
pred nju, kao da ga je dozvala snagom volje, susret je bio tako uzbudljiv,
tako zastrašujuć, a njegove oči, svetlosmeđe, vlažne i pune pohote, zvale
su je da pristane. Preko jedne ruke nosio je pletenu korpu punu
gardenija, miris ju je opijao i od njega se još više usplahirila, a na drugoj
ruci ležala je zmija, sklupčana i nepomična, dok joj se koža svetlucala na
jarkom suncu. Ustuknula je u iznenađenju, a on je izustio neki jedva
čujan zvuk u pokušaju da je umiri. I da, pristala hi, otišla bi u jednu od
tih uzanih uličica, pošla bi za njim do mesta na koje ju je nemo zvao i
legla s njim. Sprečilo ju je jedino to što je njena drugarica Amanda tu
negde, isprobava različite slamnate šešire i doziva je da joj se pridruži.
On je procenio celokupnu situaciju i nonšalantno odšetao, gazeći meko
kao panter.

Pesnik je kasnio. Visoka upravnica je za njegovo kašnjenje okrivila

beznadežno nepouzdanu železnicu. Prethodnog vikenda i ona je pet sati
putovala kući do svojih.
„Odakle ste?”, upita gospođica Gilhuli.
„Severoistočni Golvej”, glasio je odgovor, a ona je pokušala da
zamisli majušne opštine na velikoj mapi u predvorju biblioteke i njihova
imena zgusnuta u grupice. Nakon što je proćaskala s gospođicom
Gilhuli, upravnica je insistirala na tome da donese jednu porciju
poslepodnevnog čaja, rekavši da će drugi čajnik biti poslužen kada
gospodin pristigne. Nekako je pogodila da je u pitanju muškarac. Ubrzo
je pred gospođicom Gilhuli poslužena čitava gozba - slasni sendviči na
belom i crnom hlebu, tople pogačice s porcijama ukuvanog šlaga i
džemom od malina, parčad raskošnog voćnog kolača sa suvim grožđem,
ušećerenom korom narandže i limuna, trešnjama i zelenim tračicama
anđelike, a na najvišem spratu, kao završni arpeđo, tortica sa slatkim
kremom od limuna koji je zadrhtao kada je etažer s posluženjem spušten
na sto. Samo, ona nije bila gladna.
Pogledala je na sat, redovno ga prinoseći uhu da oslušne jedva
čujno kuckanje. Ratoborni čovek za stolom u sredini oglašavao se svakih
nekoliko minuta, negodujući i obraćajući se svakoj od konobarica u
prolazu sa: „Poslugo, poslugo”.
„Ludak... dolazi svaki dan... živi sam negde u Raneli”,50 rekla je
upravnica, a zatim pohitala ka njegovom stolu, uklonila šolju i tanjirić
pun prolivenog čaja, ljubazno mu se obraćajući.
Ljudi su mljackali i ćaskali, neki od njih se namerno držeći na
distanci, a za jednim stolom čuo se grohotan smeh i glasno cerekanje na
neku vraški dobru šalu. Premišljala se da li da ode i priviri u Sedlaonicu
i u druga dva bara, ali istini za volju, nije imala dovoljno snage da se
probija kroz te silne ljude. Vrućina u sobi postala je prilično neprijatna,
a mobilni telefon u nečijoj tašni nije prestajao da zvrji. Pijanista, svestan
da ga niko ne primećuje, prešao je po dirkama teatralnim pokretom ruke,
a zatim se pridigao, pružajući te iste ruke preda se, kao za rekvijem.
Odjednom joj se ukazala slika sopstvenog predsoblja, TA peć samo
što se nije upalila, a u kuhinji trešti radio, sve je deo smišljene varke pošto
je u gradu nedavno prijavljeno nekoliko provala. Ratoborni čovek je
čitao novine, a onda iznenada probio pesnicom sredinu vičući pri tom,
pošto ga je nešto očigledno razbesnelo. Lice mu se caklilo od srdžbe, uši
su mu gorele i štrčale iz glave dok se osvrtao tražeći pogledom nekog s
kim bi se dokačio. U tom trenutku još nije priznala sebi da pesnik neće
doći. To se desilo petnaest minuta kasnije.
Devojčica sa škotskom kapom na glavi prišla je i pitala je da li želi
da kupi tiket za tombolu, pošto prikupljaju novac za proširenje školske
zgrade. Dok je zapisivala svoju adresu na drugom primerku priznanice,
za slučaj da osvoji prvu, drugu ili treću nagradu, devojčica je nabrajala
nagrade, sve kulinarske prirode. Dok se udaljavala, roditelji su mahnuli
u znak zahvalnosti, a gospođica Gilhuli je upravo u tom trenutku
gurnula ruke nazad u rukave svog kaputa od tvida, pridižući se uz sve
dostojanstvo koje je uspela da prikupi.
Platila je račun na kasi pored zasvođenog ulaza i zamolila da
ostave napojnicu na stolu, pošto se užasavala poniženja koje bi doneo
susret s upravnicom, jer bi ova posve sigurno bila puna razumevanja.

50 Renelagh (eng), južno predgrađe Dablina (Prim. prev.)

 Portir Pet ju je dočekao ozaren. Držao je brošuru, poslednji
primerak, pošto ih osoblje uvek mažnjava, nudeći joj da je ponese kući
za uspomenu. Pomenula je pesnika.
„Naš laureat”, reče on, pogrešno recitujući stih o grumenu zemlje
što se izvrće poleđuške pod naletom pluga.
„Imali smo... randevu”, reče ona, mršteći se nad pretencioznim
prizvukom te reči, a on je za trenutak delovao zbunjeno, zatim je
povukao u stranu i zamucao tihim zavereničkim glasom - „Slušajte...
ovako stoje stvari... ja tog čoveka poznajem... mogu da se zakunem da je
častan... stalno dolazi ovamo s onim ološem... barski pesnici, tako ih ja
zovem... a on samo sedi kao omađijan... Sigurno bi žarko želeo da vas
upozna... hteo bi on to... tačno ga vidim... brije se... oblači čistu košulju i
stavlja kravatu, uzima fini kaput i put pod noge... stiže sve do ćoška kod
spomenika Vulfu Tonu i najednom - okleva.”
„Ali zašto... zašto bi oklevao?”
„Stidljiv je, stidljivost je to... to vam je najstidljiviji čovek koga sam
ikada upoznao... Mogu da se kladim da trenutno šeta ulicom, ili sedi na
klupi kraj kanala i prekoreva sebe što je takav neotesani nitkov... takav
izdajnik.”
Ostalo je na tome.
Proveo ju je kroz okretna vrata i posmatrao kako odmiče niz ulicu.
Držala se uspravno, ali su joj leđa odavala povređena osećanja.
Vazduh u autobusu bio je leden, putnici ni blizu onako razdragani
i pričljivi kao kada je jutros dolazila. Bilo joj je drago što niko nije seo
pored nje. Pod, mlađi vozač, vozio je oprezno, jer ga je narednik već
nekoliko puta zaustavio, ali čim su izbili na seoski put, krenuo je da jurca
kao pomahnitao, autobus je tutnjao i razbacivao bljuzgavicu iz
kolotraga, kačio živicu i dva puta se zaustavio uz škripu, pošto im je u
susret naišlo vozilo iz suprotnog smera. Putnici su poleteli napred, a
onda mu gnevno dobacivali: „Sunce ti jebem, o’ladi, o’ladi!”
Tmina napolju bila je sve dublja i mračnija, a zemlja kao da je
utonula u iskonsku usamljenost.
Dremala je na prekide, a onda se iznenada trgla iz sna. Kakav
užasan san, odakle li sad to? Ispijala je vrelu krv što je liptala iz grla neke
ranjene životinje, činilo joj se da je u pitanju vuk. Bili su u nekoj čudnoj
šumi, stabla behu ogromna, prekrivena mesnatim belim otrovnim
pečurkama i, mada joj je šuma već čilila iz sećanja, ukus krvi joj se
zadržao u ustima. Užas. Užas. Da li je to njeno pravo lice, vučica što lapće
krv. Osvrnula se oko sebe, uzalud tražeći izbavljenje, zatim je obrisala
zamagljeni prozor i videla da prolaze pored niske bele zgrade gde je
nekad bila mlekara, na tridesetak kilometara od kuće.
Ide kući, u palanku koja je toliko vapila za novinama da su se
lampice, zaostale od Božića, još uvek klatile s donjih grana velikog
kestena na tržnici, kući, vapnenoj zemlji i smeđecrnim jezerima koja se
napajaju močvarnom vodom, kući, gačcima što se skupljaju i čakću u
predvečerje nad grobljanskom zemljom, kući, neopipljivoj beloj
izmaglici. Lica priljubljenog uz prozor, naglas je izgovorila ime čoveka
koga je toliko neizmerno volela, ime koje nije prevalila preko usana
skoro dvadeset godina, najednom shvativši da plače, meke, tople suze
topile su se i klizile niz obraze, te je pomislila na pesnika, tog usamljenog,
smotanog čoveka, kako tumara ulicama Dablina, ili, kako reče Portir Pet,
kako sedi na klupi i zuri u zelenkastu vodu kanala. Tada je spoznala, i
to s hladnokrvnim ubeđenjem, ljubav, očajanje koje zahteva nastanak
pesme.
„Dobrodošli u Malahir... i to u jednom komadu”, reče Pod kezeći
se s natčovečanskom gordošću.
Ljudi nisu žurili da izađu, pošto su stepenice bile klizave, kao i
pločnik, pozdravi su izrečeni užurbano i u prolazu, a svi, pa i ona,
podigli su kragne svojih kaputa, da se zaštite pred naletima britkog
vetra.
 MOJE DVE MAJKE

U snu vidim mlečnobelu emajliranu pljuvaonicu bubrežastog

oblika i blistavu metalnu bricu kakvu koriste starinski berberi. Majčina
ruka počiva na oštrici, a zatim se pomalja njeno lice, kao da mi se lebdeći
približava, bledo, kruškastog oblika, spremno da sprovede kaznu, da mi
odseče taj moj jezik. Onda se san neopaženo završava, a ja se budim u
drhtavici, pošto sam još jednom uspela da izmaknem smrti. U snu smo
majka i ja neprijatelji, dok smo na javi bile privržene kao da smo
ljubavnice. Jeste, ljubavnice, budući da sam verovala da je sav
univerzum sadržan u njenome biću.
Ona je bila samo srce našeg doma, prostorije bi oživele kada bi ona
boravila u njima, a zamrle kada ih napusti. Bila je prava majka i
arhetipska majka. Nokti i prsti su joj mirisali na hranu - prekrupa za
kokoške i piliće, kaša za telad i hleb za nas - telo joj je odisalo svakojakim
mirisima, u zavisnosti od toga da li je bila srećna ili nesrećna, a
najprijatnija aroma bio je dugotrajni miris parfema što ga je odavao
komadić vate koji bi katkad tutnula u grudnjak. Za Božić je mirisala na
voćni kolač natopljen grogom i slatkasti šmek bele glazure, krute kao
štirak, koju je nanosila u umetničkom zanosu.
Sve što je imalo obeležje čuda neizbežno se prenosilo na nju. Kada
smo, recimo, u školi učili da duboko ispod dna naših prostranih
uzburkanih jezera leže ostaci gradova, pomislila sam da se i u njoj kriju
neslućeni svetovi. Za vreme mise, kada je sveštenik okrenuo ključ u
vratancima tabernakula ukrašenim zlatnom intarzijom, kroz glavu mi je
prošla bezbožnička pomisao da se ključ okreće u njenim grudima. Kao
da je pogodila šta sam pomislila, dodala mi je molitvenik na latinskom,
s kojim se nijedna od nas nije naročito dobro snalazila.
Neko vreme smo živele u takvoj simbiozi da je delovalo kao da ne
postoji ni tamo neki muž ni ostala deca, iako su, naravno, postojali. Svi
smo sedeli pred istom vatrom, jeli istu hranu, a kada je stigao poklon u
vidu bombonjere svi smo čežnjivo proučavali ilustraciju na pozadini, u
mislima odabirući one koje nam se najviše dopadaju. Bombonjeru nismo
smeli da otvorimo čitavih godinu dana. Život je bio skroman i
nepredvidljiv, a skoro sasušeno seno podložno propasti od kiše. Nad
nama se večito nadvijala avet dužništva. Ipak, bilo je tu i otmenih detalja
- srebrni poklopci poslužavnika poređani na kolicima za posluživanje od
močvarnog hrasta nalikovali su šlemovima srednjovekovnih vitezova, a
po ramovima ogledala mali su se Kupidoni grlili i celivali. U fiokama na
spratu stajala je posložena svila iz davnog doba kada je još radila, i to na
odeljenju sa svilom jedne robne kuće u Bruklinu koja je po renomeu
zaostajala jedino za samim nebesima. Kada bi se nedeljom pripremala za
misu, užurbano bi oblačila odeću za svečane prilike koju je kupila još
tada, ili pak nešto novije, rashodovanu odeću koju nam je poslala
rodbina, haljine od voala krojene iskosa, a ne uz tkanje, koje kao da su se
njihale preko tela i oko njenih oblina. Uveče bih je preklinjala da se
ponovo dotera pa da izađemo u šetnju i, ako je leto, uživamo u opojnom
mirisu noćne frajle što se širi iz tuđih bašta.
Imali smo voćnjak, oranice i pašnjake. Ne znam zašto, ali sam
mislila da bi bašta označavala uvod u sreću. Jedino cveće koje sam imala
prilike da proučavam bilo je ono naslikano na šoljicama i tanjirićima od
porcelana, buseni lincure što rastu u pukotinama mahovine i obojeni
pupoljci ruža sa tapeta, tako majušni, tako realistični da sam mislila da
ih mogu stisnuti i zdrobiti. Te su šetnje bile ispunjene čarolijom, što zbog
suseda koji bi se naprasno ponašali krajnje prijateljski i nadugačko nas
pozdravljali, što zbog uvek prisutne, iracionalne mogućnosti da
naprosto odšetamo i ostavimo za sobom svoj dotadašnji žalosni život.
Bila je prelepa. Imala je predivnu kosu, smeđu s bronzanim prelivima, i
izrazito plave oči koje su u sebi nosile beskrajnu sposobnost
prekorevanja. Nije morala da se koristi rečima da bi ukorila - njene su
oči bile dovoljne i njihov prodoran pogled. Zato bi, pak, kada je nešto
odobravala sve nekako smekšalo, a njen pogled, prodorno plav, bio je
nalik na vitraž koji se topi.
Na tim je šetnjama neizostavno govorila o gostima koji će
zasigurno doći toga leta i prefinjenim jelima koja će im spremati. Bilo je
toliko recepata koje još nije isprobala. Ponekad bi je nažuljala cipela, pa
bismo morale sesti na zidić da bi svukla najlonke, a potom gnječila i
masirala sirote pocrvenele prste. Jednom nam je prilikom neki muškarac
koga smo vrlo slabo poznavale prišao i seo pored nas. Na sebi je imao
poderanu flanelsku košulju, govorio je bezumnim glasom i uporno nas
pitao ima li „ikakvih vesti... ikakvih vesti”. Kasnije se smejala tome i
rekla kako je on jedan klipan. Potajno sam bila uverena da bi joj se
sigurno dopao život u gradu, jer bi tamo mogla da nosi svoju finu odeću
i pohabane salonke s onim stamenim kopčama. Ipak, u duši je bila žena
sa sela, a kako su godine odmicale, njive, močvara, psi i živina dobijali
su na važnosti, to su bili njeni družbenici nakon što sam ja otišla. Oduvek
sam obećavala da neću otići. Obećala sam njoj naglas i sebi ćutke,
posmatrajući srebrne vitezove na stoliću za posluživanje i pupoljke s
tapeta koji samo što se nisu rascvetali.
U našoj kući beše svađa, oko novca, oko opijanja, oko
nepromišljenosti, ali pošto joj strah od stvarnih stvari nije bio dovoljan,
prizivala je neznano i natprirodno. Jedne je noći žaba uskočila u kamin,
a ona je verovala da je to zloguki predznak iznenadne nesrećne smrti
nekog od suseda. Kada se, opet, obojeno staklo iz vrata od predvorja
razbilo po ko zna koji put, bila je ubeđena da ga nije razbio vetar ili oluja,
već da je to poruka s onoga sveta. Jedne večeri, dok je sedela u kuhinji i
strepela od neke neobjašnjive aveti, umislila je da se nekakav nepoznat
muškarac primakao našem prozoru i da stoji tu spremajući se da zapuca
na nas. Sklonile smo se s prozora i sele na kuhinjske stolice, zadržavajući
dah i čekajući našega dželata. Presedele smo tamo do jutra, kada se
pojavio njen muž, nakon što je izbivao iz kuće nekoliko dana, neispavan,
još napola pijan i besan što mora da nam se vrati. Ona i ja smo bile
prosjakinje zajedno - kuvale smo, nameštale krevete, slagale čaršave,
radile sve normalne poslove u takozvana normalna vremena, a zatim bi
nastupila ona druga vremena, kada bismo se van kuće šunjale pod
drvećem, dok bi nam zubi cvokotali u pomahnitalom muzikalnom
transu. Bile smo nerazdvojne.
Ne sećam se kada je tačno nastupio trenutak razdora. Džapale smo
se oko hrane koju nisam htela da jedem i oko upadljivih šnala koje sam
nosila, što nije odobravala. Počela sam da pišem - žvrljotine koje su
morale da nastanu u tajnosti, jer je ona naslućivala u njima želju za
lutanjem. Tvrdila je da književnost prethodi grehu i prokletstvu, a ja sam
verovala da je to jedina alhemija koja postoji. Čitala sam i pisala, a ona
je, kao sudija onome što napišem, morala biti proterana, kao u bajci.
Jednoga dana je potpuno izgubila živce kada sam joj naglas pročitala
citat iz Voltera koji sam prepisala u svoju beležnicu - „Iluzija je kraljica
ljudskog srca.” Pogledala me je kao da sam pobegla iz bolnice za umno
obolele tridesetak kilometara dalje.
„Iluzija, kraljica ljudskog srca”, rekla je i vratila se onome što je
radila. Mutila je izrazito žuto ovseno brašno s vodom, s takvom
žustrinom kao mene da mlati. Strasti i ti. Nikada ih nisam čitala do kraja,
plašeći se da ću naići na neku ozbiljniju optužbu, a moji odgovori na njih
bili su uljudni i kratki, propraćeni sitnicama i novcem zamišljenim da je
podmite i odlože konfrontaciju. Ipak, nešto sam i dalje htela da je pitam.
Naslućivala sam da skriva nekakvu tajnu. Pre mene, jedna se beba
prevremeno rodila i umrla, a ja sam bila sigurna da je to izazvalo neki
drastičan raskol između njih dvoje. Ako nije tako, zbog čega se onda
detetovo ime nikada ne pominje, niti se ikada izriču molitve za njega,
niti smo ikada posetili grob sa spomenikom na kojem čak nisu uklesana
ni četiri slova njegovog imena, ispod imena dalekih predaka. Nije želela
još jedno dete, troje dece i materijalna oskudica bili su dovoljna muka,
pa sam se svojim rođenjem, dve godine kasnije, usprotivila njenoj volji.
Više od dvadeset godina odlagala sam otvaranje svežnja pisama
koja sam čuvala kod kuće u kožnom sanduku, naredbe koje nisam
pročitala, a nisam imala srca da ih uništim. Ubedivši sebe da je od
ključne važnosti za moj posao da se vratim prostorijama i skrovištima
koja su prešla u tuđe ruke, jednoga sam dana podigla malu mesinganu
rezu i izvadila ih. Kao da sam zaronila u uskomešani kovitlac uspomena.
Pisma su bila dublja, tužnija no što sam pamtila, a najviše su me potresli
glad i žeđ kojima su odisala. Odavala su ženu koja očajnički pokušava
da objasni svoje postupke, da bude shvaćena. Bilo ih je na stotine, možda
i hiljadu. Stizala su po dva-tri nedeljno, uvek uz izvinjenje što nije pisala
u međuvremenu. Pročitala bih ih, a onda pohranila. Pitala se da li sam
kod kuće ili na putu, pitala se kada ćemo se ponovo videti, pitala se
kakvu sam novu odeću kupila, ili još kakav suvišan komad nameštaja.
Zaklinjala se da će preći more i doći u Englesku, makar i peške, a ja sam
lukavo odlagala njene posete. Slala bi ponešto iz svog sanduka s
posteljinom, a pismo koje je prethodilo paketu glasilo bi: „Poslala sam ti
juče osamnaest velikih miljea, osamnaest osećanja opisani kod Voltera,
ili Tolstoja, Natašina lakomislenost, spremnost da kroz prozor pobegne
za neku hulju, to su bili dometi kojima sam sada stremila. Naslutila je u
meni taj poriv kao što pas tartufar nanjuši plen pod zemljom, te se
između nas naprasno uzdigao zid nepoverenja.
Pomno je proučavala moj pogled, moju odeću, pretresla mi kofer
kada sam se kao studentkinja vratila kući iz Dablina - ono malo knjiga
koje sam ponela sa sobom proglasila je poganim i nakaradnim. Rat je bio
objavljen, ali se i dalje nismo upuštale u borbu prsa u prsa. Ja sam pisala,
a ona je tiho besnela. Prenosila mi je šta drugi - susedi - misle o mojim
tekstovima, a pri pomisli na moje zločinstvo, glas joj se gušio u suzama.
Flertovanja i mladalačke ljubavi nisu dolazile u obzir, ali sam zato
odlučila da sreću i nesreću delim s muškarcem koga sam poznavala tek
šest nedelja. Mada je samo na osnovu fotografije presudila da joj se on
nikako ne dopada, navaljivala je da se udam za njega i onome što se
desilo dam čestit rasplet, da bi potom usledilo neveselo stupanje u
bračnu zajednicu, čemu nije prisustvovala. S neobjašnjivom vidovitošću,
predvidela je tačnu godinu, dan, čak i sat raspada te zajednice. Deset
godina i dvoje dece kasnije, kada je do sloma i došlo, poslala mi je svoj
ultimatum. Poslala ga je na post-restant, a pročitala sam ga na ulici u
Londonu. Naređivala mi je da kleknem tu gde sam se zatekla i zakunem
se da više nikad neću imati ništa ni sa jednim muškarcem, ni telesno ni
duhovno, dok god sam živa, dodajući da to dugujem Bogu, njoj i svojoj
deci. Jadikovala je nad mojom mladošću koja me još uvek vodi u
iskušenje. Ponovo me je prisvojila sebi.
Zatim su usledile godine i godine ispunjene pismima od nje. I to
od nje, iste one koja je prethodno obznanila svoje gađenje nad pisanom
rečju, dobijala sam od nje pisma svakoga dana, izveštaje u kojima su se
smenjivali preklinjanje, poetska i filozofska zapažanja i svakodnevne
banalnosti ali i četiri za sredinu stola... Nisam stigla da ih operem i
uštirkam, pošto ih treba užasno dugo peglati kada su uštirkani.” Sledeće
pismo, ili ono posle njega, bilo bi o tome kako se pati. Doteglila je sto
kanti s vodom i ceo prilaz zalila pesticidom da istrebi koprive. Jedne
nedelje je otišla u šetnju i odšetala dalje nego ikada pre. Tog dana je bila
paklena vrućina, kako reče, a ona je bila ispunjena nekom neobičnom
energijom, ushitom kao u mladosti. Gore na obroncima planine bilo je
zrelih kupina, grozd do grozda se nudio iz žbunja, a pošto joj je bilo žao
da istrunu i propadnu, krenula je da ih bere da napravi sulc. Kako nije
imala ni korpu ni kanticu, morala je da skine podsuknju i stavi kupine u
nju, a one su pustile malo svog ljubičastog soka. U pismu je ponavljala
kako bi volela da može da mi doda teglicu bistrog sulca preko ograde i
da me vidi kako ga probam i gutam.
Nisam imala nameru da se vratim ni da kupim kuću ili plac, ali je
ona ipak pratila da li ima ponuda koje bi me zanimale. Jedno se imanje
zvalo „Gor-haus”, po nekom odavno preminulom engleskom
veleposedniku. Rekla je da je šteta što ga nisam kupila ja namesto onog
nemačkog suknara što ne samo da nogom nije kročio na njega, već ga je
kupio pošto ga je spazio iz vazduha, vozikajući se svojim privatnim
avionom. Ako se ovim došljacima s kontinenta toliko dopada, zašto ne
bi i meni?
Pisma o psima bila su najpotresnija. Uvek je držala po dva psa,
ovčara, koji su se koškali i režali jedan na drugog po ceo bogovetni dan,
osim kada bi išli u lov na zečeve, a noću su spavali sklupčani u
međusobnom zagrljaju, kao veliki medvedići medne boje. Zvali su se
Ladi i Rover i uvek bi skončali na isti način. Imali su običaj da slede
automobile niz prilaz i onda bi jedan, svejedno koji, stradao, a drugi bi
patio i tugovao, odbijao da jede, ne bi hteo čak ni meso, kako je rekla -
stalno bi osluškivao lavež pasa u daljini, a onda bi ubrzo potom uginuo
i bio zakopan pored svog drugara.
Zaklela bi se da nikada neće nabaviti drugi par pasa, a onda za
najviše dva meseca pisala bi uzgajivaču nekoliko okruga dalje, te bi dva
kučenceta u kartonskoj kutiji, ušuškana u gnezdo od vlažnog sena, stigla
autobusom i odmah dobila ista imena, Ladi i Rover. Uživala je da opisuje
njihove nestašluke, šta su jeli, kakve su sve psine smišljali. Jednog
majskog jutra pogledala je kroz prozor i pomislila da pada sneg, a onda
je izašla u dvorište i shvatila da su izgrizli plahte sa štrika, iskidali ih na
sitne komadiće i rasejali po dvorištu.
Život joj je otežao - poplave su bile sve češće, mazut za grejanje
svake godine sve skuplji, a cena stoke je pala ispod svake mere. Ljudi su
klali sopstvena goveda, ali za to si, kako reče, morao imati svoj
zamrzivač, koji ona nije imala. Očekivalo se da će kobila koju je moj otac
obožavao i svojevremeno poslao na obuku pobediti u nekoj važnoj trci,
da bi završila tek treća, a razlika u dobiti bila je nekoliko funti naspram
nekoliko stotina, pa su propale sve nade o bogaćenju. Kobila je mogla
pobediti da nije bila tako svojeglava - umela je da trči poslednja, a onda
naprasno pretekne sve pred sobom, ili pak da namerno zaostaje na
začelju. Majka je živela u oskudici, ali je ipak maštala o danu kada će
moći da odvoji da mi kupi kristalni luster i kada će dati da se umota s
najvećom pažnjom, da se nijedan komadić kristala ne bi razbio. Ja i
nisam baš gorela od želje za kristalnim lusterom.
S godinama je priznala kako se sve više umara, a pisma su ponekad
stizala ispisana različitim mastilom, pošto bi prekinula pisanje, možda i
zaspala. Smrt je bila centralna tema, pitanje koje nosi maksimum poena
i na koje se ne zna odgovor. Bila je izbezumljena. Počela je da sumnja u
snagu svoje vere. Jednog je jutra izgubila vid na nekoliko trenutaka i od
toga dana je mrzela noć i mrzela mrak i rekla kako leži budna, u strahu
da joj jutro više nikada neće svanuti. Život je, tvrdila je, jedna velika
borba, jer ko god da pobedi, niko nije pobednik. Počela sam da je vidim
u drugačijem svetlu i odlučila sam da raščistim naše nesuglasice, da ne
budem više kivna zbog uvreda iz prošlosti i da obnovim nežnost koju
smo nekada delile. Uvek sam je zamišljala u poslu, kako izjutra uklanja
ugarke i lopatu za pepeo i razdvaja ih od napola sagorelih grumena
antracita koje bi pomešala s nenačetim grumenjem zarad štednje.
Obožavala je onaj Agin šporet koji je mogao da gori po celu noć, pošto je
pre njega imala ognjište koje se moralo gasiti i onda ponovo potpaliti
gužvicama novina natopljenim šećerom i parafinom. Shvatila sam da se
najviše divim tome kako radi bez prestanka, ni sata, ni dana ne zastajući
da se odmori. Ona mi je uzor svojom žilavošću i neobičnom detinjastom
zahvalnošću koju oseća.
Kada je tama počela da se spušta, krenula je prećutno da mi
oprašta prestupe, kakvi god oni bili. Spremala sam se da idem u
Ameriku, a ona me je zamolila da pronađem jednog gospodina koji živi
negde u Bruklinu. Sigurno je neki njen kavaljer. Mislila je da je to već
poznato i izrečeno. Osećala sam se kao da sam u kući koju sam mislila
da poznajem dobro, otkrila tajnu prostoriju. Na to sam se setila nečeg što
sam prečula u mladosti i što me je nateralo da pocrvenim. Bile smo u
iznajmljenom autu - moja majka, neka Lidija što se nedavno beše udala,
i ja - čekale smo pred bolnicom da unesu kovčeg u pogrebna kola. Otac
je ušao u zgradu s vozačem. Lidija je palila cigaretu za cigaretom, mnogo
se smejala i bila lepršavo srećna. Majci je bilo drago što smo je povezli,
pa se raspričala. Inače je bila uzdržana u ophođenju s komšijama, ali je
ovoj neznanki krenula da priča o svom bajnom životu u Bruklinu, kako
se fino oblačila, na kakve je sve igranke išla i kakve je sve muškarce
poznavala. Kada je ova krenula da se raspituje o detaljima ovog
poslednjeg, priznala je, jeste, postojao je jedan poseban muškarac,
tamnoput, zgodan, uzdržan do divljenja. Ponašao se kao pravi
džentlmen, obasipao ju je sitnim poklončićima, a nakon njihovih
nedeljnih izleta, dopratio bi je do njenih odaja i rukovao se s njom pred
ulaznim vratima. A onda jedne večeri, dok su prolazili pored kuće na
lošem glasu, gurnuo ju je laktom i rekao da bi možda trebalo da uđu
unutra i vide šta se tu dešava. Nije rekla da li je prijateljstvo bilo naglo
prekinuto, ali iz sitnog drhtaja koji joj je prošao telom i u kom su bili
pomešani požuda i gađenje beše jasno da ga je verovatno volela i da je
žalila što nije prošla s njim kroz ta zabranjena vrata.
Dok sam ja još uvek većala da li da odem na adresu u Bruklinu
koju mi je dala, ona se kod kuće razbolela, pa su je odvezli u bolnicu u
gradu stotinama kilometara daleko. Kako to obično biva u odsudnim
trenucima, shvatila je da želi da izmeni testament u pogledu kuće, koja
je za nju imala draž kuće za lutke. Želela je da kuću ostavi meni. Njen
sin, čuvši da će biti razbaštinjen, došao je do neba uvređen, pa su se
posvađali nasred sumornog bolničkog hodnika. Tu je dobila nekakav
napad, pa su je vratili u krevet, gde je stala nešto da bunca. Kasnije te
večeri započela je svoje poslednje pismo - „Ruka mi se trese i celo telo
pri pomisli na ono što moram da ti saopštim.”
Pismo ostaje nedovršeno, pa zato čekam san koji nas vodi dalje iza
stravične bele pljuvaonice i metalnog sečiva, ka poljima i proplancima,
gore ka planini, u to plavkasto kraljevstvo koje je napola zemlja, napola
nebo, ka njenom tamnoputom muškarcu, da započnemo naše putovanje
iznova, da proživimo naše živote onako kako je trebalo, u sreći,
poverenju i bez srama.
 STARE RANE

U prednjem vrtu nam je raslo tek nekoliko žbunova knifofije, njene

su kopljaste cvasti bile plamenocrvene u cvatu, a mlečnožute kada im
nije sezona. Zato je majčina sestra koja je s porodicom živela bliže
planinama imala bujnu baštu: visoke venčiće ružičasto-belih ruža,
dugačke niske leje veličanstvenih zlatnih lala i crvene dalije koje su čak i
po vrelom suncu odisale baršunastom hladnoćom. Kada bi vetar
zaduvao u određenom pravcu, miris ruža prikrio bi smrad izmeta koji je
dopirao iz dvorišta, gde su krmača i njeni prasići provodili dane u
riškanju i veselom groktanju. Moja tetka je toliko volela te prasiće da bi
svakom leglu nadenula imena od milja i ponekad ih ponavljala i u
sledećem leglu, a sva su bila preuzeta iz ljubavnih romana koje je
pozajmljivala iz biblioteke i čitala do sitnih sati pod svetlošću petrolejke.
Naše su porodice bile u zavadi. Nekoliko godina uopšte nismo
razgovarali, a kada bi se stariji članovi sreli na sahranama, pravili bi se
da onih drugih nema i studiozno se zagledali na drugu stranu. Ipak, bili
smo blisko povezani, a novosti iz jedne porodice ticale su se i druge, čak
i ako su davale povoda za brigu.
Kada su stariji i verovatno zlopamtljiviji članovi porodica pomrli,
a moj brat od tetke Edvard i ja odavno zašli u godine - stalno me je
podsećao da je stariji od mene dvanaest godina i da mu je ugrađen
pejsmejker - sreli smo se ponovo i ostavili po strani staro neprijateljstvo.
Približno godinu dana kasnije, posetili smo porodičnu grobnicu na
rečnom ostrvu tamo gde je Šenon naročito širok. Bio je blag jesenji dan,
na prostranom groblju nije bilo gužve, a vremešni spomenici bili su
daleko impozantniji od onih na groblju bliže gradu. Nadgrobne ploče
bile su od krečnjaka, s belim mrljama od lišaja, kao da ga je neko obilato
rasprskao po kamenu, a to je celom prizoru davalo pečat improvizovane
razdraganosti. Lastavice su lepetale okolo i obletale oko nekoliko svetih
crkava, svako malo ulazeći i izlazeći u negdašnje prebivalište monaha,
odavno napušteno, s porušenim krovom, zidovima i ukrasnim lukovima
koji su opstali, sivi i stameni, prekriveni vlastitim mozaikom lišaja.
Lastavice nisu cvrkutale, već kreštale i žagorile, opisujući čudesno brze,
zamršene petlje.
Tada sam groblje videla po danu i u pratnji brata, ali nekoliko
godina ranije posetila sam ga u potaji. Momčić koji me je prevezao radio
je kod nekog Nemca što uzgaja fazane s one strane ostrva, pa je uspeo
da dođe do čamca. Krenuli smo u sumrak. Momak nije prestajao da priča
i pevuši. I pušio je kao Turčin.
„Nisu l’ se vaše familije podžapale?”, upitao me je kada sam
baterijskom lampom osvetlila imena svojih predaka uklesana u visoki
spomenik. Moje ga ćutanje nije obeshrabrilo, te je nastavio da me
propituje, a onda mi ležerno saopštio da je do svađe došlo zato što se
Edvard onako poneo prema svojoj obudoveloj majci, izbacivši je na ulicu
istog trenutka kada je kuću prepisala na njega.
„Šta je bilo, bilo je”, rekla sam otresito i stala da nabrajam imena
rođaka o kojima nisam znala ništa, uključujući i prababu i pradedu,
izvesne Bridžet i Tomasa. Drugib sam se, pak, sećala tek po nekom
nepovezanom detalju. U našoj kući, pohranjene u vitrini za porcelan, na
iskrzanom ljubičastom gajtanu, behu medalje nekog ujaka koji je služio
kao vojnik Slobodne Države Irske i poginuo u dvadeset osmoj. Sećam se
kako je moj deda znao da padne u kaljugu u dvorištu kada se nacvrcan
vrati s vašara i kako se veseljački smejao. Baba je bila stroga i terala me
je da pijem vrelo mleko s biberom pre no što bi me poslala na rani
počinak. Večito je galamila u nameri da mi u glavu utuvi priče o našim
precima i tome kako su se patili, kako su naši godinama isterivani sa
svojih poseda i kućnog praga. Rekla je da nam krvlju kolaju sećanja na
nasilna iseljenja i strah od sirotinjskog doma. Tada nisam mogla imati
više od sedam ili osam godina. Za nedeljnu misu stavila bi šešir od crnog
satena s tankim filcanim tračicama koje su se tresle i poskakivale i
lupkale joj o obraz dok je moj deda navrat-nanos vozio da ne bismo
zakasnili. Čeze i motori s prikolicom stajali su privezani pred kapijama
kapele, a činilo se da se konji već poznaju i da lenjo klimaju glavama u
znak pozdrava. Kada je želela da me počasti, baka bi mi dala da
pomirišem kuglicu muškatnog oraščića iz okrugle metalne kutijice gde
su nekad stajale pastile za kašalj. Perjani krevet koji sam delila s njom
slegao se skoro do poda, a jastučnice su mirisale na brašno, jer su bile
sašivene od vreća za brašno koje je izbelila i skrojila. Pošto je hrkao, deda
je spavao u fotelji na razvlačenje dole u kuhinji, kraj vatre.

Približno dve godine nakon mog tajnog odlaska na groblje, Edvard

i ja smo se slučajno sreli u prodavnici cveća i baštenske opreme. Ja sam
došla da praznike provedem kod kuće i svratila da pazarim žbun
žutilovke za sestrića. Spazio me je dok smo prilazili jedno drugom
stazom između drvoreda tise grobnog izgleda, onda se pravio da me ne
vidi i pretvarao da se baš zagledao u neku ogromnu tropsku biljku iza
koje se sakrio. Odlučila sam da ne budem kukavica, pa sam ga oslovila,
a kada se okrenuo, rekao je: ,,Ko li me to zove?”, zbunjeno me gledajući,
iako je vrlo dobro znao ko sam. I tako je probijen led. Istina je da slabije
vidi, kasnije mi je priznao, ali onaj put me jeste prepoznao i bilo mu je
neprijatno. Kada smo se sprijateljili, saznala sam za odlaske kod očnog
lekara u Dablinu, za terapije neophodne pre operacije, a kada sam
poslala cveće dok je ležao u bolnici, prinoseći buket ležaju sestra mu je
rekla: „Oho, neko vas voli”, na šta joj je on sav važan rekao da sam to ja.
Dopisivali smo se. Njegova su pisma bila tako neposredna. Umela
su da ožive planinski predeo i dočaraju nepromenljivu rutinu kojom
provodi dane: izlazi na polje odmah posle doručka, okuplja stoku,
popravlja ograde, namešta kapije, čisti odvode i često, kako je rekao,
sedne na zid da zapali jednu, da upije okolni prizor. Obožavao je to
mesto. Rekao je da ljudi koji ne poznaju život na selu - ne poznaju
prirodu i nisu joj ostali bliski - nikada neće spoznati svoj gubitak. Slutila
sam da aludira na mene. Pisma je pisao noću, kraj vatre, nakon što bi mu
žena otišla na počinak. Bila je slabog zdravlja i nemirno je spavala, pa je
rano odlazila u krevet da ugrabi što više sna. Nekad bi pijuckao viski
dok piše, ali je rekao da dobro pazi da mu se ne omili previše.
Jezero je poznavao skoro jednako dobro kao planinu, a kroz
dogled bi sa svog trema posmatrao kako u maju pristižu pecaroši, čitave
flote brodića iz raznih krajeva zemlje, pa i iz inostranstva. Stizali su u čas
kada se vodeni cvetovi legu i izlaze iz okolnih živica, lebdeći nad vodom
u bahantskim rojevima, pa pecaroši lako mogu da ih ulove i nataknu na
udice na svojim dugačkim štapovima. On lično celog je života tamo išao
nedeljom, pecao je na blinker, vlažnim ili suvim mamcem, i bio je tako
spretan da su komšije pakosno pričale kako on tačno zna gde se riba
skriva i da zbog toga ostalima ne preostaje ni jedna jedina štuka, ni grgeč,
ni pastrmka.
Živeo je skromno. Kada dođe u Dablin, razdaljinu od nekoliko
kilometara od železničke stanice do očne klinike prevaljivao je peške,
usput je svako malo morao da zastane i pita kuda dalje, a zbog lošeg vida
često bi skrenuo u pogrešnu ulicu. Zena i sin bi ga prekorevali što neće
da uzme taksi, na šta bi uvek odgovorio: „Da hoću, mogao bih.” Ipak,
sećala sam se vremena iz mladosti kada je mojoj sestri i meni doneo
poklone, dva ista, crvenu elastičnu narukvicu od staklića. Izbočene ci-
vene perle bile su tako divne da sam ih lizala kao da su od želea. Sestra
je bila starija i njoj je bio naročito naklonjen. S njom je koketirao, mada u
to vreme nisam znala da se to tako zove. Prvo bi se zadirkivali, a onda
stali da se jure oko zidova naše kuće od peščanika i na kraju pali jedno
drugom u zagrljaj, ostavši bez daha od tog uzbudljivog napora. Ja sam
bila ludo ljubomorna i rastezala sam traku svoje nove narukvice tako da
me je pljeskala po koži. Pretvarali bi se da plešu u plesnoj dvorani, ona
bi klonula kao da je hvata nesvestica, gornji deo leđa bi joj se oslanjao na
njegovu savijenu podlakticu, on bi pevušio: „Mala moja dragana, bićeš
usamljena s proleća”, a ona bi se zagledala u njega i čikala ga da je
poljubi. Tada još beše naočit i nije se po njemu videlo da je sa sela, za
razliku od većine zemljoposednika i njihovih stasalih sinova, i imao je
običaj da nosi dugačak beli motoraški mantil. Na glavi je imao ćubu
smeđe svilenkaste kose, a koža mu je bila bolesne žute boje.
Jednog dana sam upoznala Mojru, ženu kojom se verio dve-tri
godine kasnije, dok sam se vraćala iz škole. Zaustavila me je i pitala da
li sam ja njegova sestra od tetke, mada je dobro znala ko sam, i upadljivo
ignorisala dve drugarice koje su bile sa mnom. Kroz šalu me je pitala da
li je dobro izabrala, pošto ju je neko upozorio da se mog brata „treba
kloniti”. Ponovila je „kloniti” s naročitom nasladom. Na sebi je imala
crvenu haljinu na preklop i crvene zatvorene sandale s visokom štiklom,
koje su potpuno odudarale od okruženja, a opet su neopisivo lepo
izgledale na tom prašnjavom putu bogu iza leđa. Bila je kao plamen,
plamen koji se zaljubio u moga brata, a oči su joj vragolasto vrludale.
Ubrzo nakon venčanja, pozvao je majku u spremište za seno i saopštio
joj da se njegova žena ne oseća poželjnom u toj kući i da, zarad njihovog
braka, majka mora da se odseli. Otud zahlađenje u odnosima s naše
strane. Čitava se parohija zgražavala kako je sin jedinac izbacio majku
na ulicu, jadna ti je ta majka kad je dočekala da prođe niz drum noseći
ono malo svojih stvari i jedino što je nasledila od porodice, mesinganu
lampu s porcelanskim abažurom, ucveljena, kao žena iz balade. Neko je
vreme živela kod nas i pomagala mojoj majci, pošto je u sopstvenim
očima bila prosjakinja, a kada je jednom ispustila tacnu s finim servisom,
kleknula je i rekla: „Kupiću vam drugi”, iako smo znali da za to nema
mogućnosti. Uveče bi se obično sklonila od tople vatre u kuhinji i otišla
da sedi sama u hladnoj gostinskoj sobi, prebacivši pleteni šal preko
ramena i prepuštajući se mislima. Na kraju je iznajmila sobu u gradu, a
majka joj je dala stolice od pruća, jastučiće i svetlozeleni reljefni
prekrivač da makar prividno razvesele prostoriju.
Ali kad su već mnogi bili među mrtvima, više nije bilo potrebe za
otuđenošću.

Edvard mi je poslao fotografiju sa dvostrukom dugom koja se u

luku pruža nad njegovom kućom, preko pačvorka malih zelenih poljana
i dalje preko jezera ka brežuljku gde su sahranjeni ljudi iz Lenstera. Na
poleđini fotografije napisao je u kom se predvečernjem satu duga
pojavila i potom potrajala desetak minuta, pre nego što su se vodene boje
polako istrošile i nestale s neba. Stavila sam je iznad kamina, za sreću.
Duga, sa svojih sedam traka veličanstvenih boja, uvek sluti na sreću. U
sledećem pismu je, ponukan mojim pitanjem, napisao da su ljudi iz
Lenstera drevni poglavari koji su jednom pozvani na gozbu u Manster,
a zatim izvređani i pobijeni, ali da se neko ipak dosetio da im ukaže
poštovanje i pokopao ih tako da gledaju ka svojoj pokrajini.
Svakog leta, kada bih se vratila u Irsku, otišli bismo na izlet, koji
smo prethodno planirali cele godine. Jedne godine, shvatila sam u čudu
da se udaljavamo od njegovog imanja nekim napuštenim putem, nigde
ničeg na vidiku osim zakržljalog žbunja rogoza i napuštene ruševine iz
vremena gladi. Zatim je, skoro na samom vrhu, zaustavio džip i iz
prtljažnika izvadio dve sačmarice. Cele je godine sanjao o tome kako će
me naučiti da pucam, pa je revnosno prionuo na posao. Obožavao je da
puca. Kao klinja, krišom da majka ne sazna, odlazio je biciklom do
Limerika dva puta nedeljno da u streljani uči da barata oružjem. Sa
raznim lovačkim psima lovio je fazane, tetrebe, patke i šljuke, a naročito
je voleo šumske šljuke, koje dolaze čak iz Sibira i Černobila. Opisivao mi
je kako lete i ocrtavaju se na večernjem nebu - ne vole svetlo - kljunovi
im liče na kukice za heklanje, a zatim u potaji sleću u močvaru ili na
kravlju balegu, da love insekte ili otpiju vode i okrepe se. Ipak, nije
mogao da se odrekne uzbuđenja koje je osećao dok ih lovi, dok ih podiže
i opipava oskudno meso na kostima, otkida bočno pero da ga pošalje
ornitologu iz Engleske. Prvog septembra, rekao je, počinje sezona lova
na patke na jezeru, tada tamo ima preko stotinu pušaka, pa pras-praskaju
na sve strane. Kasnije, kada se povuku u pab, lovci razmenjuju priče o
avanturama toga dana, upoređuju lovinu i načine na koje su je ulovili,
pričaju šta su promašili - na takvu druželjubivost nije bio sviknut.
Kao metu je pričvrstio poklopac šerpe na drveni stub. Zatim je
uzeo lakšu sačmaricu, napunio je mesinganim mecima, pružio mi je i
pokazao mi kako da umirim trzaj, da spustim prst na oroz i gledam kroz
nišan dugačke crnoplave cevi.
„Sad pucaj”, rekao je ratobornim glasom, a ja sam opalila tako
strašljivo i tako brzo da mi se činilo da lebdim u vazduhu. Sve mi je
delovalo nestvarno, meci su praskali i fijukali kroz vazduh, povremeno
se odbijajući od metalnog poklopca uz zveket, a nišanila sam toliko loše
da je i njemu već postalo smešno. Krenuo je da na kariranom ćebetu
postavlja hranu i piće za piknik - bocu čaja s mlekom, tvrdo kuvana jaja,
kriške crnog hleba već namazane puterom - kada se niotkuda stvorio
ogroman crni pas, kao utvara ili kakav kerber, i stao nekako čudno,
pakosno da reži. Imao je ogromne, blatom isprskane raširene šape, oči
mu behu krvave, kapci u modricama, kao da je upravo izašao iz borbe.
„Nanjušiće tvoj strah”, reče mi je brat.
„Šta ja tu mogu”, odgovorila sam i spustila pušku, misleći da će to
nekako umiriti životinju. Nije bilo kakvog kamena ili štapa koje bih
mogla baciti na njega. Nije bilo ničega, osim tog stravičnog psa i nas i
poklopca od šerpe koji tandrče kao da je sudnji dan.
Edvard je znao svakog psa kilometrima unaokolo i svaku
pasminu, i rekao je da je ovo čudo „dođoš”. Na kraju je žrtvovao svu
hranu koju smo imali da bi naveo životinju da potrči, bacajući svaki
sledeći komad sve dalje i dalje, krećući se za psom kao matador, noseći
kolac na kojem je bio prikucan poklopac i vičući tako divljačkim i
neljudskim glasom da nisam mogla da poverujem da je njegov.
Zamorivši se od ovog uzaludnog rituala, pas je odlučio da odjuri preko
oboda planine i nestao iz vida.
„Isuse”, reče brat.
Seli smo u džip, pošto se, reče, uopšte ne žurimo kući. Nismo
pričali o porodičnim pitanjima, o njegovoj ženi i mom bivšem mužu, o
mojoj i njegovoj majci, strepeći možda da bismo time otvorili stare rane.
Među našim dvema porodicama postojale su silne nesuglasice - oko
hrtova, konja, neke ugnjile vreće semenskog krompira - i sve se uvek
vrtelo oko novca. Kada bi zapao u jedno od svojih raspoloženja, moj otac
bi tvrdio da mu majčin otac nije isplatio miraz, pa bi odlazio do njihove
kuće u gluvo doba noći, lupao na prozor i tražio da ga isplate.
Umesto toga, pričali smo o psima.
Pošto je celog života bio lovac, Edvard je imao nekoliko pasa,
dobrih pasa, odanih pasa, retrivera, poentera, setera i springera.
Miljenica mu je bila jedna crvena ženka irskog setera koju je nazvao
Mojra Ruaj, po riđokosoj plemkinji koja je svoje muževe bacala u
Atlantik kada bi joj dosadili.51 Pročitavši oglas, odvezao se sve do
Kildera da dobro ispregleda svog psa sa pedigreom, a žena je odlučila
da pođe s njim. Odmah im se dopala, dobro su proučili rodoslov, isplatili
pozamašnu sumu i na licu mesta joj nadenuli to drčno ime. U povratku
su svratili u Roskrej na popodnevni obrok i čaj, i kad se sve sabere, cena
koju su platili za Mojru, čaj, gorivo, ispada da je to bio prilično rastrošan
dan.
Ispričala sam mu o sceni koja se zbila jednog ranog jutra u kafeu
u Parizu, u njemu sedi raštrkana grupica ljudi - dvojica muškaraca, svaki
sa flašom piva boje bledog ćilibara, i mlađa žena koja nešto zapisuje u
beležnicu na linije, dok joj pas leži kraj nogu, tih, molećiv. Kada je
dovršila svoj esej, ili šta već da je pisala, krenula je da kopa po tašni, a
poslušni se pas naglo uspravio i stao da se otima. Zategla je povodac u
pokušaju da ga privuče sebi, a pas se nije dao i jogunasto seo na zadnje
noge. Zgrabivši životinju za teme, otvorila mu je širom usta, a drugom
mu rukom na jezik izručila kesicu nekakvog praškastog leka. Tako
sputan, pas je mogao da pokaže bes jedino ritanjem, ali to mu ništa nije
vredelo. Kada je progutao prašak, potapšala ga je s ljubavlju, a on joj je
uzvratio tihim cviležom.

51 Mojra Ruaj, ili „crvena Meri”, živela je u XVII veku i udavala se tri puta. (Prim. prev.)
 „Čovekov najbolji prijatelj”, reče brat, pomalo ražalošćen.
Nismo se vratili istim putem, pošto je hteo da mi pokaže ostatke
kolibe u kojoj je nekada živeo jedan od naših radnika. Kao devojčica bila
sam beznadežno zaljubljena u njega i nameravala sam da pobegnem s
njim kada stasam. Same kuće više nije bilo, ostali su tek razrušen trem i
nabujale muškatle, a jarkocrveni cvetovi izgledali su kao nepotreban
luksuz na tom mestu koje je i bog zaboravio. Nismo ni izašli iz kola.
Prizor na koji smo naišli nedaleko odatle po veselju nije zaostajao za
kakvim svatovima. Dvadesetak ljudi sedelo je napolju za stolom zasutim
svetiljkama, jelo, pilo i zahtevalo da čuje zdravice na različitim jezicima.
Kroz graju smo čuli taktove muzike sa harmonike. To su bili hipici koji
su se tu doselili, „dođoši”, kako ih je Edvard nazvao, upotrebivši isti onaj
pogrdni izraz kao za zastrašujućeg psa. Zaputili su se u Irsku kada im je
britanska vlada, da bi izbegla plaćanje socijalne pomoći, ponudila
gomilu novca da se pokupe i odu kud znaju. Prešli su Irsko more i našli
idealna utočišta kraj potočića i rečica, sagradili kuće, uzgajali svoje
povrće i svoju marihuanu, a iz pouzdanog izvora je čuo da su i žene
razmenjivali. Osećao je nepoverenje koje starosedelac gaji prema
doseljeniku. Morali smo da stanemo zato što su se njihove patke izgegale
na put. Nismo ih videli pošto je već padao mrak, ali smo čuli njihovo
kvakanje, a onda su neka deca s licima ofarbanim u grimiz prišla
spuštenom prozoru džipa, držeći zapaljene komade treseta, i zapevala
nam.
,,’Bar veče, gazda”, povikao je jedan od muškaraca za stolom, ali
mu moj brat nije otpozdravio.
Bili smo u njegovom stražnjem dvorištu, nismo još ni izašli iz
džipa, a on je počeo da plače. Dok smo ulazili u dvorište, video je
upaljeno svetlo u sobi na spratu, po kojem je znao da mu je žena ranije
otišla na spavanje, te sam odbila poziv da uđem na čaj. Dugo je plakao.
Zvezde su sijale istim sjajem i istim žarom kao zvezde koje sam gledala
u detinjstvu, a premda su bile daleko, izgledalo je da su rasute za nas,
kao da je u velikoj kući zvanoj Nebesa neko išao iz sobe u sobu i palio
ovo sazvežđe svetiljki. Plače, rekao je, zato što među porodicama tako
dugo postoji razdor. Cak je pokušao i da me pronađe u Engleskoj, pisao
je nekom svešteniku koji služi u parohiji u Kilbernu, pošto se u narodu
priča da se subotom uveče Irci tamo okupljaju i tuku ispred pabova i
bilijarnica. Sveštenik nije uspeo da me pronađe, ali mu je predložio da se
raspita u parohiji u Vimbldonu, gde sam zaista živela neko vreme pre
nego što ću pobeći iz zatočeništva. Najviše ga je bolelo to što su ženina
braća i sestre od tetaka, ujaka, stričeva ostali u kontaktu, na šta ona nije
prestajala da ga podseća, slali su božićne čestitke, leti dolazili u posetu i
svakom od njih donosili na dar par svežih pastrmki. Njegova žena je
smatrala da mu je rodbina bešćutna, misleći pri tom na moju porodicu.
Trebalo mu je dosta vremena da se smiri. Maramice koje je povadio iz
džepova bile su skvašeni dronjci. Na kraju je, pomalo sramežljivo, rekao:
„Inače nisam emotivac”, a onda, vozeći u rikverc ka otvorenoj kapiji,
izašao na planinski put i odvezao se do gradića u kojem živi moj sestrić.
Jedne večeri, ubrzo nakon toga, kada sam ga nazvala iz Londona,
rekao je da je znao da sam ja, vratio se s polja deset minuta pre nego što
su zvona stala da zvone za Angelus, pošto je predosećao da ću se javiti.
Razgovarali smo o nedavnim događajima: o presađivanju rožnjače na
kom je bio, provali u kuću gore uz planinu, pri čemu su starca privezali
konopcem, o vremenu koje je vlažno i sumorno kao i obično. Rekao mi
je da verovatno više neće praviti silažu i da zato namerava da rasproda
stoku koju je tovio celo leto. Možda će, reče, kupiti jednogodišnju junad
sledećeg maja, ako ga posluži zdravlje. Nije rekao da ga je poziv vrlo
obradovao, ali sam mu u glasu naslutila bujicu uzbuđenja kada mi je
ponovio kako se ranije vratio s polja jer je znao da ću nazvati.
Počeli smo da razgovaramo telefonom približno jednom mesečno.
Kada su mu žena i sin, s kojim nije bio blizak, otišli u Španiju, pisao je da
mi javi da će me nazvati određene večeri u sedam časova. Tada sam
shvatila da mu naši razgovori daju poleta.

Bilo je treće leto nakon što su odnosi ponovo uspostavljeni, Edvard

je čamac sveže premazao katranom i ofarbao u prusko plavo. Uputili
smo se ka groblju. Dan kakav se samo poželeti može: sunce je sijalo,
pirkao je lagan povetarac, Edvard je isterao čamac jednim veslom kroz
bujnu trsku i šaš, prosto smo mogli zamisliti da smo negde u tropima.
Prvo je u luku odveslao od ostrva da bi nam povetarac duvao u leđa,
zatim upalio motor i uprkos sve slabijem vidu upravljao nepogrešivo
sledeći instinkt, jer u glavi, reče, ima mapu celog jezera. Površina vode
bila je poput uglačanog srebra, a talasići su blago ljuljuškali čamac.
Nismo se mogli čuti zbog buke motora, pa smo sedeli u tišini, zadovoljni,
a okolni brežuljci pružali su se ka nama, obujmivši nas prijateljski. Tek
kada smo stigli do pristaništa, shvatila sam koliko slabo vidi - po tome
što je jedva uspeo da priveže čamac za balast i što je morao da me zamoli
da mu pročitam rukom ispisan znak na komadu kartona, prikucan za
stablo drveta, na kojem je pisalo: „Bik na ostrvu”.
„Teramo dalje, pa šta bude”, rekao je. Napredovali smo uz oprez,
što zbog strmog uspona, što zbog straha od bika, a ubrzo i zbog krda
mladih volova koji su nas netremice posmatrali svojim tupavim
pogledom, gde je njih nekoliko zatoptalo kao da će pojuriti ka nama, pa
odustalo. Kada smo se našli iza zasvođenih vratnica koje su vodile ka
groblju, seli smo i okrepili se portom koji sam donela u pljoski. Dok smo
sedeli na onižem zidu naspram počivališta naših predaka, rekao je da je
velika šteta što je moja majka odlučila da ne hude tu sahranjena. Tvrdila
je da želi da bude sahranjena kraj puta, da bi prolaznici mogli da se
pomole za pokoj duši, ali meni se oduvek činilo da to nije jedini razlog i
da se zbog nečega ustezala.
„Došao sam ovamo dva puta od kako sam te poslednji put video...
da razmislim”, reče.
„Da razmisliš?”
„Osećao sam se užasno... Došao sam ovamo i razgovarao s njima.”
Nije dalje objašnjavao, ali sam pretpostavila da se možda zamislio nad
neraščišćenim računima s majkom, ili možda nad svojim brakom koji je
postao još sumorniji usled pustoši koju nosi starost. O novcu nije brinuo,
jer mu je, kako mi je rekao, ponuđena pristojna svotica za polje koje je
imao uz jezero; građevinski preduzetnici i vereni parovi gnjavili su ga
da im proda neke od parcela, a on je odlučno odbijao.
„Meni ne treba mnogo”, rekao je i zavio cigaretu, iznova dobro
raspoložen, uživajući u tome što smo odabrali tako lep dan za posetu.
Iznenadio me je ispričavši mi kako je, pošto mi je majka umrla, moj otac
otišao do Mojrine starije sestre Une koja se tek beše vratila iz Australije i
zaprosio je. Nije se čak ni pretvarao da se udvara, naprosto joj je
predložio da se uzmu. Trebala mu je žena. Cak je navalio na nju da
ozbiljno razmisli o njegovoj ponudi, a onda se razgnevio kada ga je
odbila i opijao se sledećih nekoliko nedelja. Nisam mogla da zamislim
ikoga namesto majke u našoj kuhinji, u sobama na spratu i u prizemlju;
njen duh vladao je tim prostorijama.
Zatim je rekao da je i Mojra izrazila želju da hude sahranjena u
grobnici u blizini grada, te da on ne može da shvati zašto bi neko želeo
da bude sahranjen tamo gde će mu ostaci biti stešnjeni kao sardine.
Ptice su letele oko ruševina u kovitlacu, obrušavajući se unutra i
izlećući napolje, a njihovi su pokreti odisali takvom slobodom, takvom
bezbrižnošću, kao da sve to pripada njima i da smo mi zapravo ti koji
stupamo na tuđ posed. Govorio je o dušama pokopanim tu još u
pagansko doba, zatim u doba hrišćana, o manastirskim monasima kako
poste, mole se i najverovatnije moraju da se brane od napadača. To je
bilo mesto hodočašća, gde su se služile celonoćne mise; pokazao je na
okruglo kamenje s malim udubljenjima, u koja su hodočasnici uranjali
ruke i stopala u svetu vodu.
„Osveštana zemlja”, rekao je. Travnata huka koja je prekrivala
našu porodičnu grobnicu bila je raskošna, tople zelene nijanse,
prošarana pirgavim poljskim cvećem.
,,Ti imaš prava da budeš ovde koliko i ja”, rekao je najednom, a
meni je srce poskočilo detinjastom radošću.
„Zaista?”
„Kažem ti... bićeš tik uz mene”, rekao je, a zatim ustao i uzeo me
za ruku, pa smo odšetali do uzvišice, premeravajući je, da tako kažem,
solidarno se držeći za ruke. Srce mi je bilo puno. Ja ću biti jedina s naše
strane familije koja će biti položena s rođacima kojima sam se oduvek
divila, jer su bili veći stoici od nas i bliži zemlji.

Kada mu se žena sledeće zime razbolela, pisma su se proredila.

Retko je izlazio u polje pošto je morao da je neguje, a jedina ispomoć koju
je imao stizala je u vidu patronažne sestre iz Jubilarnog udruženja52 koja
je dolazila dva puta nedeljno da joj promeni zavoje. Lekari nisu znali da
kažu da li te rane koje ima duž cele kičme izaziva rak, ili je alergična na
prepisanu terapiju. Ponekad, pisao je, urla od bolova, kaže da joj bol bije
o grudi i moli da umre. Bila sam u inostranstvu kada je umrla, a on me
je nazvao da me obavesti. Poruka mi je preneta, a cveće sam uspela da
pošaljem preko „Interflore”. Na moje iznenađenje, saznala sam da je
ipak sahranjena na ostrvu, a kada smo se kasnije čuli telefonom, opisao
je kako je pogrebna povorka prešla reku, kako su prvo poslali čamac sa

52U časl pedeset godina vladavine kraljice Viktorije (otud naziv „jubi- larno”), 1887. godine u Irskoj je osnovana
dobrotvorna organizacija koja je obučavala medicinske sestre za kućne posete. (Prim. prev.)
vencima, kao što običaj nalaže, u sledećem čamcu su bili on i sin, a ostali
ožalošćeni išli su za njima.
„Mnogo sveta... sve fini ljudi”, rekao je, a meni je sinulo da mi
zamera što nisam bila prisutna. Pitala sam da li je naglo otišla, a on je
rekao da radije ne bi razgovarao o tome kako je umrla. Nije objasnio ni
zbog čega se predomislila i odlučila da je ipak sahrane u porodičnoj
grobnici.
Nisam znala šta je bio razlog, ali među nama se najednom stvorio
jaz. Kada bih ga nazvala, glas mu više nije zvučao onako srdačno, a
pisma su mu postala službena. Pitala sam se da li možda smatra da je
prijateljstvo sa mnom na neki način ugrozilo ljubav koju je osećao prema
ženi, ili ga je snašla ona ozlojeđenost koja, kako sam strahovala, nastupa
s godinama. Ispomoć u kući, jedna vrlo mlada devojka, posećivala ga je
tri dana u nedelji, punila frižider namirnicama, kuvala mu večeru i
povremeno se penjala na sprat da usisa i promeni čaršave.
„Možda bi trebalo da joj doplatiš”, rekla sam i nagovestila da bi
tada dolazila svakoga dana.
„Država joj plaća sasvim dovoljno”, odgovorio je, ozlovoljen
mojom primedbom.
Prestala sam da ga zovem redovno, ali sam nazvala jednog
božićnog jutra, u naletu razneženosti, nadajući se da možemo izgladiti
stvari. S prenaglašenom ljubaznošću, odgovorio je na nekoliko pitanja o
vremenu, zdravlju i velikoj mehaničkoj lupi koju je nabavio za čitanje, a
onda nije mogao dalje da se suzdržava. Raspitivao se o ceni podizanja
spomenika sebi i svojoj ženi i otkrio da će biti veoma visoka.
,,Da li si razmislila o tome šta nameravaš da učiniš?”, upitao je.
„Nisam”, odgovorila sam odsečno.
„Možda bi želela sada da izmiriš svoj deo”, rekao je.
,,Ne razumem šta hoćeš da kažeš”, rekla sam, mada sam savršeno
dobro razumela i obuzeo me je gnev. Smatrala sam da je prekršio ne
samo rodbinsku čast, već i osnovni red. Pomisao na to da ležim
sahranjena kraj njega najednom mi je delovala mrsko. Ipak, iz nekog
neobjašnjivog razloga, bila sam rešena da se ne odreknem svog mesta
pod travnatom padinom tako lako.
Nekoliko sekundi je prošlo u nemuštom dvoboju, a zatim se veza
prekinula. Spustio mi je slušalicu. Nazvala sam ponovo, ali je telefon bio
isključen, a kada sam to veče pokušala još jednom, nije bilo odgovora;
verovatno je nagađao da sam ja.
Bio je avgust i lila je kiša, a ja sam došla u lokalnu bolnicu da ga
posetim. U hodniku me je dočekala sestra na čijoj je pločici s imenom
pisalo: ,,M. Glison”. Bila je krupna, s kratkom paž frizurom, izuzetno
srdačna. Odmerila me je od glave do pete, odmah pogodila koga sam
došla da posetim i rekla kako me je njena majka nekad dobro poznavala,
ali da se ja, naravno, toga neću sećati, pošto sam takva gospoja. Da je brat
došao za Uskrs, možda bi sada stvari drugačije stajale, ali ovako,
prognoza nije bila naročito dobra.
„Kakvog je raspoloženja?”, pitala sam oprezno.
„Svadljivog”, rekla je, i dodala da većina pacijenata nije od juče,
znaju kako da joj se dodvore, pošto su svesni da je ona ta koja će ih
kupati, hraniti i donositi im čaj u svako doba, ali ne i Edvard.
„Trebalo je da donesem neko cveće”, rekla sam.
,,Od vas mu veća cvećka ne treba”, rekla je i pogurala me ka
otvorenim vratima njegove sobice, naglo objavljujući moj dolazak.
Sedeo je u fotelji u pidžami i kućnoj haljini srneće boje, kost i koža,
sve na njemu je visilo, a onda je podigao pogled i video me, možda me
je jedva nazirao, ali je čuo moje ime, tek oči mu se suziše od mržnje.
Videla sam da nije trebalo da dolazim.
„Nisam nigde usput uspela da kupim cveće”, rekla sam.
„Cveće?”, rekao je s omalovažavanjem.
„Više ih ne prodaju u baštenskom centru, samo drveće i saksijsko
bilje”, objasnila sam, a reči su ostale da vise u vazduhu. Kiša se slivala
niz uzani prozor kao da ne može da dočeka da stigne do prozorske
daske, a zatim se prelivala na komad zemlje obrastao koprivama i
kiseljakom.
„Kako si?”, pitala sam posle nekog vremena.
Porazmislio je o tom pitanju, a onda odgovorio hladno: ,,To se i ja
stalno pitam, kako sam?”
Htela sam da se pomirimo. Htela sam da kažem: „Hajde da
razgovaramo o spomeniku, a onda zauvek zaboravimo na njega”, ali
nisam bila u stanju. Streljao me je pogledom i to je počinjalo da me ljuti.
Došlo mi je da ga prodrmusam. Na noćnom stočiću bila je oljuštena
mandarina, prepolovljena, ali netaknuta. Biće prilike, ponavljala sam
sebi. Samo što sam znala da umire. Imao je na licu onaj užasnut izraz koji
se vidi mesecima, često i celu godinu pred samu smrt. Ovo nas nikuda
nije vodilo. Tenzija je bila nepodnošljiva, kiša je lila, a on je sedeo
spuštene glave, razgovarajući sa samim sobom. Podsetila sam sebe na to
kako je celog života bio marljiv, štedljiv, kako nikad nije priznao da je
usamljen, a sigurno je bio, i pomislila, zašto ga ne bih zagrlila i rekla
nešto? Samo, nisam bila u stanju. Naprosto nisam. Ne bi bilo iskreno.
Bilo bi lažno. Znala sam da prezire neiskrenost moje posete i da
podjednako prezire sebe što je načinio nepopravljivu štetu.
„Da li si otišla na grob?”, pitao je oštro.
„Ne, ali ću ići danas posle podne. Zakazala sam čamdžiju”, rekla
sam.
„Videćeš da je na dedinom grobu Mojrino ime i moje ime... da su
uklesana”, rekao je.
„Uklesana.” Reč kao da je rasekla stub zagušujućeg vazduha
između nas.
Znala sam da želi da odem.

Ispostavilo se da je prelazak preko jezera otkazan jer je vreme bilo

suviše ružno. Čamdžija je procenio da je voda suviše nemirna, te da je
prelazak suviše opasan. Toga dana bila je neka važna konjska trka, pa su
on i gospođa sedeli u salonu, pred razbuktanom vatrom, upaljenim
televizorom i s otvorenom bocom likera „Tija Marija” na malenom
mesinganom stočiću.
Začudo, ni Edvardovo ni Mojrino ime nije bilo na spomeniku kada
sam otišla na njegovu sahranu, dok je kiša rominjala jednog dana u
novembru iste godine. Raka je već bila iskopana. „Desetorica
momčadije”, kako reče čamdžija po imenu Džeksi, došla su da odrade
posao. Izbacili su kante i kante vode, ali je sama glina i dalje bila vlažna
i pravio se taman blatnjavi odlivak. Njegov će kovčeg počivati povrh
ženinog, a njen je i dalje izgledao novo, lak se još uvek presijavao, pa
žene, razmenjujući patetične izjave saučešća, rekoše kako je Mojra
najverovatnije i dalje unutra, spremna da ga dočeka. Ispod ostataka
njegove žene ležala je njegova majka, žena s kojom se ova svađala i koju
je isterala iz vlastite kuće, a dalje ispod nje redom su ležali ostali -
muževi, žene, deca, i sve su razmirice među njima ućutkane. Kada dođe
red na mene, počivaću na Edvardovom kovčegu, a ispod mene će
umetnuti poluge, da smanje pritisak težine. Takve su mi misli prolazile
glavom dok je sveštenik prskao grob svetom vodicom, a tri mlade
devojke bacale crvene ruže u raku. Nisam ih prepoznala. Pretpostavila
sam da su to komšijska deca. Pobacale su ruže pomalo teatralno, a jedna
od njih se grdno zarumenela. Bile su kao na izboru za kraljicu lepote.
Kada je sveštenik krenuo da recituje Molitvu Gospine Krunice53
ljudi su stali da se neprikriveno podgurkuju i uzdišu, jer je postalo očito
da će izrecitovati svih pet žalosnih otajstava,54 a ne samo jedno, kao što
neki sveštenici rade. Bio je u invalidskim kolicima i morao je da bude
prevezen u posebnom čamcu. Morali su da ga pridržavaju dok se penjao
do groblja pošljunčanom stazom. Uprkos njegovom stanju, glas mu se
gromko orio nad jezerom, pa su vodene ptice zadrhtale po rogozini, i
čuo se dalje sve do glavnog puta, gde su vrane sedele načičkane po
telefonskim žicama u urednom pogrebnom nizu, dok su kovčeg skidali
s pogrebnih kola. Povorka je odgovarala na Očenaše i Zdravomarije
uobičajenim monotonim mrmljanjem, a grobari su stajali kraj svojih
lopata, bezizraznih lica, posmatrajući scenu koju posmatraju i svaki
drugi dan.
Kada su molitve izgovorene, Edvardov kovčeg je prekriven
ljubičastim pokrovom, a pogrebnik ga je zatutkao kao da je živ čovek
kojeg šalje na počinak. Nisam osećala žalost, ili, da se preciznije izrazim,
nisam osećala ništa, samo otupelost. Posmatrala sam kako jedna
usamljena pahulja leluja kroz hladni vazduh, izbledela i samotnog
izgleda.
Većina prisutnih se uputila ka pristaništu, ali je nekoliko njih
ostalo da posmatra kako radnici zatrpavaju grob. Venci i veštačko cveće
u plastičnim kupolama privremeno su položeni na otvorenu raku, da
ublaže sumornost čitavog prizora. Grobari su užurbano tukli lopatama,
šljunak i sitno kamenje odskakali su o kovčeg i ljubičasti pokrov, da bi
konačno odmotali komad treseta i vratili ga na mesto. Tamnoljubičasto
divlje cveće cvetalo je po obližnjim grobovima, ali su cvetovi na komadu
zemlje namenjenom Edvardu bili svenuli. Pogrebnik, sav razdragan,
reče kako će ponovo izrasti, pošto ptice raznose semenke na sve strane,
pa tu niče cveće svih vrsta.
Dok smo se spuštale niz strmu stazu, sestra Glison me je
povukla za ruku kao da smo stare prijateljice. Prvo je na sva usta

53 Molitva koja se izgovara uz brojanicu. (Prim. prev.)

54 Deo molitve koji opisuje jedan događaj iz Hristovog života. (Prim. prev.)
nahvalila moj kostim od tvida, ističući naročito lepotu flekica boje vresa,
i rekla kako je baš šteta što ona nosi broj 46, pošto bih u suprotnom mogla
da joj ga prosledim kad ga se zasitim. Zatim se divila marami koju sam
imala na glavi, s jarkim šarama na smaragdnozelenoj osnovi, koja nimalo
nije priličila sahrani, ali je bila jedina koju sam ubacila u kofer. Setila se
moje nenajavljene posete u bolnici, kada je, pravo da mi kaže, izašla da
donese tacnu sa čajem i kolačićima, da bi, bokca ti tvog, videla da sam
isparila kada se vratila u sobu.
,,Je li rekao nešto?”, upitala sam je.
,,Ma, nije ni zucnuo”, rekla je, i pri tom me još jače stisla oko
ruke, dajući mi do znanja da ima nešto važno da mi prenese.
Nekoliko dana pred smrt, moj brat ju je zamolio za list papira
da mi napiše pismo. U kuhinji je imao jednu činiju boje brusnice koju je
želeo da mi ostavi, tako je rekao. Igrom slučaja, kada je umro pronašla je
taj list papira u gornjem džepu njegove pidžame, ali na njemu nije pisalo
ništa.
„Izdala ga snaga”, rekla je i pitala me da li znam na koju je
činiju mislio. Videla sam je kao da je tu preda mnom, pošto sam je
zapazila jednog dana dok sam u njegovoj kuhinji čekala da prođe
sunčani pljusak, sunce ju je osvetlilo i lišilo je pokrova smeđe prašine,
crvena površina se mreškala obasjana svetlošću, pa je izgledalo kao da
se topi, kao da je tek izašla iz staklarevog levka. Bila je prepuna koječega
- tu su se držali odvijači, mala baterijska lampa, priznanice i analgetici.
Kada sam rekla da mi se dopada, izručio je sadržaj na sto i držao je na
dlanu, ponosito, kao da je pehar toplog vina.
Nadala sam se da je nenapisano pismo pokušaj pomirenja.
Sedeći u čamcu okružena grupicom prijateljski nastrojenih
ljudi, i dalje sam videla ostrvo, obavijeno velom retke sive kiše. Zašto,
zapitala sam se, zašto želim da budem sahranjena tamo? Zašto, s
obzirom na sve nesporazume koji nas izjedaju? Ni ljubav, ni mržnja nisu
razlog, već nešto neimenovano, jer kada bi mu se nadenulo ime, to više
ne bi bilo to.
 BELEŠKA O AUTORKI

Edna O'Brajen (Edna O’Brien, 1930, Tuamgreni, Irska), jedna je od

najznačajnijih savremenih irskih spisateljica, poznata širom sveta po
raskošnoj prozi, često melanholične atmosfere, u kojoj se lako prepoznaje
nasleđe Džojsovih Dablinaca. Njen bogati literarni opus se bavi
unutrašnjim životom žena i problemima u njihovim odnosima sa
muškarcima, njihovim uzaludnim iščekivanjima i gorčinom koja sledi.
Iako je rodnu Irsku napustila pre više od pedeset godina i dalje je
prvenstveno preokupirana reminiscencijama iz detinjstva kao i
tematikom specifičnom za irsku književnost: sukob sa normama
uskogrude katoličke sredine, siromaštvo, alkoholizam i generalno
osećanje beznadežnosti. Smatraju je Solženjicinom irskog života - jedina
je od retkih spisateljova koja je nastavila da piše kada su svi ostali
zaćutali o tome šta znači biti Irkinja.
Prvu knjigu, Provincijalke (The Country Girls), objavila je 1960.
godine, kao prvi deo istoimene trilogije, kojoj pripadaju i romani
Usamljena devojka (The Lonely Girl, 1962) i Devojke u srećnoj bračnoj luci
(Girls in Their Married Bliss, 1964). Ubrzo po objavljivanju, ova trilogija
bila je u Irskoj zabranjivana, pa čak i spaljivana, zbog otvorenog
prikazivanja seksualnog života likova.
Edna O’Brajen objavila je još 25 knjiga pripovedne proze, drama i
eseja, od kojih se izdvajaju Avgust je grešan mesec (August Is a Wicked
Month, 1965), Mesto iskona (A Pagan Place, 1970), Jedva sam te poznavala
Džoni (Johnny I Hardly Knew You, 1977), Povratak (Returning, 1982), Kraj
reke (Down by the River, 1996), U šumi (In the Forest, 2002).
Dobila je brojne nagrade za svoj književni rad, a njena najnovija
zbirka pripovedaka Sveci i grešnici (Saints and Sinners, 2011), ovenčana je
Međunarodnom nagradom za priču Frenk O’Konor.
 Edna O Brajen
SVECI I GRESNICI
Prvo izdanje
2012.

Glavni urednik
Nenad Šaponja

Urednik
Alen Bešić

Recenzenti
Nenad Šaponja
Alen Bešić

Lektura
Alen Bešić

Korektura
Marija Mejić

Priprema za štampu
Studio Agora

Plasman
Knjižara AGORA
tel. 023-526-738 i 063-578-822

Izdavač
AGORA
Zrenjanin, Koče Kolarova 12 A
e-mail: agora@ptt.rs; www.agora-books.co.rs

Za izdavača
Dragoslava Živkov Šaponja
Štampa
Budućnost, Novi Sad, Šumadijska 12