Danijel Kol

TVOJ POSLEDNJI DAN

Naziv originala
Daniel Cole
RAGDOLL
„Pa, reci mi šta sam ja, ako si ti đavo.“
 UVOD

Ponedeljak, 24. maj 2010.

Samanta Bojd sagla se ispod klimave policijske prepreke. Pogledala je statuu Pravde na
vrhu zloglasnog londonskog suda Old Bejli. Skulptura zamišljena kao simbol moći i
integriteta iz ove perspektive izgledala joj je kao ono što je uistinu bila, očajna žena bez
iluzija, na ivici odluke da se baci s krova na daleki pločnik. Povez preko očiju, s kojim je
obično prikazivana širom sveta, u ovom slučaju bio je izostavljen, zato što je „slepa pravda“
bila naivna ideja, s obzirom na probleme poput rasizma i policijske korupcije.
Okolne ulice i stanice podzemne železnice bile su zatvorene zbog navale novinara koji su
se tu naselili, preobražavajući prometni deo centralnog Londona u apsurdnu srednjoklasnu
favelu. Prazna pakovanja hrane šepurila su se pored znakova Marks & Spenser i Pret A
Manger na tlu pokrivenom đubretom. Firmirane vreće za spavanje bile su spakovane. Čulo
se zujanje električnih brijača. Mini-pegla iskusnog medijskog poslenika nije uspela da
sakrije činjenicu da je njen vlasnik spavao u košulji i kravati.
Samanta je samosvesno vrludala kroz gomilu. Kasnila je. Oznojila se na šestominutnom
maršu od Čanseri lejna. Platinastoplava kosa opirala se pokušajima da je podigne i veže, da
bi se prerušila. Mediji su od prvog dana identifikovali osobe povezane sa suđenjem. Danas
je bio četrdeset šesti dan. Njen lik se u međuvremenu verovatno pojavio u svim važnijim
svetskim novinama. Morala je da pozove policiju kad ju je naročito uporni novinar pratio
sve do kuće u Kensingtonu i odbio da se udalji. Žurno je koračala, oborene glave, rešena da
izbegne neželjenu pažnju.
Dva krivudava reda protezala su se preko raskrsnice kod stanice Njugejt. Jedan je
dugovao postojanje nedovoljnom broju pokretnih toaleta, dok je drugi vodio do
improvizovane tezge Starbaksa. Zahvatila ju je i ponela ljudska struja koja je neprestano
tekla između dva reda. Iskoračila je iz nje da bi se uputila ka policajcima koji su stražarili na
sporednom ulazu u sudnicu. Malena žena obrecnula se na nju, na japanskom, kad je
nehotice pokvarila kadar jedne od nekoliko desetina televizijskih ekipa koje su se javljale s
lica mesta.
„Ovo je poslednji dan“, podsećala se dok se udaljavala od nerazumljive salve uvreda. Još
osam sati, pa će se život vratiti u normalu.
Nepoznati policajac pomno je proučio njenu legitimaciju na vratima, pre nego što ju je
izložio poznatoj rutini: zaključavanju njenih stvari, njenom objašnjavanju da je fizički
nemoguće da skine verenički prsten posle pištanja detektora za metal, nerviranja zbog
tragova znoja pri pretresu i žurnog hoda po bezličnim hodnicima da bi se pridružila ostalim
porotnicima u ispijanju mlake instant kafe.
Zbog ogromne medijske pažnje u čitavom svetu i incidenta u Samantinoj kući, doneta je
odluka bez presedana, o odvajanju porote. Ova odluka izazvala je zgražavanje javnosti zbog
hotelskih računa koji su gutali desetine hiljada funti državnog novca. Posle dva meseca
jutarnji razgovor sveo se na kukumavčenje zbog bola u leđima izazvanog lošim hotelskim
krevetima i jednoličnošću noćnog menija, i bogoradanje zbog onog što je ljudima najviše
nedostajalo: žene, deca, poslednja epizoda Izgubljenih.
Napeta tišina prikrivena trivijalnim čavrljanjem bila je oslobođena kad je sudski
pozornik konačno došao da pozove porotu. Starešina porote, postariji čovek po imenu
Stenli, koji je izbor na tu dužnost verovatno dugovao začuđujućoj sličnosti s Gandalfom,
polako je ustao. Poveo je grupu iz sobe.
Sudnica 1, jedna od najpoznatijih na svetu, bila je rezervisana samo za najozbiljnije
kriminalne slučajeve i pamtila je slavne mračnjake poput Kripena1, Satklifa2 i Denisa
Nilsena3, koji su na toj pozornici polagali račune za krupne grehe. Veštačko osvetljenje
plavilo je dvoranu. Širilo se iz velike ploče od mutnog stakla na tavanici. Obasjavalo je
tamno drvo i zelenu kožu.
Samanta je sela na uobičajeno mesto u prvom redu porotnika, najbliže optuženom,
svesna činjenice da je bela haljina, njena kreacija, za nijansu prekratka. Spustila je
dokumenta o suđenju u krilo, na veliko razočaranje napaljenog starkelje, koji je prvog dana
suđenja zamalo oborio nekog da bi obezbedio mesto pored nje.
Za razliku od onih u američkim filmovima, koji su u otmenom odelu sedeli za stolom
pored svojih još otmenije obučenih advokata, optuženi u Old Bejliju sam se suočavao sa
zastrašujućom dvoranom. Mali ali uočljivi stakleni zid okruživao je podijum, naglašavajući
činjenicu da osoba iza njega predstavlja ozbiljnu opasnost za prisutne u dvorani.
Optuženi je kriv dok se ne dokaže da je nevin.
Ispred optuženog, levo od Samante, bio je prostor namenjen sudiji. Mač u zlatnoj kaniji
visio je iznad kraljevskog grba, iza stolice u središtu, jedinog slobodnog mesta za sedenje u
dvorani. Sudski pisar, timovi branioca i tužioca bili su u centralnom delu dvorane. Visoka
galerija za posmatrače, na suprotnom zidu, bila je puna revnosnih gledalaca krmeljivih
očiju, koji su spavali na ulici kako bi bili sigurni da će prisustvovati poslednjem danu ovog
izuzetnog suđenja. U zadnjem delu dvorane, na zaboravljenim klupama ispod galerije,
sedeli su suvišni ljudi, na ovaj ili onaj način povezani s procesom: veštaci koje advokati
verovatno neće pozvati da svedoče, sudski zvaničnici i, naravno, policajac u središtu pravne
kontroverze, detektiv s nadimkom Vulf: Vilijam Oliver Lejton-Foks.
Vulf je prisustvovao svakom od četrdeset šest dana suđenja. Proveo je bezbrojne sate
zureći u optuženog. Posmatrao ga je s hladnim izrazom, s neupadljivog mesta pored izlaza.
Čvrsto građeni muškarac umornog lica i tamnoplavih očiju imao je nešto više od četrdeset
godina. Samanta je mislila da bi bio prilično zgodan da nije izgledao kao neko ko mesecima
nije spavao i na svojim plećima nosio sav teret ovog sveta – što je, ako ćemo pravo, i bio
slučaj.
„Krematorijumski Ubica“, kako ga je štampa nazvala, postao je najplodniji serijski ubica u
istoriji Londona. Ubio je dvadeset sedam žena za dvadeset sedam dana. Sve žrtve bile su
prostitutke od četrnaest do šesnaest godina. Ta činjenica skrenula je pažnju slabo
obaveštene javnosti na grubu stvarnost na ulicama prestonice. Najveći broj žrtava bio je
pronađen dok je još goreo. Spaljivao ih je žive, nakljukane velikim dozama lekova za
smirenje. Paklena temperatura u kojoj su skončavale uništavala je sve potencijalne dokaze.
Ubistva su naglo prestala. Nije bilo tragova niti osumnjičenih. Gradska policija žestoko je
kritikovana zbog nesposobnosti da spreči pomor nevinih devojaka. Tako je bilo sve dok
Vulf nije uhapsio osumnjičenog, osamnaest dana posle poslednjeg ubistva.
Na podijumu za optužene, opkoljenom staklenim zidom, sedeo je Nagib Halid, sunitski
musliman, britanski državljanin pakistanskog porekla. Radio je kao taksista. Živeo je sam.
Krivično je gonjen zbog sitnih paljevina. Slučaj je, zahvaljujući Vulfovom ubedljivom
svedočenju i DNK dokazima koji su povezivali tri žrtve sa zadnjim sedištem Halidovog
taksija, izgledao čvrsto. Ubrzo je počeo da se raspada.
Pojavili su se alibiji koji su opovrgavali izveštaje detektiva i njegovog tima. Podignute su i
optužnice za zastrašivanje i zlostavljanje osumnjičenog u pritvoru. Protivrečni forenzički
izveštaji tvrdili su da se ugljenisana DNK ne može smatrati pouzdanim dokazom. Služba za
profesionalne standarde u okviru Gradske policije, na oduševljenje advokata odbrane,
predstavila je pismo koje je stiglo do njih. Napisao ga je anonimni Vulfov kolega, nekoliko
dana pre poslednjeg ubistva. U njemu je izrazio zabrinutost zbog načina na koji je Vulf
vodio slučaj i stanja njegovog uma. Tvrdio je da je postao „opsednut“ i „očajan“. Završavalo
se preporukom za povlačenje Vulfa s ovog i prebacivanje na drugi slučaj.
Najveća priča na svetu iznenada je postala još veća. Policija je optužena da je iskoristila
Halida kao žrtvenog jarca, da bi prikrila propuste u svom radu. Komesar i pomoćnik
komesara za specijalizovane kriminalističke operacije naterani su da podnesu ostavke zbog
nečuvenih brljotina koje su se desile u odeljenju pod njihovom komandom. Tabloidi su bili
puni skandaloznih priča o osramoćenom detektivu. Razapinjan je na medijski krst zbog
navodnih problema s alkoholom i moguće sklonosti nasilju, koja mu je upropastila brak.
Lukavi advokat odbrane opomenut je zato što je rekao da bi Vulf i njegov klijent trebalo da
promene mesta u sudnici. Nagib Halid zbunjeno je posmatrao cirkus koji se odvijao pred
njim. Ni u jednom trenutku nije pokazao ni najmanji trag zadovoljstva zbog preobražaja iz
demona u žrtvu.
Završni dan suđenja odvijao se po najavljenom rasporedu. Odbrana i optužba održale su
završne govore. Sudija se zatim obratio poroti. Ukratko je predočio dokaze koji su još
smatrani valjanim i podelio nekoliko saveta o zamršenim pravnim pitanjima. Porota se
zatim povukla da bi donela presudu. Većali su u prostoriji iza podijuma za svedoke,
nemaštovito opremljenoj sveprisutnim drvenim pločama i zelenom kožom. Dvanaest
porotnika je duže od četiri i po sata raspravljalo o presudi, za velikim drvenim stolom.
Samanta je još pre nekoliko nedelja odlučila kako će glasati. Iznenadila se kad je videla da
su mišljenja podeljena. Uveravala je sebe da nikad ne bi dozvolila da javno mnjenje utiče na
njen sud, iako joj je bilo drago što njen glas neće dodati više goriva na lomaču javnosti, od
koje su zavisile njena radnja, izvor prihoda i sreća. Isti argumenti ponavljali su se
unedogled. Neko bi zatim podsetio na detektivovo svedočenje. Uznemirio bi se kad bi mu
po ko zna koji put rekli da je neprihvatljivo i da se mora zanemariti.
Stenli bi s vremena na vreme pozvao porotnike na glasanje. Sudski pozornik bi, posle
njega, odneo sudiji cedulju s obaveštenjem da porota još nije donela jednoglasnu odluku.
Posle svakog glasanja još jedna osoba slomila bi se pod pritiskom narastajuće većine.
Nekoliko minuta pre isteka četvrtog časa većanja postignuta je većina od deset prema dva.
Stenli je nevoljno dodao cedulju s ovim rezultatom sudskom pozorniku. Čovek se deset
minuta kasnije vratio da povede porotu nazad u sudnicu.
Samanta je osećala sve poglede na sebi, dok je išla ka svom mestu pored prostora za
optuženog. U dvorani je vladala tišina. Stidela se kuckanja visokih potpetica koje je
odjekivalo dvoranom. Laknulo joj je kad je začula škripu koja je nastala kad je svih dvanaest
porotnika istovremeno zauzelo svoja mesta. Kuckanje njenih potpetica bilo je beznačajno u
poređenju s tom bukom.
Zapazila je da se ljudi upinju da protumače njen izraz. Bili su previše nestrpljivi da
sačekaju još jedan minut na zvanično proglašenje presude. Uživala je u tome. Dvorana je
bila puna „učenih“ ljudi koji su se šepurili pod perikama i odorama, ophodeći se prema njoj
i ostalim porotnicima s nipodaštavajućom učtivošću. Sad su svi zavisili od suda porote.
Uzdržavala se da se ne osmehne. Osećala se kao dete, posednik tajne koju ne sme odati.
„Molim optuženog da ustane“, prodrao se sudski pisar u tišini.
Nagib Halid polako je ustao u ograđenom prostoru.
„Molim glavnog porotnika da ustane.“
Stenli je ustao na kraju Samantinog reda.
„Da li ste doneli jednoglasnu presudu?“
„Nismo.“ Stenlijev glas se lomio. Odgovor je stoga bio jedva čujan.
Samanta je zakolutala očima kad je pročistio grlo, tri puta se zakašljavši. „Nismo“, gotovo
je povikao Stenli.
„Da li ste doneli presudu za koju je saglasna kvalifikovana većina porotnika?“
„Doneli smo“, Stenli se trgao, kad je shvatio da je pogrešio. „Izvinite… Jesmo.“
Pisar je pogledao sudiju, koji je klimnuo glavom, dajući do znanja da prihvata odluku
donetu kvalifikovanom većinom porotničkih glasova.
„Da li porota misli da je optuženi Nagib Halid kriv ili nije kriv za dvadeset sedam optužbi
za ubistva?“
Samanta je zadržala dah, iako joj je odgovor bio poznat. Nekoliko stolica škripnulo je
uglas, kad su se radoznalci nagnuli napred u iščekivanju…
„Nije kriv.“
Pogledala je Halida da bi videla njegovu reakciju. Drhtao je od olakšanja, lica zarivenog u
šake.
Začula je prve uspaničene krike.
Vulf je u trenu stigao do prostora za optuženog. Bacio je Halida preko staklene ograde,
pre nego što je iko od čuvara stigao da reaguje. Halid je nezgodno pao. Slabašni krik zamro
mu je na usnama kad je počeo nemilosrdni napad. Rebra su mu pukla kad ga je Vulf šutnuo.
Koža oko zglobova popucala mu je od snage udarca.
Oglasio se signal za uzbunu.
Vulf je dobio udarac u lice. Osetio je ukus krvi kad se zateturao unazad u pravcu porote.
Oborio je ženu pored sebe. Nekoliko policajaca stalo je između njega i zgrčenog tela u
podnožju podijuma, u ono malo vremena koliko mu je bilo potrebno da se uspravi.
Zgrabile su ga snažne ruke. Oborile su ga na kolena, a zatim i na pod. Udahnuo je miris
znoja i sredstava za čišćenje. Video je kako jedan od povređenih policajaca ispušta pendrek,
koji se zakotrljao po daskama pored Halida.
Izgledalo je da je mrtav, ali je Vulf morao da bude siguran.
Iskoristio je poslednji nalet adrenalina. Oslobodio se i počeo da puzi u pravcu tela, s
tamnosmeđim mrljama krvi na jeftinom, mornarskoplavom odelu. Posegnuo je za teškim
oružjem. Sklopio je prste oko okruglog hladnog metala. Podigao ga je iznad glave, kad je
dobio razoran udarac u leđa.
 Onako dezorijentisan, mogao je samo da gleda kako sudski čuvar ponovo zamahuje i
mrvi mu zglob drugim, strašnim udarcem.
Od izricanja presude „nije kriv“ nije prošlo ni dvadeset sekundi. Vulf je znao da je sve
gotovo kad je čuo čegrtanje metala po drvetu. Molio se u sebi da je učinio dovoljno.
Ljudi su vrištali i trčali ka izlazima. Gomila policajaca potiskivala ih je nazad u dvoranu.
Izbezumljena Samanta sedela je na podu. Tupo je zurila ispred sebe, uprkos svemu što se
dešavalo na nekoliko metara od nje. Neko ju je konačno uhvatio za ruku, podigao na noge i
žurno izveo iz prostorije. Osoba koja ju je vodila vikala je nešto, ali reči nisu dopirale do nje,
baš kao ni naizgled daleki signal za uzbunu. Okliznula se u Velikom predvorju. Neko ju je
kolenom zakačio postrance u glavu. Nije osetilabol, ali je leđima udarila o crno-beli
sicilijanski mermer. Zbunjeno je zurila u dvadeset dva metra visoku, kitnjastu kupolu, u
statue, vitražne prozore i murale.
Njen spasilac ponovo ju je podigao kad je gomila prošla. Otpratio ju je do glavnog ulaza i
potrčao nazad prema sudskoj dvorani. Ogromna drvena vrata i crna kapija behu širom
otvorena. Olovno nebo prizivalo ju je sebi. Usamljena, Samanta je, teturajući se, izašla na
ulicu.
Fotografija ne bi bila savršenija ni da je pozirala za nju: prekrasna, krvlju poprskana
porotnica, sva u belom, stajala je traumatizovano ispod skulptura Hrabrosti, Istine i
zlokobnog Anđela pisara, od glave do pete zaogrnutog teškom odorom, imitacije smrti,
spremne da izvesti nebesa o beskrajnom spisku grehova.
Okrenula je leđa alavom čoporu novinara i zaslepljujućoj svetlosti. U blesku hiljada
bliceva ugledala je reči urezane u kamenu, visoko iznad sebe. Počivale su na četiri kamena
stuba, nosača njihove metaforičke težine:

BRANITE DECU SIROMAŠNIH I KAZNITE ZLOČINCE.

Pročitala je te reči uverena da je u nečemu omanula. Može li iskreno reći da je uverena u

Halidovu nevinost koliko je detektiv verovao u njegovu krivicu? Pogledala je anđela pod
kapuljačom, sa saznanjem da se i njeno ime našlo na njegovom spisku.
Upravo joj je bilo presuđeno.
Četiri godine kasnije…
 PRVO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

3.50 ujutro

Vulf je naslepo tragao za mobilnim telefonom, koji bi se posle svake vibracije pomerio na
laminatnom podu. Tama se polako razređivala, otkrivajući poznate oblike u stanu. Znojem
natopljeni čaršav lepio mu se za kožu dok je puzao s madraca ka izvoru dosadnog zujanja.
„Vulf“, odgovorio je. Laknulo mu je što je makar to pogodio, dok je tragao za prekidačem
za svetlo na zidu.
„Ovde Simons.“
Uključio je svetlo. Duboko je uzdahnuo kad ga je slaba žuta svetlost podsetila na to gde se
nalazi. Najradije bije odmah ugasio. U sićušnoj spavaćoj sobi nije bilo ničeg izuzev četiri
zida, izanđalog madraca na podu i gole sijalice. U klaustrofobičnoj kutiji bilo je vrelo,
zahvaljujući gazdi koji još nije dobio ključ prozora od pređašnjeg stanara. To u normalnim
prilikama u Londonu ne bi bio veliki problem. Vulf se uselio na početku toplotnog talasa,
nekarakterističnog za Englesku. Trajao je već dve nedelje.
„Ne zvučiš oduševljeno“, reče Simons.
„Koliko je sati?“, zevnuo je Vulf.
„Deset do četiri.“
„Zar nisam slobodan za vikend?“
„Više nisi. Potreban si na mestu zločina.“
„Pored tvog stola?“ pitao je Vulf. Znao je da šef godinama nije promolio nos iz kancelarije.
„Duhovito, nema šta. Pustili su me napolje zbog ovog slučaja.“
„Toliko je zeznut, a?“
Simons je odgovorio sa zadrškom: „Prilično je zeznut. Imaš li olovku?“
Vulf je preturao po gomili kutija na vratima. Pronašao je olovku, ali ne i papir. Žvrljaće po
nadlanici. „Imam. Govori.“
Krajičkom oka primetio je treperavu svetlost na kuhinjskom ormariću. „Stan 108…“
počeo je Simons.
Vulf je ušao u slabo opremljenu kuhinjicu, ispunjenu plavom treperavom svetlošću koja
je dopirala kroz prozorčić. „… Triniti tauers…“
„Hibard roud, Kentiš Taun?“ Prekinuo ga je Vulf, gledajući desetine policijskih
automobila, novinare i evakuisane stanovnike bloka preko puta. „Kako si, kog đavola, to
znao?“
„Ja jesam detektiv.“
„Pa, mogao bi biti i osumnjičeni broj jedan. Dovlači dupe ovamo.“
„Hoću. Samo moram da…“ Vulf je ućutao kad je shvatio da je Simons prekinuo vezu.
 Primetio je postojanu narandžastu svetlost iz mašine za rublje. Setio se da je stavio radnu
odeću na pranje pre nego što je legao. Pogledao je desetak identičnih kartonskih kutija
poredanih uza zidove:
„Prokletstvo.“

Vulf se pet minuta kasnije gurao kroz gomilu posmatrača okupljenih ispred kuće. Prišao je
policajcu i mahnuo legitimacijom. Očekivao je da će proći kroz kordon bez zaustavljanja.
Umesto toga, mladi pozornik uzeo je legitimaciju iz njegovih ruku. Pažljivo ju je osmotrio i
skeptično pogledao impozantnu priliku u šortsu za plivanje i izbledeloj majici s Bon
Džovijeve turneje iz 1993: Keep the Faith.
„Policajac Lejton-Foks?“ sumnjičavo upita pozornik.
Vulf se trgao na pretenciozni zvuk vlastitog imena.
„Detektiv narednik Foks, tako je.“
„Kao 'masakr u sudnici' Foks?“
„Lepp piše Vilijam… Mogu li?“ Vulf je pokazao ka stambenoj zgradi. Mladić mu je vratio
legitimaciju i podigao traku da bi mogao da prođe. „Hoćete li da vas otpratim tamo?“, pitao
je.
Vulf je spustio pogled na šorts sa cvetnim motivima, gola kolona i radne cipele.
„Znaš šta? Mislim da ću se snaći.“ Pozornik se iscerio.
„Četvrti sprat“, rekao je. „I pazite se. Ovo je usran kraj.“
Vulf je još jednom duboko uzdahnuo pre nego što je ušao u predvorje koje je mirisalo na
izbeljivač. Ušao je u lift. Nije bilo dugmadi za drugi i peti sprat. Smeđa tečnost sušila se po
ostatku brojčanika. Upotrebio je svu detektivsku veštinu da bi procenio da li je reč o
izmetu, rđi ili koka-koli. Pritisnuo je dugme donjim delom majice, licem Ričija Sambore.
Bio je u stotinama ovakvih liftova, bešavnim metalnim kutijama, zadužbinama lokalnih
vlasti širom zemlje. Nije bilo prostirki na podu, ogledala ili ispupčenih izvora svetlosti, baš
ničega što su siromašni stanari mogli da unište ili ukradu. Stoga su se bacili na pisanje
opscenih poruka sprejevima po zidovima. Pre nego što su se vrata otvorila na četvrtom
spratu, Vulf je imao vremena da sazna da je Džoni Ratklif bio ovde i da je gej.
Više od desetoro ljudi ćurke je stajalo u hodniku. Većina je izgledala blago potreseno. Svi
su s neodobravanjem posmatrali Vulfovu odeću. Samo je bubuljičavi muškarac sa značkom
forenzičara odobravajuće klimnuo glavom i podigao palčeve kad je prošao pored njega.
Slabašni ali poznati miris pojačavao se dok se Vulf približavao otvorenim vratima na kraju
hodnika. To je bio prepoznatljivi zadah smrti. Na ovakvim poslovima brzo se naviknete na
jedinstvenu mešavinu ustajalog vazduha, izmeta, mokraće i trulog mesa.
Vulf je odstupio od vrata kad je čuo da neko trči ka njima. Mlada žena izletela je u hodnik
iz stana. Pala je na kolena i počela da povraća ispred njega. Učtivo je čekao pogodan
trenutak da je zamoli da se skloni. Čuo je da se još neko približava i instinktivno uzmakao
za još jedan korak pre nego što je detektiv narednik Emili Bakster zakoračila u hodnik.
„Vulfe! Mislila sam da sam videla kako se šunjaš okolo“, prodrala se u tihom hodniku.
„Nego, šta misliš o ovome?“
Spustila je pogled na ženu koja je povraćala po podu između njih.
„Možete li da povraćate na nekom drugom mestu, molim vas?“
Nesrećnica je poslušno otpuzala od njih. Baksterova je zgrabila Vulfa za ruku. Uzbuđeno
ga je uvela u stan. Gotovo deceniju mlađa žena nije mnogo zaostajala po visini za njim.
Njena tamnosmeđa kosa izgledala je crno u tami zapuštenog hodnika. Šminkala se tako da
joj privlačne oči izgledaju nenormalno krupno. Nosila je košulju i elegantne pantalone.
Osmotrila ga je od glave do pete, s vragolastim osmehom.
„Zaboravili su da mi kažu kako se danas na posao dolazi u neformalnoj odeći.“
Vulf nije zagrizao mamac. Znao je da će, ako bude ćutao, ona brzo izgubiti zanimanje za
njegovu nesvakidašnju garderobu.
„Koliko će Čejmbers pobesneti kad shvati šta je propustio!“, likovala je.
„Radije bih krstario po Karibima, umesto da se muvam oko leša“, ravnodušno reče Vulf.
Njene krupne oči raširile su se od iznenađenja: „Simons ti nije rekao?“
„Šta mi nije rekao?“
Povela ga je kroz gužvu u stanu, slabo osvetljenom s desetak strateški raspoređenih
baterijskih lampi. Zadah nije bio nepodnošljiv, ali se neprestano pojačavo. Vulf je na osnovu
velikog broja muva koje su mahnito zujale zaključio da je njegov izvor blizu.
Stan je imao visoku tavanicu. U njemu nije bilo nameštaja. Bio je znatno veći od Vulfovog,
ali jednako neprijatan. Žućkasti zidovi bili su puni rupa s prastarim instalacijama i
izolacijom koja se krunila po golom podu. Kupatilo i kuhinja nisu bili menjani od šezdesetih
godina prošlog veka.
„Šta mi nije rekao?“ ponovio je pitanje.
„Ovakav slučaj, Vulfe“, odvratila je Baksterova, „sreće se samo jednom u karijeri.“
Slušao ju je s krajičkom pažnje. Video je drugu spavaću sobu i posumnjao da plaća visoku
kiriju za stančić preko puta. Zašli su za ugao i ušli u dnevnu sobu punu sveta. Automatski je
pogledao na pod. Tragao je za lesom između opreme i nogu.
„Baksterova!“
Zastala je. Nestrpljivo se okrenula. „Šta mi Simons nije rekao?“
Grupa ljudi stajala je između nje i velikog prozora. Sezao je od poda do tavanice i
dominirao prostorijom. Pomerili su se u stranu pre nego što je stigla da odgovori. Upro je
pogled u tačku iznad njih, u jedini svetlosni izvor koji policija nije donela sa sobom,
reflektor na mračnoj sceni…
Ugledao je nago telo, zgrčeno u neprirodnom položaju. Činilo se da lebdi iznad
iskrivljenih podnih dasaka. Gledalo je kroz veliki prozor, leđima okrenuto sobi. Stotine
gotovo nevidljivih niti držalo ga je u tom položaju. Spuštale su se s dveju metalnih kuka.
Vulf nije odmah zapazio najneobičniji detalj nestvarne scene: crnu nogu pričvršćenu na
beli torzo. Nije mogao da shvati šta posmatra. Zašao je dublje u sobu. Izbliza je uočio velike
šavove koji su držali neusklađene delove tela na okupu i zategnutu kožu na spojevima:
jedna crna muška noga, jedna bela; velika muška ruka na jednoj strani, osunčana ženska
ruka na drugoj; zamršena vrana kosa onespokojavajuće je visila preko bledog, pegavog,
vitkog ženskog torza.
Baksterova je stala pored njega. Videlo se da uživa u gađenju na njegovom licu:
„Nije ti rekao… Imamo jedno mrtvo telo i šest žrtava!“, veselo mu je šapnula na uho.
Oborio je pogled. Stajao je u senci grotesknog leša. U tom položaju neprirodne proporcije
bile su još izrazitije. Džepovi svetlosti naglašavali su spojeve udova s telom.
„Šta, kog đavola, novinari rade oko kuće?“ dreknuo je šef ni na koga ponaosob. „Pa ovo
odeljenje ima više rupa od Titanika. Suspendovaću svakoga kog uhvatim da razgovara s
medijima!“
 Vulf se osmehnuo. Vrlo dobro znao je da Simons samo glumi stereotipnog strogog šefa.
Poznavali su se duže od deset godina. Sve do incidenta s Halidom smatrao ga je prijateljem.
Ispod isforsirane žustrine krio se inteligentni, brižni i kompetentni policajac.
„Fokse!“ Simons im je prišao. Vodio je neprestanu bitku s porivom da zove osoblje po
nadimcima. Bio je tridesetak centimetara niži od Vulfa. Imao je nešto više od pedeset
godina i menadžerski stomačić. „Niko mi nije rekao da je danas dan za neformalno
oblačenje.“
Vulf je čuo kako se Baksterova cereka. Odlučio je da se posluži taktikom kojom je odbio
njen napad. Ignorisao je šefov komentar. Simons se posle neugodnog perioda tišine obratio
Baksterovoj.
„Gde je Adams?“ pitao je.
„Ko?“
„Adams. Tvoj novi štićenik.“
„Edmunds?“
„Tako je. Edmunds.“
„Otkud ja znam?“
„Edmundse!“ dreknuo je Simons u prepunoj sobi.
„U poslednje vreme često radiš s njim?“, tiho će Vulf, nemoćan da sakrije primesu
ljubomore u glasu. Osmehnula se.
„To više liči na čuvanje dece“, prošaputala je. „Premešten je iz odeljenja za pronevere.
Video je samo nekoliko leševa. Ne bi me iznenadilo ako bi se rasplakao.“
Mladić od dvadeset pet godina probijao se kroz gužvu ka njima. Bio je veoma mršav.
Samo je zapuštena crvenkastoplava kosa kvarila njegov besprekoran izgled. Držao je
beležnicu. Srdačno se osmehnuo glavnom inspektoru.
„Šta rade forenzičari?“ pitao je Simons.
Edmunds je prelistao beležnicu.
„Helen je rekla da njen tim nije pronašao nijednu kap krvi u stanu. Potvrdili su da svih
šest delova tela pripadaju različitim žrtvama. Grubo su amputirani, verovatno testerom.“
„Da li je Helen pomenula nešto što nismo znali?“ brecnuo se Simons.
„U stvari, jeste. Zbog odsustva krvi i skupljanja krvnih sudova oko amputiranih rana…“
Simons je zakolutao očima i pogledao na sat.
„… možemo biti sigurni da su delovi odsečeni post mortem“, mladić je završio misao.
Izgledao je kao neko ko je zadovoljan sobom.
„To je fantastično obavljen policijski posao, Edmundse“, sarkastično reče Simons, pre
nego što je povikao: „Kako bi bilo da neko otkaže oglas o obezglavljenom muškarcu na
pakovanju za mleko? Unapred hvala za uložen trud!“
Edmundsov osmeh je nestao. Vulf je načas ukrstio pogled sa šefom. Osmehnuo se.
Svojevremeno su slušah takve i gore prekore na svoj račun. Bili su sastavni deo obuke.
„Samo sam hteo da kažem da su ljudi kojima su delovi tela amputirani sigurno mrtvi.
Saznaće više kad odnesu telo u laboratoriju“, promrmljao je mladić.
Vulf je video odraz tela na tamnim prozorima. Zaobišao ga je, kad je shvatio da ga nije
video spreda.
„Imaš li ti nešto, Baksterova?“ pitao je Simons.
„Nemam mnogo. Sitna oštećenja na ključaonici. Verovatno je obijena. Policajci ispituju
susede. Dosad nisu naišli na nekog ko je nešto video ili čuo. I strujne instalacije su u redu.
Sve sijalice u stanu su uklonjene, izuzev one iznad žrtve… žrtava. Osvetljena je kao
eksponat ili nešto slično.“
„Šta je s tobom, Fokse? Imaš li neke ideje? Fokse?“ Vulf je zurio u tamnoputo lice leša.
„Izvini, da li ti smetamo?“
„Ne. Izvini. Tek je počeo da smrdi na ovoj vrućinčini, što znači da je ubica sinoć ubio svih
šest žrtava, što je malo verovatno, ili je držao leševe na ledu.“
„Slažem se. Zadužićemo nekoga da se pozabavi skorašnjim provalama u hladnjače,
samoposluge, restorane, na svim mestima s rashladnim prostorijama industrijske veličine“,
rekao je Simons.
„Moramo se raspitati je li neko od suseda čuo bušenje“, reče Vulf.
„Bušenje je prilično rasprostranjen zvuk“, otelo se Edmundsu. Tri para gnevnih očiju
naterala su ga da se smesta pokaje zbog izrečenog.
„Siguran sam da ubica nije hteo da rizikuje da telo padne s tavanice“, nastavio je Vulf,
„ako ga smatra svojim remek-delom. U protivnom bismo se susreli s gomilom mesa. Ove
kuke pričvršćene su za metalne grede. Neko je to morao čuti.“
Simons je klimnuo glavom: „Baksterova, zaduži nekoga za to.“
„Šefe, možeš li doći na trenutak?“ pitao je Vulf kad su Baksterova i Edmunds otišli.
Navukao je par rukavica i podigao nekoliko zamršenih crnih uvojaka s lica groznog kolaža
od ljudskog mesa. Bilo je muško. Oči su bile otvorene, a izraz onespokojavajuće miran, s
obzirom na neosporno nasilnu smrt. „Da li ti izgleda poznato?“
Simons je obišao oko tela. Stao je pored Vulfa, ispred ledenog prozora, i čučnuo da bi
bolje osmotrio tamnoputo lice. Ubrzo je slegnuo ramenima.
„To je Halid“, reče Vulf.
„To je nemoguće.“
„Da li je?“
Simons je ponovo podigao pogled ka beživotnom licu. Njegov skeptični izraz postepeno
se preobrazio u duboku zabrinutost. „Baksterova!“ povikao je. „Hoću da ti i Adams…“
„Edmunds.“
„… odete u zatvor Belmarš. Tražite od upravnika da vas odvede pravo do Nagiba Halida.“
„Halida?“, preneraženo će Baksterova. Nije mogla da ne pogleda Vulfa.
„Da, do Halida. Telefoniraj mi čim ga budeš videla živog. Požuri!“
Vulf je pogledao svoju zgradu, preko puta. Veliki broj prozora bio je u mraku. Na nekima
su bila uzbuđena lica. Mobilnim telefonima snimali su spektakl ispod njih. Verovatno su se
nadali da će zabeležiti neku gnusnu pojedinost, kojom će ujutro zabaviti prijatelje. Nisu
mogli da vide slabo osvetljenu scenu ubistva. U protivnom bi imali sedišta u prvom redu.
Video je unutrašnjost vlastitog stana. U žurbi je ostavio uključena svetla. Ugledao je
kartonsku kutiju na dnu gomile, s nažvrljanim natpisom Pantalone i košulje.
„Tu li ste!“
Simons mu je prišao i protrljao umorne oči. Ćutke su stajali, levo i desno od visećeg tela.
Prvi znaci jutra prljali su tamno nebo. Čuli su spokojnu pesmu ptica, uprkos galami u sobi.
„Pa, da li je ovo najporemećenije što si ikad video?“, oprezno se našalio Simons.
„Zauzima sigurno drugo mesto“, odvratio je Vulf, ne skidajući pogled sa sve veće mrlje
tamnoplavog neba.
„Drugo mesto, kažeš? Želim li da znam šta je gore od ovoga – od ove gnusobe?“ Simons je
oklevajući odlučio da ponovo pogleda viseću zbirku odsečenih delova tela.
 Vulf je nežno kucnuo ispruženu desnu ruku. Dlan je izgledao bledo u poređenju s
ostatkom tamnog uda i savršeno manikiranim purpurnim noktima. Desetine svilenkastih
niti pridržavale su ispruženu ruku. Još deset pridržavalo je ispruženi kažiprst.
Proverio je da li iko sluša njihov razgovor, pre nego što se nagnuo da šapne Simonsu.
„Pokazuje na prozor mog stana.“

DRUGO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

4.32 ujutro

Baksterova je ostavila Edmundsa ispred nepouzdanog lifta. Jurnula je kroz protivpožarni

izlaz na zapušteno stepenište. Suočila se s naizgled beskrajnom povorkom ozeblih i
nervoznih ljudi, kojima je konačno dozvoljeno da se vrate u svoje domove. Na pola puta do
dole sklonila je legitimaciju kojom je mahala ispred sebe. Shvatila je da samo usporava
njeno napredovanje kroz ljudsku plimu. Prvobitno zanimanje stanara za neobične događaje
odavno je izbledelo. Neispavani ljudi sad su osećali samo gnev i nezadovoljstvo prema
predstavnicima zakona.
Kad se konačno probila do predvorja, Edmunds je već strpljivo čekao pored ulaznih
vrata. Protutnjala je mimo njega, ne udostojivši ga pogleda, i iskoračila u sveže jutro. Sunce
se još nije pojavilo, ali je savršeno čisto nebo iznad njene glave nagoveštavalo da žilavi
toplotni talas ni danas neće popustiti. Opsovala je kad je videla sve veću gomilu
radoznalaca i novinara oko policijske trake. Preprečila joj je put do crnog audija Al.
„Ni reč“, brecnula se na Edmundsa, koji se s uobičajenim taktom pravio da ne čuje
suvišno naređenje.
Prišli su policijskom kordonu. Pokosio ih je plotun pitanja i bliceva. Sagli su se ispod
trake i počeli da se probijaju kroz gužvu. Baksterova je škrgutala zubima kad je čula kako se
Edmunds usput izvinjava. Udarila je u krupnog čoveka, baš kad se okrenula da osine kolegu
prekornim pogledom. Teška televizijska kamera tresnula je o tlo. Pad je bio praćen
zloslutnim krckanjem.
„Sranje! Oprostite“, rekla je i automatski izvadila posetnicu Gradske policije iz džepa.
Potrošila je stotine otkad je u službi. Delila ih je kao menice i brzo zaboravljala haos koji je
ostavljala za sobom.
Krupni čovek nije ustajao. Klečao je nad skrhanim ostacima kamere kao nad telom mrtve
drage. Ženska ruka istrgla je karticu iz prstiju Baksterove. Gnevno je podigla pogled, da bi
se suočila s neprijateljskim licem, zagledanim u nju. Žena je, uprkos ranim jutarnjim satima,
bila sređena za nastup pred televizijskim kamerama. Tragovi iscrpljenosti, vidljivi na svim
licima u obliku velikih podočnjaka, bili su dobro skriveni. Imala je dugu, kovrdžavu crvenu
kosu i otmenu suknju i blejzer. Dve žene su neko vreme izmenjivale poglede u neprijatnoj
tišini. Edmunds ih je uplašeno posmatrao. Nije ni pretpostavljao da njegova mentorka može
izgledati tako napeto.
Crvenokosa žena prešla je pogledom preko Edmundsa:
„Vidim da si konačno pronašla osobu svojih godina“, obratila se Baksterovoj, koja je
smrknuto odmerila Edmundsa, kao da je kriv što je živ. „Da li je pokušala da ti uradi nešto
bezobrazno?“ saosećajno mu se obratila novinarka.
Edmunds se ukočio. Pitao se da li je ovo najgori trenutak njegovog života. „Nije?“
nastavila je, gledajući na sat. „Pa, dan je tek počeo.“
„Ženim se“, promrmljao je mladić. Nije znao zašto je to izgovorio. Crvenokosa se
trijumfalno osmehnula i otvorila usta da nešto kaže. „Idemo!“, brecnula se Baksterova.
Odmah zatim povratila je uobičajeni ravnodušni stav: „Andrea.“
„Emili“, odvratila je novinarka.
Baksterova joj je okrenula leđa, prekoračila preko rasturene kamere i požurila, praćena
Edmundsom. Tri puta proverio je pojas kad je Baksterova dala gas i naglo krenula unazad.
Kola su poskočila preko ivičnjaka pre nego što je odjurila. Treptava plava svetla brzo su se
smanjivala u retrovizoru.

Baksterova nije prozborila ni reč od napuštanja mesta zločina. Edmunds se borio s porivom
da zatvori oči dok su pogibeljno jurili gotovo pustim ulicama prestonice. Klima-uređaj
ubacivao je nežni, topli povetarac u luksuznu unutrašnjost punu kompakt-diskova,
upotrebljene šminke i praznih pakovanja brze hrane. Sunce se pojavilo na horizontu kad su
prešli preko Mosta Vaterlo. Kupola Katedrale Svetog Pavla još je bila samo bezoblična
silueta na zlatnom nebu.
Edmunds je kapitulirao pred olovnim kapcima i tresnuo glavom o vetrobran. Bolni
udarac naterao ga je da se uspravi na sedištu. Besneo je na sebe što je još jednom pokazao
slabost pred nadređenim.
„Dakle, to je bio on?“ rekao je. Očajnički je pokušao da zapodene razgovor koji bi ga
spasao od pospanosti.
„Ko?“
„Foks. Čuveni Vilijam Foks.“
Nekoliko puta video je Vulfa u prolazu. Nije mu promakao način na koji su se kolege
ponašale prema iskusnom detektivu, kome status slavne osobe očigledno nije prijao.
„Čuveni Vilijam Foks“, progunđala je Baksterova.
„Čuo sam mnogo priča o onome što se desilo…“ Ućutao je. Čekao je znak da se mane teme.
„U to doba bila si u njegovom timu, zar ne?“
Ćutke je vozila, kao da mlađani policajac nije ništa rekao. Osećao se kao budala zato što je
pomislio da će biti raspoložena da govori o tako važnim stvarima s novajlijom na obuci.
Hteo je da izvadi telefon da bi se nečim zabavio, kad je neočekivano odgovorila:
„Da, bila sam.“
„I da li je učinio sve to za šta je optužen?“ Znao je da je na opasnom terenu, ali je
radoznalost nadjačala strah od provociranja njenog gneva. „Da li je podmetao dokaze,
napadao zatvorenika…“
„Učinio je nešto od toga.“
Odmahnuo je glavom. Nemim komentarom samo je podjario njen bes.
 „Da se nisi usudio da mu sudiš! Nemaš blage veze o ovom poslu“, planula je. „Vulf je znao
da je Halid Krematorijumski Ubica. Znao je. Jednako dobro znao je da će ponoviti zločin.“
„Sigurno je bilo dokaza koji su se mogli pribaviti zakonitim putem.“
Gorko se nasmejala.
„Volela bih da te čujem posle nekoliko godina gledanja kako se ti govnari iznova izvlače iz
nevolja.“ Zaćutala je. Gnev je kipteo u njoj. „Nije sve crno i belo. Vulf je pogrešio, ali to je
učinio u očajanju, iz valjanih razloga.“
„To se odnosi na brutalni napad na čoveka usred pune sudnice?“, izazivački će Edmunds.
„Pogotovo na to“, odvratila je. Bila je previše uznemirena da bi reagovala na provokaciju.
„Slomio se pod pritiskom. Jednog dana to će se desiti tebi, meni – svima se dešava. Moli se
bogu da će u tom trenutku neko stati uz tebe. Niko nije stao uz Vulfa kad mu se to desilo,
čak ni ja…“
Ćutao je. Čuo je kajanje u njenom glasu.
„Pretio mu je odlazak u zatvor. Hteli su krv. Spremali su se da od 'osramoćenog detektiva'
naprave slučaj za primer. I šta misliš koga su, jednog ledenog februarskog jutra, pronašli
kako stoji iznad spaljenog leša devojčice? Bila bi živa i zdrava da su poslušali Vulfa.“
„Isuse“, reče Edmunds. „Misliš li da je glava – njegova?“
„Nagib Halid je ubica dece. Čak i kriminalci imaju merila. Njegove bezbednosti radi,
zaključan je u samici u odeljenju najstrože bezbednosti u zatvoru maksimalne sigurnosti.
Taj ne viđa nikoga, da i ne govorimo o tome da je neko mogao da izađe odande s njegovom
glavom pod rukom. To je smešno.“
Ponovo je zavladala napeta tišina. Baksterova je bila sasvim sigurna da gube vreme.
Edmunds se vratio nerešenom pitanju, svestan da je ovo njihov najsadržajniji razgovor u
protekla tri i po meseca.
„Čudesno je to što se Foks – izvini, Vulf – uopšte vratio na posao.“
„Nikad ne potcenjuj moć javnog mnjenja i spremnost zvaničnika da joj se povinuju“, s
prezirom će Baksterova.
„Zvučiš kao neko ko misli da nije ni trebalo da se vraća.“ Nije odgovorila.
„Nije neka reklama za policiju, zar ne?“ reče Edmunds. „To što su ga
pustili da prođe nekažnjeno.“
„Nekažnjeno?“, s nevericom će Baksterova.
„Pa nije robijao.“
„Bilo bi bolje da jeste. Pravnici su, da bi spasli obraz, odlučili da ga hospitalizuju.
Pretpostavljam da su mislili kako će s tim lakše izaći na kraj. Rekli su da je nagomilani stres
izazvao reakciju koja nimalo ne liči na njega…“
„Koliko puta neko mora da izvede nešto što nimalo ne liči na njega dok ljudi ne shvate da
se takvo ponašanje ne može tako okvalifikovati?“ prekinuo ju je Edmunds.
Baksterova je zanemarila upadicu.
„Rekli su da se mora podvrgnuti tretmanu zbog onog što je njegov advokat nazvao
pritajenim antipersonalnim – ne, antisocijalnim poremećajem ličnosti.“
„Ne veruješ da je patio od takvog nečeg?“
„Ne verujem da ga je imao kad je otišao u bolnicu. Ako ti dovoljan broj ljudi neprestano
govori da si lud i ako te redovno kljukaju pilulama, na kraju ne možeš da se ne zapitaš. Što
se tvog pitanja tiče, nikako se ne bi moglo reći da je Vulf prošao 'nekažnjeno' posle godinu
dana provedenih u Bolnici Svete Ane, otpuštanja iz službe, uništenog ugleda i dokumenata
za razvod pronađenih ispod otirača.“
„Supruga ga je napustila, čak i kad se ispostavilo da je sve vreme bio u pravu?“
„Šta da ti kažem? Ta žena je neviđena kučka.“
„Znači li to da je poznaješ?“
„Sećaš li se crvenokose novinarke s mesta zločina?“
„To je ona?“
„Andrea. Uvrtela je u glavu neke glupe ideje o nama.“
„Da spavate zajedno?“
„Šta bi drugo moglo biti?“
„To znači… da niste?“
Zadržao je dah. Znao je da je upravo prešao tanušnu liniju i da je razgovor završen.
Baksterova je prenebregla neučtivo pitanje. Motor je zarežao kad je dodala gas na auto-
putu prema zatvoru.
„Šta, kog đavola, mislite kad kažete da je mrtav?“ vikala je Baksterova na upravnika
zatvora Dejvisa.
Ustala j e, dok su Edmunds i upravnik nastavili da sede za velikim stolom koji je
gospodario bezličnom kancelarijom. Čovek se trgao kad je srknuo vrelu kafu. Imao je običaj
da rano dolazi na posao, ali mu je izgubljenih pola sata poremetilo čitav dan.
„Narednice Bakster. Lokalne vlasti odgovorne su za prenošenje ovakvih informacija
vašem odeljenju. Mi ne…“
„Ali…“ pokušala je da ga prekine Baksterova.
Upravnik je nastavio još odlučnijim glasom:
„Zatvoreniku Halidu pozlilo je u samici. Premešten je u zatvorsku ambulantu, a zatim u
Bolnicu kraljice Elizabete.“
„Kako mu je pozlilo?“
Upravnik je stavio naočari na nos i otvorio fasciklu na stolu.
„U izveštaju piše: bkraćali dah i mučnina'. Oko osam uveče premešten je na bolničko
odeljenje intenzivne nege, zato što je 'nivo kiseonika počeo da opada uprkos terapiji 02',
ako vam to išta znači?“
Podigao je pogled ka Baksterovoj i Edmundsu, koji su znalački klimali glavom. Izmenjali
su zbunjene poglede čim je upravnik spustio pogled na izveštaj.
„Lokalna policija organizovala je dvadesetčetvoročasovno dežurstvo ispred njegove sobe.
Ispostavilo se da su uštedeli dvadeset jedan čas stražarenja, zato što je pacijent u jedanaest
proglašen mrtvim.“ Upravnik je zatvorio fasciklu i skinuo naočari. „To je, bojim se, sve što
imam za vas. Moraćete da razgovarate direktno s bolnicom, ako vam je još nešto potrebno.
Imate li još neko pitanje?“
Otpio je još jedan bolni gutljaj kafe pre nego što ju je odgurnuo od sebe, da se ne bi
ozbiljnije povredio. Baksterova i Edmunds su ustali. Mladić je sa osmehom pružio ruku
upravniku.
„Hvala vam što ste pronašli vremena…“, započeo je.
„To je dovoljno“, brecnula se Baksterova na izlasku iz kancelarije.
Postiđeni Edmunds povukao je pruženu ruku i pošao za njom. Pustio je da se vrata
zatvore za njim. Baksterova je upala u upravnikovu kancelariju trenutak pre nego što su se
vrata zatvorila. Postavila je poslednje pitanje.
 „Sranje. Zamalo da zaboravim. Da li ste sasvim sigurni da je Halid napustio zatvor s
glavom na ramenu?“
Upravnik je zbunjeno klimnuo glavom. „Hvala.“

Soba za sastanke odeljenja za ubistva i teške zločine orila se od pesme „Good vibrations“
Bič bojsa. Vulf je uvek lakše radio uz muziku. Bilo je dovoljno rano da ne smeta velikom
broju ljudi.
Obukao je izgužvanu belu košulju, tamnoplave štofane pantalone i jedini par cipela.
Oksfordice od kože bile su ručni rad, najekstravagantnija i najpametnija kupovina koju je
ikad obavio. Jedva da se sećao doba pre njih, kad bi na kraju osamnaestočasovnih smena
bio gotovo obogaljen lošom obućom, koju je morao da obuje posle nekoliko sati sna.
Pojačao je zvuk. Nije primetio da je mobilni telefon zasvetleo na stolu pored njega. Bio je
sam u prostoriji koja je mogla da primi više od trideset ljudi i bila tako retko korišćena da je
godinu dana posle renoviranja još mirisala na novu podnu prekrivku. Zid od zamagljenog
stakla delio ju je od glavne kancelarije odeljenja.
Podigao je još jednu fotografiju sa stola. Pevušio je uz muziku bez imalo sluha i otplesao
do velike table u prednjem delu sobe. Pričvrstio je poslednju fotografiju i odstupio da bi se
divio svom delu. Spojio je fotografije raznovrsnih delova tela. Preklapale su se, oblikujući
dve verzije grozne figure, jednu iz prednje, a drugu iz zadnje perspektive. Ponovo je
usmerio pogled na voštano lice. Nadao se da je u pravu, da može za nijansu bolje spavati
zbog saznanja da je Halid konačno mrtav. Baksterova, na svu žalost, još nije zvala, da
potvrdi njegovu sumnju.
„Dobro jutro“, čuo je poznati oštri škotski naglasak iza leda.
Prestao je da igra i utišao zvuk na radiju, čim je detektiv narednik Finli Šo, veteran s
najdužim stazom u službi, ušao u prostoriju. Tihi ali zastrašujući muškarac stalno je vonjao
na duvanski dim. Imao je pedeset devet godina, vetrom išibano lice i više puta polomljeni
nos koji nikad nije valjano namešten.
Finlijeva najpreča dužnost od Vulfovog povratka u službu bila je briga o njemu. Bdeo je
nad njim baš kao Baksterova nad Edmundsom. Finli, u zavetrini pred penziju, po
nepisanom sporazumu puštao je mlađeg kolegu da obavlja najveći deo posla. Zauzvrat mu
je potpisivao izveštaje o nadzoru svake nedelje.
„Imaš dve leve noge, momče“, procedio je Finli.
„Pa, bolje pevam nego što igram“, smušeno će Vulf, „to ti je poznato.“
„Ne, nije tako. Hteo sam da kažem…“, Finli je podigao pogled ka zidu i kucnuo po
fotografiji koju je Vulf upravo pričvrstio, „imaš dve leve noge.“
„Uh.“ Vulf je preturao po gomili fotografija s mesta zločina dok nije našao pravu. „Znaš,
ponekad radim ovakve stvari samo da bi ti pomislio kako si mi još potreban.“
Finli se osmehnuo: „Kako da ne.“
Vulf je zamenio fotografije. Posmatrali su stravični kolaž.
„Sedamdesetih sam imao slučaj koji pomalo podseća na ovaj: Čarls Tenison“, reče Finli.
Vulf je slegnuo ramenima.
„Ostavljao nam je komade tela: ovde nogu, tamo šaku. Isprva je izgledalo da to čini
nasumično, ali nije. Svaki deo imao je identifikacioni znak. Hteo je da znamo kog je ubio.“
Vulf se približio zidu i pokazao na jedno mesto na kolažu.
„Imamo prsten na levoj ruci i ožiljak od operacije na desnoj nozi. Nije mnogo za početak.“
 „Biće toga još“, staloženo će Finli. „Neko ko posle ovakvog masakra ne ostavi ni kap krvi
na mestu zločina ne ostavlja slučajno prsten na lešu.“
Vulf je partnerov dubokoumni uvid nagradio dubokim zevanjem.
„Šta kažeš na pauzu za kafu? Ionako mi je potrebna cigareta“, reče Finli. „Belu i dve
kocke?“
„Kako je moguće da još nisi naučio?“ pitao je Vulf kad je Finli pružio korak ka vratima.
„Pijem jako vreli, tanki makijato s karamel-sirupom, bez šećera.“
„Bela i dve kocke stižu“, povikao je Finli kad je izašao iz sobe za sastanke. Zamalo što se
nije sudario s komandirom Vanitom na vratima.
Vulf je prepoznao sićušnu Indijku, koja se redovno pojavljivala na televiziji. Bila je i na
jednom od bezbrojnih intervjua koje je morao da istrpi, da bi obezbedio povratak u službu.
Koliko se sećao, bila je protiv te ideje.
Nije mogao da ne primeti njeno približavanje, pošto je stalno izgledala kao lik iz crtanih
filmova. Tog jutra obukla je drečavoljubičasti blejzer, koji se neobjašnjivo dobro slagao s
drečavonarandžastim pantalonama.
Prekasno se povukao iza table. Zastala je na vratima da bi popričala s njim.
„Dobro jutro, detektive narednice.“
„Dobro jutro.“
„Kao da smo u cvećari“, rekla je.
Vulf je zbunjeno pogledao groznu montažu koja je gospodarila zidom iza njegovih leđa.
Okrenuo se i shvatio da je pokazivala na kancelariju odeljenja. Nekoliko desetina
ekstravagantnih buketa bilo je razbacano po stolovima i ormanima za spise.
„Oh. Stižu već nedelju dana. Mislim da ih šalju zbog slučaja Muniz. Izgleda da nam čitava
zajednica šalje cveće“, objasnio je.
„Lepo je kad nas, za promenu, neko ceni“, reče Vanita. „Tražim tvog šefa. Nije u
kancelariji.“
Vulfov telefon bučno je zazujao na stolu. Prekinuo je vezu kad je video ko ga zove.
„Mogu li da vam pomognem?“ nevoljno je prozborio. Vanita se slabašno nasmejala.
„Bojim se da ne možeš. Mediji nas rastržu na komade. Komesar traži da ih primirimo.“
„Mislio sam da je to vaš posao“, reče Vulf.
Nasmejala se: „Danas ne izlazim pred njih.“
Istovremeno su ugledali Simonsa, koji je žurio ka svojoj kancelariji.
„Govna se kotrljaju nizbrdo, Fokse. To ti je dobro poznato.“

„Vidiš da su mi ruke u potpunosti svezane. Moraš da izađeš i govoriš s lešinarima umesto

mene“, reče Simons s gotovo uverljivom iskrenošću.
Vulf je pozvan u kancelarijicu glavnog inspektora nepuna dva minuta posle Vanitinog
odlaska. Sobica nije bila veća od četiri kvadratna metra. U njoj se nalazio sto, televizorčić,
zarđali orman za spise, dve stolice i plastična hoklica (za slučaj gužve u sićušnom prostoru).
Vulf ju je smatrao depresivnim podsticajem radnoj snazi: ćorsokakom na vrhu hijerarhijske
lestvice.
„Mene ćeš poslati pred njih?“, sumnjičavo će Vulf.
„Naravno. Mediji te vole. Ti si Vilijam Foks, čoveče!“
Vulf je uzdahnuo: „Ima li nekog na nižem položaju u lancu ishrane kome bih mogao da
prepustim to zadovoljstvo?“
 „Mislim da sam video čistača u muškom klozetu. Ti si ipak bolje rešenje.“
„Dobro“, promumlao je Vulf.
Telefon na stolu je zazvonio. Vulf je ustao i krenuo kad je Simons podigao slušalicu.
Zastao je kad je šef podigao ruku.
„Foks je kod mene. Uključiću zvučnik.“
Edmunds se jedva čuo od srditog motora. Vulf je saučestvovao s mladićem. Iz iskustva je
znao kako Baksterova vozi.
„Idemo u Bolnicu kraljice Elizabete. Halid je pre nedelju dana premešten u tamošnje
odeljenje intenzivne nege.“
„Da li je živ?“ kiselo će Simons.
„Bio je“, odvratio je Edmunds.
„A sada?“
„Mrtav je.“
„Šta je bilo s glavom?“ ozlojeđeno će Simons. „Javićemo.“
„Fantastično.“ Simons je prekinuo vezu i odmahnuo glavom. Pogledao je Vulfa. „Čekaju te
napolju. Reci im da imamo šest žrtava. To već znaju. Kaži im da ih identifikujemo i da ćemo
pozvati porodice pre nego što objavimo njihova imena. Ne pominji ništa o zašivenim
komadima – ili o tvom stanu.“
Vulf je sarkastično salutirao i izašao iz kancelarijice. Zatvorio je vrata za sobom i ugledao
Finlija. Prilazio mu je s dve šolje kafe.
„U pravi čas“, povikao je Vulf preko kancelarije pune ljudi, koji su započinjali jutarnju
smenu. Čovek očas posla zaboravi da ostatak sveta nastavlja svojim putem: ljudi se ubijaju,
a silovatelji i lopovi slobodno šetaju ulicama, dok značajni slučajevi pomračuju živote
umešanih.
Finli je zašmrkao kad je prošao pored stola pokrivenog s pet velikih buketa. Vulf je video
da mu oči suze kad se približio. Glasno je kinuo kad je stigao do Vulfa. Prosuo je obe kafe po
otrcanom tepihu. Vulf je teško podneo taj gubitak.
„Pogano cveće!“, prodrao se Finli. Žena ga je naterala da prestane s psovanjem kad je
postao deda. „Doneću ti drugu.“
Vulf je hteo da mu kaže da se ne trudi, kad je dostavljač izašao iz lifta s impresivnom
gomilom cveća u rukama. Vulf je pomislio da će ga Finli udariti.
„Da li sam na pravom mestu? Doneo sam cveće za gospođicu Emili Bakster“, rekao je
bubuljičavi mladić.
„Sjajno“, zabrundao je Finli.
„Ovo je peta ili šesta isporuka za nju. Sigurno je zgodna, zar ne?“, pitao je nedotupavni tip.
Iznenadio je Vulfa nedoličnim pitanjem. „Hm… Ona je – pa, veoma…“ zamuckivao je Vulf.
„Ne razmišljamo o drugim detektivima na taj način“, prekinuo ga je Finli kad je video da
se njegov prijatelj spetljao. „To zavisi od…“ Vulf se zagledao u Finlija.
„Hoću reći, naravno da jeste“, nervozno će Finli, koji je gubio kontrolu nad situacijom.
„Ali…“
„Mislim da je svaki čovek jedinstven i lep na svoj način“, mudro je zaključio Vulf.
Finli i on klimnuli su glavom jedan drugom. Procenili su da su besprekorno odgovorili na
potencijalno nezgodno pitanje. „Ali on nikad ne bi…“ ubeđivao je Finli dostavljača. „Ne,
nikada“, složio se Vulf. Tip je tupo zurio u dva detektiva: „U redu.“
 „Vulfe!“ povikala je policajka s druge strane sobe. Nudila mu je dobrodošao izgovor da
ostavi Finlija s posetiocem. Držala je telefon u ruci. „Zove te supruga. Kaže da je važno.“
„Razvedeni smo“, ispravio ju je Vulf.
„Obrni-okreni, čeka da joj se javiš.“
Vulf je posegnuo za slušalicom. Simons je u tom čašu izašao iz kancelarije. Video ga je.
„Silazi, Fokse!“ Vulf se narogušio:
„Zvaću je“, rekao je koleginici pre nego što je ušao u lift. Molio se da njegova bivša ne
bude u gomili novinara s kojom će se suočiti.

TREĆE POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

6.09 ujutro

Baksterova i Edmunds morali su da čekaju duže od deset minuta na recepciji Bolnice

kraljice Elizabete. Pohabani gvozdeni kapci pokrivali su ulaz u kafe, knjižaru i apoteku.
Baksterovoj je krčao stomak dok je gledala gomile grickalica. Bile su tako blizu, a tako
daleko. Morbidno gojazni radnik obezbeđenja konačno se doljuljao do šaltera.
Recepcionerka kiselog lica pokazala je prstom na njih.
„Vamo!“ prodrala se i mahnula kao da doziva pse. „Džek će vas odvesti dole.“
Čuvar je bio vidno nadrndan. Gunđao je dok ih je bolno sporo vodio ka liftovima.
„U priličnoj smo žurbi“, brecnula se Baksterova. Nije mogla da se obuzda. Njena opaska
je, nažalost, samo još više usporila čuvara.
Njihov pratilac prvi put je progovorio u liftu koji ih je vodio u podzemlje.
„'Prava policija ne veruje ovdašnjim čuvarima. Nije ih zadužila da stražare ispred sobe.
Preuzela je taj zadatak na sebe. I evo gde je to doteralo.“
„Da li je telo čuvano pošto je doneto u mrtvačnicu?“, pitao je Edmunds ljubaznim tonom.
Pokušavao je da smiri ogorčenog čuvara. Izvadio je beležnicu. Hteo je da zabeleži njegov
odgovor dok su hodali klaustrofobičnim hodnikom.
„Samo pretpostavljam“, započeo je čuvar, s naglašenom ironijom, „ali policija je možda
smatrala tipa manjom opasnošću posle smrti. To je, kao što sam rekao, čista pretpostavka.“
Čuvar se samozadovoljno nasmejao vlastitoj dosetki. Edmunds je pogledao Baksterovu.
Očekivao je da će zavrteti glavom i da će mu se podsmevati zbog glupih pitanja. Nije
očekivao da će stati na njegovu stranu.
„Moj kolega uzalud pokušava da sazna od vas da li je mrtvačnica obezbeđena.“
Stali su ispred neoznačenih dvokrilnih vrata. Čovek je nadmeno kucnuo debelim prstima
po maloj nalepnici Zabranjen ulaz na prozoru. „Kako vam ovo izgleda, ljubavi?“
Baksterova se progurala pored nepodnošljivog čoveka. Pridržala je vrata Edmundsu.
„Hvala ti, zato što si bio pravi…“ Tresnula je vratima čuvaru ispred nosa. „Seronja.“
 Patolog je, za razliku od beskorisnog čuvara, bio raspoložen i delotvoran. Čovek tihog
glasa, u ranim pedesetim, imao je sedu ali besprekorno održavanu bradu, usklađenu s
kosom. Za nekoliko minuta pronašao je štampani i kompjuterski izveštaj o Nagibu Halidu.
„Nisam bio ovde kad su radili obdukciju. Ovde piše da je tetrodotoksin bio uzrok smrti.
Pronađen je u krvi.“
„Taj tetoksin…“
„Tetrodotoksin“, ispravio ju je patolog, bez trunke nadmenosti. „Da, to. Šta je to? I kako se
unosi u organizam?“
„To je prirodno dejstvujući neurotoksin.“ Baksterova i Edmunds tupo su zurili u njega.
„To je otrov. Verovatno ga je pojeo. Najveći deo žrtava ovog otrova otruje se
konzumiranjem ribe mehur. Smatra se velikim delikatesom. Ja više volim ferero čokoladne
bombone.“
Detektivkin stomak načinio je novi mučni salto.
„Moram da se vratim glavnom inspektoru i kažem mu da je riba došla glave
Krematorijumskom Ubici?“ pitala je, neimpresionirana onim što je čula.
„Svi ćemo otići, na ovaj ili onaj način“, patolog je slegnuo ramenima. „Postoje i drugi
izvori TTX-a – neke morske zvezde, puževi… valjalo bi pomenuti i žabu…“
Baksterova nije izgledala nimalo smirenije.
„Hoćete li da vidite leš?“ pitao je patolog.
„Molimo vas“ odgovorila je Baksterova. Edmunds ju je prvi put čuo da koristi te reči.
„Mogu li da znam zašto?“
Prišli su zidu pokrivenom metalnim vratancima.
„Da bismo proverili ima li glavu“, reče Edmunds, koji je još hvatao beleške.
Patolog je pogledao Baksterovu. Očekivao je da vidi osmeh ili čuje izvinjenje zbog
mračnog smisla za humor njenog kolege. Ona je samo kratko klimnula glavom. Uznemireni
čovek potražio je odgovarajuća vratanca, u donjem redu. Nežno ih je otvorio i izvukao
fioku. Sve troje zadržalo je dah dok se zloglasni serijski ubica materijalizovao ispred njih.
Stari ožiljci i opekotine pokrivali su tamnoputa stopala i noge. Ugledali su ruke i
međunožje. Baksterova je s nelagodnošću posmatrala dva deformisana prsta na levoj ruci.
Setila se noći u kojoj je Vulf izašao iz ćelije u pritvoru, obliven krvlju. Poricala je da išta zna
o incidentu kad su je nadređeni saslušali sutradan.
Zurili su u veliku posekotinu, kad su se grudi pojavile na svetlu. Nastala je posle niza
operacija, preduzetih da bi se sanirala šteta od Vulfovog napada. Fioka je konačno u
potpunosti izašla napolje. Zurili su u izvitoperene odraze vlastitih lica na uglačanoj
metalnoj površini, na kojoj je trebalo da bude mrtvačeva glava. „Sranje.“

Vulf je dangubio ispred glavnog ulaza u Novi Skotland jard. Nespokojno je posmatrao
gomilu koja se skupila u senci staklene zgradurine koja se prostirala na gotovo osamdeset
ari u srcu Vestminstera. Radnici su dovršavali montažu improvizovanog podijuma na
uobičajenom mestu za obraćanje medijima, ispred čuvenog znaka koji se okreće.
Neko mu je nekad rekao da je znak koji se okreće, ispisan glatkim slovima, zamišljen kao
simbol neprestane budnosti Gradske policije, kao odraz lica posmatrača koje neprestano
bdi. Isto se moglo reći za ostatak goleme zgrade, koja je, za lepog vremena, gotovo
iščezavala, pošto je odražavala viktorijanski hotel od crvene cigle preko puta i visoki toranj
sa satom na Brodveju 55, iza nje.
 Telefon mu je zazujao u džepu. Opsovao je u sebi zato što ga nije isključio. Odgovorio je
kad je video da ga Simons zove.
„Šefe?“
„Baksterova je upravo potvrdila: to je Halid.“
„To sam znao. Kako?“
„Riba.“
„Šta?“
„Otrov. Progutao ga je.“
„Prošao je bolje nego što je zaslužio“, procedio je Vulf.
„Pravicu se da ovo poslednje nisam čuo.“
Neko u vojničkim pantalonama sa džepovima davao mu je znak.
„Izgleda da je sve spremno za moj nastup.“
„Srećno.“
„Hvala“, neiskreno odgovori Vulf. „Probaj da ne uprskaš stvar.“
„Važi.“
Vulf je prekinuo vezu i pogledao svoj odraz. Proverio je da li mu je šlic zakopčan i da li
izgleda iscrpljenije i utučenije nego inače. Krenuo je ka podijumu, s namerom da što pre
okonča druženje s medijima. Samopouzdanje se osipalo kako se buka pojačavala. Crna
sočiva televizijskih kamera pratila su svaki njegov korak kao topovske cevi. Za trenutak se
vratio u sud Old Bejli. Nedelotvorno je pokrivao lice dok je pakovan u zadnji deo marke,
praćen gnevnim povicima nezadovoljnih novinara i teškim udarcima po metalnim
stranicama vozila. Te slike i zvuči doveka će ga proganjati u snu.
Snebivljivo je stao na podijum i započeo kratki, pripremljeni govor.
„Ja sam detektiv narednik Vilijam Foks…“
„Šta? Govori glasnije!“, prekinuo ga je neko iz gomile.
Jedan od radnika koji su sklopili majušnu binu pritrčao je i uključio mikrofon, izazvavši
veliku statičku buku. Vulf se trudio da zanemari zlobni smeh koji se dizao iznad mora
fizionomija.
„Hvala vam. Kao što sam rekao, ja sam detektiv narednik Vilijam Foks, pripadnik Gradske
policije i deo tima koji istražuje današnje višestruko ubistvo.“ Dosad je bilo dobro, pomislio
je. Nastavio je, zanemarujući brojna pitanja. „Možemo potvrditi da su tela šest žrtava
pronađena u Kentiš Taunu u ranim jutarnjim…“
Pogrešio je kad je podigao glavu s beležaka. Odmah je uočio i prepoznao Andreinu
upečatljivu crvenu kosu. Učinilo mu se da izgleda zabrinuto, što ga je još više uznemirilo.
Oborio je kartice s ključnim delovima govora na pod. Sagnuo se da ih pokupi, svestan da je
među njima i spisak podataka koje ne sme pomenuti u obraćanju medijima. Pronašao je tu
karticu i ponovo stao ispred mikrofona.
„… jutarnjim časovima.“ Grlo mu se sušilo. Znao je da crveni, kao i uvek kad bi se
postideo. Stoga je brzo pročitao poslednju karticu: „U procesu smo identifikovanja žrtava.
Stupićemo u kontakt s porodicama pre nego što vam saopštimo njihova imena. To je sve što
vam mogu otkriti u ovom času, budući da je reč o tekućoj istrazi. Hvala vam.“
Ućutao se na nekoliko sekundi, čekajući aplauz, pre nego što je shvatio da bi to bilo
krajnje neprimereno i da ga svojim nastupom nije ni zaslužio. Spustio se s podijuma i počeo
da se udaljava od glasova koji su izvikivali njegovo ime.
„Vile! Vile!“
 Okrenuo se i ugledao Andreu. Trčala je ka njemu. Uspela je da izbegne prvog policajca, ali
su je dvojica drugih zadržala. Obuzeo ga je haotični bes, koji je pratio sve njihove susrete
posle razvoda. Hteo je da pusti da je policajci odvuku, ali odlučio je da se umeša kad joj se
približio specijalac iz jedinice za zaštitu diplomatskog osoblja, s automatskom puškom.
„U redu je. U redu je. Pustite je da prođe, molim vas“, nevoljno je progunđao.
Poslednji susret zbog komplikacija u vezi s prodajom kuće bio je naročito leden. Stoga se
iznenadio kad mu je pritrčala i kad ga je čvrsto zagrlila. Disao je na usta, u očajničkom
nastojanju da se odbrani od mirisa njene kose. Znao je da će biti protkan njenim
najomiljenijim parfemom, koji je toliko voleo. Video je da je na ivici plača kad ga je konačno
pustila.
„Ne mogu ti ništa više reći, Endi…“
„Da li odgovaraš na telefonske pozive? Gotovo dva sata pokušavam da te dobijem!“
Vulf nije mogao da prati promene njenog raspoloženja. Činilo mu se da je iskreno besna
na njega.
„Veoma mi je žao. Danas sam imao mnogo posla“, rekao je pre nego što se nagnuo da bi
joj u poverenju došapnuo. „Izgleda da je došlo do ubistva ili nečeg sličnog.“
„Pored tvog stana!“
„Tako je“, zamišljeno će Vulf. „To je usran kraj.“
„Moram nešto da te pitam. Neophodno je da mi kažeš istinu, jel' važi?“
„Hm.“
„To nije sve, zar ne? Leš je bio sašiven – kao lutka.“ Nekontrolisano je progovorio:
„Kako… Gde… Govoreći u ime Gradske policije, ja…“
„Halidova je, zar ne? Glava?“
Uhvatio ju je za ruku. Odvukao ju je u stranu, što dalje od policajaca. Izvadila je debeo
smeđi koverat iz tašne.
„Veruj mi da sam poslednja osoba koja bi želela da pomene ime tog groznog čoveka.
Smatram da nam je uništio brak. Prepoznala sam ga na fotografijama.“
„O kakvim fotografijama govoriš?“, oprezno će Vulf.
„O, moj bože! Znala sam da su stvarne“, rekla je, s krajnjim zaprepašćenjem. „Neko mi je
poslao fotografije te stvari koja podseća na lutku. Satima ih držim kod sebe. Moram da se
vratim na posao.“
Ućutala je kad je neko prošao u blizini.
„Vile, s njima sam dobila i spisak. Zbog njega sam te zvala. Nisam znala šta znači. Sadrži
šest imena. Pored svakog je datum.“ Istrgao je koverat iz njenih ruku. Pocepao ga je.
„Prvo ime je gradonačelnik Ternbl. Pored njega je današnji datum.“
„Gradonačelnik Ternbl?“, pitao je Vulf. Izgledao je kao čovek kome se tlo naglo izmaklo
ispod nogu.
Bez reči se okrenuo i potrčao ka ulaznim vratima. Čuo je kako Andrea nešto viče za njim.
Nerazumljive reči rasipale su se na debelom staklu.

Simons se telefonom izvinjavao komesaru, koji mu je upućivao nimalo suptilne pretnje

zbog odsustva napretka u istrazi. Predočavao je svoj plan akcije. Bio je na sredini izlaganja
kad je Vulf uleteo u njegovu kancelariju. „Fokse! Izlazi napolje!“ prodrao se.
Vulf se nagnuo preko stola i pritisnuo dugme za prekid razgovora.
„Šta, kog đavola, misliš da radiš?“ sablažnjivo će glavni inspektor.
 Vulf je otvorio usta da odgovori. U tom času iz zvučnika se razlegao izvitopereni glas: „Da
li si to meni rekao, Simonse?“
„Sranje.“ Vulf je pritisnuo sledeće dugme.
„Dobili ste govornu poštu…“ začuo se robotski glas.
Užasnuti Simons zario je lice u šake, dok je Vulf mahnito pritiskao dugmeta na aparatu.
„Kako se prekida veza na ovom čudu?“ ozlojeđeno je povikao.
„Pritisni veliko crveno dugme sa krs…“ posavetovao ga je komesar, pre nego što je oštro
škljocanje, praćeno tišinom, potvrdilo da je imao pravo.
Vulf je razbacao polaroidne fotografije grotesknog leša po šefovom stolu.
„Naš ubica poslao je fotografije i spisak za odstrel medijima.“
Simons je protrljao lice i spustio pogled na fotografije kolažnog leša u raznovrsnim
fazama nastanka.
„Prvi na spisku je gradonačelnik Ternbl. Pored njegovog imena je današnji datum“, reče
Vulf.
Ove reči pronašle su put do cilja.
Simons se trgao i potegao mobilni telefon.
„Terense!“ gradonačelnik je raspoloženo odgovorio. Izgledalo je da je negde napolju.
„Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?“
„Reju, gde si?“, pitao je Simons.
„Šetam. Idem do Ham gejta u Ričmond parku – do našeg starog mesta. Posle toga idem na
dobrotvornu priredbu u…“
Simons je došapnuo lokaciju Vulfu, koji je već telefonirao kontrolnoj sobi. „Reju, imamo
situaciju: u životnoj si opasnosti.“ Gradonačelnik je iznenađujuće dobro podneo vest: „To je
sastavni deo posla“, nasmejao se.
„Ne mrdaj odatle. Poslaćemo mobilne jedinice da te dovedu ovamo, dok ne budemo
saznali nešto više“, rekao mu je Simons. „Da li je to neophodno?“
„Sve ću ti objasniti kad stigneš.“ Simons je prekinuo vezu. Pogledao je Vulfa.
„Tri vozila su na putu. Najbliže je četiri minuta daleko. Jedno pripada interventnoj
jedinici.“
„Dobro“, reče Simons. „Dovedi Baksterovu i onog ko zna kako se zvaše ovamo. Hoću da
ovaj sprat bude zaključan. Niko ne sme da uđe ili izađe. Obavestite obezbeđenje da će
gradonačelnik ući kroz ulaz iz garaže. Požuri!“

Gradonačelnik Ternbl strpljivo je sedeo na zadnjem sedištu mercedesa E-klase sa šoferom.

Po povratku u automobil zamolio je pomoćnika da se izvini u njegovo ime zbog zauzetosti.
Po svoj prilici čekao ga je dug i dosadan dan.
Pre dva meseca dobio je preteći imejl, zbog kog se čitavo popodne krio u svojoj kući u
Ričmondu. Sedeo je u kućnom pritvoru dok nisu otkrili da je imejl poslao
jedanaestogodišnji dečak čiju je školu posetio prethodne nedelje. Pitao se da li će i ovo
danas biti isto takvo monumentalno traćenje vremena.
Ljudi su žurili u park da iskoriste još jedan divan vikend. Gužva u saobraćaju nagnala ih
je da premeste kola. Parkirali su se pored nedavno ispražnjene kuće reda kraljevske zvezde
i podvezice. Gradonačelnik je posmatrao veličanstvenu zgradu na vrhu Ričmond Hila. Pitao
se koliko će vremena proći pre nego što još jedno od londonskih istorijskih zdanja doživi
žalosnu i nečasnu sudbinu, da bude preobraženo u stanove za bankare.
 Otvorio je tašnu i pronašao smeđu pumpicu. Duboko je udahnuo. Beskrajni talas vrućine
doneo je veliku količinu polena koji je izazivao velike disajne probleme. Nije hteo da po
treći put ove godine završi u bolnici. Njegov najbliži rival bio mu je za petama.
Odsustvovanje sa zakazanih priredbi neće proći neprimećeno.
Bio je sve nespokojniji. Spustio je prozor i zapalio cigaretu. Odavno je prestao da opaža
ironiju kutije cigareta pored pumpice za astmatičare, pogotovo otkad se postarao da svede
porok na najmanju meru. Čuo je zavijanje sirena u daljini. Zgranuo se kad je shvatio da se
oglašavaju zbog njega.
Patrolna kola zaustavila su se pored mercedesa. Iz njih je izašao uniformisani policajac.
Upustio se u kratki razgovor s njegovim šoferom. Tridesetak sekundi kasnije bili su na
putu. Prolazili su kroz crvena svetia na semaforu i vrludali kroz saobraćajnu gužvu. Molio
se da niko ne snima smešno preterivanje, kad su se još dva policijska automobila pridružila
prepoznatljivom mercedesu.
Gradonačelnik se malčice spustio u sedištu. Gledao je kako se prostrane kuće sažimaju u
kompaktne kancelarijske blokove, boreći se za pažnju u beskrajnom nadmetanju u visini
koje je postepeno zakrililo nebo.

ČETVRTO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

7.19 ujutro

Edmunds je bio gotovo siguran da je Baksterova oborila biciklistu u Sadarku. Zažmurio je

dok su jezdili pored reke, pogrešnom stranom puta. Zamalo što nisu izgazili pun autobus
pešaka, koji su pokušavali da pređu ulicu posle izlaska iz stanice metroa Templ.
Baksterova je smestila signalna svetia iza prednje rešetke. Bila su nevidljiva kad nisu
radila. Nisu bila mnogo primetnija ni kad bi ih aktivirala, ako je suditi po broju zamalo
izbegnutih nesreća. Edmunds je pustio kvaku na vratima kad su počeli da voze ispravnom
stranom puta. Shvatio je da mu telefon zvoni, za vreme privremenog zatišja u urlanju
motora, zbog naglog kočenja pred autobusom. Na ekranu se pojavila fotografija Tije, zgodne
crnkinje u srednjim dvadesetim godinama.
„Zdravo, dušo. Da li je sve u redu?“, vikao je u aparat.
„Zdravo. Nestao si usred noći. Ima mnogo vesti na televiziji i… Htela sam da ti se javim.“
„Nije najbolje vreme za to, Ti. Kako bi bilo da te pozovem malo kasnije?“
Zvučala je nezadovoljno: „Važi. Možeš li da kupiš mleko u povratku kući?“
Posegnuo je za beležnicom. Zapisao je nekoliko reči ispod definicije tetrodotoksina.
„I nekoliko hamburgera“, dodala je. „Ti si vegetarijanka!“
„Hoću hamburgere!“ planula je Tija. Dodao ih je na spisak za kupovinu. „I nutelu.“
„Šta ćeš, za ime sveta, spremati?“ pitao je.
 Baksterova je pogledala Edmundsa koji je ispustio nemuževni vrisak, očiju razrogačenih
od užasa. Pogledala je na drum i divljački okrenula volan, za dlaku promašivši automobil.
„Sranje!“ s olakšanjem se nasmejala.
„U redu, dobro je“, rekao je Edmunds, teško dišući. „Moram da prekinem razgovor. Volim
te.“
Prošli su pored sigurnosne prepreke i sišli niz rampu, u garažu Novog Skotland jarda.
Telefon je ostao bez signala, što je prekinulo opraštanje s Tijom.
„Moja verenica“, objasnio je Edmunds. Osmehnuo se. „Ima dvadeset četiri nedelje.“
Baksterova ga je ravnodušno posmatrala.
„Trudnoće. U dvadeset četvrtoj je nedelji trudnoće.“
„Čestitam. Palo mi je na pamet kako mi, detektivi, previše spavamo. Bebin plač dobro će
ti doći.“
Parkirala se i okrenula prema Edmundsu.
„Znaš, nećeš uspeti. Zašto ne prestaneš da gubiš vreme? Vrati se u odeljenje za
pronevere.“
Izašla je iz automobila i zalupila vratima. Edmunds je ostao sam u kolima. Bio je pogođen
njenom reakcijom, ne zbog otvorenosti ili bestidnog manjka zanimanja za činjenicu da će
postati otac već zato što je posumnjao da je ona prva osoba koja mu je rekla istinu. Brinuo
se da je imala pravo.

Čitavo odeljenje za ubistva i teške zločine zguralo se u sobu za sastanke, uključujući i one
koji nisu imali direktne veze sa slučajem. Oni su se tu našli zbog neočekivane zabrane
kretanja. Rashladni uređaj nedorastao ovakvom izazovu ispuštao je vazduh kroz otvore.
Stizao je do fotografija na zidu. Izgledalo je da se veliki kolaž blago ljulja, baš kao pravo telo
obešeno za tavanicu.
Simons i Vanita govorili su duže od pet minuta. Publika je bila sve nervoznija, a
temperatura u pretrpanoj prostoriji neprestano je rasla.
„… kroz ulaz iz garaže. Čuvaćemo gradonačelnika Ternbla u Sobi za saslušanje Jedan“,
reče Simons.
„Bolje u Dvojki“, umešao se neko. „U Jedinici još curi cev. Ne verujem da bi gradonačelnik
hteo da doda kinesko mučenje vodom na spisak današnjih neprijatnosti.“
Začuo se sporadični smeh, verovatno iz usta ljudi koji su baš zbog toga koristili Sobu
jedan.
„U tom slučaju smestićemo ga u Dvojku“, reče Simons. „Finli, da li je sve spremno?“
„Jeste.“
Simons nije izgledao ubeđeno. Vulf je blago gurnuo prijatelja. „O, rekao sam im da puste
Emili i… i…“
„Edmundsa“, prošaputao je Vulf. „Kako se ono zvaše?“ prosiktao je Finli. Vulf je slegnuo
ramenima: „Edmund?“
„… Edmunda Edmundsa ovamo. Obezbeđenje je na svim vratima, naoružani momci iz
službe za zaštitu diplomatskog osoblja su u garaži da bi ih dočekali. Imaju i pse. Zastori su
navučeni na ovom spratu, a liftovi zaustavljeni. To znači da ćemo morati da koristimo
stepenište – tačnije, Vili će morati.“
 „Sjajno“, reče Simons. „Fokse, kad stigneš do gradonačelnika, naoružani policajac
dopratiće te ovamo. Ne zaboravi da je ovo velika zgrada i da ne poznajemo sve u njoj.
Spremi se na dugi boravak u sobi za saslušanje.“
„Koliko dug?“, pitao je Vulf.
„Dok se ne uverimo da je gradonačelnik bezbedan.“
„Doneću ti kofu“, oglasio se nadmeni detektiv Sonders. Ponosio se svojom duhovitošću.
„Zanimalo me je šta ću dobiti za ručak“, odvratio je Vulf.
„Ribu mehur“, iscerio se Sonders. Ispitivao je granice Simonsovog strpljenja.
„Da li je tebi ovo smešno, Sonderse?“ povikao je Simons. Malo je preterao, zbog prisustva
komandira. „Izlazi napolje!“
Pacoliki detektiv zamuckivao je kao ukoreni školarac: „U stvari, fizički ne mogu… zbog
zabrane kretanja.“
„U tom slučaju, sedi i umukni.“
Baksterova i Edmunds ušli su u sobu za sastanke verovatno u najgorem mogućem
trenutku.
„Lepo je što ste resili da nam se pridružite. Imam spisak zamornih poslova koje bi trebalo
da obavite.“ Simons je dobacio fasciklu Baksterovoj. Ona ju je prosledila Edmundsu.
„Šta smo propustili?“, Baksterova se obratila kolegama.
„Vil i ja zaduženi smo za zaštitu“, odvratio je Finli. „Ti i Edmund Edmunds za
identifikovanje komada, a Sonders za…“
„Kretenske upadice?“, predložila je Baksterova kad je sela.
Finli je klimnuo glavom. Bio joj je zahvalan što ga je poštedela kršenja pravila o zabrani
psovanja.
„Dobro. Sedite“, naredio je Simons. „Dobro, sad ste svi ovde. Šest žrtava ubistva spojene
su i zašivene. Gradonačelniku je zaprećeno smrću. Imamo spisak s još pet imena
potencijalnih žrtava ubistva.“ Nastavio je ne obazirući se na mnoštvo upitnih pogleda. „Ima
li neko…“
„Valja znati da monstruozna lutka pokazuje na Vilov prozor“, napomenuo je Finli veselim
tonom.
„I to. Da li neko ima teoriju?“ Simons je dobio odgovor na pitanje u obliku sobe pune
zablenutih lica. „Bilo kakvu?“
Edmunds je stidljivo podigao ruku: „Ovo je izazov, gospodine.“
„Nastavi.“
„Na fakultetu sam napisao rad o razlozima zbog kojih se serijske ubice obraćaju medijima
ili policiji: Zodijak4 i Ubica Srećnog Lica5…“
„Faustovski Ubica, tip iz filma Sedam“, dodao je Sonders. Imitiranjem Edmundsa izmamio
je nešto smeha i Simonsov prekorni pogled.
„Da nisi ti onaj Frojd?“ pitao je neko.
Edmunds je ignorisao šaljivdžije.
„Njihovo obraćanje često, ali ne uvek, sadrži neoboriv dokaz da su oni počinioci zločina“,
nastavio je. „Ponekad su to podaci koji nisu predstavljeni javnosti, a ponekad nešto
opipljivo.“
„Kao fotografije poslate Foksovoj supruzi“, reče Vanita, nesvesna greške.
„Bivšoj supruzi“, ispravio ju je Vulf.
 „Upravo tako. U veoma retkim slučajevima to predstavlja vapaj za pomoć. Oni doslovce
mole policiju da ih spreči da ponovo ubiju. Veruju da su samo žrtve nekontrolisanih poriva.
Ponekad ih motiviše za njih nepodnošljiva pomisao da neko drugi želi da prisvoji zasluge za
njihova dela. U oba slučaja, svesno ili nesvesno, imaju jednu te istu nameru – da budu
uhvaćeni.“
„Veruješ li da je ovo jedan od tih refkih slučajeva?“, pitala je Vanita. „Zašto?“
„Kao prvo, spisak… Precizni vremenski okvir… Obraćanje medijima… Verujem da će se
ubica držati na odstojanju dok ispituje situaciju, ali da neće moći odoleti da se ne približi
istrazi. Njegovo samopouzdanje rašće posle svakog ubistva. Hraniće božji kompleks,
navodeći ga na preduzimanje sve većih rizika. Na kraju će on doći do nas.“
Svi u sobi iznenađeno su zurili u Edmundsa.
„Mislim da te prvi put čujem da govoriš o nečemu“, reče Finli.
Mladić je sramežljivo slegnuo ramenima.
„Ali zašto ja?“ pitao je Vulf. „Zašto nije usmerio taj kolaž od ljudskog mesa u prozor neke
druge osobe? Zašto je poslao fotografije mojoj ženi?“
„Bivšoj ženi“, uglas će Baksterova i Finli. „Zašto je moja…“ Vulf se ućutao. „Zašto ja?“ Svi
pogledi usmerili su se ka Edmundsu.
„Serijske ubice retko izdvajaju pojedinca iz policije, ali i to se dešava. Do toga uvek dolazi
zbog ličnih razloga. To je svojevrsno laskanje. Sigurno u Vulfu, i samo u njemu, vidi
dostojnog protivnika.“
„Nemam ništa protiv. Dokle god se lepo ponaša“, prezrivo reče Vulf.
„Ko je još na spisku?“ pitala je Baksterova, voljna da skrene raspravu na temu o kojoj
Edmunds nije napisao rad.
„Postaraću se za ovo pitanje, Terense“, reče Vanita. Istupila je za korak. „Odlučili smo da
zasad ne otkrivamo taj podatak zato što: a) ne želimo da izazivamo paniku; b) želimo da se
u ovom trenutku usredsredite na gradonačelnika; i c) nismo sigurni da je pretnja
verodostojna. Nova parnica je poslednje što nam je potrebno.“
Vulf je osetio kako se pogledi usmeravaju prema njemu.
Zazvonio je telefon na internoj liniji u sobi za sastanke. Gomila je slušala Simonsov
odgovor.
„Nastavite po planu… Hvala vam.“ Klimnuo je glavom Vaniti.
„U redu, narode. Budite spremni da date sve od sebe. Sastanak je gotov.“

Gradonačelnikov mercedes već je bio parkiran kad je Vulf stigao do podzemne garaže. U
njoj, za razliku od ostatka zgrade, nije bilo rashladnih uređaja. Sa asfalta se dizala gotovo
nepodnošljiva vrelina, protkana zadahom gume, ulja i izduvnih gasova. Snažno osvetljenje
obasjavalo je sve izuzev najdaljih zakutaka. Poigravalo se Vulfovim internim satom. Onako
iscrpljen zapitao se da li se smrklo. Pogledao je na sat: 7.36 ujutro.
Zadnja vrata otvorila su se kad je prišao kolima. Gradonačelnik je izašao, iznenadivši
šofera.
„Da li će mi neko reći šta se, kog đavola, događa?“ brecnuo se kad je zalupio vrata za
sobom.
„Gospodine gradonačelnice, ja sam detektiv narednik Foks.“
Vulf je pružio ruku. Gradonačelnikov gnev smesta je splasnuo. Posle kraćeg oklevanja
povratio je kontrolu nad sobom i srdačno pretresao Vulfovu ruku.
 „Drago mi je što vas konačno srećem, detektive“, rekao je gradonačelnik s blistavim
osmehom, kao da pozira za fotografuju na dobrotvornoj priredbi na koju je krenuo.
„Pođite za mnom, molim vas“, reče Vulf. Pokazao je na naoružanog policajca koji će ih
otpratiti uz stepenice.
„Samo trenutak, molim vas“, reče gradonačelnik.
Vulf je sklonio ruku koju je nesvesno položio na uglednikova leđa da bi ga usmerio ka
stepeništu.
„Voleo bih da mi se kaže šta se dešava, i to odmah.“
Vulf je nastojao da zanemari gradonačelnikov sujetni ton. Odgovorio je kroza stegnute
zube: „Simons bi više voleo da vam to lično saopšti.“
Gradonačelnik nije navikao da mu iko govori ne. Pokolebao se.
„Vrlo dobro. Iako moram da kažem da sam iznenađen što vas je Terens poslao ovamo
dole da me čuvate. Čuo sam vas. jutros na radiju. Zar ne bi trebalo da radite na slučaju
serijskog ubice?“
Vulf je znao da bi bilo bolje da čuti, ali morao je da pokrene političara s mesta. Njegovo
nadmeno držanje mu je dozlogrdilo. Pogledao ga je u oči.
„Radim na njemu.“

Pokazalo se da je gradonačelnik brži nego što bi se reklo po njegovom izgledu.

Možda ga ne bi stigli da nije bilo hronične astme i štete koju je decenijsko konzumiranje
cigareta nanelo njegovim plućima. Usporili su do nivoa živahnog kasa kad su stigli do
predvorja.
Veliki minimalistički uređen prostor bio je jedan od malobrojnih delova zgrade u
potpunosti lišen dizajnerskih rešenja iz šezdesetih. Komesar je odbio Simonsov zahtev da
se predvorje i stepenište zatvore dok ne sprovedu gradonačelnika. Rekao je da je to
najbezbednije mesto u gradu, zahvaljujući naoružanom obezbeđenju, kamerama,
detektorima za metal i gomili policajaca.
U predvorju je bilo tiše i mirnije nego što bi bilo radnim danima. Nekoliko ljudi je
prolazilo ili se muvalo oko kafea u središtu. Vulf je ugledao prolaz u gužvi. Ubrzao je korak i
krenuo ka vratima koja vode ka stepeništu.
Vidno uznemireni gradonačelnik prvi je primetio ćelavka koji je uleteo u zgradu i potrčao
ka njima.
„Detektive!“
Vulf se okrenuo i ugledao opasnost. Gurnuo je gradonačelnika iza sebe. Naoružani
pratilac podigao je oružje.
„Lezi na pod! Lezi!“ vrisnuo je policajac na neuglednog čoveka sa smeđom papirnom
kesom u ruci.
Zaustavio se i podigao ruke, omamljen šokom.
„Lezi na pod!“ Policajac je sve ponavljao po dva puta pre nego što bi bio shvaćen. „Baci
kesu. Spusti je!“
Čovek je odbacio kesu od sebe. Skliznula je po izglancanom podu u pravcu
gradonačelnika. Vulf je naterao političara da se povuče nekoliko koraka, zato što nije znao
da li je to bio namerni postupak ili greška unezverenog čoveka.
„Šta je u toj kesi?“, viknuo je policajac na čoveka koji je posmatrao Vulfa i gradonačelnika.
„Spusti pogled! Gledaj u pod! Šta je u kesi?“
 „Doručak!“ povikao je užasnuti ćelavko. „Zašto si trčao?“
„Kasnim na posao u informatičkom odeljenju. Trebalo je da stignem pre dvadeset
minuta.“
Policajac iz jedinice za zaštitu diplomatskog osoblja polako je išao natraške ka kesi. Nije
prestajao da nišani ćelavka. Oprezno je kleknuo pored nje. Veoma polako zagledao se
unutra.
„Unutra je neki vrući zamotuljak“, rekao je Vulfu, kao da govori o sumnjivom predmetu.
„Kog je ukusa?“ oglasio se Vulf.
„Kog je ukusa?“ prodrao se policajac.
„Šunka i sir!“ kriknuo je čovek na podu.
Vulf se iscerio: „Konfiskuj ga.“

Stigli su do kancelarije bez incidenata. Vulf je zahvalio naoružanom pratiocu. Finli ih je

uveo u prostoriju. Uspon na sedmi sprat naplatio je svoj danak. Vulf je čuo zviždanje posle
svakog udisaja porumenelog gradonačelnika.
Kancelarija je odavala klaustrofobičan utisak zbog navučenih zastora i snažnog
veštačkog osvetljenja, jeftine imitacije originala. Žurno su išli kroz prostoriju, pored
radoznalih lica koja su ih motrila iza svetlucavih kompjuterskih ekrana i šarenih buketa.
Simons je istrčao iz kancelarije kad ih je ugledao. Srdačno se rukovao sa starim prijateljem.
„Lepo je videti te, Reju“, obratio mu se iskrenim tonom pre nego što je usmerio pažnju ka
Vulfu. „Imali ste neke probleme u prizemlju?“
„Lažna uzbuna“, promrmljao je Vulf, usta punih sendviča sa šunkom i sirom.
„Terense, izuzetno bih cenio ako bi mi objasnio šta se događa“, reče gradonačelnik.
„Naravno, ali predlažem da taj razgovor obavimo nasamo.“ Simons ga je uveo u sobu za
saslušanje i zatvorio vrata. „Poslao sam patrolna kola do tvoje kuće. Mislio sam da ćeš hteti
da znaš da su Melani i Rouzi bezbedne.“
„Ceni…“ Gradonačelnik je sve teže disao od ulaska u kancelariju. Spopao ga je napad
šištećeg kašlja. Ponovo se osećao kao da mu neko sedi na grudima. Preturao je po tašni i
napipao plavu pumpicu. Potegao je dva duga udisaja. Činilo se da su mu malčice pomogli.
„Cenim tvoju brigu, hvala ti.“
Ućutao se i čekao. Simons je shvatio signal. Ushodao se po sobi.
„Dobro, odakle da počnem? Čuo si da smo jutros pronašli šest leševa? Pa, to nije sve…“
Simons je u sledećih petnaest minuta ispričao sve što se desilo tog jutra. Vulf ga je ćutke
slušao. Iznenadio se kad je šef izrekao podatke koji nisu smeli da završe u medijima. U
potpunosti je verovao prijatelju. Vulf je pretpostavljao da je gradonačelnik zaslužio da ih
sazna. Simons ni pored prijateljevog navaljivanja nije hteo da mu oda druga imena sa
spiska.
„Ne želim da brineš. Ovde si više nego bezbedan“, uveravao ga je Simons.
„I koliko dugo očekuješ da se skrivam ovde, Terense?“
„Trebalo bi da sediš ovde najmanje do ponoći. Ubica tako neće ostvariti svoju pretnju.
Unapredićemo tvoje redovno obezbeđenje, ali moći ćeš da nastaviš relativno normalan
život.“
Gradonačelnik je rezignirano klimnuo glavom.
„Oprosti mi na rečniku, ali, što pre uhvatimo to kopile, pre ćeš izaći odavde“,
samouvereno će Simons, na putu ka vratima. „Foks će ostati s tobom.“
 Gradonačelnik je ustao da bi porazgovarao nasamo sa Simonsom. Vulf im je okrenuo
leđa, kao da neće čuti ono što će reći u sobici, ako bude gledao u zid.
„Da li si sasvim siguran da je to uistinu dobra ideja?“ prošištao je gradonačelnik.
„Naravno da jesam. Biće ti dobro.“
Simons je izašao. Čuli su kako prigušenim glasom izdaje naređenja policajcu pred
vratima. Gradonačelnik je još dva puta duboko udahnuo iz pumpice pre nego što se
okrenuo prema Vulfu. Novim izveštačenim osmehom poručio je da je oduševljen što će
provesti čitav dan sa zloglasnim detektivom.
„Pa“, reče gradonačelnik, boreći se s još jednim žestokim napadom kašlja, „šta ćemo sad?“
Vulf je uzeo prvu hrpu formulara koje mu je Simons uviđavno ostavio na stolu. Podigao je
noge i nakrenuo stolicu. „Sad ćemo čekati.“

PETO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

12.10 po podne

Ozlojeđenost i nezadovoljstvo uzimali su sve većeg maha u tihoj kancelariji, dok su

protraćeni časovi lagano prolazili. Ogoljena nejednakost u pozadini povlašćenog tretmana
koji je dobio „uvaženi“ gradonačelnik Ternbl, nauštrb svih drugih drugorazrednih žrtava u
gradu, bila je glavna tema nekoliko razgovora vođenih na ivici šapata. Baksterova je
sumnjala da iza novopronađenog egalitarizma, kod nekih od najšovinističkijih i
najuskogrudnijih muškaraca koje je znala, ne stoji njihova želja za pravednijim svetom već
povređena sujeta. Uprkos tome morala je priznati da su imali pravo.
Sumnjičavi pogledi često bi skrenuli ka vratima sobe za saslušanje, kao da su se nadali da
će se nešto desiti, nešto što će opravdati njihovu muku. Detektivi su devedeset odsto
radnog vremena trošili na zamorne administrativne procedure, ali ljudi nisu mogli da
unedogled popunjavaju formulare. Nekoliko policajaca upravo je završilo trinaestočasovnu
smenu. Dovukli su tablu ispred Vulfove groteskne tvorevine od fotografija okačenih na zid.
Nisu mogli da idu kući, pa su pogasili svetla u sobi za sastanke da bi se odmorili pre početka
sledeće smene.
Simons je pobesneo kad mu je sedmi čovek prišao da bi tražio dozvolu za napuštanje
kancelarije. To je bio poslednji zahtev za izuzeće od zabrane kretanja. Svi su imali savršeno
opravdane razloge. Bio je više nego svestan da će svojom strogošću izazvati veliko
nezadovoljstvo, možda i nepopravljivu štetu na jednako važnim slučajevima, ali šta je
mogao da radi? Požalio je zbog prijateljstva s gradonačelnikom, zato što je bio siguran da će
mu se ono obiti o glavu, iako bi ovako postupio i da to nije bio slučaj. Sve oči bile su uprte u
Gradsku policiju. Ovo je bio ispit za službu. Lavina kritika sručila bi se na nju ako bi se
pokazala slabom, ranjivom, nesposobnom da spreči najavljeno ubistvo.
 Komandir Vanita se, da bi muka bila veća, uselila u njegovu kancelariju. Zbog toga je
morao da sedne za slobodni sto detektiva Čejmbersa. Pitao se da li su vesti o ubistvima
stigle do njega na Karibima i da li bi iskusni detektiv bacio nešto svetlosti na bizarni slučaj
koji su nastojali da reše.
Baksterova je čitavog jutra tražila vlasnika stana u kome je telo pronađeno. Verovao je da
ga je izdao mladom paru s novorođenčetom. Stresla se od pomisli da su delovi para završili
na monstruoznom lešu. Nije smela da razmišlja o sudbini bespomoćne bebice. Laknulo joj
je kad je otkrila da nema podataka o njihovom venčanju, i da su svi oskudni podaci dati
lakovernom stanodavcu jednako lažni.
Pozvala ga je posle jednog sata. Priznao je da su mu stanari prišli mimo agencija i da su
mu ponudili gotovinu, koju su redovno ubacivali u sanduče. Bacio je sve koverte i nikad nije
video stanare. Zamolio je da ga ne prijavljuje poreznicima. Nije to učinila zato što je
verovala da će dolijati i bez njene pomoći i zato što nije bila raspoložena za potkazivanje,
pošto je straćila mnogo vremena na nešto što se pokazalo kao informacioni ćorsokak.
Edmunds se pak ushićeno smestio za ugao njenog stola. Učinio je to delimično i zbog toga
što nije imao svoj i zato što se nalazio ispod otvora za ventilaciju. Uživao je u hladnom
vazduhu koji ga je zasipao odozgo. Najvažniji uzrok dobrog raspoloženja bio je značajan
napredak ostvaren na zadatku koji mu je dodelila.
Naredila mu je da sazna kako se zatvor snabdeva hranom. Doznao je da se ona uglavnom
priprema na licu mesta, ali da je, posle štrajka glađu 2006. godine, proizvodnja hrane za
muslimanske zatočenike poverena kompaniji Komplit fuds. Kratki poziv zatvoru potvrdio je
da je Halid bio jedini zatvorenik koji je redovno dobijao specijalne obroke bez glutena.
Edmunds je morao da prikriva uzbuđenje kad su ljudi iz Komplit fudsa priznali da istražuju
ozbiljnu kontaminaciju zbog dvoje ljudi koji su završili u bolnici posle konzumiranja sličnih
obroka. Postignutim napretkom hteo je da zadivi Baksterovu – koja je očigledno tapkala u
mestu.
Šef smene Komplit fudsa objasnio je da se jela pripremaju noću, da bi u ranim jutarnjim
časovima bila poslata zatvorima, bolnicama i školama. Edmunds ga je zamolio da sastavi
spisak zaposlenih koji su te večeri bili na dužnosti i da pripremi snimke nadzornih kamera
za njegovu sutrašnju posetu. Podigao je slušalicu s namerom da pozove dve kompanije koje
su podnele žalbu, siguran da već zna dijagnoze nesrećnih korisnika i tužni ishod njihovih
zdravstvenih problema, kad ga je neko kucnuo po ramenu.
„Izvini, prijatelju, šef je tražio da preuzmeš dužnost od Hodža na vratima. Potreban mi
je“, rekao je znojavi muškarac. Zažmurio je od zadovoljstva kad se našao na struji svežeg
vazduha.
Edmunds je na osnovu nemuštog objašnjenja zaključio da tip samo spašava prijatelja od
zamorne stražarske dužnosti. Pogledom je potražio pomoć od Baksterove. Ona je samo
odmahnula rukom. Spustio je slušalicu i nevoljno otišao da odmeni kolegu koji je stražario
pred vratima sobe za saslušanje.

Edmunds se premestio s noge na nogu. Oslonio se na vrata koja je čuvao već pedeset
minuta. Nedostatak sna ga je stizao, kad više nije imao o čemu da razmišlja. Tihi ambijent,
prigušena konverzacija, kuckanje tastatura i zujanje aparata za foto-kopiranje delovali su
kao uspavanka na umornog detektiva. Kapci su mu zaigrali. Činilo mu se da nikad nije bio
ovako pospan. Naslonio se otežalom glavom na vrata. Tonuo je u san, kad je začuo tihi glas
iz sobe za saslušanja.
„Politika je čudna igra.“
Vulf se trgao kad je gradonačelnik iznenada progovorio. Imao je vremena za razmišljanje.
Sedeli su u tišini duže od pet sati. Spustio je fasciklu koju je čitao na sto. Čekao je da nastavi.
Političar se zagledao u vlastita stopala. Pitao se da li je gradonačelnik svestan toga da je
govorio naglas, dok se pauza preobražavala u neprijatnu tišinu. Oklevajući, posegnuo je za
fasciklom, kad je gradonačelnik konačno nastavio misao:
„Čovek želi da čini dobro, ali ne može dok se ne dokopa vlasti. Na njoj ne može da ostane
bez glasova, a do njih stiže ugađanjem javnom mnjenju. Ponekad taj cilj zahteva žrtvovanje
dobra koje želi da postigne. Politika je čudna igra.“
Vulf nije mogao da smisli pravi odgovor na ovaj iznenadni biser mudrosti, stoga je čekao
da gradonačelnik nastavi ili umukne. „Ne pretvarajte se da vam se dopadam, Fokse.“
„Važi“, odgovorio je Vulf, za nijansu prebrzo.
„Zbog toga je ono što danas činite za mene još časnije.“
„Radim svoj posao.“
„Baš kao što sam i ja. Želim da znate kako vam javno mnjenje nije bilo naklonjeno, stoga
vam ni;'a nisam bio naklonjen.“
Vulf je znao da je fraza „nisam bio naklonjen“ preslaba da opiše nepresušnu lavinu osuda
i podsticanja apetita javnosti, umorne od korupcije, za njegovom kožom. Izvesno vreme
predstavljao je simbol nemoralnosti, metu na koju su vrli mogli da uprave svoj bes.
Gradonačelnik je, jašući na talasu neiscrpne podrške javnosti kivne na Gradsku policiju,
objavio svoj prekretnički izveštaj, Kontrola policije i politika prema kriminalu. U govoru
pred prepunom dvoranom, u kom je često koristio već dobro poznati slogan „poliranje
policije“, vatreno se zalagao da Vulf bude kažnjen maksimalnom zakonskom kaznom.
Vulf se sećao gotovo komičnog obrta posle drugog hapšenja Nagiba Halida. Nije
zaboravio kako je ovaj čovek nastavio da ga koristi, ovog puta u promovisanju Strategije
protiv zdravstvene nejednakosti. Isticao ga je kao primer nedovoljne zdravstvene brige
dostupne „našim najboljim i najhrabrijim“ i gradu Londonu kao celini.
Gradonačelnikove pristalice aplaudirale su i s apetitom gutale manipulacije
harizmatičnog i neobično popularnog političara. Energični glasovi koji su svojevremeno
tražili Vulfovu krv, spremno su podržali kampanju za njegov povratak u službu. Jedan od
njih nije se libio da se u jednom strastvenom televizijskom intervjuu založi za jedno i drugo.
Nije ni najmanje sumnjao da bi, bez gradonačelnikovog uticaja i medijski dobro
propraćenog krstaškog pohoda za povratak „slomljenih narodnih heroja“ u službu, još
sedeo iza rešetaka. Obojica su znali da mu Vulf ništa ne duguje.
Detektiv je nastavio da ćuti, iz straha od onog što bi mogao reći.
„Uzgred budi rečeno, uradio si pravu stvar“, pompezno je nastavio gradonačelnik,
nesvestan drastične promené Vulfovog raspoloženja. „Postoji razlika između iskvarenosti i
očaja. Sad to vidim. Voleo bih da si ubio bolesno kopile u toj sudnici. Poslednja devojčica
koju je zapalio bila je vršnjakinja moje ćerke.“
Disanje mu se smirilo u satima napete tišine. Poduži monolog poništio je sav napredak.
Protresao je plavu pumpicu. Nije se iznenadio kad je čuo onespokojavajući metalni zvuk.
Lek je bio na izmaku. Potrošio je nedeljno sledovanje otkad je ušao u sobu za saslušanje.
Udahnuo ga je još jednom. Zadržao je dragoceni udisaj u sebi što je duže mogao.
 „Odavno sam želeo da vam to kažem“, rekao je gradonačelnik. „To nikad nije bilo lično.
Samo sam radio…“
„Svoj posao, jašta“, progovorio je Vulf ogorčenim glasom. „Razumem vas. Svi ste vi samo
radili svoj posao: mediji, advokati, heroj koji mi je smrskao zglob i svukao me s Halida.
Kapiram.“
Gradonačelnik je klimnuo glavom. Nije hteo da ljuti Vulfa, ali mu je laknulo otkad je
izrekao ono što ga je dugo tištalo. Osetio je kako se mali teret diže s njegovih ramena,
uprkos nezgodnoj situaciji u kojoj se našao. Predugo ga je nosio. Otvorio je tašnu i izvadio
paklicu cigareta.
„Mogu li?“
Vulf je s nevericom posmatrao čoveka koji je šišteći disao: „Sigurno se šalite.“
„Svi imamo svoje poroke“, hladno će gradonačelnik. Ispovest koja se mogla protumačiti
kao izvinjenje osnažila je njegov autoritet. Smatrao se slobodnim da radi šta hoće, zato što
se više nije osećao kao Vulfov dužnik. „Očekujem da se nećete protiviti, pošto ćemo ostati
zaključani u ovoj sobi još jedanaest sati. Popušiću jednu sada, i jednu za večerom. To je sve.“
Vulf je hteo da negoduje, ali je gradonačelnik prkosno stavio cigaretu između usana,
kresnuo upaljač i zaklonio plamen šakom, od strujanja iz rashladnog uređaja. Približio je
plamen licu…
Dvojica ljudi su delić sekunde izmenjivali poglede, nesposobni da shvate šta se događa.
Vulf je gledao kako plamen stiže do gradonačelnikovih usana i kako u trenu proždire čitavu
donju polovinu njegovog lica. Gradonačelnik je duboko udahnuo da bi vrisnuo, ali je pakao
sledio njegov dah. Ispunio mu je nos i usta i prodro u pluća.
„Upomoć!“, povikao je Vulf kad je stigao do čoveka koji je bezglasno, živ goreo pred njim.
„Potrebna mi je pomoć!“
Uhvatio je gradonačelnikove razmahnute ruke. Nije znao šta da radi. Edmunds je uleteo u
sobu za saslušanje. Zastao je i zevnuo od čuda, kad se gradonačelnik mučno, grleno
zakašljao i zasuo Vulfovu levu ruku krpicama krvi i tečne vatre. Vulf je smesta pustio
gradonačelnikove ruke. Dobio je bolan udarac u glavu. Vatra mu je zahvatila rukav.
Pomislio je da bi se plamen lišen kiseonika ugasio kad bi mogao da pokrije gradonačelnikov
nos i usta.
Edmunds je istrčao u hodnik kad se alarm aktivirao. Čitava kancelarija bila je na nogama.
Gledali su kako skida vatrostalno ćebe sa zida. Video je kako Simons trči između stolova ka
sobi za saslušanje. Vratio se s ćebetom u nju. Sistem prskalica prosipao je vodu po dvojici
ljudi. Pričinjavala je više štete nego koristi. Uspaničeni čovek je sa svakim gutljajem vode
ispljunutim po prostoriji širio plamenove, kao da izdiše vatru. Vulf je još pokušavao da ga
obori na tlo, kad je Edmunds podigao ćebe i jurnuo na obojicu. Sva trojica pali su na mokri
pod.
Simons je, pljuskajući, uleteo u sobu za saslušanje. Zastao je u mestu kad je Edmunds
povukao ćebe s uništenog tela, koje je nekad bio njegov zgodni prijatelj. Stomak je počeo da
mu se okreće kad je shvatio da se soba oseća na izgorelo meso. Još dva policajca uletela su
unutra kad se Simons povukao unatraške. Jedan je bacio ćebe preko Vulfove ruke
zahvaćene plamenom, dok je Edmunds tražio karotidni puls na gradonačelnikovom vratu i
osluškivao disanje iznad unakaženih usta.
„Nema pulsa!“, povikao je, ne znajući ko je u sobi.
 Košulja iz Sevil Roua raspala mu se pod prstima kad ju je raširio i počeo da broji sekunde
pre nego što je pritisnuo gradonačelnikove grudi. Krv i izgorelo tkivo navrli bi iz uništenog
grla kad god bi to učinio. Prvo što je naučio na trodnevnom kursu prve pomoći na poslu bilo
je da nikakvo veštačko disanje na svetu ne može pomoći bez disajnog puta. Polako je
odustajao. Opružio se po mokrom podu. Podigao je pogled na Simonsa, koji je stajao ispred
vrata.
„Žao mi je, gospodine.“
Voda mu je curila iz kose. Tekla mu je niz lice. Sklopio je oči. Pokušavao je da pronađe
smisao u nestvarnim događajima koji su počeli pre dva i po minuta. Čuo je sve snažniji zvuk
sirena.
Simons je zakoračio u sobu. Posmatrao je izgoreli leš prijatelja, s nedokučivim izrazom
lica. Naterao je sebe da skrene pogled s gnusnog prizora koji će ga progoniti do kraja života.
Usmerio ga je na Vulfa, koji je klečao, stiskajući povređenu ruku. Zgrabio ga je za košulju i
podigao. Tresnuo ga je o zid, prenerazivši sve prisutne.
„Trebalo je da ga štitiš!“ vrištao je uplakani Simons, treskajući Vulfa o zid. „Trebalo je da
bdiš nad njim!“
Edmunds je skočio pre nego što je iko stigao da reaguje. Uhvatio je šefa za ruke. Još
dvojica kolega i Baksterova poveli su se za njegovim primerom.
Otrgli su Simonsa od Vulfa. Odvukli su ga iz sobe za saslušanje. Zatvorili su vrata da bi
sačuvali mesto zločina. Ostavili su Vulfa samog s grotesknim lesom.
On je skliznuo niza zid. Sklupčao se u uglu. Ošamućeno je opipavao potiljak i zbunjeno
posmatrao krv na prstima. Bio je okružen desetinama sićušnih masnih plamenova, koji su
žestoko goreli na vodi, kao japanske vodene lampe koje vode zalutale duhove u svet mrtvih.
Naslonio se glavom na zid i posmatrao kako plamenovi trepere pod neumornom kišom.
Hladna voda prala mu je okrvavljene ruke.

ŠESTO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

4.23 po podne

Andrea je izašla iz taksija u senci Heron tauera, trećeg najvišeg londonskog oblakodera.
Pogledala je ka poslednjim spratovima koji su pomračivali sunce. Neuravnoteženi oblici
neskladno su sezali ka nebesima, visoki i tanki metalni jarbol preteče je balansirao na vrhu.
Očajnički se borio za prestiž nauštrb estetike i, ako je suditi po izgledu, strukturalnog
integriteta građevine.
Redakcija vesti nije mogla biti smeštena na boljem mestu.
Ušla je u ogromno predvorje i automatski krenula prema pokretnim stepenicama.
Zaklela se da nikad neće kročiti nogom u neki od šest providnih liftova koji su alarmantnom
brzinom uznosili nestrpljive poslovne ljude do kancelarija. Polako se pela iz predvorja,
diveći se kolosalnom akvarijumu, ugrađenom u zid iza recepcije. Besprekorno obučenom
osoblju nije smetalo što ih od sedamdeset hiljada litara veštačkog okeana deli samo tanki
sloj akrilika.
Razmišljala je o novootkrivenoj strasti, ronjenju s bocom, dok je posmatrala šarene
pupoljke korala i spokojne ribe koje su se kretale po blaženo toploj vodi. Zamalo što nije
pala kad su je pokretne stepenice izbacile na nepokretnu površinu, grubo je prenuvši iz
razmišljanja.
U tri ujutro primila je poziv da se pojavi na mestu zločina. Provela je još četiri sata s
kamermanom ispred Novog Skotland jarda, radi polučasovnih javljanja, pošto je konačno
stupila u kontakt s Vulfom, da bi mu predala uznemirujući koverat pronađen u pošti. Svakih
pola sata prežvakavala je iste informacije, da bi stvorila utisak da se na trotoaru ispred
zatvorenih vrata policijske upravne zgrade dešava nešto značajno i uzbudljivo.
Posle javljanja u jedanaest pozvao je njen urednik, Elajdža Rid. Naredio joj je da ode kući
i odmori se nekoliko sati. Žustro se usprotivila. Nije nameravala da se odrekne onog što će
postati najspektakularnija priča posle Krematorijumskog Ubice (pogotovo zbog
problematičnog sadržaja koverta, još nepodeljenog sa šefom). Popustila je tek kad se
Elajdža zakleo da će je zvati ako se išta desi.
Priuštila je sebi prijatnu polusatnu šetnju po suncu, oko palate i pored Belgrejv skver
parka, do Najtsbridža i trospratne viktorijanske rezidencije koju je delila s verenikom i
njegovom devetogodišnjom ćerkom. Zatvorila je teška ulazna vrata za sobom. Otišla je
pravo u ukusno opremljenu spavaću sobu na najvišem spratu.
Navukla je zavese i, u polumraku, obučena legla preko posteljine. Posegnula je za tašnom,
pronašla mobilni telefon i podesila alarm. Izvadila je fasciklu s foto-kopijama svega što je
predala Vulfu. Pritisnula ju je na grudi kad je zatvorila oči, svesna strahovitog značaja koji
ima za policiju, ugrožene ljude sa spiska – i nju samu.
Ležala je sat i po, nesposobna da zaspi. Zurila je u visoki plafon i raskošne gipsane ukrase
oko lustera. Vagala je moralne i pravne posledice predstavljanja dokaza Elajdži. Nije nimalo
sumnjala da će bestidno predstaviti svih dvanaest fotografija svetu. Taktično upozorenje da
će „za neke gledaoce prizori koji slede biti uznemirujući“, samo će podstaći nezajažljivu
morbidnu radoznalost javnosti. Pitala se, obuzeta sumornim raspoloženjem, da li će ih
porodice još neidentifikovanih žrtava gledati, očarane i zgrožene neodređeno poznatim
udovima.
Desetine novinara stajale su tog jutra rame uz rame ispred iste pozadine da bi ponudili
iste informacije. Svaki se borio za pažnju razmažene publike. Činjenica da je ubica stupio u
kontakt baš s njom sigurno će im dati prednost na BBC-jem i Skaj njuzom, koji će,
nesumnjivo, reprizno objaviti fotografije nekoliko minuta posle premijere na njihovom
kanalu. Znala je kako će osigurati da sve televizije u zemlji budu usmerene isključivo na nju:
1. Izvešće početni udarac – obavestiće javnost da je najnoviji prestonički serijski ubica
stupio u kontakt s njom.
2. Baciće mamac – objaviće fotografije jednu za drugom, opisujući njihov sadržaj s dosta
maštovitih pretpostavki, da bi podstakla radoznalost javnosti. Uz malo sreće pronaći će
bivšeg detektiva, privatnog istražitelja – i pisac kriminalističkih romana mogao bi poslužiti
– voljnog da iznese svoja zapažanja o slučaju.
 3. Daće obećanje – otkriće da je u paketu bio i rukom ispisani spisak s identitetom
sledećih šest žrtava i preciznim datumima njihove smrti. Obećaće da će „sva imena biti
otkrivena za pet minuta“.
4. Odaće tajne – pred očima čitavog sveta pročitaće imena i datume s ubičinog spiska.
Pravice dramatične pauze između svakog od njih, kao sudija koji objavljuje imena finalista
rijalitija za talente. Pitala se da li bi bubnjevi u pozadini predstavljali preterivanje.
Andrea je mrzela sebe zato što je razmišljala o takvim stvarima. Veoma je verovatno da
policija još nije stupila u kontakt s ljudima sa spiska, koji su nesumnjivo zaslužili da o
opasnosti koja im preti saznaju makar nešto pre ostatka sveta. Znala je da će biti uhapšena.
Elajdži to nije smetalo. Gledala je kako, za kratko vreme otkad je došao u stanicu, uništava
veliki broj života bestidnim nagađanjima i širenjem podataka iz tekućih istraga dobavljenih
na sumnjiv način. Dva puta pojavljivao se na sudu zbog zadržavanja dokaza i pokušaja
podmićivanja policajca.
Odustala je od pokušaja da zaspi. Uspravila se u sedeći položaj na krevetu. Nije se
odmorila, ali znala je šta joj je činiti. Upotrebiće fotografije. Imaće problema zbog toga, ali
će korist po karijeru daleko premašiti tako nastalu štetu. Neće otkrivati spisak. Ponosila se
sobom zbog sposobnosti da se odupre narastajućem pritisku da postane nemilosrdna i
destruktivna kao njen šef.
Stigla je do hodnika koji je vodio do redakcije. Instinktivno je gravitirala ka zidu, čak i na
ovako umerenoj visini. Ignorisala je pogled na krovove Ulice Kamomajl. Na ulazu u
kancelariju je, kao i uvek, zastala, zapanjena metežom koji nije prestajao dvadeset četiri
sata. Elajdža je uživao u haosu. Snalazio se kao riba u vodi među ljudima koji su vikali jedni
na druge, telefonima koji su izluđujuće zvrjali i brojnim ravnim ekranima okačenim o
tavanicu, koji su emitovali program s kajronima, bez tona. Znala je da će se za nekoliko
minuta prilagoditi i da će agresivni ambijent postati pozadinska buka.
Redakcija je zauzimala deseti i jedanaesti sprat. Jedan nivo uklonjen je da bi se dobilo na
visini prostora. Posle dugogodišnjeg staža na sličnim mestima, tako stvoreni ambijent
smatrala je neodgovarajućim i rasipnim, parodijom televizijske redakcije. Sto, kompjuter i
telefon bili su sasvim dovoljni za rad.
Novi glavni urednik bio je regrutovan iz agresivnog američkog programa vesti, poznatog
po otkrivanju velikog korupcijskog skandala povezanog s više dobro poznatih brendova i
kompanija. Doneo je mnoštvo pokroviteljskih amerikanizama i mera za izgradnju timova i
podizanje morala koje je nemilosrdno nametao hronično rezervisanim engleskim
radnicima.
Sela je na neon-žutu ergonomsku stolicu (naučna istraživanja otkrila su direktnu vezu
između produktivnosti i drečavih boja), preko puta mašine za sladoled. Smesta je proverila
poštu, da bi videla ima li još nekih poruka od ubice. Izvadila je fasciklu iz torbe. Htela je da
se popne stepenicama do Elajdžine kancelarije, kad su ljudi počeli da napuštaju radna
mesta i okupljaju se ispod najvećeg ekrana.
Zapazila je da je glavni urednik izašao iz kancelarije i gleda prenos s balkona, skrštenih
ruku. Odmerio ju je nezainteresovanim pogledom, pre nego što se zagledao u ekran. Ustala
je i zauzela mesto u pozadini sve veće gomile. Nije znala šta se dešava.
„Pojačajte ton!“, povikao je neko.
Pojavio se poznati znak Novog Skotland jarda. Andrea je prepoznala zum mekog fokusa,
zaštitni znak njenog kamermana Rorija. Snimao je predivnu plavu novinarku u neprilično
kratkoj letnjoj haljinici. Neko iz prvih redova oštro je zazviždao. Izobel Plat zaposlila se pre
četiri meseca. Andrea je taj događaj smatrala uvredom za novinarsku profesiju.
Praznoglava, kozmetički unapređena dvadesetogodišnjakinja dobila je radno mesto
zahvaljujući sposobnosti da čita naglas. U međuvremenu je njeno prisustvo počela da
tumači kao direktni napad na sebe i svoju karijeru.
Izobel je veselim tonom izvestila da će policijski predstavnik za medije „us-ko-ro“
objaviti saopštenje. Njen duboki dekolte tako je suvereno gospodario ekranom da se
Andrea pitala zašto se Rori trudi da očuva njenu glavu u kadru. Došlo joj je da zaplače od
muke. Osećala je da Elajdža prati njenu reakciju i upravila pogled na ekran. Uskratiće mu
zadovoljstvo da vidi kako se okreće i napušta redakciju.
Nije prvi put potcenila nemilosrdnost glavnog urednika. Prozrela je njegov način
razmišljanja. Zašto ne postaviti model pred kamere, kao dodatnu atrakciju u bici za
gledanost najveće priče ove godine? Ne bi se iznenadila kad bi Izobel završila prilog u
toplesu.
Jedva da je registrovala zapanjujuću vest o iznenadnoj smrti gradonačelnika Ternbla dok
je bio na sastanku u štabu policije. Kolege su uzdisale i psovale oko nje. Bila je prezuzeta
preobražajem samosažaljenja u bes. Neće dopustiti da joj otmu priču. Okrenula je leđa
ekranu. Nije je zanimalo da čuje šta će Izobeline grudi izvestiti sa šokantne konferencije za
štampu. Otrčala je do svog stola, uzela fasciklu i odlučnim korakom pošla uz stepenice ka
Elajdžinoj kancelariji. Očekivao je to. Nonšalantnim korakom vratio se u nju i ostavio vrata
odškrinuta.

Elajdža je punih pet minuta vrištao i psovao. Pobesneo je kad je saznao da je Andrea čitav
dan skrivala tako eksplozivnu priču od njega. Sedam puta rekao joj je da je otpuštena. Tri
puta počastio ju je rečju na P. Izgurao je pomoćnicu iz kancelarije kad je ušla da proveri je li
sve u redu.
Andrea je strpljivo čekala da se on istutnji. Zabavljala ju je šefova predvidiva reakcija,
koliko i južnjački akcenat, sve primetniji ispod njujorškog, naporedo s narastanjem gneva.
Bio je sujetan. Išao je u teretanu pre i posle posla. Nosio je za broj manje košulje, da bi
istakao razmere svoje opsesije. Imao je preko četrdeset godina i nijednu sedu na glavi.
Neprirodno zlatnu kosu češljao je pozadi. Neke žene u kancelariji smatrale su ga
nepodnošljivo zgodnim, slikom i prilikom alfa mužjaka. Andrei je bio smešno odbojan.
Morala je sačekati još minut da se demonstriranje dominacije okonča.
„Fotografije nisu nikakve, gotovo su neupotrebljive“, procedio je. Trudio se da prikrije
uzbuđenje dok ih je redao po stolu.
„Imaš pravo. One su za tebe“, pribrano će Andrea. „Snimci visoke rezolucije su na mojoj
SD kartici.“
„Gde su?“ zabrinuto je pitao. Podigao je pogled kad Andrea nije odgovorila. „Svaka čast,
učiš.“
Andrea, iako uvređena pokroviteljskim tonom, nije mogla da ne oseti izvestan ponos
zbog nevoljno izrečenih komplimenata. Više nije bila u podređenom položaju. Postali su
dve ajkule koje kruže oko komada mesa.
„Policija ima originale?“, pitao je.
„Ima ih.“
 „Kod Vulfa su?“ Njen razvod od ozloglašenog detektiva veoma je zanimao Elajdžu.
Skandal zbog Krematorijumskog Ubice bio je velika vest i s njegove strane Atlantika. Iscerio
se. „U tom slučaju ne možemo biti optuženi za prikrivanje dokaza, zar ne? Odnesi
fotografije do grafičkog odeljenja. Zadržaćeš posao.“
Našla se u nebranom grožđu. Nije htela da sačuva zaposlenje, već da povrati vlasništvo
nad pričom. Šef se zlobno osmehnuo kad je video njen izraz lica.
„Ne glumi oštećenu stranu. Radila si svoj posao, to je sve. Izobel je na licu mesta. Ona će
izveštavati.“
Osetila je peckanje u očima. Očajnički je nastojala da ga prikrije, dok se trudila da smisli
odgovor: „U tom slučaju ću…“
„Šta ćeš? Dati otkaz? Da li ćeš odneti fotografije drugde?“, nasmejao se. „Spreman sam da
se kladim da SD kartica koju si koristila pripada kompaniji. Imam pravo da naredim
čuvarima da te pretresu, ako posumnjam da nameravaš da napustiš redakciju s ukradenim
vlasništvom.“
Pomislila je na mali crni kvadrat između Starbaksove kartice i ronilačke legitimacije.
Pronaći će ga za nekoliko sekundi. Shvatila je da ima samo jedan adut.
„Postoji spisak“, žurno je progovorila da bi preduhitrila savest, „sledećih ubičinih žrtava.“
„Sereš.“
Izvadila je zgužvanu foto-kopiju iz džepa. Pažljivo ju je savila tako da je samo prvi red bio
vidljiv:

Gradonačelnik Rejmond Edgar Ternbl –

Subota, 25. jun

Elajdža je žmirkajući posmatrao sivu foto-kopiju koju je Andrea držala van njegovog
domašaja. Motrio ju je dok je prelazila put od ekrana do svog stola i njegove kancelarije.
Nije imala vremena da napravi foto-kopije.
„Ispod je još pet imena s datumima. Kunem se da ću progutati spisak ako pokušaš da mi
ga otmeš.“
Osetio je da ne blefira. Zavalio se na stolicu i srećno osmehnuo, kao da su konačno
završili neizvesnu partiju monopola.
„Šta hoćeš?“
„Ovo je moja priča.“
„Važi.“
„Slobodno pusti Izobel da visi tamo i traci vreme. Ja ću izveštavati iz studija.“
„Ti si terenski novinar.“
„Reci Robertu i Mariji da nam večeras neće biti potrebni. Hoću zasebnu emisiju.“ Kratko
je oklevao. „Smatraj to učinjenim. Još nešto?“
„Da. Zaključaj sva vrata dok ne završim, i ne puštaj nikoga. Ne smeju da me uhapse dok
ne obavim posao.“
 SEDMO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

5.58 po podne

Vulf je sedeo sam u Simonsovoj kancelariji. Neprijatno se osećao dok je gledao brojna sveza
udubljenja na starinskom ormanu za spise i komadiće obijenog maltera na tepihu: tragove
procesa žaljenja. Čekao je, čačkajući vlažni zavoj na levoj ruci.
Baksterova je ušla u sobu za saslušanja kad je Simons udaljen iz nje. Zatekla je Vulfa,
sklupčanog pored gradonačelnikovog tela, ispod monsuna koji je besneo između četiri zida.
Nikad nije izgledao tako izgubljeno i ranjivo. Zurio je ispred sebe, naizgled nesvestan
njenog prisustva. Nežno ga je podigla i izvela u suvi hodnik. Kolege su ih budno posmatrale.
„Za boga miloga“, huknula je.
Gotovo je nosila Vulfa dok su se teturali kancelarijom. Stigli su do ženskog toaleta. Borila
se da ga podigne na površinu između dva lavaboa. Pažljivo mu je otkopčala i polako skinula
prljavu košulju. S najvećom pažnjom oljuštila je istopljeni materijal s otečene, vlažne rane
na donjem delu ruke. Prostorija je zaudarala na jeftini dezodorans, znoj i izgorelu kožu. Bila
je veoma nervozna. Strahovala je da će neko svakog časa ući i zateći ih, iako nije radila ništa
loše.
„Ne mrdaj“, rekla mu je kad je uklonila sve što je mogla. Požurila je u kancelariju. Vratila
se s priborom za prvu pomoć i peškirom. Obavila ga je oko Vulfove mokre kose. Nevešto je
nanela sluzavo sredstvo protiv opekotina na ozlede. Zavila mu je opečenu ruku. Potrošila je
dovoljno zavoja za mumificiranje leša.
Neko je zakucao na vrata. Edmunds je ušao i malčice nevoljno ponudio košulju. Objasnio
je da ima majicu ispod. Mladić je, iako visok, bio građen kao žgoljavi školarac. Košulja je
jedva pokrila krupnog Vulfa. Baksterova je pomislila da je i to bolje, nego da ide okolo golih
prsa. Zakopčala je većinu dugmadi i skočila na ravnu površinu pored njega. Ćutke je sedela,
rešena da sačeka da se oporavi, ma koliko to trajalo.
Vulf je proveo ostatak popodneva u tihom zakutku. Pisao je detaljni izvešaj o onom što se
desilo u zaključanoj sobi za saslušanje. Zanemario je brojne savete kolega da ode kući,
izgovarajući se povredom. U 5.50 pozvan je u Simonsovu kancelariju. Nervozno je čekao
dolazak glavnog inspektora, kog nije video od erupcije nasilja od pre nekoliko sati.
Čekao ga je, razmišljajući o Baksterovoj i događajima u toaletu. Sećanja su bila maglovita,
nestvarna. Malčice se stideo što se tog jutra nije bolje udesio (i svakog jutra u protekle
četiri godine). Stresao se kad je pomislio da je videla njegovo zapušteno i pomalo gojazno
telo.
Čuo je kako Simons ulazi u sobicu iza njegovih leđa i zatvara vrata. Šef se spustio na
stolicu preko puta i uzeo bocu irskog viskija, kesicu leda i plastične čaše s likovima
Transformersa iz kese. Oči su mu bile još nadute od plača. Morao je da obavesti
gradonačelnikovu suprugu o muževljevoj smrti, pre konferencije za štampu. Sipao je led u
čaše, a za njim i dosta viskija. Poslužio je Vulfa. Otpili su po gutljaj.
„Tvoj najomiljeniji, ako se dobro sećam“, konačno će Simons.
„Dobro se sećaš.“
„Kako ti je glava?“ pitao je, kao da ne snosi nikakvu odgovornost za kolegin blagi potres
mozga.
„Bolje nego ruka“, raspoloženo će Vulf, iako nije znao koliko će doktori moći da mu
pomognu, ako je Baksterova zbrinula ranu sa istom veštinom s kojom ju je previla.
„Mogu li biti iskren?“ Simons nije čekao odgovor. „Obojica znamo da bi sedeo na ovoj
stolici umesto mene da nisi onako kolosalno uprskao stvar. Uvek si bio bolji detektiv od
mene.“
Vulf je zadržao učtiv, ravnodušan izraz.
„Možda bi“, nastavio je Simons, „doneo kvalitetniju odluku nego ja. Možda bi Rej još bio
živ da…“
Ućutao je i otpio još jedan gutljaj. „Nisi mogao da znaš“, reče Vulf.
„Da je pumpica bila puna zapaljive tečnosti? Da su gomile cveća koje su pristizale čitave
nedelje bile pune polena ambrozije?“
Vulf je prošao pored gomile plastičnih kesa za dokaze na putu do šefove kancelarije.
„Pune čega?“
„To je navodno kriptonit za astmatičare. A ja sam ga doveo ovamo.“
Simons je zaboravio da drži plastičnu čašu. Zavitlao ju je na zid, ljut na sebe.
Antiklimaktično je odskočila preko stola. Ponovo ju je napunio.
„Predlažem da završimo priču pre nego što se komandir vrati“, reče Simons. „Šta ćemo s
tobom?“
„Šta ćemo sa mnom?“
„Pa, ovo je sastanak na kome se od mene očekuje da ti kažem da si previše povezan sa
slučajem i da će za sve biti najbolje da ti poverim neki drugi…“
Vulf je hteo da negoduje, ali Simons je nastavio:
„Ti ćeš mi, naravno, reći da se nosim. Ja ću te podsetiti na ono što se dogodilo s Halidom.
Ti ćeš mi ponovo reći da se nosim, a ja ću se, oklevajući, složiti da te ostavim na slučaju, ali
ću te upozoriti da ću te ukloniti na prvi znak zabrinutosti kolega, psihijatra ili mene lično.
Lepo bismo se ispričali.“
Vulf je klimnuo glavom. Bilo mu je jasno da Simons rizikuje glavu zbog njega.
„Imamo sedam leševa. Jedina oružja ubistva su pumpica, cveće i riba.“ Simons je s
nevericom odmahnuo glavom. „Sećaš li se dobrih starih dana kad su ljudi imali obraza da
priđu i pucaju na neko kopile?“
„To su bili dani“, reče Vulf, podigavši čašu s Optimusom Prajmom.
„To su bili dani!“, ponovio je Simons kad su se kucnuli.
Vulf je osetio vibriranje mobilnog telefona u džepu. Izvadio ga je i pročitao Andreinu
kratku poruku:
Uznemirio se. Znao je da se Andrea ne izvinjava zbog nedoličnog crteža penisa koji je
poslala, misleći da crta srce. Hteo je da odgovori, kad je
Baksterova uletela u kancelariju i uključila televizorčić na zidu. Simons je bio suviše
isceđen da bi reagovao.
„Ona kučka od tvoje bivše otkriva podatke o istrazi“, rekla je.
Andrea je bila usred emisije. Izgledala je neverovatno dobro. Vulf je, objektivno je
posmatrajući, shvatio da je uzimao njenu lepotu zdravo za gotovo. Divio se dugim crvenim
uvojcima isfriziranim kao za svadbe i zabave, i iskričavim, nestvarno zelenim očima.
Shvatio je razlog njene izdaje. Nije stajala napolju, pored druma, niti je izveštavala preko
nesigurne telefonske linije uz pratnju stare fotografije na ekranu, kao u jeftinoj trbuho-
zboračkoj tački. Javljala se iz studija. Vodila je emisiju, što je oduvek htela.
„… da je smrt gradonačelnika Ternbla ovog popodneva, u stvari, bilo ubistvo s
predumišljajem, povezano sa šest leševa otkrivenih rano jutros u Kentiš Taunu“, govorila je.
Nije pokazala ni najmanji trag nervoze koja je sigurno ključala ispod površine. „Neki
gledaoci možda će pronaći sledeće slike…“
„Razgovaraj sa svojom suprugom, Fokse. Iz ovih stopa!“, povikao je Simons.
„Bivšom“ ispravila ga je Baksterova. Svi troje mahnito su kucali brojeve u telefone:
„Da, potrebni su mi brojevi redakcije…“
„Pošaljite dvoja patrolna kola u Bišopsgejt 110…“
„Osoba koju pokušavate da dobijete trenutno nije dostupna…“
Andrea je nastavljala u pozadini:
„Potvrđeno je da glava pripada Nagibu Halidu, Krematorijumskom Ubici. Nije nam
poznato kako je Halid, koji služi…“
„Pokušaću da dobijem obezbeđenje zgrade“, reče Vulf pošto je ostavio poruku od tri reči
na Andreinoj govornoj pošti: „Pozovi me odmah!“
„… očigledno raskomadana da bi bila zašivena zajedno u kompletno telo“, govorila je
Andrea, dok su se na ekranu smenjivale stravične fotografije, „koje policija naziva 'Krpenim
lutkom'.“
„Malo sutra ga nazivamo“, planuo je Simons, koji je još telefonirao.
Ućutali su se da bi čuli Andreu.
„… još pet imena i precizne datume njihove smrti. Svi podaci sa spiska biće za pet minuta
predstavljeni javnosti. Ja sam Andrea Hol. Ostanite na našem kanalu.“
„Neće valjda?“ Simons se s nevericom obratio Vulfu, s rukama na slušalici.
 Nastavili su svoje razgovore kad Vulf nije odgovorio.

Nekoliko minuta kasnije Vulf, Simons i Bakstrerova sedeli su gledajući kako se svetla pale u
televizijskom studiju. Sticao se utisak da je Andrea presedela pauzu u mraku. Kolege su se
gurale iza njih oko televizora, koji je neko izneo iz sobe za sastanke. Zakasnili su.
Vulf se nije iznenadio što Andrea nije odgovorila na njegovu poruku. Obezbeđenje zgrade
nije moglo da uđe u zabarikadirani studio. Policajci koje je Simons poslao još nisu stigli na
lice mesta. Simons se probio do glavnog urednika, čije je ime predobro znao. Skrenuo je
pažnju nepodnošljivo arogantnom čoveku da sabotira istragu ubistva i da je za to delo
predviđena zatvorska kazna. Kad to nije upalilo, pokušao je da apeluje na njegovu
humanost. Priznao je da još nisu obavestili ljude sa spiska o pretnji koja im je upućena.
„U tom slučaju uštedećemo vam trud“, odvratio je Elajdža. „I još tvrdite da ništa nisam
učinio za vas.“
Odbio je da im dopusti da razgovaraju s Andreom i prekinuo vezu. Sad su mogli samo da
gledaju njeno javljanje uživo, zajedno sa ostatkom sveta. Simons je napunio tri čaše viskija.
Baksterova je sedela na stolu. Kolebljivo je pomirisala tečnost u čaši pre nego što ju je
sasula u sebe. Spremala se da zatraži poverljiv spisak na uvid, pošto će za neki minut
postati opštepoznat, kad je program počeo.
Andrea je propustila da primeti prvi signal za uključenje u program. Vulf je znao da je
nervozna, da okleva i da se predomišlja. Znao je da joj kolena skaču gore-dole iza
minimalističkog stola, kao i uvek kad je uznemirena. Posmatrala je kameru, pretražujući
milione nevidljivih očiju koje su joj uzvraćale pogled. Osetio je da traži njega, da traga za
izlazom iz rupe koju je sama sebi iskopala.
„Andrea, u programu si“, zasiktao je gnevni glas u njenom uhu. „Andrea!“
„Dobro veče. Ja sam Andrea Hol. Dobro došli nazad…“
Sledećih pet minuta prepričavala je priču i komentarisala gnusne fotografije pred
bezbrojnim gledaocima koji su pratili emisiju. Počela je da se sapliće o vlastite reči dok je
objašnjavala da je među fotografijama bio i spisak. Ruke su joj vidno drhtale dok je čitala
šest smrtnih presuda:
„Gradonačelnik Edgar Ternbl – subota, 28. jun.“
„Vidžaj Rana – sreda, 2. jul.“
„Džared Endru Garland – subota, 5. jul.“
„Endru Artur Ford – sreda, 9. jul.“
„Ešli Danijel Lohlan – subota, 12. jul.“
„I u ponedeljak, 14. jula…“
Zastala je, ali ne zbog dramskog efekta (žurno je pročitala spisak bez estradnog pristupa,
kao da je očajnički nastojala da što pre obavi taj posao), već da bi obrisala maškarom
umrljanu suzu iz oka. Pročistila je grlo i prelistala papire ispred sebe, u neuspešnom
pokušaju da prekid pripiše neodgovarajućem materijalu u rukama. Zarila je lice u šake.
Ramena su joj zadrhtala pod punim teretom svesti o onome što je učinila.
„Andrea? Andrea?“ neko je prošaputao iza kamere.
Podigla je pogled ka rekordno brojnoj publici. Dočekala je veliki trenutak s crnim
mrljama na licu i rukavima.
„Dobro sam.“
Usledila je pauza.
 „I u ponedeljak, 14. jula, pripadnik Gradske policije i vodeći istražitelj u slučaju Krpenog
lutka… detektiv narednik Vilijam Oliver Lejton-Foks.“

OSMO POGLAVLJE

Ponedeljak, 30. jun 2014.

9.35 ujutro
„Loše.“
„Loše?“
„I tužno.“
„Tužno.
Doktorka Preston-Hol duboko je uzdahnula i spustila beležnicu na starinski stočić za
kafu pored stolice.
„Gledali ste kako čovek kog ste štitili umire pred vama, posle čega je osoba odgovorna za
taj zločin objavila nameru da vas ubije za dve nedelje, i sve što možete da mi kažete jeste da
se osećate loše i tužno?“
„Besno?“ pokušavao je Vulf. Verovao je da mu dobro ide.
Izgleda da je poslednja reč izazvala doktorkino zanimanje. Podigla je beležnicu. Ponovo
se nagnula prema njemu.
„Znači da ste besni?“
Vulf je razmislio: „Ne baš, ne.“
Bacila je beležnicu. Skliznula je s minijaturnog stola i pala na pod. Izgleda da je ona ljuta.
Od povratka u službu, Vulf je svakog ponedeljka ujutro posećivao džordžijansku
rezidenciju kitnjaste fasade u Kvin Ens gejtu. Doktorka Preston-Hol bila je psihijatar-
konsultant Gradske policije. Samo je diskretna mesingana pločica pored ulaznih vrata
upućivala na to da se tu nalazi ordinacija. Kuća je bila u mirnoj ulici, na tri minuta hoda od
Novog Skotland jarda.
Doktorka se uklapala u elegantno okruženje. Imala je nešto više od šezdeset godina. Lepo
je starila u otmenoj odeći. Njena seda kosa bila je besprekorno isfrizirana. Izgledala je
strogo i autoritativno, kao direktorka škole koja se zauvek nametnula đacima u ranom
životnom dobu.
„Recite mi, da li ste ponovo imali snove, one o bolnici?“
„Vi kažete bolnica, a ja – ludnica.“
Uzdahnula je.
„Sanjam ih samo kad spavam“, reče Vulf. „Što će reći?“
„Nemam ih dok sam pri svesti. I ne bih ih nazvao snovima. To su noćne more.“
„Ja ih ne bih nazvala noćnim morama“, usprotivila se doktorka Preston-Hol. „Nema ničeg
strašnog u vezi sa snovima. Vi projektujete strah u njih.“
 „Uza sve poštovanje, ali lako je vama da pričate pošto niste proveli trinaest meseci i jedan
dan života u tom paklu.“
Doktorka je promenila temu. Naslutila je da je Vulf raspoloženiji da potroši preostalo
vreme prepirući se, nego da joj otkrije bilo šta lično. Pocepala je zapečaćeni koverat koji je
doneo sa sobom i pročitala Finlijev nedeljni izveštaj. Iz njenog izraza moglo se prosuditi da
ga, baš kao i Vulf, smatra traćenjem vremena, papira i mastila.
„Izgleda da je narednik Šo zadovoljan načinom na koji se borite sa stresom u proteklih
nekoliko dana. Dao vam je deset od deset poena na tom polju. Bog sveti zna na čemu
zasniva svoja merila, ali… dobro ste prošli“, sumnjičavo je napomenula.
Zurio je kroz otvoren prozor na veličanstvena zdanja na drugoj strani Kvin Ens gejta.
Svako je bilo besprekorno održavano ili obnovljeno u punom sjaju. Pomislio bi da su se
vratili u prošlost, da nije bilo dalekog šapata haotičnog grada koji se zaletao u novu
nepoštednu nedelju. Nežni povetarac uvlačio se u senovitu sobu, dok se jutro zagrevalo ka
temperaturnom maksimumu od dvadeset osam stepeni.
„Predložiću da se, dok ovaj slučaj traje, viđamo dva puta sedmično“, rekla je doktorka. Još
je čitala opsežni izveštaj koji je Finli nažvrljao nespretnim rukopisom dok mu je Vulf
diktirao.
Naglo se uspravio. Znao je da ne bi trebalo da steže pesnice ispred doktorke.
„Cenim vašu brigu…“
Nije zvučao kao neko ko oseća takvo nešto. „… ali nemam vremena za to. Moram da
uhvatim ubicu.“
„U tome je problem: ja. To me brine. Zar se to već nije desilo? Hvatanje te osobe nije samo
vaša odgovornost. Imate kolege, podršku…“
„Mnogo toga zavisi od mene.“
„A ja imam profesionalnu obavezu“, konačno je prozborila. Pomislio je da bi mogla
predložiti tri seanse nedeljno ako nastavi da se prepire.
„Pa, to je dogovoreno“, rekla je, listajući rokovnik. „Šta kažete za sredu ujutro?“
„Tada ću davati sve od sebe da bih sprečio ubistvo čoveka koji se zove Vidžaj Rana.“
„U tom slučaju, četvrtak?“
„Važi.“
„Devet ujutro?“
„Važi.“
Doktorka Preston-Hol potpisala je papire. Ljubazno se osmehnula. Vulf je ustao i krenuo
ka vratima.
„I, Vilijame…“ Vulf se okrenuo prema njoj. „Čuvajte se.“

***

Simons je zahtevao da Vulf uzme slobodnu nedelju, posle svega što ga je snašlo prethodnog
dana. Vulf je pak slutio da šef samo čuva svoju zadnjicu i da je tako obezbedio da se vrati na
dužnost tek posle posere psihijatru.
Svratio je u samoposlugu i kupio dovoljno hrane za ostatak vikenda, zato što je tačno
predvideo da će ga gomila novinara čekati ispred kuće. Na svu sreću, izbegao je većinu
prolaskom kroz policijski kordon, koji je još bio tu zbog forenzičara.
 Iskoristio je neželjeni slobodan dan da sredi neke kutije koje je Andrea spakovala pre
nekoliko meseci. Njegova polovina kuće bila je neznatna. Bio je prilično siguran da nije u
besu pregazila nijednu kartonsku kutiju pored zidova.
Nije odgovorio na njenih sedamnaest poziva između subote uveče i nedelje. Odgovorio je
na majčin poziv. Čitava dva minuta zvučala je iskreno zabrinuto za njegovu sudbinu. Zatim
je prešla na važniji problem, slomljenu ogradu susetke Etel, čemu je posvetila završnih
četrdeset minuta razgovora. Obećao je da će skoknuti do Bata da je popravi jednog vikenda
u julu. Našao je izvesnu utehu u pomisli da neće morati time da se bavi ako bude ubijen 14.
jula.

Vulfa je, na ulasku u odeljenje za ubistva i teške zločine, dočekalo zujanje bušilice. Tim
vrednih radnika popravljao je vodom oštećenu sobu za saslušavanje. Na putu kroz
kancelariju izdvojio je dve suprotstavljene reakcije kolega. Veliki broj ohrabrujuće mu se
osmehivao. Neko nepoznat ponudio se da mu skuva kafu, a drugi (koji nije imao veze sa
slučajem), rekao mu je u poverenju: „Uhvatićemo ga.“ Drugi su u potpunosti izbegavali
mrtvaca koji hoda, možda iz straha da ne nastradaju od otrovne ribe, leka ili biljke koju bi
ubica mogao upotrebiti protiv njega.
„Najzad“, reče Baksterova kad se približio njenom i Edmundsovom stolu. „Nadam se da si
lepo proveo slobodan dan dok smo mi radili tvoj posao.“
Nije reagovao na verbalnu provokaciju. Znao je bolje nego iko da je naprašiti stav
sastavni deo njene odbrambene taktike. Na tugu je odgovarala agresivnošću, na zbunjenost
antagonizmom, a na stid nasiljem. Bila je neobično tiha posle televizijskog saopštenja u
subotu uveče. Nije pokušala da mu se javi, iako je bila jedina osoba s kojom bi želeo da
razgovara. Ponašala se kao da nikad nije čula za spisak. Vulfu je takva reakcija odgovarala.
„Ispostavilo se da ovo malo kopile“, pokazala je na Edmundsa, koji je sedeo pored nje, „i
nije potpuno beskorisno.“
Obavestila ga je o svemu što se u međuvremenu dogodilo. Morali su da dignu ruke od
traga s ambrozijom kad im je stručnjak saopštio da je ta biljka mogla biti uzgajena u
svakom stakleniku u zemlji. Ni cveće ih nikuda nije odvelo. Svaki buket bio je kupljen kod
drugog londonskog cvećara i svaki plaćen gotovinom putem pošte.
Posetili su Komplitfuds, prateći Edmundsov trag. Dobili su spisak zaposlenih koji su radili
u noćnoj smeni pre trovanja Nagiba Halida. Još važnije je to što su sa sigurnosnih kamera
dobili snimke neidentifikovane osobe koja je u ranim jutarnjim časovima ušla u prostorije
kompanije. Edmunds je ponosito predao Vulfu USB s video-zapisom. Izgledao je kao neko
koga bi tapšanje po glavi usrećilo.
„Mislim da se nešto ne uklapa“, reče Edmunds.
„Zar opet?“, požalila se Baksterova.
„Doznao sam da je kontaminirana isporuka specijalne hrane stigla i na druga mesta. Još
troje ljudi konzumiralo je tetrodotoksin. Dvoje je već umrlo.“
„A treći?“, zabrinuto će Vulf.
„Nadam se da neće.“
„Učenica Svete Marije je pukom srećom bila na ekskurziji, inače bi i ona nastradala“, reče
Baksterova.
„Upravo tako“, nastavio je Edmunds. „Nema logike u tome da nam ubica dostavi spisak
šest žrtava, da bi zatim nasumično ubio još tri…“
 „Dve i po“, prekinula ga je Baksterova.
„… žrtve, ne potrudivši se da ih pripiše sebi. Serijske ubice ne ponašaju se tako. Ovo je
nešto drugo.“
Vulf je izgledao impresionirano. Obratio se Baksterovoj. „Vidim zašto ti se sviđa.“
Edmunds je izgledao ushićeno. „Ne sviđa mi se.“ Mladićev osmeh je svenuo.
„Šest meseci nisam joj dozvoljavao da podeli sto sa mnom, kad je bila na obuci“, poverio
se Vulf Edmundsu.
„Prestani!“ planula je Baksterova.
„Da li ste nešto postigli s pumpicom?“ pitao je Vulf.
„Rezervoar je rasklopljen i sklopljen. U njemu nije bilo leka, samo hemikalije čije ime ne
umem da izgovorim. Još istražujemo, ali je verovatno načinjena od komponenata dostupnih
u svakoj školskoj laboratoriji. Ni taj trag nas, po svoj prilici, nigde neće odvesti.“
„Kad već govorimo o tome“, prekinuo ju je Edmunds, „ubica je morao biti dovoljno blizu
žrtve da zameni pumpice neposredno pre ubistva. Verovatno istog jutra. Zašto nije tada
ubio gradonačelnika? Ovo navodi na to da osveta nije primarni motiv, već da je reč o osobi
sklonoj teatralnosti.“
„To ima smisla“, Vulf je klimnuo glavom. Oklevajući, pomenuo je tabu temu, koju su
pažljivo zaobilazili. „Šta se dešava s ljudima sa spiska?“
Baksterova se vidno unervozila.
„To nema veze s nama. Mi radimo na identifikaciji ubijenih, a ne onih koji će to biti…“
Ućutala je kad je shvatila s kim razgovara. „Moraćeš da porazgovaraš s partnerom.“
Vulf je ustao i pružio korak. Zastao je.
„Da li si se čula s Čejmbersom?“ upitao je nehajnim tonom.
Baksterova ga je sumnjičavo odmerila: „Šta te, kog đavola, briga?“
Slegnuo je ramenima.
„Pitam se da li je saznao šta se dešava. Imam osećaj da će nam biti potrebna sva moguća
pomoć.“

Vulfu su dozlogrdili brojni pogledi koji su ga pratili u kancelariji. Premestio se u sobu za

sastanke, u kojoj je neko kitnjastim slovima napisao „Krpeni lutak“ iznad dveju velikih
reprodukcija. Sve više se nervirao zato što je tvrdoglavo odbijao da prizna da ne zna kako
da na televizoru pusti snimak sigurnosnih kamera, zatočen unutar glupog malog USB-a.
„Postoji rupa sa strane televizora“, rekao je petnaest godina stariji Finli kad je ušao u
sobu. „Ne tu, niže – ma, pusti mene.“
Izvadio je USB iz otvora za ventilaciju na zadnjem delu televizora. Ubacio ga je u
odgovarajući. Na ekranu se pojavio plavi meni s jednim dokumentom.
„Šta sam propustio?“, pitao je Vulf.
„Poslali smo policajce da čuvaju Garlanda, Forda i Lohlanovu. Zaduženi smo za one u
Londonu.“
„Zašto bi me izazvao da ga sprečim u ubijanju, da bi zatim oduzeo život nekom na
drugom kraju zemlje?“
„Tako nekako. Drugi su zaduženi za ljude istih imena, ali nas se to ne tiče“, rekao je Finli.
„Niko ne zna gde je Vidžaj Rana. Bio je računovođa u Vuliču. Nestao je pre pet meseci, kad
su poreznici utvrdili da je žonglirao brojkama. Nalazi se na spisku traženih osoba u
odeljenju za pronevere, ali nisu mnogo napredovali. Zamolio sam ih da nam pošalju
podatke o njemu.“
Vulf je pogledao na sat.
„Imamo trideset osam sati do srede. Nadajmo se, njega radi, da ćemo ga prvi pronaći. Ko
su ostali?“
„Garland je novinar, što znači da ima veliki broj neprijatelja. Imamo dve Ešli Lohlan;
jedna je kelnerica, a druga ima devet godina.“
„Policajci motre na obe, zar ne?“, pitao je Vulf.
„Naravno. Mislim da je Ford čuvar. Bolje reći – bio je, dok nije otišao na dugo bolovanje.“
„Šta ih povezuje?“
„Ništa. Još ništa nismo otkrili. Potrudili smo se da ih pronađemo i obezbedimo njihove
domove.“ Vulf se izgubio u mislima. „Šta misliš, momče?“
„Pitam se kog je sve Vidžaj Rana zavrnuo maštovitim vođenjem poslovnih knjiga. Mislim
da bi ovo mogao biti veoma pametan način da pronađete nestalu osobu: naterati nas da ga
pronađemo umesto njih.“
Finli je klimnuo glavom.
„Bilo bi mu bolje da ostane pod kamenom pod kojim se krije.“
„Bilo bi.“
Vulf se uznemirio kad je video gomilu papira koju je Finli doneo sa sobom. Na gornjoj
stranici bila je fotografija sredovečne žene, u nečemu što je trebalo da bude provokativni
donji veš.
„Šta je, kog đavola, sad pa to?“
Finli se zacerekao.
„To su tvoje obožavateljke! Nazivaju sebe Vučjim čoporom. Sve lujke krenule su tvojim
tragom otkad si obeležen za odstrel.“
Vulf je prelistao prve stranice. Vrteo je glavom u neverici, dok je Finli prebirao po ostalih
trideset. Nemilosrdno je odbacivao škartove, koji su završavali na podu sobe za sastanke.
„Zgodan potez!“, uskliknuo je Finli. „Ova cura nosi originalnu majicu 'Pustite Vulfa iz
kaveza'. I ja je čuvam. Ne sviđa mi se ono što je u njoj“, promrmljao je.
Vulf se nije iznenadio. Ranije se zgražavao kad bi zla i opasna stvorenja koja je lovio i
ulovio odmah po stupanju na doživotnu robiju bivala zatrpana poštom. Mogao je da zamisli
očajne žene koje su mu pisale. Imale su zajedničke osobine, baš kao i ubice. Bile su same,
neostvarene, često žrtve dugog zlostavljanja, obuzete pogrešnim verovanjem da niko nije
uistinu zao i da je baš njima suđeno da izvedu neshvaćene žrtve zakona na pravi put.
Znao je da ova zbunjujuća razbibriga hara Sjedinjenim Američkim Državama i da tamo
organizacije ohrabruju ljude da komuniciraju s nekim od tri hiljade zatvorenika koji čekaju
na izvršenje smrtne kazne. Šta ih je motivisalo? Pitao se. Da li su uživale u tragičnom,
filmskom završetku veze? Da li su se one koje imaju problem s vezivanjem ložile na
nametnuti vremenski okvir? Ili su, jednostavno, htele da budu deo nečeg većeg i
zanimljivijeg od svakodnevice?
Znao je da nije zdravo govoriti o tome u javnosti, dresiranoj da se gadi svake
kontroverzne istine ili stava. Ćutao je iz straha da ne postane žrtva oluje besa koji se
obrušava na politički nekorektne. Takve žene bile su zaštićene od posledica zločina. Vulf je
morao da gleda u nemilosrdne oči zlih grabljivaca. Pitao se koliko bi ovih slabo obaveštenih
dama prinelo olovku papiru da su gazile po krvi na mestu zločina i da su tešile unesrećene
porodice koje su njihovi prijatelji sejali za sobom.
„Auh, pogledaj ovu!“ povikao je Finli, tako poletno da se nekoliko glava u kancelariji
okrenulo u njihovom pravcu.
Pokazao mu je fotografiju predivne plavuše dvadesetih godina, u policijskoj uniformi.
Vulf je za trenutak ostao bez reči dok je posmatrao fotografiju koja je mogla osvanuti na
naslovnoj strani svakog muškog časopisa.
„Baci je u korpu“, konačno je rekao. Dovoljno je što se našao u centru pažnje jednog
narcisoidnog sociopate.
„Ali… Gospođica… iz Brajtona…“ Finli je čitao ostatak imejla.
„Baci je!“ planuo je Vulf. „Kako da pustim ovaj video?“
Finli je nevoljno bacio imejlove u korpu pre nego što je seo pored kolege i pritisnuo
dugme na daljinskom upravljaču.
„Zažalićeš zbog ovoga ako umreš za dve nedelje“, promumlao je.
Vulf je zanemario partnerov komentar. Usredsredio se na veliki televizijski ekran. Visoko
postavljena kamera snimala je događanja u Komplit fudsu. Dvokrilna vrata behu zaglavljena
kutijom. Nejasni snimak pokazivao je depresivno monotoni prizor: slabo plaćeno osoblje
koje robotski radi, primičući se istegnuću mišića izazvanom ponavljajućim pokretima.
Neka prilika pojavila se na vratima. Nesumnjivo se radilo o muškarcu. Edmunds je
procenio da ima više od sto osamdeset centimetara, kad je izmerio vrata posle pregledanja
snimka. Nosio je umrljanu kecelju, rukavice, mrežu za kosu i masku za lice, poput drugih
radnika, iako je došao spolja. Hodao je samouvereno. Oklevao je samo za trenutak, dok je
odlučivao na koju će stranu. U sledeća dva minuta pojavljivao se i nestajao u kadru, iza
kutija spremnih za isporuku. Laganim korakom izašao je kroz dvokrilna vrata. Niko ga nije
primetio.
„Pa, i ovo je bilo traćenje vremena“, s uzdahom će Finli.
Vulf ga je zamolio da vrati snimak. Zaustavili su ga na najboljem kadru ubice. Posmatrali
su nejasni zamrznuti snimak pokrivenog lica. Neće im reći mnogo, čak i posle tehničke
obrade. Izgleda da je bio ćelav ispod mreže za kosu, ili obrijane glave. Samo je kecelja
privlačila pažnju. Činilo se da na njoj ima skorele krvi.
Do Nagiba Halida bilo je nemoguće doći. To znači da je njegovo ubistvo zahtevalo najviše
planiranja. Vulf je stoga pretpostavio, kako izgleda – netačno, da je ubica prvo njega
likvidirao, pre nego što se pozabavio lakšim metama. Pitao se koja je od pet žrtava u ranoj
fazi bila raskomadana i, što je još važnije, zašto.

DEVETO POGLAVLJE

Ponedeljak, 30. jun 2014.

6.15 uveče
Edmunds je prineo dve bočice svetlu. Na jednoj je pisalo „Smrskano-ružičasta“, a na drugoj
„Šervud“. Ni posle tri minuta intenzivnog posmatranja nije uočio razliku između dva laka za
nokte.
Stajao je u Selfridžizu, u odeljenju za šminku. Šareni lavirint gospodario je prizemljem
robne kuće. Naizgled nasumično raspoređene tezge igrale su ulogu arhipelaga u okeanu,
prve odbrambene linije, koja je primala juriše mušterija iz Ulice Oksford. Razbijale su i
filtrirale udarni talas po robnoj kući. Prošao je pored nekoliko izgubljenih lica. Pripadala su
osobama razdvojenim od pratilja. Besciljno su lutali između tezgi s ajlajnerima, karminima i
kremama za lice, koje neće kupiti.
„Mogu li da vam pomognem?“, pitala je besprekorno našminkana plavuša u crnoj odeći.
Ni debeo sloj šminke nije mogao da sakrije prezrivi osmeh, nemi komentar Edmundsovih
ljubičastih noktiju i neposlušne frizure.
„Uzeću ova dva“, rekao je raspoloženim glasom. Prosuo je malo purpurnih šljokica po
njenoj ruci kad joj je predao bočice.
Žena se snishodljivo osmehnula i optrčala oko svog sićušnog carstva da žestoko oglobi
Edmundsa.
„Volim šervud“, rekla mu je, „ali obožavam smrskano-ružičastu.“
Edmunds je zurio u dva njemu identična laka za nokte koji su se patetično klatili na dnu
duboke papirne kese. Stavio je račun u novčanik. Nadao se da će mu biti priznat kao trošak.
Straćio je polovinu novca za bakalnicu ako to ne bude slučaj.
„Mogu li da vam pomognem u nečem drugom?“, pitala je žena. Vratila se na pređašnji
ledeni nastup kad je transakcija okončana.
„Možete. Kako da izađem odavde?“
Pre dvadeset pet minuta izgubio je izlaz iz vida.
„Krenite prema pokretnim stepenicama, pa ćete videti vrata odmah ispred vas.“
Probio se do pokretnih stepenica, samo da bi se suočio s jednako zastrašujućim
odeljenjem mirisa. Klimnuo je čoveku s kojim se već tri puta mimoišao na odeljenju šminke
i započeo naizgled besciljnu potragu za izlazom iz robne kuće.
Neočekivano dugotrajno zadržavanje na putu kući bilo je rezultat jutrošnjih događaja.
Krpeni lutak transportovan je na patologiju u nedelju, u ranim jutarnjim časovima, kad je
terenski tim završio posao na mestu zločina. Transport je bio mukotrpan posao zbog
važnosti zadržavanja istog položaja i rasporeda težine na svakom od različitih delova
skrpljenog tela. Noću su obavljena brojna ispitivanja, istraživanja i prikupljanje uzoraka.
Baksterova i Edmunds konačno su, u ponedeljak u jedanaest pre podne, mogli da pristupe
lešu.
Neskladni leš je van sablasnog, noćnog mesta zločina izgledao još gnusnije. Nemilosrdno
fluorescentno osvetljenje kriminalističke laboratorije otkrivalo je nemarno isečene komade
mesa koji su polako trulili u ledenoj sobi za ispitivanje. Povezivali su ih debeli šavovi. U
oskudnoj svetlosti praznog stana izgledali su jezivo i onostrano. Svedočili su o
najdivljačkijem sakaćenju.
„Kako napreduje slučaj?“, pitao je Džo, forenzičar, koji je zbog obrijane glave i jednodelne
radne odeće podsećao Edmundsa na budističkog monaha.
„Fantastično, još malo pa je rešen“, sarkastično će Baksterova.
 „Tako dobro, a?“ iscerio se forenzičar, očigledno naviknut na njen drčni nastup. Izgledalo
je da prilično uživa u njemu. „Možda će vam ovo pomoći.“
Dao joj je debeli prsten u providnoj kesi za dokaze.
„Moj odgovor je odlučno ne“, odvratila je. Džo se nasmejao.
„Skinut je s leve, muške ruke. Na njemu je delimični otisak prsta, koji ne pripada žrtvi.“
„Čiji je?“ pitala je Baksterova.
„Nemam pojma. Možda će biti koristan, a možda i neće.“ Njeno uzbuđenje je bledelo.
„Možeš li da nam ponudiš nešto sa čim bismo mogli da počnemo da radimo?“
„On“, obrve Baksterove su se podigle, „ili ona“, zatim su pale, „nesumnjivo je imao prste.“
Edmunds je frknuo, uzdržavajući smeh. Pokušao je da to predstavi kao kašalj kad ga je
Baksterova ošinula gnevnim pogledom.
„Ne brini, ima još“, reče Džo.
Pokazao je na veliki ožujak od operacije na crnoj nozi. Prineo je rendgenski snimak
svetlosti. Dve duge svetle šipke sjajile su se pored bledog skeleta.
„Pločice i šrafovi drže nožne kosti“, objasnio je forenzičar. „Ovo je bila velika operacija,
od vrste da li da operišemo ili da amputiramo'. To je bio pozamašan poduhvat. Neko ga se
seća.“
„Zar te stvarčice nemaju serijske brojeve ili nešto slično?“ pitala je Baksterova.
„Pogledaću. Ne nadajte se mnogo čemu ako je operacija odavno obavljena. Ožujak mi
izgleda staro.“
Edmunds je kleknuo da ispita žensku desnu ruku, dok je Baksterova proučavala
rendgenski snimak. Shvatio je da na stravičan način pokazuje na njihov odraz na staklenom
prozoru. Svaki od pet savršeno namazanih noktiju sjajio se od tamnoljubičastog laka.
„Kažiprst je drugačiji!“, otelo mu se.
„A, primetio si?“ raspoloženo će Džo. „Nameravao sam da to pomenem. U mračnom stanu
to se nije opažalo, ali ovde se jasno vidi da je taj prst namazan drugačijim lakom.“
„Kako nam to može pomoći?“ zanimala se Baksterova.
Džo je uzeo ultraljubičastu lampu s kolica. Uključio ju je i prešao preko graciozne ruke.
Tamne modrice pojavile su se i nestale kad je purpurno svetlo prešlo preko njih. Najviše ih
je bilo oko zgloba.
„Došlo je do borbe“, rekao je. „Pogledajte te nokte: nijedan nije oštećen. Kasnije su
lakirani.“
„Posle borbe ili posle smrti?“, pitala je Baksterova.
„Rekao bih posle jednog i drugog. Nema nijednog znaka zapaljenja, što znači da je umrla
ubrzo pošto je dobila modrice.“
„Mislim da nam ubica nešto poručuje.“

Mali ali važan deo Severne linije metroa bio je zatvoren zbog građevinskih radova. Vulfu
nije padalo na pamet da se gura u autobusu. Otišao je linijom Pikadili do Kaledonijan rouda.
Odande je krenuo u polusatnu šetnju do Kentiš Tauna. Put nije bio preterano zanimljiv kad
se prođe kroz park i kad lepi toranj sa satom pokriven šarmantnom zelenom patinom
nestane s vidika. Temperatura je dostigla podnošljiv nivo. Kasno večernje sunce donelo je
mir u ovaj deo grada.
Straćio je neproduktivni dan na besplodno traganje za Vidžaj Ranom. Vulf i Finli otišli su
do Vuliča i zatekli očekivano pustu porodičnu kuću. Jadno prednje dvorište izgledalo je
impresivnije nego što bi trebalo, zbog duge trave i žilavog korova koji su se grlili iznad
staze koja je vodila do ulaznih vrata. Kroz prozorčić na njima videli su brdo neotvorene
pošte i reklamnih prospekata.
Informacije sakupljene u odeljenju za pronevere jedva da su bile vredne čitanja. Ranin
namučeni partner iz računovodstvene firme priznao je da bi ubio bivšeg saradnika kad bi
znao gde se krije. Jedini obećavajući podatak bilo je neobično odsustvo informacija o Rani
pre 1991. godine. Zbog nekog razloga promenio je ime. Nadali su se da će pronaći njegovo
pređašnje ime u Kraljevskom sudu pravde ili Nacionalnom arhivu, s mnoštvom prošlih
grehova, mogućih putokaza ka njegovom boravištu.
Vulf je stigao nadomak svoje zgrade. Primetio je tamnoplavi bentli, s personalizovanom
tablicom, nepropisno parkiran ispred glavnog ulaza. Prešao je preko ulice i spazio
sedokosog muškarca za volanom. Stigao je do ulaznih vrata. Tragao je za ključevima kad mu
je zazvonio mobilni telefon. Gurnuo ga je u džep čim je video Andreino ime na ekranu.
Odmah zatim čuo je treskanje vrata skupog automobila iza svojih leđa.
„Ne odgovaraš na moje pozive“, rekla je Andrea.
Uzdahnuo je pre nego što se okrenuo prema njoj. I ovog puta izgledala je besprekorno.
Verovatno je provela najveći deo dana pred kamerama. Primetio je da je na vratu imala
ogrlicu koju joj je poklonio za prvu godišnjicu braka. Neće to pominjati.
„Najveći deo subotnje noći provela sam u zatvoru“, nastavila je.
„Takve stvari dešavaju se kad prekršiš zakon.“
„Pusti sad to, Vile. Dobro znaš da bi neko drugi izvestio o tome, da ja nisam.“
„Sigurna si u to?“
„Prokleto sam sigurna. Misliš da bi ubica, da to nisam objavila, samo rekao: 'Uh, nije ga
pročitala, to je razočaravajuće. Najbolje je da zaboravim na ovaj spisak ljudi za kasapljenje?'
Naravno da ne bi. Verovatno bi se obratio drugoj televiziji i napravio mesto za mene u svom
zgusnutom rasporedu.“
„Da li je to tvoja ideja o izvinjenju?“
„Nemam zbog čega da se izvinjavam. Hoću da mi oprostiš.“
„Moraš prvo da se izviniš, da bi ti neko oprostio. Tako to ide.“
„Ko to kaže?“
„Ne znam – policija za bonton?“
„Da, kao da takvo nešto postoji.“
„Ne želim da se raspravljam s tobom“, reče Vulf. Nije mogao da veruje koliko brzo se,
posle svega, vraćao starim navikama. Gledao je mimo Andree, u elegantni automobil koji je
još radio u leru ispred zgrade. „Kad je tvoj tata dobio bentli?“
„Ma, odjebi!“, brecnula se. To ga je iznenadilo.
Bilo mu je potrebno vreme da shvati zašto ju je to naljutilo.
„O, moj bože. To je on, zar ne? Tvoj novi dečko“, rekao je. Izbečio se od naprezanja da vidi
kroz zamagljeni prozor. „Da, to je Džefri.“
„O, Džefri? Pa, izgleda veoma… bogato. Koliko ima godina? Šezdeset i kusur?“
„Prestani da buljiš u njega.“
„Mogu da gledam na koju god stranu hoću.“
„Tako si nezreo.“
„Znaš šta, ne stezi ga previše: mogla bi mu nešto polomiti.“
Uglovi njenih usana nevoljno su se podigli.
 „Ozbiljno“, tiho će Vulf, „da li si me ostavila zbog njega?“
„Ostavila sam te zbog tebe.“
„Uh.“
Zavladala je neprijatna tišina.
„Hteli smo da te pozovemo na večeru. Sedimo ovde gotovo čitav sat. Umirem od gladi.“
Razočarano je uzdahnuo.
„Voleo bih, ali spremam se da krenem.“ Nije zvučao nimalo ubedljivo. „Upravo si se
vratio.“
„Vidi, cenim tvoj gest, ali da li ćeš mi zameriti ako večeras ne izađemo? Imam prokleto
mnogo posla i samo jedan dan da pronađem Ranu i…“ Shvatio je da se izlajao kad je
razrogačila oči.
„Još ga nemate?“ pitala ga je zabezeknuto.
„Endi, umoran sam. Ne znam šta govorim. Moram da idem.“
Ostavio ju je na pragu i ušao u zgradu. Sela je na suvozačko sedište bentlija i zatvorila
vrata.
„To je bilo gubljenje vremena“, znalački će Džefri.
„Daleko od toga“, odgovorila je Andrea.
„Kako ti kažeš. Večera u Grinhausu?“
„Možeš li večeras da se snađeš bez mene?“
Džefri je huknuo: „To znači da te vozim u redakciju?“
„Da, molim te.“

Vulf je otključao vrata otrcanog stana i uključio televizor da bi prigušio noćno ogledanje u
urlikanju između neosporno nekompatibilnog para na spratu iznad. Voditelj programa o
nekretninama pokazivao je tek venčanom paru kuću s tri spavaće sobe na obodu idiličnog
parka, u mnogo prijatnijem delu zemlje. Bilo mu je smešno i mučno da gleda kako
raspravljaju o smešnoj ceni zakupa. Za te pare u prestonici ne bi mogli da unajme ni ovu
rupu u kojoj je živeo.
Prišao je kuhinjskom prozoru. Zagledao se u mračno mesto zločina preko puta. Ukočio se,
kao da je očekivao da će videti Krpenog lutka kako visi na istom mestu i čeka ga. Emisija o
nekretninama se završila (par je procenio da može da dobije više za svoj novac). Spiker
zadužen za vremensku prognozu energično je najavljivao da će se toplotni talas
spektakularno okončati sledeće noći, s olujom, grmljavinom i pljuskom.
Isključio je televizor, navukao zastore i legao na madrac na podu spavaće sobe, s knjigom
koju je čitao već četiri meseca. Pregurao je stranu i po pre nego što je utonuo u nervozni
san.

Mobilni telefon probudio je Vulfa. Zujao je na gomili odeće od juče. Odmah ga je presekao
bol u levoj ruci. Spustio je pogled i video da mu je krv iz rane noćas probila zavoje. Soba je
izgledala neobično na slaboj jutarnjoj svetlosti, sivoj umesto prepoznatljivo narandžastoj
na kakvu se navikao prethodne dve sedmice. Prevrnuo se i posegnuo za vibrirajućim
telefonom. „Šefe?“
„Šta si uradio?“ gnevno će Simons. „Ne znam. Šta sam sad uradio?“
„Tvoja supruga…“
„Bivša supruga.“
 „… objavila je poternicu za Vidžaj Ranom u jutarnjim vestima, zajedno s njegovom
slikom. Usput je razglasila da smo nesposobni da ga pronađemo. Da li hoćeš da mi
napakuješ otkaz?“
„Ne, ne namerno.“
„Sredi to.“
„Hoću.“
Vulf je nesigurnim korakom krenuo u dnevnu sobu. Popio je dve pilule protiv bolova i
uključio televizor.
Andrea se materijalizovala na ekranu, besprekorna kao i uvek. Nije mogao da ne primeti
kako nosi istu odeću od prethodne večeri. S uobičajenim smislom za dramatično čitala je
nesumnjivo izmišljenu izjavu „policijskog službenika, koji je molio Ranine prijatelje i
porodicu da progovore, njega radi.
U gornjem desnom uglu ekrana otkucavao je brojčanik. Brojao je sate i minute do srede
ujutro. Onespokojio se, pošto nisu imali nikakvu ideju gde da ga traže. Ostalo im je samo
devetnaest sati i dvadeset tri minuta pre nego što se ubica dokopa sledeće žrtve.

DESETO POGLAVLJE

Utorak, 1. jul 2014.

8.28 ujutro

London se vratio svojoj monohromatskoj prirodi, olovnom nebu poduprtom sivim

zgradama koje su bacale mračne senke preko beskrajnog betonskog prostranstva.
Vulf je otkucao Andrein broj, na kratkom putu između stanice metroa i Novog Skotland
jarda. Iznenadio se kad se gotovo odmah javila. Imao je utisak da je iskreno zbunjena
njegovom reakcijom. Tvrdoglavo je ponavljala da je samo želela da pomogne policiji da bi
se iskupila za štetu koju je možda prouzrokovala i da to što čitava zemlja traga za Ranom ne
može biti loše. Vulf nije mogao da tvrdi da nije tako. Naterao ju je da se zakune da će
porazgovarati s njim o svemu što dozna, pre nego što to iznese pred ostatak nacije.
Ušao je u kancelariju. Finli je svojski prionuo na posao. Telefonom je razgovarao s nekim
iz Kraljevskog suda pravde. Naglašavao je da se radi o životu ili smrti i da je policija
ispostavila skroman zahtev, kome još nije udovoljeno. Vulf je seo preko puta njega.
Prelistavao je gomile papira zaostale za noćnom smenom, koja je uradila malo toga. Nije
znao kako da pronađe Ranu. Nastavio je tamo gde su kolege stale. Posvetio se zamornom
pregledanju bankovnih izveštaja, kreditnih kartica i podataka o telefonskim razgovorima.
Finlijev telefon zazvonio je u 9.23 ujutro. Zevajući je rekao: „Šo.“
„Dobro jutro, ovde Oven Vitaker iz Nacionalnog arhiva. Izvinjavam se što vas zovem
posle toliko vremena…“
Finli je mahnuo Vulfu da bi mu skrenuo pažnju.
 „Imate li ime?“
„Imamo ga. Šaljem vam kopiju njegove krštenice faksom, ali mislio sam da bi bilo dobro
da vas pozovem zbog… pa, zbog onog što smo našli.“
„Onog što ste našli?“
„Da. Vidžaj Rana rođen je kao Vidžaj Halid.“
„Halid?“
„Proverili smo. Bio je stariji od dvojice braće. Mlađi se zvao Nagib Halid.“
„U peršun!“
„Šta ste rekli?“
„Ništa. Hvala vam“, reče Finli pre nego što je prekinuo vezu.
Simons je za nekoliko minuta zadužio još tri policajca da pomognu Vulfu i Finliju u
kopanju po Raninoj skrivenoj prošlosti. Izolovali su se u sobi za sastanke, daleko od buke i
smetnji kancelarije. Bacili su se na posao. Imali su četrnaest i po sati da ga pronađu.
Još je bilo vremena.

Edmundsa je strašno boleo vrat posle spavanja na neudobnom kauču. Sinoć se vratio kući u
8.10. Ušao je u stan u podeljenoj jednospratnici sa zasebnim ulazom i zatekao Tijinu majku
kako pere sudove u kuhinji. U potpunosti je zaboravio dogovor. Pozdravila ga je na
uobičajeno srdačan način. Zagrlila ga je. Morala je da se podigne na prste da bi sklopila ruke
oko njegovog struka. Tija pak nije bila tako spremna da mu oprosti. Majka je osetila napetu
atmosferu. Izvinila se i otišla prvom pogodnom prilikom.
„Dogovorili smo se još pre dve nedelje“, reče Tija.
„Zadržali su me na poslu. Žao mi je što sam propustio večeru.“
„Trebalo je da doneseš desert, sećaš se? Planirala sam da spremim kolač.“
Najedanput mu više nije bilo tako žao što je zaboravio na dogovor.
„O, ne“, rekao je. Potrudio se da zvuči razočarano. „Trebalo je da mi sačuvaš malo.“
„Sačuvala sam ti.“
Grom i pakao.
„Da li će naš život ubuduće ovako izgledati? Preskakaćeš večere i dolazićeš u zlo doba s
namackanim noktima?“ Edmunds je cupkao purpurni lak s noktiju. „Pola devet je, Ti. Nije
baš zlo doba.“
„Dakle, biće još gore, zar ne?“
„Možda i hoće. Ovo je moj posao“, planuo je Edmunds. „Zbog ovakvih stvari bila sam
protiv premeštaja iz odeljenja za pronevere“, rekla je Tija povišenim tonom. „Ali premestio
sam se!“
„Ne možeš da budeš tako sebičan kad postaneš otac!“
„Sebičan?“ s nevericom je povikao. „Radio sam, da bih zaradio novac za naš opstanak! Od
čega ćemo živeti? Od tvoje frizerske nadnice?“
Zažalio je zbog zlurade opaske čim su mu reči prešle preko usana, ali šteta je već bila
učinjena. Tija je ustrčala uz stepenice i zalupila vratima spavaće sobe za sobom. Nadao se
da će ujutro stići da joj se izvini. Otišao je na posao pre nego što se probudila. Odlučio je da
joj kupi cveće u povratku.
Prvo se sastao s Baksterovom. Nadao se da neće primetiti da nosi istu košulju (sveže
ispeglane visile su iza zaključanih vrata spavaće sobe) ili da ne može da okrene glavu
udesno. Trudio se da sazna što više o jednostavnom srebrnom prstenu, dok je ona zvala
ortopedske hirurge i fizioterapeute zbog operisane noge.
Na telefonu je potražio najbližeg pristojnog juvelira. Krenuo je pešice ka stanici Viktorija.
Kad je stigao na odredište, prodavač je bio oduševljen što može da pomogne. Očigledno je
uživao u dramatičnoj situaciji. Poveo je Edmundsa u sobicu iza. Elegantni prodajni prostor
ustupio je mesto impozantnim sefovima, alatkama, opremi za glačanje i ekranima sa slikom
s više od deset skrivenih kamera, koje su nadzirale sve vitrine od ojačanog stakla.
Prsten je uzeo bledunjavi, zbrčkani čovek, skriven kao gubavac od plašljive bogate
klijentele. Razgledao je unutrašnju stranu pomoću lupe.
„Najkvalitetnija platina. Žig pripada Edinburškom zavodu za mere. Napravio ga je 2003.
godine neko s inicijalima TSI. Proverite da biste videli kome ta oznaka pripada.“
„Au. Hvala vam. Veoma ste nam pomogli“, reče Edmunds dok je beležio. Nije očekivao da
će čovek iscediti toliko podataka iz naizgled besmislenih simbola. „Znate li koliko bi ovakav
prsten mogao da košta?“
Čovek je spustio krupni prsten na vagicu i izvukao katalog iz fioke.
„Nije poznatija marka, što će malo smanjiti cenu. Slično prstenje prodaje se za tri milje.“
„Tri hiljade funti?“ Edmunds je želeo da bude siguran da je dobro razumeo. Odmah se
setio svađe s Tijom od prethodne večeri. „To nam u najmanju ruku ukazuje na društveni
status žrtve.“
„Govori nam mnogo više od toga“, samouvereno će juvelir. „Ovo je jedan od najbezličnijih
prstenova koje sam ikad video. U njemu nema ni trunke umetničke vrednosti. Ovo je
juvelirski ekvivalent šetkanja s punim šakama novčanica od pedeset funti, odraz
pretencioznog materijalizma. Nešto što šljašti, bez ikakve dublje sadržine.“
„Trebalo bi da radite kod nas“, našalio se Edmunds.
„Ne, hvala“, odvratio je čovek, „slabo plaćate.“

Baksterova je do podneva pozvala četrdeset bolnica. Uzbuđeno je faksom slala kopiju

rendgenskog snimka i fotografiju ožiljka. Jedan hirurg samouvereno je preuzeo
odgovornost za izvođenje operacije spašavanja ugroženog uda. Posle pet minuta srušio je
probuđene nade, kad je pozvao da kaže da nikad ne bi ostavio tako odvratan ožiljak i da je
obavesti da neće moći da joj pomogne. Raspolagala je preterano uopštenim podacima. Nije
mogla da se nada uspehu bez datuma i serijskog broja.
Posmatrala je Vulfa u sobi za sastanke. I on je telefonirao. Radio je kao mahnit sa svojim
timom da bi pronašao Ranu. Još nije uvažila činjenicu da se i njegovo ime nalazi na spisku
žrtava, možda zato što nije bila sigurna kakvu reakciju od nje očekuje. Sada, više nego ikad,
nije imala nikakvu ideju o prirodi njihovog odnosa.
Bila je zadivljena energijom s kojom se posvećivao poslu. Slabiji ljudi bi se na njegovom
mestu raspali u komadiće, sakrili, tražili sažaljenje i ohrabrenje od okoline. Ne i Vulf. Kriza
ga je načinila još jačim i odlučnijim. Sve više je ličio na čoveka koji je rešavao slučaj
Krematorijumskog Ubice. Prepoznala je tu delotvornu, nemilosrdnu, autodestruktivnu
vremensku bombu. Još niko nije primetio tu suptilnu promenu. Uskoro će.
Edmunds je impresivno napredovao s prstenom. Već je pozvao Edinburški zavod za
mere. Obavestili su ga da žig pripada nezavisnim juvelirima u Starom gradu. Poslao im je
fotografiju prstena, s grubim dimenzijama. Upoređivao je lakove za nokte dok je čekao da
ga pozovu. Na putu do posla kupio je još šest sjajnih bočica. Nijedna nije odgovarala nijansi
koju je tražio.
„Grozno izgledaš“, obavestila ga je Baksterova pošto je prekinula razgovor sa četrdeset
trećom bolnicom. „Nisam najbolje spavao“, odvratio je.
„I juče si nosio tu košulju.“
„Jesam li?“
„Nijednom u poslednja tri meseca nisi dva dana uzastopce nosio istu košulju.“
„Nisam znao da si udarala recke.“
„Posvađali ste se“, znalački je napomenula. Odveć je uživala u njegovoj nelagodnosti.
„Prenoćio si na kauču, jelda? Svi smo se spuštali niz to uže.“
„Da li bismo mogli da govorimo o nečem drugom, ako ti to ne smeta?“
„Pa, zbog čega ste se podžapali? Ne sviđa joj se što si uparen s curom?“ Okrenula se na
stolici i zavodnički zatreptala.
„Nismo.“
„Pitala te je kako si proveo dan. Shvatio si da nemaš šta da joj kažeš a da ne spomeneš
raskomadane leševe ili spaljene gradonačelnike?
„Zaboravila si lak za nokte“, osmehnuo se, mašući iskrzanim purpurnim noktima od juče.
Pokušao je da se našali na svoj račun, da bi joj pokazao da mu recima ne može nauditi.
„U tom slučaju si nešto zaboravio. Rođendan? Godišnjicu?“
Na osnovu njegovog ćutanja zaključila je da je na pravom tragu. Zurila je u njega.
Strpljivo je čekala odgovor.
„Večeru s njenom majkom“, promrmljao je.
Prasnula je u smeh.
„Zaboravio si na večeru s njenom mamom? Hriste, reci joj da se uozbilji. Za boga miloga,
pokušavamo da uhvatimo serijskog ubicu.“ Nagnula se prema njemu i progovorila
poverljivim tonom. „Viđala sam se s nekim tipom. Propustila sam pogreb njegove mame
zato što sam gonila brod po Temzi!“
Glasno se nasmejala, baš kao i Edmunds. Grizla ga je savest zato što se nije zauzeo za Tiju,
što nije objasnio da se još prilagođava zahtevima svoje nove uloge. Prijalo mu je što deli
iskustvo s partnerom.
„Odonda se nismo čuli ni videli“, nastavila je.
Učinilo mu se da opaža istinsku tugu ispod bezbrižnosti, kad je smeh polako utihnuo. Bio
je to samo slabašni treptaj, plod razmišljanja o svemu što je mogla imati da je drugačije
izabrala.
„Čekaj da ti se dete rodi, bez tvog prisustva, zato što ćemo tog dana biti vezani za mesto
zločina.“
„To se neće desiti“, branio se.
Slegla je ramenima. Okrenula se na stolici. Podigla je slušalicu i otkucala sledeći broj sa
spiska.
„Brak. Detektiv. Razvod. Pitaj bilo koga u kancelariji. Brak. Detektiv. Razvod… O, halo,
ovde detektiv narednik Bakster iz…“
Simons je izašao iz kancelarije i zastao da bi pogledao gomile fotografija s autopsije koje
je Baksterova prosula po Čejmbersovom praznom stolu.
„Kad se Čejmbers vraća?“, pitao je.
 „Nemam pojma“, odvratila je. Čekala je da joj se javi neko iz ko zna kog po redu
fizioterapeutskog odeljenja.
„Siguran sam da je trebalo da se vrati danas.“
Slegla je ramenima na način koji je poručivao da je baš briga i da ne želi da sluša o tome.
„Zavrnuo me je za nedelju dana, kad je pre nekoliko godina eksplodirao onaj vulkan.
Bolje bi mu bilo da ne zaglavi na Karibima. Zovi ga, molim te.“
„Zovi ga sam“, planula je, iznervirana pesmom Nila Janga iz slušalice.
„Pozvaće me komandir. Zovi ga!“
Uzela je mobilni telefon, iako je čekala da se neko javi u bolnici. Otkucala je Čejmbersov
kućni broj, koji je znala napamet. Odmah je prosleđena na sekretaricu:
„Čejmberse! Ovde Baksterova. Gde si, lenjo kopile? Sranje, nadam se da klinci neće čuti
šta sam rekla. Ako Arli i Lori slušaju, nek zanemare reči kopile i… sranje.“
Neko u bolnici podigao je slušalicu. Nije se tome nadala.
„Sranje“, izlanula se u mobilni telefon pre nego što je prekinula vezu.

Vulf se osećao potpuno bespomoćno dok su sati neumitno prolazili. U pola tri po podne
pozvao ga je policajac kog je poslao u kuću Raninih rođaka. I ovaj, kao i svi drugi tragovi,
nije ih nigde odveo. Bio je siguran da se Rana s porodicom skriva kod prijatelja ili rođaka.
Pre pet meseci nestali su bez traga. Imali su dvoje školske dece, koja bi radnim danima
sigurno mogla da privlače pažnju. Protrljao je umorne oči i video Simonsa kako šparta po
kancelarijici, vodi beskrajne telefonske razgovore s nadređenima i prebira po vestima na
televizoru da bi procenio štetu.
Prošlo je još pola sata bez ikakvih događaja, dok Finli nije dreknuo.
„Imam nešto!“
Vulf i ostali prekinuli su posao da bi ga saslušali.
„Kad je Ranina majka umrla 1997. godine, ostavila je kuću dvojici sinova, ali nikad nije
prodata. Nekoliko godina kasnije prepisali su je na Raninu novorođenu ćerku. To je
nesumnjivo bio još jedan manevar za izbegavanje poreza.“
„Gde je?“ pitao je Vulf.
„Ledi Margaret roud, Sautol.“
„Sigurno je tamo“, reče Vulf.
Izgubio je u igri kamen-papir-makaze i snebivljivo prekinuo Simonsov telefonski
razgovor. Glavni inspektor pridružio im se u sobi za sastanke. Finli mu je objasnio šta je
otkrio. Odlučili su da Vulf i Finli odu samo po Ranu. Diskrecija je bila ključ njegovog
preživljavanja. Pustiće da ih mediji rastržu, zato što nisu pronašli Ranu. Pokazaće ga živog i
zdravog u utorak ujutro.
Simons je došao na ideju da iskoristi kontakte u Britanskoj službi za zaštitu lica, znatno
opremljenijoj za prikriveni transport i čuvanje ljudi. Oni će preuzeti odgovornost za Ranu
dok opasnost ne prođe. Mašio se telefona, kad je neko nežno pokucao na vrata sobe za
sastanke.
„Ne sada!“ dreknuo je kad je mlađi saradnik stidljivo ušao u sobu i zatvorio vrata za
sobom. „Rekao sam: ne sada!“
„Veoma mi je žao što vas prekidam, gospodine. Imate poziv na koji zaista želite da
odgovorite.“
„Otkud vam takva pomisao?“, nadmeno reče Simons.
 „Vidžaj Rana upravo je ušao u Policijsku stanicu Sautol. Predao se.“
„Auh.“

JEDANAESTO POGLAVLJE

Utorak, 1. jul 2014.

4.20 po podne

Finli je zaspao za volanom automobila na unutrašnjoj traci auto-puta. To nije imalo

katastrofalne posledice, pošto su već četrdesetak minuta stajali u saobraćajnoj gužvi. Kiša
je padala dovoljno bučno da priguši njegovo hrkanje. Vulfu se činilo da po autu ne pada
voda već kamenje. Brisači su odavno izgubili svaku svrhu, što je verovatno i bio razlog
zastoja.
Zatražili su neobeleženi automobil, da bi prošli neprimećeno. Uspeli su da se neopaženo
provezu pored novinara koji su potražili zaklon od kišne oluje. Ostali bi zarobljeni u
unutrašnjoj od četiri trake čak i da su imali sirene, pošto se zastoj proširio u svim pravcima.
Nikad ne bi stigli do ivice puta, daleke samo obeshrabrujućih deset metara.
Vulf je razgovarao s glavnim inspektorom Vokerom iz Policijske stanice Sautol. Ostavljao
je utisak oštroumnog i inteligentnog policajca. Pretražio je Ranu odmah po dolasku.
Smestio ga je u pritvorsku ćeliju i postavio stražara ispred nje. Uveravao je Vulfa da samo
četvoro ljudi, uključujući i njega, zna za Ranino prisustvo u zgradi. Zakleo ih je na tajnost,
čak i kad je reč o kolegama na terenu. Voker je, na Vulfov zahtev, zatvorio stanicu za
javnost, izgovarajući se neispravnim gasnim instalacijama. Naredio je policajcima da
provode pauze na radnim mestima. Vulf je, uprkos kašnjenju, bio uveren da je Rana u
bezbednim rukama.
Pet vozila koja su izazvala zakrčenje je sklonjeno. Duga kolona konačno se pokrenula.
Stigli su do Sautola s nešto manje od jednog sata zakašnjenja. Grmljavina je počela da
prolama mračno nebo kad su Vulf i Finli izašli iz automobila. Ulična svetla su se upalila.
Odražavala su se na vrhovima užurbanih kišobrana i potocima koji su plavili slivnike,
žureći mimo sporog saobraćaja na ulicama.
Kiša ih je, za deset sekundi, koliko im je bilo potrebno da stignu od parkinga do zadnjeg
ulaza, natopila do gole kože. Glavni inspektor uveo ih je u stanicu i zaključao vrata za njima.
Bio je Finlijevih godina. S ponosom je nosio uniformu. Ozbiljno proređena kosa stajala mu
je tako dobro da se sticao utisak da namerno ćelavi. Srdačno ih je pozdravio i poveo do sobe
za odmor. Ponudio im je toplo piće.
„Pa, gospodo, imate li plan za gospodina Ranu?“ pitao je Voker Finlija, verovatno iz
ljubaznosti prema starijem čoveku, pošto je vrlo dobro znao da Vulf donosi odluke.
 „Nije bilo dovoljno vremena da služba za zaštitu lica nešto sredi“, reče Finli, brišući
kišnicu s lica mokrim rukavom. „Neće krenuti u akciju dok ne budu mogli da garantuju
njegovu bezbednost.“
„U tom slučaju ostaviću ga u vašim, više nego sposobnim rukama“, reče Voker.
„Raskomotite se, molim vas.“
„Hteo bih da razgovaram s njim“, reče Vulf kad se Voker okrenuo da izađe iz sobe.
Domaćin nije žurio s odgovorom. Verovatno je tražio najmanje uvredljive reči.
„Detektive narednice Fokse, odnedavno ste veoma poznata ličnost“, započeo je.
Vulf nije shvatio šta glavni inspektor želi da kaže. „Ne želim da pomislite da sam neučtiv,
ali to ste bili i pre ove krize, zar ne?“
„Šta to znači?“
„To znači da se gospodin Rana ovog popodneva doteturao u stanicu, prilično potresen.
Hteo je da se odvoji od žene i dece, što je sasvim razumljivo u datim okolnostima. Slomio se
i zaplakao za mrtvim bratom.“
„Shvatam“, reče Vulf, koji je razumeo Vokerove rezerve: znao je. Malo se uznemirio, iako
je cenio to što glavni inspektor radi svoj posao. „Pre svega ovoga nisam ni čuo ni video
Vidžaja Ranu. Želim samo jedno: da mu sačuvam život. Ako nekom zatreba zaštita na našem
sastanku, to neće biti Vidžaj.“
„U tom slučaju nećete imati ništa protiv da prisustvujem vašem razgovoru sa
zatvorenikom“, reče Voker.
„Naravno, tako ću se sigurnije osećati“, sarkastično će Vulf.
Voker ih je poveo ka pritvorskim ćelijama u dnu zgrade. Tri policajca upoznata sa
situacijom napeto su čekala u njima. Glavni inspektor predstavio je Vulfa i Finlija svakom
ponaosob, pre nego što je zamolio onog koji je stražario pred ćelijom da otvori vrata.
„Stavili smo ga u poslednju ćeliju, da bi bio što dalje od drugih gostiju“, rekao je Voker.
Teška vrata su se otvorila, otkrivajući otvorenu buđavu klozetsku šolju, plavi madrac i
jastuk na drvenom krevetu. Rana je sedeo, lica zarivenog u šake, u mokroj zimskoj jakni s
kapuljačom. Vrata su bučno škljocnula za njima. Voker je polako prišao zatvoreniku.
„Gospodine Rana, ova dva policajca zadužena su za…“
Rana je podigao glavu. Njegov zakrvavljeni pogled zaustavio se na Vulfu. Skočio je s
kreveta i jurnuo na njega. Voker ga je uhvatio za ruku u prolazu. Finli ga je ščepao za drugu.
Povukli su ga nazad do kreveta. Vrištao je:
„Kopile! Kopile!“
Dva iskusna policajca lako su savladala niskog, debelog Ranu. Višednevna brada rasla je
na njegovim gojaznim obrazima. Predao se i zabio glavu u jastuk. Ridao je. Voker i Finli
oprezno su ga pustili kad je povratio kontrolu nad sobom. Atmosfera u ćeliji polako se
smirila.
„Moje saučešće zbog vašeg brata“, sa osmehom će Vulf. Rana ga je ošinuo besnim
pogledom. „Stvarno je bio žešće govance.“
„Kopile!“ vrisnuo je Rana. Voker i Finli ponovo su morali da ga savladaju i vrate na
krevet.
„Prokletstvo, Vile“, požalio se Finli kad ga je Rana zakačio kolenom u međunožje.
„Učini to još jednom, Fokse“, gnevno će Voker, „pa neću ni pokušati da ga zadržim.“
Vulf je podigao ruku u znak izvinjenja. Uzmakao je nekoliko koraka i naslonio se na zid.
Kad se Rana smirio, Finli mu je objasnio situaciju: kako su uspeli da zadrže vest o njegovoj
predaji u tajnosti, kako čekaju uputstva službe za zaštitu lica, kako će biti siguran i kako je
ispravno postupio kad se predao. Iskusni policajac je, pošto je upoznao Ranu sa situacijom i
zadobio njegovo poverenje, neosetno skrenuo razgovor u pravcu ispitivanja. Pitao ga je da
li poznaje druge ljude sa spiska. Zatražio je da mu saopšti imena onih koji mu žele zlo i
pitao da li je u poslednje vreme bilo telefonskih razgovora ili incidenata koji bi mogli biti
okarakterisani kao neobični.
„Mogu li da vam postavim nekoliko pitanja o bratu?“, nastavio je Finli, najljubaznijim
mogućim tonom. Obilazio je oko onoga što su već izdvojili kao tačku pritiska na Ranu.
Vulf nije dizao pogled s poda, da ne bi zaoštravao situaciju.
„Zašto?“ pitao je Rana.
„Zbog veze između imena na spisku i žrtava koje je već… eliminisao. Ona sigurno postoji“,
objasnio je Finli. Vulf je zakolutao očima. „Možete“, reče Rana.
„Kada ste poslednji put bili u kontaktu s bratom?“
„Godine 2004… 2005?“, nesigurno će Rana. „To bi značilo da niste bili na suđenju?“
„Ne. Nisam bio.“
„Zašto?“ pitao je Vulf. Progovorio je posle petominutnog ćutanja.
Voker je posegnuo za Ranom. On pak nije pokušao da se pomeri niti je odgovorio na
pitanje.
„Kakav se čovek nijedanput ne pojavi na dugom suđenju rođenom bratu?“, nastavio je
Vulf, zanemarujući Vokerove i Finlijeve gnevne poglede. „Reći ću vam kakav: čovek koji već
zna istinu, koji zna da je njegov brat kriv.“
Ranajećutao.
„Zato si pre toliko godina promenio ime. Znao si šta će učiniti. Hteo si da se distanciraš od
njega.“
„Nisam znao da će…“
„Znao si“, povikao je Vulf, „i ništa nisi učinio. Koliko tvoja devojčica ima godina?“
„Fokse!“ prodrao se Voker.
„Koliko ima godina?“ vrisnuo je Vulf.
„Trinaest“, promrmljao je Rana.
„Stvarno se pitam da li bije tvoj brat spalio živu da ga nisam zaustavio. Poznavala ga je.
Verovatno mu je verovala. Šta misliš, koliko dugo bi se odupirao tako lakoj meti?“
„Prestani!“ kriknuo je Rana. Pokrio je uši rukama, kao dete. „Molim te, prestani!“
„Ti si, Vidžaju Halide, moj dužnik!“, procedio je Vulf. Tresnuo je vratima ćelije. Pustio je
Finlija i Vokera da se nose s uplakanim zatvorenikom.

Vulf je primio poziv u 7.05 uveče. Obavešten je da će neko doći najkasnije do 10.30. Služba
za zaštitu lica još je obrazovala tim i tragala za odgovarajućom sigurnom kućom. Imali su na
umu hitnost pretnje Raninom životu. Vulf je preneo vesti Vokeru i njegovim ljudima, koji
nisu krili da jedva čekaju da mu vide leđa.
Odlučio je da nabavi nešto hrane za Finlija, zatvorenika (naredio je Vokeru da ne daje
Rani nikakvu hranu koja se zatekla u stanici) i sebe, kad mu se smučilo od neprijateljskih
pogleda. Velikodušno se ponudio da svima kupi čips, ne zato što je osećao da im išta duguje
već zato što nije bio siguran da će ga pustiti da se vrati praznih ruku.
Navukao je vlažni kaput. Jedan od lokalnih policajaca otvorio je ojačana vrata pred njim.
Debeli metal očigledno je prigušio zvuk oluje. Vulf je istrčao na opustelu ulicu. Napredovao
je nasuprot mini-cunamiju koji je plavio trotoar kad god bi neki auto prošao kroz duboku
baru. Pronašao je restorančić s ribom i čipsom. Zakoračio je na klizavi, blatom umrljani
pod. Zatvorio je vrata za sobom. Primetio je da telefon zvoni čim se sklonio sa zaglušujućeg
pljuska.
„Vulf“, odgovorio je.
„Zdravo, Vile. Elizabet Tejt“, čuo je tihi, promukli glas. „Liz, šta mogu da uradim za tebe?“
Elizabet Tejt bila je tvrdokorni advokat odbrane. Radila je kao pravni zastupnik po
službenoj dužnosti za izvestan broj policijskih stanica u centralnom Londonu. Imala je
skoro tridesetogodišnje iskustvo. Bila je prva linija odbrane za uhapšene (od pijanaca do
ubica), usamljeni glas podrške za usamljene i rastrojene. Vulfu se sviđala, iako su se
ponekad sukobljavali.
Branila je klijente u granicama zakona i ni pedalj dalje, dok su njene kolege besramno
lagale, ne zbog svojih nesumnjivo krivih klijenata već sujete radi. Sučeljavala se s njim samo
kad je duboko verovala u nevinost klijenta. U tim retkim prilikama uspevala je da se
nemilosrdno i strastveno suprotstavlja, na nivou najboljih u svojoj branši.
„Verujem da štitiš gospodina Vidžaja Ranu“, rekla je.
„Dve porcije kobasice i krompirića, ljubavi“, neko je naručio u pozadini.
Vulf je pokrio slušalicu dok je razmišljao o odgovoru.
„Ne znam šta…“
„Prestani da glumiš. Zvala me je njegova supruga“, reče Elizabet. „Zastupala sam ga
prošle godine.“
„Zbog izbegavanja poreza?“
„Nemam komentar.“
„Zbog izbegavanja poreza?“
„Već sam razgovarala sa Simonsom, koji mi je dozvolio sastanak s klijentom ove večeri.“
„Apsolutno ne.“
„Želiš li da počnem da ti citiram Zakon o policiji i krivičnim dokazima? Upravo sam ga
dvadeset minuta citirala tvom šefu. Gospodin Rana nije samo pod vašom zaštitom, već je i
uhapšen zbog zločina. Oboje znamo da sve što bude rekao, tebi ili bilo kom drugom
unaredna dva dana, može da se upotrebi protiv njega na sudu.“
„Ne.“
„Pristala sam da budem podvrgnuta punoj telesnoj pretrazi. Podrazumeva se da ću
pristati na bilo kakvu sigurnosnu proceduru koju ste ustanovili.“
„Ne.“
Uzdahnula je.
„Telefoniraj mi posle razgovora sa Simonsom“, rekla je pre nego što je prekinula vezu.

„U koliko sati možeš da dođeš?“ promumlao je Vulf preko telefona Elizabeti, kad je doneo
mokri čips u stanicu.
Deset minuta prepirao se sa Simonsom, iako je znao da komesar koji se plašio parnica
kao đavo krsta neće popustiti – da neće uskratiti zatvoreniku pravo na pravnu pomoć za
zločin za koji će biti optužen. Simons je bio siguran da će Vulf pokušati da se ogluši o
njegovo naređenje. Podsetio ga je na razgovor od subote uveče. Zapretio je skidanjem sa
slučaja u bilo kom trenutku. Dao mu je do znanja da bi uskraćivanje viđenja s advokatom
bilo ravno odustajanju od slučaja protiv Rane. Spasao bi kriminalcu život, samo da bi ga
pustio na slobodu.
Vulf je morao da pozove Elizabet.
„Imam nešto da završim ovde gore u Brentfordu. Nakratko ću se zaustaviti u Dingu, na
putu do vas. Stići ću do deset.“
„To je izvodljivo. Premestiće ga u pola jedanaest.“
„Dolazim.“
Sva svetla u pritvorskoj jedinici ugasila su se posle udara groma. Jezivo osvetljenje za
hitne slučajeve brzo se upalilo. Malčice je razagnalo tamu. Zatvorenik u jednoj od bližih
pritvorskih ćelija počeo je ritmički da lupa po vratima. Jednolična tutnjava ispunjavala je
klaustrofobični hodnik kao zvuk ratnih bubnjeva, dok je prigušena oluja besnela iza zidova.
Vulf je ustao i prekinuo razgovor s Elizabet.
Shvatio je da mu ruka drhti i pokušao da zanemari razlog te pojave. Ovo je bila njegova
noćna mora, tvorevina bezbrojnih neprospavanih noći u ludnici, slušanja beskrajnih urlika
koji su plavili lavirint hodnika i bezuspešnih udaraca očajnih tela po nepopustljivim
vratima. Sačekao je da se sabere i gurnuo ruke u džepove.
„Želim da proverim Ranu“, obratio se ostalima.
Pošao je s Vokerom tamnim hodnikom, dok je postojani ritam udaraca narastao do
krešenda. Policajac ispred Ranine ćelije žurno je otključao vrata. U ćeliji je vladao mrkli
mrak. Slaba svetlost iz hodnika jedva da je prodirala u nju.
„Gospodine Rana?“ oglasio se Voker. „Gospodine Rana?“
Finli se pojavio iza njih s baterijskom lampom. Zamahnuo je po prostoriji. Zaustavio je
iznad nepokretne prilike na krevetu.
„Sranje“, reče Vulf. Utrčao je u mračnu prostoriju i okrenuo Ranu na leđa. Pritisnuo je dva
prsta na njegov vrat. Tragao je za pulsom.
Zatvorenikove oči naglo su se otvorile. Ispustio je prestrašeni vrisak pošto je bio naglo
probuđen iz dubokog sna. Vulf je odahnuo s olakšanjem, kad se Finli zacerekao u hodniku.
Voker je izgledao kao čovek koji jedva čeka 10.30.

DVANAESTO POGLAVLJE

Utorak, 1. jul 2014.

11.28 uveče

Vulf je dobio informaciju od tima za zaštitu lica da su zaglavljeni na putu M25. Jedan od
policajaca iz pritvorske jedinice podigao je telefon preko šaltera da bi svi videli prilog BBC-
ja o nesreći koja je izazvala zastoj. Kamion s prikolicom preprečio se na putu s dve trake.
Dva helikoptera hitne pomoći sletela su na drum. Najmanje jedna osoba je poginula.
 Svetlost se vratila u pritvorsku jedinicu, koja je izgledala sve prijatnije kako se oluja
pogoršavala. Finli je ponovo zaspao na plastičnoj stolici. Jedan policajac stražario je ispred
Ranine ćelije, dok su druga dvojica izmenjivala očajničke poglede iza Vokerovih leđa. U
petnaestom satu dvanaestočasovne smene nisu se osećali nimalo slobodnije od zatvorenika
u ćelijama.
Vulf se muvao oko zadnjih vrata. Čekao je Elizabetin dolazak. I ona je ozbiljno kasnila
zbog nezapamćenog nevremena. U poslednjoj poruci javila mu je da će stići za manje od pet
minuta i rekla mu da pristavi čaj.
Vulf je posmatrao poplavljeni parking kroz prozorčić na vratima. Zagušeni odvodi
izbacivali su prljavu vodu. Oluja je jačala iz časa u čas. Prvo je ugledao svetlost farova. Taksi
se zaustavio ispred ulaza. Stajao je čitav minut. Prilika pod kapuljačom i s tašnom otvorila
je zadnja vrata i izašla. Potrčala je uz stepenice i užurbano zakucala po metalnim vratima.
„Ko je to?“, razdrao se Vulf. Nije mogao da raspozna lice ispod kapuljače.
„A ko bi mogao biti?“ odgovorila mu je Elizabet hrapavim glasom.
Otvorio je vrata. Zapljusnula ga je horizontalna kiša nošena prognoziranim, uraganskim
vetrom. Podigao je papire i postere u čitavoj prostoriji. Morao je da upotrebi svu snagu da
bi zatvorio vrata.
Elizabet je skinula kaput s kog je kapala voda. Imala je pedeset osam godina. Uvek je
vezivala sedu kosu u konjski rep. Vulf ju je video samo u tri preobuke. Svaka je izgledala
kao da je bila ekstravagantno skupa, kad je kupljena pre dvadeset godina, da bi se s
vremenom izlizala i izašla iz mode. Pri svakom susretu govorila je da prestaje da puši. Ipak
je uvek mirisala na duvanski dim. Drečavoružičasti karmin bez izuzetka je izgledao kao da
je nanesen u mraku. Počastila ga je širokim osmehom punim požutelih zuba.
„Liz“, pozdravio ju je.
„Zdravo, slatkišu“, rekla je i prebacila kaput preko najbliže stolice. Zagrlila ga je i
poljubila u oba obraza. Stiskala ga je delić sekunde duže nego što je bilo normalno.
Pretpostavio je da na taj način izražava majčinsku brigu.
„Napolju je pakleno“, obratila se svima u sobi, za slučaj da nisu znali.
„Hoćeš li da popiješ nešto?“ ponudio je Vulf.
„Umrla bih za šolju čaja“, rekla mu je s dovoljno teatralnosti za mnogo brojniju publiku.
Taktički se povukao da pripremi piće. Prepustio je Vokeru i njegovim ljudima da je
pretraže. Osećao se neprijatno pri pomisli na podvrgavanje koleginice, prijateljice koju je
godinama poznavao, temeljnoj telesnoj pretrazi. Ovako će izgledati da ne učestvuje u tome.
Otezao je koliko god je to bilo moguće, pre nego što se vratio u pritvorsko odeljenje. Šalila
se s Finlijem, koji je razgledao sadržaj njene tašne. Sklonio je izgravirani upaljač (koji je
čuvala iz sentimentalnih razloga) i dve skupe hemijske olovke.
„Odobreno!“ osmehnuo se Finli.
Zatvorio je tašnu i gurnuo prema Elizabet, koja je ispila mlaki čaj u nekoliko gutljaja.
„Pa, gde je moj klijent?“
„Odvešću te do njega“, reče Vulf.
„Potrebna nam je privatnost.“
„Neko će stajati ispred vrata.“
„To je poverljiv razgovor, dragi moj.“
„U tom slučaju govori tiho.“ Vulf je slegnuo ramenima.
Nasmejala se.
 „Ostao si isti tvrdoglavi pametnjaković, Vile?“
Vulfov telefon oglasio se kad su stigli do vrata Ranine ćelije. Policajac na straži pustio je
Elizabet unutra i zaključao vrata. Vulf je bio zadovoljan. Odmakao je niz hodnik pre nego
što je odgovorio. Simons ga je zvao da bi mu saopštio dve vesti. Upravo je obavešten da je
tim za zaštitu lica konačno krenuo s mesta i da će stići za pola sata. Druga vest bila je da
Vulf i Finli neće moći da prate Ranu.
„Idem s njima“, odlučno će Vulf.
„Dužni su da slede stroge protokole“, tvrdio je Simons.
„Ma boli me – ne možemo tek tako da im ga predamo i pustimo ih da ga odvedu ko zna
gde.“
„Možemo i hoćemo.“
„Pristao si na to?“ Vulf nije krio koliko je razočaran šefom. „Morao sam.“
„Pusti me da porazgovaram s njima.“
„To se neće desiti.“
„Dajem reč da ću biti učtiv. Daj mi priliku da im objasnim situaciju. Koji je broj?“
Vulfov jeftini digitalni sat pištanjem je označio ponoć, dok se on prepirao s vođom tima
koji je bio na putu ka policijskoj stanici. Glupavko koji je tvrdoglavo odbijao da makar i za
dlaku odstupi od protokola sve više ga je nervirao. Nazvao ga je nitkovom i prekinuo vezu, s
mišlju da će susret s njim biti još prijatniji.
„Pravo je čudo što imaš prijatelje“, rekao je Finli. Gledao je meteorološku prognozu s
Vokerom i policajcima.
„Vetar će duvati brže od sto pedeset kilometara na sat“, upozorio ih je izvitopereni glas.
„Ti momci su dobro obučeni“, nastavio je Finli. „Vreme je da prestaneš da budeš toliko
opsednut kontrolom.“
Vulf je hteo da kaže nešto što bi ugrozilo i ono malo preostalih prijateljstava, kad je čuo
kako policajac otključava Raninu ćeliju. Elizabet je izašla u hodnik. Još se opraštala s
klijentom, kad su se vrata zatvorila i zaključala za njom. Hodala je bosa po bež podu
hodnika (Voker je konfiskovao njene cipele s luckasto visokim potpeticama). Bez reči je
prošla pored Vulfa i pokupila svoje stvari sa stola.
„Liz?“ rekao je, zbunjen drastičnom promenom u njenom raspoloženju. „Da li je sve u
redu?“
„Dobro sam“, odvratila je dok je oblačila kaput. Ruke su joj zadrhtale dok je zakopčavala
dugmeta. Vulf se začudio kad je video da briše suze. „Želim da krenem, molim te.“
Prišla je vratima.
„Da li je rekao nešto što te je uznemirilo?“ pitao je Vulf. Počeo je da se ljuti. Poželeo je da
zaštiti ovu ženu koja se svakodnevno sretala s najgorim ljudima. Znao je da bi samo
nezaslužena i naročito zlobna poruga mogla da prodre kroz njenu debelu kožu.
„Zaboravljaš da sam velika devojka, Vilijame“, ukorila ga je. „Otvori vrata – molim te.“
Prišao im je i podigao tešku šipku. Izašla je napolje uz novi udar vetra i kiše praćen
tutnjavom daleke grmljavine.
„Tvoja tašna!“ povikao je Vulf, kad je shvatio da ju je verovatno ostavila kod Rane.
Izgledala je užasnuto.
„Otići ću po nju. Tako nećeš morati da se ponovo sretneš s njim“, rekao je.
„Uzeću je ujutro.“
„Ne budi smešna.“
 „Isuse, Vile, pusti sad to!“ povikala je. Oteturala se niz stepenice.
„O čemu se radi?“ pitao je Finli, ne skidajući pogled sa sićušnog ekrana.
Vulf je gledao kako Elizabet stiže do ugla i stupa na glavnu ulicu. Nespokojstvo se polako
širilo u njegovim grudima. Pogledao je na sat: 12.07.
„Otvorite vrata!“ vrisnuo je i jurnuo kroz hodnik.
Preneraženi policajac ispustio je ključeve, što je dalo vremena Vokeru da stigne. Brava je
pouzdano škljocnula. Vulf je gurnuo teška vrata i ugledao Ranu. Sedeo je uspravno na
krevetu. Čuo je kako Voker ispušta uzdah olakšanja iza njega…
… i zahripao kad je ponovo pogledao zatvorenika.
Ranina glava klonula je napred. Lice mu je poprimilo modru i ljubičastu boju smrti.
Zakrvavljene oči bile su neprirodno izbečene. Oko vrata mu je visila nekoliko puta
obmotana žica, slična klavirskoj. Još žice virilo je iz unutrašnje ivice otvorene tašne. Bila je
uočljiva, kad se više nije skrivala svima naočigled.
„Pozovite hitnu pomoć!“, povikao je Vulf dok je jurio niz hodnik. Istrčao je pravo u olujnu
noć.
Skočio je niz klizave stepenice. Pljuskao je preko poplavljenog parkinga i zašao za ugao, u
glavnu ulicu. Strašni pljusak neprestano ga je šibao po licu. Prošlo je manje od trideset
sekundi, ali Elizabet nije bilo na pustom pločniku. Trčao je pored mračnih izloga, svestan da
mu bučna oluja otežava potragu. Svaki automobil u prolazu zvučao je kao avion koji uzleće.
Dizali su zastore vode. Milioni kišnih kapi treskale su po metalnim krovovima parkiranih
automobila.
„Elizabet!“ povikao je. Vetar je poneo njegov krik.
Protrčao je pored uličice između dveju radnji i zastao. Vratio se i zastao na mračnom
ulazu u tesni prolaz. Žmirkajući je posmatrao tamu. Zašao je malo dublje u uličicu.
Osluškivao je udarce kiše po staklenim bocama, ambalaži i ko zna kakvom đubretu koje je
pokrivalo nevidljivo tlo.
„Elizabet?“ tiho je pozvao. Zašao je još dublje u tamu. Nešto mu je krenulo pod nogama.
„Elizabet?“
Čuo je iznenadni pokret pre nego što je bio gurnut na hladni zid od cigala. Posegnuo je
napred i zamalo uhvatio Elizabet koja je istrčala na ulicu.
Bio je samo nekoliko sekundi iza nje kad je izašao na mutnonarandžastu uličnu svetlost.
Uspaničila se. Bezglavo je izjurila na drum. Limuzina se jedva zaustavila nekoliko
centimetara od nje. Otegnuti zvuk sirene samo je pojačao zaglušujuću buku. Bila je nekoliko
metara ispred njega. Bizarno je što je izvukla mobilni telefon, usporavajući korak. Prinela
ga je uhu. Vulf je brzo stizao. Krv i prljavština pokrivali su joj tabane od trčanja po masnim
barama i blatnjavim ivicama druma. Približio joj se toliko da je mogao čuti kako dahće u
aparat:
„Urađeno je! Urađeno je!“
Pružio je ruku da je uhvati, kad se naglo okrenula i jurnula na drum. Instinktivno je
krenuo za njom, ne mareći za vozila. Saplela se preko pešačkog ostrva na sredini široke
ulice. Pala je na asfalt. Podigla se na noge i kolena i videla da Vulf stoji na sredini ulice, s
užasnutim izrazom na licu. Okrenula se u pravcu njegovog pogleda, na vreme da vidi
autobus na sprat koji je jurio na nju. Nije vrisnula.
Vulf se polako uputio ka zgrčenom obličju koje je ležalo pored ivičnjaka, desetak metara
niže niz ulicu. Čuo je kako sve više automobila koči i staje iza njega, osvetljavajući slomljeno
telo farovima. Suze su nezaustavljivo navirale. Bio je previše potresen i iscrpljen da bi
makar pokušao da shvati zašto je njegova prijateljica ovo uradila.
Ošamućeni vozač autobusa teturao se u njegovom pravcu, dok je nekoliko putnika
posmatralo scenu iz udobnosti svojih sedišta. Na licu je imao izraz nade da će žena ustati,
da možda nije povređena, da se njegov život nije zauvek promenio. Vulf nije nameravao da
ga teši niti da mu ičim da do znanja da je svestan njegovog prisustva. Niko ga neće kriviti
zato što nije video ženu koja leži na putu, po tako groznom vremenu, ali on je oduzeo
Elizabetin život. Vulf nije mogao u potpunosti da veruje sebi u ovakvom trenutku.
Još jedan auto pridružio se sve većoj saobraćajnoj gužvi. Novi deo tamnog druma bio je
osvetljen. Vulf je primetio Elizabetin razbijeni telefon, na mestu na kom ju je autobus
udario. Polako je dopuzao do njega. Dohvatio ga je i otkrio da poziv nije prekinut. Čvrsto ga
je stavio na uvo. Začuo je šuštanje i tiho disanje na drugoj strani veze.
„Ko je to?“ Vulfov glas se lomio.
Nije bilo odgovora, samo postojano disanje nekog ko sluša i zvuk industrijskih mašina u
pozadini.
„Ja sam detektiv narednik Foks iz Gradske policije. Ko je to?“, ponovio je pitanje, iako je
imao osećaj da zna odgovor.
Plava svetlost približavala se iz daljine. Vulf je sedeo, slušajući ubicu koji je slušao njega.
Hteo je da mu zapreti, da ga uplaši, da nekako isprovocira reakciju, ali znao je da nikad neće
moći da izrazi gnev i mržnju koji su mu razdirali dušu. Umesto toga nastavio je da sluša,
zanemarujući buku koja ga je okruživala. Neznano zašto usporio je dah do nivoa ubičinog.
Ubrzo je čuo glasno škljocanje s druge strane. Veza se naglo prekinula.

TRINAESTO POGLAVLJE

Sreda, 2. jul 2014.

5.43 ujutro

Karen Holms nervozno je čekala sledeći izveštaj o saobraćaju. Nikad nije naročito dobro
spavala kad je morala ovako rano da se budi. Razgoropađena oluja probudila ju je nekoliko
puta. Napustila je bungalov u Glosteru po mraku. Videla je svoju kantu za đubre nasred
puta i jednu ploču s ograde pored susedovih kola. Vratila je tešku drvenu ploču na mesto
što je tiše mogla. Molila se da nezgodni sused ne primeti nove ogrebotine na svojim kolima.
Užasavala se mesečne posete glavnoj kancelariji u prestonici. Kolege su rado prilagale
hotelske račune i one iz restorana kao troškove. Nije imala nikog koga bi zamolila da tako
često brine o psima. Njihova dobrobit bila je njena najpreča briga.
Saobraćaj je postajao sve življi. Usporila je zbog naizgled beskrajne zone ograničene
brzine. Prolazila je pored bezbrojnih narandžastih plastičnih kupa. Imala je osećaj da je
neko zavitlava, da kilometri drumske signalizacije nagoveštavaju da će neko u bliskoj
budućnosti možda početi da negde nešto radi.
Spustila je pogled da bi se pozabavila radiom. Plašila se da će propustiti izveštaj. Podigla
je pogled na drum i primetila veliku crnu kesu između čeličnih prepreka na središnjem
ostrvu. Nešto u njenoj veličini i obliku učinilo joj se neobično. Mogla se zakleti da se
pomerila kad je prošla pored nje, brzinom od šezdeset pet kilometara na sat. Pogledala je u
retrovizor i videla kako audi limuzina neočekivano odlučuje da doda gas nadomak njenog
branika. Pretekla ju je brzinom od sto pedeset na sat. Vozač je bio previše bogat ili glup da
bi brinuo zbog kamera.
Nastavila je da vozi istom brzinom. Prošla je pored znaka koji je najavljivao izlaz za tri
kilometra. Nije imala vremena za zaustavljanje, čak i da je bila sigurna da je nešto videla,
što nije bio slučaj. Snažni vetar verovatno je naneo kesu na to mesto. Njen auto pomerio ju
je u prolazu. Karen nije mogla da se otrese osećanja da nije prazna i da u njoj ima nečeg što
se pomerilo.
Imala je dva stafordširska bul terijera, spašene pse. Pronađeni su u kanti za smeće, u
kojoj su bili ostavljeni da umru. Od te pomisli uvek bi joj pozlilo. BMV projurio je pored nje
brzinom od sto šezdeset pet kilometara na sat, čim je napustila zonu radova na putu. Bila je
ubeđena da ono što je živo u kesi neće to još dugo biti.
Naglo je okrenula volan. Drevna tijesta zavibrirala je kad se provezla preko udubljenja na
ivici druma. Izgubiće samo petnaest minuta ako se vrati da bi proverila sadržaj kese. Prešla
je preko obilaznice i pošla u suprotnom pravcu.
Plašila se da se na jednoličnom auto-putu neće setiti mesta na kome je videla kesu.
Usporila je kad je pomislila da je blizu. Ugledala ju je, uključila signalna svetla i stala pored
puta naporedo s njom. Posmatrala je crnu kesu duže od minut. Naljutila se na sebe zbog
nepromišljenosti, zato što je stajala savršeno mirno, dok neki auto ne bi prošao pored nje.
Isključila je signalna svetla i aktivirala desni pokazivač pravca. Spremala se da se vrati u
saobraćaj, kad se kesa trgla napred.
Srce joj je divlje tuklo u grudima dok je čekala pukotinu u saobraćaju. Izašla je iz
automobila i pretrčala preko tri trake da bi se popela na središnje ostrvo. Osećala je snagu
automobila koji tutnje na nekoliko metara od nje, zasipajući je prljavštinom i prljavom
vodom. Oklevajući, kleknula je pored kese.
„Samo da ne budu zmije. Molim ti se da ne budu zmije“, šaputala je.
Nešto u kesi načinilo je još jedan odlučni pokret prema njoj, dok je govorila. Učinilo joj se
da je čula cviljenje. Oprezno je dohvatila tanki materijal i napravila rupicu na jednom kraju
kese. Polako je širila pukotinu. Strahovala je da bi ono što je unutra moglo izleteti na put i
skončati pod točkovima vozila. Onako uznemirena slučajno je iscepala polovinu kese.
Užasnuto je ustuknula kad se prljavoplava kosa prosula po asfaltu i kad je svezana žena
zapušenih usta osmotrila okolinu. Pogledala je Karen ogromnim, molećivim očima i izgubila
svest.

Edmunds je odlučnim korakom prošao pored čuvara na ulazu u Novi Skotland jard. Stigao
je kući na vreme da izvede Tiju na večeru, da bi se iskupio za grehe od prethodne noći.
Potrudili su se da se što bolje obuku za tu priliku. Nekoliko sati srećno su se pretvarali da
im ovakva ekstravagancija priliči. Uživali su u tri posluženja. Edmunds je čak naručio
odrezak. Iluziju obilja pokvarila je naprasita kelnerica, koja je preko čitavog restorana
doviknula šefu sale da ne zna kako da provuče kupone kroz kasu.
Bio je raspoložen i zato što je konačno pronašao lak za nokte. Nije bio siguran kako će
ovaj podatak pomoći istrazi, ali smatrao ga je važnim korakom ka identifikovanju žene čija
je desna ruka završila na Krpenom lutku. Ušao je u kancelariju i ugledao Baksterovu za
stolom. S ulaznih vrata videlo se da je loše raspoložena.
„Dobro jutro“, veselo će Edmunds.
„Čemu duguješ taj osmeh?“ brecnula se.
„Lepoj večeri“, rekao je, slegnuvši ramenima.
„Vidžaj Rana to ne bi mogao reći.“
Seo je da bi je saslušao. „Da li je…“
„Veče nije bilo lepo ni ženi koju godinama poznajem, Elizabet Tejt. A nije bilo ni Vulfu.“
„Da li je Vulf dobro? Šta se desilo?“
Upoznala je Edmundsa s događajima od prošle noći i s pronalaženjem devojke rano
ujutro.
„Kesa je kod forenzičara. Bolničari u hitnoj pomoći pronašli su ovo, vezano za njeno
stopalo.“
Dodala mu je plastičnu kesicu za dokaze, s etiketom koja se u mrtvačnici vezivala za
nožni palac leša.
„'Namenjeno: detektivu naredniku Vilijamu Foksu'“, pročitao je Edmunds. „Da li zna za
ovo?“
„Ne zna. Vulf i Finli probdeli su noć. Slobodni su ostatak dana.“

Policajka je, jedan sat kasnije, provela devojku okamenjenog lica kroz zakrčenu kancelariju.
Dovedena je pravo iz bolnice, štrokava, s posekotinama i modricama po licu i rukama.
Zamršena kosa bila je svih mogućih nijansi plave i crne. Trzala se na svaki iznenadni šum ili
glas.
Detektivi su već znali da je identifikovana kao Džordžina Tejt, Elizabetina ćerka. Dva
dana odsustvovala je s posla. Majka je telefonirala kolegama da bi ih obavestila da je njena
ćerka odsutna zbog ličnih razloga. Nije podneta prijava o nestalim licima. Priča se mogla
sastaviti i iz ovo malo dostupnih podataka. Saznanje da je neko relativno lako uspeo da
navede tako snažnu, inteligentnu i visokomoralnu osobu na ubistvo, ispunjavalo je
Baksterovu dubokim nespokojstvom.
„Ona još ne zna“, smrknuto reče Baksterova kad je Džordžina Tejt uvedena u renoviranu
sobu za saslušavanje.
„Za majku?“, pitao je Edmunds.
„Ne izgleda kao neko ko je spreman da čuje takvu vest, zar ne?“ Baksterova je počela da
se pakuje. „Idemo li negde?“
„Ne idemo“, rekla je. „Ja idem. Šta misliš, kome je u Vulfovom i Finlijevom odsustvu
zapalo da vadi kestenje iz vatre, iako ne znam šta ću od posla? Ko je broj četiri na spisku?“
„Endru Ford, čuvar“, reče Edmunds. Iznenadio se što je Baksterova smetnula takav
podatak s uma.
„Neviđeni serator. Pijandura. Uspeo je da izbije zub policajki kad je pokušala da ga spreči
da rasturi stan.“
„Poći ću s tobom.“
 „Mogu ja to. Zatim ću se sastati sa Džaredom Garlandom, novinarom, koji će umreti za…“
brojala je na prste, „tri dana.“ Odlučio je da provede poslednju nedelju izveštavajući o našoj
nemoći da ga zaštitimo i o osećanjima osobe na ubičinoj listi za odstrel. Zamoljena sam da
ga smirim' i 'ohrabrim'.“
„Ti?“, s nevericom će Edmund. Ona je, na svu sreću, protumačila njegovu reakciju kao
kompliment. „Šta hoćeš da uradim?“
„Saznaj da li se Džordžina Tejt seća nečeg korisnog. Pozabavi se prstenom; moramo da
saznamo za koga je načinjen. Saznaj da li forenzičari imaju neku novost i uzmi mobilni
telefon Elizabet Tejt čim završe njegovo ispitivanje.“
Edmunds je shvatio da joj nije rekao za lak za nokte tek kad je napustila kancelariju.
Spustio je bočicu na sto. Osećao se kao budala zato što se toliko uzbudio zbog trivijalnog
dela istrage, dok je Vulf jurcao za nevoljnim ubicama po Sautolu, obezbedio da kidnapovana
žena bude dopraćena u kancelariju i vodio telefonski razgovor s kriminalcem kraljevskog
ranga. Morao je priznati da je pomalo ljubomoran na njega, iako su to bila odreda grozna
iskustva.

***

„Divna je“, nasmejao se Elajdža, gledajući fotografiju koju je upravo kupio za dve hiljade
funti, projektovanu na zid sale za sastanke. „Stvarno mislim da je divna.“
Andrea je pokrila usta rukom. Bila je zahvalna što niko u zamračenoj sobi ne vidi suze
koje su joj tekle niz obraze. Fotografija nije bila nimalo lepa. U stvari, bila je nešto najtužnije
što je ikad videla. Vulf je na crnobeloj fotografiji klečao na kolenima, obasjan usamljenom
uličnom svetiljkom. Gusta kiša i odrazi automobilskih farova na baricama i izlozima radnji
ličili su na scensko osvetljenje. Plakao je dva ili tri puta pred njenim očima dok su bili u
braku. Svaki put slomio joj je srce.
Ovo je bilo mnogo gore.
Sedeo je na poplavljenom putu, pored izmrcvarenog leša starije žene. Nežno ju je držao
za okrvavljenu ruku, zureći ispred sebe. Izgledao je poraženo.
Slomljeno.
Posmatrala je kolege. Osmehivali su se, aplaudirali i smejali. Drhtala je od besa i gađenja.
U tom trenutku ih je prezirala. Pitala se da li bi i na njenom licu bio oduševljeni izraz da
nekad nije volela muškarca na fotografiji. Uznemirila se kad je shvatila da bi.
„Ko je crkotina na drumu?“, pitao je Elajdža. Suočio se sa sleganjem ramenima i
odmahivanjem glava. „Andrea?“
Usredsredila se na fotografiju. Pokušala je da sakrije pogled od ostalih.
„Otkud bih mogla da znam ko je ta jadnica?“
„Tvoj bivši muž očigledno je veoma tužan zbog nje“, reče Elajdža.
„I previše“, oglasio se sve ćelaviji producent iz ćoška, na zadovoljstvo kolega.
„Mislio sam da ćeš je prepoznati“, poentirao je šef.
„Pa, nisam“, odvratila je Andrea najprijatnijim mogućim tonom. Nekoliko ljudi je uprkos
tome izmenjalo iznenađene poglede.
„Nije važno. Ovo je čisto televizijsko zlato“, reče Elajdža, neuzdrman njenim tonom.
„Otvorićemo prilog fotografijom i brojčanikom koji otkucava preostale sate života tog Rane,
ili kako se već zove. Pomenućemo potragu za njim koja je još u toku, pa ćemo se vratiti na
fotografiju garniranu nagađanjima i fabrikacijama.“
Svi u sobi, izuzev Andree, zacerekali su se.
„Ko je ova žena? Zašto se vodeći detektiv na slučaju Krpenog lutka bavi saobraćajnom
nesrećom, umesto da traga za sledećom žrtvom? I da li je ovo nekako povezao s ubistvima?
Uobičajene stvari.“ Elajdža je napravio pauzu. „Ima li neko nešto da doda?“
„'Taraba: nijenaspisku' je u trendu“, rekao je neprijatni mladić, kog Andrea nikad nije
videla bez telefona u ruci. „Naša aplikacija Časovnik smrti već je preuzeta preko pedeset
hiljada puta.“
„Sranje. Trebalo je da naplaćujemo tu uslugu“, opsovao je Elajdža. „Kako napreduju
emodžiji Krpeni lutak?“
Jedan od saradnika stidljivo je gurnuo komad papira preko stola ka šefu. Ovaj ga je
podigao i zbunjeno osmotrio.
„Teško je prikazati punu razmeru užasa na crtežu“, branio se nervozni tip.
„Poslužiće“, presudio je Elajdža. Gurnuo je crtež u njegovom pravcu. „Ali bez sika. Malo su
neprikladne za decu, zar ne?“
Elajdža je zaključio sastanak, zadovoljan dobrim delom kojim je ispunio kvotu za ovu
deceniju. Andrea je prva napustila salu. Nije znala da li da ode na odeljenje za šminku ili da
požuri ka izlazu. Bila je sigurna da očajnički želi da vidi Vulfa.

Simons je stajao gledajući na ogromni kolaž Krpenog lutka na zidu sobe za sastanke.
Izgledao je besprekorno u paradnoj uniformi, izuzev dubokog zareza na desnoj cipeli, koji
se nije mogao ukloniti glancanjem. Oštetio je obuću dok je mahnito šutirao metalni kabinet
za spise u kancelariji, samo nekoliko minuta pošto je video prijatelja kako leži izgoreo i
ukočen na podu poplavljene sobe za saslušanje. Cipele su bile odgovarajuće za to popodne,
kao lični simbol gubitka i prijateljstva na inače bezličnom zvaničnom skupu.
Predviđeno je da se pogrebna služba za gradonačelnika Ternbla održi u Svetoj Margariti
u okviru Vestminsterske opatije u jedan po podne. Sahrana će biti obavljena kasnije u
najužem krugu, kad se telo vrati porodici. Simonsa je pre toga čekala konferencija za
štampu na kojoj će potvrditi smrti Vidžaj Rane i Elizabet Tejt. Trudio se da sačuva prisustvo
duha, dok je tim za odnose s javnošću tražio najpogodnije rešenje za „pozitivno spinovanje“
neprijatne situacije.
Gledao je kako izvode Džordžinu Tejt iz sobe za saslušanje, u koju nije mogao da uđe. Nije
bio siguran da će ikad moći. Nikad neće zaboraviti prijateljevo oljušteno, plikovima
izobličeno lice. Grozna slika uvek bi prizvala vonj sprženog mesa.
„Dobro, kako bi bilo da se usredsredimo na činjenicu da smo uspeli da zaustavimo
Tejtovu?“, predložio je vitki mladić, koji je Simonsu izgledao kao petnaestogodišnjak. „Jedan
ubica manje na našim ulicama. Kako vam to zvuči?“
Glavni inspektor polako se okrenuo ka tročlanom timu naoružanom grafikonima,
tabelama i podvučenim člancima iz jutarnjih novina, koji su sijali kao otrovni otpad, što su i
bili. Hteo je da im nešto kaže. Predomislio se, zgađeno odmahnuo glavom i izašao.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Sreda, 2. jul 2014.

11.35 pre podne

Baksterova se odvezla metroom do Tauer Hila. Mrzovoljno je sledila neprecizna uputstva

Džareda Garlanda kad se popela iz podzemne železnice na ulicu. Vodila je računa o tome da
joj Tauer bude s leve strane. Žurila je zakrčenom glavnom saobraćajnicom. Nije joj bilo
jasno zašto nisu mogli da se sretnu u njegovoj kući (gde bi trebalo da bude, pod policijskom
zaštitom), ili u novinarskoj kancelariji.
Nije očekivala da će amoralni, sujetni, bundžijski raspoloženi novinar predložiti da se
nađu u crkvi. Zapitala se da li se Garland u poslednjim danima okrenuo religiji, što bi dobar
deo ljudi učinio. Da je u nešto verovala, smatrala bi okasnelu religioznu spoznaju blago
uvredljivom.
Tamni oblaci počeli su da se razilaze, dopuštajući suncu da u intervalima od po nekoliko
minuta ogreje grad. Posle deset minuta hoda ugledala je visoki zvonik. Krenula je
sporednom ulicom. Izbila je na ugao, kad ju je sunčeva svetlost obasjala. Zinula je od čuda.
Netaknuti zvonik Svetog Danstana dominirao je nad razrušenim zidovima. Debela,
razgranata stabla nadvisivala su nepostojeći krov. Izvijala su se kroz visoke lučne prozore.
Puzavice, priljubljene uz kamene zidove, prelivale su se u gustim formacijama, bacajući
neobične senke preko intimnih vrtova. Crkva je ličila na mesto iz priča za decu, na tajnu
šumu usred grada, skrivenu svima pred očima i nevidljivu iz dosadnih kancelarijskih
zgrada na koje se naslanjala.
Baksterova je prošla kroz metalnu kapiju. Sledila je nejaki potočić ispod golemog lučnog
ulaza, zagušenog debelim slojem puzavica. Stigla je do kaldrmisanog dvorišta, s fontanicom
u središtu. Par je pokušavao da snimi zajedničku fotografiju, a gojazna žena hranila je
golubove. Baksterova je prišla usamljenoj prilici koja je ćutke stajala u suprotnom uglu.
„Džared Garland?“, obratila mu se.
Iznenađeno ju je pogledao. Bio je njen vršnjak. Muškarac izbrijana lica i preterano
isfrizirane kose nosio je košulju skrojenu po meri, zavrnutih rukava. Izgledao je umereno
privlačno. Odmerio ju je od glave do pete s arogantnim osmehom.
„Pa, današnji dan iznenada je postao mnogo bolji“, rekao je sa snažnim istendovskim
akcentom. „Sedite.“
Baksterova je sela levo od njega, kad je rukom tapnuo desno od sebe. Široko se
osmehnuo.
„Kako bi bilo da obrišeš taj glupi osmeh s lica i kažeš mi zašto se nismo sastali u tvojoj
kancelariji?“ oštro mu se obratila.
„Novinari baš i ne vole detektive koji njuškaju po njihovim kancelarijama. Zašto se nismo
sastali u tvojoj?“
 „Zato što detektivi baš i ne vole da im se podmukli, oportunistički novinari, gladni
senzacija…“, namrštila se kad je omirisala vazduh, „korisnici groznih losiona za brijanje
muvaju po kancelarijama. Tačka.“
„Čitala si moju kolumnu, zar ne?“
„Ne po svom izboru.“
„Polaskan sam.“
„Nemoj da budeš.“
„Pa, šta misliš?“
„Kako glasi ona poslovica o neujedanju…“ Ućutala se. „Ne ujedaj ruku koja te hrani?“
„Ne, ne ta. Setila sam se. Ne ujedaj ruku jedine sile koja stoji između tebe i umešnog,
nemilosrdnog, genijalnog serijskog ubice.“ Osmejak se pojavio na Garlandovom dečačkom
licu.
„Znaš, već sam počeo da pišem današnji članak. Prvo sam čestitao Gradskoj policiji na još
jednom uspešnom pogubljenju.“
Baksterova je nastojala da proceni u kakve bi se nevolje uvalila ako bi istukla čoveka kog
bi trebalo da štiti.
„Ali to nije u potpunosti istinito, zar ne? Nadmašili ste sebe. Detektiv Foks šije te sa dva
prema jedan!“
Nije odgovorila. Garland je posmatrao kako se osvrće po vrtu. Sigurno je mislio da ju je
pogodio u živac, dok je ona proveravala da li će biti svedoka ako se prepusti strastima.
Sunce je nestalo iza oblaka dok su razgovarali. Tajni vrt izgledao je zlokobnije u senkama.
Slika iznutra razorenog doma gospodnjeg počela je iznebuha da biva onespokojavajuća.
Čvrsti zidovi kao da su stenjali pod stiskom zmijolikih puzavica. Povlačile su deo po deo
građevine u zemlju, što je bio neoborivi dokaz da u ovom bezbožničkom gradu nije ostao
niko kome je stalo do spasa bogomolje.
Okrenula se prema Garlandu, pošto je ogadila sebi potencijalno dobro mesto za piknik.
Spazila je vrh tanke crne kutijice koja mu je virila iz košulje.
„Gade!“ rekla je kad mu je izvukla minijaturni diktafon iz džepa. Crvena sijaličica
izdajnički je treptala.
„Hej, ne možeš…“
Tresnula ga je o kaldrmu i zdrobila petom, za svaki slučaj. „Pretpostavljam da sam to i
zaslužio“, priznao je s iznenađujućom otmenošću.
„Evo kako ćemo. Dva policajca dežuraju ispred tvoje kuće. Osloni se na njih. Vulf će ti se
sutra javiti…“
„Ne želim njega. Hoću tebe.“
„To nije moguće.“
„Evo kako ćemo: nisam zatvorenik. Nisam uhapšen. Gradska policija nema vlast nada
mnom. Nisam obavezan da prihvatim vašu pomoć. Pokušaću da ti ovo kažem na
najljubazniji mogući način: nemate najbolje rezultate. Spreman sam da sarađujem s vama,
ali pod mojim uslovima. Prvi je: hoću tebe.“
Ustala je. Nije bila raspoložena za pregovaranje.
„Drugi je: želim da izrežiram lažnu smrt.“
Trgla se i protrljala slepoočnice, kao da ju je zabolela glava od nečuvene gluposti.
„Razmisli o tome. Ubica ne može da me ubije ako sam mrtav. To mora da izgleda
realistično i mora da se obavi pred svedocima.“
 „Možda si na dobrom tragu“, rekla je. Ozario se kad je sela pored njega.
„Zamenićemo ti lice sa Džonom Travoltom… O, ne, čekaj, to je iz filma. Kako bi bilo da te
teleportujemo… ne. Znam šta ćemo: iznajmićemo lovca-presretača. Mislim da Vulf ima tu
kategoriju u dozvoli. Dići ćemo helikopter u vazduh…“
„Bla-bla-bla“, reče Garland, blago postiđeno. „Mislim da me ne shvataš ozbiljno.“
„Prokljuvio si.“
„Moj život je na kocki“, rekao je. Baksterova je prvi put osetila strah i samosažaljenje u
njegovom glasu. „Idi kući ako tako misliš“, rekla je. Ustala je i odšetala.

„Hvala najlepše. Cenim to. I ja tebe. Zdravo.“

Edmunds je spustio slušalicu baš kad se Baksterova vratila u kancelariju posle sastanka s
Garlandom. Krvnički se uštinuo za nogu ispod stola, da se ne bi osmehivao.
Mrzela je njegove osmehe.
Sela je za kompjuter, duboko uzdahnula i počela da skida mrvice s tastature. Skupljala ih
je u šaci.
„Da li si nešto pojeo, ili je sve završilo na tastaturi?“ brecnula se.
Odlučio je da ne pominje da nije stigao da ruča od previše posla i da u šaci drži ostatke
svog doručka. Podigla je pogled ka njemu i uočila da je posmatra s napetim izrazom, kao da
će eksplodirati od uzbuđenja.
„Dobro, reci mi šta imaš“, uzdahnula je.
„Kolins i Hanter. To je porodična advokatska firma sa sedištem u Sariju. Imaju nekoliko
specijalizovanih ogranaka i partnere po čitavoj zemlji. Neguju dugu tradiciju darivanja
prstenja zaposlenima…“ Podigao je kesicu s dokazima u kojoj je bio debeli prsten od
platine. „Ovaj prsten dobija se posle pet godina službe.“
„Jesi li siguran?“ pitala je.
„Jesam.“
„To ne može biti dug spisak.“
„Najviše dvadeset do trideset imena, ako je verovati gospođi s kojom sam razgovarao.
Poslaće mi kompletan spisak, s podacima, ovog popodneva.“
„Bilo je krajnje vreme za iskorak“, osmehnula se. Edmunds se začudio kad je video koliko
drugačije izgleda kad je srećna. „Kako si prošla s Garlandom?“
„Hoće da ga ubijemo. Da li si raspoložen za piće?“ Ponuda pićem bacila je u zasenak
šokantni odgovor. Uspaničio se, pošto mu se to prvi put desilo. „Popio bih čaj“, promrsio je.
Mrzeo je čaj.
Baksterova se pet minuta kasnije vratila za zajednički sto. Spustila je čaj s mlekom ispred
njega. Očigledno je zaboravila (ili ga nije ni čula) da ne podnosi laktozu. Pravio se da ga pije
s izrazitim oduševljenjem.
„Kad se očekuje Simonsov povratak?“ pitala je. „Moram da porazgovaram s njim o
situaciji s Garlandom.“
„Oko tri.“
„Da li si išta saznao od Džordžine Tejt?“ pitala ga je.
„Ne mnogo“, odvratio je Edmunds. Pogledao je beležnicu. „Belac. To smo već znali. Desna
podlaktica pokrivena mu je ožiljcima.“ Upinjao se da pročita vlastiti švrakopis na dnu
stranice. „O, da. Neko te je zvao: Iv Čejmbers. Rekla je da imaš njen broj.“
„Iv je telefonirala?“ pitala je, zbunjena javljanjem Čejmbersove supruge.
 „Zvučala je prilično uznemireno.“
Mašila se mobilnog telefona. Nije mogla da razgovara s njom dokle god je Edmunds sedeo
na pola metra od nje. Ustala je i sela za Cejmbersov prazni sto. Iv je odgovorila posle drugog
zvona.
„Emili.“ Zvučalo je kao da joj je laknulo.
„Iv? Da li je sve u redu?“
„O, da, sigurna sam da jeste, draga moja. Sekiram se kao zadušna baba, to je sve. Nego…
juče sam primila tvoju poruku.“
„Da, izvini zbog nje“, promrmljala je Baksterova.
„Ne brini. Pretpostavljam da si nešto pobrkala. Ben se sinoć nije vratio kući.“
Baksterova se zbunila: „Odakle se nije vratio, Iv?“
„Pa, s posla, draga moja.“
Baksterova se malčice ispravila na stolici. Naglo se uznemirila. Pažljivo je razmišljala o
onom što će reći. Nije htela da dobrodušna žena na vezi nepotrebno brine.
„Kad ste se vratili s odmora?“ pitala je bezbrižnim tonom.
„Juče ujutro. Ben nije bio kod kuće kad sam stigla. Otišao je na posao. Nije bilo hrane u
frižideru niti poruke dobrodošlice… Kakav čovek!“
Iv se nervozno nasmejala. Baksterova je protrljala glavu. Sve je manje razumela
sagovornicu. Pokušavala je da se ne ljuti na nju.
„Dobro, zašto si se vratila kući posle Čejm… Bena?“
„Žao mi je, draga moja. Ne razumem te.“
„Kad se Ben vratio s odmora?“ Baksterova je zamalo povikala.
Usledila je duga pauza na drugom kraju veze. Prekinuo ju je Ivin zebnjom prožeti
promukli šapat:
„On nije išao na odmor.“
Iv je u novonastaloj tišini zaplakala, dok se Baksterova upinjala da oblikuje neku
upotrebljivu misao. Čejmbers je nestao pre dve nedelje, a da to niko nije primetio. Srce joj je
sve brže kucalo, a grlo se sušilo.
„Misliš li da mu se nešto desilo?“
„Sigurna sam da je dobro“, neubedljivo reče Baksterova. „Iv?“ Čula je samo daleki plač.
„Iv, potrebno mi je da znam zašto Ben nije otišao na odmor s vama… Iv?“ Gubila je
sagovornicu.
„Volela bih da znam, zato što nije zatvarao usta“, nastavila je najležernijim tonom za koji
je bila sposobna. „Pokazivao mi je fotografije kuće na plaži koja pripada tvojoj sestri i
restorana sojenice. Zaista se radovao tom putovanju, zar ne?“
„Da, draga, radovao se. Pozvao me je kući ujutro pre polaska na aerodrom. Čekala sam ga
spakovana. Otišao je kod doktora Šamija po lekove. Poslao ga je u bolnicu zbog
'posmatranja. Sutradan mi je poslao poruku da mi kaže da je sve u redu i da će se vratiti na
posao.“
„Šta je još rekao?“
„Poručio je da me voli i da ima nekih problema s nogom. Rekao mi je da ne brinem.
Odlučno je zahtevao da krenem na put, kad sam rekla da ću ostati s njim. Rekao mi je da ne
smem traćiti novac. Posvađali smo se.“
Ponovo se rasplakala.
„Pominješ njegovu nogu, Iv?“
 Setila se da je Čejmbers ponekad blago hramao. To nikad nije izgledalo kao veći problem,
niti se on žalio.
„Da. Ima probleme s njom od one nesreće od pre nekoliko godina. Često se vraća kući
hramljući i s bolovima. Ne voli da govori o tome. Ima šipke i šrafove i… zamalo je izgubio…
Halo?“
Baksterova je ispustila telefon. Mahnito je pretraživala Čejmbersove fioke. Drhtala je od
glave do pete. Počela je da hiperventilira kad je izvukla gornju fioku i prosula njen sadržaj
po stolu. Kolege su je posmatrale zbunjeno i s nevericom.
Edmunds joj je prišao dok je praznila drugu fioku s papirima, kancelarijskim
materijalom, pilulama protiv bolova i hranom po podu. Spustila se na kolena i počela da
pretura po gomili, kad je kleknuo preko puta nje.
„Šta tražiš?“, tiho je pitao. Raširio je gomilu stvari po podu. Nije znao za čim Baksterova
tako očajnički traga. „Dozvoli da ti pomognem.“
„Tražim DNK“, prošaputala je. Sve brže je disala.
Obrisala je uplakane oči i istrgla donju fioku iz ormana. Spremala se da je prevrne na pod
kad je Edmunds izvadio jeftin plastični češalj iz nje.
„Tragaš za nečim poput ovog?“, pitao je, pruživši joj češalj.
Dopuzala je do njega da bi ga uzela. Briznula je u histerični plač. Nekontrolisano je jecala
na njegovim grudima. Edmunds ju je oklevajući zagrlio. Gnevno je mahnuo radoznalcima da
se udalje.
„Čemu sve ovo, Baksterova?“, prošaputao je.
Bio joj je potreban čitav minut da bi mu odgovorila. Čak i tada jedva je prozborila između
grčevitih udisaja: „Krpeni lutak… Noga… Čejmbersova je!“

PETNAESTO POGLAVLJE

Sreda, 2. jul 2014.

7.05 uveče

Vulf je još imao cipele na nogama kad je konačno legao na negostoljubivi madrac u 8.57
ujutro. Finli i on radili su čitave noći na dva mesta zločina, udaljena četiristo metara – čuvali
su dokaze, obuzdavali medije, saslušavali
svedoke i sastavljali izjave. Bili su isuviše umorni da bi govorili, kad ga je Finli konačno
dovezao pred zgradu. Ostatak grada je u to vreme polazio na posao. Vulf je samo potapšao
prijatelja po ramenu i izašao iz automobila.
Sedeo je na tvrdom podu sa ustima punim tosta i gledao Andreino prvo javljanje toga
dana. Isključio je televizor kad se na ekranu pojavila njegova fotografija pored Elizabetinog
zgrčenog leša. Odvukao se u spavaću sobu i zaspao čim je sklopio oči.
 Nadao se da će mu pravi doktor pogledati ruku, ali spavao je sve do šest uveče, kad ga je
Simons pozvao. Posle nekoliko reči o pogrebnoj službi gradonačelnika Ternbla, ukratko ga
je obavestio o svemu što se desilo tog dana i o medijskim odjecima sinoćne katastrofe.
Posle kratke pauze predstavio mu je otkriće Baksterove. Forenzičari su potvrdili da kosa
pronađena na češlju iz Čejmbersovog stola u potpunosti odgovara nozi Krpenog lutka. Na
kraju je podsetio Vulfa da može da napusti slučaj kad god to želi.
Vulf je pripremio špagete s mesom u mikrotalasnoj rerni, ali posle razgovora sa
Simonsom nije mogao da izbaci iz glave sliku ubičine zamrljane kecelje. Gledao je nejasni
snimak sigurnosne kamere, pitajući se čija se krv sušila na prljavoj kecelji, ko je umro čak i
pre nego što je ubica položio pravo na slavni trofej u obliku Nagiba Halida. Sad je sve imalo
smisla. Ubica je morao da likvidira Čejmbersa pre nego što detektiv napusti zemlju.
Seo je ispred televizora samo da bi otkrio da je užasna fotografija podeljena svim
televizijskim stanicama i da je medijski prostor pun ljudi koji raspravljaju o tome da li je
Vulf odgovarajući izbor za vođu istrage. Uspeo je da proguta samo dva zalogaja kaloričnog
jela pre nego što je odložio viljušku. Spremao se da ga sastruže u kantu za smeće, kad je
zazujao interfon. Još nije uspeo da otvori nijedan prozor; u protivnom bi se jednim potezom
resio nametljivog novinara i odvratne večere. Oklevajući, pritisnuo je dugme na spravici.
„Vilijam Foks: medijski žrtveni jarac, muški model i mrtvi čovek koji hoda“, saopštio je
veselim glasom.
„Emili Bakster: umereno pijana emocionalna ruina. Mogu li da uđem?“
Nasmejao se, pritisnuo još jedno dugme i brzo nagurao sve što je mogao da dohvati u
spavaću sobu. Otvorio je vrata Baksterovoj. Nosila je uske farmerke, crne čizme do članaka i
belu čipkastu majicu. Nanela je plavu šminku oko očiju. Slatki, cvetni parfem nadirao je
preko praga. Pružila mu je bocu crvenog vina kad je ušla u depresivno zapuštenu sobu.
Godinama je poznavao Baksterovu, ali nikako nije mogao da se navikne na nju u
neformalnoj odeći. U njoj je izgledala mlađe, ljupkije i krhkije, kao neko ko nije stvoren za
leševe i serijske ubice, već za igranke i večernje zabave.
„Stolicu?“, rekao je.
Osvrnula se po sobi bez nameštaja.
„Imaš li je ti?“
„To sam te pitao“, suvo će Vulf.
Privukao je kutiju s natpisom Pantalone i košulje u središte prostorije, da bi imala gde da
sedne. Pronašao je vinske čaše u kutiji koju je nameravao da koristi kao stolicu. Sipao je
skromnu količinu vina.
„Pa, mesto zaista izgleda…“ Ućutala se, s izrazom koji je govorio da ne želi išta da pipne.
Na manje-više isti način osmotrila je izgužvanog Vulfa, razbarušene kose.
„Tek što sam ustao“, lagao je. „Zaudaram. Trebalo bi da se istuširam.“
Otpili su vino.
„Čuo si?“ pitala je.
„Čuo sam.“
„Znam da nisi bio njegov najveći obožavalac, ali meni je mnogo značio.“ Klimnuo je
glavom, pogleda prikovanog za pod. Nikad nisu ovako razgovarali.
„Pa, danas sam ridala u naručju momka na obuci“, rekla je zgroženim tonom. „Neću
preživeti tu sramotu.“
„Simons kaže da si ti otkrila kome pripada noga.“
 „Ipak… klinac na obuci! Ne bi bilo u redu ni da si to bio ti.“
Usledila je neprijatna pauza, u kojoj su oboje zamišljali njegove ruke oko nje.
„Volela bih da si bio tamo“, promrmljala je, recima naglašavajući nedoličnu maštariju.
Upravila je krupne, ustreptale oči na njega da bi procenila njegovu reakciju.
Promeškoljio se na kutiji, slomivši nešto u njoj, dok je ona napunila čaše. Nagla se ka
njemu.
„Zaista ne želim da umreš.“
Blago je zaplitala jezikom. Zapitao se koliko je popila pre nego što je došla kod njega.
Uhvatila ga je za ruku.
„Možeš li da veruješ kako je mislila da ima nečeg među nama?“
Vulf nije odmah shvatio o čemu govori: „Misliš na Andreu?“
„Znam! Ludo, zar ne? Ako čovek razmisli o tome, u osnovi smo istrpeli sve negativne
strane afere a da nismo iskusili nijednu… pozitivnu.“
Ponovo ga je posmatrala širom otvorenih očiju. Izvukao je ruku iz njenog stiska i ustao.
Sela je na kutiju i otpila vino.
„Hajde da izađemo i pojedemo nešto“, poletno je predložio.
„Nisam baš…“
„Naravno da jesi! Nešto niže niz ulicu je restorančić s rezancima. Sačekaj da se na brzinu
istuširam. Krećemo za pet minuta.“
Gotovo da je utrčao u kupatilo. Morao je da zaglavi peškir ispod slabo nameštenih vrata
da bi ostala zatvorena. Skinuo se navrat-nanos.
Baksterovoj se zavrtelo u glavi kad je ustala. Oteturala se do kuhinjice, popila ostatak
vina i napunila čašu vodom iz česme. Punila ju je i praznila još tri puta, dok je zurila u
prazni stan preko puta, u kome je zločinački um u pozadini ovih stradanja izložio kolažnu
monstruoznost.
Pomislila je na Čejmbersa koji je pozvao Iv, verovatno pod prinudom, u očajničkom
pokušaju da je zaštiti.
Prigušeni zvuk tekuće vode prodirao je kroz tanušni zid kupatila.
Zamislila je Elizabet Tejt sa crnobele fotografije. Ležala je slomljena na kiši, dok ju je Vulf
držao za ruku.
Pevao je bez imalo sluha pod tušem.
Mislila je na Vulfa i na to kako ne može da ga spase.
Spustila je čašu u sudoperu, proverila odraz na mikrotalasnoj rerni i prišla vratima
kupatila. Srce joj je, po drugi put tog dana, brže zakucalo. Na osnovu pukotine između vrata
i dovratka zaključila je da ih Vulf nije zatvorio zato što nije mogao ili nije hteo. Uhvatila je
zarđalu kvaku, duboko udahnula…
Neko je pokucao na vrata.
Ukočila se, s klimavim komadom metala u ruci. Vulf je još pevušio pod tušem, nesvestan
onog što se događa. Čula je novo, upornije kucanje. Opsovala je tiho i pojurila ka vratima.
Širom ih je otvorila.
„Emili!“
„Andrea!“
Dve žene stajale su u neprijatnoj tišini. Zanemele su. Vulf je izašao iz kupatila s peškirom
oko pojasa. Na pola puta do spavaće sobe zapazio je da ga obe streljaju optužujućim
pogledima. Zastao je. Posmatrao je napetu krizu koja se odvijala na pragu. Odmahnuo je
glavom, ušao u spavaću sobu i zatvorio vrata za sobom.
„Baš prijatna atmosfera“, reče Andrea s podjednakom količinom indignacije i
zadovoljstva što je od početka bila u pravu.
„Pretpostavljam da je bolje da uđeš“, reče Baksterova. Stala je u stranu i prekrstila ruke
na grudima. „Hoćeš li kutiju?“
„Stajaću.“
Baksterova je posmatrala kako Andrea pogledom ispituje Vulfov sirotinjski stan.
Izgledala je dosadno savršeno, kao i uvek. Izluđujuće je kuckala po podu potpeticama
skupocenih cipela.
„Ovo mesto je…“, započela je Andrea.
„Zar nije?“, reče Baksterova, nestrpljiva da bogatašici da do znanja da njen srednjoklasni
stan nimalo ne liči na ovu rupu. „Zašto živi ovde?“, prošaputala je Andrea.
„Pa, možda zato što si ga načisto upropastila u brakorazvodnoj parnici“, gnevno će
Baksterova.
„To te se ne tiče“, prošaputala je Andrea, „ali novac od prodaje kuće podelićemo popola.“
Osvrtale su se po sobici u neprijatnoj tišini.
„I za tvoju informaciju“, nastavila je Andrea, „Džefri i ja smo finansijski pomogli Vilu kad
je izašao iz bolnice.“
Baksterova je podigla polupraznu bocu crvenog vina. „Hoćeš li vino?“ ponudila je
ljubaznim glasom. „Zavisi, koje je vrste?“
„Crveno.“
„Vidim. Mislila sam – odakle je?“
„Iz Morisonsa6.“
„Ne, nisam to mislila… nije važno, neću.“
Baksterova je slegla ramenima. Vratila se do svoje kutije.

Vulf se obukao za pet minuta, ali nije napuštao turobnu spavaću sobu. Čekao je da vika u
susednoj prostoriji prestane. Baksterova je optužila Andreu da profitira na stradanjima
drugih. Ona se uvredila, iako je to nesumnjivo činila. Andrea je optužila Baksterovu da je
pijana. I ona se uvredila, iako je to nesumnjivo bila.
Napustio je skrovište tek kad je njegov odnos s Baksterovom postao predmet svađe.
„Pa, koliko dugo to traje?“, brecnula se Andrea na njih.
„Misliš na mene i Baksterovu?“, nevino odvrati Vulf. „Ne budi smešna.“
„Smešna?“, uvređeno reče Baksterova, što situaciju nije učinilo nimalo boljom. „I zašto je
ideja da bih mogla da ti se dopadnem tako smešna?“
Vulf se trgao, svestan da će sve što bude rekao biti pogrešno protumačeno i upotrebljeno
protiv njega.
„Nije smešna, nisam tako mislio. Dobro znaš da mislim da si divna, pametna i čudesna
cura.“
Baksterova je pogledala Andreu sa zlobnim osmehom.
„Čudesna?“ povikala je Andrea. „I još pokušavaš da porekneš da ste u vezi?“ obratila se
Baksterovoj. „Da li živiš ovde s njim?“
„Ne bih živela u ovoj usranoj rupi ni da mi život zavisi od toga“, uzvratila je Baksterova
pijanim glasom.
 „Hej!“ povikao je Vulf. „Istina je da je vreme za renoviranje stana.“
„Za renoviranje? Ova zgrada zrela je za rušenje!“ nasmejala se Andrea, pošto je stala na
nešto lepljivo. „Od vas tražim samo jedno – poštenje. Čemu laganje u ovom trenutku?“
Prišla je Vulfu. Unela mu se u lice.
„Vile…“
„Endi…“
„Da li si imao aferu?“, pribrano ga je upitala.
„Nisam!“ ozlojeđeno se prodrao. „Odbacila si naš brak ni zbog čega!“
„Vas dvoje ste mesecima praktično živeli zajedno. Dali stvarno očekuješ da ću poverovati
da niste upražnjavali seks?“
„Pa, snalazili smo se!“, skresao joj je u lice.
Zgrabio je kaput i napustio stan. Zalupio je vratima za sobom, ostavivši Andreu s
Baksterovom. Dugo su ćutale.
„Andrea“, tiho reče detektivka, „znaj da mi ništa na svetu ne bi pružilo više zadovoljstva
nego da ti saopštim loše vesti, ali među nama ničeg nije bilo.“
Svađa je bila okončana. Godine sumnje i optužbi bile su zbrisane jednom iskrenom
rečenicom. Andrea je sela na kutiju. Nije mogla da veruje kako se ono u šta je tako dugo
verovala nije dogodilo.
„Vulf i ja smo prijatelji, ništa više od toga“, promrmljala je Baksterova, više sebe radi.
Napravila je potpunu budalu od sebe, zavarana njihovim neporecivo komplikovanim
odnosom i potrebom za utehom i ohrabrenjem, koja se javila zbog Čejmbersove smrti i
straha od gubitka najboljeg prijatelja.
Slegla je ramenima. Pripisaće sve piću.
„Ko je bila žena na fotografiji s Vilom?“, pitala je Andrea.
Baksterova je zakolutala očima.
„Ne želim njeno ime“, branila se. „Samo bih želela da znam… da li ju je dobro poznavao?“
„Poznavao ju je dovoljno dobro. Nije zaslužila…“ Baksterova je morala da pazi šta govori,
da ne bi otkrila nikakve podatke o ubistvu Vidžaj Rane. „Nije zaslužila ništa od onog što ju
je snašlo.“
„Kako se on drži?“
„Uistinu? Podseća me na ono ranije.“
Andrea je klimnula glavom s razumevanjem. Predobro se sećala završnog čina njihovog
braka.
„Previše je lično. Pritisak je nepodnošljiv. Ponovo ga izjeda iznutra“, rekla je Baksterova.
Trudila se da na najbolji način opiše promenu koju je samo ona primetila.
„Čovek mora da se zapita da li to namerno čini“, reče Andrea. „Da li pritiska njegovu
dugmad, kako bi on bio toliko usredsređen na njegovo hvatanje da ne ne bi stigao da
razmišlja o spašavanju samog sebe.“
„Zar hvatanje ubice ne bi obezbedilo njegov spas?“
„Ne mora da znači. Mogao bi da beži, ali neće.“
Baksterova se slabašno osmehnula: „Ne, neće.“
„Već smo vodile gotovo u dlaku isti razgovor“, reče Andrea.
Baksterova je izgledala zabrinuto.
„Ne brini, nisam to nikome rekla, niti ću. Mišljenja sam da smo već odlučile šta nam je
činiti.“
 „Jedna moja reč bila bi dovoljna da ga Simons skine sa slučaja, ali ne mogu da mu uradim
takvo nešto“, reče Baksterova. Radije ću ga pustiti da uništi sebe negde napolju, nego da
sedi ovde i čeka smrt.“
„Odluka je doneta. Ne govori o njoj. Samo mu pomozi koliko god možeš.“
„Situacija ne bi bila ovako beznadežna kad bismo spasli makar jednog od njih. Tako
bismo dokazali da ubica nije nepogrešiv.“
„Šta mogu da uradim da vam pomognem?“, iskreno će Andrea.
Baksterova je dobila ideju. Strašno će rizikovati ako porazgovara o njoj sa ženom koja je
već hapšena zbog otkrivanja osetljivih podataka o istrazi na globalnim medijima. Nije imala
nikakvu nameru da razmatra Garlandov idiotski predlog. Neće lažirati njegovu smrt, ali bi
saradnja umesto sukobljavanja s medijima mogla da ojača njihovu poziciju.
Procenila je da je Andrea iskreno i duboko zabrinuta za Vulfovu sudbinu. Bila je jedina
nada za uspešno ostvarenje njenog plana.
„Potrebna si mi da bih spasla Džareda Garlanda.“
„Hoćeš da seja umešam u to?“ pitala je Andrea.
„Potreban mi je tvoj kamerman.“
„Shvatam.“
Andrea je analizirala nečuveni predlog Baksterove. Zamišljala je Elajdžin trijumfalan
izraz lica kad bi otkrio stepen očaja u kom se nalazi Gradska policija. Verovatno bi joj
predložio da neko vreme sarađuje s njom i da objavi priču veče pre ubistva.
Svesno dovođenje javnosti u zabludu bilo bi za svakog novinara ravno karijernom
samoubistvu, bez obzira na časne motive. Ko bi joj posle toga verovao?
Sećala se osmeha na licima oduševljenih kolega u sali za sastanke. Izgledalo je da su
zahvalni Elizabet Tejt zato što je umrla na tako nasilan način, kao da je nesrećnica stala
pred autobus njihove koristi radi. Stegla je pesnicu, zamišljajući kako likuju iznad Vulfovog
beživotnog tela. Očekivali bi od nje da „doda nešto drame“ onome što bi već bio najgori dan
u njenom životu.
Više nije mogla da igra u tom kolu. Sve joj se smučilo.
„Učiniću to.“

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Četvrtak, 3. jul 2014.

8.25 ujutro

Vulf je svratio u kancelariju u devet ujutro, na putu na seansu s doktorkom Preston-Hol. Seo
je za sto i opsovao kad je prevrnuo prepunu korpu za smeće. Pogledom je potražio praznu,
kojom bi je zamenio. Izgleda da čistačice nisu pratile povećani obim detektivskog posla.
 Posle hvale vrednog napora da počisti za sobom, bio je dirnut otkrićem da je Finli tokom
slobodnog dana napisao zamorni izveštaj o nadzoru. Na prvoj stranici bio je zalepljen
papirić s porukom:

Kakva gomila sranja! Videćemo se na sastanku. Fin.

Sklonio je poruku. Pretpostavljao je da doktorka ne bi umela da ceni Finlijevu iskrenost.

Zurio je u Čejmbersov prazni sto. Zamišljao je nekarakterističan slom Baksterove od juče.
Bilo mu je teško kad god bi pomislio koliko ju je to potresalo. Za dugog poznanstva samo ju
je jednom video toliko potresenu. To ga je pogodilo više nego išta tog traumatičnog i
nestvarnog dana.
U sudu Old Bejli nije bilo mesta za Baksterovu, ali ona je tvrdoglavo zahtevala da prati
Vulfa na čitanju presude na kraju Halidovog suđenja. On je tada bio suspendovan, a svi
članovi tima bili su pod internom istragom. Nije hteo da ona dođe na suđenje. Te nedelje jaz
između njega i Andree dostigao je spektakularni vrhunac. Policija je pozvana u njihovu
kuću u Stouk Njuingtonu, što je dalo krila lažnim pričama o kućnom nasilju. Baksterova je,
ne obazirući se na to, povukla neke veze da bi izdejstvovala dozvolu da satima čeka u
veličanstvenom Velikom predvorju.
Dobro je zapamtio starešinu porote (pljunutog Gandalfa). Sećao se kako ga sudski
beležnik pita za presudu. Sve posle toga bilo je nejasno: uspaničeni povici, zadah sredstva
za održavanje poda, krvava ruka pritisnuta na belu haljinu.
Dobro se sećao samo strašnog bola, koji je osetio kad mu je čuvar oštrim udarcem
smrskao levi zglob, metala koji drobi kost. Sećao se toga i Baksterove koja stoji usred haosa,
lijući suze i ponavljajući: „Šta si učinio?“
Prestao je da se bori i dozvolio hordi policajaca da ga savlada. Gledao je kako hvata za
ruku krvlju isprskanu ženu iz porote i izvodi je napolje u bezbednost. Mislio je da je više
nikad neće videti, kad je nestala iza teških dvokrilnih vrata.
Iz sanjarenja ga je prenulo neprijatno pištanje praćeno poznatim asortimanom zujanja i
lupkanja iz pokvarene faks-mašine. Video je da Baksterova razgovara sa Simonsom u
njegovoj kancelariji. Nisu kontaktirali otkad je izašla iz njegovog stana. Nije ih zatekao kad
se umoran vratio kući. Osećao je blagu grizu savesti, ali imao je previše toga na pameti da bi
dozvolio sebi da bude upleten u njihove razmirice. Uzeo je izveštaj o nadzoru i izašao iz
kancelarije. Nije imao vremena da se pozabavi nečim korisnim.

Seansa s doktorkom Preston-Hol nije prošla najbolje. Laknulo mu je kad je izašao iz

neprovetrene kancelarije i zakoračio na kišicu, neizbežnog pratioca britanskog leta. Ogrnuo
je kaput preko bele košulje, iako je bilo toplo. Držao je mali trofej u uglu stola. Poklonio mu
ga je Finli pošto je upao u strašnu oluju u jeftinoj odeći: Mis mokra majica 2013. Odonda je
crveneo zbog toga.
Razmišljao je o seansi dok je išao ka Novom Skotland jardu. Doktorka Preston Hol
izrazila je zabrinutost zbog sve većeg pritiska kom je izložen i činjenice da je od prošlog
razgovora dvoje ljudi umrlo pred njegovim očima. Niko je, na svu sreću, nije obavestio o
Čejmbersovoj smrti.
 Nije mogla da zanemari fotografiju koja je dominirala jučerašnjim novinskim izveštajima,
iako bi seanse trebalo da se zasnivaju isključivo na podacima iz Finlijevih izveštaja i
njihovim poverljivim razgovorima.
Rekla je da je fotografija najiskrenija stvar koju joj je ponudio, iako nenamerno, i da
svako može videti da se čovek koji stiska ruku mrtve žene čepa po šavovima. Pre rastanka
do ponedeljka ujutro obavestila ga je da će telefonirati Simonsu da bi ga posavetovala „da
mu da manje istaknutu ulogu u istrazi“, ma šta to značilo.
Po povratku je zatekao polupraznu kancelariju. Dva tinejdžera su te noći ubijena u
Edmontonu, u obračunu bandi hladnim oružjem. Treći je bio u kritičnom stanju u bolnici.
To je bio još jedan podsetnik da London nastavlja po starom i da su ubistva u slučaju
Krpenog lutka, životi onih određenih da umru i Vulfova bitka za opstanak milionima ljudi
koji u tim događajima nisu direktno učestvovali samo zanimljive teme za priču.
Po povratku je zatekao poruku na stolu. Endru Ford, čuvar i broj četiri na spisku smrti,
tražio je od juče ujutro da razgovara s njim u četiri oka. Bio je sve agresivniji prema
policajcima koji su ga čuvali. Baksterova ga je posetila, ali je neotesani čovek odbio da
sarađuje s njom.
Seo je na praznu stolicu pored Baksterove, kad su pozvani u salu za sastanke. Ona se
vratila uobičajenom nepristupačnom ponašanju, praćenom tamnom šminkom i izrazom
osobe koja se neprestano dosađuje.
„Dobro jutro“, opušteno je prozborio.
„Dobro jutro“, oštro je odvratila, ne gledajući ga u oči.
Odustao je i zapodenuo razgovor s Finlijem.

1. (GLAVA) Nagib Halid „Krematorijumski Ubica“

2. (TORZO) – ?
3. (LEVA RUKA) prsten od platine, advokatska firma?
4. (DESNA RUKA) lak za nokte?
5. (LEVA NOGA) – ?
6. (DESNA NOGA) detektiv Bendžamin Čejmbers
A – Rejmond Ternbl (gradonačelnik)
B – Vidžaj Rana/Halid (brat/računovođa)
C – Džared Garland (novinar)
D – Endru Ford (čuvar / alkoholičar / đubre neviđeno)
E – Ešli Lohlan (kelnerica) ili (devetogodišnjakinja)
F – Vulf

Svi su ćutke posmatrali spisak. Nadali su se naletu nadahnuća i iznenadnom ukazivanju

očigledne veze među elementima zagonetke. Potrošili su prvih dvadeset minuta sastanka u
ispraznoj raspravi. To je navelo Simonsa da jedva čitljivim rukopisom ispiše na tabli
podatke o postignutom napretku, posle čega je postalo očigledno da su postigli vrlo malo
od početka istrage.
„Zločini Krematorijumskog Ubice sigurno su ključ zagonetke“, reče Finli. „Halid, njegov
brat Vil…“
„Njegov brat nema nikakve veze sa suđenjem“, reče Simons kad je dopisao napomenu.
„Nije mu prisustvovao.“
 „Možda će sve imati više smisla kad se Aleks vrati s imenom“, reče Finli, slegnuvši
ramenima.
„Neće“, umešala se Baksterova. „Edmunds ima imena dvadeset dva vlasnika tih
prstenova. Nijedan nije imao veze s Halidovim ubistvom.“
„Ben je imao, zar ne?“ pitao je Finli.
Pominjanje tog imena izazvalo je neprijatnu tišinu. Finliju kao da je bilo žao što je
pomenuo preminulog kolegu kao još jedan deo zagonetke.
„Čejmbers je bio umešan, ali ne više od bilo kog drugog u ovoj sobi“, odgovorila je
Baksterova ne otkrivajući osećanja. „Šta bi ga povezalo sa ostalima na spisku, čak i da
jeste?“
„Koliko smo temeljno istražili prošlost ovih ljudi?“, pitao je Simons.
„Dajemo sve od sebe, ali bi nam pomoć dobro došla“, reče Baksterova.
„Pa, nećete je dobiti“, brecnuo se Simons. „Trećina odeljenja već radi na ovom slučaju. Ne
mogu da odvojim još ljudi.“
Baksterova je uzmakla, zato što je razumela s kakvim se pritiskom suočava njen šef.
„Fokse, bio si neobično tih. Imaš li neku ideju?“, pitao je Simons.
„Zašto sam na istom spisku s Halidom, ako je njegovo suđenje ključno? To nema smisla.
Neko želi smrt Krematorijumskog Ubice, ali i osobe koja je pokušala da ga zaustavi?“
Zavladala je zbunjena tišina.
„Možda zato što je suđenje privuklo ogromnu pažnju“, glasno je razmišljao Finli. „Možda
je Ben imao veliki slučaj koji je privukao ubičinu pažnju.“
„Eto ideje“, reče Simons. „Pozabavite se njome.“ U tom trenutku, znojavi i neuredni
Edmunds uleteo je u sobu. „Prsten je pripadao Majklu Gejblu-Kolinsu“, saopštio je
trijumfalnim tonom, „starijem partneru u Kolinsu i Hanteru.“
„Kolinsu i Hanteru? Zašto mi to zvuči poznato?“ pitao se Finli. Vulf je slegnuo ramenima.
„Četrdesetsedmogodišnjak, razveden, bez dece. Zanimljivo je da je prisustvovao sastanku
partnera prošlog petka, oko podneva“, nastavio je Edmunds.
„Znači da imamo period od otprilike dvanaest sati između sastanka i otkrića Krpenog
lutka“, reče Simons kad je dodao advokatovo ime na spisak.
„I čovek sigurno nije bio na suđenju?“, pitao je Finli, zanemarujući ogorčeni uzdah
Baksterove.
„Još proučavam tu materiju, ali nije bio direktno umešan. Ne“, reče Edmunds.
„Znači da nismo nimalo bliži pronalaženju veze među njima?“, reče Finli.
„O, suđenje je veza“, odlučno će Edmunds. „Ali upravo si rekao da ovaj tip nije imao
nikakve veze s njim.“
„Imao je. Svi su imali. Samo je nismo pronašli. Halid je ključ zagonetke.“
„Ali…“ započeo je Finli.
„Idemo dalje“, prekinuo ga je Simons, gledajući na sat. „Džared Garland zahtevao je da
detektivka Bakster preuzme brigu o njegovoj zaštiti. Nadugo i naširoko porazgovarao sam s
njom o tome. Očekujem da joj svi pružite svu neophodnu pomoć.“
„Čekajte, čekajte, čekajte!“ povikao je Vulf.
„Zbog toga će ostatak današnjeg dana i sutra biti van kancelarije. Foks će, naravno, u
međuvremenu, sa zadovoljstvom preuzeti njene zadatke“, oštro će Simons.
„Trebalo bi da budem s Garlandom“, reče Vulf.
 „Trebalo bi da se smatraš srećnim što si još ovde, posle telefonskog poziva znaš već koga
od jutros.“
„Gospodine, moram da se složim s Vulfom o ovome“, reče Edmunds. Iznenadio je
prisutne zapovedničkim tonom. Izgledalo je da će ga Baksterova svakog časa nečim
potegnuti. „Ubica je izazvao Vulfa. Niko ne može da kaže kako će odgovoriti ako ga
sklonimo sa slučaja. Protumačiće to kao uvredu.“
„Baš fino. Stvarno se nadam da će tako biti. Odlučio sam.“
Edmunds je odmahnuo glavom: „Mislim da je to greška.“
„Možda nemam zvučni doktorat o policajcima i razbojnicima, kao ti, Edmundse, ali sam,
verovali ili ne, svojevremeno imao posla s nekoliko ubica“, planuo je Simons.
„Niste imali posla s ovakvim“, rekao je Edmunds.
Finli i Baksterova nervozno su se promeškoljili na stolicama, zato što je Edmunds
tvrdoglavo odbijao da popusti.
„Dosta je bilo!“, povikao je Simons. „Još si na probnom radu. Bilo bi dobro da to ne
zaboraviš. Ubica će pokušati da likvidira Džareda Garlanda u subotu, ko god da ga bude
čuvao. Garland pak prihvata našu pomoć samo pod uslovom da to bude Baksterova.“
„Baksterova, obaveštavaj Foksa o svemu što radiš. Hvala vam na trudu. Razilazite se.“
Edmunds je prišao Baksterovoj posle sastanka.
„Budalo“, prosiktala je. „Šta te je spopalo?“
„Ja…
„Ovo je velika stvar za mene. Teško mi je i bez kolege koji sumnja u moje sposobnosti i
koji me sramoti pred šefom.“
Primetila je kako se Vulf muva na vratima. Vrebao je priliku da nasamo porazgovara s
njom.
„Znaš li šta bi trebalo da radiš ostatak dana?“ pitala je Edmundsa.
„Znam.“
„Objasni mu to.“
Ustala je i izletela iz prostorije, ne obraćajući pažnju na Vulfa. Edmunds mu je uputio
slabašni osmeh.
„Kako stojiš s lakovima za nokte?“, pitao je.

Vulf je pozvao patologa da bi se raspitao je li pronađeno nešto novo u vezi s tri

neidentifikovana dela tela. Rečeno mu je da ispitivanja traju i da dosad nisu pronađene
informacije koje bi pomogle u istrazi. Čekao ga je put do Pekama radi sastanka s Endruom
Fordom. Hteo je da porazgovara s Baksterovom pre nego što krene.
Edmunds se zbog nekog razloga iznenada stvorio na kraju njegovog stola. Nije otišao,
iako je Baksterova provela trideset pet minuta u Simonsovoj kancelariji, a njen sto bio
prazan. Edmunds je hteo da razgovara s njim. On je pak bio previše zauzet posmatranjem
šefa i Baksterove da bi mu izašao u susret.
„Nešto mi je palo na pamet“, reče Edmunds. „Naš ubica je metodičan, dovitljiv i pametan
čovek. Nije napravio nijednu grešku. To me navodi na pomisao da je već radio slične stvari.
Razmisli o tome. Taj tip usavršavao je svoju veštinu…“
„Veštinu?“, sumnjičavo će Vulf.
„To je njegova tačka gledišta. Ne možemo poricati da su ubice, ma kako odvratne bile,
objektivno govoreći – impresivne.“
 „Impresivne?“, zafrktao je Vulf. „Edmundse, da li si ti ubica?“, pitao je, ozbiljna lica.
„Želim da proučim stare slučajeve“, ovo je privuklo Vulfovu pažnju, „na primer, neobične
moduse operandi, ubistva naizgled nedostupnih žrtava, amputacije i sakaćenja. Siguran
sam da je negde ostavio trag.“
Nadao se da će Vulf podržati njegovu ideju i da će biti impresioniran njegovim
razmišljanjem. Umesto toga, razbesneo se.
„Četvoro ljudi neprestano radi na ovom slučaju: četvoro! Toliko o tome. Misliš li stvarno
da možemo poslati nekog da traga za iglom u plastu sena dok ljudi umiru?“
„Ja sam – samo sam pokušavao da pomognem“, zamuckivao je Edmunds.
„Pomoći ćeš ako budeš radio svoj posao“, planuo je Vulf. Ustao je i pružio korak preko
kancelarije da bi presreo Baksterovu, koja je upravo završila razgovor sa Simonsom.
„Hej“, rekao je.
„Nema šanse.“
S fasciklom u rukama koračala je ka svom stolu. „Ako govoriš o onom sinoć…“
„Ne govorim.“
Uhvatio ju je za zglob kad su prolazili pored sobe za sastanke. Uvukao ju je unutra. To
nije prošlo neprimećeno u kancelariji. „Hej!“ povikala je. Zatvorio je vrata sobe za sastanke.
„Žao mi je što sam juče otišao. Tek smo počeli da razgovaramo. Tako me je naljutila… nije
trebalo da te ostavljam s njom. Izvini.“ Bila je na ivici strpljenja.
„Sećaš li se kad sam rekao da si lepa, pametna i…“
„Čudesna“, podsetila ga je, s nervoznim osmehom.
„Čudesna“, klimnuo je Vulf glavom. „To joj se nije dopalo, zar ne?“
Široko se osmehnula: „Ne. Ne, nije.“
„Dopusti mi da ti pomognem oko Garlanda. Ne mogu više da sedim s Edmundsom. Pre
nekoliko minuta pokušao je da mi lakira nokte!“ Nasmejala se: „Ne, hvala.“
„Hajde, ti ćeš biti gazda. Radiću sve što kažeš.“
„Ne. Moraš da obuzdaš želju za kontrolom. Čuo si Simonsa. Malo mu fali da te skine sa
slučaja. Mani se toga.“ Vulf je izgledao očajno.
„Moram da krenem“, reče Baksterova. Pokušala je da napusti prostoriju. Vulf se nije
mrdao s vrata. „Ne razumeš. Moram da ti pomognem.“
„Moram da krenem“, ponovila je odlučnijim tonom.
Pokušao je da joj iščupa fasciklu iz ruke. Plastika se savila i pukla od natezanja. Viđala ga
je u ovom izdanju, u slučaju Krematorijumskog Ubice. U potpunosti se prepustio opsesiji.
Više nije mogao da razlikuje prijatelje od neprijatelja.
„Pusti… me… Vile.“
Nikad nije koristila njegovo kršteno ime. Ponovo je pokušala da iščupa Garlandov dosije
iz njegovog stiska, ali nije mogla. Bilo bi dovoljno da pozove u pomoć. Deset policajaca
uletelo bi u sobu za sastanke. Vulf bi bio skinut sa slučaja. Pitala se da li je pogrešila što mu
je ovoliko dugo gledala kroz prste, što je zanemarivala opasne nagoveštaje. Htela je samo
jedno – da mu pomogne – ali ovo je bilo previše.
„Žao mi je“, prošaputala je.
Podigla je slobodnu ruku da bi udarila po mutnom staklu. Edmunds je u tom trenutku
uleteo u sobu za sastanke. Slučajno je udario Vulfa vratima u leđa.
Njegov stisak je popustio.
„Izvini“, rekao je Edmunds. „Zvao te je policajac Kastanja, zbog Endrua Forda.“
 „Reci mu da ću ga pozvati.“
„Izgleda da preti skokom kroz prozor.“
„Policajac Kastanja ili Ford?“
„Ford.“
„Želi li da pobegne ili da se ubije?“
„Na četvrtom je spratu, obe mogućnosti su u igri.“ Vulf se osmehnuo. Baksterova je
gledala kako se preobražava u normalnog, bezočnog sebe.
„Dobro. Reci im da sam krenuo.“
Toplo se osmehnuo Baksterovoj i krenuo za Edmundsom. Ostala je iza zamućenog stakla.
Duboko je uzdahnula i čučnula, da ne bi pala na pod. Bila je ošamućena i emocionalno
ispražnjena posle donošenja veoma značajne odluke. Paradoksalno je što se posle nje
osećala nesigurnije nego ikad. Ustala je pre nego što je iko ušao u sobu. Povratila je dah i
zakoračila u kancelariju.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Četvrtak, 3. jul 2014.

3.20 po podne

Vulf je morao da sedne u voz do stanice Pekam Raj. To putovanje izgledalo mu je kao
nerazumno krupan poduhvat. Naručio je jako vreli, dupli makijato, sa sirupom bez šećera,
da bi se osokolio. Osetio se prilično feminizirano kad je čovek iza njega rekao: „Kafu. Crnu.“
Išao je glavnom ulicom ka trima stambenim zgradama. Ponosno su se uzdizale iznad
svega u okolini, blaženo nesvesne da ih susedi smatraju nedobrodošlom uvredom za oči i
da bi ih najradije srušili kad bi im se pružila prilika. Planeri ovih monstruoznosti makar su
odabrali da ih oboje u savršeno jadnu, kišovitu, štrokavu sivu boju londonskog neba, zbog
koje su tokom 90 odsto godine bile nevidljive.
Vulf se primakao onoj nazvanoj Šekspirov toranj. Velikan pera verovatno ne bi cenio
takvu počast. Uzdahnuo je, suočen s poznatim prizorima i zvucima. Desetak zastava s
krstom Svetog Đorđa visilo je s prozora. Svedočile su o odanosti velikoj zemlji ili
jedanaestorici razočaravajućih fudbalera. Neki pas, Vulf je pretpostavio da je stafordširski
bul terijer ili nemački ovčar, neprestano je lajao sa sićušnog balkona na kome je zatočen.
Isprani donji veš sušio se na kiši, kao groteskni eksponat na izložbi savremene umetnosti.
Možda će neko reći da je uobražen ili pun predrasuda, ali takvi nisu proveli polovinu
radnog veka u zgradama poput ove, posejanim po čitavom gradu. Stekao je puno pravo da
ih mrzi.
Nadomak glavnog ulaza čuo je viku iz zadnjeg dela zgrade. Obišao je toranj. Iznenadio se
kad je video zapuštenog muškarca u jakni i gaćama, kako visi na balkonu. Dva policajca
uzaludno su pokušavala da ga uvuku u stan. Nekoliko suseda izašlo je na balkone. Držali su
telefone s kamerama da bi, ako ih sreća posluži, snimili njegov pad. Vulf je sa zanimanjem
posmatrao bizarnu scenu, sve dok ga jedna susetka u pidžami nije prepoznala.
„Zar ti nisi detektiv s televizije?“, povikala je odozgo, promuklim glasom.
Nije obraćao pažnju na brbljivo njuškalo. Čovek koji je visio s balkona prestao je da urla.
Pogledao je dole na policajca koji je pijuckao kafu.
„Pretpostavljam da ste vi Endru Ford?“ reče Vulf.
„Vi ste detektiv Foks?“ pitao je Ford s irskim naglaskom.
„Jašta sam.“
„Moram da porazgovaram s tobom.“
„Važi.“
Vulf je ravnodušno slegnuo ramenima i krenuo ka ulazu u zgradu. Ford se za to vreme
trapavo prebacio preko ograde. Na ulazu u stan Vulf je sreo zgodnu policajku azijskog
porekla.
„Drago nam je što ste došli“, rekla je.
Razgnevio se kad je video veliku rupu u njenom osmehu.
„Da li vam je on to učinio?“, pitao je, pokazujući na njena usta.
„Nije bilo namerno. Razbesneo se. Trebalo je da ga pustim da se istutnji. Ja sam kriva.“
„Malčice je nestabilan za čuvara, zar ne?“
„Prošle godine nije radio. Sad samo pije i besni.“
„Gde je radio?“
„U Debenamsu7, mislim.“
„Šta hoće od mene?“
„Kaže da vas poznaje.“
Vulf se iznenadio. „Verovatno sam ga uhapsio.“
„Verovatno.“
Policajka je uvela Vulfa u pretrpani stan. DVD-ovi i časopisi zakrčili su hodnik. Spavaća
soba bila je pravo dubrište. Ušli su u skučenu dnevnu sobu u kojoj su boce jeftine votke i
pakovanja ekstrajakog piva pokrivali svaku površinu. Jedini kauč bio je sakriven ispod
jorgana s mnogo rupa od cigareta. Čitavo mesto zaudaralo je na znoj, povraćku, pepeo i
smeće.
Endru Ford bio je gotovo deset godina mlađi od Vulfa, ali je izgledao mnogo starije od
njega. Zapuštena kosa sporadično mu je rasla na ćelavoj glavi. Bio je neproporcionalno
građen – mršav, s malim ali istaknutim pivskim stomakom. Imao je žućkasti, bolesni ten.
Vulf mu je mahnuo. Nije hteo da dotakne štrokavka.
„Pripadnik Gradske policije i vodeći istražitelj na slučaju ubistava Krpenog lutka…
detektiv narednik Vilijam Oliver Lejton-Foks“, uzbuđeno je izrecitovao Ford. Propratio je
svoje reči kratkim aplauzom. „Zovu vas Vulf, zar ne? Opasno ime. Vi ste vuk među ovcama,
zar ne?“
„Ili svinjama“, reče Vulf bez imalo obzira, dok se osvrtao po odvratnoj sobi.
Izgledalo je da će ga Ford napasti. Umesto toga prasnuo je u smeh. „Kapiram šta misliš,
pošto si pajkan“, rekao je, pokazavši da nije shvatio sagovornika.
„Hteo si da razgovaraš?“ pitao je Vulf. Nadao se da će Baksterova preuzeti i ovaj deo
posla.
„Ne pored ovoliko…“ vrisnuo je poslednje reči, „svinja oko mene!“ Vulf je klimnuo
policajcima. Izašli su iz sobe.
 „Mi smo braća po oružju, zar ne?“, reče Ford. „Dva dična džentlmena od reda i zakona.“
Vulfu se stomak zgrčio. Čuvar iz robne kuće opisivao je sebe kao „džentlmena od reda i
zakona“. Nije komentarisao, ali bio je sve nestrpljiviji.
„O čemu si hteo da razgovaraš sa mnom?“ pitao je.
„Želim da ti pomognem, Vulfe.“ Ford je zabacio glavu i zakukao.
„Pa, ne pomažeš mi.“
„Nešto si propustio“, samozadovoljno će Ford. „Nešto važno.“ Vulf je čekao da nastavi.
„Znam nešto što ti ne znaš“, detinjasto je pevušio Ford. Uživao je u neobičnoj poziciji
moći.
„Lepa policajka čiji si zub izbio…“
„Ona Indijka?“, Ford je potcenjivački odmahnuo rukom.
„… rekla mi je da me poznaješ.“
„O, poznavao sam te, Vulfe, ali me se ti uopšte ne sećaš, zar ne?“
„Daj mi neki nagoveštaj.“
„Proveli smo četrdeset šest dana u istoj prostoriji, a da nismo razmenili ni reč.“
„U redu“, nesigurno reče Vulf. Nadao se da policajci nisu daleko. „Nisam oduvek radio u
robnoj kući. Nekad sam bio neko i nešto.“ Vulf je tupo zurio u njega. „I vidim da još nosiš
nešto što sam ti dao.“
Vulf je zbunjeno spustio pogled na košulju i pantalone. Potapšao se po džepu i pogledao
na sat. „Vruće!“
Zavrnuo je rukave, ogolivši veliku opekotinu na levoj ruci i digitalni sat, jeftini model koji
je prošlog Božića dobio od majke. „Vruće, vruće, vruće!“
Skinuo je sat da bi otkrio ostatak uskog belog ožiljka koji se pružao preko zgloba.
„Bio si čuvar u sudu?“ pitao je Vulf, škrgućući zubima.
Ford nije odmah odgovorio. Nervozno je protrljao lice. Otišao je u kuhinju po bocu votke.
„Ne ceniš me mnogo“, konačno je odgovorio, glumeći uvređenost. „Ja sam Endru Ford,
čovek koji je spasao život Krematorijumskom Ubici!“
Besno je potegao iz boce. Bezbojna tečnost potekla mu je niz bradu.
„Da te nisam tako herojski svukao s njega, ne bi preživeo i ne bi ubio nesrećnu devojčicu.
Sveti Endru! Eto šta želim da mi napisu na nadgrobnom spomeniku: Sveti Endru, pomoćnik
ubice dece.“
Rasplakao se. Skliznuo je na kauč i navukao ogavni jorgan preko sebe. Usput je prevrnuo
pepeljaru na pod.
„Eto, to je sve. Pošalji svinje odavde. Ne želim da budem spašen. Samo sam hteo da ti
kažem… da ti pomognem.“
Vulf je zurio u slomljeno stvorenje, koje je poteglo novi gutljaj iz boce i uključilo televizor.
Pesma sa špice dečjeg programa grmnula je punom snagom dok je Vulf izlazio iz stana.

Andrea je zapanjeno gledala kako njen kamerman Rori, obučen kao kapetan svemirskog
broda, Puls-Boom (štapom obmotanim aluminijumskom folijom) odrubljuje glavu
vanzemaljcu (koji je sumnjivo ličio na njegovog prijatelja Sema). Zelena sluz eksplodirala je
na sve strane iz patrljka. U jednom trenutku ostatak preterano živahnog tela prestao je da
se koprca.
Rori je zaustavio projekciju.
„Pa, šta misliš?“
 Rori je imao nešto više od trideset godina, ali se oblačio kao bubuljičavi tinejdžer. Imao je
neki kilogram viška, retku riđu bradu i prijateljsko lice.
„Krv je bila zelena“, reče Andrea, još pomalo ošamućena od okrutnog snimka,
niskobudžetnog ali delotvornog.
„To je Krutar… vanzemaljac.“
„Shvatam. Cenim to, ali Emili će morati da vidi crvenu krv ako želimo da imamo i
najmanju šansu da je ubedimo da ovo uradi.“
Andrea je ugovorila susret s Baksterovom i Garlandom u Rorijevom filmskom studiju,
Star elfpikčersu. Ispostavilo se da je smešten u garaži iza stanice Brokli. Ona, Garland, Rori i
njegov koproducent, glumac i najbolji prijatelj Sem raspravljali su o najboljem načinu da
lažiraju nečiju smrt, dok su čekali dolazak Baksterove, iako ta tema nije imala nikakve veze
s planom o kom je raspravljano prethodne večeri.
Posle gledanja više od deset scena smrti iz kataloga Star elfa, zaključili su da je paranje
trbuha problematično, odrubljivanje glave realistično ali malčice preterano, a da eksplozije
često pođu naopako (Semov palac ponosno je stajao na polici iznad ekrana, u teglici za
krastavčiće). Odlučili su da je pucanj u grudi najbolji način da se putuje.
Baksterova je konačno stigla, sa četrdeset minuta zakašnjenja. Onako nervozna, nije bila
nimalo impresionirana kad je zatekla Rorija i Sema kako traće vreme ugađajući Garlandu
pripremom za prikaz pucnja. Posle petnaestominutne prepirke i Garlandovih učestalih
pretnji da će se boriti sam, pa šta mu bog da, nevoljno se složila da prestane urlati dovoljno
dugo da ih čuje. Pažljivo je ispitala okolinu. Garlandu je bilo jasno da je razumljivo
skeptična u pogledu sposobnosti tima Star elfa. Na svu sreću, još nije primetila teglu s
palcem iznad glave.
„Znam da imaš rezerve, ali mi to možemo“, poletno je tvrdio Rori dok je pripremao
prezentaciju. Nakratko su se sreli pre pet dana, kad je Baksterova slučajno upoznala
njegovu voljenu kameru s pločnikom Kentiš Tauna. Rori, na svu sreću, nije bio zlopamtilo.
Izgledao je iskreno uzbuđeno pri pomisli na tajni zadatak.
Sem i on objasnili su živopisnim rečnikom kako se neverovatno realistični efekat,
korišćen u filmovima i pozorištu širom sveta, postiže skrivenom tankom kesom (obično
kondomom) punom lažne krvi, ispod odeće. Malo pakovanje eksploziva zvano žabica, koje
je uznemirujuće podsećalo na sićušni štapin dinamita, pričvršćivalo se na zadnji deo kese,
da bi krv briznula ka spolja. Koristiće bateriju za ručni sat, za obezbeđenje iskre za
detoniranje eksploziva. Pokretače je odašiljač, Rorijevih ruku delo. Debeli gumeni pojas
vezivao se između kože i eksploziva, kao zaštita od opekotina i projektila.
Rori se razmahao glokom 22 kad je Andrea izašla napolje da telefonira. Pravio se da puca
u Garlanda. Ležerno mu je ponudio da oproba težinu oružja, kao da mu nudi kesu čipsa.
Garland je nespretno premeravao pištolj. Baksterova se trgla kad je lakomisleno gvirnuo u
cev.
„Izgleda kao pravi“, rekao je, slegnuvši ramenima.
„I jeste“, raspoloženo će Rori. „Meci nisu.“
Napunio je Garlandovu šaku ćorcima.
„Čaure su pune barutnog praha, zbog bleska iz cevi i pucnja, ali nema zrna.“
„Pištoljima koji se koriste na snimanju filmova obično vade udarne igle, zar ne?“,
zanimala se Baksterova. Instinktivno se sagla kad je Garland mahnuo oružjem u njenom
pravcu.
 „Obično to čine, da“, reče Rori, ne odgovorivši na pitanje.
„Da li ste je izvadili?“ navaljivala je Baksterova.
„Ne baš.“
Zarila je lice u šake.
„Sve je zakonito“, branio se Rori. „Imam dozvolu. Znamo šta radimo. Savršeno je
bezbedno. Vidi…“
Okrenuo se prema Semu, koji je nameštao video-kameru.
„Snimaš li?“, pitao je.
„Šta?“ reče Sem sa zabrinutim izrazom.
Rori je bez upozorenja otkočio oružje i povukao obarač. Razlegao se zaglušujući pucanj,
posle kog je mlaz tamne krvi eksplodirao iz Semovih grudi. Andrea je utrčala u prostoriju.
Baksterova i Garland užasnuto su zurili u sve veću baricu krvi. Sem je ispustio šrafciger i
ošinuo prijatelja srditim ogledom.
„Nameravao sam da promenim majicu, kretenu“, rekao je pre nego što je nastavio da
petlja po kameri.
„To je izgledalo neverovatno!“ povikao je Garland.
Svi su pogledali Baksterovu. Zadržala je isti, ravnodušan izraz.
Obratila se Garlandu: „Mogu li nakratko da porazgovaram s tobom napolju?“
Otključala je kola da bi popričali nasamo. Gurnula je đubre s putničkog sedišta na pod.
„Želim da budem savršeno jasna“, počela je. „Nećemo lažirati tvoju smrt. To je verovatno
najgluplje što sam ikad čula.“
„Ali…“
„Rekla sam ti da imam plan.“
„Ali, zar nisi…“
„Već ukazujemo preveliko poverenje ovim ljudima. Možeš li da zamisliš šta će se dogoditi
ako pukne glas da je Gradska policija spala na lažiranje smrti da bi sačuvala nekome život?“
„'Sačuvati nekome život' najvažniji je deo te rečenice“, reče sve nervozniji Garland.
„Razmišljaš kao policajac!“
„I jesam policajac.“
„To je moj život, moja odluka.“
„Neću to učiniti“, reče Baksterova. „Toliko o tome. Ne moraš da prihvatiš moju pomoć
ako je ne želiš. Ali imam plan. Tražim da mi veruješ.“
Namrštila se, zapanjena recima koje je upravo izgovorila. Garland nije bio nimalo manje
iznenađen. Uhvatio ju je za ruku, rešen da ne propusti priliku za udvaranje, omogućenu
pretnjom smrću koja mu se nadvila nad glavom.
„U redu… verujem ti“, rekao je, pre nego što je patetično zacvileo, kad mu je Baksterova
krvnički stegla ruku.
„U redu, u redu, u redu!“ stenjao je dok ga nije pustila.
„Hoćeš li na večeru?“ pitao je, neuzdrman prethodnim događajima.
„Rekla sam ti da nisi moj tip.“
„Uspešan? Odlučan? Zgodan?“
„Osuđen na smrt.“ Nadmoćno se osmehnula, gledajući obrušavanje njegove
samozadovoljne fasade.
 U normalnim prilikama ne bi trpela njegovo neinventivno napredovanje. Morala je
priznati da prilično uživa u njegovoj pažnji, posle katastrofalno neuspelog zavođenja od
sinoć.
„Imaš pouzdanu zaštitnu mrežu ako nisi nameravala da izađeš sa mnom i drugi put“, reče
Garland, koji je brzo povratio samopouzdanje.
„Pretpostavljam da je tako“, osmehnula se.
„Da li to znači daV\ s nadom upita Garland.
„Ne“, rekla je, sa osmehom.
„Ali ne znači ni ne, je li tako?“
Odgovorila je posle kraćeg razmišljanja: „Ne.“

***

Krivotvorena mesečina s visokih svetiljki obasjavala je naizgled beskrajne podzemne

arhive. Bacala je duge senke po redovima metalnih polica. Sezala je do uskih prolaza, poput
prstiju u tami. Edmunds je izgubio svaki pojam o vremenu dok je sedeo prekrštenih nogu
na tvrdom podu skladišta, čitajući spise. Oko njega je bio sadržaj sedamnaest kartonskih
kutija s dokazima s njegovog spiska: fotografijama, uzorcima DNK, svedočenjima.
Baksterova i Vulf bili su na terenu, pa je ugrabio priliku da poseti Centralno skladište, na
obodima Votforda. Pet tegobnih godina bilo je potrebno za obavljanje neshvatljivo obimnog
posla: skeniranje, obeležavanje i fotografisanje svih dokumenata u vlasništvu Gradske
policije. Fizički dokazi morali su se čuvati.
Predmeti povezani s manjim zločinima vraćani su porodicama ili su uništavani, posle
perioda koji je određivao sud. Svi dokazi povezani s ubistvima ili ozbiljnijim zločinima
trajno su čuvani. Neko vreme, zavisno od prostora i uslova, čuvani su u policijskim
stanicama. Završavali bi u arhivi s kontrolisanom temperaturom. Slučajevi su često ponovo
otvarani zbog novih dokaza, žalbi ili otkrića omogućenih tehnološkim napretkom. Zbog
toga su probrani suveniri smrti brižljivo čuvani. Bilo im je suđeno da nadžive sve s kojima
su povezani.
Edmunds je zevnuo i protegao ruke. Pre nekoliko sati čuo je kako neko gura kolica, ali
sad je bio sam u gigantskom skladištu. Pažljivo je spakovao dokaze u pripadajuću kutiju.
Nije našao ništa što bi ukazivalo na vezu između obezglavljene žrtve i ubice iz slučaja
Krpenog lutka. Gurnuo je kutiju na policu i precrtao odrednicu sa spiska. Tek tada shvatio
je koliko je sati: 7.47 uveče. Glasno je opsovao i potrčao ka dalekom izlazu.
Telefon mu je bio vraćen kad je prošao pored obezbeđenja. Popeo se uz stepenice do
prizemlja i otkrio pet propuštenih poziva od Tije. Morao je da vrati službeni automobil u
Novi Skotland jard i svrati do kancelarije pre nego što krene kući. Otkucao je Tijin broj.
Pripremio se za njenu rekciju.

Vulf je dovršavao drugu kriglu piva, sedeći ispred Psa i lisice u Vimbldonskoj glavnoj ulici.
Bio je jedina osoba dovoljno hrabra da sedi napolju, pogotovo posle nailaska pretećeg
kišnog oblaka. Bilo mu je hladno, ali nije hteo da propusti dolazak Baksterove u otmeni stan
preko puta.
 U osam je ugledao njen crni audi. Zamalo što nije zgazila pešaka na uglu pre nego što se
parkirala preko puta. Ostavio je sad već mlako pivo i krenuo ka automobilu. Bio je desetak
metara od njega, kad je Baksterova, smejući se, izašla. I suvozačka vrata su se otvorila.
Ugledao je nepoznatog muškarca.
„Jedno od ovih mesta sigurno prodaje puževe. Uradiću to“, rekao je nepoznati.
„Povratićeš poslednji obrok ako ustraješ u toj odluci. Mislim da to nije najbolja ideja“, sa
smeškom reče Baksterova.
„Zainatio sam se, neću da otputujem dok ne stavim gadnog, sluzavog prljavog mekušca u
usta.“
Otvorila je prtljažnik, izvadila kese i zaključala automobil. Vulf se osetio neprijatno.
Uspaničio se i čučnuo iza poštanskog sandučeta kad su krenuli prema njemu. Primetili su
krupnog muškarca koji je puzao na pločniku tek kad su prošli pored njega.
„Vulfe?“ s nevericom reče Baksterova.
Nehajno se podigao i osmehnuo, kao da se stalno sreću na ovaj način. „Zdravo“, rekao je
pre nego što je pružio ruku elegantno odevenom muškarcu. „Vulf – ili Vil.“
„Džared“, reče Garland kad mu je prodrmao ruku. Vulf je izgledao iznenađeno: „O, vi
ste…“
Pustio je da se pitanje raspe u vazduhu kad je primetio napeti izraz Baksterove.
„Šta, kog đavola, radiš ovde? Zašto se kriješ?“
„Bojao sam se da bi situacija mogla biti neprijatna“, promumlao je Vulf, pokazujući na
Garlanda.
„A sad nije?“ pitala je, crvena u licu. „Hoćeš li nam dati malo vremena?“ obratila se
Garlandu, koji je krenuo ka glavnoj ulici.
„Došao sam da te vidim, da bih se izvinio za ono od sinoć, jutros i, pa, zapravo, za sve“,
reče Vulf. „Mislio sam da bismo mogli nešto da prezalogajimo, ali izgleda da već imaš druge
planove.“
„Nije onako kako izgleda.“
„Ne izgleda nikako.“
„Dobro je, zato što nije.“
„Drago mi je.“
„Jeste?“
Razgovor je bio sve neprijatniji zbog neizrečenog.
„Idem“, reče Vulf.
„Idi“, odvratila je Baksterova.
Okrenuo se i krenuo u suprotnom pravcu od stanice, da bi što pre pobegao. Baksterova je
opsovala tiho i požurila ka Garlandu.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Petak, 4. jul 2014.

5.40 ujutro

Baksterova jedva da je oka sklopila. Večerala je s Garlandom u Kafeu Ruž, nešto niže niz
ulicu. Sreća je htela da im je nestalo obroka. Garland je s lažnim razočaranjem požurio da
naruči odrezak, da bi sprečio sumnjivog francuskog konobara da mu preporuči delikates
koji se po nejestivosti mogao meriti s puževima. Bila je previše zaokupljena Vulfovom
iznenadnom posetom da bi bila dobro društvo. Pozvala je Garlandovu pratnju da dođe po
njega u restoran oko deset uveče, uprkos njegovom trudu.
Uznela je kese uz uske stepenice do stana, zato što je znala da bi je Garland pogrešno
shvatio da ga je zamolila za pomoć. Otključala je vrata i oteturala se u savršeno čisti
jednosobni stan. Mačka Eho došunjala se preko drvenog poda da bi je dočekala u hodniku.
Temperatura je bila prijatno osvežavajuća zahvaljujući blagom povetarcu koji je duvao s
otvorenog prozora na tavanici. Izula se na prostirci i odnela svoje stvari do spavaće sobe.
Spustila ih je na debeli beli tepih. Nahranila je mačku. Počastila se velikom čašom crvenog
vina, uzela laptop iz dnevne sobe i legla u krevet.
Čitav sat nasumice je skitala po internetu, proveravala poštu i pregledala gotovo mesec
dana taložene vesti na Fejsbuku. Još jedna prijateljica je zatrudnela. Dobila je pozivnicu na
devojačko veče u Edinburgu. Obožavala je Škotsku, ali napisala je neobično osećajnu
poruku u kojoj se izvinila što ne može da dođe, a da nije ni pogledala da li je tog dana
slobodna.
U mislima se stalno vraćala Vulfu. Prethodne noći prilično jasno dao joj je do znanja kako
se osećao, ili, bolje reći, nije osećao. Imala je modrice na ruci, na mestima na kojima ju je
jutros stezao. Imao je obraza da se posle toga pojavi da bi je izveo na večeru. Da li je to
učinio zbog grize savesti?
Da li se pokajao što ju je odbio? Da li je sigurna da ju je odbio? Sipala je sebi još jednu
čašu i uključila televizor, zamorena jalovim razmišljanjima.
Vesti o slučaju Krpenog lutka bile su stavljene u drugi plan, pošto je Garlandova smrt
predviđena za subotu. Curenje više od milion litara nafte na sat u pravcu Foklandskih
ostrva bilo je najvažnija novost u kasnim noćnim satima. Garland joj je malčice prirastao
srcu za večerom, ali morala je priznati da, čak i u subotu, ne bi imao šanse pored sirotih
malih pingvina koji beže pred lepljivim, crnim muljem.
Počeli su da pričaju o ubistvima tek kad su iscrpli sve zamislive teme o naftnoj mrlji, ceni
akcija, divljem svetu Foklanda, nepotkrepljenoj terorističkoj pozadini incidenta,
mogućnosti (uistinu nikakvoj) da nafta pređe Atlantski okean i zagadi britanske obale.
Posebnu pažnju posvetili su Garlandovom izrazito javnom prilazu pretnji koja mu je
upućena. Isključila je televizor, koji je onespokojavao, i čitala do ranog jutra.
 Nešto posle šest ujutro uključila je laptop i otvorila novinski veb-sajt. Novine su zbog
nezapamćene pomame za Garlandovom kolumnom Mrtav čovek govori svakog jutra
učitavale novo izdanje. Njihov veb-sajt je, njoj zahvaljujući, postao jedan od najvrednijih
nekretnina u sajberprdstoru. Iritirajući video za prodaju parfema, šminke ili najnovijeg
filma Šarliz Teron odbijao je da se ukloni sa središta ekrana. Kratka izjava koju su Andrea i
ona pripremile, pojavila se kad je reklama konačno i naizgled svojevoljno nestala. Sajt je već
zabeležio sto hiljada poseta.

U subotu ujutro, u neimenovanom londonskom hotelu

biće obavljen jednosatni intervju s najozbiljnijim
ponuđačem (do 9.30). Telefon: 0845 954600

Andrea je čvrsto verovala da će mamac svetske ekskluzive sa čovekom kome je suđeno da

umre biti neodoljiv, uprkos Garlandovoj otvorenosti u člancima koje je te nedelje
objavljivao. Plan Baksterove bio je, u suštini, samo jednostavni manevar skretanja pažnje.
Uz Andreinu pomoć snimiće polusatni intervju s Garlandom, koji će zatim biti emitovan
„uživo“ u subotu ujutro. Svetski mediji poslaće ubici pogrešan signal o Garlandovoj lokaciji,
kad opsednu izabrani hotel u glavnom gradu, što će se neizbežno dogoditi. On će tada biti
bezbedan u rukama službe za zaštitu lica, na drugom kraju zemlje.
Delotvornost plana temeljila se na njegovoj banalnoj uverljivosti: pohlepi i težnji za
samoisticanjem pohlepnog novinara, neprestanoj borbi na život i smrt između beskrajno
moćnih medijskih kompanija i pretpostavljenoj anonimnosti „tajnog“ sastanka. Ponuđače je
čekala snimljena poruka u kojoj se od njih zahtevalo da iznesu sumu i ostave podatke za
kontakt. To je bila informaciona stranputica, ali je opravdavala Andreino prisustvo, s
televizijskim kamerama u hotelu. Garland je odabrao predvoje hotela ME London, u Kovent
Gardenu, kao mesto za izvođenje prevare. Kad ga je Baksterova upitala zašto se odlučio za
njega, odgovorio je da će izgledati „bezumno dobro“ na televiziji.
Pogledala je koliko je sati, isključila laptop i obukla odeću za vežbanje. Sunce se podiglo
dovoljno visoko iznad grada, da blesne kroz prozore u dnevnoj sobi kad je stupila na traku.
Zažmurila je zbog zaslepljujućeg sunca, stavila slušalice i pojačala zvuk dok nije prigušio
ritmički zvuk njenih koraka.

Sem je već pripremio Garlanda kad je Andrea stigla pred vrata Star elf pikčersa ukrašena
svežim grafitima. Garland ju je pozvao kasno sinoć. Zamolio ju je za pomoć.
„Znaš da možemo da izvedemo ovo“, rekao je.
„Sigurna sam da je Emili imala dobre razloge da te odbije“, uveravala ga je Andrea.
„Njene ruke vezane su činjenicom da radi u policiji, tvoje nisu… Molim te.“
„Mogla bih da ponovo porazgovaram s njom.“
„Sprečiće nas.“ Garland je zvučao očajnički. „Neće imati izbora, osim da nam se pridruži,
kad sve bude gotovo. Dobro znaš da mi je ovo najjači adut.“
Progovorila je posle duge pauze.
„Budi u Star elfu u osam“, uzdahnula je. Molila se da čini pravu stvar. „Hvala ti.“
Andrea je ušla u studio. Garland je otkopčavao košulju. Sem je petljao oko odašiljača.
„Dobro jutro. Imate izuzetnu grafiku na vratima“, pohvalila je Sema.
 „Prokleti skejteri ponovo su pokušali da upadnu“, promrmljao je na putu do Garlanda.
„Rekao sam Roriju da ih više ne pušta.“
„Dodaj mi postavu, molim te?“ reče Sem. Pokazao je na debeli zaštitni pojas na stolu iza
nje. Upiće udarni talas slabašne eksplozije.
Osetila je tvrdu gumu ispod tankog platna. Dodala mu je pojas. Garland je bio
iznenađujuće mršav bez košulje. Na levoj strani tela imao je mnogo ružnih mladeža. Na
gornjem delu leđa preslikao je čuvenu Bekamovu tetovažu anđela čuvara. Izgledala je
apsurdno na tako slabašnom platnu.
„Udahni“, reče Sem. Obmotao je materijal oko Garlandovog grudnog koša. Svezao ga je na
leđima.
Pričvrstio je kondom pun lažne krvi, žabicu iz kutije i bateriju iz ručnog sata. Dok se
Garland oblačio, Andrea je naterala Sema da iznova proveri pištolj i ćorke. Grizla ju je
savest što radi Baksterovoj iza leđa, stoga je htela da bude sigurna da ništa neće krenuti
naopako.
Sem je u poslednji čas dao Garlandu neke savete o glumi, da bi umro na što uverljiviji
način. Nadala se da ga ne sluša, pošto je istrpela njegovog rasporenog bauka koji je održao
desetominutni posmrtni govor, i policajca-početnika koji je kinuo na vlastitom pogrebu.
Sem je otišao dvadeset minuta pre dolaska Baksterove, s maskom s otvorima za oči,
odašiljačem i pištoljem sa ćorcima.
„Da li si nervozan?“ pitala ga je Andrea kad je čula škripanje guma Emilinog automobila
po šljunku ispred garaže.
„Jesam, zbog onog sutra“, odvratio je Garland.
„Pa, ako ovog jutra sve prođe po planu…“
„To me i čini nervoznim. Ne znamo šta će biti, zar ne? Znaćemo da li je plan uspeo ako
pokuša da me ubije – ili ako ne pokuša.“
„Zbog toga će te Emili večeras odvesti što dalje od Londona – izuzev ako pre toga ne ubije
i tebe i mene, naravno“, zabrinuto se našalila.
Baksterova je ušla u studio i pogledala na sat: „Vreme je da krenemo.“

Baksterova nije znala šta da očekuje, ali ovome se nije nadala. Po ulasku u hotel, ona i
Garland uvedeni su u crni lift, koji ih je odveo do predvorja. Vrata su se razdvojila. Načinila
je nekoliko koraka po sjajnom crnom podu pre nego što je zinula od čuda pri pogledu na
nestvarnu recepciju.
Stajali su u središtu ogromne, specijalno osvetljene mermerne piramide. Neobično velika
knjiga ležala je otvorena na postolju ispred njih. Bele sofe ogledale su se na crnom podu,
kao na vodi. Stočići i recepcija ličili su na savršene blokove opsidijana izrasle iz poda.
Živahne meduze projektovane su na zidove od glatkog mermera. Plivale su nasuprot sili
teže. Pele su se uz piramidu i zauvek nestajale, na trideset metara visine, na mestu na kome
je sunce obrazovalo trougao prirodne svetlosti.
„Požuri“, rekao je Garland. Bilo mu je drago što je konačno uspeo da impresionira
tvrdokornu, uvek staloženu detektivku.
Recepcionerka ih je poslužila prošekom. Otpratila ih je do kožne sofe, kad joj je Garland
rekao da će se s nekim sastati. Ničim nije pokazala da je prepoznala ikog od njih.
„Sinoć sam istinski uživao“, reče Garland dok je posmatrao očaravajuću meduzu koja se
upinjala da pobegne iz piramide.
 „Da, hrana je tamo uvek dobra“, vrdala je Baksterova.
„Mislio sam na društvo.“
„Kafe Ruž?“
Garland se osmehnuo. Protumačio je signal i odlučio da promeni temu.
„Gde ćemo kasnije? Znaš, posle intervjua?“ promucao je.
Odmahnula je glavom. Nije odgovorila na pitanje.
„Niko nas ne čuje“, prosiktao je.
„Služba za zaštitu lica već je obezbedila kuću…“
„Za poslednju osobu koju niste uspeli da spasete“, završio je Garland ogorčenim tonom.
Baksterova nije videla Sema koji je prošao pored recepcije i ušao u toalet, ali je primetila
naglu promenu u Garlandovom ponašanju.
„Stigli su“, prozborio je nervozno.

Andrea je razgovarala telefonom s Elajdžom, kad je s Rorijem ušla u hotel ME London.

Izgubila je signal kad su se vrata lifta zatvorila. Elajdža je bio prekinut dok joj je izlagao
spisak pitanja koja će postaviti Garlandu. Hteo je da vodi intervju tako da gledaoci steknu
utisak da Garland izaziva ubicu, da je odlučio da mu prkosi do kraja.
„Niko ne voli masakr“, rekao je nešto ranije. „Ljudi vole borbu.“
Nije ga pozvala kad su stigli do veličanstvenog predvorja. Rori je odmah počeo da snima
džinovsku knjigu i piramidu. Taj materijal najverovatnije će naći mesta u njegovom
sledećem filmu. Recepcionerka koja nije prepoznala Baksterovu ili Garlanda nesumnjivo je
prepoznala Andreu. Uzbuđeno je posmatrala njihovo pozdravljanje. Svi mediji su čitavog
jutra javljali o Garlandovom intervjuu s najvelikodušnijim ponuđačem. Andrea joj se
obratila pre nego što je,stigla da šmugne.
„Ovo je ugledni hotel“, rekla je. „Znajte da je ovo danas samo proba i da nismo obavezni
da se sutra vratimo na premijeru. Stoga od vas i vaših kolega ne očekujem ništa manje od
potpune diskrecije. Upoznajte ih s mojim očekivanjima.“
„Naravno“, sa osmehom reče recepcionerka, kao da nije razmišljala o diskretnom selfiju
sa sledećom žrtvom ubice iz slučaja Krpenog lutka. Prišla je recepciji da bi ukorila osoblje
koje ih je budno pratilo pogledima.
„Misliš li da je kupila priču?“ pitala je Andrea.
„Možda je“, odvratila je Baksterova, zabrinuta lica. „Hajde da obavimo intervju i da se
izgubimo odavde.“

Edmunds je proveo još jedno veče na kauču. Tija je već spavala u zaključanoj spavaćoj sobi
kad se vratio kući, nešto posle deset uveče. Do ranih jutarnjih sati lunjao je po Guglu,
istražujući slučajeve ubistva.
Čitavog jutra tragao je za informacijama o Majklu Gejblu-Kolinsu. Ostavivši prsten od
platine na ruci Krpenog lutka, ubica je očigledno hteo da ukaže na njega, iako nije shvatao
zašto. Halid je bio neosporni ključ zagonetke. Edmunds je neumorno radio i pronašao vezu
među njima.
Advokatska firma Kolins i Hanter predstavljala je Halida na sudu. Majki Gejbl-Kolins nije
imao druge veze sa slučajem. Nije proveo nijedan dan na suđenju. Kao partner i specijalista
za porodično pravo nije imao udela u pripremi procesa, obavljenoj pod vodstvom Šarlot
Hanter.
 Advokatska firma je svake godine obrađivala stotine slučajeva. Uprkos tome, bio je
ubeđen da ovo nije slučajnost. Došao je na posao ranije i nastavio da traga za vezom koja ih
je objedinjavala. Sastavio je spisak svih ljudi povezanih s Halidovim suđenjem. Na njemu su
bili advokati, svedoci, osoblje i ljudi na galeriji za posmatrače. Ispitaće svakog od njih ako
bude neophodno.
Andrea se predstavila kameri. Bila je malčice nervozna pri pomisli na kolosalnu publiku
koja će uskoro kritički ocenjivati njihovu slabo uvežbanu predstavu s teatarskim
elementima.
„Ovog jutra u društvu smo novinara Džareda Garlanda, treće žrtve na spisku ubice iz
slučaja Krpenog lutka. Dobro jutro, Džarede.“
Rori se namestio tako da uhvati Andreu i Garlanda u kadru. Sedeli su jedno naspram
drugog na belim kožnim sofama.
„Hvala vam što ste pristali na razgovor s nama u ovim nezamislivo teškim trenucima.
Počnimo s najočiglednijim pitanjem: zašto? Zašto je ta osoba, taj serijski ubica, odabrao
vas?“
Baksterova je svu pažnju usmerila na intervju. Videla je da je Garland na ivici nerava, da
se boji. Nešto nije bilo u redu. Vrata muškog toaleta polako su se otvorila. Sem je zakoračio
u predvorje, neprimećen ni od koga. Bio je sasvim u crnom, s maskom s otvorima za oči na
glavi. Držao je pištolj u desnoj ruci.
„Voleo bih da znam“, rekao je Garland. „Gospođo Hol, siguran sam da ste se i sami uverili
da bavljenjem novinarskim poslom niste stekli mnogo prijatelja.“
Nervozno su se nasmejali.
Neka žena na recepciji je vrisnula. Rori se okrenuo u mestu s kamerom, na vreme da
snimi čoveka naoružanog pištoljem, koji se približavao novinarima na sofama. Baksterova
je instinktivno pojurila na maskiranog. Nije usporila ni kad je prepoznala napadačev glas i
kad je shvatila šta se dešava.
„Proklet bio, Džarede Garlande, kučkin sine!“, improvizovao je Sem.
Rori je pobegao s revolveraševog puta. Upravio je kameru na prestrašenog Garlanda, koji
je ustao sa sofe. Odjeknuo je zaglušujući pucanj. Odbijao se o izglačani mermer. Andrea je
vrisnula po scenariju, kad je krv eksplodirala iz središta Garlandovih grudi. Baksterova je
skočila na Sema kad je Garland pao na sofu, kao što je planirano. Iz rane je blesnula
zaslepljujuća bela svetlost. Varnice su padale po crnom podu. Počeo je da vrišti, pored
šištećeg zvuka, sličnog vatrometu. Bacakao se i grčevito potezao pojas na grudima.
Rori je ispustio kameru i pritrčao da mu pomogne. Čuo je lomljenje stakla i osetio strašnu
vrelinu iz iskre koja je obletala oko Garlandovog tela. U panici je očajnički posegnuo za
vezama. S užasom je uvideo da mu prsti tonu duboko unutar Garlandovih grudi.
Pokušao je da strgne pojas s novinara, većina gumenog sloja već se rastopila i pomešala s
kožom. Čuo je novi zvuk, sličan lomljenju stakla. Pao je na pod. Neka tečnost progorevala
mu je kožu na rukama.
Baksterova mu je pritrčala.
„Ne pipaj me!“, povikao je Rori u agoniji. „To je kiselina!“
„Pozovite hitnu pomoć!“ naredila je Baksterova osoblju na recepciji.
Bela iskra obišla je krug i zgasla. Čulo se samo Garlandovo teško disanje. Baksterova je
pritrčala sofi i uhvatila novinara za ruku.
„Sve će biti u redu“, obećala mu je. „Andrea… Andrea!“
 Ona je sedela i zurila u njega, paralizovana šokom. Polako se okrenula ka Baksterovoj.
„Na recepciji sigurno imaju pribor za prvu pomoć. Donesi ga“, naredila joj je Baksterova.
Nije znala da li gori zbog kiseline, visoke temperature ili nečeg drugog.
Sirene su se primicale hotelu kad je Andrea stigla do sofe s priborom za prvu pomoć.
Svaki udisaj bio je pravo mučenje za Garlanda. Oslonio se glavom na sofu. Gledao je kako se
meduza penje uza zidove, hitajući ka svetlosti na kraju tunela.
Baksterova je ukrstila pogled s Andreom kad se dohvatila kutije.
„Šta si učinila?“, užasnuto je pitala pre nego što se obratila Garlandu. „Sve će biti u redu“,
poručila mu je utešnim glasom, iako je znala da laže. Deo istopljene košulje je otpao. Videla
je komad ugljenisanog plućnog krila, koje se nadimalo, između dva rebra. Nije htela da
razmišlja o povredama koje se nisu videle. „Biće ti dobro.“
Naoružani policajci nagrnuli su u predvorje i opkolili Sema, koji je imao dovoljno pameti
da spusti pištolj pre njihovog dolaska. Bolničari su ušli za njima, kad je procenjeno da je
situacija bezbedna. Polako su podigli Garlanda na nosila. Baksterovoj nije promaklo da su
izmenjali značajan pogled pre nego što su jurnuli ka liftovima. Druga ekipa povijala je
Rorijeve unakažene ruke.
Staklene krhotine iskrile su se pod ambijentalnim osvetljenjem, na mestu na kome je
Garland sedeo. Najveća je ličila na tanku šipku, slomljenu pri vrhu. Videla je nekoliko tačaka
na sofi, na kojima je koža bila načisto izgorela. Ustala je i krenula za bolničarima ka
liftovima. Neće se odvajati od Garlanda, do samog kraja.
Edmunds se zbunjeno obazreo po kancelariji. Toliko se zaneo poslom da nije primetio da
su kolege napustile stolove da bi se skupile oko velikog televizora. Zapanjena tišina
zavladala je odeljenjem. Nije se čulo ništa izuzev zvonjave telefona i prigušenog glasa iz
Simonsove kancelarije. Šef je nesumnjivo razgovarao s komesarom.
Ustao je. Prišao je zadnjem redu gomile i načas ugledao Andreu na televizoru. Njeno lice
često se viđalo na ekranima, ali ne u ovom kontekstu. Nije sedela za stolom, već je trčala
pored bolničara, dok je kamera drhtala, u nastojanju da je prati. Ugledao je Baksterovu u
pozadini. Naginjala se iznad neke osobe na nosilima. To je mogao biti samo Džared Garland.
Na ekranu se sad video studio. Edmundsove kolege počele su da se vraćaju za stolove.
Žamor se polako obnavljao. Svi su znali da je Baksterova zadužena za Garlandovu zaštitu.
Veliki broj ljudi kritikovao je njenu odluku da čoveku koji kleveće njihov rad dozvoli
televizijski nastup uživo.
Svi su se pitali: zašto je Baksterova paradirala s Garlandom u javnosti? Da li je na njega
pucao ubica iz slučaja Krpeni lutak? Šta mu se, kog đavola, dogodilo? Suprotstavljeni
izveštaji tvrdili su da je ubijen ili spaljen.
Edmundsa je zanimalo samo jedno pitanje: zašto je ubica stupio u akciju dan ranije?
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Petak, 4. jul 2014.

2.45 po podne

Kola hitne pomoći su pomoću sirena i plave svetlosti žurno odvezla teško ozleđenog
Garlanda pravo u urgentno odeljenje Bolnice Čelsi i Vestminster. Tamo ih je čekao tim
specijalista za opekotine. Baksterova ga je usput držala za ruku. Pustila ju je tek kad joj je
krupna sestra oštro zapovedila da izađe iz prostorije.
Andrea i Rori stigli su nekoliko minuta kasnije drugim kolima hitne pomoći. Snimateljeva
leva ruka, koliko je Baksterova mogla da vidi ispod želatinastog melema za opekotine,
izgledala je vlažno i izranjavljeno kao i u hotelu. Nedostajalo mu je uznemirujuće veliko
parče mesa na desnom dlanu. Ta povreda više je podsećala na ujed nego na posekotinu.
Bolničar se vratio posle razgovora s medicinskom sestrom. Poveo je Rorija na pregled kod
specijaliste.
Baksterova i Andrea sedele su ćutke u Starbaksu, nešto niže niz put. Prošlo je samo dva
sata otkad je Garland odveden na odeljenje hirurgije. Rori se još nije javio. Baksterova je
najveći deo vremena provela u nastojanju da sazna gde je Sem odveden, da bi potvrdila
nečuvenu priču u koju istražitelji sigurno nisu verovali.
„Jednostavno, nije mi jasno šta se dogodilo“, promrmljala je Andrea dok se borila sa
slomljenom kašičicom za kafu.
Baksterova ju je ignorisala. Prilično jasno dala joj je do znanja da je odluka da je zamoli
za pomoć bila jedna od najvećih grešaka koje je napravila u životu i da je počela sumnjati da
s njom nešto nije u redu.
„Tebi se doslovce ne može pokloniti nikakvo poverenje“, rekla je Baksterova. „Kako je
moguće da ti to nije jasno, kad se sve što dodirneš pretvori u sranje?“
Htela je da iznova započne staru svađu, ali je odustala, svesna činjenice da nikakvo dobro
ne može proizaći iz toga. Andrea se, očigledno, nije osećala nimalo manje odgovornom i
potresenom od nje.
„Mislila sam da mu pomažem“, rekla je Andrea. Govorila je samoj sebi. „Sama si rekla da
bi bilo više nade za Vila ako bismo uspeli da spasemo makar jednog od njih.“
Baksterova je oklevala. Dvoumila se da li da joj kaže da joj je prošlog jutra presekao put u
sobi za sastanke. Odlučila je da zadrži neprijatnu epizodu za sebe.
„Bojim se da ćemo ga izgubiti“, prošaputala je Andrea.
„Garlanda?“
„Vila.“
Baksterova je odmahnula glavom: „Nećemo.“
„Vas dvoje… Ako želite… Ti izgledaš kao… Zaslužuje da bude srećan.“ Baksterova je
nekako dešifrovala Andreino zbrkano izlaganje, ali je zanemarila neizrečeno pitanje.
 „Nećemo“, odlučno je ponovila.

***
ŽAO Ml JE. KUVAĆU ZA NAS VEČERAS. VOLIM TE X

Edmunds je sedeo za svojom polovinom Emilinog stola. Pokušavao je da pošalje Tiji

poruku, a da ga Simons ne vidi. Nije reagovala na prva tri izvinjenja.
„Edmundse!“ prodrao se Simons iza njegovih leđa. „Imaš vremena da ideš u forenziku i
saznaš šta se, kog đavola, tamo događa, ako imaš vremena za slanje privatnih poruka.“
„Ja?“
„Da, ti“, procedio je Simons. S gađenjem se okrenuo ka svojoj kancelariji, u kojoj je
prokleti telefon ponovo zazvonio. „Foks i Finli su na drugoj strani zemlje, a Baksterova u
bolnici. To znači da je knjiga spala na mene, tebe i nikog osim tebe.“
„Da, gospodine.“
Edmunds je spakovao stvari na kojima je radio. Brzo je ispraznio sto da ga Baksterova ne
bi grdila i otišao iz kancelarije.

„Kako se ona drži?“ pitao je Džo, u najmonaškijem izdanju, u forenzičkoj laboratoriji.

„Gledao sam vesti.“
„Mislim da ih je čitava zemlja gledala“, rekao je Edmunds. „Nisam se čuo s njom, ali
Simons jeste. Još je u bolnici, s Garlandom.“
„Bojim se da traci vreme, iako je to hvale vredan postupak.“
„Operišu ga. Sigurno ima neke šanse.“
„Nema je. Razgovarao sam s njihovim specijalistom za opekotine, da bi znali sa čim imaju
posla.“
„A to je?“
Mahnuo je Edmundsu da priđe mikroskopu, na čijoj su radnoj površini bile krhotine
stakla, pokupljene s hotelske sofe. Nekoliko kapi tečnosti patetično je počivalo na dnu
epruvete. Metalna šipka, žicama pričvršćena za komad opreme, bila je zaronjena u nju.
Ostaci zaštitnog pojasa bili su položeni na poslužavnik. Komadi Garlandove kože još su
visili na gumi.
„Mislim da znaš da su pokušali da simuliraju pucanj kako bi lažirali Garlandovu smrt“,
pitao je Džo.
Edmunds je klimnuo glavom: „Simons mi je rekao.“
„To je bio dobar plan. Hrabar“, iskreno će forenzičar. „E sad, kako da ubiješ nekog lažnim
pucnjem? Da promeniš pištolj? Da zameniš ćorke pravim mecima? Da promeniš eksploziv
iza vrećice s lažnom krvlju, zar ne?
„Pretpostavljam.“
„Grešiš! Sve navedeno bilo bi provereno ko zna koliko puta. Ubica je stoga odlučio da
izmeni zaštitni pojas koji će biti vezan oko Garlandovih grudi, neuglednu gumenu traku
ispod platna, koja nikog ne može ugroziti.“
Edmunds je prišao ostacima pojasa. Pokrio je nos, zbog mirisa izgorelog mesa. Nekoliko
traka osmuđenog metala štrcalo je iz gume.
 „Magnezijumske trake nalazile su se u gumenom sloju“, reče Džo, koji kao da nije opažao
smrad, „na njegovim grudima. Gorele su na sirotanu, razvijajući temperaturu od nekoliko
hiljada stepeni Celzijusa.“
„Znači da je cepanje vrećice s krvlju…“
„Aktiviralo magnezijumsku traku. Našao sam zapaljivi premaz na prednjem delu, koji je
nanet da bi sigurno počela da gori.“
„Kako se staklo uklapa u sve to?“ pitao je Edmunds.
„Ono je, po mom mišljenju, potez više, da bi se osigurao uspeh. Ubica je hteo da bude
siguran da Garland neće preživeti. Zbog toga je umetnuo i nekoliko ampula s kiselinom u
pojas. Eksplodirale su po golom mesu, praćene strahovitom toplotom… Da ne zaboravimo
fatalne grčeve i otoke od udisanja otrovnih isparenja.“
„Blagi bože.“ Edmunds je mahnito pisao. „O kakvoj je kiselini reč?“
„Nisam siguran koliko joj takav naziv odgovara. Ovo je nešto gore, mnogo gore. To je
takozvana superkiselina, verovatno trifluorsirćetna, gotovo hiljadu puta jača od svima
poznate sumporne.“
Edmunds je uzmakao za korak od naizgled bezazlene epruvete.
„I to progoreva Garlandovu utrobu?“ pitao je Edmunds.
„Shvataš šta želim da kažem. Uzalud se trude.“
„Verovatno je teško doći do tih stvari?“
„I jeste i nije“, odgovorio je Džo, bez mnogo nade. „To je često korišćeni industrijski
katalizator. Tražen je na crnoj berzi, zato što se može koristiti kao oružje.“
Edmunds je duboko uzdahnuo.
„Ne boj se, dobićeš mnogo upotrebljivije podatke“, veselo će Džo. „Našao sam nešto na
Krpenom lutku.“

***

Baksterova se udaljila od stola da bi prihvatila poziv iz bolnice. Andrea je, u njenom

odsustvu, bez mnogo poleta izvadila službeni telefon iz torbe. Izbrojala je jedanaest
propuštenih poziva. Devet od Elajdže i dva od Džerfija. Pozvao ju je pre nego što se setila da
mu javi da je bezbedna. Imala je i novu poruku na govornoj pošti. Prinela je telefon uhu.
„Gde si? U bolnici? Satima pokušavam da te dobijem“, oglasio se Elajdža neugodnim
tonom. „Pričao sam s nekim iz hotela. Rečeno mi je da ste nešto snimali kad se to dogodilo.
Potreban mi je taj materijal, odmah. Poslao sam tehničara Pola u hotel. Ima rezervne
ključeve kombija. Učitaće podatke na licu mesta. Pozovi me kad to bude gotovo.“
Baksterova je prišla stolu i zatekla vidno potresenu Andreu.
„Šta je bilo?“ pitala je.
Novinarka je zarila lice u šake: „O, bože.“
„Šta je bilo?“
Andrea je rezignirano pogledala Baksterovu.
„Imaju snimak“, rekla je. „Žao mi je.“
Sve što bi dodirnula doista se pretvaralo u sranje.
Pozvane su u bolnicu. Morale su da se probijaju kroz obruč televizijskih kamera i
novinara oko glavnog ulaza. Andrea je primetila da je Elajdža poslao Izobel i njenog
kamermana da s lica mesta izveštavaju o najnovijem užasavajućem incidentu, u čijem se
središtu našla.
„Vreme je da kušaš vlastiti lek“, napomenula je Baksterova kad im je policajac dozvolio
da prođu i kad su stigle do liftova.
Sestra ih je uvela u prostoriju. Baksterova je na osnovu njenog držanja znala šta će reći:
ozlede su bile preozbiljne, Garlandovo srce prestalo je da kuca na operacionom stolu,
uprkos najboljim naporima medicinskog tima.
Zaplakala je, iako je očekivala ovakav ishod, a Garlanda poznavala samo tri dana. Nije
mogla zamisliti da će se ikad resiti ovako teškog bremena krivice. Činilo joj se da joj fizički
pritiska grudi. Bila je odgovorna za njegovu zaštitu. Možda bi, da nije radio iza njenih leđa…
Možda bi…
Bolničarka im je saopštila da je Garlandova sestra obaveštena i da je sama u sobi, nešto
dalje u hodniku, ako žele da joj se pridruže. Baksterova nije imala snage za to. Zamolila je
Andreu da poželi Roriju brzi oporavak i žurno napustila bolnicu.

***

Džo je izvukao iz zamrzivača zloglasni kolažni leš koji su mediji prozvali Krpeni lutak.
Gurnuo je kolica do središta laboratorije. Edmunds se nadao da nikad više neće videti tu
gnusobnu tvorevinu bolesnog uma. Svezi niz šavova sad se pružao središtem grudi sirote
žene čiji je torzo na grozan način bio povezan s pet delova tela. Račvali su se između malih
dojki i završavali na ramenima. Još na mestu zločina utvrdili su da je mrcvarenje učinjeno
posle smrti. Nije mogao da ne pomisli kako je bezimena bledoputa žena najgore prošla.
„Jeste li našli nešto prilikom obdukcije?“, pitao je Edmunds. U njemu se javio nerazumni
bes na Džoa zbog jednog nepreciznog šava.
„Hm? Ne, ništa.“
„Pa?“
„Pogledaj ga malo, pa mi reci šta nije u redu s ovim telom.“ Edmunds ga je odmerio
očajničkim pogledom. „Izuzev očiglednog, naravno“, dodao je Džo.
Edmunds je pažljivo pogledao groteskni leš, iako nije morao. Sumnjao je da će ga ikad
izbrisati iz sećanja. Mrzeo je što se nalazi u istoj prostoriji s njim. Bilo je nečeg sablasnog u
njemu, iako je to bilo veoma neracionalno. Tupo je pogledao Džoa.
„Ne vidiš? Pogledaj noge. Odsečene su i pričvršćene gotovo simetrično, iako su različite
boje i veličine. Ali s rukama je druga priča: na jednoj strani je cela ženska…“
„Nije nam potrebna čitava ruka da bismo identifikovali lak za nokte“, umešao se
Edmunds.
„… a zatim samo šaka i prsten na drugoj.“
„Znači da ruka koja pripada torzu mora biti na neki način značajna“, reče Edmunds kad je
shvatio šta forenzičar želi da kaže. „I jeste.“
Džo je izvadio nekoliko fotografija iz fascikle. Pružio ih je Edmundsu, koji ih je zbunjeno
prelistao. „To je tetovaža.“
„To je uklonjena tetovaža, i to na veoma delotvoran način. Metalni sadržaj iz mastila još
je vidljiv na radiografiji, ali je jasniji na infracrvenim snimcima.“
„Šta je ovo?“ pitao je Edmunds dok zbunjeno listao fotografije.
 „Ti ćeš odgovoriti na to pitanje. To je tvoj posao“, s osmehom će Džo.

Simons je duže od sata sedeo u zagušljivoj kancelariji s komandirom Vanitom. Slušao je

uobičajene pretnje, koje je samo prenosila odozgo. Nekoliko puta ponovila je da je na
njegovoj strani, da bi odmah zatim počela da kritikuje detektive, odeljenje u celini i njegovu
sposobnost da njime upravlja. Jedva je disao u sobi bez prozora. Kipteo je iznutra. Telesna
temperatura neprestano mu je rasla.
„Terense, želim da Baksterova bude suspendovana.“
„Zbog čega tačno?“
„Da li moram da ti crtam? Svojim smešnim planom zapravo je ubila Džareda Garlanda.“
Umorio se od slušanja nadmene, otrovne tirade koja je naizgled beskrajno trajala. Znoj
mu je curio niz vrat. Hladio se neverovatno važnim papirom.
„Kune se da nije znala ništa o tome“, reče Simons. „Verujem joj.“
„U tom slučaju je nesposobna“, hitro će Vanita.
„Baksterova je jedan od najboljih detektiva u odeljenju. Posvećenija je i upućenija u ovaj
slučaj od bilo kog drugog – izuzev Foksa.“
„On je još jedna katastrofa u najavi. Misliš li da ne znam kako je psihijatar savetovao da se
ukloni sa slučaja?“
„Znaš li da je tamo negde serijski ubica koji je, pomoću ruke užasavajućeg leša uperene
kroz prozor, izazvao Foksa na dvoboj“, planuo je Simons, za nijansu grublje nego što je hteo.
„Terense, učini sebi uslugu. Moraš na delu pokazati da osuđuješ nepromišljene poteze
Baksterove.“
„Nije znala! Šta bi ti predložila da si bila na njenom mestu?“
Polako je gubio kontrolu nad sobom. Želeo je samo jedno: da se što pre izvuče iz
pretrpane sićušne kutije za znojenje.
„Za početak, ja…“
„Čekaj malo. Baš me briga šta bi ti“, zarežao je, „zato što ne znaš ništa o problemima s
kojima se moj tim susreće. I kako bi? Ti nisi policajac.“
Simonsov nekarakteristični izliv osećanja izazvao je Vanitin zlobni osmeh.
„Jesi li ti policajac, Terense? Jesi li siguran da jesi? Sediš u ovom ormanu od kancelarije.
Pristao si da budeš rukovodilac. Bilo bi ti bolje da počneš da rukovodiš.“
Uspela je da ga izbaci iz ravnoteže zajedljivom primedbom. Dotad mu nije palo na pamet
da je izolovan od ostatka tima.
„Neću suspendovati, premestiti ili ukoriti Baksterovu zato što je radila svoj posao i zato
što je danas stavila život na kocku.“
Drečava odeća došla je do punog izražaja kad je Vanita ustala.
„Videćemo šta komesar ima da kaže o tome. Za pet sati zakazala sam konferenciju za
štampu. Na njoj ćemo dati zvaničnu izjavu o jutrošnjim događajima.“
„Prokleto ćeš je sama voditi“ planuo je Simons.
„Šta si rekao?“
„Završio sam s konferencijama za štampu, slušanjem tvojih priča o politici, čuvanjem
vlastite guzice ili sedenjem pored telefona dok moje kolege rizikuju život na terenu.“
„Razmisli vrlo dobro pre nego što nastaviš.“
„Uh, neću dati ostavku. Samo imam preča posla. Pronaći ćeš put do izlaza bez moje
pomoći.“
 Tresnuo je vratima po izlasku iz kancelarije. Raščistio je Čejmbersov sto i uključio
kompjuter.

Baksterova je sedela za svojim stolom kad se Edmunds vratio u kancelariju. Dva puta
odmerio je Simonsa, koji je pretraživao najkontroverznije Garlandove tekstove na
internetu. Žurno joj je prišao i zagrlio je. Za divno čudo, nije uzmakla.
„Brinuo sam zbog tebe“, rekao je kad je seo.
„Morala sam da ostanem u bolnici… zbog Garlanda.“
„Nije imao nikakve šanse“, rekao je. Upoznao ju je o razgovoru s forenzičarem i otkrićem
tetovaže.
„Moramo da počnemo…“
„Ti moraš da počneš“, ispravila ga je Baksterova. „Skinuta sam sa slučaja.“
„Šta?“
„Simons mi je rekao da se komandir zalaže za moju suspenziju. U ponedeljak ću dobiti
nova zaduženja. Simons će zauzeti moje mesto u timu. Finli je pristao da preuzme brigu o
tebi.“
Edmunds je nikad nije video ovako utučenu. Hteo je da joj predloži da izađu iz kancelarije
i obiđu neke radionice za tetovažu s infracrvenim fotografijama, kad se pojavio bubuljičavi
dostavljač.
„Detektiv narednik Emili Bakster?“ pitao je, držeći tanak, rukom adresirani koverat s
kurirskim nalepnicama.
„To sam ja.“
Uzela je koverat. Htela je da ga otvori, kad je shvatila da mladić još zuri u nju. „Da?“
„Obično vam donosim cveće, jelda? I gde je ono, pobogu?“
„Spakovano je kao dokaz, ispitano u forenzici i spaljeno pošto je ubilo čoveka“, odvratila
je ravnodušnim tonom. „Hvala ti što si ga doneo ovamo gore.“
Edmunds se iscerio kad se zabezeknuti momak okrenuo i izašao bez reči. Baksterova je
pocepala koverat. Tanki kalem magnezijuma pao je na sto. Razmenila je zabrinut pogled s
Edmundsom. Dodao joj je par gumenih rukavica. Izvukla je fotografiju na kojoj se pela u
kola hitne pomoći, pored Garlandovih nosila. Snimljena je iz velike gomile, koja se skupila
da gleda haos ispred hotela. Na poleđini fotografije bila je rukom ispisana poruka:

Ako ne igraš po pravilima, neću ni ja.

„Približava se, baš kao što si predvideo“, reče Baksterova.

„Ne može da se uzdrži“, rekao je dok je izbliza proučavao fotografiju.
„Interpunkcija mu je ispravna.“
„To me ne iznenađuje. Očigledno je dobro obrazovan“, reče Edmunds. „Ako ne igraš po
pravilima, neću ni ja“, glasno je pročitala. „Ne kupujem tu priču.“
„Misliš da nije njegova?“
„Ne sumnjam da je poruka njegova. Samo ne kupujem njegovu priču. Nisam to hteo da
pominjem danas, posle svega što ti se desilo, ali…“
„Ništa mi ne fali“, tvrdila je.
„Nešto se tu ne uklapa. Zašto bi ubio Garlanda dan ranije u odnosu na vlastitu najavu?“
 „Da bi nas kaznio. Da bi kaznio Vulfa zato što nije bio tamo.“
„To je ono što želi da mislimo. Ali prekršio je svoju reč i pokvario savršen rezultat.
Očigledno je da ovo smatra neuspehom.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Nešto ga je uplašilo i nateralo da ranije ubije Garlanda. Uspaničio se. Prišli smo mu
preblizu ili je iskreno verovao da sutra ne bi mogao dospeti do mete.“
„Trebalo je da uđe u program zaštite svedoka.“
„Baš kao i Rana, pre nego što je Elizabet stigla do njega. Osim toga, niko izuzev tebe nije
znao da tamo ide. Pa, šta je ovog puta bilo drugačije?“
„Ja? Ja sam bila odgovorna za njega. Niko iz tima ih Vulf nije bio umešan.“
„Upravo tako.“
„Šta hoćeš reći?“
„Hoću reći da moramo prihvatiti mogućnost da nas je ubica držao pod prismotrom i da je
verovao da će ovog jutra imati poslednju priliku pre Garlandovog nestanka…“
„Što je malo verovatno.“
„… ili da mu neko ko dobro poznaje slučaj odaje podatke.“
Nasmejala se i odmahnula glavom.
„Auh, stvarno si vest u sklapanju prijateljstava, zar ne?“
„Nadam se da grešim“, reče Edmunds.
„Grešiš. Ko bi od naših ljudi želeo Vulfa mrtvog?“
„Ne znam.“
Razmišljala je o tome.
„I, šta ćemo?“ pitala je.
„Za početak ćemo ćutati.“
„Razume se.“
„Zatim ćemo postaviti zamku.“

DVADESETO POGLAVLJE

Petak, 4. jul 2014.

6.10 uveče

Vulf se probudio da bi otkrio da se vratio u London. Finli i on vozili su se preko čitave

zemlje i nazad da bi predali Endrua Forda timu za zaštitu lica.
Niko od njih nije znao Fordovo krajnje odredište, iako su posle sastanka s policajcima na
parkingu Jezera Pontstisil, negde u Brekon Bikonsu, mogli pretpostaviti da će to biti neka
daleka lokacija u južnom Velsu.
Ford je bio zamorno društvo tokom četvoročasovne vožnje, pogotovo posle novosti o
Garlandovoj preuranjenoj smrti, objavljenoj na glavnim radio-stanicama. Vulf je pokušao da
telefonira Baksterovoj kad su se zaustavili na benzinskoj pumpi. Njegov poziv prebačen je
na govornu poštu. Finli je kupio bocu votke putniku, da mu pravi društvo tokom ostatka
putovanja. Nadao se da će ga žestoko piće ućufkati.
„Idemo, Endru“, reče Finli kad se vratio do kola. Ford ga je ignorisao. Finli je duboko
uzdahnuo. „Dobro. Idemo, Sveti Endru, pomagaču ubice dece.“
Ford je počastio Finlija pripovešću o spašavanju Krernatorijumskog Ubice od razjarenog
ali časnog vuka. Odonda se odazivao samo ako bi bio oslovljen punom titulom. Jutros je već
ozbiljno poremetio čitav raspored, odbijanjem da napusti kukavni stan u Pekamu. Zbog
toga su kasnili za preuzimanje. U prestonicu će se vratiti za vreme najveće saobraćajne
gužve.
Jezero je bilo prijatno iznenađenje. Izašli su iz automobila i začuli urlik obrušavajuće
vode. Scena bi bila dovoljno impresivna zbog sunca koje je sijalo preko kilometara šumom
opkoljene plave vode i da nije bilo čeličnog šetališta koje se pružalo s obale ka nečemu što
je ličilo na najvišu odaju potopljene kule. Lučni prozori presecali su zidove od svetlog
kamena. Izgledalo je da gvozdeni vetrokaz na vrhu plavog bakarnog koplja prkosi
narastajućoj vodi, koja je već progutala ostatak zamišljenog dvorca.
Golema praznina zevala je u vodi, ispod opasnog šetališta. Isisavala je veštačko jezero u
crnilo, kao da je ogromni čep iščupan iz tela Zemljinog, preteći da povuče poslednje ostatke
kule u ambis. Posmatrali su ga neko vreme pre nego što su krenuli natrag.
Vulf je glasno zevnuo. Naglo se uspravio. Nije znao gde je.
„Kasno si legao?“, pitao je Finli, koji se upinjao da ne prekrši pravilo o zabrani psovanja
kad ga je audi bahato presekao na semaforu.
„Iskreno, slabo spavam u poslednje vreme.“
Finli je pogledao prijatelja.
„Šta još radiš ovde, momče?“, pitao je. „Samo idi. Sedi u avion i idi.“
„A gde da idem? Moje glupo lice na stranicama je svih svetskih novina.“
„Ne znam – u amazonsku prašumu, australijsku divljinu? Sačekaj da oluja prođe.“
„Ne mogu da živim tako, da ostatak života provedem osvrćući se u strahu.“
„Da, ali osvrtao bi se znatno duže.“
„Biće gotovo, ako ga uhvatimo.“
„A ako ga ne uhvatimo?“
Vulf je slegnuo ramenima. Nije imao odgovor na to pitanje. Finli je krenuo kad se na
semaforu upalilo zeleno svetlo.

Andreu su, po povratku u redakciju, kolege dočekale ovacijama. Tapšale su je po leđima i

čestitale dok je koračala ka svom stolu. Bila je svesna da na bluzi ima još ostataka lažne krvi
mrtvog čoveka. Nije uspela da ih sasvim skine u bolničkom toaletu.
Strahovala je za Rorija, koji je zadržan u bolnici zbog suzbijanja dejstva kiseline, koja je
nastavljala da mu proždire meso i osam sati posle incidenta. Doktor joj je skrenuo pažnju
na to da će najverovatnije ostati bez palca na desnoj ruci i da će kažiprst postati nepokretan
ako dođe do daljih oštećenja nerava.
Sela je za svoj sto, dok je spontani aplauz jenjavao na neusklađen, trapav način. Usporeni
snimak Garlanda koji živ gori puštan je na ekranima na tavanici. Tog dana je po stoti put
emitovan u etar. Rorijeva odbačena kamera uhvatila je sve. Pukotina na sočivu divno je
kadrirala sliku. Zgađeno je skrenula pogled s ekrana i ugledala Elajdžinu poruku:
 Izvinjavam se. Moram da idem. Snimak ubistva uživo: genijalno! Videćemo se u
ponedeljak ujutro da bismo porazgovarali o budućnosti – zaslužila si je. Elajdža

Uopštena poruka mogla je imati samo jedno značenje: da planira da joj ponudi posao
stalnog spikera, što je bilo ravno ostvarenju njenih snova. Očekivalo bi se da će biti
oduševljena. Umesto toga, osećala se prazno. Odsutnim pokretom podigla je smeđi koverat
iz kutije za poštu. Pocepala ga je. Nešto je ispalo na sto. Pogledala je kratki metalni kalem
pre nego što je izvadila fotografiju koja je pokazivala Rorija i nju na izlazu iz hotela ME
London.
Mašila se telefona i poslala poruku Baksterovoj. Iako je poruka ubice predstavljala veliku
vest koja je potvrđivala njeno vlasništvo nad pričom, gurnula je koverat u fioku i zaključala
je.
Više neće igrati ovu igru.

Nestabilna grupa sveća na sredini drvenog ikea stola izgledala je podjednako romantično i
opasno, sa stanovišta rizika od izbijanja požara. Tija je ostala da zatvori salon, što znači da
je Edmunds došao kući pre nje. Odmah je počeo da priprema večeru. Obradovala se kad je,
po povratku kući, videla da se trudi da spremi obrok, umesto da podgreje nešto iz
zamrzivača. Uživali su u zajedničkoj večeri, oplemenjenoj belim vinom i desertom, onako
kako su činili pre njegovog premeštaja.
Pre nego što je otišao s posla, Edmunds je odštampao gomilu starih slučajeva. Planirao je
da ih pogleda kad Tija ode na spavanje. Ostavio ih je na vrhu kuhinjskih ormarića, van
domašaja metar i po visoke Tije, ali je sasvim zaboravio na njih. Sati su prolazili u prijatnom
razgovoru dok nisu načeli osetljivu temu, njegov posao.
„Da li si bio tamo?“, pitala je, nesvesno trljajući nabrekli stomak. „Kad je onaj siroti
čovek…“
„Nisam.“
„Ali tvoja šefica jeste? Čula sam kad je ona Indijka pomenula njeno ime.
„Baksterova? Ona nije moja šefica. Ona je… pretpostavljam da bi se moglo reći da jeste.“
„Pa, šta si radio kad se to dogodilo?“
Očigledno je pokušavala da pokaže zanimanje za njegov rad. Svi podaci o istrazi bili su
poverljivi, ali nije mogao da joj makar donekle ne izađe u susret. Odlučio je da podeli s njom
najbeznačajniji deo istrage. Računao je da će se smiriti ako pomisli da igra skromnu ulogu u
timu.
„Videla si fotografije Krpenog lutka u vestima? Pa, desna ruka pripadala je ženi.“
„Kojoj?“
„To pokušavam da saznam. Nosila je dve vrste laka za nokte. Verujemo da one kriju ključ
njenog identiteta.“
„Dve vrste na istoj ruci?“
„Palac i tri prsta namazani su smrskano-ružičastom, ali je lak na poslednjem nešto
drugačiji.“
„Zbilja misliš da na osnovu laka za nokte možeš saznati ko je ta gospođa?“
„To je jedini trag kojim raspolažemo“ slegnuo je ramenima. „Morao bi biti veoma redak,
zar ne?“, reče Tija. „Da bi bio od bilo kakve pomoći, naravno.“
 „Veoma redak?“
„Da. Recimo, imamo jednu uobraženu babuskeru koja dolazi u salon jednom nedeljno da
sredi nokte. Šeri mora da naručuje lak specijalno za nju, zato što sadrži prave zlatne listiće
ili ko zna kakvo đubre.“
Edmunds je pažljivo slušao.
„Ne prodaju ga u najvećem broju radnji zato što se lako krade, a bočica košta oko stotinu
funti.“
Uzbuđeno ju je stegao za ruku. „Ti, genijalna si!“
Posle pola sata traganja po internetu za bezobrazno skupim i retkim lakovima za nokte,
pomislio je da je pronašao neuhvatljivu nijansu: Šanel, ograničeno izdanje Feu De Russie
347.
„Bočica ovog laka prodata je 2007. godine na Moskovskoj nedelji mode za deset hiljada
dolara!“ pročitala je Tija kad je Edmunds napunio čaše.
„Neko je dao toliko novca za lak za nokte?“
„Verovatno je prodat na priredbi na kojoj je prikupljan novac u dobrotvorne svrhe“,
slegla je ramenima. „Kladila bih se da čak ni tada nije bilo mnogo ljudi koji bi šetkali okolo s
takvom bočicom u tašni.“

Baksterova je sledećeg jutra primila poruku od Edmundsa. Zamolio ju je da se sretnu u

Šanelovom butiku u Ulici Sloun u 10 pre podne. Kad ga je podsetila da je od ponedeljka
udaljena sa slučaja, skrenuo joj je pažnju na to da je danas subota.
Zakasnila je zato što je prespavala alarm i gotovo dva minuta bila zaglavljena iza
invalidskih kolica. Posle Garlandove grozne smrti želela je samo jedno – da vegetira i oseća
se bezbedno. Zbog toga se u petak uveče sklupčala na kauču, gledajući televiziju. Uspela je
da i sama-samcata ispije dve boce vina.
Ugrabila je priliku da obiđe invalidska kolica kad su se zaglavila u rešetki slivnika.
Edmunds ju je čekao nešto dalje niz ulicu. Što je više razmišljala o njegovoj teoriji da neko iz
tima otkriva podatke ubici, ona joj se činila sve apsurdnijom. Vulf, očigledno, nije bio
umešan. Finliju je bezrezervno verovala. Simons je rizikovao disciplinsku kaznu zbog
zalaganja za nju, a Edmundsu je verovala ništa manje nego njima, iako mu to nikad ne bi
rekla.
Dodao joj je mlaku kafu pre nego što ju je obavestio o Tijinom otkriću. Dopalo joj se što ju
je predstavio kao baksuznu šeficu. U njegovom nastupu nije bilo traga sažaljenju ili
ohrabrenju koje joj je koliko juče bilo tako očajnički potrebno. Njegova vera u nju
ispunjavala ju je zdravim samopouzdanjem.
Pridružila im se menadžerka iz radnje preko puta. Osvežavajuće delotvorna žena provela
je više od sata telefonirajući i proveravajući transakcije. Konačno je odštampala spisak od
osamnaest prodaja. Pored sedam su bila imena i podaci o isporukama.
„Druge su“, rekla im je predusretljiva žena, „poslate na aukcije, dobrotvorne priredbe ili
su dodeljene kao nagrade. Ljudi za koje smo priložili podatke, naravno, naše su najbolje
mušterije…“
Ućutala se dok je čitala spisak.
„Ima li nekih problema?“, pitala je Baksterova.
„Gospodin Markuson. On je jedna od redovnih mušterija u Ulici Oksford.“
 Baksterova je preuzela spisak. Pročitala je podatke za kontakt. „Ovde piše da živi u
Stokholmu“, rekla je.
„Živi na relaciji Stokholm-London. Vlasnik je nekretnine na Mejferu. Sigurna sam da
imam tu adresu. Samo trenutak…“
„Kakve su šanse da se gospodin Markuson u ovom času baškari u nekoj sauni u
Švedskoj?“ promrmljala je Baksterova Edmundsu.
„Nije tamo, draga moja“, reče žena kad je teatralno odmakla telefon od sebe. „Juče se
vratio.“

***

Simons je nastavio da sedi za Čejmbersovim stolom. Nekoliko ljudi prišlo mu je s trivijalnim

problemima, promenama smene i zahtevima za odmor. Odbio je da se bavi tim sitnicama,
da bi se posvetio važnijim poslovima.
Supruga nije dobro podnela vesti o potencijalnoj degradaciji. Najveći deo noći uveravao
ju je da će i dalje moći da plaćaju stambeni kredit i priušte letnji odmor. Snaći će se. Uvek su
se snalazili.
Bio je usred krajnje zamornog zadatka upoređivanja Edmundsovog spiska imena
povezanih s Halidovim suđenjem i baze podataka nestalih osoba. Proveravao je jedno po
jedno ime. Nije delio Edmundsovo mišljenje da se ubistva vrte oko Halida, ali nije imao bolji
trag.
Koncentracija ga je izdavala kad je, kod pedeset sedmog imena, konačno dobio
poklapanje. Dva puta kliknuo je na izveštaj da bi dobio kompletnu informaciju. Sastavila ga
je Gradska policija 29. juna, dan posle otkrića Krpenog lutka. To je morala biti jedna od tri
neidentifikovane žrtve.
„Kučkin sin“, promrmljao je Simons.

Baksterova i Edmunds popeli su se strmim stepenicama do ulaznih vrata četvorospratne

rezidencije u senovitoj ali prometnoj sporednoj ulici u Mejferu. Morali su da pokucaju dva
puta pre nego što su čuli sve bliže korake u hodniku. Vrata im je otvorio žilavi muškarac, sa
šoljom kafe u ruci i telefonom zaglavljenim između uha i ramena. Imao je dugu ali urednu
svetloplavu kosu, nestrpljiv pogled i čvrste mišiće. Prebacio je skupu košulju preko
farmerki. Osetili su jak miris losiona za brijanje. „Da?“
„Gospodin Stefan Markuson?“
„Tako je.“
„Policija. Imamo nekoliko pitanja za vas.“
Markuson se, uprkos prvom utisku, pokazao kao ljubazan i srdačan domaćin. Proveo ih je
kroz neverovatni dom, koji bi se mogao opisati isključivo kao džordžijanska naučna
fantastika, sve do dnevne sobe sa sklopivim staklenim zidom, okrenutom ka vrtu.
Baksterova je bila sigurna da bi Rori uživao u ovakvom ambijentu i da bi napravio neke
snimke za sebe, ako bi ih domaćin u bilo kom trenutku ostavio same.
Markuson je poslao divnu ćerku nazad uz stepenice, kad je sišla da bi videla ko je došao u
posetu. Edmunds se zapitao da li gube vreme kad je domaćinova prelepa supruga s obe
ruke otišla da pripremi ledeni čaj. Baksterova je iz iskustva znala da muškarci retko kupuju
tako ekstravagantne poklone suprugama i da će imati mnogo bolju priliku da dobiju
iskrene odgovore ako ona ne bude prisutna.
„Pa, kako vam mogu pomoći?“, pitao je Markuson, s nešto primetnijim naglaskom.
„Verujemo da ste u aprilu 2007. godine bili u Moskvi“, reče Baksterova.
„U aprilu 2007, kažete?“, zurio je ispred sebe. „Da, to je bila Nedelja ,mpde. Moja žena ide
na sve priredbe takve vrste.“
„Želimo da vas pitamo o nečemu što ste tamo kupili…“ Baksterova je ućutala. Očekivala je
da se domaćin seti troška od deset hiljada dolara. To se nije desilo. „Bočicu šanel laka za
nokte?“
Gospođa Markuson se u tom trenutku pojavila s pićima. Baksterova je primetila napet
izraz na licu njenog muža.
„Zašto ne odeš do Livije, da joj praviš društvo?“, rekao je Markuson supruzi. Nežno ju je
zagrlio, ne dižući se sa stolice. „Ubrzo ćemo krenuti.“
Baksterova je zakolutala očima kad je zanosna plavuša poslušno šmugnula iz sobe.
Edmunds je zapazio dramatičnu promenu u njenom raspoloženju.
„Pa, šta je bilo s lakom od deset hiljadarki?“, pitala je čim su se vrata škljocnuvši zatvorila.
„Namenio sam ga ženi koju sam upoznao ovde, u Londonu. U to doba mnogo sam
putovao. Čovek se oseća veoma usamljeno kad…“
„Iskreno, za taj deo priče puca mi prsluk“, prekinula ga je Baksterova. „Kako se ta žena
zove?“
„Mišel.“
„A preziva?“
„Gejli, rekao bih. Večerali bismo kad bih se zatekao u gradu. Volela je sve što ima veze s
modom. Zbog toga sam joj kupio taj poklon.“
„Kako ste se sreli?“ zanimala se Baksterova. Markuson je pročistio grlo. „Preko veb-sajta
za izlaske.“
„Bogate-seronje.com?“
Markuson je muški primio udarac. Očigledno je uvredu smatrao zasluženom.
„Mišel nije bila sa mnom zbog novca. Zbog toga sam joj i kupio poklon“, objasnio je.
„Mislio sam da je izlaženje s osobom drugačijeg društvenog položaja mudar način da se
izbegnu nevolje.“
„Kladila bih se da je bilo tako.“
„Kad ste se poslednji put videli?“ pitao je Edmunds. Pisao je, kao i obično, po beležnici.
Otpio je gutljaj ledenog čaja. Zagrcnuo se i ispljunuo malo tečnosti. Baksterova nije obraćala
pažnju na njega.
„Prestao sam da se viđam s njom 2010. godine, posle rođenja moje ćerke.“
„Svaka čast.“
„Odonda je nisam video. Čudno je to što…“
„Šta je čudno?“, pitala je Baksterova.
„Prošle nedelje mnogo sam mislio na nju, verovatno zbog svih tih vesti.“ Baksterova i
Edmunds razmenili su poglede. „Zbog kojih vesti?“ upitali su uglas.
„Mislim na smrt Krematorijumskog Ubice. Nagib Halid, da li se tako zvao? Mišel i ja
mnogo smo pričali o njemu kad smo se poslednji put sreli. To je bio veliki korak za nju.“
„Šta to?“ Ponovo su se istovremeno oglasili.
 „To što mu je dodeljena“, zamišljeno će Markuson. „Bila je njegov nadzornik kad je
pušten na uslovnu slobodu.“

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Ponedeljak, 7. jul 2014.

9.03 ujutro

Vulf nije odgovorio na poziv pomoćnice doktorke Preston-Hol dok je ulazio u odeljenje za
ubistva i teške zločine. Nezvanično je prekinuo saradnju s njom. Nije video nijedan razlog
zbog kog bi traćio dragoceno vreme sa starom oštrokonđom, otkad ga je proglasila
nesposobnim za rad.
Simons je pronašao način da prenebregne savet psihijatra zbog prerane i izrazito javne
smrti Džareda Garlanda. Imao je vrlo malo vremena i malo šansi za uspeh, stoga nije mogao
da rizikuje dodatno provociranje ubice. Iz poruke poslate Baksterovoj posle ubistva
prilično se jasno moglo zaključiti da je Vulfovo prisustvo u timu neophodno.
Rizik od prisustva nestabilnog detektiva na ulicama bio je mnogo manji od onog koji je
predstavljao serijski ubica. Još žrtava? Novo odstupanje od utvrđenih datuma i dostavljanje
osetljivih podataka medijima?
I ovako im nije najbolje išlo.
Neobično je što Vulf nije mogao a da ne oseti malo zahvalnosti prema nemilosrdnom
monstrumu, koji je planirao da ga ubije za nedelju dana. Zbog njega je još radio na slučaju.
Nije nameravao da mu pošalje čestitku, ali u svakom zlu…
Odlučio je da ode u Bat tokom vikenda. Jedva da je razmišljao o svom udesu, ali nešto u
njemu čeznulo je za vrelom sobom u pročelju kuće u kojoj je odrastao, majčinom
prepečenom govedinom velington i kriglom piva u lokalu s najstarijim prijateljem kome je,
po svoj prilici, suđeno da živi, radi i umre u krugu od tri kilometra od srednje škole.
Slušao je priče koje je njegov tata pripovedao čitavog života. Konačno je razumeo zašto ih
je vredelo redovno nanovo posećivati. Roditelji su se samo jednom, u zatišju razgovora,
nakratko dotakli teme ubistva i zlosrećne sudbine koja je pretila njihovom sinu. Njegov otac
nikad nije bio sentimentalan tip. Rekli su mu da su „nadugo i naširoko“ raspravljali o tome
dok je bio pod tušem (što je bio i suptilni prekor zbog preteranog korišćenja tople vode).
Tom prilikom stigli su do uobičajenog rešenja za većinu njihovih životnih problema:
predložili su mu da se useli u staru sobu na spratu.
„Sumnjam da bi taj tip potegao čak ovamo“, u poverenju mu je saopštio otac.
Vulf bi se u prošlosti naljutio zbog njihove naivnosti i trivijalizovanja, ali mu se ovog puta
takva reakcija učinila milom i razgaljujućom. Otac se naljutio kad se nasmejao njegovoj
opasci.
 „Možda nisam jedan od tvojih velegradskih sveznalica, ali to ne znači da sam glup“,
brecnuo se. Zbog nekog razloga uvek je imao nešto protiv prestonice. Prema sinu se
drugačije ponašao otkad je napustio „dosadni mali grad“ zarad boljih stvari. „Prokleti M4
leglo je opasnosti. Zemljani radovi i patrole saobraćajne policije na svakom su koraku!“
Poslednja opaska je, nažalost, izazvala novu salvu smeha, koja je dodatno rasrdila oca.
„Vilijame-Olivere!“ opomenula ga je majka kad je Vilijam Senior izjurio iz sobe da
„pristavi čaj“.
Mrzeo je kad ga je oslovljavala s oba imena. Kao da pretenciozno prezime nije bilo
dovoljno. Smatrao ga je kamufiažom za njihovo skromno imovno stanje, uporedivom s
besprekornim vrtom i kolima kupljenim na kredit i parkiranim ispred kuće, tako različitim
od skromnog enterijera.
Obavio je nekoliko poslova po kući, ali nije popravio prokletu ogradu susetke Etel.
Zamalo što se nije obogaljio prilikom skoka iza bašteriskog zida kad se iznenada pojavila na
tremu da ga podseti.
Osećao se odmorno i osveženo pred predstojeću nedelju. Jedan pogled na metež u
kancelariji bio mu je dovoljan da vidi da se sve promenilo.
Komandir Vanita se, po svoj prilici, ponovo uselila u Simonsovu kancelariju. Šef je pak
preuzeo nekadašnji Čejmbersov sto i nasledio Edmundsa, koji je sedeo pored njega, s dva
modra oka. Baksterova je razgovarala s detektivom po imenu Blejk, kog nije podnosila i koji
nije imao nikakve veze sa slučajem Krpenog lutka.
Još dva imena dodata su na spisak žrtava u sobi za sastanke. Vulf je pronašao Finlijevu
poruku na stolu. Molio ga je da se sastanu u irskoj ambasadi u Belgrejviji kad „završi s
docom“. Trebalo je da preuzmu brigu o zaštiti Endrua Forda. Ljutio se zbog novog
zaduženja, zato što se dobro sećao da su ga predali službi za zaštitu u južnom Velsu.
Prišao je Simonsu i Edmundsu, koji je pored modrica na oku imao i slomljen nos.
„Dobro jutro“, obratio im se nehajnim tonom. „Pa, šta sam propustio?“

Madlin Ers radila je četiri godine za firmu Kolins i Hanter. Bila je advokat Nagiba Halida na
suđenju koje je izazvalo ogromnu medijsku pažnju. Simons je smesta prepoznao njeno ime
u bazi podataka nestalih osoba. Ersova nije štedela Vulfa kao pojedinca, ni Gradsku policiju
kao celinu. Obasipala ga je podsmešljivim i razmetljivim napadima. Postala je poznato ime
zahvaljujući oštrim, upečatljivim i kontroverznim izjavama u sudnici. Jedna od njih bio je i
čuveni predlog da Vulf sedne na optuženičku klupu umesto njenog klijenta.
Pojava njenog imena na spisku žrtava bila je konačni dokaz da je Edmunds od samog
početka imao pravo. Čitav slučaj povezan je s Halidom. Slanje policajaca u njenu kuću u
Čelsiju bilo je samo formalnost. Potvrdili su sumnju da je bledi, krhki torzo, koji je
objedinjavao neusklađene delove tela, njen. Tragični ali obećavajući napredak u istrazi nije
im pomogao da se približe razumevanju povezanosti Majkla Gejbl-Kolinsa sa slučajem.
Baksterova i Edmunds vratili su se u kancelariju nepuna tri sata kasnije. Zahvaljujući
laku za nokte od deset hiljada dolara i jako dvoličnom Šveđaninu, potvrdili su da je
Halidova nadzornica za uslovnu slobodu, Mišel Gejli, peta neidentifikovana žrtva.
Ispostavilo se da je Halid proglašen krivim zbog vožnje bez dozvole i da je bio pod njenim
nadzorom kad je ubio poslednju žrtvu.
Samo jedan od šest delova tela od kojih se sastojao Krpeni lutak ostao je neidentifikovan.
Simons je bio siguran da ga ime poslednje žrtve posmatra s papira, iako nijedan od ljudi
povezanih sa suđenjem nije proglašen nestalim. Počeo je iz početka. Precrtao bi ime sa
spiska samo posle direktnog kontakta ili saznanja da je osoba viđena posle otkrivanja
Krpenog lutka.

Rejčel Koks se u nedelju ujutro približavala kraju noćne smene u mirnoj kolibi blizu
pitoresknog velškog sela Tintern. Zaposlila se u službi za zaštitu lica pre nešto više od
godinu dana. Ovo je bila daleko najprijatnija lokacija na koju je poslata. Nažalost, bila je i
najzahtevnija.
Endru Ford je najveći deo vremena vrištao opscenosti u lice Rejčel i njene koleginice ili je
bacao stvari po krhkoj kućici. U petak uveče zamalo je izazvao požar, posle neuspelog
pokušaja da zapali vatru. U subotu po podne njih dve jedva su ga sprečile da napusti
imanje.
Odbacila je Finlijev savet kod jezera. Već neko vreme ozbiljno je razmišljala da skokne do
grada posle nekoliko sati spavanja i prošvercuje nekoliko boca alkohola u kuću. Nadzornik
nije smeo da sazna za to, ali nije sumnjala da bi preostale noći s irskim gostom bile
podnošljivije uz žestoko piće.
Ford je, na svu sreću, oko tri ujutro zanemoćao i zaspao. Rejčel je sela na grubi drveni sto
u toploj kuhinji, obasjanoj ugodnim svetlom koje se prosipalo iz hodnika. Slušala je njegovo
hrkanje i zadržavala dah pri svakoj pauzi u grlenim zvucima. Molila se da se ne probudi.
Poslušala je savet nadzornice i ustala da krene u patrolu, kad ju je spopala želja za snom.
Hodala je na prstima po škripavim podnim daskama, otključala teška zadnja vrata što je
tiše mogla i zakoračila u hladno jutro. Navukla je čizme i krenula po vlažnoj travi u susret
zori. Polako se budila. Hladni vazduh štipao ju je za oči. Požalila je što se nije setila da obuče
jaknu.
Zapanjila se kad je zašla za ugao kuće i ugledala sablasnu priliku pored kapije udaljene
pedeset metara.
Stajala je ispod spavaće sobe u kojoj je spavala njena naoružana koleginica. Stvorila bi se
pored nje za dvadeset sekundi ako bije pozvala. Nije htela da je budi bez potrebe, niti da
skreće pažnju na činjenicu da je zaboravila radio na kuhinjskom stolu. Odlučila je da sama
istraži neobičnu pojavu.
Polako je izvukla biber-sprej iz džepa. Približavala se bezličnoj prilici, koja se ocrtavala
na sjajnim brdima u pozadini. Činilo joj se da temperatura pada sa svakim korakom od
sigurne kuće. Upotpunjavala je zastrašujući ambijent jezivom izmaglicom, koja se širila iz
njenih usta posle svakog izdisaja.
Sunce će se za nekoliko minuta izdići preko talasastog horizonta. Primakla se na desetak
metara od siluete i još nije mogla da razazna nijednu njenu crtu. Videla je da je visoka i da
pričvršćuje nešto za kapiju. Nije pokazala da je svesna njenog prisustva dok nije zagazila na
šljunčanu stazu. Hladno kamenje glasno je škripnulo ispod njenih čizama, a mračna silueta
naglo je prestala da radi i pogledala u njenom pravcu.
„Mogu li da vam pomognem?“ pitala ga je, sa svom samouverenošću za koju je bila
sposobna. Obučavana je da samo u krajnjoj nuždi otkrije da je policajac. Približila mu se za
korak. „Rekla sam: mogu li da vam pomognem?“
Ljutila se na sebe zbog zaboravljenog radija. Bila je na pedesetak metara od kolibe.
Moraće da viče ako želi da probudi koleginicu. Bilo bi bolje da je to ranije uradila. Silueta je
bila nepokretna. Nije odgovorila na njeno pitanje. Dovoljno se približila da čuje isprekidano
disanje i vidi ritmičke oblake izmaglice koji su ispunjavali prostor među njima. Ličili su na
dim koji upozorava na nadolazeću vatru.
Nervi su je konačno izdali. Udahnula je veliku količinu hladnog vazduha da bi krikom
dozvala pomoć. Silueta se dala u beg.
„Kumsova!“ povikala je i pojurila ka kapiji. Gonila je sen niz brdo po blatnjavoj stazi
pored šume.
Rejčel je imala dvadeset pet godina. Bila je sjajna atletičarka na univerzitetu. Brzo je
smanjivala razliku. U nestvarnoj tišini posrtala je po strmoj, sve grbavijoj padini. U tihim
brdima čulo se samo njihovo naporno disanje i teški koraci. Potera se nastavljala.
„Policija! Stani!“ prostenjala je.
Sunce se brzo dizalo. Zlatna sunčeva svetlost bojila je vrhove mračnog drveća. Videla je
da goni impozantnog muškarca, s dubokim, dijagonalnim ožiljkom na obrijanoj lobanji.
Nosio je teške čizme i crni ili tamnoplavi kaput, koji je lepršao za njim.
Najedanput je skrenuo sa staze i nespretno preskočio preko bodljikave žice razapete oko
šume.
Čula je kako je kriknuo od bola pre nego što je ustao i nestao među drvećem. Stigla je do
mesta na kom je preskočio preko ograde i odustala od potere. Ponekad je teško setiti se
obuke kad proradi adrenalin. Nije imala nikakvo oružje izuzev biber-spreja. Procenila je da
bi gusta šuma pružila veliku prednost muškarcu impozantne veličine. Osim toga, već je
imala ono što joj je bilo potrebno.
Klekla je i pogledala tamnu krv koja se skupljala oko kalema i metalnog šiljka. Nije imala
alat za sečenje žice niti je mogla da ostane pored dokaza. Čistom maramicom pokupila je
krv sa žice koliko god je mogla. Počela je dugi, strmi uspon uz brdo, ne ispuštajući drveće iz
vida.

Baksterova je bila prvi član tima koji je u nedelju ujutro stigao u kancelariju. Našla je
poruku da se pod hitno javi službi za zaštitu lica. Prošla je kroz mučni dvadesetominutni
proces provera identiteta i sigurnosnih brojeva pre nego što je stupila u vezu s Rejčel, koja
ju je obavestila o incidentu i smeđem kovertu pronađenom na ogradi kućice po povratku iz
potere. Sadržala je fotografiju, snimljenu prethodnog popodneva. Na njoj su se Rejčel i
njena koleginica borile s Fordom ispred kuće.
Rejčel i njen nadzornik bili su ohrabrujuće stručni i temeljni. Lokalna policija
prečešljavala je šumu. Okružili su blatnjavu stazu da bi sačuvali otiske i prosledili
maramicu s pokupljenom krvlju s ograde koju je uljez preskočio. Dokazi su bili na putu za
forenzičku laboratoriju.
Ako je ovo prva ubičina greška, nastojaće da je u potpunosti iskoriste.
Bilo je jasno da Endru Ford više nije bezbedan u sigurnoj kući. Simons nije mogao da
stupi u kontakt s Vulfom. Poslao je Baksterovu i Edmundsa po Forda, dok ne ugovori drugi
aranžman. Povezao se s irskom ambasadom, posle nekoliko telefonskih razgovora s ljudima
koje je upoznao zahvaljujući gradonačelniku Ternblu.
Ambasada se nametala kao logičan izbor, zbog naoružanih policajaca koji su je čuvali i
drugih mera bezbednosti. Simons je bio otvoren s ambasadorom, koliko god je to bilo
moguće. Upoznao ga je s Fordovim problemom s alkoholom i s njegovim nasilničkim
ponašanjem.
„U tom slučaju ne mora da pokazuje pasoš“, našalio se ambasador.
 Pristao je da ukaže gostoprimstvo Fordu i Gradskoj policiji na najvišem spratu ambasade
dok kriza ne prođe. Finli je izvukao najkraću slamku. Određen je da provede nedelju uveče
u njoj.

Edmunds se u nedelju uveče vratio kući, iscrpljen od putovanja. Predali su Forda Finliju.
Baksterova ga je ljubazno odvezla do kuće.
„Ne puštaj mačku napolje!“, vrisnula je Tija čim je prekoračio preko praga.
„Šta?“
Zamalo što se nije sapleo o sićušno trbušasto mače koje je projurilo pored njega i udarilo
o vrata. „Ti? Šta je ovo?“ pitao je.
„Zove se Bernard. Pravice mi društvo dok si ti na poslu“, izazovno će Tija.
„Kao beba?“
„Beba još nije stigla, zar ne?“
Edmunds se teturao po kuhinji dok mu se umiljato mače plelo oko nogu. Tija je bila
dobro raspoložena. Nije se požalila što je kasno došao kući. Odlučio je da je ne podseća na
to da je ozbiljno alergičan na mačke.

Vanita je u ponedeljak ujutro preuzela vodstvo nad slučajem od Simonsa. On se vratio za

Čejmbersov sto. Videlo se da se raduje prilici da se tešnje poveže s kolegama. Verovatno se
nije toliko radovao disciplinskom postupku koji ga je čekao kad se slegne prašina.
Baksterova je, u međuvremenu, bila premeštena na redovne dužnosti.
Njen prvi slučaj ticao se žene koja je bodežom usmrtila muža koji ju je varao. Da stvar
bude dosadnija, priznala je zlodelo. Čekali su je sati zamornog popunjavanja obrazaca,
posle pet sekundi istraživačkog rada. Uparena je s Blejkom, jednim od mrskih Sondersovih
ljudi, koji se oduvek ložio na nju. Sreća što je bila tako darovita glumica da niko nije
primetio da ga nimalo ne podnosi.
Simons je ispisao nove podatke na tabli u sobi za sastanke:

1. (GLAVA) Nagib Halid „Krematorijumski Ubica“

2. (TORZO) – ? Madlin Ers – (Halidov advokat)
3. (LEVA RUKA) prsten od pJatine, advokatska firma? – Majki Gejbl-Kolins – zašto?
4. (DESNA RUKA) Jak za nokte? – Mišel Gejli – (Halidova nadzornica za uslovnu
slobodu)
5. (LEVA NOGA) – ?
6. (DESNA NOGA) detektiv Bendžamin Čejmbers – zašto?
A – Rejmond Ternbl (gradonačelnik)
B – Vidžaj Rana/I Ialid (brat/računovoda)
C – Džared Garland (novinar)
D – Endru Ford (čuvar / alkoholičar / đubre neviđeno) – čuvar u sudu
E – Ešli Lohlan (kelnerica) ili (devetogodišnjakinja)
F – Vulf

Edmunds je zaboravio na najnovijeg člana porodice dok se spremao za posao tog jutra.
Setio ga se na neprijatan način kad je slučajno stao na uspavanu lopticu krzna u hodniku i
udario glavom o vrata.
 Ti je, naravno, stala na Bernardovu stranu. Rekla mu je da prestane da plaši mače obilnim
krvarenjem.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Ponedeljak, 7. jul 2014.

11.29 pre podne

Andrea je skinula mikrofon čim se natpis „uživo“ ugasio. Požurila je iz studija, nazad u
redakciju. Elajdža je zakazao sastanak za 11.35 pre podne. Dok se pela uz stepenice ka
njegovoj kancelariji, nije znala šta će reći ako joj ponudi ono što je oduvek tražila.
Pristala je da pomogne Baksterovoj, s namerom da napusti profesiju u kojoj je vladala
nemilosrdna konkurencija. Neuspeli pokušaj iskupljenja obio joj se o glavu na strašan
način. Uzdigao je njenu novinarsku slavu, uticaj i ugled do neslućenih visina. Pokušala je da
se oslobodi iz kaljuge, samo da bi se dublje zaglibila u nju.
Elajdža ju je ugledao i prvi put otvorio vrata kancelarije pre nego što je stigla da pokuca.
Tako ju je lišio nekoliko dragocenih sekundi, očajnički potrebnih za donošenje odluke.
Osećao se na znoj. Imao je tamne mrlje ispod pazuha. Izgledalo je da će nebo-plava košulja
svakog časa pući po šavovima. Uske crne pantalone dodatno su isticale njegov apsurdno
neproporcionalni profil.
Odbila je odvratni espreso. Raspričao se o tome kako se retko iznenađuje i kako je
pokazala ubilački instinkt koji nije video u njoj. Pritisnuo je dugme na projektoru iza sebe
da bi prikazao grafik. Sipao je brojke ne gledajući u njega. Zamalo što se nije nasmejala, zato
što je polovina tabele koju je komentarisao iščezla na prozoru kancelarije. Video bi to da je
načas pogledao u nju.
Isključila se dok joj je čestitao na sjajnom radu na pokrivanju Garlandovog ubistva, kao
da je to bio televizijski prenos u njenoj režiji, što je donekle bila mučna istina. Konačno je
izneo ponudu, dok su joj slike Garlandove agonije prolazile kroz glavu.
„… naš najnoviji spiker u udarnom terminu!“
Snuždio se kad je njen odgovor izostao.
„Zar nisi čula šta sam rekao?“, pitao je.
„Da, čula sam“, tiho će Andrea.
Zavalio se na stolicu. Stavio je komad žvakaće gume u usta i znalački klimnuo glavom.
Uperio je prst u nju i nastavio. Došlo joj je da mu ga otkine.
„Znam o čemu se ovde radi“, rekao je, mljackajući otvorenim ustima. „Ovo se tiče Vulfa.
Misliš: ne može očekivati od mene da obavestim svet o smrti bivšeg supruga pred
televizijskim kamerama, zar ne?“
Gnušala se njegovih pokušaja da joj čita misli. Ovog puta bio je veoma uspešan. Klimnula
je glavom.
 „Pa, to je teško, ali dragoceno sranje. Upravo to učiniće ga neodoljivim. Ko će gledati
dosadni BBC, kad može da vidi kako ljubav Vulfovog života saznaje za njegovu smrt, dok
čita vest u dnevniku? To se ne… propušta!“
Gorko se nasmejala i ustala.
„Neverovatan si.“
„Ja sam realan. Ionako ćeš to iskusiti. Zašto ne bi to učinila pred kamerama i usput
postala zvezda? Uh! Mogla bi da ga ubediš da veče pre toga da intervju. Zamisli te
srceparajuće scene? Snimićemo i emitovaćemo vaš oproštaj.“
Izjurila je iz kancelarije i zalupila vrata za sobom.
„Razmisli o tome!“, vikao je za njom. „Očekujem tvoj odgovor, ma kakav bio, najkasnije do
vikenda!“
Od nje se očekivalo da za dvadeset minuta nastupi pred kamerama. Mirno je ušla u
ženski toalet, proverila da nema nikog u kabinama, zaključala vrata i briznula u plač.

Edmunds je glasno zevnuo dok je čekao Džoa u praznoj forenzičkoj laboratoriji. Izabrao je
tesni ugao između korpe za medicinski otpad i frižidera, najdalje mesto od velike hladnjače
za leševe na koju je gledao svakih nekoliko sekundi, pišući po beležnici.
Ostao je budan dugo posle tri ujutro. Pregledao je dosijea s vrha kuhinjskog ormarića.
Tija nije mogla da ih nađe tamo gore, ali se novi kućni ljubimac uspeo do njih, preko zavesa.
Povratio je preko veoma važnog svedočenja. Edmunds je bio zabrinjavajuće umoran, kad se
uzme u obzir da još nije bilo vreme ručku. Za utehu, nije se uzalud trudio. Naišao je na
slučaj koji zaslužuje temeljnije istraživanje.
„Auh! Šta ti se, kog đavola, dogodilo?“ pitao je Džo kad je ušao u laboratoriju.
„Sitnica“, odvratio je Edmunds kad je izašao iz svog ćoška. Nesvesno je dodirivao
slomljeni nos.
„Pa, to je zaista on“, rekao je Džo. „Sve tri fotografije snimljene su istom kamerom.“
„Molim te, reci mi da si pronašao nešto u bazi podataka.“
„Mogao bih, ali to bi bila laž. Tip nije u bazi.“
„To znači da ga nikad nismo uhapsili“, reče Edmunds, više sebe radi. Mogao je da odbaci
najveći broj dosijea koje je pregledao. „Krvna grupa: 0 pozitivna.“
„Da li je retka?“ s nadom će Edmunds.
„Retka je kao blato“, reče Džo. „Nema znakova mutacije ili bolesti. Nema alkohola ili
droga. Boja očiju: siva ili plava. Znaš, krvna grupa mu je skandalozno dosadna za jednog od
najiščašenijih serijskih ubica u novijoj istoriji.“
„Dakle, nemaš ništa?“
„Nisam to rekao. Otisci stopala su 45, a šara odgovara vojnim čizmama. Možda imamo
posla s vojnikom?“ Edmunds je potegao beležnicu.
„Forenzičari su u otiscima na mestu zločina našli tragove azbesta, katrana i laka, kao i
znatno veću količinu bakra, nikla i olova od one u okolnom tiu. To možda upućuje na neko
skladište?“
„Ispitaću to. Hvala ti“, reče Edmunds kad je zatvorio beležnicu.
„Hej, čuo sam da ste identifikovali torzo. Da li si saznao šta je istetovirala na sebi?“,
zanimao se Džo.
„Istetovirala je kanarinca koji izleće iz kaveza.“
Džo je izgledao zbunjeno: „Čudno je što je uklonila takvo nešto.“
 Edmunds je slegnuo ramenima.
„Pretpostavljam da je posle svega shvatila da je nekim kanarincima mesto u kavezu.“

Irska ambasada bila je impozantna petospratnica s pogledom na vrt Bakingamske palate.

Nalazila se na uglu Belgrejvije. Vulf je tog sunčanog dana bez povetarca prošao kroz široki
trem i zašao u senku mlitavih zastava koje su visile iznad pločnika. Veliki ulaz služio je kao
most preko prilično neurednog prostora na nivou podruma, do kog su vodile požarne
stepenice.
Boravio je u nekoliko ambasada, ali nijedanput po svom izboru. Uvek se susretao sa istim
ambijentom: visokim tavanicama, starim slikama, biljurnim ogledalima i udobnim sofama,
na koje niko nikada nije smeo da sedne. Ulazak u ambasadu mogao se porediti s posetom
imućnom rođaku koji se trudi da vas srdačno dočeka i isprati vas pre nego što nešto
polomite. Ni ova nije bila izuzetak.
Prošetao je pored bezbednosnog punkta u delu ambasade otvorenom za javnost. Našao
se pred impozantnim stepeništem oivičenim divnim plavim zidovima. Tri puta
zaustavljanje naputudoposlednjegsprata. Toga je ohrabrilo. U jednom trenutku čuo je
poznati, povišeni ton Endrua Forda. Zlovoljni štićenik ispunjavao je velelepne hodnike
galamom.
Uvrebao je mirni trenutak i upravio pogled na palatu u daljini, pre nego što je krenuo da
se sretne s ratobornim čuvarom. Naoružani policajac na vratima nije mu uzvratio osmeh.
Ušao je u raskošnu prostoriju i zatekao Finlija kako mirno gleda televiziju, dok se Ford
bacakao po tlu kao raspekmeženi balavac.
Prostorija je u normalnim prilikama služila kao kancelarija. Kompjuteri, stolovi i ormani
za spise bili su uklonjeni ili nagurani na suprotni zid, da bi se obezbedio prostor za
besprizornog gosta. Neko se potrudio da donese krevet na rasklapanje, čajnik, sofe i
televizor.
Na osnovu smrdljivog, štrokavog jorgana iz Fordovog stana moglo se zaključiti da je
spavao na novoj kožnoj sofi ispred televizora. Propali čuvar odudarao je od raskošnog
ambijenta. Vulf nije mogao verovati da je od svega što je imao izabrao gnusni komad
posteljine i da ga je nosio sa sobom po čitavoj zemlji.
„Vulfe!“, dreknuo je Ford kao da su stari prijatelji.
Finli je veselo mahnuo s druge sofe, one bez jorgana.
„Kakvu buku pravi kad te vidi?“, pitao je Vulf Finlija.
„Bojim se da ne mogu da je ponovim, ali znaj da nije zvučao bogzna kako prijateljski.“
Ford je ustao s poda. Vulf je primetio da mu ruke drhte. Irac je požurio ka prozoru da bi
pogledao na ulicu.
„Dolazi, Vulfe. Dolazi da me ubije!“ rekao je Ford.
„Ubica? Pa… da“, zbunjeno će Vulf. „Ali neće uspeti.“
„Uspeće, uspeće. Svašta taj zna, zar ne? Znao je gde sam bio. Znaće gde sam sada.“
„Uspeće ako se ne makneš s prozora. Sedi.“
Finli je ljutito posmatrao kako detinjasti muškarac, koji mu je u proteklih sedamnaest
časova zagorčao život kao niko pre njega, bez pogovora sluša njegovog prijatelja. Vulf je seo
pored njega.
„Dobra noć?“ pitao je veselim tonom.
 „Ubiću se ako nastavi da se ovako ponaša“, promrmljao je Finli. „Kad je poslednji put
nešto popio?“
„Rano jutros.“
Vulf je iz iskustva znao koliko apstinencija teško pada zavisnicima od alkohola. Fordova
visoka napetost i početni znaci delirijum tremensa nisu obećavali ništa dobro.
„Mora nešto da popije“, reče Vulf. „Veruj mi, tražio sam. Ambasador je rekao ne.“
„Kako bi bilo da se malo odmoriš?“ predložio mu je Vulf. „Sigurno umireš za duvanskim
dimom.“
„Ja ću umreti!“ prodrao se Ford iz pozadine. Nisu obraćali pažnju na njega.
„I dok si napolju, kupi nam nekoliko boca… limunade“, reče Vulf značajno ga pogledavši.

Simons je prošao pored Vanitinih vrata s kafom u ruci.

„Chaachaaa chod“, promrmljala je najdražu hindu uvredu.
Zbog njega je provela čitavo jutro preturajući po gomili zanemarenih dokumenata i pošte
koju je ostavio za sobom. Otvorila je sledeći imejl: još jedan izveštaj, poslat svima koji su
imali veze sa istragom Krpenog lutka. Uzdahnula je kad je videla Čejmbersovo ime na
spisku. Simons je, u skladu s protokolom, poništio njegovu karticu za ulaz u zgradu čim je
saznao da je mrtav. Složen i dugotrajan proces uklanjanja policijskog veterana iz baze
podataka i prikupljanje njegove opreme bilo je pri dnu njenog spiska obaveza.
Brzo je otkucala zahtev da se ime mrtvog kolege izbriše sa spiska onih koji primaju
izveštaje, koji su neprestano pristizali. Prešla je na sledeći zadatak sa spiska.

Simons i Edmunds radili su ćutke duže od sata, iako su sedeli na četrdesetak centimetara
razdaljine. Edmunds se osećao iznenađujuće opušteno u blizini razdražljivog šefa. Možda je
očvrsnuo tokom tri meseca rada s Baksterovom. Tišina mu je prijala. Bili su dva
profesionalca zaokupljena poslom, delotvorne inteligentne duše koje dele zajedničko
poštov…
Simons mu se obratio, prekinuvši njegov sled misli.
„Podseti me da naručim sto za tebe, hoćeš li?“
„Naravno, gospodine.“
Tišina mu je posle toga znatno manje prijala.
Simons je još radio na tegobnom zadatku kontaktiranja s preostalih osamdeset sedam
imena sa spiska. U prvom pročešljavanju uspeo je da precrta samo dvadeset četiri. Okrenuo
je stranu i počeo iz početka, s vrha, uveren da će čitava zagonetka biti rešena ako
identifikuju poslednju žrtvu.
Edmunds je došao na ideju da sastavi taj spisak. Nije mu bilo jasno kako ili kada je
Simons prisvojio njegov deo istrage, ali nije hteo da pravi gužvu zbog toga. I bez toga imao
je pune ruke posla. Tragao je za svim mogućim vezama između žrtava ubice u slučaju
Krpenog lutka i Nagiba Halida.
Nije pronašao veze sa Čejmbersom ili Džaredom Garlandom, ali znao je da policajci i
novinari stiču mnogo neprijatelja na svom poslu. Odlučio je da se usredsredi na Majkla
Gejbla-Kolinsa, gradonačelnika Ternbla i kelnericu, Ešli Lohlan.
Osećao se frustrirano. Nešto je povezivalo ovu raznoliku grupu ljudi. Nisu mogli da vide
čitavu sliku, iako su znali da je Halid njen ključ.
Baksterova je bila na mestu teškog seksualnog napada, u sokačetu, samo dve ulice niže od
Vulfovog stana. Taj kraj bio je baš usran. Iznervirala je Blejka kad je odbila da se popenje u
kontejner da bi mu pomogla u traganju za dokazima. Trebalo je da traga za svedocima.
Neprestano je razmišljala o Vulfu i Finliju u irskoj ambasadi i o činjenici da je ostao samo
dan i po do nasrtaja na život Endrua Forda. I Edmunds joj je nedostajao. Toliko se navikla
da je svuda prati kao štene, da je tog jutra izlajala naređenje uprazno.
Dosađivala se. To je bilo užasno priznanje za nekog ko je istraživao najstrašnije iskušenje
u životu neke sirote devojke, ali to je bila istina. Setila se bespomoćnosti koju je iskusila dok
se Garland bacakao na samo nekoliko metara od nje, kako ga je držala za ruku, koliko je
želela da on preživi, i medicinske sestre koja joj prilazi da bi joj saopštila vest o njegovoj
smrti.
Nedostajao joj je adrenalin. To je bio jedan od najgorih dana u njenom životu. Ponovila bi
ga kad bi dobila priliku da ga još jednom proživi. Da li nešto s njom nije u redu? Da li su
traumatična sećanja bolja nego nikakva? Da li su strah i opasnost bolji od odsustva
osećanja? I da li ubica postavlja sebi ovakva pitanja da bi opravdao svoja zverstva?
Uplašeno se trgla. Odlučila je da se posveti istrazi.

***

Vulf i Finli gledali su reprizu Top gira dok je Ford hrkao ispod jorgana na drugoj sofi.
Obeznanio se posle jedne i po boce „limunade“. Dva detektiva jedva su dočekala
blagosloveni jednosatni predah.
„Tomas Pejdž“, tiho će Finli.
„Šta si rekao?“ pitao je Vulf.
„Tomas Pejdž.“
„Kopile. Izbio mi je…“
„Dva zuba na mestu zločina, dok si bio na obuci. Znam.“
„Uvek je imao gadnu narav.“
„A ti nikad nisi naučio da držiš jezik za zubima“, odvratio je Finli, slegnuvši ramenima.
„Zašto si ga pomenuo?“
„Hju Kotril“, prekinuo ga je Finli.
„Ništarija“, otelo se Vulfu. Zamalo što nije probudio Forda. „Upropastio je moje prvo
hapšenje za krađu. Oslobodio ga je, poigravajući se propisima.“
„Radio je svoj posao“, sa osmehom će Finli. Očigledno je namerno podbadao kolegu.
„Jedna mušterija maznula mu je sat. Šta hoćeš da kažeš?“
„Hoću reći da bi se za tebe svašta moglo reći, ali ne i da si sklon opraštanju. Zlopamtilo si.
Verovatno me mrziš zbog nečeg što sam nekad davno rekao ili uradio.“
„Zbog nečeg što si rekao“, sa osmehom će Vulf.
„Ona olupina ispod štrokavog jorgana nepodnošljiva je i za dobrih dana, ali ga sigurno
mrziš. Polomio ti je zglob na tri…“
Vulf je klimnuo glavom.
„… mesta i verovatno spasao Halidu život.“
„Ponovo te pitam“, reče Vulf, „šta hoćeš da kažeš?“
 „Ništa naročito. Neobično je kako su se karte složile, zar ne? Zadužen si za zaštitu čoveka
kog sigurno ne smatraš vrednim spašavanja.“
„U jednom imaš pravo“, prošaputao je Vulf, pošto im je nešto na televizoru za trenutak
odvuklo pažnju. „Karte su se zaista neobično složile. Našao sam se u situaciji da više od
svega želim da spasem ovo gov…“
Vulf je ućutao pre nego što je opsovao. Finli je klimanjem glavom pozdravio njegovu
uzdržanost.
„… ovog čoveka, zato što ćemo, ako spasemo njega, možda, samo možda, spasti i mene“
Finli je klimnuo s razumevanjem. Srdačno je pljesnuo Vulfa po leđima pre nego što je
nastavio da gleda emisiju.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Utorak, 8. jul 2014.

6.54 ujutro

„Pustite me!“ vrisnuo je Ford dok su se Vulf, Finli i policajac zadužen za zaštitu
diplomatskog osoblja upinjali da odvuku pomahnitalog čoveka nazad u sobu. „Ubijate me!
Ubijate me!“
Žgoljavko žućkastog tena pokazao se začuđujuće snažan. Njih trojica su na jedvite jade
uspela da ga prevuku preko praga, u trominutnom napadu panike. Još se čvrsto držao za
široki dovratak. Divljački ih je šutirao. Andrea se u pozadini obraćala svetu s televizijskog
ekrana. „Časovnik smrti“ lebdeo joj je iznad glave, odbrojavajući Fordove poslednje sate. Na
ekranu se pojavila slika s terena. Vulf se užasnuo kad je ugledao svoje kolege i sebe kako se
bore s Fordom.
Zamalo što nije pustio izbezumljenog čoveka kad se okrenuo ka kameri, u rukama
bezumnika koji se pogibeljno naginjao kroz prozor zgrade preko puta. Policajac je, na svu
sreću, pozvao pojačanje. Još dvojica naoružanih ljudi dojurila su da im pomognu.
„Spustite zastore!“ očajnički je povikao Vulf.
Policajci su pogledali televizor. U trenutku su shvatili šta se događa. Jedan je pritrčao
prozoru, dok je drugi uhvatio Forda za noge. Predao se kad je shvatio da je dalji otpor
bespredmetan. Rasplakao se.
„Ubijate me“, ponavljao je jecajući.
„Moramo da izbacimo novinare iz te zgrade“, rekao je Vulf policajcima. Klimnuli su i
žurno izašli. „Ubijate me!“
„Umukni!“ planuo je Vulf.
Morao je da porazgovara sa Simonsom. Nije imao pojma kako stoje u pogledu
zadržavanja Forda protiv njegove volje. Svima su pretile optužbe zbog napada, zahvaljujući,
mota se priznati, dovitljivom kamermanu. Vanita bi bila prava adresa za probleme poput
ovog, ali znao je da bi njen odgovor zavisio od mišljenja PR tima i da bi bio motivisan
zaštitom njene zadnjice. Simons je, s druge strane, znao kako stvarni svet funkcioniše.

Vulf je pola sata kasnije razgovarao o situaciji sa Simonsom, koji je, na svu sreću, tog dana
zadivljujuće rano došao na posao. Saglasili su se da, za razliku od Garlanda, Ford može biti
klasifikovan kao osoba koja „nije pri čistoj svesti“. Zbog toga je u njegovom najboljem
interesu da ga policija privremeno liši slobode kretanja.
Koračali su po veoma klizavom terenu. Hvatali su se za slamke. Protokol je zahtevao da
kvalifikovani medicinski stručnjak u takvim slučajevima proceni pacijenta i potpiše
izveštaj. Nije bilo ni najmanje šanse da Vulf dozvoli ikome da se približi Fordu, posle
incidenta s Elizabet Tejt.
Ambasador se vratio u ambasadu kad je video televizijski izveštaj. Vulfa je malo grizla
savest zbog drskog ponašanja prema uticajnom čoveku, koji se svesrdno zalagao da im
pomogne. Optužio je njegovo osoblje za prodaju podataka medijima i tražio (bez ikakvog
prava) da sprovede punu istragu o izvoru curenja. Izviniće se kad kriza prođe.
Bio je veoma umoran i razdražljiv posle teške noći s Fordom. Iskalio je bes na pogrešnoj
osobi. Trebalo je da ponovo usmeri gnev na Andreu, koja je bezočno ugrozila još jedan
ljudski život zarad sebične jurnjave za gledanošću. Ovog puta neće joj dozvoliti da se izvuče
nekažnjeno zbog stalnog ometanja reda i zakona. Lično će se postarati da snosi punu
odgovornost u slučaju da se nešto desi ovom čoveku.
Simons je predložio da pronađu neko drugo sklonište za Forda. Vulf se nije saglasio. Čuo
je haotične zvuke s ulice dok je razgovarao sa šefom. Dopirali su kroz prozore. Ne bi mogli
da presele Forda a da ga na izlože pogledima sve veće gomile posmatrača. Nalazili su se u
dobro čuvanoj zgradi. Najbolje će ga zaštititi u njoj.
Ford je mirno razgovarao s Finlijem kad se Vulf vratio u sobu. Izgledao je rezignirano i
iznenađujuće dostojanstveno, s obzirom na nemilu scenu od pre pola sata.
„Samo si radio svoj posao“, reče Finli. „Kakvog bi razloga imao da dopustiš da neko ko je
upravo proglašen nevinim bude prebijen nasmrt, pred tvojim očima?“
„Nadam se da ne pokušavaš da mi kažeš kako sam učinio pravu stvar?“ gorko se
nasmejao Ford.
„Nisi me razumeo. Tvrdim da si postupio na jedini mogući način.“
Vulf je tiho zatvorio vrata da ne bi prekinuo zanimljiv razgovor.
„Da se nisi umešao i da je Halid izdahnuo, najverovatnije nikad ne bi bio razotkriven kao
Krematorijumski Ubica. Ovde prisutni Vil“, Finli je pokazao ka vratima, „proveo bi dvadeset
pet godina u tamnici.“
„Devojčica je umrla“, reče Ford sa suzama u očima.
„Jašta je. I dobar čovek pošteđen je strašne sudbine“, reče Finli. „Ne tvrdim da je dobro
što je Halid preživeo, samo hoću da kažem… da se svašta dešava.“
Finli se mašio starog špila karata od kog se nije odvajao, i podelio ga na tri gomile. Činilo
se da je razgovor s Fordom smirio nepredvidivog čoveka. Uticao je i na Vulfa, koji je seo na
sofu. Oduvek je razmišljao samo o negativnom nasleđu tog traumatičnog dana, a nikad o
pozitivnom.
Pokupio je razočaravajuće karte. Pažljivo je posmatrao Finlija. Na osnovu dugogodišnjeg
iskustva znao je da je opasna varalica. Ford se umalo rasplakao kad je video svoje krate.
Nije znao da namesti pokeraško lice.
 „Imaš li neku trojku?“ pitao je Finlija.
„Igraj.“

Blejk je imao slabu bešiku i strast prema čaju eri grej. Edmunds je to zaključio prateći
njegovo kretanje u poslednjih nekoliko dana. Sačekao je da prođe pored Simonsovog i
njegovog stola. Ustao je i jurnuo da se vidi s Baksterovom u susednoj prostoriji. Imao je
najviše dva minuta.
„Edmundse! Kog đavola tražiš ovde?“ pitala je kad je čučnuo pored nje da ne bi bio viđen.
„Neko je javio medijima, a samim tim i ubici, o ambasadi“, prošaputao je.
„Nije mi dozvoljeno da govorim s tobom o slučaju.“
„Ti si jedina osoba u koju imam poverenja.“
Malčice se otkravila. Svi su je izbegavali kao gubavca posle fijaska s Garlandom. Laknulo
joj je kad je saznala da bar neko ima visoko mišljenje o njoj.
„Možeš da veruješ svim kolegama. Svako je mogao da se izbrblja o ambasadi: policajci iz
službe za obezbeđenje diplomatskog osoblja, osoblje, i svi iz zgrade preko puta. Pusti to.
Briši, pre nego što me uvališ u nevolje.“
Požurio je do svog stola. Trenutak kasnije Blejk se vratio sa šoljom u rukama.

Simons je nešto posle ručka eliminisao četrdeset sedam od osamdeset osam imena sa
spiska, dok je Edmunds nastavio da traži veze među žrtvama. Odlučio je da se posluži
znanjem i kontaktima s prethodnog posla, kad uobičajene provere i procedure nisu dale
nikakve rezultate. Pozajmio je lozinku od bivšeg kolege da bi se poslužio softverom
odeljenja za pronevere.
Posle petnaest minuta pronašao je nešto i nasmrt preplašio Simonsa kad je skočio sa
stolice. Otišli su u sobu za sastanke, da na miru porazgovaraju.
„Ešli Lohlan“, prozborio je Edmunds likujući.
„Sledeća žrtva?“ reče Simons. „Šta si saznao o njoj?“
„Pre nekoliko godina, 2010, bila je udata. Tada se zvala Ešli Hadson.“
„To nam je sigurno bilo poznato?“
„Bilo je, ali kompjuteri nisu tragali za drugim bankovnim računom, otvorenim pod
drugim imenom, koji je postojao samo deset meseci. Na račun koji je otvorila pod imenom
Hadson, petog aprila 2010. godine uplaćeno je dve i po hiljade funti“, rekao je Edmunds i
predao izvod Simonsu.
„To se poklapa s početkom Halidovog suđenja.“
„Zakopao sam malo dublje. U to doba radila je kao kelnerica u pabu, za minimalnu
nadnicu. Dve nedelje kasnije, na isti račun uplaćena je identična suma.“
„Zanimljivo.“
„Sumnjivo“, ispravio ga je Edmunds. „Pregledao sam bankovne račune drugih žrtava u
istom periodu i pronašao dve odgovarajuće isplate s računa gospodina Vidžaja Rane.“
„Zašto bi Halidov brat isplatio pet hiljadarki kelnerici?“
„To ću je pitati.“
„Učini to. Svaka čast, Edmundse.“

***
Vulf je u četiri sata po podne čuo prigušene zvuke smene straže ispred vrata. Isključili su
televizor posle jutrošnjeg incidenta. To je bio samo simboličan gest, zato što su vrlo dobro
čuli more posmatrača, policijskih kola i novinara koje je preplavilo ulicu ispod njih. Mogli
su se samo nadati da će se razići kad im čekanje dosadi.
Ford je, s izuzetkom nekoliko kratkih epizoda, sačuvao novopronađeni mir. Vulf i Finli su,
zahvaljujući tome, dobili priliku da vide kakav je nekad bio. Izgledao je prkosno i odlučno.
Sticao se utisak da je osokoljen prisustvom krvožedne rulje koja je napolju iščekivala
njegovu smrt.
„Već sam dozvolio jednom serijskom ubici da mi uništi život. Neću dozvoliti drugom da
odluči kad će se okončati.“
„To je pravi pristup“, hrabrio ga je Finli.
„Odlučio sam da povratim kontrolu nad svojim životom“, reče Ford. „Današnji dan dobar
je za takvo nešto koliko i bilo koji drugi.“
Zatvorili su sve prozore i navukli zastore, sigurnosti radi. U sobi je bilo zagušljivo, uprkos
pozajmljenom ventilatoru iz susedne kancelarije. Vulf je otkopčao i zavrnuo rukave. Otkrio
je veliku opekotinu na levoj ruci.
„Nikad nisam pitao“, reče Ford pokazujući na Vulfovu ranu, „šta se desilo?“
„To nije ništa“, odvratio je Vulf.
„Povređen je kad je gradonačelnik Ternbl…“, Finli je ućutao usred rečenice.
„To znači da obojica strahovito rizikujete provodeći vreme u mojoj blizini, zar ne? Ubica
bi mogao da gađa ovu prostoriju raketnim bacačem.“
Finli je zabrinuto pogledao Vulfa. Očigledno je da mu ta mogućnost dosad nije pala na
pamet.
„Ni ja neću dugo“, veselo će Vulf, gvireći kroz prorez na zastorima.
„Ne želim da iko strada zbog mene“, reče Ford.
Vulf je već pet minuta motrio grupu od troje ljudi na ulici. Privukli su mu pažnju zato što
su se odvojili od glavnine. Izgledalo je da nešto čekaju. Dvojica su nosila veliku platnenu
torbu. Spustili su je nasred ulice, blokirane policijskim preprekama. Vulf je gledao kako
svaki od njih stavlja različitu životinjsku masku na lice. Uskoro im se pridružilo još šestoro
ljudi.
„Finli!“, pozvao ga je Vulf s prozora. „Možeš li da stupiš u vezu s policajcima na ulici?“
„Naravno. Šta je bilo?“
„Nevolje.“
Dvoje maskiranih, majmun i orao, čučnuli su i otvorili torbu. Uzeli su ono što im je bilo
potrebno, probili se kroz gužvu i sagnuli ispod policijske trake.
„Decoubica!“ povikao je jedan od njih, gledajući u visoki prozor.
„Spasilac Krematorijumskog Ubice!“, viknula je žena pored njega.
Policajci zaduženi za kontrolu gomile brzo su uklonili dvoje koji su prešli ispod trake, ali
je sedmoro ostalo iza nje. Izvadili su transparente i veliki megafon iz torbe. Žena s maskom
ajkule počela je da viče na ionako bučnoj ulici.
„Endru Ford zaslužuje sve što će ga snaći!“ zagrmela je. „Anabel Adamas danas bi bila
živa da nije spasao život Krematorijumskom Ubici!“
Vulf se osvrnuo prema Fordu da bi video njegovu reakciju. Mislio je da će mu živci
popustiti. Iznenadio se kad je video da mirno sedi i sluša otkačeno skandiranje. Finli je
uključio televizor, pronašao dečji program i pojačao ton do kraja. Nadao se da će tako
prigušiti buku s ulice. Vulf je pomislio da mračna, velika soba sve više liči na Fordov bedni,
jednosobni stan.
„Bog će munjom spržiti onoga ko poštedi đavola!“
Demonstranti su uporno skandirali ovu kvazireligioznu parolu. Jedan je živahno pričao s
novinarom, dok je kolovođa tvrdio da je Ford od samog početka sarađivao s Halidom.
„Da li se ovakvo nešto ikad dešavalo?“ pitao je Vulf Forda, ne skidajući pogled s pretnje
na ulici.
„Ne na ovaj način“, odsutno će Ford. Pridružio se skandiranju u pola glasa: „Bog će mene
munjom spržiti, zato što sam poštedeo đavola!“
Neki policajci na ulici okupili su se oko demonstranata. Nisu imali pravo da rasture
demonstracije dokle god su bile mirne. Vulf je dao znak Finliju da mu priđe.
„Misliš li da je ovo njegovo maslo?“, promrmljao je Finli, kao da mu čita misli.
„Ne znam. Ali ne zvuči dobro.“
„Hoćeš li da siđem i postavim neka pitanja?“, ponudi se Finli. „Neću. Umešniji si u
ophođenju s njim od mene. Ja ću otići.“ Vulf je poslednji put pogledao grupu maskiranih
ljudi pre nego što je krenuo ka vratima.
„Vulfe“, obratio mu se Ford. „Povrati kontrolu.“
Vulf se ljubazno osmehnuo na bizarni komentar. Slegnuo je ramenima u pravcu Finlija i
izašao iz sobe. U prizemljuje primio Edmundsov poziv. Obavestio ga je o svom otkriću u
vezi s Ešli Lohlan.
„Rekla je da će razgovarati isključivo s tobom“ objasnio mu je Edmunds.
„Zauzet sam“ odvratio je Vulf.
Talas novinara zakotrljao se ka njemu čim je iskoračio iz ambasade. Zapitao se da li bi
bilo bolje da je poslao Finlija. Sagnuo se ispod trake i počeo da se probija kroz gužvu. Nije
obraćao pažnju na one koji su uzvikivali njegovo ime. Išao je u pravcu skandiranja.
„Moraš da je posetiš“, nastavio je Edmunds. „Možda će nam konačno ukazati na ono što
vas povezuje. Tada ćemo imati šansu da odgonetnemo ko ti sve ovo radi.“
„Važi. Pošalji mi njen broj. Pozvaću je čim budem mogao.“
Prekinuo je vezu. Oko sedmorice galamdžija otvorio se širok prostor. Karikaturalne
maske izbliza su delovale mnogo zlokobnije. Otrovni glasovi širili su se iza nepomičnih
osmeha, a gnevne oči plamtele u mračnim rupama na plastici. Najstrašniji demonstrant po
stasu i ponašanju nosio je vučju masku, ogoljenih čeljusti. Držao je dva transparenta visoko
iznad glave. Trupkao je sa ostalima i agresivno skandirao. Vulf je primetio da blago hramlje.
Verovatno se radilo o staroj povredi, od gumenog metka koji je odskočio od njegove
zadnjice.
Zaobišao je ratobornog muškarca. Prišao je ženi s maskom ajkule i megafonom na
usnama. Oteo joj je spravu iz ruke usred rečenice. Zavitlao ju je ka zidu zgrade iza nje.
Raspala se s elektronskim cviljenjem. Televizijske kamere budno su pratile svaki njegov
pokret.
„Hej! Ne možeš… Čekaj, ti si onaj detektiv?“ pitala je žena, mnogo ženstvenijim,
srednjoklasnim tonom.
„Šta radite?“, pitao je Vulf.
„Protestujemo“, slegla je ramenima.
Osetio je njen pritvorni osmeh, iako ga nije video. Smrkao se.
 „Isuse Hriste. Razvedri se.“ Podigla je masku. „Istina je, ne znam. Niko od nas ne zna.
Postoji veb-sajt na kom ljudi unajmljuju tobož slučajne prolaznike ili devojke da stoje oko
hotela da bi dečački bendovi izgledali popularnije. Danas smo unajmljeni da insceniramo
demonstracije.“
„Koji je to sajt?“
Dala mu je letak s podacima.
„Delili su ih ispred koledža.“
„Da li ste plaćeni za ovo?“, pitao je Vulf.
„Naravno. Zašto bismo radili ovakvo nešto?“
„Zvučali ste prilično strastveno.“
„To se zove gluma. Čitala sam s kartice.“
Vulf je bio veoma svestan radoznalih ušiju oko sebe. U idealnom svetu ne bi je ispitivao
pred televizijskim kamerama. „Kako ste plaćeni?“
„Gotovinom, u torbi. Pedeset funti po glavi.“ Zvučala je kao da se dosađuje. „I, pre nego
što pitate, sastali smo se pored nadgrobnog spomenika na groblju Brompton. Torba nas je
tamo čekala.“
„Čijeg?“
„Ne razumem?“
„Pored čijeg spomenika?“
„Na njemu je bilo ime koje mi je izgledalo poznato – Anabel Adams.“ Vulf je pokušao da
sakrije iznenađenje.
„Torba i sve u njoj su dokazi u istrazi ubistva“, rekao je. Šutnuo je praznu putnu torbu
pred grupom.
Kukali su i psovali, ali su ga poslušali. Bacili su transparente, zastave i natpise na
neurednu gomilu.
„I maske!“, nestrpljivo se prodrao Vulf.
Jedan po jedan su, oklevajući, predali šest šarenih maski. Dvoje demonstranata odmah su
navukli kapuljače na glave, da bi sakrili identitet, iako, tehnički, nisu učinili ništa loše.
Vulf se okrenuo da bi se obratio poslednjem demonstrantu, s vučjom maskom, koji se
oglušio o sva njegova naređenja. Impozantni muškarac još je skandirao, trupkajući
granicom prostora otetog od gomile, kao da označava svoju teritoriju. Vulf mu je presekao
put. Ironija je htela da se vuk na masci simpatično kezi, ližući usne i balaveći. Nespretno je
naleteo na Vulfa. Započeo je novi krug.
„Biće mi potrebni“, povikao je Vulf, pokazujući na dva transparenta koje je nosio iznad
glave.
Presekao je put najvatrenijem demonstrantu, spreman na najgore. Čovek s vučjom
maskom bio je osoba od koje bi se moglo očekivati da odgovori na takav oglas, da se sakrije
iza maske, osnažen anonimnošću, da se pridruži gomili i nadvlada obezbeđenje, da bi se
odao nasilju, vandalizmu i krađi.
Vulf je bio spreman da uhapsi nitkova koji se zaustavio na nekoliko centimetara od
njegovog lica. Nije navikao da se propinje na prste da bi pogledao nekog u oči. Blago je
uzmakao pred trulim, medicinskim mirisom koji se širio ispod plastike. Jezive, divlje,
svetloplave oči iza maske mogle su pripadati tom stvorenju.
„Transparente. Odmah“, reče Vulf, tonom koji bi uplašio sve koji poznaju njegovu
kontroverznu prošlost.
 Vulf nije skretao pogled. Čovek je okrenuo glavu u stranu, kao što bi učinila prava
životinja. Procenjivao je novi izazov. Vulf je osećao kamere za leđima. Snimale su napeto
odmeravanje. Medijski poslenici navijali su iz sveg srca da izbije fizički sukob. Čovek je
iznenada bacio oba transparenta na beton.
„I masku“, reče Vulf.
Ništa u ponašanju maskiranog nije davalo do znanja da će se povinovati tom zahtevu.
„Masku.“
Vulf se ovog puta agresivno nagnuo prema maskiranom. Vrh plastičnog nosa protrljao se
o njegov. Osetio je gadan smrad kad su izmenjali vreli dah. Stajali su tako desetak
neprijatnih sekundi, dok čovekove svetle oči nisu skrenule ka gornjim prozorima ambasade
iza iznenađenog Vulfa. Ljudi oko njih zevali su i vikali, kad su videli isto što i vuk.
Vulf se okrenuo i ugledao Forda kako održava ravnotežu na kosom krovu. Finli se
naginjao kroz prozorčić. Pozivao ga je da se vrati. Gomila je oštro uzdahnula kad je Ford
zakoračio van Finlijevog domašaja i kad se zatćturao po strmom krovu ka dimnjaku, kao
hodač na žici koji je izgubio ravnotežu.
„Ne, ne ne!“, siktao je Vulf.
Gurnuo je ratobornog demonstranta u stranu i počeo da se probija kroz gomilu. Policajci
zaduženi za zaštitu diplomatskog osoblja pojavljivali su se na prozorima blizu Forda i na
spratu ispod.
„Ne čini to, Endru!“ povikao je Finli, koji je sad stajao na simsu. Polovina tela počivala mu
je na nestabilnom krovu.
Komad crepa odlomio se i pao. Smrskao je vetrobran policijskog automobila.
„Ne mrdaj, Finli!“, vrisnuo je Vulf kad je izronio iz ljudskog mora. „Ne mrdaj!“
„Vulfe!“ povikao je Ford.
Vulf se zaustavio i upro pogled uvis, na čoveka čija se retka kosa lelujala na povetarcu
koji se na ulici nije mogao osetiti. Čuo je sirenu vatrogasnih kola koja su žurila kroz grad ka
njima.
„Moraš da povratiš kontrolu!“ ponovio je Ford. Vulf je ovog puta razumeo značenje tih
reči.
„Ako to uradiš… ako pogineš, on će pobediti!“ povikao je Finli. Čučao je na strmom krovu.
Očajnički se držao za sims. Sve više krhotina padalo je na ulicu.
„Ne. Ja ću pobediti ako ovo učinim.“
Ford je pustio dimnjak. Oprezno je podigao drhtave ruke da bi uspostavio ravnotežu.
Saobraćaj je stao. Ljudi su napuštali vozila da bi izbliza gledali svetsku vest. Gomila ispod se
utišala. Čulo se samo šaputavo izveštavanje novinara. Vatrogasna kola bila su sve bliža.
Finli se ljuljao na pola puta između bezbednog prozora i dimnjaka. Povici užasa digli su
se iz grla posmatrača kad je Ford zamalo izgubio ravnotežu. Zažmurio je i raširio ruke.
Njihao se na ivici.
„Stvari se dešavaju“, rekao je tako tiho da ga je samo Finli mogao čuti.
Zatim je pao licem napred.
Finli se zateturao ka njemu, ali je Ford već bio van domašaja. Vulf je zajedno s dve stotine
ljudi na ulici samo bespomoćno posmatrao kako tiho pada pored prozora i nestaje s vidika.
Predstava se završila tupim udarcem.
Svet je za trenutak bio nepomičan. Vojska novinara započela je juriš. Nadvladali su šačicu
policajaca u očajničkoj želji da snime i u etar pošalju gnusne slike. Vulf je jurnuo ka crnim
metalnim protivpožarnim stepenicama. Preskočio je poslednjih šest stepenica u žurbi da
stigne do Forda. Prišao je telu koje se neprirodno zgrčilo od udarca o beton. Shvatio je da
gazi po krvi koja je isticala iz zadnjeg dela nesrećnikove lobanje.
Senke ljudi zakrilile su sunce i pokrile svezi leš pre nego što je proverio puls. Oslonio se
na zid, okružen sve većom baricom krvi. Čekao je pomoć, isuviše potresen da bi brinuo što
pozira za još jednu antologijsku fotografiju.

***

Tri minuta kasnije, ispod ulaza u ambasadu vrvelo je od policajaca i bolničara. Vulf je ustao
da bi se popeo na ulični nivo, odakle će moći da gleda kako vatrogasna kola spašavaju
Finlija s krova zgrade. Njegov prijatelj grčevito je grlio dimnjak u borbi za goli život. Vulf je
ostavljao crvene otiske cipela na putu do metalnih stepenica, ispred kojih je morao da čeka
da gojazni patolog završi spori silazak.
Zbunjeno se namrštio kad je zavukao ruke u džepove. Izvadio je nepoznati komad papira.
Pažljivo ga je raširio i otkrio krvavi otisak prsta na sredini zgužvane stranice. Crna slova
probijala su se s poleđine. Okrenuo ga je i pronašao kratku poruku napisanu ubičinim
prepoznatljivim rukopisom:

Dobro došao nazad

Zabezeknuto je zurio u papir. Pitao se koliko dugo ga je nosio sa sobom i kako je ubica
uspeo da… Vučja maska!
„Sklanjaj se s puta!“, dreknuo je dok se gurao pored debeljka na stepenicama.
Popeo se na haotičnu ulicu. Mahnito je tragao po gomili za demonstrantima. Vrludao je
među ljudima koji su pakovali opremu ili napuštali ulični teatar posle završetka predstave.
Stigao je do gomile odbačenih transparenata i zastava.
„Miči se!“ dreknuo je na šetača kad se popeo na klupu da bi imao bolji pregled situacije.
Ugledao je nešto na sredini kolovoza. Probio se kroz gomilu do izlomljene i prljave
plastične vučje maske, utabane u beton stopalima gomile.
Sagnuo se da je podigne. Znao je da je ubica još tu, da ga posmatra, da mu se smeje, da
uživa u neospornoj moći koju je imao nad Fordom, medijima, i što mu je bilo najteže da
prizna, nad njim…

BOLNICA SVETE ANE

Sreda, 6. oktobar 2010.

10.08 pre podne
Vulf je posmatrao suncem išarane vrtove oko impozantnog starog zdanja. Nekoliko mrlja
svetlosti koja je uspela da se probije kroz umiruće krošnje igralo je preko urednog
travnjaka po koreografiji nežnog povetarca.
Čak je i koncentracija potrebna za uživanje u mirnoj sceni prekomerno opterećivala
njegov umorni um. Bio je u stalnom polubudnom stanju zbog lekova koje su mu dva puta
dnevno davali na silu. To nije bila topla trapavost kakva prati alkoholom izazvani dremež
već nešto znatno odsutnije, patetičnije, obeshrabrujuće.
Razumeo je zašto mu ih daju. Zajedničke prostorije bile su pune ljudi koji su patili od
čitavog spektra mentalnih poremećaja. Samoubice u pokušaju sedele su pored ubica, a oni
koji su spiralno propadali u depresiju izazvanu osećanjem manje vrednosti razgovarali su s
onima koji pate od lažne veličine. To je bio recept za katastrofu, razvodnjen lekovima. Vulf
nije mogao da se otme utisku kako su medikamenti deljeni više iz potrebe za kontrolom
nego lečenjem.
Egzistirao je u nestvarnoj svakodnevici bolnice, izgubivši pojam o danima i nedeljama.
Besciljno je lutao dugim hodnicima s ostalim zatočenicima, u odeći nalik na pidžamu.
Govoreno im je kad da jedu, kad da se peru, kad da spavaju.
Nije bio siguran koliko je stanje u kom se nalazio izazvano lekovima, a koliko
iscrpljenošću prouzrokovanom manjkom sna. Plašio se mraka, čak i u ovom
polukatatoničnom stanju, tog zatišja pred buru, u kom su radnici noćne smene, umornih
očiju, pratili pacijente do soba i zatočeništva koje je oživljavalo istinske psihoze, omeđene
zidovima lepe stare bolnice. Svake noći pitao se zašto ovi ljudi pate i patetično ridaju u
tami, skamenjeni od straha zbog činjenice da će biti ostavljeni sami sa sobom.
„Otvori ih“, naredila mu je nervozna bolničarka.
Vulf je otvorio usta i isplazio jezik, da bi dokazao da je progutao šaku drečavih pilula.
„Shvataš zašto smo morali da te prebacimo na sigurno odeljenje, zar ne?“ pitala ga je kao
da se obraća detetu.
Nije odgovorio.
„Sigurna sam da će te doktorka Sim vratiti ako joj kažem da se bolje ponašaš pri
uzimanju lekova.“
Huknula je i otišla da gnjavi nekog drugog kad je Vulf upravio pogled na prozor.
Sedeo je u tihom uglu sobe za rekreaciju, gotovo savršenoj imitaciji zajedničke sobe iz
vrtića, s drečavonarandžastim stolicama. Stonoteniser je bivao sve nervozniji, kao i uvek u
ovo doba dana. Nekako je uspevao da izgubi mečeve sa samim sobom. Dve ružičaste dame,
kako ih je Vulf zvao zbog boje njihovih haljina, pravile su jednostavne modele od plastelina.
Najbrojnija grupa pacijenata sedela je na otrcanim sofama oko velikog televizora. Bio je
neodređeno svestan pominjanja svog imena pre nego što je neko od osoblja žurno uklonio
gradonačelnika Londona s ekrana. Zamenio ga je Sunđer Bobom.
Vulf je s nevericom odmahnuo glavom. Ambijent kao preslikan iz vrtića delovao mu je
izrazito nestvarno posle vrlo nespokojne i nasilne noći u rezidencijalnom krilu. Jedna
ružičasta dama veselo je ispuštala krv u plastelinski cvet, nesvesna bola. Vulf se trgao,
gledajući kako se krv cedi iz noktiju, verovatno uništenih mahnitim grebanjem po
nepopustljivim vratima.
 Pitao se da li deli kapacitet za tako ekstremne postupke s ovim nesrećnicima. Duboko u
sebi znao je da bi ubio Halida naočigled mnoštva, da tada nije mislio na posledice i da je
zaboravio na instinkt samoodržanja.
Rastrgao bi ga.
Možda „normalni ljudi“ imaju više kontrole nad svojim osećanjima. Možda ono što je
smatrao normalnim nije to bilo.
Iz razmišljanja ga je prenuo visoki crnac u srednjim dvadesetim godinama. Momak je
ustao sa svog mesta ispred televizora i prišao Vulfovom stolu kraj prozora. Od zatvaranja je
izbegavao sve kontakte s ljudima. Ograničio se na nekoliko neizbežnih. Izbegavao je i
Andreu, koja je digla ruke od pokušaja da zove bolnicu i doputovala ovamo. Odbio je da je
vidi.
Viđao je mladića. Uvek je nosio jarkocrvenu odeću i išao bos. Bio je uglavnom rezervisan i
zamišljen. Veoma se iznenadio kad je mladić pokazao na plastičnu stolicu i strpljivo čekao
odgovor.
Klimnuo je glavom.
Momak je pažljivo odmakao stolicu od stola i seo. Pratio ga je blagi zadah infekcije kad je
pružio obe ruke prema Vulfu. Bile su vezane metalnim lisicama, koje mu je osoblje namicalo
kad god je ulazio u zajedničke prostorije.
„Džoei“, predstavio se mladić sa snažnim naglaskom južnog Londona.
Vulf je iskoristio previjeni zglob kao izgovor da ne prihvati ponuđenu ruku. Činilo se da
ne može da sedi mirno, uprkos staloženom držanju. Vulf je čuo kako nervozno tapka nogom
po podu ispod stola.
„Mislim da te znam“, iscerio se Džoel. Pokazivao je na Vulfa obema rukama. „Pomislio
sam: 'Znam ga, čim si se pojavio na onim vratima.“
Vulf je strpljivo čekao da nastavi.
„Pomislio sam, kad sam video šta si učinio: 'Ovaj tip ne nagađa, već zna ko je
Krematorijumski Ubica', je l' tako? To čudovište pobilo je one devojke. Je l' tako? A oni su ga
pustili na slobodu.“
Vulf je klimnuo glavom.
Mladić je opsovao i zatresao glavom.
„Pokušao si. Učinio si pravu stvar kad si nasrnuo na njega.“
„Znaš“, progovorio je Vulf, prvi put u nekoliko nedelja. Samom sebi zvučao je drugačije.
„Cenim tvoj stav, ali bi mi verovatno više značio da te nisam video kako po čitavo jutro
nešto šapućeš činiji s ovsenim pahuljicama.“
Džoel je izgledao blago uvređeno.
„Čovek blizak bogu znao bi da prepozna razliku između šaputanja i molitve“, progovorio
je optužujućim tonom.
„A čovek obdaren zdravim razumom znao bi razliku između činije ovsenih pahuljica i
božanstva“, poklopio ga je Vulf s odsutnim kezom. Shvatio je koliko mu nedostaje izmena
uvreda s kolegama.
„Dobro je, dobro je. Nek ti bude“, reče Džoel dok je ustajao. „Videćemo se, detektive.“
Džoel je krenuo. Zastao je. Okrenuo se ka Vulfu.
„Moj deda govorio je: 'Čovek bez neprijatelja je čovek bez principa.'“
„Mudre reči“, klimnuo je Vulf, iscrpljen kratkom razmenom mišljenja. „Pretpostavljam da
su slični saveti razlog tvog boravka ovde.“
 „Jok. Ovde sam po sopstvenom izboru, zar ne?“
„Da li je tako?“
„Dokle god sam ovde, živ sam.“
„'Čovek bez neprijatelja…'“, zamišljeno je recitovao Vulf.
„Čovek koji više nema neprijatelje, detektive…“, reče Džoel kad je okrenuo leđa Vulfu i
pružio korak, „to je problem.“

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Sreda, 9. jul 2014.

2.59 ujutro

Edmundsov sat zapištao je u tri ujutro. Sedeo je usred barice svetlosti koja se prosipala iz
zujeće lampe, obešene o visoku tavanicu Centralnog skladišta. Pri četvrtoj poseti arhivu
shvatio je da se raduje usamljeničkim noćima provedenim u njemu.
Večita tama delovala je umirujuće na njegove živce. I kontrolisana klima mu je prijala. U
skladištu je bilo dovoljno toplo da bi skinuo sako, i dovoljno sveže da ostane budan i
usredsređen na posao. Udahnuo je još prašnjavog vazduha i gledao kako se čestice vrtlože
oko njega, svestan goleme količine istorije pohranjene ovde.
Sve je nalikovalo na beskrajnu igru. Unutar svake od desetina hiljada identičnih
kartonskih kutija ležala je zagonetka koja je čekala da bude potvrđena ili prvi put rešena.
Bilo mu je lakše da se usmeri na intelektualni izazov koji su mu upućivale, umesto na
onespokojavajuću činjenicu da svaka uniformna kutija poredana u pedantnim redovima
predstavlja izgubljene i upropašćene živote. Počivale su u dostojanstvenoj tišini, kao
grobovi u katakombama.
Događaji od tog dana u potpunosti su potvrdili njegovu sumnju. Ubica je ponovo znao
kako da pronađe navodno skrivenu metu.
Baksterova je naivna.
Istina je da je neko iz ambasade mogao dojaviti lokaciju Endrua Forda; samo što ovo nije
bio izolovani incident. Izdani su već četvrti put uzastopce. Najgore je što niko izuzev njega
nije video istinu.
Ponovo je lagao Tiju. Rekao je da je izvukao najkraću slamku i da je završio u zasedi. Tom
laži kupio je još jednu dragocenu noć za lov na ubicu po prošlosti. Bio je siguran da se prvi
stidljivi koraci monstruma koji punom brzinom juriša na njih kriju ovde negde, u
ogromnom skladištu.
U ponedeljak uveče nabasao je na nerešeni smrtni slučaj iz 2008. godine. Islamski
fundamentalista rođen u Engleskoj umro je u samici. Niko nije ušao u zgradu ili iz izašao nje
u procenjeno vreme smrti. Sigurnosne kamere su to potvrdile. Na telu inače zdravog
dvadesettrogodišnjaka otkriveni su znaci gušenja. Smrt je, u nedostatku dokaza koji bi
upućivali na nešto drugo, pripisana'prirodnim uzorcima.
Pretražujući internet, saznao je za sumnjivu smrt marinca u vojnoj bazi. Posle Džoove
obećavajuće identifikacije otiska čizme, sastavio je i otposlao formalni zahtev vojnoj policiji.
Zamolio ih je da mu dostave sve podatke o slučaju. Još nije dobio odgovor.
Poslednji sat potrošio je pregledajući dokaze ubistva iz 2009. godine. Naslednik
multinacionalne elektronske korporacije misteriozno je nestao iz hotelskog apartmana,
uprkos dvojici telohranitelja koji su sedeli sedam metara dalje u susednoj sobi. Na mestu
zločina pronađeno je dovoljno krvi da bi se mladić proglasio mrtvim, ali ne i telo. Nije bilo
upotrebljivih otisaka prstiju, DNK ili snimaka sigurnosnih kamera na osnovu kojih bi
policija potražila ubicu. To je značilo da nije bilo ničeg što bi mu pomoglo da poveže to
ubistvo s onim iz slučaja Krpenog lutka. Zapisao je datum događaja i vratio sve dokaze u
kutiju.
Hladni vazduh olakšavao mu je posao. Nije bio nimalo umoran, ali obećao je sebi da će
otići najkasnije u tri ujutro, da će se vratiti kući i odspavati nekoliko sati pre redovnog
posla. S uzdahom je pogledao spisak s još pet slučajeva koje je planirao da pregleda. Ustao
je, vratio kutiju na policu i započeo dugu šetnju po senovitom prolazu.
Stigao je nadomak kraja visokih polica kad je uočio da su datumi na etiketama stigli do
decembra 2009. godine, do meseca sledećeg ubistva sa spiska. Pogledao je na sat: 3.07
ujutro.
„Pogledaću još jedno“, poručio je sebi kad je pronašao i skinuo odgovarajuću kutiju s
police.

Vulf je u 8.27 ujutro ušao u odurnu stambenu zgradu u ulici koja je izlazila na glavnu
saobraćajnicu Plamsteda. Odustao je od pokušaja da zaspi, uglavnom zato što je sad imao i
uznemirujuću sliku vučje maske na spisku razloga zbog kojih nije mogao da usni. Uzdrmalo
ga je ubičino samopouzdanje. Dolazak pred ambasadu mogao se okarakterisati kao rizičan,
a odluka da se pridruži protestu koji je sam organizovao – kao nepromišljen postupak.
Sukobljavanje s Vulfom je pak neporecivo svedočilo o narcisoidnoj težnji ka samouništenju.
Setio se Edmundsove tvrdnje da ubica neće moći odoleti da im se ne približi, gonjen
gorućom željom da bude uhvaćen. Pitao se je li incident ispred ambasade bio ubičin krik za
pomoć. Da li je delao nadahnut očajanjem, umesto arogancijom?
Popeo se blatnjavim stepenicama. Pokušavao je da se seti da li je od prošlonedeljne oluje
padala kiša. Na trećem spratu gurnuo je oljuštena vrata na ulazu u požuteli hodnik. Ispred
vrata stana Ešli Lohan nije bio nijedan od dva policajca na straži.
Prišao je stanu broj 16, jedinim sveže ofarbanim vratima u zgradi. Spremao se da pokuca
kad je dvoje policajaca ušlo u hodnik s toplim sendvičima i šoljama kafe. Zinuli su od čuda
kad su ugledali impozantnog detektiva.
„Dobro jutro“, rekla je policajka usta punih sendviča sa slaninom.
Vulfov stomak izdajnički je zakrčao.
Ponudila mu je polovinu doručka. Učtivo je odbio.
„Znate li kad ćete je premestiti?“ pitao je njen mlađani kolega.
„Još neće“, pomalo šturo odvratio je Vulf.
„O, nisam tako mislio“, hitro će policajac. „Ne pravi probleme. Upravo suprotno – divna je.
Mnogo će nam nedostajati.“
 Policajka je klimnula glavom. Vulf je bio iznenađen njihovom reakcijom. Uvek pouzdani
stereotipi poručivali su mu da s druge strane vrata očekuje cmizdravu curu, u pidžami, s
cigaretom u ruci. Policajcima se očigledno nije žurilo da je napuste.
„Malopre je počela da se tušira. Uvešću vas.“
Policajka je otključala ulazna vrata. Uvela ga je u besprekorno sređeni stan koji se osećao
na sveže skuvanu kafu i slaninu. Topli povetarac duvao je kroz mrežaste zavese, preko
šarenog cveća na stolu u dnevnoj sobi. Ukusne, pastelne boje dominirale su dobro
provetrenim domom. Pod od kvalitetnog drveta odgovarao je po boji radnim površinama
kuhinje. Fotografije su pokrivale čitav zid. Pribor za pečenje hleba sušio se pored sudopere.
Čuo je kako voda teče u susednoj prostoriji.
„Ešli!“ povikao je policajac.
Voda je prestala da teče.
„Detektiv narednik Foks došao je da te vidi.“
„Da li je zgodan kao što izgleda na televiziji?“ Govorila je mekim edinburškim naglaskom.
Policajki je postalo neprijatno. Ešli je, na njen užas, nastavila: „Slažem se da izgleda kao
neko kome je potrebno dobro kupanje pre nego što se igde pojavi, ali…“
„Izgleda kao da će svakog trenutka zaspati“, prodrala se policajka.
„Reci mu da ima kafe u kuhinji kad ga uvedeš.“
„Ešli…“
„Da?“
„Već je u stanu.“
„Auh! Da li me je čuo?“
„Jeste.“
„Sranje.“
Policajka je gorela od želje da se što pre nade na nekom drugom mestu. Istrčala je
napolje, da se pridruži kolegi. Vulf je slušao grebanje, šištanje i lupanje iza tanušnog
pregradnog zida. Omirisao je sebe dok je stajao ispred zida pokrivenog jednostavnim,
iskrenim fotografijama. Na svima je bila ista prelepa žena: na plaži s prijateljima, u parku s
postarijim muškarcem, u Legolandu s dečkićem koji bi mogao biti njen sin. Srce mu se
steglo dok je gledao dva suncem obasjana radosna lica snimljena savršenog letnjeg dana.
„To je Džordan. Ima šest godina“, progovorila je iza njegovih leđa. Njen privlačni naglasak
bio je milion kilometara daleko od Finlijevih hrapavih tonova.
Okrenuo se i ugledao prelepu ženu s fotografija. Peškirom je sušila tamnoplavu kosu na
vratima kupatila. Tek što je navukla sićušni šorts od teksasa i svetlosivu majicu. Zadržao je
pogled na njenim glatkim dugim nogama pre nego što ga je postiđeno upravio ka fotografiji.
„Ne budi odvratan“, prošaputao je sebi u bradu.
„Oprostite?“
„Rekao sam: gde je?“
„Prilično sam sigurna da ste rekli: 'Ne budi odvratan.'“
„Grešite.“ Odmahnuo je glavom. Čudno ga je pogledala.
„Poslala sam ga kod mame posle… Pa, iskreno, posle pretnje poremećenog serijskog
ubice da će nas sve pobiti.“
Vulf je vojevao plemenitu borbu sa samim sobom. Trudio se da ne zuri u njene noge.
„Ešli“, rekla je i pružila ruku.
 Morao je da joj priđe i oseti šampon s mirisom jagode, koji je upravo isprala iz kose, da
osmotri njene blistave kestenjaste oči i tamne mrlje na majici, tamo gde je mokra koža
došla u dodir s tankim materijalom.
„Foks“, rekao je pošto joj je zamalo smrskao delikatnu šaku. Odmakao se od nje što je
brže mogao.
„A ne Vilijam?“
„Ne Vilijam.“
„U tom slučaju zovi me Lohlan“, rekla je sa osmejkom, pre nego što ga je ljubopitljivo
odmerila od glave do pete. „Šta je bilo?“
„Ništa. Samo… što uživo izgledaš drugačije.“
„Pa, mediji me fotografišu samo kad stojim pored nekog leša, otud… tužno lice.“
„Nećeš valjda reći da je ovo tvoje srećno lice?“ našali se Ešli.
„Ovo? Nije. Ovo je lice čoveka koji nedelju dana nije trenuo, neshvaćeni je heroj i
verovatno jedina osoba dovoljno hrabra i pametna da uhvati genijalnog serijskog ubicu.“
Nasmejala se: „Da li je tako?“
Slegnuo je ramenima dok ga je pratila radoznalim pogledom. „Šta kažeš na doručak?“,
predložila je. „Šta nudiš?“
„Najbolji kafe na svetu, nešto niže niz ulicu.“
„Kao prvo: najbolji kafe na svetu je Sidov, na prvom ćošku od moje kuće. Kao drugo: ti si
pod policijskom zaštitom u svom stanu. Ne možeš da izlaziš.“
„Ti ćeš me zaštititi“, nehajno je odvratila. Počela je da zatvara prozore.
Vulf je bio rastrzan. Znao je da ne bi trebalo da izađe u susret njenom zahtevu, ali uživao
je u razgovoru s njom i nije hteo da se liši tog zadovoljstva.
„Samo da navučem cipele“, rekla je i krenula ka spavaćoj sobi.
„Mogla bi da razmisliš i o pantalonama“, predložio je.
Zastala je. Pogledala ga je s lažnom uvređenošću. Uhvatila ga je kako ponovo gleda njene
noge, pre nego što je stigao da okrene glavu.
„Zašto? Da li te činim nervoznim?“
„Daleko od toga“, ravnodušno će Vulf. „Stvarno grozno izgledaš. Bljak! Ne mogu dozvoliti
da me neko vidi s takvom devojkom.“
Ponovo se nasmejala zbog tobožnje uvrede. Prišla je sušaču za veš. Izvukla je majicu iz
šortsa. Pala joj je do butina, pre nego što se izmigoljila iz šortsa. Vulf je bio previše
zaprepašćen da bi makar i pokušao da skrene pogled. Navukla je uske farmerke i vesto
vezala kosu u neposlušni konjski rep, zbog kog je izgledala još privlačnije.
„Da li je ovako bolje?“ pitala ga je.
„Nimalo“, iskreno je odgovorio.
Osmehnula se. Nikad se nije ovako ponašala. A opet, možda broji poslednje dane. Uživala
je u flertovanju s muškarcem kom je možda ostalo svega pet dana života. Nazula iznošene
starke i uzela ključeve s kuhinjskog stola.
„Šta misliš o visinama?“ tiho ga je upitala. „Ne volim da padam s njih“, zbunjeno je
odvratio. Osmehnula se. Na prstima je prošla pored ulaznih vrata. Izašla je na balkon i
poručila Vulfu: „Hoćemo li?“

Vulf je mislio da je Ešli preterano ishvalila neugledni kafe. Sastojci njegovog jela klizili su po
debelom sloju masti, kao da su živi. Ona nije dovršila naručeni tost. Zaključio je da je samo
tragala za izgovorom da izađe iz stana i da nikad nije svraćala u ovaj kafe. Sumnjao je da bi
iko dva puta napravio takvu grešku.
„Nemoj da se vređaš, ali ovaj kafe je…“
„Ovde radim.“
„… dobar. Dobar je.“
Privukli su dosta pogleda na kratkom putovanju niz glavnu ulicu. Vulf nije bio siguran da
li su ih ljudi prepoznali ili su buljili u Ešli. Izabrali su sto pored prozora, što dalje od
mušterija čeličnog stomaka. Prvih dvadeset minuta prošlo je u čavrljanju o svemu i
svačemu.
„Brinula sam zbog tebe“, omaklo joj se, dok je Vulf mislio da pričaju o najdražim
albumima Bon Džovija.
„Šta si rekla?“
„Kako… izlaziš na kraj sa svim što te je snašlo?“
„Nešto mi nije jasno. Brineš zbog mene, iako ćeš možda umreti za tri dana?“ pitao je Vulf.
Uvrebao je priliku da spusti pribor za jelo.
„Ti ćeš možda umreti za pet dana“, slegla je ramenima.
Iznenadila ga je. Bio je toliko zaokupljen istragom da je smetnuo s uma da je i njegov
veliki dan sve bliži.
„Često gledam vesti“, reče Ešli. „Nemam šta da radim zatvorena između četiri zida. Imam
utisak da gledam igru mačke i miša, da svaki put izgledaš sve poraženije i da te protivnik
sve drskije izaziva.“
„Nisam znao da izgledam poraženo“, šalio se Vulf.
„Izgledaš. Nisi ti kriv zbog onog što se desilo tim ljudima i onog što će se meni desiti.“
Nevoljno je frknuo. Uzalud je pokušavao da je odobrovolji.
„Izgledaš neobično pomireno sa svim što se dešava“, rekao je.
„Duboko verujem u sudbinu.“
„Ne bih da ti razbijam iluziju, ali imamo ozbiljan problem ako bog postoji, pošto nije na
našoj strani.“
„Dobro je, nisam govorila o bogu. Samo – čudne stvari se dešavaju.“
„Na primer?“
„Na primer, zanimljivo je kako te je život jutros doveo do mog praga. Sreli smo se, iako
nije trebalo. Konačno sam dobila priliku da okajem nešto što sam uradila pre nekoliko
godina.“
Zaintrigirala ga je. Instinktivno se osvrnuo oko sebe da bi se uverio da ih niko ne sluša.
Bio je toliko zaokupljen sagovornicom da je umalo zaboravio gde su. Žena bez mane
izgledala je smešno neprikladno u ovako sirovom okruženju. Kafe je bio sušta suprotnost
raskošne ambasade koja je pružila gostoprimstvo Endruu Fordu.
„Obećaj mi da ćeš mi dopustiti da završim pre nego što… samo obećaj.“
Prekrstio je ruke na grudima. Zavalio se na stolicu. Oboje su znali da je Edmunds otkrio
da joj je Vidžaj Rana uplatio pet hiljada funti sa svog bankovnog računa.
„Pre četiri godine radila sam u pabu u Vuliču. Za nas su to bila teška vremena. Džordan je
bio beba. Pokušavala sam da se razvedem od njegovog oca, koji je bio veoma loš čovek.
Radila sam skraćeno radno vreme, dok mi je mama čuvala dete.
Vidžaj je bio stalni gost. Često je ručavao u pabu. Sprijateljili smo se. Više puta video me
je da plačem zbog para ili razvoda. Bio je brižan i pažljiv. Ostavljao mi je napojnice od deset
funti. Kad bih pokušala da ih vratim, govorio je da želi da mi pomogne. Taj novac mnogo mi
je značio.“

„Možda nije hteo samo da pomogne“, gorko će Vulf. Nije voleo Halidovog brata.
„Nije bio takav. Imao je porodicu. Jednog dana prišao mi je s predlogom. Rekao mi je da
njegov prijatelj ima nevolje s policijom i da on zna da je nevin. Ponudio mi je pet hiljada
funti ako kažem da sam nekog videla u određeno vreme, dok sam išla kući. Tako je bilo.“
„Lažno si svedočila?“ smrknuto će Vulf.
„Bila sam očajna. Sramota me je da kažem da sam pristala. Mislila sam da moje
svedočenje ne može biti od velikog značaja. U to doba Džordan i ja spali smo na petnaest
funti.“
„Bilo je od presudnog značaja.“
Više nije osećao nikakvu naklonost prema njoj. Šibao ju je gnevnim pogledom.
„U tome je stvar. Uspaničila sam se čim sam saznala da sam lagala u slučaju
Krematorijumskog Ubice.“ Bila je na ivici plača. „Ni za sve pare ovog sveta ne bih dozvolila
da se čovek optužen za takva nedela nađe na slobodi. Moraš mi verovati kad ti kažem da
sam odmah otišla u Vidžajevu kuću. Rekla sam mu da ne mogu to da učinim i da neću
pominjati njegovo učešće ni novac. Reći ću da sam pogrešila.“
„Šta ti je on rekao?“
„Pokušao je da me odgovori, ali mislim da je razumeo. U povratku kući pozvala sam
advokatsku firmu čiji je predstavnik prisustvovao čitanju moje izjave.“
„Kolins i Hanter.“
„Prebacili su me jednom od starijih advokata.“
„Majklu Gejblu-Kolinsu?“
„Da!“ iznenađeno će Ešli.
Vest o njegovoj smrti još nije bila objavljena.
„Rekla sam da moram da povučem svedočenje. Počeo je da mi preti. Nabrajao mi je
optužbe s kojima ću se suočiti: nepoštovanje suda, ometanje policijske istrage, možda i
saučesništvo u ubistvima! Pitao me je da li želim da idem u zatvor. Rekla sam mu za
Džordana. Skrenuo mi je pažnju da će socijalne službe biti umešane i da bi mogle da mi
oduzmu sina.“
Sećanja na taj razgovor duboko su je potresla. Vulf joj je ponudio salvetu.
„Slučaj je bio preterano važan da bi dozvolio da ga firma izgubi, bez obzira na cenu“,
glasno je razmišljao.
„Rekao mi je da držim glupa usta zatvorena' i da će dati sve od sebe da se ne pojavim u
sudnici. To je bio moj prvi i poslednji razgovor s njim. Videla sam šta se desilo, kako si
pokušao da zaustaviš čoveka kome sam pomogla da bude oslobođen i – žao mi je, tako mi je
žao.“
Ćurke je ustao, izvadio novčanik i spustio novčanicu od deset funti pored polupunog
tanjira.
„Ne bi trebalo da se meni izvinjavaš“, rekao je.
Rasplakala se.
Vulf je izašao iz kafea. Ostavio je ugroženu ženu, za čiju je bezbednost bio odgovoran, da
sedi sama u uglu.
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Sreda, 9. jul 2014.

10.20 pre podne

Edmunds je bio pijan od iscrpljenosti. Napustio je arhiv u šest ujutro. Manje od jednog sata
kasnije sedeo je za stolom u kancelariji. Nada da će moći da dremne pre nego što se
odeljenje ispuni onima koji su imali sreću da rade u podnošljivijim smenama raspršila se
kad se Simons spustio na stolicu pored njegove u 7.05. Odmah se bacio na obradu
preostalih sedam imena sa spiska. Demonstrirao je radnu etiku i opsesivnu posvećenost
poslu koja je zaostajala samo za Edmundsovom.
Edmunds je poslao poruku Tiji. Poručio je da mu nedostaje i da će dati sve od sebe da se
večeras vrati kući na vreme. Čak je predložio da izađu i nešto prezalogaje. Oklevao je pre
nego što je pritisnuo dugme za slanje. Ideja da se ovako iscrpljen obaveže na dodatne
obaveze nije mu se činila privlačnom. Međutim, trebalo bi d^ se potrudi oko nje. Grizla ga je
savest zbog nevine ali nedostojne laži o zasedi.
Postao je nezvanični kriminalistički bihejviorista odeljenja, pošto je na prvom
zajedničkom sastanku kom je prisustvovao otkrio poznavanje kriminalističke psihologije.
Nije bio kvalifikovan niti finansijski nagrađen za tu ulogu. Vanita je tražila da sastavi
izveštaj o poslednjoj poruci koju je ubica tako drsko gurnuo Vulfu u džep.

Džo je brzo utvrdio da krvavi otisak prsta s poruke odgovara DNK uzorku skinutom s
bodljikave žice. Edmunds je na osnovu toga zaključio da je poruka bila samo još jedna drska
poruga. Ubica je demonstrirao beznačajnost pogrešnog koraka u Velsu. Doslovce im je
predao uzorak vlastite DNK da bi pokazao koliko su nesposobni da ga zaustave. Činjenica
da je to lično uradio ukazivala je na sve izraženiji božji kompleks i najavljivala
spektakularni kraj epopeje za samo pet dana.
Naglo se prenuo iz sna. Nedovršeni izveštaj čekao ga je na ekranu. Kursor je nestrpljivo
treperio na kraju poslednje reči. Skrinsejver se još nije aktivirao. Zatvorio je oči samo na
tren, ali mu je to zbog nekog razloga veoma smetalo. Ponudio se da donese piće Simonsu i
otišao u kuhinju. Umio se hladnom vodom iznad prepune sudopere, dok je čekao da voda
provri.
„Dobio si još jedan udarac?“
Obrisao je lice i ugledao Baksterovu koja mu je krala ključaru vodu. Krupni podočnjaci
naglašavali su modrice od slomljenog nosa. „Da li te je Tija izlemala?“ pitala je s lažnom
zabrinutošću. „Rekao sam ti da sam se sapleo o mačku.“
„U redu. Da li si se ponovo sapleo o mačku'?“
„Nisam, samo nisam spavao.“
„Zašto?“
 Nikom nije govorio o posetama arhivu. Razmišljao je da li da se poveri Baksterovoj.
Odlučio je da tu informaciju zadrži za sebe.
„Zbog sofe“, rekao je, znajući da će ona rado prihvatiti takvo objašnjenje. „Na čemu danas
radiš?“
„Neki tip skočio je s Mosta Vaterlo. Udavio se. Ostavio je pismo i sve ostalo. To je
verovatno najjasniji slučaj samoubistva u istoriji, samo što je neki policajac, pasionirani
pratilac forenzičkih serija, zaključio da izgleda sumnjivo. Posle toga moramo da idemo u
Blumsberi zbog barice krvi. Neki tip verovatno se odvezao u urgentni centar. Još jedna
misterija je rešena.“
Duboko je uzdahnula. Edmunds je pomislio da i tako opisan dan zvuči daleko zanimljivije
nego što će njegov biti.
„Da li si video Vulfa?“ pitala je.
„Nije dolazio.“
Blejk se pojavio na vratima kuhinje. Počeo je da nosi odelo i da se češlja otkad je uparen s
Baksterovom. „Da li si spremna?“ pitao je.
„Moram da idem“, rekla je. Prosula je kafu i spustila šolju na već pogibeljno visoku gomilu
sudova u sudoperi.

Andrea je upravo prekinula telefonski razgovor s Vulfom kad je izašla iz taksija. Razgovor je
bio neuspešan, zahvaljujući saobraćajnoj buci u njenom kraju i pozadinskoj galami u bog te
pita kojoj glavnoj ulici u kojoj je on šetao.
Htela je da vidi kako je. Produkcijski tim u redakciji već se pripremao za sve bliži završni
dan sage o Krpenom lutku. Vulf, nažalost, nije bio raspoložen za razgovor s njom.
Kritikovao je nju i njen tim zbog objavljivanja precizne lokacije Endrua Forda. Optužio ju
je i da je televizijskim prenosom demonstracija olakšala ubičinu manipulaciju Fordovim već
paranoidnim i poremećenim umom. Ćutke je slušala besmislenu tiradu. Svaka televizijska
stanica na svetu postupila je na isti način.
Rekao joj je da ga ostavi na miru i naglo prekinuo vezu kad mu je predložila da ga izvede
na večeru. Nikad to ne bi glasno priznala, ali naljutila se na njega zbog sitničavosti i
svadljivosti u jednom od možda poslednjih kontakata. Na osnovu njegove reakcije
zaključila je da nije ni pomislio da neće preživeti sledeći utorak. Nije mogla da se ne zapita
da li je konačno prešao nejasnu liniju između optimizma i poricanja.
Elajdža ju je pritiskao da mu kaže da li prihvata unapređenje. Od sastanka s njim
neprekidno je razmišljala o tome. Ljutila se na sebe zbog neodlučnosti. Nije znala da li da da
ostavku i napusti stanicu s ono malo preostalog moralnog integriteta ili da oberučke
prihvati ponuđenu poziciju, koja će svakako biti popunjena.
Prethodne noći raspravljala je o tome sa Džefrijem. Sedeli su pod kasnim večernjim
suncem na tremu u malom ali predivno uređenom vrtu. Nije pokušavao da utiče na njenu
odluku, kao ni na bilo šta u njihovom odnosu. Zbog toga su tako dobro funkcionisali.
Poštovao je njenu nezavisnost, na koju se navikla u braku s Vulfom. Odlučili su da provode
vreme zajedno, ali im ono nikad nije bilo neophodno.
Džefri je, zajedno sa ostatkom sveta, pratio razvoj priče o Krpenom lutku a da nikad nije
podigao obrvu zbog Andreinog senzacionalističkog načina izveštavanja, neosnovanih
pretpostavki, pa ni zbog „časovnika smrti“, koji je čak i ona smatrala groteskno neukusnim.
Uporno ju je podsećao da vodi računa o sebi. Police pune knjiga o ratu naučile su ga da su
glasnici u istoriji birani po sposobnosti komunikacije, brzini kojom su stizali do željenog
uha i zabrinjavajuće potrošnosti.
Strpljivo je slušao, dok su se strateški razmeštene baštenske svetiljke uključivale jedna za
drugom, u sve većoj tami, a temperatura padala. Istakao je da će, ako odluči da prihvati
unapređenje, njena odluka biti nadahnuta isključivo ambicijom. Novac im nije bio
neophodan. Već se dokazala kao pouzdan i talentovan novinar. S karakterističnom
razboritošću i taktom predložio joj je razgovor s Vulfom. Učinio je to zato što je shvatio da
joj je samo njegovo mišljenje o tom pitanju zaista važno.
Posle jutrošnjeg kratkog i neprijatnog razgovora znala je Vulfovo mišljenje o tome.

Finli je jednim okom vrebao kancelariju komandira Vanite, dok je prilazio Simonsovom i
Edmundsovom stolu. Video je kako sićušna ali zastrašujuća žena razgovara telefonom,
mahnito gestikulirajući. Seo je na Edmundsove papire na ivici stola.
„Ne izgleda najsrećnije“, rekao je.
„Zašto?“, pitao je Simons.
Nije ličilo na njega da se otima o kancelarijska ogovaranja. Navikao je da bude prvi koji
saznaje novosti.
„Zbog Vila“, reče Finli. „Šta bi drugo moglo biti? Čuo sam da je izveo Ešli Lohlan iz
zaštićenog stana.“
„Zašto?“
„Otišli su na doručak. Izjurio je iz kafea. Ostavio ju je samu. Njen tim za zaštitu uložio je
formalni prigovor. Hoće da ga suspenduje.“
„Nek razbija glavu time“, reče Simons. „O čemu je razmišljao kad je to uradio?“
Finli je slegnuo ramenima.
„Ko bi ga znao? To je Vil. Danas nije svraćao u kancelariju. Idem da se sretnem s njim.“
Simons je prilično uživao u slatkoj, gotovo srednjoškolskoj razmeni tajni pred šefičinim
nosom.
„Ako pita gde sam, recite joj da tražim sigurnu kuću za Ešli Lohlan, što je, uzgred budi
rečeno, tačno“, reče Finli.
„I mi idemo na teren“, reče Simons. „Mi?“ pitao je Edmunds. „Gde idemo?“
„Imam još četvoro ljudi na spisku“, reče Simons. „Jedan od njih je mrtav. Saznaćemo ko je
to.“

Simons i Edmunds počastili su se Gregovim kobasicama u testu. Ostavljali su trag mrvica za

sobom na putu do treće adrese sa spiska. Posetili su dom sudske stenografkinje i saznali da
je 2012. godine umrla od raka. Saznali su da je visokopoštovani sudija Timoti Harogejt sa
suprugom emigrirao na Novi Zeland. Sused je, na svu sreću, imao podatke njegovog sina,
koji ih je probudio usred noći da bi potvrdio da su oboje živi i zdravi.
Sunce je izvirilo iza oblaka dok su prolazili pored Brunsvik skver gardensa. Približili su
se identičnim zgradama od cigala u Ulici Lansdaun teras. Vrata koja su tražili bila su crna i
odškrinuta. Edmunds je glasno pokucao. Ušli su u zajednički hodnik sa šarenim pločicama
na podu. Izgravirana pločica uputila ih je uz stepenice do „penthausa“. Izraz koji se koristio
za raskošni apartman na vrhu oblakodera činio im se neprikladnim za četvorospratnicu.
Popeli su se stepeništem, osluškujući odjek vlastitih koraka, i stigli do hodnika na
poslednjem spratu. Izbledele fotografije krasile su zid. Na većini je bio postariji gospodin u
društvu daleko mlađih i neuporedivo privlačnijih žena, na egzotičnim destinacijama.
Plavuša koju je grlio na jahti po svoj prilici nije stigla do obale, zato što se na sledećoj
fotografiji s plaže pored njega baškarila crvenokosa lepotica u bikiniju.
Čuli su lomljavu iz stana. Kad su se približili ulaznim vratima, videli su da ni ona nisu
zaključana. Razmenili su zabrinute poglede pre nego što su ih tiho otvorili. Šarene pločice s
ulaza u zgradu krasile su i mračni hodnik. Šunjali su se pored zatvorenih vrata ka svetlosni
na kraju hodnika i zvuku koraka po tvrdom podu.
„Trapavko! Rekla sam ti da je ne diraš.“
Edmuns je zastao. Simons i on odmah su prepoznali sarkastični, pokroviteljski ton.
„Baksterova?“ oglasio se Edmunds.
Uspravio se i ušao u dnevnu sobu, u kojoj je Blejk, na sve četiri, skupljao komade, po svoj
prilici skupocene vaze koju je upravo ispustio.
Zbunjeno su posmatrali Edmundsa i Simonsa. „Šta, kog đavola, vas dvojica tražite ovde?“,
pitala je. „Ronalda Evereta, nestalog porotnika s Halidovog suđenja“, reče Edmunds. „Uh.“
„A vi?“
„Već sam ti rekla: barica krvi, bez tela.“
„Gde je?“ pitao je Simons. „Svuda.“
Pokazala je na pod iza velikog kauča. Krug tamne, sasušene krvi pokrivao je bele pločice
oko natopljenog tepiha. „Isuse“, reče Edmunds.
„Mislim da možemo zaključiti kako tvog gospodina Evereta više nema“, bezobzirno će
Baksterova.
Krvoproliće pod nogama podsetilo je Edmundsa na jedan arhivirani slučaj koji je
proučavao te noći: barica krvi i telo koje nikad nije otkriveno. To nije mogla biti puka
slučajnost.
„Šta nije u redu?“ pitala ga je Baksterova.
Nije smeo otkriti da vodi privatnu istragu, dok ne bude siguran da je nešto otkrio. „Ništa.“
Pogledao je na sat. Obećao je da će izvesti Tiju na večeru. Moći će da stigne do arhiva,
provede tamo jedan sat i vrati se kući na vreme, ali samo ako odmah krene.
„Ovaj nered ne odgovara sitničavom, preciznom načinu rada našeg ubice“, reče Simons.
„U kućama prethodnih žrtava nije pronađena nijedna kap krvi.“
„Možda nije tako nepogrešiv kao što smo skloni da verujemo“, napomenuo je Edmunds
kad je čučnuo da pogleda mrlje krvi na sofi. „Možda je ovo jedina žrtva koju je ubio i isekao
u njenoj kući. To znači da i na drugim mestima u gradu ima barica i dokaza.“
U taj mah stigao je forenzički tim. Edmunds je ugrabio priliku da pobegne. Izvinio se
Simonsu, rekavši da mora srediti neke papire u kancelariji. Strčao je niz stepenice i pojurio
ka najbližoj stanici metroa.

***

Vulfov telefon je zapištao. Pročitao je kratku poruku:

ZASLUŽILA SAM ONO ODRANIJE. VEČERA? L X

 „Zašto se ceriš?“ pitao ga je Finli dok su pešačili ka Novom Skotland jardu.
Vulf nije odgovorio. Otkucao je broj iz poruke. „Halo, detektiv Foks.“
„Zdravo, gospođa Lohlan.“ Finli ga je iznenađeno pogledao. „Kako si dobila ovaj broj?“
„Sećaš li se Džodi, koju si jutros sreo?“
„Misliš na onu koja je uložila prigovor protiv mene?“
„Upravo ta. Telefonirala je prijateljici, koja je telefonirala prijateljici, koja te poznaje.“
„Iznenađen sam što hoćeš da večeraš sa mnom“, reče Vulf. Finli mu je uputio još jedan
neobičan pogled. „Pa, bog sveti zna da doručak i nije bio neki“, nasmejala se. „Hoću reći da
mislim kako ti dugujem izvinjenje.“
„Nisam zlopamtilo. Ionako nećeš dugo. Sedam?“
„Pretpostavljam da ćemo večerati kod tebe?“
„Bojim se da je tako. Neko bi mogao pomisliti da si mi zabranio da izlazim.“
„'Dobro ću se okupati' pre nego što krenem.“ Finli ovog puta nije ni pokušao da reaguje.
„Samo izvoli. Videćemo se, Fokse.“
Prekinula je pre nego što je stigao da odgovori. Vulf je zastao. „Pretpostavljam da
očekuješ da te pokrivam kao i obično?“, reče Finli. „Moram da budem na jednom mestu.“
„Stavi onaj kvalitetni losion za brijanje koji smo ti kupili za rođendan, ali ne oblači onu
groznu plavu košulju bez koje nigde ne ideš.“
„Volim tu košulju.“
„Izgledaš kao trudnica u njoj. To su Megine, a ne moje reči.“
„Još nešto?“
„Lepo se provedi“, reče Finli s vragolastim osmehom.

***

„Nepogrešivo znam kad lažeš, stari moj“, reče Baksterova.

Naletela je na Finlija u kuhinji. Opušteno je pitala za Vulfa. Sapleo se na prvih nekoliko
odgovora, pa ga je podvrgla ozbiljnom petominutnom ispitivanju. Počeo je da popušta.
Videla je to.
„Žalio se da mu nije dobro.“
„Zbog glavobolje?“
„Da.“
„Ali malopre si rekao da se žalio na bolove u stomaku.“
„Na to sam mislio, na bolove u stomaku.“
„Čekaj, nije tako bilo. Pomenuo si glavobolju.“
Uživala je mučeći prijatelja.
„U redu. Pobedila si. Vratio se kod Ešli Lohlan.“
„Simons mi je rekao da su se posvađali.“
„Pomirili su se.“
„Pa zašto nisi otišao s njim?“
Finli nije hteo da odgovori na to pitanje, ali znao je da Baksterova neće uzmaci.
„Zato što nisam pozvan.“
„Pozvan?“
 „Na večeru.“
„Večeru?“
Sneveselila se i ućutala. Finli nije znao šta da kaže. Usredsredio se na spremanje kafe. Kad
se okrenuo da bi joj ponudio piće, Baksterova više nije bila tu.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Sreda, 9. jul 2014.

7.05 uveče

Vulf se nadao da je šetnja kišovitom glavnom ulicom Plamsteda razvodnila snažni miris
novog losiona za brijanje. Ispljuskao se dobronamernim poklonom i poprskao nešto
mirišljave tečnosti na zidove stana, u nadi da će ono što grebe ispod njih ostati u tami.
Izgubio je pola sata birajući savršeno odelo i češljajući kosu. U prilično nervoznom
raspoloženju pripremao se za prvi izlazak u ovoj deceniji. Posle sveg truda izgledao je isto
kao i bilo kog drugog dana.
Zastao je u prodavnici pića i izabrao jedino crveno i belo vino koje je poznavao
(Baksterine najdraže marke), pre nego što je kupio poslednji buket s tezge. Mlitavo cveće
izgledalo je toliko patetično da se ozbiljno zapitao je li platio previše za nešto što je izraslo
iz stare kofe iz koje ga je prodavačica izvadila.
Ušao je u zapuštenu zgradu, popeo se uz stepenice i pozdravio dvoje policajaca ispred
njenih vrata. Nisu izgledali naročito srećno što ga vide.
„Uložili smo prigovor protiv tebe“, rekla je policajka.
„Biće ti žao kad za nedelju dana budem mrtav“, reče Vulf.
Osmehnuo se, ali ona nije. Progurao se između njih i pokucao na Ešlina vrata.
„Pokušaj da je ovog puta ne ostaviš uplakanu – ortak“, reče muškarac, očigledno
ljubomoran zbog njihove večere.
Vulf je ignorisao komentar. Požalio je što nije nešto rekao da bi ispunio neprijatnu tišinu,
pošto Ešli ni dvadeset sekundi kasnije nije odgovorila na kucanje. Izgledala je očaravajuće
kad se konačno izborila s novim bezbednosnim sistemom na ulaznim vratima. Vulfu se
učinilo da je čuo policajčev uzdah iza svojih leđa. Obukla je čipkastu svetloružičastu haljinu.
Kosa joj je padala u rastresitim uvojcima. Bila je preterano dobro obučena za skromnu
večeru kod kuće.
„Kasniš“, progovorila je pre nego što je zakoračila nazad u stan.
Vulf je kolebljivo krenuo za njom. Zalupio je vratima pred sirotim gargojlima na straži.
„Čudesno izgledaš“, rekao je. Požalio je što nije vezao kravatu koju nije imao.
Predao joj je vino i buket. Brižno ga je stavila u vazu s vodom, u simboličnom pokušaju da
ga oživi.
 „Znam da sam malčice preterala, ali možda neću imati drugu priliku da se sredim, pa sam
resila da večeras dam sve od sebe.“
Otvorila je crveno vino za sebe i belo za Vulfa. Razgovarali su u kuhinji. Često je mešala
hranu. Obuhvatili su sve uobičajene teme za prvi sastanak: porodicu, hobije, planove.
Koristili su najtanušnije veze da bi premostili praznine između predmeta razgovora i
najčešće korišćenih i najduhovitijih anegdota. Vulf se iznenada setio oca. Osetili su se
normalno, prvi put otkad je sve ovo počelo, kao da ih čeka beskrajna budućnost i kao da
prvo zajedničko veče može da procveta u nešto posebno.
Pripremila je veoma ukusnu večeru. Stalno se izvinjavala zbog „zagorelih komada“, iako
Vulf nije našao nijedan. Sipali su poslednje kapi vina u čaše kad je poslužila desert.
Razgovor je zašao u melanholične, ali ništa manje uzbudljive vode.
Upozorila ga je na to da u stanu posle kuvanja postaje nepodnošljivo vruće. Podvio je
rukave košulje. Nije ustuknula kad je videla opekotine na levoj ruci. Podstakle su njenu
radoznalost. Privukla je stolicu da bi ih osmotrila izbliza. Nežno i očarano prelazila je
prstima preko osetljive, naborane kože.
Ponovo je osetio jagodu u njenoj kosi i slatki miris vina u njenom dahu kad se okrenula
prema njemu. Bila je samo nekoliko centimetara udaljena od njegovog lica. Disali su isti
vazduh…
… Vučja maska.
Trgao se. Ona je uzmakla od njega. Neprijatna slika smesta se rasula, ali bilo je prekasno.
Romantični trenutak u potpunosti je bio upropašćen. Video je odbijanje na njenom licu.
Očajnički je želeo da spase ono što je već postalo jedno od najprijatnijih večeri ikada.
„Izvini“, rekao je.
„Nemoj da se izvinjavaš. Meni je žao.“
„Možemo li ponovo da probamo? Znaš, tvoja šaka na mojoj ruci, tvoj pogled na meni, i
tako dalje.“
„Zašto si uzmakao?“
„Uzmakao sam, ali ne od tebe. Poslednja osoba koja mi je prišla toliko blizu bio je čovek
koji pokušava da nas ubije… To se desilo juče.“
„Video si ga?“ Oči su joj se raširile. „Nosio je masku.“
Objasnio je šta se dogodilo ispred ambasade. Nešto u priči o njegovom sučeljavanju sa
čovekom s maskom vuka i odbijanju da skrene pogled raspirilo je neku iskru u njoj. Ponovo
mu se približila i položila šaku na njegovu ruku. Namirisao je suptilni trag vina u njenom
dahu. Razdvojila je čulne usne…
Vulfov telefon ponovo je zazvonio.
„Sranje!“ Pogledao je na ekran i zamalo prekinuo vezu. Zatim se sažaljivo osmehnuo i
ustao da bi odgovorio na poziv. „Baksterova? … Ko? … Ne, ne činite to… Gde? … Stižem za
sat.“
Ešli je izgledala ozlojeđeno. Počela je da sklanja stvari sa stola. „Da li to znači da ideš?“
Vulf se zaljubio u njen naglasak. Zamalo što se nije predomislio kad je prepoznao
razočaranje u njenom glasu. „Prijatelj je u nevolji.“
„Zašto ne pozove policiju?“
„Nije u takvoj nevolji. Veruj mi, rekao bih mu da se nosi da je reč o bilo kome drugom.“
„Sigurno ti je veoma važan.“
„Jeste, ali na iritirajući način.“
Edmunds je otvorio oči. Nekoliko sekundi nije imao pojma gde je. Ožvalavio je ruku. Ležao
je na madracu od papira i buljio u kanjon polica koje su se pružale u oba pravca. Bio je
veoma iscrpljen. Nije mogao da odoli mešavini tame i tišine. Došao je sebi i spustio pogled
na zglob: 9.20 uveče. „Prokletstvo!“
Raspremio je sve dokaze s poda u kutiju. Gurnuo ju je na policu i potrčao ka izlazu.

Vulf je istresao poslednje pare da bi platio razbojničku tarifu za taksi, pre nego što je izašao
ispred Hemingvejsa u glavnoj ulici Vimbldona. Probio se pored pijanaca u bašti i pokazao
legitimaciju kad je stigao do bara.
„Onesvestila se u toaletu“, rekla mu je devojka koja je točila pivo. „Neko je s njom. Hteli
smo da zovemo hitnu pomoć. Tražila je da prvo vas pozovemo. Čekajte, vi ste onaj
detektiv… Vulf. Onaj Vulf!“
Grabio je ka toaletu kad je devojka posegnula za telefon s kamerom u džepu. Zahvalio je
kelnerici koja je ljubazno pristala da pravi društvo Baksterovoj dok ne stigne. Kleknuo je
kraj nje. Još je bila pri svesti, ali reagovala je tek kad bi je uštinuo ili povikao njeno ime.
„Kao u stara dobra vremena“, rekao je.
Pokrio joj je lice sakoom. Pretpostavljao je da je devojka za barom obavestila sve
fotografe-amatere da je tip s televizijskih vesti u ženskom toaletu. Podigao ju je i izneo u
salu.
Vratar mu je krčio put kroz gužvu. Vulf je pretpostavljao da mu ne pomaže zbog brige za
pijanu ženu, već da bi izašla iz lokala pre nego što ponovo povrati. U svakom slučaju cenio
je to što je radio. Izneo ju je na ulicu. Zamalo što je nije ispustio dok se peo uz uske
stepenice do njenog stana. Nekako je uspeo da otključa ulazna vrata. Dočekao ga je zvuk
radija pojačanog do kraja. Oteturao se do spavaće sobe. Spustio ju je na krevet.
Skinuo joj je čizme i vezao kosu pozadi, kao bezbroj puta dotad, iako to odavno nije radio.
Otišao je u kuhinju da bi uzeo činiju i isključio radio pre nego što nahrani Eha. Našao je dve
prazne boce vina u sudoperi. Opsovao je sebe što nije pitao osoblje u lokalu koliko je tamo
popila.
Napunio je dve čaše vodom. Iskapio je jednu i otišao u spavaću sobu. Spustio je drugu na
stočić pored kreveta. Izuo je cipele. Pružio se pored nje. Već je hrkala.
Isključio je lampu i uperio pogled u mračnu tavanicu. Slušao je prve udarce kišnih kapi
po prozoru. Nadao se da su skorašnja posrtanja Baksterove u potpunosti izazvana stresom
koji je sve pritiskao i da još donekle kontroliše porok koji je nikad nije ispustio iz svojih
šaka. Pomogao joj je da ga dugo krije od svih, možda predugo. Spremao se za još jednu
probdevenu noć u kojoj će povremeno proveravati da li još diše i čistiti za njom. Pitao se da
li joj pomaže.

Edmunds je bio gola voda kad je stigao kući i zatekao pogašena svetla. Teturao se po
mračnom hodniku što je tiše mogao. Pretpostavio je da Tija spava. Stigao je do otvorenih
vrata spavaće sobe i video namešten krevet. „Ti?“, pozvao je.
Išao je iz sobe u sobu, uključivao svetla i zapažao stvari koje nedostaju: Tijina torba s
posla, njene najdraže farmerke i mačka, hodajuća opasnost od saplitanja. Previše puta ju je
izneverio, ne samo od početka rada na slučaju Krpenog lutka već i od premeštaja.
 Sručio se na kauč na kome je trebalo da provede noć i protrljao umorne oči. Kajao se
zbog svih neprijatnosti koje joj je priredio. Tešio se mišlju da je ostalo još samo pet dana
borbe. Sve će se ubrzo završiti na ovaj ili onaj način. Sigurno je mogla da vidi da je kraj na
vidiku.
Razmišljao je da li da je zove, ali znao je da će isključiti telefon. Pogledao je na sat: bilo je
10.27 uveče. Njegova skoro tašta sigurno je došla da je odveze, zato što je automobil bio
parkiran na ulici. Skinuo je ključeve s kukice, isključio svetla i zakoračio u noć, uprkos
umoru.
Brzo je stigao na drugi kraj grada, pošto je bio gotovo sam na drumu. Parkirao se odmah
ispred zgrade i požurio do čuvara, koji ga je odmah prepoznao. Razmenili su poneku reč
dok je Edmunds vadio legitimaciju i ostavljao stvari pre potpisivanja u knjigu posetilaca i
ulaska u arhiv.

Vino je pomoglo. Vulf je zaspao. Probudio se manje od sat kasnije. Iz sna ga je prenulo
povraćanje u kupatilu. Ležao je u mraku. Vrata kupatila bila su oivičena linijom svetlosti.
Slušao je puštanje vode, otvaranje i zatvaranje ormarića, grgoljenje i pljuvanje sredstva za
ispiranje usta u lavabo.
Spremao se da ustane i pođe kući, zadovoljan što ona funkcioniše dovoljno dobro da se
snađe bez njegove pomoći, kad se doteturala u spavaću sobu, ispružila po krevetu i
prebacila pijanu ruku preko njegovih grudi.
„Kako ti je bilo na sastanku?“, pitala je.
„Kratko“, odvratio je Vulf, ljut na Finlija koji ne bi mogao da sačuva tajnu ni kad bi mu
život od nje zavisio, i obuzet sumnjom da ispad Baksterove načinjen u zlo doba nije bio
nehotičan.
„Šteta. Hvala ti što si došao po mene“, rekla je, na ivici sna.
„Zamalo što nisam.“
„Ali došao si“, prošaputala je dok je padala u san. „Znala sam da ćeš doći.“

Edmundsov trud se isplatio. Uspeo je da pronađe kutiju koju je ranije pregledao, iako ju je,
u žurbi da se što pre vrati kući, ostavio na pogrešnoj polici. Vratio se slučaju iz 2009.
godine: nasledniku moćne korporacije koji je nestao iz dobro čuvanog hotelskog apartmana
i barici krvi, bez tela. Proučavao je sve fotografije s mesta zločina. Uspeo je da pronađe onu
koja je potvrdila njegove sumnje.
Na zidu pored barice krvi bilo je osam sićušnih mrlja. Viđene su i zanemarene kao „još
krvi“. Mesto zločina bilo je jezivo slično sobi koju su posetili tog dana. Prikupljeni podaci
ukazivali su na to da je prskanje krvi prouzrokovano odsecanjem udova ubijene žrtve, da bi
se telo neopaženo uklonilo iz dobro obezbeđene prostorije.
Edmunds je bio siguran da je ovo njihov ubica.
Počeo je da pakuje dokaze u kartonsku kutiju. Konačno je pronašao nešto dovoljno
obećavajuće da podeli s timom. Kad je ustao, list papira skliznuo je s poklopca na pod. To je
bio uobičajeni formular koji je pratio svaku kutiju u skladištu. Sadržao je spisak imena i
datuma iznošenja dokaza iz arhive i razloge zbog kojih su iznošeni. Čučnuo je da bi ga
vratio na odgovarajuće mesto na poklopcu i ugledao poznato ime na dnu strane. Pripadalo
je poslednjoj osobi koja je pregledala dokaze iz ove kutije:
 Detektiv narednik Vilijam Foks – 5.2.2013: Analiza mrlja od krvi
Detektiv narednik Vilijam Foks – 10.2.2013: Vraćena u skladište

Edmunds se zbunio. U kutiji nije bilo Vulfovog ni forenzičkog izveštaja posle originalnih iz
2009. godine. Najverovatniji scenario bio je da je Vulf nabasao na ovaj slučaj istražujući
neki drugi. Možda je otkrio prethodnu žrtvu Krpenog lutka, nehotično privukavši njegovu
pažnju. To bi objasnilo ličnu prirodu izazova i divljenje koje je ubica osetio prema jedinom
policajcu kog je smatrao dostojnim pažnje. Sve kocke su se složile.
Bio je ushićen. Pitaće Vulfa ujutro. Možda će moći da mu ukaže na druge primere ranih
radova njihovog ubice. Otišao je u drugi prolaz, ohrabren otkrićem i potražio sledeću kutiju
sa spiska.
Konačno su počeli da love lovca.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Četvrtak, 10. jul 2014.

7.07 ujutro

Otvorena vrata puštala su blistave sunčeve zrake. Bacali su lenje senke po postelji. Vulf je
otvorio oči. Bio je sam u sobi Baksterove. Ležao je obučen na posteljini. Probudilo ga je
ritmičko koračanje iz susedne prostorije.
Uz veliki napor ustao je i uzeo cipele s mesta na koje ih je bacio. Ušetao je u suncem
okupanu dnevnu sobu i mlako mahnuo Baksterovoj, koja je vežbala na traci u sportskoj
opremi, s konjskim repom koji joj je sinoć nevešto vezao. Pomislio bi da izgleda odmorno i
osveženo, da nije znao istinu. Oduvek se brzo oporavljala. To je bio jedan od razloga zbog
kojih je tako dugo uspevala da sakrije ozbiljan problem od tolikog broja ljudi.
Nije obratila pažnju na njega kad je ušao u kuhinju i počeo da sprema kafu.
„Imaš li još…“ počeo je.
Koža joj je blistala od znoja. Držala je zahtevni ritam. Nevoljno je skinula slušalice da bi
ga čula.
„Imaš li još rezervnu četkicu za zube?“ pitao je.
Od nje se po nemom dogovoru očekivalo da drži rezervnu toaletu u ormariću, u slučaju
da Vulf zaglavi u njenom stanu bez najave. To je u jednom trenutku postala redovna pojava.
Nije ni čudo što je Andrea počela da sumnja u prirodu njihovog odnosa, ma kako bezazlen
bio.
„Najniža fioka, u kupatilu“, šturo je odvratila pre nego što je vratila slušalice na uši.
Vulf je osećao da je raspoložena za sukob. Odlučio je da ne zagrize mamac. Ponašala se na
način tipičan za nju. Stidela se onoga što je uradila. Izražavala je to osećanje veoma
svađalačkim stavom.
 Voda je provrela. Podigao je šolju. Nemo ju je zapitao želi li jednu. Frknula je i teatralno
skinula slušalice.
„Šta hoćeš?“
„Samo sam te pitao hoćeš li kafu.“
„Ali ja ne pijem kafu. Znaš to, bolje nego iko. Pijem samo vino i smešne koktele.“
„Da li to znači ne?“
„Dakle, to je tvoje mišljenje o meni? Misliš da sam sirota, pijana olupina nesposobna da
vodi računa o sebi. Priznaj.“ Njegova rešenost je slabila. „Ne mislim to. Popiću kafu…“
„Valjda ti je jasno da nisi morao da mi pomažeš. Slobodno veselo nastavi svojim putem,
ubeđen u vlastitu nadmoć. Učini mi uslugu, plemeniti čoveče: sledeći put nemoj da se
trudiš.“
Od poduže vakele ponestalo joj je daha.
„Voleo bih da se nisam trudio ni ovog puta!“, povikao je. „Trebalo je da te pustim da puziš
po toaletu, umesto da mi upropastiš veče.“
„O da, tvoja večera s Ešli Lohlan. Veoma romantično. Imam krajnje pozitivan osećaj u
pogledu te veze. Pred vama je sjajna budućnost, pod uslovom da ne budete brutalno ubijeni
u sledeća četiri dana!“
„Idem na posao“, rekao je na putu ka vratima. „I ti si dobrodošla, uzgred budi rečeno.“
„Ne znam zašto to radiš sebi“, povikala je za njim. „To liči na davanje imena kravama u
klanici!“
Ulazna vrata su se zalupila, oborivši uramljenu fotografiju njujorških oblakodera sa zida
u dnevnoj sobi. Povećala je brzinu na traci, vratila slušalice na uši i pojačala zvuk.

Vulf je stigao u kancelariju nakrivo nasađen. Sjurio se do Finlijevog stola. Njegov prijatelj
bio je nestrpljiv da čuje kako je bilo na sastanku s Ešli.
„Zašto si, kog đavola, to uradio?“ Vulf se obrušio na njega.
„Šta kažeš?“
„Zašto si rekao Baksterovoj za moju večeru s Lohlanovom?“
„Pokušao sam da joj ne kažem, ali nanjušila je da nešto krijem.“
„Zašto nisi nešto izmislio?“
„Da li je trebalo?“
Finli, koga je bio glas da je nepresušni izvor dobrodušja i pozitivne energije u odeljenju,
pred Vulfovim očima preobrazio se u nekadašnjeg glazgovskog bobija uvek raspoloženog
za tuču. Vulf je za svaki slučaj izvadio ruke iz džepova. Moraće brzo da reaguje ako se
situacija zaoštri. Finlijev levi aperkat bio je legendaran.
„Prijatelj ne bi tako postupio“, reče Vulf.
„Ja sam i Emilin prijatelj.“
„Upravo zbog toga. Povredio si joj osećanja.“
„Znači, ja sam povredio njena osećanja? Ja?“ Finli je govorio veoma tiho, što nikad nije bio
dobar znak. „Godinama gledam kako vučeš to jadno devojče za nos. Šta god da se dešava
među vama koštalo te je braka, a ti si još na istoj poziciji, što će reći da je želiš, ali si
preveliki slabić da skočiš naglavačke, a nemaš hrabrosti da je oslobodiš. Obrni-okreni,
ostala su ti još četiri dana da postupiš kao muškarac.“
Vulf je ostao bez teksta. Navikao je da Finli uvek i u svemu bude na njegovoj strani.
„Moram da pratim trag. Odlazim“, reče Finli i ustade. „Idem s tobom.“
 „Ne, nećeš.“
„Imamo sastanak o toku istrage u deset“, reče Vulf. „Pokrivaj me“, poručio mu je Finli s
gorkim osmehom. Tresnuo je Vulfa po leđima i otišao.

Vulf je u 9.05 ignorisao novi poziv doktorke Preston-Hol. Očekivao je da će komandirov

telefon svakog trenutka zazvoniti. Finli je otišao ljutit. Čuo je kako Baksterova viče na
drugom kraju kancelarije.
Edmunds nije zapažao ništa od toga. Poslednjih deset minuta pripremao je dokumenta o
kojima je hteo da razgovara s Vulfom. Jedva je čekao da vidi njegovu reakciju. Skupio je sve
papire i krenuo ka Vulfovom stolu. Usput se preslišavao.
„Gejbrijel Pul Džunior, 2009. godine“, rekao je kad je stigao do Vulfa.
Učinilo mu se da je video treptaj prepoznavanja u Vulfovim očima. On je samo duboko
uzdahnuo pre nego što ga je odmerio zabrinutim pogledom.
„Da li bi to ime trebalo nešto da mi znači?“
Edmunds je poletno nastavio, uprkos razočaravajućoj reakciji.
„Nadao sam se da hoće“, rekao je. „Naslednik elektronske imperije nestaje iz hotelskog
apartmana. Telo nikad nije pronađeno. Sećaš li se toga?“
„Znaš, ne želim da budem grub, ali zašto ne bi porazgovarao o tome s nekim drugim?
Nisam baš raspoložen za priču.“
Vulfov manjak interesovanja pokolebao je Edmundsa. Shvatio je da se nije najbolje
izrazio.
„Izvini, pusti me da ti objasnim od početka. Proučavao sam arhivirane slučajeve…“
„Mislim da sam ti rekao da to ne radiš.“
„Rekao si. Uveravam te da sam to radio u slobodno vreme. Bilo kako bilo, našao sam
neš…“
„Ne. Ne može 'bilo kako bilo'. Ako ti nadređeni kaže da nešto ne radiš – ne radiš to!“,
povikao je Vulf i privukao pažnju čitavog odeljenja. Ustao je.
„Kad bi mi s-samo dao priliku da ti objasnim“, zamuckivao je Edmunds. Nije mogao da
shvati kako su tako brzo prešli put od bezazlenog razgovora do oštrog sukoba, ali nije bio
spreman da odustane. Imao je važna pitanja za starijeg kolegu. Mora dobiti odgovore na
njih. „Pronašao sam nešto obećavajuće.“
Vulf je zaobišao sto. Edmunds mu je pružio prvi dokument, zato što je njegov gest
protumačio kao znak zanimanja. Vulf mu je izbio sve papire iz ruke. Pali su na pod. Začuli su
se uzvici i smeh, dostojni školskog igrališta. Baksterova je krenula prema njima. Simons je
ustao. Vratio se ulozi šefa.
„Moram da znam zašto si tražio dokaze iz Pulovog slučaja“, reče Edmunds. Povisio je glas,
ali je podrhtavanje otkrivalo nervozu.
„Mislim da mi se tvoj ton ne dopada“, reče Vulf. Približio se mršavom mladiću.
„Mislim da mi se ne dopada tvoj odgovor!“ odvratio je Edmunds. Iznenadio je sve,
uključujući i sebe. „Zašto si se zanimao za taj slučaj?“
Vulf je zgrabio Edmundsa za gušu. Tresnuo ga je o zid sobe za sastanke. Crne pukotine
išarale su mutno staklo.
„Hej!“, povikao je Simons.
„Vulfe!“, dreknula je Baksterova, trčeći ka njima.
 Vulf je pustio Edmundsa, kome je tamna krv curila niz vrat. Baksterova je stala između
njih.
„Šta se to događa, Vulfe?“, povikala je.
„Reci svom poslušnom psetancetu da me se kloni!“, urliknuo je. „Više nije moj. Gubiš
kontrolu nad sobom, Vulfe“, rekla mu je. Ja je gubim?“ vrisnuo je, crven od gneva.
Registrovala je neizgovorenu pretnju. Spremao se da otkrije tajnu koju je godinama krila.
Pripremila se za to. Uistinu joj je laknulo što će konačno prestati da se pretvara.
Oklevao je.
„Reci mu da će za njega biti bolje ako bude imao nešto konkretno, kad već optužuje ljude
pred svima“, reče Vulf.
„O kakvim optužbama govoriš?“ pitala je Baksterova.
„Nisam te optužio ni po kom osnovu“, planuo je Edmunds. „Samo sam tražio tvoju
pomoć.“
Vanita je izašla iz kancelarije. Propustila je početak sukoba.
„O kakvim je optužbama reč?“ razdrala se Baksterova na obojicu.
„Gubio je vreme proučavajući moje stare slučajeve, umesto da radi svoj posao!“
„Ma nosi se“, procedio je Edmunds, na nekarakteristično grub način. Držao se za glavu.
Krv mu je tekla između prstiju.
Vulf je zakoračio prema njemu, ali ga je Simons zaustavio. Baksterova se nagnula da bi
nešto šapnula Edmundsu.
„Je li to tačno?“ pitala ga je.
„Našao sam nešto.“
„Rekla sam ti da se maneš toga“, planula je. „Našao sam nešto“, ponovio je.
„Ne mogu da verujem da staješ na njegovu stranu“, reče Vulf. „Ne stajem ni na čiju stranu!
Mislim da ste obojica kreteni!“ povikala je Baksterova. „Dosta je bilo!“
U kancelariji je zavladala grobna tišina. Gnevna Vanita marširala je ka učesnicima
sukoba.
„Edmundse, idi pregledaj glavu. Baksterova, vrati se u svoj tim. Fokse, od ovog trenutka
smatraj se suspendovanim.“
„Ne možete da me suspendujete“, prezrivo je odvratio.
„Videćemo. Marš napolje!“
„Komandiru. Moram da se složim s Vulfom“, reče Edmunds. Skočio je u odbranu svog
napadača. „Ne možete da ga suspendujete. On nam je neophodan.“
„Neću dopustiti da rušiš odeljenje iznutra“, obratila se Vulfu. „Marš napolje! Gotov si.“
Usledio je napet trenutak u kom su svi, ne dišući, čekali Vulfovu reakciju. Dočekali su
antiklimaks. Gorko se nasmejao, izvukao ruku iz Simonsovog stiska i krenuo ka vratima.
Odgurnuo je Edmundsa ramenom u prolazu.

Samo su Simons i Vanita prisustvovali redovnom sastanku o napretku istrage u 10 sati

ujutro. Dvanaest imena bilo je ispisano na tabli, koja je ponosno stajala u središtu sobe kao
dovršena slagalica. Identifikovanje poslednje žrtve, Ronalda Evereta, nije dovelo do
otkrovenja kome se Simons nadao. Nešto im je nedostajalo.
„Spade knjiga na dva slova“, s osmehom će Simons.
„Gde je Šo?“, pitala je.
 „Nemam pojma. Finli ne odgovara na pozive. Edmunds je otišao u hitnu pomoć na
ušivanje. Upravo si suspendovala Foksa.“
„Samo izvoli i reci ako misliš da sam donela lošu odluku, Terense.“
„Nije loša. Hrabra je.“
„Taj čovek je problem. Ne možeš ga kriviti, kad se sve uzme u obzir. Prešao je sve
granice.“
„U potpunosti se slažem s tobom, ali ne mogu da koordiniram istragu bez ičije pomoći.
Vrati mi Baksterovu.“
„Ne mogu, ne posle fijaska s Garlandom. Daću ti nekog drugog.“
„Nemamo vremena za takve poteze. Ešli Lohlan umreće za dva dana, a Foks tri dana
posle nje. Baksterova je upoznata sa slučajem. Istrajavanje u njenom udaljavanju sa slučaja
bila bi loša odluka.“
Vanita je odmahnula glavom i nešto progunđala.
„U redu, ali zapisaću svoje primedbe. Ti ćeš odgovarati za nju.“

„Divna, krvlju poprskana porotnica“, rekla je Samanta Bojd dok je zurila u zloglasnu
fotografiju na kojoj je stajala ispred Old Bejlija. „Tako su me nazvali.“
Finli je jedva prepoznao osobu s druge strane stola. Nije ličila na ženu s fotografije. Bila je
nesumnjivo privlačna. Nekada duga, platinastoplava kosa sad joj je bila tamnosmeđa i
kratka. Nanela je dosta šminke, koja je skretala pažnju s nebo-plavih očiju, koje su se
isticale čak i na crnobelim fotografijama. Skupa odeća joj je laskala, ali nije plenila pažnju na
prvi pogled.
Treća najpoznatija osoba iz najčuvenijeg sudskog procesa u novijoj istoriji saglasila se da
se sretne s njim u kensingtonskom kafiću na glasu. Kad je ušao, mislio je da je zatvoren
zbog renoviranja. Niko od mušterija s firmiranim kesama ili tetoviranog osoblja nije
izgledao nimalo zabrinuto zbog cevi izloženih pogledu, golih sijalica i neomalterisanih
zidova.
Finlijeva ekspedicija iz kancelarije nije bila podstaknuta svađom s Vulfom. Ugovorio je
razgovor još prethodne večeri. Čvrsto je verovao da je postavljanje pravih pitanja pravim
osobama najdelotvorniji metod pribavljanja dokaza, iako nije potcenjivao praćenje novca,
analizu otisaka i krvi. Znao je da ga kolege smatraju staromodnim, pravim dinosaurusom.
Nije krio da je odan svojim metodama i da nema nameru da se menja na manje od dve
godine do penzije.
„Veoma sam se trudila da pobegnem od ovoga“, rekla je Samanta. „Nije sve tako crno.
Pretpostavljam da je slava stečena na suđenju bila dobra za posao.“
Otpio je kafu. Zamalo što se nije zadavio. Imala je ukus kakav bi se dopao Vulfu.
„Imate pravo. Nismo mogli da ispratimo sve porudžbine, pogotovo za belu haljinu. Na
kraju smo morali da odbijamo porudžbine.“
„I?“, pitao je Finli.
Nastavila je posle pažljivog razmišljanja.
„Tog dana nisam pozirala fotografima. Tražila sam pomoć. Nisam htela da se proslavim,
pogotovo ne zbog nečeg tako… groznog. U trenu sam postala divna, krvlju poprskana
porotnica. To sam, što se ljudi tiče, bila i ostala.“
„Mogu da vas razumem.“
 „Uza sve poštovanje, mislim da ne možete. Istina je da sam se stidela uloge koju sam tog
dana odigrala. U to doba bili smo pod tako snažnim utiskom ispada detektiva Foksa i
optužbi protiv policije da smo dozvolili da utiču na našu odluku. Većina je tako postupila.
Desetoro od dvanaestoro porotnika napravilo je nepopravljivu grešku. Ne prođe dan da ne
pomislim na njene posledice.“
U njenom glasu nije bilo nimalo samosažaljenja, samo prihvatanja odgovornosti. Finli je
spustio skorašnju fotografiju Ronalda Evereta na sto.
„Da li prepoznajete ovog muškarca?“
„Kako ne bih? Trideset šest dana morala sam da sedim pored ljigavog starog
perverznjaka. Nisam njegova obožavateljka.“
„Da li znate neki razlog zbog kog bi neko hteo da naudi gospodinu Everetu?“
„Očigledno niste imali priliku da ga upoznate. Prvo mi pada na pamet to da je bio sa
ženom pogrešnog čoveka. Zašto pitate? Da li mu se nešto dogodilo?“
„To je poverljiva informacija.“
„Nikom ništa neću reći.“
„Ni ja“, reče Finli. Stavio je tačku na tu temu. Duboko je razmislio pre nego što je postavio
sledeće pitanje. „Da li ga je, kad razmislite o njemu, nešto izdvajalo od ostalih porotnika?“
„Da li se po nečemu izdvajao?“ glasno se zapitala. Zbog njenog izraza pomislio je da je
uzalud dolazio. „Uh, samo… nikad to nismo dokazali.“
„Šta niste nikad dokazali?“
„Novinari su prišli meni i još nekim porotnicima. Nudili su nam neverovatne sume za
informacije. Hteli su da znaju o čemu razgovaramo iza zatvorenih vrata, ko će na koji način
glasati.“
„Mislite li da je Everet prihvatio njihovu ponudu?“
„Ne da mislim, već sam sigurna. Neki objavljeni podaci stizali su direktno iz kruga
porotnika. Siroti Stenli, koji se od samog početka borio da se optuženi proglasi krivim,
jednog jutra našao je svoje lice u novinama koje su tvrdile da gaji snažna antimuslimanska
osećanja, da je rodbinski povezan s nacističkim naučnikom i slične koještarije.“
„Zar niste obavezni da izbegavate vesti dok ste u poroti?“
„Sećate li se tog suđenja? Lakše bismo izbegli vazduh.“
Finli se nečeg setio. Potražio je nešto u fascikli. Spustio je fotografiju na sto.
„Da li je, nekim slučajem, ova osoba bila jedan od novinara koji su vam prišli s tim
predlogom?“
Pomno je posmatrala fotografiju.
„Jeste!“ prostenjala je. Finli se naglo uspravio na stolici. „Ovo je čovek koji je umro na
vestima, zar ne? Džared Garland. Bože moj. Nisam ga prepoznala. Imao je dugu masnu kosu
i bradu kad sam ga upoznala.“
„Sigurni ste da je to isti čovek?“ pitao je Finli. „Pogledajte ponovo.“
„Sasvim sam sigurna. Prepoznajem taj podmukli osmeh. Lako ćete proveriti da li govorim
istinu. Morala sam da pozovem policiju da dođe i otprati ga s mog poseda kad me je jedne
noći pratio do kuće i odbio da se udalji.“

Edmunds je stalno čačkao čvorugu na glavi, na mestu na kom mu je bolničarka slepila

krajeve rasparane kože. Satima je čekao intervenciju, vrteći razgovor s Vulfom u glavi.
Rekonstruisao ga je gotovo reč po reč u beležnici. Nije mogao da pojmi kako je Vulf uspeo
da ga u potpunosti pogrešno razume.
Bio je umoran. Možda je nehotice nastupio optuživački, s manjkom poštovanja. O kakvoj
se optužbi radilo, ako je to tačno? Pitao se da li je Vulf lagao kad je rekao da ne prepoznaje
slučaj i da li je veoma dobro znao da je zaboravio da u kutiji ostavi nove forenzičke
izveštaje. Samoodbrana je u tom slučaju mogla biti motiv preteranog reagovanja.
Jedino pozitivno što je proizašlo iz posete urgentnom odeljenju bilo je to što je Tija bila
primorana da odgovori na njegove poruke. Čak se ponudila da dođe kako bi mu pravila
društvo u čekaonici, ali ju je ubedio da je dobro. Složili su se da ostane kod majke tokom
vikenda, pošto će on vrlo malo vremena provesti kod kuće. Obećao je da će posle toga
početi da nadoknađuje propušteno.
Čiste savesti krenuo je na drugu stranu grada, do Votforda. Taksijem se odvezao do
arhiva. Automatski je prošao uobičajenu rutinu da bi ušao u skladište, ali je zastao ispred
kancelarijice na dnu stepeništa. Obično bi žurno prošao pored vrata s oznakom
„Administrator“, ali je ovom prilikom ljubazno kucnuo o staklo i ušao.
Sredovečna ženica iza zastarelog kompjutera je, zbog kože bele kao smrt, preterano
velikih naočara i zapuštenog izgleda, odgovarala njegovim predviđanjima. Raspoloženo ga
je pozdravila, kao starija rođaka željna razgovora. Pristao je da sedne, ali je odbio
ponuđeno piće. Sumnjao je da će mu biti potrebno najmanje sat dragocenog vremena.
Edmunds je neosetno upravio razgovor u željenom pravcu, pošto mu je ispričala sve o
preminulom suprugu, Džimu, i prijateljski nastrojenom duhu koji je, kako je tvrdila,
opsedao podzemni mauzolej.
„Da li sve mora da prođe kroz ovu kancelariju?“ pitao je.
„Sve. Skeniramo bar-kodove iznetog i vraćenog materijala. Svi alarmi u zgradi aktiviraju
se ako prenesete bilo šta preko praga skladišta bez očitavanja koda.“
„To znači da mi možete reći ko je šta tražio“, reče Edmunds. „Naravno.“
„U tom slučaju moraću da pogledam svaku kutiju koju je detektiv narednik Vilijam Foks
ikada izneo.“
„Sve njih?“, iznenađeno je upitala. „Da li ste sigurni? Vil je često svracao.
„Sve, bez izuzetka.“

BOLNICA SVETE ANE

Subota, 17. oktobar 2010.

9.49 uveče

Vulf se lenjim korakom vraćao ka svojoj sobi. Pripremao se za noćni obilazak u deset.
Zagušljivi hodnik bio je pun veštačke svetlosti i mirisa tople čokolade na kolicima. Ime
napitka mu je sve manje odgovaralo, pošto se razvodnjeno piće hladilo kad god bi neki
pacijent bacio čašu u lice bolničaru.
Vrteo je kuglicu plastelina po prstima. Pre nedelju dana ukrao ga je od ružičastih dama.
Svake noći pravio je od njih improvizovane čepiće za uši. Ništa nije moglo da utiša večito
vrištanje, ali su ga čepići bar preobražavali u daleki užas.
Prošao je pored nekoliko otvorenih vrata praznih soba. Njihovi stanovnici cedili su
poslednje sekunde televizijskog programa pre početka nametnutog povečerja. Čuo je šapat
iz jedne mračne sobe kad je zašao za ugao i stupio u sledeći pusti hodnik. Osmotrio je vrata
u prolazu s bezbedne razdaljine i čuo prigušenu molitvu, brzo recitovanu u pola glasa.
„Detektive“, pozvao ga je glas sličan šapatu pre nego što je nastavio da recituje preostale
stihove.
Vulf je zastao. Pitao se da li halucinira, zbog jakih lekova. Gvirnuo je u tamu. Vrata sobe
bila su odškrinuta. Fragment svetla prodirao je kroz tamu, otkrivajući tvrdi pod i deo crnog
torza, nagnutog preko gole noge u molitvi. Hteo je da nastavi put, kad je ponovo začuo
šapat.
„Detektive“, ponovio je pre nego što je prešao na novi stih.
Vulf je oprezno prišao teškim vratima. Gurnuo ih je. S umornom škripom pomerila su se
na starim, ukočenim šarkama. Naslepo je posegnuo za prekidačem za svetlo, s relativno
sigurnog mesta na vratima. Znao je da je negde desno od dovratka. Slaba fluorescentna
svetiljka oživela je zujeći. Hrana ili sasušena krv kojom je bila zamazana svela je njenu
svetlost na imitaciju plamena sveće. Bacala je tamne senke po zidovima. Tesni prostor
zaudarao je na infekciju i ono što je bilo namazano po plastičnom kućištu.
Džoel je prestao da se moli da bi zaklonio oči od nečistog svetla. Na sebi je imao samo
iscepane gaće. Najveći deo tela išaranog ožiljcima bio je vidljiv. To nisu bili tragovi
pređašnjeg udesa ili divljačkog napada, već svedočanstva o samopovređivanju. Krstovi
različitih veličina prekrivali su crno platno. Veliki broj ožiljaka je pobeleo, neki su još bili
crveni i upaljeni.
Ostatak sobice odražavao je njenog gosta: Biblija je krvarila na požuteloj postelji.
Pojedini stihovi bili su grubo iscepani i pljuvačkom zalepljeni na svim slobodnim
površinama. Preklapali su se na mestima na kojima je božja poruka prevazilazila okvire
prostorije.
Džoel je polako podigao pogled ka Vulfu, kao da se budi iz transa. Osmehnuo se.
„Detektive“ tiho je prozborio pre nego što je mahnuo rukom po sobi. „Hteo sam da ti
pokažem ovo.“
„Voleo bih da nisi“, odvratio je Vulf, glasom jedva nešto jačim od šapata, dok je
pokušavao da pokrije nos na najučtiviji mogući način.
„Mnogo sam razmišljao o tebi… o tvojoj situaciji. Mogu da ti pomognem“, reče Džoel.
Prošao je rukom po unakaženim grudima. „A ovo – ovo će te spasti.“
„Samopovređivanj e?“
„Bog.“
Vulf je mislio da bi ostvario opipljivije rezultate ako bi krenuo putem samopovređivanja.
„Od čega će me spasti, Džoele?“ oprezno je upitao.
Mladić je prasnuo u smeh. Vulfu je bilo dosta. Okrenuo se, s namerom da ode.
„Moja sestrica ubijena je pre tri godine. Umorena je zbog duga za drogu“, rekao je Džoel.
„Dugovala je sto pedeset funti nekim prilično gadnim ljudima. Odsekli su joj lice.“
 Vulf se okrenuo ka Džoelu.
„M-mislim da ti neću reći. Znaš. Znaš šta sam hteo da im uradim. Radio bih im to
polagano. Ne bih žurio, da bi mogli sve da osete.“ Džoel je zurio ispred sebe, zamišljajući
osvetu s okrutnim osmejkom na usnama. „Naoružao sam se. Krenuo sam u izviđanje, ali se
do tih ljudi ne stiže lako. Osećao sam se bespomoćno. Znaš li o čemu govorim?“
Vulf je klimnuo glavom.
„Ovo su očajna vremena, zar ne? Pa, okrenuo sam se poslednjoj šansi, jedinom sredstvu
koje mi je stajalo na raspolaganju da postavim stvari na svoje mesto. Trampio sam se.“
„Trampio si se?“, pitao je Vulf, zanesen pričom.
„Trampio sam svoju dušu za njihovu.“
„Svoju dušu?“
Vulf je pogledao Bibliju koja ih je okruživala i uzdahnuo. Osećao se kao budala zbog
traćenja vremena s fanatičnim domaćinom. Čuo je kako se bolničar upinje da odvede nekog
pacijenta u sobu.
„Laku noć, Džoele“, rekao je.
„Nedelju dana kasnije čekala me je kesa na kućnom pragu, obična crna kesa za smeće.
Bilo je mnogo krvi. Hoću reći, bilo je na mojim rukama, odelu…“
„Šta je bilo u kesi?“
Džoel nije čuo pitanje. Gledao je krv na svojim rukama i osećao njen metalni miris.
Nastavio je da mrmlja. Puzao je preko sobe ka oskudnom imetku. Iscepao je još jednu
stranu iz iskasapljene Biblije. Napisao je nešto olovkom na njoj.
Vulf je shvatio da sad ne recituje molitvu, već broj. Oprezno je uzeo stranicu iz Džoelove
ispružene ruke. „To je telefonski broj“, reče Vulf. „Dolazi po mene, detektive.“
„Čiji je ovo broj?“
„'Ovo je druga pošast, vatreno jezero'“, citirao je Džoel. Čitao je odgovarajući stih sa
zadnjeg zida. „Džoele, čiji je ovo…“
„Večito prokletstvo. Ko se ne bi plašio toga?“ Suza mu se skotrljala niz obraz. Presreo je
Vulfov pogled kad se malo pribrao. „I znaš šta?“ Pogledao je na izgužvanu stranicu u
Vulfovoj ruci. Tužno se osmehnuo:
„Vredelo je.“

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Petak, 11. jul 2014.

7.20 ujutro

Baksterova je pomislila da je možda oštetila audi. To bi joj teško palo, zato što je veoma
pazila na njega i zato što je znala da je odličan vozač. Nije imala izbora, nego da se parkira
pored glavne ulice, na poljani koja se montiranjem mašine za prodaju kartica u najdaljem
uglu kao nekom magijom preobrazila iz šutom prekrivenog gradilišta u parking.
Krenula je da pripremi Ešli za preseljenje, planirano u toku dana. Vanita je smislila
jednostavan plan. Edmunds i ona doći će u stan po nju. Prevešće je neobeleženim
automobilom na sastanak sa Simonsom na obodu grada. Ešli će izaći iz jednog i ući u drugo
vozilo. Stići će na južnu obalu, gde će je služba za zaštitu lica čekati s čamcem. Njeno
konačno odredište, kao ni u ranijim slučajevima, nije im bilo poznato.
Zakoračila je u hodnik na trećem spratu. Dvoje neispavanih policajaca sedelo je ispred
Ešlinih vrata. Ustali su čim su je videli. Baksterova je izvadila legitimaciju. Predstavila se.
„Bilo bi dobro da pričekate nekoliko minuta“, rekla je policajka.
Policajac je izgledao nervozno. Baksterova je zanemarila savet. Zalupala je po plavim
vratima.
„Imam strog raspored“, rekla je.
Nije joj promaklo da policajci kriomice izmenjuju zabrinute poglede. „Rekla sam vam da
ne mislim da su ustali.“
„Oni?“, pitala je Baksterova.
Brava je u tom momentu glasno škljocnula. Vrata su se otvorila. Vulf je zakopčavao
košulju. Ukočio se u mestu kad je video Baksterovu na pragu. „Hej“, tupavo je prozborio.
Baksterova je izgledala zbunjeno, povređeno, a zatim besno. Bez reči je stisnula pesnicu i
zamahnula na Vulfa. Trznula je ramenom i unela svu težinu u udarac, onako kako ju je
naučio. Zateturao se unatrag kad je dobio udarac u levo oko. Dobro ju je naučio. Policajci su
ih preneraženo posmatrali. Nisu pokušali da intervenišu.
Baksterova je posumnjala da je slomila prst. Pokušala je da zanemari bol. Okrenula se na
petama i pojurila niz hodnik.
„Baksterova! Hoćeš li da staneš za sekundu?“ Vulf je krenuo za njom. Izašao je iz zgrade i
pošao niz ulicu. Pratio ju je sve do improvizovanog parkinga. „Teško mi je što moram da
zaigram na kartu mrtvaca koji hoda, ali za tri dana možda ću biti mrtav. Molim te.“
Zaustavila se oklevajući. Okrenula se prema njemu i nestrpljivo prekrstila ruke na
grudima.
„Mi nismo par“, rekao je, „i nikad nismo bili.“
Zakolutala je očima i krenula ka automobilu.
„Mi smo nešto drugo“, iskreno je zavapio za njom, „nešto zbunjujuće, razjarujuće,
jedinstveno i zbrkano. Ali nismo par. Ne možeš da se ljutiš na mene zbog ovoga.“
„Samo nastavi da se provlačiš kroz život, radeći šta god ti je volja, bez imalo razumevanja
za druge.“
„Hoću, i to je suština. Nisam materijal za vezu. Andrea bi mogla da ti kaže štošta o tome.“
Ponovo je krenula. Vulf ju je nežno uhvatio za ruku.
„Ne diraj me!“ povikala je. Pustio ju je.
„Vidi, potrebno mi je da znaš da…“ upinjao se da pronađe reči, „da ništa što sam uradio…
da nikad nisam nameravao da te povredim.“ Spustila je ruke. Dugo ga je posmatrala.
„Jebi se, Vulfe“, rekla je pre nego što je odmarširala nazad u pravcu Ešline zgrade.
Vulf je izgledao povređeno, ali nije pokušao da je sledi. „Baksterova!“ povikao je za njom.
„Zaštiti devojčicu!“ Nastavila je svojim putem.
„Mislim da će krenuti na nju ako ne bude mogao da se domogne Ešli!“ Skrenula je u
glavnu ulicu i nestala s vidika, ne udostojivši ga pogleda.
Vanita je, posle propalog sastanka od prekjuče, premestila njegovo održavanje na pola
deset ujutro. Baksterova je utrčala u kancelariju dva minuta ranije. Njen ledeni susret s Ešli,
zahvaljujući Vulfu, prilično je kasnio. Pri povratku u grad upala je u saobraćajnu gužvu.
Edmunds joj je pritrčao pre nego što je spustila torbu na masnu mrlju na njenom stolu,
uspomenu na obrok u noćnoj smeni. Izgledao je umorno i neobično neuredno.
„Pobogu, čoveče“, huknula je i spustila torbu na pod. „Ovo mesto izgleda sve gore.“
„Moram da razgovaram s tobom“, nestrpljivo će Edmunds.
„Nemoj sada. Dan mi je usrano počeo.“
„Mislim da sam nešto pronašao, ali mi nije sasvim jasno o čemu je reč.“ Videla je kako ih
Vanita posmatra iz sobe za sastanke. „U tom slučaju trebalo bi da to podeliš sa svima.
Hajdemo.“ Pokušala je da ga obiđe.
„U tome je stvar. Stvarno moram prvo da porazgovaram s tobom.“
„Pobogu, Edmundse! Razgovaraćemo posle sastanka“, planula je.
Utrčala je u sobu za sastanke. Izvinila se zbog kašnjenja. Zabrinuti Edmunds ušao je za
njom. Tabla i podaci na njoj izgledali su impresivno kompletno.

1. (GLAVA) Nagib Halid „Krematorijumski Ubica“

2. (TORZO) – ? Madlin Ers – (Halidov advokat)
3. (LEVA RUKA) prsten od platine, advokatska firma? – Majki Gejbl-Kolins – zašto?
razgovarao je s EL
4. (DESNA RUKA) Jak za nokte? – Mišel Gejli – (Halidova nadzornica za uslovnu
slobodu)
5. (LEVA NOGA) – ? – Ronald Everet – porotnik – izdavao je informacije DžG
6. (DESNA NOGA) detektiv Bendžamin Čejmbers – zašto?
A – Rejmond Ternbl (gradonačelnik)
B – Vidžaj Rana/I Ialid (brat/računovođa) nije bio na suđenju, isplaćivao EL
C – Džared Garland (novinar) kupovao informacije od RE
D – Endru Ford (čuvar/alkoholičar/đubre neviđeno) – čuvar u sudu
E – Ešli Lohlan (kelnerica) ili (devetogodišnjakinja) lažno svedočenje
F – Vulf

Sastanak je počeo Vanitinom rekapitulacijom plana za predaju Ešli Lohlan službi za zaštitu
lica, ovog popodneva. Baksterova je primetila nove podatke na tabli. Finli ih je upoznao s
razgovorom sa Samantom Bojd i otkrićem da je Ronald Everet prodavao informacije
Džaredu Garlandu. Razdelio im je probrane Garlandove članke iz tog vremena pune
nezasluženih kritika na račun Vulfa, Gradske policije ili neonacističkog porotnika koji mrzi
muslimane.
Edmunds ga je slušao krajičkom pažnje. Četiri dana nije spavao, ako se izuzme nekoliko
sati nevoljnog sna u mračnom arhivu. Počeo je da pati od pratećih efekata svoje opsesije.
Nije mogao da se usredsredi duže od nekoliko trenutaka. Sve češće gubio je po pet ili deset
minuta dragocenog vremena zureći uprazno. Dobio je blagi tik na levom oku, kao i nekoliko
bolnih čireva u ustima. Iscrpljeno telo popuštalo mu je pred naporima.
Pregledao je sve kutije s dokazima koje je Vulf potraživao poslednjih godina. Pronašao je
duboko uznemirujući obrazac među rutinskim istragama. Vulf je, od 2012. do 2013. godine,
proučio nekoliko arhiviranih slučajeva koji su nesumnjivo ličili na metode njihovog ubice. U
jednoj autopsiji je kao uzrok smrti navedena trifluorsirćetna kiselina, izazivač „strahovitih
unutrašnjih povreda“.
Bilo mu je jasno da je Vulf lovio serijskog ubicu, ali nije bilo otvorenog slučaja koji bi
povezao ta ubistva i nijednog dokumenta povezanog s tom istragom, u bilo kojoj kutiji.
Tragao je za neimenovanim ubicom u tajnosti, ali zašto?
Zapazio je da se to događalo nedugo po Vulfovom povratku na posao. Možda je
zanemario sva pravila i procedure zato što je hteo da sam uhvati ubicu i da se dokaže posle
silnih kontroverzi i optužbi koje su mu uništile profesionalni ugled. Možda je želeo da se
dokaže samom sebi.
To nije objašnjavalo nedeljenje neprocenjivo važnih podataka s kolegama kad su počela
ubistva iz slučaja Krpenog lutka. Nemoguće je da nije prepoznao znakove koji su upućivali
na ubicu.
Edmunds je očajnički želeo da porazgovara s Baksterovom.
„I posle svega nismo nimalo bliži identifikovanju onog ko bi hteo da ovi ljudi umru“,
ozlojeđeno reče Vanita. Njene reči ličile su na optužbu zbog nesposobnosti. „Nijedan od
Halidovih rođaka nije izgledao kao osoba sklona osveti.“
Simons je predao Edmundsu gomilu Garlandovih članaka. Počeo je da ih lista.
„Još nismo povezali Čejmbersa s Halidom“, napomenula je Baksterova. Odnedavno je
mogla da pomene prijateljevo ime a da se preterano ne naljuti ili potrese.
Jedan članak privukao je Edmundsovu pažnju. Garland je intervjuisao gradonačelnika
Ternbla. Članak je bio klevetnički i opanjkivački, na ivici sudske parnice. Gradonačelnik je u
to vreme promovisao najnoviju strategiju. Posredstvom medija zamolio je „žrtvu sistema“
Nagiba Halida da mu pomogne u oblikovanju novog izveštaja o Kontroli policije i politici
prema kriminalu. Garland je vesto postavljao pitanja kojima je ohrabrivao gradonačelnikov
sve žešći napad na najozloglašenijeg detektiva Gradske policije.
„Ovo bi ličilo na Vilov spisak za odstrel“, zaključio je Finli, „kad njegovo ime ne bi bilo na
njemu, naravno.“
„Moglo bi se reći da je napravio faustovsku pogodbu“, sa osmehom će Simons.
Finli se iscerio.
Edmunds je polako spustio članak koji je čitao. Okrenuo se ka Finliju. Nerazgovetna
misao počela je da se oblikuje u njegovom umornom umu. Pogledao je članak u svom krilu,
a zatim tablu u središtu prostorije.
Najedanput je nešto kliknulo.
Najedanput je sve imalo smisla.
„To je Vulf!“, zinuo je od čuda. Ispustio je članke na pod i čvrsto pritisnuo ruke na
slepoočnicu, da bi sredio raštimovane misli.
„Šalio sam se“, reče Finli s vidnom nelagodnošću.
Ostali su razmenili zabrinute poglede kad je Edmunds počeo da mrmlja imena. Skočio je
sa stolice. Nasmejao se.
„Bili smo tako slepi“, rekao je. Počeo je da šparta gore-dole. „Sve vreme sam grešio. Halid
nikad nije bio ključ, već Vulf. To je bio Vulf, od samog početka!“
„O čemu, dođavola, pričaš, Edmundse?“ pitala je Baksterova. „Vulf je jedan od nas.“
 Finli se namrštio i ohrabrujuće odmahnuo glavom u njenom pravcu. Edmunds je iscepao
spisak žrtava s table. Pustio je da padne na pod. „Hej!“, povikao je Simons. Vanita mu je dala
znak da pusti mladića da nastavi.
Grozničavo je pisao.

1. Krematorijumski Ubica – Vulfova opsesija – već je pokušao da ga ubije

2. Advokat odbrane – diskreditovala je Vulfove dokaze – oslobodila je Halida
3. Šef advokatske firme – znao je da je izjava svedoka lažna
4. Nadzornik za uslovnu slobodu – neiskusna – dozvolila je Halidu da ponovo ubije
5. Porotnik – dojavljivao je poverljive informacije Garlandu
6. Čejmbers –
7. Gradonačelnik – besramno je koristio Vulfa pre nego što je Halid ubio devojčicu, i posle
toga
8. Halidov brat – platio je Lohlanovoj za lažno svedočenje
9. Novinar – objavljivao je laži o Vulfu, koristio je informacije da bi uticao na
javnost/porotu
10. Čuvar – spasao je Halidu život, slomio Vulfu zglob
11. Svedok – lagala je za novac, opovrgla je Vulfove dokaze
12. Vulf – varka

„Ovo je smešno, jelda?“ reče Baksterova. Tražila je podršku kolega. „Hoću reći, niko od vas
ne veruje u ova sranja?“
„Čejmbers?“ pitao je Edmunds. „Šta je karika koja nedostaje?“
„Zbilja je zgodno što te je Vulf juče malo protresao, a ti sada, odjedanput, počinješ da ga
optužuješ za – još mi nije jasno za šta“, odvratila je.
„Čejmbers?“ ponovio je Edmunds.
„Ništa ih ne povezuje“, prkosno je prozborila.
„Šta ih spaja?“, povikao je Edmunds na nju. Njegov glas ispunio je sobu. „Rekla sam ti,
ništa!“
Finli je pročistio grlo. Okrenuo se prema njoj. Baksterova se namrštila. „Ni ja nimalo ne
verujem u ovo, devojko, ali moramo da sledimo ovaj tok razmišljanja i raščistimo stvar do
kraja“, rekao je. Baksterova nije progovarala.
„Vil je uvek verovao da je Ben poslao pismo“, reče Finli. „Kakvo pismo?“
„Ono upućeno službi za profesionalne standarde“, nastavio je Finli, „u kome stoji da je
opsesivan i nestabilan, i u kome se traži da bude premešten na drugi slučaj.“
Finli je pogledao Baksterovu. Okrenula je glavu u stranu.
„Odigralo je ulogu poslednjeg eksera na njegovom kovčegu, kad je pročitano u sudu“,
sećao se sve zabrinutiji Simons. „To pismo spasio je Halida.“
„To su ozbiljne optužbe, Edmundse“, Vanita je navela očigledne činjenice. „Ozbiljne
optužbe zahtevaju ozbiljne dokaze.“
Edmunds se setio nečega. Listao je beležnicu. Počeo je da čita naglas:
„Dvadeset osmi jun – stražarska dužnost ispred sobe za saslušanje. Čuo sam razgovor
između gradonačelnika Ternbla i Foksa: 'Razumem vas. Svi ste vi samo radili svoj posao:
mediji, advokati, heroj koji mi je smrskao zglob i svukao me s Halida.'“
„Foks je to rekao?“, smrknuto će Simons.
 „Precizno sam zapisao njegove reći“, reče Edmunds. „Naveo je tri žrtve pre nego što smo
počeli da tragamo za njima.“
„To nije dovoljno“, reče Vanita. „Nije dovoljno da dignemo oluju izmeta koji će se sručiti
na nas ako krenemo tim putem.“
Edmunds je izašao iz sobe za sastanke. Vratio se s prvom kutijom s dokazima. Razdelio je
kolegama bitne dokumente povezane sa slučajem, zajedno s optužujućim spiskom
korisnika.
„Svi se sećate Vulfove reakcije kad sam mu juče rekao da sam otkrio ovo?“ pitao je
Edmunds. „Pa, imam još šest ovakvih kutija ispod mog stola – našeg stola.“
„To sve objašnjava“, reče Baksterova. „Vulf je uplašio tog luđaka. Ubica se sada brani.“
„Razmišljao sam u tom pravcu, ali da li je Vulf ikome pomenuo bilo šta od ovoga?“
Edmundsovo pitanje bilo je namenjeno svima u sobi. „Govorim o kutijama neprocenjivo
vrednih dokaza koji su mogli da spasu život ljudima sa spiska smrti, koji su mogli da spasu
njegov život.“
Svi su ćutali.
Edmunds je čučnuo i pokrio oči rukama. Blago se ljuljao napred-nazad na petama.
Namrštio se kao da trpi ozbiljne bolove i počeo da šapuće besmislene podatke sebi u bradu:
„Vulf ga identifikuje… Prilazi mu… Dojavljuje podatke o slučaju… Ne. Ne, ali ne radi samo
to zato što su to Vulfovi neprijatelji – Vulf ga regrutuje.“
„Čula sam dovoljno ovog sranja“, reče Baksterova. Ustala je, spremna da krene.
Edmunds se obratio napetoj i neraspoloženoj publici: „Vulf je hteo osvetu, pravdu, zovite
je kako hoćete, za Anabel Adams, za njenu porodicu, za sebe.“ Govorio je, uobličavao je
priču u hodu. „Niko od ljudi sa spiska nije odgovarao za pokvarenost, nedelanje ili
oportunizam, dok je on sedeo u psihijatrijskoj bolnici, a još jedna devojčica ležala u grobu.
Biva vraćen na posao i počinje da se bavi nerešenim ubistvima. Naposletku, iza svakog od
njih je ubica na slobodi. Istražuje ih u tajnosti. Pronalazi sedam starih slučajeva i nekako
otkriva identitet ubice. Ne hapsi ga, već ga koristi da bi sproveo odmazdu nad onima koje
smatra odgovornim.
Genijalni potez jeste dodavanje vlastitog imena na spisak. Znao je da niko neće
posumnjati na njega dokle god svi misle da mu je život u opasnosti. Razmislite o tome: bio
bi osumnjičen od samog početka da njegovo ime nije na spisku.“
Neko je pokucao na staklena vrata.
„Ne sada!“ petorka je dreknula u isti mah na ženicu mišjeg lica koja se trkom vratila do
svog stola.
„Ako je, i to veliko ako, Foks otkrio identitet ubice“, reče Simons, zanemarujući pogled
Baksterove, „to bi značilo da je odgovor negde u ovih sedam kutija.“
„Značilo bi“, klimnuo je Edmunds.
„Ovo je smešno“, prosiktala je Baksterova.
„Ako si u pravu, moramo pretpostaviti da je Foks od početka dojavljivao podatke ubici“,
reče Vanita.
„To bi objasnilo mnogo toga“, reče Edmunds. „Već nekoliko dana bio sam zabrinut zbog
mogućeg curenja podataka iz odeljenja.“
Pogledom je od Baksterove zatražio potvrdu svojih reči. Hotimično ga je ignorisala.
Vanita je uzdahnula.
 „U tom slučaju imamo dobru priliku da spasemo Ešli Lohlan“, rekla je, „zato što Foks neće
biti umešan.“
Finli i Baksterova izmenjali su poglede.
„Da li sam nešto propustila?“ pitala je Vanita.
„Vulf je jutros bio s njom“, nestrpljivo će Baksterova. „Izgleda da je prenoćio kod nje.“
„Postoji li neko pravilo koje taj čovek nije prekršio?!“, uzviknula je Vanita. Šibala je
Simonsa optužujućim pogledom. „Moramo upoznati gospođu Lohlan sa situacijom.
Edmundse, veruješ li da je ubica svestan da je Foks u pozadini svega, pod uslovom da je
tvoja teorija tačna?“
„Teško mi je da odgovorim na to pitanje.“
„Pokušaj.“
„Mogu da nagađam.“
„Nagađaj.“
„Ne verujem u to. Vulf očigledno misli da je pametniji od svih, uključujući i ubicu. Ne želi
da ostavi bilo kakve tragove. Takođe, ni za trenutak nisam poverovao da bi naš ubica
dopustio da jedna od njegovih žrtava preživi, pošto je obećao svetu da će je ubiti. To je stvar
ponosa. Neuspeh bi bio velika sramota.“
„Što samo znači da Foks namerava da ga se dočepa pre ostalih“, reče Vanita.
Baksterova je bacila papire na napukli stakleni zid sobe za sastanke. Ponovo je ustala.
„Ovo je neviđeno sranje! Govorimo o Vulfu, ljudi!“ Obratila se Finliju. „Tvom prijatelju,
sećaš li se?“
„Jašta, ali razmotri činjenice, Emili“, odvratio je iskusni detektiv. Izgledao je bolesno.
Baksterova se obratila Edmundsu.
„Danima razmišljaš o krtici u timu. Ova pričica ti nekim slučajem savršeno odgovara, zar
ne? Ako iko misli da je pametniji od svih, to si ti!“ Obratila se kolegama molećivim glasom.
„Šta ako je Vulfu ovo napakovano? Da li je iko pomislio na to?“
„Možda jeste“, reče Simons umirujućim glasom, „ali je privođenje u oba slučaja
neophodno.“
„Slažem se“, reče Vanita. Mašila se telefona. „Ovde komandir Vanita. Pošaljite naoružanu
jedinicu za hitne slučajeve na kućnu adresu Vilijama Foksa, i to odmah.“
Baksterova je s nevericom vrtela glavom. Izvadila je mobilni telefon iz džepa.
Finli ju je pažljivo posmatrao. „Emili“, odlučno je rekao. Vratila ga je u džep, gunđajući.
„Budite oprezni, osumnjičeni je možda opasan“, nastavila je Vanita. „U pravu ste:
osumnjičeni… potvrđujem. Naređujem vam da uhapsite detektiva narednika Foksa.“

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Petak, 11. jul 2014.

12.52 po podne
Baksterova je pogledala u retrovizor. Ešli se vrpoljila na zadnjem sedištu. Posmatrala je
prepune ulice po kojima su bolno sporo puzili.
Zamolila je Finlija da vozi. To ga je, po svoj prilici, iznenadilo više nego išta što je čuo tog,
po svim standardima, neobično šokantnog dana. Izabrao je najapsurdniju maršrutu kroz
grad. Iz petnih žila trudila se da ne komentariše taj potez, kad je priručni semafor ispred
njih propustio još dva automobila pored kratera iskopanog u centru grada.
Baksterova nije htela da popriča s Edmundsom, da i ne govorimo o vožnji kolima s njim,
dva sata, tamo i nazad. Zamišljala je kako se petlja u Vulfove poslove u kancelariji, jedva
skrivajući glupi osmejak na licu i kako pedantno skuplja njegove dokaze, da bi ih upotrebio
protiv njega.
Vulf, po svoj prilici, nije bio kod kuće kad je interventna jedinica stigla u njegovu zgradu i
izvalila vrata sirotinjskog stana. Kolege su pretraživale stančić, dok su oni stajali zaglavljeni
u koloni u koju ih je uvalio Finli. Neko je konačno otpakovao gomilu kutija koja je od
useljenja skupljala prašinu.
U kratkim crtama predstavili su situaciju Ešli. Rekla je da ne zna gde bi Vulf mogao biti i
da nije znala da je suspendovan. Baksterova, kao poslednja osoba koja je videla Vulfa, nije
imala izbora do da prepriča njihov razgovor na rastanku. Nije pomenula udarac u lice. Znala
je da bi taj nevažni podatak samo izazvao druga pitanja, na koja nije htela da odgovori.
Došli su po Ešli u 12.15 po podne. Trebalo je da se sastanu sa Simonsom u pola jedan, na
parkingu Vemblija. Telefonirala mu je da bi ga obavestila da će zakasniti. Nije razmenila
nijednu reč s Ešli. Finli je nastojao da održi reputaciju veseljaka i spreči da atmosfera u
automobilu sklizne u trajnu tišinu.
Baksterova se osećala veoma ranjivo. Duže od deset minuta bili su zarobljeni u koloni.
Pešaci su prolazili pored zaglavljenih kola, na samo nekoliko centimetara od ugrožene
putnice. Shvatila je gde su, kad su tri automobila (dva po propisima i jedan BMV) prošla
pored semafora.
„Šta, kog đavola, radimo u Sohou?“, pitala je.
„Rekla si mi da vozim.“
„Jesam, ali mislila sam da se podrazumeva da ćeš voziti najkraćim mogućim putem'.“
„A kojim bi ti putem išla?“
„Šordič, Pentonvil, Ridžents park.“
„Kings Kros je blokiran zbog radova.“
„Dobro je što se nismo zaglavili u nekoj saobraćajnoj gužvi.“
Čuli su signal za prispeće tekstualne poruke. Ešli je kradom pogledala telefon.
„Otkud ti to?“, reče Baksterova. „Trebalo je da ti ga oduzmu.“ Nestrpljivo je pružila ruku
dok je Ešli žurno kucala odgovor. „Smesta!“ brecnula se.
Ešli je isključila i predala mobilni telefon. Baksterova je izvukla bateriju i istresla karticu
u odeljak za rukavice.
„Reci mi zašto mi rizikujemo naše guzice pokušavajući da te sakrijemo, dok ti sediš tu i
petljaš po telefonu?“
„Primila je poruku“, reče Finli.
„Kako bi bilo da postaviš lep selfi sigurne kuće na Fejsbuku, kad stigneš u nju?“
„Ukapirala je, Emili!“ planuo je Finli.
 Vozač u kolima iza njih legao je na sirenu. Finli je pogledao ispred sebe i video da su dva
automobila nestala. Stigao je do priručnog semafora, postavljenog na raskršću ispred
impozantnog Palas teatra. Na njemu je bilo crveno svetlo.
„Da li je to Avenija Šaftsberi?“, zapanjeno će Baksterova. „Na kojoj planeti bi ovo mogao
biti najbrži…“ Vrata automobila su se zalupila.
Baksterova i Finli su se osvrnuli, da bi se suočili s praznim zadnjim sedištem. Baksterova
je otvorila vrata i izašla. Ugledala je Ešli. Probijala se kroz grupu turista s identičnim
rancima, pre nego što je nestala iza ugla na Aveniji Šaftsberi. Pojurila je za njom. Finli je
zaobišao crveno svetlo i za dlaku izbegao čeoni sudar s automobilom iz suprotnog pravca.
Opsovao je prvi put u nekoliko godina. Morao je da se vrati.
Ešli je skrenula u prvu ulicu levo. Šmugnula je udesno i prošla ispod kitnjastog pajfang
luka na ulazu u Kinesku četvrt. I Baksterova je stigla do luka. Crveni i prlj avozlatni stubovi
pridržavali su ukrasni zeleni krov visoko iznad ulice. Izgubila je Ešli iz vida kad je ona
usporila do oštrog koraka, da bi se lakše utopila u beskrajnu gomilu koja je milela uskim
prolazima između prodavnica i restorana.
„Policija!“, povikala je Baksterova, držeći legitimaciju pred sobom.
Počela je da se probija kroz nepresušnu struju bezbrižnih turista, koji su polako prolazili
pored nizova crvenih lampi koji su se ukrštali u daljini. Vlasnici radnji smejali su se i vikali
na nerazumljivom jeziku. Muzika iz otvorenih prozora kioska sa hranom se sukobljavala, a
nepoznati mirisi mešali s prljavim londonskim vazduhom, dok se provlačila između uličnih
prodavača. Znala je da će izgubiti Ešli ako je ne bude videla u sledećih nekoliko sekundi.
Spazila je jarkocrvenu korpu za smeće pored stuba za lampu, iste boje kao luk na ulazu u
Kinesku četvrt. Popela se na nju, izazivajući pažnju dokone gomile. Pogledala je na more
glava. Ešli je bila dvadeset metara ispred nje. Hodala je pored izloga, ka sledećem pajfang
luku i O'Nilovom pabu, graničnom kamenu na početku mračne stvarnosti.
Skočila je s korpe i potrčala ka izlazu. Ugledala je Ešli. Pojurila je za njom, nemilosrdno
gurajući ljude u stranu. Zaostajala je samo pet metara za njom, kad je prošla ispod luka i
kad su se nepoznata kola zaustavila pred njom. Istrčala je na kolovoz i sela na suvozačko
sedište. Vozač je video da se Baksterova približava. Okrenuo je automobil i dodao gas.
Baksterova je dotakla vozačev prozor kad su kola jurnula Avenijom Šaftsberi.
„Vulfe!“ očajnički je povikala za njim.
Pogledao je pravo u nju.
Ponavljala je broj tablica da bi bila sigurna da će ga zapamtiti. Ubrzano je disala, kad se
mašila telefona i otkucala Finlijev broj.

Edmunds je sa svog mesta u kancelariji čuo Vanitinu nedostojanstvenu reakciju na

kidnapovanje s pristankom Ešli Lohlan. Izdvojila je Simonsa i njega u sobu za sastanke da bi
ih obavestila o najnovijem događaju. Edmunds je obrađivao sadržaj kutija s dokazima, dok
je Simons češljao Vulfove telefonske razgovore iz poslednje dve godine.
„Da li je sigurna da je to bio Vulf ?“, zbunjeno će Edmunds.
„Sigurna je“, reče Vanita. „Tablice imaju status vrhunskog prioriteta.“
„Moramo da zadržimo ovu priču za sebe“, reče Simons.
„Slažem se“, reče Vanita.
„Ali javnost može pomoći u njihovom hvatanju. Nemamo pojma gde ju je odveo“, reče
Edmunds. „U opasnosti je.“
 „Nismo sigurni u to“, reče Vanita.
„Nije tako“, energično će Edmunds. „Možda još nemamo odgovore na sva pitanja, ali
znamo da je on u pozadini svega.“
„Vreme je da se razbudiš, Edmundse“, planuo je Simons. „Možeš li da zamisliš posledice
objavljivanja vesti da je naš vodeći detektiv smislio ovaj užas? I da smo mu dozvolili da se
odveze sa sledećom žrtvom?“
Vanita je zamišljeno klimnula glavom.
„Ali…“ započeo je mladić.
„Diplomatski prilaz je najpreporučljiviji u ovakvim prilikama. Nemam nameru da
izgubim posao zbog ovoga, sve dok ne budem bio siguran, bez tračka sumnje, da je Foks
kriv“, rekao je Simons. „Čak i tada pažljivo ćemo izabrati vreme i mesto za saopštavanje
podataka.“
Edmunds se zgrozio. Izleteo je iz sobe za sastanke i zalupio vratima za sobom. Pukotine,
koje je prošlog jutra napravio glavom, proširile su se.
„Lepo si to rekao. Dobro je videti da negde u tebi još čuči menadžer“, reče Vanita. „Možda
će biti neke nade za tebe kad prerasteš ovu fazu žandara i lopova.“

Edmunds je otvorio vrata muškog toaleta i od muke šutnuo metalnu korpu za smeće preko
poda pokrivenog pločicama. Samodovoljna, komplikovana, kukavička birokratija koja je
upropastila Vulfa, sad ga je štitila. Jako ironično. Ne može se nadati da će naterati
pretpostavljene da nešto preduzmu bez neoborivog dokaza Vulfove krivice.
Moraće da prodre u Vulfovu glavu pre nego što počne da prikriva tragove i jasno
razmišlja. Zateći će ga dok je najranjiviji.

Baksterova i Finli su zaustavili se na benzinskoj pumpi na obodu grada. Ešlin nanovo

sklopljeni telefon otkrio je da je porukama neprestano obaveštavala Vulfa o njihovom
kretanju. Jedina Vulfova poruka bila je kratka i jednostavna.

UL. VARDUR. TRČI.

Vratili su se u Ešlin stan da bi ga pretražili. Nadali su se da će pronaći trag koji bi

ukazivao na njihovo sadašnje boravište. Ništa nisu našli. Primili su poziv u povratku u Novi
Skotland jard. Kompanija za parkiranje obavestila je policiju da je kamera osposobljena za
automatsko prepoznavanje tablica napisala kaznu traženom vozilu.
Zapušteni ford eskort ostavljen je nezaključan i bez goriva, što je značilo da Vulf nije
nameravao da ga koristi u budućnosti. Na beskorisnom snimku kamere videlo se kako
begunci napuštaju vozilo i nestaju s vidika. Verovatno su promenili prevozno sredstvo.
„Kako se ovo uklapa u Edmundsovu briljantnu teoriju?“, pitala je Baksterova dok su
prolazili parkingom.
„Ne znam“, reče Finli.
„Ne uklapa se. Svojevoljno je odlučila da pobegne s njim. Napustila je naš, da bi ušla u
njegov automobil. Pokušava da je spase, a ne da je ubije!“
„Pretpostavljam da ćemo doznati istinu kad ga pronađemo.“ Baksterova se nasmejala
Finlijevoj naivnosti. „Problem je što ga nećemo pronaći.“
Edmunds je iščitavao postere Nacionalne zdravstvene službe na oglasnoj tabli, dok je čekao
preko puta šalterskog prozorčeta na ulazu u Bolnicu Svete Ane. S nadom bi podigao glavu
kad god bi nehajno obučeni medicinski radnik ušao ili izašao kroz čvrsta ulazna vrata.
Počeo je da sumnja u vlastitu ideju. Strahovao je da ništa neće saznati posle petosatnog
putovanja do bolnice i nazad.
„Detektiv Edmunds?“ pitala ga je žena izmoždena dugim dežurstvima.
Pustila ga je unutra i povela lavirintom dosadnih hodnika. Zastajala je samo da bi
provukla karticu pred vratima koja bi im se isprečila na putu.
„Ja sam doktorka Sim, jedna od glavnih licenciranih stručnjaka u ustanovi“, rekla je.
Govorila je prebrzo za Edmundsa, koji nije stizao da išta zapiše. Prelistala je gomilu papira
u rukama i ostavila nešto u koleginom pregratku. „Imali ste neka pitanja o jednom od
naših…“
Ugledala je nekog s kim je morala da porazgovara bez odlaganja: „Izvinite.“
Potrčala je niz hodnik, ostavivši Edmundsa ispred sobe za odmor. Otvorio je vrata pred
postarijom ženom, pošto je vaspitan kao džentlmen. Izašla je, ne udostojivši ga pogleda.
Najveći broj ljudi u sobi sedeo je ispred preterano bučnog televizora. Jedan pacijent čitao je
pored prozora. Drugi je gnevno zavitlao stonoteniski reket preko sobe.
„Detektive!“, pozvala ga je nervozna žena iz hodnika. Edmunds je pustio vrata i pohitao
za doktorkom. „Zaustavićemo se u rezidencijalnom krilu na putu do moje kancelarije“, rekla
je. „Zatim ću potražiti Džoelov dosije.“ Edmunds se zaustavio u mestu: „Džoel?“
„Džoel Šepard“, nestrpljivo je prozborila pre nego što je shvatila da Edmunds nikad nije
rekao o kom je pacijentu hteo da razgovara s njom.
„Džoel Šepard?“ ponovio je Edmunds sebe radi. Prepoznao je ime iz jednog arhiviranog
slučaja s Vulfovog spiska. Zanemario ga je, zato što je procenio da nije bitan za istragu.
„Žao mi je što sam pogrešila“, rekla je umorna žena, trljajući sanjive oči. „Pretpostavila
sam da ste došli zbog njegove smrti.“
„Ne, ne. Nemate zašto da mi se izvinjavate“, hitro će Edmunds. „Nisam bio naročito
precizan, zar ne? Pričajte mi o Džoelu Šepardu.“
Doktorka je bila isuviše umorna da bi primetila da se detektiv naglo predomislio.
„Džoel je bio sladak, ali jako poremećeni mladić.“
Edmunds se ponovo mašio beležnice.
„Patio je od straha od sakaćenja, šizofrenog ponašanja i dubokih zabluda“, objasnila je
dok je otključavala vrata Džoelove sobe. „Što i ne treba da čudi, kad se uzme u obzir šta je
sve doživeo.“
„Podsetite me na tu priču, molim vas“, reče Edmunds.
Doktorka je uzdahnula.
„Džoelova sestra je umrla – ubijena je. On je pak iskasapio ljude odgovorne za to. Zlo rađa
zlo.“
Soba je bila prazna, a zidovi okrečeni. Jezive senke tamnih krstova probijale su se kroz
boju na zidovima. Pod je bio pokriven citatima iz Biblije, a unutrašnja strana vrata
izbrazdana dubokim ogrebotinama.
„Ponekad ne možete da prefarbate sve što ozbiljnije poremećeni pacijenti ostavljaju za
sobom“, reče doktorka tužnim glasom. „Kuburimo s prostorom, ali je ova soba prazna
pošto, zbog očiglednih razloga, ne možemo da smestimo nikoga u nju.“
 U sobi je bilo hladno. Vazduh je bio ustajao i prljav. Edmunds je hteo da je što pre
napusti.
„Kako je umro?“, pitao je Edmunds.
„Ubio se. Progutao je preveliku količinu lekova. To nije smelo da se desi. Vodimo računa o
svakoj podeljenoj piluli. Još nam nije jasno kako je nakupio dovoljno da…“ Ućutala je kad je
shvatila da glasno razmišlja.
„Kako je opravdavao ubistva?“ pitao je Edmunds kad je prešao rukom po najvećem i
najvidljivijem krstu.
„Nije ih opravdavao. Ne direktno. Džoel je smatrao da je demon, možda i sam đavo, uzeo
njihove duše' za njegov račun.“
„Demon?“
„Pitali ste me.“ Doktorka je slegla ramenima. „Bio je žrtva duboko ukorenjene zablude.
Nepokolebljivo je verovao da je sklopio ugovor sa đavolom i da je samo pitanje vremena
kada će on doći po ono što mu je Džoel obećao.“
„A šta je to?“
„Njegova duša, detektive“, rekla je, gledajući na sat. „Tipična faustovska pogodba, zar ne?“
„Faustovska?“ zapitao se Edmunds. Pokušao je da se seti gde je čuo taj izraz.
„Kao u priči: Robert Džonson odlazi na prašnjavo raskršće. Nema ništa osim košulje na
leđima i iskrzane, stare gitare…“
Edmunds je klimnuo glavom. Shvatio je o čemu govori. Znao je da je to samo sitna varka
uma, ali mogao se zakleti da su neki izbledeli krstovi tamniji nego kad je ušao.
„Da li bih mogao da vidim staru sobu Vilijama Foksa, kad sam već ovde?“, pitao je
nehajnim tonom, na putu ka vratima. Zaista mu se žurilo da napusti Džoelovu sobu.
Doktorka se iznenadila: „Ne vidim kako…“
„To će kratko trajati“, nije odustajao Edmunds.
„Vrlo dobro“, ljutito je progunđala pre nego što ga je povela hodnikom i otvorila vrata još
jedne prostorije okrečene u belo. Na oskudnom nameštaju bilo je odeće i kojekakvih stvari.
„Pomenula sam da kuburimo s prostorom.“
Edmunds je ćutke obilazio sobu. Pogledom je prelazio preko poda. Čučnuo je da bi
pogledao ispod metalne postelje. Prišao je golom zidu. Sistematski je prepipavao svezi sloj
boje.
Doktorka je izgledala nervozno. „Mogu li da vas pitam šta tražite?“
„Tražim ono što se ne može prefarbati“, promrmljao je Edmunds. Popeo se na krevet da
bi ispitao zadnji zid.
„Sastavljamo iscrpan izveštaj o šteti kad god se neka soba oslobodi. Znali bismo da je
nešto ostalo za njim.“
Uz glasnu škripu pomerio je krevet od zida. Čučnuo je da bi proučio prazni prostor iza
njega, u potrazi za Vulfovim nevidljivim tragovima. Prstima je napipao niz udubljenja,
zaklonjenih krevetskim okvirom.
„Imate li olovku?“ zatražio je. Nije hteo da skrene pogled sa zida, da ne bi izgubio jedva
vidljive tragove.
Doktorka mu je žurno dodala okraćalu olovku iz džepa na košulji. Zgrabio ju je i počeo
grozničavo da senči sumnjivu oblast.
„Izvinite, detektive!“
 Tamni oblici polako su se pojavili naizgled niotkuda. Uobličili su se u slova, reči. Konačno
je odbacio olovku, seo na ivicu kreveta i izvadio telefon. „Šta je bilo?“, zabrinuto upita
doktorka. „Moraćete da pronađete drugi smeštaj za ovog pacijenta.“
„Već sam vam objasnila…“ Nastavio je:
„Zatim ćete zaključati ova vrata za sobom. Postaraćete se da ih niko ne otvara dok
forenzički tim ne stigne. Da li je to jasno?“

Vulf i Ešli dovršavali su putovanje dugo šeststo pedeset kilometara. Zaustavili su se samo
jednom, da bi zamenili ford eskort neupadljivim kombijem, koji je Vulf preko noći parkirao
na odabranoj maršruti. To je bio bučni i neudobni način putovanja, ali stigli su na odredište
za samo trista funti. Zaustavili su se u zoni zabranjenog parkiranja ispred terminala i žurno
prošli kroz glavni ulaz Aerodroma Glazgov.
Sedam sati slušali su radio. Mnogo se pričalo o Ešlinom sve bližem ubistvu. Kladioničari
su morali da se izvinjavaju kad je otkriveno da su primali gnusne opklade o satu u kom će
njeno srce prestati da kuca.
„Kopilani“, nasmejala se Ešli. Ponovo je iznenadila Vulfa svojom srčanošću.
Često su puštali isti zvučni zapis na radiju. Vulf bi se trgnuo kad god je morao ponovo da
proživljava trenutak u kome je Endru Ford pao na beton pored ambasade. Ešli se čudila
slušajući ekskluzivni intervju s jednom od svojih „najboljih prijateljica“, uglavnom zato što
nije imala pojma o kome je reč. Vulfu je bilo drago kad je čuo da se programi specijalizovani
za vesti bore da popune prostor. To je značilo da policija još nije objavila da je nestao sa
sledećom žrtvom.
Kockao se da kolege još nisu izdale poternicu namenjenu svim lukama i aerodromima.
Pre deset minuta razgovarao je sa šefom aerodromskog obezbeđenja. Čovek ih je, baš kao
što je tražio, čekao na ulazu u terminal u 8.20 uveče.
Šef aerodromskog obezbeđenja bio je privlačni crnac četrdesetih godina. Značka na
elegantnom odelu visila je iz džepa kao pažljivo izabrani modni detalj. Vulfu nije promaklo
da je domaćin postavio dva naoružana policajca u blizini.
„Detektive Fokse, to ste stvarno vi. Nisam bio siguran“, reče čovek kad je čvrsto stegao
Vulfovu ruku. „Karlus de Košta, šef aerodromskog obezbeđenja.“
Okrenuo se ka Ešli i pružio ruku.
„I gospođica Lohlan, naravno.“ Njegov izraz poručivao je da razume njene nevolje. „Kako
mogu da vam pomognem?“
„Avion poleće za Dubai za sedamnaest minuta“, šturo će Vulf. „Mora da se ukrca u njega.“
Ako je De Košta bio iznenađen zahtevom, nije to pokazao.
„Imate li pasoš?“ pitao je Ešli.
Izvadila ga je iz torbe i predala. Pregledao ga je pažljivo i profesionalno, uprkos velikoj
žurbi.
„Pođite sa mnom“, rekao je.
Prošli su kroz bezbednosni punkt i seli u električna kolica da bi što brže stigli do izlaza za
ukrcavanje. Robotski ženski glas uputio je poslednji poziv putnicima da se ukrcaju u avion.
De Košta je, očigledno naviknut na nesvakidašnje aranžmane, oštro skrenuo udesno i
pojurio praznom pokretnom trakom. Vulf je pomislio da je tolika žurba nepotrebna pošto je
osoblje na izlazu već obavešteno putem radija o njihovom dolasku i zamoljeno da ga ne
zatvara dok ne stignu. Izgleda da je šef obezbeđenja uživao u jurnjavi aerodromom.
 „Dva sata posle sletanja u Dubai, poleće avion za Melburn“, Vulf je tiho saopštio Ešli.
„Za Melburn?“, preneraženo je odvratila. „To je tvoj plan? Hoćeš da me pošalješ na
odmor? Ne, ne mogu. Šta će biti sa Džordanom? I mojom mamom? Nisi mi dozvolio da ih
pozovem. Videće i čuće svašta na vestima i…“
„Moraš nastaviti da se krećeš.“
Izgledala je potreseno. Posle izvesnog vremena klimnula je glavom.
„Da li da kažemo Karlusu?“, pitala je, pokazujući ka pratiocu koji se naginjao iz vozila kao
glavni junak akcionog filma, dok su leteli po podu zastrtom tepihom.
„Nećemo. Ni ja te neću zvati pre nego što sletiš. Ne želim da iko izuzev nas zna gde ideš“,
reče Vulf. „U avion za Melburn ukrcaćeš se u 5.25 u nedelju ujutro. Bićeš bezbedna.“
„Hvala ti.“
„Čim stigneš, idi pravo u generalni konzulat. Reci im ko si.“ Stegao joj je krhku šaku.
Naškrabao joj je broj mobilnog telefona na nadlanici. „Javi mi, da mi kažeš da si uspela.“
Stigli su do izlaza za ukrcavanje nekoliko minuta pre poletanja. De Košta je otišao da
popriča sa osobljem. Vulf i Ešli sišli su sa zadnjeg dela kolica. Ukrstili su poglede.
„Pođi sa mnom“, rekla je.
Odmahnuo je glavom: „Ne mogu.“
Očekivala je takav odgovor. Približila mu se za korak, pribila uz njega i zažmurila.
„Gospođo Lohlan“, pozvao je De Košta sa šaltera. „Morate da se ukrcate, i to odmah.“
Uzdržano se osmehnula i krenula.
„Videćemo se, Fokse“, poručila mu je ležernim tonom.
„Videćemo se, Lohlanova.“
De Košta je zatvorio izlaz za ukrcavanje čim je ušla u avion. Zatražio je od kontrolnog
tornja da da prioritet avionu pri uzletanju. Vulf mu je zahvalio za pomoć i zamolio da se
rastanu na izlazu. Sam će proći kroz carinu. Tvrdi pasoš žuljao ga je u unutrašnjem džepu
sakoa. Nije bio siguran zašto ga je poneo. Samo mu je otežao odluku da odbije Ešli kad ga je,
u skladu s njegovim predviđanjima, zamolila da krene s njom i pobegne od bure koju će
zateći po povratku u London.
Čežnjivo je posmatrao kako Ešlin avion polako zauzima poziciju na pisti, kako rula po
asfaltu i uzdiže se u raznobojno večernje nebo, udaljavajući se od opasnosti i od njega.

TRIDESETO POGLAVLJE

Subota, 12. jul 2014.

2.40 ujutro

Policajac Din Haris sedeo je na neobično neudobnoj fotelji pored prozora u velikoj ali
negostoljubivoj dnevnoj sobi. Čitao je na svetlosti skupe stone lampe, posađene na opasno
usku prozorsku dasku. U potpunosti je ignorisao utišani televizor. Uključio ga je samo da bi
imao neko društvo, koje će mu pomoći da pregura još jednu usamljenu noć u tuđoj kući.
Ostali policajci iz jedinice bili su neverovatno ljubomorni kad su saznali da će on raditi na
slučaju Krpenog lutka. Još su brojali leševe koje su videli na poslu. „Velšanin“ je bio njihov
heroj, zato što je bio jedini pripadnik grupe koji je nekog ošamutio električnim pištoljem.
Din se ponašao uzdržano u vezi s postavljenjem, ali se potajno ponosio njime. Poverio se
porodici, naravno. Znao je da će se vest munjevito proširiti i da će osnažiti njegov ugled.
Izmislio je i zvučnu titulu, koju je u međuvremenu zaboravio. Nije se nadao da će provesti
dve dosadne nedelje čuvajući devojčicu koja je slučajno imala isto ime i prezime kao
ubičina sledeća žrtva.
Porodica Lohlan gotovo ga je u potpunosti ignorisala. Trudili su se da nastave da vode
koliko-toliko normalan život. Podnosili su njegovo prisustvo u svom domu. Bili su veoma
nervozni, što se i moglo očekivati. Odbijali su da dozvole ćerki da sama ide u kupatilo, iako
su, baš kao i on, znali da devetogodišnja devojčica nema nikakve veze sa serijskim ubicom.
Desetine Ešli Danijel Lohlan širom zemlje nevoljno su delile dom s jednako nevoljnim
policajcima.
Glasna škripa sa sprata, praćena zujanjem, skrenula mu je pažnju s knjige. Vratio se na
istu stranu, ali nije mogao da nađe mesto na kome je prekinuo čitanje. U protekle dve
nedelje naučio je da prepoznaje sve zvukove velike stare kuće. Ovaj je pratio uključenje
sistema za grejanje.
Automatski je reagovao na sniženje spoljašnje temperature, u gluvo doba noći.
Glasno je zevnuo i pogledao na sat. Noćna smena bila je najteža. Privikao se na novi ritam
i spavao po sedam sati dnevno, ali bivao je sve umorniji. Čekao ga je dug put do šest sati
izjutra.
Skinuo je naočari i protrljao bolne oči. Soba je bila mnogo sjajnija kad ih je otvorio. Video
je zlokobne senke na zidovima. Titrale su i menjale položaj u skladu s nepredvidivim
televizijskim programom. Bilo mu je potrebno izvesno vreme da shvati kako je nešto
aktiviralo moćno sigurnosno svetlo u prednjem dvorištu.
Ustao je i provirio kroz visoki prozor. Programirani sistem prskalica očigledno je uključio
senzor pokreta. Živahne prskalice izvodile su sinhronizovani ples za publiku od jedne duše.
Predivni vrt bio je prazan. Seo je na stolicu i upro pogled u tihi ekran. Gledao je besmislene
slike koje su se hitro smenjivale na ekranu, kao da je iko mario za njih u ove kasne sate.
Sjajna svetlost ugasila se dvadeset sekundi pošto su se prskalice zaustavile. U sobi je bilo
mračnije nego ikad. Din se opustio na tvrdoj stolici. Zažmurio je, odmarajući umorne oči.
Kapci su mu najednom postali luckasto narandžasti. Otvorio je oči. Zaslepilo ga je belo
svetlo koje je spolja obasipalo prostoriju. Zateturao se ka sledećem prozoru i pogledao
napolje. Video je da je sigurnosno svetlo upereno u kuću. Ostatak vrta utonuo je u tamu.
Začuo je divlji udarac po zadnjim vratima. Srce mu je ubrzano tuklo u grudima. Polako je
istupio u hodnik, pun jezive svetlosti. Krenuo je ka vratima, zaslepljen tačkama koje su se
palile i gasile pred njegovim očima. Prekasno se setio da je pre nekoliko sati skinuo
nekorišćeni električni pištolj i da ga je ostavio pored noge stolice u sobi. Navukao je sako
kad je prošao pored niza utučenih portreta. Stiskao je pendrek iznad glave, spreman da
zada udarac.
Sigurnosna svetlost iza njega se ugasila.
 Zaronio je u tamu i zaustavio dah. Čuo je da se nešto primiče hodnikom i široko
zamahnuo u panici. Udario je samo po drvenim pločama na zidu. Nešto tvrdo tresnulo ga je
po čelu pre nego što je još jednom zamahnuo. Pao je u tamu.
Nije znao da li se onesvestio ili nije kad je posegnuo za radiom i pritisnuo dugme za
uzbunu, koje je prenosilo sve što izgovori na otvorenom kanalu. Zeleni sjaj sa sićušnog
ekrana odbijao se od blistavih zidova. Ustao je i krenuo ka prekidaču za svetlo.
„Kontrolo, pošalji još ljudi“, promrsio je pre nego što je izgubio ravnotežu i ispustio radio
na pod.
Naslonio se na prekidač za svetlo. Mini-luster iznad njegove glave je oživeo, otkrivajući
niz blatnjavih otisaka na podu. Išli su ka stepeništu, koje je vodilo do Ešline spavaće sobe.
Podigao je pendrek s poda i krenuo uz stepenice do odmorišta. Sve bleđi tragovi oštro su
skretali ka bogato ukrašenim vratima devojčicine sobe.
Upao je unutra, s oružjem iznad glave. Pretrpana soba bila je prazna. Poslednji tragovi
blata na tepihu krem boje vodili su do otvorenih balkonskih vrata. Pogledao je na pusti vrt i
seo, kad je minula plima adrenalina koji ga je štitio od vrtoglavice. Naslonio se na metalnu
ogradu. Dohvatio je telefon i poslao poruku na broj koji je dobio ranije te večeri, dok je
čekao pojačanje.

Edmunds je zaspao pokriven sakoom. U poslednjih nekoliko nedelja češće je noćivao na

kauču nego na krevetu. Baksterova je pak bila budna. Sedela je za kuhinjskim stolom i čitala
poruku koju je upravo primila. Tiho se popela stepenicama, nezastrtim tepihom, da bi
obišla porodicu Lohlan, koja je čvrsto spavala u Edmundsovoj i Tijinoj spavaćoj sobi.
Vulf je imao pravo. Upozorio ju je da će ubica doći po devojčicu ako ne bude mogao da se
domogne Ešli. Već je pokazao da ne zazire od nasumičnog ubijanja. Tri mrtva ljubitelja ribe,
kolateralna šteta Halidovog trovanja, svedočila su o tome. Nije bilo nikakvo čudo što je bio
spreman da ubije nevino dete da bi ugodio vlastitom egu.
Vanita se oklevajući saglasila da dopusti Baksterovoj da preseli porodicu, iako je verovala
da je to potpuno gubljenje vremena za sve koji u tome budu učestvovali. Baksterova je
nameravala da ih smesti u svoj stan. To je rekla svom timu.
Još nije isključila mogućnost da je Vulf oklevetan. Naposletku, ovo je druga Ešli Lohlan
koju je tog dana pokušao da spase. Odlučila je da telefonira jedinoj osobi kojoj je u
potpunosti verovala, iako je još bila ljuta na njega.
Edmunds se ljubazno saglasio da primi Baksterovu s aristokratskim izbeglicama, pošto je
Tija bila kod svoje majke. Primio ih je i otrčao u super-market, uprkos iscrpljenosti. Kupio
je najosnovnije potrepštine, poslednjim parama u džepu. Baksterova je pomislila da je tako
najbolje, zato što nije video kako bogataši zgroženog lica istražuju skromno privremeno
utočište.
„Trebalo bi da otpusti služavku“, čula je kako gospođa Lohlan šapuće oholom suprugu
kad je stala na gomilicu mačjih biskvita na kuhinjskom podu.
Edmunds je zaspao na kauču pre kraja večere. To znači da nije jeo pasulj na tostu, niti je
imao priliku da nasamo porazgovara s Baksterovom. Tako je verovatno bilo najbolje,
pomislila je. Ništa se nije promenilo. Verovao je u Vulfovu krivicu. Ništa što bi rekla ne bi ga
nateralo da promeni mišljenje. Nije ga poznavao kao ona.
Smišljala je argumente u Vulfovu odbranu, koje će ujutro predstaviti Edmundsu. Mašila
se telefona i napisala kratki tekst:
 DEVOJČICA BEZBEDNA. MORAMO DA RAZGOVARAMO.
POZOVI ME. X

Pritisnula je dugme za slanje, iako je znala da će se Vulf osloboditi telefona da ga ne bi

pratili. Osećala je potrebu da na neki način bude povezana s najvažnijom osobom u svom
životu. Nije mogla da razmišlja o veoma izglednoj mogućnosti da ga više nikad neće videti.
Andrea se tiho iskrala iz kreveta da ne bi probudila Džefrija. Obavila je kućnu haljinu oko
sebe i na prstima sišla niz stepenice u kuhinju. Kroz stakleni krov posmatrala je kako se
sunce diže na nebu boje mastila. Ovo arhitektonsko rešenje izazivalo je velike
temperaturne razlike u sobi. Savršeno uređeni prostor čak bi i zimi postao nepodnošljivo
topao kad bi sunce prešlo iznad kuće u danu bez oblaka. Prsti su se i u letnje jutro kočili od
zime pred zoru, posle hodanja po ledenim pločicama.
Zatvorila je vrata za sobom. Htela je privatnost. Sela je za šank, sa čašom soka od
pomorandže. Prinela je telefon uhu. Čudno je što je i posle više godina od razvoda mogla
bez problema da telefonira Vulfu u pet ujutro. To nije mogla reći ni za koga na svetu, pa čak
ni za Džefrija.
Navikla se na nepredvidivo radno vreme bivšeg supruga. Znala je kako ima podjednake
šanse da ga zatekne budnog usred noći i usred dana. Iskreno, radilo se o nečem dubljem od
toga. Znala je da će joj se naći, da je pomoć samo jedan telefonski poziv daleko i da je
spreman da je sasluša bez obzira na to da li je budan ili spava. To je sve do sada primala
zdravo za gotovo.
Njen poziv je šesti put za dvanaest sati bio preusmeren na govornu poštu. Odlučila je da
prekine poziv umesto da ostavi neku nemuštu poruku. Pozvaće ga ponovo na putu do posla.
Elajdža je očekivao njen odgovor za unapređenje do kraja dana. Odnedavno je prestala da
razmišlja o tome. Nadala se da će se pravi odgovor nekim čudom sam pojaviti kad kucne
čas.
Džefri je ustao kao i obično u šest ujutro. Andrea se potrudila da ne pominje ižvakanu
temu za doručkom. Dosadila mu je, koliko i njoj. Ništa što bi joj rekao ne bi pomoglo.
Poželeo joj je sreću pre nego što je otišao pod tuš, samo da bi joj dao do znanja da nije
zaboravio šta je tog dana čeka.
Izašla je iz kuće u 6.20, da bi ostvarila početnu prednost u još jednom iscrpljujućem danu
„časovnika smrti“. U redakciji joj je razlog za Vulfovo nejavljanje postao očigledan. Njen
inboks bio je pun imejlova i fotografija ljudi koji su očekivali novčane nagrade zato što su
videli Vulfa i Ešli Lohlan. Nepouzdani spisak dalekih mesta podsetio je na priču o snežnom
leopardu u bekstvu koju je pratila pre dosta godina. Viđeni su na dvema različitim
benzinskim pumpama i na Aerodromu Glazgov, kako se voze ne električnim kolicima. U
elektronskoj pošti bila je i nejasna fotografija, poslata pre nekoliko minuta iz Dubaija.
Nije znala šta će s tim podacima. Poslala je poruku Baksterovoj da bi proverila da li je sve
u redu. Sišla je u šminkernicu da bi izbegla susret s Elajdžom kad dođe na posao. Nije htela
da je podseća na presudnu odluku koja je čeka niti da traži odgovor.
Imala je još deset sati da odluči.
Baksterova je još sedela za kuhinjskim stolom kad je čula da Edmunds počinje da se
meškolji. Brzo je gurnula glok 22, pozajmljen iz kutije s dokazima, u torbu. Nije imala
nameru da ostavi sebe i porodicu Lohlan bez zaštite. Imala je neometan prilaz dokazima iz
svoje istrage. Posle petnaest minuta preturanja po fiokama i kutijama s dokazima skupila je
šaku municije odgovarajućeg kalibra.
Edmunds se, izbečenih očiju, uteturao u kuhinju. Progunđao je nešto kad je video gomilu
prljavih sudova u sudoperi. Lohlanovi očigledno nisu naučili da peru za sobom. Pregurali su
još jednu noć a da to nisu morali da učine.
„Dobro jutro“, zevnuo je.
Dogegao se do čajnika.
„Hvala ti što si nam dopustio da spavamo kod tebe“, reče Baksterova. Edmunds se još nije
sasvim razbudio. Nije znao da li misli ozbiljno ili se šali.
„Ubica je došao po nju, baš kao što je Vulf rekao“, nastavila je Baksterova.
Okrenuo je leđa kafi i seo za sto.
„Pobegao je“, rekla mu je kad ju je pogledao s nadom. „Klinac koji je čuvao kuću sad je na
posmatranju zbog potresa mozga. Oporaviće se.“
Ućutala se. Procenila je da je kucnuo čas da predstavi dobro uvežbane argumente.
„Znaš, ne krivim te što si juče razmatrao mogućnost Vulfove umešanosti. Ne bi radio svoj
posao da to nisi učinio, s obzirom na dokaze koje si prikupio.“
„Informatičari kažu da je tražio u Guglu Madlin Ers dan pošto smo pronašli Krpenog
lutka“, napomenuo je Edmunds. Baksterova je govorila uporedo s njim.
„Ne poznaješ ga tako dobro kao ja. Vulf ima kodeks. On je verovatno najmoralnija osoba
koju znam, čak i ako ga to ponekad navede da uradi neke nezakonite i strašne stvari.“
„Zar to nije malo protivrečno?“ pitao je Edmunds najpažljivije što je mogao.
„Svi znamo da zakon i pravda nisu uvek saglasni, kao što bismo voleli da budu. Vulf nikad
ne bi uradio bilo šta što…“
Ućutala je usred rečenice, kad je Edmunds ustao i izvukao fasciklu iz torbe. Spustio ju je
na sto ispred nje.
„Šta je to?“, oprezno je pitala.
Nije pokazala nikakvu spremnost da je uzme u ruke.
„Ovog popodneva bio sam u Bolnici Svete Ane.“
Lice joj se smrklo. Bilo je jasno da misli da je prešao granicu.
„Otkud ti pomisao da imaš pravo…“
„Nešto sam pronašao“, rekao je. Povisio je glas da bi nadjačao njen. „U Vulfovoj sobi.“
Besno je zgrabila fasciklu s kuhinjskog stola. Otvorila ju je. Prva fotografija prikazivala je
sobicu okrečenu u belo, s pomerenim nameštajem. Nestrpljivo je pogledala Edmundsa.
„Nastavi“, rekao je.
Druga fotografija prikazivala je tamnu mrlju na zadnjem zidu.
„Fascinantno“, rekla je kad je premestila fotografiju na kraj gomile. Pogledala je treću i
poslednju. Ćutke je zurila u nju, duže od jednog minuta. Lice joj se iskrivilo. Sakrila je
uplakane oči od Edmundsa.
Fotografija u njenom krilu prikazivala je poznata imena duboko urezana u grubu
površinu. Pripadala su osobama koje je Vulf smatrao odgovornim. Bila su ispisana tamnim
slovima, sličnim dimom zakriljenim oblicima, zauvek utisnutim u tkivo stare zgrade.
 „Žao mi je“, procedi Edmunds.
Odmahnula je glavom i gurnula fasciklu preko stola.
„Grešiš. U to doba bio je bolestan! Nije mogao… Nije…“
Lagala je samu sebe. Je li moguće da je sve što je ikad znala pogrešno? U kakvim je
zabludama živela, ako je bila dovoljno naivna da veruje Vulfu? Čovek koji je bio njen uzor,
kog je imitirala, s kojim je htela da bude, jeste čudovište na koje ju je Edmunds upozorio.
Čula je Garlandove samrtničke krike. Osećala je miris gradonačelnikovog izgorelog leša.
Sećala se kako je zagrlila Čejmbersa, kad niko nije gledao, i kako mu je poželela prijatan
odmor.
„To je on, Baksterova. Nema sumnje. Žao mi je.“
Polako je podigla glavu, presrela Edmundsov pogled i klimnula.
Nije bilo sumnje.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Subota, 12. jul 2014.

8.36 ujutro

„Je li ovo tvoje maslo?“ siktala je Vanita na Finlija kad je uletela u sobu za sastanke. Obratila
se Simonsu. „Ili tvoje?“
Nisu znali o čemu govori. Zgrabila je daljinski upravljač, razljućena njihovim tupim
izrazima. Menjala je kanale dok nije pronašla Andreu. Sedela je za stolom, sa „časovnikom
smrti“ iznad glave. Pojačala je zvuk kad je nejasna slika ispunila ekran.
„… prikazuje Ešli Lohlan, koju na aerodromu Dubai internešenel prati šef obezbeđenja
Fahad el Mur“, čitala je Andrea.
Usledio je usporeni snimak telefonske kamere.
„A ovde jasno vidimo detektiva narednika Foksa i Ešli Lohlan kako užurbano prolaze
terminalom broj jedan Aerodroma Glazgov.“
„To smo znali“, reče Finli.
„Sačekajte“, planula je Vanita.
Andrea se ponovo pojavila na ekranu.
„Izvor blizak istrazi ekskluzivno je otkrio da je gospođa Lohlan bila svedok na suđenju
Krematorijumskom Ubici i da je povezana sa ostalim žrtvama iz slučaja Krpenog lutka.
Izvor potvrđuje da je detektiv Foks imao udela u operaciji slanja gospođe Lohlan van
zemlje.“
„Pametna devojka“, osmehnuo se Finli.
„Šta si rekao?“, procedila je Vanita.
 „Emili. Nije odala ništa važno, ali rekla je dovoljno da dokaže kako je baš ova Ešli Lohlan
meta našeg ubice. Sad nema razloga da ponovo pokuša da ubije devojčicu ili bilo koju drugu
Ešli Lohlan, na bilo kom mestu. Upravo je saopštila svetu da će ovog puta omanuti.“
„Upravo je saopštila svetu da je Gradska policija toliko nesposobna da je za ovu ženu bilo
bolje da se sama snalazi nego da dopusti da joj mi pomažemo!“ reče Vanita.
„Ona spašava živote.“
„Ali po koju cenu?“
Zazvonio je telefon u Vanitinoj kancelariji. Opsovala je tiho i izašla. Pozvala je Simonsa da
krene za njom, kao da je njen pas. On je oklevao. Presreo je Finlijev pogled.
„Terense!“, ponovo je povikala. Finli je s gađenjem posmatrao kako Simons žuri za njom.
„Ko hoće da vodi, mora naučiti da se pokorava“, progunđao je sebi u bradu.
Edmunds je koraknuo u stranu pred Simonsom i ušao u sobu za sastanke. Ćutke je
otpakovao torbu. Nije pokazao zanimanje za vesti, već je o svemu potanko raspravio s
Baksterovom.
„Pa, znači da je Vil?“, pitao je Finli.
Edmunds je klimnuo glavom. Pružio mu je fasciklu koju je upravo izvadio iz torbe. Finli
nije hteo da je uzme.
„Verujem ti“, rekao je pre nego što je usmerio pogled na televizor.
„Ne izgledaš preterano iznenađeno, ako smem da primetim“, reče Edmunds.
„Ništa te ne bi iznenađivalo da si se ovoliko dugo bavio ovim poslom. Samo bi tugovao.
Jedno sam naučio: da će ti onaj kog si odgurnuo dovoljno jako – uzvratiti.“
„Ne pokušavaš da opravdaš Vulfova dela?“
„Naravno da ne pokušavam. Proteklih godina video sam kako veliki broj inače dobrih'
ljudi čini strašne stvari – muževe koji dave neverne supruge, braću koja štite sestre od
nasilnih partnera. Na kraju sam shvatio…“
„Šta si shvatio?“
„Da nema dobrih ljudi. Ima samo onih koji još nisu gurnuti dovoljno jako i onih koji jesu.“
„Ne zvučiš kao neko ko bi hteo da Vulf bude uhvaćen.“
„Moramo ga uhvatiti. Neki od ovih ljudi nisu zaslužili ono što im se dogodilo.“
„Misliš da neki jesu?“
„Jašta su. Ne brini, momče. Želim da ga uhvatim više nego bilo ko od vas, zato što, više
nego bilo ko od vas, ne želim da bude povređen.“
Vanita i Simons vratili su se u sobu za sastanke. Snebivljivo su seli. Edmunds je svakom
predao kopiju profila ubice.
„Ponestaje nam vremena“, rekao je, „zbog čega sam sakupio sve što znamo o ubici,
zajedno sa osnovanim pretpostavkama koje će nam pomoći da preciznije usmerimo
potragu: belac, visok 183-193 centimetra, ćelav ili izbrijane glave, s ožiljkom na desnoj
podlaktici i potiljku. Nosi vojničke cipele broj 45, model od pre 2012. godine. Bio je ili jeste
vojnik. Veoma je inteligentan. Redovno testira nivo inteligencije da bi osnažio ego.
Emocionalno distanciran. Trivijalizuje vrednost ljudskog života. Uživa u izazovu i želi da
bude stavljen na probu. Dosađuje se, što najverovatnije znači da više nije vojnik.
Teatralnost njegovih postupaka upućuje na zaključak da uživa u svemu ovome. Usamljenik
je, autsajder, neoženjen, s najosnovnijim smeštajem. Kladio bih se da, s obzirom na
londonske cene, ima garsonjeru u lošem kraju grada.
 Ljudi koji stupe u vojsku samo zato što vole ubijanje obično pokažu ko su i šta su, pa
budu izbačeni iz vojske kad urade ili kad se posumnja da su uradili nešto užasno. Nemamo
njegove otiske u sistemu, što znači da je bio osumnjičen za nešto, iako ne možemo isključiti
ni povredu, s obzirom na ožiljke.“
„To je gomila pretpostavki“, reče Simons.
„Osnovanih pretpostavki. Ovaj profil predstavlja dobro polazište“, nepokolebljivo
izgovori Edmunds. „Sastavićemo spisak imena osoba koje odgovaraju profilu i koje su
izbačene iz vojske u godinama pre prvog arhiviranog slučaja 2008.“
„Ponovo si obavio sjajan posao, Edmundse“, reče Vanita.
„Voleo bih da, s vašom dozvolom, nastavim da radim na proučavanju dokaza s Finlijem.
Pomoglo bi mi ako bi Simons počeo da sastavlja spisak imena za mene.“
Simonsu se nije dopalo što mu zelembać određuje posao. Hteo je da se pobuni, kad je
Vanita progovorila:
„Dobićeš sve što ti bude potrebno“, rekla je. „Pretpostavljam da Baksterova traga za
Foksom?“
„Baksterova će bdeti nad devojčicom sve do ponoći. Ni sva naređenja, pretnje i molbe na
svetu ne bi je mogli naterati da promeni mišljenje. Ne bih gubio vreme da sam na vašem
mestu“, rekao je Edmunds.
Finli i Simons razmenili su zapanjene poglede. Da li je zelembać upravo počeo da
naređuje komandiru?“
„Ubica nam se sa svakim ubistvom sistematski približava. Planirao je da poslednji sukob
bude licem u lice. Pronaći ćemo Vulfa ako pronađemo njega.“
Sastanak se okončao. Vanita i Simons požurili su ka njenoj kancelariji, dok se Edmunds
zadržao da bi nasamo porazgovarao s Finlijem. Zatvorio je vrata sobe za sastanke. Oklevao
je, zato što nije znao kako da načne temu.
„Finli… imam otkačeno pitanje.“
„Pa?“ reče Finli, gledajući na zatvorena vrata.
„Juče si razgovarao sa Simonsom o nečemu.“
„Moraćeš da budeš malčice precizniji“, nasmejao se Finli.
„Faustovski“, reče Edmunds. „Pitao sam se šta je to značilo.“
„Iskreno, jedva da se sećam onog o čemu smo razgovarali na ovom sastanku.“
Potegao je beležnicu.
„Razgovarali smo o žrtvama kad si rekao: 'Ovo bi ličilo na Vilov spisak za odstrel, kad
njegovo ime ne bi bilo na njemu.' Simons je dodao: 'To je gotovo faustovski', ili nešto
slično.“
Finli je klimnuo glavom kad se setio.
„To nije bilo ništa bitno. Glupa šala“, rekao je.
„Možeš li mi je objasniti, molim te?“
Finli je slegnuo ramenima i seo.
„Pre nekoliko godina naišli smo na niz ljudi koji su se kleli da su nevini, uprkos gomilama
leševa oko njih.“
„Krivili su demone ili đavola?“, zainteresovano će Edmunds.
„Da. Nudili su takozvani faustovski alibi“, iscerio se Finli.
„Kako se nešto takvo može udesiti?“
„Kako to misliš?“
 „U praktičnom smislu.“
„U praktičnom smislu?“, zbunjeno će Finli. „To je urbana legenda, momče.“
„Upoznaj me s njom.“
„O čemu je ovde reč?“
„Mogla bi biti važna – molim te.“
Finli je pogledao na sat. Znao je da imaju vrlo malo vremena.
„Važi. Vreme je za priču. Reč je o brojevima koji se nude, običnim telefonskim brojevima.
Niko ne zna kome pripadaju i niko nije uspeo da uđe u trag njihovim vlasnicima. Traju
samo jedan poziv. Zatim se isključe. Kad neko dođe u posed tih brojeva i kad je tome sklon,
ponudi mu se trampa.“
„Ugovor sa đavolom“, reče Edmunds, zanesen pričom.
„Jašta, ugovor sa đavolom“, sa uzdahom će Finli. „Kao i u svakoj priči sa đavolom, postoji
začkoljica. On traži nešto zauzvrat posle učinjene usluge…“
Finli je ućutao i dao znak Edmundsu da se nagne prema njemu.
„Tvoju dušu!“, dreknuo je, nateravši mladića da skoči.
Finli se zagrcnuo od smeha kad je uplašio kolegu.
„Misliš li da u tome ima neke istine?“ pitao je Edmunds.
„Postoji li đavo na pripejdu? Ne, ne mislim da postoji“, reče Finli. Izgledao je ozbiljno.
„Danas moraš da se usredsrediš na bitnije stvari, jel' važi?“
Edmunds je klimnuo glavom.
„Dobro“, reče Finli.

***

Gospodin i gospođa Lohlan gledali su televiziju u Edmundsovoj neuglednoj dnevnoj sobi.

Baksterova je sedela za kuhinjskim stolom. Čula je kako se Ešli igra na spratu, u spavaćoj
sobi. Spremala se da ustane i spremi nešto za jelo, kad se devojčica naglo utišala.
Ustala je. Naprezala se da nešto čuje mimo buke s televizora u susednoj sobi. Opustila se
kad je čula Ešline korake na odmorištu i na stepenicama. Uletela je u kuhinju s gomilom
šnala i cveća na glavi.
„Zdravo, Emili“, raspoloženo je prozborila.
„Zdravo, Ešli“, uzvratila je Baksterova. Uvek je bila grozna u obraćanju deci. Kao da su
mogla namirisati njen strah. „Mnogo si lepa.“
„Hvala ti. I ti si.“
Baksterova se oprezno osmehnula, iako je sumnjala da je to istina. „Samo sam htela da
proverim da li još hoćeš da ti kažem ako nekog vidim napolju?“
„Da, molim te“, reče Baksterova, sa svim entuzijazmom za koji je bila sposobna. „Čekam
prijatelja“, lagala je. „U redu!“
Očekivala je da će devojčica otrčati uz stepenice. Umesto toga, stajala je ispred nje,
kikoćući se. „Šta je bilo?“
„Šta je bilo?“, nasmejala se Ešli.
„Šta radiš?“ Baksterova je gubila strpljenje.
„Ono što si me zamolila da uradim! Kažem ti da je neko u vrtu iza kuće!“
 Izveštačeni osmeh Baksterove se istopio. Uhvatila je devojčicu za ruku. Utrčala je u
dnevnu sobu. Obratila se uznemirenim roditeljima.
„Požurite na sprat i zaključajte vrata“, prošaputala je kad im je predala ćerku.
Potrčala je u kuhinju, dok su Lohlanovi trupkali uz stepenice. Izvadila je pištolj iz torbe.
Ukočila se kad je čula grebanje iz pravca zadnjeg dvorišta. Prikrala se zadnjim prozorima,
ali nije mogla ništa da vidi.
Neko je udario po ulaznim vratima.
Utrčala je u hodnik i ušla u kupatilo. Podigla je pištolj kad je čula kuckanje metala o metal
na vratima. Ulazna vrata otvorila su se uz škripu. Krupna senka prosula se preko praga.
Zadržala je dah i čekala da prilika prođe pored kupatila. Izašla je u hodnik i prislonila cev
pištolja uz glavu pod kapuljačom. Naterala je uljeza da ispusti kesu punu žileta, oštrih
makaza i plastičnih rukavica na pod.
„Policija“, rekla je. Posmatrala je zlokobne predmete pod svojim nogama. „Ko si ti?“
„Ja sam Tija. Aleksova verenica. Živim ovde.“
Baksterova se nagnula napred. Videla je ispupčenje ispod majice trudne žene.
„Gospode! Strašno mi je žao“, rekla je, kad je spustila oružje. „Ja sam Emili – Emili
Bakster. Drago mi je što smo se konačno upoznale.“
Šef obezbeđenja Dubai internešenela već je obavio razgovor s Vulfom kad se Ešli iskrcala
iz aviona. Zastrašujući čovek glasno je naređivao svima oko sebe. Ešli se stoga nije
iznenadila kad je saznala da je naterao avionsku kompaniju da pfomeni raspored sedenja
na njenom letu za Melburn.
Grozno se osećala. Gledala je saputnike nagurane u sedištima u zadnjem delu aviona, dok
se ona širila u četiri prazna reda. Sat na sistemu za zabavu prilagođavao se vremenskim
zonama. Posmatrala je onaj koji se nije prilagođavao. Znala je da ne sme spustiti gard dok u
Engleskoj ne prođe ponoć.
Zazirala je od ukrcavanja u avion pun nevinih ljudi otkad joj je Vulf saopštio plan.
Naizgled sveprisutni ubica nije mario za državne granice. Nije mogla da se ne zapita je li
obaranje putničkog aviona u okviru njegovih pozamašnih mogućnosti. Satima je stezala
naslone u očekivanju strmoglavog pada. Po Vulfovom savetu odbijala je svu hranu i piće.
Oprezno je pratila pogledom svakog ko bi ustao sa sedišta da bi se poslužio toaletom.
Prigušena svetla zatreperila su svuda oko nje. Oštro je podigla glavu. Posada je diskretno
obilazila usnule putnike. Rukohvat je zadrhtao, a zatim se i zadrmao ispod njene ruke.
Neprikladno veseli zvuk propratio je paljenje zelenkastih oznaka za pojaseve.
Pronašao ju je.
Čitav avion snažno je zavibrirao. Putnici su se probudili iz sna. Ešli je videla zabrinute
izraze na licima posade. Ohrabrivali su putnike, dok su žurili ka bezbednim sedištima.
Svetla su se isključila. Ešli je pogledala kroz prozor. Videla je samo tamu. Činilo joj se da je
već mrtva…
Drhtanje je polako slabilo, a svetla zasjala punim sjajem. Nervozni smeh ispunio je
kabinu. Oznake za pojaseve ubrzo su potamnele. Kapetan im se obratio preko interfona.
Izvinio se za turbulencije i našalio kako su svi putnici dobili stolice za masažu, a ne samo
oni iz prve klase.
Ešli je brojala sekunde u sebi, dok su ljudi ponovo tonuli u san. Brojala je minute do
sletanja.
Andrea se oprostila od gledalaca. Na „časovniku smrti“ pisalo je: + 16:59:56 kad se
svetlosni natpis „uživo“ isključio. Uživala je u danu punom dobrih vesti. Ljudi su navijali za
Ešli Lohlan ili joj nudili savete, dok se trudila da pobegne od dotad nezaustavljivog ubice.
Gnusno odbrojavanje je posle ponoći prešlo u domen pozitivnih veličina. Jedan gledalac j e
u uključenju uživo prekrstio elektronski brojčanik u „časovnik života“. Prvi put od izbijanja
krize simbolizovao je nadu umesto očajanja. Odbrojavao je sate neuspeha ubice.
Andreino raspoloženje brzo se pokvarilo kad je, po povratku u redakciju, ugledala
Elajdžu. Čekao ju je u uskom prolazu. Nadmenim gestom pozvao ju je sebi i ušao u
kancelariju.
Nije htela da žuri. Zastala je kraj svog stola. Sačekala je da se smiri. Pokušavala je da ne
misli na ozbiljnost odluke koju će doneti, koju je već donela. Prešla je preko haotične sale,
duboko udahnula i krenula uz metalne stepenice.

Vulf je gledao vesti u jeftinom konačištu s doručkom, plaćenom gotovinom. Satima je bio na
ivici živaca. Bacio se preko prljave sobe kad je njegov pripejd telefon zazvonio nedugo posle
ponoći. Otvorio je poruku s nepoznatog broja. S olakšanjem se sručio na postelju kad je
pročitao:

JOŠ SAM TU! L X

Bezbedna je.
Izvukao je karticu iz telefona. Polomio ju je nadvoje i otpuzao do televizora da bi ga
isključio. Zastao je kad je shvatio da je Andrein kanal već podesio „časovnik smrti“. Gledao
je kako tri minuta njegovog života nestaju kao da su sekunde, pre nego što je pritisnuo
dugme za isključivanje.

-23:54:23

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Nedelja, 13. jul 2014.

6.20 ujutro

Vanita i Simons ostali su u kancelariji do pola osam, odnosno, devet uveče, dok su Edmunds
i Finli proveli dugu noć u njoj. Baksterova im se pridružila malo pre jedan ujutro, pošto je
oko ponoći poslala porodicu Lohlan kući, s policijskom pratnjom.
 Edmunds je očekivao niz gnevnih poruka i telefonskih poziva od Tije, zato što je
preobrazio njihov skromni dom u konačište za potpuno nepoznate ljude. Buduća mama
provela je čitav dan igrajući se s devetogodišnjom Ešli. Brzo je zaspala kad je Baksterova
napustila njihovu kuću.
Kad se Baksterova vratila u kancelariju, Finli je preuzeo herkulovski zadatak pregledanja
spiska otpuštenih vojnika. Edmunds je, u međuvremenu, poredao dokumenta iz arhiva po
sobi za sastanke. Trudio se da unese neki red u haotičnu dokumentaciju.
Oduvek je smatrala da u kancelariji noću vlada neobična atmosfera. Novi Skotland jard
bio je i noću pun zaposlenih na kofeinu, ali oni su tiho radili. Oštra svetlost izgledala je
nešto toplije dok se prosipala po praznim sobama i mračnim hodnicima. Telefoni, koji su
danju morali da se silno trude da bi ih neko čuo, zadovoljavali su se učtivim zujanjem.
Finli je u 6.20 ujutro spavao na stolici. Tiho je hrkao pored Baksterove koja je preuzela
njegov teški zadatak. Iz prve hiljade pregledanih imena, pomoću Edmundsovog profila i
velikog broja teških fizičkih povreda sačinili su spisak od dvadeset šest sumnjivaca.
Neko je pročistio grlo.
Baksterova je podigla glavu i ugledala bubuljičavog dostavljača iznad sebe.
„Imam dokumenta za Aleksa Edmundsa“, rekao je, pokazujući ka kolicima iza sebe, s još
sedam uredno poredanih kutija iz arhiva. „Vidim. On je sada u…“
Videla je kako Edmunds ljutito baca kutiju dokaza preko sobe za sastanke.
„Znaš šta? Kako bi bilo da ih lepo ostaviš kod mene?“, obratila mu se sa osmehom.
Gomila papira je pala po njoj kad je zatvorila staklena vrata za sobom. „Ne znam staje,
kog đavola, on ovde video!“, zavapio je Edmunds. „Šta je pronašao?“
Zgužvao je nekoliko papira s poda. Bacio ih je na Baksterovu. „Nema otisaka, nema
svedoka, nema veze između žrtava – ničega!“
„Dobro, smiri se. I ne znamo da li je ono što je Vulf našao još ovde“, reče Baksterova.
„Niti imamo načina da to potvrdimo, zato što je poslao dokaze na forenzičku proveru van
naših institucija. Danas je prokleta nedelja, pa niko ne radi.“ Skljokao se na pod. Izgledao je
isceđeno. Nikad nije imao veće podočnjake. Udario se po glavi. „Nemamo vremena da
budemo tupavi.“
Baksterova je počinjala da shvata da njegov, već impresivni, doprinos istrazi ne proizlazi
iz egocentrične, sebične težnje da se dokaže kao član tima, već iz bezumnog pritiska koji je
preuzeo na sebe, iz nečeg što se graničilo s opsesijom i iz tvrdoglavog odbijanja da bilo
kome poveri kontrolu. Procenila je da ovo nije najbolji trenutak da mu kaže koliko je
podseća na Vulfa.
„Stigle su ti neke kutije“, reče Baksterova. Zbunjeno ju je pogledao.
„Pa zašto mi nisi odmah rekla?“ prekoreo ju je. Ustao je i pojurio u kancelariju.

Laka kiša je čitav sat lagano natapala Vulfovu odeću dok je stajao na autobuskoj stanici u
Ulici Koventri. Nije skidao pogled s vrata neuglednog internet kafea, koji je, kao i bezbroj
radnji s londonskim suvenirima i drangulijama, nekako uspevao da opstane, između
trgovina prestižnih brendova u jednoj od najposećenijih i najskupljih ulica u prestonici.
Pratio je čoveka sve dovde. Pazio je da ostane na odstojanju kad se ukrcao u voz, vrludao
kroz gomilu oko uličnih zabavljača u Kovent Gardenu i ušao u kafe, stotinak metara od
Pikadilija.
 Temperatura se snizila s promenom vremena. Njegov plen kamuflirao se uobičajenom
londonskom odećom: dugim crnim kaputom, besprekorno izglancanim cipelama i sveže
ispeglanom košuljom i pantalonama, s obaveznim crnim kišobranom.
Upinjao se da ne zaostane za impozantnim muškarcem, koji je oštrim korakom odmicao
kroz gomilu. Gledao je kako nekoliko ljudi stupa u kontakt s njim. Nailazili su iz suprotnog
pravca, žickali sitninu ili pokušavali da mu daju šarene letke. Niko od njih nije znao da ima
posla sa čudovištem: vukom u ovčijoj koži.
Čovek je krenuo prečicom, nedugo po napuštanju Kovent Gardena. Vulf je krenuo za njim
tihom sporednom ulicom. Ubrzao je korak, osetivši retki trenutak samoće u vazda budnom
gradu. Užurbani korak preobrazio se u trk, dok je jurio metu koja nije ništa sumnjala.
Oklevajući je usporio kad je taksi zašao za ugao i stao nešto dalje niz ulicu. Krenuo je za
svojim plenom u užurbanu glavnu ulicu.
Podigao je okovratnik dugog crnog kaputa kad je kišica prerasla u kišu. Nagnuo se
napred da bi očuvao telesnu toplotu. Posmatrao je šarene brojeve neonskog sata na
prozoru kafea, izvitoperene zbog mokrog stakla. Podsećali su ga da je ovo njegov poslednji
dan, poslednja šansa.
Gubio je vreme.

Izobel Plat završila je ultrabrzi kurs o javljanju iz studija. Petorica energičnih članova
tehničkog tima objašnjavalo je zastrašujuće zgodnoj novinarki u koju kameru kada da
gleda. Na veliko Elajdžino nezadovoljstvo, za neočekivanu priliku koja joj se ukazala u tek
započetoj karijeri odabrala je najkonzervativniji kostim. Nije se libio da joj pošalje poruku
da „otkopča prva tri dugmeta“.
Format prvog pojavljivanja u studiju bio je relativno jednostavan: intervju jedan na
jedan, sa samo dve pauze. Očekivalo se da će desetine miliona ljudi širom sveta gledati
polusatnu emisiju. Strahovala je da će joj ponovo pozliti.
Nikad nije želela ovakvo nešto. Nikad nije htela posao novinarke. Iznenadila se, baš kao i
svi drugi, kad joj je posao ponuđen, uprkos odsustvu iskustva ili kvalifikacija. Ona i njen
momak prepirali su se zbog njene odluke da potraži drugi posao. Mrzela je da radi na
televiziji. Čvrsto je resila da je što pre napusti.
Svi u redakciji mislili su da je glupa ili laka žena. Neki su mislili da je i jedno i drugo. Nije
bila gluva na šaputanja iza svojih leđa niti je krila da nije nikakav genije. Dok se drugim
prosečno obrazovanim ljudima gledalo kroz prste zbog naivnosti ili pogrešne dikcije, njoj
su se neprestano podsmevali.
Osmehivala se zajedno s neprijatnim muškarcima i smejala njihovim neduhovitim
šalama. Pretvarala se da je uzbuđena zbog časti koja joj je ukazana, iako je želela da Andrea
bude na njenom mestu, da se prilagođava složenim pokretima kamere i precizno
odmerenom protoku vremena na televiziji.
„Mislim da bih se mogla navići na ovo“, nasmejala se kad je jedan tehničar odgurao nju i
stolicu na točkovima na pravo mesto.
„Ne opuštaj se previše“, obratila joj se Andrea kad je prošla kroz studio, na putu do
šminkernice. Pojavila se zadivljujuće rano prvog dana na novom poslu. „Valjda ti je jasno da
si ovde samo zato što ne mogu da intervjuišem samu sebe.“

„Imam nešto!“, razdrao se Edmunds iz sobe za sastanke.

 Finli, Vanita i Simons već su bili u njoj, kad je Baksterova ušla, gazeći razbacane papire, i
zatvorila vrata za sobom. Izgledalo je da se Simons dvoumi da li da opomene Edmundsa
zbog sveopšteg nereda.
Ovaj je posegnuo u kutiju s dokazima iz arhiva i izvadio dokumenta.
„Evo“, progovorio je, okraćalog daha. „Pogledajte ih sa mnom. Nisu najbolje složeni.
Čekajte, ne ove.“
Istrgao je papire iz Simonsove ruke. Bacio ih je na pod.
„Moraćete da ih podelite“, osmehnuo se. „Ovo je jedan od slučajeva koje je Vulf preuzeo iz
arhiva – Stiven Šerman, pedeset devet godina. Izvršni direktor proizvođača elektronike na
nizbrdici. Njegov sin bio je direktor kompanije. Počinio je samoubistvo posle propalog
spajanja kompanija ili nečeg drugog… To sad nije važno.“
„I na koji način je to relevantno?“ pitala je Vanita.
„I ja sam to pomislio“, poletno reče Edmunds. „Ali, šta mislite ko je bio odgovoran za
neuspelo spajanje kompanija? Gejbrijel Pul Džunior.“
„Ko?“ pitala je Baksterova u ime čitave grupe.
„Naslednik elektronske korporacije koji je nestao iz hotelskog apartmana – barica krvi,
bez leša.“
„Ah“, reče Baksterova s lažnim zanimanjem.
Imali su pametnija posla.
„Ovaj ovde“, reče Edmunds kad je otpakovao drugu kartonsku kutiju. „Njegova ćerka
stradala je od bombe…“, pokazao je na drugu kutiju, „koju je postavio ovaj čovek, koji se
nekako ugušio u zaključanoj ćeliji.“
Svi su ga tupo posmatrali.
„Zar ne vidite?“ pitao je Edmunds. „To su faustovska ubistva!“
Gledali su ga još tuplje.
„To je urbana legenda“, progunđao je Finli.
„Sva su povezana“, reče Edmunds. „Sva do jednog! Ubistva iz osvete, praćena žrtvom.
Nismo razumeli šta Vulfovo ime traži na spisku njegovih neprijatelja. Sad sve ima smisla.“
„To je apsurdno“, reče Simons.
„To jeste đavolski smela pretpostavka“, reče Vanita.
Edmunds je preturao po drugoj kutiji. Izvadio je izveštaj.
„Džoel Šerapd“, rekao je. „Umro je pre šest meseci. Sumnjivo samoubistvo. Osuđen je za
tri ubistva iz osvete. Bio je ubeđen da će đavo doći da mu uzme dušu. Smešten je u
mentalnu bolnicu.“
„Pa, eto odgovora“, iscerio se Simons.
„U Bolnicu Svete Ane“, nastavio je Edmunds. „Bio je u njoj kad i Vulf, koji je pre deset
dana tražio ovu kutiju. Jedan dokaz nedostaje.“
„Koji?“ zanimala se Vanita.
„'Jedna krvlju isprskana stranica Biblije'“, čitao je Edmunds iz izveštaja. „Mislim da je Vulf
nešto pronašao.“
„Pa, želiš li reći kako je ubica iz slučaja Krpenog lutka mnogo plodniji nego što smo
prvobitno mislili?“ pitala je Vanita.
„Hoću da kažem da Faustovski Ubica nije samo mit. Tvrdim da su ubistva iz slučaja
Krpenog lutka faustovska. Tvrdim da je Vulf otkrio identitet ubice i da je tamo negde, da
lovi osobu koja nepokolebljivo veruje da je u najmanju ruku demon.“
Vrata kafea su se otvorila. Iz njega je izašla krupna prilika. Zakoračila je u ljudsku reku, koja
ju je ponela ka blistavim svetlima Pikadilija. Vulf je napravio nekoliko koraka udesno, radi
bolje preglednosti. Gomila i otvoreni kišobran zaklanjali su metino lice. Udaljavala se.
Vulf se nalazio pred odlukom: da li da ostane gde je ili da krene za njim?
To je on – Vulf je bio gotovo siguran. Potrčao je preko ulice. Zaklonio je lice dok je
prolazio pored policijskih kola. Počeo je da prati metu po prometnoj ulici. Ljudski saobraćaj
je sa svakim korakom bivao sve gušći. Borio se da ne izgubi krupnog čoveka iz vida. Kiša je
sve jače padala. Svi koji su dotad trpeli kišicu bežali su u zaklone ili hitro otvarali kišobrane.
Deset identičnih crnih tendi u nekoliko sekundi ispunilo je pločnik ispred njega.
Vulf je u očajničkom nastojanju da ne izgubi metu iz vida izašao na pločnik i potrčao
deset metara niz ulicu, pre nego što je zaronio u mnoštvo iza impozantne prilike. Upinjao se
da razazna čovekovo lice dok su prolazili pored izloga. Morao je biti siguran da je to on, pre
nego što stupi u akciju.
Neobičnim ponašanjem skrenuo je pažnju nekolicine ljudi, koji su u njemu prepoznali
mokru verziju tipa s vesti. Gurao se napred da bi izmakao njihovoj pažnji. Samo dvojica
ljudi delili su ga od mete, dok su prolazili pored Trokadera. Stegao je dršku lovačkog noža
dugog petnaest centimetara, skrivenog ispod kaputa. Zaobišao je još jednog čoveka.
Više nije mogao da promaši.
Ubica nije smeo da preživi.
Čekao je savršenu priliku: pusti park, napušteno sokače. Shvatio je da će ovako biti
mnogo bolje. Krio se naočigled svih. Biće lice u uzbuđenoj gomili, još jedna osoba što
uzmiče od leša koji leži nasred puta.
Na tren je ugledao čovekov profil kad su zastali na semaforu. Nesumnjivo je on. Zauzeo je
poziciju, odmah iza mete. Bio je dovoljno blizu da oseti kišu na licu, odbijenu od njegovog
crnog kišobrana. Usredsredio se na otkrivenu kožu u dnu lobanje, na mesto na koje će zariti
oštricu. Izvukao je nož. Držao ga je na grudima. Duboko je udahnuo da bi umirio ruke. Biće
dovoljno da ga gurne napred…
Nešto na drugoj starni ulice privuklo mu je pažnju: Andreino i njegovo ime klizili su
preko krivog staklenog zida koji je razdvajao statue Heliosovih konja od tri zlatne kćeri,
koje su elegantno skakale s krova. Nije odmah shvatio da su naopaka slova odraz
elektronskog reklamnog panoa iznad njegove glave. Podigao je pogled i pročitao kajron s
vestima koji se kretao ispod reklame:

… u ekskluzivnom intervjuu za svetsku publiku – 13.00 – Andrea

Hol/Foks reći će sve u ekskluzivnom intervjuu – 13.00
– Andrea Hol/Foks…
***

Vulf se prenuo iz razmišljanja kad je ljudsko krdo iza njega počelo da ga gura, prelazeći
ulicu. Saobraćaj se zaustavio. Izgubio je ubicu iz vida u gomili. Gurnuo je nož u rukav i
krenuo napred. Očajnički je tragao za licem u moru crnih kišobrana. Nebesa su se
najedanput otvorila. Ulica se ispunila kricima nepripremljenih turista i tupim udarcima
vode po razapetoj tkanini.
 Kad je stigao do čuvene raskrsnice, pogodio ga je novi ljudski talas. Stajao je u svetlosti
zloglasnih ekrana, koji su jarko bleštali ispod tamnog neba. Tu i tada shvatio je koliko je
ranjiv. Bezlična gomila gurala ga je sa svih strana. Jedan čovek u njoj razlikovao se od
ostalih.
Uspaničio se.
Počeo je da se probija nasuprot gomili, da obara ljude na pločnik u očajničkoj želji da
izađe. Izgubio je nož. Pao je na tlo, pod cipele i točkove. Svuda je video neprijateljska lica.
Dao se u trk sredinom puta. Trudio se da ne zaostane za sporim saobraćajem. Osvrtao se na
vojsku koja je još marširala ka njemu…
Smrt je dolazila po njega.

BOLNICA SVETE ANE

Petak, 11. februar 2011.

7.39 ujutro

Džoel je kleknuo na hladni pod svoje sobe da se moli, kao što je činio svakog jutra pre
doručka. Bolničar ga je probudio u uobičajeno vreme, da bi otključao vrata i vezao ga
lisicama, koje je morao da nosi u svako doba kad nije bio u sobi.
Pre dve nedelje, bez ikakvog povoda, napao je bolničarku. To je bio uspešan pokušaj da
produži boravak u pritvoru. Ta devojka uvek je bila obzirna prema njemu. Bio je iskreno
zabrinut za njeno zdravlje, ali nije mogao da napusti bolnicu. Znao je da se poneo kao
kukavica koja beži od svoje sudbine.
Bio je kukavica. Odavno se pomirio s tim.
Neko je viknuo u hodniku. Džoel je prestao da se moli da bi osluškivao. Neko je protrčao
pored vrata, teškim koracima. Srce mu je brže zalupalo kad je čuo divlji krik negde u zgradi.
Ustao je i izašao u hodnik, u kom je nekoliko pacijenata zabrinuto gledalo u pravcu sobe
za odmor.
„Vratite se u sobe!“, urliknuo je krupni muškarac koji je protrčao između njih, u pravcu
meteža, pre nego što je novi užasavajuće bolni vrisak ispunio hodnike.
Gomila radoznalih pacijenata ponela je Džoela sa sobom. Oglušili su se o muškarčevo
naređenje i požurili ka dvokrilnim vratima koja su vodila u sobu gde su provodili najveći
deo vremena. Čuli su bolni krik. Džoel je ovog puta prepoznao Vulfov glas. Progurao se kroz
gomilu svetlih haljina i ušao u sobu za odmor.
Svuda je bilo polomljenog nameštaja. Na drugoj strani sobe ukazivali su pomoć
onesvešćenom doktoru. Tri krupna bolničara trudila su se da obuzdaju poludelog čoveka,
dok je bolničarka grozničavo razgovarala telefonom.
„Ne!“ zaurlao je Vulf, preplašivši Džoela. „Rekao sam im! Rekao sam da će to učiniti!“
 Džoel je sledio Vulfov unezvereni pogled, uperen ka velikom televizoru. Novinarka je
stajala na ulici u zapuštenom delu grada. Dva traumatizovana policajca držala su
improvizovani zaklon, da bi sakrili ono što se pušilo iza njega.
„Mogao sam to da sprečim!“ vrisnuo je Vulf. Suze su mu tekle niz lice.
Bacio se kao divlja životinja na doktora koji je ušao u sobu s velikim špricem. Ličio je na
veterinara, prinuđenog da uspava životinju.
Sve je postalo jasno kad je novinarka ponovila ono malo podataka koje je prikupila.
„Obraćam se gledaocima koji odnedavno prate naš program. Očevici tvrde da je policija
uhapsila Nagiba Halida, koji je prošlog maja oslobođen optužbe da je Krematorijumski
Ubica. Nepotvrđeni izveštaji govore o lešu i, kao što vidite, nešto se još puši. Dim se diže iza
mene…“
Vulf je kriknuo kad mu je doktor duboko zario ogromnu iglu u levu ruku. Klonuo je.
Izubijano osoblje jedva ga je držalo. Pogledao je Džoela pre nego što se onesvestio. Na licu
crnog mladića nije bilo sažaljenja ili iznenađenja. Klimnuo je glavom u znak razumevanja.
Vulf je zatim izgubio svest.
Vulf se probudio u svojoj sobi. Pao je mrak preko dvorišta, s druge strane prozora. Vid
mu je bio zamagljen. Bilo mu je potrebno više od minuta da bi shvatio zašto ne može da
podigne ruke do glave, koja ga je bolela. Bio je vezan za krevet. Uzalud se borio protiv
debelih traka. Bes koji je nešto ranije eksplodirao iz njega, još je kipeo ispod površine.
Setio se reportaže i dima koji se dizao iznad poderanog belog čaršava. Okrenuo je glavu u
stranu i povratio na pod. Nije morao da vidi. Znao je bolje nego iko šta kamere nisu
zabeležile. Znao je koliko je devojčica nepotrebno patila.
Zatvorio je oči i pokušao da usmeri gnev, da se usredsredi. Proždirao ga je, mutio mu je
razum. Zurio je u tavanicu i šaputao imena ljudi koje je smatrao odgovornim. Zatim se setio
nečega, očajničke poslednje šanse, besmislenog buncanja poremećenog uma…
„Bolničarko!“ povikao je iz sveg glasa. „Bolničarko!“
Prošao je čitav sat dok nije ubedio doktore da ga odvežu, i još pola sata dok nije dobio
dozvolu da obavi telefonski poziv. Izvadio je zgužvanu stranicu ispod madraca dok je čekao
njihovu odluku. Zamalo što nije zaboravio da je tamo.
Jedva se držao na nogama. Pomogli su mu da izađe u hodnik, da bi upotrebio telefon na
šalteru. Raširio je zgužvani papir kad je ostao sam. Prvi put primetio je štampana slova koja
su provirivala kroz napisane brojeve: Bog. Đavo. Duša. Pakao.
Naslonio se na zid i otkucao niz brojeva slobodnom rukom.
Telefon je zazvonio.
Čuo je prigušeno škljocanje, a zatim tišinu.
„Halo?“ nervozno će Vulf.
Tišina.
„Halo?“
Konačno je začuo automatski ženski glas. „Navedite vaše puno ime posle signala.“
Sačekao je signal. „Vilijam Oliver Lejton-Foks.“
Usledila je nova, naizgled beskrajno duga pauza. Znao je da je to nerazumno, ali bilo je
nečeg onespokojavajućeg u kompjuterizovanom glasu, u njegovoj intonaciji, kvalitetu. Imao
je utisak da uživa u njegovom očajanju, da mu se podsmeva.
„U zamenu za…“ konačno je pitala.
 Vulf je pogledao niz prazni hodnik. Čuo je blago brujanje glasova. Čuli su se iz jedne od
bočnih soba. Instinktivno je obuhvatio slušalicu šakom. Spremao se da šapuće u nju.
Oklevao je.
„U zamenu za…“ navaljivao je glas.
„Nagiba Halida… gradonačelnika Rejmonda Ternbla… Madlin Ers… Sudskog čuvara…
detektiva Bendžamina Čejmbersa – i sve druge koji imaju devojčicinu krv na rukama“,
procedio je Vulf.
Tišina.
Hteo je da spusti slušalicu. Predomislio se i sačekao još malo, pre nego što je prekinuo
vezu. U delirijumu se nasmejao samom sebi. I pod dejstvom snažnih lekova shvatao je
koliko je ovo što čini apsurdno. Istina, osećao se malo bolje kad je glasno izgovorio njihova
imena, kad ih je otposlao u spoljašnji svet, čak i preko automatske sekretarice.
Stigao je do sredine tihog hodnika kad se vazduh oko njega ispunio zaglušujućom,
vrištavom zvonjavom. Pao je na kolena i šakama poklopio uši. Okrenuo se prema
neuglednom telefonskom aparatu. Pitao se može li da bude tako glasan ili su lekovi
izvitoperili njegova čula.
Gojazni bolničar protrčao je kraj njega. Izrekao je nešto nerazumljivo kad je prišao
telefonu. Vulf je zadržao dah dok je gledao kako čovek diže slušalicu i prinosi je uhu. Plašio
se onog na drugoj strani linije.
Široki osmeh pojavio se na čovekovom licu.
„Hej. Znam, izvini. To je bio jedan od pacijenata“, objasnio je kao da se pravda.
Vulf je polako ustao. Zateturao se prema svojoj sobi, s mišlju da je možda ipak lud.

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Nedelja, 13. jul 2014.

1.10 po podne

Finli je precrtao još jedno ime sa spiska. Počastio se protezanjem od deset sekundi pre nego
što se vratio svojoj polovini spiska, s preostale četiri stotine otpuštenih vojnika. Video je
Baksterovu, za stolom u uglu. Navukla je slušalice da bi prigušila zvuke kancelarije i
nagnula se nad papire.
Edmunds je otišao iz sobe za sastanke u neupotrebljivom stanju. Ipak se vratio za
Simonsov sto, da bi pristupio kompjuterskom programu koji Finliju nije bio poznat. Vanita i
Simons zatvorili su se u njenoj sićušnoj kancelariji, da bi gledali intervju Andree Hol.
Nesumnjvo zbog kontrole štete. Čekali su bez daha da čuju kakvu bi bombu Vulfova bivša
supruga mogla da baci u svet. „Časovnik smrti“ nestao je s ekrana za vreme intervjua, ali
nikom od njih nije bilo potrebno podsećanje da su u velikoj stisci s vremenom.
 Finli je spustio pogled na sledeće ime sa spiska. Kombinovao je skromne podatke
pristigle iz Ministarstva odbrane s Policijskim nacionalnim kompjuterom, Policijskom
nacionalnom bazom podataka i Guglom, da bi prečešljao osumnjičene. Osećao bi se mnogo
ugodnije da je bio malo sigurniji u ono čime raspolažu. Sasvim je moguće da njihov ubica
nikad nije otpušten iz vojske, da nikad nije ni služio u njoj. Pokušavao je da ne misli o tome.
Ovo im je bila najbolja šansa da pronađu Vulfa. Zbog toga su Baksterova i on snabdevali
Edmundsa imenima koja su pronašli.
Sonders je dotrčao do stola Baksterove. Nastavila je da radi, ne skidajući slušalice. Nadala
se da će shvatiti poruku i otići. Postalo joj je jasno da će morati da je glasno saopšti, kad je
mahnuo rukom ispred njenog nosa.
„Nosi se, Sonderse“, brecnula se.
„Auh! Nema potrebe za to. Došao sam da vidim kako si. Znaš, Andrea Hol iznosi prilično
skandalozne optužbe o Vulfu i neimenovanoj' koleginici“, rekao je sa zlobnim osmehom.
„Hoću reći, svi smo sumnjali, ali…“
Ućutao se i koraknuo unazad kad je video njen izraz. Promrmljao je nešto jedva čujno i
šmugnuo. Ove vesti šokirale su Baksterovu. Morala je da prizna sebi da je malčice
povređena. Verovala je da je raščistila stvar s Andreom i da je ona konačno prihvatila istinu
da između nje i Vulfa nije bilo ničega. S druge strane, ista žena je pred očima globalne
javnosti svaljivala drvlje i kamenje na bivšeg muža samo nekoliko časova pre njegove
najavljene smrti.
Te sitne izdaje bledele su u poređenju s onim što je Baksterova osećala prema Vulfu.
Finli je, sat kasnije, nespretno otkucao sledeće ime sa spiska u kompjuter. Bio je
sramotno spor u poređenju s Baksterovom. Želeo je da pregleda što više sumnjivaca pre
nego što ona završi svoju polovinu spiska i dođe da preuzme deo njegovog posla.
Ministarstvo odbrane je i ovog puta poslalo vrlo kratak izveštaj:

Narednik Letanijel Mes, rođen 16.12.1974, (OBAV. SLUŽ.)

Obaveštajni korpus, otpušten
iz medicinskih razloga – jun 2007.

„Na čijoj li su strani?“, progunđao je. Sumnjao je da su mogli da budu neodređeniji i da su

hteli. Nažvrljao je reči vojna obaveštajna služba na salveti zaostaloj od ručka, pojedenog za
radnim stolom.
Brza pretraga Guglom prikazala je dosta rezultata, uglavnom novinskih vesti i foruma za
diskusiju. Otvorio je link na vrhu stranice.

… Narednik pridodat Kraljevskom mersijskom puku… jedini preživeli u napadu u

kom je stradalo devetoro vojnika… konvoj je napadnut improvizovanom
eksplozivnom napravom postavljenom pored druma južno od sela Hajderabad u
provinciji Helmand… zbrinutje zbog unutrašnjih ozleda opasnih po život i
„razarajućih“ opekotina na licu i grudima.

Preživeli – božji kompleks?, napisao je Finli pored smeđe mrlje od sosa. Uneo je podatke
sumnjivca u Policijsku nacionalnu bazu podataka. Bio je prijatno iznenađen kad je pronašao
pregršt informacija, uključujući visinu (sto devedeset), bračni status (neoženjen),
zaposlenje (nezaposlen), registrovani invalid (da), bliske rođake (nijedan), poznatu adresu
(nijedna u poslednjih pet godina).
Nastavio je potragu na drugoj strani rezultata, ohrabren podudarnostima s
Edmundsovim profilom. Ubrzo je razlog za veliki broj podataka o naredniku Mesu postao
očigledan. Prvi unos bio je izveštaj Gradske policije iz juna 2007. godine.

2874 26. 6. 2007.

Zdravstveni centar, treći sprat, Portland Plejs, W1.
(14.40) Izašli smo na tu adresu zbog prijavljenih problema. Pacijent, Letanijel
Mes, neprijateljski raspoložen i agresivan prema osoblju.
Po prispeću na lice mesta, čuli smo povišeni glas na spratu. Pronašli smo
gospodina Mesa (muškarca, 30-40 godina, višeg od 185 cm, belog/Britanca, s
ožiljcima na licu), kako sedi prekrštenih nogu na podu, zuri ispred sebe i krvari na
jednoj strani lica. Sto je bio prevrnut, a prozor napukao.
Doznao sam da je sam sebi naneo ranu na licu, dok ga je kolega zbrinjavao. Niko
drugi nije povređen. Doktor Džejms Bariklaf procenio je da pacijent pati od
posttraumatskog stresa i da je napad izazvan saznanjem da ne može da se vrati u
vojsku zbog fizičkih i mentalnih povreda.
Ni doktor ni osoblje nisu hteli da dižu problem na viši nivo. Nije bilo povoda za
hapšenje ili dugoročniji policijski angažman. Hitna pomoć pozvana je zbog rane na
glavi i mogućeg rizika od samoubistva u ovom stanju. Sačekaćemo njen dolazak.
(15.30) Hitna pomoć stigla je na lice mesta.
(15.40) Otpratili smo kola hitne pomoći do Univerzitetske bolnice.
(16.05) Otišli s lica mesta.

Finli je već ustao, nestrpljiv da otkrije najverovatnijeg sumnjivca ostatku tima. Premestio
je miš do drugog dokumenta i dva puta kliknuo. Pojavila se fotografija razbijenog
kompjutera, pored prevrnutog stola. Prešao je na drugu fotografiju: veliki razbijeni prozor.
Otvorio je poslednji snimak bez velikih očekivanja. Ledeni žmarci pošli su mu uz kičmu kad
ga je video.
Fotografija je bila snimljena pored otvorenih vrata. Uplašeno osoblje zabrinuto je stajalo
u pozadini. Videla se duboka posekotina na licu Letanijela Mesa unakaženom ožiljcima.
Finli se nije zgrozio zbog strahovitih povreda, već zbog očiju: bledih, mrtvih, proračunatih.
Nije zapamtio sve monstrume s kojima se susretao. Iz iskustva je znao da počinioci
najstravičnijih zločina imaju jednu zajedničku osobinu – pogled. Isti daleki, hladni pogled
zurio je u njega s kompjuterskog ekrana.
„Emili! Alekse!“, dreknuo je.
Letanijel Mes je ubica. Nije nimalo sumnjao u to. Pucao mu je prsluk da li je on ubica u
slučaju Krpenog lutka, Faustovski Ubica ili i jedno u drugo. Edmunds će se pobrinuti za
prikupljanje dokaza.
Baksterova i on imali su samo jednu brigu: kako da ga pronađu.

***
Vulf je bio na ivici živaca. Gledao je kako kiša satima pada po glavnoj ulici. Periodično je
brisao vlagu s jedinog prozora klaustrofobičnog stančića. Nadao se da će svakog časa videti
kako se Mes vraća kući, iako je bio više nego svestan da je najverovatnije propustio jedinu
priliku da dovrši ono što je pre nekoliko godina sam započeo.
Prilagodiće se, improvizovaće. Iskupljenje je ionako van domašaja. Nije pretpostavljao da
će morati da igra svoju ulogu pred sveprisutnim medijima ili da će Mes odabrati Andreu, od
svih ljudi, za svog glasnika. Da su se događaji odvijali drugim tokom, u utorak ujutro ušao bi
u Novi Skotland jard kao heroj, još jedna nevina meta poremećenog bivšeg vojnika kog je
nevoljno ubio u samoodbrani. Svi dokazi o njegovoj umešanosti umrli bi s Mesom. Još je
čuvao probrane isečke iz novina. Nameravao je da ih podmetne u Mesov stan.
Većina članaka bila je o suđenju Krematorijumskom Ubici. To su bila nepoštedna
svedočenja o neuspesima, s nekoliko podvučenih imena, osoba odgovornih za nepotrebnu
smrt učenice Anabel Adams. Neki su bili posvećeni naporima vojske da sakrije brojke o
avganistanskim civilnim žrtvama, pogotovo deci, u čarkama s Mesovim nekadašnjim
pukom. Vulf je bio uveren da će jednostavne teme biti smatrane uverljivim okidačem za
Mesov klinički poremećeni um i da će njegovo čudesno preživljavanje u Avganistanu učiniti
priču još uverljivijom.
To sad nije bilo važno. Vulf nije ubio sadističkog grabljivca, već ga je pustio u srce grada.
Svaka nada da će se vratiti normalnom životu propala je zajedno s planom. Elizabet Tejt i
njena ćerka nisu smele da budu umešane. Nepromišljeno je postupio kad je pobegao s Ešli.
Od ključne važnosti bilo je to što nije računao na Edmundsa.
Mladi detektiv bio mu je na tragu od samog početka. Pronašao je najmanje jedno Mesovo
pređašnje, ne tako vesto izvedeno ubistvo. Vulf je znao da je samo pitanje vremena kad će
mladić resiti rebus. Mogao bi pratiti napredak istrage da se nije onako nekontrolisano
iskalio na Edmundsu.
Najteže ga je pogodilo to što je Baksterova saznala šta je radio i šta će uraditi. Znao je da
nikad neće moći da ga razume, ma koliko se trudila. Verovala je u zakon, pravdu i sistem,
iako je on nagrađivao lazove i pokvarenjake koji su besramno operisali u ambijentu
prožetom apatijom. Smatraće ga svojim neprijateljem – nimalo boljim od Mesa.
Ta pomisao veoma mu je teško padala.
Začuo je bučni tresak u prizemlju. Neko je zatvorio ulazna vrata zapuštene stambene
zgrade. Zgrabio je teški čekić, koji je našao ispod sudopere. Osluškivao je, priljubljen uz
tanka vrata. Nekoliko trenutaka kasnije začuo je novi tresak. Neko je ušao u stan ispod
njega. Čuo je televizor. Njegov zvuk lako je prodirao kroz tanke zidove. Opustio se i prišao
prozoru i neinspirativnom pogledu na zatvorenu pijacu i železničke šine.
Bio je prilično razočaran jazbinom najčuvenijeg svetskog ubice-sociopate. Imao je osećaj
da viri iza zavese i posmatra izvođenje magičnog trika. Očekivao je groteskni, krvavi crtež,
zlokobne religiozne citate na zidovima, gnusne fotografije ili suvenire s nesrećnih žrtava.
Nije našao ništa slično. Soba okrečena u belo ipak je izazivala duboko nespokojstvo.
U njoj nije bilo televizora, kompjutera niti ogledala. Šest identičnih kompleta odeće visilo
je u ormanu ili je bilo uredno složeno po fiokama. U frižideru je našao samo karton mleka.
Nije bilo kreveta, samo tanka prostirka na podu. To je bila uobičajena praksa za vojnike koji
se vraćaju kući, naizgled u jednom komadu, a uistinu nepovratno izmenjeni. Knjige su
zauzimale čitav zid. Poredao ih je, kako izgleda, po boji: O ratu i moralnosti, Slučajne vrste:
nesporazumi ljudske evolucije, Enciklopedija eksploziva, Medicinska biokemija…
Ponovo je obrisao vlagu s prozora. Pažnju su mu privukla kola koja su dugo stajala na
početku uske sporedne saobraćajnice. Čuo je zvuk motora u neutralnoj poziciji, kroz
nevešto namešteni prozor. Nije jasno video automobil, ali je izgledao preterano skupo da bi
pripadao ijednom stanaru zgrade. Ustao je. Osetio je da nešto nije u redu.
Kola su jurnula duž saobraćajnice, u pratnji dva džipa interventne jedinice. Naglo su se
zaustavili na travi i kamenju ispod njegovog prozora na drugom spratu.
„Sranje!“, reče Vulf dok je trčao ka vratima.
Izašao je u mračni hodnik. Vrata Mesovog stana uz škljocanje su se zaključala za njim.
Prljave stepenice na kraju hodnika već su škripale pod teškim čizmama interventne
jedinice.
Nije imao gde da beži.
Naoružani policajci tutnjali su stepeništem u njegovom pravcu. Nije bilo izlaza za slučaj
požara, ni prozora. Video je samo izgrebana, oljuštena vrata stana preko puta.
Udario ih je nogom. Nisu popustila.
U očajanju se bacio na njih. Brava se odvojila od drveta. Upao je u praznu sobu baš kad se
prvi policajac popeo na vrh stepeništa. Zatvorio je vrata. Nekoliko sekundi kasnije čuo je
udarce o Mesova vrata.
„Policija! Otvaraj!“
U sledećem trenutku razlegao se strašan tresak. Policajci su razvalili vrata stančića.
Vulfovo srce sve je brže tuklo. Ležao je na podu i slušao zastrašujuće zvuke prepada koji se
odvijao u neposrednoj blizini.
„Jedna prokleta soba!“, čuo je poznati glas. Prepirala se s nekim na stepenicama.
„Verovatno ga neće naći ako ga dosad nisu videli.“
Vulf se podigao na noge i provirio kroz špijunku. Ugledao je Baksterovu i Finlija.
Koleginica je gledala pravo u njega. Na tren je bio siguran da ga je videla. Spustila je pogled
na slomljenu bravu.
„Fin kraj, nema šta“, obratila se Finliju.
Oprezno je gurnula vrata. Otvorila su se centimetar-dva, pre nego što su naišla na
Vulfovo stopalo. Osvrnuo se ka praznoj sobi i niskom krovu susedne zgrade, dostupnom s
prozora.
„Sve je čisto!“ dreknuo je neko u hodniku, kad je zapovednik interventne jedinice izašao
iz Mesovog stana noseći nešto.
„Pronašao sam ovo u madracu. Mislim da pripada vama“, rekao je prekornim tonom.
Dodao je Baksterovoj laptop s pločicom odeljenja za ubistva i teške zločine. Na štrokavom
srebrnom kućištu bili su krvavi otisci prstiju, jedva vidljivi na oskudnom svetlu hodnika.
Oprezno ga je otvorila pre nego što ga je predala Finliju. Nije mogla da ga gleda.
„Čejmbersov je“, objasnila je. Skinula je rukavice kojima ga je držala.
„Otkud znaš?“
„Po lozinci.“
Flinli je pročitao okrvavljeni komad hartije umetnut između ekrana i tastature: „Iv2014.“
Pritisnuo je dugme. Uspavani kompjuter je oživeo. Pažljivo je otkucao lozinku. Suočio se s
poznatom stranicom sigurnosnog servera Gradske policije. Kratki imejl ostao je otvoren na
ekranu. Poslat je 7. jula:
 Dobili ste ovu poruku zato što ste odnedavno uklonjeni iz imejl-grupe Ubistva i teški
zločini. Molimo vas da se javite službi za pomoć ako verujete da je to greška i ako
vam je prlstupjoš potreban.
Poštovanje,
Tim za IT podršku

Finli je okrenuo ekran prema Baksterovoj.

„Sve vreme imao je pristup našem serveru“, progunđala je. „Zbog toga je uvek bio jedan
korak ispred nas! Edmunds je mnogo srao. Vulf nije odavao podatke!“
„Znam da želiš da veruješ u to, baš kao i ja. Ali ne možemo biti sigurni.“
Ljutito ga je pogledala i pružila korak.
„Hvala ti, mnogo ti hvala… Zaista sam ti zahvalna… Izvoli i drugi put“, govorila je dok je
gonila policajce iz interventne jedinice ispred sebe.
Vulf j e pritrčao prozoru. Izašao j e na krov i sišao prvim protivpožarnim stepenicama na
koje je naišao. Pokušao je da sakrije lice dok je prolazio pored policajaca na ulazu u uličicu.
Čuo je dobovanje kiše po metalnim kapcima pijace. Bivalo je sve tiše dok se peo
stepenicama stanice Goldhok. U poslednjem trenutku ukrcao se u voz. Posmatrao je kako
bleštava plava svetla prolaze ispod njega dok je voz tutnjao preko mosta.
Upravo je izgubio prednost.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Ponedeljak, 14. jul 2014.

5.14 ujutro

Baksterova se probudila zbog kiše koja je tukla po prozorima stana. Otvorila je oči baš kad
se grmljavina zakotrljala nebom negde u daljini. Ležala je na kauču, u prijatnoj svetlosti
kuhinjskih sijalica. Zaspala je s bežičnim telefonom pritisnutim uz obraz.
Jedan deo nje očekivao je Vulfov poziv. Kako i ne bi? Bila je besna i izneverena, ali je
previše pitanja ostalo bez odgovora. Da li mu je zaista tako malo značila? Nije znala šta želi
od poslednjeg razgovora s njim. Izvinjenje? Objašnjenje? Možda potvrdu da je njen prijatelj
u potpunosti skrenuo s uma, da je bolestan, a ne zao.
Posegnula je za mobilnim telefonom na stočiću za kafu. Nadala se propuštenim pozivima
i novim porukama. Sela je i prebacila noge preko kauča.
Zakačila je praznu bocu vina, koja se bučno zakotrljala po drvenom podu. Nadala se da
nije probudila susede u stanu ispod. Prišla je prozoru i pogledala na blistave krovove.
Gnevni oblaci blesnuli bi u deset različitih nijansi ugljena kad god bi munja zaparala nebo.
Šta god da se desi pre kraja dana, izgubiće nešto zauvek.
Želela je da zna koliko će toga izgubiti.
Edmunds je radio čitave noći. Analizirao je inkriminišuće novčane tragove, koji su presecali
grad kao numeričke mrvice hleba. Oni i posedovanje Čejmbersovog laptopa bili su
nepobitni dokazi krivice Letanijela Mesa i neverovatne činjenice da su faustovska ubistva i
ona iz slučaja Krpenog lutka delo iste osobe. Bio je malo razočaran što neće prisustvovati
hapšenju tog fascinantnog i maštovitog zločinca, iako je otkriće Vulfove umešanosti
nesumnjivo bilo mnogo šokantnije od monstruma kog je prizivao. Pitao se da li će svet ikad
saznati istinu.
Umorio se. Upinjao se da se usredsredi i završi posao. Oko četiri ujutro dobio je poruku
od Tijine majke. Odmah joj je telefonirao. Tija je te noći imala manje krvarenje. Zvala je
bolnicu. Rečeno joj je da dođe za svaki slučaj, kako bi bili sigurni da je s bebom sve u redu.
Odvezle su se u bolnicu. Tamo su im rekli da je sve u redu i da nema potrebe da brinu.
Zadržali su je nekoliko sati na posmatranju.
Edmunds je gnevno zapitao zašto ga nije ranije zvala. Objasnila mu je da Tija nije htela da
se brine tako važnog dana i da će se strašno naljutiti kad sazna da su razgovarali. Pomisao
da je Tija proživela tako ozbilju krizu bez njega duboko ga je uznemirila. Posle tog
razgovora mislio je samo na jedno – koliko bi voleo da je bio pored nje.
Vanita je u 6.05 ujutro ušla u kancelariju u napadnom kostimu s pantalonama. Očekivala
je dan pred kamerama. Voda je kapala s njenog kišobrana. Naglo je skrenula kad je spazila
Edmundsa za stolom.
„Dobo jutro, Edmundse“, pozdravila ga je. „Medijima se mora odati priznanje – žilavi su.
Napolju je prava apokalipsa!“
„Počeli su da zauzimaju položaje oko ponoći“, reče Edmunds.
„Proveo si još jednu noć ovde?“ pitala ga je. Zvučala je impresionirano, a ne iznenađeno.
„Ne nameravam da mi to pređe u naviku.“
„Niko od nas nema tu nameru, a ipak…“ Osmehnula se. „Pred tobom je budućnost,
Edmundse. Samo nastavi da radiš tako kvalitetno.“
Predao joj je kompletni finansijski izveštaj. Sastavljao ga je čitave noći. Listala je papire.
„Da li je temeljan i pouzdan?“, pitala je.
„Sasvim je pouzdan. Stančić na Goldhok roudu vlasništvo je dobrotvorne organizacije
koja udomljava povređene vojnike. Zbog toga sam ga teško našao. Plaćao je veoma nisku
kiriju. To je na dvanaestoj strani.“
„Još jedan sjajno obavljen posao.“
Izvadio je koverat iz fioke. Uručio ga je šefici.
„Ima li ovo neke veze sa slučajem?“ pitala je kad ga je pocepala.
„Na izvestan način“, rekao je.
Ukočila se kad je čula njegov ton. Namrštila se i požurila u kancelariju.

Baksterova je stigla u kancelariju u 7.20, pošto je zamoljena da ostavi Centralni forenzički

fotografski tim na miru. Zapravo, isterana je iz mračne sobe s ekranima. Nije mogla da
shvati kako ti ljudi izdrže čitavu smenu zatvoreni u prostoriji koja izaziva glavobolju,
pregledajući snimke sigurnosnih kamera iz čitavog grada.
Tim supernadzirača, izabranih zahvaljujući nestvarnoj sposobnosti da izdvoje i
identifikuju facijalnu strukturu pojedinca u velikim grupama, čitave noći, uporedo sa
softverom za prepoznavanje lica, tražio je Vulfa i Mesa. Znala je da je to ravno traženju dve
igle u plastu sena, ali to nije smanjilo njeno nezadovoljstvo što nisu uspeli da ih pronađu.
Izribala je jednog od njih kad se vratio s pauze s dva minuta zakašnjenja, s kafom u ruci.
Nadzorniku to nije promaklo. Obrušio se na nju pred svima. Naredio joj je da se udalji.
Trkom se vratila do odeljenja za ubistva i prišla Edmundsu, koji je sastavljao poruku Tiji.
„Ima li napretka u sobi s kamerama?“ pitao je kad je završio kucanje i odložio telefon.
„Isterali su me“, rekla je. Edmunds je samo slegnuo ramenima. To je bio veoma rečit gest.
Nije se potrudio da pita zbog čega. „Ionako sam gubila vreme. Nisu znali gde da gledaju.
Nadzirali su oblasti oko Vulfovog i Mesovog stana, u koje se sigurno neće vraćati.“
„Šta je s programom za prepoznavanje lica?“
„Mora da se šališ?“, nasmejala se Baksterova. „Dosad je tri puta izdvojio Vulfa. Jednom se
radilo o staroj Kineskinji, drugi put o pudlici, a treći put o posteru Džastina Bibera!“
Nasmejali su se zbog apsurdnih rezultata, uprkos neverovatnom pritisku pod kojim su se
nalazili i ozbiljnih posledica neuspeha da se begunci na taj način pronađu.
„Moramo da razgovaramo“, reče Edmunds.
Spustila je torbu na pod. Naslonila se o sto da bi ga saslušala.
„Detektive Edmundse“, pozvala ga je Vanita s vrata kancelarije. Držala je papir u ruci.
„Imaš li malo vremena?“
„Opa“, bocnula ga je Baksterova kad je ustao i krenuo ka kancelariji.
Edmunds je zatvorio vrata za sobom i seo za sto na kom je bilo pismo koje je otkucao u
pola pet ujutro.
„Moram reći da sam iznenađena. Pogotovo danas od svih dana.“
„Mislim da sam doprineo rešavanju ovog slučaja koliko sam mogao“, rekao je, pokazujući
ka debeloj fascikli pored pisma.
„Tvoj doprinos bio je izuzetan.“
„Hvala vam.“
„Da li si sasvim siguran u pogledu ovoga?“
„Jesam.“
Uzdahnula je: „Pred tobom je zaista svetla budućnost.“
„I ja tako mislim. Nažalost, ne u ovom odeljenju.“
„Vrlo dobro, poslaću zahtev za premeštaj.“
„Hvala vam, komandire.“
Edmunds i Vanita su se rukovali, posle čega je napustio sobu. Baksterova je posmatrala
kratki razgovor sa osmatračnice pored aparata za fotokopiranje. Pokušavala je da
prisluškuje. Edmunds je uzeo sako. Uputio se ka njoj.
„Ideš negde?“ pitala ga je.
„Idem kod Tije u bolnicu. Noćas je primljena.“
„Je li… Je li beba…“
„Mislim da su dobro, ali moram da budem tamo.“
Video je da se Baksterova bori da uskladi saosećanje s njim i njegovom porodicom, s
nemogućnošću da poveruje da će napustiti tim i nju u ovako kritičnom trenutku.
„Nisam ti potreban ovde“, uveravao ju je.
„Da li se ona“, Baksterova je klimnula glavom ka Vanitinoj kancelariji, „saglasila s tim?“
„Da budem iskren, baš me briga. Predao sam joj zahtev za povratak u odeljenje za
pronevere.“
 „Šta si uradio?“
„Brak. Detektiv. Razvod“, izrecitovao je Edmunds. „Nisam htela da… Ne prođu svi tako.“
„Čekamo bebu. Neću uspeti.“
Osmehnula se kad se setila svoje okrutne reakcije na vest da ima trudnu verenicu.
„Zašto onda ne prestaneš da traćiš moje vreme i ne odeš u odeljenje za pronevere?“
ukorila ga je sa osmehom. Iznenadila ga je čvrstim zagrljajem.
„Ne bih mogao da ostanem i kad bih hteo“, rekao je. „Svi me mrze. Ne okrećeš se protiv
svojih, čak i kad su krivi kao sam đavo. Pozovi me telefonom ako ti danas budem potreban
za bilo šta.“ Ponovio je: „Bilo šta.“
Pustila ga je.
„Sutra se vraćam na posao“, nasmejao se. „Znam.“
Toplo se osmehnuo, navukao sako i izašao iz kancelarije.

Vulf se oslobodio kuhinjskog noža koji je ukrao iz konačišta s doručkom kad je skrenuo s
Ladžgejt Hila. Toranj sa satom na Katedrali Svetog Pavla jedva se video od jake kiše, koja je
počela da slabi dok je išao ka Ulici Old Bejli, po kojoj je Centralni krivični sud dobio
nadimak. Visoke zgrade pružale su slabu zaštitu od oluje.
Nije znao zašto se odlučio za sudnice kad je bilo nekoliko drugih mesta koja su mu
mnogo značila: grob Anabel Adams, mesto na kome su pronašli Nagiba Halida iznad
izgorelog leša, Bolnica Svete Ane. Sud se zbog nekog razloga nametnuo kao odgovarajuće
mesto. Tu je sve počelo. U njemu se već susreo oči u oči s demonom i preživeo da priča o
tome.
Nedelju dana nije brijao tamnu bradu. Nabavio je naočari. Neumorna kiša slepila mu je
gustu kosu, što ga je učinilo dodatno neprepoznatljivim. Stigao je do ulaza za posetioce.
Stao je u dugi, mokri red. Bučni američki turisti ispred njega govorili su o značajnom
suđenju zbog ubistva u Sudnici 2. Red se postepeno produžavao iza njega. Čuo je nekoliko
razgovora u kojima se pominjalo njegovo ime. Padale su prognoze kako će se slučaj
Krpenog lutka završiti.
Gomila je poslušno krenula napred kad su se vrata za posetioce konačno otvorila. Prošli
su kroz mašine sa iks zracima i bezbednosne provere. Obezbeđenje suda povelo je prvu
grupu, u kojoj se našao i Vulf, tihim hodnicima. Dovelo ih je do ulaza u Sudnicu 2. Vulf nije
hteo da privlači pažnju na sebe, ali nije imao druge nego da pita da li može da sedne u
Sudnicu 1. Za trenutak se zabrinuo da ga je čuvarka, iznenađena molbom, prepoznala. Ona
je samo slegla ramenima. Otpratila ga je do traženih vrata. Naredila mu je da čeka s još
četvoro ljudi, ispred galerije za javnost. Četvorka ga je sumnjičavo posmatrala. Izgleda da
su se poznavali.
Vrata su se ubrzo otvorila. Osetio je dobro poznati miris uglačanog drveta i kože. Dopirao
je iz odaje u koju Vulf nije stupio otkad je krvav i sa smrskanim zglobom izguran iz nje.
Pošao je za četvorkom i seo u prvi red. Spustio je pogled na sudnicu.
Raznoliko osoblje, advokati, svedoci i porotnici ulazili su u odaju ispod njega. Čuo je
pokret iza sebe kad je optuženi dopraćen do svog mesta. Posmatrači su mahali i pokazivali
napadno istetoviranog muškarca, jedan pogled na njega bio je dovoljan Vulfu da proceni da
je kriv, za šta god da je bio optužen. Svi su ustali kad je sudija ušao u sudnicu i seo na svoju
stolicu na podijumu.
Vanita je razdelila Mesove fotografije novinarima, pošto je potvrdila tačnost dokaza koje je
Edmunds prikupio i obradio. Prepoznatljivo, uništeno lice paradiralo je svim svetskim
televizijskim kanalima. PR tim obično je morao da moli televizijske studije da puste foto-
robote, makar na tri sekunde. Vanita se potrudila da na najbolji način iskoristi
nezapamćeno medijsko interesovanje. Osmehnula se kad je pomislila na ironiju: ubičina
žudnja za mračnom slavom doprineće njegovom padu.
Ljudi su, uprkos jasnim uputstvima, zagušili policijske telefone stotinama poziva o
viđenju Mesa još od 2007. godine. Baksterova je zadužena za proveru tih podataka.
Pregledala ih je u razmacima od po deset minuta. Bila je u kontaktu s timom nadzirača iz
sobe s bezbednosnim kamerama. Vreme je neumitno prolazilo. Sve više se nervirala.
„Sluša li nas iko?“ povikala je, gužvajući najnoviji spisak u loptu. „Šta me briga da li je pre
pet godina bio u Sejnzberiju? Moram da znam gde je sada!“
Finli nije smeo da pisne. Na kompjuteru Baksterove oglasio se alarm. „Sjajno, evo nove
gomile.“
Zavalila se na stolicu i otvorila imejl iz kol-centra. Posle niza nevažnih datuma naišla je
na današnji od 11.05 pre podne. Prešla je prstom preko ekrana da bi lakše pročitala ostale
podatke. Pozvao ih je investicioni bankar, mnogo pouzdaniji izvor od luđaka i nadrogiranih
beskućnika odgovornih za tri četvrtine poziva. Lokacija: Ladžgejt Hil.
Skočila je i pojurila pored Finlija pre nego što je stigao da je pita šta je pronašla. Stuštila
se niz stepenice ka kontrolnoj sobi nadziračkog tima.

Vulf je s čuđenjem posmatrao ležernu i civilizovanu predstavu u sudnici, tako različitu od

Halidovog suđenja. Shvatio je da je optuženi priznao krivicu za ubistvo bez predumišljaja,
ali ne i za ubistvo. Ovo je bio treći dan suđenja, čiji cilj nije bio da utvrdi da li je, već koliko je
optuženi kriv.
Dva posmatrača iza Vulfa su sat i po posle početka suđenja izašla s galerije. Svi u sudnici
uznemirili su se kad su se vrata bučno zatvorila za njima. Advokat odbrane taman se
ponovo udubio u svoj govor, kad se razlegao prvi protivpožarni alarm u dalekom delu
zgrade. Alarmi su se zatim javljali jedan za drugim, kao domine. Zavijanje se primicalo kao
talas, dok nije zapljusnulo tihu sudnicu.

„Ne, ne, ne! Napolje!“ naredio je nadzornik, koji je tog jutra već isterao Baksterovu iz sobe
za prismotru.
„Ladžgejt Hil, 11.05 ujutro“, prostenjala je zadihano.
Policajac za kontrolnom tablom zagledao se u nadzornika, koji je oklevajući klimnuo
glavom. Operater je prebacio ekrane na trenutno stanje, da bi pristupio traženom zapisu.
„Čekaj!“ povikala je Baksterova. „Čekaj! Šta se dešava?“
Gomile ljudi na ekranima besciljno su se muvale oko neke zgrade. Većina je bila otmeno
obučena. Jedna žena nosila je crnu haljinu i periku. Policajac je užurbano kucao na drugom
kompjuteru.
„Protivpožarni alarm oglasio se u Centralnom krivičnom sudu“, pročitao je sekundu
kasnije.
Pogled Baksterove je sevnuo. Istrčala je iz centra ne progovorivši ni reč. Operater se
zbunjeno osvrnuo ka nadzorniku.
 „Da li naredba još važi?“ učtivo je zapitao.
Baksterova je potrčala uz stepenice. Usporila je ispred kancelarije. Ušla je i mirno prišla
Finlijevom stolu. Kleknula je da bi nasamo porazgovarala s njim.
„Znam gde je Vulf“, prošaputala je.
„To je sjajno!“, reče Finli. Pitao se zašto šapuću.
„U Old Bejliju je. Obojica su. To ima svakog smisla.“
„Zar ne bi bilo bolje da to kažeš nekom ko je važniji od mene?“
„Oboje znamo šta bi se dogodilo ako bih ikome rekla da su Vulf i Mes zajedno u istoj
zgradi. Poslali bi sve naoružane policajce u prestonici na to mesto.“
„Tako bi i trebalo da bude“, reče Finli. Naslućivao je kuda ovo vodi. „Zar misliš da će Vulf
dopustiti da ga iko strpa u zatvor?“ Uzdahnuo je.
„To je i moje mišljenje“, rekla je. „Pa?“
„Pa, moraćemo da stignemo prvi, da popričamo s njim i da ga smirimo.“
Finli je još dublje uzdahnuo.
„Žao mi je, devojko. Neću to da radim.“
„Šta?“
„Emili, ja… Znaš da ne želim da se Vilu išta dogodi, ali sam je birao. Moram da mislim o
penziji… i Megi. Ne mogu da ugrozim našu budućnost. Ne sada. Ne zbog njega.“
Izgledala je povređeno.
„I ako misliš da ću te pustiti da tamo odeš sama…“
„Idem.“
„Nećeš.“
„Potrebno mi je samo nekoliko minuta s njim. Kunem se da ću posle toga pozvati
pojačanje.“
Progovorio je posle kraćeg razmišljanja. „Ja ću ga pozvati“, rekao je.
Baksterova je izgledala poraženo. „… za petnaest minuta“, dodao je. Osmehnula se.
„Potrebno mi je trideset.“
„Dobićeš dvadeset. Čuvaj se.“
Poljubila ga je u obraz i podigla tašnu sa stola. Finliju je pozlilo od brige kad je pokrenuo
štopericu na satu. Gledao je kako normalnim hodom prolazi pored Vanitine kancelarije, da
bi se dala u pun trk čim je zatvorila vrata za sobom.

Vulf je ostao da sedi, dok su ljudi iza i ispod njega skupljali stvari da bi se uredno evakuisali.
Izgledalo je da čovek na optuženičkoj klupi razmišlja o bekstvu. Bio je prilično neodlučan.
Dva čuvara utrčala su u sudnicu. Izveli su okrivljenog napolje. Vulf je ostao sam u čuvenoj
dvorani, pošto se zadihani advokat trkom vratio u nju po zaboravljeni laptop. Mimo alarma
čuo je kako se vrata s treskom zatvaraju i ljudi usmeravaju ka najbližem protivpožarnom
izlazu.
Želeo je da je posredi samo požar, ali sumnjao je na nešto mnogo opasnije.
 TRIDESET PETO POGLAVLJE

Ponedeljak, 14. jul 2014.

11.57 pre podne

Alarmi su posle dvadeset minuta naglo utihnuli. Opstali su u obliku utvarnih odjeka koji su
se beskrajno ponavljali u kupoli Velikog predvorja. Zvonjava u Vulfovim ušima polako je
jenjavala. Tišina se vratila u sudnicu, a s njom i novi zvuk: usamljeni bat neujednačenih
korka približavao se vratima sudnice. Vulf je ostao da sedi na galeriji. Upinjao se da umiri
dah. Zglobovi su mu pobeleli kad je stisnuo pesnice.
Nejasno sećanje vratilo se u zao čas: bleštava svetla na tavanici obasjavala su dugi
hodnik, neko je odgovorio na telefon koji je zaglušujuće zvonio. Pacijent? Bolničarka?
Neodređeno se sećao kako prinose slušalicu uhu. Hteo je da ih pozove, da ih upozori,
uprkos svemu, da se preda iracionalnom, makar samo na tren. Isti strah ponovo ga je
obuzeo.
Naprezao se da čuje polagane korake koji su dopirali iz sve veće blizine. Poskočio je kad
su stara vrata začegrtala u okvirima posle divljeg, zaglušujućeg treska.
Usledila je kratka pauza u kojoj se Vulf nije usuđivao da diše.
Istrošena šarka škripnula je negde ispod njega. Osetio je vibraciju zatvaranja vrata.
Razrogačenim očima posmatrao je praznu odaju. Koraci su se ponovo začuli. Impozantna
prilika, od glave do pete u crnom, materijalizovala se ispod galerije. Navukao je široku
kapuljaču dugog kaputa preko glave. Vulfova mašta podivljala je u stanju pojačane
percepcije. Učinilo mu se da je Anđeo pisar napustio svoje mesto iznad veličanstvenog
ulaza u zgradu, uz kišu šuta i prašine, i da je došao ovamo da bi mu sudio i presudio.
„Moram priznati“, progovorio je Mes, kao da svaki slog čupa iz usta. Pljuvačka mu je
blistala pod veštačkim osvetljenjem dok je prosipao imitirane reči po sudnici, kao da je
zaboravio da govori. „Veoma sam impresioniran što si ostao.“
Zastao je u prostoru između klupa. Prelazio je skeletnobelim prstima preko izglačanih
površina i raznovrsnih predmeta, napuštenih pri evakuaciji. Vulf se duboko uznemirio zato
što je Mes znao gde je, iako ni u jednom trenutku nije podigao pogled ka njemu. Odabrao je
sudnicu, ali se zabrinuo da je tamo gde je Mes hteo da bude.
„'Svaka kukavica može da se bori u bici kad je sigurna da će pobediti; ali pokaži mi
čoveka voljnog da se bori kad je siguran da će izgubiti'“, recitovao je Mes dok se peo
stepenicama do sudijske stolice.
Vulfu je srce sišlo u pete kad je čovek pod kapuljačom podigao Mač pravde sa zida.
Obuhvatio je zlatni balčak dugim prstima i polako izvukao oružje iz kanija, uz škripu metala
o metal. Načas je zastao da bi se divio dugoj oštrici.
„To su reči Džordž Eliot“, zamišljeno je nastavio, dok su tačkice odražene svetlosti
treperile, rađajući se i umirući na pločama od tamnog drveta. „Verujem da bi joj se dopao.“
 Podigao je neprocenjivo vredni antikvitet iznad glave. Zamahnuo je na sto u središtu.
Teški i dugi komad metala bio je tup. Ipak se duboko zario u drvo. Blago je podrhtavao kad
je Mes seo za sto.
Vreme provedeno u Mesovom prisustvu krunilo je Vulfovu odlučnost. Znao je da je ispod
kapuljače samo čovek. Umešni, nemilosrdni i genijalni čovek. A opet, bilo je nemoguće
poreći činjenicu da je upravo on bio užasavajuća istina u srcu široko rasprostranjenih
urbanih legendi, niti sveopštu opčinjenost koju je njegov poslednji poduhvat izazvao u
hronično apatičnom svetu.
Mes nije bio demon, ali Vulf nije sumnjao da je bio nešto njemu najsličnije što će ikad
sresti.
„Pravi mač“, Mes je pokazao na oružje, „visi nad glavom sudijama u odaji u kojoj se uvek
sudi jednom osumnjičenom ubici.“ Nesvesno je prineo ruku grlu. Taj gest nagoveštavao je
da monolog plaća visokom cenom. „Čovek ne može da ne zavoli Britance. Cene pompu i
tradiciju mnogo više od sigurnosti i zdravog razuma, čak i posle onog što si uradio među
ovim zidovima.“
Spopao ga je napad bolnog, isprekidanog kašlja.
Vulf je iskoristio pauzu da skine pertle. Nadao se da nikad neće prići dovoljno blizu ubici
da mu korisno posluže. Ukočio se dok ih je obmotavao oko ruke; Mes je skinuo tešku
kapuljaču s glave prekrivene ožiljcima.
Video je fotografije i čitao medicinske izveštaje, ali ništa nije moglo u potpunosti da
odrazi obim Mesovih povreda. Reke ožiljaka meandrirale su preko smrtonosne bele
površine. Uske pritoke plavile su ili presušivale sa svakom promenom izraza. Krupni čovek
konačno je upro pogled na galeriju.
Vulf je saznao da Mes potiče iz bogate porodice – rezidencija, porodični grb, jedriličarski
klubovi. I da je nekad bio prilično zgodan. Opaka tirada bila je protkana nagoveštajima
otmene dikcije. Bilo je nečeg bizarnog u posmatranju nemilosrdnog ubice unakaženog
ožiljcima, koji u elokventnom obraćanju citira viktorijanske romanopisce.
Vulfu je bilo sve jasnije zašto se Mes izolovao, zašto nije mogao da se vrati porodici,
dobrotvornim priredbama i golf klubovima, zašto je bio tako očajnički voljan da se vrati u
vojsku; za njega više nije bilo mesta u stvarnom svetu.
Sjajni um ostao je zarobljen u slomljenom telu.
Zapitao se da li bi Mes bio normalan pripadnik društva da su se događaji drugačije
odvijali, ili je u kobnoj eksploziji bombe samo ostao bez aristokratske fasade.
„Reci mi, Vilijame, jesi li dobio sve čemu si se nadao?“, pitao je Mes. „Da li mala Anabel
Adams mirno počiva u grobu otkad zna da je osvećena?“ Vulf nije odgovorio.
Izvitopereni osmeh osvanuo je na Mesovom licu:
„Jesi li se grejao na plamenu koji je proždirao gradonačelnika?“
Vulf je nesvesno odmahnuo glavom.
„Nisi?“
„Nikad nisam hteo ovo“, promrmljao je Vulf, nesposoban da se uzdrži. „O, ali jesi“,
zacerekao se Mes. „Ti si im ovo uradio.“
„Bio sam bolestan! Besan. Nisam znao šta radim!“ Vulf se ljutio na sebe. Znao je da
dopušta Mesu da dopre do njega. Ubica je duboko uzdahnuo.
 „Strašno ću se razočarati ako se ispostavi da si jedan od onih tipova: 'Nisam to mislio',
'Moramo da raskinemo naš dogovor', ili meni najdraži: 'Pronašao sam Isusa. Iako bih, ako si
nekim slučajem uradio ovo poslednje, voleo da znam gde se taj nitkov krije.“
Mesov šištavi smeh je eruptirao. Preobrazio se u novi napad razdirućeg kašlja. Vulf je
dobio vremena da povrati kontrolu nad sobom:
„Ja bih se pak silno razočarao kad bi se ispostavilo da si jedno od onih čudovišta…“
„Nisam čudovište!“, prekinuo ga je Mes. Skočio je i vrisnuo jače nego što je Vulf smatrao
mogućim.
Sve bliže zavijanje sirena prolamalo se po sudnici, stvarajući još napetiju atmosferu.
Krv pomešana s pljuvačkom kapala je po podu sudnice, dok je Mes kipteo od besa.
Zastrašujuće gubljenje kontrole samo je ohrabrilo Vulfa.
„… koja okrivljuju glasove u glavi za svu tamu i perverziju u sebi. Ubijaš zbog istog
profanog razloga kao i svi drugi – da bi se kao slabić osetio jakim.“
„Moramo li da se pretvaramo da ne znaš ko sam ja? Šta sam ja?“
„I te kako dobro znam šta si ti, Letanijele. Ti si zabludeli narcisoidni psihopata, koji
uskoro neće biti nimalo posebniji od drugih čudovišta u jednodelnim kombinezonima.“
Mes je ošinuo Vulfa zastrašujućim pogledom. Razmišljao je o odgovoru, u
onespokojavajućoj tišini.
„Ja sam nepromenljiv, večan, zauvek dat“, izgovorio je Mes s potpunim ubeđenjem u
istinitost svojih reči.
„Odozgo gledano ne izgledaš naročito nepromenljivo, večno i zauvek dato“, reče Vulf s
lažnom samouverenošću. „U stvari, izgledaš kao neko kog bi i slabija prehlada dokrajčila,
pre nego što mi se ukaže prilika.“
Mes je prešao rukom preko dubokih dolina na svojoj koži.
„Te osobine krasile su Letanijela Mesa“, tiho se prisećao. „Bio je slab, krhak. Taj čovek
sagoreo je u plamenu. Ispunio sam ispražnjeni sud.“
Iščupao je ceremonijalni mač iz drvenog stola i sišao s podijuma u sudnicu.
Sirene su zavijale u neposrednoj blizini.
„Pokušavaš da mi se suprotstaviš? Zbog toga mi se dopadaš, Vilijame! Prkosan si,
odlučan. Ako sud zatraži dokaze, ti ih krivotvoriš. Ako porota nekog proglasi nevinim,
nastojiš da ga ubiješ od batina. Otpuste te, pa te ponovo zaposle. Svim silama držiš se
života, čak i kad se nađeš licem u lice sa smrću. To je vredno divljenja. Zbilja.“
„Pa kad me toliko obožavaš…“, progovorio je Vulf.
„Hoćeš li da te poštedim?“ pitao je Mes, kao da je ta ideja u potpunosti nepojmljiva. „Znaš
da tako ne ide.“
Sirene su utihnule, što je značilo da će zgrada uskoro biti preplavljena naoružanim
policajcima.
„Stigli su, Mese“, reče Vulf. „Ne možeš im reći ništa što već ne znaju. Gotovo je.“
Ustao je, s namerom da ode.
„Sudbina… usud. Ume da bude tako okrutna“, reče Mes. „Čak i sad veruješ da nećeš
umreti u ovoj sudnici – i zašto bi? Bilo bi dovoljno da izađeš kroz ta vrata i da se ne vratiš.
Trebalo bi da tako učiniš. Zbilja bi trebalo.“
„Zbogom, Letanijele.“
„Tako je tužno videti te ovakvog: s brnjicom na ustima, krotkog. Ovo…“ pokazao je na
Vulfa, „ovo što vaga opcije, donosi promišljene odluke i postupa u skladu s instinktom
samoodržanja, nije istinski Vilijam Foks. On je satkan od vatre i gneva. On je čovek kog su
morali da zatvore, koji mi se obratio tražeći osvetu, koji je pokušao da ubije ubicu u ovoj
sudnici. Pravi Vilijam Foks izabrao bi da siđe ovamo i umre.“
Vulf se uznemirio. Nije znao šta Mes pokušava da postigne. Oprezno je krenuo ka izlazu.
„Ronald Everet bio je prilično krupan čovek“, nastavio je Mes razgovornim tonom, dok je
Vulf gurao teška vrata. „Verovatno je imao sedam litara krvi? Možda i više? Dostojanstveno
je prihvatio smrt, kao pravi džentlmen. Probušio sam rupicu u njegovoj arteriji. Pričao mi je
o svom životu dok je krvario po podu.
„Umirao je lepo… spokojno.
„Posle pet minuta počeo je da pokazuje prve znake šoka zbog gubitka krvi.
Pretpostavljam da je dotad izgubio četvrtinu životne tečnosti. Onesvestio se posle devet i
po minuta. Obeskrvljeno srce je, posle jedanaest minuta, prestalo da kuca.“
Vulf je zastao kad je čuo da Mes nešto vuče po podu.
„Pomenuo sam to“, obratio se Vulfu odnekud ispod galerije, „zato što je ona počela da
krvari pre osam minuta.“
Vulf se polako okrenuo. Mes je vukao Baksterovu za sobom. Ostavljali su jarkocrveni trag
krvi po podu sudnice. Cimao ju je za kosu. Zapušio joj je usta svilenom letnjom maramom
koju je uvek nosila u tašni. Svezao joj je ruke službenim lisicama.
Izgledala je slabo i zaprepašćujuće bledo.
„Moram priznati da improvizujem“, nastavio je Mes, dok je vukao Baksterovu dublje u
prostoriju. „Imao sam drugi plan za tebe. Ko bi pretpostavio da će nas sama potražiti?
Upravo to je učinila. Sad vidim da je ovo jedini način da se ovo završi.“
Ispustio ju je na pod i pogledom potražio smrknutog Vulfa. Strali koji je osećao od lažnog
demona ili teškog oružja kojim je mahao, rasipao se.
„Ah!“, reče Mes, pokazujući mačem na Vulfa. „Konačno! Tu si.“
Vulf je izleteo s galerije i pojurio ka stepenicama.
Mes je kleknuo ponad Baksterove. Ožiljcima izbrazdano tkivo zatezalo se i mreškalo, u
skladu s njegovim kretnjama. Pokušala je da se otme kad ju je uhvatio za ruku. Osećala je
njegov smrdljivi dah i vonj melema i ulja na ozleđenoj koži. Pomerio joj je lakat desno od
međunožja. Pritiskao ga je dok se krvarenje nije usporilo.
„Ne pomeraj se. Održavaj pritisak.“ Balavio je po njoj dok je govorio. „Ne bi bilo dobro da
prebrzo iskrvariš.“
Ustao je i upravio pogled ka vratima.
„Naš heroj hita u susret svojoj pogibiji.“

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Ponedeljak, 14. jul 2014.

12.06 po podne
Vulf je čuo glasove u daljini. Vatrogasci su izlazili da bi oslobodili mesto interventnoj
jedinici, koja je pretraživala zgradu. Preskočio je poslednje tri stepenice i potrčao preko
veličanstvenog predvorja, svestan zatezanja u grudima i bola u slabinama. Usredsredio se
na vrata sudnice. Očajnički je pokušavao da zanemari religiozne, gotovo crkvene
dekoracije: Mojsija u beloj haljini koji s visine gleda na njega s prestola u podnožju Sinajske
gore; izrezbarene heruvime zamrznute u letu, razbacane oko vitražnih prozora, i gomilu
nadbiskupa, kardinala i rabina koji propovedaju reč božju, potvrđujući Mesove navode.
Bog postoji. I đavo postoji. Demoni hodaju među nama.
Stao je u plitku grimiznu baricu koja je curkala ispod vrata. Uleteo je u sudnicu.
Baksterova je nepomično ležala na drugom kraju, ispod podijuma. Krvarila je po drvetu,
koje je okusilo i Halidovu krv. Krenuo je prema njoj, ali mu je Mes presekao put, s
podignutim mačem.
„Dalje nećeš moći“, rekao je.
Lice mu je krasio gnusni, izvitopereni osmeh.

Baksterova je tonula u letargiju. Vlažne, hladne pantalone lepile su joj se za noge. Upinjala
se da održi pritisak na arteriji. Strahovala je da će svakog časa zaspati. Duboko se izgrebla
pokušavajući da skine maramu, čvrsto svezanu oko glave. Znala je da nema dovoljno krvi za
novi pokušaj.
Pištolj ju je žuljao po leđima. Bio je van domašaja ruku vezanih lisicama. Promakao je
Mesu. Odlučila je da još jednom posegne za njim. Potočić krvi zastrašujuće se pojačao čim je
oprezno podigla lakat s noge.
Posegnula je udesno i oko sebe. Leva ruka ograničavala joj je pokrete. Vrhovi prstiju
obećavajuće su se očešali o metal. Izvila je leđa. Bila je spremna da iščaši ili slomi ruku da bi
dobila nekoliko dragocenih milimetara.
Barica u kojoj je sedela, za nekoliko sekundi porasla je dva puta. Ozlojeđeno je kriknula i
pritisnula lakat na nogu, da bi obuzdala krvarenje.
Upravo je razmenjivala nekoliko minuta života za nekoliko sekundi jalovog naprezanja.

Mes je prebacio dugi kaput preko klupe. Ispod njega je nosio istu košulju, pantalone i cipele
koje je Vulf video u stančiću na Goldhok roudu: gradsku kamuflažu. Vulf je još teško disao,
kad se po drugi put našao licem u lice s krupnim muškarcem. Mes je mišićima više nego
nadoknađivao Vulfovu sitnu prednost u visini i gabaritima.
Neko je u žurbi tokom evakuacije zaboravio skupoceno pero na gomili papira. Vulf je
promenio položaj. Kradomice je dograbio improvizovano metalno oružje. Mes je nastavio
priču.
„Znao sam da si juče bio pored mene na Pikadiliju.“
Vulfov gnev ustuknuo je pred iznenađenjem.
„Hteo sam da znam možeš li to“, reče Mes. „Slab si, Vilijame. Juče si bio slab. Bio si slab i
kad nisi uspeo da dokrajčiš Nagiba Halida. I sad si slab. Vidim da jesi.“
„Veruj mi, da se nisi pomerio…“
„Nisam se pomerio“, prekinuo ga je Mes. „Gledao sam kako paničiš i trčiš pored mene.
Pitam se da li si me zaista prevideo dok sam stajao pravo ispred tebe, ili možda misliš da to
nisi hteo.“
 Vulf je odmahnuo glavom. Pokušao je da se priseti trenutka u kom je izgubio Mesa iz vida
u gužvi. Imao bi hrabrosti da ga dokrajči. Ubica se poigravao s njim. Pokušavao je da mu
podrije samopouzdanje.
„Siguran sam da uviđaš uzaludnost svega ovoga“, nastavio je Mes tihim glasom. Zastao je.
„Ponudiću ti izbor koji niko od tvojih prethodnika nije dobio, zato što mi se dopadaš. Dajem
ti reč da ću te ubiti brzo, da ništa nećeš osetiti, ako klekneš ispred mene na kolena. Možemo
i da se tučemo. Ali takva opcija neizbežno će postati… neprijatna.“
Vulf je poprimio izgladneli izraz koji je Mesu tako dobro stajao.
„Predvidiv si, kao i uvek“, uzdahnuo je ubica, podigavši mač.

Baksterova je morala da zaustavi krvarenje. Nije se usuđivala da to pokuša pred Mesovim

očima. Zasad ga je kontrolisala. Da je znao njene namere, pobrinuo bi se da joj ne ostavi
način da smanji gubitak krvi.
Uspela je da svezanim rukama odveže pojas, ne mičući lakat s noge. Duboko je udahnula i
izvukla tkaninu ispod sebe. Obavila ju je oko noge, odmah iznad rane. Zategla ju je, koliko
god je mogla, po cenu nepodnošljivog bola. Krvarenje se ponovo svelo na slabašno curenje.
još je gubila krv, ali sad je mogla da se služi rukama.

Mes je zakoračio ka Vulfu, koji je uzmakao. Napravio je još jedan korak. Vulf je odvrnuo
iznenađujuće teški poklopac pera. Stavio je palac ispod vrha i isturio nalivpero ispred sebe,
kao da drži nož.
Mes je jurnuo na njega. Široko je zamahnuo starinskim ali smrtonosnim oružjem. Vulf se
zateturao napred kad je oštrica tresnula u zid iza njega. Mes je ponovo zamahnuo. Oštrica je
zasekla vazduh samo nekoliko centimetara od Vulfovog lica. Izgubio je ravnotežu od snage
zamaha. Vulf je rizikovao. Hitro je istupio i zario nalivpero u Mesovu nadlakticu. Smesta se
povukao na bezbedno odstojanje.
Mes je kriknuo i procenio štetu. Polako je opipao svezu ubodnu ranu.
Mirni trenutak došao je i prošao kao srce oluje. Razjareno je zamahnuo. Vulf se povukao
u ugao. Instinktivno se odmakao od napadača. Mač ga je zakačio po levom ramenu,
izazvavši strahovit bol. Bacio se na Mesa. Ubadao ga je, zarivajući metal sve dublje u ruku
kojom je držao mač, dok ga slabiji udarac nije oborio na pod. Čuo je kako nalivpero pada.
Nestalo je s vidika.
Obojica su za trenutak zastala. Vulf je ležao na podu. Držao se za bolno rame, dok je Mes
zaneseno posmatrao potočić tamnocrvene krvi ispod košulje. Nije pokazivao strah ni bol,
samo iznenađenje zbog štete koju mu je naneo nedostojni protivnik. Pokušao je da uzme
teško oružje, ali ga je jedva podigao s poda. Morao je da ga uhvati levom rukom.
„Na kolena, Letanijele“, reče Vulf s grčevitim osmejkom, dok se upinjao da se podigne na
noge. „Dajem ti reč da ću te brzo i bezbolno dokrajčiti.“
Vulf je video kako se Mesovo lice grči posle uvrede. Istovremeno su pogledali put
Baksterove.
„Pitam se da li bi se tako žestoko borio da je spaseš da si znao?“
Vulf je zanemario zajedljivu primedbu. Zakoračio je prema njoj kako bi sprečio Mesa da
mu ponovo prepreci put.
„Da si znao da je njeno ime zasluživalo da se nađe na spisku daleko pre većine ostalih“,
nastavio je Mes.
 Vulf se pokolebao.
„Detektiv inspektor Čejmbers nije bio hrabar čovek. Molio je. Jecao je. Preklinjao je za
milost zaklinjući se u nevinost.“
Vulf je uočio priliku kad se Mes izazivački osmehnuo Baksterovoj. Bacio se na njega.
Ubica je blokirao napad, ali se zateturao i udario u klupu.

Baksterova je gledala kako Mesov dugi kaput klizi s klupe i kako se sadržaj njene torbe
prosipa po podu. Pogled joj je skrenuo s okrvavljenih makazica za nokte, kojima ju je ubica
onesposobio, na mobilni telefon, a zatim na svežanj ključeva pored noge stola.
„Ispostavilo se“, nastavio je Mes, „da te je naveo da poveruješ da je on poslao pismo službi
za profesionalne standarde. Učinio je to zbog Emili, da bi joj omogućio da sačuva vaše
prijateljstvo.“ Vulf se uznemirio.
„To pismo uništilo je tvoj slučaj protiv Halida.“ Mes je sa zanimanjem posmatrao kako
Vulf s nevericom zuri u Baksterovu. „Bojim se da smo ubili pogrešnu osobu.“
Baksterova nije mogla da ga pogleda u oči. Naglo je podigla glavu i ispustila prigušeni
krik.
Prekasno je uočio da mu Mes prilazi. Nije imao druge, osim da jurne na njega. Blokirao je
njegov divlji zamah. Obojica su pali na tvrdi pod. Mač je skliznuo pod klupu, dok je Vulf
nemilosrdno tukao Mesa. Ozlede koje mu je nanosio nisu bile vidljive zbog razornih rana
koje je zadobio u Avganistanu.
Mes je u očajanju podigao ruke i stegao Vulfovo smrskano rame. Osećao je kako se
krajevi slomljene kosti taru ispod kože. Još više se naljutio i pojačao napad. Kriknuo je od
mržnje i besa. Njegov urlik ispunio je uši posustalog neprijatelja. S brutalnom snagom
glavom se zabio u Mesovo unakaženo lice. Smrskao mu je nos i ubio svaku volju za borbom.
Onesposobljeni Mes bespomoćno ga je posmatrao. Oči su mu bile razrogačene, molećive
– uplašene.

***

Baksterova je puzala preko sudnice, prljajući drvo. Posegnula je za makazicama i isekla

čvrsto vezani šal. Puzala je ka ključevima. Svake sekunde bivala je sve slabija.
Vulf j e izvadio pertle iz džepa. Presavio ih j e, da bi bile j ače. Trznuo j e glavu poraženog
protivnika nagore. Obmotao ih je oko njegovog vrata. Mes se divlje ritnuo, zahvaljujući
poslednjoj plimi adrenalina, i odmakao glavu.
„Samo otežavaš situaciju“, reče Vulf čoveku koji se migoljio ispod njega.
Ugledao je nalivpero ispod stola. Ustao je da ga dohvati.
„Pa, reci mi“, nastavio je Vulf. Otresao je Mesovu krv s oružja, dok mu je prilazio sporim
korakom. „Šta sam ja, ako si ti đavo?“
Prekinuo je Mesove slabašne napore da se odvuče dalje od Vulfa, kad je čučnuo iznad
njega i zario mu nalivpero u desnu nogu, kao on Baksterovoj. Mesovi bolni krici utihnuli su
kad mu je obmotao pertle oko vrata. Zategao ih je koliko mu je ranjeno rame dozvoljavalo.
Uživao je u Mesovom očajničkom stenjanju i sve slabijim i patetičnijim pokušajima
pružanja otpora. Gledao je kako krvni sudovi u ubičinim očima pucaju, bojeći beonjače
crvenom bojom. Stegao je pertle još jače. Ruke su mu drhtale od napora.
 „Vulfe!“, povikala je Baksterova. Utrnulim prstima borila se s ključevima. Soba joj se
okretala pred očima. „Vulfe! Stani!“
Od besa nije razabirao ni sopstvene misli. Pogledao je Mesa. Život se gasio u
zakrvavljenim očima. Ovo više nije bila samoodbrana – već pogubljenje.
„Dosta je bilo!“
Začulo se oštro škljocanje kad je Baksterova podigla pištolj i uperila ga u njegove grudi.
Zbunjeno ju je posmatrao. Spustio je pogled na krvavu spodobu pod sobom, kao da je prvi
put vidi.
„Rekla sam, dosta je bilo.“

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Ponedeljak, 14. jul 2014.

12.12. po podne

Baksterova je znala da je na ivici gubitka svesti. Koža joj je bila vlažna i hladna, a mučnina
sve jača. Nišanila je Vulfa naslonjena na ivicu podijuma za svedoke. Nije znala da li sme
verovati u bilo šta što je znala o njemu. Vulf se odmakao od Mesa. Zurio je u skrhanog
čoveka pod svojim nogama, kao da je zatečen razmerama vlastite okrutnosti.
Videla je da je Mes onesvešćen, ali živ. Sa svog mesta nazirala je dizanje i spuštanje
njegovih grudi. Ruinirano lice pokretalo se pri svakom mučnom, grgotavom udisaju. Nije
mogla da ne oseti izvesno sažaljenje prema odbačenom telu na podu sudnice, koliko god da
je zaslužio da pati.
Borba je bila gotova znatno pre nego što je Vulf završio s njim.
Uzvici iz blizine prenuli su Vulfa iz ošamućenosti. Pritrčao je Baksterovoj.
„Ne pipaj me!“ vrisnula je.
Užasnuto ga je pogledala. Video je da joj se prst steže oko obarača. Podigao je ruke koliko
god je to mogao.
„Mogu da ti pomognem“, rekao je, iznenađen njenom reakcijom. „Ne prilazi.“
Shvatio je da su mu rukavi natopljeni tamnom, crvenom krvlju.
„Bojiš me se?“ Postavio je pitanje drhtavim glasom.
„Da.“
„Ovo… nije moja krv“, uveravao ju je.
„Misliš da je situacija zbog toga imalo bolja?“, s nevericom upita Baksterova. Počela je da
zapliće jezikom. „Vidi šta si učinio!“ Pokazala je ka umirućem čoveku u uglu. „Ti si
čudovište“, prošaputala je.
Obrisao je nešto Mesove krvi s očiju.
„Samo kad moram“, snuždeno je prozborio. Oči su mu sevale dok je pokušavao da održi
ruke u vazduhu. „Nikad te ne bih povredio.“
 Gorko se osmehnula. „Već si to učinio.“
Izgledao je ranjivo. Njena odlučnost je popuštala.
Čuli su snažni tresak negde u zgradi. Interventna jedinica nastavljala je potragu.
„Ovamo!“, povikala je. Očajnički je želela da se sve ovo što pre završi. Kapci su joj
zatreptali dok se borila da se usredsredi. „Potrebna mi je istina, Vulfe. Da li si ti ovo učinio?
Da li si ti napujdao Mesa na te ljude?“
Vulf je oklevao.
„Da.“
Priznanjem joj je izbio sav vazduh iz pluća.
„To se zbilo na dan ubistva Anabel Adams“, nastavio je. „Počeo sam da istražujem glasine
pošto sam vraćen na posao. Mislio sam da nisu stvarne! Tako je bilo sve dok pre dve nedelje
nisam video spisak.“ Presreo je njen pogled. „Napravio sam strašnu grešku. Davao sam sve
od sebe da je ispravim. Nisam želeo da se išta od ovoga desi.“
Klizila je niz podijum. Ritam disanja dramatično joj se ubrzao.
„Mogao si nešto da kažeš.“ Govorila je sve sporije. Pištolj je bio sve teži. Ruke su joj
drhtale dok se borila s njegovom težinom. „Mogao si da mi se poveriš.“
„Kako sam mogao? Kako sam mogao da ti kažem da sam ja ovo uradio…“ izgledao je
poraženo, kao na zloglasnim fotografijama pored Elizabet Tejt, „tim ljudima, našim
prijateljima?“ Pozlilo mu je od pogleda na baricu krvi u kojoj je Baksterova sedela. „Da sam
ti ovo učinio?“
Suza joj je skliznula iz oka. Skotrljala se niz obraz. Nije imala dovoljno snage da je sakrije
od njega. Pustila je da padne na krvavi pod.
„Bio bih udaljen sa slučaja, verovatno suspendovan. Mislio sam da ću ovako biti od veće
koristi timu. Znao sam da ću ga naći.“ Pokazao je na Mesa. „Već sam obavio sve pripremne
radnje.“
„Želim da ti verujem – ali…“
Telo joj se konačno predalo. Pištolj joj je pao u krilo. Skljokala se u stranu.
Čuo je povike iz Velikog predvorja. Ličili su na ratni poklič nevidljivog neprijatelja u
jurišu. Čežnjivo je pogledao ka vratima iza prostora za svedoke. Bio je svestan da mu se
zatvorenička sudbina približava, a da je put za bekstvo otvoren…
Nežno je spustio njenu glavu na pod. Smotao je Mesov zgužvani kaput ispod njenih
stopala, da bi joj podigao noge iznad iscrpljenog srca. Došla je sebi kad je pritegao
improvizovan povez. Jauknuo je kad mu se nešto pomerilo u povređenom ramenu. Imala je
osećaj da će joj se noga raspući. Tromo je pulsirala u ritmu onemoćalog srca. Vulf je klečao
nad njom. Pritiskao je ranu.
„Nemoj“, promrsila je. Pokušavala je da ga odgurne od sebe i da sedne.
„Budi mirna“, rekao je. Nežno joj je pomogao da prilegne. „Onesvestila si se.“
Trebalo joj je vreme da razume šta je rekao. Pogled joj je nervozno lutao okolo.
Pokušavala je da proceni gde je. Primetila je da je pištolj još na podu, pored njene glave.
Iznenadio se kad je pružila drhtavu ruku ka njemu. Uhvatio ju je. Stegao ju je s onoliko
nežnosti koliko je mogao da iscedi iz nezgrapnih šaka.
Čuo je metalno škljocanje i osetio hladni metal oko zgloba.
„Uhapšen si“, prošaputala je.
Automatski je cimnuo rukom i povukao njenu za sobom. Mlitavo je visila ispod njegove.
Toplo se osmehnuo. Nije bio ni najmanje iznenađen što nije dopustila da je trivijalnost
poput zamalo izbegnute smrti omete u poslu. Seo je na pod pored nje. Obema rukama
pritiskao je ranu na njenoj nozi.
„To pismo…“, počela je. Mislila je da mu duguje objašnjenje, uprkos svemu što se
dogodilo. „Ono sad nije važno.“
„Andrea i ja toliko smo brinule za tebe. Pokušale smo da ti pomognemo.“
Mes je zakrkljao i prestao da diše, na drugoj strani prostorije. Baksterova ga je zabrinuto
pogledala, dok je Vulfov izraz svedočio o nadi. Ubica se, trenutak kasnije, glasno zagrcnuo.
„Jebi ga“, prošaputao je Vulf. Baksterova ga je prekorno pogledala.
„O čemu si razmišljala kad si sama došla ovamo?“ pitao je. Njegov glas bio je mešavina
brige i gneva s nagoveštajem divljenja.
„Pokušavala sam da te spasem“, prošaputala je. „Nameravala sam da te privedem pre
nego što pogineš.“
„I kako je to ispalo?“
„Ne baš najbolje“, nasmejala se. Povratila je nešto snage otkad je legla. „Čisto!“, grubi glas
zaorio se po Velikom predvorju. Osećala je tutnjavu čizama na podu dok je gledala Vulfa,
koji se nervozno osvrtao ka otvorenim vratima.
„Ovde smo!“ prodrao se.
Palo joj je na pamet da nije pokušao da opravda neko od svojih dela niti da je ubedi da ga
pusti ili da izmisli nekakvu priču koja bi išla u prilog njegovoj nevinosti. Prvi put u životu
preuzeo je odgovornost, umesto da traži izlaz.
„Ovde smo!“, povikao je još jednom.
Ponovo ga je uhvatila za ruku, samo što je ovog puta to i htela. „Nisi me napustio“, rekla
je sa osmehom. „Zamalo što nisam“, iscerio se. „Ali nisi. Znala sam da nećeš.“
Osetio je kako metal klizi s njegovog zgloba. Zbunjeno je posmatrao slobodnu ruku.
„Idi“, prošaputala je.
Nije pokušao da se pokrene. Još je pritiskao njenu nogu jednom rukom. Tutnjava čizama
u trku primicala se kao brzi voz. „Idi!“ naredila je. Uspravila se, naslonjena na drveni
podijum. „Molim te, Vulfe!“
„Neću te ostaviti.“
„Ne ostavljaš me“, očajnički je nastojala da ga uveri, iako se ponovo osećala slabo. „Pomoć
je stigla.“ Hteo je da nastavi prepirku.
Buka je bila sve jača. Sve jasnije su čuli pucketanje radija i kuckanje metala o metal.
„Nema vremena! Samo idi!“, molila ga je. Mahala mu je da se udalji, s ono malo preostale
snage.
Izgledao je izgubljeno. Ipak je podigao kaput s poda i protrčao kroz vratanca iza prostora
za svedoke. Zastao je. Osvrnuo se za sobom. U njegovim tamnoplavim očima nije bilo ni
traga čudovišta koje je gotovo rastrglo Mesa pred njom.
Nestao je.
Pogledala je Mesa. Nije verovala da će preživeti. Setila se da mora sakriti pištolj.
Posegnula je desno od sebe, ali je napipala samo čvrsti pod. S velikim naporom okrenula je
glavu i videla da je nestao.
„Kopile!“ Osmehnula se u sebi.
Podigla je ruke u vazduh. Držala je legitimaciju visoko iznad glave kad je čopor policajaca
obučenih u crno uleteo u sudnicu.
 ***

Vulf je odmicao poznatim hodnicima. Udaljavao se od zvukova potrage. Zakopčao je Mesov

kaput da bi sakrio krvavu košulju. Stavio je naočari pre nego što je izleteo kroz prvi izlaz za
slučaj opasnosti na koji je naišao. Alarm se razlegao svuda oko njega. Znao je da ga oni na
ulici neće čuti, zbog haosa ispred zgrade.
Kiša je tukla po gomili šarenih vozila hitnih službi. Blistala su na pozadini sivog grada i
tamnih oblaka. Na drugoj strani ulice rasla je gomila novinara i radoznalih prolaznika.
Tiskali su se da bi videli ono što ih je zanimalo.
Vulf je pribrano prešao preko ničije zemlje između zgrade i policijskog kordona. Dva
bolničara protrčala su pored njega. Mahnuo je legitimacijom u pravcu mladog policajca,
previše zaokupljenog obuzdavanjem novinara da bi mario za njega. Sagnuo se ispod
policijske trake i ugledao statuu Pravde. Gledala je s krova, naginjući se sve bliže ivici.
Probijao se kroz gomilu ljudi, zaklonjenih tamnim kišobranima.
Navukao je kapuljaču preko glave kad se kiša pojačala. Išao je ka ivici gomile. Ljudi su se
gurali pored njega. Gazio je one koji bi mu stali na put. Nije obraćao pažnju na njihove
ljutite poglede. Niko od njih nije znao da čudovište hoda među njima.
Vuk u jagnjećoj koži.
 ZAHVALNICE

Suđeno mi je da nekog zaboravim i uvredim, ali evo…

Ova knjiga ne bi postojala bez dugog spiska veoma dobrih i talentovanih ljudi koji su
neverovatno vredno radili da bi on bio predstavljen svetu.
U Orionu bih zahvalio Benu Vilisu, Aleksu Jangu, Keti Espiner, Dejvidu Šeliju, Džou
Karpenteru, Rejčel Ham, Rut Šarvel, Sidoniji Beresford-Braun, Keti Nikol, Dženi Pejdž i Kler
Sivel. (Nisam te zaboravio, Seme – na kraju ćeš dobiti specijalnu posvetu.)
Iz Konvila i Volša hteo bih da zahvalim prijateljima Emi, Aleksandri, Aleksanderu i
Džejku, kao i Dorkas i Trejsi, koje su me doslovce tetošile.
Mojoj porodici – mami, Osi, Melu, Bobu, B. i K. P. – za svu pomoć i podršku.
Naročitu zahvalnost dugujem „neobično sveprisutnoj“ sili prirode, u obliku neverovatnog
urednika Sema Edsa, za neumorni entuzijazam i veru u ono što sam napisao.
Jednako toplo zahvaljujem mom prijatelju i osobi od poverenja Su Armstrong (ona je i
moj agent), koja je izabrala moj rukopis s gomile i bez koje bi ova knjiga verovatno još
skupljala prašinu ispod mog kreveta sa svim ostalim rukopisima. Ona je veoma posebna
dama. Imao sam sreću da je upoznam.
Konačno, zahvaljujem svima koji su radili na knjizi u Velikoj Britaniji, izdavačkim
timovima širom sveta i svima koji su odvojili vreme da je pročitaju pored toliko
neverovatnih knjiga koje su mogli pročitati umesto nje.
U redu, završio sam.

Danijel Kol, 2017.

 O AUTORU

Danijel Kol radio je kao bolničar, predstavnik Kraljevskog društva za prevenciju okrutnosti
prema životinjama (RSPCA) i predstavnik Kraljevske nacionalne institucije za spašavanje,
vođen urođenom potrebom da spašava živote ljudi ili možda grizom savesti zbog broja
likova koje prilikom pisanja ubije. Trenutno živi u sunčanom Bornmutu i možete ga videti
kako šeta plažom, iako treba da piše novu knjigu iz serijala o detektivu Vilijamu Foksu.
 Fusnote

[←1]
Hawley Harvey Crippen (1862-1910), američki homeopata koji je obešen u zatvoru
Pentonvil zbog ubistva supruge, Kore Henrijet Kripen. On je prvi osumnjičeni uhapšen
pomoću korišćenja bežičnog telegrafa. Dokazi DNK iz 2007. godine pokazali su da je leš
pronađen u njegovom podrumu, za koji se mislilo da pripada njegovoj supruzi, muški.
(Prim. prev.)
[←2]
Peter Coonan, rođen kao Peter William Sutcliffe (1946), engleski serijski ubica, poznat
kao Jorkširski Trbosek. Godine 1981. osuđen je za ubistvo trinaest žena i pokušaj ubistva
još sedam. (Prim. prev.)
[←3]
Dennis Andrew Nilsen (1945), britanski serijski ubica i nekrofil, koji je ubio najmanje 12
mladića. (Prim. prev.)
[←4]
Zodiac Killer bio je serijski ubica koji je operisao u severnoj Kaliforniji krajem šezdesetih
i početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Napao je četiri muškarca i tri žene
starosti 16-29 godina. Ovaj slučaj još nije rešen. (Prim. prev.)
[←5]
Keith Hunter Jesperson (1955), kanadsko-američki serijski ubica koji je početkom
devedesetih ubio najmanje osam žena u Sjedinjenim Državama. Nadimak je dobio po
„smajlijima“ na pismima upućenim medijima i tužilaštvu. Poslednja žrtva bila mu je
dugogodišnja partnerka. Tvrdio je da je ubio 160 ljudi. Potvrđeno je da je ubio osam žrtava.
(Prim. prev.)
[←6]
Morrisons - četvrti po veličini lanac supermarketa u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)
[←7]
Debenhams – britanski lanac robnih kuća. (Prim. prev.)