Knjige.

Club Books
 Knjige.Club Books

Metju Kostelo i Nil Ričards

ČERINGAMSKE
MISTERIJE
Knjiga 3

Knjige.Club 2
 Knjige.Club Books

Naslov originala:

Matthew Costello & Neil Richards

CHERRINGHAM A COSY CRIME SERIES

The Last Train for London and
The Curse of Mabb’s Farm

Knjige.Club 3
 Knjige.Club Books

GLAVNI JUNACI

Džek Brenan je bivši inspektor Odeljenja za ubistva Njujorške policije, kome je žena umrla pre
godinu dana. Odlazi u penziju i jedino što želi jesu mir i tišina. Nada se da će to i naći u mirnom
gradiću Čeringamu u Britaniji. Živi na brodu usidrenom u jednom kanalu i uživa u samoći.
Međutim, ubrzo shvata da mu nešto nedostaje: izazov koji donosi rešavanje zločina. Na njegovo
iznenađenje, Čeringam će mu ponuditi rešenje.

Sara Edvards je veb-dizajnerka koja je živela u Londonu s mužem i dvoje dece. Dve godine
ranije, kada je njen muž pobegao sa svojom privlačnom šeficom Amerikankom, Sarin svet se
srušio. S decom se vraća u svoje rodno mesto, bezbrižni Čeringam. Ali varoški život počinje da je
guši jer se nikad ništa ne dešava. Tako bar ona misli sve dok Džek ne uđe u njen život i zauvek ga
ne promeni, na ovaj ili onaj način...

Knjige.Club 4
 Knjige.Club Books

POSLEDNJI VOZ

ZA LONDON

Knjige.Club 5
 Knjige.Club Books

1.

BUKA U NOĆI

Oto Brendl se naglo probudio.

Sanjao je. Sanjao je kuću na nekom dalekom mestu, u neko davno doba. Ali sad je bio potpuno
budan, glave nagonski podignute nekoliko centimetara iznad jastuka da bi bolje čuo i video. Zurio
je u mrkli mrak pokušavajući da razazna oblike u dobro poznatoj spavaćoj sobi.
Preznojavao se.
„Od straha?“, zapitao se.
Ne.
Jul je. Čak i ovde, u Engleskoj, jul ume da bude vreo.
Ali znao je da ga nije probudila letnja žega. Čuo je buku u prizemlju. U kuhinji je zaškripao
pod. Ta jedna labava daska služila mu je kao znak za uzbunu ukoliko mu provalnik upadne u kuću
i zato je nije popravio.
Što je bilo dobro. Sve ove godine samačkog života proveo je u strahu od provale, iako nikad
ništa od robe nije držao u kući.
Polako je izvukao noge ispod pokrivača i spustio ih na tepih.
Dohvatio je štap za hodanje, čvrsto se oslonio na njega i ustao, a kolena su mu zaškripala.
Pošto su mu se oči navikle na tamu, video je poznate obrise noćnog stočića i odškrinuta vrata.
Uzeo je ključ od kuće s noćnog stočića. Onda je izašao iz sobe i bosonog tiho krenuo preko
tepiha da bi nepomično zastao na odmorištu i polako okrenuo glavu levo-desno kako bi čuo još
nešto. Zadržao je dah i usredsredio se na zvuke u kući osluškujući ne bi li čuo bilo šta neobično.
Ništa. Kao da se pojavila niotkud, struja hladnog vazduha zapahnula mu je vrat. Promaja. U
to nije bilo sumnje. Otvoren je neki prozor. Ili vrata.
U prizemlju.
Znači, nekoje provalio u kuću. Ili je možda... još uvek u kući.
Ako su provalnici, razočaraće se. Neće naći ni srebro ni zlato, iako je on juvelir. Jeste star, ali
nije budala. Nikakve dragocenosti ne drži u kući. Bar ne ono što se obično smatra vrednim.
Svakako nema ništa što bi privuklo običnog lopova.

Knjige.Club 6
 Knjige.Club Books

Ali provalnik je mogao nasumice da izabere nešto što je samo Otu vredno. Nešto što ima, kako
se ono kaže, sentimentalnu vrednost. Mogao je da uzme te stvari, ubaci u torbu, a sutra ih proda za
dve-tri funte u nekom ćumezu gde se trguje polovnom robom. A on bi mogao samo da plače zbog
gubitka.
Krenuo je prema stepeništu, odjednom rešen da onog koje dole, ko god da je, osujeti u
nečasnoj nameri. Osetio je navalu besa.
- Ko je tamo? - uzviknuo je, a njegov glas se prolomio tihom kućom. - Zvao sam policiju,
dolaze.
Čvrsto se držeći za glatku ogradu stepeništa, krenuo je naniže najbrže što je mogao kroz mrak,
kuckajući štapom po svakom stepeniku.
- Znam da si dole - ponovo je doviknuo kad je sišao u hodnik s drvenim podom.
Opipao je zid tražeći prekidač. Upalio je svetio i skoro se trgnuo od njegovog bleštavila,
bezmalo očekujući da ugleda nekog kako se sprema da ga surovo napadne...
Ali hodnik je bio prazan. Ponovo je oslušnuo. I dalje je osećao promaju, ali ništa se nije čulo.
Tiho je otišao u kuhinju i upalio svetio. Zadnja vrata bila su jedva primetno odškrinuta.
Neko je bez sumnje bio u kući.
„Možda je još uvek ovde?“
Oto je znao da je zaključao vrata pre odlaska na spavanje. Radio je to svake večeri dvadeset
četiri godine koliko živi u Čeringamu, tačno kao sat. “Uostalom, ja sam juvelir, od mene se ništa
drugo i ne očekuje?“
Ali neko, neko veoma pametan - jer Oto je imao odlične brave - uspeo je da se uvuče u njegovu
kuću dok je on spavao. Zašto? Mora da proveri kako su deca.
Pažljivo je zatvorio zadnja vrata, a onda se okrenuo i vratio niz hodnik.
- Ako si u kući - ponovo je povikao - još imaš vremena da pobegneš, da zaboravimo sve ovo
pre nego što dođe policija.
Rekao je to da bi se malo obodrio, ali i da bi uplašio i oterao uljeza.
Na kraju hodnika bila je dnevna soba. Upalio je svetio i osmotrio je. Sve je u najboljem redu,
kao obično. Ništa nije odneto, čak ni tegla s kovanicama od jedne funte koje je imao spremljene za
parking-sat u selu. Okrenuo se i otišao do najvažnije prostorije u kući: do sobička s kutijama.
Pritisnuo je kvaku. Zaključano. To je dobar znak.
Izvadio je privezak s ključevima i pažljivo pregledao jedan po jedan dok nije našao
odgovarajući. Ubacio je ključ u bravu i otvorio vrata.
Upalio je svetio očekujući najgore.
Onda je odahnuo s dubokim olakšanjem.
Njegove lutke bile su na policama u kutijama postavljenim baršunom i slepo su zurile u njega
staklenim očima, upadljivo jarkih boja pod električnim osvetljenjem. Njegov Kasperl, njegov
Petruška, kralj i kraljica, njegove divne ginjol lutke.
Njegova deca su bezbedna.
Ko god da mu je provalio u kuću, nije bio zainteresovan za lutke. Njegova dragocena zbirka
godinama dopunjavana na pijacama i aukcijama širom Evrope sad verovatno vredi hiljade funti,
ali to bi znao samo neki stručnjak. Ne, provalnik je sigurno upao u potrazi za zlatom i otišao
razočaran.

Knjige.Club 7
 Knjige.Club Books

Osmotrio je sobu. Sve je bilo uredno i na svom mestu, baš kako je ostavio: radni sto, tube
tkanina, alat, dopola napravljene lutke, malo prenosno pozorište, sve spremno za sutra.
Sve bezbedno.
Ali velika stara korpa od pruća na podu stajala je ukrivo.
Da li ju je on ostavio tako? Sigurno nije. Kleknuo je i polako je otvorio, odjednom obuzet
zebnjom. Ali ne, nije bilo razloga za brigu. Sklupčani jedni kraj drugih u nabore svetle prugaste
tkanine za zavese ležali su njegovi stari prijatelji, baš kako treba.
- Lepi moji - rekao je pružajući ruke da dodirne lutke.
Tu je bio Panč, rumen, iskežen i groteskno nosat. I Džudi, napaćena i prerano ostarela. Pored
njih je bio Policajac, usta stalno razjapljenih od besa. Zeleni krokodil razjapljenih čeljusti.
Kobasice. Batina. Beba. Dželat.
I Đavo, s očnjacima, trozupcem i rogovima, kadar da uvek izazove vrisku mališana koji sede
majkama u krilu.
- Znam, znam, noć je - rekao je spuštajući poklopac. - Čeka nas naporan dan. Hteo sam samo
da se uverim da ste svi živi i zdravi.
Ustao je, ugasio svetio, izašao i zatvorio vrata, pa ih zaključao. Onda je još jednom obišao
kuću kako bi proverio da se niko ne skriva u mračnim ćoškovima. Posle toga, Oto je pogasio svetla
i krenuo na sprat u krevet.
Mora pokušati da odspava jer sutra valja poraniti.
Ali i dalje se osećao nelagodno. Neko jeste bio u kući i on se pitao kako je taj neko uspeo da
otključa sve brave. Šta je tražio? I zašto nije uzeo ama baš ništa? Čak ni teglicu s novčićima. To je
bila prava zagonetka, a Oto Brendl nije voleo zagonetke.
Ni ranije, ni sada.
Ipak, sve je bilo na svom mestu, a do zore i velikog dana ostalo je još nekoliko sati.

***
Ispred kuće, u bašti ispunjenoj slatkim mirisima, jedan muškarac je čekao dok se svetio u
spavaćoj sobi nije ugasilo, a onda je, držeći se mraka, počeo da se udaljava preko travnjaka.
Na nežnoj mesečevoj svetlosti, video je otiske svojih stopala u travi: mračne mrlje koje ga
odaju.
„Ali ne mari. Tragovi će nestati mnogo pre nego što se stari probudi“, pomislio je uljez.
Sve je prošlo dobro. Nije bilo psa. Uspeo je da izbegne bezbednosne svetiljke. Brave su
popustile pred alatom koji je poneo sa sobom. Starac se probudio tek postoje posao obavljen. A
ovaj čovek je svoj zadatak izvršio najbolje što je umeo.
Izvršio. Kao kaznu. Da...
Sad mora sačekati da se gužva stiša, jer gužve će biti, u to je bio siguran.
On će potom sve dovesti u red i otići kući, i niko ništa neće primetiti. Onda će, napokon, ovo
dugo putovanje biti okončano.
Okrenuo je leđa kući, preskočio žičanu ogradu i pošao duž uzoranog polja prema malom
čestaru na brdu.

Knjige.Club 8
 Knjige.Club Books

Noć je bila veoma tiha.

Kad se našao u šumskom gustišu, izvukao je svoju staru sportsku torbu ispod gomile lišća,
izvadio vreću za spavanje iz nje i smestio se. Spavaće do zore. Niko ga neće videti tu. Ali on će
odatle gde leži moći da vidi preko cele doline.
Starčeva kuća ispod njega bila je tiha. Iza nje, u dolini ispod brda prostirala su se polja
osvetljena mutnom mesečinom. Jedva je nazirao srebrnu tračku Temze kako krivuda kroz polja i
mali niz čamaca usidrenih na njoj.
S druge strane videlo se selo, zapravo varoš, Čeringam, utonula u čvrst san. Zakopčao je vreću
za spavanje sve do vrata, a onda je i on zaspao.

Knjige.Club 9
 Knjige.Club Books

2.

SVAŠTA KÔ NA VAŠARU

- Dobro. Kakva je svrha u osvajanju kokosa? - upitao je Džek. - Ako se izuzme to što možeš da
praviš pinjakoladu.
Sara je pokazala gde će kokosi biti postavljeni na postolja i Džek je poslušno spustio svoju
kutiju kokosa na ostale.
- Takav je običaj, Džek - odgovorila je. - Kao što vi imate ćurku za Dan zahvalnosti, ili
uskršnju paradu. Ovo je deo naše tradicije.
Džek je nakrivio glavu gledajući je krajnje sumnjičavo.
- Dobro, poverovaću tek kad budem video.
- Veruj mi - rekla je Sara. - Danijele, sad uzmi obruče i pokaži Džeku kako da ih postavi, važi?
Danijelu će ovo biti treće učestvovanje na letnjem vašaru čeringamske osnovne škole i već je
bio iskusan u tome. Sara ga je gledala kako sa Džekom odlazi do kola po teške gvozdene obruče i
malj.
Iako uvek grozničava, za Saru je školska proslava svake godine bila jedan od najzanimljivijih
događaja. Selo se tada trudilo da se predstavi u najboljem svetlu a njoj je bilo mnogo drago što se
odselila iz Londona i vratila seoskom životu.
Ni sama više nije mogla da se seti zašto, ali pre nekoliko godina poverena joj je organizacija
takmičenja u osvajanju kokosa i naprosto se pretpostavljalo da će ona nastaviti da obavlja tu
dužnost.
„Kad smo već kod tradicije“, pomislila je.
Njena ćerka Kloi prošle godine im je pomagala. Međutim, ove godine je dostigla uzrast kad
vašari osnovne škole više ne spadaju u „kul“ zabave. Sara je, s druge strane, uživala u svemu što
ju je okruživalo tog dana. U mirisu sveže pokošene trave, užurbanosti roditelja i nastavnika koji se
trude da sve bude spremno na vreme, u uzbuđenju dece konačno oslobođene školskih obaveza, na
početku još jednog dugačkog letnjeg raspusta...
- Mislila sam da ove godine naplaćujemo dve funte po hicu, Saro. Šta ti misliš? - Sara je
odmah prepoznala glas koji se začuo iza nje. - Stvarno nam očajnički treba novac!

Knjige.Club 10
 Knjige.Club Books

Sara se okrenula. Gospođa Harper, direktorka škole, nesigurno se mrštila. Deca su je

obožavala, ali ta žena je bila krajnje neorganizovana. Gospođa Harper bila je relikt onog vremena
kad je u obrazovanju strast bila na prvom mestu, a organizacione sposobnosti zanemarivane.
- Ili je to previše? Da, to je verovatno previše. Funtu? Ili možda funtu i po? Šta ti misliš? -
upitala je.
- Zašto ne bismo naplaćivali funtu - s osmehom je odgovorila Sara - ali da ponudimo tri hica
po ceni dva?
- Sjajno! - uzviknula je gospođa Harper. - Kao u supermarketu. Platiš jedan, dobiješ dva.
„Akcija“, sad to tako zovu, zar ne? Ili je to rasprodaja? Hmm. Kako god bilo, moram dalje. Na
štandovima s polovnom robom se zakuvava pa su mi rekli da im treba mirotvorac.
S tim rečima otišla je prema nizu malih belih tezgi poredanih oko igrališta.
Jedan sat pre zvaničnog početka vašara, Sara se uverila da sve ide kako treba. Prostor za
izložbu pasa bio je spreman, a muzika je već odjekivala s razglasa na jednom karavanu. Otvorenje
i kamion sa sladoledom. Vrteška za najmlađe počela je da se okreće, a gumeni zamak,
jarkonarandžast na blistavoplavoj pozadini letnjeg neba, bio je potpuno naduvan i spreman za
upotrebu.
Naspram štanda s kokosima, Sara je videla seoski vatrogasni kamion spreman za svoju tačku
- a kad smo već kod tradicije - starog gospodina Brendla kako dovršava pozornicu za lutkarsku
predstavu. Onda je iznenada shvatila da jedino njen štand nije spreman za početak...
Gde su njeni radnici?
Kao na znak, Danijel i Džek su se pojavili iza tezge gušeći su u ogromnom sladoledu. Džek
joj se nasmešio kao krivac.
- Danijel me je upravo upoznao s „devedesetdevetkom“ - rekao je. - Sladoled sa zabodenim
čokoladnim štapićem. Ovo bi kidalo u Americi. Vi Englezi baš umete da uživate.
- Umemo i da radimo - rekla je Sara. - Sad uzmi taj malj, vojnice, i baci se na posao.

***
Džek je otkinuo još jedan komadić ružičaste šećerne vune sa svog štapića i ubacio ga u usta. Ovde
to zovu „šećerni konac“, što je pomalo ironično jer ti posle toga stvarno treba konac za zube.
Čim je postavio štand za gađanje kokosa, Sara mu je predložila da obiđe vašarište i pogleda
druge zanimljivosti. Pošto je svoju ćerku vodio na mnogo živopisnih crkvenih vašara, Džek je
otkrio da ovaj događaj ima mnogo sličnosti s njima.
A opet, bilo je i mnogo razlika.
Prodaja nepotrebnih poklona, „prikači rep magarcu“, to mu je bilo poznato. Ali bacanje
gumenih čizama? Stvarno? Pa nešto pod nazivom „tombola“, neka vrsta lutrije. Ovde je bilo toliko
toga što bezmalo nije mogao ni da opiše, a kamoli da shvati...
- Gospodine Brenan!
Džek se okrenuo i ugledao Tonija Stendiša za jednom od tezgica.
- O, zdravo, Toni - rekao je Džek. - I vas su upregli, a?
- Ne bih ovo propustio ni za šta na svetu, stari moj - odvratio je Toni.

Knjige.Club 11
 Knjige.Club Books

Džek je Tonija, čeringamskog advokata i starog prijatelja Sarine porodice, počeo da smatra i
svojim prijateljem.
- Jeste li za jedno izvlačenje? - ponudio je pokazujući veliku posudu punu papirića. - Tri karte
za funtu. Ako se vaš broj završava nulom ili peticom, dobijate jednu od ovih neverovatnih nagrada!
Džek je osmotrio sto pun bombona, boca vina, čokolada, tajanstvenih pakovanja engleskih
kolača, a tu je bila i glavna nagrada: flaša viskija.
Lutrija i nagrade, e to je Džeku već bilo jasno.
- Važi - rekao je - danas se osećam talično.
Dao je Toniju jednu funtu, zavukao ruku i izvukao tri srećke. Toni ih je uzeo i otvorio jednu
po jednu.
- Ne... ne... - rekao je Toni teatralno otvarajući svaku srećku. - Da! Imamo dobitnika, dame i
gospodo! Srećni broj je četiristo pet!
Toni je odabrao pogrešan poziv. Bio bi odličan vašarski glasnik.
Džek je osmotrio sto. Da li je dobio viski? Ili vino?
Toni mu je uručio malo pakovanje čokoladnog keksa.
- „Kolski točkovi“1 - rekao je Toni. - Savršeno prikladno!
- Ma nije valjda! - odvratio je Džek posmatrajući sliku zaprežnih kola na kutiji. - Ortak, put
pod noge i pravac Zapad...
Stavio je keks u džep, zahvalio Toniju pa pošao nazad prema štandu s kokosima.
Isprva mu se učinilo da se kod Sare okupio priličan broj zainteresovanih da učestvuju u igri.
Međutim, ljudi su zapravo gledali pokaznu vežbu čeringamskih vatrogasaca. Pored njih, sve je bilo
spremno za lutkarsku predstavu i buljuk dece već je s mamama i tatama sedeo na zemlji,
nestrpljivo iščekujući prvo izvođenje toga dana. Činilo se da je vreme za predstavu, ali ona nikako
da počne.
Kod štanda s kokosima u stvari nije bilo nijedne mušterije. Sara je stajala pored kutija kokosa
dok je Danijel preko volje bacao lopte kroz obruče.
- U pravi čas - rekla je Sara. - Ovde treba malo pogurati stvari, Džek. Zaradili smo jedva
desetak funti.
- Da li ti je nekad palo na um da bi možda trebalo da dajete nagrade umesto kokosa? - upitao
je Džek.
- Ne budi smešan, svi obožavaju kokos. Samo im treba pokazati koliko ih je lako osvojiti.
- Mama kaže da ćeš im ti to pokazati - dodao je Danijel.
- O, stvarno? - upitao je Džek.
- Naravno - odgovorila je Sara. - Ti ćeš u sve ovo uneti malo američke drskosti. Duh
svetskog događaja. Malo razmetljivosti. Buke.
Dala mu je pet teških drvenih kugli.
- Isto je kao bejzbol. Samo bez kaciga.
- Šta ako ne umem da igram bejzbol?
- Ne budi smešan. Gledala sam filmove. Svi Amerikanci umeju da igraju bejzbol.

1
U originalu „Wagon Wheels“. Keks je naziv dobio zbog svog oblika i želje proizvođača da iskoristi tada veoma
popularnu temu Divljeg zapada. (Prim. prev.)
Knjige.Club 12
 Knjige.Club Books

Džek je pogledao metalne obruče i kokose postavljene u svaki od njih.

- Inače, Džek, to ti je jedna funta.
- To je iznuda.
- Ja bih to pre nazvala dobrotvornim prilogom - odvratila je Sara smeškajući se.
- Dužnik si mi - rekao je odmahujući glavom.
Ali Džek je znao da nema izbora. Otišao je do mesta obeleženog farbom na travi i osmotrio
drvene kugle.
Kad je poslednji put bacio loptu?
Prisetio se lokalnog terena u Bej Ridžu na kojem se održavalo dečje takmičenje. On i Ketrin
su pomagali u treniranju dok je njihova ćerka igrala. Ponekad se činilo da su te utakmice više
namenjene roditeljima nego deci.
Ali nema sumnje da su ih sve okupljale.
To sećanje mu se sad odjednom učinilo previše živopisnim, previše bliskim. U glavi mu je
bila slika njegove žene po zlatnom, sunčanom danu pre nego što se razbolela...
„Vreme je da bacim loptu“, pomislio je.
Što bi moglo da zaboli bez zagrevanja.
- Napred, Džek!
Danijel je niotkud okupio gomilu drugara i doveo ih da gledaju. Navijali su skačući gore-dole.
Sara je na misteriozan način prizvala neke od svojih prijatelja iz sela, koji su počeli da tapšu.
Džek je imao neprijatan osećaj da mu je smešteno, ali sad nije bilo izlaza. Morao je da baci
loptu i dobro se pokaže. Sve drugo bilo bi tako neamerički!
Pogledao je mete i odabrao kokos za koji se činilo da će najpre ispasti iz obruča. Onda je,
udovoljavajući gledaocima, prešao na svoju staru bacačku rutinu. Neobično je kako se sve to vrati
posle mnogo godina. Pogledao je u zemlju, lagano se ljuljajući na petama i usredsređujući se, a
onda je zabacio ruku spreman da izbaci kuglu... Vrisak iza njegovih leđa probio se kroz vašarsku
vrevu. Oštar, prestravljen vrisak za koji je odmah bilo jasno da je stvaran. To nije bila ničija šala.

Knjige.Club 13
 Knjige.Club Books

3.

LUTKAR

Džek se okrenuo i ispustio kuglu.

Naspram njih, kod lutkarske tezge, roditelji su poustajali s trave žurno odvodeći decu. Vazduh
je ispunila vriska koja je delovala još jezivije po tako lepom letnjem danu.
Džek se zapiljio u lutkarsku tezgu, u njene crveno-bele, i dalje navučene zavese.
Jedna žena je stajala pored male pokretne pozornice. Lice joj je bilo bledo od zaprepašćenja,
oči razrogačene, usta otvorena, a dah ubrzan.
Pogled joj je bio prikovan za ono što je ležalo pred njom.
Džek je shvatio zastoje vrištala.
Iza tezge su izvirivali glava i ramena čoveka, nepomično opruženog na travi, širom otvorenih
očiju. Čim ga je ugledao, Džek je znao da to znači samo jedno.
Odmah je reagovao u skladu s dugogodišnjom obukom. Dok su drugi ljudi bežali od nečega,
Džek je trčao ka tome.
Iza leđa je čuo Saru kako govori Danijelu da ne prilazi. A onda, dok se probijao kroz gužvu
koja se proređivala kako je prilazio tezgi, osetio je da ga je sustigla i pružila ruke prema ženi.
Blago ju je povukla odvodeći je, a Džek je kleknuo pored čoveka na zemlji, starog lutkara u
kostimu od crvenog i plavog satena.
Na desnoj ruci je imao lutka Panča, spremnog za predstavu, obraza obojenih u ružičasto,
blistavih očiju i širokog osmeha od uveta do uveta urezanog u gipsano lice.
Džek je delovao brzo. Muškarac nije disao. Nije imao puls...
Prislonio mu je šake na grudi i počeo da pritiska.
Lutkareve oči su ostale staklaste i ukočene. Paučinasta seda kosa šuškala je dok mu je Džek
ritmično pritiskao grudi. Pored starca su ležale njegove naočare, polomljene prilikom pada. Oči su
mu ostale širom otvorene.
Ne prestajući da pritiska ujednačenim ritmom, Džek je uočio jednu sitnicu.
Zubi starog lutkara bili su čvrsto stisnuti kao da je pretrpeo užasan bol, a na usnama je imao
malo pene.

Knjige.Club 14
 Knjige.Club Books

- Srčani udar? - upitala je Sara kleknuvši pored njega. - Neko je otišao po defibrilator.
Džek je podigao pogled i samo što nije rekao da je za to možda prekasno. Onda je, pogledavši
u nju, izgovorio:
- Moguće je, ne znam koliko dugo ne diše.
Džek je brzo skinuo lutku sa starčeve ruke, a onda ga je ispravio. Zabacio mu je glavu kako
bi mu oslobodio disajne puteve, zatim mu stisnuo nos prstima i počeo da mu daje veštačko disanje
usta na usta.
Brojao je udisaje, a onda se povukao kako bi Sara mogla da nastavi s oživljavanjem
pritiskajući starčeve grudi.
Podigao je pogled i video da se oko njih okupila grupica posmatrača.
- Odmah nam treba sanitet - odlučno je rekao. - Ovo ne ide... i gde je...?
Džek je već bio u prilici, ponekad i na dužnosti, da mu ljudi umiru pred očima. Taj trenutak
nikad nije bio u stanju da prihvati.
Trenutak u kojem više ništa ne može da učini.
Onda je jedan od vatrogasaca pritrčao i čučnuo pored Džeka i Sare pa rasklopio prenosni
defibrilator. Džek je prekinuo s davanjem veštačkog disanja.
- Košulja? - upitao je vatrogasca, koji je klimnuo glavom izvlačeći kablove defibrilatora. Ako
postoje i najmanji izgledi da nešto učine, preostalo im je samo nekoliko sekundi.
Sara se odmakla dok je Džek raskopčavao starčevu kragnu, a onda mu povukao košulju s grudi
iscepavši je. Vatrogasac mu je dodao lopatice defibrilatora i Džek je postavio jednu visoko na
starčeve grudi, a drugu nešto niže.
Dok je mašina postizala potrebni napon, Džek je na trenutak pogledao čoveka koji je ležao
pred njim.
- Poznaješ li ga? - upitao je Saru.
- To je gospodin Brendl - odgovorila je Sara. - Svi poznaju gospodina Brendla.
- Odmaknite se - rekao je vatrogasac.
Mašina je isporučila svoju dozu elektriciteta.
- Stiže hitna pomoć - neko je rekao.
Onda se vatrogasac sagnuo i počeo da pruža veštačko disanje, a Džek je preuzeo pritiskanje
grudi gospodina Brendla.
Minuti su proticali. Na vašarištu je vladao muk, muzika je utihnula, vrteške su stajale
nepomično, kao da svi iz sve snage žele da starac oživi.
Džek je osetio nečiju šaku na ramenu. Stigla je hitna pomoć. Vatrogasac mu je glavom dao
znak da skloni lopatice defibrilatora, što je on i učinio.
Spazio je još jedan detalj u tom nestvarnom trenutku. Ispod miške gospodina Brendla bila je
mala tetovaža. Izbledela plava tetovaža ptice.
Ali to nije bila lepa ptica. To nije bila ptica koja simboliše mir. To nije bio crvendać, niti
grlica.
Ne.
Lešinar.
Džek se ukočio.

Knjige.Club 15
 Knjige.Club Books

Pomislio je: „Ovo sam već negde video. Ali gde?“

Malo-pomalo, u mislima mu je iskrsavala slika. Devedesetih, u vreme kad je ruska mafija
stigla u Brajton Bič u Bruklinu, video je takvu tetovažu na naduvenom telu jednog budže koji je
život ispunjen najboljom votkom i kavijarom završio nasukan na stene kraj mola u Brajton Biču.
Sad se ista tetovaža pojavljuje ovde.
U Čeringamu.
Bolničari hitne pomoći podigli su Brendla na nosila i brzo ga uneli u vozilo. Džek i Sara su
stajali i gledali ih kako odlaze.
- Misliš li da ima neke šanse? Da bi mogao…? – upitala je sara.
Džek je oklevao pretpostavivši da je i to dovoljan odgovor. Onda je rekao: - Uradiće koliko
mogu. A mi… i mi smo uradili ono što smo mogli.
Mada se osećao grozno što nisu uspeli da spasu starca, Džeka je sada mučilo nešto drugo.
Brendl… Brajton Bič. Postoji li neka veza?
Džek je rekao sebi da se opusti.
„To je bio srčanu udar. Nije ni prvi ni poslednji koji je umro od toga. Kraj priče.“
Tako je rekao sebi.
Ali ona tetovaža. Lešinar. „Da li je ovde ipak nešto sumnjivo?“

Knjige.Club 16
 Knjige.Club Books

4.

PONOVO U ŠKOLI

- Imam osećaj da smo nešto zabrljali - rekao je Džek prekrstivši ruke, dok se vrpoljio na
stoličici, premaloj za njega.
Sara je sedela pored njega u malom holu čeringamske osnovne škole. Džek joj je izgledao kao
previše izrastao školarac. I to školarac koji je nešto skrivio.
U holu su se nalazile četiri stoličice i stočić. Nadzirala ga je školska sekretarica, koja je sedela
u svojoj kancelariji iza staklenog zida. Sara joj se nasmešila. Sekretarica je provirila iznad okvira
svojih velikih naočara, a onda se vratila poslu.
Kad je pozvala Saru, direktorka Harper je i dalje zvučala potreseno vešću o srčanom udaru
gospodina Brendla.
Onda ju je upitala nešto što je Saru začudilo: da li bi mogla da dođe, po mogućstvu sa svojim
američkim prijateljem?
Rekla je da se radi o „delikatnom pitanju“. Tako su se njih dvoje obreli u školi, na prvom
sastanku u ponedeljak ujutru, na dan kad je trebalo da uživaju u prijatnim uspomenama na nedeljni
školski vašar, a ne da se osećaju jadno i klonulo.
- Jesi li nekad dobio prutom, Džek? - upitala je Sara čisto da malo podigne raspoloženje.
- Prutom? Vi Britanci ste tako zadrti - rekao je Džek. - Kad sam bio Dete, moj otac je samo
jednom izvukao kaiš. Bio sam upalio vatromet u školskoj sali za fizičko. Samo je izvukao kaiš iz
pantalona, ali menije to bilo dosta. Naravno, u moje vreme na nas su motrile i svevideće božje oči.
Sara se nasmejala.
Džek je nakrivio glavu. Klimnuo je sekretarici, koja je podigla pogled iznad velikih naočara.
- Oprezno. Imam utisak da smo već poprilično zabrljali.
Vrata čekaonice su se otvorila i na njima se pojavila poznata prilika: zloglasna pomoćnica
direktorke, gospođa Pinčon.
- Izvolite, gospođo Edvards? Je li sve u redu? Ima li problema s Danijelom?
Sara je podigla pogled. Gospođa Pinčon je stajala iznad nje smrknutog lica i gledala je odozgo
buljavim očima stežući beležnicu pod miškom.

Knjige.Club 17
 Knjige.Club Books

Sara je posle dve godine odlazaka na roditeljske sastanke ustanovila da gospođu Pinčon bije
glas nastavnice koju treba izbegavati, bilo da ste roditelj ili učenik. Danijel je imao sreće da mu
ona ne predaje, ali drugi roditelji su joj pričali o mučnim mesecima svoje dece provela na časovima
gospođe Pinčon.
- Došla sam kod gospođe Harper - rekla je Sara. - I ja sam, zapravo, gospođica.
- Naravno - rekla je gospođa Pinčon kiselo kao da je Sarin status samohrane majke sasvim
očekivan ako se imaju u vidu očigledne manjkavosti u njenom ponašanju.
Sara je videla kako joj oči ispod teških kapaka sevaju u stranu prema Džeku. E, ovo će biti
zanimljivo...
- A vi ste?
- Prijatelj - odvratio je Džek ljubazno joj se osmehnuvši.
- Izvinite? - rekla je gospođa Pinčon.
- Nema potrebe da se izvinjavate - velikodušno je rekao Džek.
Džekova komunikacija s meštanima. To je uvek zabavno posmatrati.
Sara je bila na ivici da prasne u smeh, no srećom, crvena lampica iznad vrata gospođe Harper
uto je pozelenela.
Vrata su se otvorila i jedini uniformisani čeringamski policajac izašao je stavljajući kapu. Sara
mu se nasmešila, bio je to njen stari prijatelj Alan Rivers.
- Saro... Džek - sumorno im je klimnuo glavom, a onda nestao.
„Otkud Alan ovde?“, zapitala se Sara.
- Sad možete da uđete, gospođo Edvards i gospodine Brenan - rekla je sekretarica.
Sara i Džek su ustali. Gospođa Pinčon je i dalje stajala zbunjeno ih gledajući.
Šta god da je brinulo gospođu Harper, te brige nije podelila sa svojom pomoćnicom, nagađala
je Sara.
- Neka slatki mir i pokoj budu u tvom srcu, ko što su u mom2 - rekao je Džek gospođi Pineon
blago joj se naklonivši dok je za Sarom ulazio u direktorkinu kancelariju.
„Ludilo!“ Sara se nije usudila da se osvrne i pogleda gospođu Pinčon, ali nema sumnje da se
tokom svih godina koje je provela vrebajući po hodnicima čeringamske škole niko nije drznuo da
je tako provocira.

***
Sara nikad nije bila u kancelariji gospođe Harper, ali o njoj su se ispredale prave legende.
Knjige su bile nagomilane na podu, a stoje tonuo pod hrpama papira. Kompjuterski ekran je
izgledao kao usamljeno jedro u oluji.
A gospođa Harper... nije spadala među žitelje Čeringama koji se ističu stilom.
Kosa joj je bila začešljana s lica i nemarno pričvršćena ukosnicom kao da je resila da njeno
sređivanje ostavi za kasnije. Sliku je upotpunjavala turobno ozbiljna odeća, bluza i pantalone boje
kože.
„I gde joj je osmeh?“

2
Vilijam Šekspir, Romeo i Julija, Drugi čin, druga scena, Živojin Simić i Sima Pandurović. (Prim. prev.)
Knjige.Club 18
 Knjige.Club Books

Sara je viđala gospođu Harper kako se ozareno smeši deci koja izvode božićnu predstavu, ili
ne baš najbolji muzički nastup, pa čak i dok ih samo gleda kako jurcaju po dvorištu na odmoru.
Nije bilo nimalo sumnje da obožava decu i tu školu.
Sad je podigla pogled sa stola prema Sari, pa prema Džeku, kao da je njihova poseta pravo
iznenađenje. Njenog prepoznatljivog osmeha danas nije bilo.
- Oh, izvinite, upravo sam tražila...
Prešla je rukom preko stola kao da bi magijom mogla izvesti da se neki zagubljeni papir
ponovo pojavi.
- Upravo sam... ovaj... i...
Šta god da je tražila, sad je odustala. - Sedite, molim vas.
Dve stolice su stajale ispred stola gospođe Harper. Kad je sela, Sara je primetila da Džek
osmatra prostoriju.
„Lepo je od njega što je došao ovamo“, pomislila je. „Kad je reč o lokalnim čudacima, njegova
trpeljivost je zapanjujuća.“ - Gospođo Harper, ovo je...
- Znam. Gospodine Brenan, ja...
- Džek - rekao je on.
Gospođa Harper je obišla sto da bi se rukovala s njim.
- Htela sam lično da vam zahvalim na onom od pre neki dan. Što ste pokušali da pomognete
jadnom gospodinu Brendlu.
Džek je pogledao Saru. Nijedno od njih nije bilo sigurno o čemu se tu radi. Sad će saznati.
- Voleo bih... - rekao je Džek - da se drugačije završilo.
Gospođa Harper je skrenula pogled. Okrenula se prema prozorima kroz koje se videlo prazno
školsko dvorište gde je samo dan ranije vrilo od letnjih aktivnosti.
- Svi bismo to voleli. Oto Brendl je bio zaista poseban čovek. - Ponovo se okrenula ka njima.
- Uživao je u pravljenju predstava, a deca... pa, videli ste koliko ih je bilo.
Uzdahnula je. - Svima će nedostajati.
Sara je bila u iskušenju da pita direktorku zašto ih je pozvala i kakvo je to „delikatno pitanje“.
Ali nije htela da žuri smatrajući da će ova sama preći na stvar kad bude spremna za to. Gospođa
Harper je konačno otišla do svoje stolice i sela.
- Poznata vam je njegova priča, zar ne?
Sara je videla kako Džek odmahuje glavom, pa rekla: - Ne. Samo to da je davno došao u
Čeringam.
Direktorka se nasmešila. - Ja sam tad tek bila počela da predajem, a bila sam i nova u selu pa
mi je valjda zato on uvek bio zanimljiv. Berlinski zid je tek bio srušen. Kao da je bilo juče, zar ne?
Vidite, on je bio iz Istočne Nemačke. Kad god su izveštavali o padu Zida, rekao bi: „Pogledajte,
ono sam ja sa čekićem i dugom kosom! Rušim Berlinski zid!“ Ali ja nisam verovala u to. Šalio se,
znate. Mislim da je jednog dana jednostavno prešao nekadašnju granicu. Onda mu je dojadila
Nemačka, pa je došao ovamo. Nikad nije mnogo pričao o svom detinjstvu. Čini mi se da je
pomenuo kako je bio siroče.
- Zašto u Čeringam? - zanimalo je Džeka.
- Ne znam. Pretpostavljam da je ovamo slučajno dospeo. U naše seoce. Zaposlio se u
juvelirnici, a kad je njen vlasnik umro, gospodin Brendije pruzeo radnju.
Knjige.Club 19
 Knjige.Club Books

- A predstave? - upitao je Džek. - Da li ih je oduvek priređivao?

- Ne, u početku nije. Imao je prelepe lutke. Pričao je da je to poklon iz njegove domovine.
Donosio ih je i pokazivao ih deci. Izvodio je kratke nemačke igrokaze. To je bilo predivno. A onda
je, valjda, osetio da je stvarno postao deo Čeringama i sam je napravio pozornicu te počeo da izvodi
predstave s Pančom i Džudi. One su na kraju postale neizostavni deo seoskog života.
Sara je videla kako je Džek pogleda. Poznavala ga je dovoljno dugo da prepozna kad njegova
pitanja postanu više od pukog ćaskanja. - Nije se ženio? - upitao je.
Da nije direktorka gajila neka osećanja prema gospodinu Brendlu? Razlika u godinama je bila
velika, ali jasno se osećalo koliko je gospođa Harper volela pokojnika.
- Ne. Na kraju se, ovaj, sprijateljio sa Džejn Rid. Ona drži dućan s predivom pored njegove
radnje. Bili su tako slatki zajedno, ponašali su se kao da niko ne zna da su - jedva primetno se
nasmešila - u vezi. Zajedno su išli na ručak, pili čaj...
- Ali je i dalje svako živeo u svojoj kući?
Gospođa Harper je klimnula glavom.
- Da, ona je živela u stančiću iznad svoje radnje, a gospodin Brendije imao kućicu nadomak
sela.
Gospođa Harper je onda pogledala kroz prozor. Naišao je oblak i zaklonio sunce iznad
dvorišta.
Sara je pogledala Džeka kao da kaže: „Nisam sigurna šta se ovde dešava.“
Onda se direktorka okrenula, udahnula i otkrila razlog njihovog sastanka.

Knjige.Club 20
 Knjige.Club Books

5.

USLUGA

- Potpuno sam nesposobna za vođenje dokumentacije. Bilo kakve. A Ministarstvo obrazovanja od

nas traži da vladamo time.
Sara je jasno videla da je to tačno.
- Kad škola održava bilo kakvu manifestaciju, svi njeni učesnici moraju biti „u sistemu“.
Moramo biti upoznati s njihovim zdravstvenim problemima, moramo znati imaju li krivični dosije
i tako dalje. Ali gospodin Brendl je bio... znate... bio je institucija.
Bespomoćno je gurnula gomilu papira na svom stolu.
- Mislite, niste ga uopšte proverili? - upitala je Sara jedva skrivajući zapanjenost. - Baš nikako?
- Mislila sam da je to davno obavljeno. I gospodin Brendi je tako mislio. Zato sam... zaboravila
na to. Onda sam juče došla na posao i nisam mogla da nađem njegov karton pa sam pomislila...
možda i nismo...? I tako sad...
- Brinete da bi moglo da iskrsne nešto što bi nanelo štetu školi? - upitala je Sara.
- Ili bar mom položaju. Jasno vam je da je mnogo onih koji žude za mojim poslom, a i ranije
je bilo nekih prijava, dokumenata koji nisu bili popunjeni na vreme, sitnica, znate.
Sari nije bilo teško da zamisli zveroliku gospođu Pinčon kako vreba priliku da preuzme
direktorsku funkciju i zavede red. Nije mogla da poveruje da je gospođa Harper bila toliko
nemarna, posebno u današnje vreme. Ali kad bi izgubili nju kao direktorku... to bi stvarno bio veliki
gubitak.
- Ne znam. Setila sam se vas. Ako postoji bilo šta što je trebalo da znam o dragom gospodinu
Brendlu, bilo šta što bi sad moglo izazvati nevolje...
Džek je ponovo pogledao Saru.
„Ovo nismo očekivali.“
Gospođa Harper je pogledala jedno pa drugo. Onda se oglasio Džek i savršeno staloženo dao
odgovor koji je Sara mogla i da očekuje. - Mislim da bismo mogli da se pozabavimo time.
Lice gospođe Harper se malo razvedrilo. - Stvarno? Ne znam kako da vam zahvalim...
Džek se nasmešio. - Ne znam šta ćemo otkriti, ni da li ćemo išta otkriti. Ali ako bude bilo čega
što bi moglo dati povoda za brigu...
Knjige.Club 21
 Knjige.Club Books

- Biti unapred upozoren znači biti unapred naoružan.

- Baš tako - rekao je Džek i dalje se smešeći.
Činilo se da je sastanak završen i da njih dvoje imaju slučaj... manje-više. Ali onda se gospođa
Harper nagnula prema njima i dodala tiše:
- Još nešto. Pozornica, lutke i kombi gospodina Brendla i dalje su ovde. Nije imao rodbine,
koliko je meni poznato. Pretpostavljam da će se s njegovom imovinom, šta god da mu je ostalo, na
kraju postupiti prema testamentu. Ali možda bi bilo najbolje da se te stvari vrate njegovoj kući. Da
li biste vi...?
- Da li bismo mi mogli da ih vratimo? - upitao je Džek spreman da pomogne. - Naravno!
Okrenuo se Sari. - Možda bih mogao da te pratim u kombiju gospodina Brendla?
Onda se ponovo obratio gospođi Harper: - Imate li ključ njegove kuće?
Klimnula je glavom. - Da. Našla sam ga među njegovim lutkama. Jutros sam rekla domaru da
sve utovari u njegov kombi. Sigurni ste da vam nije teško?
Džek je ustao.
- Nimalo, ništa ne brinite. Odmah ćemo to obaviti. I, ako smatrate da je to u redu,
razgovaraćemo s gospođom Rid. Samo da bismo bili sigurni da vas ništa u vezi s gospodinom
Brendlom neće iznenaditi.
Gospođa Harper je obema rukama uhvatila Džeka za desnu ruku i snažno je stisnula.
- Hvala vam. U moje ime, u ime škole i u ime dece. Sve što smo postigli ovde previše je
dragoceno da bi bilo izgubljeno.
Sara joj je prišla. - I selo to zna - rekla je.
Direktorka se još šire nasmešila i kazala: - Dobro, hajdemo onda na parking, pa da krenete.
Džek je zastao na vratima.
- Videli smo Alana Riversa - rekao je. - Pretpostavljam da se raspitivao o onome što se desilo
u subotu?
- Zapravo nije - odgovorila je gospođa Harper. - Došao je iz sasvim drugog razloga. Sinoć
smo imali provalu. Neko nam je rasturio zalihe hrane. Razbacao je keks i kolače, napravio pravi
darmar.
- To je verovatno neka glupa dečja smicalica - rekla je Sara.
- Nestašluk za kraj školske godine, ali danas sam baš mogla i bez toga - rekla je direktorka
bez osmeha. - Inače ne bih mešala policiju u to, ali gospođa Pinčon je insistirala.
Gospođa Harper ih je onda izvela iz kancelarije praćena strogim i ozbiljnim pogledom svoje
pomoćnice i povela ih kroz utihnule školske hodnike.

***
Džek je vozio lutkarski kombi razmišljajući kako ljudima mora biti čudno što za volanom
umesto njihovog voljenog Ota Brendla vide njega, previše krupnog za mali kombi, kako temenom
dodiruje krov.
Video je prekidač i pretpostavio je da se time uključuje zvučnik s muzikom koja najavljuje
dolazak lutkara.
Međutim, nastavio je da vozi u tišini pitajući se čega se to prihvatio.
Knjige.Club 22
 Knjige.Club Books

Možda tome ne treba pridavati prevelik značaj, jednostavno će da vrati lutke gospodina
Brendla i malo istraži kako bi umirio direktorku škole.
Ali jedna misao mu nije dala mira. A to još nikom nije rekao, čak ni Sari.
Mučila ga je ona tetovaža.
„Instinkt je čudna stvar“, pomislio je. „Ne znamo odakle potiče, ali, čoveče, i te kako mu
verujemo.“
Video je kako Sara usporava ispred njega i daje migavac pred skretanje s glavnog puta na usku
stazu ka šumovitoj oblasti.
Skrenuvši, Džek je nastavio da vozi sporo jer su žbunje i živica, neobično neuredni za
Englesku, zaklonili Sarina kola, koja su pratila oštre krivine na putu.
Izašao je iz jedne krivine i za dlaku izbegao mladića u farmerkama i vodootpornoj jakni koji
se pribio uz živicu. Džek je pogledao u retrovizor kako bi se uverio da je mladić dobro. Delovalo
je da jeste. Stajao je pored puta mirno posmatrajući mali kombi dok Džek nije zašao za sledeću
krivinu.

***
Lutkarski kombije poskakivao po zemljanom putu ispresecanom kolotrazima. Džek je čuo kako se
teški delovi male pozornice iza njega drmusaju kad god bi naišao na rupu ili izbočinu.
Nadao se da su lutke dobro pričvršćene.
„Trebalo je da proverim“, pomislio je.
Onda je na stotinak metara ispred sebe, na ivici vododerine, ugledao kućicu okruženu
drvećem.
Sasvim usamljenu.
Parkirao se pored Sarinih kola i oboje su izašli da pogledaju kuću.
- Ima mnogo ključeva.
Jedan je napokon skliznuo u bravu i ona ga je

***
- Pomalo je izolovana - rekao je Džek. - Pitam se zašto je živeo tako daleko?
Sara je pogledala preko zatalasanih brda i obližnjih imanja, između kojih se ponegde nazirao
glavni drum. Ali nema sumnje, Brend je tu bio sasvim sam.
Okrenula se prema Džeku.
- Verovatno je želeo mir. A možda se, čak ni posle toliko godina, nije sasvim osećao kao deo
ovog sela.
- Moguće. Idem da otvorim kombi i iznesem stvari. Onda bismo mogli malo da razgledamo?
- Misliš da gospođa Harper ima razloga za brigu?
- Ko zna?
Osetila je da Džek okleva. Možda mu je na umu još nešto što joj nije pomenuo? Džek je obišao
kombi živih boja, otvorio zadnja vrata i počeo da istovara delove Brendlove lutkarske pozornice.
Sara je prišla ulaznim vratima a iznad nje se upalila bezbednosna svetiljka,
Knjige.Club 23
 Knjige.Club Books

U ruci je imala Brendlov privezak s ključevima. Bilo je veoma čudno držati nešto toliko lično
što je pripadalo pokojniku.
Ulazna vrata su imala dve brave te je Sara počela da isprobava ključeve tražeći odgovarajuće.
Džek je za to vreme doneo Brendlovu lutkarsku opremu.
- Pozadi je velika pletena korpa. Zatvorena je. Mislim da su unutra Brendlovi „glumci“ Kako
tebi ide?
- Ima mnogo ključeva.
Jedan je napokon skliznuo u bravu i ona ga je okrenula.
- Ovu sam otvorila. Sad...
Sara je ponovila isti postupak s donjom bravom.
- Prilično sigurne brave - primetio je Džek.
Sara je klimnula glavom i pokazala iznad glave.
- A ima i ono svetio što se pali na pokret. Upalilo se čim sam prišla.
Odgovarajući ključ za drugu bravu Sara je već lakše prepoznala, te je ubrzo i nju otključala. -
Pitam se da li je stari gospodin Brendl ovde držao deo dragocenosti?
- To bi objasnilo sve ovo...
Pošto je i druga brava otključana, ušli su u lutkarevu kuću. Iako su imali ključeve i zapravo
činili uslugu, kad su ušli u senovitu polutamu, Sara je imala osećaj da provaljuje.

Knjige.Club 24
 Knjige.Club Books

6.

TAJNE LUTKAREVE KUĆE

Sara je pomogla Džeku da naslaže delove pozornice iza samih ulaznih vrata.
Brendl ih je verovatno odlagao na neko posebno mesto, ali sve će ovo ionako pre ili kasnije
nestati.
Pošto Brendl nije imao naslednika, njegovo izolovano pribežište biće prodato, baš kao i ostala
imovina.
- Hoćeš li da uneseš sanduk s lutkama? - upitala je.
- Ovaj... hajde prvo da razgledamo kuću.
Stojeći u senci iznenađeno ga je pogledala. - Misliš da je pretražimo? Čini mi se da je gospođa
Harper htela da samo malo istražimo njegovu prošlost.
Džek kao da je oklevao. - Saro. Video sam nešto... kad sam raskopčao Brendlu košulju.
Onda joj je rekao za tetovažu, da je istu takvu video pre nekoliko decenija na obalama
Bruklina. Na drugom lešu.
- Šta je to? Da li...?
- Nisam siguran. Poslao sam imejl jednom prijatelju iz Njujorške policije. On je u to vreme
radio u Brajton Biču.
- I?
- Nema odgovora. Bio je vikend. Očekujem da mi se javi u toku dana. Verovatno nije ništa.
Sara je klimnula glavom i mada je dan bio veoma sunčan, podišla ju je jeza.
- Dobro... hajde da malo pogledamo. Mada bi me iznenadilo da bilo šta nađemo.
I krenuli su kroz malu kuću.

***
Sara je ušla u kuhinjicu zaklonjenu velikim drvetom ispred kuće. Delovala je turobno, nekorišćeno.
Na zarđalom oceđivaču za posuđe bila je samo jedna prevrnuta šolja.

Knjige.Club 25
 Knjige.Club Books

Ispod magneta na starinskom frižideru ništa nije bilo zakačeno. Nije bilo nikakvih poruka, ni
podsetnika. A i frižider je izgledao kao da je kupljen pre više decenija, još kad se Brendl doselio
ovamo.
Krajičkom okaje videla senku kako promiče pored kuhinjskog prozora. Okrenula se pomislivši
da je možda Džek ponovo izašao napolje, ali tamo nije bilo nikog. Onda je začula lupanje i ukočila
se.
Nešto je ponovo lupnulo. U blizini.
Umalo je pozvala Džeka pod naletom straha. Otišla je do zadnjih kuhinjskih vrata. Bila su
zatvorena, ali napolju su, na letnjem povetarcu koji se spuštao s obližnjih brda zapadno od
Čeringama, lupkala spoljašnja vrata.
„Otvoreno. A napolju nema nikog.“
Sara je, ali ne iz straha, rekla: - Džek? Možeš li da dođeš ovamo?
Spoljašnja vrata su ponovo lupila o okvir dok je čekala Džeka.

***
- Dobro - Džek je čučao zagledajući kvaku i bravu na kuhinjskim vratima. Dodirnuo je drveni
dovratak. - Vidiš? Ogreban je. Kao da su obijena. Vidiš ovo ovde? Drvo oko brave je skroz
iskrzano.
Sara je klimnula glavom.
- Sudeći po onome što smo videli na ulaznim vratima, sumnjam da bi Oto Brendl dozvolio
da zadnja vrata budu ovako zapuštena.
- Neko je provalio?
- Tako izgleda. Uspeo je da zaključa kuhinjska vrata za sobom, ali tragovi su ostali. Drvo je
pre više iskrzano.
- Zašto bi neko provalio?
Džek je ustao i Sara je videla onaj njegov prepoznatljivi, zamišljeni izraz lica.
A Džekovo razmišljanje je obično dovodilo do nekog zaključka.
- Mislim da je pravo pitanje - rekao je okrenuvši se prema njoj - šta je to Brendl tako oprezno
čuvao? Zašto je imao dvostruka vrata, više brava, bezbednosno osvetljenje? Da li je dragulje iz
radnje držao ovde?
- Možda je neko od meštana tako mislio pa je provalio.
- Možda. Jesi li maločas videla onog tipa na putu?
- Jesam. Sumnjiv ti je?
- Nisam siguran. Verovatno je samo šetač - rekao je Džek sležući ramenima.
Primetila je da ni sam sasvim ne veruje u to.
„Mora da misli kako se ovde ne radi samo o običnoj provali u pokojnikovu kuću.“
- Da nastavimo. Hoćemo li na sprat?
Sara je klimnula glavom i Džek je krenuo nazad u kuću.

Knjige.Club 26
 Knjige.Club Books

***
Brendlova spavaća soba bila je jednostavno nameštena. Mali krevet sa četiri stuba pokriven
pohabanim jorganom sa davno izbledelim cvetnim šarama. Obična komoda s nogarima u obliku
šapa. Drvena stolica.
Sara je pomislila kako je soba bezmalo lišena bilo kakvog ličnog pečata. Izgledala je onako
kako bi neko opremio... tuđu sobu.
„Ovde je nešto čudno.“
Prišla je komodi svesna da su otišli mnogo dalje od jednostavnog vraćanja Brendlovih lutaka.
Nije počinjen zločin, a njih dvoje su ipak njuškali po starčevoj kući tražeći nešto.
Sara je otvorila jednu fioku i ugledala novine od pre nedelju dana, na nekom stranom jeziku.
Jedno je znala: novine nisu bile na nemačkom. Kao da je time što je otvorila fioku u bezličnoj
sobi na površinu isplivao Brendlov tajni život. Raširila je novine na krevetu dok je Džek stajao
pored nje.
- Nisu na nemačkom, jelda? Prepoznaješ li taj jezik?
- Liči na neki... ne znam, istočnoevropski. Pogledaj - pokazao je jednu reč u zaglavlju novina:
- „Bukurešt“ To je u...
- Rumuniji. Od prošle nedelje su.
- Šta će gospodinu Brendlu rumunske novine ako je on iz Istočne Nemačke?
- Dobro pitanje.
Dok je Sara listala novine, pojavljivale su se prepoznatljive reči i slike... Obamina... onda
Putinova fotografija.
Džek je pogledao po bezličnoj sobi.
- Ovde nema više ničeg - rekao je.
- Čini mi se da je pored dnevne sobe još jedna prostorija, verovatno garderoba. Vredi
pogledati.

Knjige.Club 27
 Knjige.Club Books

7.

NESTALO BLAGO

Ušli su u malu dnevnu sobu u prizemlju i krenuli prema vratima iza kojih se, po njihovoj proceni,
nalazila velika garderoba. Sara je pažljivo osluškivala. Iako su s razlogom došli u tu kuću, na ovo
što sad rade nisu imali pravo.
Garderoba je bila zakatančena.
- Zanimljivo - rekla je Sara.
Džek je prešao prstima preko površine katanca. - Katanac je potpuno izgreban. Neko je
pokušao da ga obije. Možda je i uspeo.
- Džek... šta misliš da pozovemo Alana?
- Sve u svoje vreme. Da vidimo šta je iza... vrata broj jedan. Jesu li ti Brendlovi ključevi pri
ruci?
Sara je izvadila ključeve iz džepa farmerki i dala mu ih. Džek je isprobavao jedan po jedan
ključ dok najzad nije našao onaj pravi. Okrenuo ga je...

***
Vrata su se otvorila uz prikladnu škripu. Džek se odmakao da bi Sara, koja je koristila svoj
telefon kao baterijsku lampu, mogla da uđe prva. U tim okolnostima bi verovatno više volela da
nije takav kavaljer. Sagnula se. Ulaz je bio nizak, taman za omalenog gospodina Brendla, ali ne i
za Saru. Ono što je videla ostavilo ju je bez reči.
„Garderoba“ je u stvari bila soba. Pogledavši oko sebe, videla je da je okružena nizom
nakrivljenih praznih kutija postavljenih crnim baršunom. Sve kutije su bile dugačke otprilike jedan
metar i svaka je izgledala kao minijaturni kovčeg na jezivoj svetlosti njenog telefona, te je ovo
poređenje delovalo još umesnije.
Džek je našao prekidač i prostoriju je u jednom škljocaju preplavila svetlost, koja, međutim,
nije mogla da odagna grobljansku atmosferu pretrpane sobe.
- Uh! - To je bilo sve što je Džek uspeo da kaže.
Okrenula se prema njemu. - Ovde je držao lutke.

Knjige.Club 28
 Knjige.Club Books

Džek je klimnuo glavom. - I to ne samo one koje je koristio za predstave. Ovde su sigurno bile
desetine lutaka.
- Mora da ih je provalnik odneo. Ali šta će mu lutke?
Džek je prišao svakoj kutiji i opipao crni baršun sa udubljenjima čiji je oblik savršeno
odgovarao nestalim lutkama. - Ne razumem. Očekivao sam sobu punu roleks satova. Dijadema.
Ali ukradene lutke?
- Sad zovemo policiju, jelda?
Klimnuo je glavom. - Moglo bi da bude upravo ono što si rekla... Neki meštanin je provalio,
našao lutke, Brendlove „dragocenosti“, i odneo ih misleći da nešto vrede.
- Moguće je - kazala je Sara.
Džek ju je pogledao. - Nisi ubeđena u to?
Odmahnula je glavom. - Zašto bi se Brendl ovoliko trudio zbog lutki?
- Dobro pitanje. Nisam siguran gde da potražimo odgovor.
Sara je načas zastala. Onda je upitala: - Šta je sa Džejn Rid? Ako je Oto imao neke tajne, ona
bi mogla da ih zna. Mada zasad imamo samo starca čija je kuća opljačkana.
- Možda. Mislim da bi najbolje bilo da saznam kakva je ono tetovaža. Vikend je gotov i
Njujork se budi. Videćemo šta može da se otkrije.
- Ali šta ćemo s lutkama koje smo doneli? Da ih vratimo ovamo?
Džek je odmahnuo glavom. - Ne. Šta ako je provalnik tražio upravo te lutke? Mislim da ću ih
držati kod sebe na brodu do daljeg. Siguran sam da će se policija i gospođa Harper saglasiti.
- Dobra ideja - rekla je Sara. - Odvešću te do broda, a onda ću posetiti gospođu Rid.
Oklevala je pre nego što je izašla iz sobe. - Džek, ti stvarno misliš da ovde ima nečeg, zar ne?
Džek je udahnuo kao da razmišlja o njenom pitanju. - Tako mi deluje.
Onda su izašli iz sobe pune praznih kutija za lutke ostavivši vrata otvorena.

***
Alan je došao i kad mu je Džek objasnio o čemu se radi, složio se da je najbolje da Džek zasad
pričuva lutke za predstavu s Pančom i Džudi. Ali bilo je jasno da misli kako se najverovatnije radi
o nekom iz kraja ko je iskoristio priliku da upadne u praznu kuću pokojnog starca. Sari se učinilo
da Alan smatra da ga gnjave, pa su ona i Džek bez reči odlučili da mu ne pominju novine i tetovažu,
bar dok ne saznaju nešto više. Odvezla je Džeka do njegovog broda i pomogla mu da unese korpu
s preostalim lutkama.
- Budi oprezan, Džek - rekla je pre nego što je otišla. - Kao što si rekao, možda su tražili
upravo te lutke, a one su sad kod tebe.
Nasmešio se zbog njene zabrinutosti, a ona je pomislila kako je glupo što brine jer su ga na
ulicama Njujorka sigurno vrebale daleko veće opasnosti.
- Hoću. Javi mi se čim završiš s gospođom Rid, važi?
Klimnula je glavom. Danijel će celog dana igrati kriket, a Kloi se upisala na dramsku sekciju.
Nadala se da njena pomoćnica Grejs izlazi na kraj s poslom. Leti ga je ionako bilo malo. Zato je
mogla da čeprka po životu Ota Brendla. Sara se prvi put iskreno nadala da neće naći ništa.

Knjige.Club 29
 Knjige.Club Books

8.

ŠETNJA PORED REKE

Sara je očekivala da će vlasnica prodavnice „Što da ne“ biti punačka stara dama, sva fina i slatka,
u pletenom džemperu i skrhana od tuge.
Ali naišla je na nešto sasvim drugačije i morala je da se potrudi da sakrije iznenađenje kad su
se srele na šetalištu kod Čeringamskog mosta. Džejn Rid bila je u ranim pedesetim, vitka, utegnuta,
u farmerkama i duksu s kapuljačom, a Sara je shvatila da ju je viđala kako se seta selom.
Sara je bila u njenoj prodavnici i ustanovila da je zatvorena. I juvelirnica Ota Brendla, odmah
pored Džejnine radnje, bila je zatvorena. Posle malo obazrivog raspitivanja došla je do broja
mobilnog telefona i napokon stupila u kontakt sa Džejn.
Sarin bojažljivi predlog da se nađu i proćaskaju dočekan je žustrim uputstvom da se nađu
„tačno za jedan sat, ili da se uopšte ne sreću“. Činilo se da Džejn vodi ispunjen život, te će Sara,
ako namerava da sazna nešto više o Otu Brendlu, morati da se potrudi...
- Obično pešačim do stare crkve i nazad - rekla je Džejn pošto su se upoznale kod prelaza
preko ograde na stazi pored reke.
- Divno - rekla je Sara.
- Dobro - kazala je Džejn krenuvši duž obale.
Sara ju je sustigla razmišljajući koju taktiku da primeni.
Oduvek je smatrala da je zajednička šetnja dobar način da se obavi neki razgovor. Ima
dovoljno vremena za razmišljanje i nema neprijatnih stanki. Naokolo se uvek nešto dešava i mnogo
je prilika da se nađe zajedničko interesovanje ili se promeni tema ukoliko razgovor postane
neprijatan...
A ovde, u livadama prekoputa kuća na vodi, u toplo letnje popodne, pod vedrim nebom, ne bi
trebalo da manjka tema za razgovor. Reka je bila puna brodića, ribara i dece u kajacima.
Treba samo da navede Džejn da priča, da informacije poteku...
- Sigurno vam ne smeta što se raspitujem o gospodinu Brendlu? - upitala je trudeći se da prati
Džejnin žuštri, neumoljivi tempo.
- To zavisi od pitanja.
- Samo pokušavamo da steknemo predstavu o njegovoj prošlosti i životu kako bismo...

Knjige.Club 30
 Knjige.Club Books

- Kako biste gospođu Harper rešili bede - rekla je Džejn. - O tome je reč, zar ne?
- Molim?
Sara nije očekivala takvu opasku.
- Ma hajde, Saro, nisam ja od juče - kazala je Džejn. - Oto nikad nije popunio te glupe obrasce
za proveru i sad umesto da ga ljudi pamte po njegovom dobrotvornom radu, ta prokleta glupača će
ukaljati njegov ugled šaljući tebe i tvog Amerikanca...
- Tamo živi, je li tako? - rekla je kao da optužuje Saru za nekakav zločin.
Sara je klimnula glavom.
- Pretpostavljam da me sad gleda kroz dvogled - rekla je Džejn odmahujući glavom. - Gde
sam ono stala? Da, moj dobar prijatelj umre i za tren oka počinje da me ispituje dvoje prokletih
amaterskih detektiva koji bi da iskopaju neku prljavštinu.
- Gospođo Rid, to nije tačno. Samo pokušavamo da...
- Za boga miloga, zovi me Džejn - rekla je okrenuvši se na petama i nastavivši stazom. -
Gospođo, gospođo! Glupog li načina oslovljava nj a!
Sara je požurila da bi je stigla. Ovo neće proći baš onako kako je zamišljala. Mora da promeni
pristup, i to brzo.
- Nisam sigurna da li znate, ali nekoje provalio u kuću gospodina Brendla tokom vikenda i
ukrao njegove lutke.
Džejn se zaustavila tako naglo da je Sara umalo naletela na nju.
- Šta?! Nisam znala - odvratila je besno se mršteći. - Otkud vi to znate? I zašto meni to nije
rečeno?
- Saznali smo tek jutros. Džek i ja smo odneli ostale lutke u njegovu kuću i...
- Znači, ključ je kod vas? Ne mogu da verujem...
- Ključevi su zapravo bili s njegovim pozorišnim rekvizitima, pa nas je gospođa Harper...
- U bolnici sam tražila ključeve. Nisu hteli da mi ih daju...
- Verovatno zato što nisu ni bili kod njih...
- Mislila sam da su jednostavno nerazumni, nisam očekivala da je i škola umešana u to.
Sara je shvatila da je Džejn i dalje u šoku zbog smrti Ota Brendla. Moraće nekako da je smiri.
- Sigurna sam da je gospođa Harper nameravala da vam prosledi ključeve - rekla je.
- O, bože, opet ta gospođa Harper. Stvarno ne želim da razgovaram o toj ženi, razumete?
- Naravno.
- Hajde - rekla je Džejn ponovo se zaputivši stazom pored reke.
Sara ju je gledala kako maršira i pomislila:
„Mogla bih jednostavno zasad da se manem ovoga. Drugi put da razgovaram s njom. Da malo
predahnem. Da popijem šolju čaja na Džekovom brodu.“
Ali nešto, neki unutrašnji glas, govorio joj je da možda neće biti boljeg trenutka da ispita Džejn
Rid.
Požurila je za njom.

Knjige.Club 31
 Knjige.Club Books

***
Prošlo je deset minuta brzog hodanja a da nisu razmenile ni reč.
Sara je odlučila da pusti Džejn Rid da se malo krčka. U tišini su koračale uz sporu krivudavu
reku povremeno prelazeći ograde ili mostiće preko potoka. Taje bilo manje izletničkih brodova i
izletnika. Livada se pretvorila u pašnjak i Sara je motrila na grupu znatiželjnih krava dok su
prolazile pored njih.
„Da su okolnosti drugačije, ovo bi bila divna šetnja“, pomislila je.
Ali ona je čvrsto rešila da ne popusti.
Staza je na kraju skrenula preko livade i Sara je videla da su stigle nadomak stare crkve koja
se uzdizala na brežuljku, svega dvestotinak metara od Temze.
Ispred nje, Džejn je stigla do kamenog zida koji je okruživao crkveno dvorište. Gurnula je
prastaru drvenu kapiju i pridržala je dok Sara nije ušla.
- Godinama nisam bila ovde - rekla je Sara.
- Mi... ja dolazim ovamo svakog dana - rekla je Džejn preko ramena koračajući kamenom
stazom prema crkvi.
Sara je zastala i osmotrila poznati prizor.
„Crkva Svetog Pavla, Inglston.“
Kao tinejdžerka je s prijateljima dolazila ovamo. Pili su jabukovo vino na groblju i plašili jedni
druge.
U stvari, za nju je ovo uvek bilo najmirnije i najromantičnije mesto. Čak je napisala i sastav o
crkvi u sklopu projekta koji se bavio lokalnom istorijom.
Crkva je nekad bila u srcu Inglstona, setila se, ali kuga je desetkovala selo. Polja oko crkve
bila su načičkana humkama obraslim u travu, ispod kojih su počivali žalosni ostaci napuštenih kuća
i ambara.
- Dođi - rekla je Džejn pridržavajući teška crkvena vrata. Sara je krenula stazom prema crkvi
pored drevnih nadgrobnih spomenika obeleženih lobanjama i gotskim natpisima.
Kroz otvorena vrata crkve videla je samo tamu. Prešla je prag.

Knjige.Club 32
 Knjige.Club Books

9.

STRAŠNI SUD

Posle boravka na blistavom suncu, Sari je trebalo nekoliko trenutaka da joj se oči prilagode.
Pogledala je oko sebe. Crkva je bila prazna. Izgledala je isto kao pre dvadeset godina.
„Verovatno se vekovima ne menja“, pomislila je.
Umesto modernih plastičnih stolica kakve ima većina današnjih crkava, ovde su bile drvene
klupe iz sedamnaestog veka. Na oronulim zidovima bile su izbledele freske s biblijskim prizorima,
stare sigurno preko hiljadu godina.
Dok je Sara koračala kroz crkvu za Džejn, njeni koraci su odzvanjali po glatkom, izlizanom
kamenom podu.
Džejn se zaustavila ispred oltara i sela na klupu. Sara je sela pored nje i čekala. Unutra je bilo
sveže. Spolja je dopirao ptičji poj i radosna cika dece s reke.
- Vidiš li „Strašni sud“? - upitala je Džejn pokazujući prema izbledeloj freski na istočnom
zidu.
- „Strašni sud“? - upitala je Sara.
- Sudnji dan. Eno ga tamo. Isus razdvaja one koji će u raj od onih koji će u pakao.
Sara je pogledala u zid i odjednom se setila kako je kao devojčurak bila opčinjena detaljima u
ovom živopisnom prikazu pakla i genijalnim načinima mučenja koje je smislio sređnjovekovni
slikar.
- Ovo je bilo Otovo omiljeno mesto - najzad je rekla Džejn. - Na celom svetu, govorio je.
- Je li bio pobožan? - upitala je Sara osetivši da je Džejn spremna da priča.
- Ne, više nije bio.
- A ranije?
- U detinjstvu, u Nemačkoj, mislim da jeste. - Uzdahnula je. - Nismo razgovarali o tome.
- Tamo je odrastao?
„Da li je malo oklevala?“
- U Erfurtu. U nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj.
- Ali nije više išao tamo? - interesovalo je Saru.

Knjige.Club 33
 Knjige.Club Books

- Mrzeo je to mesto. Bio je siroče. Tamo je vladao komunizam. Zašto bi se vraćao?

Sara je znala da mora da podstakne razgovor.
- Rodbine nema? - upitala je.
- Nema.
- Nikad nije pominjao svoju porodicu?
- Slušaš li ti mene? Odrastao je u sirotištu.
- Dobro, Džejn. Ti i Oto... - Sara se mučila da nađe pravu reč. - Jeste li vas dvoje...?
„Sad sam na opasnom terenu.“
- Bili smo veoma bliski - rekla je Džejn okrenuvši se i pogledavši Saru pravo u oči. - Jel ti to
dovoljno?
Sara je klimnula glavom i promenila temu.
- Gde je naučio da se bavi lutkarstvom? U Nemačkoj? - pitala je.
- Ne znam - odgovorila je Džejn. - Mislim da jeste. Kad smo se upoznali pokazao mi je
Pozorište Kasperl. Bilo je veoma staro, s onim klasičnim nemačkim lutkama... predivno...
- Držao ih je u posebnim kutijama - rekla je Sara podstičući je.
- Da - kazala je Džejn. - Vrede čitavo bogatstvo.
- Stvarno? Zna li još neko za njih?
Sara je govorila blago. Osećala je da se Džejnin bes polako stišava dok su sedele u svežini
crkve.
- Ljudi iz tog posla, pretpostavljam - odgovorila je Džejn. - Znaš, Oto je kupovao i prodavao
lutke preko interneta. Naravno, one najdraže je čuvao. Ali druge je, naručene iz cele Evrope,
preprodavao.
- A ti ne znaš ko je mogao da provali u njegovu kuću i ukrade ih?
- O, znam i te kako - rekla je Džejn okrenuvši se prema Sari kao da je njeno pitanje sasvim
izlišno.
Sara je iznenađeno žmirnula.
- Ko?
- Kraus, naravno.
- Kraus?
- „Kralj lutaka“. Tako sam sebe naziva.
- Je li on odavde?
- Ima radnju u industrijskoj zoni kod Čiping Nortona. Puna je smeća za zabave.
- Ali prodaje i lutke?
- Pravi predstave. Loše predstave s Pančom i Džudi. I smeće s tematskim lutkama. Grozne
stvari, pokradene iz američkih crtaća.
- A ti misliš da je on ukrao Otove lutke?
- Kraus je mrzeo Ota. Pokušavao je da ga izbaci iz posla.
- Zašto? - upitala je Sara.
- Bio je ljubomoran, naravno - kazala je Džejn.

Knjige.Club 34
 Knjige.Club Books

- Otove lutke su ručno pravljene, posebne. On je predstave pravio na starinski način. Deca su
ga obožavala.
Džejn je frknula. - Kraus je plagijator. Oto je bio umetnik.

***
- Znači Kraus je smatrao da ga Oto ugrožava?
- Naravno - rekla je Džejn. - Njemu je važan samo novac! Hteo je da se dokopa Otovih lutki
kako bi mogao da ih proda. Već je bio našao neke tajne kupce. Otu je nudio hiljade funti.
Telefonirao mu je svake nedelje. Stalno je dolazio u juvelirnicu, gnjavio Ota i pokušavao da ga
natera na prodaju. Oto mu je rekao šta da uradi s tom svojom ponudom. Na fin način, naravno. Oto
je uvek bio previše fin.
Sara se na trenutak zapitala šta uopšte radi tu sa tom ženom.
Plan je bio samo da provere da li u vezi s Otom Brendlom ima nečeg nezgodnog što bi moglo
da dovede u nepriliku gospođu Harper. Ali sad joj se činilo da je upala u nekakav bizarni lutkarski
rat...
- Imaš li bilo kakav dokaz za to? Bilo šta što bismo mogli da kažemo policiji?
- Ne treba meni dokaz - odvratila je Džejn a Sara je načas videla bes na njenom licu.
Džejn Rid je ponovno frknula. Sovom ženom nema šale…
- Kraus je zao. On je to uradio. On je ukrao Otove lutke. Kraj priče.

Knjige.Club 35
 Knjige.Club Books

10.

KRALJ LUTAKA

- U korpu, Rajli - rekao je Džek. - Znaš kakav je dogovor.

Rajli je uputio Džeku neodoljivo molećiv pogled, a onda se evileći okrenuo i odvukao u salon
niz stepenice kormilarnice.
Otkad on i springer španijel žive na „Sivoj gusci“, Džek je naučio da ignoriše takve poglede,
ali nije voleo da svog psa ostavlja dugo samog.
Zakatančio je kormilarnicu i preko kratkog mostića prešao na obalu.
- Danas ima da prži, Džek! - začuo se glas s druge barže od njegove. Džek je zaškiljio na rano-
jutarnjem suncu. Tamo ja na prednjoj palubi stare „Magnolije“, u stolici na rasklapanje, sedeo
Rej Stroud, go do pojasa, sa limenim lončetom čaja u jednoj ruci i smotanom cigaretom u drugoj.
U Iončetu možda i jeste bio čaj. Ali teško da je u rizli bio duvan.
Koliko je Džeku poznato, Rej je bio poslednji pravi hipik u Kotsvoldu. Bio je koristan izvor
informacija o sumnjivim aktivnostima u kraju. Bio je koristan i kad je Džeku trebala pomoć na
brodu, mada je Džek to sledećeg dana često plaćao mamurlukom.
- Jest, fino je ugrejalo - rekao je Džek zaputivši se obalom prema parkiralištu kod starog mosta.
- Imaš li mnogo obaveza danas?
- Možda ću po podne pokušati da uhvatim koju pastrmku - rekao je Rej žvaćući kraj cigarete
koja mu je virila iz ugla usana. - Kasnije služe jeftinije piće u „Oraču“. Mislim da ću morati da
odem. Ne mogu sad da ih izneverim, zar ne?
- Ne bi bilo u redu - kazao je Džek nacerivši se.
Rej je pljunuo u reku.
- Vidim da si zaključao brod, Džek.
- Uvek ga zaključavam - rekao je Džek zastavši.
Ovo nije bilo dokono čavrljanje. Primetio je da
Rej okleva, kao da ima nešto da mu kaže. Napokon se odlučio:
- Nego, čuo sam da se neki tip sinoć raspitivao za tebe na Gvozdenom doku.
- Ozbiljno?

Knjige.Club 36
 Knjige.Club Books

- Tako sam čuo - rekao je Rej. - Pitao se koji bi od ovih brodova mogao da bude tvoj.
- Je li tako? Hvala ti na toj informaciji, Reje.
- Tome služe komšije.
- I... da možda nisi... čuo još nešto?
Rej se podigao iz stolice i prosuo ostatak tečnosti iz lončeta u reku.
Onda je prišao ogradi palube, bliže Džeku.
Džek se primakao barži. Znao je da se prilikom svake razmene informacija s Rejom mora
ponašati ozbiljno i s poštovanjem.
- Čuo sam da je... taj tip što se raspitivao neki mladunac. Sa stranim naglaskom. Učinilo im se
ruskim, ili tako nešto.
- Aha - rekao je Džek, zamišljen.
- A pošto si ti Amerikanac, Džek... pa, ti ćeš već znati šta to znači.
- Svakako - kazao je Džek iako nije imao pojma šta to znači.
Džek je gledao Reja kako je polako klimnuo glavom, a onda se kucnuo po nosu.
- Nije loše biti spreman, a, Džek? - rekao je, pa se okrenuo na peti i vratio se na svoju stolicu.
- Živa istina. I hvala ti, Reje.
I Džek se okrenuo i nastavio niz obalu pored usidrenih starih brodova i barži.
Da su okolnosti drugačije, Rejovu priču možda bi okarakterisao kao plod bujne mašte dokonog
meštanina, podstaknute nekim opijatom.
Međutim, sada su u njegovoj podsvesti počele da se obrazuju neke veze, naznake ideja,
naizgled slučajnosti koje nije mogao da zanemari...
„Osim toga, ja ne verujem u slučajnosti“, pomislio je.
Tetovaža na Brendlovim grudima. Brajton Bič. Istočnoevropske bande. A sad i taj mladi Rus...
Onaj čovek kojeg je video ispred Brendlove kuće. Da li je bio slučajni prolaznik? Stranac?
Šta je radio na tom putu? Taj put ne vodi nikud. Samo do Brendlove kuće...
A tu je i Kraus, čovek o kojem ga je Sara izvestila telefonom, čovek s kojim je krenuo da se
sastane u Čiping Nortonu.
Kralj lutaka.
„Koliko nepovezanih niti...“
Kakve sve to veze ima s tužnom smrću jednog starca na engleskom letnjem vašaru?

***
Putevi su rano izjutra bili pusti i Džeku je trebalo samo dvadeset minuta da stigne do Čiping
Nortona. Uživao je u vožnji hili sprajtom po suncu i povetarcu.
Mala sportska kola letela su kao metak preko kotsvoldskih brda. Vozio je spuštenog krova,
što ga je podsetilo na lude izlete u mladosti, na vožnje Pacifičkim auto-putem...
Sara mu je prenela svoj razgovor sa Džejn Rid i sad kad je razmislio o tome, shvatio je da je
proteklih godinu dana nekoliko puta video Džejn i Ota kako se šetaju livadama pored reke.

Knjige.Club 37
 Knjige.Club Books

Industrijska zona bila je nepun kilometar od grada i dok je skretao s glavnog puta, začudio
se pomislivši kako naoko svi engleski gradići imaju istovetne, neugledne i male industrijske zone
u predgrađima.
Vozio je polako, zagledajući svaku firmu: distributer pseće hrane, kupatila, podloge za piću,
gume, pločice, presvlačenje nameštaja, a onda, nešto što se teško moglo prevideti...
„Zemlja zabave“!
Prizemna građevina jarkih boja, s pročeljem u staklu, neonskim reklamama, balonima i
trojicom animatora prerušenim u povrće, koji su sedeli na klupi ispred zgrade i pušili. Džek sa
zaustavio tačno ispred njih.
Dok je izlazio iz kola, šargarepa i crni luk su ga ignorisali. Mahuna graška mu je kratko
klimnula glavom.
„Sasvim očekivano“, pomislio je. „Na pušačkoj su pauzi, mušterije mogu da se nose.“
Džek je ušao u zgradu i na trenutak zastao čim je prošao kroz klizna vrata.
Bezbrojni redovi opreme za zabavu protezali su se u dubinu hale nalik pećini. Svaki red je bio
tematski obeležen. Video je natpise: „Irska“ „Kauboji“, „Čarobnjaci“, „Superjunaci“ „Vile“...
Muzika za zabave treštala je iz zvučnika na zidovima, baloni su se njihali u vazduhu, a svuda
unaokolo natpisi su poručivali: „Zabavi se! Ovo je Zemlja zabave!“.
U zadnjem delu radnje, debeo crni zastor na ulazu u „Mađioničarevu jazbinu“ nudio je
„zadivljujuće trikove i iluzije!“.
Desno od nje nalazila se pozornica za predstave Panča i Džudi. Ali nimalo nije ličila na onu
koju su vratili u kuću Ota Brendla.
Ova je šljaštela kao Tajms skver za Novu godinu, a umesto starih, poznatih likova, na sceni
su se makljala dva superjunaka. Neonska svetla su treperila iznad njih, a mala pozornica je
podrhtavala od eksplozija i gitarskih rifova.
Plakat pored pozornice je poručivao: „Panč je mrtav, živeo Robotmen!“
Znači s tim se Oto Brendl nadmetao. S Kraljem lutaka.
Džek je rezignirano odmahnuo glavom. Nije lako prihvatiti promene...
Pogledao je naokolo.
Koliko je mogao da vidi, on je bio jedina mušterija. Otišao je do kase. Punačka devojka
odevena kao vila sedela je za kasom i pisala SMS poruke.
- Zdravo. Imam sastanak s gospodinom Krausom.
Devojka je podigla pogled i osmotrila ga. Onda je s uzdahom spustila svoj telefon, uzela
mikrofon s pulta i zagrmela u njega:
- Gospodin Kraus na kasu! Gospodin Kraus na kasu!
Njene reči su odjekivale preko razglasa.
Džek joj se nasmešio. Bar je nisu naterali da nosi kostim povrća. Spustila je mikrofon i ne
pogledavši više Džeka, uzela telefon i kao zombi nastavila s dopisivanjem.
Džek je čekao.
Onda se iz jedne kancelarije sa strane pojavio gospodin Kraus, razrogačenih očiju kao da se
tek probudio.
A njegov izgled bio je iznenađenje za Džeka.

Knjige.Club 38
 Knjige.Club Books

Prema onom što mu je Sara prenela iz svog razgovora sa Džejn, očekivao je rogove, rep i
jareće noge, i to u najmanju ruku. Međutim, gospodin Kraus bio je srdačan sredovečan čovek
iskrenog lica. Pozdravio je Džeka snažnim rukovanjem i ponašao se pre kao neki teksaski
gradonačelnik u kampanji za reizbor.
- Gospodine Brenan! Baš mi je drago!
- Gospođine Kraus...
- Maks, molim vas... Tako me zovu svi prijatelji!
„Odjednom smo prijatelji...“
- Džek.
Kraus je onda pružio ruku i dotakao jednu stranu Robotmenovog pozorišta.
- Jesi video ovo? Prilično je kul, a? - rekao je s velikim osmehom. - Sve predstave radim sam.
- Škole, zabave, vašari, a?
- Nastupam ama baš svuda! - rekao je lutkar. - Deca ovo obožavaju. Zvučne i svetlosne efekte
puštamo preko laptopa. Jako osvetljenje. Pun saraund zvuk. Veoma moderno.
Nagnuo se prema Džeku još šire se smešeći. Džek je sad možda mogao da nazre kako se
pojavljuju rogovi... - Ali mame premru od straha, da znaš!
- Ne sumnjam.
- Ko hoće pendreke i kobasice? Hvala bogu što više ne živimo u tom smešnom svetu.
Džek je pogledao ozareno lice Maksa Krausa. Ovaj tip svakako strasno voli ono što prodaje,
bez obzira na to da li je u pravu.
- Hoćeš li da razgledaš radnju, da odabereš neku opremu za zabave? Imamo i odeljenje za
odrasle, seksi, seksi. Ne brini, nikom neću reći!
- Možda ne sad, Makse, malo sam u stisci s vremenom, razumeš?
- Nema problema! Ovakvi letnji dani ovde su retkost. Danas sigurno nećemo videti mnogo
ljudi u radnji. - Osmeh mu je malo izbledeo. - Da pređemo u kancelariju?
Džek je krenuo za njim do kancelarije i zaustavio se samo što je zakoračio unutra. Tu ga je
dočekalo još jedno iznenađenje.
- Moćan prizor, a? - rekao je Maks. - To je moje pravo životno delo.
Džek je osmotrio prostoriju. Na svim zidovima su bile posebne vešalice, a na svakoj vešalici
visile su lutke. Ali ne jeftine lutke kakve je upravo video u radnji.
Ne, ovo su bili istinski antikviteti u bogatim svilenim kostimima od orijentalnih tkanina: starci,
deca, veštice, carevi, kraljice, mitske ličnosti, nimfe, tigrovi, egzotične ptice.
Zbirka dostojna nekog muzeja.
- Uh - rekao je Džek. - Ali napolju si rekao...
- Tamo sam trgovac, Džek. I od tih stvari živim.
- A ovo?
- Oh, ovo... ovo je nešto drugo. Ovo je moja ljubav.
Džek je klimnuo glavom shvativši da ništa u ovom slučaju neće biti tako kao što se isprva
činilo.
Kraus je seo u kožnu stolicu za svojim radnim stolom i pokazao Džeku da sedne naspram
njega.
Knjige.Club 39
 Knjige.Club Books

- Pa, Makse... - rekao je Džek naginjući se - znaš zašto sam ovde?

- Naravno - rekao je Maks. - Nekoje ukrao lutke Ota Brendla i ti misliš... da sam ja taj.
- Ne, ne mislim, još. Ali ukazano mi je na tebe kao na mogućeg počinioca.
- Znaš šta? - rekao je Maks. - Bio bih razočaran da me ne smatraju mogućim počiniocem!
Džek se nasmejao. Nije mogao da se uzdrži.
U Njujorku je već sretao takve tipove. Oni su igrali igru, a on je tu igru dobro poznavao. I
uživao je u njoj. Mogla bi se nazvati „uhvati me ako možeš.“
- Nastavi - rekao je.
- Da se ne lažemo, samo ja, Oto i možda još dva tipa u celoj ovoj prokletoj zemlji znali smo
koliko te lutke vrede. A ostala dvojica su idioti koji verovatno nedeljama nisu izvirili iz svojih
jazbina.
- Znači, ne poričeš da si ih želeo?
- Poričem? Zašto koristiš tu reč? Poricati! Užasna reč. Recimo da priznajem, u redu?
Priznajem da sam želeo Otove lutke. Fantastične su. Vrlo su retke. Barokne češke lutke, nemačke
Kasperl lutke iz osamnaestog veka, Marice, predivne Marice... imao je i ginjol lutke... znaš, imao
je čak i rumunske čarobnice, čak tri, netaknute originale...
Džek je gledao kako se Maks naizgled zaboravlja govoreći o Otovoj zbirci.
- Tako da jesam, želeo sam ih - rekao je smirivši se. - Međutim, da li sam ih ukrao? Nisam.
- A ko jeste? - upitao je Džek. - Mislim, ti si u tom poslu, znao bi to, zar ne?
- Onaj ko ih je ukrao znao je da je Oto umro, znao je da može da provali.
- To teško da sužava spisak osumnjičenih.
- Sužava ga donekle - rekao je Maks uozbiljivši se. - Taj gad nije imao nijednog prijatelja.
- O, stvarno? Koliko sam ja čuo, bio je veoma popularan - kazao je Džek.
- To baš i nije isto, zar ne? Da, deca su ga volela. Ne koliko mene i moje predstave, naravno.
Ali uopšteno gledano, volela su ga. Međutim, bio je usamljenik, sa mnom nije hteo ni da razgovara
o prodaji svoje zbirke!
- Zar to nije logična posledica njegove prošlosti? - primetio je Džek.
- Kako to misliš? - upitao je Maks, očigledno zbunjen.
- Znaš, odrastao je u sirotištu. Živeo je sam u Istočnoj Nemačkoj, sam je došao ovamo.
Maks se nasmejao.
- Tu si nešto pobrkao, Džek. Žao mi je! Oto Brendl nije bio Nemac.
Džek je osetio kako ova istraga tone u živi pesak...
- Prema rečima jedine osobe koja ga je dobro poznavala, odrastao je u Erfurtu.
- Tako je rekao, a? Zanimljivo. Znaš, nikad nisam razumeo zbog čega me je toliko ocrnjivao.
Ali to je sad, naravno, jasno.
- Kako to misliš?
- Ja sam Nemac, Džek. Moja porodica je iz Vajmara. Erfurt je na samo nekoliko kilometara
odatle. Bio sam tamo mnogo, mnogo puta. Inače, to je prelep grad, moraš ga posetiti. I
kategorički ti tvrdim da Oto Brendl nije iz Erfurta. Zapravo, stvarno sumnjam da je uopšte rođen u
Nemačkoj.
- Odakle je onda?
Knjige.Club 40
 Knjige.Club Books

- Sudeći po njegovom akcentu, odnekud sa istoka, Džek. Sigurno sa istoka.

Džek se zavalio u kancelarijsku stolicu brzo razmišljajući.
- Rumunija...? - tiho je rekao, više za sebe nego Maksu Krausu.
- Neka od tih zemalja. Sve pod Čizmom Majke Rusije. Možda je Rumunija. Može biti bilo
koja od njih. Ali Nemačka? „Her“ Brendije svakako mnogo lagao, a to je bila samo jedna od
njegovih laži. - Džek je pogledao lutke koje su visile na zidovima kao galerija srednjovekovnih
otpadnika, širom otvorenih očiju kao da pomno prate svaku reč. „Jezivo.“
- Imali još tajni?
- Kako je nabavio one lutke? Neke od njih su neprocenjive. Nisu nimalo jeftine. Nikad mi
nije iskreno odgovorio.
Džek je pogledao pravo u Krausa. Sumnjiv čovek koji je očigledno želeo Brendlove lutke.
I čovek koje nimalo nije voleo starog Brendla.
Zasad su to bile samo sumnje.
- Makse, moram da idem. Ovo je bilo... stvarno prosvetljujuće.
Bledunjav osmeh se vratio na Krausovo lice. - Sigurno nećeš malo da razgledaš, da odabereš
neku foru, da vidiš naše odeljenje za odrasle?
- Stvarno ne treba. - Džek se okrenuo da pođe. A onda, mali trik koji je ukrao od velikog,
mada izmišljenog televizijskog detektiva.
- Još nešto. Možda imam još pitanja. Tako da ću se možda vratiti.
Maksov osmeh je nestao.
„Upravo takav efekat sam tražio“, pomislio je Džek.
Kraus je klimnuo glavom. Onda je rekao: - Važi. I Džek mu se nasmešio izlazeći iz kancelarije
svestan da vlasnik „Zemlje zabave“ iz nekog zasad nepoznatog razloga nije oduševljen idejom o
novom susretu.

Knjige.Club 41
 Knjige.Club Books

11.

TETOVAŽA

Pre nego što je krenuo na put i napustio Čiping Norton, Džek je pozvao Saru i ugovorio sastanak
u “Hafingtomi“ i razmenu informacija.
Iako je i dalje bilo dovoljno toplo da ne diže krov, nešto istočnije, englesko vreme se ponašalo
dosledno svom ugledu, dok su se sivi oblaci nakupljali spremni za napad na Kotsvold.
Njemu se ta nestalnost na neki način dopadala. Džek je shvatio da mu prija kako utiče na
njegovo raspoloženje.
Usput je slušao BBC radio Glosteršir. To je bila još jedna od stvari na koje se navikao: postao
je zainteresovan za lokalne političke priče.
Akcenti i ton izveštavanja počeli su da mu deluju normalno nakon što je za sobom ostavio
nametljive njujorške stanice s dvadesetčetvoročasovnim vestima i sportskim izveštajima.
Sport. Ljudi su svuda opsednuti njime, iako se igre razlikuju.
Ipak, želeo je, kad ode u Njujork, da gleda neku utakmicu na Siti fildu pre nego što „Metsi“
najverovatnije ponovo izgube svaku šansu da osvoje prvenstvo u bejzbolu.
Uzeće hotdog sa svim prilozima. Čili, karamelizovani luk, senf i turšija. Ledenohladno pivo.
„Da...“
Neke stvari su mu stvarno nedostajale.
Izašao je na put s dve trake ka jugu krivudajući prema Čeringamu kad mu je telefon na
suvozačkom sedištu zazvonio.
Uzeo ga je i javio se. Možda neće moći dobro da Čuje zbog vetra, pa ga je pritisnuo uz uvo.
- Molim?
- Džek, Edi Morgan ovde. Kako si mi, skote matori?
I Džek se nasmejao začuvši glas svog starog prijatelja i kolege koji je i dalje radio u sedištu
Njujorške policije. Nekoliko minuta su razmenjivali novosti i razgovarali o svojim porodicama.
Džek nije rekao ništa o svom amaterskom bavljenju detektivskim poslom. Edi se strogo držao
propisa i tako nešto svakako ne bi smatrao prikladnim.

Knjige.Club 42
 Knjige.Club Books

Saznao je da Edijev najstariji sin predaje u srednjoj školi i da u novembru treba da dobije prvo
dete.
Edi je bio beskrajno ponosan.
Onda mu je malo brže rekao samo nekoliko reči o svom najmlađem sinu, problematičnom
momku s kojim je oduvek imao muka.
Nikom u životu ne zapadaju samo lepe i lake stvari.
Džek je pričao Ediju o Čeringamu: o svom brodu, o pecanju i martinijima.
- Mislio sam da ćeš se vratiti brže nego što si otišao. Džek Brenan živi u pitomom engleskom
selu, daleko od zločina i prljavštine grada? Nema šanse.
„Nisam baš tako daleko od zločina“, pomislio je Džek.
- Pa, Džek, što se tiče onog što si mi poslao, one tetovaže, bio si u pravu. Zaista se pojavila
kad smo se borili protiv bandi u Brajtonu.
Devedesetih godina Brajton je postao stecište hiljada emigranata iz Rusije i Istočne Evrope.
Nikli su razmetljivi klubovi u kojima je posluživana votka s ledom i kavijar, koji se nigde drugde
nije mogao nabaviti.
I, kao što se od bandi moglo očekivati, počelo je sa iznudama. S reketiranjem. Neki ljudi su
odjednom nestajali Trebalo je vremena da se to stavi pod kontrolu...
- Neki od tipova koji su nađeni mrtvi imali su istu tetovažu. Mislili smo da je povezana s
bandama. Zato sam malo istraživao za tebe.
Znak ispred njega najavio je uzan put koji će ga odvesti do severnog ulaza u Čeringam. Taj
put je bio još vijugaviji i Džek je morao da uspori.
- Pričaj, Edi.
- Važi, ali, Džek...
„Edi je mudar pandur.“
- O čemu se ovde radi, a? Gde si video tu tetovažu? I - tu se malo nasmejao - otkud ona,
dođavola, u Engleskoj?
- Edi, da li bi mi poverovao kad bih ti rekao da je sve počelo s finim starim lutkarom koji je
umro od srčanog udara? To mi, jednostavno, ne da mira.
Edi na trenutak ništa nije rekao.
- Taj lutkar. Taj fini stari pokojni tip. Pretpostavljam da je Rumun?
Sad je na Džeka bio red da zastane. Edi se uozbiljio. Više nije zvučao kao stari prijatelj, već
profesionalnije... zabrinuto.
- Tako izgleda.
- Da. Ima logike. Dobro, evo šta znamo o tetovažama lešinara, Džek.
I sledećih nekoliko minuta lagano se krećući kroz krivine oivičene živicama, Džek je samo
slušao.

Knjige.Club 43
 Knjige.Club Books

***
Sara je sedela za stolom u dnu „Hafingtonove“ sale i pijuckala čaj.
Džek je trebalo da stigne svakog časa, a u kafeu je vladalo zatišje između ručka i gužve koja
nastane u vreme popodnevnog čaja.
- Još nešto, Saro? - upitala ju je Doris, institucija „Hafingtona“. Mora da je bila dobrano zašla
u šezdesete, ali nosila je crno-belu uniformu „Hafingtona“ kao da je vrhunska modna kreacija, a
njena srebrna griva samo je pojačavala ukupni utisak bake koja pokušava da bude glamurozna.
- Ne, hvala - rekla je Sara s osmehom. - Čekam nekog.
Doris joj se široko nasmešila.
„Kako li izgleda provesti ceo život radeći na ovakvom mestu?“ zapitala se Sara.
Svakog dana ista rutina, isti ljudi, bože, verovatno se ni jelovnik nije promenio.
S jedne strane, to mora da je umirujuće: ta stalnost i gledanje kako deca rastu, kako neka od
njih odlaze iz sela, zajedničko radovanje venčanjima mladih naraštaja i tuga za starcima čiji su dani
odbrojani.
„Postoje i gora mesta od ovog.“
Zacvrkutalo je zvono iznad vrata i Sara je podigla pogled. Džek je brzo osmotrio skoro prazan
kafe, a onda požurio prema njoj.
- Izvini. Nisam zaboravio za koliko sati smo se dogovorili, ali kad bi znala kakav je put.
Odjednom sam naišao na radnike koji su zatvorili jednu traku.
- Umeju oni tako. Imaš sreće što nisi morao da obilaziš.
Džek se nasmešio. - Ne bih testirao svoje ne baš najbolje poznavanje ovdašnjih puteva.
- Mogao bi da nabaviš navigacioni sistem.
- Da. Nisam siguran da sam spreman da mi neko s engleskim akcentom govori gde i kako da
skrenem.
Sara se nasmešila.
Doris se pojavila pored Džeka, verovatno zainteresovana time što se jedan stariji gospodin
sastaje s mlađom samohranom majkom. A opet, Doris je sigurno čula priče. O tome ko je Džek i
šta njih dvoje rade.
- Nešto za tebe, Džek?
Džek je podigao pogled i nasmešio se. - Zdravo, Doris, mislim da bi moglo. Šta kažeš na solju
čaja i nekoliko onih keks... ovaj, vanilica?
Džekovo ispravljanje nasred rečenice izmamilo je Doris osmeh.
Sara je pomislila: „Trebalo je da znam da se Džek sprijateljio s ovdašnjim osobljem.“
- Odmah stiže.
Džek se onda obratio Sari. - Dobro, hoćeš li da čuješ kako je prošao moj jutrošnji izlet?
Po Džekovom tonu jasno joj je bilo da on ovo kopanje po prošlosti Ota Brendla shvata ozbiljno
i da je možda saznao nešto prilikom posete Maksu Krausu.
Stigao je čaj.
Džek je zahvalio, a Sara mu je rekla: - Kaži.
I Džek joj je opisao svoj boravak u „Zemlji zabave“.
Knjige.Club 44
 Knjige.Club Books

***
Sara se zasmejala.
- Ozbiljno? Stvarno ima tu... - nastavila je tiše - zonu za odrasle?
- Da, „seksi, seksi“, tako mi ju je opisao.
Ponovo se nasmejala. - Ako voliš gumene stvarčice.
Sad se Džek nasmejao.
- Pretpostavljam da nisi stvarno otišao da...
- O, bio sam u iskušenju. Ko bi odoleo? Osim toga, imao je fin izbor plastičnih izbljuvaka i
drugih stvarčica savršenih za tvoju sledeću dvorišnu zabavu.
Sara je odmahnula glavom. - Neverovatno...
Onda je Džek, u svom stilu, zadržao osmeh još koji trenutak pre nego što se uozbiljio.
Ispričao joj je da je Oto Brendl imao tajnu: nije bio iz Nemačke, bar prema Krausovim rečima.
- Istočna Evropa? Šališ se - rekla je Sara. - Ali Džejn je ispričao sve o svom detinjstvu u
Erfurtu...
- Kraus je bio prilično siguran - rekao je Džek. - Osim toga, dok sam se vraćao, pozvao me je
moj prijatelj Edi iz Njujorka.
Džek je odgrizao komad vanilice i pokazao Sari na ostale kolače. Ona je uzela jedan, umočila
ga u svoj mlaki čaj i odgrizla natopljeni kraj.
- Prepoznao je tetovažu?
Džek je smrknuto klimnuo glavom. Pogledao je oko sebe. Oko njihovog stola nije bilo nikog.
Ipak je nastavio tiše.
- Još kako - odgovorio je Džek. - Brajton Bič. Početak devedesetih, baš kao što sam mislio.
On se malo raspitao i saznao je iz koje je zemlje. Iz Rumunije...
- Rumunije? - upitala je Sara pokušavajući da prihvati činjenicu da Oto Brendl nije bio onaj
za kojeg se izdavao.
- Da - rekao je Džek. - Ali evo šta je čudno. Edi je pokušao da sazna nešto više, međutim, niko
nije hteo da razgovara o tome. Pomenuo je tu tetovažu u nekoliko rumunskih kafea i svi bi zamukli.
Kaže da nema veze s drogom. Misli da je povezano s politikom.
Džek se nagnuo malo bliže.
- A evo šta je pravo pitanje, Saro. Ako je Oto Brendl u stvari bio iz Rumunije, zašto je
govorio da je iz Nemačke? Zašto je došao ovamo lažno se predstavljajući? I zašto je bio sasvim
sam?
Sara je skrenula pogled.
Mislila je: „Mogla bih nešto da uradim. Sve se može potražiti na internetu, a s ovom
informacijom, mogla bih nešto da iskopam.“
- Mogla bih malo to da istražim, Džek. Otkrićemo kad je došao ovamo. Mogu da pretražim
banke podataka, proverim Interpolov spisak nestalih osoba... Reći ću Grejs da se zabavi time, u
firmi nema mnogo posla. Takvi podaci moraju biti dostupni negde na internetu.
- Nadao sam se da ćeš to reći.
- A postoji još nešto što bismo mogli da uradimo. Sad odmah.

Knjige.Club 45
 Knjige.Club Books

Džek je zbunjeno izvio obrve.

Sara mu je malo pomogla.
- Koliko je stvarno Oto bio dobar u čuvanju tajni?
- Hmm?
- Da li je svoje tajne krio baš od svakog?
Džek je klimnuo glavom.
- Džejn Rid...
- Upravo tako - rekla je. - Mislim da je vreme da je ponovo posetimo, šta kažeš?
Onda je uzela poslednju Džekovu vanilicu i ustala.
- Hej - pobunio se Džek - to je bilo moje.
- Onda si morao da budeš brži, Džek - odvratila je. - Nego, šalu na stranu, po podne imam
gomilu obaveza. Ne samo što moram u nabavku hrane već treba i da napravim kostim za Kloi, da
operem Danijelov dres za kriket i osušim ga do jutra,
- Nije lako biti samohrana majka, a? - rekao je Džek pokazujući Doris da je ostavio novac na
stolu.
- Ne možeš ni da zamisliš - rekla je Sara probijajući se prema vratima između gostiju koji su
došli na čaj.

Knjige.Club 46
 Knjige.Club Books

12.

BEGUNAC

Na pola puta niz Glavnu ulicu Sara se zaustavila.

- O ne! Ne mogu da verujem - rekla je okrenuvši se prema Džeku. - Gledaj.
Džek je ispratio njen pogled dok je pokazivala prema radnjici prekoputa.
- Šta je bilo? - upitao je Džek.
- Samoposluga je zatvorena. To znači da ću, kad završimo sa Džejn morati da sednem u kola
i odvezem se do supermarketa po večeru za decu.
- Pomalo je čudno što su tek tako zatvorili usred dana - rekao je Džek.
- Pa logično je, opljačkani su - rekao je neko pored njih. Džek se okrenuo. Prišla im je punačka
žena tridesetih godina gurajući kolica s blizancima. Džek je primetio da je Sara očajno zakolutala
očima. Pretpostavio je da ta žena jedna od mnoštva seoskih mama koje Sara poznaje.
- Zdravo, Andžela - rekla je.
- Sat vremena sam čekala da otvore - rekla je Andžela. - To je obična provala. Čovek bi
pomislio da je u najmanju ruku pljačka banke, ili tako nešto, kad vidi kako onaj tvoj ortak Alan
glumi prokletog Šerloka Holmsa.
Džek je opazio mala policijska kola ispred radnje. Kroz izlog samoposluge video je policajca
Riversa kako razgovara s vlasnikom.
- Nekoje napunio torbu i zbrisao na zadnji izlaz - rekla je Andžela. - Ne čudi me, pored
onakvih cena. Mislim, kako da se...
- Strašno mi je žao, Andžela, u žurbi sam - rekla je Sara iznenadivši Džeka brzinom kojom je
krenula niz Glavnu ulicu.
- Hajde - rekla je Andžela - samo vi iđite svojim poslom...
- Drago mi je što smo se upoznali, Andžela - rekao je Džek žureći da stigne svoju koleginicu
detektivku.

Knjige.Club 47
 Knjige.Club Books

***
„Što da ne“ je bio u uličici koja se odvaja od Glavne ulice. Sara je taj kraj u šali nazivala
čeringamskom srednjovekovnom četvrti. Džeku je okolina bila poznata po obližnjoj knjižari i
odličnoj delikatesnoj radnji u kojoj je kupovao. Shvatio je da je stoput prošao pored Džejnine
radnje ne obrativši pažnju na nju.
Dotad skoro da nije primetio ni starinsku juvelirnicu pored nje, koja je sad bila zatvorena, s
navučenim roletnama.
Džejnina radnja je bila jarko osvetljena, ali činilo se da je prazna. Sara je otvorila vrata, a
Džekje krenuo za njom. Prodavnica se verovatno nije menjala poslednjih pedesetak godina: unutra
su bila klupka vune, stalci s iglama za štrikanje, činije s dugmadi i gomile uzoraka.
Iza cvetnih zavesa koje su skrivale skladišni prostor pojavila se visoka žena visprenog pogleda.
- Izvolite... - rekla je. - Oh, to si ti.
- Zdravo, Džejn - rekla je Sara. - Nadam se da ti ne smeta, ali imamo još neka pitanja o Otu.
Džek je primetio kako ga Džejn Rid odmerava. Nasmešio joj se.
- Rekla sam ti sve što znam - rekla je Džejn ignorišući ga. - To se neće promeniti time što si
dovela svog američkog prijatelja.
- Plašim se da će ono što imamo da vam kažemo ipak nešto promeniti - rekao je Džek pažljivo
je posmatrajući.
- O, zaista sumnjam u to - samouvereno je odvratila Džejn.
Džek je uhvatio Sarin pogled. Shvatio je da ona želi da počne s ovim. Klimnuo joj je glavom.
Posle ove kratke saradnje s njom, razumeo ju je koliko i bilo kog od partnera s kojima je radio u
Njujorku.
- Džejn, otkrili smo neke detalje o Otu koji nam, da budem iskrena, nisu jasni - rekla je Sara.
- Pa smo pomislili da bi ti mogla da nam ih razjasniš.
Džek je video da je preko lica Džejn Rid prošla senka sumnje koja je mnogo govorila.
„Ona nešto zna...“, pomislio je pažljivo je posmatrajući dok joj je Sara pričala o njegovoj
poseti rivalskom lutkaru i o Krausovom poricanju bilo kakve umešanosti u krađu lutaka. Onda je
pomenula Krausovu tvrdnju da Oto nije bio iz Nemačke.
Džejn je na to progunđala:
- Kraus! - rekla je kroz stisnute zube. - To đubre laže čim zine, posebno kad je Oto u pitanju!
I zato ste došli ovamo?
Džek ju je gledao kako prilazi vratima radnje i širom ih otvara.
- Izlazite, ili ću zvati policiju - rekla je.
Umesto da krene, Džek je otišao u ugao radnje, uzeo stolicu na rasklapanje i seo na nju.
- To sigurno ne želiš da uradiš, Džejn - strpljivo je rekao. - Vidiš, moj kontakt iz Njujorške
policije rekao mi je da je Oto bio iz Rumunije, a tetovaža koju je imao na boku, znaš, lešinar...
Džek je po Džejninom izrazu lica video da ona odlično zna o čemu joj govori. Glavni trik u
izvlačenju istine iz ove žene bio je u tome da ne pokažu koliko malo on i Sara u stvari znaju.
- Da, poznata ti je ta tetovaža, zar ne? - rekao je. - Pa, meni je rečeno koliko je... važna... bila
ta tetovaža. Ali ti to već znaš, zar ne? Razgovarala si s Otom o toj tetovaži i on ti je objasnio njeno
značenje.
Knjige.Club 48
 Knjige.Club Books

Nasmešio joj se i to kao da je razbilo čaroliju koja ih je sve troje držala prikovane u mestu i
nepomične.
- U redu - rekla je. - Kazaću vam ono što znam. Ali neću da to širite naokolo, jasno?
Zatvorila je vrata, došla do Džeka i sela pored njega. Izgledalo je kao da se predala.
On je uhvatio Sarin pogled. Ona je okrenula znak na vratima na stranu na kojoj piše
„zatvoreno“, navukla rezu, a onda uzela još jednu stolicu i sela pored njih.

***
- Oto je bio najdobrodušniji čovek koga sam ikad upoznala - rekla je Džejn Rid. - Staromodan,
uvek mi je otvarao vrata. Pravi džentlmen. Ali zapravo je, sve dok nije došao ovamo, njegov život
bio zaista užasan.
Sara je nemo gledala, ne želeći da ometa Džejn dok priča svoju priču i pomno je pratila svaku
reč.
- U pravu ste. Bio je iz Rumunije. Njegova porodica se suprotstavila Čaušeskuovom režimu.
Znate da su komunisti tamo godinama bili na vlasti? Užasno zlo. Otov otac je bio protivnik režima.
Pogubili su ga. Onda je Oto nastavio očevu borbu. Zato je imao onu tetovažu. Rekao mi je da je to
bio tajni znak revolucionara. Ali uhvatili su ga i podvrgli ga mučenju. Tajna policija. Sekuritatea.
Čuli ste za njih?
- Čitao sam o njima - kazao je Džek. - Bili su najgori među najgorima. Način rada su preuzeli
od KGB-a. Ali bili su još brutalniji od Rusa. Ako im se zameriš, nestaćeš. Sećam se da je istina
izašla na videlo posle pada komunizma. Saznalo se za masovna ubistva, mučenja, nema šta nisu
radili.
- Oto nije voleo da priča o tome. Ali uspela sam da sklopim sliku onoga što mu se desilo.
Nakon što je Čaušesku ubijen, Oto je pušten iz zatvora. Mislio je da će sve biti divno. Ali ljudi koji
su bili u
Sekuritatei hteli su osvetu. Bili su pravi fanatici. Krenuli su na svakog ko im je ikad stao na
put. Pronašli su ostale članove Otove porodice i poubijali ih. Onda su krenuli na njega. Zato je on
1989. pobegao u Nemačku.
- U Erfurt - rekla je Sara.
- Da - kazala je Džejn. - Taj deo je bio tačan. Ali tamo je ostao samo dok nije dobio novi
identitet. Onda je došao ovamo.
- Ali zašto posle toliko godina jednostavno nije priznao koje? - upitala je Sara.
- Pretpostavljam da je dotad već bilo kasno - rekao je Džek okrećući se Sari. - Ušao je u sistem.
Bilo mu je jednostavnije da ostane Oto Brendl.
- To je tačno - potvrdila je Džejn. - Ali zbog interneta je postajao sve uvereniji da će ga ti
grozni ljudi na kraju pronaći. Oni nikad ne odustaju od osvete.
- Znači, zbog toga je njegova kuća bila onako zaštićena? - pretpostavila je Sara.
- To je donekle bilo i zbog njegovih predivnih lutaka - odgovorila je Džejn. - Ali brinuo je i
da Sekuritatea steže obruč oko njega. U stvari, to mi je i rekao noć pre nego što je umro. Mislio je
da je neko pokušao da mu provali u kuću.
- Dok je on bio u kući? - upitao je Džek.
- Da. Rekao je da ništa nije ukradeno. Ali plašio se najgoreg.
Knjige.Club 49
 Knjige.Club Books

- Džejn, je li ti ikad rekao kako mu je pravo ime? - upitala je Sara.

- Ne - rekla je Džejn. - Mislim da je možda hteo da me zaštiti. Ali ja nisam marila za to. On je
bio Oto. Za mene će zauvek ostati Oto.
Sara se uspravila na stolici i pogledala Džeka. Njegovo lice bilo je ozbiljno. Da li ga je
Džejnina priča dirnula koliko i nju?
- Eto, otkrila sam vam Otovu tajnu. Šta ćete sad s njom? - upitala je Džejn.
- Stvarno ne znam - odgovorio je Džek. - Samo smo hteli da obavimo malu proveru za školu.
Sad stvarno ne znam šta da radimo s ovim.
- Možete li bar da vratite njegove lutke? - upitala je Džejn.
- I dalje ne znamo ko ih je ukrao - odgovorila je Sara. - Ali pretpostavljam da možemo da
pokušamo. Šta ti misliš, Džek?
- Naravno - rekao je. - Ali šta da kažemo gospođi Harper? O Otu?
Sara nije znala odgovor.
- Sve ovo što sam vam ispričala desilo se jednom davno u jednoj dalekoj zemlji, kao u nekoj
priči, znate? - kazala je Džejn. - Možda bi bilo najbolje da ostane tako. Mislim da u životu Ota
Brendla, nemačkog juvelira, nema ničeg što bi trebalo da zanima gospođu Harper.“

***
Sara je sa Džekom išla Glavnom ulicom prema seoskom trgu gde su bila parkirana njegova kola.
„Prilično je živo za radni dan“ pomislio je Džek, a onda se setio da je školski raspust i da je
turistička sezona u punom jeku.
Džek je seo u svoja mala sportska kola spuštenog krova. Sara se naslonila na haubu.
- Pa - rekla je - šta ćemo dalje?
- Ne znam - rekao je. - Imam utisak da smo završili, zar ne? Saznali smo Otovu tajnu. Čini mi
se da je jedino pitanje šta reći gospođi Harper.
Video je da Sam nešto muči.
- Ipak, jesmo li zaista završili? Šta je s nestalim lutkama? Zar ne misliš da bi trebalo da
pokušamo da ih vratimo? Zbog Ota? Zbog Džejn?
- Možda, ali policija se već bavi time. A oni imaju mnogo više resursa nego mi.
- Dobro. Ali, Džek: zar ne misliš da ovde ima još čudnih stvari? Onaj tip kog smo videli na
putu? Rus koji se raspitivao za tebe u brodogradilištu? Rus, Rumun, kao da oni to razlikuju?!
Možda si u opasnosti.
- Zašto?
Sara se uspravila.
- Možda zbog nečeg što smo videli u Otovoj kući? Zbog nečeg što nam je Džejn prećutala?
I Džek se osvrnuo naokolo.
- A možda je to bio samo neki tip koji bi da kupi brod? Otad ga nismo videli. Mogu da
proverim da li je ponovo bio na reci. Možda se čak ne radi o istom tipu.
Ali Sara nije odustajala.
- Raspitivao se za tebe, Džek. Zašto?

Knjige.Club 50
 Knjige.Club Books

Džek je klimnuo glavom, a onda se malo nasmemo. - Ti sigurno misliš da ja imam odgovor
na sve. - Onda je dodao: - Slušaj, biću oprezan. Seti se, nekako sam navikao da imam posla s lošim
tipovima.
Sara je odmahnula glavom. - Kao njihova meta?
„Sredila me je“, pomislio je.
- Dobro, biću veoma oprezan. I čuvaću se. Moram da odvedem Rajlija u jednu finu, dugačku
šetnju. Čujemo se sutra?
- Nego šta. Danijel ima utakmicu. Tako da... ne znam... Ako misliš da smo završili s Otom,
onda bih mogla da odem da ga gledam. Na poslu je prilično mirno...
Džek nije mogao da se ne zapita kako Sara sastavlja kraj s krajem. Sa strane je izgledalo kao
da uvek ima poneku porudžbinu. Ali, ima li ih dovoljno? Očigledno je da joj je amatersko bavljenje
detektivskim poslom bilo mnogo zabavnije. Da li zato nije želela da završi s ovim slučajem?
Pored njih je prošao velik terenac. Napred su sedele starija žena podignute sede kose i jedna
mlađa u letnjoj majici. Pretpostavio je da su majka i ćerka na jednodnevnom izletu.
- Izvinite, spremate se da krenete? Nigde nema mesta za parkiranje!
Džek je pogledao Saru. Ona je slegnula ramenima.
- Čujemo se sutra, Džek - rekla je.
- Uživaj u kriketu - odvratio je dok je odlazila prema svojim kolima.
Onda se nasmešio dvema ženama i upalio motor. - Parking je vaš.
- Lepota jedna! - rekla je žena za volanom oslobodivši mu prolaz.
„Lepota jedna.“ Džek je ko zna koji put pomislio: „Nisam više u Bruklinu.. „

Knjige.Club 51
 Knjige.Club Books

13.

MIRNA NOĆ „NA GUSCI“

Rajli je sedeo pored Džeka glave položene na šape. Džek se nosio mišlju da zapali cigaru, ali, zar
po ovakvoj večeri?
Mračno i vedro nebo bez mesečine, puno blistavih zvezda.
„Čini mi se da bi bila šteta pokvariti to dimom.“
Zato je samo sedeo na svom brodu i pokušavao da zaključi da li je Sara bila u pravu kad je
rekla da slučaj nije gotov.
Šta su zaista saznali u poslednja dvadeset četiri sata?
Sad znaju da Oto Brendl nije bio iz Nemačke.
Da je stari Oto zapravo došao iz Rumunije neposredno pre nego što je ceo komunistički svet
počeo da se ruši, baš kao što se srušio Berlinski zid.
Zatim su otkrili - što je još zanimljivije - da je bio u nevolji. Saznali su da se Brendl zapravo
skrivao od operativaca bivše rumunske tajne policije.
I da je, prema Džejn Rid, posle toliko godina neko i dalje pokušavao da ga nađe.
I šta onda?
Da ga kazne? Da ga ubiju?
Ali on je jednostavno doživeo srčani udar?
Zar se nije upravo to desilo?
U tom trenutku Rajli je ustao i protegao se. Namestio je glavu pored Džekove desne ruke i
Džek ga je pomilovao.
- Je li vreme da uđemo, Rajli?
Pasje pomerao glavu levo-desno.
Bilo je kasno. Ali kad su noći ovakve, čovek bi jednostavno sedeo napolju do zore.
„Možda bih jednom i mogao to da uradim“, pomislio je Džek.
Ima i gorih načina da se provede veče.
Misli su samo navirale...

Knjige.Club 52
 Knjige.Club Books

Neko je pokušao da provali u Otovo kuću noć pre nego što je lutkar umro. Ali Džejn je rekla
da nije uspeo. A onda, samo koji dan kasnije, neko je stvarno upao i ukrao sve lutke.
Kraus. Da li je lagao? Ima li on neke veze s ukradenim i, kako izgleda, neprocenjivo vrednim
lutkama?
Još jedan detalj Džeku nije dao mira: zašto Oto nije rekao policiji da brine da će ga napasti?
Možda je strahovao da će izgubiti državljanstvo. Da li bi to nadjačalo njegov strah za sopstveni
život?
I ko je čovek koji se u Gvozdenom pristaništu raspitivao za Džeka Brenana? Uprkos onome
što je rekao Sari, nije olako shvatio obaveštenje o tome.
- Ovde ima više pitanja nego odgovora, Rajli.
Pas je klimnuo glavom. „Dobro je. Slaže se.“
Džek se uvek osećao nelagodno nije mogao da uravnoteži pitanja i odgovore.
Rajli se tiho oglasio. Verovatno bi radije ležao na svom jastuku nego na drvenoj palubi broda.
Džek je ustao. - Dobro, hajdemo unutra, momče.
Rajli se odgegao u unutrašnjost „Sive guske“.

***
Džek je bio ostavio u kormilarnici pletenu korpu s lutkama Panč i Džudi.
Zapitao se da li te lutke išta vrede. Činilo mu se da su u pitanju sasvim obične lutke. Bar koliko
je njegovom nestručnom oku izgledalo.
Ipak, one su bile sve što je ostalo od Brendlove zbirke.
Onda je uhvatio korpu za debelu kožnu ručku i povukao je niza stepenice u brodsku kuhinju.
Sutra će ih, na dnevnom svetlu, pogledati pažljivije. Samo ga je instinkt naveo da ih zadrži nakon
što su sve ostale ukradene.
Ali možda postoji još nešto, neki odgovor koji mu je promakao.
Rajli je našao svoj jastuk tik uz vrata spavaće sobe.
- Dobro, dolazim - rekao je Džek.
Kad se našao u zatvorenom, gde se više nisu videle zvezde, odjednom je osetio umor. Uprkos
svim pitanjima koja su ga mučila, san će mu prijati.
Nekoliko minuta kasnije „Siva Guska“ je utonula u mrak i potpunu tišinu.

***
Džek je otvorio oči. Zaspao je. Pogledao je na sat na maloj komodi na drugom kraju sobe.
2.18. 2.19.
Obično se ne budi usred noći. Ali sad...
Rajli je stajao. Prišao je uzglavlju kreveta, a onda napravio mali krug po sobi.
Nešto je čuo. Džeka je verovatno probudilo lupkanje njegovih šapa po drvenom podu.
Verovatno je nešto čuo napolju. Zečeve koji su došli na kasnu večeru u zelenišu pored reke.
To je sve...

Knjige.Club 53
 Knjige.Club Books

Džek je upravo nameravao da kaže Rajliju da se opusti. Da spava. Da to nije bilo ništa.
Samo što nije izgovorio te reči. Pasje bio pametan i razumeo je komande.
A onda je Džek čuo buku.
Čegrtanje. Teško prepoznatljivo. Zvuk nekakvog namotavanja, a onda škripa.
To je jedan od dva prozora kod krme. Otvoren spolja.
Imali su sigurnosnu rezu, ali noć je bila topla, te ih je Džek ostavio otvorene.
Ponovo se začuo onaj zvuk, ovog puta tiši. Neko je bio na oprezu.
Rajli je opet napravio mali krug po sobi. Ispustio je zvuk nalik režanju, ali tiho, kao da zna šta
Džek misli.
„Ko god da je, bolje bi bilo da... ne zna da smo ga čuli.
Džek je svukao pokrivač spreman da sklizne iz kreveta.
Bočni prozori bili su dovoljno veliki da se neko ušunja na brod.
Raj li je ponovo zarežao, ovog puta glasnije i svaka šansa da iznenade uljeza uskoro će nestati.
Bilo je vreme da Džek krene u akciju.
Njegova spavaća soba - i dalje mu je bilo teško da je naziva kabinom - nalazila se na pramcu
„Sive guske“, odvojena od velikog salona kupatilom i kabinom za tuširanje.
Da bi stigao do krme, moraće da se kreće kroz potpunu tamu.
Ali živeo je na „Sivoj gusci“ već skoro dve godine i poznavao je svaki njen centimetar.
Nečujno je ustao iz kreveta, navukao duks i donji deo trenerke, pa našao cipele. Onda je
zavukao ruku između kreveta i noćnog stočića. Odatle je izvadio palicu na sklapanje koju je doneo
iz Njujorka. Zamahnuo je njome kroz vazduh, otvorio je i zakočio.
Napravljena od ugljeničnog čelika, laka i dugačka samo pola metra, bila je savršeno
nesmrtonosno oružje koje će mu dati prednost u slučaju da ga neko napadne. Kad ju je uzeo, u
mislima se vratio pet godina unazad kad je poslednji put u besu potegao pendrek.
Kao i sad, bilo je to usred noći, ali okruženje je bilo potpuno drugačije. Bio je s partnerom u
jednoj uličici, a pred njima je nožem vitlao klinac do koske urađen.
Ali čak i sad, u ovom malom selu u Kotsvoldu, suočava se s nepoznatom opasnošću.
Džek je otvorio vrata i ponovo oslušnuo. Rajli je bio tik pored njega i kao da je razumeo da
mora da bude potpuno tih.
Ponovo se začulo grebuckanje na krmi. Ovog puta usledio je prepoznatljivi bat koraka. Džek
je brzo razmišljao. Uljez se kreće kroz krmenu kabinu koja vodi pravo u brodsku kuhinju.
Ako prvi stigne tamo, mogao bi tiho da se popne u kormilarnicu i stekne prednost nad uljezom.
S Rajlijem uza se, brzo je kroz kupatilo izašao u salon dok su mu se oči navikavale na mrak.
Nizak mesec sijao je kroz bočne prozore bacajući senke preko sofe i kuhinjskih ormarića.
Ponovo se začuo šum s krme. Otvaranje vrata. Džek je morao da bude brz.
Našao je stepenice i popeo se najtiše što je mogao, a onda je uveo Rajlija za sobom u
kormilarnicu i zavukao se u mrak...
Odozgo je imao dobar pogled na brodsku kuhinju i salon pod mesečinom, a uljez bi morao da
pređe na ovu stranu kuhinje da bi mogao da ga ugleda.
Shvatio je da ubrzano diše.
„Smiri se, samo hladnokrvno, diši polako...“
Knjige.Club 54
 Knjige.Club Books

Čuo je kako se vrata otvaraju. Onda je ugledao senku. Ko god to bio, sad se nalazio u
kuhinjici, samo metar od Džeka, koji je progutao pljuvačku i čvrsto stisnuo palicu.
Šta radi ovaj tip?
„Čeka. I osluškuje“, pomislio je Džek. „Ali šta hoće?“
Onda je uljez krenuo kroz brodsku kuhinju pravo ka pletenoj korpi s lutkama koja se nalazila
manje od pola metra od stepenica. Džek je u tami razaznao samo kožnu jaknu i tamnu kosu.
Posmatrao je neznanca kako se spušta na kolena pored korpe i počinje da otvara kopče na velikim
kožnim ručkama.
Sad ili nikad.
- I, u čemu je fora s tim lutkama? - naglas je upitao.
Muškarac se okrenuo munjevitom brzinom i bacio se na Džeka, koji je jedva stigao da
zamahne palicom. Zakačio je uljeza po ramenu, ali pre nego što je uspeo ponovo da zamahne,
neznanac ga je žestoko udario u bubrege.
Džek je zastenjao i pao ničice odgurnuvši svojom težinom protivnika unazad uz radni pult
kuhinje. Tanjiri i čaše su poleteli razbijajući se o pod. Rajli je zalajao.
Zajedno su pali na zemlju i Džek se prevrnuo pa udario napadača kolenom u prepone.
Slobodnom rukom ga je postrance udario u glavu. Rajli je iz kormilarnice skočio na uljeza i zario
mu zube u stopalo režeći. Ali onda je neznanac opaučio Džeka u lice, a zatim i u stomak.
Džeku je palica izletela iz ruke.
Znao je da je njegov protivnik mlađi, snažniji i spremniji. A on sad nema ni oružje. Izgubio je
prednost.
I sa strepnjom je shvatio da će izgubiti ovu borbu, da bi to moglo da se završi veoma gadno
ako mu neko ne pritekne u pomoć.
Taman je hteo da poviče, kad se napadač iznenada odvojio od njega i uspentrao se u korm i
lamicu. Rajli je lajući pojurio za njim. Začuo se tresak razbijenog stakla i Džek je shvatio da su
vrata kormilarnice razvaljena.
Neznanac je pobegao.
Rajli se vratio niz stepenice kormilarnice. Džek je ležao na podu kuhinje dahćući dok mu je
adrenalin šibao venama.
Rajli je zacvileo i Džek je osetio kako mu liže lice. Uhvatio je springera za njušku.
- Svaka čast, Rajli - kazao je. - Baš smo ga sredili, a?
Znao je da će za samo koji minut čitavo telo početi đavolski da ga boli.
Ali zasad je bio zahvalan što je živ. I svestan da je ispao budala. Mator je on za tuče na
kuhinjskom podu...

Knjige.Club 55
 Knjige.Club Books

14.

JUTRO POSLIJE

- Trebalo je da vidiš onog drugog...

- Nije smešno, Džek - rekla je Sara tapkajući mu rasečeni kapak tupferom. - Nisi ti više u
godinama da se valjaš po podu i biješ.
- Baš zanimljivo što si to rekla...
Sara je ponovo natapkala ranu i Džek se trgnuo. Ona je odlučila da se ne obazire. Došla je
Čim ju je Džek pozvao i rekao joj šta se desilo, a sad mu je obrađivala rane dok je on sedeo u stolici
na rasklapanje na gornjoj palubi „Sive guske“
Izvila se preko stočića i privukla posudu s antiseptičkim rastvorom.
- Mislim da smo Rajli i ja priredili dobru predstavu - rekao je Džek.
- Jaka predstava - frknula je Sara. - Ja bih po onome što sam čula rekla da te je tip premlatio,
pa se povukao dok je bio u vodstvu.
Videla je kako je Rajli mrko gleda iz svoje korpe, u kojoj je ležao na jutarnjem suncu. Onda
je skrenuo pogled kao da se postideo.
- Imaš sreće što sam ovako brzo došla - rekla je pažljivo lepeći flaster preko Džekove
posekotine. - Zakačila sam se s članovima kriketskog komiteta na terenu. Danijel i ja smo došli na
njegovu utakmicu, a oni su ga izgrdili na pasja kola jer su on i njegovi drugari u ponedeljak navodno
obili ormarić s pićem u paviljonu.
- Je li to bilo onda kad je tamo trenirao? - upitao je Džek. - Meni to nimalo ne liči na Danijela.
- Tačno tako - rekla je Sara. - Izgleda da je nestalo neko piće i komitet ne zna koga da optuži.
Na kraju su shvatili da greše i ostavili klince na miru. Uglavnom, uskoro će na njega biti red da
udara, tako da moram da se vratim. Ne želim da propustim njegov veliki trenutak.
- Naravno - rekao je Džek. - Te godine se ne mogu nadoknaditi.
- A sad se nagni - rekla je Sara posmatrajući Džekov potiljak, gde je i dalje bilo skorene krvi.
- Dobro, mislim da ćeš preživeti. Ali volela bih da si ozbiljnije shvatio moje jučerašnje upozorenje.

Knjige.Club 56
 Knjige.Club Books

- Ma daj, Saro - kazao je Džek dižući se iz stolice. - Taj tip bi svakako ušao, osim da sam ostao
budan celu noć.
Sara je slegnula ramenima, a onda je pokupila iskorišćene tupfere i kreme i otišla da ih baci.
Iako je Džek počistio kuhinju, i dalje je svuda bilo tragova tuče. Pogledala je veliku korpu s
lutkama. Uljez bar nije uspeo da ih odnese.
- I, šta sad misliš, inspektore? - doviknula je odozdo. - I dalje smatraš da je slučaj završen?
- Ne - odgovorio je Džek. - Slučaj nikako nije gotov.
Sara je kleknula pored korpe i otvorila kopče, pa podigla teški poklopac. Iz korpe su je gledale
Otove lutke. Panč, Džudi, Policajac, Đavo...
Iako su se cerile, ona je imala osećaj da je optužuju.
Uzela je Džudi i Panča, pa se popela stepenicama i kroz obijenu kormilarnicu ponovo izašla
na palubu.
- Uzmi kafu - rekao je Džek pokazavši na veliku francusku presu na stolu.
Spustila je lutke na sto i nasula sebi kafu, a onda sela u stolicu na rasklapanje.
Otpila je gutljaj i pogledala Džeka.
- Pa - kazala je - možeš li da objasniš ovo? Jer ja ne mogu.
- Znam - rekao je Džek spuštajući svoju kafu. - Nešto smo prevideli, zar ne? I to nešto stvarno
bitno. Imamo Otov tajni život, njegove lutke, provale i tipa koji me je napao.
- Kažeš da je krenuo pravo na korpu?
- Da.
- Znači da je znao šta je u njoj. I znao je kod koga je. Sigurno te je pratio. Možda je sve ovo
zbog lutaka. Panč i Džudi...
- Misliš, šta ako je u njima nešto vredno? - upitao je Džek.
- Rumunski krunski dragulji? - rekla je Sara smešeći se.
Uzela je Džudi. Navukavši lutku na šaku, zavukla je prste duboko u njene ruke i glavu.
Okrenula je Džudinu glavu prema Džeku i mahnula mu njenim ručicama.
- Mrka kapa - rekla je. - U ovoj nema ničeg.
Svukla je Džudi sa šake i vratila je na sto.
- Razmišljala sam i o onoj priči o Sekuritatei - rekla je. - O onome što si juče rekao o KGB-u.
Znaš kakva je njihova reputacija...
- Da?
- Džek, misliš li da možda... Otova smrt nije posledica srčanog udara?
- Opa! Hoćeš da kažeš da je možda otrovan? To je prilično smela pretpostavka. Nema dokaza.
Mada, imao je penu na ustima...
- Da, i ja sam to videla - rekla je Sara. - Skoro sam zaboravila. To je bilo čudno.
- Ali ja nisam forenzičar - kazao je Džek. - To je možda posledica gušenja, nešto uobičajeno.
Osim toga, kako bi otrovala tipa iza kulisa malog lutkarskog pozorišta, okruženog decom koja
vrište?
Sara je uzela Panča. Njegovo lice joj se cerilo kao da sve zna.

Knjige.Club 57
 Knjige.Club Books

- Znaš da je Grejs malo istraživala za mene? -rekla je Sara. - Nije našla ništa o tetovaži. Ali
rekla mi je da je trovanje, često bez tragova, bilo jedna od omiljenih metoda tajnih službi Istočnog
bloka.
Džek nije odgovorio. Dosad ga je toliko upoznala da je znala kako to znači da ozbiljno
razmatra njeno otkriće.
Podigla je Panča i zavukla šaku u kostim s plavim i belim prugama. Baš kad su joj prsti stigli
do rupice u glavi, Džek je odjednom skočio prema njoj.
- Ne! Saro!
- Daj, Džek, to je...
Čvrsto joj je stisnuo šaku, a onda pažljivo svukao lutku s nje.
- Šta kog...?
- Izvini, Saro - rekao je pažljivo spuštajući lutku na sto. - Zbog ovoga što si rekla o Sekuritatei,
odjednom sam pomislio...
Gledala ga je kako brzo ustaje i odlazi do ormarića u kormilarnici. Izvadio je kutiju s alatom
i doneo je do stola.
- Jesi li čula za onog tipa, mislim da je bio Bugarin, kog je KGB ubio u Londonu pomoću
kišobrana?
- Kišobrana? Ne, to bih sigurno zapamtila...
- Verovatno si previše mlada da bi se sećala - rekao je Džek vadeći sečice. - Uglavnom, uboli
su ga prepravljenim kišobranom iz kojeg su u njega ispalili kuglicu otrova... Mislim da je u pitanju
bio ricinus. Umro je. To me je navelo na razmišljanje.
Sara je gledala kako Džek seče Pančov kostim.
Parčići plave i crveno-bele tkanine padali su na sto.
- Šta je bilo na Otovoj šaci kad smo ga našli? -upitao je Džek.
- Panč... mislim.
- Tačno. To je poslednje što je dodirnuo pre nego što je umro. Šta ako...?
Spustio je sečice, uzeo baterijsku lampu iz kutije s alatom i dao joj je. Onda je podigao ostatke
Panča, jedva malo više od glave i ruku.
- Imaš bolji vid nego ja - rekao je. - Pogledaj. Hajde.
Sara je uperila lampu u unutrašnjost lutke i zavirila unutra. Nije imala predstavu šta zapravo
traži... Ali kad je ugledala komadić sjajnog metala u drvetu, znala je da je našla ono što joj treba.
Pogledala je Džeka i malo-pomalo shvatila.
- Džek. Upravo sam htela da zavučem šaku unutra...
- Videla si nešto?
Sara je klimnula glavom.
Džek je uzeo glavu lutka od nje, okrenuo je prema svetlosti, izvadio klešta iz kutije sa alatom
i zavukao ih unutra. Za tren okaje izvukao komadić metala.
Pokazao joj ga je podigavši ga prema svetlosti.
- Oružje kojim je počinjeno ubistvo, ako se ne varam - rekao je. - Vidiš li ovaj mali rezervoar
i vrh?
Sara je klimnula glavom. Džek je nastavio:
Knjige.Club 58
 Knjige.Club Books

- Pretpostavljam da je Oto zavukao šaku unutra, ubo se u prst i otrov mu je prodro pravo u
krvotok, a onda... Srce ga je jednostavno izdalo.
- To je moglo da me ubije - rekla je Sara.
- Da, moglo je - kazao je Džek kezeći se. - Da te nisam zaustavio. Zamisli samo koliko si sreće
imala što otrov nije bio u Džudi, a?
Sari je pozlilo pri pomisli na to. Ali Džekov skoro šaljiv odnos prema tome što je za dlaku
izvukla živu glavu bio je zarazan i osetila je vrtoglavo ushićenje što je prevarila smrt tog divnog
sunčanog jutra.
- Dobro. Stvari počinju da se uklapaju - rekao je Džek očigledno se osećajući mnogo vedrije
pošto se vratio slučaju. - Tip iz Sekuritatee provaljuje u Otovu kuću, podmeće otrov. Oto umire.
Ovaj ponovo provaljuje s namerom da ukloni dokaze. Krade sve lutke koje može da nađe, ali...
- Dokaz je kod nas, tačnije, bio je kod gospođe Harper.
- Zato on motri na kuću, primećuje naš dolazak i to da odlazimo s Pančom i Džudi...
- Zato provaljuje ovamo nadajući se da će moći da ih ukrade...
- Ne očekujući da će se hrabri vlasnik i njegov verni pas boriti do smrti da zaštite dokaze. Ili
tako nešto.
- Džek, zar ne misliš da bi ovo trebalo da kažemo Alanu?
- Da - rekao je Džek. - Mislim da bi trebalo. Ako ubica tako očajnički želi da povrati
dokaze, pretpostavljam da je i dalje negde u okolini. A to nije prijatna pomisao.
- Misliš li da bi ga prepoznao?
- Možda - odgovorio je Džek. - Sigurno bih prepoznao smrad. Mislim da se danima nije kupao.
- Moraćemo ovo da kažemo gospođi Harper - rekla je Sara. - Ovo neće biti dobro za nju. Otova
priča će isplivati i svi će morati da prihvate činjenicu da se praktično u školi desilo ubistvo.
- Hmm, to ne valja - rekao je Džek. - Ali nemamo mnogo izbora, Saro. Ne kad je ubica na
slobodi.
Sara je ustala.
- Idem na kriket. Ne bih da propustim Danijelov nastup. Jesi li ti dobro?
- Da, dobro sam. Čio i bodar. Slušaj, možda bi ovo mogla da zadržiš za sebe dok te ne
pozovem, a? Ne bih da izazivamo pometnju.
- U pravu si. U stvari, možda bi trebalo da sačekamo da neko testira taj komad metala?
Ispašćemo potpune budale ako je to samo deo lutke.
Pogledavši ga onako previjene glave. Sara je odjednom pomislila kako možda ne bi bilo dobro
ostaviti ga samog.
Opasnost je možda prošla. A možda i nije.
- Trebalo bi da dođeš da pogledaš utakmicu - rekla je prelazeći preko mostića na obalu.
- Šališ se? - upitao je Džek. - Već sam imao prilike da gledam kriket. I sve mi je objašnjeno
deset puta. Nemam nameru da to ponovo gledam. Život je prekratak. - Onda se iskezio. - Pozdravi
mi Danijela!
Sara je krenula stazom pored reke uzbuđena pri pomisli da su ona i Džek ponovo rešili slučaj.

Knjige.Club 59
 Knjige.Club Books

15.

ISTINA O LEŠINARIMA

Nije bilo razloga da se okleva s uključivanjem policije u ovo, smatrao je Džek. A postoje Sara
bodrila Danijela, to je mogao da obavi i sam.
Ako ga Alan izriba što su oklevali da prijave nova saznanja, pa, i to će izdržati i, nadao se,
uspeće da mu objasni šta se dogodilo.
On i Alan bezmalo su se sprijateljili i Džek nije hteo da kvari.
I tako, dok je Glavnom ulicom išao prema policijskoj stanici, polako je u mislima prelazio
korake koji su doveli do njihovog otkrića, trudeći se da uključi sve informacije o tajanstvenom
napadaču, Otovoj prošlosti, lutkama i igli... a onda mu je zazvonio telefon.
Stojeći u senci sahat-kule seoske većnice, izvadio ga je iz džepa.
- Molim?
- Džek, Edi je. Slušaj, imam neke nove informacije.
Džek se sklonio s pločnika u jednu uličicu. Nema potrebe da prolaznici čuju pola ovog
razgovora.
- Pucaj.
- Ta tetovaža je bila oznaka posebne grupe u okviru DSS-a, rumunske službe državne
bezbednosti.
- Sekuritatee - rekao je Džek.
- Moram ti reći da su ti tipovi bili najgori među najgorima - kazao je Edi. - Krajnje
nemilosrdni. Režimske siledžije, potpuno iznad zakona. Broj ljudi koje je zahvaljujući njima
progutao mrak sigurno se meri hiljadama.
„Stani malo“ pomislio je Džek.
To se ne slaže. Oto je bio u bekstvu od Sekuritatee, tako da...
- Edi, stani malo. Hoćeš da kažeš da je moj tip, ako je imao tu tetovažu, bio zapravo...
- Čudovište, Džek. Svetu je bolje bez njega, u to možeš da budeš siguran.
Nekoliko trenutaka ništa nije imalo smisla. Cela pažljivo sročena priča koju je nameravao da
ispriča Alanu odjednom se izvrnula naglavačke.

Knjige.Club 60
 Knjige.Club Books

Ali onda, kao pravi inspektor kakav je bio, počeo je da preslaže delove slagalice.
I počela je da se oblikuje nova priča, priča koja je morala biti istinita.
- Edi, možeš li podatke o tome da mi pošalješ mejlom?
- Već sam to uradio, ortak. Slušaj. Tvoj tip s tetovažom je možda mrtav, ali te lešinarske
psihopate su još prisutne u celom svetu. Zato samo oprezno...
„Oprezno. To često čujem u poslednje vreme“, pomislio je Džek.
- Važi. I hvala ti. Edi.
- Nema na čemu, Džek. Čuvaj se.
Poziv se završio. I Džek je počeo da razmišlja šta da uradi, poželevši da je Sara s njim umesto
na kriketu.
Kad se ovoliko elemenata izmeša, dve glave su svakako bolje od jedne. Ali znao je koje mesto
mora da poseti istog časa.
Mada možda neće biti baš lako ući unutra.

***
Zvono iznad vrata dućana „Što da ne“ zazvonilo je kad je Džek ušao. Ugledao je Džejn Rid kako
otvara pakovanje prediva. Podigla je pogled i na licu joj se brzo pojavio prikladan trgovački osmeh,
koji je izbledeo kad je videla ko je ušao.
- Oh, ti. Mislila sam da smo završili...
Džek je smislio kakvu taktiku da koristi s njom. Pokazao je zavoj na svojoj glavi.
- Vidiš li ovo?
- Malo si se ugruvao, a?
- Moglo bi se reći. Ili je možda neko hteo nešto od mene. A izgleda da su to bile... Otove lutke
Panč i Džudi.
Džejn je izgledala istinski preneraženo. Činilo se da je bar njena uloga u ovoj priči ostala
nepromenjena.
- Napadnut si?
- Prošle noći, I mislim da su to možda uradili isti ljudi zbog kojih je Oto brinuo.
- Oni su ovde? - Okrenula se, očigledno istovremeno zbunjena i zapanjena tom vešću. A
možda, pretpostavio je Džek, i pomalo uplašena.
- Džejn, sinoć sam napadnut.
- Pretpostavljam da si obavestio policiju. To...
Džek je podigao ruku. - Hteo sam, ali treba da...
Uvek mu je bilo teško da laže. Možda jer mu je istina toliko važna. Šta god da je u pitanju,
uvek je imao osećaj da svako može da vidi kad on laže.
- Moram da saznam što više o Otu i onima koji su hteli da mu naude. A postoji jedno mesto
koje bi moglo da mi otkrije nešto više o tome.
Zakoračio je prema njoj. Možda je dobro što je uplašena. Džejn je bila prava oštrokonđa. Ali
sad se činilo da je uzdrmana.

Knjige.Club 61
 Knjige.Club Books

- Moram da uđem u njegovu radnju. Tamo možda postoji nešto što nam može otkriti više o
tim ljudima. Neka tajna...
Njoj su se oči zamaglile i Džek je znao da je na dobrom putu.
- Rekla sam vam - kazala je - ja ne...
Džek je podigao ruku, klimnuo glavom... i nasmešio se. Taj pokret je poručivao; „Da se
razumemo, oboje znamo da je to totalno sr...“
- Džejn, samo sam mislio da je možda imao rezervni ključ. Da možda...
Još jednom je zastao.
- Da možda ti znaš gde je taj ključ. - Zaćutao je, a onda dodao: - Ti ljudi i dalje žele nešto,
iako je tvoj Oto mrtav.
Video je kako Džejn Rid guta knedlu. Onda je klimnula glavom.
- Dobro, mislila sam da ne bi trebalo o tome da pričam, ali Oto mi je dao ključeve svoje
juvelirnice. Samo da ih čuvam. Nisam očekivala...
- Hvala - žurno je rekao Džek pre nego što se Džejn predomisli. A ona je ponovo klimnula
glavom i otvorila fioku ispod pulta.
Džek je čuo zveckanje ključeva, a zatim mu je Džejn predala alku s tri ključa.
- Ne znam... koji šta otključava.
- Sam ću to otkriti.
U drugoj ruci je imala list papira. - Ovo je šifra alarma. Oto je rekao da treba i to da imam.
Džek je uzeo papir na kojem je bio ispisan niz od osam cifara.
- Dobro. I, Džejn... hvala.
Džek je izašao pitajući se da li je posumnjala da u radnji ima tajni koje „Oto“ nije želeo nikom
da otkrije...
Čak ni njoj.

Knjige.Club 62
 Knjige.Club Books

16.

SATOVI, DRAGULJI I TAJNE

Džek je otključao juvelirnicu i kad se našao unutra, na tastaturi pored vrata zatreptalo je crveno
svetio. Uzeo je list papira, ukucao niz brojki i crveno svetio je prestalo da trepće.
Sačekao je.
„Nije se oglasio.“
„Uspelo je.“
Onda je zatvorio vrata.

***
Nije znao šta traži. Mnoge vitrine za izlaganje dragulja bile su prazne, ali ipak zaključane.
„Vredne stvari je verovatno držao negde u sefu“, pomislio je Džek.
Prošao je po radnji i nekako mu se činilo da se to mesto ne uklapa u priču o „Otu lutkaru“.
Niti, kad smo već kod toga, o „Otu, krvniku Sekuritatee“.
A opet, ako je neko ubica u službi policijske države, sigurno zna kako da nosi mnoge maske.
Masku lutkara. Juvelira. Samotnjaka.
Ubice.
Upravo tada, prvo jedan, a onda i svi ostali časovnici u radnji, počeli su da označavaju pun sat
s metalnim balerinama i srebrnastim medvedima koji su se pojavljivali uz melodičnu zvonjavu,
dok su veliki zidni satovi odbijali sat dubokim potmulim udarima.
Džek je na trenutak imao utisak da se našao unutar džinovskog satnog mehanizma.
Dok su neka zvona i dalje odjekivala, prošao je iza pulta. Drvene fioke nalazile su se ispod
izložbenih vitrina... Otvorio je prvo jednu, a onda i drugu. Nijedna fioka nije bila zaključana.
„Ovde nema tajni.“
Zapitao se šta bi Alan rekao kad bi ga ugledao u radnji.
„Ovo se nikako ne bi moglo smatrati zakonitim“, pomislio je.
Okrenuo se i ugledao vrata koja vode u zadnji deo juvelirnice.
Knjige.Club 63
 Knjige.Club Books

Možda će tamo imati više sreće. Otvorio ih je i ušao. Odmah je osetio suv, ustajao vazduh.
Mala odaja ulivala je osećaj klaustrofobije.
Stočić, drvena stolica i nešto papira i dalje su bili tamo gde ih je Oto ostavio.
Džek ih je uzeo. Račun za struju. Poziv iz škole da nastupi na još jednom vašaru. Naprsla šolja
za kafu u kojoj je držao grafitne i hemijske olovke i otvarač za pisma u obliku sablje.
Pogledao je oko sebe i spazio sef veličine devedeset sa šezdeset centimetara. Nije bio zaštićen
bravom s kombinacijom nego se otvarao ključem.
Uzeo je prsten s ključevima i ponadao se da je pravi ključ na njemu. Uzeo je poslednji, ubacio
ga u ključaonicu, okrenuo ga i sef se otvorio.
Isprva je video samo stalke s ogrlicama, prstenjem i broševima.
Sve se presijavalo na svetlosti halogenskih lampi koje su se upalile kad su se otvorila vrata
sefa.
Ali onda je ugledao stalak na dnu koji je naizgled bio prazan.
Tamo se ništa nije presijavalo.
Džek je zavukao ruku i polako izvukao stalak...

***
- Saro, pretpostavljam da si usred večere?
- Džek. Jesam, ali nadala sam se da ćeš se javiti. Sačekaj trenutak.
Stajao je pored svojih kola držeći ono što je našao u Otovoj radnji.
„Malo-pomalo, sve dolazi na svoje mesto.“
- Dobro, samo sam htela da se sklonim od dece. Treba imati na umu da su i oni voleli starog
Ota i njegove predstave.
Ispričao joj je za Edijev poziv, za tetovažu i Sekuritateu.
Nekoliko sekundi je vladala tišina i Džek je pomislio da se veza prekinula.
- Saro? Jesi li još tu?
- Ovde sam. Samo pokušavam da shvatim da je Oto bio... mislim... On je bio naš lutkar...
Džek je sačekao. Onda je nastavio:
- Dobro. Džejn Rid je imala ključ juvelirnice...
- To sam mogla da pretpostavim.
- I u sefu u radnji našao sam nešto.
- Nastavi.
- Brendlov nemački pasoš, kao i rumunski. Ispostavilo se da mu je pravo ime Rika Popesku.
- To sve objašnjava.
- I ne samo to. Našao sam još nešto: Popeskuovu legitimaciju rumunske državne bezbednosti.
Na fotografiji je u uniformi Sekuritatee. Izgleda opako i nigde nema nijedne lutke.
- Uh! I ti si to...
- Uzeo. Da. Cela ova stvar polako dobija sasvim drugačiji smisao.
- Rekla bih da skoro uživaš u tome, Džek...

Knjige.Club 64
 Knjige.Club Books

- Znaš, nikad nisam razmišljao o tome na taj način, ali izgleda da uživam. Cela „priča“ do
koje smo prvo došli potpuno se preokrenula i dobili smo istinu. To ponekad ume da bude mnogo
ružno, ali je neporecivo.
- Bio je u državnoj bezbednosti, i to u njenom tajnom, surovom odeljenju.
- Da. Istina. A sudeći po značkama i medaljama na njegovoj uniformi, bio je visoko rangiran.
- Znači, nije ga progonio niko iz Sekuritatee?
- Ali neko ga jeste progonio, neko iz njegove domovine. Mislim da...
Džek je zaćutao. Tačno prekoputa Glavne ulice video je samoposlugu koja je još uvek bila
otvorena. Kupci su ulazili, kupovali mleko, možda malo mlevenog mesa za kasni letnji roštilj.
- Saro. Šta si mi ono rekla za Danijela? Neko je opljačkao ormarić s pićem u paviljonu?
- Da. Znam da on nema nikakve veze s tim.
- I ja to znam.
- Njemu i njegovim drugovima tako nešto ne bi na um palo. To je njihov teren. Baš kao i
treninzi, utakmice, paviljon u kom užinaju. To mesto je važan deo njihovog života.
- Da, tačno. Znam zašto sam ti prekinuo večeru...
- Da pogodim. Hoćeš da odeš nekud?
- Kako si samo pogodila?
- Na teren za kriket? Imaš neki predosećaj?
- O, rekao bih da je u ovom trenutku to malo više od predosećaja. Dobro bi mi došao vodič,
posebno u slučaju da neko vidi krupnog Amera kako se vrzma naokolo.
- Samo da završim večeru, pospremim i pobrinem se za decu. Može... u pola osam?
- Doći ću po tebe.
- Sjajno. I, Džek, rekla bih da me sad već i previše dobro poznaješ. Samo mi nagovestiš nešto
i... ja sam odmah za akciju.
Džek se nasmejao. - Kladim se da si u prošlom životu bila detektiv. Šerlok Holms...
- Pre sam bila tvoj Votson.
- Smenjujemo se. Vidimo se uskoro.
Džek je još neko vreme stajao dok je svetlost bledela na nebu, posmatrao samoposlugu i pitao
se da li se poslednji čin ove drame, ove njihove tajanstvene lutkarske predstave, bliži kraju.
- Misliš da tajanstveni Rumun, čovek koji je montirao iglu da ubije Brendla...

Knjige.Club 65
 Knjige.Club Books

17.

PAVILJON

Sara je pogledala Džeka dok je parkirao svoja mala sportska kola u blizini terena za kriket, nedaleko
od paviljona.
- Popeskua.
- Da, da on ima neke veze s provalom u paviljon?
- Logično je, zar ne? Trebala mu je hrana, obio je samoposlugu. Trebao mu je alkohol da se
ohrabri, provalio je ovde. Zaudarao je na alkohol kad me je napao. Takav tip bi sa svojim akcentom
štrcao u Čeringamu. - Džek se iscerio. - Veruj mi, ja to znam.
Sara je skrenula pogled.
Teren je bio u mraku, ako se izuzme nekoliko osvetljenih mesta. Ali uglavnom je izgledao kao
crno more trave.
I morala je da prizna... Džekova teorija je bila potpuno logična.
- Možda je on provalio i u školu - rekla je. - Pretpostavljam da nije mogao da odsedne u nekom
hotelu ako je planirao da ubije Popeskua. Čudi me što se uopšte raspitivao za tebe u brodogradilištu.
- Da. To je sigurno bilo rizično za njega. Ne znam zašto mu je bilo toliko važno da sazna gde
živiš.
- To znači da nismo sve razjasnili.
- Nismo. A tu je i ovo...
Džek je pokazao na paviljon u tami.
- Znamo da je ubica. Znamo da me je napao na „Gusci“. Ali ne znamo gde je.
„Sredina je leta...“ pomislila je Sara.
A opet, dok je sedela tu, osećala je skoro ledenu hladnoću.
- Hajdemo - rekao je Džek.
Otvorio je vrata kola i Sara je krenula za njim uputivši se pravo ka zgradi ispred njih.
Sve je delovalo tiho.
- To je to mesto? - prošaptao je Džek pokazujući.
- Da. Tamo su svlačionice i bar. A pozadi je skladište za svu opremu.
Knjige.Club 66
 Knjige.Club Books

Džek je šmrknuo. - Hajde da pogledamo.

I uprkos tome što je pored nje bio krupni američki inspektor, tip koji je svakako znao da se
ponaša u ovakvim okolnostima, a i kako da druge nauči lepom ponašanju. Sara je osetila kako joj
srce ubrzano tuče.

***
Džek se sagnuo i izvadio svoj telefon.
Uključio je svetio na njemu i uperio ga u bravu na vratima skladišta u zadnjem delu paviljona.
- Obijana je. Vidiš li ogrebotine?
- Misliš da je neko provalio unutra?
- Hajde da vidimo.
Dao je Sari telefon, a onda izvadio novčanik. Izvukao je kreditnu karticu pa je zavukao između
brave i okvira vrata. Brava je bila jednostavna, laka za otvaranje... i otvorila se.
- Podseti me da te pozovem kad sledeći put zaboravim ključeve - rekla je Sara.
Pošto je telefon bio kod nje, Sara je ušla prva uz škripu vrata.

***
Soba je bila puna torbi s opremom za kriket, vratnica i razne opreme za mreže. Ako se to izuzme,
bila je prazna.
Međutim, kad je osvetlila pod, Sara je ugledala nešto što je izgledalo kao smeće.
Prinela je svetio gomili na podu. Omoti od sendviča iz samoposluge, plastične flaše soka,
izgužvane prazne kese čipsa.
- Bio je ovde - rekla je.
Malo pomerivši svetio, spazila je praznu flašu stoličnaje.
- Mora da se ovde skrivao dok je planirao „Otovo“ ubistvo - kazala je Sara. - Mesto je prazno
i noću niko ne dolazi ovamo. A odavde je mogao da se iskrade da nas špijunira i postavlja pitanja.
Naravno, trebala mu je hrana. Pitanje je...
- Gde je sad?
Džek je uzdahnuo.
Sara je pretpostavila da se zapravo nadao da će naći tog tipa. Tako bi lepo zaključili slučaj.
Umesto toga, imali su samo gomilu smeća koja je potvrđivala da je ubica boravio tu.
- Valjda ćemo morati da pogledamo...
Ali Sara je čučnula. Gurnula je gomilu omota, kutija od sendviča, plastičnih flaša i ništa nije
videla.
A onda...
Zgužvano parče papira drugačije od ostalih, manje.
Uzela ga je.
- Nešto si našla? - upitao je Džek.
Ispravila je papir palcem i videla da je to vozna karta.

Knjige.Club 67
 Knjige.Club Books

Iz Londona za Čeringam.
Kupljena dan pre nego što je Rika Popesku zavukao šaku u lutku i umro.
Sara je ustala, a strašnu jezu zamenilo je uzbuđenje.
- Džek. Vozna karta. Došao je iz Londona, smestio se ovde...
- A sad ga više nema.
- Sigurno se vratio.
Džek je uzeo kartu od nje.
- Ili se upravo vraća. Saro, kad kreće poslednji voz za London?
Sara je skrenula pogled. Nekad je napamet znala red vožnje od Londona do Čeringama. Ali
sad...
- Bože, ne znam. U pola devet... možda deset?
Džek je pogledao na sat.
- Sad je devet i petnaest. Male su šanse. Ali iskoristiću svaku koju imamo. Hajdemo na stanicu.
Sara je klimnula glavom i zajedno su potrčali preko terena prema njegovim kolima, a ona se
pitala: „Koliko vremena stvarno imamo?“
I da li je ubica već otišao?

Knjige.Club 68
 Knjige.Club Books

18.

POSLEDNJI VOZ ZA LONDON

Sara se čvrsto držala kad je Džek uz škripu kočnica zaustavio sprajt pored stepeništa koje je s
parkinga vodilo na perone.
Nije se trudio da nađe mesto za parkiranje, samo je zaustavio kola.
I, kao da i sami žure na voz, pojurili su uza stepenice. Džek je preskakao po dva stepenika
odjednom, a Sara je davala sve od sebe da održi korak. Peron s kog polazi voz za London bio je s
druge strane.
Nije čula zvižduk. Ništa nije ukazivalo da se voz približava.
Da li su zakasnili? Ne, prema redu vožnje poslednji voz je tek trebalo da stigne...
Onda su krenuli niza stepenice. Cela stanica bila je jezivo pusta. Poslednji voz za London
sredinom nedelje nije imao mnogo putnika. Na stanici je radilo samo nekoliko svetiljki, koje su
stvarale žute bare svetlosti u tami.
- Oprezno - rekao je Džek spuštajući se stepenicama kao mladić. Sara se držala za rukohvat
silazeći najbrže što je mogla.
Sve dok nisu stigli do podnožja i zatekli prazan peron.
Ali onda...
- Tamo.
Na samom kraju perona, oslonjen na mračni prozor biletarnice, stajao je neko.
Bilo ga je lako prevideti.
Sara se okrenula u smeru iz kog je trebalo da dođe voz. Još ništa.
- To je on - tiho je rekao Džek.
Džek se spremao da krene prema njemu, ali Sari je nešto palo na um. Dodirnula mu je lakat.
- Džek, imam osećaj... - prošaputala je. - Ovaj tip je uplašen i sam.
Okrenuo se da je pogleda. Ona prilika je stajala mirno ničim ne pokazujući da naslućuje da
razgovaraju o njemu.
Da ga jure.
- Pusti mene - rekla je.

Knjige.Club 69
 Knjige.Club Books

Džek je zastao na tren. Onda je klimnuo glavom.

Sad je Sara preuzela vodstvo. Koračala je malo ispred Džeka prema drugom kraju perona. Išla
je polako i odlučno motreći na prvu naznaku reakcije prilike koja je tamo čekala.

***
Neznanac se onda pomerio. Sklonio se od prozora. Zatim se odmakao još jedan korak.
- Potrčaće - tiho je rekao Džek.
I svakako je izgledalo tako dok se prilika okretala s kapuljačom preko glave, gledajući prema
suprotnom kraju perona kao da traži izlaz.
Jedini način da pobegne bio je da pređe preko šina.
Sara je potrčala, a onda je, najglasnije što je mogla, povikala: - Stani, molim te!
Prilika je oklevala okrenuvši se prema njoj.
- Samo nas objašnjenje zanima. Znamo šta si uradio. Onda je glasnije uzviknula: - Znamo
koje ubio Riku Popeskua.
Da li će to biti dovoljno da ga zaustavi? Posle toliko skrivanja, kovanja planova i ubistva
lutkara?
Onda je, žustro koračajući, dodala: - Znamo kakav je čovek on bio.
Muškarac se nije ni pomerio. Stajao je na kraju perona i čekao.
I polako, činilo se da to traje čitavu večnost, Sara i Džek su prišli neznancu.

***
Njegov pogled je ispod kapuljače kružio od Sare do Džeka i nazad. Mlad, mršav... verovatno bi
još mogao da se odluči za bekstvo i da im utekne kao od šale.
- Jeste vi policija? - upitao je.
- Ne - rekla je Sara. - Nismo iz policije. Samo hoćemo da razgovaramo s tobom.
Sara je mislila da će Džek, islednik, čovek koji se zaista time bavio, preuzeti vođenje
razgovora.
Ali on to nije učinio. Klimnuo joj je glavom pokazavši joj da ona to treba da obavi.
- Znamo istinu o Otu Brendlu. Možeš li da nam kažeš... zašto si došao ovamo... Zašto si to
uradio?
Njegove tamne oči imale su pogled progonjene 1 žrtve.
Onda je pročistio grlo.
- Ja sam Cezar Dumitru. Pre dvadeset godina taj čovek i njegovi lešinari uhapsili su mog oca.
Bio sam dečak. Moj otac je bio pisac, istoričar, intelektualac! A Popesku ga je mučio kao da je
poslednji ološ... samo zato što je moj otac voleo istoriju, zato što je voleo istinu.
Mladić se tresao.
„Za njega ovo kao da se desilo juče“, pomislila je Sara.
Polako je klimnula glavom. Sve joj je bilo jasno... Mladić je nastavio: - Doneli su njegovo telo
kući. Ja ga nisam video. Ali majka mi je kroz plač rekla sve što je trebalo da znam. A onda, posle

Knjige.Club 70
 Knjige.Club Books

nedelja plača, tuge i optužujućih pogleda naših suseda... jedne noći se bacila u Dambovicu. Niko
nije mogao da je zaustavi. Niko nije pokušao da je spase. Ostao sam sam. Popesku je uništio moju
porodicu i moj život.
- Ostao si siroče - kazao je Džek.
„Taj deo ove priče Popesku je iskoristio da stvori Ota Brendla.“
Mladić je klimnuo glavom.
- Zakleo sam se da ću naći ubice i da ću ih pobiti. Ali Rika Popesku je nestao. Trebalo mi je
mnogo vremena da mu uđem u trag i nađem ga ovde.
Odjednom, u daljini se pojavilo svetio. Voz je ulazio u krivinu, samo kilometar i po od stanice.
Poslednji voz za London.
- Zašto si ostao ovde, Cezare? - upitala je Sara.
- Zašto nisi pobegao?
Mladić se nagnuo i na žutoj svetlosti stanične lampe ugledala je njegovo umorno, ispijeno lice.
- Nisam mogao da ostavim dokaze - odgovorio je. - To je poseban otrov. Morao sam da ih
pokupim.
- Zato si ukrao lutke iz kuće - rekao je Džek.
- Nisam - odgovorio je Cezar. - Neko drugi je ukrao lutke. Ali ne i onu koju sam ja hteo.
- Pa si došao na moj brod.
Cezar je slegnuo ramenima.
- Sad ćete pozvati policiju da me uhapsi - rekao je - je li tako? Ali ne marim. On je mrtav, to
je najvažnije.
Čuo se kratak zvižduk voza. Cezar je bio tako blizu bekstva. Nedostajalo mu je samo nekoliko
minuta. A oni bi sad morali da... šta? Da pozovu Alana?
Da ga uhapse?
„To deluje tako pogrešno“, pomislila je Sara.
Tad je Džek prišao korak bliže pružajući nešto u ruci.
- Evo, Cezare. Dokaz ko je zaista bio Oto Brendl. Čudovište koje si uklonio.
Mladić je uzeo pasoš i legitimaciju Sekuritatee.
- Uradi s ovim šta god želiš. Ovde niko ne mora da zna za to.
- Nema policije? - upitao je s nevericom.
- Oto Brendi je bio bezopasni lutkar koji je umro od srčanog udara.
- Nećete me... uhapsiti?
- Jer si izvršio pravdu?
Džek je odmahnuo glavom. A Sari je to delovalo savršeno ispravno.
Cezar je pogledao u jedini dokaz ko je stvarno bio Oto Brendl, koji mu je sad bio u rukama.
Voz je prispeo u stanicu usporavajući. Tišinu koja je odjednom bila zavladala među njima sad
je ispunila glasna škripa kočnica voza koji se zaustavljao, a onda se začuo kratak šišteći zvuk
otvaranja vrata.
- Treba da uhvatiš voz, Cezare.
Mladić im je oboma klimnuo glavom, a onda se nasmešio.

Knjige.Club 71
 Knjige.Club Books

- Hvala vam.
- Čuvaj se - rekla je Sara.
Onda se mladić u kapuljači okrenuo i ukrcao se uvoz.
A ona je stajala tamo sa Džekom i čekala. Oboje su želeli da vide kako voz kreće, kako se
ubica izvukao.
Tako se završila priča o tajni Ota Brendla.
Ili, kako će Sara saznati, bezmalo se završila...

Knjige.Club 72
 Knjige.Club Books

19.

NEOČEKIVANI POKLON

Gospođa Harper je ustala čim su Sara i Džek ušli u njenu kancelariju. Sara je primetila da ova
deluje zabrinuto. Zebnja joj se jasno videla u očima.
- Izvolite - rekla je - sedite ako nađete neko mesto. Bojim se da imam gomilu papira da sredim
pre nego što se školska godina završi i za mene.
Njih dvoje su seli dok je direktorka gledala naokolo kao da je zaboravila gde joj je stolica.
Njen računar je i dalje izgledao kao brod koji traži kopno u moru papira.
- Još jednom moram da vam kažem koliko sam zahvalna što ste ispitali... stvar.
- Nije to ništa - rekao je Džek. Onda je, znajući od čega direktorka strahuje, brzo dodao: -
Dobro je da ništa nismo otkrili.
Pogledao je Saru.
- Stvarno? - upitala je gospođa Harper skoro bez daha od silnog olakšanja.
- Baš ništa - potvrdila je Sara. Ona i Džek su bili isplanirali šta da kažu. - Naravno, gospodin
Brendl nije baš najažurnije vodio knjige, ali reklo bi se da je vodio miran život.
Gospođa Harper se sva ozarila.
- Tako je dobro što to čujem. Škola onda nema zašto da brine.
Džek je klimnuo glavom. - Iz Otove kuće neće stići nikakvo neprijatno iznenađenje.
„Zanimljiv izbor reči“, primetila je Sara.
Možda je postojala opasnost da ispliva nešto o Brendlovoj stvarnoj prošlosti. Ali pošto su
njegova dokumenta otišla s njegovim ubicom koji će ih verovatno uništiti, jer Cezar svakako ne
želi da bilo ko sazna šta se zbilo, tajna Rike Popeskua ostaće sačuvana.
Što je najbolje, gospođa Harper će nastaviti da vodi školu na svoj neorganizovan, ali srdačan
način pun podrške. A deca nikad neće morati da razmišljaju o stvarnoj prirodi smrti koja se desila
jednog toplog subotnjeg jutra na kraju školske godine.
„Svi srećni i zadovoljni.“
- O - rekao je Džek posegavši u džep svoje košulje. - Imamo nešto za vas.
Uručio je gospođi Harper ček.

Knjige.Club 73
 Knjige.Club Books

- Šta? - upitala je gospođa Harper podižući pogled. - Ovo je... ogromna svota. Šta je ovo?
- To je od Maksa Krausa, jednog od... - Džek je ponovo bacio pogled na Saru.
„Tako dobro izvodi sve ovo.“
- Pa, recimo od jednog Otovog zemljaka. I on izvodi lutkarske predstave. Izgleda da je bio
toliko pogođen Otovom smrću da je, eto, poželeo da učini nešto.
„Da učini nešto.“
„Posebno nakon što mu je Džek saopštio da zna da je Kraus ukrao lutke. I da policijska
pretraga ’Zemlje zabave’ ne bi bila tako dobra za posao. To je bio pokušaj naslepo, ali uspeo je.“
Rekao je Krausu da od istine niko ne bi imao vajde, za razliku od pozamašne Krausove
donacije za školu. Od toga bi već bilo prilične koristi.
- Ne mogu da verujem - rekla je gospođa Harper.
- A što je najbolje - dodala je Sara - gospodin Kraus je ponudio da besplatno izvodi godišnje
predstave Panča i Džuđi.
- Tradicionalne predstave - rekao je Džek. - Iste kao one kakve ste uvek imali. S pendrecima
i svim ostalim.
Gospođa Harper se na to nasmejala. To je bio poslednji deo Džekovog dogovora s Krausom
na koji je ovaj brzo pristao.
To je mnogo bolje od robije.
- Vas dvoje... - počela je gospođa Harper i ostala bez reči. - Škola i ja samo vam ogromni
dužnici.
Džek je ustao. - Mislim da sva deca koja prođu kroz ove učionice, kao i njihovi roditelji,
mnogo duguju vama, gospođo Harper.
I Sara je ustala. Gospođa Harper je i dalje držala ček kao da bi taj čudesni list papira mogao
nestati pred njenim očima.
- Pa - rekla je - nadam se da ću vas oboje videti na jesenjem vašaru!
Onda su izašli iz kancelarije, a Sara nije mogla da se otrese osećaja da su upravo uradili nešto
stvarno dobro.

***
Samo što...
Kad je stigla do svojih kola, zastala je.
- Znaš, Džek, imam jedno pitanje.
- Pucaj.
- Uvek si mi delovao kao neko ko sve radi po propisu. A ovo, sve ovo, znaš, uopšte se ne bi
moglo reći da je bilo po propisu.
Džek se nasmešio. Njeno pitanje ga nije uvredilo.
„Naravno.“
- Vidiš, ima raznih propisa. I recimo da smo u ovom slučaju sve propisno odradili.
- Pravda je zadovoljena?

Knjige.Club 74
 Knjige.Club Books

- S mog stanovišta? Da. Ali moram priznati... ovo nije bilo lako. Dugo nisam video nikakvu
logiku u svemu, a onda...
- Onda si shvatio.
- Tačno. I nije stradala više nijedna nevina osoba.
Otvorila je vrata svojih kola.
- Da te povezem?
- Ne treba - rekao je - lepo je vreme. Prošetaću se do broda.
Oklevala je trenutak. Shvatila je da, kad god završe neki slučaj, ona gotovo žali zbog toga.
Bar je mislila da je to razlog za izvesni osećaj gubitka.
I tako...
- Džek, večeras pravim bolonjeze i domaću testeninu. Da li bi nam se pridružio?
Džek se široko nasmešio. - Bilo je dovoljno da kažeš „bolonjeze“. To nipošto ne bih propustio.
- Može u sedam?
- Savršeno - rekao je. - A pošto samoposluga ponovo radi, usput ću kupiti neko dobro crveno
vino.
Ona mu se nasmešila i gledala ga kako se okreće i odlazi sa školskog parkirališta ka „Sivoj
gusci“.
„Da, ovaj slučaj je gotov“, pomislila je Sara, ali znala je da će biti drugih.

Knjige.Club 75
 Knjige.Club Books

U NASTAVKU

Na brdu iznad Čeringama nalazi se Mabina farma. To je mesto mračne prošlosti koja seže u
sedamnaesti vek, u doba kad su meštani živeli u strahu od đavola i spaljivali veštice na lomači.
Prema legendi, farma i svi koji žive na noj, osuđeni su na nesreću. No da li su propast letine, bolest
stoke i smrtonosni požari samo posledica prokletstva? Ili se iza tih opasnih događaja krije neki
tajni uzrok? Ni Džek ni Sara ne veruju u natprirodne pojave i uskoro otkrivaju sasvim
ovozemaljske počinioce.

Knjige.Club 76
 Knjige.Club Books

MABINA

FARMA

Knjige.Club 77
 Knjige.Club Books

1.

PROKLETSTVO

Čarli Foks je pogledao preko doline prema suncu, koje je skliznulo iza brda.
„Trebalo bi da sam već na farmi“, pomislio je. „Da pijem hladno pivce dok Kejtlin sprema
večeru.“
Ali on je još pokušavao da potera nizbrdo prema kući svoje proklete krave, da ih odvede na
mužu, umesto što svaki čas zastajkuju, pasu i onda preživaju zijajući u Čarlija.
Kao da mu govore „krenućemo kad budemo spremne!“
Ovo držanja krava je kao i svi drugi poslovi na farmi... otišlo dođavola kad ga se Čarli
prihvatio.
Rečeno mu je da nema ničeg lakšeg od gajenja nekoliko krava za mužu. Malo stado, niski
troškovi, veliki profit. Tako su mu rekli.
One preživaju prokletu travu, a mašine ih muzu.
„Da, kako da ne.“
Sve dok šugava mašina ne zariba i onda platiš popravku čitavo bogatstvo. I šta kad krave ne
daju da ih pomuzeš? Kakve su to krave kad ne daju da ih pomuzeš? Za te džersi krave dali su brdo
para. Iz njih bi trebalo da teku reke mleka.
I, naravno, uginula mu je još jedna životinja. Na početku godine ih je imao trideset, a sada,
posle one proklete tuberkuloze, spao je na dvadeset šest.
„Motri na ostale“, rekao je veterinar Čarliju nakon što mu je uručio papreni račun.
Sunce je sad zašlo i svetlost je bledela s tmurnog jesenjeg neba.
- Hajde! - viknuo je na krave.
Imao je drveni štap kojim je trebalo da ih potera, ali mora da nešto nije radio kako treba jer,
kad god bi ga upotrebio, krave bi ga samo mrko pogledale.
To nisu bikovi. Nemaju rogove i ne znam ti šta. Ipak, možda nije baš pametno ljutiti tako
velike životinje.
Protrljao je šake dok je temperatura padala i okrenuvši se prema kući ponovo je pomislio na
večeru koju mu je Kejtlin spremila, kad je odjednom ugledao vatru.

Knjige.Club 78
 Knjige.Club Books

***
Na trenutak se ukočio kao da je prizor pred njim iz nekog horor filma, koje je obožavao da gleda.
Ali onda - bog te tvoj! - poleteo je kao munja niz klizavu, blatnjavu padinu, trčeći koliko ga
noge nose prema svojoj farmi.
Nije skidao pogled s plamena.
Ne gori kuća. Hvala bogu, Kejtlin i Sami će biti dobro.
Ali njegov traktor parkiran ispred samog ambara bio je zahvaćen vatrom!
Još nije bio otplaćen, a sad je bio u plamenu iz kog se nije ni video. Prema nebu se dizao crn
dim.
Dok je jurio, ugledao je Kejtlin kako istrčava iz kuće držeći u naručju Samija, njegovog milog
dečačića, i gleda požar.
„Kako me samo tera prokleti maler!“, pomislio je.
A onda, pogleda prikovanog za traktor u plamenu, desnim stopalom je zakačio koren drveta,
sapleo se i pao ne uspevši da se zadrži.
Žestoko je tresnuo o zemlju i osetio bol u desnom ramenu, a onda je nastavio da se kotrlja
nizbrdo.
S bolom u ramenu, podigao se i nastavio da trči izbegavajući kravlju balegu.
Kad se primakao, video je kako neko trči s njegove desne strane.
Tom. Njegov radnik.
„Tom.“
„Šta on, kog đavola, radi ovde?“

***
Dok je Čarli stigao do traktora, vatra je počela da jenjava. Žuta farba se potklobučila i pocrnela.
Tom je u traktor uperio protivpožarni aparat koji su držali u ambaru.
Ali iz njega ništa nije izlazilo.
„Šta će uopšte Tom ovde?“
Čarli je povikao: - Uključi tu prokletu stvar, Tome!
Radnik se okrenuo prema Čarliju i uzviknuo: - Zaglavio se, Čarli. Ove stvari bi trebalo da se
kontrolišu. Trebalo je da se postaraš da bude...
I dok ga je Tom prekorevao - izuzetno poletno - pomislio je Čarli, aparat se odjednom aktivirao
uz glasno šuštanje.
U pozadini tog zvuka Čarli je čuo Samija kako plače. Njegov dečačić se uplašio vike i požara.
„Trebalo bi da je u kući. Kejtlin bi trebalo da ga uvede unutra.“
Umesto toga, Kejtlin je prišla bliže. Njen glas se jedva čuo od huka vatre i šuštanja pene iz
protupožarnog aparata koja je pokrivala traktor kao sneg.
- Čarli...
Beba je i dalje plakala.

Knjige.Club 79
 Knjige.Club Books

- Uđi u kuću, Kejtlin. Ja ću se postarati za ovo.

Protivpožarni aparat se ispraznio i prestao da radi.
Srećom, i požar se smirio. Goreo je još samo jedan od velikih zadnjih točkova, iz kog se sad
širio užasan smrad.
Od zadaha pene iz protivpožarnog aparata, istopljene farbe i zapaljene gume Čarliju se
okrenuo stomak.
Ali sve je bilo gotovo.
- Ovo je prokletstvo, Čarli. Ova farma je prokleta.
Okrenuo se i pogledao svoju ženu. Želeo je da se usprotivi, da joj kaže da takve stvari ne
postoje.
Posebno jer je uza se držala njihovog plavookog dečaka.
„Sve je u redu. Dobro je.“
Ali ovaj požar?
Okrenuo se ka Tomu koji je i dalje stajao držeći ispražnjeni protivpožarni aparat.
Čarli je imao drugačiji stav prema tome kako je požar počeo i ko ga je izazvao.

Knjige.Club 80
 Knjige.Club Books

2.

TOM

- Vucibatino jedna! - dreknuo je Čarli besno pokazujući prema uništenom traktoru.

- Šta? O čemu, dođavola, govoriš, Čarli?
Čarli je prišao Tomu.
- Ti si ovo uradio. Ti si mi zapalio traktor, ti...
- Čarli - Kejtlinje stala pored njega. Sami je mahao rukama prema očevom licu. Mališan kao
da je osetio da nešto nije u redu.
Tom je odmahnuo glavom. - Čarli, upravo sam ugasio vatru. Otišao sam u ambar, uzeo
aparat...
- A šta si uopšte radio ovde?
Tom je otišao pre nekoliko sati, besan, šutirajući zemlju, kad mu je Čarli rekao da će morati
da mu smanji radno vreme.
„Jednostavno nemam novca, Tome.“
Tom nije baš najbolje primio tu vest.
Da li je bio dovoljno ljut da bi zapalio traktor? Čarli je bio siguran da je tako.
- Otišao si pa si se vratio? Šta je, popio si koju, pa si rešio da mi pokažeš, a?
- Vratio sam se - polako je odgovorio Tom gledajući njih troje kako stoje ispred njega - jer
sam ovde ostavio neki alat koji će mi trebati za vikend.
Video sam požari i potrčao što sam brže mogao da ga ugasim...
- Da. Kako da ne! Voleo bi da ja poverujem u to, ti...
U poslednjem trenutku se obuzdao. Nije želeo da psuje pred Samijem.
- Hoćeš da kažeš da sam ja izazvao požar, a onda ga ugasio? To nema nikakvog smisla.
- O, ima, još kako.
Čarli je pomislio da ga sad ima u šaci. Čitao je o takvim stvarima.
- To je onaj... onaj sindrom nekog barona. Tako ljudi misle da si dobar tip, je li? Tom, prokleti
heroj!

Knjige.Club 81
 Knjige.Club Books

- Pukao si - rekao je Tom. Onda se obratio Kejtlin: - Žalim te, Kejtlin, što moraš da trpiš nekog
kao što je on.
„Sad je dosta.“
Čarli zakorači ka njemu stežući pesnicu. Ali Kejtlin ga je ponovo uhvatila za ruku i zaustavila
ga. - Čarli, molim te.
Čarli je stao.
- Znaš šta? - rekao je.
Tom je čekao.
- Otpušten si. Uzmi šta je tvoje i gubi se s Mabine farme.
- Da znaš da hoću - odvratio je Tom. - Ovo ionako nije nikakva farma. Trebaće ti mnogo sreće
da napraviš nešto od ove rupe, Čarli, a tebe sve vreme tera gadan maler!
I Tom se okrenuo bacivši protivpožarni aparat, koji je bučno tresnuo o zemlju, a onda se vratio
do svoje izlupane fijeste oguljene farbe i bez ratkapni.
Kejtlin i Čarli su ga gledali kako odlazi, a Čarli se pitao šta je to upravo uradio.

***
Tomova fijesta je izbacila mlaz blata kad se punom brzinom sjurila niz stazu koja je vodila ka
glavnom putu.
- Čarli - rekla je Kejtlin - šta ćemo sad?
Čarli se tek tad okrenuo ka svojoj ženi na čijem se lepom licu jasno videla zabrinutost.
- Guramo dalje. Jednostavno... guramo dalje. Čarli je pokušao da se nasmeši, ali Kejtlin je
ostala ozbiljna.
- Ali Tom zna kako se vodi imanje. Zna da upravlja mašinama i ume sa stokom.
- To umem i ja - rekao je Čarli, mada mu je po njenom pogledu bilo jasno da je njegove reči
nisu utešile.
- A mogu i da unajmim nekog drugog - nastavio je. - Nekog još boljeg od Toma. Siguran sam
da mnogo ljudi traži posao. Gomila. Naći ću nekog drugog ko će...
- Da radi pola radnog vremena? Za siću koju nudimo? Ne znam, Čarli.
Čarli je hteo da kaže još nešto ohrabrujuće, ali se predomislio. To kao da je imalo suprotan
učinak.
- Čarli, problem je u ovom imanju.
To je zaustavilo Čarlija. Video je kako se u očima njegove žene pojavljuju suze.
- Sve vreme nas tera baksuz. Sam si to rekao... ovde kao da nešto nije kako treba.
Čarli je na to klimnuo glavom.
Jer, istina je, kao da ih je neprestano terao maler. Pacovi su im uništili seme. Životinje su se
razboljevale. Mašine su se iz čista mira kvarile.
Mnogo toga lošeg se događalo.
Stvarno se Činilo da je Mabina farma ukleta.
- Naći ću nekog da nam pomogne, Kejt. Koliko sutra. I tražiću radnika dok ga ne nađem. U
međuvremenu ćemo se snaći... ja ću se snaći.

Knjige.Club 82
 Knjige.Club Books

Kejtlin je pogledala naokolo.

- Čarli, gde su krave?
Dođavola! Ostavio ih je na brdu dok je pokušavao da ih natera da dođu ovamo.
Ali gde su sad?
- Prokletstvo...
Čarli se okrenuo i po mrklom mraku potrčao nazad uzbrdo.
Ovog puta nije mogao da izbegava balegu, pa se klizao penjući se uz breg. Očajnički je
gledao naokolo tražeći svoje odlutale krave i osećajući se nesumnjivo... prokleto.

Knjige.Club 83
 Knjige.Club Books

3.

NEDELJNI RUČAK

Sara je glasno pustila radio u svojoj tojoti dok je poletni voditelj vikend programa BBC-ja redao
bitove iz osamdesetih i devedesetih, doba duge kose i velikih snova. Sada ih sluša publika koja je
verovatno završila sa žurkama i raskrstila s nadama.
Pojačala je muziku jer joj se činilo da je u kolima previše tiho. Danijel i Kloi su ćutke sedeli
pozadi mrzovoljno gledajući kroz prozor.
Sara je uspevala da izbegne većinu poziva svojih roditelja na nedeljni ručak, ali povremeno su
morali da se pojave, a od poslednje posete je prošlo stvarno previše vremena.
Nije joj smetao sam odlazak tamo, koliko činjenica da su njeni roditelji svaki put pozivali
nekog novog slobodnog muškarca iz Čeringama, ili iz nekog obližnjeg sela i bavili se svojim
čudnim načinom provodadžisanja.
Takvi nedeljni ručkovi umeli su beskrajno da se otegnu.
Iako je Sara preklinjala roditelje da već jednom prekinu s tim, oni su nastavili kao da im je
rekla upravo suprotno.
Nije bilo lako ni ubediti decu da pođu. Imali su prijatelje i sopstvena interesovanja. Njihov
život se nedeljom nije zaustavljao.
Danijelu nije bilo toliko loše. On je i dalje bio u godinama kad je satima mogao da razgleda
ogromnu zbirku olovnih vojnika njenog oca. Svi su bili raspoređeni po maketama bojišta, a mnoge
od njih obojio je lično njen otac.
Danijelu nisu smetale ni lekcije iz istorije koje su pratile razgledanje grenadira s dugim
puškama ili sićušnih mavarskih osvajača sa blistavim zakrivljenim sabljama.
Ali Kloi?
Tamo nije bilo ničeg naročito zabavnog za jednu tinejdžerku, iako su je Sarini roditelji
obožavali.
Jedina strast Sarine mame bilo je kuvanje i mada je pokušavala da ubedi Kloi da joj pomogne,
Kloi nije pokazivala apsolutno nikakvo zanimanje za finese gotovljenja nedeljnog ručka.
Da je Džejmi Oliver za šporetom, to bi možda bila druga priča.

Knjige.Club 84
 Knjige.Club Books

- Mama - rekla je Kloi ne pokušavajući da sakrije mrzovolju - možeš li, molim te, da utišaš to.
Kakva je to uopšte muzika?
Sara je utišala muziku odlučivši da s Kloi ne raspravlja o tome da li je Dejvid Bouvi bolji nego
No Direction.
Ili se zovu One Direction?
Čudno je to kako kad postaneš roditelj odjednom „ispadneš iz fazona“. Sve što je „kul“ ispari
s rođenjem prvog deteta.
- Skoro smo stigli, narode - rekla je Sara usiljeno veselo.
Pogledala je u retrovizor, ali nijedno od dece nije joj odgovorilo.
A Sara je samo pomislila: „Bože, ili bilo ko, daj mi snage!“

***
- Saro! - rekla joj je mama. - Skoro da smo digli ruke od tebe. Baš smo hteli da sednemo za sto.
Sara je, naravno, tempirala svoj dolazak tako da odmah mogu da sednu za sto, smanjujući tako
na minimum vreme provedeno s nekim nesrećnikom kog su namamili na ručak sa slobodnom,
mada krajnje nezainteresovanom ženom.
Ali kad je ušla u trpezariju sa svečano postavljenim stolom s dvema svećama na njemu, sa
uobičajenim srebrnim priborom za jelo, blistavobelim tanjirima i pažljivo presavijenim salvetama,
videla je da su današnje zvanice drugačije.
- Saro, taman na vreme!
To je bio Toni Stendiš, porodični advokat i dobar prijatelj, čovek koji je pomagao ne samo
njenim roditeljima već, u poslednje vreme, i Sari i Džeku u njihovim nezvaničnim istražiteljskim
aktivnostima.
„Istražitelji.“
„Ta reč danas ima malo drugačije značenje.“
- Toni, baš mi je drago što te vidim - srdačno je rekla.
Kloi i Danijel su seli na mesta koja im je pokazala njihova baka. Raspored sedenja bio je
veoma važan za njene nedeljne ručkove.
Naročito danas kada su za trpezom tiho sedeli i paroh, otac Hjuit, i njegova supruga Emili.
To je već neobično.
Njeni roditelji nisu spadali u najredovnije posetioce crkve. Ipak, znali su da se od njih očekuje
da bar dva-tri puta godišnje na ručak pozovu paroha i njegovu ženu.
Njen otac, Majki, više puta joj je smejući se rekao: - Ne škodi da popravim izglede kod
Svevišnjeg, a, Saro? Nikad se ne zna!
Njoj, međutim, nije bilo poznato da je paroh nekad pozvan baš na nedeljni ručak. Sara se
nasmešila i onda sela u sredinu naspram paroha i njegove žene, dok je njen otac sipao vino.
- „Šatonef di pap“ - ponosno je objavio Majki. - Dugo sam ga čuvao.
„Malo vina bi prijalo“, pomislila je Sara.

Knjige.Club 85
 Knjige.Club Books

Kad ne bi morala da vozi kući. I ne samo to. Čekalo ju je veče posvećeno pranju i čišćenju.
Cele sedmice je bila zauzeta u firmi i, kao obično, kućni poslovi su se nagomilali. Nedelja je u
Sarinoj kući retko bila dan odmora.
Njena majka se pojavila s kuhinjskog bojnog polja, ali ovog puta nije nosila uobičajeno goveđe
pečenje s krompirom i jorkširskim pudingom, već nešto sasvim drugačije.
- Mama - rekla je Sara - šta je to?
Ličilo je na maketu modernističkog fudbalskog stadiona, samo što nije bilo pokriveno
metalnim trakama blistavim kao srebro, već reš pečenom kožicom.
- Kruna od pečene prasetine - ponosno je rekla spuštajući jelo nalik svemirskom brodu koji
sleće.
- Stvarno? - Sara se nasmešila svojoj deci, koja su odmeravala specijalitet sumnjivog izgleda.
- Da! Videla sam na televiziji kako Remzi to sprema, našla recept, rekla mesaru da mi iseče
rebra kako treba, onda poredala komade ukrug...
Njena majka bi nastavila da nabraja svaki detalj epskog putovanja prasećih rebara da nije bila
obzirno zaustavljena.
Srećom, Majki je uradio upravo to podigavši svoju čašu vina da nazdravi okupljenima.
- Za prijatelje, za porodicu - kazao je.
- Živeli! - rekao je Toni.
I svi su se kucnuli, čak i deca sa svojim minimalnim količinama. Bila je to porodična tradicija
koje se Sara sećala iz vremena kad je ona bila devojčica.
„Da, zaista bih uživala u crvenom vinu“, pomislila je Sara dižući svoju čašu mineralne vode i
spremajući se da izdrži sledeća dva sata.

***
- Uglavnom - rekao je Danijel - kad su Rimljani otfikarili glave svim druidima, natakli su ih na
kočeve u velikom krugu na vrhu brda kako bi uplašili drevne Brite. Ali vođa druida bacio je kletvu
na
Rimljane i pretvorio je sve glave u kamenje, pa su se Rimljani uplašili i zbog toga su svoj grad
osnovali ovde, na mestu današnjeg Čeringama, a ne na Mabinom brdu.
- Bravo, Danijele! - rekao je Majki pljesnuvši unuka po leđima. - Fascinantna priča i divno
ispričana. Zar ne, oče?
- Veoma zanimljivo.
Sara je pretpostavila da paroh nije navikao na jedanaestogodišnjake koji čavrljaju o
pogubljenjima i kletvama. U stvari, primetila je da on i njegova žena Emili nisu rekli ništa tokom
razgovora o čudnim dešavanjima na Mabinoj farmi.
Sarina mama je otvorila tu temu. Bila je prva na njenom uobičajenom spisku najsočnijih
čeringamskih tračeva.
I na Sarino iznenađenje, pošto zbog posla cele sedmice nije bila u toku s dešavanjima u selu,
činilo se da ne samo svi seljani već i svi članovi njene sopstvene porodice imaju mišljenje o
prokletstvu Mabine farme.

Knjige.Club 86
 Knjige.Club Books

Iako je svako na to gledao na svoj način, nije bilo sporenja oko činjenica. Samo tokom
prethodnog meseca na farmi Čarlija Foksa izbila su dva nerazjašnjena požara. Njegova goveda su
nekako uspela da savladaju ogradu koja je trebalo da ih zaustavi i izgazila su polje pšenice. Njegova
cisterna sa stajskim đubrivom je procurila i zagadila potok koji se uliva u reku. A sam Čarli se u
„Oraču“ pesnicama obračunao s drugim farmerom zbog neplaćenog duga.
Svi ti incidenti u spoju s glasinama da je otpustio jedinog radnika naveli su selo na neizbežni
zaključak da drevna kletva ponovo seje zlo.
- Uostalom, ko može da kaže kako Danijelova priča nije tačna? - rekao je Majki otvarajući
još jednu flašu vina. - Stari rimski put prolazi preko tih brda. A mnogo je dokaza da su se Rimljani
suočili sa žestokim otporom kad su počeli da se šire na ove krajeve.
- Možda si u pravu, Majkle - rekao je Toni Stendiš, ali ja sam, oprostite mi, oče, skloniji da
poverujem da iza tog prokletstva stoje veštice.
- Veštice? - upitala je Kloi. - Hoćete da kažete da smo u Čeringamu imali veštice? Sjajno!
- Nisam sigurna da su veštice „sjajne“, Kloi - kazala je Helen uputivši parohu i njegovoj ženi,
kako se činilo, postiđen osmeh.
„Jao“, pomislila je Sara. „Ako uvredimo paroha, mama će mene posle izribati...“
Ali, baš kao Kloi, i ona je jedva čekala da čuje ostatak.
- To je fascinantna priča - rekao je Toni. - U sedamnaestom veku Mabina farma je pripadala
trima sestrama. One su i upravljale njome. I to, kako izgleda, dobro. Vođenje farme su preuzele
posle smrti svog oca u građanskom ratu.
- Kakve vradžbine su izvodile? - upitao je Danijel.
Sara je shvatila da je ovaj ručak daleko prevazišao očekivanja njene dece, a morala je priznati
da i ona uživa, čak i bez crnog vina.
- O, sve njihove vradžbine svodile su se isključivo na biljne uvarke, Danijele - kazao je Toni.
- Prema zapisima, prilično dobro su zarađivale sa strane praveći lekove od trava.
- Mislite, s okom daždevnjaka, pacovskiin repovima i slično? - zanimalo je Danijela.
- Mislim da se pre radilo o valerijani i belom luku - odgovorio je Toni. - To je drevno znanje
i, pretpostavljam, u velikom broju slučajeva prilično delotvorno. I obično neškodljivo. Međutim,
izgleda da je jednog dana neka od njihovih „mušterija“ iznenada umrla. Posle toga se celo selo
gnevno okomilo na njih i sve tri ih proglasilo vešticama.
- To je užasno - rekla je Sarina majka.
- Da, rekao bih da jeste - kazao je Toni. - Odvedene su u Oksford. Tamo im je suđeno,
proglašene su krivim...
- I visile, obešene, dok nisu izdahnule! - razdragano je rekao Danijel.
Sara je mrko pogledala sina. On se jedva uzdržavao da se ne isceri.
- Baš tako - potvrdio je Toni. - Ali pre nego što su umrle, rekle su da će, citiram: „Mabinim
brdima teći krv, da će paklene vatre doneti osvetničku pustoš“. Otud priča o prokletstvu Mabine
farme, koja ovih dana pleni maštu celog Čeringama.
- Strava - rekla je Kloi.
- Jezivo - kazao je Danijel kezeći se.
Nastalo je zatišje dok je Helen iznosila sledeće jelo. Majki je nasuo još vina, a Danijelu i Kloi
je dao po koka-kolu.

Knjige.Club 87
 Knjige.Club Books

- Šta vi mislite, Sajmone? Može li neko mesto biti prokleto? - upitala je Sara paroha Hjuita,
iskreno zainteresovana za njegovo mišljenje o tome.
- Znamo da neko mesto može biti blagosloveno - odgovorio je on odmah. - Neki od nas zbog
toga veruju da mesta na kojima je počinjeno veliko zlo i sama mogu da odišu zlom.
- Znači, vi mislite da ima istine u pričama o prokletstvu? - upitala je Sara spuštajući nož i
viljušku.
- Nikad ne potcenjujte moć tame - ozbiljno je odgovorio.
Za stolom je nastao tajac. Nevino ćeretanje o vešticama i druidima odjednom se pretvorilo u
razgovor o istinskom zlu.
- Ooo! Zaboravila sam čvarke! Ko hoće repete?
- upitala je Sarina majka nagonski prekinuvši tišinu na jedini način na koji je umela.
Sara je s olakšanjem videla da svi odjednom žele porciju čvaraka kako bi prekinuli razgovor
o moći mračnih sila i dok su tanjiri punjeni po želji gostiju, činilo se da je neprijatni trenutak
prošao.
Ali onda ih je parohova žena iznenadila.
- Sajmon i ja se slažemo da se oko ovoga ne slažemo, Saro - oglasila se Emili Hjuit ozbiljno.
- Vidite, on veruje da je molitva odgovor kad se suočimo sa zlom. U tome mu ne protivrečim. Ali
takođe verujem da je potrebno preduzeti i konkretnu akciju. Zapravo, mislim da je to neophodno.
- Svakako - rekla je Sara iako nije imala pojma na šta parohova žena cilja.
Emili je dugo gledala Saru u oči i Sara je osetila da je ta poruka upućena direktno njoj.
Ali kakva poruka? I zašto baš ovde, na nedeljnom ručku? Na kraju krajeva, jedva poznaje tu
ženu. Nije morala dugo da čeka na odgovor.

Knjige.Club 88
 Knjige.Club Books

4.

NEOČEKIVAN POZIV

Paroh je otišao ubrzo posle ručka da se pripremi za večernju službu. Sara je poslala Danijela u
radnu sobu svog oca da mu pomogne u farbanju nove ture vojnika iz Napoleonovih ratova koja mu
je upravo stigla poštom, a Kloi i Toni su otišli da pomognu Helen u pranju sudova.
Tako je Sara ostala nasamo s Emili u dnevnoj sobi.
- Hoćemo li da popijemo kafu u bašti? - predložila je Emili. - Čini se da je kiša prestala. Prijaće
nam malo svežine...
- Dobra ideja - rekla je Sara uzimajući svoju šolju s kafom.
Otvorila je zastakljena dvokrilna vrata i izašla napolje. Iako je veći deo septembra padala kiša,
bašta je i dalje izgledala savršeno. Sara se zapitala da li će i ona imati želju da doteruje travnjak
kao njen otac kad bude u njegovim godinama. Sumnjala je u to.
- Nadam se da vam ne smeta što sam vas izvela ovamo - rekla je Emili. - Nije previše hladno,
zar ne?
- Nimalo - kazala je Sara. - Drago mi je što nisam na poslu. A sunce i dalje pomalo greje.
Mada zubato!
Ona i Emili su jedna kraj druge prošle širokim travnjakom do malog mola koji je dvorište
spajao s Temzom. U poređenju s njenom kućom u nizu usred Čeringama, sagrađenom šezdesetih
godina, Sari se činilo da njeni roditelji žive raskošno. Otišla je od kuće pre nego što su se njeni
ovako udobno smestili, tako da se uvek osećala više kao da dolazi u hotel nego u porodičnu kuću.
- Sve te priče o prokletstvu su gluposti, znate - odjednom je rekla Emili prekinuvši Sarino
razmišljanje o porodičnim stvarima. - Potpune budalaštine.
- O, to je samo malo zabave, zar se ne slažete? - kazala je Sara.
- Nimalo se ne slažem - odvratila je Emili. - To je opasno. To omogućava ljudima da izbegnu
odgovornost. Slavi mučeništvo.
Sara svakako nije očekivala da će parohova inače povučena žena biti ovako neposredna.
- Zvučite skoro kao da vas se to lično tiče? - blago je upitala Sara radoznalo iščekujući Emilin
odgovor.
Njena sagovornica je zastala i okrenula se ka Sari.

Knjige.Club 89
 Knjige.Club Books

- Pa i tiče me se, ili bar ja tako smatram - rekla je. - Još kako me se tiče. I zato moram da
razgovaram s vama.
- Sa mnom? Šta ja mogu da uradim?
- Ide vam razotkrivanje tajni, Saro - kazala je Emili. - Čula sam to. Vi i vaš američki prijatelj.
I znam da verujete kako uvek treba postupiti ispravno.
- Dobro, nadam se da je tako. Ali o čemu sad govorimo? O prokletstvu? O farmi?
- Govorim o Čarliju Foksu ili, tačnije, o njegovoj ženi Kejtlin.
- Nastavite.
- Znate da je to par koji živi na farmi, je li tako? Imaju bebu, Samija. Presladak dečačić.
Sara je klimnula glavom. Pokazala je Emili da sedne na klupicu pored brze reke, pa se i sama
spustila pored nje sa šoljom kafe.
Na drugoj obali, u daljini, video se Čeringam.
- Za Kejtlin bi se teško moglo reći da redovno posećuje crkvu, ali mali Sami je kršten u Crkvi
Svetog Džejmsa prošle godine i ja se trudim da održim kontakt s njima. Uglavnom, ona je juče
došla u parohijski dom u vrlo teškom stanju. Plakala je kao kiša. A sve zbog te besmislice o
„prokletstvu“.
- Je li se desilo još nešto?
- Po onome kako je ona to opisala, sve je delovalo kao nekakav natprirodni napad. Iz mog
ugla, međutim, to je samo još jedan u nizu malera koji prate tu jadnu porodicu. E sad, nema sumnje
da je većina njihovih neprilika posledica lošeg planiranja, lenjosti, neznanja, preke naravi i
tvrdoglavosti njenog muža. Ali time se ne može sve objasniti.
- I šta je Kejtlin htela?
- Htela je da Sajmon ode na farmu i otera demone. Mislim, da obavi isterivanje đavola!
Budalaština. „Kao u filmu“, rekla je. „Da otera zle duhove koji sve uništavaju“.
- I šta je Sajmon rekao?
- Pa predložio je da njih dvoje porazgovaraju o onome što se dešava na farmi i možda da se
zajedno pomole. Ali njoj se to nije dopalo. Nimalo. Htela je nešto brže i drastičnije. Rekla je da
zna ko će to uraditi ako Sajmon neće. Pokušali smo da je urazumimo. Ali ona je samo ustala i
otišla.
Sara je odmahnula glavom.
- Na koga je mislila kad je rekla da zna ko će to uraditi?
- Da budem iskrena, upravo to me je zabrinulo. Mnogo se ljudi u selu i te kako uznemirilo
zbog cele te priče o prokletstvu. Ali mislim da ima nekoliko njih koji bi mogli fino da se okoriste
dobrom pričom o strašnim natprirodnim pojavama.
- Mislite na onu grupicu iz hipi radnje? Kako se ono zove?
- „Mesečevo kamenje“ - rekla je Emili praktično ispljunuvši to ime.
- Sigurna sam da su bezazleni, Emili.
- Ne dajte se zavarati - rekla je Emili. - Ona Tamara što se šepuri sa svojim tarot kartama i
kristalnim kuglama nije nimalo naivna. Znate na koga mislim?
Sara je osetila da nije trenutak da prizna kako je posle otvaranja „Mesečevog kamenja“ i
sama navratila na Tamarinu masažu vrelim kamenjem. Dvostruko jeftinije od spa tretmana u kantri
klubu i zapravo nimalo loše.
Knjige.Club 90
 Knjige.Club Books

- Hmm, da - rekla je. - Viđala sam je u selu. Veoma je upadljivo odevena! Bar za Čeringam.
- Da! A ja sam ubeđena da upravo ona podstiče svu halabuku oko ovoga. Početkom godine
bili su na ivici bankrota. Otkako je krenula priča o prokletstvu, zvono iznad ulaznih vrata njene
radnje ne prestaje da zvecka. Da ne pominjem kasu!
- Dobro, Emili... šta i da je tako? - upitala je Sara. - Sve će se to bez sumnje stišati, to je samo
prolazna moda, zar ne?
Emili je spustila svoju šolju kafe na klupu.
- Kejtlin je ranjiva mlada žena, Saro. Njen muž je na samoj ivici. Već se jednom potukao.
Sigurno nije daleko ni dan kad će se on i Kejtlin posvađati. Na farmi su izbijali požari, životinje su
im bežale. Farme su opasna mesta i kad sve ide kako treba, a kad krene naopako, mogu da budu
smrtonosne. Taj njihov dečačić sad se našao u zamci.
- Dobro. Mislite li da Tamara koristi Kejtlin za svoje ciljeve?
- Baš tako - rekla je Emili. - Kejtlin je smešna i naivna i mislim da je lak plen.
- Ali zašto meni govorite sve to? Zašto se ne obratite policiji?
- Naravno da sam prvo to predložila Kejtlin.
- Ali?
- Njen suprug je netrpeljiv prema policiji. Pretpostavljam da je mnogo puta dospeo u sukob sa
zakonom i da je pomoć policije poslednje što želi.
- Šta je onda sa socijalnim službama?
- S njima je sve u redu. Ali kad se oni umešaju, pokreće se ceo državni aparat, a s njim i sve
birokratske začkoljice. Da li bi ti želela da ti oni vire preko ramena?
- U pravu ste.
- Ti i tvoj američki prijatelj, međutim... kako da se izrazim? Vi ste nezavisni. Agilni u istrazi.
I uspešni, koliko čujem.
Sara se na to nasmejala. - Hvala vam na komplimentu, ali stvarno ne znam kako mi možemo
da pomognemo.
Emili se nagnula i nežno uhvatila Saru za ruku.
- Zar to nije očigledno? - upitala je. - Mogli biste da saznate šta se dešava na toj farmi. Ko
izaziva sve te nevolje? Ko se krije iza navodnog prokletstva? Ko je odgovoran za tu patnju? I, Saro,
mislim da vi jednostavno morate to da uradite pre nego što neko bude povređen ili čak ubijen.
Sara se ispravila na klupi i pogledala preko reke prema udaljenim brdima. Mabina farma je
negde gore, iako nije bila sigurna gde tačno. Da li zaista želi da se petlja u tu čudnu rabotu? U
prokletstva? I zle veštice? U nesreće i požare na farmi?
- Emili, jesu li moji roditelji znali da ćete me zamoliti da se umešam?
- Bože sačuvaj!
- A Kejtlin?
- Naravno da ne. Ona misli da je sve to đavolja rabota.
- Moraću prvo da razgovaram sa Džekom - rekla je pitajući se da li će ovo biti po njegovom
ukusu. A opet...
Emili se nasmešila i ustala.

Knjige.Club 91
 Knjige.Club Books

- Divno - kazala je. - Sad je vreme da pođem. Verovatno ćete želeti da počnete. Kad mislite
da ćete resiti ovaj slučaj?
Sara se ponovo nasmejala.
„Baš ćemo da rešimo slučaj.“
„Koji slučaj?“
Ali Sara je shvatila da je, sviđalo se njoj to ili ne, upravo angažovana, mada bez ikakve
novčane naknade, da resi slučaj prokletstva Mabine farme.

Knjige.Club 92
 Knjige.Club Books

5.

RATNE IGRE

Džek je zaškiljio preko ivice stola i zagledao se u daljinu preko reke.

- Prepoznaješ li pogled? - upitala je Sara.
- Fantastično - kazao je Džek. - Skoro ništa se nije promenilo. Osim nekoliko farmi oko
Inglstona. Izuzev toga, ovo bi mogao biti današnji Čeringam.
Ustao je i zadivljeno klimnuo glavom. U mladosti se neko vreme i sam petljao s ratnim igrama
na maketama pejzaža, ali ne na ovom nivou.
Ispred njega se, preobražen u ručno napravljenu maketu, pružao poznati čeringamski krajolik
sa zatalasanim brdima, plavnim livadama, lenjim krivudanjem Temze i srednjovekovnim
kamenim mostom.
Ali ovo nije današnji Čeringam.
To je bio Čeringam onakav kako je izgledao u sedamnaestom veku.
- Da - rekao je tvorac makete, koji je stajao pored njega. - Ako zanemariš Kromvelove trupe
ulogorene u plavnim livadama i zastave rojalista na vrhovima brda, stvari se nisu toliko promenile...
Džek je pogledao Saru. Ona je očigledno bila jednako zadivljena. Kad mu je rekla da ih je
parohova žena „angažovala“, on je odmah pomislio kako bi to mogla biti prilika da sazna malo
više o prošlosti Čeringama, o prokletstvima i svemu ostalom.
A s kim bi bilo bolje porazgovarati o tome nego s prijateljem Sarinog oca i lokalnim
istoričarem, Vilom Gudčajldom?
Otkriće da je on usred rekonstrukcije velike bitke iz Engleske revolucije uz korišćenje detaljne
makete ove oblasti iz četrdesetih godina sedamnaestog veka bilo je veliki bonus.
- Moj otac kaže da vi znate najviše o ovom kraju - rekla je Sara.
- Stvarno? Lepo od njega - kazao je Vil skidajući naočare i brišući ih o krpicu koju je držao u
džepu sakoa. - Ni on nije neznalica u tom pogledu. Ali siguran sam da vas nije poslao ovamo da
mi prenesete njegove komplimente. Šta vas tačno zanima?
Džek je shvatio da istoričareve sposobnosti ne obuhvataju i opštenje s ljudima. Zato je rešio
da odmah pređe na stvar.
- Čuli ste sve one priče o Mabinoj farmi koje kruže po selu?
Knjige.Club 93
 Knjige.Club Books

- Jesam. Teško je ne čuti ih.

- I šta vi mislite o tome?
Istoričar se nasmejao. - Ništa naročito. Selo je uvek bilo puno praznoverja i praznovernog
sveta. U tome nema ničeg novog.
- Pa - rekao je Džek - šta je s pričom o prokletstvu?
- Ljudi su kroz istoriju, moj američki prijatelju, voleli da za loše stvari koje ih snalaze okrive
nekog ili nešto: sudbinu, bogove, zvezde, prokletstva...
- I veštice? - dodala je Sara?
„Stvarno voli da se ubaci usred rečenice“, pomislio je Džek.
- A, ta priča. Tri veštice s Mabinog brda. Pa, posle malo istraživanja otkrili biste da su te tri
žene zapravo bile samo tri stare usedelice koje su petljale s biljnim melemima i travama, a njihova
jedina nesreća bilo je mesto gde su živele.
- Na Mabinoj farmi? - pretpostavio je Džek.
- Da, ali bitnije je šta se nalazilo u blizini njihove kućice koja je tada bila dvaput manja od ove
danas. Jeste li nekad bili na vrhu brda iznad farme?
- Nismo još. - Džek je pogledao Saru. - Postoji li tamo nešto što bi trebalo da vidimo?
- O, mislim da postoji. Ali čudi me što to ne privlači više turista... Pretpostavljam da oku
jednog laika ne izgleda naročito zanimljivo.
- O čemu je reč? - zanimalo je Saru.
Gudčajld se nasmešio.
„Tip ume da rasprede priču“, pomislio je Džek.
„Zaokupio nam je pažnju.“
- Da. Pre svega, izvinite zbog moje neučtivosti. Jeste li za čaj?
„Uvek taj čaj“, pomislio je Džek. U ovoj zemlji se skoro ništa ne može obaviti bez šolje čaja
u ruci.
I, ako ćemo iskreno, počeo je da se navikava na to.
- To bi bilo divno - rekao je Džek. Sara se zakikotala. Verovatno je pogodilo čemu razmišlja.
- Može - rekla je ona.
Gudčajld je podigao prst kao general koji se sprema da sa čajnikom u ruci stupi na bojno polje
kuhinje. - Vraćam se, kako ono vi Jenkiji kažete, za tren oka!
Džek bi možda pomenuo da se više niko tako ne izražava, ali njihov domaćin je već bio izašao.

***
Džek je otpio gutljaj čaja „ingliš brekfast“ s malo meda, bez mleka.
„Kad smo kod čarobnih moći... šolja čaja ume da deluje baš moćno.“
Vil Gudčajld je spustio svoju solju na mali sto, a onda se okrenuo maketi bojnog polja sa
suprotstavljenim engleskim snagama koje se spremaju za sukob.
- Dobro, to mesto sam čak ubacio na ovu maketu. Koristio sam tanke parčiće škriljca. Evo ga
- pokazao je.

Knjige.Club 94
 Knjige.Club Books

Džek se nagnuo bliže, kao i Sara, ali nisu videli ništa osim malog brda iznad farme smeštene
u dolini.
- Pretpostavljam da je to Mabina farma? - rekao je Džek.
- Onako kako je izgledala 1640. - napomenuo je Gudčajld. - I, kao što sam rekao, kuća je
nešto manja.
- Ne vidim...
A onda, na čistini na vrhu šumovitog brda iznad farme, primetio je ljuspice škriljca poredane
ukrug.
Okrenuo se ka Gudčajldu. - Ovaj kamen?
- Da, taj kamen je ono što zovu Mabinim krugom.
- A ko je tačno bila Mab?
- Vilinska kraljica iz starih mitova. Pričalo se da prodire u ljudske umove dok ovi spavaju i
ostvaruje im snove... Zapravo, kod Šekspira...
Sara je pogledala Džeka. Ova kratka poseta Gudčajldu pretila je da se pretvori u maratonsko
predavanje iz istorije,
- Bilo bi sjajno da to jednom čujemo, Vile - vešto ga je prekinuo Džek - ali zbog čega je to
kamenje važno?
- Pa, kao prvo, potiče iz neolita i verovatno su ih podigli prvi druidi za svoje tajne obrede.
Međutim, koje pleme tačno i iz kojih razloga ih je podiglo, i dalje je misterija, slično kao
Stounhendž, ili Rolrajt stouns kod Čiping Nortona. Ali, ako postoji mistično središte svih
praznoverica i sujevernih gluposti vezanih za Čeringam, onda je to ovo mesto.
- A vi ne verujete ni u šta od toga?
Gudčajld se nasmejao. - Bože me sačuvaj! U stara vremena bilo je svakakvih koještarija. To
kamenje je samo zadivljujući artefakt. Stvarno bi trebalo da odete tamo i vidite ih. Postoji čak i
čovek od pruća, što je, naravno, skoriji dodatak.
- Čovek od pruća - rekla je Sara, - Sećam se da nam je jedan nastavnik priča o tome. To ima
neke veze s prinošenjem ljudskih žrtava?
- Apsolutno. Originali su često spaljivani kao zamena za čoveka odabranog za žrtvovanje.
Onaj na Mabinom brdu pojavio se početkom devetnaestog veka. Ako mene pitate, to vam je samo
još praznoverja. Pretpostavljam da je postavljen da umiri zle sile i čuva useve.
- Šta je s vešticama?
- Kao što sam rekao, to su bile samo tri stare sestre. Jadne žrtve tračarenja i zlih jezika. To se
često dešavalo i dobrim delom sedamnaestog veka. Tako su njih tri završile na konopcu u
Oksfordu. Zanimljiva je halabuka koja je nastala oko toga gde su zakopana njihova tela. To je tada
bilo prilično važno. Nema zabeleške o njihovoj sahrani. Jednostavno su... nestale.
Džek je pogledao Saru. Ovog tipa bi mogao da sluša satima. Ali to možda nije po Sarinom
ukusu. Sad su bar stekli neku predstavu kako se u ovom kraju pojavila priča o prokletstvu.
A Činilo se da ljudi i dalje vole da tračare i raspiruju plamen sujeverja.
Ustao je.
- Vile, stvarno sam uživao slušajući vas i posmatrajući ovo. Hvala vam.
Istoričar se ozario. - Uvek ste dobrodošli.
I Vil je Saru i Džek ispratio od bojišta do ulaznih vrata.
Knjige.Club 95
 Knjige.Club Books

***
Kad su izašli Džek se okrenuo prema Sari.
Na trenutak, pred očima mu je bilo selo od pre četiristo godina. Zaprežna kola, konji, ljudi
koju žure naokolo isto kao danas.
Ali to je bilo i doba straha kad je ljudski život bio tako jeftin uz stalne ratove i bolesti, a svaki
danje bio borba za preživljavanje.
Nije ni čudo što su bili sujeverni. Život i smrt mora da su im delovali krajnje nepredvidivo.
- Prilično zanimljiv čova - rekao je.
- Poznaje lokalnu istoriju, tu nema dileme. Šta misliš, da odemo i pogledamo to kamenje, pa
da svratimo kod Čarlija i Kejtlin Foks?
Džek je zaškiljio na zlatnožuto sunce.
- Može. Bilo bi dobro videti mesto za koje se vezuje „prokletstvo“. Onda možemo pokušati
da razgovaramo s farmerom.
- Pokušati?
Džek je klimnuo glavom. - Ne znam. Nešto mi je ovde... čudno.
- Postajemo sujeverni, a?
Ponovo se nasmešio. - Ne. Ali oni su mogli da se obrate policiji. Ovako deluje skoro kao da
nešto kriju.
Sarin osmeh je nestao. - Znaš, počinjem da se navikavam na taj tvoj „instinkt“. Kao da imaš
šesto čulo...
Džek se nasmejao. - Eto još vradžbina.
- Ozbiljno. Obično ne grešiš.
- Pripiši to iskustvu. U svakom slučaju, čak i ako je nebitno, voleo bih da vidim mesto koje
potiče čak iz neolita.
- A to je bilo?
- Neolit je počeo desetak hiljada godina pre naše ere. Tad se pojavila i zemljoradnja.
- Džek, ne prestaješ da me iznenađuješ,
- A ja sam iznenađen da nikad nisi otišla da vidiš to kamenje. Čak ni kao dete?
- Moju ekipu je zanimalo drugačije „kamenje“
Džek se nasmejao. - Nimalo ne sumnjam. Ja vozim.
Otišli su do njegovog sprajta. Štrcao je među mnoštvom terenaca i modernih automobila.
Džekova sportska kola bila su ostatak iz jednog drugog doba... doba drugačijih kola, drugačijeg
načina vožnje, a možda, kako je on često mislio, i drugačijeg načina života.
- Možeš li da nas uputiš do tamo, ili da uključim finu damu s novog GPS-a?
- Ne brini, Džek. Znam koliko mrziš tu spravu. Okreni se i vozi prema zapadnom izlazu iz
sela.
- Hej, zvučiš baš kao ona...
Džek se isparkirao, polukružno se okrenuo i počeo da se udaljava od Gudčajldove kuće i sela.

Knjige.Club 96
 Knjige.Club Books

6.

MABIN KRUG

Parkirali su na putu prema farmi Čarlija Foksa pored razvaljene ograde koja je obeležavala jedan
kraj njegovog imanja.
Od mesta gde su se zaustavili, prostrana livada je pokrivala padinu brda koje su maločas videli
na Gudčajldovoj maketi bojišta.
Brdo je pri vrhu bilo šumovito, baš kao u doba Kromvela.
Džek je prevukao šakom preko ispucale drvene ograde. Letve su na nekim mestima bile
polomljene, a na drugim potpuno izvaljene.
Ovoj ogradi je bez sumnje trebala popravka.
- Izgleda da Čarli nije baš vičan održavanju.
Sara je našla mesto na kom je ograda imala samo donju prečku i lako je prekoračila. - Kamenje
je sigurno na vrhu brda. Ne vidim ga odavde.
Džek se osvrnuo naokolo. - Lepo.
Sara je krenula uz livadu, kroz raznovrsnu travu koja joj je dopirala do kolena. Teški klasovi
trave bili su vlažni od kiše koja je padala poslednjih nedelja.
Džek je hodao pored nje, dugim koracima i nešto sporije.
- Vidiš, ovako nešto u mojoj zemlji ne bismo uradili, bar ne više.
- Stvarno? Zašto se ne biste lepo prošetali livadom?
- Zbog lajmske bolesti. Prenose je krpelji. Gadna stvar. Na severoistoku zemlje skoro da ne
postoji mesto na kom nema krpelja.
- Ima ih i u Engleskoj. Na primer u Nju Forestu. Ovde ih je manje. Bar tako mislim.
- Verovatno zato što ovde nema toliko jelena na kojima krpelji parazitiraju.
Džek se zaustavio na mestu gde je livada počinjala da postaje malo strmija.
- Znaš, ova zemlja... Mogla bi da se obrađuje, je li tako?
Sara se nasmejala. - Ako misliš da dobiješ informacije o zemljoradnji, odabrao si pogrešnu
osobu. Ali pretpostavljam da bi ti trebala odgovarajuća oprema i radnici. Možda upravo ono što
Čarli nema.

Knjige.Club 97
 Knjige.Club Books

Džek je klimnuo glavom i krenuo uzbrdo.

***
Za nekoliko minuta stigli su do zaravnjenog vrha brda. A na tom zaravnjenom vrhu, Sara se
okrenula.
Na istoku se video Čeringam. Odavde je izgledao kao na razglednici.
- Predivno - kazao je Džek. - Da sam slikar...
- Da. Stvarno je divno. A tamo dole, na kraju puta, vidi se farma.
Sara je pokazala prema maloj kući i pomoćnim zgradama. Napolju je bilo stado krava, a iza
kuće polje s neravnomernim redovima nečega što je izgledalo kao pšenica.
Ponovo se okrenula prema brdu.
Gusto grupisano drveće zaklanjalo je pogled na čistinu ispred njih, ali videla je blatnjavu stazu
koja vodi na tu stranu. Šumu su činili visoki hrastovi i breze. Bio je to mračan gustiš.
Zadrhtala je.
Šuma je delovala drevno. I zloslutno...
- Kamenje je sigurno tamo.
-- Da - rekao je Džek kao da ne može da odvoji pogled od idiličnog seoskog krajolika.
Sara je krenula blatnjavom zemljanom stazom širine oko pola metra, koja je verovatno bila
stara koliko i samo kamenje.

***
U dubokoj seni šume vladali su hladnoća, tama i muk.
Sara je očekivala ptičju pesmu, ali ništa se nije čulo.
Na kraju su se probili između drveća i ugledali kameni krug.
Sara se odmah zapitala kako to da kao dete nikad nije došla na ovo mesto.
Čudila se zašto je njen otac, obožavatelj istorije, nikad nije doveo ovamo.
Mada, ako ćemo pošteno, on je pre bio ljubitelj muzeja i zanimali su ga veliki događaji i važni
sporazumi i dokumenti potpisani u prostranim sobama visokih svodova.
Nije baš bio za pešačenje.
A lako je mogla da pretpostavi da bi se ona kao dete usprotivila takvom izletu.
Mada je vođena po svakojakim lokalnim komemoracijama posvećenim Drugom svetskom
ratu, gde bi njenom ocu zasuzile oči dok bi objašnjavao ljudsku priču iza svakog spomenika.
To nije zaboravila.
Sad je gledala kamenje poredano u savršen krug prečnika dvadeset-trideset metara. Kamenja
je bilo na desetine, a većina je izgledala kao testerasti zubi.
Zapitala se da li su samo postavljeni na tlo, ili su mnogo veći nego što izgledaju, ukopani u
zemlji, dok im samo nazubljeni vrhovi štrče napolje?
U svakom slučaju to mesto je imalo posebnu auru.
- Zadivljujuće - rekao je Džek.
Knjige.Club 98
 Knjige.Club Books

- Nije baš Stounhendž, ali je ipak prilično fascinantno, zar ne?

- Znam. Videti da nešto ovako staro i dalje stoji... Pomisliti na to ko je došao ovamo i šta je
uradio...
Videla je da se Džek izgubio u sanjarenju, ispunjavajući ovo mesto ljudima, možda druidima,
seljanima, nesrećnikom odabranim da bude žrtvovan.
Nije znala da li je to zbog vetra ili zbog toga što su na brdu, ali ponovo je osetila jezu. Utisak
nije popravila ni činjenica da je sunce nestalo iza krošnji drveća na zapadu, uranjajući ovo drevno
mesto u senke.
Džek je krenuo prema najbližem kamenu visokom metar. Sagnuo se i dodirnuo ga.
- Pretpostavljam da su čak i lišajevi na ovom kamenju stari bar hiljadu godina.
„Ovo pokazuje koliko ne znam“, pomislila je Sara. „Zar lišajevi mogu da žive tako dugo?“
Kao da je znao o čemu ona razmišlja, Džek je rekao:
- Lišajevi stvarno mogu da žive toliko dugo, znaš.
Ustao je. - Ovde je nekakva ploča - rekao je pokazujući prema mestu u sredini kruga.
I onda su otišli u samo središte Mabinog kamenog kruga.

***
Džek je pročitao: - „Iako ovo kamenje potiče iz doba neolita, otprilike iz 6000. godine pre naše ere,
naziv ’Mabini’ dodat im je relativno skoro, oko 1100. godine naše ere. Naziv je potekao iz
drevnog mita o vilinskoj kraljici Mab, mada neki smatraju da je kameni krug nazvan u čast ledi
Mejbel Repton u trinaestom veku. Porodica Repton posedovala je veći deo onoga što danas
poznajemo pod nazivom Čeringam.“
Džek se nasmejao. - „Relativno skoro“... Izgleda da u ovoj zemlji stvarno nije lako zaraditi
pridev „star“.
Sara je na brižnu preletela tekst na ploči koji se bavi istorijom kamenja.
- Pogledaj ovamo. Piše da je kamenje najverovatnije imalo mnoge obredne namene, ali pre
svega je bilo mesto prinošenja ljudskih žrtava u vreme godišnjih proslava i verskih skupova...
„Nije ni čudo što me tata nije dovodio ovamo. Čak i sad mi deluje strašno.“
Okrenula se prema Džeku. - To se dešavalo baš ovde. Na ovom mestu.
Džek je pogledao naokolo. Za njega je ovo možda bilo jedno drugačije i neverovatno staro
mesto zločina.
- Znaš, uz malo mašte možeš da pretpostaviš kako je to izgledalo. Ljudi su stajali okolo,
gledajući i Čekajući da žrtva bude prineta paganskom bogu.
Šutnuo je gomilu pepela. - Pretpostavljam da sad ovamo dolaze samo klinci da zapale džoint
i prisete se starih dobrih vremena...
- Ja to nikad nisam radila, ali...
Okrenula se i videla da se pored kamenog kruga nalazi nešto što gleda pravo u njih.

Knjige.Club 99
 Knjige.Club Books

***
- Džek, pogledaj.
- Hmm... Šta je to?
„Čovek od pruća.“
Isprva ga nisu videli od drveća sve dok nisu ušli u središte kamenog kruga.
- E to je stvarno jezivo.
I bilo je jezivo. Napravljen od pažljivo savijenih i upletenih grana i paviti, Čovek od pruća bio
je upečatljiva pojava s nogama, telom od drača, grotesknom glavom ijednom rukom ispruženom
pravo prema njima.
- Počinjem da shvatam zašto neki ljudi misle da je ovo mesto ukleto. Dovoljno je doći na ovo
brdo da postaneš sujeveran - rekla je Sara.
- Jašta. A mi smo ovde po danu. Zamisli da je noć, pun mesec, da duva vetar i...
Sara je čula kako je nešto krenulo iza njih.
A onda se začuo i glas.

***
- Dobro, vas dvoje, sad se lepo i polako okrenite.
Uhvatila je Džekov pogled postrance. Bio je to signal koji je već znala da protumači: „sledi
moj primer“.
Kad su se okrenuli, Sara je ugledala muškarca sa sačmarom uperenom pravo u njih.
- Vas dvoje. Video sam da se šetate mojom zemljom. Remetite moj posed.
Džek je klimnuo glavom. - Čarli Foks?
Muškarac je čvrsto držao pušku.
- Šta i da jesam? Hoću da odmah odete s moje zemlje.
Sara nije mogla da poveruje da je ovo drevno mesto deo Čarlijevog imanja. Možda i jeste, ali
ljudi verovatno ipak imaju pravo da koriste staze koje prolaze tuda.
Pomislila je da bi mogla da kaže kako su samo došli da vide ovo kamenje, što bi moglo
navesti Čarlija da spusti pušku.
Ali Džek je progovorio prvi: - Čarli, nameravali smo da te kasnije posetimo.
Čarli je odmahnuo glavom dok mu je puška šetala.
„Koliko mu je siguran prst na obaraču?“, zapitala se Sara poželevši da farmer samo spusti
svoje prokleto oružje.
- Da me posetite? Zašto, dođavola?
Tu se oglasila Sara: - Ljudi su čuli za loše stvari koje vam se dešavaju. I koje se dešavaju
farmi. Mislili smo da bismo mogli da pomognemo i...
- Ne treba nikakva pomoć. Sam ću sebi pomoći. Ja se staram za svoju porodicu.
Sara se setila kako joj je Emili opisala svoj uznemirujući razgovor s Čarlijevom uplašenom
suprugom, Kejtlin.

Knjige.Club 100
 Knjige.Club Books

- Ljudi govore o prokletstvu. Kažu da ste ti i tvoja žena uplašeni.

Čarli je silovito odmahnuo glavom.
- Opet ta glupa priča o prokletstvu? Slušajte, sit sam i vas i svih ostalih. Ne želim pomoć, je li
vam jasno? Nije mi trebala...
Njegov govor je prekinuo zvuk eksplozije odnekud iza njih.
Sara je osetila... vrelinu.
Pre nego što se okrenula videla je kako Čarli spušta pušku razrogačenih očiju i otvorenih usta
kao da se između kamenja iza njih pojavio vatreni duh.

***
Džek se iznenađeno osvrnuo pokušavajući da shvati šta se upravo desilo. Ali ništa mu nije bilo
jasno.
Čovek od pruća kao da se odjednom spontano zapalio. Svaka uvijena grana je plamtela i cela
struktura je puckala u huku vreline koja ga je gutala. Nalet varnica naterao je Džeka da uzmakne.
S besnim povikom Čarli je projurio pored njega prema vatri mašući sačmaricom koju je držao
jednom rukom.
- Za ima boga, Čarli - rekao je Džek - spusti tu pušku.
Čarli se okrenuo na trenutak se dozvavši pameti i spustio je pušku uz jedan drevni kamen.
Onda je ponovo potrčao prema vatri, ruku raširenih u očaju.
- Šta da radimo? - povikao je.
- Imaš li ove negde vode? - upitao je Džek najmirnije što je mogao.
Farmer se okrenuo i u panici odmahnuo glavom.
- Ovde? Nemam!
- Onda mi je žao, Čarli - rekao je Džek. - Ali jednostavno ćeš morati da čekaš da se vatra
sama ugasi.
Džek je s jedne strane video Saru kako nepomično stoji očigledno šokirana silovitošću požara.
Ispred njega stajao je Čarli i dahćući zurio u vatru, sada i sam nepomičan. Dok je farmer zijao u
razbuktali oganj, Džek mu je prišao iza leđa, pažljivo podigao sačmaricu, otvorio je i izvadio
patrone.
Onda je prebacivši je preko ruke polako obišao vatru tražeći tragove nečijeg boravka na brdu.
U šumi je spazio skoro neprimetan pokret. Zagledao se u tamu ispod velikog drveća. Da li je
neko još tamo?
Drveće je bilo na samo nekoliko metara od zapaljenog Čoveka od pruća. Neko je mogao da
jednostavno zapali vatru i brzo se povuče. A gusta šuma pružala je savršen zaklon.
Vatra je počela brzo uz huk vrelog vazduha. Džek je video dovoljno paljevina da zna da se
prirodne vatre ne pale na taj način.
Okrenuo se prema Čoveku od pruća i osmotrio travu oko njega. Nije video šibice niti kante
benzina. Nije osećao ni miris goriva. U stvari, nije osećao nikakav neobičan miris. Ali znao je i da
postoje akceleranti bez ikakvog mirisa.
Uzeo je štap koji je ispao iz vatre i prodžarao njime po osnovi Čoveka od pruća, koja je još
gorela stvorivši crni krug u travi...
Knjige.Club 101
 Knjige.Club Books

Onda se gornja polovina Čoveka od pruća odjednom urušila izbacivši mlaz varnica, vreline i
dima. Džek se brzo povukao unazad sve do Čarlija.
- To je ono šugavo prokletstvo - rekao je Čarli skoro za sebe.
- Zašto tako misliš, Čarli? - upitao je Džek.
Čarli se sad okrenuo s ogorčenim izrazom lica.
Džek je mogao da oseti mračni bes u njegovom odgovoru.
- Zašto ste vi došli ovamo? - upitao je farmer. - Ti i ženska. Šta hoćete? Hoćete moju farmu,
a? Pokušavate da me uplašite i oterate?
- Ne, Čarli - rekla je Sara prišavši Džeku. - Kao što smo rekli, hoćemo da ti pomognemo.
- Da - potvrdio je Džek. - Hoćemo da otkrijemo ko ti ovo radi. Možda bismo mogli da ga
zaustavimo.
- Kejtlin kaže da je to đavolja rabota - rekao je Čarli. - Vas dvoje mislite da možete da se nosite
s đavolom?
- Ne verujem u đavola - rekao je Džek.
„Požari nastaju prirodno. Ili ih podmeću ljudi.
Ili su posledica nesreće.“
U Džekovom svetu nije bilo nikakve potrebe za postojanjem đavola.
Čarli je zurio u Džeka, a onda je odmahnuo glavom. Posegnuo je za sačmaricom.
- To je moja puška - kazao je. - Ne brinite. Neću je upotrebiti na vama. Još.
Džek mu je vratio pušku, ali ne i patrone.
- A sad, kao što sam vam već rekao, gubite se s moje zemlje.
- Hajde, Džek - rekla je Sara dajući mu glavom znak da pođe.
- Razmisli o našoj ponudi da ti pomognemo, Čarli - rekao je Džek.
- Ne treba mi pomoć! - odvratio je Čarli. - Sad sam vas zapamtio. Neću više da vas vidim na
svom imanju. - Mahnuo je praznom puškom. - Znate da se ne šalim.
Džek je pogledao Saru, koja je slegnula ramenima. „Dobro“, pomislio je Džek. „Ovako nikud
nećemo stići.“
Okrenuli su se i otišli s čistine.

***
Bez reči su hodali mračnom šumom. Džek se ovde osećao kao da je stvarno u potpuno stranoj
zemlji među neverovatno gustim drvećem, u potpunoj tišini.
Šta se desilo sa životinjama?
Kad su izašli na livadu, s olakšanjem je video da sunce još nije zašlo. Ali čak i na bledim
zracima sunca na smiraju Džeku se činilo da Mabino brdo i kameni krug zaista oko sebe šire
nekakve zle čini.
- Ne bih voleo da tamo previše vremena provedem sam - rekao je dok su se blatnjavom stazom
spuštali prema kolima. - To mesto je nekako čudno.
- Sablasno - rekla je Sara. - Mislila sam da mi se samo čini. A kad je buknula ona vatra...
Mislim, šta čovek da kaže?

Knjige.Club 102
 Knjige.Club Books

- Nisam osetio ništa čudno. Mada đavo s tim nema veze. Ali šta je uzrok? Pojma nemam. -
Udahnuo je. - Zasad.
Kad su stigli do razvaljene ograde u dnu brda, Džek je zastao i osvrnuo se prema brdu. I dalje
se video trag crnog dima kako se vijugavo uzdiže iza drveća.
- A ono je jedan stvarno sluđen tip. I veoma uplašen - rekao je.
- Ne želiš da se takvi šetaju naokolo sa sačmaricom - rekla je Sara.
- Ne čudi me što njegova žena postaje nervozna - primetio je Džek.
- Možda bi trebalo da pokušamo da razgovaramo s njom.
- Ne dok je Čarli kod kuće, to svakako - odvratio je Džek.
- Raspitaću se i saznati kad ona navraća u selo - rekla je Sara. - Moramo saznati i nešto više o
toj farmi.
- Odlična ideja. Šta misliš o svom drugaru Toniju? - upitao je Džek. - Misliš da bi nas on
pustio da zavirimo u neke dokumente?
- Ako ga lepo zamolim - rekla je Sara. - Osim toga, tu je i božanstvena Tamara.
- Reci mi više...
- Ona je dama koja se razume u to prokletstvo, sećaš se?
- O, da. Ona što drži hipijevsku radnju...
- Jesi raspoložen da proveriš u kakvom su ti stanju čakre? - upitala je Sara.
- Prvo će morati da ih nađe - odgovorio je Džek.
- Ovih dana slabo koristim čakre.
Oboje su se nasmejali na to. Stigli su do Džekovih kola i Sara je sačekala da ih on otključa.
- Pa, šta misliš, kako je onaj požar mogao da izbije? - upitala je Sara kad je Džek upalio motor
i pokrenuo kola.
- Pomoću šibice rekao bih - kazao je Džek.
- Briljantno, Kakav detektiv - rekla je Sara naglaskom koji je njoj sigurno zvučao skroz
njujorški.
- A mi ćemo - nastavio je Džek - saznati koju je kresnuo.
Kratko je pokazao glavom prema brdu.
- Kad se ta vatra ugasi, mislim da ću se vratiti tamo. Da malo pronjuškam naokolo. Bez obzira
na Čarlijevu pretnju...
„I saznaću šta se tamo stvarno dešava“, pomislio je Džek.

Knjige.Club 103
 Knjige.Club Books

7.

PORODIČNA PITANJA

- Bili ste u Mabinom krugu? - upitala je Grejs dajući Sari kafu. - Stvarno? Ja ti ne bih otišla gore
ni da mi platiš.
Sara se zavalila u svoju kancelarijsku stolicu. Bila je iznenađena. Njena asistentkinja Grejs
pravi je kremen-kamen, poslednja osoba za koju bi očekivala da veruje u prokletstva i natprirodne
pojave.
- Moram da priznam - rekla je Sara - celo mesto jeste odisalo čudnom atmosferom. Posebno
šuma.
- Kladim se da jeste - kazala je Grejs. - Mada u prošlosti nismo toliko marili za te stvari.
- Pretpostavljam da pod prošlošću - rekla je Sara smešeći se - misliš na vreme kad si išla u
školu.
Grejs se nasmejala.
- Meni to izgleda davno - rekla je. - U svakom slučaju, nas nekoliko je imalo običaj da odlazi
do kamenja. Tamo smo kulirali... slušali muziku... znaš već.
- Mogu da zamislim - rekla je Sara. - U moje vreme imali smo običaj da idemo u inglstonsku
crkvu. Sedeli smo na grobovima. Nisam sasvim sigurna zašto. Možda je to imalo neke veze sa
strahom od smrti?
- Važno je samo da se izađe iz kuće - primetila je Grejs smejući se.
- Znaci, farmer vas nikad nije oterao? - zanimalo je Saru.
- Jok. U to vreme? Vlasnik je bio matori Hari. Taj ni kokoški ne bi rekao „iš“
- Hari?
- Hari Foks - rekla je Grejs - tata Čarlija Foksa. Pustio je da celo brdo zaraste u žbunje, a
izgleda da nije mario ni za to ko njegova polja koristi kao prečicu.
- Šta se desilo s njim?
- Valjda je umro. Šteta. Bio je dobar čičica.
- Kad je onda Čarli preuzeo farmu?

Knjige.Club 104
 Knjige.Club Books

- Hmm... nisam sigurna - odgovorila je Grejs. - Pravo da ti kažem, mislila sam da je farmu
bio preuzeo njegov brat.
Sara je spustila svoju kafu. Ovo je postajalo zanimljivo.
- Brat? - rekla je. - Nisam ni znala da ima brata.
Grejs je slegnula ramenima.
- Možda grešim.
- To je ipak zanimljivo. Znaš šta, Grejs, ako ovog popodneva završiš taj posao za mesnu
zajednicu, možda bi mogla da vidiš šta može da se iskopa o prošlosti Mabine farme?
- Važi - rekla je Grejs. - Šibnuću nekoliko SMS poruka da vidim zna li neko nešto. Vas dvoje
ste resili da postanete i isterivači duhova, a?
- Ne postoje duhovi, Grejs.
Grejs se nadnela nad Sarin monitor.
- Ne postoje duhovi, ali niko ne može umaći prokletstvu Mabine farme, buuu!
Sara je dala Grejs praznu solju.
- Spusti to u sudoperu i vrati se na posao, robinjo - kazala je cereći se.
Grejs se nasmejala. - Jašta, šefice, ali samo zato što ionako nosim svoju solju tamo.
A Sara je pomislila da je vreme da i sama malo istražuje.

***
Toni Stendiš je Sari nasuo čaj i spustio čajnik na srebrni poslužavnik na njegovom starom
radnom stolu od mahagonija.
Zavalila se u kožnu fotelju i pomislila koliko voli njegovu kancelariju.
Ulazak u nju bio je kao putovanje kroz vreme. Imala je crven persijski tepih, taman nameštaj
i visoke prozore rešetkastih okvira s pogledom na glavni čeringamski trg. Verovatno se nije
mnogo promenila još od tridesetih godina prošlog veka. Naravno, ako se izuzme srebrni laptop na
Tonijevom radnom stolu. Sara je uzela lepu porcelansku solju i otpila svoj čaj.
- Foksovi nikad nisu bili moji klijenti - rekao je Toni sipajući sebi šećer i mešajući ga. - Ali,
naravno, u ovakvom selu se lako sazna sve o svakome.
- To je privilegija advokata - kazala je Sara. - Nadam se da ne smatraš da razgovorom sa mnom
kršiš neko pravilo o poverljivosti.
- Nikako. Koliko mi je poznato, ja sam u ovom slučaju potpuno nezainteresovana strana.
- Pa, kakva je istorija? - upitala je. - Pod tim mislim na porodične odnose, a ne na
pripadnost sukobljenim političkim frakcijama i na veštice.
Toni je ustao od stola, obišao ga i seo pored kamina u fotelju poput Sarine.
- Pa, to je zamršena mreža - rekao je. - Porodica Foks obrađuje tu zemlju već dvestotinak
godina. Imaju oko sto hektara. Nisu zakupci, zemlja je njihova. Po današnjim merilima, to nije
velika farma. Naravno, na njoj je i nekoliko strmih brda koja im pomalo otežavaju posao. Bave se
i ratarstvom i stočarstvom. Mislim da su ranije držali svinje, ovce, kokoške, svašta.
- Ali ostvaruju zaradu?

Knjige.Club 105
 Knjige.Club Books

- Pa, možda nešto malo. Ne previše, pretpostavljam. Međutim nisu hteli da prodaju zemlju.
To znači da nekako uspevaju da žive od nje.
- Ja bih rekla da je Hari Foks uspevao da nešto zaradi. Jesi li ga poznavao?
- Harija? Bože, to je bilo prilično davno - rekao je Toni. - Još je bio živ kad sam ja došao u
Čeringam. Pravi staromodni farmer. Celu nedelju je provodio u traktoru u starom radnom odelu.
Nedeljom je za crkvu oblačio najbolju odeću, a posle toga je odlazio u kafanu. Umro je pre oko pet
godina.
- Onda je imanje preuzeo njegov sin?
- Tako je - kazao je Toni. - Rej. Bistar momak, studirao je poljoprivredu. Smislio je kako da
ostvari maksimalan prinos i profit, kako da dobije donacije od Evropske unije i tako dalje.
- Koliko sam ja čula, danas samo tako može da se posluje.
- Više za računarom nego u njivi - rekao je Toni. - Vremena se menjaju, a? Prema nekima od
mojih klijenata, bio je prokleto dobar u tome. Rej je pomagao i njima i neke od njih je doveo u
korak s dvadesetim vekom, ako ne i s dvadeset prvim.
- A je li bio popularan?
- Veoma. Radio je danju i noću da od farme napravi ozbiljan posao. Počeo je da gaji kvalitetna
goveda, nabavio je stado džersi krava. Vrhunski proizvod, mala količina. Veoma oštroumno.
- Te krave su smeđe, je li tako? Videla sam ih nekoliko tamo na livadi.
Advokat se nasmejao. - Bravo, Saro, možda od tebe još i napravimo seljančicu, a?
- Samo ti sanjaj, Toni - odvratila je Sara smešeći se. - Krave mogu biti samo crno-bele ili
smeđe. Osim ako šareno ne smatraš bojom. To je sve što treba da znam i sve što želim da znam,
hvala lepo.
- Da budem iskren, tu se otprilike završava i moje znanje o govedima.
Toni joj se nasmešio.
- Pa, šta je bilo s Rejom? - upitala je Sara. - Kako to da više nije ovde?
- Tužna priča - odgovorio je Toni. - Otišao je jednog jutra pre oko godinu dana. Zaključao je
farmu za sobom i više se nije vratio.
- Hmm, mislim da se sećam da sam čitala o tome u lokalnim novinama. Jednostavno je...
nestao, je li tako?
- Tako je - potvrdio je Toni. - Stvarno neverovatno. Priča se da nije mogao da podnese pritisak.
Radio je po šesnaest sati dnevno, sedam dana u nedelji. Bez društvenog života. Bez žene i dece.
- I gde je on sad?
- To niko ne zna - rekao je Toni. - Često je pričao o prodaji farme i selidbi u Australiju. Na
kraju možda više nije mogao da čeka. Ostavio je kratku poruku, seo u kola i otišao.
- Kako to da sad Čarli vodi farmu?
- Kad je počelo da deluje kako se Rej stvarno neće vratiti, on je stupio na scenu.
- I uselio se na farmu?
- Ne krivim ga. Živeo je u zgradi. Jednosoban stan, pomalo tesan, a mislim da su on i njegova
žena planirali decu.
- Kejtlin.
- Tako se zove? - upitao je Toni. - Ne poznajem je.

Knjige.Club 106
 Knjige.Club Books

- Znači, dok je Rej vodio farmu, posao je išao. A kad je Čarli preuzeo stvari, sve je krenulo
nizbrdo, je li tako?
- Rej je bio školovan za to. Mislim da je Čarli vozio viljuškar u seoskoj prodavnici. Pa ti sama
izračunaj, što bi rekao Džek.
- To baš i nije nalik vođenju farme.
- Nije - kazao je Toni. - Sigurno je morao mnogo toga da nauči.
- Nije imao nikakve rodbine koja bi mu pomogla?
- Nije. U stvari, Čarli je bio stariji brat.
- Kakvi su onda pravni odnosi?
- Kako to misliš?
- Pa, Rej nije umro, a Čarli se uselio?
- A, razumem. Pa, koliko ja znam, farma i dalje zvanično pripada Reju. Čarli je preuzeo
ugovore, stoku i odgovornost.
Neko je pokucao na vrata i Tonijeva sekretarica je provirila u kancelariju.
- Stigao je vaš klijent zakazan za dva.
- Ah, zar je već toliko? - upitao je Toni. - Samo još pet minuta.
Vrata su se tiho zatvorila.
Sara je ustala i vratila svoju šolju na poslužavnik.
- Ovo je bilo veoma korisno, Toni, hvala ti.
- To je samo ono što svi znaju - rekao je. - Drago mi je što sam mogao da pomognem.
- Još nešto - rekla je Sara. - Kažeš da je Rej bio popularan. Grešim li što mislim da Čarli nije?
- To nikako ne mogu da komentarišem, Saro - rekao je namignuvši. - Čak i ako sam zvaničino
„nezainteresovana strana“. Ali siguran sam da ćeš u selu naći mnogo ljudi koji mogu da daju svoj
komentar.
- Uvek diplomata...
- Stani malo, ne bi ni želela da je drugačije - ozbiljno je kazao.
- Apsolutno.
Stigavši do vrata Sara se okrenula.
- I Rej se više nije vraćao? Nije stupao u kontakt s bratom?
- Ne, koliko je meni poznato.
- Zar ne misliš da je to čudno?
Toni je slegnuo ramenima.
- Da ti pravo kažem, Saro - rekao je - u poslednje vreme me malo toga iznenađuje.
- Ali?
Sara je gledala Tonija. Znala je da on pažljivo odmerava svoje sledeće reči.
- Reći ću ti ovo. Da si provela pet godina gradeći uspešan posao, da li bi ga napustila upravo
u trenutku kad počinješ da ubiraš plodove svog truda?
Gledao ju je u oči dok ona nije klimnula glavom.
- Pozdravi mi Majkla i Helen - rekao je. A ona je otišla razmišljajući o njegovim poslednjim
rečima.
Knjige.Club 107
 Knjige.Club Books

8.

ŽENSKI DODIR

Džek je otvorio vrata „Munstonsa“, nju ejdž radnje i odmah mu se učinilo da se vratio kroz vreme,
na Zapadnu obalu sedamdesetih, u njegovu veoma kratku hipi fazu.
U stvari, to je trajalo samo jedno leto, ako će da bude potpuno iskren.
Ali za sve to vreme ništa se nije promenilo: isti mirisi, isti preskupi kristali i totemi na
policama... “Dođavola, čak puštaju istu muziku.“
„Nije lako navići se na zvuk sitara.“
Za kasom nije bilo nikog. Ili vlasnica nikad nije imala neprilika s kradljivcima ili su kradljivci
znali da krađom kristala rizikuju lošu karmu.
Radnja je bila mala, niske tavanice, dosta slična drugima u ovom lavirintu uličica u srcu sela.
Ali bila je krcata robom.
Džek je polako obišao radnju posmatrajući izložene mirise, kristale, geode, mistične meksičke
torbe, indijske marame, hvatače snova, bubnjeve, zvona svih veličina, kompakt-diskove za
meditaciju, knjige, nakit s „posebnim“ svojstvima...
Uzeo je kapu od vune alpake i probao je. Skinuo ju je posle samo jednog pogleda u ogledalo.
Na tabli pored vrata opazio je nekoliko malih oglasa. Brzo je osmotrio spektar alternativnih
usluga koje se nude u ovom delu Kotsvolda i počeo da zapisuje broj jednog distributera organske
hrane za pse.
U poslednje vreme je počela da ga grize savest zbog nekih stvari kojima je hranio svog
springer španijela Rajlija, a Rajli svakako više nije pokazivao naročito oduševljenje u vreme
obroka. Možda će mu prijati detoksikacija...
- Tražite li nešto određeno? - začuo se glas iz zadnjeg dela radnje.
Taj glas se najbolje mogao opisati kao „umilan“.
Džek nije ni očekivao ništa drugo pretpostavivši da se radi o vlasnici radnje.
Okrenuo se. Za pultom je stajala visoka žena četrdesetih godina u komotnoj svilenoj odeći
jarko-narandžaste i ljubičaste boje. Imala je veoma upečatljive plave oči naglašene tamnom
šminkom.
- Zdravo - rekao je Džek smešeći se. - Vi ste Tamara?
Knjige.Club 108
 Knjige.Club Books

- Jesam.
- Ja sam Džek. Jutros smo razgovarali telefonom.
- A, da. Drago mi je, Džek. Dođite u prostor za tretmane.
Okrenula se i pošla u dubinu radnje. Džek je krenuo za njom ne znajući tačno šta ga čeka.

***
Ispostavilo se da je „prostor za tretmane“ zapravo samo sobica iznad radnje, s taman toliko
prostora da se u nju smesti sto za masažu i mala sofa. Dok je Džek popunjavao kratak obrazac,
Tamara ga je ispitivala o njegovom fizičkom zdravlju i „duhovnim“ potrebama.
Nabrojala mu je tretmane koje ima u ponudi: holistički, aromaterapija, reiki, uravnoteženje
energije, duhovno povezivanje, tarot...
Džek je klimao glavom na svaku stavku trudeći se da izgleda kao da zna o čemu mu Tamara
govori. Ona je delovala prilično zbunjeno kad joj je rekao da se već oseća prilično uravnoteženo
zahvaljujući boravku na palubi svog broda i pecanju.
- To i nije tako loš put do unutrašnjeg mira, zar ne?
Tamara ništa nije rekla, ali se očigledno nije slagala s tim da tako jednostavna aktivnost može
da resi nečije probleme s kosmosom.
Kad ga je pitala za duhove, a on se našalio rekavši da ih vidi posle nekoliko martinija, osetio
je da je možda malo preterao. Srećom, primetio je da ona uopšte nije shvatila njegovu plitku šalu.
Na kraju se odlučio za masažu vrata i ramena.
„Dođavola, nekad sam ovakve stvari mogao da prikažem kao troškove rada na slučaju“,
pomislio je.
I tako se ubrzo našao položen na sto, s isključenim svetlima, pojačanim grejanjem, mirišljavim
štapićem u keramičkoj glavi Ganeše, dok se u pozadini s diska čula neka neprepoznatljiva
muzika na Panovoj fruli.

***
Džek je morao da prizna: Tamara đavolski dobro da masira.
Dok mu je nežno pritiskala ramena, morao je da se bori da ne utone u san.
Ako se to desi i ako se odavde vrati bez rezultata, znao je da mu Sara neće dati mira.
- Pa, kako ide to s tarotom? - upitao je lica oslonjenog na peškir i sklopljenih očiju. -
Mislim, stvarno se povezujete s drugom stranom?
- S „drugom stranom“? To je tako... staromodan izraz. Zvučite kao da ne verujete u to, Džek
- rekla je Tamara.
- Pretpostavljam da biste me mogli nazvati empiristom - rekao je. - Moram nešto da vidim da
bih verovao u to.
- To je pošteno - kazala je nastavljajući da mu masira rame. - Treba da dođete na jednu našu
sesiju. Onda ćete videti.
- I tad ću poverovati?
- Zar nećete? Otkrićemo vam budućnost.
Knjige.Club 109
 Knjige.Club Books

- Ne znam. Odgajen sam kao katolik sa svim što uz to ide i znate šta? Ne sećam se nijednog
čuda, nijedne vizije. Dođavola, nisam video čak ni previše dobrih dela.
- A loših?
- Toga sam se sit nagledao - rekao je.
- Znači, verujete u zlo?
- Hmm - rekao je. - Dobra primedba. Možda i verujem. U ono što ljude tera da čine loše stvari.
- Pa, onda ste na pola puta. Ako postoji zlo, onda...
- A vi? Viđate li mnogo zla ovde u Čeringamu?
- Da.
Džek se nasmejao. - Pošto sam ovde relativno nov, možda bi bilo bolje da mi kažete gde, da
bih izbegavao ta mesta. Osim ako ne mislite na „Orač“. Nek je i opasan, bilo bi mi teško da za
vikend ne svratim tamo da se opustim uz kriglu piva.
Džekov humor je imao loš učinak. Tamara je sklonila ruke kao da oseća odbojnost. Onda je
progovorila tihim, smrtno ozbiljnim glasom.
- Ne biste se šalili s tim, Džek, da je vas zadesilo neko zlo.
„Dobro je“, pomislio je.
Možda je trebalo malo natezanja, ali osetio je da je razgovor konačno krenuo u željenom
smeru.
- Zvuči mi kao da sad govorite o nečem konkretnom.
Tamarin glas je zadržao mračan ton. - Tako je. O stvarnom zlu, ovde, u ovom selu. Tačnije,
na njegovoj periferiji.
- Baš bih voleo da čujem o tome. Ja sam saosećajan slušalac, znate. Možda ćete me još i
preobratiti.
Tamara se okrenula prema stolu s kremama i Džek je krajičkom oka video da sipa još ulja na
dlan.
„Fina pauza“, cinično je pomislio. „Doprinosi dramatičnosti.“
- Ja ovo shvatam veoma ozbiljno, Džek. I, ako vam nešto otkrijem, očekujem da i vi to
ozbiljno shvatite. Jer svi moramo biti na oprezu.
- Naravno. Zainteresovan sam. Stvarno.
- Dobro - rekla je obilazeći sto i prelazeći na njegovo drugo rame. - Jeste li čuli za Mabinu
farmu?
- Za to mesto? Jesam. Nekakva luda kletva? Loše stvari se dešavaju mladoj porodici? U stvari,
baš sam se pre neki dan prošetao tuda. Popeo sam se na brdo.
- Da! Do samog kamenog kruga?
- Da, i do šume.
- Onda ste osetili kako vas privlači moć tog mesta. A osetili ste i jezu, je li tako?
- U šumi... da, možda.
Džek je obuzdao želju da se našali. Naveo je mističnu Tamaru da se uživi u priču.
- Onda ste osetili moć duhova koji žive u toj oblasti.
- Kroz krošnje tog drveća ne prodire mnogo svetlosti. Možda...

Knjige.Club 110
 Knjige.Club Books

- Znate da tu ima još nečeg, Džek.

I Džek je bio sklon da se saglasi mada to nije rekao. Šuma je zaista delovala sablasno. Više
nego što je očekivao. A on je svojevremeno video mnogo sablasnih stvari. I jezivih i krvavih
takođe.
- Ti duhovi... jesu li oni odgovorni za prokletstvo?
- Bez sumnje.
- Onda mi ispričajte o tom prokletstvu. Je li prokleta sama farma?
- Farma i celo imanje - rekla je Tamara.
- To ima veze s nekakvim vešticama...
- Bile su tri veštice. Tri sirote sestre koje su imale dar i koje su za to platile najskuplju cenu.
- Ali zašto su proklele celu tu oblast?
- Kako bi sprečile da bilo ko obrađuje njihovu zemlju kad njih pogube.
- Onda pretpostavljam da kletva nije bila delovorna?
- Šta? Nije sprečila ljude u pokušajima da obrađuju tu zemlju. Ali to ne znači da je kletva zbog
toga bila išta slabija.
- Kako to?
- Stotinama godina svi koji su obrađivali zemlju na Mabinoj farmi bili su izloženi nesrećama,
smrti, propasti useva, katastrofama. Volite činjenice, Džek? O kletvi? Sve to se može naći u istoriji
Mabine farme.
- Uh! To je baš ozbiljna kletva.
- Bacili su je moćni duhovi... ljutiti duhovi.
Džek se okrenuo na bok pokušavajući da oceni da li Tamara stvarno veruje u sve što mu
govori. Njene prodorne plave oči blistale su kao u mačke na svetlosti sveća.
- I nije važno ko živi tamo? Bez obzira na to da li je dobar ili zao, kletva će ga stići?
- Baš tako. Stvari jednostavno tako stoje.
„Dobro je znati kako kletve funkcionišu“, hladno je pomislio Džek.
- Čak i porodica koja je sad tamo mora da trpi patnje? Iako oni to ama baš ničim nisu zaslužili?
- Tako je! I da, oni su nevini - rekla je Tamara dramatično. - To je jedan mlad par s detetom.
- To je strašno - kazao je Džek trudeći se da zvuči što saosećajnije. - I nije pošteno. Čuo sam
da su se tamo dešavale neke prilično jezive stvari.
- Požari, bolesti i pomor životinja - rekla je Tamara. - Baš kao što se moglo očekivati.
- Zar ne mislite da im je to možda podmetnuo neko iz sela? - zanimalo je Džeka. - Znate, u
pokušaju da ih zbog nečega pritisne?
- Ne - saosećajno je odgovorila Tamara.
- Zvučite prilično uvereno.
- Juče se tamo desio... još jedan incident.
- Nastavite.
Tamara je delovala nesigurno.
Pogledala je oko sebe kao da bi neko mogao da ih prisluškuje, a onda je utišala glas do šapata.
„Ova šarlatanka baš ume da ostavi utisak.“

Knjige.Club 111
 Knjige.Club Books

- Majka, Kejtlin, jutros je došla ovamo. Sirota duša, bila je užasno potresena.
- Šta se desilo?
- Ona i muž su ustali rano zbog muže. Kaže da su krave poludele kad su stigli do štale.
Razvalile su kapije i raštrkale se po poljima.
- Zašto? Šta ih je uplašilo?
- Isto ono što je uplašilo Kejtlin. Na krovu štale bili su tragovi stopala. Beli tragovi.
- Dobro, neki šaljivčina se popeo gore u čizmama tokom noći?
- Otisci nisu bili ljudski, Džek. To su bili tragovi papaka.
- Opal
Džek se na trenutak osetio kao da je ponovo u Crkvi Svetog Vinsenta u Fletbušu i sluša
matorog oca Gejtlija crvenog nosa kako s predikaonice grmi o sotoni i njegovim slugama, o varalici
s papcima i njegovoj lažnoj pompi.
„Tad nisam imao pojma šta je pompa.“
A trinaestogodišnji Džek je počeo da se nada kako će videti neki od tih zavodljivih... trikova...
- Odmah sam otišla na farmu s Kejtlin. Povela sam i nekoliko prijatelja, sve iskusnih iscelitelja.
- Dobro je što ovde ima još ljudi koji mogu da pomognu - rekao je Džek trudeći se da zvuči
što iskrenije.
- Pošto je kletva ponovo počela da deluje, obavestila sam sve one za koje znam da poseduju
dar.
- Svaka čast. Pomoć susedima u nevolji, a? - rekao je Džek. - I šta se desilo kad ste otišli na
farmu?
- Duhovi na tom mestu su se pomamili. To je bio pravi haos. Videla sam aure, zlokobne obrise.
Nikad nisam osetila ništa slično.
- Uh - rekao je Džek brzo razmišljajući. - To je onda dokaz, a?
- Mabina farme je prokleta. Ukleta je. Tamo je već bilo požara. A uskoro će, ako niko ništa ne
preduzme, biti i krvi.
- Znači, porodica te... kako ono bi? Kejtlin? Njena porodica treba da se iseli iako imaju bebu?
- Možda. Ali možda postoji i mogućnost da kletva bude skinuta.
- Stvarno? - upitao je Džek. Ali ko bi to mogao da uradi? Crkva?
Tamara se nasmejala.
Znači, Crkva Engleske ovde nema pristalica.
- Ne crkva. Već obučen duhovni iscelitelj.
- Mislite vi?
- Ako sam dovoljno snažna i s dovoljnom podrškom... da.
- I uradićete to?
- Ako to zatraže od mene.
- Kejtlin?
- Da.
- Ne znam baš - rekao je Džek. - Mislite da vam veruje?
- O, da - kazala je Tamara. - U poslednjih mesec dana jako smo se zbližile.

Knjige.Club 112
 Knjige.Club Books

„U to nimalo ne sumnjam“, pomislio je Džek. „Baš nimalo.“

A posle svih dobijenih informacija Džek je znao da je bolje da ne pita koliko košta takva
natprirodna usluga.
„Mnogo“, pomislio je.
Zasad se samo ponovo okrenuo na stomak i pustio Tamaru da nastavi masažu. To je bar umela
da radi...

Knjige.Club 113
 Knjige.Club Books

9.

KEJTLIN

- Tako, Arči - rekla je Sara. - Hajde sad da te izvučemo iz ovoga da bismo mogli da izađemo i
igramo se.
Sara je parkirala velika dečja kolica kod ulaza u parohijski dom, pored ostalih kolica, a onda
se sagnula da raskopča svoje kumče Arčija.
Pre deset godina u Klapamu redovno je s Danijelom odlazila na druženja grupe majki i beba.
„Bože, kud ode to vreme?“ pomislila je. „Zar je stvarno prošlo deset godina?“
Sad je uzela torbu s maramicama, hranom i flašicama u jednu ruku, a drugom je podigla Arčija
u njegovoj toploj zekici za izlazak napolje, dok je nogom sklanjala kolica. Imala je osećaj da se
ništa nije promenilo.
Retko je imala priliku da sama izvodi Arčija, tako da je ovo bio sjajan povod. Arčijeva mama
Lusi bila je Grejsina starija sestra i Sara je bila stvarno oduševljena kad je prošle godine zamoljena
da mu bude kuma.
Sara je volela i Grejs i njenu sestru. Među svim prijateljima koje je stekla od povratka u
Čeringam, njih dve su joj bile najsličnije po stavovima.
A imale su i najviše razumevanja.
Čim je čula da Kejtlin Foks svake sedmice dolazi na okupljanje majki, Sara je pozvala Lusi i
zamolila je da joj pomogne. Bila je sasvim otvorena: - To je jedini način da porazgovaram s Kejtlin,
a ti ćeš u isto vreme dobiti slobodno jutro.
Lusi se nasmejala i rekla da uz malu naknadu Sara može da izvodi Arčija svakog utorka
ujutru ako to baš želi...
I tako se našla u ulozi zamene za majku jednogodišnjeg deteta. I, ako ćemo pošteno, uživala
je u svakom trenutku dok je grlila Arčija i igrala se s njim. S bebom u naručju otvorila je glavna
vrata parohijskog doma i ušla. Buka koja je vladala tamo bila joj je poznata i prijatna.
Petnaestak mama i nekoliko tata sedeli su na podu ili se služili kafom i malim čašama soka.
Na sve strane bile su raspoređene plastične stolice.

Knjige.Club 114
 Knjige.Club Books

Među roditeljima na tepisima i jastucima bilo je dvadesetak beba. Neke su ležale, neke puzale,
a nekolicina ih je bauljala naokolo kao da će svakog časa pasti. Igračke su bile razbacane na sve
strane.
Razgovor je bio srdačan, živahan i opušten i Sara je odjednom ponovo osetila duboku čežnju
za tim danima. Bez obzira na to što su bili iscrpljujući, puni stresa i beskrajni, bili su i veoma
uzbudljivi i puni života.
„Pojava života na ovoj planeti potpuno je logična.“
Posmatrajući ostale roditelje odjednom se setila prijatelja koje je ostavila za sobom u Londonu
kad se njen život tamo raspao.
Arči je odjednom pokušao da joj se otme iz naručja i ona je uspela da ga uhvati trenutak pre
nego što se skotrljao na drveni pod. „Uh, koncentriši se, devojko, seti se da si ponovo mama.“
Odnela ga je do grupice koja je sedela na podu i spustila ga. On je u roku od nekoliko sekundi
dograbio jednu igračku i počeo da je žvaće.
- Zdravo, Arči! - rekla je žena pored nje. - Znači, zamenio si Lusi za novi model? - Nasmešila
se Sari pre nego što joj je predstavila sebe i devojčicu kraj svojih nogu.
- Ja sam Ali, a ovo je Mira.
- Zdravo, ja sam Sara, Arčijeva kuma. Lusi je dobila slobodno jutro.
- Blago njoj. Da ne bi, možda, uzela i Miru na dan? - upitala je Ali s osmehom.
- Primamljivo. Ali s njima su stvarno pune ruke posla, zar ne? Ja sam svoje odradila - rekla je
Sara.
- Sad imam tinejdžere. S njima imaš niz potpuno novih problema.
Arči je krenuo da puže prema vratima, pa je Sara ustala i otišla po njega. Zaboravila je kako
ovim razgovorima upravlja nasumično kretanje dece.
- Poznaješ li nekog ovde? - upitala je Ali pokazujući ostale roditelje.
- Pa, zapravo ima nekoliko poznatih lica.
- Hajde da uzmemo kafu, pa ću te upoznati s ostalima. Prilično šarolika ekipa.
- To je lepo kad čovek živi u selu - rekla je Sara.
- Ovakva okupljanja su u Londonu umela da postanu snobovska.
- O, to ni ovde ne može sasvim da se izbegne - kazala je Ali. - Jedina razlika je što u selu
ove veličine nemaš izbora osim da se družiš sa svima. Hajde.
Posle tih reči Ali ju je provela između puzećih beba do štanda s kafom.

***
Sari je trebalo pola sata da se neupadljivo upozna s grupom koja je rasla kako je jutro odmicalo,
ali na kraju je našla mesto u uglu pored žene za koju joj je Ali rekla da je Kejtlin Foks.
Kejtlin je sa svojom riđom kosom i zelenim očima izgledala kao prava Irkinja, na šta je
ukazivalo i njeno ime.
Izgledala je i kao osoba stvorena da se smeje i zabavlja, ali tamo, sedeći u uglu, na ćebetu
prostrtom po podu, delovala je bledo i umorno.
Sara je sela pored nje s Arčijem u krilu.

Knjige.Club 115
 Knjige.Club Books

- Ćao - rekla je. - Ja sam Sara. A ovo je moje kumče, Arči. A koga tu imamo?
Kejtlin se polako okrenula da je pogleda, a onda se ponovo okrenula prema crvenokosom
dečačiću koji je gurao kola napred-nazad na tepihu ispred nje.
„Bože, izgleda potpuno bolesno“, pomislila je Sara.
- Ovo je Sami - rekla je.
- A ti onda mora da si Kejtlin? - kazala je Sara osećajući se neprijatno zbog načina na koji je
ovo organizovala.
Je li to bila obmana? Ona zapravo nije lagala. Arči na kraju krajeva jeste njeno kumče. Ali
koristila je njega, a i Lusi, da dođe do informacija. Oterala je tu misao.
„Ovo je u Kejtlininom interesu.“
Izmučena majka je klimnula glavom, ali ništa nije rekla.
- Sad se lepo igraj, Sami - kazala je kad je njen dečačić počeo da se otima za jednu igračku.
- Baš umeju da iscrpe čoveka, zar ne? - rekla je Sara. - Ja sam srećna što ovo ne moram da
radim svaki dan. Uspevaš li sad da se naspavaš?
Kejtlin je na trenutak pogledala pravo u Saru.
Skoro... kao da može sasvim da je prozre.
„Ovo je baš jezivo.“
- Hoćeš da pitaš kako je živeti s prokletstvom? - rekla je Kejtlin oštrim glasom. - Ne moraš da
se pretvaraš, znaš. To je jedina stvar o kojoj bi svako da razgovara sa mnom.
- Izvini - rekla je Sara. - Samo... nisam želela da to pominjem.
- I znaš šta? Ne smeta mi da govorim o tome. Rado govorim o tome. U stvari, ima dana kad
mi se čini da ne pričam ni o čemu drugom. Prokleta farma. To... - nastavila je tišim glasom -
šugavo prokletstvo.
- Mora da je teško - rekla je Sara.
- Teško? To je preslaba reč.
Sara je bila svesna da dve-tri druge mame pogledaju prema njima i komentarišu prigušenim
glasom...
- Pomaže li ti neko? - upitala je.
- Ko tu može da pomogne? - rekla je Kejtlin. - Zaglavljeni smo tamo. Ne možemo da odemo.
Ne možemo ni da ostanemo. U zamci smo.
- Ali zar ne možete jednostavno da se vratite tamo gde ste ranije živeli? Da napustite farmu?
- Da se vratim u stari stani? Uradila bih to bez premišljana.
- Zašto onda to i ne uradiš?
- Čarli, moj muž, neće da ode.
- Ali zašto, ako na farmi niste srećni?
- Tamo nam je grozno. I to je cela istina. Nije kao što je nekad bilo.
- Misliš, kad ste živeli u stanu?
- Pre nego što smo se preselili na tu prokletu farmu, bili smo srećni. Čarli je bio zadovoljan.
Taj stan je bio stvarno majušan i nismo imalo novca. Ali bili smo srećni.
- A otkako ste se preselili na farmu, više niste srećni?

Knjige.Club 116
 Knjige.Club Books

To pitanje kao da je navelo Kejtlin da zastane. Sara je osetila da se iza tih tužnih, umornih
očiju krije veoma oštroumna i svesna mlada žena.
- Prvo je... Čarli postao potpuno hladan prema meni. Više nije bio onaj čovek za kog sam se
udala. A onda su te stvari počele da se dešavaju.
- Koje stvari?
- Sve te loše stvari. Strašne stvari.
- Misliš na prokletstvo?
- Te veštice su žive, tako svi kažu. I kažnjavaju nas samo zato što smo tamo.
- Šta se sve dešavalo?
- Požari su izbijali sami od sebe. Nešto je plašilo i povređivalo životinje. One su izluđivale i
mene i Čarlija.
Sara je bila svesna da su se drugi roditelji sklonili od njih. Ona i Kejtlin sada su bile skoro
sasvim same u uglu prostorije s dvojicom dečačića koji su se igrali na tepihu ispred njih.
- A jeste li sigurni da ne postoji neko objašnjenje za to? - upitala je Sara. - Možda ste se nekom
zamerili? Možda neko hoće da vas otera s imanja?
Kejtlin se okrenula, pogledala Saru i s ozbiljnim izrazom lica prošaptala: - To ne rade ljudi.
Videla sam tragove stopala samog đavola na krovu! A imam i prijatelje, ljude koji se razumeju u
to, koji kažu da je đavo na toj farmi.
- Koji su to ljudi?
- Ljudi s darom. Ljudi koji mogu da vide đavola. I oni kažu kako nema sumnje da je đavo
tamo: u poljima, u ambarima, u kući. - Zastala je. - U spavaćim sobama.
- Ne možeš biti sigurna u to, Kejtlin.
- O, ali sigurna sam. To su veštice, razumeš? Žele da nas oteraju s Mabine farme. Nije trebalo
ni da se useljavamo tamo. I one se neće smiriti dok ne odemo.
Sara je shvatila da u sobi vlada tišina. Svi roditelji su otišli.
Bilo je kao da je veliki talas naterao decu, majke i očeve da pokupe igračke i pobegnu od obale
izložene oluji.
Ostala je samo jedna starica u kuhinji. Ona je krpom brisala šolje za kafu i gledala ih kroz
prozorčić za služenje kafe i soka.
Sara je uzela Arčija i ustala.
- Vreme je da krenem, Kejtlin - rekla je. - Volela bih da ti pomognem. Možda bih i mogla?
- Nama ne treba pomoć. Jednostavno treba da... odemo.
Više nije šaptala.
I više nije bilo sumnje u to šta Kejtlin želi da uradi.
Sara je klimnula glavom prihvatajući njene reči. Onda se nasmešila.
- Pomoći ću ti sa stvarima.
I pomogla je Kejtlin da se spakuje.

Knjige.Club 117
 Knjige.Club Books

***
Trebalo im je nekoliko minuta da sve spakuju u kolica, a onda su zajedno krenule stazom pored
crkve prema Glavnoj ulici. Sara je pogledala naviše. Odatle se između krošnji drveća video samo
prozorčić u zadnjem delu njene kancelarije. Stvarno bi trebalo da odvede Arčija kući i vrati se na
posao.
- Jesi li se parkirala na trgu? - upitala je Sara Kejtlin.
- Ne - rekla je Kejtlin - Čarli dolazi po mene. U stvari, eno ga. Pokazala je prema crkvenoj
kapiji i Sara je potonula.
Tamo je, oslonjen na Fordov kamionet, skrštenih ruku, stajao Čarli Foks.
Sad je bilo kasno da se okrene. Čarli ju je već spazio. Moraće ovo da izgura.
- Izvini, Čarli, zapričale smo se i jednostavno nisam videla koliko je sati - rekla je Kejtlin kad
su mu prišle.
- Zapričale ste se? - rekao je zakoračivši napred da bi se našao licem u lice sa Sarom. - Siguran
sam da jeste.
Sara je okrenula kolica da Arči ne bi morao da gleda šta se dešava i odlučno stala pred Čarlija.
On je bio ljut... i zastrašujuć. Ali znala je da ovde, usred sela, neće uraditi ništa, posebno ne pred
decom.
- Uvedi Samija u kola - naredio je.
- Šta te muči, dušo? - upitala je Kejtlin zbunjena Čarlijevom ljutnjom, koja nije bila usmerena
na nju, već na Saru.
- Samo ubaci prokleta kolica pozadi i uvedi ga u kola, jesi li me čula, ženska glavo?
Dok je Kejtlin sa sinom otišla iza kamioneta da ubaci kolica, Čarli se još više uneo Sari u lice.
- Ne znam kakvu igru igraš, ali kloni se moje porodice, je li jasno?
Sari je bilo drago što ima Arčija kao uverljiv rekvizit. I što Čarli nema sačmaricu.
- Gospodine Foks, Kejtlin i ja smo samo...
- Jednom sam te upozorio. Sad me dobro slušaj. Ako te još jednom vidim u našoj blizini, a
pritom mislim na svoju farmu, svoju ženu i svog sina, kunem se da ću te...
Zastao je s oklevanjem, a reč „ubiti“ kao da mu je bila navrh jezika.
- Nešto ću ti uraditi. Kunem ti se.
- Čarli, šta je...
- Ulazi u kola - rekao je on preko ramena.
Sara je nepomično stajala između kolica i Čarlija.
On se onda okrenuo s upadljivim nezadovoljstvom, ušao u kamionet i odvezao se uz
grmljavinu motora.
Sara je odmah okrenula kolica da vidi kako je Arči.
On je čvrsto spavao i ništa nije primetio.
„Bebe...“
Sara je izdahnula i osetila da drhti.
Je li Čarlijeva pretnja ozbiljna? Iz dubine duše je poželela da je Džek tu. Jer, nasred trga u
rodnom selu, osetila je strah.
Knjige.Club 118
 Knjige.Club Books

10.

DRUŽENJE U „ORAČU“

Džek se nasmešio šankerki Eli i uzeo svoju kriglu vodvortsa. Nije mu delovalo sasvim ispravno
da ode u kafanu odmah posle takvog mističnog iskustva s tajanstvenom, ali, kako se pokazalo, ipak
korisnom Tamarom.
Međutim, smatrao je da bi, ako ljudi već pričaju o Čarliju i prokletstvu, „Orač“ mogao biti
jedno od središta ogovaranja.
Osvrnuo se oko sebe. Nakon što je mesecima osećao da štrči kao da je stigao svemirskim
brodom s planete Amerika, sada niko nije obratio pažnju na njega.
Da li je moguće da je prihvaćen kao redovan gost kafane, i dalje „Amer“... ali u stanju da stane
za šank, pijucka svoje pivo, ćaska ako mu je do toga, ili ćuti i jednostavno uživa u trenutku?
Ako je tako, to je onda prokleto dobro. Znao je da stvaranje drugog doma, posebno posle
užasnog gubitka i ispunjenog života, neće biti lako.
Ali možda ipak, polako i postojano, uspeva u tome.
- Očekuješ li nekog, Džek? - upitala je Eli.
Džek se okrenuo šankerki. - Jok. Samo uživam u pivu, Eli. Mada bih mogao ostati i da nešto
prezalogajim. Imate li večeras nešto dobro na jelovniku?
- Imamo specijalne ćufte šefa kuhinje. Bar ih on naziva specijalnim. Ali imaju isti ukus kao
najobičnije ćufte, razumeš me već.
- Teško je pokvariti ćufte - rekao je Džek, a ona se nasmejala.
Džek se okrenuo i osmotrio prostoriju.
I ako je tražio ljude koji čavrljaju, našao ih je.
Za stolom u uglu obično je sedela šarolika ekipa lokalnih farmera, a ni večeras nije bilo
drugačije.
Džek je uzeo svoje pivo i zaputio se prema njima.
„Hajde da vidimo koliko sam zaista prihvaćen“, razmišljao je usput.

Knjige.Club 119
 Knjige.Club Books

***
- Smem li da vam se pridružim?
Džek je pogledao trojicu muškaraca za stolom. Pita Batervorta je već poznavao otkad su mu
on i Sara pomogli da povrati vredan rimski pladanj koji je bio ukraden.
- Naravno, Džek. Poznaješ li ove momke?
Džek je privukao drvenu stolicu od susednog stola. Primetio je da ga druga dvojica oprezno
odmeravaju. Što je bilo logično. Dosad je postalo dobro poznato da se Džek bavio nekim lokalnim
neprilikama: nestalim stvarima i nestalim ljudima.
A ko nema tajne za koje bi želeo da to i ostanu?
- Tom Hodž, Fil Nejlor - rekao je Pit predstavljajući ih. Njih dvojica su klimnuli glavom.
Nijedan nije delova oduševljeno došljakom za stolom.
Džek im je uzvratio na isti način.
Tom Hodž. Čovek kog je Čari i otpustio.
Rudnik zlata, što se kaže.
Znao je da ih je prekinuo u nekom razgovoru, što je bio još jedan neobičan znak. Pošto je
otpušten, Tom je sigurno bio strašno ljut na Čarlija. Pit bi takođe mogao znati neke korisne stvari,
mada je farmerska družina verovatno bila složna i zaštitnički raspoložena prema svojim
pripadnicima.
- Đavolska rabota, a? - rekao je Džek.
Uvek je dobro početi nečim što će ljude naterati da se zapitaju o čemu to, boga mu, govoriš.
Pit je zagrizao mamac. - Na šta misliš, Džek?
- Na nevolje na Mabinoj farmi, one priče o prokletstvu. Šta se tu dešava?
I to je bilo sasvim dovoljno da pokrene Toma Hodža.
- Svašta se tu dešava. Taj Čarli je luđak. Nema pojma o vođenju farme. Čudi me da ne
pokušava da pomuze krave na uši.
Ostali su se nasmejali i Džek im se pridružio, a onda je otpio veliki gutljaj piva.
- Nema dara za zemljoradnju, a?
- Dar? - Tom je šmrknuo. - Tom čoveku bi trebalo zabraniti da priđe farmi.
- Prava je šeprtlja - dodao je Fil Nejlor.
Džek se okrenuo da pogleda Fila.
„Čudo jedno koliko ljudi vole da komentarišu stvari“, pomislio je Džek.
Posebno kad im se neko zameri. Tomu se Čarli bez sumnje zamerio. A da li je i Filu?
- Daj, File - rekao je Pit. - To je bila nesreća, moglo je...
Fil se okrenuo Pitu. - Čarli i ja smo popola kupili tu prokletu sejalicu, a kad mi ju je vratio,
bila je upropašćena. Nije umeo da koristi prokletu mašinu i pare su otišle u vetar!
Tom se nasmejao. - Izgleda da Čarliju niko nije reko da mora da sipa ulja u to čudo.
Usledilo je još smeha, ali Fil je ostao smrknut, očigledno nesklon da oprosti.
- Za staro gvožđe, a? - upitao je Džek.
- Jašta, dođavola. Tako sam ostao i bez mašine i bez para!

Knjige.Club 120
 Knjige.Club Books

Džek je klimnuo glavom. Za stolom su bila dvojica ljudi kojima Čarli Foks nije bio nimalo
drag.
Okrenuo se Pitu. Činilo se da bar on nema neraščišćenih računa s Čarlijem.
- Reci mi, ako je Čarli toliko loš farmer, šta onda radi s farmom?
- Dobro pitanje, Džek. To je malo duža priča. Vidiš, njegov tata...
- Hari? - upitao je Džek.
Nastala je pauza, možda jer su shvatili da se Džek za događaje na farmi ne zanima iz puke
radoznalosti.
- Jest. Tako je. Hari. On je imanje, kuću i sve ostalo, testamentom ostavio Reju...
- E on se razumeo u zemljoradnju - kazao je Tom.
- Ništa za Čarlija?
- Pretpostavljam da je njegov tata - nastavio je Pit - video da Čarli nije za taj posao.
- Mi ga zovemo Čarli Baksuz!
- Reju je išlo dobro?
- Da, imao je dobre prinose, odlično se razumeo u proizvodnju mleka. Farma je radila kao sat.
Je li tako, Tome? Radio si za Reja pre nego što je Čarli preuzeo imanje, je li tako?
Nova stanka.
„Zanimljivo...“
Onda: - Jest. Sve je išlo ko podmazano. I čim je Rej otišo, sve je krenulo nizbrdo.
Džek je pogledao svu trojicu. - A Rej?
- Ostavio je poruku - rekao je Pit. - Nešto o tome kako je vreme da krene dalje... Pa je i krenuo.
- Policija se nije interesovala za to?
Pit je odmahnuo glavom. - Nije bilo znakova ničeg sumnjivog. Čovek može da radi šta god
želi. Šuškalo se da negde ima neku ženu, mislim u Australiji. U poruci je pisalo i da Čarli može da
pripazi na imanje dok se on ne vrati... ako se uopšte vrati.
- Čudno - rekao je Džek.
- Zbog čega? - upitao je Pit.
- Rej je sigurno znao da će Čarli sve zeznuti. A opet...
Džek je zastao. Ostala trojica nisu imala ništa da kažu na to.
„A to je zato“, pomislio je Džek, „što to jeste čudno. Bez obzira na to da li je bilo prljave igre,
ovde nešto smrdi.“
- Šta je s prokletstvom? - zanimalo je Džeka.
- Njegovo prokletstvo je glupost - rekao je Fil.
Ali Tom je klimnuo glavom. - Znate šta, nešto s tim mestom nije kako treba, to je sigurno.
Uvek sam imao neki loš osećaj, posebno kad sam bio na brdu, daleko od kuće. To je moglo da se
oseti.
„Evo još jednog vernika u prokletstvo“, pomislio je Džek.
- Sve su to budalaštine po meni - rekao je Pit. - Taj čovek jednostavno ne bi trebalo da vodi
farmu.

Knjige.Club 121
 Knjige.Club Books

Džek je primetio da, što više pitanja postavlja i što duže traje razgovor o Čarliju, Fil Nejlor
postaje sve ćutljiviji.
Tu bi moglo biti nečeg.
A možda i ne.
Džek se spremao da naruči još jedno pivo, a možda i turu za društvo za stolom koje je bilo od
velike pomoći, kad mu je zazvonio telefon.
Sara.
- Ćao, drago mi je što si se javila, mislio sam...
Ali kad je čuo kako Sara zvuči, presekao se.
- Džek, nešto se desilo.
- Deca, ti... jeste li dobro?
- Jesmo. - I dalje je zvučala uplašeno. - Možeš li odmah da dođeš kod mene? Ovo moraš da
vidiš...
- Odmah krećem.
Džek je pogledao farmere.
- Moram da žurim. Hvala na društvu.
Njih trojica su mu klimnuli glavom, a Džek je izjurio iz „Orača“.

Knjige.Club 122
 Knjige.Club Books

11.

STRAŠNO UPOZORENJE

Sara je stajala na vratima čekajući Džeka.

Izgledala je uplašeno, a glas joj je bio prigušen.
- Hvala ti što si došao tako brzo. Deca ovo još nisu videla, Baš me je prestravilo…
- Stani malo, šta to?
Sara je pogledala levo-desno kao da proverava da li su Kloi i Danijel negde u blizini.
- Dođi da vidiš…
Povela je Džeka do zadnjih vata, koja su se otvarala prema maloj bašti.
- Čudno je, Džek – rekla je Sara pre nego što je otvorila vrata.

***
Isprva Džek je moga da vidi samo da kiša izgleda kao da pada u stranu. Vetar je bio toliko jak. Što
je još gore, povijao je drveće i žbunje čas na jednu, čas na drugu stranu da bi odjednom usledilo
zatišje i sve se vratilo na mesto.
„Ovo kao da je urgan“, pomislio je Džek.
„Samo što nismo baš na vrhu Kejp Koda.“
Kapi kiše su sad prskale i njega i Saru.
- Hoćeš da ti donesem kabanicu?“
Džek je odmahnuo glavom.
- U šta gledam?
Sara je ponovo pogledala naokolo proveravajući gde su deca. Šta god da je bilo posredi, ona
nikako nije htela da deca to vide.
Onda je jednostavno pokazala. - Ono!
I Džek je pogledao u baštu osvetljenu slabim svetlom kroz prozore kuhinje, a onda... ugledao
je nešto nasred travnjaka.
Prvo nije mogao da razazna šta bi to moglo biti. Ali onda...
- To je...
Knjige.Club 123
 Knjige.Club Books

Okrenuo se prema Sari.

Ona je dovršila rečenicu.
- To je deo Čoveka od pruća. Tako je. Ugljenisana ruka, rekla bih, sa šakom nalik kandžama.
Zabijena u zemlju.
- Bože. To je neko postavio tamo.
- „Prokletstvo“... - kazala je Sara na silu pokušavajući da se našali.
Džek se tiho okrenuo prema njoj da proveri je li se stvarno šalila. Nelagodan smešak je to
potvrdio.
A opet...
- Zašto bi neko to zabio u moju baštu? - upitala je.
Džek je odmahnuo glavom. Sara mu je postala stvarno draga, i ona i njena deca.
I ovo mu se nimalo nije dopadalo.
- Ne znam - rekao je.
Nije hteo da je dodatno uznemirava, ali u ovom trenutku bio je zaista zabrinut.
- Džek, tamo je još nešto. Nisam izlazila u baštu. Ali nešto je u toj šaci. Ne mogu da vidim
šta. Ali nešto sigurno jeste.
Odatle nije moglo da se vidi. Neka tamna grudva bila je stisnuta ugljenisanom šakom od pruća.
- Samo je jedan način da se to sazna - rekao je. - Imaš dva amrela?
Sara je klimnula glavom i otišla u kuću, a Džek je zatvorio vrata i čekao razmišljajući, a pre
svega, brinući.

***
Kad su izašli napolje, vetar je počeo da naleće na kišobrane. Iako su kupole oba kišobrana bile
okrenute direktno u vetar, činilo se da će žice uskoro popustiti.
- Gadna stvar - rekao je on.
„Ističem očigledno.“
Načisto su pokisli dok su prešli nekoliko koraka do ostatka Čoveka od pruća.
„Da pogledamo na brzaka, pa u kuću“, pomislio je Džek.
U glavi mu se vrtela jedna rečenica:
„Ovakva noć ne godi ni čoveku ni zveri.“3
Kad su stigli do ruke, ta rečenica mu se učinila još prikladnijom.
Sara je stajala sačekavši da se Džek sagne i pogleda stvar u pletenoj šaci Čoveka od pruća.
- To je ptica - rekao je Džek. - Teško je reći koja, ali nije velika. Možda gavran? Ili svraka. -
Udahnuo je svestan da oboje sigurno razmišljaju o istoj stvari.
Ko je tu stavio ruku i ko se toliko potrudio da u šaku stavi mrtvu pticu?
„Jezivo“ nije dovoljno dobra reč.
- Hajdemo unutra - rekla je Sara nadjačavajući tutanj kiše po kišobranima.

3
Citat iz filma „The Fatal Glass of Beer“ iz 1933. (Prim. prev.)
Knjige.Club 124
 Knjige.Club Books

***
Seli su za kuhinjski sto. Sara je uzela dva peškira da bi se obrisali. Danijel i Kloi su se pojavili, ali
već su bili navikli na mamu i njenog prijatelja detektiva, pa nisu postavljali nikakva neprijatna
pitanja.
Kasnije, kad kiša oslabi, Sara će izaći napolje i otarasiti se onog čuda.
Izvadila je dopola punu flašu glenmorandžija i dve čaše.
- Leda? - upitala je. - Vode? Izvini, nemam od čega da ti napravim martini. Obećavam da ću
to ispraviti.
Džek se nasmešio dok mu je sipala dva prsta viskija. Zahvaljujući njegovom prisustvu, stvari
su izgledale mnogo bolje, iako je i dalje bila uzdrmana. Neko je upao u njen prostor i obeležio ga
zloslutnom porukom.
- Hej, morao bih da budem pravi idiot da bih se žalio što ću popiti malo vrhunskog viskija.
Ovaj će najbolje ići bez ičega.
Nasmešila mu se, pa nasula sebi koliko i njemu.
- Pa, šta misliš o onome?
Dosad ga je poznavala dovoljno dobro i znala je da njegovo ćutanje znači da razmišlja o
nečemu. I dalje je zračio snagom i delovao je zabrinuto, ali bio je nem, kao da je otišao na neko
daleko, mračno mesto.
Otpio je još jedan gutljaj viskija.
- Pretpostavljam da se mora zaključiti da je to nekakvo upozorenje.
- Meni? Zašto upozoravaju mene? Šta sam uradila?
Džek se nasmešio kao da je već imao prilike da čuje slična pitanja, a ona je znala da je sigurno
tako.
- Dobro, posmatraj to ovako, Saro. Znamo da nema nikakvog prokletstva. Neko plaši taj jadni
par iz nepoznatih razloga i onda se pojaviš ti s namerom da im pomogneš u otkrivanju šta se dešava.
Sara je klimnula glavom.
- U stvari, druga ruke me verovatno čeka negde na „Gusci“ Mada bi Rajli sigurno oterao
svakog ko bi se pojavio s takvom idejom. To me je podsetilo, ti bi trebalo da nabaviš psa.
- To je upravo ono što deca kažu. Već imam dovoljno obaveza, hvala lepo.
On se na to iskezio. - Pas je najbolji čovekov i ženin prijatelj. Ako nameravaš da nastaviš s
ovim našim amaterskim detektivskim poslom, bilo bi korisno da ga imaš. Ništa tako ne može da
uplaši i otera ljude kao glasan lavež povelikog psa.
- Razmisliću o tome. Znači, ono tamo je upozorenje. A ptica?
- Nadao sam se da ćeš ti to reći meni. Ima li mrtav gavran neko značenje, neku vezu s Čovekom
od pruća... ili je to samo još jedan besmisleni detalj koji treba da izazove strah?
- Ne znam, ali u svakom slučaju, poruka je jasna.
- Slažem se. „Ne mešaj se u ovo.“ Što, već mogli da pretpostavim...
- ...ne nameravam da uradim.
- Kako li sam samo znao da ćeš reći baš to?

Knjige.Club 125
 Knjige.Club Books

Ispričao joj je o svom razgovoru u kafani, a ona je njemu opisala svoj ne naročito prijateljski
susret s Čarlijem.
- Možda to znači da smo na tragu nečemu?
- Nisam siguran u to. Imamo Tamaru, koja tvrdi da su tamo na delu zle sile, a Tom Hodž i Fil
Nejlor, naravno nemaju nijednu lepu reč za Čarlija.
- A tu je i neobična činjenica da ni Čarli ni Kejtlin izgleda ne žele nikakvu pomoć.
- Tačno. A opet, Čarli je stvarno uplašen. Znam šta je strah, a taj čovek je prestravljen.
- Nema logike...
Džek nije odgovorio na to. Ponovo je utonuo u misli.
Zaškiljio je na jedno oko. - Da li bih mogao da dobijem još malo? Mogu da osetim miris i
ukus treseta. Sjajna stvar.
- Samo izvoli. Ali imaj na umu da te čeka vožnja kroz onaj haos napolju.
- To nikad ne zaboravljam. U pravu si, u ovome postoji nešto strašno pogrešno. Ali tu je još
jedna stvar, a to je Čarlijev brat, Rej.
- Njegov nestanak? Da ode tek tako i ostavi Čarlija da upravlja imanjem...
- Bingo. To je to. Mogu da smislim deset razloga za njegov odlazak. Mislim, i ja sam nestao
iz svog sveta i završio ovde. Ali da jedan dobar, uspešan farmer ostavi imanje svom nesposobnom
bratu? E to mi nije jasno.
Onda je Sari nešto palo na um. Znala je da su njih dvoje tim, a isto tako je znala da u njenom
svetu ima stvari koje Džek ne razume, a koje mogu biti korisne.
- Pusti me da malo pročačkam neke stvari o Reju Foksu. Možda da proverim bankovne
izveštaje. Vlasničke listove za imanje i tako to...
Džek se iscerio. - Misliš da malo hakuješ? Uzvratila mu je osmehom. Džeku nije bilo mrsko
da zaobiđe pravila da bi se uradilo ono što se mora uraditi.
- Prepusti meni brigu o detaljima. Da vidim šta ću naći. Možda „nestali Rej“ nije bitan...
Džek je iskapio svoju drugu turu.
- A možda i jeste. Sjajna ideja. Još nešto.
- Hmm?
- Ko god da je uradio ono u dvorištu, taj se ne šali, Saro. A ja počinjem da smišljam plan.
- Plan?
- To je više klopka. Možemo li da se nađemo sutra ujutru u radnji mistične Tamare? Ja ću sve
organizovati. Recimo u deset i po. - Onda je dodao: - Naravno, mislim u pola jedanaest.
- Detalji?
- Strpljenja, Votsone. Sve će biti otkriveno ujutru. Trebaće nam pomoć sveznajuće i nadasve
mistične Tamare.
- Stvarno? Ta masaža mora da je stvarno ostavila utisak na tebe.
- Nemoj tako - rekao je s osmehom. - Učinila je čuda.
- Ja ću u međuvremenu malo istraživati na netu. Jedva čekam da čujem šta si zakuvao.
- Pravo da ti kažem, i ja. - Ustao je. - Pozdravi mi Danijela i Kloi.
Džek je onda otišao, a Sara je shvatila da joj kuća sad deluje bezbednije samo zbog njegove
posete.
Knjige.Club 126
 Knjige.Club Books

A kad se kiša stišala i kad je konačno izašla napolje, videla je da je on pre odlaska prošao iza
kuće i umesto nje se otarasio ruke Čoveka od pruća i mrtvog gavrana.

Knjige.Club 127
 Knjige.Club Books

12.

KEJOVA TAJNA

Sara je pogledala ekran svog laptopa, odmahnula glavom, a onda promrmljala: - Potpuno pogrešno.
Grejs, koja je sedela za stolom naspram nje, podigla je glavu.
- Pogrešno? Šta je pogrešno, Saro?
Ona je podigla pogled. Imala je puno poverenje u Grejs, isto koliko u Džeka. Njima dvoma bi
mogla da kaže sve, a sve im je i govorila.
Ali hakovanje računara mesne banke nije spadalo u aktivnosti u koje je mogla da uputi svoju
asistentkinju.
- A? O, ništa, sitna neprijatnost sa softverom.
Vratila je pogled na ekran. Trebalo joj je samo nekoliko minuta da se provuče kroz prvu liniju
odbrane banke „Grinvud“. To je bilo previše lako, čak i za amatera kao što je ona...
- Kako napreduješ? - upitala je Sara Grejs. - Možeš li da središ grafiku za vikend u spa hotelu?
- Radim na tome. Nego, jesi li znala da vikendima planiraju „Rešavanje zagonetnog ubistva“
sa večerom i svim što uz to ide?
Sara se na to nasmejala. - Zvuči zabavno.
- Razmišljam da odem, mada ne verujem da bi Džeremi pristao na to...
Džeremi, Grejsin dečko, bio je tih mladić koji je najviše voleo fudbal.
„Izgleda da se lepo slažu...“
- Pa, ako on odbije, računaj na mene - rekla je i pritisnula dirku „enter“.
A onda, koristeći nekoliko trikova za navigaciju sajtovima i različite prečice i tajne ulaze koje
ima svaki sajt, Sara je uspela da prodre u glavnu bazu podataka banke.

***
Nagnula se prema ekranu.
„I dalje imam osećaj da je ovo pogrešno“, pomislila je, „bez obzira na motiv.“

Knjige.Club 128
 Knjige.Club Books

Na ovaj način nije mogla da prenosi sredstva. Bože, čak i ova lokalna banka sigurno ima
dovoljno dobar nadzorni sistem da to registruje.
Ali osnovni, sirovi podaci o računima?
To je već bilo nešto sasvim drugo. Mogla je da vidi sve čemu su imali pristup svi službenici
banke posle nedelju dana obuke na novom poslu.
Unela je ime „Rej Foks“ u polje za pretragu.
Pojavila su se dva računa, štedni i tekući. Mogla je da vidi podatke s oba.
Odabrala je tekući račun i videla da je neaktivan poslednjih osamnaest meseci.
Na njemu su bila pozamašna sredstva koja kao da su potvrđivala njegovu nameru da se jednog
dana vrati. I kao da niko, čak ni njegov brat, nije pokušavao ta sredstva da prisvoji.
Zasad nema ničeg sumnjivog. Niti korisnog.
Pomislila je na „Rešavanje zagonetnih ubistava“ koje joj je Grejs pomenula. To bi moglo biti
zabavno kad lišće počne da opada. „Pogledajte kako profesionalci rešavaju zločine!“
Onda joj je palo na pamet da proveri poslednje transakcije pred Rejov odlazak. Nekoliko
kupovina karticom. Plaćanje računa. Rutinski transfer sa štednog na tekući račun i...
Onda, samo tri nedelje pre nego što su prestale sve aktivnosti, veliki transfer.
Tri hiljade funti za „Koldvel i kompaniju“, lokalnu agenciju za nekretnine.
Došla je u iskušenje da ovo otkriće podeli sa Grejs, ali pošto je to bilo protivzakonito, trudila
se da svoju asistentkinju što manje uključuje u to.
Podigla je pogled.
- Grejs, za sat vremena se nalazim s Džekom, ali pre toga moram da skoknem na jedno
mesto. Vraćam se do ručka, kunem ti se, pa se bacam na posao s tobom.
- Bez brige. Nastavi sa svojom istragom, šefice.
Ponovo se nasmešila.
„Zlata vredi. Diskretna i pametna.“
- Hvala. - Krenula je prema izlazu pokupivši usput žutu beležnicu.
Možda je vreme da se naprave neke beleške.
Sesil Koldvel lično sedeo je na recepciji. Krajem leta verovatno nije bilo mnogo posla oko
prodaje i iznajmljivanja nekretnina. Izgledao je preterano doterano za rad na recepciji, u odelu krem
boje, savršenom za sredinu leta, ali sad i ne baš, sa svetloljubičastom kravatom i odgovarajućom
maramicom.
Zvono iznad vrata agencije se oglasilo kad je Sara ušla s beležnicom u ruci.
- Saro? Ovaj, kako si?
Poput većine stanovnika Čeringama, Sesil je znao da poseta Sare ili njenog američkog
prijatelja u poslednje vreme može da ima različite razloge.
Što je Sesil lično ustanovio prilikom požara u kući Mogdon.
- Sesile, uh! Drago mi je što si ovde. Banula sam, na sreću...
Da se javila ranije, on bi verovatno izmislio pokazivanje neke nekretnine i rekao joj da će,
nažalost, biti van kancelarije.
„Faktor iznenađenja ume da bude koristan.“
On joj, međutim, nije ponudio da sedne.
Knjige.Club 129
 Knjige.Club Books

Sara je smatrala da su agenti za nekretnine kao doktori i grobari. Znaju razne stvari o ljudima,
njihovim porodicama, novčanim prilikama i o njihovom životu, stvari koje niko drugi ne bi mogao
da zna.
- Sesile, pokušavam da pomognem onom mladom paru na Mabinoj farmi.
- Obratili su ti se za pomoć?
- Ne baš. Ali obratili su mu se drugi ljudi, zabrinuti ljudi. I nešto sam se pitala...
Sad bi trebalo da joj dobro dođe ono što je naučila od Džeka. Postaviće pitanje na koje zna
odgovor. Džek bi to nazvao prednošću.
- Rej Foks je otišao iznenada. Je li ti ikad pominjao da možda namerava da proda farmu, ili...
- Bojim se da je to poverljiv podatak, Saro. Siguran sam da ćeš razumeti.
- Svakako.
I dalje joj nije nudio da sedne.
Sesil se bez sumnje nadao da će Sara otići jednako brzo kao što je došla.
- Nevolja je u tome što je, izgleda, Rej kontaktirao s tobom. Pošto je on otišao, pitala sam se
da ti ne znaš nešto.
- Ne vidim kakve veze bi to mogli da ima s tim... parom na farmi. Ja s tim aranžmanom nisam
imao ništa, veruj mi.
„Aha...“'
- Ali s nekim drugim aranžmanima jesi?
Sesil se promeškoljio na stolici. Sari je sad bilo drago što stoji. To joj je davalo još jednu malu
prednost.
- Slušaj, verovatno nije tajna da je Rej Foks dolazio ovamo.
- I angažovao te je? U nekom smislu.
Sesil je oklevao. Onda je rekao: - Ovaj, na neki način.
- Mislila sam da agenti za nekretnine uzimaju procenat tek nakon prodaje?
- To je tačno, ali on je u ovom slučaju znao da bi ta nekretnina lakše mogla da se proda u
delovima, u vidu placeva. To zahteva diskretne procene vrednosti mašina, stoke, delova imanja,
različitih zgrada, čak i nameštaja. Osim procene, za to treba sastaviti i nekakav plan. A to se
naplaćuje.
- I to prilično dobro?
Sesil je verovatno osetio da mu se već omaklo više nego što je trebalo i povukao se. - Bojim
se da je to poverljiva informacija. A sad, ako...
Sara je našto zapisala u svoju beležnicu. U stvari, nije zapisala ništa, ali htela je da je Sesil
vidi kako to radi i zapita se šta to ona piše, o čemu razmišlja i da li će se to nekako odraziti na
njega.
- Pa, mora da si bio iznenađen kad se Rej samo pokupio i otišao?
- Naravno da jesam, iako mi je on rekao da želi da ode. Dobro je vodio farmu, podigao joj je
vrednost. Ali nije voleo taj posao. A kad smo već kod toga, nije voleo ni ovo selo. Međutim, otišao
je usred posla, što se kaže. I još je sve ostavio onom Čarliju! To mi uopšte nije jasno.
- Smatraš da u tome nema logike?

Knjige.Club 130
 Knjige.Club Books

- Nema. Mislim, to imanje je vredno. A Rej ga je tek tako napustio? I ostavio ga onom svom
glupom... izvini, svom bratu?
- A kad bi došlo do prodaje, to bi bilo... to bi i dalje moglo biti povoljno za tebe?
U tišini koja je nastupila posle Sarinog pitanja velika kazaljka masivnog sata u kancelariji
napravila je najglasniji otkucaj koji je Sara ikad čula.
Onda: - Saro, ta stvar je za mene sad zatvorena. A ako imaš još nekih pitanja, predlažem ti da
odeš i nađeš Reja Foksa. On će moći da ti odgovori na njih, ne ja.
Sara se nasmešila.
- Hvala ti na pomoći, Sesile.
Agentu nije palo na pamet da kaže „nema na čemu“.
Krenula je prema vratima.
- I javiću ti ako stvarno nađemo Reja Foksa i uspemo da mu postavimo neka od istih ovih
pitanja.
Onda je zvono ponovo začangrljalo dok je izlazila iz agencije. Žustrim korakom je krenula
prema centru sela, gde je Džek trebalo da je sačeka ispred Tamarine radnje.

Knjige.Club 131
 Knjige.Club Books

13.

DOGOVOR S TAMAROM

Sara je ugledala Džeka kako stoji nekoliko radnji od „Munstonsa“, ispred izloga knjižare, i
posmatra izložene naslove. Bacio je pogled na ulicu kad je Sara pohitala preko da se nađe s njim.
- Kasnim li?
- Mislim da si stigla tačno na vreme. Znaš, nikad nisam čitao krimiće kakve imaju ovde u
izlogu. Zanimljivo, a? Pišu o onome čime sam seja bavio i slično.
Nasmejala se. - Koliko te ja poznajem, sigurna sam da te knjige nisu ni izbliza zanimljive
koliko je zanimljivo kad se nađeš na terenu. Tamara nas očekuje?
- Da, nego jesi li ti saznala nešto zanimljivo pomoću svojih čarobnih internetskih moći?
Sara je rekla Džeku za veliki transfer s Rejovog računa, čemu je novac bio namenjen i za njenu
posetu Sesilu.
- Stvarno? To nema nikakve logike. Nikako se ne uklapa. Dao je toliko novca da bi pripremio
prodaju imanja i onda ništa?
- Da. I, Džek, rekao si da si smišljao nekakav plan. Kako bi bilo da mi ga otkriješ?
- To je istina. I skoro sam sve smislio. Samo treba da vidimo možemo li pridobiti Tamaru da
nam pomogne, a onda, čim završimo s njom, uputiću te u sve, partnerko.
- Dobro. Jedva čekam.
- Dobro onda. Stupimo u mistično kraljevstvo i pokrenimo ovu zabavu...
Otišli su do ulaza u „Munstons“ i otvorili vrata.

***
Tamara je čekala. Svetla u radnji bila su prigušena. Svuda su gorele svece. Vazduh je bio zasićen
teškim mirisom tamjana, a vidovnjakinja je na sebi imala bogato ukrašen tirkizni ogrtač.
Kad ju je videla iz neposredne blizine, Sara je mogla da pomisli samo: „Kakav lik“.
- Džek - srdačno je rekla Tamara.

Knjige.Club 132
 Knjige.Club Books

„Oprezno, gospodine Brenan“, pomislila je Sara nasmešivši se za sebe. Mističarki se dopada

ono što vidi.
- A vi mora da ste gospođa Edvards.
„Kakva proročica.“
Tamara je prihvatila pruženu ruku.
- Sara.
Džek je pogledao po radnji. - Tamara, možemo li negde da sednemo nasamo? Sara i ja imamo
jedan predlog za vas.
Tamara je oprezno zaškiljila. Cela ova priča oko prokletstva mogla bi biti korisna za njen
posao.
Mistična srdačnost odjednom se pretvorila u oprez. - Da, naravno, u zadnjem delu radnje.
Onda, kao da se toga naknadno setila:
- Samo da zaključam radnju. Da nas niko ne bi uznemiravao.
Kad je i to obavljeno, Sara i Džek su krenuli za Tamarom u sobicu u zadnjem delu radnje.

***
Sara je, ugledavši pokrivač od crvenog filca na osmougaonom stolu, pretpostavila da se taj sto
verovatno koristi za otvaranje tarota, a možda i za prizivanje duhova.
„Da li se Tamara bavi prizivanjem duhova?“
Jer, ako ne dođe do nekog velikog proboja u ovom slučaju, možda će morati da pribegnu tome.
- Dobro, recite mi šta mogu da učinim.
Džek je pogledao Saru na način koji je ukazivao da govori i u njeno ime.
Iako Sara nije imala pojma šta on namerava da kaže.
- Vidite, Tamara, nakon našeg razgovora pre neki dan, zamislio sam se. Žao mi je tog para na
Mabinoj farmi. U teškom su položaju. Moja prijateljica Sara i je želimo da učinimo nešto da im
pomognemo da se oslobode prokletstva.
Sara nije mogla da veruje da je Džek tu rečenicu izgovorio bez trunke ironije.
- Da. Razumem. Ali nije lako nositi se sa silama tame.
Tamara je pogledala Džeka, pa Saru, kao da samo naglašava ono što je očigledno. Sara je
klimnula glavom.
- Upravo to imam na umu. Rekli ste da se nešto ipak može učiniti?
„Neverovatno“, pomislila je Sara.
Jedva je čekala da čuje kako će se sve ovo uklopiti u nekakav plan.
- Ta kletva je drevna, Džek. Vekovima je stara. I, kao što ste videli, još je živa, još je veoma
moćna...
Tamara je dramatično skrenula pogled.
„Uvežbala je svoj nastup do detalja“, pomislila je Sara. „Ide joj tako glatko.“
Sara se okrenula Džeku. Koliko daleko će ići s ovim?

Knjige.Club 133
 Knjige.Club Books

A onda, udarajući dramatičnošću na dramatičnost, oborio je pogled. - Jadni ljudi. Baš bismo
voleli nekako da pomognemo...
Na to se Tamara okrenula i duboko udahnula. Sara je pretpostavila da oni koji se bave
veštinom isceljenja to nazivaju „udisajem pročišćenja“. Onda je progovorila ozbiljnim, mirnim
glasom.
- Možda nešto i može da se uradi. Moguće je izvesti jedan obred pod uslovom da imate
dovoljno nadarenih da obrazuju krug moći.
- A koliko ljudi je potrebno za to? - upitala je Sara i čim je to izgovorila, shvatila je da zvuči
previše sitničavo.
- Sedam. Taj obred je star koliko i ono kamenje. Jer tamo gde ima kletvi i zla, uvek ima i
dobrih sila iz duhovnog sveta. Ali to nije bezazleno. Može biti opasno.
- Verujem - rekao je Džek.
Sara je morala da se zapita veruje li Tamara stvarno da je Džek naseo na sve ovo? Ilije, u
ovom slučaju, za nju ovo samo način da ostvari svoj krajnji cilj kao žena.
To će, pretpostavljala je, uskoro otkriti.
- Postoje pripreme koje treba obaviti i, naravno, okupljanje ostalih... i...
Nova stanka.
- Takav obred s rizicima koje nosi zahteva pripreme koje nisu besplatne.
Džek se nasmešio. - Mi ćemo platiti, to jest Ja ću platiti. - Onda je pogledao Saru kao da želi
da se uveri da ona neće poremetiti plan. - Samo hoćemo nešto da učinimo, da pomognemo na neki
način. Vredi pokušati, zar ne?
- Onda - rekla je Tamara - dobro. Nešto se može pokušati. Ali ništa vam ne mogu obećati.
„To sam mogla i da pretpostavim“, pomislila je Sara.
- Razumem - rekao je Džek jednako ozbiljno. - Znači, noćas možemo...
Tamara je brzo odmahnula glavom.
- Ne. Ne noćas. Džek, Saro, ovo ne može tek tako da se uradi bilo koje noći. Postoji samo
jedna noć kad je to moguće.
Čekali su da čuju koja bi to savršena noć mogla biti.
- A to je poslednja noć pred noć punog meseca. Neki to nazivaju đavoljim mesecom, ali
zapravo đavo i njegovi demoni treba da se plaše snage tog meseca, te noći. Samo tada, te noći, naše
moći će možda, naglašavam, možda biti dovoljno jake da pokušamo da prekinemo prokletstvo.
- A ta noć je...?
Sara je primetila da ona opet postavlja praktično pitanje usred bujice ovih natprirodnih
besmislica.
Mada je Tamara bez sumnje znala napamet datume svih mesečevih mena, što joj je bilo
neophodno za posao, ona je ipak otvorila knjigu u kožnom povezu i prelistala nekoliko strana na
kojima je Sara ugledala beleške i označene mesečeve mene.
- Srećom, to će biti uskoro. U stvari, za samo dve noći. - A to nam - podigla je pogled sa
svog astralnog rokovnika - daje dovoljno vremena za pripremu.
- Sjajno - rekao je Džek zvučeći kao da je našao restoran koji na jelovniku ima njegovo
omiljeno jelo. - Ovaj, možemo li da prisustvujemo?

Knjige.Club 134
 Knjige.Club Books

To je navelo Tamaru da zastane.

- U redovnim okolnostima, prisustvuje samo sedmoro ljudi koji obrazuju krug. Ali što se
tiče posmatrača...
„Verovatno razmišlja kako ne bi bilo dobro zamerati se klijentu koji će platiti za tu predstavu.“
- Da. To će biti u redu. Sve dok ne budete govorili apsolutno ništa.
- Dogovoreno. - Onda se nagnuo bliže. - I, Tamara, voleo bih da ovo ostane među nama i...
kako ste ono nazvali ostale?
- Nadareni.
- Da. Među nama. Ne želimo da još više uplašimo Kejtlin i Čarlija. Niti seljane, kad smo već
kod toga.
- Moje usne su zapečaćene, Džek.
- Dobro.
- Naći ćemo se na stazi koja se odvaja s puta tačno u sumrak. Kad stignemo do Mabinog
kruga, biće noć. Obred ćemo držati po mraku dok izlazi skoro pun mesec.
- Ako vi tako kažete.
Sara se jedva suzdržala da se ne nasmeje na to.
Prekinula je taj trenutak pruživši ruku mističarki.
- Onda se vidimo tamo.
- Da. I što se tiče...
Džek je pogodio nastavak njene rečenice. - Da. Samo dodajte cenu troškovima moje masaže
koja je, inače, bila fantastična. Odmah ću vam napisati ček.
Tamara se široko nasmešila i njih dvoje su ustali i izašli iz radnje s osećajem da je sve ovo
mešavina nestvarnog i apsurdnog.

Knjige.Club 135
 Knjige.Club Books

14.

PLAN

- Stvarno si preterao - rekla je Sara kad su izašli.

- Mislila sam da ću pući.
Okrenuo se prema njoj široko se smešeći. - Šta je, nisam bio dovoljno ubedljiv?
Nasmejala se. - Valjda jesi. Najviše što sam ja mogla bilo je da ne padnem sa stolice. Šta kažeš
da popijemo po čaj i da mi ispričaš svoj plan za noć vradžbina koju si ugovorio?
Odmahnuo je glavom.
- Nećemo na čaj. Ne želim da nas neko Čuje. Bar ne ono što ću ti reći.
Pokazao je prema jednoj uličici. - Ovuda se ide prema terenu za kriket, a odatle u polje, je li
tako? - Da.
- Da se prošetamo tuda? A ja ću ti izneti moj sada potpuno formulisani plan.
- Super...

***
Trava je i dalje bila vlažna od jutarnje rose i odavno je bila zrela za šišanje. Ali bila je tako zelena.
Ovo bujno zelenilo trave i mahovine Sari je nedostajalo u sivilu Londona.
- Tamara će svoju trupu dovesti ovuda - rekao je Džek. - Ali pretpostavljam da ona i njeno
veštičje kolo neće moći da ćute o najuzbudljivijoj tezgi koju su ikad imali.
- Želiš da ona priča o tome?
- Da, ona i njeni pajtaši. Tako ćemo biti sigurni da će se to pročuti. Ja ću obaviti svoje i
pomenuti to u kafani. - Zastao je. - Kad tamo budu Tom, Fil Nejlor...
- Stani malo. Bili smo na tom brdu. Znamo šta će se desiti. Čarli će dojuriti gore sa sačmaricom
u rukama...
- Bingo.
Sara je zastala. Obožavala je da pogađa šta je Džek naumio. On kao da je bio profesor u
Hogvortsu za detektive.
A na neki način, stvarno je to bio.

Knjige.Club 136
 Knjige.Club Books

- Čekaj. Onda... onda će na farmi ostati samo Kejtlin. Ako neko zna šta će se dešavati na brdu,
to će biti savršena prilika da užasno prokletstvo ponovo stupi na scenu, je li tako?
- Hmm, da li mi to čitaš misli? Baš tako. Znači, ako je ljutiti Tom onaj koga tražimo, znaće da
može otići tamo i uraditi nešto dok je Čarli sa svojom sačmaricom odsutan. Isto važi za Fila
Nejlora. Čak i za tvog Sesila. Mada moram priznati da mi je teško da ga zamislim kako pleše preko
krovova s kantom bele farbe.
- I meni. Ali ti uvek kažeš da ne treba eliminisati nijednog osumnjičenog dok ga zaista ne
eliminišeš. To sigurno važi i za Ta maru?
- U mom svetu ljudi sami sebe proklinju. A sami i skidaju kletve. U svakom slučaju, to bi
trebalo da bude zanimljivo i poučno veče. Mamac je bačen i sad samo čekamo...
- Da. Vidiš, ako se ništa ne desi, to može ukazati da je razlog njena čarolija. Ona je bacila
kletvu i, puf, ona ju je i skinula. Posao bi trebalo da joj procveta.
Džek je skrenuo pogled kao da se premišlja o nečemu.
- A šta ćemo mi raditi? - upitala je Sara.
- Mi ćemo poći s njima. Ali ja ću se u jednom trenutku iskrasti da čuvam farmu. Najbolje je
da ti ostaneš s Tamarom kako bi smirila Čarlija kad dojuri da im kaže da se gube s njegove zemlje.
- Džek, moram ti reći da mi je veoma drago što ti nimalo ne veruješ ni u kakvo prokletstvo.
- Znala sam da ćeš nekako ubaciti pecanje u ovo.
To ju je navelo na drugu pomisao.
„Ponekad ne znaš šta ćeš uloviti.“
„Jesu li se setili svih mogućih osumnjičenih? I da li ga još nešto brine?“
- Imaš li još neku ideju?
Zastao je i skrenuo pogled. Onda je rekao: - Biću iskren. Zabrinjava me ovo s Rejovim
nestankom. Tu nešto nije kako treba, iako je on stvarno nameravao da napusti farmu. Ipak...
- Postavili smo zamku.
- Baš tako.
Udahnula je. - Dobro onda. Postaraću se da te noći nemam drugih obaveza, pobrinuću se za
decu.
Ali sad moram da požurim. Ostavila sam Grejs u poslu do guše.
- Hajde. Vidimo se noć uoči punog meseca!

Knjige.Club 137
 Knjige.Club Books

15.

KAMENI KRUG

Sara se parkirala na blatnjavom proširenju pored glavnog puta i isključila farove. Bilo je kasno i
put je bio pust. Oko njih je vladao spokoj.
- Jesmo spremni? - upitala je okrećući se prema Džeku.
- Spremni da spremniji ne možemo biti - odvratio je on.
Bio je u svojoj zimskoj perjanoj jakni i crnoj vunenoj kapi. Sara je pomislila da izgleda kao
provalnik obučen za unosan noćni obilazak.
- Pa, hajdemo - rekla je otvarajući suvozačka vrata.
Zaključala je kola za njima i zašnirala vetrovku. Onda je proverila da li joj je baterijska lampa
u džepu, pa je klimnula glavom Džeku i krenuli su dugačkom stazom prema Mabinoj farmi.
Isprva su hodali u tišini, oboje usredsređeni na stazu punu rupa, pokušavajući da u mraku
izbegnu veće bare crne vode. Sara je znala da mesec neće izaći bar još sat vremena i trenutno je
bilo skoro nemoguće videti polja i padinu brda sa strane.
Napolju je bilo hladno, a vetar je duvao sve jače. Videla je samo kako sivi oblaci jure noćnim
nebom iznad njih.
- Ako neko naiđe kolima ovuda, moraćemo da se bacimo u jarak - rekao je Džek. - Ne želim
da nas osveti! farovima.
- Uz malo sreće, Kejtlin je već otišla - rekla je Sara.
- Nadam se - kazao je Džek. - Ovo nije sasvim bezopasno, znaš.
Sara je to znala. I bilo joj je drago što je nagovorila Ali iz roditeljske grupe da pozove Kejtlin
i Sami ja da provedu veće kod nje.
Ako je Džekov plan uspeo, onda će večeras doći do nekakvog sučeljavanja. I može biti nasilja.
To nisu okolnosti u kakvima treba da se zateknu žena i malo dete.
Džek je spustio šaku na njenu ruku i pokazao ispred njih. Zagledala se u tamu i spazila
pokret. Napinjući oči jedva je razaznala neke obrise pored staze.
- Pretpostavljam da su to oni - prošaptala je.
Džek je slegnuo ramenima i krenuli su dalje.

Knjige.Club 138
 Knjige.Club Books

U roku od nekoliko sekundi stigli su do grupe čiji članovi nisu baš izgledali kao pripadnici
veštičjeg kola kakve je Sara očekivala. Zbijeni uz ogradu, u kabanicama i obući za pešačenje,
izgledali su potpuno jadno. Tamara i njeni nadareni kraj nogu su imali šarene torbe.
„Kostimi? Metle?“
Sara je klimnula glavom Tamari, koja je nju i Džeka predstavila ostalima. Uzvratili su im na
isti način, niko se nije nasmešio. Nije prepoznala njihova lica.
„Pretpostavljam da za ovakvu predstavu treba dovesti profesionalce sa strane“, pomislila je
Sara.
- Možete s nama do kruga - kazala je Tamara. - Ali onda se morate držati po strani. Obred ne
sme biti prekinut. Jeste li oboje razumeli?
- Naravno - rekao je Džek. - Osećamo se počastvovano što možemo da vas vidimo na delu.
Sara je klimnula glavom boreći se da zadrži ozbiljan izraz lica.
„On me ubija“, pomislila je.
Tamara je pogledala na sat.
- Imamo još malo vremena - rekla je. - Mesec uskoro izlazi. Moramo pohitati do kamenja!
- Povedi, Makdafova! - ozbiljno je rekao Džek.
Sara se iz sve snage trudila da izbegne njegov pogled. Ovo nije bio trenutak da prasne u smeh,
koliko god ona to želela.
Jedno po jedno, nadareni su prešli ogradu od bodljikave žice pored staze i krenuli blatnjavim
puteljkom preko polja ka šumi i kamenom krugu.

***
U šumi je vladao mrkli mrak i Sara je ozbiljno posumnjala da će uspeti da pređu više od nekoliko
metara pre nego što se izgube.
Tamara je dozvolila da upale lampe, ali bez obzira na to svi su se zbili jedni uz druge, a Sara
je primetila da se i Džek, koji je koračao pored nje, trudi da održi korak s ostalima isto koliko i ona.
U jednom trenutku grupa se zaustavila i upustila se u tihu raspravu. Sara se osvrnula naokolo.
Uspela je da razabere samo obrise jednog ili dva stabla, ali to je bilo sve. Činilo se da je u šumi
mnogo hladnije nego što bi trebalo da bude.
- Sablasno, a? - prošaptao je Džek. Znala je da se ne šali.
Vetar je zašuštao kroz lišće dublje u tami šume. Ona je instinktivno pogledala preko ramena.
„Je li to bila neka silueta? Ljudska, ili možda životinjska?“
Nevoljno je uzdrhtala.
- Šta se dešava? - upitala je Džeka.
- Neka vrsta pobune, rekao bih - odvratio je šapatom. - Izgleda da jedno ili dvoje od njih tvrdi
da i u šumi ima zlih duhova. Nadarene hvata prpa.
- Ma šta kažeš - rekla je. - I ja sam im mogla reći kako je ovde.
- Neće da nastave dalje.
- Fantastično - prošaptala je Sara. - Ako nas ispale, propada nam plan i ostajemo zaglavljeni
ovde.

Knjige.Club 139
 Knjige.Club Books

Posle nekoliko minuta rasprava se izgleda završila i svi su ponovo krenuli napred.
Ali ovog puta Sara je osetila da idu brže, u to nije bilo nikakve sumnje.
Baš u pravi čas, izašli su iz šume na otvoren prostor na vrhu brda. Na Tamarin znak grupa je
isključila baterijske lampe.
Sada, u potpunoj tami, kamenje je stajalo poput crnih sena, nepomično i zloslutno. Ono malo
svetla odbijalo se od njega i Sara je morala da trepne kako se u njenoj mašti ne bi pretvorilo u
nepomične prilike, u povijene ljude, kamene vitezove.
„Što se pre ovo završi, to bolje.“
No da li će ih Čarli videti? Hoće li doći ovamo?
Posmatrala je kako se nadareni tiho okupljaju na obodu kruga i počinju da izvlače ogrtače,
šešire, zastavice i svakojaku tajanstvenu opremu iz svojih torbi.
Tamara je prišla njoj i Džeku.
- Mesec će izaći za trideset minuta - rekla je.
- Šta se sad dešava? - upitala je Sara.
- Pripremićemo krug i onda će obred početi.
- Gde želite da mi budemo? - zanimalo je Džeka.
- Vi ćete ostati ovde - rekla je. - I morate biti potpuno tihi. Najbolje van našeg vidokruga. Ne
smete nas ni na koji način ometati.
- Hoće li biti opasno? - upitao je Džek.
- Nemojte se plašiti - odgovorila je Tamara. - Mi donosimo auru koja vas štiti jer ste s nama.
- Uh - rekao je Džek - to je olakšanje. Zar ne, Saro?
- Da, Džek - odvratila je Sara - jeste.
„Pretera ga...“
- Znaš šta, Tamara - nastavio je Džek pokazujući naniže - mi ćemo se jednostavno zavući tamo
iza one velike stene i nećete ni primetiti da smo ovde.
Tamara je klimnula glavom.
- Kad mesec izađe i obasja kamenje, pročišćenje će otpočeti.
Onda se okrenula i vratila se svojim kolegama egzorcistima.
Džek se okrenuo Sari.
- Voleo bih da mogu da ostanem ovde i gledam - rekao je. - Siguran sam da takvu stvar moraš
videti da bi poverovao.
- Hmm - rekla je Sara - bukvalno sam dobila sedište u prvom redu.
- Pustiću ti poruku ako vidim Čarlija - nastavio je Džek. - Naravno, on bi već mogao biti ovde.
Svetlost onih lampi mogla je biti vidljiva s farme.
- Ako nije video lampe - primetila je Sara - ovo će sigurno videti...
I pokazala je Tamaru i ostale kako postavljaju baklje oko kamenog kruga.
- Idem ja - rekao je Džek. - Kad upale one naprave, celo brdo će zasijati kao usred dana. To će
sigurno videti.
- Čuvaj se - kazala je Sara. Sve ovo joj je odjednom izgledalo veoma stvarno.
I veoma opasno.

Knjige.Club 140
 Knjige.Club Books

- Mačji kašalj - rekao je Džek namignuvši, a onda se okrenuo i pognuto krenuo nizbrdo.
A zatim je nestao.

Knjige.Club 141
 Knjige.Club Books

16.

IZLAZAK MESECA

Džek se polako kretao duž jedne strane stare zgrade za mužu vodeći računa da ostane u senci. Iz
ambara su se čula samo goveda kako se uznemireno vrpolje u svojim boksovima.
Reflektor je blesnuo i osvetlio dvorište između ambara. Čarli je očigledno odlučio da uloži u
ozbiljne bezbednosne sisteme otkako su počele njegove nevolje.
Prethodnog puta kad je bio na brdu, Džek je upamtio raspored zgrada na farmi. Znao je da
je kuća iza sledećeg ambara. Nije imao izbora. Moraće da pretrči preko blatnjavog dvorišta i nada
se da Čarli i dalje nije na farmi u nekom poslu.
I da onaj koga su pokušavali da namame na farmu kako bi noćas napravio neku strahotu, nije
već stigao i da se negde ne krije kao i on sam.
Možda se zavukao u neku pomoćnu zgradu, u živicu, ili u neki jarak. I čeka...
Ali Džek je znao da nema izbora. Bilo je sad ili nikad.
Potrčao je brzo, nisko pognut i skoro se okliznuo ugazivši u balegu, ali domogao se zaklona
senika a da nije odjeknuo puščani hitac.
Prva faza obavljena.
Sad je dolazio teži deo posla: nalaženje Čarlija, ali tako da Čari i ne nađe njega.
Kad je u mraku obišao ambar i napokon došao do mesta s dobrim pogledom na kuću,
ustanovio je da ga sreća i dalje služi.
Svetla u kući su bila upaljena, a sve zavese razmaknute. U dnevnoj sobi u prednjem delu kuće
video je poznatu figuru kako hoda gore-dole. Džek se prikrao preko poslednjih dvadesetak metara
betoniranog dvorišta dok se nije našao pored jednog prozora. Polako je ustao i priljubio se uza zid
kuće od Kotsvoldskog kamena osetivši kako ga leđa žigaju.
„Bože, ako nameravam da nastavim s ovakvim stvarima, stvarno bi trebalo da poradim na
fizičkoj spremi.“
Nekad je skoro svakog dana išao u teretanu u sedištu njujorške policije.
„Malo sam se ulenjio na selu...“
Pomerio se do same ivice prozora, a onda je okrenuo glavu da bolje pogleda unutra.

Knjige.Club 142
 Knjige.Club Books

Soba je bila oskudno nameštena. Kauč, fotelje i velika, založena peć na drva. Čarli je stajao
leđima prema prozoru s čašom u jednoj ruci. Džek je video da farmer govori, ali soba je bila prazna.
Džek je osmotrio ostatak prostorije. U jednom uglu bila su dečja kolica i gomila igračaka.
Ispred prozora stajali su stari sto i stolice.
Na stolu je bila flaša jeftinog viskija, ispijena dopola, a čep se nigde nije video.
Džek se povukao kad se Čarli naglo okrenuo i krenuo pravo prema stolu i prozoru. Džek je
čak i kroz staklo mogao da ga čuje kako mrmlja. Onda je s treskom spustio flašu na sto pošto je
dopunio svoju čašu.
„Čarli postaje pomalo čudan...“
Džek je pogledao svoj stari službeni sat s velikim kazaljkama i svetlećim brojčanikom. Mesec
bi trebalo da izađe otprilike sad, ali će zbog oblačnosti možda proći nekoliko minuta pre nego što
zasvetli punim sjajem.
Onda, kao na neki natprirodni znak, video je da se na vrhu brda uz treptanje pale svetla. Jedna
po jedna, obredne baklje oko kamenog kruga su oživele i, baš kao što se Džek nadao, bile su jasno
vidljive s farme.
Iz kuće se začulo razbijanje stakla i glasno škripanje nameštaja.
Znao je šta taj zvuk znači: Čarli je video svetla kroz prozor.
Džek se odšunjao do ugla kuće, gde mu je niska živa ograda pružala bolji zaklon u mraku, a
onda je čučnuo.
I naravno, ulazna vrata su se naglo otvorila i na njima se pojavio Čarli sa sačmaricom u ruci.
Džek je gledao kako farmer maršira ka jednom ambaru glasno psujući za sebe.
Onda se začuo zvuk paljenja motora i farovi su presekli tamu ispred ambara. Potom je Čarli
izašao iz ambara na terenskom motociklu sa četiri točka, čiji je motor grmeo u ograđenom dvorištu.
Džek se zavukao dublje u senku živice dok su dva snopa svetlosti bleštala ispred kuće.
Onda je Čarli otišao stazom koja je vodila kroz polje, pa uzbrdo do kamenog kruga.
Tišina.
Džek je izvadio telefon i poslao poruku.
„Čarli je krenuo. Malo je popio. Budi oprezna. Javi ako ti se učini da će se desiti nešto loše.“
Onda se spremio da čeka. Jer ga je pravi posao ove noći tek čekao.

***
Sara je sedela na travi leđima oslonjena na stenu i gledala Tamaru i ostale kako se spremaju za
izvođenje obreda.
Prvo su obukli bele ogrtače. Onda su solju posuli prostor između kamenja, zapalili malo
jasenovog lišća i postavili zastavice sa simbolima koje nije prepoznala. Svaki čas je dolazilo do
neslaganja između članova grupe oko nekog detalja.
„Pretpostavljam da je priručnik za ovako drevne obrede i dalje u pripremi“ pomislila je.
Onda je Tamara postavila pet sveca u središte kruga i pompezno izvukla bele linije između
njih, tako da je u krugu sad bio nacrtan pentagram.
I na kraju, glavni veštac, ili kako se to već zove, mladić odrpanog izgleda i duge, slepljene
kose, izvadio je upaljač i upalio sve baklje tako da je celo mesto bilo osvetljeno.
Knjige.Club 143
 Knjige.Club Books

To je bio signal za sedmoro nadarenih da stupe u krug i počnu da izgovaraju bajalicu dok se
dim iz baklji dramatično kovitlao oko njih.
Da nije morala da bude na oprezu zbog mogućeg sukoba s poluludim farmerom, prilično bi
uživala u tome.
„Ovo je baš kao one predstave na plaži na koje smo vodili decu tokom odmora na Dalekom
istoku,“ pomislila je.
Ali Džekova poruka ju je podsetila da bude oprezna, posebno pošto je Čarli bio pripit.
Polako je otišla do ivice stene okrenute prema padini brda i farmi u njegovom podnožju.
Magijski obred i baklje ostali su joj iza leđa.
Odatle je već mogla da vidi svetla Čarlijevog vozila koje je krenulo s farme daleko ispod nje.
A mogla je da vidi i zloslutnu siluetu belog, sjajnog, skoro punog meseca kako se diže nad
Čeringamom. I dalje je bio nisko na nebu. Izgledao je ogromno, preteće.
Kao nagoveštaj onoga što se sprema...

***
Džek se unervozio. Od početka je znao da je pravovremeni razvoj događaja presudan za uspeh
njegovog plana. Svetla kod kamenja mamila su Čarlija.
Uz malo sreće, onaj ko je opsedao farmu, sad će se pojaviti i ponovo napasti. Ali sve je zavisilo
od toga da li je tračerska mašina obavila svoj posao.
Iako je Čarli bio odsutan već dobrih deset minuta, farma je i dalje bila jezivo tiha.
Džek je znao da planovi ponekad ne uspevaju.
Nepomičan, napinjao je uši osluškujući noć, budno pazeći i na najslabiji zvuk.
Srećom, tama se razilazila. Mesec je izašao iznad kuće bacajući taman toliko svetlosti da se u
dvorištu pojave krajnje blede senke.
Podigavši pogled, Džek je video kako oblaci brzo promiču nebom nošeni vetrom.
Ali znao je da je on, šćućuren u živici pored kuće, i dalje nevidljiv. Treba samo da strpljivo
čeka i...
U najudaljenijem ambaru začuo se metalni udar.
To nije zvuk kakav prave uznemirena goveda. Ne, taj zvuk je proizveo neki čovek...
Ponovo lupa.
Onda se na uglu ambara pojavila jedna figura koja se čudno kretala. Srednje visine, u crnoj
dukserici s kapuljačom i farmerkama, lica skrivenog tamom. Čak i pri svetlosti mesečine bilo je
teško odrediti koje to s udaljenosti od tridesetak metara.
Onda je Džek shvatio zašto ta osoba hoda tako neujednačeno.
Uljez je vukao veliki kanister. Počeo je da prosipa tečnost iz njega duž jedne strane ambara.
Odmah se proširio snažan miris. Benzin.
Džek je osetio kako ga obuzima nalet adrenalina. Uz toliko goriva, ambar će buknuti kao
bombom raznesen.
Prilika se zaustavila, spustila kanister i počela da pretražuje džepove...
Džek je odmah shvatio šta traži. Šibicu ili upaljač.

Knjige.Club 144
 Knjige.Club Books

Morao je da deluje.
Morao je odmah da zaustavi uljeza.
Digao se iz čučnja i potrčao dok su mu oba kolena sevala od oštrog bola.
Dok je trčao video je, sada kao na usporenom snimku, kako je uljez na samo nekoliko metara
od njega kresnuo palidrvcem... a onda ga nespretno ispustio u blato.
Uljez je potom izvadio još jedno palidrvce...
...ali pre nego što je uspeo da kresne, Džek je pretrčao poslednji metar i zakucao se u njega
kao odbrambeni igrač američkog fudbala udarivši ga ramenom u krsta.
„Uuh! Ala boli...“
Srušio se na blatnjavi beton zajedno s uljezom. Šibice su se prosule, noge su zalepršale kroz
vazduh i tela su žestoko tresnula na tlo. Džek je ščepao kapuljaču, povukao je unazad i lice uljeza
odjednom je postalo vidljivo. Preneražen, Džek je s krajnjom nevericom rekao:
- Ti?

Knjige.Club 145
 Knjige.Club Books

17.

ISTINA O PROKLETSTVU

Sara je imala običaj da se umeša u svađe na igralištu kad bi deca previše pobesnela, ali ova gungula
bila je nešto neviđeno.
Posmatrala je kako se odvija Čarlijev sukob s veštičjim kolom, užasnuta, a opet, zabavljajući
se.
Čarli je skočio sa svog četvorotočkaša i dograbio jednu od upaljenih baklji. Sad je mahao
njome kao nekakav srednjovekovni ratnik. Pijan ratnik.
Dok je on raspomamljeno jurio po kamenom krugu, nadareni su počeli da viču i bacaju
pregršti soli na njega.
„Ovo nije demon kog su očekivali...“
Nasred kruga, Tamara je ostala mirna, ignorišući Čarlija i hrabro pokušavajući da dovrši
skidanje kletve.
- Duhovi kamenja! Naređujem vam! Odlazite odavde! - Ponavljala je to okrećući se ukrug,
povremeno se saginjući da izbegne baklju kojom je Čarli mahao oko njene glave.
„Ostala je pribrana... to joj moram priznati“, pomislila je Sara.
Sara je za to vreme čvrsto držala sačmaricu koju je Čarli, srećom, ispustio kad se okliznuo u
blatu prilikom prvog gnevnog napada.
S uvežbanom lakoćom vojničkog deteta, rasklopila je sačmaricu i izbacila patrone.
- Luđaci jedni, gubite se s moje zemlje s tim svojim sranjem! - urlao je Čarli zamahnuvši
bakljom na čupavog vešca kad je ovaj promolio glavu iza jednog kamena.
„Ovo je stvarno komično. Kao stvoreno za jutjub“, pomislila je Sara.
- Ovde postoji zlo, Čarli Fokse, i ti to ne možeš poreći! - vikala je Tamara. - Duše prokletih
vape da budu oslobođene!
- Ne! Ne! - besneo je Čarli. - To je obično - ponovo je zamahnuo bakljom - sranje!
Sara je videla da Čarli počinje da se gubi. Mahao je rukama razrogačenih očiju. Odjednom je
shvatila da to nije samo od pića. T\i postoji još nešto... ovaj čovek je bio na ivici nervnog sloma.
Nije čula kad se Džek pojavio iza nje. Ali došao je u poslednjem trenutku. U prolazu joj je
spustio ruku na rame i krenuo pravo prema krugu.
Knjige.Club 146
 Knjige.Club Books

- Čarli - blago je rekao. Džek je sigurno razgovarao s mnogim ljudima na ivici živaca. - Čarli
- ponovio je. Nije bio preglasan, ali dopro je do Čarlija kroz sav taj haos.
Čarli se okrenuo, zbunjen pojavom još jedne neočekivane pridošlice.
- Ti? - rekao je brišući oči podlakticom. - Bože! Šta ćeš ti ovde?
- Kao što smo ti onda rekli, Čarli. Došli smo da ti pomognemo.
- Ništa ne pomaže. Ništa ne može da pomogne.
Sara je gledala kako mu Džek oprezno prilazi.
- Mislim da će ovo pomoći. Ili će bar pomoći da shvatiš šta se dešavalo.
Pogledao je Tamaru i njenu grupu. Oni su skamenjeno posmatrali Džeka.
Džek se onda okrenuo i pozvao nekog s padine brda.
- Dođi - rekao je kao da se obraća uplašenoj životinji. - U redu je.
I Sara je videla kako se prilika s kapuljačom na glavi pojavljuje iz mraka i gega se uzbrdo
prema njima pognute glave. Isprva nije prepoznala ko je to, ali Čarli je bio brži.
- Kejtlin?
Kejtlin je stupila u krug svetlosti baklji koje su i dalje gorele i skinula kapuljaču s glave. Sara
je videla da je sva blatnjava, ulepljene kose i s modricama na licu.
- Šta se desilo, ljubavi? - upitao je Čarli. Onda je zabrinuto dodao: - Gde je Sami? Gde je?
- On je dobro, Čarli. Ne brini - odgovorila je Kejtlin. - Kod Ali je u selu. Dosad je verovatno
već zaspao. Ako je imala sreće.
- A-ali šta ćeš ti ovde, Kejt? - zbunio se Čarli. - Mogla si da pogineš.
Sara je pogledala Džeka. Ovo nema logike. Šta se dešava?
Džek joj je klimnuo glavom. Primetila je da je i njegova jakna blatnjava.
Kejtlin se popela uzbrdo i stala na samo metar od Čarlija.
- To sam bila ja, Čarli.
- Kako to misliš, ljubavi? Nije mi...
Ali Sara je istog trena shvatila šta Kejtlin govori.
- To sam bila ja - ponovila je Kejtlin. - Ja sam radila sve te stvari. Požar. Otisci stopala na
krovu.
Sara je gledala kako Čarli odmahuje glavom. Ovo nema smisla...
- Ne - rekao je. - To je uradio neko drugi. Verovatno Tom... ili neko drugi od tih farmerskih
skotova. Ta đubrad mi se svete...
- Ne, Čarli - čvrsto je rekla Kejtlin. - Kažem ti. To sam bila ja.
- Ali zašto? - upitao je Čarli. - To nema nikakvog smisla.
- Htela sam da odem. Da se vratim u stan. Da opet bude kao nekad. Tamo smo bili srećni.
Sećaš se?
- Trebalo je... mogla si da mi kažeš.
- Nisi slušao... nisi hteo da slušaš.
- Pa si zapalila farmu?
- Promenio si se, Čarli. Čim smo se doselili ovamo. Postao si... loš. Užasan. Ovo mesto.
Prokletstvo.

Knjige.Club 147
 Knjige.Club Books

- Ona je u pravu, Čarli - rekla je Tamara. - To je prokletstvo!

Sara je bila zaboravila Tamaru i nadarene. Videla ih je kako su se zbili pored kamenja sa
svojim bakljama. Izgledali su baš kao hor iz grčke tragedije.
- Ne, Tamara - kazao je Džek. - Nije bilo prokletstva. Je li tako, Kejtlin?
Čarli se okrenuo prema Džeku, pa ponovo prema Kejtlin.
- Mislila sam, ako si nezadovoljan zbog farme - nastavila je Kejtlin - mogla bih da je se
otarasim. Onda bismo jednostavno mogli da odemo.
- To nije tako jednostavno, ljubavi - rekao je Čarli.
- Jer se ne radi samo o farmi - ubacio je Džek. - Radi se o tvom bratu, je li tako?
Sad je na Saru došao red da se iznenadi. Džek je Često krio svoje misli i svoje karte.
Kao sad...
- Kako to misliš? - upitala je Kejtlin. Onda se okrenula Čarliju: - Šta mu to znači?
- Ovo je zbog Reja - rekao je Džek. - Zar ne? Sara je videla kako se Čarli okreće i gleda u
Džeka kao da ga Džek sad progoni.
- Rej - rekao je Čarli skoro za sebe. - Moj brat. Da, ovo je zbog Reja.
- Onda pusti Reja da se stara o imanju - rekla je Kejtlin, zbunjena koliko i Sara. - Farma je
njegova. On je zbrisao. Ako neko treba da pazi na imanje, on može da se vrati i...
- Samo što on ne može da se vrati, je li tako, Čarli? - kazao je Džek.
„Džek je nešto prokljuvio“, pomislila je Sara. Ugovor s „Koldvelom“, Rejov nestanak,
Čarlijeva promena nagore.
„Ali šta?“
- Ne, ne može - rekao je Čarli. Spustio je baklju kao da se predaje. - Ne može... jer je mrtav.
Sara je čula istovremeni uzdah „grčkog hora“.
I sam Čarli je udahnuo i nemoćno spustio ruke niz bokove.
- A ja sam ga ubio. Ja sam kriv.
Plamen baklji stvarao je titravu svetlost iza njegovih leđa. Prilike u ogrtačima poredale su se
pored kamenja. Pred njim je sama stajala njegova žena, a Džek Brenan mu je stajao sa strane. I
Čarli Foks je konačno ispričao svoju priču.
A Sara je osetila da svi oni nekako učestvuju u obredu iz kamenog doba, svi su postali deo
drevnog suda unutar kamenog kruga, suda koji nije zasedao hiljadama godina, a opet je imao moć
da deli pravdu.

Knjige.Club 148
 Knjige.Club Books

18.

RASPLET

- Ovo je tako strava - rekao je Danijel nekako uspevajući da hoda unazad uz strmu stazu, a da
ne padne niti da naleti na Rajlija, koji je trčao ukrug oko njihovih nogu.
- To je moć forenzike - rekao je Džek koračajući bez zastajkivanja.
Obećao je sebi da neće stati dok ne stignu do vrha koliko god se njegove noge budu bunile.
„Ako Sara i deca to mogu, nek sam proklet ako ne mogu i ja“, pomislio je.
I kao da mu čita misli, Kloi je pojurila prema vrhu.
- Ko poslednji stigne, on je...
- Hej! - viknuo je Danijel. - Nije pošteno.
Onda se okrenuo i potrčao za njom.
- Nema šanse da je stigne - rekla je Sara Džeku.
- Ona je ovog leta pobedila u trci na četiristo metara, a on je preskakao fudbalske treninge.
- Samo ti ne pokušavaj da to izvedeš sa mnom.
- Šališ se? - rekla je Sara. - Mislila sam da ja ne mogu da održim korak.
- Ja sam samo bolji glumac - kazao je Džek.
Pognute glave, Džek je gurao uzbrdo, držeći korak sa žustrom Sarom. Na kraju krajeva,
njegova ideja je bila da ovog vedrog sunčanog popodneva dođu ovamo.
A Sarina ideja je bila da se nagrade toplim ručkom koji su poneli u rancima.
Brdo zaravnjenog vrha s neolitskim jarkovima nalazilo se desetak kilometara istočno od
Čeringama i Džek je sebi obećavao da će se popeti tamo otkako se doselio u Englesku.
Shvatio je da su nedavni događaju tome dali posebno značenje.
- Misliš da je prilično sigurno da tri lesa koja je policija našla pripadaju vešticama? - upitala
je Sara prekinuvši ga u razmišljanju.
- Tako sam čuo - odgovorio je Džek. - Imale su oznake na vratovima i odeću iz tog doba. I
način na koji su sahranjene ukazuje na ritualni pogreb od pre nekoliko vekova.
- Znači, one su sve vreme bile gore u šumi, pored kamenja - rekla je Sara. - Nije ni čudo što
smo svi osećali jezu dok smo odlazili tamo. A tu je i ono što se desilo Reju...
Knjige.Club 149
 Knjige.Club Books

- Šume su hladne. Šume su mračne. Ljudi drhte.

- Ma, da - iskezila se Sara. - Znam da si se isprepadao koliko i ja, Džek.
Džek je morao da se nasmeje.
- Možda. Ako i jesam, bolje da nikom ne pričaš o tome.
Stigli su na vrh. Pred njima se pružala travnata zaravan. Rajli je jurio Danijela ukrug luđački
lajući. Kloi je sedela naslonjena na klupu, zatvorenih očiju na slabom jesenjem suncu.
Džek se okrenuo i ugledao vidik kom se nadao.
U dolini ispod njih Temza je sporo, vijugavo tekla, blistajući na suncu. Džek je ugledao svoju
baržu u sidrištu. A preko reke se video Čeringam u još jedno dremljivo nedeljno popodne,
zatvorenih radnji i utihnulih kafana.
- Vidiš ono kamenje? - upitala ga je Sara stojeći pored njega.
Zaklonio je oči šakom. Na šumovitom brdu iza Čeringama izdvajao se kameni krug iznad
Mabine farme. Sunce se presijavalo na sivim gromadama.
- Veruješ li u Čarlijevu priču? - pitala je.
- Da, zašto ne bih? - odvratio je Džek. - Mogu da poverujem da se posvađao s bratom. Rej mu
je rekao da prodaje imanje, a Čarli, kojeg su uvek zaobilazili, gubi kontrolu. Oboje smo videli
kakav je Čarli kad mu padne mrak na oči. Rej pada i opaljuje... udara glavom o kamin. Patolog
može da potvrdi taj deo. A onda, pošto mu brat umire, Čarlija hvata panika.
- Ali zašto jednostavno nije otišao u policiju i priznao? To je bila nesreća.
- Vidiš, u tome je stvar. Tako nikad ne bi dobio farmu - rekao je Džek. - Ne, Čarli je želeo to
mesto od rane mladosti, još otkako je njegov otac imanje dao bratu umesto njemu. Talični Rej i
baksuzni Čarli. Zamisli kako je živeti s tim? To jeste bila nesreća, ali i šansa za Čarlija.
- I on je samo iskopao rupu u šumi, ubacio brata unutra i zaboravio na njega? - upitala je Sara.
- U tome je muka - kazao je Džek. - Nije mogao da zaboravi. Da li bi ti mogla? Ta stvar ga je
izjedala.
- Tako da je prokletstvo... postalo stvarno.
- Baš tako.
- A Kejtlin? Misliš da ona stvarno nije znala za to?
Džek je razmislio o tome.
- Nije znala - rekao je Džek. - Bar ja tako mislim. Samo je htela da pomogne. Htela je da živi
kao nekad, htela je da povrati svog Čarlija, koliki god da je baksuz.
- Prilično dramatičan način da se to postigne.
- Ali uspela je, zar ne? - primetio je Džek. - Čarli neće biti optužen za ubistvo s predumišljajem.
Sudiće mu za ubistvo iz nehata. Možda za još neku sitnicu. Ali kladim se da neće dobiti više od pet
godina. Možda i dvostruko manje.
- A Kejtlin?
- Niko je neće goniti za podmetanje požara na sopstvenom imanju. A za ono s Čovekom od
pruća u tvojoj bašti...?
Sara je odmahnula glavom.
- Vratiće se u onaj stan i živeti zajedno, kao porodica - rekao je Džek.
- Baksuz Čarli će izgleda imati više sreće nego pameti.

Knjige.Club 150
 Knjige.Club Books

- Svi su na dobitku - rekao je Džek.

- Osim Tamare - kazala je Sara. - Nema više kletvi da je drže u poslu.
- O, nisam tako siguran u to - odvratio je Džek. - Ona i njeni nadareni bili su poprilično sigurni
da u onoj šumi postoje nekakve mračne sile.
- U pravu si. Duše veštica...
- Jašta - rekao je Džek. - A i razglasio sam da odlično masira - rekao je kezeći se. - Ne bih
rekao da će njen posao uskoro propasti.
- Baš si zlatan, Džek - kazala je Sara.
- Znaš, izgleda da stvarno jesam - rekao je Džek spuštajući svoj ranac na klupu pored Kloi. -
A sad, gde je taj topli čili s pirinčem koji si mi obećala?
Sara je počela da raspakuje hranu. Onda se okrenula:
- Nije samo čili - rekla je vadeći flašu iz svog ranca. - Tu je i hladan badvajzer.
- Šališ se?
Uzeo je flašu, otvorio je i otpio gutljaj. Onda je seo i naslonio se na svoj ranac.
- Vidi ti to - rekao je duboko udišući i posmatrajući krajolik. - Ovo baš prija.
I ne po prvi put, pomislio je: „Ovo je život.“

Knjige.Club 151
 Knjige.Club Books

U NASTAVKU

Čeringamsko seosko veće pozvalo je Lorana Burdena, načelnika jednog sela na obali Bretanje na
svečani prijem povodom bratimljenja od kog će oba sela imati koristi. Mesto dešavanja: vila
ledi Repton, koju njen unuk želi da pretvori u konferencijski centar svetske klase. Spremljena je
veličanstvena večera dostojna visokog gosta iz Francuske. Ali dok pada noć i teče vino, gost nestaje
s proslave da bi ga našli mrtvog u obližnjem jezeru. Sve deluje kao nesrećan slučaj dok Džek i Sara
ne počnu da otkrivaju šta se stvarno desilo.

Scan i obrada: Knjige.Club Books

Knjige.Club 152
 Knjige.Club Books

BELEŠKA O AUTORIMA

Metju Kostelo (živi u SAD) autor je mnogih uspešnih romana, među kojima su Vacation (2011),
Home (2014) i Beneath Still Waters (1989), koji je “Lajonsgejt“ adaptirao u uspešan film. Pisao je
za “Dizni čenel“, „BBC“, „Saj Faj“, a kreirao je i desetine najprodavanijih igara kao što su The
Guest, Doom 3, Rage i Pirates of the Caribbean, koje su pobrale pohvale kritike.

Nil Ričards je radio kao filmski i televizijski producent i scenarista za „BBC“, „Dizni“ i „Kanal
4“ i više puta je bio nominovan za Nagradu Bafta. Napisao je i scenarije za više od dvadeset video-
igara, među kojima su Da Vincijev kod i Starship Titanic, napisan u saradnji s Daglasom
Adamsom. Radi i kao konsultant za priče u digitalnom obliku. Njegovo spisateljsko partnerstvo s
Metom Kostelom iz Njujorka počelo je krajem devedesetih. Zajedno su napisali brojne televizijske
scenarije. Čeringamske misterije njihov je prvi kriminalistički serijal.

Knjige.Club 153