DŽEJMS PATERSON

DŽEK I DŽIL
Preveo Nikola Jordanov

Naslov originala
James Patterson Jack & Jill
Džonu Kerestiju
 Hvala - Robinu Švarcu za poeziju, Ajrini Markocki,
Barbari Groševski, Mariji Pugač, Fern Galperin, Džuli
Gudjir, Dajani Gejns, Meri Džordan, Tomiju de Feu,
Frenku Nikolu, Majklu Hartu, Stefani Apt, Liz
Gruškjevič, Nensi Temkin, Donaldu M.
I Ričardu i Artiju Pajnu, Lariju Keršbaumu, Čarliju
Hejvudu, Melu Parkeru, Ejmi Rouds, Malkomu
Edvardsu. I najzad, i najviše, Fredriki Fridman.
Svi delimo iste košmare. Ja pokušavam da ih
stavim na papir i privremeno uklonim.
 Prolog

Igre počinju
 I

SEM Harison živahno izvuče gipko telo iz

srebrnastoplavog forda aerostara, koji je parkirao u Ulici
kju, delu Vašingtona poznatijeg kao Džordžtaun. Horor
priče i igre nisu bez razloga toliko popularne, pomisli dok
je zatvarao vozilo i uključivao alarm. Ne one prijatne,
strašne igre i priče što su nas zabavljale oko logorske
vatre u danima detinjstva, nego užasi iz stvarnog života
koji se ovih dana dešavaju svuda oko nas.
Sada i sam proživljavam jednu od tih priča.
Postajem deo horora. Kako je to lako. Kako se strašno,
strašno lako prelazi granica i zaranja u mrak.
Dve duge nedelje uhodio je krišom Danijela
Ficpatrika. Obavljao je posao u raznim gradovima:
Njujorku, Londonu, Bostonu i najzad ovde, u
Vašingtonu. Noćas će hladnokrvno ubiti senatora SAD,
kao da izvršava smrtnu kaznu. Niko neće znati zašto.
Niko neće otkriti bilo kakav trag koji bi kasnije mogao da
bude značajan.
To je prvo i najvažnije pravilo igre zvane Džek i Džil.
Po mnogo čemu je ovo udžbenička lekcija
neprimetnog praćenja slavne ličnosti, što je dobro znao
dok je zauzimao položaj u Ulici kju, preko puta broja 211.
Pa ipak, ako bi se neko pažljivije pozabavio time,
shvatio bi da to što on radi ne podseća ni na jedan raniji
obrazac praćenja.
Sada će učiniti nešto mnogo provokativnije od
tajnog uhođenja sramnog ponašanja senatora Ficpatrika
na glenlivet koktelima u Monoklu, omiljenom
vašingtonskom baru. Sem Harison je znao da je to
najpročišćeniji oblik ludila. Čistog ludila. Nije verovao da
je lud. Verovao je samo u tačnost proračuna ove igre na
sreću.
A onda, na nepunih trideset metara, s druge strane
ulice koja je blistala od vlage, pojavio se Danijel
Ficpatrik. Tačno prema planu i najzad dovoljno blizu.
Posmatrao je senatorovo ukrućeno izlaženje iz
blistavog marinoplavog kupea jaguara iz 1996. Na sebi je
imao sivi mantil i svilenu maramu apstraktnih šara.
Društvo mu je pravila jedna elegantna vitka žena u crnoj
haljini. Preko ruke je nosila nemarno prebačen berberi
kišni mantil. Smejala se nečemu što je Ficpatrik rekao.
Zabacivala je glavu kao lepa živahna kobila. Pramen
njenog toplog daha presreo je svežinu noći.
Žena je bila bar dvadeset godina mlađa od
senatora. Sem je znao da nije udata za njega. Deniboj
Ficpatrik retko je spavao sa svojom ženom, ako je uopšte
imao odnose s njom. Plavuša je lako hramala što je ovaj
par činilo još zanimljivijim. Tačnije, nemoguće je bilo ne
uočiti ih.
Sem Harison se ozbiljno usredsredi. Dva puta meri.
I pet puta ako treba. Poslednji put je ponovio sve
pojedinosti. U Džordžtaun je stigao tačno u jedanaest i
petnaest. Izgledao je kao da pripada ovom mondenskom,
privlačnom, otmenom kraju oko Ulice kju. Potpuno se
poistovetio s ulogom koju će odigrati.
Veoma velikom ulogom u veoma velikoj priči, jednoj
od najvećih u američkoj istoriji, a prema nekima - na
američkoj pozorišnoj sceni.
Nosio je naočare s okvirom od kornjačinog oklopa,
što mu je davalo izgled profesorske ozbiljnosti, idealan za
ulogu. Nikada nije imao potrebe za naočarima.
Kosa mu je svetloplava. Van uloge koju je igrao kosa
mu nije bila svetloplava.
Predstavljao se kao Sem Harison. Nije se zvao ni
Sem ni Harison.
Za večerašnju priliku pažljivo je izabrao crni
džemper od kašmira s rolkragnom, zelenkastocrne
pantalone ispeglane na ivicu i svetlobraon cipele za
šetnju. U stvari, nije bio kicoš, neko ko toliko obraća
pažnju na odevanje. Kosa mu je kratko podšišana i
izdaleka podseća na frizuru Kevina Kostnera u filmu
Telohranitelj, filmu koji nije mnogo voleo. U rukama je
imao malu crnu torbu, koja se klatila kao palica dok je
energično prilazio broju 211. U torbi se nalazio
kamkorder.
Nameravao je da dokumentuje na filmu što moguće
više od predstojećih događanja - stvaranje istorije. I jeste:
Amerika na kraju veka, Amerika na kraju jedne ere,
Amerika na kraju.
Kroz zamračeni službeni ulaz, koji je smrdeo na
amonijak, prašinu i trulež, petnaest minuta pre ponoći
ušao je u broj 211. Popeo se na treći sprat, gde je senator
imao svoj stan, radnu sobu, ljubavno gnezdo u
prestonici.
Deset minuta pre ponoći stigao je do vrata Danijela
Ficpatrika, broj 4J. Otprilike na vreme. Zasad sve ide kao
podmazano. Sve je teklo po planu.
Tačno pred njim se otvoriše vrata od besprekorno
poliranog mahagonija.
Piljio je u vitku ženu pepeljastoplave kose, u dobroj
formi, za koju se vidi da dosta pažnje poklanja svom
izgledu. Izbliza je delovala nekako obično. Bila je to ista
žena koja je s Ficpatrikom izašla iz plavog jaguara. Žena
koja je hramala.
Ako se izuzme široka zlatna ukosnica, u obliku
lavice kupljene prilikom posete Muzeju savremene
umetnosti u Njujorku, i kratka ogrlica, bila je prekrasno
gola.
,,Džek“, šapnu ona.
,,Džil“, reče joj i osmehnu se.
 II

U DRUGOM delu Vašingtona, u drukčijem svetu,

drugi čovek, koji je nameravao da postane ubica, igrao je
podjednako zastrašujuću igru. Pronašao je izuzetno
skrovište usred Garfildovog parka, između debelih
borova i nekoliko gorostasnih starih hrastova. Udobno se
smestio u nekoj vrsti šatora sačinjenog od niskih grana i
rasprostranjenog žbunja.
„A sad na posao", prošaputao je iako u skrovištu
nije imao ko da ga čuje. Bila je to čudesna pustolovina,
velika fantazija. Verovao je u nju svim srcem, telom i s
ono malo duše što mu je ostalo.
Dok je skrštenih nogu sedeo u vlažnoj travi, počeo
je da sređuje kosu i lice. U glavi mu je treštala pesma rok
benda Houl kao da je imao ugrađene zvučnike. Bila je
stvarno super. Da umreš koliko je dobra. Požurio je s
prerušavanjem i presvlačenjem. Praktično, čovek samo
tako može da pobegne, a zaboga - kako da savlada
potrebu za bekstvom.
Kada se najzad presvukao, izronio je iz hladovine.
Morao je da se nasmeje. Danas je nadmašio sebe. Nikada
nije imao bolju masku. Bila je glupa, fenomenalno glupa.
Podsetila ga je na stari vic: Ruže su crvene, ljubičice plave,
načisto sam šizn’o, tvoje mi glave.
Grubo-GRUB!
Sada nesumnjivo liči na neku jebenu staru protuvu
i beskućnika. Zaista podseća na propalog matorog
prdonju, na onog bednika iz rok pesme Aqualung.1 Na

1 Aqualung - u standardnom engleskom ronilački aparat s

kompresovanim vazduhom; u slengu narkomana - cev koja se
stavlja u vodu da bi se rashladio dim prilikom pušenja kanabisa.
(Prim, prev.)
glavu je stavio zastrašujuću belu periku i prilepio
prosedu bradu iz glumačkog fundusa. Mali nedostatak
mašte ili šminkerske veštine uspešno je skrivala meka
kapuljača trenerke.
Na trenerci je pisalo HAPPY, HAPPY. JOY, JOY.
Ovo će biti neverovatna, zapanjujuća avantura,
stalno mu je prolazilo kroz glavu. Sreća, sreća. Radost,
radost. To je dobitna kombinacija. Slogan govori sve.
Ironija do jaja.
Budući ubica je brzim korakom, gotovo trkom,
prolazio parkom. Kretao se u pravcu reke Anakostije.
Susretao je ljude - šetače, pljačkaše, ljubavnike,
šta god. Uglavnom su to bili crnci što mu nije smetalo.
Naprotiv, išlo mu je u prilog. Činjenica je da niko ne šiša
crnce u Vašingtonu.
„Akvalang, oh-oh-oh, akvalang“, pevušio je staru
rokenrol numeru u hodu. Bila je to pesma dobre
nekadašnje grupe Džetro Tal. Neprekidno je slušao rok
muziku, čak i u snu. Nonstop je imao slušalice. Bezmalo
ćelu istoriju rokenrola je znao napamet. Kad bi samo
mogao da natera sebe da sluša Hootie and the Blowfish,
sve bi držao u malom prstu.
Grubo-grub, smejao se svojoj hutijevskoj šali.
Danas je zaista raspoložen. Trip je toliko kul i jebeno
uvrnut da načisto razbija. Najbolje doba, najgore doba.2
Najbolje i najgore, najgore i najbolje, najgore i najgore?
Već je izabrao mesto za ubistvo - čestar omorika i
crnogorice u blizini autoputa Sautist, divalj, zarastao,
gotovo savršen.
Mesto je pod pravim uglom u odnosu na Delapo
kuće od žute cigle3 sagrađene u nizu, i na popularan
vinski bar u Šestoj ulici jugoistočne četvrti. Već ga je

2 Parafraza početka Dikensovog romana Pripovest o dva grada:

Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba... doba razuma,
doba ludosti itd. (Prim, prev.)
3 Naziv projektantske firme i izvođača radova. (Prim, prev.)
ispitao, procunjao okolo i zaljubio se u to mesto. Odatle je
video decu iz Osnovne škole Sodžerner Trus kako bazaju
dok ulaze i izlaze iz radnje sa slatkišima na uglu.4 Mala
žgadija je baš slatka u tom uzrastu.
Čoveče, baš mrzim ta slatka stvorenja; toliko
strastveno ih mrzim da nepoveruješ. Jebeni mali roboti,
eto šta su. Zli malecki paraziti. Balavurdija! Sve u vezi s
njima je tako sladunjavo.
Sagnuo se i podvukao pod gust grm čije su ga grane
grebale, i ozbiljno se posvetio poslu. Počeo je da
naduvava nekoliko balona od lateksa - crvene,
narandžaste, plave i žute.
Bili su to veliki, vrlo šareni mamci, kojima ne može
da odoli nijedno dete pri zdravoj pameti. On ih je uvek
mrzeo. Mrzeo je izveštačenu, lažnu veselost koju baloni
tobože simbolizuju. Međutim, većina dece otkida na
balone. Razumljivo, zar ne?
Jedan balon je vezao uzicom dugačkom tri metra,
koju je pričvrstio za debelu granu.
Balon je lenjo lebdeo iznad starog drveta. Ličio je na
lepu odrubljenu glavu.
Čekao je u svojoj kolibi pod drvetom. Po dobrom
starom običaju gluvario je sam sa sobom, što je inače
voleo.
„Danas nešto lepo mora da se kokne“, pevušio je
nešto što nije pesma uz nešto što ne liči na melodiju.
„Mora i mora. Da se kokne, kokne, kokne“, pevao je i
nekako mu se sviđao ovaj refren.
Čuo je kako se blizu njegovog skrovišta nešto

4 Škola je nazvana po prvoj crnkinji koja je javno govorila protiv

ropstva, Izabeli Baumfri ili Benfje (Baumfree, Bainfier?,
1797-1883). Po božjoj volji, kako je osećala, uzela je nadimak
Sodžerner Trus (Sojourner Truth), Gostujuća istina, tj.
Hodočasnica istine, i više od trećine stoleća aktivno se zalagala za
ljudska prava, ukidanje ropstva i emancipaciju žena, boreći se
protiv diskriminacije zasnovane na boji kože i polu. (Prim, prev.)
pomera. Nešto je kvrcnulo. Grančica? Možda poseta?
Pažljivo oslušnu. Grančice su se nesumnjivo čule,
neko ih je gazio, lomio. Sve je zvučalo pojačano -
pucketanje je postalo PRASAK!
Za trenutak je postao odsutan, i ako baš neko hoće
da zna, premro je od straha kada je čuo ovaj šum.
Adrenalin mu se uzburkao. Umalo da proguta adamovu
jabučicu.
Iznenada mu se u vidnom polju ukaza gornji deo
nečijeg lica. Samo čelo i nečije beonjače.
NJENE BEONJAČE.
Zvirila je u njega kroz granje.
Video je lišće jedne crnkinjice. Imala je pet ili šest
godina. Slatka mala. I ona je videla njega. Časno i
pošteno.
VIDIM TE, MEDENA. DA, DA. VIDIM TE!
„Zdravo", reče on vrlo ljubazno i učtivo, što je umeo
kad je hteo. Osmehnuo se i samo što mu nije uzvratila
osmeh.
Blago je upitao: „Hoćeš li neki veliki balon? Imam
višak balona, silu božju balona, sijaset balona. Tu je i
balon crven kao višnja, s tvojim imenom na sebi."
Devojčica je samo zurila u njega. Nije izustila ni
slovca. Nije se ni pomerila. Uplašila se - zamisli samo.
Valjda se zbunila zato što joj je rekao da je na jednom
balonu njeno ime.
„Pa, dobro, onda nema balona. Tvoja stvar.
Zaboravi besplatan balon. Nema balona za tebe, curice.
Važi ko na plaži. Danas nema balona za džabe! Nećeš, ne
moraš!"
„Da, mooolim", reče mu ona iznenada. Smeđe oči joj
se raširiše poput cvetnih latica. Lepo malo devojče, zar
ne? Lepih kestenjastih očiju.
„Ne stidi se, curo. Dođi. Dobićeš lep veliki balon. Da
vidimo. Imam crven kao znak s natpisom STOP,
svetloplav, oranž kao sladoled na štapiću, jarkožut. U
svim duginim bojama i više od njih."
 Imitirao je nekoga - možda onog luđaka, Kevina
Bejkona u Divljoj reci, filmu koji je pre nedelju dana
pozajmio iz videokluba. Ili pre dve nedelje? Ko zna! Ma
koga uopšte briga! Dok je govorio, rukom je stiskao dršku
malog štapa za bejzbol, ojačanog trakom za izolaciju.
Štap je dugačak četrdeset šest centimetara i liči na one
kojima crni tinejdžeri iz lokalnih bandi zavode red i mir u
planski izgrađenim naseljima za siromašne.
Nastavio je da govori devojčici srećnim i
raspevanim glasom, što je predstavljalo vrhunac ironije i
sarkazma.
„Crven", pisnula je najzad malena. Naravno. Imala
je crvenu traku u kosi. Crveno je boja ljubavi, moje prave
ljubavi.
Polako, snebivajući se, stupi na čistinu. Opazio je
koliko su joj majušna stopala. Kao da nosi broj minus tri.
Posegnula je za raznobojnim balonima koje je on čvrsto
držao u ispruženoj ruci. Nije primećivala da mu se ruka
opasno trese.
Iza leđa je čvrsto stiskao onaj kratki, moćni štap za
udaranje lopte. A onda je zamahnuo - svom snagom.
Sreća, sreća. Radost, radost.
 III

MOGU li zaista da ubiju i prođu nekažnjeno -

pogotovu kada je u pitanju provokativno ubistvo ovakvog
kalibra? Džek je bio ubeđen da mogu. Ubiti drugo ljudsko
biće, ili više njih, a da te ne uhvate, čak i da ne
posumnjaju ko si, mnogo je lakše nego što se misli. To se
događa sve vreme.
Džil je ipak bila uplašena i primetno napeta. Nije
mogao da joj zameri. U stvarnom životu bila je
karijeristkinja iz Vašingtona, obrazovana, pametna,
svakako netipična opičena riba, sposobna da izvrši
ubistva o kojima najčešće čitate u štampi. Daleko je od
Džil koju poznaju drugi, zato i jeste savršena za ulogu u
igri nad igrama. Gotovo savršena koliko i on.
„Pijan je, ušikao se do daske", prošaputa ona dok
su stajali u mračnom predsoblju stana. „Lakše mi je jer je
neviđeno odvratna zmija."
„Znaš kako kažu za našeg Deniboja. On je izuzetno
loš senator, a još gori švaler."
Na licu joj se pojavi osmeh - nervozan osmeh. „Loša
šala, ali garantujem da je istinita. Hajd’mo, Džek.“
Džil se okrenu na bosim stopalima, a on se uputi za
njom na kratkom rastojanju. Posmatrao je kako lako
hramlje. Na neki način gaje opčinjavala. Odmeravao je
njenu vitku siluetu dok je u polumraku prolazila kroz
malu gostinsku sobu jer je izvor svetlosti bio u
predsoblju. Znao je da taj put vodi u spavaću sobu.
Nečujno prođoše kroz dnevnu sobu. Iznad kamina
od kamena gordo je visila američka zastava. Prevrte mu
se stomak od pogleda na zastavu. Fotografije na zidu
prikazivale su neku jedriličarsku regatu, verovatno na
Kejp Kodu.
„Jesi 1’ to ti, draga?", zabrunda, s druge strane zida
dnevne sobe grub glas, pod primetnim uticajem alkohola.
„A ko bi bio?“, uzvrati Džil.
Džek i Džil uđoše zajedno u sobu.
„Žurka s iznenađenjem!", objavi Džek. Držao je
poluautomatsku beretu, uperenu senatoru u glavu.
Ruka u kojoj je držao pištolj bila je mirna, a glava
potpuno bistra. Pišemo istoriju. Više se ne može nazad.
Danijel Ficpatrik poskoči u krevetu, iznenađen i
ljut kao ris.
„Šta je to, majku mu!? Šta... Koji si mi pa kurac ti?
Kako si ušao, do đavola?", zaplitao je jezikom. Lice i vrat
su mu bili jarkocrveni.
Džek nije mogao da se suzdrži - uprkos svemu što
se događalo, morao je da se osmehne. Senator je ličio na
nasukanog kita ili, možda, na ostarelog morža u
pomodnom krevetu.
„Može se reći da sam ja tvoja prošlost vredna
prezira, koja te najzad sustiže, senatore", reče on. „A sad
zaveži, molim te. Da obavimo ovo što je moguće lakše."
Dok je zurio je u Danijela Ficpatrika, setio se
nečega što je nedavno pročitao. Pošto je video senatora u
nekom govorničkom nastupu, jedan posmatrač je
primetio: „Bože, pa on je sada starac.“ Živa istina, zaista.
Ficpatrik je bio matori belac, sed, punih opuštenih
obraza, nezgrapan i neukusno debeo.
A osim toga, bio je neprijatelj.
Džek otvori crnu torbu i dade lisice Džil. „Za svaki
stub kreveta po ruku. Molim i hvala."
„Sa zadovoljstvom", reče mu. Bilo je neke
jednostavne elegancije u njenom govoru, ponašanju, pa
čak i u pokretima.
„Ti si mu saučesnica?“, zinu Ficpatrik pogledavši
plavušu koju je pokupio u baru u La Kolini. Činilo mu se
kao daje sada prvi put vidi.
Džil se osmehnu. „Ne, ne. Privuklo me je tvoje
naduveno debelo škembe i dah koji bazdi na alkohol."
Džek joj pruži kamkorder. Ona ga smesta uperi u
senatora Ficpatrika, izoštri sliku i poče da snima. Vešto
je baratala kamerom.
„Zaboga, šta radite?", upita Ficpatrik. Vodnjikave
plave oči mu se raširiše od iznenađenja koje se preobrati
u istinski strah. „Šta, do đavola, hoćete? Šta se ovde
događa? Ja sam senator Sjedinjenih Država."
Džil usmeri kadar na senatorov šokiran, iznenađen
i uvređen izraz lica. Zatim proširi plan kadra. Uuups,
malo više. Opet je dograbila šarfer.
Džek se osmehnu. Ovaj izliv junačenja bio tako
neumesan. Tipično ficpatrikovski.
A onda, voild! Kao da mu se odjednom u mozgu
podigla magla izvana viskijem. Danijel Ficpatrik je
najednom shvatio. „Ne želim da umrem!", prošaputa.
Neočekivano mu zasuziše oči i to je bilo ganutljivo.
„Molim vas, nemojte. Ne morate da me povredite",
reče. „Ne mora da bude ovako. Molim vas. Preklinjem vas.
Slušajte me. Hoćete li bar da saslušate šta hoću da
kažem?"
Džil je znala da je neobično važan ovaj materijal
koji snima. Film za nagradu Akademije. Možda
dokumentarac veka. Bio im je potreban za igru nad
igrama, za jedno od kasnijih iznenađenja.
Džek oštro priđe krevetu. Podigao je beretu držeći
je nekoliko centimetara od senatorovog čela.
Kucnuo je čas. Ovo je istiniti početak savršene igre.
Drugo pravilo: Ovo je istorija. To što radiš je jako važno i
ni za trenutak to ne smeš da zaboraviš.
„Ubiću vas, senatore Ficpatrik. Nemamo o čemu da
razgovaramo. Ništa ne može da vas spase. Bili ste
rimokatolik pa, ako verujete u Boga, pomolite se.
Pomolite se i za mene. Pomolite se za Džeka i Džil.“
Bio je to ispit hrabrosti. Primetio je da mu ruka
sada lako podrhtava. I Džil je to opazila.
Ovo je pogubljenje i zaslužio ga je, pomisli. Nema
sumnje - učestvujem u jednom pravom hororu.
Opalio je jednom s rastojanja ne većeg od nekoliko
centimetara. Glava Danijela Ficpatrika je prsnula. Opalio
je još jednom. Dvaput meri, dvaput seci.
Stranica istorije je bila ispisana.
Igra nad igrama je počela.
Džek i Džil.
 Prvi deo

Opet je sutra
 POGLAVLJE
1

OH, ne, opet je sutra!

Učinilo mi se da sam istog trena kada sam zaspao,
čuo lupanje na vratima kuće. Bilo je bučno i nametljivo
kao zvuk alarmnog uređaja u kolima. Uporno. Maler u
samom komšiluku?
„Sranje. Do đavola", šapnuh u meke, duboke
nabore jastuka. „Ostavite me na miru. Pustite me noćas
da spavam kao sav normalan svet. Odlazite odavde."
Mašio sam se lampe i oborio nekoliko knjiga sa
stola: Generalovu ćerku, Moje američko putovanje i Sneg
pada na kedrove. Ta nezgoda me do kraja rasani.
Dograbio sam svoj službeni pištolj iz fioke i požurio
niz stepenice. Usput sam prošao pored dečje sobe. Čuo
sam ili sam pomislio da čujem nežni šum njihovog
disanja. Sinoć sam im čitao Priču o Petru Zekanu od
Beatrise Poter. Ne idi u baštu gospodina Makgregora:
tvom ocu se tamo dogodila nesreća; gospođa Makregor ga
je stavila u pitu s mesom.
Još čvršće sam stegnuo glok u desnoj ruci. Kucanje
prestade, pa se ponovo začu. U prizemlju.
Pogledah na sat. Pola četiri. Bože, smiluj mi se.
Ponovo je čas veštica. U ovo vreme sam se često budio i
bez intervencije spoljnih sila, bez onoga što proizvodi
BENG, BENG, BENG usred noći.
Nastavih da silazim niz strme, nesigurne stepenice.
Oprezno, sumnjičavo. Iznenada se utiša sve oko mene.
Koračao sam nečujno. U mraku mi se činilo da mi je
koža naelektrisana. Nikome ne bih savetovao da ovako
započne dan, pa ni sredinu noći. Ne idi u baštu gospodina
Makgregora: tvom ocu se tamo dogodila nesreća...
Prešao sam u kuhinju - sa zapetim pištoljem - kada
sam otkrio ko to lupa. Prva tajna tog dana je rešena.
Moj prijatelj i partner vrebao je iza vrata kao neka
visokooktanska verzija lokalnog tabadžije.
Džon Sampson je dizao buku, on mi je zagorčavao
život; ili bar početak ovog dana. Dvometraš teži od sto
kilograma. Ponekad su ga zvali Dupli Džon. Planina od
čoveka.
„Dogodilo se jedno ubistvo", reče mi kada sam
otključao, skinuo lanac i otvorio mu vrata. „Ovo je
bombona, Alekse.“
 POGLAVLJE
2

„OH, Džone, zaboga! Znaš li koliko je sati? Imaš li

uopšte predstavu o vremenu? Molim te, tornjaj se od
moje kuće. U gluvo doba noći lupaj na svoja vrata.“
Stenjao sam lagano klimajući glavom
napred-nazad ne bih li se oslobodio neprijatne
ukrućenosti vrata i ramena, posledice spavanja. Još se
nisam sasvim rasanio. Možda je sve ovo samo ružan san.
Možda se Sampson ne nalazi na verandi iza moje kuće.
Možda sam još u krevetu sa svojom ljubavnicom,
jastukom. A možda i nisam.
„Može da čeka", rekoh. „Što god da je, boga mu
poljubim."
,,Oh, neće moći", uzvrati on i odmahnu glavom.
„Veruj mi, šećeru, neće moći ove noći."
Nešto škripnu u kući, iza mojih leđa. Naglo se
osvrnuh, još pomalo unezveren i nervozan.
Moja devojčica je stajala u kuhinji. Dženi je imala
na sebi sivkastoplavu pidžamu s leptirićima, a po izrazu
lica shvatio sam da je uplašena. Poslednja prinova u
našoj porodici, lepa abisinska mačka Rozi, pratila ju je
zaostajući korak ili dva. I Rozi je čula buku u prizemlju.
„Šta se dešava?", prošaputa Dženi sanjivo i protrlja
oči. „Zašto si budan tako rano? Desilo se nešto loše, zar
ne, tata?"
„Vrati se i nastavi da spavaš, zlato", rekoh joj
najnežnije što sam mogao. „Ništa se nije dogodilo", morao
sam da slažem svoju devojčicu. Posao me je iznova pratio
kući. „Idemo sada gore da bi se naspavala i bila lepa.“
Odneo sam je uz stepenice blago trljajući nosem
njen obraz, i šaputao joj slatke besmislice ne bih li je
uspavao. Ušuškao sam je i obišao sina, Dejmona. Uskoro
će njih dvoje poći u različite škole - Dejmon u Sodžerner
Trus, a Dženi u školu u Ulici junion. Dok sam ih obilazio,
mačka Rozi mi se neprestano vrzmala oko nogu.
Potom sam se obukao i u ranim jutarnjim satima
požurio za Sampsonom da se njegovim kolima odvezemo
na mesto zločina. Nismo morali da se vozimo daleko.
Ovo je bombona, Alekse.
U Petoj ulici, samo četiri ugla od naše kuće.
„Sada sam budan, sviđalo mi se to ili ne - i ne sviđa
mi se. Ispričaj mi šta se desilo?", rekoh Sampsonu dok
sam posmatrao blistavu crveno-plavu svetlost na
policijskim kolima i vozilima hitne pomoći, koja izranjaju
ispred nas.
Četiri ugla od naše kuće.
Mnoštvo crno-belih vozila nagomilano je na kraju
tunela sačinjenog od ogoljenih hrastova bez lišća, i
zgrada od crvene cigle, namenjenih porodicama
skromnih prihoda. Metež se izgleda dogodio u školi mog
sina Dejmona. (Dženina škola je desetak uglova dalje, u
suprotnom smeru.) Osetio sam da mi se telo neprirodno
zateže. Bio sam žešće šokiran, sjeban.
„U pitanju je devojčica", reče Sampson neobično
blagim glasom, što nije karakteristično za njega. „Imala je
šest godina. Poslednji put su je videli danas po podne u
školi Sodžerner Trus.“
Tu školu je pohađao Dejmon. Obojica
uzdahnusmo. Dejmon i Dženi su Sampsonu prirasli za
srce gotovo koliko i meni. A privrženost je obostrana.
Mnogo sveta se već okupilo oko dvospratne zgrade
napravljene u federalnom stilu, u kojoj se nalazila škola
Sodžerner Trus.5 Izgledalo je da je u četiri sata izjutra
pola komšiluka budno. Svuda u gomili sam video ljuta i

5 Federalni stil - dekorativni i arhitektonski stil karakterističan

za vreme između Američke revolucije i obnove klasicizma.
(Prim, prev.)
užasnuta lica. Neki su bili u kućnim ogrtačima, drugi
jednostavno zavijeni u ćebad. Dah, koji im se ledio, širio
se dvorištem poput izduvnih gasova iz auspuha.
Vašington post je izvestio daje u ovom gradu samo tokom
prošle godine umrlo više od pet stotina dece mlađe od
četrnaest godina. Ali ovaj svet je to znao i bez novina.
Jedna malena šestogodišnja devojčica ubijena je u
Dejmonovoj školi, školi Trus, ili blizu nje. Nisam mogao da
zamislim strašnije buđenje.
„Žao mi je zbog ovoga, šećeru“, reče Sampson dok
smo izlazili iz njegovih kola. „Mislio sam da moraš to da
vidiš, da budeš ovde.“
 POGLAVLJE
3

SRCE mi je lupalo kao da je iznenada postalo

preveliko za moje grudi. Nedaleko odavde mi je iz
vatrenog oružja ubijena žena, Marija. Uspomene iz kraja,
uspomene na jedan život. Uvek ću te voleti, Marija.
U školskom dvorištu ugledah ulubljena i zarđala
mrtvačka kola i taj prizor me je, kao i sve ostale,
neverovatno uznemirio. Rep muzika s mnogo basova
dopirala je odnekud iz pozadine, iz ruba jarke policijske
svedosti.
Sampson i ja smo se gurali krivudajući kroz
uplašenu i uzrujanu gomilu. Neki pametnjaković je
promrmljao:
„Koj’ ti je vrag, šefe?", rizikujući da dobije odgovor
kakav zaslužuje. Celo školsko dvorište je opasano žutom
trakom koja označava mesto zločina.
S metar i devedeset nisam visok kao čovek planina,
ali obojica smo krupni. Takav par na mestu zločina
morao je da privuče pažnju - Sampson, obrijane glavudže
i u crnom šoferskom kožnjaku; ja, po običaju, u sivom
toplom kaputu iz Džordžtauna. Ispod kaputa sam imao
naramenicu s futrolom za pištolj. Odeven sam za igru
koju igram, igru zvanu iznenadna smrt.
„Ovde je doktor Kros", čuo sam kako tihi žagor
prolazi gomilom. Moje ime se uzalud pominjalo. Trudio
sam se, koliko je to moguće, da ne slušam te glasove, da
ih odstranim iz svesti. Zva nično sam zamenik načelnika
detektiva, ali ovih dana uglavnom radim kao ulični
detektiv. Zasad želim da ostane tako. Mora da bude tako.
Ovo vreme mi je neosporno zanimljivo. Nagledao sam se
dovoljno ubistava i nasilja za ceo život. Pomišljam da se
vratim privatnoj psihijatrijskoj praksi, često mi i druge
stvari padaju na pamet.
Sampson me lako dotače po ramenu. Osetio je da
sam ranjiv. Video je da me ovo pogađa do koske.
„Je l’ ti dobro, Alekse?"
„Odlično", slagao sam drugi put tog jutra.
„Naravno, šećeru. Uvek si odlično, čak i onda kad
se ne osećaš tako. Ti si ubica zmajeva, zar ne?“, reče
Sampson i odmahnu glavom.
Krajičkom oka videh mladu ženu koja je nosila
crnu trenerku s natpisom UVEK ĆU TE VOLETI,
TAJŠIKA, ispisanim belim slovima. Još jedno mrtvo dete.
Tajšika. Ljudi iz kraja često su na sahrane ubijene dece
nosili tamne majice. Moja staramajka, Nana Mama, imala
ih je čitavu zbirku.
Još nešto mi privuče pogled. Jedna žena je stajala
iza gomile pod sablasnim granama jednog ogolelog
bresta. Ne uklapa se u grupu iz komšiluka. Bila je visoka
i zgodna. Preko farmerki je nosila kišni mantil s
opasačem, a na nogama cipele s niskim potpeticama. Iza
nje sam video plavi automobil. Mercedes.
To je ona. Evo je. Ona te interesuje. Neznano
otkuda, ova luda misao mi prolete kroz glavu,
obradovavši me iznenada i sasvim neumesno.
Dao sam sebi zadatak da je proverim.
Zastao sam da razgovaram s jednim mladim,
revnosnim detektivom iz Odeljenja za ubistva, koji je
nosio crveni kangol šešir,6 smeđ sportski sako i takvu
štrikanu kravatu. Polako sam preuzimao vodeću ulogu.
„Ne valja da ovako započne dan, Alekse“, reče
Rakim Pauel kada sam mu prišao. „Ili, u mom slučaju,
kad se ovako završi.“
Klimnuh mu glavom.

6 Kangol je jedna od najpoznatijih marki beretki i šešira na svetu.

Proizvode ove engleske firme nosili su general Montgomeri i Bitlsi,
ali i današnje zvezde: Samjuel L. Džekson, B. B. King, Kventin
Tarantino, Džud Lou, Bred Pit, Šakil O’Nil itd.
 „Nema gore nego kad ovako započne." Osećao sam
mučninu ispod grudne kosti. „Šta si do sada saznao o
ovome, Rakime? Imaš li nešto pikantno za nas, nešto od
čega bismo krenuli? Moram sve da čujem."
Detektiv kratko pogleda u svoju malu crnu
beležnicu.
„Devojčica se zove Šanel Grin. Bila je omiljena.
Prema onome što sam čuo - pravo srce. Išla je u prvi
razred ove škole, škole Trus. Stanovala je u bloku Nortfild
vilidž, koji se nalazi dva ugla od škole. Oba roditelja
zaposlena. Puštali su je da kuči ide sama. Nije baš
mudro, ali šta ćeš. Znaš kako je. Kad su se sinoć vratili,
nisu zatekli Šanel. Oko osmice su prijavili da je nestala.
Eno, tamo su roditelji."
Očas sam se osvrnuo. I sam bračni par bi mogao da
se nazove decom. Bili su očajni, slomljena srca. Znao sam
da posle ove užasne noći više nikada neće biti isti. Niko
ne bi mogao da bude.
„Sumnjaš li u nekoga od njih?", morao sam da
upitam.
Rakim odmahnu glavom i reče:
„Ne verujem, Alekse. Šanel im je bila sve u životu."
„Molim te, proveri ih, Rakime. Proveri oboje. Kako
je dospela u ovaj deo dvorišta?", upitah ga.
Pauel uzdahnu.
„To je prvo što ne znamo. Drugo je gde je ubijena, a
ko je ubica je treće pitanje ali za picnutu brigadu."7
Prema položaju Šanelinog tela, očigledno je ovde
bačena, ali je, verovatno, ubijena na nekom drugom
mestu. Tek smo na početku ovog jezivog slučaja. Čeka
nas mnogo posla. Slučaj je meni dodeljen.

7 Picnuta, namontirana, skockana brigada (engl. Mod Squad) -

policajci u civilu, obično mladi i odeveni po trenutnoj modi
tinejdžera ili mlađih dvadesetogodišnjaka, koji se ubacuju među
studente i u lokalne omladinske centre gde tragaju za
kriminalcima. (Prim, prev.)
 „Znaš li kako je ubijena?", upitah Rakima.
Detektiv iz Odeljenja za ubistva se namršti.
„Pogledaj sam i kaži mi šta misliš."
Nisam želeo da gledam, ali sam morao. Sagnuo sam
se k Šaneli. Miris njene krvi ispuni mi nozdrve: osećao se
bakar, kao da je mnogo bakrenjaka bačeno na zemlju.
Nisam mogao da ne pomislim na Dejmona i Dženi, svoju
decu. Nisam mogao da suzbijem duboko žaljenje. Izjedalo
me je kao da sam po celom telu isprskan nerazređenom
kiselinom.
Kleknuh na napukli, izlomljeni beton kako bih
pregledao telo šestogodišnje devojčice. Šanel je ležala u
položaju fetusa. Na sebi je imala samo cvetne
ružičasto-plave gaćice. Crvena pantljika joj je
neverovatno bila upletena u kikice, a u ušima su se
nalazile majušne zlatne minđuše.
Ostatak odeće je nestao. Ubica je očigledno odneo
odeću u kojoj je devojčica išla u školu.
Videlo se da je bila mala lepotica, pravo luče. Čak i
posle ovoga što joj je urađeno. Tražio sam odgovor na
pitanje kako; na koji način je neko sinoć brutalno ubio
jednu malu šestogodišnju devojčicu, ugasivši joj ceo život
u trenutku ludila i strave.
Blago sam, za nekoliko centimetara, pomerio telo
devojčice. Glava joj je mlitavo klonula na jednu stranu,
verovatno joj je slomljen vrat. Lagana je kao perce.
Praktično beba. Desna strana lica joj je delimično
nestala. Uništena je bolji opis. Ubica je toliko puta udarao
Šanelu i tako divljački da je malo šta od njene desne
strane lica ostalo prepoznatljivo.
„Kako je mogao to da učini jednoj ovako slatkoj
devojčici", promrmljao sam sebi u bradu. „Sirota Šanel.
Sirota mala", šaputao sam samome sebi. Krenula mi je
suza, ali sam je uklonio treptajem oka. Ovo nije mesto za
to.
Šanel je izgubila jedno oko. Lice joj je bilo kao
dvostrana, dvolična maska. Dvostranost kod jednog
deteta? Dva lica? Šta to uopšte znači?
Još jedan satana hara po Vašingtonu.
Ovog puta - ubica dece.
 POGLAVLJE
4

U UTORAK, nekoliko minuta pre šest izjutra, visok

mršav muškarac u crnom kišnom mantilu i s crnim
navučenim šeširom za kišu, oprezno se približio vratima
stana senatora Danijela Ficpatrika. U hodniku ispred
stana tražio je neke znake provale, ali ih nije našao.
Razmišljao je o tome kako ne želi da bude pred tim
stanom, pa ni u njegovoj blizini. Nije znao šta će zateći
unutra, ali je slutio nešto loše. Vrlo loše, nepopravljivo
loše. Sve zajedno - nešto nestvarno.
Osećao se tako čudno što je ovde - tajna u tajni. Ali
bio je tu.
Ništa u hodniku nije izmaklo njegovom oku: tepih
poprskan gipsanim malterom koji je otpao, osam drugih
vrata u vidnom polju. Nekada je bio dosta dobar u ovom
poslu. Detektivski poziv je kao vožnja bicikla, zar ne? Pa
naravno.
Vrata stana 4J otvorio je četvrtastim komadom
plastike, vrlo sličnim kreditnoj kartici, samo tanjim,
glatkijim na dodir. Pomislio je da je provala kao i vožnja
bicikla - ne zaboravlja se.
„Ja sam u 4J“, tiho je rekao preko ručnog radija.
Počeo je da se preznojava po celom telu. Noge su
mu lako drhtale. Gadilo mu se, bojao se i nepobitno je
znao da ne pripada tu. Nestvarni grad, tako ga je nazivao.
Žurno je prošao kroz predsoblje u malu dnevnu
sobu, s fotografijama senatora Ficpatrika na svim
zidovima. Ni tu nije pronašao nikakve znakove provale ili
nevolje.
„Ovo je možda neka vrlo ružna prevara“, izvestio je
preko radija. „Nadam se da jeste." Poćutao je. „Hm... Oh!
Imamo problem."
 Sve se odigralo u spavaćoj sobi i ko god daje to
uradio, ostavio je strašan lom za sobom. Bilo je gore nego
što je mogao zamisliti.
„Ovo je zaista gadno. Senator Ficpatrik je mrtav.
Danijel Ficpatrikje ubijen. Nije prevara. Izgleda daje telo
sasvim ukočeno. Meso ima voštanu boju. Mnogo krvi.
Gospode bože, koliko krvi!"
Nagnuo se nad senatorov leš. Mogao je da namiriše
kordit,8 gotovo da ga oseti na jeziku. Verovatno iz pištolja
kojim je ubijen Ficpatrik. Nažalost, prizor ovog brutalnog
ubistva nije se završavao na tome. Ovo mu je bilo suviše.
Borio se da sačuva prisebnost. Vožnja bicikla, je li?
„Dva metka u glavu. Izbliza. Kao overavanje", reče
preko radija. „Ulazne rane udaljene su dva-tri
centimetra."
Duboko je uzdahnuo. Sačeka trenutak pa nastavi.
Ne moraju da znaju sve što vidi i oseća u ovom času.
„Senator je lisicama vezan za stubove kreveta. Kao
da su policijske. Telo mu je golo i prizor nije lep. Penis i
testisi kao da su iščupani iz tela. Na krevetu je more krvi,
ogromna mrlja. Velika mrlja je i na tepihu, na mestu gde
ga je natopila."
Prisilio se da približi lice senatorovim maljavim
grudima srebrnaste boje. Nije mu godila tolika blizina
mrtvaca - bilo kog mrtvaca, iskreno govoreći. Ficpatrik je
nosio neku vrstu medalje s religijskim simbolom.
Verovatno od čistog srebra. Osećao se neki ženski
parfem. Visoki muškarac, detektiv, gotovo je siguran u to.
„Vašingtonska policija će posumnjati da je ovo delo
ljubomorne ljubavnice. Zločin iz strasti", reče on.
„Čekajte... ima još nešto. U redu. Samo trenutak. Moram
ovo da proverim."
Nije znao kako mu je to promaklo, ali sada je jasno
video belešku, đavo da je nosi. Ostavljena je na noćnom

8 Eksploziv na bazi piroksilina i nitroglicerina. (Prim, prev.)

stočiću kraj kreveta, pored samog bežičnog telefona.
Samo je slepac ne bi video. Ali on ju je prevideo. Podiže je
rukom u rukavici.
Beleška je ispisana na nekoj debeloj skupocenoj
hartiji. Žurno je pročita. Pročita je još jednom, za svaki
slučaj... ne bi li se uverio da ga oči ne varaju.

Ah, Deni boje, znali smo te ko zlu paru,

jedan bogati lopovski dembel manje,
a slede još mnogi.
Džek i Džil su došli na Hil9
da počiste ološ.
A najugroženiji
beše nesrećni Ficpatrik,
prava šuša u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
S poštovanjem,
Džek i Džil

Pročitao je ostalima belešku preko voki-tokija. Još

jednom se osvrnuo pre nego što je napustio senatorov
stan, ostavljajući ga kako gaje zatekao - u stanju
ludačkog nereda, užasa i smrti. Kada je neometen sišao u
Ulicu kju, telefonirao je Odeljenju za ubistva
Vašingtonske policije.
Obavestio ih je anonimno. Niko ne sme da sazna da
je bio u senatorovom stanu, a naročito ne kako je do toga
došlo i ko je on. Ako neko to nanjuši, nastaće pravi pakao
- uostalom, već je nastao.
Sve mu se činilo nestvarnim, s izgledima da
postane još gore. Džek i Džil su to obećavali.

Jedan bogati lopovski dembel manje,

A slede još mnogi.

9 Misli se na Kapitol Hil, deo Vašingtona oko američkog

Kongresa. (Prim, prev.)
 POGLAVLJE
5

U OVAKVOJ ljudskoj tragediji uvek se nađe neko

ko voli da pokazuje. Neki čovek je stajao van prostora
opasanog trakom, koja obeležava mesto zločina, upirući
prstom na ubijeno dete i mene. Setio sam se proročkih
Dženinih reči koje mi je jutros uputila: Desilo se nešto
loše, zar ne, tata?
Jeste, desilo se. Loše da ne može biti gore. Srce mi
se kidalo zbog zločina u školi Sodžerner Trus. Siguran
sam da su se i ostali tako osećali. Ovo školsko dvorište
bilo je najtužnije, najstrašnije mesto na svetu.
Mrmorenje radio-stanica silovalo je vazduh i
otežavalo disanje. Još sam osećao miris devojčicine krvi.
Zadržao mi se u nozdrvama i grlu, a ponajviše u glavi.
Nedaleko odatle su plakali roditelji Šanele Grin, ali
i drugi ljudi iz kraja, čak i potpuni stranci koji nisu
poznavali malu. U većini gradova, u većini civilizovanih
zemalja, ubistvo tako malog deteta predstavlja
katastrofu, ali ne i u Vašingtonu, gde svake godine na
stotine dece umre nasilnom smrću.
„U vezi s ovim slučajem želim iscrpan rad na
uličnom traženju svedoka", rekoh Rakimu Pauelu.
„Sampson i ja ćemo i sami učestvovati u ispitivanju."
„Čujem te. Široko ispitivanje. Spavanje je ionako
gubljenje vremena."
„Hajdemo, Džone. Moramo da saznamo nešto više o
ovome.
Nije se protivio, ni bunio. Ovakvo ubistvo se ili reši
u prvih četrdeset osam sati ili ubica ostaje neotkriven.
Obojica smo to znali.
Od šest sati smo Sampson i ja tog ružnog, hladnog
jutra obilazili kraj i razgovarali s ljudima, što su činili i
ostali detektivi i policija. Radili smo na klasičan način,
idući uglavnom pešice od kuće do kuće, od ulice do ulice.
Da bismo brzo rešili ovo gnusno ubistva, potrebno je da
se energično zauzmemo, upustimo u istragu i
preduzmemo nešto konkretno.
Oko deset izjutra čuli smo za još jedno potresno
ubistvo u Vašingtonu. Noćas je ubijen senator Danijel
Ficpatrik. Bila je to teška noć, nema šta.
„Nismo nadležni", reče Sampson, čiji pogled ostade
hladan i neosetljiv. „To nije naš problem. Postoje nadležni
za to.“
Nisam mu protivrečio.
Tog jutra niko od onih s kojima smo Sampson i ja
razgovarali nije zapazio ništa neobično oko škole
Sodžerner Trus. Čuli smo uobičajene pritužbe o
prodavcima droge, zavisnicima od kreka koji su se
teturali okolo kao zombiji, uličarkama u Osmoj ulici, sve
većem broju maloletničkih bandi.
Ali ništa neuobičajeno.
„Ljudi su voleli ono malo luče Šanel“, rekla nam je
hispanoamerička gospođa neodređenih godina, koja je,
izgleda, odvajkada držala bakalnicu na uglu pored škole.
„Uvek je sama kupovala gumene mece. Znate, imala je
tako sladak osmeh?“
Ne, nikada nisam video osmeh Šanele Grin, ali
gotovo sam mogao da ga zamislim. U sećanju mi se
takođe urezala slika uništene desne strane lica nesrećne
devojčice. Nosio sam je u glavi kao neku bizarnu
fotografiju u novčaniku.
Ujka Džimi Ki, uspešan i uticajan Amerikanac
korejskog porekla, rado je razgovarao s nama. Džimi je
naš dobar prijatelj. Ponekad ide s nama na utakmice
Redskinsa ili Bulitsa. On je spomenuo ime koje se već
nalazilo u našem užem izboru sumnjivih.
„Šta je sa onim zlikovcem, Otfikarim ti ga Ozijem?“,
nabaci ujka Džimi dok smo razgovarali u zadnjem delu
Ho Vu Junga, njegovog dobro posećenog restorana u
Osmoj ulici. Iza Džimija sam mogao da pročitam natpis:
IMIGRACIJA JE NAJISKRENIJI OBLIK PODILAŽENJA.
„Niko da uhvati tu napast. I ranije je ubijao decu.
On je najgori čovek u Vašingtonu - posle predsednika",
reče Džimi i nevaljalo se nasmeja.
„Ali nema tela. Nema dokaza", reče mu Sampson.
„Mi čak ne znamo da li Ozi zaista postoji."
Sušta istina. Godinama su se prenosile glasine o
jezivom pedofilu iz Nortfild vilidža, ali nije bilo
materijalnih dokaza. Nikada ništa nije dokazano.
„Ozi postoji", tvrdio je ujka Džimi. Suziše mu se
kapci tamnih očiju. „Ozi je stvaran kao sam đavo.
Ponekad sanjam Otfikarim ti ga Ozija, Alekse. Sanjaju ga
i deca koja žive ovde."
„Jesi li čuo nešto konkretnije o Oziju? Gde je viđen?
Ko ga je video?", upitah. „Pomozi nam ako možeš, Džimi."
,,Oh, rado bih to učinio." On klimnu glavom i nabra
debele smeđe usne, trostruki podvaljak i nabijeni vrat.
Džimi je obično nosio odelo čokoladne boje s žutomrkom
fedorom, koja se tresla dok je govorio. „Da li već
meditiraš, Alekse? Jesi li u dodiru sa svojom či
energijom?", upita me.
„Razmišljam o tome, mislim na svoju či, Džimi.
Možda je sada malo slabija. Pričaj nam o Oziju."
„Znam mnogo ružnih priča o Otfikarim ti ga Oziju.
Deca su sve vreme u strahu. Boje ga se čak i maloletničke
bande. Mlade majke i bake lepe letke na igralištima i u
mojim radnjama, tužne priče o nestaloj deci. Uvek im to
dozvoljavam, detektivi. Nema goreg čoveka od onog koji
nanosi zlo deci. Slažeš li se, Alekse? Imaš li drugo
mišljenje?"
„Ne. Slažem se s tobom. Zato smo Sampson i ja
danas ovde."
Znao sam mnogo o sadističkom pedofilu koji je
dobio nadimak Otfikarim ti ga Ozi. Prenosile su se
nepotvrđene glasine da seče genitalije mališanima,
dečacima i devojčicama koji žive u naseljima za
siromašne. Nije imao omiljeni pol. Istina ili ne, nesporna
je činjenica da je neko zlostavljao decu u siromašnim
naseljima od Nortfilda do Sautvju terase, nedaleko
odavde. Druga deca su jednostavno nestala.
Policija ovog kraja nije imala sredstava da osnuje
efikasan krizni tim koji bi tražio Ozija, ako Ozi postoji.
Zbog toga sam nekoliko puta ratovao s načelnikom
detektiva ali bez rezultata. Nikada nije bilo slobodnih
detektiva za službu u jugoistočnoj četvrti. Bio sam besan
zbog ove nepravde i ćela situacija me je beskrajno
izluđivala.
„Liči na još jednu Nemoguću misiju", reče Sampson
dok smo išli Ulicom G, u pravcu kasarni marinaca. „U se
i u svoje kljuse. Idemo u lov na himeru."
„Dobro poređenje", rekoh i osmehnuh se čoveku
planini, njegovoj neobuzdanoj mašti i duhu.
„Mislio sam da će se to dopasti tako kulturnom i
prefinjenom čoveku kao što si ti.“
Pijuckali smo čaj od trava, koji se pušio u čašama iz
Džimijevog restorana. Patrolirali smo ulicom. S dignutim
okovratnicima, ali i po svemu ostalom, izgledali smo kao
detektivi, dva velika opasna detektiva. Hteo sam da svet
uoči da radimo u kraju.
„Nema pravih tragova, nema znakova na osnovu
kojih bismo mogli bilo šta da zaključimo, nema podrške",
složio sam se sa Sampsonovom procenom trenutnog
stanja. „Ali, ipak se prihvatamo zadatka, zar ne?"
„Kao i uvek", potvrdi on. Pogled mu iznenada
ogrube, ukoči se i gotovo me uplaši. „Pazi se, Ozi, pazi
leđa. Pikiramo tvoje nevaljalo mitološko dupe."
„Himerično dupe."
„Baš tako, šećeru. Baš tako."
 POGLAVLJE
6

PRIJALO mi je da ponovo radim sa Sampsonom na

ulicama jugoistočne četvrti. Uvek mi prija, čak i u slučaju
jezivog ubistva od kojeg mi proključa krv. Naš poslednji
veliki slučaj se odigrao u Severnoj Karolini i Kaliforniji,
ali Sampson mi se našao samo na početku i na kraju. Od
devete ili desete godine smo veliki prijatelji, odrasli u
istom kraju. Čini se da smo s godinama postali sve bliži.
Ne, ne čini mi se - zaista je tako.
„Šta nam je glavni cilj ovde, šećeru", upita me
Sampson dok smo koračali Ulicom G. Nosio je crni kožni
šoferski mantil, opake naočari za sunce vejferer i svilenu
crnu maramu. Takva odeća mu je pristajala. „Kako ćemo
znati da nismo badava utrošili današnji dan?"
„Razglasićemo da lično tragamo za ubicom iz škole
Sodzerner Trus“, rekoh. „Trudićemo se da što više ljudi
vidi naša lepa lica, i koliko je moguće, pokušamo da
umirimo porodice."
„Da, a kad ulovimo Otfikarim ti ga Ozija,
otfikarićemo mi njegov ‘, reče Sampson i iskezi se poput
zle vučine, što zaista ponekad ume da bude. „Ne šalim
se."
Ni sekundu nisam posumnjao u to.
Kada sam se najzad te noći vratio kući, već je prošlo
deset. Sačekala me je Nana Mama. Dejmona i Dženi je
smestila u krevet. Po njenom zabrinutom izrazu lica
shvatio sam da nije mogla da zaspi, što je za nju
neobično. Nana bi, inače, prespavala i u oku uragana.
Ponekad je sama umela da bude oko uragana.
„Zdravo, dušo“, reče ona. „Težak dan, zar ne? Vidim
da je tako.“ Ponekad je neverovatno osećajna, mila i
slatka. Volim oba njena lika i nikada ne umem da
predvidim kako če me dočekati.
Kada smo seli na kauč u dnevnoj sobi,
osamdesetjednogodišnja baka mi je obema šakama
uhvatila ruku. Ispričao sam joj ono što smo dosad
saznali. Lako se tresla, a ni to nije ličilo na nju. Ona ni u
kom slučaju nije preosetljiva osoba. Pred drugima retko
pokazuje strah, a ni ja nisam izuzetak. Reklo bi se da
Nana Mama ne gubi ništa od svoje bistrine; naprotiv,
pažnja joj ne popušta i sve je mudrija.
„Strašno se osećam zbog tog ubistva u školi
Sodžerner Trus“, reče Nana i obori glavu.
„Znam. Ni meni celog dana to ne izbija iz glave.
Pokušavam da sagledam slučaj iz svih mogučih uglova."
„Znaš li nešto o Sodžerner Trus, Alekse?"
„Znam da je bila moćna zastupnica abolicionizma,
bivša robinja."
„Ime Sodžerner Trus trebalo bi da se pominje
zajedno s imenima Suzan B. Entoni i Elizabet Kedi
Stenton, Alekse. Nije umela da čita, pa je veći deo Biblije
naučila napamet kako bi mogla da predaje. Mnogo je
doprinela u zaustavljanju rasne segregacije ovde, u
Vašingtonu. A sada imamo ovu grozotu u školi koja nosi
njeno ime."
„Uhvati ga, Alekse“, iznenada prošaputa Nana
gotovo očajnim glasom. „Molim te, uhvati tog užasnog
čoveka. Ne mogu čak ni da izgovorim nadimak koji su mu
dali... tog Ozija. On je stvaran, Alekse. Nije izmišljeni
bauk."
Daću sve od sebe, razume se. Vodim istragu o
ubistvu. Goniču himeru što bolje znam i umem.
Duša mi je već radila prekovremeno. Neki pedofil?
Napasnik devojčica i dečaka, ubica dece? Otfikarim ti ga
Ozi? Je li on stvaran ili strašilo za decu? Da li je samo
himera? Je li on ubio Šanel Grin?
Kada je Nana Mama otišla na spavanje, morao sam
malo da sednem za klavir na našoj verandi. Svirao sam
Jazz Baby i The Man I Love, ali te noći svirka mi nije
pomogla.
Pred samo spavanje nešto mi pade na um. U
Džordžtaunu je ubijen senator Danijel Ficpatrik. Kakav
dan. Kakav košmar.
Ne jedan, nego dva.
 POGLAVLJE
7

DŽEK I DŽIL.
Sem i Sara.
Ko god njih dvoje zaista bili, ležali su potrbuške na
ukusnoj imitaciji persijskog tepiha u maloj dnevnoj sobi,
u njenom vašingtonskom pied-d-terre 10 nekoj vrsti
sigurne kuće. Vatra bukti i pucketa. Guta mirisne
cepanice jabukovog drveta. Na tepihu, koji je prekrivao
besprekorni parket, igrali su igru na tabli. Bila je to
neobična igra. U svakom pogledu jedinstvena. Nazvali su
je igrom života i smrti.
„Osećam se kao neki prokleti vašingtonski liberalni
japi, belac s univerziteta Džordžtaun“, reče Sem Harison i
osmehnu se svojoj maštovitoj slici koja nije imala veze sa
stvarnošću.
„Hej, taj opis mi odgovara", napući se Sara Rozen.
Samo se šalila. Njih dvoje nisu japiji, a pogotovo nije Sem.
Pa, ipak, u kuhinji se pekla jedna biserka i
vazduhom se širio prijatan miris pečenja 11 dok su na
tepihu u dnevnoj sobi igrali društvenu igru.
Međutim, igra nije ličila ni na monopol ni na riziko.
U stvari, igrali su se biranja sledeće žrtve ubistva.
Naizmenično su smireno bacali kocku, pomerajući
marker po četvorougaonom nizu fotografija. Bile su to
fotografije slavnih ljudi.
Ova igra na tabli je bila važna Džeku i Džil. To je

10 Fr.: Pied-d-terre - stan koji se koristi povremeno ili privremeno.

(Prim, prev.)
11 Biserka, vrsta kokoši poreklom iz Afrike i s Madagaskara

(Numida meleagris); sada se gaji u raznim delovima sveta. (Prim

prev.)
igra na sreću. Tako policija ili FBI neće moći da predvide
njihov sledeći potez ili motiv.
Ako motiv postoji. A postojao je, naravno.
Sem ponovo baci kocku, pa pomeri marker. Sara ga
je posmatrala pri toplom treperavom odsjaju vatre. Oči joj
lako zablistaše. Setila se njihovog prvog susreta,
upoznavanja - početka svega što se sada događa.
A evo kako je počela ova složena, lepa i vrlo
tajanstvena igra. Dogovorili su se da se sretnu u jednom
kafiću, u knjižari u centru Vašingtona. Sara je stigla prva
osećajući da joj se srce popelo pod grlo. Sve u vezi s tim
susretom bilo je ludo, možda opasno ludo, ali njoj
neodoljivo. Nije smela da propusti ovu mogućnost,
priliku, a naročito ne opšti cilj. Cilj je za nju bio sve.
U vreme kada je trebalo da se prvi put sretnu, nije
imala pojma kako izgleda Sem Harison. Čim je seo za
njen sto, iznenadila se i oduševila. Uzbudio ju je.
Videla ga je kako ulazi u kafanski odeljak knjižare i
naručuje espreso i tanak pljosnati kolač. Međutim, nije
ni slutila da je taj čovek iz snova upravo Harison.
Dakle, to je Vojnik, njen potencijalni partner. Izgled
mu je bio prilagođen atmosferi knjižare. Mogao je da se
prilagodi svakoj sredini. Nije ličio na ubicu ali, ruku na
srce, nije ni ona. Može se reći da izgleda kao pilot redovne
vazduhoplovne linije, mislila je Sara dok ga je
procenjivala, ili kao uspešan vašingtonski advokat. Bio je
viši od metar i osamdeset, u dobroj formi i spreman za
napore. Lice mu je bilo snažno i ulivalo je poverenje. Imao
je najbistrije plave oči koje je ikad videla. Zračio je nekom
osećajnošću i blagošću. Sve u svemu, bio je daleko od
onoga što je očekivala. Dopao joj se na prvi pogled. Znala
je da se slažu u važnim životnim pitanjima, da dele istu
viziju.
„Posmatraš me kao da je prirodno da budem neka
zla osoba, i iznenađena si što to nisam", rekao je kada je
u kafiću seo preko puta nje. „Ja nisam zla osoba, Sara.
Uzgred, možeš da me zoveš Sem. U stvari, prilično sam
dobar čovek."
Ne, Sem je bio bolji nego što se predstavio. Bio je
neverovatan - izuzetno pametan, jak; uvek je vodio
računa o njenim osećanjima ostajući veran njihovom
zajedničkom cilju. Nedelju dana pošto su se upoznali,
Sara Rozen se već zaljubila u njega. Znala je da netreba,
ali desilo se; a sada su bili ovde. Živeli su tajnim životom.
Igrali su igru života i smrti dok se biserka lagano
okretala na ražnju. Sedeli su pred prijatnom vatrom i
razmišljali o tome da vode ljubav - bar je ona razmišljala.
Sve vreme je sanjala da je sa Semom, s Džekom. Volela je
da ga oseća u sebi.
„Ovo bacanje presuđuje", reče Sem i pruži joj
kockice. „Na tebe je red. Šest bacanja za svakog od nas.
Tebi pripada čast, Sara."
„Eto nas ponovo, zar ne?"
„Da, eto nas."
Srce Sare Rozen zatutnja. Ispod bluze je osećala
udarce - tup, tup. Ukočila se pri pomisli daje ovo bacanje
kocki jednako ubistvu. Kao da upravo sada povlači
okidač.
Ko će umreti sledeći? Odluka je u njenoj ruci, zar ne?
Ko će to biti?
Neobično snažno je stisnula tri kocke. Zatim ih je
protresla i bacila posmatrajući kako se prevrću, kotrljaju
i iznenada staju, kao da je neko povukao nevidljive
konce. Žurno je u sebi sabrala brojeve - devet.
Sem diže marker i odbroja devet mesta, devet
fotografija.
Ona je zurila u lice sledeće mete, sledeće slavne
ličnosti koja će umreti. Bila je to žena!
Za opiti cilj, pomisli, ali uprkos tome, njeno srce ne
prestade da lupa.
Sledeća žrtva biće jedna izuzetno poznata žena.
Po drugi put će Vašington i ceo svet biti zapanjen i
zgrožen.
 POGLAVLJE
8

SAMPSON i ja zađosmo u maglovito srce

Garfildovog parka, koji se s jedne strane graniči s rekom
Anakostija, a s druge strane je autoput Ajzenhauer;
nedaleko je škola Sodžerner Trus. Boja istine je uvek siva,
mislio sam dok smo ulazili u deo grada u kome se jako
osećao smog. Uvek siva. Nismo došli ovamo na jutarnje
trčanje - žurili smo ka mestu gde je zaista ubijena Šanel
Grin, gde joj je zlikovac razbio lobanju.
Na mestu zločina je već bilo nekoliko uniformi,
jedan kapetan i još jedan detektiv. Tu se našlo i desetak
slučajnih posmatrača - pustih besposličara. Psi tragači,
pristigli iz Džordžije, doveli su na mesto ubistva patrolu
za otkrivanje. Iz čestara crnogorice, gde se ugasio život
devojčice, video sam Šestu ulicu. A gotovo sam mogao da
vidim i školu Sodžerner Trus.
„Misliš li da je odavde nosio telo do školskog
dvorišta?“, upita Sampson. Po njegovom tonu se moglo
zaključiti da ne veruje u to. Nisam verovao ni ja. Kako se
onda telo devojčice našlo u dvorištu?
Otprilike metar iznad razraslog žbunja, u kojem se
odigralo gnusno ubistvo, lebdeo je jarkocrveni balon.
„Počinilac krivičnog dela je obeležio mesto?", upita
Sampson. „Taj balon je marker?"
„Ne znam... razmišljam", promrmljah dok sam
razgrtao guste grane crnogorice i probijao se u skrovište.
Čak se i na ovoj hladnoći osećao jak miris borovine. To
me podseti da se bliže božični praznici.
Na ovom mestu, okruženom granama drveća,
osećao sam prisustvo ubice koji me izaziva. Osećao sam i
Šanelino prisustvo, kao da pokušava nešto da mi kaže.
Želeo sam da ostanem sam ovde trenutak ili dva.
 Devojčica je ubijena na maloj čistini. Na tlu je bilo
sasušene krvi; čak su i neke grane bile isprskane.
Namamio ju je ovamo. Kako li je to izveo? Ako ga nije
poznavala iz komšiluka, sigurno je bila sumnjičava i
uplašena. Iznenada mi sinu. Balon! Bilo je to samo
nagađanje, ali učinilo mi se logičnim. Crveni balon je
mogao da bude zamka, mamac kojim je ubica namamio
devojčicu.
Sagnuo sam se i primirio u prirodnom šatoru
drveća.
Ubici se ovde dopadalo, godilo mu se da se krije u
mraku. Ipak, on ne voli mnogo sebe. Draži mu je mrak. Voli
svoj duh, svoje misli, ali ne i svoj izgled. Možda postoji
nešto što ga fizički izdvaja.
Ništa od svega ovoga nisam pouzdano znao, ali
činilo mi se da je tako; dok sam stajao poguren na mestu
ubistva, to mi je izgledalo ispravno.
Krio se ovde, verovatno zato što postoji nešto po
čemu bi ljudi mogli da ga zapamte. Ako je zaista tako,
onda je to dobar trag.
Ponovo sam video izubijano lice Šanele Grin. Pred
očima mi opet iskrsnu lik moje pokojne žene, Marije.
Osećao sam kako mi bes raste iz želuca u grlo, kako buja
i ključa u meni. Mislio sam na Dženi i Dejmona.
Pade mi na um još nešto o ubici deteta; gnev obično
ukazuje na svest o sopstvenoj vrednosti. Čudno ali
istinito. Ubica je bio besan jer je verovao u sebe više nego
što je svet verovao u njega.
Najzad se uspravih i izađoh iz skrovišta. Bilo mi je
dosta.
„Skini onaj balon!", doviknuh jednom iz patrole.
„Odmah skini prokleti balon s drveta. To je dokaz."
 POGLAVLJE
9

POSTOJI nešto po čemu se fizički izdvaja. Bio sam

gotovo siguran u to. Dovoljno za početak.
Tog popodneva Sampson i ja smo ponovo bili
napolju i radili na ulicama u okolini Nortfild vilidža,
naselja za siromašne porodice. Vašingtonske novine i
televizija nisu poklanjale mnogo pažnje nasilnoj smrti
tamo neke devojčice u jugoistočnoj četvrti. Umesto toga,
sve je vrvelo od priča o ubistvu senatora Ficpatrika, koga
je ubio par prikrivenih pratilaca, samozvani Džek i Džil.
Šanel Grin je bila beznačajna.
Ali ne Sampsonu i meni. Videli smo Šanelino
izubijano telo i sreli joj roditelje čije srce je zauvek
slomljeno. Sada smo ispitivali ulične izvore, ali i svoje
susede. Kretali smo se ulicama i pokazivali ljudima da
istražujemo.
„Baš volim dobro ubistvo. Obožavam da šetam
najgorim ulicama po ciči zimi", oglasi se Sampson dok
smo prolazili pored crnog crncatog džipa koji je pripadao
jednom lokalnom dileru. Iz njega je odjekivao rep s mnogo
basova. „Volim bedu, smrad i fanki zvuk." Lice mu je bilo
bezizrazno, lišeno ljutine. Filozofsko.
Ispod otvorenog kaputa nosio je poznatu trenerku.
Na gornjem delu je ispisana poruka za taj dan:

TERAJ GOVNA
NE JEDEM GOVNA
NISAM U GOVNJIVOM FAZONU

Kratko. Jasno. Džon Sampson original.

U proteklih sat i više nijedan od nas dvojice nije bio
raspoložen za priču. Nismo se ovajdili, ali sve ide u rok
službe. To je mnogo češće nego što imamo uspeha.
Oko četiri po podne čovek planina i ja stigosmo u
market Kapitol siti. Kap je popularna sumnjiva jazbina u
Osmoj ulici, verovatno najotrcaniji, najžalosniji
podrumski diskont u Vašingtonu - što nije mala stvar s
obzirom na konkurenciju. U specijalnoj ponudi dana bili
su hladno pivo, bezalkoholna slatka pića, pisang,
slanina, tamponi i loto - sve za osnovni uravnoteženi
doručak.
Ispred minimarketa nam odmah privuče pažnju
jedan mlad brat koji na obrijanoj glavi sa špicastom
bradicom nosi vejferer zakrivljene naočare za sunce.
Stajao je pored drugog čoveka kojem je iz usta visila
čokoladna tabla kao tompus. Obrijana glava mi dade
znak da hoće da razgovara s nama, ali ne ovde.
„Veruješ toj propaloj guzici?“, upita me Sampson
dok smo ga pratili na bezbednom rastojanju. „Alvinu
Džeksonu.“
„Ja verujem svima", namignuh mu. Sampson mi ne
uzvrati mig.
„Gadno si sjeban, šećeru", reče. Oči su mu i dalje
bile ozbiljno poluzatvorene.
„Samo se trudim da postupam ispravno."
„Ah, da! Onda se suviše trudiš."
„Zato me voliš."
„Tako je", potvrdi Sampson i konačno se iskezi.
„Ako je ta ljubav greška, ne želim da budem u pravu",
upola je otpevao, upola odrecitovao poznatu frazu.
Iza ugla smo se sreli s pticom trkačicom, Alvinom
Džeksonom. Povremeno nam je Alvin služio kao taster.
On, u stvari, i nije tako loš, ali živi opasnim životom koji
lako može da se mnogo, mnogo pogorša. U srednjoj školi
je bio pristojan atletičar, a trenirao je trčeći ulicama.
Sada pomalo diluje krek i vutru. Po mnogo čemu je Alvin
Džekson još veliko dete. Važno je da se to shvati za veliki
broj ovdašnje dece, čak i za onu najopasniju s izgledom
grubijana.
 „Onamalašanel", Alvin tri reči izgovori kao jednu,
„je l’ još tražite ko ju je o’ladio i sve to?“
Alvinova šoferska jakna bila je raskopčana. Furao
je trenutnu modu zvanu mardeljka ili ladara. Iznad
pojasa su mu se videle crveno-bele prugaste gaće. Ovaj
modni krik je inspirisala činjenica da uhapšenicima u
zatvoru oduzimaju kaiševe, zbog čega im pantalone
spadaju i vidi se donji veš. Uzor za naš kraj.
„Da. Šta si čuo o njoj, Alvine, ali bez muljanja?",
reče Sampson.
„Čoveče, š’o bi’ vas lag’o?", pobuni se Alvin Džekson
gledajući me. Nije prestajao da klati obrijanom glavom.
Naušnica mu je zveckala. Dugačke snažne ruke su mu se
trzale. Dizao je i spuštao stopala u najkama.
„Zahvalni smo", rekoh mu. „Hoćeš li da pripališ?",
ponudih Alvina kamelom. Pošteni Džo, je li?
On se posluži. Ja ne pušim, ali uvek nosim paklo.
Još dok je u srednjoj školi trenirao trčanje Alvin je dimio
kao Turčin. Treba pamtiti takve pojedinosti.
„Mala Šanel je živela u kući ’de i moja teta. Dole u
Nortfildu. Rek’o bi’ da možda znam ko je ’govoran, mis’im.
Je l’ s’vatate š’a ’oću da kažem?"
„Zasad", Sampson klimnu glavom. U stvari, trudio
se da bude uljudan. I glavica zelene salate bi razumela
Alvinovo frljanje.
„Hoćeš li nam reći šta znaš?", upitah. „Da nam
pomogneš u ovome?"
„Sam ću da vam pokažem Ozija. Važi se?“,
osmehnu se i klimnu mi glavom. „Ali samo tebi i
Sampsonu. Pokuš’o sam to da kažem nekim drugim
detektivima, pre dobri’ nekol’ko meseci. Briga nji’.
Čoveče, mnogo ih zabole. Mrzelo ih da se smaraju."
Poveravao mi se kao da sam mu otac, ujak ili stariji
brat. Zbog toga sam osećao odgovornost, što mi nije
prijalo.
„Pa, mi slušamo", rekoh mu. „Imamo vremena za
tebe."
 Sampson i ja krenusmo za Alvinom Džeksonom u
naselje Nortfild vilidž, jedno od najopasnijih područja
Vašingtona. Međutim, za to niko ne haje. Policija prvog
okruga je digla ruke od ovog kraja. Ko jednom poseti
Nortfild, teško može da u njegovim stanovnicima gleda
isključive krivce.
Smatram da ovaj trag ne obećava mnogo, ali Alvin
Džekson se ponašao kao neko ko je na sebe preuzeo
izvršenje zadatka. Pitao sam se zašto. Šta sam to
propustio?
On kao neki tužilac upre dugačak prst u zgradu od
žute cigle, dotrajalu i jadnu poput većine drugih. Iznad
dvokrilnih ulaznih vrata istaknuta je srebrnastoplava
metalna tabla: ZGRADA 3. Stepenice ispred ulaza su
naprsle i izgledale kao da je u njih udario grom ili težak
čekić za razbijanje kamena.
„Stanuje ovde. U gradu kvarnjaka. Bar je stanovao
ranije. Zove se Imanuel Perez. Ponekad radi kao raznosač
u Slavnoj. Znate, Slavna pica. Čoveče, loži se na malu
decu. Prava nakaza. Žešće je sjeban. I opasno zajeban. Ne
voli kad ga zovu Meni. On je I-ma-nu-el. Insistira da mu se
tako obraćaju."
„Kako znaš za Imanuela?“, upita Sampson.
Lice Alvina Džeksona iznenada se natušti, a pogled
mu se okameni. Tek posle nekoliko trenutaka je
odgovorio: „Znam ga. Visio je ovde kad sam bio mali. I
onda je vaćario decu. Imanuel je uvek visio ovde,
kapirate?"
Razumeo sam. Sada sam razumeo. Otfikarim ti ga
Ozi više nije bio himera.
S druge strane pravougaonika koji su obrazovale
zgrade, nalazilo se jedno asfaltirano igralište. Mališani su
igrali basket, ali ne baš najbolje. Koš nije imao mrežu.
Okvir je tu i tamo bio iskrivljen. U ovim dvorištima nije
bilo dobrih igrača. Iznenada nešto privuče Alvinov
pogled.
„Eno ga tamo“, zacvilio je uplašeno. „To je on,
čoveče. Imanuel Perez vreba one klince."
Tek što je Alvin izgovorio rečenicu, Perez nas
ugleda. Sve je bilo uvrnuto kao u nekoj noćnoj mori.
Video sam poduže riđe čekinje koje su mu štrcale iz
brade. Bilo je to nešto po čemu se fizički izdvajao. Nešto
zbog čega su ljudi mogli da pamte da su ga videli u
Garfildovom parku. Dobacio je Alvinu Džeksonu jedan
mračan, zastrašujući pogled, pa je počeo da beži koliko
ga noge nose.
Imanuel Perez je bio veoma brz trkač, ali i nas
dvojica smo bili brzi - bar kada sam to proveravao
poslednjeg puta.
 POGLAVLJE
10

SAMPSON i ja pojurismo za Perezom, te malo

smanjismo rastojanje. Trčali smo po rasutim otpacima na
betonskoj stazi koja je vijugala između visokih zgrada,
čiji je izgled izazivao potištenost. Još smo bili dosta hitri.
„Stoj! Policijski detektivi!", glasno sam doviknuo
ljudskom ološu koji je bežao od nas. Bauk? Himera?
Nevini raznosač hrane iz restorana?
Perez, osumnjičen za ubistvo deteta i pedofiliju,
nesumnjivo je pokušavao da umakne. Nismo bili sigurni
da li je on Otfikarim ti ga Ozi, ali postojao je razlog zbog
koga je bežao od nas, od policije.
Da li je ovo najzad prekretnica u istrazi? Bilo je
jasno kao odraz u vosku da se nešto događa.
U prednjem režnju mozga zače mi se jedna vrlo
ružna misao. Ako smo na putu da ga ulovimo posle dva
dana provedena na ulicama, zašto nije uhvaćen ranije?
Naslućivao sam odgovor i nije mi se dopadao. Zato
što niko ne mari šta se događa u ovom propalom kraju
izgrađenom za sirotinju. Niko ne mari.
„Evo nas opet!", iznenada viknu Sampson dok smo
jurili između zgrada propalih kao pluća tuberana,
ostavljajući za sobom ulično smeće i rasterujući
golubove.
„Ostaje da se vidi“, dobacih mu.
Niko ne mari!
„Ne sumnjaj ni za tren, šećeru. Razmišljaj samo
pozitivno."
„I Imanuel je brz. Eto pozitivne misli."
Niko ne mari!
„Mi smo brži, jači, izdržljiviji nego što Meni može i
da sanja."
 „Bolje laparamo", zadahtah. Bio je to samo jedan
kratak dah, ali pouzdan predznak da se umaram.
„I to se šećeru, razume samo po sebi."
Pereza/Otfikarim ti ga pratili smo Sedmom ulicom,
uokvirenom redovima četvorospratnica i petospratnica,
radnjama sa bofl robom i ponekim barom za pijandure.
Perez iznenada ulete u jednu oronulu kuću,
građenu u federalnom stilu, koja je na pola puta do
sledećeg ugla. Prozori su joj uglavnom zakovani metalnim
pločama što su podsećale na srebrne zube u trulim
ustima.
„Majku mu, izgleda zna šta radi!", prodra se
Sampson. „Zna kuda ide."
„Za razliku od nas."
Na nekoliko koraka iza Pereza Sampson i ja
uđosmo u propalu, trošnu kuću. Sve je zaudaralo na
mokraću i trulež. Dok smo se peli strmim stepeništem od
armiranog betona, osećao sam da mi grudi gore.
„Sigurno zna da postoji izlaz za spašavanje!",
izustih zadihano. Ovog puta sam se nesumnjivo zadihao.
„Lukav je."
„Pokušava nama da umakne. To nije lukavo. Neće
mu upaliti... NAŠ SI, MENI!", viknu Sampson pogleda
uprtog u vrh stepeništa. U skučenom prostoru glas mu se
razlivao i odjekivao kao grmljavina: „HEJ, MENI! MENI,
MENI, MENI!"
„Stoj! Policija! Stoj, Meni Perezu!", doviknu
Sampson osumnjičenom beguncu. Potegnuo je pištolj,
gadan devetomilimetarski glok.
I dalje smo čuli kako Perez trči iznad nas i kako mu
patike tapkaju po stepeništu. Nije nam odgovorio. Nikog
drugog nije bilo na stepeništu ni na spratovima. Nikoga
nije zanimala ova policijska potera u zgradi.
„Misliš da je to zaista uradio Perez?“, viknuh
Sampsonu.
„Nešto je uradio. Beži kao da mu gori pod dupetom.
I pravo uz kičmu."
 „Dabome. Mi smo potpalili fitilj."
Kroz siva metalna vrata izašli smo na širok neravan
krov, zaliven katranom. Nebo nad nama bilo je hladno i
potpuno plavo. Okruživale su nas blistave površine i jarki
odsjaj. Iznad nas nije bih ničega osim svetloplavog neba.
Imao sam želju da se vinem - da odletim što dalje od svega
ovoga. Želju, ali ne i sredstvo.
Gde se kog vraga denuo? Nigde ga nismo videli. Gde
je Imanuel Perez? Gde je ubica iz škole Sodžerner Trust
Himera.
 POGLAVLJE
11

„JEBI se, cicane!", iznenada viknu Perez. „Čuješ li

me, cicane?"
„Cicane?" Sampson me pogleda i načini grimasu.
U magnovenju ugledah Otfikarim ti ga Ozija. Bio je
daleko, daleko s naše desne strane. Trčao je preko krova
koji se nadovezivao na ovaj i već je odmakao oko trideset
metara. Video sam da se osvrće. Na trenutak je pogledao
zabrinuto preko ramena.
Sitne oči su mu bile kao male crne perle, pune
nezamislive zlobe. Imao je onu, budi bog s nama, riđu
bradu. Možda je nepopravljivi psiho, a možda je stvarno
samo raznosač pica? Mani to sada, rekoh sebi.
Četiri tinejdžera i jedna devojka krišom su radili
nešto na krovu. Verovatno krek. Nadao sam se da ne
ušmrkavaju heroin. Zaludno su posmatrali svet koji
besno i besomučno juri kraj njih. Ovde se vrteo pravi
gradski film. Žace i krimosi. Pedofil i ubica dece. Ipak, ove
klince to nije zanimalo.
U punom trku nas dvojica pređosmo još tri uzana
krova. Malo mu se primakosmo, ali tek korak-dva. Znoj
mi je lio niz čelo i obraze, pekao mi oči.
„Stoj! Pucaćemo!“, viknuh. „Stoj, Imanuele Pereze!“
Perez se opet osvrte. Ovog puta je pogledao pravo u
mene i iscerio se! A onda mi se učinilo da nestaje preko
udaljenog dela jedne zgrade sa zidovima od cigle.
„Požarne stepenice!", viknu Sampson.
Nekoliko sekundi kasnije obojica začusmo kako se
strmoglavo spušta niz tanke, uvojite, zarđale metalne
stepenice. Perez se prosto smandrljao niz klimave
požarne merdevine. Vesto je to izveo. Bio je u svom
elementu, na domaćem terenu.
 I nas dvojica smo bili suviše krupni za
manevrisanje na malom prostoru. Odmakao nam je za
čitav sprat, a možda i sprat i po.
Jasno je da Ozi ima isplaniran pravac bežanja,
pomislih. Pripremao se za ovo. Gotovo sam siguran u to.
Prepreden je. Kriv je. One podmukle oči! Oči ludog psa. Šta
ono reče Alvin Džekson – da je Imanuel Perez uvek visio
ovde.
Videli smo ga dole, na Ulici E. Riđa brada mu je
štrcala kao daje od okamenjenog drveta. Već nam je
umakao za ceo stambeni blok. Ovo je vreme najživljeg
saobraćaja. Uskočio je u jedan nezavisni taksi, izbledela
crveno-narandžasta kola s natpisom: KEPI, MI VOZIMO
SVUDA.
„STOJ, JEBENI DEGENU!", iz sveg grla se razdra
Sampson. „MAMICU TI TVOJU, MENI!"
Kroz prljavo zadnje staklo na taksiju Perez nam
pokaza prst.
„CICANE!", nagnu se kroz prozor i doviknu nam.
 POGLAVLJE
12

POJURILI smo niz Ulicu E. Znoj mi je i dalje tekao

niz čelo i obraze, vrat, leđa i noge. Sampson istrča pred
žuti taksi i vozač ukoči uz škripu guma. Taksista je bio
dovoljno pametan da izbegne sudar s čovekom planinom i
havariše kola.
„Gradska policija! Detektiv Aleks Kros!“, zabrundao
sam dok smo obojica istovremeno navalili na otvorena
zadnja vrata taksija. „Prati onog nezavisnog. Brzo! Brzo!
Brzo! Do đavola."
„Da ga slučajno nisi izgubio!", zapreti Sampson
vozaču. „Ne pokušavaj ni da pomisliš na to." Siromah se
izbezumio od straha. Nije se ni osvrnuo. Nije ni pisnuo.
Ali nije ispuštao iz vida natpis KEPI, MI VOZIMO SVUDA.
Tamo gde se Deveta ulica spaja s Avenijom
Pensilvanija dočekao nas je pravi saobraćajni kolaps.
Kolona putničkih i teretnih vozila otegla se barem tri
ugla. Svuda unaokolo vozači su ljutito trubili. Jedan
tegljač s prikolicom imao je sirenu jaku kao kod
prekookeanskog broda.
„Možda je bolje da izađemo i poteramo ga peške",
predložih Sampsonu.
„I ja sam isto pomislio. Hajdemo."
Izgledi su bili izjednačeni. Šta god da odaberemo,
Ozi je ovde mogao da nam umakne. Srce mi je besomučno
tuklo. Video sam samo smrskanu lobanju male Šanele
Grin, lmanuel je uvek visio ovde! One oči ludog psa!
Vraški mi je stalo da stanemo na put Otfikarim ti ga
Oziju.
Vrata na Sampsonovoj strani taksija već su
zaškripala kada ih je otvorio. Pola koraka sam kasnio.
Možda i manje.
 Ozi je verovatno osetio kako mu duvamo vatru u
potiljak. Iskočio je iz svog taksija i počeo da beži.
Pratili smo ga između gustih kolona automobila
koji su gotovo stajali u mestu. Sviranje vozila pružalo je
haotičnu zvučnu pratnju našem trčanju Devetom ulicom.
Otfikarim ti ga Ozi grabio je kao zmaj. Vožnja mu je
pomogla da obnovi energiju.
Iznenada je skrenuo desno u jednu blistavu
poslovnu zgradu od stakla i čelika. Zgrada je bila
srebrnastoplava.
Ludilo, načisto ludilo.
Kada smo nekoliko koraka iza Ozija upali u
poslovnu zgradu, već sam izvadio detektivsku značku.
„Riđobradi Latinoamerikanac. Kojim putem?“, viknuo
sam zanemelom i zbunjenom pripadniku obezbeđenja,
koji je stajao u otmenom foajeu, obloženom
panel-pločama.
On pokaza srednju kabinu u nizu liftova sa
zajedničkom metalnom konstrukcijom. Kabina je već
krenula iz prizemlja. Gledao sam indikator spratova:
treći... četvrti... i brzo penjanje dalje. Sampson i ja
uskočismo u otvoreni lift, najbliži ulazu u zgradu.
Dlanom sam udario po tasteru na kome je pisalo
KROV. Igrao sam na sreću.
„Ptica trkačica kaže daje Perez raznosio porudžbine
za lanac Slavnih pica“, rekoh Sampsonu. „Jedna Slavna
je ovde, u prizemlju."
„Misliš da je Ozi spodoba navike, da voli krovove pa
bira omiljene?"
„Mislim da ima nekoliko spremnih pravaca za
bekstvo, za ne daj bože. I da, mislim da je spodoba
navike."
„Pa, spodoba je u svakom slučaju.“
Zvono u liftu se oglasi, a Sampson i ja izletesmo s
uperenim pištoljima. U daljini smo videli Kapitol. I Kip
slobode. U drugim okolnostima to bi bio lep prizor, ali
sada je čudan, nekako tužan.
 Neprestano sam mislio o Šanel Grin. Stalno sam
video njeno unakaženo lice. Čime ju je udario? Koliko
puta? Zašto? Toliko sam želeo da ulovim to đubre da sam
osećao bol. Telesni bol; bol od kojeg mi je pucala glava.
Odvojili smo se od nadgradnje na krovu i najzad
spazili Ozijevu priliku koja se ocrtavala spram linije
vidika. Odjednom izgubih hrabrost.
Ozi je imao spreman pravac za bekstvo. Ovo je
isplanirao ranije. Znao je da će neko doći po njega.
Ponašao se kao krivac. Mora da je ubica koga tražimo.
„Jebite se, cicani!", zakrešta još jednom, otvoreno i
izazivački.
Zatim uze dug zalet. Imao je krupne, džinovske
korake.
,,Ne“, zastenjah. „Ne, ne, ne!“
Znao sam šta namerava.
Perez će preskočiti sjedne zgrade na drugu.
„Stani, kučkin sine", viknu Sampson. „Ili pucam!"
Međutim, on se ne zaustavi. Gledali smo kako se
zaleće i skače.
Dotrčali smo do ivice krova, vičući iz sveg glasa.
Druga poslovna zgrada nalazila se dijagonalno u odnosu
na ovu. Vrh te zgrade imao je sprat manje od mesta na
kome smo nas dvojica stajali.
Otfikarim ti ga Ozi bio je u vazduhu, među dvema
zgradama, staklenim i čeličnim pećinama.
„Zaboga!", ote mi se dok sam zurio preko. Ponor od
jedne do druge zgrade bio je širok najmanje šest metara,
a možda i više.
„Padni, đubre. Udari u zid“, dreknu Sampson
skakaču. „Crkni, Ozi!“
Već je ovo radio. Uvežbavao je bekstvo, pomislih
dok sam ga gledao. Nije čudo što ga nikada nisu uhvatili.
Koliko je godina na slobodi? Koliko dece je seksualno
zlostavljao ili ubio?
Mada smo izvukli pištolje, nijedan od nas nije
pucao. Nismo imali dokaza da je on ubica. Samo je bežao,
nije uperio oružje u nas. A sada posmatramo ovaj luđački
skok s jedne poslovne zgrade na drugu.
Izgledalo je kao da Ozi lebdi petnaest spratova.
Dugačak, dugačak je put do dole.
Nešto nije u redu.
Ozi je mahnito mlatio nogama, kao da okreće
pedale na biciklu.
Ispružio je dugačke ruke, pa mu se zategoše snažni
mišići. Jednu nogu je toliko isturio da se činilo kako
samo malo nedostaje da se odvoji od trupa. Poza s
reklamnog postera za najke.
Telo mu se ukočilo kao kod trkača snimljenog u
trenutku pobede.
„Gospode Bože“, prošaputa Sampson kraj mene. Na
obrazu osetih njegov topli dah.
Mada je Ozi ispružio ruku, jedva da je šakom
dotakao zaštitni zid krova susedne poslovne zgrade dok je
nogama još mlatio po vazduhu.
Onda je Otfikarim ti ga Ozi ispustio krik od koga se
ledila krv u žilama. Prigušili su ga prozori i zidovi dveju
zgrada.
Prodorno je vrištao dok je padao petnaest spratova.
Mlatarao je rukama i nogama, uzaludno i grozničavo.
Dok sam ga posmatrao, video sam kako mu se telo
iznenada okrete u vazduhu.
Gledao me je - a beznadežni, žalosni krici i dalje su
mu dopirali iz usta, očiju, čak i iz one čupave riđe brade -
sve to se slilo u jedan krik. Ozi je umirao pred mojim
očima. Činilo se da nema kraja padu. Četiri ili pet
sekundi pretvoriše se u večnost.
Želudac mi se prevrtao kao i njemu. Spopala me je
vrtoglavica. Prolaz u podnožju postao je vijugava siva
traka. Zgrade, ovaj kanjon, sve je bilo zastrašujuće strmo,
mračno i udaljeno.
Onda sam čuo kako Ozi udara u pločnik. Pljas! Bio
je to nezemaljski zvuk.
Zurio sam u provaliju, u zdrobljeno telo s raširenim
rukama i nogama, telo bez zadovoljstva. U ovom prizoru
nije bilo ni trunke ljudskosti. Telo mu je razbijeno kao
desna strana lica Šanele Grin. U mozgu su mi još
odzvanjali Ozijevi nezemaljski krici.
„Prekid operacije", reče Sampson. „Zaključen
slučaj. Jedan nula za cicane."
Vratih poluautomatski pištolj u futrolu. Imanuel
Perez je uvežbavao bekstvo, ali ga nije uvežbao dovoljno.
 POGLAVLJE
13

DOBAR zez. Žešće sam vas zeznuo, zar ne? Sve sam
vas zeznuo.
Pravi ubica iz škole Sodžerner Trus je živ i zdrav i
nikad se nije osećao bolje, hvala na pitanju. Upravo je
počinio savršen zločin, zar ne? Ubio je i nikom ništa.
Da, izvukao se vraški vešto. Slobodan je kao ptica
na grani. Oni klikeraši iz Vašingtonske policije upravo su
zaskočili i roknuli pogrešnu perverznu guzicu. Neki
Imanuel Perez je platio za tuđe grehe, platio je životom, u
celosti.
Znao je da sada samo treba da se primiri. Mora da
se usredsredi na to. Već je odlučio da se neko vreme krije
- u svom duhu.
Lutao je po tržnom centru Pentagon siti u
Arlingtonu. Kipteo je od neobuzdane želje za nasiljem dok
je prolazio kroz Gep i Viktorijas sikret. Bio je opsednut
idejom o osveti - bilo kome i svakome. Udario bi po tout le
monde - pardon his French, s’il vous plait. 12
Nije mogao da se otarasi jedne stare pesme, koju je
tog jutra čuo na MTV-ju. Poslednja dva sata po glavi su
mu skakale reči kao loptice u Stonom tenisu. Čuo je
pevača, Beka, nepopravljivog frika iz Los Anđelesa: I’m a
loser, baby. So why don’t you kill me?
Gubitnik sam, mala. Zašto me onda ne ubiješ?,
ponavljao je reči u sebi.
Gubitnik sam, mala. Zašto me onda ne ubiješ?

12Fr.:Tout le monde - ceo svet (ovde = celom svetu); pardon his

French (engl.) - odgovara našem: da prostite (u engleskom etnički
stereotip, jer su Francuzi navodno vulgarni); s’il vous plait (fr.) -
molim. (Prim, prev.)
 Ovaj tekst, glup kao dupe, u njegovom slučaju ima
dva značenja. Reči su se odnosile na njega i njegove
moguće žrtve. Zar nije sve jedan izluđujući krug? Život je
lep u svojoj uvrnutoj jednostavnosti, zar ne?
NETAČNO! Život nije lep. Nimalo.
Sada je gledao jednog balavca, potencijalnu žrtvu,
tako privlačnu da bi bila prava šteta ne iskoristiti priliku.
Ubica iz škole Trus gluvario je u tržnom centru, u radnji
Toys ’R’ Us 13 . Pošto se bliži Božić, radnja je prepuna
idiota.
Iz zvučnika pod tavanicom čuo je moronsku
tematsku pesmu lanca prodavnica igračaka, koja ga je
strašno nervirala: „Neću da odrastem, ja sam dete Toys
’R’ Us.“ Iznova, i iznova, i iznova, jer deca vole maloumna
ponavljanja. Od samog broja besmislenih igračaka,
razmažene dečurlije, samozadovoljnih majki i očeva i
ukupne budalaštine spopala ga je groznica, zabolela
glava i gotovo pripala muka.
Ni ja ne želim da odrastem, reče on sebi. Ja sam
ubica dece Toys ’R’ Us.
Posmatrao je mališu koga je odabrao pošto je
dečkić lutao sam širokim prolazom između gondola
prepunih akcionim igrama. Izgledao je kao da ima pet
godina, a u tom uzrastu deca su vrlo povodljiva.
Dugme za gnev u njegovoj glavi oglašavalo se kao
signal za uzbunu sa zvukom jakog intenziteta. VRUM!
VRUM! VRUM! Užasno osećanje mu se brzo širilo
grudima. VRUM! VRUM! Osećao je napetost i nelagodu.
Obe šake su mu se grčile. Grčio mu se i želudac. I
potiljak. Ni mozak mu nije ostao pošteđen.
Budi sada oprezan, upozori on sebe. Pazi da
nepogrešiš. Ne zaboravi - ti si savršen zločinac.

13 U engleskom nameran solecizam (umesto Toys are us, tj. We are

toys) - Mi smo igračke; naziv trgovinskog lanca. (Prim, prev.)
 POGLAVLJE
14

IPAK, neće biti lako da se ovo izvede u prepunoj

radnji Toys ’R’ Us. Šta ako su dečakovi roditelji u blizini?
ŠTO SIGURNO JESU. Šta ako ga uhvate? ŠTO SE
SIGURNO NEĆE DOGODI. NEMOGUĆE JE!
Izuzetno mu je važno da ostvari taj podvig. Dok je
netremice posmatrao zgodnog dečkića okruglastog lica i
kose boje peska, prosto je osećao koliko će ovo dete
nekome nedostajati, i što je još bolje, koliko će ga gorko
oplakivati. Živo je zamišljao priče kojima će
bombardovati javnost s televizijskih ekrana, osećajući
koliko će biti uzbuđen kada bude gledao izveštaje,
svestan daje baš on prouzrokovao toliki bol, patnju i
uzbunu.
Mališan se vrpoljio u vunenoj odeći i počeo da
paniči. Oči mu se napuniše krupnim, krokodilskim
suzama. Izgleda da niko od odraslih ne pazi na njega.
Siroti izgubljeni mališa. Siroti zbunjeni mališa.
Ubica lagano i obazrivo poče da se približava svom
plenu. Više nije mogao da se zaustavi. Srce mu je tuklo
poput velikog limenog doboša. Uživao je u snazi tog
osećaja. Noge i ruke su mu bile malo klimave. Grad
tupsona. Vidno polje mu se do krajnosti suzilo; zavrtelo
mu se od iščekivanja, straha, zebnje i uzbuđenja.
Na posao.
Sada!
Sagnuo se, uzeo dečaka u narečje i istog časa se
nasmešio i počeo da brblja najsrećnijim,
najprijateljskijim glasom, tako sladunjavo da mu se
povraćalo:
 „Zdravo, lafe, ja sam Rodžer vesti Dodžer.14 Radim
ovde u Toys ’R’ Us. Koja ti se od naših fantastičnih
igračaka najviše sviđa? Mi imamo igračke iz celog belog
sveta, jer mi smo najmaksi, najkul prodavnica igračaka
na svetu. Jupi! Šta kažeš na to? Ajd’ da pronađemo one
tvoje superjadničke, mamu i tatu!"
Mališa mu se iskreno osmehnuo. Deca u trenutku
umeju da promene raspoloženje. Lepe plave oči mu
sinuše, zaiskriše. Desilo se nešto uzbudljivo i čudesno.
„Hoću Majti Maksa", izjavio je kao da je Riči Rič a
ne mali izgubljeni dečak.
„U redu, onda pođi sa mnom. Stiže jedan Majti
Maks! Zašto? Zato što si ti Toys ’R’ Us dečko."
Uzeo je mališana u naručje i pohitao širokom
stazom za mušterije u predvorje radnje. Najednom je
shvatio, koliko god to bilo bezočno i šokantno, da pred
skoro stotinu očevidaca u radnji može da ostvari svoj
plan. Hej, on je novi hamelinski frulaš. 15 Deca ga
obožavaju.
„Hej, imamo Vak-mena. A šta kažeš za Iks-mena, ili
za Streča Armstronga?"
„Majti Maks", ponovi dečkić ostajući čvrsto pri
svom zahtevu. „Hoću samo Majti Maksa."
Ubica proviri s treće staze. Samo je desetak metara
udaljen od izlaza. Parkiralište tržnog centra graničilo se s
parkom Kolumbija, koji je od početka bio deo njegovog

14 U slengu: stanar (Artful Dodger se rimuje s lodger). Prvobitni

Vesti Dodžer je nadimak lika iz Dikensovog romana Oliver Tvist (u
prevodu Božidara Markovića - Vrdalama Prepredenjaković).
Epitet vesti kod Dikensa se odnosi na veštinu džeparenja, u
slengu na tradicionalno interesovanje stanara za gazdaricu, a
ovde se misli na interesovanje za dečaka. (Prim, prev.)
15 Hamelinski frulaš, junak nemačke legende koga je popularisao
engleski pesnik Robert Brauning u poemi The Pied Piper of
Hamelin (1842), sinonim za čoveka koga drugi slepo slede u
nekom bezumnom poduhvatu. (Prim, prev.)
paketa za bekstvo.
Napravio je još dva hitra koraka, ali se iznenada
skameni kod izlaza iz radnje.
Sranje! Prilazilo mu je nekoliko starijih
dvadesetogodišnjaka! Odmah je uočio sličnost žene i
ožalošćenog dečaka.
Uhvaćen je... na delu. Nije imao kud! Uhvatili su ga!
Znao je šta mora da uradi, pa ni za nanosekundu
nije izgubio glavu. Jedino je u sebi doživeo dva-tri
ozbiljna srčana napada. Propala stvar. Vreme je za
foliranciju i prodavanje fora slepcima.
„Hej, vi tamo“, osmehnu se srdačno uskačući u
svoju najuspešniju, uobičajenu, glumačku rolu. „Je li
ovaj mali vaš? Izgubio se u odeljenju s akcionim
igračkama. Niko nije došao po njega. Pomislio sam da je
najbolje da ga odvedem kod upravnika radnje. Mališa je
plakao kao kiša. Jeste li mu vi mama?"
Majka, pružajući ruke da uzme svoje zlato, srećicu,
zgromi pogledom muža.
Aha, evo našeg krivca! Tata je, dakle, izgubio
dečaka! Uopšte uzev, tate ništa ne mogu da urade kako
valja, pa to ti je! Najbolji primer za to je njegov otac.
„Mnogo, mnogo vam hvala", reče mama. Još jednom
je otrovno pogledala muža. „Zaista jako ljubazno od vas",
nastavi da se obraća ubici.
S lica mu se nije skidao najsimpatičniji osmeh.
Čoveče, koja savršena gluma! „Svako bi to učinio. Tako
sladak dečkić. Pa, zbogom. Do viđenja. On želi Majti
Maksa. Verovatno ga je tražio."
„Da, želi Majti Maksa. ’Đenja. Još jednom hvala",
reče mama.
,,’Đenja, ’đenja", podražavao ju je mališan i mahao
ručicom. ,,’Đenja."
„Nadam se da ćemo se još videti“, reče ubica iz
škole Sodžerner Trus. „Do viđenja.“ Vi, moroni! Idioti bez
premca. Žalosne gluperde!
Udaljio se od porodice. Nijednom se nije osvrnuo.
Iako je skvasio gaće, spopao ga je smeh. Nije mogao da
prestane da se smeje. Evo još nečega što mu ide u prilog:
čak i da ga uhvate jednog dana, niko neće verovati da je
on ubica iz škole Trus. Ma, nema teorije.
 POGLAVLJE
15

AH, ovo je već bolje. Život je opet lep. Otvorio sam

oči i ugledao Dženi kako s rastojanja od jednog metra pilji
u mene. U naručju je držala macu Rozi. Dženi ponekad
voli da me gleda dok spavam. I ja volim da gledam nju dok
spava. Što je pošteno, pošteno je.
„Hej ti, slatka i svetla“, rekoh joj. „Znaš li pesmu
Someone to Watch Over Me! Sečaš li se je?“ Odzviždah joj
nekoliko taktova.
Dženi klimnu glavom potvrđujući. Znala je pesmu.
Čula je kako sam svirao na klaviru u prizemlju, na našoj
verandi. „Imaš goste", obavesti me ona.
„Jesu li to Sampson i Rakim Pauel?“, upitah.
Dženi odmahnu glavom. Tog jutra je izgledala malo
uplašeno što ne liči na nju.
„To su belci."
Brzo sam se rasanio.
„Razumem. Da im nisi možda zapamtila imena?"
Iznenada mi sinu kako, u stvari, znam imena. Sam reših
misteriju - bar sam verovao u to.
„Gospodin Pitman i gospodin Klauser", reče Dženi.
„Vrlo dobro", pohvalih je.
Nije dobro, uopšte nije dobro, prolete mi glavom dok
sam razmišljao o svojim gostima. Nisam želeo da vidim
načelnika detektiva niti policijskog komesara - naročito
ne kod kuće.
Dženi se saže i poljubi me za dobro jutro. Zatim me
poljubi još jednom.
,,Oh, kladim se da ovi poljupci skrivaju neku laž“,
rekoh i namignuh joj.
,,Ne“, uzvrati ona. „Moji ne kriju."
Spremio sam se žurno kako bih što pre izašao pred
njih. Nana je zabavljala posetioce u gostinskoj sobi. Dva
puta je komesar Klauser dolazio u moju kuću. Međutim,
ovo je prvi put da me je posetio i načelnik detektiva Hefe.
Pretpostavljam da ga je Klauser naterao da dođe.
Načelnik Pitman i komesar Klauser srkali su
Naninu kafu koja se pušila, i smešili se slušajući neku
njenu priču. Upitah se šta će biti ako odluči da kaže ono
što joj leži na duši. To bi bilo opasno - za Pitmana i
Klausera.
„Baš sam korila ovu gospodu što su dozvolila da
Imanuel Perez tako dugo hara našim ulicama", reče mi
ona čim sam ušao u gostinsku sobu. „Obećali su mi da se
više neće ponoviti tako nešto. Da li da im verujem,
Alekse?"
Posmatrajući me, i Pitman i Klauser se prigušeno
nasmejaše. Nijedan nije shvatio da nema razloga smehu i
da nije pametno da se kače s mojom bakom, a pogotovu
da se u njenoj kući ponašaju snishodljivo.
„Ne, nemoj im verovati nijednu reč. Jesi li
završila?", upitao sam uzvrativši joj ljubaznim i
izveštačenim osmehom.
„Nisam ni mislila da treba da im verujem. Htela
sam da to daju napismeno", reče Nana.
Klimnuo sam glavom i osmehnuo se kao da se
našalila, mada sam znao da nije. Bila je smrtno ozbiljna.
Hefe i komesar Klauser se slatko nasmejaše. Verovatno
su mislili su da je Nana Mama izlapela. Ni govora. Šije ih
za tri dužine.
„Možemo li nas trojica da razgovaramo ovde?",
upitah, „ili da izađemo negde i popričamo?"
„Odoh u kujnu." Nana me zlobno pogleda i reče:
„Milo mi je što smo se sreli, načelniče Pitmane i komesaru
Klausere. Ne zaboravite šta ste obećali. Ja sigurno neću."
Čim je izašla iz sobe, komesar mi se obrati:
„Pa, red je da vam čestitam, Alekse. Čujem da ste u
stanu Imanuela Pereza pronašli razne porniće s decom.“
„Detektiv Sampson i ja smo pronašli pornografiju",
rekoh i ućutah. Odlučio sam da im ne olakšavam. U
stvari, stoprocentno sam se slagao s Nanom.
„Siguran sam da se pitaš otkud mi ovde, pa bolje da
ti objasnim", progovori Pitman, detektivski načelnik. Da
se blago izrazim, nas dvojica nismo baš bliski. Nikada
nismo bili, niti ćemo biti. Pitman je siledžija i prikriveni
rasista, što su mu bolje osobine. Čim vidi opasač, kao da
dobija želju da udari čoveka ispod pojasa.
„Hvala", rekoh Hefeu. „Mislio sam da ste možda bili
u komšiluku, pa ste svratili na kafu kod moje babe.
Isplati se."
Pitman i ne pokuša da se osmehne.
„Kasno noćas smo dobili zvaničan zahtev od FBI-ja.
Traže da vodiš istragu o ubistvu senatora Ficpatrika.
Specijalni agent Kajl Krejg čvrsto je uveren da tvoja
biografija i dosadašnje iskustvo mogu dosta da doprinesu
istrazi. Nesumnjivo je u pitanju važan slučaj, Alekse."
Sačekao sam da načelnik Pitman završi, a onda
polako odmahnuo glavom.
„Samo ovde, u jugoistočnom delu grada, imam šest
otvorenih slučajeva ubistava", rekoh. „Ova istraga je
trebalo da se okonča još pre nekoliko meseci. Nikakav
đavolji razlog ne može da opravda nepotrebnu smrt još
jedne devojčice. A onda je jedan detektiv iz Odeljenja za
ubistva morao da prekine da traži ubicu, jer je bio
prebačen na drugi slučaj. Sada je devojčica mrtva. Imala
je šest godina."
„Ovaj slučaj je veoma veliki, Alekse", primeti
komesar. Kosa mu je bela kao sneg. Pocrveneo je kao
paprika, što se dešava kad je ljut ili uznemiren. Nas
dvojica se dobro poznajemo. Obično se slažemo i delimo
mišljenje, ali ovog puta izgleda neće biti tako.
„Kažite FBI-ju da nisam slobodan za ovu gužvu s
Džekom i Džil. Telefoniraću Kajlu i smiriću ga. Razumeće
me. Već sam rekao da rešavam nekoliko slučajeva
ubistava. Ljudi umiru i ovde. I mi smo u gužvi, imamo čak
i velike slučajeve."
 „Dozvolite da vas nešto upitam, Alekse", reče
policijski komesar. Blago se osmehnuo dok je govorio.
Imao je mnogo belih zuba s lepim krunicama. Mogao bih
na njima da sviram slatke Geršvinove melodije mada bi
mi više prijalo lupanje po dirkama u stilu Liti Ričarda.
„Želite li još da budete policajac?", upita.
Ovo me pogodi i to vrlo neprijatno. Bio je to
podmukao udarac, ali efikasan.
„Želim da budem dobar policajac", rekoh mu.
„Želim da činim dobro ako ikako mogu. Kao i uvek. Ništa
se nije promenilo."
„To je pravi odgovor", reče komesar kao da sam dete
kome je potrebno uputstvo. „Prebačeni ste na istragu o
Džeku i Džil. To je rešeno na vrlo visokim instancama. Vi
imate iskustva s ovom vrstom ubistava, sa psihopatskim
poremećajima. Zvanično ste skinuti sa svih ostalih
slučajeva. A sada, budite izuzetno dobar policajac,
Alekse. FBI je gotovo uveren da će Džek i Džil ponovo
izvršiti ubistvo."
Bio sam uveren i ja. I ja.
A slično sam se osećao dok sam razmišljao o ubici
iz škole Sodžerner Trus.
 POGLAVLJE
16

JOŠ jedan dan sam odolevao jedinstvenoj

primamljivosti slučaja Džek i Džil. U stvari, pola dana.
Pokušao sam da raščistim neka pitanja o svojoj smeni u
jugoistočnom delu grada. Bio sam besan zbog onoga što
mi se desilo s Klauserom i Pitmanom.
Šanel Grin je ubijena jer nije određen dovoljan broj
detektiva da traži Otfikarim ti ga Ozija, a niko nije obratio
pažnju na trag koji nam je ukazao Alvin Džekson. Nije
bilo nikakve sumnje da su rasne predrasude kumovale
ovoj nesreći, zbog čega sam bio i ljut i tužan.
Kući sam se vratio ranije i proveo veče s Nanom i
decom. Hteo sam da se uverim da se osećaju bolje posle
ubistva u školi Sodžerner Trus. Ako ništa drugo, ta horor
priča je bila završena. Ipak, i dalje su me proganjala
ubistva dece. Bilo je mnogo razloga što nisam mogao da
ih se rešim.
Dejmonu i Dženi sam u podrumu naše kuće davao
nedeljne časove boksa koji su trajali oko sat i po.
Ponosan sam na Dejmona jer se nikada ne žali što trenira
zajedno sa sestrom. Samo navuče rukavice.
Postali su žilavi petlići, ali je važnije što su naučili
kada ne treba da se biju. Nema mnogo onih koji se s
njima kače u školi, ali to je zato što su dobra deca i umeju
da se snađu.
„Pazi na rad nogu, Dejmone“, opomenuo sam ga.
„Ne treba tabanima da gasiš vatru.“
„Treba da igraš", zadade Dženi svom bratu mali
verbalni udarac. „Korak desno. Nazad. Korak, korak
levo.“
„Daću ja tebi igru ovog časa“, zapreti joj Dejmon i
oboje se od srca nasmejaše.
 Nešto kasnije smo bili gore, pred televizorom. Dženi
je skrstila ručice, zaškiljila smeđim očima i gledala me
krajnje odlučno. Bilo je to njeno zvanično i bespogovorno
vreme za odlazak na spavanje, ali ona je odlučila da
protestuje.
„Ne, tata. Neću, neću, neeeću", pobunila se. „Tvoj
sat žuri.“
„Da, Dženi. Hoćeš, hoćeš, hoooćeš", nisam
popuštao u sudaru s ljutom protivnicom. „Moj sat kasni."
„A neće biti, nikako", nastavi ona.
„Hoće, i te kako će biti. Nema izvlačenja. Uhapšena
si."
Duga ruka zakona najzad se pružila i obuzdala još
jednu višestruku prestupnicu. Podigao sam je s kauča i
tačno u pola devet odneo svoju devojčicu u krevet. U kući
Krosovih vlada red i zakon.
„Kuda ćemo, tata?", kikotala se, lica priljubljena uz
moj vrat. „Idemo li na sladoled? Ja ću sladoled s
bademom."
„U snu."
Dok sam držao Dženi u naručju, nisam prestajao
da mislim na Šanel Grin. Sledio sam se kad sam video
Šanel u onom dvorištu. Pomislio sam na Dženi. Pakleni
krug mi se začeo u glavi.
Stalno živim u strahu da će neko ljudsko čudovište
doći u naš dom. Pre nekoliko godina je jedan takav
monstrum bio ovde, Gari Sonedži. Niko nije bio povređen,
imali smo mnogo sreće.
Dženi i ja smo sastavili molitvu koja nam se oboma
sviđala. Klekla je kraj kreveta i lepim tanušnim šapatom
izgovorila reći.
„Bože, koji si na nebu, baka i tata me vole. I Dejmon
me voli. Hvala ti, Bože, što si me učinio dobrom osobom,
lepom i ponekad zabavnom. Ako budem mogla, uvek ću
se truditi da postupam ispravno. Ja sam Dženi Kros i
kažem laku noć."
„Amin, Dženi Kros“, osmehnuo sam se svojoj
devojčici. Život bih dao za nju. Na najbolji mogući način
me podseća na svoju majku. „Vidimo se izjutra. Jedva
čekam."
Dženi se osmehnu, a oči joj se iznenada raširiše.
Uspravila se na krevetu. „Možeš da me vidiš još noćas.
Samo me pusti da ostanem budna", zamoli ona. „Mnogo
mi se jede sladoled."
„Baš si zabavna", rekoh i poljubih je za laku noć. „I
lepa, i lukava." Bože, što volim nju i Dejmona. Zato mi se
toliko uvuklo pod kožu ubistvo onog deteta. Ludak je
udario suviše blizu moje kuće.
Možda sam baš zato kasnije te noći prošetao s
Dejmonom. Zagrlio sam sina oko ramena. Činilo mi se da
raste iz dana u dan, da je sve jači i čvršći. Dobri smo
drugovi i radujem se što je naš odnos dosad bio tako
skladan.
Bez određenog cilja, nehotice se uputismo ka
Dejmonovoj školi. Na putu smo prošli pored baptističke
crkve išarane srditim tamnocrvenim i crnim grafitima:
Briga me za Isusa, jer Isusa nije briga za mene. Slogan
odražava opšte raspoloženje ovog kraja, naročito među
mladima i nemirnima.
Jedna od Dejmonovih drugarica umrla je u školi
Sodžerner Trus. Kakva neopisiva tragedija, pa ipak, on ih
je već toliko video. Dejmon je još kao šestogodišnjak bio
očevidac ubistva kada je neki mladić na parkiralištu ubio
drugog.
„Da li se ikada bojiš odlaska u školu? Kaži mi
istinu. Ne stidi se da mi iskreno kažeš šta osećaš,
Dejmone.", podsetih ga blago. „I ja se ponekad uplašim.
Bojim se Bivisa i Batheda. I Rena i Stimpija."
Dejmon se osmehnu i slegnu ramenima.
„Da, bojim se ponekad. Drhtao sam prvog dana kad
sam se vraćao. Neće nam, valjda, zatvoriti školu?"
Osmehnuh se u sebi, ali zadržah ozbiljnost na licu.
„Ne, sutra će se kao i obično držati nastava. I
tražiće domaće zadatke."
 „Već sam ga uradio“, branio se Dejmon. Osetljiv je
na ocene jer mu Nana ne da mira, što možda i nije tako
loše. „Većinom sam odličan, ko i ti.“
„Većinom odličan", nasmejah se. „Kakva ti je to
rečenica?"
„Tačna", isceri se on kao mlada hijena koja je čula
dobar vic u Serengetiju.
U šali sam slabim rvačkim zahvatom uhvatio
Dejmona oko vrata. Blago sam prevukao nadlanicu preko
njegove kratko podšišane kose. Lupio sam mu čvrgu.
Zasad mu ništa nisam zamerao. Jak je i dobar dečak.
Neizmerno ga volim i želim da zna to.
Dejmon se iskobelja iz mog zahvata. Odigrao je
jedan dvokorak kao Šuger Rej Leonard i uputio mi
nekoliko brzih probnih udaraca u trbuh. Dokazivao mi je
da je žilavo mladunče. Nimalo nisam sumnjao u to.
Baš u tom času primetih kako neko napušta
školsku zgradu. Bila je to ista žena koju sam video onog
jutra kada je ubijena Šanel Grin. Odmah mi je zapala za
oko. Videla je kako se nas dvojica kobajagi čarkamo na
pločniku. Zastala je da nas posmatra.
Bila je vitka i visoka skoro metar i osamdeset. U
senci školske zgrade joj nisam dobro video lice, ali
zapamtio sam ga prošlog puta. Setio sam se njene
samouverenosti, osetih da je obavija veo misterije.
Ona mahnu rukom i Dejmon joj uzvrati. Žena se
potom uputi ka istom tamnoplavom mercedesu koji je bio
parkiran pored zida zgrade.
„Poznaješ je?“, upitah.
„Ona je nova direktorka naše škole", obavesti me
Dejmon. „Gospođa Džonson."
Klimnuh glavom. Gospođa Džonson.
„Radi kasno. Svaka joj čast. Kako ti se sviđa
gospođa Džonson?", upitah Dejmona prateći je pogledom
dok je prilazila kolima. Setio sam se daje Nana pominjala
direktorku hvaleći je, rekavši da je oduševljava i da je
dobre naravi.
 Nesumnjivo je privlačna, i kada sam je ugledao,
osetio sam bol u srcu. Što da krijem - postoji praznina u
mom životu i voleo bih da je neko popuni. Oporavljam se
od posledica složenog prijateljstva koje sam imao s
jednom ženom - Kejt Maktirnan. Mnogo radim i jesenas
sam izbegavao da potežem to pitanje. I noćas sam ga
izbegavao.
Dejmon odgovori bez oklevanja:
„Sviđa mi se. Svi vole gospođu Džonson. Ali čvrsta
je. Čvršća čak i od tebe, tata“, dodade on.
Nije izgledala tako čvrsto za volanom svog
mercedesa, ali nisam imao razloga da sumnjam u
sinovljeve reći. Svakako je hrabra kada noću ostaje sama
u školi. Možda malo preterano hrabra.
„Hajdemo kući", rekoh Dejmonu. „Setio sam se da
sutra imaš nastavu."
„Da ostanemo budni i gledamo Bulitse protiv
Orlando medzika“, našali se on i zgrabi me za lakat.
,,Oh... Svakako. Ne, hajde da probudimo Dženi, pa
da svi zajedno bančimo cele noći", rekoh i glasno se
nasmejah. Obojica se nasmejasmo jer smo uživali u
bezazlenom ludiranju.
Te noći sam spavao u dečjoj sobi. Još sam bio pod
jakim utiskom ubistva u školi Trus. Ponekad bacamo
ćebad i jastuke na pod i spavamo kao beskućnici. Nana
besni zbog toga, ali verujem da joj nastupi besa
produžuju život, pa joj svakih petnaestak dana pružamo
razlog da se istutnji.
Dok sam ležao otvorenih očiju, a oba deteta mirno
spavala, nisam mogao da prestanem da razmišljam o
Šaneli Grin. Bilo je to poslednje o čemu je trebalo da
razmišljam. Zašto je neko doneo telo u školsko dvorište?,
pitao sam se. U istragama uvek postoje otvorena pitanja,
ali ovo je bilo besmisleno i zato me je mučilo. Bio je to
detalj koji se nije uklapao u navodno završenu slagalicu.
Na trenutak sam skrenuo misli na gospođu
Džonson. Ovo je već bilo prijatnije. Ona je čak i od tebe
čvršća, tata. Kakva blistava preporuka mog muškarčića.
Gotovo izazovna. Svi vole gospođu Džonson, rekao je
Dejmon.
Upitao sam se kako se zove. Pokušao sam nasumce
da pogodim - Kristina. Ime mi se samo nametnulo.
Kristina. Svidelo mi se kako zvuči.
Najzad sam utonuo u san. Spavao sam pored dece,
na gomili ćebadi i jastuka poredanih po podu spavaće
sobe. Čudovišta nas nisu pohodila te noći. Nisam im
dozvolio.
Ubica zmajeva je bio na straži. Umoran, sanjiv i
preterano sentimentalan, ali uvek na oprezu.
 POGLAVLJE
17

OVO je zaista bilo ludo, bezumno, sumanuto.

Sjajno i više od toga! Ubica je upravo sada želeo da ponovi
podvig. Istog časa. Želeo je da smakne dvojicu. Kakva bi
to uživancija bila. Kakav mrak. Otkidanje.
Gledao ih je izdaleka - oca i sina. Prisećao se svog -
teška funjara.
Onda je video kako im visoka lepa učiteljica maše
dok ulazi u svoja kola. Instinktivno je omrznuo i nju.
Pišljiva crna kučka, s izveštačenim osmehom nastavnice
na licu.
BAM! BAM! BAM!
Tri savršena pogotka u glavu.
Tri glave koje se rasprskavaju kao lubenice!
Zaslužuju takvu sudbinu - sve troje, grupno
pogubljenje.
Dok je posmatrao ovaj prizor u blizini škole, začela
mu se jedna zaista surova misao. Več je znao dosta o
Aleksu Krosu. Zar nije Kros njegov detektiv? Njemu su
poverili istragu, zar ne? Dakle, Kros mu je hrana za misli.
Policajac, baš kao što je bio i njegov otac.
Zanimljivo je da niko nije mnogo pažnje poklonio
prvom ubistvu. Zločin je prošao skoro nezapaženo.
Vašingtonske novine jedva da su ga spomenule. Isto je i s
televizijom. Niko nije mario za crno devojče u jugoistočnoj
četvrti. A što bi ih se, do đavola, i ticalo?
Svu pažnju su posvetili Džeku i Džil. Beli bogataši
se boje za svoj život. Straš-no! E pa, jebeš Džeka i Džil. On
je bolji od Džeka i Džil i to će dokazati.
Direktorka škole kolima je prošla pored njegovog
skrovišta u šumarku od visokog šiblja. Znao je i ko je ona.
Gospođa Džonson iz škole Trus. Vitni Hjuston s
jugoistoka? Kecaj je, čoveče.
Polako je skrenuo pogled na Krosa i njegovog sina.
Osećao je kako u njemu raste gnev, kako ga hvata
pomama, kao da ga je ponovo razjario pritisak na tajno
dugme. Dlake na vratu mu se nakostrešiše. Pade u vatru;
crvena magla mu se rasprši po mozgu. Nečija krv, zar ne?
Krosova? Njegovog sina? Sviđala mu se pomisao da njih
dvojica umru zajedno. Čoveče, postaraće se da tako
završe.
U ovom stanju velike razdraženosti pratio je Krosa i
njegovog klinca do kuće u kojoj su stanovali - ali na
sigurnom rastojanju. Razmišljao je o narednom koraku.
Bolji je od Džeka i Džil. Dokazaće to i Krosu i svima
ostalima.
 POGLAVLJE
18

U PETAK uveče u zgradi Penzionog fonda, koja se

nalazi na uglu ulica F i Četvrte, održavao se svečani
dobrotvorni banket Saveta za mentalno zdravlje. Velika
balska dvorana visoka je tri sprata i svuda unaokolo ima
ogromne mermerne stubove. Više od hiljadu bučnih
gostiju sedelo je oko jedne fontane čiji su vodoskoci
blistali u punom sjaju. Kelneri i kelnerice nosili su kape
Deda Mraza. Bend je upravo zasvirao živahnu sving
verziju pesme Winter Wonderland. Kakva zabava!
Ove večeri glavni govornik je princeza od Velsa,
lično. Među zvanicama se nalazio i Sem Harison. Džek je
bio prisutan.
Izbliza je posmatrao princezu Di kada je ušla u
blistavu, svečanu balsku dvoranu. U njenoj pratnji se
nalazio jedan finansijer, za koga se govorkalo da će biti
njen sledeći muž, brazilski ambasador i nekoliko slavnih
ličnosti iz otmenog američkog sveta mode. Ironijom
slučaja, izgledalo je da dva modela iz te grupe pate od
anoreksije, što je boljka suprotna bulimiji, živčanom
poremećaju, koji je mučio Dajanu proteklih dvanaest
godina.
Džek se još nekoliko koraka približi princezi Di. Bio
je radoznao i ozbiljno se pitao koliko se ona može osloniti
na svoje obezbeđenje. Posmatrao je kako se momci iz
Tajne službe diskretno pomeraju, ali ostaju na dužnosti i
u blizini sa spremnim naglavnim telefonima.
Zvanični voditelj programa doveden je čak iz
Engleske kako bi prema protokolu pozdravio kraljevsku
gošću, predsednika Saveta i domaćina Voltera
Anenberga. Posle kratkog ambasadorovog govora
poslužena je izdašna, mada prekuvana i suviše začinjena
večera: jagnjetina sa sosom nikoaz i haricot verts.16
Kada je princeza za vreme deserta najzad ustala da
govori, male pite s bademom, prelivene sosom od
narandže i kremom maršala, Džek je manje od deset
metara bio udaljen od nje. Nosila je skupu haljinu od
zlatnog tafta sa šljokicama, tesno pripijenu uz telo, ali
nedovoljno elegantnu, bar za njegov ukus. Njena velika
stopala podsetila su ga na lik iz stripa, Patu. Princeza
Pata je njegov nadimak za lejdi Di.
Dajanin govor na banketu bio je veoma ličan, mada
poznat onima koji su nešto više bili upućeni u njen život.
Detinjstvo i mladost praćeni teškoćama, iscrpljujuće
traganje za savršenstvom, osećaj gađenja prema
sopstvenoj ličnosti i nizak stepen samopoštovanja. Sve
ovo je dovelo do njenog, kako se izrazila, „sramnog
prijateljstva" s bulimijom.
Ceo njen govor je Džeku izgledao neobično odbojno
i bljutavo. Nimalo ga nije ganulo Dajanino
samosažaljenje niti jedva prikrivena histerija, koja kao da
se skrivala iza njenog javnog nastupa - možda celog
života.
Publika je to očigledno doživela drukčije; izgledalo
je da čak i pripadnici Tajne službe, obično hladni kao led,
emocionalno reaguju na ispovest omiljene Di. Kada je
završila govor, razlegao se gromki aplauz, naizgled
svesrdan i iskren.
Potom je cela sala ustala, uključujući i Džeka, da
joj oda toplo i bučno priznanje. Gotovo je mogao da
ispruži ruku i dotakne Di. Živela bulimija, hteo je da joj
dovikne. Živeo najvažniji politički cilj na svetu.
Bilo je vreme da opet stupi u akciju. Vreme za broj
dva u priči o Džeku i Džil. Vreme za početak mnogih
dešavanja.

16 Fr.: Haricot verts - boranija. (Prim, prev.)

 Uz to, došao je red da on bude zvezda večeri -
drugim rečima, da solira. Te večeri je na prijemu
posmatrao još jednu slavnu ličnost. Posmatrao ju je i u
nekoliko drugih prilika kada je proučavao njene navike i
ponašanje.
Natali Šijen je fizički privlačna, u stvari, privlačnija
od Di. TV novinarka kojoj su se divili, plavuša, na
potpeticama viša od metar i sedamdeset. Nosila je
jednostavnu, klasičnu crnu svilenu haljinu. Odisala je
šarmom, ali pre svega stilom visoke klase. Prve klase.
Natali Šijen su s pravom opisivali kao Amerikanku
aristokratskog držanja, američku princezu.
Nešto posle pola deset Džek se uputio k njoj. Gosti
su već igrali uz muziku okteta. Ćaskanje je hujalo
slobodno kao povetarac: poslovne kombinacije Marion
Gingrič, trgovinski problemi s Kinom, teškoće dujour
Džona Mejdžora,17 planirani skijaški odmori u Aspenu,
Visleru ili Alti.
Natali Šijen je sručila tri margarite - nerazblažene,
sa solju po rubu čaše. Posmatrao ju je. Nije to pokazivala,
ali verovatno je nešto osećala, nešto ju je malo diglo.
Ona majstorski glumi, pomislio je Džek dok joj je
prilazio mimo jednog šanka s besplatnim pićem.
Specijalizovala se za seksualne veze koje traju jednu noć i
vikend-provode. Džil je do koske proučila njene navike.
Znam sve o tebi, Natali.
Načinio je dva koraka u stranu i iznenada se
nađoše licem u lice. U stvari, gotovo su se sudarili. Mogao
je da oseti njen parfem. Cvetan, aromatičan. Znao je čak
i naziv tog prekrasnog mirisa - ESKADA akte 2. Pročitao
je da je to Natalin omiljen parfem.
„Žao mi je. Oprostite", reče on osetivši da mu obrazi
crvene.
„Ne, ne. Ja nisam pazila kuda idem. Baš sam

17 Fr.: Dujour - dnevne, aktuelne. (Prim, prev.)

nespretna", reče Natali i osmehnu se. Bio je to njen
ubilački TV osmeh u krupnom planu. Vredelo je doživeti
ga iz prve ruke.
Džek joj uzvrati osmehom i iznenada otkri u njenim
očima signal da ga se seća. Poznavao ju je. „Vi nikada ne
zaboravljate neko ime ili lice, ni posle jedanaest godina
emitovanja", reče joj. „Mislim da sam tačno naveo vašu
izjavu."
Natali ne omaši ni za dlaku. „Vi ste Skot Kukson.
Početkom septembra smo se upoznali u Meridijanu.. Vi
ste advokat u... jednoj prestižnoj advokatskoj firmi u
Vašingtonu. Naravno."
Nasmejala se svojoj maloj šali. Simpatičan osmeh.
Lepe usne i savršene krunice u ustima. Ona Natali Šijen.
Njegova večerašnja meta.
„Jesmo li se zaista upoznali u Meridijanu?", upita
ga proveravajući podatak kao svaka savesna novinarka.
„Vi ste Skot Kukson?"
„Jesmo i jesam. Posle toga ste imali još jednu
obavezu, odlazak na prijem u britansku ambasadu."
„Izgleda da i vi ne zaboravljate lica i činjenice", reče
mu. Nije prestajala da se osmehuje. Savršeno, blistavo,
gotovo iskričavo. TV zvezda u pravom životu - ako je ovo
pravi život.
Džek slegnu ramenima glumeći sramežljivost, što
nije bilo teško u Natalinom društvu. „Neka lica i neke
činjenice", uzvrati joj.
Nije mogao da porekne daje klasična lepotica,
krajnje privlačna, u svakom slučaju. Topao, strategijski
osmeh je bio njen zaštitni znak i odlično joj je pristajao.
Proučavao ga je satima pre ovog susreta. Nije sasvim
imun na njen šarm - čak ni pod ovakvim okolnostima.
„Pa, s ovog prijema ne idem na drugi", reče mu
Natali. „U stvari, verovali ili ne, palim s većine društvenih
skupova kojima prisustvujem. Ali ova akcija je
pravedna."
„Slažem se. Verujem u dobre akcije."
 ,,Oh, i gde ste vi najaktivniji, Skote?"
„U Društvu za sprečavanje surovosti prema
životinjama", reče on. „To mi je omiljena aktivnost."
Trudio se da ostavi utisak prijatne iznenađenosti
što ona nastavlja da razgovara s njim. U salonskim
igrama nije zaostajao ni za kim, bilo da je morao da ih
igra, bilo da ih je želeo.
„Ako nije suviše smelo, kako bi bilo da nas dvoje
zapalimo zajedno?“, upita je. Njegov izuzetno prirodan i
bezazlen osmeh ublažio je ovaj drzak predlog. Ali to je bio
otvoren poziv. Ništa nije moglo skriti tu činjenicu. Njen
odgovor je izuzetno važan za oboje.
Iznenađeno je zurila u njega. Sada sam uprskao,
pomisli on. A možda ona trenutno glumi.
Tada se Natali Šijen nasmeja. Bio je to od srca
smeh, mada pomalo hrapav. Ubeđen je da ga niko u
Americi nije čuo u glavnoj ulozi uzorne reporterke jedne
TV mreže.
Sirota Natali, pomisli Džek. Broj dva.
 POGLAVLJE
19

PRED odlazak Natali popi novu margaritu. Još

jednu za srećan put“, reče i nasmeja se dubokim i
čudesnim smehom.
„Naučila sam da se zabavljam u Klivlendu, na
Akademiji svete Katarine, a potom i na Univerzitetu
države Ohajo“, poveri mu se ona dok su silazili u garažu
ispod zgrade Penzionog fonda. Pokušavala je da mu
dokaže da se privatno dosta razlikuje od posla kojim se
bavi na televiziji, da je opuštenija, zabavnija. Primetio je
kako se trudi i shvatio je poruku. Čak mu se i svidela.
Nije mu promaklo ni njeno malo slobodnije izražavanje,
koje je obično britko i besprekorno. Verovatno je
smatrala da je tako privlačnija i nije se varala. Zaista je
bila vrlo zgodna, vrlo prirodna, što ga je pomalo
iznenadilo.
Kao što je Džil ispravno predvidela, odvezli su se
njenim kolima. Natali je malo prebrzo vozila
srebrnastoplavi dodž stelt. Sve vreme je mlela, ali teme su
bile zanimljive: GATT, 18 problemi Borisa Jeljcina s
alkoholom, nekretnine u Vašingtonu, reforma
finansiranja političkih kampanja. Pokazivala je da je
pametna, obaveštena, duhovita i blago neurotična kada
je reč o sadašnjoj fazi borbe među polovima.
„Kuda ćemo?“, smatrao je da treba da je upita iako
je znao odgovor. U hotel Džeferson, Natalinu zamku s
medom u ovom gradu. Kod nje.
„Oh, u moju laboratoriju", odgovori mu. „Što, da
niste nervozni?"
„Ne. Dobro, možda malo", reče joj i nasmeja se. Bila
je to istina.

18 GATT (General Agreement on Tariffs and Trade) - Opšti ugovor o

tarifama i trgovini. (Prim, prev.)
 Ona ga odvede gore, u svoje privatne radne
prostorije hotela Džeferson, u Šesnaestoj ulici. Dve lepe
sobe i privatno kupatilo s pogledom na centar grada.
Znao je da ima i kuću u starom gradu, u Aleksandriji.
Džil ju je posetila tamo. Za svaki slučaj. Temeljno
istraživanje nikada nije na odmet. Dva puta meri. I pet
puta ako treba.
„Ovaj apartman je povlastica za lično zadovoljstvo.
Posebno mesto za rad u samom gradu", reče ona. „Zar
vam od pogleda ne zastaje dah? Osećate se kao da je ceo
grad vaš. Bar na mene tako deluje."
„Razumem šta hoćete da kažete. I ja volim
Vašington", reče Džek. Za trenutak je, zureći u daljinu,
odlutao mislima. Voleo je ovaj grad i sve ono što on
predstavlja - ili je bar voleo ono što je nekada
predstavljao. Sećao se svog prvog dolaska u Vašington.
Bio je redov marinae, dvadesetogodišnjak. Vojnik.
Mirno je preleteo pogledom preko njenog kutka za
rad. Laptop, štampač kenon babldžet, dva
video-rekordera, zlatna statueta Emi, džepni red letenja.
Sveže rezano cveće u ružičastoj vazi pored crne
keramičke činije pune stranog metalnog novca.
Natali Šijen, ovo je tvoj život. Pomalo impresivan,
pomalo tužan, pomalo završen.
Natali zastade i pažljivo ga pogleda, kao da ga prvi
put vidi.
„Ti si veoma dobar, zar ne? Izgledaš mi kao izuzetno
poštena osoba. Prava stvar, kako se govori, ili se govorilo.
Ti si pošten čovek, zar ne, Skote Kuksone?"
„U stvari, nisam", uzvrati on slegnuvši ramenima.
Pogleda je blistavoplavim očima i na licu mu se pojavi
privlačan smešak.
Bio je vest u ovome: u zavođenju devojke - ako
treba. Međutim, nije bludničio u normalnim okolnostima.
Srcem je uvek pripadao jednoj ženi.
„Slažeš li se da nema više poštenja u Vašingtonu?
Izgubi se posle određenog perioda življenja u njemu", reče
i nastavi da se osmehuje.
„Biće da si u pravu. Mislim da je u suštini tako",
frknu ona promuklo se nasmejavši. Još jednom se
nasmeja - možda samoj sebi. Video je daje Natali pomalo
razočarana njegovim odgovorom. Želela je ili je, možda,
osećala potrebu za nečim poštenim u životu. Pa, i on je
tražio isto, a ovo je trenutak istine i poštenja. Igra je bila
izvanredna i bez sumnje prava stvar. Zato je toliko važna.
Istorija. A upravo se sada ispisuje, u ovom apartmanu
hotela Džeferson.
Ova neodoljiva, opasna igra koju je igrao, bila je srž
njegovog života. Znao je da je značajna i osećao se
ispunjenim. Ne samo to - prvi put posle mnogo godina je
zaista osećao nešto.
„Hej, Skote Kuksone. Da nisi malo izgubljen u
svemiru?"
„Ne, ne. Ovde sam. Ja sam od onih koji su uvek
ovde i sada. Samo sam se divio prekrasnom pogledu -
Vašingtonu u sitne sate."
„Pa, večeras je to naš pogled. Tvoj i moj."
Natali je povukla prvi fizički potez, a pošto je i to
predvideo, porastao mu je moral.
Prišla mu je s leđa. Kada mu je oko grudi obavila
dugačke vitke ruke, narukvice joj zazvečaše. Dodir je vrlo
prijatan. Izuzetno je poželjna, gotovo neodoljivo, i sigurna
u svoje draži. Osetio je uzbuđenje, krajnje snažnu
tvrdoću na levoj strani pantalona. Ali ova vrsta nadražaja
bila je kao slab svrab u poređenju sa svime što je u tom
času doživljavao. Osim toga, dobro će mu doći. Neka
opipa tvoje uzbuđenje. Neka ga dodiruje.
„Da li ti ovo prija?", upita ga. Zaista je simpatična,
nema zbora. Uviđajna, predusretljiva. Prava šteta.
Prekasno je za promenu plana, za zamenu mete. Nemaš
sreće, Natali.
„Vrlo mi prija, Natali.“
„Smem li da ti skinem tako elegantnu kravatu ?“,
upita.
 „Mislim da bi kravate trebalo sasvim odbaciti", reče
on.
„Ne, kravate su u potpunosti opravdane - na prvoj
pričesti, sahranama, krunisanjima."
Stajala je vrlo blizu njega. Ponašala se tako slatko,
blago zavodljivo - i to je bilo tužno. Svidela mu se više
nego što je mislio da može da mu se svidi. Verovatno je
nekada bila obična lepotica sa srednjeg zapada, a sada
pokušava da je odglumi, ali s polovičnim uspehom.
Danijel Ficpatrik ga je ispunjavao samo gađenjem, ali
noćas su ga preplavljala snažna osećanja. Krivica,
žaljenje, dvoumljenje, samilost. Najteže je ubiti nekoga ko
vam je ovako blizak.
„A šta kažeš za bele košulje od pima pamuka? 19
Jesi li belokošuljaš?", upita Natali.
„Uopšte ne volim bele košulje. Bele košulje su
isključivo za sahrane i krunisanja. I dobrotvorne balove."
„Sto posto se slažem s tobom", reče Natali dok mu
je lagano otkopčavala belu košulju. Dozvolio je da joj
prsti idu u šetnju. Spuštali su se ka njegovom opasaču.
Golicavo. Stručno. Dlanom mu je protrljala prepone, a
zatim brzo povukla šaku.
„A šta misliš o visokim potpeticama?"
„U stvari, dopadaju mi se u pravoj prilici i na pravoj
ženi", reče joj. „Ali volim i bosu nogu."
„Zgodno rečeno. Neka ona bira. To mi se sviđa."
Odbacila je samo jednu crnu damsku cipelu s
kaišićem, i nasmejala se svojoj šali. Izbor - jedna noga
bosa, druga sa cipelom.
„Svilene haljine?", prošaputa mu ona uz vrat. Sada
mu je bio granitno tvrd. Teško je disao. I Natali je disala
uzbuđeno. Razmišljao je da li prvo da vodi ljubav s njom.

19 Vrsta veoma izdržljivog pamučnog vlakna dobijenog selekcijom i

ukrštanjem egipatskog pamuka, nazvana prema okrugu Pima u
Arizoni. (Prim, prev.)
Da li bi to bilo u redu? Ili bi to bilo silovanje? Natali je
uspela da ga smuti ovim spornim pitanjem.
„Mogu i bez njih, u zavisnosti od okolnosti,
naravno", uzvrati on šapatom.
„Mmm. Izgleda da se slažemo u mnogo čemu."
Natali Šijen smaknu sa sebe haljinu. Ostala je u
plavom svilenom donjem rublju i crnim čarapama, s
jednom cipelom na nozi. Oko vrata je na tankom zlatnom
lančiću nosila krstić, koji je izgledao kao da potiče iz
starih dana u Ohaju.
Džek je još bio u pantalonama, ali bez košulje i
kravate.
„Da pređemo tamo?", prošaputa ona pokazujući ka
spavaćoj sobi. „Vrlo je udobna. Isti pogled, samo s
kaminom. I samo da znaš, kamin radi. Nešto zaista radi u
Vašingtonu."
„U redu. Onda, da založimo vatru."
Džek je podiže kao perce, kao da su oboje elegantni
igrači, što su i bili na neki način. Nije želeo da je
sažaljeva, ali to mu se događalo mimo volje. Izbacio je tu
misao sebi iz glave. Nije smeo da razmišlja tako, kao
školarac, neka Polijana, 20 normalno ljudsko biće.
„I to jaku. Mmmm", uzdahnu ona i konačno odbaci
i drugu cipelu.
Svakoga bi zadivio pogled koji se pružao s velikog
prozora spavaće sobe. Bio je okrenut prema severnom
delu Šesnaeste ulice. Ulice i raskrsnica Skot, sa kružnim
tokom saobraćaja, izgledale su kao neka prekrasna i
skupa ogrlica, nakit Harija Vinstona ili Pijanija, nešto što
bi nosila princeza Di.
Džek je morao dapodseti sebe daje Natali divljač
koju treba da ulovi. Sada ništa ne srne da ga omete.

20 Polijana (Polyanna) - preterano ili slepo optimistična osoba,

junakinja serije knjiga američke spisateljice Elenor Hodžman
Porter (Eleanor Hodgmart Porter, 1868-1920). (Prim, prev.)
Konačna odluka je doneta. Kocka je bačena. Doslovce.
Naterao je sebe da isključi sentimentalnost. Tek
tako! Umeo je da bude hladan i nemilosrdno efikasan.
Razmišljao je da živahnu i lepu novinarku baci na
staklenu ploču prozora u njenoj spavaćoj sobi. Pitao se
da li bi proletela kroz staklo ili bi se samo odbila od
prozora.
Umesto toga, blago je položio Natali na krevet
pokriven amiškim jorganom i izvukao lisice iz džepa
sakoa.
Dozvolio je da ih ona vidi.
Natali Sijen se namršti, a plave oči joj se raširiše s
nevericom. Izgledalo je da splašnjava i njemu naočigled
gubi hrabrost.
„Šališ se?“ Bila je ljuta i povređena. Zaključila je da
je neki frik i bila je u pravu više nego što je u najstrašnijoj
noćnoj mori mogla da zamisli.
„Ne, ne šalim se“, odgovori joj veoma tiho. „Ovo je
krajnje ozbiljno, Natali. Može se reći da je prvoklasan
medijski događaj."
Iznenada neko vrlo oštro zakuca na unutrašnjim
vratima apartmana. On prinese prst ustima pokazujući
Natali da bude tiha, vrlo tiha.
U očima su joj se ogledali pometnja, neskriveni
strah i neuobičajeni gubitak hladnokrvnosti.
Njegov pogled je bio leden. Ništa nije otkrivao.
„Ovo je Džil“, predstavi je on Natali Šijen. „Ja sam
Džek. Žao mi je, zaista mi je žao."
 POGLAVLJE
20

NEŠTO pre osam izjutra ušao sam u hotel

Džeferson ne žureći. Glavom su mi prolazili laki
Geršvinovi taktovi, kojima sam nastojao da ublažim
divljaštvo, da smirim suviše napete živce. Odjednom sam
zaigrao u ovoj bizarnoj Džek i Džil igri. Sada sam i ja
postao učesnik.
Sudeći prema elegantnom foajeu, brižljivo je
očuvano hladno dostojanstvo hotela. Teško je prihvatiti
činjenicu da se ovde odigrala neka tako čudna i neopisiva
tragedija i da je uopšte moguće tako nešto.
Prošao sam pored luksuznog restorana s roštiljem i
radnje s odećom. Zidni časovnik, sto godina star,
skladnim i blagim zvukom oglasio je pun sat; ako se to
izuzme, u sali je bilo tiho. Ništa nije pokazivalo niti
nagoveštavalo da je Džeferson - štaviše, ceo grad
Vašington - užasnut i u darmaru zbog jezivih ubistava
dveju uglednih ličnosti i pretnje da će ih biti još.
Ne prestaju da me očaravaju fasade poput ove u
Džefersonu. Možda zato toliko volim Vašington. Foaje
hotela me je podsetio da u većini slučajeva izgled vara.
Bila je to savršena paradigma mnogih dešavanja u
Vašingtonu. Vešte fasade kriju još veštije fasade.
Džek i Džil su u ovom dostojanstvenom i otmenom
hotelu u roku od pet dana počinili drugo ubistvo. Prete da
nije poslednje - a niko nema pojma zašto se dešava ovaj
lov na slavne ličnosti i kako da se spreči.
Pritisak se pojačavao.
To je bilo jasno.
Ali zašto? Šta hoće Džek i Džil? Koji je cilj ove
bolesne igre?
Od ranog jutra sam vreme provodio telefonirajući i
razgovarajući sa svojim prijateljima, čudacima iz
Odeljenja za psihopatologiju u Kvantiku. Jedna od mojih
prednosti je što svi znaju da sam doktorirao psihologiju
na univerzitetu Džons Hopkins, pa su voljni da
razgovaraju sa mnom, čak i da iznose svoje teorije i
razmišljanja. Zasad su bili zbunjeni. Onda sam proverio
da li nešto više zna moja veza u Federalnom birou, u
laboratoriji za analizu dokaznog materijala. Ni skupljači
dokaza se nisu proslavili. Nerado su mi to priznali. Džek i
Džil su sve nas naterali da jurimo sopstveni rep.
Kad smo već kod toga, šef detektiva mi je naredio
da o paru ubica, ako su to zaista bili, izradim „jedan od
čuvenih psiholoških profila". Smatram da je u ovoj fazi to
uzaludan posao, ali Hefe mi nije ostavio izbora. Dok sam
radio na računaru kod kuće, dosta sam koristio
raspoložive podatke Jedinice za bihevioralne nauke i
Programa za sprečavanje nasilnih krivičnih dela. Nije
iskočio nijedan značajan ni koristan element, baš kao što
sam i predvideo. Na samom početku potere prerano je
očekivati nešto više, a Džek i Džil su bili suviše dobri.
Zasada su najpravilniji koraci: (1) da se sakupi što
je moguće više informacija i podataka; (2) da se naširoko
postavljaju prava pitanja; (3) da se na indeksnim
kartama, koje ću do okončanja istrage svuda nositi,
započne skupljanje najluđih slutnji.
Znao sam mnoge slučajeve lovaca na slavne ličnosti
i pretražio sam informacije koje sam čuvao u glavi.
Nezaobilazna činjenica je da Biro sada ima bazu
podataka s više od pedeset hiljada potencijalnih ili
stvarnih lovaca. Toliko je porasla od osamdesetih godina,
kada je sadržala manje od hiljadu imena.
Izgleda da ne postoji jedinstven profil lovca, ali
mnogi su imali zajedničke crte. Prvo i najvažnije: opsesija
medijima, potreba za priznanjem, opsesija nasiljem i
religijom; teškoće da se uspostave lične ljubavne veze.
Setio sam se Margaret Rej, fanatične obožavateljke koja je
više puta provaljivala u kuću Dejvida Letermana, u
Konektikatu. Nazivala je Letermana „osobom koja
gospodari mojim životom". Ponekad i sam gledam Leter-
mana, ali ne mislim da je toliko dobar.
Onda je Monika Seleš ubodena u Hamburgu, u
Nemačkoj.
Katarina Vit umalo da doživi istu sudbinu od ruke
jednog obožavaoca.
Silvestera Stalonea, Madonu, Majkla Džeksona i
Džodi Foster ozbiljno su pratili i napadali ljudi koji su
tvrdili da ih obožavaju.
Ali, ko su Džek i Džil? Zašto su izabrali Vašington
da u njemu ubijaju? Da li se neko iz vlade stvarno ili
samo u uobrazilji zamerio nekome od njih ili oboma?
Kakva je veza između senatora Danijela Ficpatrika i
ubijene televizijske novinarke Natali Šijen? Staje moglo
da bude zajedničko Ficpatriku i Šijenovoj? Bili su liberali
- ima li tu nečega? Ili su ubijeni nasumce, što gotovo
onemogućava pravljenje dijagrama ili šeme? Nasumce je
bila neprijatna reč koja mi je sve češće prolazila glavom
dok sam razmišljao o ovom slučaju. Nasumce je
omrznuta reč u odeljenjima za ubistva. Nasumična
ubistva su gotovo nerešiva.
Većina lovaca na slavne ličnosti ne ubija svoj plen -
bar krajnje nasilje ne primenjuje odmah. Ova činjenica
mi je đavolski smetala u slučaju Džek i Džil. Koliko
vremena su bili opsednuti senatorom Ficpatrikom i
Natali Šijen? I kako su na kraju izabrali žrtve? Ne daj
bože da iza ovih ubistava stoji nasumičan izbor. Sve,
samo ne to.
Druga okolnost, koja je pobuđivala moje
zanimanje, bila je ta što su u paru i što blisko sarađuju.
Samo što sam završio jedan zbunjujući
senzacionalan slučaj, u kojem su dva prijatelja, dva
muškarca, otimali i ubijali žene duže od trinaest godina.
Sarađivali su, ali su se i takmičili. U psihologiji se ovaj
princip označava kao blizanaštvo.
A šta je s Džekom i Džil? Jesu li patološki
ekscentrični prijatelji ili su u romantičnoj vezi? Da li ih ovo
seksualno uzbuđuje. Nije nemoguće i to mi je izgledalo kao
razumna pretpostavka. Moć i dominacija? Neka vrlo
nastrana salonska igra, možda seksualna fantazija
dovedena do krajnjih granica? Jesu li muž i žena koji
operišu u tandemu? Ili su možda neobuzdane ubice kao
Boni i Klajd?
Je li ovo početak groznice jezivih zločina? Višestruke
groznice ubijanja u Vašingtonu?
Hoće li se proširiti na druge velike gradove u kojima
se slavne ličnosti rado okupljaju: Njujork, Los Anđeles,
Pariz, London?
Na sedmom spratu hotela Džeferson sam izašao iz
lifta i pogledao u hodnik pun ošamućenih i zbunjenih
lica. Sudeći po izgledu mesta zločina, trebalo je da
požurim.

Džek i Džil su došli na Hil

i cilj svoj ne kriju –
da ubiju, ubiju, ubiju.
 POGLAVLJE
21

„DOBRI doktor Kros, majstor katastrofe. Bog te

izvajao. Alekse... hej, Alekse... ovamo!“
Kada sam začuo svoje ime, bio sam izgubljen u
zbrci misli i utisaka o ubistvima. Odmah sam prepoznao
glas i usne mi se razvukoše u osmeh.
Okrenuh se i videh Kajla Krejga iz FBI-ja. Još jedan
ubica zmajeva, ali rodom iz Leksingtona, države
Masačusets. Kajl nije tipičan agent FBI-ja. Vrlo je
pouzdan i čestit. Nije rigidno konvencionalan i obično ne
pati od birokratskog virusa. Nas dvojica smo ranije
sarađivali u nekim vrlo teškim istragama. On je
specijalista za senzacionalne zločine koji se odlikuju
visokim stepenom nasilja ili spadaju u klasu višestrukih
ubistava. Kajl je stručnjak za uznemirujuće,
zastrašujuće slučajeve s kojima većina agenata iz Biroa
ne želi da se petlja, pogotovu ne stalno. A uz to, on mi je i
prijatelj.
„Sve glavonje su došle zbog ovog slučaja", reče Kajl
dok smo se pozdravljali u foajeu. Visok je i izrazito
suvonjav. Ima upečatljive crte lica i neobično crnu kosu,
crnu kao ugalj. Dugačak nos kao u jastreba izgleda
dovoljno oštro da nekoga zaseče.
,,Ko je zasad ovde, Kajle?“, upitah. Bio sam siguran
da je sve snimio. Oštrouman je i dobro zapaža, a instinkt
ga obično ne vara. Osim toga, Kajl poznaje mnogo ljudi i
obavešten je o tome kako se pojedinci uklapaju u veliku
sliku.
Kajl skupi usne. Načinio je grimasu kao da je
upravo posisao prekiseo limun.
„Bogamu, ko nije, Alekse. Detektivi iz Vašingtona,
tvoji compadres. Biro, naravno. DEA, 21 verovao ili ne.
Onaj u plavom odelu je iz CIA. Vidi se po tome kako su
mu skresana krila. Tvoj bliski prijatelj, načelnik Pitman,
u poseti je lepom lešu gospođice Šijen. Dok mi
razgovaramo, oni su u budoaru."
„E, to je zaista strašno", rekoh s bledim osmehom.
„Ne može se zamisliti veća groteska."
Kajl pokaza zatvorena vrata, za koja sam
pretpostavljao da vode u spavaću sobu.
„Mislim da ne žele da ih uznemiravamo. U Kvantiku
kruže glasine da je načelnik detektiva Pitman nekrofil",
reče on smrtno ozbiljno. „Može li u tome da bude istine?"
„Zločin bez žrtve", rekoh.
„A šta je s malo poštovanja prema mrtvima?", upita
Kajl škiljeći u mene preko nosa. „Siguran sam da će
gospođica Šijen, čak i mrtva, naći načina da vašem
načelniku detektiva da korpu."
Nisam se iznenadio što je Hefe došao u Džeferson.
Ovo se pretvaralo u kriminalnu aferu kakvu Vašington
godinama nije doživeo. A sigurno će to i postati ako Džek
i Džil, kao što su obećali, ubrzo ponovo udare.
Nerado sam se odvojio od Kajla i krenuo ka
zatvorenim vratima spavaće sobe. Polako sam ih otvorio
kao da je u njima postavljena mina iznenađenja.
Glavom i bradom je u spavaćoj sobi načelnik
Džordž Pitman bio s nekim čovekom u sivom odelu.
Verovatno forenzičarem. Obojica me kratko pogledaše.
Pitman je grizao nezapaljenu cigaru bauza. Videvši me,
namršti se i odmahnu glavom, ali ruke su mu bile vezane.
Bio sam uključen u istragu po pozivu, naređenju
komesara Klauzera. Bilo je očigledno da Hefe ne želi moje
prisustvo.
Obratio se drugom zvaničnom licu i promrmljao:

21 Agencija za borbu protiv narkotika (Drug Enforcement Agency).

(Prim, prev.)
 „Aleks Kros kasni.“ Početak i kraj učtivog
predstavljanja i neobaveznog ćaskanja.
Njih dvojica se ponovo okrenuše slavnom lešu na
krevetu. Načelnik Pitman se bez jasnog povoda ponašao
uvredljivo. Nisam se suviše uzbuđivao zbog toga. Već sam
oguglao na bahatost ove džukele. Beskorisno đubre,
prava konjska guzica. Bio je uspešan samo kao levo
smetalo.
Dvaput sam lagano uzdahnuo. Uneo sam se u
razgledanje mesta zločina. Obišao sam krevet i otpočeo
redovni posao: prikupljanje sirovog dokaznog materijala.
Deo gaćica koji zaklanja polni organ bio je
delimično navučen na glavu Natali Šijen, s obavijenim
lastišom oko vrata. Gaćice su joj prekrivale nos,
podbradak i usta. Razrogačene plave oči zurile su u
tavanicu. Još je nosila crne čarape i plavi brus, koji je u
kompletu s gaćicama.
Eto novog dokaza uvrnute seksualnosti, pa ipak
nisam bio sasvim ubeđen u to. Sve je bilo suviše uredno i
namešteno. Zašto žele da posumnjamo u šemu s
perverznim seksom? Ima li tu nečega? Jesu li Džek i Džil
ljubavnici kojima se ne da? Možda je Džek impotentan?
Morali smo da saznamo da li je bilo seksualnog odnosa sa
žrtvom.
Ovo mesto zločina vrlo me je uznemirilo. Prema
obaveštenju koje sam dobio od Kajla, Natali Šijen je već
osam sati bila mrtva. Više nije bila lepa, nimalo. Ironijom
sudbine, svoj najveći novinarski izveštaj odnela je sa
sobom u grob. Upoznala je Džeka - a možda i Džil.
Sećao sam se kako sam je gledao na televiziji i
činilo mi se kao da su ubili nekoga koga sam lično
poznavao. Možda je svet zato toliko opčinjen ubistvima
slavnih ljudi. Skoro svakodnevno gledamo osobe poput
Natali Šijen; mislimo da ih poznajemo i verujemo da one
vode veoma zanimljiv život. Zanima nas čak i kako umiru.
Već sam video neke očigledne i upadljive sličnosti s
ubistvom senatora Ficpatrika. Pre svega, element
nastranog sadizma. Natali Šijen je bila lisicama vezana za
stubove kreveta. Bila je polunaga. Izgledalo je da je
pogubljena baš kao i senator.
Slavnoj novinarki je izbliza ispaljen metak u levu
stranu glave, koja je nagnuto visila, kao da joj je slomljen
vrat. Možda je i bio.
Je li ovo obrazac Džeka i Džil - organizovan,
efikasan i vraški hladnokrvan. Nastran iz razloga
poznatog samo njima. Pseudonastran? Seksualna
opsesija ili znak impotencije? Šta nam govori ovaj
obrazac? Kakvu nam poruku šalje?
Počeo sam da formulišem psihološki prikaz ličnosti
ubica. Metod i stil ubistava su mi važniji od svih fizičkih
dokaza. Uvek. Oba ubistva su bila pažljivo isplanirana -
metodična, vrlo organizovana i ležerna - Džek i Džil su
ovoj igri pristupali vrlo hladnokrvno. Zasad, koliko je
meni bilo poznato, nisu načinili nijednu grešku. Jedini
materijalni dokazi, ostavljeni na mestu zločina, bili su
namerni - poruke.
Seksualna fantazija bila je očigledna - kako u
izlaganju žene na njenom krevetu, tako i u sakaćenju
muškosti u senatorovom slučaju. Imaju li Džek i Džil
seksualnih problema?
Moj prvobitni utisak je da su ubice belci, da imaju
između trideset i četrdeset pet godina - sudeći po visokom
stepenu organizovanosti oba ubistva, verovatno su bliži
ovoj drugoj starosnoj granici. Podozrevao sam da su
natprosečno inteligentni, ubedljivi i fizički privlačni. Ova
pretpostavka mi je bila naročito značajna i čudna - jer
ubice su uspele da uđu u stanove slavnih ličnosti. Bio je
to najbolji trag koji smo imali.
Zapazio sam još dosta pojedinosti i bacio sam se na
posao, tačnije žvrljao sam po svojoj beležnici kao lud. S
vremena na vreme, Hefe bi me prostrelio ljutitim
pogledom. Nadgledao me je.
Želeo sam da planem. On je predstavnik svega što
ne valja u službi Vašingtonske policije. Naduveni mačo
guzonja, ni upola toliko pametan koliko misli da jeste.
„Nešto, Krose?“, najzad se okrete i upita po običaju
skraćujući rečenicu.
„Zasad, ne“, rekoh.
Nisam bio iskren. Palo mi je na um kako je sasvim
moguće da su i Danijel Ficpatrik i Natali Šijen bili osobe
sklone promiskuitetu, u staromodnom značenju te reći.
Možda su ih Džek i Džil osuđivali. Oba tela su ostavljena
u kompromitujućem i sramnom položaju. Izgledalo je da
su ubice zaokupljene seksom - ili bar seksualnim životom
slavnih ljudi.
Izložena... ili razotkrivena..., pitao sam se. Iz kog
razloga razotkrivena?
„Rado bih pogledao poruku", rekoh Pitmanu
trudeći se da budem uljudan i profesionalan.
Pitman mahnu rukom u pravcu stočića s druge
strane kreveta. Bio je to prezriv, neučtiv pokret. Tako se
ne bih poneo ni prema neobučenom gušteru u patroli.
Pokazao bih više poštovanja prema Otfikarim ti ga Oziju.
Otišao sam da sam pročitam belešku. Bila je to još
jedna pesma od pet stihova.

Džek i Džil su došli na Hil

da za njen kraj
napišu veran izveštaj.
Do poslednjeg daha
nije se povratila od straha.

Dva-tri puta sam klimnuo glavom, ali Pitmanu

ništa nisam rekao o belešci. Nek se nosi. Pesmica mi nije
otkrila bogzna šta. Nadao sam se da će mi vremenom dati
neku ideju. U stvari, stihovi su bili vešto sročeni, ali
bezosećajni. Šta li je uticalo na ovaj par ubica da bude
tako vešt i hladan?
Nastavio sam da pretražujem spavaću sobu. U
krugovima Odeljenja za ubistva prati me glas da
provodim mnogo vremena na mestu zločina. Ponekad
ostanem i ceo dan. I ovde sam nameravao da učinim isto.
Većina ličnih stvari pokojnice izgleda je u vezi s njenim
pozivom, kao da osim karijere nije imala drugi život:
video-kasete, računi službenih troškova za njenu TV
mrežu, heftalica sa ugraviranim logom CBS koju je
ukrala s posla. Mesto zločina i ubijenu ženu sam
proučavao iz raznih uglova. Pitao sam se da li su ubice
odnele nešto odavde.
Pa ipak, nisam mogao da se usredsredim onoliko
koliko sam želeo. Načelnik Pitman mi je išao na živce.
Nakačio mi se kao krpelj.
Zašto su obe žrtve bile izložene? Šta povezuje
njihovu smrt - bar u svesti zločinaca? Neodoljiva sila je
gonila ubice da nam na krajnje sirov i grub način ostave
neku poruku. U stvari, zahvaljujući Džeku i Džil, sve u
vezi s Ficpatrikom i Šijenovom sada je pred očima
javnosti.
Ovo ništa ne valja, pomislih napinjući grudi da
dođem do vazduha.
A najgore od svega je što sam se navukao na slučaj.
Navukao sam se poput zavisnika.
Potom je od zla u spavaćoj sobi sve pošlo nagore.
Bio je to ružan i neočekivan obrt.
Stajao sam kraj Džordža Pitmana kada je on opet
progovorio i ne pogledavši me:
„Vrati se kad mi završimo, Krose. Vrati se kasnije."
Hefeove reči ostale su da lebde u vazduhu kao
ustajali duvanski dim. Prosto nisam mogao da verujem
da ih je izgovorio. Uvek sam se trudio da Pitmanu
ukazujem neko poštovanje. To je bilo teško, na mahove
skoro nemoguće, ali nisam odustajao.
„Tebi govorim, Krose", nastavi Pitman malo
povišenim tonom. „Čuješ Ii šta ti kažem? Da li me čuješ?"
Onda je načelnik detektiva uradio nešto što nije
smeo, nešto tako loše da nisam mogao da mu progledam
kroz prste. Ispružio je ruku odgurnuvši me dlanom.
Snažno me je gurnuo. Za pola koraka sam se zateturao
unazad. Povratio sam ravnotežu. Lagano sam podigao
obe pesnice do visine grudi.
Nisam stigao da razmislim. Možda su me
nagomilani otrov i jaka netrpeljivost podstakli da
delujem. Ovo je bila kap koja je prelila čašu.
Pružio sam ruke i obema šakama zgrabio Pitmana.
Dobre dve godine, ako ne i duže, u meni se nakupljala
prećutna netrpeljivost, prouzrokovana šablonom
njegovog nepoštovanja. Sada je punom snagom buknula
u svoj svojoj ružnoći. Eksplodirala je u spavaćoj sobi
ubijene žene.
Džordž Pitman i ja smo približnih godina. Mada nije
visok kao ja, verovatno je teži šest-sedam kilograma.
Zdepast je, kao od brega odvaljen, i liči na ragbistu
linijskog beka s početka šezdesetih godina. Loše obavlja
svoj posao i ne zaslužuje ga. Mrzi me iz dna duše jer sam
tako uspešan. Jebena budala!
Ščepao sam ga i podigao. Izgledam dosta jako, a u
stvari sam još jači. Pitman iznenađeno i s nevericom
razrogači oči, vidno uplašen.
Snažno sam ga tresnuo o zid spavaće sobe. Zatim
sam ga još jednom bacio na zid. Ništa opasno po život i
zdravlje, ali da sam na nekom vašaru merio snagu, zvono
bi sigurno odjeknulo i privuklo pažnju.
Svaki put kada bi mu telo udarilo u zid, činilo se da
se iz temelja trese Džeferson. Hefeovo telo omlitavi. Nije ni
pokušao da mi se odupre. Nije mogao da poveruje u ono
što sam uradio. Da budem iskren, ni sam nisam verovao.
Olabavio sam stisak. Najzad pustih Pitmana i on se
zatetura. Znao sam da ga nisam ozbiljno povredio, ali
sam mu ranio ponos. I ozbiljno sam pogrešio.
Nisam izgovorio ni reči. Nije pisnuo ni tip u sivom
odelu. Utehu mi je pružala samo činjenica da me je
Pitman gurnuo prvi. On je bez razloga započeo kavgu.
Pitao sam se da li je onaj drugi priznati stručnjak video to
na isti način, mada sam sumnjao u to.
Napustio sam mesto zločina u spavaćoj sobi.
Pitman mi se nijednom nije obratio.
Razmišljao sam da li istovremeno napuštam i
Vašingtonsku policiju.
 POGLAVLJE
22

„OVO je uzbuna! U Kruni se nešto dešava. Puna

pripravnost za sve! Nevolje u Kruni. Ovo je prava uzbuna!
Nije vežba! Imamo stvaran zadatak.“
Šest agenata tajne službe krajnje ozbiljno je
shvatilo ovu iznenadnu uzbunu. Posmatrali su Džeka
kroz tri dvogleda tipa rejndžmaster.
Džek je krenuo.
Nisu mogli da veruju svojim očima. Nijedan agent
nije ozbiljno shvatao nevolju koja ih je snašla i koja se
odigravala naočigled njima. Ipak, bila je to prava uzbuna.
„Zaista je to Džek. Šta li mu je... Je li poludeo?“
„Imamo jasnu vizuelnu vezu sa Džekom. Kud je,
bogamu, krenuo? Đavo da ga nosi. Šta se događa?“
Šestoro osmatrača nalazilo se u sastavu tri
visokoprofesionalna tima. Svi su pripadali prvoj grupi
najboljih i najpametnijih agenata Tajne službe koja ima
više od dve hiljade agenata širom sveta. Sedeli su u
tamnim limuzinama marke ford, parkiranim u
severozapadnom delu Petnaeste ulice. U trenutku je
situacija postala vrlo ozbiljna i zastrašujuća.
Ovo je prava uzbuna.
Nije vežba.
„Nema sumnje da Džek odlazi iz Krune. Sada je
dvadeset tri i četrdeset. Džek je trenutno u unakrsnoj
vatri", reče preko mikrofona jedan od agenata u kolima.
„Da. Džek je majstor nameštaljki. Dokazivao je to i
ranije. Ne gubite ga iz vida. Glavna bazo, gde nam je
draga Džil?"
„Ovde Glavna baza", smesta se odazva glas žene
agenta.
„Džil je mirna i raskomotila se na trećem spratu
Krune. Čita knjigu Barbare Buš o Barbari Buš. U pidžami
je. Neće biti problema sa Džil."
„Jeste li sigurni?"
„Glavna baza je sigurna za Džil. Džil je u krevetu.
Džil je dobra devojka, bar noćas."
„Blago Džil. Kako je Džek izašao, do vraga?"
„Koristio je onaj stari tunel između podruma Krune
i Ministarstva finansija. Eto kako je izašao!"
Ovo je uzbuna.
Nije vežba.
Džek je krenuo.
„Džek se sada približava Aveniji Pensilvanija. U
blizini je hotela Vilard. Gleda preko ramena. S punim
pravom je paranoičan. Mislim da nas nije video. Oh,
sranje, neko baš sada ablenduje ispred Vilarda. jedno
vozilo se približava - i zaustavlja pored Džeka! Crveni
džip! Džek ulazi u jebeni crveni džip."
„Primljeno. Baš smo se ovajdili od optičkog nišana.
Pratimo ga, pronto. 22 Na džipu su tablice Virdžinije.
Registarski broj dva-tri-jedan HCY. Nalepnica dilera
Kuns. Počeli smo da ga pratimo."
„Pratimo crveni džip. Na Džekovoj smo guzici. Puna
uzbuna zbog Šakala. Ponavljam: puna uzbuna zbog
Šakala. Ovo nije vežba!"
„Nikako ne smemo da izgubimo Džeka iz vida,
naročito večeras. Nemojte nipošto da izgubite Džeka.“
„Primljeno. Jasno vidimo Džeka.“
Tri tamna forda istrajno su gonila džip. Džek je bio
kodirani naziv koji je koristila Tajna služba za
predsednika Tomasa Bernsa. Džil je bio kodirani naziv za
prvu damu. Kruna je već skoro dvadeset godina kodirani
naziv za Belu kuću.
Većina agenata, koja je sada bila na dužnosti,
iskreno je volela predsednika Bernsa. Obema nogama je

22 Šp.: Pronto - odmah, neodložno. (Prim, prev.)

stajao na zemlji, a u poređenju sa skorašnjim
predsednicima umeo je da bude izuzetno neposredan
čovek. Nije preterivao u budalaštinama. Ipak, predsednik
se s vremena na vreme nenajavljeno sastajao s nekom
prijateljicom, nekad u Vašingtonu, a nekad na putu.
Tajna služba je to opisivala kao predsedničku bolest.
Daleko od toga da je Tomas Berns prvi patio od ove
boljke. Najgori prestupnici su bili Džon Kenedi, Frenklin
Delano Ruzvelt i naročito Lindon Džonson. Izgledalo je da
je to privilegija onih koji zauzimaju najviše državne
položaje.
Tajnoj službi nije promakla podudarnost s imenom
koji je odabrao par psihopatskih ubica u Vašingtonu,
takozvani lovci na slavne ličnosti. Tajna služba nije
verovala u slučajnosti. Već su se četiri puta sastajali u
vezi s ovim slučajem - bili su to dugački, teški sastanci u
Komandnom centru za vanredne situacije, u podzemnoj
prostoriji zapadnog krila Bele kuće. Svakog potencijalnog
ubicu predsednika označavali su imenom Šakal. To ime
je Tajna služba koristila duže od trideset godina.
Slučajno podudaranje imena unelo je veliku
zabrinutost u OZP, Odeljenje za zaštitu predsednika,
naročito kada je predsednik Berns rešio da izađe u jednu
od svojih nenajavljenih šetnji, u koje, razumljivo, nije
vodio telohranitelje.
Postojala su dva Džeka i dve Džil.
Tajna služba nije verovala, niti je smela da veruje u
tu slučajnost.
„Izgubili smo crveni džip oko Tajdel bejsna. 23
Izgubili smo Džeka“, iznenada je preko zvučnika u kolima
eksplodirao glas jednog agenta. Nastao je haos. Haotično
stanje uzbune najvišeg stepena. Ovo nije bila vežba.

23 Tajdel bejsn (Tidal Basin), park u Vašingtonu, naročito poznat

po cvetanju trešanja (krajem marta, početkom aprila) i Festivalu
trešnjinog cveta. (Prim, prev.)
 Drugi deo

Ubica zmajeva
 POGLAVLJE
23

U POODMAKLOJ noći ponedeljka najzad je

iskrsnulo nešto u vezi sa slučajem Džek i Džil. Nešto
potencijalno krupno. Nadao sam se da nije varka.
Samo što sam se vratio kući i seo da večeram s
decom, telefon je zazvonio. Javio se Kajl Krejg. Rekao je
da je u studio CNN-a stigla poruka na video-traci, koju su
navodno poslali Džek i Džil. Ubice su snimile kratak film
da bi ga prikazale svetu. Takođe su poslali pisma
Vašington postu i Njujork tajmsu. Te noći su nameravali
da objasne svoje postupke.
Morao sam da odjurim pre no što je Nanino pečeno
pile spušteno na sto. Iz pogleda svoje dece sam mogao
pročitati: ne ponovo. I bili su u pravu.
Požurio sam u deo Vašingtona kod stanice Junion,
oko Ulice H i severnog Kapitola. Nisam želeo da zakasnim
na žurku koju su priredili Džek i Džil. Njih dvoje su još
jednom isticali svoju prednost nad nama.
Stigao sam u centralu CNN-a, taman na vreme za
radni pregled filma, samo nekoliko minuta pre nego što
će video-materijal biti emitovan u emisiji Lari King lajv.
Agenti FBI-ja i Tajne službe na višim položajima skupili
su se u diskretnoj udobnoj sobi CNN-a, koja služi za
pregled radnog materijala. Tu su bili i brojni tehničari,
direktori i advokati televizijske mreže. Svi su izgledali
krajnje napeto i nervozno.
Čim je počela filmska poruka Džeka i Džil, u sobi je
zavladao muk. Nisam smeo ni da trepnem. Svi su se tako
ponašali.
„Koje sranje, da ne poveruješ“, promrmlja neko.
Džek i Džil su snimali nas! To je bio prvi šok večeri.
Zaista su pre nekoliko dana snimili policiju ispred zgrade
u kojoj se nalazio stan senatora Ficpatrika. Bili su u gomili
posmatrača, onih što jure za ambulantnim kolima.
Film je bio uznemirujući dokumentarni kolaž
crno-belih scena i nešto ređih scena u koloru. Kadrovi za
uspostavljanje prostora iz nekoliko uglova su prikazivali
spoljni deo kuće senatora Ficpatrika. Sve je podsećalo na
neki dobro urađen studentski film, ali i pomalo jalovu
mešavinu zanata i umetnosti. Zatim se na ekranu
pojavilo nešto neočekivano i žestoko.
Ubice su snimile poslednje trenutke života
senatora Ficpatrika, njegovih poslednjih nekoliko
sekundi. Bili su to sablasni kadrovi živog senatora. Posle
toga je bilo sve gore i gore.
Videli smo slikovite prizore Danijela Ficpatrika,
nagog i vezanog za krevet. Čuli smo kako preklinje svoje
otmičare: „Molim vas, nemojte." Zatim smo čuli
zapinjanje oroza. Metak je ispaljen u Ficpatrikovo desno
uvo s rastojanja od samo tri do pet centimetara. Usledio
je drugi hitac. Senatorova glava je eksplodirala na filmu.
Pred ovom jezivom slikom i zvukom, koji je senatora
preneo u večnost, ljudima je zastao dah.
,,Oh, bože! Bože!“, vrisnu jedna žena. Nekoliko njih
okrenuše glavu od ekrana. Pojedini pokriše oči. Ja sam
nastavio da gledam. Ništa nisam smeo da propustim. Ove
informacije su bile vitalne za slučaj koji sam pokušavao
da razrešim. To je važnije od svih mogućih analiza DNK,
serologije i otisaka prstiju.
Ton filma iznenada se promeni posle snimljenog
materijala o Ficpatrikovom svirepom ubistvu. Sekvencu
jezive smrti pratile su slike običnih ljudi na ulicama
neidentifikovanih gradova i malih varoši. Neki ljudi su
mahali u kameru, drugi su se široko osmehivali dok su
treći bili ravnodušni što ih snimaju - najverovatnije Džek
i Džil.
U filmu su nastavili da se smenjuju crno-beli i kolor
kadrovi, ali postojao je neki red po kome se to dešavalo.
Ko god da ga je sastavljao, imao je smisla za montažu.
 Jedno od njih dvoje je ili umetnik ili ima jake
umetničke tendencije, pomislio sam i zabeležio to u glavi.
Koja vrsta umetnika bi učestvovala u ovako nečemu? Znao
sam nekoliko teorija o vezama između kreativnosti i
psihopatologije. Bandi, Damer, čak i Manson mogli su da
se smatraju kreativnim ubicama. S druge strane Rihard
Vagner, Dega, Žan Žene i mnogi drugi umetnici u životu
su ispoljavali psihopatsko ponašanje, ali nisu ubili
nikoga.
Posle otprilike šezdeset pet sekundi filma počela je
naracija. Čuli smo dva glasa: muški i ženski. Događalo se
nešto dramatično. Svi smo se iznenadili.
Džek i Džil su odlučili da nam se obrate.
Osećali smo se kao da su ubice u studiju kraj nas.
Govorili su naizmenično dok se filmski kolaž nastavljao,
ali oba glasa su bila elektronski prečišćena, verovatno da
bi se onemogućilo prepoznavanje. Odmah po završetku
emitovanja tražiću da se skremblovani glasovi
restauriraju. Međutim, predstava je još trajala.
DŽEK: Ljudi poput nas su dugo sedeli i podnosili
nepravde koje nam je nanosila malobrojna elita ove
zemlje. Bili smo strpljivi, trpeli smo i ćutali. Kako glasi
ona cinična izreka - samo ništa ne preduzimaj, sedi.
Čekali smo da američki sistem kontrole izvede račun,
preuzme inicijativu i počne da radi za nas. Međutim,
američki sistem odavno, odavno ne funkcioniše. Izgleda
da ništa više ne funkcioniše. Može li iko ozbiljan to da
porekne?
DŽIL: Beskrupulozni ljudi, kao što su advokati i
biznismeni, navikli su da zloupotrebljavaju našu
bezazlenost i dobru volju, a pre svega našu
velikodušnost. Da ponovimo tu važnu misao - krajnje
beskrupulozni ljudi navikli su da zloupotrebljavaju našu
nevinost, našu dobru volju i naš divan američki duh.
Mnogi od njih sede u našoj vladi ili blisko sarađuju s
takozvanim liderima.
DŽEK: Obratite pažnju na lica u ovom filmu. Ti
ljudi su lišeni građanskih prava. Ti ljudi su izgubili nadu
i veru u našu zemlju. Oni su žrtve nasilja koje potiče iz
Vašingtona, iz Njujorka, iz Los Anđelesa. Prepoznajete li
obespravljene? Jeste li vi žrtva? Mi jesmo. Mi smo samo
još jedan Džek i jedna Džil u gomili.
DŽIL: Pogledajte šta su nam uradili naši takozvani
lideri. Uočite očaj i patnju za koje su odgovorni oni što
vode državu. Vidite bolesni cinizam koji su stvorili. Snove
i nade nečovečno uništavaju. Naši lideri sistematski
uništavaju Ameriku.
DŽEK: Pogledajte lica.
DŽIL: Pogledajte lica.
DŽEK: Pogledajte lica. Razumete li sada zašto smo
došli da se svetimo? Shvatate li? Samo pogledajte lica.
Vidite šta ste uradili. Posmatrajte neizrecive zločine koje
ste počinili.
DŽIL: Džek i Džil su došli na Hil. Zato smo ovde.
Neka se čuvaju svi oni što žive i rade u prestonici,
pokušavajući da vladaju nama, ostalima. Igrali ste se
našim životima - sada ćemo se mi igrati vašim. Na nas je
red. Došao je red na Džeka i Džil.
Film se završio upečatljivim slikama mase
beskućnika na skveru Lafajet, tačno preko puta Bele
kuće. Zatim još jedna pesma, još jedna opominjuća
strofa.

Džek i Džil su došli na Hil.

U misiji bez milosti
platiće svako
ko misli da je lako
biti na vlasti.

DŽEK: Vreme je da se sudi bezdušnim ljudima. Vi

znate ko ste. Znamo i mi.
„Koliko traje ovo malo remek-delo?“, jedan
televizijski realizator želeo je da dobije odgovor na
najpraktičnije pitanje. Za manje od deset minuta CNN je
uživo trebalo da emituje ovaj film.
„Malo duže od tri minuta. Izgleda kao večnost,
znam“, izvesti jedan tehničar sa štopericom. „Ako mislite
da ga montažno skraćujete, kažite mi to sada.“
Naježio sam se čuvši strofu, mada je u sali za
pregled materijala bilo toplo. Niko još nije otišao. Ljudi iz
CNN-a su razgovarali međusobno, raspravljali o filmu
kao da mi ostali nismo prisutni. Voditelj govornog šou
programa izgledao je zamišljeno i zabrinuto. Možda je
razumeo cilj plasiranja ove poruke u sredstva masovne
komunikacije i shvatio da to ne može da se spreči.
„Idemo uživo za osam minuta“, objavi jedan urednik
radnoj ekipi. „Potrebna nam je ova soba, narode.
Izradićemo kopiju za svakog od vas.“
„Suveniri", našali se neko iz gomile. „Gledao sam
Džeka i Džil na CNN-u.“
„Oni nisu serijske ubice", promrmljah tiho, više za
sebe nego za druge. Hteo sam da čujem kako ova misao,
ova slutnja zvuči kada je izgovorena naglas.
Bio sam u manjini, ali čvrsto sam verovao u to. Oni
ne ubijaju prema obrascu, ne u uobičajenom smislu. Ali
krajnje su organizovani i pažljivi. Bili su pametni ili
dovoljno privlačni da se zbliže s dve veoma poznate javne
ličnosti. Bili su skloni seksualno nastranom ponašanju
ili su možda želeli da mi tako mislimo. I imali su neki vrlo
snažan motiv.
Još sam mogao da im čujem glas, one zloslutne reči
sa zapisa na traci: U misiji bez milosti.
Možda ovo za njih nije igra nego rat.
 POGLAVLJE
24

OVO je najgore doba, najgore doba. U sredu izjutra,

samo dva dana posle ubistva Šanele Grin, u Garfildovom
parku, nedaleko od škole Sodžerner Trus, pronađeno je
drugo ubijeno dete. Ovog puta stradao je jedan
sedmogodišnji dečak. Zločin je bio sličan. Detetu je bilo
smrskano lice, verovatno nekom metalnom šipkom ili
cevi.
Mogao sam peške da pređem put od svoje kuće u
Petoj ulici do zastrašujućeg mesta zločina. Učinio sam to,
ali sam vukao noge. Bio je 4. decembar i deca su već
mislila na Božić. Ovo nije smelo da se desi. Nikada, a
naročito ne sada.
Pored brutalnog ubistva drugog nevinog deteta
mučilo me je još nešto. Ako neko nije kopirao prvo
ubistvo, a to mi se činilo krajnje neverovatnim, ubica nije
mogao da bude Imanuel Perez, nije mogao da bude
Otfikarim ti ga Ozi. Sampson i ja smo pogrešili. Jurili smo
pogrešnog pedofila. Bili smo delimično odgovorni za
njegovu smrt.
Vetar je hujao i zavijao malim parkom kada sam
ušao u njega. Preko puta se nalazila prodavnica pića.
Jutro je bilo ružno, vrlo hladno, a nebo su prekrivali
tamni oblaci. Na obodu parka je parkirano dvoje
ambulantnih kola i šest policijskih patrolnih automobila.
Prizor je bio sablastan, jeziv, potpuno nestvaran.
Čulo se zavijanje policijskih i ambulantnih sirena,
strašna tužbalica za mrtvim detetom. Drhtao sam od bola
a ne od zime.
Mesto ovog stravičnog zločina podsetilo me je na
teško vreme kada smo pre nekoliko godina, na Badnje
veče, pronašli telo jednog dečačića. Ta slika mi se zauvek
urezala u pamćenje. Dečak se zvao Majki Goldberg, ali su
ga svi zvali Šrimpi. Ubio ga je Gari Sonedži, koji je
pobegao iz zatvora ubrzo pošto sam ga uhvatio. Pobegao
je i nestao s lica zemlje. Dogurao sam dotle da o
Sonedžiju razmišljam kao o svom doktoru Morijartiju,
ovaploćenom zlu, ako tako što postoji, a počeo sam da
verujem da postoji.
Nisam mogao da se oslobodim razmišljanja o
Sonedžiju. Gari Sonedži je imao savršen razlog da ubija u
blizini moje kuće. Zarekao se da će me naterati da platim
za vreme koje je proveo u zatvoru: za svaki dan, svaki sat,
svaki minut. Vreme je za naplatu, doktore Krose.
Dok sam se provlačio ispod unakrsno postavljene
žute trake za obeležavanje mesta zločina, čuh kako mi
neka žena u belom kišnom ponču dovikuje: „Vi ste vajni
policajac? Pa, preduzmite nešto, do vraga! Uradite nešto
da nam taj manijak ne ubija decu! Oh, da - srećan vam
prokleti praznik!"
Šta sam mogao da odgovorim ovoj gnevnoj ženi - da
pravi policijski rad ne liči na Njujorške plavce, televizijsku
seriju? Zasad nismo imali nikakvih tragova koji bi
upućivali na ubicu dva deteta. Nismo više mogli da
krivimo Otfikarim ti ga Ozija. Nije bilo načina da
poreknemo jednostavnu činjenicu: Sampson i ja smo
pogrešili. Jedan loš hombre je bio mrtav,24 ali verovatno iz
pogrešnih razloga.
Interesovanje medija i dalje je bilo vrlo ograničeno,
ali na mestu zločina sam prepoznao dve reporterke: Inez
Gomez iz dnevnika El dijario i Fern Galperin iz CNN-a.
Izgledalo je da one izveštavaju o svim događanjima u
Vašingtonu, a povremeno i o ubistvima u jugoistočnoj
četvrti grada.
„Ima li ovaj slučaj veze s prošlonedeljnim ubistvom

24 Šp.: Hombre - čovek. (Prim, prev.)

deteta, detektive? Jeste li ulovili pravog ubicu? Da li je
ovo delo serijskog ubice male dece?“, zasu me kratkim
pitanjima Inez Gomez. Vrlo je sposobna u svom poslu,
pametna, uporna i uglavnom poštena.
Ništa nisam rekao nijednom reporteru, pa ni
Gomezovoj. Nisam ih čak ni pogledao. Posred grudi sam
osećao bol koji nije prolazio.
Je li ovo delo serijskog ubice male dece? Ne znam,
Inez. Mislim da je moguće. Nadam se da nije. Molim se
Bogu da nije. Da li je Imanuel Perez bio nevin? Ne verujem,
Inez. Molim se Bogu da nije bio.
Je li Gari Sonedži ubica ovo dvoje dece? Nadam se
da nije. Molim se Bogu da nije, Inez.
Mnogo molitvi ovog hladnog turobnog jutra.
Bilo je poprilično hladno za početak decembra,
previše snega. Neko je na radiju rekao kako u Vašingtonu
nije bilo toliko kopanja od poslednje izborne godine.
Progurao sam se kroz gomilu do mrtvog deteta koje
je poput razbijene lutke ležalo na velikom zamrznutom
travnjaku. Policijski fotograf je snimao mališana. Bio je
sasvim kratko podšišan, kao Dejmon - Dejmon je to zvao
„na ćelavo“.
Znao sam, naravno, da to nije Dejmon, ali efekat je
bio neverovatno jak. Kao da me je neko iz sve snage
udario u stomak. Prizor mi je istisnuo vazduh iz pluća i
stomaka, i ostavio me da brekćem. Suze ne ublažavaju
surovost. Odavno sam naučio tu lekciju.
Kleknuo sam kraj ubijenog dečaka. Izgledalo je kao
da spava, kao da sanja neki strašan košmar. Neko mu je
sklopio oči i pitao sam se da li je to uradio ubica. Pre će
biti da je to učinio neki dobri Samarićanin ili možda
osećajan i vrlo nemaran policajac. Mališan je na sebi
imao iznošenu komotnu trenerku s rupama na kolenima
i ofucane najke. Desna strana lica mu je praktično bila
uništena od udarca, baš kao kod Šanele. Lice mu je bilo
smrskano, ali izbušeno reckavim rupama i uplakano.
Glava mu je ležala u bari svetlocrvene krvi.
 Manijak voli da desetkuje lepa stvorenja. Ovo mi
dade ideju. Nije li ubica unakažen na neki način? Fizički?
Emocionalno? Možda ijedno i drugo.
Zašto toliko mrzi malu decu? Zašto ih ubija u blizini
škole Sodžerner Trus?
Otvorio sam oči dečkiću. Dete je zurilo u mene. Ne
znam zašto sam to učinio. Prosto sam morao da
pogledam.
 POGLAVLJE
25

„DOKTORE Krose, doktore Krose... poznajem ovog

dečaka“, začuh nečiji drhtav glas. „On pohađa niže
razrede naše škole. Zove se Vernon Vitli."
Podigoh pogled i ugledah gospođu Džonson,
direktorku Dejmonove škole. Obuzdala je jecaj; snažno
ga je obuzdala.
Čvršća je čak i od tebe, tata, rekao mije Dejmon.
Možda je bio u pravu. Direktorke škola ne plaču, ne
dozvoljavaju to sebi.
Pored gospođe Džonson je stajala doktorka,
specijalista sudske medicine. I nju sam poznavao. Bila je
to jedna belkinja, Džanin Prestegard. Činilo se da je istih
godina kao gospođa Džonson, sredina tridesetih, neka
godina manje-više. Razgovarale su, savetovale se, možda
tešile jedna drugu.
Sta je to sa školom Sodžerner Trus? Zašto baš ova
škola? Zašto Dejmonova škola? Prvo Šanel Grin, a sada
Vernon Vitli. Šta zna direktorka, ako uopšte nešto zna?
Veruje li da može da pomogne u rešavanju ovih užasnih
ubistava? Poznavala je obe žrtve.
Medicinska islednica se dogovarala za obdukciju
kako bi odredila uzrok smrti. Izgleda da je potresao
divljački napad na dete. Obdukcija ubijenog deteta je
jedan od najmučnijih zadataka.
Nedaleko odatle čekala su dva detektiva iz lokalne
policijske stanice. Čekala je i ekipa iz mrtvačnice. Na
mestu zločina sve je bilo tako tiho, tužno, jezivo. Nema
ničeg goreg od ubistva deteta. Bar ja nisam video ništa
gore. Sećam se svakog takvog uviđaja. Sampson mi
ponekad kaže da sam preosetljiv za detektiva iz Odeljenja
za ubistva. Smatram da svaki detektiv treba da bude
duševan i čovečan koliko god je to moguče.
Uspravih se. Iako imam metar i devedeset, samo
sam koji centimetar viši od gospođe Džonson.
„Bili ste na oba mesta zločina", rekoh. „Vi ste
odavde? Stanujete u blizini?"
Ona odmahnu glavom. Gledala me je pravo u oči.
Oči su joj imale neobičnu unutrašnju snagu: tako su
krupne i grahoraste. Nije spuštala pogled, nije ga skidala
s mene.
„Poznajem mnogo ljudi u kraju. Neko me je pozvao
telefonom, na kučni broj. Smatraju da treba da budem
upoznata. Odrasla sam nedaleko odavde, u kraju Istern
markit", dodala je iako je nisam to pitao. „Ovo je isti
ubica, zar ne?"
Nisam joj odgovorio na pitanje.
„Možda ću kasnije morati da razgovaram s vama o
ubistvima", rekoh. „Možda ćemo opet morati da
razgovaramo i s decom u školi. Ali neću to raditi ukoliko
me nužda ne natera. I ovako dovoljno trpe. Hvala što
brinete. Žao mi je Vernona Vitlija."
Gospođa Džonson klimnu glavom i nastavi da me
posmatra onim neverovatno prodornim očima, kao da
pita: Ko si ti, u stvari? I ti si bio na oba mesta zločina.
„Kako možete da radite ovaj posao?", izlete joj
odjednom.
Prenerazi me ovo neočekivano pitanje. Moglo je da
se smatra netaktičnim, ali nije bilo. Štaviše, bila je to
moja mantra. Kako možeš da radiš ovo, Alekse? Zašto si
ubica zmajeva? Ko si, u stvari, ti? Šta si postao?
„Zaista ne znam", rekoh joj istinu.
Zašto sam joj priznao svoju slabost? Retko kada
sam to činio. Nisam se poveravao čak ni Sampsonu. Bilo
je nečega u njenim očima. Zahtevale su istinu.
Oborio sam pogled i okrenuo se. Morao sam. Vratio
sam se svojim beleškama. Glava mi je brujala od pitanja,
mučnih pitanja, teških misli i još goreg osećanja zbog
ubistava. Dva ubistva. Dva slučaja.
 Zašto toliko mrzi decu?, nisam prestajao da se
pitam. Ko bi mogao da gaji takvu mržnju prema deci?
Sigurno je bio teško zlostavljan. Verovatno dvadeseto-
godišnjak muškog pola, nedovoljno organizovan i
nepažljiv.
Prolete mi misao da ćemo uhvatiti ovog ubicu,
međutim, hoćemo li to učiniti dovoljno brzo?
 POGLAVLJE
26

ČEKAO sam moguće disciplinske mere policijske

uprave, čekao sam da fijukne sekira, ali to se nije desilo
odmah. Načelnik Pitman mi je držao sečivo nad glavom.
Igra mačke i miša.
Možda mu više instance nisu dozvoljavale da deluje
zbog... Džeka i Džil. Biće da je to. Sigurno je to. Procenili
su da sam im potreban u istrazi o lovcima i ubicama
uglednih i slavnih ljudi.
Dok su me držali na belom hlebu, bilo je mnogo
posla. Satima sam proveravao i proveravao podatke
Odeljenja za bihevioralne nauke FBI-ja, tragajući za bilo
čime što bi ubistvo dvoje dece dovelo u vezu s drugim
ubistvima u Vašingtonu - ili u nekim drugim mestima.
Zatim sam gotovo isti postupak ponovio s Džekom i Džil.
Ko želi da razume ubicu, prvo treba da upozna njegov
način rada. Džek i Džil su imali smisla za organizaciju.
Ubica dece je bio neorganizovan i aljkav. Bilo je teško
zamisliti slučajeve koji bi se više razlikovali.
Osećao sam da ne mogu istovremeno da se nosim s
obe istrage o višestrukim ubistvima koje su ovako
složene. Pomislio sam da je vreme za moj takozvani dil u
službi, treba ozbiljno da počnem da radim na dve strane.
Kasno po podne sam telefonirao nekim ljudima.
Malo sam ih izmuvao jer sam znao da mi duguju uslugu.
Šta sam mogao da izgubim?
Te noći sam se na pustom parkingu iza škole
Sodžerner Trus našao s četiri detektiva iz Prvog okruga.
Svaki od njih je među pandurima važio za zadribendu.
Sve u svemu, četiri rođena buntovnika. Ali četiri vrlo
dobra policajca. Verovatno najbolja koja znam u
Vašingtonu.
 Svi detektivi koje sam izabrao, živeli su u
jugoistočnom delu grada. Svi su ubistva dece doživljavali
vrlo lično i želeli su da se taj gnusni slučaj brzo završi -
bez obzira na druge istrage koje su imale prvenstvo.
Sampson je stigao poslednji, ali samo koji minut
posle dogovorenog vremena - u deset sati. Načelnik
detektiva sigurno bi nam zabranio da se tajno okupljamo.
Spremao sam se da osnujem nezvaničnu grupu koja će
pomoći da se pronađe ubica Šanele Grin i Vernona Vitlija.
Nismo građanski zaštitnici koji uzimaju pravdu u svoje
ruke, ali nismo ni daleko od toga.
„Džon Sampson kasni“, našali se Džerom Terman i
kreštavo se nasmeja pošto Sampson najzad uđe u uzak
krug detektiva za krvne delikte. Terman je težak blizu sto
dvadeset kilograma, a samo manji deo kilograma je salo.
On i Sampson se rado koškaju, ali su dobri prijatelji. To
traje otkad smo svi zajedno igrali raundbol u
srednjoškolskim ligama u Vašingtonu, reklo bi se pre
hiljadu godina.
„Na mom satu je tačno deset", reče Sampson i ne
pogledavši svoju prastaru bulovu.
„Znači da je deset", podrža ga Šon Mur. Mur je
energičan mlad detektiv s troje dece. Porodica mu živi na
manje od kilometar i po od škole Trus kako je obično zovu
u kraju. Jedan njegov sin je pohađa zajedno s Dejmonom.
„Milo mi je što niko nije izbegao dogovor ove hladne
noći", rekoh pošto prestade muvanje laktovima i
ćaskanje. Znao sam da su ovi detektivi složni i da poštuju
jedan drugoga. Takođe sam znao da ništa s ovog
sastanka neće procuriti do Hefea.
„Žao mi je što vas ovako kasno dovlačim napolje.
Bolje je da nas ne vide zajedno. U svakom slučaju, hvala
što ste došli.
Učinilo mi se da je ovo školsko dvorište najbolje
mesto za naš razgovor. Trudiću se da budem što kraći",
rekoh posmatrajući lica oko sebe.
„Bolje bi ti bilo, Alekse", opomenu me Džerom.
„Smrznuće mi se debelo dupe."
„Svi ste čuli za sedmogodišnjaka koji je jutros
pronađen u Garfildovom parku", upitah detektive, „za
dečaka po imenu Vernon Vitli?"
Svi turobno klimnuše glavom. Loše vesti se brzo
šire u odeljenjima za ubistva.
„Dakle, mnogo sam razmišljao o ovim ubistvima
dece. Dokazni materijal sam uporedio s podacima iz
Programa za sprečavanje nasilnih zločina i onim što sam
izvukao iz banke podataka Jedinice za bihevioralne
nauke. Nema podudarnosti. Izradio sam preliminarni
psihološki profil. Nadam se da grešim, ali bojim se da se u
ovom kraju pojavio ubica koji sledi određeni model. Ovo
je verovatno serijski ubica dece. Skoro sam siguran u to.“
„Koliko je loša situacija o kojoj govorimo, Alekse?",
upita Rakim Pauel nagnuvši se k meni.
Znao sam na šta Rakim cilja. Nas dvojica smo pre
nekoliko godina vodili tešku istragu o jednom zločincu
koji je ubijao prema obrascu.
„Mislim da je ovaj već napaljen, Rakime. Dva
ubistva u razmaku od samo nekoliko dana. Visok stepen
nasilja. Ili je već razjaren, ili nije daleko od toga. Kažem
on mada bi mogla da bude i ona."
„Mnogo je nasilno za ženu", reče Sampson i
nakašlja se. „Suviše... krvi... rascopane lobanje...
dečica." On odmahnu glavom. „Ne miriše mi na ženu."
„Slažem se", rekoh, „ali u današnje vreme ništa nije
sigurno. Seti se Džil.“
„Koliko detektiva je određeno za istragu o
ubistvima dece?", upita Džerom Terman pomerajući
debele napućene usne koje su onako oklembešene
podsećale na usne od šećerlema koje nose deca, a kada se
umore od debelih usana, pojedu ih.
„Dva tima", saopštih im lošu vest. „Od čega samo
jedan ima puno radno vreme. Zato sam i želeo da se
sastanemo. Načelnik detektiva se opire svakoj teoriji da je
ista osoba ubila oba deteta. Imanuel Perez se još smatra
ubicom devojčice."
„Ta hevi mentol guzica", ljutito zareža Džerom
Terman. „Sise na biku bi bile korisnije od njega."
I ostali detektivi su ga psovali gunđajući. Očekivao
sam negativnu reakciju na sve Hefeove postupke i reči.
Ipak, uzdržao sam se od niskih udaraca, mada sam bio u
iskušenju.
„Jesi li siguran da je posredi isti ubica, Alekse?",
upita Rakim. „Kažeš da je tvoj profil preliminaran. Znam
da treba vremena za te govnarije."
Udahnuo sam hladan vazduh i nastavio:
„Drugom detetu, onom mališanu, lice je ozbiljno
smrskano, Rakime. Ali samo jedna polovina lica, baš kao
i kod ubijene devojčice. Takođe je u pitanju ista strana,
desna. Nisam našao nikakva značajna odstupanja.
Patolog je to potvrdio. Nepoznati počinilac verovatno
oseća da ima dobru i lošu stranu. Loša strana mora da
bude kažnjena - tačnije, uništena.
„Konačno, mada je u ovom času to samo
pretpostavka, mislim da je on početnik. Istina, vrlo podao
i lukav... spreman da rizikuje. Pogrešiće. Siguran sam da
ćemo ga brzo uloviti ako budemo sarađivali. Ali moramo
da budemo brzi. Mislim da ovoga možemo da nahvatamo!“
Naposletku se javi i Sampson:
„Hoćeš li reći pravo stanje stvari, Alekse, ili da ja to
uradim?"
Osmehnuo sam se koliko Sampsonovim rečima,
toliko i ogorčenoj žestini kojom ih je izgovorio.
„Ne, taj prljav posao radije prepuštam tebi."
„Kao i obično. Evo šta je Aleks dosad prećutao", reče
on. „Tek da se zna. Pravi razlog zbog koga je određen
samo jedan tim detektiva za ova ubistva je sledeći: prvo,
dogodila su se u naseljima planski građenim za
siromašne, a svi znamo da sva govna, što se u Vašingtonu
slivaju nizbrdo, završavaju ovde; drugo, Džek i Džil su
praktično do daljnjeg uzurpirali sve policijske snage. Beli
lovani su se prepali da ih ne ubiju. Usrali su se od straha
i na Kapitol hilu i okolo. Prema tome, batalili smo sve
ostalo. Ako pred očima imate veliku sliku, u situaciji kao
što je ova, dva crnčeta ne znače mnogo."
„Sampson i ja radimo na ubistvima u školi Trus“,
prihvatio sam malo blažim tonom. „Strogo nezvanično.
Moramo sami da vršimo prismotru", dodao sam kako bi
svima bilo jasno na čemu smo. „Sada nam je potrebna
pomoć. Ovo je važan slučaj ubistava. Nažalost, u ovom
času u Vašingtonu postoje dva velika slučaja ubistava."
„Samo jedan ako mene pitate", reče Rakim Pauel.
„A vi pogađajte koji je to slučaj."
„Da znate da je Debeli na vašoj strani", diže Džerom
Terman piskavi glas i mahnu zdepastom rukom koja je
više ličila na močugu. „Računajte na mene. Na vašem
sam neplatnom spisku sa svim nepovlasticama i rizikom
od prinudnog, prevremenog penzionisanja. Zvuči sjajno."
„Moj sin pohađa školu Sodžerner Trus, Alekse",
reče Šon Mur. „Naći ću vremena za ovo. Nadam se da ću
nekako ugurati i Džeka i Džil u svoj program."
Nasmejali smo se ovim šalama. Bio je to naš zadrti
pristup teškoćama koje su nas čekale. Nas petorica smo
sklopili savez, ali nismo znali u šta se upuštamo.
U Vašingtonu su u prvom planu bila dva velika
slučaja ubistva - a sada su bile formirane i dve operativne
grupe za njihovo rešavanje. U stvari, jedna i po
operativna grupa.
„Je li neko za koktel?", upita Džerom Terman
najblažim, najkulturnijim glasom. Dok posmatra kako
između nas kruži izlizana pljoska s logom vašingtonskih
Redskinsa, čovek bi pomislio da smo u starom Koton
klubu u Harlemu.
Svi smo potegli iz nje; više od dva-tri puta.
Bili smo braća po krvi.
 POGLAVLJE
27

OD PET izjutra do tri po podne radio sam na

slučaju Džeka i Džil, zajedno sa desetak hiljada drugih
prekaljenih kriminologa iz Vašingtona i okoline. Ispitivao
sam moguće veze između senatora Ficpatrika i Natali
Šijen. Čak smo proučavali i njihove novinske fotografije,
snimljene poslednjih meseci. Možda će na nekom snimku
iskrsnuti neko zanimljivo lice u pozadini. A možda i dva
puta, što bi bilo još bolje. Jednog detektiva sam poslao da
obiđe sve nastrane seks-šopove u Vašingtonu. Izjavio je
da je dobio zadatak za okorele drkoše.
U pola četiri sam se našao sa Sampsonom u
restoranu pored Boston marketa, na Aveniji Pensilvanija.
Bilo je vreme za naš drugi posao, našu drugu istragu o
ubistvima, to jest, neaktivni slučaj. Ovaj zadatak je bio
neuporedivo bolji - ne sjajan, ali osećam značajno
poboljšanje u odnosu na protekle dane koji su me
ispunjavali osećanjem nemoći, prosto me izbezumljujući.
„Mislim da si pogodio pravu stvar, Alekse“, reče mi
Sampson dok je jeo veknu od mesa s dvostrukim prelivom
i instant pireom. „Ubica iz škole Trus zaista je amater.
Aljkav je. Možda prvi put čini ovakva krivična dela.
Ostavio je mnogo otisaka i na drugom mestu zločina.
Tehničari su pronašli otiske, vlasi kose i vlakna odeće
koju je nosio. Sudeći po otiscima, ubica je niskog rasta -
možda žensko. Ako taj ludak ne pripazi, njemu ili njoj,
stradaće luda guzica."
„Možda ubica to želi“, rekoh između zalogaja
sendviča s mesom, pristojno začinjenog paradajz sosom.
„Ili možda prosto želi da poverujemo da su mu ovo prvi
zločini. Možda nam smešta. Sonedži bi tako igrao."
Sampson se široko iskezi. Bio je to prvorazredni
osmeh ajkule.
„Jesi li mućnuo dva-tri puta glavom kako bi sve to
provalio, šećeru?"
„Nego šta. To mi je u opisu posla. I Aleks nosi svoj
krst",25 rekoh takođe sa prvorazrednim osmehom ajkule.
„Oho", reče čovek planina i ponovo se iskezi.
Čoveče, baš mi je prijalo da radim s njim, prijalo mi je da
ga razveselim.
„Kako napreduje ostatak tima?", upitah ga.
„Džerom? Rakim?"
„Svi rade na slučaju, ali nema opipljivih rezultata.
Zasad ništa od udarnog tima."
„Biće nam potrebna prismotra na dečakovoj
sahrani i Šanelinom grobnom mestu. Ubica možda neće
odoleti da ne dođe. Ima mnogo takvih."
Sampson prevrte očima.
„Uradićemo šta možemo. Daćemo sve od sebe.
Prismotra na grobu deteta. Izem ti život."
Rastali smo se u četiri i petnaest. Krenuo sam u
školu Sodžerner Trus.
Direktorkina kola nalazila su se na malom
ograđenom parkiralištu. Setio sam se da gospođa
Džonson posle časova ponekad ostaje duže. Baš dobro.
Hteo sam s njom da razgovaram o Šaneli Grin i Vernonu
Vitliju. Šta vezuje školu Trus i ubicu? Šta bi to moglo da
bude?
Približno sam znao da je njena kancelarija u
dograđenom krilu, pa sam otišao pravo tamo. Škola je
bila vrlo lepa i ne bi je se postideo nijedan kraj grada.
Spolja, prema ulici, dvorište je ograđivala mreža od jake
žice, ali unutrašnjost je bila vesela, vrlo svetla i maštovito
dekorisana.
U hodu sam pročitao nekoliko rukom ispisanih
plakata i transparenata.

25 Prezime Cross na engleskom znači krst. (Prim, prev.)

 DECO, PAŽNJA. RASTITE GDE STE ZASAĐENI.
SAKSIJA NIJE SUDBINA. Pričam ti priču, mada
simpatičnu. Ohrabrujuće i za decu i za mene.
Ove nedelje je u izložbenim kutijama u hodniku bio
postavljen model životinjskih staništa, koji su izradila
deca, a svaki je predstavljao neku životinju u svom
boravištu. Pomislih da je i sama škola Sodžerner Trus
sjajno boravište. U normalnim okolnostima bi bila
prijatno mesto u kome bi Dejmon rastao i učio.
Nažalost, prošle nedelje su iz ove škole ubijena dva
deteta.
Pored toga što je u meni raspaljivala srdžbu, ova
činjenica mi je uterivala strah u kosti više nego što sam
bio spreman da priznam. U mom detinjstvu, uz sve
navodne teškoće života u Vašingtonu, deca su retko
ginula u školama. Sada se to događalo u svim školama iz
sijaset razloga. Ne samo u obrazovnim ustanovama u
Vašingtonu nego i u Los Anđelesu, Njujorku, Čikagu.
Možda čak i u Su Sitiju.
Do đavola, šta se to dešava od jednog blistavog
mora do drugog?
Teška drvena vrata unutrašnje administrativne
kancelarije bila su otvorena, ali pomoćnica kao da je
otišla. Na njenom stolu nalazila se zbirka belih,
afroameričkih i azijskih lutaka. Natpis je glasio: Barbara
Brekinridž, znam sve finte.
Osećao sam se kao provalnik, lopurda iz kraja, jaka
faca u najgorem smislu. Iznenada se zabrinuh za
direktorku koja ovako kasno ostaje sama u školi.
Svako je mogao da upadne ovamo, baš kao što sam
i ja to učinio. Ubica dece iz škole Sodžerner Trus mogao je
sasvim lako da ušeta noću. Tek tako.
Iza ćoška sam skrenuo u glavnu kancelariju, i
samo što sam hteo da najavim svoje prisustvo, ugledah
gospođu Džonson.
Odmah mi pade na pamet izmišljeno ime koje sam
joj nadenuo - Kristina.
 Radila je za starim pisaćim stolom s
rolo-zatvaračem, koji je izgledao kao da ima više od sto
godina. Zauzeta poslom, doslovno je delovala izgubljeno.
Posmatrao sam je dve-tri sekunde. Nosila je
naočari za čitanje s tankim okvirom boje zlata. Pevušila je
pesmu Shoop Shoop iz filma Waithig to Exhale. Zvučalo je
lepo.
U tom prizoru je bilo nečega istinski ispravnog, čak
dirljivog - eto kako radi jedna predana nastavnica i
pedagog. Preko usana mi prelete osmeh. Čvršća je čak i
od tebe, tata.
Još sam bio rezervisan prema toj proceni. U ovom
času mi nije baš izgledala čvrsto. Činilo se da je spokoj i
sreću našla u radu. Zavideo sam joj na nepomućenoj
mirnoći.
Najzad osetih laku zbunjenost zato što stojim na
vratima nenajavljen.
„Hej, ja sam detektiv Aleks Kros", rekoh. „Dobro
veče. Vi ste gospođa Džonson?"
Ona prestade da pevuši i diže pogled. U očima joj
zablista jedva primetna iskra straha. Onda se osmehnu.
Osmeh joj je bio srdačan i gostoljubiv, tako iskren da je
morao da vas ispuni prijatnošću.
„Ah, detektiv Kros", reče ona. „A šta vas dovodi u
kancelariju direktorke?", upita glumeći preteranu
strogost.
„Mislim da mi treba direktorkina pomoć. Dodatna
pomoć za domaći zadatak." Ovo zapravo i nije netačno,
pomislih. „Moram da razgovaram s vama o malom
Vernonu Vitliju ako je moguće. Takođe želim da mi
odobrite da ponovo razgovaram s nekim učiteljima i
proverim da li je neko od njih ma šta čuo od dece posle
Vernonovog ubistva. Neko je nešto mogao da vidi što nam
može pomoći čak i ako ne misli tako. Možda su nešto deca
čula od roditelja."
„Da, i meni je to palo na pamet", reče gospođa
Džonson. „Moguće da neko u školi ima podatak koji može
da posluži kao putokaz, nešto korisno, a da toga nije
svestan."
Sve mi se sviđalo kod gospođe Džonson, ali čim sam
to zaključio, pohitao sam da iz glave proteram svaku
pomisao na zbližavanje. Pogrešno vreme, pogrešno mesto i
pogrešna žena. Bilo je spornih postupaka u mom životu i
nisam anđeo, ali ne daj bože da se udvaram udatoj ženi.
„Bojim se da nemam mnogo novosti”, reče ona. „I ja
sam malo prekovremeno radila za vas. Danas za ručkom
sam ispitivala učitelje. Tačnije, saslušavala sam ih.
Rekla sam im kako moraju da mi prenesu ukoliko su čuli
ili videli nešto sumnjivo. Većina mi se i privatno
poverava. Mi smo prilično složna zajednica.”
„Je li neko od učitelja još ovde? Razgovarao bih s
njima ako su još tu. Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali
podozrevam da je ubica neko vreme motrio na školu”,
rekoh joj. Nisam hteo da plašim gospođu Džonson niti
druge učitelje, ali želeo sam da budu pažljivi i na oprezu.
Ubica je najverovatnije izviđao školu.
Ona lagano odmahnu glavom. Zatim je blago nagnu
ulevo. Činilo se da me iznova proučava.
„Gotovo su svi još davno otišli, do četiri. Ako mogu,
rado odlaze zajedno. Sigurniji su u grupi.”
„Mislim da je to razumno. Ne živimo u sjajnom
kraju. I jeste i nije, kako kad.”
„A to što posle pet ostajem ovde, iza toliko
nezaključanih vrata, nije baš razumno”, reče ona.
Izgovorila je ono o čemu sam razmišljao otkako sam
stigao u njenu kancelariju.
Ćutao sam, uzdržao sam se od daljih primedbi o
nezaključanim vratima. Gospođa Džonson je svakako
imala pravo da živi kako želi.
„Hvala što ste ispitali učitelje umesto nas“, rekoh.
„Hvala za prekovremeni rad.”
„Ne, hvala vama što ste došli”, uzvrati ona.
„Sigurna sam da ni vama ni Dejmonu nije lako, kao ni
celoj vašoj porodici, ali i svima nama ovde, u školi.”
 Ona najzad skide naočari s tankim okvirom i gurnu
ih u džep svoje radne košulje. Bila je lepa i s naočarima i
bez njih.
Pametna, simpatična, zgodna.
Zabranjena, van granice, van tvojih radarskih karti,
podsećao sam se. Gotovo da sam osetio udar lenjira po
prstima.
Brže no što sam mogao da zamislim, iz otvorene
fioke na desnoj strani stola izvuče jedan spešl kalibra 38.
Nije ga uperila u mene, ali je mogla lako. Lako.
„Dugo već živim u ovom kraju“, objasni. Zatim se
osmehnu i skloni pištolj. „Pokušavam da budem spremna
na sve što bi moglo da se dogodi", reče pribrano. „A ovde
se događaju sranja. Znala sam da ste na vratima
detektive. Deca tvrde da imam oči na leđima. I stvarno ih
imam."
Opet se nasmejala. Sviđao mi se njen smeh. Svideo
bi se svakome ko nije u kovčegu. Poželi joj laku noć,
Alekse.
Naoružana građanska lica sam posmatrao s
pomešanim osećanjima, ali sam bio siguran da ima
dozvolu i oružni list.
„Učite da se služite tim pištoljem ovde u kraju?",
upitah.
„Ne, zapravo, vežbala sam u streljačkom klubu
Remington, u Ferfaksu. Moj muž je bio i još je zabrinut što
ovamo dolazim na posao. Izgleda da vi muškarci slično
razmišljate. Izvinite, izvinite", reče ona i opet se
osmehnu. „Hvatam sebe da čak i ja izgovaram tako
uvredljive seksističke primedbe. Ne podnosim to.
Nipošto, nikako. Izvinite.“
Ona ustade i isključi Makov laptop na pisaćem
stolu. „Otpratiću vas do glavnih vrata", reče, „kako bih se
uverila da ste bezbedno izašli pošto je četiri po podne
odavno prošlo."
„Dobra ideja", prihvatih njenu malu šalu. U svakom
slučaju, uspevala je da mi izmami osmeh. Bilo je prijatno
ako se ima u vidu šta se sve događalo proteklih dana.
„Jeste li uvek ovako nasmejani? Ovako opušteni?"
Ona opet nagnu glavu. Često je to činila. Zatim
samouvereno klimnu glavom.
„Uvek. Bar ovoliko nasmejana. Ovaj poziv mi pruža
izbor: da budem komičarka ili pedagog. Očigledno, sam
izabrala da budem komičarka. Ovde se često smejemo.
Od srca. Ima dana kad se to ne može, ali nekako
uspevamo."
Zajedno smo krenuli pustim školskim hodnicima.
Naši koraci su odzvanjali i čuli smo njihov glasan odjek.
U glavi mi se motala pesma Shoop Shoop koju je pevušila
u svojoj kancelariji. Imao sam još mnogo pitanja za nju,
ali sam znao da neka ne treba da joj postavim. Nisu imala
veze sa slučajem ubistva.
Kada smo stigli do ulaznih vrata škole, jedan
krupan sredovečan stražar obezbeđenja je bio tamo da bi
me pustio napolje. Iznenadio sam se. Nisam ga video
kada sam ulazio.
Imao je debelu policijsku palicu i voki-toki. Dobro
sam poznavao takav izgled vašingtonskih škola i utisak
koji ostavljaju. Stražari, detektori metala, čelične mreže
na svim prozorima. Nije čudo što ljudi iz kraja mrze sve
javne institucije, pa i svoje škole, zazirući od njih.
„Laku noć, gospodine", reče školski stražar s
prigodnim osmehom. „Odlazite uskoro, gospođo
Džonson?"
„Vrlo brzo", odgovori mu ona. „Slobodno idi kući,
Lajonele, ako želiš. Imam svoj uzi unutra."
Lajonel se nasmeši njenoj šali. Vrlo dobro je
odabrala ton i trenutak kada će to reći. Kladim se da bi u
javnim nastupima bila vrsna komičarka da je to želela.
„Laku noć, gospođo Džonson", rekoh. Nisam mogao
da ne dodam: „Molim vas, budite pažljivi dok se ovaj
slučaj ne završi."
Zastala je na samom pragu teških drvenih vrata.
Izgledala je tako mudro i privlačno, bar u mojim očima.
„Zovem se Kristina", reče ona, ,,i čuvaću se. Obećavam.
Hvala što ste navratili."
Kristina! Gospode bože! Bilo je to ime koje sam joj
nadenuo. Verovatno sam ga negde ranije čuo, od
Dejmona ili Nane, ali sve mi je bilo tako čudno, poput
čarolije. Džejms Redfild bi pukao od sreće.26
Te večeri sam otišao kući misleći na dva ubijena
deteta, na Džeka i Džil, ali i na direktorku škole
Sodžerner Trus. Pametna je, duhovita i lepa. Ume da se
čuva - čak i da rukuje oružjem. Gospođa Džonson.
Kristina.
Shoop. Shoop. Shoop. Shoop.

26 Džejms Redfild (James Redfield) autor je knjiga Celestinsko

proročanstvo (The Celestine Prophecy) i Deseti uvid (The Tenth
Insight). Glavna tema njegovih dela je spiritualno uzdizanje.
(Prim, prev.)
 POGLAVLJE
28

U OVIM opasnim vremenima čovek mora da misli:

Ma, neće grom u koprive. Neće se to meni desiti. Kolika je
verovatnoća da pogodi baš mene?
Filmski glumac Majki Robinson je smatrao kako je
besmisleno i preterano da se brine ili strahuje od
manijaka koji ubijaju u Vašingtonu. Uostalom, kakve
veze ima s njim taj zločinački par, Džek i Džil? Jedino mu
se nametnuo odgovor - baš nikakve.
Ipak, nije mogao da suzbije laku bojazan i nemir,
pa je pokušao da uživa u navali adrenalina, da u skladu s
razdobljem u kojem živimo, bude malo nevaljao.
Nešto pre ponoći holivudska zvezda stisnu petlju i
naruči sastanak s osobom iz službe za poslovnu pratnju
važnih klijenata, koji su u poseti Vašingtonu. Hteo je
nešto da mezne pred spavanje. Ova diskretna, otmena i
vrlo skupa agencija za pružanje seksualnih usluga već je
imala podatke o tome šta on traži. M. R. je već bio u
njihovoj bazi podataka zahvaljujući zvezdinom
poslovnom agentu iz Los Anđelesa, koji se brinuo o svim
njegovim potrebama.
Pošto je telefonirao, četrdesetdevetogodišnji
glumac je pokušao da čita skupo plaćeni scenario za
pustolovno-romantični film koji je naručio, a zatim je
ustao i otišao do prozora apartmana u potkrovlju hotela
Vilard na Aveniji Pensilvanija. Znao je da bi se
nepopravljivo obrukao u očima svojih obožavalaca ako bi
saznali da plaća ljubav, ali to je bio njegov problem, ne
njihov.
Otkrio je, zapravo, da je mnogo jednostavnije i
psihički neopterećujuće da plati hiljadu ili hiljadu petsto
dolara, nego da se upušta u udvaranje posle koga obično
dolazi mučan ljubavni rastanak zato što mora da
otputuje.
Štaviše, noćas je dobro raspoložen, izuzetno smiren
i bez želje da se zabavlja - mislio je dok je gledao na ulicu.
Samo mu je potrebno malo druženja, maženja i seksa bez
komplikacija. Nadao se da će uskoro dobiti sve to.
Na neki način je bio zarobljenik vremena, kada je
oko 1963. u svom rodnom gradu, Vičiti, pohađao više
razrede srednje škole. Do danas nije razrešio fantazije i
želje iz tog perioda i osećao je da je opet vreme rokenrola.
Razlika je bila samo u tome što je znao šta ove noći želi, i
što će to dobiti bez mnogo muke, osećanja krivice i
škripanja zubima.
Obazreo se po hotelskom apartmanu i rešio da ga
sredi pre no što njegov pratilac stigne. Neurotična
potreba za urednošću naterala ga je da se osmehne.
Neverovatno je kako buržujski duh opstaje uprkos
svemu. Oslobodi se dečaka iz Kanzasa, pomisli Majki
Robinson.
Neko brzo dva puta zakuca na vratima i taj šum ga
iznenadi. Iz agencije su rekli da će pratilac stići u roku od
jednog sata, što je značilo tačno toliko, a nekada i duže.
„Samo trenutak", doviknu. „Odmah dolazim.
Trenutak."
Majki Robinson pogleda na sat. Partner je stigao za
pola sata. Pa lepo. Bio je spreman da ga brzo kresne i
slatko zaspi. Rano izjutra ga je čekao doručak sa
predsednikom Demokratskog nacionalnog komiteta.
Zamolili su ga da učestvuje u prikupljanju sredstava za
demokrate. Predsedavajući je jeb’o zvezde na drugi način,
uostalom, kao i svi drugi. Svako je želeo nedostupno, a
Majki Robinson je bio nedostupan za sve. U stvari, gotovo
za sve.
Provirio je kroz špijunku na vratima hotelskog
apartmana. Lepo, lepo, baš lepo. Vrlo mu se svideo
komad koji je video u hodniku; čak i kroz riblje oko mu je
pratilac izgledao zgodno. Osetio je kako ga loži udar
adrenalina. Otvorio je vrata i na licu mu je automatski
zablistao osmeh, vredan petnaest miliona dolara po
filmu.
„Zdravo, ja sam Džasper“, reče lepi pratilac. „Milo
mi je što se srećemo, gospodine."
Majki Robinson je sumnjao da se pratilac zaista
zove Džasper. Pomislio je da bi mu više odgovaralo neko
ime kao Džejk ili Klif. Bio je malo stariji nego što je
Robinson očekivao, možda oko trideset pete, ali više nego
prihvatljiv. Štaviše, skoro savršen. Majki Robinson je već
bio tvrd i podmazan. Naoružan i opasan - nazivao je svoje
stanje spremnosti.
„Kako si noćas?" Glumac ispruži šaku i lako dotače
ruku drugog muškarca. Hteo je da Džasperu pokaže da
nije naduven, razmažen i da je, pre svega, srdačna osoba.
Zaista je bio sve to. USA tudej je nedavno objavio listu
najljubaznijih holivudskih zvezda. Našao se na njoj
zahvaljujući poslovnom agentu i advokatu, koji su za
njega imali samo reči hvale.
S najšarmantnijim osmehom Džek uđe u hotelski
apartman Majka Robinsona, koji je u potpunosti
odgovarao zahtevima životnog stila bogatih i slavnih.
Zatvorio je vrata za sobom. Ocenio je da ima oko pola sata
dok iz agencije ne stigne pravi pratilac. Sasvim dovoljno.
Bez obzira na to, ukoliko se muška prostitutka
pojavi ranije, Džil je nadgledala foaje Vilarda. Ona će se
postarati za komplikacije u prizemlju. Sjajno je
otklanjala probleme, nije dozvoljavala nikakve propuste.
Džil je sjajna i tačka.
„Tvoj sam vatreni obožavalac", reče Džek velikoj
holivudskoj zvezdi. „Zaista sam pažljivo pratio tvoju
karijeru."
Majki Robinson progovori gotovo šapatom, što bi
šokiralo i muške i ženske ljubitelje njegovih
akciono-romantičnih filmova:
„Oh, zaista, Džaspere? Uvek mi prija kad to čujem.
Ali lepo je što mi ti to kažeš.“
 „Bog mi je svedok da ne lažem", nastavi da glumi
Sem Harison. „Uzgred, zovem se Džek. Džil je dole, u
holu. Možda si čuo za nas?“
Džek izvuče beretu s prigušivačem i nanišani među
preneražene glumčeve tamnoplave oči. Opalio je prema
obrascu Džeka i Džil. Ubistvo u stilu pogubljenja. Doza
seksualne nastranosti i pesmica koja sledi.

Džek i Džil su došli na Hil,

a cilj ne kriju –
da ubiju, ubiju, ubiju.
 POGLAVLJE
29

JEDNA određena i krajnje zanimljiva pojedinost u

vezi s ovim ubistvima mi nije davala mira i vraški me je
mučila. Razmišljao sam o njoj dok sam skretao u Aveniju
Pensilvanija, zagušenu saobraćajem, i parkirao auto
ispred hotela Vilard - najnovijeg skrivenog mesta zločina.
Dok sam odlučno ulazio u hotel uputivši se ka
apartmanu Majkla Robinsona, razmišljao sam o ovoj
zbunjujućoj pojedinosti.
Razmišljao sam o tome i kada su se na šestom
spratu šišteći otvorila vrata lifta, koji je glatko klizio. Šest
uniformisanih policajaca stajalo je u hodniku, gde su
koturovi trake za označavanje mesta zločina bili razapeti
kao vrpce neukusno uvijenih božičnih poklona.
U prethodna dva ubistva nije bilo mnogo dokaza
strasti, mislio sam. Naročito u drugom ubistvu. Ubice su
bile izuzetno hladnokrvne i efikasne. Činilo se da je o
rasporedu tela odlučivao neki scenograf. Naglašavanje
seksualne perverzije bilo je takođe suviše izrežirano i
uredno, u potpunoj suprotnosti s ubistvima u školi
Sodžerner Trus, koja odišu divljačkom eksplozijom naku-
pljenog gneva i neobuzdanog besa.
Još nisam shvatao pun značaj ovoga, a nisu ga
shvatali ni ljudi s kojima sam razgovarao o ubistvu, ni
pripadnici okružne policije, ni oni iz Federalnog biroa u
Kvantiku. Kao detektiv znao sam osnovno pravilo o
ubistvima s predumišljajem: gotovo bez izuzetka strast
im je glavna pokretačka snaga. Obično je motiv
ekstremna ljubav. Ili mržnja. Ili pohlepa... Međutim, čini-
lo se da ova ubistva ne sadrže ništa od toga. To me je
mučilo.
Zašto Majki Robinson?, pitao sam se idući ka
hotelskoj sobi u kojoj je bio ubijen. Šta ovaj par bizarnih
psihopata radi ovde u Vašingtonu? Kakva im je to bolesna
i surova igra... i zašto žude za tim da milioni gledalaca
vide njihov krvavi sport?
Još jednom spazih Kajla Krejga. Kratko sam ispred
apartmana razgovarao s višim agentom FBI-ja. Svuda
oko nas policajci, koji su obično sang-froid27, izgledali su
kao da su u blagom šoku. Većina je verovatno spadala u
razočarane obožavaoce Majkla Robinsona.
„Patolog smatra da se on upisao u klub slavnih
leševa oko sedam sati. Dakle, to se desilo nešto pre ili
posle ponoći", obavesti me Kajl o osnovnim činjenicama.
„Dva hica u glavu, Alekse. Izbliza, baš kao i ranije.
Videćeš i sam kako je odrađen. Ko god da je pucao, morao
je da bude bezdušno đubre."
Složio sam se s Kajlom.
Bezdušno.
Bez strasti.
Bez ljutnje.
„Kako je pronađen Majki Robinson?"
„Oh, to je još jedna poslastica, Alekse. Nova fora.
Telefonirali su Postu. Obavestili su novinare gde izjutra
mogu da dođu po đubre."
„Je li to navod?", upitah Kajla.
„Ne znam tačan citat, ali su sigurno u jednom delu
pomenuli sakupljanje đubreta", uzvrati Kajl.
Zanimalo me je svako potcenjivanje ili cinizam s
kojim su Džek i Džil opisivali svoja ubistva. Očigledno su
voleli igre reči.
Bili su umetnici. Takođe sam se pitao da nisu
možda sada vani, na Aveniji Pensilvanija, odakle nas
ponovo gledaju i snimaju kako se muvamo i saplićemo
jedni o druge u Vilardu. Pitao sam se da li spremaju još
jedan film koji će, po svom običaju, pustiti u širi promet.

27 Fr.: Sang-froid - hladnokrvan, staložen. (Prim, prev.)

Napolju je postavljena prismotra i ovog puta se neće
izvući ako se osmele na tako što.
Ušao sam u apartman, u sobu za dnevni boravak, i
laknulo mi je što na mestu zločina nisam video načelnika
detektiva Pitmana. Međutim, filmski glumac Majki
Robinson je bio tamo. Kako se ono govori, bio je rođen za
ovu ulogu - možda najveću u karijeri.
Njegovo nago telo na podu postavljeno je u sedeći
položaj, s glavom naslonjenom na kauč. Izgledalo je kao
da je glumac poduprt te može da vidi svakoga ko uđe u
sobu; možda to i jeste bila ideja ubica. Oči su mu zurile u
mene. Da vidi ili da bude viđen?, upitah se. Nije pružao
lepu sliku. Primetio sam pomodrelost. Krv mu se već slila
u donji deo tela, koji je sada imao ružnu ljubičastocrvenu
boju.
Još jedna slavna ličnost je bila razotkrivena.
Spuštena na zemlju. Kažnjena za neki stvaran ili
zamišljen greh? Kakva je njegova veza s Ficpatrikom i
Šijenovom? Zašto jedan senator, jedna novinarka i jedan
glumac?
Tri ubistva za tako kratko vreme. Slavne ličnosti su
bezbednije od nas ostalih ili bi bar trebalo da budu, ako
ništa drugo, zaštićenije i iznad svega ovoga. Uznemirio
me je prizor mrtvog i oskrnavljenog Majkla Robinsona.
Bilo je nečeg niskog i sistematski skandaloznog u ovome
što su radile ubice.
Šta znači ova čudna, složena poruka Džeka i Džil -
da više niko nije siguran? Premetao sam ovu
monstruoznu misao po glavi. To je dobra polazna tačka,
ideja na kojoj treba da se poradi.
Niko nije siguran? Džek i Džil su nam govorili da
mogu da dopru do svakoga, u svako vreme. Znali su kako
da uđu.
Kraj tela je bila još jedna poruka, još jedna njihova
pesmica.
Nalazila se na noćnom stočiću, gde su je čudne
demonske ubice, ili ubica, ostavili da je pronađemo.
 Džek i Džil su došli na Hil
poslom - jer smrt nije šala,
ali nisu pogrešili
što su vas rešili
jednog ljigavog liberala.

U sobi je bio jedan od agenata Majkla Robinsona.

Doleteo je iz Njujorka. Bio je to zgodan muškarac
srebrnastoplave kose. Preko armanijevog odela je nosio
dugačak kaput od kašmira. Primetio sam da su mu oči
crvene i natekle. Činilo se od plača. Na telu filmskog
glumca radio je par specijalista za sudsku medicinu.
Valjda je sve ovo bio znak kako se odlazi u stilu. Samo
najbolje za Majkla Robinsona.
Postoje je i druge očigledne veze s ubistvima
Ficpatrika i Šijenove. Neukus i nastranost su dodirne
tačke sva tri ubistva. Svako od njih je predstavljalo
pogubljenje. A možda je još važnije što su, bar dosad, sve
žrtve bile „ljigavi liberali", zar ne? I sve su razotkrivene
kako bi se pokazala njihova prava priroda.
„Doktor Aleks Kros? Oprostite, da li ste vi doktor
Aleks Kros?"
Okrenuo sam se ka vitkom dugajliji koji je izgovorio
moje ime. Izgledao je besprekorno s gotovo vojničkim
držanjem. Mislim da ima oko četrdeset godina. Nosio je
crni kišni mantil, a ispod njega tamnosivo odelo. Pogled
mu nije odavao ništa. Nesumnjivo neki visoki funkcioner
kriminalističke policije, pomislih.
„Da, ja sam Aleks Kros", rekoh.
„Džej Grejer iz Tajne službe", predstavi mi se
zvanično. Kao da je svojim uspravnim držanjem hteo da
pokaže nešto - krajnju samouverenost ili moralnu
čvrstinu. A možda je imao motku u leđima?
„Ja sam viši agent u ekipi Prve porodice."
„Šta mogu da učinim za vas?“, upitah agenta
Grejera. Signal za uzbunu već mi se oglašavao u glavi.
Osećao sam da sam na putu da saznam nešto više o tome
zašto su me odabrali da vodim istragu o Džeku i Džil i ko
je to učinio.
„Traže vas u Beloj kući", reče on. „Bojim se da je to
naređenje s vrha, doktore Krose. Reč je o istrazi o Džeku
i Džil. Postoji jedan problem s kojim moramo da vas
upoznamo."
„Kladim se da je u pitanju veliki problem", rekoh
agentu Grejeru.
„Da, bojim se da jeste. Vrlo veliki problem, doktore
Krose. Bićete obavešteni o onome što znamo."
To sam već podozrevao. U skrivenom kutku mozga
sam gajio nejasan strah. Sada je izbio napred.
Zovu me u Belu kuću.
Tamo žele ubicu zmajeva? Da li razumeju šta to
znači?
 POGLAVLJE
30

IZGLEDA da su nevolje jedino o čemu su u

Vašingtonu spremni da vas obaveste ovih dana.
Ipak, teško sam mogao da odbijem naređenje tako
visoke instance. Poslušno sam pratio Džeja Grejera do
broja 1600 u Aveniji Pensilvanija. Ne pitaj šta mogu da
učinim za svoju zemlju.
Belu kuću od hotela Vilard deli rastojanje koje se
prelazi kratkom šetnjom. Uprkos relativnoj otvorenosti
nekih skorašnjih stanara, Bela kuća nastavlja da
opčinjava mnoge ljude, uključujući i mene. Unutra sam
bio samo dvaput u životu, i to sa svojom decom u
uobičajenim organizovanim posetama, koje su takođe
bile nezaboravne i impresivne. Gotovo sam žalio što
Dejmon i Dženi nisu sa mnom.
Žurno smo prošli kroz stražaru s plavom
nadstrešnicom na Vest egzekjutiv drajvu. Agent Grejer je
imao dozvolu da parkira kola u garaži ispod Bele kuće.
Izgledalo je da se umereno ponosi tom povlasticom.
Objasnio mi je da je garaža i dalje primarno skrovište od
bombi, ali i izlaz za spašavanje u slučaju napada.
„Korisno je da se to zna“, rekoh s osmehom. Grejer
mi uzvrati osmeh. Druželjubivost je bila usiljena, ali bar
smo se obojica trudili.
„Siguran sam da ste radoznali zbog ovog poziva. Ja
bih bio na vašem mestu.“
„Mislim da me ne zovu na čaj“, rekoh kruto. „Ali
istina je da sam radoznao."
„Razlog je u vezi sa slučajevima Sonedžija i
Kazanove", objasni Grejer dok smo se vozili liftom na
sprat iznad garaže. „Vaša reputacija vam je otvorila vrata.
Jeste li svesni da FBI, uprkos svojoj stručnosti, nikada
nije ulovio nijednog serijskog ubicu? Želimo vas u timu."
„A kakav je to tim?", upitah.
„Saznaćete za koji trenutak. Ali neosporno je A tim.
Spremite se za luđačke šeme. Biro drži pod prismotrom
hotelsku sobu u kojoj je odseo Džon Hinkli,28 u slučaju
da ubice odluče da se smeste tamo, da mu odaju poštu,
posvetu ili tako što."
„Nije tako grozna ideja", rekoh Grejeru. On me
pogleda kao da sam skrenuo. „Ali nije ni naročito bistra",
rekoh. On se iskezi.
U kancelariji načelnika štaba, u zapadnom krilu
Bele kuće, zatekao sam šest muškaraca i dve žene u
uniformama. Atmosfera u prostoriji je bila napeta mada
su se svi svojski trudili da to prikriju. Predstavili su me
kao predstavnika Vašingtonske policije. Dobro došao u
tim. Pozdravite ubicu zmajeva.
I ostali, okupljeni za stolom, učtivo su se
predstavili. Dvoje viših agenata Tajne službe, žena po
imenu En Roper i jedan mlađi pristao muškarac Majki
Fesko; direktor obaveštajne službe FBI-ja Robert Hatfild;
general Ejden Kornvol iz Zajedničkog odbora načelnika
generalštabova oružanih snaga i kopnene vojske SAD;
savetnik za nacionalnu bezbednost Majki Kejn; načelnik
štaba Bele kuće Don Hamerman. Pokazalo se da je druga
žena viši funkcioner CIA, generalni inspektor Džin
Sterling. Njeno prisustvo je značilo da se u aferi Džeka i

28 John W. Hinckley, Jr, atentator koji je 1981. ispalio šest hitaca u

predsednika Regana dok je ovaj izlazio iz hotela Hilton. Metak je
pogodio Regana u grudi promašivši srce. Drugi je pogodio u glavu
Reganovog sekretara za štampu, a ozbiljno su ranjeni jedan
policajac i jedan agent Tajne službe. Hinkli je bio optužen za
pokušaj ubistva predsednika, ali je bilo jasno da je ozbiljno
poremećen i porota ga je oslobodila kao neuračunljivog. Sam Hinkli
je opisao atentat kao najveću ljubavnu poruku svih vremena
(navodno je to učinio za glumicu Džodi Foster, u koju se zaljubio
posle gledanja filma Taksista). (Prim, prev.)
Džil ne isključuje ni mogućnost učešća neke strane sile.
Dosad nisam razmišljao o takvom obrtu.
Bilo je to ekskluzivno društvo za jednog detektiva iz
jugoistočne četvrti Vašingtona, pa makar bio i zamenik
načelnika. Međutim, kroz glavu mi je prošlo da sam i ja
dosta ekskluzivno društvo. Viđao sam užase kakve nije
video niko od njih niti bi poželeo da vidi.
Neka upoznavanje s problemom počne.
Za ovaj neobični klupski doručak poslužene su
ukusne slatke kiflice, puter na ledu i kafa u srebrnim
ibricima. Bilo je očigledno da su neki od prisutnih već
sarađivali. Odavno sam naučio pokeraško pravilo da ako
ne vidite ko je truba, onda ste to verovatno baš vi.
Nekoliko minuta posle deset savetnik za
nacionalnu bezbednost je otvorio sastanak. Don
Hamerman je bio žilav plavušan, tridesetpetogodišnjak,
koji je odavao utisak da je okupiran predmetom i
aktivnošću. To se potpuno uklapalo u profil službenika
Bele kuće; izuzetno mladi i kao zapete puške. Uvek u
pokretu. Ambiciozni, vredni, brzi.
„Koristiću izdignute projektore za ovu prezentaciju,
narode. Tako radimo ovde, u Beloj kući“, reče Hamerman
i natera se na bled, usiljen osmeh. Imao je
uznemiravajuću kinetičku energiju. Podsetio me je na
arogantne vašingtonske tipove iz službi za održavanje
odnosa sa javnošću, pa čak i na potresenog agenta
Majkla Robinsona u Vilardu.
Iz njegove primedbe sam zaključio da su sastanci u
Beloj kući obično birokratski i prilično zvanični, bez
opuštanja. Ipak, činilo se da su svi povoljno reagovali na
ovu malu šalu.29
Međutim, meni je smetala ta izveštačena

29Šala se zasniva na igri reči: overhead je izdignuti projektor (za

razliku od tehnološki naprednijeg LCD projektora), ali upotrebljen
u množini može da ima značenje režijskih troškova. (Prim, prev.)
srdačnost. Pred očima mi je još lebdeo izraz posmrtne
maske Majkla Robinsona. Nisam bio srećan što sam tu
sliku uneo u Belu kuću.
Nagi leš Majkla Robinsona verovatno je još bio u
hotelu Vilard, spreman da mu nakače etiketu i spakuju
ga u vreću.
„Materijal za brifing oduzeće oko sat vremena - u
vrh glave. S pretresanjem i raspravom, recimo dva sata“,
nastavi Hamerman. „To će se otegnuti skoro do podneva,
ali verujem da nesrećne okolnosti zahtevaju obiman i
pošten brifing."
Kakve nesrećne okolnosti, tačno?, poželeo sam da
prekinem Hamermana, ali sam se suzdržao. Nije bilo ni
vreme, ni trenutak.
Na radnom stolu su već bile šolje s kafom i nekoliko
paklica cigareta. Svi su se pripremili za tešku sedeljku.
Valjda je to praksa u Velikoj kući.
Hamerman stavi prvi dijapozitiv u aparat koji je
blago brujao. Na ekranu se pojavi tekst Istraga o Džeku i
Džil.
Zasad nisam imao sta da prigovorim.
„Kao što znate, u Vašingtonu su se prošle nedelje
dogodila tri brutalna ubistva poznatih ličnosti. Poslednje
se desilo noćas, kada je u Vilardu iz vatrenog oružja
ubijen glumac Majki Robinson. Ubice, koje vrebaju žrtve,
sebe nazivaju Džekom i Džil. Na mestima zločina
ostavljaju zbrkane kvaziumetničke pesmice. Vole da se
hvališu u medijima. Očigledno uživaju da budu u centru
pažnje.
Osim toga, izgleda da znaju šta rade. Uspešno su
počinili tri senzacionalna ubistva i nisu ostavili ni
najmanji trag koji bismo mogli pratiti. Bilo da su ubice
potpisnici ili serijalci, pripadaju vrlo visokoj klasi.
Zasada je ovo sporno ili mi bar tako kažu. U svakom
slučaju to je jedna od teorija.
„Evo prve problematične kvake“, reče Hamerman i
diže tanke plave obrve. „Neki od vas možda ne znaju da je
Džek i Džil kodirano ime koje koristi Tajna služba za
predsednika i gospođu Berns. Tako je otkako je
predsednik stupio na dužnost. Nismo spremni da
prihvatimo činjenicu da je posredi samo slučajnost."
Plavuša iz CIA pripali cigaretu. Setih se kako se
zove. Džin Sterling. Odbila je bled oblačak dima. Čuo sam
kako promrmlja: ,,Sranje“. Potpuno sam se slagao s
njom. Bila je to dosad najgora novost, i nimalo mi se nije
sviđalo što su je do ovog časa krili od nas.
„Verujemo u mogućnost da se priprema atentat na
predsednika Bernsa, ili na gospođu Berns. A možda i na
oboje", reče Hamerman.
Ledena tišina proprati ove reči. Bacih pogled na
prisutne. Sva lica su bila skamenjena od brige.
„Preduzeli smo i još preduzimamo sve moguće mere
pređostrožnosti. Predsednikov boravak van Bele kuće do
daljnjeg će biti maksimalno ograničen. I on i gospođa
Berns su u potpunosti obavešteni o ovoj nesrećnoj
situaciji. Dobro su to primili. Oboje su vrlo inteligentni,
zadivljujuće staloženi. Neće podleći panici. To mogu da
vam obećam. Ja ću paničiti za oboje."
„Dozvolite da vam saopštim neke podatke koje
nemamo o takozvanim lovcima na poznate ličnosti, Džeku
i Džil. Mada je na slučaju angažovano nekoliko hiljada
islednika, znamo iznenađujuće malo. Džek i Džil bi
sledeći put mogli da udare na Belu kuću, a mi nemamo
blage veze zašto - ni ko su oni ni šta, do đavola, očekuju
od ovoga."
Don Hamerman obuhvati pogledom lica oko stola.
Bez sumnje je bio živac. Druga reč kojom bi mogao da se
opiše, bar od onih koje su mi pale na pamet, jeste da je
nadmen.
„Molim vas, ne oklevajte da me ispravite ako negde
grešim. I ne oklevajte da iznesete ma koji novi podatak
ukoliko ga imate", dodao je s lako podrugljivim osmehom.
Osim nekoliko uzdaha, ništa se više nije čulo.
Izgledalo je da niko ne zna nešto više od mene. Niko
dosad nije imao trag vredan pomena, i to je najstrašnije
od svega.
Postojala je mogućnost da su predsednik i prva
dama krajnje mete Džeka i Džil... a možda čak ni oni nisu
bili krajnja meta?
Džek i Džil su došli na Hil. Zašto, za ime sveta? Da
istrebe sve ljigave liberale? Da kazne grešnike? Je li
predsednik grešnik u njihovim očima?
„Džej, hoćeš li ti nešto da dodaš?", upita Hamerman
agenta Tajne službe, Grejera.
Grejer klimnu glavom i ustade od konferencijskog
stola. Obema šakama se naslonio na ploču. Činilo se da je
malo ubledeo.
„Ovo je vrlo ozbiljan problem", obrati nam se.
„Opasnost je stvarna, verujte mi. Može da se meri s
najstrašnijim trenucima koje sam doživeo otkako sam u
Beloj kući. Shvatite, posle ubistva senatora Ficpatrika ja
sam prvi došao u njegov stan. Bio sam tamo sam, u šest
sati izjutra. Telefonirao sam Gradskoj policiji... Isti je
slučaj s gospođom Šijen i Majklom Robinsonom. Svaki
put su se Džek i Džil prvo javljali Tajnoj službi. Zvali su
nas baš ovde, u Belu kuću. Rekli su nam da... vežbaju za
ono glavno.“
 POGLAVLJE
31

U PETAK uveče Džek i Džil su odseli u skupom

apartmanu hotela For sizens, smeštenom u jednoj od
najboljih oblasti Vašingtona. Nije bilo u planu da bilo ko
umre u ovom ekskluzivnom hotelu. Bar koliko su oni
znali. Ubice su zapravo uzele slobodan vikend - dok su se
svi ostali u Vašingtonu, naročito genijalci iz policije,
dinstali u sopstvenom soku.
Kako im je samo prijao ovaj basnoslovni vikend.
Kakva sjajna ideja. Apartman, u kojem je noćenje stajalo
šeststo dolara, gledao je na jedan deo Džordžtauna. Ni za
trenutak ga nisu napuštali. Jedna maserka je došla u
petak da bi im oboma pružila šijacu tretman. Sara je u
subotu izjutra imala zatezanje lica i manikin Uveče im je
sobna posluga poslala šefa personala da im pripremi
večeru u sobi. Pored toga, Sem se postarao da im, kad
stignu, dostave četiri tuceta belih ruža. Bio je to
pronađeni raj. Osećali su da su ga zaslužili posle svega
što su dosad ostvarili.
„Ovakva dekadencija je van pameti. Ovo je
postmoderna, drastično društveno nekorektna bajka",
reče Sara na raskošnom vrhuncu, kasno noću, u nedelju.
„Uživam u svakom trenutku."
„A uživaš li i u svakom centimetru ovoga?, upita je
Sem. Samo bi njemu dozvolila da joj postavi tako golicavo
pitanje - i dozvolila mu je.
Sara se osmehnu i oseti kako joj se žar razliva
telom. Gledala ga je toplo i upitno.
„Ne sporim, tako je.“
Lagano i blago je prodirao duboko u nju dok je ona
razmišljala da li je zaista voli. Svim srcem je to želela, ali
nije verovala da ga je osvojila. Najzad, bila je Sara Ćopa,
Sara Rintulja, Sara Parazit.
Kako bi mogao da se zaljubi u nju? Pa ipak,
ponekad joj se činilo da je voli. Da li je i to za njega deo
igre?, pitala se.
Prstima je milovala njegove grudi igrajući se
maljama. Dirala ga je svuda: po lepom licu, vratu,
trbuhu, zadnjici, testisima što su se klatili, izgledajući joj
veliki kao u bika. Propinjala se k njemu želeći da mu
bude što bliže, da dobije svaki centimetar, želeći da
otkrije sve. Čak i njegovo pravo ime, koje nije hteo da joj
kaže.
„Zaslužili smo ovaj vikend“, reče Sem. „A i potreban
nam je, Sara. Odmor i opuštanje su deo rata, važan deo.
Džeku i Džil će nadalje biti sve teže. Odsad će se sve
pojačati."
Sara nije mogla da prikrije osmeh dok je zurila u
Semovo lice. Bože, kako je volela da bude s njim, pod
njim, na njemu, postrance, glavom nadole. Volela je
njegov dodir - nekad jak, nekad iznenađujuće nežan.
Volela je - da - volela je svaki njegov centimetar.
Nikada se nije tako osećala, niti je verovala da je to
moguće. U sve bi se kladila da to neće doživeti. Na neki
način se i kladila u sve, zar ne? Za cilj u koji su verovali,
ali i za Sema, za ovo.
Osim toga, Sem je prikriveni romantičar, što je
neočekivano za vojnika, ali i za bilo kog drugog muškarca
koga je poznavala. Zakupio je apartman u For sizens
samo zato što je pomenula - jedanput pomenula - da joj je
to omiljeni hotel u Vašingtonu.
„Čuj", reče mu ona šapatom dok su vodili ljubav,
„da li te zanima koji mi je najomiljeniji hotel na celom
svetu?"
Shvatio je šalu - bio je prijemčiv za njen humor i
iščašenu ironiju. Krupne plave oči mu zablistaše. Iskezio
se. Imao je blistavobele zube i tako sramežljiv,
razoružavajući osmeh.
Pomislila je da izgleda bolje od Majkla Robinsona u
najboljim danima. Sem je u pravom životu bio akcioni
junak. Vojnik. U pravom ratu za opstanak, najvažnijem
ratu našeg doba. Oboje su verovali u tu istinu.
„Molim te, nemoj da odgovoriš“, nasmeja se on. „Da
se nisi usudila da mi kažeš koji ti je najomiljeniji hotel na
svetu. Ako mi kažeš, moraću da te odvedem tamo i ti to
znaš. Nemoj da mi kažeš, Sara!"
„Čiprijani u Veneciji", ote joj se kroz smeh.
U stvari, nikada nije bila tamo, ali je toliko čitala o
njemu. Čitala je sve, mada je doskora malo toga zaista
doživela. Sara, beznadežni knjiški moljac, Sara, bibliofil,
Sara, statistički broj. E pa, s tim je gotovo. Sada je živela
punom parom. Ćopava Sara živi!
„Pa lepo, onda. Kad se ovo završi - a završiče se -
idemo na odmor u Veneciju. Obećavam. Biće Čiprijani
„I nedeljni branč kod Danijelija“, prošaputa mu ona
uz obraz. „Obećavaš?"
„Naravno. Gde bismo otišli na branč ako ne
Danijelija? Rešeno je. Čim se ovo završi."
„Biće gore, zar ne?“, upita ga i malo čvršće zagrli
njegovo snažno muško telo.
„Da, bojim se da hoće. Ali ne noćas, Džili. Ne noćas,
ljubavi. Ne kvarimo ovo suvišnim razmišljanjem o
sutrašnjem danu. Nemoj da jedan čaroban vikend
pretvaramo u ružan ponedeljak."
Sem je bio u pravu, naravno. Mudar je. Počeo je
ponovo da se kreće u njoj. Tekao je preko nje kao brza
rečna struja. Bio je tako darežljiv i lep ljubavnik; učitelj i
učenik u isti mah; znao je kako da daje i uzima u krevetu.
Što je još važnije, Sem je umeo da je natera da bude van
sebe. Gospode, kako joj je to bilo potrebno - zauvek,
činilo joj se. Da bude van sebe. Ne više ćopa. Nikada više.
Obećala je to sebi.
Izdigao se nad njom, prekidajući prodiranje na
trenutak.
„Dakle, nikada nisi bila u Čiprijaniju, majmunče?",
upita je. Čak mu se ni obrazi nisu zacrveneli. Bez
naprezanja se izdigao nad njom. Telo mu je bilo tako lepo,
snažno i spretno, čvrsto kao kremen. I Sara je bila u
dobroj formi, ali Sem je bio izvanredan.
Zvao ju je majmunče prema Hičkokovoj Sumnji. Nije
to bio tako veliki film, ali je kod oboje pogodio pravu žicu,
njihovu žicu. Otkako su ga gledali, ona je bila lik koji je
tumačila Džoan Fontejn, Lina. On je bio Džoni, koga je
igrao Keri Grant. Džoni je Linu zvao majmunče.
Na kraju filma Lina i Džoni su se odvezli u sumrak
na obali Engleske, po svoj prilici da bi posle toga živeli
srećno do kraja života. Hičkokov film je bio elegantna,
duhovita, zagonetna igra, baš kao i njihova.
Njihova igra. Najsavršenija igra koju je ikada
zajedno igrao jedan par.
Hoćemo li se posle svega zajedno odvesti u
sumrak?, upita se Sara Rozen. Oh, mislim da nećemo. Ne
verujem. Šta će nam se onda desiti? Oh, šta nas čeka? Šta
čeka Džeka i Džil?
„Samo u snu sam bila u Čiprijaniju", priznade ona
Semu. „Samo u snu. Ali istina je da sam bila tamo mnogo,
mnogo puta.“
„Je li sve ovo san, majmunče?", upita je Sem.
Namah se uozbilji. Ona i nehotice pomisli kako je svaki
ovakav trenutak dragocen i kako brzo prohuji. Celog
života je čeznula za ovim, za pravim romantičnim
doživljajem.
„Mislim da jeste, da je san. U svakom slučaju, liči
na san. Molim te, ne budi me, Seme.“
„Nije san", prošaputa Sem. „Volim te. Ti si najdraža
žena koju sam ikada sreo. Istina je, Sara. Za mene si kao
svakodnevni boravak u Čiprijaniju. Veruj mi, majmunče,
molim te. Veruj u nas kao što ja verujem."
Čvrsto ju je obuhvatio otpozadi i privukao. Sladila
se svežinom njegovog daha, mirisom kolonjske vode,
njegovim mirisom.
Počeo je da se kreće u njoj i ona oseti da se topi i
pretvara u tečnu silu. Volela ga je - volela, volela, volela.
Šake su joj lutale svuda po njegovom telu, pipale ga,
posedovale. Ništa što je dosad doživela nije moglo ni
približno da se meri s ovim.
Klizila je gore-dole na dugačkom, moćnom kolcu,
na snazi, na predivnoj muškosti. Sara više nije mogla da
prekine niti je to želela. Gušila se od strasti.
Čula je sebe kako ciči i gotovo nije prepoznala
sopstveni glas. Udružila se s njim u jednostavnom ritmu
koji se ubrzavao i ubrzavao dok su se približavali
potpunom stapanju - Džek i Džil. Džek i Džil. Džek i Džil.
Džek i Džil!
 POGLAVLJE
32

BAJKA se završila jednim tihim, gotovo bezdušno

tupim udarom. Sara se osećala kao da se ponovo ruši na
zemlju, tumba i upada u maticu koja je snažno vuče. U
ponedeljak izjutra je morala da se vrati pravom životu,
starom jednoličnom poslu.
Četrnaest godina, otkako je diplomirala na koledžu
Holins, u Virdžiniji, Sara Rozen je obavljala normalne,
dosadne poslove u Vašingtonu. Sada je imala dnevni
posao, savršen za njihove potrebe, najzamorniji od svih
jednoličnih poslova.
Tog jutra je ustala ranije da bi se spremila. U
nedelju uveče su se ona i Sem rastali u hotelu Forsizens.
Sem joj je nedostajao, nedostajao joj je njegov humor,
dodir, sve što je imao. Svaki centimetar.
Nije mogla da pobegne od te misli. Centimetri,
milimetri. Semova suština. Neverovatna unutrašnja snaga
koju je imao. Kratko je pogledala osvetljeni brojčanik sata
na ormariću pored kreveta. Glasno je zastenjala. Četvrt
do pet. Do vraga, već kasni.
U njenom kupatilu nalazio se ugao za jogu, s ručno
izrađenom kožnom strunjačom. Nije imala vremena za to,
mada su joj telo i duh vapili za disciplinom i opuštanjem.
Brzo se istuširala i oprala kosu salon selektivs
šamponom. Obukla je kostim bruks braders, šiven po
uzoru na uniformu Ratne mornarice, obula cipele s
niskom potpeticom i uzela ručni sat marke rejmond vajl.
Jutros je morala da izgleda spremno, budno, uredno i
sveže.
Nekim čudom je uvek uspevala da ostavi takav
utisak. Dobro uštirkana Sara.
Požurila je napolje gde ju je pored ivičnjaka već
čekao jedan prljav žuti taksi koji je mahao zadimljenim
repom. Vetar je fijukao i vitlao gore-dole po Ulici K.
U pet i dvadeset žuti taksi se zaustavi ispred njenog
radnog mesta. Vozač liberti keba se osmehnu i reče:
„Slavna adresa, gospođo? Pa, jeste li i vi slavni?"
Ona plati vožnju i uze kusur od pet dolara.
„U stvari, možda ću postati jednog dana", reče.
„Nikad se ne zna."
„Da, možda sam i ja neko", reče taksista i kvarno se
osmehnu. „Nikad se ne zna."
Sara Rozen izađe iz taksija i rani decembarski vetar
je osinu po licu. Na ranoj jutarnjoj svetlosti besprekorna
zgrada pred njom je izgledala čudesno lepo i
veličanstveno. Činilo se da blista, tačnije da isijava
unutrašnju svetlost.
Ona pokaza legitimaciju i obezbeđenje je propusti.
Ona i stražar su se čak kratko nasmejali činjenici što je
takva radoholičarka. I što da ne? Sara Rozen je već devet
godina radila u Beloj kući.
 POGLAVLJE
33

FOTOREPORTER je poslednji deo složene slagalice.

On je krajnji igrač. Osmog decembra je radio u San
Francisku. U stvari, fotoreporter je igrao u San
Francisku, ali daleko od centra, na rubovima igre u koju
se upustio.
Kevin Hokins je sedeo u jednoj udubljenoj sivoj
plastičnoj stolici kod izlaza trideset jedan. Mirno je igrao
šah na svom pauerbuku. Dobijao je; gubio je. Uživao je u
svakom slučaju.
Hokins je voleo igre, voleo je šah i nije bio daleko od
toga da postane jedan od boljih igrača sveta. To je
poticalo još iz vremena kada je kao inteligentan,
usamljen dečak neostvarenih potencijala rastao u
Hadsonu, državi Njujork. U petnaest do jedanaest ustade
sa stolice da zaigra drugu igru. Tu igru je voleo više od
svih ostalih. U San Francisku je da bi ubio nekoga.
Dok je koračao prometnim aerodromom, Kevin
Hokins je snimao fotografiju za fotografijom - ali u glavi.
Poput nagrađivanih fotoreportera, pažljivo je
negovao stil nemarnog odevanja. Nosio je tesne crne
farmerke od rebraste tkanine i crnu majicu, plemenske
narukvice donete s nekoliko putovanja u Zambiju i
dijamantsku minđušu. Oko vrata mu je visio fotoaparat
lajka, na kožnom remenu ukrašenom gravirama.
Fotoreporter je šmugnuo u pun toalet u hodniku C.
Primetio je neuredan niz muškaraca, pognutih kod
pisoara. Kao svinje kod valova, pomisli. Kao krdo vodenih
bufala ili stado volova naučenih da stoje na zadnjim
nogama.
Okom je složio fotografiju i snimio je. Nalazio je
lepotu u urednosti i potajnom humoru. Momci kod
školjki.
Prizor u pisoaru ga je podsetio na jednog lukavog
džeparoša koga je jednom u Bangkoku video na delu.
Lopov, dobar poznavalac ljudske prirode, grabio je
novčanike dok su gospoda bila zauzeta mokrenjem, pa su
oklevali ili nisu mogli da potrče za njim.
Kad god bi ušao u muški toalet na nekom
aerodromu, fotoreporter bi se setio te smešne slike.
Zapravo, retko bi zaboravio ma koju sliku. Sećanje mu je
dobro sređen arhiv, koji bi mogao da se meri s
Kodakovom ogromnom fotodokumentacijom u Ročesteru.
Na zamagljenom ogledalu u toaletu pogledao je
odraz svog dosta ispijenog i bledunjavog lica. U svakom
pogledu je neupadljivo, pomisli. Oči su mu bile umorne od
rata, gotovo ispranoplave. Dok je zurio u svoje oči, obuze
ga tolika utučenost da nehotice uzdahnu.
Nije video drugu sliku u ogledalu koji bi mogao da
snimi. Nikad, baš nikad, ne slikaj sebe.
Počeo je da kašlje i nije mogao da se zaustavi.
Najzad je izbacio debelu, odvratnu masu žućkastog
šlajma. Njegova srž, pomisli. Lagano se rastavljao s
dušom.
Kevin Hokins je imao samo četrdeset tri godine, ali
se osećao kao stogodišnjak. Vodio je prenaporan život,
naročito poslednjih četrnaest godina. Njegov život i vreme
u kome je živeo bili su neverovatno žestoki, neobuzdani i
na mahove besmisleni. Često je zamišljao da gori sa svih
mogućih strana. Igru života i smrti igrao je suviše oštro,
suviše dobro, suviše često.
Opet ga uhvati kašalj i on stavi jedan hols u usta.
Kevin Hokins proveri vreme na ručnom satu marke seiko
kinetik, žurno začešlja prstima ravnu, beživotnu plavu
kosu prošaranu sedim vlasima i iziđe iz javnog toaleta.
Vešto se umešao međ mnoštvo ljudi, koje se kretalo
hodnikom ka dvorani za ubistva. Samo što nije kucnuo
čas. Osećao je prijatno vantelesno uzbuđenje. Pevušio je
staru, potpuno besmislenu pesmu Rock the Casbah.
Vukao je taman kofer marke delsi na jednoj od onih
popularnih, jeftinih naprava s točkićima. Takav kofer mu
je davao izgled turiste, prvorazrednog ništarije.
Iznad aerodromskog hodnika digitalni sat sa
crvenim brojevima na crnoj osnovi pokazivao je 11.40.
Pre samo nekoliko minuta je sleteo mlazni putnički avion
iz Tokija, kompanije Nortvest erlajns. Tačno po redu
letenja je stigao do izlaza 41. Neki ljudi baš umeju da lete.
Je li to reklamni slogan Nortvesta?
Bogovi mu se smeše; i sam Kevin Hokins nasmeši
se mrko, bez humora. I bogovi vole ovu igru - igru života i
smrti. Najzad, oni su je izmislili.
Iz prilaznog hodnika B začu prve šumove
komešanja. Fotoreporter je nastavio da korača dok nije
prošao pored mesta gde su se hodnici spajali.
Onda je ugledao četu telohranitelja i onih koji su
došli da požele dobrodošlicu gostu. Škljocnuo je
zamišljenim fotoaparatom i u glavi snimio fotografiju.
Krišom je pogledao u gospodina Tanaku iz korporacije
Niprej. Još jednom je škljocnuo.
Adrenalin je osetio kao lavu iz vulkana Kilauea, na
Havajima, gde je jedanput snimao za Njusvik. Adrenalin.
Ne postoji ništa slično. Bio je pravi zavisnik od ove
supstance.
Još samo koji sekund.
Samo koji sekund.
Koji nanosekund - taj vremenski period u odnosu
na sekundu znači isto što i sekunda u odnosu na
tridesetak godina.
Na podu terminala nije bilo oznake X, ali Kevin
Hokins je tačno znao gde se ona nalazi. Zamislio je sve;
svaki kritičan ugao osvetljen je paklenim ognjem u oku
njegovog duha. Sve tačke preseka su mu bile jasne.
Samo sekund. Život i smrt.
Kao da je veliko crno X bilo iscrtano na podu zgrade
aerodroma.
Kevin Hokins se osećao kao bog.
 Krećemo. Film je ubačen i fotoaparati su spremni.
Podešeni i spremni. Neko će ovde umreti.
 POGLAVLJE
34

KADA je poluzvanična pratnja bila oko četiri metra

udaljena od gužve na raskršću hodnika, eksplodirala je
mala bomba. Detonacija je poslala oblak crnosivog dima
u hodnik A. Krici su zaparali vazduh kao zavijanje sirena.
Bomba je bila u tamnoplavom koferu ostavljenom
pored kioska s dnevnom štampom i periodikom. Kevin
Hokins je taj kofer bezazlenog izgleda smestio baš ispred
table s upozorenjem putnicima da SVE VREME PAZE NA
SVOJ PRTLJAG.
Zaglušujući tresak i iznenadni haos trgnuo je
telohranitelje koji su okruživali gospodina Tanaku.
Pomeo ih je, a samim tim im je i ponašanje postalo
predvidljivo. Čak i najbolje obezbeđenje može da se
prevari ako ih naterate na improvizaciju. Putnici i
zaposleni na aerodromu vrištali su tražeći zaklon tamo
gde ga nije bilo. Muškarci, žene i deca polegali su na pod,
čvrsto priljubivši lica uz hladan mermer.
Ljudi ne znaju šta je prava panika dok je ne iskuse
na velikom aerodromu, gde su svačiji živci već u dodiru s
prvobitnim strahom.
Hokins vide kako dva telohranitelja telom
zaklanjaju predsedavajućeg korporacije, što je bio
srednje žalostan pokušaj.
U mislima je škljocnuo i snimio još jednu
fotografiju. Smestio ju je u svoju dokumentaciju za
buduće analize.
Ovo je bio dobar, vraški vredan materijal: kako
jedan odlično obučen tim za obezbeđenje reaguje pod
stresom za vreme stvarnog napada.
Potom su efikasni ali nedomišljati telohranitelji
pohitali da zaštićenu osobu izvedu iz opasne zone, da je
sklone na bezbedno mesto. Posle eksplozije bombe nisu
mogli da krenu napred, u hodnik pun dima. Tim za
obezbeđenje je odlučio da se povuče - Kevin Hokins je
predvideo jedini izbor, koji im preostaje pod prinudom.
Povukli su gospodina Tanaku kao da je velika
nezgrapna marioneta, što je praktično i bio. Gotovo su
odneli važnog biznismena tako ga držeći pod pazuhom da
su mu na mahove oba stopala bila u vazduhu.
Snimak ovakvog postupka: skupe crne cipele nalik
na mokasine ali sa širokim potpeticama vuku se po
mermernom podu.
Uvežbani telohranitelji su imali jedan cilj: da
zaštićenu osobu odvedu odavde. Fotoreporter je sačekao
da se udalje desetak metara pre nego što je pritisnuo
detonator u futroli za fotoaparat, koja mu je bila okačena
o rame. Ništa lakše. Najbolji planovi su jednostavni poput
pritiska na dugme. Poput fotoaparata. Poput fotoaparata
pogodnog da i dete rukuje njime.
Drugi kofer, koji je ostavio u hodniku pored
muškog toaleta, eksplodirao je dvaput jače i svetlije od
prethodno, izazvavši mnogo veću štetu. Kao da je
nevidljiva raketa na navođenje pogodila sam centar
aerodroma.
Razaranje je bilo trenutno i brutalno. Tela, pa čak i
delovi tela razleteli su se u svim mogućim pravcima.
Tanaka nije preživeo, kao ni jedan od četvorice marljivih i
izvesno nedovoljno plaćenih telohranitelja.
Fotoreporter se ugurao u zid muškaraca i žena koji
su jurnjavom pokušavali da se dočepaju izlaza iz
terminala i pobegnu. Predstavljao je samo još jedno
užasnuto lice u uzburkanom ljudskom moru.
A savršeno je umeo da odglumi užas. Znao je šta je
strah bolje od bilo koga ovde. Na mnogim licima je snimio
izraze neobuzdanog straha. Često je u snovima viđao te
stravične, užasnute izraze lica, te neme krikove.
Kada je skrenuo u hodnik D ka svom avionu,
uzdržao se od škrtog, smrknutog osmeha. Te večeri
trebalo je da otputuje za Vašington, pa se nadao da let
neće mnogo kasniti zbog ovog ubistva.
Međutim, rizik je zaista bio neophodan. Ovo je bila
proba, generalna proba.
A sada, na mnogo važniji zadatak. Fotoreportera je
u Vašingtonu čekao neuporedivo krupniji posao.
Kodirani naziv bio je lak za pamćenje.
Džek i Džil.
 POGLAVLJE
35

„IMANJE oko Bele kuće prostire se na osamnaest

jutara zemlje i sadrži mnoštvo atrakcija: privatan
bioskop, teretanu, vinski podrum, teniska igrališta,
kuglanu, staklenik na krovu i teren za golf na travnjaku
koji se nalazi na južnom delu. Nedavno je grad Vašington
vrednost kuće i poseda procenio na trista četrdeset
miliona.“ Mogao sam gotovo i sam da odrecitujem
reklamu.
Pokazao sam privremenu propusnicu, a zatim se
pažljivo odvezao u garažu smeštenu ispod Bele kuće.
Usput sam primetio obnovljene delove glavne zgrade i
obimne pripremne radove ali, sve u svemu, Bela kuća je
ostavila na mene izuzetan utisak.
Međutim, glava mi nije bila u tako dobrom stanju.
Osećao sam nelagodnost. Misli su mi bile zbrkane. Noćas
sam spavao samo dva-tri sata, što mi je već prešlo u
naviku. Jutrošnji Vašington post i Njujork tajms ležali su
presavijeni na suvozačkom sedištu.
Novinski naslov u Postu je glasio: KO JE SLEDEĆA
ŽRTVA DŽEKA I DŽIL? Izgledalo je kao da je ovo pitanje
upućeno meni. KO JE SLEDEĆI?
Dok sam iz male garaže išao ka liftu, razmišljao
sam o mogućem atentatu na predsednika Tomasa
Bernsa. Mnogo ljudi je imalo visoko mišljenje o njemu i
njegovom programu. Amerikanci su odavno negodovali
tražeći promene, a predsednik Berns ih je naveliko
uvodio. Naravno, za većinu ljudi rečpromena znači više
novca u džepu, i to odmah, bez ikakvog njihovog
zalaganja.
Ko bi, dakle, mogao da bude toliko kivan na
predsednika da želi da ga ubije? Znao sam da je to razlog
moje posete Beloj kući. Doveli su me da u Beloj kući
sprovedem istragu o ubistvu. Treba da otkrijem par
zločinaca koji planira ubistvo predsednika.
U ulaznom holu zapadnog krila sam sreo Dona
Hamermana. I dalje je ostavljao utisak vrlo napetog i
zabrinutog čoveka, ali činilo se da je takav i po prirodi.
Ponašao se u skladu sa situacijom. Nekoliko minuta sam
u hodniku razgovarao s načelnikom štaba. Izašao je da
me dočeka i kaže mi kako su me izabrali upravo zbog
moje stručnosti u otkrivanju ubica, naročito psihopata
koje privlače veliku medijsku pažnju.
Izgledalo je da vraški mnogo zna o meni. Rekao je
da će se postarati da obavim neke razgovore. Osećao sam
da mu nije milo što mora da organizuje ovakvu istragu u
Beloj kući - istragu o ubistvu.
Ostavio me je samog u sobi s mapama, smeštenoj u
prizemlju. Šetao sam tamo-amo po čuvenoj sobi i
rasejano posmatrao bogato rezbareni nameštaj u
čipendejl stilu, portret Bena Frenklina u ulju i pejzaž koji
se zove Čuvanje krava i ovaca. Već me je čekao naporan
dan. Imao sam ugovorene sastanke u gradskoj
mrtvačnici i s Bendžaminom Levitskim, čovekom broj dva
u Obaveštajnoj jedinici FBI-ja.
I dalje su me mučila ubistva dece u školi Trus. U
ovom času se time bavio Sampson. Imao je podršku
grupe detektiva koji su to radili u svoje slobodno vreme.
Ipak, nisam prestajao da mislim o tome.
Iznenada neko uđe u sobu s kartama u pratnji
savetnika za nacionalnu bezbednost. Iznenadio sam se.
Tačnije, ostao sam bez daha. Nema reci kojima bih to
opisao.
Don Hamerman kruto saopšti:
„Predsednik Berns će sada razgovarati s vama."
 POGLAVLJE
36

„DOBRO jutro. Doktor ili detektiv Kros?“, upita me

predsednik Tomas Berns.
Pomislih kako bi doktor Kros bio bolje primljen u
Beloj kući. Kao doktor Banč, doktor Kisindžer ili čak Dok
Sevidž.30
„Mislim da više volim kad me zovu Aleks“, rekoh.
Predsednikovo lice ozari širok harizmatičan osmeh,
koji sam toliko puta video na televiziji i naslovnim
stranicama novina.
„A ja više volim kad me zovu Torn", reče
predsednik. Rukovali smo se i obojica odbacili
prezimena. Stisak mu je bio staložen i čvrst. Nekoliko
sekundi me je gledao pravo u oči.
Predsednik Sjedinjenih Država je uspevao
istovremeno da bude i srdačan i prikladno ozbiljan. Bio je
nešto viši od metar i osamdeset, u dobroj kondiciji za
pedesetogodišnjaka. Kosa mu je bila svetlosmeđa,
prošarana srebrnastim vlasima. Pomalo je ličio na pilota
lovačke avijacije. Pogled mu je vrlo osećajan i topao. Već
je važio za našeg najprivlačnijeg predsednika, kakvog
godinama nismo imali, a ujedno i najdinamičnijeg.
Puno sam čitao i slušao o čoveku s kojim sam se
sada prvi put sreo. Pre no što je ušao u trku za najviši
položaj u izvršnoj vlasti, svojim uspešnim vođenjem
kompanije Ford motor u Detroitu uspeo je da izazove

30 Dr Ralf Džonson Banč (Dr. Ralph Johnson Bunche, 1903-1971)

bio je prvi Afroamerikanac kome je dodeljena Nobelova nagrada za
mir četrnaest godina pre dr Martina Lutera Kinga. Dok Sevidž (Doc
Savage) je izmišljen lik, jedan od najpopularnijih arhetipskih
junaka dvadesetog veka. (Prim, prev.)
divljenje mnogih. Na predsedničke izbore izašao je kao
nezavisan kandidat, i prema rezultatima agencija za
ispitivanje javnog mnjenja, nacija je glasala za svežu,
nezavisnu misao - ili možda prosto nije bila ni za
Republikansku ni za Demokratsku stranku, u šta su
verovale neke učene glave. Dosad je pokazao da ima
savremene ideje, ali daje pomalo kontraš i pravi odmetnik
na najvišoj državnoj funkciji. Kao čvrst pobornik
nezavisnog odlučivanja, predsednik je u Vašingtonu
stekao malo prijatelja, a mnogo neprijatelja.
„Direktor FBI-ja vas toplo preporučuje", reče on.
„Mislim da je Stiven Bouen dosta dobar čovek. Šta vi
mislite o tome? Imate li neko mišljenje o njemu?"
„Slažem se s vama. Pod Bouenovom upravom Biro
se u poslednje dve godine mnogo promenio. Dobro
sarađujemo s njima. Ranije nije bilo tako."
Predsednik klimnu glavom. „Je li ova pretnja
stvarna, Alekse, ili samo preduzimamo mudre mere
predostrožnosti?", upita me. Bilo je to teško pitanje,
postavljeno bez uvijanja. Ali je bilo pravo pitanje.
„Smatram da su bez daljnjeg opravdane mere
predostrožnosti koje je preduzela Tajna služba", rekoh.
„Poklapanje imena Džeka i Džil s vašim kodiranim
imenima, koje koristi Tajna služba, ne može da nas ostavi
ravnodušnim. To se odnosi i na šemu po kojoj su ovde, u
Vašingtonu, slavni ljudi na meti ubica."
„Valjda se i na mene odnosi taj prokleti opis. Tužno
ali istinito", reče predsednik Berns namrštivši se. Čitao
sam da odlučno štiti svoj privatni život i da je vrlo realan.
I ja sam imao takav utisak. Čovek sa srednjeg zapada u
najboljem smislu. Zračio je toplinom i to je za mene bilo
najveće iznenađenje.
„Kao što sami priznajete, dobro ste protresli
bombonjeru. Već ste uznemirili mnoge ljude."
„Ne menjajte kanal, tek predstoje prava
uznemiravanja. Ova vlada vapi za reorganizacijom koja je
predviđena za život u devetnaestom veku. Alekse, na
svaki mogući način ću sarađivati s policijom u vezi sa
ovom istragom. Ne želim da iko strada ili, ne daj bože,
pogine. Svakako sam razmišljao o tome, ali još nisam
spreman da umrem. Mislim da smo Sali i ja pristojni
ljudi. Nadam se da ćete se uveriti u to kada budete više
vremena provodili ovde. Daleko smo od savršenstva, ali
smo pristojni. Trudimo se da postupamo ispravno.“
Već sam stekao takav utisak o predsedniku. Brzo
me je osvojio. Međutim, u isti mah sam se pitao koliko
smem da verujem u ono što govori. Najzad, bio je
političar. Najbolji u zemlji.
„Svake godine nekoliko ljudi pokuša da uđe u Belu
kuću, Alekse. Jedan je uspeo da se prošvercuje na začelju
orkestra marinaca koji je umarširao ovamo. Nekoliko njih
je pokušalo kolima da probije kapiju. Godine devedeset
četvrte Frenk Judžin Korder doleteo je ovamo u
jednomotornoj cesni.“ „Ipak, dosad nije izvedeno ništa
slično ovome."
Predsednik postavi pravo pitanje koje ga tišti:
„Koja je vaša krajnja reč o Džeku i Džil?“
„Još nema krajnje reći. Možda početna", rekoh mu.
„Ne slažem se sa procenom FBI-ja. Ne vidim ih kao ubice
koje slede obrazac. Visoko su organizovani, ali mi se čini
da je obrazac veštački stvoren. Kladim su da su oboje
privlačni, bele rase, znatno iznad normalnog koeficijenta
inteligencije. Žele da postignu nešto još spektakularnije.
Ovo dosad je bila samo priprema. Uživaju u moći da
manipulišu i nama i medijima. Zasad ne znam više, ali
spreman sam da saslušam i druga mišljenja."
Predsednik ozbiljno klimnu glavom.
„Ako me osećaj ne vara, dobro je što ste ovde,
Alekse", reče on. „Milo mi je što smo se sreli bar na
nekoliko minuta. Kažu mi da imate dvoje dece", reče on.
Posegnuo je u sako i dao mi predsedničku kopču za
kravatu i značku namenjenu deci. „Mislim da su suveniri
važni. Znate, ja u tradiciju i verujem kao i u promenu."
Predsednik Berns se još jednom rukova sa mnom,
pogleda me pravo u oči i izađe iz sobe.
Shvatih da mi je upravo poželeo dobrodošlicu
povodom prijema u tim, čiji je jedini zadatak da zaštiti
život predsednika. Proželo me je saznanje koliko sam
visoko motivisan da učinim to. Pogledah iglu za kravatu i
značku za Dejmona i Dženi i osetih čudnu ganutost.
 POGLAVLJE
37

„PA, jesi li već sreo kraljevski par?“, upita me Nana

Mama kada sam oko četiri po podne ušao u kuhinju.
U velikoj sivoj šerpi je pripremala nešto što miriše
kao poslovična ambrozija. To je bela čorba od pasulja,
jedno od mojih omiljenih jela. Mačka Rozi se protezala
oko radnog stola i zadovoljno prela. Rozi u kujni.
Dok se jelo krčkalo, Nana je rešavala ukrštene reči
u Vašington postu. Spazih i knjigu njenih nabacanih
beležaka, a takođe i Na svaki mogući način - život i vreme
Megi Kun.31 Nema šta - moja baka je složena žena.
„Jesam li šta sreo?“, pravio sam se da ne razumem
njeno pitanje, jasno kao dan. Nas dvoje već godinama
igramo igru, koju ćemo verovatno poneti i u stare dane,
dok nas nekada i nekako smrt ne razdvoji.
„Jesi li koga sreo, doktore Krose? Predsednika i
njegovu suprugu, naravno. One bogate belce što žive u
Beloj kući i s visine nas gledaju. Toma i Sali u Kamelotu
devedesetih godina."
Osmehnuo sam se tom uobičajenom
temperamentnom zanovetanju koje je ponekad znalo da
dobije kiselkast ton. Pogledao sam u frižider.
„Znaš, nisam došao kući da bi me tako strogo
ispitivala. Od ovih goveđih grudi napraviću sendvič. Čini

31 Margaret Elajza Kun (Margaret Eliza Kuhn, 1905-1995)

osnovala je organizaciju Sivi panteri (Gray Panthers) koja se borila
protiv diskriminacije osoba u godinama, za olakšanje položaja
penzionera, reformu sistema staračkih domova i druga pitanja
koja se tiču starijih ljudi. Umesto pravog imena koristila je
nadimak Megi. Pred smrt je napisala autobiografiju No Stone
Unturned - The Life and Times of Maggie Kuhn. (Prim, prev.)
mi se da su sočne i meke, a možda izgled vara?"
„Naravno da vara, ali ovo meso je sočno i možeš da
ga sečeš supenom kašikom. S obzirom na količinu posla
koji ih čeka, imam utisak da je u Beloj kući radno vreme
izuzetno kratko. Oduvek sam to slutila, ali dosad nisam
mogla da dokažem. Dakle, koga si sreo?"
Nisam mogao da odolim da joj ne kažem. I ovako i
onako bih joj rekao.
„Jutros sam upoznao predsednika i razgovarao s
njim."
„Sreo si Toma?"
Nana se pretvarala da je primila udarac kao bokser
teške kategorije, Džordž Forman. Zateturala se
korak-dva od radnog stola. Čak se malkice i nasmešila.
„Pa, zaboga, pričaj mi o Tomu. I o Sali. Je li istina da
Sali u Beloj kući preko dana nosi crni šeširić?"
„Mislim da je to radila Žaklina Kenedi. U stvari,
dopada mi se predsednik Berns", rekoh i počeh da na
svežem ražanom hlebu pripremam sendvič od debelog
režnja govedine, s listom zelene salate, paradajzom, malo
majoneza, dosta bibera i prstohvatom soli.
„Ne čudim se. Tebi je svako simpatičan dok ne ubije
nekog", reče Nana na šta sam samo nastavio da sečem
paradajz. „Sada, pošto si sreo gospodina predsednika,
možeš da se vratiš slučaju škole Sodžerner Trus. To je
veoma važno ljudima ove kuće. Sive kuće. Nijedan crnac
ne haje mnogo za predsednika i njegove probleme. I ne
treba."
„Je l’ tako, gospođo Farakan?",32 rekoh i zagrizoh
svoj sendvič, odličnog ukusa, kao što je obećala. Meso je
zaista moglo da se seče supenom kašikom - topilo se u

32 Farakan (Louis Farrakhan, pravo ime Louis Eugene Wolcott,

rođ. 1933.) - američki crnački verski vođa i osnivač organizacije
Islamska nacija (Nation of Islam). Godine 1995. organizovao je
Marš milion ljudi. (Prim, prev.)
ustima.
„Treba da bude tako čak i kada nije. U svakom
slučaju, nije daleko od istine. Priznajem da je to žalosno,
ali takođe je žalosno i vreme u kojem živimo. Zar se ne
slažeš? Ma, sigurno se slažeš.
„Jesi li čula da ljudi u godinama postaju blaži?“,
upitah je. „Uzgred, ova prsa su odlična."
„A jesi li ti čuo da neko treba da se oseća bolje a ne
samo starije? Jesi li čuo da treba da vodiš računa o onima
kojima pripadaš? Znaš li da u našem komšiluku ubijaju
malenu, zlatnu, crnu decu, Alekse, i da niko ne čini ništa
kako bi to sprečio Naravno da su prsa odlična! Vidiš,
osećam se bolje."
Zavukoh ruku u džep pantalona i izvadih kopču za
kravatu i značku koje sam dobio od predsednika.
„Predsednik je znao da imam dvoje dece. Dao mi je
ove suvenire za njih." Pružio sam ih Nani. Ona ih uze, i za
promenu, jednom u životu osta bez reči.
„Kaži im da im je to poslao Tom, i da je dobar čovek,
koji se trudi da da sve od sebe."
Pola pretrpanog sendviča sam pojeo, a ostatak
poneo iz kuhinje u slučaju da postane prevruće i slično.
Znate već.
„Hvala za sjajan sendvič i za savet - tim redom."
„Kuda ćeš sada?", doviknu mi Nana. Opet je
razvezala: „Govorimo o važnom pitanju. O genocidu nad
crncima ovde, usred Vašingtona, prestonice naše nacije.
Briga njih šta se događa u našem kraju, Alekse. Oni su ti,
i ti su beli, a ti sarađuješ s neprijateljem."
„Idem da nekoliko sati posvetim slučajevima
ubistava u školi Trus. Eto kuda idem!", uzvratih glasno
na putu ka ulaznim vratima, blaženom spasu od
predavanja. Više nisam video Nanu Mamu, ali sam joj čuo
glas koji me proganja kao poklič vile što predskazuje
smrt, mada nije daleko ni od kreštanja neke poljske
vrane.
„Aleks se najzad urazumio!", viknula je prodorno i
drečavo. „Ipak, ima nade. Ima nade. Oh, hvala ti, crni
Bože na nebesima!“
Stara koza još može da obori mog jarca i zato je
volim. Međutim, ponekad nisam raspoložen da slušam
njeno zamorno preklapanje.
Svirnuo sam joj iz svog starog poršea dok sam se
isparkiravao iz dvorišta. To je naš znak da je među nama
sve u redu. Čuo sam kako Nana viče iz kuće:
„Svirnem i ja tebi!“
 POGLAVLJE
38

VRATIO sam se opasnim ulicama vašingtonskog

crnačkog geta, na dno prestonice. Opet sam bio detektiv
Odeljenja za ubistva. Čudnom strašću volim svoj poziv,
ali ga ponekad mrzim iz dna duše.
U oba slučaja smo preduzeli sve što je u ljudskoj
moći. Organizovao sam dnevnu prismotru škole Trus, kao
i dnevnu i noćnu prismotru groba Šanele Grin.
Psihopatske ubice često posećuju grobove svojih žrtava.
Uostalom, oni su demoni.
Cirkus, bez daljnjeg, opet gostuje u gradu.
Dva cirkusa.
Dva potpuno različita načina ubijanja. Nikad nisam
video ovako nešto, čak ni približno ovom haosu.
I bez podsećanja Nane Mame želeo sam da sada
budem napolju, na ulici. Kao što je rekla: Neko ubija našu
decu.
Bio sam siguran da će ovo nepopravljivo čudovište
izvršiti nov zločin. Za razliku od Džeka i Džil, gonili su ga
bes i strast. Bio sam kadar gotovo da osetim ukus tog
surovog, zastrašujućeg ludila. Nimalo me nije tešila
činjenica što je ubica najverovatnije amater.
Razmišljaj kao ubica, hodaj u njegovim cipelama,
podsećao sam se. Iako tako sve počinje, mnogo je lakše
reći nego uraditi.
Deo tog popodneva sam proveo napadajući iz
zasede lokalne gluvaroše, koji su mogli da načuju nešto o
ubistvima: ulične družine, iznemogle i navučene
korisnike kreka, mlade raznosače koksa i vutre u službi
dilera, nekolicinu nisko rangiranih likova koji su sami
dilovali, vlasnike radnji, tastere, muslimane - prodavce
novina. Neke od njih sam dobro preznojio, ali ni od koga
nisam dobio korisnu informaciju.
Ipak, nisam dizao ruke. Uglavnom je tako. Guraj,
ne gubi hrabrost, teraj dalje. Oko petnaest do pet sam
razgovarao s jednim sedamnaestogodišnjim
beskućnikom koga sam upoznao kada sam u bolnici
Svetog Antonija delio besplatne porcije hrane. Zove se Loj
Makoj i sada nasitno rastura krek. Već mi je pomogao
jedanput ili dvaput.
Loj je prestao da dolazi po besplatnu hranu čim je
počeo da zarađuje crkavicu od paketića kreka i spida s
kojima je cirkulisao u kraju. Ma koliko nekada osetim da
sam kivan, teško mi je da svaljujem krivicu na klince kao
što je Loj. Život im je neverovatno surov i beznadežan.
Onda se jednog dana neko pojavi i ponudi im petnaest ili
dvadeset dolara na sat da rade ono što bi se inače radilo i
bez njih. Izuzetno je jaka emocionalna veza između njih i
narko-bosova, jer prvi put neko ima poverenja u ove
izgubljene dečake. Niko nikada nije verovao u njih.
Odvojio sam Loja od bande s kojom je blejao u Ulici
L. Svi su nosili crne, fabrički pletene vunene kape,
natučene nisko iznad očiju i ušiju. Zlatni zubi, alke na
ušima, vrećaste pantalone, puna oprema. Njegova ekipa
je govorila o igranom filmu, snimljenom prema starom
crtaću o porodici Kremenko ili su možda razgovarali o
samom crtaću. Jaba daba je jedna od nametnutih fraza
koje su korišćene za označavanje policijskih patroldžija i
detektiva u kraju. Eno ga jaba daba. Ili: On je težak drkoš
jaba daba du. Nedavno sam pročitao tužnu statistiku da
sedamdeset odsto Amerikanaca gotovo sto odsto
informacija dobija s televizije i iz filmova.
Loj se zlobno smeškao dok je vukući noge sporo
prilazio mom ćošku. Visok je možda metar i osamdeset
pet, ali nema ni šezdeset pet kilograma. Nosio je vrećastu
višeslojnu zimsku odeću, vešto poderanu; danas me je
drsko đanisao, gledao s omalovažavanjem, željom da me
sahrani pogledom.
,,Jo, ti zvizneš, a ja da se nacrtam?", upita Loj
glasom koji me je istovremeno iznervirao i beskrajno
rastužio. ,,Š’o? Plaćam porez“, drobio je dalje. „Mo’š se
slikaš s posedovanje. Niko od nas ne poseduje."
„Ne pumpaj se, to kod mene ne pali", rekoh mu.
„Batali frajerisanje." Znao sam da mu je majka na
heroinu i da ima tri mlađe sestre. Svi su živeli u
prihvatilištu socijalne bolnice za šire područje
jugoistočne četvrti, što je isto kao da stanujete u
tunelima ispod stanice Junion.
„Kaži š’a imaš da se ja vrnem na moj pos’o", nastavi
Loj da mi prkosi. „Vreme je lova, kopčaš? Pitaj š’a ’oćeš."
„Imam samo jedno pitanje za tebe, Loje. Onda
možeš da se vratiš svojim velikim poslovnim dilovima."
I dalje me je tvrdoglavo đanisao, što je u ovom kraju
dovoljan razlog da vam neko zvizne metak.
,,Š’o bi ti odgovar’o? Di sam ja tu? Je l’ nudiš neki
dil?"
Najzad sam se osmehnuo Loju, te mi uzvrati
poluosmehom od koga mu sinuše zlatne krunice.
„Ako mi daš neku informaciju, mogu da je
zapamtim. A onda ću, možda, nešto da ti dugujem",
rekoh.
,,Jo“, skresa mi on u lice. ,,’Oćeš da ti ša’nem vel’ku
masnu tajnu, detektive?Ne trebam ja niš’ na recku od
tebe. I zabole me š’o tražiš ko je zvekn’o one klince."
Slegnuo je ramenima kao da se to već pročulo na
ulicama. Znao sam da je tako.
Čekao sam da završi svoj mali govor pa da
obrazložim ponudu. Bilo je tužno što je pametan.
Ćaknuto pametan. Zato ga je šef i angažovao da rastura
krek. Loj je bio inteligentan i verovatno je čak i imao
pristojnu radnu etiku.
„Neću da razgovaram s tobom! I ne moram!" On se
najzad pomalo ogorčeno okrete i mahnu obema mršavim
rukama.
„Mis’iš da ti dugujem nešto š’o si me ’ranio s one
buđave splačine u kujni za sirotinju? Mis’iš da ti
dugujem? Dugujem ti đoku!“
Loj se spremi da ode glumeći gordost. Zatim se
okrete i pogleda me kao da želi da mi dobaci još neku
razdražujuću dosetku. Tamne oči mu se suziše a pogled
ukrsti s mojim; jedan trenutak smo se samo gledali.
Veza. Otvaranje.
„Neko je vid’o nekog matorca tamo di je koknuta
ona curica", izbrblja Loj. Bila je to najveća novost koju
sam dosad saznao u slučaju škole Trus. Bila je to jedina
novost, upravo ono što sam tražio radeći svih ovih dana
na ulicama.
On nije ni slutio koliko sam brz i jak. Pružio sam
ruke i privukao ga k sebi. Privukao sam Loja Makoja vrlo
blizu. Tako blizu da sam mogao da mu osetim aromu
slatkog peperminta u dahu, miris pomade za kosu i
ustajalost jako zgužvane zimske odeće.
Privio sam ga na grudi kao da mi je sin, bludni sin,
mlada budala koja mora da nauči da sa mnom ne može
tako. Držao sam ga zaista čvrsto želeći nekako da ga
spasem. Želeo sam da spasem sve njih, ali nisam mogao i
to me je izjedalo poput velikog gubitka vere u životu.
„Ej, bre, ne zezam se. Ko ti je to rekao, Loje? Pevaj.
Ne zajebavaj se sa mnom. Da si propevao i to odmah.“
Lice mu je bilo udaljeno samo nekoliko centimetara
od mog. Usta su mi bezmalo priljubljena uz njegov obraz.
U tren oka nestade sve njegovo junačenje i šepurenje.
Nisam želeo da se prema njemu ponašam siledžijski, ali
ovo je bilo vraški važno.
Šake su mi krupne i grube kao kod boksera, i
postarao sam se da ih vidi.
„Čekam odgovor", prošaputah. „Nemoj da te pri-
vodim. Zagorčaću ti dan i noć."
„Ne znam ko je to bio", uzvrati on između dva
šištava uzdaha. „Pričaju u pri’vatilištu. Prosto sam čuo,
znaš. Matori keša, beskućnik. Neko ga je vid’o kako se
vucara po Garfildu. Beli keša u parku."
„Belac? Na jugoistočnoj strani parka? Siguran si u
to?"
„Jes’. To sam rek’o. To sam čuo. A sad me pusti.
’Ajd, čoveče, pusti me!"
Pustio sam ga da se odvoji od mene i udalji nekoliko
koraka.
Loj se pribra i povrati hladnokrvnost čim se uverio
da neću da ga povredim i privedem na ispitivanje.
„To je priča. Duguješ mi", reče. „I ima da naplatim
dug." Mislim da Loj nije video ironiju u onome što govori.
„Dugujem ti", potvrdih. „Hvala, Loje." Nadam se da
nećeš doći u priliku da naplaćuješ.
On mi namignu.
„Bud’ mi dobar, va-žii!“, zasmeja se i nastavi da se
smeje dok se vraćao ostalim rasturačima kreka.
 POGLAVLJE
39

STARI beskućnik blizu mesta ubistva - u

Garfildovom parku. Najzad nešto opipljivo, nešto od čega
može da se počne. Namučio sam se, ali se isplatio uloženi
trud.
Belac. Beli osumnjičeni.
Ovaj trag je otkrivao mnogo više. Sasvim je sigurno
da se ne smuca mnogo belaca po Garfildovom parku.
Telefonirao sam Sampsonu i rekao mu šta sam
otkrio. Upravo mu je počela noćna smena. Pitao sam ga
kako napreduje. Rekao mi je da nema pomaka, ali se
nada da će, možda, sada krenuti nabolje. Obavestiće
ostale u našoj grupi.
Nešto posle pet popodne sam ponovo svratio do
škole Sodžerner Trus. Različite sile su me snažno vukle
toj školi. Delimično me je tu doveo nov podatak o belom
beskućniku ali i stalna bojazan daje u ovo možda upleten
moj smrtni neprijatelj, Gari Sonedži. Osim toga, želeo
sam da vidim Kristinu Džonson. Gospođu Džonson.
Ponovo nikoga nije bilo za stolom u prijemnoj
kancelariji. Lutke raznih rasa na stolu su izgledale
napušteno, kao i neka nažvrljana lica i dve knjige iz serije
Žmarci. Teška drvena vrata glavne kancelarije bila su
zatvorena.
Iznutra se ništa nije čulo, ali sam, ipak, pokucao.
Neko zatvori fioku i odjeknuše koraci. Vrata se otvoriše.
Nisu bila zaključana.
Kristina Džonson je imala žaket od kašmira i
dugačku vunenu suknju. Kosa joj je bila začešljana
unazad i vezana žutom trakom. Nosila je naočari. Bila je
bosonoga. Setih se jednog stiha - mislim da je autor Doroti
Parker - Muškarac se retko prima/ na ženu koja naočari
ima.
Živnuo sam čim sam je ugledao, odmah mije
popravila raspoloženje. Ne znam zašto, ali tako je.
Pade mi na pamet da ona često ostaje u školi do
poznih sati. To je svakako njena stvar, ali nisam mogao
da se ne pitam zbog čega toliko vremena provodi ovde.
„Da, opet dugo radim. Uhvatili ste me na delu, dok
vršim zločin. Kriva sam po svim tačkama. Jutros je jedan
vaš prijatelj svratio", reče ona. „Detektiv Džon Sampson."
„On vodi istragu", rekoh.
„Vrlo je posvećen i zabrinut. U mnogo čemu me je
iznenadio - čita Kamija", primeti ona.
Upitah se kako je uspeo taj podatak da ubaci u
razgovor. Pored ostalih plemenitih ciljeva kojima je
posvećen, Sampson voli da upoznaje zanimljive i zgodne
žene kao što je Kristina Džonson. Nimalo mu ne bi
smetala činjenica da je udata ukoliko to njoj ne bi
smetalo. Sampson je ponekad preterano galantan, ali
samo ukoliko žena ume da ceni tu pažnju.
„Sampson mnogo čita; čita otkako ga znam. Pre
nego što smo se upoznali, moja baka mu je predavala u
školi. On je pravi Pejdžmaster"
Kristina Džonson se osmehnu otkrivajući mi sve
one bele zube.
„Da li vam je poznat film Pejdžmaster? Verujem da
ste ih sve odgledali."
„Gledam ih sve; sve za čim deca viču: Moramo,
moramo to da vidimo, tata! Pejdžmasteru smo dali
šesticu. Mladi gospodin Makoli Kalkin nije nas zablesavio
kao neke druge."
Ona nastavi da se osmehuje zbog čega stekoh
utisak da je vrlo simpatična osoba - sposobna da se bavi
raznim stvarima u životu - ali strpljiva i dovoljno
zainteresovana za ovaj težak posao u gradu. Zavideo sam
njenim učenicima.
Prešao sam pravo na razlog svog dolaska u školu.
„Svratio sam jer smo možda identifikovali ubicu -
bar smo počeli. To sam saznao danas po podne,
nedavno."
Kristina Džonson je pažljivo slušala ono što sam
govorio. Jako je nabrala čelo. U smeđim očima joj otkrih
napetost. Pažljiv je slušalac što, ako se dobro sećam, nije
osobina koja krasi direktore škola.
„Blizu mesta u Garfildovom parku, gde je Šanel
Grin prvobitno bila oteta, viđen je jedan stariji muškarac,
belac. Opisuju ga kao uličara. Možda beskućnika. Nije
mnogo krupan, ima veliku sedu bradu i nosi smeđ ili crn
pončo.“
„Treba li to da kažem nastavnicima? Deci?“, upita
me pošto sam ga opisao.
„Rado bih sutra ujutru poslao nekoga da ponovo
porazgovara s nastavnicima", rekoh. „Ne znamo kuda
vodi ovaj trag, ali može da bude važan. Trenutno nemamo
ništa bolje."
„Bolje sprečiti", reče ona i osmehnu se. Tačnije,
samoj sebi se nasmeja. „Ovo je ismejavanje učiteljskog
govora. Ako mnogo vremena provodite ovde, lako se
zarazite. Ima previše klišea. Ponekad uhvatim sebe kako
se odraslim osobama obraćam kao da imaju pet ili šest
godina, što izluđuje mog muža."
„Da li je i vaš muž učitelj?", upitah. Prosto mi je
izletelo. Sranje.
Ona odmahnu glavom. Učini mi se kao daje nešto
zabavlja.
„Ne, ne. Džordž je advokat. U stvari, lobira na
Kapitol hilu. Srećom, samo gura interese energetskog
kompleksa - Oksidental petrolijem, Pepko enerdži
kompani, Edison ilektrik institjut. S tim mogu da živim."
Nasmeja se. „Ne baš sve vreme, ali uglavnom." Pogled joj
je bio bezazlen, ali ne i naivan. Možda malo misteriozan.
„Dakle, želeo bih da proturimo vest o sumnjivom
licu. Možda ovog puta imamo pravog osumnjičenog",
rekoh. „A sad moram da bežim."
„Nemojte“, reče Kristina Džonson, na šta zastadoh
zbunjeno.
Na licu joj se pojavi onaj osmeh koji sam već dobro
poznavao - blistav i više nego dopadljiv.
„Strogo je zabranjena bežanija kroz hodnike",
namignu mi. „Prešla sam vas!“ Dobra caka.
Nasmejah se. Posle kratkog trenutka svežine i
svetlosti otišao sam raspoložen na posao. Mnogo mi se
sviđala. Kome ne bi? Možda bismo mogli da se kako-tako
sprijateljimo, ali mislim da se zavaravam.
Ništa ne ide; ništa ne funkcioniše kako treba. Neki
star beo beskućnik - bio je to dosad najbolji podatak.
Značajna operativna informacija je samo mrvica koja ni
izbliza nije dovoljna. Dva nemoguća slučaja. Bože blagi!
Parkirao sam dalje niz ulicu i dva sata te večeri
posmatrao školu Trus. Školu mog sina. Možda će naići
neki beo beskućnik - ali to se nije desilo.
Prismotru sam napustio pola sata posle odlaska
Kristine Džonson.
 POGLAVLJE
40

,,ŠTA misliš o našem dosadašnjem letu na

čarobnom tepihu - na skali od jedan do jedanaest?", Džek
upita Džil, odnosno, Sem Saru. Leteli su visoko iznad
provincije Merilenda.
„Prelepo je. Tako uzbudljivo. Neverovatno. Prosto
se kao ptica radujem letenju."
„Teško je poverovati da ovo uspeva. Ali uspeva,
majmunče. Ovo može da bude vrlo važno za nas, za sve
što radimo, za igru."
„Znam, Seme. Pazim."
„Znam da paziš. Uvek si tako marljiva."
Sedeli su jedno do drugog u maloj pilotskoj kabini
jedrilice blanik L-23. Poletela je s gradskog aerodroma
Frederik u Merilendu, koji je od centra Vašingtona
udaljen oko sat vremena. Savršeno uživanje, posebno za
nju. Sara nije mogla da se otme tom utisku. Savršena
metafora. Ćopava leti. Neverovatno. Sada joj je ceo život
bio takav.
Daleko ispod letelice mogla je da vidi Frederik, s
primesama nemačke kolonijalne arhitekture. Mogla je
čak da razazna dražesne radnje na gradskom šetalištu
Entik. Nebo je puno kumulusa koji podsećaju na loptice
vate nemarno razbacane po mirnom moru. Sara je
ispričala Semu kako je jedanput letela jedrilicom i da joj
je to bio „možda najlepši doživljaj", na šta joj je rekao:
„Letećemo sutra po podne. Znam pravo mesto,
majmunče. Savršeno! Želim da preletim Kemp Dejvid, gde
predsednik ide na odmor. Hoću s visina da pogledam
odmaralište predsednika Bernsa. Hoću da zamislim kako
mu na guzicu bacam bombu."
Sem Harison je već mnogo znao o Kemp Dejvidu, ali
pogled iz vazduha mogao je da bude koristan. Nije smeo
da isključi mogućnost napada na predsednikovo
odmaralište u budućnosti - naročito ako Tajna služba
zadrži najstrože mere obezbeđenja predsednika Bernsa,
koje je uvela pre nekoliko dana.
Sada je za Džeka i Džil sve bilo mnogo teže, ali on je
to očekivao. Zato su imali i rezervne planove. Predsednik
Sjedinjenih Država će umreti - samo je pitanje kada i gde
pošto su već doneli odluku kako. Uskoro će i preostale
dve doneti.
„Nije li opasno da letimo ovako blizu Kemp
Dejvidu?", upita Sara. Osmehnula se tom pitanju. Grizla
je jezik dok su leteli severno od Frederika, sve bliže i bliže
predsednikovom boravištu, sve bliže i bliže opasnosti,
možda čak i katastrofi.
„Zasad nije tako opasno. Sve vreme to rade jedrilice
i baloni s toplim vazduhom. Ljudi izdaleka žele da bace
pogled na mesto gde boravi predsednik. Pošto trenutno
nije tamo, oni na tlu neće biti toliko paranoični. Ipak, ne
smemo suviše da se približimo. Otkako se onaj avion
spustio na travnjak pred Belom kućom, vazdušni prostor
je zaštićen raketama. Sumnjam da bi oborili jednu
jedrilicu, ali nikad se ne zna?"
Već su mogli da vide zgrade u Fort Dejvidu, ali one
na severoistoku, u planinskom parku Ketoktin. Iako su
ispred njih parkirana tri vojna džipa, izgledalo je da na
dobro pošumljenom terenu nema nikoga. Sam Kemp
Dejvid izgledao je dosta čudno; neobična kombinacija
kasarni kopnene vojske i rustičnog odmarališta. Ništa
preopasno. Ništa s čime ne bi mogli da izađu na kraj ako
zatreba, ako to bude zahtevao konačan plan.
„Kemp Dejvid je dobio ime po Ajzenhauerovom
unuku", reče Džek. „Ajk je bio dosta dobar predsednik.
Generali su obično takvi."
Džek dotače beretu u futroli na gležnju. Pištolj ga je
umirio. Međutim, u ovom času ništa nije pretilo
predsedniku, a ni njima dvoma. Ne, igra će krenuti u
drugom pravcu. To je najlepše u njoj - niko ne može da
predvidi kako će se dalje odvijati. To je igra - tako su je
osmislili i tako su je igrali.
On oseti na obrazu lak dodir Sarine šake.
„Koliko nam vremena još ostaje?", upita ga. Slutio
je da ne želi kraj jedrenju u vazduhu.
„Nikada nas neće uhvatiti", reče joj s osmehom.
„Ne. Let, šašavko", nasmeja se i pomilova ga po
ruci. „Koliko još vremena možemo da provedemo ovde
gore?"
„Valjda ti nije već dosadilo? Daleko smo od svetskog
rekorda u visini - oko petnaest hiljada metara ako se ne
varam. Ali za to su potrebna vraški jaka uzlazna
vazdušna strujanja." Iznenada je postao zabrinut jer je
pomislio da joj ovo više ne prija. Tako tipično za Sema.
„Ne, ne", nasmeja se Sara i zagrli ga oko vrata.
Čvrsto gaje držala. „Lepo mi je ovde gore, volim da letim,
volim da budem s tobom. Hvala ti... za sve."
„Nema na čemu, majmunče", šapnu joj uz obraz.
Par neverovatnih ubica.
Džek i Džil.
Leteli su iznad čuvenog predsedničkog odmarališta
Kemp Dejvid.
Vidimo se uskoro, gospodine predsedniče. Ne
možete to da sprečite. Nema načina da se sakrijete od nas.
Verujte nam na reč. Zar dosad nismo održali sva svoja
obećanja?
 POGLAVLJE
41

ZA VREME jednočasovne vožnje kolima, kad su se

vraćali u Vašington, Sem je bio zamišljen i odsutan. Sara
ga je pažljivo posmatrala krajičkom oka. Činilo se da je
još u jedrilici. Vozio je namršteno, a tamnoplave oči su
mu bile prikovane za put.
Ponekad ga je to hvatalo. Ali i nju. Brižna Sara;
Sara radilica.
Oboje su razumeli i uglavnom prihvatali partnerove
slabe i jake tačke. Za oboje će igra Džeka i Džil postati
mnogo opasnija. Svaki potez je riskantan i povezan s
opasnošću. Mogli su da ih uhvate pre nego što obave
misiju. Sve je praktično vrvelo od lovaca. Odvijala se
jedna od nezapamćenih potera za ljudima. Ne samo u
Vašingtonu, glavnom gradu Sjedinjenih Država, nego
širom sveta.
„Samo sam razmišljao o igri i kako ćemo je dalje
voditi, pravio sam objektivnu procenu. Nešto sam
razmišljao... o igri unutar naše igre“, reče najzad Sem, ,,o
jednom lukavijem potezu, sasvim neočekivanom za naše
tragače."
Sara ga je gledala kako se budi iz zanetosti,
razmišljanja, kako se otrgnu i vrati njoj.
„Primetila sam da si negde odlutao i da nisi sa
mnom i sa svim ovim vozačima na putu. Bilo je tako
očigledno."
Sem se iskezi.
„Izvini. Sigurno si nanjušila u kom grmu leži zec."
Neobično je skroman i još više ga ceni zbog te osobine.
Kao da nema visoko mišljenje o sebi; a ako ga ima,
čuva ga za sebe. Bože, sve je tako lako kad su zajedno i
neverovatno teško kad su razdvojeni. Sara se zapita kako
je živela pre nego što je srela Sema. Najsažetiji odgovor bi
glasio da nije ni živela. Bila je živa, ali nije živela. Sada
jeste.
„Brineš se o daljem toku igre, o tačnom redosledu“,
reče ona. „Zato si se mrštio. Siroti, dragi Seme. Šta si
smislio?"
On se osmehnu i odmahnu glavom. Često je hvalio
njenu mudrost i pronicljivost. Gotovo nijedan muškarac
to nije rekao Sari Rozen. Većina se plašila njene
inteligencije. Još gore, bila je rečita. Muškarci su zato
osećali potrebu da je ponize, da stalno nipodaštavaju sve
što kaže ukoliko to u potpunosti ne godi njihovoj sujeti.
Sem nije bio takav. Činilo se da razume svaku
njenu potrebu. Je li i to deo igre?, pitala se. Deo njegove
igre?
„Uskoro će policija i FBI toliko pojačati pritisak da
će nam goreti tlo pod nogama", reče zureći preda se, u
sivu traku autoputa. „Ono što se dešavalo ranije nije
ništa, Sara, baš ništa. Od ovog časa će pojačati poteru za
nama. Žele da nas uhvate po svaku cenu. FBI skuplja
najbolji mogući tim, i nemojmo se zavaravati, biće to
vrhunska grupa. Pre ili kasnije, iskopaće nešto o nama.
To je neizbežno."
Sara klimnu glavom, jer se slagala s njim. Ipak ju je
uplašio.
„Znam. Spremna sam na to; bar mislim. Imaš li
ideju kako da izbegnemo tu vatru?"
„Da, mislim da imam. Neko vreme sam razmišljao i
verujem da sam pronašao rešenje. Dozvoli da ti ga
izložim, a ti mi reci šta misliš."
Eto! Tražio je njeno mišljenje. Uvek. Toliko se
razlikovao od ostalih.
On je pogleda, oči im se sretoše.
„U stvari, jednostavno je. Potrebni su nam savršeni
alibiji. Imam ideju kako to da postignem. Moraćemo da
unesemo manje izmene u naš plan igre, ali mislim da će
se isplatiti."
 Ona pokuša da sakrije zabrinutost.
„Kakve izmene? Ne želiš da idemo na metu oko čijeg
izbora smo se već složili?"
„Želim da promenimo sledeću metu, tako je, ali bih
promenio još nešto. Doveo bih drugu osobu da ubije
sledeću žrtvu. Tako ćemo oboje imati neoborive alibije.
Mislim da je to žestok obrt. Mislim da može da nas spase.
Ako otkriju išta o nama, moraće potpuno da odbace
sumnje."
Ulazili su u Vašington vozeći se Avenijom
Viskonsin. Grad liči na neku sliku Dž. M. V. Tarnera,33
zaključi Sara. Maglovita svetlost, uhvaćena u pravom
trenutku.
„Mnogo mi se sviđa način na koji razmišljaš. Plan je
dobar. Koga bi doveo?", upita.
„Već sam u vezi s njim", reče Sem. „Mislim da imam
savršenu osobu za ovaj mali obrt. On je naš istomišljenik,
deli naša uverenja. I ovde je, u Vašingtonu."

33Džozef Malord Vilijam Tamer (Joseph Mallord William Turner,

1775- 1851), engleski slikar, slavni pejzažista, kome su kritičari
zamerali da slika obojenom parom. (Prim, prev.)
 POGLAVLJE
42

AGENT Tajne službe Džejms Maklejn, jedan od

poručnika Džeja Grejera, poveo me je u obilazak Bele
kuće. Svake godine je poseti više od pola miliona ljudi, ali
niko je nije ovako obišao. Dobio sam pravu sliku o njoj.
Umesto uobičajene šetnje bibliotekom, istočnom,
plavom, zelenom i crvenom sobom, odveo me je da vidim
privatne porodične prostorije na prvom i drugom spratu.
Zamolio sam ga da mi pokaže predsednikove kancelarije
u zapadnom krilu, kao i one u poslovnoj zgradi izvršne
vlasti koje pripadaju potpredsedniku Maoniju.
Dok smo lutali veličanstvenim centralnim holom
koji je sav u svetložutim nijansama, svakog trena sam
očekivao da odjeknu Bubnjevi i fanfare ili Pozdrav
predsedniku.
Agent Maklejn me je upoznao s pojedinostima
obezbeđenja u Beloj kući. Čitav prostor je bio zaštićen
audio-senzorima, senzorima koji su reagovali na
promenu pritiska, elektronskim očima i infracrvenim
uređajima. Na krovu je u svakom trenutku dežurao tim
specijalaca. Helikopteri su bili udaljeni nepuna dva i po
minuta. Pa ipak, i pored ovako jakog obezbeđenja nisam
bio ohrabren.
„Šta mislite o svemu ovome?", upita me Maklejn
uvodeći me u kabinet. U njemu su dominirale stroge
kožne naslonjače s mesinganim pločicama na kojima su
ispisane titule članova kabineta. Na posetioca je
prostorija ostavljala jak utisak.
„Mislim da svako ko je zaposlen ovde mora da bude
proveren", rekoh.
„Svi su provereni, Alekse."
„Znam. Ali ja ih nisam proverio. Moramo ponovo
sve da ih prekontrolišemo. Hteo bih od svakoga da čujem
da li se interesu - je za poeziju ili književnost, ili je možda
diplomirao književnost; ima li iskustva u snimanju
filmova, slikarstvu, vajarstvu ili se bavi nečim što zahteva
kreativnost. Hteo bih da znam na koje su časopise
pretplaćeni i na šta daju dobrotvorne priloge."
Ako je Maklejn imao neko mišljenje o tome, zadržao
ga je za sebe.
„Još nešto?", upita on.
Gledali smo ružičnjak. U daljini sam video upravne
zgrade, pa sam zaključio da i oni što rade tamo mogu da
vide nas. Ta misao mi se nije svidela.
„Da, bojim se da ima još nešto", uzvratio sam. „Dok
budemo proveravali te biografske podatke, moramo da
ispitamo i sve članove krizne grupe. Počev od mene."
Agent Džejms Maklejn me je jedan dug trenutak
ukočeno gledao.
„Da li se šalite sa mnom?", upita iskreno.
Podjednako iskreno sam odgovorio:
„Ne zezam se. Ovo je istraga o ubistvu. Tako se
vodi."
Ubica zmajeva je stigao u Belu kuću.
 POGLAVLJE
43

ZA RASPRODATU predstavu Mis Sajgon u

Kenedijevom centru fotoreporter je izabrao konzervativno
tamnosivo odelo i prugastu kravatu od ripsa.
Skratio je prosedoplavu kosu; davno se oslobodio
konjskog repa. Više nije nosio ni minđušu s dijamantom.
Teško da bi ga prepoznao bilo ko od onih što ga znaju od
ranije. Tako treba da bude i tako će biti do kraja igre.
„Kao u stara vremena“, tiho je pevušio Kevin
Hokins prelazeći preko parkirališta koje preko reke gleda
u zgradu USA tudej, u Roslinu.
„Ne zaustavljajte velike štamparske prese“,
mrmljao je sebi u bradu. „Možda ćete kasnije dobiti
nešto. Recimo, vest o krupnom događaju koji će se
odigrati kasno večeras u Kenedijevom centru. Quien
sabe?“34
Prijalo mu je što se vratio u Vašington, gde je u više
navrata živeo. Radovao se što se vraća u igru. Igra nad
igrama, pomislio je i mimo volje, jer je u dnu duše verovao
u to. Kodirani naziv: Džek i Džil. Nije mogao da zamisli
bolji zaplet. Prosto ga nije bilo.
Kako se približavalo ovo teško veče, psihološki se
pripremao za dve bitne stvari. Prvo, koliko god je moguće,
mora da bude izuzetno oprezan, sumnjičav i paranoičan.
Drugo, ali ne manje važno, jeste naoružavanje
megadozom samouverenosti i vere u uspeh poduhvata.
Ne može da omane. Neće!, ubeđivao je sebe. Posao
mu je da ubije nekoga na javnom mestu - obično je to
veoma poznata ličnost - a da ga ne uhvate.

34 Šp.: Ko zna (Prim, prev.)

 Na javnom mestu.
A da ga ne uhvate.
Dosad ga nikada nisu uhvatili na delu.
Posle svega se obično čudio, ali se nije previše
uznemiravao, što nema osećanje krivice, što ga zbog
ubistava ne grize savest. Pa ipak, prema drugim
oblastima života ima sasvim normalan odnos. Na primer,
njegova sestra Ajlin ga naziva poslednjim vernikom ili
poslednjim patriotom. Za njenu decu je najdraži, najmiliji
ujka Kevin. Obožavaju ga roditelji koji žive u Hadsonu.
Imao je mnogo simpatičnih, normalnih, bliskih prijatelja
širom sveta. A eto, sada je ovde, spreman za još jedno
hladnokrvno ubistvo. Štaviše, radovao mu se. Žudeo je za
njim.
Pumpao se adrenalinom, ali prema budućoj žrtvi
nije ništa osećao, i manje nego ništa. Na zemlji žive
milijarde ljudi, previše ih je. Šta je jedan ljudski život
manje? Ne mnogo ako to logično posmatrate.
Istovremeno je bio krajnje oprezan dok je ulazio u
blistavi Kenedijev centar sa sjajnim kristalnim lusterima
i Matisovim tapiserijama. Posmatrao je lustere u velikom
foajeu. Verovatno nijedan nije lakši od tone ako se u obzir
uzmu stotine njegovih različitih prizmi i lampi.
lzvršiće ubistvo na javnom mestu pod jarkom
svetlošću, pod svim tim prizmama i lampama.
I neće ga uhvatiti!
Kakav čudesan mađioničarski trik! Kako je dobar u
ovom što radi.
Mesto mu je bilo obezbeđeno, a ulaznica ostavljena
u jednoj kaseti na stanici Junion. Sedište mu se nalazilo
iza orkestra, gotovo pod samom predsedničkom ložom.
Vrlo zgodno. Skoro savršeno. Namerno je stigao tek pošto
su smanjili osvetljenje.
Iskreno se iznenadio kada je stigla pauza. Tako
brzo! Vreme je prosto proletelo. Zaista je dinamičan ovaj
melodramski pozorišni komad.
Pogledao je vreme na ručnom satu: 9.15 - tačno u
minut je isplanirano vreme za pauzu. Osvetlili su salu i
Hokins je dokono primetio da je gomila oduševljena
mjuziklom koji je postao hit.
Ova činjenica mu je veoma pogodovala: iskreno
uzbuđenje, uzavrelost, mnogo bučnog ćaskanja i žamora
u vazduhu. Lagano je ustao iz udobnog sedišta. A sada,
prava večerašnja drama, pomislio je.
Ušao je u veliki foaje s ogromnim lusterima koji su
podsećali na stalaktite. Pod nogama mu se pružalo
plišano crveno more. Pred njim se uzdizala bronzana
bista Džona Kenedija.
Vrlo zgodno i podesno.
Taman kako treba.
Džek i Džil će postati najveća senzacija kakve nije
bilo od Kenedijevog ubistva, a otada je prošlo više od
trideset godina. Srećan je što je i sam deo ove priče.
Zaista je uzbuđen. Ponosan je.
U noćašnjoj predstavi Džekovu ulogu igraće Kevin
Hokins.
Sada gledajte pažljivo, ljubitelji teatra. Ovaj čin će
ostati nezaboravan.
 POGLAVLJE
44

U VELIKOM foajeu Kenedijevog centra skupila se

gomila naduvenih vašingtonskih šupčina. Sačuvaj bože
takve pozorišne publike! Većinom su to bili matorci koji
su se pretplatili za ćelu sezonu. Sa strane su postavljeni
stolovi gde su prodavali bofl majice i preskupe pozorišne
programe. Za vreme pauze je neka žena s drečavocrvenim
suncobranom kroz masu vodila grupu srednjoškolaca.
Kevin Hokins je znao da ga ovo ubistvo dovodi u
izuzetno opasnu situaciju.
Pre nego što je ubije, mora neverovatno blizu da
priđe žrtvi.
Smetalo mu je što je tako, ali drugog načina nije
bilo. Mora da bude neposredno kraj mete i ne sme da
omane u tom delu posla.
Dok se uspešno utapao međ gomilu pozorišne
publike, koja je bučno žagorila, fotoreporter je razmišljao
o svemu ovome.
Najzad je spazio Tomasa Henrija Frenklina, sudiju
Vrhovnog suda. On je najmlađi član ovog suda. Poreklom
je Afroamerikanac. Deluje oholo, u skladu s reputacijom
koju uživa u Vašingtonu. Nije mnogo omiljen, ali to je
nevažno u ovom slučaju.
Snimak! Kevin Hokins je fotografisao u mislima
Tomasa Henrija Franklina.
Sa sudijine leve strane stajala je dvadeset
trogodišnja žena. Snimak. Snimak.
Hokins je uradio domaći zadatak i u vezi sa
Šarlotom Kinsi. Zna joj ime, razume se. Zna da je na
drugoj godini pravnog fakulteta u Džordžtaunu. Zna i
druge mračne tajne o Šarloti Kinsi i sudiji Frenklinu.
Gledao ih je zajedno u krevetu.
 Još jedan trenutak je posmatrao Tomasa Frenklina
i studentkinju kako razgovaraju u velikom foajeu.
Živahni su i ushićeni poput ostalih parova. Čak i više.
Pozorište baš pruža zabavu!
U glavi je napravio još nekoliko snimaka. Nikada
neće zaboraviti ovu zajedničku fotografiju na kojoj su
zauzeti ovakvim razgovorom. Snimak. I ovakav. Snimak.
Smejali su se vrlo prirodno i spontano. Izgledalo je
da oboma izuzetno prija društvo. Flokins se namršti.
Imao je dve nećake u Silver Springu. Vraški ga je
nervirala pomisao na vezu mlade studentkinje prava i
ovog sredovečnog foliranta.
Ironija skrivena u ovoj oštroj osudi izmami mu
neočekivani osmeh. Moral jednog ubice kamena srca -
kakva smejurija! Kakvo ludilo. Kul.
Gledao je kako izlaze na veliku terasu ispred foajea.
Pratio ih je na rastojanju od nekoliko koraka. Pred njima
se pruža reka Potomak koja se crni u noći. Tamo plovi
brod iz Aleksandrije, Dendi, nudeći krstarenje i večeru.
Providna zavesa između predvorja i terase
dramatično je lepršala na svežem vetru s reke. Kevin
Hokins pažljivo krenu ka sudiji Vrhovnog suda i njegovoj
lepoj pratilji. Napravio je još imaginarnih fotografija.
Primetio je da je sudijina bela košulja za jedan broj
tešnja i da mu steže vrat. Žuta svilena kravata mu je
prenapadna za diskretno sivo odelo. Šarlot Kinsi se hitro
i slatko nasmeši -osmeh joj je neodoljiv, a grudi ljupke i
zaobljene. Dugačka crna kosa leprša joj na rečnom
povetarcu.
Prolazeći, očešao se o njih. Toliko se približio Šarloti
i Tomasu. Čak je dotakao dugu blistavu kosu
studentkinje prava. Osetio je njen parfem, opijum ili
šalimar. Snimak.
Bio je tu. Tako blizu. Praktično s njima, u svakom
smislu tih fraza.
Nastavio da fotografiše ovaj par. Nikada ništa neće
zaboraviti, ni jedan jedini kvadrat intimnog prizora
ubistva.
Mogao je da ih čuje, dodirne, omiriše; uprkos tome,
nije osećao ništa.
Kevin Hokins sada odoleva svim ljudskim
nagonima. Bez sažaljenja. Bez griže savesti. Bez stida. I
bez milosti.
Studentkinja prava je nosila kožnu torbicu
okačenu o levo rame. Bila je lako otvorena, malo ali
dovoljno. Ah, bezbrižna, opuštena, nemarna mladosti!
Fotoreporterove ruke su spretne. I dalje pouzdane.
I dalje smirene. Brze, među najboljima.
Ubacio je nešto u njenu torbicu. C’est fa. To je to!
Uspeh. Prvi večerašnji.
Ni ona ni sudija Frenklin nisu primetili taj trenutni
pokret, niti njega kada je kraj njih promakao u gomilu.
Bio je poput rečnog povetarca, noći, mesečine.
U tom osobitom trenutku osetio je neverovatno
ushićenje. Nije moglo da se uporedi ni sa čim na svetu. U
celoj paleti ljudskih iskustava ni sa čim se ne može
uporediti moć da se drugom ljudskom biću oduzme,
ukrade život.
Znao je da je prošao teži deo - rad izbliza. Sada
preostaje jednostavan čin ubistva.
Ubiti na javnom mestu.
Ne biti uhvaćen.
Srce mu iznenada poskoči uz stravičan trzaj.
Dogodila se greška. Teška greška. Ne može biti gora.
Greška, greška, greška!
Blagi Bože, Šarlot Kinsi poseže u torbicu!
Snimak.
Našla je belešku koju je tamo ostavio - belešku od
Džeka i Džil! Greška, greška, greška!
Snimak.
Pažljivo ju je gledala, čudila joj se, čudila se otkud
u njenoj torbici.
Poče da razvija hartiju i on oseti oseti užasnu lupu
damara u slepoočnicama. Privukla je sudijinu pažnju.
Sada se i on zagledao u belešku.
Neeeee! Gospode, neee!, požele da vrisne.
U Kevinu Hokinsu proradi čist instinkt. Najčistiji.
Sada nije bilo vremena za nedoumicu.
Istupio je vrlo brzo i sigurno.
Potegao je luger, zadenut za pojas. Pištolj je bio
skriven zbog blizine gomile, šume ruku i nogu, ispeglanih
pantalona, paperjastih haljina.
Podiže luger i opali samo jednom. Iz nezgodnog
ugla. Daleko od idealnog. Vide iznenadni tamnocrveni
cvet. Telo se trglo, zaljuljalo i srušilo na mermerni pod.
Pravo u srce! Čudo neviđeno ili nešto slično. Šta
reći - Bog mu je naklonjen.
Snimak!
Snimak!
Malo je nedostajalo da ga srce izda. Nije navikao na
ovako nagle improvizacije.
Razmišljao je kako će ga posle svih ovih godina
uhvatiti, i to još na ovoliko važnom poslu. Pred očima mu
se ukaza vizija potpunog neuspeha. Osetio je... osetio je
nešto.
Ispustio je luger u masu nogu, pantalona,
satenskih i taftanih haljina, damskih cipela s visokim
potpeticama i muške obuće od tamne, blistavo uglačane
kordopske kože.
„Je li to bio pucanj?", vrisnu neka žena. ,,Oh, bože,
Filipe! Neko je pogođen.“
On ustuknu pred prizorom što su i svi prisutni
učinili. Veliki foaje kao da je u plamenu.
Postao je deo njih, deo preplašene gomile koja beži.
Nije imao ve?e s užasnom nesrećom, ubistvom, glasnim
pucnjem iz vatrenog oružja.
Na licu je nosio ubedljivu masku šoka i neverice.
Bože, koliko dobro poznaje taj izraz. Viđao ga je toliko
puta u životu.
Napustio je Kenedijev centar u sledećih nekoliko
napetih minuta. Smirenim korakom se uputio ka Aveniji
Nju Hempšir. Bio je individua u gomili.
Kao u stara vremena, prođe mu kroz glavu, ali
suviše glasno i dva ili tri puta brže od uobičajenog tempa.
Setio se da je to pevušio dok je išao ka pozorištu. A,
fotoreporter je znao da su stara vremena bila najbolja.
Stara vremena se sada vraćaju, zar ne?
Džek i Džil su došli na Hil.
Igra je bila tako lepa, tako precizna i savršena.
A sada najveći šok od svih.
 POGLAVLJE
45

AGENT Džej Grejer mi je telefonirao iz svojih kola.

Zatekao me je usred čitanja oko dve stotine bezbednosnih
provera zaposlenih u Beloj kući, koje je obavilo
uniformisano odeljenje Tajne službe. Zamenik direktora
žurio je u kompleks Kenedijevog centra brzinom od sto
četrdeset kilometara na sat. Iz njegovih kola sam čuo
zavijanje sirene.
„Ponovo su udarili. Gospode, ubistvo je izvršeno
večeras u Kenedijevom centru. Praktično, nama pred
nosem. Alekse, ovo je novi loš esid trip. Samo dođite.“
Zvuči kao da više ne vlada sobom.
Samo dođite.
„Ubili su u pauzi predstave Mis Sajgon. Srešćemo
se tamo, Alekse. Stižem za nekih sedam ili osam minuta."
,,Ko je ovog puta žrtva?", postavio sam pitanje za
šezdeset četiri hiljade dolara. Gotovo da nisam želeo da
čujem odgovor. Ne, ne mislim gotovo. Nisam želeo da
saznam ime žrtve.
„U tome i jeste problem. Sve je ovo suludo.
Praktično niko, Alekse."
„Šta vam znači to praktično niko? Ne razumem,
Džeje."
„Bila je studentkinja prava na univerzitetu
Džordžtaun. Mlada žena po imenu Šarlot Kinsi. Imala je
samo dvadeset tri godine. Opet su ostavili jednu od svojih
poruka. Ubistvo je sigurno njihovo delo."
„Ne shvatam. Ništa ne shvatam“, mrmljao sam
preko telefona. „Do vraga!“
„Ni ja. Devojka je možda pogođena metkom koji su
namenili nekom drugom. Bila je sa sudijom Vrhovnog
suda, Alekse, Tomasom Henrijem Frenklinom. Možda je
metak bio namenjen njemu, što bi bilo u skladu s
obrascem ubijanja poznatih ličnosti. Možda su najzad
pogrešili."
„Krećem", rekoh Džeju Grejeru. „Vidimo se u
Kenedijevom centru."
Možda su najzad pogrešili.
Nisam verovao u to.
 POGLAVLJE
46

PRAKTIČNO niko, Alekse. Kako je to moguće, do

đavola?
Dvadesettrogodišnja studentkinja prava s
univerziteta Džordžtaun je mrtva. Gospode bože! Ne ulazi
mi u glavu, ne slaže se. Sve se menja. Kao da se razbija
obrazac.
Od kuće do Kenedijevog centra sam se dovezao u
rekordnom vremenu. Nije samo Džej Grejer privremeno
prestao da vlada sobom. Stavio sam rotirku na krov
automobila i manijakalno vozio.
Drugi deo predstave Mis Sajgon bio je otkazan.
Ubistvo se desilo pre manje od jednog sata, a oko mesta
zločina i dalje je bilo više od stotinu posmatrača.
Dok sam išao prema velikom foajeu, čuo sam
mrmljanje s različitih strana: „Džeki Džil.“ U gomili se
osećao strah, gotovo fizički, opipljiv. Kada sam u deset i
petnaest stigao na mesto zločina, mučili su me mnogi
elementi ovog ubistva u Kenedijevom centru. Bilo je
sličnosti s ostalim ubistvima Džeka i Džil. Bila je
ostavljena beleška u stihu. Posao je obavljen hladno i
profesionalno. Ispaljen je jedan hitac.
Ali ovog puta je bilo i velikih razlika. Kao da
odstupaju od šeme.
Ubica imitator? Možda. Ipak, nisam verovao u to.
Međutim, nismo mogli, nismo smeli da odbacimo tu
mogućnost - ni ja ni bilo ko drugi ko učestvuje u istrazi.
Ovaj novi preokret mi nije davao mira dok sam se
provlačio kroz radoznalu, uplašenu, čak zanemelu
gomilu na Aveniji Nju Hempšir. Studentkinja prava nije
bila poznata naciji. Zašto su je onda ubili? Džej Grejer ju
je čak opisao rečju niko. Grejer je rekao da nije bila ni
ćerka neke istaknute ličnosti. U pozorište je došla sa
sudijom Vrhovnog suda Tomasom Henrijem Frenklinom,
ali činilo se da to iskače iz obrasca praćenja i ubistava
slavnih ljudi.
Šarlot Kinsi nije bila niko.
Ubistvo se jednostavno nije uklapalo u šemu. Džek
i Džil su se izložili neviđenom riziku da izvrše zločin na
ovakvom javnom mestu. Ranija ubistva su obavljena u
privatnim prostorijama što im je davalo veću sigurnost i
mogućnost da izbegnu greške.
Sranje, sranje, sranje. Šta sada nameravaju? Da li
se situacija menja, naglo pogoršava? Zašto su promenili
obrazac? Da li ubice ulaze u novu fazu, s više
proizvoljnosti?
Jesam li pogrešno protumačio njihovu polaznu
osnovu? Da li smo se svi mi prevarili u proceni obrasca
koji su usvojili, ili su oni pogrešili u Kenedijevom centru?
Možda su najzad pogrešili?
To bi dosad bila najbolja vest za nas. Pokazala bi da
nisu nepobedivi. Daj, bože, da su pogrešili, da im je to prvi
promašaj. Pa ipak, ko god da je to uradio, vešto se
izvukao.
Iz foajea dugačkog sto osamdeset metara uklonjeni
su svi osim policajaca na službenoj dužnosti, sudsko
medicinskog osoblja i ekipe iz mrtvačnice. Džej je
izgledao kao da nedeljama nije spavao, kao da nikada
više neće moći da trene.
„Alekse, hvala što ste došli tako brzo", reče agent
Tajne službe. Dosad smo vrlo dobro sarađivali. Pametan
je, staložen i nimalo sklon glupiranju. Staromodno je
posvećen poslu, a naročito predsedniku - kako funkciji,
tako i čoveku koji je obavlja.
„Ima li nešto vredno pažnje", upitah, „osim još
jednog leša i pesme?“
Grejer prevrte očima ka blistavim lusterima iznad
nas.
,,Oh, da! Nesumnjivo, Alekse. Otkrili smo još
podataka o ubijenoj studentkinji. Šarlot Kinsi je tek
započela drugu godinu na Pravnom fakultetu u
Džordžtaunu. Izgleda da je bila vraški bistra. Pohađala je
redovne studije u Njujorku, ali je, ipak, imala prosečne
ocene kao Hoja, pa nije bila ni u redakciji ni među
saradnicima Pravnog pregleda."35
„I kako se jedna studentkinja prava uklapa u ovaj
obrazac, osim ako nisu pucali u sudiju Frenklina i zaista
promašili. Dok sam se vozio ovamo, pokušavao da
otkrijem neku vezu, ali ništa mi nije padalo na pamet.
Možda se Džek i Džil igraju s nama?"
Grejer klimnu glavom.
„Bogami, igraju se. Najpre, vaša teorija o
nedopuštenom seksu i dalje ima smisla. Znamo zašto se
Šarlot Kinsi nije isticala na Džordžtaunu. Družila se s
nekim vrlo važnim ličnostima u gradu. Za koji momenat
ćete se uveriti da je vrlo lepa devojka, blistavocrne kose
do struka, sjajnog tela i sumnjivog morala. Bila bi
izvanredan advokat."
Obojica odosmo do tela ubijene. Studentkinja
prava ležala je licem okrenuta od nas.
Pored tela se nalazila njena torbica. Nisam video
ranu od metka i čak se činilo kao da Šarlot Kinsi nije
povređena, kao da je samo rešila da prilegne na pod
terase u Kenedijevom centru.
Usta su joj bila lako otvorena - još jednom je želela
da udahne vazduh s reke.
„Hajde, kažite mi“, rekoh Džeju Grejeru. Znao sam

35 Hoja (Hoya), tradicionalni naziv za studente univerziteta

Džordžtaun. Poreklo reći je nejasno: neki ga dovode u vezu s fr.
reči oyez (uzvik O-je, koji se triput ponavlja pred zasedanje suda, a
znači čujte i počujte), drugi misle da potiče od nautičkog uzvika
ahoy (ehej), a treći da je u pitanju indijanska reč. Pravni pregled
(engl. Law Review) je časopis koji uređuju studenti, u kome
objavljuju prikaze i eseje studenata, profesora, pravnika i
stručnjaka. (Prim, prev.)
da mora da bude nešto značajnije u vezi s ovim ubistvom.
,,Ko je ona?“
„Oh, na kraju krajeva, ipak je neko. Ova devojka je
bila ljubavnica predsednika Bernsa“, reče. „Viđala se i s
predsednikom. Onomad je krišom napustio Belu kuću i
sastao se s njom. Zato su je ubili. Bingo, Alekse! Nama
ispred nosa."
Dok sam se saginjao nad ubijenom ženom, osetih
snažan pritisak u grudima. Opet klaustrofobija. Bila je
vrlo lepa. Dvadeset tri godine. Dokrajčena jednim
metkom u srce.
Pročitao sam belešku koju su ostavili u tašni
studentkinje prava.

Džek i Džil su došli na Hil.

Vaša ljubavnica nije imala pojma, ser.
Bila je pion, žrtva,
ali sad je mrtva,
a to čeka i vas, ser.

Pesnički kvalitet kao da se malo popravio. U

svakom slučaju bio je smeliji. A ta ocena je važila i za
Džeka i Džil. Neka nam se Bog svima smiluje, a naročito
predsedniku Bernsu.
A to čeka i vas, ser.
 POGLAVLJE
47

IZJUTRA, posle ubistva, vozio sam trinaest

kilometara do Lenglija u Virdžiniji. Hteo sam da
provedem neko vreme s Džin Sterling, generalnim
inspektorom CIA i predstavnicom Agencije u kriznom
timu. Don Hamerman mi je jasno stavio do znanja da
Agencija učestvuje u istrazi zbog mogućnosti da iza Džeka
i Džil stoji neka strana sila. Mada tu pretpostavku niko
nije mogao da potkrepi činjenicama, nije smela da se tek
tako zanemari. Slutio sam da postoje ozbiljniji razlozi za
umešanost CIA a ne samo nagađanja. Ovo je prilika kada
mogu da otkrijem da li sam u pravu.
Navodno, Agencija ima neki trag koji vredi ispitati.
Od skandala sa Oldričom Ejmsom,36 posle koga je donet
Zakon o ovlašćenjima obaveštajnih službi, CIA je
obavezna da dostavlja informacije i nama ostalima. Sada
je to ozakonjeno.
Generalnog inspektora sam vrlo dobro zapamtio s
našeg prvog sastanka u Beloj kući. Džin Sterling je
uglavnom pažljiv slušalac, a kada govori, jasna je i
precizna, i privlači pažnju svojom oštroumnošću. Don
Hamerman mi je rekao da je godinama, pre nego što je
stupila u Agenciju, predavala prava na univerzitetu
Virdžinija. Posao joj je čišćenje Agencije iznutra. Činilo mi
se da je to nemoguć poduhvat koji bi svakoga obes-
hrabrio. Hamerman mi je rekao da su je zbog jednog
razloga uvrstili u krizni tim - smatrali su je najmudrijom
u Agenciji.

36Oldrič Ejms (Aldrich Hazen Ames, rođen 1941), bivši službenik i

analitičar CIA, osuđen 1994. zato što je špijunirao za SSSR. (Prim,
prev.)
 Kancelarija joj se nalazi na šestom spratu moderne
sive zgrade, gde je smešteno sedište uprave CIA. Obratio
sam pažnju na enterijer Agencije; splet izuzetno uskih
hodnika sa fluorescentnim osvetljenjem, koje baca
zelenkasti odsjaj, šifrirane brave na vratima skoro svih
kancelarija. U punom sjaju vam predstavljamo CIA,
anđela osvete američke spoljne politike.
Džin Sterling me je dočekala stojeći, na sivom
tepihu, u hodniku ispred svoje kancelarije.
„Hvala što ste došli, doktore Krose. Obećavam da
ćemo se sledećeg puta sastati u Vašingtonu. Verujem da
je za današnji susret ovo mesto ipak najpogodnije. Mislim
da ćete se još ovog prepodneva složiti sa mnom."
„Znate, vožnja mi je prijala, osećao sam potrebu da
pobegnem“, priznao sam, „da budem pola sata sam sa
svojim mislima. Društvo mi je pravila Kasandra Vilson s
radija. Blue Light ’Till Dawn. Nije tako loše.“
„Mislim da vas potpuno razumem. Ali verujte mi da
ova poseta nije od onih: gde ste bili - nigde, šta ste radili
- ništa. Želim da podelim s vama nešto zanimljivo.
Agencija nije tek tako pozvana da se uključi, doktore
Krose. Ubrzo ćete se i sami uveriti."
Džin Sterling se nesumnjivo razlikovala od
stereotipnih bramana CIA iz pedesetih i šezdesetih
godina. Govorila je temperamentno, sa srednje
južnjačkim naglaskom, ne vodeći mnogo računa o formi,
ali je, ipak, sedela u operativnoj direkciji Agencije.
Smatrali su je ključnim čovekom za transformisanje CIA,
štaviše, njena uloga je bitna za sam opstanak Agencije.
Ušli smo u njenu kancelariju iz koje je s dve strane
pucao pogled na šumu, dok je treća otkrivala sređeno
dvorište sa zasadima. Seli smo za nizak sto čija je
staklena ploča bila prekrivena zvaničnim dokumentima i
knjigama. Na zidovima su visile njene porodične
fotografije. Odmah mi padoše u oči ljupka deca.
Simpatičan muž, visok i vitak. Ona - malo punija, visoka
plavuša. Ima prijatan osmeh s ovlaš isturenijim zubima u
gornjoj vilici pomalo izgleda kao da je kćer farmera.
„Iskrsnulo je nešto važno“, prekide mi misli.
„Međutim, pre nego što pređem na stvar, želim da vam
kažem kako sam upravo čula da u Kenedijevom centru
nije upotrebljen isti pištolj kao u ostalim ubistvima.
Mislim da to pokreće više novih pitanja. Je li moguće da
je ubistvo u Kenedijevom centru delo nekog imitatora?"
„Mislim da nije", rekoh. „Osim ako imitator ima isti
rukopis kao i Džek i Džil. Ne, poslednji stih je bez sumnje
njihov. Takođe smatram da ovo može da se pripiše
uhođenju slavne ličnosti."
„Još jedno pitanje", reče Džin Sterling, „van
utabanih staza, Alekse, pa vas molim da budete strpljivi.
Naši analitičari su tražili, ali nismo pronašli nijednu
upotrebljivu psihološku studiju koja se bavi
profesionalnim ubicama. Govorim o studijama o
profesionalnim ubicama koje koristi vojska, DEA i
Agencija. Znate li vi nešto više o tome? Mi čak i nemamo
potpunu studiju o tom predmetu."
Stekao sam utisak da oprezno ulazimo u područje o
kojem želi da razgovaramo. Možda su je zato kao
načelnicu unutrašnje kontrole u Agenciji uvrstili u krizni
tim. Ubice po ugovoru rade za vojsku i CIA. Znao sam da
postoje i da neki žive u Vašingtonu i okolini. Znao sam i
da su negde registrovani, ali ne u policiji glavnog grada.
Možda su ih zato ponekad nazivali duhovima.
„U stručnim časopisima iz oblasti psihologije malo
se piše o ubistvima", rekoh joj. „Pre nekoliko godina jedan
moj poznanik, profesor iz Džordžtauna, sproveo je
zanimljivo istraživanje. U časopisima je pronašao
nekoliko hiljada referenci o samoubistvu, a o ubistvu
manje od pedeset. Pročitao sam dva studentska rada,
napisana u Džonu Džeju 37 i Kvantiku. Nema mnogo

37Džon Džej (John Jay) - Koledž za krivično pravo pri Gradskom

univerzitetu Njujorka. (Prim, prev.)
materijala o plaćenim ubicama. Bar koliko ja znam.
Pretpostavljam da je teško pronaći lice voljno da govori."
„Ja mogu da vam obezbedim razgovor s jednim
takvim licem", reče Džin Sterling. „Mislim da bi to moglo
da bude važno za istragu o Džeku i Džil."
„Kuda ovo vodi?" Odjednom sam imao sijaset
pitanja za nju. U glavi su mi odjeknuli poznati znaci za
uzbunu.
Blago smrknut izraz začas joj prelete preko lica. Pre
nego što je ponovo progovorila, uzdahnula je duboko i
sporo:
„Vršili smo obimne psihološke provere naših
smrtonosnih agenata, Alekse. Rekli su mi da je to isto
činila vojska. Čak sam čitala i neke izveštaje o tim
testovima."
Želudac mi se još jače zgrči. Grč mi se javi i u vratu,
ramenima. Međutim, bio sam i te kako zadovoljan što
sam odvojio vreme i svratio u Lengli.
„Otkako sam preuzela ovaj posao, pre oko
jedanaest meseci, morala sam da otvorim brojne
tajanstvene ormare ovde, u Lengliju, ali i na drugim
mestima. Samo u vezi s Oldričom Ejmsom sam vodila više
od trista iscrpnih razgovora. Možete li da zamislite kakva
su sve prikrivanja godinama ovde vršena. Ne, verovatno
ne možete. Ni ja to nisam mogla da zamislim, a radila sam
ovde."
Još nisam bio siguran šta Džin Sterling želi da
postigne ovim. Ipak, pridobila je moju punu pažnju.
„Mislimo da je možda van kontrole neko od naših
ranijih ubica po ugovoru. U stvari, gotovo smo sigurni u
to, Alekse. Zato je CIA u kriznom timu. Mislimo da bi Džek
mogao da bude jedan od naših.“
 POGLAVLJE
48

VOZIO sam se sa Džin Sterling po okolnim seoskim

predelima. Primetio sam da generalni inspektor CIA
upravlja svojim karavanom, jednim novim tamnoplavim
volvom, kao daje za volanom trkačkih kola. S radija smo
slušali tihu Bramsovu muziku dok smo se približavali
Čevi Čejsu, jednom od vašingtonskih malih i otmenih
naselja za one što redovno putuju kolima do udaljenog
radnog mesta. Spremao sam se za susret s duhom.
Profesionalnim ubicom. Jednim od naših.
Oh, brate, kakvo sranje!
„Zavera i zavera protiv zavere, prevara i izdaja,
pravi agent, dvostruki agent, lažni agent... nije li Čerčil
tako opisao vaše zanimanje?“
Džin Sterling se široko osmehnu i odjednom pokaza
velike, vrlo upadljive zube. Iako je ozbiljna osoba, bez
problema je prihvatala šalu. Generalni inspektor.
„Pokušavamo da promenimo ono što je bilo - kako
famu koja nas bije, tako i stvarno stanje stvari. Ili će
Agencija to učiniti sama, ili će neko drugi isključiti
aparat. Zato sam u sve ovo uključila Vašingtonsku
policiju i FBI. Ne želim uobičajenu unutrašnju istragu
niti optužbe o zataškavanju", reče mi dok je vozila kola
ispod moćnog, prastarog drveća koje je podsećalo na
Ričmond ili Šarlotsvil. „CIA nije više sekta, kako nas je
nekoliko samoživih senatora prozvalo. Menjamo se iz
korena. Možda prebrzo."
„Vi to ne odobravate?", upitah.
„Naprotiv. Neophodno je. Ali ne volim da se od toga
pravi cirkus. A pogotovu mi se ne sviđa kako o tome
izveštavaju mediji - kakav skup drkadžija!"
Prošli smo kroz prsten kružnog puta i sada smo
ušli u Čevi Čejs. Išli smo na sastanak sa čovekom koji se
zove Endru Klok. Klok je nekadašnji profesionalni ubica
koji je radio za Agenciju; pripadnik takozvane elite ubica,
duhova.
Džin Sterling je vozila kao što je govorila, brzo i s
lakoćom. Izgleda daje takva u svemu. Ostavljala je
snažan utisak svojom razboritošću. Valjda drugačije ne
bi uspela. Unutrašnja kontrola u Centralnoj obaveštajnoj
agenciji sigurno stavlja pred nju izuzetne zahteve.
„Dakle, šta ste čuli o nama, Alekse?", upita me
najzad. „Šta su abrovi o obaveštajnoj službi."
„Don Hamerman kaže da ste bez mrlje, a da je
Agenciji sada to najpotrebnije. Veruje da je Oldrič Ejms
naškodio ugledu CIA čak više nego što smo čitali. Takođe
veruje da je Mojnihanov nacrt zakona Kraj hladnog rata
bio američka tragedija. 38 Kaže da vas tamo u Lengliju
zovu Džina Poštenjačina. Vaše sopstvene kolege. On je
vaš veliki obožavalac."
Džin Sterling se nasmeši, ali suzdržano. Ta žena je
sve držala pod kontrolom - intelektualno, emocionalno,
čak i fizički. Nepokolebljiva je i prekaljena, oštrog
ćilibarskog pogleda za koji imate utisak da uvek želi da
pronikne još malo dublje u vas. Ne zadovoljava je spoljni
izgled ili odgovor; osobina dobrog islednika.
„Nisam baš tako blagorodna dušica", primeti ona
nadureno. „Prve dve godine u Budimpešti sam bila dosta
uspešna anketarka. Anketar je naš naziv za špijuna,
Alekse. Bila sam špijun u Budimpešti. Bezazlen posao,
uglavnom sveden na skupljanje informacija.
„Posle toga sam pohađala ratni koledž Fort
Makbejn. Moj otac je aktivni oficir. Živi s mojom majkom

38 Danijel Patrik Mojnihan (Daniel Patrick Moynihan, 1927-2003),

istaknuti američki političar, diplomata, profesor univerziteta i
senator. (Prim, prev.)
u Arlingtonu. Oboje su glasali za Olivera Norta.39 Usrdno
verujem u naš oblik državne uprave. Navukla sam se na
želju da ga popravim. Mislim da još ima prostora.
Ubeđena sam u to.“
„Zvuči dosta dobro", rekoh joj. Bio sam iskren.
Osim u pogledu Olivera Norta.
Baš tada smo se zaustavili ispred jedne kuće u
blizini Avenije Konektikat i Serkla.40 To je trospratnica,
građena u stilu kolonijalnog preporoda, vrlo domaćinska
i simpatična. Lepa. Dekorativna mahovina puzala je
preko četvorovodnog krova i spuštala se niz severnu
stranu.
„Ovde stanujete?", osmehnuh se Džin. „Ali vi niste
gđica Dobrica Dvocipelašica? 41 Niste Džina
Poštenjačina?"
„U pravu ste. Sve je to vešta fasada, Alekse. Kao
Diznilend, ili Vilijamsberg, ili Bela kuća. Dokaz je što nas
unutra čeka jedan obučeni ubica", reče Džin Sterling i
namignu mi.
„Jedan je i ovde, u vašim kolima", uzvratih takođe
namignuvši.

39Oliver Nort (Oliver L. North, rođen 1943), član Nacionalnog

saveta za bezbednost i zamenik direktora za vojno-politička
pitanja, 1981-1986. Smenjen u novembru te godine zbog učešća u
tajnoj operaciji prodaje oružja Iranu i usmeravanju sredstava za
pomoć kontrašima u Nikaragvi. Godinel990. oslobođen svih
optužbi. Pisac knjige Pod vatrom: Jedna američka priča (1991) i
predsednik V-PAC (grupe za političku akciju).
40 Djupont serkl (Dupont Circle), jedna od najotmenijih lokacija u
gradu. (Prim, prev.)
41 Devojčica iz popularne dečje bajke The History of Little Goody
Two-Shoes (1765). Misli se da ju je napisao Oliver Goldsmit (Oliver
Goldsmith, 1728-1974), engleski pesnik, romansijer i dramski
pisac. (Prim, prev.)
 POGLAVLJE
49

POPODNE ovog poznog decembarskog dana bilo je

neobično vedro i sunčano. Temperatura je iznosila
četrnaest-petnaest stepeni, pa smo Endru Klok i ja sedeli
u dvorištu iza lepe kuće Džin Sterling u Čevi Čejsu.
Imanje je okruživala jednostavna ograda od
kovanog gvožđa. Nedavno obojena žućkastozelenkasta
kapija bila je lako odškrinuta. Narušavanje bezbednosti.
Plaćenici CIA za likvidacije. Elita ubica. Duhovi. Oni
zaista postoje. Džin Sterling tvrdi da ih ima više od dve
stotine na listi slobodnjaka. Čudna, zastrašujuća ideja za
Ameriku devedesetih. Uostalom, za bilo koji deo sveta.
Pa ipak, sedeo sam s jednim od njih.
Prošlo je tri kada smo Endru Klok i ja počeli da
razgovaramo. Pored ograde se zaustavio svetložuti
školski autobus kako bi deca izašla u tihu prigradsku
ulicu. Jedan desetogodišnjak ili jedanaestogodišnjak, s
kosom koja je podsećala na konoplju, dotrčao je
prilaznim putem i ušao u kuću. Prepoznah dečaka s
fotografije u njenoj kancelariji. Džin Sterling je imala sina
i ćerčicu. Baš kao i ja. I poput mene je donosila materijal
s posla kući. Zastrašujuće.
Endru Klok je bio kit od čoveka, ali po svemu
sudeći vrlo hitar; kit koji sanja o plesu. Procenio sam da
ima oko četrdeset pet godina. Bio je smiren i krajnje
samouveren. Pronicljive smeđe oči grabile su čoveka i
nisu ga puštale. Pogled mu je izrazito prodoran. Obukao
je sivo bezoblično odelo i zgužvanu prljavobelu košulju s
razdrljenim okovratnikom i obuo smeđe italijanske kožne
cipele. Drugačiji ubica, no svejedno, ubica, pomislih.
Za vreme vožnje Džin Sterling je pokrenula vrlo
izazovno pitanje: u čemu je razlika između serijskih
ubica, koje sam progonio u prošlosti, i plaćenih ubica
koje koriste CIA i vojska? Smatram li da neko od ovih
ozakonjenih ubica može zaista da bude Džek ili Džek i
Džil?
Ona je verovala u to. Bila je ubeđena da ta
mogućnost mora da se ispita i da istragu ne smeju da
vode samo njeni ljudi.
Pažljivo sam posmatrao Kloka dok smo opušteno
razgovarah, čak na mahove ćaskali. Nisam prvi put
slušao čoveka koji zarađuje za život ubijajući, masovnog
ubicu, da tako kažem. Ovaj zlikovac je, međutim, imao
dozvolu da provodi noći sa svojom porodicom kod kuće, u
Fols Čerču, i da vodi, kako je sam opisao, „normalan
život, bez griže savesti“.
U jednom trenutku Endru Klok mi reče:
„U životu ništa nisam skrivio, doktore Krose. Nisam
kažnjen čak ni zbog prebrze vožnje.“ Zatim se nasmejao -
malo neprikladno, pomislih. Uz to, i suviše glasno.
„Šta je tako smešno?“, upitah. „Jesam li nešto
propustio?*'
„Vi imate oko devedeset kilograma, visoki ste metar
devedeset pet? Jesam li u pravu?“
„Približno**, rekoh. „Metar devedeset. Nešto manje
od devedeset kilograma, ali ko to broji?“
„Očigledno ja, detektive. Preterano sam se ugojio i
izgleda da nisam u formi, ali bih vam smrsio konce ovde,
usred dvorišta“, obavestio me je. Želeo je da me
isprovocira ovom uznemirujućom primedbom.
Bez obzira na to da li je zaista to mogao ili ne, imao
je potrebu da mi kaže. Tako mu je funkcionisao um.
Korisno saznanje. Ipak je uspeo da me malo uzdrma,
navede da budem još oprezniji.
„Možda biste se iznenadili", rekoh mu, „ali ne
shvatam šta to dokazuje."
On se opet nasmeja, što je zazvučalo neprijatno,
kao da tiho frkće.
„Dokazuje baš to. Mogao bih i uradio bih ako to od
mene traži naša zemlja. Vama to ne ide u glavu, jer ne
razumete Agenciju kao ni muškarce i žene u mom
položaju", reče on.
„Pomozite mi da razumem", rekoh. „Mislim da ne
biste pokušali da me ubijete ovde, u dvorištu kuće
Sterlingovih, ali nastavite."
Njegov uzdržani osmeh pretvori se u cerenje.
„Ne bi ostalo samo na pokušaju. Verujte mi."
Zaista jeziv tip. Malo me je podsetio na
psihopatskog ubicu Garija Sonedžija. Sa Sonedžijem sam
upravo ovako razgovarao. Na njihovim licima se nisu
ispoljavala dublja osećanja, samo hladan, ukočen pogled.
Iznenada se nasmeja. Ježio sam se. Želeo sam da
ustanem i udaljim se od stola.
Pre nego što je nastavio, Klok je zurio neko vreme u
mene. Čuo sam decu Džin Sterling u kući. Vrata frižidera
su se otvorila i zatvorila. Led je zveckao u čaši. Ptice su
gukale i cvrkutale po okolnom drveću. Bila je to čudna,
čudna scena. Neopisivo strašna.
„U svakom tajnom zadatku postoji jedan osnovni
preduslov. U subverziji ili sabotaži očekuje se da budete
bolji od drugih. Mi smemo da uradimo šta hoćemo", izusti
Klok vrlo, vrlo polako, kao da cedi reč po reč.
„A često to i činimo. Vi ste psiholog i detektiv
Odeljenja za ubistva, zar ne? Kako glasi vaša objektivna
procena? Šta čujete od mene?"
„Nema pravila", ogovorih. „To ste mi rekli. Vi živite i
radite u zatvorenom svetu kojim praktično niko ne
upravlja. Moglo bi se reći da je vaš svet potpuno
asocijalan."
Ponovo ga spopade onaj frktavi smeh. Valjda zato
što sam brzo učio.
„Ni jedno jebeno pravilo. Kad nas angažuju za neki
posao, nema pravila. Ama baš nikakvih. Mislite na to.“
Svakako ću porazmisliti o tome. A počeo sam na
licu mesta. Razmislio sam o mogućnosti da Klok pokuša
da me ubije - ako naša zemlja to zatraži od njega. Nema
pravila. Svet naseljen duhovima. Od svega mi je bilo
najužasnije to što sam osećao da on veruje u svaku svoju
reč.
Pošto sam završio s Klokom, bar za to popodne, još
neko vreme sam razgovarao s Džin Sterling. Sedeli smo u
idiličnoj dnevnoj sobi s više prozora izloženih suncu, koji
su gledali na podjednako idilično dvorište. Ubistva su i
dalje bila predmet razgovora. Još se nisam sasvim
povratio od susreta s profesionalnim ubicom. Duhom.
„Šta mislite o našem gospodinu Kloku?“, upita me
Džin.
„Uznemirio me je. Razdražio. Isprepadao", priznao
sam joj. „Zaista neprijatan tip. Nesimpatičan. I težak
davež."
„Šupak ekstra klase“, složi se ona. Sekund-dva je
ćutala. „Alekse, neko iz Agencije je ubio najmanje tri naša
agenta. To je jedan od kostura koje sam iskopala otkada
su me postavili za generalnog inspektora. Slučajevi se
vode kao nerešeni zločini. Ipak, taj ubica nije Klok. U
stvari, Endru je pod kontrolom. Nije opasan. Neko drugi
jeste. Da budem do kraja iskrena, operativna direkcija
traži da dovedemo nekoga spolja. Čvrsto verujemo da bi
Džek mogao da bude neko od naših plaćenih ubica. Ko
zna, i Džil bi mogla da bude naša."
Za trenutak sam ućutao i slušao Džin. Džek i Džil
su došli na Hil. Može li Džek da bude obučeni
profesionalni ubica? A Džil? A zašto ubijaju poznate
ličnosti u Vašingtonu? Zašto prete predsedniku Bernsu?
U glavi mi je zavladao veliki kovitlac. Razmišljao
sam o svim mogućnostima, vezama i prekidima veza. Par
odmetnutih plaćenih ubica na slobodi. Ova pretpostavka
nije bila manje logična od ostalih koje sam dosad čuo.
Objašnjavala mi je ponešto o Džeku i Džil, a naročito o
odsustvu strasti ili besa u ubistvima. Ipak, zašto ubijaju
političare i poznate ličnosti? Jesu li angažovani da to
rade? Ako jesu, ko je nalogodavac? Šta žele da postignu?
I u koji cilj oni veruju?
 „Imam jedno goruće pitanje, Džin. Peče me otkako
smo došli ovamo."
„Slobodno, Alekse. Pokušaću da vam odgovorim na
sva pitanja. Naravno, ukoliko znam."
„Zašto ste ga doveli ovde na razgovor? Zašto ste
Endru Kloka pozvali u svoju kuću?"
„Ovo je sigurno mesto za sastanak", odvrati ona bez
oklevanja. Glas joj je izražavao neverovatno uverenje.
Ledeni trnci prođoše mi niz leđa. Džin Sterling glasno
uzdahnu. Znala je na šta ciljam, šta osećam dok sedim u
njenom domu.
„Alekse, on zna gde živim. Endru Klok može da
dođe ovamo ako želi. Može svako od njih."
Klimnuh glavom i na tome ostade. Tačno sam znao
šta oseća; i ja sam živeo s tim. Kao islednik se toga bojim
više od svega. To je moja najgora noćna mora.
Znaju gde živimo.
Mogu da nam banu u kuću ako hoće... i kadgod
hoće.
Više niko nije bezbedan.
Nema pravila.
Oni su duhovi i čudovišta u ljudskom obliku i
stvarno postoje u našim životima. Osobito u mom.
Tu su Džek i Džil.
Tu je ubica iz škole Sodžerner Trus.
 POGLAVLJE
50

NAREDNOG jutra, nešto posle sedam, sedeo sam

preko puta Adel Finali i otkrivao joj sve što sam mogao.
Praznio sam se i tačka. Šest godina je doktorka Adel
Finali moja analitičarka, ali sam je neredovno posećivao.
Prema potrebi. Kao sada. Osim toga, smatram je dobrom
prijateljicom.
Buncao sam besneći pomalo. Uostalom, bio sam na
pravom mestu za tako nešto.
„Možda želim da napustim policiju. Možda ne želim
više da učestvujem ni u jednoj mučnoj kriminalističkoj
istrazi. Možda želim da se odselim iz Vašingtona ili bar iz
jugoistočne četvrti. A možda želim da otperjam u zapadnu
Virdžiniju i posetim Kejt Maktirnan, uzmem odmor u
najgorem mogućem trenutku."
„Da li zaista želiš da uradiš išta od toga", upita me
Adel kada sam završio, ili se bar na trenutak primirio, „ili
samo daješ sebi oduška?"
„Ne znam, Adel. Verovatno dajem sebi oduška. Tu
je i jedna žena koju sam sreo i koja bi mogla da me
zainteresuje. Udata je", rekoh sa osmehom. „Nikada
nisam imao ništa s udatim ženama, pa je potpuno
bezbedna. Ne može biti sigurnija. Mislim da nazadujem."
„Želiš moje mišljenje o tome, Alekse? Ne mogu da ti
ga dam. Ipak, mnogo toga se nakupilo u tebi."
„Do guše sam zaglibio u jednu vrlo gadnu istragu o
ubistvu. Tačnije, u dve. Upravo sam se vratio s krajnje
uznemirujućeg sastanka. Mislim da s tim problemima
mogu i sam da izađem na kraj. Ali, znaš šta je čudno?
Čini mi se da još pokušavam da zadovoljim majku i oca, a
to je neizvodljivo. Ne mogu da prevaziđem osećanje
napuštenosti. Ne mogu da ga racionalizujem. Ponekad mi
se čini da su mi oba roditelja umrla od neke vrste
neizlečive tuge, čiji uzrok smo delimično bili moj brat i ja.
Bojim se da sam i ja to nasledio. Kada je o pameti reč,
mislim da ni majka ni otac verovatno nisu zaostajali za
mnom i mora da su patili zbog toga.“ Umrli su u Severnoj
Karolini, vrlo mladi. Otac se ubio alkoholom i iskreno
govoreći, nikada to nisam preboleo. Mama je umrla od
raka na plućima godinu dana pre njega. Kao
devetogodišnjaka me je Nana Mama uzela pod svoje.
„Misliš da ti je tuga u genima, Alekse? Ni sama ne
znam šta da mislim o tome. Jesi li slučajno pročitao onaj
članak u Njujorkeru o blizancima? Izneti su neki dokazi u
prilog genetske teorije. Crne vesti za naš poziv."
„Posao detektiva?", upitah je.
Adel ne prokomentarisa moju malu šalu.
„Izvini", rekoh. „Izvini, izvini."
„Ne moraš da se izvinjavaš. Znaš kako sam srećna
kad se malo oslobodiš tog nagomilanog gneva."
Ona se nasmeja. Priključih joj se. Rado razgovaram
s njom jer se naše seanse začas preobrate od smeha do
suza, od ozbiljnosti do apsurda, od istine do laži,
obuhvatajući sve što me muči. Adel Finali je tri godine
mlađa od mene, ali je za svoje godine izuzetno mudra,
možda mudrija od mene. Više mi prija dolazak kod nje, na
seansu provetravanja lobanje nego kad sviram bluz na
verandi kod kuće.
Još neko vreme smo pričali. Razvezao mi se jezik pa
sam pustio da mi misli slobodno teku. Osećao sam se
prijatno. Lepo je u životu imati nekoga kome možeš baš
sve da poveriš. Ne mogu da zamislim kako bi mi bilo bez
toga.
„Otkriću ti nešto o čemu sam nedavno razmišljao",
rekoh Adel. „Marija je ubijena. Žalim je i žalim, i nikako
da prežalim taj gubitak. Baš kao što nisam prežalio
gubitak majke i oca."
Adel klimnu glavom.
„Neverovatno je teško naći srodnu dušu." Ona to
zna. Tužno je što i sama nije mogla da je nađe.
„A čoveku još teže pada kada je izgubi... srodnu
dušu. Tako da sam, naravno, sada prosto skamenjen od
straha da bih mogao ponovo da izgubim neku osobu do
koje mi je mnogo stalo. Plašim se veza - jer mogu da se
završe gubitkom. Ne napuštam posao u policiji - jer bi i to
bilo neka vrsta gubitka."
„Ali sada često razmišljaš o tome."
„Sve vreme, Adel. Nešto će se desiti."
„Nešto se desilo. Vreme nam je isteklo", reče Adel
najzad.
„Dobro", rekoh i opet se nasmejah. Neki idu u
pozorište Komedi sentral da se dobro nasmeju, a ja idem
svom psihiću.
„Mnogo neprijateljstva. To je korisno. Ne mislim da
nazaduješ, Alekse. Mislim da dobro guraš."
„Bože, koliko volim da razgovaram s tobom", rekoh
joj. „A da ponovimo ovo za mesec dana, kad opet budem
bio potpuno sjeban."
„Jedva čekam", reče Adel i pohlepno protrlja svoje
male tanke ruke. „U međuvremenu, kao što je Bart
Simpson rekao mnogo puta: Nemoj da navreš ko june,
čoveče."42

42Jedna od uzrečica drskog desetogodišnjaka Barta u animiranoj

TV seriji Simpsonovi (The Simpsons). Don’t have a cow, man -
Nemoj da navreš ko june otprilike znači: Nemoj da otkačiš ili:
Nemoj da prolupaš. (Prim, prev.)
 POGLAVLJE
51

DETEKTIV Džon Sampson nije mogao da se seti

kada je toliko rmbačio, koliko poslednjih napornih i
totalno usranih dana. Nije mogao da se seti takvog
crnjaka, boga mu poljubim. Bio je pretrpan slučajevima
teških ubistava, a obaška mu se uglavio i slučaj ubice iz
škole Sodžerner Trus, koji se nije micao s mrtve tačke.
Tog jutra posle ubistva u Kenedijevom centru,
Sampson je radio na otmenoj strani Garfildovog parka,
na zapadnoj obali. Pazio je da mu ne promakne Aleksov
sumnjivi beskućnik, koji je bio viđen samo onog
popodneva kada je ubijena Šanel Grin, pa se i taj trag
ohladio. U ovako složenim slučajevima Aleksova formula
je jednostavna. Najpre mora da se odgovori na osnovno
pitanje: Kakva bi osoba uradila ovako nešto? Koja vrsta
ludaje?
Rešio je da, dok pretražuje ulice, poseti i školu
Teodor Ruzvelt. Ova elitna vojna akademija koristila je
Garfildov park za sportske aktivnosti i paravojne
manevre. Postoji mršava mogućnost da je neki oštrooki
pitomac primetio nešto.
Jebeni sedi golja bez kuće i kućišta, mislio je
Sampson dok se peo sivkastomaslinastim stepenicama
koje su vodile u vojnu školu. Ubija iz želje za uzbuđenjem,
aljkav je i neorganizovan, na oba mesta zločina je ostavio
otiske prstiju i druge tragove, pa ipak, niko da u’vati tog
drkadžiju. Svaki bogovetni trag završi u nekom slepom
budžaku. U čemu je fora? Gde svi greše? U čemu su
zabrljali? Ne samo on. Aleks i ostatak ekipe.
Sampson potražio načelnika škole. Komandanta.
Detektiv je četiri godine služio u kopnenoj vojsci, od čega
je dve proveo u Vijetnamu, i ova čista škola, netaknuta
pokvarenošću, podsetila ga je na poručnike iz ROTC u
ratu, 43 uglavnom belce. Smatrao je da je nekolicina
nepotrebno poginula, a među njima i dva momka s
kojima se sprijateljio.
Škola Teodor Ruzvelt sastoji se iz kompleksa četiri
izuzetno održavane zgrade od crvenih cigli, sa strmim
škriljčanim krovovima. Iz dimnjaka dveju zgrada vili su
se laki pramenovi sivog dima. Ustanova, i sve što ju je
krasilo, asociralo ga je na „sastav", „red" i „mrtve bele
poručnike".
Zamisli ovakvu školu u jugoistočnoj četvrti, u
planski građenim naseljima za sirotinju, pomisli dok je
sam-samcit prilazio školi. Ta slika ga natera da se
osmehne. Gotovo može da vidi petsto momaka iz urbanog
geta u blistavim, svečanim, kraljevskoplavim uniformama,
u obući uglačanoj do visokog sjaja i s besprekornim
paradnim kapama na glavi. Vredi da se o tome porazmisli.
Možda bi to čak izašlo na dobro.
„Gospodine, šta mogu da učinim za vas?“, neki
mršav plavokos pitomac priđe mu zureći u nešto što liči
na klasičan školski hodnik.
„Jesi li ovde na straži?", upita ga Sampson lako
otežući reči - jedino što mu je još ostalo od majke, odrasle
u Alabami.
Kadet odmahnu glavom.
„Ne, gospodine. Ipak, mogu li da vam pomognem?"
„Vašingtonska policija", reče Sampson. „Moram da
razgovaram s nadležnim starešinom. Možeš li to da mi
središ, vojnice?"
„Da, gospodine!“
Pitomac ga vojnički pozdravi - da ne poveruješ - i
Sampson se jedva suzdrža od smeha, prvi i možda jedini
put tog dana.

43 ROTC (engl. Reserve Officer Training Corps) - Služba za obuku

rezervnih oficira. (Prim, prev.)
 POGLAVLJE
52

U DEVET sati izjutra u Lijevoj sali se okupilo više

od trista umivenih i ispeglanih pitomaca - od sedmaka,
osmaka i devetaka do onih što pohađaju deseti,
jedanaesti i dvanaesti razred srednje vojne škole. Pitomci
su nosili redovne školske uniforme: komotne sive
pantalone, crne košulje s kravatom i sive bluze do
opasača.
S drvenog sedišta u školskom amfiteatru ubica iz
škole Sodžerner Trus gledao je crnog diva, koji je ušao u
Lijevu salu. Smesta ga je prepoznao. Ta naivčina je
detektiv Džon Sampson, prijatelj i partner Aleksa Krosa.
Ovo ne valja. Štaviše, izuzetno je loše. Ubicu je
odmah uhvatila panika, spopao ga je jeziv strah. Pitao se
da li je gradska policija došla po njega. Znaju li ko je on?
Poželeo je da pobegne - ali odavde nema kud. Mora
da sedi i premire.
Ubica se prvo zastideo. Mislio je da će mu pozliti, da
će povratiti ili tako što. Želeo je da zagnjuri glavu među
noge. Kakva bruka da ga ovako uhvate.
Sedeo je dvadesetak metara od mesta gde je ona
uštogljena vojničina, pukovnik Vilson, stajao s
detektivom u stanju pripravnosti kao da se sprema nešto
jebeno važno. Svaki pitomac, bi ih odsečno pozdravio
kada bi prošao tuda. Pitomci nisu samo ličili na
moronske robote, nego su to i bili. Salu je bojažljivo
ispunjavao žagor pun iščekivanja.
Hoće li da se zatrese zemlja? Ova misao je poput
krika odjeknula njegovom glavom. Hoće li ga policija
uhapsiti pred ćelom školom? Jesu liga ulovili?
Ali, kako su mu ušli u trag? Nema logike. Taj
zaključak ga je donekle smirio.
 Varljiv mir? Lažan osećaj sigurnosti?, pomisli i
skupi se na tvrdom drvenom sedištu želeći da nestane.
Zatim se opet uspravi na sedištu. Oh, sranje!
Dolaze! Pažljivo je pogledom pratio detektiva iz Odeljenja
za ubistva, koji je s pukovnikom Vilsonom lagano išao ka
podijumu. Srce mu je tuklo kao ritam-sekcija u nekoj
pesmi grupe Vajt zombi.
Zbor je počeo uobičajenim glupim formalnim
pričama o obavezi pitomaca da čuvaju „poštenje i čast u
mislima i delu“ i svim tim govnarijama. Zatim je pukovnik
Vilson razvezao priču o „kukavičkom ubistvu dvoje dece
u Garfildovom parku". Vilson je nastavio. „Gradska
policija osmatra park i okolni rejon. Možda je neki
pitomac Teodora Ruzvelta nehotice video nešto što bi
moglo da pomogne policiji u istrazi. Možda neko od vas
može da pomogne policiji."
Dakle, to je razlog posete ovog golemog detektiva iz
Odeljenja za ubistva. Baca prokletu ribarsku mrežu, pa
šta uleti. Izgleda da je načisto sjebana istraga o dva
ubistva.
Ubica ipak zadrža dah. Pogled krupnih očiju je
upirao u binu, gde je Sampson prilazio mikrofonu. Visoki
crnac zaista je štrčao u sali punoj uniformi, među kratko
podšišanim muškarcima rumenih lica. Bio je ogroman, a
na neki način i kul u toj crnoj kožnoj šoferskoj jakni, sa
sivom košuljom i crnom kravatom. I te kako je nadvisio
podijum koji kao da je pravljen po meri pukovnika
Vilsona.
„Služio sam u Vijetnamu. Dvojica poručnika, ne
mnogo starija od vas i vaših klasića, bila su moje
starešine", reče detektiv preko mikrofona. Glas mu je bio
spokojan i vrlo dubok. Onda se nasmeja, a s njim i većina
pitomaca. Svojom pojavom, karakterom i fizičkim
izgledom ostavljao je moćan utisak. Bilo je jasno da se ne
folira. Ubica pomisli da se Sampson možda ruga
pitomcima, ali nije bio potpuno siguran u to.
„Moja današnja poseta vašoj školi ima veze s našim
pretraživanjem Garfildovog parka i okoline", nastavi
detektiv. „Prošle nedelje ovde su divljački ubijena dva
deteta. Smrskane su im lobanje. Ubica je satana, u to
nema sumnje."
Ubica požele da Sampsonu pokaže prst. Ubica nije
satana. Ti si satana, čamugo s amajlijama. Ubica je kul,
mnogo više nego što zamišljaš.
„Od pukovnika Vilsona čujem da se mnogi od vas iz
škole vraćaju kućama kroz park. Drugi trče kros, ili
igraju fudbal i lekros u parku. 44 Ostaviću ovde, u
školskoj kancelariji, broj svog telefona u policijskoj
stanici. Ako ste videli nešto što može da nam pomogne,
možete da me potražite u svako doba dana i noći."
Ubica iz škole Sodžerner Trus nije mogao da odvoji
pogled od gorostasnog detektiva iz Odeljenja za ubistva
koji je govorio tako pribrano i samouvereno. Razmišljao je
da li dorastao ovom protivniku. A da ne pominje onog
Aleksa Krosa, milu mu majčicu, koji ga je podsećao na
oca - pandura.
Bio je uveren da im je dorastao.
„Ima li pitanja?", upita Sampson s govornice. „Bilo
kakvog pitanja. Ako ga ima, vreme je da ga postavite.
Sada i ovde. Da vas čujem, momci."
Ubica je želeo da vikne sa svog sedišta. Jedva se
odupreo iskušenju da visoko digne desnu ruku i
dobrovoljno ponudi stvarnu pomoć. Najzad je seo na
sopstvene šake pritiskajući prste.
Slučajno sam video nešto u Garfildovom parku,
gospodine. Možda znam koje ubio ono dvoje dece
bejzbolkom od četrdeset pet santima, ojačanom trakom.
Zapravo, pošteno govoreći, ja sam ih ubio,
gospodine. Ja sam ukokao klince, a ti si glup kć hulja! U’vati
me ako možeš.

44Lekros (engl. Lacrosse, prema kanadskom fr. La crosse) – igra

potekla od indijanaca, slična hokeju na travi.(Prim. prev.)
 Krupan si. Mnogo viši. Ali ja sam pametniji nego što
ćeš ti ikada biti.
Imam samo trinaest godina, a već sam ovoliko vešt!
Sačekaj malo da porastem. Pušite ga, glupsoni.
 Četvrti deo

Ajmo, ajde u lov

 POGLAVLJE
53

S MAČKOM Rozi i torbom punom košmara sam

ležao na kauču. Rozi je lepa riđkastomrka abisinka.
Vrsna je sportistkinja, nezavisna i divlja, ali voli da se
mazi. Pokretima me podseća na svoje velike afričke
rođake. Jednog vikenda, u rano jutro, jednostavno se
pojavila u našoj kuči koja joj se dopala, pa je resila da
ostane.
„Nećeš da nas ostaviš jednog dana, Rozi? Da odeš
kao što si se pojavila?" Rozi se zatresla celim telom.
Kakvo blesavo pitanje, rekla mi je. Ne, ni govora. Sada
sam član porodice.
Ne mogu da zaspim. Ne opušta me čak ni Rozino
predenje. Iako umoran kao pas, i više od toga, nisam
prestajao da razmišljam. Umesto ovaca brojao sam
ubistva. Oko deset sati sam odlučio da se provozam i
razbistrim glavu. Možda ću stupiti u vezu sa svojom
energijom či. Možda ću steći jasniji uvid u neko od
dosadašnjih ubistava.
Otvorenih prozora sam vozio. Napolju je hladno,
minus devetnaest.
Nisam znao kuda idem - ali moja podsvest je znala.
Pazi se psihe psihologa.
Oba slučaja su mi jurila glavom grubo i neprestano.
Bila je to opasna vožnja na duplom koloseku. U mislima
sam se stalno vraćao na razgovor s plaćenim ubicom CIA,
Endruom Klokom. Pokušavao sam da ono što sam čuo od
njega dovedem u vezu s ubistvima Džeka i Džil. Može li
jedan od duhova da bude Džek?
Našao sam se na Njujorškoj aveniji, koja se nalazi
na pravcu 50, gde konačno skreće na autoput Džona
Hansona. Kristina Džonson živi u tom kraju, na spoljnoj
strani kružnog puta, u okrugu princa Džordža. Znao sam
njenu adresu. Pronašao sam je u beleškama detektiva
koji je prvi razgovarao s njom posle ubistva Šanel Grin.
Ovo je ludost, mislio sam vozeći ka njenom gradiću
- Mičelvilu.
Ranije sam te večeri razgovarao s Dejmonom o tome
kako je sada u školi, i kakvi su nastavnici. Najzad smo se
u razgovoru dotakli direktorke. Dejmon me je prozreo kao
mali Tasmanijski đavo, kakav ponekad ume da bude.
„Sviđa ti se, zar ne?“, upitao me je, a oči su mu
zasijale kao dva fara. „Sviđa ti se, zar ne, tata? Svima se
sviđa. Čak i Nani. Ona kaže da je gospođa Džonson tvoj
tip. Dopada ti se?“
„Ne da kažem da mi se nešto ne dopada kod
gospođe Džonson", rekao sam Dejmonu, „ali ne zaboravi
da je udata."
„Ti ne zaboravi", uzvratio je i kao Sampson se
nasmejao.
A sada sam bio ovde i u poznu noć se vozio kroz
prigradsko naselje. Nek ide sve do đavola, šta ja tu
tražim? Gde mi je pamet? Ili sam toliko vremena proveo u
društvu luđaka da sam i sam primio nešto od njih, ili se
prosto povodim za jednim od svojih boljih instinkata?
Naglo sam skrenuo udesno kada sam ugledao Ulicu
samer. Blaga škripa pneumatika poremetila je savršeni
mir kraja. Morao sam da priznam da je predgrađe čak i
noću lepo. Sve ulice su obasjane. Mnogo božičnih
svetiljki i skupih prazničnih rekvizita. Široki odvodi za
kišu. Beli pločnici. Na svim ćoškovima stubovi za uličnu
rasvetu u kolonijalnom stilu.
Pitao sam se da li je Kristini Džonson teško da
svakodnevno napušta ovu bezbednu, dražesnu enklavu
kako bi išla na posao u jugoistočnu četvrt. Kakvi demoni
je nagone na to. Zanimalo me je zašto radi prekovremeno.
I kakav joj je muž.
Onda na prilazu jedne velike kuće s fasadom od
cigle, izgrađenu u kolonijalnom stilu, ugledah
tamnoplava kola Kristine Džonson. Srce mi lako zaigra.
Odjednom sve ovo za mene postade vrlo stvarno.
Nastavio sam da vozim asfaltiranom ulicom dok se
nisam podosta udaljio od njene kuće. Zaustavio sam uz
ivičnjak i ugasio farove. Pokušao sam da stišam huk u
glavi. Zurio sam u zadnja vrata nečijeg blistavo belog
forda eksplorera, parkiranog na ulici. Zurio sam dobrih
devedeset sekundi, onoliko koliko bi beli eksplorer ostao
na vašingtonskoj ulici pre no što bi ga ukrali.
Razum mi je govorio da bi trebalo da dignem ruke
od ovoga. Doktor Kros uopšte nije odobravao postupke
doktora Krosa. Još malo i mogli bi da pređu u
neprikladno ponašanje. A parkiranje u mraku u
elegantnom prigradskom naselju kao što je ovo, nije plod
zdravog razuma.
Glavom mi prolete nekoliko terapeutskih šala.
Nauči da živiš u strahu samo jednom dnevno. Tvoje teško
detinjstvo nije postalo lakše. Ako si zaista srećan, sigurno
si u fazi poricanja.
„Vraćaj se kući", rekoh glasno u mračnim kolima.
„Jednostavno kaži neću."
Ipak sam nastavio da sedim u mraku osluškujući
povremene teatralne uzdahe i glasnu raspravu koju sam
sa sobom vodio u glavi. Kroz otvoren prozor se iz nečijeg
odžaka osećao miris borovine i dima. Motor je lagano
pucketao dok se hladio. Malo sam znao o ovom kraju; tu
su stanovali uspešni advokati i lekari, urbani planeri,
profesori s univerziteta Merilend, nekoliko penzionisanih
oficira iz vazduhoplovne baze Endruz. Sve je veoma lepo i
bezbedno. Nije im bio potreban ubica zmajeva.
Pa lepo, poseti je. Poseti ih oboje, Kristinu i njenog
muža.
Sigurno sam mogao da je prevarim i navedem neki
izmišljen razlog dolaska u Mičelvil. Umeo sam da
naklapam kad je potrebno.
Ponovo sam pokrenuo kola, svoj stari porše. Nisam
znao šta ću, niti kuda će me to odvesti. Skinuo sam nogu
s kočnice i automobil je počeo da mili sam od sebe. Tiho
sam se prikradao.
Nastavio sam tako od jednog do drugog ugla,
osluškivao kako lišće krčka pod gumama, ili kako
povremeno pucketa i neki kamenčić. Svaki šum mi je
zvučao glasno i prejako.
Najzad se zaustavih pred kućom Džonsonovih -
neposredno pred njom. Primetih negovani travnjak s
ukrasnim grmljem i lepo podrezanim tisama.
Trenutak istine. Trenutak odluke. Trenutak krize.
Video sam jarku svetlost u kući i odsjaj vatre.
Izgleda da je neko bio budan u kući Džonsonovih.
Tamnoplavi mercedes je mirovao pred zatvorenim
vratima garaže.
Ima lepa kola i lep dom. Nije potrebno da Kristini
Džonson tovariš na pleća svoje nevolje. Ne dovodi joj svoja
čudovišta. Udata je za advokata. I sama se snalazi
sasvim dobro.
Kako reče da joj se zove muž - Džordž? Džordž,
advokat i lobista. Džordž, bogati advokat i lobista.
Na prilaznom putu su samo jedna kola. Njena kola.
Vrata garaže su bila zatvorena. Mogao sam da zamislim
druga kola u njoj. Možda leksus. Možda roštilj na gas za
pripremanje mesa. Jaku kosilicu za travu, pneumatski
skupljač lišća. Možda i dva brdska bicikla za odlazak na
vikend.
Ugasio sam motor i izašao iz kola.
Ubica zmajeva dolazi u Mičelvil.
 POGLAVLJE
54

RADOZNALOST me je nesporno vukla Kristini

Džonson, a možda su moji motivi bili i malo složeniji od
toga. Sviđa ti se, zar ne, tata? Možda. Da sviđa mi se -
mnogo. U svakom slučaju, imao sam potrebu da je vidim
mada sam se osećao krajnje neprijatno i glupo. Dok sam
izlazio iz kola, glavom mi prolete pametna misao: bilo bi
još gluplje da se okrenem i odem.
Uz to, Kristina Džonson je zainteresovana za
rezultat složene istrage o ubistvima koju sam vodio. To je
sasvim logičan razlog da razgovaram s njom. Dosad je
ubijeno dvoje učenika iz njene škole. Dvoje njenih
osnovaca. Zašto baš iz te škole? Zašto je ubica došao
tamo? Tako blizu mom domu.
Prišao sam glavnom ulazu, zadovoljan što iz kuće
dopire jarka treperava svetlost. Nisam želeo da njen muž
ili neko od suseda u Mičelvilu primeti da se prikradam
kući pod okriljem senki i mraka.
Zazvonio sam, čuo skladnu melodiju i čekao na
verandi kao neki kip. Negde u kući zalaja pas. Onda se na
vratima pojavi Kristina Džonson.
Na sebi je imala izbledele farmerke, izgužvan žut
džemper s okovratnikom, bele čarape, bila je bosa.
Češljem od kornjačevine je začešljala kosu unazad, na
jednu stranu, i nosila je naočari. Izgledalo je da radi i kod
kuće iako je kasno. Nas dvoje smo slični kao dve kapi
vode? Da, ali ne sasvim. Ja sam se nalazio podaleko od
svoje česme.
„Detektive Krose?“, iznenadi se ona. Nikakvo čudo.
I sam sam iznenađen što stojim pred njenim vratima.
„Ništa se nije desilo u vezi sa slučajem", pohitah da
je umirim. „Imam samo još nekoliko pitanja." To je bila
istina. Ne laži je, Alekse. Ne usuđuj se da je lažeš. Ni
jedan jedini put. Nikada.
Ona se osmehnu. Učini mi se da joj se i oči smeše.
Bile su vrlo krupne, vrlo smeđe i smesta sam morao da
prekinem da zurim u njih. „Radite suviše dugo i suviše
naporno, čak i pod ovakvim okolnostima", reče mi.
„Noćas nisam mogao da se oslobodim užasa. U
stvari, muče me dva slučaja. Zato sam ovde. Ako je
nezgodan trenutak, mogu sutra da navratim u školu."
„Ne, slobodno uđite", pozva me. „Znam koliko ste
zauzeti. Mogu da zamislim. Uđite, molim vas. U kući je
nered kao u našoj vladi, a možete da izaberete neki drugi
kliše iz štampe."
Provela me je kroz hodnik s mermernim podom
krem boje pored dnevne sobe, s naizgled udobnom sofom
koja je mogla da se koristi i kao naslonjača, i s mnogo
zemljanih boja: sijenom, oker i sirovom umbrom.
Ovo ipak nije bio obilazak s vodičem. Više se nije
postavljalo pitanje šta ću ja tu. Tišina iznenada postade
neprijatna. Kao da nekud ispari moja energija či.
Uvede me u ogromnu kuhinju. Priđe frižideru,
velikom uređaju s dvoja vrata, i otvori ga s glasnim
vhuuuš. „Da vidimo, imamo pivo, dijet-kolu, sunčani
čaj. 45 Mogu da pripremim kafu ili da skuvam čaj ako
želite. Sigurno preterano radite."
Ovo je izgovorila glasom učiteljice, punim
razumevanja, blago podsećajući da mogu da se ispravim
u nekim oblastima.
„Prijalo bi mi pivo", rekoh. Obazreo sam se po
kuhinji verovatno dvaput većoj od naše, s nizom belih
ormarića izrađenih po narudžbini. Na tavanici je
svetlarnik. Letak na frižideru oglašavao je akciju Šetnja

45Napitak pripremljen od listića čaja ili travki potopljenih u vodu i

izloženih direktnom uticaju sunca, najčešće se pije rashlađen.
(Prim, prev.)
za beskućnike. Kuća joj je vrlo lepa - njena i Džordžova.
Primetio sam da je na zidu razapet komad platna s
izvezenim rečima na svahiliju: Kwenda mzuri. To je
oproštaj koji znači idi s mirom. Blag nagoveštaj? Savet?
„Milo mi je što ste izabrali pivo", reče osmehujući
se. „Znači da ste bar blizu toga da prekinete posao za
danas. Skoro je pola jedanaest. Jeste li to znali? Koliko je
na vašem satu?"
„Tako kasno? Zaista mi je žao", rekoh. „Možemo ovo
i sutra."
Kristina mi donese hajneken i ledeni čaj za sebe.
Sela je za radni sto koji usred kuhinje izgleda kao kakvo
ostrvo. Kuća ni izdaleka nije neuredna na šta me je
upozorila kada sam ušao. Bila je prijatno mesto za
stanovanje. Najednom zidu sam video slatku, dražesnu
izložbu crteža iz škole Trus. Pogled mi privuče i
simpatična krpa za sudove na vešalici.
„Dakle? Koji vam je vrag, šefe?", upita ona. „Šta vas
dovodi van kružnog puta?"
„Iskreno? Nisam mogao da spavam. Seo sam u kola
i vozio se ovuda. Onda mi je sinula genijalna ideja da
bismo mogli da pretresemo još neka pitanja u vezi sa
ovim slučajem... ili mi je jednostavno bilo potrebno da
razgovaram s nekim", priznao sam i osetio olakšanje. Ako
ništa drugo, zakoračio sam u dobrom pravcu.
„Pa, u redu je. Sasvim okej. Mogu to da shvatim. Ni
ja nisam mogla da spavam", reče ona. „Šanelino ubistvo
me je teško pogodilo. A onda i siroti Vernon Vitli.
Podrezivala sam biljke uz muziku televizijske serije
Urgentni centar. Prilično jadno, zar ne?"
„Ne. Ne bih rekao daje to čudno. Urgentni centar je
dobra serija. Uzgred, kuća vam je lepa.“
Iz kuhinje sam video televizor u dnevnoj sobi.
Doktorska drama se odvijala na mamutskom ekranu.
Jedan mladi crni retriver došetao je iz uzanog hodnika
preko stepenica prekrivenih tepihom boje ovsene kaše.
„To je Meg“, reče mi Kristina. „I ona gleda Urgentni
centar. Meg voli dobru melodramu." Pas protrlja njušku o
mene i oliza mi šaku.
Ne znam šta me je nagnalo da joj kažem sledeće:
„Ponekad noću sviram klavir. U kući imamo
verandu, pa buka koju dižem deci ne smeta toliko. Ili to,
ili su naučili da spavaju dok sviram", rekoh. „Još nikome
nije pozlilo od malo slušanja Geršvina, Bramsa i Dželirol
Mortona."46
Kristina Džonson se osmehnu kao da joj prija
ovakav opušteni razgovor. Zračila je samopouzdanjem i
usredsređenošću, što sam primetio još prve večeri.
Tačnije, osetio sam.
„Dejmon je nekoliko puta u školi pomenuo vaš
običaj da svirate noću. Znate, on se ponekad hvali vama
pred učiteljima. Simpatična pametna glavica. Mnogo ga
volimo."
„Hvala. I ja ga mnogo volim. Sreća je što stanujemo
blizu škole Sodžerner Trus.“
„Da, mislim da jeste", složi se Kristina. Mnoge škole
u našem gradu su u tako žalosnom stanju da je to bruka.
Trus je malo čudo za decu koja je pohađaju."
„Vaše čudo?", upitah je.
„Ne, ne, ne. Mnogi ljudi su zaslužni, a ja
ponajmanje. Advokatska firma mog muža se iskupila
jednom donacijom. Ja samo pomažem da se čudo održi.
Ali verujem u čuda. Koliko vremena je prošlo otkako ste
udovac, Alekse?", iznenada promeni brzinu. Kristina
Džonson je to pitanje ubacila u neobavezni razgovor,
nenametljivo i prirodno, mada mu tu nije bilo mesta. Ipak
me je iznenadila. Osećao sam da nisam dužan da
odgovorim ako ne želim.
„Još malo pa će biti pet godina", rekoh zadržavši

46 Dželirol Morton (Jellyroll Morton, pravo ime Ferdinand Joseph

La Menthe, 1885-1941), crni pijanista, vođa benda i kompozitor.
(Prim, prev.)
malo dah. „U stvari, navršiće se u martu. Džejni je još
bila beba. Tek je napunila godinu dana. Sećam se kako
sam došao i držao je te noći. Nije ni slutila da ona teši
mene."
Dok smo razgovarali u kuhinji, osećali smo
lagodnost. Prilično smo otvorili dušu. Isprva smo ćaskali,
a potom su ozbiljne teme došle na red. Razgovor o ubici u
školi Sodžerner Trus. Možda nešto što će koristiti istrazi.
Skoro do ponoći smo ostali.
Najzad rekoh da moram da se vratim kući. Nije me
odvraćala. Njen pogled je pokazivao razumevanje prema
ovome što se noćas dogodilo i da može da prihvati to.
Na kućnom pragu, Kristina me opet iznenadi.
Poljubi me u obraz.
„Vrati se, Alekse, ako želiš ponovo da
razgovaramo", reče mi. „Biću ovde i negovaću biljke u
ovoj razmetljivoj kući. Kwenda mzuri“, reče.
Tako smo se rastali. Idi s mirom. Čudna slika u
čudno vreme naših života. Nisam imao pojma da li joj je
muž kod kuće ili nije. Možda spava? Da li se zaista zove
Džordž? Jesu li još zajedno?
To je još jedna tajna koju ću rešiti jednog dana, ali
ne noćas.
Dok sam se vozio kući, pitao sam se treba li da se
stidim neuobičajene, iznenadne posete kući Kristine
Džonson. Zaključio sam da ne treba, da ne bi bilo strašno
ni da to ponovim. Ona mije olakšala. Bila je neverovatno
pristupačna. Uopšte, neverovatna. Ali, u izvesnom
smislu, to je bolelo.
Kada sam se vratio kući, svirao sam klavir. Prvo
Betovena, zatim Mocarta. Klasika je odgovarala mom
raspoloženju. Popeo sam se na sprat i pogledao Dejmona
i Dženi. Blago sam ih poljubio u obraz kao što je Kristina
Džonson poljubila mene.
Najzad sam zaspao na kauču u prizemlju. Nisam se
sažaljevao, ali sam osećao veliku usamljenost.
Spavao sam dok me nije probudio rezak zvuk
telefona, zbog čega me je adrenalin prodrmao kao
električna struja.
Ponovo su to bili Džek i Džil.
 POGLAVLJE
55

TAJSONOVA GALERIJA na Tajsonovom uglu,

pored susednog Tajsonovog šetališta na uglu, jedan je od
najvećih tržnih centara u Sjedinjenim državama, možda i
na svetu. Malo posle šest izjutra Sem Harison je
zaustavio auto na parkiralištu ogromne galerije.
Tamo je već bilo najmanje sto vozila, mada Versače
i Najman Markus, FAO Svare i Tiljengrist neće otvoriti
trgovine pre deset. Ali Merilendsko pecivo je bilo otvoreno
i vazduh je ispunjavao miris popularne lokalne pekare.
Međutim, Džek nije došao na Tajsonov ugao da bi kupio
vrelu-vrelcatu pitu s borovnicom.
S parkirališta u trgovinskom centru rekreativno je
trčao do puta Čejn bridž u Maklejnu. Nosio je filinu
plavo-belu trenerku i patike i izgledalo je kao da mu je
mesto ovde, u kraju gde se cena kuća kretala u rasponu
od četiristo hiljada do milion i po dolara. Bilo je to jedno
od važnih pravila u igri: uvek se ponašaj kao da ti je tu
mesto, kao da pripadaš lokalnoj zajednici, pa će te ubrzo
prihvatiti kao takvog.
Kratko podšišane plave kose i u dobroj formi,
izgledao je kao neki komercijalni pilot US Era ili Delte. Ili
možda kao neki od brojnih profesionalaca iz ovog kraja,
lekar ili advokat - svejedno.
U svakom slučaju, delovao je kao neko ko tu
pripada. Apsolutno se uklopio.
Od početka je znao da će ovo ubistvo morati da
izvede sam. Džil nije smela da se pojavi ovde, u Maklejn
vilidžu. I za njega će biti gadno. Ovo je nadmašilo sve
dosad, čak i standarde Džeka i Džil; previše je čak i za
igru nad igrama.
Ovo jutarnje ubistvo biće izuzetno opasno. Meta je
mogla da zna da neko dolazi da je likvidira. Četvrta žrtva
će biti teška, a izvođenje još teže. Razmišljao je o tome
dok je u lepom, tihom vašingtonskom predgrađu trčao
ustaljenim ritmom ka krajnjem cilju.
Kada je prešao na put Livingston, pokušao je da se
oslobodi svih misli i usredsredi se samo na strašno
ubistvo koje ga očekuje.
Opet je bio Džek, surovi lovac na slavne ličnosti, što
će dokazati za nekoliko minuta.
Ipak, ovo će biti naporno, najteže dosad. Čovek,
koga je trebalo da ubije, jedan je od njegovih najboljih
prijatelja.
U igri života i smrti to nije bilo važno.
Nije imao najbolje prijatelje. Uopšte nije imao
prijatelje.
 POGLAVLJE
56

JA SAM SEM, niko kao Sem, mislio je dok je trčao.

Međutim, on, nije bio Sem Harison.
Nije imao plavu kosu niti je imao običaj da nosi
trenerku poznatih proizvođača, s logom na džepu i na
grudima.
Ko sam, do đavola, ja? U šta sam se pretvorio?,
pitao se osećajući kako mu stopala snažno udaraju o
pločnik.
Znao je da je kuća na putu Livingston broj 31 pod
jakim elektronskim obezbeđenjem. Ništa manje nije
očekivao.
Ubrzao je korak. Najzad je skrenuo na makadamski
put i nestao u šiblju i među borovima. Nastavio je da trči
kroz šumu.
Bio je u dobroj kondiciji i nije se mnogo oznojio.
Hladnoća mu je išla naruku. Svestan je opasnosti, svež,
spreman da nastavi igru, spreman da ponovo ubije.
Računao je da će moći nekih desetak metara
neprimećeno da se približi kući. Onda bi išao na prepad,
nagli juriš ka garaži.
U tom kratkom intervalu biće nezaštićen, potpuno
izložen. Ne postoji način da se to izbegne, bog mu je
svedok da je pokušavao da smisli drugi plan napada.
Spremao se za napad na kuču u Maklejnu. Zvuči
neverovatno. Kao rat. Rat na domaćem bojištu.
Revolucionarni rat.
Iz šumarka su se jasno videle još dve velike kuće u
kolonijalnom stilu. Neosvetljene su kao da se na
Livingstonskom putu još niko nije probudio. Sreća gaje
dosad pratila; sreća ili veština, a možda i kombinacija
jednog i drugog.
 Činilo se da stanari kuće broj 31 na
Livingstonskom putu još spavaju. To će pouzdano
saznati tek po ulasku u kuću, kada će biti prekasno da
odustane.
Unutra može da ga sačeka FBI, koji možda baš
ovde, u šumi, vreba u zasedi. Više ga ništa ne bi
iznenadilo. U svakom trenutku je moglo svašta da se
dogodi - bilo njemu, bilo Džil.
Odlučio je da išeta iz šume, pribrano i opušteno.
Kao da mu je tu mesto. Tiho, bez mnogo buke, podigao je
vrata garaže. Žurno je šmugnuo pod delimično otvorena
vrata i našao se unutra.
Otišao je pravo do kutije za obezbeđenje, naton, i
ukucao kod. Toliko o obezbeđenju u predgrađu visokog
nivoa. Nema prave zaštite, naročito ne od ljudi kao što je
on.
Ušao je u glavni deo kuće. Srce mu je lupalo u
grudima kao onaj ovan što služi za razbijanje zidova i
vrata. Potiljak mu se oznojio. Mogao je da zamisli
Ejdenovo lice. Mogao je da zamisli Ejdena kako stoji kraj
njega.
U kući su vladali mir, potpuna tišina i red. Frižider
je tiho brujao. Na vratima su mu magnetima zakačeni
dečji crteži i školski jelovnik. Sem se snuždi. Ejdenova
deca.
Mladi Ejden ima devet godina, Čeriz šest. Ejdanova
supruga Meril ima trideset četiri godine, petnaest godina
je mlađa od muža. Njoj je to drugi brak, njemu treći. Kada
ih je poslednji put video zajedno, izgledali su vrlo
zaljubljeno.
Džek žurno uđe u dnevnu sobu. Zastade mu dah.
Neko je u dnevnoj sobi!
Džek se munjevito okrete ulevo i uperi pištolj u tog
čoveka. Gospode bože, prokleto ogledalo! Zurio je u
vlastiti odraz.
Čim je povratio dah, nastavio je misiju, mada mu je
srce luđački tuklo. Žurno je prošao kroz dnevni boravak.
Ta soba mu je tako poznata, puna uspomena. Bolne
misli. Potisnuo ih je.
Poče da se penje stepenicama prekrivenim plišom,
ali za trenutak zastade. Prvi put se pokoleba.
Nema mesta kolebanju! Kolebanje i sumnja nisu
dopušteni! Ne na ovom zadatku. Ne u operaciji Džek i Džil
Setio se hodnika na spratu. Vrlo dobro je poznavao
kuću. Ranije je bio tu - u prijateljskoj poseti.
Glavna spavaća soba nalazila se na kraju hodnika,
zdesna. U spavaćoj sobi sigurno ima oružja. Jedan 357 u
fioci noćnog stočića. Jedan automatski pištolj zalepljen
trakom za donju stranu kreveta.
Znao je. Znao je. Znao je sve.
Ako ga je Ejden čuo, sve je gotovo. Igra će se završiti
ovde. Biće to kraj Džeka i Džil.
Vreme je da se muda stave na panj. Čudnih li misli.
Sijaset. Sinoć je konačno gledao Petparačke priče. Film ga
nije opustio mada se nasmejao nekoliko puta. Bolesna
priča - on je bolesniji, a Amerika najbolesnija od svih.
Ne misli više, upozorio je samog sebe. Samo uradi
šta moraš. Uradi to uspešno. Uradi sada! Uradi brzo! I
nestani!
Džek ubija poznate američke ličnosti! Sve i svakog
pod uslovom daje velika zverka. To mu je posao. Budi
Džek!
Ali on nije stvarno Džek!
Nije ni Sem Harison!
Ne misli, ponovo naredi sebi dok je krupnim
koracima grabio uz stepenice ka glavnoj spavaćoj sobi.
Budi Džek.
Ubij.
 POGLAVLJE
57

DŽEK - ili ko god da je, do đavola - bio je tri ili četiri

stepenika udaljen od glavne spavaće sobe kada su se
lakirana vrata iznenada otvorila.
Jedan visok, proćelav muškarac, maljavih ruku i
nogu, izađe u hodnik. Bio je bosonog, koščatih stopala.
Polubudan. Toliko jako je zevnuo da se činilo da će
iščašiti vilice.
Na sebi je imao samo plave karirane bokserice.
Lepo je građen, jedino je nagoveštaj masnih naslaga
iznad lastiša bokserica remetio i dalje dobru sportsku
figuru. Izgleda opasno i posle toliko godina
prisustvovanja različitim ručkovima koji su priređivani u
moćnim vašingtonskim krugovima.
General Ejden Kornvol!
„Ti! Ti, kučkin sine!“, prošaputa iznenada spazivši
Džeka u hodniku na spratu. „Znao sam da bi to mogao da
budeš ti.“ Da, Ejden Kornvol je u tren oka sve povezao.
Odgonetnuo je tajnu; zapravo mnoge tajne. Razumeo je
Džeka i Džil. Shvatao je kuda to vodi i zašto je izabran baš
ovaj pravac: zašto mora da bude ovako; zašto se nalaze
na putu bez povratka.
Džek opali dva puta iz berete s prigušivačem i meta
naglo klonu. On hitro priskoči i zadrža beživotno telo da
se ne bi bučno srušilo na pod.
Dok ga je lagano spuštao na tepih, držao ga je
naručju - svog prijatelja, šta god to značilo sada. Neko
vreme je klečao kraj njega. Srce mu se kidalo.
Sve do ovog časa nije verovao da će ga ovo toliko
pogoditi.
Gledao je preneražene sivoplave oči bivšeg člana
Odbora načelnika generalštabova oružanih snaga i
krizne operativne grupe Bele kuće za hvatanje Džeka i
Džil.
jedan lovački pas je uklonjen. S lakoćom. Džek i Džil
su hrabro udarili na hajkače! Opet su pokazali snagu.
Iz džepa je izvadio belešku. Ostavio je posetnicu na
grudima Ejdena Kornvola.

Džek i Džil su došli na Hil

kao što rade često.
Čim su se snašli,
lako su našli
u odbrani slabo mesto.

Šum u hodniku! Podiže pogled. Ejdenov sin!

,,Oh, Gospode bože“, šapnu glasno. ,,Oh, ne, bože."
Oseti da će mu pozliti. Požele da pobegne iz kuće.
Dečak ga je prepoznao. Kako i ne bi? Mladi Ejden je
čak poznavao i njegovu decu. Znao je suviše. Dragi bože,
smiluj mi se. Molim te, smiluj mi se.
Džek ponovo opali iz berete.
To je bio rat.
 POGLAVLJE
58

U OSAM sati izjutra, 10. decembra, pozvali su me u

Belu kuću na sastanak kriznog tima. Proteklih dana sam
tamo izazvao dosta nevolja. Moja unutrašnja istraga
uznemirila je duhove i neki su se narogušili. Glavonjama
s Hila nije se sviđalo što su osumnjičeni - ali prema mojoj
proceni, svi su bili sumnjivi.
Čim sam stigao u zapadno krilo, Džej Grejer me
ščepa. Pogled mu je bio ukočen, hladan i tvrd. Čvrsto mi
je stisnuo rame.
„Alekse, moramo da razgovaramo na trenutak",
reče. „Važno je.“
„Šta se događa?", upitah agenta Tajne službe. Nije
izgledao dobro. Imao je tamne, natečene podočnjake.
Postade mi jasno da se još nešto desilo.
„Rano jutros su ubili Ejdena Kornvola u kući gde je
živeo, u Maklejnu. Džek i Džil. Opet su nam telefonirali.
Zovu nas kao da smo kontrola leta." Tužno i s nevericom
je odmahnuo glavom. „Ubili su Ejdenovog
devetogodišnjeg sina, Alekse."
Osetio sam kako se ljuljam. Nerazumljiva mi je
novost koju mi je saopštio Džej Grejer; nije se slagala s
dosadašnjim stilom Džeka i Džil. Đavo da ih nosi!
Nastavili su da menjaju pravila. Verovatno to rade
namerno.
„Želim da budem sada tamo", rekoh mu. „Moram da
vidim tu kuću. Tamo sam potrebniji nego ovde."
„Razumem, ali samo još jedan momenat, Alekse",
reče. „Sačekajte. Dozvolite da vam kažem šta se još
dogodilo. Gore od ovoga."
„Kako može da bude gore?“, upitah ga. „Zaboga,
Džeje."
 „Verujte mi, može. Samo me saslušajte."
Agent Grejer nastavi prigušeno da šapuće dok smo
zajedno išli hodnikom Bele kuće ka kriznom komandnom
centru, gde su se okupljali ostali. Povukao me je u
stranu, nekoliko koraka od sobe za sastanke. I dalje je
užurbano šaputao:
„Nadležni agent uvek budi predsednika u četvrt do
pet. Svakog jutra. Predsednik se jutros obukao i sišao u
biblioteku gde čita jutarnju štampu i izvode iz izveštaja
koji su za šefa države pripremljeni pre nego što ustane."
„Šta se dogodilo jutros?", upitah Džeja. Osetih kako
se znojim. „Šta se desilo, Džeje?"
Odgovor je bio vrlo pažljiv, postupan:
„U pet izjutra telefon u biblioteci je zazvonio. Bila je
to Džil - na privatnoj liniji. Telefonirala je predsedniku.
Dobila je vezu, a to je jednostavno nemoguće.“
Od svega mi se zavrte u glavi. U potpunosti se
slažem s Džejom Grejerom: događalo se nešto nemoguće.
Sama ideja, pomisao da je predsednik meta ubica, više je
od krupnog razloga za uznemirenje. Okolnost što smo
nemoćni da ih zaustavimo još je mnogo, mnogo gora.
„Mislim da razumem zašto je taj poziv nemoguć, ali
ipak mi objasnite", rekoh. Morao sam to da čujem od
njega.
„Svi pozivi upućeni Beloj kući idu preko privatne
telefonske centrale. Taj poziv prati drugi kontrolor u
službi za veze Bele kuće, što je, u stvari, deo naše
obaveštajne službe. Svi pozivi izuzev ovog. Ovaj je
potpuno mimoišao kontrolni sistem. Niko ne zna kako je
to moglo da se desi, do đavola! Ali desilo se.“
„Da li ste snimili taj nemogući poziv?", upitah
Grejera.
„Da, snimljen je, razume se. Već ga obrađuje FBI i
Bel Atlantik u Vajt Ouku. Džil je koristila uređaj za
filtriranje kako bi izmenila glas, ali možda postoje načini
da se prepreka otkloni. Time se trenutno zanima polovina
laboranata koja se razume u naprednu tehnologiju
Belove bebice.“
Opet sam odmahnuo glavom. Cela priča mi je
delovala neverovatno. „Šta je rekla Džil?“
„Prvo se predstavila. Potom je rekla: Zdravo, ovde
Džil. Siguran sam da je predsednika brže rasanila od
uobičajene jutarnje šolje kafe. Zatim je dodala:
Gospodine predsedniče, jeste li spremni da umrete?“
 POGLAVLJE
59

MORAO sam da vidim kuću. Morao sam da budem

na mestu gde su ubijeni general Kornvol i njegov sin. Bilo
je potrebno da saznam sve o ubicama i o njihovom načinu
rada.
Dobio sam šta sam hteo. U Meklejn sam tog jutra
stigao pre devet. Bio je tmuran i oblačan decembarski
dan. Spoljni izgled kuće Kornvolovih na mene je ostavio
sumoran i hladan utisak. I unutra je bilo hladno. Ili
Kornvolova porodica ne priznaje zimu, ili su štedeli na
ogrevu.
Dvostruko ubistvo dogodilo se na prvom spratu.
Gore, u hodniku, još su na leđima ležali general Ejden
Kornvol i njegov devetogodišnji sin.
Ubistvo je hladno, sračunato i vrlo profesionalno
izvedeno. Jezivo mesto zločina podseća na školski opis iz
nekog dosijea ili iz moje beležnice, na lekciju iz
forenzičkih udžbenika.
Po celoj kući su se razmileli tehničari FBI-ja i
specijalisti sudske medicine. Verovatno ih je bilo
dvadesetak.
Samo što sam ušao u kuću, počeo je pljusak.
Vraški sablasnu sliku stvarala su svetla na automobilima
i novinarskim kolima koja su nešto kasnije stigla.
Džin Sterling me pronađe u hodniku na spratu.
Ovo je prvi put, otkako sam je upoznao, da izgleda
pometeno. Ozbiljan, stalan pritisak počeo je da utiče na
nas. Neki ljudi su naumili da ubiju predsednika
Sjedinjenih Država i veoma su vesti, ali i krajnje surovi.
„Šta vam govori instinkt, Alekse?“, upita Džin.
„Moj instinkt nam neće olakšati posao", rekoh.
„Jedini model koji sam dosad video jeste da Džek i Džil, u
stvari, ne slede nikakav model. Samo beleške, pesmice
povezuju dosadašnja ubistva. Reklo bi se da je iz ova dva
ubistva potpuno isključena seksualna motivacija. Osim
toga, ako sam dobro razumeo, Ejden Kornvol je bio
konzervativac, ne liberal kao druge žrtve. To može da
sruši čitav niz teorija o Džeku i Džil."
Dok sam razgovarao s Džin Sterling, još nešto mi je
palo na pamet u vezi s tim porukama koje su ostavljali.
Možda nam poezija otkriva nešto značajno. Agenti FBl-ja,
stručnjaci za lingvistiku, još ništa nisu otkrili, ali to me nije
brinulo. Ko god da je pisao stihove, a pretpostavljam da je
to Džil, želeo je da u nešto proniknemo... Postoji li neki
redosled u onome što čine, želja za stvaranjem a ne
uništavanjem? Poezija mora da ima neki skriveni smisao.
Skoro sam siguran u to.
„Kako je kod vas, Džin? Jeste li saznali nešto?"
Džin odmahnu glavom zagrizavši krupnim zubima
donju usnu. „Baš ništa."
 POGLAVLJE
60

OVOM dugačkom danu još se ne nazire kraj. Te

večeri sam u deset sati stigao u prostorije FBI-ja na
Aveniji Pensilvanija. Dok sam se peo liftom na jedanaesti
sprat, nisam mogao da obuzdam svoje misli. Svetlost u
zgradi je podsećala na male logorske vatre u okolini
grada. Noćas su mnogi zbog Džeka i Džil ostali budni. I ja
sam jedan od njih.
Došao sam u zgradu FBI-ja da preslušam jutrošnji
razgovor predsednika sa Džil. Dostavili su mi sav dokazni
materijal. Pušten sam u unutrašnji krug. Čak su mi
dozvolili da talasam u Beloj kući. Većina ostalih iz
Kriznog tima nije imala zadovoljstvo da sve zna o
serijskim ubicama.
Nema pravila.
Obezbeđenje me je sprovelo u audio-elektronski
centar na jedanaestom spratu, gde me je čekao jedan
NEC magnetofon. Kopija trake s Džilinim glasom već je u
njemu, magnetofon uključen i usijan od dugotrajne
upotrebe.
„Ovo je kopija zapisa, doktore Krose, ali poslužiće",
rekoše mi. Jedan dugokos i atipičan tehničar FBI-ja
dodade kako su sigurni da je glas izmenjen ili elektronski
pročišćen. Stručnjaci FBI-ja nisu verovali da mogu
pomoću trake da identifikuju lice koje je zvalo. Još
jednom su Džek i Džil pažljivo prikrili tragove.
„Razgovarao sam s jednim poznanikom koji radi u
Belovim laboratorijama", reče. „On i još dva stručnjaka
su to potvrdila i ja im verujem."
Tehničar netipičnog izgleda za pripadnike FBI-ja
najzad ode i ostavi me sa snimljenim telefonskim
razgovorom, što mi je odgovaralo. Neko vreme sam samo
sedeo u kancelariji zureći u Ministarstvo pravde, koje se
nalazilo preko puta, na Aveniji Pensilvanija.
Sa mnom je bila Džil.
Htela je da otkrije nešto o sebi, da nam nešto poveri
- duboku, mračnu tajnu.
Pustih traku. U tihoj, usamljenoj kancelariji trže
me njen glas.
Džil progovori.
„Dobro jutro, gospodine predsedniče. Danas je 10.
decembar, tačno pet izjutra. Molim vas, ne prekidajte
vezu. Ovde je Džil. Da, ona Džil. Želela sam da
razgovaram s vama i pokušam da vam približim ovu
situaciju. Da li smo se do sada složili?"
„Ovo je daleko od ličnog razgovora", odgovori joj
predsednik Berns smireno. „Zašto ubijate nevine ljude?
Zašto želite da ubijete mene, Džil?“
,,Oh, postoji veoma dobar razlog, opravdano
objašnjenje svih naših postupaka. Možda samo volimo
moć zastrašivanja takozvanih najmoćnijih ljudi na svetu.
Možda šaljemo poruku u ime svih malih ljudi koje ste s
vrha vlasti prestrašili svojim naredbodavnim odlukama i
svemoćnim mandatima. Bilo kako bilo, niko od ubijenih
nije bio nevin, gospodine predsedniče. Iz ovog ili onog
razloga svi su zaslužili da umru."
Džil se nasmeja. Elektronski izmenjen glas zvučao
je gotovo detinjasto.
Setih se mladog sina Ejdena Kornvola. Čime je
jedan devetogodišnjak zaslužio da umre? U tom času sam
mrzeo Džil - ko god da je i kakvi god da su joj motivi.
Predsednik Berns nije uzmicao. Njegov glas je
odmeren, staložen:
„Dozvolite da vam nešto razjasnim: niste me
uplašili.
Možda bi trebalo vi da se bojite, Džil. Vi i Džek. Sve
smo vam bliži. Ne možete nigde da se sakrijete. Nema
takvog mesta na zemaljskoj kugli. Nema!"
„Svakako ćemo imati to u vidu. Mnogo vam hvala
na opomeni. Sportski potez, nema šta. Ali vas molim da
razmislite o nečemu - vi ste mrtav čovek, gospodine
predsedniče. Vaše ubistvo je već svršena stvar."
Bio je to kraj snimka. Poslednje reći je izgovorila
tako hladno, tako drsko.
Džil, jutarnji di-džej. Džil, pesnikinja. Ko si ti, Džil?
Vaše ubistvo je već svršena stvar.
Ponovo sam želeo da razgovaram s predsednikom
Bernsom, i to smesta. Hteo sam da zajedno ovde
preslušamo ovu traku s bolesnim pretnjama. Možda
predsednik zna nešto što mi nije kazao. Neko mora da
zna.
Još nekoliko puta sam pustio snimak sa
zastrašujućom porukom. Ne znam koliko dugo sam sedeo
u kancelariji FBI-ja i zurio u umirujuće svetlosti
Vašingtona. Tu su negde. Džek i Džil su tu negde.
Verovatno planiraju atentat. A možda i ne planiraju.
Možda to više nije posredi.
Vi ste mrtav čovek, gospodine predsedniče.
Vaše ubistvo je već svršena stvar.
Zašto nas opominju?
Zašto nam otkrivaju namere?
 POGLAVLJE
61

IAKO je prošlo pola jedanaest, čekala me je još

jedna važna stanica. Telefonirao sam Džeju Grejeru,
rekavši mu da sam na putu za Belu kuću. Želim ponovo
da razgovaram s predsednikom Bernsom i tražim od
njega da mi obezbedi prijem.
„Neka to sačeka do jutra, Alekse. Treba da sačeka."
„Ne sme da čeka, Džeje. Pun sam teorija koje će mi
spržiti mozak. Moram da dobijem instrukcije od njega.
Ali, ako predsednik Berns kaže da sačekam do jutra,
sačekaću. Razgovarajte s Donom Hamermanom ili nekim
ovlašćenim licem, ma ko to bio. Ovo je istraga o ubistvu.
Pokušavamo da sprečimo ubistvo. U svakom slučaju,
dolazim."
Stigao sam u Belu kuću, gde me je sačekao Don
Hamerman, ali i predsednikov glavni savetnik Džon Fej i
javni tužilac i prijatelj predsednika Bernsa, Džejms
Daud. Svi su izgledali uzrujano i veoma napeto. Izgleda
da u velikoj kući nije običaj da se pitanja rešavaju na
ovakav način.
„Šta ovo, do đavola, znači?", dočeka me Hamerman
ljutito. Očekivao sam neprijateljski doček, ali sam
doživljavao i gore.
„Ako želite, sačekaću do sutra. Međutim, instinkt
mi govori da ne odlažem", rekoh mu blago ali odlučno.
„Recite nama šta želite da mu kažete", umeša se
Džejms Daud, „pa ćemo odlučiti."
„Bojim se daje to samo za predsednikove uši.
Moram nasamo da razgovaram s njim, kao prilikom našeg
prvog susreta."
„Bože blagi, arogantni kučkin sine", planu
Hamerman. „Mi smo te doveli ovamo."
 „Onda vi snosite krivicu. Rekao sam da se ovde vodi
istraga o ubistvu i da vam se neke moje metode možda
neće dopasti. To sam i predsedniku rekao."
Hamerman izjuri iz prostorije, ali se vratio posle
nekog vremena.
„Primiče vas gore, na drugom spratu. Možete da
potrošite dva-tri minuta njegovog vremena. Razgovor
neće biti duži od nekoliko minuta."
„Videćemo šta će o tome reći predsednik."
 POGLAVLJE
62

NAŠLI smo se u solarijumu, u produžetku

stambenih prostorija na drugom spratu, omiljenoj
Reganovoj odaji. Kroz prozor se videla blistava svetlost
Vašingtona. Osećao sam se kao da proživljavam neko
poglavlje iz knjige Svi predsednikovi ljudi.
„Dobro veče, Alekse. Želite da razgovaramo", reče
predsednik naizgled mirno i vedro. Naravno, nisam
mogao da procenim kakva su mu osećanja. Bio je
neformalno odeven, u oker pantalonama i plavoj
sportskoj košulji.
„Izvinjavam se što ovako upadam i uznemiravam
vas“, rekoh mu.
Predsednik diže ruku i prekide moje izvinjavanje.
„Alekse, ovde ste zato što želimo da tako radite.
Mislili smo da niko od insajdera nema hrabrosti za tako
nešto. Dakle, šta želite da mi saopštite? Šta mogu da
učinim za vas?“
Malo se opustih. Šta predsednik može da učini za
mene? Većina ljudi bi rado čula to pitanje.
„Celog dana sam razmišljao o jutrošnjem
telefonskom pozivu i o ubistvima u Maklejnu. Gospodine
predsedniče, mislim da nam ne ostaje mnogo vremena.
Džek i Džil nam to jasno stavljaju do znanja. Nestrpljivi
su i vrlo nasilni; rizikuju sve više i više. Svaki put kad
nešto izvedu, kao da imaju psihološku potrebu da nam to
naglase."
„Da li na taj način samo ističu svoj ego, Alekse?“
„Moguće, a možda žele da vam umanje vlast. Morao
sam da vas vidim nasamo, jer ne želim da se zna o čemu
smo razgovarali. Kao što znate, proverili smo sve
zaposlene u Beloj kući. Tajna služba je bila vrlo
predusretljiva. Don Hamerman takođe.“
Predsednik se osmehnu.
„Kladim se da je Don sarađivao."
„Na svoj način jeste. Ali pas čuvar ostaje pas čuvar.
Na osnovu dosadašnje pretrage, Tajna služba je stavila
pod nadzor tri člana vašeg osoblja. Smatramo da je to
bolje rešenje nego da budu otpušteni. Tajna služba
takođe prati još sedamdeset šest sumnjivih osoba iz
Vašingtona i okoline."
„Tajna služba uvek drži pod prismotrom izvestan
broj ljudi koje smatra potencijalnom pretnjom za
bezbednost predsednika“, reče Tomas Berns.
„Da, gospodine. Ipak, to su samo mere
predostrožnosti. Ne verujem da ćemo dokazati krivicu
nekog od ova tri službenika. Svi su muškarci. Nadao sam
se da ćemo možda otkriti Džil, ali nismo uspeli."
Predsednikovo lice se smrači.
„Rado bih se upoznao sa Džil i popričao s njom.
Vrlo rado."
Klimnuo sam glavom. Stigli smo do najtežeg dela
našeg malog razgovora.
„Moram da načnem jednu osetljivu temu,
gospodine. Treba da porazgovaramo o nekim ljudima iz
vašeg okruženja, najbližim saradnicima.“
Tomas Berns se nagnu napred. Video sam da mu se
ovo ne sviđa.
„Gospodine predsedniče, postoje razlozi zbog kojih
sumnjam da je u sve ovo umešan neko ko ima pristup
Beloj kući ili je na visokom položaju. Džek i Džil s
lakoćom prodiru u najviše krugove. Moramo da
proverimo vaše bliske saradnike i da to učinimo vrlo
pažljivo."
Obojica naglo ućutasmo. Gotovo sam video Dona
Hamermana kako čeka ispred vrata grizući svoju svilenu
kravatu.
Prvi sam prekinuo nelagodnu tišinu.
 „Znam da razgovaramo o pitanjima koja vam nisu
po volji", rekoh.
Predsednik uzdahnu.
„Zato ste ovde. Zato ste ovde."
„Hvala vam", rekoh. „Gospodine, nemate razloga da
mi ne verujete. Kao što ste sami rekli, ja sam autsajder.
Nemam nikakvu korist od ovoga."
Tomas Berns ponovo uzdahnu. Osetih da sam bar
na momenat dopro do njega.
„Zakleo bih se životom u mnoge od tih ljudi. Don
Hamerman, moj buldog, kako ste pravilno primetili,
jedan je od njih. A kome ne verujem? Nisam potpuno
ubeđen u Salivanovu i Tompsonovu lojalnost u
Zajedničkom odboru. Nisam siguran čak ni u Bouena iz
FBI-ja. Već sam stvorio ozbiljne neprijatelje na Volstritu,
koji imaju jak uticaj na politiku u Vašingtonu i veoma su
moćni. Čujem da ni organizovani kriminal nije
prezadovoljan mojim programima, a sada je
organizovaniji nego ikad. Izazivam star, moćan, vrlo
zajeban sistem - a zajebanom sistemu se to ne sviđa. To
su radili i Kenedijevi... naročito Robert Kenedi."
Odjednom osetih kako ostajem bez daha.
,,Ko još, gospodine predsedniče? Moram da znam
sve vaše neprijatelje."
„U Senatu mi je neprijatelj Helena Glas....
Neprijatelji su mi i neki reakcionarni konzervativci u
Senatu i Predstavničkom domu... Mislim... mislim da je i
potpredsednik Maoni jedan od njih. Pre konvencije sam
napravio kompromis i stavio ga na tiket. Obavezao se da
mi isporuči Floridu i ostale južnjačke države. Ispunio je
obavezu. S druge strane sam se obavezao da uvažim neke
zahteve njegovih pokrovitelja. Nisam ispunio tu obavezu.
Prevario sam sistem, a to se ne radi, Alekse."
Slušao sam ga ne trepćući. Osetio sam obamrlost i
uznemirenost. Po izrazu njegovog lica sam shvatio koliko
ga košta priznanje nekih postupaka.
„Treba da nadziremo te ljude", rekoh.
 Predsednik odmahnu glavom.
„Ne, ne mogu to da dozvolim. Ovog puta ne. Ne
mogu, Alekse." Ustade sa stolice. „Kako su se vašoj deci
dopali suveniri?", upita me.
Odmahnuh glavom. Neću dozvoliti da me ovako
otpise.
„Razmislite o potpredsedniku i o senatorki Glas.
Ovo je istraga o ubistvu. Molim vas, nemojte štititi nikoga
ko je možda umešan. Molim vas, gospodine predsedniče,
pomozite nam... ko god da je.“
„Laku noć, Alekse“, reče predsednik čvrsto i
razgovetno. U očima mu se nije nazirao ni trag
kolebljivosti.
„Laku noć, gospodine predsedniče."
„Neka ostane na tome", reče on. Zatim se okrete i
iziđe iz solarijuma.
Don Hamerman uđe u prostoriju.
„Ispratiću vas", reče kruto. Bio je hladan, odbojan.
Možda i ja imam neprijatelja u Beloj kući.
 POGLAVLJE
63

NE PRIČAJ! Nemoguće. Budi bog s nama! Ma, nema

teorije. Dobro došli u Dosije iks i Zonu sumraka na
informacionom autoputu.
S visinom od metar pedeset pet i devedeset pet
kilograma Merijen Madžo je bila sila od žene. Sebe je
doživljavala kao „cenzora skarednog i opasnog
materijala" na interaktivnoj mreži Prodidži, gde je
zadužena za zaštitu putnika na informacionom
autoputu. Ovog trena je postala svedok vanredne
situacije. Na mreži se pojavio uljez.
To nije smelo da se dogodi. Nije mogla da odvoji
pogled od IBM-ovog monitora.
„Ovo je interaktivno doba, zar ne? Dobro, ljudi,
sprem’te se“, promrmljala je. „Ovaj voz će nadrljati."
Merijen Madžo je skoro šest godina bila kontrolor
Prodidžija, koji je u vlasništvu IBM-a. Bilbordi su
kudikamo najpopularnija Prodidžijeva usluga. Koriste ih
članovi za slanje privatnih poruka drugim članovima,
reagovanje na dešavanja u zemlji i gradu, učenje,
planiranje odmora, pronalaženje novih restorana i tome
slično.
Poruke su obično dosta bezazlene, tematski
određene; odnosile su se na sve aspekte života - od
reforme socijalne zaštite do suđenja za ubistva koja su
vođena tog meseca.
Međutim, poruke koje su počele da pristižu, nisu bile
takve. Zahtevale su intervenciju cenzorske princeze,
zaštitnice mladih duhova, kako je ponekad videla sebe.
Njen muž Teri, bradonja teži od sto trideset kilograma,
zvao ju je Velikom Sestrom.
Od jedanaest sati uveče počela je da prati poruke
jednog pretplatnika iz Vašingtona. U početku su ove
uvrnute poruke bile na granici dopuštenog, pa je po
nahođenju mogla da bira da li da ih cenzuriše ili ne.
Najzad, Prodidži se takmičio sa Internetom, koji je umeo
da bude divalj i ćaknut.
Pitala se da li pošiljalac to zna. Čudaci znaju
pravila, mada žele da isteraju svoje. Ponekad se činilo da
im je prosto potrebna veza s nekim ljudskim bićem,
makar to samo bila veza s njom, cenzorkom njihovih misli
i postupaka. Velika Sestra gleda.
U prvim porukama se od ostalih pretplatnika
tražilo da iskreno kažu šta misle o jednoj kontroverznoj
temi. Opisan je slučaj ubistva dece u Vašingtonu. Zatim
je pošiljalac od pretplatnika tražio da odgovore da li ta
ubistva dece zaslužuju veću pažnju policije i štampe od
slučaja Džeka i Džil. Koji je slučaj moralno i etički važniji?
Merijen Madžo bila je prisiljena da povuče
prethodne dve poruke, ne zbog njihovog sadržaja perse,47
nego zbog upotrebe nepristojnih reči, naročito onih koje
su počinjale strašnim slovima; i s, i slovom p kod jedne
reči.
Međutim, izgleda da je povlačenjem poruka
izazvala neverovatnu emocionalnu eksploziju
pretplatnika u Vašingtonu. Prvo je došla dugačka,
pogana i oštra kritika zbog „sramne i nepotrebne
cenzorske kuge na Prodidžiju“. Sledio je poziv pret-
platnicima da se prebace na Kompjuserv ili na druge
komercijalne mrežne službe. Razume se, Kompjuserv i
Amerika onlajn takođe imaju cenzore.
Poruke su nastavile da lete iz Vašingtona brže od
aviona na redovnoj liniji Vašington - Njujork. U jednoj je
pošiljalac od uprave Prodidžija tražio da „da nogu u dupe
svom apsurdno nesposobnom cenzoru". Merijen Madžo je
i to cenzurisala.

47 Lat.: per se - po sebi. (Prim, prev.)

 U drugoj poruci je reč na slovo j bila upotrebljena
jedanaest puta u dva pasusa. Ponovo je cenzurisala tog
jeboljupca.
U sledećoj prosleđenoj poruci pošiljalac se nije
ograničio samo na pogan jezik i nekontrolisano vređanje
službe. U toku jednog sata i sedamnaest minuta
pretplatnik iz Vašingtona je tvrdio da je on odgovoran za
brutalna ubistva dvoje dece i da će to dokazati uživo na
Prodidžiju.
Velika sestra je smesta povukla tu poruku. Zatim je
pozvala nadzornicu u centrali Prodidžija, koja se nalazi u
Vajt Plejnsu, državi Njujork. Ogromno telo joj je drhtalo
poput pihtija kada se šefica pojavila i za obe donela crnu
kafu. Crnu kafu? Da bi se oporavila od ove katastrofe,
Merijeni je potrebna dvostruka porcija pice Malog Džona,
sa svim prilozima.
Iznenada, na ekranu je blesnula najnovija poruka
vašingtonskog pretplatnika, koji je izuzetno rečit i
inteligentan ali neopisivo ljut i zaista, zaista lud. U ovoj
poslednjoj poruci navedene su krvave pojedinosti ubistva
crnčeta, „pojedinosti poznate samo vašingtonskoj
policiji", tvrdio je pretplatnik.
„Bože blagi, Merijen, kakav jezivi, otkačeni
manijak", reče nadzornica Prodidžija preko ramena
Merijen Madžo. „Jesu li mu sve poruke ovakve?"
„Uglavnom, Džouni. Malo je ublažio rečnik, ali
nasilje surovo izvire iz njih. Vampirski jezivo. Otkako sam
mu skresala krila, postao je takav."
Tekst sledeće poruke iz Vašingtona nastavio je
kontinualno da se pomera na ekranu. Izgledalo je da
stvarno opisuje ubistvo jednog malog crnog deteta u
Garfildovom parku. Ubica je tvrdio da se poslužio
isečenim štapom za bejzbol, koji je ojačao izolacionom
trakom. Tvrdio je da je dete udario dvadeset tri puta
brojeći svaki udarac.
„Odmah prekini ovo užasno, luđačko sranje.
Isključi prokletnika iz programa!", odluči nadzornica
brzo.
Nakon toga je donela još važniju odluku. Mora da
obavesti Vašingtonsku policiju o sumnjivom
pretplatniku. Nijedna nije znala da li navodni ubica dece
govori istinu, ali ono što su pročitale je dovoljno
ubedljivo.
U pola dva izjutra nadzornica Prodidžija je dobila
vezu s detektivom iz Vašingtona. U svom dnevniku je
zapisala ime policajca i njegov status: detektiv Džon
Sampson.
 POGLAVLJE
64

LEGAO sam nešto posle jedan. Nana je došla u

petnaest do pet i probudila me. Čuo sam lupkanje
papuča po podu od dasaka u mojoj spavaćoj sobi. Potom
sam čuo kako mi šapuće uz uvo. Osećao sam se kao
šestogodišnjak.
„Alekse? Alekse, jesi li budan?"
„Mm, hmm. Nema greške. Sad jesam."
„Prijatelj te čeka u kuhinji. Jede slaninu i paradajz
iz mog tiganja kao da sutra neće svanuti, a on to može da
predoseti, zar ne? I dalje jede brže nego što ja kuvam."
Uzdržao sam se da ne jeknem bolno i tiho.
Trepnuh. Svaki put, kada bih pokušao da otvorim kapke,
osetio bih njihovu težinu i otečenost. Grlo mi se osušilo i
greblo me je.
„Sampson je ovde?“, najzad uspeh da progovorim.
„Da, i kaže da ima trag o ubici iz škole Trus. Nije li
to dobar način da započneš novi dan?“
Rugala mi se kao i uvek. Nije ni pet izjutra, a Nana
me je već bocka zarđalim nožem.
„Ustajem", prošaputah, „iako ne izgleda tako."
Nepunih dvadeset minuta kasnije zaustavili smo
kola ispred jedne gradske kuće od cigala na Sjuard
skveru. Sampson mi je priznao da sam mu potreban u
ovoj akciji. Rakim Pauel i beli detektiv Čester Malins, koji
je nosio prastari porkpaj šešir, stajali su ispred svojih
kola i čekali nas. Izgledali su vrlo napeto i jasno se videlo
da im je nelagodno.
Ulica se nalazila u delimično otmenom delu parka
Sjuard skver, udaljena oko dva i po kilometra od škole
Sodžerner Trus. Verovatno je Malins zadužen za ovaj deo
grada.
 „Cilj nam je ona kolonijalna rudna žila, bela u
belom, gore na ćošku“, reče Rakim i pokaza veliku kuću
na sledećem uglu. „Čoveče, što volim da radim u ovom
kraju s visokim zakupninama. Osećate li ruže?“
„To je sredstvo za čišćenje prozora", rekoh.
„Ode moja karijera u Cvećarskoj telegrafskoj
dostavi", nasmeja se Rakim Pauel, a Čester mu se
pridruži.
„Moguće je da u onoj lepoj beloj kući ne živi
porodica Partridž", opomenu Sampson dvojicu detektiva.
„Bez obzira na lepu okolinu, mirnu ulicu i sve ostalo,
tamo nas možda čeka neki jebeni manijakalni ubica.
Kapirate?"
Sampson se okrete k meni.
„Šta ti misliš o ovome, šećeru? Imaš li kao i obično
neku nevaljalu ideju? Osećaš li gri-gri?“ 48 Za vreme
kratke vožnje do Sjuard skvera Sampson mi je ispričao
sve što je znao. Jedan pretplatnik interaktivne službe
Prodidžija, oficir kopnene vojske, pukovnik Frenk Mur,
slao je poruke preko mrežne službe o ubistvima dece.
Činilo se da zna pojedinosti o ubistvima, poznate samo
policiji i pravom ubici. Ostavio je utisak da je on
čudovište koje tražimo.
„Ne sviđa mi se to što čujem od vas, mister Džone.
Ubistva govore da ga razdire bes, ali ne zapostavlja oprez.
A sada traži pomoć? Praktično nas dovodi na svoj kućni
prag? Ne znam šta da mislim. To mi se ništa ne sviđa. Eto
šta osećam, partneru."
„I ja to mislim", klimnu glavom Sampson i nastavi
da gleda spomenutu kuću.
„Bilo kako bilo, tu smo. Hajde da proverimo šta to

48 Mada je osnovno značenje reći gri-gri (fr.gris-gris,

zapadnoafričkog porekla), amulet ili talisman koji se nosi da bi se
privukao novac ili ljubav, sprečilo ogovaranje, zaštitio dom i slično,
vernici vudua veruju u delotvornu moć ovakvih predmeta - dakle,
čini. (Prim, prev.)
pukovnik želi da nam pokaže."
„Samo da ne budu osakaćena tela“, reče Rakim
Pauel i ozbiljno se namršti. „Ne u pet sati izjutra. „Ne još
dece skrivene negde u ovoj velikoj kući."
„Aleks i ja idemo na zadnja vrata", obrati se
Sampson Rakimu. „Ti i Popaj Doji obezbeđujete prednji
deo.49 Pazite na garažu. Ako je ovo kuća ubice, možemo
da očekujemo i poneko iznenađenje. Jesmo li svi budni?
Okice su u redu?"
Rakim i čovek s belim šeširom klimnuše glavom.
„Dalekovidi i dovitljivi", reče Rakim s lažnim
oduševljenjem.
„Detektivi, štitićemo vas,“, najzad se oglasi i Čester
Malins, Sampson mirno klimnu glavom. „Onda, hajdemo.
Još nije svanulo - možda i dalje leži u svom sanduku."
U pola šest izjutra uveliko sam napumpan
adrenalinom. Sretao sam toliko čudovišta u ljudskom
obliku da mi ih je bilo preko glave. Nisu mi potrebni novi
poslovni izazovi iz te oblasti.
„Jesam li ovde da ti čuvam dupe?", upitah čoveka
planinu kada smo krenuli ka velikoj kući na ćošku.
„Pogodio si, šećeru, potreban si mi u ovome. Ti si
čudotvorac u provaljivanju ovih psiho-ubica", reče
Sampson ne okrenuvši se ka meni.
„Hvala. Mislim", promrmljah. U glavi mi buči kao
da sam kod zubara uzeo azotsuboksid. Nisam imao ni
najmanju želju da upoznam još jednog psihopatu; nisam
želeo da upoznam pukovnika Frenklina Mura.
Skratili smo put prešavši preko sunđerastog
travnjaka, koji je vodio do dugačke i široke verande s
letvicama po kojima se širio bršljan.

49 Popaj Doji (Popeye Doyl) - glavni junak romana Robina Mura

(Robin Moore) i filma Francuska veza (French Connection, 1971) u
režiji Vilijama Fridkina (William Friedkiri). Uloga ovog detektiva
proslavila je Džina Hekmena (Gene Hackman). (Prim, prev.)
 Video sam muškarca i ženu kako stoje u kuhinji.
Već su ustali.
„Sigurno su to gospodin i gospođa Frenk",
promrmlja Sampson.
Čovek je nešto jeo naginjući se preko radnog stola u
kuhinji. Video sam kutiju peciva s jagodama, koje se peče
u tosteru, kartonsku ambalažu s obranim mlekom i
jutarnje izdanje Vašington posta.
„Slika i prilika porodice Partridž", došapnuh
Džonu. „Nimalo mi se ne sviđa. Namamio nas je ovamo,
pravo do svojih vrata."
„Manijakalni ubica", procedi on kroza stisnute,
blistavobele zube. „Neka te ne zavara konfekcijsko
pecivo. To govno jedu samo psihopate."
„Ne dam se lako zavarati", rekoh Sampsonu.
„Čuo sam da tako kažu. Hajde da završimo s ovim,
šećeru. Vreme je da opet budemo neopevani heroji."
Obojica čučnusmo pod kuhinjski prozor što nije bio
lak zadatak. Odande nismo videli muškarca i ženu, niti
su oni mogli da vide nas.
Sampson se maši kvake i lagano je okrete.
 POGLAVLJE
65

ZADNJA VRATA kuće Murovih nisu zaključana i

Sampson ih snažno odgurnu. Naše upadanje je ličilo na
eksploziju bombe u kuhinji u kojoj sve miriše na sveže
prepečeno pecivo i kafu. Nalazili smo se na Kapitol hilu, u
Vašingtonu. Izgled kuće i kuhinje odgovarao je lokaciji
baš kao i bračni par Mur. Međutim, ni Sampson ni ja
nismo pali na ovaj prizor normalnog života. Slično smo
viđali i u domovima drugih psihopata.
„Ruke na glavu! Oboje. Podignite ih lagano i
oprezno", podviknu Sampson muškarcu i ženi koje smo
zatekli u kuhinji.
Oba gloka smo uperili u pukovnika Mura. Nimalo
nije izgledao opasno: onizak, mršav i proćelav, opuštenog
trbuha koji prati sredovečno doba, s naočarima na nosu.
Nosio je standardnu vojnu uniformu, ali to nije popravilo
naš utisak o njemu.
„Mi smo detektivi iz gradske policije", predstavi nas
Sampson. Murovi su bili u šoku. Nisam mogao da im
zamerim. Nas dvojica možemo lako da izazovemo šok ako
nešto nije kako treba, a ovde očigledno nešto ne valja.
„Ovo je zaista velika, potpuno sumanuta greška",
izjavi najzad pukovnik Mur vrlo polako i obazrivo.
„Ja sam pukovnik Frenklin Mur. Ovo je moja
supruga, Koni Mur. Adresa je Sjuard skver, sever, broj
četiristo osamnaest", pažljivo je naglašavao svaku reč.
„Gospodo policajci, molim vas da spustite oružje. Na
pogrešnom ste mestu.“
„Na tačnoj smo adresi, gospodine", rekoh
pukovniku. A ti si bolesnik koji je slao one poruke o kojima
ćemo razgovarati. Ili si bolestan ili si ubica.
„I tražimo pukovnika Frenka Mura", dopuni
Sampson. Ni za centimetar, niti milimetar nije spustio
glok. Nisam ni ja.
Pukovnik Mur se i dalje držao dosta hladnokrvno
što me je zbunjivalo i pokrenulo glasan unutrašnji alarm.
„Pa, da li biste bili ljubazni da nam objasnite u
čemu se radi? I to, molim vas, brzo. Ni ja ni moja supruga
nikada nismo bili hapšeni. Nisam napravio čak ni
saobraćajni prekršaj", obratio nam se obojici jer nije bio
siguran ko je od nas dvojice glavni.
„Jeste li pretplaćeni na Prodidži, pukovniče?", upita
ga Sampson. Zvučalo je pomalo blesavo kada je to
izgovorio, kao i sve ostalo u poslednje vreme.
Pukovnik Mur pogleda ženu, a onda se okrete k
nama.
„Pretplaćeni smo, ali smo to uradili za našeg sina,
Samnera. Nijedno od nas u svom dnevnom rasporedu
nema vremena za kompjuterske igrice. Ne razumem ih i
ne zanimaju me."
„Koliko godina ima vaš sin?", upitah pukovnika
Mura.
„Kakve to veze ima? Samner je trinaestogodišnjak.
Pohađa deveti razred škole Teodor Ruzvelt. Odličan je
učenik. Sjajno dete. O čemu se radi, detektivi? Da li biste
nam objasnili zašto ste ovde?"
„Gde je Samner sada?", upita Sampson vrlo tiho i
preteče.
Zato što mladi Samner možda sluša odnekud iz
kuće. Možda nas ubica iz škole Sodžerner Trus sluša
upravo sada.
„Ustaje pola sata ili četrdeset pet minuta posle nas.
Autobus dolazi po njega u pola sedam. Molim vas? O
čemu se radi?“
„Moramo da razgovaramo s vašim sinom,
pukovniče Mure", rekoh mu. Bilo je to zasad
najjednostavnije.
„Dužni ste da prvo...“, zausti pukovnik Mur.
„Ne, ništa nismo dužni", prekide ga Sampson.
„Moramo odmah da vidimo vašeg sina. Ovde smo zato što
vodimo istragu o ubistvu, pukovniče. Već su ubijena dva
mala deteta. Vaš sin je možda umešan u ta ubistva.
Moramo da vidimo vašeg sina.“
,,Oh, bože blagi, Frenk", prvi put se oglasi gospođa
Mur. Koni, zapamtio sam joj ime. „To je nemoguće.
Samner nije u stanju da uradi tako nešto."
Pukovnik Mur je izgledao zbunjeno čak i više nego
kada smo upali, ali pažljivo nas je slušao.
„Odvešću vas do Samnerove sobe. Da li biste bili
ljubazni makar da vratite oružje u futrole, molim?"
„Bojim se da ne možemo", rekoh mu. U očima mu se
videla panika. Više nisam ni gledao gospođu Mur.
„Molim vas, odvedite nas do dečakove spavaće
sobe", ponovi Sampson. „Moramo da budemo tihi. To je u
Samnerovom interesu, tako ćete ga najbolje zaštititi.
Razumete li šta govorim? “
Pukovnik Mur lagano klimnu glavom. Izraz lica mu
posta tužan, pogled ukočen i prazan.
„Frenk?", zamoli gospođa Mur. Bila je bleda.
Nas trojica krenusmo uz stepenice, u koloni jedan
po jedan. Pukovnik Mur je bio iza mene, a pratio ga je
Sampson. Još nisam potpuno otpisao Frenklina Mura
kao osumnjičenog, potencijalnog luđaka, ubicu.
„U kojoj sobi je vaš sin?", upita Sampson šapatom.
Jedva da mu se čuo glas. Poslednji ratnik plemena Masai
u istrazi teškog zločina, ubistava u Vašingtonu, glavnom
gradu Amerike.
„Druga vrata sleva. Jamčim vam da Samner nije
skrivio ništa. On je trinaestogodišnjak, prvi u svojoj
klasi."
„Jesu li vrata spavaće sobe zaključana?", upitah.
„Ne... mislim da nisu... možda je stavio rezu. Nisam
siguran. On je dobar dečak, detektive."
Sampson i ja zauzesmo položaje s obe strane
zatvorenih vrata. Znali smo da nas unutra možda očekuje
ubica. Njihov dobar dečak je možda ubijao decu. Dva
deteta. Veliko je pitanje da li pukovnik Mur i njegova žena
zaista poznaju svog sina i mogu li proceniti na šta je sve
spreman.
Trinaestogodišnjak. Priznajem da me je ovaj
podatak malo ošamutio. Da li bi jedan trinaestogodišnjak
bio u stanju da počini dva jeziva ubistva dece? To bi
objasnilo amaterizam na mestima zločina. Ali bes,
nemilosrdno nasilje? Mržnju?
On je dobar dečak, detektive.
Dečakova soba nije bila zaključana niti je
namaknuta reza. Na izvršenje! Na izvršenje! Upadosmo u
sobu sa zapetim pištoljima.
Soba je bila tipično tinejdžersko skrovište, ali je
imala više kompjuterske i audio opreme od većine dečjih
soba. Siva uniforma pitomca visila je u otvorenom
ormaru. Neko ju je isekao na froncle!
Samner Mur nije bio u svojoj spavaćoj sobi. Tog jutra
nije iskoristio pola sata dodatnog spavanja.
U sobi nema nikoga.
Na zgužvanom krevetskom čaršavu nalazila se
otkucana beleška, tako ostavljena da ne može ostati
neprimećena.
Kratka beleška: Niko je otišao.
„Šta je ovo?“, promrmlja pukovnik Mur kada ju je
pročitao. „Šta se događa? Šta se događa ? Molim vas,
može li neko da mi objasni šta se ovde događa?"
Mislim da sam shvatio smisao, da razumem
dečakovu belešku. Samner Mur je bio Niko - tako se
osećao. A sada: Niko je otišao.
Pored beleške je ležao jedan odevni predmet kao
drugi deo poruke za onoga ko prvi uđe u sobu. Za sobom
je ostavio nestalu bluzu Šanel Grin, majušnu
sivkastoplavu bluzu prekrivenu krvlju.
Ubica je trinaestogodišnjak iz škole Trus - u stanju
neobuzdanog besa, na slobodi negde u Vašingtonu.
Nikoje otišao.
 POGLAVLJE
66

UBICA iz škole Trus lutao je Ulicom M i od prve do

poslednje stranice čitao Vašington post kako bi proverio
da li je postao slavan. Celog jutra je žickao i iskamčio
desetak dolara. Život je lep.
Raširio je novine i ne pazeći na to kuda ide,
sudarao se usput s raznim budalama. Post je bio pun
priča o prokletom paru Džeku i Džil, ali ništa nije
pronašao o sebi. Nijedan pasus, nijednu reč o tome što je
uradio. Ova štampa je teška prevara. Lažu ko kurve, a
traže od tebe da im veruješ.
Iznenada je zapao u strašan bedak osećajući takvu
zbunjenost da mu je došlo da legne na pločnik i zaplače.
Nije trebalo da ubije onu dečicu. Verovatno to ne bi
uradio da je ostao na terapiji. Ali od leka je toliko
glupaveo da ga je mrzeo kao da je strihnin.
Potpuno je sebi upropastio život. Bio je mrtav. Ceo
život mu je prošao, a da nije ni započeo.
Potucao se bednim ulicama razmišljajući da zauvek
ostane tu. Niko je ovde. A niko ne može da zaustavi
Nikoga.
Ponovo je otišao da poseti školu Sodžerner Trus.
Pohađao ju je sin Aleksa Krosa, a on je tako kivan na
Krosa da počinje jed da ga truje. Detektiv ga ne zarezuje,
zar ne? Nije se čak udostojio da dođe sa Sampsonom u
školu Tedi Ruzvelt. Kros ga je stalno kasirao.
U školi Trus se bližio podnevni odmor, pa je rešio da
prošeta do nje, možda i da se primakne ograđenom
dvorištu gde su pronašli telo Šanel Grin. Tamo gde je
preneo telo. Možda je trenutak da izazove sudbinu, da vidi
ima li boga. Ma, svejedno.
U glavi mu je neprestano treštao rokenrol. Najn inč
nejls, Grin dej, Oejzis. Čuo je Black Hole Sun i Like Suicide
od Saundgardena. Zatim Chump i Basket Case s albuma
Dookie grupe Grin dej.
Iznenada se pribrao i vratio u granice poznatog
sveta.
Čoveče, za koji minut bi prolupao. Potpuno je
komiran. Koliko li sam vremena bio van ovog sveta?,
zapita se.
Stanje mu se pogoršalo. A možda mu je bilo znatno
bolje? Možda bi trebalo da uzme malo dobrog starog
depakota, tek da proveri hoće li ga to vratiti na tačku
bližu sunčevom sistemu.
Odjednom spazi kako se ona crna amazonska
kučka ustremila na njega. Našao se na putu ciklona i bilo
je prekasno da ga izbegne.
Odmah je prepoznao uobraženu i drsku direktorku
škole Sodžerner Trus. Neprijateljski ga je gledala. Čoveče,
za ovu igru bi trebalo da nosi majicu s natpisom NIKOGA
SE NE BOJIM. Ustremila si se na mene - a ja ću ti to
vratiti, baronice. Bolje da me ne izazivaš. Veruj mi, ribo.
Bila je vrlo grlata, a još je povisila ton.
„U koju školu ideš? Zašto sada nisi tamo? Ne smeš
tu da stojiš“, vikala je i išla pravo k njemu.
MA GONI SE U MATERINU, KUČKO CRNA! GLEDAJ
SVOJA POSLA.
S KIM ZAMIŠLJAŠ DA RAZGOVARAŠ, BOGA TI
POLJUBIM?
MENI... MENI. ..GOVORITE?
„Čuješ me, frajeru! Jesi li gluv? Ovde je droga
zabranjena, pa tutanj. Odmah. Neću nikakve skitnice oko
ove škole. Tebi govorim, tebi u bluzi radne uniforme!
Marš! Smesta se gubi odavde."
Ma, šta ti je, odjebi? Otići ću kad budem hteo.
Približavala mu se. Bila je visoka. U svakom
slučaju, viša od njega.
„Pali da te ja ne ispalim. Neću ništa da čujem.
Nikakva sranja. A sad se gubi. Čuo si me."
 Dobro, mamicu joj. Udaljio se i ne pružajući joj
zadovoljstvo da se objašnjava s njom. Kada je stigao do
ugla, video je da su školska deca pohitala u dvorište čija
visoka ograda im praktično nije pružala nikakvu zaštitu.
Ne može da me zadrži, pomisli.
Preleteo je pogledom dvorište i potražio Krosovog
sinčića. U momentu ga je spazio. Visok je za svoje godine.
I lep, nema šta. Zgodan ko đavo. Dejmon-iška. Tako se
zove, Dejmoniška.
I direktorka je bila na igralištu - pogled joj je bio
uprt u njega, opasno se namrštila. Zove se Džonsoniška.
Pa, sada je mrtva. Pripada istoriji. Baš kao stara
Sodžerner Trus - bivša robinja, bivša abolicionistkinja.
Svi su mrtvi, mislio je ubica kada je najzad krenuo. Ima
pametnija posla nego da tumara i gubi dragoceno vreme.
Sada je velika zvezda. Važan lik. Neko.
Sreća, sreća. Radost, radost.
„Ako veruješ u to“, rekao je to generičkom glasu koji
mu je pucketao u glavi, „onda si luđi od mene. Nisam
srećan. Nisam radostan."
Kada je zašao za ugao, video je policijska kola koja
su se približavala školi. Bilo je vreme da se gubi, ali
vratiće se.
 POGLAVLJE
67

SUTRADAN sam skupio materijal i beleške o Džeku

i Džil, i ponovo krenuo u Lengli, Virdžiniju. Ovog puta
nisam puštao muziku u kolima. Jedino se čulo jednolično
okretanje guma na putu. Džin Sterling se raspitivala
kako napredujem. Pet ili šest puta mi je telefonirala.
Obećala je da će se ovog puta odužiti. Ako mi pokažeš šta
imaš, i ja ću učiniti isto. Važi? Što da ne. Zvučalo je
razumno.
Jedna asistentkinja u Agenciji, kratko podšišana u
vojnom maniru, s dvadeset i kusur godina, otprati me na
šesti sprat, u salu za konferencije. Sobičak u podrumu
Bele kuće, koji su mi dali na raspolaganje, nije mogao da
se uporedi sa ovom, u svetlosti okupanom prostorijom.
Osećao sam se kao miš koji je izmileo iz rupe. Što se tiče
Bele kuće, Tajna služba je i dalje ćutala; niko ni reč nije
rekao o mom planu da se pokrene istraga predsednikovih
neprijatelja na visokim položajima. Kad se vratim u
Vašington, ponovo ću morati da pokrenem to pitanje.
„Nekada je po vedrom danu odavde mogao da se
vidi Vašingtonov spomenik", reče Džin Sterling šetajući
iza mojih leđa. „Više ne može. Sada je vazduh okruga
Ferfaks očajno zagađen. Kakva je vaša dosadašnja
reakcija u vezi sa dosijeima naših elitnih ubica? Šok?
Zapanjenost? Dosada? Kakvo je vaše mišljenje, Alekse?“
Počeo sam da se navikavam na Džininu direktnost.
Lako mogu da je zamislim kao profesorku na pravnom
fakultetu.
„Pravo da vam kažem, prvo mi je palo na pamet da
su nam potrebne nedelje samo da bismo analizirali
mogućnost da je neko od tih ljudi psihopatski ubica,
odnosno Džek“, rekoh joj.
 „Slažem se s vama“, klimnu glavom. „Ipak,
zamislite da to interesantno traganje moramo da
sažmemo u dvadeset četiri sata, koliko objektivno imamo
vremena. U tom slučaju, da li vam je neko sumnjiviji od
drugih? Dosad ste sigurno nešto zaključili, Alekse. Ko je
to?“
Podigao sam tri prsta. Imao sam tri kandidata.
Ona se široko osmehnu. Oboje se nasmejasmo.
Morate da naučite da se smejete u lice ludilu, ili će vas
konačno tako oboriti da više nikada nećete moći da se
oporavite.
„Dobro. Tako vas volim. Hajde da pogađam", reče
ona i nastavi: „Džefri Dejli, Hauard Kejmens, Kevin
Hokins."
„Hm, vrlo zanimljivo", rekoh. „Možda nam to nešto
govori. Kako bi bilo da krenemo od čoveka koji se nalazi
na mom i vašem najužem spisku. Kažite mi nešto više o
Kevinu Hokinsu.“
 POGLAVLJE
68

NAREDNIH dvadesetak minuta Džin Sterling me je

precizno i sažeto informisala o Kevinu Hokinsu.
„Biće vam milo da čujete da je Hokins već pod
prismotrom", reče mi dok smo se brzim, nečujnim liftom
spuštali ka podzemnoj garaži gde smo parkirali kola.
„Vidite da vam ipak nije potrebna moja pomoć",
rekoh. Hrabrila me je svaka pomisao na bilo kakav uspeh
u ovom slučaju. Prvi put posle nekoliko dana sam počeo
pozitivno da razmišljam.
,,Oh, i te kako nam je potrebna, Alekse. Nismo ga
doveli na razgovor, jer protiv njega nemamo ništa
konkretno. Samo ružne, ružne sumnje. I, naravno,
potrebu da uhvatimo krivca. Ne zaboravimo suštinu -
sada je i vama sumnjiv."
„Zasad je to sve što imamo", podsetih je. „Sumnja."
„Znate i sami da je ponekad i to dovoljno. Mora da
bude dovoljno."
Stigli smo do male garaže zatvorenog tipa ispod
kompleksa CIA u Lengliju. Prostor su uglavnom
zauzimala porodična vozila, kao što je karavan taurus, ali
bilo je i nekoliko sportskih automobila za dizanje
testosterona - mustanga, bimera, vajpera. Kola su
uglavnom odgovarala profilu zaposlenih koje sam video
gore.
„Mislim da bi svako svojim kolima trebalo da pođe“,
predloži Džin. „Kad završimo, ja ću se vratiti, a vi možete
da nastavite za Vašington. Hokins je u poseti sestri u
Silver Springu. Sada je kod kuće. Kružnim putem stižemo
za oko pola sata, ako ne i brže."
„Privešćete ga sada?", upitah. Tako mi je bar
zvučala.
 „Mislim da bi trebalo, zar ne? Znate, samo malo da
porazgovaramo."
Prišao sam kolima. Ona pođe ka svom karavanu.
„Posetićemo čoveka koji je profesionalni ubica",
dobacio sam joj preko garaže.
Kada mi je odgovorila, glas joj odjeknu preko
betona i čelika: „Kako čujem, jedan je od najboljih.
Interesantno, zar ne?"
„Ima li alibi za dane kada su Džek i Džil izvršila
ubistva?"
„Ne znam. Moraćemo da ga pitamo... potanko."
Ušli su svako u svoja kola. Počeo sam da zapažam
kako generalni inspektor CIA nije tipičan birokrata;
uopšte joj ne smeta što će zaprljati ruke. A ni moje. Idemo
u posetu još jednom duhu. Da li je to Džek? Može li da
bude ovoliko lako? I čudnije stvari su se događale.
Trebalo nam je punih pola sata da stignemo do
kuće Hokinsove sestre u Silver Springu, Merilendu. Kuće
su malo precenjene iako se misli da je čitav kraj
namenjen srednjem staležu, ali ne mom srednjem staležu
već nekom drugom.
Džin zaustavi karavan volvo pored crnog linkolna,
parkiranog u blizini kuće Hokinsove sestre. Spustila je
prozor sa suvozačke strane i razgovarala s dvojicom
agenata u parkiranom automobilu, verovatno s timom za
prismotru. A možda je pitala za skrovište ubice, što mi se
učinilo smešnim. U poslednje vreme nema mnogo prilika
za smeh.
Iznenada ugledah čoveka kako izlazi iz kuće
Hokinsove sestre, građene u stilu Kejp Koda.50

50 Prizemna kuća, tipično pravougaonog oblika, s drvenom

okvirnom konstrukcijom. Stil je nazvan po Kejp Kodu u
Masačusetsu, a potiče s kraja osamnaestog i početka
devetnaestog veka. (Prim. prev.)
 S fotografije u dosijeu sam prepoznao Kevina Hokinsa.
Nema sumnje, to je on.
Za trenutak pogleda niz ulicu i istog trena poče da beži.
Sigurno nas je ugledao. Skočio je na harli-dejvidson,
parkiran na putu.
Kroz otvoren prozor automobila sam viknuo: „Džin!", i
dao gas.
Krenuo sam u poteru za... Džekom?
 POGLAVLJE
69

HOKINS projuri motociklom između dve veće kuće,

preko smrznutog travnjaka. Proleteo je pored nekoliko
kuća, od kojih je jedna imala nadzemni bazen, prekriven
svetloplavom ceradom zbog zime.
Poterao sam svoj stari porše van ulice, istom
putanjom kojom je prošao Hokins. Srećom, proteklih
dana je bilo hladno i tlo se stvrdlo. Razmišljao sam da li
ukućani primećuju motocikl i auto koji sumanuto jurca
njihovim dvorištima.
Iza poslednjeg niza kuća motocikl naglo skrenu
udesno, na put u izgradnji. Neprekidno sam držao kratko
rastojanje. Kola su žestoko odskakivala. Bučno sam
očešao šasiju o visok ivičnjak. Kola snažno tresnuše o
ulicu i ja udarih glavom u njihov krov.
Kako smo se približavali raskrsnici, priključiše
nam se karavan volvo i linkoln. Grupa dece iz kraja, što
su igrala zastavičin fudbal uprkos lošem vremenu, 51
prekide igru da bi širom otvorenih očiju zijala u pravu
policijsku poteru koja se besomučno odvijala na ulicama
predgrađa.
Dok sam vozio, prozor mi je bio otvoren, a u ruci
sam držao glok. Neću otvarati vatru ukoliko on to ne
učini. Kevin Hokins nije gonjen ni za kakvo određeno
krivično delo. Nije mu ni uručen sudski nalog. Zašto onda
beži? Sigurno je nešto skrivio.
Oštro se nagnuvši, Hokins četvrtom brzinom
skrenu harlijem u krivinu. Sećao sam se nekadašnjeg

51 Zastavičin fudbal (engl. flag football) - varijanta američkog

fudbala gde igrač mora da skine zastavicu s odeće nosača lopte da
bi zaustavio igru. (Prim, prev.)
života i vremena koje sam provodio na brzom motociklu.
Pamtio sam neverovatne manevarske sposobnosti
dvotočkaša, vožnju do daske, osećaj zatezanja kože na
glavi. Setio sam se Džizi Flanagan i njenog motocikla.52
Dok je šibao uzbrdo kao lansirana raketa,
Hokinsov bajk je duboko i potmulo režao.
Trudio sam se da ne zaostanem i dobro sam se
držao. Začudo, i karavan volvo i onaj drugi automobil su
ostajali u trci, ali sam prizor potere je bio luđački - kao da
je tiho predgrađe odjednom pomerilo pameću i pretvorilo
se u trkalište.
Da li je preda mnom Džek?
Da li je Hokins Džek?
Posmatrao sam ga savijenog preko upravljača
motocikla. Ume da vozi. Šta još ume da radi taj obučeni
ubica?
Ubacio je u petu brzinu vozeći brže od sto četrdeset
na sat na uzanom putu u predgrađu, iako je mnoštvo
saobraćajnih znakova opominjalo da je najveća
dozvoljena brzina pedeset pet kilometara na sat.
Odjednom naletesmo na saobraćajnu gužvu!
Neprijatnost, koju proklinjemo kao najveće zlo
našeg načina života, odjednom mi posta dar s neba.
Ulica zakrčena kolima.
Neki automobili i kombiji su već išli unazad, u
susret nama, da bi se izvukli.
Na traci iz suprotnog smera stajao je jedan školski,
jarkonarandžasti minibus. Kolona dece je izlazila iz njega
kao, verovatno, svakog dana u ovo vreme.
Međutim, Hokins ne uspori. Iznenada je prešao
duplu liniju. Motocikl nikako nije smanjivao brzinu.
Shvatio sam šta namerava.
Provući će se između zaglavljenih vozila i nastaviće
da juri.

52 Lik iz Patersonovog romana Prikrade se pauk. (Prim, prev.)

 Počeo sam da kočim. Glasno opsovah. Znao sam
šta moram da uradim.
Opet s puta skrenuh na travnjak kao da imam
terensko vozilo. Neka žena u farmerkama i jakni boje crne
grahorice vikala je na mene s verande i mahala lopatom
za čišćenje snega.
Vozio sam ka zavijutku glavnog puta, ka mestu gde
se spaja sa saobraćajnicom u kojoj sam se maločas
zaglavio zbog gužve.
Džin Sterling me je pratila u svom karavanu.
Linkoln je bio iza nje. Ludnica i džumbus u Silver Kriku.
Da li je ispred nas Džek? Hoćemo li ščepati lovca i
ubicu poznatih ličnosti?
Iskreno sam se nadao. Bili smo tako blizu. Manje od
sto metara.
Nisam odvajao pogled od zahuktalog motocikla koji
je odskakivao. Iznenada je pao!
Motocikl je skliznuo u stranu, prosipajući po
asfaltu hrpu narandžastih i belih varnica. Neka deca su
još u koloni prelazila ulicu između autobusa i
zaustavljenog saobraćaja.
Hokins je tada pao!
Pao je da ne bi pokosio decu.
Skrenuo je da ne udari u njih!
Hokins se našao na kolovozu.
Je li moguće da je pred nama Džek?
Ako nije, koje, zaboga, on?
Izjurio sam iz kola, držeći glok, i kao sumanut
pohitao k mestu čudnog udesa. Klizao sam se po ledu i
snegu, ali nisam dozvolio da me to uspori.
Džin Sterling i ona dva agenta takođe istrčaše iz
kola, ali se po lapavici nisu najbolje snalazili. Nisam imao
zaštitu.
Kevin Hokins je uspeo da se iskobelja. Osvrnuo se.
Video je da dolazimo. Svuda oružje.
Imao je pištolj, ali nije pucao. Bio je samo nekoliko
koraka udaljen od školskog autobusa i dece.
 Ipak, nije ni pipnuo decu. Umesto toga je potrčao
ka crnom kabrioletu kamaru, koji se nalazio na čelu
kolone automobila što su čekali da se raščisti gužva.
Sta je ovog puta naumio, do vraga?
Čuo sam kako viče u vozača sportskog automobila.
Onda bam - opalio je pravo kroz otvoren prozor.
Hokins je jednim pokretom otvorio vrata i telo
ispade napolje.
Gospode bože, ubio je vozača! Tek tako.
Video sam, ali nisam verovao sopstvenim očima.
Plaćeni ubica se odvezao kamarom. Ubio je da bi
oteo kola, a s druge strane umalo sam nije poginuo da bi
izbegao masakr nevine dece u koloni.
Bez pravila... ili tačnije - živeti po sopstvenim
pravilima.
Prestao sam da trčim i nemoćno stao nasred ulice u
Silver Springu. Jesmo li bili tako blizu Džekovom
hapšenju? Da li nam je malo nedostajalo da okončamo
slučaj?
 POGLAVLJE
70

KADA sam se te noći oko pola dvanaest vratio kući,

Nana Mama je bila budna. Sampson je bio s njom.
Adrenalin mi je proradio istog časa kada sam ga
video. Bez obzira na sve što sam preživeo tog dugačkog
dana, njih dvoje su izgledali gore od mene.
Nešto nije u redu. Nešto ozbiljno kod kuće nije u
redu. Siguran sam u to. Posle jedanaest uveče Sampson
ne bi došao da pravi društvo Nani.
„Šta je? Šta se desilo?", upitah još s kuhinjskih
vrata. Trbuh mi se zgrči kao da srljam u propast. Nana i
Sampson su sedeli za malim stolom za ručavanje.
Razgovarali su zavereničkim tonom.
„Šta je?“, ponovih. „Šta se događa, bogamu?"
„Neko cele večeri telefonira, Alekse, ali prekida vezu
kad se javim", reče mi Nana kada sam seo za kuhinjski
sto pored njih.
„Zašto me odmah nisi zvala?", upitah čvrsto ali
blago. „Imaš broj mog pejdžera. To mu je svrha, Nano."
„Zvala sam Džona", odgovori Nana. „Znam da si
zauzet zaštitom predsednika i njegove porodice."
Nisam se obazirao na njenu uobičajenu ironiju.
Nije vreme ni za to ni za sitne čarke.
„Je li rekao nešto taj što je zvao?", upitah. „Da li si
uopšte razgovarala s njim?"
„Nije. Bilo je dvanaest poziva između pola devet i
deset. Malo je nedostajalo da mu dunem u pištaljku."
Nana drži srebrnastu sudijsku pištaljku blizu telefona.
Tako odbija one koji uznemiravaju ljude skarednim
pozivima. Ovog puta gotovo sam zažalio što nije
upotrebila tu prokletu pištaljku.
„Odoh da legnem", reče i tiho i gotovo nečujno
uzdahnu. Bila je to jedna od retkih prilika kada je moglo
da se primeti koliko joj je godina. „Sada, pošto ste vas
dvojica ovde.“
Teško je ustala sa škriputave kuhinjske stolice.
Prvo je otišla do Sampsona, sagla se i poljubila ga u
obraz.
,,’Ku noć, Nano. Ništa ne brini. Mi ćemo se
postarati za sve, ma koliko loše to sada izgledalo."
„Džone, Džone", ukori ga ona. „More je razloga za
brigu što oboje znamo, zar ne?"
Ona mi priđe i poljubi me.
„Laku noć, Alekse. Milo mije što si sada kod kuće.
Ne da mi mira taj ubica koji se šunja po kraju. Zlo je.
Veliko zlo. Molim te, veruj u moju intuiciju."
Nekoliko trenutaka sam joj držao krhko telo dok se
u meni skupljao bes. Čvrsto sam je držao i razmišljao
kako je strašno ovo stoje nagovestila, ovaploćeno zlo koje
me svagda prati kući. Niko pri čistoj svesti ne bi pretio
porodici jednog policajca. Ali sumnjao sam da je ubica pri
čistoj svesti.
„Laku noć, Nano. Hvala ti što si ovde za nas",
prošaputah joj uz obraz i osetih talk s mirisom jorgovana.
„Čuo sam te. I slažem se s tobom."
Kad je izašla iz prostorije, Sampson odmahnu
glavom. Zatim se konačno osmehnu. „Nesalomiva je,
čoveče. Zaista je izuzetna. Ali volim je. Volim tvoju baku."
„I ja. Uglavnom."
Zurio sam u svetlost na tavanici i pokušavao da se
usredsredim na nešto što razumem - električnu struju,
sijalice, ukrase. Niko ne može zaista da razume luđaka
koji ubija. Oni su kao posetioci s druge planete -
doslovce.
Prvi put u životu sam gotovo ostao bez reči. Osećao
sam se kao žrtva nasilja, neopisivo besna i uplašena za
porodicu. Možda su ovi telefonski pozivi bezazleni, ali
nisam mogao da budem siguran u to.
Iz frižidera sam izvadio dve boce piva i otvorio ih.
Ionako sam morao da razgovaram sa Sampsonom. Celog
dana nisam imao ni jedan slobodan trenutak.
„Ona se boji za decu. Sva se nakostrešila, izvukla
kandže", reče Sampson i dobro nategnu iz boce.
„A ne da su joj oštre kandže, čoveče", uspeh najzad
da se osmehnem uprkos krajnje nezavidnim okolnostima
i sopstvenom umoru.
Obojica smo dugo osluškivali tišinu u staroj kući, u
Petoj ulici. Naposletku je prekide poznata tupa jeka u
grejnim cevima. Nastavili smo da praznimo boce. Više
nije bilo nametljivih telefonskih poziva. Možda Nanina
pištaljka i nije tako loša ideja.
„Kako ti i naša ekipa iz snova napredujete u potrazi
za onim Murovim klincem?", upitah Sampsona. „Ima li
pomaka? Jesi li čuo od ostalih nešto novo? Znam da nam
se prismotra raspada. Premalo ljudi."
Sampson slegnu širokim ramenima i pomeri se na
stolici. Pogled mu postade mračan i neumoljiv.
„U sobi smo mu našli tragove šminke. Možda je
koristio šminku da bi se prerušio u starca. Pronaći ćemo
ga, Alekse. Misliš da je večeras on telefonirao?"
Raširio sam ruke, a onda klimnuo glavom.
„Nije isključeno. On svakako želi pažnju, želi da ga
vidimo kao značajnu osobu, Džone. Možda smatra da
Džek i Džil odvlače pažnju od njega, da mu kradu slavu.
Možda zna da radim na slučaju Džek i Džil, pa je kivan na
mene."
„Moraćemo da pitamo mladog pitomca", reče
Sampson. Zlobno se iskezio pokazujući jedan od svojih
najboljih ili najgorih osmeha. „Zavidim ti na
popularnosti, šećeru. Meni manijaci ne telefoniraju tako
kasno, niti mi šalju ljubavne poruke - ništa slično."
„Ne usuđuju se“, rekoh. „Niko nije toliko lud, čak ni
ubica iz škole Trus.“
Obojica se nasmejasmo, možda malo preglasno.
Smeh je obično najbolje i jedino sredstvo odbrane u
teškim istragama ubistava. Možda su mi telefonirali Džek
i Džil. Ili Kevin Hokins. A možda čak i Gari Sonedži, koji
odnekud vreba i čeka da izravna račune sa mnom.
„Ujutru će doći tehničar. U telefon će vam ubaciti
priključak za praćenje poziva. Dovešćemo i nekog
detektiva, bar dok ne pronađemo čudesnog dečaka.
Razgovarao sam s Rakimom Pauelom. Rado će to učiniti."
Klimnuo sam glavom.
„To je dobro. Hvala ti što si došao i sedeo ovde s
Nanom."
Sve gore od goreg. Sada mi prete kod kuće, prete
mojoj porodici. Neko stoji iza toga. Demoni su mi na
kućnom pragu.
Kada je Sampson te noći otišao, nisam mogao da
zaspim.
Nisam seo za klavir. Muzika mi trenutno nije
godila. Nisam se usudio ni da telefoniram Kristini
Džonson. Otišao sam da obiđem decu. Mačka Rozi me je
pratila, zevala i protezala se. Gledao sam ih baš kao što
me je nedavno Dženi posmatrala kako spavam. Strepeo
sam zbog njih.
U tri izjutra sam najzad zaspao. Hvala bogu, niko
više nije telefonirao.
Spavao sam na verandi, s glokom u krilu. Dome,
slatki dome.
 POGLAVLJE
71

IZJUTRA me je probudila cika i pištanje dece.

Glasno su se smejali što me je istovremeno i okuražilo i
obeshrabrilo.
Odmah sam se setio u kakvom smo položaju.
Čudovišta su nam na kućnom pragu. Znaju gde živimo.
Nema više pravila. Niko nije siguran, pa ni moja porodica.
Dok sam ležao na staroj sofi na verandi, na
trenutak sam pomislio na mladog Mura. Začudo, ništa iz
njegove prošlosti nije ukazivalo daje sposoban da izvrši
dvostruko ubistvo. Jednostavno se nije slagalo.
Razmatrao sam čudovišnu ideju o trinaestogodišnjaku
koji ubija iz čisto egzistencijalnih pobuda. U glavi sam
imao mnogo arhivskog materijala o tom predmetu.
Maglovito sam se prisećao Lajkadijevih avantura Andree
Žida, koje sam čitao u osnovnoj školi. Poremećeni glavni
lik je gurnuo stranca iz voza samo da bi dokazao da je živ.
Pogledah na budilnik iznad glave. Već je bilo sedam
i deset. U vazduhu sam osećao jak miris Nanine kafe.
Nisam klonuo duhom zbog dosadašnjih promašaja. Baš
za ovakve prilike sam imao spremnu izreku. Nije neuspeh
kad padneš, neuspehje kad ostaneš da ležiš.
Ustao sam. Otišao sam u svoju sobu, istuširao se,
presvukao i strčao u prizemlje. Nisam ostao da ležim.
Zatekao sam svoja dva omiljena Marsovca kako u
sedam izjutra skaču po kujni i igraju šuge ili nešto slično.
Zinuo sam podražavajući nemi krik istoimene slike
Edvarda Munka.
Dženi se glasno nasmeja. Dejmon je na svoj način
pravio grimasu nemog krika. Obradovali su se što me
vide. I dalje smo bili najbolji drugari, najbolji prijatelji.
Neko je noćas telefonirao ovamo.
 Samner Mur?
Kevin Hokins?
„Dobro jutro, Nano“, rekoh sipajući iz posude kafu
koja se pušila. Sve najbolje svakog jutra i slično. Srknuh
kafu čiji ukus opija više od mirisa. Ova žena ume da
kuva. Takođe ume da priča, razmišlja, raščišćava
probleme i nervira.
„Dobro jutro, Alekse“, uzvrati mi kao da se noćas
ništa nije desilo. Čvrsta je kao stena. Nije želela da
uznemirava decu, da ih ičim plaši. U tome smo se slagali.
„Neko će doći da pogleda naš telefon", obavestio
sam je o noćašnjem dogovoru sa Sampsonom. „A osim
toga, nekoliko dana će ovde biti neko. Detektiv.
Verovatno Rakim Pauel. Znaš Rakima."
Nani se ova novost uopšte nije svidela.
„Naravno da znam Rakima. Rakim je bio moj
učenik u školi, za ime sveta. Samo, Rakim nema šta da
traži ovde. Ovo je naš dom, Alekse. Strašno. Mislim da
neću podneti... da se tako što događa ovde.“
„A šta ne valja s našim telefonom?", Dženi je bila
radoznala.
„Ne valja to što radi", objasnio sam svojoj devojčici.
 POGLAVLJE
72

DVE istrage o ubistvima počeo sam da doživljavam

kao neumoljiv košmar. Nisam stizao ni da predahnem. U
stomaku sam osećao grč koji, po svoj prilici, neče proći
dok ne resim oba slučaja. Sve je izgledalo kafkijanski što
je izmoždilo ćelu gradsku policiju. Niko ne pamti tako
nešto.
Odlučio sam, za svaki slučaj, da Dejmon ostane
kod kuće s Nanom i detektivom Rakimom Pauelom.
Nadao sam se da ćemo uskoro pronaći onog
trinaestogodišnjaka, Samnera Mura, čime ćemo okončati
bar pola ove horor priče.
Razmišljao sam da Nanu i decu pošaljem kod neke
od svojih tetaka, ali sam ipak odustao. Rakim Pauel će
boraviti s njima u kući. Mislim da im ne treba još više
haosa i poremećaja u životu. Bar zasad.
Osim toga, skoro sam siguran da se Nana ne bi bez
bitke i žrtava preselila kod neke od svojih sestara. Njen
dom je u Petoj ulici. Radije bi se borila nego popustila.
Umela je da bude vrlo teška.
Tog jutra sam se vrlo rano odvezao u Belu kuću.
Sedeo sam u podrumskoj kancelariji sa šoljom kafe u
rukama i gomilom materijala višom od pola metra. Svi su
klasifikovani kao poverljivi, i trebalo je sve da pročitam i
procenim. Doslovce stotine izveštaja CIA i memoranduma
za unutrašnju upotrebu se odnosilo na Kevina Hokinsa i
druge duhove u Centralnoj obaveštajnoj agenciji.
Nešto posle devet sam se sastao sa Donom
Hamermanom, javnim tužiocem, Džejmsom Daudom i
Džejom Grejerom. Našli smo se u kitnjastoj sali za
konferencije, u zapadnom krilu, nedaleko od Ovalne
sobe. Sećam se da je prvobitno Bela kuća bila sagrađena
da zaplaši posetioce, naročito strane velikodostojnike. I
dalje je ostavljala takav utisak, naročito u sadašnjim
okolnostima. Američka palata je ogromna i činilo se daje
svaka prostorija u njoj svečana i impozantna.
Hamerman je, začudo, na ovom sastanku bio
pitom.
„Ostavili ste jak utisak na predsednika“, rekao je. „I
ubedili ste ga.“
„Šta će se sada desiti?", upitah. „Šta ćemo
preduzeti? Očigledno mi je stalo da pomognem."
„Započeli smo neke krajnje osetljive istrage", reče
Hamerman. „Vodiće ih FBI." Hamerman se osvrte po sobi
kao da želi da pokaže svoju moć, svoj uticaj.
„Da li je to sve ili ste hteli još nešto da mi kažete?",
upitah ga posle nekoliko trenutaka ćutanja.
„Zasad je to sve. Vi ste to pokrenuli. Dovoljno je da
znate. U pitanju je nešto zaista krupno."
„I jeste krupno", rekoh. „Jebena istraga o ubistvu u
Beloj kući!" Ustao sam i vratio se u svoju kancelariju.
Čekao me je posao. Stalno sam opominjao sebe kako sam
sada timski igrač.
Oko pola dvanaest Hamerman je provirio u moju
kancelariju. Oči su mu bile šire nego obično i unezverene.
Pomislih da se možda predomislio u vezi s onim
spomenutim istragama - ili ga je neko naterao da se
predomisli.
Nije ličio na sebe.
„Predsednik želi odmah da nas vidi."
 POGLAVLJE
73

KADA smo ušli u Ovalnu sobu, koja je zaista imala

takav oblik, predsednik Berns se pozdravio sa svima iz
kriznog tima.
„Hvala što ste došli. Zdravo, Džeje, En, Džin,
Alekse. Znam koliko ste zauzeti i pod kakvim pritiskom
radite", reče pošto smo ušli.
Krizni tim se okupio, ali predsednik Berns je
nesumnjivo gospodario ovom prostorijom i neočekivanim
sastankom. Nosio je tamnoplavo predsedničko poslovno
odelo. Brižljivo mu je doterana kosa boje mrkog peska, pa
se upitah da li ju je jutros podšišao i kako stiže da uradi
još i to.
Šta se sada događa? Jesu li se Džek i Džil opet javili
Beloj kući?
Na trenutak sam preko sobe upitno pogledao Džin
Sterling. Ona slegnu ramenima i raširi oči. Nije bila
obaveštena o razlozima zbog kojih smo pozvani. Izgledalo
je da niko ne zna šta je predsednik naumio, čak ni
Hamerman.
Kada smo seli, predsednik Berns nam se obrati.
Stajao je tačno ispred dve zastave - zastave kopnene
vojske i ratne avijacije. Činilo se da potpuno vlada svojim
osećanjima, što je svojevrstan podvig.
„Hari Truman je imao običaj da kaže da, ako u
Vašingtonu želite prijatelja, najbolje je da kupite psa",
poče on. „Šta god ga navelo da formuliše tu duhovitu
dosetku, lično sam se uverio u to. Gotovo sam siguran u
to.“
Predsednik je neobično vest govornik. To sam znao
na osnovu njegove pristupne besede na konvenciji, ali i iz
drugih govora koje je prenosila televizija - njegovih verzija
ćaskanja pored ognjišta FDR-a. 53 Jasno je da svoj
govornički dar ume da primeni pred odabranom grupom,
u mnogo manjoj prostoriji, kao što je slučaj sa ovim
skupom informisanih i ciničnih slušalaca. „Ponekad je
ovaj kraljevski posao vrhunski davež. Verujte mi na reč
da imam puno razumevanja za onoga ko je smislio frazu:
Ako me kandiduju, neću se boriti; ako me izaberu, neću
služiti.“
Predsednik se osmehnu. Imao je tu sposobnost da
sve što kaže zvuči kao da se dugo poznajete. Pitao sam se
da li mu je to namera. Koliko u svemu ima prvorazredne
glume?
Pogled predsednikovih izrazito plavih očiju obigra
sobu zaustavivši se za trenutak na svakom licu. Izgledalo
je kao da nas procenjuje, i što je još važnije - kao da
ponaosob komunicira sa svakim od nas.
„Mnogo sam razmišljao o ovoj nesrećnoj situaciji.
Sali i ja smo o tome razgovarali do kasnih sati, nekoliko
noći zaredom. U stvari, ne prestajem da mislim o Džeku u
Džil. Proteklih dana ovaj nesrećni cirkus je bio u središtu
pažnje i ozbiljno je remetio rad izvršne grane vlasti.
Nedopustivo je da se nastavi ova situacija. Loša je za
zemlju, za narod, za svačije mentalno zdravlje, pa i za
moje i Salino. U očima ostatka sveta smo slabi i
nestabilni. Ne smemo da dozvolimo jednom paru luđaka
da ometa rad administracije Sjedinjenih Država. Ne
pristajemo da se to dogodi.
U skladu s ovim, doneo sam tešku odluku koja, na
kraju krajeva, mora da bude u mojoj nadležnosti. Ovog
jutra vas obaveštavam o tome, jer će ta odluka uticati na
sve vas, kao i na Sali i mene.“
Predsednik Berns još jednom hitro prelete
pogledom po sobi. Nisam znao čemu ovo vodi, ali

53 Inicijali Frenklina Delano Ruzvelta, 32. predsednika SAD

(1882-1945). (Prim, prev.)
postupak me je zadivio. Predsednik je, vodeći nas,
napravio jedan korak, a onda je zastao da proveri jesmo li
još uz njega. Bilo je jasno da izdaje naređenje, ali se
ponašao kao da još traži neki konsenzus u sobi.
„Jednostavno - vraćamo se uobičajenom radu u
Beloj kući. Moramo. Sjedinjene Države ne smeju da budu
talac stvarnih ili zamišljenih opasnosti i pretnji. Tako
sam odlučio i odluka stupa na snagu završetkom
današnjeg dana. Moramo da idemo dalje, da nastavimo
svoje programe."
Ovo predsednikovo saopštenje je izazvalo
nelagodno komešanje u sobi. En Roper glasno zaječa.
Don Hamerman obori glavu gotovo do kolena. Ja sam i
dalje gledao predsednika.
„Da se blago izrazim, sasvim sam svestan koliko će
vam to otežati posao. Kako, do đavola, da me zaštitite ako
odbijam da sarađujem, ako ne slušam vaše preporuke? A
ja jednostavno ne mogu više da sarađujem. Ne mogu jer
to ćelom svetu šalje poruku da je par psihopata dovoljan
da potpuno onesposobi državnu upravu. A upravo se to
događa. Događa se, narode.
„Od sutra se vraćam redovnom rasporedu. Nema
dalje rasprave o ovome. Oprosti, Done." Pogledao je
načelnika štaba Bele kuće zvanično odbijajući njegove
savete.
„Takođe sam odlučio da prema programu u utorak
posetim Njujork. Opet oprostite, Done, Džej. Želim vam
sve najbolje u zadacima koji su vam povereni. Molim vas
da radite svoj posao. Ja ću pokušati da radim svoj. Bez
ikakvog žaljenja, kakav god ishod da bude. Jeste li
razumeli?"
„Razumeli smo, gospodine." Svi prisutni klimnuše
glavom u znak potvrde. Niko nije odvajao pogled od
predsednika, pa ni ja. Govorio je strastveno i umeo je da
ostavi jak utisak.
Bez ikakvog žaljenja, ponavljao sam frazu u sebi.
Bio sam siguran da ću je se sećati doveka, ma šta se dalje
bude događalo, ma kakvi bili planovi Džeka i Džil.
Tomas Berns je jednostavno rizikovao život, zaista
ga je rizikovao.
Predsednik je upravo stavio svoj život u naše ruke.
„Uzgred, Done", predsednik se obrati Hamermanu
kada je grupa počela da se rastura, „pošalji nekoga da
trkne i kupi mi prokletog psa. Mislim da mi je sada
potreban prijatelj."
Svi se nasmejasmo mada nam nije bilo do toga.
 POGLAVLJE
74

U VAŠINGTONU je te noći napadalo oko dva i po

centimetra snega. Temperatura je pala ispod minus
sedam. Ubica iz škole Trus se probudio uplašen. Bio je
usamljen, uhvaćen u zamku, a u stvari izuzetno potišten.
Nije srećan, srećan, ni radostan, radostan.
Obli ga hladan i mastan znoj i ispuni odvratnošću.
Počeo je da se priseća sna u kome je ljude ubijao i
sahranjivao ispod kamina od kamena u dedinoj i babinoj
seoskoj kući u Lisbergu. Otkako zna za sebe, godinama je
sanjao isti san -još kad je bio sasvim mali.
Da li je to san ili sam zaista počinio strašna
ubistva?, upita se kada je otvorio oči. Pokušao je da se
usredsredi na okolinu. Gde sam, do đavola?
Onda se seti gde je došao da prespava. Koji fazon!
Kakva provala!
U glavi mu je zvonila pesma, njegova pesma:

Gubitnik sam, mala.

Zašto me onda ne ubiješ?

Ovo skrovište je kul do jaja. A možda je samo glup i

nemaran. Kul do jaja? Ili glupan i tupan? Procenite sami.
Bio je u svojoj kući, na drugom spratu.
Uljuljkivao se u ideju da je još čitav i zdrav. Čoveče,
prosto ga je opijala silina te misli.
Imao je potpunu kontrolu. On je kontrolni centar.
Podjednako je velik i važan kao Džek i Džil. Do vraga,
može da bude veći i bolji od tih utripovanih kretena! Zna
da može da bude. Ako hoće, može da im rasturi dupeta.
Pipao je po podu tražeći svoj verni ranac. Gde mu je
oprema, do vraga? Aha, evo je. Sve je super. U torbi je
pronašao baterijsku lampu i uključio je.
„I bi svetlost", prošaputa. ,,Hop-la!“
Aaah, žalim slučaj, navijači - nesumnjivo se nalazi
na tavanu svoje kuće. Nije sanjao. Zaista je ubica iz škole
Trus. Jarku svetlost je uperio na svoj ručni sat. Dobio ga
je na poklon za dvanaesti rođendan. To je jedan od onih
tehnološki naprednih satova kakve nose piloti. Vau,
moćna stvar! Možda bi mogao, kad se ovo završi, da
postane pilot mlaznog aviona, da nauči da upravlja
nekim F-16.
Sat pilota mlaznog aviona pokazivao je četiri sata!
Onda je stvarno četiri izjutra.
„Čas vukodlaka", šapnu tiho. Vreme je da siđe s
tavana. Vreme je da nastavi da ostavlja trag svog
postojanja na svetu. Sada se mora dogoditi nešto sjajno i
čudesno.
Savršena ubistva.
Mora, mora.
 POGLAVLJE
75

VRLO tiho je spuštao glomazne preklopne

merdevine do prvog sprata kuće. Svoje kuće. Ako su mu
poočim i pomajka ustali zbog kupatila - ETO VELIKIH
PROBLEMA ZA NJEGA.
ALI I VELIKOG IZNENAĐENJA ZA NJIH.
TEŠKA ZAJEBANCIJA ZA SVE ZAINTERESOVANE.
Otežano je disao. Ovo uopšte nije lako. Tiho je
spustio teške nezgrapne merdevine na prvi sprat, ali se
ipak čulo malo tup.
„Do vraga, gubitniče!“, prošaputa.
Još mu se nije sasvim povratio dah. Telo mu je
potpuno prekriveno znojem kakav imaju konji prilikom
jutarnjeg vežbanja. Tu nezaboravnu sliku je video na
dedinoj i babinoj farmi - znoj koji se njemu naočigled
pretvarao u penu.
„Slabiću", šaputao je rugajući se sopstvenom
kukavičluku. „Strino. Kukavice meseca. Baš si gubitnik,
čoveče.“ Opet njegova tematska pesma.
Pokušao je malo da se oslobodi ledene panike i
nervoze. Disao je dugo, lagano i duboko dok je stajao na
vrhu merdevina. Bio je u frci. Navrat-nanos je jebeno
pukao - u pravom životu, stvarnosti.
Najzad je klimavim drvenim nogama, koje je osećao
kao štake, počeo da silazi niz podjednako klimave drvene
merdevine. Trudio se da bude što je moguće tiši i
pažljiviji.
Kada se konačno spustio osećao se malo bolje.
Terra firma. 54 Na vrhovima prstiju je prošao hodnik na
spratu do glavne spavaće sobe. Čim je otvorio vrata,

54 Lat.: čvrsta zemlja. (Prim, prev.)

dočekao ga je nalet zbilja hladnog vazduha.
Poočim mu je i u decembru ostavljao otvoren
prozor, čak i po jebenoj vejavici. Uobičajeno za njega.
Valjda mu je arktička hladnoća održavala vojnički kratko
podrezanu srebrnastu kosu. Mogao je da uštedi na
šišanju. Kakav superdrkadžija!
„Da li je i krešeš po zimi u mraku?“, prošaputao je
sebi u bradu. I to bi ličilo na njega.
Približio se njihovom prevelikom krevetu. Sasvim
se približio. Stajao je kraj oltara njihove ljubavi, ispred
svetog prestola.
Koliko puta je zamišljao ovakav trenutak! Upravo
ovaj trenutak.
Koliko još dece zamišlja isti prizor po hiljaditi put!
Ali nisu činila ništa. Gubitnici! Svet je prepun luzera.
Obuze ga jedan od najgorih napada besa, zaista
težak. Nakostrešila mu se kosa na potiljku. MIR-NO! Bar
mu se tako činilo.
Svuda u sobi je video crveno. Gledao je kroz crvenu
maglu - kao da posmatra sobu kroz noćni nišan.
Samo... što... nije... eksplodirao... zar... ne?
Osećao je... kako eksplodira... na... milijardu...
delića. Iznenada vrisnu iz sveg glasa: „Budite se i
omirišite jebenu Foldžerovu kafu!“55
Jecao je. Ni sam ne zna zašto. Ne seća se da je
ovako plakao još od malih nogu, od najranijeg detinjstva.
Grudi su ga bolele kao da ga je neko udario, kao da
ga je pogodio štap za bejzbol dugačak četrdeset šest
centimetara. Shvatio je da počinje da slini. Gospodin
mlakonja se vratio. Osećao se kao Holden Kolfild -
pokajnički. 56 Triput bi razmislio o svakom prokletom
potezu pre no što bi ga povukao, a i o onome što dolazi

55 Foldžer - poznati proizvođač kafe. (Prim, prev.)

56 Holden Kolfild (Holden Caulfild), junak romana lovac u žitu
(1951) američkog pisca Džeroma Dejvida Selindžera. (Prim, prev.)
posle toga.
,,BENG“, kriknuo je iz sveg glasa.
,,BENG“, ponovio je.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.“
Povlačio je okidač smit i vesona sa svakim jezivim
krikom. Ispalio je u usnula tela još jedan metak od 9 mm.
Dvanaest metaka - tačno ih je prebrojao, i to vrlo
pedantno. Dvanaest metaka, baš kao što su ih dobili
Hoze i Kiti Menendez.57
Vojna obuka u školi Ruzvelt najzad se isplatila, nije
mogao da ne pomisli. Ipak su mu nastavnici bili u pravu.
Pukovnik Vilson bi se ponosio njegovim preciznim
gađanjem - a naročito odlučnošću, jednostavnim i jasnim
planom i velikom hrabrošću koju je noćas ispoljio.
Uništio je poočima i pomajku, izbrisao ih, gotovo
razneo vatrenom moći koju je obezbedio za ovaj zadatak.
Nije osećao ništa - osim, možda, ponosa zbog ovoga što je
uradio, zbog svoje sposobnosti.
Nikoje bio ovde. Niko je to učinio, čoveče.
Njihovom krvlju je to ispisao.
Zatim je istrčao da se igra u snegu. Svuda po
dvorištu je razneo krv. Smeo je, razumete. Sada sme sve
što hoće. Niko ne može da zaustavi Nikoga.

57U avgustu 1989. Hoze i Kiti Menendez bili su izrešetani u svojoj

luksuznoj kući na Beverli Hilsu. Do kraja te godine su braća
Menendez potrošila više od milion dolara. Zbog ubistva roditelja
osuđeni su na doživotnu robiju 1992. (Prim, prev.)
 POGLAVLJE
76

PRONAŠLI SU još jedno ubijeno dete.

Dečaka. Pre manje od sat vremena.
Oko sedam uveče su javili Džonu Sampsonu. Nije
mogao da veruje. Nije mogao, nije hteo da prihvati ono što
su mu upravo saopštili. Petak, trinaesti. Da li je datum
namerno odabran?
Još jedno dete je ubijeno u Garfildovom parku.
Barem je telo ostavljeno tamo. Žarko je želeo da ulovi
Samnera Mura, i to odmah.
Parkirao se u Šestoj ulici i malo pešačio do pustog,
turobnog parka. Ovo postaje sve gore i gore, mislio je dok
se približavao jarkim crveno-žutim signalnim svetlima,
koja su treptala pred njim.
„Detektiv Sampson. Pustite me“, rekao je
probijajući se unutar kruga policijskih uniformi.
Jedan uniformisani policajac je držao na uzici
sivo-belog džukca koji je kevtao. Čudna scena na još
čudnijem mestu. Sampson se obrati patroldžiji:
„Šta će tu ker? Čiji je?“
„Pas je otkrio telo žrtve. Kad se vratio kući s posla
vlasnik ga je pustio, da se malo istrči. Neko je dečaka
pokrio granama, ali ne mnogo. Kao da je želeo da ga
pronađu.“
Sampson klimnu glavom i priđe telu. Žrtva je
očigledno bila starija od Vernona Vitlija i Šanel Grin.
Samner Mur je napredovao i više ne ubija osnovce. Mali
zloduh se raspomamio.
Policijski fotograf je snimao telo i blicevi su
dramatično sevali na snežnom pokrivaču parka.
Dečakov nos i usta su obmotani širokom
srebrnastom trakom za pakovanje. Sampson duboko
uzdahnu pre nego što je čučnuo do specijaliste sudske
medicine, žene za koju je znao da se zove Ester Li.
„Koliko je već mrtav?", upita Sampson medicinsku
islednicu.
„Teško je reći. Možda trideset šest časova.
Raspadanje se usporava na zimi. Više ću znati posle
autopsije. Dečak je brutalno pretučen. Olovnom cevi,
ključem za zavrtanje, nečim tako opasnim i teškim.
Pokušavao je da se odbrani od ubice. Vidite defanzivne
modrice na obema šakama i rukama. Tako mi je žao ovog
dečaka."
„Znam, Ester. I meni."
Džon Sampson je video samo deo dečakovog vrata,
koji je bio bezbojan i naduven. Male crne bube su puzale
po razdeljku. Tanka kolona crva izvirala je iz rane na
vlasištu, iznad desnog uva.
Sampson proguta vazduh, iskrivi lice i natera se da
obiđe dečakovo telo. Niko, pa ni Aleks, nije znao da on
nema stomak za ovaj deo istrage. Pregled mrtvaca. Tela
sa uznapredovalim znacima raspadanja.
„Neće vam se dopasti", opomenu ga Ester Li pre
nego što je pogledao. „Moram da vas upozorim."
„Znam da neće", promrmlja on. Dunuo je u šake da
ih zagreje, ali mu to nije pomoglo.
Video je dečakovo lice. Video je - ali nije verovao
sopstvenim očima. Ester Li je u pravu - nimalo mu se nije
dopalo.
„Gospode bože", izusti on glasno. „Bože blagi, bože,
bože! Ima li kraja ovoj strahoti?"
Sampson se uspravi. Iako je bio dvometraš, osećao
se nedovoljno visoko, nedovoljno krupno. Nije mogao da
veruje u ovo što vidi - dečakovo lice.
Ovo ubistvo je čak i za njega previše, a poslednjih
godina se nagledao svega i svačega u ovom gradu.
Ubijeni dečak je Samner Mur.
 Peti deo

Bez pravila. Bez žaljenja.

 POGLAVLJE
77

NIŠTA NE POČINJE onda kada mi to očekujemo.

Ipak, o ovome razmišljam kao o početku.
Dženi i ja smo sedeli u kuhinji i razgovarali o
nečemu što je za nas bitno, posebno. Reči ne znače
mnogo, ali osećanja su važna.
„Znaš li da nam je ovo godišnjica?", rekao sam joj.
„Specijalna godišnjica." Dotakao sam joj obraz. Tako je
mek. Mek kao leptirov trbuh.
,,Oh, zaista?“, upita Dženi gledajući me sumnjičavo
kao Mama Nana. „A koja bi to godišnjica bila?"
„Pa, reći ću ti. Verovala ili ne, ovo je petstotiniti put
da ti čitam Čoveka sa smrdljivim sirom.“
„Pa, lepo", reče ona i osmehnu se protiv svoje volje.
„Pročitaj mi priču još jednom! Volim da slušam kako
čitaš." Ponovo sam joj pročitao priču.
Pošto smo završili sa Smrdljivim sirom, neko vreme
sam proveo s Dejmonom, a onda s Nanom. Potom sam
otišao na sprat da se spakujem.
Kad sam se vratio u prizemlje, razgovarao sam na
verandi s Rakimom Pauelom. Čekao je smenu. Trebalo je
da dođe Sampson i prespava kod nas. Čovek planina je po
običaju kasnio i nije se javljao, što je bilo malo čudno, ali
smo znali da će doći.
„Jesi li dobro?“, upitah Rakima.
„Nema problema, Alekse. Sampson će najzad doći.
Čuvaj se.“
Otišao sam do svojih kola. Pustih sam kasetu koja
je odgovarala trenutku - tačnije, mom raspoloženju. Bio
je to zadnji deo Sen-Sansovog Drugog klavirskog
koncerta. Sanjao sam o tome da odsviram tu deonicu na
klaviru na verandi. Samo ti sanjaj, sanjaj.
 Slušao sam vatrenu muziku dok sam se vozio u
vazduhoplovnu bazu Endruz, na kome je čekao
vazduhoplov broj jedan.
Predsednik Berns je leteo za Njujork, a ja sam bio u
pratnji.
Bez žaljenja.
 POGLAVLJE
78

POSTOJI MNOGO protivrečnih izveštaja, ali evo šta

se desilo i kako se desilo. Znam to jer sam bio tamo.
U ponedeljakuveče, devet dana pred Božić, po
sivkastoplavoj magli i laganoj kiši smo sleteli na
aerodrom La Gvardija na Long Ajlendu. Mediji nisu dobili
konkretne podatke o putnim planovima predsednika
Bernsa, ali predsednik je ostao pri ranije datom obećanju
da će sutradan izjutra držati govor u Njujorku. Bilo je
poznato da Tomas Berns ispunjava svoje obaveze i da drži
reč.
Odlučeno je da se s La Gvardije do Menhetna ne
vozi helikopterom nego kolima. Predsednik se više nije
krio. Jesu li Džek i Džil računali upravo na tu vrstu
njegove hrabrosti ili arogancije?, pitao sam se. Hoće li
Džek i Džil pratiti predsednika u Njujork? Gotovo sam bio
siguran da hoće. To se slaže sa onim što smo dosad znali
o njima.
„Vozite se s nama, Alekse", reče Don Hamerman
dok smo žurili preko betonske ploče ispred hangara, pri
čemu nam je u lice tukla hladna decembarska kiša. Iz
vazduhoplova jedan sam izašao s Hamermanom i Džejom
Grejerom. Za vreme leta smo sedeli zajedno planirajući
kako da u Njujorku zaštitimo predsednika Bernsa od
atentata. Toliko smo napregnuto razgovarali da nisam
stigao da obratim pažnju na pojedinosti ovog specijalnog
leta.
„Bićemo u kolima odmah iza predsednikovih.
Možemo da nastavimo ćaskanje na putu do Menhetna",
reče mi Hamerman.
Ušli smo u jedan mračan, plav linkoln taun kar,
parkiran nepunih pedeset metara od mlaznog aviona.
Bilo je skoro deset uveče, a ovaj deo aerodroma
obezbeđivale su jake snage. Sve je vrvelo od pripadnika
Tajne službe, agenata FBI-ja i njujorških gradskih
policajaca.
Najmanje tridesetak plavo-belih patrolnih kola
Njujorške policije okruživalo je pet limuzina
predsedničke povorke a da ne pominjem motocikliste na
harlijima. Agenti Tajne službe zurili su u maglovitu noć
kao da očekuju da se Džek i Džil iznenada pojave na pisti
La Gvardije.
Saznao sam da je u vreme predsednikove posete
najmanje pet hiljada njujorških plavaca dobilo ovo
specijalno zaduženje. Podršku će im pružiti više od sto
detektiva. Tajna služba je pokušala da ubedi predsednika
da odsedne u bazi Obalske straže na Gaverners ajlendu
ili u Fort Hamiltonu, u Bruklinu, ali on je ostao uporan u
nameri da naciji pošalje indirektnu poruku tako što će
prenoćiti na Menhetnu. Bez žaljenja. Te reči, koje je
izgovorio u Ovalnoj sobi, nisu mi izbijale iz glave.
Zavalio sam se u meko i udobno kožno sedište taun
kara. Gotovo da sam vrhovima prstiju mogao da opipam
moć. Kako li ću se osećati u povorci automobila iza
predsedničkih kola, poštanske kočije, kako ih je već
nazvala Tajna služba.
Dve policijske krstarice Njujorške policije
predvodile su kolonu. Njihova crveno-žuta rotaciona
svetla počela su da se okreću u brzom ritmu
kaleidoskopa. Predsednička povorka je krenula sa
aerodroma La Gvardija.
Čim smo krenuli, Don Hamerman je započeo
razgovor.
„Kevina Hokinsa već tri dana niko nije video. Kao
da je nestao s lica zemlje“, reče. Glas mu je bio
nezadovoljan, ljut i uobičajeno mrzovoljan. Uživao je u
kinjenju podređenih, ali ni Grejer ni ja se nismo primali
na to.
„Niko ne zna kojim se putem krećemo", nastavi
Hamerman. „Do pre nekoliko minuta nismo saopštili
konačnu trasu."
Nisam otrpeo.
„Mi znamo trasu. Njujorška policija takođe zna ili
će za koji sekund saznati. Kevin Hokins je majstor
otkrivanja tajni. Kevin Hokins je majstor i gotovo. Jedan
od naših najboljih.“
Džej Grejer je zurio u prozore niz koje se slivala kiša
dok smo se vozili brzom trakom njujorškog autoputa.
Glas mu je zvučao udaljeno.
„Šta vam instinkt govori o Hokinsu?", upita me.
„Mislim da je Kevin Hokins svakako umešan na
neki način. On je ekstremni desničar. Povezan je s
grupama koje se protive predsednikovoj politici i
planovima. I ranije je imao teškoća. Bio je osumnjičen za
jedno ubistvo u samoj CIA. Sve se slaže."
„Ali nešto vam smeta kod njega?", upita Grejer. Već
me je dobro čitao.
„Prema onome što sam pročitao, on nikada ranije
nije blisko sarađivao ni sa kim. Bar dosad je bio
usamljenik. Ako izuzmemo sestru u Silver Springu, čini
se da ima problema sa ženama. Ne shvatam kako bi se
Džil uklopila s njim. Ne vidim Hokinsa kao nekoga ko bi
iznenada sarađivao s jednom ženom."
„Možda je konačno našao srodnu dušu. Događa se",
reče Hamerman. Sumnjao sam da ju je i sam Hamerman
ikada imao.
„Šta je još izašlo na videlo?", nastavi da opipava
Džej Grejer. Žmurio je dok me je slušao.
„Svi psihološki profili FBI-ja i njihove razrade
pokazuju da je potencijalno van kontrole. Ne znam kako
pravdaju činjenicu što su ga godinama držali aktivnog u
Aziji i Južnoj Americi. Evo šta je zanimljivo. Hokins može
da se veže za politički cilj u koji veruje. On je ubeđen da je
obaveštajna služba i te kako važna za našu nacionalnu
bezbednost. Predsednik Berns se ne slaže s tim, i
nekoliko puta je javno govorio o tome. To bi moglo da
objasni scenario Džeka i Džil. Moglo bi da ga objasni.
Hokins je iskusan i dovoljno dovitljiv da izvede političko
ubistvo. Bez sumnje bi mogao da bude Džek. Ako jeste,
biće izuzetno teško zaustaviti ga.“
Približavali smo se Menhetnu preko mosta u
Pedeset devetoj ulici. Njujork, Njujork. Zavijanje sirena i
rotaciona svetla davali su predsedničkoj koloni izgled
čudne i zloslutne parade. Pred nama je ležalo ostrvo
Menhetn.
Njujork je začuđujuće veliki i impozantan,
sposoban da nas sve odjednom proguta. Ovde može
svašta da se dogodi, pomislih, a siguran sam da je ista
misao prolazila kroz glavu Donu Hamermanu i Džeju
Grejeru.
Bam!
Bam!
Bam!
Sva trojica odskočismo na zadnjem sedištu taun
kara. Ruka mi je već bila na pištolju, spremna na sve,
spremna za Džeka i Džil.
Užasnuto smo zurili u predsednikova kola pred
nama - u poštansku kočiju. U našim kolima je vladala
gluva tišina. Mrtva tišina. Onda se zasmejasmo.
Ovi glasni prasci nisu bili pucnji, samo su tako
zvučali. Lažna uzbuna. Pa ipak, da se smrzneš.
Vozili smo preko istrošene i iskrivljene metalne
rešetke na silaznoj rampi mosta. Nagli i neočekivani šum
je kod svih nas u kolima izazvao trenutan srčani napad.
Bez sumnje je tako i u predsednikovom automobilu.
„Bože blagi“, jeknu Hamerman glasno. „Tako bi
zvučalo. Oh, svemogući bože!“
„Bio sam ispred Vašington Hiltona kada je Hinkli
pucao u Regana i Brejdija", reče Džej Grejer drhtavim
glasom. Znao sam da je u mislima tamo, s Reganom i
Džejmsom Brejdijem. Doživljavao je flešbek kakav niko
od nas ne bi želeo.
Pitao sam se koliki je Grejerov ulog u svemu ovome,
ali ne samo njegov već i svih ostalih iz našeg tima.
Posmatrao sam predsednikov automobil dok je
prolazio zakrčenim, jarko osvetljenim ulicama Njujorka.
Američke zastavice na blatobranima divlje su lepršale
zbog vetra s reke.
Bez žaljenja.
 POGLAVLJE
79

U PONEDELJAK, šesnaestog decembra, rano

izjutra je stigao fotoreporter da bi obavio posao u
Njujorku.
Odlučio je da iz Vašingtona dođe kolima. Tako je
mnogo sigurnije. Sada je šetao Park avenijom, gde će
predsednikova kolona automobila proći sutra ujutru, za
samo nekoliko sati. Opuštao se pred ovim istorijskim
danom upijajući slike i zvuk Njujorka u prazničnoj
atmosferi.
Kevin Hokins je imao povremene blic kadrove,
fotografije koje su mu ostale u sećanju iz vremena kada je
proučavao ubistva DŽ. F. K, Martina Lutera Kinga i
Roberta Kenedija, pa čak i onaj nevešto izveden atentat
na Regana.
Jedno je pouzdano znao: ovo ubistvo se neće
završiti neveštim pokušajem. Gotovo je. Nema spasa
Tomasu Bernsu. Nema izlaza.
Približio se hotelu Voldorf-Astorija, jer je znao da će
tu odsesti predsednik i njegova žena. Tipično za ovog
predsednika je da odbacuje preporuke savetnika za
obezbeđenje. To se savršeno uklapalo u njegov psihološki
profil.
Ne slušaj stručnjake. Popravljaj ono čemu ne treba
popravka. Arogantna budala, beskorisno đubre. Izdajnik
američkog naroda.
Noć je bila sveža i prijatna, laka kišica je najzad
prestala. Prijao mu je vazduh koji mu je milovao kožu.
Siguran je da u njemu niko neće otkriti Kevina Hokinsa.
Postaiao se za to. Ne bi ga čudilo da hotel čuva dvesta
uniformisanih njujorških policajaca. No, svejedno. I
onako ga niko ne bi prepoznao. Ni roditelji ga ne bi
prepoznali.
Za ovo doba noći na slikovito podeljenoj aveniji
ispred hotela je bilo relativno mnogo sveta. Neki
posmatrači su došli nadajući se da će videti kako neko
puca u predsednika. Nisu znali kada će se predsednik
pojaviti, ali su poznavali otmene hotele u srcu grada.
Pametno su tipovali na Voldorf.
Lokalni tabloidi, pa čak i Njujork tajms, u
tekstovima s upadljivim naslovima izveštavali su o Džeku
i Džil i drami koja je još u toku. Tipično za štampu -
novine gotovo u svemu greše, ali uskoro će mu to dobro
doći.
Kevin Hokins se priključi čudnovato bučnoj i
gotovo slavljeničkoj gomili. Tu je bilo i onih što su
došetali posle posete svečano ukrašenoj božičnoj jelci
koja se nalazi kod Rokafelerovog centra. Nemirni ljubitelji
krvavih prizora, okupljeni pred hotelom, prosipali su
izveštačene, ironične šale, a on je prezirao taj velegradski
cinizam. Čak ih je i više prezirao od beskorisnog
predsednika koga treba da ubije.
Ostao je na spoljnoj strani gomile u slučaju da
mora brzo da se kreće. Nije želeo da zakasni, ali
predsednička kolona automobila se nije pojavila na
vreme, prema utvrđenom planu, planu koji je on dobio.
Najzad je video kako se glave i vratovi u gomili krive
sasvim ulevo. Čuo je buku automobila koji su pristizali
Park avenijom. Predsednička kolona se približavala
hotelu. Nije moglo da bude ništa drugo.
Desetak vozila se zaustavilo ispod natkriljenog
ulaza. Kevin Hokins nije mogao da poveruje sopstvenim
očima.
Onaj arogantni kučkin sin umesto da uđe u hotel iz
podzemne garaže, odlučio je da uđe s ulice, peške. Želeo
je da ga vide - i fotografišu. Želeo je ceo svet da uveri u
svoju hrabrost... da dokaže da se Tomas Berns ne boji
Džeka i Džil.
Fotoreporter je gledao kako samouverenog i
hvalisavog šefa države izvode iz limuzine. Mogao je i
odavde da skine Tomasa Bernsa! Sada, kada je
nekadašnji budža u automobilskoj industriji odlučio da
predsedničku funkciju obavlja kao obično, nije više imao
nikakvih izgleda da izvuče živu glavu.
Amateri donose ovako amaterske odluke, znao je
Hokins. Uvek. Računao je na tu činjenicu u svom poslu.
Mogu da ga odradim sada. Mogu da upucam
predsednika ovde, u Park aveniji.
Kako bih se onda osećao? Uzbuđeno - napumpano.
Bez ikakve grize savesti. Kakav sam čudan čovekpostao,
pomisli Kevin Hokins.
Bio je to glavni razlog njegovog dolaska ovde -
proveravao je svoje emocionalne reakcije.
Ovo je generalna proba pred veliki događaj; jedina
proba koja mu je potrebna i koju će imati.
Tim Tajne službe je glatko i stručno obezbedio
predsednikov ulazak u hotel. Savršeno su ga štitili.
Trostruki prsten oko ZO - zaštićene osobe.
Predsednikova ekipa je bila dobra, ali nedovoljno
dobra. Nijedna nije dorasla ovom zadatku - ne onome što
je naumio Kevin Hokins.
Napad kamikaze! Samoubilački napad. Predsednik
to ne može da izbegne. Niko ne može. Ubistvo je svršena
stvar.
Posmatrao je kako se i ostale blistavoplave i crne
limuzine prazne i prepoznao je gotovo sva lica. Po običaju
ih je snimao. Desetak snimaka za pamćenje - sve same
memorisane slike.
Najzad je spazio Džil. Izgledala je tako smireno i
potpuno bezbrižno. Veliki psihopata svoje klase, nema
šta! Džil je stajala usred ove huke i buke. Potom je s
ostalima nestala u Voldorfu.
Fotoreporter se konačno udaljio, krenuo je Park
avenijom ka nekadašnjoj zgradi Pan Ama, koja je sada
pripadala Met-Lajfu.
Nad njom je lebdeo balon sa Snupijem koji vozi
Deda Mrazove sanke.
Predsednik bi noćas morao da kupi kratkoročno
životno osiguranje, koliko god da košta, mislio je. Što god
da se desi, pašče kao žrtva atentata. Smrt mu je
zajemčena.
Kevin Hokins jedino nije posumnjao da je i sam pod
prismotrom. Neko ga je baš u ovom času, ovde, u
Njujorku, pažljivo posmatrao.
Džek je gledao Kevina Hokinsa kako šeta Park
avenijom.
 POGLAVLJE
80

DŽEK JE NAJSPRETNIJI.
Džek je najbrži.
Pošto je ispratio pogledom Kevina Hokinsa koji se
udaljavao Park avenijom, Sem Harison napusti gomilu
oko Voldorfa. Groznica u vezi sa Džekom i Džil već se
preselila iz Vašingtona u Njujork, a to je dobro. Ova
činjenica će sve olakšati.
Sada bi nešto morao da uradi bez obzira na rizik.
Ništa mu nije važnije od toga.
Na uglu Avenije Leksington i Četrdeset sedme ulice
zastao je kod jedne telefonske govornice. Začudo,
prokleta naprava je radila. Možda jedini telefon u
poslovnom delu grada koji je ispravan.
Dok je birao broj, posmatrao je jednu drečavo
namontiranu uličarku, koja je na Aveniji Leksington
upražnjavala svoj zanat. Pored nje je neki sredovečan gej
muškarac startovao jednog plavokosog tinejdžera.
Gradski kauboji i devojke su ulazili u specijalizovan
njujorški bar, nazvan Pojasi ih dobro. Žalio je za starim
Njujorkom, za Amerikom koja je nekada postojala, za
pravim kaubojima i pravim muškarcima.
U Njujorku ga je čekao važan i neodložan zadatak.
Kulminacija slučaja Džeka i Džil. Bio je uveren da će
pravu istinu odneti sa sobom u grob. Tako je moralo da
bude.
Istina je uvek suviše opasna da bi se otkrila
javnosti. Ona obično ne oslobađa ljude, samo ih izluđuje.
Većina sveta ne podnosi istinu.
Najzad je dobio traženi broj u Merilendu. Zbog ovog
telefonskog poziva se izložio sasvim malom riziku, ali je
morao da ga obavi. Ako ništa drugo, sačuvaće mentalno
zdravlje.
Javio mu se glasić jedne devojčice. Istog trena mu
je neverovatno laknulo, a duša mu se ispunila radošću
koju danima nije osetio. Glas devojčice je bio jasan kao
da je ovde, u Njujorku.
„Ovde Karon. Šta mogu da učinim za vas?“, upitala
je. On ju je naučio da tako govori.
On zažmuri i istovremeno se oslobodi i utučenosti
zbog njujorškog kiča i svega što se spremao da uradi. U
deliću sekunde prestade da misli i na Džeka i na Džil.
Nalazio se na sigurnom mestu - kod kuće.
U ovom trenu mu je stalo samo do njegove
devojčice. Od nje mu ništa nije bilo važnije. Dozvolili su
joj da sačeka njegov kasni poziv.
Dok je bradom pritiskao slušalicu, nije više bio
Džek.
Nije ni Sem Harison.
„Ovde tata", reče svom najmlađem detetu. „Zdravo,
bundevice izelice. Mnogo mi nedostaješ. Kako si? Gde je
mama?", upitao je. „Da li pazite jedna na drugu? Ubrzo se
vraćam. Da li ti nedostajem? Ti meni mnogo nedostaješ,
mnogo."
Mora da se izvuče iz ovoga, mislio je dok je
razgovarao s ćerkom i sa ženom. Džek i Džil moraju da
uspeju. Na njemu je da promeni istoriju. Ne sme da se
vrati kući u vreći za transport leševa - osramoćen - kao
najveći američki izdajnik posle Benedikta Arnolda.58

58 Benedikt Arnold (Benedict Arnold, 1741-1801), general

Kontinentalne armije u Američkom ratu za nezavisnost. Godine
1780. planirao je da preda Britancima tvrđavu u Vest Pointu,
Njujorku. Da mu je plan uspeo, Englezi bi stekli kontrolu nad
dolinom reke Hadson i razbili bi kolonijalne snage. Zavera je
otkrivena, ali je Arnold prebegao u Njujork Britancima koji su ga
nagradili činom brigadnog generala. U SAD njegovo ime je sinonim
za izdaju. (Prim, prev.)
Džek i Džil su došli na Hil,
a cilj ne kriju - da ubiju, ubiju, ubiju.

A uskoro, vrlo brzo, biće sve gotovo.

 POGLAVLJE
81

BILO je jasno da u hotelu nešto nije kako treba.

Shvatio sam već posle nekoliko minuta u Voldorfu da je
bezbednost ozbiljno narušena. Video sam da agenti Tajne
službe prave krug oko predsednika Bernsa i njegove žene
čim su stupili u blistavi hotelski foaje.
Žurno su ispratili Tomasa i Sali Berns do njihovog
apartmana na dvadesetom spratu. U prste sam poznavao
ceo postupak. Detektivi Njujorške policije su blisko
sarađivali sa odeljenjem Tajne službe. Ispitali su svaki
mogući i nemogući način ulaska neprijateljski
nastrojenih ljudi u Voldorf, uključujući ubacivanje kroz
tunele za metro, kanalizaciju i sve podzemne prolaze.
Neposredno pre našeg dolaska psi, obučeni da nanjuše
bombe, provedeni su kroz hotel koji se nalazi u centru
poslovnog dela grada. Pse su tog popodneva takođe vodili
u Plažu i Pjer, druga dva hotela u kojima bi predsednik
mogao da boravi.
,,Alekse“, začuh poziv iza leđa. „Alekse, dođite.
Ovamo, Alekse." Džej Grejer mi je mahao rukom. „Već
imamo mali problem. Ne znam kako su uspeli, ali
neosporno su ovde, u Njujorku. Džek i Džil su ovde.“
„Šta se to, do đavola, ovde događa, Džeje?“, upitah
agenta Tajne službe dok smo žurili kraj staklenih vitrina
s bocama parfema i skupim odevnim predmetima.
Džej Grejer me odvede u administrativne prostorije
hotela, neposredno iza recepcije u foajeu. Soba je već bila
puna agenata Tajne službe i FBI-ja, kao i glavonja iz
Njujorške gradske policije. Činilo se da svi imaju ili
slušalice ili ručne odašiljače. Delovali su uzdrmano, a
toga nije bila pošteđena ni hotelska uprava na čelu s
direktorom obezbeđenja, koja se ponosila činjenicom da
je posle Huvera u Voldorfu odsedao svaki predsednik.59
Grejer se najzad okrete k meni i reče:
„Pre desetak minuta je stigla pošiljka cveća. Poslali
su je naši prijatelji, Džek i Džil. Uz cveće smo dobili još
jednu strofu."
„Daj mi da je pogledam. Poruku, molim te."
Beleška je ležala na stolu od mahagonija, pored
aranžmana krvavocrvenih ruža. Pročitao sam je dok ju je
Grejer gledao preko mog ramena.

Džek i Džil su napustili Hil,

sa cvećem za šefa, znate.
Tu, usred grada,
odbrojavamo sada
vaše poslednje sate.

„Oni žele da verujemo da su par ludaka", rekoh

Džeju.
„Verujete li u to?"
„Ni slučajno, ali oni se toga drže. Vraški su dosledni
i planiraju sve do najsitnijih pojedinosti. Neosporno znaju
šta rade, a kao što mi neosporno ne znamo."
A Džek i Džil su neosporno bili u Njujorku.

59 Herbert Klark Huver (Herbert Clark Hoover, 1874-1964),

trideset prvi predsednik SAD (1929-1933). (Prim, prev.)
 POGLAVLJE
82

NEKOLIKO minuta posle ponoći otvoriše se teška

drvena vrata predsednikove glavne spavaće sobe.
Predsednički apartman u Voldorfu sačinjavale su četiri
spavaće sobe i dva salona u tornju koji je bio deo hotela.
Na ovom spratu, kao i na spratovima neposredno iznad i
ispod apartmana, nije bilo drugih gostiju.
,,Ko je?“ Predsednik diže pogled s knjige koju je
čitao da bi se malo smirio. Obimna knjiga se zove
Truman, a pisao ju je Dejvid Makalok. Kada se vrata
neočekivano otvoriše, predsednik umalo ne ispusti teško
izdanje.
Tomas Berns se osmehnu videvši ko stoji između
vrata i velikog stilskog ormara.
,,Oh, ti si. Pomislio sam da je možda Džil. Mislim da
me potajno voli. Instinkt mi to govori", reče on i nasmeši
se.
Sali Berns se usiljeno osmehnu.
„Samo ja. Htela sam da ti poželim laku noć. I da
proverim da li si dobro, Tome."
Predsednik nežno pogleda svoju ženu. Proteklih
nekoliko godina spavali su u odvojenim sobama. Imali su
problema. Ipak, i dalje su bili bliski prijatelji. Verovao je
da se još vole i da se to nikada neće promeniti.
„Nisi došla da me ušuškaš?", upita on. „Šteta."
„Naravno da jesam. I zbog toga. Noćas zaslužuješ
da te ušuškam.“
Muž joj se tako osmehnu da se oboje podsetiše
boljih vremena, mnogo boljih vremena. Kada je želeo,
umeo je da bude i te kako šarmantan. Sali Berns je to
znala bolje od ikoga. Podjednako vešto je umeo da iskida
nečije srce. Sali je i to znala. Takva kolebanja su obeležila
većinu godina koje su proveli zajedno. Ona je ovaj odnos
nazivala agonija i ekstaza. Iskreno govoreći, bila je to više
ekstaza nego agonija. Oboje su verovali u to. Znala je da
je to što imaju prava retkost.
Tomas Berns lako potapša ivicu natprosečno
velikog kreveta, delimično prekrivenog baldahinom. Sali
priđe i sede kraj njega. Posegnu za njenom rukom i ona
mu je spremno pruži. Voli kada se drže za ruke. Oduvek
ga je volela. Znala je da ga voli uprkos jadima koje joj je
ranije zadavao, i svim drugim teškoćama. Opraštala mu
je sve preljube. Znala je da mu ništa ne znače. Bila je
samouverena. Sali Berns je bolje razumela svog muža od
ijedne osobe na svetu. Znala je da je sada uznemiren,
duboko uplašen i ranjiv.
I zaista ga je volela, ceo složeni paket
protivurečnosti - bezobzirnost, snebivanje, nesigurnost i
povremeno preuveličavanje sopstvene ličnosti. Znala je
daje voli i da će večno ostati najbolji prijatelji i srodne
duše.
„Imam potrebu da ti kažem nešto čudno", reče on i
nežno privuče ženu s kojom je proveo dvadeset šest
godina u braku.
„Da čujem. Ne očekujem ništa manje od potpunog
razotkrivanja, gospodine kralju.“ Oboje se nasmejaše toj
frazi iz londonske postavke komada Ludilo kralja Džordža
III. Kraljica je Džordža III u krevetu zvala „gospodin kralj".
„Mislim da je to neko koga poznajemo. Razgovarao
sam s onim detektivom iz Odeljenja za ubistva. On je
jedini imao hrabrosti da dođe kod mene s lošim vestima.
Mislim da bi to mogao da bude neko blizak nama, Sali.
Utoliko sve izgleda strašnije."
Sali Berns pokuša da sakrije strah. Pogled joj
odluta i poče da kruži po visokoj tavanici spavaće sobe.
Donja strana zidova je bila zaštićena drvenim vencima da
ih ne bi oštetili nasloni stolica. Iznad ovih venaca su
tapeti golubijeplave i krem boje. Gospode, šta bi dala da
su kod kuće, u Mičigenu. Više od svega je želela da se
Tom i ona vrate kući.
„Jesi li to kazao Donu Hamermanu?“
„Tebi kažem", prošaputa. „Tebi mogu da verujem. I
verujem ti.“
Sali ga nežno poljubi u čelo, obraz i najzad u usta.
„Jesi li siguran u to?“
„Sto odsto“, prošaputa on. „Mada bi ti imala mnogo
više razloga da me se oslobodiš - boljih razloga. Boljih
nego Džek i Džil, kladim se.“
„Drži me čvrsto", reče ona. „Ne puštaj me."
„Drži ti mene čvrsto", nastavi predsednik da šapuće
svojoj ženi. „Ne puštaj me. Voleo bih da večno ostanem
ovako s tobom. I molim te, Sali, oprosti mi."
To je neko blizak. Neko vrlo blizak. Dok je grlio
ženu, predsednik Tomas Berns nije uspevao da istera iz
glave ovu uznemirujuću misao. Neko vrlo blizak.
„Šta želiš za Božić, Tome? Znaš štampu... uvek
postavljaju to pitanje."
Predsednik Berns malo razmisli.
„Mir. Da se ovo završi."
 POGLAVLJE
83

VREME je da dokaže kako je bolji od Džeka i Džil.

Znao je da je bolji. Neuporedivo. U suštini su Džek i Džil
seronje.
Krosova kuća leži u mraku, u lelujavim senkama u
Petoj ulici jugoistočne četvrti Vašingtona. Izgleda da su
konačno svi zaspali unutra. Uskoro ćemo videti.
lsteraćemo to na čistinu, mislio je ubica.
Ako vas baš zanima, zove se Deni Budro. Stojeći
pod eukaliptusima koji su rasli na praznoj parceli,
posmatrao je mesto obasjano uličnom rasvetom.
Razmišljao je o tome koliko mrzi Krosa i njegovu
porodicu. Aleks Kros ga je podsećao na njegovog oca,
takođe pandura. Bio je toliko posvećen svom glupavom
poslu da je ostavio i njega i njegovu majku. Napustio ih je
kao da su ispljuvak na pločniku. Ubrzo mu se majka
ubila, a on je završio kod poočima i pomajke.
Porodice su mu se gadile, a glavonja Kros je
izigravao savršenog taticu. Bio je folirant, majstor
glumatanja. Još gore, Kros ga je ozbiljno potcenio i
nekoliko puta otpisao.
Deni Budro je klasić Samnera Mura u školi Teodor
Ruzvelt. Samner je uvek bio savršen dupelizac, savršen
pitomac, kretenski savršen učenik i sportista. Od prošle
godine mu je bio prokleti tutor. Dvaput nedeljno je Deni
Budro morao da odlazi u Murovu kuću. Od prvog dana je
omrznuo Samnera Mura, snishodljivog i naduvenog
malog šiljokurana. Mrzeo je i celu snishodljivu Murovu
porodicu. Pa, dao im je lekciju. Pokazao im je da je on
tutor.
Njegova prva, neverovatno uspela ideja bila je da
sve ubedi kako je Samner Mur, savršeni pitomac, ubica
dece. Uključio se u sistem Prodidži koristeći Murov nalog
i doveo policajce pravo u njihovu kuću. To je bilo
fenomenalno - najbolje. Onda je dobio drugu paklenu
ideju. Ubiti Samnera Mura bila je veća uživancija od
razbijanja onih dečjih bombonica.
Sada je želeo i Krosu da održi lekciju. Kros
očigledno nije smatrao da takozvani ubica iz škole
Sodžerner Trus zaslužuje da mu posveti malo svog
dragocenog vremena. U očima Aleksa Krosa Deni Budro
nije novi Gari Sonedži. Nije ni Džek i Džil. On je Niko, zar
ne?
Pa, to ćemo još videti, doktore Krose. Videćemo
kako se kotiram u odnosu na Džeka, Džil i ostale. Pazi
sad ovo, doktore defektive veliko mudo. Možda ćeš nešto
naučiti.
Za nešto više od sat vremena i mnogi će naučiti da
ne potcenjuju Denija Budroa, da ga više nikada ne
shvataju olako.
Deni Budro pređe Petu ulicu pazeći da ostane u
senci drveća. Ušao je u dobro održavano dvorište koje se
graničilo s Krosovom kućom.
Ima trinaest godina, ali je sitan za svoj uzrast -
visok samo metar i šezdeset centimetara i težak pedeset
kilograma. Nije ostavljao bogzna kakav utisak. Ostali
pitomci su ga zvali strina pošto se rasplače kad god ga
zadirkuju, a to se, praktično, svakodnevno dešavalo. Za
Denija Budroa grubo uvođenje u društvo traje cele školske
godine. Ne, traje celog njegovog života. Zaboga, s kakvim
je uživanjem ubio Samnera Mura! Kao da je ubio celu
prokletu školu!
Dok je čekao preko puta Krosove kuće, razmazao je
sivu senku po licu, vratu i šakama. Imao je tamne
farmerke, crnu košulju i tamno obojeno lice što je zasluga
firme Tribark. Da bi boravio u ovom afroameričkom kraju,
morao je da se kamuflira, zar ne? Niko na njega nije
obraćao pažnju u Šestoj ulici, pa ni dok je išao Ulicom E,
na putu do Krosove kuće.
 U dubokom džepu svog ponča Deni Budro dotače
dršku poluautomatskog pištolja smit i veson. Okvir
sadrži dvanaest metaka. Napunjen je. I otkočen. Opet je
zaplakao. Vrele suze su mu potekle niz lice. Obrisao ih je
rukavom. Nije više strina.
Bio je savršeni ubica.
 POGLAVLJE
84

NIKAKVA nebeska ni zemaljska sila ne mogu da

spasu dražesnu malu porodicu Aleksa Krosa. Na njih je
red došao da umru. Morao je da povuče taj potez. Pravi
potez u pravo vreme. Haj, haj, još malo, pa kraj!
Centimetar po centimetar se primicao stepenicama
koje su vodile na verandu iza kuće. Nije se čuo ni
najmanji šum.
Kad je potrebno, ume da bude vraški dobar
pitomac. Prvoklasan mlad vojnik. Noćas je na manevru, u
noćnoj misiji, i to je sve.
Pronađi i uništi.
Ništa nije remetilo tišinu kuće. Nikakvi zvuci
kasnih TV programa. Ni Leterman, ni Leno, ni Bivis i
Bathed, ni reklamiranje sprava za nordijsko trčanje. Ni
zvuci klavira - verovatno Kros sada spava. Neka spava.
Snom mrtvih, zar ne?
On dotače kvaku i istog momenta požele da povuče
prste. Metal mu ujede kožu kao suvi led. Ipak ga nije
puštao. Mic po mic je okretao kvaku. Povuče je k sebi.
Prokleta vrata su bila zaključana! Iz nekog suludog
razloga je mislio da će biti otključana. Još je mogao da
uđe u kuću kroz ova vrata, ali digao bi buku.
Ne bi valjalo.
Ne bi bilo savršeno.
Odlučio je da s prednje strane priđe kući i proveri
kakva je tamo situacija. Znao je da postoji zastakljena
veranda. Veranda s klavirom. Kros je tamo svirao bluz - a
za dobrog čika doktora bluz je tek počinjao.60 Od noćas,
će mu ceo život postati bluz.
U kući je i dalje bio muk. Znao je da Kros nije
preselio porodicu na sigurnije mesto - još jedan primer
nepoštovanja. Kros ga se nije bojao, a trebalo je. Mora da
se usere od straha pred njim!
Deni Budro pruži ruku da otvori vrata zastakljene
verande. Mladog ubicu probi znoj. Pretrnu i ostade bez
daha. Vide svoj najcrnji košmar, a njegovi košmari su
zaista strašni.
Detektiv Džon Sampson je zurio pravo u njega! Crni
džin je bio na tremu. Čekao ga je. Sedeo je tamo, lukav
kao đavo.
Uhvaćen je! Gospode. Postavili su mu zamku. Kao
krelacje upao je u nju.
Ali čekaj malo, o’ladi. Ček, ček malo!
Nešto nije u redu s ovom slikom... Tačnije, sve je u
najboljem redu s ovom slikom!
Deni Budro trepnu i izoštri čulo da bolje vidi. Dobro
se koncentrisao. Sampson je spavao u velikoj mekoj
naslonjači pored klavira.
Izuven, podigao je noge na jastuče fotelje. Pištolj u
futroli nalazio se na stočiću, tridesetak centimetara od
njegove desne ruke. Pištolj u futroli.
Tridesetak centimetara. Hmmm. Samo tridesetak
nikakvih centimetara, mozgao je.
Deni Budro je držao kvaku kao da mu od toga zavisi
život. Ukipio se. Grudi su ga bolele kao da ga je neko
udario.
Šta da radi? Šta da radi? Šta, do vraga, da radi?...
PIŠLJIVIH TRIDESET CENTIMETARA...

60 Osnovno značenje engl. reći blues je tuga, melanholija, duševna

utučenost; vrsta muzike komponovana ili izvođena u stilu koji je
ponikao u američkoj crnačkoj populaciji. (Prim, prev.)
 Misli su mu letele milion kilometara u sekundi.
Umalo mu mozak nije otkazao.
Želeo je da krene na Sampsona, upadne i sredi
velikog tupana, a zatim da odjuri gore i pobije porodicu.
Toliko je to žarko želeo da mu se misao usijala pržeći mu
moždane talase.
Naizmenično je uključivao i isključivao vojnički
um. Mudrije je i sva ta sranja. Logika pobeđuje. Znao je
šta mora da učini.
Sporije nego što se popeo stepenicama, povukao se
od vrata verande Krosove kuće. Nije mogao da poveruje
koliko je malo nedostajalo da naleti na krupnog, opasnog
detektiva.
Možda je mogao velikog tupana da upuca - da mu
prospe mozak. A možda i nije. Veliki tupan baš je tupan.
Ne, ubica iz škole Trus nije hteo da rizikuje. Ako bi
to uradio, prokockao bi mnogo zabave i igre koji su ga tek
čekali.
Sada ima iskustva. Postaje sve bolji i bolji u ovome.
Nestao je u noći. Imao je još kombinacija, još
poslova koje je trebalo da obavi. Deni Budro je bio na
slobodi i to mu se sviđalo. Osladilo mu se. Ima vremena
za obračun s Krosom i njegovom glupom porodicom.
Već je zaboravio da je pre samo nekoliko minuta
plakao kao kiša. Sedam dana nije uzeo lek. Mrski
podmukli depakot, sredstvo za proklete poremećaje
raspoloženja.
Opet je nosio omiljenu majicu. Sreća, sreća.
Radost, radost.
 POGLAVLJE
85

PROBUDIO sam se drhteći. Koža mi se ježila, a srce

mi je besomučno tuklo.
Ružan san? Užas - san ili java? Soba je bila u
mrklom mraku, s pogašenim svetlima. Pokušao sam da
se setim gde sam to, zaboga.
I setih se. Setih se svega. Bio sam član ekipe čiji je
zadatak da štiti predsednika - a predsednik je odlučio da
nam ionako nezahvalan posao još više oteža. Odlučio je
da otputuje iz Vašingtona, da se pojavi u javnosti i dokaže
kako se ne boji ni terorista ni luđaka.
U Njujorku sam - u hotelu Voldorf-Astorija, na Park
aveniji. I Džek i Džil su u Njujorku. Toliko su
samouvereni da su nam poslali vizitkartu.
Opipao sam lampu na stočiću pored kreveta i
nastavio da tražim prokleti prekidač. Najzad sam je
uključio. Pogledah sat na noćnom stočiću. Dva i pedeset
pet.
„Baš lepo“, promumlah. „Ovo je sjajno.”
Pade mi na um da pozovem decu u Vašingtonu, da
se javim Nani. Nisam to ozbiljno mislio, ali proletelo mi je
kroz glavu. Pomislio sam i na Kristinu Džonson. Da je
pozovem? Ni govora! Ipak, setio sam je se i prijala mi je
pomisao da razgovaramo telefonom.
Najzad navukoh pantalone kaki boje, obuh otrcane
konvers patike i navukoh jednu staru majicu. Krenuo
sam u šetnju po hotelu. Morao sam da izađem iz hotelske
sobe. Morao sam da izađem iz svoje kože.
Voldorf-Astorija je čvrsto spavala. Tako i treba da
bude. Izuzetak su jedino vrlo napeti agenti Tajne službe.
Sreo sam ih u svakom hodniku kroz koji sam prošao.
Predsednikovo obezbeđenje je dežuralo noću. To su
uglavnom sportski građeni muškarci koji su me podsećali
na računovođe u vrhunskoj formi. Samo dve žene su bile
na zadatku u Njujorku.
„Pošli ste u noćno trčanje kroz centar Njujorka,
detektive Krose?“, upita me jedna agentkinja Tajne
službe dok sam prolazio kraj nje. Zvala se Kamila
Robinson. Vrlo je ozbiljna i posvećena svom pozivu, a
takav utisak su ostavljali i ostali agenti Tajne službe. Čini
se da su vrlo odani predsedniku Bernsu, dovoljno odani
da prime metak umesto njega.
„Mozak mi je svakako budan i već trči“, rekoh i
uspeh da se osmehnem. „Verovatno će do jutra pretrčati
dva maratona. Kako ste vi? Treba li vam kafa ili tako što?“
Kamila odmahnu glavom i zadrža ozbiljan izraz
lica. Psi čuvari mogu da budu i ženskog pola. Pozdravio
sam marljivu agentkinju i nastavio da šetam.
Nekoliko misli me je i dalje mučilo dok sam lutao
kroz zloslutno tih hotel. Glava mi je pucala.
Ubistvo Šarlote Kinsi je deo zagonetke koji me je
uznemiravao. Izvršilac tog ubistva je mogao da bude i
neko drugi, a ne Džek i Džil. Postoji li treći ubica? Zašto bi
postojao treći ubica? Kako bi se to uklopilo?
Preda mnom se prostirao još jedan dugačak hodnik
- još jedna dugačka staza u mojoj glavi.
A veće i složenije zavere? Dalas i DŽ. F. K? Los
Anđeles i R. F. K? Memfis i dr King? Kuda će me odvesti
ova luda i obeshrabrujuća linija razmišljanja?
Neverovatno je dugačak spisak mogućih zaverenika, a ne
vidim načina da doprem do većine osumnjičenih.
Krizna grupa je mnogo govorila o zaverama. Zavere
su opsesija u Federalnom birou. U CIA takođe... ali jedna
činjenica je neosporna: trideset godina posle ubistava
Kenedijevih niko nije u potpunosti ubeđen da su ti
slučajevi rečeni.
Što sam dublje zalazio u teorije zavere, sve više sam
uviđao daje gotovo neizvodljivo shvatiti im suštinu. U
svakom slučaju, do sada to nikome nije uspelo.
Razgovarao sam s nekim ljudima iz Arhiva za atentate i
istraživačkog centra u Vašingtonu i njihov zaključak je
bio isti - slepa ulica.
Otišao sam hodnikom do dvadeset prvog sprata,
gde je spavao predsednik. Na um mi je pala jeziva
pomisao da je možda mrtav u sobi; da su Džek i Džil već
udarili i ostavili poruku, još jednu pesmicu koju ćemo
naći izjutra.
,Je li sve u redu?", upitao sam agente koji stražare
ispred samih vrata predsednikovog apartmana.
Pažljivo su me gledali kao da se pitaju: Šta će on
ovde?
„Zasad", odgovori jedan kruto. „Ovde nema
problema."
Pošto sam napravio pun krug, vratio sam se u
sobu. Bilo je skoro četiri ujutro.
Legao sam na krevet. Setio sam se razgovora sa
Sampsonom, koji smo vodili te večeri, kada sam saznao
da je Samner Mur ubijen. Po svemu sudeći taj dečak nije
ubica iz škole Trus. Pokušao sam da ne mislim na taj
slučaj.
Dremao sam do šest sati, kada je radio-budilnik
pored moje glave odjeknuo kao znak za uzbunu.
Zatutnjao je rokenrol. K-rok u Njujorku. Obraćao
mi se Hauard Stern. Pre više godina je radio u
Vašingtonu. Stern kaže:
„Gazda je u gradu. Mogu li Džek i Džil da budu
daleko?"
Svi su znali za to. U jedanaest će krenuti
predsednikova kolona kroz Menhetn. Poštanska kočija je
bila spremna za novu vožnju.
 POGLAVLJE
86

U NJUJORKU će uskoro biti ispisana istorija. Ako

ništa drugo, vreme je da se pesnice tako stisnu da zglavci
pobele. Najozbiljnije. Igra je prestala da bude igra.
Džek je trčao Central parkom održavajući snažan,
ravnomeran tempo. Još nije bilo šest sati. Već posle pet
izjutra je bio na trčanju, opterećen mislima koje mu nisu
davale mira. Konačno je svanuo dan D. Njujork je bio
ratna zona, a bolju nije mogao da zamisli.
Dok je trčao Petom avenijom ka jugu, posmatrao je
upečatljive obrise zgrada na Menhetnu. Iznad visoke
nejednake linije zdanja prostiralo se nebo koje je imalo
boju drvenog uglja, viđenog kroz najtanji papir. Visoki
oblaci dima vijali su se nad građevinama podignutim na
prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek.
Pakleno lepa slika, zaista. Bezmalo veličanstvena.
Obično nije na takav način razmišljao o Njujorku. Ipak, to
je samo fasada. Kao Džek i Džil, pomisli.
Preteče ga plavi gradski autobus koji je jurio Petom
avenijom, i on se zapita hoće li u sledećih nekoliko sati
umreti. Morao je da se pripremi za to, treba da bude
spreman na sve.
Kamikaze, sudio je. Završni plan je smrtonosan i
pouzdan koliko je to moguće u operacijama ovog tipa. Nije
verovao da meta može da preživi napad. Niko ne bi uspeo.
I drugi će izginuti. Ovo jeste rat, a u ratu se gine.
Džek najzad izroni iz parka na uglu Pete avenije i
Pedeset devete ulice. Nastavio je da trči ka jugu, sve brže
i brže.
Nekoliko časaka kasnije ušao je u svečani i
privlačni foaje hotela Peninsula, u zapadnom delu
pedesetih ulica. Bilo je šest i deset. Peninsula je
dvadesetak i nešto više ulica udaljena od Medison skver
gardena, gde je predsednik prema planu trebalo da se
pojavi u jedanaest i dvadeset pet. Njujork tajms tek što je
bio dopremljen u foaje hotela. Privuče ga naslov:
NJUJORK ZA VREME PREDSEDNIKOVE POSETE
STREPI OD UBICA DŽEKA I DŽIL. Ovo ostavi utisak na
njega. Ni Tajms nije ostao pošteđen groznice.
Džek zatim spazi Džil. Tačno na vreme je stigla u
foaje. Uvek tačna kao sat. Po dogovoru je došla u
Peninsulu. Uvek po dogovoru.
Imala je srebrnasto-plavu trenerku, ali nije
izgledalo da se preznojila dok je dolazila iz Voldorfa. On se
upita da li je trčala ili hodala ili, možda, uhvatila žuti
taksi.
Ni jednim gestom nije pokazao da je poznaje. Ušao
je u lift i odvezao se na svoj sprat. Sara će uhvatiti
sledeći.
Čekao ju je u sobi. Posle nepunih šezdeset sekundi
kucnula je jednom na vrata kao što su se dogovorili.
„Izgledam strašno", reče ona. Sarine prve reči tako
tipične za nju. Nipodaštavala se osećajući ranjivost zbog
načina kojim je posmatrala sebe. Sirota ćopava Sara.
„Ne, nije tačno", uveri je on. „Izgledaš lepo, zato što
jesi lepa." Međutim, nije izgledala baš najbolje.
Strahovita napetost ovih poslednjih sati ostavila je traga.
Lice joj je bilo maska brige i sumnje, sa suviše šminke,
maškare i svetlocrvenog karmina. Dan D. Plavu kosu je
toliko poprskala lakom pa se činilo da može da se polomi.
„U Voldorfu su već svi uskomešani", obavesti ga
ona. „Misle da je danas neizbežan pokušaj ubistva.
Spremni su za to ili bar misle da jesu. Pet hiljada
redovnih pripadnika Njujorške policije zajedno sa Tajnom
službom i FBI-jem. Na terenu je prava armija ljudi."
„Neka se zanose time da su spremni", reče Džek.
„To ćemo uskoro proveriti, zar ne? A sada dođi", osmehnu
joj se. „Uopšte ne izgledaš grozno. Nikada. Izgledaš
zanosno, Saro. Smem li da te napastvujem?"
 „Sada?", pobuni se nemoćno Sara. Šaputala je.
Tako slabašno, ranjivo i nesigurno. Ali nije mogla da odoli
njegovom čvrstom, ohrabrujućem zagrljaju. Nije bila
kadra da mu se odupre, što je takođe igralo važnu ulogu.
Sve je bilo dobro isplanirano i zato nije smelo da omane.
On skide gornji deo svoje trenerke i otkri blistave
grudi. Malje su mu bile prekrivene znojem. Privio je Saru
uza se. Ona izvi telo kako bi se čvršće priljubila uz njega.
Srca su im tukla i utrkivala se. Džek i Džil. U Njujorku.
Tako blizu kraja.
Osetio je da joj srce kuca ubrzano kao kod neke
progonjene zverčice. To je ipak jače od nje. Premirala je
od straha, i to s punim pravom.
„Obećaj mi da ćemo se ponovo videti, čak i ako se to
ne desi. Obećaj mi da se ovo neće završiti današnjim
danom, Seme."
„Neće se završti, majmunče. Uplašen sam koliko i
ti. Normalno je i psihički zdravo da se tako osećamo.
Izuzetno si jaka. Oboje smo pri čistoj svesti."
„Za nekoliko sati ćemo otputovati iz Njujorka. Sav
ovaj rusvaj sa Džekom i Džil će ostati za nama",
prošaputa ona. ,,Oh, kako te volim, Seme. Volim te toliko
da je to zastrašujuće."
Bilo je zastrašujuće. Više nego što je Sara mogla da
zna. Više nego što je iko trebalo da zna ili će ikada
saznati. Istorija nije za široku javnost - nikada nije ni
bila.
Lagano i pažljivo je izvukao ruger, zadenut za
elastičnu traku donjeg dela svoje trenerke. Šake su mu se
znojile. Zadržao je dah. Prislonio je pištolj uz Sarinu
glavu i pogodio je u slepoočnicu nagnuvši malo cev
naniže. Samo jedan hitac.
Profesionalno pogubljenje.
Bez strasti.
Gotovo bez strasti.
Ruger je imao prigušivač. Šum u hotelskoj sobi nije
bio jači od tihog beznačajnog pljuvanja. Žestoki udar
devetomilimetarskog zrna odnese mu je iz ruku. On
nehotice zadrhta dok je gledao beživotno telo na
hotelskom tepihu.
„Sada je gotovo“, reče. „Tvoji životni jadi su
završeni, sva gorčina i sav bol. Žao mi je, majmunče.“
Stavio je poslednju belešku u desnu Džilinu ruku.
Zatim joj stisnu pesnicu da bi se hartija prirodno
zgužvala. Poslednji put je držao Sarinu šaku.
A Džil se sruši posle njega, setio se reči dečje
pesmice.
Ali Džek neće pasti.
Došao je dan krajnjeg ludila.
Džek i Džil su najzad počeli.
 Šesti deo

Niko više nije siguran - niko

 POGLAVLJE
87

DEBELI DOKUMENT u mojim rukama nosio je

naslov Poseta predsednika Sjedinjenih Država gradu
Njujorku 16. i 17. decembra. Sadrži osamdeset devet
stranica i obuhvata praktično svaki detalj - od trenutka
kada predsednik izlazi iz vazduhoplova jedan na
aerodromu La Gvardija do momenta kada će se ponovo
ukrcati u avion, otprilike u dva posle podne, i otputovati
natrag u Vašington.
Tekst je bio popunjen crtežima skoro svakog mesta
na kojem će predsednik biti: aerodrom La Gvardija, hotel
Voldorf, Feltov forum u Medison skver gardenu, trase
kojima će prolaziti predsednička kolona automobila i
alternativne trase.
U dokumentu Tajne službe je pisalo:
10.55 Predsednik i gđa Berns ulaze u predsedničku
kolonu.
Napomena: Predsednik i gđa Berns prolaze kroz
kordon njujorških policajaca kod hotela Voldorf-Astorija.
11.00 Kolona napušta Voldorf (šifra C) u pravcu
Medison skver gardena i Feltovog foruma.
Zatvoren dolazak.
Bez prisustva medija.
Kako se bližilo vreme predsednikovog odlaska iz
Voldorfa, vreme vožnje u koloni limuzina ka centru,
propraćene policijskim radio-kolima i motociklima,
razmišljao sam o zagonetki Džek i Džil. Protekla tri dana
FBI, Tajna služba i Njujorška policija razrađivali su veliki
plan hvatanja Džeka i Džil ukoliko stvarno dođu u
Medison skver garden. Za vreme predsednikovog govora
unutra će biti gotovo hiljadu agenata i detektiva u
civilnim odelima. Sumnjali smo da će ta zaštita biti
dovoljna.
Celog jutra me je proganjala uznemirujuća
fiks-ideja: metak atentatora ne može da se zaustavi. Osim
žrtve niko ga ne može zaustaviti.
Šta će uraditi Džek i Džil? Kako će to izvesti?
Verovao sam da će biti u Medison skver gardenu.
Predosećao sam da žele izbliza da napadnu i da već imaju
smišljen plan bekstva.
Tačno u pet do jedanaest predsednika i gospođu
Berns su otpratili do kola. Falanga od desetak agenata
Tajne službe pratila ih je od apartmana u tornju do
blindirane limuzine, koja ih je čekala u hotelskoj
podzemnoj garaži.
Malo sam zaostajao za glavnom oružanom
pratnjom. Moja uloga ovde nije bila da fizički štitim
predsednika. Već sam izneo Džeju Grejeru svoju
pretpostavku o tome kako će izvesti atentat - izbliza,
spektakularno, ali s isplaniranim bekstvom.
Već tog jutra je došlo do promene plana. Na izlazu iz
hotela nije bilo kordona visokorangiranih policajaca.
Javnost nije dobila priliku da fotografiše. Predsednika su
ubedili da ne prolazi ponovo kroz otvoreni foaje Voldorfa.
Gledao sam gospođu Berns i predsednika kako
ulaze u limuzinu da bi se odvezli tri kilometra dalje. Njih
dvoje su se držali za ruke. Bio je to dirljiv trenutak za
očevice. Slagalo se sa svime što sam znao o Tomasu i Sali
Berns.
Bez žaljenja.
Kolona automobila je krenula tačno na vreme.
Tajna služba ima poseban naziv za to - zvanično
upakovana motorizovana kolona. Sastoji se od dvadeset
osam vozila. Šest automobila prevozi antiterorističke
ekipe. Jedna kola, obaveštajna, sadrže kompjutere za
održavanje stalne veze s timovima za prismotru osoba
koje su pretile predsedniku. Pitao sam se imaju li Džek i
Džil podatke o rasporedu, pa čak i o broju vozila.
Kolona limuzina i automobila s četvora vrata i
staklenom pregradom između vozača i putnika izvezla se
iz strme podzemne garaže pod gotovo okomitim uglom.
Gume su drndale prelazeći preko poklopaca kablovskih
okana. Trasa je počinjala na Park aveniji, vodila dalje na
zapad do Pete avenije, kroz Četrdeset sedmu ulicu.
Vozio sam se s Donom Hamermanom u trećim
kolima iza predsednika. Čak je i Hamerman tog jutra bio
ćutljiv i rezervisan. Još se ništa nije desilo. Je li moguće
da su Džek i Džil promendi plan? Možda je ovo način da
zametnu trag? Pojaviće se kad posumnjamo da su
odustali. Hoće li me iznenaditi i napasti predsednikovu
kolonu?
Sve sam posmatrao kroz prozor automobila. Jutro
je bilo zloslutno, kao nekakav vantelesni doživljaj. Ljudi
okupljeni na pločnicima bili su oduševljeni, pljeskali su i
klicali dok je kolona prolazda. Bio je to jedan od razloga
koji je predsednika Bernsa naveo da se više ne krije u
Beloj kući. Narod je želeo da ga vidi, čak i Njujorčani.
Dosad se kao predsednik dobro pokazao, bio je omiljen i
hrabar.
Ko želi da ubije Tomasa Bernsa i zašto? Imao je
mnogo potencijalnih neprijatelja, ali uvek sam se vraćao
listi koju je sam predsednik sugerisao. Senator Glas,
potpredsednik Maoni, neki reakcionari u Kongresu,
moćnici povezani s Volstritom. Rekao je da pokušava da
promeni sistem koji se ogorčeno odupire tome.
Sistem se ogorčeno odupire promeni!
Policijske sirene su zavijale i činilo se da su svuda
oko nas. Vrištav zvučni zid je prigodna kulisa. Pogled mi
je neprekidno lutao tamo-amo, od svetine koja je klicala
do niza automobila u brzom pokretu, predsedničke
kolone.
Vozio sam se u njoj, ali sam se ipak osećao kao da
sve to posmatram iz daljine. Nisam prestajao da mislim
na Dalas, na Džona Kenedija, Roberta Kenedija i dr
Kinga, tragedije koje su u prošlosti zadesile našu zemlju,
našu tužnu istoriju. Nisam skidao pogled s poštanske
kočije.
Izgledalo mi je nemoguće, gotovo nezamislivo da
dva od tri velika atentata ostanu tajanstvena i
nerazrešena. Dva od tri najznačajnija ubistva u našem
veku nikada nisu razjašnjena kako treba.
VIP garaža ispod Medison skver gardena bila je
betonski bunker obojen u belo. Tamo se već okupilo
stotinak agenata Tajne službe i njujorških policajaca. Svi
agenti Tajne službe su nosili naglavne telefone i bili su u
direktnoj vezi sa službenom mobilnom mrežom.
Gledao sam kako Tomas i Sali Berns lagano izlaze
iz kola. Gledao sam predsednikove oči. Delovao je
staloženo, samouvereno i smireno. Možda je tačno znao
šta radi: možda nije bilo drugog načina da se ovo razreši.
Bio sam manje od četiri metra udaljen od
predsednika i njegove supruge. Svaki sekund proveden
na brisanom prostoru izgledao mi je kao večnost. U garaži
za parkiranje je bilo suviše ljudi. Svako od njih je mogao
da bude ubica.
Predsednik i Sali Berns su se odmereno i neusiljeno
osmehivali i razgovarali s uglednim Njujorčanima, koji su
ih dočekali da bi im poželeli dobrodošlicu. U tome su
oboje bili vrlo vešti. Dobro su razumeli koliki je značaj
ceremonijalne uloge u vršenju najviše državne funkcije.
Simbolika i apsolutna moć. Zato su bili ovde. Vrlo mi je
imponovalo njihovo osećanje dužnosti i odgovornosti.
Nana se varala u vezi s njima. Bio sam ubeđen da su
pristojni ljudi koji se trude da rade najbolje što mogu.
Razumeo sam sa kakvim se teškoćama
sukobljavaju u svom poslu. Nisam to znao pre svog
dolaska u Belu kuću.
Ništa ne sme da se dogodi predsedniku Bernsu ni
Sali Berns, pomislih - kao da snaga volje može da zadrži
metak atentatora i spreči da se ovde u garaži, odvije užas,
ili gore, u prepunom Feltovom forumu.
Svako od ovih ljudi može da bude Džek ili Džil, nije
mi izbijalo iz glave dok sam posmatrao gomilu.
 Izvedite predsednika odavde. Odmah! Brže, brže.
Kenedijev centar u Vašingtonu! Pucanj u
studentkinju prava Šarlotu Kinsi na javnom mestu, baš
kao što je ovo! U mislima sam se vratio upravo tom
ubistvu.
Tamo se nešto desilo, nešto što je otkrivalo prirodu
Džeka i Džil. Napustili su šemu! Koja šema je prava?
Krenuli smo pešice u prepunu salu.
Ako su Džek i Džil spremni da umru, ovde mogu
uspeti. I to lako!
Pa ipak, činilo mi se da nameravaju da pobegnu. U
tom pogledu šema im je bila dosledna. Nije mi išlo u glavu
kako to nameravaju da izvedu usred Medison skver
gardena - ukoliko se odluče da napadnu ovde.
Stigli su pravi Džek i Džil - predsednik i prva dama
Sjedinjenih Država. Na vreme.
 POGLAVLJE
88

S VRHA nosa lagano mi kanu graška znoja.

Teretnjak mi se navalio na grudi.
Grmljavina koja je odjekivala iz publike u sali od
armiranog betona samo je pojačala već postojeću
zbunjenost i haos. Kada smo ušli unutra, decibeli su
nadmašili nivo zaglušivanja. Gotovo deset hiljada ljudi je
ispunjavalo salu.
S ostatkom pratnje sam išao ka glavnoj bini. Agenti
Tajne službe i FBI-ja, savezni šerifi i pripadnici Njujorške
policije raspoređeni su svuda oko predsednika. Pogledom
sam tražio Kevina Hokinsa nadajući se da ću kraj njega
spaziti i Džil.
Predsedniku Bernsu nije silazio osmeh s lica niti je
za trenutak usporio hod dok je išao dvoranom. Setih se
njegovih reći: „Ne može se dozvoliti da jedan par ludaka
ometa rad administracije Sjedinjenih Država. Ne
pristajemo na to.“
Mada je u zgradi bilo toplo, probijao me je hladan
znoj - hladan kao vetrovi koji duvaju s reke Hadson.
Nepunih trideset metara smo udaljeni od ogromne bine,
pune slavnih lica i poznatih političara, među kojima su i
guverner i popularan gradonačelnik.
Sa svih strana su sevali blicevi. Iz jednog mikrofona
na bini čulo se neprijatno pištanje. Na levom reveru
sakoa sam name stio petokraku. Kodna boja zvezde je
zelena i potvrđuje da pripadam timu Tajne službe. Za taj
dan je određena zelena zvezda. Znak nade?
Dosad su Džek i Džil održali sva obećanja. Mogli su
da nađu način i unesu oružje. U ogromnom amfiteatru
ima najmanje hiljadu kratkih cevi, ali i pušaka i
dvocevki. Pripadaju policiji i obezbeđenju.
 Svako od njih može da bude Džek ili Džil.
I, nesumnjivo, svako od njih može da bude Kevin
Hokins.
Don Hamerman je bio pored mene, ali bilo je suviše
bučno da bi se iole normalno razgovaralo. S vremena na
vreme smo se naginjali i vikali jedan drugom na uvo.
Čak i tada je bilo teško čuti bilo šta više od
pojedinih reči ili fraza.
„Suviše oteže s izlaskom na binu!“, reče
Hamerman. Mislim da je to rekao.
„Znam. Ne morate da mi govorite", uzvratih
uzvikom.
„Pratite pokret svetine", povika. „Nastaće panično
bekstvo ako vide da neko izvlači pištolj. Predsednik
provodi previše vremena u masi. Da li izaziva ubice? Šta
misli time da dokaže?"
Naravno, načelnik štaba Bele kuće je u pravu.
Izgledalo je kao da predsednik zadirkuje Džeka i Džil.
Ipak, klopka u prepunoj dvorani mogla je da nam ide u
prilog.
Iznenada, u masi izbi pometnja! Gomila poče da se
razdvaja.
„Ubijte kučkinog sina! Ubijte ga!“, začuh uzvike s
mesta udaljenog od mene red-dva. Hitro sam krenuo,
laktao se gurajući sve pred sobom.
„Pazi kuda ideš, dubre", okrete se jedna žena i
vrisnu mi u lice.
„Ubijte ga sada", čuo sam ispred sebe.
„Pustite me da prođem!", vikao sam iz sveg glasa.
Čovek koji je izazvao ovu uzbunu imao je dugačku
plavu kosu, do ramena. Nosio je vrećastu crnu
nepromočivu bluzu i crn ranac na leđima.
Zgrabio sam ga istovremeno kad i neko drugi sa
suprotne strane prolaza. Grubo i brzo smo oborili
plavušana. Udario je glavom o betonski pod.
„Njujorška policija!", viknu onaj drugi što je držao
plavokosog.
 „Policija grada Vašingtona, odeljenje Bele kuće",
razdrah se. Već sam savladao osumnjičenog. Njujorški
policajac je držao pištolj uperen osumnjičenom u lice.
U plavokosom nisam prepoznao Kevina Hokinsa,
ali nisam bio siguran, a nikako nismo smeli da
rizikujemo. Morali smo da ga zadržimo. Tu nema
kolebanja.
„Smrt kopiletu! Ubijte predsednika!", nastavi da
urla plavokosi.
Bio je sasvim lud. Sve je ludo, a ne samo ova
kretenčina na podu.
„Povredili ste me!“, nastavio je da viče na mene i
njujorškog policajca. „Povredili ste mi glavu!"
Ludak?, zapitah se.
Imitator?
Demonstrant za odvraćanje pažnje?
 POGLAVLJE
89

NAPAD kamikaza! Već za koji trenutak. Ubica je

spreman da izvrši samoubistvo. Ne mogu da ga spreče.
Predsednik Bernsje mrtvac koji hoda.
Bez ikakvih teškoća je Kevin Hokins zauzeo
prvoklasno mesto u bučnoj, prepunoj dvorani. Poslužio
se maštom i kreativnošću da bi sebi stvorio neobičan
identitet.
Hokins je postao visoka crnka u tamnoplavom
ženskom kostimu s pantalonama. Morao je sebi da prizna
da nije naročito zgodna žena, ali utoliko su manji izgledi
da privuče pažnju.
Hokins je takođe imao legitimaciju Federalnog
biroa, autentičnu od pečata do debljine papira. Prema
ispravi, zove se Linda Kol, i specijalni je agent iz Njujorka.
Fotoreporter je stajao u šestom redu, pored sedišta Linde
Kol, i spokojno posmatrao gomilu.
Snimak.
Snimak.
U glavi je napravio nekoliko snimaka uglavnom
protivnika iz FBI-ja, Tajne službe, Njujorške policije. U
stvari, verovao je da nema dostojnih protivnika.
Kamikaze. Ko može da ih zaustavi? Niko. Možda
Bog. Možda čak ni Bog.
Ipak, zadivila ga je brojnost protivnika. Ozbiljno su
naumili da danas pre podne ščepaju Džeka i Džil. I ko
zna? Možda im pođe za rukom s obzirom na brojno stanje
i vatrenu moć. Događale su se i čudnije stvari.
Hokins nije verovao da će uspeti. Poslednju pravu
priliku su imali pre nego što je ušao u dvoranu, ali više je
nemaju. Fotoreporter protiv FBI-ja, Tajne službe,
saveznih šerifa i Njujorške policije. Činilo mu se daje
razuman odnos snaga. Obećavao je poštenu igru.
Postojala je neka ironija u obimnosti njihovih
priprema. Čekao je da se pojavi meta. Njihov plan igre je
suštinski deo njegovog plana. Dosada je predvideo sve što
rade, svaki korak koji povlače, a sve to je neophodno za
napad kamikaza.
Iz zvučnika je odjeknula himna Evo velike stare
zastave i Hokins je zapljeskao s ostalima. Najzad, bio je
patriota. Posle današnjeg dana niko neće verovati u to, ali
on je znao šta je.
Kevin Hokins je poslednji pravi patriota.
 POGLAVLJE
90

NIKO ne može da zaustavi metak atentatora.

Osećao sam vatru u grudima. Žurno sam prolazio
kroz gomilu - i svuda tražio Kevina Hokinsa.
U telu mi je svaki živac usijan i napet kao struna.
Desna šaka mi je počivala na tvrdom rukohvatu gloka.
Neprekidno sam razmišljao da bilo ko od prisutnih može
da bude Džek ili Džil. U ogromnoj bučnoj masi pištolj mije
izgledao kao nedovoljno moćno oružje.
Stigao sam do drugog reda, desno od bine visoke tri
do tri i po metra. Činilo mi se da svetlost u dvorani
počinje da se gasi, a možda se gasi u mojoj duši. Gasne li
mi svetlost u duši?
Predsednik je upravo zakoračio na sive metalne
stepenice. Rukovao se s ljudima koji su mu želeli sve
najbolje. Tu i tamo bi potapšao nekoga po ramenu.
Izgledalo je da i ne pomišlja na opasnost.
Sali Berns se popela stepenicama pre svog
supruga. Jasno sam joj video crte lica. Kroz glavu mi
prođe da ih možda vide i Džek i Džil. Imao sam utisak da
su agenti Tajne službe zauzeli sva slobodna mesta oko
bine.
Bio sam tamo kada se to najzad desilo. Bio sam
tako blizu predsednika Bernsa.
Džek i Džil su napali zastrašujuće žestoko.
Eksplodirala je bomba, grmljavina kakvu je teško
zamisliti, odjeknula je kraj bine - možda i na samoj bini.
Telohranitelji, koji su okruživali predsednika, bili su
potpuno zatečeni. Detonacija se desila unutar
odbrambenog prstena.
Haos! Bomba umesto pucnjeva i pored toga što su
eksperti za bombe još koliko jutros pažljivo pregledali
dvoranu, mislio sam jureći napred. Primetio sam da mi
šaka krvari - verovatno od tuče sa onim ludakom, a
možda i od detonacije.
Počeo je najgori mogući razvoj događaja, i to
prebrzo. Obezbeđenje u gomili je poteglo pištolje i
dvocevke da bi suzbili nered. U tom trenu još niko nije
znao gde je bomba eksplodirala, kako je eksplodirala i
koliku je štetu nanela - i čemu je ta eksplozija trebalo da
posluži.
U prvih dvadeset redova, i na samoj bini, svi su se
bacili na pod.
Gust crn dim kuljao je ka tavanici, zastakljenom
krovu i čeličnim nosačima koji su ga držali.
Vazduhom se širio miris koji je podsećao na
sprljenu ljudsku kosu. Odasvud su se čuli vrisci. Nisam
mogao da procenim koliko je sveta povređeno. Više nisam
video predsednika.
Bomba je eksplodirala blizu bine. Blizu mesta gde
je do pre nekoliko trenutaka predsednik Berns stajao,
rukovao se i ćaskao. Prasak mi je još odzvanjao u ušima.
Izbezumljeno sam se gurao ka bini. Ni približno nije
mogao da se odredi broj ranjenih ili poginulih od
eksplozije. Dim i opšta jurnjava su me sprečavali da
procenim gde su predsednik i gospođa Berns. TV
snimatelji su se probijali ka mestu nesreće.
Najzad sam ugledao grupu agenata Tajne službe,
koji su se zbili oko predsednika. Držali su ga na nogama.
Tomas Berns je živ, čitav. Agenti su počeli da ga vuku ka
bezbednijem mestu. Telohranitelji Tajne službe služili su
kao ljudski štit za predsednika koji, izgleda nije bio
povređen.
Izvukao sam glok i za svaki slučaj okrenuo cev ka
gredama na krovu. Povikah:
„Policija!"
Isto je uradilo nekoliko drugih agenata i detektiva
Tajne službe. Utvrđivali smo ko je ko i identifikovali se.
Trudili smo se da izbegnemo da nas neko ne upuca ili da
u ovoj stravičnoj pometnji mi ne učinimo to. Nekoliko
ljudi iz gomile je histerično plakalo.
Nastavio sam da se guram i krčim put ka
jugozapadnom izlazu koji je Tajna služba koristila da bi
izvela predsednika. Maršruta za spašavanje je bila
unapred utvrđena.
Iza svetlećeg crvenog znaka, na kome je pisalo:
IZLAZ, jedan dugačak betonski tunel vodio je do
parkirališta za specijalne goste, na strani zgrade
okrenutoj ka reci. Tamo su čekala blindirana kola,
otporna na metke. I šta još čeka?, upitah se. Glas u glavi
me je urlikom upozoravao na oprez. Džek i Džil su uvek
bili korak ispred nas. Sada su ga promašili! Zašto su ga
promašili?
Oni ne greše.
Od predsednika i obezbeđenja iz Tajne službe delilo
me je nešto više od deset metara kada mi je sinulo, kada
sam konačno shvatio ono što dosad niko nije.
„Menjajte maršrutu!“, povikao sam najglasnije
moguće. „Menjajte pravac za spasavanje!“
 POGLAVLJE
91

NIKO me nije čuo kako vičem. Jedva sam u ovoj

gužvi i sam sebe mogao da čujem. Bilo je suviše vreve i
zbrke u Medison skver gardenu.
Ipak sam nastavio da se probijam, očajnički prateči
falangu koja je odavde ličila na rulju na nekom
bokserskom meču za titulu. Dim od eksplozije stvarao je
neku vrstu stroboskopskog efekta.
„Menjajte pravac za spašavanje! Menjajte pravac za
spašavanje!", neprekidno sam vikao.
Najzad smo stigli do belog betonskog tunela. Svaki
zvuk se čudno odbijao od zidova. Bio sam tačno iza
poslednjeg agenta Tajne službe.
„Ne idite tamo! Zaustavite predsednika!", uzalud
sam nastavio da vapim.
Tunel je bio pun specijalnih gostiju koji su kasnili,
a bilo je i još pripadnika obezbeđenja. Gurali smo se kroz
jaku struju, koja je nailazila iz suprotnog smera.
Sada je bilo prekasno da se promeni pravac.
Probijao sam se sve bliže i bliže predsedniku i
gospođi Berns. Očajnički sam osmatrao gomilu tražeći u
njoj lice Kevina Hokinsa. Još je bilo nade da ga
zaustavim.
Svako lice, koje sam video, izražavalo je šok. Oči su
im bile raširene od straha, ali su me proveravale.
Iznenada, iz srca tunela odjeknu nekoliko glasnih
prasaka. Pucnji iz vatrenog oružja!
Pet hitaca je eksplodiralo u zbijenom bojnom redu
oko predsednika. Neko se probio u odbrambeni prsten.
Telo mi klonu kao da sam i sam pogođen.
Pet pucnjeva. Tri brza - zatim još dva.
Nisam mogao da vidim šta se preda mnom dešava,
ali odjednom začuh najčudniji zvuk. Bio je to piskavi
krik, vapaj.
Pet pucnjeva!
Tri - zatim još dva.
Vapaj stiže s mesta na kojem sam poslednji put u
magnovenju ugledao predsednika Bernsa i gde su se pre
samo nekoliko trenutaka razlegli pucnji.
Svom težinom grunuh u gomilu ne bih li dopreo u
epicentar ludila.
Sve mi je ličilo na pokušaj plivanja u živom pesku.
Bilo je nemoguće koračati, tiskati se, gurati.
Pet pucnjeva. Šta se desilo tamo napred?
I tada sam video. Odjednom sam video sve.
Usta su mi bila neopisivo suva, oči vlažne. Tunel
nalik na bunker iznenada je čudno utihnuo. Predsednik
Tomas Berns je ležao na sivom betonskom podu. Mnogo
krvi je teklo u potočićima šireći se po beloj košulji.
Svetlocrvena krv mu je curila s desne strane lica ili
možda iz rane visoko na vratu. Nisam mogao da odredim
odakle.
Pucnji. U stilu pogubljenja.
Delo profesionalnog ubice.
Džek i Džil, ti zlikovci!
Bila je to njihova šema ili nešto slično.
Gazio sam napred, grubo gurajući ljude u stranu.
Video sam Dona Hamermana, Džeja Grejera, a onda i Sali
Berns. Kao da pred očima imam usporen snimak.
Sali Berns je pokušavala da dopre do muža. Izgleda
da prva dama nije povređena. Ipak, pitao sam se da li je i
ona meta. Možda Džilina meta? Agenti Tajne službe su
zadržavali gospođu Berns pokušavajući daje zaštite. Hteli
su daje udalje s mesta krvoprolića, od njenog muža, od
moguće opasnosti.
Onda videh i drugo telo. Šok je bio kao surov
udarac u trbuh. Niko nije mogao da predvidi ovaj
stravičan prizor.
Neka žena je bila izvaljena pored predsednika.
Metak ju je pogodio u desno oko. Druga rana joj je na
vratu. Izgledala je mrtvo. Kraj opruženog tela ležao je
poluautomatski pištolj.
Atentatorka?
Džil?
Ko bi drugi to mogao da bude?
Vratih pogled na nepomičnu priliku Tomasa
Bernsa. Plašio sam se da je već mrtav. Nisam mogao da
budem siguran, ali verovao sam da je pogođen bar tri
puta. Videh da Sali Berns konačno stiže do muževljevog
tela. Neobuzdano je plakala, i nije bila jedina.
 POGLAVLJE
92

DŽEK je mirno sedeo i spokojno posmatrao

krkljanac kola i prikolica gusto zbijenih i razvučenih duž
Ulice vest, blizu ulaza u njujorški tunel Holand.
Čuo je kako radio-aparati trešte s obe strane
njegovog crnog džipa. Posmatrao je zabrinuta i zbunjena
lica u kolima. Jedna sredovečna žena u tamnozelenom
leksusu je plakala. Hiljadu sirena je vrištalo poput vila
koje predskazuju smrt i vitlaju gradom.
Džek i Džil su došli na Hil. Sada su svi znali zašto ili
su bar mislili da znaju.
Sada su svi mogli da razumeju koliko je ta igra bila
ozbiljna.
Isključite vesti, želeo je da dobaci svim tim
dobronamernim ljudima koji su se približavali tunelu da bi
izašli iz Njujorka. Ono što se desilo nema veze s vama.
Zaista nema. Vi nikada nećete saznati istinu. Niko
nikada neće saznati. Uostalom, ne biste je ni podneli ni
razumeli čak i da pokušam ovde, na licu mesta, da vam je
objasnim.
Kada je konačno ušao u dugački klaustrofobični
tunel, koji je vijugao ispod Hadsona, trudio se da ne misli
o Sari Rozen. Posle tunela je krenuo ka jugu, ka autoputu
za Nju Džerzi, a zatim putem 1-95 koji vodi u Delaver i još
dalje na jug.
Sara je prošlost, a prošlost nije važna. Prošlost ne
postoji osim kao lekcija za budućnost. Sare više nema.
Ipak je mislio na sirotu Saru dok je jeo u Provincijskom
bifeu, pored naplatne rampe kod Talivila, gde se nalazi
izlaz na autoput. Važno je tugovati. Za Džil, ne za
predsednikom Bernsom. Ona je vredela više od deset
Tomasa Bernsova. Obavila je sjajan posao, gotovo
savršen posao, mada je od početka bila iskorišćena. Nije
mogao da porekne da se poslužio Sarom Rozen.
Zahvaljujući njoj, imao je oči i uši u Beloj kući. Bila mu je
ljubavnica. Siroto majmunče.
Kada se te večeri oko sedam sati približavao
Vašingtonu, zbog Sarine sudbine se zarekao da sebi više
neće dozvoliti sentimentalnost. Znao je da će održati to
obećanje. Umeo je da vlada svojim osećanjima. Bio je bolji
od Kevina Hokinsa, koji je zaista bio pravi vojnik.
On je bio Džek.
Ali više nije Džek.
Džek više ne postoji.
Nije bio ni Sem Harison. Sem Harison je bio fasada,
neophodna zaštita, deo složenog plana. Sem Harison više
ne postoji.
Ponovo će se vratiti jednostavnom i uglavnom
dobrom životu. Bio je nadomak kuće. Uspešno je okončao
svoju nemoguću misiju. Sve je prošlo gotovo savršeno.
A onda je stigao kući i kolima skrenuo na poznati
prilazni put kružnog oblika, posut raznobojnim
školjkama i sitnim šljunkom, s nekoliko razbacanih
dečjih igračaka.
Video je svoju devojčicu lepršave plave kose kako
trkom izlazi iz kuće. Za petama joj je bila majka, njegova
žena, koja mu je takođe trčala u susret. Niz obraze su joj
tekle suze, a i on je plakao. Nije se plašio suza. Više se
ničega nije plašio.
Hvala Svevišnjem, najzad se rat završio. Neprijatelj,
zlotvor, bio je mrtav. Dobri momci su pobedili i još neko
vreme je osiguran najdragoceniji način života na zemlji -
bar za života njegove dece.
Niko nikada neće saznati kako i zašto se to
dogodilo, niti ko je odgovoran.
Baš kao što je DŽ. F. K. pao u Dalasu.
I R. F. K. u Los Anđelesu.
I Votergejt i Vajtvoter i skoro svaki značajan
događaj u našoj skorašnjoj istoriji. U stvari, naša istorija
se sastoji od neznanja: brižljivo je zaštićena od istine. To
je američki način.
„Toliko te volim", bez daha prošaputa njegova žena
prislonivši mu lice uz obraz. „Ti si moj junak. Izveo si tako
dobar, herojski podvig."
I on je u to verovao. U dubini duše je to znao.
Više nije bio Džek. Džek više ne postoji.
 POGLAVLJE
93

NIJE BILO GOTOVO!

Malo iza podneva Njujorška policija je obavestila
Tajnu službu o još jednom ubistvu. Jaki su razlozi zbog
kojih veruju da je to ubistvo u vezi s atentatom na
predsednika Bernsa.
S Džejom Grejerom sam požurio u hotel Peninsula,
koji se nalazio nedaleko od Pete avenije, na granici
poslovnog i stambenog centra grada. Od jutrošnjeg užasa
smo potpuno paralisani i još ne verujemo da je
predsednik ranjen. Međutim, saznali smo pojedinosti o
najnovijem ubistvu. Jedna hotelska sobarica je otkrila
telo u apartmanu na dvanaestom spratu. U sobi je
pronađena pesmica Džeka i Džil. Poslednja pesmica?“
„Šta kaže Njujorška policija?, upitah Džeja dok smo
išli ka gornjem delu grada. „Znamo li detalje?"
„Prema prvobitnom izveštaju, pokojnica bi mogla
da bude Džil. Džil je možda ubijena - ili se ubila.
Osnovane su njihove sumnje da je poruka autentična."
Tajne unutar strašnih tajni i dalje su se nastavljale.
Je li i ova smrt deo šeme Džeka i Džil? Pomislih da jeste i
da ćemo, pre nego što stignemo do srži užasa, otkrivati
nove i nove slojeve.
Nas dvojica izađosmo iz pozlaćenog lifta na spratu
gde se nalazilo mesto zločina. Njujorška policija je bila
svuda. Video sam bolničare iz hitne pomoći, pripadnike
specijalnih jedinica sa šlemovima i maskama od
pleksiglasa, uniforme, detektive iz Odeljenja za ubistva.
Sve je podsećalo na prizor iz ludnice. Nadao sam se da
dokazi na mestu zločina nisu nepovratno uništeni, i da
ovo ne procuri brzo u javnost.
,,Predsednik?“, upita nas jedan njujorški detektiv
čim smo stigli.
„Kakve su vesti? Ima li nade?"
„Još se drži. Ima nade, naravno", odgovori Džej
Grejer. Udaljismo se od grupe detektiva.
Najmanje desetak njujorških policajaca se uguralo
u hotelski apartman. Iz okolnih ulica je dopirao zlokobni
zvuk policijskih sirena. Čula se glasna zvonjava crkvenih
zvona, verovatno iz obližnje katedrale Svetog Patrika,
koja se nalazi južno od Pete avenije.
Telo neke plavuše ležalo je na luksuznom sivom
tepihu, pored nenameštenog bračnog kreveta. Lice, vrat i
grudi su joj prekriveni krvlju. Nosila je srebrnasto-plavu
trenerku.
Naočari s tankim žičanim okvirom ležale su na
tepihu, pored patika marke najk.
Ubijena je jednim metkom - kao ranije žrtve Džeka i
Džil.
Jedan hitac izbliza, u glavu.
Vrlo profesionalno. Vrlo hladno.
Bez strasti.
„Da li je ikada bila na nekoj od naših lista
osumnjičenih?", upitah Grejera. Obojica smo znali da se
ubijena zove Sara Rozen. Kao članica osoblja imala je
odobrenje za boravak u Beloj kući. Nismo je otkrili u dva
temeljna proveravanja osoblja i ta okolnost je najstrašniji
dokaz naše nesposobnosti.
„Koliko znamo, nije. Maltene su je smatrali delom
kancelarijskog pribora za vezu u Beloj kući. Svi su cenili
njenu efikasnost i profesionalizam. Uživala je poverenje.
Gospode, kakva zbrka. Kakva nesreća. Verovali smo joj,
Alekse."
Leva strana lica joj je bila razneta, kao da ju je
rastrgla neka životinja. Imala je iznenađen izraz lica.
Obrve su joj bile dignute. Nije bilo straha u njenim očima.
Verovala je svom ubici. Dali je Džek povukao
obarač? Garež oko rane je formirao sivi prsten, a to znači
da je pucano izbliza. Sigurno je Džek pucao.
Profesionalno. Bez strasti. Još jedno pogubljenje.
Pa ipak, da li je ovo zaista Džil?, zapitah se nagnut
nad telom. Profesionalni ubica Kevin Hokins je umro u
bolnici Svetog Vinsenta, u centru grada. Znali smo da se
Hokins prerušio u agentkinju FBI-ja da bi ušao u
Medison skver garden. Upotrebio je bombu s udarnim
dejstvom da bi doveo svoju metu tamo gde je hteo i onda
kada je hteo. Prerušen u ženu, čekao je u tunelu za izlaz.
Plan mu je uspeo. U kakvoj vezi je Kevin Hokins sa ovom
ženom? Šta se, kog vraga, dešavalo?
„Ostavio je pesmu. Neko ju je ostavio. Liči na one
prethodne", reče mi Džej Grejer. Cedulja je bila u
plastičnoj kesi za dokaze. On mi je pruži. „Poslednja volja
i zaveštanje Džeka i Džil“, reče mi.
„Savršeno ubistvo", promrmljah, ali više za sebe
nego Grejeru. „I Džek i Džil su poginuli u Njujorku. Slučaj
je zaključen, zar ne?“
Agent Tajne službe je zurio u mene, a onda lagano
odmahnuo glavom.
„Ovaj slučaj nikada neće biti zaključen. Bar ne za
naših života."
„Samo sam bio ironičan", rekoh.
Pročitao sam završnu poruku.

Džek i Džil su došli na Hil

i Džil je pokazala dar.
Verna dok diše, ali nema je više.
Umrla je za pravednu stvar.

„Jebi se, Džil", prošaputah nad telom pokojnice.

„Nadam se da ćeš goreti u paklu zbog onoga što si učinila
danas. Nadam se da postoji pakao samo za vas dvoje."
 POGLAVLJE
94

VEST o atentatu najteže je primljena u Vašingtonu.

Tomasa Bernsa su voleli i mrzeli, ali on je bio sugrađanin,
naročito sada.
Kristina Džonson je užasnuta, kao i njeni najbliži
prijatelji i poznanici. Učitelji i deca u školi Sodžerner Trus
potpuno su poraženi onim što se desilo predsedniku u
Njujorku. Strašno je i nasilno, a nadasve tužno i
nestvarno.
Zbog atentata su sve škole u Vašingtonu otkazale
popodnevne časove. Od trenutka kada se vratila kući iz
škole, gledala je košmarne televizijske izveštaje o
pokušaju ubistva. Još nije mogla da veruje šta se
dogodilo. Niko nije mogao da veruje. Predsednik je živ.
Nije izdat nikakav drugi bilten o njegovom stanju.
Kristina nije znala da li je Aleks Kros u Medison
skver gardenu, ali je zamišljala da je tamo. Brinula se i za
Aleksa. Dopala joj se njegova iskrenost i snažan duh, ali
još više saosećanje i ranjivost. Dopadao joj se njegov
izgled, govor i ponašanje, ali i način na koji je vaspitao
sina, Dejmona. U njoj je to jačalo želju da i sama ima
decu. O tome mora da razgovara s Džordžom. Ona i
Džordž moraju da razgovaraju.
On je te večeri došao kući pre sedam, dva sata
ranije nego obično. Džordž Džonson je revnosno radio
kao pravni zastupnik preduzeća. Imao je trideset sedam
godina i glatko privlačno detinje lice. Bio je dobar čovek
mada suviše sebičan, i istini za volju, na mahove bapi.61

61 Bapi (engl. buppie, skr. za black upwardly mobile young

professional) - ambiciozni mladi crnački profesionalac, crni japi.
(Prim, prev.)
 Uprkos tome, Kristina ga je volela, prihvatala
njegove dobre i loše strane. Mislila je o tome dok ga je
snažno grlila na kućnom pragu. Nijednog trenutka to nije
dovela u pitanje. Ona i Džordž su se upoznali na
univerzitetu Hauard i otada su zajedno. Verovala je da
tako treba da bude, i što se nje tiče - biće.
„Svet još plače na ulicama", reče Džordž. Posle
zagrljaja je skinuo svoj sako od runske vune, marke bruk
braders, i olabavio kravatu, ali nije otišao da se presvuče.
Večeras je odustao od ustaljenih navika. Svaka čast,
Džordže.
„Nisam glasao za predsednika Bernsa, ali ovo me je
zaista pogodilo, Kris. Užas." Kada mu je u očima videla
suze, ponovo je zaplakala.
Džordž je obično skrivao emocije potiskujući ih.
Kristinu je ganula muževljeva osećajnost. Jako ju je
ganula.
„Nekoliko puta sam zaplakala", poveri mu se.
„Poznaješ me. Iako sam glasala za predsednika, to nije
razlog. Čini mi se da kao narod više ne poštujemo
institucije, tradiciju. Ni prema ljudskom životu više
nemamo poštovanja. To vidim i u očima šestogodišnjaka.
Svakog dana se susrećem sa tim u školi Trus."
Džordž Džonson opet zagrli ženu, snažno je zagrli.
Bili su iste visine, oko metar i osamdeset. Kristina mu
nežno nasloni glavu na telo. Osetio je lak citrusni miris
koji je stavljala kad ide u školu. Toliko ju je voleo. Nije ni
prineti drugim ženama, nijednoj osobi koju je poznavao.
Sreća njegova što je ima, što ga voli, što je ovako drži.
„Razumeš li šta kažem?", upita ga želeći večeras da
nastavi razgovor s Džordžom, da mu ne dozvoli da ode
kao što je imao običaj.
„Naravno da razumem“, odgovori joj. „Svi to
osećaju, Krisi. Nažalost, niko ne zna kako da se to
prekine."
„Spremiću nam nešto za večeru. Možemo da
gledamo CNN“, reče najzad. „Delom mi je mrsko da
gledam vesti, a delom osećam potrebu da ih vidim."
„Pomoći ću ti s klopom", ponudi joj Džordž, a to mu
nije bila navika. Žalila je što češće nije takav, što mora da
se dogodi nacionalna tragedija da bi pokazao osećanja.
Uostalom, znala je da su mnogi muškarci takvi. Ima i
gorih brakova.
Pripremili su vegetarijanski obrok s gumbo-
mahunama i otvorili bocu šardonea. Tek što su večerali
uz televizijske vesti, na vratima je odjeknulo zvonce. Bilo
je blizu devet i nikoga nisu očekivali, mada se ponekad
događalo da navrati neki komšija.
CNN je izveštavao iz Njujorške univerzitetske
bolnice, gde su posle ranjavanja hitno dopremili
predsednika. Aleks Kros se pojavio s brojnim drugim
policajcima, koji su bili na mestu atentata, ali nije mnogo
govorio za medije. Izgledao je uzrujano, iscrpljeno, ali - u
redu - plemenito. Kristina nije spominjala Džordžu da ga
poznaje i pitala se zašto. Nije mu ispričala ni za Aleksovu
kasnu posetu jedne noći. On je to prespavao; Džordž je
bio takav.
Pre nego što je stigao da ustane s kauča, zvonce se
oglasi drugi put. Pa treći. Ko god da je bio, nije
nameravao da ode.
„Ja ću, Krisi", reče on. „Ne znam ko bi, do vraga,
mogao da bude u ovo doba noći. A ti?"
„Ni ja."
„U redu, dosta više", planu on. Kristina se
osmehnu. U Džordžu je ponovo proradila preka priroda.
„Dolazim, boga mu poljubim! Dolazim. Dolazim.
Čuvaj živce. Evo me, dolazim", gunđao je vukući noge u
čarapama dok je prilazio vratima.
Provirio je kroz špijunku, pa se okrenuo prema
Kristini i upitno se namrštio.
„To je neki beo klinac."
 POGLAVLJE
95

DENI Budro je stajao na blistavoj, belo okrečenoj

verandi učiteljičine kuće. Nosio je prevelik, maslinasti
kišni pončo, zbog čega je izgledao krupnije, pa je
ostavljao snažniji utisak. Ubica iz škole Sodžerner Trus
lično! U punom sjaju. Međutim, čak i u ovakvom
supersoničnom raspoloženju, osećao je kako nešto nije u
redu s njim.
Nije se osećao najbolje i tugovao je - štaviše, užasno
je utučen. Motor mu se kvario. Lekari nisu mogli da
odluče da li je to bipolarno oboljenje ili nasilničko
ponašanje. Ako oni ne znaju, kako bi, do đavola, on
mogao da zna? Pa šta ako je malo prgav i ima velike
oscilacije raspoloženja? Šta ako je otpadnik od društva?
Fitilj je zapaljen. Spreman je da eksplodira. Kao da je
nekome stalo!
Prekinuo je terapiju depakotom. Rekao je ne, i to je
to! Neprekidno je pevušio mumlajući: „Mmm mm mm."
Kras test damis. Tužna ljutita muzika nije prestajala da
mu svira u glavi kao MTV Mjuzik.
Izgleda da mu je dugme za besnilo bilo pritisnuto -
za sva vremena.
Bio je besan na Džeka i Džil, ozbiljno ljut na Aleksa
Krosa. Besan na direktorku škole Trus, besan na svakog
stanovnika ove planete. Sada je osećao bes i prema sebi.
Baš je prokleta ništarija. Uvek je to bio i uvek će biti.
Gubitnik sam, mala.
Što me onda ne ubiješ?
Vratio se u polustvarnost kada mu je vrata otvorio
jedan crn kurajber u plavoj košulji s tankim prugama,
elegantnim pantalonama, s žutim tregerima. Hej, dobro
došli u kompjutersko predgrađe!
 Isprva, Deni Budro nije shvatio ko je crni baja
okruglaste face. Očekivao je naduvenu direktorku škole,
gospođu Džonson, a možda čak Aleksa Krosa ukoliko nije
otperjao u Njujork. Krosa i dišu je tri puta video zajedno.
Pretpostavljao je da se tucaju.
Nije znao zašto ga to izbezumljuje, ali iskočio bi iz
kože. Kros užasno podseča na njegovog prokletog oca,
pravog oca. Još jedan jebeni policajac ga je izneverio,
poštovao koliko i pseće govance. A Kros sada obaška kara
ovu učiteljicu.
Ček, ček, stani malo. Deniju Budrou se odjednom
razbistri u glavi. Ovaj samozadovoljni frajer, Kunta Kinte,
sigurno joj je muž, zar ne?62 Pa, naravno.
„Da? Mogu li da ti pomognem?", upita Džordž
Džonson mladića razbarušene kose i čudnog izgleda, koji
je stajao na verandi. Nije poznavao raznosača novina u
komšiluku, ali možda je to bio ovaj momčić. Začudo, ovaj
beli dečak ga je podsetio na uznemirujući film Delikventi,
koji je gledao s Kristinom. Izgleda da je dečaka baš sada
snašla neka nevolja u životu.
Po skromnom mišljenju Denija Budroa, crnac je do
jaja izgledao neljubazno i osiono, naročito za ništariju od
muža još gore učiteljice. Još više se iznervirao. Pala mu je
crvena koprena na oči, s deset različitih nijansi. Nalazio
se na ivici.
Osetio je kako ga hvata bes, jedan od najžešćih koji
ga je ikada spopao. Uragan Danijel zadesiće Mičelvil.
,,Neeeeee!“, gotovo je zaurlao na čoveka. „Ti ne
možeš da pomogneš ni sebi. Vraga ćeš mi pomoći!“
Deni Budro odjednom izvuče poluautomatski
pištolj. Džordž Džonson je s nevericom gledao u vatreno

62 Posle emitovanja TV serije Koreni {Roots, 1977), dramatizacija

autora Aleksa Hejlija, koja prati rodoslov od najstarijeg
upamćenog pretka, crnog roba Kunta Kinte, do oslobođenja
njegovih potomaka, postala je bestseler i hit u celom svetu. (Prim,
prev.)
oružje. Brzo se pomeri s vrata. U samoodbrani je podigao
obe ruke.
Ne oklevajući, Budro opali dva puta.
„Evo ti ga na, čamugo blentava!", razdrao se dajući
oduška svim svojim glasovima. Dva metka pogodiše
Džordža Džonsona u grudi.
On prolete kroz otvorena vrata kao da ga je mlatnuo
težak kovački čekić. Telo mu odskoči s mermernog poda.
Frajer je bez sumnje bio mrtav. Načisto. Krv mu je
lila iz obe rane.
Ubica iz škole Sodžerner Trus uđe pravo u
učiteljičinu kuću. Prešao je preko tela kao preko smeća.
Ništa nije osećao.
„Ući ću, hvala lepo“, reče on mrtvacu na podu.
„Zbilja si gostoljubiv."
Kada je čula pucnje, Kristina Džonson je skočila s
kauča u dnevnoj sobi. Zaboravio je koliko je vraški
visoka. Deni Budro ju je video iz predsoblja, a ona je
videla i njega i mrtvog muža.
Više nije izgledala tako silno poput Svevišnjeg. Brzo
joj je spustio guzicu. Zaslužila je to. Kada su se prvi put
sreli, teško ga je uvredila. Verovatno je to zaboravila.
„Sećaš li me se?“, obrati joj se. „Sećaš li se da si me
kod škole Trus izribala, kučko? Sećaš me se, zar ne?"
,,Oh, bože! Oh, Džordže! Oh, gospode bože,
Džordže!", ječala je. Jedan suvi jecaj potrese joj telo.
Izgledala je kao da će se srušiti. Na TV-u je video onaj
jebeni par, Džekai Džil. Boga mu poljubim. Stalno
pokušavaju da ga nadmaše. Čak i ovde, čak i sada!
Deni Budro je video kako učiteljici gori pod nogama
da zbriše, ali nije imala kuda, osim da proleti kroz veliki
prozor s pogledom na travnjak. Rukom je prekrila usta.
Nije mogla da odvoji šaku kao da je zalepljena
čičak-trakom. Verovatno je u šoku.
A ko danas nije, gospo?
„Nemoj više da se dernjaš", opomenu je on piskavim
glasom koji je podsećao na vrisak. „Nemoj više da mi
vrištiš da te ne bih ubio. Mogu i hoću. Ukokaću te kao
onog vratara."
Primicao joj se. Držao ju je na nišanu. Želi da je
uveri da komotno rukuje pištoljem, da je stručnjak za
vatreno oružje - što je i bio zahvaljujući školi Tedija
Ruzvelta.
„Ćao, gospođo Džonson", reče on i osmehnu joj se
najjezivijim mogućim osmehom. „Ja sam ubio Šanel Grin
i Vernona Vitlija. Svi su me tražili. No, izgleda da si me ti
našla", reče joj. „Čestitam, maco. Dobra si."
Deni Budro poče da plače i nije mogao da se seti
zašto je toliko tužan. Sa sigurnošću je samo znao da je
besan kao ris - na sve. Ovoga puta sve je totalno sjebano.
Najgore dosad.
Nema sreće, sreće. Nema radosti, radosti.
„Ja sam ubica iz škole Trus“, ponovi on. „Veruješ li?
Kapiraš? To je istinita priča. Priča o slomljenom srcu i
jadima. Čak me se i ne sećaš? Zar sam tako običan da si
me zaboravila? Ja tebe i te kako pamtim."
 POGLAVLJE
96

TE NOĆI sam oko jedanaest žurio natrag u

Vašington. Ubica iz škole Sodžerner Trus se raspomamio.
Osećao sam da će pući, ali mi to nije pružalo satisfakciju.
Bio bih zadovoljan tek ukoliko bih sprečio eksploziju.
Možda nije slučajnost što je udario iste noći kad i
Džek i Džil. Sigurno je hteo da ih nadmaši? Želeo je da
bude važan, slavan, u svetlosti reflektora. Nije mogao da
podnese da bude Niko.
Za vreme kratkog leta vojnim avionom nastojao
sam da skrenem misli na nešto drugo. Potpuno sam
klonuo i svega mi je bilo preko glave. Pregledao sam
pozna večernja izdanja, koja su na naslovnim stranicama
objavljivala izveštaje o predsedniku Bernsu i atentatu u
Njujorku. Predsednik je bio u krajnje kritičnom stanju.
Smešten je u Njujoršku univerzitetsku bolnicu, koja se
nalazi u istočnom delu Trideset treće ulice, na Menhetnu.
Saopšteno je da su Džek i Džil mrtvi. Lekari na
Univerzitetskoj bolnici nisu mogli da potvrde da li će
predsednik preživeti noć.
Totalno sam otupeo. Pometen, preopterećen, i sam
se nalazio na klizavoj graničnoj liniji posttraumatskog
šoka. A sada mi je još gore. Nisam siguran da ću izaći s
tim na kraj, ali nemam izbora.
Ubica je zahtevao da me vidi. Tvrdio je da sam ja
njegov detektiv i da mi je proteklih dana telefonirao kući.
Dogovor je da me jedna policijska patrolna kola
čekaju u vazduhoplovnoj bazi Endruz. Odande će me
odvesti do obližnjeg Mičelvila, gde je Deni Budro kao
taoca držao Kristinu Džonson. Budro je dosad ubio dvoje
male dece, školskog druga koji se zvao Samner Mur, i
poočima i pomajku. Potpuno je zastranio u tom divljanju
i slučaj zahteva mnogo više pomoći od one koju sam
dobio od gradske policije.
Kao što su obećali, u Endruzu su me sačekala
policijska kola. Neko mije skupio materijal o Danijelu
Budrou. Dečakje od sedme godine bio pod
psihijatrijskom negom. Patio je od teških depresija.
Izgleda da se još kao sedmogodišnjak upuštao u čudne
činove mučenja životinja. Njegova biološka majka je
umrla dok je bio dete i on je zbog toga krivio sebe. Otac
mu se ubio. Otac mu je inače bio policajac u državnoj
policiji. Još jedan žaca, primetio sam. U dečakovoj glavi
se verovatno odvija neki oblik transferencije.63
Prepoznao sam Ulicu samer čim smo skrenuli sa
autoputa Džon Hanson. Kraj mene je na zadnjem sedištu
automobila sedeo detektiv iz okruga princa Džordža.
Zvao se Henri Fornije. Pokušao je da me izvesti o situaciji
s taocem koliko je to moguće u ovim čudnim okolnostima.
„Prema onome što znamo, Džordž Džonson je
pogođen i možda leži mrtav u kući, doktore Krose. Dečak
ne dozvoljava da se telo iznese niti da mu se ukaže
medicinska pomoć", reče mi detektiv Fornije. „Nitkov
pokvareni, kažem vam. Pravi mali skot."
„Budro je lečen depakotom koji otklanja napade
besa i periodične pojave depresivnih i nasilnih
raspoloženja. Kladim se u sve da je prestao da uzima lek",
rekoh. Razmišljao sam naglas pokušavajući da se
spremim za ono što me čeka nekoliko uglova dalje, u ovoj
ulici pitomog izgleda.
Bilo je nebitno što Budro ima samo trinaest godina.
Već je pet puta ubio. Eto na šta se navadio: da ubija. Još
jedno čudovište. Vrlo mlado, užasno čudovište.
Ugledao sam Sampsona koji je za pola glave viši od
ostalih policajaca raspoređenih oko kuće Džonsonovih.

63 U psihoanalizi, generalno, svaki prenos osećanja s jednog

objekta ili subjekta na drugi. (Prim, prev.)
Pokušao sam sve da sagledam. Na mestu događaja ima
mnogo policajaca, ali i vojnika u maskirnim uniformama,
pod punom opremom za suzbijanje nereda. Celom ulicom
su parkirana kola i kamioni s vladinim registarskim
tablicama.
Išao sam pravo ka Sampsonu. On je znao šta treba
da saznam i način na koji će mi to kazati.
„Ćao, šećeru", pozdravi me s primesom ironičnog
osmeha. „Baš lepo što si stigao na žurku."
„Da, i meni je milo što te vidim", rekoh.
„Tvoj prijatelj želi da te vidi. Želi da se ispriča s
doktorom Krosom. Imaš prijatelje da te bog sačuva."
„Jes’, u pravu si", rekoh Sampsonu. I on je jedan od
njih. „Ne otvaraju vatru zato što je dečak? Je li to u
pitanju?"
Sampson klimnu glavom. Bio sam u pravu.
„On je samo još jedan okoreli ubica, Alekse", reče.
„Zapamti šta ti kažem. Okoreli ubica."
 POGLAVLJE
97

TRINAESTOGODIŠNJI UBICA.
Vrlo pažljivo sam osmotrio borbene snage
raspoređene oko kuće Džonsonovih. Iako je relativno
malobrojna, lokalna policija se izveštila u ovakvim
situacijama. Ni varošice s nazivima kao što su Rubi Ridž,
Vejko, ili sada Mičelvil nisu pošteđene terora.
Najnoviji model tamnoplavog kombija s otvorenim
zadnjim vratima imao je TV monitore, audio-opremu,
poslednju reč tehnike, telefone i radnu stanicu visokih
performansi. Jedan tehničar se skupio kraj vrbe, čije su
grane letele na vetru, i osluškivao kuću mikrofonskim
pištoljem. Pištolj je mogao da uhvati glasove na razdaljini
većoj od sto metara.
Izviđački snimci i probrane dečakove fotografije
zakačeni su na tablu, naslonjenu na jedna patrolna kola.
Jedan helikopter je jakim reflektorima obasjavao krovove
kuća i drveće. Ovde se odvijala drama s taocima kakvu
znamo i kakvu volimo.
Ovog puta u predgrađu.
Trinaestogodišnji dečakpo imenu Danijel Budro.
Još jedan okoreli ubica.
„Koga su odredili da razgovara s njim?“, upitah
Sampsona dok smo se približavali kući. Primetih jedan
crni leksus parkiran na prilaznom putu. Kola Džordža
Džonsona? ,,Ko je ovog puta pregovarač?"
„Čim su saznali za ozbiljnost ove situacije s taocem,
doveli su Pola Lozija."
Klimnuh glavom i malo mi laknu kad čuh ko
pregovara.
„To je dobro. Lozi je žilav i dobro podnosi pritisak.
Kako dečak komunicira iz kuće."
 „Prvo je telefonirao. Onda je tražio megafon. Prosto
je pobesneo. Zapretio je da će ubiti učiteljicu i sebe na
licu mesta. I tako je zloća dobio šta je hteo. Sada ga
koristi. On i Lozi nisu baš, kako se kaže, idealan par."
„A Kristina Džonson? Je li ona dobro? Šta si čuo?"
„Izgleda da je zasad u redu. Ne gubi glavu pod
vatrom. Mislimo da nekako kontroliše zloću, ali na jedvite
jade. Čvrsta je."
To sam već znao. Čvršća je i od tebe, tata. Nadao
sam se da je Dejmon sto posto u pravu. Nadao sam da je
čvršća od svih nas.
Dok smo razgovarali, priđe nam Džordž Pitman.
Načelnik detektiva je bio poslednja ličnost koju sam želeo
da vidim - bezuslovno poslednja. I dalje sam mislio da me
je on prijavio kao dobrovoljca za rad u Beloj kući.
Progutao sam bes koji me je obuzeo; progutao sam i
ponos.
„FBI je doveo snajperiste", obavesti nas Pitman.
„Maler je što nam vlasti ne dopuštaju da ih iskoristimo.
Mali kopilan je dvaput bio na otvorenom."
Trudio sam se da u Pitmanovom prisustvu budem
strpljiv i pribran. Još mi je držao pištolj uperen u glavu.
Obojica smo to znali.
„Nevolja je što je ubica trinaestogodišnjak.
Verovatno je suicidan", rekoh. Zasnovao sam tu
pretpostavku na svojoj stručnosti i siguran sam da ne
grešim. U kući Džonsonovih je samog sebe saterao u
klopku, a onda se razvikao: „Dođite po mene!"
Pitmanovo lice se natušti. Obli ga izrazito crvenilo
sve do bivoljeg vrata.
„On smatra da je zabavno to što je dosad ubio
petoro. Pizdica to ne krije i već je rekao pregovaraču.
Smeje se dok priča o ubistvima. A sada, šta misliš o
strelcima?", upita me Pitman pre nego što sam se udaljio.
Sampson odmahnu glavom.
„I ne pomišljaj da se igraš s nekim kao što je Denis
Napast", reče on.
 „Moram bolje da ga razumem. A da bih to postigao,
moram da razgovaram s njim“, promrmljao sam gledajući
kuću Džonsonovih. Prizemlje je bilo jarko osvetljeno, ali
je sprat bio u mraku.
„Ti si ga već pročitao đavolski dobro mada to
poričeš. Toliko razumeš ludake da ćeš i sam odlepiti.
Čuješ li šta kažem? Jesi li razumeo?"
Razumeo sam. Imam dosta jasnu predstavu o
svojim dobrim i lošim stranama. Rekao bih da je
uglavnom imam. Međutim, možda ih nisam potpuno
svestan u ovakvoj noći.
Glas iz megafona nas prekide. Ubica iz škole
Sodžerner Trus je rešio da govori.
„Hej! Hej vi tamo! Hej, bando krelaca! Da niste
nešto zaboravili? Sećate li me se?“
Prvi put sam čuo Denija Budroa. Glas mu je zvučao
dečački. Nazalan, piskav, prokleto običan - glas
trinaestogodišnjaka.
„Vi, kučkini sinovi, jebete me u zdrav mozak, zar
ne?“, zakreštao je. „Odgovoriću na svoje pitanje. Da,
upravo to radite! Ali jebete se s pogrešnim sokolom."
Pol Lozi mu odgovori preko svog zvučnika:
„Stani malo. Nije tako, Deni. Ti si sada glavni. To
znaš i sam, Deni. Budimo iskreni."
„Ne seri!", odbrusi mu Deni Budro ljutito. „Toliko
sereš da mi je muka da te slušam. Muka mi je od tebe,
Lozi. Znaš li da si me poprilično nadrndao, Lozi?"
„Kaži mi šta te muči", pregovarač ostade
hladnokrvan pod ovom paljbom. „Razgovaraj sa mnom,
Deni. Želim da razgovaramo. Možda ne veruješ, ali zaista
to želim."
„Znam da želiš, smradu. Posao ti je da me
zagovaraš. Nevolja je što si me varao, lagao, rekao da me
voliš. Lagao si! Zato sada letiš iz mog tima. Još jednu reč
li pisneš, ubijam gospođu Džonson. Ti ćeš biti kriv."
„Roknuću je sada. Tako mi svega, uradiću to, mada
je bila dovoljno ljubazna da mi napravi sendvič s jajetom
na oko. BENG... BENG... MRTVA JE!"
Policija je bila svuda oko kuće Džonsonovih. Počeli
su da spuštaju tamne maske od pleksiglasa. Lagano su
podizali štitove za zaštitu od rulje. Spremali su se za
juriš. Ali, ako to učine, Kristini Džonson verovatno nema
spasa.
„Šta te muči?", nastavi pregovarač oprezno da
ispituje dečaka. „Razgovaraj sa mnom. Smislićemo nešto,
Deni. Možemo da nađemo rešenje koje ti odgovara. Šta te
muči?"
Neko vreme je vladala zloslutna tišina na travnjaku
ispred kuće i na ulici. Čuo sam kako vrba i okolno drveće
šume.
Onda Deni Budro kriknu:
„Šta me muči? Šta me muči? Muči me to što si
lažljivi dupeglavac... A takođe me muči to što je onaj
čovek ovde. Aleks Kros je ovde, a ti mi nisi rekao. Morao
sam to da saznam iz televizijskih vesti!
„Imaš ravno trideset sekundi, detektive Krose.
Dvadeset devet, dvadeset osam. Jedva čekam da se
sretnemo, naivčino. Dvadeset sedam, dvadeset šest,
dvadeset pet...“
Ubica iz škole Sodžerner Trus diktira pravila igre.
Trinaestogodišnji dečak - komandant parade.
 POGLAVLJE
98

„OVDE Aleks Kros", doviknuh tinejdžeru ubici.

Stajao sam na ivici smrznutog travnjaka Džonsonovih.
Nije mi bio potreban megafon da bi me Deni Budro čuo.
Tvoj detektiv je ovde. Sve je onako kako ti želiš.
„Ovde detektiv Kros", povikah ponovo. „U pravu si,
tu sam, ali sam stigao tek maločas. Došao sam, jer si ti to
tražio. Shvatamo ovo ozbiljno. Niko se ne kači s tobom.
Niko to ne želi."
Bar ne još. Ako mi se ukaže i najmanja prilika, tako
ću te dokačiti da ćeš se pušiti. Setio sam se sirote male
Šanel Grin. Setio sam se sedmogodišnjeg Vernona Vitlija.
Razmišljao sam o Kristini Džonson, zarobljenoj u kući s
mladim ubicom koji joj je na oči ubio muža. Čekao sam
priliku da se dokačim s Danijelom Budroom.
Budro se iznenada nasmeja preko megafona -
zakikota se piskavo kao devojčica. Da se smrzneš.
Nekolicina ljudi iz gomile posmatrača, i među onima što
se lože na tuđu nesreću, pridruži se dečaku smejući se.
Utešno je znati da čovek tamo ima prijatelje.
„Pa, bilo je krajnje vreme, detektive Alekse Krose.
Baš lepo što si me ubacio u svoj pretrpani raspored. I
gospođa Džonson to misli. Čekamo te, čekamo, čekamo...
Dakle, ’ajd u kuću da pravimo žurku."
Dečak je otvoreno izazivao i mene i moj autoritet.
Imao je potrebu da naređuje. Razvijao sam dijagram u
glavi, pratio svaki njegov potez, ali i redosled. Moguća
dijagnoza je paranoidna šizofrenija, mada sam navijao za
bipolarno oboljenje ili poremećaj ponašanja kao sigurniju
varijantu. Moram da razgovaram s njim da bih sve
saznao.
Ipak, činilo se da Deni Budro ne govori nesuvislo.
Izgledalo je da prati događanja u stvarnom vremenu.
Pomislih da je možda uzeo depakot.
Neko se iza mene oglasi:
„Alekse, dođi ovamo, do đavola. Hoću da govorim s
tobom. Alekse, hodi ovamo."
Okretoh se da čujem pridiku. Sampsonu je celo lice
bilo namršteno.
„Ne treba nam tamo još jedan talac“, reče bez
okolišanja. Već se ljutio na mene. Oči ispod namrgođenih
obrva su mu postale crni nišani kojima me je streljao.
„Nisi ga čuo kako besni najvećim delom noći. Zloća je lud
da ne može biti luđi. Momak je lud ko struja, Alekse.
Samo želi još nekog da ubije."
„Mislim da ću izaći s njim na kraj", rekoh. „Znam
takve momke: Gari Sonedži, Kazanova, Deni Budro. Osim
toga, nemam izbora."
„Imaš izbora, šećeru, samo nemaš pameti."
Pogledah ka kući. Kristina Džonson je bila unutra s
ubicom. Ako ne uđem, ubiće je. On je to rekao i ja sam
mu verovao. Kakav mi izbor preostaje? Osim toga, svako
dobro delo se plaća, zar ne?
Načelnik Pitman mi dade znak da imam njegovu
dozvolu. Odluka je zavisila od mene. Od doktora detektiva
Krosa.
Duboko sam udahnuo i krenuo prema kući preko
vlažnog travnjaka koji mi se ugibao pod nogama. Za
nekoliko trenutaka, koliko mi je bilo potrebno da stignem
do kuće, fotoreporteri su napravili sijaset snimaka
sevajući blicevima. Iznenada su se sve TV kamere
okrenule k meni.
Šakom sam dotakao kvaku na ulaznim vratima.
Obamreo sam pomalo nesvestan onoga što me okružuje.
Vidno polje mi se ekstremno suzilo. Usredsredio sam se
na bela vrata i ni na šta više.
„Otvoreno je", dopre glas iza vrata.
Dečački glas. Pomalo hrapav. Bez megafona -
slabašan i krhak.
 Imao sam više nego ozbiljne razloge da strepim od
Denija Budroa. Sada je neverovatno opasan. Tresla ga je
groznica ubijanja. Pet puta je nasumično ubio u
poslednjih nekoliko nedelja, a sada se zabio u mišju
rupu, i što je još gore, sam sebe je naterao u tu rupu.
Otvorio sam kućna vrata i najzad ugledao ubicu iz
škole Trus u svoj luđačkoj slavi. Nema više od metar i
šezdeset ili metar i šezdeset tri-četiri. Ima male, škiljave
oči poput glodara, klempave uši i ružnu kosu, podšišanu
na jedinicu. Izgleda kao osobenjak, očigledno
neprilagođen-frik. Osećao sam da ga druga deca ne vole,
da je usamljenik i da je to bio celog života.
U grudi mi je uperio poluautomatski smit i veson.
„Vojna škola", podseti me. „Odličan sam strelac,
detektive Krose. I ne zazirem od pucanja u ljudske mete."
 POGLAVLJE
99

SRCE mi je zvečalo u metalnom kavezu, mom

grudnom košu. Glasno brujanje u glavi nije prestajalo
podsećajući na razdražujući elektrostatički šum u
radio-aparatu. Uopšte se nisam osećao kao policijski
junak. Plašio sam se više nego obično. Možda zato što je
preda mnom ubica koji ima samo trinaest godina.
Deni Budro je umeo da se služi poluautomatskim
pištoljem; čvrsto ga je držao i pre ili kasnije će ga
upotrebiti. U ovom trenutku mi ništa nije bilo važnije od
toga da mu otmem taj smit i veson.
Prizor koji se pružao preda mnom zahtevao je punu
pažnju: mršavi bubuljičavi trinaestogodišnjak s moćnim,
smrtonosnim pištoljem. Cev poluautomatskog oružja
uperena mi je u srce. Mada se Budrou nije tresla ruka,
mentalno i fizički je bio u gorem stanju nego što sam
mislio. Verovatno zbog obustavljanja terapije. Očekivao
sam sve čudnije ponašanje. Očigledno je nestabilan i
teško sam prikrivao strah. To sam mogao videti iz
njegovih očiju. Lepršale su okolo kao ptice zarobljene u
nekom staklenom mehuru.
Lako se klatio dok je stajao u predsoblju kuće
Džonsonovih. Malo je kružio pištoljem ciljajući u mene.
Nosio je čudnu majicu s porukom: SREĆA, SREĆA,
RADOST, RADOST.
Glava mu se toliko preznojila, da mu je znoj kapao i
s kose. Stakla na naočarima su lako zamagljena po ivici.
Oči su mu bile staklaste i blistave od vlage. Potpuno je
odgovarao ulozi ubice iz škole Trus. Sumnjao sam da je
Budro ikada uživao nečije dublje simpatije. Moje svakako
nije.
Odjednom mu se žilavo telo ispravi u stav mirno:
„Dobro došli na palubu, detektive Krose, gospodine!“
„Zdravo, Deni“, rekoh mu što sam mogao smirenije,
pazeći da ništa u mom tonu ne zvuči kao pretnja. „Zvao si
me i došao sam.“ Kad te dohvatim, nećeš znati gde ti je
dupe a gde glava.
Držao se na odstojanju. On je klupko sirovih živaca
i neverovatno nagomilanog besa. Lutka bez lutkara.
Nisam mogao da predvidim njegov sledeći potez.
Skoro sigurno pati zbog prestanka uzimanja
prepisanog leka. Kod Denija Budroa se ispoljavao čitav
niz simptoma: agresivnost, depresija, psihoza,
hiperaktivnost, pogoršanje ponašanja.
Trinaestogodišnji okoreli ubica. Kako da mu
oduzmem oružje?
Kristina Džonson je stajala iza njega, u zamračenoj
dnevnoj sobi. Nije se pomerala. Uprkos svojoj visini
izgledala je kao da je kilometrima udaljena i sitna. Činilo
se da su je savladali strah, tuga i umor.
S njene desne strane se nalazio sjajno isklesan
kamin koji je izgledao kao da je dopremljen iz neke
velegradske kuće od smeđeg peščara. Prethodnog puta
nisam mnogo obratio pažnju na njihovu dnevnu sobu.
Sada sam je pažljivo razgledao. Tražio sam nešto što bi
moglo da posluži kao oružje. Bilo šta što bi moglo da nam
pomogne.
Džordž Džonson je ležao na mermernom podu u
predsoblju. Kristina ili dečak prekrili su mu telo
kariranim crvenom ćebetom. Izgledalo je kao da je ubijeni
advokat prilegao tamo da odrema.
„Kristina, jesi li dobro?", obratih joj se preko sobe.
Ona pokuša da odgovori, ali odustade.
„Super je, čoveče. Strava riba. Ništa joj ne fali“,
brecnu se Budro. Gutao je slova u recima, pa je to
zvučalo kao „nita joj neli“. „Ona je okej, nema frke. Ja
sam baldisao. Nije mi najbolje."
„Razumem koliko si umoran, Deni", rekoh mu.
Verovao sam da ga hvata vrtoglavica, da mu
koncentracija opada i da mu je jezik otežao.
„Je l’ da? Pogodio si. Šta još imaš da kažeš za sebe?
Još neki grumen mudrosti o mom mentalno
poremećenom ponašanju?"
Tras! Iznenada je zalupio kućna vrata iza nas. Još
nepredvidljivih postupaka. Nesumnjivo sam stigao na
žurku. Izuzetno je pazio na odstojanje - cev
poluautomatskog pištolja je stalno bila uperena u mene.
„Pucam iz ovog opakog macana vrlo dobro", reče on
za svaki slučaj da ne bih zaboravio tu činjenicu. Samo je
potvrdio moj utisak da je krajnje paranoidan, uzbuđen i
nervozan.
Suviše mu je stalo do mog mišljenja i procene
njegovih sposobnosti. Brkao me je sa svojim pravim
ocem; ocem policajcem koji je napustio njega i njegovu
majku. Za tu vezu sam saznao kad sam dolazio ovamo, ali
imala je smisla. Štaviše, savršeno se uklapala u opštu
sliku.
Podsetio sam sebe da je ovaj nervozni, mršavi
dečak, ova šaka jada - ubica. Nije mi bilo teško da mrzim
takvog satanu. Pa ipak, u tom deranu ima nečeg
tragičnog. Danijel Budro je bio tako usamljen u svojoj
nakaznosti.
„Verujem da si vrhunski strelac", rekoh mu tiho.
Znao sam da želi to da čuje.
Verujem ti.
Verujem da si okoreli ubica. Verujem da si mlado
čudovište i verovatno ti nema spasa.
Kako da se dočepam tvog pištolja?
Verujem da ću morati da te ubijem pre nego što ti
ubiješ mene ili Kristinu Džonson.
 POGLAVLJE
100

GLEDAO sam reci ispisane na njegovoj majici:

SREĆA, SREĆA. RADOST, RADOST. Tačno sam znao
odakle potiče taj tekst.
Niklodijen. Dečja TV.64 Dejmon i Dženi su je voleli,
pa donekle i ja. Niklodijen je porodični kanal i Denija
Budroa je verovatno hvatao neobuzdani bes kada bi video
taj program.
Cerio mi se u lice! Pogled mu je tako satanski,
luđački.
Obrati mi se tiho, baš kao i ja njemu. Vešto je
podražavao moju zabrinutost za njega. Instinkti su ga
terali da bude oštar i svirep. Opet me je prepao. Želeo
sam da se bacim na njega i tako ga udarim da ne vidi
belog boga.
„Ne moraš da šapućeš. Ovde niko ne spava ako ne
računaš Džordža vratara."
On se zacereka uživajući u svom ludačkom i
užasno neumesnom humoru. Namerio sam se na pravog
psihopatu. Deni je već u svojoj trinaestoj godini slika i
prilika ubice iz zadovoljstva.
„Jesi li dobro?", upitah ponovo Kristinu.
„Ne. Baš i nisam“, prošaputa ona.
„Začepite gubicu!“, dreknu Budro na oboje.
Nanišanio je u Kristinu, pa opet u mene. „Kad nešto
kažem, ja to i mislim.“
Shvatio sam da neću uspeti da otmem pištolj

64Tačnije iz animirane serije Ren i Stimpi (The Ren & Stimpy

Show, 1991-1995) koja je do krajnosti pomerila granice neukusa i
dobila kultni status među studentskom omladinom, što je odmah
komercijalizovano na nizu proizvoda. (Prim, prev.)
dečaku. Moram pokušati nešto drugo. Izgledalo je da
popušta, da svakog trena može da se slomi.
Odlučio sam odmah da reagujem.
Usredsredio sam se na dečaka i na otkrivanje
njegovih slabih tačaka. Krišom sam ga posmatrao, jer
nikako ne srne to da nazre.
Načinio sam nekoliko sporih, obazrivih koraka
prema prozoru u dnevnoj sobi. Tamo se nalazila jedna
prastara afrička stolica za mužu. Kratko sam pogledao
napolje, u policijske redove na rastojanju raspoređene iza
travnjaka. Video sam štitove za suzbijanje nereda, maske
od pleksiglasa, borbene uniforme, pancirne bluze, masu
oružja. Bože blagi, kakav prizor. Sve je to izazvao ovaj
poremećeni dečak.
„Ne zanosi se glupim idejama", reče mi.
Već sam se zaneo jednom glupom idejom, Deniboje.
Već sam povukao potez. Gotovo je! Zar nisi provalio? Ako
si tako pametan, kao što veruješ, skote, morao bi da
provališ.
„Zašto?", upitah. On mi ne odgovori. Spremao se da
nas ubije. Šta je mogao da učini više od toga?
Imao sam vrlo dobar razlog da se primaknem
prozoru. Sada smo Kristina i ja na suprotnim stranama
dnevne sobe.
Uspeo sam. Već sam povukao taj potez.
Činilo mi se da Budro to nije primetio.
„Šta sada misliš o meni?", zareža. „Kakav mi je
rejting u odnosu na one govnare, Džeka i Džil? Ili u
odnosu na velikog Garija Sonedžija? Slobodno možeš da
mi kažeš istinu. Nećeš mi povrediti osećanja jer ih i
nemam."
„Pošto već želiš da čuješ, reći ću ti istinu", uzvratio
sam. „Nemam visoko mišljenje o ubicama, pa ni o tebi.
Nisam zadivljen."
On iskrivi usta i zareža.
„Je l’ tako? Da znaš, ni ja nisam zadivljen tobom,
doktore veliko mudo Krose. Osim toga, ko ovde ima
pištolj?"
Napregnuto je zurio u mene i taj trenutak se
odužio. Iza naočara mu se videla ljutnja u očima. Zenice
su mu se suzile. Izgleda kao da će me na licu mesta ubiti.
Srce mi je ludački tuklo. Preko sobe sam pogledao
Kristinu Džonson.
„Moram da vas ubijem. To znaš i sam“, reče on kao
da je to nešto najrazumnije na svetu. Glas mu se
odjednom ispuni dosadom. Vraški uznemirujuće. „Ti i
Kristina ste odsvirali svoje."
Okrznu je pogledom. Oči su mu ličile na tamne
rupe.
„Crna kučka! Podla, dvolična kučka. Naružila si me
ispred one svoje glupave škole. Kako se usuđuješ da me
ne poštuješ?", ponovo je planuo.
„Nije istina", reče Kristina Džonson. Odmah se
usprotivila. „Pokušavala sam da zaštitim decu u dvorištu.
To nije imalo nikakve veze s tobom. Nisam znala ko si.
Kako sam mogla da znam?"
On snažno udari crnom čizmom. Prgav je,
nestrpljiv, nemilosrdan. Mali zlobni gad u svakom
pogledu.
„Ne uči me onome što već znam! Nemaš pojma šta
ja mislim! Ne možeš da mi uđeš u glavu! Niko ne može!"
„Zašto misliš da moraš bilo koga da ubiješ?",
upitah Budroa.
On me opet ošinu pogledom. Uperio je cev u mene.
„Zajebi psihoanalizu sa mnom! Da se nisi usudio."
„Ne bih to učinio", rekoh odmahnuvši glavom. „Niko
ne voli laži niti ljude koji se služe jeftinim fazonima. Niko,
pa ni ja."
Iznenada on okrete smit i veson ka Kristini.
„Moram da ubijam ljude, jer... to mi je posao."
Ponovo se nasmeja, krešteći i šišteći kao sam nečastivi.
Kristina Džonson oseti šta se sprema. Znala je da
nešto mora da učini pre nego što Deni Budro eksplodira.
Dečak se ponovo okrete k meni. Njihao se bedrima.
Izgledalo je kao da se šepuri. Shvatio sam da glumi i
pažljivo promatra samoga sebe. Ovo mu se dopada.
„Pokušavaš da me nadmudriš", reče on. „Zato si
pribran i hladan kao špricer. Udaljavaš se od mene da ne
bi izgledao tako krupno i preteći. Pročitao sam te.“
„U pravu si“, rekoh, „ali ne sasvim. Govorio sam
ovako... polako... da bih ti odvukao pažnju od onoga što
zaista radim. Izvisio si u igri koju si sam započeo. Upravo
si je izgubio, glupane mali! Licemerni, mali kučkin sine."
 POGLAVLJE
101

„NE MOŽEŠ oboje da nas ubiješ", rekoh Deniju

Budrou.
Govorio sam razgovetno i čvrsto. Istovremeno sam
se okrenuo postrance kako bih mu umanjio metu.
Napravio sam još jedan korak ka svojoj strani
velike dnevne sobe. Povećao sam rastojanje između
Kristine Džonson i sebe.
„Kako to misliš, do vraga? O čemu pričaš, Krose?
GOVORI, KROSE! ZAHTEVAM!"
Nisam mu odgovorio. Neka dokuči sam. Znao sam
da će shvatiti. Pametna je on zloća.
Danijel Budro je zurio u mene, a onda je hitro
pogledao Kristinu. Puklo mu je pred očima. Najzad je
prozreo zamku, prepredenu i jedva primetnu.
Pogled mu se kao burgija zari u moju lobanju.
Pogodio je šta sam uradio. Jedno od nas dvoje će stići do
njega ukoliko puca u drugo. Oduzeo sam mu poslednji
blesak slave.
„Glupi seronjo", zareža on na mene, tiho i preteći.
„Onda ćeš ga ti dobiti prvi!"
Podigao je smit i veson. Zurio sam pravo u cev.
„DA TE ČUJEM, ĐUBRE!"
„Dosta je bilo!", viknu Kristina s druge strane sobe.
Neverovatno je kako u ovim okolnostima podnosi
pritisak. „Dosta si ubijao", reče ona Budrou.
Denija Budroa poče da hvata panika. Izbuljene oči
mu kolutaju oko stožera.
„Ne, nisam pobio dovoljno jebenih beskorisnih
robota. Tek sam počeo!" Zategla mu se koža na licu.
Okrenuo je smit i veson ka Kristini. Ruke su mu
bile ispružene i prave kao strela, ali telo mu se treslo i
naginjalo ulevo.
,,Deni!“, viknuo sam i krenuo ka njemu.
Trenutak je oklevao, a onda je trgnuo pištolj i
opalio. U zatvorenoj prostoriji je plamen iz usta cevi
zvučao zaglušujuće.
Pucao je u Kristinu!
Ona je pokušala da izbegne metak, ali nisam mogao
da ocenim da li je uspela.
Nastavio sam da grabim napred, a onda se vinuo u
vazduh.
Deni Budro okrete poluautomatski pištolj k meni.
Oči su mu bile prestravljene i pune bezgranične mržnje.
Telo mu se treslo od besa, straha i očaja. Možda če ipak
uspeti da nas oboje smakne.
Kretao sam se brže nego što sam verovao da mogu.
Bio sam nadomak njegove ispružene ruke i pištolja.
Grunuo sam na Denija Budroa kao na odraslog
čoveka, naoružanog i opasnog. Bio je to žestok sudar dva
tela. Dodir me je ispunio zadovoljstvom.
Nađosmo se na gomili. Valjali smo se, mlatarali
rukama, bacakali se i udarali nogama. Pištolj je ponovo
opalio. Još nisam osetio nepodnošljiv bol, ali sam okusio
krv.
Dečak je cičao i zavijao. Zavijao je! Istrgnuo sam
mu pištolj iz šake. Pokušao je da me ugrize, da mi zarije
zube u meso. Zarežao je.
Dobio je napad, verovatno zbog neuzimanja lekova.
Snažan talas moždane aktivnosti obuzeo mu je telo.
Tresao je rukama i nogama. Isturao je karlicu kao da
svršava na mojoj nozi.
Prevrnuo je oči i telo mu odjednom postade mlitavo.
Pena mu udari na usta. Nastavio je da se trese i trza
rukama i nogama. Možda se na sekund-dve i onesvestio.
Balavio je i dalje, gušio se i krkljao.
Okrenuo sam ga na bok. Usne su mu bile modre.
Posle kolutanja oči mu se vratiše u normalan položaj.
Žurno je zatreptao. Napad se završio isto tako naglo kao
što je počeo. Malaksalo je ležao na podu, šaka jada koja je
predstavljala podivljalog zloću.
Policija je čula pucnje. Nagrnuli su u sobu, s
jurišnim puškama i pištoljima na gotovs. Mnogo vike i
pištanja radio-prijemnika. Kristina Džonson je otišla do
muža. Pridružila su joj se i dva lekara iz hitne pomoći.
Kada sam ponovo pogledao, Kristina je klečala kraj
mene. Nije bila povređena.
„Jesi li dobro, Alekse?“, upitala je promuklim
šapatom.
Još sam držao Denija Budroa. Činilo se da nije
svestan šta ga okružuje. Probijao ga je hladan, uljast
znoj. Sada je ubica iz škole Sodžerner Trus izgledao
tužno, izgubljeno i nepodnošljivo zbunjeno. Trinaesto
godišnjak. Petostruki ubica. Možda i više od toga.
„Grand mal?“65 upita Kristina.
Klimnuo sam glavom.
„Mislim da jeste. A možda je samo preveliko
uzbuđenje."
Deni Budro je pokušavao nešto da kaže, ali ga
nisam razumeo. Od bele pene u ustima je nevezano
govorio i balavio.
„Šta kažeš? Šta je?“, upitah ga. Glas mi je bio
promukao, a grlo me je bolelo. I sam sam se tresao
obliven znojem.
Govorio je jedva čujnim šapatom, kao da u njemu
nema nikoga više.
„Bojim se“, rekao je. „Ne znam gde sam. Uvek se
tako bojim."
Klimnuo sam gledajući malo, užasnuto lice.
„Znam", rekoh mladom ubici. „Znam šta osećaš."
To je najstrašnije od svega.

65 Fr.: veliki napad epilepsije. (Prim, prev.)

 POGLAVLJE
102

UBICA zmajeva živi, ali koliko mi života još ostaje?

Zašto se izlažem ovakvim opasnostima? Lekaru, izleći se
sam.66
U kući Džonsonovih sam ostao duže od jednog sata,
dok nisu odveli onog dečaka, Budroa, i odneli telo
Džordža Džonsona. Zbog izveštaja sam morao Kristini
Džonson da postavim još neka pitanja. Zatim sam
telefonirao kući i razgovarao s Nanom. Zamolio sam je da
legne. Živ sam i uglavnom zdrav. Bar noćas.
„Volim te, Alekse", prošaputala mi je preko
telefona. Po glasu bih rekao da je Nana takođe jako
umorna i iscrpljena.
„I ja tebe volim, stara", rekoh joj.
Te noći, gle čuda nad čudima, prepustila mi je
poslednju reč.
Gomila, okupljena da prati dramu u Ulici samer,
napokon se rasturila. Otišli su čak i najuporniji novinari
i fotoreporteri. Jedna od sestara Kristine Džonson došla
je da bude uz nju u ovim časovima užasa. Snažno sam
zagrlio Kristinu pre nego što sam otišao.
Još se tresla. Pretrpela je strašan, neopisiv
gubitak.
„Ne osećam ništa. Sve je tako nestvarno", rekla je.
„Znam da ovo nije ružan san, pa ipak mi se čini da ne
može da bude istina."
U jedan sat posle ponoći Sampson me je odvezao
kući. Činilo mi se da više nemam očne kapke. Mozak mi je
jurio milion kilometara na sat, i dalje je, pregrejan,
glasno zujao.

66 Luka 4. 23. (Prim, prev.)

 Kuda ide naš svet? Gari Sonedži? Bandi? Davitelj s
Hilsajda? Koreš? Makvej? 67 I tako dalje, i tako dalje, i
tako dalje. Gandija su jednom pitali šta misli o zapadnoj
civilizaciji. Odgovorio je: „Mislim da je to mogla da bude
dobra ideja."
Ne plačem često. Ne mogu. Isto se dešava i s
mnogim policajcima koje znam. Voleo bih da se ponekad
isplačem, dam sebi oduška, oslobodim se straha i otrova,
ali ne uspevam lako. U meni postoji neka kočnica.
Seo sam na stepenište u kući. Krenuo sam u svoju
spavaću sobu, ali sam posustao. Htedoh da zaplačem, ali
nisam mogao.
Razmišljao sam o svojoj ženi Mariji, koja je pre
nekoliko godina ubijena u pucnjavi iz kola. Nas dvoje smo
imali divan odnos. Nije to bilo moje selektivno sećanje.
Znao sam koliko je ljubav dobra i važna - znao sam da je
to nešto najbolje što sam imao u životu - pa ipak, bio sam
sam. Nerazumno sam se izlagao opasnosti. Iako svima
pričam da sam dobro, to je obmana.
Ne znam koliko sam dugo ostao u mraku, u svojim
mislima. Možda deset minuta, možda mnogo više. U kući
je vladao poznat, gotovo prijatan mir, ali te noći nije
mogao da me uteši.

67 Bandi (Theodore Robert ,,Ted“ Bundy, 1946-1989), jedan od

najozloglašenijih serijskih ubica. Silovao je i ubijao žene širom
SAD. Tačan broj njegovih žrtava nije poznat, ali je priznao da ih je
bilo više od trideset. Nadimak Davitelj s Hilsajda (The Hillside
Strangler) odnosi se na dvojicu ubica 1977-1978, o čemu je 2004.
snimljen i film. Koreš (David Koresh), manipulative psihopata i
vođa apokaliptičke verske grupe, nagomilao je arsenal eksploziva i
vatrenog oružja u teksaškom gradu Vejku, a zahvaljujući
bezumnoj policijskoj akciji, napad se završio katastrofom
neviđenih razmera. Makvej (Timothy James McVeigh,
1968-2001), Bombaš iz Oklahome, ugasio je 168 života 1995.
godine, što je u američkoj istoriji bio najgori slučaj domaćeg
terorizma. (Prim, prev.)
 Osluškivao sam šumove koje sam slušao
godinama. Setio sam se ranog detinjstva i kako sam se,
odrastajući uz Nanu, pitao šta ću postati jednog dana.
Konačno sam dobio odgovor na to pitanje - višestruki
stručnjak za ubistva, prinuđen da rešava najteže i
najgore slučajeve. Ja sam ubica zmajeva.
Najzad pređoh i ostatak stepenica i zastadoh kod
Dejmonove i Dženine sobe. Čvrsto su spavali u
zajedničkoj spavaćoj sobi naše male kuće.
Volim kako Dejmon i Dženi spavaju, volim san
svoje dece, sina i ćerkice, tako pun poverenja i bezazlen.
Dugo mogu da ih gledam, čak i u noćima poput ove, kada
zavijam od muke. Ne može se prebrojati koliko sam puta
gvirio unutra i samo stajao na pragu. Oni mi ulivaju
snagu, ne daju mi da prsnem u nekim noćima.
Zaspali su s priprostim naočarima za sunce u
obliku srca, kakve nose deca iz pevačke grupe Inosens.
Bili su preslatki. I dražesni. Seo sam na ivicu Dženinog
kreveta. Tiho sam se izuo i pažljivo spustio cipele na pod
da ne bih dizao buku.
Zatim sam se ispružio preko donjeg dela oba
kreveta. Slušao sam kako mi kosti pucketaju. Želeo sam
da budem blizu svoje dece, da budem s njima, i da svi
budemo bezbedni. Valjda ne tražim suviše od života -
preveliku nagradu za ono što sam danas preživeo.
Nežno sam poljubio čarapicu Dženine pidžame s
gumom na tabanima.
Ovlaš sam stavio šaku na Dejmonovu hladnu golu
nogu.
Najzad sam zažmurio i pokušao da odagnam slike
ubistva i haosa iz glave. Nisam uspeo. Čudovišta su te
noći bila svuda. Okružila su me sa svih strana.
Bilo ih je tako vraški mnogo. Izgledalo je da naviru u
talasima. Mlada, stara svih uzrasta. Odakle ta čudovišta
u Americi? Šta ih stvara?
Ležeći pored svoja dva deteta, najzad sam nekako
uspeo da zaspim. Bar sam na nekoliko sati zaboravio ono
najstrašnije, razlog svoje najdublje brige i nemira.
Tu vest sam čuo pre nego što sam otišao iz kuće
Džonsonovih - rano jutros je predsednik Tomas Berns
umro.
 POGLAVLJE
103

U NARUČJU sam držao mačku i blago je milovao.

Otvorio sam kuhinjska vrata, pogledao napolje i video
Sampsona.
On je stajao tamo, na ledenoj kiši. Ličio je na veliku
mračnu stenu koja odoleva pljusku ili možda stoički
podnosi grad.
„Košmar se nastavlja", reče mi. Obična obaveštajna
rečenica. Poražavajuća.
„Zbilja? I šta s tim? Možda me jednostavno više nije
briga."
„Aha. A možda će Bulitsi osvojiti šampionat NBA,
Oriolsi pobediti u Svetskoj seriji, a oni dronjavi Redskinsi
stići do Superboula. Nikad se ne zna.“
Prošao je tek jedan dan od one dugačke noći u kući
Džonsonovih i još dužeg prepodneva u Njujorku. Ni
izbliza dovoljno da vreme zaleči rane, pa čak ni da se žrtve
propisno ožale. Predsednik Edvard Maoni je juče položio
zakletvu. Iako je to bilo po zakonu nužno, izgledalo mi je
gotovo nepristojno.
Na sebi sam imao farmerke i belu majicu. Stajao
sam bosonog na hladnom linoleumu i držao u ruci šolju
kafe koja se pušila. Lepo sam se oporavljao. Nisam oprao
bradu, kako Dženi zove postupak brijanja. Maltene sam
se ponovo osećao kao ljudsko biće.
Još nisam pozvao Sampsona da uđe.
„Dobro jutro, šećeru", uporan je Sampson. Zatim
podiže gornju usnu pokazujući mi zube. Zverski veselo.
Najzad sam svom prijatelju i bezdušnom progonitelju
morao da uzvratim osmeh.
Prošlo je devet sati i samo što sam ustao, a to je
prekasno za mene. Prema Naninim standardima -
sramno ponašanje. I dalje sam bio neispavan, u stanju
traumatskog šoka, na pragu gubljenja ostataka zdravog
razuma kada mogu da izbljujem nešto usrano i
neočekivano. Ipak, osećao sam se mnogo bolje. Izgledao
sam dobro: izgledao sam sjajno.
„Zar nećeš da mi kažeš ni dobro jutro?", upita
Sampson pretvarajući se da je uvređen.
,,’Bro jutro, Džone. Ne želim ništa da čujem", rekoh
mu. „Što god te ovog hladnog i tmurnog jutra dovelo, ne
zanima me."
„Prve pametne reći koje sam poslednjih godina čuo
iz tvojih usta ", reče Sampson. „Ali bojim se da ti ne
verujem. Ti želiš da znaš sve, moraš da znaš sve, Alekse.
Zato svakog prokletog jutra čitaš četiri dnevna lista."
„Ni ja ne želim da znam", podrža me Nana iz
kuhinje. Već satima je budna, naravno. „Ja ne moram da
znam sve. Iš, gubi se. Idi čisti sneg. Vataj maglu,
Džoniboje."
„Imamo li vremena da doručkujemo?", upitah ga
najzad.
„Baš i nemamo", reče on suzdržavajući osmeh, „ali
daj da jedemo. Ko može tome da odoli?"
„On te je pozvao, ne ja“, opomenu ga Nana,
zaposlena oko šporeta.
Šalila se sa Sampsonom. Voli ga kao rođenog sina,
kao da je on moj stariji i krupniji brat. Obojici nam je
pripremila kajganu, domaće kobasice, pržen krompir,
tost. Ume da kuva i lako bi nahranila ceo sportski kamp
vašingtonskih Redskinsa. Za Nanu to ne bi predstavljalo
problem.
Sampson je čekao da završimo s jelom pre nego što
je prešao na aktuelne događaje, kakvi god oni bili. Krio je
malu mračnu tajnu. Možda izgleda čudno - ali kada je
nečiji život ispunjen različitim ubistvima i tragedijama,
čovek mora naučiti da odvoji vremena za sebe. Ubistva
nikuda neće pobeći. Uvek će te čekati.
„Nedavno mi je telefonirao tvoj gospodin Grejer",
reče Sampson dok je treći put u solju dolivao kafu.
„Rekao je da ti daju dva slobodna dana kako bi oni mogli
da obave to što rade. Oni, kao naslov onog starog horora
kojeg smo se svi plašili."
„Uspeo si da me zabrineš i uplašiš. Šta to treba da
obave?“, upitah ga.
Završio sam poslednju polovinu kriške tosta od
debele vekne domaćeg hleba s cimetom. Bila je to bez šale
božja hrana. Nana tvrdi kako je bila tamo gore i ukrala
neke recepte. Sklon sam da joj poverujem. Video sam i
oprobao dokaz njene bajke.
Sampson pogleda u svoj sat, staru bulovu koju mu
je poklonio otac za četrnaesti rođendan.
„Sada pregledaju Džilinu kancelariju u Beloj kući.
Zatim idu u njen stan, u Dvadeset četvrtoj ulici. Hoćeš li
s nama? Kao moj gost. Uzeo sam ti gostinsku
propusnicu, za svaki slučaj."
Naravno da sam želeo da budem tamo. Osećao sam
dužnost da odem. Baš kao što je Sampson rekao - morao
sam da saznam sve o Džil.
„Đavole", prosikta Nana gledajući Sampsona.
„Hvala, Nano." Oči mu sinuše i pokaza joj hiljadu i
jedan zub. „Zaista veliki kompliment."
 POGLAVLJE
104

SAMPSONOVIM nepouzdano brzim crnim nisanom

odvezli smo se do stana Sare Rozen. Nanin vrući doručak
u najmanju ruku me je vratio u stvaran svet. Delimično
sam fizički živnuo, ali ne i emotivno.
Poseta Džilinom domu već mi je probudila
bezgraničnu radoznalost. Želeo sam da vidim i njenu
kancelariju u Beloj kući, ali zaključio sam da to može da
sačeka dan-dva. Ali njena kuća! To je neodoljivo i za
detektiva i za psihologa.
Sara Rozen je živela u desetospratnici na uglu
Dvadeset četvrte i Ulice K. Zgrada je imala službenog
kapetana u prijavnici, koji je pažljivo pregledao naše
policijske legitimacije pre no što nas je nerado pustio da
uđemo. Zastrven tepihom, s mnogo cveća u saksijama,
foaje je izgledao vedro. Ovo nije baš zgrada koju bi čovek
povezao s atentatorkom.
Ipak, Džil je nesporno živela ovde.
U stvari, stan je odgovarao profilu Sare Rozen. Bila
je kći jedinica pukovnika kopnene vojske i
srednjoškolske nastavnice engleskog jezika. Odrasla je u
Aberdinu, Merilendu, a zatim je pohađala koledž Holins u
Virdžiniji. Studirala je istoriju i engleski jezik i
diplomirala s odličnim uspehom. U Vašington je došla pre
šesnaest godina, kada je imala dvadeset jednu godinu.
Nikada se nije udavala mada je ovde imala nekoliko
prijatelja. Pojedinci zaposleni u kancelarijama za odnos s
javnošću i veze Bele kuće zvali su je seksi usedelica.
Njen stan se nalazio na četvrtom spratu ove
desetospratnice. Bio je svetao, s pogledom na unutrašnje
dvorište. FBI je već bio unutra. Iz stereo-uređaja je
dopirala tiha Šopenova muzika. Atmosfera je bila
opuštena, gotovo prijatna, nemarna. Slučaj je, na kraju
krajeva, bio zatvoren.
Nas dvojica smo nekoliko sati proveli s federalnim
tehničarima, koji su pretraživali stan ne bi li pronašli
nešto što bi pružilo neki nov trag o Sari Rozen.
Džil je živela ovde.
Do vraga, Džil, ko si ti bila? Kako ti se ovo dogodilo?
Šta se događalo, Džil? Kaži nam. Siguran sam da želiš to
da nam ispričaš, usamljena devojko.
Pretražili smo svaki kvadratni centimetar ovog
jednosobnog stana, s malim radnim delom. Žena koja je
živela ovde pomogla je da se ubije predsednik Tomas
Berns. Radna soba im je poslužila da u njoj montiraju
onaj film. Stan je sada imao istorijsku važnost. Dokle god
ova zgrada bude stajala, svet će upirati prst u nju i
govoriti: „Ovde je stanovala Džil. “
Kupovala je bezličan nameštaj, kakav bi odgovarao
nekom kantri-klubu. Stan je sredila po ukusu srednje
klase. Sofa i naslonjača su presvučene pamučnom
tkaninom s dijagonalnim prugama. Imale su nalepnice
lokalnih prodavnica nameštaja: Masterkraft intirijers,
Koloni haus, iz Arlingtona. U svim sobama su neutralne i
hladne boje. Mnogi predmeti su boje slonovače. Tepih
ima ledenoplave šare, ormar od blede borovine žalosno
izgleda.
Na zidu je visilo nekoliko uramljenih božičnih
čestitki i pisama koje je dobila od uglednih ličnosti iz Bele
kuće: od sadašnjeg sekretara za štampu, načelnika
štaba, čak i kratka poruka od Nensi Regan. Nije bilo slika
nijednog neprijatelja koje mi je pomenuo predsednik
Berns. Sara Rozen je bila tajna zvezda jebačica, zar ne?
Da li je Džek za nju bio zvezda? Je li Džek zaista Kevin
Hokins?
Kaži nam, Džil. Znam da želiš da govoriš. Kaži nam
šta se zaista desilo? Daj nam bar neki trag.
Na malom sekreteru, koji se otvarao podizanjem
roletne, nalazila se pošta Fondacije Heretidž i Instituta
Kejto, dve konzervativne organizacije. Bilo je nekoliko
primeraka US njuza & vrld riporta, Sadern livinga, Gurme.
U njima si mogao pronaći informacije o budućim
večerima poezije u ograncima klubova u Ulici K, o politici
i prozi, o knjižarama u Vašingtonu. Da li je Džil bila
pesnikinja?
Jedna pesma, isečena iz neke knjige, zalepljena je
na zid iznad stola.

Kako je otužno - biti - Neko!

Eto, i žaba - ličnost javna –
krekeće ime - da živi jun –
i u kaljuzi je slavna!
- Emili Dikinson

Izgleda da je Emili Dikinson delila mišljenje o

slavnim ličnostima sa Džekom i Džil.
Zidovi radne i spavaće sobe bili su puni knjiga.
Zidovi jesu police za knjige. Ima beletristike, publicistike,
poezije. Bilo je tu i čuvenih dela i onih jeftinih,
namenjenih širokoj čitalačkoj publici. Čitateljka Džil.
Usamljenica Džil. Seksi usedelica Džil.
Ko si ti, Džil. Ko si ti, Saro Rozen?
Jedan dokazni predmet čak govori o njenom smislu
za humor. U predsoblju je visio uramljeni natpis: I ko
svira harmoniku ide u zatvor.68 To je zakon.
Ko si ti, Saro-Džil?
Da li je iko ikada zaista mario za tebe? Zašto si
pomagala u izvršenju ovih stravičnih zločina? Je li vredelo
da umreš ovako, kao usamljena usedelica? Ko te je ubio,
Džil? Džek?
Ako otkrijem jedan nepobitan delić istine, samo
jedan, ostalo će se samo složiti i najzad ćemo razumeti.

68 Engleska fraza Use an accordion, go to jail otprilike znači da se

i za najbanalnije stvari ide u zatvor. (Prim, prev.)
Želeo sam da verujem u to.
Pregledao sam ormar s Džilinom garderobom.
Našao sam konzervativne ženske kostime, uglavnom
tamnih boja. Etikete su otkrile da su marke bruks
braders i en tejlor. Damske cipele s niskim potpeticama,
obuća za trčanje, s ravnim đonom za opuštanje. Bilo je
nekoliko trenerki za trčanje.
Nije bilo mnogo večernjih haljina za zabave, za
provod.
Ko si bila, Saro?
Tražio sam lažne zidove, lažna dna, mesta na
kojima bi mogla da čuva privatne beleške, nešto što bi
nam pomoglo ili da zanavek zatvorimo ovaj slučaj ili da ga
širom otvorimo.
Hajde, Saro, otkrij nam svoj tajni život. Kaži nam ko
si stvarno bila.
Šta te je podsticalo, Džil? Ko si bila, Saro? Seksi
usedelica? Želiš to da saznamo. Znam da želiš. Još si u
ovom stanu. Osećam te. Gdegod da pogledam osečam
tvoju usamljenost.
Želiš nešto da saznamo. Šta je to, Saro? Daj nam još
jedan stih. Samo jedan.
Dok sam stajao kraj prozora u dnevnoj sobi, koji je
gledao u dvorište, s leđa mi priđe Sampson. Prebirao sam
po glavi sve mogućne ishode ovog slučaja.
„Jesi li rešio problem? Da li si sve provalio,
slatkišu?"
„Nisam još. Ipak, ima nečega. Potrebna su mi još
dva dana."
Sampson zastenja, zgrožen tom idejom. I ja sam
zastenjao, ali sam znao da ću se vratiti ovde. Skoro sam
siguran u to da je Sara Rozen ostavila nešto po čemu
ćemo je se sećati..
Pesnikinja Džil.
 POGLAVLJE
105

MOŽDA sam nezajažljiv kada su zločin i kazna u

pitanju, ali sutradan sam bez ikoga i vrlo rano došao u
njen stan. Već sam u osam bio tamo, mnogo pre ostalih.
Po malom stanu sam šetao tamo-amo grickajući
njutri-grejn iz kutije.
Još nešto me je mučilo u vezi sa seksi usedelicom i
njenim skrovištem u Fogi Botomu.69 Detektivska slutnja.
Intuicija psihologa.
Skoro sat vremena sam sedeo pognut u stolici kraj
prozora koji je gledao na Ulicu K. Posmatrao sam plakat
na autobuskoj stanici, reklamu za parfem eskejp Kalvina
Klajna. Model na plakatu je izgledao neopisivo tužno i
izgubljeno. Kao Džil? Neko je iznad glave modela nacrtao
oblak iz stripa i ispisao: „Nahrani me, molim te.“
Koje Sari Rozen pružao hranu za život?, pitao sam
se posmatrajući vašingtonski etar. Šta je njena tajna? Šta
ju je navelo da ludo uhodi i prati slavne ličnosti - šta god
radila pre nego što je ubijena u hotelu Peninsula? Ko ju je
likvidirao u Njujorku? Kakva je bila njena veza s
Džekom?
Kako glasi cela priča? Kako glasi njena stvarna
priča? Koja tajna se krije iza sedam brava?
Zurio sam u ogromnu zbirku knjiga, kojih je bilo
svuda, čak i u kuhinji. Sara je bila nezasita čitateljka.
Najviše je bilo književnih i istorijskih dela, i bezmalo su
sva dela američkih autora. Intelektualka Sara, mudrica

69Fogi Botom (Foggy Bottom, tj. Maglovito dno) - deo Vašingtona

oko reke Potomak i ujedno podrugljiv naziv za Stejt department
(Ministarstvo spoljnih poslova), jer se glavnina kancelarija nalazi u
tom kraju, a birokratija prodaje maglu. (Prim, prev.)
Sara.
Diplomatija od Henrija Kisindžera. Specijalna
dužnost od Roberta Makfarlanda. Caveat od Aleksandera
Hejga. 70 Kisindžer od Voltera Ajzaksona, i tako dalje, i
tako dalje. Beletristika En Tajler, Robertsona Dejvisa,
Eni Prul, ali i Roberta Ladlama i Džona Grišama. Poezija
Emili Dikinson, Silvije Plat, En Sekston. Komplet knjiga
Sama žena.
Otvarao sam svaku knjigu i pažljivo je tresao. U
stanu je bilo više od hiljadu izdanja. Možda nekoliko
hiljada, što je mnogo knjiga za pregledanje.
U nekim knjigama su se nalazile rukom ispisane
cedulje. Sarine beleške. Čitao sam svaki komadić papira.
Prolazili su sati. Propuštao sam obroke, ali nisam mario.
U Napoleonovoj i Žozefininoj biografiji Sara Rozen
je zapisala: „N. je smatrao da za žene nije normalno da
budu visoko inteligentne. Javno je milovao grudi Ž.
Džukela. Ali Ž. je dobila po zasluzi. Pizda."
Pesnikinja Džil. Ljubiteljka knjiga Džil.
Tajanstvena, maštovita žena, enigma. Ubica.
U radnoj sobi nalazilo se nekoliko filmova na
video-trakama, pa sam počeo da otvaram kutiju po
kutiju.
U filmskoj zbirci Sare Rozen bilo je poznatih
melodrama i detektivskih filmova, kao i romantičnih
trilera: Princ plime, Bez izlaza, Razotkrivanje, sva tri dela
Kuma, Prohujalo s vihorom, Oficir i džentlmen.
Takođe je volela i starije filmove, naročito one koji
su pripadali kategoriji filma noir Rejmonda Čendlera,
Džejmsa Kejna, Hičkoka.71

70 Lat.: Upozorenje; opomena. (Prim, prev.)

71 Fr.: doslovce: crni film. Tip trilera sa zloslutnom atmosferom i
negativnim junakom ili junakinjom. Vrhunac je doživeo
četrdesetih godina prošlog veka, a otkrivao je ili duboko
nepoverenje prema ženama ili podjednako surovu otuđenost
muškarca. (Prim, prev.)
 Otvarao sam svaku kasetu, jednu po jednu, kutiju
za kutijom. Mislio sam da je to važno, naročito kad je
neko uredan kao Sara. Da se Sampson zatekao ovde, krv
bi mi popio. Rekao bi da sam luđi od Džeka i Džil.
Otvorio sam kasetu Hičkokovog filma Ozloglašena.
Ne sećam se da sam gledao taj film, ali na omotu kutije je
bila slika jednog od omiljenih Hičkokovih glumaca, Kerija
Granta.
U kutiji sam našao neobeleženu kasetu. Nije ličila
na neki film. Radoznalo sam gurnuo kasetu u
video-rikorder. Bila je to četvrta ili peta neobeležena
kaseta koju sam dosad proverio.
Ovaj film nije bio Ozloglašena.
Gledao sam snimljeni materijal ubistva senatora
Danijela Ficpatrika.
Ovo je, izgleda, neskraćena i znatno duža verzija od
one što su poslali CNN-u.
Višak snimljene trake sadržao je još neprijatnije i
surovije scene od onih koje smo videli u vestima TV
mreže. Bilo je užasno slušati glas senatora Ficpatrika,
izobličen od straha. Preklinjao je ubice da ga poštede, a
onda se rasplakao, glasno je jecao. U materijalu
montiranom za CNN ovaj deo je bio pažljivo uklonjen.
Suviše je žestok. Bezumno brutalan. Bacao je najružnije
svetio na Džeka i Džil.
Bili su bezdušne ubice bez milosti, strasti i
ljudskosti.
Pritisnuo sam dugme za pauzu. Glavni zgoditak!
Sledeći kadar u filmu počeo je usmeravanjem kamere na
senatora Ficpatrika, a onda se udaljio zahvativši širok
ugao, možda širi nego što je bilo planirano.
Ubica nije bio Kevin Hokins!
Iznenada sam se zapitao da li je Džil ostavila ovde
traku kako bi je neko pronašao. Možda je sumnjala da će
je Džek izdati? Da li je ovo njena osveta? Pomislih da je to
sasvim moguće: Džil je pravo iz pakla dokusurila Džeka.
Posmatrao sam zamrznuti kadar koji je otkrivao
pravog Džeka. Ima kratku plavu kosu boje peska. To je
zgodan muškarac u poznim tridesetim godinama. Kada je
povukao okidač, nikakva osećanja mu se nisu ocrtala na
licu.
,,Džek“, prošaputah. „Najzad smo te našli, Džek."
 POGLAVLJE
106

FBI, Tajna služba i Vašingtonska policija blisko su

sarađivali u masovnom i važnom lovu na čoveka. Svi su
želeli svoj deo kolača. Reč je o vrhunskom slučaju
ubistva: ubijen je predsednik. Džek je još živ; bar smo se
nadah da je tako.
I jeste živ!
Dvadesetog decembra, rano izjutra, gledao sam
Džeka dvogledom. Nisam mogao da odvojim oči od ubice
koji je zamislio ovaj zločinački poduhvat.
Želeo sam da ga uhapsim, da to učinim sam.
Međutim, morali smo da čekamo. Tako je isplanirao Džej
Grejer. Ovo je njegov veliki dan, njegova predstava,
njegov plan dejstva.
Džek je upravo izašao iz trospratnice izgrađene u
kolonijalnom stilu. Krenuo je ka svetlocrvenom fordu
bronku parkiranom na kružnoj prilaznoj stazi. Već smo
skoro sve saznah o njemu. Mnogo bolje smo razumeli
Džeka i Džil. Oči su nam širom otvorene - vrlo, vrlo
široko.
„Eno Džeka. Eno našeg momka", reče mi Džej
Grejer.
„Ne liči na ubicu", rekoh, „ali obavio je posao. On
lično. Bio je njihov dželat, uključujući i Džil."
Džek je pazio na dečkića i devojčicu. Slatka deca.
Znah smo da se zovu Aliks i Arti. Poveli su u vožnju i dva
porodična psa, Ovčara i Mudraca, crnog desetogodišnjeg
retrivera i nestašnog mladog kulija.
Džekova deca.
Džekovi psi.
Džekova lepa kuća u prigradskom naselju.
Džek i Džil su došli na Hil... da ubiju predsednika. A
onda je Džek usmrtio svoju partnerku i ljubavnicu, Džil.
Hladnokrvno je pogubio Saru Rozen. Džek je mislio da se
izvukao s tim ubistvima, da je bezbedan i slobodan. Imao
je gotovo savršen plan, ali sada je bio pod našom
prismotrom. Gledao sam Džeka. Svi smo ga posmatrali.
U skoro svakom pogledu je slika i prilika savršenog
tate iz prigradskog vašingtonskog naselja. Imao je
nepromočivu bluzu s kapuljačom, po uzoru na one iz
ratne mornarice, ali ju je otkopčao iako je bilo hladno.
Ispod otvorene jakne videli smo plavu kariranu flanelsku
košulju i fabrički izbledele farmerke. Preko sivih vunenih
čarapa obuo je lagane žutomrke patike.
Kratko je podšišan, vojnički. Kosa mu je sada bila
tamnosmeđa. Isticao se robusnom muškom lepotom.
Tridesetdevetogodišnjak. Atentator na predsednika.
Hladnokrvni ubica nekoliko političkih neprijatelja.
Zaverenik.
Izdajnik svetskog kalibra.
I zaista bezdušno đubre.
Maltene savršeni američki ubica, pomislih gledajući
ga kako naređuje svojoj poslušnoj ekipi dece i kućnih
ljubimaca. Gotovo nepogrešiv atentator. Tata, muž, na
izgled bez mane. Ničim nije budio sumnju. Imao je čak i
alibi za sva ubistva, mada nijedan nije mogao da se održi
jer je snimljen dok puca u senatora Ficpatrika. Šakal
našeg doba, zemlje, naivnog i vrlo opasnog načina života.
Pitao sam se da li je na televiziji pratio prenos
ceremonije predsednikove sahrane ili joj je možda čak i
prisustvovao. Možda je bio blizu mene.
„Mrtav ’ladan, jebem mu miša“, reče Džej Grejer.
Sedeo je kraj mene, na prednjem sedištu neobeleženih
kola. Do danas nisam čuo Grejera da psuje. Bilo mu je
vraški stalo da se dočepa Džeka, i gadno se nameračio.
A tako će i biti. Ovo jutro proslaviće sve nas.
Sve je teklo po planu.
„Spremite se da pratite Džeka", reče Grejer preko
mikrofona koji je držao u ruci. ,,Ko ga izgubi, neka
slobodno nastavi vožnju, i neka se ne vraća."
„Nećemo ga izgubiti. Uopšte ne verujem da će
bežati", rekoh. „On je domaćin čovek, naš Džek. On je
tata. Ima korene u ovoj zajednici."
U kakvoj čudnoj zemlji živimo - s toliko ubica, toliko
čudovišta, toliko pristojnog sveta koji postaje njihov plen.
„Verovatno ste u pravu, Alekse. Nastavite da
osmatrate. Još ga ne kapiram, ne shvatam ga potpuno,
ali mislim da ste u pravu. Pritisli smo ga. Samo, šta nam
je palo šaka? Koji je Džekov motiv? Zašto je to radio?"
„Novac", ponudih mu teoriju o Džeku. „Tražite
novac. To preseca sumnje i uprošćava sve drugo. Malo
politike, malo ciljeva i mnogo novca. Ideologija i finasijski
dobitak. Teško oboriva kombinacija u ovim podmitljivim
danima i ovom vremenu."
„Mislite?"
„Ubeđen sam. Kladio bih se. On ima dosta čvrsta
uverenja, a jedno od njih je da on i njegova porodica
zaslužuju lep život. Dakle, apsolutno sam ubeđen da je
novac u tome igrao važnu ulogu. Verovatno poznaje neke
moćne i bogate ljude, ali ne toliko moćne koliko bi hteli da
budu."
Bronko je skrenuo, a mi smo ga pratili na
komotnom rastojanju. Džek je pažljivo vozio, jer je imao
dragocen tovar. Sigurno je na decu ostavljao snažan
utisak, možda i na pse, a nesumnjivo i na susede.
Džek Šakal. Da li je to još jedna igra rečima Sare
Rozen?72
Pitao sam se koja joj je bila poslednja misao kada ju
je ljubavnik izdao u Njujorku. Da li je to očekivala? Je li
znala da će je izdati? Da li je zato ostavila kasetu u svom
stanu?
Džej je želeo da razgovara, možda zato što mu je

72 Ne može se prevesti. U engleskom igra reći, zasnovana na

aliteraciji (Jack the Jackal). (Prim, prev.)
bilo potrebno da nečim okupira mozak.
„Vozi ih u privatnu osnovnu školu. Vratio se
normalnom životu. Ništa se nije desilo da to poremeti.
Samo je planirao ubistva i pomogao da se ukloni
predsednik. To je sve. Ništa naročito. Život ide dalje."
„Prema onome što sam saznao iz njegovog
službenog dosijea bio je prvoklasan vojnik. Napustio je
vojsku s pukovničkim činom. Otpušten je iz vojske časno.
Učestvovao je u Pustinjskoj oluji", rekoh Džeju.
„Džek je ratni junak. Zadivljen sam. Toliko sam
zadivljen njegovom ličnošću da sam ostao bez teksta.
Možda će mi se jezik odrešitipred njim."
Džek je ratni junak - zvanično.
Džek je patriota - nezvanično.
Dok smo se vozili, setio sam se natpisa na grobu
Neznanog junaka, na Nacionalnom groblju u Arlingtonu.
Ovde počiva u slavi i časti američki vojnik znan samo
Bogu. Ne znam zašto sam pomislio da Džek verovatno
tako vidi sebe. Vojnik i junak znan samo Bogu.
Verovatno smatra daje posle nekoliko ubistava
uklonio sve tragove - u pravednom ratu.
Pa, nije. I sada će pasti.
Decu je ostavio pred školom Bejard-Velington. Bila
je to lepotica, zidana od neobrađenog kamena i sa
zatalasanim travnjacima koji su postali glatki od
poledice; škola kakvu bih voleo da pohađaju Dejmon i
Dženi; škola u kojoj bi trebalo da predaje Kristina
Džonson.
Mogao bi da se odseliš iz Vašingtona, znaš, rekoh
sebi dok sam gledao kako se Džek rastaje s decom ljubeći
ih.
I zašto to ne učiniš? Zašto ne odvedeš Dejmona i
Dženi iz Pete ulice? Zašto ne uradiš ono što ovaj kvarni i
usrani kučkin sin radi za svoju decu?
Džej Grejer opet progovori preko ručnog mikrofona:
„Sada napušta školu Bejard-Velington. Skreće na glavni
put. Bože, baš je zgodno ovde, u Džekvilu, zar ne?
Uhvatićemo ga napred, kod semafora! Postoji jedan
uslov: hvatamo ga živog! Imamo četvora kola kod
semafora. Nas četvorica naspram Džeka. Hvatamo ga
živog."
„Imate pravo da ćutite", rekoh.
„Šta, do đavola, pričate?", upita me Džej Grejer
okrenuvši se k meni.
„Samo uklanjam prepreku. Nema on nikakva
prava. Gotov je".
Grejer iskrivi usta u osmeh. Obojica smo razumeli
zašto. Sada je na pomolu bio uspeh, jedino što valja u
celom ovom slučaju. „Trenutak slave? Hajde da zgrabimo
tog kučkinog sina."
„Nego šta! I sam želim da se do mile volje ispričam s
Džekom. Rado bih ga celim putem, od onog semafora do
Vašingtona, šutirao u dupe.
Želeo sam da upoznam pravog Džeka.
 POGLAVLJE
107

NIKO dosad ni približno nije shvatio plan

atentatora. Dok nije bilo prekasno, niko nije znao da
razreši zagonetku Džeka i Džil. Možda ćemo sada uspeti
da razjasnimo celu zbrku. Retrospektiva o Džeku i Džil.
Udaljeni smo manje od sto metara od mesta
hapšenja Džeka. On se spuštao ka semaforu niz strm,
valovit brežuljak.
Scena je inspirativna za fotografisanje objektivom s
velikom žižnom daljinom, kao u skupim filmovima. Na
semaforu se upalilo crveno svetio i Džek je zastao -
građanin koji poštuje zakon. I sasvim je bezbrižan.
Slobodan čovek.
Zaustavili smo auto tačno iza njegovog pomodnog
terenskog vozila. Pročitao sam nalepnicu na zadnjem
braniku bronka: DARE, da se deca zaštite od droga.73
Kodirani naziv naše operacije je Zamka za
medveda. Imali smo četiri glavna vozila i podršku još šest
automobila i dva helikoptera. Nisam video mogućnost
Džekovog bekstva. Razmišljao sam o nesagledivim
posledicama hapšenja atentatora i još šokantnijim
otkrićima do kojih ćemo doći.
Biće gore od ovoga, mnogo gore.
„Hvatamo ga na tri“, reče Džej Grejer preko ručnog
mikrofona. Potpuno je hladnokrvan, profesionalac do
srži, što je, u stvari, bio od samog početka. Uživao sam da

73 DARE, skraćenica za Drug Abuse Resistance Education,

obrazovni program za decu. Ciljevi su mu obeshrabrivanje
zanimanja za drogu, pristupanje bandama i nasilje. U ovaj
program je uključeno 36 miliona dece širom sveta, a samo u
Americi 26 miliona. (Prim, prev.)
sarađujem s njim. Nije manijakalno isticao sebe, već je
dobro radio svoj posao.
„Hvatamo ga vrlo blago", dodao sam.
Zamka za medveda se aktivirala.
Bio sam jedan od šestorice koji su iskočili iz kola za
presretanje, što smo zaustavili kod naizgled bezazlenog
semafora na regionalnom putu. Bila je to čast.
Još dva civilna automobila su čekala ispred
semafora. Siva honda i sab.
Sigurno im je ovo ličilo na pravu ludnicu. Bilo je
mnogo gore nego što je izgledalo. Čovek u bronku je ubio
predsednika. Ovo je kao da kod najobičnijeg semafora u
severnom Merilendu hapsimo Lija Harvija Ozvalda,
Sirhana Sirhana, Džona Vilksa Buta.
Tu sam! Srećan sam što sam tu. Debelo bih platio
da u ovom času budem ovde.
Otvorio sam vrata na suvozačkoj strani dok je jedan
agent Tajne službe poleteo s mesta vozača. Nas dvojica
smo bili najhitriji, a možda smo najviše želeli da se
dočepamo Džeka.
Džek se okrete k meni - i zagleda se pravo u široka
usta cevi mog gloka.
U magnovenju mu se pružila prilika da pogleda
smrti pravo u lice.
U stilu pogubljenja!
Vrlo profesionalno!
„Ne mrdaj. Da se nisi usudio ni vazduh da udahneš
preduboko. Ni za milimetar da se nisi pomerio!“, rekoh
mu. „Ne želim da imam razlog i bolje mi ga nemoj davati."
Nije nas očekivao. To mi je govorio njegov šokiran
izraz lica. Mislio je da se nekažnjeno izvukao posle
ubistava. Mislio je da je slobodan kao ptica na grani.
E pa, ovog puta se preračunao.
Džek je prvi put pogrešio - konačno.
„Tajna služba. Uhapšen si. Imaš pravo da ćutiš i to
bi ti bilo najpametnije!", zalaja jedan agent na Džeka. Lice
mu se zacrvenelo od besa. Bio je gnevan na ovog čoveka
koji je ubio predsednika Tomasa Bernsa.
Džek pogleda agenta Tajne službe, pa opet mene.
Prepoznao me je. Znao je ko sam. Šta još zna?
Isprva je bio preneražen, ali se začas smirio.
Zapanjujuće je brzo povratio spokojstvo, ovladavši
sobom. Spokojan je kao sama smrt, pomislih.
Iznenađenju nema mesta. Pred nama je pravi Džek,
predsednikov ubica.
„Vrlo dobro", reče on najzad, hvaleći nas za dobro
odrađen posao, za profesionalnost. Kučkin sin je s
odobravanjem klimnuo glavom. „Ponosim se vama.
Sjajno ste obavili zadatak." Krv mi je proključala, ali sam
se držao dnevne zapovesti: uhapsiti ga na najblaži
mogući način. Postaviti nežnu zamku za medveda.
On lagano iziđe iz blistavocrvenog vozila. Visoko je
podigao obe ruke. Nije pružao otpor; nije želeo da ga
ustrelimo.
Iznenada ga jedan agent Tajne službe udari ne
upozorivši ga. Siloviti agentov kroše završi direktno na
ubičinoj vilici. Nisam mogao da poverujem svojim očima,
ali bilo mi je milo što je to uradio.
Od udarca mu se glava zabaci unazad i on se prosu
po zemlji. Džek je bio lukav. Ostao je da leži. Nije izazvao
agenta da ga ponovo udari jer nema opravdanja za to -
osim činjenice da je nitkov na tlu hladnokrvno ubio
predsednika.
Gledajući nas s pločnika, Džek protrese glavom i
razmrda vilicu.
„Koliko znate?", upita.
Nismo mu odgovorili. Niko ne izusti ni reč. Došao je
red na nas da određujemo pravila igre. Ovoga puta smo
mi imali nekoliko iznenađenja za Džeka.
 POGLAVLJE
108

DŽEK je bio samo početak. Znali smo da je on samo

deo mozaika koji pokušavamo da složimo. Odlučili smo
prvo njega da uhapsimo, ali na red je došla naredna
ključna stanica.
Dok smo se vozili njegovoj kući u Ulici Oksford,
činilo mi se kao da sam odvojen od zbivanja, kao da
posmatram sebe u nekom snu. Setio sam se malobrojnih
susreta s Tomasom Bernsom. On je tražio da postupamo
bez žaljenja, ali taj savet nije vredeo u stvarnom svetu.
Predsednik je bio mrtav i zbog toga ću uvek osećati
delimičnu odgovornost, mada nisam bio odgovoran.
Nisam mislio samo na predsednikovo ubistvo. Tu je
i trinaestogodišnji Deni Budro. Od samog početka sam
osećao neugodnu vezu između ta dva slučaja. Svet oko
nas je vrveo od ubistava i nasilja bez presedana. Neka
čudna pošast je obogaljila svet, šireći se svuda, a naročito
ovde, u Americi. Već sam prečesto bio svedok njenih
kobnih posledica. Nisam znao kako da zaustavim tu
noćnu moru. Niko nije znao.
Nije bilo završeno.
Najzad smo stigli na izvor jezive tajne.
Sve je počelo ovde,
u kući koja se ukazala na vidiku.
Džej Grejer poruči ostalima preko ručnog
mikrofona:
„Doktor Kros i ja prilazimo ulaznim vratima. Svi
ostali će nas pokrivati kao ćebe. Ne pucajte. Čak i ne
uzvraćajte vatru ako dođe do toga. Da li je to svima
jasno?"
Svi agenti su upoznati s postupkom i znali su šta je
na kocki. Zamka za medveda još nije bila zatvorena.
 Grejer dotera crna zatvorena kola do ulaza u kuću.
„Jeste li spremni za još jednu govnjavu situaciju?",
upita me. „Hoćete li biti dobri u ovome, Alekse?"
„Biću odličan", odgovorih mu. „Hvala što mi
ukazujete poverenje. Potrebno mi je da budem ovde."
„Da nije bilo vas, ni mi ne bismo bili ovde. Hajde da
završimo s tim."
Nas dvojica izađosmo iz neobeleženih kola i stazom
od crvene cigle pohitasmo ka kući. Uskladili smo
kretanje, korak po korak.
Sve je počelo ovde.
Velika kuća i čitava ulica izgledale su tako
bezazleno i privlačno. Pred nama se dizala lepa bela
kolonijalna zgrada. Imala je veliku staru verandu
poduprtu stubovima sa stopama. Uz verandu su uredno
prislonjeni dečji bicikli. Sve je izgledalo tako uredno. Da li
je to bila maska? Naravno da jeste.
Džej Grejer zazvoni na ulaznim vratima i zvonce se
oglasi kao džingl kozmetičke kuće Ejvon. Džek i Džil su
došli na Hil... Džek i Džil su svoj put započeli ovde, zar
ne? Upravo u ovoj kući.
Vrata nam otvori žena u kariranoj crvenoj kućnoj
haljini. Izgledala je kao da je sišla pravo sa stranica
kataloga Džej Kru.
Venac vinove loze, jedan od onih čudnih
dekorativnih predmeta koji liče na Isusovu krunu od
trnja, okačen je na ulaznim vratima kuće zbog božičnih
praznika. Ukrašavala ga je široka crvena traka,
opasujući ga.
Evo Džil, pomislih.
Konačno, prave Džil.
 POGLAVLJE
109

„ALEKSE, Džeje. Bože, šta se to dešava? O čemu se

radi? Nemojte mi reći da je ovo društvena poseta."
Džin Sterling je stajala na pragu svoje kuće. Video
sam kako iza nje blistaju uglačane hrastove stepenice.
Kroz unutrašnja klizna vrata, takođe od uglačanog
hrastovog drveta, pružao se pogled na svečanu trpezu.
Zavidna gomila upakovanih božičnih poklona naslagana
je između pisaćeg stola i ogledala visokog oko dva metra,
postavljenog na pod foajea.
Džilina kuća. Kuća generalnog inspektora CIA.
Džine Poštenjačine.
„Šta se desilo? Upravo sam skuvala kafu. Molim
vas, uđite." Ponašala se kao da smo komšije iz ulice.
Društvena poseta - kako da ne! Osmehnula se, ali je zbog
isturenih zuba izgledalo kao da pravi grimasu.
Šta se desilo? Je li neko od suseda čuknuo druga
kola? Maločas sam pripremala kafu, sveža je. Dobra je
kao ona iz Starbaksa. Hajde da proćaskamo.
„Prijala bi nam kafa", reče Džej dokazujući da je
sposoban da ćaska.
Ušli smo u kuću u kojoj je stanovala s decom i
mužem. Sa Džekom.
Uočavao sam pojedinosti - sve mi je bilo značajno
kako bih skinuo koprenu s tajne kao dokazni materijal.
Obilje svetlih boja u unutrašnjosti kuće i stil pun životne
radosti govorio je američki dom, ali sitnice su prenosile
poruku putovanja po svetu: francuske gravure,
flamanska tkanja, kineski porcelan.
Svetska putnica Džil. Vrhunska špijunka Džil.
U klasičnim detektivskim filmovima i romanima
postoji jedna stara izreka koja mi nikada nije zvučala
naročito logično - cherchez la femme. Tražite ženu. Imam
sopstvenu krilaticu za rešavanje mnogih savremenih
krivičnih dela - cherchez l’argent. Tražite novac.
Nisam verovao da su Džin Sterling i njen muž
delovali samostalno. Nisam u to verovao kao što nikad
nisam kupio verziju po kojoj su Džek i Džil bili lovci na
poznate ličnosti. Oldrič Ejms je navodno dobio dva i po
miliona da razotkrije desetak američkih agenata. Koliko
je dobio bračni par Sterling da bi uklonio problematičnog
predsednika Sjedinjenih Država, najmoćnijeg čoveka van
kontrole, koji je podrivao sistem.
I ko im je dao novac? Cherchez l'argent. Možda će
nam Džin otkriti ako joj malo zavrnemo ruku, što sam
svakako nameravao.
Ko bi najviše profitirao od ubistva predsednika
Tomasa Bernsa? Potpredsednik, sada predsednik?
Volstrit? Organizovani kriminal? CIA? Moram da pitam
Džin. Možda uz šolju kafe koja se puši. Možda je to prava
tema za ćaskanje.
Ona se okrete i povede nas nazad u kuhinju. Bila je
tako mirna i pribrana. I dalje sam obraćao pažnju na
nameštaj, besprekorno čiste dekorativne elemente,
krajnju urednost i pored tri deteta u kući. Verovao sam
da znam kako su Džin i njen muž mogli sebi da priušte
ovako sjajnu kuću u Čevi Čejsu. Cherchez l'argent.
„Nešto ste sigurno otkrili?", reče ona, okrete se i
pogleda nas. „Ne mogu ni da pretpostavim šta bi to moglo
da bude. Šta se desilo? Kažite mi.“ Likujući je protrljala
šake. Kakva gluma! Kakva glumica!
„Nešto smo otkrili", rekoh najzad. „Zanimljive
pojedinosti o Džeku." Odlučili smo da uhapsimo prvo
njega. Sada je na tebe red.
„To je sjajna novost", reče Džin Sterling. „Molim
vas, kažite mi sve. Najzad, Kevin Hokins je bio jedan od
naših."
Ušli smo u veliku kuhinju koju sam pamtio od svoje
prve posete. Zidovi su obloženi pločicama boje terakote, s
ormarima od punog drveta koji nisu izgledali jeftino. Šest
prozora je gledalo na baštensku kuću i teniski teren.
„Uhapsili smo vašeg muža, Breta, zbog ubistva
predsednika“, obavesti je Džej Grejer hladnim,
ravnodušnim glasom. „Sada je u pritvoru. Ovde smo da
uhapsimo vas."
„Tako je vraški teško postarati se za svaku sitnicu,
zar ne? Bila je dovoljna mala omaška", rekoh Džin. „Sara
je pogrešila. Mislim da se zaljubila u vašeg muža. Jeste li
to znali? Mora da ste znali za Sarinu ljubavnu vezu s
Bretom?"
„Alekse, šta to pričate? Šta vas je spopalo, Džeje?
Govorite potpune besmislice."
,,Oh, neće biti, Džin. Sara Rozen je u svom stanu u
Vašingtonu zadržala kopiju snimljenog materijala na
kojem je zabeleženo ubistvo senatora Ficpatrika. Na toj
traci je vaš muž. Sirota usedelica je bila zaljubljena u
njega. Možda ste i to isplanirali. Morali ste da
posumnjate. U stanu Sare Rozen, u Fogi Botomu, našli
smo čak i njegov otisak prsta. Verovatno ćemo naći još
više pošto znamo šta treba da tražimo."
Pogled joj se smrači, a oči skupiše. Osetio sam da
možda ne zna sve o bliskoj vezi svog muža i Sare Rozen.
Naravno, znala je za Saru. Poslednjih dana smo
otkrili da je Sara Rozen bila špijunka Agencije, ubačena u
Belu kuću. Osam godina je provela tamo kao krtica
Agencije. Džek ju je tako pronašao i znao je da će biti
lojalna. Politička uverenja su joj bila ekstremno
desničarska. Tomas Berns je želeo krupne promene u
Pentagonu i CIA. Neka moćna grupa je osećala da takve
promene vode uništenju zemlje, štaviše, da će je uništiti.
Ovaj centar moći je odlučio da umesto toga uništi
Bernsa. Tako su rođeni Džek i Džil.
„Ovo će biti gore od afere sa Oldričom Ejmsom,
znate. Mnogo, mnogo gore“, reče Džej Grejer.
Džin Sterling lagano klimnu glavom.
„Da, mislim da hoće. Mislim da se ponosite svojom
ulogom u razaranju jedne od malobrojnih, zaista
malobrojnih institucija koje Sjedinjenim Državama
pružaju nadmoć nad ostatkom sveta", nastavi ona
gledajući čas u mene, čas u Grejera. „Naša obaveštajna
mreža je bila bez premca. I smatram da je i dalje.
Predsednik je bio samo glup amater koji je želeo da
rasformira obaveštajnu službu i vojsku. U ime čega?
Populističkih promena? Kakva sprdnja, kakva jadna,
opasna lakrdija. Tomas Berns je bio prodavač automobila
iz Detroita! Uopšte nije bio pozvan da donosi odluke koje
su mu bile poverene. Većina predsednika pre njega je to
razumela. Ne interesuje me vaše mišljenje o nama. Moj
muž i ja smo patriote. Je li to jasno? Je li to jasno,
gospodo?“
Pre nego što je uzvratio, Džej Grejer je pusti da
završi:
„Vi i vaš muž ste ljigavi izdajnici. Ubice. Je li to
jasno? Međutim, u jednome ste u pravu. Ponosim se što
sam vam stao za vrat. Osećam se sjajno zbog toga. Zaista,
Džin."
U kuhinji iznenada planu bela svetlost! Blesak iz
cevi.
Zaglušujući pucanj se razleže tamo gde smo ga
najmanje očekivali. Telo Džeja Grejera se izboči. On pade
preko kuhinjskog šanka i obori nekoliko visokih drvenih
stolica.
Džin Sterling je pucala u njega iz neposredne
blizine. Pištolj joj je bio sakriven u kućnoj haljini. Opalila
je kroz džep. Možda je videla kako prilazimo kući, a
možda uvek ima oružje pri ruci. Najzad, ona je Džil.
Džin zauze drugačiji položaj i okrete pištolj k meni,
ali već sam se bacio u zaklon iza kuhinjskog šanka.
Ona ipak opali iz poluautomatskog pištolja.
Još jedan zaglušujući prasak u kuhinji. Blesak.
Zatim, još jedan pucanj.
Paljba se nastavljala dok se povlačila iz kuhinje.
Zatim je potrčala. Kučna haljina je lepršala za njom kao
ogrtač.
Požurio sam k mestu gde je pao Džej Grejer. Bio je
ranjen u grudi, blizu ključne kosti. Lice mu je bilo bledo,
ali se, ipak, nije onesvestio.
„Samo je uhvatite, Alekse. Uhvatite je živu“, jedva je
izgovorio. „Drž’te ih. Oni znaju sve."
Oprezno ali hitro sam se kretao kroz kuću
Sterlingovih. Ne smemo daje ubijemo. Ona zna istinu.
Moramo da saznamo od nje makar to. Ona zna zašto je
predsednik ubijen i ko je nalogodavac. Ona zna!
Iznenada, jedan agent Tajne službe upade na
prednja vrata. Drugi agent ga je pratio u trku.
Još dva agenta se pojaviše iz pravca kuhinje. Svi su
izvadili oružje. Izraz lica je otkrivao njihovu potresenost i
zabrinutost.
„Do đavola, šta se ovde desilo?", viknu jedan agent.
„Džin Sterling je imala pištolj. Treba nam živa.
Moramo da je uhvatimo živu!"
Iz predsoblja sam začuo šum. Tačnije, dva šuma.
Razumeo sam šta se dešava i srce mi siđe u pete.
Proradio je automobilski motor.
Čulo se podizanje automatskih vrata na garaži..
Džil je bežala.
 POGLAVLJE
110

IAKO su gromki otkucaji nagoveštavali da će mi

grudi eksplodirati, srce mi se ledilo.
Hvataj je živu, po svaku cenu! Važnija je čak i od
Džeka.
Do garaže se stizalo uzanim hodnikom, pored
zastakljenog dela dnevne sobe, izloženog suncu. Ova
prostorija se kupala u zaslepljujućem sjaju
prepodnevnog sunca. Duboko sam udahnuo. Polako sam
otvorio vrata garaže kao da su minirana. Možda i jesu.
Kuća je puna prljavih trikova.
Između kuće i garaže pružao se tesan i mračan
prolaz. Hodnik je bio dug oko metar i dvadeset. Pognutih
leđa sam se uputio njime.
Još jedna zatvorena vrata na kraju.
Hvataj je živu. Ništa ne sme da te spreči.
Naglim trzajem sam otvorio druga vrata i uskočio u
odeljenje za koje sam pretpostavljao da je garaža. I bila je.
Istog trena odjeknuše tri bučna praska. Tresnuh na
betonski pod.
Pucnji iz pištolja!
Zastrašujuća je grmljavina u zatvorenom prostoru.
Ali, hvala bogu, nijedno plop, tup udar metka u moje
grudi ili glavu.
Videh Džin Sterling, koja se naginjala kroz prozor
svog karavana. Jednom rukom je stezala poluautomatski
pištolj. Naterah se ponovo da skočim.
Hvataj je živu!, vrištao je moj mozak dok sam jurio
u zaklon.
U kolima sam video još nekoga. S njom je bila njena
najmlađa ćerka. Trogodišnja Karon. Koristila je Karon
kao živi štit. Znala je da nećemo pucati ako nas devojčica
ometa. Mala je glasno vrištala. Bila je prestravljena. Kako
Džin Sterling može tako da postupa s rođenim detetom?
Sagnuo sam se u mračnom i skučenom prostoru,
iza rezervoara za gorivo. Pokušavao sam da sredim misli.
Na trenutak sam zatvorio oči. Ma nije prošlo ni pola
sekunde.
Punim plućima sam udisao hladan vazduh
pomešan s benzinskim isparenjima. Nastojao sam samo
da sledim logiku i ništa drugo. Nadam se da sam doneo
pravu odluku.
Kada sam se opet uspravio, opalio sam. Pažljivo
sam nišanio da ne pogodim devojčicu, ali sam ipak
pucao.
Ponovo sam se sagnuo i sakrio iza mračnog
rezervoara. Znao sam da nisam nikoga pogodio.
To je bio pucanj opomene - poslednje. Endru Klok
je bio u pravu kada smo razgovarali u dvorištu
Sterlingovih. Duh iz CIA mi je rekao sve što treba da znam
- u ovoj igri nema pravila.
„Džin, spusti prokleti pištolj!", doviknuh joj.
„Devojčica ti je u opasnosti."
Nije bilo odgovora, samo stravična tišina.
Da bi pobegla, Džin Sterling ni od čega neće
zazirati. Ubila je predsednika, naredila da se to učini, u
svakom pogledu pomagala u organizovanju i izvođenju
plana. Pa ipak, da li bi Džin Sterling žrtvovala sopstveno
dete? Zašto? Zbog novca? Zbog svojih i muževljevih
političkih uverenja? Kakva uverenja su važnija od
predsednikovog života? Ili života sopstvenog deteta?
Hvataj je živu, mada zaslužuje da umre ovde, u ovoj
garaži, da bude pogubljena.
Ponovo sam skočio. Ispalio sam drugi metak u
vetrobran - na vozačevu stranu, sasvim desno. Staklo se
rasu po celoj garaži. Srča odlete do tavanice, a onda se
spusti kao pljusak.
Od buke u skučenom prostoru zaglunuše nam se
uši. Karon je jecala i vrištala.
 Ugledah je kroz mozaik krhotina vetrobrana. Jedna
strana lica joj je okrvavljena. Izgledala je preneraženo i
užasnuto. Jedno je planirati ubistvo, a sasvim drugo biti
meta vatrenog oružja. Biti ranjen. Dobiti metak. Osetiti
ono smrtnosno, tupo zarivanje zrna u telo.
U tri hitra koraka sam stigao do karavana.
Zgrabio sam vrata na kolima i otvorio ih snažnim
trzajem. Glavu sam pognuo do grudi. Toliko sam škripao
zubima da su me vilice bolele.
Ščepao sam je za plavu kosu. Udario sam je.
Raspalio sam je grubo i snažno istim udarcem koji je
dobio i njen muž. Desna strana lica joj je krenula pod
mojom pesnicom.
Džin Sterling klonu preko volana. Mora da je imala
staklenu bradu. Džin je ubica, ali ne i bokser. Pala je od
prvog dobrog udarca. Sada smo je imali. Uhvatio sam je
živu.
Najzad smo dobili Džeka i Džil.
Na prednjem sedištu je plakala njena ćerkica, ali
nije ranjena. Kao ni majka. Ni na koji način to nisam
mogao da izvedem blaže. Uhvatili smo Džeka, a sada smo
uhvatili Džil. Možda ćemo čuti istinu. Ne možda - čučemo
istinu!
Zgrabio sam devojčicu i privio je uza se. Želeo sam
da izbrišem sav njen strah. Nisam hteo da se seča ovoga.
Stalno sam ponavljao. „Dobro je, dobro je. Sada je sve
dobro."
Ali nije bilo. Sumnjao sam da će ikada moći da
bude dobro - deci Sterlingovih, mojoj deci. Bilo kome.
Više nema pravila.
 POGLAVLJE
111

TE NOĆI, kada su uhapšeni Džin Sterling i njen

muž Bret, sve televizijske mreže su dale ogroman
publicitet toj dramatičnoj i krajnje uznemirujućoj vesti.
Dao sam kratak intervju CNN-u, ali sam uglavnom
odbijao da prihvatim zasluge. Otišao sam kući i ostao
tamo.
U devet sati je emitovana zvanična izjava
predsednika Edvarda Maonija. Džek i Džil su želeli da
Edvard Maoni postane predsednik, neprekidno mi se ta
misao motala po glavi dok sam ga slušao kako se obraća
milionima ljudi širom sveta. Možda je bio upleten u
atentat, možda nije. Međutim, neko je silno želeo da on
bude predsednik umesto Tomasa Bernsa, a ni Berns mu
nije verovao.
O Maoniju sam jedino znao da se obogatio u
poslovima s kablovima zajedno sa svoja dva kubanska
partnera. Posle toga je postao popularan guverner
Floride. Sećam se da je mnogo novca uloženo u tu
kampanju. Tražite novac.
S Nanom i decom sam gledao dramatičan
televizijski cirkus maksimus. Dejmon i Dženi već su
previše znali da bih ih sada isključio iz velike slike. Oni
su me posmatrali kao junaka, kao nekoga kime mogu da
se ponose, možda čak i da ga s vremena na vreme
poslušaju, mada uglavnom nisu to činili.
Dženi i mačka Rozi su se priljubile uz mene dok
smo na kauču gledali beskrajnu paradu novinskih
izveštaja o atentatu i naknadnom hapšenju pravog Džeka
i prave Džil. Svaki put kad bih se pojavio u nekoj filmskoj
sekvenci, Dženi me je ljubila u obraz.
„Imaš lepo mišljenje o svom tati?“, upitao sam je
kad me je naročito jako i zvučno cmoknula.
„Da, vrlo“, reče mi Dženi. „Volim da te gledam na
televiziji. I Rozi to voli. Lep si i fino govoriš. Ti si moj
ju-nak.“
„A imaš li ti nešto da kažeš, Dejmone?“, proveravao
sam kako njegovo visočanstvo reaguje na ove neobično
događaje.
Dejmon se isceri od uva do uva. Nije odoleo.
„Dosta dobro", priznao je. „Toplo mi je unutra."
„Čujem te", rekoh svom mladunčetu. „Da li bi me
zagrlio?"
On to učini i uverih se da je Dejmon u ovom času
srećan zbog mog uspeha. Bilo mi je važno da to utvrdim.
„Materfamilias?", 74 upitah najzad Nanu za
mišljenje. Sedela je poduprta u svojoj omiljenoj
naslonjači. Skupila se ko dve pare u kesi dok je s
napregnutom pažnjom i uz poneki zajedljiv komentar
pratila traumatične izveštaje.
„U poslednje vreme ti je familija bila deveta rupa",
požali se Nana hitro. „Inače, uglavnom se slažem s Dženi
i Dejmonom. Jedino ne razumem zašto pripisuju takve
zasluge onom belcu iz Tajne službe. Izgleda da su na
predsednika pucali u vreme kada ga je on čuvao."
„Možda su pucali kada smo ga svi čuvali", rekoh.
Nana slegnu prividno krhkim ramenima.
„U svakom slučaju, ponosim se tobom, Alekse, kao
i uvek, ali to nema nikakve veze s tvojim junačenjem.
Ponosim se jer si ti ti."
„Hvala", rekoh Nani. „Nema lepše pohvale. Ni za
koga."
„Znam." Nana se nije odrekla poslednje reči; najzad
se osmehnula. „Šta misliš, zašto sam to rekla?"
Poslednje četiri nedelje nisam često bio kod kuće i
svi smo se uželeli porodičnog druženja. Štaviše, bili smo

74 Lat.: majka, fig. stub porodice. (Prim, prev.)

gladni toga.
Nisam mogao da se krećem po kući, a da mi jedno
ili drugo dete ne visi okačeno za ruku ili nogu.
Čak se i mačka Rozi ugledala na njih. Konačno se
uključila u porodicu i svima nam je bilo milo što je kod
nas našla dom.
Nije mi to smetalo. Nijednog časa nisam tu pažnju
doživljavao kao teret. I sam sam bio gladan pažnje. Malo
sam žalio što moja žena Marija nije tu da uživa u ovim
dragocenim trenucima, ali sve ostalo je bilo sasvim okej.
U stvari, izuzetno mi je prijalo. Sada ćemo opet normalno
živeti. Zaricao sam se da me ovog puta više ništa neće
sprečiti u tome.
Izjutra sam ustao da Dejmona odvedem u školu
Sožerner Trus. Tamo je sve ponovo oživelo. Nevinost ima
kratko pamćenje. Svratio sam u kancelariju Kristine
Džonson, ali ona se još nije vratila na posao.
Niko nije znao kada će opet doći u školu, ali svima
je nedostajala kao vakcina protiv gripa. I meni, i meni.
Imala je nešto posebno. Nadao sam se da će se ubrzo
oporaviti.
Tog jutra sam se vratio kući u petnaest do devet.
Kuća u Petoj ulici je bila izuzetno tiha i mirna.
Neverovatno mi je prijalo zatišje. Pustio sam Bili Holidej:
The Legacy 1933-1958, jednu od omiljenijih ploča.
Telefon je zazvonio oko devet. Prokleti pakleni
telefon!
Bio je to Džej Grejer. Nisam mogao da zamislim šta
ga je navelo da mi telefonira ovde. Gotovo da nisam želeo
da čujem razlog.
„Alekse, morate da dođete u zatvor Lorton“, rekao je
užurbano. „Molim vas da odmah krenete."
 POGLAVLJE
112

DOK sam vozio ka federalnom zatvoru u Virdžiniji,

prekršio sam sva naznačena ograničenja brzine. Vrtelo
mi se u glavi, kao da će se svakog trenutka odšrafiti i
pravo kroz vetrobran odleteti s ramena. Detektiv
Odeljenja za ubistva mora da veruje u svoju snagu kako
bi mogao da podnese sve što ga zadesi, ali pre ili kasnije
čovek otkrije da je to nemoguće. Niko nije toliko jak.
Nekoliko puta sam već bio u zatvoru Lorton. Tu su
pod maksimalnim merama obezbeđenja neko vreme
čuvali kidnapera i masovnog ubicu Garija Sonedžija.
Stigao sam u deset sati izjutra. Dan je bio svež, ali
je nebo bilo vedro. Kada sam stigao, na parkiralištu i
travnjaku je bilo nekoliko reportera.
„Šta znate, detektive Krose?“, upita me jedan od
njih.
„Prelep dan“, rekoh. „Možete da me citirate.
Slobodno."
Ovde je pritvoren i bračni par Sterling. Vlada je
odlučila da ih tu drži do suđenja za ubistvo Tomasa
Bernsa.
Alekse, morate da dođete u zatvor Lorton. Molim
vas da odmah krenete.
Na trećem spratu zatvorske zgrade sam sreo Džeja
Grejera. Društvo mu je pravio i upravnik Marion Kembel.
Obojica su bili bledi poput gipsanog maltera na zidovima.
„Oh, do vraga, Alekse", proštenja doktor Kembel
videvši me kako prilazim. Nas dvojica smo se poznavali
odranije. Rukovasmo se. „Hajdemo gore“, reče on.
Ispred sobe za sudsku medicinu na četvrtom
spratu bilo je još policajaca i zatvorskih čuvara. Grejer i
ja zauzesmo mesto u koloni iza upravnika zatvora i
njegovih najbližih saradnika. Uzbuđenje me je gušilo.
Za ovu priliku smo morali da stavimo plave
hirurške maske i prozirne plastične rukavice. Teško smo
disali i bez maski.
,,Oh, da sam proklet?, promrmljah kada smo ušli u
sobu.
Džin i Bret Sterling su bili mrtvi.
Dva tela su ležala na stolovima od nerđajućeg
čelika. Bili su potpuno nagi, obasjani surovo jarkom
svetlošću s tavanice. Neprijatno bleštavom.
Ceo prizor mi je bio potpuno neshvatljiv, ali nisam
jedini mislio tako.
Džek i Džil su mrtvi.
Džek i Džil su ubijeni u federalnom zatvoru.
„Da sam proklet. Nek su prokleti", rekoh kroz
hiruršku masku.
Bret Sterling je bio dobro građen. Čak i mrtav je
ostavljao utisak muškosti. Mogao sam da ga zamislim
kao ljubavnika Sare Rozen. Primetio sam da su mu
tabani prljavi. Verovatno je po svojoj ćeliji hodao
bosonog. Šetao gore-dole? Čekao da neko dođe po njega?
Ko je ušao u Lorton i uradio ovo? Da li je ubijen? Šta
se desilo, za ime božje? Kako je to moglo ovde da se
dogodi?
Koža Džin Sterling je bila bleda poput testa, a ni
telo nije održavala u savršenom stanju. Izgledala je
mnogo bolje u sivim i plavim kostimima, šivenim po meri,
nego naga.
Imala je mek valjak trbuščića iznad crnih malja na
stidnici. Noge su joj izukrštane ograničeno proširenim
venama. Dok je umirala, krv joj je curila iz nosa.
Izgledalo je da ni muž ni žena nisu mnogo patili. Je
li to neki trag za nas? Stražari su ih prilikom redovnog
obilaska, u pet sati izjutra, oboje pronašli mrtve u
ćelijama.
Umrli su u približno isto vreme. Prema planu?
Naravno, prema planu. Ali prema čijem planu?
 Džek i Džil su došli u zatvor Lorton. ..Išta im se
dogodilo? Šta se ovde noćas izdešavalo, do đavola? Koje
ubio Džeka i Džil?
„Kada su dovedeni, oboje su podvrgnuti
najrigoroznijem telesnom pregledu", reče upravnik
Kembel Džeju i meni. „Moguće je da je posredi zajedničko
samoubistvo, ali i za to su morali da imaju pomoć. Neko
im je juče dao otrov između šest po podne i rane jutarnje
smene. Neko je ulazio u njihove ćelije."
Doktor Marion Kembel me pogleda. Oči su mu bile
zamućene, divlje i neverovatno crvene.
„Ispod njenog desnog kažiprsta je nađeno malo
krvi. Borila se s nekim. Džin Sterling je pokušavala da se
odbrani. Ubeđen sam da je ubijena. Nije htela da umre,
Alekse."
Zažmurio sam na trenutak. Nije pomoglo. Isto me je
čekalo kada sam otvorio oči. Džin i Bret Sterling su i dalje
ležali goli i mrtvi na dva stola od nerđajućeg čelika.
Pogubljeni su. Profesionalno. Bez strasti. Bilo je to
najjezivije od svega - kao da su Džek i Džil posetili i ubili
Džeka i Džil.
Da li je neki duh ubio Džin Sterling i njenog muža
Breta? Strahovao sam da to nikada nećemo saznati. Ne
treba da znamo. Nismo dovoljno važni da bismo znali
istinu.
Postoji samo jedan princip, jedno načelo: nema
pravila.
Bar za neke ljude.
 POGLAVLJE
113

VOLIM kada je sve lepo upakovano i vezano trakom

vedre boje s mašnom. Želim da u svakom pojedinačnom
slučaju budem nepobedivi ubica zmajeva. To se
jednostavno ne dešava - valjda ne bi bilo zabavno kada bi
se uvek tako završavalo.
Dva i po dana sam proveo u kući Sterlingovih
radeći s Tajnom službom i FBI-jem. I Džej Grejer i Kajl
Krejg su došli u kuću u Čevi Čejsu. U nekom kutku glave
kljucala me je ideja da je Džin Sterling za svaki slučaj
možda ostavila neki trag koji bi mogao da se prati - nešto
što će nas odvesti do njenih ubica. Nagađao sam daje bila
sposobna za tako potuljen osvetoljubiv postupak - svoj
poslednji prljavi trik!
Međutim, ništa nismo pronašli u kući. Ako je i
postojao trag, neko nas je pretekao i uklonio ga iz kuće.
Nisam odbacivao tu mogućnost.
Kasno po podne trećeg dana u kući razgovarao sam
s Kajlom Krejgom. Obojica smo bili smoždeni do koske.
Otvorili smo dve boce piva iz mikropivare Breta Sterlinga
i razgovarali o životu, smrti i beskonačnosti.
„Jesi li ikad čuo frazu - previše logično
osumnjičenih?“ upitah Kajla dok smo u tišini kuhinje
Sterlingovih pijuckali pivo.
„Ne taj sklop reći, ali jasno mi je kako može da se
primeni ovde. Imamo scenarije s naznakama da je
umešana CIA, vojska, krupni biznismeni, a možda i sam
predsednik Maoni. Istorija se retko kreće pravolinijski."
Kajlov odgovor me podstaknu da klimnem glavom.
Po običaju je brzo shvatao.
„Trideset pet godina posle atentata na Kenedija
jedino je izvesno da je postojala nekakva zavera“, rekoh.
 „Nema načina da se fizički dokazi - balistički i
medicinski - pomire s teorijom o jednom strelcu u
Dalasu", reče Kajl.
„Ovde, dakle, imamo isti prokleti problem - previše
logično osumnjičenih. Do dana današnjeg niko ne može da
isključi mogućnost da su u to bili umešani prsti Lindona
Džonsona, vojske, jedinica za tajne operacije CIA, mafije
ili starog šefa vaše službe. 75 Očigledne su sličnosti sa
ovim što se sada desilo, Kajle. Moguć državni udar s
ciljem da se ukloni uznemiravajući faktor sa čela izvršne
vlasti i zameni pogodnijom ličnošću koja čeka u prikrajku
- nekada je to bio L. B. DŽ, a sada Maoni. CIA i vojska su
izuzetno kivni, kako na Kenedija, tako i na Tomasa
Bernsa. Sistem se žestoko odupire promeni."
„Zapamti to, Alekse", reče mi Kajl. „Sistem se
žestoko odupire promeni i pojedincima koji su skloni da
ga remete."
Namrštih se, ali klimnuh glavom.
„Zapamtiću. Hvala na pomoći."
Kajl mi pruži šaku da se rukujemo.
„Previše logično osumnjičenih", rekoh. „Je li i to deo
ružne, prljave zavere čiji je cilj da se zametnu tragovi?"
„Ne bih se iznenadio da je tako. Ništa više ne može
da me iznenadi. Idem kući kod svoje dece", rekoh
naposletku.
„Mislim da ti je to najpametnije", osmehnu se Kajl i
pokaza mi rukom da krenem.

75Stari šef Džon Edgar Huver (John Edgar Hoover, 1895-1972),

autoritarni direktor FBI-ja, koji je na čelu ove institucije bio
neverovatnih četrdeset osam godina. (Prim, prev.)
 POGLAVLJE
114

VRATIO sam se kući i igrao se s decom - pokušavao

sam da im posvetim svu pažnju. Ipak, povremeno bi mi
pred očima iskrsnulo lice Tomasa Bernsa. Na mahove
sam se prisećao lepog lišca Šanele Grin ili Vernona
Vitlija, pa čak i lik nesrećnog Džordža Džonsona,
Kristininog muža. Video sam i tela Džin Sterling i Breta
Sterlinga na onim čeličnim stolovima u zatvoru Lorton.
Narednih dana sam po nekoliko sati dnevno
provodio baveći se volonterskim radom u kuhinji za
siromahe pri bolnici Sv. A. Tamo me znaju kao g. Kikiriki
puter čovu. Delim sledovanja kikiriki putera i marmelade
uz poneki pro bono savet onima koji su manje-više
nesrećniji od mene.76 Zbilja mi prija kada radim s njima.
Vraćaju mi više nego što dajem.
Ipak, nisam uspevao da se usredsredim na bilo
kakav posao. Duša mi je stalno bila odsutna. Ideju bez
pravila osećao sam kao riblju kost u grlu. Gušila me je.
Zaista je bilo previše osumnjičenih da bi istraga ubistva
Tomasa Bernsa bila uspešno privedena kraju. U ovakvo
velikom slučaju mogućnosti jednog vašingtonskog
policajca su ograničene. Gotovo je, ubeđivao sam sebe.
Ostaje samo ono što ćeš zauvek nositi sa sobom.
U poznim satima jedne noći sam sedeo na
zastakljenoj verandi. Po leđima sam češkao mačku Rozi
koja je od miline prela. Razmišljao sam da sviram klavir,
ali nikako nisam mogao da se nakanim. Nisam bio
raspoložen za Bilija Smita, Geršvina i Oskara Pitersona.
Čudovišta, furije i demoni mahnitali su mi po glavi - u
svim oblicima i veličinama, u oba pola, ali svi ljudskog

76 Lat: Pro bono ili pro bono publico - za javno dobro. (Prim prev.)
roda. Ovo je bila Danteova Božanstvena komedija sa
devet krugova, u kojima smo svi zajedno živeli.
Najzad sam seo za klavir. Svirao sam Star Dust, a
onda Body and Soul i ubrzo sam se izgubio u prekrasnim
zvucima. Prestao sam da mislim na telefonski poziv koji
mi je te nedelje stigao kao čestitka. Zbog težeg prekršaja
radne discipline bio sam suspendovan s posla u policiji.
Udario sam starešinu, načelnika Džordža Pitmana.
Jesam, ne poričem. Kriv sam po svim tačkama. Pa
šta? I šta sad?
Iznenada neko zakuca na vrata verande. Kucanje
se ponovi.
Nisam očekivao društvo niti sam ga želeo. Ni
Sampsona nisam želeo da vidim. Već je kasno za ma kojeg
posetioca i ne znam koga bih želeo da vidim.
Dograbio sam pištolj - refleksni postupak, moć
navike. Kad čovek malo bolje razmisli, to je jeziva navika.
Ustao sam i otišao da vidim ko je. Posle svih
preživljenih strahota maltene sam očekivao Garija
Sonedžija, ubicu koji je došao da se konačno obračuna sa
mnom ili bar da okuša sreću.
Otvorio sam sporedna vrata i... na licu mi se ukaza
osmeh. Ne, prosto sam zablistao. Svetlost je sinula,
odnosno ponovo sinula u mojoj glavi. Kakvo prijatno
iznenađenje. Osetio sam se bolje, mnogo bolje.
Tek tako. Za tren oka su nestale sve moje brige i
jadi.
„Nisam mogla da spavam“, reče Kristina Džonson.
Prepoznao sam rečenicu kojom sam se poslužio prilikom
prve posete njenoj kući.
Setio sam se i Dejmonove rečenice: Ona je čvršća
čak i od tebe, tata.
„Zdravo, Kristina. Kako si? Bože, tako se radujem
što te vidim“, prošaputah.
„Što vidiš mene umesto koga?“, upita ona.
„Umesto bilo koga“, rekoh.
Uhvatio sam Kristinu za ruku i uveo je u kuću u
Petoj ulici. U moj dom.
Tu još važe pravila, svako je siguran, a ubica
zmajeva je živ i zdrav.
 POGLAVLJE
115

ZAISTA nema kraja surovoj, nemilosrdnoj noćnoj

mori, paklenoj vožnji toboganom.
Bilo je Badnje veće i čarape su pažljivo okačene o
dimnjak. Sa Dejmonom i Dženi sam kitio jelku i skoro je
bila gotova - završni ukrasi su dugački lanci od kokica i
blistavocrvenih brusnica.
Prokleti telefon je zazvonio te sam podigao
slušalicu. Melodija na telefonu je interpretacija Net King
Kola i njegovih božičnih pesama. Na našem malom
travnjaku pred kućom je blistao svež snežni pokrivač.
,,Halo“, rekoh.
,,Oh, zdravo živo. Nije li to lično doktor detektiv
Kros. Kakvo prijatno iznenađenje."
Nisam morao da pitam ko me zove - prepoznao sam
mu glas. Godinama sam ga slušao u košmarima.
„Odavno se nismo čuli", reče Gari Sonedži.
„Nedostajao si mi, doktore Krose. A ja tebi?"
Gari Sonedži je pre nekoliko godina kidnapovao dva
mala deteta u Vašingtonu, a onda nas je naterao na
neverovatnu potragu, koja je trajala mesecima. Od svih
ubica, koje sam poznavao, Sonedži je bio najlukaviji.
Neke od nas je uspeo da obmane kako je on podvojena
ličnost. Dva puta je bežao iz zatvora.
„Mislim na tebe“, konačno mu priznadoh istinu.
,,Često.“
„Pa, upravo zovem da tebi i tvojima poželim srećne
svete praznike. Nanovo sam rođen, vidiš."77

77 Odnosi se na hrišćane koji su ponovo našli veru, naročito posle

snažnih religioznih iskustava. Prema Jovanu 3. 3: Zaista, zaista ti
kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega.
 Ništa mu nisam rekao. Čekao sam. Deca su
shvatila da me je ovaj telefonski razgovor uznemirio.
Gledali su me dok im nisam pokazao rukom da nastave
da kite božično drvce.
,,Oh, još nešto, doktore Krose", prošaputa Sonedži
posle duge pauze.
Znao sam da ima nečega.
„Šta je, Gari? Šta je to - još nešto?"
„Uživaš li u njoj? Prosto moram da pitam. Moram da
znam. Da li ti se sviđa?"
Zastade mi dah. Zna za Kristinu, proklet da je!
„Vidiš, ja sam ostavio onu macu Rozi tebi i tvojoj
porodici. Zar nije dobar fazon? Kad god pogledaš slatku
macu, pomisliš: Gari je u kući! Gari je zaista blizu! I da
znaš - jesam blizu. Želim ti srećnu i bezbrižnu Novu
godinu. Vidimo se uskoro."
Gari Sonedži spusti slušalicu. Začu se samo blago
klik.
Uradih isto. Vratih se lepoj jelci, Dženi, Dejmonu i
Net King Kolu.
Do sledećeg puta.

Sken: forster
Obrada: BABAC