Naslov

originala:
Andrew Pyper
The Only Child

Copyright © Andrew Pyper 2016

Copyright za srpsko izdanje © Evro Book, 2017
Hajdi, Mod i Fordu
„Ne smatrate li da postoji nešto što ne možete
razumeti, a što uprkos tome postoji; da neki ljudi
mogu videti ono što drugi ne vide? O, u tome je
greška naše nauke, u tome što želi da sve objasni;
a kad ne može sve da objasni, ona kaže da tu
ničeg i nema da se objasni.”
Bram Stoker, Drakula
 Deo prvi

NOVI SVET
 1.

Probudilo ju je čudovište koje je kucalo na vrata.

Lili zna bolje od većine koliko su slabi izgledi da je tako nešto
moguće. Posle dugih godina školovanja i, sada, sa iskustvom u sudnici,
gde stalno iznosi stručna mišljenja o psihološkim stanjima, i te kako je
naučila koliko dečja sećanja mogu biti klimava. Imala je svega šest
godina kad se to dogodilo. Bila je u tom uzrastu kad se nešto, naprosto,
zaglavi u mrežu stvarnih uspomena, dok se nešto drugo, što sami sebe
ubeđujete da se desilo iako nije - pretvara u uverljive deliće sna.
Ono što se, međutim, pouzdano zna jeste da je Lili bila sitne građe
za svoj uzrast, da je bila zelenooka i na glavi imala gnezdo svijeno od
ravne crne kose. Samo je ona preživela. A tu je bio i leš, naravno. Leš
njene majke.
Lili ponovo iščitava zvanične dokumente, baš onako kako se drugi
vraćaju starim ljubavnim pismima ili porodičnim foto-albumima, u
potrazi za obrisima poznatih lica. Da, to je za nju čin sećanja, ali i nešto
više od toga. Ona traži kariku koja nedostaje. Jer iako su i izveštaj sa
obdukcije i policijski izveštaji bili dovoljno usaglašeni i verodostojni,
ona sada može da uvidi kako se sve činjenice mogu razvlačiti i razvući
da bi se tim dugim nitima teorije povezale s nekim drugim
činjenicama. Da, ta priča je smišljena tako da se njome stavi tačka na
jedan slučaj. Da se stavi tačka na užasnu, ali već viđenu severnjačku
priču o napadima divljih životinja; stvorenje nezanemarljive veličine -
medved, gotovo izvesno, kog su privukli mirisi pečenja i ljudskog znoja
- ušlo je u njihovu brvnaru, nekoliko stotina kilometara daleko od
Polarnog kruga, na Aljasci, i rastrglo njenu majku, ali nije pronašlo Lili,
koja se krila u svojoj sobi i slušala krike.
Prihvatljiva na prvi pogled, ova priča je upravo takva kakve ovakve
priče i treba da budu. No ipak, gde god makar i malo da je bušneš, ta
priča će se urušiti kao kula od karata. Zašto, na primer, taj medved nije
pojeo njenu majku? I gde li se sakrio kad lovci, koji su došli koliko
sutradan, nisu uspeli da mu uđu u trag?
Najzagonetnije je bilo ono kako se Lili izvukla iz šume.
 Pet kilometara od brvnare prolazi jedini put u tom kraju, kojim se,
posle dvočasovne vožnje, stiže do Ferbenksa. Za letnjih meseci, do
brvnare vode blatnjavi kolotrazi, ali u februaru, kad temperatura
vazduha padne u duboki minus, nemoguće je do nje stići sem ako
nemate motorne sanke, pri čemu je kavasaki Liline majke stajao tamo
gde ga je ostavila, netaknut. Kada je i zašto napustila brvnaru? Kako se
sama-samcita probila kroz šumu?
Te godine kad je navršila tridesetu, Lili je letnji odmor provela u
zavičaju, sprovodeći istragu za svoj račun. Otputovala je na sever,
vratila se do svoje brvnare, pa krenula pešice odatle, kroz jasikovu
šumu, do zarđale prikolice koju je njena majka svojevremeno zvala
njihovim „tajnim mestom”. Razgovarala je usput sa svima čija su imena
navedena u izveštajima koje je uspela da nađe.
Tako je i došlo do susreta s jednim od lovaca uključenih u rad na
ovom slučaju. Kad se našla pored njegovog kreveta u staračkom domu
za starosedeoce u Ankoridžu, on je već bio starac. Toliko je ostario da
nije imao šta da izgubi; s druge strane, mogao je samo da bude
zahvalan što mu u posetu dolazi mlada žena.
- Ja sam Lili - predstavila se. - Lili Dominik, to vam govori nešto?
Kad sam bila mala...
- Sećam te se.
- Sećate se?
- Tebe medved nije diro. - Rekavši to, stao je da odmahuje glavom, i
tužan i zaintrigiran, kao da je bezuspešno pokušao da prizove neku
zgodnu šalu. - S tim što to, je li, nije bio medved.
- Otkud znate?
- Po tragovima u snegu - odgovorio je čovek, prstima u vazduhu
opisujući oblik nogu. - Od brvnare do jedne breze nekih čet’risto
metara udaljene. Pri čem to uopšte i nisu bili medveđi tragovi.
- Nije toga bilo u izveštaju.
- Pa kako bi i bilo! Ja sam ispričo onom uštirkanom - federalnom
istražitelju - ali on nije hteo čak ni da gvirne, i odma’ je reko da je sneg
sve to prekrio i da više nema nikakvih tragova. Al’ ja sam i’ lepo vido.
Nit je to bila neka mašina, nit su bile krplje. A nisu bile, vala, ni čizme.
- Nego šta je bilo?
Starac se nasmešio i pokazao pet-šest patrljaka od zuba. - Šta bi
najpre moglo da bude? Šta sam reko uštirkanom? Da je bio konj.
- Konj - ponovila je Lili, ne kao pitanje, već da bi iz vlastitih usta čula
nešto nemoguće i njoj dobro poznato.
 - Ti uštirkani to nikad ne unose u ta svoja pisanija. „Da izbegnemo
neprijatnosti”, tako mi je reko. Neprijatnosti za mene, tako sam
pretpostavio - govorio je stari. - Jer na Aljaski, je li, divljih konja nema.
Pitomi konj ne bi išo kroz tako dubok sneg pa sve da ga neko vuče. Ne
bi mogo d’ uniđe unutra, što će reći da nije onda mogo ni d’ iziđe.
Odgovor na pitanje šta se stvarno desilo prebačen je na
pretpostavku kojoj je u prilog išao mozaik delića do kojih se došlo
pomoću sudske medicine i na osnovu analize ponašanja životinja. Lili
tu nije mogla mnogo da pomogne. S obzirom na njen uzrast, smatrali
su je nepouzdanim izvorom informacija, a i sem toga, bila je pod
teškom traumom, budući da je ostala bez jedinog roditelja. Njeno
viđenje događaja bilo je tim neubedljivije zbog toga što je, očigledno,
sve to bio plod njene mašte. Ona je, naime, govorila o tamnim obrisima
nekakvog zloduha koji se nadnosi nad telo njene majke, da bi se odmah
potom pojavilo neko čarobno stvorenje, koje je nju, Lili, iznelo iz grma
noseći je na leđima. Postoje sada bila psihijatar, Lili je znala kako stvari
stoje: deca neprestano izmišljaju sve i svašta, ne iz pukog zadovoljstva,
već, ponekad, da bi preživela.
Čak i danas se „seća” događaja koji su se odigrali te noći. Nekih
pojedinosti seća se s jasnoćom istinski proživljenog događaja.
Tada ju je probudilo čudovište koje je kucalo na vrata.
Tako ona misli o tome, baš tako, kao o čudovištu, jer zna da to nije
bio medved. Pošto medvedi ne kucaju na vrata pre nego što uđu. Jer
razlika između životinja i ljudi i jeste u tome što životinje ne ubijaju,
već love.
Jer je ona to svojim očima videla.
 2.

Bez obzira na vremenske prilike, doktorka Lili Dominik svakoga dana

ide pešice na posao. Krene iz stana Drugom avenijom, pa preko mosta
Roberta F. Kenedija, do nepreglednih igrališta i prostranih travnjaka
Rendals Ajlenda. Najbrži put odatle do Forenzičkog psihijatrijskog
centra Kirbi vodio bi Službenim putem, koji, opet, ide ispod
Međudržavnog auto-puta - ali Lili se uvek radije drži reke, gde susreće
samo one najozbiljnije trkače i pokoju bezvoljnu dadilju koja gura
kolica. Istina, treba malo više vremena kad ideš tim putem, ali ona
ionako uvek stiže ranije. Ni zbog čega ne bi zakasnila.
Toga jutra, pod tom čudesnom, plavom, oktobarskom nebesnom
kupolom, zastaje načas da sebi priušti lep pogled na ostrvo Menhetn i
ne može, nikako ne može a da ne vidi, iz tog ugla, okrenuta ka jugu,
sliku koja odgovara klasičnom osnovnoškolskom šablonu: zdepaste
stambene zgrade i bezlična naselja koja polako prerastaju u razmetljive
kule u samom centru grada. Doduše, taj pogled neće zadržati njenu
pažnju. Ona gleda preko uzburkane vode i među svim tim zgradama
vidi onu najmanju - tu je, baš ispred nje, zgrada u kojoj je bila
primorana da stoji okružena svojim slikama iz đačkih dana - i
pokušava da proceni sebe upravo onako kako bi procenila optuženog
kome na svom radnom mestu postavlja pitanja.
Zašto ti je danas ta brvnara na pameti?
Zato što sam je sinoć sanjala.
Stari san. Onaj koji godinama nisi sanjala.
Da, dugo, dugo ga nisam sanjala.
Kad si sanjala kako jašeš belog konja kroz šumu pošto ti je umrla
majka?
Nije ona „umrla”. Ubijena je. I ne mislim da je to bio san. Kao što ne
mislim da je to bio konj.
Čak ni sada? I dalje misliš da se to stvarno dogodilo? I dan--danas
veruješ u magiju?
Lili nema odgovor na ta pitanja. I zato liči na većinu svojih klijenata.
Oni uvek umeju da ti kažu šta su videli, kako su nešto uradili, šta su im
govorili glasovi koje čuju u glavi. No da li je išta od toga - stvarno? Pa to
ti je kao da pitaš dete da li stvarno postoji to stvorenje koje živi ispod
kreveta.
Obdarena je za posao kojim se bavi. To je onaj dar koji prevazilazi
izvanredan uspeh na ispitima i radoholičarski pristup poslu koji
uglavnom brkaju s ambicijom, jer je zapravo reč o utehi; uteha je to što
ona traži u hodnicima te duševne bolnice. Ume da čuje muziku u
lascivnim dobacivanjima i paklenim jecajima koji joj dopiru do ušiju iz
ćelija. A onda, tu su i sami pacijenti - klijenti. Krvoloci, manijaci,
mračnjaci koji se klanjaju samo njima znanim božanstvima. Zlom
natopljene duše, koje većina ljudi, uključujući i njene kolege, smatra
pojavama kakve prevazilaze ljudsku moć poimanja. Lili ih, ipak, ne vidi
tako. Ne libi se da kroči u spaljene šume i porušene gradove njihovih
umova, i tamo pronađe puteljke što vode ka izvorištu njihovih namera,
ka samoj srži njihovih potreba, zakopanih pod pepelom i kamenom.
„Zašto si to uradio?”, glasi pitanje kojim najčešće privodi kraju te
razgovore.
„Ne znam”, odgovori joj ubica ili silovatelj.
„A ja znam”, kaže mu na to Lili.
Pošto je stajala neko vreme, ponovo kreće prema tom svetlom zidu
od cigala, prema Kirbiju, koji je čeka, jednoličan i neizmeran, i ne
pokušavajući da sakrije svoju svrhu i namenu - ja sam ludnica,
poručuju ti zidovi. Većina ljudi s kojima Lili radi, socijalni radnici i
bolničari, ne propuštaju priliku da primete kako je ta zgrada ružna, baš
kao jedan državni tužilac koji uvek nosi kravatu i svaki put, ali svaki put
stane s njom i kaže joj jedno te isto: „Ovo je pandemonijum, tako
izgledaju kapije pakla” - a ona mu se uvek suprotstavi. Tako je, Lili o
tom mestu ima jedno sasvim drugačije mišljenje. Istina je, doduše, da
tu gde se zaposlila niko od nas ne bi voleo da završi. Zato je oduvek i
smatrala da je, iz arhitektonskog ugla, pošteno da to zdanje izgleda
upravo tako. Stvarno, liči na pakao, ali ne tek tako, ne bez razloga.
Lili je mogla da odabere sijaset drugih radnih mesta, s udobnim
foteljama, iz kojih bi nasilne prestupnike slala u javne ustanove poput
Kirbija a da nikad ne mora neposredno s njima da ima bilo kakva posla.
Da joj ruke budu čiste i da je uvek na sigurnom. Ali nju tako nešto
nikada nije zanimalo. Sa zadovoljstvom je na predavanjima slušala o
onome što je interesuje, ali onog časa kad je kročila u Kirbi, osetila je
veliku strast što sada sve to može da doživi u praksi, na terenu. Lili je
imala poseban dar da čuje odjeke demonskih glasova u mislima svojih
pacijenata, posedovala je empatiju koju je njen tutor, doktor
Edmundston, visoko cenio, smatrajući da će zahvaljujući njoj ona
postići i mnogo veće uspehe nego u tih prvih nekoliko godina, premda
se nije ustezao da prizna kako ga ta njena posvećenost ponekad
pomalo plaši. I sama Lili bi se toga povremeno uplašila. Ali premda je
Kirbi zaista bio najmračniji budžak u koji bi jednog psihijatra posao
mogao da odvede, Lili je upravo tu našla sve ono što joj je trebalo. Kući
je odnosila i više novca nego što treba ženi koja živi sama u ne baš
luksuznom stanu i ne izlazi naročito često. Njoj, uostalom, nikada i nije
bilo važno da se bavi - bezbednim poslom.
Ne bi se to moglo tek tako priznati, jer to je neprofesionalno, i
neprofesionalno i naopako, ali Lili, zaista, pronalazi izvestan podsticaj,
pa čak i nešto nalik na uzbuđenje, na samu pomisao da joj se pruža
mogućnost da zaviri u najbolesnije umove. To vam je kao da se
popnete na vrh litice pa pogledate dole, u bezdan. Ako priđete dovoljno
blizu ivice, možete tačno da osetite kako bi izgledalo kad biste načinili
još taj jedan korak, kako bi bilo kad bi se svet izmakao pod vašim
nogama.
Uto joj se, brzo, približava jedna žena koja trči.
Jedna od onih usukanih maratonki koje i obnoć i danju kruže
obodom grada. Obično takve protrče i ne obrate pažnju na Lili, kao da
je ne vide. Ali ta žena s tamnom kosom vezanom u pletenicu, koja joj,
pri svakom koraku, lupne čas u jedno, čas u drugo rame - gleda je pravo
u oči.
Ostalo je svega nekoliko fotografija, koliko se Lili seća, onih masnih
četvrtastih polaroida. Nekoliko slika žene u kojoj ponekad prepozna
osobu sličnu sebi, a ponekad i samu sebe; ponekad, da, a ponekad i ne.
Ali u trenutku kad joj ta žena koja trči, u prolazu, uzvrati pogled - Lili je
prepoznaje.
Žena koja trči izgleda isto kao njena majka.
 3.

Šta si ti? Neka vrsta psihopate?

Doktorka Lili Dominik ukucava sigurnosni kod na ulazu za osoblje
dok pokušava da uobliči presudu koja joj se već neko vreme vrzma po
glavi.
Šta si ti? Neka vrsta...
Neka vrsta - čega?
Kako će pomoćnica direktora sudske psihijatrije u jednoj od
vodećih stručnih ustanova s najvišim stepenom bezbednosti postaviti
dijagnozu - samoj sebi? U svakom slučaju, ona zna odakle valja početi.
Od simptoma. Prvo, dakle, ide taj san od prethodne noći, kad je sanjala
da beži na leđima neke bele životinje. Potom ono kad se toga jutra
setila čudovišta koje je stajalo u lokvi krvi na pragu brvnare. I sad, eto,
maločas, ta uobrazilja da je ugledala majku u licu nepoznate žene.
Ne može ona to. Lili je nemoguće da sagleda sebe kao vlastitu
pacijentkinju, jer, kad se radi o njoj, ne dovodi se u pitanje činjenica da
je ona, u osnovi, duševno zdrava osoba. Sklona teskobnim osećanjima
u društvenim situacijama, osećajno uzdržanija nego što bi trebalo,
funkcionalno aseksualna u dužim periodima nego što bi sama želela,
ali - klinički normalna. Te vizije samo dokazuju da je po prirodi
maštovita, kaže ona sebi, nije to nikakav poremećaj za koji bi se moglo
pronaći objašnjenje na stranicama njene lične Biblije, Forenzičke
procene mentalnog zdravlja, drugo izdanje.
Nema to veze sa mnom, razmišlja Lili dok se vrata, uz zujanje,
otvaraju, a onda ulazi unutar Kirbijevih zidina. Danas se nešto promenilo
u svetu.
Nešto što je tu. Unutra.

Čuje se odjek njenih koraka po mermernom podu; u toaletu je izula

patike i obula ravne kožne cipele. Kad se ispravi, Lili ima sto šezdeset
tri centimetra, a udobnost joj je važnija od ta tri-četiri centimetra koje
bi potpetice mogle da joj daju. Ona nije sitna samo u pogledu visine već
i u ukupnoj srazmeri: ima tanke prste, uske bokove, vilenjačke uši.
Celog života opisuju je kao petite1, i zbog te reči Lili je omrznula ceo
francuski jezik. Ipak, svesno se opredeljuje za neka rešenja koja
pogoduju njenom stasu: nosi tesno krojena odela, okrugle naočare s
ramom od kornjačevine, crnu paž-frizuru. U isti mah je čvrsta i
ozbiljna, jedna od onih koje će i muškarci i žene doživeti kao „žestoku”.
Ima, međutim, i nečeg privlačnog u njenoj žestini, što mnogi drugi vide,
sve da i ona sama toga nije svesna. Ako to i nije otvorenost, ne može se
reći da ona, takva kakva jeste, ne obećava drugima makar neko
izvanredno otkriće, iznenađujući dar, koji se s bližnjim može podeliti
pod uslovom da taj bližnji pronađe ključ da otvori Lilino srce.
Dok glavom klima u prolazu, pozdravljajući kolege, ulazi u lift kojim
će se popeti do svoje kancelarije, a sve vreme pokušava da utiša taj glas
u sebi koji nikako da ućuti. On pripada njoj, ali se od onog njenog
pravog ipak razlikuje. To je onaj grozni unutrašnji đavo kojeg svi mi
imamo - tako bar veruje Lili, sentimentalna frojdovka u srcu - onaj
đavo kojeg moraš stalno iznova da krotiš. Neumestan. Nikome ne bi na
pamet palo da to postoji, taj drugi deo njenog bića, taj što mahnita i
ceri se negde duboko u njoj.
Lili otvara vrata prepunog predsoblja, u kojem se nalaze sto njene
sekretarice Deniz, okružen moćnim kancelarijskim plakarima s
fiokama, i jedna jadna stolica s rupetinom na sedištu. Jedan pogled u
oči Lili je sasvim dovoljan: da, Deniz ima neke novosti. Taj izraz na
Denizinom licu poslovično najavljuje da ima neku sočnu priču koju želi
s njom da podeli. Deniz je gleda podignutih obrva, a filigranske
naušnice još joj se njišu otkako je maločas vrtela glavom u neverici.
- Budi ljubazna pa ostani ovde jedan tren - kaže pružajući Lili jedan
dosije. - Baš bih volela da vidim kakvu ćeš facu da složiš kad pročitaš
šta je ovaj uradio.
- Zar ne možemo pre toga ni dobro jutro jedna drugoj da kažemo?
- Pogledaj to, pa vidi da l’ je dobro ili nije. Hajde, hajde, pročitaj.
- Ti znaš da su ovi dosijei poverljivi, zar ne?
- Umem ja da čuvam tajnu - na to će Deniz, pa pređe prstima preko
usana, kao da zatvara rajsferšlus.
Lili gleda u dosije i odmah uočava da na njemu ne piše ime, već
samo broj. Nije to neobično da dolazi u dodir s klijentima koji ni sami
ne znaju ko su, ili ne žele da otkriju svoj identitet policiji. Ali to tu je
nešto drugačije. Neka treperava toplina struji kroz krut papir, i Lili je
oseća u vrhovima prstiju.
- Šta je uradio? - pita ona.
Deniz se pridiže iz stolice pa progovara šapatom:
- Da budem iskrena, ne želim to da izgovorim.
- Zašto?
- Zato što je tako... čudovišno.
- I tebe to čudi? Pa pogledaj malo oko sebe. Mi se ovde i bavimo sve
samim čudovišnim slučajevima.
Omaklo joj se pre nego što je promislila šta će reći. Sve sami
čudovišni slučajevi? Tako nešto obično izgovara Deniz, dok ona, Lili, sa
tim nikako ne može da se složi. Ali ovog jutra to su upravo njene reči.
- E, tu si, bogme, u pravu - kaže joj Deniz.
 4.

Čovek je čeka. Iz dosijea se ne može saznati mnogo o njemu, osim da

nema imena i prezimena, da je uhapšen zbog nasilnog krivičnog dela,
kao i da je bio neobično miran otkako je lišen slobode. On sedi za
čeličnim stolom, dlanovi mu počivaju na kolenima. Postojan pogled na
fotografiji načinjenoj posle hapšenja krije nedokučive misli. Sada je tu,
na tri koraka od nje, i gleda je, a ona još manje nego na osnovu te slike
može da nasluti šta se tom čoveku kuva u glavi, pri čemu jasno oseća
kako on sve vreme pokušava da dopre do njenih misli.
Psihopata.
Mnogo, zaista mnogo neprikladnih reči taj njen drugi glas voli da joj
došapne. „Psihopata” je jedna od njih. Tako ih nipošto ne smeš zvati. Za
tih nekoliko godina, za to, dakle, relativno kratko vreme koliko se bavi
ovim poslom, nagledala se pacijenata - a, ne, i to se promenilo, sad su
oni klijenti - i termini koje im je pripisivala stalno se smenjuju, kao da
ih nose plima i oseka. Bipolarni su oni što su nekad bili ludi,
visokorizični oni opasni. Istina je, međutim - istina, doduše, neiskaziva
za nekoga koje na položaju doktorke Lili Dominik - da su svi oni što
prođu kroz Kirbi psihopate i da su svi opasni, svako na svoj način.
Ovaj je kao ostali.
Lili zatvara sigurnosna vrata za sobom, ali joj ruka ostaje na kvaci
časak duže nego što je neophodno, a sve ne bi li izbegla njegov pogled.
Čudovišno.
Morate biti spremni na sve kad ste u društvu takvih ljudi, makar im
noge bile okovane za sto zašrafljen u pod. Takvi umeju da budu
prepredeni i na rečima i na delu. Ali ovaj - do maločas samo broj na
dosijeu, a sad stvaran čovek - učinio je nešto strašno i gleda je pravo u
oči; otkad je podigla glavu, kao da joj saopštava nešto istovremeno
grubo i ospokojavajuće. Ima nečeg čudno prisnog u tom njihovom
pogledu, kakav bi, čini joj se, mogli da razmenjuju ljubavnici. Po tome
se, pored ostalog, ovaj razlikuje od ostalih. To ga, verovatno, čini i
opasnim, opasnijim čak od ostalih psihopata koje sreće okovane za
stolove u ovim sobama nalik na kuvani grašak, što zbog mirisa, što
zbog boje zidova.
Lili opominje sebe, priseća se zašto je tu. To joj uvek pomogne. Čim
kroči u sobu, sva njena osećanja iščezavaju. Ostaju samo pitanja koja će
postaviti i odgovori koje će na njih dobiti.
Zato se, pre svega, i opredelila za sudsku psihijatriju: Lili svoje
klijente ne leči, ona ih procenjuje. Nema obavezu ni da propisuje
terapiju ni da leči, već samo da kategorizuje, da donese određeni
zaključak u vezi s njihovom sposobnošću da počine strahote za koje su
optuženi, kao i sposobnošću da uvide, ili ne uvide, koliko je strašno to
što su učinili. Ona njih pita, oni njoj odgovaraju, ili odgovaraju, ili ćute,
ili pak pljunu šlajmaricu preko stola od nerđajućeg čelika tu, duboko u
utrobi zgrade koja je više zatvor nego bolnica. Ponekad ta pljuvačka
stigne i do njene kože.
Lili pušta kvaku, načini korak napred i tada, drugi put, uviđa da to
prepodne možda i neće biti tako ležerno.
Čovek koji sedi za tim stolom, ovlaš joj se osmehujući, jeste
drugačiji od drugih. Po čemu zna? Nije to ni zbog njegovog lica, ni zbog
tela. I jedno i drugo, istina, izgledaju lepo, premda neobično. Vitak i
snažan, plećat kao plivač, taj čovek poseduje moć koju Lili primećuje
čak i u isprepletanim prstima njegovih krupnih šaka. Pravilne, lepo
izvajane crte - obrazi, vilica, brada - zategnuta koža. Lili pretpostavlja
da je rođen u inostranstvu, ali nikako ne može da se doseti odakle bi
tačno čovek s takvim licem mogao da potiče.
Ono po čemu se on istinski izdvaja svakako su njegove oči. Krupne i
duboke, vrcaju od nekog životinjskog lukavstva. Sive dužice gotovo da
se i ne vide od crnih zenica. To su oči koje svedoče o većem broju misli
koje teku uporedo, premda spolja gledano ostaju blage, svetlucave,
iskričave kad je nešto smešno. Te oči ga, doduše, ne čine ni boljim ni
gorim od ostalih, niti ga čine nužno normalnim. Nevin svakako nije.
Samo je - drugačiji.
- Kako su me nazvali ovde?
Neuhvatljiv naglasak. Lili pokušava da dokuči iz kojeg bi naroda, s
kojeg kontinenta mogao da bude taj čovek, ali taj naglasak, njoj bar,
zvuči kao spoj raznih mesta i društvenih staleža. Ima nečeg
istočnoevropskog u njegovoj osnovi, a onda ti se, opet, učini da pred
sobom imaš Rusa, radnika, no tu je i trunčica američkog engleskog, da,
sa severoistoka, kao kad na debatnom klubu Harvarda ili Jejla
pokušavaju da oponašaju oksfordski engleski. Sve to njeno iščuđavanje
staje, pritom, u pet-šest reči.
 Čovek se nakašljava. Lili mu nije odgovorila na pitanje. Neće ona
ništa ni reći dok on ponovo ne progovori.
- Ti vaši papiri - kaže on, glavom pokazujući na dosije, koji ona još
drži pod miškom. - Baš me zanima šta piše. Kako se obraćate onima
koji dođu bez imena?
- Dodelimo im broj, privremeno. Dok ne saznamo identitet klijenta.
- A šta ako ne saznate?
- Svako ima ime.
- Grešite, doktorka.
Podseća je na jednog profesora s postdiplomskih studija. I kako ju
je taj profesor propitivao i lagano je usmeravao kao novim zaključcima.
Što se tog profesora tiče, ona je, istina prekasno, uvidela da je posredi
bio flert, doduše, u finom obliku. S ovim čovekom nije načisto. Ali kad
malo bolje razmisli, nije načisto bila ni s tim profesorom.
- Niste kod sebe imali lične isprave kad ste uhapšeni - kaže mu ona.
- I odbili ste da sarađujete s islednicima, niste im rekli ko ste. To samo
po sebi, međutim, ne znači da ste bezimeni.
Čovek se osmehuje. Neznatna promena u izrazu njegovog lica
pobuđuje kod Lili... šta? Osećaj da je neka sila savladava. Vrti joj se u
glavi, srce joj pojačano lupa, kao obično kad reaguje na nečiji šarm, ali
taj osećaj ubrzo postaje neugodan, kao kad u toku vožnje osetiš da će
da ti pripadne muka.
- Možda ćete mi vi pomoći - kaže on.
- Ja da vam pomognem?
- Pa lekar ste, zar ne?
-Jesam.
- To podrazumeva izvesne profesionalne obaveze prema ovakvima
kao što sam ja.
- Kao što ste vi?
- Prema optuženima. - On sleže ramenima, a Lili se čini da ispod
njegove košulje dopire zvuk od zatezanja posteljine. - Prema opakima.
- Kako biste vi opisali svoje oboljenje?
- Rekao sam „opakima”, ne „bolesnima”.
- Pa dobro, tu svoju opakost, onda.
- Previše sam se navikao na nju da bih je opisivao.
- Mislite da je moj posao da vam kažem o čemu je reč.
- Ne. Mada bih želeo da mi pomognete oko nečeg drugog.
- Oko čega?
Opet se osmehuje. I ona oseća kako je preplavljuje neki talas i da je
opet potpuno izgubljena, baš kao maločas.
- Možda biste mogli da rešite pitanje mog imena, koje ne znam -
kaže on.
Igra se. Zadirkuje je, poziva je da se uključi u tu bezazlenu igru. Ali u
njegovim rečima ima i nečeg zapovedničkog, nadmoćnog. Blag, fin, a
opet - Lili njegove reči prima kao zapovest. Glas mu je toliko ubedljiv
da gotovo fizički deluje na nju.
Lili sklopi oči. Pa ih otvori.
Uspela je da razagna njegove čini. Ne, ne misli da taj čovek ima neke
magične moći ili bilo šta tome slično. „Čini” su, jednostavno, jedina reč
koja joj u tom trenutku pada na pamet.
- Možemo li da porazgovaramo o tome što vas je uopšte i dovelo
ovamo? - pita ga ona.
- Naravno. - On se glasno smeje, krklja kao pušač. - Ali malo mi je
čudno da razgovaram s vama ovako.
- Kako?
On pokazuje na praznu stolicu s druge strane stola. - Pa vi da stojite,
a ja da sedim. Smatram da to, pored ostalog, nije džentlmenski. - On
promrda noge, a okovi oko gležnjeva mu začangrljaju i zazveče. - Ustao
bih, ali sam sputan, ne mogu.
- Da. Sešću ja onda - kaže Lili, ali se ne pomera.
Nije džentlmenski.
Te reči joj nikako ne izbijaju iz svesti. I mogla bi u sve da se kladi da
ih u toj prostoriji nikada niko nije izgovorio. Mogla bi da očekuje da će
one imati prizvuk sarkazma, s obzirom na to gde se nalaze i u kakvoj je
on nevolji - ali savršeno je jasno da je bio ozbiljan. Džentlmen. Tako on
sebe vidi, tako bi on želeo da ga i ona vidi. I to bi ga, samo po sebi,
učinilo profesionalno interesantnim, a kamoli kad se tome doda
desetak drugih vrtoglavih zapažanja kojih joj je već puna glava.
- Sešću ja - ponovo kaže Lili i ovoga puta zaista to čini.
Zatim otvara dosije. On je posmatra. Tako jako deluje na nju da joj
slova plivaju po listovima.
Priberise,jebote, kaže joj onaj unutrašnji glas. Kako se ponašaš, kao
da si luđa od njega?!
Kontrola. Lili to smatra svojim najvećim talentom. U istoj toj
prostoriji ljudi su sedeli sami s njom i govorili joj da će je ubiti;
ispovedali joj neiskaziva nedela i pritom se kikotali; govorili joj takve
gadosti da je jedva čekala da se istušira čim izađe odatle. Možda su je
jedan ili dvojica donekle zadivili, ali to bi potrajalo samo kratko, dok ne
prokljuvi dijagnozu i shvati da je ta njena zadivljenost bila samo jedan
kratkotrajni sev profesionalnog žara. I tako je uvek sa svakim tim
prokletnikom uspevala da drži konce u rukama.
Sada, međutim, sa ovim čovekom oseća nešto sasvim drugačije.
Nije baš uplašena, ali oseća onu uzrujanost koja se javlja kad si u
društvu nekoga sposobnog za nepredvidive akte nasilja. Vidi da je
čovek inteligentan, da će kod ovog igrača morati da računa s vrlo
nezgodnim loptama. A opet, uzbuđenje koje je prožima nije ono kakvo
se javlja kad se pripremate za okršaj s dostojnim protivnikom. Ne, ona
sluti da ovaj trenutak za nju ima neko posebno značenje, ali da će joj to
značenje biti otkriveno tek naknadno, ukoliko u tom odmeravanju
snaga bude bila na visini zadatka. Tu je i neumoljiv osećaj da je on
ovamo došao zbog nje. Lili se oseća kao da joj je udelio kompliment
samim tim što sedi tu kao zatvorenik i netremice je posmatra.
Dosta više. Priberi se. Smesta.
- Jasno vam je za šta vas terete? - pita Lili.
- Jasno mi je, da.
- Napad prvog stepena. To je krivično delo drugog stepena.
- „Lice se smatra krivim za napad prvog stepena kad, u nameri da
drugom licu nanese teške i trajne telesne povrede, ili da uništi,
amputira, odnosno trajno onesposobi ekstremitet ili telesni organ tog
lica, izazove takvu vrstu povrede takvom licu, ili nekom trećem licu.”
- Napamet ste naučili krivični zakonik?
- Ne ceo. Nedostaje mu poetičnosti, zar ne? Ali zatražio sam da mi
pokažu šta piše kod njih, i oni su mi dali da pročitam.
- Da.
- Šta da?
- Da, složila bih se da je to u ovom slučaju relevantan pododeljak. „U
nameri da drugom licu nanese teške i trajne telesne povrede.”
On se blago namršti i reč sladak tog časa padne Lili na pamet. Nije
sladak, nego seksi, ispravlja je onaj neumesni glas. Nije sladak, već je, bez
sumnje, baš seksi.
- Tu bi se moglo osporiti ono „trajne” - kaže on. - Plastični hirurzi
danas izvode čuda.
Lili se premišlja da li da napiše NPL2 = nedostatak saosećanja;
povreda naneta u cilju estetskog naruživanja, ali ne beleži to, jer ne želi
da prekida razgovor.
- Možete li mi reći šta se dogodilo? - pita ona.
- Otkinuo sam jednom čoveku uši.
 - Bez noža?
- Nož mi nije bio potreban.
- Neuobičajen slučaj.
- Je li?
On trepne. I to tako polako da ona u sobi, u kojoj vlada mrtva tišina,
čuje njegove trepavice.
- Pa neuobičajeno je da golim rukama nekome otkinete uši - kaže
ona. - Da, rekla bih da jeste. Kako ste to uradili?
Pokazuje joj ruke. Spaja kažiprste s palčevima, i tako pravi dva
kruga.
- Ovako sam ih uhvatio i povukao - ovako.
Onda samo spusti ruke, a lisice oko zglavaka zazveče tresnuvši o
ivicu stola.
- Samo tako?
- Ljudsko telo je pokornije nego što većina misli. I krhkije.
-Jeste li tom čoveku prišli otpozadi?
- Ne. Upravo smo se bili mimoilazili.
- Nije pružio otpor?
- Kako možete da pružite otpor kad nemate nikakvog razloga da
posumnjate šta će vam se desiti?
- Jeste li mu rekli nešto?
- Jesam.
- Šta ste mu kazali?
- Udahni.
- Zašto?
- Zato što sam znao da će učiniti ono što mu kažem. I da ću ja, dok
on izdahne vazduh, završiti posao.
Lili opet mora da pogleda u dosije na stolu; ti listovi joj zapravo
služe kao sidro kojim je povezana sa svetom izvan te prostorije.
- Videla sam fotografije - kaže ona, palcem listajući stranice. - Golim
rukama, znači - nikad ne bih pomislila da je to izvodljivo.
- Pa obično i nije. Nije, valjda. - Čovek klima glavom kao da mu je na
um upravo palo nešto neočekivano.
- A vi niste običan čovek.
- Ja? Ni blizu.
- Pa pričajte onda - kaže ona i ponovo ga pogleda u oči.
- Podelite tu tajnu oko čupanja ušiju sa mnom.
On ne obraća pažnju na njen nestašluk, isto onako lako kako je ona
podlegla njegovoj razigranosti.
 - Izvesno je da to iziskuje određenu snagu - odgovori on.
- Važno je i da se ni trena ne premišljate. To je najvažnije.
- Niste se premišljali zato što je taj čovek zaslužio da mu to učinite?
- Ne, ne. Pogrešno ste shvatili - kaže on i Lili primeti da je opet
podseća na profesora s postdiplomskih, s tim što se ovog puta već
malo unervozila. - Reč je o tome da se nikad ne premišljam šta god da
radim - dodaje on.
Ona zapisuje nešto u dosije. Zvrlja, stenografski. On je gleda kako
piše i Lili je sigurna da i on, kao i ona, uviđa koliko je besmisleno to što
ona upravo radi.
- Mislite da će vas ova moja izjava približiti dijagnozi koju biste
mogli da mi postavite - kaže on. - Verovatno nešto iz sociopatskog
repertoara, pretpostavljam.
- Zanimljivo stanovište. Samo toliko. Ali želela bih da znam više.
- Stojim vam na raspolaganju, doktorka.
On pokušava da raširi ruke, kao da bi i tim gestom hteo da joj stavi
do znanja da je otvoren za saradnju, ali mu stege to ne dozvoljavaju, pa
tako uspeva samo da podigne ruke i sklopi dlanove pred licem, kao u
molitvi.
Spušta ruke, a ona ga gleda pravo u oči, ne skrećući pogled.
Za njega se nikako ne bi moglo reći da je lep, pa možda čak ni
zgodan muškarac, ali je nesumnjivo privlačan. Dug, širok nos,
sporadično iždžikljala bradica, spušteni spoljni uglovi očiju koje odaju
izraz nečega što bi se moglo protumačiti kao saosećanje ili kao bol koji
neprestano tišti. Daje snažan, vidi se čak i u njegovom najsitnijem
pokretu. Nije to ona nabudžena snaga što potiče od dizanja tegova, već
ona žilava, nalik upletenom konopcu. Lili je isprva bila pogrešila kad je
pomislila da se taj čovek bavi plivanjem. Da, ima u tom sportu izvesne
elegancije - dok usamljeno telo prodire kroz sredinu koja mu pruža
otpor - ali ovaj u tome očigledno ne bi pronašao ništa zanimljivo. U
samoj pojavi Lilinog klijenta vidi se da on nikada nije mario za sport,
već da je snagu razvijao neposredno menjajući okruženje, bilo tako što
će pružati užitak ili nanositi bol. Upada joj u oči njegova priroda,
istovremeno ljubavnička i ratoborna.
O ustima je zapravo reč. I o još ponečem na njemu, ali Lili smatra da
su usta najvažnija. Usne pune i oštro ocrtane. Usta stvorena da ih
ljubiš, da im se prepustiš. „Nisam ti ja stručna za to”, kaže Lili kad god
joj Deniz poturi fotografiju neke filmske zvezde iz nekog od tih
časopisa koje stalno donosi na posao, pa pita Lili šta misli, da li je taj i
taj dobar dasa. „Fino izgleda, rekla bih, ali zaista nisam stručna.” Kao
da treba da budeš stručan da bi odgovorio na pitanje kako neko
izgleda.
- Zašto ste odlučili da povredite baš njega, nepoznatog čoveka? -
pita svog sagovornika, pa opet spusti pogled na do sije.
- Jer smo bili blizu.
- Čemu?
- Marici parkiranoj na Zapadnom Brodveju.
- A vi ste hteli da vas vide?
-Jesam.
- Da vas uhapse?
- Da.
- Zašto baš uši?
- Morao sam da uradim nešto neobično.
- Zašto?
- Pa zar upravo takve inače ne šalju vama? Te, strašne?
- Vi ste to, znači, uradili jer ste želeli da vas zatvore u sudsku
psihijatrijsku ustanovu?
- Taman posla, doktorka! Uradio sam to jer sam želeo da se nađem
sa vama.
Lili se zavali u stolicu. Taj čovek nije ni prstom mrdnuo, ali ona
oseća njegov miris kao da ju je dlanom pogladio po obrazu. Oseća se na
dim od drveta i alkohol, etanol. Zaudara na piljevinu i bajato meso iz
kasapnice.
- Mislite da znate ko sam ja? - pita ga ona i odmah uviđa da je
postavila pogrešno pitanje. Ukoliko klijent poveruje da postoji neka
veza između njega i ispitivača, važno je odmah mu skrenuti pažnju na
to da je ta povezanost zapravo samo nuspojava njegovog
zastranjivanja, puka iluzija bliskosti. Lekar na njenom mestu mora ili
da stvari postavi na svoja mesta, ili da okonča razgovor i pokuša da ga
nastavi neki drugi put. Lili je načinila grešku. Dala je čoveku priliku da
se učvrsti u svojim uverenjima. Što on i čini.
- Naravno da znam - kaže on.
- Pa recite mi onda.
- Vi ste doktorka Lili Dominik. Trideset šest godina. Neudata, bez
dece. Završili ste specijalistički staž na sudskoj psihijatriji na Braunu, a
pre toga diplomirali summa cum laude3 biologiju na Mičigenskom
univerzitetu. I sve to na punoj stipendiji, plus tu i tamo pokoji
honorarni posao. Kirbi vam je dosad, otkako ste počeli da radite, jedini
dao stalno zaposlenje, a to je, pretpostavljam, zato što ste vi sami tako
želeli. Jer ste vi uvek želeli samo najbolje, što, u vašoj sferi delovanja,
znači ništa drugo sem najgoreg.
- Sve ste to našli na osnovu mog imena. Samo to - odgovori mu Lili,
svesno se upinjući ne bi li prikrila podrhtavanje glasa. - Opšte je
dostupan podatak ko sve ovde radi. Moj CV se takođe može naći na
netu, koliko znam, a u njemu je i moj datum rođenja. Dovoljno je malo
zagrejati stolicu i pretražiti internet. Ali to nije isto što i poznavati
mene.
- Sasvim tačno. Kako trenutno stoje stvari, reklo bi se da ste vi za
mene tek skup činjenica. Ali nadam se da će se to uskoro promeniti.
- Neće.
- Samo se vi držite svojih sumnji, doktorka. Još neko vreme pružaće
vam utehu.
- Šta će onda da se desi?
- Onda će te sumnje da se pretvore u prah. Vaš stari način života se
završava i počinje nov.
Ona opet nešto zapisuje. Čini to da bi u glavi uobličila pravo pitanje,
koje će joj pomoći da se iskobelja iz te, sve gušće mreže zagonetki.
- Da me stvarno poznajete - kaže ona - znali biste i kako mi se zovu
majka i otac.
- Pametno! Postavljate mi zamke!
- Kako to?
- Pa tako. Oca nikada niste ni imali, niste ga, u svakom slučaju,
upoznali. Što se vaše majke tiče - kako se to učtivo kaže u Americi? Ne
kaže se da je „mrtva”, ne, to nipošto! Vi ste u ovoj zemlji alergični na
samu pomisao na to, a kamoli da se ta reč pominje. Vaša majka je,
dakle, preminula. A ja sam upravo nju i poznavao. Još pre no što ste se
rodili, pa sve dok...
- ... dok nije umrla. Ne smeta mi ta reč.
- Pa naravno! Kakav biste lekar inače bili? Umrla. Tako! Da se
ponašamo kao odrasli ljudi.
Upalilo mu je, ali ipak nije to ništa do pokušaj naslepo -
pretpostavio je da je ostala bez jednog roditelja, nije naveo nikakva
imena, nije pominjao nikakve konkretne okolnosti - ali Lili ipak mora
malo da ubedi sebe da je sve to ipak samo igra pogađanja. Da, on je
krenuo da ulovi šta stigne, i to je sve, nema dalje. Kao kad vidovnjak
priziva voljenog pokojnika čije ime počinje na samoglasnik („Ujka
Ede!”) pa mu zato pripišu neverovatnu tačnost, tako i ovaj samo
opipava i čeka da mu ona nabaci neku trunčicu, da ga uputi na neki
trag, što ona ni u kojem slučaju ne namerava da učini. Prvo, zato što je
njen posao da usmerava tok ovog razgovora. Drugo, ne sviđa joj se
zamisao da on poseduje i trunku saznanja, makar i pogrešnih, o njenoj
prošlosti.
- Ima dosta rupa u tom vašem izlaganju - kaže Lili smireno.
- Da?
- Prvo, čini mi se da smo vi i ja otprilike istih godina. A to će reći:
ako sam ja bila mala u vreme kad ste vi poznavali moju majku, onda ste
u to vreme i vi bili mali. Sve i da ste je upoznali - a ne verujem da jeste -
ne biste se toga sećali, s obzirom na to koliko ste tada morali biti
mladi.
- Vi rekoste da postoji dosta rupa. Možete li navesti još jednu?
- Niste naveli ime moje majke, niti ste pomenuli gde ste je upoznali.
Na zidu je sat, čovek podiže pogled, računa - s razlogom, uostalom -
da ovakvi razgovori moraju biti vremenski ograničeni. Okovi mu
zveckaju pod stolom dok razmišlja o tome za koji bi pristup trebalo da
se opredeli.
- Mnogo toga bih želeo da vam kažem, ali vi isprva u to nećete moći
da poverujete. Vaša sumnja me dovodi u podređen položaj upravo kad
je reč o raznim pojedinostima, a naročito kad se ima u vidu da se
nalazimo ovde, gde ja zapravo ništa ne mogu da vam pokažem, već
samo da govorim - kaže on. - Ali, znate, ja se svakako radujem našim
budućim razgovorima, doktorka. Za te razgovore će nam trebati
vremena. I tu će dobro doći da se neke stvari i pokažu.
- Odavde mogu da vidim više nego što mislite - kaže Lili, pa se
nalakti na sto. - A i sluh me odlično služi. Posao mi je da slušam.
- Onda čujte ovo. Ja sam drugačiji od svih koji su dosad dolazili na
ovo mesto. Ja sam poseban slučaj.
-Jeste li tu svoju posebnost pokušavali da dokažete i kad ste onako
povredili onog čoveka?
On duboko udahne. - Hajde da više ne pričamo o njemu.
- Pa zar nismo ovde upravo zbog njega?
- Ne. On je beznačajan.
- A bol koji ste mu naneli? Hoćete da kažete da...?
- NE!
Čovek ustaje. Cima okove oko gležnjeva tako silovito da se trese ceo
sto, pa i pod. Pesnicama se pridržava da se ne skljoka nazad na stolicu.
Lili malo ustukne, ali se gotovo istog časa uspravi u stolici.
 - Nisam ja ovamo došao da objašnjavam neki tamo sitan prekršaj!
Nisam ja studija slučaja! Mislio sam da vi...
On zaćuti, shvativši da je počeo da viče. Potom sedne. Sevne
pogledom ka vratima, proverava da li će se pojaviti policajac. I sama
Lili to donekle očekuje. No da li je stražar s one strane staklenih vrata
prezauzet klopanjem krofne, ili čeka signal koji mu ona, doktorka, još
nije poslala - tek, vrata se ne otvaraju.
- Došao sam da vam donesem poklon - kaže čovek tiho, šapatom.
Lili zatvara dosije. - Trebalo bi da pođem.
- Nemojte, molim vas.
- Ovi razgovori... oni su neizvodljivi ukoliko...
- Obećavam da više to neću da radim. Biću strpljiv. Poklon je
stvarno nešto izvanredno. Molim vas, Lili.
Kako je samo izgovorio njeno ime... Čini joj se da, s tim akcentom,
izgovara njeno ime pravilnije nego ona sama. Ne zna šta će, niti da
izađe, niti da ostane, ali ipak ostaje, delimično i stoga da bi potvrdila
dijagnozu tako što će čuti kakav joj je to poklon pripremio, delimično
da bi još jednom čula kako izgovara njeno ime.
- Kakav poklon? - pita ona.
- Nešto što nikada ni sa kim nisam u potpunosti podelio.
- Tajna, znači.
- Ako i jeste tajna, onda već dugo leži čovečanstvu pod nosom.
- Reč je, znači, o nekom posebnom saznanju.
- Samo o istini, doktorka, o istini je reč.
Lili spušta olovku. Daje mu znak da nastavi.
- Istina je da izgledamo kao da pripadamo istoj generaciji - počinje
on. - Što bi, opet, značilo da sam i ja bio dete u vreme kad ste vi bili
mali. Činjenica je, međutim, da ja nikada nisam bio dete.
- To ću shvatiti metaforički.
- Ne, uopšte nije metafora.
- Ne razumem.
- Ja sam na ovaj svet došao u obliku odraslog čoveka, i takav sam i
ostao celoga života, koji traje već nešto više od dve stotine godina,
doktorka Dominik.
Lili klimne glavom što nehajnije može, pa opet uzme olovku i
zabeleži nešto u dosije.

Iracionalan odnos prema godinama starosti. Postojanost =

spoljašnji izgled. Natprirodna svojstva.
 Pa ovo je već bezmalo razočaravajuće. Zar čak i ovaj, tako zanimljiv,
takav naoko drukčiji od drugih ipak upada u neku fioku, u neku
kategoriju.

Sumanute misli o besmrtnosti karakteristične za šizofreniju

=> ukazuje na Kotardov sindrom?4

On se sve vreme i kretao ka tome, što ona sada uviđa. Ta njegova

žestina - ta njegova pažnja, od koje joj je gotovo pripala muka - namah
ju je zavela. Ali sada, evo, i on konačno dospeva u dijagnostičku žižu,
baš kao svi ostali. To znači da je i ovaj dan isti kao svi ostali. Zato se Lili
sad oseća starom. Dvesta godina starom.
- Najduži zabeleženi ljudski vek trajao je sto dvadeset godina - kaže
ona. - Jeste li svesni toga?
- Sto dvadeset dve godine i sto šezdeset četiri dana. Jesam, svestan
sam toga.
- Vi, dakle, sebe vidite kao izuzetak?
- Da.
- Otkud to?
- Da se izrazim najjednostavnijim rečima? Ja nisam ljudsko biće.
A-ha, tu smo, misli Lili. Šta smo onda? Vanzemaljac ili anđeo?
Obično je jedno od ta dva. Mada bi se od ovoga moglo očekivati i nešto
malo originalnije.
- Izbegavate direktan odgovor, 46874-A - kaže Lili, čitajući broj s
nalepnice na njegovom dosijeu. - Ako niste čovek, šta ste onda?
On se nasmeši. Ali taj osmeh nije kao oni prethodni. Na licu mu se
ocrtava tuga, zbog čega i sama načas oseti kao da joj se grudi nadimaju
od beznađa.
- Mislim da bi odgovor na to pitanje bio, zapravo, razlog što sam
uopšte ovde - kaže on.
- To ste već rekli. Da nađete nekoga ko će vam nadenuti neko ime.
- Ne, Lili. - Lice mu je sada bliže, nagnuo se preko stola i njoj se čini
da se mnogo primakao, da nije znala da su ti okovi tako komotni. -
Nego da bi ti saznala ko sam ja.
I nju najednom obuzima. Strah.
Zbog njega je, otkad je ušla u tu sobu, bila u stanju pune
pripravnosti. Ali sve do sada nije osetila strah.
Da bi ti saznala ko sam ja.
Sve to prodire u nju, u njene grudi, kao metak od leda - svi ti slojevi
neželjenog otkrića koje joj on nagoveštava tom jednom jedinom
rečenicom, i taj mrak, dublji od bilo kakvog duševnog oboljenja.
- Imam još jedan razgovor da obavim - promrmlja ona na brzinu
podižući dosije sa stola i ustaje. - Moraćemo da zakažemo...
Slučajno obara stolicu, koja s treskom pada na pod. Tek to je,
izgleda, privuklo pažnju čuvara, jer Lili čuje kako se, na svega tri metra
od nje, vrata otvaraju uz zujanje, s tim što joj se čini da je to rastojanje
bar triput veće. Ne zastaje da podigne stolicu. Ne osvrće se ni trena.
- Alison - progovara okovani.
- Šta ste rekli?
- Uzimala je ona i druga imena u različitim periodima života, ali ti je
verovatno poznaješ pod tim imenom.
Lili ostaje bez reči. Bez vazduha. Uspeva nekim čudom da stigne do
vrata, ali se onda opet ukipi, a šaku kao da joj je neko prikovao za
kvaku.
- Lili - kaže on - poznavao sam tvoju majku i znao sam njenu stranu
za koju ti nisi znala. Koju ni dan-danas ne poznaješ.
- Kako ste...?
- Tvoja majka nije bila onakva kakvom se predstavljala. Ni blizu.
- To nije...
- Ona ti je ispričala priču. Dok si ti odrastala po kućama drugih ljudi,
stalno si je ponavljala sve dok nisi bila u stanju da sama sastaviš svoju
sopstvenu priču. Došao sam ovamo da ti kažem da ono što znaš o svom
poreklu sadrži samo trunčicu istine.
Iako mora da uloži poslednji napor, Lili se ipak okreće, gleda ga
opet u oči.
- Pa što mi vi onda ne kažete? Recite mi istinu.
- Tvoj otac nije bio čovek po imenu Džonatan. Ono nekoliko
njegovih fotografija koje ti čuvaš zapravo su slike nekog neznanca koje
ti je majka dala da bi mislila kako si na ovaj svet došla kao plod
kratkotrajnog zbližavanja dvoje ljudi koji su se rastali i produžili svako
svojim putem.
- Dosta.
- I dok je ta žena koju ti znaš kao Alison zaista bila tvoja majka...
- Tišina!
- Dok je, dakle, Alison zaista bila tvoja majka, taj čovek na
fotografijama - Džonatan - nije učestvovao u tvom začeću.
- Grešite - kaže ona. - Džonatan Dominik mi jeste bio otac.
- Ne, nije.
- Otkud vi to znate?
- Zato što sam ti ja otac.
 5.

Lili, povodeći se, izlazi iz sobe za razgovore, u hodu se podbočila,

donekle da se podupre, odnekle da pokaže da je spremna da se odbrani.
Ovo potonje više je zaokuplja od same vrtoglavice koju oseća - ima
utisak da joj se najednom u glavi našlo gnezdo puno ptica, koje mašu
krilima; mašu li mašu, sve pršti po lobanji... Da se brani? A od čega?
Onaj klijent je odveden u svoju ćeliju, drugim, posebno obezbeđenim
hodnikom. On sad ne predstavlja nikakvu pretnju. Ali ona se i dalje
upravo tako oseća: kao da je izložena nekoj pretnji. Taj ovlašni osmeh i
oblaporni pogled okovanog čoveka. Ona ti je ispričala priču. A onda
majčin leš. I ono što se nadnosilo nad nju.
Oseća prisustvo bezimenog klijenta u toj zgradi. Negde, u tom
betonskom prostranstvu dugačkih Kirbijevih hodnika, on isijava
toplotu zbog koje ona jednostavno mora više puta dnevno da se okrene
ne bi li proverila da slučajno ne stoji iza nje. I svaki put se Lili pošteno
iznenadi što ga nema.
Zna da se samo vraća na ono što je on rekao. Što je, opet, samo po
sebi čudno. Jer klijenti joj govore mnogo toga uvrnutog stalno, a njoj to
uglavnom na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Zaboravi sve kad izađe iz
sobe za razgovore. Sada pokušava da ubedi sebe da je sve to zato što je
onaj čovek govorio o nečem tako ličnom. Ali kad pogleda malo bolje, i
ranije se događalo da klijenti pokušavaju da joj se zavuku pod kožu, da
je nadvladaju. Niko od njih, međutim, nije podupro svoju priču
nepoznatim činjenicama kao onaj čovek jutros. Možda joj se zato čini
da mu i dalje čuje glas? Psihološke studije kažu da se to dešava s
duhovima. Pokojnici se u najživljem vidu prikazuju onima koji ih traže,
pa oni ucveljeni vide neprežaljenog, kao što oni kad sednu za ploču
duhova, na spiritističkoj seansi, i nesvesno pokreću ploču prstima. Sve
to ona sama pravi: razmišlja o njemu i otuda ima osećaj da je on tu, pa
joj se čini da i on traži nju, kao što ona traži njega.
Samo se vi držite svojih sumnji, doktorka.
Zapravo, nije to ni morao da joj govori. Sumnja je upravo onaj deo
njenog bića za koji Lili nikad neće morati da brine - sumnja je bar nikad
neće napustiti. To što njeni klijenti pričaju samo je jedan koloplet
scenarija, pretpostavki, poricanja, samozavaravanja. Njoj je to posao,
ona živi od toga - da ne veruje ljudima. Zato i jeste, kad sad malo bolje
razmisli, onoliko učila u školi. Sve te blistave knjižice, stipendije i
zaposlenje u Kirbiju - prema svemu tome bila je sumnjičava. Zna i sad
kuda će je na kraju dovesti ta terapija razgovorom. Do njene majke. Do
toga kako je stradala. I do tog deteta koje je ostalo u uverenju da je na
vrata brvnare kucalo čudovište. Kao i do belog pegaza koji jezdi kroz
šumu, s njom na leđima.
Ne, nikada nije imala problema sa sumnjom.
Može da odbaci ono što joj je tek tako, olako rekao - imena njenih
roditelja iziskivala bi malo više kopanja, ali svaki opsednut tip koji ima
kompjuter i dovoljno vremena za traćenje svakako bi uspeo da ih nađe.
Preko onog ostalog još je lakše preći. Stariji od dvesta godina. Na licu
mu se ne vidi da stari. Pa njegova tvrdnja da joj je otac. Ne moraš da
budeš psihijatar pa da shvatiš da je tip potpuno odlepio.
Zašto se onda osvrćeš na svakih pet minuta?
On je drugačiji.
Osetila je to kad ga je prvi put ugledala. Pa i pre toga, kad je toga
jutra išla na posao, kad je videla majku kako protrčava pored nje. Pa još
i pre toga. Kad je sanjala ono čudovište.
Ne postoji nikakva veza između svih tih trenutaka i snova, a opet,
njen um skače s jednih na druge, i to ide glatko, bez zapinjanja. Njena
majka, onaj čovek u sobi za razgovore, ono stvorenje u brvnari. Pa onda
opet majka.
Lili je se seća do najsitnije pojedinosti, ali ne svega; ima ponečeg u
vezi s majkom čega ama baš nikako ne može da se seti. To ti je kao da
gledaš neki predeo s visine od kilometar i po - dva. Ponekad se oblaci
nadnesu i sve je sivo, a onda se, opet, razmaknu, i ugledaš dim kako se
vije iz odžaka, ljuljašku u dvorištu i nekoga kako prostire veš.
Tako joj se u sećanje vraća jedan detalj, nešto čega se seća bolje od
uspavanki - seća se priča pred spavanje. Lili i danas sluti da su one bile
izmišljane na licu mesta, budući da se radnja ni jedne od njih ne
podudara s bilo kojom poznatom pričom za decu, kao ni sa omiljenim
pesmicama, ili onim životinjicama što tobože govore, ili knjižicama s
ljupkim ilustracijama. Pravo govoreći, one nisu ličile na nešto što bi
neko pričao devojčici njenih godina. Bile su, ako ništa drugo, previše
strašne. Kao ona priča o čoveku koji ulazi u neku zabranjenu sobu, pa
ga tamo umalo prožderu žene koje su se pretvorile u demone. Ili ona o
dečaku koji je ostao napolju dokasno, pa ga je nepoznat čovek napao na
ulici i šutirao ga sve dok mu nije smrskao lobanju. Pa ona o doktoru
koji je našao način da duha skući tako što će ga useliti u leš pronađen
na groblju. Kad je odrasla, Lili je o tim pripovestima uvek razmišljala
kao o kućnim varijacijama na teme braće Grim, čija je svrha bila da
upozore i poduče. Sada, međutim, majčine priče sagledava u kudikamo
gorem, bolesnijem svetlu. To su zapravo bile priče strave i užasa.
Lili tako lista po sećanju ne bi li našla nešto toplije, nešto zdravije
za šta bi se mogla uhvatiti, i tako joj na pamet padne majčina kosa.
Svetlost se u njoj prelamala kao da je tečna, onako tamna. Lili bi se
privila majci uz leđa i zaklonila lice njenom kosom, vireći kroz nju kao
kroz kakav vodopad. Sad joj se i miris te kose vraća odnekud. Da,
mirisala je na vanilu, iako to nije imalo nikakve veze sa šamponima i
balzamima i ostalim, već je taj miris dolazio od majčine kože, od one
njene telesne esencije koja je prianjala i uz te crne, meke vlasi.
I Lilina kosa bi bila ista takva da je ona namerno ne seče do linije
vilice. Oduvek je smatrala da je to važno kako bi se podvukao krajnje
sveden, profesionalni pristup životu, ali sada shvata da to može i te
kako da bude u vezi s njenom potrebom da izbegne bol koji bi, da pusti
kosu, osetila kad god se pogleda u ogledalo i u njemu ugleda svoju
majku.
A sad jedno novo pitanje: ako majku zaista može tako jasno da oseti
uprkos toj daljini koju prošlost seje u duši, zašto njen otac - njegova
slika, njegovo ime - ne bude u njoj nikakva osećanja? Bar je s tim u vezi
onaj čovek u sobi bio u pravu: Džonatan Dominik je za nju oduvek bio
samo to - fotografija jednog neznanca, što samo po sebi, opet, ne znači
da je sam pojam oca za nju bio lišen svake životnosti. Silno je osećala
njegovo odsustvo, isto tako silovito kao i gnušanje u vezi s ubistvom
svoje majke - bilo je to nalik nekom praznom prostoru koji joj, iznutra,
nezasito izjeda srce.
Potreban ti je tata, govori joj onaj glas. Znaš koliko liči na tebe da ti
najviše znači ono što nikada nisi imala.
Tad čuje drugi glas. Njegov.
A onda se vaš stari način života završava i počinje nov.
Koliko god Lili sumnjala u to, čini joj se da je već počeo.
Taj novi život. Životniji od onog ranije, jer sad Lili sva cepti, i živa je.
Ne bi mogla reći da je srećnija (inače, nikada joj nije bilo lako da izmeri
svoju sreću, jer to ti je kao da stojiš na obali tamnog jezera i gledaš u
vodu pokušavajući da nazreš koliko ima do mulja na dnu), a opet, oseća
kao da je danas neki sloj oljušten s nje. Ostavši bez njega, oseća se laka
kao pero. Protrčava stavku po stavku u dnevnom rasporedu: najpre
ručak s kolegom koji je kukao što mu klima u kancelariji ne radi kako
treba, a onda se vraća za kompjuter, da odgovara na neke nevažne
mejlove. A morala je, bogme, dobro da se uzdržava da ne kaže kolegi da
ode i lepo sam kupi tu prokletu klimu ako mu se već toliko smučilo
„neprestano čangrljanje” ove koju ju je dobio od bolnice. Čak i to što je
morala da odgovori na molbu za stručni savet doktora Edmundstona,
svog šefa, predusretljivog čoveka koji ju je zaposlio i koga je inače
obožavala - čak i to joj je palo kao robija.
Koji god oblik taj njen novi život na kraju poprimio, Lili je bilo jasno
da će onaj drugi glas u njoj, onaj neumesni, ubuduće tek imati štošta da
kaže.

Lili je toliko bila rasejana posle jutrošnjeg razgovora da je gotovo

zaboravila kako večeras ima ugovoren randevu.
- Pa dobro - kaže joj sekretarica, lupkajući olovkom po donjoj usni. -
Šta ćeš da obučeš?
- Da obučem?
Deniz ispusti olovku na stol. Pa pucne prstima.
- Zemlja zove doktorku Dominik! Ima li koga?
- Izvini. Malo sam se pogubila danas.
- Pitam te šta ćeš da obučeš za svog čoveka.
Za svog čoveka.
Na trenutak Lili pomisli kako Deniz govori o jutrošnjem klijentu.
Tek tada se setila onog tipa koj eg je našla preko sajta za
upoznavanje. Setila se imena, fotografije i profila, koji su „kliknuli” na
njeno ime, fotografiju i profil, i tako će sada to dvoje avatara da se nađu
u jednom restoranu. Inače, Deniz ju je na to nagovorila. Sela je i lepo
objasnila Lili da se ljudi više ne upoznaju, da ljudi više ne izlaze, nego se
sparuju.
- Pa nisi valjda rešila zauvek da ostaneš sama? - upitala ju je tad
Deniz.
Lili se tada osetila još starijom, ne samo zato što je na romansu
huška žena tri godine mlađa od nje već što je ona sama bezmalo
poželela da odgovori: da, želim zauvek da ostanem sama.
Seća se kako je pomislila da čovek čiji je poziv na večeru prihvatila
izgleda sasvim dobro. Dobar dasa. Denizine reči. A sad su bile i njene.
Lili gleda na sat. Osamnaest do četiri. Otaljava to malo posla što joj
je ostalo: još dva razgovora s klijentima, i hrpa beležaka koje valja
izdiktirati, a potom važan sastanak Programskog odbora, kojem
predsedava doktor Edmundston.
- Otkaži mi sve ostalo za danas - kaže Lili, pa dohvati mantil.
- Molim? Šta da im kažem?
- Kaži da sam bolesna.
- Ali kuda ćeš sad?
- U kupovinu.

Lili nosi skupu odeću. To je jedino polje njenog života gde nemilice
troši. Po meri krojene bluze, sakoi i pantalone, klasika - uniforma
dostojna predstavnica vrhunskog ženskog profesionalizma kakve ćete
sresti u centru grada. Pa ipak, malo toga ima u njenoj garderobi što bi
se moglo opisati kao seksi. Jednostavna činjenica je da ona, u stvari,
više i ne razmišlja o seksu, a kamoli da ga ima mnogo. Pa da, kad ono
beše poslednji put? I sama se štrecne kad shvati da se to vreme više ne
meri mesecima već godinama. U sve ređim trenucima u kojima bi se
zabrinula i pomislila da možda ima veći problem, u šteku ima čitav
štos opravdanja: to da je u Njujorku zaista teško pronaći pristojnog
tipa, na previše zahtevan posao, na to što ona, ruku na srce, više voli
dan da završi uz čašu vina i Netfliks nego da s nekim o nečem
razgovara. Iskrenost kao takva nalagala bi joj da doda još jedan razlog:
izgubila je, naime, svaki dodir s telesnom željom.
Izgubila si dodir sa svojim telom, razjašnjava joj unutrašnji glas. Kako
stvari stoje, niko to telo više ne dodiruje. Čak ni ti sama.
A opet, eto je sad, proba komade odeće koji ističu njene obline,
umesto da se opredeli za one tip-top linije na koje je uveliko navikla.
Ne, ovakvu odeću za Kirbi nikad ne bi obukla. Seksi odeću. Ta reč pašće
joj na pamet pošto je, prvi put otkad je dobila to radno mesto, pre
vremena otišla s posla, sela u taksi, odvezla se do centra i produžila
pešice Petom avenijom.
- Tražim nešto seksi - saopštava Lili prvoj prodavačici ili prodavcu
na koje naleti kad ulazi u radnje.
Nije to lako.
Lili je privlačna - krupne bademaste oči, lepa usta, telo plesačice -
ali se uvek opredeljivala za dobar ukus nauštrb smelosti. I taj se pristup
ne odnosi samo na odevanje. „Prvo kroti, posle osramoti”, tako ju je
svojevremeno opisivao njen profesor ljubavnik. On je to govorio s
odobravanjem, budući da je bio od onih kojima treba neko ko će ih
dovesti u red, ko će ih podsetiti koliko, zapravo, ne valjaju. Ali ta
njegova opaska povredila je Lili. Ne zato što je ona nagoveštavala njen
odnos prema momcima, već zato što je govorila o njenom odnosu
prema samoj sebi. Prvo sebe ukroti, pa se osramoti. U tome je bilo
dovoljno istine da Lili oseti bol.
No da li je postojala neka druga mogućnost? Ipak je ona doktor,
profesionalac. Žena. Petite. Za nekoga u njenom položaju, tako se mora.
Da sačuva samokontrolu, da svojom ravnotežom zasluži autoritet, koji,
inače, po automatizmu pripada drugima, muškarcima. Onaj unutrašnji
glas rado je podsećao Lili na to šta bi sve bila u stanju da uradi samo
kad bi se prepustila. Kad se odrekneš ravnoteže i pređeš na drugu
stranu, tu te čeka moć. To je, uostalom, svakodnevno mogla da vidi od
svojih klijenata. Šta sve čist nagon može da napravi, koliku slobodu
donosi potpuni nemar. Ludilo. Dokle joj pamćenje seže, nikada sebi nije
dozvolila čak ni da nasluti kakav je osećaj kad ti ta sila prostruji
krvotokom.
Danas je, eto, načinila izuzetak.
Dok proba koktel-haljinu koju prodavačica opisuje kao „ubitačnu”,
telefon počinje da joj vibrira u tašni. Opet mejl od doktora
Edmundstona; pita je da li je dobro. Molim te, Lili, nemoj zaboraviti:
meni možeš sve da kažeš. I istina je da može. On joj je više kao mentor,
kao otac nego bilo ko drugi u njenom životu.
Ona ne može da slaže čoveka. Ni istina joj, međutim, ne bi dobra
donela. Opredeljuje se za nešto između...

Lajonele,
Dobro sam. Samo me malo muči stomak (čuvaj se onih
salata u menzi!). Izvini što nisam došla na sastanak. Javljam
se ujutro.
Hvala ti na brizi,
L.

U ogledalu, dok se okreće da vidi haljinu koja joj stoji kao salivena,
zamišlja kako je posmatra onaj čovek iz sobe za razgovore. Pita se da li
bi mu se dopalo to što vidi. Na kojem delu njenog tela bi zastao njegov
pogled. Šta bi prvo na njoj poželeo da dodirne.
- Uzeću ovu - kaže.

Muškarac s kojim ima ugovoren sastanak ne izgleda kao na

fotografijama. Lili pretpostavlja da je to uobičajeno. On, pritom, nije ni
zanimljiv koliko je očekivala sudeći po njegovom profilu - planinar,
„privatni akcionar” u oblasti solarne energije - ali ipak izgleda dovoljno
dobro, i dovoljno je zanimljiv. Lili ne može da odoli a da ga ne uporedi
sa čovekom s kojim je jutros sedela u sobi za saslušanja, i odmah
zaključuje da mu ovaj nije dorastao.
Šta je to s tobom, pobogu? Ono ti je bio klijent. Psihopata. S ovim si
izašla.
Ne da se Lili, trudi se da ne zaboravi ime tog čoveka što sedi
naspram nje, pijucka vino i nabada komadiće iverka. Da se podseti,
ubacuje to ime u razgovor kad god joj se pruži prilika.
- Ali, Time, zar se ne bojiš da pogledaš dole sa vrha?
- Smem li da te pitam nešto lično, Time?
- Volela bih sad da krenem, Time.
Ovo poslednje izgovorila je pre nego što im je poslužen desert.
- Jesi li dobro? - pita je on, pa odmakne stolicu od stola, kao da je
već spreman da na njoj izvede Hajmlihov zahvat.
- Volela bih da odem kod tebe u stan - kaže ona. I te reči su pravo
iznenađenje, čak i za nju samu.
Iznenađen je i on, ali ne toliko da ne bi ustao i konobaru dao znak da
mu donese račun.

Čak i dok vodi ljubav, gleda da ga oslovljava po imenu - Time.

Čini to da bi prestala da razmišlja o tome kako on nije onaj koga je
upoznala preko sajta za upoznavanje, već onaj klijent od jutros. I zato
što o onom čoveku ne može da razmišlja kao o takvom - kao o klijentu -
a ni ono „46874-A” joj ne pomaže, pa odlučuje da mu da neko ime. I od
tada razmišlja o njemu kao o Ivanu.
Ne dozvoli mu da ti prodre u misli, Lili. Naročito ne sad. Ostani s ovim
čovekom. S Timom.
Kakav li bi on bio? Ne ovaj što ulaže u solarnu energiju, nego Ivan.
Ovde, u krevetu?
 Lili je sigurna da ne bi bio takav.
Mada je i ovo stvarno dobro - Tim je veoma pažljiv, željan da pokaže
sve štosove koje zna i kako ume glatko da menja položaje - za Lili, sve
to i jeste vođenje ljubavi. Ivan bi bio manje svestan unapred
pretpostavljenih uloga, manje samozadovoljan u svojoj velikodušnosti.
Reč je o tome da se ne dvoumim šta god da radim.
Ivan bi je tucao.

Lili je probudio zov zrikavaca, Tim još spava.

Na radio-satu koji stoji na nahtkasni piše 2.42. Zrikavci dopiru s
njenog telefona - neko je zove. A obično je niko ne zove - osim Deniz,
kad hoće da je izvuče iz sobe za razgovore pošto je vreme za razgovor
isteklo, i njenog instruktora joge, kad je zove da joj otkaže čas.
Lili ustaje iz kreveta, pa sve s tašnom odlazi do kupatila u dnu
hodnika. Zatvara za sobom vrata.
- Halo?
- Lili? Doktor Edmundston ovde.
- Lajonele, mnogo mi je žao. Nisam mislila da ćeš se zabrinuti...
- Ovo nema veze s jučerašnjim sastankom. Posredi je nešto hitnije.
Edmundstonov glas je smiren, iako je zove u petnaest do tri ujutro.
Lili je, međutim, već imala priliku da čuje taj oblik smirenosti. I sama
mu pribegava u kontaktu s nekim manje predvidivim klijentima.
- Šta se desilo? - pita Lili. - Nešto nije kako treba?
- Ne mogu o tome preko telefona. Možeš li da dođeš do mene kući?
- Sada?
- Ako se dovoljno dobro osećaš. Ako ti nije teško.
- Ne razumem. Zašto ne bismo...?
- Sve ovo čudno zvuči, znam. Ali ti si jedina s kojom o tome mogu da
razgovaram. Molim te. Hoćeš li doći?
- Naravno. Samo da se...
Ali doktor Edmundston je već prekinuo vezu.
 6.

U stanu doktora Edmundstona Lili je već bila nekoliko puta, na

večerama i sastancima s kolegama, ali nikada tamo nije odlazila sama.
Sada joj pada na pamet mogućnost da je reč o nekom romantičnom
pozivu, ali tu pomisao smesta odbacuje. Lajonel Edmundston je
razveden muškarac u srednjim pedesetim, ima dvoje dece na koledžu.
Lili ima utisak da mu je novostečena sloboda pružila priliku da vodi
drugačiji život. On ponekad, tako, pomene da je išao u operu ili na
filmove u Anđeliku, i to „sa nekim”, što Lili tumači s nekim -
muškarcem.
Zamoli taksistu da je ostavi na uglu Medisona i Devedeset šeste
ulice, pa pešice nastavlja do Edmundstonove zgrade. To je ono doba
noći kad se čak i u Njujorku možete naći sami u celoj četvrti, upravo
kao što se sad desilo Lili. Nije navikla na visoke potpetice, pa njene
nove cipele zaškripe po pločniku na svaki treći korak. Klop-klap-škriiip.
U tim trenucima pomišlja kako ne bi mogla da ide ni malčice brže sve i
kad bi morala da potrči.
Pritisnula je dugme od Edmundstonovog stana na interfonu i za
nekoliko sekundi čuje se njegov glas:
- Lili?
- Ja sam.
Vrata se, uz zuj, otvaraju.
Umesto da ih otvori, oseća silovit poriv da se okrene i klop-klap-
škriiipne niz ulicu. Ne treba joj ovo. Ako Lajonela Edmundstona brine
građanski rat koji je izbio na njihovom odeljenju u Kirbiju, ako hoće da
je zamoli da pokrije nečije neugodno nehajne postupke, ako je na ivici
nervnog sloma - to ne znači da je ona dužna da se penje kod njega na
sprat i kuca mu na vrata u gluvo doba noći.
Nije u tome caka, ti, umetnice u smišljanju raznih sranja, kaže joj onaj
unutrašnji glas. Nego zato što si se uplašila.
A ulazna vrata zuje unedogled.
Gurne ih ramenom i uđe.
Krene uz stepenice, na drugi sprat. Ulica je, spolja, kroz zidove vuče
kao magnet, ali ona žuri kao bez duše kako bi se oduprla. Stiže do vrata
Edmundstonovog stana i zatiče ih odškrinuta. Pošteđena je bar novog
kolebanja koje bi joj kucanje neminovno donelo. Treba samo širom da
ih otvori i uđe.
Otvara vrata širom. I ulazi.
Lili se dopada taj stan. Visoka tavanica, zasvođeni prozori, zid od
cigala. Gleda na Gornji Ist Sajd. Lili nema predstavu otkud Lajonelu
novac da sebi to priušti. Verovatno od nekog nasleđa. To je, uostalom,
uvek provereni odgovor jednog Njujorčanina na zbunjujuće, zavidne
proračune o cenama stanova.
Zaokupljena tim mislima, ne primeti odmah da u stanu vlada
bezmalo mrkli mrak. Jedino svetlo dopire od podne lampe u uglu,
pored kauča. Osim toga, s kuhinjskog zida širi se zagasitožut tračak
svetlosti, kao da je Edmundston ostavio frižider otvoren.
- Lajonele?
- Uđi - javlja joj se iz kuhinje. - Jesi li za piće?
- Ne, hvala.
Dve kockice leda padaju u čašu i ona čeka da začuje kako tečnost
pljuska preko leda, ali ako Edmundston nešto i sipa u čašu, zvuk je
preslab, ništa se ne čuje.
- Molim te, Lili, zatvori vrata i uđi - kaže on ponovo.
Zatvori vrata.
Jel’ to normalno? Da li je uopšte normalno biti tu? Je li normalno
raditi ovako nešto?
Ne, ne i ne.
Okolnosti su toliko čudne da na nju namah ostavljaju jači utisak
nego kad je čovek s kojim se te večeri sastala skinuo farmerke, ili kad je
počela da sakuplja svoju odeću s poda njegove sobe pre nego što je
izašla iz njegovog stana ne ostavivši ni poruku. To je zato što je sve to
sama birala, dok joj je ovo ovde bilo nametnuto. Mnogo toga čudnog
odigralo se u prethodna dvadeset četiri sata. Sada, dok stoji u slabo
osvetljenom stanu Lajonela Edmundstona, uviđa da odustajanje od
kontrole na kraju nužno dovodi do nečeg ovakvog. Najpre malo
blefiraš, onda igraš na sve ili ništa, a jedno ti je zagarantovano: na kraju
će te izdati sreća.
Lili kreće unatraške ka vratima, kad eto ti Edmundstona - izlazi iz
kuhinje. Previše je mračno da bi mu dobro videla lice. U ruci drži čašu s
kockicama leda.
- Hvala ti što si došla - kaže.
 Zvuči normalno, makar okolnosti i ne bile takve.
- Znala sam da je nešto važno čim me zoveš u ovo doba - kaže i
kreće ka njemu. - Ali moram ti reći, sve je ovo malčice, ipak...
Njegovo lice.
Kad se našla na svega metar od njega, svetlost lampe pokazuje joj
ono što do tada nije mogla da vidi. To jeste doktor Lajonel
Edmundston, ali se vidi da je plakao. Pljuvačka mu se rasteže s donje
usne. Trese se, celim telom.
Beži.
Usnama oblikuje ovu reč bez ijednog glasa.
Lili pokušava da se pomeri, ali noge su joj dvaput teže nego obično.
Kao što ne bi mogla tek tako da pucne prstima i nestane, ne može ni da
istrči odatle.
Neka senka pomera se preko poda.
Lili se pred očima pojavljuje prilika iz kuhinje i staje iza
Edmundstona. Spušta mu šaku na rame. Ali to nije ruka. Prsti su
predugački, vrhovi prstiju svinuti unapred i šiljati, metalni.
Kandža.
Prilika se naginje napred, kao da će šapnuti nešto Edmundstonu na
uho. Taman dovoljno da mu svetlo obasja polovinu lica.
To je on. Čovek iz grašak-zelene sobe za razgovore. Onaj o kojem je
Lili bila počela da razmišlja kao o Ivanu. Mada nikada više neće tako
razmišljati o njemu.
- Ni reči - kaže čovek.
Nije jasno da li se obraća Edmundstonu ili njoj, ali oni su ionako
zamukli, oboje.
Slobodnom rukom čovek prinosi ustima nešto veličine jabuke. Je li
to nešto za jelo što je uzeo iz frižidera, pa se sad konačno nakanio da
prezalogaji? Lili čeka svaki čas da čuje kako mu ta hrana krcka pod
zubima, ali on samo otvori usta, neverovatno ih razjapi, i onda to ugura
unutra. Čuje se škljocanje, kao da je došlo na mesto.
Onda razmakne usne.
Zubi.
Srebrni. Ogromni i oštri. Sekutići su dugi i tanki kao igle.
- Gledaj - kaže.
Edmundstonovi prsti ispuštaju čašu, ona pada i razbija se, kockice
leda pršte u hiljadu sitnih dijamantskih cepki po brodskom podu.
Čovek sačeka malo da Lili opet pogleda u njega, a onda zarije srebrne
zube Edmundstonu u vrat.
 Lili čini što joj je rečeno. Gleda.
Krvi ima veoma malo. Moglo bi se očekivati da će se čitava reka
krvi slivati niz Edmundstonov vrat i obilno mu natopiti košulju, ali vidi
se samo jedan vlažnjikav krug oko čovekovih usana. Ona ne može
isprva da razume o čemu je reč.
To je zato što on ne samo da ujeda - on se hrani.
Beži!
Lajonelje pokušao da je upozori. Toliko je bio prestravljen da je
samo tu jednu jedinu reč i bio u stanju da izgovori. Sada ona tu istu reč
šapuće samoj sebi.
Ne gledaj tamo i — beži!
Ali ništa joj ne pomaže.
Ništa ne sprečava Lili da se povuče i izađe kroz ta vrata. Ništa sem
njega samoga. Kao prikovanu drži je zapovest tog čoveka da
prisustvuje onome što se dešava, i zaista je tako, kao da joj je neko
stopala zašrafio za pod, kao onaj sto u grašak-zelenoj sobi u Kirbiju.
Lili pokušava da se usredsredi na Lajonela, da ga nekako umiri
pogledom, da mu pruži utehu kao prijateljica koja je tu, uz njega. Ali on
je samo gleda onim iskolačenim očima a koža mu je iz časa u čas sve
bleđa, pretvara se u hartiju. Usta su mu otvorena, dahće. Grkljan mu
poskakuje dok se bori za vazduh i guta pljuvačku.
Lakše je ipak gledati u onog čoveka.
Lili čuje zvuk srče na podu i vidi da to staklo ispada iz
Edmundstonovih cipela, dok se on rita i batrga. Stopala mu jedva i
dodiruju pod, jer ga je čovek iza njega podigao i drži ga kao da je malo
dete.
To ne traje dugo, ali njoj se čini da tu stoji celu noć.
Čovek vadi zube iz Edmundstonovog vrata i ispušta ga na pod. Lili
gleda kako se njen kolega uvija na podu dok mu se srča hvata za odeću.
Ali to traje samo tren. Sledi poslednji grč, a s njim i zvuk koji bi mogao
biti Edmundstonov pokušaj da izgovori nešto poput - gleda, ili ne da, ili
možda jede - a onda mu se telo umiri.
Čovek ga preskoči pa krene prema Lili.
I njoj će to uraditi.
To je sledeće. Hteo je da Lili sve to vidi da bi znala kako izgleda
stradati od njegove ruke. A opet, njegovo lice joj poručuje nešto drugo.
Grimizna linija oko njegovih usta podseća na nevešto nanesen ruž. Taj
izraz mogao bi da ukazuje i na saosećanje. Tako otac gleda dete pre
nego što će porodičnog psa odvesti veterinaru na uspavljivanje.
 Pre nego što će je dotaći, čovek stane. Nju preplavi čudnovat osećaj
usporenosti. Vreme se razvlači kao žvakaća guma i sve je tanje, ali se
ipak ne prekida. Ona ne skreće pogled u stranu. Ne može.
- Spavaj - kaže on.
Onda ona iskorači s litice i počne da pada.
Draga Lili,

Znam šta misliš, ali nemoj to da radiš. Nemoj da zoveš

policiju. Nemoj nikome ništa da kažeš. Zažalila bi - to bih ti
rekao, s tim što zapravo ne bi ni poživela dovoljno dugo da
zažališ.
Ova pustolovina - je li to prava reč? Ili ovo otkriće? Ili ova
razmena darova? - to je nešto između tebe i mene. Postoji
toliko toga što bih želeo da saznaš, zaista bi se iznenadila šta
sve, ali ne mogu ni ja doveka da budem uz tebe. Mimo policije,
ima i drugih, mnogo opasnijih elemenata koji me progone, a
ako oni u tebi prepoznaju moju saučesnicu - uništiće te istom
brzinom kakvom bi uništili mene.
Uprkos svemu, u tebi se može javiti želja da se obratiš
vlastima. Tom porivu moraš odoleti.
Prvo, razmisli koliko će istina zvučati nestvarno: odbegli
ludak te je namamio u stan tvog pretpostavljenog da bi mogla
da prisustvuješ njegovoj - njegovoj - šta? Da prisustvuješ, je li,
tome kako mu ovaj pregriza šiju srebrnim zubima? I kako se
hrani njime? Sačekaj malo. Pomisli kako bi se osećala dok
izgovaraš te reči pred istražiteljem iz odeljenja za ubistva,
pod fluorescentnim svetlima, i samo s kafom u plastičnoj šolji
da ti smiri živce.
Ukoliko i dalje razmatraš mogućnost da posegneš za
telefonom, uzmi u obzir i druge činioce. Doktorovu krv, za
početak. Dok si spavala, naneo sam ti malo krvi na šake i
odeću. I tvojim prstima ostavio tragove po podu, po stolu, po
kvaci na vratima. To nije razlog da se zabrine neko kao ti ko
nema dosije, pa u policiji nemaju ni njegove otiske ni DNK. Ali
ako bi odlučila da odeš u policiju, oni bi te tamo podvrgli svim
mogućim testovima. Posle toga bi ti kao od šale prikačili
ubistvo.
Jesi li ulazila u kuhinju? Obrati pažnju na to da ti nedostaje
jedan veliki nož. Ti si, naravno, svojim očima gledala kako
isisavam život iz doktora Edmundstona. Ali kad sam te
uspavao, upotrebio sam i tvoj nož - koji sam pre toga uzeo iz
tvog stana, dok si ti bila na večeri s onim naočitim
neznancem - i naneo nekoliko dodatnih povreda doktorovom
već beživotnom telu. Mrtvozornici ne tragaju za nekakvim
tragovima neobičnih zuba, tragaju za onim očiglednim. Ti
čudnovati tragovi ujeda biće im zagonetka, to je izvesno,
ukoliko se i to pitanje potegne u toku suđenja. Ali tvoj nož?
Više nego dovoljno da te učini ubicom. Nož je kod mene. Ako
ne postupiš kako ti kažem, poslaću ga policiji.
Šta ja zapravo tražim od tebe? Samo jedno.
Dođi kod mene.
Ja sam begunac, onaj što kida uši, onaj što je ubio
zatvorskog čuvara. Čovek bez imena i prezimena. Tražiće me
dok ne nađu nekog drugog - dok ne budu imali tebe - na
spisku osumnjičenih. Juriće me kao kad krene hajka za nekom
zverkom.
A ja ću, po navici, ako već moram da budem životinja - biti
nadmoćna životinja.
Ako ću već da budem progonjen, progonitelji će da pate.
 7.

Lili se budi na podu Edmundstonovog stana i istog časa je svesna gde

se nalazi.
Prva pomisao joj je da je bila na jednoj od Lajonelovih sedeljki i da
je izgubila svest. Previše vina na prazan stomak. Alergija na neku
namirnicu otkrivena u neugodnom trenutku. Osvrće se, traži pogledom
goste da im saopšti koliko joj je neprijatno, ali u stanu nema nikoga. Ni
muzika se ne čuje. A i previše je mračno za sedeljku.
Onda se priseća svega.
Pamćenje joj oživljava na boju abažura koji zaklanja jedini izvor
svetlosti u prostoriji. Taj svetlosmeđi, meki ton pri kojem je ugledala
Lajonelovo lice pošto je ona prilika izašla iz kuhinje i spustila mu
svinute kandže na rame. Svetlo pri kojem je videla i užas u
Edmundstonovim očima, njegovo saznanje da će umreti, pri čemu je i
nju izložio istom takvom usudu, i to samo zato što je onaj čovek to od
njega zatražio.
Ali taj čovek nije ubio Lili. Samo ju je uspavao.
Bila je to neka vrsta instant hipnoze od koje se samo sručila na pod
i ostala u snu bez snova - koliko dugo? Traži telefon po tašni da vidi
koliko je sati, ali nema ga. Što znači da ne može da pozove policiju.
Edmundston - Lili to zna - nema fiksni telefon. Naslućuje da je čovek
uzeo i Edmundstonov mobilni, baš kao što je uzeo njen. Mogla bi da
proveri, čisto sigurnosti radi, ali je od toga odvraća gađenje i
upozorenje koji dopiru od njenog unutrašnjeg glasa.
Sve oko tebe je sveže ofarbano. Pipni bilo šta i ostavićeš trag.
Pazi da ništa ne dira, ali ne može tek tako da izađe a da ne pogleda u
leš. Mora da vidi šta je. Jednim delom svog bića i dalje veruje da je to
što smatra svojim sećanjem zapravo samo sanjala. Okreće se još
jednom, na peti. Edmundston je tu, isisano, patuljasto obličje doskora
živog čoveka. Potom ugleda tamnu lokvu krvi oko njegove glave i seti
se da je polovinu njegovog tela, svu onu tečnost unutra, isisao čovek sa
srebrnim zubima.
Lili otvara kapiju zgrade i zastaje pitajući se šta da radi. Trebalo bi
prijaviti policiji, Lili to zna, ali nije sigurna da li telefonske govornice i
dalje postoje, a predoseća da bi bilo pogrešno zaustaviti nepoznatog
čoveka ili taksi.
Idi kući, kaže joj onaj glas. Tamo ćeš moći na miru da razmisliš.
Ne stanuje daleko. Ubrzo stiže do Druge avenije i kreće kroz
stambene četvrti. Onda se izuva i daje se u trk.
Kad dođu teški dani, Lili pravi spiskove. I sad sastavlja jedan u glavi
- pozovi policiju, uzmi jednu pilulu pre nego što ponovo sakriješ lek,
proveri mejlove da vidiš da li ti je neko pisao o tome kako je onaj
izašao iz Kirbija - i utom stiže do svog stana, ulazi, zatvara vrata za
sobom, a potom proverava jesu li sve tri brave zaključane.
Kasnije će se pitati kako to da joj ni u jednom trenutku nije palo na
pamet da bi onaj čovek mogao da je čeka unutra.
Možda je to bilo otuda što se na vratima nije video nikakav trag
provale, a budući da Lili živi na šestom spratu, nijednim drugim putem
nije se moglo ući u stan. Možda je to pak bilo zato što ni on ne bi imao
dovoljno vremena sve da stigne - mada, kad je prolazila pored
prodavnice na uglu, kroz izlog je videla sat, bilo je 5.42, što znači da ne
samo da se onesvestila već da je bila bez svesti najmanje dva sata.
Možda joj, jednostavno, nije palo na pamet da bi taj čovek dolazio čak
ovamo da je ubije kad je to mogao da obavi u stanu doktora
Edmundstona.
Bilo kako bilo, iznenadila se ugledavši krv na radnoj ploči u kuhinji.
Vijugav potočić u podnožju kuhinjskog bloka za noževe, kao da je
neko tamo nešto pronašao i izvukao ga, nehajno, ne mareći što ostavlja
trag za sobom. U tom trenutku, zapaža da je prazan najveći prorez na
bloku. Njen nož. Veliki Henkelov, koji koristi samo za najotpornije
stvari, kao što su plastična ambalaža ili ananas.
Tu pronalazi pismo u kojem je savet da ne odlazi u policiju.
Napisano je u žurbi, na listiću iz beležnice, okrvavljenom hemijskom
olovkom uzetom iz kuhinjske fioke.
Lili trči u kupatilo da se ispovraća, ali ne uspeva ništa da izbaci.
Nema nikakve vajde od gledanja u ogledalo iznad umivaonika, ali se
ipak ogleda. Oseća potrebu da proveri da li je sve to vreme oči varaju.
Ukoliko je ovo samo jedna izrazito živopisna noćna mora, sam pogled u
odraz u ogledalu predstavljaće taj trenutak kad će Lili, umesto kozje
glave, ili lica pokojne majke, ili pak lica onog čoveka - ugledati nešto što
će, istina, biti takođe zaprepašćujuće i grozno, ali što će je uveriti da je
sve to što se dešava već nekoliko sati ipak nestvarno. Međutim, u
ogledalu nailazi na svoj lik i ni na šta drugo. Na njemu neuobičajenu
šminku za sastanak, koja se u međuvremenu razmazala od seksa i suza.
Pušta vodu da je spere i tada vidi da su joj ruke krvave.
Ovog puta uspeva da se ispovraća.
Pogrbljena, izlazi iz kupatila i vidi ono što nije primetila prvi put
kad je prolazila kroz stan. Listove. Prvih nekoliko napisanih mastilom,
tu i tamo novih naoko, a ostatak na gomili, tako staroj i sivoj da liči na
oljuštene slojeve osinjaka. Tu su i listovi grubo istrgnuti iz novina,
gomila njih na majušnom trpezarijskom stolu pored zida, odmah do
vrata kuhinje. Na njima je samo jedan predmet - njen keramički set za
so i biber u obliku petla i kokoške.
Rukopis je njegov. U to je sigurna. Formalna kosa slova, izbledela od
vremena i izloženosti sunčevim zracima, s tragovima sušenja mrlja od
kiše na papiru, iza čega ostaju krateri zamrljanog mastila.
Pre nego što konačno donese odluku da li treba ili ne treba to da
čini, Lili čita prvu stranicu.
Onda stane.
Pretražuje ceo stan, kao da bi od samog njegovog glasa, čiji je odjek
i dalje živ u njenoj glavi, taj čovek mogao odnekud tu da se stvori. U
kuhinji sunđerom briše radnu ploču i trlja, neumorno, sve dok se
sunđer ne napuni, pa mora da ga iscedi u sudoperu. Ispušta ga, zatim,
kao da je tek tada osetila koliko je vreo, koliko prži, a onda sipa
deterdžent za sudove preko njega i pušta vodu. Voda postaje ružičasta
pre nego što će je usisati odvod.
Potom odlazi u spavaću sobu i otvara kutiju za nakit, u kojoj drži
pilule. Mesecima već - ili ima više? - Lili ubeđuje sebe da je njen odnos
prema tim tabletama suštinski bezazlen i da razloga za brigu ima isto
koliko i kad posle posla popiješ čašu vina, ili, kad je baš težak dan, u
potaji popušiš cigaretu. Uzima te tablete tako retko i u tako malim
dozama da joj više deluju kao placebo. Pa ipak, uvek je obuzme stid kad
posegne za tom kutijom u kojoj drži nekoliko ogrlica i pari naušnica, i
izvadi bočicu s lekom.
Kad god istrese tabletu na dlan, Lili pomisli na majku. I ona je pila
taj lek.
Sve je zapisano u izveštaju s obdukcije. Kako se vrtela po
psihijatrijskim ustanovama širom zemlje zbog nejasno opisanih
„epizoda”, odbijala da ide na dugotrajnije lečenje i pružala otpor
svakom pokušaju da se njenom oboljenju da neki naziv. I haloperidol.
Taj antipsihotik je najduže uzimala, mada samo bog zna da li joj je
pomagao ili nije.
Lili otvara bočicu, istrese jednu belu pilulu i proguta je na suvo.
Bio je ovde.
Osvrće se po spavaćoj sobi kao da je obasjana nekim novim,
zasenjujućim svetlom.
Psihopata je bio u tvom stanu. Shvataš?
Oseća kako se lek rastvara i širi po krvotoku. Umiruje je. Uskoro će
joj u glavi sve biti prigušeno. Ali pre toga će još jednom utvrditi
činjenicu.
On. Je. Bio. Ovde.
A ko je on?
Čovek koji sebi pripisuje natprirodna svojstva. Susretala se s
klijentima čvrsto uverenim da su superheroji, demoni, putnici kroz
vreme. U poređenju s njima, ovo što tvrdi ovaj najnoviji donekle je čak i
konzervativno.
Tom čoveku bi lako bilo postaviti dijagnozu - i tako ga bar u njenoj,
Lilinoj svesti učiniti ljudskijim - da nema jedne činjenice, a to je da je
Lili ranije zaista videla pravo čudovište.
Sada ga, na krilima sećanja, vidi ponovo. Moćno, povijeno obličje na
vratima brvnare. Vreo dah mu u talasima kulja iz nozdrva. Iz onih očiju,
žutih i lepljivih, kao da curi zarazna izlučevina.
Čovek koji je ubio doktora Edmundstona nije bio čudovište.
Stvorenje koje je šestogodišnja Lili Dominik videla kako se nadnosi nad
njenom majkom bilo je krupnije, snažnije, i nije bilo od ljudskoga roda.
A opet, zar onaj čovek nije stegao Edmundstona za rame čeličnom
kandžom? Nije li stavio set kao igla oštrih zuba u usta pre nego što ih je
zario u vrat njenog mentora?
Istina je da čovek koji je ubio Lajonela Edmundstona pati od
izrazito neobičnog mentalnog poremećaja i da te sumanute misli o
svojoj sopstvenoj čudovišnosti prihvata toliko ozbiljno da je obezbedio
sebi sve što mu treba za potpuni preobražaj, te da se prerušava u
ubicu. Ali praktično bi svako s rukavicom nakićenom noževima,
navlakama u obliku špriceva umesto očnjaka i dovoljno bolesnim
umom - mogao da izvede taj trik. Ne morate biti besmrtni da biste bili
duševno bolesni.
Njegova povezanost sa Lili inače je sasvim slučajna. Malo je
istraživao i tako došao do imena njenih roditelja. Potom je pobegao.
Mora biti da je otišao tamo gde je znao da će zateći Edmundstona, u
neki bar gde se sastaju samo muškarci, pa su odande njih dvojica
zajedno produžila do Lajonelovog stana, gde će i početi Lajonelov
košmar.
Taj čovek nije hipnotisao Lili. Samo je krenuo prema njoj, prema
ženi koja je prisustvovala tom stravičnom napadu, a ona je tada
izgubila svest. Onda je svuda po njoj ostavio inkriminišuće tragove
krvi, uzeo sve telefone i otišao do njenog stana, uspeo nekim čudom da
uđe i sroči tu sumanutu ispovest, upućenu njoj.
Ispovest koju bi ona sad trebalo da pokaže policiji. Ali ko bi joj
poverovao? Ona jeste bila na mestu događaja, jeste videla sve šta se
desilo, i u to čak ni sama gotovo ne može da p ove ruje.
Pritom, kod njega je njen nož.
I, doktorka, šta to znači? Znači da ćeš sada da uradiš — šta?
Lili odlazi do prozora u dnevnoj sobi, s kojeg puca pogled na Sto
jedanaestu ulicu. Ovaj je, bogme, ili profesionalni bravar ili je došao
odatle, kroz prozor. Levo od prozora nalaze se požarne stepenice, od
kojih vodi tanak sims. Moguće je da se popeo tim putem i nekako
domileo do njenog prozora pa ga otvorio. Za to je dovoljno imati dobar
osećaj za ravnotežu i ne znati za strah.
Ovde.
Od toga joj se već vrti u glavi. Vraća se za sto, da sedne, držeći se
rukama čvrsto za njegove ivice, kao da se popela na vrh rolerkostera i
sad svaki čas treba da krene strmoglav. On je bio ovde. Čovek za koga je
odmah uočila da je drugačiji od ostalih izašao je iz Kirbija i došao
ovamo, da sedne na stolicu na kojoj ona sada sedi, što bi značilo da je
zbog nje sve to i uradio.
Lili gleda u fiksni telefon, koji je ostavila na kauču. Liči joj na
mačora koga obasjava traka zorne svetlosti. Policija će je izvući iz
ovoga. Oni će znati šta treba činiti.
Ali ne pomera se. Ne još.
Uskoro će zazvoniti telefon. Neko iz Kirbija će joj javiti da je jedan
od njenih klijenata pobegao. I posavetovaće je da bude oprezna - takvo
upozorenje bolnica je, uostalom, obavezna da da svojim službenicima u
ovakvim okolnostima. Kasnije će neko pronaći telo doktora
Edmundstona. U mrtvačnici će pronaći čudne ubodne rane u predelu
vrata, kao i veće rane po telu. Ali pre toga, već sad, kroz nekoliko
minuta, kad se sunce ispne dovoljno visoko na svodu da ga više ne
zaklanja zgrada prekoputa ulice, pa kad zraci svom silinom grunu u
Lilin stan - tada će policiji ispričati sve što je videla, sve što zna.
Ili neće.
 Ima još vremena da odluči.
Još ima vremena da pročita šta piše na tim listovima koje joj je
ostavio.
Njujork, 16. jun 2016.

Ja ni sam mit. Niti priča, bajka ili legenda.

Nisam ni ljudsko biće, mada me često brkaju s ljudima, a
sastavljen sam iz ljudskih delova, pored ostalog; svrha nekih
od njih mi je jasna, a neke nikako ne razumem, čak ni ja.
Ime.
Ponekad se pitam da li je bolje da ga nemam. Postoji u
tome neka moć koju, s vremena na vreme, uspevam samo da
nazrem, te majušne komadiće viđene stvarnosti koji te
primoravaju da zamisliš kako izgleda celina. To je vekovima
bilo nešto drugo: božanstva, zmajevi, veštice. Zato sam,
između ostalog, i odabrao da produžim dalje.
Jer sada čitav svet može da me nazove po mom
omiljenom pseudonimu. Anđeo ratnik.
Mihailo.
O meni su pisane knjige. Svojevrsni klasici. Ni u jednoj od
njih ne pominjem se kao Mihailo, ali ipak ja stojim iza
njihovog nastanka. To je moje životno delo, mada sam prošao
bez ikakvog priznanja za svoju ulogu u tome.
Neimenovani stvor Viktora Frankenštajna. Drugo ja
doktora Džekila. Grof iz Transilvanije.
Šeli, Stivenson, Stoker.
Njima je pripala ta njihova slava, mada ona do njih ne
može dopreti tamo gde se sad nalaze, dole u hladnoj zemlji, u
rakama u koje su položeni. Za razliku od njih, ja sam živ.
I za razliku od čudovišta za čije su stvaranje zasluge
pripisane njima, ja sam stvaran.

London, 12. oktobar 1812.

Odakle početi, kad je neko stvoren, a ne rođen?

Kad dođe vreme da se ispriča priča, to sad vidim, sve je
pod znakom pitanja. Šta valja ubaciti, šta preskočiti, na čemu
se zadržati, šta naglasiti kao prelomne tačke. Koga opisati
kao junaka, a koga kao antijunaka.
I što takođe nije zanemarljivo, na kojem bi jeziku taj
neobičan dokument trebalo napisati? lako će on zauvek nositi
pečat nečeg ličnog, ovaj zapis ipak vidim kao nešto što
pripada celom svetu, te sam otuda sklon da ga ostavim na
jeziku kojim se govori u zemlji u kojoj se trenutno nalazim.
Prve knjige koje sam pročitao bile su, sticajem okolnosti, one
koje mi je doneo doktor sa gornjih spratova kuće u kojoj sam
bio zatvoren: tekstovi iz oblasti anatomije, zatim Berženjijeve
pesme, Biblija. Našle su se tu i odabrane Šekspirove drame na
engleskom. Doktor nije umeo da čita na engleskom, a biće da
sam ja to što mi ih on daje prihvatio kao prazan gest, ili
možda čak i kao šalu na svoj račun. Ali sam potom, kroz
uporno čitanje, uspeo da savladam Bardov jezik i tako ga
usavršio da sam tih nedelja, dok sam uzduž i popreko
tumarao Engleskom, mogao njime da se služim na ulici, u
pabu i nedoličnim svratištima.
Dakle, da počnem. Da počnem od početka.
Ja sam stvoren u podrumu vile glavnog lekara
sanatorijuma Lipotmezei, na obodu Budimpešte, negde u
jesen 1811. godine.
Svaki drugi čovek poima svog Tvorca kao svemoćno
apstraktno biće, koje o njemu brine i ima plan za njega. Mene
je, s druge strane, stvorio čovek, s tamnom bradom, koji je
stalno zaudarao na crni luk.
To što ja lično znam o tome kako sam stvoren ograničeno
je na ono što mi je taj doktor - doktor Tivadar Eseš - ispričao,
za šta ja nemam razloga da verujem da nije istina. Izvesno je
da ta priča nije potpuna. S obzirom na puna ovlašćenja koja je
imao nad celom tom operacijom u brdima nedaleko od puta
za Hivesveld, imao je neograničen pristup svakoj zgradi,
svakom odeljenju, svakoj sobi. Svakom pacijentu.
Doktor Eseš je nekoliko godina vršio eksperimente u
podrumu svoje vile, lepe žute građevine u baroknom stilu, s
koje se pogled pruža pravo na glavnu bolnicu. Biti lekar u toj
zemlji - a naročito biti na čelu najveće ludnice u državi -
podrazumevalo je i obavljanje ad hok ogleda svih mogućih
vrsta. Neke od tih procedura, kojima sam lično prisustvovao,
po svemu su podsećale na one iz srednjovekovnih soba za
mučenje. Hirurški zahvati na mozgu, recimo, koji se vrše kroz
sinus ili ušni kanal. Ili, na primer, živa i olovo kao lekovi. Da
ne pominjem oblike ponižavanja koji su tamo bili uzgredni,
kao što su izgladnjivanje, kastracija, silovanje.
Ali doktor Eseš je bio jedinstven po maštovitosti. Njegove
metode išle su mnogo dalje od toga da se ona kvrga premaže
tom i tom mašću, da ovde preporuči hi sterektomiju, a onde
puštanje krvi. Bio je ambiciozan u najistinskijem smislu te
reči, što će reći da je, možebiti, i sam bio lud.
Mimo njegovih službenih odgovornosti, da udomi i leči
najopasnije umove Mađarske, glavna opsesija mu je bila da
vraća mrtve u život. I više od toga: da tom, oživljenom
stvorenju da nadljudske sposobnosti. Da ono bude jače,
pametnije. Da poseduje hipnotičku moć ubeđivanja.
Najizraženije životinjske reflekse i instinkte. A i da bude
besmrtno. Njegova zamisao bila je da mu kad-tad - ukoliko
uspe da sklopi jednog takvog stvora, funkcionalan prototip
koji bi kasnije mogao da izvede pred članove vlade, da
paradira pred rukovodiocima - odobre sredstva da napravi
čitavu vojsku sastavljenu od takvih nakaza. Pročišćena
mađarska krv, istekla iz mađarske prestonice, sad se širi
preko cele Evrope! Doktor Eseš je bio pravi rodoljub. I
sadista. Genije. Jer nije li genije onaj ko je kadar da stvori
nešto novo, nešto bez presedana?
Dobri doktor je odlučio da mu kao sirovine posluže
njegovi pacijenti. Tako je imao prednost slobodnog pristupa
materijalu za rad, jer svaki novi leš mogao mu je biti
isporučen na kućnu adresu za svega nekoliko minuta pošto je
pokojnik izdahnuo. Loša strana se pak ogledala u tome što je
korišćenje tela sa ovog izvora od samog početka
podrazumevalo da će doktor raditi sa faličnim delovima.
Ipak, bio je uveren da je pronašao pravo rešenje. Njegov
jedini zahtev bio je da telo bude - ljudsko. Koža, kosti, lice.
Potom bi tome dodao krv životinje koju je smatrao
savršenom i kroz očnu jabučicu ubrizgao serum koji je sam
pronašao. Rezultat tog zahvata trebalo je da bude nešto
mnogo više od salonskog trika koj im se mrtav ludak vraća u
život. Doktor je bio rešen da, kad-tad, s tog krvavog
operacionog stola ustane jedno sasvim novo, bolje stvorenje!
Tako bi se zemlja Mađarska - odvajkada podeljena, odvajkada
na meti osvajača, a potom napuštana od svih - ujedinila u tom
biću, u tom natčoveku!
Pre godinu dana, upravo ja sam bio to stvorenje koje je
ustalo s operacionog stola.
Nema ni potrebe da napominjem: rezultat nije bio baš
onakav kakvom se doktor nadao.
Od svega što je moglo da ga skrene s puta uspeha, nisu mu
život zagorčali ni biološki ni hemijski procesi, pa ni sam
hirurški postupak. Ne, to je učinila bolest duha.
Baš tada, kada se pred njim na noge osovilo najveće
ostvarenje u istoriji nauke, doktor Eseš me je pogledao u oči i
odmah video da nešto nije kako treba. U meni nije video dušu
natčoveka, već beživotan pogled đavola.
Moj tvorac je bio psihijatar. Stručnjak za mentalne bolesti.
Bio je takođe alhemičar, i to možda poslednji, a pošto je
stvorio mene, i najveći među njima.
Doktor Eseš se našao na liniji kojom je obeležen kraj
primitivnog čarobnjaštva i početak savremene nauke. U tome
smo doktor i ja slični. „Otac” i „sin”. Jer, koliko god da sam
izdanak hemijske nauke, ja sam ujedno i otelovljenje
demonskog, ovaploćenje sile starije od same Zemlje.
Pacijent kojeg je doktor Eseš upotrebio dok me je
sastavljao - donorsko telo - bio je mladi ubica za koga se
pričalo da je opsednut nečistim silama. Pošto je na njemu -
zvao se Peter Farkaš - sveštenik izvršio obred isterivanja
đavola u varoši Čanjiju, gde je ovaj inače bio rođen, i to u
jednoj uglednoj kući, demon se samo narugao popu i
prisutnima. Zloduh im je tada rekao da nikada neće napustiti
dete, kakvim god molitvama oni pokušali da ga isteraju, jer on
sa tim dečakom ima određene namere, čije će rezultate
jednoga dana svi da vide. I mislim da se danas može reći da su
i videli.
Peter Farkaš nikada nije išao u školu. Roditelji su se
starali o dečaku, ali su ga uglavnom držali zatvorenog u sobi.
Varošani su na sve to zdušno žmurili. Kad bi počeo da zavija i
kune kroz otvoren prozor, oni bi prolazili i ne osvrćući se, kao
da slušaju ptičji poj.
Onda je dečak porastao. Smatrajući da oni kao roditelji
više nisu odgovorni za njega, Farkašov otac ga je prebacio u
selo Sarvaš, u ravnicu na jugu, i ostavio ga tamo da sam nađe
posao. Peter će, zaista, uskoro otkriti poziv za koji je rođen.
Seleći se iz mesta u mesto, spavajući po ševarima i
dvorišnim ćoškovima, ubijao je i hranio se plodovima lova.
To bi bio sasvim prihvatljiv način za njegovo preživljavanje
da se nije hranio ljudima.
Doktor Eseš je imao kuću na selu, nedaleko od
Budimpešte, u pobrđu Buk, u selu koje se danas zove
Silvašvarad. Tu je držao
 8.

Tu se prekida.
Lili odlazi do prozora, širom ga otvara, pa protne glavu napolje i
osmatra svoju četvrt, i levo i desno. Očekuje, donekle, da će on i dalje
stajati tu negde, da će, možda, čekati na uglu, tek da joj mahne pre nego
što šmugne.
Psihopata.
Čovek star dvesta godina koji veruje da su autori upravo njime
nadahnuti stvarali Frankenštajna, Nesvakidašnji slučaj doktora Džekila i
gospodina Hajda, Drakulu.
Ako nisi čovek, šta si?
Pa psihopata, kao i svi ostali. Istina, maštovitiji je od većine, ali ipak
to ostaje jedini odgovor: psihopata. Međutim, ono što Lili nikako ne da
mira i zbog čega i dalje ne može potpuno da poveruje u to jeste pitanje:
kako je on saznao za moju tajnu? Pošto je ta tajna bila tako dobro
ušuškana da ju je dugo krila i od same sebe.
Ja nisam mit.
Lili počinje da se trese, i nikako ne može da stane. U šoku sam, kaže
za sebe. Poslednja dvadeset četiri sata cepaju se u glasove i rečenice
ispisane po starom papiru. Taj kolaž je zastrašujuć.
Ja sam jedinstven slučaj.
Čovek koji je izašao iz Lajonelove kuhinje.
Došao sam da vam donesem poklon.
Srebrni zubi.
Ako i jeste tajna, onda već dugo leži čovečanstvu pod nosom.
Lili gleda u rukom ispisanu poruku - onu koju je pisao u njenom
stanu, opominjući je da ne zove policiju - i tek tad primećuje da je nešto
napisano i na poleđini.

Budimpešta

Telefon zvoni iza nje.

Pogled joj odluta ka njenom kraju grada, ka odsjaju mladog sunca na
cigli i betonu, i automobilima što se roje pri svetlosti boje maslaca.
Jedva osetan miris pečenih kestenova i smeća navodi je na pomisao
kako bi upravo to mogao biti jedinstveni njujorški miomiris u svetu.
Oseća se tu još jedna primesa, za koju ona sebi kaže da je samo plod
njene uobrazilje. A ta primesa je životinjska. To je miris slame i
konjskog daha, miris štale.
Deo drugi

STARI SVET
 9.

Lili i dalje očekuje da će ga ugledati na sahrani doktora Edmundstona.

Zna da bi za njega bio neopisiv rizik da se tako slobodno pojavi dok ga
cela policija juri, i to samo pet dana posle ubistva. S druge strane, on je
lud.
Činjenica je da ga Lili traži od onog jutra kad je pročitala stranice iz
njegovog dnevnika. Otkako je krenula pešice ka Kirbiju, gde će izgurati
sate i sate radeći i pretvarajući se da ne zna da je doktor Edmundston
ubijen sve do trenutka kad je, već pri kraju radnog vremena, Deniz
uletela u njenu kancelariju i sva u suzama izdeklamovala sadržaj mejla
prosleđenog svim zaposlenima. Pronađen je mrtav u svom stanu.
Postoje dokazi da je reč o zločinu. Policijska istraga je u toku. Poželjno
je da se jave pokojnikove kolege koje raspolažu bilo kakvim
informacijama.
- Sve ukazuje na to da se nešto loše desilo - reče Deniz. - Ono, baš
loše.
- O, bože.
- A tako fin čovek...
- Strašno.
- Jesi li ti dobro? Izgledaš kao...
- Mislim da moram kući.
- Naravno.
- Možeš li da me pokriješ...?
- Svakako.
Pre nego što je izašla, zagrlila je Deniz. I tek tad joj krenuše suze -
bila je tužna, nije plakala iz straha.
- Pozvaću te - reče Lili, terajući sebe da se odmakne od Deniz i izađe
u hodnik.
Tada je poslednji put videla i Deniz i svoju kancelariju.

Na putu kući osvrtala se kao da će ga svaki čas ugledati. Potom je

stajala na prozoru, celo popodne, očekujući ga. I kasnije, uveče, kad je
otišla do prodavnice da kupi sok, hleb i vlažne maramice. Čak i kad je
legla u krevet, nije se nadala da će utonuti u san, već joj je jedina želja
bila da bude u punoj pripravnosti, ukoliko joj se posreći; s vremena na
vreme otvorila bi oči da proveri da nije čovek koji sebe naziva Mihailo
izronio iz senki njene sobe.
Nađiga, podsticao ju je onaj glas.
Nož je kod njega. A dokle god ima nož, držaće je u šaci.
Onda mu uzmi nož.
- Kako? - izgovara ona naglas. - Bolje bi bilo da pozovem advokata.
Advokat ti neće pomoći ako nož stigne do policije. Osim toga, advokat
ne može da ti kaže ono što Mihailo govori u vezi s tim ko si ti. I ko ti je bila
majka.
- On me ne poznaje.
Jedini način da se u to uveriš jeste da ga nađeš.
- Zašto bih radila ono što on želi?
Zato što i ti to želiš.

Kad joj je istražitelj ostavio broj, odmah ga je pozvala.

Bilo je teže nego što je mogla da pretpostavi - nikako nije uspevala
da razdvoji ono što zaista zna od onoga što istražitelju sme slobodno
da kaže. Trebalo bi da joj bude lako da izgovori prostu laž kao što je
„ništa ne znam”. Ali čim je skrenula s puta istine i rekla istražitelju kako
je usred noći izašla iz stana onog čoveka s kojim je spavala, pa se
vratila kući, da odspava u svom krevetu („A vi to često radite?”, upitao
ju je tada, na šta je ona odgovorila: „Volim svoj krevet”), od tada, dakle,
sve što je izgovorila činilo joj se nekako nezgrapnim, kao da govori na
stranom jeziku koji je tek počela da uči.
Dva dana posle Edmundstonove sahrane, telefonirala je šefici
kadrovske službe Kirbija i zatražila odsustvo. Lili je lako mogla da
zamisli sažaljiv izraz na ženinom licu. Uvek je tako sažaljivo sve i
gledala. Lili je pretpostavljala da neko ko je toliko ljudi otpustio ne
može ni da izgleda drugačije.
- Kao što i sami znate, doktorka - počela je žena - slobodni dani
zbog smrtnog slučaja odobravaju se samo u slučaju smrti člana uže
porodice.
- Ne tražim plaćeno odsustvo - reče Lili.
 - Razumem.
- Ne znam kad ću se vratiti.
Žena duboko uzdahnu i njen dah kroz žicu dopre sve do Lilinog uha.
- Pa to nas već dovodi u pomalo neugodan položaj, zar ne? Doktora
Edmundstona, naravno, više nema, a sad da odete i vi - mislim, celo
odeljenje...
- Treba mi malo vremena.
- Je li to zbog ovog što se desilo doktoru Edmundstonu? Da tražimo
naknadu od osiguranja - to vam je čitav proces... Osećate li strah?
Anksiozni ste?
- Moram li da vam kažem ako jesam?
- Pa ne morate. Ne.
- Hajde da to onda nazovemo neplaćenim odsustvom na
neodređeno vreme.
I Lili prekide vezu pre nego što kaže nešto zbog čega bi kasnije
mogla da zažali.

Lili ponovo čita stranice Mihailovog dnevnika, i čita ih toliko puta da u

jednom trenutku oseti kako to što je napisano i sama sagledava čas iz
jednog, čas iz drugog ugla. Kao psihijatar, ona u tome prepoznaje izraz
visokorazvijenog poremećaja ličnosti, koja je bila u stanju da skroji
svoj identitet zasnivajući ga, opet, na svojoj sopstvenoj priči o
vlastitom poreklu. Ali kad ga pročita ponovo, Lili uviđa da bi makar
nešto od napisanog moglo biti i istina.
Ja nisam ljudsko biće, mada me gotovo uvek brkaju s njima.
Lili ni na trenutak ne pomišlja da se Mihailo zaista mogao roditi
1811. godine. Ali da je Mađar - možda i jeste. A možda su njegovi, kad je
bio mlad, zbog te njegove psihoze pomislili da je opsednutost nečistim
silama (ne bi to bilo prvi put da ima posla s klijentom i njegovim
bračnim drugom ili roditeljima uverenim da postojeća oboljenja
počivaju na nečem natprirodnom).
Možda je, došavši u Ameriku, Mihailo sticajem okolnosti upoznao
Lilinu majku.
Možda su se sreli u nekoj bolnici, ili ustanovi za rehabilitaciju. S
obzirom na njegove godine, on bi u tom slučaju verovatno mogao biti
dete neke pacijentkinje s kojom je Lilina majka bila u bolnici, a opet,
bio bi dovoljno odrastao da razgovara s njom, da je upamti. Sama Lili
malo je toga znala o svojoj majci, osim onoga da su se, kad se ona
rodila, njih dve zajedno preselile iz prikolice u motelsku sobu, a onda u
brvnaru na severu. Tako je kad te sirotinja natera na nomadski život.
No, ni to nije bilo sve. Prvo, lekovi. Čas ih je pila, čas nije. Po svemu
sudeći, ona je, kao Mihailo, patila od paranoje. U njenom slučaju,
postojalo je to duboko ukorenjeno verovanje da je ljudi progone. Lili se,
kao kroz maglu, seća da je jednom pitala majku ko su ti ljudi.
- Oni koji znaju - rekla je majka.
Za Lili, mentalna bolest njene majke ima ukus gorkog čaja i, još
gore, čorbi koje ju je majka terala da jede. Bili su to odvari napravljeni
od koječega što je njena majka brala po šumi, jer Lili se ne seća da su
ikada ušle u neku prodavnicu zdrave hrane, kojih ionako nema blizu
izolovane brvnare na Aljasci. Ukus hrane, koji joj je u ustima ostao i
godinama kasnije, izaziva kod Lili mučninu, ali je u isti mah i ljuti, kao
da su te majčine čorbe imale i neku drugu ulogu, a ne samo da je
nahrane. Jesu li to bile neke njuejdžovske lekarije kao zamena za
vakcinaciju? Ili je to bila kazna?
Lili ponovo čita sve, od prve do poslednje stranice.
Stvoren, ne rođen.
Mihailo nema dvesta četiri godine. Nije on poslužio kao nadahnuće
za tri najcenjenija gotička romana devetnaestog veka. Njega nije
stvorio neki tamo psihijatar, već je došao na svet isto kao i bilo ko
drugi. On nije njen otac.
Ali moguće je da zna nešto o njenoj majci što je njoj nepoznato. Ako
zna, onda joj treba.

Deniz je jedina koju će Lili pozvati da joj kaže da će neko vreme

odsustvovati s posla. Oseća da bi to neko trebalo da zna. Ali onda kad
izgovori te reči - da ju je odlazak doktora Edmundstona teško pogodio i
da je odlučila da ode na odmor - i sama primeti da sve to zvuči
naopako.
- Kad ideš? - pita je Deniz, neuspešno zatomljavajući uznemirenost
u glasu.
- Još ne znam. Mislila sam da odem na aerodrom, pa da prosto
izaberem neki let.
- To mi nimalo ne liči na tebe.
- Mislim da upravo zato i hoću to da uradim.
 - Jel’ to zbog Lajonela? - pita Deniz. - Ili se nešto drugo dešava?
- Kako misliš, nešto drugo?
- Pa, jednostavno... zvučiš uplašeno. A ne liči na tebe da se plašiš.
- Upravo sam izgubila prijatelja. Ubijen je. I verovatno ga je ubio
neko s kim je poslednji put razgovarao. Zar ne misliš da imam razloga
za strah?
- Šta misliš, da bi i ja trebalo da se plašim?
- On se neće vraćati u Kirbi - kaže Lili i kako je to izrekla, i sama je
poverovala da je to istina.
- Što?
- Pa ja živim od sastavljanja psiholoških profila.
- Pa šta? Misliš da zato, ono kao, umeš da čitaš misli?
Zavisi od misli, u sebi će Lili, a ne govori ništa.
- Vidimo se kad se vratim - kaže Lili.
- Čuvaj se.
- Ja se uvek čuvam.

Lili zakopčava rajsferšlus na putnoj torbi kad zazvoni telefon. Neki

ludak.
Tako će Lili naknadno pokušati o tome da razmišlja, na silu
ubeđujući sebe da ne postoji nikakva veza između, s jedne strane,
događaja koji se odigrali prethodnih dana i udaljili je od njenog mirnog
života i, s druge, tog neznanca koji joj je telefonirao. A taj je samo
upitao da li je ona doktorka Lili Dominik, pritom se ne predstavivši.
- Ko ste vi?
- Trebalo bi da se vidimo.
- Jesu li vam na sajtu za upoznavanje dali moj broj? Ako je tako...
- Ja želim da te zaštitim.
- ... ovo je protivzakonito davanje ličnih podataka. A rečeno mi je
bilo da će moja privatnost bi...
- Nisi bezbedna.
Glas mu je dubok, odiše profesionalnim autoritetom. Lili zamišlja
čoveka kome taj glas pripada, i odmah ga vidi kao fizički nadmoćnog i
naočitog. To je gotovo dovoljno da joj odvuče pažnju od zastrašujućih
reči koje je upravo izgovorio.
- To je pretnja - kaže ona. - Što je takođe protivzakonito.
- Slušaj me, Lili. Nema vremena. To što se sad ovde događa nema
nikakve veze s bilo čim što bi ti mogla da zamisliš. Ali ne mogu ovako...
neko bi ovaj razgovor mogao da prisluškuje. Samo reci gde, i odmah
kreni. Naći ćemo se tamo. Hteo sam da...
- Ko je to?
- Zovem se Vil - kaže. - Nas dvoje imamo nešto zajedničko. Nekog
zajedničkog. Samo mi daj...
Ona prekida vezu. Videvši da je neznančev broj skriven, isključuje
telefon iz zida da je ne bi uznemiravao ponovo.
Majstor prevare. Prikupio je njene lične podatke sa sajta. Šaljivdžija
koji, onako nasumice, pokušava nešto da pogodi, a zapravo cilja na
krupno, da kod svakog može da upali. Imamo nešto zajedničko. Nekog
zajedničkog. Lili ne želi da mu veruje, ali ipak se premišlja.
Oseća kako ponovo pokušava da je dobije i uveliko razmišlja o tome
da ponovo uključi telefon, makar samo da bi čula taj užurbani, a
umirujući glas, ali na kraju reši da prestane da razmišlja o tome, izlazi
iz zgrade i hvata taksi za aerodrom.

Stigavši na aerodrom „Dž. F. Kenedi”, pronalazi knjižaru i ide pravo na

odeljak s klasicima. Uzima Frankenštajna, zatim Nesvakidašnji slučaj
doktora Džekila i gospodina Hajda i, naposletku, Drakulu.
- Vi ste baš rešili da ne odspavate u avionu - kaže joj kasirka.
Lili se smešta u blizini svog izlaza čekajući ukrcavanje, i odmah
otvara Frankenštajna.

Biće vam drago da čujete da nikakva katastrofa nije pratila

početak jednog poduhvata na koji ste gledali s onakvim zlim
slutnjama...

Možda još i nema nikakve katastrofe, kaže Lilin unutrašnji glas. Ali
zato u zlim slutnjama ne oskudevamo.
Trenutak kasnije, stiže poziv za njen let za Frankfurt. Tamo nikada
nije bila. Nikada, zapravo, nije ni bila u Evropi. Ali Frankfurt joj nije
konačno odredište. Tamo je čeka presedanje na let za Budimpeštu.
 10.

Negde na pola Atlantika, Lili završava prvu knjigu. U Frankfurtu mora

da čeka, let za Budimpeštu kasni, što joj daje taman dovoljno vremena
da preleti i druge dve. S obzirom na umor od puta i tematiku literature,
u Budimpeštu stiže preplašena i napeta.
U njoj tinja osećaj da to nije samo putovanje na istok nego i
putovanje u prošlost. Takav utisak naići će na potporu u prvim
istočnoevropskim prizorima koji će joj se ukazati pred očima: gole
grane drveća nakićene veveričjim gnezdima, fabrike iz sovjetske ere i
polja prekopane zemlje. A sve to viđeno kroz zavesu od kiše, u mutnoj,
bezbojnoj zori.
Te čini će biti tek donekle razbijene pošto se smesti u hotel na
peštanskoj obali reke. Kad je ušla u sobu, istuširala se, uzela onu jednu
pilulu, pa se zavukla pod ćebe, prizivajući san bez snova; ta želja joj se
neće ostvariti.

„Prisloni kundak na rame. Tako, čvrsto.”

Majčin glas je tako razgovetan da Lili pomisli kako mora da je i
sama umrla. Obe su mrtve. Što, dakle, predstavlja njen prvi korak u
večnost.
Opet joj je šest godina, majka je uči kako da drži pušku.
„Priljubi je uz obraz tako da vidiš cev do kraja. Na to oko zažmuri, a
na ovo gledaj. Vidiš?
Lili oseća na licu hladno drvo kundaka. Puška jeste teška, ali ona
može da se izbori s s tim, i dobro je drži, ni dužina joj ne smeta, puška
joj se ne pomera u rukama. Nišani u mrak. Je li sad noć? Jesu li njih dve
napolju? Lili čuje majčin glas, oseća njenu blizinu, ali majka stoji malo
ukoso iza nje, tako da Lili ne može da je vidi.
„Mama?”
„Da, šećeru?”
„Kako da pucam?”
 „Ovde provuci kažiprst. Osećaš? Ali povuci tek kad si sigurna da je
pravi trenutak.”
„Što?”
„Zato što kad opališ, nema nazad.”
Lili ništa ne vidi, ali ipak pronalazi metu u tami. Puška je sad
savršeno mirna. Nešto u tom oružju samo motri na cilj i upija sav Lilin
strah.
„Sad može”, kaže majka.

Sutradan ujutro, pošto je u sobi doručkovala kajganu, izlazi do taksi

stanice i daje taksisti papirić s adresom. On joj odgovori na
mađarskom, što Lili neodoljivo podseti na spoj kineskog, portugalskog
i ruskog. I, htela - ne htela, razabira, tu i tamo, pokoju reč engleskog.
Catfish, prvo. Pa onda sequence i told you, ali češće od bilo čega drugog,
hashtag.
- Idem u bolnicu - dodatno objašnjava taksisti. - Do stare bolnice za
umobolne. Tamo gde zatvaraju ludake.
On je pogleda kao da je i sama luda, pa samo slegne ramenima i
krene.
Mihailo joj je rekao da dođe u Budimpeštu, i evo je, došla je i
zaputila se se na jedino mesto koje je on pomenuo na onim stranicama
što joj je ostavio. Tamo gde je sve počelo. U njegovoj glavi, ako ništa
drugo. Da bi se dočepala svog noža, mora da razmišlja kao on, Mihailo.
A da bi ga pitala za majku, moraš najpre da ga nađeš.
Taksi prelazi Lančani most preko Dunava i produžava dalje na
sever; dug je uspon putem za Hivesvelđ. Posle dva-tri kilometra
gradski krajolik pretapa se u veće posede sa elegantnim zdanjima, za
koja Lili pretpostavlja da bi mogli biti privatne škole ili ambasade.
Celim putem idu uzbrdo, a opet, kad se okrene i pogleda kroz zadnji
prozor kola, iako su na velikoj visini, nemaju mogućnost da uživaju u
panorami.
Uto taksista skrene na malo parkiralište i zaustavi vozilo. Lili vidi
da je stigla na odredište po pokrivenoj autobuskoj stanici i kitnjastoj
portirnici na ulaznoj kapiji, s lancem prevučenim tako da nijedno
vozilo ne može da prođe na puteljak, koji je, koji metar dalje, zarastao u
žbunje.
- Catfish hashtag - učini joj se da čuje taksistu.
 Lili gleda u taksimetar, ali to su forinte, i brojke joj ništa ne govore.
Kada mu da pedeset evra, on odmahne glavom videvši koliko je dobio,
ali kusura nema.
Lili izlazi iz kola, a taksista istog časa kreće nazad, nizbrdo. Opet
ostaje sama. Ni na pločniku ni na autobuskoj stanici nema nikoga,
samo tek povremeno projure poneka kola pored nje. Na prljavom
prozoru portirnice navučena je zavesa, pored vrata stoji prazna
limenka piva, ali niko ne izlazi.
- Dobar dan! - kaže Lili, i te dve engleske reči zvuče nekako
budalasto u tom sivom vazduhu.
Prelomila je: ići će dalje dok je neko ne zaustavi. Ako se to desi,
praviće se mutava. Glumiće turistkinju koja traga za starim ludnicama.
Dok razmišlja o tome, nada se da će u džepovima naći dovoljno evra da
podmiti nekoga ukoliko bude optužena za neovlašćen upad na tuđ
posed.
Lili preskače lanac pa kreće ispucalim prilaznim putem. Čudan
bezbednosni sistem, ako se ovo tako uopšte može nazvati, jer sada vidi
kako se na obe strane placa proteže visoka ograda, na vrhu ukrašena
bodljikavom žicom.
Ubrzo se put račva nadvoje, i Lili kreće stazom kroz nešto što je,
verovatno, nekada bilo vrt. Sve vreme očekuje da je neko upita kud je
krenula, ali ipak nesmetano ide uz prvo stepenište, pre nego što je
proguta tunel od isprepletanih grana iznad nje.
Utom joj na pamet padne da niko ne zna gde se ona nalazi. Ovde bi
neko mogao da je napadne, ili da je zatvori, a da se niko živ sa ove
strane Atlantskog okeana i ne zapita šta je bilo s njom; njen život bi bio
izbrisan očas posla, i to upravo zato što ga je ona sama donekle
izbrisala. Usled zabrinutosti koju je ta misao u njoj izazvala, malo je
nedostajalo da Lili okrene nazad. Ali tada se pred njom pojavi glavna
zgrada, i ona odluči da, kad je već stigla dotle, ipak malo pogleda
izbliza.
To zdanje nekad je moralo biti velelepno. Rafinirano, impozantno
arhitektonsko rešenje za zgradu koja je, pre nekoliko vekova, zidana da
bi u nju bili smešteni najteži duševni bolesnici zemlje Mađarske. Lili
sluti da su se sa ulice, odnosno s kapije teško mogli čuti urlici i vriska,
čak i leti, kad su prozori bili otvoreni.
Pokuša da otvori ulazna vrata. Odškrine ih svega centimetar-dva,
dalje neće; unutra je navučen lanac.
Sudeći po njegovoj spoljašnjosti, ovo mesto već decenijama ne služi
kao bolnica. Po Mihailovoj priči, jedan od dugogodišnjih stanara te
zgrade bio je Peter Farkaš. Ali Farkaš je postao Mihailo u vili doktora
Eseša, ne tu.
Skreće desno, pa prolazi duž prednjeg zida glavne zgrade, i tu
ugleda drugu građevinu, smeštenu tačno naspram bolnice. Sazidana od
istog žutog kamena, sa zasvođenom kolonadom, podseća na nečija
nadurena usta.
Lili se penje uz brežuljak, varljivo strm; ubrzo će shvatiti da mora
da se služi i rukama, isto koliko i nogama, kako bi se uspentrala uz tu
padinu meke zemlje. Stigavši do vrha, mora da se bori sa iskušenjem
da legne na zemlju. Bilo to zbog živaca ili zbog promene nadmorske
visine - tek, mora da uloži svestan napor kako bi pravilno disala.
Tad poželi da ode odatle.
Ali ti to želiš da saznaš.
Podrum.
Zato je ovamo i došla. Nije dovoljno stajati na posedu gde je Mihailo
smestio radnju svoje priče. Sad mora da uđe.
Za razliku od glavne zgrade, prednja vrata doktorove vile lancem su
zamandaljena spolja. Prozori duž kolonade uglavnom su porazbijani,
ali su iznutra obezbeđeni rešetkama. Lili kreće duž zida, pokušava da
nađe ulaz.
Iza zgrade postoje jedna jedina vrata, do kojih vode tri stepenika od
cigala. I ona su, gotovo je izvesno, zaključana - ali Lili zna da će je onaj
njen unutrašnji glas nazvati najcrnjom kukavicom ako bar ne pokuša
da ih otvori.
Kako ih je pipnula, tako su se otvorila.
Unutra zaudara na plesan, mačju mokraću i neku hemikaliju, nešto
kao formaldehid. Od toga se Lili, ulazeći unutra, nakašlje. Odjek njenog
kašlja još se odbija od zidova kad do njenih ušiju dopre šuškanje, za šta
ona namah pomisli da dolazi od nekog pacova, ili neke druge gamadi.
Stoji na jednom kraju hodnika, sa obe strane pred njom zjape
otvorene prostorije. Pod se gotovo ne vidi od praznih paklica cigareta,
uvelog lišća, ambalaže od hrane. Na dva-tri centimetra od Lilinog
nožnog prsta leži upotrebljen špric.
Lili se doseti da jeftin mobilni koji je kupila čim je sletela u
Budimpeštu ima i baterijsku lampu, pa ga vadi iz zadnjeg džepa i
osvetli sebi put.
Na tren vidi kako se nešto, ili neko, pomera na drugom kraju
hodnika.
 Onda opet ono šuškanje. Ovoga puta se bolje čuje, kao da je neko
uzeo novine pa ih gužva u rukama. Ali kad Lili postojano usmeri zrak
svetla iz mobilnog, dobiće samo potvrdu onog prvog utiska: pred njom
je hodnik iz kojeg se ulazi u razne prostorije, a šta je u njima - neće
moći da vidi sve dok ne uđe.
Šta ćemo sad, psihopato?
Lili preskače špric pa načini prvi korak pre nego što je i sama
shvatila da je donela odluku da produži dalje. Onaj zadah postaje sve
jači. Zbog tog vonja čini joj se kao da je kročila u ždrelo usnule zveri i
sad silazi dole, ka njenom želucu, dok joj smrad bije pravo u lice.
Usmerava lampu mobilnog u prvu sobu, i ugleda nasumično
sačinjenu zbirku zarđalih stolica raspoređenih u polukrug, kao da je tu
pre pedeset godina naglo prekinuta neka grupna terapija. U drugoj
prostoriji nalazi se kotao. Iz njega izlaze cevi i kroz tavanicu stižu do
spratova.
Treća soba je najprostranija. Lili oseća koliko je velika čak i pre
nego što pogleda unutra, jer se studena daljina između nje i zidova
prosto širi u svemir bez zvezda. Odatle dopire onaj zadah. U tom
trenutku pomisli kako se takav smrad oseća u mrtvačnici.
Ulazi u tamu koja se raskrilila pred njom. Noge su joj teške kao tuč,
vuku je dole, kroz temelje kuće, i dublje, u zemlju ispod njih.
Lampa mobilnog usmerena je u njena stopala. Lili premešta zrak
preko zida od cigala prekoputa.
Noge. Plave oči. Tamna kovrdžava kosa. Nago telo.
Lili širi ruke, ispravlja ih u laktovima. Svetlo je sad okrenuto pravo
prema tvom stvorenju u uglu.
Dečja lutka, sedi s opruženim nogama, a u očima, jarkim klikerima,
titra sev iznenađenja. Devojčica.
Beži.
Ali Lili nešto ne da da beži. Lutka u rukama čvrsto steže kovertu.
Lili, škiljeći u tami, pogleda u delimično zaklonjen natpis na koverti.
Prvo slovo je L, poslednje I. To je njeno ime.
Seta snopom svetla s mobilnog. Propali nameštaj stoji na gomili,
kao da je neko sve pripremio da potpali lomaču. Po podu srča.
Invalidska kolica, na sedištu se skupila zelena voda.
Krug svetlosti se sužava i Lili isprva pomisli da je izdaje vid, da će
da izgubi svest kao onomad u stanu doktora Edmundstona. Ali ubrzo
od svetla ostaje samo žutomrki krug na podu, neposredno ispred nje.
Ode baterija. Već se istrošila, a ko zna da li je bila puna i kad je Lili
kupila telefon.
Kreće prema lutki i uzima je. Onda svetla iz telefona nestane.
Lili se sledila, osluškuje tišinu. Opet se čuje ono šuškanje, samo
sada bliže nego ranije.
Uključuje mobilni jednom, pa opet. Kad se uključi, svetlo se vrati, ali
samo načas. Taman dovoljno da Lili ugleda čoveka u uglu prekoputa.
Srebrni zubi izgledaju kao niska od leda u njegovim ustima.
Svetlo zgasne.
Ona jurne ka zidu, mahnito grabeći kvaku.
- Molim te, bože. Molim te...
Pronalazi kvaku, hvata je, pa se nekako uspentra uz stepenice,
sapliće se na uspravljenu ciglu na vrhu i kotrlja se nekoliko metar po
šljunku.
Pogled joj je i dalje uperen u tamu s one strane podrumskih vrata.
Leži tu, pluća joj šište dok udiše i izdiše vazduh, dok čeka da se nešto
pojavi odozdo. Onda oseti pokret, ali ne u podrumu, nego s drugog
kraja zgrade.
Pas zastaje kao ukopan istog časa kad se Lili okreće prema njemu.
Pošto je pitanju nemački ovčar pomešan s nekom drugom pasminom,
otuda mu ogromna glava i čeljusti koje, kad nešto uhvate, ne puštaju.
Ne reži. Samo pokazuje zube, baš kao onaj čovek maločas u podrumu, a
ružičaste desni mu podrhtavaju.
Da nisi mrdnula.
„Ustaj!”
Telo joj je poslušno. Lili, pritom, ne skida pogled s nepomičnog psa.
Pri njenom drugom koraku, njemu padaju uši, lepe se uz glavu.
Na treći Lilin korak, pas kreće.
Lili trči.
Pas je sustiže još pre nego što se domogla staze koja vodi dole do
puta. Sa svakim korakom, on skače unapred, pa tako trči barabar s
njom, i Lili mu vidi zube prekrivene kamencem i oči zacakljene od besa.
Ispušta lutku, ali ne i kovertu. Nije to učinila namerno, lutka joj
samo isklizne iz ruke. Ali kad je već pala na zemlju, Lili se nada da će
psu odvući pažnju. Možda će životinja zastati da, umesto nje, Lili,
rastrgne lutku. Ali ništa od toga: lutka samo bezazleno odskoči od
psećih leđa.
Do kapije ima još nešto manje od sto metara. Tamo napolju, na
pločniku prekoputa, majka gura kolica i posmatra Lili s izrazom koji bi
mogao biti i uznemirenost i čuđenje.
 Ti si, gospođo, na sigurnom, pomisli Lili. A uskoro bi i ja trebalo da ti
se pridružim.
Baš kad se u Lili probudi nada da je pas obučen samo da laje, a ne i
da ujeda, oseti ugriz pozadi na nozi.
Ruke joj se zavrte kao lopatice propelera. Pas se okreće zajedno s
njom. Kotrljaju se napred-nazad, i tako su isprepleteni da bi neko
mogao pomisliti kako predstavnici dveju različitih vrsta uvežbavaju
neki ples.
U jednom od tih okreta, uspeva da zbaci psa sa sebe. I konačno
dolazi do vazduha. Vrisak kreće iz povređenog gležnja i pokulja iz
Lilinog grla.
Taj zvuk podstiče psa da opet jurne na nju. Ovoga puta, umesto da
beži, ona ga šutne nepovređenom nogom. Vrhom cipele, tačno tamo
gde je palac, raspali ga po vilici.
Od siline udarca, životinja se spušta u čučanj; otvara i zatvara usta,
kao da proverava da se nije nešto slomilo. Lili se tako ukazuje prilika
da stigne do kapije.
Navrat-nanos preskače onaj lanac na ulazu, dočekavši se prvo na
bolnu nogu; gležanj je izda i ona tresne o pločnik. Pas bi sad lako mogao
da je dohvati. Lili je i sama spremna na to, uzalud zaklanja lice
zgužvanom hartijom koju sve vreme drži u ruci.
Ništa se ne dešava.
Lili podiže pogled i ugleda psa kako stoji s druge strane lanca i
dahće.
- A ne daju ti da izlaziš napolje, je li? - obrati se Lili životinji dok se
pridiže na noge. - Ali zato si tu glavni.
Lili nekako stiže do ulice, a ona majka s kolicima sad otvoreno
zvera u nju. Onaj unutrašnji glas huška Lili da se prodere, da opsuje
ženu, ali Lili odoleva tom porivu i othramlje dalje, ne razmišljajući čak
ni o tome da zaustavi taksi, već kreće nizbrdo, ka gradu.
Kornvol, Engleska, 22. novembra 1812.

„Ti si moja tajna.”

To su, koliko se sećam, prve reči koje mi je Eseš uputio,
kao da me time obavezuje da to i ubuduće ostanem.
Dugo nisam viđao nikoga sem doktora. Držao me je u
laboratoriji, spavao sam na slamarici koju mi je pripremio na
podu, i s gađenjem sam gledao na hranu koju bi mi ostavio na
stočiću za kojim je trebalo da obedujem.
Sve i da sam mogao da volim, ne bih zavoleo doktora. Više
sam ga doživljavao kao tamničara nego kao sadruga. Stalno
sam od njega tražio da me pusti da izađem iz kuće, da vidim
šta se nalazi izvan njenih zidova. Doktor bi mi na to
odgovarao, iz dan u dan, da ću dobiti i tu slobodu, ali posle
izvesnog perioda posmatranja. Kad sam se pobunio, rekavši
da on nema prava da se odnosi prema meni kao seljak prema
mar vi, ispravio me je.
„Ti si moje delo”, rekao je. „Ako naumiš da napustiš ovo
mesto bez moje dozvole, bio bih prisiljen da te uništim, jer
niko ne sme da sazna da postojiš. Doći će vreme kada će nas
slaviti. Ali, do daljeg, mi smo zlikovci. Iskonski grešnici.”
Pokušavao sam da to zajedništvo sagledam kao kakav
prijateljski odnos, ali nikako mi nije polazilo za rukom da
doktorovu analogiju primenim na sebe. Time što mi je dao
život počinio je svetogrđe, premda sam ja bio jedva da kažeš
živ, i nisam bio okaljan nikakvim grehom. U svakom slučaju,
kako bi se ljudski zakoni pa i mogli primeniti na neljudsko
biće?
Doktor me nikada nije oslovio. Nikada mi nije dao ime.
Bez obzira na to da li je odsutan ili prisutan, u meni se
ubrzo probudila želja da ga ubijem. Delimično stoga što je to
bila jedna od strana moje naravi, koju sam i sam tek počinjao
da upoznajem, delimično zato što su mi dozlogrdile te boce s
konjskom krvi koje mi je stalno donosio da pijem. Kao orlić, ni
ja više nisam mogao da se zadovoljim time da samo otvaram
usta i puštam roditelja da me kljuka, već sam žudeo za tim da
se hranim sam.
Taj nagon bi me obuzimao čim osetim doktorov miris i
kako mu srce pumpa krv, što sam mogao da čujem još pre
nego što bi on otvorio vrata. Samo bih ga pogledao i odmah
bih počeo da razmišljam o tome kako bih ga rasporio i svom
pogledu izložio taj topli život što pulsira u njemu. To bi se
desilo upravo tamo, u tom neosvetljenom podrumu; desilo bi
se samo da nije postojalo nešto što još nisam znao, a što sam
mogao da saznam jedino od njega.
Ubrzo se pročulo da je ogled doneo bar jedan neočekivani
rezultat. Premda sam ušao u telo mrtvaca, u procesu
oživljavanja njegovog tela opstao je i njegov negdašnji um, uz
jedan nov, stvoren da bude zaseban. Moj. Bila je to, čini se,
misterija i za samog doktora. On je bio pretpostavljao da će
stvoriti mozak većeg kapaciteta, ali da će sam karakter ostati
manje-više u skladu s naravi Petera Farkaša, oko čijeg je vrata
obmotao lanac i ugušio ga. Jer tako je Eseš procenio da je
neophodno. Ne da čeka da pacijent umre prirodnom smrću,
već da uživa u svežim plodovima novoizazvane smrti.
A opet, malo je Farkaša ostalo u meni. Šačica uspomena.
Živa sećanja na lica onih koje je ubijao, na njihove poslednje
trenutke. Na to kako se igrao žmurke sa svojom mlađom
sestrom kad su bili mali. I na glas njegove majke. Za mene je
sve to bilo daleko, kao neka priča koju sam davno čuo i čiji
sam kraj zaboravio.
Psihijatar u doktoru bio je opčinjen time. Video sam mu to
u očima kad god bi me pogledao. Ko je, u stvari, pitao se on,
taj što sa mnom sedi za stolom, ta ko prefinjenih manira,
vazda gladan, ali ne hrane što stoji pred njim, već znanja,
knjiga? Ja to ne umem da objasnim, mada i sam imam neke
teorije. Ličnost i um - to nije isto. Iskustvo čini ličnost.
Oduzmeš nekome iskustvo, i od njega ostane biće kadro da
misli, ali bez svega onoga što su u njega utkali roditelji, škola,
društveni život. Ja sam oslobođen svih pravila koja važe za
ljudski rod.
Bio sam dete sa znanjima i umećem dostojnim odraslog
čoveka, sposoban i slobodan da gradim i razvijam svoje
vlastite sklonosti. U meni su, međutim, postojali i neki drugi
sastojci. Životinjska krv. Konkretno, konjska krv. Krv
lipicanera koje je doktor držao u štali u Silvašvaradu. S tom
blistavobelom kožom, ta ponosita pasmina seže sve do
vremena hunskih ratnika. Lipicanerska krv davala mi je
snagu, izdržljivost i brzinu, svojstva koja je doktor tako
visoko cenio.
Moglo je to tako da ide, donekle. Ali usled sadejstva tih
hemikalija, uspomena i tog duhovnog parazita kojeg nikako
nisam mogao da se otresem nastao je jedan sasvim nov
čovek, a ne samo unekoliko poboljšana verzija Petera
Farkaša.
„Kad me tako gledaš, vidiš li u meni ono što bi dete moglo
da vidi u svom ocu?”, upitao me je jednom doktor i tih reči
koje sada zapisujem sećam se tako jasno kao da smo jutros
razgovarali.
„Ne.”
„Pa kaži mi onda šta vidiš.” Prineo je ogledalo mom licu.
„Šta vidiš sad?”
„Masku.”
„Ali to je tvoje lice. Masku, misliš, metaforično, jelda?”
„Pa da, valjda.”
„A šta bi se videlo kad bih je sklonio?”
„To ne bih znao reći.”
„Što?”
„Zato što još ne poznajem sebe. Šta god da je u meni, to
svakako postaje sve bliže onome što bih ja želeo da
postanem.”
„Šta bi ti to želeo da postaneš?”
„Ne postoji naziv za to. Pretpostavljam da bi nešto
najbliže tome mogao biti - bog.”
„Neki dobri bog, ili bog rata?”
„Sve su to ljudski pojmovi, ljudske kategorije. One mene
ne mogu odrediti.”
Na to se doktor nasmejao. Taj smeh je bio neugodan,
podrugljiv. „Možda bi trebalo da imaš neki svoj poseban
jezik!”
„Pa verovatno ste u pravu, doktore. Razumeti mene znači
govoriti jednim novim jezikom. Onim koji ću sam morati da
izmislim.”
„O, vrlo dobro”, uzvratio je na to matori sadista. „Ali s kim
ćeš na tom jeziku razgovarati? Ko će razumeti šta hoćeš da
kažeš?”
„Biće uskoro još ovakvih kao što sam ja. To vam i jeste
namera, zar ne?”
„Zavisi od toga koliko postignem s tobom.” „Koliko
postignete?”
„Koliko dugo može da ti stoji ta maska.”
Istina, on je grešio, i to na razne načine, ali ma koliko da
sam ga zbog toga mrzeo, ipak će se, što se ovog tiče,
naknadno ispostaviti da je doktor Eseš bio u pravu.

* * *

Obećao mi je da neću ostati sam.

Nisam žudeo za ženom, već za društvom drugih bića kao
što sam ja. Za porodicom. Jedini način da spoznam sebe bio je
da vidim vlastiti odraz u očima srodnih bića, a takav prizor
nikakvo staklo ni ogledalo nije moglo da mi priušti. Biti
„drugar”, „prijatelj”, „otac”: šta čovek treba da poseduje pa da
bude ubedljiv u tim rolama?
Žudeo sam za tim da se okušam na polju strasti. Uopšte,
bilo je neizvesno jesam li sposoban za dostignuća koja
pesnici veličaju u svojim stihovima. Jesam li kadar da se za
nešto žrtvujem, da osvojim nečije srce, da nekoga nadahnem?
Jesam li u stanju da život drugog bića sagledam drugačije
nego kao poziv na uništenje? Umem li da volim?
Umesto da održi reč, doktor je počeo sve ređe da me
posećuje. Njegov stav prema meni se izmenio; od onog
slavodobitnog uzbuđenja koje sam kod njega osećao, prvo se
sve svelo na naučnički nadzor, da bi naposletku utonuo u
neprozirnu tminu.
„Stavi ovo”, rekao mi je jednog dana, pa iz džepa mantila
izvukao vunenu kapu, fantomku koja mi je sasvim prekrila
lice. „Niko ti ne sme videti lice dok ne stignemo na odredište.”
Kapa je bila debela, i odmah sam naslutio da će pod njom
biti zagušljivo i vruće. Vodi li me on u slobodu, ili na gubilište?
Stavio sam kapu. Čak i kroz tu crnu vunu mogao sam da
namirišem njegovu kožu, krv.
Pitao sam ga kuda me vodi, a on je samo počeo da me
gurka uz stepenice. Odgovorio mi je da idemo na selo, a kad
sam ga upitao da li tamo namerava da me pusti na slobodu,
ništa nije rekao. Nije ni morao.
Kao da smo komunicirali mislima. Nikada me neće pustiti,
to mi je poručivao. Ja sam vraćen iz mrtvih i sad, kad sam živ,
on mora da se suoči sa stvarnim značenjem svoga
postignuća. Nikad me neće predstaviti svojim
pretpostavljenima, niti će pred Mađarskim parlamentom
izneti predlog da se sastavi armija od zombija. Besmisleno je
čak i pomisliti na tako nešto.
Možda je to čudesan prizor, ugledati pred sobom zmaja,
ali jedno takvo čudo mora se i ubiti.

* * *

Kad mi je doktor Eseš, nekoliko sati kasnije, u kočiji kojom

smo se vozili, skinuo kapu s glave - svet oko mene rasprsnuo
se u eksploziji boja. Uglavnom zelene. Sa obe strane puta bila
je šuma. Put je išao duž potoka, čija je siva voda poprimala
belu boju dok je prelazila preko kamenja, koje je štrčalo iz nje
nalik dopola za kopanim mrtvačkim lobanjama.
Ponovo sam upitao doktora kuda me vodi, i ovoga puta
dobio odgovor.
„U svoju kuću na selu. Tamo ću te ostalima predstaviti kao
novog slugu. Radićeš kao ispomoć konjušaru.”
„Tamo živi vaša porodica? Hoću li ih upoznati?” Ako se i
ranije mogao steći utisak da je doktoru neprijatno, sad je tako
prebledeo da mu je lice bilo belo poput dlake tih konja koje je
s toliko ljubavi čuvao. „Jeste li vi oženjeni, doktore? Imate
dece?”
Nije hteo da mi odgovori, ali je ipak rekao: „Oženjen sam. I
imam sina, dvanaest godina.”
„I njima niste rekli kako sam postao, zar ne?”
„Nisam.”
„Kažite mi, doktore. Kakvu ste to hemikaliju smislili da me
oživite?”
Sklopio je oči. A onda je dohvatio onu kapu i opet mi je
nabio na glavu.
„To je nešto što nikad nećeš saznati”, rekao je.
Glas tog sirotog čoveka zazvučao je kao dečačko
piskutanje i po tome nam je obojici bilo jasno dokle smo stigli
s našom pričom.

* * *

Bila je uveliko pala noć kad smo stigli do doktorove kuće.

Kada mi je skinuo kapu s glave, preda mnom se ukazao svet
sačinjen od zrnastih senovitih slojeva. Sveće su gorele u
prozoru glavne kuće, to je doktoru žena ostavila malo svetla
da vidi u mraku. Ali nije bilo predviđeno da ja spavam unutra.
Ne, on mi je odmah pokazao kućicu pored štale, malo uzbrdo,
gde su bile smeštene sluge.
Moja soba bila je malo veća od ćelije, a u njoj samo jedna
slamarica, bokal s vodom i noćna posuda.
Upitao sam Eseša, kroz zatvorena vrata, da li zaista veruje
da će taj lanac koji je vezao oko kvake i ključ koji je okrenuo u
bravi biti dovoljni da me zadrže.
„Laku noć”, rekao je on, prenebregnuvši moje pitanje.
„Laku noć, oče.”
A onda sam čuo kako se, vukući noge, udaljava hodnikom i
ide prema kući gde počiva njegova porodica, nesvesna svega,
u dubokom snu.
 11.

Lili se vraća u hotel i prvo uzme neke novine da pročita, pa tek onda
malo bolje zagleda taj ugriz na nozi. Ne izgleda toliko loše koliko joj se
isprva činilo. Procenjuje ranu kao dovoljno laku da se provuče bez
zašivanja, ali svakako će joj trebati neko sredstvo za dezinfekciju i
zavoj.
Recepcioner je upućuje do najbliže apoteke, i ona sad prolazi kroz
Eržebet park načičkan drvenim kioscima - gde uoči Božića svake
godine priređuju vašar. Na skučenom prostoru, Lili se gura sa
studentarijom, turistima i žiteljima Budimpešte. Uz dela narodne
umetnosti i nakit iz domaće radinosti, na tezgama se prodaju i kolači,
sendviči s kobasicama i kuvana jabukovača. Od tih mirisa Lili se
prevrće u stomaku.
Zastaje usred mase i tek tad joj naviru sveža sećanja na sve što joj
se tog dana dogodilo. Lutka u uglu podruma. Sevanje srebrnih zuba.
Komadić uspomene jednog ludaka koji ju je sačekao čak na drugom
kraju sveta u odnosu na mesto gde se nalazila do pre svega dva dana,
zatim listovi i reči Gledaj konjima u oči, rukom ispisane na poleđini
koverte.
Jedino Lili u tom uputstvu može da vidi neki smisao. Jer te reči u
njoj oživljavaju trenutke kad je napustila brvnaru na leđima bele
životinje, koja je ostavila tragove za koje će lokalni lovac koga je kasnije
posetila u Ankoridžu pretpostaviti da pripadaju konju. Iako je to, na
prvi pogled, čista podudarnost, Lili sluti da bi mogla da dozna više ako
bude pomnije tragala i otišla dalje. Ta veza je tu negde, samo čeka da je
ona nađe.
A ti baš blage veze nemaš šta radiš ovde, zar ne?, pita je unutrašnji
glas pre nego što će sam odgovoriti na postavljeno pitanje. Ma blage
veze ti nemaš, jebote. I tako ćeš samo glavu da izgubiš.
Prvi put otkako je pošla iz Njujorka, padne joj na pamet da je
krenula pravo u propast. Sve do tada kao da se u neku ruku
samoobmanjivala, kao da je boravila u nekoj udobnoj ćeliji zaštićena
od onog što je očigledno. Susretala se s nečim takvim u praksi. Ponekad
sama činjenica da je čovek bio blizu kad se desilo nešto strašno izaziva
u njemu osećaj da je imun. Zato među preživelima iz avionskih udesa
ima onih koji posle počnu da skaču padobranom, kao što vojnici koji su
neko vreme proveli u zonama ratnih dejstava traže da se opet vrate u
borbu.
Ali čak ni sada Lili ne može da se otrese pomisli da nije Mihailo taj
koji će joj nauditi. On ima neku nameru s njom. Ako je rešio da je
jednostavno uništi - to je bar već imao prilike da uradi.
Postoji mnogo načina da se umre, suprotstavlja joj se onaj glas. Neki
umiru brzo, kod nekih to traje dugo.
Lili je ovamo došla da ga pronađe. Došla je sledeći nagon koji oseća
u kostima i u svom zanemarenom srcu, jer hoće da utvrdi da li je s njim
povezana krvlju ili nije.
A šta ako je on stvarno ubije, šta bi to onda značilo?
Kaži mi kako bi svet izgledao da ti nikad nisi rođena, govori doktor
Edmundston, i niotkuda do nje dopire njegov glas. Nije posredi njegov
duh, već jedna od omiljenih rečenica prilikom razgovora s klijentima;
otkako je došla u Kirbi, to pitanje postalo je uobičajeno u Lilinom
repertoaru.
To pitanje sada Edmundston upućuje direktno njoj.
Lili, da li bi nešto — bilo šta — bilo izgubljeno kad tebe ne bi bilo?
Na te reči, ona se seti svoje bebe.
Već duže vreme nije razmišljala o tom dečaku, ali danas je Džonatan
opet s njom. Njegovo ružičasto lišce, majušne ručice što hvataju
vazduh i posežu za njom s druge strane staklenog zida inkubatora.
Kroz trudnoću je prošla sama iz nekoliko razloga. Prvo, imala je vrlo
malo bliskih prijateljica koje bi mogla da pozove da s njom pođu na
prenatalne vežbe, ili da joj noću donesu pomfrit s kečapom, kad je
obuzme žudnja. Ono što ju je više od svega izolovalo od sredine bila je
sramota; jer ona se, kao studentkinja na postdiplomskim studijama,
upustila u vezu s oženjenim profesorom, a onda zatrudnela i, povrh
svega, odlučila da rodi. Najveći preobražaj doživela je razmišljajući
kako da se spase klišea; a jedini način da uspe u tome bio je da niko ne
sazna ko je detetu otac.
„Mogu ja da ti pomognem”, rekao joj je profesor kad mu je saopštila
novost. „Novcem, mislim. Da to rešiš.”
„Da to rešim?”
„Pa mislio sam samo...”
„Neću novac.”
 Profesor se na to namrštio. „Imaš pravo, naravno, ali pitam se šta
tačno nameravaš da kažeš ljudima?”
„O tome nisam razmišljala.”
„Nisi. Pa dobro. No da li bi ipak mogla? Da razmisliš, zapravo. Da
sve sagledaš iz mog ugla?”
Sam joj je olakšao da raskine s njim. Moralo je, međutim, da dođe do
toga da bi Lili shvatila kako nikada i nije gajila naročitu naklonost
prema tom čoveku, te da je njihov spoj proistekao manje iz uzajamne
privlačnosti, a više zato što su na zadovoljavajuć način uspevali da
manipulišu jedno drugim.
No istina je bila da njoj do njega nije stalo. Koliko se isprva bila
iznenadila što je uopšte zatrudnela, toliko se iznenadila shvativši
koliko joj je stalo da rodi to dete. Zbog spleta tih okolnosti bila je
srećna na najjednostavniji mogući način. Pretpostavljala je da
majčinstvo predstavlja čitav niz prepreka koje čovek mora da
prevaziđe u ime dužnosti, ili bezumno sledeći biološki imperativ. Za
nekoga ko na osećanja gleda kao na trnovite izrasline koje valja
potkresati, Lilina osećanja prema tom životu koji se začeo u njenoj
utrobi zaživela su trenutno, i bespogovorno.
Onog dana kad je saznala da je trudna i da nosi dečaka, nazvala ga je
Džonatan, po svom ocu, koga nikad nije upoznala.
Čak i kad je njena akušerka-ginekolog izrazila zabrinutost zbog
sporog napredovanja fetusa, Lilin uobičajen pesimizam zbrisan je
naletom dobrog raspoloženja. Šta ima veze što je beba manja nego što
je uobičajeno, takva je, pa šta? I Lili je sitna.
Kad je Džonatan došao na svet, vesti su bile kudikamo gore.
Ima rupu u srcu, tako su joj lekari rekli. Srčani zalisci su mu veoma
slabo razvijeni i ne mogu dovoljno brzo da pumpaju krv - taj majušni
mišić jednostavno ne može da podnese toliki napor. Da je dete starije,
jače, moglo bi se pokušati s nekom dugotrajnom terapijom, ali ovako
su potpuno nemoćni.
„Potpuno nemoćni”, uhvatila bi sebe Lili kako ponavlja, unedogled,
godinama pošto se život njenog deteta nakon četiri dana ugasio.
Pokušavala je iz tih reči da iscedi neku utehu, probala je da osujeti bol,
da mu ne dozvoli da je tek tako savlada, i uporno se vraćala na
činjenicu da je detetova smrt bilo nešto neizbežno, za šta niko ne snosi
krivicu.
Rupa u njegovom srcu postala je rupa u njenom.
Lili se trese. Hladnoća joj je ušla u kosti. Njena moderna kožna
jakna nije napravljena za ledenu istočnoevropsku jesenju kišicu. Na
jednoj od tezgi, odmah tu gde se zatekla, izložene su jarkocrvene
vunene rukavice i kape; Lili kupuje i kapu i rukavice. Oglednuvši se u
ogledalu koje je prodavac okačio na tezgi, vidi sebe kao nekog
ružnjikavog vilenjaka.
U ogledalu se ujedno vidi i neki muškarac.
Stoji tri tezge iza nje, pilji u slatkiše od marcipana, ali onako
nehajno, kao kad neko nešto zagleda, a to ga u stvari nimalo ne zanima.
To nije Mihailo; ovog čoveka nikad nije videla. Rupica na bradi, tanke
usne, nosi crnu parku.5 Strah u njoj ne pobuđuje njegov izgled, već to
što mu je lice potpuno bezizrazno. Odiše okrutnošću.
Uto on pogleda ka njoj, pa ugleda i sebe u ogledalu - Lili mu uzvraća
pogled baš kad on uzima tri štapića od marcipana pa počne da pretura
po džepu, tražeći novac da to plati.
Lili se ponovo uključuje u ljudsku maticu, prelazi trg pa pretrči na
crveno i stiže u ulicu prekoputa. Neko dostavno vozilo ukoči na svega
metar-dva od nje, vozač spušta prozor i zasipa je psovkama na
mađarskom. Ušavši u usku uličicu, Lili ugleda tornjeve Bazilike Svetog
Ištvana. Uličica, međutim, izlazi na kaldrmisani trg ispred crkve, i Lili
odmah uviđa da je pogrešila. Ako je onaj čovek prati, trebaće joj mnogo,
i previše vremena da pređe toliki brisani prostor, na kom će je sigurno
uočiti.
Na uglu je Starbaks, i ona šmugne unutra, probijajući se kroz gužvu
ka toaletu u zadnjem delu kafeterije. Odatle može da gleda kroz prozor,
pogled puca pravo na stepenište na ulazu u baziliku. Jako lupanje srca,
koje joj se bezmalo popelo u grlo, prigušuje larma američkih turista,
koji, izvoljevajući, naručuju kafu sa slatkom pavlakom.
Trenutak kasnije, Lili ugleda onog čoveka.
On ne trči, već krupnim koracima napreduje preko trga. Pošto nje
nema na vidiku, zastaje, pa pogledom preleće preko izloga prodavnica.
Pažnju mu privuče upravo Starbaks; toliko dugo gleda u vrata i izlog
Starbaksa da se Lili pita da kojim slučajem ne može da vidi i nju unutra,
priljubljenu uza zid.
Sada već njegovo telo šalje druge neke znake, nasilne. Ima nečeg
nasilnog u tom sigurnom hodu i ukočenim ramenima.
Nije posredi policajac. On hoće da te uništi.
Čovek kreće prema stepeništu što vodi u baziliku i ulazi. Vreme je
da Lili preduzme nešto. Smesta.
Oborene glave, izlazi iz kafeterije pa kreće natrag, putem kojim je i
došla.
Ne okreći se. Ako se okreneš, zaslužuješ ono što će te snaći, ma šta to
bilo.
Lili se okreće.
Čovek u crnoj parki upravo izlazi iz bazilike i osvrće se oko sebe,
osmatra trg. Kad je ugleda, sav se ukipi. Potom gurne ruku u džep parke
i izvadi pištolj.
Lili trči koliko je noge nose, a pri svakom koraku kroz nogu joj seva
oštar bol. Nije joj teško da zamisli nadmoćan korak progonitelja u
odnosu na njene sitne korake. Kada se osvrnula, može samo da se uveri
u ono što je znala i bez toga: i on je zašao u istu ulicu i sad ga od nje deli
sedamdesetak metara, možda i manje.
Ona izlazi na veliku ulicu, podiže ruku visoko, nada se da će proći
neki taksi, da će joj neko stati, bilo ko. I staje; reč je o automobilu bez
ikakve oznake na krovu. To će biti jedan od onih taksista što rade na
crno o kojima je čitala u vodiču. Isto tako to bi mogao biti i neko ko radi
za čoveka u crnoj parki.
Lili impulsivno ulazi u kola i seda na zadnje sedište. Pre nego što
stigne da pogleda u retrovizor, da vidi taksistino lice, kola s trzajem
kreću napred.
Napolju, čovek u crnoj parki usporava korak. Više ne trči, već hoda,
vratio je pištolj u džep i gleda za taksijem. Ona očekuje da će dobaciti
za njom nešto skaredno, ili da će podići srednji prst. Ali on ne radi
ništa.
- Kuda? - pita je taksista na engleskom.
- Samo vozite - odgovara mu Lili.
Ona prelazi rukama preko kožne jakne, napipava pasoš, novčanik i
telefon u džepovima - tu je, dakle, sve što joj treba. Neće se vraćati u
hotel. Tamo bi mogao da je čeka čovek u crnoj parki. Što se odeće i
nove torbe tiče, to bar uvek može da kupi. Jedino žali što ostavlja one
stranice koje je Mihailo ispisao.
 12.

To ima sve odlike sna, ali Lili je budna. I već je kroz ovo prolazila. Već je
pribegavala autohipnozi da bi se vratila i zaronila u sećanja iz
detinjstva. Ne računajući pilule, to je jedina terapija koju je dosad
primenjivala na sebi.
„Brojiš od sto unazad”, govori Lili sebi, pokušavajući da odagna
zvuke televizora i nešto što bi mogla biti ljubavnička vriska koja do nje
dopire s one strane vrata u jeftinom hotelu nedaleko od železničke
stanice Keleti. „Kad stigneš do jedan, bićeš ono što si bila toga dana. I
setićeš se.”
Hipnozom ponekad od svedoka pojedinih događaja mogu da se
izvuku neka nova sećanja. Nevolja je u tome što, kao i kod svedoka s
kojima je radila, i kod Lili, kad god je tome pribegavala, ispliva neka
drugačija slika onoga što se odigralo. „Sto... devedeset devet...
devedeset osam...”

„...tri... dva... jedan.”

I ona leti.
Rukama je obujmila vrat tog stvorenja koje se probija kroz snove,
dok joj njegov dah tuče pravo u lice. Čvrsto se drži, ali odnekud zna da
svakako neće pasti. Za tu životinju veže je snaga pouzdana i nevidljiva,
kao Zemljina teža.
Od hladnog vetra bole je oči, a kad se ipak usudi da ih otvori, to
bude taman dovoljno da načas, kao kroz zavesu od sleđenih suza, opazi
tamnu šumu pored koje promiče. Jednobojne breze rastu tako gusto da
je Lili već sasvim sigurna da će životinja udariti u neko od tih stabala, i
da će nju, Lili, neka grana zbaciti s njenih leđa; pa ipak, to se ne dešava.
Sad putuje dublje u prošlost, u uspomene. I seća se kako izlazi iz
svoje sobe u brvnari, neko vreme nakon što je čudovište otišlo. Seća se
kako je pokupila peškire i u kofu zahvatila sneg da opere krv s poda. I
majčinih beživotnih očiju, širom otvorenih. I majčinih nozdrva, bora na
čelu, usana - sve što je na tom licu moglo da se pomeri, ostalo je
iskrivljeno, kao odraz u nekoj igraonici s iskrivljenim ogledalima,
neljudsko, jarosno.
Lili je ustala. Obula je čizme i obukla kaput. U brvnari je bilo hladno,
temperatura vazduha bila je kao napolju. Izašla je u nameri da sledi
trag, ali se izgubila već nekoliko minuta pošto je zašla u šumu. Drveće
se najednom zgusnulo oko nje. Ledena pokorica koja se bila nahvatala
na površini dubokog snega zasecala joj se u butine kad god bi
zakoračila. Nije stigla daleko, ali sad se osvrće. Brvnara se ne vidi, već
ju je ostavila daleko za sobom. Ali sustiže je umor. Obliva je neka
ugodna toplina, da sve bridi. Zna da mora da joj se odupre, ali kako?
Kako čak i da pokuša?
Hipotermija. Majka ju je upozoravala na to, govorila joj je kako
hladnoća ume da te zavede, da te navede da pomisliš da je sneg topla
postelja u koju možeš samo tako da legneš.
Spavaj.
Toplina se kao zmija uvija oko nje, šapuće joj.
Spavaj. Vreme je... za... spavanje...
Lili legne, iako sve vreme opominje sebe da će joj to biti poslednje.
... vreme je...
Nešto snažno je podiže s tla. Hvata je za noge i cima nagore, baš kao
što je jednom gledala poštara kako podiže džak s pismima. S tim što su
leđa na koja će sad prileći znatno šira od poštarovih, od leđa bilo kog
čoveka uopšte.
Ne otvara oči. Ali kad malo bolje razmisli o tome što je osetila, zna
da posredi nije ljudsko biće. Da to ne može da bude. Ono stvorenje u
brvnari stajalo je na dve noge. Ovaj stvor joj daje malo vremena da ga
obgrli rukama oko vrata, pa tek onda kreće.
Ubrzavao je tako lagano da Lili nije ni primetila koliko brzo jure dok
nije, trepćući, otvorila oči i videla kako drveće, s krošnjama prošaranim
snegom, promiče kraj nje, penušavo i kao od pamuka, nalik na trag koji
ostaje za brodom. Životinja se diže i pada, u trzajima, istovremeno
silovitim i predvidivim; galopira na sve četiri noge, a onda opet
ubrzava, sve dok Lili u jednom trenutku ne pomisli da su sigurno već
uzleteli.
Mora biti da je prošlo neko vreme pre nego što je utonula u san. Ili,
možebiti, jednostavno ne može da se seti kako je to životinja stala i
spustila je na zemlju. A opet, tu je završila - na tlu. Sedi uspravno i
oseća kako je nešto gricka za zadnjicu. Kad se otkotrlja malo u stranu,
vidi da sedi pored šumskog puta na šljunku koji svetluca graorastim
sjajem spram svetla na obzorju.
Šta god da ju je donelo tamo - otišlo je.
U hladnom vazduhu ipak ostaje trag nečijeg prisustva. Ali to nešto
ne da se videti, niti se može namirisati. Njoj će ipak trebati vremena da
prepozna taj bestelesni glas.
Uto dva oka kreću prema njoj, bleda i sve krupnija. Kamionski
farovi. Ugledavši je, vozač usporava.
To joj odvlači pažnju te više i ne pokušava da se seti šta joj je rekao
onaj glas. Šta je reklo to stvorenje koje ju je spaslo, ali nije stiglo na
vreme da spase i njenu majku.
Sve škripi pod točkovima kamiona, koji staje tačno ispred nje.
Otvaraju se vozačka vrata i razleže se kantri muzika. Iz kabine izlazi
čovek u glomaznim čizmama.
- To nije bio medved - progovara devojka dok kamiondžija još ne
može da je čuje.
To sam bio ja, Lili. Glas je Mihailov, šapuće tu, unutra, u njenoj glavi.
Ja sam tada došao po tebe.
Kamiondžija se nadnosi nad nju. „Gospode”, kaže on. Kaže još i
„zima” i „bolnica”.
Ja nisam čudovište. Nisam ti ja ubio majku.
Vozač je podiže i unosi u kabinu kamiona. Lili je sklupčana kao
komad užeta, zapahnula ju je toplota, što od glasa Rendija Trevisa s
radija, što od dobrog grejanja u kabini.
To sam bio ja. Taj konj.
 13.

Posle gotovo neprospavane noći koju je provela ležeći natrontana na

poliesterskom ćebetu, Lili ustaje s istom onom mišlju koja joj se po
glavi vrzmala pre nego što je legla. Onaj u crnoj parki mora da je
povezan s Mihailom. Pa i više od toga. Da nije to onaj ludak što ju je
zvao telefonom pre nego što je krenula iz Njujorka?
Lili na sve moguće načine preispituje da li je to to pogrešan
zaključak. Možda je njen progonitelj jedan od onih što se bave
trgovinom ljudima o kojima je čitala, pa se baš nameračio na njen „tip”.
A možda je lopov koji ju je ošacovao kao ženu koja putuje sama, a
pritom ima podeblji svežanj evra u džepu.
Nijedna od tih mogućnosti nekako ne drži vodu. On je nju progonio.
I sam njegov izgled - krupan stas, prodoran pogled - ukazuje na
profesionalca. Na naoružanog ubicu.
Ona nekadašnja Lili odmah bi se sjurila niz stepenice oronulog
hotela i zaustavila taksi da je odbaci do aerodroma, gde bi uhvatila prvi
let za Njujork. Ali ta nekadašnja Lili, ako ćemo pravo, ne bi se ni obrela
u tom oronulom hotelu u Budimpešti. A ova nova Lili ne vraća se kući.
Ne bez noža. Ne dok ne sazna ono što Mihailo zna o njenoj majci.
Lili prelazi ulicu i ulazi u stanicu, osvrćući se da proveri da je neko
ne prati. Prvi voz ide za Jegru, neki minut posle deset sati. Odande će
autobusom do sela Silvašvarada. Tamo se nalaze Muzej konja
lipicanera i ergela. Gledaj konjima u oči.
Mihailo želi da ga ona sledi, obećava joj da će je darivati - čime,
nožem? Ili tako što će joj otkriti ko je bila njena majka? Ili ko je on?
Jedini način da dobije odgovore na ta pitanja jeste da nastavi da prati
priču koju joj on priča. Doktor Eseš je odveo Mihaila upravo u
Silvašvarad, da ga tamo sakrije. Lili se sad nada da će tamo saznati
nešto novo o njemu.
Kupuje jeftin ranac, novu majicu, pa popije tri espresa, jedan za
drugim, koje joj donosi čovek i jednako vrti glavom kao da ona svaki
put kad joj donese kafu odbija da sasluša njegov savet. Potom ulazi u
voz, i on kreće, a ona gleda kroz prozor, žmirkajući ostavlja za sobom
svetla velikog grada i očekujući da svaki čas ugleda nekog kako trči za
njom.
Ubrzo će se kroz prozor videti samo sela, neokrečeni kućerci. U
jednom dvorištu stoji devojčica, gleda voz kako prolazi. Kosa joj je
ravna i tamna a lice ozbiljno. Da, takva je mogla biti Lili u njenim
godinama. Ova Lili u vozu, starija, osmehuje joj se i maše joj, ali
devojčica ne uzvraća.
U Lilinoj svesti, samo sećanje na detinjstvo sevne kao sled
samotnih reči, jedna po jedna, što obasjaju prostranstvo ispod
zatvorenih očnih kapaka. Siroče. Mala. Sama. Priča koje se i sama stidi,
priča koja toliko podseća na svu onu uskraćenost Dikensovih junaka.
Iako te godine detinjstva za nju svakako nisu bile srećne, Lili zna da joj
se donekle i posrećilo što je uspela da se izvuče iz svih tih hraniteljskih
porodica bez nekih naročito teških ožiljaka, izuzmu li se načelno
zanemarivanje, kao i činjenica da se nikada nije pojavio neko ko bi je
prihvatio kao primarni staratelj. Upravo zato je samu sebe imenovala
za svoju sopstvenu primarnu starateljku. Zahvaljujući svojoj
inteligenciji izvukla se iz većine teških situacija te uspela da bude i
odlična u školi a da na sebe ne navuče pizmu najgorih školskih
siledžija.
Neki su je čak i voleli, što dečaci, što devojčice, a i ona je volela neke
od njih. Ali rano je usavršila taktiku kako da nikome ne postane
najbolja drugarica. Majka joj je nedostajala stalno, bio je to uporan bol,
kao da joj neko uvrće kožu; bol kakav poznaje samo dete koje žali za
jedinim roditeljem kojeg je imalo. Pomešana s tugom, u njoj je
istrajavala i izvesna osujećenost što, eto, nije stigla da sazna nešto što
je majka nameravala da joj poveri. Ta brvnara bila je utočište od
poverilaca, moguće i od zakona, ali isto tako i mesto gde je njena majka
nameravala da joj prenese razna znanja.
„Moraš da budeš spremna”, seća se Lili majčinih reči. „Moraš da
upotrebiš to što imaš u sebi, a ono što možeš da uzmeš od drugih - i od
mene - isto tako uzmi i iskoristi.”
Lili se jednom oglušila o majčinu zapovest kad joj je ova rekla da
ostane u brvnari. Ne poslušavši je, Lili je krenula za njom uskom
stazicom do kamp prikolice. Kad je stigla tamo, Lili je zatekla majku
kako leži nauznak, pogleda uprtog u nebo. Položaj njenog tela ukazivao
je na to je bila u živom pokretu samo tren pre nego što ju je neko
opazio, kao da se nije odmarala, već kotrljala po tlu - ili pokušavala da
se izvuče ispod prikolice - samo časak pre nego što će se Lili pojaviti, a
onda se tako ukočila čuvši bat Lilinih koraka.
- U šta gledaš, mama?
Majka se okrenula prema Lili. „U tebe ”, odgovorila je.
Lili su se te reči učinile čudnim - zašto bi morala da legne na zemlju
da bi gledala u nju, u Lili? - ali pošto je ionako bila navikla da majka radi
i govori štošta čudno, i sama je legla pored nje. Tako su njih dve
zajedno, na njihovom tajnom mestu, gledale kako se oblaci pretvaraju u
kokoške, anđele, medvede.
Kasnije, kad je ostala sama, Lili niko nije usvojio, već se seljakala od
kuće do kuće. Uvek je zbog nečeg morala da produži dalje: ili bi umro
otac hraniteljske porodice, ili bi pak neko uvideo da je čak i tako mirno
dete kao što je ona ipak višak. Samo, trebalo je imati u vidu činjenicu
da je Lili, kako su godine odmicale, i po zakonu bila sve manje podložna
usvajanju. Tako je i ona sama shvatila da je status siročeta čini osobom
dostojnom sažaljenja, bićem koje bi možda i moglo biti bolje kad bi se
našlo pod okriljem ljubavi.
Bilo je onih koji su joj upravo to i nudili, i svaki put kad bi se tako
nešto desilo, Lili bi se izmakla. To njihovo saosećanje nije joj bilo
nepodnošljivo koliko sam nagoveštaj da su prisnost, ili porodica, ili
zajednica s nekim ono bez čega neće moći da se snađe u ovom svetu.
Zato je rano rešila da svima stavi do znanja kako su profesionalna
stručnost i zdrave navike sve što čoveku treba za jedan ispunjen život.
Ne računajući policajce kojima je to rekla kad joj je bilo šest godina,
nikada nikome nije ispričala da je rođenim očima gledala kako joj
majka umire u kandžama pravog-pravcatog čudovišta. U tome je nije
sprečila samo obazrivost već pre svega strah da bi zbog takvog iskaza
mogla da im postane interesantna. Što, opet, u njenoj struci znači da
nešto s njom nije kako treba.

Jedino je ona sišla iz autobusa u Silvašvaradu.

Tu u brdima je hladnije i Lili se obgrlila rukama da se zagreje.
Otkako je izašla, stoji pored puta pa sad mora da proceni kuda dalje.
Posle pet minuta, i dalje stoji; u međuvremenu, nije prošlo ni jedno
jedino vozilo. Jedini oblik života koji vidi jeste petao koji se šepuri po
dvorištu prekoputa, ispred kuće s kitnjastom gipsanom fasadom.
Naposletku Lili odluči da krene na sever, tačnije, tamo kuda je
procenila da je sever.
 Iza krivine za koju je bio zašao autobus, sada na pošljunčanom
parkiralištu stoji pokretni kiosk; prozor s jedne strane je otvoren.
Pojavljuje se žena s rukama belim od brašna. Iako joj ni najmanje nije
do kafe, Lili pokazuje na aparat za espreso. Žena uzima novac, a Lili je
pita gde se nalazi muzej konjarstva. Čim joj postane jasno da ova nije
razumela nijednu reč, Lili počinje da oponaša njištanje konja i dobuje
prstima po pultu, podražavajući galop. Žena joj se nasmeje pre nego što
joj pokaže dalje niz put.
Oko četiristo metara dalje, Lili nailazi na zemljani put što vodi do
kamene gazdinske kuće koja se jedva nazire kroz drveće. Doktorovo
imanje izgleda bezmalo isto kao što ga je zamišljala: kuća kvadratne
osnove s vratima u središtu fasade, brdo što nestaje u niskim oblacima
u pozadini. Na tabli prema kapiji piše da je reč o istorijskom
spomeniku. Od svega napisanog, Lili uspeva da razabere samo jednu
reč.
Eseš.
Lili zna da će, kad skrene pogled nalevo, videti štalu na padini. Sam
pogled na tu zgradu priziva mirise sena i balege. Imanje je ograđeno, a
u portirnici na kapiji - Lili naslućuje - sigurno se prodaju karte, kad je
sezona. Ali danas je portirnica prazna, a kapija otvorena.
Ulazi u štalu, i konji se okreću ka njoj. Ima ih ukupno sedam i svi su
beli. Gledaju je kao da čekaju da im nešto zapovedi. Mišićave sapi,
glatke kao porcelan, grive satkane od primetno različitih blistavih
dlaka. Lili nikad nije videla tako lepe životinje.
Po svemu sudeći, svojevremeno je i Mihailo stajao upravo tu gde
ona sada stoji. Toliko se divi konjima da ih je ugradio u svoju
uobrazilju, krvno se srodivši s njima. I Lili sad može da razume zašto.
Ako bi morala da bira životinjsku vrstu od koje je potekla, i sama bi se
opredelila za konja.
Prilazi najbližem pastuvu, koji je istegao glavu, hoće da se mazi.
Kako ga je dodirnula, Lili oseti da joj neko stoji iza leđa.
- Mihailo?
Okreće se i ugleda čuvara u kombinezonu i gumenim čizmama, a
lice mu nalik crvenoj mreži od ispucalih kapilara.
- Kontesa - kaže on. - Hotel?
Iz jedinog razloga što čuje te dve reči čije joj je značenje poznato,
Lili na to klimne glavom.
- Da, moliću. Hotel Kontesa.
 *

Te noći ona ustaje iz kreveta i prilazi prozoru. Kao u snu, on je tu.

Sedi na klupi u hotelskom vrtu. Čak i u mraku i sa velike razdaljine,
Lili vidi kako mu je smešak zaigrao na usnama čim ju je primetio.
Idi tamo kod njega.
Ali Lili stoji, ne pomera se. Onaj deo njenog bića sposoban da misli
zna da nije bezbedno približavati mu se, a opet, onaj dublji deo nje
upravo to želi. Da ponovo čuje njegov glas; oseti njegovu kožu; proveri
da li je topla kao kod živih, ili hladna kao kod mrtvih.
Dođi.
Ovog puta to nije njen glas, već njegov.
Lili istrčava iz sobe i ne obuvši se, pa bosa gacka po mermernom
podu. Koliko može da proceni, tu trenutno nema drugih gostiju. Otuda
je čudan svaki zvuk koji odzvanja u predvorju i hodnicima s visokim
tavanicama i kamenim podovima.
Kako je izašla, hladnoća je gotovo obori s nogu. Ali Lili se ne vraća.
Skreće iza ugla zgrade, pa se niz travnatu padinu spusti u vrt.
Njega nema na klupi. Osvrće oko sebe, ne može da poveruje da bi on
za tako kratko vreme mogao da stigne do šume na obodu doktorovog
imanja, ali, opet, ne vidi ga. Zato ide dalje. Napreduje što brže može
preko livade ispod vrta i prema obrisima drveća, dok je visoka trava
šiba rosnim vlatima po bosim nogama.
Zastaje na ivici šume. Iza nje, narandžasti prozori gostionice
izgledaju daleko, kao svetla prekookeanskog broda dok ga pogledom
pratiš s obale.
Otišla si predaleko, kaže joj glas. Niko te neće čuti čak ni ako budeš
vrištala.
Uto zašušti lišće negde duboko u šumi; nešto se pomerilo. Podseća
na lepet krila. A onda se čuje krik, samo jedan, nemoćan.
Lili krene nazad, pa stane i okrene se da pogleda uz padinu što se
penje do vrta.
On stoji usred uređenih cvetnih leja, tamo gde do maločas nije bilo
nikoga.
Privida ti se, lujko.
I kao da joj šalje odgovor, onaj tamo joj daje znak da mu priđe.
- Tu sam - šapatom će Lili.
Dođi onda, kaže on, a glas mu je tu, u Lilinoj glavi, da bi onda krenuo
oko vile i izgubio se iz vidokruga.
Dođi.
 14.

U štali je toplo zbog daha životinja koje netremice gledaju u nju iz

boksova. Dlaka im se presijava na utuljenom svetlu dveju sijalica koje
vise s tavanskih greda. Lili im uzvraća nemušte pozdrave nesvesno se
naklonivši.
Konji skreću pogled ka drugom kraju štale, gde stoji Mihailo.
- Mora da ti je hladno - kaže on. - Skloni se od tih vrata.
Lili mu prilazi, bosim nogama razvlači slamu po betonskom podu i
oseća kako temperatura raste sa svakim korakom. Ne zna da li je to od
toplote koju odašilju životinjska tela, ili od Mihailove blizine. Zastane u
trenutku kad je od njega deli samo glava konja u poslednjem boksu.
Jedno konjsko vodnjikavo oko gleda u nju, drugo u njega.
- Mnogo mi je drago što ti se, eto, ukazala prilika da ih i lično vidiš.
Ovaj koga si danas mazila - taj tu, pored tebe - pripada toj pasmini koju
je doktor Eseš veoma cenio. Raduje me kad pomislim da nas sam taj
dodir zbližava.
- Zato si me doveo ovamo? - pita ona. - Da bih dodirnula konja?
- To je jedan komadić u mozaiku, da.
- Dobro. Uradila sam šta si tražio od mene. Sad me pusti.
- Ne zadržavam te, doktorka.
- Pratiš me.
- Grešiš - kaže on, a oči su mu crne kao u životinja po boksovima. -
Ti mene slediš.
Ne prilazi joj, ali Lili ima utisak kao da to radi. Hladnoća je obuzima,
i ona pretpostavlja da joj je šalje upravo njen mozak, koji je pametniji
nego što je mislila. Taj deo tela zna da je počinila kobnu grešku i da će
za to sada platiti glavom.
Ta misao je okiva teškim ledom straha, koji se hvata prvo po
stopalima, pa kreće naviše, ka njenom srcu, stežući je oko vrata. Ali
zajedno s tim užasom širi se i gnev što je poverovala instinktu i došla
ovamo, što se povinovala tom unutrašnjem obećanju da je bezbedna,
da joj on neće nauditi. Instinkti su - ona bi to bar morala da zna bolje od
svih - ono što nas odvaja od razuma. Zbog instinkata stradamo.
 - Šta mi ovde tražimo? - pita Lili, upinjući se da proguta hladnu
pljuvačku koje su joj puna usta.
- Sigurno i sama možeš da pretpostaviš.
- Pitam tebe. Šta tražimo ovde, Mihailo?
Njemu se usne namreškaju u uglu, čime joj stavlja do znanja da
ovog puta nije ubedljiva u ulozi doktorke koja propituje pacijenta. Sad
on vlada njom, i Lili je toga svesna. Pa ipak, nešto će ga ipak naterati da
skrene glavu u stranu, kako bi se presabrao, pre nego što joj se opet
zagleda u oči.
- To je suština krvne veze - kaže on. - Kad pogledaš u nekoga i vidiš
sebe.
- Ja nimalo ne ličim na tebe.
- Naoko možda ne. Ali ja prepoznajem sebe u tebi.
- To je samozavaravanje.
- A je li i tvoja samoća samozavaravanje? Zar se nikada ne zapitaš
zašto nemaš nijednog pravog prijatelja, muža ili nekoga ko će te voleti?
- uzvraća on, dok mu se lice širi u nešto što bi moglo biti sažaljiv
osmeh. - Kako ti gledaš na to što nisi sposobna da voliš?
Mora da prikrije veliki napor kako bi ponovo udahnula vazduh.
Iznenadile su je te njegove reči. Jer upravo ta pitanja Lili postavlja
ubicama samotnjacima i usamljenim psihoticima, to joj je posao, od
toga živi. A sad, eto, neko drugi takva pitanja postavlja njoj. I ona na
njih nema odgovora.
Mihailo menja temu, ne dajući joj vremena da sklepa neki neuverljiv
odgovor.
- Znaš da te prate? - pita on.
- Bio je jedan u Budimpešti, ali pobegla sam mu.
- On je samo jedan od mnogih. Iskreno, sumnjam da si mu pobegla
na duže staze.
- Šta hoće?
- Mene. Što će reći da, ako jure tebe, i te kako dobro znaju da smo ti i
ja povezani.
- Povezani? To ni blizu nije prava reč.
- A koja bi bila prava reč?
Na to Lili već ne može da odgovori, pa gleda da sve udesi tako ne bi
li poživela još koji časak, ili malo duže. Kako da sve ovo ipak ispadne
njena, a ne njegova priča.
- Pričaj mi o mojoj majci - kaže Lili.
- Ima vremena za to.
 - Nema.
- Imamo celu noć. I više od toga, ako odlučimo.
On žmirka. To je znak upozorenja. Nemoj da me izazivaš. Lili zna šta
je on sve u stanju da uradi, ali se u isti mah seća onoga što je naučila na
obuci: da bi preživela jedan ovakav susret, ne smeš sebi dozvoliti da se
na tebi vidi strah. Ključno je da bar deo onog autoriteta koji je imala
prilikom njihovog upoznavanja na Kirbiju sačuva tako što neće
potpuno ustuknuti pred onim što on reši da kaže onda kad to njemu
odgovara.
Pokušaće sve ovo da svede na fizički nivo, Lili se seća saveta koji joj je
doktor Edmundston dao uoči prvog razgovora nasamo s klijentom koji
je čerečio žrtve. Moraš sve to održati na nivou uma.
- Morala bi da povedeš računa - uto čuje Mihailove reči. - Ako te
nađu, ništa nemoj da im kažeš. Odugovlači sve dok ne stignem do tebe.
Ne uspeš li u tome, ubiće te. Razumeš?
- Oni rade za policiju?
- Oni su ti kao neka prefinjena verzija seoske straže - na to će on. -
Kao oni seljaci što nose baklje i vile. - Mihailo se nasmeje na te svoje
reci, od kojih Lili počne da se trese i nikako ne može da se smiri.
Ali mora kako zna da mu se odupre, da sačuva tu granicu, da se zna
ko je ona, a ko on. Uostalom, videla je šta je učinio doktoru
Edmundstonu i kako je bio staložen, i siguran u sebe. Staložen i siguran
baš kao sada. To je i nagoni da s njim razgovara otvoreno, da bude
iskrena prema njemu, da ispovedi svoja osećanja, jer zna da bi on
mogao da ih razume.
- Hoću da idem odavde - kaže ona.
- Plašiš se?
- Naravno da se plašim!
Nije nameravala to da mu prizna. Ne, htela je da ga podseti na to da
je beznadno bolestan, ali sad od tog nema ništa. Namerava da ode u
policiju, da im kaže kako je on hteo da je prikaže kao ubicu. Neko vreme
bila je izgubila kopču sa stvarnošću, ali sad to više neće sebi dozvoliti.
Od svega ništa; za rukom joj polazi samo naglas da uzvikne jedan mali
deo misli za koje je, inače, uverena da su istinite. Uplašena je.
Među njih pada tišina. On trepće u pravilnim razmacima, kao da
odbrojava sekunde u glavi, kao da meri i poredi vrednost njenog života
s vrednošću njene smrti.
- Zašto mi ovo radiš? - pita ga Lili i oseti kako joj se suze slivaju niz
lice. Grlo joj se tako steglo da joj se čini da govori kroz slamčicu.
 - Šta ti radim? Pa sama si došla ovamo.
- Nisam imala izbora!
On gurne ruku u džep dugačkog kaputa, pa izvadi nešto zapakovano
u providnu plastičnu kesu.
- Evo ga - kaže. - Opet imaš izbor.
Lili vidi kesu, umrljanu od krvi, ali ne toliko da se u njoj ne vidi
Henkelov nož. Pruži ruku, uzme kesu od Mihaila, pa je privije uz sebe,
kao da će kesa da je zagreje.
Mihailo na to načini korak unazad. Sad ima priliku da ode, ali nešto
joj ne da.
- Ono si bio ti, zar ne, juče u podrumu one stare kuće? - kaže ona.
- Kćeri moja najdraža, toliko sam ti zahvalan što si otišla tamo.
Koliko god otežavajuće bile okolnosti, osećam se, prvi put otkad znam
za sebe, kao pravi otac. Kao glava porodice koji svoje potomstvo
upućuje da poseti njegov zavičaj! To je kao neki inicijacijski obred i za
tebe i za mene.
Mihailo podiže ruku u visinu grudi, a Lili se okrene taman da vidi
kako svih sedam pastuva obaraju glave.
- Nikad nisam videla konje da rade ovako nešto - kaže ona.
- To mi je, od reči do reči, kazao i konjušar doktora Eseša kad je ovo
video - na to će Mihailo kroz smeh. - Ali zato me je od tada omrznuo.
Bio je sklon mržnji. Ja bih bio ravnodušan na tu njegovu osobinu samo
da mu nije prešlo u naviku da se s vremena na vreme istresa na konje.
Kad god bi po njima raspalio bičem, kao da je mene raspalio. Gnev tih
konja istog časa bi postao moj vlastiti.
Toliko je toplo tu, na korak od njega, da Lili opet prolaze žmarci, a
onda joj se ta jeza skupi na temenu, nalik koloniji paukova što joj se
šire po kosi.
- Kako je to bilo? - pita ga ona. - Kad te je doktor doveo ovamo?
On razmišlja o njenom pitanju i prepoznaje u njemu pokušaj da mu
odvrati pažnju s onoga što se trenutno dešava. Ali toliko mu je drago
što su njih dvoje tu sami da ne može da sakrije radost koja lako odnosi
prevagu nad ledenom razdražljivošću izazvanom njenom očiglednom
namerom da se poigrava njime.
- Dođi - kaže joj pa otvori vrata susednog boksa, praznog. - Ne
možemo ovako celu noć da prestojimo.
Lili ulazi u prazan boks i seda, leđima oslonjena na zid u samom
ćošku; lepo se smešta u slami. Mihailo pak bira ugao prekoputa, ali ne
seda, već samo čučne. Tako može istovremeno da motri i na nju i na
vrata štale.
- Dobio sam razne zadatke, koje sam prvih nekoliko dana i
izvršavao - počinje on. - Ali ubrzo sam ogladneo, i one bokale s
lipicanerskom krvlju samo bih liznuo i ostavljao.
Smučilo mi se da se hranim životinjskom krvlju, naročito krvlju tih
belih pastuva koji su mi bili kao rod najrođeniji, kao braća.
- Zar ti nije bilo drago što si slobodan?
- Nisam bio slobodan. Ne još. Ali voleo sam da jašem. Nisam morao
da učim, a ionako mi niko nije ni ponudio da me nauči. Konjušar se
tome protivio, ali ubrzo je počeo da me se plaši čak i više od samog
doktora, koji se držao glavne kuće, neprestano iza zaključanih vrata. Za
svega nedelju dana uloge svih koji su tu boravili toliko su se promenile
da je bilo jasno da ću ja, iako sam spavao u najmanjoj prostoriji i,
hijerarhijski, bio na najnižem položaju, moći da radim šta hoću. A ja
sam hteo da jedem.
Rekavši to, spušta se na kolena i kreće prema njoj. Lili se ne
pomera, samo čvršće priljubi leđa uz kamen. Brine je slutnja da bi,
makar i samo da trepne od zebnje koja je obuzima, to moglo da izazove
napad, i zato se usredsređuje na njega, na čoveka koji kleči na korak od
nje.
- Kad si počeo s tim?
Ko zna koliko je serijskih ubica do sada to pitala, ali ovoga puta joj
se u glasu oseća izvesna prisnost, svojevrsna lična zainteresovanost,
potpuno drugačija od one kada treba napraviti dijagnostičku procenu.
- Nikada neću zaboraviti kako sam jedne noći odjahao do Jegre i
vezao konja za drvo na trgu - na to će on. - Kako je samo blistao moj
ždrebac u toj tami! Tu je bila muzička akademija, koja i dan-danas radi.
Čak i u kišne novembarske dane, prozori su bili otvoreni, i kroz njih se
u noć izlivala učenička simfonija: klavir, flauta, violina. I glas koji je
pevao jednu ariju. Mocartovu Un moto di gioia mi sento.6 Nije me
dirnula besprekornost izvođenja već lepota komada, i kako on
lamentira nad prolaznošću života, a pritom, ipak, slavi radost življenja.
Ta arija mi je dirnula žicu. Uz tu muziku sam ubio prvi put.
On sklopi oči. I uživa u uspomeni na taj zvuk i tu noć. A onda se
priseća i nasilja, i oči se ponovo otvaraju, svetlucajući nekim tamnijim
sjajem nego maločas.
- Koga?
- Jednu sobaricu - odgovara on. - Šetala se sama pored reke. Krenuo
sam za njom, pun žara i slasti. To je bila moja poezija, i ja sam to znao.
Lov. Slutnja puti je muzika za sebe. Čula je da joj neko prilazi s leđa, a ja
sam osetio kako razmišlja kakve su joj mogućnosti na raspolaganju: da
pobegne, da viče, ili da se suoči s tim ko je prati, ma ko da je - da bi
naposletku odlučila da ne čini ništa. Otada sam se već navikao na taj
tok nedelanja, ali me je u to vreme iznenadilo što se devojka tako lako
pomirila s tim da joj je došao kraj. To me je nagnalo da joj kažem nešto.
I obratio sam joj se, prijateljski je upitao kako da stignem do gradskog
trga. Tek tad se okrenula. Ne zato što je odmah poverovala da sam
izgubljeni stranac, već zato što je tako bila naučena, zato što su svi
civilizovani ljudi tako naučeni. Njena koža... Te kože se sećam možda i
bolje od ma čega drugog. Presijavala se na oskudnoj svetlosti mladog
meseca. Krv je hučala dok joj je tekla kroz udove - kao vodopad. Kad je
progovorila, osmehnula se, jer sam nastavio da pričam - nešto o tome
kako stižem izdaleka i tražim gostionicu u kojoj ću da prespavam - i
ona je pomislila da je trenutak opasnosti minuo. Našalila se tad,
natuknula da u gostionici ima stenica i kako ćeš pre ti njima postati
doručak nego što ti se ukaže prilika da ujutro i sam doručkuješ, i baš
tad, dok sam se ja naglas smejao - dok smo se oboje smejali - skočio
sam.
Mihailo poseže rukom ka njoj. Pošto nema svrhe da pokušava da
pobegne, Lili se samo još više ukoči, nalik na drvenu lutku koja iščekuje
trenutak kad će je on dodirnuti.
- Tad još nisam bio izlio čelične zube. Bio sam uzbuđen i nespretan
kao žutokljunac, što sam donekle i bio - nastavlja on. - Dovoljno je reći
da je bilo prljavije i glasnije od savršenog. Ali ipak se dešavalo u jednoj
mađarskoj varoši - a tamo ljudi gledaju svoja posla. Jegra je tokom
istorije prelazila iz ruku u ruke velmoža i krstaša. Nije bilo prvi put da
se noću razležu krici. Bilo kako bilo, devojka je utihnula čim sam počeo
da se hranim - što je i uobičajeno smirivanje, kasnije ću naučiti da se
žrtva tad pokorava jer je u stanju šoka - ali osećao sam užas u njenom
telu, ličilo je na damar vrapčjeg srca. Odmaknuo sam se od njenog vrata
i obratio joj se. Nem lesz tobb fajdalom, igerem.
- Šta to znači?
- Neće te više boleti, obećavam. Hteo sam da joj kažem da neće više
biti rvanja, ugriza i kidanja mesa, ali čim sam to izgovorio, u njima sam
čuo i drugo moguće tumačenje. Oboje smo ga čuli. Nećeš više osećati bol
u ovom životu. Ona je bila proživela svoje. I, da, mogao sam to da osetim
- ukus njene krvi govorio je mnogo više nego što bi ma koji somelije
mogao da sazna na osnovu podatka o godini berbe - i ja sam odmah
znao da je devojka povređena, da joj je srce slomljeno. Što ne znači da
joj je bilo drago što se našla u mom naručju na muljevitim obalama
Jegarskog potoka, dok joj se bilo stišavalo pre nego što je sasvim
utihnulo. Bilo je tu, verujem, i primese pomirenosti sa sudbinom. Kao
da nekoj studentkinji koja se slabo pripremila kažeš da ne mora tog
dana da izađe na ispit kojeg se toliko užasavala. Jer više nikakvih ispita
neće ni biti.
Mihailo je prstima gladi po obrazu.
Beži, beži, beži odavde, čuje Lili svoj unutrašnji glas. Moraš da se
izvučeš odavde.
Na licu mu se pojavljuje izraz koji bi se mogao protumačiti i kao
žaljenje, kao da se u njemu pomalja davno zakopano kajanje. To u njoj
budi pomisao da bi se za nju još i mogao otvoriti prostor za bekstvo,
pod uslovom da upotrebi prave reči, pravi ton. Ali kad progovori, Lili će
i sama biti svesna da je na pogrešnom putu.
- Jesi li tada bio svestan da činiš nešto loše? - pita ga.
Mihailo joj sklanja ruku s lica, pa zahvati šaku slame i stegne je,
lagano je mrveći među prstima.
- To nije bilo ništa gore nego kad zavrneš šiju piletu - kaže on. - To
vaše dobro i loše samo su instrumenti kojima se služe sudije i
sveštenici, tupo oruđe koje služi za pravljenje kaveza. Ali ti i ja - mi smo
odabrali slobodu, zar ne?
Primakne joj se malo bliže, i nju zapljusne novi talas straha. Tad Lili
progovori tek da bi ga zadržala na odstojanju.
- I, šta si onda uradio? - pita ga. - Kad si završio s tim.
- Kad sam se vratio doktorovoj kući, bilo je već gotovo svanulo i
ponovo je počela da me hvata glad - kaže on, ponovo sedajući, dovoljno
blizu Lili da može da oseti njegov topao dah. - Ta sobarica ne samo što
me je uputila u život koji je preda mnom već me je i naučila da ću,
hraneći se ljudskom krvlju, postati još snažniji nego ranije. To osećanje
vlastite veličine bilo je veoma opojno. Kako inače biva s onima koji se
opijaju, i ja sam želeo još pića.
- Ona ti nije bila jedina te noći, zar ne?
- Nije. Ali zbog onog drugog ni najmanje ne žalim. Kad sam vratio
ždrepca u štalu, smestio ga u boks i krenuo u svoju sobu, zaustavio me
je konjušar. Počeo je da me grdi što sam bez njegove dozvole izvodio
konja. A onda je, biće, ugledao krv na mom licu. Pokušao je da zatvori
vrata, ali ja sam bio i brži nego ranije. Tada sam imao utisak da mi je na
raspolaganju sve vreme ovog sveta da podignem ruku i ne dozvolim da
se ta vrata zatvore. Da odlučim kako ću ga ubiti. A ubio bih ga zubima
da nisam znao kakav je to gad i neznalica. Zato sam ga uhvatio za glavu
i držao ga tako kao da se spremam da ga poljubim. Umesto toga,
polomio sam mu kičmu. Bio je mrtav na licu mesta, ali ja nisam stao na
tome. Uvrtao sam mu glavu dok nije otpala. Onda sam je bacio i čuo
kako je u mraku udarila u stablo hrasta.
Beži, beži, beži! Gubi se odavde!
Onaj glas koji Lili čuje u sebi sad se čuje jedva malo bolje od
prigušenog šapata.
- Nisam to tako zamišljao, ali tako se desilo - kaže. - To je ujedno bio
kraj mog kratkotrajnog življenja u ljudskom obličju. Bio sam svestan da
će sve što će uslediti nakon toga biti, u stvari, moj pravi život. Zaputio
sam se ka doktorovoj kući, a u glavi mi se vrtela jedna jedina reč.
Gyilkossdg, gyilkossdg, gyilkossdg. Ubistvo, ubistvo, ubistvo. Meni je to
zvučalo i kao pitanje i kao odgovor i kao smisao. Kao jedina reč koja mi
treba. Eseš je bio spustio prozorske kapke, ali meni nije predstavljalo
nikakvu poteškoću da pesnicom razbijem jedan od njih. Posekao sam
se na staklo. Od zgloba do lakta. Ali ništa me nije bolelo. Ma, kao da si
uzela perce i pošašoljila me po ruci. Još dok sam se na mišiće podizao
na sims, osetio sam kako mi ruka bridi dok rana zaceljuje. Kad sam
stigao do stepeništa u predvorju i čuo kako doktor dovikuje ženi i sinu
da ostanu u svojim sobama - krv na ruci bila mi se već gotovo sasvim
osušila.
- Znao je da si ti.
- Ne bi me iznenadilo da je celu tu noć probdeo, čekajući me. Što
znači da je trebalo da naslutim da će pripremiti pušku. Doktor je stajao
na vrhu stepeništa i nišanio u mene. Dobro se sećam, bio je u kratkoj
pidžami, koja mu je otkrivala listove prošarane plavim venama i kolena
meka kao barena jaja. Kazao sam mu da spusti pušku, na šta je on
rekao „ne” iako je, još dok je izgovarao tu reč, cev spustio ka podu, ruke
su mu omlitavele. „Spusti je”, naredio sam i on je opet rekao da neće, ali
je ipak spustio pušku na odmorište na stepeništu. Osećao sam poriv da
mu poslednji put postavim isto pitanje, da mi kaže kakav je eliksir
protiv smrti pronašao. Ali samo sam se popeo uz stepenice, zagledao
se u doktorovo lice i tada, prvi put, shvatio da ni on sam nije proniknuo
u tu tajnu. Zato mi ništa nije ni rekao. Mešao je sastojke i više nije
mogao tačno da se seti formule. Ne samo da sam bio usamljen već sam
bio i plod pukog slučaja. „Moja žena. Sin”, prošaputao je on. Držao sam
ga čvrsto dok sam mu zarivao zube u vrat. Po ukusu sam odmah osetio
da mu je krv starija od sobaričine. Ustajala, kao otpušena pa opet
zatvorena boca vina.
Lili oseća da je ubledela kao krpa i vidi kako Mihailo podiže glavu, i
sam to primetivši.
- Nema sumnje da sad već razmatraš i pitanje sažaljenja - kaže on. -
Nisam li već te noći oduzeo dovoljno života, pitaš se. Sad ovako,
naknadno, reći ću ti da bih još i mogao da se složim s tobom. Ali moraš
i ti da razumeš da ja nisam uvek takav kakav izgledam. Imam bar dva
lica: ono koja ti sad prepričava ove događaje i ono drugo, koje je, u
stvari, nezaustavljiva kakofonija raznih želja. To je id, ono podsvesno,
demonsko. To što umemo da mu nadenemo ime ništa ne znači. Ono
peva svoju pesmu i tera dok ne obavi šta je naumilo.
- Taj deo tvog bića pobio je porodicu tog čoveka.
- Upravo tako, doktorka! Nego, da ti ispričam kako je bilo? Esešova
žena je ležala u krevetu. Kad je videla da ulazim u sobu, dok se s mene
slivala krv njenog muža, uzdahnula je. Taj uzdah bio je odraz strave
koja ju je obuzela, naravno, mada je u tom muklom tenoru bilo i
prizvuka erotskog iščekivanja. Tada sam prelomio. Dok sam konjušara
i doktora samo okusio i odbacio, sad ću uzeti celu gospođu Eseš, da se
dobro zasitim. Kad sam s njom završio, bio sam već bezmalo zaboravio
na dečaka. Našao sam ga iza ormana u njegovoj sobi, tu se krio.
Komična slika i prilika oca, oštre crte lica i taj nadmeni izraz oko usana.
Ali gledajući njegove suze, osetio sam da su one nevine. Te noći sam
prvi put nekog ubio. Naslutio sam da bi trebalo da napravim i neke
izuzetke, da ne mogu baš svakim da se hranim. Decom, na prvom
mestu. Sagnuo sam se bliže dečaku. „Ja sam ti brat”, rekao sam mu i
izašao iz sobe, gurnuvši u stranu telo njegovog oca pre nego sam sišao
niz stepenice i izašao iz kuće; već je bilo svanulo. Da, sve sam to učinio
pre nego što sam se, ipak, predomislio i vratio. Ako to može bar malo
da ublaži tvoj sud, imaj u vidu da je sve bilo brzo završeno.
On načas zaćuti i Lili primeti da je njegov glas delovao na konje kao
i na nju samu - stoje kao okamenjeni. Čekaju da Mihailo nastavi i mada
ju je njegova priča uplašila - pošto što su mnogi opisani događaji
prikazani upravo tako kao da se baš tu događaju - i ona to čeka.
Mihailo se ne pomera. Ona razmiče usne, htela bi nešto da kaže, ali
on podiže ruku. Izraz čudnovate obazrivosti vidno mu izobličava lice,
toliko da sad izgleda kao potpuno drugi čovek. Ili kao da nije čovek
nimalo.
Kreće prema njoj, četvoronoške, pa zastane kad su mu usta na dva-
tri centimetra od njenog uha.
- Nešto je napolju - šapuće joj.
Lili osluškuje, ali u glavi joj odzvanja samo slutnja onoga što će on
izgovoriti ili učiniti.
- Ostani gde si - kaže on.
Ne dodiruje je, ali ona zna da će pre ili kasnije to učiniti i sama ta
pomisao, umesto da je uznemiri, preplavljuje je teškim talasima sna.
Isprva još nekako odoleva - niko ne zna da je ona tu, nikad više neće
otvoriti oči ako ih sad sklopi - ali ovo već prevazilazi njene moći. Tama
se obrušava na nju, kao da je u tunelu čiji zidovi počinju da se ruše.
- Laka ti noć, Lili - kaže on, pa je poljubi u obraz.
Uto neki konj zarže - samo jednom, tu, u prvom boksu do njih, i ona
taj zvuk tumači kao upozorenje. A onda - ništa.
 15.

Sanja krv.
Mahnito kasapljenje u krupnom planu. Lili ne može ni da trepne,
kamoli da skrene pogled u stranu. Nešto što je jednom bilo živo sad je
raskomadano, ali ona stoji preblizu i ne može da proceni koliko je
veliko, niti kojoj vrsti pripada. Sečivo ga cepa, sve pršti, srebrnast
odsjaj stapa se s bojom mesa.
San je tako živ da mnogo više liči na neku uspomenu nego na san
kao takav. Nož se, inače, nalazi u njenoj ruci. I to nije onaj Henkelov iz
njene kuhinje na Menhetnu, već onaj kojim je svojevremeno njena
majka drala i tranžirala životinje koje je lovila dok su živele u brvnari
na Aljasci. Da nije možda ona naučila Lili sve to da radi, gde treba da se
zabode sečivo i koliko da se pritisne da bi se koža razdvojila od mesa?
Ličilo bi na njenu majku da prenese kćerki znanje kako da preživi sa
ono malo plena koji može da se nahvata malokalibarskom
remingtonkom u šumi.
Lili dere neku životinju, ali ne može da se odvoji dovoljno daleko od
nje da bi videla o kakvoj je životinji reč. Nešto je sprečava da to
stvorenje što leži pred njom sagleda u celini; kao da njen um odbija da
ga sagleda i pošto-poto hoće da se zadovolji informacijama pomoću
kojih može da načini samo taj sledeći korak, pa onda još jedan.
Na trenutak zavlada tama, dok Lili ispušta nož - mora biti da ga je
ispustila, jer nož joj više nije u ruci - a sada drži krpu.
Krpa je natopljena krvlju, jer je Lili već neko vreme njome
pokušavala da pobriše sve što se prosulo iz tela zaklane životinje.
Potom ponovo pokušava to da sredi, ali jedino joj polazi za rukom da
razmaže tu masu tamnu kao katran. To je uznemirava čak i više od
samog prizora krvi: kako zna i ume mora to da ukloni. Majka ju je
naučila nečemu što dete nipošto ne bi ni trebalo da zna, i Lili sad želi
da se oslobodi tog znanja. Ali do toga neće doći ukoliko ne bude
uklonila svu tu krv.
Ako je samo o tome reč, čega se toliko plašiš, začuje Lili u sebi onaj
glas, koji do nje dopire čak i ovde, u njenoj podsvesti. Zašto ti je toliko
stalo do toga da se probudiš da uporno pokušavaš da vrištiš?
Onda se budi. Vrišteći.

Lili leži u krevetu u hotelskoj sobi, opružila se preko posteljine. Hladno

je, i ta studen je pokriva poput kamenog poklopca. Jutro je; sivi zrak
probija se kroz navučene zavese. Ona bi da se pridigne, da sedne u
krevetu, ali noge neće odmah da je poslušaju; zato najpre podiže glavu.
Nož, podseća je unutrašnji glas. Gde je nož?
Pogleda oko sebe i na jastuku do svog ugleda nož, i dalje u onoj
okrvavljenoj kesi, polusavijenoj. Mora da ga je Mihailo doneo ovamo iz
štale i spustio ga na krevet pored nje dok je ona sanjala.
Lili ga pere iznad umivaonika u kupatilu, pa ga umota u peškir za
umivanje i nagura u ranac. Onda razmakne zavesu taman toliko koliko
joj treba da pogleda u vrt, na onu livadu i šumu kroz koju je noćas
prošla. Još je rano, i sunce nije stiglo da sprži ostatke magle koji se još
vuku pri tlu. Taman se sprema da se odmakne od prozora kad primeti
da pramičci magle nisu jedino što se pomera dole na ledini.
Jedan od ždrebaca stane i pogleda odozdo u nju, sa ivice šume. Telo
mu je belje od magle, pa se čini kao da je napravljen od oblaka. To je
onaj lipicaner iz boksa odmah do onog u kojem su bili Mihailo i ona,
onaj što je s najvećom pažnjom slušao Mihailovu priču i zanjištao kad
se začuo bat koraka.
Prilazi mu utom drugi konj, pa još jedan. Ubrzo se njih šest okupilo
dole.
U štali ih je bilo sedam, kaže joj onaj glas. Gde je poslednji? Onaj koga
si dodirnula?
Lili ustrepti.
To je bio on, pomisli i najednom je potpuno sigurna u to. Tako je
pobegao. On je jahao sedmog konja.
Na recepciji gostionice stoje dvojica policajaca, jedan govori u
motorolu, a drugi gleda s vrata, kao da jedva čeka da se vrati nekom
poslu napolju koji će propustiti ako se bude još vrzmao ovde. Lili
prilazi recepcioneru, uporno ponavljajući sebi da ostane mirna. U isto
vreme, potpuno je jasno da se dogodilo nešto ozbiljno i da će, ukoliko
se bude pretvarala da ništa nije primetila, privući pažnju.
- Sve u redu? - pita ona dok potpisuje slip kreditne kartice.
- Dogodilo se ubistvo, bojim se - odgovara joj on zvanično na
engleskom, s tim što ovo „bojim se” poprima doslovan prizvuk, jer bi se
po njegovom izgledu reklo da je zbog nečeg veoma uznemiren. Budući
da je i sama to primetila kod njega, Lili se sad i sama uplašila.
- O, bože mili - kaže ona. - I, znaju li ko je?
- Čovek koji radi u štali - kaže recepcioner. Lili se odmah seti
čoveka koji ju je juče dočekao, onog s licem premreženim kapilarima.
- Konji su pušteni - kaže Lili, jer oseća da bi trebalo nešto da kaže,
pri čemu sve vreme misli na Mihaila, pitajući se da li je tu negde, blizu.
Recepcioner je pogleda čudno i čini se da se sprema nešto da je
pita, ali ga u tom trenutku pozove jedan od onih policajaca.
Lili je svesna da, ako se smesta ne pomeri odatle, nikada to neće
učiniti. Zato samo šmugne kroz ulazna vrata pa krene niz stazu ka štali,
oko koje se skupila tušta i tma policajaca. Kombi, tri automobila, kola
hitne pomoći, svi s uključenim rotacionim svetlima. Dok prolazi pored
njih, Lili primeti policajce koji ukrug stoje ispod drveća, oko tela
pokrivenog čaršavom.
Jedan od njih se okreće prema njoj, a ona se odmah zagleda u put
pred sobom. Očekuje da će je svaki čas pozvati, ali uspeva nesmetano
da stigne do glavnog puta i nailazi na onu klupu gde je juče izašla iz
prevoza. Čuje autobus, dolazi, tu je iza krivine, i onda ga ugleda;
trenutak pre nego što će se autobus pojaviti, ona vadi nož umotan u
krpu i baca ga u kantu za smeće, duboko ispod opušaka i pepela od
cigareta.
 16.

Te noći, za večerom u hotelu, pored prozora s kojeg se pruža pogled na

reku i kupolu zgrade Mađarskog parlamenta, Lili iznenadi samu sebe
pojevši veliku porciju guščijeg pečenja s krompirom. Čak i pošto je sve
pojela, oseća da se nije zasitila. Otkako je srela Mihaila, sve češće to
oseća. Nije to samo onaj zdrav apetit, već potmula i neprekidna žudnja
koja tinja u njoj.
Ti čak i ne znaš šta je to, zar ne?, zadirkuje je onaj unutrašnji glas.
Nisi ti gladna. Ti si napaljena.
Umesto da se vrati pravo u sobu, sedne na barsku stolicu za
šankom u hotelskom predvorju, pa poruči votku s kiselom. Kao da bi
želela nešto da proslavi, tako nekako. Pre nego što se sama-samcita
zaputila u Evropu, ostavila je za sobom sve da bi saznala više o jednom
neobičnom pacijentu. Zbog toga je bezmalo izgubila glavu, ali ipak je
uspela. Neće se tu više zadržavati, neće se dvaput spotaći na isti
kamen. Ostaje joj samo da prespava još jednu noć u četiri zvezdice
vrednoj sigurnosti hotela Hilton, a sutra će sesti u avion i - pravac kući.
Noža više nema. Mihailo je više ne drži u šaci. Dok njega ne uhvate,
njeno je samo da gleda svoja posla i čeka.
Piće stiže i alkohol je odmah ugreje, kao da joj je sunčev zrak
prostrujao kroz grudi i ruku, sve do prstiju. Celo telo joj je oživelo od
želje.
- Bikova krv.
Neki čovek je došao i seo dve stolice od nje. Nosi odelo, razlabavio
je kravatu, jednodnevna, večernja bradica nazire mu se duž linije vilice.
Oči su mu bledoplave kao u aljaskog malamuta.
- Molim?
- Vino. - I on joj pokaže na ogromnu, prevrnutu staklenu bocu u uglu
šanka. - Bikova krv, tako to vino zovu.
- Od njega, znači, postaješ jači. Je li u tome štos?
- Ne jači, nego hrabriji. Dok te ne sustigne mamurluk.
On joj se nasmeši, pokaže zube. Savršeni su, ako se ne računa to što
je jedan od prednjih malo okrnjen, pa svi zajedno izgledaju samo još
savršeniji.
- Štrebersko ime mi je Kalvin. Pošto sad pokušavam da budem kul,
zovi me Kal.
- Elen - kaže Lili.
- Pa dobro, Elen. Može li tvoj zemljak Amerikanac da te časti pićem,
a zauzvrat da dobije desetominutni razgovor?
Lili mu gleda u šake - nema burme na domalom prstu. Primećuje i
štošta drugo - borice od smeha u uglovima usta i sočne, ružičaste usne.
Ima nečeg u njegovoj građi što nagoveštava onu vrstu fizičke
spremnosti koja pre ide uz neki kontaktni sport nego uz vežbanje u
teretani. Možda se bavi nekom borilačkom veštinom, ili boksom. Lili
mora razumno sebi da prizna: tip dobro izgleda.
Ne, ispravlja je onaj unutrašnji glas. Ne samo da dobro izgleda već je
dobar u koječemu drugom.
Ona vadi mobilni telefon iz džepa, bira aplikaciju sa štopericom na
ekranu i pokreće je.
- Deset minuta - kaže. - Odbrojavanje počelo.
- Dobro. Pa, da vidimo onda... Bavim se prodajom medicinske
opreme. Valjam magnetne rezonance i skenere kako bih modernizovao
evropske zabiti i spasao ih od puštanja krvi i veštičarenja. Nije baš
najuzbudljiviji način da se zaradi za život, ali, verovala ili ne, menije
zanimljivo. Usput srećem razne ljude. I tu, eto, dolazimo do tebe. Šta je
tebe dovelo u Budimpeštu?
-Ja sam turista, ništa naročito. Zanima me istorija.
- Nije ti sad sezona za tako nešto. Možda nisi primetila da je
dozlaboga hladno i vlažno?
- Primetila sam da su svuda popusti.
- Gulaš upola cene - kaže on, klimajući glavom. - Prste da poližeš.
Razgovaraju o Americi, o tome gde je ko išao na koledž, pa se
upuste u raspravu o tome koja je arhitektura bolja, čikaška ili njujorška.
I tako, baš kad Lili pomisli kako joj se to što ovaj čovek priča sviđa isto
koliko i njegov izgled - zapišti štoperica.
- Vreme je isteklo - kaže on. - Hoću li dobiti još deset minuta ako te
častim još jednu turu?
Lili sva cepti od nečega što je moćnije od alkohola. Gleda mu u šake,
u isto vreme prevelike i skladne. I zamišlja kako izgledaju stisnute u
pesnice, dok udara u džak. Zamišlja ih na sebi.
- Da li bi voleo da se popneš sa mnom u sobu? - pita ga. Nema
predstavu odakle joj to, ali sada, kada ga je već pitala, ni na šta drugo ne
može da misli, ništa drugo i ne oseća.
On se nasmeši, pa joj opet pokaže onaj okrnjen zub.
- Znaš šta, Elen? Baš bih voleo.

Pušta ga prvog u sobu, a onda zatvori vrata pa ga poljubi u uskom

hodniku. I ukus mu je dobar, baš kao što se nadala. Njegove ruke joj
klize niz leđa, jednom je čvrsto privija uza se, dok joj drugom miluje
zadnjicu.
Umesto ka krevetu, vodi je ka fotelji u uglu sobe, skida je, a onda
pušta Lili da ona razodene njega. Fotelja je toliko niska da mu, kad
sedne, usta dođu u visinu njenog stomaka. I odatle on i počinje. Jezik
mu klizi nadole, čvrst i topao.
- Hodi ovamo - kaže joj kad se u jednom trenutku odmakla. Hvata je
za uzan struk, podiže je i spušta na sebe.
- Tako. Da. Tako.
Ona misli na Mihaila dok opkoračuje čoveka u fotelji. Rukama je
pokrila njegovo lice. Prstima vaja Mihailove crte i onog časa kad ga
prizove, kad to zaista postane on, Lili više ne može da odoli. Uzima ga
celog.

Kad su završili, Lili je žedna.

Leže goli u krevetu, suše se od znoja. Ne pije joj se voda, više je za
votku.
- Vraćam se za minut - kaže ona Kalu.
Oblači košulju i pantalone, pa siđe do bara. Usput ugleda sebe u
ogledalu u hodniku - obrazi su joj rumeni. Liči na Lili Dominik, ali ne
liči na sebe. Više na neku glumicu koja se toliko unela u ulogu da se
oslobodila svih stega pa sad ide tako, nestašna i nehajna.
Nije to glumica, suprotstavlja joj se unutrašnji glas. To si ti.
Dolazi do šanka, poručuje dve votke pa se s njima vraća u sobu.
Vrata njene sobe škljocnu zatvorivši se za njom. Tek tada primećuje da
su svetla pogašena. A sigurno ih je ostavila upaljena pre nego što je
izašla.
- Kale?
Kroz tesan hodničić Lili ulazi u prostraniju sobu. Oseća neki nov
miris, kojeg do maločas nije bilo. Laki miris mošusa od konjske kože.
 Pali se lampa na noćnom stočiću. Njena svetlost otkriva dve novosti
pred Lilinim očima.
Prva je Mihailo, okrvavljenih usana. Druga je Kal, koji leži na
krevetu, usta razjapljenih u nemuštom grču.
Lili se zagrcne. To joj sputa vrisak u grlu.
- Mogu li? - pita je Mihailo, pa bradom pokazuje na čašu koju Lili
drži u desnoj ruci. - Tvom prijatelju više nije do pića.
Uzima joj čašu iz ruke, strusi alkohol, pa obliže usne.
Lili se sva trese, ona nestašna i nehajna glumica se nekud izgubila i
ostavila je tu, s mučninom u stomaku od prizora leša na krevetu,
prestravljenu od pogleda na ubicu koji sad stoji tu, u njenoj sobi, na
korak od nje, takoreći. Najgroznije joj je što je neki minut ranije
zamišljala kako vodi ljubav s Mihailom, kako se njegovo telo spaja s
njenim.
- Ubio si ga!
- Moraš više da paziš.
- Da pazim?
- On je bio jedan od njih.
Lili podiže pogled s leša.
- Grešiš - kaže ona. - Ti si lud, jebote.
- Spremao se da ti prereže grkljan. - Mihailo se sagne pa iz džepa
čovekovog sakoa izvuče nož skakavac. Pritisne dugme i sečivo izleti.
Lili ustukne, spusti čašu na sto. Koji časak ranije lebdela je negde
visoko iznad zemlje, osećajući kako se u njoj rascvetava neka nova
moć. Sad se, evo, trese ko prut i ne može da stane.
- Ja sam ovde završila - kaže najzad. - Idem kući.
- Ne. Ne ideš.
- Zašto? Zato što ti nećeš da me pustiš?
- Zato što ti malo nedostaje da saznaš jednu zapanjujuću istinu.
Lili ima utisak da će svaki čas da se sruši. Ali ostaje na nogama.
- Nisi ti ovamo došla zbog tog noža. To ti je bilo samo razumno
objašnjenje, ali ne i pravi razlog. Ti se nadaš da ćeš, ukoliko dobiješ
odgovore koji bi popunili praznine koje te muče, uspeti sebe da
sagledaš kao celovitog čoveka, prvi put otkad znaš za sebe. A da bi
videla da li je to moguće, trebam ti ja, da ti pričam o majci, jer to su
podaci koje jedino ja mogu da ti dam. I hoću, Lili, daću ti ih. Obećavam.
Ali najpre moraš da shvatiš ko sam ja.
Od njegovih reči Lili postaje slabija i poletnija u isti mah. Isto to
osećanje obuzelo ju je kad je spoznala pustoš u sebi dok je stajala pred
njim u štali u Silvašvaradu. Kako ti gledaš na to što nisi sposobna da
voliš? To je ono stanje izgubljenosti u kojem se nađeš kad čuješ nešto o
sebi, nešto što je sušta istina, a što si do tada krio od sebe.
- Šta da radim? - pita ga ona.
- Beži odavde. - Mihailo ispije votku, pa spusti čašu na jastuk, tik do
pokojnikove glave. Lili gleda kako čaša lagano klizi do njegovog uha. -
Pre nego što se sazna za ovo.
- Ali nisam ja! Ti si ga...
- Soba je tvoja. Tvoj lik su zabeležile kamere u baru. Ti si. Jer ja ovde
nikada nisam ni bio.
Jedina Lilina želja je da iščezne, ali ne zna kako. - Pa kuda ću?
Mihailo trlja oči kao da je mrtav umoran, ali kad skloni prste, ona
vidi da je obrisao krv s trepavica.
- Ostavio sam ti u torbi jednu adresu - kaže joj. - Tako ćeš doći do
jednog čoveka. Zove se Erik Grin. On će otkloniti preostale sumnje koje
gajiš u vezi sa mnom.
Sve se to kosi s razumom - Lili je svesna toga i tim rečima to i
označava u svojoj svesti - ali negde duboko, ispod tog nagona da
pobegne odatle, krije se želja da zagrli Mihaila. No on opet progovori i
ona, na tren, ugleda odblesak iz njegovih usta.
- Nemoj da me razočaraš, Lili. Mi smo krenuli jednim putem i
moramo njime da nastavimo, ili ćemo sve staviti na kocku. Poslušaj
me. Idi sad - ponovi on, dok mu metalni zubi sevaju. - Idi!
 17.

Došla je ovamo da povrati nešto što je pripadalo njenoj majci. I to joj

toliko znači da je ni pretnja smrću nije zaustavila, ni to što mora da se
sastaje s masovnim ubicom, ni što je onaj njen unutrašnji glas
neprekidno podseća kakva je ona, u stvari, budala. No da li je prinuda
kao takva dovoljna da objasni zašto je donosila upravo takve odluke.
Šta njoj znači „majka”?
To je upravo jedno od onih pitanja kakva postavlja doktorka Lili.
Sada ga postavlja samoj sebi.
Seća se majčine kose. Tačnije, Lili se seća majke kako češlja kosu,
dugim potezima, svake večeri, bez obzira na to u kakvoj su se bednoj
sobi zatekle i što nema nikoga da je gleda takvu, puštenih vlasi.
Lili se seća i pevanja. Mora biti da su te pesme bile izmišljene, jer
Lili nikada na radiju nije čula ništa što bi se moglo dovesti u vezu s
melodijama koje je pevala njena majka. Balade, dečje pesmice,
uspavanke. U toj muzici Lili je pronalazila utehu, ali je u tim zvucima
bilo i nečeg uznemirujućeg, kao da je njena majka pisala muziku za film
njenih, Lilinih snova, koji su uvek, neizostavno, morali da pođu putem
strave.
Lili se seća i kako je njena majka grozno kuvala.
Možda su to bila ograničenja koja nameće život u stalnom pokretu,
gde stalno uzimaš šta ti padne pod ruku po prodavnicama i
kamiondžijskim stajalištima, a onda i one konzerve i losovo meso
teškog mirisa na kojem su preživljavale u brvnari.
Lilino telo reaguje na samu pomisao na obroke koje ju je majka
terala da jede. Na one čorbe što se puše, uvek prezačinjene, previše
masne, što ukusom vuku na neke čudne pečurke i borove šišarke. I oni
majčini čajevi, da. Domaći čajevi što mirišu na anisovo seme, mentol i
razne praškove i grančice, od kojih bi Lili peklo u nosu.
„Popij to”, rekla bi joj majka, ne primoravajući je da popije sve, ali
joj isto tako ne dozvoljavajući da čaj ostavi netaknut. „Dobro je to za
tebe, slatkišu moj.”
„Ali peče.”
 „To znači da deluje tačno onako kako treba.”
„Kako to treba da deluje?”
Lili se seća kako je majka privlači bliže sebi, mirisa majčinog
džempera koji se osećao na dim i tople kože njenog pegavog vrata.

U poređenju s Budimpeštom, Ženeva je lepo uređen grad sačinjen od

lepih trgova i isto tako oku ugodnih niskih zgrada. Evropa bez starih
rupa od metaka po zidovima.

Kej Monblan br. 11. Ženeva. Grin.

Tu ju je i dovela adresa koju joj je Mihailo bio ubacio u ranac. Nije

morala da dođe, ali sluti da bi je on kaznio, ili nešto još gore od toga, da
se drznula da ne dođe. Međutim, ni strah od njega nije prevagnuo što je
doputovala u Švajcarsku. Lili zna da je on u pravu: ako želi da sazna ono
što on može da je nauči o njoj samoj, mora da produži putem kojim je
krenula.
Pre nego što je prešla kratku razdaljinu od hotela Anglter do
naznačene adrese, Lili odlučuje da promeni nekoliko stvari na sebi. S
neporecivim uzbuđenjem uzima one makaze koje je kupila u apoteci i
svoj paž pretvara u nakostrešenu pank frizuru. Telefonom zove
recepciju da pošalju nekoga da joj kupi kaput s visokom kragnom,
šminku, naočare za sunce. Namera joj je da zavara trag čoveku u crnoj
parki, policiji ili bilo kome trećem kome bi moglo biti u interesu da je
pronađe, ali istina je da postoji izvesno zadovoljstvo u samoj promeni
vlastitog izgleda i da to zadovoljstvo, zapravo, gotovo i nema veze s
bilo kakvim praktičnim razlozima. Ima neke moći u tome kad menjaš
sebe, i Lili oseća kako ta sila putuje kroz njeno telo, koje samo bridi,
kao ono kad počinje da te hvata groznica.
Približava se zgradi na Keju Monblan broj jedanaest i dolazi do
njega kroz jednu uličicu. Čim je stigla do kapije, pozvoni na dugme
pored kojeg piše GRIN. Broj 606 na spisku stanara.
- Da? - začuje se stariji muški glas.
- Zovem se Lili Dominik. Došla sam da porazgovaram s vama o
Mihailu Esešu.
- Meni to ime ništa ne znači.
- A čovek koji ne stari? Možda vas to podseća na nešto?
Stari ćuti tako dugo da je Lili već potpuno sigurna da je spustio
slušalicu interfona i ostavio je da čami pred ulaznim vratima. Ali onda
začuje kako vrata zuje, gurne ih pa krene pešice na šesti sprat.
Kuca na vrata i prođe neko vreme pre nego što ih onaj čovek
otključa. Kad ih konačno otvori, zagleda se u Lili, snimi je od glave do
pete, pa kad pogleda iza nje da se uveri da je sama, tek tad se skloni u
stranu i pusti je u stan.
- Uđite - kaže. - Sedite.
Nije to lako. Stanje pun svezaka, dokumenata, registara, plakara s
dokumentacijom. Mreža stazica vodi od vrata do kuhinje, kupatila,
radnog stola. Grin nije viši od Lili i dok se kreće kroz kule sazdane od
raznih štampanih materijala, neodoljivo je podseća na dete koje se
kreće kroz lavirint.
Čovek seda na rukonaslon fotelje, a Lili pronalazi neku hoklicu s
hrpom starih časopisa. Spušta časopise na pod, pa sedne i ona.
Grinje gleda napregnuto kroz naočare koje vape za čišćenjem.
- Ko vas je poslao?
- Rekla sam vam kako se zove.
- Za koga radite?
- Ni za koga. Ja sam sudski psihijatar i imam jednog bezimenog
klijenta koji je pobegao iz ustanove u kojoj smo ga držali. Samo iz
njemu znanih razloga, uputio me je ovamo.
Grin se nasloni, a fotelja zaškripi pod njim.
- Šta je taj uradio?
- Šta je uradio?
- Pa ako je bio na sudskoj psihijatriji, pretpostavljam da je počinio
neki zločin.
- Izvršio je napad.
- Detalje, moliću.
- Otkinuo je jednom čoveku uši.
- Poznavao ga je?
- Nije.
Grin se osvrće, traži nešto po svom radnom stolu, a onda pronalazi
prljavu šolju za kafu, pa otpije malo zaostalog taloga.
- Znate li vi, doktorka Dominik, ko sam ja? Koji mi je poziv?
- Ne.
-Ja sam kriminalistički istražitelj. Specijalizovani. Da se izrazim
novinarski jezgrovito, ja sam lovac na naciste.
Lili prekrsti ruke. Pa ih raskrsti.
- Ne bih rekla da mi je jasno šta ja to tražim ovde - kaže najzad.
 - Meni je jasno - kaže on. - Taj što vas je ovamo poslao želi da vam
nešto pokažem.
- I, hoćete li mi pokazati?
On razmišlja na trenutak pre nego što ustane.
- Pa, cenim da će za vas bezbednije biti da vam pokažem nego da
vam ne pokažem. U svakom slučaju, nadam se da razumete u kakvoj se
opasnosti nalazite. Da ne pominjemo opasnost u koju mene dovodite
samim tim što ste ovde.
- Zao mi je. Nisam...
Grin podiže ruku, prekida je u pola rečenice. Otvara fioke jednog od
onih plakara što stoje do prozora, iza Lilinih leđa, pa iz jedne vadi nešto
što bi, po svemu sudeći, mogli biti fotografski albumi. Spušta ih zatim
Lili u krilo.
- Dobar deo radnog veka proveo sam tragajući za ratnim zločincima
i izvodeći ih pred lice pravde - kaže pokazujući rukom na gomile
materijala razbacane po stanu, fizički dokaz uloženih napora. - Gotovo
svi ljudi koje smo identifikovali ili su pohvatani i zatvoreni ili su umrli
prirodnom smrću. Jedan je, međutim, i dalje na slobodi, i taj i dan-
danas predstavlja, donekle, misteriju za mene.
- Zato što ga još niste pronašli?
- Ne baš - kaže on, pa zastane, tražeći prave reči. - Zato što ne znam
šta je on.
Grin otvara album u Lilinom krilu, tačno na obeleženu stranu. Na
papir je zalepljena fotografija, pomalo zamagljena, prilično tamna, kao
da je snimljena u žurbi. Na njoj je grupa muškaraca u običnim
mantilima i sakoima od tvida, većinom sa cigaretama u rukama, ali
nijedan od njih nije nasmejan; pored njih su dva nemačka oficira u
uniformama - sve zajedno, njih dvanaestorica. Muškarci su se
razvrstali u dva reda i nijednom od njih, očigledno, nije nešto naročito
drago što ih fotografišu. U prostoriji u kojoj su se zatekli nema gotovo
ničega izuzev detaljnih mapa na zidu; tu je, sa strane, i prozor kroz koji
se nazire vrh crkvenog tornja.
- Šta je ovo? - pita Lili.
- Jedina poznata fotografija specijalne jedinice koja se okupila u
Lajpcigu aprila meseca 1942. Tad je nemačko napredovanje bilo
usporeno i savezničke snage su, prvi put od početka rata, shvatile da
im se ukazala ozbiljna prilika da izvedu kontraudar. Jedna od reakcija
zvaničnog Berlina bila je da se pribegne neuobičajenim metodama.
Sabotažama, bombardovanju civilnih meta. A tu su i ovi ljudi s
fotografije.
Oni nisu regrutovani iz postojećih vojnih jedinica. Ne, ovi su
uzimani iz zatvora i duševnih bolnica. Pošto bi završili kurs jezika -
uglavnom su učili francuski, mada je trebalo da neki među njima budu
prebačeni na englesko tlo - bili bi poslati na teren.
- S kakvim tačno zadatkom?
- Da demorališu neprijatelja. U nekim slučajevima, dobijali bi
zadatak da likvidiraju konkretne ličnosti, ali inače bi sve bilo
prepuštano njima da odluče šta će. Njihov posao bio je da nacističku
mašineriju prikažu u jednom drugačijem svetlu. Ne samo kao
nadmoćnu vojnu silu, s tenkovima i armijama, već kao silu sposobnu
da ubija nedužne ljude u njihovim domovima.
Dok Grin govori, Lili zapaža da je on dosta stariji nego što joj se
isprva učinilo. Na prvi pogled pomislila je da ima tu negde oko
sedamdeset, ali sad bi mu već dodala još deset godina. Osim silnih
bora, sad u njemu vidi i srdžbu. I neku tamu koja se skuplja iza
umrljanih stakala njegovih naočara.
- I, kakve to veze ima sa čovekom koji me je poslao ovamo?
Grin lupka prstima po fotografiji. Lili pogleda opet, udubi se. A onda
ugleda njega. Mihaila. Stoji u drugom redu, glave okrenute u stranu.
- Liči na njega - kaže Lili. - Ali ne, to je nemoguće. Ova slika je stara
preko sedamdeset godina. Ali ovaj čovek kog poznajem... izgleda
upravo ovako.
- Samo vi gledajte dalje.
Lili okrene drugi list i nađe još tri fotografije. Sve su snimljene
teleobjektivom, tako da slike nisu ni izbliza čiste. Ali čini se da je to on -
izlazi iz neke poslovne zgrade, ulazi u pariski metro, hoda prometnom
tokijskom ulicom. Sudeći po automobilima i mobilnim telefonima, sve
fotografije snimljene su sad, poslednjih godina.
- Franc Bahmajer. Tako se zvao kad je vrbovan - kaže Grin. -
Naravno, to ime ne znači ama baš ništa, s obzirom na to koliko ih je taj
dosad promenio. Moje kolege i ja ga već neko vreme ganjamo.
- Bahmajer - kaže Lili, čisto da isproba kako to ime zvuči kad ga
sama izgovori. - Znate li šta je s njim bilo u ratu?
- Mislimo da je bio raspoređen u Poljskoj. Ali nedugo zatim njegovo
ime se gubi iz dokumentacije.
- Onda mora da je poginuo. A ove druge fotografije - na njima je
neko drugi. Mora biti da je neko drugi, ili više njih.
- Nije. Postoji dokaz da je bio zarobljen, ubrzo pošto je izbio rat. Kad
su mu ponudili da ga puste na slobodu, nije propustio priliku. A onda je
uradio ono u čemu je i inače najbolji. Nestao je.
- Rekoste maločas da je možda neko vreme proveo u zatvoru.
Zašto?
- Šta mislite, doktorka? - na to će Grin, pa zatvori album i uze ga od
Lili.
- Zbog ubistva? - pita ga Lili kolebljivo, a on klimne glavom, pa vrati
album u fioku iz koje ga je uzeo. Drži se na izvesnom rastojanju od Lili,
a pri bledoj svetlosti što dopire kroz prozor izgleda još mutniji od onog
čoveka na fotografijama.
- Učinio sam ono što je on želeo - kaže tad. - A sad se pitam zašto
sam to učinio.
- Nemam odgovor na to. On je očigledno učinio mnogo toga da bi
izgradio i održao celu tu predstavu koju sad igra za mene. Pored
ostalog, bilo je i groznih zločina. Ali, gospodine Grin, ne može čovek da
doživi dvesta godina.
Grin prstima začešljava ono malo belih pramenova što mu je ostalo;
možda je taj nesvesni pokret i mogao dobro da mu dođe dok je bio
mlađi, ali sad to više liči na čudan način da se počeše po glavi.
- Nacisti su vrbovali neke od najboljih naučnika toga doba da rade
na eksperimentima koji dotad nisu bili dozvoljeni - kaže Grin. - Mnogi
od tih eksperimenata bili su sramotni. Traganje za natprirodnim. Za
besmrtnošću. Možda su sa ovim čovekom i uspeli u tome što su hteli,
ali nisu to uvideli na vreme, i on im se otrgao.
- Ne sumnjam ni najmanje u vašu stručnost u ovoj oblasti,
gospodine Grin. Ali, s druge strane, dosadašnje iskustvo mi sugeriše da
postoji ijedno kudikamo verovatnije objašnjenje. Čovek koga sam
upoznala zapravo je izrazito poremećen. Izgradio je čitav jedan svet,
raskošnu scenografiju u koju će moći da uklopi tu svoju mitologiju.
Koliko znam, on vas je na neki način nagradio - ili vam je možda
pripretio - da meni pokažete te fotomontaže koje će ići u prilog
istinitosti njegove priče. Neobičan čovek, bez sumnje. Ali on,
jednostavno, ne može biti to za šta se izdaje.
Grin stoji nepomično, i Lili u jednom trenutku pomisli kako je u
mislima odlutao nekud. A onda načini jedan, samo jedan korak ka njoj,
pa zastane, kao da mu je od njenog samog mirisa pripala muka.
- Ovo nije nikakva šala, doktorka Dominik. Oprostiću vam što ste
me uvredili, jer razumem da vam je teško da prihvatite ono što je jasno
kao dan. Iako ne umem da vam objasnim šta je Bahmajer, znam da on
postoji, baš kao što znam da postoji zlo. Moram li da vam podnesem
dokaze i za ovo potonje? - Pokazuje obema rukama na hrpe beležaka i
papira.
- Nisam želela da vas uvredim. Ali morate da...
- Voleo bih da sad odete, moliću.
Već je krenuo ka vratima, otvara reze, skida lance. Lili ga sledi i kad
su vrata tek toliko odškrinuta da ona može da se provuče, Grin joj daje
znak da izađe.
- Stvarno mi je žao - kaže ona.
- Možda i jeste. A možda i nije. Ali bojim se da će vam uskoro biti.

Uznemirena i ljuta, Lili se vraća u hotel. Ljuta je na Mihaila, ali

prevashodno na samu sebe. To je taman toliko zaokuplja da gotovo da i
ne primeti recepcionera, koji potrči ka njoj čim je kročila u predvorje.
- Doktorka Dominik!
- Da?
- Poruka za vas.
Recepcioner joj pruža malu, neispisanu kovertu i izgubi se. Lili
otvara kovertu. Unutra je parče papira i na njemu samo jedna reč,
ispisana rukopisom koji sad poznaje bolje od svog sopstvenog.

Diodati
 18.

Lili se seća tog imena iz predgovora Frankenštajnu. Reč je o vili na

obali Ženevskog jezera, gde je Meri Seli dobila ideju za roman kojim će
se proslaviti.
Okrepljena posle toplog tuša, Lili ulazi u taksi ispred hotela Anglter
s novim trezvenim uvidom u okolnosti u kojima se našla. Seća se kako
je čitala neki članak u kojem je izneta tvrdnja da svako ima svog
dvojnika negde u svetu, što nije posledica nekakve misterije, već
rezultat puke činjenice da je broj varijacija koje se mogu primeniti na
ljudsko lice i oblik ipak ograničen. Lili pokušava da ubedi sebe da se na
osnovu Grinovih fotografija ne može izvući nikakav drugačiji zaključak
nego da pojedini ljudi liče jedni na druge ako ih snimimo pod
odgovarajućim uglom.
Ne veruješ u to, ruga joj se onaj unutrašnji glas. To je bio on. Znaš da
jeste, jer si prepoznala samu sebe u njegovom licu.
Taksista je na francuskom pita kuda bi želela da je odveze.
- Do vile Diodati - kaže ona.

Vožnja traje kratko. Ono što bi u sumorno leto 1816. godine, kad su
Selijevi tu boravili, potrajalo čitav sat ili više, danas se automobilom
pređe za svega petnaest minuta. Lili zamoli taksistu da je sačeka, i on
zauzme mesto na malom parkiralištu ispred glavne kapije.
Lili hoda ivicom puta pored visokog žbunja i drveća zasađenog tako
da se od pogleda zaklone velike gospodske kuće i konzularne
kancelarije s druge strane. Zgradu prepoznaje i pre nego što ugleda
adresu na kamenom stubu kapije: Diodati 9. Pretražujući po internetu,
saznala je da su prostorije vile pretvorene u stanove, te da namernik ne
može da priđe bliže od krivine, no Lili je sasvim zadovoljna i samim
tim što je uopšte došla ovamo da svojim očima vidi to mesto. Zašto je
zapravo zadovoljna? Zato što joj se ukazala prilika da shvati kako je
neko poput Mihaila mogao da smisli svoju životnu priču i što sada stoji
tamo gde su nekada stajali neki drugi ljudi, tu gde je pisana istorija, i
predstavlja kopču s tim tim vremenima. Tu su bili Meri, njen muž i
pesnik Persi, i preteča današnjih zvezda lord Bajron. Baš kao što je ona
tu sada.
Odmah do poseda pruža se travnata padina, sa samo jednom
kamenom klupom, okrenutom prema vodi. Lili krene niz utabanu
stazu, možda istu onu kojom je svojevremeno Meri silazila do jezera, s
tim što je danas ta staza ispresecana ogradama i živicama susednih
imanja. Kroz gole grane uspeva da nazre uzburkanu površinu
Lemanskog jezera, ali ne može bliže da priđe vodi.
Kad se okrene, spremna da krene nazad, uzbrdo, ugleda njega, sedi
na onoj kamenoj klupi. I gleda - ni u vilu ni u jezero, već pravo u nju.
Lili mu prilazi što je smirenije moguće, nikud ne žuri, a sve u nadi
da će se svakog časa pojaviti još neko - turista, baštovan, njen taksista -
ali njih dvoje ipak ostaju sami.
- Sedi sa mnom, Lili.
- Šta ako odbijem?
- Što bi odbila?
- Ti bežiš od policije. Opasan si kriminalac. Psihotičar. Tri dobra
razloga.
- A sad razmisli malo i o razlozima zbog kojih si ovde. Ako budeš
iskrena prema sebi, uvidećeš i sama koliko ti razlozi nemaju veze s
mojim pretnjama - ne, nemaju više. U svakom slučaju, ako mi okreneš
leđa, možeš samo da me razbesniš, a već si videla šta se desi kad me
uhvati bes.
On pogladi klupu. Lili seda, kamen pod njenim butinama je tvrd.
- Grin mi je pokazao fotografije - kaže ona. - Te slike ništa ne
dokazuju.
- Čuješ li ti sebe?
Lili čuje sebe. Zvuči kao da njen um ulaže poslednje napore ne bi li
se suprotstavio onome što Lili oseća. Onome što zna.
On spusti šaku preko njenih. Dodir je topao, njegova energija je
nalik na šum, u dubini nešto cepti. Ona nije u stanju da pomeri ruku. A,
pravo govoreći, i ne pokušava.
- Kako si upoznao moju majku?
- Još malo pa ćemo i do toga da stignemo. Pre nego što počnem da
pričam o njoj - ona mi je bila jedina žena - morao bih nešto da kažem o
svojoj prvoj ljubavi.
Stegne joj ruku jače i Lili se opusti; čini joj se da ju je, poput plime,
poneo tim svojim rečima.
- Onog časa kad sam ugledao Meri Šeli poželeo sam da me zavoli -
kaže Mihailo. - Da li me je zavolela? Ko to može znati? Verodostojnost
osećanja svakako mi nije uža specijalnost. Ono što se pouzdano zna
jeste da sam joj poštedeo život, da bi ga ona, zauzvrat, oduzela meni.
Jer mada je za muža odabrala onog anemičnog tipa, mada je taj
mastiljarski život pretpostavila životu sa mnom, ipak je nešto uspela i
da stvori iz te svoje izdaje. Knjigu. Gotički horor roman napisan kao
njen odgovor na takmičenje koje je predložio Bajron, u kojem je ona
nesporno odnela pobedu. Prvo remek-delo tog žanra, delo za koje je
uvreženo mišljenje da se bavi opasnostima koje nauka nosi sa sobom,
ali koje će za mene uvek biti svojevrsno neuzvraćeno ljubavno pismo.
Lili pokušava da zamisli kako je to mesto izgledalo u vreme Meri
Šeli, ali odmah shvati da može to vrlo dobro da oseti. Kako je biti Meri
Šeli, adolescentkinja koja se susreće sa čovekom pored kojeg ona, Lili
upravo sedi. Smejurija. A ipak, Lili sluti da joj se ta mogućnost pruža, da
joj on to osećanje prenosi kroz stisak ruke.
- U potonjim izvorima o njoj govori se kao o lepoj ženi, ali to nije
tačno - nastavlja. - Bolje bi bilo reći da je bila prava Engleskinja. Fizički
nezgrapna, što nadoknađuje ponosom. I inteligencijom. Umom koji se
donekle obznanjuje tim načinom hoda, s prstima savijenim na unutra i
špicastim visoko podignutim nosom, što njuši vazduh tražeći sveže
metafore. U mojim očima, Meri Seli je bila jedan neodoljivi portret
same Engleske.
- Zato si i došao ovamo? Da vidiš nju?
- Nipošto. Došao sam ovamo da bih video znamenitog lorda
Bajrona, koji me je zainteresovao zato što je bio na glasu kao razvratno
čudovište. A njega nije bilo teško naći. Po ženevskim kafeima se samo i
pričalo o tome kako je on zakupio vilu Diodati. Uzeo sam sobu u jednoj
gostionici prekoputa, tu odmah, na drugoj obali jezera - priča Mihailo
pa pokazuje rukom kroz krošnje drveća. - Gostioničari su uvideli koliku
prednost predstavlja to što su tako blizu pesnika, pa su izbacili
teleskope, koji su se mogli iznajmiti na pola sata. Kroz teleskop, čovek
je mogao izbliza da motri na Bajronovo prebivalište i čeka ne bi li
konačno ugledao tog velikog čoveka, po mogućnosti u društvu gole
devojane ili s perom u ruci. Meri Seli sam prvi put ugledao baš kroz
jedno takvo sočivo.
On uzdahne. To suočavanje s jednim duboko zakopanim osećanjem
iznenadilo je više njega nego Lili.
 - Tako si na kraju ostao zbog nje.
- Ostao sam da bih našao smisao - kaže on, pomerivši se malo da bi
je pogledao pravo u oči. - Tog leta konačno sam usavršio ubilačku
veštinu. Bio sam primetio, takođe, da ne starim kao drugi muškarci;
lice, koža, sve mi je ostalo isto kao dana kad sam stvoren. Kakav je to
dar! Ali dar zbog kojeg ne možeš a da se ne zapitaš: ako mi je već dato
da živim zauvek, kako ću provoditi vreme? Sta sa slikarstvom,
poezijom, muzikom? Odgovor se nalazio na drugoj obali jezera. Po
svojoj genijalnosti, Persi Seli i lord Bajron mogli su mi biti braća.
Možda će oni, mislio sam, zažmuriti na taj užas koji ja u sebi nosim,
i videti u meni samo ono uzvišeno. A opet, da budem iskren, kad god
sam razmišljao šta rade stanari te vile, uvek mi je na pameti bila ta
devojka. Njena mašta za mene je bila izazov. Vidiš, ne umem jedino ja
da čitam misli. Meri Seli je osećala da sam tu, blizu nje, kao što ti ovoga
časa možeš da osetiš da sam ti blizu.
Lili se osvrće, da proveri jesu li i dalje sami. Na toj travnatoj
površini ne da nikoga nema već se ništa živo ne čuje ni s puta, ni iz
okolnih zgrada. Kao da je ceo svet stao dok njih dvoje sede tu, na toj
hladnoj kamenoj klupi, i drže se za ruke.
- Narednih nekoliko dana, odlazio sam u šetnje do međa
Diodatijevog imanja, krio se u vinogradu, eno tamo - nastavlja on. - Meri
je imala bebu, sina, pa sam morao da čekam da ugrabim priliku da
ostane sama. Već sam bio počeo da gubim strpljenje, a moja početna
želja, da razgovaram s njom, prerasla je u žudnju za hranom. Jedne
večeri krenuo sam ka vili u nameri da uđem unutra i uzmem Meri. Baš
dok sam se približavao vili preko mesečinom obasjanog travnjaka - tu
Mihailo povlači prstom kroz vazduh, pokazujući kako napreduje kroz
stotinak metara udaljeno dvorište - kad sam osetio da me neko prati
pogledom s jednog prozora na drugom spratu.
- To je bila ona - kaže Lili.
- Nije imala sveću, ali mesečina je bila dovoljno jaka da obasja njenu
priliku. Video sam puštenu kosu i duge engleske prste na simsu, za koji
se pridržavala kao da nije mogla da stoji uspravno. Imao sam čelične
zube i šake i pitao sam se može li da ih vidi u toj pomrčini. No ona je
samo netremice gledala i to joj je blažilo znatiželju. I ja sam se zagledao
u nju. Tada sam prvi put dozvolio bilo kome da me posmatra tako
otvoreno, na takav način, dok lovim. I uzbudilo me je što sam bio
izložen njenom pogledu. Možeš da kažeš da sam glup, ali ja sam mislio
da je to ljubav.
 To je izvukao iz istraživanja, ona stara Lili pokušava ovoj novoj da
utuvi u glavu. Biografije, kritike. Sve ovo sad smišlja.
Lili je svesna da bi tog zaključka trebalo pošto-poto da se drži, ali ne
može protiv sebe: i ona čuje nešto poznato u toj priči koju sad sluša od
njega, nešto što i sama odnekud zna, iako to nema nikakve veze s
poznatom knjigom. Čini joj se da od rođenja nosi u sebi to neko
maglovito, u odlomcima napabirčeno znanje, onako kako kažu da to
biva posle reinkarnacije, kad se duša priseća raznih pojedinosti iz
prethodnih života.
- I, šta si uradio? - pita ona.
- Nešto nas je prekinulo - pas je zalajao, ako me sećanje ne vara - i ja
sam se okrenuo, povukao se u tamu, osećajući sve vreme njen pogled
na temenu; prosto me je pržio, kao da sam pesma a ona gleda za mnom
i pokušava da me upamti od reči do reči. Kasnije je taj trenutak zaista
opisala, ali prikriveno.
Mihailo zabaci glavu pa počne, po sećanju, da deklamuje:
- „... umetnik... On spava, ali je budan; otvara oči; gle, to strašno
stvorenje stoji kraj njegovog uzglavlja, razmiče zavese pa ga osmotri
žutim, vodnjikavim, ali pronicljivim očima.”
- Meri je to napisala?
- Da.
- Ne sećam se toga iz romana.
- To je iz njenog dnevnika. Prepričan san u kojem je ona, zapravo, taj
umetnik, dok sam ja ono „strašno stvorenje”. Naravno da nisam o tome
imao predstavu kad sam šmugnuo odatle i vratio se u svoju gostionicu.
Znao sam samo to da nikada više neću dozvoliti sebi da poželim da se
nahranim tom ženom s prozora. Jedina želja mi je bila da je osvojim.
Mihailo žmirka, zagledan u drveće na padini što se spušta ka jezeru
i traži pogledom neko mesto dole na obali.
- Nekada je duž obale jezera vodila stazica. Tu sam se našao dva
dana kasnije, tokom prepodneva. Taman sam se bio okupao, kad eto ti
nje - kaže. - Predstavila se samo imenom: Meri. Razgovarali smo o
tome šta nas je dovelo na Lemansko jezero. Ja sam joj rekao da
proučavam mađarske narodne priče, da sam uzeo godinu dana
odsustva s univerziteta. Kad sam je upitao otkud to da se šeta sama,
rekla mi je da voli da pešači još otkako su je roditelji kao malu poslali u
neku škotsku zabit. Samoća i blizina prirode pomagali su joj da utone u
ono što je ona nazivala „snovi na javi”. „Uveravam te da mene nisi
usnila”, rekao sam joj i odmah zažalio što sam se tako očigledno
upustio u flert. No, ili ona to nije primetila ili joj se dopalo, tek - učinilo
mi se da se malo zagrejala. „Pričaj mi o sebi”, rekla mi je. „Ništa na
belom svetu ne volim toliko kao priče.” I onda je sela u travu, koji metar
dalje niz stazu. Možda ti, Lili, u tome ne vidiš ništa posebno, ali za to
vreme bilo je to vrlo smelo - da sedneš na metar-dva od potpunog
neznanca i zatražiš od njega da ti ispriča priču.
- I ti si joj otkrio sve? - pita Lili, iznenađena prizvukom ljubomore u
svom glasu.
- Ne odmah. Kazao sam joj da se zovem Mihailo. Ona je govorila o
„muškima u kući” koji ostaju budni dokasno, piju i kritikuju najnovije
književne radove objavljene u Londonu, što je tema na koju bi i ona
imala šta da kaže, ali joj nisu dali, jer bi je odmah poslali da pripazi na
dete. Ne sećam se mnogo toga o čemu smo razgovarali taj prvi put.
Moje uspomene više su vezane za to kako me je gledala. Bilo je
nemoguće odrediti da li sluti da sam ja ono obličje koje je pre nekoliko
noći ugledala sa prozora, ali s obzirom na to kako mi je zagledala lice,
moglo se zaključiti da sluti. Možda je to bio samo taj pisac o njoj, taj što
hvata razne pojedinosti koje će kasnije negde ubaciti u tekst. Pošto ja o
tim stvarima nisam imao pojma, želeo sam da verujem da me tako
gleda jer je počela da se zaljubljuje u mene.
Lili je najednom svesna kako ona sama gleda u Mihaila. Da li će on i
u njenim očima videti ljubav? I ako vidi, da li će biti u zabludi?
- I, šta je ona uradila? - pita Lili, shvativši da je stvarno zanima da li
će i ona učiniti isto što i Meri Seli, šta god to bilo.
- Ništa. Bitno je ono što sam ja uradio. Jer pre nego što je stigla da
ustane, ja sam se sagnuo i poljubio je. Niti mi je uzvratila poljubac, niti
je uzmakla. Ako ništa drugo, bar mi se učinilo da joj godi ukus mojih
usana. Pitao sam je da li bismo mogli da se vidimo sutra. „Pa i mogli
bismo, ako ti budeš ovde, a ja opet izađem u šetnju”, rekla je ona, a na
obrazima joj izbila dva savršena rumena kružića. „Imam jednu priču,
zaista izvanrednu, koju bih želeo da ti ispričam”, rekao sam joj. „Nešto
što nikada nikome nisam ispričao. O nekim pojavama koje se obično
smatraju čudesnim.” Ona mi je na to klimnula glavom. A onda je, bez
ijedne reči, ustala i krenula stazicom, pa došla do okuke i - nestala.
- Meni si rekao zašto si svoju priču podelio sa mnom - kaže Lili,
odmičući se od njega ne bi li odolela porivu da mu priđe bliže. - Zašto si
njoj ispričao?
- Zato što sam želeo da žena koju volim - ona za koju sam zamišljao
da bi me mogla voleti - načini moj portret rečima - odgovori joj Mihailo
pošto je malo razmislio. - Pitao sam se hoće li u meni videti čoveka ili
čudovište. Jer kad god sam se otkrivao nekom od to troje pisaca, nikad
ne bi došlo do željenog rezultata. Zato sam i prestao da ih jurim. Zato
sam pronašao tebe.
Lili oseća vrelinu u grlu i obrazima, i shvata da je pocrvenela.
Okrenula bi glavu u stranu, ali pošto bi crvenilo tako samo još više
došlo do izražaja, odlučuje da se ne pomera i čeka da on nastavi.
- Postoji još jedan razlog što sam sve ispričao Meri Seli - kaže on. -
Reč je o tom takmičenju, želeo sam da ona pobedi. „Bajron nas je
izazvao”, rekla mi je Meri kad smo se sutradan našli na obali jezera.
Dotle sam joj ja već bio priznao da znam ko je ona i ko stanuje u toj vili.
„Svako od nas napisaće po jednu priču strave i užasa. Ali ja nemam
nikakvu ideju”, rekla je Meri i nasmešila mi se. „O, Mihailo... O čemu da
pišem?” Rekao sam joj da bi trebalo da piše o meni. Reči su mi se otele
pre nego što sam stigao da ih zadržim, mada sumnjam da ona ionako u
pisanju ne bi iskoristila pojedinosti koje sam joj već bio otkrio. Meri je
bila obrazovana, talentovana i imala je neverovatno razvijenu maštu.
Ali, iznad svega toga, Meri je bila ambiciozna. Ponovo smo se poljubili,
tu, u travi. Bio je to drugi i poslednji put. Mislim da sam delom svoga
bića znao da nam je poslednji. „Obećao si da ćeš mi ispričati priču”,
rekla je kad smo se razdvojili. Kazao sam joj da ja nisam to što bi se na
osnovu mog izgleda reklo da jesam. Rekao sam joj da nisam čovek. Da
nisam ljudsko biće u ma kojem smislu. Ona se malo nagnula unazad,
kao da je uzmakla, ali ne iz straha. Meri Seli je doputovala ovamo kako
bi otkrivala nešto čudno i nesvakidašnje, nešto što sam nazvao
„pojavama koje se obično smatraju čudesnim”, i upravo onako kako će
to ispričati i u romanu, tada sam bio na korak od toga da joj predam
svoj život, da joj se dam ceo. „Ako nisi čovek, šta si onda?”, upitala me
je.
Mihailo se vrpolji na klupi kao da će svaki čas da ustane, a Lili,
načas, oseti nešto kao zametak žaljenja što će joj on verovatno ispustiti
ruku. Ali ne: on i dalje sedi i, štaviše, steže joj ruku još čvršće.
- Zar nije čudno, Lili, kako te reči liče na one koje si ti izgovorila kad
smo se prvi put sreli? Kao i tebi, i Meri sam rekao istinu. Kad sam joj
rekao šta sam imao, očekivao sam da će me obasuti pitanjima.
Pretpostavljam da je mislila da sam lud. Ali makar to bilo samo
preterano ljubavničko samopouzdanje, meni je draže da verujem da je
sve što sam joj ispričao prihvatila kao suštu istinu. Zato je Merina
knjiga i naišla na takav odjek. Napomenuo sam da se nadam da će ona
pobediti na tom takmičenju za najbolju priču strave i užasa. „O, ja
mislim da bismo mi sve ovo mogli da iskoristimo i u neke bolje svrhe”,
rekla je ona. Dobro se sećam tog „mi”. Je li Meri mislila na samu sebe i
na svog muža, za koga će kritičari kasnije nagađati da je zapravo on
autor te knjige? Ili je mislila na mene?
Sad već toliko čvrsto steže Lili za ruku da je skoro boli - a onda
stvarno i počinje da boli - no ona ga gleda pravo u oči i vidi neki nov
gnev u njemu, od kojeg mu se lice izobličuje.
- Bez mene ne bi bilo Frankenštajna - kaže on. - Umesto da se ja
napojim njenom krvlju, ona se napojila mnome.
Ta devojka je proždrala sav moj život i stvorila drugo čudovište,
delimično sačinjeno od mene, a delimično od njenih sopstvenih
gotičkih snova. Čak je i njenog muža iznenadila ta priča. Pitao se odakle
ju je Meri iskopala, „baš kao što je svaki rogonja uvek iznenađen”.
Mihailo joj pušta ruku. Hladnije je nego trenutak ranije, putnički
mlaznjaci ostavljaju izukrštane tragove na nebu, negde iza njih čuje se
bruj dostavnog vozila koje s naporom tandrče putem.
- Ti sad pođi uzbrdo, a ja ću nizbrdo - kaže on ustajući.
- Čekaj. Moram da...
- Ne okreći se. Samo napred. I... čekaj - kaže pa spusti pored nje DVD
u plastičnom omotu. - Ovo je za tebe.
Mihailo odlazi. Korača bez žurbe, a opet to rastojanje između
kamene klupe i oboda šume prelazi četiri puta brže nego Lili kad je
ovamo dolazila. Nekim čudom pronalazi put kroz živicu, ili možda neku
rupu u ogradi, jer ga u jednom trenutku vidiš, a već u drugom ga nema;
progutala ga je šumska tmina.
Lili se vraća na parkiralište istim putem kojim je došla. Taksista je
čeka gde ga je ostavila i, kako je ugleda, okreće ključ, paleći motor.
- Jesi li ga videla? - pita je čim je Lili zauzela mesto na zadnjem
sedištu.
- Koga?
- Frankenštajna - kaže pa se glasno nasmeje pre nego što napusti
parkiralište.
 19.

Taksista je ostavlja ispred hotela, ali Lili ne ulazi u zgradu, već produži
pravo do susedne četvrti, gde živi Erik Grin. Lili zna da će joj, ako želi
bilo koga drugog da ubedi u tu neverovatnu priču o Mihailu u koju već i
sama počinje da veruje - da ubedi nekoga da ipak nije luda što veruje
da postoji i neka nit istine utkana u to njegovo povesmo - Lili, dakle,
zna da će joj trebati svi dokazi koje može da prikupi, a Grinove
fotografije iz ratnih dana zapravo su sve što ima.
Ovoga puta, ulaz Grinove zgrade čeka je otvoren. Kao i vrata
njegovog stana. Lili ih gurne ramenom, vodeći računa o tome da ništa
ne dira, pa ulazi u lavirint naslaganih knjiga i dokumenata.
Zatiče ga na podu. Leži na leđima, očiju sklopljenih ispod
zamrljanih stakala, ruku opruženih sa strane, kao da ga je neko usnulog
doneo tu i spustio. Dve rupice od zuba na vratu i krvavi oreol oko
njegove glave jedini su pokazatelji da se taj čovek više nikad neće
probuditi.
Grin leži ispred plakara odakle je onomad izvadio Bahmajerove
fotografije.
Bilo bi ludo zadržavati se tu. Ali ona mora da se uveri.
Zaobilazi Grinovo telo, strogo pazeći da nigde ne stane u lokvu krvi
koja se još širi. Gornja fioka ostavljena je otvorena. Lili pogleda unutra.
Sve je nestalo: i album i ostala građa u vezi s Bahmajerom.

Zaključno sa tim danom, ili bi Mihailo našao nju ili bi joj dao
nedvosmislena uputstva gde ona njega da pronađe. Sada sve od nje
zavisi. Rekao je da je to put kojim su zajedno pošli, ali Lili to sada više
doživljava kao proces učenja, kao niz sve zahtevnijih lekcija i testova. A
sve to u vezi s njenim nastojanjem da počne da misli i oseća kao on.
Ako je u pravu, zašto se potčinjavati njegovom mišljenju, njegovim
osećanjima? Šta bi ona imala od toga da počne da misli i oseća kao on?
Jedino tako možeš da saznaš ono što on zna.
 Zato se sad i nalazi na ženevskom aerodromu i rezerviše kartu za
London. Ako ova priča ikuda vodi, bar koliko ona može da nazre, onda
vodi upravo tamo. U grad gde je Brem Stoker proveo veći deo života;
gde je Mihailo, po svom vlastitom uverenju, poslužio Stokeru kao
nadahnuće za lik vampira.
Međutim, nije se samo zato opredelila za glavni grad Engleske.
Postoji prećutni dogovor između Mihaila i nje koji ju je na taj korak
naveo. Da li on njoj ili ona njemu čita misli? Lili je sigurna samo u
jedno: oseća ga u sebi, oseća kako se njegove misli stapaju i mešaju s
njenim.
Uviđa koliko je daleko otišla ta veza među njima dok prekrštenih
nogu sedi u čekaonici ženevskog aerodroma, žmuri i priziva njega -
kad, u jednom trenutku, oseti da neko seda tačno prekoputa nje. U
čekaonici ima mesta koliko hoćeš, ili je bar praznih sedišta u nizu bilo
koliko hoćeš do maločas. Zato Lili i dalje žmuri.
- Doktorka Dominik?
Lili prepoznaje glas. To je onaj ludak što ju je zvao dok je još bila u
Njujorku. Nisi bezbedna. Zamišljala ga je drugačije, mislila je da taj glas
pripada nekom lepo građenom, naočitom muškarcu. Onda otvara oči i
ugleda - čudovište.
Reč je o njegovom licu. Nos nije baš tamo gde bi trebalo da bude.
Jedan obraz - s one strane gde su i ostali delovi lica pretrpeli oštećenja,
pri čemu je to razgraničenje vrlo jasno, tako da se odmah vidi kakve su
mu crte bile pre, a kakve posle - sav je u ožiljcima.
- Nisam hteo da vas uplašim - kaže a onda podiže ruku pa pokazuje
na svoje lice. - Ne može tu mnogo šta da se uradi.
- Vi ste me zvali. Još u Njujorku.
- Tačno. Mislim, s obzirom na posao kojim se bavite...
- Ko ste vi?
Lili gleda pored sagovornika, u nadi da će ugledati policajca kojem
će mahnuti; noge su joj se oduzele.
- Molim vas, nemojte da pokušavate da pobegnete. To će samo...
- Ne prilazite mi.
- Nema potrebe da se plašite. Neću vas povrediti. Ja sam, štaviše
ovde da bih se postarao da...
- Kažite mi kako se zovete, ili ću da vrištim.
- Zovem se Vil - kaže on. - Vil Maldover.
- Otkud znate ko sam ja?
- Radim za jednu vladinu agenciju. Specijalna operacija.
 - Čije vlade?
- Pa Sjedinjenih Država, razume se. Ko bi drugi unajmljivao ovakve
žestoke momke da im završavaju takva sranja?
Lili se načas osvrne i ubeđuje sebe da nema razloga za
uznemirenost, jer tu su i drugi putnici - neki pilje u mobilne telefone,
drugi tegle prtljag, i svi su tu, blizu, ali, istina, ne mogu da je čuju.
- Radite za CIA?
- Aha, tako nešto, da - odgovori pa slegne ramenima. - Nemate
predstavu koliko je ponekad teško odrediti ko je ko i šta je šta.
Zvanično se vodim kao savetnik. Ali, ono, na crno.
- Kao plaćeni ubica. Plaćaju vas da likvidirate ljude? Ovakve kao što
sam ja?
- Da sam poslat da vas likvidiram, vi biste dosad već bili pokojni. -
Pređe dlanom preko bradice na onom neunakaženom delu lica,
načinivši pokret u stilu „odakle da počnem?”.
Ako ga i brine mogućnost da Lili svaki čas zaždi niz hol
aerodromskog terminala, on to svakako ne pokazuje.
- Tražimo nekoga - počne. - Krije se pod raznim lažnim imenima, ali
vama je svakako poznat po broju pod kojim ste s njim obavili razgovor
u Kirbiju. Pošto je pobegao, vi ste otputovali u Mađarsku, ili sledeći
njegova uputstva ili da biste ga pronašli. Jesam li u pravu?
Lili se pita: da li da prizna da zna o čemu ovaj govori, ili da sve
porekne? Budući da ne može da se odluči, samo ćuti.
Maldover se nagne prema njoj, nalaktivši se na kolena. Tako bi
valjda trebalo da izgleda sitniji nego što jeste, što bi na nju, opet,
trebalo da deluje umirujuće, i zaista je tako - Lili se smiruje, ali ne
dozvoljava sebi da se opusti. Upravo joj je na tako nešto i skrenuta
pažnja. Vil Maldover - ako se stvarno tako zove - može i da je ubije i da
je ne ubije, odmah tu, ali jedno je izvesno - ako ovde nešto zabrlja,
Mihailo će je svakako ubiti.
- Pretpostavljam da ste uočili neka njegova izvanredna svojstva i da
je to u vama probudilo radoznalost. U kome ne bi? - kaže on. - Moji
prethodnici ga jure već neko vreme. Koliko nam je poznato, on je jedini
u svetu od te sorte.
- Kakve sorte?
- Nisam siguran da postoji naziv. Pretpostavljam da bi reč
„besmrtnik” mogla lepo da posluži.
Lilin mozak radi kao sat. Prvo, ovaj čovek očigledno potvrđuje ono
što Mihailo tvrdi za sebe - da je stariji od dvesta godina - a to znači da
Mihailo govori istinu (što je nemoguće), ili pak da je živi dokaz da se
neko samo poigrava Lili (što je i te kako moguće). Drugo, ovaj nije
pominjao ni njenu majku ni Mihailovo uverenje u vezi s tim ko su
zapravo njeni roditelji, što znači da Maldover to ili zadržava za sebe ili
ne zna.
- Ne moram ništa da vam kažem.
- Ali trebalo bi.
- Zašto?
- Ja radim za dobre momke - kaže on tek tako, kao od šale. - Reč je o
nekome ko je brutalno pobio hiljade ljudi.
Majki, očeva, žena, dece. Nije reč o ljudskom biću, već o stvorenju
koje je već triput nadživelo prosečan ljudski vek, a pritom ne postoji u
zvaničnom smislu reči. Nijedna državna ili međunarodna policijska
organizacija ne traga za njim. To radimo samo ja i još neki likovi.
- Koji likovi?
- Oni koji vas prate. Možda ih niste primetili? Oni igraju za
protivnički tim, ali traže isto što i ja.
- Šta to?
- Njega.
Lili se priseća Kalovog isisanog leša u krevetu u kojem su pre toga
zajedno ležali u Budimpešti. Seća se i čoveka u crnoj parki koji ju je
jurio kroz onaj bazar.
- Ja i dalje ne znam o čemu govorite - Lili bi da izvrda.
- Lažete.
- Da?
- Da. Znate, ja sam obučen da provalim ljude.
- Kako?
- Pa, prvo, izgledate kao da biste svaki čas mogli da se ispovraćate.
I u pravu je. Lili s velikim naporom uzima vazduh, pa ga zadrži u
plućima i čeka da joj se stomak stiša.
- Covek s kojim ste obavili razgovor u Kirbiju pre nekoliko godina
proveo je kraće vreme u zatvoru - nastavlja Vil. - Uhvatila su ga dvojica
saobraćajaca koji su vadili telo iz reke nedaleko od nekog mosta u
Luizijani. Čim smo saznali da je uhvaćen, rekli smo zatvorskom lekaru
da uzme uzorak krvi pre nego što sednemo u avion i odemo po njega.
Dobro je što smo tako postupili. Jer dok mu je lekar uzimao krv, on je
lekaru uzeo mnogo više krvi nego ovaj njemu. I nestao.
- Ali njegova krv je i dalje kod vas.
- Da. Ovi naši u laboratoriji podvrgli su je svim mogućim testovima.
Rezultati su uglavnom uobičajeni. Ali neka ispitivanja ukazuju na
izvanredne osobine. Nisam naučnik, ali koliko se razumem, njegova krv
sadrži neki supermoćni antioksidans, ima ćelije otporne na sve vrste
bolesti. Kod pacova leče rak u poodmakloj fazi. Kopernikanski obrt u
medicini, najblaže rečeno.
Tri nedelje ranije - ma, tri dana ranije - Lili bi iskaz ovog neznanca
protumačila kao običnu smejuriju, jer je takve priče mogla katkad da
čuje od nekog ludaka u jednoj od soba za razgovor u Kirbiju. Pa ipak, ili
je ona u poslednje vreme čula neke još fantastičnije priče ili ovo što sad
sluša ipak objašnjava mnogo toga što ona sama ranije nije mogla da
objasni - tek, obuzima je osećaj da Maldoverove reči nose određenu
težinu kakvu ima samo istina.
- Pa zašto onda od toga da ne napravimo lek i spasemo svet? - pita
ona.
- Voleli bismo, ali za to nam treba on.
- Mislite: njegova krv.
- Da. Njegova krv.
Lili zamišlja Mihaila tamo negde napolju, u mrklom mraku, kako
lovi. Ali ako je Vil u pravu, ako govori istinu, onaj ko je naneo strašne
patnje tolikim ljudima poseduje i to svojstvo da okonča patnje
milionima drugih. Upinje se ne bi li nekako pomirila te dve mogućnosti
koje se potiru.
- Šta je s ostalima? I oni to traže?
- U to nismo baš sasvim sigurni. Ali, ako i traže njegovu krv, onda je
traže isključivo za vlastite potrebe. Znamo da raspolažu pozamašnim
resursima, moguće čak i većim od naših. Znamo i da su, jureći njega,
pobili mnogo nedužnog sveta. Njih čine vojnici, mučitelji, plaćene
ubice. Sve majstori svog zanata. Što znači, najgori šljam.
- Ja vam oko toga ne mogu pomoći.
- Slušaj me, Lili. Taj je... dobar je on, znaš, u mnogo čemu, a laganje je
jedna od njegovih veština. Ume da ti se uvuče u glavu. Ne znam kako to
radi, ali ume. Možda misliš da ti je on prijatelj. Možda si pomalo čak i
zaljubljena u njega. Ali on će ti na kraju rasporiti trbuh, kao i svakom ko
mu se nađe na putu. On možda misli da može da se uzdrži. Ali ne može.
Sklizne na samu ivicu klupe, tako da Lili može da oseti miris
njegovog sapuna. Iako je svesna da bi taj čovek trebalo da joj bude
odbojan, nesvesno mu se približava, jedva odolevajući porivu da mu
pređe prstima preko unakaženog lica. Iz saosećanja se može izroditi
privlačnost, uviđa Lili. U njoj se javlja nešto drukčije od strasti, ali ipak
povezano s njom, kao želja da se spojiš s nekim, da mu pokažeš da nije
usamljen te da kroz to i samom sebi pokažeš da ni ti nisi sam.
- Ubijao je decu - kaže. - Pobio je stotine dece. I nikad neće prestati
da ih ubija.
Lili očekuje da će joj dati vremena da se predomisli i ipak odluči da
mu pomogne, ali Maldover samo ustane. Viši je nego što je
pretpostavila. Pretura po džepovima sakoa i daje joj posetnicu. Lili je
samo okrzne pogledom. Njujorški pozivni broj.
- Pozovi slobodno u bilo koje doba. Nemoj dugo da čekaš, jer ja sam
ti jedina prilika da se iz ovog izvučeš živa.
On podiže ruku i njoj se načas učini da će je dodirnuti, uhvatiti je za
rame ili pomilovati zalutali pramen kose koji je zadenula za uho, ali on
samo gurne ruku u džep. Potom se udalji i priključi reci putnika koja
teče ka izlazima.
Kad joj se izgubio iz vidokruga, Lili stane da proučava broj na
posetnici koju joj je dao, a onda je pocepa i pusti komadiće papira da
padnu na pod poput pahulja snega.
 20.

Lili sa „Hitroua” podzemnom železnicom odlazi do grada; izlazi na

stanicu Rasel skver i traži hotel. Hotel mora da bude dobar, jer u obzir
dolaze samo mesta gde mogu da joj donesu DVD plejer u sobu. Pošto se
malo prošetala po kraju, opredeljuje se za Montagju, gde joj
recepcioner kaže da će joj za sat vremena doneti uređaj u sobu.
Odlučuje da ne gubi vreme i izlazi da kupi čist donji veš i čarape.
Kad stigne do Ulice Oksford, masa je ponese; iz prodavnica suvenira
gruva klupska muzika, autobusi koji prolaze kolovozom grme tik pored
nje. U jednom izlogu naslagani su televizori, od njih su napravili čitav
zid. Upravo emituju vest o dvanaestogodišnjaku koji je nestao na putu
do škole, uz priloženu fotografiju dečkića rumenih obraza i klempavih
ušiju u dresu Sparsa. Za Lili je to dovoljno i buke i užasa da joj iz glave
odagna svaku pomisao o tome da je neko prati. Ne samo Mihailo već i
izobličeni Vil, kao i oni neimenovani koji bi je, pre nego što je ubiju,
prvo iskoristili. Da se ona pita, sve su to loši momci.
Već se smrklo kad se vraća na Rasel skver. Uprkos zimi, narod stoji
ispred pabova, i muškarci i žene; piju. I Lili bi, ili bar jedan deo nje,
želela da im se pridruži. Neki muškarac, zgodan i pripit, izdvoji se iz
grupe i mahne joj.
- Hajde! Da častim turu, ljubavi! - pozove je a onda se klovnovski
namršti kad Lili samo odmahne glavom pre nego što produži dalje.
Kako je ušla u sobu, primeti da je DVD plejer montiran upravo kako
je tražila. Lili otvori pakovanje i s jednim diskom izvadi i presavijeni
kvadratić od finog papira, požuteo od vremena, premrežen Mihailovim
paukolikim rukopisom.
Donosi odluku: najpre će pogledati snimak. Potom uzdahne, sva
trepereći. I stisne dugme.
To je njena majka.
Sudeći po zasićenim bojama i slici koja lako treperi, snimak je
načinjen na filmu, super osmici, ili tako nečemu, a onda prebačen na
video. Tako je učinjeno da bi se moglo pouzdano utvrditi da je reč o
njoj, to jest da nema spora da je snimak star. Lilina majka sedi na
kariranoj sofi u prostoriji koja je, sudeći po izbledelom foto-tapetu sa
cvećem u vazi iza nje, jeftina motelska soba. Kosa joj je mokra, a majka
na sebi ima ofucan beli bademantil. Izgleda umorno, ali ipak uspeva da
se nasmeši.
„Da vidimo tog crvića”, čuje se muški glas s druge strane kamere.
„Malu princezu crvicu.”
Mihailov glas.
Kamera zumira, i Lili prvi put primećuje da je ono za šta je mislila
da su peškiri, u stvari umotan čaršav koji njena majka drži u rukama.
Kosa joj nije mokra od kupanja, već od znoja od skorašnjih napora. Od
porođaja.
Dok gleda te slike, Lili oseća kako joj telo preplavljuje toplina, nešto
što joj krv nagoni u udove, kao da je stvarno zastala ispred onog paba i
popila koji viski. U glavi je, međutim, sve samo ne omamljena. Svest joj
je potpuno izoštrena u iščekivanju onoga što sledi na snimku.
Lilina majka širi onaj čaršav i pred okom kamere ukazuje se
ružičasto telašce novorođenčeta. Oči čvrsto sklopljene, ručice
ispružene, šačice stisnute. Na posteljini se vide sluz i krv, što znači da
je dete na svet došlo tek neki trenutak ranije.
Sada i Mihailova ruka ulazi u kadar, on nežno pipka bebu po nosu,
gladi je po čelu. Kad joj zagolica šake, bebini prstići se stegnu oko
njegovog kažiprsta, neće da ga puste.
„Ala je ovo neki jak crvići”, kaže on kroz smeh. Pravi, ljudski zvuk.
Ko je taj čovek? Kako je uopšte moguće da je on tu i da je drži u
naručju? Ali Lili je toliko opčinjena prizorom da ne može duže da
razmišlja o tome. Njena majka je tu, baš tu, na ekranu, pred njenim
očima. Zaprepašćujuće koliko i Mihailovo, majčino prisustvo na tom
snimku još je čudesnije.
„Nemoj više tako da je zoveš!”, kaže Lilina majka, kroz smeh. „Dete
se zove Lili.”
„Što baš Lili?”
„Zato što je lepa, eto zašto.
Onda na majku dođe red da je beba drži za prst.
To traje nekoliko sekundi. Majka gleda u novorođenče, šapuće
njegovo ime.
Lili. Slatka mala Lili.
A onda neki novi zvuk dopre iz televizora i odrasla Lili se prepadne
toliko da uzmakne od ekrana kao oparena.
Onaj čovek počinje da peva. Lili ne razume reči, ali prepoznaje
mađarski. Seća se melodije jer joj ju je majka pevušila pred spavanje,
kad je bila mala.
Lilina majka ga gleda. „Šta ti je to?”, pita ga. „Uspavanka.”
„Hoćeš da naučiš mene?”
„Nećeš razumeti reči.”
„Nisu važne reči. Nauči me melodiju.”
Mihailo opet zapeva, sporije ovoga puta, i Lilina majka peva s njim,
pretvara reči u slatko pevušenje. Pre nego što je i sama svesna, pevuši i
Lila, pred ekranom, zajedno s majkom.
Do pre časak-dva osećala je strah, ali sada je nešto moćnije od
straha ušlo u nju, nešto što se razvija, nešto gipko, suštinsko. Skrivena
u sobi jednog londonskog hotela, gleda roditelje kako snimaju prve
trenutke njenog života. Gleda kako jedna porodica, podeljena
vremenom i smrću, peva istu pesmu.
Edinburg, 10. decembra 1878.

Još jedan pisac.

S obzirom na to koliko je decenija bilo proteklo od mog
susreta s Meri Šeli, ovo najbolje pokazuje koliko dugo traje taj
moj osećaj osujećenosti. Ma koliko se ja divio Frankenštajnu,
Meri je svoju prozu do te mere nakitila da jedino ja, koji znam
da iza tog njenog Stvora stoji jedno pravo stvorenje, to mogu
da prihvatim kao istinitu pripovest. Sada tražim nešto sasvim
drugačije. Novinara koji će moj život umeti da pretoči u reči -
da to budu činjenice, a ne metafore; izveštaj, a ne poezija.
Proteklih nekoliko meseci u Londonu proveo sam čitajući
časopise gde bi se takav jedan talenat mogao pronaći.
Makmilans, Pal Mal, Ilustrovane londonske vesti. U jednom od
tih listova prvi put sam i naišao na ime Roberta Luisa
Stivensona.
Otputovao sam u Edinburg, gde Stivenson živi u
roditeljskom domu, u jednoj uglednoj ulici u edinburškom Nju
Taunu. Sinoć sam pešice otišao do te kuće i, kad sam
pokucao, vrata mi je otvorio smešan čovek. Visok, tanak kao
prut, duge, masne kose, s držanjem nalik na cvrčka. I odeven
je bio ekscentrično: pidžama na dugmiće i preko somotski
sako. Najzanimljivije je bilo njegovo lice - ovalno, sa crtama
koje se neprestano menjaju i očima iskolačenim od tobožnje
uznemirenosti.
- Robert Stivenson? - upitao sam ja.
- Ako ste došli po porez, molim vas navratite kad moj otac
bude kod kuće.
- Nisam ovde ni zbog kakvih dugova. Verujem da vi imate
nešto što mi treba.
- A šta to?
-Talenat.
Zacerekao se. Kliberio se, da, kao đače, da bi ubrzo taj
kikot prerastao u napad žestokog kašlja, tako silovitog da
sam načas pomislio da bi mogao da padne mrtav tu, na pragu
svoje kuće.
Upitao sam ga da li bi pošao sa mnom na piće, da
porazgovaramo o porudžbini koju sam imao na umu.
Izašao je napolje i zatvorio vrata za sobom.
- Možete da me vodite na piće, dobri gospodine, kuda god
želite - rekao je. - Ali dok vi, s jedne strane, znate kako ja
zovem, ja s druge, tek treba da saznam ko ste vi.
- Mihailo Eseš.
- Pa dobro, Mihailo - reče cvrčak i prebaci mi ruku preko
ramena. - Znam jedno mesto gde se može na miru pričati o
poslu.
Poveo me je u jedan klub gde je njegova pojava odmah
izazvala opštu pažnju, ali pošto smo poručili ostrige i dve
boce dobrog šampanjca, to više kao da nikom nije bolo oči.
Dok smo jeli (to jest dok je on jeo, a ja pio), na mene je, iz časa
u čas, ostavljao sve jači utisak količinom prvo vina, a potom i
džina kojom se nalivao, pri čemu mu je Adamova jabučica
samo poskakivala, kao uostalom i ostatak njegovog tela.
Ispravio me je kad sam ga oslovio njegovim pravim imenom.
- Zovite me Švrća. Tako me zovu prijatelji.
- Mi smo sad to? Prijatelji?
- Što da ne! Ako vi plaćate ovo... Onda smo najbolji
prijatelji. - Rekavši to, zavalio se u stolicu, prstima sklonio
dugu kosu iza ušiju i rekao da je spreman da me sasluša.
- Koliko pripadam ovom toliko pripadam i onom drugom
svetu - rekao sam tada tom mršavom Škotu. - Učen sam čovek
i čudovište, sve u jednom.
Švrća me je pogledao, a ja sam u njegovim očima
prepoznao nešto što mi je ličilo na mešavinu poruge i
ozbiljnosti.
- Samo pažljivo, prijatelju moj. Iza toga se krije cela knjiga.
- To bi bilo kao da u meni postoje dve osobe, da imam dva
lica, dve naravi. Kad se sve sabere, za mene se teško može
reći da sam ljudsko biće.
- Dva lica, kažete. Ali ja vidim samo jedno.
- Hodi onda - rekao sam. - Da ti pokažem to drugo.
Dok smo izlazili iz kluba, Stivenson je imao utisak da
ćemo preći na neki drugi, skaredniji vid zabave. A mi smo se
samo vukli Ulicom Džordž sve dok nisam opazio nekog
čoveka ispred nas. Predložio sam Stivensonu da pođemo za
njim. Nema sumnje da je Švrća mislio kako je sve to samo
igra. Zato je i uspeo da se uzdrži a da se još jednom ne
zacereka, nego je, na vrhovima prstiju, nastavio da cupka
pored mene. Kad smo bili na svega tri koraka od tog
neznanca, na onoj strani ulice gde je Trg Šarlot, naš plen je
usporio. Okrenuo se prema nama. Stivensonu se nasmešio.
Ali kad je ugledao mene, sav je uzdrhtao.
- O, bože mili - rekao je.
- Nema potrebe za sekiracijom, dobri moj... - zaustio je
Stivenson, ali sam ga prekinuo tako što sam istupio napred i
šutnuo onog u koleno, dovoljno jako da mu čašica izleti kroz
potkolenu jamu. Kad je pao, ponovo sam ga šutnuo - u glavu
ovoga puta. Lobanja mu je prsla i tako sam ga ostavio zagleda
nog u nebo, kao da broji zvezde.
Okrenuo sam se ka Stivensonu i kad sam mu video lice,
sve mi je bilo jasno. Izduženo kad miruje, sad je bilo još
duguljastije, a usta su mu zjapila otvorena u čudu. I to ne
samo od zaprepašćenja što je prisustvovao jednom takvom,
neopisivom događaju već što je u njemu naslutio priliku za
sebe.
Naslutio je priču.
Edinburg, 12. decembra 1878.

Danas sam se vratio u Heriot Rou7 i seo na jednu od onih

klupa u parku, tačno prekoputa vrata Stivensonovih. Kad je
Švrća izašao i ugledao me, zastao je usred koraka i po izrazu
lica videlo se da vaga da li da se vrati ili da produži svojim
putem.
Mahnuo sam mu, dajući mu znak da priđe. Krenuo je
preko ulice bez zastajkivanja, klimajući glavom u hodu, kao
nervozan mačor.
„Nikada ti nećeš moći da pišeš o meni”, kazao sam mu kad
je seo do mene na klupu.
„A ipak ste mi se upravo zbog toga obratili.” „Pogrešio
sam. Ja sam tražio nepristrasnost, ali sad shvatam da je tako
nešto nemoguće kad je reč o pripovedanju.”
„E sad, Mihailo”, rekao je on pa filozofski prineo šaku
bradi. „O nečemu se može pisati na razne načine, i ovako i
onako.”
„Kako bilo, ti to nećeš uraditi.”
„Ili ćeš - šta? Da mi uradiš ono što i njemu?”
„Ne. Najpre ću to da uradim tvojoj majci i tvom ocu. Onda
ću tebi.”
On se još više naslonio, kao da pokušava da se sme sti što
je dal je od mene, pri čemu su mu panta I one bile kao
prikovane za drvo.
„Pokušao sam da ubedim sebe da sam te samo sanjao”,
rekao je. „Ali ti si tu. A ja ne spavam.”
Ustao sam, tako da je sad sedeo u mojoj senci. „Ni jednu
jedinu reč, bilo pisanu, bilo izgovorenu”, rekao sam mu. „Je li
ti jasno?”
Klimnuo je glavom. Još dok sam se udaljavao, njemu se
glava klimala gore-dole, kljucao je kao golub, a ja tek sad
razumem da to nije bilo prihvatanje onoga što mu je rečeno,
već ono mučno gutanje kad se čovek trudi da se ne ispovraća.
Edinburg, 11. maj 1887.

Čudan svet su ti pisci. Svrake, strvožderi. Toliko se plaše

sveta da više vole da ga opisuju nego da žive u njemu, a opet -
umeju da budu hrabri do bezumlja kad tragaju za
nadahnućem. Oni pravi će, štaviše, sami sebi namaknuti
omču oko vrata i skočiti sa stolice na kojoj stoje ako procene
da će od tog vešanja moći da se napravi dobra priča.
Uzmite na primer Švrću.
Prošle godine - osam godina posle našeg prvog susreta -
pročitao sam njegov Nesvakidašnji slučaj doktora Džekila i
gospo dina Hajda, nedugo pošto je knjiga objavljena. To me je
navelo da ga poslednjih nekoliko meseci jurim na tim
njegovim putovanjima. Za tu krađu platiće mi životom.
Priznajem da mi ta knjiga najviše smeta zato što me dira u
taštinu. Hajd, to čudovište u koje se lekar Džekil pretvara
pošto popije napitak koji je sam smućkao, opisan je u delu
najgnusnijim mogućim rečima. „Ima nečeg naopakog u
njegovoj spoljašnjosti, nečeg uistinu odvratnog”, kaže
Stivenson kroz jednog svog junaka. Drugi pak junak u knjizi
ulaže veliki napor kako bi dao tačan opis. „Postoji tu još nešto,
samo kad bih mogao da nađem pravu reč za to. Bože me
prosti, ali za tog čoveka teško bi se moglo reći da je ljudsko
biće! Ima u njemu nečeg, da se tako izrazimo, trogloditskog...”
Škot je svesno bio tako neodređen, da niko ne bi mogao da
me prepozna. A opet, neoprostiva uvreda koju mi je naneo
zapravo je Hajdov najstrašniji zločin: ono kad je na ulici
nasmrt pretukao čoveka. To sam bio ja.
Zato Stivenson ima da pati.

Edinburg, 12. maj 1887.

Došao sam ovamo da ubijem Stivensona, a on je, eto, i posle

ove večeri u životu.
Zašto? Nisam siguran da imam odgovor na to pitanje.
Možda je reč o saosećanju. Kako biva, stigao sam ovamo dva
dana pre nego što će taj jadnik sahraniti voljenog oca. Tada
sam ga video kako hoda sam u svečanom odelu i, dok sam mu
prilazio, nisam mogao, priznajem, da prenebregnem
sažaljenje koje sam osetio prema toj aveti što pali cigaretu na
cigaretu.
Kad me je opazio, stao je, svestan da nema smisla vikati,
bežati. Obratio sam mu se najjednostavnijim rečima: možda
će mu život, je li, i biti pošteđen, ali samo ukoliko napusti
Evropu i ode u izgnanstvo nekud daleko, gde njegovo
blebetanje niko neće moći da čuje. Moraće sa sobom da
povede i majku, a i ženu, zajedno s njenom kćerkom. Moraće,
dakle, da napusti Škotsku, i London, i ceo taj književni svet da
ostavi za sobom, ili ću mu prirediti nešto što prevazilazi i
najmračnije fantazmagorije gospodina Hajda.
Verujem, zaista, da će mi ovoga puta izaći u susret.
 21.

Probudilo ju je čudovište koje je kucalo na vrata.

Ali nije to bilo u onoj brvnari na Aljasci gde je živela s majkom. Ne,
ovo su vrata njene sobe u hotelu Montagju, a ona ustaje iz hotelskog
kreveta i ide k njima. Čak i kad se propela na vrhove prstiju, špijunka je
previsoka da bi mogla kroz nju da vidi. Ako želi da vidi šta je s druge
strane vrata, nema joj druge nego da ih otvori. Sa istom poteškoćom se,
biće, i njena majka suočila u brvnari, onog dana kad je stradala.
Lili otvara vrata.
Ništa, samo prazan hodnik. Muve zuje oko poslužavnika s hranom
koji je posluga ostavila na podu. Najednom ogladnela, Lili osmatra šta
njen komšija ima za večeru.
Čaša crnog vina je tu, ali je to ipak previše gusta tečnost za vino. U
sredini, u minimalističkom rasporedu tipičnom za nouvelle cuisine8,
leže dva uparena komada mesa neobičnog oblika, sa oštrim ivicama i
izvijenim ligamentima. Taman se sprema da izađe i sobe i pogleda
pobliže, kad shvati da to uopšte i nije nikakvo meso, već par ljudskih
ušiju.
Lili uskoči nazad u sobu i zalupi vrata.
- Ne, ovo nije moguće - šapuće.
Stvarno tako misliš, na to će njen unutrašnji glas. Zar ne osećaš
miris?
Da, sad oseća miris. Nešto vlažno, nekakav vonj u tamnoj sobi.
Ovo, bogami, jeste stvarno da stvarnije ne može biti.
Uto joj padne na pamet da je Mihailo čeka u krevetu, da taj vonj
potiče od njega.
Lili ulazi u kupatilo, zatvara vrata za sobom, pritisne dugme za
zaključavanje. Klizi lagano unazad dok ne udari u klozetsku šolju. Neko
vreme ništa se ne dešava, taman da ona poveruje kako joj se taj miris
samo pričinio, ali onda ga oseti ponovo. I ne dopire iz spavaće sobe,
već iz kupatila, baš odatle gde se ona trenutno nalazi.
Zavesa za kadu navučena je dopola. Da li ju je ona tako ostavila?
Lili brzo raširi zavesu.
 Ne može da razazna šta je u kadi. Umotano je u krevetski čaršav,
pretežno svetlosmeđ, ne računajući mrlje krvi na jednom kraju. U
čaršavu se naziru obrisi ljudskog tela. Vire žućkaste ruke. Kalovo lice
samo je napola pokriveno i njegove oči, nalik velikoj dugmadi,
ovekovečene u trenutku šoka, gledaju u nju s nekim komičnim
iznenađenjem, kao da pripadaju nekoj lutki.
Lili se ne seća da je umotala telo u čaršav. Biće da je to uradio
Mihailo.
Lili navlači zavesu do kraja i okreće leđa kadi. Posmatra sebe u
ogledalu iznad umivaonika i pokušava da vidi doktorku, ono umirujuće
lice profesionalca koje odiše stručnošću i mentalnim zdravljem. Pre
ovoga što se desilo, njen sopstveni odraz u ogledalu ranije je obično
bio dovoljan da joj ulije sigurnost. Sada Lili gleda u sebe i vidi nekoga
ko je na korak od toga da digne ruke od svega.
Ostala bi tu do zore, ali onda se zavesa od kade pomeri iza nje i ona
u ogledalu ugleda prste kako se hvataju za ivicu kade.
- Nemoj - prošaputa Lili.
Zamišlja kako iz kade izlazi njena majka, a ne Kal. Ti prsti Lili
izgledaju poznati. Nisu li to ženski nokti što hvataju zavesu i počinju da
je povlače, dok metalne alkice škripe prelazeći preko šipke?
Ženska šaka hvata zavesu. Stvorenje izlazi iz kade i zastaje na
nekoliko centimetara od Lili.
- Sad možeš da pogledaš, Lili.
Jesu li joj uopšte oči bile zatvorene? Otvara ih. S olakšanjem, shvata
da to nije ni Kal ni njena majka. Doktor Edmundston joj stoji iza leđa,
viri joj preko ramena. Tek tad se Lili seti da je i doktor Edmundston
mrtav.
- Mnogo mi je žao, Lajonele - kaže Lili kroz suze koje joj istog časa
poteku na oči. - Nisam znala da je on...
On samo odmahne rukom, sivom kao pepeo.
- Šta je bilo, bilo je - kaže i bezmalo se zagrcne od nekog
razvodnjenog smeha. - Ili, bolje reći, što je mrtvo, mrtvo je.
Uteha koju je osetila onog trenutka kad se doktor Edmundston
pojavio odmah čili. Miris leša sve je jači. Mada je Edmundstonov glas
prijatan kao što mu je bio za života, ima neke zlurade usredsređenosti
u njegovom pogledu.
- Otkud ti ovde? - pita ga ona.
- Ovde? - ponavlja on, osvrćući se po kupatilu kao da je tek sad
banuo. - Ja sam ovde da bih ti pomogao.
 - Da bi mi pomogao - kako?
- Mi smo psihijatri, Lili. I ja se osećam dužnim da preduzmem nešto
onda kad moja koleginica postane - kako da se izrazim? - nemarna u
obavljanju posla.
- Ja ni...
- Ma daj... Sve je to više nego očigledno iz psihijatrijskog ugla - kaže
on. - Tri romana, tri različite dramatizacije s antagonističnim junakom
kojeg karakteriše jedinstvena mentalna izvitoperenost. Stvorenje:
sastavljeno od delova leševa, duša izmučena samoćom. Hajd:
psihotičar sa disocijativnim poremećajem ličnosti, pola odgovorni
lekar, pola odbegli pacijent koji je izgubio kompas. A Drakula,
projekcija neutažive požude zamračene seksualnom teskobom. Tri
teksta, tri psihološka oboljenja. Ali, u ovom slučaju, sve je to ugrađeno
u jednu temu.
- Misliš u jednu osobu. U Mihaila.
Edmundston duboko udahne ne bi li prikrio sve veće nestrpljenje.
- Kog Mihaila?
- Onog koga pratim.
- Nisi u pravu.
- Kako to...?
- Ti zapravo pratiš niz simptoma. On postoji samo onoliko i onako
kako si se ti potrudila da ga stvoriš.
- Nisam ja njega stvorila, Lajonele. On je meni došao.
- To je jedna od odlika ljudskog uma. Za sve naše snove dobićemo
odgovor, ovako ili onako.
- Nisam ja njega izmaštala! - Glas joj malaksava, zajedno s ono malo
samopouzdanja što joj je bilo preteklo.
- Da te pitam nešto - kaže Lajonel, pa podigne bradu, zauzimajući
pravu doktorsku pozu. - Jesi li ikad pomislila da to za čim tragaš u
stvari nije nikakvo natprirodno biće, da to nije tvoj davno izgubljeni
otac, već - ti sama?
- Ne razumem.
- Onda dozvoli da ti razjasnim, glupa, glupa devojko.
Edmundston se menja. Mržnja - Lili sad shvata da je reč o mržnji -
od nje mu se lice izobličava a telo ukrućuje dok talasi tog silovitog
osećanja struje kroz njega. Umesto staloženog lekarskog glasa čuju se
režanje i pretnje, dok mu se koža suši i pripija uz kost.
- Taj kog ti nazivaš Mihailom nije živo biće. On je dijagnoza, jebote!
- prosikće doktor Edmundston pre nego joj hladnim šakama stegne
vrat. - Pravo čudovište, draga moja, to si ti.
 22.

Lili leži na pločicama u kupatilu. Vrata su otvorena. To je prvo i

primetila kad je otvorila oči.
Drugo je program predstava u pozorištu „Liceum” - tačnije
raspored izvođenja predstave Kralj lavova - koji joj je neko spustio na
grudi.
Ne seća se ničega pošto je navodni Lajonel - ili, pre će biti, više nego
navodni Lajonel - počeo da je davi. Ko ga je oterao, ko je otvorio vrata,
ako ne ona?
Znaš ti koje. Isti onaj koji je ostavio pozorišni program. I on je dolazio
ovamo. Znaš šta NE BI SMELA da uradiš? Da zagrizeš mamac. Umesto
toga, uzmi pilulu. Kad čovek malo bolje razmisli... bolje uzmi dve.
Ona uzme dve.
Posle toga joj je lakše da pogleda u kadu i zaključi kako tu nema
nikakvog tela, a onda da stane pod vreo tuš i dugo ostane pod njim, sve
dok ne izađe sva ružičasta, pušeći se. Pošto se obukla, napušta hotel.
Kad se našla na elegantnim, u zidove od cigala zaogrnutim ulicama
Blumzberija, razbistrilo joj se u glavi.
Ulazi u prvu banku na koju naiđe i podiže s tekućeg računa
maksimalan iznos. Plastika je odradila svoje, sad samo keš. Naslućuje
da su je upravo preko kreditnih kartica Vil, čovek u crnoj parki i ko zna
ko još i pratili. Bez toga se sad oseća lakše, bezmalo kao duh.
Pošto je kupila zemičku sa slaninom, koju jede u hodu, pogleda na
mapu pa odluči kojim putem da stigne do pozorišta „Liceum”. Ceo put
prelazi pešice. Ko zna zašto, sigurna je da je niko ne prati. Ne samo zato
što je odbacila kreditne kartice već što joj se izoštrila intuicija.
„Liceum” se nalazi u jednoj od najvelelepnijih kuća Vest Enda, s
fasadom ukrašenom belim gipsanim stubovima i s velikim natpisom
gore. Ne očekuje da bi ma koja od tih vrata mogla biti otključana, ali
ipak pokušava da ih otvori. Treća se i otvaraju. Reč je o blagajni, na
međuspratu; zato su vrata i otvorena. Ali su na blagajni svi prozorčići
zatvoreni i celo mesto je tiše nego što bi trebalo da bude.
Lili prolazi kroz tepisima zastrto predvorje i ulazi u salu, tačnije u
deo namenjen članovima orkestra. Sa uređivanjem scene stiglo se
negde na pola; ovde litica, tamo zeleno polje, vrelo afričko sunce na
platnu u pozadini. A opet, scenskih radnika ni od korova, nema ni
tehničara u crnim majicama što govore nešto u mikrofon i nose
slušalice. Tada tek Lili shvati da je danas ponedeljak. Jedini dan u
nedelji kad većina londonskih pozorišta ne radi. Kroz polutamu Lili
uspeva da nazre njegovo obličje: sedi sam u pretposlednjem redu.
- Dođi - kaže Mihailo. - Ovuda.
Lili zauzme sedište dva mesta udaljeno od njega, tako da mu ne
bude baš nadohvat ruke.
- Pogledala sam onaj snimak - kaže. - Nisi lagao. Stvarno si
poznavao moju majku. I mene.
- Ali ti si to, zapravo, sve vreme znala, zar ne?
- Donekle, mislim. Tek kad sam te čula kako pevaš...
- Tek tad si pouzdano znala da sam ti otac.
- Da. - Lili klimne glavom, a onda nastavi da klima dok joj hladne
suze vlaže usne.
On pogleda prema sceni, pa zakloni oči kao da ih štiti od žutih i
narandžastih tonova afričke savane, ali tamo vidi nešto drugo.
- Jesi li čula za Henrija Irvinga? - pita je, a Lili je toliko iznenađena
tim pitanjem da na njega uzvraća svojim sopstvenim.
- Da nije bio neki od prijatelja Roberta Luisa Stivensona?
- Ne, nije. Nije bio pisac! Posle Švrće, nisam više želeo da imam bilo
kakve veze s tom nepouzdanom felom. Ipak sam žudeo za nečim
drugim, da budem nešto više od pukog grabljivca. Već u to vreme bio
sam probao sve vrste alkohola i droga, ali možda je moja besmrtnost
ublažavala njihova opasna svojstva. Seks je mogao nakratko da mi
odvuče pažnju, ali, ne znam zašto, moje seme ne može da se sjedini s
ljudskim jajašcetom, tako da je u tim mojim spajanjima sve ostalo na
tome - na spajanju bez oplodnje. I, šta mi je onda preostajalo?
- Pozorište?
Mihailo klimne glavom na te reči, a Lili se i sama okrene prema
pozornici.
- Irving je bio glumac. Ovde je radio - kaže Mihailo. - Ja sam u to
vreme gledao svaku predstavu i jeftine spektakle koje je London imao
da ponudi, od Šekspira do glupih iluzionista, od opere do
pantomimičara. Jedino što sam izbegavao bile su razne verzije Džekila i
Hajda, koje su u to vreme bile preplavile Vest End. Ali Irvingove
predstave bile su posebne. Izrazite u svakom pogledu, sentimentalne.
Bili su to kolosalni poduhvati i iziskivali su velik broj statista, pri čemu
je svakom od njih plaćano po dva šilinga za veče. Taj posao
omogućivao je ljudima da izađu na scenu s jednim velikanom, da
gledaju u publiku kroz izmaglicu što se diže od podne rasvete i vide
stotine i stotine lica zadivljenih, ili pak potresenih, kako jecaju od
uzbuđenja. U najmanju ruku, to sam ja video kad sam se obreo među
sto pedeset onih koji su marširali po pozornici kao vojska u Dami iz
Liona.
Mihailo se okreće prema Lili i mada se ona trudi da ne skrene
pogled sa scene, ne može da odoli a da se ne okrene prema njemu.
- Irving je bio većinski vlasnik „Liceuma” i ujedno njegova prva
zvezda, ali je svakodnevno upravljanje pozorištem prepušteno jednom
Ircu, pravom ljudeskari - kaže on. - Taj se zvao Brem Stoker. I većim
delom te 1890. godine, on i ja smo drugovali.
Lili čuje škripu sedišta i zna da se Mihailo nagnuo ka njoj, da joj
bude bliže.
- Stoker me je i angažovao - kaže, a zvuk njegovog glasa pronosi se
kao drhtaj kroz metalni kostur sedišta na kojem sedi i polako prodire
kroz nju. - Kad sam seo za njegov sto, zatrpan papirima i otvorenim
bočicama s mastilom, upitao me je odakle sam. Rekao sam mu da sam
iz Mađarske, a on je kazao da je to jedino mesto gde ljudi još veruju u
vile. Uzvratio sam da bi, bar koliko se meni čini, i Irska mogla biti
kandidat za verovanje u takve gluposti, i baš kad sam pomislio da sam
prekardašio, on se grohotom nasmejao. „Tačno tako, gospodine Eseš!”,
zagrmeo je. „Mada našim irskim vilama nedostaje ta pretnja kojom
odišu vaše vile u ciganskoj varijanti!”
- Preteće vile. Ciganska varijanta - kaže Lili. - On je u tebi video
zanimljiv materijal za istraživanje.
- Tu mogućnost nisam razmatrao kad me je pozvao u Biftek rum,
klub ovde gore na spratu. Ti, naravno, misliš da je trebalo da budem
razboritiji. Pa i nije da nisi u pravu. To njegovo početno interesovanje
za Cigane i istočnoevropske narodne priče bilo je nedvosmislen znak
da pribegava određenim spisateljskim strategijama. Ali tog dana, kad
smo prvi put zajedno večerali, Stoker je bio tako predusretljiv i tako me
je zasipao tračevima iza kulisa da sam ga zaista doživeo kao
zadovoljnog šefa jedne firme, kakvim se on uostalom i predstavljao. U
njemu sam prepoznao ono što sam ranije bio otkrio u samom sebi:
zadovoljstvo što sam u prilici da se krećem među umetnicima i pritom
budem oslobođen svake žudnje da postanem jedan od njih. Mnoge
večeri smo Brem i ja tako ostajali dokasno u klubu. I ne samo ovde u
klubu, išli smo kojekuda.
Mihailo ustaje, pa sedne tačno naspram Lili. Ne dodiruje je, ali ona
kao da oseća njegov dodir. Vidi njegovo obličje i senovite brazde - crte
njegovog lica koje se, poput tkanine, obmotavaju oko nje u tami.
- Lili, dužan sam da ti objasnim jednu odliku svojih moći o kojoj ti
dosad ništa nisam rekao - nastavlja on. - Ako hoću, u stanju sam da se u
isto vreme hranim krvlju ljudskog stvorenja i ubrizgavam malo svoje
krvi u njega. Posledica toga je, ako postupak uspe, naravno, da
dobijemo jedinku koja nije ni mrtva ni živa, a potpuno je podređena
mojoj volji. Takvim stvorenjima je kratak vek. Ne mogu ih naterati da
nastave da žive poput mene, kao što to u Drakuli radi grof. Ali klica
Stokerovog romana zametnula se u njegovom iskustvu sa tri takva
stvora.
Odjednom sala tone u mrak, kao da neko za rasvetom utišava
publiku pre prvih tonova uvoda. Ali Lili ubeđuje sebe da je sve to samo
njen ples po ivici noćnog bezdana i tako se odupire porivu da se
prepusti i izgubi svest.
- Udesio sam jednom tako da napravim klopku trima mladim
ženama u jednoj iznajmljenoj sobi, nedaleko od Ulice Oksford - kaže on
i Lili ga sluša s najvećom pažnjom. - Možeš da kažeš da mi se posrećilo,
ili da sam baksuz, svejedno - tek, sve sam ih uspešno podvrgao istom
postupku. Postale su potpuno bezbojne, ali nisu izgubile lepotu, a i od
života su se samo delimično rastale. Jesi li ti, Lili, uopšte čitala tu
Stokerovu svinjariju od romana? Glavni junak, Harker, biva zatočen u
grofovom zamku zajedno s tri vampirice koje pokušavaju da ga zavedu.
Pre odsudnog trena, kad one treba da ga uzmu, umeša se Drakula, koji
kaže: „Ovaj čovek pripada meni!” Kad je Stoker naškrabao tu epizodu u
svoje beleške? Pa, dva dana pošto sam ja otvorio vrata te sobe kod
Ulice Oksford i kad su ta stvorenja poustajala s one ćebadi, merkajući
krupnog Irca s nekom gladi u očima koja se lako mogla pobrkati s
požudom. Za razliku od Harkera, Stoker ni najmanje nije oklevao, već
se odmah prepustio pažnji mladih žena. Poštedeću te pojedinosti, kćeri
moja, ali siguran sam da možeš da zamisliš koliko je tu batrganja
potom bilo. Što se samog Stokera tiče, dobro je što sam bio tu. Izrazi
lica tih devojaka, prvo jedne, pa druge, pa onda svih triju izmenili su se
ubrzo od lažnog uzbuđenja do stvarne žudnje, kad su zubima pohrlile
ka Bremovom vratu. „Stojte!”. Povikao sam. „Ovaj čovek nije vaš! On
pripada meni!”
 Lili se sad već trese. Nije posredi pasivno drhturenje kao reakcija
na zamišljanje kako joj se taj prizor odvija tu, na zamračenoj sceni pred
očima, već čitava serija neobuzdanih trzaja od kojeg sedište ispod nje
škripi. Mihailo spusti šaku na njenu i Lilino telo se umiri, iako vrisak u
glavi biva sve prodorniji.
- Vratili smo se u gostionicu - nastavlja on. - E sad, ovo sledeće što
sam uradio možda će te začuditi, Lili, s obzirom na to da sam rekao
kako više nikada nijednom piscu neću otkriti ko sam. Ali Brem Stoker
nije bio pisac. U svakom slučaju, nisam mu ni rekao sve. Priča koju sam
pred njim počeo da raspredam nije imala nikakve veze s doktorom
Esešom, kao ni s bezbrojnim životima koje sam morao da oduzmem da
bih sam ostao u životu. Ne, ja sam mu govorio o sebi kao o nekom
mađioničaru, hipnotizeru koji može da baca čini na one kao što su
mlade žene u Soho rumu. Stoker je slušao i samo klimao glavom. Neko
vreme smo se okrenuli drugim temama, lascivnim šalama kojima smo
se bili oduševljavali, ali je sve bilo drugačije. Zato sam se iznenadio kad
me je on, nekoliko dana kasnije, pitao da li bih opet sa njim izašao u
Biftek rum. Odmah je prešao na stvar, pa me je upitao koliko ljudi u
mojoj zemlji i dalje veruje u vampire. Pristao sam na tu igru. Rekao sam
mu kako se u tom delu sveta vekovima već prepričavaju priče o
parazitima u ljudskom obličju koji opstaju na krvi živih, s tim što ta
stvorenja nisu ništa više posebna - niti stvarnija - nego šumska veštica
koja svojim mlekom doji drveće. Stoker se nagnuo ka meni. „Rekao si
mi da si mađioničar. A opet, i nisi baš to, Mihailo?” On je znao. Znao je, i
meni je već pred očima bio prizor kako ga ubijam, dok njegova krv pršti
po tapetama. Morao sam da uložim najveći mogući napor volje i
napustim to mesto. Iz Londona sam otišao sutradan ujutro.
Lili pokušava da ustane, čak i malo da uzmakne od njega, ali nije u
stanju da preduzme bilo šta sem onog što joj onaj drugi, dublji deo
njenog bića nalaže.
- Ali si se kasnije vratio - uspeva nekako da prevali preko usana.
- Da, na isto to sedište na kojem ti sad sediš. Bilo je to nekoliko
godina posle te naše poslednje večere u Biftek rumu. Prolazio sam
upravo pored kapije „Liceuma” i na plakatu ispred zgrade video natpis
„Drakula, komad Brema Stokera”. Moraš imati u vidu da u to vreme
javno čitanje dramskog teksta nije bilo tek proba, već čin kojim je
potvrđivano autorsko pravo. Zato sam ja, pročitavši šta piše na
plakatu, odmah znao da će po Drakuli biti napisana knjiga.
Mihailo najednom proguta vazduh, a zatim zareži, i Lili u tome
prepozna podsvesni iskaz prezira. Kao i bes, koji ne pripada u celosti
Mihailu - to je ta njegova demonska druga polovina.
- Čitanje je bilo zakazano za sutradan pre podne. Otišao sam tamo
zaklonivši lice iza šešira, šala i naočara - nastavlja on. - Brem je stajao
za govornicom u jednom uglu scene i čitao komad naglas. To ni na šta
nije ličilo. I sam Irving je, stojeći u prolazu između redova, rekao Užas
živi! i izašao. Ni ja nisam ostao do kraja. Kad sam izašao, obreo sam se
usred gomile koja se šetkala tamo-amo po Strandu i ubeđivao sebe
kako, u stvari, i ne može biti neke naročite štete ukoliko jedna tako
beživotna predstava preraste u knjigu. Za nekoliko sedmica,
ispostavilo se da nisam bio u pravu. Drakulin uspeh naneo mi je mnogo
više bola od Merinog ili Švrćinog uspeha. Gledati kako se Stokerova
preterivanja - drveni kočevi! krstovi! mrtvački sanduci umesto
kreveta! - ukorenjuju u mašti sveta bilo je već teško podnošljivo. Bio
sam ponižen. I ljubomoran. A onda, negde tamo posle dva svetska rata,
pojavilo se u meni drugo osećanje - da me progone, kao da sam
dvadeseti vek želi da mi dođe glave.
Nadlanicom prešavši preko usana, on zaćuti. Lili pomisli kako bi taj
zaokret u priči mogao biti nagoveštaj da on zna za Vila.
- Opet, ima nečeg neočekivanog, možda i neke čarolije koja me prati
u ovoj drugoj polovini života - kaže on, a glas mu utihne do šapata. - To
si ti.
Ona opet oseća da će se među njima odigrati nešto telesno, ili
zagrljaj, ili neki čin kojim će joj on naneti bol, ili nešto zaprepašćujuće.
Uto se oglase sirene s one strane zidova pozorišta i tom trenutku
dolazi kraj. Mihailo ustaje.
Dok se probija pored njenih kolena, uzima je za ruku, podiže je sa
sedišta, pa i ona kreće za njim niz prolaz između sedišta, sve do
prostora za orkestar, i dalje, kroz vrata što vode iza scene. Lili uspeva
da održi korak, koji je negde između najbržeg hoda i trka. Ili on zna put
kroz te mračne hodnike i prostorije ili mu je vid kao u noćne ptice
grabljivice - jer, iako Lili usput vidi i užad kako visi, vreće s peskom i
miksete, u prolazu nisu naleteli ni na šta od svega toga.
Naposletku, izlaze kroz zadnja, scenska vrata, i Liline oči zaseni
sivo londonsko svetlo. Za razliku od njihovih ranijih rastanaka, kad bi
on samo šmugnuo nekud čim ustanovi da ih niko ne posmatra, ovoga
puta Mihailo ne ispušta njenu ruku.
- Drži se mene - kaže joj pre nego što je povuče za sobom u usku
uličicu iz koje, potom, izbijaju u vrevu Stranda.
 23.

Nisu daleko odmakli kad Mihailo, iznebuha, siđe s ivičnjaka i gurne Lili
pravo na automobile koji im jure u susret.
Ona zažmuri, pripremajući se za udar. Svuda oko nje trube sirene,
uskovitlalo se sve od taksija i autobusa na sprat koji prolaze tek na koji
centimetar od nje. Ali ništa ne udara u nju. Kad otvori oči, shvati da su
usporili, da hodaju normalnim korakom ispod srebrne nadstrešnice
hotela Savoj, čiji im se vratar, skinuvši cilindar s glave, naklonio do
zemlje.
Mihailo mu tutne novčanicu od sto funti u ruke. „Nisi nas video”,
kaže.
Ulaze u mermerno predvorje i kreću pravo prema liftovima. Lili se
pita kako izgledaju onima koji su se tu zatekli. Muškarac koga biste po
izgledu mogli opisati kao stranca, potpuno sigurnih pokreta, i žena
koja je bezmalo upola niža od njega, a sledi ga kao da joj je on sve što
ima na ovom svetu. Izvesno je da će ljudi pomisliti da su ljubavnici. Da
su zaglavili u tom svom svetu, pa sad jure ka liftu, a muškarac pritiska
dugme za sprat sav užurban, sluteći užitak.
Izlaze iz lifta i odlaze do kraja hodnika, gde Mihailo otključava vrata
koja vode u uzan hodnik, iz kojeg prelaze u prostran apartman. Bračni
krevet ispod slike na kojoj se vidi zdanje Parlamenta - na zidu ulje na
platnu, dok se kroz stakleni zid vidi i prava zgrada, tamo, na drugoj
obali Temze. Nasred sobe nalazi se okrugli trpezarijski sto od
mahagonija i na njemu kofa s ledom na srebrnom poslužavniku, iz koje
viri boca pola rozea.
- Nadam se da voliš šampanjac - kaže on, krupnim koracima se
približavajući stolu, a onda, uz prigušen zvuk, otpuši bocu pa im
znalački napuni visoke čaše mehurićima boje ćilibara. Lili načas pade
na pamet da potrči prema vratima, ali se doseti da je u London i došla
da bi njega našla. Sad, da li je to bilo iz ludosti ili iz stvarne potrebe -
više nije ni važno. Da krene da beži, bilo bi kao da beži od same sebe.
- Ovo je bio Čerčilov omiljeni - kaže Mihailo pružajući joj čašu. -
Kažu da je svakog dana za ručak pio po jednu bocu ovoga.
 - Lako je njemu bilo. Kakva su ga posla čekala tokom popodneva?
Spasavanje slobodnog sveta?
Mihailo se nasmeje, pa smeh pređe i na nju. Još nije ni gutljaj popila
a već je omamljena, raskošna pozlata i lakirane drvene površine u sobi
već joj blago titraju pred očima, kao da se ceo London maločas otisnuo
iz pristaništa.
- U tvoje zdravlje, Lili - kaže on, pa se kucnu. - Moja hrabra devojka
koja je sve isterala do kraja.
Piju. Šampanjac je tako hladan i sladak da čovek pomisli kako je
nemoguće da je sastavljen samo iz prirodnih sastojaka.
- Za mene je neuobičajeno da sebi priuštim ovakva zadovoljstva, ali
cenim da ova prilika to iziskuje - kaže on pa skrene pogled s njenih
očiju i zagleda se u kitnjaste ukrase po sobi. Potom joj daje znak da
sedne na jednu od dve stolice za stolom, što Lili čini vrlo rado, budući
da više ni sama ne veruje da će moći da stoji na nogama a da ne počne
da se klati.
- U Americi su mi - nastavlja on - najdraži oni moteli pored puta, što
kažu „mesta za mame i tate”, s onim zarđalim bazenima u dvorištima.
U Evropi i Aziji je lakše. Svaka četvrta kuća je neka gostionica gde se
knjiga gostiju vodi olovkom, a upravnik se raduje da, za naplaćenu
cenu, zažmuri i na pokoji nestali komad posteljine. Sve se plaća u kešu,
ne ostavljaš tragove za sobom.
- Navikla sam se i ja na taj običaj - kaže Lili pa otpije još jedan
gutljaj.
Gleda kako Mihailo steže čašu u ruci i sigurna je da će je smrskati.
- Opet si ih videla - kaže on. - Koliko ih ima?
- Dvojica.
- Jesi li razgovarala s nekim od njih?
- Nisam.
Pomno je posmatra onim svojim nepomičnim pogledom i to toliko
dugo traje da joj dođe da vrisne. Pre nego što je stigla to da učini, lice
mu se opet opusti, i stisak šake popusti, a onda popije ono što je ostalo
u čaši.
- Ko su oni? - pita Lili.
- Nisam baš siguran. Ne rade ni za kakve regularne policijske snage
- isuviše su pametni, a i previše slobodno prelaze granice da bi
pripadali nekoj običnoj policiji. Brojčano se obnavljaju, godinu za
godinom, tako da tek što naučim da prepoznam nekog njihovog agenta,
pojavi se neki nov i iznenadi me.
 Lili bi htela da ga pita nešto o svojoj majci, o onom snimku, da
nekako zatvori taj krug koji ih povezuje, ali uviđa da će do toga moći da
dođe samo posredno, tako što će sačekati povoljan trenutak kad neće
moći da joj izvrda.
- Pretpostavimo da žele da te unište kako bi te sprečili da uništavaš
druge - kaže ona. - Ti bi u tom slučaju mogao da razumeš njihove
ciljeve, zar ne?
- Ja sam prešao put od bića koje je rodila istorija, preko nekoga ko je
postao deo istorije, do nekoga ko je ostao potpuno izvan istorije. Kao
virus imun na sve događaje kojim vi ljudi pridajete važnost - kaže on pa
priđe prozoru i zagleda se u turistički brod sa staklenim krovom koji je
upravo prolazio dole. - A to da ja uništavam druge? Ništa ne može
izmeniti pravac koji je čovečanstvo samo za sebe odabralo. Ni rat, ni
glad, ni da na vlast dođu spasioci. Nastavićete prema kraju ništa
sporijim tempom. Biće suša, umiraće se od gladi i doći će do
istrebljenja, jedna po jedna vrsta će nestajati. U tim poslednjim
časovima, ostaće jedini preživeli. Onaj najsvirepiji, ubica koji nikad ne
okleva. Ostaću samo ja.
I dalje posmatra reku, odakle opet zavijaju sirene, na osnovu čega
se može zaključiti da je na nasipu ili došlo do saobraćajne nezgode ili je
neko zvao hitnu pomoć. Lilina znatiželja nije tolika da bi joj dala snagu
da ustane i proveri o čemu je reč.
- Znači, dokle god sebe vidiš kao nekoga ko postoji mimo istorije,
možeš da seješ oko sebe patnju koliko te volja. Je li tako?
- A koja bi bila odgovarajuća cena da se nešto što je istinski
jedinstveno održi u životu? - na to će on, okrenuvši se od prozora, s
licem nalik neprepoznatljivom obličju spram sivog engleskog neba. - Ja
sam za svog veka pobio desetine hiljada njih, uglavnom da bih se
prehranio, mada moram da priznam da sam dobar deo njih - pet ili šest
hiljada? - pobio iz čistog zadovoljstva. No opet, svojim očima sam
video građanske ratove, koji već padaju u zaborav, a koji su pod zemlju
odneli više ljudi nego ja. Pa zar nisam i ja zaslužio da mi tu i tamo
zapadne neki balkanski konflikt, neka Somalija, ili neki Pinoče?
Lili je taman zaustila nešto da kaže, ali on podiže ruku, ućutkuje je.
- Samo predlažem da se napravi proračun - nastavlja on, prišavši
stolu, pa spusti na njega obe ruke. - Predlažem, dakle, isto što
vojskovođe i kraljevi čine već hiljadama godina, i što predsednici i
direktori čine danas: da se izračuna broj života potreban kako bi se
postigao neki veći cilj. Kolateralna šteta. Zar ne kažu tako?
 - Kako jedan život može vredeti koliko hiljade života?
- Ne počiva moja vrednost u meni, već u idejama koje se za mene
vezuju. Nisam ja prorok. Ja sam čudovište.
Prilazi joj sa strane, pa sipa sebi još jednu čašu šampanjca, a onda, s
pažnjom učenjaka koji sa svitka iščitava neku starostavnu priču, gleda
kako se mehurići penju u čaši. I ona poseže za čašom, ali ne veruje da bi
šaka bila u stanju da obavi taj zadatak, pa na kraju samo spusti ruku,
izvrnutu, na sto, kao da čeka da joj daju injekciju.
Mnogo toga želi da ga pita, ali pitanje joj izmakne kad god joj se
učini da se tačno dosetila šta je htela. Treba joj malo vremena da
uspostavi ravnotežu, ali onda mu se samo zagleda u lice i, prvi put, vidi
sebe u njemu. Njegova usta, njegova najfinija crta, istog su oblika kao
njena. Ili je to, pita se psihijatar u njoj, samo narcističko iskrivljavanje?
Potreba da svoju želju učini prihvatljivom tako što će je videti kao
divljenje samoj sebi.
- Kako izgleda živeti takav život? - pita ga konačno.
- Opet proradila doktorka u tebi.
- Samo sam radoznala.
- Pa hajde onda... Da zamislimo da sedimo napolju - kaže on i Lili
istog časa oživi od tog osećaja: njeno telo odmah do njegovog, sede na
svežem vazduhu, a pogled im puca na veliki trg. Pada joj na pamet da to
nije prizor koji on zamišlja. To je prizor koji je ona sama uvela u svoju
uobrazilju. - Dete hoda, drži oca za ruku - priča on dalje. - Ja ih
posmatram i pitam se kako bi bilo držati tu ručicu, voleti i brinuti tako
jednostavno, ali se u isti mah pitam i kakav bi ukus imala dečakova krv
i kako bi otac vrištao. Mogu da osetim tako nešto - nagon za ubijanjem,
nežna roditeljska čuvstva - osetim i jedno i drugo, a da jedno drugom
ne protivureče.
Okrene joj leđa i taj pokret kao da prekida vezu između njih,
oslobađajući njen um užasa koji je upravo zamišljala. On priča i dalje,
ali korača po sobi, dodiruje posteljinu, posmatra umetnička dela na
zidu.
- Pomislićeš da bi neko ko je svojim očima video toliko grozota - i
ko ih je i sam, svojim rukama činio - morao biti neosetljiv na lepotu, ali
uopšte nije tako, naprotiv - priča on. - Svaki dan nudi nešto
neočekivano, čak i dok žrtvama postavljam zamke, od grada do grada,
od smrti do smrti. To može da bude pravi kuluk, sav taj prostor između
dva ubistva. Ali onda se desi nešto čudnovato: način na koji se sunce
pojavi iza oblaka i obasja čađ koja se na nekom zidu od cigala čitav vek
nagomilavala, pa onda čovek koji ide ljubavnici i nosi joj cveće. Bezbroj
verzija istih prizora, istih zvukova - ali mene to i dalje ume da dirne!
Bar na trenutak. Neizbežno, sunce ponovo zađe, glad se vrati, a ja se
setim sumornog mesta koje mi pripada u opštem toku stvari.
- Koje je to mesto?
-Moje je da predstavljam otelotvorenje strahova nagomilanih u dva
veka dugoj kolektivnoj uobrazilji, da budem ono za šta se svaka majka
svom čedu kune da ne postoji. Bardov danski princ kolebao se između
biti ili ne biti. Moja sudbina je da znam da je zauvek i jedno i drugo: i
jesam i nisam, i postojim i ne postojim.
- Šta je bilo s mojom majkom? - pita Lili, konačno došavši do pitanja
koje je sve vreme htela da postavi; konačno je iskoristila priliku da ga
prvi put i izgovori. - Jesi lije voleo?
- Pokušao sam. Želeo sam.
- A jesi li...? - zausti ona, a soba opet počne da joj se vrti. - Voliš li
mene?
On sedne na ivicu kreveta i Lili poželi da mu priđe. Ne zna ni sama
da li bi ga zagrlila, ili poljubila, ili, jednostavno, stala iznad njega, da vidi
kako bi izgledalo kad on podigne pogled i pogleda je odozdo.
Uto Mihailo otvori usta. I poteče pesma.
Ista ona uspavanka koje se Lili seća, koju joj je majka pevala, ona
koju je Mihailo takođe pevao na onom snimku. Melodija je tim više dira
što je on peva na jeziku koji Lili ne razume.
- Šta znače reči? - kaže Lili kad je završio.
- „Da mi porasteš i budeš jaka. Da ti noći ne znaju za ružne sne. Da
te gledam kako rasteš u ženu.” Grubo parafraziram.
Lili obriše oči, očekuje da će joj ruka ostati mokra od suza, ali sve je
suvo.
- Nisi mi odgovorio na pitanje - kaže.
- Bila si još beba i lako je bilo ponositi se tobom, ali nemoguće je
bilo poznavati te. Ljubav? Uglavnom sam osećao taj zaštitnički nagon.
Niko nikad ne bi mogao da ti naudi, samo preko mene mrtvog.
- Mislila sam, da li me voliš sada.
On zažmuri, kao da smišlja najbolji način da joj pruži ono što ona
traži od njega, i spušta šake na kolena. Lili se sviđaju te šake. Jake i
ogrubele od rada. A onda, kad se doseti kakav je to rad ostavio na njima
tragove, samo skrene pogled u stranu.
- Ti znaš da sam ranije pokušavao da preobrazim smrtno biće u
stvorenje kao što sam ja - kaže on. - Prestao sam s tim pokušajima pre
mnogo godina, posle tih devojaka s kojima sam u tom preobražavanju
stigao do pola puta, ono, za Stokera, u Soho rumu. A onda sam upoznao
ženu koja će postati tvoja majka.
Znanja sakupljena tokom profesionalne obuke sugerišu joj da mora
da učini sve kako bi se držala ravnodušno, ma kakve čini on bacao na
nju, ali umesto toga, sa svakim udahom, tone sve dublje u njega.
Ali možeš odmah da prestaneš da se opireš, govori joj unutrašnji glas.
Prepusti se. Postani deo toga. Deo njega.
- Ko je bila ona?
-Još kad je bila devojčica, smatralo se da Alison poseduje neke
skrivene darove - kaže on. - Bilo je to na severozapadu Floride,
početkom šezdesetih. Ljudi su dolazili u njenu kuću i ona bi im, za
nadoknadu koju bi prikupili njeni roditelji, otkrivala deliće budućnosti,
ili bi razgovarala s pokojnicima, ili bi ih dodirivala i tako im ublažavala
bol. Zvali su je kao što su, dve generacije ranije, zvali njenu baku.
- Vidarka?
- Veštica.
- Pa je li bila veštica?
- Zavisi šta podrazumevaš pod tim - kaže on. - Izvesno je da ju je
baka upoznala s načinom pripreme svojih napitaka, da joj je dala knjigu
s raznim lekarijama, u kojima su bile i razne čarobne formule.
Uglavnom su to bili obični bućkuriši. Ali ona je u tome nadmašila svoju
baku. Stalno mi je pričala kako je vodi neka tamna ruka, koja joj
pokazuje kako da spoji prirodne elemente tako da to na kraju donese
natprirodne rezultate.
- Koliko je daleko otišla?
- Toliko da se i sama uplašila. Kad je malo poodrasla, poželela je da
se oslobodi, da ode odatle. Ali ta tamna ruka je nije puštala.
- I to ju je nateralo da pobegne.
- Ali je shvatila da nema kud da beži. Kao i ja, i ona je bila lutalica. To
zajedničko breme nas je i spojilo. Demon u meni i magija u njoj. Kad
sam ušao u šator u putujućem cirkusu nedaleko od Hantsvila u
Teksasu, da saznam šta mi budućnost donosi, znao sam da je ona ta još
pre nego što me je uzela za ruku. „Vidim promenu”, rekla mi je. „Vidim
svetlost, krv i život. Vidim devojčicu.” Tada nije čitala samo moju već i
svoju sopstvenu budućnost.
Lili tek tad pomeri ruku, setivši se da nepomično leži na stolu, i
usput obori čašu, a šampanjac poteče kao reka po uglancanom drvetu
pa počne da curi s ivice stola. Ali ni on ni ona se ne pomeraju da
usprave čašu.
- I ti si tad odlučio da pokušaš s njom - kaže ona.
- Da.
- I, je li upalilo? I nju si pretvorio u to što si ti, šta god to bilo?
- Samo onoliko koliko je trebalo da začne. Onoliko koliko je trebalo
da ojača, da stari sporije od ostalih. Ona je bila pola čovek, pola ja.
Oboje smo se pribojavali da bismo preterali kad bismo pokušali da je
sasvim prevedemo na ovu stranu. A ubrzo smo morali da razmišljamo
o bebi. Dogodila se promena, baš kako je ona i predvidela.
- Je li ona išla u... lov?
- Katkad. I u tom pogledu je ostala negde na pola puta. Napravio
sam joj zube i kandže kao što su moji i pokušao da je naučim kako da se
njima služi. Ali koliko god da je žudela za krvlju - koliko god da joj je krv
bila potrebna - ipak je oklevala. Često sam morao da obavim posao
umesto nje.
Lili se vraća majčina slika. Ona s čeličnim zubima, okrvavljenog lica.
I užasa u njenim očima dok je gutala.
- A šta je bilo s njom posle mog rođenja? - pita Lili. - Je li se i dalje
tako hranila?
- Nikad više. Ponovo je postala ljudsko biće, onoliko koliko je mogla,
i učinila je to zbog tebe.
- Koliko dugo si ti ostao s njom?
- Prve godine sam sve vreme bio uz nju. Ali s vremenom je bivalo
sve teže da se, tako utroje, krijemo od lovaca i policije. Rastali smo se,
ali tek kad smo smislili sistem kako da šaljemo pisma na poštanske
fahove i improvizovani šifarnik mesta gde ćemo se sastajati, da bih
mogao da vas viđam. Ispostavilo se, međutim, da je čak i to opasno.
Suštinski važno je bilo da lovci ne saznaju da ti uopšte postojiš. Zato je
tvoja majka neprestano bila u pokretu. I ja sam bio u pokretu. Sve dok
se nismo opredelili za tu brvnaru.
- Za porodično gnezdo.
- Mesto dovoljno daleko od sveta, onoliko koliko svet to dozvoljava.
- Ali ipak su vas našli.
- Našli su nju.
- Ne razumem.
Kad ustane s ivice kreveta, učini joj se da je bar tridesetak
centimetara viši nego ranije, a i plećatiji. Dok joj se primiče, kao da
lebdi, deluje joj sve krupniji i izduženiji.
- Ona je smatrala da će s lovcima biti bezbednija nego sa mnom.
Bilo joj je žao što je postala takva, i za to je optuživala mene. Zato im je
rekla gde se nalazim. Napravili su mi zasedu, i ja sam znao da iza toga
stoji ona. Čak su mi i lovci to potvrdili. „Prodala te tvoja ženska”, rekao
mi je jedan od njih, mada su mu to bile poslednje reči.
- Šta si uradio?
- Došao sam do brvnare. Tamo se desilo nešto čudno. Nešto što mi
se nikada nije desilo, ni pre ni posle toga.
Širi ruke u stranu toliko da Lili načas pomisli kako će dodirnuti
prozore na suprotnim krajevima sobe.
- Ja sam bio taj konj kog si jahala, Lili - kaže i oči kao da mu se
zaokrugle ne bi li što više ličile na oči životinje koju joj opisuje. - Beli
lipicaner, kao oni koje je matori Eseš gajio. Nisam mogao da te
izvučem iz brvnare, a znao sam da ćeš se ili smrznuti nasmrt ili da će se
pojaviti lovci i udesiti nas oboje. Zato sam zamolio Boga da me
promeni - molio sam se, Lili! Mada, ne verujem sad da je On to učinio.
Nešto tako moćno me je preoblikovalo, kao što pesnici tvrde da jedino
ljubav ima moć da te promeni.
Zastao je stigavši na pola koraka od nje, a onda pružio ruku pa
prstom prošao kroz baricu šampanjca na stolu.
Kloni ga se.
Lili to sad shvata. Da, to je ta lekcija koju je majka želela da nauči
kćerku, lekcija koju Lili u to vreme nije mogla da razume jer bila je
premlada. Lilinu majku - Alison - brinulo je to što bi ona, njena kćerka,
jednoga dana mogla da sretne ovog čoveka, koji će joj ispričati sve te
priče o njegovom nesvakidašnjem poreklu kakve je ispričao i njoj kad
su se sreli. Priče o Drakuli, o gospodinu Hajdu i čudovištu Viktoru
Frankenštajnu. Priče strave i užasa koje je od majke slušala kad je bila
mala predstavljale su upozorenje, ali ne da nipošto ne priča s
nepoznatima ili da pazi da se ne izgubi u šumi, već da se čuva Mihaila.
Sad se Lili priseća majčinog šapata. Ne bilo čega što je majka
izgovorila u životu, već kao da baš sada doziva kćerku s one druge
strane.
Beži.
Sve one priče koje joj je ispričala, što ju je učila kako da se služi
oružjem, svi oni saveti za preživljavanje i instinkt koji joj je usadila da
pronađe neko tajno mesto - sve je to njena majka činila ne bi li
pripremila Lili za slučaj da se ikad suoči sa svojim ocem.
Beži kao što je trebalo i ja da bežim.
No Lili nikad nije ni mogla da pobegne; svi njeni putevi vodili su ka
njemu. Slušajući njegove priče, počela je da veruje u njih, nasela je,
opčinile su je baš kako su svojevremeno bile opčinile njenu majku. Kao
i njena majka, i ona je dozvolila sebi da se pita kako bi bilo, kako bi
izgledalo da i ona, Lili, postane deo tih priča, da postane neko ko igra
ključnu ulogu u jednoj izvanrednoj priči u nastajanju, kao jedan od onih
likova što se pojavljuju kasnije da bi radnji dali novi tok.
Uplašile su je priče koje joj je majka pričala kad je imala pet-šest
godina, isto kao što ju je preplašilo Mihailovo pripovedanje o njegovoj
čudovišnoj prošlosti, ali ni prvi ni drugi put taj strah nije bio preveliki.
Postoji neka odbojnost u našoj reakciji na strah, s tim što Lili, kao
psihijatar zna da neki prema strahu mogu osećati i privlačnost.
- Jesi li to bio ti, Mihailo? - pita ona, a glas je izdaje, gubi se. - Ti si je
ubio?
- Slušaj me...
- Ti si to učinio, zar ne?
- Lili...
- Đubre jedno smrdljivo! Ti si to uradio! Lažeš, ti...
On je zgrabi za ručni zglob, i ona istog časa ućuti.
- Lovci su bili na putu. Možda su za mnom kasnili jedan dan, možda
svega nekoliko sati - kaže. - Ubili bi i tvoju majku i mene. Ali za tebe
nisu znali. Za tebe je još bilo spasa.
Mihailo je pusti, i tada se njen gnev, ili bar njegova uskomešana
površina, stiša brzo kako se i razbuktao. Sad oseća samo težinu
prihvatanja i u njoj jenjava detinjast otpor činjeničnom stanju.
- Zašto je morala da umre?
On se nagne niže, pa onim već mokrim prstom iscrta kvadrat
šampanjcem po stolu. A onda, unutar tog kvadrata, više manjih
kvadrata u nizu. Šahovska tabla.
- Gledaj sad kako bi se figure dalje pomerale - kaže on, povlačeći
linije preko onih kvadrata kao da napada i postavlja zamke protivniku.
- Ne bi oni ni nju ostavili na miru pošto mene nisu uspeli da ubiju.
Pokušali bi da je iskoriste kako bi mene ponovo namamili, a ako to ne
bi upalilo, onda bi je se otarasili. U međuvremenu bi otkrili da i ti
postojiš.
Kad ispriča šta je imao, obriše stonu ploču dlanom.
- A ti si se postarao da to izgleda kao da se loza s njom gasi - kaže
Lili, dovršavajući misao umesto njega.
- Upravo tako.
- Jesu li znali da si ranije pokušavao da pretvaraš ljude u to što si ti?
 - Jesu. Znali su i to da je Alison jedina s kojom sam delimično imao
uspeha.
- Što znači da bi oni, videvši je mrtvu, nastavili potragu samo za
tobom. Mene ne bi tražili.
- Ti bi bila na sigurnom. Mirno bi odrastala i postala to što jesi.
Lili oseća njegov dah i iznenađena je koliko je slatkast. Umesto
životinjskog zadaha koji je osećala ranije, sad je najednom nekako više
gladna, kao da je poslednje što je Mihailo pojeo bio hleb tek izvučen iz
furune.
- Koliko ja imam majčine krvi? Šta sam uopšte ja?
- Jedino ti možeš da odgovoriš na to pitanje. - On zastane, pa je
dobro odmeri onim sivim očima. - Zato što mi veruješ, zar ne?
- Verujem ti - kaže ona i te reči odjeknu u njenoj glavi svečano, kao
da je izgovorila sudbonosno „da” pred matičarom.
On je uzme za ruku pa je povede prema krevetu. Kao kroz maglu,
ona na tren pokušava da pogodi šta namerava s njom; pa ipak, nije na
to još usredsređena, kao da je reč o nekom poslu koji će morati da
obavi sutra, ali danas nema vremena zbog toga da brine.
- Nešto si, ipak, želeo od mene, zar ne? - kaže dok koračaju preko
raskošnog tepiha. - Da pođem za tobom, i taj dnevnik - to nije bilo
samo zato da bi mi pokazao ko sam ja. Hteo si, zapravo, da ti se
priključim.
- Neću učiniti ništa što od mene ne budeš tražila - kaže. Stižu do
kreveta i ona seda.
- A posle toga? Šta ćemo? Da zajedno bežimo od lovaca? Da zajedno
ubijamo?
On sedne do nje.
- Mi možemo zauvek da živimo - kaže šapatom. Lili ima utisak da
leži na goloj zemlji i prvi put shvata da čuje zemlju kako govori. - Otac i
kćerka zajedno idu dalje da bi jednoga dana postali svedoci kraja
vremena.
Nikada nije osetila ono što sada oseća, jer se u njoj istovremeno
javljaju bunt i uteha. Potrčala bi prema vratima, ali bi isto tako želela da
on okrene glavu prema njoj i da mu prstima pređe preko usana.
Lili spusti pogled i primeti da joj njegova ruka počiva u gornjem
predelu grudi, odmah ispod ključne kosti, i gura je lagano, ali pritisak
ne popušta, terajući je da legne na leđa.
- Ujutro ideš u Hempstid Hit - kaže joj. - Tamo ćemo se naći.
Lili žmuri. Oseća kao da je guta mekoća pod leđima, i tone, kao da je
živa sahranjena, ali ipak može da diše kroz zemlju. Bio bi to košmar da
sve nije tako stvarno, tako uzbudljivo. Ona je deo života i deo smrti
istovremeno, neki elementi rastu, drugi se smanjuju, a celo njeno biće
cepti od svesti o tome kako se jedno pretvara u drugo.
 24.

Lili otvara oči i ugleda grozd zvezda, tačno iznad glave, toliko su joj
blizu da oseća da bi, ako pruži ruke, mogla da ih dodirne.
Seća se Mihaila, ali ne i onoga što joj je rekao. Pamti još njegov
dodir, svesna je i tog odocnelog krika što joj narasta u grlu.
Samo čistom snagom volje ne dozvoljava da se taj krik razlegne.
Priziva njegove reči, podatak koji se probija u prvi plan, da prvo
razmisli o njemu. U istom trenutku postaje svesna da to iznad nje nisu
zvezde, već kristalni luster koji svetli u tami.
Rekao ti je da je čudovište, i ti si mu poverovala. I, ko je sad psihopata?
- Oboje smo - odgovori samoj sebi.
Ali ti tako ne misliš. Ti misliš da samo vas dvoje u celom svetu znate
istinu.
- Da - kaže ona i začuje sopstveni smeh. Taj zvuk je tuđ i umesto da
je donekle smiri, on je podstiče na zaključak da je u još gorem stanju
nego što je mislila.
On je tamo odakle potiču svi današnji vampiri, šizofrenične ubice i
zombiji.
- Da.
Dobro. Oboje ste, znači.
Uspravila se u krevetu i vidi kroz prozor kako protiče crna reka i
žutu električnu kupolu nad južnim Londonom koju sa svih strana
zbijaju niski oblaci. Vidi i svoj vlastiti odraz u prozoru, lice nalik duhu
koje bludi u sobi ukrašenoj antikvitetima. Sve to moglo je da se desi i
pre jedno sto godina. I pre dvesta godina.

Morala je prvo peškirom namočenim u hladnu vodu da pokrije lice, a

onda i da popije dve pilule da bi ga se nekako otresla i dozvolila gnevu
da popuni prostor koji je on ostavio za sobom. Držao ju je u nekom
poluhipnotisanom stanju dok je kružio oko nje u sobi, kao omađijana
tim koktelom iznenađenja, šampanjca i straha.
 Ali sad je to već prošlost.
Ubio je njenu majku da bi mogao da nastavi da ubija. Njena majka,
koja se toliko borila protiv bolesti, siromaštva i stalne zebnje, a sve da
bi sačuvala svoje dete, da joj dete bude na bezbednom, da ga skloni od
njega. Hiljade njih pobio je kako bi oživeo košmare. A sad bi da mu se i
Lili priključi. Da i ona ubija.
Mihailo je bio ono čudovište koje je kucalo na vrata brvnare.
Lili se oblači, odeća joj se oseća na njegovu kožu, koja miriše na
konje, na štalu. Taj vonj je uzbudljiv kad je on tu, ali u njegovom
odsustvu, sve vuče na kiseo spoj mokraće i slame.
Da ne bi počela da tumara po sobi, Lili uključi televizor. Vesti.
Spikerka čita udarnu vest o „strahoti na reci Temzi”. A onda se vidi
fotografija žrtve, koja je Lili poznata odnekud. Da, to je onaj dečak čiju
je sliku videla na televizijskim ekranima u izlogu prodavnice u Ulici
Oksford. Klempavog dvanaestogodišnjaka u dresu Sparsa.
Lili sluša detalje i dok se pojedini delići zločina sklapaju u njenoj
svesti, ona zna da je to učinio Mihailo. Telo je na nesvakidašnji način
isceđeno, bez krvi, kao kod ubodnih rana, s tim što nema vidljive rane
koja bi bila naneta prilikom, recimo, napada nožem. Onda se na ekranu
vidi mesto gde su ostaci žrtve pronađeni. Na severnoj obali reke, iza
Savoja. Policijska svetla i sirene koji su ih i nagnali da napuste
„Liceum”, a koje je kasnije, s prozora hotelskog apartmana, Mihailo
slušao i gledao bez ikakve reakcije, dok joj je govorio o tome kako će on
biti poslednji preživeli.
On je oteo dečaka. I napojio se njegovom krvlju. Kad je završio,
bacio je ono što je ostalo u hladno sivilo Temze.
Lili isključuje televizor. Odlazi do telefona i ukucava Vilov broj, koji
je naučila napamet pre nego što je pocepala njegovu posetnicu.
Osveti se, govori joj onaj unutrašnji glas. Za dečaka u reci. Za svoju
majku. Za sebe.
Nateraće Lili njega da plati za ono što ga je lično videla da je uradio
kad je njoj bilo šest godina. I za dečaka u dresu Sparsa, takođe. Za sve
njih. Učiniće to zato što zbog njega, i ni zbog koga drugoga, ona ovaj
svet doživljava kao mesto gde se kriju čudovišta. Zato je život posvetila
tome da pronađe nazive za njihove bolesti i pomogne da se uklone sa
ulica, ali oni i dalje samo nadiru...
- Lili?
Začuje Vilov glas i pritisne slušalicu uz uho, kao da će joj tako i on
biti bliži.
 - Sve mi je ispričao. Šta je i ko je. - Šta sam i ko sam ja, malo je
nedostajalo da doda, ali je uspela da se uzdrži.
- I, šta je on?
On mi je otac. - Ubija ljude da bi se nahranio njihovom krvlju.
- To već znamo.
- Živi već više od dve stotine godina.
- I to znamo.
- Želi da budem s njim.
- S njim. Zašto?
- Hoće da budem kao on.
Više nema nazad. Izdala je Mihaila, baš kao što ga je izdala i njena
majka, samo iz drugačijih razloga. Njena majka je to učinila zbog nje,
svoje kćerke, a Lili to čini zbog svoje majke. I zbog svake majke kojoj je
ta nakaza ubila dete.
- Gde si sada? - pita Vil.
- U Savoju.
- Je li on još tu s tobom?
- Nije.
- Je li rekao kuda će?
- Nije. Ali mislim da bi se odazvao na moj poziv.
- Dobro - kaže Vil. - Trebalo bi da porazgovaramo. Ali ne telefonom.
Ne dok si ti u toj sobi.
- A kuda da odem?
- Siđi u predvorje. Odmah izađi iz sobe. Biću tamo za petnaest
minuta.
 25.

Ulaz u Savoj noću ne liči na ono mesto koje je Lili videla na dnevnom
svetlu. Tad joj se bilo sve zamutilo pred očima, jer ju je Mihailo tada
držao za ruku. Sada Lili sedi u jednoj od kožnih fotelja i gleda kako pred
njom paradira globalna superbogataška elita, sa crnim kravatama,
ogrtačima, burkama i turbanima.
Kad ugleda Vila kako ulazi u hotel, Lili ustane, ali on prođe pravo
pored nje ne pogledavši je. U jednom trenutku, malo je nedostajalo da
ga oslovi po imenu, ali onda joj postaje kristalno jasno da namerno ne
gleda u nju.
Vil utom pogleda na sat, pa kreće prema vratima. Lili broji do pet,
pa za njim izlazi na kolski prilaz, gde Vila čeka limuzina, BMV serije 7 sa
zatamnjenim staklima, u koju ulazi. I ona se uvuče na zadnje sedište, i
automobil krene pre nego što je stigla da zatvori vrata za sobom.
- Sviđa mi se tvoja nova frizura - kaže Vil.
Sedi pored nje, ali toliko je mračno da se tek jedva naslućuje
njegovo prisustvo, budući da mu je kožna jakna iste boje katrana kao i
cela unutrašnjost vozila. Čak mu se i lice jedva razaznaje u senci koja ga
zaklanja.
- Kuda idemo? - pita Lili.
- Nikuda. Bezbednije je kad smo u pokretu.
- Bezbednije... Od koga se čuvamo, od njega?
- Da. Ali i mora se još ponešto uzeti u obzir.
- Na primer?
- Sigurnosne kamere. Svedoci. Mi smo dobri momci, ali ipak radimo
nešto što je poprilično daleko od zakona.
Mogućnost da bi se sve to moglo privesti kraju tako što će ona
završiti u zatvoru Lili do tada nije bila pala na pamet. Ona, zapravo,
pomaže potpunim neznancima da otmu nekoga u gradu koji je daleko
od njenog zavičaja. A ne možeš tako nešto da uradiš i onda ’ladno da se
izvučeš, zar ne? Pa opet, ima poverenja u tog čoveka, veruje da će je on
izbaviti iz neprilike pre nego što dođe do tako nečeg.
- Tražio je da se sastanem s njim ujutro - kaže ona.
 - Gde?
- U Hempstid Hitu.
On se nasmeši, mada to više liči na grimasu. Lili ubeđuje sebe da je
verovatno tako obučen, da bude fin prema ljudima u njenom položaju,
da probudi u njima osećaj da su stari prijatelji. I ti njegovi ožiljci mogli
bi biti nešto što Vil koristi kao svoju prednost, izazivajući sažaljenje
kod sagovornika koji pobrkaju unakaženost s bezazlenošću. Nije bitno.
Vil joj se sviđa. Dopada joj se što ne skriva bol.
- Pomenula si preko telefona da između vas dvoje postoji neka veza
- kaže on. - Na šta si tačno mislila?
- Na šta tačno? Ne znam. Ali on ume da mi uđe u glavu. Kad su mi
misli bučne, može da me pročita.
Lili se oseća sigurnom dok ševrda ulicama kroz noć sama s tim
čovekom. Pomisao na to da u Vašingtonu sede neki bezimeni
nadzornici koji prate svaki njihov pokret budi u njoj želju da predloži
Vilu da iz ovih stopa pobegnu nekud zajedno, da, odmah, jer joj je došlo
da iščezne nekud s jedinim živim ljudskim bićem koje poznaje s ove
strane okeana.
- Ujutro idi do Hempstid Hita baš kako ti je on rekao - kaže joj Vil. - I
mi ćemo biti tamo.
- Misliš, da ga uhapsite? Ne bih rekla da će to ići tako lako.
- Prvo će mu dati neko sredstvo za smirenje. Imamo strelice koje bi
verovatno mogle da ubiju zdravog i snažnog čoveka od sto kila, ali
njega će verovatno samo onesposobiti, taman toliko da možemo da se
počistimo s lica mesta.
- Kuda ćete s njim?
- E, to pitaj nekog ko ima veću platu od mene.
- Ali uzećete mu krv? Spašćete živote?
- Tako nekako.
On je tako nešto radio i ranije, možda i više puta. Otimao je ljude
negde drugde. Ali za njega postoji i nešto sasvim lično u ovoj igri, i ona
to vidi čak i u toj tmini, na zadnjem sedištu zamračenog automobila, u
noći.
- Zašto ti je on toliko važan?
- To mi je posao. A ja sam dobar u svom poslu - kaže Vil. - Ovaj tip,
on ti je drugačiji od svih ostalih na koje sam nailazio u poslu. Ima neke
izvanredne talente. I veoma, veoma je loš.
Između vozačevog i zadnjeg sedišta podignuta je neprozirna
plastična pregrada. Lili traži neka klizna vrata, ili tako nešto, kroz koja
bi mogla da vidi vozača, ali ne uspeva.
- A ti? - pita ga. - Da li te je Mihailo video?
- Nije. Ja ću sve vreme da budem u blizini kako bih se našao na licu
mesta kad se on pojavi.
- Odmah će znati da je klopka.
- On je odredio vreme i mesto, nismo mi. Veruje ti, zar ne?
- Da.
Lili se seća kako se izraz Mihailovog lica promenio dok je govorio o
tome kako ga je izdala njena majka. Tada je u njemu nazrela čistu
srdžbu. Gospodina Hajda. I bilo bi joj najdraže da je tako više nikada
makar ni na tren ne pogleda.
Automobil je stao, Lili već kreće da otvori vrata kad Vil najednom
posegne i stegne je za ruku. Time želi da joj ulije svoju snagu, i na
trenutak su zaista povezani, i to deluje. Onda je pušta i krv joj pokulja u
prste, koji bride kao da ih je upravo izgrizlo hiljadu nevidljivih
životinjica.
- Vidimo se na drugoj strani - kaže joj pre nego zatvori vrata. Ona
poželi da otvori vrata ponovo, da mu kaže još nešto, da mu sve ispriča,
ali kola već odlaze i hvataju prvu krivinu, samo klize, kao ajkula.
 26.

Lili napušta Savoj sutradan, nešto malo posle sedam ujutro. Kako je
kročila na ulicu, London nahrupi na nju autobuskim auspusima i
štektanjem taksija. Ne može da odoli: neprestano se osvrće, očekuje da
će krajičkom oka ugledati Vila, koji je sigurno čeka tu negde, ili s
raširenim novinama ili tobož zainteresovano gledajući u neki izlog, kao
špijuni u filmovima, ali ne - ne vidi nikoga ko radi bilo šta od toga.
Brine je da je možda i sama poranila, da su je Vil ili ko god bio taj kome
je povereno da je prati već izgubili. Sve i da su mnogo dobri u nečem
takvom, ako su je tako dugo pratili u stopu a da ona to nije primetila -
mogu li u tome biti bolji od Mihaila?
Lili zaključuje da on, očigledno, nije tu, na Strandu, već da je čeka
negde na Hempstid Hitu. Probija se kroz gužvu koja ide na posao,
neprekidno sebi ponavljajući jednu te istu rečenicu - on ima poverenja
u tebe - sve dok taj iskaz u njenoj svesti ne poprimi težinu pune
izvesnosti.
Kad ulica izbije na Trafalgar skver, Lili pogleda u turističku mapu
ne bi li pronašla ulaz u stanicu podzemne železnice Čering Kros. Dok
silazi niz stepenice, gradske mirise zamenjuje mešavina sredstva za
dezinfekciju i mašinskog ulja. Od toga joj se okreće u stomaku.
I dok bi za sam Hempstid Hit morala da preseda, odlučuje, tek da
sebi pojednostavi, da uzme Severnu liniju do Belsajz parka. Istina, to
podrazumeva malo dužu šetnju od stanice do konačnog odredišta, ali
njoj je ionako draže da bude napolju, na dnevnom svetlu, da svi mogu
da je vide, nego da na odredište stigne sasvim sama.
Dok čeka na pretrpanom peronu, pribija se leđima uz obli zid i
ponovo pogledom traži Vila ili nekog od njegovih agenata. Oni bi
svakako morali biti krupni, zar ne? Morali bi biti od onih muškaraca ili
žena što imaju iskustvo u borbi, mišićavi i plećati. Lili, međutim, oko
sebe vidi sve same obične Engleze kako idu na posao, povijenih
ramena i kose još mokre od tuširanja, zevajući i zureći u svoje telefone.
Nešto nije kako treba.
Onda joj sine. Ima osećaj da sve što se oko nje dešava nije udešeno
kako treba - plavičaste fluorescentne cevi na tavanici, nekako lažni
odlomci iz ovlaš načutih razgovora. Sve to sad doživljava kao pas kad
laje na nešto što ljudsko oko ne vidi.
Za nekoga tako pametnog, ti umeš da budeš mnogo glupa, jebote.
Ovoga puta Lili i njen unutrašnji glas u potpunom su saglasju.
Pogrešila je što je svoj život poverila Vilu, potpunom neznancu. Što
se Mihaila tiče, za njega bar zna ko je i šta je. Ovi što ga progone su u
najmanju ruku veća misterija od dvesta godina starog čoveka.
Voz proizvodi vlažan vetar koji najavljuje njegovo izranjanje iz
čeljusti tunela. Dok usporava, ljudi oko nje kreću ka vratima, stiskajući
Lili sa svih strana.
Opire se koliko može; ulazi u voz i staje blizu vrata. Možda će uspeti
da šmugne pre nego što stigne do stanice na kojoj je planirala da siđe.
Možda bi mogla da potrči ulicom, da zaustavi taksi i pobegne od svega,
da ostavi Mihaila i Vila da sami, bez nje, igraju svoju igru. Nje se sve
ovo ionako ne tiče. To što se sad dešava, mahnito lupanje srca,
saučesništvo u jednoj operaciji o kojoj ni policija ni država zvanično ne
znaju ništa - stvarno nema nikakve potrebe da učestvuje u bilo čemu
sličnom. Ona ume da čuva tajnu. To je zajedničko njoj i Meri Šeli.
Lili je spremna da štukne kroz vrata čim se svetla pogase.
Njeni saputnici su viđali tako nešto i ranije, sudeći po njihovim
uzdasima i povremeno promrmljanoj reči bestraga. Čak i kad voz uz jak
potres stane u tunelu na pola puta između Totenhem Kort Rouda i
Ulice Gudž, na njihovim licima može se nazreti tek bledi zametak
uznemirenosti. Začuje se utom uzdah nekog klaustrofobičara koji stoji
odmah tu do Lili. Radi se o ženi, koja sad gleda naviše, ka nebu, kao da
diže glavu iznad površine vode i bori se za vazduh. Razlegne se i samo
jedno, usplahireno Ne! - glas je muški, a dopire s drugog kraja vagona.
Jesam li ti lepo rekao da nešto nije kako treba, uto će onaj unutrašnji
Lilin glas.
Prolazi jedan minut.
Ona klaustrofobična žena spušta pogled i zagleda se pravo Lili u oči.
U tom polumraku, vidi se kako joj se od izbezumljenosti krivi lice i
ostaje takvo da bi čovek mogao pomisliti kako nosi pravu-pravcatu
masku užasa, napravljenu po meri.
Još jedan minut.
Pod nogama im zamrmori motor voza, obećavajući da će uskoro
ponovo krenuti, ali onda mašina opet utihne. Svetla, ventilatori,
celokupna mehanika - sve je stalo.
 Sada i drugi imaju opravdan povod da se izbezume.
Klaustrofobičarka podiže ruku visoko, dok joj jecaji potresaju celo
telo. Putnici koji sede skaču na noge, guraju one što već stoje, pa im se
stopljena tela klate tamo-ovamo. Onaj što je maločas uzviknuo Ne!
nastavlja da viče i svaki put sve više pišti, sve je glasniji.
Lili oseća kako je masa vuče dalje od vrata. Laktovi i ramena tuku je
sa svih strana, sabijaju je sve bliže podu, gde vazduha nema ni za lek.
Već je gotovo klonula kad se sva ta vriska i urlici sliju u jednu jedinu
reč:
Tišina!
Dovoljno njih zaista i zaćuti, zahvaljujući čemu se gromka izjava
puštena s razglasa prilično dobro i čuje.

... molimo, ostanite mirni. Započinjemo postupak evakuacije.

Naši službenici će uskoro ručno otvoriti vrata. Molimo, sledite
njihova uputstva i stanite u red da izađete iz tunela i stignete do
sledeće stanice... Pažnja... Molimo, ostanite mirni. Započinjemo...

Ponovo počinje tiskanje ispred vrata. Usred silne dreke, izdvaja se

jedan glas: „Dim!”, a za njim još jedan: „Bomba!”. U vagonu nema dima,
ali još sveže sećanje na takve događaje pojačava opštu pomamu.
Lili više ne može da stoji na nogama. Krupniji muškarci potiskuju je
ka podu i ona naposletku pada. Sad je dole, kao lopta. Zna da ljudi gube
glavu u ovakvim okolnostima; oni što prvi padnu, prvi bivaju izgaženi.
Svakako je teže disati tamo gde je ona sada. Ali bar može da vidi vrata,
što do maločas nije mogla. A ima, uslovno rečeno, više prostora nego
dok je stajala, pa nekako uspeva da puzi između nogu putnika.
- Svetlo! - utom neko uzvikne i časak kasnije i Lili vidi svetlo. Mlaz
izvire iz baterijske lampe, nestalan je, dolazi s one strane vrata.
Oni pozadi počinju jače da guraju i kad se vrata konačno otvore,
prvih petoro-šestoro prosto izleti napolje u mrak. Tako i Lili ostaje na
samoj ivici, gledajući u čoveka s uvoštenim brčićima, u uniformi
londonske podzemne železnice.
- Jedan po jedan! - viče on. - Prvo ti!
On uhvati Lili pod mišku pa je izvuče napolje. Spusti je na zemlju pa
upre onom lampom napred.
- U vrstu po jedan - kaže. - Samo napred do sledeće stanice, pa onda
gore, uz stepenice. Samo fino, polako.
Oni što su bili poispadali iz vagona sad su takođe na nogama, i Lili
staje u kolonu iza njih. Gore samo signalna svetla na zidovima,
raspoređena na svakih dvadesetak metara, ali dok god stoji na nogama,
dovoljno je što može da opipa leđa putnika koji korača ispred nje i da
zna da je na pravom putu.
Lilinoj koloni pridružuje se i kolona izašla iz vagona ispred nje, a
onda i još jedna, iz onog napred. Ulaze u nešto što liči na krivinu bez
kraja i konca. U toj pomrčini povici zvuče samo još sablasnije; po
odjecima nikako ne možeš da zaključiš da li glasovi dopiru otpozadi ili
od napred.
Naposletku se pred njima ukazuje nešto svetliji, ovalni prostor
stanice Gudž strit, s plakatima na zidovima - Lili odmah ugleda
reklamu za neku kremu za kožu, kao i knjigu memoara nekog fudbalera,
što u njoj budi čudan osećaj spokojstva.
Pita se gde je Vil - da li je napred, ili je ostao iza nje.
Sad stoji na peronu, pridružuje se ostalima, koji se mic po mic
približavaju pokretnim stepenicama. Putnici su staloženiji, umiruje ih
dobro znani sjaj fluorescentnih svetiljki, isto kao i nju, uostalom.
Ali nešto i dalje nije kako treba, opet će Lili samoj sebi.
Tada shvata da je u pravu.
Prava eksplozija pokreta upravo se odigrava na peronu, tamo
napred. Neko se probija kroz gužvu, ide pravo ka njoj. Prvo jedan čovek,
a potom i žena, odgurnuti, padaju s perona, udaraju u beton i ostaju da
leže, kao beživotne hrpe između šina.
Crna parka.
Ugledao ju je u istom trenutku kad i ona njega.
Lili se okreće, pogledom traži izlaz. Nema joj druge do da se vrati
putem kojim je i došla, ali tako nešto nema smisla ni pokušati, jer ljudi
nadiru kao plima i ne može im se odupreti.
Covek u crnoj parki je sad na šest-sedam metara od nje i izraz lica
mu se menja. Izvlači pištolj iz jakne. Nišani, ali ne u nju, već u nešto iza
nje.
-Lili!
Ona se osvrne i ugleda Mihaila kako juri prema njoj kroz tunel. Gura
ljude levo-desno, krči sebi put. U polutmini Lili nazire sev sečiva iz
njegovih prstiju, a vide se i srebrni vrhovi zuba.
- Lili! BEŽI!
Mihailo se oslobađa gužve koja se stvorila ispred voza i skače na
šine, izbivši u plavu svetlost stanice.
Tama.
 Lili se guši u tami. Vazduh oko nje je zagušljiv i proređen.
Nešto je drži, ali uspeva da oslobodi jednu ruku dovoljno dugo da se
uhvati za kapuljaču kojom je pokrila glavu pre nego što joj Crna parka
ne zavrne ruku iza leđa.
Vuče je za sobom, a potpetice njenih čizama grebu po asfaltu na
peronu.
- Mihailo! - doziva ona.
Crna parka je pušta i ona pada na kolena. Potreban joj je jedan tren
da strgne kapuljaču, ali ipak to čini dovoljno brzo da, taman kad
podigne glavu, vidi kako Mihailo zariva kandže u stomak Crne parke.
Tad Mihailo pogleda ka njoj, tek da se uveri da ga gleda, kao kad
učitelj učeniku prenosi važnu lekciju. Potom, snažnim pokretom,
povuče sečiva kandži kroz prostor koji čovekova rebra deli od brade,
pre nego što ih izvuče iz njegovog vrata. Krv pokulja kao reka.
Crna parka gleda u svoj rasporeni trup i ne može da veruje rođenim
očima. Bezmalo znatiželjno, prvo gleda delove svoga tela koji više nisu
unutra nego su mu se prosuli po cipelama. Pruža ruke, pokušava sve da
vrati unutra. Okreće glavu prema Lili, kao da pita: zašto je došlo do
toga. Dok pada, ne skida pogled s nje. Sručivši se postrance, ne stigavši
ni do zemlje, već je izdahnuo.
- Ima ih još - kaže Mihailo pa jednom rukom podigne Lili.
Lili gleda kako se masa razmiče dok oni trče pravo u nju. Mihailo
nadlanicom obara ljude, maše onim kandžama i seče sve koji mu se
ispreče na putu. Kandže seku brzo kao munja, ne vide se, kao propeler
koji ih oboje vuče napred.
- Drži se za mene - kaže joj.
Ona ga obujmi rukama oko struka i ispreplete prste, ne puštajući
ga.
Utom čuje vrištanje. Vrište putnici koji su se zadesili dovoljno blizu
da vide šta Mihailo radi - to jest šta je upravo uradio. Jedno
nezamislivo stvorenje čini nešto nezamislivo pred njihovim očima.
Najzad stižu do pokretnih stepenica. Na običnom stepeništu ima
još više ljudi i mada se neki priljubljuju uz ogradu ne bi li ih propustili,
čitav taj uspon je jedna pokretna strmina sazdana od telesa koja se
trzaju i vrpolje od izbezumljenosti. Mihailo se ipak opredeljuje za
pokretne stepenice. Kad ljudi oko njih shvate kakvu je odluku doneo,
više njih koji su bili odmakli dalje počinju da se penju preko ograde ne
bi li im se sklonili s puta, padaju na stepenice, obaraju ljude, koji pak
druge udaraju po nogama, i tako nastaje ta lavina udova i krik
razjapljenih čeljusti...
Mihailo se uspeo šest-sedam metara kad ga sustigne metak.
Lili i sama oseti udar u njegove grudi, toliko je blizu njenim rukama
da joj zastruji vazduh oko prstiju. Metak. Mihailo usporava, ali jedva,
noge mu zastanu taman toliko da štucne i udahne malo dublje pre nego
što produži pošto je čoveka pred sobom dograbio za kaiš i prebacio ga
sebi preko ramena. Lili gleda čoveka kako pada niz stepenice,
ostavljajući u žlebovima tragove krvi.
- Stoj!
To je Vil. Probio se kroz gomilu dole i sad ih drži na nišanu.
Maločas nije on pucao na Mihaila. Taj hitac je došao odozgo. Ali Lili
vidi da Vil ne ispušta Mihaila s nišana i da je spreman da opali. Koleba
se jedino oko toga koji bi deo Mihailovog tela trebalo da gađa, a da ne
zakači nju, Lili.
Vil kreće za njima. Mihailo se načas osvrne, pa opet jurne napred.
Pokretne stepenice staju. Mora biti da je neko pritisnuo alarm, jer
se razlegao zvuk za opasnost, zapravo jedno starinsko zvono kakvim
su, recimo, Lili i njene drugare u školi pozivali kad se zaborave u igri u
dvorištu.
Prešli su otprilike dve trećine puta kad Mihaila pogodi i drugi
metak. I to opet u grudi, samo ovoga puta u levu stranu, za razliku od
prvog metka, koji ga je pogodio u desnu.
Lili ugleda naoružanog čoveka, koji nosi isto oružje kao i Vil, a i
njegovo lice joj je odnekud poznato. To je onaj taksista koji ju je vozio
do duševne bolnice Lipotmezei. Znači, on nije nikakav taksista, već
jedan od lovaca, koji sad, zajedno s ostalima, progoni nju i Mihaila.
Taksista puca ponovo i pogodi Mihaila u rame, odmah ispod
ključne kosti.
Posle prva dva hica Mihailo nije usporio, ali počinje da gubi snagu,
povodi se čas u jednu, čas u drugu stranu, vukući Lili po onim
pokretnim stepenicama, i malo nedostaje da je ispusti. Uspeva nekim
čudom da je zadrži uza se i nosi je kao roditelj malo dete u krevet.
Iz položaja u kojem se zatekla, Lili uviđa da Mihailo nije pogođen
mecima, već strelicama - njihovi krajevi, obeleženi majušnim crvenim
percima, vire iz mesta na telu gde je pogođen. Uto se seti kako joj je Vil
rekao da bi čak i samo jedna takva strelica bila dovoljna da ubije
odraslog čoveka. Mihailo se, međutim, i dalje penje, iako u telu ima tri
strelice. Ona ga pogleda u lice, a on - koluta očima, ulaže veliki napor
kako bi uopšte video kuda ide. Usne mu podrhtavaju dok pokušava
nešto da kaže.
Jesi li ti...?, čuje ga ona.
I jasno joj je šta bi je pitao kad bi bio u stanju bilo koju reč da prevali
preko usana.
Jesi li im ti rekla?
Ona skrene pogled u stranu i time mu priznaje da jeste, isto kao i da
mu je otvoreno potvrdila. No on je, ipak, ne pušta.
Vil je sad već bezmalo na korak od njih. U međuvremenu nije pucao
iz straha da ne pogodi Lili, ali sad mu ona više ne smeta, Mihailova leđa
su potpuno otkrivena i mogao bi da ga pogodi. Premišljaće se delić
sekunde primetivši u Lilinim očima bes, jer ona upravo tada shvata da
je sve bila nameštaljka, da joj nije rekao šta se sprema i da su njegovi
ciljevi bili zapravo potpuno suprotni od onoga što je ranije tvrdio; a
onda ispali strelicu pravo Mihailu među plećke.
Mihailo se sruši, pravo na Lili. Ona ne može ni da se pomera ni da
diše. Trenutak kasnije, Vil i taksista ga sklone s nje.
- Jesi li dobro? - pita je Vil.
- Lažove jebeni!
Stižu uto i druga dvojica. Zajedno s taksistom, podižu Mihaila.
- Gubite se! - viče jedan od njih na putnike koji im stoje na putu. -
Antiteroristička jedinica. Sklanjajte se! Antiteroristička!
Niko od njih ne nosi ni uniforme ni identifikacione pločice, ali svi
im veruju. Zato se prisutni i prepadnu videvši kako Vil i njegovi ljudi
potežu pištolj na prave policajce koji su se u tom trenutku pojavili na
licu mesta. Dvojica su odmah pala s rupama od metaka na čelu. Kako
dva policajca padaju na zemlju, bilo je i poslednje što je Lili videla pre
nego što joj je Vil navukao fantomku preko glave. To je videla: policajce
kako padaju na kolena, istovremeno, poput uigranih modernih plesača,
u činu sinhronizovanog nasilja koji se okončava tako što se dve lobanje
razbijaju o kameni pod.
Sad je nosi Vil. Ona se batrga, rita, pokušava da viče, ali on uspeva
da je primiri ma koliko se džilitala, dok joj se glas ne čuje od kape, ispod
koje nema dovoljno vazduha. Očekuje da će svakog časa i nju upucati
kao one policajce. To će joj uraditi, ovde ili negde drugde, u to je
potpuno sigurna. Moguće je da su to poslednji trenuci njenog života, a
ono što je u svemu gotovo isto toliko loše koliko i taj užas koji joj se
događa svakako je činjenica da ona ni u tom času nije u stanju da
poveže čitav taj lanac događaja koji su je ovamo uopšte doveli.
Čuje se cika, i opet se zaori alarm, a uz to i zvonjava, da bi u
narednom trenutku svi ti zvuci nestali. Po nedostatku odjeka, jer ne
čuje se čak ni bat koraka, Lili pretpostavlja da su ušli u neki manji
prostor.
I posrećilo joj se. Šutne Vila, jako, oseti kost pod stopalom, i on je
ispusti.
- Šta ti je, jebote? - čuje taksistin glas.
- Rokni je - kaže Vil.
Lili se sklupča, očekuje metak. Ali onda oseti samo ubod igle u
nadlakticu.
Oseća kako je Vil opet podiže. Ovoga puta, kad pokuša da mu se
odupre, oseća samo grč i stopalo joj nemoćno landara. Celo telo joj je
oklembešeno, hladno joj je, pripala joj je muka.
Onda padne tama, tamnija od tame koja već vlada ispod fantomke, i
Lili se od tada više ničeg ne seća.
 27.

- Neka ti samo jedno bude na pameti, sve ostalo odbaci - govori joj
majčin glas iz neposredne blizine.
- Šta da mi bude na pameti?
- Ono što moraš da uradiš. Zato što moraš da budeš sigurna. A kad
budeš sigurna, nemoj da oklevaš.
Lili drži pušku što mirnije može, ali cev se ipak pomera, opisuje
drhtave krugove ma koliko ona pokušavala da to spreči. Pažnja joj se
premešta sa cevi na majčine reči, a onda s njih na skulpturu načinjenu
od međusobno povezanih štapova koji stoje tridesetak metara dalje i
vide se kroz drveće.
Ali više od svega drugog, taj trenutak obeležava osećaj da je njena
majka tu, pored nje. Da je njeno telo tu i da se njihova dva tela spajaju, i
da je majka drži čvrsto i uspravno, poput spoljnog skeleta. Lili je
naučena da se stopi s oružjem, ali je sada otišla i mnogo dalje. Stopila
se s majkom, s remingtonkom, sa šumom, sa zemljom.
Ali ne i sa čovekom napravljenim od štapova.
Jer to je čovek, ne neka skulptura, već ljudsko obličje koje je njena
majka napravila tako što je od grana načinila ruke i noge, od komada
kore - prsa, a od pečurkine kape - lice. Meta.
- Spremna sam - kaže Lili.
- Sigurno?
- Da.
- Onda hajde.
Lili će istog časa zažaliti, omrznuće sebe zbog toga, ali ipak radi
upravo ono što joj je majka rekla da ne čini. Okleva. - Hajde! Sad, Lili.
Sada!
 28.

Škljocanje pištolja budi je iz sna, ali mora da prođe još malo vremena
pre nego što uspe da otvori oči a da joj se one opet ne sklope.
Okruglo prozorče. Čaša belog vina. Dve noge za koje ona
pretpostavlja da su njene, s tim što su na njima pantalone i cipele koje
ne prepoznaje.
- Dobro jutro.
Glas joj je poznat i ona se hvata za njega, kao za gumu za spasavanje
bez koje ne bi održala glavu iznad površine vode.
- Gde sam ja to?
Vil gleda na sat. - Sad tačno? U Nemačkoj, rekao bih.
Kroz prozor puca pogled na sloj oblaka koji se pružaju na stotine
metara ispod njih. Noge su njene, ali neko joj je skinuo odeću i obukao
joj u novu. Vil joj pruža čašu sa sokom od jabuke.
- Popij ovo - kaže joj. - Treba ti šećera.
Od mirisa soka u njoj se budi žeđ. Kad ga je popila, spušta čašu na
sto između sebe i Vila, ali je onda, povlačeći ruku natrag, obori
utrnulim prstima.
- Trebaće ti sat-dva da povratiš motoričke sposobnosti - kaže joj
podižući čašu. - Jel’ bi popila još nešto? Ili nešto pojela? Verovala ili ne,
imam ovde neke vrlo dobre...
- Mi smo u avionu - kaže ona.
- Da.
- Gde je on?
- S nama je.
Lili se okrene u sedištu i od tog naglog pokreta pred očima joj
zaigraju crne tačkice.
- Polako - kaže joj Vil, naginjući se da joj pomogne da se uspravi u
sedištu.
- Je li živ?
-Jeste.
- Spava?
- Trebalo bi da spava s obzirom na to koliko smo mu etorfina dali u
poslednja dvadeset četiri sata. Vezan je.
- Vezan - ponavlja Lili.
Vil spusti šake na sto, kao da joj stavlja do znanja da nema šta da
krije.
- Slušaj, Lili. Zao mi je zbog...
- Jebi se.
- Dozvoli da objasnim.
- Slagao si me. I ono za Hempstid Hit i za to da sam ja bezbedna.
Sem toga, ti ne radiš za CIA.
- A šta bi bilo drugačije da sam ti rekao ko sam?
- Za koga radiš?
- Ti za koje ja radim nemaju nikakvo ime. Ne bih pouzdano znao ni
ko nas tačno plaća, ali reč je o ljudima koji raspolažu bezgraničnim
količinama gotovog novca, tu negde, oko jedne milijarde. Ne radimo za
vladu, to sam siguran.
- A ti ljudi... Njima on sigurno ne treba da bi spasavali tuđe živote.
- Ne.
- A šta je sa onim, da je njegova krv lek za sve...? To je bila
izmišljotina?
- Potpuna.
- Pa zašto onda? Zašto su onda toliki novac potrošili na stvaranje
privatne vojske, i to samo zbog njega?
Vil prvo pogleda u svoje šake, pa opet u nju. Na trenutak, ona
primeti u njemu tračak nečeg iskrenog, neke ranjivosti.
- Rečeno mi je da treba da ga ubijem - kaže Vil.
- Ali on je još živ.
- Prebacićemo ga na neko drugo mesto. Tamo će biti neutralisan.
- Neutralisan znači da će biti likvidiran?
- Da.
- Ne izgledaš mi baš sasvim siguran.
Vil ustaje, hoće da pođe.
- Doneću ti nešto da jedeš - kaže. - Moraš da...
- Prvo pitanja. Moja pitanja.
On odustaje od slabašnog osmejka koji pokušava da zadrži na licu
otkako joj je doneo sok.
- Važi - kaže onda, pa sedne.
- Kuda idemo?
- U Rumuniju.
- Gde tačno?
 - Verovatno bi bolje bilo da ti ne kažem tačno odredište.
- Bolje za tebe, ili bolje za mene?
- Za oboje.
- Zašto baš u Rumuniju?
- Na nekim mestima novac više vredi. A i treba mnogo novca da bi
se održao neophodan stepen privatnosti.
Lili pokušava da složi pojedinosti koje joj se vrzmaju u glavi, da od
njih napravi celinu, ali neki delići joj jednostavno izmiču, i to upravo u
trenutku kad pomisli da su joj se sve kockice složile.
Drži se pitanja. U tome si dobra. Kasnije možeš da razmišljaš o tome
šta znače odgovori koje ti je dao.
- Zašto si mi ispričao tu priču o njegovoj krvi? - pita Lili.
- Morali smo da zadobijemo tvoje poverenje. Pomisao na to da bi on
takav kakav je mogao da spase milione života izgledala je kudikamo
privlačnije nego da u sve to uđeš svesna da se uključuješ u zaveru koja
za cilj ima njegovu likvidaciju.
- Dakle, celo ono sranje o...
- Ne očekujem da ćeš mi poverovati, ali to je istina. Kao što je istina
i to da je za mene tvoja bezbednost bila na prvom mestu.
- Otkud to?
- Obučen sam i život da dam za bezbednost ljudi koji se nađu u
tvom položaju. - On protrlja oči. - Slušaj, da nije bilo mene, već bi bila
pokojna.
- Mihailo je imao sijaset prilika da mi naudi, pa ipak to nije učinio.
- Ne govorim o njemu. Govorim o nama - kaže Vil i Lili se seti kako
ju je čovek u crnoj parki jurio po Budimpešti i kasnije po peronu
stanice Gudž strit. - Bilo je članova našeg tima koji su se zalagali za to
da te otmemo mnogo ranije, da saznamo od tebe šta možemo, a onda
da te skratimo za glavu. Zahvaljujući meni, išlo se drugim putem.
- Šta ti znaš o meni?
- O tebi? - kaže on kao da se najednom iznenadio što je sav
usredsređen na nekog ko sedi tu pred njim. - Pa, rekao bih da znam o
tebi sve sem što, bar koliko me iskustvo uči, uvek postoji nešto što
ljudi uspevaju da zadrže za sebe, ma koliko im dosije bio debeo.
I tebe, doktorka, iskustvo isto uči, zar ne?
- Zašto je tako važno da se prema meni ponašaš fino?
- Nije važno.
Lili nevoljno prihvata te reči. Uprkos očiglednim lažima koje su je
uopšte i dovele ovamo, sad gleda u unakaženo Vilovo lice i iznenada u
njemu vidi čestitog čoveka. Ili je njegova uža specijalnost da se tako
prikazuje ili je zaista čestit.
- Pričaj šta je bilo u podzemnoj - kaže mu ona.
- Naš plan je od početka bio da ga dovedemo dole - kaže on.
- Zašto?
- Zato što tamo mora da se igra po našim pravilima.
- Niste mogli meni sve da prepustite?
- Među vama postoji neka veza. Sama si to rekla.
- Otkud si znao da je i on u tom vozu?
- Bili su veliki izgledi da će krenuti za tobom kad napustiš hotel. U
podzemnoj železnici mogli smo da držimo celo okruženje pod
kontrolom - naš je svaki ulaz i svaki izlaz, a možemo i da hakujemo
kompjuter i tako zaustavimo voz, pogasimo svetla, pozatvaramo vrata.
- Ko je doneo tu odluku?
- Ja.
- Uključujući i ubistvo dvojice policajaca?
- Kamo sreće da se to nije desilo! Ali ja verujem u dobru stranu
onoga što činimo. Ponekad su žrtve deo kolateralne štete.
Lili sluša ovu poslednju rečenicu i prepoznaje reči, iste kao one koje
je Mihailo onomad upotrebio objašnjavajući joj zašto mora da uzima
tuđe živote da bi održao svoj.
- Ti si, onda, glavni - kaže ona. - Za tebe uvek mora da bude posla.
Eto, sad loviš čudovište i izigravaš viteza na belom konju za... kako bi
mene nazvao? Profesionalnu korisnu osobu?
- Nije baš tako - na to će Vil. - Moraš da...
- Kako ste zaustavili voz? - prekine ga ona ponovo. - Kako si nas
uopšte izveo grada, i otkud mi u privatnom avionu? Ko može sve to da
ti obezbedi?
- Već sam ti rekao. Moji poslodavci raspolažu znatnim resursima.
- I oni su, je li, odlučili da te resurse utroše na ubijanje jednog
jedinog čoveka.
- Da.
- Onda ću opet da te pitam. Zašto je on još živ?
Vil na to zastane i njoj je odmah jasno da se i on sam to pitao. U
njegovom oklevanju primećuje sumnju koju ranije nije bila opazila.
- Imam naređenje da ga prvo izručim njima - progovori najzad.
- I šta će oni onda da urade? Da mu dozvole da razgovara s popom?
Da pojede poslednji obrok pre nego što ga vežu za stolicu i puste
struju?
 - Mislim da među njima ima i nekih koji bi voleli da vide plen na čije
smo hvatanje utrošili toliko vremena.
- To i nema baš mnogo smisla. Mora da postoji drugi neki razlog.
- Možda i postoji. Ali oni potpisuju čekove.
Jedan od Vilovih ljudi prođe uto pored njih i ulazi u klozet u
prednjem delu aviona. Lili ga prepoznaje. To je onaj zgodan tip što je
pio ispred paba nedaleko od hotela Montagju, što ju je zvao na piće. Da
častim piće, ljubavi! Pre nego što je zatvorio vrata, okrene se, pogleda je
u oči i namigne.
- Zašto sam ja ovde? - pita Lili.
Vil protrlja čekinjavu bradicu.
- Zao mi je zbog toga - kaže. - Ali ti svakako uviđaš koliko je
poverljivost važna za jednu ovakvu operaciju.
- Ne možete da me zadržite. Moji kod kuće primetiće da me nema.
- Ne, neće. Znaš ti to, uostalom, bolje nego iko. Ti si svoj stari život
ostavila za sobom. I otišla.
- Ko si ti? - pita Lili.
- Kako to misliš?
- Ko si ti? Vrlo jednostavno. Želela bih da znam zašto čovek koji me
je oteo to radi.
Otvaraju se vrata klozeta i izlazi onaj iz paba. Vil prvo sačeka da on
prođe, pa tek onda progovori, tiho.
- Prošao sam razne obuke, ali najvažnija veština koju sam stekao
jeste sposobnost da živim kao da ne postojim.
- Ali ti postojiš. Eto te tu.
- Jesam tu - kaže on, kao da mora i sebe u to da ubedi.
Lili pokušava da smisli drugi neki način da ga otvori, ali začuje
režanje koje dopire otpozadi. Ustane, stane u hodnik, traži pogledom.
Stavili su ga na sedište u samom dnu aviona. Ono je i napravljeno
specijalno za njega: debeli kožni kaiševi oko gležnjeva, nogu, struka,
grudi, pa čak i oko vrata. Pošto mu je kapuljača i dalje prebačena preko
glave, Lili ne može da mu vidi lice, ali nije joj teško da ga zamisli. Po
tom zvuku zna da je to on. Potmuli zvuk od kojeg vibrira pod.
Šta god to tamo bilo, to nije Mihailo, govori ona sebi. Njegovo telo
jeste. Ali nije on.
Muškarac i žena koje Lili ranije nije videla stoje pored tog vezanog,
jedno s jedne, drugo s druge strane. Žena u ruci drži špric, muškarac -
pištolj.
Kad umreš... Ja ću te čekati...
 Kao da kamen tareš o kamen, dopire glas iz unutrašnjosti kapuljače.
Silovit bas koji pogađa Lili pravo u grudi.
Žena zabada iglu. Lili očekuje da će Mihailo ponovo zagrmeti, ali on
čini nešto još gore. Smeje se. I to nimalo ne liči na njega.
Pritom, to nije samo jedan glas, već kao da se njih desetoro smeje
uglas, i žensko, i muško, i deca. Smeh postaje sve glasniji dok u jednom
trenutku sredstvo za umirenje ne počne da deluje, i glasovi počnu da
nestaju, jedan po jedan, dok na kraju ne ostane samo jedan: glas neke
devojke. Samo, ona se više ne smeje, već plače.
Lili je to čula i ranije. Pokušava da se seti kome taj glas pripada i
shvata da je - njen.
 29.

Lili nezasito guta bajati sendvič sa sirom pa ga zalije litrom soka od

jabuke pre nego što je avion sleteo na ispucalu pistu okruženu
bodljikavom žicom i uz nju stešnjenim zidom od čvornovatog žbunja.
Vil opet seda naspram nje. Izgleda još iznurenije nego maločas. Od
umora nabori kože su mu pocrveneli, dok mu kožu lica šara zametak
sive brade.
- Još malo i eto nas - kaže on.
- Gde to?
- U bazi odakle se fizički rukovodi operacijama. Tu je i prostorija za
počasnog gosta.
Uz malo truckanja, avion se konačno zaustavlja na pisti. Lili ne vidi
kroz prozor nikakvu zgradu, niti vozilo, niti drugu letelicu. Oni, istina,
mogu biti bilo gde, ali ne vide se od tih niskih, kao ćumur mrkih oblaka
koje nju sad podsećaju na istočnu Evropu.
- Hoćeš li opet da mi pokriješ glavu? - pita ona.
- Nema potrebe. Morao bih ponekad i da imam poverenja u tebe,
zar ne?
- U protivnom me nikad nećeš pustiti.
- Može i tako da se kaže, da.
Lili opet padne na pamet da možda ipak neće preživeti taj dan.
Neko vreme je odnekud pretpostavljala da je izvan svega toga, da će
biti pošteđena, da ona tu figuriše kao doušnik kojeg će na kraju, kad
posao bude obavljen, pustiti da ode.
To uverenje utemeljeno je koliko na prirodi njenog odnosa sa
Vilom, toliko i na pustim željama.
- Koliko ću dugo još biti ovde?
- Ne znam. Trebalo bi prvo nešto da obezbedim - kaže on. - A onda
da ti smislim neki alibi.
- Alibi?
- Pa za to gde si bila ovih poslednjih nekoliko dana. S kim si se sve
viđala i zašto. Ako te neko bude pitao nešto u vezi s ovim svim, moraš
da imaš besprekorne odgovore, a i mi moramo sve to da provučemo
kroz papire. Hoćemo li sad?
- Moram nešto da popijem.
- Još soka?
- Neko pravo piće.
- Pođi sa mnom.

Na pisti ih čekaju ulubljeni, stariji model mercedesa i folksvagenov

kombi u bezmalo još gorem stanju.
- Budžet ne može da pokrije aerodromske limuzine? - kaže ona dok
joj Vil otvara zadnja vrata mercedesa.
- Ovo je Rumunija. Nova kola odmah ljudima zapadnu za oko - kaže
on. - A i ovo nije aerodrom.
I on ulazi u kola, seda do nje i vozilo, tandrčući, prođe pored prazne
trošne stražarnice. Uskoro izbijaju na dvosmerni put što vodi kroz
polja na kojima kao da se gaji kamenje i pored nekoliko sela u kojima se
može videti pokoja stamena žena s maramom na glavi.
Lili pokušava da ubedi sebe da bi vozač, u svakom trenutku, mogao
da skrene na neki zabačen put, gde će joj se Vil izviniti i reći da ipak
mora da izađe napolje, da će sve biti lakše ako bude sarađivala i ne
bude dizala galamu. Ruku na srce, to je plaši, ali ne kao ranije. Toliko joj
se toga nestvarnog dogodilo tokom prethodnih nekoliko dana da joj
sama mogućnost da će umreti sad liči samo na još jedan u nizu
uznemirujućih događaja. Taj osećaj da je sve dalje od svega Lili još
nekako može i da podnese sve dok se automobil kreće, dok ne
usporava i nikud ne skreće.
Onda automobil uspori i skrene.
Truckaju se po izlokanom putu i stižu do pošumljenog poseda, s
dva reda borova. Ne postoji nikakvo obeležje na osnovu kojeg bi mogli
zaključiti da se približavaju ma čemu što bi se moglo opisati kao „baza
iz koje se fizički upravlja operacijama”. Samo drveće je tu i šumsko tlo -
smeđi ćilim od otpalih iglica.
- Još samo malo - kaže Vil, baš kao što je rekao u avionu.
Posle još nekoliko stotina metara, mercedes stane. Pred njima se
uzdižu dve ograde koje se pružaju uporedo. Klupka bodljikave žice leže
između ograda. Put kojim idu vodi pravo k njima i sve dok deo prve
ograde, a potom i druge nije počeo da se otvara, Lili ni na tren nije
mogla da dokuči kako bi i gde tu uopšte moglo da se uđe.
 Provezu se tuda i izbiju na popločan trg s nekoliko omalterisanih
jednospratnica. Trasa izbija iz pukotina u kaldrmi. Sirovi grafiti jedini
su ukras na zidovima.
Kola prilaze jednoj od zgrada, vrata garaže su podignuta. Unutra je
mrak. Taj mrak postaje još gušći kad se vrata za njima spuste.
- Ovuda pravo - kaže Vil izlazeći iz auta.
Lili ga sledi do vrata, koja Vil otvara ukucavši sigurnosni kod. Iza tih
vrata je stepenište okupano u fluorescentnom svetlu koje se spušta
dole, duboko, Lili mu ne vidi kraja.
Vil silazi, Lili ga sledi. Okrene se da vidi da li će vozač ili bilo ko
drugi poći za njima, ali vrata se samo zatvore i njih dvoje ostaju sami.
Silaze dovoljno dugo da ona oseti koliko je pogrešno što je sada tu,
pod zemljom, tako duboko, u tom tako uzanom tunelu. I taman kad
hladan znoj počne da joj natapa odeću, stižu do dna, pa produže nekim
dugim hodnikom s mnogo metalnih vrata, kako s jedne, tako i s druge
strane. Lili gleda pored Vila ne bi li videla kraj tog hodnika. Četrdeset-
pedeset metara dalje vidi se zid, gde se hodnik grana u dva pravca.
Sledi čitav niz skretanja i račvanja, što Lili podseća na lavirint, koji je na
početku uvek jednostavan, ali postaje sve teži kako nastojiš da se
približiš središtu.
Potom Vil otvori vrata što vode u uži hodnik i tek tu ih čekaju nova
vrata, više njih. On se opredeljuje za jedna i ulazi unutra. To Lili
podseća na pritvorsku jedinicu u Kirbiju: krevet-samac, sto, plakar.
- Ovo je moja soba - kaže on. - Ti možeš da uzmeš onu tamo na
kraju. Kupatilo je prekoputa. Ako hoćeš da se istuširaš, zaključaću
vrata. Ovi momci ovde su profesionalci, ali ne bih mogao da jemčim
baš za sve njih.
Vil vadi bocu mejkers marka iz fioke u stolu, naspe oboma izdašnu
dozu, i Lili odmah pola strusi.
- Nešto ću da tražim od tebe - kaže.
- Reci - kaže Vil.
- Želim da razgovaram s njim.
Vil razmišlja.
- Ne vidim zašto ne bi razgovarala - kaže. - Ali isto tako ne vidim ni
zašto bi razgovarala.
- On mi je bio klijent, zar si zaboravio? Doktori uvek vole da zatvore
slučajeve na kojima su radili.
On ispije piće nadušak.
- Kako hoćeš, doktorka Dominik. Ja bih sada, ako nemaš ništa
protiv, morao da obavim neke pozive. Pokucaću ti kasnije.
Lili odlazi u svoju sobu, na kraju hodnika. Razmišlja o tome kako joj
se tako pružila prilika da smisli neki plan, pronađe način kako da
pobegne. No da li na nju deluje burbon ili činjenica da je mnogo
vremena provela u nesvesti - tek, odmah legne na krevet i sklopi oči,
sklupčavši se kao mače. Već je gotova, san joj pada na oči, ali se onda
najednom trgne.
On je tu.
Ništa se ne čuje osim tihog zujanja svetla, u toj sobi nema nikakve
promene, ni u temperaturi ni u mirisima. Ali ona ipak oseća da je
došao. Negde unutar tog podzemnog lavirinta zatvorili su i Minotaura
u njegovu ćeliju.
On je tu. Ali to više nije on.
Intuicija joj govori da je opasno sanjati, naročito kad jedan duh
poput njegovog traga za tobom i hoće da te nađe. Ali ne može da odoli i,
uprkos svemu, tone u san.
Gotovo odmah usni kako joj neko kuca na vrata. Kvaka se okreće
sama, vrata se lagano otvaraju. Vil je.
Šiljat jezik izlazi mu iz iskrivljenih usta i isteže se mu sve do pojasa.
Ali kad progovori, iz tih usta izbija demonski glas.
Ja sam te već okusio. Ali sad je vreme da se jede...
 30.

Ona se budi, a Vil sedi u dnu njenog kreveta.

- Došlo je do promena - kaže on. Ranij e je izgledao umorno. Sad je
zabrinut.
Ona se pridigne na laktove.
- Kakvih?
- Ljudi za koje radim, cela misija - nije onako kako su mi to
predstavili.
- Morao bi da budeš malo određeniji.
- Imao sam zadatak da dovedem ovamo čoveka koga ti zoveš
Mihailo, kako bi ga likvidirali. To sam i uradio. Ali sad mi kažu da dolazi
ceo tim. Ne samo te zverke s novcem, već i naučnici, hirurzi. Za samo
nekoliko dana ovo mesto će se pretvoriti u istraživački centar.
- Ispitivaće njega?
- Žele da znaju kako je mogao da poživi punih dvesta godina a da ne
ostari. Nisu nas plaćali da bismo otklonili jednu pretnju svetu. Oni su
tragali za jednim jedinim izvorom mladosti.
- A tebe su držali u zabludi.
- Baš tako, jebiga, držali su me u zabludi.
- I nijednom ti nije palo na pamet da oni sve vreme tragaju upravo
za tim?
- Verovala ili ne, nije. Video sam samo ono što sam želeo da vidim,
što će reći - želeo sam da njega vidim mrtvog.
- Zašto ti je bilo baš toliko stalo?
- Ne razumeš ti to. To je nešto lično. Tražio sam da svi ovi ljudi
krenu u akciju. Bili su mi potrebni da bih ga ubio. Nisam to mogao sam
da obavim. Znam, zato što sam pokušao.
- Zašto? - Lili ga pita ponovo. Na to se Vil nagne bliže i njoj se na
tren učini da će možda leći pored nje.
- Ubio mi je sestru - kaže on.
 31.

- Pričaj - kaže Lili.

Kad Vil pređe rukom preko usta, Lili primeti da mu obe šake i usne
podrhtavaju.
- Bio je petak veče - kaže on. - Amanda i ja smo otišli na projekciju
Dežurnih krivaca od devet sati uveče. Kad smo se vraćali kući, imao
sam utisak da nas neko prati. Ceo Medison, gde smo živeli, pričao je tih
dana o slučajevima nestalih osoba o kojima su te nedelje pisale novine.
Prvo je nestala studentkinja koju su poslednji put videli u
univerzitetskom kampusu, pa majka dvoje dece koja se odvezla do
grada da kupi novi par naočara i nikad se nije vratila. Zato su ljudi bili
uzrujani. Već smo videli našu kuću, na drugom kraju igrališta, svetla u
kuhinji i upaljen televizor. Majka nas je čekala. Od kuće nas je delila
kratka šetnja stazom do glavnog ulaza, ili da se popnemo preko ograde
i uđemo u dvorište sa zadnje strane. Na mene to, međutim, nije
delovalo ospokojavajuće. Zato sam Amandi ponudio da se takmičimo.
Ako stigne pre mene kući, daću joj dvadeset dolara. Da se trkamo. Dao
sam joj čak i pet sekundi fore. Fiju! Ode ona. Ja ostao, brojim. Pet, četiri,
tri. Na dva sam ugledao - to.
Vil se zaškilji, kao da pokušava da prizove taj prizor, i Lili vidi da se
on izmestio u vremenu i prostoru, da je opet tamo, vratio se u to pozno
veče kad mu se sav svet raspršio u paramparčad, da više nikad ne uspe
da ga sastavi.
- Tada se pojavila prilika, izronila je iza mostića što povezuje
teretanu na otvorenom sa toboganom. Amanda je nije ni primetila.
Pokušao sam da je sustignem, ali noge nisu htele da se pomere. Na
grudima sam osetio nevidljivu ruku koja mi nije dala da se mrdnem.
Nešto me je nateralo da gledam kako ta prilika, sasvim ležerno, seda na
kraj mosta i spušta se niz tobogan.
Kad se okrene prema Lili, vidi da su mu se oči zamaglile od suza, ali
ne od bola, već od gneva.
- Dozivao sam je, ali me je ona ruka na grudima tako jako gurala da
mi je istisnula sav vazduh iz pluća, više nisam mogao da pustim glasa.
Prilika se podigla. Video sam da ima duge prste, šiljate i zakrivljene.
Amanda je bila došla negde u ravan s tom prilikom kad se zamalo
saplela. Mora da joj je to stvorenje reklo nešto. Ona je samo gledala
kako joj se približava, lagano, ne žureći. Ja sam vrištao, ali taj vrisak je
bio samo u mojoj glavi. Amanda! Vrati se! Morao sam nekako da
stignem do nje. Da bih to uradio, morao sam da ubedim sebe da ta
nevidljiva ruka koja mi ne dozvoljava da se pomerim - zapravo ne
postoji. Stvorenje me je ubeđivalo da ta ruka postoji, ali ja sam bio
uveren da sve to ide iz moje glave. A ja sam taj koji će komandovati
svojom glavom. Ja. Ne to stvorenje što je upravo spustilo kandže na
rame moje sestre.
Vil proguta pljuvačku. Onda se ispravi i udahne kao da unosi u sebe
snagu da prepriča ono što se desilo posle toga.
- Oslobodio sam se. Potrčao prema njima koliko me noge nose. Dok
sam se primicao, i nju sad već video sasvim dobro, to stvorenje je
posegnulo za njenim vratom. Sećam se Amandinog lica. Nije to bio bol,
samo razočaranje, kao da je očekivala da će pobediti na nekom
takmičenju, a onda saznala da je nagrada pripala nekom drugom. Uto
sam stigao do peska na igralištu, i to me je malčice usporilo. Bio sam
tako blizu da mi se učinilo da ipak ima još vremena da se izborim s tim
stvorenjem - nijednog časa nisam ni razmišljao o njemu kao o
ljudskom biću, ali nijednog - i da ga nekako oteram. Ali čim sam stigao
dovoljno blizu, ono je zamahnulo rukom i udarilo me nadlanicom po
glavi tako jako da sam pomislio: ode glava. I kandže - prešao mi je
njima preko lica dok sam padao. Da, ovo što vidiš - to mi je ono
napravilo.
Bez razmišljanja, dodiruje lice vrhovima prstiju prelazeći preko
ožiljaka, kao kad slep čovek čita Brajevu azbuku.
- Pao sam na oštru metalnu ivicu u dnu tobogana, koja me je rasekla
po nadlaktici - nastavlja on. - Malo je nedostajalo da izgubim svest.
Osećao sam kako se u meni diže nešto nalik dimu od kakve hemikalije.
No ipak sam bio u stanju da gledam kako se onaj stvor hrani mojom
sestrom. U tim, poslednjim trenucima njenog života, gledala me je
pravo u oči. Prisustvovao sam njenom umiranju a nikako nisam mogao
da joj olakšam. Kad je završio, bacio ju je na onaj pesak kao kesu sa
smećem i pogledao me. Upamti, ponavljao sam u sebi. Upamti mu lice. I
upamtio sam. Upamtio sam svaki nabor na tim usnama kad ih je
otvorio i rekao: Slatko kao med.
 32.

- Dao sam policiji opis i oni su načinili foto-robot - nastavlja Vil

trenutak kasnije, pošto mu je Lili pružila ruku, a on je prihvatio. - Taj
crtež, površinski gledano, jeste ličio na to stvorenje, ali ipak to nije bio
pravi opis. Na foto-robotu to je postalo on, ako razumeš šta hoću da
kažem.
- „Ima nečeg naopakog u njegovoj spoljašnjosti, nečeg uistinu
odvratnog... Ostavlja jak utisak izobličenosti, mada nikako nisam
mogao da odredim o čemu je tačno reč” - govori Lili.
- Šta ti je to?
- To je iz Doktora Džekila i gospodina Hajda.
- Je li? Pa, prilično veran opis.
Lili se taman priprema da ispriča Vilu za Mihailov dnevnik, za
njegove susret sa Šelijevom, Stokerom i Stivensonom, možda čak i o
svojoj krvnoj vezi s njim. Želela bi da mu pruži nešto zauzvrat za ono
što je on upravo podelio s njom, ali ipak odlučuje da to zadrži za sebe.
Postoji izvesna vrednost onoga što Lili zna i to joj je trenutno sve što
ima.
- Što onda to ne učiniš odmah? - pita ga Lili. - Što ga ne ubiješ? Pre
nego što oni stignu ovamo.
- Zato što bi onda oni ubili mene. Da je samo to, ne bih razmišljao.
Ali oni bi u tom slučaju ubili i tebe. A to sebi neću da natovarim na vrat.
Izvuče ruku iz njene, pa je spusti Lili na nogu. Ruka je toliko topla da
odmah otkloni jezu koju je načas osetila u krstima. Lili se pita da on
možda ne namerava da pomeri ruku naviše, pa se i sama iznenadi
shvativši da bi, makar delom svoga bića, to želela. Ali ona zna da se ne
radi o tome. On je zapravo koristi kao sidro, da ne potone.
- I, šta ćeš sada?
- Postaraću se da ti budeš na sigurnom - kaže. - Vodim te odavde iz
ovih stopa, iako to može biti još opasnije nego da ubedim njih da te
puste.
- Šta misliš, kakvi su izgledi za uspeh?
- Pola-pola.
 - Želim da ga vidim.
Vil sklanja onu ruku.
- Zašto?
- Ako krene po zlu, hoću da razgovaram s njim pre nego što ga se
oni dočepaju.
- Šta to tako važno imaš da mu kažeš?
- On je ovde zbog mene - na to će Lili. - Kad je pomislio da će vaši
ljudi da me ubiju u podzemnoj, izložio se opasnosti. Pokušao je da me
spase.
- Šta misliš, zašto je to uradio?
- Ne znam - slaže ga Lili. - Možda bih zato i htela da ga vidim.
Vil se ne pomera. Možda i on sad vrti po glavi iste proračune, da li
da se uzda u nju, kao što se i ona premišlja da li da veruje njemu.
- Važi onda - kaže on najzad, naglo ustajući. - Zoološki vrt je tamo.
 33.

Lili ga prati do kraja hodnika u koji su ušli onda kad su bili sišli niz
stepenice. Vrata na koja ulaze obeležena su samo slovima i brojevima, i
to, kako se čini, nasumice - na prvim piše T-432, na drugim E-896 - a
sve zato da se po oznakama ne bi moglo znati da li idete napred ili se
povlačite. Skrenu prvo levo pa onda desno, i još jednom desno pre nego
što Lili uvidi da nema nikakvih izgleda da će upamtiti put kojim su
došli, te odluči da odustane od daljih pokušaja.
Vil naposletku otvara vrata nalik na sva ostala i njih dvoje ulaze u
štrokavu prostoriju u kojoj se oseća na pržene pljeskavice. U sobi je
jedan sto i na njemu laptop. Vil zatvori vrata pa ode do kontrolne table
ugrađene u zid.
- Spremna?
Lili nije načisto na šta bi to pitanje moglo da se odnosi, ali svejedno
klimne glavom.
Vil ukuca neke brojeve na kontrolnoj tabli i na zidu naspram vrata
pojavi se svetlosni kvadrat. Kad joj se oči priviknu na svetlo, Lili
razaznaje da je reč o prozoru koji gleda u sobu sa druge strane zida.
U toj sobi ima još nameštaja, na osnovu čega bi se moglo zaključiti
da je reč o kombinaciji duševne bolnice za najopasnije bolesnike i
operacione sale. Tu su kolica s kožnim i metalnim vezama za udove sa
strana, kao i klozetska šolja u uglu. Nema ogledala, nema umivaonika,
nema kreveta.
Lili prilazi staklu i ugleda čudovište.
Sedi nasred golog poda, njiše se napred-nazad i ne skida pogled s
vrata. Dok ga Lili posmatra, ono lagano okreće glavu. Ugleda i ono nju
kroz staklo, pa zastane, i gleda pravo u nju, netremice.
- Može li da me vidi? - pita Lili.
- Ne može. Ne može ni da nas čuje, osim ako ne uključim zvučnik.
- Zašto onda ovako zuri pravo u mene?
Vil mahne čudovištu, pokuca u staklo, ali ono čak i ne trepne.
- Ne znam - kaže Vil. - Da neko sad baci bombu ovde, on tamo ni
šušanj ne bi čuo.
 Lili podiže ruku i dodirne staklo. Na taj njen pokret ono stvorenje
osovi se na noge, mada mu treba nekoliko sekundi za to. Telo mu se
prilagođava pokretu dok ustaje, kao da je reč o rastrgnutim delovima
polomljene lutke koji se u hodu zašivaju i ponovo spajaju u celinu. Kad
stvorenje ustane, Lili vidi, ovoga puta s najvećom sigurnošću, da to
više nije Mihailo. Doduše, vidi istu onu kožu koju je dodirivala, isto lice,
satkano od istih crta. Ali taj stvor nije više njen otac, već neznanac koji
mu je ukrao krzno.
- Mogu li da mu kažem nešto?
- Samo izvoli - kaže Vil, pa uključi dvosmernu audio-vezu i odvrne
ton tako da Lili i ono stvorenje mogu da čuju jedno drugo kako dišu. A
onda se i vide: duga žuta bala oteže mu se s donje usne pre nego što će
se prekinuti i pasti na pod.
- Ti - progovara stvorenje.
Ta, jedna jedina reč uplaši je više nego bilo koja strašna priča koju
je dotad čula. Glas otelotvoren u ramenima nakošenim u stranu,
kičmeni stub izvijen u obliku latiničnog slova S. A onda gurne glavu
napred i krene, dok mu sa svakim korakom škljoca vilica.
- Slatko kao med.
Lili se okreće prema Vilu i vidi kakav gnev te reči izazivaju u njemu.
Ali ta srdžba istog časa biva ublažena nečim moćnijim, strahom koji
nastupa onda kad se on konačno ponovo susreće s noćnom morom iz
svog detinjstva i proživljava traumu unesrećenog deteta.
Onaj stvor se okreće i gleda u Vila kroz staklo.
- Mala moja devojčica - kaže on.
Sve do tada, Lili je videla samo jednu stranu Mihailovog bića. Ovo
čudovište koje sad čuči pred njom njegova je druga polovina, to je onaj
stvor koji je izašao iz kuhinje doktora Edmundstona, to je čudovište
koje je raskomadalo njenu majku. To je demon kog je Robert Luis
Stivenson nazvao gospodinom Hajdom.
- Želim da razgovaram s Mihailom - kaže Lili.
Stvorenje se okreće oko sebe, pokušava da dokuči odakle dopire
glas. Prošlo je već neko vreme kako je preuzelo vlast nad telom koje
nastanjuje i sad se već ponovo navikava na svet oko sebe. Kad mu
pogled još jednom otpočine na jednosmernom staklu kvadratnog
oblika iza kojeg stoji Lili, ona se sledi. Jer to lice se sad krivi, poprima
izraz samrtnog ropca, iako njoj nešto govori da stvorenje, zapravo,
pokušava da joj se nasmeši.
- Tvoj glas - kaže ono. - Pevaćeš mi tako slatko kad mi budeš
zavrištala.
- Nisam zainteresovana za tebe. Hoću da razgovaram s Mihailom.
Ono prilazi bliže staklu, onaj iskrivljen osmeh nestaje.
- Mihailo je mrtav - kaže. - On je oduvek bio mrtav.
- Ne bojim te se.
- Trebalo bi.
- Zaboravljaš da ja zarađujem za život radeći s psihotičarima. Nema
prostakluka ni pretnje a da ih već nisam čula.
- Ali ti znaš da ću uraditi ono što kažem. I znaš da ja nisam jedan od
tih tvojih psihotičara.
Lili na silu odoleva porivu da se odmakne od tog stakla. Osvrne se,
pogleda u Vila. On joj pokaže na dugme za isključivanje zvučnika, ali Lili
na to samo odmahne glavom.
- Pogledaj malo oko sebe - kaže ona ponovo se zagledavši u
stvorenje. - Ti si u kavezu.
Stvorenje radi kako mu je rečeno. Osvrće se oko sebe po ćeliji, a
onda prasne u smeh.
- Ovo je kavez za mene?
- Mučiće te tu. Imaćeš prilike na svojoj koži da osetiš ono što si ti
radio drugima.
Stvorenje podiže šaku da je Lili dobro vidi, pa kažiprstom i palcem
druge šake zgrabi nokat kažiprsta. Lili može jasno da čuje kako se
nokat lagano odvaja od kože.
- Biće zabave - kaže on zagrebavši noktom po staklu, na nekoliko
centimetara od Lilinog lica.
- Prazne pretnje - uspe ona nekako da prozbori. - Sad je sve gotovo.
- Ali ja imam tako velike planove s tobom.
- Ako možeš, što ne izađeš odatle?
- Tako bih upropastio iznenađenje.
Lili sklizne udesno, a stvorenje je prati pogledom. Da može da
probije tu prepreku koja ih deli, ono bi to svakako dosad već učinilo.
Lili je, međutim, iz trenutka u trenutak sve slabija, dok ono postaje
snažnije.
- Jesi li mi dobro, kćeri, kako se osećaš? - pita je. Lili mora da skrene
pogled u stranu i natera sebe da proguta vrelu žuč pre nego što ponovo
progovori.
- Jesi li ti Peter Farkaš? - pita ga.
- Ja sam Niko.
- Ali sećaš ga se, zar ne?
 - Sećam se svih njih. Njihovih očiju, srca, čmarova, kurčeva.
Njihovog bola.
Stvorenje se nagne bliže staklu, dok se nosom i usnama ne priljubi
uz njega, a ružičasto meso mu se zabelelo na tačkama dodira.
- A sada... sad živiš u Mihailu - kaže Lili isprekidanim šapatom.
- Nema Petera. Nema Mihaila.
Glas stvorenja razleže se u sobi za posmatranje, tu je sa njom i
ispunjava prostor tako da tu više i nema ničega do njegovih reci. Čak i
njegovog zadah je uspeo da procuri na drugu stranu.
- Videćeš već i sama - kaže ono. - Obećavam ti da neće biti nikakvih
imena. Niti jezika. Ni molitve. Ni Boga.
Lili daje Vilu znak da isključi zvuk i zatamni staklo. Krajičkom oka
primeti da Vil zaista pokušava da učini što mu je rekla, ali kao da ga
nešto zadržava; šake su mu se iskrivile, kao od kostobolje, liče na dve
kuke i odbijaju poslušnost.
Demon govori tako tiho da se čini da te reči izviru odozdo iz tla.
- Već mogu da osetim tvoj ukus. Uskoro...
Vil tresne rukom po komandnoj tabli i pogodi dugme za zvuk.
Stvorenje još govori, ali zvučnici u sobi za posmatranje ništa ne
propuštaju. Nije ni bitno. Lili, svejedno, može da čuje svaku reč.
Uskoro ćeš ti biti u meni, a ja u tebi.
- Isključi svetlo - kaže Lili Vilu.
- Pokušavam. Nego ruke...
- Isključi svetlo!
Vil pritisne dugme dlanom i prozorče se zamrači.
Na trenutak, iako je sve crno kao da su na dnu bunara, lice onog
stvora ostaje vidljivo. Vide mu se beonjače. I zubi.
 34.

- Šta ovo bi, jebote!

Vil trlja šake i gleda u Lili isto onako unezvereno kako su je gledali
mnogi advokati kad bi prvi put dolazili u Kirbi u posetu svojim
klijentima.
Stvorenje od kojeg je doktor Eseš napravio Mihaila.
Serijski ubica po imenu Peter Farkaš, koji je preminuo početkom
devetnaestog veka.
Sotona.
- Ne bih znala, stvarno - kaže ona.
- To stvorenje me je držalo.
- I Mihailo to ume, s tim što on nije jak kao ovaj stvor unutra.
Vil protrese ruke, kao da će zbaciti sa sebe nevidljive konopce
kojima je još vezan.
- Jel’ hoćeš da kažeš da on ima podeljenu ličnost?
- Ovo je nešto više od toga. To su dva bića u istom telu - odgovori
Lili. - Jedno je ovo stvorenje koje smo upravo videli. Drugo je čovek -
tačnije, manje-više čovek - kome je pre više od dve stotine godina
udahnut život.
- Udahnut život - ponavlja on. - Misliš, da je reanimiran? Oživeli leš?
- On sad nije isti onaj koji je boravio u tom telu za života. On je
nešto novo. Nije začet. Nije imao detinjstvo, nije odrastao. Nema oca,
majku, rodbinu, dom.
Kad je to izgovorila naglas, neka tuga preplavi Lili. Ta tuga
uglavnom potiče od saosećanja sa stvorenjem koje ona naziva
Mihailom, ali i od samosažaljenja. Ako je on nastao ni iz čega, to samo
potvrđuje ono što je Lili oduvek osećala, a to je da postoji deo njenog
bića koji je nepoznat i njoj samoj.
- On ti je sve ovo ispričao? - pita je Vil.
- Nešto od toga. A nešto je želeo da sama otkrijem. On hoće da mu ja
pronađem odgovore na ista pitanja koja ti postavljaš meni.
- Imaš neku radnu teoriju?
- Već neko vreme se pitam da on nije slučajno zabludela duša koja je
pronašla priliku da ponovo živi u nečijoj tuđoj koži - kaže ona naglas
izgovarajući misao kojom dosad jedva da se i bavila.
- Čija duša?
- To ne znam. Ne zna čak ni on. On traga za svojim sopstvenim
imenom. Za identitetom. Zato mi se u neku ruku i obratio.
- Zato on kaže „moja kćerka”?
- Da.
- Šta da?
Lili uzmakne korak od stakla, kao da je ono stvorenje i dalje tu, u
tami, i sluša ih.
- Da - kaže ona. - Mihailo je moj otac.
 35.

Vil i Lili se vraćaju u njenu sobu i zauzimaju stare položaje u krevetu -

ona opruženih nogu sedi u krevetu, a on podno njenih nogu - i gledaju
se neko vreme kao da hoće jedno drugom da potvrde da su oboje tu, da
su oboje svedoci onoga što su upravo doživeli, te Liline ispovesti.
- Ima li još nekog osim tebe? - pita Vil konačno prekidajući tišinu. -
Mislim, ima li još dece?
- Meni je rekao da sam mu jedino dete, i ja mu verujem.
- Šta hoće od tebe?
- Da budem s njim, da ne bude sam.
Vil se sprema da pita još nešto, ali uto mu zazuji radio-uređaj za
pojasom. Kroz snažno šuštanje nazire se glas koji oboje odmah
prepoznaju: to je onaj čovek što je stajao ispred londonskog bara.
Rečenice su mu isprekidane zbog slabog prijema.
... problem... rumpel... ugrožen...
- Ovi zidovi ovde dole... To ti je stara škola, sve otporno na bombe -
kaže Vil prinoseći uređaj uhu. - Zato se slabo čuje.
- Šta je to rumpel?
- To je šifra koju koristimo za metu. Skraćeno za Rumpelstilskin.9 -
Vil pritisne dugme sa strane uređaja. - Ovde Lider broj jedan. Ponovite.
Opet se čuje šuštanje, a do Vila i Lili dopire samo jedna reč.
- Sranje.
- Meni se učinilo da je pominjao neko „otvaranje” - kaže Lili.
- I meni.

Lovac koga je Lili videla ispred londonskog paba gleda kako čovek u
ćeliji povređuje samog sebe.
Iako se ne nalazi na licu mesta, Lili može jasno da vidi šta se dešava.
Demon joj je ušao u um i dozvoljava joj da to gleda. Tera je da gleda.
Stvorenje sad čuči na nešto više od pola metra i udara glavom u
staklo. Lobanja i tvrda površina sudaraju se da sve pršti, na staklu
ostaje krvav krug.
Lovac podiže radio-uređaj koji drži u ruci.
- Lideru broj jedan? Imamo problem ovde - govori u mikrofon. -
Rumpel je ugrožen.
Ne prilazi bliže vratima. Ne okleva, već stoji kao omađijan pred tim
prizorom čoveka koji uporno razbija glavu udarajući njome o vrata.
Čovek pokušava da dokuči nešto što je nemoguće shvatiti, kao u onim
dečjim zadacima kad treba prepoznate razlike na dvema naoko
istovetnim slikama.
U čemu je razlika između ovog i bilo kojeg drugog čoveka? Lovac
donosi zaključak: reč je o izrazu njegovog lica. Hvata lovčev pogled,
mada je nemoguće videti oči ovog potonjeg. Osmeh ne silazi s lica onog
bića dok otvara usta i guta krv koja mu obilato teče iz sve šire rane na
vrhu čela.
Lovac ponovo pokušava da uspostavi vezu.
- Lideru broj jedan? Čuješ li me?
Možda se neke reči i mogu nazreti kao odgovor koji dopire kroz
buku, ali lovac, i ne sačekavši da ih čuje, prilazi vratima, a ta odluka više
zapravo i nije njegova, reč je o naređenju koje je upravo primio od onog
stvora s druge strane. Otvori vrata.

Vil je ustao, stigao do vrata Liline sobe, a onda se okrenuo prema njoj.
- Ideš i ti?
Lili ustaje s kreveta, ali prebrzo, i u glavi joj se načas tako zavrti da
pomisli kako će joj odleteti s vrata. Uspeva da prebrodi vrtoglavicu,
pruža ruke u stranu kao hodač po užetu.
Vil potrči niz hodnik, vadeći pištolj. Stigavši do ugla, okrene se da
vidi da li ona drži tempo.
- Moraš da trčiš!

Lili trči, a čudovište joj za to vreme pokazuje ono što samo u tim
trenucima vidi.
Lovac izlazi iz sobe za posmatranje pa zađe za ugao, u predsoblje
ispred ćelije u kojoj se nalazi meta, prošavši usput pored stola na
kojem leže ispucale kožne rukavice s noževima umesto prstiju i
metalnih zuba. Kroz mali prozor u vratima vidi da čovek s one strane
ne udara više glavom o jednosmerno staklo. Stoji nasred sobe, a odeća
mu je natopljena gustim slojem crvene, nalik sveći u ljudskom obliku,
dok mu se kosa diže na temenu poput uvoštenog fitilja.
- Ne pomeraj se - kaže lovac dok ukucava šifru koja otvara vrata.
Tad se seti da iz zadnjeg džepa izvadi pištolj sa sredstvom za smirenje.
Na trenutak se vreme usporava: čovek-sveća samo stoji, a lovac
podiže pištolj, ali mu je ruka teška kao da je privezana za džak s
peskom. U tom trenutku, čovek-sveća se odnekud stvori pravo pred
njim. Uzima pištolj iz lovčeve ruke i baca ga na pod.
Udahni, kaže čovek-sveća.

Vil tako hitro zamiče za okuke i toliko je brži od nje da Lili već može da
zamisli nekakvu sponu između njih, nalik vijači kakvu su ona i njene
drugarice nosile na školske izlete. Dokle god oseća tu vezu što ih spaja,
ne brine je pomisao da će se izgubiti; jedino razmišlja o tome kako da
pomera noge.
On zastaje da otvori vrata pored sobe za posmatranje, u kojoj su bili
do pre svega nekoliko minuta. Baš kad Vil ulazi u predsoblje ispred
ćelije, ona stoji u hodniku. Odatle može da vidi kolica i klozetsku šolju u
uglu. Tada postaje svesna da odatle ne bi mogla da vidi sve to da su
vrata zatvorena.
- Trebalo bi da idemo odavde - kaže ona.
Ali Vil je ne sluša. Ona sledi njegov pogled i ugleda lovca iz
londonskog paba na podu; vrata su otvorena i poduprta njegovim
telom, dok su mu ruke i noge raširene kao da je udovima pokušao da
uspori pad s velike visine. Odmah do tela je lovčeva glava. Nije vezana
za ostatak tela. Gleda pravo u Lili, a na licu joj je izraz užasa sličan
onom kakav prožima i Lili.
- Nije ovde - govori Vil, a njoj se učini da je on negde kilometrima
daleko. Uto je uhvati dlanovima za obraze i natera je da ga pogleda u
oči.
- Nije ovde - ponovo će Vil. - Što znači da moram da te izvučem
odavde. Razumeš?
Pre nego što Lili stigne da mu klimne glavom, razlegne se pucanj.
Samo jedan besmislen prasak, a onda krik, muški.
- Sad - kaže Vil.
 36.

Dok trče, Vil se na svakih nekoliko metara osvrće. Oči su mu

razrogačene i ona to tumači kao da će ono stvorenje svaki čas da ih
sustigne, ali se sama ni jedan jedini put ne okrene da to proveri.
Pucnjava je utihnula, ali čuje se još jedan krik. Drugačiji od onog
ranije. Lili zaključuje da onaj prvi hitac nije oborio stvorenje i da onaj
drugi koji je kriknuo nije imao vremena ni da potegne oružje.
Lili očekuje da čuje čudovište kao zavija ili se smeje dok ona brekće
i trenutak kasnije zaista čuje i jedno i drugo, mada ne bi mogla sa
sigurnošću da tvrdi da joj se sve to samo ne pričinjava. Možda to više
nije ni bitno. Kad ti se nešto pričinjava, to je ujedno i stvarno. Kad
nešto slušaš, to postaje deo tebe.
Vil otvara vrata negde na pola hodnika, dužeg od ostalih. Ona ulazi
za njim i vidi da se obrela u kancelariji: metalni radni sto, samo jedan
plakar za dokumentaciju, stolica s izbušenim tapacirungom iz kojeg
viri sunđer.
- Drži ovo - kaže joj Vil pa se okrene i pruži joj pištolj. Ona ga drži na
dlanu, kao da joj je dao pticu sa slomljenim krilom. - Stani na vrata i
pazi da se nešto ne pojavi.
Lili zauzme položaj na desetak centimetara udaljenosti od
ragastova, pa gleda i levo i desno. Desetak metara udesno, u samrtnom
ropcu treperi fluorescentna cev bacajući nepravilne senke na pod.
Iza nje, Vil iz fioke vadi kovertu i neki mali uređaj, koji može da
stane u ruku. Kad ga uključi, uređaj emituje jak signal upozorenja, a
ekrančić se pali. Vil ga zagleda pa ga udari sa strane u pokušaju da ga
osposobi.
Lili se prene.
- Šta je bilo? Šta je to?
- Ubacili smo mu mali predajnik pod kožu dok je bio u nesvesti -
objasni joj Vil. - To bi trebalo da nam pomogne da uvek znamo gde je,
ali ovde dole ni to ne radi, baš kao i radio.
Lili ponovo osmotri hodnik. Svetlo se sada pali i gasi u pravilnim
razmacima, i u deliću sekunde Lili se čini da vidi čudovište u dnu
tamnog prolaza. Ali sa sledećim bleskom svetla ono nestaje.
- Šta ćemo sad?
- Izlazimo odavde.
- Kuda ćemo?
- Desno ili levo. Ti biraj.
Lili mu vrati pištolj pa krene nalevo, suprotno od fluorescentne cevi
koja upravo tada, uz potmuo prasak, zgasne.
- Ovuda - kaže ona.

Lili oseća kako je taj lavirint guta i goni sve dublje, tamo gde čeka
Minotaur.
Nižu se hodnici i vrata s tim silnim izluđujućim brojevima i
slovima, unedogled. Vil zastane, ne jednom, prvo malo okleva pa se tek
onda opredeli kuda će da produži, što Lili navodi na pomisao da on sve
vreme samo nagađa.
Na svakom skretanju sigurna je da će ih on sačekati, ležerno im se
smeškajući. Zato i pomisli, kad Vil naglo zastane ispred jednih vrata
koja izgledaju kao i sva ostala, da će joj reći kako je sve gotovo i da
nema izlaza.
- Ovamo - kaže on, otvarajući vrata da osvetli prolaz, pa krene uz
usko stepenište unutra.
Posle svega pet-šest stepenika, ponovo ih proguta tama. Lili čuje
bat Vilovih koraka, tamo napred, s tim što se sad rastojanje između
njih dvoje povećava. Ona ubeđuje sebe da je krajnje vreme da prestane
da opipava tlo pod sobom i da se jednostavno prepusti veri da neće
pasti. Kako se penju, postaje sve toplije, da bi u jednom trenutku
vazduh postao zagušljiv. Razmišlja da li da stane, ali onda čuje kretanje
u podnožju stepeništa, dole iza njih, i kako nešto klizi preko betona. To
je natera da poskoči napred i jurne naslepo.
Svetlo je doslovce udari tako snažno da poleti unazad. Doslovce je
udari - jer je napolju, i tako joj je sivo stepenište pod nogama, i tako joj
čudno izgleda njeno sopstveno telo koje se na njemu njiše.
- Moramo dalje - kaže joj Vil s vrha stepeništa. Drži GPS uređaj, koji
sad ponovo radi i ispušta zvuke. Pulsirajuće kuckanje je blizu i ritmično
prati mukle, ludačke otkucaje njenog srca.
Da bi krenula ponovo, opet se služi rukama. Raširi ih kako bi
uhvatila zamah.
 - Vidiš ona kola tamo? - kaže Vil, pokazujući na jedan od ulubljenih
mercedesa parkiranih trideset-četrdeset metara dalje, pa joj tutne
svežanj ključeva u dlan. - Uđi i sedi na vozačevo sedište.
- A ti?
On uperi pištolj niz stepenište; vidi se samo polovina, a onda ih
dole guta mrak.
- Postaraću se da imaš dovoljno vremena da upališ motor - kaže on.
Lili trči ka kolima, ali usput oseti miris onog stvorenja. Dah mu se
oseća na pokvareno meso i dopire odozdo, sa stepeništa.
Ona otvori vrata kola i sruči se na sedište.
- Ušla sam! - dovikne Vilu dok okreće ključ i motor se pali, klopara,
brunda. Ali Vil ne gleda prema njoj. Sledio se ugledavši nešto što se
penje ka njemu iz podzemlja.
Lili na trenutak pomisli da bi trebalo da potrči nazad, da ga malo
prodrma, ali onda se razlegne prasak. Pištolj.
- Vile!
Ovoga puta ju je čuo. Okreće se, vidi da ona sedi u kolima. Načini
prvo korak jednom nogom, pa drugom, i onda potrči koliko ga noge
nose.
- Jesi li ga pogodio? - pita ga kad je seo u suvozačevo sedište do nje.
- Nisam siguran.
- Jesi li ga video?
- Cuo sam ga.
- Šta je rekao?
Vil umalo da joj kaže, ali samo odmahne glavom.
- Vozi - kaže Vil.
Lili nagazi papučicu za gas. Zamakli su iza jedne od pomoćnih
zgrada i jure ka ogradi.
- Ovde Lider broj jedan - viče Vil u motorolu. - Kontrola? Otvorite
kapiju.
Ona ne usporava iako se ograda ne pomera.
- Kontrola! Otvorite kapiju!
Vil se nagnuo napred, gleda u retrovizor kod suvozačevih vrata.
Videvši njega, i Lili pogleda u retrovizor.
Ono stvorenje ih prati, pojavilo se iza ugla.
I dalje povijeno, kreće se nepravilnim korakom, ali neverovatno
brzo, kidiše na njihova kola nalik kakvom hibridu životinje i insekta.
Gorila, pauk, bik.
Lili opet pogleda napred i vidi kako se dve kapije polako otvaraju,
jedna od unutrašnje i druga od spoljašnje ograde. Nema nikakvih
izgleda da će se dovoljno otvoriti dok stignu do njih.
- Vozi. Vozi. Vozi - govori Vil.
Lili usmerava kola pravo ka prolazu u ogradi. Tren pre udara, opet
pogleda u retrovizor. Čudovište se približava, pogleda prikovanog za
njene oči.
Probijaju se nekako kroz prvu ogradu, ali druga dobro zakači kola s
vozačeve strane i kola zaševrdaju. Vil je uspravi u sedištu i ona ispravi
volan. Mercedes poskakuje po otvrdnulim džombama.
Lili više ne vozi. Nagazila je papučicu za gas do kraja i čvrsto stegla
volan, to je sve.
Usredsređena je na ono stvorenje koje nije Mihailo. A ono se
pomalja iz otvorenih kapija, sa urlikom koji zaglušuje čak i bruj
zahuktalog motora.
 37.

Voze se u tišini, osim onda kad joj Vil daje uputstva kuda da skrene, a
ima dosta skretanja na putu koji ih vodi kroz sela toliko nalik jedna na
druge da Lili u jednom trenutku pomisli kako se sve vreme vrte ukrug.
Pošto su se provezli kroz kapije, stvorenje ih je sledilo još stotinak
metara pre nego što će iznebuha utrčati u šumu. Nepomično drveće se
načas uskomešalo, a onda se sve stišalo. Kilometri su odmicali, a Vil i
Lili se ni jedan jedini put nisu pogledali. Neprestano su piljili kroz
prozore u strahu da se stvorenje ne pojavi odnekud i ne nasrne na
automobil.
U jednom od sela koja liče kao jaje jajetu, Vil joj kaže da se parkira
ispred neke radnje. Kod ulaza stoje dva dečaka, pubertetlije, puše i
gledaju ih s onom smorenom pažnjom kakva se sreće kod sumnjičavih
gledalaca na mađioničarskoj predstavi.
- Isključi motor - kaže joj i mercedes zadrhti pre nego što se stiša.
Sede tako neko vreme, gledajući kroz vetrobransko staklo u
izbledeli plakat grupe Ajron mejden održan pre četiri godine.
- Jesi li dobro? - pita Vil.
- Nisam baš načisto kako da odgovorim na to pitanje.
- Ne bih ni ja bio da me neko pita.
Lili se okrene i pogleda ga.
- Tvoji šefovi sigurno neće biti mnogo zadovoljni zbog ovoga - kaže
mu.
- Ne, neće - odgovori Vil. - Ali sad je sve drugačije.
- Kako to misliš?
- Više ne radim za njih. Sada radim samo za nas.
Lili se seća Vilovog glasa iz onog telefonskog razgovora još u
Njujorku, kada je ubeđivala sebe da je to samo poziv nekog manijaka.
Želim da te zaštitim. Nije rekao „da te mi zaštitimo”, nego „da te ja
zaštitim”. On u tome vidi nešto lično, i Lili sad uviđa da je tako oduvek
bilo. Vilov cilj nije bio samo da prati Mihaila i dođe mu glave već i da za
nju, Lili, uradi ono što nije uspeo za svoju sestru.
Vil skreće pogled s onog plakata.
 - Idem da ga ulovim - kaže.
- Kako? - pita Lili.
- Za sve ovo vreme koliko pratimo Mihaila, naučili smo o njegovim
operacijama više nego što i on sam može da pretpostavi. Gde drži
novac, gde su mu lažni pasoši. On je sada u akciji -to je u akciji - ali sada
su mu mogućnosti ograničene. Imam ovo - kaže Vil pokazujući GPS koji
emituje postojan, smiren niz „bipova”. - Nikada mi se neće ukazati
ovako dobra prilika da ga nađem.
Pogleda u slobodnu ruku i čini se da je iznenađen što u njoj i dalje
vidi pištolj. Lili očekuje da će ga vratiti u korice, ali on ga samo stisne
uz butinu, kao da proverava koliko je oružje teško.
- Doći će po mene - kaže Lili.
- Znam.
- Znači, trebalo bi zajedno da se borimo protiv njega.
- Ne.
- Prestani na trenutak da izigravaš dobrog vojnika. Samo
razmišljam o tome kako da naše izglede za uspeh poboljšam, ništa
drugo.
- I ja o tome razmišljam. A to postižemo tako što se ja brzo krećem,
a ti mu se sklanjaš iz dometa.
On spusti GPS pa počne da pretura po džepu i izvadi kovertu koju je
bio uzeo iz plakara. Spušta je Lili u krilo.
- Šta je ovo?
- Rezervni plan - kaže on.
Lili otvori kovertu i pogleda unutra. U njoj su USB fleš i jedan ključ.
- Kad se izvučeš odavde, otvori dokument na ovom flešu - kaže joj. -
Tako ćeš saznati gde se nalazi sigurna kuća, a ovo je ključ od njenih
vrata. Tamo ćeš pronaći oružje, gotovinu, hranu.
- Gde je ta kuća?
- Ne znam.
- Ne razumem.
Vil zatvori oči.
- Sa čovekom koji je ušao u ćeliju - počne Vil - sa onim koji je
stradao, koga je stvor ubio, ranije sam radio. Kad smo se upustili u ovo,
obojica smo znali da može da bude vrlo nezgodno, pa sam ja unapred
pripremio jednu sigurnu kuću za njega a on jednu za mene. Nismo
jedan drugome rekli ništa o njihovim lokacijama, za slučaj da neko od
nas potpadne pod kontrolu mete - ili ukoliko, recimo, razočaramo
poslodavce. Jer onda je bolje da nemaš ništa da im kažeš, da ništa ne
znaš. Ne mogu da im odam gde si ako ni sam to ne znam. To što ne
znam tebe štiti i od Mihaila. Sve je kako si rekla. Kad se jednom
povežeš s njim, on može da uđe u tebe.
- U mom slučaju to i jeste istina. A šta tebe povezuje s njim?
- Ti - kaže on. - A možda je i tebi, bar malo, stalo do mene. To bi
moglo biti sasvim dovoljno.
Po Lilinom mišljenju, Vil je u pravu. Mihailo bi po svemu sudeći
mogao da je nađe ako uđe u Vila, i obrnuto.
Ona presavije gornji deo koverte. S one strane prozora, preko
Vilovog ramena, ona dva momka pale još po jednu cigaretu pa se, bez
ijedne izgovorene reči, ponovo zapilje u njihov auto.
- Zametnuo si sve tragove tako da ne znamo gde je ono drugo - kaže
ona. - Kako da se nađemo ponovo na istom mestu?
- U sigurnoj kući postoji satelitski telefon, i na njemu je napisan
broj.
- Tvoj.
- Moj. Ali ne onaj na koji me zoveš kad sam u Londonu. Znam gde se
nalazi taj telefon, ali do te lokacije još nisam stigao - kaže on. - Kad
stigneš na tu adresu koja ti piše na flešu, ma gde da je to, naći ću te bez
obzira na to da li ćeš me pozvati ili nećeš. Imaću razumevanja ako me
ne pozoveš. Ali ako me pozoveš, a ja se ne javim, to će značiti da sam
mrtav.
Sama pomisao na to da se rastane od njega najednom joj se
kristališe u svesti, sad kad joj je tako blizu tu, u automobilu. Oseća
svaku, ma i najmanju promenu u otkucajima njegovog srca,
temperaturu njegovog tela i njegov dah, koji se blago oseća na cimet.
Njenu žudnju za njim samo dodatno pojačava strah koji se u njoj
nastanio još onda kad je s Mihailom sedela za stolom u Kirbiju, što joj
sad izgleda godinama daleko. Želela bi da dodirne tog čoveka, ne da bi
rasterala strah, već da taj strah zapali, usredsredi se na njega i utroši ga
u tom beznađu i hitnji. Štošta bi mu rado radila. I sama pomisao na to
da ih radi sada, upravo kad ne bi trebalo o tome da misli, samo
dodatno izoštrava njenu žudnju. Htela bi da se nagne bliže njemu, ali u
tom trenutku Vil gurne ruku u džep iz kojeg je maločas izvukao telefon i
pruža joj američki pasoš.
- Tvoj je - kaže. - Trebaće ti za lažnu turističku vizu za Rumuniju.
Ako nisi zaboravila, ti se ovde ne nalaziš zvanično.
- Tako je - kaže pa otvori pasoš na stranicu na kojoj je njena slika
isto onako stroga kao u njenom pravom pasošu.
 - Trebaće ti pristup gotovom novcu. I malo lokalne valute za
autobus. - rekavši to, da joj smotuljak rumunskih novčanica u koji je
urolana i bankovna kartica s prikačenim PIN kodom.
- Sa ovim možeš da stigneš do Bukurešta. Onda ćeš doći do sigurne
kuće. Menjaj prevoz često, da bi ti što teže ušao u trag.
Lili gurne novac u džep pa pogleda u retrovizor. Do pre nekoliko
trenutaka nije bilo nigde nikog, ali sad je tu stari putnički autobus koji
bljuje oblake dizela - vozilo se upravo pojavilo iza krivine. Ona dva
momka gase cigarete, pa potrče preko parkinga ka iskrivljenom znaku
za autobusku stanicu.
Lili otvara vrata automobila, ali ne izlazi. Autobus, uz škripu, koči i
vrata se otvaraju. Pubertetlije ulaze u bus gledajući i dalje u nju.
- Vidimo se - kaže Vilu pa brže-bolje istrči.
Ukrca se i sama u autobus ne gledajući za sobom, pa sedne na
suprotnu stranu od one gde je parkiran mercedes. Nada se da je
preduzela sve mere kako ga ne bi videla i osećala prazninu koju će on
za sobom ostaviti kad više ne bude tu. Ali kad autobus zabrunda i
krene, ona pogleda kroz prozor i ugleda ga. Iako se Vil smeši, Lili vidi
da mu nije lako i da se upinje da zadrži osmeh makar dok autobus ne
skrene za prvu krivinu.
 38.

Dok se Lili trucka po putu punom rupa, prelazeći pored seoskih imanja,
preko raskrsnica, povremeno i kroz šumske predele, pita se kako se
njena majka osećala pošto je donela odluku da život nastavi u onoj
brvnari na Aljasci. Kao i ona, Lili je stala na stranu lovaca, uzdajući se u
one koje zapravo nije poznavala, a ne u onoga koji bi učinio sve samo
da njoj ne fali dlaka s glave.
Je li to bila prava odluka koja je, sticajem okolnosti, dovela do
pogrešnog ishoda? Ili je ona od početka trebalo da se opredeli za
Mihaila, uvidevši da je, bez obzira na okolnosti, njena sudbina ipak
vezana za njegovu.
Ono što izvesno zna jeste da je, zbog odluke koju je svojevremeno
donela, njena majka završila sama s Lili u onoj bestragiji. Iako je tad
imala samo šest godina, Lili se živo seća kako ju je majka učila onome
što je bilo neophodno da bi preživela tu igru za koju je rođena. Seća se
majke kako joj pokazuje kako se čisti remingtonka 25-06, koja je, prvo,
morala da stoji kod ulaznih vrata, odmah do metle; kako odeća koju
nosi mora da bude takva da te dobro kamuflira u šumi u razna doba
godine; te kako se stiže do skrivene staze što vodi do zarđale prikolice
pored potoka, koju je Lili nazivala njihovim tajnim mestom.
Lili pretpostavlja da je upravo tamo i trebalo da pobegne i sakrije
se ko god došao, Mihailo ili lovci. Seća se kako je njena majka tovarila
kutije u prikolicu; naslućivala je da se u tim kutijama nalaze konzerve s
hranom i zalihe vode. Iz ovog ugla, to joj više i nema nekog smisla:
koliko god namirnica i vode bilo natankovano u tu prikolicu, majka bi
ipak kad-tad morala iz nje da izađe, a kud bi pošla i šta bi radila potom?
„Ako vidiš da je pošlo po zlu, dođi ovamo”, rekla joj je majka dok su
stajale na vratima prikolice. „Dođi ovamo i bez mamice, šta god da se
desi. Važi?”
Lili je tad poželela da zagrli majku, a ne da sluša te strašne reči, ali
je samo klimnula glavom, jer je i tada, po njenom mišljenju, biti
odrastao značilo savladavati svoje strahove.
Kad joj je majka poginula, Lili nije otišla do prikolice, već je učinila
upravo ono što joj je majka rekla da ne radi i odlutala u šumu. Onako
izbezumljena, potpuno je smetnula s uma njihovo tajno mesto,
unezverena prizorima čudovišta koje se nadnosi nad telo njene majke.
A onda se pojavio taj beli konj.

Na bukureštanskom aerodromu uzima direktan let „KLM-a” za

Amsterdam, iz prostog razloga što se na tabeli s polascima upravo taj
nalazi na prvom mestu. U Amsterdam stiže po mraku. Strah je i dalje ne
napušta, česte promene vremenskih zona u poslednjih nekoliko dana,
neispavanost - kao da se sve urotilo protiv nje, a ona predstavu nema
koje je doba dana. Zna jedino to da mora da se odmori, jer će u
protivnom početi da donosi pogrešne odluke, a takvih je već donela i
više nego dovoljno.
Uzima sobu u hotelu Ambasada u starom gradu. Čak i u takvom
stanju, zapaža koliko je celo to mesto divno i posmatra krugove kanala,
sve šire i šire, koje prelazi po zasvođenim mostovima, gde i staro i
mlado vozi bicikle, s ukrašenim fenjerima što bacaju raznobojnu
svetlost po kamenim ulicama. Ovo je pravi grad iz bajke i kao što biva s
bajkama koje se pričaju pred spavanje, Lili zahvaljujući tim prizorima
lako tone u san, da bi prespavala i celu noć i veći deo sutrašnjeg dana.
Jede u sobi, kroz prozor gleda kako prolaze brodići, a sve vreme
mislima pokušava da dosegne Vila, pokušavajući da iz te daljine oseti
da li je pronašao Mihaila ili nije. Ali ništa.
Sutradan kupuje kartu za Njujork. Zna da nikako neće moći da se
vrati u svoj stan, ali to joj je, čisto refleksno, ipak polazna tačka. Tamo
će, takođe, uključiti USB fleš koji joj je dao Vil i saznati gde je sigurna
kuća. To isto mogla bi da uradi i na aerodromu, ali sad joj je stalo do
toga da što pre napravi razdaljinu između sebe i Mihaila, jer kad ih
bude delio čitav okean, ni on valjda više neće biti u stanju da joj čita
misli.
Stiže i poziv na let, Lili ispija kafu, pa plastičnu čašu iz koje je pila
baca u kantu za otpatke zajedno s Gardijanom; strahote koje se
događaju u stvarnom svetu previše su daleko od nje da bi mogla u
njima da nazre bilo kakav smisao.
Lili seda u srednji red i sklapa oči. Ne da bi odmah zaspala, već
samo da u sebi, dok boing 747 tutnji pistom pre nego što se vine u
nebo, pojača osećaj da je ipak uspela da pobegne. Tek kad je u uši
stavila slušalice koje joj je dala stjuardesa, Lili primeti nešto.
Reč je o koverti koja viri iz džepa za časopise na sedištu ispred nje.
Iako ju je izvukla, ne otvara je sve dok na mapi na ekranu ne vidi da se
trenutno nalaze iznad severnog Atlantika. Razmišljajući o hladnoj vodi
koja se nalazi desetak kilometara ispod nje, razmotava list hartije i
počinje da čita.
Draga Lili...

Ovo će biti poslednje pismo koje ti šaljem. Rastužilo me je što

je došlo do tako dramatične promene same svrhe moga
pisanja - nekad je to bilo samootkrivanje, sad je obećanje
osvete - jer ja sam zaista uživao u saznanju da se prostor koji
nas deli sužava sa svakim našim novim susretom. Takav je, u
najmanju ruku, bio moj utisak.
Sada, međutim, uviđam koliko su bili slabi izgledi da ti i ja
postanemo - šta zapravo da postanemo? Kakav sam ja to
odnos među nama priželjkivao? Očigledno ne odnos oca i
kćerke koji bi mogli, recimo, zajedno da izađu na večeru, da
idu u pozorište, da vode razgovore o svakodnevnim
usponima i padovima. Ali mogli smo imati nešto. Neko
razumevanje koje će nas zbližavati. Nešto samo naše.
Ali sada je sve to prošlost.
Ubiću te, Lili.
Zašto je važno da to znaš? Zato što je meni želja da svaki
preostali sekund tvog života bude obeležen takvim strahom
da poželiš pre sama sebi da oduzmeš život nego da to ja
učinim. A opet, nedostajaće ti makar prilike, ako ne i
hrabrosti, da ga tako okončaš. Jednim delom svoga bića
nadaćeš se da bih ja, na kraju, ipak mogao da pokažem mil
ost, da ću, uprkos tome što si svojim očima videla koliko sam
okrutan, prema tebi ipak biti drugačiji, da ćeš pronaći pravu
reč koja će me naterati da odustanem. Pogrešićeš ako budeš
tako mislila.
Greška. Jedna.
Kad bih morao rečima da predstavim izraz na licima tih
hiljada i hiljada ljudi kojima sam se hranio, izraz koji bi se
pojavio dok iz njih isisavam život; ako bih morao da iskažem
značenje koje se krije iza te „pogrebne maske” koju su
psihopate, one koje si ti svojevremeno pokušavala da svrstaš
u neku kategoriju, doživele da vide više puta, nije to samo
užas, ne, to je i žaljenje što nešto nisu uradili drugačije. Da su
drugim nekim putem krenuli kući. Da nisu prihvatili poziv da
se popnu na sprat. Da su se rodili na nekom drugom mestu u
neko drugo vreme, da su na ovaj svet došli kao bilo ko drugi,
samo da bi izbegli razornu činjenicu koju sobom nosi
sadašnjica.
Tvoja greška, Lili, bila je u tome što si poverenje dala
grupi plaćenika i kukavica, pretpostavivši ih meni.
Možda ćeš pokušati sebe da ubediš da te je na stranu
dobra povukla naklonost koju osećaš prema jednom od njih,
onom sa licem u ožiljcima. Ali on traži mene, a ne tebe, ja ga
zanimam. Ti si za njega samo sredstvo koje će mu pomoći da
dođe do čudovišta i ništa više od toga. I da te kresne, možda.
Nema tog muškarca koji će odbiti taj dodatak.
Kud god pošla, naći ću te. Nikad me se nećeš otresti, a ja
nikad neću biti daleko.
Uzmi, recimo, ovaj trenutak sada.
Ja sam u tvom avionu.
Osvrni se malo oko sebe, ili nemoj. Pokušaj da me nađeš,
ili nemoj.
Još dok pišem ovo, smišljam kako ću to da izvedem.
Pomislićeš možda da, posle tolikih godina ubijanja, za mene u
tome više nema ničeg novog. Ali pomisao na to da ubijem
tebe, svoje jedino dete, da te gledam prvo kako se obuzdavaš
da ne vrištiš, pa kako ne možeš da prestaneš da vrištiš i,
konačno, kako ostaješ bez glasa - to me, Lili, uzbuđuje.

Tvoj,
Klijent br. 46874-A
Deo treći

RAZUZDAN
 39.

Kad su sleteli a putnici zakrčili prolaze između sedišta pa sad moraju

da stoje nepomični jedno deset minuta, Lili učini upravo ono što je sebi
naložila da nikako ne radi, pa počne da ga traži pogledom.
On je u tom avionu, ali ga ona ne vidi. Da, rešio je da je izmrcvari od
straha pre nego što joj se prikaže, a to bi moglo da bude i na
aerodromskom terminalu, i bilo gde, uostalom.
Kad je sišla iz aviona, premišlja se da li da krene pravo ka toaletu i
sakrije se u jednom od boksova, ali nikako ne može da izbije iz glave
sliku njega kako stoji naslonjen na zid prekoputa u trenutku kad ona
izađe iz klozeta. Jedina strategija kojom još može sebi da kupi malo
vremena jeste da produži pravo napred. Da stalno bude u pokretu.
Pošto je pretpostavila da će on svakako očekivati da se ona
taksijem odveze do grada, Lili seda u aerodromski minibus. Prolazi
jezivih pet minuta, ona sedi na zadnjem sedištu i preklinje u sebi
vozača da već jednom zatvori vrata, dok putnici ulaze i polako, jedan po
jedan, pokazuju karte.
Potom utone u sedište i proviri kroz prozor.
Polazi, požuruje vozača u sebi. Polazi... već jednom... jebote.
Trenutak kasnije vrata se, uz onaj zvuk nalik uzdahu, konačno
zatvaraju i vozilo kreće, uključuje se u saobraćaj na putevima punim
krivina, pre nego što izbije na auto-put. Lili ga i dalje traži pogledom.
Na zadnjem prozoru svakog gradskog busa koji prođe očekuje da će
ugledati njegovo lice. I svaka sirena koja zasvira kao da će najaviti da
on upravo tada prolazi pored njihovog minibusa.
Izlazi na stanici Pen i kreće ka drugom autobusu. Nagađa da će,
putujući autobusom, pružiti sebi tu mogućnost da preseda iz jednog u
drugi bus, da se i ne pominje to da će okolo uvek biti svedoka. On će
svakako želeti da ostane nasamo s njom. Nađe li se pod pritiskom,
učiniće to što je naumio na brzinu i pred stotinama ljudi, a on bi,
naravno, više voleo da se naslađuje time, da njih dvoje budu negde
sami.
Lili je stala u red i stigla do blagajne, ali ne žuri, čeka još trenutak-
dva, ne bi li tek tad odlučila kuda će, pa se odluči da uzme kartu do
Bafala. Pre ili kasnije, moraće da nađe neki kompjuter kako bi najzad
saznala gde se nalazi ta sigurna kuća, ali u ovom trenutku vreme je da
se produži dalje.
Odrema deo puta posle Utike, a kad se probudi, odluči da ipak
produži do poslednje stanice. Stigavši na stanicu u Bafalu, kupi krofnu
sa čokoladom i limenku havajskog punča, a onda pozajmi laptop od
neke devojke s pirsingom što nosi majicu Ded Kenedisa. Čim je skinula
jedini fajl na tom flešu, okrene monitor ka sebi tako da samo ona može
da vidi šta na njemu piše.

Doson Drajv 18, Jukon, Kanada

Lili otvara mapu i ukucava adresu, pa na vikipediji čita šta piše.

Rudarsko mesto pet sati vožnje na severoistok od Vajt-horsa, nekad
ključalo od života, ali sad bezmalo napušteno.
Vrati laptop devojčici s pirsingom pa krene do kupatila i baci onaj
fleš u jednu od šolja. Sada je isključivo u njenoj glavi informacija o tome
kuda je krenula. Nema načina da je bilo ko pronađe osim ako joj ne
upeca tu adresu pravo iz mozga.
Počev od tada, Lili je svesna da onaj ko je prati radi upravo na tome.
 40.

Prelazi čitav kontinent vozeći se Transkanadskim auto-putem, prvo

kroz beskrajne dolove i brda poviše Gornjeg jezera, a potom kroz ravne
prerije, snegom pokrivena polja koja se protežu unedogled, sve do
metalnosivog neba u nedokučivoj daljini. Lili iz autobusa silazi samo
da bi otišla do toaleta ili da kupi malo hrane u prodavnici, moleći boga
da autobus nipošto ne zastane pored putokaza za Medisin Het i Mus
Džo, toponime koji bi joj zvučali čak i simpatično da nije tako
prestravljena.10
Kod Kalgarija Lili reši da ostatak puta pređe što brže. Pošto se
iskrcala u Vajthorsu, nije joj bilo druge nego da nabavi sebi vozilo.
Odlazi pravo do banke u centru varoši i na sertifikovani ček kupuje
polovni Fordov pikap F-150. Pošto je nakupovala nekoliko kanistera s
gorivom, da joj se nađe usput, kao i dovoljno vode i slatkiša sa
cerealijama, seda u kola i kreće, punom brzinom, put severa.
Zbog neispavanosti, stalno joj se nešto priviđa. Prvo joj se učini da
je videla neku priliku kako trči pored njenih kola kroz spaljenu šumu.
Zatim je videla životinju - belog konja kako stoji nasred puta kad je,
posle jednog uspona, izbila iza okuke na vrh brda. Najgore je bilo kad je
pred sobom ugledala devojčicu. Majušno telo u raskopčanoj zimskoj
jakni kako leži pored puta. Ali kad je prišla bliže, primetila je da to nije
nikakva devojčica, da to nije čak ni ona sama, Lili, šestogodišnje dete,
već samo pocepana kesa sa smećem.
Snega ima malo s obzirom na doba godine i Lili, skrenuvši na put za
Fejro, oseti zbog toga zahvalnost. Kako li se njena majka snalazila u
jednom takvom podneblju i preživljavala takve zime? Jedini odgovor
glasio je da majka odatle nikad nije odlazila. Kad bi napadao sneg, njih
dve bi živele na konzervisanoj hrani i mleku u prahu, pretpostavljajući
sigurno utočište spoljnom svetu.
Ni to, međutim, nije bilo dovoljno daleko. Čudovište ih je pronašlo,
čak i tu.
Ulazi u zamračenu varoš, a pred farovima njenog pikapa ukazuje se
zgrada elektrane, zatim bakalnica, koja je jedina još radila u malom
tržnom centru, kao i redovi varoških kuća sagrađenih na brzinu, kad se,
trideset godina ranije, pojačala eksploatacija rude. U svega pet-šest
prozora gori svetlo. U jednom od njih prepoznaje se ženska prilika koja
radoznalo gleda pravo u Lili.
I u mrklom mraku Lili vidi da je varoš i sagrađena i napuštena
navrat-nanos. Zgrade naoko iste, zatim teren za bejzbol, benzinska
stanica, škola - sve je zatvoreno. Adresu pronalazi a da nije morala ni
da je traži. U jednom trenutku je kružila po obodu varoši, a već u
narednom - našla se na Doson Drajvu. Broj 18 krasi jednako neuglednu
zgradu kao što su i sve ostale, uz jedan izuzetak: iznad broja gori žuta
sijalica.
Parkira se iza zgrade. Uz njeno, tu sad stoje još samo dva vozila - još
jedan pikap i nešto stariji džip čiroki - a sudeći po netaknutom
snežnom tepihu oko njih, nijedno nije u skorije vreme korišćeno. Izlazi
iz kola i zaključava ih. Sirena, koja se automatski aktivira, tako je
prepadne da Lili umalo završi na kolenima.
Kad je ušla u kuću, najpre se jedno minut raspravlja sama sa sobom
da li da upali svetla ili da ostane u mraku. Čak i ako ju je Mihailo opet
sustigao, svakako neće moći lepo da se odbrani bude li stajala
nenaoružana u mraku. Termostat je bio podešen na 13 stepeni
Celzijusa. Ona ga pomera na 21.
Reč je o oskudno opremljenoj stambenoj jedinici s dve spavaće
sobe, nešto osnovnog kuhinjskog pribora i posuđa i jednim jedinim
peškirom u kupatilu. Jedino što joj tu privlači pažnju jeste oružje, koje
Lili pronalazi u ormaru u glavnoj spavaćoj sobi. Lovačka puška sauer,
pištolj bereta, pumparica mosberg, kao i obilje municije.
Na kuhinjskom stolu, baš kako joj je Vil bio najavio, nalazi se
satelitski telefon sa samo jednim programiranim brojem. Pozove taj
broj bez razmišljanja.
- Lili?
Toliko je iznenađena što čuje Vilov glas - što čuje, zapravo, bilo koga
da joj se obraća po imenu - da joj se istog časa grlo steglo.
- Živ si!
- Izgubio sam ga. Za dlaku sam ga izgubio. Mora da je nekako
izvadio sebi iz ruke onaj GPS, jer je...
- Gde si ti sad?
- U Čikagu?
- Što tamo?
- To ti je najbolja polazna tačka kud god nameravaš da kreneš.
 Lili mu kaže gde se ona nalazi i ispriča mu kako je i Mihailo leteo s
njom istim avionom iz Amsterdama, ali da ga odonda još nije videla.
- Ne izlazi napolje - kaže joj on. - Ništa ne preduzimaj. Dolazim.
Lili pređe pogledom s ulaznih vrata na zavese navučene preko
prozora u dnevnoj sobi, pa onda dalje, do zadnjih vrata.
- Vile?
- Da?
- Požuri.
 41.

Smrznuti vafli, činija žitarica bez mleka i limenka soka od mešanog

voća.
Doručak joj je nešto što bi svaki petogodišnjak jeo svako jutro, i ona
se žudno baca na jelo, da podigne sebi šećer u krvi. Onda na tuširanje.
Gleda kako voda vijugajući nestaje u odvodu, dok se dugi dani
putovanja spiraju s nje zajedno s posivelom sapunicom.
Odeće nema ni za lek, Lili je pretresla sve fioke i ništa, zato mora da
strpa u mašinu ono što ima na sebi. Naposletku ugleda sebe nagu u
ogledalu dok patronama puni sačmaricu.
Pa, pogledaj se samo, čestita joj unutrašnji glas.
Tad se oglasi zvono na ulaznim vratima.
Vil sigurno nije mogao tako brzo da stigne iz Čikaga.
Lili se umota u peškir i, ne odvajajući se od mosberga, krene
hodnikom pa zastane na metar i po - dva od vrata. Sačmaricu je
oslonila na rame i nanišanila posred vrata.
- Ko je?
Čuje nešto s druge strane, ali previše je tiho da bi razaznala šta je.
- Ko je tamo?
- Džim - kaže muški glas, ovoga puta razgovetnije. - Džim Herst. Vi
ste komšinica? Ja stanujem na broju 14.
Lili priđe prozoru, pa samo malo povuče zavesu. Vide se samo
otisci čizama na prilazu kući.
Vraća se do vrata, opet sa sačmarom na gotovs, pa priđe bliže i
otključa ih.
- Dobro. Vrata su otvorena.
Ništa se ne dešava. Onda Lili vidi kako se jabuka na bravi okreće.
Neko ih s one strane lako gurne i ona se gotovo nečujno otvore.
- Uh, sranje - kaže čovek ugledavši Lili s uperenom sačmarom.
- Jesi li sam?
- Razveden.
- Mislim, ima li tu još nekog s tobom?
Čovek se osvrne ka pustoj ulici.
 - Ima li nekog ovde? Nema.
- Dobro - kaže Lili pa spusti oružje. Tada čovek primeti da ona na
sebi ima samo peškir.
- Možda sam došao u pogrešno vreme.
- Pa i nije baš najbolje.
- Maločas sam primetio tvoja kola tamo napolju, pa reko, da
navratim, da se pozdravim - kaže on. - Malo nam ko zalazi ovamo u ovo
doba godine. U stvari, u bilo koje doba godine.
Lili ćuti.
- Pa dobro onda. Ako ti bilo šta zatreba, ko što rekoh, ja sam ti dole,
u broju 14 - kaže Džim Herst, pa se okrene i uhvati za kvaku.
- Zahvaljujem - kaže Lili, pa se seti da bi morala da bude
neprimetna. - Džime, jel’ ti ne bi smetalo da nikome ne kažeš da sam se
ovde uselila? Dolazi mi muž i želela bih da ga iznenadim.
- Da ga iznenadiš - ponovi čovek pre nego što je za sobom zatvorio
vrata. - Ne sumnjam da si dobra u priređivanju iznenađenja.
 42.

Ostatak dana Lili provodi gledajući čas kroz prednje, čas kroz zadnje
prozore, i stoput proveravajući da li joj je sačmara otkočena. Treba joj
mnogo vremena da bi procenila gde tačno treba da se namesti kako bi
zapucala ako Mihailo pokuša da uđe. Na kraju se opredeljuje za stolicu
za oronulim trpezarijskim stolom, namestivši je tačno između dnevne
sobe i hodnika (u sobi je tepih, u u hodniku pločice), odakle može da
kontroliše i ulazna i zadnja vrata, kao i kružni prozor u sobi. Čak ako se
nekako uvuče kroz ulaz na drugom spratu, Lili je pokrila i podnožje
stepeništa.
Ono na šta nije računala jeste koliko je, zapravo, teško satima sedeti
u izanđaloj stolici kako bi neprekidno bio u stanju pune pripravnosti da
nekome oduvaš glavu s ramena. Nije mnogo prošlo, a zadnjica joj je
utrnula i zabolela je glava. Zapravo, sve je boli.
Vil bi joj pomogao da je tu. Mogli bi naizmenično da drže stražu.
Možda bi i još ponešto mogli da rade zajedno.
Pomislivši na njega, ona podseti sebe da mora da povede računa o
tome da slučajno ne izbuši Vila ako ovaj prođe da uđe u kuću, a onda
vrhovima prstiju utisne tu misao u mišiće ruku kojima steže tu
sačmaru kao povijeno novorođenče -Nemoj da pucaš u Vila - pre nego
što će utonuti u san.

Ona ljubi. Neko ljubi nju.

Oči joj se otvaraju i ona odmah počinje pogledom da traži sačmaru;
ili će je ugledati u krilu, ili oslonjenu na stolicu.
Sačmare nema.
- Jebote. Jebote!
Taman se sprema da potrči na sprat i donese drugu iz ormana, kad
ugleda čoveka kako sedi na kauču u dnevnoj sobi s puškom u rukama.
- Ja ušao, sam - kaže Vil.
- Usrala sam se od straha.
 - Ovo jeste zabačeno mesto, tu nema dileme. Ali brave? Nisu baš
nešto.
Lili je ranije znala da će se obradovati bude li ponovo videla Vila. Ali
sad, kad je on tu, još je srećnija nego što je mogla da pretpostavi.
- Jesi li me ti ljubio dok sam spavala? - pita ona.
- Nisam - kaže Vil. - Ali učinilo mi se da sanjaš nešto mnogo lepo.
- Pa i sanjala sam.
- Ja ne pamtim kad sam poslednji put.
- Šta, sanjao ili ljubio se?
Vil se nasmeši, ali joj ne odgovori ništa, što i samo po sebi
predstavlja već neki odgovor.

Pošto je nešto pojeo, Vil joj priča kako je Mihaila izgubio ubrzo pošto su
otišli iz Rumunije. Znao je, kaže, da Mihailo juri nju, a da će se ona po
svoj prilici vratiti u Ameriku.
- Znaš li gde je on sada? - pita Lili.
- Ne. Ali s obzirom na to da si ti ovde - odnosno da smo ti i ja ovde -
mora biti da ga privlačimo kao svetionik lađu.
- Pa, šta ćemo sad?
- Moramo da zauzmemo busiju. Od bežanije više nema vajde.
Sede i gledaju se preko okruglog trpezarijskog stola, pokušavajući
jedno drugom da prozru misli.
- Frankenštajn, Džekil i Hajd, Drakula - govori Lili. - Sve je to on. On
potiče odakle i oni.
- Toga nije bilo u našem dosijeu.
- Mislim da sam ja jedina kojoj je to ispričao. Ako ne računamo moju
majku, pretpostavljam.
- Što meni to govoriš?
- Zato što ćemo, kad budemo ubili njega, ubiti istoriju. Zato što je
deo svih tih priča istinit, a kad njega više ne bude, sve će to biti samo
prazne priče.
Vil se zavali u stolicu.
- Jel’ se ti to predomišljaš? - upita je. - Morala bi odmah da mi kažeš.
- Nisam tako mislila.
- Nego kako si tačno mislila?
- Htela sam da kažem da sam ja jedina koja zna sve o njemu.
- Svet ne mora da zna sve - kaže on. - I za svet je najčešće najbolje da
ne zna ništa.
Baš tada Lili ga oseti, snažnije nego ikad ranije. Hita ka njoj, biće
uskoro tu.
- Hoćeš gore na sprat? - pita Lili Vila.
- Misliš, u sobu na sprat?
- Da.
On ustaje, uzima oružje sa stola.
- Da ponesemo obe puške - kaže.
 43.

Kasnije, dok leže u krevetu, u sobi u kojoj osim kreveta i nema

nameštaja, otkrivaju jedno drugom tajne.
Vil govori o onima koje je morao da ubije služeći svojoj zemlji, a
odskora i za novac.
- Kažu da zbog toga čovek noću ne može da spava - priča joj. - Ali ja
spavam odlično. Meni zapravo smeta to što mi sve to nimalo ne smeta.
Možda zato sa mnom nešto nije kako treba.
- I sa mnom - na to će Lili.
Ona mu priča kako se oduvek osećala otuđenom od drugih, kao da
je sve vreme proučavala ljude umesto da sama živi kao ljudsko biće.
Dugo je pretpostavljala da je to zato što je vrlo mlada ostala bez majke,
ili zato što je izgubila bebu pošto je prethodno čvrsto verovala da ne
želi da postane majka. Ali sada, otkako je upoznala Mihaila, nijedno od
tih objašnjenja ne deluje joj tako uverljivo.
- Ta rupa u mom životu - šta ako ona daje odgovor na to ko sam ja? -
pita ona, milujući ga po ruci. - Šta ako je to narav mog oca? U meni.
Lili prvi put to izgovara naglas. Pre nego što je Vil stigao da
odgovori, začuju zvono na vratima.
- Ostani tu - kaže Vil pa skoči iz kreveta i obuče farmerice.
- Idemo zajedno - kaže Lili oblačeći se pa podigne sačmaru s patosa.
Kad su sišli, Vil uzmiče s puškom uperenom u vrata. Daje znak Lili
da pogleda kroz prednji prozor.
- Komšija je - šapatom će ona. - Bez brige.
Vil osloni pušku o kuhinjski zid, a i Lili učini isto sa sačmarom,
samo u uglu dnevne sobe.
Opet zvono na vratima.
Lili otključa vrata, okrene jabučicu.
Na pragu stoji Džim Herst. Istina, stoji što je dalje moguće na
betonskoj stazi, te bi se na prvi pogled reklo da samo želi nešto da
ubaci u kuću pa da pobegne glavom bez obzira. Zato je, u isti mah,
zaogrnut mrakom; svetlo iz predsoblja obasjava mu čizme, ali ne
dopire do lica.
 - Džime? - kaže Lili, a onaj čovek načini korak napred.
Gleda negde između Lili i Vila.
- Stigao ti je muž - kaže.
Vil priđe bliže pa stane na vrata, ispred Lili. Osvrne se levo-desno
po pustoj ulici.
- Možemo nekako da vam pomognemo? - pita Vil.
- Nešto nije kako treba - kaže Herst.
- Šta to?
- Pošao sam u prodavnicu da kupim cigarete i - o, bože.
Vil uhvati čoveka za rame baš kad mu se učinilo da će ovaj da se
onesvesti.
- Šta se desilo u prodavnici? - pita Vil.
- Ela. Žena koja radi noćnu smenu. Bila je... raskomadana. - Herst
pogleda u Lili. - Rekao je da je to medved uradio.
- Ko je rekao?
- Taj čovek.
Herst unezvereno gleda čas u Vila, čas Lili, kao da je u nečemu
podbacio, a ni sam ne može da dokuči u čemu.
- Je li taj bio policajac? - pita Vil.
- Ako je i bio, nije nosio uniformu.
- Šta ti je rekao? - pita Lili.
- Rekao mi je da upozorim ljude na medveda. Da krenem od vrata
do vrata. Pitao me da li slučajno znam da je neko skoro došao u varoš i
iznajmio stan. Jedino sam tebe mogao da se setim.
Vil prođe pored Hersta, pa se dobro zagleda uz ulicu i niz nju.
Preleti pogledom i preko krovova.
- Taj čovek s kojim si razgovarao ne radi za policiju - kaže Vil
vraćajući se unutra.
- Za koga onda radi, đavo da ga nosi?
- On je na onoj pogrešnoj strani.
Herst klimne glavom kao da je sve razumeo.
- Idi kući sad. I zaključaj se - kaže mu Vil. - Nemoj da izlaziš šta god
video ili čuo.
Onaj opet klimne glavom, ali zastane na poslednjem stepeniku pa se
okrene.
- A šta ćete vi da radite?
- Da ga ubijemo - kaže Vil i zatvori vrata.
 44.

Lili opet uzima sačmaru i čeka da se Vil odmakne od vrata.

- Tu je - kaže Lili.
- Da.
- I zna gde smo.
Vil je pogleda.
- Ne brini - kaže on. - Mi i želimo da on dođe.
Vil joj daje znak da sedne na pod. Pošto je sela, on joj se pridružuje.
Sede na podu, leđa o leđa.
- Ti pazi na zadnja vrata. Prednja su moja - kaže on.
- Koliko dugo ćemo da sedimo ovde?
- Dok sve ne bude gotovo.

Još pre nego što im je Džim Herst rekao šta se dogodilo u prodavnici,
Lili je znala da je Mihailo stigao u Fejro. Ne ono čudovište koje je neko
vreme provelo u ćeliji u Rumuniji, već čovek koji nije čovek. On jeste
nekad bio ljudsko biće, koje je i ona stigla da upozna tokom njihovih
susreta, i bio je to makar do časa kad joj je napisao ono pismo koje ju je
sačekalo u avionu, jer u jednom trenutku se, progoneći Lili, opet
izmenio. Međutim, ona sada zna da je ta granica između jednog i
drugog nepouzdana i da svakoga trena može da popusti.
Sklopi oči i počne u mislima da traži Mihaila, pokušavajući da oseti
gde bi mogao da se nalazi, ali pred njenim unutrašnjim okom pojavljuje
se samo okean crne nafte. Da, on se krije od nje. Vreba dole, u dubini, i
samo čeka da i nju povuče za sobom.
- Lili?
- Da?
- Hajde da ovo obavimo kako treba, ja uveliko razmišljam o
odmoru.
- Misliš na onaj doživotni odmor, bežanje od ubica čitav život?
- Pa, što da ne?
 - Šta kažeš za Samou?
- Što baš tamo?
- Čuo si za Roberta Luisa Stivensona? Doktor Džekil i gospodin Hajd?
Tu je...
Nešto uto tresne u zadnja vrata tako silovito da ih bezmalo izvali iz
šarki.
- Hajde, Lili - kaže joj Vil. - Sad, odmah!
Lili kažiprstom obujmi obarač. Upravo kako ju je majka naučila. S
tim što ovoga puta neće oklevati. Čim ga ugleda, koknuće ga.
Prislonila je obraz na oružje, kad se prolomi vrisak.
Neki muškarac. Stoji ispred zadnjih vrata. Prestravljen je, kuka. Lili
ga prepoznaje: to je Džim Herst.
- Pomagajte! Molim vas!
Vil je već na nogama.
- Klopka - kaže ona.
- Ako i jeste, hajde da je pokrenemo.
 45.

Vil istrči na zadnja vrata zaputivši se tamo odakle dopiru Herstovi krici
i već je prešao pola parkirališta, kad Lili izađe iz kuće.
Sledi ga po zaleđenoj padini i oklizne se, a sačmara joj ispadne iz
ruke. Dok se ponovo osovila na noge i zgrabila mosberg, stigla je tek
krajičkom oka da ugleda Vila kako prelazi otvoren prostor između
druga dva bloka kuća. Ona trči, oborene glave, pada sneg, svaka pahulja
grize je za kožu.
Iza kuća nalazi se igralište za bejzbol, koje je primetila kad je prvi
put stigla u varoš. Dok prilazi terenu, ugleda tri čoveka kako stoje kod
zaštitne mreže. Mihailo drži Džima Hersta, rukom ga je obgrlio oko
vrata. Vil stoji desetak metara dalje s puškom na gotovs.
Lili stane tamo gde se smrznuta trava dodiruje s otvrdlim
zemljanim terenom. Mihailo je vidi. Grubim cerenjem otkriva srebrne
zube.
- Svi smo tu - kaže on.
Načini jedan korak ka njoj, stežući Džima tako jako oko vrata da
ovaj nije u stanju ni da govori ni da udahne.
- Pusti ga - kaže mu Vil.
- Sećam se ja tebe - na to će Mihailo pa pogled premesti s Lili na
Vila. - I tvoje sestre se sećam.
Vil se na to ukoči od besa. Svaki deo njegovog tela, izuzev mozga,
toliko je napet da bi mogao da prsne zbog tih reči.
- Što mlađe, to bolje, lično sam imao prilike da se uverim - nastavlja
Mihailo. - Naravno, za tebe to mora da je bilo strašno.
Prilazi bliže. Toliko je opušten da je lako smetnuti s uma koliko brzo
ume da se kreće. Mihailo je već stigao do Vila. Pokreti su mu odsečni i
brzi, noge jedva dodiruju zemlju dok grabi napred.
- Ne!
Vil opali, ali Lilin glas mu odvrati pažnju i on čak i iz neposredne
blizine ne pogađa tamo gde je ciljao. Metak prolazi Džimu Herstu kroz
rame umesto da Mihaila pogodi pravo u lice.
Lili gleda kako se Herstove otekle usne pomeraju, ali ne ispuštaju
glasa. Izgleda joj kao da ovaj vežba da se ljubi.
Vil opali ponovo.
Ovoga puta pogađa Hersta u nogu, tane mu prolazi kroz butinu, i
njegovu i Mihailovu, s tim što to, reklo bi se, oseća jedino onaj prvi.
Hersta sad protresaju grčevi, uvija se usled šoka, a izgleda neprirodno
jer nijednim delom tela ne dodiruje zemlju. Liči na pozorišnu lutku koju
vešti lutkar podiže i baca unapred.
Herstovo telo pada na Vila pre nego što ovaj stigne da ispali još
jedan metak.
Vil pada nauznak, puška mu izleti iz ruku. Kad pokuša da dopuzi do
oružja, Mihailo mu baci Hersta pravo na leđa, tako da se na trenutak
njih dvojica upinju da razmrse isprepletane udove. Vil oslobodi jednu
ruku i krene da izvadi pištolj iz korica za pojasom. Međutim, nije stigao
do pištolja, a Mihailo ga šutne u zglob tako snažno da se razgovetno
čuje kako kost puca.
Sačmara, govori Lili sebi. U rukama ti je.
Ona podiže kundak i uperi cev na Mihaila. Mrak je, mračnije je nego
maločas. Ona se sva trese, ali ne od zime. Naoružana je mosbergom i
obučena da pogađa mete iz neposredne blizine, a bliže od ovoga ne bi
mogla da priđe.
Mihailo načas zastane, pogleda pravo u nju tako prodorno i bistro
da joj nema druge nego da mu uzvrati. Gleda je sa čežnjom čoveka koji
se trudi da upamti kako izgleda voljena žena pre nego što će je jednom
zasvagda napustiti.
A onda, pre nego što on stigne reč da progovori, pre nego što ona
stigne da opali, Mihailo se menja.
Iz Mihaila u Hajda. On postaje ono.
Čudovište dohvati Vila za slomljeni zglavak na ruci, pa prinese
njegovo grlo ustima. Zubi se sastavljaju. Probijaju kožu.
- Ne!
Lili povlači obarač, ali izgubi ravnotežu i pada unazad, a metak
odlazi uprazno. Ona izbaci čauru pa ponovo napuni sačmaru.
Iz prve. To mora da bude iz prve.
Nanišani pravo stvorenju u grudi.
Još dok ona puca, stvorenje se kreće, savija se da izbegne patronu. I
prolazi netaknuto.
Lili izbacuje upotrebljenu patronu, stavlja novu. Tek tada vidi da je
onaj stvor, kad je krenuo da izbegne metak, povukao i Vila sa sobom,
držeći ga onako ispijenog i zgrčenog, bezizraznog lica.
 Stvorenje čeka da ga ona ponovo pogleda u oči. Onda zamahne
kandžama i zabode svih pet noževa Vilu u slabinu, obali ga na zemlju i
krene ka njoj.
Lili se okreće. Govori svojim nogama da se kreću, ali one se samo
delimično pokoravaju njenoj zapovesti, kolena su joj kao od sunđera,
butine otežale. Kad god stopalima dodirne zemlju, očekuje da će osetiti
kandže kako joj se zarivaju u leđa.
Zna da to ne valja, zna još dok se osvrće da vidi šta se dešava iza nje.
Ali okreće se, svejedno. Stvor joj je sad tako blizu da zacelo neće imati
vremena ni da potrči uz tu strminu pre nego što je sustigne. I još dok ga
tako gleda, stvorenje nasrće na nju, s Vilom, koji mu odskakuje
prebačen preko ramena.
Lili podigne sačmaru. Opali.
Stvorenje se zatetura i Lili ugleda krvavi polukrug, odmah iznad
njegovog boka. Slobodnom rukom ono dodiruje ranu. Pogleda onda u
nju i istisne iz sebe zvuk koji je u isti mah životinjski i mehanički. Malo
vučje zavijanje, malo cika motorne testere.
Lili potrči uz padinu prema parkiralištu. Još malo joj nedostaje,
gotovo se već popela i razmišlja o tome da se okrene i zapuca, ali ne
zna koliko joj je ostalo patrona. Dve. Možda samo jedna. Možda i
nijedna.
Ulazi u kola. Ulazi i vozi.
Kad stigne do parkirališta, tek tad se osvrne. Stvorenje je upravo
ispljuvalo šlajmaru pomešanu s krvlju; tamni krug topi se u snegu. A
onda opet kreće ka njoj.
Ključevi. Kud li su deli ključevi? Konačno pronalazi metalni
privesak u džepu i otključava vrata.
I stvor se popeo uz padinu i baca Vilovo telo na zemlju.
Lili uskače u pikap i zatvara vrata, časak pre nego što će se
stvorenje zakucati u njih, kandžama grebući po bravi.
Ona pali motor i ubacuje u rikverc, ne gledajući, pa ispravlja kola,
kreće kolskim prilazom unazad i izbija na put. Ali ono je sve vreme
prati. Grebe po vetrobranskom staklu, kandžama prevlači preko vrata, i
ta škripa metala kao da je i sama živa, kao da i sama pati.
Vozilo poskoči napred. Lili pogleda u retrovizor.
Čudovište je tu, drži Vilovo telo za gležnjeve kao da nije teže od kese
napunjene vešom za pranje. Škljoca zubima pre nego što ponovo
zaurla, da li bezumno se smejući, ili od srdžbe, ili od žalosti. S tim što
nije nijedno od toga. U tom zvuku nema ničeg ljudskog.
 46.

Dok sviće zora nalik graorastoj vrpci što se pomalja iza brda, Lili
prelazi granicu između Kanade i Aljaske.
Osim što je morala da stane kako bi cariniku pokazala lažni pasoš,
staje samo još jednom, da naspe gorivo iz kanistera u rezervoar. Pošto
je drum pred njom prošaran crnim ledom, pri svakoj brzini iznad
šezdeset kilometara na sat vozilu bi pretila opasnost da završi u jarku.
Po njenoj proceni, ima dovoljno vremena da stigne kud se zaputila a
da je ono čudovište ne sustigne. Pošto ga je upucala kod Fejroa,
stvorenje je svakako moralo da pronađe neko vozilo, a uz njih i
odgovarajuće ključeve. To je, opet, podrazumevalo da najpre mora da
upadne u jednu od kuća u varoši u kojoj nekog ima. A to bi, po svemu
sudeći, podrazumevalo i još ubijanja. Premda je bila svesna da njen
hitac nije bio dovoljno ubitačan da mu dođe glave, bilo je izvesno da će
ga zadobijene rane makar usporiti.
Čudovište nikako neće uspeti da je stigne pre nego što izbije na
Klondajčki auto-put. Posle toga, ima mnoštvo lokalnih puteva gde će
moći da zamakne i mnogo malih mesta gde će moći da se prikrije i
čeka.
Možda bi uspela čak i sasvim da mu umakne da stvorenje već ne
zna kud je krenula.

Kilometri između Tetlinske petlje i Dot Lejka tako nalikuju jedan

drugom da Lili više nikako ne može da bude sigurna hoće li bez velikih
poteškoća primetiti šumski put koji vodi do brvnare. Pa ipak, onda kad
je završila još jedan u beskrajnom nizu uspona, odmah ga je ugledala:
neoznačen, bez kapije, običan put koji, kroz posečena stabla, vodi ka
jugu.
Skrene na put i nekoliko kilometara dalje pronalazi onu stazu:
zarasla je i tako je uzana da grane šibaju po prozorima pikapa; sticajem
okolnosti, terensko vozilo i dalje može da prođe, zahvaljujući lovcima
na losove, koji tuda često prolaze u potrazi za plenom.
Posle još jedno dva i po kilometara, put prestaje. Tu je rastinje
učinilo svoje, žbunje se isprečilo pred Lilinim pikapom, dok se granje
breza i smrča ispreplelo u mrežu. Lili dohvati sačmaru i bocu s vodom,
pa produži pešice, računajući da do konačnog odredišta ne bi trebalo
da bude više od kilometar i po do dva.
Najzad stiže, izbija na čistinu koja je, vidi sad to, prostranija nego
što ju je upamtila. Budući da na njoj ni za letnjih meseci nema trave,
čistina deluje pusto, a brvnara podignuta nasred nje izgleda kao
anomalija, s kosim krovom i trapezoidnim prozorskim okvirima, kao
čovekov doprinos šumskom haosu.
Iznenadila se videvši da su vrata još na šarkama. To, kao i drugi
znaci po kojima se vidi da je neko u skorije vreme popravljao brvnaru,
neko od onih koji u nju povremeno navraćaju - umiri je taman toliko da
se ne obeznani odmah tu, na licu mesta.
Unutra je mračno. Čim joj se oči priviknu na tamu, primeti da je
kuhinja još na svom mestu, kao i kuhinjski sto, tanjiri na njemu, sada
puni mišjeg izmeta, zatim nekoliko drvenih stolica nasumice
nabacanih oko stola, kao da su poslednji ljudi koji su tu boravili čuli
znak za uzbunu i dali se u bekstvo.
Lili najpre proverava sačmaru, pa nesvesno zaječi kad vidi da joj je
ostala samo jedna patrona.
Toliko će ti biti dovoljno.
Proveri da li je puška otkočena, pa potegne dobar gutljaj vode.
Samo gađaj tamo gde treba.
Sad kad je stigla na to mesto, Lili očekuje da će joj se živci razdrmati
i držati u stanju pripravnosti. Umesto toga, čeka je breme zamora dok
štrapacira po brvnari, boreći se da zadrži na okupu najjednostavnije
misli. Koji položaj da zauzme? Da stoji pored prozora i čuva stražu, ili
da sačeka da ono uđe unutra? Na kraju ništa nije rešila. Samo se sruči
na pod svoje nekadašnje dečje sobe, leđa oslonjenih o zid.
Telo ima svoje granice. Um takođe. Preživiš takav strah i takve
grozote da pomisliš kako nikad više nećeš oka sklopiti, ali san ti
svejedno dođe na oči, neželjen i mučan, i guši te kao da ti je neko
navukao vunenu kapu preko glave.
Lili se oči sklope, a da to nije ni primetila.
Sanja krv.
Pliva u okeanu krvi, guste, valovite, koja se kotrlja u lenjim talasima.
Tako je teška da je jedva održava glavu na površini i diše. Ali nema joj
druge. Snažno zamahuje, grabi napred, ali ne isključivo zato da bi
izbegla davljenje. Tu ima još nekoga, nije sama u tom beskrajnom
grimiznom moru.
Lili? Šta to radiš?
Lili čuje majku kako je doziva, pa zapliva tamo odakle dopire glas.
Stani. Odmah da si prestala.
Pronalazi majku, koja se bori da ostane na površini. Kosa joj je
slepljena za glavu, zubi su joj beli kao orbit pepermint. Lili! Ne!
Lili primećuje da majčine oči nisu zažagrene od olakšanja, već od
čistog užasa. Ali to je neće sprečiti da učini ono što je naumila, neće je
naterati da zastane i preispita se.
Prilazi majci, stavlja ruke na njeno teme, pa je povuče nadole. I
zadrži je. Oseća kako majčino telo vibrira dok guta i guši se, pa opet
guta, sve dok naposletku ne potone, a površina okeana ostane mirna,
poput ogledala.
Budi je čudovište, kuca na vrata.
 47.

Triput udara. Svaki udarac propraćen je šupljom škripom prstiju

kojima stvorenje prelazi preko drveta. Kao što je i njena majka, pre
mnogo godina, učinila posle trećeg udara, i Lili sad ustaje i prilazi
vratima.
- Mihailo?
Muk.
Priljubi obraz uz vrata i oseti ga s druge strane; stvor stoji
opuštenih ruku, povijenih ramena i podignute glave.
Da bi uspela, moraće sve da izvede brzo: da otključa vrata, načini
dva koraka unazad i napravi mu rupu u grudima. Tri pokreta sabijena u
jedan.
Lili otključa vrata. Načini dva koraka unazad. Podiže sačmaru,
namesti kundak na rame.
Vrata se otvaraju, ali ne na silu, nego sama od sebe, lagano. Donji
deo vrata ližu jezici ledenog vazduha što dopire spolja.
Sad bi trebalo da opali. Sada. Sad.
- Vile?
Kad stvorenje načini korak napred, podne daske teskobno zaječe
pod njegovom težinom. Koluta očima načas je pogledavši, a onda
skrene pogled u stranu. Otvori usta pa ih naglo zatvori i cokne.
Proverava refleks ujedanja i žvakanja pre nego što pređe na ono pravo.
Kao i žene kojima je Mihailo doveo Stokera u onu iznajmljenu sobu
u Sohou, kao čitav niz propalih ogleda i sve one neostvarene neveste s
kojima se oprobao pre nego što je sreo Lilinu majku, i ovo biće je Vil
samo likom, živo tek toliko da može da se kreće, ubija i jede. Prvi put
celo lice mu je u ožiljcima, unakaženo, i odgovara čudovišnosti njegove
sveukupne pojave.
- Molim te, nemoj - kaže ona dok nišani u njega.
On odgovara tako što prilazi bliže. Nogu pred nogu, a svaki korak
mu sigurniji od prethodnog.
Četiri drveta.
Zvuk mu se otima iz usta. On pokuša ponovo. Možda ispušta reči, a
možda ne ispušta ništa.
Lakše malo.
Stvorenje je udaljeno manje od dva metra, i Lili razgovetno čuje šta
joj govori.
Oprosti mi.
I ona povuče oroz.
 48.

Stvorenje koje je doskora bilo Vil zatetura se. Lili, ošamućena, ispusti
sačmaru, ali tek pošto je videla kako stvorenje obara glavu i gleda u
svoje grudi, usredsređeno na krv koja mu natapa parku.
Stvor stavi ruku na ranu i pritisne je, ne da zaustavi krvarenje, već
da gurne ruku u sebe, pa onda da napipava oko kičme, tražeći nešto što
je upalo u baricu punu ogavne vode.
Opet je gleda u oči. A onda padne postrance na pod i primiri se.
Lili se sagne da podigne sačmaru, ali shvati da joj ona sad ništa ne
vredi. Slabi su izgledi da u brvnari ima oružja. Ipak odluči da potraži.
Ispod umivaonika je tiganj od livenog gvožđa. Na polici neotvorena
konzerva s prebrancem. Lili razmišlja da uzme i jedno i drugo, ali ipak
odlazi ostavivši tiganj i konzervu tamo gde ih je zatekla.
Šta si sad naumila, doktorka? Psihoanaliziraćeš ga dok ne umre?
Proviri kroz otvorena vrata, preleti pogledom čistinu i šumu iza nje.
Iako ga ne vidi, zna da je Mihailo tamo napolju i motri na nju.
Nanjušiće te ako te ne vidi, uhvatiće te ako te ne nanjuši. Pročitaće ti
misli.
- Što lepo ne zavežeš ako već nemaš nikakvu ideju - prosikće ona
samoj sebi.
Ali ja IMAM ideju.
Pre trideset godina, majka joj je rekla kuda da ide. U toj prikolici
pored potoka sad ne može biti ničega što bi moglo da joj pomogne, ali
Lili mora da veruje da postoji neki razlog što je to mesto, kao mala,
nazivala tajnim. Ako ništa drugo, dok bude pokušavala da stigne tamo,
bar neće umreti tu gde se obrela, na istom tom mestu, na istim podnim
daskama na kojima je izdahnula njena majka.
Povlači se s vrata, sklanja se s otvorenog. Naslućuje da do mrklog
mraka ima sigurno još nekoliko sati. Da li da ostane tu gde jeste i
sačeka noć? Ako će već da beži u tu prikolicu - ili bilo kuda - neće to
nikako moći da izvede bez malo sunčeve svetlosti, ali, s druge strane,
procenjuje da bi i sene zimskog sumraka mogle da posluže kao zaštita.
Pošto ima dovoljno vremena, traži odvijač u jednoj od kuhinjskih
fioka. Pronalazi ga i skida daske zakucane preko prozora spavaće sobe.
Tu su ona i majka zajedno spavale u krevetu, čini joj se, pre sto godina.
Šćućurene bi dočekivale jutra kad u furuni zgasne oganj posle dugih
noćnih sati. Isto tako, tu je gledala kako joj on ubija majku.
Pomisao na to, kao i na ono što je taj stvor učinio Vilu - ponovo
raspiruju mržnju u njoj. Nije bitno da li on oseća to njeno čuvstvo i
može da otkrije gde se ona nalazi upravo sada, na osnovu tog besa koji
iz nje isijava nalik reflektoru. Dosta je bilo samokontrole, pomisli Lili.
Da, ona ga mrzi i toj mržnji će se i prepustiti. Sva cepti od te jarosti koja
je istovremeno preplavljuje kao anestezija, pa tako kad se provuče kroz
prozor i poseče ruku na komad stakla, gotovo da i ne oseti bol.
Ulaz u čestar se ne vidi, ali ona smatra da će moći da prepozna put
do prikolice. Prešavši petnaest-dvadeset metara, zastane da oslušne,
pa se osvrne na put kojim je došla. Nema ničeg. Ali ona zna da je
Mihailo blizu. Ovo je to mrcvarenje na kraju, ono koje joj je obećao,
mada zapravo još nije ni počelo.
Razmiče zavesu od trnovitog žbunja i izlazi na čistinu manju od one
na kojoj je podignuta brvnara.
Prikolica je još tu. Rđe ima više nego kad je pre nekoliko godina
poslednji put ovde bila, a i izgleda nesigurno, tim pre što stoji na četiri
gomile građevinskih blokova, premda je ipak reč o taman toliko
stabilnoj konstrukciji da se u nju može ući a da ti se sve ne stropošta
pod nogama.
Provuče prste kroz rupu gde se nekad nalazila kvaka. Popne se uz
nekoliko stepenika i - eto je u prikolici.
Lili gleda oko sebe; nered koji je zatekla mogao se i očekivati.
Prazni plakari od šperploče, korodirale limenke, sto od ultrapasa
zašrafljen u pregradni zid, od vode podnadulo broširano izdanje
Stepskog vuka. Amonijak od životinjske mokraće je jak kao kad ti stave
mirišljavu so pod nos.
Zašto bije majka uopšte slala na jedno takvo mesto? Tu ne može da
nađe ništa čime bi se odbranila, a i nema gde da se sakrije. Šta god da
joj je bilo na pameti, sad više nije tu.
Možda ga nikada nije ni bilo, psihopato.
Lili se priseća tog popodneva kad je, kao dete, zatekla majku kako
leži na zemlji pored prikolice. Uvek je pretpostavljala da je majku
zatekla usred nečega što bi ona želela da zadrži za sebe, nečeg ličnog.
Ali šta ako je majka želela da je Lili tu zatekne? Šta ako je zamisao
upravo i bila da se Lili pita šta li joj je majka ostavila, a što će ona
otkriti kad bude dovoljno velika da razume tajnu koja je za nju
sačuvana?
Lili izađe napolje, legne na zemlju pa se podvuče pod prikolicu,
rukama razgrćući sneg. Kad se cela podvukla, već joj je lakše da se
kreće, ali brine je opasnost da će joj se sve sručiti na glavu ako samo
pipne donji deo šasije i da će ostati tako spljoštena.
Donja strana prikolice svojevrstan je mozaik sačinjen od komada
šperploče, kvadrata čelika tu i tamo zakucanih da prikriju zarđale rupe,
kao i dve korodirale šipke duž cele strukture i zapravo je pridržavaju.
Lili izvija glavu, pomeri se malo u stranu da vidi ima li nečeg oko njenih
nogu. Ništa.
Onda ugleda nešto čudno prikucano za vrata prikolice.
Neka drvena kutija.
Lili je odmah prepozna. Jednostavna, od borovine, četvrtasta, s
poklopcem na zaključavanje. Seća se kako ju je jednom njena majka
izvukla iz jastučnice koju je nosila s prtljagom.
„Šta držiš u njoj?”, upitala ju je tad Lili.
„Pepeo tvojih bake i deke”, odgovorila joj je majka. Lili nije želela
ništa dalje da pita da je ne bi uznemiravala.
Ona otpuzi do tamo i tek tad vidi da je kutija ekserima prikucana za
pod prikolice. Bez alata nikako neće moći da je skine. Da, odvijač!
Odvijač pomoću kojeg se izvukla kroz prozor brvnare. Još joj je u džepu.
Lili gurne odvijač između brave i reze na kutiji pa cimne nadole.
-Jebiga!
Bol navire u trzajima. Ima utisak da je polomila prst. Ohrabruje, s
druge strane, što se reza, izgleda, pomerila. Ako je još nekoliko puta
tako cimne, možda će se kutija osloboditi.
Povuče kažiprst, koji je već otekao, pa umesto njega gurne srednji
prst. Ovoga puta levom rukom uhvati zglavak na desnoj, pa na odvijač
prione s većom silinom.
Bolje dva slomljena prsta nego da čekaš da te on odavde izvuče.
Broji unazad od tri, a onda cimne što jače može.
Uz metalni zvuk, reza se odvali od drveta i vrata se otvore. Plastična
kesa uz zveket padne na zemlju.
Pepeo ne zveči.
Pomeri kesu ispod razvaljenog poklopca pa pogleda unutra. Par
rukavica sa zakrivljenim metalnim kandžama umesto prstiju. Niz
srebrnih zuba. Vrhovi su im zašiljeni, kutnjaci dugački kao hirurške
igle.
 Majka je lovila pomoću njih.
To je tajna tajnog mesta.
I ostavila ih je tebi.
Lili mili nazad istim putem kojim je i došla, vukući kesu sa sobom.
Kažiprst joj pulsira od bola. Pogledavši ga, primeti da joj je i zglavak na
prstu nabubreo. Otok se, štaviše, proširio na celu šaku, okruglastu i
tvrdu kao loptica za bejzbol.
Kad se nekako izvukla, ostane neko vreme da leži na zemlji,
posmatrajući prikolicu kao i gustiš oko nje. Ništa se ne pomera, nema
svežih tragova. Osovi se na noge, pa se odvuče do vrata prikolice i
otvori ih. Tako jako zaškripe da ih je umalo ponovo zatvorila, ali se uto
doseti da joj nema druge nego da uđe unutra.
Popevši se uz nekoliko stepenika, zatvori za sobom vrata, pa
pogledom traži nešto čime bi ih zaključala. Najbolje što pronalazi jeste
komad užeta na radnoj ploči u kuhinji, oko rupe gde je nekad bila ručka,
a dole odvod od sudopere. To neće ni blizu biti dovoljno da zaustavi
ono stvorenje ako pokuša da uđe u prikolicu, ali moglo bi makar da joj
kupi malo vremena.
Lili se odšunja od vrata, sagnuvši se nisko, da je on slučajno ne
ugleda kroz mala prozorska okna, na kojima su stakla bila odavno
razbijena. Tako stigne do zadnjeg dela prikolice pa razveže kesu i
prospe njen sadržaj.
Sve je u iznenađujuće dobrom stanju: kožne rukavice s kopčama na
zglobu, još savitljivim i čvrstim, a sečiva tako oštra da joj jedno odmah
poseče palac iako ga je jedva dodirnula.
Samo napred...
 49.

Počinje od zuba. Posle nekoliko pokušaja shvata da se ti zubi stavljaju

preko onih postojećih; guraš ih dok ne škljocnu pa se oni stegnu oko
umnjaka. Navlači zatim rukavicu na levu šaku, onu neotečenu.
Savršeno joj pristaje, koža je prijatna na dodir i glatka.
U kupatilu je ostao komadić ogledala, gore, na polici, i Lili se popne
da se ogledne.
Dobro izgledaš. Kao tvoja majka.
Utom nešto udari spolja u prikolicu. Cela struktura zacvili, počne da
se trese iz temelja.
On je tu. Demon Petera Farkaša. Gospodin Hajd. A opet, tu je i
Mihailo. Do nje dopire Mihailov glas:
Shvataš li šta si ti, Lili? Vidiš li šta si učinila?
Očekuje još jedan udar. Ali čudovište samo prevuče kandžama
preko prikolice i vuče dugo, sve do vrata.
Majka je pokušala da te izleči. Sećaš se? Sećaš se onih čajeva i čorbi
koje ti je pripremala? I čudnih pesama koje je pevala? Neke su bile
uspavanke. Ali bilo je i onih magičnih napeva, i čini. Pokušavala je da
istera ono neprirodno iz tvoje duše, htela je da ostaneš ljudsko biće.
Povodeći se, Lili izlazi iz kupatila. Istog časa, škripa prestaje. U
ustima joj je gorak ukus čorbi kojima ju je majka hranila; ona je to
nazivala supama i čorbama, iako je Lili dobro znala da nije o tome reč.
Reči koje je njena majka mrmljala dok je Lili uz krajnji napor gutala - to
je bila magija. To je bilo svetlo koje je trebalo da istera tamu iz nje.
Ali ti nisi želela da ostaneš bez te tame, zar ne? Bar ne sasvim. Htela si
da budeš dete svoga oca. Pa kako si je naterala da prestane s tim, Lili?
Izvan prikolice, ono čudovište brunda. Zvuk zadovoljne životinje
koja zna da je plen upao u klopku.
Lilina glava puna je tog sna o krvi, te uspomene, tih slika gde ona,
kao šestogodišnje dete, kleči nad majčinim beživotnim telom. Ona je to
učinila. Ona je ispalila metak u majčine grudi, i to iz one remingtonke iz
koje ju je majka učila da puca.
- Ne!
 To je trebalo da bude samo opomena, da majci skrene pažnju kako
mora da prestane s tim pokušajima da je promeni, da od Lili napravi
nešto drugo. Ona je bila tek dete koje uči da zapravo nije samo dete, da
ni izbliza ne liči ni na koga na ovom svetu, i to ju je plašilo. I uzbuđivalo
je.
- Ne!
Pred sobom sad vidi majčine oči, širom otvorene.
- Molim te, dušo! NEMOJ!
Lili je povukla oroz. A onda, čisto da bude sigurna da je završila
posao, a i da bi njena majka prestala da pilji u nju, da bi prestala da je
osuđuje, uzela je lovački nož u majušnu ručicu i sjurila ga u nju.
Kad sam ušao u brvnaru, Alisonino telo ležalo je na podu. Znao sam
šta se dogodilo, video sam to odmah po tvom licu. Zato sam pustio to
stvorenje koje nosim u sebi da ti se prikaže. I navalio sam na to telo, iako
u njemu više nije bilo života. Da izgleda kao da je medved to uradio. A ti?
Ti si provirila tamo iz ćoška. I gledala si.
Kandža lupka po metalnoj koži prikolice. Hiljadu puta tako, sve dok
zid ne ostane izbušen i oštar kao rende.
Ja sam te zaštitio od istine, Lili. Sve sam udesio da izgleda kao da sam
ja to uradio — prvo si videla čudovište, a onda sam te odneo daleko,
daleko. Bila si dete. Moja jedinica. Ali kucnuo je čas da shvatiš šta si
učinila. Išta si ti u stvari.
- Stani - šapatom će Lili.
Vreme je da ti dam poklon zbog kojeg si ovamo i došla.
Čudovište proturi jednu kandžu kroz rupu gde je bila kvaka, pa
povuče. Vrata zaškripe, ali konopac izdrži.
Lili se bori protiv jakog poriva da se ispovraća. Bokom je
prislonjena o zid, tako da će stvor morati da iskida vrata i načini prvi
korak unutra pre nego što je ugleda.
- Draga moja devojčice...
Glas dopire iz neposredne blizine, s one strane limenih vrata
prikolice.
- Jesi li spremna?
Jesi. Spremna si, kaže Lili njen unutrašnji glas. Pokaži mu koliko si
spremna.
Druga kandža provlači se kroz rupu, stisak je jači, vrhovi sečiva
usecaju se u metal. I vuku.
Konopac se nategne na onoj cevi ispod sudopere i izdrži delić
sekunde pre nego što će pući. Vrata odleću sa šarki.
 Lili, nasumice, spušta levu ruku. Uveriće se da je dodirnula kandže
tek kad vidi da se tri od pet sečiva presijavaju od krvi.
Čudovište je tu.
Dok Lili uzmiče, čudovište gleda u svoje grudi. Prolazi pored
umivaonika, pa pored klupe pozadi, tamo gde je nekad bio krevet na
izvlačenje.
Čudovište je pogleda. Razmiče usne i pokazuje zube.
- Isekla si me.
Stvorenje sad skroz ulazi u prikolicu, ispunjavajući uzani hodnik.
Kreće prema Lili.
- Nije lepo uraditi tako nešto starom dobrom tatici, zar ne?
Lili osluškuje škljocanje kandži dok stvorenje njima seče vazduh.
Ona klekne. Nema kud, nema prozora dovoljno velikog da se
iskobelja napolje. Nije ni važno. Ionako ne želi da beži. Neka nova snaga
prostruji joj telom, oživljava u njoj čist užas.
- Nimalo nije lepo...
Onda je stvorenje šutne. Nogom, jako, u grudi. Odbacilo ju je do
klupe, i ona glavom udari o ivicu. Od siline udara umalo izgubi svest.
Bori se da ostane svesna, oseća kako isplivava na površinu, tone i opet
isplivava, kao da ju je poneo neki moćan talas.
Potom je ono ponovo šutne.
Hoće da te obori na zemlju, kaže joj glas. Hoće da te razoruža, a onda
da ti povadi creva, kao da čisti ribu.
Lili ne vidi način kako bi to sprečila. Nasloni se na klupu, ispruživši
noge. Oseća kako joj se oči vrte u dupljama. Zato, kad se čudovište
sagne i unese joj se u lice, uspeva tek ovlaš da ga nazre, kao da je na
nekoj vrtešci, pa mora da obiđe ceo krug da bi ponovo ugledala ono što
je u prethodnom krugu zapazila.
- Ne znam šta je Mihailo video u tebi - kaže stvorenje.
Oči su zgasnule. Stvorenje lagano prelazi desnom kandžom po
mekanoj koži u gornjem delu njenog vrata.
- Ali ja bih voleo da i sam malo pogledam.
Lilina jedina namera je da pokuša svojom rukom da skloni njegovu,
ali upravo kad je iz sve snage zamahnula, desnom šakom dodirne nešto
drugo. Čuje kako se nešto cepa, vlažno i mesnato, dok vrhovima dugih
sečiva na rukavici prodire pod njegovu kožu i zaseca mu vrat. Tad
zavlada tišina i potraje trenutak, kao da se sve zamrzlo, bez ijednog
zvuka, pre nego što vreli mlaz šikne čudovištu iz vrata, jedan, pa još
jedan, i još jedan. Život pokulja iz njega u postojanom ritmu srca.
 Stvorenje sad vidi šta je Lili uradila. Crne oči gledaju kako se oko
nogu stvara sve veća lokva.
Ono zamahne kandžom i poseče je po grudima. Lili vrisne, jer je
jezivo peče, ali odmah oseti da rane nisu duboke. Ukazala joj se još
jedna prilika. Samo jedna.
Ovoga puta poslužiće se zubima.
Da li usled nedostatka ravnoteže, ili zato što nije očekivalo da će na
njega tako krenuti, stvorenje ne blokira Lilin napad. Ona ga ujeda za
otvorenu ranu na vratu. Krv joj ispuni usta i ona guta, ne prestaje.
Stvorenje se bori, ali ona ne pušta. Oseća kako maše kandžama i
cepa joj jaknu na leđima, ali ne može da zarije sečiva sve dok ona ne
popusti, sve dok ga čvrsto drži zubima.
Opadanje snage čudovišta Lili meri po sve slabijem otporu koje joj
ono pruža. Po sve ređim udarcima koje oseća na leđima. I po tome kako
mu ujed malaksava. Naposletku, ono se strese i primiri.
Lili ispljune tečnost koja joj je zaostala u ustima. Učini joj se, još
jednom, da će povratiti, ali onda joj se želudac stiša. Ima utisak da je
upravo unela u sebe nešto što ju je ojačalo, utešilo i ugrejalo, a ne tu
zagasitocrvenu lepljivu tečnost koju sad pljuje po podu.
Neka nova snaga podiže je na noge. Gleda u beživotno telo. Ko je to
sad: Hajd ili Mihailo? Oči su mu širom otvorene i prazne, usne
razvučene preko srebrnih zuba. To jesu donekle crte lica njenog oca, ali
i onog drevnog bića koje je u njemu obitavalo. Lili sad zna da je to, šta
god ono bilo, sada mrtvo.
Vadi zube iz usta i stavlja ih u džep jakne. Rukavice s kandžama
umotava u platnenu vreću koju je našla ispod umivaonika, pa je veže
onim kanapom kojim je vrata držala zatvorenim.
Razmišlja o tome da izvuče telo iz prikolice i negde ga sakrije. U
dogledno vreme doći će policija. Sad su sigurno već u Fejrou,
proučavaju telo Džima Hersta i utvrđuju kako tu ima nešto više od
napada medveda. A onda će pronaći Vila i ovog čoveka u prikolici, pri
čemu ni jednog ni drugog nije moguće identifikovati na licu mesta. A
zbog takvih zagonetki oni se uvek za pomoć obrate višim instancama
vlasti.
No, ko će sad o svemu tome da misli... Lili je hladnoća veća briga od
policije. I treba nekako stići do puta.
Ipak, još neko vreme stoj i tu, taman toliko da ugleda dnevnik.
Mora da mu se dugme na džepu kaputa otkopčalo dok su se borili.
Iz njega vire kožne korice, a debela vrpca kojom je sveska bila vezana
razrešila se i vijuga mu po grudima poput zmije.
Lili izvadi dnevnik iz džepa. Uzima vrpcu pa ga dobro umota, dok
listovi šušte kao da iz velike daljine slušaš aplauz. Lepo joj je legao u
džep, kao što je do maločas i njemu.
Ustumarala se po prikolici. Koliko će još trajati obdanica? Toliko je
izgubljena posle svega što se dogodilo u poslednjih nekoliko minuta da
nikako ne može da proceni. Još nekoliko sati? Tri sata? Jedino joj
preostaje da sledi uzani prolaz između drveća.
Posle nekog vremena, dolazi do mesta sudara.
Džip čiroki kojim je upravljalo stvorenje udario je u zadnji deo
njenog pikapa, tako da su sad oba vozila neupotrebljiva.
Lili hoda dalje.
On te je pustio da to uradiš, govori joj unutrašnji glas. Ne to stvorenje
u njemu, ne Hajd, već onaj drugi deo. Mihailov.
Dok sluša te reči, ni sama ne vidi drugo objašnjenje. Nikako ne bi
trebalo da ona bude ta koja će iz tog čestara izaći sama. Ne, ali takav je
bio njegov naum još pre nego što je počinio zločin zbog kojeg će biti
poslat u Kirbi. Možda biste vi mogli da nađete odgovor na pitanje kako se
zovem. Pretio joj je, progonio ju je, ubijao je pred njenim očima da bi se,
kad kucne čas, ona branila svim raspoloživim sredstvima. Svim onim
što je u sebi mogla da nađe a što pripada njemu i što joj je trebalo da
otkrije samu sebe.
On je želeo da progutaš njegovu krv.
Lili razmišlja o nečemu što je pročitala u jednoj knjizi. O onome što
govori Stokerov vampir.
Krv je život! Krv je život!
I jeste, stvarno.
 50.

Već je gotovo mrkli mrak u trenutku kad Lili izlazi iz šume. Puzi iz jarka
da bi se stropoštala stigavši do ivice puta. Ako bude mogla da otpočine
tu neko vreme, možda će smoći snage da prepešači još tih nekoliko
kilometara. U to bar ubeđuje sebe.
Ti si to uradila. Ubila si rođenu majku. To si ti bila.
Lili gleda u put koji se lagano uspinje ka severu. Pospana je od
hladnoće. Protiv zime se bori tako što se usredsređuje na obzor.
Na put, na drveće.
Na konja.
Nekoliko stotina metara napred, iz šume izlazi ždrebac. Koža mu je
belja od tek napadalog snega na kojem stoji. Izgleda kao izdvojen iz
okruženja, nalik oblaku koji se spustio na tlo.
Velika životinja stane nasred puta i gleda pravo u nju.
Umišlja, ništa drugo. Dovoljno će biti da sklopi oči i prikaze će
nestati. Ali kad Lili sklopi oči i ponovo ih otvori, konj je i dalje tu.
Podigne ruku, mahne mu i doziva ga. Vrati se!
Konj prelazi preko puta i nestaje u šumi s druge strane. Lili
obrazom dodirne kamen, san je obara.
Gotovo je. Umire, i to je u redu. Mihaila više nema. Ni bebe. Ni Vila.
Ni njene majke više nema. Nema kome da se vrati i nema nikoga da se
vrati njoj.
Pre nego što sklopi oči u ledenim suzama, ugleda kamion kako se
upravo pomalja na vrhu brda. Vozilo staje kad stigne do nje. Lili vidi
koturove žice i kran na zadnjem delu kamiona. Izvođači elektroradova.
I ranije ih je viđala tu, tim kranovima podižu radnike do žica
dalekovoda. Otvaraju se vozačeva vrata, jedan radnik iskoči napolje.
Prilazi joj. Rane joj zaceljuju još dok leži, a telo joj bridi kao da
vojska nevidljivih mrava zateže i spaja kožu, zašiva je i pegla.
Radnik se nadnese nad nju. Oseća se na bakarnu žicu.
- Šta ti se desilo?
- Neki čovek... - zausti ona, a onda zaćuti shvativši da zapravo ne
postoji način da mu kaže istinu.
 - Povređena si?
- Mislim da krvarim.
- Bolje da uđeš u kamion. Možeš sama?
- Mislim da ne mogu.
On je podigne. Godi joj dodir njegovih mišićavih ruku na leđima.
Pošto mu je sada bliže, može da oseti miris kafe i sladak, testast ukus
krofne u njegovom dahu.
Vozač posadi Lili na suvozačevo sedište pa zatvori vrata. Potom
pređe s druge strane vozila. Ona prati njegove odlučne pokrete i odmah
zaključi da je reč o čoveku koji o svemu razmišlja tako, korak po korak.
Postavi merdevine pod odgovarajućim uglom, postaraj se da žica bude
uzemljena, priveži nov kabl. S tim što sada obavlja drugačiji, nov
zadatak. Stavi ženu u kamion, vozi do bolnice u Ferbenksu, gledaj da
ostane budna.
Ako to uradiš odmah, neće ništa pronaći do proleća.
Kad opipa dnevnik u levom džepu, ima utisak da miluje neku
životinjicu koja vapi za zaštitom. Kasnije će i ona dopisati nešto u taj
dnevnik. Kraj njegove priče. I početak svoje vlastite.
- Imaš rane od noža? - pita je vozač. - Pucali su na tebe?
- Ne. Nemam rane. Samo sam... uplašena.
Lili gurne ruku u desni džep i napipa srebrne zube. Oštri vrhovi
lepljivi su i glatki.
Vozač je ne gleda u oči. Lili oseća da je zabrinut, oseća i njegovu
bojazan da će mu umreti tu, u kamionu. Može i da čuje njegov
unutrašnji glas, pa i više od toga. Njegovo srce. Kuca glasno, sve
glasnije.
- Da pustim radio? - pita on.
- Naravno.
On uključi radio. Svira kantri i vestern, baš kao kad ju je na istom
tom putu pokupio kamiondžija kad joj je bilo šest godina. Ovog puta
nije Rendi Trevis već Roni Milsap. „Mene preboleti nećeš”.
Vozač pojača ton, ali Lili jedva čuje. Čuje samo otkucaje njegovog
srca, zaglušujuće proticanje krvi kroz njegov vrat. Lili gura prste u
otvore na srebrnim zubima. Vozač netremice gleda na drum pred
sobom.

Kaži ti samo: slobodna želim biti,

Al’ od mene se nikad nigde nećeš skriti...
 U njenoj glavi nema ničeg, ni zvuka, ni glasa, ni misli. Topao život
huči i vri u njemu. Tako je blizu i tako podatan kao da je tu samo zbog
nje. Kao poklon.
 Beleška o autoru

Endru Pajper je rođen 1968. u Stratfordu u Ontariju. Diplomirao je i

magistrirao englesku književnost na Univerzitetu Makgil, a završio je i
pravo na Univerzitetu u Torontu. Iako je 1996. položio pravosudni
ispit, nikad se nije bavio advokaturom.
Pajper piše romane i kratke priče. Njegov prvi roman, Lost Girls, bio
je bestseler Njujork tajmsa i dobio Nagradu Artur Elis za najbolji
debitantski roman 2000. godine. Knjige Endrua Pajpera prevedene su
na više od petnaest jezika. Godine 2016. dobio je Nagradu Grant Alen
za doprinos kanadskom kriminalističkom romanu. Pajper predaje
kreativno pisanje na Univerzitetu u Torontu.
1 Mala, sitna, niskog rasta. (Prim. prev.)

2 Narcisoidni poremećaj ličnosti. (Prim. prev.)

3 Lat.: S najvišim ocenama, s najboljim uspehom. (Prim. prev.)

4 Poznat i kao sindrom hodajućeg leša, odnosno sindrom zombija.

(Prim. prev.)

5 Parka ili anorak, nepromočiva krznena jakna sa širokom kapuljačom.

(Prim. prev.)

6 Ital.: Plavi me talas radosti. (Prim. prev.)

7 Prestižna ulica i kraj u Edinburgu. (Prim. prev.)

8 Fr.: Nova kuhinja. (Prim. prev.)

9 Kod nas je ovaj junak iz jedne bajke braće Grim poznat pod imenom
Cvilidreta. (Prim. prev.)

10 Medicine Hat i Moose Jaw, slikoviti nazivi mesta Šešir s lekovima i

Losova čeljust. (Prim. prev.)