Naziv originala:

Gina LaManna
PRETTY GUILTY WOMEN
Copyright ©2019 by Gina LaManna
Aleksu, mom mužu i mom najboljem prijatelju

I mojim roditeljima i sestrama:

mamu, tatu, Kristi i Megan
 PROLOG

„T iho, dete moje, ne reci ni rečicu…“

Tihi koraci čuli su se u dečjoj sobi. Žena je koračala
preko debelog tepiha, pažljivo odabranog za sobu
novorođenčeta. Mesečina je iscrtavala linije na podu,
izrezbarena napola zatvorenim roletnama. Tanke trake svetlosti
odavale su utisak eterične zatvorske ćelije, zatvora koji drži
bebu – njenu bebu – u zatočeništvu.
„Mama će ti kupiti pticu rugalicu...“ Vesele i nasmešene
žirafe na zidu, vratova izvijenih ka tavanici, nemo su
posmatrale. „A ako ptičica ne bude pevala rajski...“
Pevanje se zaustavilo kada je začula ječanje garažnih vrata –
polako se podižu, i otvaraju ružna razjapljena crna usta, spremna
da ga prime u stomak zveri. Da ga dovedu ovde.
Dok je čekala, srce joj je lupalo. Osluškivala je škripu ulaznih
vrata, bat teških đonova na stepeništu od punog drveta. Da je to
on, prepoznala bi škripu petog stepenika, a onda i jecaj sedmog.
Ali pretpostavljala je da on zna za tu škripu. Preskočiće peti
stepenik, ali ne i sedmi.
Taj jecaj će joj spasti život.
Kada se ni peti ni sedmi stepenik nisu oglasili, otišla je do
kolevke i nasmešila se usnuloj bebi. Za nekoliko minuta, biće
slobodne. Same i bezbedne.
„Mama će ti kupiti prsten dijamantski...“
Podigla je bebu i privila je na grudi, držeći je jednom rukom.
Uživala je u dodiru nežne male glave na grudima. Slatki miris
kupke lebdeo je na bebinoj koži kao predivni parfem.
 „Ako se dijamantski prsten pretvori u med...“
„Tata će ti u prodavnici kupiti dogled!“ Duboki promukli glas
odjeknuo je s vrata, na kojima je, naslonjen na drveni dovratak,
sakriven senkom, stajao šarmantan i zgodan muškarac. Gledao
ju je svetlucavim crnim očima.
Polako i opasno se osmehnuo kada se okrenula ka njemu.
Srce joj se ubrzalo kada je, užasnuta, shvatila da je otkrio i tihi
jecaj sedmog stepenika.
„A ako ti se slomi staklo na dogledu…“, nastavila je da peva
promuklim glasom kao da se ništa nije desilo. Ipak ona treba da
bude ovde s bebom. Ništa – i niko – ne može to da joj oduzme.
„E tu grešiš, srce.“ Ružno se nasmešio, stavio ruku na pištolj
za pojasom i odmahnuo glavom. „Nema tu nikakvo ako, već je
sve slomljeno.“
 JEDAN

Detektiv Ramon: Recite svoje ime i prezime, za zapisnik.

Lulu Frenk: Zovem se Lulu Frenk i imam šezdeset osam

godina. Prezivam se F-R-E-N-K. Molim vas, neka to lepo
zapisu, posle je užas ispravljati pravna dokumenta.

Detektiv Ramon: Gospođo Frenk, snimamo ovaj

razgovor. Vaše ime će biti zapisano tačno. Molim vas,
recite nam kog ste datuma stigli u odmaralište Sereniti i
zašto ste ovde.

Lulu Frenk: Stigla sam 16. avgusta s mužem Pirsom

Benksom. Rezervisali smo apartman na nedelju dana,
pošto smo došli na venčanje Debluove i Benksa. Ja sam
mladoženjina strina. Nije baš da bi moj nećak primetio da
nisam tu, ali sigurno bi primetio da mu nismo ostavili
kovertu s novcem za venčanje.

Detektiv Ramon: Pretpostavljam da znate zašto ste ovde.

Otkrili smo sinoć telo, gospođo Frenk.

Lulu Frenk: Da, mrtvo telo.

Detektiv Ramon: To se podrazumeva.

Lulu Frenk: Dobro je. Pošto sam ga takvo sinoć i videla.

 Detektiv Ramon: Da li vi to priznajete ubistvo, gospođo
Frenk? Da vas podsetim da se ovaj razgovor snima i da se
sve što kažete može i hoće koristiti protiv vas na sudu.

Lulu Frenk: Moram li da se ponavljam? Poslednji put, da

kažem za zapisnik: ja, Lulu Frenk, kriva sam za ubistvo
tog čoveka. Kada to zapišete, zapamtite, prezivam se
Frenk, a ne Frank. F-R-E-N-K. Ako to pogrešno napišete,
zaista ću se uznemiriti.

L ulu Frenk bila je veoma iznervirana.

Trebalo je već da bude u salonu, da se opušta dok joj
Dilajla kovrdža kosu i sređuje nokte, ali ne. Umesto toga je sad
kod kuće i trupka po svom prekrasnom drvenom podu, gura
glavu u zamrzivač i ispod stola. Zglobovi su joj zaškripali kada
se sagnula, i uprkos trudu da ignoriše sve pokazatelje starosti,
nije mogla a da ne primeti očigledne znake. Ipak, neuhvatljivi (i
veoma debeli) novčanik njenog muža nije bio ni približno
očigledan. Samo je insistirao da ostane izgubljen.
Ispravila se, otresla prašinu sa svog novog džempera od
kašmira pa frknula frustrirano. Džemper je na porubima imao
pravo krzno od rakuna i koštao je njenog muža pravo bogatstvo.
Ali nema veze, Pirs Benks je bio prepun love, a i voleo je da
ugađa svojoj ženi. Ali nije kao da Lulu nije radila za to. Brak s
Pirsom Benksom bio je posao s punim radnim vremenom u
društvenim krugovima Južne Karoline.
„Opusti se, dušo. Pojaviće se“, doviknuo je Pirs kada je Lulu
prozujala pored njega. „Nemoj da zakasniš u salon.“
„Jesi li zaboravio da ti trebaju dokumenti da bi leteo?“, pitala
je Lulu. „Molim te, nazovi Maršu i reci joj da svrati. Možda je
videla tvoj novčanik kada je čistila juče.“
„Neću da zovem Maršu kada joj je slobodan dan“, rekao je
Pirs. „Pojaviće se, uvek se pojavi.“
Lulu je odustala od potrage u kuhinji, gde je Pirs Benks
stajao naslonjen na pult u raskošnom crnom bademantilu i
gledao je sa sjajem u očima dok je čekao da se zagreje aparat za
kafu. Lulu mu je uzvratila koketnim pogledom i zaboravila da je
iznervirana čim je pogledala svog muža, koji je, po svemu
sudeći, bio sasvim savršen.
„Kakav je to pogled?“, pitala je Lulu i koketno nagnula glavu
u stranu. „Iznervirana sam, Pirse. Nemoj misliti da mi možeš
skrenuti pažnju tim tvojim predivnim plavim očima.“
„Mislim da ne mogu naterati neponovljivu Lulu Frenk da
uradi nešto što ne želi.“ Pirs joj se nasmešio. „U suprotnom,
zvala bi se Lulu Benks.“
„Znao si moja pravila kada si se oženio“, rekla je Lulu malo
vedrije. „Srećom, dovoljno si šarmantan da zaboravim zašto si
me jutros iznervirao.“
Pirs joj je prišao s druge strane sobe, privukao je i poljubio u
obraz. „Ja sam najsrećniji čovek na svetu.“
Lulu je udahnula sveži miris, koji je lebdeo oko Pirsa posle
tuširanja, utešnu poznatu aromu skupih gelova i šampona. Nije
verovala da će ikada doći dan kada neće biti ludo i brutalno
zaljubljena u svog muža.
„Pirse“, požalila se naslonjena na njegove grudi, „zakasniću!“
Pirs ju je pustio da se malo odmakne, ali ju je i dalje držao i
pomno posmatrao. Bio je to pogled koji je odmah otopio Lulino
srce, a onda je ispunio nelagodom. U očima mu je videla ljubav
i, što je bilo čudnije, neku čežnju. Nešto što Lulu nije videla kod
Pirsa odavno.
„Je li sve u redu?“, pitala je Lulu. „Šta nije u redu?“
 „Ništa.“ Pirs je izgledao zatečeno. „Baš ništa. Samo uživam u
trenutku.“
„Aha, pa, sledeći put kada budeš uživao u trenutku, da li bi
mogao da poneseš i svoj novčanik? Stvarno moramo da ga
nađemo.“ Lulu mu je uputila osmeh kao maslinovu grančicu. U
pozadini je aparat za kafu zažuborio i predivni miris sveže
spremljenog napitka stigao je do Lulinog nosa. Duboko je
udahnula. „Moram da završim sa spremanjem. Sipaj mi jednu
šolju za usput?“
Kada je Lulu poljubila muža u obraz, dopustila je sebi da se
još jednom začudi Pirsovom čudnom pogledu. Bio je brižan i
nežan, skoro previše velikodušan za sopstveno dobro, ali nije
preterano pokazivao osećanja. Barem ne više. Lulu se unervozila
zbog tog pogleda, i to nije bio prvi put da se ponaša pomalo
čudno u poslednje vreme.
Čekala je u hodniku dok nije čula Pirsa kako se kreće po
kuhinji, sipa kafu u šolje, najpre sebi, a zatim i njoj, pa seda u
omiljenu stolicu i uzima novine, počinjući svoju tipičnu jutarnju
rutinu.
Lulu je videla njegovo ćutanje kao priliku pa je krenula niz
hodnik i zastala pred vratima Pirsove radne sobe. Samo tu nije
ušla da potraži novčanik. To je jedino mesto koje je obično
izbegavala, s fiokom koju je uporno ignorisala. Ali nije mogla
da se otrese onog pogleda u njegovim očima. Nešto nije bilo
kako treba.
I uprkos tome što joj se muž činio sasvim savršen, Lulu je
znala da joj nešto izmiče. Niko nije savršen – pa ni Lulu. Njena
četiri (propala) braka bila su čvrst dokaz za to. Ironično, ali Lulu
je mislila da će joj ovo biti poslednji brak. Razmišljala je o tome
da promeni svoje prezime kada se udala za Pirsa, naročito nakon
što je on emotivno predstavio svoje viđenje braka i objasnio
koliko bi mu značilo da dele prezime, ali to nije bilo dovoljno.
Na kraju, Lulu je donela odluku glavom, a ne srcem. Zadržala
je svoje devojačko prezime – Lulu Frenk (nije Frank!) jer se
tako držala svoje nezavisnosti i identiteta nakon skoro sedam
decenija života. Četvorica muževa i pet brakova, ali uz sve to,
uspela je da zadrži određen osećaj slobode. Držala se za njega
pohlepnim malim prstima, iako je Pirsa razočaralo kada je čuo
njenu odluku. Rekao joj je da razume, ali Lulu nije bila sigurna
da će on to ikada zaista razumeti.
Ipak se Pirs nikada ranije nije ženio. Tvrdio je da nema
nikakvih tajni. Da nema bivših žena ili zamršenih veza koje ga
prate. Barem zaista nema nikakvih za koje je Lulu čula. Ali ipak,
sumnjala je da bi sve to moglo da se promeni kad bi samo mogla
da otvori tu prokletu fioku.
Lulu je ušla u muževljevu radnu sobu. Znala je da ima barem
deset minuta dok Pirs ne dovrši kafu, skupi novine, sipa sebi
drugu šolju i krene u radnu sobu da pročita mejlove.
Nije nameravala da zabada nos, ali Lulu je bila veoma
znatiželjna. Prsti su joj se obmotali oko ručke na fioci. Blago ju
je povukla, nije se ni mrdnula. Ali znala je da neće, kao što je
znala da joj Pirs ne bi verovao da je nađe ovde kako vuče ručku i
tvrdi da traži njegov novčanik. Istina je da je fioka zaključana
više od godinu dana.
Da li svi parovi imaju tajne fioke? – pitala se Lulu bacajući
pogled pun griže savesti preko ramena. Zastala je da ponovo
oslušne, a srce joj je lupalo u grudima tako jako da je proverila
levu ruku da vidi da li pokazuje znake infarkta. Nažalost, ruka
joj je bila sasvim u redu, srce joj je mahnito lupalo samo zato što
njen savršeni muž čuva tajnu, a Lulu prosto izgara od želje da
sazna zašto.
 DVA

Detektiv Ramon: Molim vas, recite svoje ime za zapisnik.

Džindžer Adler: Džindžer Holi Adler.

Detektiv Ramon: Kakve je prirode bio vaš put u

odmaralište Sereniti?

Džindžer Adler: Na venčanju sam drugarice s fakulteta.

Zar to nije prilično očigledno? Zar vi niste nekakav
detektiv? Mislim, svuda su obaveštenja o svadbenoj
ceremoniji. Zar niste videli oglasnu tablu ispred?

Detektiv Ramon: Nisam.

Džindžer Adler: Tu ima aktivnosti za barem nedelju dana.

U moje vreme venčanja su trajala najviše dan. A tek koliko
su novca stukli u ovo! Ispred centra je cvetni aranžman
veličine Tadž Mahala, na kome su ispisani njihovi inicijali
u srcu. Čak smo u našoj sobi, u korpi dobrodošlice, dobili
po bocu vina pravljenu po narudžbini. I to ne neko jeftino
vino s papirnom etiketom. To je neka posebna skupa
mešavina pravljena ekskluzivno za njih. Zar ne mislite da
je to malo previše?

Detektiv Ramon: Hajde da ipak ja ovde postavljam

pitanja. Gospođo Adler, kada ste stigli u odmaralište?
 Džindžer Adler: Trebalo je da stignemo 16. avgusta u tri
po podne. Stigli smo tek u osam.

Detektiv Ramon: U osam uveče 16. avgusta? A zašto ste

zakasnili?

Džindžer Adler: Propustili smo let. Zamalo što nisam

ubila muža zbog toga.

Detektiv Ramon: Pretpostavljam da ste uspeli da nađete

mesta na sledećem letu.

Džindžer Adler: Da, srećom. Samo zato moj muž još diše.

Detektiv Ramon: Gospođo Adler, pretpostavljam da

razumete zašto sam vas pozvao večeras ovde.

Džindžer Adler: Naravno. Hajde da skratimo priču i da ne

traćimo vreme – ja sam odgovorna za smrt onog čoveka.
Da li ste to hteli da čujete?

„E lsi, dođi po cipele!“ Džindžer je prošla rukom kroz svoju

plavu kosu, u kojoj je sad bilo nekoliko sedih vlasi.
(Nameravala je da ode na šatiranje pre venčanja, ali sada više
nije bilo vremena.) „Popi, jesi li spakovala kupaći? Treba da
poneseš dva, dušo. Tome. Tome! Pusti tog dinosaura i idi na
nošu! Dug je let pred nama, a nećemo stajati ni na putu do
aerodroma!“
„Mama!“, zaječao je. „Imam sedam godina! Umem da
koristim kupatilo!“
 „Na nošu, na nošu!“, pevušila je Popi slatkim tankim glasom.
„Toma na nošu!“
„Umukni!“, rekao je Tom. „Neću!“
„Mamice!“ Popin slatki glasić pretvorio se u opaki vrisak.
„Tom mi je rekao da umuknem!“
„Deco, molim vas!“, viknula je Džindžer. „Ko god ne bude u
autu za deset minuta, ostaće kod kuće, a mi odosmo! Pa neka
vidi šta će! Hajde, idemo, vojsko!“
Džindžerina deca počela su uglas da gunđaju, ječe i da se
žale. Činilo se da sklapaju primirje i rade zajedno jedino kada se
udružuju protiv majke. Sve troje kao da se složilo da je ona
užasno grozna zato što je poslednjih šest meseci uzela duple
smene u hotelu gde radi kao recepcionerka, a sve samo da bi
mogli da priušte ovaj put. Da je manje radila, Adlerovi ne bi
mogli da plate neverovatnu sumu potrebnu da petočlana
porodica odleti na drugi kraj zemlje.
Uostalom, šta Vitni Deblu misli, ko je ona! Besmisleno je što
mora da se venča u nekom ekskluzivnom odmaralištu na
kalifornijskoj obali. A još je besmislenije što svadbena
svečanost traje celu nedelju! Šta se desilo s finim dirljivim
venčanjima u ambaru, sa švedskim stolom i divljom žurkom?
Tako su se venčali i Džindžer i Frenk, a i dalje su u braku, posle
šesnaest godina, s troje predivne (iako ne baš saradljive) dece.
Zapravo, Džindžer bi više volela da nije ni dobila pozivnicu
za Vitnino venčanje. Ona i Frenk zaista nisu mogli to sebi da
priušte, ali to venčanje će se desiti samo jednom, a Džindžer i
Vitni su zaista bile dobre drugarice na fakultetu. Naravno, na
faksu su Emili i Džindžer bile najbolje drugarice, ali to se
prijateljstvo istopilo kad se Emili pretvorila u totalnu kučku.
„Ako ti ne vidim dupe na šolji za dve sekunde, Tome, celog
ću te tamo nagurati!“, doviknula je Džindžer. „Frenk, gde si?
Možeš li da nađeš Popinu drugu cipelu? Onu roze! Treba joj za
ceremoniju! Elsi! Spakovala si celu biblioteku u ovaj ranac! Zar
ti stvarno trebaju čak devedeset četiri knjige za jednu nedelju? I
sve su ti iscepkane i unakažene! I zar ne možeš da nađeš neke
knjige koje bar izgledaju novo, da makar neko greškom pomisli
da smo možda normalna porodica?“
Džindžer je labavo uhvatila pohabanu, ispresavijanu i
musavu knjigu s mekim koricama, koju je njena ćerka
najverovatnije nabavila iz Male besplatne biblioteke u kraju.
Elsi je volela stare knjige i više je volela da izabere neku čudnu
raskupusanu knjigu nego da kupi novu, što je zapravo bilo dobro
za porodični budžet, ali ne baš i za imidž lepe male porodice
koja ide na venčanje u luksuzno odmaralište.
Pritom je Elsi imala skoro šesnaest godina i bila je potpuno
nemoguća. Prepirka s njom samo bi sve pogoršala. Razvila je
neki novi mrzovoljni stav, posvećivala je pažnju samo
tehnologiji, kao da nije bila u stanju da poveže jednu celu
rečenicu, a bila je tu i stalna razdražljivost, koja je uticala i na
sve ostale u kući. Čak i zbog odlaska u Kaliforniju jedva da je
podigla uglove usana i nasmešila se.
„Frenk!“ Džindžer je u svoja stopala, pored kojih su se
nalazila četiri velika kofera, tri napola zatvorene sportske torbe i
Popin mali ranac – kao i ceo zoološki vrt plišanih životinja.
„Može li mala pomoć ovde?“
„Izvini, dušo, nisam te čuo.“ Frenk Adler se pojavio na
ulaznim vratima njihove trosobne kuće u predgrađu – koja je
bila za mrvicu premala za njih petoro – sa šašavim osmehom na
licu. „Zalivao sam paradajz.“
„Zalivao...“ Džindžer je osetila kako joj se usta razjapljuju od
šoka. „Zalivao si paradajz?“
„Da, pa, Lesli neće biti tu da se pobrine za biljke do srede, a
očekuje nas toplotni talas. Ne bih voleo da mi bebice uvenu.
Cenim da će ih dobra količina vode održati zdravim bar
nekoliko dana.“ Frenk je zastao i prošao rukom kroz svoju već
razbarušenu kosu. „Hej, zaboravio sam na limun u saksiji! I
ograđenu leju! Dušo, izvini, odmah se vraćam...“
„E, ne, nećeš!“ Džindžer je osetila da joj se lice grči u
grimasu. „Frenk, kad ćeš se jednom pobrinuti za svoju decu?
Paradajz nije živi stvor.“
„Pa, zapravo...“
„Zaboravi na prokleti paradajz!“ rekla je kada joj je telefon
zazvonio. „Moram da se javim. Možeš li da pomogneš deci da
se spreme za put na koji si ti hteo da ideš?“
Džindžer je stegla ramena od otpora prema užasnom tonu
svog glasa. To nije ličilo na nju. Džindžer je obično bila
zabavna, strpljiva i vesela. Nikad nije zvocala, a što je
najvažnije, volela je Frenka. Volela je njegove blesave hobije i
glupe projekte. Upravo je njegov polet bio jedan od razloga
zašto se zaljubila u njega.
Ali onda se desio život, i deca, i finansije, i osiguranje, i
izgubljene roze cipele. I negde u haosu predgrađa, dvostrukih
poslova i monotonije dnevnog života, ljubav se ponekad činila
tako teškom.
„Izvini“, promrmljao je Frenk. „Ja... hm, šta treba da
uradim?“
„Zaboravi!“, rekla je i izvukla telefon ispod gomile stvari u
rukama. „Idi i zalivaj tu svoju baštu! Biću u autu za deset minuta
i pobrinuću se i za decu i za kuću i za kofere i za grickalice i za
papire i za novac!“
„Stvarno?“ Frenk je izgledao kao neko ushićeno dete. „Hvala
ti, dušo, najbolja si. Deco, slušajte majku! Idemo na odmor!“
„Halo?“ Džindžer je već bila na telefonu. Jedva je bacila
pogled na broj pre nego što je pritisnula telefon na uvo i počela
da žonglira čarapama, koferima i Elsinom knjigom, koja je pala
na pod tako tužna i mrtva. „Izvinite, ne čujem vas. Ko je to?“
„Ja sam, Vitni“, čuo se zvonki ispolirani glas. „Da li je sve u
redu? Zvučiš kao da si u ratnom području, draga.“
„Pa, takav ti je dom Adlerovih“, rekla je Džindžer. „Kako ide
s venčanjem? Da se nije nešto desilo? Kunem se, Vitni, ako se
Artur predomišlja, nabiću mu ...“
„Ne, ne, ni u snu“, rekla je brzo. „Artur je divan. Izašla sam
malo do centra da sredim nokte i pade mi na pamet da te
pozovem čim sam ukrala sekund za sebe. Neću posle imati ni
minut odmora, sve do ceremonije.“
Naravno da je Artur savršen. Vitni zaslužuje razne divne
stvari, pa zašto je onda toliko frustrira predstava Vitni kako,
zaljubljena do ušiju, čavrlja lagano dok joj maser trlja ramena,
pedikir sređuje stopala, a još jedan kozmetičar depilira intimnu
zonu? Kao da je Vitnina blažena naivnost neki greh.
Samo ti čekaj... – mislila je Džindžer. Čekaj samo treće dete,
sve manji budžet, besane noći... Onda će Džindžer pozvati Vitni
i nežno je pitati kako njen predivni brak i predivna deca,
zamišljajući je raščupanu, s podočnjacima i jednim detetom na
dojci dok Artur natenane u dvorištu zaliva svoj jebeni paradajz.
„Drago mi je što ćemo se videti uskoro“, rekla je Džindžer
umesto toga. „Upravo izlazimo iz kuće.“
„Sjajno“, rekla je Vitni. „Ali upravo zato te i zovem.“
„Reci“, rekla je Džindžer, škrgućući zubima kad je cipelica
prele-tela preko gelendera i zamalo joj iskopala oko. „Šta te
muči, draga?“
„Emili je zvala“, rekla je brzo Vitni. „Htela je da zna da li bi
bilo užasno nepristojno da u poslednjem trenutku promeni
odluku i ipak dođe na venčanje.“
 „Malo je kasno za to, zar ne misliš?“
„Da, ali, pa...“ Vitni je uvek bilo neprijatno da se
suprotstavlja ljudima. Sve na njoj, i anđeoska plava kosa i
otmena bleda koža, povlačilo se pri prvom znaku svađe. „Mislila
sam da joj kažem da može doći. Znaš, ona je mislila da će u ovo
vreme putovati, ali to je otkazano – i eto. Mislila sam da treba da
znaš da će biti tamo.“
„To je super“, rekla je Džindžer visokim tonom. „Hvala ti što
si me zvala, ali biću dobro. Svi smo odrasli. Sad se samo
fokusiraj na venčanje i da izgledaš predivno. Uh, već kasnimo
na avion, tako da ću te pustiti da uživaš. Vidimo se uskoro!“
Džindžer je uzdahnula i srušila se na kauč s telefonom u
drhtavoj ruci. Nikada nije trebalo da potvrdi da će ići ovo
prokleto venčanje. Moraće tamo da se suoči s Emili, i to dok sa
sobom vuče Frenka, paradajz-manijaka, i troje dece koja su već
na dobrom putu za popravni dom.
 TRI

Detektiv Ramon: Molim vas, recite vreme i datum kada

ste stigli u odmaralište Sereniti i vaše ime, za zapisnik.

Emili Braun: Emili Braun. Stigla sam 16. avgusta u četiri

po podne.

Detektiv Ramon: Da li ste otišli pravo u svoju sobu?

Emili Braun: Ne, ali mislim da to već znate.

Detektiv Ramon: Imam očevica koji tvrdi da ste otišli u

sobu izvesnog muškarca.

Emili Braun: Da, u Henrijevu. Upoznala sam ga u avionu.

Detektiv Ramon: U avionu u kom ste bili 16. avgusta?

Emili Braun: Da.

Detektiv Ramon: Molim vas, opišite prirodu vaše veze s

Henrijem, za zapisnik.

Emili Braun: Kakve to veze ima s bilo čim?

Detektiv Ramon: Siguran sam da ste svesni da je ovo

istraga o ubistvu, gospođice Braun.
 Emili Braun: Onda bih mogla da uzmem advokata.

Detektiv Ramon: Mogli biste.

Emili Braun: Ali nema potrebe. Da skratimo, ja sam

pucala iz tog pištolja, detektive. Ja sam ubila tog čoveka.

„Z ašto mi ne date obe, molim, hvala.“ Emili Braun

pokazala je na stjuarda s dvema čašama šampanjca u
rukama i na silu se osmehnula. „Stvarno mrzim da letim.“
„Naravno“, rekao je, stavio obe čaše ispred Emili na stočić, a
zatim joj s poštovanjem klimnuo glavom i vratio se napred da
uzme još pića za putnike prve klase.
E, to je smešno, mislila je Emili. Ona nikako nije bila putnik
za prvu klasu, niti se plašila letenja. Ipak, kada ju je avionska
kompanija u poslednjem trenutku premestila, šta je trebalo da
radi – da odbija besplatno piće?
Emili se zavalila u sedište i zatvorila oči u pokušaju da se
opusti. Ali nije uspela jer ju je neki putnik udario u glavu
povelikim rancem u prolazu. Emili je otvorila oči baš kada se
unezverena žena s dva mala sina nagnula ka njoj i izvinila. Ali
nije vredelo to njeno izvinjenje zato što je jedan njen sin laktom
gurnuo Emili u butinu tokom rasprave s bratom.
„Bože, stvarno izvinite!“, rekla je žena ponovo. „Terorišemo
vas! Dečaci, šta sam vam rekla za takvo ponašanje? Nećete
dobiti ništa od kolačića ako se odmah ne izvinite!“
„Izvinite!“, zacvrkutali su zajedno.
„Zaista je u redu“, rekla je Emili. „Razumem. Radila sam
nekada kao vaspitačica.“
Žena joj se zahvalno osmehnula i nastavila prolazom,
brecnuvši se na decu da drže korak s njom.
Emili je bila vaspitačica dovoljno dugo da shvati koliko je
teško malu decu navesti da urade išta uredno, a kamoli da budu
mirna u avionu. Ali njeno strpljenje za taj posao odavno je
isteklo.
Njena karijera u prosveti trajala je vrlo kratko nakon
fakulteta, a u proteklih deset godina provela je u korporativnom
sektoru. Na kraju je dospela na dobar položaj projektnog
menadžera u jednoj marketinškoj kompaniji. Tu je bilo mnogo
sigurnije.
Trgla se kada se prisetila dana u vrtiću, otpila prvi gutljaj
šampanjca i pogledala u prazno sedište pored sebe. Malo se
nasmejala, odmahnula glavom i zatvorila ponovo oči. Verovatno
je jedini razlog što su je premestili u prvu klasu zato što je i dalje
bila sama i nije imala dece. U trideset osmoj godini, njen
biološki sat se usporavao.
Emili je popila i drugu čašu šampanjca i stavila je u drugu, a
onda videla senku na svom ramenu. Podigla je glavu i primetila
da je čovek koji ima mesto do nje jedan veoma fini muški
primerak.
Ali kada ga je Emili zaista pogledala, njen prvi utisak bio je
da je veoma umoran. Kao da oseća onaj isti umor u kostima kao
i ona. Nastavila je da ga procenjuje i da dodaje opservacije svom
proizvoljnom spisku u glavi: zgodan, umoran, muževan. Pomalo
neustrašiv. Ovaj je već proživeo život, ali Emili nije marila.
Samo je htela da bude sama sa svojim šampanjcem.
Ali taj čovek je sve uništio. Imala je ceo red samo za sebe
dok se on nije pojavio. Osetila je u grudima nalet nelogične
frustracije kada se oštro zavalila u sedište i počela da ga
ignoriše. Nije kao da je išta rekao; samo je čekao, kao da ona
treba da mu pročita misli.
 Pročistio je grlo i približio se.
Emili i dalje ništa nije uradila. Nije imala pojma zašto je
toliko nepristojna, osim što je i ona umorna. Nekada davno,
izvinila bi se i potrudila da se pomeri s puta, moda bi ljubazno i
prikladno pročavrljala s njim. Ali to je bilo pre incidenta. Sada
je Emili bila ogorčena ljuska nekadašnje sebe, i što je to više
primećivala, sve više je tonula u tu ulogu kao u neki udoban
stari duks.
„Gospođo, mislim da je to moje mesto.“ Njegov glas bio je
dubok i hrapav, kao šljunkovit pustinjski put koji krčka pod
gumama.
„Ah.“ Emili je pomerila noge malo ka svom sedištu. „Možete
li da prođete?“
Ubacio je mali ranac u pregradu iznad, a onda grubo prešao
preko nje. Izgleda da su oboje bili loše raspoloženi, ali Emili je
umela s tim da se nosi. Da zna pola od onoga kroz šta je Emili
prošla, možda bi dobro razmislio pre nego što se nešto s njom
zakači.
Dok se nameštao i stavljao pojas, Emili je bacila pogled ka
njemu. Nije poneo nikakve lične stvari da ih stavi pod sedište,
što je bio izbor koji je uvek čudio Emili. Šta planira da radi ceo
let? Da zuri kroz prozor? Da čačka nokte? Spava? Daleko bilo,
da možda ne planira da priča s njom?
„Gospodine, mogu li vam doneti nešto za piće?“ Stjuard se
ponovo pojavio, ljubazno ignorišući Emiline dve prazne čaše.
„Imamo kiselu vodu, šampanjac, sokove, alkoholna pića,
vino...“
Čovek je bacio pogled na Emiline prazne čaše, onda na njene
ruke, stegnute čvrsto oko rukohvata, pa onda pogledao u
stjuarda. „Viski za mene, još dva šampanjca za damu.“
Stjuard ga je pogledao belo. Očigledno nije smatrao da je
mudro dati Emili četiri čaše pre nego što su se točkovi uopšte i
podigli od piste, ali glas njenog saputnika nosio je određenu
težinu, kao da ne bi bilo mudro da se kači s njim, tako da je
stjuard samo klimnuo glavom. „Vrlo dobro, gospodine.“
Što ga je Emili više posmatrala, to ju je više zanimao, iako
nevoljno. Njen spasilac sa šampanjcem ličio je na kauboja sa
iznošenim farmerkama i običnim crnim džemperom. Alkohol se
već lenjo kovitlao kroz Emilin mozak i zapitala se kakav bi
osećaj bio da spusti obraz na njegovo rame i zatvori oči, da
njegova ruka blago prelazi preko njene kože dok ona tone u
bezbedni san.
Emili je zahvalno pružila ruku da uzme čašu kada je
šampanjac stigao i podigla je, blago kucnuvši jeftinu plastiku o
njegovu. „Živeli! Kako se zovete?“
„Henri“, rekao je. „A vi?“
„Emili.“
„Emili, bez prezimena?“
„Tako je, Henri bez prezimena!“
Henri je podigao čašu viskija ka usnama i iskapio je.
Emili ga je gledala zainteresovano. „Pa, jeste li iz Čikaga,
Henri Anonimni?“
On je bacio pogled kroz prozore prošarane kišom, na
muškarce i žene obučene u neonske narandžaste prsluke, koji su
mileli ispod, vozeći torbe i usmeravajući saobraćaj pod sivim
oblacima nad Aerodromom O’Her. „Ne. Samo sam u prolazu.“
„Ja sam se preselila ovamo pre nekoliko godina iz Minesote,
nakon fakulteta“, rekla je Emili. „Zato i idem u Kaliforniju –
nemam pametnija posla, moja stara cimerka se udaje. Jebeno
mrzim venčanja!“
Henri je uzdahnuo. „Da li zato još niste udati?“
Emili je videla kako Henri baca poglede na njene prste.
Podigla je ruku i promrdala prste, da mu bude lakše da vidi da
prstena nema.
Podigao je obrvu i pogledao ponovo kroz prozor, a tad je i
Emili na njegovoj ruci potražila prsten, ali ruka joj je bila
jednako gola kao i njena.
„Još jedno pitanje“, rekla je dok je pružila ruku ka torbi ispod
sedišta i izvukla slušalice, marker i mali album fotografija. „Šta
planirate da radite ceo let?“
Henri je pogledao u Emiline stvari. „Pa, svakako neću raditi
na umetničkim projektima.“
„Nikada nisam razumela zašto ljudi ne ponesu knjigu ili
tablet sa sobom na let“, rekla je. „Zar vam neće biti dosadno da
samo zurite, kroz prozor?“
„Neizbežno se uvek desi da me smeste pored žena koje ne
zatvaraju usta ceo let.“
„Da ste poneli slušalice“, istakla je Emili, „mogli biste da se
pravite da ne možete da čujete te dosadne žene.“
Henri se blago osmehnuo prvi put, posegao u svoj džep i
izvadio slušalice. Bez ijedne reči, stavio ih je u uši, naslonio
glavu na sedište i počeo da gleda kroz prozor. Utičnica slušalica
landarala je beskorisno među njegovim kolenima.
„Lepo.“ Emili je odmahnula glavom i skrenula pogled. „Baš
suptilno!“
Malo se nasmejao, i to je promenilo nešto u Emili. Otoplilo je
njeno pocrnelo srce i omekšalo gorki ukus u ustima, kao čaj koji
je predugo stajao, a u koji je konačno dodato malo meda. Emili
Braun se konačno nasmejala zbog ovog zlovoljnog i zgodnog
gospodina. Neznanca.
Dok je Emili pila svoj šampanjac, posmatrala je čoveka pored
sebe još otvorenije, brojeći bore na njegovom licu kao ožiljke iz
bitke, zapažajući bore, koje kao da su smekšale tokom godina,
kao da Henri nije imao razlog da se smeje već neko vreme.
Znala je kako je to. A ako vikend prođe užasno kao što očekuje,
ni ona se neće uskoro smejati.
Pa zašto je u poslednji čas pozvala Vitni i rekla joj da će
doći? Emili i dalje nije imala odgovor. Delom iz radoznalosti.
Na fakultetu, pre jedno petnaest godina, Emili, Vitni, Kejt i
Džindžer bile su najbolje drugarice. A onda je Emili donela
jednu odluku koja je sve četiri prijateljice poslala na sasvim
različite životne puteve.
Emili je zadrhtala na tu pomisao. Nadala se da Henri nije
primetio njen nevoljni drhtaj. Otvorila je album u krilu i
prolazila kroz stranice pune srećnijih vremena. Dok je stjuard
pripremao sve za poletanje, razmišljala je o recima koje bi
mogla da napiše ispod slika. Ipak, mahom je vreme provela
žvaćući hemijsku i sanjareći umesto da zapisuje divne reči iz
srca – čak i nakon što je pilot već prešao dobar deo tog
četvorosatnog puta.
Malo kasnije, Emili je glava polako počela da pada napred.
Ruka joj je skliznula preko knjige i ona ju je zatvorila, osetivši
Henrijev znatiželjan pogled ka njenom krilu. Odlučno je
okrenula glavu na drugu stranu i zatvorila oči. Nije bila ni
svesna koliko je vremena prošlo, a već su bili na pola puta do
Kalifornije.
Prodrmala se da se razbudi, spustila stočić ispred sebe i
stavila na njega album sa slikama, i dalje malo ošamućena od
neočekivane dremke. Protrljala je oči i nekoliko puta trepnula
dok joj se mozak nije razbudio. Samo su ga malo kočili zaostali
efekti šampanjca.
Nagnula se nad stari album i nastavila da gleda slike. U
albumu je bilo i onih malenih slika iz jednokratnih foto-aparata,
slikanih davno pre nego što su telefoni ili digitalni foto-aparati
postali svakodnevica.
Emili se nasmešila kada je videla sliku na kojoj su sve četiri,
zgurane jedna uz drugu, prepletenih nogu, sedele ispod jedne
majušne jelke, koju su ukrasile đubretom koje su uspele da nađu
u svom stanu.
Emili se setila kako se Džindžer kikotala dok je pravila
papirne pahuljice od ispita koje je pala kod nekog profesora
istorije, za kog je tvrdila da joj se namerno sveti. Pijuckale su
egnog s alkoholom i pevale božićne pesme na sav glas, dok im
vođa sprata nije zakucao na vrata i napisao kaznu za buku.
Džindžer je napravila pahuljicu i od kazne.
Henri je prenuo Emili iz misli kada je pogledao preko njenog
ramena i progovorio. „Koliko ste tu imale godina?“
Prisetila se. „Oh, ne znam više. Oko dvadeset? Ovo je bilo na
trećoj godini fakulteta.“
Emili je zapravo tačno znala da je to bilo na trećoj godini, jer
je prepoznala poklon pod jelkom, koji je ona upakovala za
Džindžer. Bila je to neka glupost, set istih božićnih pidžama za
nju i Džindžer. Ipak su sve delile. Stan, prijateljstvo, život... Dok
Emili nije preterala s deljenjem i uništila sve.
„Da li ste u kontaktu sa svima?“, upitao je Henri. „Izgleda
kao da to zahteva mnogo truda.“
„Ne, zapravo“, rekla je. „Mislim, povremeno pošaljemo
božićne čestitke. Ali Kejt – ova ovde – ona živi u Njujorku.
Vitni je u Kaliforniji, Džindžer u Minesoti, a ja sam u Čikagu.
Nemamo ni prilike ni naviku da se sastajemo.“
„Zašto onda idete? Mrzite venčanja, ne družite se više s ovim
ljudima – izgleda kao da ima smisla sve to preskočiti.“
„Možda je i trebalo.“ Slegla je ramenima. „Ali imam nedelju
dana odmora, koje nemam gde da protraćim, a trebalo bi da je to
odmaralište veoma fino. Verovatno ih neću toliko ni viđati.“
 Ili je to možda laž. Možda je Emili zapravo žudela da bude
posmatrač. Da zaviri u život svoje bivše najbolje drugarice i da
se divi Džindžerinom uspešnom i sigurnom braku. Da je gleda
kako veselo tetoši troje besprekorne dece s anđeoskim licem. Da
lično ispita poklone koje je Džindžer dobila i da bude sigurna –
sasvim sigurna – da Džindžer ceni ono što ima. (Emili ima nalog
na Fejsbuku, i iako ona i Džindžer nisu prijatelji tamo, ipak je
mogla da vidi njenu profilnu sliku, na kojoj je vesela i srećna
porodica.)
Bog sveti zna koliko je Emili propatila. I bog samo zna
koliko se Emili divila onome što Džindžer ima, koliko joj je na
tome zavidela i koliko je to i sama želela. Da nije donela tu
užasnu odluku na fakultetu, možda bi sve bilo drugačije. Možda
bi Emili sad sedela u ekonomskoj klasi s troje dece koja joj se
veru po krilu i bacala znalačke, zaljubljene poglede na
predivnog brižnog muža. Umesto toga, sad jadikuje nad starim
slikama i žudi za prostijim vremenima.
„Pa, meni to nema smisla, ali možda je za muškarce i žene
drugačije.“ Henri se zavalio u sedište i zatvorio oči. „Odrasli ste,
znate šta radite. Ali očigledno vam se te žene više ne sviđaju, pa
zašto se onda mučiti?“
Prsti su joj zadrhtali pa je zatvorila marker da ne bi ukaljala
nezamenjive slike. Nije bilo kopija. „Zašto mislite da mi se ne
sviđaju?“
Henri je otvorio oči i pogledao na svoj sat. „Vidim da vam
potpisi teško padaju. Da su vam i dalje drage drugarice, vrlo
brzo biste ispisale svoje male poruke ljubavi.“
„To je poklon za venčanje“, pojasnila je Emili. „Pokušavam
da sve bude fino, zbog mlade.“
Ipak, kada je Emili ponovo pogledala u knjigu, iznenadila se
kada je shvatila da je Henri Anonimni u pravu. Za dva sata je
ispisala svega nekoliko potpisa u albumu od trideset strana.
„Završiću u odmaralištu“, rekla je. „Ne žurim nigde.“
Međutim, istina je bila da se Emili toliko izgubila u mislima
o prošlosti i da se upetljala, a i toliko ju je dezorijentisao
Henrijev glas dok ju je vraćao u stvarnost. Stisnula je glavu kada
je osetila da nailazi glavobolja od šampanjca i zapitala se da li bi
mogla da uzme još jednu čašu, da ostane prijatno omamljena.
Nagnula se preko rukohvata stolice i pogledala niz prolaz, sa
namerom da dozove stjuarda. Kada je spazila da je Henri gleda,
nasmešila se. „S kim ovde treba da spavam da dobijem još jednu
čašu šampanjca?“
„Neće vam ponovo poslužiti šampanjac“, rekao je Henri i
nasmešio se. „Mislim da vas se stjuard već plaši.“
„To je ironično“, rekla je. „Pošto ja uopšte nisam zastrašujuća
osoba. Samo želim da mi dopuni čašu ili će mi se ova glavobolja
pogoršati.“
„Mogu ja da vas častim pićem kada sletimo?“
„Zaista bi trebalo da odem do odmarališta i da se prijavim.“
„Kolike su šanse da i vi idete u odmaralište Sereniti?“
Emili se iznenadila, ali nije reagovala. „Da li ste vi to njuškali
po mom telefonu dok sam dremala?“
„Svašta... Video sam da ste napisali datum i mesto venčanja
na koricama albuma.“ Henri je bacio pogled na album. „Nije mi
bilo teško da pogodim da su i vas smotali da odete na venčanje
Debluove i Benksa. I ja sam se zaputio tamo, a cenim da toliko
ekstravagantnih događaja u isto vreme nema čak ni u
Kaliforniji.“
„To je tačno“, rekla je Emili donekle zapanjena. Nije znala
kako da se oseća što će biti u istom hotelu s ovim predivnim i
tajanstvenim strancem. „Očigledno, ja sam mladina drugarica,
kao što ste mogli da vidite sa slika. A vi?“
 „Mladoženjin rođak.“ Henri je ljubazno slegnuo ramenima.
„Nismo blizak rod, ali ipak je familija.“
„Pa, pretpostavljam da onda možete da me častite pićem u
hotelu“, rekla je iznenada, osetivši se pomalo stidljivo. „Ako
ponuda i dalje važi.“
„Ne bih voleo da nas prekine gomila rodbine koju nisam
video godinama“, rekao je i nasmešio se šarmantno. „Kažu da
moja soba ima odličan pogled i da me čeka flaša šampanjca.
Možete da mi se pridružite tamo.“
„Jeli?“
„Kao i vi, ni ja nemam želju za ćaskanjem i upoznavanjem.
Moram da završim jedan projekat za sledeću nedelju, tako da ću
veći deo venčanja provesti u sobi, da bih sve uradio do roka –
što mi, iskreno, i odgovara.“
„Aha“, rekla je Emili, osetivši nalet uzbuđenja kroz telo kada
je shvatila šta implicira. „Vidim. A čime se vi bavite?“
„Imam veliki slučaj“, rekao je. „Ali ako mi se pridružite na
piću večeras, prijala bi mi pauza.“
„Videćemo“, rekla je Emili, znajući već da upravo to želi i da
uradi. „Trebalo bi prvo da proverim s mladom, da vidim šta ima
u planu.“
„Da li je to Vitni? Nisam je još upoznao.“
Henri se nagnuo ka njoj i Emili oseti njegov vreli dah na
vratu kada je ispružio prst ka slici u albumu. Na njoj su bile
Emili i Džindžer. Lica su im bila priljubljena i obe su se široko
smešile. Sedele su na gomili ćebadi u prikolici Frenkovog
kamioneta u drajv-in bioskopu jedne vrele letnje večeri. Kad bi
zatvorila oči, Emili je mogla da oseti topli povetarac Srednjeg
zapada, omiriše puterastu aromu kokica i oseti lepljive prste.
Kada je otvorila oči, shvatila je da je Henri znatiželjno
posmatra.
 „Izvini“, rekla je brzo. „Ne, nije. To je druga drugarica... ili
bolje reći, bila druga drugarica.“
Henri joj je dodao svoju čašu viskija. Emili se nije sećala da
je on naručio još jednu, ali ipak je zahvalno otpila gutljaj.
„Odavno ih nisam videla, nijednu od njih“, priznala je. „Zato
sam malo nervozna.“
„Da li će ovo pomoći?“ Henri se nagnuo napred i prstima
blago podigao Emilinu glavu. Zastao je, sačekao, i rekao joj
očima da moraju da se nađu na pola puta.
Emili se nagnula napred, privučena njegovom draži. Uteha
muškog naručja, privlačnost neznanca koji ne zna ništa o njoj,
ali može da joj pomogne da zaboravi sve na jedan kratki minut.
Usne su im se sastale u blagom testu volje.
Henri se prvi povukao i, ako Emili nije pogrešno protumačila,
izgledao je zadovoljan poljupcem. Ona ga je očigledno
posmatrala, primetivši gustu i jaku kosu. Zapitala se kako tako
zgodan čovek nije oženjen. Zapitala se da li ima decu. Zapitala
se i da li bi je slagao da ga pita. Tamna kosa prelivala se preko
njegovog oka i davala mu neki tajanstven i povučen šarm. Emili
je žudela da skloni taj pramen, kao da je to ključ svih njegovih
tajni.
Ono što se potom dogodilo prošlo je kao u nekoj magli. Sve
je to bila mešavina alkohola koji ključa u krvi, pomisli da će se
pojaviti sama – debela, ružna i stara – i pokazala Džindžer
koliko je jadna. Kao da je Emili bila neki pali anđeo na
fakultetu.
Možda je zato Emili pružila ruku i sklonila pramen kose s
Henrijevog čela. Pogledi su im se sreli. Izazivali su se znalački i
nepromišljeno. Dve slomljene duše, koje se privlače u otrovnom
i uzaludnom kovitlacu požude.
Henri se nagnuo napred, grubo joj zgrabio bradu i pritisnuo
usta uz njena. Ljubili su se, prepleteni, sve dok nije klimnuo ka
zadnjem delu aviona. Emili je osetila kako joj srce lupa i kako
joj se stomak grči. Klimnula je glavom.
Kresnuli su se u toaletu. Emili je stavila stopalo na lavabo
dok ju je on jebao iz sve snage. Posmatrao ju je zelenim očima,
prošaranim sivom bojom, iznenađujuće pomno dok mu je
stenjala u vrat. Čvrsto ju je držao i užurbano su se jebali, kao
neki tinejdžeri. Osećao se ukus viskija i šampanjca i miris sveže
kolonjske vode, pomešan s jeftinim sapunom za ruke. Zgrabila
je njegov predivni mekani džemper kada su svršili.
Podelili su taksi do hotela. Prijavili su se u isto vreme na
različitim pultovima na recepciji.
Našli su se kod lifta.
„Ja sam u sobi 509“, rekao je.
„Ja u 411“, rekla je.
„U tvoju ili moju sobu?“
 ČETIRI

Detektiv Ramon: Molim vas, recite za zapisnik svoje ime,

vreme i datum kada ste stigli u odmaralište Sereniti i zašto
ste tamo došli.

Kejt Kros: Kejt Kros, 16. avgust, oko 3:36 po podne,

došla sam da prisustvujem venčanju Debluove i Benksa.

Detektiv Ramon: Hvala vam, gospođice Kros. A sad,

molim vas, recite mi da li prepoznajete ovog čoveka.

Kejt Kros: Da.

Detektiv Ramon: Molim vas, naznačite prirodu svog

odnosa s njim.

Kejt Kros: Nema je, budući da je mrtav.

Detektiv Ramon: Molim vas, naznačite prirodu svog odnosa
s njim dok je bio živ.

Kejt Kros: Hajde da budemo efikasni ovde. Želite da

znate ko ga je ubio, zar ne? Ja sam!

Detektiv Ramon: Gospođice Kros, da li ste delovali kao

deo grupe?

Kejt Kros: Ne. Bili smo sami kada se to desilo – eto, kraj
priče.
 Detektiv Ramon: Gospođice Kros...

Kejt Kros: Ja sam advokatica, detektive. Znam svoja

prava, znam da snimate i znam da ovo možete iskoristiti na
sudu. Udarila sam večeras čoveka vinskom flašom po glavi
i on se više nije probudio. Sama sam to uradila. Možemo li
sad da nastavimo?

„G de si? Uzeo sam ručak!“

„Ovde!“, doviknula je Kejt. Bacila je pogled kroz
prozor stana koji je nedavno kupila – nije baš bio penthaus, ali
bio je dovoljno dobar. Ovo je Njujork. Nekretnine su skupe i
činjenica da je sebi obezbedila dvosoban stan sa dva kupatila,
koji gleda na Central park, govorila je dosta o njenoj finansijskoj
situaciji.
Čula je u sobi kako Maks prolazi kroz kuhinju. Njen
dugogodišnji dečko (zaista je imala previše godina da bi ga
zvala dečkom, ali Maks uopšte nije hteo da se ženi) razmišljao je
da se preseli kod nje. Provodio je više noći kod nje nego kući,
ali i dalje je odbijao da odustane od svog stana.
Deo razloga zašto je kupila ovaj novi prostor po tako
zelenaškoj ceni bio je i da bi imali prostora da se tu zajedno
razvijaju i da bi mu to, nadala se, olakšalo strahove od braka.
Imao je četrdeset pet, zaboga, a ona trideset osam. Sigurno neće
biti ništa mlađi i složili su se da dobiju jedno dete. Tik-tak i sve
to.
„Ostavi hranu u kuhinji“, doviknula je Kejt vrteći satensku
vrpcu kućnog ogrtača između prstiju. „Imam iznenađenje za
tebe.“
Zvuci u kuhinji su utihnuli, ali se nisu zaustavili. Nije mogla
da bude sigurna da li je čula Maksa kako uzdiše ili joj se samo
učinilo, ali na kraju je prestalo odmotavanje hrane i on je krenuo
ka sobi.
Kejt je prestala da se smeši kada je zastao na vratima s
natmurenim izrazom. Ali brzo se povratila; ipak je umela vrlo
vešto da prikrije emocije. Godinu dana ranije postala je partner u
advokatskoj kancelariji Vilijam i Bruks, što nije mogla da
postigne bez sposobnosti da kontroliše emocije.
„Tu si, dragi“, rekla je Kejt i otvorila predivni ogrtač, koji joj
je dostavljen na posao tog jutra, otkrivši ravan stomak. Ispod je
nosila donji veš La perla, koji je koštao više nego što većina
Amerikanaca mesečno plaća za kiriju.
„Kejt, gladan sam.“ Maks je kratko prešao očima preko
njenog tela. „Možemo li da ručamo kao normalan par?“
Kejt se osetila kao da ju je ošinuo bičem, ali se primorala da
to ne pokaže. „Hajde, jedan na brzaka.“
„Kejt...“
„Zar ti se ne sviđa moja odeća?“ Kejt se osećala divno pod
tom raskošnom tkaninom. Prešla je rukom zavodljivo niz grlo,
zatreptala, a zatim nastavila da prelazi rukom između grudi i
preko vidljivih trbušnjaka (zahvaljujući Marvinu, čudesnom
preskupom ličnom treneru, koji je dolazio pet puta nedeljno
ujutru), pa zatim između nogu. „Čekala sam te.“
Maks je zakolutao očima i sklonio se s vrata. „Zaboravi.
Vraćam se na posao. Na stolu ima hrane ako hoćeš – ja više
nisam gladan.“
„Makse!“ Borila se protiv panike u grudima. „Da se nisi
usudio da sad odeš!“
Obula je predivne bež papuče i otišla u dnevnu sobu. Duge
gole noge više nisu privlačile Maksovu pažnju kao nekada.
Nekada davno dotrčao bi do spavaće sobe i skočio na nju.
Rastrgli bi posteljinu kada bi se ovako našli na ručku, a onda bi
se istuširali i smejali pod tušem s dve baterije, koje je instalirala
upravo zbog takvih prilika.
„Odmah da si stao, proklet bio!“ rekla je. U glasu joj se čuo
onaj posesivni i promukli zvuk, koji uopšte nije ličio na nju.
„Nemoj da si se usudio da odeš, Maksimilijane Benkse!“
„Ne odlazim! Samo sam rekao da želim normalan ručak.“
Maks je zastao u kuhinji i okrenuo se ka njoj, gledajući je
pomalo s gađenjem, „Ako ne možeš to da mi pružiš, odlazim.“
„Ovuliram!“
„Čestitam!“ Maks je začkiljio na Kejt. „Kako uopšte znaš taj
mali detalj? Osim toga, trebalo bi da smo na pauzi.“
„Makse, molim te!“, rekla je Kejt. Srce joj je zalupalo,
osetivši neumitni gubitak. „Ne možeš izgubiti nadu!“
„Nadu?“ Maks je krenuo da prođe rukama kroz kosu, ali onda
je zastao da ne uništi svoj pedantni stil. Umesto toga, izmasirao
je čelo. „Dogovorili smo se posle poslednje neuspešne ture
vantelesne oplodnje da ćemo pauzirati nekoliko meseci. Bez
beleženja temperature. Bez testova trudnoće. Previše je, Kejt,
oboje nas to izluđuje. Preuzelo nam je živote.“
„Nisam beležila ništa! Nedeljama nisam uzela test trudnoće,
niti sam merila temperaturu! Samo sam htela da budem
romantična – dogovorili smo se da vratimo malo spontanosti u
naš seksualni život!“
„A to ćemo uraditi tako što ćemo pričati o tvojoj ovulaciji?“
Maks je prezrivo prešao pogledom preko Kejtinog tela. „Žao mi
je, ali mislim da oboje moramo da se pomirimo s činjenicom da
ne treba da imamo bebu. To se prosto neće desiti.“
„Ti to ne znaš!“
„Prošli smo pet tura neuspešnih vantelesnih oplodnji“, rekao
je Maks. „Toliko znam, a zna i moj račun u banci.“
 „Ali statistika kaže da i dalje postoji šansa, čak da i dalje
može prirodno da se desi...“
„Ne zanima me šta statistika kaže“, rekao je Maks. „Nije
bitno. A čak i kad bi bilo, sinoć smo se jebali. Tako da bi trebalo
da si s te strane namirena.“
„Da li smo?“ Besno je podigla ton da ne bi zvučala
povređeno. Ljutio ju je način na koji je Maks postavljao stvari.
Vodili su ljubav! Bili su u odrasloj vezi punoj ljubavi. Kejt je
pokušala i sinoć da podigne romantiku – vino, sveće, masaža.
„Ko zna? Možda nam je danas srećan dan. Molim te, barem da
pokušamo.“
„Da li razumeš šta je jebena pauza? Treba nam vremena da se
opustimo i da se pregrupišemo. To kako se sada ponašaš ja ne
smatram pauzom. Zašto ti je toliko teško da prihvatiš da se to
nama neće desiti?“
„Pa, sa takvim stavom se sigurno neće desiti!“ uzviknula je
Kejt. Bila je opasno blizu da poludi. Ili će se brecnuti ili početi
da plače, a ni jedno ni drugo ne bi bilo prihvatljivo. „Mislila sam
da i ti želiš ovo!“
„I želim. Želeo sam. Ali nakon svega kroz šta smo prošli,
osećam se kao da sam tvoj pas – kao da me koristiš samo za
parenje.“
„Želim da se udam za tebe! Nemoj da si blesav!“
„Ma zaboravi!“, rekao je Maks. „Vraćam se u kancelariju.
Predlažem ti da se obučeš i uradiš isto. I kad si već tamo,
ozbiljno razmisli o tome da li bi da se fokusiraš na mene ili
svoju matericu. Jedno ili drugo, Kejt.“
„Da li je to ultimatum?“
Maks joj se približio i uhvatio za ruku. „Ja sam ovde, i
stvaran sam. Opipljiv. Ta opsesija koju imaš s bebom... pa, bebe
nema. Nikad je nije ni bilo. Da li vredi uništiti našu vezu zbog
nečega čega možda nikada neće biti?“
„Makse, to nema smisla! Možemo li da sednemo i
razgovaramo o ovome?“
„Nema šta više da se kaže.“ Maks se nagnuo i poljubio je u
čelo. „Vidimo se sutra.“
„Sutra?“
„Idemo na venčanje mog rođaka, zar se ne sećaš? Pa o tome
ti pričam. Toliko si opsednuta ciklusima i jajnicima i jajnim
ćelijama da nemaš prostora da razmišljaš ni o čemu drugom.“
„Ne, znam za venčanje, ali...“, Kejt se osećala usplahireno,
što joj je bilo sasvim strano. „Zar ne ostaješ večeras?“
„Mislim da to nije dobra ideja. Naći ćemo se na aerodromu.“
„Makse!“ Kejt je zagrebalo grlo, a srce joj je lupalo kao da
ima panični napad. „Možemo li barem da popričamo?“
„Ne, mislim da ne možemo“, rekao je tiho.
Zatim se okrenuo i videla je njegovo besprekorno obučeno
telo kako kreće niz hodnik. Pritisnuo je dugme za lift, prošao
kroz vrata i nestao i ne osvrnuvši se.
Kejt je zatvorila vrata i naslonila se na njih boreći se za dah.
Već sledećeg trenutka osetila je nalet besa zbog Maksovih reči i
bez razmišljanja se okrenula i detinjasto šutnula vrata
prekrasnim bež papučama i pokušala da zanemari peckanje u
očima.
Drhtala je i prošla prstima kroz frizuru koja ju je koštala trista
dolara, koju je uradila juče nakon posla samo zbog jednog cilja:
da zavede svog dečka s kojim je više od dve godine. Grubo je
sklonila svoju tamnu kosu s lica, nestrpljivo se boreći s
podrhtavanjem celog tela, koje joj je pomeralo ramena kako se
naslonila na vrata. Razmišljala je o svim svojim razgovorima s
Maksom i pokušavala da odredi gde je sve pošlo naopako.
Naravno da će se sve raspasti dan pre njenog puta. Vitnino
glupo venčanje je u nekom otmenom odmaralištu u Kaliforniji i
Kejt se kao kroz maglu sećala da je zamolila svoju pomoćnicu
da Maksu i njoj rezerviše karte pre nekoliko meseci. Kejt je išla
na fakultet s Vitni i bile su cimerke dok su išle bile na
Univerzitetu u Minesoti, gde su obe završile diplomske studije.
Drčna i organizovana Kejt i bolno stidljiva i neuhranjena
Vitni bile su savršeni par u nekom bizarnom univerzumu. Dok je
Kejt živela za raspravu, Vitni je izbegavala konflikte po svaku
cenu, i one su uspele da stvore neko čudno prijateljstvo kroz
noći provedene nad knjigom i vikende provedene u opijanju.
Kejt je uvek naslućivala, čak i sad, da je njihovo prijateljstvo
uspevalo na nekom nivou samo zato što je Vitni htela da bude
kao Kejt, a Kejt je volela pažnju. Kejt je jedinica, dete dvoje
bogatih advokata, iz porodice koja je imala i previše novca, dok
Vitni – najmlađa od četvoro dece koje je odgajala samohrana
majka – nikada nije imala dovoljno. Vitni se uvek donekle divila
svojoj drugarici, a Kejt je cenila pažnju.
Ironično, Kejtina prva pomisao kada je primila predivnu
ukrašenu pozivnicu za Vitnino venčanje jeste da je Vitni
ostvarila svoj cilj. Udala se bogato i sada je mogla sebi da priušti
venčanje iz Kejtinih snova. I bilo je očito da se Vitni ne libi da
pokaže svoj novostečeni društveni status.
Ipak, Kejt je morala da se zapita – šta je s venčanjem iz
Vitninih snova. Bogato otmeno venčanje odgovaralo bi njoj i
Maksu. To je prosto ono što oni jesu. Ali Kejt je za Vitni uvek
zamišljala intimnije porodično okupljanje, s bliskim prijateljima,
glasnom muzikom i žurkom do ranih jutarnjih sati.
Začudo, upravo na jednoj studentskoj žurki, na kojoj su Kejt i
Vitni bile zajedno, Kejt je upoznala Maksa. On je bio u gradu u
poseti svom rođaku Arturu Benksu – Vitninom drugu s kojim je
učila. Iako su se Kejt i Maks ponovo sreli godinama kasnije,
Vitni je imala zasluge za to početno upoznavanje. Kejt nije
promakla činjenica da, dok su se Artur i Vitni relativno skoro
opet sreli i odmah pronašli blaženu ljubav, ona i Maks se odavno
muče da i ručak provedu zajedno bez neke gadne svađe.
I sad Kejt treba da se ponovo sretne sa Vitni... ni sa čim da
pokaže, osim svoje karijere, za petnaest godina zrelog života.
Jedini prsten na njenom prstu je dvokaratni dijamant koji je
kupila sebi za poslednje unapređenje. Nije imala dece. Nije
mogla da nagovori Maksa ni da se preseli kod nje. Nije imala
nikakav život, osim svoje očito uspešne karijere.
Kejt se pridigla na noge, pitajući se kakva će biti Vitnina
reakcija kada se budu videle uživo. Povremeno su se čule, ali se
nisu srele skoro pet godina. Živele su na suprotnim stranama
zemlje i nisu više bile toliko mlade da idu na vikend-putovanja
samo za devojke, a zahtevne karijere imaju užasan uticaj na
prijateljstva. Da li će Vitni likovati? Kejt je mislila da neće.
Vitni nije tip koji likuje.
Biće uljudna i svedena, nudiće tiho saosećanje, kao i na
fakultetu, kada je Kejt imala manje bodova na testu od Vitni. To
se desilo jednom, na glupom testu iz istorije, ni manje ni više:
Vitni je dobila 10, a Kejt je pobesnela kada je videla 9 ispisano
crvenom hemijskom. Kejt je mrzela sve što je manje od
savršenog – uvek je to mrzela i uvek će mrzeti.
Vitni je zavirila u njen papir i, uprkos njenim promrmljanim
izvinjenjima i izjavama da je profesor skroz lud zbog jadnih
komentara koje je napisao na Kejtinom papiru, Kejt je uočila
sjaj u očima svoje drugarice. Taj nagoveštaj ponosa, slatke
radosti pobede. Na koji god način to Kejt gledala, njen odnos s
Vitni uvek je imao neki takmičarski element. A u kategoriji
glamuroznih venčanja, Vitni je sad apsolutni pobednik.
Kejt je pustila da je preplavi osećanje praznine. Nije je
uznemiravalo venčanje. Kejt je verovala da je zaista fantastična i
bez prstena na ruci. Reč je o potpunom beznađu koje je počelo
da ključa u njenoj utrobi, o osećaju da je na ivici da sve izgubi.
Čoveka s kojim je trebalo da ostari. Decu koju je sanjala da će
imati. Toplinu koja dolazi s punom kućom umesto sa skupim
praznim kavezom.
Vratila se polako u kuhinju i zapitala se kada je Maks počeo
da je gleda sa gađenjem u očima. Pokušavali su više od godinu i
po dana da donesu dete na ovaj svet. Nažalost, apsolutno ništa se
nije desilo u Kejtinoj materici.
Išli su kod specijalista – najboljih koje novac može da kupi –
i niko od tih skupih profesionalaca nije imao nikakvu dijagnozu
za nju. Tvrdili su da su i Kejt i Maks sasvim zdravi. Jeste, Kejt
se približavala četrdesetoj, ali to nije objašnjavalo poslednjih
godinu i po dana. Vadila je krv, gutala pilule, piškila na više
štapića nego što može da izbroji, i prošla kroz rigorozni proces
vantelesne oplodnje, i to ne jednom, već pet puta – i opet ništa.
Kejt se jedva držala za poslednje niti nade. Maks je već
odustao, ako je suditi po frustraciji koju je maločas ispoljio. On
ju je i nagovorio da poslušaju savet doktora i da pauziraju, iako
Kejt uopšte nije bila za to. Žarko je želela da uroni u šesti
pokušaj vantelesne oplodnje, ali Maks je tvrdio da mu treba
vremena da bi zacelio, ili da bi se oporavio, ili tako neki usrani
izgovor, za koji je Kejt znala da nije istina.
Maks se ponosio time što nikada ne pokazuje osećanja, osim
ponekog izliva besa. Nije mu bilo potrebno vreme da zaceli.
Maks nije bio umoran i istrošen zbog fizičkog, mentalnog ili
emotivnog procesa – očigledno mu je jednostavno dosadila. Kejt
je bila pokvarena, a Maks nije voleo da se igra s pokvarenim
igračkama.
I tako je tokom poslednjih nekoliko meseci, umesto da
pokušava da dobije bebu, koju tako očajnički želi, Kejt bila
primorana da gleda kako dragocene jajne ćelije prolaze kroz
njeno telo. Nikada nije plakala kada se to dešavalo, ali je
pretežak osećaj praznine bivao sve gori. U poslednje vreme
menstruacije su joj bile tako lagane od sveg stresa i nervoze
zbog toga što ne pokušava, da se bojala da će tek sad biti
nemoguće da ikada začne prirodnim putem. Nada, koja je dotad
održavala Kejt, postepeno je bledela u zaborav.
Kejt se osećala malo klimavo pa se naslonila na kuhinjski sto.
Stomak joj se prevrnuo od mirisa vasabija i sojinog sosa. Videla
je na besprekornom pultu tanjir sa sušijem iz njenog omiljenog
restorana. Plastični poklopac već je bio skinut i uredno stavljen
pored sašimija.
Kejt se smučilo i na sam pogled. Ljuti vasabi, pikantni
đumbir, hrskave semenke šušama.
Bacila je sve u smeće. Ionako ne bi mogla to da jede da je
trudna. Odjurila u sobu, skinula ogrtač i obukla elegantnu
kombinaciju suknje i sakoa, prigodnu za kancelariju. Stavila je
biserne minđuše, bisernu ogrlicu i narukvicu koju joj je Maks
poklonio za Božić prošle godine. Možda će posle posla svratiti
do Maksa i izviniti se.
Kejt je pokupila kosu u urednu punđu, dovoljno opuštenu da
licu pruži ženstvene obline, kojima su se ljudi divili, ali i
dovoljno čvrsto da oda utisak da je ozbiljna na radnom mestu.
Kada je zgrabila tašnu, koja joj se slagala uz kombinaciju
savršeno, dotakla je haljinu okačenu na vešalici, koju je Maks
zahtevao da obuče za Vitnino venčanje.
On ju je izabrao i naručio pravo sa sajta nekog francuskog
dizajnera i poklonio joj je za Dan zaljubljenih. Bila je to
predivna haljina do poda, od crvene svile, koja je trebalo da klizi
preko Kejtinih uzanih kukova. Ukusno je bila ukrašena
delikatnom čipkom preko grudi i dve izvrsno tanke bretele, koje
će visiti slatko s Kejtinih ramena. Blagi šlep šuštaće za njom dok
hoda i osigurati da sve oči budu uprte u nju – to jest u Maksa i
njegovu pratilju.
Sve to je bilo previše i preterano za neko glupo venčanje, ali
Maks kao da nije mario. Kejt je ponekad imala osećaj da je vidi
kao božićni ukras – prelepo umetničko delo koje može pokazati
kada mu je zgodno, a onda, kada više nije potrebno, da ga skloni
i umota u dragocen papir.
Dok je Kejt držala haljinu ispred svog tela, posmatrala tanku
figuru u ogledalu i zamišljala kosu i šminku nameštene baš kako
treba, nasmešila se. Maksu je trebala ta noć da se ohladi. Sutra
će zajedno otputovati avionom u raskošni hotel, a postoji šansa
da će i dalje biti plodna. Zapravo, i nije mogla biti sigurna kada
joj je tačan datum ovulacije, zbog dogovora s Maksom da
prestane da beleži temperaturu i zbog neredovnih menstruacija.
Nedelju dana zajedno, pod uticajem romantičnog vikenda,
večeri pod svećama i opuštajućih masaža biće baš ono što im
treba.
Kejt će se vratiti trudna iz tog prokletog odmarališta, makar
joj to bilo poslednje.
 PET

Detektiv Ramon: Hvala što ste ovde danas, gospođice

Anderson. Molim vas, recite svoje ime i zanimanje, za
zapisnik.

Sindi Anderson: Ja sam Sindi Anderson i radim za barom

u salonu.

Detektiv Ramon: Gospođice Anderson, koji je vaš prvi

utisak o Lulu Frenk?

Sindi Anderson: Ona je... Pa, teško je to opisati. Ona je

tip žene kakav sve mi želimo da budemo kada ostarimo.

Detektiv Ramon: Šta to znači? Molim vas, pojasnite.

Sindi Anderson: Pa, veoma je glamurozna. Pojavila se u

tom nekom velikom krznenom kaputu. Mislim, žena mora
da ima blizu sedamdeset godina, ali se nosi nekako veoma
zastrašujuće. Ali ne izgleda staro, ako to ima smisla.
Nekako je otmena, što mi se baš dopada. Ali opet,
pretpostavljam da ne pitate za njen izgled. Želite da znate
da li ja mislim da li je mogla da ubije nekoga?

Detektiv Ramon: Da li imate razloga da verujete da je

Lulu Frenk bila umešana u nedavni smrtni slučaj?

Sindi Anderson: Pa, bila je besna od prvog dana kada je

stigla u hotel. Bila je ubeđena da se njen muž viđa s nekom
drugom ženom. Sećam se dobro tog razgovora jer sam
zurila u taj njen krzneni kaput i slušala je pažljivo. Na tren,
htela sam da budem kao Lulu, ali naravno, radim
osamnaest sati dnevno, a jedva imam za pelene za moju
šestomesečnu bebu, a to baš i nije glamurozno, zar ne?

Detektiv Ramon: Lulin muž, gospodin Pirs Benks, viđao

se s nekom ženom? Jeste li sigurni da ste to čuli?

Sindi Anderson: Nisam sigurna da li se viđa ili ne viđa. A

nije ni Lulu ako ćemo iskreno. Koliko ja znam, ništa nije
potvrđeno. A da li mislim da je Lulu sposobna za ubistvo?
Apsolutno.

Detektiv Ramon: Zašto to kažete? To je vrlo smela izjava,

gospođice Anderson, i to ne neka koja se olako shvata.

Sindi Anderson: Naravno da ne. Ali zaista je volela svog

muža, znate. To se jasno videlo. Jasno kao dan. A opet,
ima tu neku drugu stranu, koja je... ne znam... Hladna?
Proračunata? Ima veoma pametne oči. Reč je o tome da
nisam sigurna da ona ume da se nosi s odbijanjem. Ljubav
ljude tera na svašta.

Detektiv Ramon: Podsetite me kako znate Lulu Frenk,

molim vas.

Sindi Anderson: O, pa, ja je zapravo i ne znam, zaista. Ali

pošto radim za barom, to znači da sam povremeno i
terapeut. Ne biste verovali šta mi sve ljudi pričaju, naročito
na venčanjima. Venčanja kao da izvlače ono najgore iz
 ljudi – ili je to, barem, strana koju meni prikazuju.

Detektiv Ramon: Znači, vi zapravo ne znate Lulu?

Sindi Anderson: Ne, ali ovo radim već deset godina, znam
da procenim ljude. Uzgred, da li su već objavili ime žrtve?
Čula sam da mu je lobanja toliko razbijena da mu je lice
potpuno smrskano i neprepoznatljivo.

Detektiv Ramon: Hvala vam na vremenu, gospođice

Anderson. To bi bilo sve.

„J ednu mimozu“, rekla je Lulu iznenađujuće mladoj

barmenki. Pomislila je da izgleda kao da jedva ima
dovoljno godina da sme da pije alkohol. „Slobodno stavi manje
soka od pomorandže.“
„Mimozu?“, pitao je Pirs. „Ovako kasno?“
„Rekla sam Mejvis i Edni da ću popiti i za njih“, objasnila je
Lulu i položila šaku na ruku svog muža kada se setila dragih
bliskih prijateljica u Južnoj Karolini. Te dve sestre su obe bile
neudate starice, koje su živele zajedno i retko napuštale
udobnost svog trema – umesto toga, birale su da slušaju o
Lulinim avanturama kroz njene priče. „Bolje onda da s tim
završim odmah. Mejvis će me zvati uskoro i pitati šta se dešava
– a ta žena je opaka tračara.“
Pirs je klimao glavom na reči svoje žene, ali je izgledao
neverovatno rasejano, kao i cele večeri. Par je sleteo u
Kaliforniju pre nekoliko sati i, nakon kratke dremke, tuširanja i
večere, Lulu je ubedila muža da se spuste do bara i popiju piće
pre spavanja.
 „Lepo je posmatrati ljude“, rekla je dok je brisala kosu nakon
tuširanja. „Gosti će tek pristizati. Zar te ne zanima ko je sve
pozvan?“
„Baš i ne.“ Slegnuo je ramenima i pogledao čežnjivo u
krevet. „Cela familija je pozvana. Koliko tačno nekom mogu biti
zanimljivi rođaci! Radije bih ostao ovde i gledao film.“
Međutim, Pirs Benks navikao je da radi sve što Lulu poželi.
Obožavao ju je, ili ju je barem obožavao kada su se venčali.
Ipak, ovih dana, često ga je zaticala kako zuri u prazno.
Rasejanog, nezainteresovanog.
I što se ona više trudila da održi njihov (prethodno živahan)
seksualni život, činilo se da je on bivao sve manje zainteresovan
za njega.
Lulu je čula da se to obično i dešava sa starijim ljudima,
samo nikada nije smatrala da i ona spada u tu kategoriju. A opet,
ona jedva da je bila na pravoj strani sedamdesetih – da li uopšte
može da krivi svog muža što gubi interesovanje kada postoje
žene upola mlađe od Lulu, a koje bi dale svoje desno stopalo da
budu s njim?
Gledali su mnogo filmova ovih dana i Pirs bi uvek zaspao
tokom najuzbudljivijih scena. Imao je sedamdeset četiri (i bio
zgodan za to doba), tako da se Lulu trudila da mu oprosti to što
leže rano, ali to nije pomoglo njenoj nervozi zbog toga što se
njen muž polako udaljava od nje. Kao lopta za plažu koja, nakon
previše zabave u pesku, sleće na vodu i mirno pluta ka
otvorenom moru – da se izgubi zauvek.
Istini za volju, izvući Pirsa iz sobe bilo je kao vađenje zuba.
Tvrdio je da je iscrpljen od puta, da nije raspoložen ni za masažu
ni za kupku koju je spremilo osoblje posebno zaduženo da gosti
budu zadovoljni. Pa, i Lulu nije bila zadovoljna.
Uzdahnula je. Zadovoljilo bi je da vidi malo više od čoveka
za kog se udala, a ne njegovu omatorelu ljušturu. Želela je smeh
od kog su mu se caklile oči, nežne poljupce i blesave šale. Ali
poslednjih nekoliko meseci ni u čemu više nije videla čoveka u
kog se zaljubila. I iako joj je bilo mrsko da to prizna, Lulu je
vrlo jasno prepoznala znake da njihova veza propada.
Nažalost, ti dosadni znaci više nisu bili čak ni suptilni, ali ih
je i dalje poricala iz očajničke želje da sačuva brak. Primetila je i
one male bele laži, koje nemaju mnogo smisla. Samo nije želela
da veruje u njih.
Tako je Lulu ignorisala Pirsove izgovore kasnim sastancima
kada je tvrdio da je u kancelariji, a znala je da nije bio. (Lulu je
bila odlična tračara i odmah se sprijateljila s Pirsovom
sekretaricom.) Namerno je zanemarivala i izgovore neodložnim
sastancima, a koje bi on lično zakazivao bez ikakvog posebnog
razloga, a čiju svrhu Lulu nije umela da prozre. I povrh svega,
pretvarala se da ne primećuje malo crno Š ispisano u njegovom
planeru, koje se pojavljivalo dva-tri puta mesečno bez ikakve
lokacije, vremena i objašnjenja šta – ili bolje reći, ko – je uopšte
to Š.
Lulu je zurila u datum petogodišnjice svog braka s Pirsom,
što je za nju bio lični rekord. Od pet brakova, nijedan nije trajao
duže od pet godina (iako su njena dva braka s Andersonom
zbirno trajala sedam godina), i bila je odlučna da ovog puta uspe
da pređe tu graničnu liniju.
Iskreno se nadala da će im ovaj odmor od nedelju dana u
poznatom odmaralištu na obali Kalifornije pomoći da ponovo
probude romantiku. Ali istina – istina koju je sebi priznavala
samo kada su joj suze tekle niz obraze u privatnosti tuš-kabine –
bila je da vrlo razložno sumnja da se muž sprema da je ostavi. A
to neće moći tako!
Muškarci ne ostavljaju Lulu Frenk. Ona ostavlja njih.
 Lulu je čvršće stisnula ruku mužu, a onda ju je pustila kada
joj nije uzvratio. Činilo se da se Pirsu ne razgovara, tako da je
Lulu polako počela da upija opuštenost okruženja. Celo mesto
bilo je zamišljeno tako da ukloni stres, pojača romansu i
promoviše uživanje.
Voda s krastavcem i ledom od lubenice stajala je u
elegantnim bokalima na raznim površinama, a pored su stajali
srebrni grejači za kafu i čaj, s malenim šoljama. U celom hotelu,
pa tako i u mini-baru, bili su samo niskokalorični zaslađivači od
biljaka i sirova prirodna verzija šećera, a ne oni jeftini žuti
paketići, koji se mogu naći u svakom odmaralištu.
Lulin pomni pogled spazio je ženu obučenu u roze
kombinezon, koja je ubacivala ledenu skulpturu u obliku
golubice. Nagnula se ka Pirsu, nežno mu potapšala ruku i
pokazala Mirandu Rosales.
„Mejvis će umreti kad čuje za ovo“, rekla je Lulu. „Samo da
dobiješ na telefon tu organizatorku venčanja košta dve hiljade.
Možeš li da zamisliš da potrošiš toliko samo za jedan dan? Pa,
pretpostavljam da se ovog puta radi o nedelji. Jesi li video
oglasnu tablu s rasporedom ispred? Mlada je sve ovo
organizovala pomalo vojnički. Kada smo stigli, osećala sam se
kao da se prijavljujem u kasarnu.“
Pirs je gledao u svoju čašu s vodom, ne trudeći se ni da obrati
pažnju na Lulin pokušaj da ga nasmeje, zbog čega se osećala
samleveno. Raniji Pirs Benks bi joj barem udovoljio
zabavljenim osmehom ili dobroćudnim kikotom. Nikad je ne bi
potpuno ignorisao.
Lulu je počela da gleda muža s više pažnje i pitala se da li
razmišlja da bi u njenom slučaju pet puta morala da zove
Mirandu Rosales. Pet venčanja s četiri različita muškarca. Četiri
neuspela braka i peti na putu da propadne. Lulu se naslonila na
stolicu, uznemirena, i gledala Pirsa kako bulji u pult.
Neki menadžer odmarališta otvorio je ulazna vrata i privukao
Lulinu pažnju dok je hladni noćni povetarac kalifornijske
pustinje projurio kroz salon, gurajući mirise krupnih rože božura
i delikatnih belih gipsofila u uglove svake prostorije. Lulu je
obožavala romansu; žudela je za njom. Molila se da makar i
kapljica kane na njenog muža.
„Izvolite mimozu“, rekla je barmenka, spustila piće preko
pulta Lulu i prenula je iz razmišljanja. „A vama, gospodine?“
„Hm, viski“, rekao je Pirs. „S ledom. Najbolji koji imate.“
Lulu je bacila pogled na svoju mimozu. Piće je izgledalo baš
kao na slici. Boje su bile vešto prepletene i ukrašene predivnom
grančicom bobica i zelenila. Čak su i pića bila izvrsna, ali kao
što je i Pirs već komentarisao, takođe i cene.
„Šta bi hteo da radimo dok smo ovde?“ Lulu je stavila ruku
Pirsu na butinu. „Šta kažeš da odemo na lepu masažu sutra?“
„Hmm?“ Pirs je podigao obrve i upitno je pogledao. „Šta si
rekla?“
„Možda možemo da se prijavimo za tretman u džakuziju i
zanemarimo ovaj užasni raspored. Mislim da ti samo spreme
kupku u sobi, ali onda odu. Odavno se nismo opuštali u kadi
zajedno i zanemarili sve obaveze. Zar to ne zvuči lepo?“
„Naravno. Šta god ti kažeš.“
Kada se zaljubila u Pirsa, bili su jednaki partneri. Prepirali su
se, smejali, šalili, vodili strastvenu ili očajničku ljubav, svađali
se i mirili. Nije bilo ovog bezličnog „da, draga“, i „šta god ti
kažeš, draga“. Lulu je borac, dođavola! Želi i da bude udata za
borca!
„Šta nije u redu s tobom?“, brecnula se konačno, u nadi da će
ga izvući iz ove očajne potištenosti i uvući u neku vrstu
razgovora. Više bi volela i žustru svađu nego taj letargični stav;
zapravo, upravo se pripremala za jednu. „Osećam se kao da više
ne slušaš ništa što kažem. Da li uopšte želiš da budeš ovde sa
mnom?“
Pirs ju je pogledao, ponovo podigao obrve, ali ovog puta od
šoka. Nasledio je onaj nepravedni gen Džordža Klunija, koji
Bog, izgleda, da je samo muškarcima, zbog kog izgledaju sve
bolje što su stariji.
Ipak, Pirs je bio jedinstven. Nos mu je bio blago iskrivljen, a
levo oko malo zatvorenije od desnog kada se smešio. Ali je ipak
taj osmeh topio njeno srce – i srca svih žena koju bi sreo. U
njemu je bilo drske sreće, koja se podudarala sa sjajem u
njegovim očima. Zajedno s visokim i širokim ramenima i
prošaranom sedom kosom, ta kombinacija bila je očaravajuća.
Pirsa su njegove nesavršenosti činile savršenim.
„I-izvini. Odmah se vraćam.“ Pirs je ustao, odgurnuo
netaknut viski preko pulta i stavio pedeset dolara ispod čaše.
Bacio je pogled na Lulu, pritisnuo dugme za lift i otišao.
Lulu je zurila u njega i gledala ga pravo u oči dok im
zatvaranje vrata nije preseklo vezu. Nešto se promenilo. Nešto
veliko, mislila je. A on ne želi da joj kaže šta je to. Samo će
nestati, a ona ne može ništa da u radi povodom toga. Osećala se
kao da joj srce puca, kao da se polako mrvi kao stara glinena
vaza. Ono što je nekada čuvalo takvu lepotu, procvalo drvo
ljubavi i želje, samo pet godina kasnije postalo je oštećeno i
izbrazdano. Ostaci soli prljali su spoljašnjost, a ostaci cveća
unutra pretvorili su se u prah. Uskoro će se i razbiti, a delići će
samo završiti u smeću.
Uhvatila se za bar da se pridrži kada je izdahnula naglo. Kada
je ponovo udahnula, osetila je u ustima strah i žuč. Lulu nije
hodala kao po jajima u svojim vezama. Volela je potpuno i bez
zadrške, a kada bi ljubav došla do kraja, odlazila je ne osvrćući
se.
Sad je postojao samo jedan problem: njena ljubav prema
Pirsu nije došla do kraja. Zapitala se čak i da li je Pirs njen
poslednji muž. Nije nikada nešto posebno verovala u srodne
duše, iako ju je Pirs zamalo ubedio. Ali šta vam vredi srodna
duša koja vas ne voli!
 ŠEST

P lač bebe prenuo je Lulu iz njenih melanholičnih

razmišljanja. Zapitala se ko je doneo bebu u bar. Opet, to je
bio bar u salonu, a plač se čuo iz foajea. Ali ovo je odmaralište s
pet zvezdica, pomislila je Lulu kada je bacila pogled iza sebe,
tražeći izvor vrištanja. Sigurno ovde negde postoji i (zvučno
izolovani) boravak za decu s pet zvezdica.
„Kako divno dete’“, rekla je Lulu kada joj je barmenka
dopunila mimozu sa malo šampanjca. Devojka se nasmešila
srdačno kad je pogledala u foaje, ali kolega ju je odvukao pre
nego što je uspela da išta prokomentariše.
Lulu se okrenula na udobnoj barskoj stolici i pogledala po
prostoriji ne bi li pronašla izvor buke. Spazila je mladu majku s
bebom koja se čvrsto držala za njene grudi. Lulu ju je
posmatrala i čekala da vidi hoće li osetiti ubod kajanja. Lulu
nikada nije ni želela da osluškuje otkucavanje biološkog sata,
koji je toliko njenih drugarica osetilo u kasnim dvadesetim,
ranim tridesetim i nadalje. Naprosto ga nikada nije čula.
„Tako preslatko dete“, promrmljala je Lulu uprazno, dok je
isprobavala još jednu frazu, čekajući da vidi da li će te reči
otkriti neku latentnu čežnju duboko u njoj. Kad se ništa nije
pomerilo, pokušala je ponovo. „Tako slatko.“
„Molim?“ Žena dva mesta dalje pogledala je Lulu čudno.
„Meni nešto kažete?“
Lulu se okrenula ka ženi. Skoro upola mlađa od Lulu, gledala
ju je pomno. „Oh, izvinite. Mrmljam za sebe. Zovem se Lulu.“
„Emili.“
 Na trenutak se Lulu izgubila u sopstvenim mislima gledajući
u Emili. Lulu nije nešto posebno zavidela mladosti, ali
razočaralo ju je ono što je videla u Emili. Lulu je pretpostavljala
da je Emili u kasnim tridesetim – a kada je Lulu bila u tim
godinama, bila je veoma uspešna. Mlada i prelepa, željena i
tražena. Muškarci su joj jeli s dlana, a Lulu je volela da ima
kontrolu.
A Emili nekako uopšte nije izgledala kao da je na vrhuncu
ičega. Možda je bila lepa nekada, ali usta su joj već bila
zamišljeno napućena i nije dugo održavala kontakt očima. Ni
odeća joj uopšte nije odgovarala figuri, i iako njen nakit uopšte
nije bio jeftin, bio je prosto... običan. Sve u vezi s Emili činilo
joj se pomalo jednolično, kao da je izgubila volju da se trudi i
pronađe onu žensku iskru u sebi. A to je, ako pitate Lulu, prava
šteta.
„Izvinite zbog toga“, rekla je Lulu brzo. „Mrmljala sam nešto
sama sebi. Moj muž je odjurio gore da se osveži.“ Pogledala je u
mesto gde je Pirs malopre sedeo. „Ali ako vam je dosadno,
možete da sednete ovde i da mi se pridružite na piću dok se ne
vrati.“
„Može“, rekla je. „Mrzim da pijem sama.“
„Kao što rekoh, ja sam Lulu.“ Ispružila je ruku da se rukuju.
Emilina ruka bila je hladna, a i dalje nije gledala Lulu u oči. „Šta
pijete?“
„Je li to mimoza?“ Bacila je pogled na Lulinu čašu. „Počela
sam sa šampanjcem u avionu, tako da bi verovatno trebalo toga i
da se držim. Nemam više osamnaest godina, a znate šta kažu o
mešanju pića.“
„Ne znam o čemu pričate“, rekla je Lulu ironično. „Tek što
sam napunila dvadeset i jednu.“
Emili je zurila u Lulu na tren, na onu kritičnu sekundu tokom
koje neznanac treba da odluči da li se drugi neznanac
dobroćudno šali ili je sarkastičan. Naposletku se blago nasmešila
pa prasnula u smeh. „Sviđa mi se vaš stil, Lulu.“
Barmenka se pojavila sa osmehom na licu. „Šta mogu da vam
donesem, dame?“
„Meni ništa, a ona će jednu mimozu“, rekla je Lulu, potapšala
mesto do sebe, a onda bacila pogled na Emili. „Hajde, pređi na
Pirsovo mesto zasad, da ne vičem preko bara.“
„Nemojte stavljati sok od pomorandže, u redu?“ promrmljala
je Emili barmenki. „Hvala.“
Lulu se nasmešila. „Šta vas dovodi ovde, Emili?“
„U ovaj užas od odmarališta?“ Emili je pokazala oko sebe i
obuhvatila belu prozirnu tkaninu, koja je visila sa greda,
zastavice koji stoje na svakom slobodnom ćošku, ukrašene
inicijalima mlade i mladoženje u srcu od bisera. „Došla sam na
venčanje. Čini mi se da je ono sasvim zauzelo ovo mesto, zar
ne?“
Za Lulu je odmaralište bila ekstravagantna oaza usred
kalifornijske pustinje – lokacija je izabrana, kako Pirs tvrdi,
zbog toga što je ekskluzivna i ima reputaciju savršenog
luksuznog odmarališta. Vitni Deblu i Artur Benks nisu hteli –
apsolutno nisu mogli – da se venčaju normalno kao i svi drugi.
Trebala im je raskoš.
A ako im je glavni cilj preterani luksuz, u tome su uspeli. Sa
malim porcijama hrane, koja je imala ukus novca, i pićima
skupljim od tečnog zlata, niste mogli ni da uđete u ovo mesto a
da se ne zadužite. Luster je kapao toplo svetlo na težak drveni
šank, boje su se mešale s treperavim svećama od himalajske soli
i šuštanjem osveživača vazduha, koji su izbacivali aromatičnu
vlažnu maglu. Čak su se i palme u bašti njihale u ritmu nežne i
opuštajuće muzike, kao da su i one deo srži tako pažljivo
stvorenog ambijenta.
Iako se činilo da Emili ne odobrava izbor odmarališta, Lulu
nije smetao. Lulin život oduvek je uključivao luksuz. Udavala se
za bogate i razvodila od njih. Naravno, novac nije bio sve; brak
je za nju pre svega bila ustanova ljubavi i strasti. Da Lulu nije
verovala u romansu, ne bi se ni udavala, a kamoli pet puta.
„Ja ne mislim da je toliko užasno“ rekla je Lulu. „Pročitala
sam na sajtu da osoblje ostavlja male slatkiše na noćnom stočiću
svake večeri. Zar to nije divno! A ova pića? Mogla bi da budu i
na naslovnoj strani časopisa.“
„Mogu li da budem iskrena?“
„Ako želite.“
„Mrzim venčanja.“ Emili je uzdahnula. “To što ću videti sve
svoje stare prijateljice, koje mi odavno nisu više prijateljice, što
sam morala da smišljam savršeni poklon, što moram da ćaskam
s neznancima koje nikada neću više videti.“
Lulu se usiljeno nasmešila. „Da li i ovo smatrate ćaskanjem?
Ako je tako, možemo da sedimo i u tišini. Neću se uvrediti.“
„Nisam mislila na vas.“ Emili se zarumenela. „Izvinite, ne
razmišljam kako treba. Dugo sam putovala i upoznala jednog
čoveka u avionu. Nekako se sve već iskomplikovalo.“
„Ah, muškarci!“ Lulu se promeškoljila da bi pronašla
udobniji položaj za duže sedenje. „Pa, ja sam uvek za dobru
priču. Inače, udavala sam se pet puta, tako da, ako vam treba
savet o muškarcima, mislim da sam akreditovana da pomognem.
Ali ako je reč o savetima o dugovečnosti braka, tu sam već
slabija.“
Emili se nasmešila i pogledala zahvalno u Lulu. „Zadivljena
sam.“
„Nemojte biti“, rekla je Lulu, iako je ipak uživala u
komplimentu.
 „Udati se je lak deo. Mnogo je teže posle ostati u braku.“
„Pričajte mi o tome.“ Emili je zurila pomno u svoje piće i
gledala mehuriće šampanjca kao da sadrže odgovore na njena
najdublja pitanja. Zatim je dodala brzo, skoro kao se toga nije
ranije ni setila: „Ja nisam udata, naravno.“
Lulu je osetila da je Emili na ivici da otkrije neku tajnu, čiji
su detalji čvrsto zakopani u Emilinom srcu. Ali u poslednjem
trenutku izgledalo je kao da je odustala. Emili je odmahnula
glavom, očigledno rasejana, i izvadila nešto iz tašne koju je
prebacila preko Pirsove stolice.
„Treba mi iskreno mišljenje.“ Emili je prešla rukama preko
tankog albuma predivne rože nijanse. „Je li ovo glupa ideja za
poklon za venčanje?“
„Je li to album s fotografijama? Baš mi se sviđa ta nijansa
ružičaste.“ Lulu se nagnula i nežno prešla rukom preko
baršunaste korice. „Oh, mora da ste vi mladina drugarica. S
fakulteta?“
Emili je kolebljivo klimnula glavom. „Živele smo zajedno
neko vreme. Nas četiri bile smo bliske – iako, kada se prisetim,
zapitani se kako smo se ikada spojile. Sve smo bile tako
drugačije.“
„Mogu li?“ Lulu je sačekala da Emili klimne glavom.
Kada je klimnula, Lulu je uzela album i otvorila prvu stranu.
Četiri mlada lepa lica smešila su se srećno – sva gurnuta pod
jelku koja je izgledala kao da je izvučena iz kontejnera i
ukrašena ostacima smeća. Bilo je na neki smešan način
šarmantno.
„Pa, očigledno je da ste se slagale“, rekla je Lulu i nasmešila
se. „Vidi samo koliko se zabavljate. Zabava je tako drugačija pre
nego što se dobije novac, zar ne? Znate, ja sam se udala za svog
prvog muža dok je još bio sirotan. Moje najlepše uspomene su s
njim pre nego što se obogatio.“
Emili je gledala kako Lulu okreće još nekoliko strana. Bilo je
očigledno da Emili muči muku da napiše naslove slika. Prve tri
su imale blesave male doskočice, napisane drhtavom rukom, ali
ubrzo su počele da se ređaju prazne linije umesto reči pune
ljubavi.
„Nemojte toliko razmišljati o rečima“, ohrabrila ju je Lulu.
„Ovo je sjajna ideja za poklon. Sigurna sam da će se Vitni
oduševiti i to će biti sjajan način da se ponovo povezete s
drugaricama. Možda druge dve mogu da vam pomognu da
smislite neke naslove.“
„Sumnjam“, rekla je Emili. „Nisam u najboljim odnosima ni
sa jednom.“
„Fakultet je bio davno.“ Lulu nije gledala Emili u oči, ali
okrenula je stranu i videla sliku dve devojke – Emili je bila
jedna od njih, s nepoznatom ženom pored sebe – i nasmejala se
naglas. „Šta se ovde dešava?“
Emili se nasmešila. „Noć veštica na drugoj godini. Maskirale
smo se u brus – bila je to Džindžerina ideja. To smo uradile jer
su nas čikali, bar mislim, ili je to možda bilo tokom one faze
kada je ona protestovala zbog nekih ženskih prava – ne mogu da
se setim. U svakom slučaju, ja sam se složila jer smo to tada
radile. Naše druge dve drugarice – Kejt i Vitni – bilo je previše
sramota da ih vide s nama dok nisu skoro iskapile celu flašu
vina. Onda su izašle obučene kao đavo i anđeo.“
Sledeća strana otkrila je još jednu sliku Emili i Džindžer,
ovog puta u kupaćim kostimima. Slika je bila toliko mračna da
su na ivici doka izgledale dve mrlje blede kože naspram
zvezdane noći.
„Oh, a ova!“, uzviknula je Emili, pokazavši naznaku
uzbuđenja prvi put te večeri. „Tada smo prvi put nagovorile
Vitni da idemo da se kupamo gole. Bila je toliko nervozna,
jadna. Uradila je to samo zato što je i Kejt išla s njom – njih dve
su bile kao sijamske bliznakinje.“
„Ali Vitni nije na slici“, rekla je Lulu nežno. „Zapravo, na
većini ovih slika ste vi i Džindžer. Tek na nekoliko ste sve
četiri.“
„Hm, da, tako je“, rekla je Emili. „Kao što su Kejt i Vitni bile
nerazdvojne, tako smo i ja i Džindžer bile. U drugoj godini smo
sve živele u četvorosobnom stanu u kampusu i tada smo počele
da se družimo. Provodile smo toliko vremena zajedno tokom
naredne tri godine, pa pretpostavljam da nismo imale izbora do
da postanemo drugarice.“
„Ova je slatka.“ Lulu se zaustavila na fotografiji koja je
očigledno bila uslikana u biblioteci. Jadna Vitni zagnjurila se u
jednu knjigu i toliko je dubok bio njen san da su joj usta bila
otvorena. „Noćno učenje?“
Emili se nasmejala. „Slatka, kako da ne. To je bila ispitna
nedelja. Naš faks je imao doručak koji se služi posle ponoći, da
bismo imali goriva za ispite. Vitni se prejela i uspavala. A to joj
nije bilo pametno sa Kejt i Džindžer u blizini.“
Lulu se namrštila zbunjeno. „Zašto?“
Da objasni, Emili je okrenula sledeću stranu, na kojoj se
video deo neprikladnog crteža na Vitninom čelu. Čak ni Lulu
nije mogla da zadrži osmeh kada je videla njihovu naivnu
nezrelost. Skoro su zatvorile oči u pokušaju da suzbiju kikot.
„Vidim na šta mislite. Emili, obećajte mi – ako slučajno zaspim
posle sledeće mimoze, molim te, odvuci me do moje sobe pre
nego što ti dođu prijateljice, hoćeš li?“
Emili se nasmejala. „Obećavam. Iako mislim da smo sad to
prerasle.“
„Neki ljudi nikad ne odrastu“, rekla je Lulu. „Da vam ja nešto
kažem. Pomalo detinjarija uvek je dobro.“
„Možda.“ Emili je zatvorila album i vratila ga u tašnu.
„Pretpostavljam da ću to kasnije završiti. Bolje bi bilo da za
Vitni samo napišem ček jer jeste malo čudno da joj poklonim
album gde je čak i nema na pola slika. U svakom slučaju, zbog
svih tih uspomena, mislim da mi treba još jedno piće.“
Lulu je prigušila svoj poriv da podigne obrvu, samo je
pozvala barmenku i pokazala da Emilina čaša treba da se
dopuni.
„Obično ne pijem ovoliko“, objasnila je Emili. „Valjda su me
sve ove slike vratile na fakultet. Bio je ovo komplikovan dan.“
„Već ste to rekli. Taj čovek? Zašto se sve to
iskomplikovalo?“
“Hm...“ Emili je kuckala rukom nervozno o šank. Pogledala
je u Lulu, a onda popila gutljaj pića da se ohrabri. „Seks.“
„Oh!“ Lulu je zamišljeno liznula donju usnu. „Da, to ume da
zakomplikuje stvari. Je li oženjen?“
„Bože, nadam se da nije. Rekao mi je da nije. Nije imao
prsten na ruci, ali već sam sretala muškarce koji ga jednostavno
skinu.“
„Pa, ne očekujte osudu od mene“, rekla je Lulu. „Sve dok ste
oboje pristali na to, ne vidim ništa loše u tome da se malo
zabavite na odmoru.“
„Pretpostavljam da svi imamo svoje tajne.“ Emili je podigla
čašu do usana i podigla obrvu, osmehnuvši se blago Lulu.
„Ispričala sam vam svoje.“
Lulu se zamislila na tren. Nije znala šta da misli o deljenju
svojih najvećih strahova na tacni. Malo se osećala kao da stoji
gola pred prostorijom neznanaca koji zure u nju. A opet, u tome
je bilo nečeg primamljivog, nečeg oslobađajućeg.
Toliko dugo je Lulu držala sve karte skrivene. Kada se udala
za prvog muža, bila je tako mlada i zaljubljena. Džo nije bio
bogat, ali to nije sprečilo Lulu da razume ženino mesto u društvu
– i moć. Nakon što se završila njena veza s Džoom, svoj trud je
usmerila na penjanje društvenom lestvicom, pa se udala za
Andersona, koji je bio prava prilika u svakom smislu te reči.
Sve od tada, Lulu je imala pristup novcu i to joj je
dozvoljavalo da se lako sakrije iza šarade od krzna, haljina,
sjajnog nakita i skupocene šminke. Naučila je da se osmehuje na
određen način i da naginje glavu pod određenim uglom kada
sluša muškarce. Sakupila je pozivnice na najprestižnije događaje
i naučila kako da preživi u eliti.
Lulu je sada imala poseban način hoda kada ulazi u prostoriju
i određen osmeh, za koji je znala da opčinjava i muškarce i žene.
Prijatelji su tvrdili da je uglađena, ali Lulu je na sve to gledala
kao na oblik kamuflaže. Njena majka je uvek govorila da neće
postići mnogo u životu, ali Lulu je znala da to nije istina. Bila je
uverena u to. I pogledajte je sada.
Ta pomisao prenula je Lulu. Pogledajte me sada. Da li je
zaista srećna koliko tvrdi da jeste? Ima krzna, dom, muža... Ali
da li ga zaista ima? Lulu je bacila pogled na Emili, koja je
prstom prelazila preko ivice čaše za šampanjac. Možda će biti
dobar osećaj da ogoli sve. Ili barem da nešto ponudi.
„Zaista ne mislim...“
„Pre samo minut, rekla sam vam da sam imala seks s
neznancem u avionu“, prekinula ju je Emili. „Ako mislite da je
ono što ćete mi vi reći skandalozno, verujte mi, moj slučaj je
gori.“
Lulu se mučila da stavi mračno samopouzdanje ove žene u
kontekst s veselom studentkinjom koju je videla na slikama. I
Lulu je odlučila da joj veruje, barem na jedno veče.
„Mislim da moj muž planira da me ostavi.“
 „Pa, sranje“, rekla je Emili. „To nije dobro.“
„Ne“, rekla je Lulu, osetivši drhtaj frustracije kako joj ključa
u grudima. Možda je potekla od bola, ali se prelila u
bespomoćan i očajnički bes. „Ne, uopšte nije dobro.“

Detektiv Ramon: Gospođo Frenk, jeste li svesni da je ove

večeri u odmaralištu ubijen čovek?

Lulu Frenk: Već smo ovo prošli, detektive. Sasvim sam

svesna da je čovek mrtav, budući da sam ga ja ubila.
Zamahnula sam flašom vina ka njegovoj glavi i razbila mu
tikvu. Bilo je mnogo krvi.

Detektiv Ramon: Da li je to bio nesrećan slučaj?

Lulu Frenk: Da li zvuči kao da je bio nesrećan slučaj?

Detektiv Ramon: Da li je još neko učestvovao?

Lulu Frenk: Ne, samo sam ja bila napolju.

Detektiv Ramon: Da li je bilo još ljudi s vama u vreme

incidenta? Ljudi koji nisu bili direktno uključeni?

Lulu Frenk: Već sam vam i to rekla, tako da, ako me niste
čuli prvi put, preslušajte opet snimak. Ali pošto nemamo
vremena za to, reći ću vam ponovo da je odgovor ne. Bili
smo samo nas dvoje. I ja sam ga ubila.

***
Detektiv Ramon: Gospođice Deblu, hvala vam što ste
odvojili vreme od svog venčanja da razgovarate sa mnom.
Pretpostavljam da znate o čemu je reč.

Vitni Deblu: O čoveku koji je umro, pretpostavljam. Ali

ne razumem šta ja imam s tim. Mislim, bila sam usred
probne večere kada se to desilo – pitajte bilo koga.

Detektiv Ramon: Niste osumnjičeni, gospođice Deblu.

Ali voleo bih s vama da popričam o nekoliko vaših gostiju,
naročito o Lulu Frenk, Džindžer Adler, Emili Braun i Kejt
Kros. Vi poznajete te žene, zar ne?

Vitni Deblu: Pa, Lulu je pozvala porodica moga budućeg

supruga. Srela sam je u prolazu jednom ili dvaput – udata
je za strica mog verenika, ali o njoj ne mogu reći više od
toga. Što se tiče ostalih, njih sam ja pozvala. Živela sam s
Džindžer, Emili i Kejt na fakultetu.

Detektiv Ramon: Možete li, molim vas, opisati prirodu

veze između vas četiri?

Vitni Deblu: Ne razumem pitanje. Već sam vam rekla,

bile smo drugarice na fakultetu. Nismo više toliko u
kontaktu, ali mislila sam da bi bilo zabavno da se opet
okupimo posle sveg ovog vremena.

Detektiv Ramon: Koliko se često čujete s njima?

Vitni Deblu: Kejt i ja razmenimo nekoliko poruka

godišnje, otprilike. Ali bože – nisam je videla uživo
verovatno pet godina. Što se tiče Džindžer, šaljemo
 povremeno božićne čestitke jedna drugoj. Doduše, zvala
sam je pre nego što je krenula na put, da je obavestim da će
Emili takođe biti na venčanju. S Emili odavno nisam više u
kontaktu, ali bilo bi nepristojno da je nisam pozvala kad
sam već pozvala druge dve. Nekada davno smo bile
nerazdvojne.

Detektiv Ramon: Zašto bi Džindžer marila ako Emili

dođe na venčanje?

Vitni Deblu: Malo su se sporečkale na faksu i htela sam

samo da budem sigurna da su to prevazišle.

Detektiv Ramon: I, da li je Džindžer to prevazišla?

Vitni Deblu: Ne znam, detektive. Da li biste vi prevazišli

da uhvatite svog najboljeg prijatelja na kamari s nekim u
kog ste ludo zaljubljeni?

Lulu je gledala barmenku kako stavlja čašu vode ispred

Emili. Osmehnula im se kratko i ljubazno, a onda ju je dozvao
drugi gost. Lulu ju je posmatrala kako služi razne goste i
zapitala se da li bi i ona možda sad radila taj posao da nije imala
niz bogatih muževa. Nije baš da Lulu ima mnogo veština
vrednih na tržištu rada.
Ali Lulu nije bila sigurna da li bi mogla da izdrži na nogama
duge smene iza šanka, niti da li bi ona uopšte tolerisala
razočaravajuću satnicu koja ide uz zahteve takvog rada. Iako bi
pre trideset godina verovatno mogla da nabere sjajne napojnice,
Lulu prosto nikad nije zanimao nikakav rad.
 „Živeli!“ Emili je podigla čašu šampanjca kao da što pre želi
da otpije gutljaj. „Za nove prijatelje!“
Lulu je kucnula čašu o Emilinu i zapitala se kada je poslednji
put stekla prijatelja. Pravog prijatelja. Mejvis i Edna su joj
prijateljice već pedeset godina, ali ostali njeni poznanici bili su
samo to – poznanici.
„Vidi ti to.“ Lulu se pravila da je užasnuta, pa je odmahnula
glavom i klimnula ka ulaznim vratima hotela. „To je treća
ledena skulptura koju uvoze večeras. Priča se da je Vitni
unajmila Mirandu Rosales da isplanira sve. Čula sam da košta
dve hiljade da se s njom samo porazgovara telefonom.“
„Pretpostavljam da je to za Vitni prikladno.“
„Kako to misliš?“ pitala je Lulu. Kada je videla Emilin
začuđen izraz lica, nastavila je. „Nedavno sam se udala u
porodicu njenog budućeg, tako da sam mladu sam srela samo
jednom ili dvaput. Moj muž Pirs Benks je mladoženjin stric.“
„Ah, pa, Vitni je uvek zanimalo...“ Emili je zamišljeno
posmatrala bar od mahagonija. „Pokušavam da smislim kako
ovo lepo da kažem.“
„Mislim da smo odavno prešle granicu pristojnosti“,
nagovarala ju je Lulu lako. „Ja ionako neću nikome reći.“
„Samo ću reći da je Vitni uvek zanimalo samo ono što ona
označi kao bolje od sebe“, rekla je Emili brzo. „Ne kažem da je
to tačno, ali Kejt i Vitni – videla si ih na slikama – imale su
čudno prijateljstvo na fakultetu. Skoro parazitsko, ako me
razumeš. Kejt je imala bogate roditelje i uvek je imala novca za
stvari koje je Vitni mogla samo da sanja. Jesi li upoznala Kejt?“
Lulu je odmahnula glavom.
„Pa, prepoznaćeš čim je vidiš.“ Emili je zastala izgubljena u
mislima. „Ima određeni stav. Uglađena, otmena, uvek postiže
ono što želi. Znaćeš na šta mislim uskoro. U svakom slučaju,
oduvek mi se činilo da se njih dve nekako takmiče – ali to je
oduvek bilo takmičenje u kom Vitni nije imala šanse da pobedi.“
„Pretpostavljam da svima neko treba na taj način“, rekla je
Lulu, prisetivši se svojih prijateljica u Južnoj Karolini.
„Prijateljstva su čudna, ima ih u raznim oblicima i veličinama.“
Što je više Lulu o tome razmišljala, Edna i Mejvis – Luline
najbliže prijateljice – prikačile su joj se jer je za njih bila oči i
uši u višem društvenom krugu. Unosila je uzbuđenje u njihov
život i razbijala monotoniju poslednjih nekoliko decenija, tokom
kojih su sestre provodile vreme gajeći na svom tremu mrtve
biljke i jednu slepu mačku.
Zauzvrat, Lulu je obožavala da im priča svoje (često
preuveličane) priče o zabavama, odmorima i salonskim
tračevima. One bi uzdisale i tapšale na pravim mestima, a pošto
su se obe približavale osamdesetoj, Lulu se i dalje osećala kao
mlada piletina sa svojim drugaricama. Tako da su tu svi na
dobitku.
„To je istina“, složila se Emili. „Samo sam htela da kažem da
je ovo venčanje... Pa, imam osećaj kao da Vitni malo
pokušava... Oh, ne znam! Zaboravi da sam to i pomenula.“
„Imaš osećaj kao da je sve ovo“, rekla je tiho Lulu i pokazala
na slabo osvetljenu prostoriju, „Vitnin način da pokaže Kejt i
svima nama da je uspela u životu.“
„Manje-više“, priznala je Emili. „Mislim, srećna sam zbog
nje... ne, stvarno, jesam. I ipak mislim da se ona i Kejt iskreno
vole, ili da su se barem ranije volele.“
„Pa, nema boljeg načina da se uspe u životu nego da upecaš
nekog Benksa.“ Lulu se nasmejala zvonkim smehom. „Veruj mi,
ja to znam.“
„Koliko dugo ste u braku?“
„Oh, sad si otvorila čitav niz pitanja“, rekla je Lulu, bacivši
pogled preko ramena, da se osigura da Pirs nije negde blizu.
„Ovog vikenda mi je petogodišnjica s Pirsom. Ali kao što sam
već pomenula, bila sam udata već nekoliko puta.“
Lulu nije volela da priča o svojim prošlim brakovima pred
Pirsom. Imala je osećaj da je to nekako prostački u poređenju s
njegovom besprekornom istorijom: uzbudljiva karijera advokata
za krivično pravo, predivna kuća i ogroman penzioni fond, bez
iritantnih brakova kao repovima. Jedini problem koji ga je pratio
jeste što je prvih sedamdeset godina života proveo kao samac.
Kada su Edna i Mejvis čule za Lulinu veridbu, upozorile su je
na njega. Muškarac koji je toliko dugo sam je previše dobar da
bi bio istinit, rekle su. Ne postoji savršen muž.
Lulu se zapitala da li su bile u pravu.
„Da li si ti ikada imala ovakvo venčanje?“
„Ne. Eto, vidiš, ja uopšte ne volim nešto sve ove fanfare“,
rekla je Lulu. „Volim ljubav. Romansu, strast i želju. Venčanja
obično ispadnu nešto sasvim drugo. Jesi li se ti ikada udavala?“
„Komplikovano je“, rekla je Emili. „Jesi li ti u
komplikovanom odnosu sa svojim bivšim muževima?“
„Sa dvojicom nisam, ha-ha. Mrtvi su. S Andersonom sam
pokušala dva puta, ako mi veruješ, ali bojim se da treća sreća ne
postoji.“
„Žao mi je“, rekla je Emili, iako se nije činilo da joj je uopšte
žao. „Kako su umrli?“
„Ah...“
„Izvini“, rekla je Emili. „Slobodno me odjebi kad god
preteram.“
„Komplikovano je“, rekla je Lulu. „Hoćemo li još po piće?“
„Hajde.“
Nakon što su od barmenke naručile flašu šampanjca i porciju
pomfrita sa čilijem – jer šta je ženski razgovor bez izdašne
porcije brze hrane? – Lulu i Emili su još jednom nazdravile
novom prijateljstvu, a onda počele profesionalno da posmatraju
ljude, onako kako samo dve žene određenih godina to umeju.
„Pogledaj ih – odvratno, zar ne?“ Emili je pokazala prstom na
mladi par od dvadesetak godina, koji je išao ka recepciji u
minijaturnim kupaćim kostimima, zagrljeni čvrsto, kikoćući se, i
tako sve do recepcije. „Toliko su zaljubljeni sada, ali čekaj
samo. Ljubav nikada ne potraje.“
Lulu je zaćutala na Emilin komentar.
Emili se trgla. „O, sranje! Stvarno izvini – nisam razmišljala.
Je li tvoj muž...“
„Ne znam još da li me zaista ostavlja“, rekla je Lulu. „Ali
sumnjam da je zainteresovan za neku drugu ženu.“
„Da li imaš dokaze?“
„Ne baš, ali nazovimo to ženskom intuicijom.“ Lulu je
posegla za svojom čašom, iznenađena što je ponovo otvorila
dušu ovoj neznanki. Ali nije bilo sasvim istinito ono što je rekla
Emili; Lulu jeste imala neke dokaze, ali to prosto nije bilo
dovoljno. Zakazani sastanci, tajanstveno Š. Nakon što je uzela
gutljaj šampanjca da se osnaži, uzdahnula je. „Nadam se da će,
ako već planira da me ostavi, to uraditi brzo. Ponižavajuće je
držati se za slamku nade i razvlačiti se u agoniji.“
Lulu je obično bila ta koja podstiče druge da otvore dušu,
koja saoseća s raskidima, slomljenim srcima i gubicima s malo
opore naslade sa strane, kao da Lulu nikada ne pogađaju takve
tragedije. Nije imala pojma zašto je ova žena izvukla njen jedini
strah.
„Zašto ga samo ne pitaš?“, pitala je Emili, a onda se trgla
kada je plač nekog deteta nadglasao nežnu muziku u baru.
„Kakvo je to užasno kmečanje?“
„Beba?“ Lulu se okrenula ka mestu odakle se čuo plač, koji
se ubrzo nastavio nakon kratkog predaha. I dalje nameravajući
da isproba svoje umirujuće reči, Lulu se nasmešila Emili.
„Predivno, zar ne misliš tako?“
„Ne baš“, brecnula se Emili, a Lulu je uzdahnula od
olakšanja. „Buši mi lobanju. Ne mogu da dišem. Može li neko
da ućutka tu bebu?“
Lulu se zakikotala iznenađeno. Čak ni ona nije imala tako
snažnu odbojnost prema deci. Emili, s druge strane... „Ti nemaš
decu?“, pitala je Lulu.
Usledio je muk i Lulu se zapitala da nije pogrešno procenila
situaciju. Ali Emili joj se već poverila da je imala seks s
neznancem. Lulu nije mogla da razume kako prosto pitanje o
deci može biti crvena linija preko koje se ne prelazi.
„Ne“, rekla je Emili naposletku. „Nemam.“
„Ni ja.“ Lulu je klimnula glavom. „Nikada ih nisam ni želela.
Uvek sam mislila da zato nešto nije u redu sa mnom. A ti?“
Emili je pročistila grlo i iskapila šampanjac. „Ne želim ih
više.“
Lulu je shvatila da se opasno približila Emilinom velu.
Zapazila je to, a onda se lagano odmakla od teme dece i
nastavila da gleda kako gosti ulaze u foaje i prijavljuju se na
recepciji. Sada je osoblje hotela prostiralo crveni tepih na ulazu,
unosilo gomile i gomile belih ruža i stavljalo ih s obe strane sale,
da naprave pravi cvetni baldahin.
Emili je na to samo stisnula glavu. „Izvinjavam se što
skraćujem naše piće, ali mislim da je vreme da odem u svoju
sobu. Ubija me glava.“
Lulu je bacila pogled preko ramena. „A ona beba što plače
sigurno ne pomaže.“
Emili se slabo osmehnula. „To baš i nije zvuk koji smiruje
živce.“
 „Pa, odmori se malo. Trebalo bi i ja da pođem“, rekla je Lulu,
iako nevoljno. Htela je da pronađe Pirsa i da se privije uz njega
u krevetu. Htela je da čita bljutavi časopis dok on razmišlja o
Drugom svetskom ratu ili nekoj drugoj nepojmljivoj temi – i
htela je da zajedno zaspu.
„Zapravo, da li bi mogla da sačekaš tren?“ pitala je Lulu.
„Volela bih da potražim svog muža, ali ako se vrati ovde pre
mene, ne želim da pomisli da sam otišla. Telefon mi je gore,
tako da...“
„Nema problema.“ Emili je odmahnula rukom a da Lulu nije
ni završila. „Ne smeta mi.“
„Mogu li da ti platim još jedno piće? Ipak mi činiš uslugu.“
Lulu je pogledala u skoro praznu flašu šampanjca, a ona jedva
da je popila dva gutljaja. „Moj muž će platiti račun kad se spusti.
To je prednost braka sa starijim bogatim muškarcem koji ima
manire iz velike depresije.“
„Ne, mislim da mi je dosta“, rekla je Emili blago turobnim
glasom. „Idi ti, čekam te ovde.“
Lulu je došla do lifta i pritisla dugme. Kada su se vrata
zatvarala, gledala je kako Emili pokazuje barmenki da joj da još
jednu čašu.
Tajne, tajne, pomislila je Lulu. Tajne nikad nisu zabavne...
Kad je već kod tajni, Lulu se zapitala kuda se to njen muž
denuo dok je ona pričala sa znatiželjnom Emili. Da li je otišao u
sobu da na miru pozove tajanstvenu Š? Lulu je mrzela što ima
tako paranoične misli – to ju je tištalo, osećala je grižu savesti
što sumnja u Pirsa kada nije skupila dovoljno hrabrosti da ga
direktno pita o čemu se tu radi.
Naravno, insinuirala je katkad da zna da nije bio u kancelariji
kada je tvrdio da je tamo, i obigravala je oko činjenice da želi da
joj se Pirs poveri u vezi sa svim tim sastancima koje ne sme da
propusti. Ali on nije ponudio nikakve dodatne informacije, a ona
nije insistirala dalje.
Sve dok Lulu nije zahtevala odgovore pravo iz Pirsovih usta,
više je volela da se drži nade da možda postoji logično
objašnjenje za sve. Uključujući i za novac koji je prebačen s
njihovog računa tokom proteklih nekoliko meseci. Lulu nije bila
glupa. I uvek je bila iskrena. Zato se i razvodila, četiri puta:
odbijala je da se pretvara da je sve u redu – molim lepo! – kada
nije. A sad ništa nije bilo u redu.
Kada je došla do svog sprata, izašla je iz lifta i krenula niz
hodnik, vežbajući šta će reći ako zatekne Pirsa u nekoj
kompromitujućoj situaciji u sobi. Da li bi ga molila da ostane s
njom? Ili zahtevala razvod i besno izjurila iz sobe? Emili bi bila
dole, spremna da popije s njom piće i da jadikuje ako zatreba.
Ako ništa drugo, to je bila neka uteha za Lulu.
Kada je već stigla do pola hodnika, njen muž je iskoračio iz
sobe i krišom pogledao oko sebe. (Krišom! Tako tajnovita reč.
Lulu je bila previše stara da bi se šunjala unaokolo i bavila
tajnovitim pogledima svog sedamdesetčetvorogodišnjeg muža.)
Pogledao je znatiželjno niz hodnik ka Lulu, ali činilo se da je ne
vidi. Možda je to zato što se Lulu zaklonila iza visoke biljke.
Srce joj je lupalo. Nije se ovako osećala otkad se igrala žmurke
kao žgoljavo detence i bila je toliko nervozna da je osetila
iznenadnu potrebu da ode u toalet.
Nakon što je nekoliko puta pogledao unaokolo, Pirs je krenuo
u suprotnom smeru od Lulu, ka liftu na drugom kraju hodnika.
Lulu je udahnula s olakšanjem i sačekala da čuje signal lifta.
Vrata su se zatvorila i njen muž je krenuo ka foajeu.
Ušla je u sobu i upalila svetio. Pred sobom je videla pažljivo
pripremljen luksuzni apartman. Pogledala je unaokolo, preko
velikog džakuzija, opremljenog najboljim solima za kupanje
koje novac može da kupi, i preko jastučnica koje je naručila
ranije.
Bračni krevet s debelim dušekom i svežim hipoalergijskim
jastucima čekao je zaljubljeni par da se zavuče ispod pokrivača.
Da vode nežnu i strastvenu ljubav pre nego što zaspu pod
raspršivačem s aromom lavande.
Neko od osoblja mora da se ušunjao dok je Lulu bila u baru i
uključio raspršivač, upalio televiziju i promenio kanal na
opuštajući program, koji je obilovao reklamama i bio upaljen
svuda po hotelu.
Osoblje je takođe ostavilo obećani poslužavnik sa slatkišima,
za koje se Lulu nadala da će ih probati s Pirsom pored sebe,
zajedno s korpom dobrodošlice od mladenaca. Unutar korpe je
Lulu uočila flašu vina ukrašenu posebno napravljenom etiketom,
na kojoj je pisalo da je to vino napravljeno u Napi posebno za to
venčanje.
Lulu je odgurnula čokoladice. Stomak joj se okretao od
frustracije i šampanjca.
Usluga je bila besprekorna. Moj muž je faličan, pomislila je
Lulu kada je bolje razmislila. Zgrabila je jedan od skupih
kolačića s poslužavnika pored kreveta i gurnula ga naglo u usta.
Da je bila bilo koja druga prilika, možda bi se oduševila
zlatastom površinom i kako se čokolada topi u ustima, ali
večeras nije mogla.
Progutala je kiselu poslasticu i počela da razmišlja o tome šta
je to Pirs radio u sobi. Prešla je pogledom preko njihovih
zajedničkih stvari. Tako je u braku: mnogo stvari se nakupi.
Uvek je zamorno sve to posle podeliti, pa zato Lulu posle
razvoda sve pobaca i počne iznova. Problem rešen!
Pirs je bio veoma organizovan i uredan, što je bila prava šteta
za njega. Tako je Lulu lakše mogla da pronjuška i vrlo brzo je
spazila knjigu na krevetu. Prešla je na drugu stranu sobe i
pročitala naslov – opet nešto o ratu, naravno – knjige s
ispucalom koricom. Ta knjiga nije bila tu kada su otišli.
Lulu ju je podigla i frknula kada je pročitala naslov. Rat. To
će Pirs i dobiti ako planira da je napusti. Ili da možda ona njega
preduhitri i prva napusti... O bože!
Eto ti ga! Njen najgori košmar!
Neka cedulja ispala je na krevet. Zgužvani papirić s rečima
nesumnjivo napisanim Pirsovom rukom. A šta je najgore od
svega? On je jedan običan tikvan! Stavio je i datum na cedulju!
Pirs je sasvim sigurno došao gore samo da bi napisao ovo
pogano pisamce.
Lulu su zadrhtale ruke kada je počela da čita bljutavo slatke
reči napisane za nju.
 SEDAM

Detektiv Ramon: Gospođo Adler, pre nego što ste otišli u

toalet, priznali ste da ste ubili čoveka.

Džindžer Adler: Da.

Detektiv Ramon: Objasnite mi kako se to dogodilo – i

molim vas, ne izostavljajte nijedan detalj.

Džindžer Adler: Bila sam na probnoj večeri u sali kada

sam odlučila da mi treba malo vazduha. Pa sam izašla
napolje i otišla da pogledam kako je sve namešteno za
sutra, ali nisam bila jedina koja je imala tu ideju. Tu je bio
i jedan muškarac. Samo nas dvoje smo bili napolju – svi
ostali su i dalje jeli. Nisam imala pojma šta taj čovek radi,
ali bilo je od početka jasno da nije dobro.

Detektiv Ramon: Kako ste mogli biti sigurni ako niste

sreli tog čoveka pre toga?

Džindžer Adler: Verovatno zato što me je napao pre nego

što sam uspela i da razmislim. Jedva znam šta se zatim
dogodilo. Sećam se da sam pokušala da trčim, ali nisam
bila dovoljno brza. Umesto toga sam počela da se branim.
Napolju je na postolju stajala flaša vina i ja sam je samo
podigla i zamahnula. Nisam htela da ga ubijem, ali čim je
pao, znala sam odmah da se neće podići.
 Detektiv Ramon: Gospođo Adler, ako je to istina, zašto
onda žrtva ima metak u telu?

„V idiš, dušo? Rekao sam ti da ćemo stići na vreme“, rekao

je dobroćudno Frenk. „Sve se na kraju sredi.“
Džindžer se ugrizla za usnu. Ne bi baš rekla da su stigli na
vreme, pošto su zakasnili na let, ali takav je bio njen muž. Sve se
uvek sredi, bez obzira na prepreke i preokrete na putu. Avio-
kompanija je bila dovoljno predusretljiva da njihovu petočlanu
porodicu stavi na naredni let, iako nisu mogli svi da sede
zajedno.
Dok je Džindžer vodila troje pačića (Elsi, Toma i Popi) i
jednog velikog patka (Frenka) kroz prolaz u avionu, zapitala se
da nije možda preoštra prema svom suprugu. Bila je ljuta kada
su zakasnili na aerodrom i propustili let. Ma besna.
Na osnovu njegovog stava, načina na koji je šetao, bez ijedne
brige na svetu, i bacao inspirativne citate, kao što su „sve će se
srediti“ i „opusti se, dušo, previše radiš“, Džindžer je oduvek
mislila da je Frenk morao da se rodi kao bogataš. Uopšte nije
bilo fer što Frenk ima stav bogataša, a novčanik siromaha, i to je
dosta kvarilo Džindžerino raspoloženje.
Trgla se kada se setila kako se brecnula na Frenka u kolima.
Naravno, nije trebalo da eksplodira pred decom i Džindžer je za
to dugovala mužu izvinjenje. Ali ne samo to. U poslednje vreme
Džindžer se osećala kao najgora supruga na svetu i još gora
majka. Stalno je brinula. Brinula je zbog letova i Elsinog novog
povučenog stava. Brinula je zbog cene Tomovih novih kopački i
Popinih lekova.
Na nekom nivou, Džindžer je čak brinula i zbog svoje veze s
Frenkom – ni on verovatno nije ljubitelj ove nove razdražljive i
preke Džindžer. Činilo se da je Džindžer ovih dana jedino
uspevala u tome da zabrinjavajuće dugo nosi iste helanke.
Pitala se zašto gubi kontrolu. Gledala je kako se to dešava
kao hrčak zarobljen u svom točku, dok se život sve brže vrteo
oko nje. Naravno, i Elsino raspoloženje ju je izluđivalo, bila je
budna i tokom noći zbog posla, radeći i dve i tri vezane smene
kad god bi joj dozvolili. Frenk je stalno nervirao Džindžer
svojim glupim malim hobijima koji ne donose nikakav novac, i
zaista, ako Džindžer svoju narav ne dovede u red uskoro, možda
će nekoga i ubiti.
Promrdala je ramena i izmasirala trajni čvor koji se pojavio
na levoj strani. Frenk je primetio taj pokret, video na njenom
licu da je verovatno iscrpljena i, hvala bogu, osvestio se.
„Okej, vojsko“, zacvrkutao je Frenk. „Torbe u gornje
pregrade! Izgleda da smo sada malo podeljeni. Elsi, možeš li da
sediš s Tomom? Ja ću sedeti ovde s Popi, a vaša majka će sedeti
sama, da se malo odmori. Da li bi volela tako, dušo?“
Džindžer ne bi baš rekla da je sedenje u konzervi sardina, bez
prostora za noge i s decom koja vrište (hvala bogu pa njena deca
više nisu bebe) atmosfera za odmor, ali daj šta daš.
„Ali ja hoću da sedim s tatom“, zaječao je Tom. „Rekao je da
ćemo igrati igricu.“
Džindžer je otvorila usta da kaže da je to u redu, ali Popi je
tad lupila nogom o pod. „Ali hoću ja da sedim s tatom!“
„Ne!“, viknuo je Tom. „Ja sam dečak! Ti sedi s
devojčicama!“
„Ali tata je rekao da će mi dati čokoladu!“, rekla je Popi.
„Mama mi nikad ne daje čokoladu!“
„Frenk, zar nismo već raspravili to o podmićivanju“, rekla je
Džindžer mlako, znajući vrlo dobro da je i ona uradila to isto još
tog jutra. Samo, nju niko nije uhvatio. „Neće biti čokolade ni za
koga ako ne poslušate oca.“
„Ne želim da sedim s bebom!“, zaječala je Elsi. „Pusti mene
da sednem pored tate!“
„A šta je sa mnom?“, pitala je Džindžer. „Niko ne želi da
sedne pored mene?“
Avion je iznenada obuzeo muk.
„Sjajno!“, rekla je Džindžer. „Pretpostavljam da ću onda
samo da sednem i da vas pustim da se poubijate ko će gde da
sedi!“
„Hm, dušo“, rekao je Frenk počevši već da paniči, „ali
deca...“
„Papir, kamen, makaze!“, rekla je Džindžer i podigla svoj
ranac iznad sedišta. „Ja sam završila. I požurite, blokirate prolaz.
Evo – Elsi, daj mi ranac da ga podignem ovde.“
„Ne, mama... želim ga!“
„Možeš da imaš samo jednu torbu kod sebe. Tašnu ili ranac?“
pitala je Džindžer. „Stjuardesa će ti jednu ionako uzeti ako je ne
staviš gore, a kad se to desi, pregrade će već biti prepune.
Požuri, Elsi, ljudi čekaju.“
Nevoljno, Elsi je gurnula ranac majci i sela na sedište do
prolaza, tako da je Popi morala da puzi preko nje da bi sela u
sredinu. Džindžer je promumlala nešto, obećavši sebi da će se
kasnije pozabaviti Elsinim manirima, nakon što gurne iskrzani
ranac u pregradu, koje kao da je predviđena za par čarapa, a ne
za prtljag. Koji je to idiot bez dece dizajnirao avione tako
skučene!
„Izvinite“, rekao je stariji gospodin iza Džindžer. „Možemo li
malo da požurimo?“
„Izvinite“, promrmljala je Džindžer. „Pokušavam da smestim
decu. Samo još sekund i sklanjamo se.“
„Prošao je sekund“, rekao je i Džindžer je proključala u sebi.
I ovaj starac, koji kao da ne razume stres putovanja s decom,
takođe se ponašao kao derište.
„Izvinite“, rekla je ponovo. „Ova torba neće da uđe...“
„Da nije toliko natrpana“, rekao je, „možda bi i stala.
Prevelika je. To je trebalo da se čekira.“
Šta on misli sad, da je stjuard? Džindžer je zaškrgutala
zubima toliko jako da je pomislila da će joj zubar (ponovo)
predložiti štitnik za zube kada ga poseti. Džindžer se obično
nasmeje u šali (muž, deca, ha-ha-ha, toliko sam zauzeta da
škrgućem zubima od stresa!), ali je pravi stres u stvari
bezobrazno visoka cena štitnika. Jednostavno ne može da ga
priušti. Bila je spremna da uveče nagura i Tomov stari štitnik za
zube sa hokeja samo da bi sačuvala koji dolar, kako bi mogli da
priušte da pošalju Popi u gimnastičarski kamp, u koji žarko želi
da ide.
„Samo... još... malo“, rekla je Džindžer i gurnula jako ranac.
Začuo se zvuk cepanja. Pre nego što je Džindžer uspela da čuje
taj zvuk kako treba, lavina stvari njene ćerke počela je da pada
na sve strane. Knjige koje je složila na vrh bile su prve, pa se
Džindžer sagla da uhvati lavinu starih raskupusanih knjiga, koje
njena ćerka voli da skuplja iz lokalnih korpi za donacije i polica
u besplatnim bibliotekama. „Sranje!“
„Mama!“ rekla je Popi. „Ne smeš to da kažeš u javnosti!
Samo kada udariš mali prst na nozi kod kuće!“
„Ne, to ne treba nikada da kažeš“, rekla je Džindžer i
pocrvenela od stida. Zašto se Popi seća baš svake psovke koju
ikada promumlala sebi u bradu, a ne može da se seti rime za
vezivanje pertli?
„Super, baš super!“, rekao je čovek iza nje. „Možemo li i mi
ostali da dođemo do svojih mesta?“
Džindžer je jedva čula zahtev tog gospodina, jer je bila
previše zauzeta zureći u pocepani džep na Elsinom rancu. Videla
je da se rajsferšlus sasvim pocepao i da su se stvari njene ćerke –
toliko stvari! – rasule posvuda. Senke za oči su se otvorile i
plavi i ružičasti prah se rasuo (zar nije to izašlo iz mode
osamdesetih?), karmini su se polomili i zamrljali sve, ogledalce
je igralo na ivici gadne smrti, a onda je još jedna knjiga pala
kroz Džindžerine ruke na pod. To joj je bio najmanji problem.
„Izvinite“, nastavio je čovek. „Voleo bih da ovaj avion
nekada i poleti!“
Džindžer je zurila užasnuto u dugi i tanki niz paketića koji
vise iz torbe njene ćerke (njene petnaestogodišnje ćerke) i prosto
nije mogla da odgovori. Fiksirala je pogled na te male plastične
kvadratiće, koji su jasno stavljali do znanja da njena ćerkica i
nije više tako nevina kao što Džindžer misli.
Kondomi. Kondomi? Otkad petnaestogodišnjakinje nose
kondome unaokolo? I to ceo niz? Uši su joj se upalile, a srce
zalupalo. Zvuci oko nje spojili su se u kašu izlomljenih fraza.
Izvinite!
Mama, moja cipela!
Mama, gde mi je tablet?
Džindžer! Šta se desilo, dušo?
Moja cipela, mama! Gde je pala? Možeš li da je nađeš?
Mama, mislio sam da si spakovala moj tablet.
Mama nije spakovala tvoj tablet. Imao si ga u kombiju, druže.
Gde se denuo?
Izvinite, gospođo!
To je moja žena, gospodine. Čini mi se da je... Hm, Džindžer?
Šta radiš?
Džindžer se polako odmrzla, delići ledenog užasa krnjili su se
kako se uspravljala. Zatim je pokazala prstom i okrenula se ka
Elsi. Oči su joj se suzile i dve strane su se borile u njoj – ljuta
majka (donosilac pravila) i prijateljica (zašto moja ćerka neće da
priča sa mnom?) – i smrtonosno je zašištala. „Elsi!!!“
Njena ćerka, neustrašiva tinejdžerka, iznenada je prebledela
kao smrt. Nepokolebljiva i nepobediva Elsi Adler zadrhtala je u
sedištu od te jedne jedine reči. „Mama, to nije…“
„Kondomi?“ Džindžer je izdahnula, a zatim ih je zgrabila iz
pregrade.
Silinom olimpijskog bacača kugle zalupila je vrata pregrade.
Zvuk slomljenog stakla označio je kraj života jadnog
ogledalceta, a zvuk krckanja plastike rekao je Džindžer da je
barem jedan karmin nastradao. Elsi je izgledala posramljeno.
Dobro je, pomislila je Džindžer u trenutku slabosti. I dobro je
što je pregrada slomila šminku i ogledalce – neka im je srećan
put. Šta će njenoj ćerki karmin u neseseru, a kamoli kondomi.
„Gde sam pogrešila?“ pitala je više sebe nego nekog drugog.
„Volela sam te, grlila sam te, zar ne? Dojila sam te, iako me je
to skoro ubilo.“
Nažalost, čovek iza Džindžer smatrao je za shodno da treba
da odgovori. „Pogrešili ste kada ste zastali nasred prolaza.
Možete li se više pomeriti, gospođo? Ovo stvarno nema smisla.“
„Svaki dan sam te vozila na odbojku“, rekla je Džindžer,
drhteći dok je gledala u Elsi. „Hranila sam te povrćem, lakirala
ti nokte, čitala ti knjige s dobrim poukama. Cenzurisala sam
filmove i knjige koji su bili neprikladni za tebe. Naravno, nisam
bila toliko prisutna ovih poslednjih meseci, jer sam mnogo
radila, ali to je zato što te volim.“
„Mama, praviš scenu.“ Elsi se povratila od šoka, namrštila i
brecnula: „Skloni se! To i nije toliko bitno!“
„Džindžer, dušo, mislim da stjuardese dolaze da nas upozore,
a mi ne možemo da propustimo još jedan let“, rekao je Frenk.
„Zašto ne porazgovaramo o ovome kasnije?“
 „Frenk, tvoja ćerka je za porodični odmor spakovala
kondome!“, rekla je Džindžer. „Ona ima petnaest godina!“
„Eto, vidiš da ume da se čuva!“, zamucao je Frenk, ali i
njemu su uši su planule. „Ali dušo, možemo li o tome kasnije?“
Besna, Džindžer je sela na svoje mesto, propustivši
nestrpljivog čoveka da prođe. Ako nije pogrešila, i on je bacio
brzi pogled na Elsi. (Istini za volju, možda je to bila samo
Džindžerina mašta. Iznenada joj je svaki muškarac izgledao kao
potencijalni šetajući pastuv koji će se oprobati na njenoj ćerki.
Užas!)
Srećom po njega, prošao je pored Elsi i seo na svoje mesto,
nekoliko redova iza njih. Smestio se i mrzovoljno zatvorio oči.
On je bio jedan od onih putnika koji ne osećaju potrebu da
ponesu nešto za zabavu, kao ostatak sveta, da zaokupi sebi
pažnju tokom užasno dugih i neprijatnih letova. Da Džindžer
nije toliko besna na svoju ćerku, bila bi besna na njega. Bes, bes,
bes. Bilo je to novo Džindžerino stanje uma.
Frenk je bio u pravu u vezi sa stjuardesom. Žurila je niz
prolaz, pogleda uperenog, ne baš neljubazno, u Džindžer. „Je li
sve u redu ovde?“
Ne! – htela je Džindžer da Vrisne. Umesto toga, nasmešila se
slabašno. „Samo malo stresa.“
„Dešava se kada putujete s decom“, rekla je i stavila ruku na
Džindžerino rame s razumevanjem. „Ali vi i vaša divna porodica
zaista morate da se smestite da bismo mogli da poletimo.“
Divna? Džindžer nije bila sigurna da je to najbolja reč da se
opiše njena porodica. Više joj se ništa nije činilo divnim.
Zapravo, kada je bacila pogled napred i videla kako se u prvoj
klasi dele čaše šampanjca sa sve peškirićima za ruke, za koje je
pretpostavljala da su blaženo zagrejani, pala joj je na pamet
pomisao da se menja.
 Zamenila bi Frenka i decu (na nekoliko dana – ništa trajno,
naravno) za uživanje u prvoj klasi i odlazak u odmaralište, ali u
odmaralište gde bi se zaista odmorila i pronašla mir i masaže, a
ne: Mama, hoću na bazen? Mama, izgubio sam cipelu! Mama,
spavam s jednim dečkom kog još ne znaš!
Zatvorila je oči. Znala je da nikada ne bi mogla to da zameni.
Ali jeste se zapitala zašto je sve tako van kontrole. Kada se tek
udala, sve se činilo toliko jednostavno. Sve je bilo novo,
uzbudljivo i sveže.
Prvi odlazak u zoološki vrt s Elsi, njen prvi osmeh, prvi prdež
(i kikot!). Sada su prdeži bili glavna tema razgovora za večerom,
a praktično im je sad i zabranjen ulazak u zoološki vrt jer je Popi
stalno pokušavala da hrani flamingose, Tomi je udarao o staklo
kod gorila, dok je Džindžer okrenula glavu (na dve sekunde) i
zatekla Elsi kako opčinjeno gleda izviđače.
Ignorišući šuškanja znatiželjnih posmatrača, Džindžer je
ustala sa sedišta i lupnula Frenka diskretno po ramenu. Otišla je
pravo u zadnji deo aviona i njen muž, tako dobar, podigao se iz
svog sedišta. Toma je s ljubavlju počešao po glavi, a zatim
pošao za svojom ženom niz prolaz.
Dobri zabavni Frenk, pomislila je Džindžer, iznervirana što
su u njenom umu čak i slatki gestovi njenog muža postali
bljutavi. Frenk ju je voleo. Voleo je i decu. Nije on bio problem.
„Šta je?“, pitao je kada je stigao do nje, koristeći namerno
nežan glas, kao da mora pažljivo da se ophodi prema Džindžer.
„Da li je ovo o, hm... pa, videla si...“
„Kondome, Frenk!“, rekla je Džindžer čvrsto. „I to celo
pakovanje! Pola aviona je verovatno već spremno da predloži
seks našoj ćerki! A ona ima petnaest godina!“
„Hm, tako je. Ja ću, hm... porazgovaraću s njom u hotelu?
Osim ako ne želiš ti to da uradiš? Ženski razgovori i tako to.“
 „Nije ni dve reči prozborila sa mnom u poslednje vreme,
osim ako ne računaš ma-ma kao dve reči! Kako razvlači, to se
više ne može nazvati ni slogovima. Volela bih da pričam s njom,
ali očigledno misli da ne može da mi se poveri. Gde sam to
pogrešila?“
„Dušo, mislim da preteruješ.“
„Ne može još da vozi. Ne može ni da glasa. Nije sposobna da
bude samostalna“, rekla je Džindžer. „Ni po zakonu još nije
odrasla. Ona ne može da donosi takve odluke.“
„Zaboravljaš kakvi smo mi bili“, rekao je Frenk i nagnuo se
ka njoj. Stavio joj je ruku na kuk i spustio ton nekako
nostalgično. „I mi smo počeli da se zezamo u tim godinama.“
„Da, ali mi smo se voleli. Moja mama je znala tvoju mamu.
Naši prijatelji su se družili“, rekla je Džindžer. Stavila je ruke na
struk svog muža. Bio je to iznenađujući intiman gest s obzirom
na napetost trenutka. „Bili smo zvanično zajedno. A ja uopšte
nemam pojma s kim Elsi možda spava! O bože, ne mogu to ni
da izustim. Suva su mi usta. Frenk, treba mi čaša vode. Ne mogu
da dišem.“
„Džindžer Adler“, rekao je Frenk mirnim, čvrstim i strpljivim
glasom, kojim bi govorio svaki put kada bi Džindžer počela da
gubi razum. „Volim te. I ti voliš mene. Imamo troje predivne
dece. Elsi je tinejdžerka i prolazi kroz svoje faze – to je
normalno. Možda je ovo zapravo dobro. Imamo nedelju dana
odmora zajedno; možda možemo da je navedemo da nam se
otvori dok se opuštamo.“
„U redu“, rekla je Džindžer. „Ali ako tamo ikoga vidim da
stavi i jedan jedini prst na Elsi, ubiću ga, Frenk! Ne šalim se!“

Detektiv Ramon: Molim vas, recite svoje ime, za

zapisnik.
Frenk Adler: Frenk Džonatan Adler.

Detektiv Ramon: Pričajte mi malo o svojoj ženi,

gospodine Adlere.

Frenk Adler: O Džindžer? Pa, već ste pričali s njom.

Iskreno, ona je svetica. Drži našu porodicu na okupu.
Imamo troje dece, a s Elsi imamo pune ruke posla
trenutno. Tinejdžerka. Da li vi imate dece, detektive?

Detektiv Ramon: Ne, gospodine.

Frenk Adler: Oh, samo čekajte pa ćete videti. Tinejdžerke

– za njih je svaki događaj apokalipsa. Imali smo u autu,
dok smo išli na aerodrom, tako važnu raspravu o šiškama.
O šiškama! A ja, iskreno, nisam ni primetio da se Elsi
uopšte šišala.

Detektiv Ramon: Gospodine Adlere...

Frenk Adler: Izvinite, malo sam rasejan. Šta želite da

znate o Džindžer? Predivna je, pametna i najvrednija žena
koju znam. Uzela je tako mnogo smena u hotelu proteklih
nekoliko meseci jer u poslednje vreme moj posao ne
donosi toliko novca. Do sada je trebalo da postane
upravnica hotela, ali uzela je porodiljsko kada smo dobili
decu, tako da je zaglavila na recepciji. Ona je pravi
blagoslov. Iskreno, nisam siguran zašto ostaje sa mnom.
Ona nije moja bolja polovina, ona je mojih boljih
devedeset posto. Da nju nemam, ja bih... pa, verovatno bih
umro. Od gladi ili tako nešto.
Detektiv Ramon: Frenk, recite mi iskreno. Da li vam je
vaša žena ikada pretila?

Frenk Adler: Pa, bila je spremna da me ubije kada smo

zbog mene zakasnili na let, ali to jeste bila moja krivica.
Čekajte malo, jeste li vi ozbiljni? Naravno da nije.
Džindžer ne bi ni mrava zgazila. Na šta to aludirate,
detektive?

Detektiv Ramon: Gospodine Adlere, vaša žena je priznala

da je večeras ubila čoveka.

Frenk Adler: To je nemoguće!

Detektiv Ramon: Zašto to kažete? Možete li da ponudite

alibi za nju?

Frenk Adler: Nema veze... znate, moja žena je gadljiva na

krv! Malo je sad očvrsla, pošto deca svakog drugog dana
udaraju kulena ili laktove, ali obično padne... Ma jeste li vi
ozbiljni, detektive?

Detektiv Ramon: Jeste li bili sa svojom ženom tokom

probne večere večeras?

Frenk Adler: Nisam.

 OSAM

O na zna.
Emili je zurila u Lulu dok se vrata lifta nisu zatvorila
za tom čudnjikavom ženom. Emili joj je videla pogled u očima,
oštar pokret glave kada je Emili naručila još jedno piće. Ta žena
ju je prozrela; sasvim je prokljuvila Emili. Lulu je provirila u
mračnu spiralu u koju se jedno piće, dva pića, tri pića brzo
pretvore. U žeđ koja nikada ne prestaje.
Lulu je bila previše pristojna da zuri i umesto toga je skrenula
pogled da ne bi častila Emili s onim poznatim zajedljivim
razočaranjem, koje je viđala kod svoje porodice i prijatelja
tokom godina. S razočaranjem koje je Emili navodilo da usavrši
način da se održi tačno na pravom nivou srećne opijenosti kada
je bila u nečijem društvu. Bio je to nivo kad niko ne sumnja ni
na šta u javnosti, jer se uvek činilo da drži sve pod kontrolom.
Kontrola, kontrola, kontrola.
Emili je mogla da prestane da pije kad god je htela, i zato nije
alkoholičarka. Zapravo, odbila je piće! Alkoholičari to ne rade.
Oni to prosto ne mogu. (Nema veze što je Emili naručila piće
odmah nakon toga – tad je izabrala da to uradi. To je bio
razuman, logičan izbor, a ne neki neodoljivi nagon.) Samo nije
htela da Lulu plati.
Čak i sad, Emili nije bila pijana. Naravno, osetila je spiralu
opijenosti kako joj vuče rubove svesti u avionu nakon nekoliko
čaša šampanjca, i verovatno je zato odlučila da se popne na
Henrija kao na drvo u kupatilu aviona. Alternativni razlozi nisu
bili preterano privlačni.
 A opet, nije baš da Emili ima sjajnu istoriju s muškarcima ni
dok je bila trezvena. Prošla je skoro decenija otkad je imala iole
ozbiljniju vezu s nekim, i nameravala je da tako i ostane. Tako je
mnogo lakše.
I Emili je čitavu deceniju u žalosti. Istini za volju, rekla je
svojoj terapeutkinji da je bila u žalosti tri godine jer su ostalih
sedam bile nekako nejasne i maglovite. (Emilina terapeutkinja
nije mislila da je to preterano smešno.)
Počni ponovo da izlaziš, rekla je Šarlin.
Zatim je došlo ono ustaljeno: Nisi ti kriva. Nisi mogla ništa
da uradiš. Šarlin je imala dar za klišee.
Kakvo sranje, mislila je Emili. Pogledala je unaokolo, tražeći
Lulu. Nije je bilo nigde, a ni njenog muža. Zato je Emili izvukla
telefon i pozvala Šarlin. Emili nije bila sigurna da li želi samo da
šokira svoju terapeutkinju, ili da zaista čuje njen savet. Možda
pomalo od oboje.
„Halo?“, javila se terapeutkinja. Zvučala je iznenađeno što
prima poziv na službeni telefon nakon pristojnih sati za zvanje.
„Emili, jeste li dobro?“
„Doktorko Šarlin, htela sam da vas obavestim o situaciji“,
rekla je. „Upoznala sam jednog čoveka.“
„Da li ste vi to pili, Emili?“
„Malo, ali nisam pijana, kunem se. Samo sam popila
nekoliko čaša šampanjca, proslava je.“
„Emili, gde ste? Brinete me“, rekla je Šarlin. „Niste valjda
vozili negde?“
„Ne, dobro sam, stvarno. U hotelu sam – izvinjavam se, u
luksuznom odmaralištu – na venčanju jedne drugarice“, rekla je
Emili. „Upoznala sam veoma finog čoveka u avionu i bili smo
na sastanku. Veoma je zgodan.“
„To je... divno“, rekla je Šarlin pažljivo. „I svideo vam se?
Ponašao se prema vama fino?“
„Na neki način“, rekla je Emili i zakikotala se prepredeno.
„Mislila sam da ćete biti ponosni na mene.“
„Naravno, ali, Emili, volela bih da malo stanete s alkoholom.
Pričale smo o tome već i mislila sam da ste napredovali...“
„Šarlin, sami ste rekli da mi ne možete pomoći dok sama sebi
ne pomognem.“
„Da, ali brinem za vas i vaše zdravlje. Išlo vam je tako dobro.
Ali jedan korak unazad ne mora da uništi sav napredak koji smo
postigle. Zašto ne popijete sad čašu vode i odete u svoju sobu?
Sve će ujutru proći i počećemo ponovo. Zapamtite, vino ne
može da učini da problemi nestanu.“
„A šampanjac?“
„Emili!“
„Vidite, Šarlin“, brecnula se i Emili, „vi ne znate kako je to!
Ovde sam sama. Treba da se sretnem sa svojom bivšom
najboljom drugaricom, koja me odavno mrzi. I tu je i jedna beba
koja prosto jebeno neće da prestane da vrišti!“
„Oh, dušo.“ Doktorka Šarlin je napustila profesionalnost i u
glasu su joj se čule emocije. „Ali imate alate da se sa tim nosite
– zapamtite, prošlo je više od deset godina.“
Blaga osuda Emilinog ispada pretvorila se u sažaljenje. Ili
saosećanje. Emili nikada nije mogla da razazna ta dva osećanja.
„A s vremenom sve nestane?“, rekla je Emili oštro. „Izvinjavam
se što sam vas zvala. Izvinjavam se što sam vam omela veče,
Šarlin.“
„Emili?“
„Moram da idem“, rekla je Emili. „Ne mogu više da
podnesem taj plač.“
Nakon što je Emili prekinula vezu, naručila je čašu vode od
barmenke, koja je izgledala kao da joj je laknulo. Bilo je teško
reći da li zbog nečega što je Šarlin rekla, ili zbog bebe koja ne
prestaje da vrišti, neki prekidač se okrenuo u Emilinom mozgu i
nešto se prespojilo. Neka radoznalost uvukla joj se u vene,
zatrovala joj krv i počela da je vuče ka nesrećnom detetu.
Ali pre nego što je uspela da ustane, Lulina narudžbina
pomfrita sa čilijem i sirom je stigla u isto vreme kao i stariji
gospodin. Pirs, pomislila je, znajući sigurno da je to on, kada je
pogledao upitno u mesto koje je Lulu nedavno napustila.
Emili mu je odsečno mahnula. „Da li tražite svoju ženu?“
„Lulu“, rekao je pažljivo i približio se Emili polako. „Jeste li
je videli?“
Pirs Benks imao je dosta guste kose, pedantno stilizovane i
začešljane u stranu, dok je nekoliko pramenova ispadalo nekako
ljupko, šarmantno i razbarušeno. Nosio je fino odelo i izgledao
slatko sa starovremskim tregerima ispod, negde između otmenog
starijeg gospodina i divnog dekice. Bio je veoma zgodan za
svoje godine, a Emili je mogla da se kladi da je bio prelep i u
mladosti.
„Da, malo smo proćaskale“, rekla je Emili i pokazala na
napušteno mesto. „Zamolila me je da vas sačekam ovde, da vam
kažem da će se odmah vratiti. Morala je da ode negde na sekund
i brinula se da ćete pomisliti da je zaboravila na vas.“
Pirs se nasmejao i celo lice mu se ozarilo. Emili se iznenadila
kada je osetila nalet žustre nade za taj par. Nade da će trajati
zauvek, jer uprkos tome što je Lulu neozbiljno pričala o svojim
prošlim brakovima, Emili je bilo jasno kao dan da je ta žena
pronašla pravu ljubav u Pirsu i da bi bila skrhana kada bi je on
napustio.
„Gde ste beše rekli da je otišla moja žena da me traži?“, pitao
je Pirs iznenada, a Emili se trgla, kao da je Pirs ušetao u njen um
i znao da je njoj rečeno više nego što pokazuje. „Mislim da bi
trebalo da je pronađem.“
„Ne, upravo to nije htela“, rekla je Emili brzo. Nije bila
sigurna šta njena nova prijateljica planira, ali Emili je osećala da
Lulu želi da bude sama. „Ostanite ovde. Odmah se vraća.
Uzmite pomfrit – ionako ga je Lulu naručila. Idem da vidim da
li onoj ženi tamo treba pomoć.“
Emili je gurnula pomfrit ka Pirsu i otišla prema bebi. Osetila
je zadovoljstvo kada je shvatila da je treznija nego što je mislila.
Kontrola. Lelujanje je svela na minimum, a kada je pogledala u
ogledalce, oči su joj bile bistre.
Takođe je pomagalo što Emili izgleda upravo kao da je
bogata i pije samo u društvu. Nosila je svoje najskuplje farmerke
i štikle, s tankom crnom bluzom s čipkanim porubom. Dodala je
nekoliko omiljenih modnih dodataka – tanki ručni sat, koji ima
godinama, male dijamantske minđuše u ušima i jeftinu, ali njoj
vrednu srebrnu ogrlicu, koju je dobila na poklon od Vitni na
fakultetu. Nije to bilo ništa luksuzno, ali se potrudila da izgleda
sabrano. Sve je to bilo deo šarade.
Kako se Emili približavala uplakanom detetu, njena skoro
eterična vizija blažene majke s detetom izbledela joj je pred
očima. Stres je toj mladoj ženi izborao čelo, a tamni kolutovi
širili su joj se ispod očiju, otkrivši kronični nedostatak sna. Žena
je izgledala jedva dovoljno stara da ima dete. Izgledala je više
kao da treba da jurca kampusom s rancem na ramenu, a ne da
drži bebu na grudima.
Mlada majka je vezala kosu u neurednu punđu i Emili je
uočila da joj je kosa nekada bila duga i predivna, ali da je sada
bespomoćno skupljena navrh glave. Nosila je izbledele farmerke
i raskopčanu flanelsku košulju, s rukavima zasukanim do lakata.
Ispod je virila kratka crna majica, koja je otkrivala malo blede
kože struka.
 Emili je stajala tu na tren, opčinjena malim detetom više nego
i ta zanimljiva mlada majka. Emili kao da nije mogla da se
natera da progovori. Nije bila blizu bebe dugo, ne otkad...
„Mogu li da vam pomognem?“, pitala je žena. „Oh, izvinite,
sigurno vam smeta. Znam da verovatno ne bi trebalo da sedim
ovde u foajeu s uplakanom bebom, ali morala sam da izađem iz
sobe.“ Zadrhtala je. „Imala sam osećaj kao da me zidovi
pritiskaju, bilo je i tako mračno, a Lidija nije htela da prestane
da plače, i...“
„Ne, ne smeta mi“, slagala je Emili. „Ja sam Emili.“
„Zdravo, Emili. Ja sam Sidni“, rekla je majka i odmah se
trgla, kao da je rekla nešto pogrešno. Ali brzo se sabrala i senka
na njenom licu je nestala kako se pomerila i pokušala da ispruži
ruku.
Emili je odmahnula rukom. „Pune su vam ruke.“
„Izvinite“, izvinila se Sidni i zagrizla usnu koja je, izgleda,
bila oivičena sjajem za usta boje višnje. „Trebalo bi da sam do
sada profesionalac – ona već ima četiri meseca – ali mi ne dolazi
uvek sve prirodno.“
Emili je sela pored nje, na mekanu i nekako lažnu fotelju,
koju odmarališta koriste u foajeima da kažu: Sedite ovde i
opustite se, bogatašu; mi ćemo se pobrinuti za sve. Kako je
Emili sela, primetila je da sama stolica kao da je napravljena od
kartona.
„Sigurna sam da je prirodno“, rekla je Emili i osetila nalet
emocija kada se pomerila na tvrdoj stolici, u foajeu punom
očiglednih (i veoma skupih) znakova ljubavi i privrženosti,
gledajući kako beba plače na majčinim grudima. Beba, najveći
znak ljubavi. Ali da li je?
Jauk besa gurao se kroz Emili. Umesto da pokuša da se bori
protiv njega, pustila je to osećanje da je obuzme, pustila je crne i
crvene iskre i zvezde da prasnu u njenim očima dok je gledala
bebu, privučena kao moljac plamenu.
„Da li vi imate dece?“, pitala je Sidni i kao da je zarila nož
pravo u Emilin stomak, a onda ga povukla i ostavila je da
iskrvari.
Emili je odmahnula glavom, pogleda uprtog u bebu. „Ne,
nemam dece.“
„Verovatno sada mislite da imate sreće“, rekla je Sidni s
ironičnim osmehom. Onda je, izgleda, opazila nešto na
Emilinom licu, jer je odmah povukla svoju izjavu i s grižom
savesti pogledala Lidiju. „Nisam tako mislila. Nikada ne bih
menjala Lidiju ni za šta na svetu, samo... Iscrpljena sam. Tako
sam umorna. Sve vreme.“
„Ne mogu da zamislim.“
„Moj muž... hm, pa, pretpostavljam da mi više nije muž“,
rekla je Sidni i spustila glavu. „Rastavljeni smo, tako da ovo
radim sama. Znam mnogo samih mama koje to rade, ali iskreno,
ne mogu da shvatim kako.“
„Žao mi je što to čujem.“
„Verovatno mislite da sam užasna majka što nisam uspela da
sačuvam brak, a imamo malo dete“, rekla je Sidni, ali kao da i
sama to misli. „Ali stvarno mislim da je tako najbolje. Moralo je
da bude ovako.“
Emili nije znala šta da joj kaže, tako da je samo klimnula
glavom da pokaže da je sluša. Emili je znala sve o toksičnim
muškarcima. Moglo bi se reći da je ona njihova kraljica:
zaljubljivala se u njih, krala ih, udavala se za njih.
“I evo me, trabunjam vama, neznanki, a verovatno ste mi
prišli da me zamolite da sklonim bebu iz bara.“ Sidni je
pogledala Emili s određenom čežnjom, i to je pocepalo Emilinu
dušu na deliće. „Izvinite. Odvešću je.“
 „Ne, molim vas...“ Emili je refleksno pružila ruku i stavila je
na Sidnin zglob. „Nemojte ići.“
Sidnine prozirne plave oči izgledale su pomalo sivo od
iscrpljenosti, ali to nije umanjivalo njenu lepotu. Pre
iscrpljenosti, Sidni mora da je bila izuzetna lepotica, s nevinošću
nalik Širli Tempi i širokim osmehom punim poverenja. Ali sada
su se te ogromne znatiželjne oči punile suzama.
„Stvarno?“ pitala je. „To je... to je tako divno od vas. Celo
veče me gledaju s prezirom. Šetala sam Lidiju pored bazena,
stavila je u auto-sedište u sobi, a čak sam i... O bože. Mislićete
da sam užasna. Otišla sam do perionice i stavila joj nosiljku na
mašinu za sušenje veša, jer je to kod kuće uljuljkuje. Ali ništa
nije uspelo. Ja... ne mogu da budem sama sad, a osećam se
manje usamljeno kada sedim među ovim glamuroznim ljudima
koji se zabavljaju.“
„Verujte mi“, rekla je Emili, „razumem vas. Usamljenost
je...“
„Sidni!“ Neki glas prekinuo je Emili u ironično prikladnom
trenutku i pretvorio je u neželjenu treću osobu kako je pridošlica
zastala ispred Sidni. „Ta beba ne može biti tvoja! Pa tek što sam
ti poslala čestitku za završetak srednje. Nisam čula da si se
udala?“
„Oh, pa, prošlo je mnogo otkad smo se poslednji put videle.“
Sidni je pogledala Emili i osmehnula joj se u znak izvinjenja pre
nego što se okrenula ka pridošlici. „Tetka Dženis, ovo je Emili.
Ona je...“
„Je li beba tvoja?“ Tetka Dženis se nagnula napred, začkiljila
i prešla prstom preko bebinog mekanog obraza. „Divna je! Ali
oči je, izgleda, nasledila od tvog muža. Koliko dugo si u braku?
Pretpostavljam da jesi u braku?“
Emili se osećala neprijatno dok je gledala invazivno
ispitivanje, kakvo može da dođe samo od nekog rođaka s kim
dugo niste u kontaktu. Naslonila se na stolicu i pogledala ka
baru. Emili je uzdahnula od olakšanja kada je videla da se Lulu
vratila i da seda na mesto pored svog muža, koji joj je nešto
govorio namršten.
Usmerila je pažnju na razgovor pored sebe. Emili je zapazila
da je tetka Dženis negde u kasnim pedesetim. Oblačila se u stilu
primerenim mnogo mlađoj ženi. Više prstiju bilo joj je
prekriveno prstenjem nego što nije, a njenu jarku šminku
naglašavao je nežnoroze džemper i cvetna marama uredno
vezana oko vrata.
Na stopalima je nosila japanke ukrašene zlatnim kaišićima,
koje su izgledale pomalo kao da su za gladijatore. Celu tu
kombinaciju povezivala je providna crna haljina, koja se njihala
oko njenih kolena, usaglašena s dizajnerskom tašnom
prebačenom preko ramena.
„Poslala bih ti poklon.“ Tetka Dženis je coknula, postiđena
svojim ponašanjem. „I poklon za bebu. Znam koliko teški ti rani
dani umeju da budu. Sećam se kada sam rodila moju malu
Džeki. Sada je predivna ćerka, ali kao beba, deo mene je hteo da
je pokloni dadilji zauvek!“ Dženis je zastala da se zacereka. „U
svakom slučaju, sigurna sam da će Vitni i Arturu biti drago što
si dovela malenu na venčanje. Da li je i tvoj muž s tobom? Šta
radiš ovih dana?“
„Zapravo sam prestala da radim kada smo dobili Lidiju“,
rekla je Sidni rumenih obraza. „Moj... hm, muž je insistirao na
tome, zapravo. Hteo je da posvetim punu pažnju detetu.“
Tetka Dženis je klimnula glavom s odobravanjem. „A ko je
taj tajanstveni čovek?“
Sidni je bacila pogled na Emili i ugrizla se za usnu, što se
Emili činilo kao da je moli za pomoć. Emili je pogledala u
stopala i pronašla mrlju na potpetici, koju je iznenada morala da
obriše. Pružila je ruku, protrljala palcem belu mrlju i pretvarala
se da ne čuje razgovor.
„Upoznali smo se na fakultetu. Pa, ne na fakultetu, ali kad
sam bila na fakultetu“, rekla je. „Stvarno je bilo impulsivno.
Verili smo se nekoliko meseci nakon što smo se upoznali, počeli
smo da izlazimo i ubrzo smo se i venčali na maloj privatnoj
ceremoniji.“
„Pa, moram da kažem, zadivljena sam.“ Tetka Dženis se
namrštila, što je bilo u neskladu s njenim komplimentom. „Kada
si završila fakultet? Ne sećam se da sam poslala čestitku. Zar
sam i to propustila...“
„Zar nisi rekla da si krenula da staviš Lidiju na spavanje?“
pitala je Emili. „Ako hoćeš, uzeću je ja, ne bi mi smetalo. Tako
možeš na miru da razgovaraš s tetkom. Čini mi se da je dosta
prošlo otkad ste se videle.“
„O, ne, ne bih mogla to da ti tražim.“ Sidni je pogledala Emili
s olakšanjem i pravila se da namešta Lidiju u ruci. Drugom
rukom uzela je torbu i stavila je na rame. „Tetka Dženis, možda
bismo sutra mogle da odemo na kafu i nastavimo razgovor?“
„To zvuči divno.“ Tetka Dženis je pogledala Emili malo
iznervirano, ali je taj pogled nestao kada se okrenula ka bebi.
„Lepo spavaj, anđelčiću dragi!“
Emili je gledala kako Sidni zadržava dah sve dok tetka
Dženis nije ušla u lift i dok se vrata nisu zatvorila za njom.
Napokon, okrenula se ka Emili i uzdahnula, pa se zakikotala
samosvesno.
„Izvini zbog toga“, rekla je. „Nisam videla tetku godinama. I
odakle joj obraz da me tako ispituje! Naročito nakon što se
onako ponela prema mojim roditeljima.“
„Kako to misliš?“
 „Ja se možda prezivam Benks, ali nikad nisam bila jedna od
njih. Moji roditelji su bili otuđeni od ostatka porodice i nisu
imali skoro nikakav kontakt s njima kada sam bila mala. Nismo
bili bogati – bili smo normalna radnička porodica... sve dok oni
nisu umrli.“ Sidni je odmahnula glavom. „Jesi li čula kako je
Dženis pričala sa mnom? Nije ni čudo što su je se moji roditelji
klonili. I dalje sam šokirana što sam uopšte dobila pozivnicu za
venčanje, ali Arturova mama je stvarno bila dar s neba kada su
mi roditelji umrli, pomogla nam je i finansijski oko sahrane, i
tako to. Verovatno iz osećaja krivice.“
„Žao mi je.“
Sidni je odmahnula glavom i izdahnula frustrirano. „Dženis
ima jednu ćerku, Džeki – ona je malo starija od mene – i radi u
lokalnoj bakalnici. Nije kao da su njeni potomci radili sve neke
sjajne i divne poslove, ali ona oseća potrebu da me kritikuje.“
„Zaista razumem“, rekla je Emili. „Porodica... ume da
bude...“
„Tako me je sramota.“ Sidni je ljuljala Lidiju a da nije ni
shvatala da to radi; i postajala je sve energičnija. „Izvini što nas
je prekinula. Gde smo stale?“
„Oh, samo smo pričale o bebi.“ Bilo je to kao da se pred
Emili otvorio puteljak s prostrtim crvenim tepihom, a ona nije
imala izbora do da pođe njime. Crveni tepih koji je, pohlepno i
čežnjivo, vodio pravo ka bebi. Kako bi se osećala da je dodirne?
Da je pridrži? Da joj peva? Da zamisli da joj ta beba pripada?
„Kako je teško biti samohrana majka, koja mora sama da prolazi
kroz roditeljstvo.“
„Oh, tako je. Pa, anđeo si što si tu i slušaš me“, rekla je Sidni.
„Imam osećaj da su prošle nedelje otkad sam popričala s nekom
odraslom osobom. Nadam se da znaš koliko cenim što mi praviš
društvo. Volela bih da kažem da nisam očajna, ali...“ Osmehnula
se da naznači da bi bila laž kad bi to rekla.
Emili je udahnula naglo i osetila iznenadan nalet griže
savesti. Nije došla ovde da tetoši Sidni; zaintrigirala ju je beba.
Sebično je poželela da vidi kakva osećanja se pojavljuju kada
pogleda taj zamotuljak koji se migolji u ćebetu. Nije bila ovako
blizu bebe odavno i morala je da vidi da li može to da izdrži. Da
li može da je pogleda, omiriše, drži, dodirne... a da ne oseti kako
je zidovi pritiskaju.
„Pričaj mi malo o sebi“, rekla je Emili, žudeći za nečim, bilo
čim, da održi razgovor u životu. Htela je da skrene Sidni pažnju.
Htela je vreme da ignoriše Sidni, gleda ružičasti zamotuljak i
analizira svoja osećanja na miru. „Pretpostavljam da si i ti došla
na venčanje?“
„Kako si pogodila? Nije valjda zbog tetke Dženis!“ Sidni se
smejala ironično. „Verovatno ne bi trebalo ni da budem ovde,
zapravo. Ne mogu to baš da priuštim. Mislim, mogu, ali dobro
rastežem budžet“, rekla je Sidni brzo, kao da se trudi da dokaže
Emili da je sposobna i odgovorna majka. „Ali venčava se moj
brat od tetke. Znam da on ne mari mnogo da li ću ja biti ovde,
ali njegova majka mari, i ponudila mi je da mi pokrije troškove
puta. Pokušala sam da odbijem, ali...“ Odmahnula je rukom kao
da želi da kaže: I eto me.
„Ti si sestra od tetke Artura Benksa?“ Emili je nabrala nos.
„Mislim da mogu priuštiti da ti plate i pun pansion.“
„Možda si u pravu, ali zaista mrzim da dugujem ljudima
usluge.“
„Većina ljudi mrzi“, rekla je Emili. „Ali ne gledaj na to kao
na milostinju. To ti je porodica, i oni su ti koji žele da budeš
ovde.“
„Pretpostavljam. Mislim, nisam nešto bliska s Arturom, ali
obožavam njegovu majku. Kada su mi roditelji preminuli, ona
mi je bila kao druga mama. Malo smo se, hm, udaljile posle,
kada sam odrasla, ali smo i dalje povremeno u kontaktu.“
„Žao mi je zbog tvojih roditelja“, rekla je Emili, misleći da bi
Sidni zaista morala više da umukne i pusti je da zuri pomno u
bebu. „To je užasno.“
„U redu je“, rekla je Sidni i odmahnula rukom. „Davno se
desilo.“
„Pa, tvoja majka bi sigurno volela Lidiju – ćerkica ti je
predivna. Mogu li?“ Emili je pružila ruku i ponudila je bebi, ali
je zastala da vidi da ii će joj Sidni dozvoliti.
„Bože, da“, rekla je Sidni. „Slobodno. Dala bih ti i da je
držiš, ali bojim se da bi ti probušila bubne opne.“
„Da-dala... dala bi mi je da je držim?“ Emili je zamucala,
osetivši kako joj neprirodno rumenilo obliva obraze. Do sada joj
je vrat verovatno prekriven crvenim mrljama, a u grudima joj je
pravi haos od kovitlaca emocija. „Ne, ne mislim da je to dobra
ideja. Popila sam nekoliko čaša šampanjca.“
„Ne budi blesava“, rekla je Sidni. „Nije kao da si pijana ili
tako nešto. Želiš li? Evo, uzmi je na tren.“
„Ja, hm...“ Strah joj je zgrabio svaki nervni završetak i videla
je zvezde pred očima. Kiseonik je postao neuhvatljivi resurs,
nešto čega Emili nije mogla da se nadiše koliko god duboko
udisala. „Sigurna sam da Lidija ne želi da je držim.“
„Oh, stvarno izvini“ rekla je Sidni. „Verovatno imaš planove,
a ja te ovde zadržavam. Vrati se svojim prijateljima, slobodno!
Stvarno si bila fina što si mi malo pravila društvo.“
Kada je Emili osetila kako polako gubi svest, nešto čudesno
se desilo. Nešto prelepo, predivno i neverovatno užasno. Lidija
je pružila ruku i malenom bucmastom rukom uhvatila Emilin
sleđeni kažiprst. Beba se uhvatila i držala za Emili kao da joj je
slamka spasa. I, divnog li čuda, Lidija je tad prestala da plače.
 „Oh, vidi ti to“, prošaputala je Sidni s ljubavlju i opustila
ramena, očigledno osetivši olakšanje. „Sviđaš joj se.“
Emili je srce prepuklo. Eksplodiralo je u majušne mrve
vatrometa, iskre su se prelamale kroz nju kao delići žustre i
žestoke ljubavi. Na jedan tren, Emili je zaboravila da Lidija ne
pripada njoj. Zaboravila je da je Lidija simbol duhova prošlosti.
Prosti zaostatak, koji izvlači osećanja koja su nepravedna i
bolna, čak osvetoljubiva. Osetila je nalet besa prema ovom
nevinom smotuljku i zapitala se zašto je ona preživela, a druge
nisu.
Niste mogli ništa da uradite... Čula je glas doktora iznova i
iznova u glavi. Ništa niste mogli da uradite drugačije, Emili. Ne
biste je spasli.
„Želim da je držim“, izrekla je Emili oštro i naglo, a to je
shvatila za sekundu prekasno. „Molim te, ako mogu.“
„Naravno“, rekla je Sidni. „Tako si dobra s njom – jesi li
videla kako je prestala da plače kada te je pogledala?“
Devojčica me se verovatno plaši, pomislila je Emili. Žarko je
želela da drži bebu, da upije miris novorođenčeta, miris kupke i
bebi-pudera koji lebdi nad glatkom kožom. Emili se zapitala da
li bebe mogu da namirišu strah, kao psi. Emili je bazdela na
strah, čežnju i bes. I negde iza besa nalazila se rana, toliko
duboka da nikada neće zarasti.
„Stavi ruku na taj jastuk tu“, usmeravala ju je Sidni. „To će
joj pridržavati glavu, a ti nemoj toliko da brineš. Bebe nisu
toliko krhke kao što izgledaju.“
Ali jesu! – viknula je Emili u sebi. Nagoveštaj prezira
zatrovao joj je misli i Emili je besno pogledala nagore,
frustrirana što se Sidni ophodi prema njoj kao da nikada ranije
nije držala bebu, kao da je neki autsajder. Nemajka!
Srećom, Sidni je već stavljala Lidiju Emili u ruke i toplota
Lidijinog malog tela ju je nekako umirila. I pre nego što je
shvatila šta se dešava, Emili je držala bebu.
Bebu! Šta bi sad Šarlin pomislila? Emili je osetila poriv da
ponovo pozove Šarlin i obavesti je šta se dešava. Večeras je
jedan od mnogih ključnih trenutaka. Čekala je da joj osećanja
ispune grudi.
I došla su, polako. Kao infuzija koja kapa kroz vene i
ispunjava je sukobom, trzajima koji prete da joj rastrgnu telo na
dva dela. Uživala je u poznatom osećaju držanja bebe:
univerzalnom slatkom mirisu i utešnoj težini bebeće zadnjice na
stomaku. A zatim je usledio nagli osećaj nepravde zbog života
koji ova beba ima, a koji je Emilina izgubila.
Doktori su rekli da je umrla zbog SIDS-a. Fini mali akronim
za duge nerazumljive reči koje prosto znače da je Emilino dete
umrlo u snu. Ali Emili je znala bolje. Ona je bila kriva. To je
bila kazna zato što ga nije ostavila ranije – i užasna je to kazna
bila. Radije bi je platila sopstvenim životom kad bi to značilo da
bi njena beba preživela. Te crne misli tištale su Emili. Da je
samo... Da ga je samo ostavila prvi put kada se to dogodilo. Da
je samo verovala policajcima. Da samo nije bila bez svesti kada
se to desilo, kada je njeno dete otišlo, samo. Da je samo Emili
bila budna, da je samo mogla to da zaustavi – da pozove policiju
– da uradi nešto, išta, da spase život svog deteta. Ali nije.
Ne, pomislila je Emili milujući Lidijin obraz. Nisam uradila
baš ništa.
U tom trenutku petočlana porodica uletela je na vrata hotela,
prekinuvši gungulom tornado otrova koji je uvlačio Emili. Divlji
čopor krenuo je ka recepciji: savršena porodica!
Tu su bili majka, otac i troje dece – a jedno tinejdžerka koja
se muči da razume senku, dečak lica zagnjurenog u tablet i
predivna devojčica s devet repića koji štrče iz glave kao šiljci.
Nosila je duboke gumene čizmice, uprkos tome što su bili usred
pustinje, i sve vreme se osmehivala dok je gledala po foajeu kao
da je divni opčinjavajući muzej.
„Vidi tu divnu porodicu“, rekla je tiho Sidni. „Znaš, mislila
sam da ću i sama to imati jednog dana, ali...“
Emili nije mogla da govori.
„To mi nije suđeno.“ Sidni je izdahnula. „Ali u redu je. Lidija
mi je dovoljna.“
„Zašto ste ti i tvoj muž odlučili da se rastanete?“
„Nepomirljive razlike“, rekla je Sidni i zatvorila tu temu kao
da joj se zid od armiranog betona spustio na lice. „U svakom
slučaju, zapravo bi trebalo da Lidiju zaista stavim na spavanje.
Lepo je od tebe što je držiš i toliko. Oh, sranje... o, svašta! Eto,
uspela sam da je probudim nakon što si je konačno uspavala!“
Emili je bacila pogled nadole i iznenadila se kada je videla da
su bebine oči otvorene. Ali umesto da vrišti, Lidija se slatko
osmehnula. Bistrim očima gledala je pravo u Emili i stiskala
svoje obraze sa jamicama u neobuzdanom veselju. A onda se
zakikotala i Emilino srce se skupilo od količine života u tom
detetu.
„Oh, vidi tu malenu bebu!“ Majka u onoj petočlanoj porodici
bacila je pogled s recepcije i prošaputala to strašno glasno, tako
da su je svi čuli. A onda, na Emilino iznenađenje, krenula je da
im prilazi dok je njen muž završavao s prijavljivanjem u hotel.
Emili ju je prepoznala tek kada se približila. Bila je tako
opsednuta i opčinjena Lidijom da se samo fokusirala na nju. Ali
kada je podigla glavu i videla svoju bivšu najbolju drugaricu,
osetila je kako joj srce treperi u iznenadnom kovitlacu besa.
„Emili“, rekla je Džindžer ravnim tonom. „Je li to tvoja
beba?“
Emili je ignorisala svoju bivšu cimerku. Fokusirala se na
dete, na svoje drhtave ruke, na kontrolu besa, koji je eksplodirao
u njoj kada je prepoznala Džindžer. Emili je očekivala da oseti
mnogo toga kada vidi svoju staru drugaricu – stid, kajanje,
gubitak – ali ne i ovaj žestoki prezir koji joj se uskovitlao u
stomaku. Kao da je za sve Džindžer bila kriva. Na neki način,
ipak, Emili se ozbiljno zapitala zar nije Džindžer zaista kriva?
„Hm“, rekla je Sidni nelagodno, „da li se vas dve poznajete?
Ja sam Sidni.“
„Džindžer“, rekla je Emilina bivša drugarica i pružila ruku
Sidni. „Da, obe smo išle na fakultet s mladom.“
„Oh, divno!“ rekla je Sidni, ali nekim nesigurnim i mlitavim
tonom.
„Bilo je“, rekla je Džindžer i prenaglasila prošlo vreme.
„Nismo ostale u kontaktu posle faksa.“
„To je bez veze“, rekla je Sidni. „Iako se i prečesto dešava.
Život postane previše haotičan, deca, brak, posao... razumem.“
Činilo se da Džindžer želi da se usprotivi, ali pre nego što je
stigla, prekinuo ju je glas s recepcije.
„Ehehej, Džindžer!“, dozivao je čovek za pultom – to mora
da je Frenk – veselo preko foajea, nesvestan okoline, kao što je i
uvek bio, čak i na fakultetu. Emili nije mogla da se primora da
ga pogleda a da joj se vrat ne zacrveni od stida. „Džindžer, dušo,
da li je kod tebe moj novčanik? Ne mogu nigde da ga nađem.
Nadam se da nije u avionu!“
„Pa“, rekla je Džindžer s uvelim osmehom. „Drago mi je što
smo se upoznale, Sidni. Emili, pretpostavljam da... pa, vidimo
se.“

Detektiv Ramon: Gospođice Braun, kada ste upoznali

Sidni Benks?
Emili Braun: Prve večeri u hotelu. Ćaskale smo malo i
držala sam Lidiju. Njenu bebu.

Detektiv Ramon: Niste ih poznavali pre te večeri?

Emili Braun: Nisam je nikada pre toga videla. Barem

mislim da nisam.

Detektiv Ramon: A šta biste sada rekli, kakav je sad vaš

odnos s njom?

Emili Braun: Ne tiče vas se.

Detektiv Ramon: Pa, onda, da li bi vas iznenadilo da

znate da niko pod imenom Sidni Benks nije registrovan u
hotelu? S kim ste vi to pričali, Emili?
 DEVET

K ejt nije bila glupa.

Tačno je znala šta se dešava.
„Da li ti to raskidaš sa mnom?“, pitala je Maksa kada su se
smestili u prvu klasu. Kejt je odbila čašu šampanjca jer uopšte
nije bila raspoložena za slavlje. Ali Maks ju je, s druge strane,
drage volje uzeo.
„Ne. Zašto to misliš?“
“Izleteo si iz mog stana sinoć i jedva da si mi se obratio otkad
smo došli na aerodrom.“
„Rekao sam da ne nameravam“, ponovio je Maks. „Previše
učitavaš svoj emocije u sve.“
Trebalo je i da pretpostavim, pomislila je Kejt. Čim je Maks
prihvatio šampanjac na letu, trebalo je da zna. On slavi, a ona
tuguje.
Kejt je izašla iz džipa i čekala da vozač izvadi njene kofere u
hotelu. Organizovala je privatni prevoz od aerodroma do
odmarališta, ali čim je videla impresivna ulazna vrata ogromnog
hotela, Kejt je bila spremna da mu kaže da se okrene i da se
vrate. Predivni crveni tepih vodio je kroz ulazna vrata i ubacivao
goste pravo u vrevu svadbenih aktivnosti – to je bilo poslednje
mesto na kom je Kejt želela da bude dok se njena veza urušava
iznutra.
Trebalo je da to bude njeno venčanje. Nakon godina geganja
za Kejt u malo većim poklonjenim cipelama, Vitni ju je konačno
prestigla.
Ironično, pre nego što je Kejt obratila pažnju na Maksa pre
nekoliko godina, Vitni nije ni dvaput pogledala Artura.
Artur Benks je oduvek bio Vitnin porodični prijatelj, kao neki
mlađi brat koji je uvek u njenom životu. A onda, iznenada, kada
se Kejt ponovo povezala s Maksom, Vitni se uhvatila za Artura
na sasvim nov način. Kejt je pretpostavljala da Vitni nije ni
shvatala da šta se dešava, ali Kejt je znala. Sigurno nije izmislila
znatiželju u Vitninom glasu kada su prvi put razgovarale o
Kejtinom novom dečku Maksu.
Nedugo zatim, Artur se upadljivo pojavio na sceni. Sa
pomalo ironičnim osmehom, Kejt se zapitala šta bi Vitni, uskoro
Vitni Benks, radila kada bi saznala da savršeni život Kejt Kros
uopšte nije tako savršen. Da će je Maks verovatno ostaviti čim
se vrate u Njujork. Da Kejt ne može da ima decu. Da je ceo
Kejtin život prazan, jedino novčanik nije. I šta bi onda? Čemu bi
Vitni posle toga mogla da teži?
Kejt je izašla iz automobila za Maksom, a zatim krenula ka
ulazu. Celo odmaralište i hotel pretakali su se u pustinjsku
atmosferu, stajali su ponosno naspram tog predela i istovremeno
posetiocima uspevali da pruže osećaj prirodne opuštenosti i
čistog zadovoljstva čim bi stali na prilaz. Muškarci u otmenim
odelima čekali su sa svežim kokosovim mlekom i svetlucavim
kristalnim čašama šampanjca, a nežni cvetni miris na ulaznim
vratima poticao je od pravih buketa, a ne od nekog veštačkog
osveživača.
Ali Kejt trenutno nije bila nimalo opušteno. Bila je ljuta,
besna. Videla je kraj u Maksovim očima. Držače je uz sebe još
ovaj vikend, kao lep mali trofej za pratnju na svadbi, a čim se
vrate u Njujork, ostaviće je na ulazu u zgradu. Da li će se uopšte
i ponuditi da joj ponese torbe, ili će i njih ostaviti napolju?
Kejt je išla nogu pred nogu za Maksom u foaje. Danas se
dodatno potrudila da se lepo obuče – uske farmerke, majica s V-
izrezom, koja otkriva podosta dekoltea, i svetlucava ogrlica i
narukvica, koje joj je Maks poklonio za Božić.
Nosila je ogromne naočare i puštenu kosu, baš kako Maks
voli. Kada su tek počeli da se zabavljaju, on je to nazivao
njenom frizurom pre seksa, jer prosto nije mogao da odoli takvoj
frizuri. Kejt se nasmešila kada je ironično zapazila da sada
sasvim lako odoleva.
Kada su došli do recepcije, Kejt je jedva primetila lagani
ritam opuštajuće muzike i efikasni tihi žamor osoblja koje žuri
da udovolji svakom hiru i želji posetilaca. Umesto toga, Kejt je
opčinio prizor dve žene u uglu, obe fokusirane na bebu
prislonjenu na grudi jedne od njih.
Kejt je trebao trenutak da prepozna ženu koja drži bebu, jer
baš kada je Kejt zabolelo u grudima videvši malo dete,
prepoznala je Emili – svoju nekadašnju cimerku. Kejt nije čula
da se Emili udala, a kamoli da je dobila dete. Kako divan mali
život, pomislila je.
Nije bila ljubomorna konkretno na te žene, ali zavidela je
onome što one imaju. Barem jedna od njih je imala bebu, a obe
su očigledno imale prijateljstvo. Verovatno su ih i brižni muževi
čekali u sobama, nakon što su ih poslali napolje sa nekom
šarmantnom desetkom, poput: „Provedite se lepo, devojke!“
Mlada žena, koja je sedela naspram Emili, zurila je u Kejt
kao da je videla filmsku zvezdu. Nije bilo toliko neobično da
ljudi prepoznaju Kejt i Maksa – njihovo bi se venčanje sasvim
sigurno pojavilo u društvenom delu većine novina, a i ovako su
povremeno časopisi objavljivali njihove slike. Nisu bili poznati,
ali oboje su bili bogati i lepi i fotogeničan par.
Zanimljivo, pomislila je Kejt ironično. Kad bi samo znali...
Mlađa žena skrenula je pogled primetivši da je uhvaćena
kako zuri. Obrazi su joj se zarumeneli kad se okrenula ka svojoj
prijateljici i rekla joj nešto tihim glasom. Žena je stavila ruke na
čelo postiđeno, kako se činilo, ali to je bilo sasvim nepotrebno, s
obzirom na to da je i Kejt isto zurila.
Kejt je skrenula pogled i videla da Maks već stoji za pultom
pa je i ona krenula ka njemu. Maks se šarmantno osmehnuo
recepcionerki. A radnica Alison, kako je pisalo na uniformi,
jednako se široko osmehnula Maksu.
„Izvolite ključeve od sobe“, rekla je Alison. „Da li biste hteli
da rezervišem masažu za vas dvoje?“
„Ne, hvala lepo.“ Kejt je zakoračila napred i uzela ključ iz
ženine ruke pretekavši Maksa. Naslonila se na pult i ispod oka
pogledala Maksa. „Bićemo već dovoljno zauzeti.“
Maks je prošao rukom kroz kosu. „Zaboga, Kejt. Hoćeš li
više oladiti?“
Alison je trepnula i spustila pogled kada je čula oštar ton u
Maksovom glasu.
„Šta sam rekla?“, pitala je Kejt osetivši treptaj nesigurnosti.
Maks ju je gledao besno. Obično se nekako ravnodušno svađao,
ali ovog puta je videla da je ozbiljan. „Mislila sam...“
„Jebote! Svi koji su ste čuli znaju vrlo dobro šta si mislila!“
rekao je Maks. „Samo o tome pričaš, iako smo se složili da
pauziramo! I šta ako ja hoću na masažu?“
„Pa masiraj se“, rekla je Kejt. „U čemu je problem?“
Maks je zakolutao očima. „Kejt, ovo ovako više ne ide!“
Kejt je kucnula ključem o pult. „Kako to misliš, Makse?“
Iznenada, Maks se smirio. Zatvorio je oči i mirno sklopio
ruke pred sobom. „Ne mogu više ovako.“
„Idi na prokletu masažu ako želiš!“ Kejt je pokušala da zvuči
ljutito, ali glas joj je prepukao. „Pokušavala sam da budem
romantična...“
Maks je naglo otvorio oči. „Nema više ničeg romantičnog
kod nas. Sve je postalo samo seks i težak rad, težak rad i seks.
Sve se pretvorilo u promišljeni raspored od kog ne sme da se
odstupa. Vidi, Kejt, žao mi je. Hteo sam da sačekam da prođe
venčanje, zbog tebe, zbog Vitni i Artura.“
„Da sačekaš šta?“
„Da okončam ovo. Gotovo je, Kejt“, rekao je Maks. „Nisam
hteo da pravim scenu. Nisam hteo da uništim venčanje naših
prijatelja i familije, ali ne mogu više ovako ni sekundu. Gotovo
je.“
„Makse, moramo da razgovaramo...“
„Alison...“ Maks je prošao pored Kejt i naslonio se na pult.
„Tre-baće mi još jedna soba. Da li imate nešto slobodno?“
Alison je zakuckala dugim nalakiranim noktima, iritantno
efikasna. „Da, gospodine. Ostala nam je jedna soba...“
„Uzeću je“, rekao je Maks. „Kakva god da je.“
„Molim te, Makse! Hajde da razgovaramo o ovome!“
„Završili smo. Gotovo je“, rekao je Maks. „Bilo je gotovo
već neko vreme. Pokušavao sam nešto da spasem, ali...“
„Pa, ako bismo se zapravo potrudili malo više i popričali o
svemu, mogli bismo sve da sredimo.“ Kejt se osećala
začuđujuće smireno.
Odmahnula je glavom i stavila naočare na vrh svoje savršeno
ukovrdžane frizure pre seksa. „Juče smo samo imali mali
nesporazum. To se stalno dešava.“
„Odavno imamo potpuno drugačije želje.“
„Pokušavamo da dobijemo bebu!“ Kejt je prepukao glas i
blago je podigla ton. „U vezi smo više od dve godine. Pričali
smo i o braku. Ja sam spremna sutra da se udam za tebe.“
„Rekao sam ti, ne zanima me da se ženim.“
„Imaš skoro pedeset godina, zaboga! Odrasti, Makse! I ti
želiš porodicu, zar ne?“
 U očima mu je videla prolazni treptaj bola. „Da, želim. Zato
ovo naše niti ide niti će uspeti. Žao mi je. Platiću za tvoju sobu i
naložiću da svi tvoji računi tokom boravka ovde budu stavljeni
na moj račun. Troši koliko želiš, opusti se i odmori. Prebolećeš
me i pre nego što dođe vreme da krenemo nazad.“
Alison je nastavila da kucka u bolno neprijatnoj tišini. Na
kraju je izvukla drugi ključ, koji je dala Maksu. Maks ga je
zgrabio i krenuo ka liftovima a da nije više ni pogledao Kejt.
Tada je znala zasigurno. Gotovo. Završili su. Kraj.
Alison je stajala tu i zurila u Kejt. „Tako mi je žao.“
Kejt nije mogla da pronađe reči. Ostavljena na venčanju na
kom nije ni htela da bude. Mogla je da napiše Vitni poveliki ček
i da joj pošalje licemerno izvinjenje, a ne da sedi u predivnom
hotelu i pokušava da sastavi smrvljen život. Kejt nije bilo
potrebno da zaceli. Trebalo joj je da zatrudni.
„Žao mi je“, ponovila je recepcionerka. „Mogu li da pošaljem
flašu šampanjca u vašu sobu?“
To je bio toliko neprikladan uvežban odgovor da Kejt nije
mogla da uradi ništa do da se izbeči na tu ženu. Kada je Alison
shvatila šta je rekla, počela je da zamuckuje, usplahirena, i da se
izvinjava. Na kraju, Kejt je prekinula to mučenje, zgrabila kofer,
koji je Maks upadljivo ostavio za sobom, i krenula ka liftu.
Nema šanse da će Kejt sedeti u hotelu tokom ovog odmora.
Kako može da se uopšte opušta u istoj zgradi gde njen dečko –
bivši! – proslavlja s porodicom i prijateljima i verovatno već
traži zamenu za nju?
Ovoga puta poželeće nekoga ko nije pokvaren, nekoga ko
može da mu podari decu.
Kada je stigla do lifta, Kejt je osetila kako je oči peku. Ući će
u sobu na tren, da razbistri glavu i da razmisli. Kejt je bila
snažna, toliko je znala. Bila je i pametna, i uspešna – i
pokvarena.
Da, želim porodicu, rekao je Maks u njenoj glavi. Zato ovo
naše niti ide niti će uspeti.
Kako se usuđuje! Kejt je ubacila karticu u ključaonicu i
sačekala da zatreperi zeleno svetlo, a onda je gurnula teška
drvena vrata. Ostavila je torbu kod ulaza, preskočila je i požurila
preko debelog tepiha do prozora.
Nije nimalo uživala u tome što je soba koju je Maks
rezervisao za njih bila prekrasna. Imala je pogled na pustinju i
pocrnele planinske vrhove u daljini, koji su ublažavali
svetlucavo more peska. Pravi džakuzi stajao je usred dnevnog
boravka, što je Kejt bilo zaista smešno, s obzirom na okolnosti.
Džakuzi služi za romansu. Kejt ga svakako neće koristiti sama.
Niti će koristiti posebno napravljeno vino iz male korpe
dobrodošlice pored televizora. Kejt je otišla i uzela je,
prepoznavši na etiketi ime vinarije iz Nape. Vitni i Artur su sami
napravili dizajn, a i sami su birali mešavinu raznih sorti grožđa
od kog je napravljeno vino. Kejt je na etiketi pročitala
sentimentalni citat o ljubavi i spustila flašu frknuvši zgađeno.
Dostaje bilo! Nije mogla da pobegne ljubavi ni u flaši.
Izašla je na balkon i zurila u začuđujuće divan pejzaž, tihe i
oštre ivice kaktusa i palmi, i palo joj je na pamet da je sve to baš
prikladno. Veoma dirljivo, usamljeno i zastrašujuće ranjivo.
Pored svega toga, isprepletani, stajali su veliki i smeli detalji.
Pažljivo održavane staze preplitale su se između bazena boje
safira i malih tropskih koliba, koje nude razna osveženja (za
određenu količinu novca). Sve je sijalo pod eteričnim
pokrivačem sumraka, a hotelsko osoblje trčkaralo je unaokolo
kao mravi obučeni u fina bela odela, sa osmesima na licima dok
zuje, zuje i zuje između gostiju. Dostavljali su peškire, pića,
četkice za zube – šta god može da ušuška bogate goste u osećaj
lažne sigurnosti.
Sigurnost – besmislica, mislila je Kejt. Verovala je da je
njena veza s Maksom sigurna, i eto koliko je pogrešila. Gledala
je kako mala vojska radnika žuri po plaži pripremajući venčanje.
Tu je bio i jedan luk koji je neko ručno ukrasio cvećem – koje će
sigurno uvenuti pre obreda. Možda je i to samo proba?
Tu je bila i prostrana otvorena platforma od izbledelog
čvornovatog drveta, obrušena peskom, koju će pretvoriti u
Pepeljuginu balsku dvoranu. Već sad su, dok su treperave
svetiljke igrale pod zvezdama, kačili prozirnu belu tkaninu.
Venčanje je bilo tek za dva dana, ali kao i većina gostiju, i Kejt
je došla ranije zbog predloženih datuma na pozivnicama.
Prema rasporedu u foajeu, gosti će biti zauzeti probnim
večerama, mladoženjinim večerama, finim zabavama za dame i
degustacijom viskija za gospodu. Posle venčanja će tu biti
masaža za žene i ekstravagantne zabave s cigarama za muškarce.
Kejt nije imala toliko društvenih obaveza od fakulteta.
Kada je Kejt ponovo usmerila pažnju na pejzaž, na prirodu,
na drveće pod udarom toplog večernjeg povetarca i pesak koji
šapuće preko zemlje, osetila je kako joj spokoj leže na ramena, a
zatim i hladnoća tuge.
Ali tuga se pretvorila u bes kada je zadrhtala i zagrlila se oko
struka. Bes zato što je Maks protraćio dve dragocene godine
njenog života. Dve dragocene godine koje nikada neće povratiti,
dve dragocene godine koje je mogla uložiti u stvaranje nečega –
budućnosti, porodice, doma – s pravim čovekom. Umesto toga,
Kejt nije imala ništa da pokaže od svoje veze sa Maksom. On
čak nije imao ni fioku u njenom stanu jer je više voleo da sve
drži kod sebe, za svaki slučaj.
Očigledno, za svaki slučaj je stigao i Kejt je tek sad shvatila
da nikad nisu podelili čak nijedan jedini račun. Bukvalno nisu
morali ni o čemu da razgovaraju kada se vrate u Njujork. Pre
dva dana pokušavala je iz petnih žila da zasnuje porodicu s tim
čovekom. Danas su već bili potpuni stranci koje baš ništa ne
povezuje.
Kejt je pokušala da zaplače, ali nije mogla. Nije htela.
Osetila je nalet odlučnosti, ostavila stvari tamo gde su pale i
otišla pravo do lifta. Spustila se do foajea. Prošla je kroz njega,
primetivši fino obrađeno drvo na svakoj površini – na šanku,
barskim stolicama, foteljama i sofama. Čak i detalji na zidovima
i police izgledali su kao da su potekli iz neke kućice na drvetu,
ali opet su bili raskošni – odmaralište je očigledno osmislilo
dekoracije da deluju opuštajuće na goste.
Ali Kejtina ramena nikada nisu bila napetija, a um u većem
haosu.
Prišla je šanku, nagnula se i privukla pažnju barmenke. „Čašu
šampanjca“, rekla je tiho. „Zapravo, nema veze, dajte celu flašu
i stavite na račun Maksa Benksa.“
„Jeste li došli na venčanje?“ Očuvana starija žena sedela je
pored svog zgodnog muža i smešila se Kejt. Nije sačekala
odgovor: „Mi smo ovde zbog svadbe Debluove i Benksa.
Slobodno nam se pridružite na piću ako želite.“
„Pa, naručila sam celu flašu šampanjca, tako da ne bi bilo
zgoreg da mi neko i pomogne s njom“, rekla je Kejt. „Upravo
sam šutnuta, a moj novopečeni bivši dečko plaća ceo ovaj
vikend. Jeste li za kavijar?“
„O bože!“ Žena je ukrutila ramena i namrštila se. „Ali tako
ste mladi... i lepi.“
„Izgleda da smo imali različite zamisli“, rekla je Kejt.
„Pa, pretpostavljam da je barem u redu vam plaća račune“,
rekla je žena s opreznim osmehom. „Zovem se Lulu Frenk, a
ovo je moj muž Pirs Benks. Ja volim dobre priče, ako želite da
pričate.“
„Onda ću vam ja poželeti laku noć“, rekao je Pirs, ustao i
poljubio Lulu u čelo. „Zaista sam iscrpljen, dušo... idem da
prilegnem. Čekaću te, koliko mogu, ali ne moraš da žuriš.“
„Oh, nemojte ići zbog mene“, rekla je Kejt. „Ja sam samo
jedna tužna žena sa slomljenim srcem.“
„Ostani još malo, Pirse“, insistirala je Lulu. „Jedva da smo
proveli neko vreme zajedno otkad smo stigli.“
„Ne bih da smetam.“ Pirs se šarmantno osmehnuo pa stavio
ruku na rame svoje žene. „Biću gore, u krevetu – ti slobodno,
ostani koliko hoćeš, nemoj žuriti.“
Pomalo zbunjena, Lulu je poljubila muža u obraz, a onda
posvetila pažnju Kejt. Brzo se sabrala i osmehnula. „Izgleda kao
da imam nekoliko minuta.“
„Zdravo, Lulu“, rekla je Kejt, a onda pozvala barmenku.
„Dodajte još jednu flašu vašeg najskupljeg šampanjca. Biću
ovde neko vreme.“

Detektiv Ramon: Gospođice Fini, pričajte mi malo o

svom poslu u odmaralištu Sereniti.

Alison Fini: Pa, radim na recepciji i radila sam s

koleginicom Ešli Pinket onog dana kada se većina gostiju
na svadbi Benksa i Debluove prijavljivala. Pretpostavljam
da to želite da znate?

Detektiv Ramon: Podaci iz kompjutera pokazuju da ste vi

dočekali i prijavili Kejt Kros i njenog dečka Maksimilijana
Benksa.

Alison Fini: Bivšeg.

Detektiv Ramon: Molim?

Alison Fini: Bivšeg dečka. Mislim, sve je to eksplodiralo

preda mnom. A posle sam, kao neki idiot, ponudila jadnoj
Krosovoj flašu šampanjca. Bila sam tako šokirana, znate?
A opet, nije mi izgledalo da je gospođica Kros siromašna.
Naprotiv, sasvim sigurno je bogata, ako znate na šta
mislim. Mislim da sam joj nekoliko puta videla i sliku u
novinama.

Detektiv Ramon: A šta je rečeno tokom raskida?

Alison Fini: Oh, ne znam da li bi trebalo da kažem.

Veoma je lično.

Detektiv Ramon: Pa, ovo je istraga ubistva. Zato vas

molim, recite mi sve čega se sećate.

Alison Fini: Da li ga je ona ubila? Da li je Kejt ubila

Maksa? O bože! Dobro je što ga nisam pozvala na dejt!
Mislila sam možda da vidim da li želi da ode na piće – bio
je sladak, ali... oh, da. Je li on mrtav?

Detektiv Ramon: Molim vas, opišite nam prirodu njihove

svađe.

Alison Fini: Pa, bila sam toliko zaprepašćena da nisam

toliko ni čula. Mogu da kažem sigurno da je on njoj rekao
nešto kao da je ona pokvarena. Da je hteo da sačeka da
prođe venčanje pa da raskine s njom, zbog njihove
porodice i prijatelja, ali mu onda ona nije dala da ide na
masažu i on je zbog toga iznenada eksplodirao. Raskinuo
je po kratkom postupku, uzeo drugu sobu, a onda sam je ja,
da ne poverujete, pitala za šampanjac. Glupo je, znam.

Detektiv Ramon: Po vašem mišljenju, koliko je Kejt Kros

bila ljuta?

Alison Fini: Mislim, da li ta skala ide do sto? Jer je ona

bila na milion stepeni. Bila je stvarno uznemirena, ali opet,
ko ne bi bio! Bivši joj je upravo rekao najgore stvari koje
možete reći ženi. Mislim da su pokušavali da dobiju dete
ili tako nešto, i da im nije išlo.

Detektiv Ramon: Hvala vam na vašem vremenu,

gospođice Fini.

Alison Fini: Oh, nije problem. I da vas upozorim, moja

drugarica Ešli se nada da ćete nju ispitivati sledeću. Nema
dečka i voli muškarce u uniformi. Da li biste hteli da odete
na piće s njom kad se sve ovo završi?
 DESET

„J esi li video onu savršenu malu bebu u foajeu?“,

promrmljala je Džindžer Frenku, ali dovoljno glasno da je
i deca čuju. „Tako slatka, tako nevina, tako se lepo ponaša.
Hvala bogu što nije Emilina. Nije mogla biti Emilina, zar ne?“
Frenk je uzdahnuo. „Zašto te toliko zaokuplja Emili? Mislio
sam da ste vas dve prešle preko toga.“
Džindžer je ukrutila ramena, ali nije zaista htela da priča o
tome s Frenkom, s obzirom na to da je on bio u središtu svađe
između Džindžer i Emili na fakultetu. Što se Frenka tiče, sve je
ispalo kako treba. On i Džindžer su se venčali, dobili troje dece,
a Emili je nastavila sa svojim životom daleko od njih, u Čikagu.
Zašto brinuti o prošlosti kada su im životi ispali baš kako treba?
Vrata lifta su se otvorila i činilo se da Frenk, koji je i inače
izgledao iznureno i napeto, konačno pada od umora. Hoće to
nakon celodnevnog putovanja na drugi kraj zemlje, i to još s
troje dece. Ili ga je možda debakl s Elsi u avionu gurnuo preko
ivice. Džindžer je pretpostavljala da to što su morali da se sat
vremena muče da nađu taksi koji će moći da poveze celu
petočlanu porodicu s aerodroma sigurno nije pomogao. Džindžer
je Frenku dala samo jedan posao: da rezerviše prevoz do i od
odmarališta. Ali Frenk je pomislio da je bolje da sve urade na
licu mesta, jer taksija i autobusa ima kao pleve.
Čekanje na taksi nije prošlo dobro. Popi je bila gladna,
baterija na Tomovom tabletu je umrla (što je bilo jednako
apokalipsi), a Elsi je uključila režim mrzovoljne tinejdžerke na
maksimum. Bila je to prava katastrofa.
 Vožnja do odmarališta bila je jednako haotična kao i čekanje.
Džindžer je slučajno odvezala jedan od Popinih repića, a suze
koje su usledile bile su epske. Popi apsolutno nikako nije mogla
da živi sa osam repića na glavi umesto devet. Tom ju je uštinuo
da prestane da plače, a Elsi je laktom gurnula Toma. Postalo je
toliko strašno da je Džindžer zamolila taksistu da nakratko stane
da bi mogla nešto da im kaže. Svi da se slažete ili prekidamo
odmor ovog časa! Nakon što je dreknula, čak je i taksista ćutao
do kraja vožnje.
Zabavićete se, makar vas to ubilo!
Pa, izgledalo je kao da ih i ubija.
Ušli su u sobu i zatvorili vrata s uzdahom olakšanja. Osećali
su se kao da su se vratili iz rata i da sada imaju ceo obrok,
odmor i tuš prvi put posle mnogo godina. Decenija. Osećali su
se kao da su dugo bili u rovovima.
„Mama, umirem!“, zaskičala je Popi. „Moj stomak jede sam
sebe. Vidi!“ Popi je podigla majicu do vrata i stisnula svoje salo
da pokaže savršeno debeljuškast stomačić. „Nestaje!“ Zatim je
pala na krevet i počela da plače.
Tom se s druge strane sobe mrštio na nju. „Ne želim da delim
krevet s njima. Gde ja spavam?“
„Tu je kauč na rasklapanje, druže“, rekao je Frenk.
„Videćemo da te smestimo tu kao muškarca.“
„Zašto ja moram da delim krevet s bebom?“, zaječala je Elsi.
„Popi se šutira u snu.“
„Ne šutiram se! Šutiram tebe, i u snu i kad sam budna!“
Želeći da pokaže svoju (ne preterano moralnu) poentu, Popi je
podigla nogu ka Elsi, i uprkos Džindžerinom upozorenju,
zakačila prstom sestru.
To ni mrava ne bi povredilo, ali Elsi se presamitila nadvoje
kao da umire. „Bože, mama! Uradi nešto s njom!“
 „Pazi šta pričaš“, rekao je Frenk očajno, kao da zna da mora
nekako da doprinese, ali nije mogao da smisli šta tačno da kaže.
Pogledao je u Toma, koji se skinuo u gaće i legao na drugi
krevet u pokušaju da ga prisvoji. „Tome, druže, obuci pantalone!
Dame su prisutne!“
Dok je Tom digao pantalone, Elsi jecala od izmišljene
povrede, a Popi nestajala od izgladnelosti (inače je pojela celu
veliku kesicu čipsa dok su se vozili do odmarališta), Džindžer je
duboko uzdahnula i pogledala svoju porodicu.
Niko nije rekao Džindžer Adler da će odgajanje dece biti njen
beskonačni lični rat. Iako je tu bilo i veličanstvenih pobeda
(Popin prvi osmeh, Tomov mali kikot, Elsini slatki bebeći
zagrljaji), bilo je i mnogo, ali baš mnogo, poraza.
Džindžer se ove večeri osećala kao jedan veliki promašaj.
Zašto su dani koji treba da budu tako važni, tako zanimljivi,
zabavni i opuštajući, uvek i najnaporniji? Rođendani, praznici,
odmori – tad se nije moglo pobeći od drame. Kao da su se
bogovi praznika urotili da joj sva deca budu istovremeno
maksimalno nervozna tokom posebnih prilika, čime su dodavali
još jedan problem u već komplikovani lavirint roditeljstva.
Džindžer se okrenula ka Frenku i tiho rekla, da deca ne mogu
da je čuju: „Ja ovo više ne mogu.“
Pogled u njenim očima mora da ga je podstakao na delanje.
Jedan od mnogih razloga zašto je Džindžer volela Frenka –
uprkos njegovim manama, ili možda zbog njih – jeste taj što on
zaista jeste bio njena druga polovina.
Možda ponekad zezne stvar, izgubi se u oblacima i mrzi da
disciplinuje decu, ali uvek zna da prepozna kada će Džindžer
pući. Trenutak kada se sva životna sila prosto izlije i kada je
spremna da odustane. Kada iscrpljenost dostigne apsurdne nivoe
i obuzme je, kada je na ivici da se slomi i odleprša s vetrom kao
isušena stabljika kukuruza. Uprkos tome što je i muž ponekad
frustrira, nikada nije prošao ni dan a da ne pomisli da ne bi
mogla sve ovo da radi bez njega.
„Deco“, rekao je Frenk s autoritetom koji retko koristi.
„Idemo mi da nešto pojedemo. Vaša majka će se odmoriti,
istuširati i otvoriti flašu vina iz one korpe, a onda će pronaći
udobno mesto u foajeu da čita časopis. Sama! Nećete pričati sa
njom, nećete je ništa pitati niti plakati i vrištati oko nje do kraja
ove večeri! Je li to jasno?“
„A šta ako mi bude nedostajala mama?“ pitala je Popi, a usna
joj je zadrhtala. „Šta ću onda?“
„Možete razgovarati s njom, ali samo lepo“, rekao je Frenk.
„Možete je grliti i ljubiti, možete joj govoriti kako je dobra
mama, ali za bilo kakve žalbe, pritužbe i zahteve, a naročito
svađe, obraćaćete se isključivo meni.“
„Znači, sutra ujutru“, rekao je Tom, „mogu ponovo da se
žalim mami?“
„Pričaćemo o tome dole, druže“, rekao je Frenk. „Hajde,
uzmite svoje stvari. Video sam restoran koji izgleda preukusno.“
„Mama“, rekla je Popi slatkim nevinim glasićem kad je
dotrčala i zagrlila Džindžerina kolena. „Izvini.“
„Oh, dušo, u redu je. Nisi ti ništa uradila, mama je samo malo
umorna“, rekla je Džindžer, osetivši blagu grižu savesti kada se
prisetila kratkotrajnih misli o tome da preda svoju porodicu
nekome drugom – makar samo i na dan. „Idem da se istuširam, a
onda će sve biti u redu. Okej, dušo? Lepo se provedite u šetnji s
tatom.“
„Možemo li da gledamo vodu?“, pitao je Tom. „Mama je
rekla da ima sedam bazena. Jesi li sigurna da ne želiš da pođeš s
nama, mama?“
„Ne želi“, rekao je Frenk. „Krećemo, ekipo. Imate pet
sekundi.“
„Ne bi mi smetalo da prošetam oko bazena“, rekla je
Džindžer kada je pogledala svoju decu. Osetila je kako se ona
zloglasna majčinska griža savesti pojavljuje kao crvenilo oko
vrata. „Možda mogu brzo da se tušnem i da vam se pridružim...“
„Nećeš večeras ni prstom mrdnuti“, rekao je Frenk.
„Insistiram!“
Džindžer je pogledala svoju najstariju ćerku, koja je prišla
televizoru i pregledala sadržaj korpe dobrodošlice, koja je
sigurno bila poklon od Vitni i Artura. Elsi je uzela flašu vina iz
korpe pogleda uprtog u etiketu. Džindžer je smesta osetila bes.
Prvo kondomi – a sad još i piće?
Ipak, ispod namrgođenog izraza na Elsinom licu, Džindžer je
videla nešto što nije mogla da identifikuje. Možda zbunjenost ili
frustraciju. I Džindžer je znala da je, uprkos prevelikoj količini
emocija, njenoj ćerki verovatno gore. Tinejdžerski hormoni,
pritisak vršnjaka, pa momci i devojke, sa ostatkom tog
komplikovanog paketa koji dolazi kada se postaje mlada žena –
teško je nositi se s tim. A Elsi nije imala nikoga da s njim podeli
teret.
„Želim da popričam s Elsi na tren“, rekla je Džindžer
odlučivši u trenutku. „Posle ću je dopratiti dole.“
„Dušo, možda je bolje da se prvo odmoriš“, rekao je Frenk.
„Prvo se istuširaj, popij čašu vina. Na odmoru smo.“
Da, htela je Džindžer da kaže, na odmoru na kom moram da
se štrecam od svakog muškarca koji pogleda moju ćerku, jer ona
nosi kondome, a ima samo petnaest godina. Petnaestogodišnjaci
su i dalje deca. I Džindžer je bila glupa s petnaest. Baš glupa.
Nemarna, opasna i tek poluformirana ličnost.
Sreća je što sam pronašla Frenka u to vreme, pomislila je
nežno, bacivši pogled na svog nekadašnjeg dečka iz srednje
škole. U suprotnom, mogla je upasti u gadne nevolje. Ali
muškarci kao što je Frenk ne nalaze se često, te je verovatniji
scenario u kom se Elsi zaljubljuje u pogrešnog dečka koji je
zavede na stranputicu i upropasti joj život. A Džindžer nije
mogla da podnese da gleda kako se to dešava njenoj ćerki. Ne
ako se ona tu nešto pita.
„Ne pričam s tobom“, rekla je Elsi namrštivši se. „Uvek me
blamiraš.“
„Da, pričaš“, rekla je Džindžer. Ako duboko udahne i ostane
mirna, može pomoći Elsi. Ipak joj je majka. „Hajde, Frenk.
Dovešću je uskoro.“
Popi i Tom mora da su u vazduhu osetili da nešto nije kako
treba jer je Tom istrčao iz sobe kao da ga đavoli jure, a Popi se
doslovce išunjala na vrhovima prstiju. Frenk se osmehnuo ženi u
znak izvinjenja i to je smekšalo Džindžerino napeto srce.
Poljubila ga je u obraz pa je zatvorila vrata za njim i okrenula se
najstarijoj ćerki.
Elsi je, pametno, spustila flašu vina na sto pa se okrenula da
oštro pogleda svoju majku, ljutito, ali i strepeći, kao da je
Džindžer pokvarena advokatica koja će je navući na smrtnu
kaznu. Zašto Elsi ne vidi da Džindžer samo želi najbolje za nju?
Zašto je tinejdžerima toliko teško da to razumeju? Dok ju je
Džindžer gledala, Elsi je legla na krevet i počela da zuri u
plafon.
Džindžer joj je prišla i sela na krevet pored ćerke. Elsi se
odmakla.
„Ne tako davno, sedela si mi u krilu“, rekla je Džindžer i
nasmejala se. „Kladim se da se toga ne sećaš.“
Elsi nije ništa rekla o tome da li se seća ili ne. Džindžer je već
rekla nešto pogrešno. Zapamti: ne treba da se prisećaš lepih
uspomena.
 „Dušo, samo želim da razgovaramo“, počela je Džindžer i
prekrstila ruke kada se naslonila na krevet. Elsi se nije pomerila,
ali je okrenula leđa Džindžer. „Ne osuđujem te; nisam čak ni
ljuta.“
„Da, jesi“, rekla je Elsi.
„Bila sam iznenađena. To nije isto što i ljutnja.“
„Izgledala si ljuto. Svi u avionu su mislili da si ljuta.“
„Okej, priznajem da to nije bilo ni vreme ni mesto da
pričamo o tome“, rekla je Džindžer. „Izvini što sam te
posramila, ali reč je o tome da brinem za tebe.“
Elsi je frknula, ali nije ni potvrdila ni negodovala.
„Nisam ni zastala da pomislim da je bilo neprikladno vreme
da reagujem kako sam reagovala.“ Džindžer je pokazala na
sobu, kao da zamišlja publiku na drugom krevetu. „Sve bih
uradila da te sačuvam, i u tom trenutku me nije zanimalo ko
gleda ili sluša.“
„Vrištanjem na mene što nosim...“ Elsi je zadrhtala.
„Vrištanjem na mene me ne čuvaš.“
„Nisam vrištala!“
„Evo opet dižeš ton!“
„Pokušavam da ti objasnim nešto, Elsi.“ Džindžer je stavila
ruku na čelo kao da će se onesvestiti. „Ali znaš šta? Zaboravi.“
Duboko je udahnula i pogledala po sobi, da dobije malo na
vremenu. Džindžer je mislila da se smirila dovoljno da vodi ovaj
razgovor, ali već je znala da se precenila. Živci su joj bili
rastrzani, ćerka je bila na ivici da je zamrzi, a glupi zidovi sobe
već su pretili da je smrve. Taj prostor bio je dovoljno lep za
romantični vikend, ali i samo po sebi bilo je izazov staviti pet
osoba ovde.
Naravno, bilo je luksuzno i sve – u jednom uglu bio je
džakuzi i fine mirišljave soli. Džindžer se u sebi podsetila da
ponese te soli – trebaće joj dobra kupka kada se vrate kući s
ovog groznog puta. Mini-bar je bio pun najfinijih poslastica i
pića, a neko je ostavio i fine male kolače na krevetu.
Ali luksuz nije pomagao petočlanoj porodici. Tu su bile samo
dve poslastice, što znači da će morati da ih nekako podele na tri
dela (podrazumeva se da se roditelji odriču). Džakuzi je
zauzimao dragoceno mesto koje se neće koristiti ni za šta
romantično – ili će Tomi na kraju spavati u njemu, ili će Popi
hteti da se igra žmurke. U najboljem slučaju, Popi će ga koristiti
kao tvrđavu za barbike.
A mini-bar – da i ne počinje o mini-baru. Bila je spremna da
izvuče lepljivu traku i obmota ga sasvim, da ga zatvori zauvek,
da njena deca u svoja alava mala usta ne mogu kradom da trpaju
čokoladice koje vrede četrdeset pet dolara.
Kada rasklope kauč, neće biti mesta. Još kada dodate njihove
ogromne kofere, jedva da će imati dovoljno kiseonika da dišu.
(Džindžer nije bila sigurna kako, ali kad god bi deca nešto
pakovala, to bi se usput razmnožilo u njihovom koferu i njihove
raspakovane stvari zauzele bi posle celu sobu.)
„Pokušala sam da ti budem drugarica, pokušala sam da te
razumem i pokušala sam da govorim oštro“, rekla je Džindžer i
pružila ruku ka kolačićima. „A ti ne prihvataš ništa od toga. Ne
znam šta da radim.“
„Ostavi me na miru!“
„Ne. Ja sam ti majka, a ne drugarica. Izvini.“ Džindžer
nikada nije mislila da će videti dan kada izgovara tu rečenicu
pred svojom skoro odraslom ćerkom, ali za to ju je čuvala sve
ove godine. „Zašto nosiš kondome u torbi?“
Džindžer je gledala njen odraz u prozoru i videla Elsi kako se
zaprepašćeno mršti. Iskoristila je tišinu da razmisli o tome kako
da podeli kolače. Ako ih jednostavno pojede, deca posle neće
imati povod za svađu. Stavila je jedan u usta.
„Mama, prestani da pričaš o tome!“
„Vidi, ako hoćeš da nosiš zaštitu unaokolo, onda budi
dovoljno odrasla da pričaš sa mnom o tome. Da li si već imala
seks?“
„Mama!“ Pogledala ju je besno i pridigla se. „Ne želim da
pričam s tobom o tome!“
„Nije sramota pričati o bezbednosti“, rekla je Džindžer, ali se
u sebi trgla. Ona nije razgovarala sa svojim roditeljima o seksu –
ovo je i za nju bila nova teritorija. „Ako ne možeš da vodiš
odrasli razgovor o seksu, onda ne bi trebalo ni da ga imaš. Da li
poznajem tog momka zbog kog ih nosiš?“
Elsi je zatvorila oči.
„Veoma je bitno biti bezbedan“, rekla je Džindžer u pokušaju
da odvoji svoju emotivnu reakciju od logične. Bilo je normalno
da tinejdžere zanima suprotni pol, a Frenk je lepo rekao: Elsi se
barem čuva. „Nisam uznemirena zbog toga što imaš zaštitu.
Zapravo, ponosna sam što razmišljaš o tome. Izgleda da su te
nečemu ipak naučili na časovima zdravstvene nege. Seks može
biti veoma zdrav kada si u posvećenoj vezi punoj ljubavi. Tvoj
otac i ja...“
„Mama! Umukni!“ Elsi je skočila sa kreveta. „Ne želim da
pričam o tome!“
„Pokušavam da te razumem...“
„Nije kao da ih koristim! Bože!“ Elsi je stavila ruku preko
očiju. „Ostavi me na miru! Nisam glupa!“
„Ne mislim da si glupa, dušo.“ Džindžer je oklevala
razmišljajući o Elsinim poslednjim rečima. „Znači, i dalje si
devica?“
„Idem da nađem tatu!. Ako ponovo pokušaš sa mnom da
pričaš o seksu tokom ovog puta, upucaću nekog!“
 Elsi je izletela iz sobe i zalupila vrata. Džindžer je ustala da
pođe za njom, ali se zaustavila. Šta bi radila? Držala tinejdžerku
za ruku i odvela je dole do tate? Elsi će za manje od godinu dana
i voziti. Voziti! Možda i raditi. Polako će postati minijaturna
odrasla osoba. A za nekoliko godina će i zakonski imati status
odrasle osobe. Kakav užas!
Džindžer je stavila drugi kolačić u usta. Bila je toliko pod
stresom da nije ni osetila ukus besmisleno skupog besplatnog
deserta. Sažvakala je, progutala i otvorila i mini-bar, ali je
zatvorila vrata s grižom savesti kada se prisetila koliko bi sati
morala da radi u svom daleko neuglednijem hotelu samo da bi
platila za običan snikers u ovom. Ali nije ni kao da je hotel u
kom Džindžer radi stavljao slatke poslastice u mini-barove, niti
ručno dostavljao otmene čokoladice na jastuk uveče. Bilo je
verovatno i dobro što nisu nudili najfinije soli za kupanje i
losione, ili bi Džindžer otpustili zato što krade zalihe s posla.
Kada je Džindžer pogledala ostatak sobe, um joj je odlutao na
opasna mesta. Džindžer je uvek mislila da će biti uzbuđena da
vidi kako njene ptičice odrastaju i napuštaju gnezdo, ali sada je
osetila kako joj srce ubrzano radi na pomisao da Elsi već
zakoračuje na put samostalnosti. Elsi je bila pametna devojka,
obično i odgovorna, ali opet. To je njena beba, ili je barem bila
donedavno.
Možda joj i treba ta čaša vina. Pogledala je flašu u korpi, ali
brzo je shvatila da nema otvarač za vino. Poslala je poruku
Frenku i on je potvrdio da su se našli s Elsi i da idu da nešto
pojedu. Rekao je Džindžer da popije nešto iz baru, da se opusti i
ugodi sebi – on i deca će se već snaći ostatak večeri.
Kada je Džindžer ušla pod tuš i okrenula slavinu na
najtoplije, zapitala se kako uopšte može da se nada da se opusti.
Možda kada bude imala šezdeset pet i penzioniše se, a deca joj
porastu i venčaju se. Čak i tada, samo posle jednog telefonskog
poziva zbog nekog problema -bum! – eto opet roditeljskog
stresa.
Džindžer je nakon tuša posvetila malo vremena sređivanju
sobe, organizovala odeću i kofere i odredila ko će gde spavati,
pa izvukla potrebnu opremu za spavanje: mede, knjige i posebne
jastuke i pidžame. Ceo taj proces ju je smirio i dao joj dašak
svežeg vazduha, koji joj očajnički bio potreban.
Kada je završila, sela je na krevet i pogledala oko sebe. Soba
je bila spremna za spavanje... sve je bilo na svom mestu, sve
osim dece. Na neki čudan način, Džindžer je već nedostajao
bučni haos Adlerovih. Šta će uopšte raditi kada se njihovo
porodično gnezdo isprazni? Jedva može da provede i pet minuta
sama a da se ne unervozi.
Kada se Džindžerin telefon oglasio, osetila je olakšanje kada
je videla poruku od Frenka. Sigurno se desila neka katastrofa (na
primer, Popi se odvezao sedmi repić) i Džindžer mora odmah da
reaguje. Džindžer je na tren pomislila da se ponaša kao
narkoman: Daj mi nešto da radim! Treba mi nešto da me
zaokupi! Da budem zauzeta, zauzeta, zauzeta, dođavola!

Frenk: Zabranjeno ti je da brineš o nama do sutra ujutru.

Popij čašu vina. Čitaj neku knjigu. Ma napuni džakuzi i
opusti se! Volimo te.

Jednom kad je Džindžer poželela da im treba, njena porodica

bila je srećna i zadovoljna bez nje. To joj se nije činilo fer.

Džindžer: Možda ću sići da proverim Popi temperaturu.

 Bila mi je malo crvena u avionu, a žalila se i na stomak...

Frenk: Dobro je. Svi su dobro. Bićemo dobro nekoliko

sati. OPUSTI SE!!!!

Džindžer je frknula od smeha kada je pročitala njegovo

poslednje uputstvo. Zvučalo je kao nešto što bi ona rekla, ili kao
nešto što je već rekla.
Obukla je farmerke i džemper pa odlučila da sasvim iskoristi
svoje prvo slobodno veče nakon toliko godina. Jedna čaša vina
neće škoditi. Činilo se da je njenoj porodici dobro bez nje, a muž
samo što joj nije zapretio batinama da se opusti. Uzela je knjigu,
neko lako štivo za plažu, koju je neko ostavio u hotelu gde je
radila, pa je pogledala naslov. Nešto o ljubavi.
Dovoljno dobro, pomislila je i izašla iz sobe s drugim
ključem u džepu.
Spustila se liftom do prvog sprata i zastala na tren da osmotri
sav taj luksuz. Hotel u kom je ona radila nije uopšte bio grozan,
ali nije bio ni nešto posebno otmen. Ni prineti ovom
odmaralištu. Bio je više kao neko mesto da se uđe, prespava i
izađe, namenjeno pre svega ljudima na poslovnom putovanju.
Bio je efikasan, čist i tih i miran – baš ono što Džindžer voli.
S druge strane, odmaralište Sereniti bilo je sasvim drugačije.
Bilo je celo u baršunastom nameštaju i umirujućim ukrasima, a
foaje je bio obasjan veštačkim bakljama i suptilno namirisan.
Raspršivači u obliku trske stajali su u ćoškovima, u visokim
elegantnim vazama. Još i s gomilom cveća, koje su uneli za
venčanje, prostorija je prosto bujala od cvetne atmosfere.
Sve u svemu, trebalo je da se opusti čim je zakoračila u foaje,
ali dok je Džindžer tu stajala, shvatila je da nije sigurna kako da
se opusti. Da li je društveno prihvatljivo da sama naruči čašu
vina? Da li je normalno čitati knjigu u baru?
Džindžer je čula smeh na drugoj strani bara i videla grupu od
četiri žene. Četvrta je stajala malo sa strane, donekle okrenuta od
grupe, ali je i dalje bila njen deo. Ona mlada majka, prisetila se
Džindžer. Sidni.
Džindžer je namerno ignorisala Emili, koja je stajala
relativno blizu Sidni, i krenula ka baru, a zatim tiho naručila
čašu crnog vina. Nije nešto volela da pije, osim po čašu vina za
večerom ili tokom posebnih prilika. A osim svojih bivših
drugarica, ne očekuje da ikoga drugo ovde poznaje, tako da je
besciljno posmatrala gomilu otmeno obučenih parova u holu.
Vitni je bila zauzeta, a Kejt... pa, Kejt je Kejt, a Emili
najobičnija kučka.
„Ćao, hvala“, rekla je Džindžer kada joj je barmenka donela
piće. Užasnuta, setila se da je zaboravila torbu. „Možete li da
stavite račun na moju sobu? Zaboravila sam gore gotovinu. Ako
ne, da onda prvo odem po nju.“
„Naravno da može, gospođo“, rekla je. „Koji je broj vaše
sobe?“
„Stavite i to na račun Maksa Benksa!“, rekla je žena s druge
strane bara. Bila je deo grupe u ćošku. „I ona je na njegovom
računu! I ne pretvaraj se da nas ne poznaješ, Džindžer!“
„Hm, zaista nema potrebe da mi plaćaš piće.“ Džindžer je
osetila kako crveni kada je prepoznala Kejt.
Glamurozna i savršena Kejt Kros. Veoma savršena Kejt, koja
je svojevremeno gospodarila Vitni u njihovom čudnom malom
uvrnutom prijateljstvu i redovno dolazila našminkana i na
časove u osam ujutru. Kejt koja nikada nije izgledala mamurno.
Kejt koja je izlazila s glamuroznim muškarcima, plaćala ture za
ceo bar i nosila markiranu odeću. Kejt koja je... koja je bila sve
što Džindžer nije.
 „Nije kao da nemam novac“, zamucala je Džindžer. „Samo
sam zaboravila novčanik i...“
„Ma znam da sad sve imamo novac!“ rekla je Kejt uz napeti
osmeh. „Sada smo sve zrele osobe! Ovde je reč o nečemu
drugom! Pokušavam da napakujem astronomski račun mom
odnedavno bivšem dečku! Pobogu, priđi bliže da ne moramo da
vičemo!“
„Verovatno bi bolje bilo da sama sebi platim piće“,
promrmljala je Džindžer, ali se ipak približila Kejt, kao da prati
njena uputstva. Kejt je i dalje volela da naređuje. „To je samo
deset dolara, ali...“
„Ma ima taj četiri miliona keša“, rekla je već blago
nerazgovetno, što je ukazivalo na to da je načela bar drugu flašu
šampanjca na šanku. „Mislim da mu neće nedostajati deset
dolara.“
„Radije ne bih tako šićarila od nepoznatih.“
„Nikada nisi mogla da me pratiš, zar ne?“, brecnula se Kejt.
„Stvarno se osećam užasno večeras, tako da, možeš li, molim te,
da mi pomogneš da uvećam prokleti račun mog bivšeg? Da li
stvarno previše tražim od stare drugarice s faksa?“
Džindžer je zurila u nju, u tu odraslu prvorazrednu
advokaticu, a onda je frknula u neverici. To je bilo sasvim
podsvesno i nije priličilo jednoj dami, pa se Džindžer zakašljala
da to prikrije. „Pa, to bih mogla da uradim. Kako si?“
Kejt se osmehnula. „Drago mi je što te vidim, Džindžer.
Očigledno, volela bih da su okolnosti drugačije, ali... šta da se
radi.“
Džindžer je gledala kako Kejt maše svetlucavom rukom,
pretvarajući se da se ne oseća donekle nadmeno što nema burmu
na ruci kao druge žene. Kejt možda ima svetlucavo prstenje,
predivnu kosu i prave dijamantske minđuše, ali Džindžer ima
nešto što ona nema. Muža. I decu. Mada je Džindžer sumnjala
da Kejt uopšte želi decu. Deca su čista muka, a Kejt Kros je bila
otmena i elegantna... i volela je da zavodi red.
„I meni je drago što te vidim“, rekla je Džindžer shvativši da
je grupica utihnula. „Davno je bilo. Izgledaš predivno, kao i
uvek.“
„Znam“, rekla je Kejt. A zatim je dodala, samo za tren
prekasno: „Hvala.“
U tišini koja je usledila nakon komplimenta, žena pored Kejt
se pomerila na stolici i uljudno se osmehnula Džindžer. Bila je
to starija gospođa, prosede kose i veoma lepog lica, očigledno
žena koja brine o sebi, ide na nedeljne masaže i tretmane, zbog
kojih je izgledala mnogo sabranije i lepše od Džindžer, koja je
verovatno bila upola mlađa od nje, ali je propadala mnogo bržim
tempom.
„Zdravo, ja sam Lulu“, rekla je žena. Bore smejalice pojavile
su se u uglovima njenih očiju kada se osmehnula. „Zašto ne
sedneš ovde? Osim ako si zauzeta, naravno. Šta čitaš?“
„Oh, ovo? Zapravo, ne znam, još nisam počela.“ Džindžer je
zurila u knjigu u svojoj ruci začuđeno, kao da ju je duh tu stavio.
„Zgrabila sam je s police. Nemam mnogo slobodnog vremena pa
sam pomislila...“ Džindžer je nekako čudno slegla ramenima.
Zašto prokleto ne može da razgovara kao normalna osoba? Da li
je toliko mnogo prošlo otkad je razgovarala s drugim ženama?
„Pa, zašto nam se onda ne pridružiš?“ nastavila je Lulu i
klimnula ka praznoj stolici. „Već znaš Kejt, očigledno.“
„Zna i Emili“, rekla je Kejt. Nastao je muk tokom kog se
Emili, koja je prethodno pomalo pijano zurila u Sidninu bebu,
okrenula i usmerila svoj nefokusiran pogled na Džindžer. Kejt je
dodala: „Oh, vas dve, ne budite zadrte. Imale ste nesuglasicu pre
deset godina. Zbog glupog muškarca.“
 „Frenka“, rekla je Džindžer. „Zbog Frenka.“
„Izvini“, rekla je Kejt, ali nije zvučala kao da se zaista
izvinjava. „Nisam mislila da je Frenk glup. Mislila sam da je to
bila slučajnost. Dešava se.“
„Ah, vidim“, prekinula je Lulu umirujućim i znalačkim
glasom. „Pa, meni je izgledalo kao da ste bile najbolje drugarice
nekada davno. Sasvim slučajno sam videla nekoliko slika vas
četiri. Emili i ja smo malo porazgovarate ranije.“
Emili je pročistila grlo i nije pogledala nijednu ženu u oči.
„Sastavljala sam album s fotografijama za Vitni, kao poklon za
venčanje, i pokušavala sam da smislim neke naslove za naše
slike s faksa.“
„Ah!“ Džindžer je otpila gutljaj vina, blago znatiželjna da
sazna razlog zašto je Emili odlučila da je uključi u projekat. Da
je Džindžer pravila album, sistematski bi isekla Emilino lice sa
svih slika. „Sve je bilo drugačije tada.“
„Obično i jeste. Promena nikada ne dolazi lako“, rekla je tiho
Lulu. „Uzgred, da li je iko video Vitni? Htela sam da joj
čestitam lično, ali čini mi se da je u zemlju propala otkad smo
stigli.“
„Poslala sam joj poruku kada sam sletela“, rekla je Kejt.
„Prepun joj je raspored. Obavestila sam je da ćemo biti u baru
večeras, ali ne očekujem da će se pojaviti. Da moram da
pogađam, rekla bih da je nećemo videti do probne večere – a čak
i tada ćemo je, kako je krenulo, možda videti samo izdaleka.“
„Pa to zvuči..“, Lulu je malo oklevala, „baš veselo. Šteta što
neće imati vremena da porazgovara s drugaricama.“
Džindžer se zapitala da li je način na koji Lulu priča nešto što
se razvijalo godinama, ili je Lulu rođena s tim. Oštro i efikasno,
ali i nežno, nekako ispunjeno iskustvom. Kada bi i Džindžer
govorila tim tonom, možda Elsi ne bi poludela svaki put kada
Džindžer proba da priča s njom.
„Da, pa, takva je Vitni“, rekla je lako Kejt. “A ti, Džindžer?
Hoćeš li doći ovde i reći nam šta te tišti ili ne?“
„Oh, ne znam.“ Džindžerini živci govorili su joj da bi bilo
lakše da sedne u ćošak, pijucka vino, pretvara se da čita svoju
knjigu i odbrojava minute dok ne bude potrebno da se vrati u
ulogu mame. Ali noge su je izdale. I pre nego što je uspela da
odbije, zatekla se kako stoji pored svojih starih drugarica s
fakulteta. „Imam dosadan život. Imam troje dece i radim u
hotelu koji nije čak ni u istom univerzumu kao ovaj. Nemam šta
uzbudljivo da ispričam.“
Žena s bebom se nasmešila. „To uopšte nije dosadno. Mislim
da smo se srele ranije – ja sam Sidni, a moja ćerka zove se
Lidija.“
„Preslatka je“, rekla je Džindžer sa iskrenom nežnošću dok je
gledala mladu majku, koja je po godinama izgledala bliže Elsi
nego Džindžer. Sama pomisao na Elsi s novorođenčetom
prestrašila je Džindžer. „Sećam te se. Jesi li došla na venčanje?“
„Kao i većina nas“, prekinula je Kejt. „Ali da budem iskrena
s vama, dame, razmišljam da li da ostanem. Moj dečko – bivši
dečku – uzeo je dve odvojene sobe kada smo stigli i raskinuo sa
mnom nasred foajea. Mislim, Vitni je slatka i sve, ali možda ću
odleteti kući već sutra.“
„A zato račun na kreditnoj kartici“, rekla je Džindžer.
Gledala je Kejt u novom saosećajnom svetlu. Dok je Džindžer
bila pomalo aljkava u svojoj odeći za mame, Kejt je sa svojom
seksi frizurom bila uglađena kao Andželina Džoli u Pljačkašu
grobnica. Džindžer se ponovo zapitala kako bi bilo da ostavi
muža i decu na nekoliko dana i da se zameni s uvaženom Kejt
Kros. „Izvini, ali koji bi te idiot ostavio? Prelepa si. I
pretpostavljam da si užasno uspešna. Mislim, uvek smo znale da
ćeš ti zarađivati mnogo.“
„Da“, rekla je Kejt neskromno. Nekako, to nije zazvučalo
nadobudno. „Ali ne mogu da imam decu, a moj dečko ne
odobrava tu moju... manu.“
Džindžer se promeškoljila nelagodno. Sada je osetila grižu
savesti zato što je ranije bila samozadovoljna kada je shvatila da
ona ima muža, a Kejt nema. Uprkos svim problemima, Džindžer
nikada ne bi zaista poželela da nema dece. Ne bi mogla da
zamisli život bez njih.
„Tako mi je žao“, rekla je Džindžer. „Zaslužuješ bolje.
Užasno je to što je uradio i ne mogu ni da zamislim kroz šta si
prošla. Ili kakva osoba bi ti rekla tako nešto.“
„Da, pa“, rekla je oštro Kejt. „Svi imamo probleme. Sidni je
samohrana majka. Ne znam kako izdržava.“
Sidni se promeškoljila neprijatno zbog sve te pažnje.
„Uspevamo nekako. Mislim, finansije su nam malo tanke, jer mi
je teško da pronađem posao u ovom trenutku, ali bićemo u redu.
To nije ništa kada se pogleda šira slika.“
Džindžer se steglo srce. Iznenada je osetila da je imala
opasno mnogo sreće, i poželela da ostavi ove zanimljive žene i
otrči da bude sa svojim mužem i decom. Da uživa u njima dok
može. Ako uspešna i prelepa Kejt nije uspela da ima sreće u
ljubavi, čemu Džindžer da se nada?
„Spavala sam s neznancem ovog podneva“, rekla je Emili
monotono, zbog čega je Džindžer pomislila da to nije prvi put da
to govori večeras, niti da je to nešto na šta je ponosna.
„Upoznala sam ga u avionu i sada ga zovem Henri Anonimni jer
mu ne znam prezime.“
Džindžer je otpila još gutljaj vina. „A to je problem?“
Nastala je neprijatna tišina u grupi dok je Džindžer zurila u
Emili, fiksirana u nekoj vrsti veoma čudnog okršaja. Džindžer je
bila svesna da je vino čini neposrednijom i većom kučkom nego
inače, ali dok su druge dve žene predstavile ozbiljne muke,
Emilina vezica na odmoru nije se baš mogla uvrstiti u kategoriju
životnih problema. A opet, Džindžer nije bila sigurna da je Emili
svesna šta priča – oči su joj bile malo mutne, a njena čaša
šampanjca kao da je imala rupu s obzirom na to koliko se brzo
praznila.
„Pa, svi imamo probleme različitih oblika i veličina“, rekla je
Lulu u pokušaju da izgladi situaciju, a Kejt i Sidni su zahvalno
klimnule glavom. „Nije kao da se ovo poredi s onim kroz šta je
Kejt prošla, ili sa izazovom s kojim Sidni mora da se nosi dok
sama odgaja dete, ali ja se trenutno pitam da li se moj muž
sprema da me ostavi zbog druge žene.“
„To se sasvim sigurno računa kao problem“, rekla je
Džindžer. „Žao mi je što to čujem.“
Lulu je odmahnula rukom nehajno. „Na tebe je red. Šta ti je
na umu. Sve smo ispričale svoje brige.“
„Oh, ne znam“, pokušala je da se izvuče Džindžer. „Ništa što
može da se poredi s onim što ste vi podelile.“
„Džindžer“, pojasnila je Kejt. „Na tebe je red da nešto
podeliš sa nama.“
Džindžer je progutala gutljaj vina da se ohrabri. Jedan deo nje
hteo je da se zatvori i da samo sluša ostale žene kako pričaju o
životu, ljubavi i problemima, ali drugi deo bio je spreman da
doprinese. Da se upusti u prvi odrasli ženski razgovor koji vodi
u proteklih nekoliko meseci, a možda i godina.
Okrenuvši se od Kejtinog pogleda punog očekivanja,
Džindžer se fokusirala na Lulin strpljivi izraz lica. „Pa, ako
insistirate... pronašla sam kondome u rancu moje ćerke“,
priznala je na kraju, osetivši dašak svežeg vazduha kada je
priznala. „Ona ima petnaest godina. I mrzi me. Osećam se kao
užasna majka zbog toga.“
„Eto“, rekla je Kejt. „Zar je to bilo toliko teško? Sada si se
pridružila našoj maloj jadnoj zabavi! Dobro došla u klub. Još
jedna tura za sve!“
„Ne znam šta da kažem“, rekla je Džindžer. „Toliko dugo
nisam ovo radila. Osećam se...“ Džindžer nije mogla da se
natera da završi misao.
Lulu su se zacaklile oči. „Prijateljice su divne, zar ne?
Muškarci dolaze i odlaze. Ali žene? Uvek možeš da računaš na
one dobre.“
Džindžer je klimnula glavom. Stvarno se osećala divno.
Oklevajući, podigla je čašu, a Kejt je promrmljala neku
besmislenu zdravicu. Kada je završila, Džindžer je kucnula
čašom o ostale, počevši s Lulinom, pa Kejtinom, zatim
Sidninom čašom vode, oklevajući tek kada je Emilina ruka
ostala ispružena ka njoj.
Džindžer se ugrizla za usnu kada je osetila nalet starog besa u
stomaku. Trebalo je da pusti ta osećanja da samo izblede – svi
su znali da je oproštaj najzdraviji za onoga ko oprašta, ali ona
nekako nije mogla da oprosti. Kao da nije mogla da se oslobodi
te ljutnje, i kao da ju je još i zahvala svih ovih godina. Ali gde je
to dovelo Džindžer? Bila je udata za divnog čoveka i imala troje
predivne dece.
A gde je to dovelo Emili?
Bila je pijana i sama u baru sa starim drugaricama s faksa.
Džindžer je pogledala Emili u oči i videla bol u njenom pogledu.
Videla ga je i u mlitavim kovrdžama njene bivše drugarice,
nervoznom treptanju njenih očiju, drhtavim prstima dok je
držala svoju čašu s nadom, jadno, pružajući je ka Džindžer kao
da joj ta maslinova grančica znači ceo svet.
Džindžer se zapitala da možda nije vreme da sve to pusti.
Možda je karma već pregazila Emili tokom godina, ili možda
ima još nečega u njenoj priči. Džindžer nije bila sasvim sigurna
da ju je briga. I tako je uz uzdah pružila ruku, osmehnula se
Emili i kucnula se sa starom drugaricom.

Detektiv Ramon: Gospođice Pinket, molim vas, recite

svoje zanimanje, za zapisnik.

Ešli Pinket: Tako mi je drago što mi je Alison rekla da

intervjuišete ljude – rado ću pomoći kako god mogu.
Radim na recepciji u odmaralištu i ovde sam već, oh, pet
godina. I volim svoj posao.

Detektiv Ramon: Da li ste radili 16. avgusta?

Ešli Pinket: Da, radila sam ceo dan jer se Dilan javio da je
bolestan, tako da smo samo Alison i ja bile za pultom.
Počela sam u podne i nisam završila dok se bar nije
zatvorio... negde oko 3 ujutru, nakon što su počistili. Kao
što sam rekla, uživam u svom poslu, detektive.

Detektiv Ramon: Možete li, molim vas, da opišete

gospođicu Emili Braun? Evo vam njene slike da vam
pomogne da se prisetite. Prijavila se kod vas, zar ne?

Ešli Pinket: Oh, ne treba mi slika. Sećam je se. Brineta,

zar ne? Prijavila se s onim predivnim čovekom – mislim,
nisu bili zajedno, ali su bili zajedno, ako znate na šta
mislim. Mislim da nikada nisam osetila toliko elektriciteta
između dvoje ljudi u svom životu. Kao da je električni šok
prošao celim foajeom.
Detektiv Ramon: Da li je imala neki poseban zahtev kada
se prijavljivala?

Ešli Pinket: Da, zapravo jeste. Tražila je da joj odmah

pošaljemo flašu šampanjca, iako sam ja već pomenula da
će dobiti besplatnu flašu Anna u korpi dobrodošlice od
mlade i mladoženje. Nije kao da bi ih bilo briga za flašu
šampanjca manje-više, ali sam bila prilično sigurna da je
gospođica Braun već bila poprilično pijana kad se
prijavljivala. Izgleda da se previše zabavljala u avionu.
Pitam se da li su se ona i njen prijatelj učlanili u klub
visokoseksača... Kako su se gledali, ne bi me čudilo.

Detektiv Ramon: Hvala vam na vašem vremenu,

gospođice Pinket.

Ešli Pinket: Drago mi je što sam mogla da pomognem. I

kad smo već kod toga, koja je presuda, detektive? Jeste li
slobodni? I da li je moja drugarica Alison pomenula da
mislim da ste slatki?
 JEDANAEST

„N a tebe je red“, rekla je Lulu okrenuvši se ka Džindžer

nakon jedno sat-dva. Žene su postale skoro ošamućene
deleći čudne informacije, koje se čine tako magičnim na početku
novih prijateljstava i koje obnavljaju stara. „Nisam sigurna da
moraš toliko da brineš za svoju ćerku. Koliko si ti imala godina
kada si izgubila nevinost?“
Već neko vreme su pile, a Lulu je bila baš vesela. Pila je
mnogo više nego u skorije vreme, ali uspevalo je, skretalo joj je
pažnju dovoljno da misli o Pirsu gurne u zadnji deo svog uma i
da se usredsredi na druge probleme.
Probleme koji nisu njeni; probleme koje može da reši. Za
razliku od cedulje koju je pronašla gore kada je otišla da traži
Pirsa. Cedulje koja je napisana za Š, potpisana Pirsovim
imenom, i u kojoj se pominjao sastanak u lokalnom hotelu Ric –
gde su ona i Pirs odsedali nekoliko puta za godišnjicu ili još
neku posebnu prigodu. Ovog puta, sastanak na kom je Pirs,
izgleda, bio sa ovom tajanstvenom osobom desio se dan pre
nego što su on i Lulu krenuli na venčanje – a Lulu nije bila
pozvana.
„Ja?“ Džindžer je oklevala i uzela mali gutljaj iz druge čaše
vina. „Znaš, bila sam mlada. Ali tada je sve bilo drugačije. Bilo
je to drugačije vreme, i spavala sam sa svojim mužem, i...“
„Čekaj malo!“ Veoma trezna, Sidni ispružila je prst, a oči su
joj se zacaklile kada je shvatila o čemu govori. „Hoćeš da kažeš
da si bila samo s jednim muškarcem u životu?“
„Džindžer i Frenk su raskinuli na neko vreme na faksu“, rekla
je Kejt, koja je volela da insistira na tačnim detaljima. „Ali svi
smo znali da je to samo fasada. Bili su samo jedno s drugim.“
„Spavali smo samo jedno s drugim“, ispravila je Džindžer.
„Ja sam bila na nekoliko dejtova s drugim muškarcima, ali samo
smo se ljubili. A svi znamo da je i Frenk bio s drugim ženama.“
Emili je pogledala u svoja stopala kada ju je Džindžer oštro
pogledala.
„Ne počinji ponovo s tim!“ Kejt je zakolutala očima.
„Džindžer, pređi više preko toga. Frenk je došao u naš stan zbog
tebe. Bio je pijan, i Emili je bila pijana – i bio je to samo jedan
poljubac!“
„Meni je izgledalo kao više od toga“, rekla je Džindžer.
Blago rumenilo na njenim obrazima bilo je siguran znak da
alkohol već ima određenog uticaja na nju. „Koliko ja znam, za
ljubljenje ne mora da se skida majica. Ako nije tako, ja onda sve
vreme to radim pogrešno.“
„Ne kažem da je u redu ono što se desilo“, rekla je Kejt. „Ali
ušla si pre nego što je otišlo predaleko.“
„A da nisam ušla, šta onda?“, nastavila je Džindžer. „Frenk i
ja tek što smo bili raskinuli. Zar ne misliš da sam imala pravo da
se osećam malo izdanom kada sam zatekla svoju najbolju
drugaricu i bivšeg dečka kako se žvalave?“
Emili se trgla. „Džindžer...“
„Ali na kraju si ti ostala s Frenkom, zar ne?“, nastavila je
Kejt. „Oboje su se izvinili. I Emili se osećala užasno, zar ne?“
Emili je klimnula glavom, ali joj je pogled bio uprt u bar.
„Naravno. To nije značilo ništa. Rekla sam ti, Džindžer, jedva
da se i sećam šta se desilo. Oboje smo bili previše pijani da
bismo znali šta radimo. Frenk mi je kukao koliko mu nedostaješ,
a ja sam njemu kukala što me je Danijel ostavio, i to se prosto
desilo.“
 „To nije odgovor na moje pitanje“, rekla je Džindžer. „Šta bi
se desilo da ja nisam ušla tad kad sam ušla?“
„Džindžer, ne zaboravi, ti i Frenk ste raskinuti pre nego što se
to desilo“, rekla je Kejt. „Naravno, razumem da si besna jer ti je
drugarica poljubila bivšeg, ali oboje su se izvinili. To je bila
glupa greška u pijanstvu.“
„Znam“, rekla je Džindžer. „Ali...“
„I ako se tačno sećam, kada se to desilo, ti si bila na dejtu s
nekim momkom“, rekla je strogo Kejt. „Mislim da se sad
moramo fokusirati na činjenicu da je sve ispalo kako treba.
Možda bi trebalo i da zahvališ Emili. Da nije poljubila Frenka,
možda ti nikada ne bi shvatila koliko ga zapravo voliš.“
Džindžer je izgledala šokirano što Kejt insinuira da treba da
zahvaljuje svojoj bivšoj najboljoj drugarici za najgoru izdaju, ali
primetno se potrudila da se sabere pre nego što je progovorila.
Zakašljala se i otpila još gutljaj vina, a zatim izdahnula i slegla
ramenima.
„U svakom slučaju, sve se završilo kako treba. Emili se
pomirila s Danijelom nedelju dana nakon tog debakla. Ti i Frenk
ste se ponovo povezali. Čini mi se da ste i dalje zaljubljeni, i dve
decenije kasnije, zar ne?“ Kejt nije sačekala odgovor, već je
odmah nastavila. „Vreme je da pređeš preko toga.“
Džindžer je gledala Kejt usta otvorenih od iznenađenja.
Istrajna, Kejt se okrenula ka Emili. „Kad smo već kod toga,
šta se desilo s Danijelom? Zar niste vas dvoje bili zajedno kad
smo diplomirale?“
„Jesmo.“ Emili je prebledela. „Ali to nije uspelo. Ne znam šta
je s njim ovih dana.“
Lulu je pretpostavljala da Emili nije ispričala celu priču, ali
nije navaljivala. Bila je zadovoljna i da samo gleda ovu grupu
starih prijateljica, s malim osmehom na licu. Kejt je bila
najpijanija u celoj grupi, ali jadnica je imala i dobar razlog.
Ostavljena je na venčanju. Kako sad da se opusti kada je
Kupidon svuda, a njeno srce izudarano kao pinjata?
„Bože, to je baš zanimljivo.“ Sidnino široko anđeosko
okrenulo se ka Džindžer. Njihala se blago napred-nazad i čvrsto
držala Lidiju u rukama. Beba je konačno spavala, sa mirnim
malim osmehom na bucmastom licu. Kada ju je Džindžer
pogledala radoznalo, Sidni je porumenela i brzo se ispravila.
„Mislim, onaj deo da je tebi i Frenku bilo suđeno da budete
zajedno. Bili ste zajedno u srednjoj školi, a sada imate troje
predivne dece. Uz to, i dalje se volite. I dalje se volite, zar ne?“
Džindžer je slegla ramenima, očigledno se trudeći da bude
skromna, ali nije joj uspevalo. „Ponekad se dovodimo do ludila,
ali da. Ne bih mogla da živim bez njega. Računala sam nešto i
shvatila da je on pored mene više od pola mog života. Više od
pola! To je ludo kad se razmisli. Iako moja deca... pa, daleko su
od anđela.“
„A šta je s tobom?“, pitala je Kejt Sidni. „Kada se tebi to
desilo?“
„Kada sam prvi put spavala s muškarcem?“ Sidni je
pocrvenela i tankim krakatim rukama čvršće zagrlila dete. „Sa
dvadeset. Nije nešto zanimljiva priča; tip je bio dovoljno dobar,
izlazili smo nekoliko nedelja, ali nije potrajalo.“
„Pa, ja sam bila devica kada sam se udala za svog prvog
muža“, rekla je Lulu. „Imala sam osamnaest godina i udala sam
se iz ljubavi. Džo je bio pravi dasa, ali račun u banci mu je bio
užasan.“
„A šta je s dvojicom muževa koji su preminuli?“, pitala je
Kejt i podigla obrvu. „Da li je i on bio jedan od njih?“
Džindžer je pogledala Lulu čudno, tako da se Lulu isprazno
nasmešila i uputila je. „Udavala sam se pet puta za četiri
različita čoveka, dušo. Dva muža su mi preminula. A Anderson,
budala za koju sam se dva puta udavala, i dalje je živ.“
„Ah“, rekla je Džindžer. „Kako su umrli?“
Lulu se nakostrešila kada se prisetila usamljenog detektiva
koji je krenuo da je ispituje nakon što joj je treći muž (Lui)
umro. „I Džo i Lui umrli su manje od godinu dana nakon našeg
razvoda i ostavili su mi značajne sume novca. Zapravo, policija
je mislila da je to sumnjivo.“
„Mislila sam da je Džo bio siromašan“, rekla je Džindžer
namršteno. „I ja sam se udala za siromašnog. Oboje smo bili
siromašni. I oboje i dalje jesmo.“
„Oh, blesan se obogatio otprilike malo pre nego što smo se
rastali“, rekla je Lulu i nasmejala se. „Nasledio je neki novac od
oca. A izgleda da je Džo posle razvoda zaboravio da ažurira svoj
testament, tako da je dobar deo tog novca pripao meni. Slično se
desilo i s Luijem. Razveli smo se, on je ubrzo umro, a u
testamentu mi je ostavio dobar deo svog novca. Njegova nova
devojka bila je toliko uznemirena zbog toga da je napravila
pravu pometnju zbog toga što nje nigde nije bilo u oporuci.
Mislim da je ona i pozvala detektiva.“
„Pa, da li je detektiv...“ Džindžer je pročistila grlo. “Šta je
rekao?“
„Nisam ubila nikoga, dušo“, rekla je Lulu. „Prosto se tako
desilo. Džo je imao srčani udar – uvek je voleo hranu prženu u
dubokom ulju – a Lui je imao iznenadnu aneurizmu. Džou nisu
ni radili autopsiju jer je pio kao smuk, a Luiju su našli čitav niz
zdravstvenih problema. A i ostarili su. Vidiš, ja sam se uvek
udavala za starije muškarce. Ali Luijeva nova devojka svuda je
govorila da sam ih obojicu ubila da bih im uzela novac.“
„Ali nisi“, pojasnila je Džindžer.
„Naravno da nisam. Već sam tada primetila Andersona –
opet, i on je užasno bogat“, rekla je Lulu. „On mi je bio drugi i
četvrti muž. Nismo uspeli da ostanemo u braku, ali i dalje smo
prilično bliski i često razgovaramo. Dobar je on čovek.“
„Je li neko napisao knjigu o tebi?“, pitala je Džindžer, a u
glasu joj se čulo iznenađenje. Pokazala je na ljubavni roman na
stolu. „Tvoja priča je neverovatna.“
„Oh, ne znam“, rekla je Lulu, ali potajno joj nije smetalo to
laskanje. U poslednje vreme počela je da sumnja u sebe, u svoje
izbore, u svoje propale brakove. Ipak je ona bila zajednički
činilac u četiri propala braka. Ta ju je pomisao udarila kao
munja.
„O bože!“, promrmljala je Lulu, iznenada osetivši paniku u
srcu. Da li je to istina? Da li je ona problem? Tek kada je osetila
da je četiri para očiju gledaju, shvatila je da je to rekla naglas.
„Sigurna sam da nisi ti problem“, rekla je Džindžer. „Brak je
težak. Uvek treba dvoje da bi uspeo.“
„Tačno tako“, rekla je Lulu. „Ali ako nisam ja problem, onda
nije bilo nade ni za jedan moj brak.“
„To nema smisla“, rekla je Kejt. „Ali ako brineš, zašto samo
ne pitaš?“
„Koga da pitam?“
„Rekla si da si bliska sa svojim bivšim mužem“, istakla je
Kejt. „Pozovi ga i pitaj zašto ste se razveli. Možda će ti to
konačno pružiti odgovore.“
Lulu je zastala zamišljena. „Nisam sigurna da je to dobra
ideja.“
„Zar ne želiš da znaš?“, nastavila je Kejt. „Ili ne?“
„Izvinite me za trenutak, dame.“ Lulu je ustala. „Moram da
obavim jedan telefonski poziv.“
Lulu se odmakla od bara i lako izbegla grupicu žena koje su
čavrljale. Zgrabila je telefon – skupu napravicu koju Lulu baš i
nije znala do kraja da koristi – i odnela ga na drugi kraj foajea u
prazan ćošak. Našla je broj koji joj je bio potreban i pozvala.
„Lulu“, začuo se dubok glas s druge strane. „Da li je sve u
redu?“
„Dobro sam, Andersone“, rekla je kratko Lulu. „Ne zovem te
da čavrljamo. Imam samo jedno pitanje za tebe.“
„U redu.“
„Zbog čega je naš brak propao?“
Anderson se sarkastično nasmejao. „Prvi ili drugi?“
„Hm, bilo koji, oba“, rekla je Lulu nervozno, što joj nije bilo
svojstveno. „Izvini što te tako iznebuha zovem i pitam. Shvatam
da je kasno, ali... moram da znam.“
„Ozbiljna si?“
„Mrtva ozbiljna.“
„Nije neka šala, je li?“, pitao je Anderson oštro. „Jesi li
ostavila i Pirsa? Znaš, moje srce ne bi izdržalo i treći put s
tobom, Lulu, koliko god da sam uživao u prethodna dva
pokušaja.“
Prestala je da diše na tren. „Ne, nisam. Ovog vikenda biće
nam pet godina braka.“
„Veliki trenutak. Zapravo, za tebe ogroman.“
„Nadam se da jeste.“ Dok je govorila, glas joj je drhtao. Lulu
skoro da nije prepoznavala sebe. Ona generalno nije osećala
nervozu. „Andersone, mislim da će me Pirs ostaviti.“
Nastao je muk s druge strane veze. „Žao mi je, Lulu. Stvarno
to mislim.“
„Zato želim da znam. Je li do mene?“ upitala je bolno tihim
glasom. „Jesam li te ja odgurnula?“
„Ne, ne verujem. Pa, na neki način, pretpostavljam da jesi ti
bila kriva“, ispravio se Anderson. „Ali zato što si ti raskinula sa
mnom – oba puta, sećaš li se?“
 „Da, ali možda je to bilo neizbežno. Možda sam ja problem,
možda sam ja pokvarena.“ Lulu se prisetila kako je Kejt sve
vreme ponavljala nešto slično cele večeri. „Možda ja ne mogu
da podnesem da budem u braku. “
Nastao je muk. „On je pravi, zar ne?“
„Da“, insistirala je Lulu. „Jeste. Nikad nisam bila sigurnija u
nešto i ne mogu da podnesem da ga izgubim. Šta da radim?“
„Ne znam da li imam pravi odgovor za tebe, s obzirom na to
da lično nisam uspeo da te ubedim da ostaneš sa mnom“, rekao
je Anderson i zastao, kao da vaga šta će sledeće reći. „Ali
garantujem ti jedno, Lulu. Ako osećaš to za Pirsa, onda vredi i
da se boriš za njega.“
„Mislim da si možda u pravu“, prošaputala je Lulu. „Možda
nije prekasno. Možda...“
„Razgovaraj s njim“, ohrabrio ju je. „Nemoj donositi
brzoplete odluke.“
„U pravu si.“ Izdahnula je drhteći. „Pet godina. Strašno.
Ljubav je teška.“
Ako ti nešto znači, dok sam bio s tobom, ja nisam mislio da
je ljubav teška“, rekao je veselo Anderson. „Sve dok me nisi
šutnula.“
Lulu se nasmešila, a onda pogledala u grupicu žena iza sebe i
pozdravila se s bivšim mužem. Kada je prekinula vezu, shvatila
je da su joj se ramena nekako, tokom večeri, napela od
iščekivanja rasprave s Pirsom, koju nije bila spremna da vodi.
Lulu je volela da priča, ali iz nekog razloga, razgovor koji je
morala da vodi nije mogla ni da započne.
Znala je da je Anderson u pravu. Kad bi mogla da smogne
hrabrosti da postavi Pirsu pitanja koja želi, to bi moglo sve da
reši. Možda je došlo do nekog nesporazuma. Lulu je i ranije
umela preuranjeno da donosi zaključke. Pirs je voli, a i ona
njega. Nije u to sumnjala, zar ne?
Možda je umišljala svašta zbog težine petogodišnjice. Kao
što je Anderson rekao, sve će biti u redu. Završiće ovde s
devojkama, a onda krenuti gore da pronađe svog muža i da
razjasni glupi nesporazum. Onda će rado otići na spavanje i leći
pored njega.
Lulu se vratila razgovoru baš kada se Kejt nagnula ka grupici
i zakikotala. „Ja sam imala dvadeset tri godine“, rekla je.
„Možete li da verujete? Mislila sam da se sačuvam za brak. Ali
dobro je što sam odustala, jer i dalje nisam udata!“
„Stvarno? Ti? S dvadeset tri?“ Džindžer se nagnula ka njoj, a
čelo joj se nabralo kada se koncentrisala. Prosto nije imalo
smisla. „Mogla sam da se zakunem, na faksu...“
„To je starije od mene“, rekla je Sidni. „Mislim, od mene
sad.“
„O bože!“, rekla je Kejt i dodirnula lice. „Imam skoro duplo
više godina od tebe.“
Sidni je izgledala užasnuto. „Kunem se da sam mnogo starija
duhom. Ja sam kao baka! Ali nije kao da mislim da si ti baka! O
bože, molim te...“
Lulu je pogledala Sidni u oči i pružila jadnoj devojci ruku
spasa.
„Oh, dosta“, rekla je Lulu. „Ja sam jedina ovde koja ima
dovoljno godina da ima pravo da se smatra starom. Srećom, Pirs
i ja nemamo dece, tako da ne moram da brinem da će me iko
zvati bakom. Srećna sam kao teta Lulu i neka na tome ostane. Je
li tako, Emili? Znaš na šta mislim.“
Emili je podigla glavu iznenađena. „Hm, naravno. Naravno.“
Lulu se zapitala da nije prešla granicu, ali nije kao da je išta
insinuirala. Emili joj je ranije u baru rekla da ne želi decu. Lulu
je prešla preko toga i rekla grupici: „Načisto sam iznurena,
dame. Idem na spavanje. Šta kažete da odemo sutra na masažu?“
„Oh, ja ne bih mogla“, rekla je Džindžer. „Deca će biti sa
mnom.“
„Takođe“, rekla je brzo Sidni. Izgledala je kao da joj je drago
što ima izgovor. „Izvini. Možda možemo da se nađemo posle?“
Kejt je odmahnula rukom. „Ako promenite mišljenje, sve
masaže plaća Maks, i neka bude sutra u jedan. Nadam se da ću
vas sve videti tamo. Sigurna sam da u odmaralištu postoje jasle
za decu.“
„Moja najstarija ćerka je raduckala već kao bebisiterka“,
rekla je Džindžer Sidni. „Sigurna sam da neće biti problema da
pripazi Lidiju na sat ako bi htela na masažu. Veoma je dobra s
decom i uradiće to besplatno. I meni bi učinila uslugu, jer onda
neće bazati okolo i upadati u nevolje. I ja bih bila tamo, naravno,
da je nadgledam.“
„Lepo od tebe što si to ponudila“, rekla je Sidni. „Ali ne bih
da joj smetamo na odmoru.“
„Pa, laku noć, devojke!“ Lulu je poslala poljupce novim
drugaricama i mahnula im kada se udaljila od bara. „Nadam se
da ćemo se videti sutra.“
Lulu je bila prijatno opijena i krenula liftom ka svom spratu,
a zatim otišla, pevušeći, u sobu, razmišljajući o razgovoru s
Andersonom.
Samo nekoliko reći s Pirsom i oboje će biti sasvim u redu.
Lulu će moći da skine ovaj težak teret sa srca i da nastavi sa
slavljem.
Ali Pirs je imao druge planove. Kada je Lulu otvorila vrata,
zatekla ga je kako spava na krevetu s otvorenom knjigom na
grudima – drugom knjigom, a ne onom koju je Lulu videla
ranije. Te knjige sad nigde nije bilo.
Što je nežnije mogla, Lulu je uzela roman i sklonila ga s
grudi svog usnulog muža. Osetila je nežnost i ljubav prema
njemu, skoro kao da joj je užasno drag, a ne samo da ga voli, i
shvatila je da je njena varnica za Pirsom izbledela i postala nešto
drugo, nešto novo: nivo utehe koji nije imala ni u jednoj od
svojih prethodnih veza.
Sa suzama u očima, Lulu je shvatila da je Anderson u pravu:
zaista je zaljubljena u Pirsa Benksa.
 DVANAEST

Detektiv Ramon: Gospođice Braun, molim vas, recite mi

nešto o Lulu Frenk. Upoznale ste se 16. avgusta uveče? To
je bilo vaše prvo veće u odmaralištu.

Emili Braun: Znam kog sam datuma stigla u hotel.

Detektiv Ramon: Koliko sam razumeo, upoznali ste Lulu

u baru u foajeu?

Emili Braun: Da, jesam.

Detektiv Ramon: Koliko sam razumeo, vas dve ste se

zbližile tokom boravka u hotelu.

Emili Braun: Pretpostavljam da se može tako reći. Koliko

dve neznanke mogu uopšte da se zbliže tokom nekoliko
dana.

Detektiv Ramon: O čemu ste pričale?

Emili Braun: O dobro poznatoj činjenici da su muškarci

seronje.

Detektiv Ramon: Vidim. Da li je Lulu pominjala svog

muža?

Emili Braun: Rekla je da ga voli.

 Detektiv Ramon: Čega se još sećate od te večeri?

Emili Braun: Ne mnogo toga, s obzirom na to da sam ja

već bila popila celu flašu šampanjca i pre nego što sam
otišla u bar, a nisam na njoj stala. Možete li da pređete već
jednom na suštinu?

Detektiv Ramon: Gospođice Braun, Lulu je priznala da je

ona odgovorna za smrt ubijenog čoveka. Evo fotografije.
Da li ga prepoznajete?

Emili Braun: Pa, nije moguće da je ona ubila tog čoveka.

Detektiv Ramon: Zašto ne?

Emili Braun: Jer je to čovek kog sam ja upucala.

Detektiv Ramon: Priznajete da ste pucali u ovog čoveka i

ubili ga? Da li vam je Lulu pomagala?

Emili Braun: Ne, kada se to desilo, bila sam sama s njim

pod pergolom.

Detektiv Ramon: Zašto bi onda Lulu priznala da ga je ona

ubila?

Emili Braun: Ne znam, detektive. Ali znam da je

nemoguće da neko umre dvaput.

mili je čekala dovoljno da Lulu uđe u lift, a onda se približila

Sidni. „Mora da te ubijaju ruke. Ja sam dosta vremena provodila
sa decom; bila sam vaspitačica neko vreme pre nego što sam

E počela da se bavim marketingom“, rekla je. „Stojiš već

satima. Da li hoćeš da ponovo uzmem Lidiju?“
„Jesi li sigurna da ti ne smeta?“ Sidni je trepnula iznenađeno.
„Ne želim da ti uvaljujem svoju bebu celo veče. Ovo treba da ti
bude odmor.“
Emili nije mogla da se seti ničega što bi više želela da radi
nego da privije Lidiju na grudi i da zamisli, samo na tren, da je
njena. Ali kad bi to rekla naglas, ako bi čak i previše očigledno
to pomislila, zazvučala bi kao psihopata, i nijedna dobra majka
nikada više ne bi pustila Emili ni blizu svog deteta.
Zato je, umesto toga, Emili rekla: „Oh, ne smeta mi uopšte.
Pojedi nešto. Tako si mršava.“
Sidni se mano namrštila. „Pa, nije kao da se mogu takmičiti s
Kejt – kada je ušla u hotel, bila sam uverena da je neka poznata
osoba.“
„Navikni se na to“, rekla je Emili sasvim usredsređena na
dete. Pošto je opet bila blizu Lidiji, to je postalo nešto više od
fascinacije. Neka vrsta zavisnosti, kao žeđ vampira za krvlju.
„Kejt je savršena još otkad sam je upoznala na faksu – neke
stvari se prosto nikada ne menjaju.“
Kejt je naručila još jednu flašu šampanjca iz bara – ali za
koga, Emili nije imala pojma. Emili je prešla s alkohola na vodu
pre jednog sata, kada je shvatila da je Džindžer gleda sažaljivo.
Emili je znala kako s time da se nosi, kako da se uzdržava, kako
da se uklopi – i odlučila je da su držanje bebe i osećaj kao da je
ponovo deo nečega daleko važniji od potiskivanja prošlosti.
I Emili je gledala Kejt, Izgledala je tanko, mišićavo, kao neko
ko daje dosta novca za trenere, teretane i opremu. A onda je
pogledala u Sidni, koja je izgledala nesređeno i tanko, kao neko
ko je izgubio težinu od stresa i nedostatka hrane. Emili nikada
nije bila mršava, ali nije imala ni neki problem s težinom,
međutim, znala je da je retko kojoj ženi udobno u sopstvenoj
koži. Emili je samo imala mnogo veće probleme od broja na
vagi.
„Ne znam da li treba da izgledaš kao neko drugi“, rekla je
Emili Sidni. „Mislim da izgledaš sjajno. Uz to, moraš biti blaža
prema sebi – upravo si se porodila i sama sve radiš. Mislim da si
zbog toga prilično snažna. Evo, daj mi da pridržim Lidiju.“
„Jao, baš fino što to kažeš.“ Sidni se protegla, pomerila ruke,
na šta je Lidija pospano trepnula i umirila se, pa je onda dodala
Emili. „Ne mogu da ti opišem koliko mi to znači.“
Iz nekog razloga, Emilino srce bilo je preplavljeno
zahvalnošću koju je čula u Sidninom glasu, i za bebinu težinu u
rukama. Odavno se nije usudila da zakorači u istu sobu u kojoj
je neka beba a da ne izbrblja neki izgovor i ne povuče se. Nije
čak bila sigurna ni šta ju je to zaposelo večeras, ali nešto se
promenilo. Sve se promenilo. I ništa se nije promenilo. Nije bila
sasvim sigurna šta je od toga.
Ali kada je osetila žestoku čežnju za Lidijom i užasavajuću
mržnju prema svom propalom životu, iznenada je počela da
krivi njega.
Bes ju je obuzeo i Emili je zadrhtala dok je čvrsto privijala
maleno dete uz grudi. Osetila je nalet iritacije kada je čula
Džindžer kako se žali na nešto što su njena deca uradila na letu
za Kaliforniju.
Ti barem imaš decu na koju možeš da se žališ! – htela je
Emili da vrisne. Ali Emili je sama bila kriva što joj nije rekla
istinu. Kada je Lulu spomenula da Emili ne želi decu, to ju je
zabolelo.
To uopšte nije istina, htela je Emili da joj kaže. Kako bi
mogla ikada da poželi još jedno dete nakon onoga što se desilo
Džuliji? Tako ne bi poštovala uspomenu na nju. Emili nije bila
dovoljno jaka da spase svoju prvu ćerku – zato nije zasluživala
drugu šansu.
Ipak, ćutala je i klimala glavom i sada sve ove žene misle da
ona namerno nema dece. Osećala je preveliku grižu savesti da bi
protivrečila Lulu, kao da su njene želje prljava mala tajna. Kao
da bi izdala Lulu kada bi rekla šta stvarno oseća.
Emili je zaštitnički privila Lidiju uz grudi i poželela da može
otići negde s bebom, da budu same. Iznenada je Emili shvatila
da bi njena beba imala godina skoro kao Džindžerina najstarija
ćerka. Odavno ne bi više morala da hrani Džuliju; sama bi
napravila sendvič ili otišla da jede napolju s društvom, kao i
ostali tinejdžeri.
Ta pomisao iznenadila je Emili. Nikada nije razmišljala o
svojoj ćerki kao o nekome ko bi možda odrastao; Džulija je u
Emilinom umu zauvek ostala beba, ali da je mogla, rasla bi i
porasla. Emili bi sad brinula o brojanju kalorija ćerke
tinejdžerke, razgovorima s momcima i na koje društvene mreže
odlazi, jer bi Emili mislila da je previše mlada za takve gluposti,
ali ne. Džindžer je imala sve to i opet nije bila zahvalna, dok je
Emili ponovo bila prazna.
„Hej, možda mogu i ja malo da se mazim s njom?“ Kejt je
napravila nekoliko teturavih koraka ka bebi. „Preslatka je, Sid.
Bože, kakav anđelčić.“
Ne! – vrisnula je Emili u sebi. Skloni se! Pokušala je da smiri
nekontrolisani bes koji joj je nabujao u stomaku. Emili je zatim
zanemarila pitanje i umesto toga rekla: „Ali tek sam je uzela i
zaista divno miriše. Ne mogu da se nadišem tog mirisa bebe.“
„Zapravo, možda i ne bi trebalo da je držim. Za večeru sam
popila malo previše, ali možda mogu da je pomirišem.“ Kejt se
nagnula malo bliže, udahnula teatralno i nasmešila se. „Zaista
preslatka. Mogla bih da je pojedem. Možda da se malo mazimo
sutra?“
„Naravno“, rekla je Sidni pogledavši u Kejt zadivljeno. „Kad
smo već kod sutra, mrzim što moram da prekinem žurku, ali
zaista moram ovu malu gospođicu da stavim na spavanje. Hvala
vam svima na društvu i pomoći.“
Emili je osetila kako sam život curi iz nje kada se Sidni
pozdravila i okrenula s očekivanjem ka njoj. Emili je držala
bebu za tren duže nego što je bilo potrebno, znajući da Džindžer
pomno sve to gleda, ali nije mogla da smogne energije da mari.
Kada je Sidni ispružila ruke, Emili joj je nevoljno predala
Lidiju.
„Pa, mislim da sam malo previše pripita da bih pronašla svoju
sobu“, rekla je Kejt i nasmejala se. „Idem da se prošetam
napolju, uzmem kafu – da se malo protegnem.“ Pogledala je u
sat. „Dođavola, prošla je ponoć! Da li se iko seća kada se
zatvara đus-bar? Zaista bi mi prijala sveža kokosova voda ili će
mi podočnjaci biti užasni sutra.“
„Levo od vrata je market otvoren celu noć“, rekla je Sidni.
„Mislim da nemaju svež sok, ali sigurno imaju vodu i kokos.
Odvešću te tamo ako hoćeš – na minut je.“
„Savršeno“, rekla je Kejt. „Hoćemo li?“
„Trebalo bi da proverim šta mi radi porodica i da idem na
spavanje“, rekla je Džindžer brzo pogledavši u Emili. „Drago mi
je što smo popričale.“
Emili je shvatila da sve gledaju u nju. Toliko je bila
usredsređena na dete da je već zaboravila na žene. „Uh! I ja
idem u krevet. Dan je bio dug.“
Sidni je izvila obrve. „Ma šta kažeš.“
Kejt je frknula od smeha. Čak je i njen frktaj nekako bio
damski i presladak. Nije fer, pomislila je Emili. Kad bi ona to
uradila, zvučala bi kao astmatični konj.
Nasmešila im se dobroćudno, ali svako je mogao da vidi da
taj osmeh nije iskren. I dalje je osećala bol u stomaku, talas
suza, koje su se skupile u grudima, pritiskale su da izađu, da je
preplave kao Nijagarini vodopadi.
Zašto Emili nije mogla da izabere savršeno prihvatljivo
vreme da plače i razlije sav taj haos? Sinoć, kada je bila sama i
tuširala se? Jutros, kada je bila previše mamurna da ustane iz
kreveta? U toaletu u avionu nakon što je Henri izašao? Ovo sad
je najpogrešnije vreme da zaplače.
„Iscrpljena sam“, uveravala je Emili grupu. „Hvala na piću,
Kejt.“
„Hvala Maksu!“, viknula je Kejt srećno preko ramena.
„Vidimo se na masaži sutra?“
„Da.“ Emili je pristala pre nego što je stigla da se odgovori
od te ideje. Šta god, samo da se skloni odatle. Iznenada nije
mogla da podnese pomisao da još jednom pogleda Lidiju kako
leži udobno na majčinim grudima, ili Džindžer kako je gleda s
nekim svirepim intenzitetom, ispunjenim osudom zbog nečega o
čemu ništa ne zna.
Emili je ušla u lift, svesna da je prošlo pristojno vreme za
posete. Ipak, ništa u vezi s njenim odnosom s Henrijem
Anonimnim nije bilo pristojno. Tako da je otišla pravo do
njegovih vrata i pokucala.
Vrata su se otvorila i Henri Anonimni stajao je tu u
farmerkama, skoro kao da ju je očekivao. Nije nosio košulju, a
na preplanulom stomaku imao je veličanstvene trbušnjake.
(Kako je to uopšte moguće?) Telo mu je izgledalo neverovatno,
ali Emili je osetila iskru od pogleda u njegovim očima.
„Ne želim da budem sama“, prošaputala je, a zatim počela da
plače.
Henri Anonimni ju je oprezno pogledao.
Zatim je otvorio vrata šire.

Detektiv Ramon: Gospođice Deblu, hteo bih da razumem

više o svađi Džindžer i Emili. Kako je to bitno kada se sve
to desilo pre više od decenije?

Vitni Deblu: To i jeste nešto što bi muškarac rekao. Bez

uvrede, detektive. Postoji određeni kod ponašanja među
ženama, kao i među drugaricama. Vidite, kada se sve to
desilo, Džindžer i Frenk tek što su raskinuli. Najbolje
drugarice ne treba da izlaze s bivšim momcima svojih
najboljih drugarica. To se prosto ne radi.

Detektiv Ramon: Zar Džindžer nije udata za Frenka?

Vitni Deblu: Sada jeste. Ali kada su bili na faksu, bili su

na pauzi. Emili je isto tek izašla iz veze s nekim tipom,
koji joj se baš sviđao – beše valjda Danijel. Emili se klela
da je on pravi, tako da se osećala užasno kada je raskinuo s
njom.

Detektiv Ramon: Znači, onda je Emili izlazila s Frenkom?

Vitni Deblu: Ne baš. Jedne noći, nakon nekoliko flaša

vina, smuvali su se. Kada je Džindžer došla kući, zatekla ih
je na kauču. Ja nisam bila tamo, ali čula sam da Emili nije
imala gornji deo, a da je Frenk bio toliko pijan da nije znao
ni gde je... Dovoljno je reći da nije izgledalo dobro. Ali ja
stvarno ne mislim da je to išta značilo. Ipak je Frenk i tad
došao da pokuša da ponovo osvoji Džindžer.
Detektiv Ramon: Ne izgleda kao da mu je plan uspeo.

Vitni Deblu: Nije ni čudo što ste postali detektiv.

Detektiv Ramon: Šta se desilo posle te noći?

Vitni Deblu: Džindžer i Emili su posle toga prestale da se

druže, a mislim i da nije prošlo mnogo i Džindžer se vratila
Frenku. Mislim da ju je šokiralo kada ga je videla s nekom
drugom i da ju je to navelo da se pomiri s njim. Ironično,
mislim da se i Emili ubrzo pomirila s Danijelom. Na neki
način, možda je i dobro što se sve to desilo. Ali šta ja
znam.

Detektiv Ramon: Spomenuli ste ranije da niste bili često u

kontaktu s drugaricama s fakulteta. Ako je to istina, zašto
ste ih zvali navenčanje?

Vitni Deblu: Jer su mi bile najbolje drugarice nekoliko

godina! I kada sam predložila to Kejt – mi i dalje šaljemo
poruke jedna drugoj s vremena na vreme – i ona se složila
da bi bilo zabavno da se okupimo. Ipak je faks bio tako
davno. Sve je ispalo kako treba. Džindžer je udata za
ljubav svog života i imaju troje divne dece. Emili je
vaspitačica u Čikagu – ili je barem bila kada sam je
poslednji put pitala. Kejt je užasno bogata i živi u
Njujorku. Mislila sam da bi bilo zabavno da se okupimo.
Mislim, nisam nikada pomislila da bi to nekoga moglo
ubiti.
 TRINAEST

„E vo nas.“ Sidni se zaustavila ispred malog marketa, koji

je bio i prodavnica suvenira, pa se nasmešila Kejt. „Je li
ovo u redu?“
„Poslužiće.“ Kejt je spazila frižider u zadnjem delu, u kom
verovatno stoje preskupe flaše vode, soka i druge grickalice.
„Da li ti treba nešto dok smo ovde?“
„Ne, ne.“
Ipak, kako Sidni nije krenula nazad ka odmaralištu, Kejt ju je
pogledala – kukovi su joj prosto štrcali ispod farmerki, koje su
joj bile prevelike – i začudila se tim novim prijateljstvom. Bilo
je čudno kako je Sidni postala deo grupe mnogo starijih žena
samo zato što ima dete. Bez Lidije na kuku, Sidni bi bila samo
još jedna devojka od dvadeset i nešto godina koja uživa u
bezbrižnoj mladosti.
Kejt nije zavidela Sidni na mladosti; cenila je svoj luksuzni
život, sa sve poštovanjem koje je stekla veoma uspešnom
karijerom. Ali i dalje je osećala naznaku ljubomore, sakrivenu
iza skupog pudera i preskupih krema protiv bora – jer ova žena
ima dete, a ni sav novac ovog sveta ne može kupiti Kejt taj
poklon.
„Oh, sačekaću te“, rekla je Sidni kada je Kejt zastala. „Ne
žurim nešto posebno, i nije kao da sam u poslednje vreme
pričala mnogo s odraslima. Ne mogu da priuštim sebi da radim
nešto bez plate, tako da...“ Slegla je ramenima. „Šta da se radi,
jako slabo izlazim.“
Sidni je rekla poslednju rečenicu imitirajući Tonija Soprana i
Kejt se nasmejala. Bio je to dobar osećaj. Kejt to nije shvatila
ranije, ali njena veza s Maksom počela je da se menja tokom
poslednjih godinu i po dana, otkad je shvatila da će morati da se
bore da začnu. Manje su se smejali, manje glupirali, manje
zezali. Kejt nije bila sklona tome po prirodi, ali je cenila
duhovite šale.
Kada se priseti, poslednjih nekoliko meseci gotovo da uopšte
nije bilo humora između nje i Maksa – bilo je razmene
rasporeda (nedeljnih, i to u nedelju uveče), ljubaznosti kada su u
dobrom raspoloženju, zajedljivih opaski kada su ljuti, i
užasavajuće vesti o ovulaciji. Postali su poslovni partneri sa
seksom sa strane. Kako užasno neromantično.
„Kejt?“, pitala je Sidni. „Jesi li dobro?“
„Da, izvini. Mogu li barem nešto da ti pridržim?“
„Oh, ne treba mi pomoć...“
„Daj mi to“, rekla je Kejt, pokazavši na torbu za pelene. Iako
je bila pripita, znala je kako da preuzme inicijativu. „Ruke su ti
pune. Ne budi blesava.“
„Mora da misliš da sam u totalnom haosu.“ Sidni je
odmahnula glavom nakon što je torbu za pelene dodala Kejt.
(Užasna polovna torba iz donacija, Kejt je to odmah primetila.)
„Ne mogu ništa sebi da priuštim, beba mi je budna po celu noć, i
puštam neznance da mi pomažu u svemu.“
„Naravno da ne“, rekla je Kejt i odgurnula prolazne misli
koje su joj se pojavile u glavi i izazvale grizu savesti. (Ja mogu
da priuštim lepe stvari! Ja mogu da se organizujem i da kupam
dete i da ga stavljam na spavanje na vreme. Ja mogu da se
držim rutine i da priuštim profesionalnu pomoć!) „Mislim da si
divna majka. Vidi se da voliš svoju ćerku više nego što ja to
mogu i da pojmim.“
„Volim je. Znaš, i ti bi bila odlična majka“, rekla je Sidni
skoro čežnjivo. „Oblačila bi svoju bebu u najmoderniju odeću,
verovatno ne bi imala povraćku u kosi i vratila bi se u teretanu
neverovatno brzo.“ Nasmejala se promuklo. „Sasvim drugačija
od mene. Izvini.“
„Zašto se izvinjavaš?“ Kejt je podigla torbu na rame. Često se
pitala zašto se majke stalno izvinjavaju za nešto što je van
njihove kontrole. „Nisi uradila ništa pogrešno.“
„Znam, samo...“ Sidni je duboko uzdahnula. „Imam osećaj da
nisam fer prema Lidiji. Nisam organizovana, niti sam bila nešto
posebno spremna za majčinstvo. Imam osećaj da je ne
zaslužujem. Nemam dobar posao, čak ni muža. Hm...“
Zarumenela se. „A nije kao da ženi treba muž da bi bila
potpuna.“
Kejt je zanemarila komentar i pretvarala se da je zanima
kičasti mali market. Bio je osvetljen treperavim svetlima,
otrovnim svećama i jarkim duksevima u pustinjskim nijansama
neon-roze i bolnožute, sa umirujućom muzikom u pozadini, koja
se čula kroz ogromne zvučnike postavljene svuda. Kejt se osetila
preplavljenom veštačkim, preskupim i drečavim gomilama
smeća.
„Oh, ovo je preslatko.“ Sidni je stala pored Kejt i uzela
jarkoroze benkicu, na kojoj su bile napisane reči Odmaralište
Sereniti. „Suvenir.“
„Uzmi“, rekla je Kejt. „Lidija će izgledati sjajno u tome.“
„Ne, ne smem.“ Videlo joj se na licu da je frustrirana kada je
vratila benkicu skoro ljutito. „Zaboravi. Da li si rekla da želiš
kokosovu vodu?“
„Kad malo bolje razmislim, dobro bi mi došao i aspirin. Moja
kutija za putovanja je u Maksovoj torbi, a nju sigurno neću
tražiti nazad. Evo, daj mi benkicu.“
„Ali...“
 „Molim te, sve ionako ide na Maksovu kreditnu karticu. A
veruj mi, kupovaće i mnogo gore stvari od benkica na ovom
putovanju. Nije toliko bitno.“
„Meni jeste“, insistirala je Sidni. „Ne treba mi, a ne treba ni
Lidiji. I izvini, ali ne mogu da prihvatam da mi činiš uslugu,
posebno što smo se tek upoznale.“
Kejt se blago iznervirala, ali je pogledala Sidni pažljivije dok
je gurala benkicu još dalje na sto pa se okrenula. Ljudi se nisu
često prepirali s Kejt, a Kejt se nikad nije povlačila. Ali imala je
osećaj da je ovo nekako drugačije.
„Nisam htela da impliciram da ti činim uslugu“, rekla je Kejt.
„To je poklon. Nije to ništa, zaista – šta je nekoliko dodatnih
dolara na Maksovom računu!“
Sidni se nekako isprazno nasmešila. „Mislim da ne razumeš,
Kejt. Meni je to mnogo. A ne volim da dugujem. Ne mogu da ti
vratim i kraj priče.“
Kejt je otišla do frižidera u zadnjem delu radnje. Bilo je retko
da se ona ne prepire kada zna da je njen argument validan, ali
iskreno, nije znala šta da joj kaže. Kejt je izabrala nekoliko flaša
vode i pića od kokosa i stavila ih u korpu, primetivši da se Sidni
trgla kada je pogledala cene.
„Izvini – zaista nisam htela da budem nepristojna“, rekla je
Sidni. „Nije toliko loše, ne uvek. Ali zasad imam određenu
sumu na svom računu. Malo sam pod stresom što sam sama i što
moram da se snalazim bez stalnih izvora prihoda. Sve mora biti
u skladu s budžetom – i zaista mislim sve. A ovakvi suveniri
nisu u budžetu.“
Kejt je osetila kako joj raste neki neprijatni mehur u grudima.
Tokom godina donirala je raznim dobrotvornim organizacijama
zato što se za to otpisuje deo poreza! – i zato što će biti odlična
reklama za posao! – a postojali su pravi ljudi kojima treba
konkretna pomoć, a koji je ne dobijaju. Kejt je uvek
pretpostavljala da postoje programi koji pomažu ljudima kao što
je Sidni, ljudima kojima treba finansijska pomoć. Naročito
mladim majkama.
Da li je Kejt zaista toliko naivna da misli da mnogo pomaže
tako što baca novac levo-desno raznoraznim organizacijama, a
postoji toliko mnogo ljudi koji se muče da svaki dan spoje kraj s
krajem?
„Zaista, ignoriši me“, rekla je Sidni. Čvršće je povukla
flanelsku košulju na ramena. „Nisam htela da ti bude neprijatno
zbog mene. Znam da samo pokušavaš da pomogneš. Nadam se
da razumeš zašto tako razmišljam.“
„Naravno“, rekla je Kejt. „I nadam se da ti možeš razumeti i
zašto ja tako razmišljam. To ni meni ni Maksu nije nikakav
trošak, a mislila sam da će biti lepo da Lidija ima neku
uspomenu iz odmarališta.“
Sidni je oklevala, a zatim uzdahnula. Pogledala je u Kejt.
„Ako ćeš se osećati bolje, i ako si sigurna da se ne namećemo,
mislim da bi se Lidiji svideo poklon.“
„Drago mi je.“ Kejt se nasmešila. „Samo da platim ovo i
možemo krenuti unutra. Već je kasno.“
Sidni se povukla zahvalno dok je Kejt otišla da plati na kasi.
„Sve ovo, molim vas“, rekla je Kejt prodavcu, pokazavši na
aspirin, flaše i benkicu. Kejt je iz torbe izvadila svoju kreditnu
karticu, jer je više volela da sama kupi poklon Lidiji i da ga ne
kalja time što bi to stavila na račun Maksove sobe. „Platiću
karticom.“
„Nema problema“, rekao je prodavač, provukao karticu i dao
Kejt dve kese. Obe su bile neke užasne zelene boje, s nacrtanim
kaktusima, i mirisale su na plastiku. „Uživajte u mirnoj večeri!“
Kejt je uzela stvari i otišla do Sidni, koja je čekala napolju.
Bilo je divno veče – tiše i mirnije od vreve tokom dana.
Odmaralište je bilo sagrađeno u pustinjskim brdima s
betoniranim stazama, koje su pažljivo išle levo-desno, napred-
nazad i presecale prirodu. Nijedan puteljak nije vodio predaleko
od odmarališta, a svaki centimetar bio je osvetljen veoma
osmišljeno i pažljivo – sa naznakom romanse, svetla su bila
opuštajuće prigušena i lako se utapala u noć. Poneka životinjica
prelazila je preko staza, a opet, osoblje odmarališta radilo je pod
neprestanim udarcima želja, potreba i zahteva gostiju.
Dve žene su prijatno ćaskale dok su se vraćale unutra, kroz
skoro pust bar u foajeu i do lifta. Sidni je oklevala pred
ukrasnim vazama sa sukulentima i gledala kesu na Kejtinoj ruci.
„Ja sam ovamo“, rekla je Sidni i klimnula glavom na drugi
kraj hodnika. „Mogu sama. Da li bi mogla samo da mi staviš
torbu na rame, da ne probudim Lidiju?“
„Ne budi blesava – mogu da ti je odnesem do vrata“, rekla je
Kejt. „Niko me ne čeka u krevetu večeras.“
„Ako ti ne smeta, ja sam evo... ovde... “ Sidni je zastala
ispred jedne sobe, stavila Lidiju na kuk i stavila karticu u čitač.
„Oh, sranje, zaboravila sam da naručim dodatne jastuke... a celo
veče sam nameravala to da uradim.“
„Mogu ja da svratim na recepciju kada se budem vraćala, ili
sigurna sam da možeš i samo da ih pozoveš.“
„Ne, ne. Uzeću ih sutra. Ne želim da im smetam. Kad smo
već kod toga, hvala ti na pomoći. Zaista nije trebalo.“
Kejt je čekala u hodniku dok joj Sidni nije klimnula glavom
da može ući kroz vrata. Pažljivo, Kejt je spustila torbu za pelene
na stočić blizu ulaza i pogledala donekle običnu sobu. „Nije
problem. Evo benkice iz radnje i zgrabila sam još jednu vodu za
tebe. Ne mogu da podnesem vodu iz česme.“
Sidnini rumeni obrazi odavali su da se u njoj bori želja da
prihvati poklon i ponos. „Meni ne smeta voda s česme.“
Kejt je čekala strpljivo, sa ispruženom rukom.
„Ah, da, Maks“, rekla je Sidni. „Pa, hvala ti. Zaista cenim sve
što si uradila za nas.“
Kejt nije htela da je ispravi za kupovinu; čiji je novac
potrošen, to nije bilo bitno nikome osim Kejt. Sačekala je dok je
Sidni stavila nekoliko jastuka, da napravi kolevkicu na krevetu.
Stavila je usnulu Lidiju između njih i, kada je obezbedila svoju
ćerku, okrenula se opet Kejt.
„Ne znam kako da ti zahvalim za sve što si uradila za nas.“
Oči su joj zasuzile. „Tek smo se upoznale, ali... pa, veoma
cenim tvoju dobrotu.“
Kejt je bilo neverovatno neprijatno. Ona nije volela osećanja
ništa više od Maksa, i nije znala kako s njima da se nosi – ni sa
sopstvenim ni s tuđim. „Nije to ništa. Zaista, to sam ja bila
sebična. Ja se nosim s tugom tako što prođem kroz terapiju
kupovine, a nemam izgovor da sama kupujem odeću za bebe,
tako da mi je Lidija dala izgovor koji mi je bio potreban. Ako je
to sve, krenuću polako...“
Sidni se brzo približila Kejt i skoro detinje pokazala svoju
radost tako što ju je čvrsto zagrlila. Kejt je stajala sasvim mirno,
zabrinuta, pitajući se da li je ovo normalni stepen zahvalnosti za
poklon od tridesetak dolara.
„Sidni, molim te, ne brini“, rekla je Kejt. „Nisam htela da te
uvredim...“
„Nisi me uvredila.“ Sidni je šmrknula i čvršće zagrlila Kejt
na jedan dugi tren. „Odavno niko nije uradio ništa da pomogne
ni meni ni Lidiji, to mi toliko znači. Nikada nećeš znati koliko.“
„Nije to ništa“, rekla je Kejt i odmakla se od mlade majke pre
nego što se i sama raspekmezi. Kejt je osetila kako joj se nešto
meškolji u grudima, kako je golica i tera na suze, i to je proterala
tako što se okrenula naglo. Krenula je pravo ka vratima, pre
nego što neko uspe da je zaustavi.
„Hej, Kejt?“ dozvala je Sidni. „Nadam se... nadam se da
nećeš otići sutra za Njujork. Mislim da bi trebalo da ostaneš celu
nedelju. Ne zbog Maksa ili Vitni, već zbog sebe. Zbog nas.“
Kejt joj se blago nasmešila. „Ako ostanem, da li ćeš
razmisliti o tome da nam se pridružiš na masaži sutra? Sigurna
sam da hotel ima i vrtić. I vrtić i masažu platiću ja. To jest
Maks.“
„Ne bih mogla...“
„Razmisli o tome.“
„Razmisliću“, pristala je Sidni. „Laku noć, Kejt.“
„Laku noć.“ Zvuk Kejtinih štikli bio je kao minijaturne
kljucanje olakšanja dok je odlazila od emotivne bombe Sidni
Benks.
Činilo se da je Sidni uzburkala razna prijateljstva i osećanja u
grupi žena i činilo se da niko ne može da vidi tačno zašto.
Zbližila je uz Luluinu pomoć dve bivše najbolje drugarice –
doduše, to je još stajalo na vrlo tankim nogama – i povezala
grupu žena koje nemaju mnogo toga zajedničko, osim toga što
su svojevremeno delile stan na faksu i uspomene na bolja
vremena. Možda je to bilo do Sidnine iskrenosti, radosti i očaja,
nade i bola koji su svi obitavali u jednoj osobi. Bilo je to previše
za jednu dušu.
Gde li je taj njen budalasti muž? – zapitala se Kejt po
milioniti put. Zašto se ne brine o svojoj ženi i svom detetu?
Kejt nije mogla da se odupre. Kada je krenula iz Sidnine
sobe, noge su je odvukle ka foajeu hotela. Za razliku od mlade
majke, Kejt nije imala problem da nekome smeta. Videla je da je
Sidni iskoristila sve jastuke da okruži bebu i pretpostavila je da
će spavati zajedno u krevetu. Ako Sidni treba još jastuka, trebalo
bi da ih i dobije. Sasvim dovoljno plaćaju za odsedanje u ovom
prokletom odmaralištu.
„Zdravo“, rekla je Kejt i naslonila se na uglačani pult na
recepciji. Čekala je nestrpljivo da mlada recepcionerka podigne
glavu i zahvalila nebesima što to nije ista ona žena koja joj je
ponudila šampanjac nakon što ju je Maks šutnuo baš na ovom
mestu nekoliko sati ranije. „Htela bih da naručim nekoliko
dodatnih jastuka za sobu Sidni Benks.“
„Naravno.“ Recepcionerka se nasmešila i počela brzo da
kucka. Kada je stala, namrštila se. „Hm, izvinite, a jeste li vi
Sidni Benks?“
„Ne, ja sam Kejt Kros. To je za moju drugaricu. Došla sam iz
njene sobe i tražila mi je da pošaljem neke jastuke za njenu
bebu.“
„Izvinite, ali izgleda da niko pod imenom Sidni Benks
trenutno ne odseda ovde.“
„To je sigurno greška“, rekla je Kejt. „Upravo sam došla iz
njene sobe. Ona je u 114.“
Recepcionerka je odmahnula glavom. „Izvinite, ali nije
greška. U sobi 114 ne odseda Sidni Benks – niti igde drugde u
odmaralištu.“
„Ona je gost na venčanju Benksa i Debluove“, rekla je Kejt.
„Pa ona je deo porodice.“
„Jeste li sigurni da joj je to puno ime?“
„Za boga miloga, da! Da li postoji menadžer s kojim mogu da
razgovaram?“
„Izvinjavam se, ali on se trenutno nosi s drugim problemom.“
„Dobro onda. Možete li onda da jednostavno pošaljete
jastuke u sobu 114?“
„Izvinite, ali ne bih mogla. Ta soba je plaćena u gotovini.“
„Pa?“
 „Treba nam kreditna kartica za dodatne troškove.“
Kejt je zakolutala očima i izvadila novčanicu od pedeset
dolara iz novčanika. Stavila ju je na pult. „Pobrinite se da žena u
114 dobije jastuke i proverite da li je njeno ime ispravno
uneseno u sistem, molim vas. Ovo postaje besmisleno.“
„Da, gospođo“, rekla je recepcionerka. „Izvinjavam se zbog
neprijatnosti.“
Kejt nije sačekala dalju potvrdu, već je krenula ka svojoj
sobi. Morala je da uzme aspirin, popije vodu i započne svoj
večernji ritual, inače će se probuditi s užasnom kožom i
depresivnim podočnjacima ispod očiju ujutru.
Tek kada je došla do lifta, zastala je kada je razmislila o
nekoliko slučajeva kada se Sidni čudno ponašala. Njene nejasne
priče o mužu i razlogu njihovog rastanka. Lažno ime koje je dala
u hotelu – što svakako zahteva i lažne lične dokumente. Sobu je
platila gotovinom. Nedostatak sredstava ili posla koji bi je
zadržao dugo na jednom mestu.
Ako se zaista zove Sidni Benks i ako je zaista dala lažne
podatke recepcionerki, nije bilo toliko čudno pomisliti da ta
mlada majka nešto skriva. Većina ljudi se ne trudi da prikriva
tragove, osim ako...
„Gospode!“, promrmljala je Kejt i pritisnula nalakiranim
noktima čelo. „Ona je u bekstvu!“
 ČETRNAEST

D žindžer se osećala pripito kada su se vrata lifta otvorila, i

to ne samo zbog alkohola – popila je jednu, možda dve
čaše vina, i gucnula malo šampanjca. Bilo joj je mnogo
zabavnije da sedi u društvu zanimljivih žena za barom nego da
se obeznanjuje od pića. Kako je to Kejt nazvala? Jadna Mala
zabava. Kako slatko, pomislila je Džindžer s ljubavlju.
Čak ni Emilino prisustvo nije moglo da uništi Džindžerino
raspoloženje. Zapravo, nešto s njom nije bilo sasvim kako treba,
kao neki delić slagalice, koji izgleda kao da odgovara, ali nikako
da se uklopi u celinu, u ono kako je Džindžer zapamtila svoju
bivšu drugaricu. Spolja je Emili izgledala kao što je Džindžer i
očekivala – bila je dobro obučena, dovoljno privlačna, prosečna
žena od skoro četrdeset godina, koja se našla sa starim
drugaricama u baru.
Ali nešto ispod te spoljašnjosti činilo joj se usiljeno,
preterano. I kada su prešli na temu svađe Džindžer i Emili, Emili
je maltene izgledala previše rasejana da bi to i primetila.
Džindžer je pomislila da će njeni donekle zajedljivi
komentari (izazvani vinom) podstaći Emili. Barem da će je
uvući u neku prepirku, ili podstaknuti na izvinjenje, ali Emili
nije zagrizla mamac. Međutim, to nije bilo sasvim normalno i
Džindžer je sve vreme razmišljala o njihovom razgovoru dok se
vraćala u sobu. Da li se Emili nešto desilo i izazvalo veliku
pramenu u njenoj ličnosti? A ako jeste, šta?
Džindžer se borila sa svojim mislima dok je išla hodnikom
ispunjenim cvećem koje se prelivalo preko vrata i proglasa za
venčanje Vitni Deblu i Artura Benksa, za slučaj da nisu svi
primetili prvih devetsto proglasa njihove ekstravagantne
sedmodnevne fešte. Količina ljubavi u ovom hotelu prosto je
gušila. Slike mladenaca bile su postavljene svuda, u finim
kristalnim ramovima, okružene buketima svežeg cveća.
Porodica očigledno nije štedela za ovo veselje.
Prosto pevušeći zbog prijatnog ženskog razgovora, Džindžer
je zastala da pomiriše velike bele ruže u vazi na stolu u hodniku.
Brzo je bacila pogled na obe strane, pa uzela jednu ružu iz vaze i
nastavila dalje, razmišljajući i dalje o Kejt i Emili, ali i o Sidni i
Lulu.
Kako egzotično, pomislila je Džindžer osetivši zadovoljstvo.
(Lulu je bila iz Južne Karoline!) Sve su one uživale u brzim
životu, ali i u velikim problemima. Kejt je postala glamurozna
milionerka. Sidni samohrana majka koja se bori. Emili... hm.
Džindžer je zastala i uzdahnula. Emili je postala senka osobe
koja je bila.
Koliko god da se trudila, Džindžer nije mogla da se seti ni
dana na faksu bez Emili. Njih dve bile su nerazdvojne još otkad
su se upoznale na glupom orijentacionom seminaru orijentacije
za brucoše. Sedele su jedna pored druge na kursu na kom je
svaki student bio primoran da pravi sveću u bojama svoje škole,
priča o smeru koji je izabrao i šta će sjajno uraditi u životu.
Dok su svi ostali pravili da su shvatili vežbu ozbiljno,
Džindžer nije mogla da se uzdrži, već je zajedljivo
prokomentarisala kako je to najskuplji čas umetnosti koji je
ikada pohađala u životu, imajući u vidu koliko plaća za
školarinu da bi naučila da napravi sveću. Samo jedna osoba u
prostoriji se nasmejala. Džindžer se okrenula i zahvalno se
nasmešila Emili, a nakon što su podelile piću za ručak, postale
su drugarice.
 Takođe su uspele da zaobiđu pravila i da zamene cimerke
koje su im dodeljene, da bi mogle da žive zajedno u malenoj
sobi u studentskom domu. Džindžer je onda ubedila Emili i da
promeni raspored predavanja, kako bi mogle i domaći da rade
zajedno. Emili je odmah znala da želi da bude vaspitačica ili
učiteljica, a Džindžer je krenula putem menadžmenta ne znajući
tačno šta bi posle s tim. Dok je Emili zato kao glavni predmet
imala engleski, Džindžer se usredsredila na komunikacije.
Džindžer se sad zapitala da li je Emili ikada završila master
studije i da li je ikada zaista predavala deci.
Uzdahnula je i zamislila Emili sa faksa i opet zaključila da se
ne može ni porediti s večerašnjom verzijom u baru. Nešto je
govorilo Džindžer da život baš i nije išao kako je Emili planirala
– master, muž, deca, možda pas. A opet, nije baš da se Džindžer
trudila da se upusti u razgovor s Emili, tako da je možda sve
pogrešno shvatila. Odavno nije smatrala Emili drugaricom i
zaista je se ne tiče ni kako joj je bilo ni kako joj je sad.
Možda je vreme, pomislila je Džindžer. Vreme je da pređe
preko te tvrdoglave ljutnje. Kejt ima pravo: sve je ispalo kako
treba. Da Emili nije poljubila Frenka te užasne noći, možda bi
Džindžer otišla i na drugi sastanak s Markusom Strejtom. Možda
bi nastavila da ignoriše Frenkove pozive da bi mu dokazala neku
poentu svojom ravnodušnošću, i možda bi ga tako odgurnula
zauvek. Možda posle nikada ne bi smogla hrabrosti da prestane
sa svojom tvrdoglavom fasadom i ne bi se nikad pomirila s
Frenkom, koji joj je pružio skoro dve decenije ljubavi i troje
predivne dece.
Džindžer je pružila ruku ka vratima i pustila te zastrašujuće
misli da odlete. Osetila je toplinu i utehu kada je stavila malu
karticu u bravu. Njen život ipak nije toliko loš. Pa šta ako mora
da radi duple smene i što je njen opušteni muž slobodnog duha
često nervira? Frenk je voli, ona voli njega, a deca su im zdrava.
Nije joj bilo toliko loše koliko je mislila – a taj mali problem sa
Elsi već će rešiti, ona i Frenk će se udružiti, kao i uvek, i srediće
i to.
Osetila je nalet poznate zahvalnosti u grudima kada je zastala
na ulazu u sobu, napola očekujući da pronađe dva majmunčića
kako skaču po krevetu i jednu tinejdžerku majmunicu kako
mrzovoljno zuri u ekran telefona. Frenk nije bio strog što se tiče
odlaska na spavanje, posebno kada Džindžer nije bila kod kuće.
Kao da u kući počnu da važe razna nova pravila čim Džindžer
izađe na vrata, ali obično se pretvarala da to ne primećuje.
Međutim, Džindžer večeras nije bila u pravu. Iznenadilo ju je
što je osetila razočaranje kada je zatekla tišinu i svoje
majmunčiće kako spavaju, savršeno mirni bez nje. Jeda lampa
svetlela je nad njenim i Frenkovim krevetom, kao svetlo na
tremu koje se ostavlja za tinejdžera koji večito kasni kući.
Ispod tog svetla sedeo je Frenk s jednom Popinom knjižicom
otvorenom u krilu, ali glave pognute u dubokom snu. Tom je bio
u sličnom položaju i spavao dubokim snom. Verovatno se
pretvarao da mu je užasno dosadno što mu otac čita knjigu za
malu decu, ali se smestio blizu Frenkovom krilu, taman
dovoljno da može da gleda slike. Džindžerino srce bilo je teško,
preopterećeno težinom njene ljubavi prema njima.
Najveće iznenađenje bila je Elsi. Ona se presvukla u svoju
usku crnu majicu na bretele (koja je bila užasno neodgovarajuća
za spavanje, ali samo pokušajte da joj to kažete i otkinuće vam
glavu) i neonskoroze šorts. Sedela je na krevetu pored svog oca i
držala Popi u krilu. Sestre su takođe bile u carstvu snova. Usta
su im bila otvorena na isti način, kao da će im svakog trena
poteći bale, što je pokazivalo da su sestre čak i dok su tako
nesvesne.
 Džindžer je prekrila usta i sakrila osmeh, misleći da je Frenk
verovatno bio u pravu. Možda im samo svima treba malo
odmora. Treba im da prasnu jedni na druge i da se onda vrate na
zemlju i o tome razgovaraju. Sve je u redu! Njena porodica je
srećna i zajedno su. Džindžer pritom ove nedelje ne mora da
radi. Na odmoru su i to ih ne ubija, uprkos Džindžerinim
sumornim predosećajima.
Uzdahnula je s olakšanjem i okrenula se da uzme svoju
pidžamu iz kofera. Probudiće Frenka i pokriti bebe ćebadima
nakon što se presvuče, opere zube i isključi svetlo. Ako bude
dovoljno tiha, neće nikog probuditi.
Kada je Džindžer otišla u kupatilo, začulo se glasno zvono
telefona, koje je skršilo tišinu i zapretilo da probudi usnulu
ekipu. Džindžer je skočila kao poludela i utišala telefon, a zatim
pogledala da vidi ima li posledica. Srećom, Elsi je samo
zahrkala, Tom se blago trgao, ali svi su nastavili da spavaju.
Džindžer je pogledala u telefon i shvatila da je Elsin. Ko to
zivka njenu ćerku u ovo doba? Džindžer nije volela da bude
majka diktator, ali kad joj je telefon već sleteo u krilo, bilo joj je
teško a da ne zaviri.
A i da ne pominje to da, dok Džindžer i Frenk plaćaju Elsin
telefon, imaju puno pravo da prate listinge, kao i posete
društvenim mrežama, poruke, mejlove – šta god. Ako Elsi ne
želi da Džindžer nešto vidi, onda ne bi trebalo to da radi na
telefonu. Sloboda u petnaest godina je samo iluzija i Džindžer je
to vrlo jasno objasnila svojoj ćerki.
Džindžer je otvorila ekran i zatekla propušteni poziv na ime
Fibi Brimhol – Elsine drugarice iz škole. Namrštila se i
pogledala u svoju ćerku. Elsi nije bila nešto pričljiva, ali
Džindžer je obično znala s kim se druži, a ona se nikada pre nije
družila s Fibinom ekipom. Fibi je pritom bila u četvrtom
razredu, ali i glavna navijačica, srednjoškolska kraljica, vukovac
i klasična podmukla uvlakuša. Zašto ona zove Elsi u ovo doba?
Džindžer je izašla iz sobe, otišla u kupatilo, zatvorila vrata za
sobom i počela da kopa. Njena istraga nije odvela ni do kakvog
razloga za brigu. Nije bilo istorije poziva od Fibi niti razmene
poruka.
Iznenada joj je nešto palo na pamet. Džindžer je otvorila
aplikaciju Mesendžer i odmah pronašla to što je tražila.
 PETNAEST

L ulu je obećala sebi da neće njuškati. Međutim, bio je mrak,

a Lulu nije upalila svetlo da ne probudi Pirsa, pa je rila po
njegovom koferu u skoro potpunoj tami, tražeći kremu za lice
koju je dala Pirsu da spakuje u svoju torbu. I tada je naletela na
to. Drugi papir, ali ovaj s Lulinim imenom na njemu.
Srce joj je potonulo u pete čim ga je videla. Očigledno nije
trebalo da vidi to pismo – barem ne još. Ne ovako. Bilo je
gurnuto u džepić Pirsovog kofera, koji skoro da i ne koristi,
pored službenog telefona, a među stranice njegovog planera.
Kada ga je dotakla rukom, prepoznala je svoje ime napisano
poznatim rukopisom. Pošto je bilo namenjeno njoj, izvukla ga
je, iako je bila sigurna da bi ovo pisamce držao u fioci u radnoj
sobi, pod ključem.
Lulu je osetila kako srce počinje da joj se slama dok ga
rasklapa. Kada se vratila u sobu nakon cele večeri provedene u
baru, bila je preplavljena ljubavlju prema mužu. Zatekla ga je
kako spava u krevetu, s jednom rukom ispruženom ka praznom
mestu pored sebe, kao da čeka Lulu da se vrati. On je bio pravi,
poslednji, jedini za nju. Bila je sigurna u to. I baš kada se Lulu
konačno predala pravoj ljubavi, ona joj je iscurila kroz prste.
Znala je da ne bi bilo dobro da čita to pismo. Bilo bi kao da
čupa krastu koja je tek počela da zaceljuje – rana je već tu, Lulu
je znala.
Bolela ju je već neko vreme i jedino je žalila što nije ranije o
tome razgovarala s Pirsom. Da je sve shvatila ranije, možda je
mogla to da saseče u korenu. Sad je bilo prekasno.
 Ali nije mogla a da ne pogleda.
Pažljivo je privila papir uza se i otišla u kupatilo, osećajući se
kao kriminalac. Kako depresivno! Evo je, ponaša se kao
tinejdžerka i u toaletu plače zbog reda u dnevniku svoje
drugarice.
Penzija nije trebalo da bude ovakva. Život je trebalo da
postaje sve lakši, sa sve manje odgovornosti i drame. Da li je
toliko teško da Lulu ostari sa svojom ljubavi i umre? Nije
mislila da time puno traži.
Velike ružne suze skupile su se u Lulinim očima kada je
spustila poklopac na šolji. Nagnula se s pismom u ruci i
osmotrila Pirsov pažljivi krasnopis, gutajući pljuvačku.

Lulu,
Pokušavam da smislim šta da kažem i kako to da
kažem. U našoj sam sobi i očajnički želim da ti sve
objasnim, ali znam, čim to uradim, sve će se
promeniti. Znam da osećaš da nešto nije u redu i
dugujem ti istinu, tako da ću pokušati to da ti i pružim.
Pa da krenemo.
Obećavam ti ovo: nisam nikada hteo da se to desi
ovako i mogu samo da ti kažem da mi je žao. Voleo
bih da postoji jednostavniji način da ti ovo kažem,
način koji te ne bi toliko povredio, ali ne mogu da ga
se setim. Možda ću, tek kada budem sve napisao, znati
koje reći treba da ti kažem kada te pogledam u oči.
Pretpostavljam da treba da počnem iz početka. Sve
je počelo kada

Lulu je zbunjeno okrenula papir. Pogledala je po sobi. Prosto

nije bilo ničega više.
Pirs je izgubio hrabrost usred svoje ispovesti, usred pisma
koje bi promenilo Lulin život. A sada, više nego ikada, očajnički
je htela da zna zašto.

Detektiv Ramon: Da li prepoznajete ovu ženu?

Ešli Pinket: Oh, naravno! Lulu Frenk. Moja drugarica

Sindi skrenula mi je pažnju na nju čim su ona i njen muž
ušli u hotel. Gospođa Frenk bila je obučena u predivan
krzneni kaput, tako da smo joj se Sindi i ja, naravno, divile
celo veče.

Detektiv Ramon: Da li ste je videle nakon što su se

prijavili u hotel?

Ešli Pinket: Mnogo puta. Bila je u baru s drugaricama celo

veče. A onda još jednom usred noći.

Detektiv Ramon: Kako vam se činila gospođa Frenk kada

se spustila usred noći po drugi put?

Ešli Pinket: Zanimljivo, zaista. Izgledala je veoma

smireno, skoro nezainteresovano kada sam je pitala da li
joj nešto treba. Rekla je da ide malo na svež vazduh. Imala
sam osećaj da je zbog nečega skrhana, ali da se drži kao
stena, i to kažem samo zato što mi je izgledalo kao da je
pre toga plakala.

Detektiv Ramon: Da li vam se činila ljutom?

Ešli Pinket: Bila je više nekako hladno odlučna. Kao da je

znala tačno šta treba da radi i spremna da to prokleto i
uradi.

Detektiv Ramon: Na primer, da ubije?

Ešli Pinket: Više sam mislila na to da iskapi flašu vina

sama. Kad smo već kod vina, detektive, ja sam slobodna za
piće sutra uveče, ako ste zainteresovani...
 ŠESNAEST

E milino telo lelujalo se na veličanstvenom oblaku. Bila je

čudno vesela, skoro ushićena, dok je ležala gola na
Henrijevom krevetu. Osećala se kao da guraju jedno drugo, kao
da gledaju koliko daleko mogu da idu pre nego što se zapale.
„Hvala što si me pustio unutra“, rekla je Emili. „Drago mi je
što sam svratila.“
Henri se zakašljao. „Mislim da moramo da popričamo...“
„Ne.“ Emili je stavila prst na Henrijeva usta, a zatim se
nagnula ka njemu i privukla mu usne ka svojim. „Ne moramo.
To ne bi bilo dobro ni za jedno od nas.“
„Ali...“
„Vidi, Henri“, rekla je Emili u pokušaju da zvuči opušteno i
bezbrižno, kao da se zaista samo izležava na luksuznom krevetu,
veličanstveno naga pored svog ljubavnika. Ljubavnik – kako
otmena reč za kres za jedno veče, pomislila je Emili. Ovo bi i
dalje moglo da se nazove vezom za jedno veče, zar ne? I dalje
nije prošlo dvadeset četiri sata otkad su se upoznali, tako da je,
tehnički, taj izraz i dalje primenljiv.
Emili je izdahnula i okrenula se na drugu stranu, osetivši još
nešto osim svoje uobičajene mešavine griže savesti, besa i
gubitka. Zbog nečega u vezi s celom ovom večeri, zato što je
držala onu bebu, zato što je ponovo osetila dodir muškarca, srce
joj je ponovo lupalo od optimizma. Od one vrste optimizma koji
dugo nije osetila. Tako, tako dugo. Ne otkad je videla Džulijino
lice, držala je u naručju i spoznala sveobuhvatna osećanja
majčinstva.
 Pogledala je u Henrija, koji je čekao tiho i rezervisano, sa
strpljenjem koje je počela da očekuje od njihovih kratkih, iako
intenzivnih susreta. Ležao je tako bez košulje, preplanuo i
prelep, s trbušnjacima koji su predstavljali lep kontrast
zaslepljujuće beloj posteljine. On je bio ona vrsta šmekera koja
može da dobije skoro svaku ženu koju poželi, samo ako se
osmehne.
Henri je usavršio neotesanu tajanstvenu auru, zbog koje je
Emili mislila da je zapravo prevarant, ili da ima ranč, ili da je
štreber milijarder. Emili je osećala blago uzbuđenje zamišljajući
da je nešto od toga (ili možda sve odjednom – rančer prevarant
koji je tako postao milijarder). Ako ispadne da je on investicioni
bankar, koji je samo tražio vikend-avanturu, i da nije ništa
egzotično, užasno bi se razočarala.
„Nisi završila svoju misao“, rekao je Henri i pružio ruku ka
Emilinom licu. Sklonio joj je kosu pomalo grubim prstima.
Sasvim sigurno nije investicioni bankar. Rančer možda. „Šta si
ono pričala?“
„Razmišljala sam. Ti i ja smo verovatno donekle slični“,
rekla je. „I mislim da oboje znamo da ovo ne vodi nikuda; to je
samo mala avantura na odmoru, za opuštanje. Hajde da ne
komplikujemo.“
„Slični?“, pitao je Henri. „Kako to misliš?“
„Ti imaš tajne, ja imam tajne“, rekla je Emili.
„Pretpostavljam da ni tvoje nisu sve predivne.“
„Bila si povređena u prošlosti“, rekao je. „Trzaš se kada te
dodirujem.“
„Ne, ne trzam se. To je upravo ono što nisam htela da radim.“
Emili se pomerila i okrenula leđa Henriju. „Ne znači da je ovo
neka romansa samo zato što pričamo o stvarnosti.“
„Za šta postoji četiri ujutru ako ne za deljenje tajni?“ Henri se
nagnuo ka njoj. Dah mu je mirisao na mentu. Emili je pomislila
kako bi mogla da živi samo od njegovog mirisa – mirisao je na
neku šumsku svežinu. „Ne znaš mi ni prezime. Ne moraš nikad
više da me vidiš.“
„Ali ti znaš moje.“
„Obećavam da neću juriti za tobom.“
Emili je frknula. „Pravi si šarmer!“
„To želiš da kažem, zar ne?“, upitao je Henri. „Nisi udata, zar
ne?“
„Nisam.“
„U lošoj si vezi?“
Emili je progutala pljuvačku, a oči su je zapekle. „Ne, sama
sam. I planiram da ostanem sama dugo, dugo. Zauvek.“
„Ja razumem tajne“, rekao je i naglo se okrenuo od nje. „Ne
moramo o njima da pričamo.“
Emili je pružila ruke za njim i privukla ga k sebi. Preklinjala
je njegove usne da je dodirnu samo još jednom, da ukradu
poljubac od kog će joj srce zalupati jače. Iznenada, imala je
osećaj da su Henrijeve ruke parče neba, gde može da uzvikne
svoje tajne, a one nikada ne bi odjeknule ponovo, da je povrede.
Ako ništa, možda će to umanjiti bol u grudima, koji ju je
udaljavao od osobe kakva je nekad bila.
„Ne mogu...“ Emili se odvojila od njega i uzdahnula naglo.
„Ne mogu. Bio je užasan, Henri. Grozan.“
„Da li si ga prijavila policiji?“
„Ne“, rekla je Emili, a nešto ju je steglo u grudima. „Ubio bi
me. On... tu je bilo i dete.“ Zagrlila je stomak i presavila se, i
dalje osećajući bol koji ju je potpuno uništio.
Henri se pridigao na laktove, ali nije je prekinuo.
Emili je počela da jeca i da se njiše napred-nazad. „Imali smo
dete. Malu devojčicu, Džuliju. Doktori su mi rekli da njena smrt
nije mogla da se spreči, nije mogla da se predvidi, da se sindrom
iznenadne smrti može desiti bilo kojoj bebi, u bilo koje doba,
bez ikakvog razloga.“ Emili se borila da dođe do daha. „Ali ne
verujem im. Da sam samo otišla ranije, možda bi sve bilo
drugačije.“
„Nisi ti kriva. Doktori su to rekli.“
„Bila sam...“ Emili je iznenada prestala da plače. Pridigla se
zamislivši Danijela. Zamislila je čoveka koji joj je bio potreban
tako očajnički tokom fakulteta. Čoveka za kog je smatrala da će
joj pružiti sve, a doneo joj je samo bol.
Da nije bilo Džindžer, možda se ništa od toga ne bi desilo. Da
Džindžer nije prekinula njihovo prijateljstvo zbog jedne glupe
greške – Emili zaista nije bila pri sebi kada je poljubila Frenka!
Izvinila se hiljadu puta, ali ništa nije vredelo. Džindžer je brzo
oprostila Frenku, a Emili nikada nije oprostila. Ta jedna greška
ostala joj je u dosijeu prijateljstva kao neizbrisiva zabeleška, i
što se više trudila da je obriše, to je trajnija postajala.
U svojoj usamljenosti, Emili je pobegla u Danijelov krevet i
preklinjala ga da je primi natrag. Nedugo potom upali su u pravu
uzbudljivu romansu. Bila je slaba i umorna, usamljena i ljuta što
je izgubila najbolju drugaricu. Danijel je tada video nešto u njoj,
shvatila je. Nešto slomljeno. I on je to iskoristio sa svom
veštinom predatora koji traži plen.
Kada bi Emili zatvorila oči, i dalje je osećala udarac njegove
ruke na svom obrazu. Videla je krv kako joj lipti iz nosa kada bi
se on vratio kući pijan i ljut, a ponekad i naoružan. Ali da se nije
vratila Danijelu, ne bi dobila Džuliju. Emili se sećala koliko je
puta stajala nad krevetićem svoje bebe, s plišanim životinjicama
sa osmesima na licima blizu, i pevala nežno, moleći se Bogu da
će ga proći to loše raspoloženje. Da će bar ostaviti ćerku na
miru. Da će se fokusirati samo na Emili.
 „Bila sam nesvesna“, rekla je Emili ravnomerno. Čula je sebe
kako govori, ali zvučalo je isprazno, kao da neko prepričava
priču iz policijskog izveštaja. „Ne sećam se tačno šta se desilo.
Kao da se sve desilo u magli, u košmaru. Probudila sam se i
videla da mi je nos slomljen. Ležala sam u kadi. Kada sam se
osvestila, prvo sam otišla u Džulijinu sobu, da je proverim, i...“
„Žao mi je“, rekao je Henri. Rukom ju je nežno pomazio po
obrazu.
Mučila se da udahne, a kada reči nisu bile dovoljne, krenula
je ka Henriju žestoko. Vukli su jedno drugom odeću, pomalo
opijeni, besni, bolno svesni svog disfunkcionalnog partnerstva.
Borili su se strastveno dok se oboje nisu umorili i zadihali.
„Idem da se istuširam“, rekla je Emili osećajući nalet srama.
Izvukla se iz kreveta. „I ne prati me. M-moram da budem sama.“
Pre nego što je Henri uspeo da odgovori, Emili je otišla na
drugi kraj sobe, zaboravivši da je potpuno naga i da je mesečina
obasjava kroz prozore. Ali već ju je ionako video – celu – i neće
je ponovo videti.
Emili je zalupila vrata kupatila za sobom malo prejako, a
onda je opsovala kada je zgazila torbu, koju je Henri zavrljačio u
ćošak kupatila. Emili ga je iznenadila kada mu je banula na
vrata, tako da ga je verovatno prekinula u raspremanju stvari.
„Jebote!“, opsovala je držeći se za nožni prst koji je
povredila.
Ali kada se sagnula, videla je u šta je udarila i srce joj je
zastale.
Pištolj.
Henri Anonimni nosi pištolj u torbi, i to na svadbu.
Emili je odmah prestala da plače i shvatila da je u opasnosti.
Možda je policajac, ali ozbiljno je sumnjala u to. Nije imao
nikakvu drugu identifikaciju u torbi – Emili je očajnički tražila
neku značku, ali nije čak imao ni karticu za teretanu, bilo šta s
imenom. Čak i da je neki policajac, zar bi putovao na porodični
događaj s pištoljem nehajno ubačenim u torbu? Moguće je, ali...
Nije imala osećaj da je Henri policajac.
Zašto onda ima pištolj?

Detektiv Ramon: Rekli ste da ste ukrali pištolj iz

Henrijeve sobe.

Emili Braun: Jesam! Bravo što slušate!

Detektiv Ramon: Zašto je Henri uopšte i imao pištolj?

Emili Braun: I sama sam se to prokleto pitala kada sam ga

pronašla. Ali moram da vam kažem, i te kako mi je drago
što je bio tamo.

Detektiv Ramon: Da li ste ga ukrali s namerom da

upucate žrtvu?

Emili Braun: Ne, nisam.

Detektiv Ramon: Pa zašto je onda taj čovek završio s

metkom u grudima?
 SEDAMNAEST

„O h, ćao, Lulu!“ Kejt se ispravila iznenađeno kada su se

vrata lifta otvorila i kada je videla poznato lice. „Je li
sve u redu? Kasno je – mislila sam da si otišla u krevet.“ Kejt se
i dalje oporavljala od šoka svoje nove teorije o Sidni i trebalo joj
je više vremena da shvati da je to Lulu. Bila je krenula u svoju
sobu, da započne rutinu za sprečavanje mamurluka, ali je
svratila do recepcije da uzme jastuke za Sidni. Kejt je još u
ranim danima svog velikog posla naučila da čak i najelegantnije
pijanke vode do neelegantnih jutara ako ne preuzme kontrolu
nad situacijom.
Čak i u najsumornijim pijanim noćima, Kejt se ponosila
svojim pažljivim ritualom: aspirin, krema za lice, skoro dve litre
vode, biljni čaj i maska za kosu. Nazovite je opsesivnom, ali dok
su nakon božićne zabave svi u kancelariji izjutra bauljali sa
zamagljenim očima i glavoboljama, Kejt bi se pojavila sveža
kao rosa. Naročito bi joj bilo od pomoći ta rutina tokom ovakvih
noći, kada joj je um zaokupljen mislima o lažnim identitetima i
sobama plaćenim gotovinom.
Lulu je polako izdahnula. „Idem malo napolje da razbistrim
glavu.“
Kejt je nestrpljivo pogledala na sat. Ako ne počne uskoro,
sutra će biti užasna, a nije htela da izgleda užasno kada sretne
Maksa prvi dan nakon raskida. I to ne da bi pokušala da ga
ponovo osvoji, već da on jasno vidi šta propušta.
„Oh, Lulu“, rekla je Kejt umesto kratkog izgovora koji je
nameravala da iskoristi da ode u svoju sobu. Potrudila se da
ovog puta ubaci saosećanje u svoje reči, uprkos tome što joj to
ponovo odlaže rutinu. „Jesi li sigurna da si dobro?“
Lulu je izgledala starije nego ranije, skoro kao prava starica.
Oblačila se elegantno i ekstravagantno – nosila je sjajno
prstenje, svetlucave minđuše, prelepe ogrlice – ali sada je samo
izgledala umorno. Šminka na licu joj je izbledela, a ramena su
joj se pognula. Činilo se da je nije briga.
„Možda možemo da uzmemo po čašu vina?“, predložila je
Kejt, boreći se s porivom da ponovo pogleda na sat. Već su
provele nekoliko sati u baru. Šta više može da se kaže u ove
kasne sate! „Možda će ti pomoći ako popričaš o tome.“
Kejt je to ponudila zato što je to bilo nešto što je pročitala u
knjigama o ljudskim odnosima. Često je čitala takve knjige u
nadi da će bolje razumeti ostatak ljudskog roda. Želela je da se
poveže s drugima na normalnom osećajnom nivou, ali to joj
prosto nije dolazilo prirodno. (Da li ljudi zaista osećaju toliko
emocija sve vreme?) Kejt je često morala da se pretvara da
saoseća s nekim. To je bio onaj mentalitet da se uporno folira
dok joj na kraju ne uspe.
Lulu je podigla glavu u nadi, ali onda je ipak odmahnula
glavom. Kejt je osetila da je preplavljuje griža savesti. Sigurno
njen aspirin i režim lepote mogu da sačekaju pola sata da bi
podržala... Prijateljicu? Kejt nije bila sigurna od čega se sastoji
prijateljstvo, ali jeste imala osećaj da je njih pet večeras razvilo,
ili bar obnovilo, neku vrstu veze u baru.
„Ne, ne želim da ti oduzimam vreme“, rekla je Lulu. „Kasno
je, a i to nije tvoj problem. Čitaču u foajeu neko vreme, a onda
ću krenuti u krevet.“
„Dobro, ali ako se predomisliš, ja sam na devetom spratu,
soba 913. Pokucaj ako poželiš da popijemo piće na terasi i
popričamo – ja ću biti budna barem još sat.“
 „Cenim to“, rekla je Lulu. „Ali biću u redu. Laku noć, Kejt.“
„Laku noć.“ Kejt je ušla u lift i pritisla dugme već dva puta
pre nego što je Lulu stigla da joj mahne.
Kada je lift krenuo nagore, Kejt je razmišljala o tom susretu
sa Lulu. Na neki način, Kejt je videla sličnost između sebe i
Lulu i iznenadila se kada je shvatila da je i sama ta ideja plaši.
Lulu je bila divna – to zaista nema veze s njenom ličnošću. Bila
je otmena i bogata, izvrsna žena kojoj se treba diviti, bez ikakve
sumnje.
Ali iskreno, koja to žena želi da dočeka sedamdesete sama?
Lulu nije to rekla naglas, ali očigledno je nešto muči, a na
osnovu njihovog ranijeg razgovora, Kejt je pretpostavljala da to
ima veze s njenim mužem. Kada bi je Pirs ostavio, Lulu
odjednom ne bi imala muža, decu takođe nema, verovatno nema
ni mnogo rođaka. I iako su gracioznost, šarm i veliko nasledstvo
Lulu doveli daleko, šta bi joj to sad vredelo?
Kejt je razmislila o sopstvenom životu, o onome što se
zapravo promenilo tokom petnaest godina, koliko nije videla
svoje drugarice s faksa. Kejt se nije mnogo promenila, to je
sigurno. Osim što joj se promenio ukus i što je tražila sve
luksuznije i bolje stanove, zar nije i dalje ista osoba kao i s
dvadeset pet godina? Takođe bez dečka, bez dece... sama.
Sledeća decenija biće, najverovatnije, još sumornija. Sa
dvadeset i pet tražila je uspeh. Sada ga je Kejt imala – i još više
od onog čemu je težila. Već je postala partner, i iako je mogla da
skupi još novca, još klijenata i još slave (ili ozloglašenosti – da li
uopšte postoji neki poznati advokat koji je poznat iz drugih
razloga?), to je sve išlo nekako postepeno i lako. Kejt se prvi put
osećala iscrpljeno zbog te pomisli. Već eonima juri novac.
Uhvatila ga je, flaširala, imala zalihe.
Sidni (ili ko god da je ona) žudela je za novcem da bi rešila
svoje probleme, a Kejt je žudela za problemima koje bi novac
mogao da reši. Više novca, više problema – tako ide izreka. Na
neki način, Sidnini problemi su tako jednostavni jer bi novac
mogao da ih reši, pomislila je Kejt kada je lift zazvonio na
devetom spratu. Izašla je, otišla do svoje sobe, ušla i odmah
legla u krevet.
Sidnini problemi bili su stvarni, opipljivi, konkretni. Nemaš
dovoljno novca? Pronađi posao. Nema dovoljno hrane? Kupi
još. Nemaš novca za još hrane? Nađi posao! Da, naravno da je
Kejt shvatala da to nije baš toliko jednostavno, ali na neki način,
i jeste. To su bile osnovne potrebe, koje su mogle biti
zadovoljene prostim rešenjem koje neminovno vodi ka
poboljšanju.
Ali organizacione sposobnosti i volja nisu imali nikakvog
udela u tome što Kejt ne može da zatrudni. Doktori nisu imali
odgovore. Imali su milion testova, ali nikakvog odgovora. Silne
injekcije, silne lekove, ali nikakvo rešenje. Mogli su da joj
prebacuju embrione u telo i da je teraju da ovulira dok ne
poplavi, a opet, nikakav novac ne može da popravi Kejtine
pokvarene delove. Iako je sanjala o tome. O bože, kako je
sanjala! Šta sve ne bi dala za lako i jednostavno rešenje. Može i
sada da zamisli reklamu: Da li vam materica zadaje probleme?
Sredite je u tri lagane rate od 999,99 dolara!
„Dođavola, materice!“, rekla je Kejt svom stomaku. „Zašto si
tako jebeno negostoljubiva?“
Taj mali ispad vratio je Kejt stvarnost. Izvadila je iz kese
kupljeni aspirin i vodu i sela na krevet. Uzela je pilulu i popila
vodu, jedva da je i osetila težinu leka na jeziku.
Plavo svetio treperilo je s laptopa na stolu, pa je odlučila da
samo brzo pregleda mejlove – rekla je kolegama da će se
ulogovati i proveriti sve, ali se zanela u baru i zaboravila na to.
 Otvorila je laptop, ali umesto da uđe u svoj nalog i otkrije
standardna dosadna pitanja svojih kolega, ukucala je u
pretraživač ime koje je te večeri upoznala. Ukucala je Sidni
Benks u pretraživač i držala prst iznad tipke da započne
pretragu.
Ali ipak ju je pritisla i naslonila se na stolicu, čekajući da se
rezultati prikažu. Ili se možda ništa neće pokazati, razmišljala je
Kejt u sebi. Ako im je Sidni svima dala lažno ime, neće moći
ništa da nađe.
Pretraživač je izlistao rezultate u trenu, i kao što obično biva,
postojalo je više žena sa imenom Sidni Benks, pa čak i jedan
(veoma zgodan) muškarac u Australiji. Brzo je prošla kroz
nekoliko prvih rezultata, koji očigledno nisu bili žena koju je
Kejt upoznala. Ipak, kada je Kejt kliknula na slike, iznenadili su
je rezultati.
I zaista je bila tu – Sidni Benks – i smešila se s plavičastog
ekrana. Istini za volju, nije bilo mnogo njenih slika, ali bilo ih je
dovoljno. Dok su Kejtine slike stalno izlazile u novinama i na
sajtu njene firme, znala je da drugi vole svoju privatnost, a činilo
se da je Sidni jedna od tih.
Kejt je kliknula na link za Sidnin profil na Fejsbuku. Nalog
joj je bio zaključan, podešen samo za prijatelje, tako da Kejt nije
mogla da vidi ništa osim profilne slike, ali bilo je jasno da je to
Sidni. Kada je još malo potražila, našla je članak o Sidninim
srednjoškolskim danima, kada je bila navijačica, i kratak esej o
tome kako volontira u skloništu za beskućnike po podne. Kejt je
zato bila uverena da Sidni Benks jeste ona za koju se izdavala.
Ali zašto je onda platila gotovinom i koristila lažno ime da se
prijavi u hotel? Jedini odgovor koji je postojao bio je onaj koji je
Kejt već pretpostavila: da je Sidni u bekstvu – krije se od
nekoga. Kejt je dalje posumnjala da to ima neke veze s Lidijinim
ocem. Sidni nije pominjala detalje svog razvoda, a druge žene
bile su previše pristojne da je o tome zapitkuju. Ali da to možda
zalazi dublje u opasnu teritoriju nego što bi iko od njih
pomislio?
I dalje je razmišljala o tome i zatvorila pretraživač, a zatim
pogledala nekoliko mejlova od asistenata i partnera, pustivši da
je preuzme dosadna monotonija posla. Kejt je automatski
odgovarala na hitne imejlove i proverila i one koji nisu bili hitni.
Zatim je ponovo počela da razmišlja o večeri i opet postala
znatiželjna.
Otvorila je novi prozor na pretraživaču i ponovo stavila prste
na tipke. Nije još bila sigurna šta želi da potraži. Kejt je samo
znala da nije htela da sledećih dvadeset godina budu iste kao
prethodnih dvadeset. Ne bi mogla da podnese da ostane sama i
bez dece. Na neki način, kao Lulu, pomislila je Kejt tužno.
Jadna Lulu.
Kejt sebi nikada ranije nije dozvoljavala da pretražuje
usvajanje. Uvek je imala osećaj da je to priznanje neuspeha.
Nije to rado priznavala, ali usvajanje je izjednačavala s
davanjem novca u dobrotvorne svrhe, iako je oduvek na to da
gledala kao na nešto sjajno, čak predivno. Kao na magičan način
da se povežu roditelji koji žele dete i beba kojoj treba dom. Kejt
je to obožavala! I podržavala. Odlazila je na dobrotvorne večere
za usvajanje barem jednom godišnje, u predivnoj haljini i s
otvorenom čekovnom knjižicom.
Ali nikada pre nije razmatrala usvajanje za sebe. Kejt je
navikla da sve ide po njenom, da joj sve uspe kako je zamislila.
Nikada nije ni pomislila da je pokvarena, i da nema stručnjaka
koji može da je popravi.
Kejt je shvatila da žustro kuca po tipkama kada se usudila da
realno razmišlja o svojoj budućnosti.
 Usvajanje.
Hraniteljstvo.
Duboko je udahnula i osećala se skoro kao da ulazi u
avanturu. Možda je ovako uvek trebalo sve da ispadne – možda
bi trebalo na ovaj put da pođe sama. Kao samohrana majka, kao
Sidni, samo s novcem. I bez bežanja. Sa redovnim vrtićem i
organskom hranom i... u redu, nije uopšte bila kao Sidni, osim
činjenice da obe idu putem same.
Kejt nije bila pohlepna. Znala je koji su rizici; imala je
trideset osam godina i sigurno neće biti mlađa. Nije tražila trojke
ili petočlanu porodicu kao Džindžer, samo jednu malu osobu za
sebe. Nekoga da drži, oblači, hrani i voli.
Osetila je nalet adrenalina kada je ispunila formular na
jednom sajtu, koji je tražio dosta informacija i obavezan
razgovor. Maleni prozor obavestio ju je da će joj se neko javiti
tokom sledećeg radnog dana.
Kejt je obrisala dlanove (koji su nekako počeli da joj se
znoje) o posteljinu, a onda je ustala. Već je zamišljala sastanak
sa službenikom agencijom za usvajanje: Da, uzeću jednog
zgodnog muškarca da bude otac, molim! Pametnog – definitivno
pametnog. Možda nekog profesora? Astronauta? A za majku, šta
kažete da bude doktorka?
Da, pomislila je Kejt s osmehom na licu. Maks joj uopšte ne
treba.
Kejt je znala da malo skače pred rudu. Drhtala je od
iščekivanja, što je bilo besmisleno. Samo je izguglala sajt. Ali
osećala se kao da se pred njom otvorio put, i ako je postojalo
nešto što Kejt ceni, to je konkretan plan puta i konkretni koraci
koji vode do rešenja problema.
I dalje je osećala adrenalin kada je otišla u kupatilo i nastavila
rutinu protiv mamurluka. Pustila je da je preplavi toplota vode i
počela da razmišlja o usvajanju i svemu s čim mora da počne
čim se vrati u grad.
Usred svoje rutine, Kejt je primetila da joj je malo muka, ali
to je ignorisala. Ali to je bila loša ideja, budući da je jedva stigla
da izađe ispod tuša i dođe do šolje, gde je ispraznila sve iz
stomaka.
Da je samo počela svoju rutinu protiv mamurluka ranije.
 OSAMNAEST

L ulu se polako budila.

Sunčevi zraci osvetljavali su prostranu sobu, koja je bila
velika skoro kao penthaus. Plavo nebo prostiralo se kilometrima
u daljinu, pružajući se preko vrhova palmi, kaktusa i drugih
pustinjskih biljaka. Lulu je podesila jastuk i uzdahnula od
blaženstva luksuza i komfora hotelske sobe napravljene posebno
da opusti gosta i da mu pomogne da se odmori od vreve i stresa
stvarnog sveta.
Pružila se sa strane i potražila Pirsovu ruku, da mu pokaže da
je budna; on bi već trebalo da je budan, da čita novine i strpljivo
čeka da mu se žena pridruži u svetu koji se budi.
Ali rukom je dodirnuta samo posteljinu. Čistu uštirkanu
posteljinu s dodatkom mekanog hipoalergijskog jastuka. A glava
njenog muža nije bita na njemu. Odmah se pridigla i duboko
udahnula. Osetila je kako se stvarnost polako spušta na njena
ramena kao teško ćebe.
Lulu je pogledala po sobi blago dezorijentisana. Obično bi
njen muž čekao pored nje dok se ne probudi. Da li je izašao iz
sobe? Otišao na doručak bez nje?
Osetila je kako je peku oči od suza, ali onda je začula tuš u
kupatilu. Bilo ju je sramota što je osetila olakšanje kada je
shvatila da je Pirs još tu, tako neće još dugo.
Ustala je iz kreveta i obukla beli mekani bademantil sa
izvezenim amblemom hotela. Zatekla je na poslužavniku otmeni
mali aranžman s kafom. Jedna od dve šolje već je bila
iskorišćena, a u Pirsovoj šolji ostao je samo tamni talog.
 Lulu je uzela drugu, dodala kocku braon šećera – to jest,
otmenu vrstu bezoblične mase sirovog šećera, uvezenog s nekog
karipskog ostrva – i ubacila je u delikatnu šolju crne kafe. Para
se podigla kada je Lulu dodala u svoje piće malo mleka iz
jednog predivnog bokalčića, a onda je uzela malenu roze-zlatnu
kašiku.
Pažljivo je podigla delikatnu šolju, tako tanku da bi mogla
pući i od povetarca, a zatim je otišla do terase, gde je sela u
jednu od udobnih ležaljki, na kojoj je već bio postavljen novi
peškir.
Kada je sela na nju, osetila je kako se sunce igra žmurke s
oblacima na njenom licu i prvi put nije brinula zbog zaštitnog
faktora, bora ili raka. Zatvorila je oči i uživala, pokušavajući da
ne razmišlja uopšte.
Ali Lulu nikada nije išla na meditaciju, i kada je otvorila oči,
videla je svoj odraz u prozoru. Ovog jutra bila je bez šminke,
bez nakita, bez krema i losiona, koji su svi skupa služili da
sakriju godine. Približila se staklu i podigla ruku da dodirne
obraz.
Bilo je čudno kako se spoljašnje bore nisu slagale s mladošću
koju je osećala iznutra. Ponekad se Lulu osećala kao da je još
neki devojčurak. Zatim bi spazila odraz u ogledalu i prisetila se
da, zapravo, ima dovoljno godina da nekom bude baka. Taj
raskorak realnosti i osećaja bio je nespojiv, i kako je Lulu
mislila, njen duh nikada nije dovoljno odrastao da stigne
ostarelo telo.
Lulu nikada nije bila preterano zabrinuta brojem svojih
godina. Ceo život imala je mladost, lepotu i šarm na svojoj
strani. Uz to, uvek je birala da se uda za starije muškarce. Ne
samo što bi obično bili boljeg finansijskog stanja, već je i
uživala što je ona mlađa u paru.
 Ipak, Lulu je bila životnom dobu kada muškarci stariji od nje
umiru kao muve. Ali nije to poenta. Lulu više nije htela da traži
nekog drugog. Nije htela ponovo da traži ljubav, da prolazi kroz
besmislene razgovore i razmenu životnih priča, upoznavanje
porodice, sanjanje o zajedničkoj budućnosti. Izgubila je i volju i
želju za time, vrlo verovatno jer je mislila da je taj deo njenog
života završen zauvek.
Ljubav nikada ranije nije toliko zamarala.
Zvono telefona prenulo ju je iz sanjarenja. Ušla je s terase i
vratila šolju na poslužavnik uz zveket. Uzela je sobni telefon i
zastala kada je shvatila da zvuk ne dolazi s fiksnog.
Ta melodija nije joj bila poznata. Lulu je bacila pogled na
svoj telefon, ali ekran joj nije pokazivao dolazni poziv. To nije
bio ni poznata Pirsova tema, ali Lulu je bacila pogled na njegov
punjač na zidu, koji je bio prazan. Osetila je žmarce na vratu
kada se okrenula, tražeći odakle dolazi zvuk.
Noge su je vodile ka Pirsovom koferu. Sagnula se, otkopčala
ga i pažljivo potražila među njegovom odećom. Čulo se blizu,
toliko blizu da je bila sigurna da dolazi iz njegove torbe. Lulu je
opsovala dok je prolazila kroz poznate pantalone i košulje svog
muža, kroz njegove pidžame i sportsku odeću, pa i kroz čarape.
Izvadila je njegov službeni telefon, koji je videla kasno sinoć, ali
ekran je bio prazan i nije bilo propuštenih poziva.
Tajanstvena melodija nastavila je da se ponavlja. Tek kada je
Lulu otkrila maleni rajsferšlus u unutrašnjosti kofera, sakriven
iza mnoštva Pirsovih stvari, osetila je vibraciju. Drhtavim
prstima, Lulu je otvorila džep i stavila ruku unutra. Uzela je
tanki mobilni i privukla ga k sebi, oklevajući da pogleda ime.
Umesto punog imena, pisalo je samo Š. Lulu se sledila krv
kada se sve sleglo. Kasni noćni sastanci, crne knjižice sa
sastancima obeleženim samo jednim slovom, beleške o
sastancima kojih Lulu nije bila svesna... To je ona.
Osetivši da će poziv preći na glasovnu poštu, Lulu je
reagovala impulsivno. Pritisnula je ekran da primi poziv, stavila
telefon na uho i sačekala.
„Jesi li ti, Pirse?“, pitao je ženski glas. „Trebalo je da me
nazoveš sinoć. Mislila sam da si rekao da ću moći da te dobijem
iako nisi tu ove nedelje. Halo? Pirse?“
„Ko je to?“, pitala je Lulu. U glasu joj se začulo neko čudno
grgotanje. „I šta vi hoćete od mog muža?“

Detektiv Ramon: Gospođo Frenk, razumem da ste proveli

neko vreme s Kejt Kros sinoć u baru hotela.

Lulu Frenk: Kažete to kao da smo imale divlju aferu.

Popile smo nekoliko pića s nekoliko drugarica.

Detektiv Ramon: Da li ste imali osećaj da je Kejt besna

zbog raskida s Maksimilijanom Benksom? Dovoljno da
ubije čoveka?

Lulu Frenk: Kakve to veze ima? Već sam vam rekla da

sam ja kriva. Mlatnula sam tog čoveka po glavi flašom
vina i oborila ga. Ovo je već treći put da vam ponavljam
jedno isto.

Detektiv Ramon: To je čudno, Lulu. Jer imam i tri druge

žene s istom tom pričom. Četiri priznanja i sve tvrdite da
su same delate bez razmišljanja i ubile čoveka, a imam
samo jedno mrtvo telo – to jednostavno nema smisla!
 DEVETNAEST

N akon onoga što je otkrila na Elsinom telefonu prethodne

večeri, Džindžer je osetila olakšanje kada je doručak s
njenom porodicom bio uspešan. Sedela je u dobro osvetljenom
prostoru ispred ogromnog švedskog stola – odmaralište je
obećalo impresivan izbor hrane, a što se tiče Džindžerine dece,
čak je i premašilo njihove želje.
Nije dobila opuštajuću fensi kafu, koju donosi sobna posluga
dok ona leži na glamuroznoj ležaljci, obmotana u mekani
bademantil odmarališta, sluša povetarac i oseća sunce na koži –
što je zamišljala za sebe – ali barem su deca srećna. I nije mogla
da priušti da daje osoblju napojnice, tako da je to automatski
značilo da je verovatno bolje što nema te sobne usluge.
Kad je već kod toga, Džindžer apsolutno mora da se seti da
uzme kolačiće pre nego što ih ostave uveče. Inače će deca, koja
su obdarena izrazitim moćima zapažanja, početi da joj
postavljaju razna pitanja o tome gde su otišli kolačići od sinoć.
Džindžer nije mogla a da ne pomisli da njen hotel postupa
pametno – nema sobne usluge, nema kolačića, nema
nesporazuma i problema.
Uprkos tom sanjarenju, Džindžer se prenula i vratila u haos
doručka kada joj je mleko prsnulo u oko. Uzdahnula je i
uključila se u porodični razgovor.
Tom: „Brate, jesi li videla koliko paste za doručak? I pica –
pun pogodak!“
Popi: „Mama, mogu li ja da pomešam razne žitarice? Sve?
Ima ih jedan, dve, tri... Jesam li već rekla tri? Četiri, pet –
mislim da ima trideset vrsta žitarica!“
Frenk: „Dušo, jesi li videla da imaju bar za kafu? Besplatni
late. To bi koštalo šest dolara u Starbaksu. Prosto kriminalno!“
Čak je i Elsi napunila tanjir raznim zalogajčićima, mahom
krofnama, i dodala malo jogurta sa strane, čisto da bi bolje
izgledalo, i bananu, koju će posle gurnuti u torbu i nikada neće
pojesti. Bilo kog drugog dana, Džindžer bi zahtevala da Tom
pojede malo voća pre pice, i insistirala bi da se Popi ne zanosi i
izabere samo dve-tri vrste žitarica. Zatim bi nehajno
napomenula Elsi da krofne za svaki obrok nisu prihvatljive. Ali
ovog jutra Džindžer nije imala dovoljno energije za to.
Džindžer je pogledala u svoj dupli espreso i krofnu (pod
stresom je i na odmoru) i shvatila da ionako nije u situaciji da
drugima popuje. I dalje je bila rasejana zbog poruka koje je
pronašla u ćerkinom telefonu. Još gore, uopšte joj se nije svidelo
kako se završio njen razgovor s Elsi.
„Jesi li dobro, dušo?“, pitao je Frenk i zagrlio je. Izgledao je
zadovoljan sobom kada je bacio pogled na ostatak stola.
„Izgledaš umorno. Malo smo se previše zabavljali s devojkama
sinoć, a?“
„Tako nešto“, rekla je Džindžer. Nije uspela da bude nasamo
s njim, da porazgovaraju o porukama bez radoznalih dečjih
ušiju, tako da je odlučila da to zasad odloži. „Mami sad malo
nije dobro.“
„Pa, bilo je i vreme da se malo zabaviš.“ Frenk je ustao.
„Hajde, deco, da odigramo jednu partiju odbojke na pesku. Ko
je spreman da ga tata pobedi?“
„Nećeš nas pobediti.“ Tom je skočio na noge, a onda se
vratio do svog tanjira i zgrabio ostatak pice žgoljavom rukom.
„Ja tako smečujem da nećeš ni znati šta te je strefilo.“
„I ja želim da igram!“ Popi je pokušala da skoči, ali je laktom
zakačila činiju i prosula mešavinu žitarica i more mleka na sto
„Ups!“
„U redu je“, rekla je Džindžer tiho, s nekom jezivom
mirnoćom. „Ja ću se pobrinuti za ovo. Vi idite s tatom, a ja ću
vam se pridružiti uskoro.“
„U redu, deco! Popi, šta imaš da kažeš majci?“, zahtevao je
Frenk sa strogim izrazom lica. „Moraš da budeš pažljivija,
dušo.“
„Izviiini!“, uspela je da izusti Popi. „Je li u redu, tata,
možemo li sad da idemo?“
„Elsi, možeš li da sačekaš malo ovde?“, promrmljala je
Džindžer. “Volela bih da s tobom razgovaram na tren. Nije...
nije o onome od juče.“
Elsi je ustala i besno pogledala majku. „Neću!“
Džindžer je razmišljala da se pozove na to da je ona majka i
da je zaustavi, ali već je dovoljno pretila svojoj deci u putu. Bila
je umorna. Iscrpljena. Neko bi morao da izmisli roditeljsku
mapu za tinejdžerske godine i da je prodaje. Dala bi sve pare što
ima za taj program.
Džindžer je čula da tinejdžeri pre ili kasnije postanu zreli
ljudi, ali Elsi ima samo petnaest godina. Proći će još dosta
godina, a Džindžer je pretpostavljala da će se situacija u
međuvremenu pre pogoršavati nego što će se popravljati. A da i
ne pominje da ima još dvoje dece, koja još nisu ni blizu
tinejdžerskog doba. Bože pomozi, ovo je čeka još dvaput!
Dok je Džindžer gledala svoju najstariju ćerku kako ide za
ocem, primetila je da se Elsi malo osmehnula nečemu što je
Frenk rekao. Džindžer se utroba stegla od ljubomore.
Veoma se trudila da joj porodica bude obučena, nahranjena i
da ima pristojan krov nad glavom. I Frenk je to isto radio, ali
nekako su se deca za zabavu okretala ka njemu, kao suncokreti
ka svetlu. Primetno bi se ozarili kad god bi on bio u sobi. Kad bi
Džindžer ušla u sobu, deca kao da se uplaše i zatvore skroz. Ali
ona nije strašna, zar ne? Mnogo voli svoju decu – umrla bi za
njih – zar im to nije jasno? Gde se to izgubilo u prevodu?
Dok je besnela zbog te nepravde, Džindžer je skupljala
prosute žitarice i sklanjala poslužavnike sa stola. Ali ubrzo je
došao konobar i mahnuo joj da stane.
„Mi ćemo se pobrinuti za to, gospođo“, rekao je mladić sa
širokim osmehom. „Vi se opustite. Ne bi trebalo da radite dok
ste na odmoru.“
Džindžer su se zatresle ruke i skoro da je zaplakala. „Hvala
vam“, rekla je, a glas joj je pukao. „Mnogo vam hvala.“
Kada je krenula u foaje, zatekla je ženu u teniskoj odeći kako
služi kokosovu vodu iz čaša za šampanjac. Džindžer je zahvalno
uzela jednu čašu, a onda sela s uzdahom u prazan deo foajea.
Okretala je vrat polako i zatvorila oči. Pokušala je da broji do
deset, ali izgubila se kod osam. Nije znala šta da radi s Elsi.
„A da ipak dođeš na masažu?“, začuo se oštar i odlučan glas
iza nje, i Džindžer je odmah prepoznala Kejt. „Izgleda da si pod
velikim stresom. Nisam te takvu videla otkad su bili poslednji
ispiti.“
„I jesam.“ Džindžer je otvorila oči i ugledala svoju
besprekorno obučenu drugaricu. Kejt nema dece, nema
problema, pa nema ni tog stresa, pomislila je Džindžer pomalo
ogorčeno. Umesto toga, ima novca napretek, kreditnu karticu
bez limita bivšeg momka i nedelju dana odmora. „Sećaš li se da
sam ti pomenula da sam uhvatila ćerku da nosi kondome?“
„Da“, rekla je Kejt. Držala je čašu kokosove vode u ruci i
izgledalo je kao da je krenula na Francusku rivijeru, s ogromnim
šeširom i jednodelnim kupaćim kostimom. Prozirna haljina za
plažu jedva da je malo skrivala njenu predivnu figuru. „Sećam
se.“
Džindžer je shvatila da zuri. „Izvini... izgledaš tako lepo, a ja
se osećam ofucano. Ne mogu da verujem da smo isto godište.
Čak nemaš nijednu boru.“
„Tvoja ćerka?“
„Ah, da“, rekla je Džindžer. „Pa, pridikovala sam Elsi zbog
toga... ili sam bar pokušala, ali ona ne želi da čuje ništa što ja
imam da kažem. Neće čak ni da bude sama u istoj sobi sa
mnom. A onda sam sinoć sve pogoršala. Pronjuškala sam joj po
telefonu i... Pa, ne bih da te zamaram detaljima.“
Kejt je pogledala u nokte i klimnula glavom, kao da to njoj
sasvim odgovara.
„Ali sada sam u dilemi.“ Džindžer je odmahnula glavom.
„Ako kažem Elsi da sam joj njuškala po telefonu, nastaće
ogromna svađa i poenta će se izgubiti. Želim da zna da je volim
i da samo želim da je zaštitim.“
„A šta misliš da ja popričam s njom?“
„Molim?“ Džindžer je odmahnula glavom, pomislivši da nije
dobro razumela Kejt. „Izvini, ali ne vidim kako bi to pomoglo?“
„Ja sam izgubila nevinost tek s dvadeset i tri godine“, rekla je
Kejt i pogledala Džindžer pravo u oči. „Mislim da je to jedno,
hm, osam godina posle tebe?“
Džindžer se zarumenelo lice. „To je bilo s mojim mužem!“
„Nije me briga kada si to uradila, samo sam mislila da bi ona
možda htela da popriča i s nekim ko je odabrao da čeka“, rekla
je Kejt. „To jest, ako misliš da bi htela to da čuje od mene.
Možda nisam ispala savršena, ali sasvim sam u redu u većini
ostalih kategorija.“
„Oh, Elsi bi te obožavala“, rekla je Džindžer. „Ne budi
blesava. Ali ne duguješ mi ništa, Kejt i... ne bih znala ni kako to
da joj pomenem.“
 „Pusti mene da se pobrinem za to“, rekla je Kejt. „Ubaciću to
u razgovor a da tebe i ne pomenem. Ne mogu da obećam da će
pomoći, ali smatram da neće ni odmoći.“
Džindžer je klimnula glavom. „Valjda ne može. Ne znam.
Moram prvo da popričam s mužem. On je sad zauzet decom, čak
i ne zna da sam pregledala Elsin telefon sinoć. Stvarno sam
napravila haos.“
„Srediće se sve“, rekla je Kejt. „Popričaj ti s mužem da li
možeš po podne da uzmeš malo vremena za masažicu. Menjaj se
s njim za... oh, ne znam kako ga podmićuješ. Ponudi mu
specijalne seksualne usluge. Treba ti masaža, Džindžer. Izgledaš
kao Hulk tako pogurena.“
„Znam.“ Džindžer je izdahnula. „Ideš li ti sad na masažu?“
„Ne.“ Kejt je odgovorila oštro – preoštro – i brzo se ispravila.
„Mislim, moram prvo nešto da sredim. Idem da pronađem
Sidni.“
Ako Džindžer ne greši, Kejt je napravila malu pauzu pre nego
što je izrekla Sidnino ime. Džindžer se namrštila. „Je li sve u
redu?“
„Ne znam“, rekla je Kejt nervozno. „Ali nameravam da
saznam. Vidimo se onda po podne?“
Džindžer je ustala i gledala kako Kejt odlazi a da nije ni
sačekala odgovor. Bila je rasejana, to je sigurno. Džindžer se
zapitala šta se to desilo sinoć između Kejt i Sidni. Jer tačno se
videlo da se Kejt na nešto nameračila, a Džindžer je iz iskustva
znala da kad se Kejt namerači na nešto, zažali svako ko joj se
nađe na putu.

Detektiv Ramon: Da li ste primetili nešto čudno u vezi s

mladom Sidni Benks tokom vašeg boravka u odmaralištu?
Džindžer Adler: Mislim da ne. Provele smo celo veče
zajedno prve večeri kada smo stigli, i nekako me je malo
podsetila na mene. Znate, mlada majka koja se muči. Tako
je meni nekada bilo s Elsi. Šta biste vi uradili da ćerki
pronađete kondome, detektive?

Detektiv Ramon: Gospođo, znači, niste primetili ništa

neobično u vezi sa Sidni?

Džindžer Adler: Ne, ne baš. Mada se nešto se čudno

dešavalo između Kejt i Sidni narednog jutra. Ali koji god
problem da su imale, izgleda da su ga sredile, jer je Sidni
posle bila na masaži, a Kejt se više nije ponašala čudno.

Detektiv Ramon: A šta ako vam kažem da niko u

odmaralištu nije prijavljen pod imenom Sidni Benks?

Džindžer Adler: Ali to nema smisla. Pa upoznala sam se s

njom.

Detektiv Ramon: Ima smisla ako je navedena Sidni Benks

dala lažno ime kada se prijavljivala, ili je pak dala pravo
ime, a svima ostalima se predstavljala lažnim imenom,
kako bi mogla da se ubaci među svatove.

Džindžer Adler: Pa, šta je od ta dva?

Detektiv Ramon: Kažete mi da vi ne znate?

Džindžer Adler: Ali ja sam upoznala Sidni Benks i njenu

bebu Lidiju. Zašto bih vas lagala?
Detektiv Ramon: To i ja pokušavam da saznam, gospođo
Adler. Jer koliko ja vidim, sve me lažete.
 DVADESET

K ucanje na vratima prenulo je Emili iz sna.

Pridigla se u krevetu i pažljivo pustila um da je locira u
hotelu dok je gledala oko sebe. Kada je začula i drugi put
kucanje, osetila je kako joj stomak propada. Stvarno, ali stvarno
je želela da je to sobarica. Ali vrlo dobro je znala je da nije.
Obukla je plišani bademantil i uzdahnula, pomirena sa
sudbinom, a zatim je otišla do špijunke i pogledala kroz nju. Još
više je uzdahnula i otvorila vrata. “Šta radiš ovde?“
„Dobro jutro“, rekao je Henri naginjući se na dovratak.
„Otišla si prilično brzo sinoć.“
Emili je prekrstila ruke. „Imali smo vezu na jedno veče,
Henri. Izgleda mi da ne razumeš taj koncept.“
„Samo sam hteo da proverim kako si.“ Henri se nasmešio, ali
je izgledao kao da mu je neprijatno, kao da je ovo granica
njegove sentimentalnosti. „Kao što sam rekao, otišla si nekako u
žurbi.“
Nakon što je Emili sinoć pronašla pištolj, umirila je srce i
odgovorila se od potpunog napada panike. Ovo je Amerika.
Mnogo ljudi ima dozvolu za nošenje oružja, uživa u njemu i drži
ga iz bog sveti zna kojih razloga – bezbednosti? Henri možda
samo voli pištolje i želi da bude naoružan u slučaju da mu neko
upadne u dom. Ili ga možda neko juri. Ili on možda nekog juri.
Nije mogla da zna.
„Nisam namerno“, rekla je. „Prosto sam se istuširala, a kada
sam izašla, ti si već spavao. Pretpostavila sam da treba samo da
se vratim u svoju sobu.“
 „Mhm.“
„Šta?“
„Nisam spavao.“ Henri je zakoračio ka njoj, ali taj pokret
izgledao je zastrašujuće, na granici opasnog. „Gledao sam te
kako na vrhovima prstiju izlaziš iz sobe kao da te đavo juri. Da
li sam ja nešto uradio? Rekao nešto? Nisi se čak ni osvrnula.“
„Ne treba da postavljaš ta pitanja. Treba da ostaneš
anoniman!“
Henri ju je gledao. „Nije bilo teško izguglati te, znaš. Čitulja.
I muž. Zvao se Danijel, zar ne?“
Emili se sledila. Nije dozvolila sebi da mu izgovori ime otkad
se njihova veza završila onako naglo. I nasilno. Pročistila je grlo
i kruto odmahnula glavom. „Ne znaš ti ništa o tome šta se
desilo! Želim da odeš!“
„U redu.“ Henri je podigao ruke. „Odlazim.“
„Odmah!“ Emili je imala osećaj da joj je celo telo potopljeno
u ledenu vodu. Bila je napeta, iscrpljena i sve ju je bolelo.
Morala je ponovo da razgovara sa Šarlin. Emili se vrtelo u
glavi, a mamurluk je sve samo pogoršao. Tonula je u prljav i
bljutav živi pesak, koji ima potencijal da postane otrovan... i to
ubrzo.
„Tačno je da ne znaš moje ime i tačno je da sam te upoznao
tek juče“, rekao je Henri držeći odstojanje, s rukama podignutim
gore da pokaže da nije opasan. „Ali mislim da si mi rekla svoje
najmračnije tajne sinoć. Možda te već znam bolje od tvojih
najboljih drugarica.“
Emili je stisnula vilicu i osetila kako joj užas raste u stomaku
i juri telom. Nije bilo fer, bilo je čak i okrutno kako je Danijel
uništio Emilinu sposobnost da ima i kratku vezicu s nekim a da
je ne upropasti. „Pronašla sam sinoć tvoj pištolj. Zato sam otišla.
Ko si ti, Henri?“
 Henri ju je pogledao bezizražajno, „Mislim da si u pravu.
Ovde se rastajemo.“
„Dobro je.“ Emili ga je besno pogledala. „Možemo smatrati
da je ova vezica završena.“
Emili je gledala kako se Henri okreće i odlazi od nje, napet,
visok, krupan. Iako je delom bila uznemirena što odlazi, tako je
ipak najbolje.
Ko on misli da je? Robin Hud? Ne bi trebalo da kopa po
tuđoj prošlosti. Emili nije znala šta Danijel sada radi – ili ikada.
On je sad tuđi problem. Ona je pobegla i platila užasno visoku
cenu za svoju slobodu.
Zalupila je vrata za sobom i podigla telefon.
„Šarlin!“, rekla je kada se ova javila. „Treba mi pomoć!“
 DVADESET JEDAN

K ejt je ostavila Džindžer u foajeu da razmišlja o

srednjoškolskim problemima dok je ona otišla da se nosi s
odraslima. Kejt se dodatno potrudila da drži glavu visoko ovog
jutra... jer nešto sasvim sigurno nije bilo u redu. Uprkos tome što
je uradila ceo svoj ritual prethodne večeri, iako, doduše, sa
zakašnjenjem, ovog jutra se svejedno osećala mamurno. Bilo joj
je muka, oči mutne, a udovi su joj drhtali.
Kejt obično nije osećala mamurluk, tako da ju je ovo veoma
brinulo. Nosila je ogromne naočare, kupaći kostim i haljinu za
plažu ne bi li prikrila svoju frustraciju. Da li je zaista baš toliko
mnogo popila? Znala je da se osećala veselo i energično sinoć,
nikako užasno pijano. Nije imala ogromnih rupa u pamćenju,
samo se nije sećala pojedinih detalja. Sve u svemu, sećala se da
se sjajno provela.
Pa zašto onda sad tako drhti? Da li je ovakav osećaj kad vam
neko slomi srce? Možda ju je tek sada sustiglo to što ju je Maks
ostavio. Međutim, Kejt nije čak nijednom pomislila na Maksa,
osim dok je koristila njegovu kreditnu karticu. Skoro da je imala
osećaj da je on samo neprijatan san koji je odavno sanjala.
Nije kupila gomilu sladoleda. Nije joj se plakalo. Nije imala
želju da prođe kroz nijedan tradicionalni ritual kad vam neko
slomi srce. Uglavnom je htela da ode na masažu, leži na suncu i
sazna ko je, dođavola, Sidni Benks. Žaljenje za Maksom bilo joj
je toliko nisko na spisku prioriteta da nije čak bilo ni na prvoj
strani. Da zaista poželi, uvek može da rezerviše kartu za prvu
klasu na Maksovu karticu kad bude spremna da ode kući i ako
joj je predugo da ostane nedelju dana. Sidni je bila u pravu u
jednom: novac dosta toga olakšava.
Kad je već kod novca, Vitnino venčanje je, izgleda, postajalo
veoma raskošna zgoda – Kejt je morala da se zaustavi usred
foajea da propusti osoblje koje je donosilo venac belih ruža.
Napravila je još dva koraka, a onda zastala kada je Miranda
Rosales – koju časopis Brajdal dajdžest već četiri godine
proglašava najboljom organizatorkom venčanja – prošla pored
vičući na nekoga da obavezno opere ruke pre nego što dodirne
veo.
Kejt se zapitala da li je cela ova gungula vredna toga. Da li će
novac – verovatno stotine hiljada dolara – biti dobro potrošen?
Da li će to zaista učvrstiti Vitnin brak s Arturom Benksom za
ceo život?
Pošto se nikada nije udavala, Kejt verovatno nije mogla da
sudi, ali čak i njoj se ovo činilo prilično opsesivno. Kada je
sletela, Kejt je poslala poruku Vitni da se dogovore da odu na
piće, samo njih dve, kao u stara dobra vremena, a Vitni joj je
poslala sliku svog rasporeda. Nije čak imala vremena ni da malo
personalizuje poruku. Samo je dobila sliku s aktivnostima u
frizerskom salonu i spa centru.
Ali Kejt nije bila preterano uvređena. Čak se i zapitala da li je
to prepredeni način da joj karma vrati zbog toga kako se
ponašala prema Vitni na faksu. Jeste, bile su drugarice, i imale
su dosta sjajnih uspomena zajedno, ali Kejt je uvek uživala u
tome što je bogatija. Što je ona ta koja naređuje i određuje. Ona
kojoj se dive. Kejt je uvek bila korak ispred Vitni, i obe su to
dobro znale.
Kada je kliknula na poruku na telefonu, Kejt se ugrizla za
usnu kada ju je pogledala. Nije mogla a da se ne zapita da li je
ovo pasivno-agresivni način da joj Vitni kaže da se sve konačno
promenilo. Činilo se da Vitni želi da joj dokaže jednom
zasvagda da je dobila sve što i Kejt ima, pa i više. Dok Kejt
možda ima bolju karijeru, Vitni će dobiti muža pre nego što se
ovaj vikend završi. I uskoro, Kejt je pretpostavljala, Vitni i Artur
će dobiti i dečicu.
Kejt je uzdahnula i sklonila poruku s ekrana. Možda previše
učitava u sve. Vitni je verovatno samo zauzeta, nije ona taj
đavolski um. Šta to govori o Kejt kad sve tumači na tako naopak
način?
Prenula se kada se setila prve godine kada su ona i Vitni
razmenjivale božićne poklone. Vitni je nekako skupila pare od
svog depresivnog šankerskog posla da se isprsi za solarijum za
dve osobe u lokalnom salonu. Još je dodala nekoliko veštačkih
noktiju s francuskim manikiram iz apoteke niz ulicu.
A Vitnino lice, kada je dala Kejt poklon i objasnila da je to
sjajan paket da se razmaze, bio je toliko radosno da je Kejt
oklevala da Vitni uruči svoj poklon. Kejt je nevoljno izvadila
kovertu i dala je svojoj cimerki; nije baš da je mogla da baci dve
povratne karte koje je kupila, let do vikendice njenih roditelja –
na Havajima.
Kejt se setila Vitninog ushićenog usklika i zapanjenosti. Sa
žaljenjem se zapitala da li je današnja Vitni prerasla tako
neobuzdane izlive uzbuđenja. Kejt je sumnjala da je Vitni
zaskvičala pred Mirandom Rosales i ta pomisao ju je malo
rastužila.
Možda je Kejt volela da Vitni pokazuje svašta, te finije stvari
u životu. A zauzvrat, zbog Vitni su njihovi izleti bili tako
zabavni. Jednom je Kejt nabavila dve karte za svečanu
dobrotvornu večeru, i to bez znanja svojih roditelja. Njih dve su
se ušunjale na svečanu zgodu u otmenim haljinama i
svetlucavim tijarama, i divno su se zabavile dok ih obezbeđenje,
kojem nije bilo smešno što se kikoću pripite od šampanjca, nije
izvelo napolje.
Iznenadila se kada se osmehnula na tu uspomenu. Prvi put
tog vikenda, zaista je mogla da kaže da se smeje bez razloga. Ali
osetila se donekle nervozno i neprijatno zbog toga.
Premestila je težinu s noge na nogu kada, su joj ponudili još
jednu čašu kokosovog mleka, i odbila je rasejano odmaknuvši
rukom. Bila je previše zauzeta noseći se s pitanjem koje ju je
trenutno mučilo. Šta ako je sve pogrešno shvatila?
Šta ako je, sve ovo vreme, Kejt mislila da ona treba Vitni –
njeno vodstvo, njen novac, njene veze – kada je, u stvari, bilo
sasvim obrnuto? Šta ako je njoj trebala Vitni – njena naivnost,
njeno posvećeno prijateljstvo, njena spremnost da prihvati Kejt
baš takvu kakva je, sa svim njenim manama? Šta ako je njoj
trebala Vitni mnogo više nego što je Vitni trebala ona?
Ruka joj je zadrhtala kada je to pomislila. Potražila je
pogledom po foajeu praznu stolicu, gde bi mogla da sedne,
razmišlja i rastera pažljive konobare, koji je pažljivo prate
zabrinutim pogledom.
Kejtini roditelji su uvek bili previše zauzeti da bi se zabavljali
i provodili vreme sa svojom ćerkom. Kejt je najviše pažnje
dobila od njih tokom faksa, kada je kupila te karte za Havaje u
prvoj klasi bez njihove dozvole. Ali samo su joj udarili packu
pre nego što su joj smanjili limit na kartici, tako da ne može više
toliko da troši.
Ali Vitni, sa svojim malenim budžetom i mnogo kreativnosti,
dala je Kejt jedan od najboljih poklona koje je dobila u životu.
Posebno napravljene albume njihovog prijateljstva. Karte za
besplatnu i sasvim besmislenu školsku predstavu, koja je bila
jedna od najgorih koje su u životu gledale, ali nekako je ostala u
Kejtinom pamćenju kao jedna od omiljenih. Stavljanje veštačkih
noktiju, nakon čega je usledilo celo jedno veče ispijanja vina i
gledanja filmova pod svetlom njihove jadne malene jelke.
Kada se sada priseti toga, Kejt je shvatila da je Vitni uvek
bila ta koja je izmišljala blesave igrice u biblioteci ne bi li njih
četiri preživele celonoćno bubanje. I Vitni je bila ta koja bi
prokrijumčarila kuglice sirovog testa za kolače, da imaju šta da
grickaju tokom ispita. Čak je upravo Vitni upoznala Kejt s
Maksom, i iako su im trebale godine da počnu da se zabavljaju,
to se i desilo samo zbog njenog prijateljstva s Vitni.
Kejt se zapanjila kada je shvatila kakav je uticaj Vitni imala
na njen život. Blago je zadrhtala dok je gledala unaokolo i
spazila predivne aranžmane za stolove, koje su sada uvozili
usred svog tog meteža i gungule. Kejt je morala da se zapita da
li je i ona zaslužna za nešto od ovoga. Da li je ona navela Vitni
da pomisli da su neumerenost i bogatstvo najbolji put? Jedini put
ka uspehu? Kada je Kejt počela da razmišlja o poruci koju je
dobila od Vitni u novom svetlu, zapitala se da li se to Vitni
promenila... ili Kejt.
U mladinoj fešti u organizaciji Mirande Rosales nema mesta
za trivijalnosti kao što su prijateljski razgovori – Vitnino vreme
biće ispunjeno čupanjem obrva, uživanjem, depilacijom i
bojenjem kose, i boga pitaj čime još. Kejt se prisetila
Džindžerinog i Frenkovog venčanja – veličali su se u prokletom
ambaru, a i dalje su u skladnom braku petnaest godina kasnije.
Kejt nikada nije zamišljala da Vitni na sopstvenom venčanju
neće imati vremena da popriča sa starim drugaricama i ponadala
se, zbog Vitni, da je zaista napravila dobar izbor.
Pošto je bila dovoljno dezorijentisana za jedno jutro, Kejt je
pustila svoje misli o Vitni – srećna da samo zamišlja svoju
drugaricu baš onakvu kakva je bila na faksu – i ustala sa stolice.
Krenula je ka sjajnim ulaznim vratima i otvorila ih, a kada je
izašla, osetila je kako je vrelina okružuje kao poznato ćebe.
Samo nakon nekoliko koraka, Kejt je bila oblivena laganim
slojem znoja i vukla haljinicu od svog tela da joj se ne lepi za
kožu.
Kejt je mrzela da se znoji. Iako je pustinjska vrelina sigurno
žarila i palila, Kejt je imala dobre pore. Nije se znojila kao
životinja nakon dve sekunde provedene napolju. Šta je to
prokleto popila sinoć? Osećala se kao da umire, a smrt ne
izgleda lepo na Kejt.
Nelagoda nije popustila ni kada je Kejt videla pažljivo
numerisane plave suncobrane. Obično je obožavala ovakve
ekskluzivne prostore sa zgodnim mladićima s plavim kapama i
belim cipelama, koji jurcaju da joj donesu mekane peškire,
kremu za sunce, kokosovo ulje, aloju i ledenu vodu s limunom.
Obožavala je činjenicu da su tu glasnu decu redovno prekorevali
dok se ona izležavala sunčajući se, a porodice koje nisu imale za
ekskluzivna odmarališta uredno sprovodili pored belog peščanog
puteljka, koji je samo za članove. Kejt je volela to samo za
članove.
Umesto da ispruži noge na ležaljci, kao što je zamislila, Kejt
se okrenula ka đus-baru koji je htela da poseti još prethodno
veče. Lako ga je našla i naručila detoks užitak. Kejt nije bila
sigurna šta se tačno nalazi u tom piću, ali znala je da joj treba i
detoks i užitak u velikim dozama.
Kada joj je šanker dodao ogromnu ledenu čašu, s veoma
dugom uvijenom slamčicom, Kejt se ponovo zaputila ka vratima
hotela, ali zastala je ispred marketa koji joj je prethodne večeri
pokazala Sidni. Gledala je benkicu koju je kupila za Lidiju.
Oklevala je malo, ali je ušla. Nije joj trebalo mnogo da ode do
tezge sa stvarima za bebe: slatkim benkicama, pelenama,
minijaturnim kupaćim kostimima i lutkama.
 „Nije li ovo preslatko?“ Sredovečna prodavačica joj je prišla,
ali to je bila neka druga žena, a ne ona od sinoć. Nasmešila joj
se. „Da li imate mališana?“
Kejt je pročistila grlo. „Ne, ali gledam za drugaricu.“
„Ja obožavam ove male kupaće kostime. Pogledajte ove
karneriće.“ Žena je stavila jednodelni kupaći na grudi. „Imam tri
dečaka. Šta bih dala za devojčicu! Ne bih menjala dečake ni za
šta, naravno. Ali pogledajte ove karnere!“
„Uzeću ga“, rekla je brzo Kejt. „I pelene i šta god mislite da
bi moglo da pomogne mladoj majci.“
„Oh, pa u ovoj radnji prodajemo mahom sitnice, suvenire i
običnu hranu i piće, ali...“
„Pelene, kostim, nekoliko benkica“, rekla je kratko Kejt.
„Beba ima otprilike četiri meseca.“
„Naravno.“ Prodavačica je krenula da skuplja i da dodaje
svašta u veliku kesu. „Koliko...“
„Novac nije problem“, rekla je Kejt i osmehnula se usiljeno.
„Slobodno se razmaknite.“
Žena se osmehnula, pomalo zbunjeno, ali poslušala je. „Evo“,
rekla je na kraju. „Ubacila sam razne stvarčice koje bi trebalo da
joj pomognu da pregura neko vreme. Mnogo vlažnih maramica
– njih nikad dosta! – pelena, benkica – ni njih nikad dosta – i
uzela sam razne veličine, da neke može da nosi sada, a neke
kasnije.“
„Savršeno!“
„Vaš ukupni račun će biti“, žena se utišala skoro
posramljeno, „s porezom...“
„Ma nema veze, stavite sve to na sobu Maksimilijana
Benksa.“
„Oh, vi ste došli na venčanje.“ Žena je izgledala kao da joj je
laknulo. „Porodica Benks. To je veliki događaj ovde!“
 „Da, čula sam“, rekla je i osmehnula se usiljeno. „Prijatan
vam dan želim.“
Kejt je samo htela da kupi jedan mali poklon, da joj to
posluži kao izgovor da svrati i popriča sa Sidni, ali onda je
poludela. Nije toliko strašno, pomislila je Kejt kada je krenula
ka foajeu. Ako se Sidni ne sviđaju stvari, može da ih vrati, uzme
gotovinu i iskoristi taj novac pametnije. Maks će ionako sve to
iskoristiti da se prijavi za poreske olakšice, tako da će barem
nešto dobro ispasti od toga.
Došla je pred sobu 114 i podigla ruku da pokuca. Morala je
nekoliko puta da ponovi kucanje dok se začuo Sidnin užurbani
glas: „Samo sekundu, molim!“ -
Kejt se odmakla i sačekala strpljivo. Kada je Sidni otvorila
vrata, izgledala je zadihano i užurbano, kao neko ko je do
malopre trčao i sad pokušava da se sabere. Podesila je bretelu
svoje obične majice i Kejt se zapitala da nije možda hranila
Lidiju.
„Dobro jutro.“ Sidni je pozdravila Kejt sa širokim i pomalo
zbunjenim osmehom. „Izgledaš spremno za bazen. Možda ćemo
ti se pridružiti. Da li si htela možda da uđeš? Lidija leži tamo
sama na ćebetu.“
„Uzela sam ti nekoliko stvarčica jutros“, rekla je Kejt i
pružila joj kesu. „Molim te, nemoj da odbiješ. Videla sam
savršeni mali kupaći, a onda smo žena iz radnje i ja malo
preterale birajući stvari za Lidiju. To je poklon za nju, tako da
nemaš prava da odbiješ, molim te.“
„Oh, hm...“ Sidni je gledala kesu kao da je zarazna. „Je li sve
u redu? Izgledaš nervozno.“
„Ko si ti, dođavola?“ Kejt je pažljivo posmatrala Sidni, tako
da je videla tačan trenutak kada joj se ceo izraz lica promenio.
Nekako joj je celo lice skliznulo nadole, kao čokolada koja je
predugo stajala na suncu i sad kaplje otužno.
„Mislim da treba da uđeš“, rekla je Sidni i pogledala po
hodniku. I ona je izgledala nervozno.
Kejt je pogledala iza sebe, videla da je hodnik prazan i
zakoračila u sobu. „Ko si ti i od koga to bežiš?“
„Zaista se zovem Sidni Benks“, rekla je i zatvorila vrata za
Kejt. „Nisam te lagala.“
„I pretpostavila sam. Gugl mi je to i potvrdio, iako
pretpostavljam da je dobar haker mogao da ti napravi lažnu
istoriju na internetu“, rekla je Kejt. „Ali platila si za sobu
gotovinom pod drugim imenom.“
„Kunem se da sam ti se tačno predstavila.“ Sidni se okrenula
bez oklevanja i uzela svoju torbu. „Imam nešto da ti pokažem,
što se može računati kao dokaz. Evo – da li je ovo od pomoći?“
Kejt se nagnula napred da pogleda vozačku dozvolu izdatu u
Saveznoj Državi Minesoti. Ime i slika poklapali su se sa Sidni
Benks koja je stajala pred njom. „Može da bude i lažna.“
„I mislila sam da ćeš to reći“, rekla je. „Ali prava je, a imam i
dodatni dokaz.“
Kejt je klimnula glavom i pokušala da smiri izraz lica.
Spustila je kesu s poklonima na krevet i bacila pogled na bebu
koja je gukala, ležeći između dodatnih jastuka koji su, Kejt je
pretpostavila, stigli još prethodne večeri.
„Hvala ti“, rekla je Sidni tiho. „Nisi to morala da uradiš –
jastuci, pokloni, ali cenimo to. Mislim, ja cenim sve što radiš za
Lidiju.“
„Ako ti se tu nešto ne sviđa, vrati u market i uzmi gotovinu“,
rekla je Kejt. „Nije bitno.“
„Jesam li toliko providna?“ Sidni se nasmešila sramežljivo.
„Ne bi nam škodilo da imamo malo dodatnog novca za gorivo.“
„Za gorivo?“ Kejt se namrštila. Ona čak nije ni imala auto u
Njujorku. Godinama se vozila isključivo taksijem. „A gde
idete?“
„Pa kući, ali dovde smo se dovezle“, rekla je Sidni. „Tako je
bilo bezbednije.“
„Bezbednije?“ ponovila je Kejt.
Gledala je kako se Sidni kreće po mračnom prostoru. Posle
Kejtine ogromne sobe, ova obična sobica izgledala je skoro
klaustrofobično.
„Mislila sam da ti je tetka rezervisala sobu“, rekla je Kejt dok
je Sidni rila po ofucanom starom rancu. „Zašto je ne bi
rezervisala pod tvojim imenom?“
„Prebacila mi je novac na račun“, rekla je Sidni i okrenula se
ka njoj držeći album uz grudi. Lice joj je bilo rumeno, ili zato
što se posramila, ili zato što se umorila dok ga je vadila. „Tražila
sam da tako uradimo. Rekla sam joj da moram da proverim
raspored i da budem fleksibilna.“
„Ali zapravo nisi morala.“
„Nisam htela da mogu lako da me nađu preko spiskova avio-
kompanija i gostiju hotela“, rekla je Sidni. „Za svaki slučaj.“
„Prezivaš se Benks“, rekla je Kejt. „Ako je tako, zar to nije
prezime tvog muža? Da li si došla na venčanje njegovog
rođaka?“
„Zadržala sam devojačko prezime kada sam se udala.“
„Znači, Artur Benks ti jeste brat od tetke. Jesi U bliska s
porodicom?“
„Moji roditelji su već neko vreme mrtvi. Moja tetka,
Arturova majka, pomogla mi je kada su preminuli, ali u tom
trenutku sam već skoro bila odrasla, tako da sam se snalazila
sama“, rekla je. „Nisam baš u kontaktu sa ostatkom porodice.
Sigurna sam da se nekoliko ljudi iznenadilo što me uopšte i vidi
ovde, i to s bebom, ali to je njihov problem, a ne moj.“
 „Sidni“, rekla je Kejt i odmahnula glavom, „šta se tebi
desilo?“
„Udala sam se za jednog čoveka misleći da je to ljubav“,
rekla je Sidni. „I jeste bila ljubav. I dalje ga volim. I on voli
mene; znam da me voli. Bio je stariji od mene, mnogo stariji, i
seksi. I imao je novca.“
„Bežiš od svog muža“, pretpostavila je Kejt. „Šta je uradio?
Zašto ga nisi prijavila ako je situacija postala toliko loša?“
„Uzeli smo se i ja sam zatrudnela prilično brzo“, rekla je
Sidni. „Volela sam ga. Bio je šarmantan i prelep. Imao je novca,
stalan posao i svašta mi je obećao. Da nikada neću morati da
radim! Da mogu da sedim kod kuće s decom! A on će se brinuti
o meni!“
„Sve dok te nije udario.“
„Stani!“, rekla je Sidni, a onda bacila pogled na bebu i
spustila ton. „Izvini. Već ima nekoliko nedelja kako sam ga
napustila i on nas traži. Ponestaje nam novca, a ponestaje nam i
mesta za skrivanje. Lidija i ja se krijemo po motelima.
Verovatno nije bilo najpametnije da dođemo ovde, na porodični
događaj, ali nisam mogla da propustim nedelju dana plaćenog
smeštaja. Tako je najbolje za Lidiju. A čak i kad bi se moj muž
dosetio da nas potraži ovde, u hotelu niko nije prijavljen pod
mojim imenom – a i pretpostaviće da ne mogu da priuštim da
beba i ja odsednemo ovde.“
Kejt je osetila nalet šoka zbog Sidni. „Jesi li išla u policiju?“
„Rekao je da će me ubiti i uzeti Lidiju“, rekla je. „Znam da to
ionako planira da uradi, ali kad bih otišla u policiju, to bi me
samo usporilo. Bezbednija sam sama.“
„Ne možeš ovako da živiš! Ovo venčanje je bilo u novinama.
Neće mu biti teško da te prati sve do hotela.“
„Ne bi se usudio da dođe ovde. Obezbeđenje je ovde kao za
predsedničku posetu.“
„Da, za porodicu s kojom ti i nisi u kontaktu“, istakla je Kejt.
Kada Sidni nije odgovorila, pokazala je ka albumu koji drži.
„Šta je unutra?“
„Dosije mojih takozvanih nesreća. Napravila sam konkretne
beleške ispod svake slike i dokumentovala kako su povrede
zaista nastale. U slučaju da mi ne veruješ“, rekla je Sidni, „ovo
je nekako moja polisa osiguranja. Dokaz zlostavljanja u slučaju
da me policija ikada nađe. Ili njega. Ili nas. Vidi, znam da misliš
da sam glupa, ali nisam. Znala sam da sam zlostavljana. Znam
da je ono što mi je radio pogrešno – ali pokušavam da uradim
ono što je najbolje za mene i moju bebu.“
„Da vidim“, zahtevala je Kejt i pokazala na album. „Ja sam
advokat, znaš li to? Postoje državne institucije i procedure
namenjene da pomognu ženama u tvojoj situaciji. Išla sam u
školu i stažirala u Minesoti i ako ti zaista živiš tamo, mogu da te
povežem sa sjajnim ljudima da dobije zabranu prilaska.
Koalicija za zlostavljane...“
„Ne želim pomoć!“, prekinula je Sidni uspaničeno. „Samo ti
objašnjavam da ne budeš više sumnjičava i da me ne odrukaš
rođacima. Ne možemo to da priuštimo.“
Sidni je pružila album Kejt i okrenula se ka krevetu, gde je
Lidija već zaspala u svom ćošetu. Sidni je nameštala bebu, a
Kejt uzela album i stavila ga na sto u sobi.
Otvorila je prvu stranu dok je Sidni polako pevušila u
pozadini svojoj nemirnoj ćerki. Kejt se činilo pogrešnim da
gleda dokaze zlostavljanja dok sluša uspavanku, kao neki
saundtrek slika koje pokazuju tragove prstiju i posekotine, za
koje je Sidni tvrdila da su nesrećni slučaj.
Dok je Kejt prelazila s jedne strane na drugu, Sidni je
pevušila sve glasnije, tako da je Kejt počelo da zuji u glavi i na
kraju joj se smučilo. Slika za slikom. Uglavnom su to bile slike
delova ženskog tela. Rame s opekotinom, rasečena usna,
modrice na stomaku. Ni na jednoj se nije videlo Sidnino lice.
Verovatno da ne bi mogli da je identifikuju ako knjiga završi u
pogrešnim rukama.
„Zabavljali ste se šest meseci“, rekla je Kejt trudeći se da ne
povrati. Prokleta mučnina! „A onda ste se venčali.“
„Da, i zatrudnela sam za mesec dana“, rekla je Sidni. „Sve je
išlo prebrzo.“
„Prvi put kada te je napao...“
„Bila sam verovatno već trudna, ali nisam još znala. I već
smo bili venčani“, rekla je. „Nije bilo toliko strašno taj put. On
je... pa, on je malo više popio i bio je ljut zbog nečega. Ne
sećam se više zbog čega. Verovatno nekog tanjira na pogrešnom
mestu, ili svetla. Ja sam stalno ostavljala upaljena svetla kada
bih izlazila iz sobe, a on je ludeo zbog toga.“
Kejt je pročistila grlo i trudila se da ne napravi nijedan
zajedljivi komentar. Prešla je na sledeću stranu. „To se
nastavilo“, rekla je promuklim glasom, „i tokom trudnoće?“
„Tad nije bilo ništa strašno“, rekla je. „Ali da, dovoljno da se
zabrinem. Obećavao mi je da će stati. Mislila sam da će ga
možda, kad se beba rodi, to dovoljno prenuti da shvati da postoji
nešto za šta vredi živeti. Neko za koga će me pustiti da živim“,
ispravila se. „Tražio mi je da prestanem da radim. Mislila sam
isprva da je to slatko, ali kad bolje razmislim, posle mi je zato
bilo teže da odem. Verovatno je on to znao sve vreme.“
„Ali uspela si da skloniš malo novca sa strane pre nego što si
dala otkaz?“
Sidni je klimnula glavom. „Prestala bih da radim i ranije, ali
trebalo mi je zdravstveno osiguranje zbog trudnoće. On je imao
dobar posao i bila sam zbrinuta. I kad god bih otišla u bolnicu,
uvek bi mi posle nešto lepo kupio. Dosta se izvinjavao.“
„Ali ne bi trebalo da bude tako“, rekla je Kejt s otrovom na
usnama. „Evo, dušo, poslao sam te u bolnicu. Izvoli sad srebrni
sat.“
Sidni je izgledala frustrirano. „Jeste me voleo. I dalje me voli.
Samo ne zna kako s tim da se nosi.“
„I ne čini se da uopšte uči kako to da postigne. Znaš, u
osamdeset posto slučajeva muževi nasilnici na kraju pre ubiju
ženu nego što nauče da se kontrolišu“, rekla je Kejt. Ustala je.
„Moram da odem do kupatila. Povratiću.“
Kejt je ostavila album otvoren, otrčala do kupatila pa se
spustila na kolena ispred šolje. Kada je sasvim ispraznila
stomak, zaklela se da više neće liznuti ni kap alkohola.
Ali Kejt je već znala da to nije problem. Pravi problem nije
bio šampanjac, ili Sidnina opravdanja užasnog ponašanja njenog
muža, čak ni činjenica da je i slatka nevina beba Lidija mogla
biti na udaru da Sidni nije na vreme pobegla. Problem je bila
slika na stranici albuma, na kojoj se videla žena, od vrata nadole,
tanana i nezgrapna, s velikim stomakom i modricama po
butinama.

Na dnu je pažljivo bilo napisano:

2. februar 2018. U 8. mesecu trudnoće.
Otišla u bolnicu zbog povreda jer sam nepravilno
stavila posuđe u mašinu za sudove.
Odustala sam od prijave jer je pretio da će ubiti i
mene i bebu ako ne ostanem s njim.

Kejt se podigla s poda, osetivši neki praiskonski poriv da

pronađe čoveka koji je to uradio mladoj majci i da ga lično
zadavi. Osetila je nalet besa što zakon nije zaštitio ovu ženu i
njeno dete. S tim odvratnim osećajem u stomaku, obrisala je
rukavom usta i umila se.
„Ne možeš doveka bežati od njega“, rekla je Kejt kada se
vratila u sobu. Primetila je da je Sidni zatvorila album i
prebledela. „Volela bih da ti pomognem ako mi dopustiš.“
„Izvini“, rekla je Sidni, a usne su joj drhtale. „Ali prekasno je
da mi iko pomogne.“

Detektiv Ramon: Da rezimiramo: četiri žene sve zakazuju

masažu u isto vreme – a sve vi plaćate. Onda iste te četiri
žene sve izjavljuju da su ubile istog čoveka, svaka sama,
bez ičije pomoći. I očekujete da poverujem da je to
slučajnost?

Kejt Kros: Upoznala sam nove drugarice, povezala se s

nekim starim i platila im masažu, i šta onda? Htela sam da
značajno uvećam račun mog bivšeg dečka. Ako nemate
ništa novo, možemo li završiti s ovim? Prošla je ponoć, a
ovde smo već satima.

Detektiv Ramon: Ne tako brzo, gospođice Kros. Jedna od

vas nije dobro uskladila priču.

Kejt Kros: Je li?

Detektiv Ramon: Vas tri ste mi rekle da ste ubile čoveka

tako što ste ga udarile flašom vina po glavi. Jedna od vas je
pak rekla da ga je upucala. I kome sad da verujem?

Kejt Kros: Ne budite smešni. Niko nije upucan.

Detektiv Ramon: Uveravam vas da je jedan čovek upucan

ove večeri.
 DVADESET DVA

E mili se iznenadila kada je zakoračila na peščanu stazu.

Ogromne naočare za sunce skrivale su joj crvene oči, ali je
opazila malu Džindžerovu kako šeta putem. Uprkos tome što je
bila pijana prethodne večeri, Emili se setila da se zove Elsi. Elsi
Adler, pomislila je, gledajući kako visoka tinejdžerka koluta
očima dok joj otac baca loptu preko glave.
Prebacivši peškir za plažu preko ramena, Emili je otpila
gutljaj nekog užasnog šejka od kelja, u koji je izabrala da sipa
votku iz mini-bara. Pokušala je da razvrsta osećanja u svom
stomaku, ali sve se to izmešalo sa sinoćnim mamurlukom i
jutarnjim alkoholom, i nije joj se sviđalo ono što je pronašla.
Nisu joj samo osećanja bila u haosu, već i misli. Nije mogla da
se otrese mantre koju je počela da ponavlja u sebi.
I Džulija bi trebalo da je ovde.
Trebalo bi da njena ćerka sad tračari o momcima s Elsi, ili da
sunča ruke i krakate noge, ili da viče na svoju majku da je
previše kontroliše i smara i da uopšte nije kul. Ali Emili se ne bi
žalila na Džuliju kao što se Džindžer žali na Elsi; uživala bi u
radosti majčinstva.
„Neću ja opet da idem po loptu!“, brecnula se Elsi s druge
strane peska. „Idem da nađem mamu!“
„Zdravo, Emili!“ Frenk Adler joj je mahnuo preko glava
svoje dece. „Nismo se još pozdravili.“
Emili je gurnula naočare još više na nos i ispila šejk da se
ohrabri. Bilo joj je teško da proverava kako se sad oseća u
Frenkovom društvu. Emili je htela da ga mrzi zbog njegove
uloge u uništavanju prijateljstva sa Džindžer, ali nije samo on
bio kriv. Oboje su snosili jednaku krivicu. Uz to, bilo je teško
mrzeti Frenka, imao je tako veliko srce i još veći osmeh.
„Ćao, Frenk.“ Emili se malo približila. Nije mogla da smogne
snage da bude prijatnija posle samo dve čašice votke. „Baš si
okupio pravi mali klan.“
„Najjači su.“ Frenk je zastao. „Tome, idi po loptu pre nego
što ode u more. Elsi, dođi da upoznaš staru drugaricu svoje
mame.“
Pre nego što je Emili stigla da odmahne rukom da ne želi,
Frenk se okrenuo, pokupio kikotavu devojčicu i podigao je.
Prebacio ju je preko ramena, a zatim pošao preko peska i pružio
ruku Emili, dok se najmlađa ćerka njihala kao klatno na
njegovim leđima i smejala piskavo, zbog čega su Emili zabolele
mamurne uši.
Emili je pružila ruku i rukovala se s Frenkom, gledajući kako
on nastavlja da razgovara s njom dok mu dete visi kao džak
krompira na leđima. Emili se tome nije iznenadila. I ona i
Džindžer znale su da će Frenk biti savršen otac. Frenk je prosto
rođen da bude tata.
„Znali ste moju mamu kada je bila mlađa?“ Elsi je stajala na
bezbednoj udaljenosti od oca i gledala Emili znatiželjno. „Moja
mama je imala drugarice?“
„Tvoja mama bila je prava vatra“, rekao je Frenk i zazviždao.
„I dalje je. Samo što je mi teramo da bude odgovorna. Zar nije
tako, Popi?“
Malena je zaskičala kada ju je Frenk zagolicao po stomaku.
Sledeće sekunde, lopta je preletela preko peščanog terena i
sletela na centimetar od Emilinog palca. Samo da je bila malo
jača, izbila bi Emili koktel iz ruke.
„Tome, aman, druže, pa pričali smo o ovome!“, viknuo je
Frenk. „Ne bacaj lopte oko gostiju ako ne umeš da ciljaš.“
„U redu je“, slagala je Emili. „Dečaci ko dečaci.“
Frenk je srećno klimnuo glavom i potpuno propustio sve
znake da je Emili uznemirena. Bacio je Popi u vazduh pre nego
što ju je spustio, a onda ju je izazvao da se trkaju i stignu Toma.
Samo je Elsi ostala s njom i pretvarala se da gleda svoju
porodicu, dok je u stvari bacala poglede na Emili kad god je
mislila da je bezbedno.
Interesovanje je bilo obostrano. Otkad joj se Elsi približila,
Emili je jedva uspevala da skrene pogled s njenog lica. Zaista
jeste ličila na Džindžer, samo bez kose koja polako sedi i bora
od stresa na čelu. Emili je poskočilo srce kada je zamislila
mlađu verziju sebe kako stoji tu na plaži. Zapitala se da li bi se
Džulija i Elsi brzo sprijateljile, kao što su ona i Džindžer jednom
davno.
„Da li oni uvek imaju toliko energije?“ Emili je pukao glas.
Nije se osećala dobro i znala je da previše zuri u Elsi. Razgovor
sa Šarlin nije prošao dobro pa je zato ispraznila mini-bar u
svojoj sobi.
Elsi se trznula. „Užasno je, zar ne?“
Emili se nasmešila. „Nisam htela to glasno da kažem.“
„Da li vam se zaista dopadala moja mama na faksu?“
„Jeste“, rekla je Emili. „Dugo smo bile najbolje drugarice.“
„Ali više niste.“
Emili je posmatrala Elsi. Bilo je čudno koliko joj se prirodno
činilo što Elsi postoji. Kada su Emili i Džindžer bile na faksu,
deca su im se obema činila tako nemogućim. Nešto toliko
daleko u budućnosti, jedva kao tačkica na horizontu, a ne nešto
što može postati stvarno. Ili bolje rečeno, neko.
Ali dok je gledala Elsi, videla je znatiželju koju je nasledila
od Frenka, sa sve lepotom koju će naslediti od Džindžer, i
zapitala se zašto je ikada sumnjala u to da će Frenk i Džindžer
završiti zajedno. Kako je uopšte mogla da napravi tako glupu
grešku, koja je sve uništila. Elsi je bila tako stvarna, tako
opipljiva i jedinstvena, kao da su se njeni roditelji povezali samo
da bi nju stvorili.
Emili je iskapila ostatak šejka i očajnički je poželela još jedan
dok je razmišljala o Elsi.
„Ne, ne družimo se više“, rekla je Emili. Bila je ili previše
pijana ili previše umorna da bi lagala. „Moglo bi se reći da smo
prestale da se čujemo odmah posle faksa.“
„I pretpostavila sam“, rekla je Elsi. „Pošto vas zove kučkom.
Ali samo kada misli da ne možemo da je čujemo.“
Emili se nasmejala. „Da, pa, barem su deca uvek iskrena.“
„Šta se desilo pa ste prestale da se družite?“
Emili se prisetila Frenka i Danijela i celog haosa koji je
napravila, a onda je pogledala Elsi. „Majka ti može ispričati tu
priču kada budeš starija.“
„Zašto svi misle da sam dete?“ Elsi je namršteno pogledala
ka hotelu. „Moja mama me kažnjava kao da sam odrasla, a onda
se ophodi prema meni kao da sam Popina vršnjakinja. Prosto
nije fer.“
„Kako to misliš?“
„Ne biste razumeli.“
„Hajde da pokušam“, rekla je Emili, a onda podigla praznu
čašu i nazdravila. „Spremna sam da saslušam. Već znaš da tvoja
mama ne odobrava moje ponašanje, tako da, eto. Zar ne vole svi
tinejdžeri to? Da se suprotstavljaju željama svojih roditelja?“
Emili se osetila donekle loše što se poigrava Elsinim umom,
ali bila je previše radoznala da prouči Džindžerinu ćerku da bi je
tako brzo pustila. Htela je da razume kakva bi možda bila
Džulija, s kakvim bi se problemima možda nosila da je poživela
do srednje škole. Kada je Elsi govorila, Emili se trudila da
zamisli svoju ćerku i da se pretvara da je to stvarno. Samo majka
i ćerka koje se izležavaju na plaži i pričaju o srednjoškolskim
dramama.
Emili je videla da Elsi razmišlja o tome i videla je trenutak
kada se devojka odlučila da joj se poveri. Ili da se barem osveti
svojoj majci tako što će se poveriti Džindžerinom dobro
poznatom neprijatelju. To je bila Emilina strateška varka i
uspela je. I svakako nije žalila što to radi.
„U tome je problem.“ Elsi je japankama gurala pesak, a onda
pogledala preko ramena, da se pobrine da je niko drugi ne čuje.
„Ne sluša me. Nikada. Kažnjava me sada zbog... Pa, glupo je. I
stvarno me je sramota.“
„Čula sam već nešto o tome“, rekla je Emili nehajno.
„Sigurna sam da jeste. Jer moja mama sa svima priča o
mojim problemima, osim sa mnom.“
„Hajde da probamo“, ponovila je Emili. „Čula sam sve. Ništa
me neće uznemiriti.“
„Moja mama misli da nosim... kondome unaokolo.“ Elsi je
pomno gledala Emilino lice, ne bi li uočila neku reakciju, ali
onda je izgledala razočarano kada ništa nije videla. Spustila je
ton i počela da šapuće. „Znate... za seks.“
Emili je slegla ramenima. „I?“
„ Ali ja nemam seks! Mislim, bili su mi u torbi, ali ih ne
koristim.“
„Pa šta i da ih koristiš!“
„Nemam još ni šesnaest godina. Nisam čak ni...“ Elsi je stisla
ruke u pesnice. „Nisam se čak ni držala za ruke s nekim
dečkom.“
„Pa, tvoja majka verovatno brine da ne napraviš iste greške
kao i ona.“
 „Kakve greške?“
Emili je morala da korača pažljivo, ali shvatila je to prekasno,
ili će nenamerno otkriti da je i sama Elsi donekle bila malo
srećno iznenađenje, kako je Frenk s ljubavlju nazvao njihov
vrištavi smotuljak.
„Ma šta ja znam!“, promrmljalaje Emili. „Kao što sam rekla,
nemam decu. Samo lupetam. Zašto nosiš kondome ako ne želiš
da imaš seks?“
„Devojka iz četvrtog razreda mi ih je dala za ručkom. Nisam
znala šta da radim s njima, tako da sam ih stavila u taj mali džep,
koji nikada ne otvaram i koji moja mama nikada ne vidi. Bila
sam u kafeteriji kada se to desilo – nije kao da sam mogla da ih
samo bacim u kantu pred svima. A posle sam zaboravila na njih
sve dok mi se ranac nije pocepao u avionu.“
„Ah!“ .
„U svakom slučaju, ta devojka zove se Fibi.“ Elsi je
odmahnula glavom i pravila se da je očvrsla, iako je Emili
spazila senku nesigurnosti ispod. „Ona je, ono kao,
najpopularnija devojka u školi. Glavna navijačica. Predsednica
Saveta učeničkog. Kraljica mature. U svakom slučaju, ove
godine sam odlučila da se prijavim za čirlidersice.“
„Da li si rekla mami?“
„Ne.“ Elsi se namrštila. „Ne bi razumela. Misli da je to glupo.
Uz to, nije kao da ima novca da mi kupi uniformu.“
„Ali šta ćeš joj reći kad odeš na trening, kuda zapravo ideš?“,
nastavila je Emili. „Ako te prime, bićeš mnogo više vremena u
školi učeći koreografiju, a onda bi išla sa timovima na mečeve i
tako to.“
„Moja mama mnogo radi. Obično se ne vraća kući dokasno,
tako da nije kao da bi primetila. A tata je fin i sve, ali totalno
nema pojma šta radim u školi. Dovoljno je da mu kažem da sam
se priključila grupi za učenje, i to bi mu bilo dovoljno, ne bi
ništa proveravao. A pretpostavljam da bi bilo prekasno da me
nateraju da se povučem čak i kad bi saznali.“
„A šta je s troškovima?“
„Uštedela sam. Imam nešto novca od rođendana“, rekla je
Elsi. „Nije kao da kupujem nešto – sve svoje knjige nabavljam
besplatno, a i jedino što mi mama dozvoljava da radim iz zabave
jeste da čitam.“
„Zvuči kao da si sve isplanirala.“ Emili je slegla ramenima.
„Onda srećno. Sigurna sam da ćeš uspeti da uđeš u tim. Ako si
iole kao tvoja majka, vodićeš taj tim pre nego što se sezona
završi.“
Elsi je iznenađeno pogledala Emili, a onda prasnula u smeh.
„Znate, ne mislim da ste... Pa, ne znam zašto se moja mama više
ne druži s vama kada je ovako lako s vama razgovarati.“
Emili se trudila da pronađe pravi odgovor. Vrtelo joj se u
glavi od svežeg naleta alkohola u praznom stomaku, a zbog
poznatog osećaja razgovora s kopijom mlade Džindžer, bila je
primorana da se priseća godina koje su davno prohujale. Godina
koje bi što pre morala da ostavi za sobom.
„Ima svoje razloge.“
„Verovatno glupe“, rekla je Elsi. „Radije bih pričala s vama
nego s njom.“
Emili se stomak zgrčio i osetila je talas griže savesti što je
ranije pomislila svašta o Džindžer. Emili se zapitala šta je tačno
navelo Elsi da joj se otvori – da li je zaista to bilo zbog Emilinog
strateškog razgovora, ili zbog nečega drugog? Da li je tako očito
da je Emili užasna odrasla osoba, toliko da čak ni tinejdžerki ne
smeta da razgovara s njom?
Koliko god da su bili veliki Elsini problemi, osećala se
sigurno što je disfunkcionalnija od nje. Emili je mogla da se
kladi da Elsi oseća tu nestabilnost i zato se oseća sigurnije uz
propast kakva je Emili nego uz nekoga kao što su Džindžer, Kejt
ili Lulu – žene čiji su životi bili uređeni, organizovani i sjajni.
Tinejdžerski život nije bio uređen, organizovan i sjajan, a nije ni
Emili.
Zapitala se kratko da li bi se i Džulija isto osećala, ili da je
sve bilo drugačije, da li bi se i njena ćerka možda poverila
nekom drugom – nekom kao Džindžer – samo da bi se osvetila
majci. Nije bitno, pomislila je Emili, jer se to nikada neće desiti.
Nikada neće sa svojom ćerkom pričati o momcima, časopisima,
haljinama za maturu ili venčanicama. Jer nije uspela kao majka.
„Volim da te slušam“, konačno je smogla snage da kaže
Emili. Glas joj je bio čudno grlen zbog svih nagomilanih
osećanja. „Ali i dalje nisam sasvim sigurna u kakvoj su vezi ti
kondomi. Zašto bi ti ih neko tek tako dao?“
„Pa, Fibi je čula da sam ja jedina koja će pokušati da uđe u
tim, a koja je i dalje...“ Elsi je lice počelo da gori od stida.
„Znaš...“
„Devica?“
„Da“, rekla je Elsi. „Fibi mi je zato stavila kondome u torbu.
Mislim da samo pokušava da mi pomogne, ali ja nisam nešto...
nisam zainteresovana. Planirala sam da je slažem kad se
vratimo. Ako joj kažem da sam radila nešto s nekim dečkom iz
susedstva koji ne ide u našu školu, neće moći da proveri moju
priču i onda ne moram da brinem da ću postati izopštenik... hm,
izopštenica,“
„Tvoja majka je bila veoma zabrinuta da si možda u nekoj
vezi bez njenog znanja“, rekla je Emili. „Verovatno bi osetila
olakšanje da je čula istinu od tebe.“
„Mogu ja i sama da se nosim s ovim. Nemojte ništa da joj
kažete, okej?“, rekla je Elsi nervozno. „Molim vas.“
 Emili je odmahnula rukom. „Nije moje da kažem. Ipak,
nadam se da znaš da ne bi trebalo da osećaš pritisak da imaš
seks pre nego što si spremna.“
„Naravno da to znam! Nisam idiot! I želim da sačekam... pa,
dok se ne zaljubim.“ Elsi je gledala u nebo kao da je boli što to
priznaje. „Fibi je samo pokušavala da mi pomogne. Nije to
uradila iz zlobe.“
„Ako ti tako kažeš“, rekla je Emili. „Iako meni zvuči kao da
je i sama Fibi malo u zabludi. Nije to drugarica s kakvom bih
želela da provodim vreme.“
„To je srednja škola“, rekla je očajno Elsi. „Svi su u zabludi.“
Emili se s tim potpuno slagala, ali više nije imala šta da kaže.
Njihov razgovor je postajao previše stvaran, previše ličan. „Pa,
ja bih sad zaista morala da pronađem druge dame. Mislim da
jedna naša stara drugarica – Kejt, ona koja maše – okuplja ekipu
za masažu i da ću završiti s metkom u glavi ako ne budem
sarađivala.“
„Još jedna drugarica s maminog faksa? Idem i ja s vama“,
rekla je Elsi, iznenađujuće veselo. „Dosadno mi je.“
„Zar ne treba da se prvo javiš ocu?“
„Ćao, tata!“, viknula je Elsi. „Idem s Emili da pronađem
mamu i upoznam druge njene drugarice.“
Emili je pronašla kantu za otpatke i bacila šejk, a zatim
krenula ka ženama pored bazena. Uhvatila je Lulu kako je
posmatra prethodne večeri i Emili je znala – prosto je znala – da
Lulu sumnja da Emili nešto krije. Alkohol od rane zore bi je
svakako razotkrio. Ako je Emili nešto usavršila tokom proteklih
godina, bilo je to lažiranje trezvenosti. Nažalost, to nije mnogo
doprinelo njenoj biografiji.
„Jesi li sigurna da ne želiš da objasniš svojoj mami šta se
stvarno desilo?“ razmišljala je Emili naglas. „Čini mi se da bi to
brzo razjasnilo sve.“
Elsi je razmislila o tome, a ličila je na zamišljenu odraslu
osobu. „Ako moja mama ne želi da mi veruje, zašto bih onda ja
verovala njoj?“
Emili nije imala mnogo vremena da odgovori jer se u tom
trenutku Džindžer pridružila Kejt, Lulu i Sidni na peščanom
putu i spazila Elsi i Emili. Džindžer se namrštila kada je videla
Emili, ali kada je pogledala svoju ćerku, postala je oprezna, kao
neko ko pokušava da ukloni bombu.
„Elsi“, rekla je Džindžer kada joj se ćerka približila. „Jesi li
se zabavila s Emili?“
„Oh, ovo je tvoja ćerka?“, pitala je Kejt. „Prelepa je! Ja sam
Kejt.“
„Ja sam Elsi“, rekla je tinejdžerka očigledno ignorišući
majku. „Drago mi je.“
„I meni“, rekla je Kejt. „Mi idemo na masažu. Da li bi htela i
ti? Ja častim.“
„Ne, ne bi“, rekla je Džindžer. „Maloletna je. Mislim da je
spa samo za punoletne.“
Emili je videla kako Elsi stiska pesnice. Mogla je da razume
obe strane, majčinske instinkte da zaštiti i očajničku želju ćerke
da bude slobodna. Da li postoji pravi odgovor? Pravi
kompromis? Ili su majke i ćerke osuđene na to da se nikada ne
razumeju tokom tinejdžerskih godina?
„Šteta“, rekla je Kejt. „Mislim da bi ti se stvarno svidela
masaža. Pa, dame, zakasnićemo. Elsi, možda mogu kasnije da te
častim pićem?“
„Ali bezalkoholnim!“, rekla je Džindžer. „Ima petnaest
godina!“
„Naravno“, rekla je Kejt. „Pa i mislila sam na kafu.“
„Ne sme da pije kafu!“, rekla je Džindžer. „I dalje raste, a to
je loše za...“
„U redu je, hvala vam“, prekinula ju je Elsi. „Hvala. Ali
očigledno sam zaglavila ovde sa sestrom i bratom.“
Sidni je pročistila grlo. „Kad smo već kod toga, idem do
vrtića da ostavim Lidiju.“
Emili se trudila da ne zuri u bebu, ali bilo je teško. Činilo joj
se da je okružena majkama i ćerkama koje svoje postojanje
bacaju Emili pravo u lice. Ona se ne uklapa. Ne pripada tu.
„Tamo je super“, rekla je Elsi. „Imaju super igralište za decu.
Izgleda sjajno. Sigurna sam da će joj se svideti.“
„Elsi je divna bebisiterka“, rekla je Džindžer šapatom, kao da
Elsi ne sme da čuje kompliment. „Ako želiš, sigurna sam da bi
mogla da pričuva Lidiju.“
Elsi je klimnula glavom ozarivši se. „Ako hoćeš, mogu ja da
je čuvam. Čuvam decu susedima jednom mesečno.“
„Ne bih htela da te maltretiram“, rekla je Sidni. „Vrtić je
besplatan prvi sat. Mogla bih to i da iskoristim.“
„Zaista mi ne bi smetalo. Obožavam bebe“, rekla je Elsi. „A i
dosadno mi je.“
„Neka bude zauzeta!“, podsticala je Džindžer. „To je dobro
za nju.“
„Kad već postoji vrtić u hotelu, zašto da ga ne iskoristim“,
insistirala je Sidni. „Ali ako hoćeš da pomogneš, sigurna sam da
bi mogla da ostaneš s njom tamo.“
„Naravno, može“, rekla je Elsi i Emili je prosto mogla da vidi
o čemu, razmišlja. Biće bolje nego da sedi s roditeljima. „To bi
bilo super.“
„I ne napuštaj igralište“, rekla je Džindžer kao da i ona
ostavlja Elsi u vrtiću. „I obavesti radnike ako negde ideš. I
obavezno se javi i ocu.“
„Mama, znam!“, brecnula se Elsi. „Idi više na tu svoju
masažu, okej? Nije kao da bih mogla da napustim hotel ni kad
bih pokušala – usred pustinje smo!“
Sidni se približila ženi zaduženoj za vrtić, koja je stajala iza
formalnog ali raskošno ukrašenog pulta. Veliko spoljašnje
igralište bilo je za sve uzraste i prepuno radnika s havajkama i
ružnim kapama. Iza nje je bio unutrašnji deo vrtića s velikim
prozorima, kroz koje su se videle kocke, kuhinjica i police s
knjigama za mališane.
Emili je zastala kada je službenica vrtića krenula ka njima i
predstavila se. Imala je veliki ružni šešir na glavi i cvetnu
košulju koju nose svi radnici odmarališta. Pisalo joj je na
uniformi da se zove Barbara, a stavila je jarkocrveni karmin i
smešila se široko.
„Zdravo, koga mi to ovde imamo!“, pitala je Barbara
gledajući Lidiju kao da beba ume da priča. „Pa kakav je to
slatkiš!“
„Ovo je Lidija“, rekla je Sidni, nežno odmičući bebu od sebe.
„A ja sam Sidni.“
„Broj sobe?“, pitala je Barbara i dalje uz osmeh.
„913“, rekla je Kejt i zakoračila napred. Emili nije razumela
šta se dešava. „Ja sam joj sestra. Ime na sobi je Kejt Kros.“
„Ah, u redu.“ Barbara je pogledala upitno Kejt i Sidni.
„Super. Pa, prvi sat je besplatan, a posle je osamnaest dolara na
sat.“
„Super“, rekla je Kejt. „Gde da potpišem?“
„Ovde morate da potpišete za sobu, a majka“, Barbara je
pogledala u Sidni, „mora da potpiše pristanak.“
Emili je razumela zašto je Barbara zbunjena navodnom
sestrinskom vezom između Kejt i Sidni. Ali nije razumela zašto
Kejt laže da su ona i Sidni u srodstvu. Od svih prisutnih žena,
njih dve su najmanje ličile.
 Kejt je bila otmena crnka s prevelikim naočarima za sunce, a
Sidni tanušna plavuša, koja je izgledala kao da tek uči za
maturski ispit. Nisu izgledale čak ni kao da dolaze iz iste
generacije.
„Ovo je Elsi“, rekla je Džindžer približivši se Barbari. „Ona
je moja ćerka i ima petnaest godina. Htela bi da bude ovde i
pomogne s Lidijom, ako je to u redu.“
„Naravno“, rekla je Barbara i dalje zbunjena. „Jeste li vi deo
porodice?“
„Tako nekako“, rekla je Sidni. „Mi smo došli na venčanje
Benksa i Debluove.“
„Ah, shvatam!“ Barbara se zakikotala i odjednom je sve
postalo prihvatljivo. „Idete malo u spa pre venčanja?“
„Samo na masažu“, rekla je Kejt. „I moramo odmah da
krenemo, inače ćemo zakasniti. Je li sve u redu?“
„Da, da.“ Barbara je uzela Lidiju iz Sidninog naručja. „Biće u
dobrim rukama!“
Elsi je uzela torbu za pelene koju joj je Sidni ponudila i
stavila je na rame. Emili se osećala kao da se guši dok su se
ostale četiri žene oko nje opraštale i mahale. Pretvarala se da
učestvuje u veselju, ali ju je u stvari bolela glava i htela je da je
ostave na miru.
Na kraju je Kejt zgrabila Emili za lakat i odvukla je. Dok su
kretale na masažu, Emili je čula Elsi kako pita da li može malo
da drži Lidiju. I Emili je shvatila: toliko je želela da nju ostave
tamo. I ona je htela da provede neko vreme nasamo s Lidijom;
htela je da drži bebu, da gleda u njene nevine male oči i da se
pita šta bi bilo kad bi bilo...
„Emili“, rekla je nežno Lulu. „Dušo, vreme je da krenemo.“
Emili se okrenula i osetila kako joj se pogled izoštrio
pogledavši u Lulu. „Treba mi piće.“
Detektiv Ramon: Gospođice Klint, kako sam razumeo, vi
ste zaduženi za vrtić ovde u odmaralištu?

Barbara Klint: Tako je, gospodine.

Detektiv Ramon: Beba Lidija Benks ostavljena je danas

kod vas, nije li tako?

Barbara Klint: Jeste. I, bože, kako je ona slatka. Štaviše,

jedva da sam nešto morala da radim s njom. Ona devojka
Elsi pazila ju je sve vreme. I super joj ide s decom.

Detektiv Ramon: A što se tiče bebine majke, da li se

sećate ko ju je ostavio?

Barbara Klint: Naravno. Imamo zapisnik. Kejt Kros i

Sidni Benks
- došle su na venčanje, naravno. A onda je tu bio i bebin otac.

Detektiv Ramon: Bebin otac? On je bio tu kada su žene

ostavljale bebu?

Barbara Klint: Ne, ne. On je svratio malo kasnije, dok su

one bile na masaži.

Detektiv Ramon: Je li ostavio svoje ime?

Barbara Klint: Pa, ne, ne baš. Ali nismo ga ni pustili

unutra. Kao što kažem svim roditeljima koji ostavljaju
decu kod nas, niko ne sme da izvede njihovo dete osim
osobe koja ga je ostavila. To je jasna bezbednosna mera od
 koje nema odstupanja.

Detektiv Ramon: Šta vam je tačno rekao bebin otac? Da li

vam je rekao da je otac?

Barbara Klint: Pa, i nije. Kad malo bolje razmislim o

tome, nije rekao skoro ništa. Samo je svratio do ulaza i tu
stao – učinilo mi se da gleda u Lidiju, koja je sedela Elsi u
krilu. Kada malo bolje razmislim, stvarno mi je teško da se
setim šta je tačno rekao.

Detektiv Ramon: Da li je pričao konkretno s vama,

gospođice Klint?

Barbara Klint: Pa, kad to pomenuste, meni zapravo nije

rekao ništa. Ja sam njega pitala da li proverava kako je
Lidija, a on je samo klimnuo glavom. Pretpostavila sam
zato da... Hoćete da mi kažete da taj čovek nije Lidijin
otac?

„Evo ih!“, dozvala ih je Barbara dok je Kejt prilazila dečjem

igralištu sa Sidni. „Moram da vam kažem obema, ova mlada
dama je najbolja bebisiterka koju sam u životu videla. Nisam
morala da je proveravam uopšte! Čak je i uspavala malenu.“
Kejt nije bila sigurna da li zbog maserke (koja joj je zaista
zeznula vrat) ili Barbarinog piskavog glasa, ali morala je da
uzme aspirin koji je kupila prethodne večeri. Ponudila je i Sidni,
ali ona je odmahnula glavom. Oči su joj se ispunile majčinskom
ljubavlju kada je ispružila ruke da uzme Lidiju. Bilo je skoro
bolno videti koliko Sidni voli svoju ćerku.
„O bože“, gugutala je Sidni Lidiji, a onda pogledala Elsi
iskreno zadivljeno. „Ne mogu da verujem da si je uspavala – to
je uvek pravi podvig. Uglavnom ne ide na spavanje bez žestoke
borbe. I to baš voli da vrišti.“
„Stvarno?“ Elsi je ljuljuškala Lidiju još malo pa ju je predala
Sidni. „Nije nijednom zaplakala kod mene. I stalno se kikotala.
Hvala što si me pustila da se družim s njom.“
„Ne, hvala tebi“, rekla je Sidni. „Da li ćeš biti na probnoj
večeri večeras? Sigurna sam da bi Lidija bila srećna da vidi
svoju novu drugaricu tamo.“
Elsi se nasmešila. „Mislim da me mama ionako tera da idem.
Možda mogu i večeras da je čuvam malo, da ti možeš na miru da
razgovaraš s drugaricama.“
„Ne bih ti tražila to da radiš“, rekla je Sidni pomalo izbačene
vilice dok je ljuljuškala bebu. „Ali tako mi je drago što čujem da
ćemo te videti tamo. Možda da sačuvaš jedan mali ples za Lidiju
– čujem da će imati živu muziku kasnije.“
Elsi je htela da pristane, ali Kejt je nestrpljivo upala u
razgovor. Imala je posao da uradi, a nije imala mnogo vremena
za njega.
„Tvoja majka je spomenula, kada smo se vraćale sa masaže,
da mora da proveri mališane“, rekla je Kejt i pogledala Elsi.
„Rekla sam joj da mi velike devojke – a tu mislim na tebe i
mene – možemo na kafu.“
„Ja ne smem...“
„Uzećemo ti neki frapučino bez kofeina“, odmahnula je Kejt
nestrpljivo rukom. „Da se upoznaš s najmagičnijim pićem na
svetu.“
Sidni i Lidija su već krenule nazad, verovatno da još malo
odremaju i nešto pojedu. Elsi je pogledala ka svojoj porodici,
koja je bila zauzeta. Kejt je videla naznaku frustracije u Elsinim
očima pre nego što je odgovorila.
„Može“, rekla je i okrenula se ka Kejt. „Pretpostavljam da
nikome neću nedostajati.“
„Super. Koliko imaš godina?“
„Petnaest“, odgovorila je Elsi oštro, kao da je na razgovoru
za posao. „Još malo pa šesnaest.“
„Ah, sećam se tih godina. Meni je to prošlo odavno. Znaš,
znala sam tvoju mamu na faksu.“
Elsi je izgledala skeptično. „Čula sam. Iskreno, iznenađuje
me što bi se moja mama družila sa nekim kao što ste vi.“
„Kao ja?“
„Znate“, rekla je Elsi i slegla ramenima nelagodno. „Vi ste...
kul. Moja mama nije kul.“
„Živele smo zajedno“, rekla je Kejt i pogledala u nokte.
„Nismo više u kontaktu redovno, ali... pa, pretpostavljam da bi
trebalo češće da se viđamo.“
Elsi je slegla ramenima. „Prijatelji ne traju zaista.“
„Ne, pretpostavljam da ne traju, a rok trajanja im je još kraći
u tvojim godinama.“ Kejt je stavila naočare na glavu. „Lepa si,
znaš. Sigurna sam da u školi gomila momaka šeni za tobom. Oni
su u tom dobu potpuno bez mozga.“
„Jesu.“ Emili je nabrala nos. „Ali mene momci ne zanimaju.“
„Stvarno?“ Kejt je zastala, već zadovoljna kako situacija
napreduje. Elsi i Kejt su brzo prolazile kroz njen plan i, uz malo
sreće, Kejt će moći da raportira Džindžer nakon i nakon jednog
kapućina. Kejt bi zaista trebalo da ima ćerku – ne ide joj uopšte
loše ovo majčinstvo. „I ja sam mrzela momke i njihovo
nabacivanje u tvojim godinama, ali sam uvek nekako osećala da
sam u tome jedina.“
„Da, ne“, rekla je Elsi. „Momci u mojoj školi su jednostavno
nezreli.“ rekla je Kejt i nastavila da hoda da ne bi ispala previše
znatiželjna. „Bravo! Znaš, ja nisam imala ozbiljnog momka dok
nisam napunila dvadeset tri godine. A sve moje drugarice mislile
su...“
„Čekajte malo.“ Elsi je podigla ruku i zastala. „Je li vas moja
mama nagovorila na ovo?“
„Šta?“ Kejt se nadala da izgleda iznenađeno. „O čemu
pričaš?“
„Ne mogu da verujem da je to uradila!“ Elsi se namrštila.
„Ona je tako... uf!“
„Šta je sad?“, pitala je Kejt i nabrala obrve da bi izgledala
zabrinuto. „Šta je tvoja majka uradila?“
„Nagovorila vas je da sa mnom pričate o momcima“, jedva je
uspela da izgovori Elsi pre nego što je odmahnula glavom. „O
zabavljanju, ili šta god.“
„Znam šta misliš“, rekla je Kejt, „ali moraš da mi pružiš
šansu. Tvoja mama nije ovo namestila. Tugovala je u foajeu, sve
vreme je brinula za tebe, a ja sam joj sama ponudila da me pusti
da razgovaram s tobom.“
„Zašto?“
„Jer sam ja na seks čekala do dvadeset treće godine“, rekla je
Kejt, a Elsi se zarumenela kada je izgovorila seks. Dakle,
devojka je zaista nevina. „I vidi me, ispala sam okej. Mislila sam
da možda imam nešto da ti kažem, što bi moglo da ti pomogne s
čime god da se nosiš. Pričati s mamom o ovakvim stvarima je
tako... uf! Ali ja ti nisam majka.“
„Da, ali mene to... ne zanima“, rekla je Elsi i odmahnula
rukom, što je trebalo da pokaže na magični odrasli izraz ljubavi.
„Da je moja mama zastala za sekund da me pita šta mislim o
tome, rekla bih joj istinu. Jedna starija devojka u školi stavila je
te glupe stvari u moju torbu. Nisam ih ja kupila.“
Kejt se nasmejala. „Podvale su se izmenile otkad sam ja bila
mlada. Mi smo nekada... ne znam, gurali ljudima glave u
klozetsku šolju.“
 „Stvarno ste to radili?“
„Zapravo, nisam, ali čula sam priče. Ja nikada ne bih uradila
nešto tako varvarski. Ipak, čini mi se da sam stavila laksativ u
sok devojci kada mi je ukrala partnera za maturu.“
Elsi je razjapila usta. „Niste valjda! I je li bilo vatrometa?“
Kejt se zakikotala. „Ne pokušavaj to. Nisi ti kao ja, Elsi. Ti
mi ličiš na dobru, slatku, lepu i zabavnu devojku. Tako da...
ostavi glupe kuke da se međusobno čerupaju. Čim završe
srednju školu, sve to više nikom neće biti slatko.“
„Hm, nije pokušavala da bude zlobna. Pokušavala je da mi
pomogne. Samo... srednja škola je komplikovana. Moja mama
ne razume.“
„Imaš osećaj da ti je srednja škola ceo život“, rekla je Kejt, „i
to se dešava sada. Ali kada dođeš u moje godine... Ja se jedva
sećam srednje: to je jedan mali ožiljak na mestu gde je bila
ogromna ružna bubuljica. Bilo je neprijatno i ponižavajuće i
mrzela sam skoro sve što ima veze sa srednjom školom, ali sam
preživela. To iskustvo je prošlo, prebolela sam ga i sada se i ne
sećam imena drugarica iz srednje škole.“
„Vau!“
„Podsećaš me malo na mene kada sam bila tvojih godina“,
rekla je Kejt. „Tako da, molim te, nemoj da se ljutiš na tvoju
mamu jer sam se ja sama ponudila da pričam s tobom – bila je to
u potpunosti moja ideja. Samo sam pokušavala da pomognem.
Kad sam bila tvojih godina, volela bih da mi je neko rekao da je
okej da sačekam i da radim ono što želim, a ne ono na šta me
okolina pritiska. Imaćeš dosta vremena za seks na fakultetu.“
Elsi je zadrhtala i skrenula pogled. „Hvala, valjda.“
„Mislim da treba da popričaš sa svojom mamom o tome šta
se stvarno desilo“, predložila je Kejt. „Zvuči kao da je to samo
jedan veliki nesporazum. Ona te zaista voli. Kunem ti se.“
 „Ali zašto bi me onda optužila za nešto što nisam uradila a da
me i ne pita? Mahala je onom trakom…“ Elsi je zadrhtala,
„znate...“
„Kondoma“, dodala je Kejt.
„Da“, rekla je Elsi. „Mahala je njima tako da svi u avionu
vide. Svako je mogao da je vidi. Bilo je užasno! Ja bih bila
srećna da samo čitam knjigu i da taj let samo prođe, ali ona je
sve vreme pokušavala da priča sa mnom, a nije htela da me
sasluša.“
„Ah, mame!“, rekla je Kejt. „Imala sam i ja jednu takvu.
Potpuno te razumem.“
Skoro kao da je prizvala, Elsi je dobila poruku i oglasio joj se
telefon. Pogledala je nadole i prebledela. Ramena su počela da
joj se tresu, a prsti joj zadrhtali. Kejt se zapitala šta je mogla da
pročita što bi upropastilo njihov majka-ćerka (ali ne zaista)
trenutak.
„Šta je?“, upitala je Kejt. „Šta se desilo?“
„Ništa“, rekla je Elsi i približila telefon bliže licu, da bliže
pogleda poruku. „Moja mama sve uspe da upropasti!“
„Elsi, šta se desilo?“
Elsi je okrenula telefon i pokazala poruku Kejt.
„Pa“, rekla je Kejt. Pokušavala je i nije uspevala da sakrije
svoje iznenađenje. „Da, to svakako nije u redu.“

Detektiv Ramon: Ko je bio prisutan ispod pergole kada je

žrtva ubijena?

Emili Braun: Samo ja. Bila sam sama. I Sidni, valjda, ali
ona nije bila od pomoći.

Detektiv Ramon: Imam tri druge izjave – a siguran sam

da će ih biti još – koji tvrde da je još barem petoro ljudi
bilo tu.

Emili Braun: Jeste, možda su bili napolju, ali ja ih nisam

videla, i sigurno nisu bili sa mnom.

Detektiv Ramon: Zašto sve lažete? Šta se desilo tamo,

gospođice Braun?

Emili Braun: Odbijam da dalje odgovaram na vaša

pitanja.

Detektiv Ramon: Gospođice Braun...

Emili Braun: Ne znam šta još hoćete da vam kažem.

Detektiv Ramon: Da li se kajete što ste to uradili?

Emili Braun: Ne, detektive. Uz dužno poštovanje, divno

se osećam.
 DVADESET TRI

D žindžer je iz daljine držala jedno oko na Elsi i Kejt dok su

njena ćerka i stara drugarica išle i pričale. Osetila je nalet
ponosa kada je videla kako Elsi nežno daje Lidiju Sidni.
„Mama!“ Mala lopta za ragbi letela je u Džindžerinom
pravcu. „Sagni se!“
Ali Džindžer je bila previše zauzeta gledajući kako se Elsi
smeši da bi reagovala na vreme, tako da ju je udarila pravo u
potiljak. „Jao, Tome! Ne bacaj mi kad ne gledam!“
„Pa u šta gledaš?“ doviknuo je Tom. „Valjda se igramo!“
„Tome, izvini se majci“, rekao je Frenk. „Zeznuo si joj
frizuru.“
„Mama, mogu li da uzmem sladoled? Možeš li da me
odvedeš tamo?“ Popi je vukla majku za majicu. „Onaj što se
vrti. Besplatan je, znaš. Nema razloga da ga uzmem.“
Džindžer se trudila da ne zakoluta očima kada je pomislila
najstrašniju misao – da mora ponovo da prođe kroz to isto. U
Popinim godinama, Elsi je bila slatka, sasvim naivna, mirna i
srećna devojčica. Popi je već bila manipulativna mala varalica,
koja je pokupila mnoge fore od sestre i brata. Ona će konačno i
uništiti Džindžer.
„Dobacuj se loptom s bratom malo“, rekla je Džindžer dok je
i dalje gledala Elsi s druge strane peska. Džindžer je osetila kako
se razgovor između Kejt i Elsi promenio. „Moram sad da se
pobrinem za nešto. Ne gubite tatu iz vida i možemo da odemo
na sladoled kad se vratim.“
Popi je lupila nogom o pesak da pokaže da nije srećna.
Džindžer je rukom pokazala Frenku da ide do Elsi. On ju je
video, klimnuo glavom i podigao palčeve, kao da će joj to
pomoći da se naoruža za bitku. Džindžer će trebati mnogo više
od palčeva da preživi ovaj rat.
Dok je prelazila peščanu stazu, obrisala je znoj s čela od
užasne podnevne vreline. Toliko o opuštajućoj masaži! A opet,
nije uopšte ni bila toliko opuštajuća. Maserka je pogledala
Džindžerina leđa, stavila joj ruke na rame i sve vreme nešto
gunđala.
„Napeti?“ upitala je.
„Da“, rekla je Džindžer.
„Nije dobro da budete toliko napeti sve vreme.“
„Pa, hvala na savetu“, rekla je Džindžer. „Baš će mi pomoći.“
Žena je zatim nastavila da istresa svu svoju frustraciju na
Džindžerina leđa te je Džindžer sad sve bolelo i morala je da
pozajmi aspirin od uvek spremne Kejt.
Džindžer se približila ćerki i Kejt i osetila strah u vazduhu.
Nešto je pošlo užasno naopako. Šta je to Kejt rekla Elsi? Zašto
je Džindžer dopustila da se to desi?
„Zdravo, vas dve“, rekla je Džindžer pažljivo i namerno stala
ispred svoje ćerke. „Kako ide? Izgleda da te beba baš voli. Bila
si super s Lidijom i sigurna sam da Sidni ceni što si joj posvetila
punu pažnju.“
„Dobro je što me bar neko voli!“ odgovorila je Elsi. „Jer
izgleda da tebi uopšte nije stalo do mene!“
Kejt je stajala u pozadini i pravila se da naručuje piće s
obližnjeg štanda, ali je očigledno gledala predstavu kroz
ogromne tamne naočare. Džindžer je zaškrgutala zubima kada je
osetila ozlojeđenost svoje ćerke i ignorisala Kejt. Da Kejt ima
dece, verovatno ne bi je mrzela kad odrastu. Išli bi u slatki mali
šoping i na manikir, a kad bi Kejt zatrebala pauza, jednostavno
bi unajmila dadilju i cele nedelje išla na masaže.
„Ne pričaj tako sa mnom! Ja sam ti majka, Elsi! Naravno da
te volim – u to nikada nemoj da sumnjaš.“
„Zašto si mi onda radila iza leđa?“ Elsi je podigla telefon i tu
videla skrinšot od Fibi Brimhol. „Jesi li ti poslala poruku Fibi s
mog telefona? Na Fejsbuku?“
Džindžer je osetila kako rumeni. „To nije trebalo da uradim.
Izvini, Elsi, ali očigledno nešto kriješ od mene. A ja sam ti
majka.“
„To nije poenta. Špijuniraš me! I uništavaš mi reputaciju!“
„Hej, tvoj telefon je porodična imovina!“ rekla je Džindžer
već pomalo režeći. „Ja i tvoj otac plaćamo sve tvoje račune!
Dogovorili smo se, kada si dobila telefon, da je sve na njemu
podložno inspekciji roditelja, i to bez upozorenja! I ti to vrlo
dobro znaš!“
„Očigledno je da mi ne veruješ!“, viknula je Elsi. „Čak me i
ne slušaš!“
„Slušam te!“, rekla je Džindžer osetivši kako joj skače
pritisak. „Ali teško je slušati nekog ko, kada mu postavim
pitanje, odgovara jednom jednosložnom rečju! Od tebe već
godinama ne dobijam nikakve informacije!“
„Evo, sada sam povezala barem deset reči! Kako ti se to
sviđa?“
„Nemoj da si takva prema meni, Elsi! Pokušavam da vodim
ozbiljan razgovor s tobom! Ovo nije šala!“
„Ne, naravno da nije. Ti i ne želiš zaista da mi bude zabavno
s tobom, bože sačuvaj!“
„Šta je s tobom?“ Džindžer je zadrhtala od svih emocija koje
su je ophrvale. Frustracija, očaj, tuga. „Ti si nekada bila moja
devojčica – ti i ja. Pričale bismo i igrale se po ceo dan, i išle
bismo u šetnje po parku, a sada ne mogu da te navedem ni da me
pogledaš. Gde sam to pogrešila?“
„I dalje me ne slušaš!“ rekla je Elsi. „Objasnila bih ti sve da
si me prokleto lepo pitala – i dovoljno dugo začepila da me
saslušaš!“
Džindžer je zastala iznenađeno. „Šta bi mi objasnila?“
„Sad je prekasno!“ Elsi je mahala telefonom sa zbunjenom
porukom od Fibi na ekranu. „Ovo ti nikad neću oprostiti!“
Džindžer je besno pogledala u ekran. „Zvonio ti je telefon
sinoć dok si spavala. Ti čak i ne pričaš sa Fibi Brimhol. Nije li
ona četvrti razred? Samo sam pročitala, da vidim šta je ona
rekla. Pitala te je da li si već iskoristila kondome! I šta je trebalo
da pomislim? Neću da dozvolim da druge devojke pritiskaju
moju ćerku na seks!“
„Nije me ništa pritiskala! Ne znaš ni pola priče. A što je
najgore, sigurno nisi morala da odgovoriš sa: Ovde Elsina
majka!“ Elsi se trgla. „Ne mogu ni da pogledam ostatak tvoje
poruke! I ovo je blamaža za ceo život! Sad će svi u čirliderskom
timu znati da mi pregledaš telefon! Ne, cela škola će znati! Niko
mi nikada više neće poslati nijednu poruku!“
Džindžer je osetila da se pomalo stidi zbog te poruke.
„Možda nije trebalo to da uradim. Ali mislim da ne treba da se
družiš s devojkama koje pričaju o kondomima kao da su, ne
znam, žvake koje se dele tako olako.“
„Ništa ti ne znaš! Fibi je pokušavala da mi pomogne! Nije me
ništa pritiskala!“
„Samo kažem, nije kao da imaš dečka s kojim bi ih koristila“,
nastavila je Džindžer. „Da imaš, možda bih sve drugačije
posmatrala i mogle bismo o tome da pričamo. Zar ne znaš da
možeš sa mnom da pričaš o svemu?“
„Opet me ne slušaš, dođavola!“, viknula je Elsi ponovo.
„Samo me pusti na miru! Ja idem u sobu da čitam! Mogu li da
dobijem ključ sobe? Ne... ne mogu više ni da budem pored
tebe!“
„Elsi!“
„Mogu li da dobijem ključ od sobe?“ Elsi je izbacila vilicu i
ispružila ruku. „Ako me nateraš da ostanem ovde, upropastiću
svima dan! Samo želim da čitam, što dalje od tebe.“
Krajičkom oka, Džindžer je spazila kako se Kejt približava,
ali nije obraćala pažnju na to. „Ne! Ovo je porodični odmor i...“
„A da pustiš Elsi da uzme ključ od moje sobe na sat-dva?“,
ubacila se Kejt i preuzela kontrolu, kao i uvek. „Imam sobu na
devetom spratu, s divnim pogledom. Može da čita na miru na
balkonu. I, Elsi, slobodno koristi sobnu uslugu. Moj bivši dečko
sve plaća!“
„Volela bih to“, rekla je tiho Elsi. „Hvala ti, Kejt.“
Džindžer se osećala potpuno poraženo dok je gledala kako
ova žena, koju Elsi uopšte i ne zna, očarava njenu ćerku, a sa
sopstvenom majkom ne može da podnese ni običan razgovor da
istera do kraja. „Elsi, ne možeš da pobegneš od ovog! To neće
nestati!“
„Mislim da ne beži“, prekinula ju je Kejt i još više podigla
Džindžerin pritisak. „Treba joj vremena da se smiri. Šta kažeš,
Elsi? Da se malo smirite pa da popričaš s majkom pre probne
večere večeras. A to je moja konačna ponuda.“
„Dobro!“, brecnula se Elsi.
„Dobro!“, rekla je Džindžer, znajući da, ako odbije ovo, Elsi
neće pričati s njom do kraja odmora. „Koji je broj sobe?
Odvešću te tamo.“
„Ja ću je odvesti“, rekla je Kejt, „pošto svakako moram i da
se istuširam. Elsi – da li imaš neke stvari koje treba da uzmeš?
Džindžer, biću s njom celo popodne. Svrati u 913 kada budeš
spremna da razgovaraš. Neću je puštati iz vida, kunem se.“
 Elsi je klimnula glavom. „Torba mi je kod tate. Tamo mi je
knjiga.“
„Uzmi svoje stvari i naći ćemo se ovde.“ Kejt je upravljala
saobraćajem kao da joj je to posao. „Želim da popričam nešto i s
tvojom majkom.“
Elsi se sagla da uzme mali ranac, u kom su najverovatnije bili
knjiga i njena uobičajena flašica dijetalne koka-kole.
„Šta, dođavola, radiš?“ Džindžer se okrenula ka Kejt čim se
Elsi dovoljno udaljila. „Kako se usuđuješ da staneš između
mene i moje ćerke dok pokušavam da vodim težak razgovor!
Nije da imaš bilo kakvo iskustvo s decom!“
Kejt je razrogačila oči. Ta zajedljiva opaska pogodila ju je
pravo u bolnu i osetljivu pukotinu, jer Kejt najviše od svega želi
decu, a Džindžer ih, izgleda, ima i previše. To ju je povredilo.
Džindžer je masirala čelo i odmah osetila grižu savesti. „Oh,
Kejt! Stvarno izvini. Nisam tako mislila. Ja sam samo...“
„U redu je“, rekla je Kejt oštro i nehajno, kao da nema
vremena za izvinjavanje. „Verovatno je pogrešno što se mešam,
ali mislila sam da treba da znaš nešto. Ako možeš bar mene da
saslušaš na sekundu.“
Džindžer su se tresle i ruke i noge, kao da je popila pola litra
espresa i približava se padu. „Moraš da me pustiš da ti se
izvinim“, rekla je Džindžer. „Tako mi je žao. Ljubomorna sam.
Razgovarala si s njom više nego ja u proteklih godinu dana.
Barem se tako osećam.“
„Ne treba mi izvinjenje“, rekla je Kejt i dalje hladno.
„Nemam decu – to je istina. Ali na stranu moje iskustvo s
decom, nisam htela da pričamo o Elsi.“
„O kome onda želiš da pričaš?“
„O tebi“, rekla je Kejt i pogledala u Džindžer. „Ti je stvarno
ne slušaš uopšte.“
 „Ali...“
“I sada to isto radiš meni. Ako želiš moj najiskreniji i krajnje
dobronamerni savet: Džindžer, zaveži!“ Kejt je izgledala
frustrirano. „Imaš dobro dete i Elsi mi je ispričala štošta što
mislim da i ti treba da čuješ. Tako da ti predlažem da joj daš
neko vreme da se smiri, a onda da je pitaš da ti objasni šta se
dešava – a onda posle toga da zavežeš i da joj daš vremena da ti
ispriča. Možda ćeš se iznenaditi. Odvešću Elsi u moju sobu i
biću tamo s njom – treba da s istuširam i da malo odremam. Evo
ti rezervni ključ pa dođi kad god budeš spremna.“
Džindžer je stajala sasvim mirno, iako potpuno šokirana, a
Kejt je prošla pored nje i otišla do Elsi s osmehom na licu.
Džindžer je gledala kako Kejt počinje da priča, jasno se videlo
da izdaje naređenja, i nekim čudom, Elsi je slušala bez
prigovora. Dok su zašle za ćošak, Džindžer je već opazila kako
se Elsi smeši.
Dok je gledala kako njih dve odlaze nasmejane, Džindžer se
iznenada prisetila fakultetskih dana. Zapanjilo ju je koliko Elsi
brzo sazreva, baš pred njenim očima. Nestalo je nelagode iz
njenog tela, izgledala je elegantno, visoko i tanko, naročito kada
bi podigla bradu i ispravila ramena, kao dok je hodala pored
Kejt.
Džindžer je mogla skoro da zamisli sebe i Kejt pre dvadeset
godina, kada je Džindžer verovatno radila isto – u Kejtinom
društvu ispravljala je ramena, zabacivala kosu i pravila se da je
prefinjena.
Džindžer se prisetila jednog jutra na faksu, nedugo nakon
njenog raskida s Frenkom. Kejt je uletela u Džindžerinu sobu i
povukla posteljinu s gornjeg kreveta, zahtevajući da se brzo
spremi za branč. Nije bilo bitno što je bila sreda, što su ispiti
sledeće nedelje niti što Kejt nije otišla da stažira taj dan, a sve da
bi spasla Džindžer.
Takođe, nije bilo bitno ni to što je Džindžer gurnula celu
kutiju kolačića niz grlo prethodno veče i na čelu imala bubuljicu
od stresa veličine Pompeje. Jedino je bilo bitno što je Kejt
izvukla Džindžer iz tugovanja. Iako to što je otišla tada na branč
u pidžami nije rešilo nijedan problem, bilo je donekle katarzično
imati prijateljicu kao što je Kejt. Ona je uvek znala najbolje šta
treba i nije je bilo moguće ignorisati kada se na nešto namerači.
To je bila moć Kejt Kros. A sada je, izgleda, i njena ćerka
naučila istu lekciju kao i ona nekada davno.
Osetila je još jedan nalet ljubomore, vreo i toksičan. Kako je
Kejt uspela da navede Elsi da priča s njom kada mesecima bez
uspeha pokušava da natera svoju ćerku da joj se poveri? I šta je
Kejt mislila kada joj je rekla da ne sluša? Naravno da sluša!
Pokušala je da postavi ćerki pitanja...
Džindžer je zastala.
Da li je Kejt u pravu? Kad je malo bolje razmislila o tome,
Džindžer nije mogla da se seti da li je Elsi zaista ijednom
konkretno pitala za kondome, ili je prosto samo pretpostavila, i
to u javnosti. A te pretpostavke bile su zasnovane na
Džindžerinom iskustvu iz tog doba, a ne na Elsinom ponašanju.
A koliko god bile slične, Elsi nije Džindžer.
Džindžer je znala da je Elsi odbila Brendana kada ju je
pozvao na zimsku igranku. (Nije zaista guranje nosa u Elsin
dnevnik ako je to iz sigurnosnih razloga, zar ne?) Brendan je bio
dobar dečko, i popularan, i istini za volju, Džindžer bi razumela
da je Elsi pristala i da je želela da provede neko vreme nasamo s
njim, da istraži zbunjujuće hormone koji joj divljaju po telu.
Ali umesto toga, Elsin dnevnik bio je ispunjen mislima o
knjigama, pokušajima poezije, tekstovima pesama (oh,
tinejdžerska osećanja) i nekih generalnih gunđanja o bratu, sestri
i roditeljima.
Kako je Džindžer mogla da bude tako glupa? Šta je to
propustila, a Kejt nije? Džindžer je zakoračila ka njima dvema,
pomislivši da treba da se izvini Elsi, ali zastala je. Kejt je opet u
pravu. Možda Elsi treba vremena da se smiri – a naročito to
vreme treba i Džindžer.
Probna večera je ionako za nekoliko sati, a Elsi je obećala da
će pre toga pričati. U međuvremenu, Džindžer je imala sina koji
želi da joj baca loptu u glavu i ćerku kojoj treba sladoled istog
ovog trena, inače će umreti.
I tako je, osećajući i tugu i nadu, Džindžer pritrčala svojoj
porodici, kojoj već nedostaje jedan član. Kada je to Elsi odrasla?
Kada je postala svoja, skoro sasvim odrasla, i mnogo
odgovornija od Džindžer u tom dobu? Uz uzdali, Džindžer je
pogledala svog muža i konačno podigla i ona palčeve.
„Sve je u redu? Super! Elsi se druži s tvojim starim
drugaricama s faksa?“, doviknuo je Frenk. „Super! Hvataj,
mama!“
Džindžer se sagnula, promašila loptu, pa ju je njen sin oborio.
Zatim je došla Popi i sela joj na grudi.
„Mama, možemo li sad na sladoled?“, upitala je. „Nivo
šećera mi je nizak i hvata me nesvestica.“
„Dobro, dušo“, rekla je Džindžer. „hajdemo. A do tamo
možeš da mi ispričaš šta ti želiš da radiš na odmoru.“
„Stvarno?“ Popi se skeptično namrštila. „Mogu da biram?“
„Možeš da biraš, ali razumno“, ispravila se Džindžer. „I
obećavam da ću slušati.“

Detektiv Ramon: Hvala što ste došli ovde, gospođice

Džouns. Molim vas, recite za zapisnik svoje ime i čime se
bavite.
Dženi Džouns: Zovem se Dženi Džouns. Radim na
prijemu, gospodine. I radim sve šta treba. Ponekad noću
radim na recepciji, ponekad punim mini-barove. Zovem
taksije, pratioce i hitnu pomoć za goste, detektive. Ništa
nije preveliki ili premali zadatak za naše odmaralište.

Detektiv Ramon: Hvala vam. Jeste li uspeli da ispitate

sobarice o sobama na spisku koji sam vam poslao ranije
ove večeri?

Dženi Džouns: Naravno, kao što ste i tražili, kontaktirala

sam sve radnike koji su ulazili u sobe na spisku i pitala ih
da li su našli nešto neobično.

Detektiv Ramon: Hajde da počnemo s Kejt Kros. Da li je

bilo nečeg neobičnog u njenoj sobi?

Dženi Džouns: Ništa, gospodine. Žena je neverovatno

pedantna.

Detektiv Ramon: A u sobi Pirsa Benksa i Lulu Frenk?

Dženi Džouns: Ni tamo nije bilo mnogo čega, gospodine.

Veoma je uredno, ali i jedva da je neko provodio vreme
tamo. Bilo je nekoliko knjiga po raznim površinama, i
uglavnom su o ratu, ali to je otprilike to.

Detektiv Ramon: A Emili Braun?

Dženi Džouns: Izgleda da nije spavala u svojoj sobi,

gospodine. Bila je kod jednog prijatelja pa sam rekla
sobaricama da i tamo provere. Nisu pronašle ništa
preterano neobično. Bilo je nekoliko ličnih stvari koje su
sobarice zapazile u sobi.

Detektiv Ramon: Na primer?

Dženi Džouns: Omoti od kondoma. Nekoliko omota samo

je bilo bačeno po sobi. Izgleda da je bio intiman s nekim
sinoć, verovatno s ženom.

Detektiv Ramon: A soba Džindžer Adler?

Dženi Džouns: Pa, gospodine, tu je bilo nešto čudno.

Detektiv Ramon: Da?

Dženi Džouns: Našli su celo pakovanje kondoma u smeću.

 DVADESET ČETIRI

L ulu je pažljivo stavila dijamantske minđuše i zadovoljno

gledala kako svetlucaju. Uživala je u njihovom sjaju. Pirs ih
joj je poklonio, sa sve prstenom s rubinom i dijamantskom
burmom od tri karata. Lulu se nije izvinjavala što voli skupe
poklone, naročito kad muškarac za kog se udaje može da ih
priušti.
Obukla se u predivnu raskošnu zlatnu haljinu, koja je
verovatno bila previše za bilo koju probnu večeru, a posebno u
njenim godinama, ali Lulu nije bilo briga. To je možda poslednji
put da je Pirs vidi. Htela je – ne, morala je – da se oseća
samopouzdano zbog razgovora koji sledi.
Lulu nije još odlučila kako da se nosi s telefonskim pozivom
Š. I dalje je bila šokirana što je otkrila da njen muž uopšte ima
treći telefon. To je nešto što se dešava u filmovima i knjigama, a
i tu to koriste kriminalci, prevaranti i slične ništarije. Ali Pirs
nije kriminalac. On je... Lulu je oklevala. Šta je on? Da li ona
uopšte poznaje svog muža?
Nakon što je ranije tog jutra začula ton biranja na telefonu,
pažljivo ga je obrisala o majicu (samo bog zna zašto je uopšte
brinula da ne ostavi otiske prstiju na rezervnom telefonu svog
muža), pa ga je vratila u džepu kofera, gđe ga je i našla. Zatim je
izašla iz sobe i ostavila svom mužu poruku da je otišla na
doručak i da je ne čeka, pošto ima isplaniran dan s devojkama.
Lulu je zatim narednih nekoliko sati provela u stanju nemog
šoka i sve većeg besa. Samo sat pre nego što se vratila u sobu da
se spremi,
 Lulu je posmatrala foaje iz jednog osamljenog ćoška – držala
je neki tabloid preko lica da se kamuflira – i sačekala da se Pirs
spusti i pridruži familiji na koktelu, kao što je znala da hoće.
Osećala se kao špijun. Znala je da je sitničavo i detinjasto da
gleda svog muža bez njegovog znanja, ali takođe nije bila
spremna da priča o njegovom tajnom telefonu. Iskreno, nije
znala šta da mu kaže.
Tako da je čekala i gledala kako se Pirs nalazi s dvojicom
braće za barom. Potapšali su se po ramenu entuzijastično, što
proističe iz porodične veze koja je postojala davno pre nego što
se Lulu pojavila. I ostaće i kad nje više ne bude bilo.
Mladoženjin otac platio je turu pića svima, a Lulu je gledala
kako Pirs pije viski bez leda i kucka se s Arturovim ocem,
slaveći srećno vreme u njihovom bezbednom malom krugu
bogatstva. Lulu je osetila kako joj raste bes u grudima dok je
gledala svog muža kako uživa s porodicom. Nije se činilo kao da
uopšte razmišlja o tome gde je Lulu.
Lulu je oduvek cenila odnos koji Pirs ima s porodicom –
ukratko, uljudno uzdržan. Nije bilo nikakve svekrve koja zvoca
(odavno je umrla) niti su braća ili sestre zahtevali da Lulu i Pirs
izmene svoj život iz korena da bi učestvovali u porodičnim
stvarima, osim ponekog venčanja ili sahrane tu i tamo. I kada se
porodica Benks okupljala, to se obično dešavalo na visokoj nozi,
uz predivnu hranu i piće, lagani razgovor i razmene osmišljenih
poklona na Božić.
Lulu je rado stupila u tu porodicu. I nedostajaće joj.
Dok je osećala pomalo prljavo uzbuđenje što gleda muža bez
njegovog znanja, Lulu je shvatila da će morati da se odrekne
svog mesta da bi se spremila za večeru. Kada je bila sigurna da
se Pirs obukao za večeru i da je počeo da pije viski, stavila je
naočare za sunce i iskoristila časopis da se rashladi, ali i da i
dalje krije lice dok se krišom vraća u sobu. Dala je sebi pola sata
da se spremi pre nego što posluže predjelo.
Dok je Lulu stavljala crveni karmin, pokušavala je (ali nije
uspevala) da se odbrani od užasnog osećaja gubitka u stomaku.
Znala je da mora da priča s Pirsom posle večere. Uspela je da
izbegava svog muža jedan dan, ali postaće sumnjičav ako isto
uradi i sledeći. Drhtavom rukom, Lulu je potapkala karmin koji
joj je slučajno završio na prednjim zubima.
Kako se približavalo vreme večere, Lulu je stavila
vodootpornu maskaru na trepavice (Lulu do sada nikada nije
plakala tokom razvoda, ali nikada nije naodmet biti spreman na
sve), a zatim je obula predivan par cipela s niskom štiklom, koje
su taman dovoljno podizale njenu svetlucavu haljinu da se ne
vuče po podu. Pogledala se u ogledalu i podigla bradu ponosno.
Ali suze su joj se uporno pojavljivale u očima i borile se s
njenim ponosom, a to prosto tako nije moglo. Šmrcnula je i
pokušala da se usredsredi. Lulu bi bilo lako da otera suze kada
bi dopustila besu da proključa i pregazi tugu.
Šta li Pirs razmišlja? Odbacuje savršeno dobru vezu. Iako je
Lulu palo na pamet da možda postoji druga žena u Pirsovom
životu, nikada nije stvarno u to poverovala. Ne dok nije čula
glas te žene. A onda se sve srušilo i bacilo je u stvaran život.
Pomalo žaleći, Lulu se zapitala da li su njeni bivši muževi
osećali isto što i ona sada oseća pre nevoljnog okončanja braka.
Ali Lulu je morala da veruje da im nije bilo tako. Otkad se udala
za Pirsa, shvatila je da polako počinje da veruje u ideju srodnih
duša, duhovnu ideju prave ljubavi. Nema šanse da bi je toliko
bolelo da Pirs nije kao stvoren za nju, da ne pripadaju zajedno.
Nikada nije bolelo ovako ranije. Zašto on to ne vidi?
Još jednom je obrisala ugao oka, krenula ka liftu s
maramicama u torbi i balonom besa u grudima. Gledala je
dugme za penthaus kada je ušla u lift. Sarkastično se osmehnula
i pomislila da bi mu, da su ona i Pirs u boljim odnosima sad,
nežno predložila da uzmu sobu na najvišem spratu, da bi mogli
da provode večeri obmotani jedno oko drugog dok gledaju
svetla kako trepere u daljini. Pritisla je dugme za prizemlje.
Lulu je izašla iz lifta i krenula niz hodnik, prateći razne znake
ispisane predivnim rečima koji su je upravljali ka otmenoj sali.
Prošla je pored finog luka napravljenog od ruža i zastala ispred
izvrsnog stola s belim čipkanim stolnjakom i čašama ružičastog
šampanjca s veselim mehurićima, koje su stajale na
poslužavniku.
Žena u visokim štiklama kretala se s autoritetom predsednika
Sjedinjenih Američkih Država i naređivala preko bubice da joj
donesu još predjela – i to odmah! Pomerala se tamo-amo s
laktovima izbačenim kao bodeži. Nosila je uglađenu crnu
haljinu, koja joj je prianjala uz očigledno izgladnelo telo, i crnu
ogrlicu, koja je izgledala donekle seksepilno.
Miranda Rosales, pomislila je Lulu. Zatim je čula kako joj
neko traži ime i okrenula se, neimpresionirana, kada joj se čovek
obučen u odelo osmehnuo, predstavio kao Ralf i ponovio
pitanje.
„Lulu Frenk“, rekla je, „mada sam u listi gostiju verovatno
pod imenom mog muža Pirsa Benksa.“
„Ah, da“, rekao je Ralf delikatno. „Stigao je pre pet minuta s
porodicom Benks. Pomenuo je da ćete i vi ubrzo – rekao mi je
da pazim na prelepu mladu lepoticu po imenu Lulu.“
Lulu je zakolutala očima, ali se ipak osetila lepo kada joj je
Ralf šaljivo namignuo i dodao čašu šampanjca. Prokleta bila Š!
Lulu i dalje voli Pirsa. Voli da je tako obasipa poklonima, sitnim
pažnjama i ljubavlju. Što mu urođena pristojnost nalaže da je
stalno zove lepoticom i da joj otvara vrata automobila kad god
Lulu ne bi nestrpljivo već izletela.
Možda će ga pitati za puno ime druge žene nakon što mu
prizna da je pronašla tajni telefon i popričala sa Š. A onda će ga
možda i zadaviti. (Verovatno neće, pošto je čula da za davljenje
treba dosta snage, ali joj je ta pomisao ipak bila primamljiva.)
Lulu je prošla kroz vrata u formalni prostor, koji je bio
elegantno dekorisan za probnu večeru. Osmotrila je prostoriju i
izračunala da samo to probno veče porodicu Benks košta
najmanje petnaest hiljada. Venci bisera i treperava svetla
ukrašavali su tavanicu, a bele lampe nalik na maršmelou odavale
su neki mekani romantični sjaj.
Sedmočlani orkestar – dame i gospoda bili su obučeni sasvim
u belo – svirao je na drugom kraju prostorije pred praznim
podijumom za ples. Konobari, takođe obučeni potpuno u belo,
jurili su unaokolo s malenim kanapeima, koji ne bi nahranili ni
vevericu.
Lulu je volela novac. Volela je venčanja. Volela je ljubav. Ali
ovo joj je izgledalo samo kao trošenje zarad trošenja. Da je ovo
Lulino venčanje, ona bi šutnula tu organizatorku što voli da
preteruje pravo u guzicu i izabrala nešto opuštenije. Zaboga, pa
to je samo venčanje! I treba da traje samo jedan dan!
Dovela bi džez kvartet koji bi sve goste naterao na podijum.
Držala bi muža podruku i pozdravljala goste, jela neko obilno
predjelo i pila piće. Venčanje je prosto jedna imenica, a to treba
da bude prilika u kojoj se svi zabavljaju i uživaju. U njenom
slučaju, tako je bilo više puta.
Umesto toga, ovde su mladenci ukočeno sedeli za
mladenačkim stolom i organizatorku slušali jednim uhom, a
goste drugim. Činilo se da im nije dozvoljeno ni da jedu, sudeći
po njihovim praznim tanjirima i stegnutom korsetu oko Vitninih
grudi. Lulu je imala osećaj da će i posle jednog zalogaja sira
dugmići poleteti s haljine jadne mlade.
Pre ovog dana Lulu nije provela više od nekoliko minuta u
istoj prostoriji s Vitni Deblu, iako ju je srela jednom ili dvaput
na velikim porodičnim okupljanjima. Lulu je dovoljno
razgovarala s njom da oseti da ima pravo da kaže da joj mlada
izgleda kao fina mlada dama – i to je otprilike sve. Lulu se
nakratko zapitala da li je to Arturova ili Vitnina ideja da im
budžet za slavlje bude u visini nacionalnog duga omanje države.
Iza preterano ukrašene sale (sveće, lusteri, poslastice, aman-
zaman!) stajalo je popločano dvorište zatvoreno za javnost. Lulu
je krenula pravo tamo, da udahne malo svežeg vazduha. Izabrala
je savršeno vreme; dok se okretala, spazila je kako Pirsov brat
kreće ka njoj i uspela spretno da ga izbegne. Nije bila
raspoložena za ćaskanje.
Došla je tu samo iz jednog razloga: da stoički podnesi i trpi
dok se ne posluži desert, a da onda nežno izvuče istinu iz usta
svog muža, a posle toga, pa... moraće da improvizuje u odnosu
na okolnosti.
U vazduhu su se i dalje osećali ostaci visoke dnevne
pustinjske temperature, ali pošto je sunce zašlo, na ivici dvorišta
počela je da se oseća prijatna svežina. Fini beton bio je okružen
živicom sabljice, biljke poznatije kao svekrvin jezik, bar koliko
je Lulu znala. Prikladno ime za ovu priliku. Lulu je znala i sve o
svekrvama. Imala ih je podosta.
Na drugom kraju dvorišta, baš iza svetlucavog ribnjaka s
japanskim šaranima, između zelenila je stajala lepa bela kapija.
Iza nje se prostirala staza koja vodi u tamu. Lulu je krenula
tamo, zapazivši drvenu platformu s druge strane živice, koja je
postavljena kao bina. Osoblje se celog dana pripremalo za
venčanje, a dokazi njihovog vrednog rada bili su svuda.
Stolice vezane prozirnim belim mašnama stajale su pored
stolova prekrivenih čistim stolnjacima, koji su se nežno njihali
na povetarcu. Aranžmani još nisu bili postavljeni na stolove, ali
Lulu je spazila stalak za vino, s flašama koje su morale da se
isporuče blizu visoke pergole – to su bile iste one flaše koje su i
gosti dobili u korpama dobrodošlice.
Lulu je zadrhtala osetivši bolno hladni vetar dok je gledala
pusto dvorište, koje će, čim svane sunce, biti pretvoreno u
bajkovitu zemlju, o kojoj većina žena može samo da sanja.
Zasad pak nije bilo ni žive duše napolju.
„Izgledaš predivno.“
Lulu se trgla kada je začula taj glas i stavila ruku s rubinskim
prstenom na grudi. „Pirse! Prepade me, čoveče!“
„Izbegavaš me ceo dan.“ Gledao ju je ozbiljno, s
melankoličnim izrazom na obično zgodnom i preplanulom licu.
„Zašto?“
„Molim te, nemoj sada o tome da razgovaramo.“ Lulu je
osetila iznenada hladnoću kada je pogledala bezizražajno lice
svog muža. Nikada nije primetila koliko mu je jaka vilica, niti
kako mu oči svetlucaju pod mesečinom. „Uskoro će početi
večera.“
Pirs nije odgovorio. Umesto toga, pogledao je nadole i počeo
da obrće burmu oko domalog prsta. Lulu je osetila kako joj se
ramena napinju i iznenada se zapitala kako je mogla da bude
tako glupa. On zna da ona zna.
Naravno da Pirs zna. Ako je očekivao poziv od Š, morao je
da proveri telefon u nekom trenutku. Za samo dve sekunde
mogao je da vidi da se neko javio na prethodni poziv i da zna da
je neko koristio njegov tajni telefon, a jedina osoba koja bi to
mogla da izvede bila je njegova supruga.
Lulu se u sebi proklela – palo joj je na pamet da briše
proklete otiske prstiju s telefona, a ne i da izbriše pozive? Ali
čak i da jeste, bilo je samo pitanje vremena kada će Š pozvati
ponovo, ili da Pirs primeti da ga ne zove, pa da on nju pozove.
Njima dvoma ne bi trebao ni tren da shvate šta se desilo. Jedino
pitanje bilo je... šta sada Pirs planira da uradi uvezi s tim.
„Pirse“, rekla je Lulu, trudeći se da ostane mirna, uprkos
tome što joj je srce lupalo. „Molim te, možemo li da pričamo o
svemu tome kasnije? Ne želim da se uznemirim pred tvojom
porodicom. Hajde da se usredsredimo da preživimo večeru, a
onda možemo da pričamo u privatnosti.“
“Kako hoćeš.“ Pirsov odgovor bio je ujednačen i sračunat.
Približio se Lulu i primorao je da se pribije uz kapiju. Podigao je
ruku i prstom je lagano pomilovao po obrazu.
Zapitala se da li može da oseti da drhti.
Zatim je prošaputao: „Zaista izgledaš veličanstveno.
Obožavam tvoje minđuše.“
Lulu je dodirnula dijamant, primoravši prste da se smire. „Ti
si ih izabrao.“
„Sećam se.“ Pirsu su se zacaklile oči kada ju je pogledao.
„Ističu ti oči.“
I baš u tom trenutku zvona su počela da zvone u sali. Lulu se
iznenadila što je izdahnula s olakšanjem kada je Pirs skrenuo
svoj intenzivan pogled s nje i upravio ga preko ramena. Još neko
je izašao napolje na cigaru. Lulu nikada ranije nije osećala toliko
olakšanje što ima nezvano društvo.
Pirs je čvrsto uhvatio Lulu podruku i poveo je unutra. Zastao
je da pozdravi gomilu članova porodice veoma pažljivo,
predstavljajući Lulu laskavo i graciozno. Izvukao joj je stolicu.
Šaputao joj je na uvo i stavio ruku na butinu. Bio je slika i
prilika savršenog muža.
Lulu je uspela da prođe kroz predjelo pre nego što je osetila
paniku. Imala je osećaj kao da je lampe u obliku maršmeloua
pritiskaju i postaju mračne. Prostorija se ispunila i žamor svih
glasova bio je zaglušujući. Konobar ju je pitao da li želi da joj
dopuni čašu, a Lulu se trgla prepadnuta, odmahnula glavom i
odmakla se.
„Moram na vazduh“, rekla je Lulu iznenada svom mužu.
„Izvini... nemoj me pratiti. Samo ću na trenutak.“
„Gde ideš?“
„Napolje“, rekla je. „Sačekaj me ovde.“
Pirs ju je pogledao u oči. „Mislim da to nije dobra ideja.“

Detektiv Ramon: Provedite me kroz probnu večeru.

Lulu Frenk: Ukrasi i hrana bili su veličanstveni. Sigurna

sam da je porodica potrošila pravo malo bogatstvo na to.
Da sam ja radila isto za moja venčanja, i dan-danas bih bila
u dugovima, a uvek sam se udavala bogato, detektive.

Detektiv Ramon: Šta se desilo posle večere? Kada ste se

vratili u dvorište?

Lulu Frenk: Nisam završila večeru. Na pola probe otišla

sam napolje da udahnem malo svežeg vazduha, a onda je
sve pošlo naopako.

Detektiv Ramon: Ko je još bio tamo?

Lulu Frenk: Ja i, pa, Sidni. Već je bila u nesvesti.

Detektiv Ramon: Sidni je bila u nesvesti kada ste stigli?

Lulu Frenk: Da, i neki čovek stajao je nad njom. Bila sam
uverena da ju je udario dovoljno jako da je onesvesti jer je
imao krv na zglavcima, a Sidni je glava krvarila. Rane na
glavi dosta krvare.

Detektiv Ramon: Da li je beba bila s njom?

Lulu Frenk: Ne.

Detektiv Ramon: Gde je bila beba?

Lulu Frenk: Ne znam.

Detektiv Ramon: Postoji još jedan mali detalj u vašoj

priči, koji baš nema smisla, gospođo Frenk. Kada je
obezbeđenje stiglo na mesto zločina, nije bilo žene koja
leži u nesvesti na zemlji. Ako je Sidni bila tako strašno
povređena, gde je onda nestala? I kako?
 DVADESET PET

Š arlin je rekla Emili da se opusti dok se ne vrati kući.

Naravno, rekla je to veoma profesionalno.
Emili je zgrabila četvrtu čašu šampanjca iz bara, misleći da je
Šarlin zapravo uopšte ne razume. Bilo joj je lakše da zaboravi. A
kako bolje da zaboravi nego uz besplatno piće? Jedva da su
konobari počeli da kruže s koktelima i kanapeima, Emili se već
sprijateljila s barmenom – povelika napojnica osiguraće joj punu
čašu cele večeri.
Jebi se, Šarlin, pomislila je Emili. Jebi se, Henri, jebi se,
Danijele, jebite se svi! Emili je pobegla iz užasne toksične veze i
radila je na tome da sve to ostavi za sobom. Tek se nedavno
pomirila sa izrazom zlostavljanje. Nije htela o sebi da razmišlja
kao o žrtvi, ali upravo to je bila. Jadna i bespomoćna žrtva.
Samo slabi ljudi postaju žrtve. Kejt Kros u svojoj otmenoj
odeći nikada ne bi mogla da postane žrtva. Čak i Sidni nije bila
žrtva; bila je ratnica i borac koja je izabrala da se sama brine o
bebi. Ni Džindžer nije žrtva – pre je Henri tu bio podređen, bila
je sigurna u to. Videla je kako radi sve što mu se kaže. Ni Emili
nikada nije htela da bude slaba ličnost.
Ali vreme je pokazalo da jeste slaba. Pre toliko godina na
faksu, još od prvog puta kada ju je Danijel pogledao, ona se
skrhala. Napravila je izbor. Vraćala mu se iznova i iznova, iako
je od početka videla pukotine u njegovoj spoljašnjosti, iz kojih
je curila skrivena okrutnost. Trebalo je da zna bolje.
Emili je osećala gorak ukus u ustima. Naručila je čašu viskija
i iskapila je. Naručila je još jednu. Naručila je onda tekilu i
gledala kako se mutni barmen mršti dok joj je daje, ali čaša je
očigledno bila već manje napunjena nego prethodne.
„Još jednu tekilu, molim“, rekla je Emili barmenu. „Ali sipaj
lepo do vrha sad.“
„Hm, gospođo...“
„Daj piće“, rekla je, „i ostaviću te na miru.“
Emili se prisetila proteklog dana i kako je razmišljala o
Henrijevim rečima za doručkom. On je hteo da pomogne, ali
nije. Istina je bila da ju je povredio. I samo to što je pogledao
čitulju za njenu ćerku i sliku čoveka koji je Emili uništio život,
što ju je suočio s prljavim detaljima njene prošlosti, kao i s tim
da njima dvoma nikad nije bilo suđeno da budu išta više od
kratkotrajne avanture, povredio ju je užasno.
Henri je zalutao tamo gde nije trebalo; duboko je zakopao,
zakačio stare rane u njoj, raskrvario loše srasle ožiljke. A onda
je otišao, ostavivši je da umre usamljenom smrću, jer ga je
zamolila da ode.
Emili je pijuckala šampanjac i gledala po prostoriji okićenoj
ljubavlju i užasnom hranom. (Hrana je zapravo bila dobra, ali
Emilino raspoloženje ju je ukaljalo, spustivši je na nivo barenog
spanaća bez mleka.) Zapitala se da li je i Danijel našao novu
ženu dosad. Novu ženu koju udara, novo dete da uništi. Emili bi
zaista trebalo da uradi nešto povodom toga... Ali šta? Šta bi
slaba žena kao ona mogla da uradi protiv sile kao što je Danijel?
Emili je zatvorila oči i prisetila se noći kada ga je napustila.
Radila je to i ranije, mnogo puta, obično kada bi se napila. Ako
se dovoljno prepusti, može skoro da zamisli tu scenu.
Noć je bila mračna, crna, i tako bi uvek počinjale vizije.
Samo se sećala delića – bila je tada trezna, čak i pre nego što je
saznala da je trudna. Emili nije čak ni uživala toliko u alkoholu
pre Danijela. Nikada nije pila više od čaše vina za večerom. Za
alkoholičare je mislila da su to prosto ljudi slabe volje. Zašto
samo neprestanu da piju? – mislila je. Šta je tu toliko teško!
Sećanje joj je često bilo nepotpuno zbog pića, ali to veče nije:
neke uspomene je ona sama blokirala zbog užasa i bola. Nije
mogla da se seti baš svih detalja. Znala je da je on imao nož. Da
su se borili. Kada se on vratio kući i počeo da viče na nju,
pokušala je da izađe na sporedna vrata u stražnje dvorište.
Pokušala je da zaštiti sebe i bebu. A onda su poletele stepenice i
krv.
On se uspaničio i ubacio je u kadu.
Emili je uvek sumnjala da je hteo sve da postavi da izgleda
kao samoubistvo.
Izgleda da se predomislio kada je shvatio da neće moći da
objasni modrice i posekotine na njenoj glavi, jer je potom
pokušao da je odvede u bolnicu. Kada se Emili osvestila, odbila
je da ide i otrčala do Džulije. To je to, rekla je. Uzimam bebu i
odlazim!
I hteo je da je pusti. Videla je da hoće. Videla je užas u
njegovim očima kada je shvatio šta je uradio. Strah da će ga
Emili prijaviti, da će mu uništiti karijeru, život.
„Ako se ikada opet približiš meni ili bebi, ubiću te!“, rekla je
i pružila ruke ka Džuliji. Tada je to iskreno i mislila.
Suza joj se slila niz obraz. Tonula je, vrtoglavo ulazila u crnu
rupu, puštena je voda koja je povlači u kanalizaciju sveta, u
balegu i prljavštinu njene podsvesti. Više nije mogla da
pobegne. Bilo je prekasno. Već je izgubila Džuliju, svoje srce,
svoju dušu.
Otvorila je oči, zglavci su joj bili beli dok je čvrsto držala
čašu za šampanjac, (Kada je uzela i šampanjac?) I znala je tačno
šta mora da uradi. Postoji samo jedan put iz ovog haosa.
Emili je pošla iz bara i zastala na sekund da osmotri
prostoriju pred sobom. Sve joj se činilo preterano. Kao venčanje
neke barbike, sa sve rumenom nevestom – Vitni zaista jeste
izgledala prelepo u dugoj beloj haljini, koja joj je klizila preko
neverovatno tankih kukova.
Organizatorka Miranda, kako god da se preziva, jurcala je
unaokolo s olovkom iza uva, koju je verovatno namerno tu
zaboravila, i naređivala kao da joj ceo život zavisi od toga da
večera prođe bez problema. Cveće – bele ruže – stajalo je
aranžirano u bukete na svakom stolu i prelivalo se na pod posut
svežim laticama.
Nekoliko kuvara radilo je brzo, da miris skupe hrane ispuni
prostoriju – punjeni cvetovi tikvice, prekrasno tanka pršuta,
tanjir sira aranžiran tako da je prosto zločin jesti ga. Cveće,
mirisi pomešani s prozirnom tkaninom i prigušenim sjajem
treperavog svetla – zbog svega toga je dvorište izgledalo kao da
nije s ovog sveta, izvrsno... savršeno. A to je još uvek samo
probna večera.
Ja ne pripadam ovde, pomislila je Emili s osmehom.
Ne pripada nigde.
„Šarlin“, promrmljala je Emili kada je izvukla telefon i
pritisnula broj. „Šarlin, javi se.“
Ali začula se Šarlinina govorna pošta dok je Emili prolazila
kroz aranžman slika mlade i mladoženje poređan u srce. Nije
morala ni sa kim da se oprašta, samo sa svojom terapeutkinjom.
Da obavesti Šarlin da njena metoda ima manjkavosti.
„Žao mi je“, rekla je Emili u telefon. „Ali ovako je najbolje.“

Detektiv Ramon: Hvala što ste mi se javili, doktorko Lav.

Šarlin Lav: O čemu se radi? Da li je Emili dobro?

 Detektiv Ramon: Ona je... zdravstveno je dobro. Ali
situacija je malo komplikovana. Otkrili smo da je tokom
poslednjih 48 sati nekoliko puta pozivala vaš broj. Da li ste
razgovarali s gospođicom Braun tokom tih poziva?

Šarlin Lav: O čemu je reč? Vrlo dobro znate da ne smem

da odgovorim ni na jedno pitanje sudskog naloga i
advokata. Sve informacije s terapija su poverljive.

Detektiv Ramon: Ne tražim od vas da to prekršite, samo

moram da znam šta vam je rekla poslednji put kada je
zvala. Nekoliko minuta kasnije, jedan čovek je ubijen.

Šarlin Lav: Emili svakako nije nikog ubila, to mogu da

vam garantujem. Ona nije... Zvala je zbog nečeg sasvim
drugog.

Detektiv Ramon: Doktorko, da li je Emili s vama ikada

pričala o samoubistvu?

Šarlin Lav: Detektive, moram da se posavetujem s

advokatom pre nego što nastavimo ovaj razgovor.

„O bože!“ Emili je naglo prestala da hoda kada je stigla do

Henrijevog sprata i izašla iz lifta. „Džindžer. Nisam očekivala
da ću te videti ovde.“
Džindžer je izgledala užurbano. Nosila je kofu s ledom u ruci
i imala pomalo mahnit izraz na licu kada je zastala. Džindžer se
okrenula i Emili je shvatila da ju je uhvatila usred oblačenja.
Imala je sandale za plažu i napola otkopčanu haljinu, a kosa joj
je bila samo zakačena sa strane.
 „Emili“, rekla je ravnomerno Džindžer. „Žurim i ne mogu da
pričam sad. Popi je povratila svuda i cela soba nam je u haosu.“
„Ovo... izvini, ali ne može da čeka.“ Emili je nešto vuklo ka
Džindžer i ispružila je ruke. Alkohol joj je mutio vid i teško je
pronalazila reči, ali htela je da se pomiri sa starom drugaricom.
Žudela je za tim. „Moram da pričam s tobom.“
„Imala si petnaest godina da pričaš sa mnom, Emili“, rekla je
Džindžer. „Ne mogu sad da pričam. Moram da sredim ćerku.“
„Reč je o Danijelu.“
„Nije me briga za prošlost“, rekla je Džindžer. „Ja sam dobila
Frenka, ti Danijela – i sve je na kraju ispalo kako treba. Sve smo
dobile ono što smo zaslužile. Da li si to htela da čuješ?“
Emili je zastala. Da li je Džindžer u pravu? Da li je ona
zapravo zaslužila Danijela? Da li je zaslužila sve što joj se
desilo? Ta pomisao bila je nezdrava i crna i probijala je rupu u
Emilinom srcu i kroz alkohol. Možda je znala tu istinu sve
vreme i samo je trebalo da neko sa strane oživi Emiline najgore
strahove.
„Ne znaš kroz šta sam prošla“, rekla je šapatom Emili.
„Užasno je. Platila sam za sve greške i više nego što je
potrebno.“
„Vidi, nisam srećna što čujem da si povređena, Emili, ali šta
mogu da kažem! Karma ima način da sustigne ljude. Sad, izvini
me, stvarno moram da sredim ovaj haos i svoju ćerku i kupatilo.
Nisam završila ni s oblačenjem, a već sad kasnim na večeru.“
„Nemam porodicu“, prošaputala je Emili. „Nemam nikoga,
Džindžer.“
„Bože, šta hoćeš da ti kažem? Ozbiljno, nemam vremena za
to sad.“ Džindžer je držala kofu na grudima i prošla pored Emili,
ali se onda zaustavila i okrenula. „Tako si sebična, Emili! Šta ne
razumeš? Ti si očigledno pijana, verovatno od nekog užasno
skupog šampanjca, a ja ovde čistim prokletu povraćku!“
Emili se osetila slabo dok je gledala Džindžer, koja je bila
previše zauzeta da bi joj posvetila i tren. Zapanjilo ju je koliko je
jasno shvatila, uprkos svom ošamućenom umu, da je vreme.
Bez razmišljanja, Emili je zakoračila napred i pružila ruku ka
Džindžer. Kada je prstima uhvatila tkaninu Džindžerine haljine,
Džindžer se trgla i pogledala nadole. Emili joj se približila i
poljubila Džindžer u obraz. Kada se odmakla, jedva je mogla da
priča.
„Tako mi je žao, Džindžer“, promrmljala je Emili. „Nadam
se da ćeš jednog dana razumeti.“
Emili je osetila Džindžerin pogled na sebi kada se okrenula i
otišla, ali nije pogledala za sobom. Da jeste, da joj je Džindžer
ponudila makar neke reči prijateljstva ili oproštaja, ta odlučnost
bi možda nestala, a to nije smela da dozvoli. Odlučila je.
Emili je stala ispred Henrijeve sobe, obučena u crvenu
haljinu za koju je mesecima štedela da kupi – ako ni zbog čega,
a ono da bi se šepurila pred Kejt, Vitni i Džindžer kada se sretnu
– pa je pokucala. Osećala se ošamućeno, mračno.
Zatvorila je oči, ljuljajući se pored vrata, dok je u mislima
stalno slušala doktorov glas: Žao nam je, ništa nismo mogli da
uradimo. Ništa niste mogli da uradite.
„Emili, jesi li dobro?“ Henri je otvorio vrata i pridržao je.
„Zamalo da padneš!“
Podigla je glavu i zatvorila jedno oko da bi se fokusirala na
Henrija. „Ti... ah, ti si krenuo na večeru.“
Henri je bio obučen u odelo i zakopčavao je manžetnu na
rukavu. „A ti si pijana.“
Umesto da zvuči saosećajno, zvučao je iznervirano. „Ajde,
uđi ovamo – moraš da legneš.“
„Hoću, ali, hm... ne mogu.“
 „Zašto?“
Henri je sasvim sigurno uznemiren, shvatila je Emili. Čak i
kroz izmaglicu pijanog uma, videla je da nije srećan što je vidi.
„Ja sam... ljut si na mene?“
„Jebote!“ rekao je Henri. „Nisam došao ovde da glumim
dadilju odrasloj ženi, Emili. Ne, nisam srećan što te vidim, a
naročito ne u tom stanju. Jedva oči držiš otvorene.“
Pa, to, pomislila je Emili, to baš i nije fino.
Ali to je bio dokaz koji joj je trebao. Šarlin se nije javila,
Džindžer joj nije oprostila, a Henri se već zadovoljio njihovom
vezicom. Nije bilo nikoga na kugli zemaljskoj ko je želi. Niko
kome treba. Patetična, slaba i stara Emili samo troši kiseonik
koji neko drugi više zaslužuje.
„Zašto ne odeš“, rekla je Emili. „I pustiš me da odspavam na
tvom krevetu. Idi na zabavu i zaboravi na mene.“
Henri je ponovo opsovao i pomogao Emili da dođe do
kreveta. Kada se sručila na njega, on ju je pogledao s takvim
gađenjem da je Emili počela da plače.
„Izvini.“ Samo to je uspela da prozbori kad je Henri izjurio
napolje i zalupio vrata, za sobom.

Detektiv Ramon: Recite mi tačno šta se desilo u dvorištu.

Emili Braun: Ukrala sam pištolj od Henrija Anonimnog.

Već sam vam rekla da sam spavala s njim, tako da mi je
bilo lako da ga slažem i da mu uđem u sobu. Vi muškarci
ste svi isti.

Detektiv Ramon: Znači, imali ste pištolj kada ste otišli u

dvorište?
Emili Braun: Da. Malo sam se izgubila kada sam izašla iz
njegove sobe – pila sam, znate – ali na kraju sam uspela da
siđem dole. Krenula sam napolje. Mislila sam da bi bilo
užasno da me Henri ili neka jadna sobarica pronađu mrtvu
u sobi hotela. Ali kada sam stigla do dvorišta, Sidni je već
bila u nesvesti. A taj kučkin sin je stajao nad njom.

Detektiv Ramon: Šta ste uradili kada ste ga tako zatekli?

Emili Braun: Podigla sam pištolj i upucala ga.

Detektiv Ramon: Gde je bila Lidija dok se sve to

dešavalo?

Emili Braun: Beba?

Detektiv Ramon: Da, beba.

Emili Braun: Ne znam.

Detektiv Ramon: Gospođice Braun, imam veliki problem

s vašim priznanjem, kako ga vi nazivate.

Emili Braun: Zašto? Ja sam imala i oružje i motiv.

Detektiv Ramon: Zamislite koliko sam onda zbunjen što i

ostale tri žene sve svedoče da nije bilo metka u telu žrtve u
trenutku smrti. Autopsija će potvrditi taj detalj lako. Što
me navodi da pomislim, gospođice Braun, da je žrtva
upucana posle smrti. [Pauza] Zašto ne prođemo još jednom
kroz vašu priču?
 DVADESET ŠEST

„P opije pojela previše sladoleda“, rekla je Elsi i prekinula

poziv. „Moja mama nema vremena da priča sa mnom
pre probne večere jer Popi povraća.“
„Žao mi je“, rekla je Kejt, oprezno posmatrajući tinejdžerku.
„Jesi li uznemirena što tvoja mama ne može da svrati da
popričate? Mora da je teško imati mlađu braću i sestre. Ja sam
bila jedinica.“
„Uznemirena?“ Elsi se nasmejala. „Ne budi blesava. Samo
sam uznemirena što me i dalje tera da idem na večeru, a Popi i
Tom mogu da ostanu s tatom u sobi.“
Kejt je gledala kako se Elsi okreće ka svojoj knjizi, koja je
bila toliko ofucana da se Kejt zapitala kroz kakve ruke je sve
prošla. Ko je sve još čitao tu prljavu malu knjigu? Ko ju je još
držao i žalio se na roditelje dok je pravio uši na stranicama ili
lizao prst da pređe na sledeću? Kada je videla koliko se brzo Elsi
vratila knjizi, samo nekoliko sekundi nakon što je okrenula oči
ka stranici, Kejt je pomislila da treba da počne ponovo da čita iz
zadovoljstva. Radost na Elsinom licu, nepogrešivi fokus s kojim
su joj oči prelazile s reda na red, probudili su nešto u Kejt.
Nažalost, baš to što se probudilo nateralo je Kejt da potrči do
kupatila, savije se preko šolje i izbaci ručak iz sebe. „Šta se
dešava?“ promrmljala je i pustila vodu da otkloni smrad. I od
samog pogleda na povraćku bilo joj je još više muka.
Kada se očistila i oprala zube, Kejt se vratila u dnevni
boravak. „Nemojte piti previše šampanjca, deco“, rekla je
piskavim glasom. „Mamurluk od njega ubija.“
 „Možda si trudna“, rekla je Elsi i ne podigavši pogled sa
strane. „Mama je povraćala sve vreme sa Popi. Zezala sam zato
Popi da se smučila mami još dok joj je bila u stomaku.“
„Ne“, rekla je Kejt automatski. „To nije moguće.“
Elsi je podigla pogled. „Zašto si tako sigurna?“
„Jer smo moj bivši i ja pokušali sve što novac može da kupi
da nam pomogne da dobijemo bebu“, rekla je Kejt. „Pre nego
što smo raskinuti, naravno. Zapravo, toliko dugo smo to
pokušavali da nam je to na kraju i uništilo vezu. Pre nekoliko
meseci odlučili smo da napravimo pauzu od svega u nadi da
ćemo popraviti našu vezu. Zapravo, zato...“ Kejt je zastala i
suzila oči. „Imaš li dovoljno godina da ovo slušaš?“
Elsi je zakolutala očima. „Idem u državnu školu.“
„Ali nikada nisi imala seks.“
„Naravno da nisam!“ Elsi se trgla. „Nisam čak ni... mislim,
jedini put kada sam uopšte i videla kondom bilo je kad...“ Elsi se
zarumenela. „Oh, nema veze.“
„Šta je bilo?“, podstakla ju je Kejt. „Ja te sigurno neću
osuđivati.“
„Mislim, viđala sam kondome i ranije.“ Elsi se sve više
rumenela.
„Ali prvi put sam dodirnula jedan sinoć.“
Kejt se trudila da ne izgleda iznenađeno time. „Je li?“
Elsi je zakolutala očima. „Nije ono što misliš. Kada je moja
mama otišla u bar, ja sam otišla u kupatilo i otvorila jedan od
onih glupih kondoma. Kad sam toliko nagrabusila zbog njih,
htela sam bar da vidim kako izgledaju.“
Kejt je podigla ruku i stavila je preko usta da ne pokaže šta
misli. „I?“
„Pa, znaš...“ Elsi je slegla ramenima. „Izgleda kao običan
balon. A smrdi užas jedan. Napunila sam ga vodom i bacila na
Toma kada je tata otišao po led.“
Kejt su počele da liju suze i nije mogla da zna da li je to zbog
toga što je Elsina naivnost bila presmešna ili zbog činjenice da
je to nešto što bi i Džindžer uradila dok su živele zajedno –
ušunjala bi se u Kejtinu i Vitninu sobu s pomoćnicom Emili i
počela da baca na njih kondome ispunjene vodom.
„Da, pa“, rekla je Kejt. „Pretpostavljam da nikada nisi morala
da brineš ni oko testova za trudnoću. Ja jesam i, da ti kažem –
nikad nisam bila trudna.“
„Okej“, rekla je Elsi naglasivši drugi slog da bi pokazala da
joj je svejedno, ali da li bi Kejt zadržala svoje brige za sebe da
Elsi nije zapravo počela da priča o tako nezgodnim temama i
nastavila da čita?
Ipak, kada se Elsi vratila knjiži, Kejt je nešto sinulo. Nešto
što ju je razljutilo.
S užasom je shvatila da Maks manipuliše njome mesecima.
To je bila njegova odluka da pauziraju, njegov ultimatum
naterao je Kejt da izabere između njega ili bebe. On ju je ubedio
da oseća krivicu što želi da nastave da pokušavaju, što želi da
uskoči pravo u tu šestu rundu vantelesne oplodnje. A ona je
htela jer su to mogli sebi da priušte, jer su dvoje ljudi koji se
(navodno) vole, jer imaju i sredstva i volju i malenu nadu da je
to jedino što zaista vredi.
Kejt je sada jasnije videla Maksovu molbu za pauzom. To je
bio način da se distancira od veze. Čak i da je to bilo podsvesno
kod njega, to je zapravo bio znak, a ona je morala odmah da ga
prepozna. Maks je preboleo njihovu vezu odavno. Ali odlučio je
da raskine tek mesecima kasnije, trošeći dragocene minute
Kejtinog života dok je ona još bauljala po ćorsokaku njihove
veze.
Ipak, čak i tokom takozvane pauze, Kejt nije mogla zaista da
ugasi svoj um. Čak i dok se trudila da sarađuje, zbog Maksa.
Trudila se da ne obraća pažnju na haotične menstruacije. Trudila
se da ne poseže za testovima za trudnoću koje drži u svakoj fioci
u kući. Trudila se da ne uzima toplomer, ali znala je. I znala je
da joj je poslednja menstruacija neobično lagana. Ona je za to
optužila stres, ali možda... možda nije stres.
Kejt je ušla u kupatilo i ostavila Elsi da čita na miru. Izvadila
je test iz torbe pa ga malo gledala. Mora da je uradila stotine
ovakvih testova u poslednjih godinu dana. Ponekad i po dvaput
dnevno, samo da bude sigurna. Da li će sada biti drugačije?
Kada je Kejt uradila šta je trebalo i oprala ruke, okrenula je
test nadole na pultu, da ne bi mogla da vidi rezultate. Zatvorila
je oči i duboko udahnula. Da li je stvarno trudna i nosi Maksovo
dete?
Kejt je pažljivo razmislila. Ceo dan joj je muka i povraća.
Ona je to pripisala mamurluku, ali kad bolje razmisli, to je
možda rani znak jutarnje mučnine.
Izdahnula je naglo, nagnula se napred i zgrabila pult drhtavim
rukama.
Odgovor je bio da. Tehnički, možda je stvarno trudna. Bilo je
moguće, ovulacija joj se podudarila s vremenima kada su spavali
tokom ovih nedelja. Ali da li je sad želela da bude trudna? Da li
bi vredelo da se za Maksa veže zauvek samo zbog deteta?
Kada je uzela test i kada joj je srce zalupalo, Kejt je znala
odgovor.
Da!
Drhtavom rukom, okrenula je tanki štapić i stavila ga na pult.
Zurila je u njega, i zurila, i zurila još malo. Osetila je kako joj
srce pada u pete. Zatim je podigla plastiku, prepolovila je i
bacila u đubre. Udarila je o stranu i pala nadole u korpu.
„Je li sve u redu tamo?“, doviknula je Elsi.
 „Jeste!“, odgovorila je Kejt.
Ali kada je pogledala u ogledalo, oči su joj bile crvene i
izgledala je iscrpljeno. Znala je da nije sve u redu. Test je bio
negativan. I uprkos komplikacijama koje bi joj trudnoća u ovim
okolnostima izazvala, još jedan promašaj joj je slomio srce.
Sve je bilo samo u njenoj glavi. Toliko je želela da bude
trudna da je pretvorila mamurluk u jutarnju mučninu, kada je
istina bila da Kejt prosto stari. Nije više mogla da pije kao
nekada na faksu, niti je mogla da ostvari naivne snove iz svoje
prošlosti.
Kejt je udahnula nekoliko puta duboko i sabrala se. Morala je
da ide na venčanje, imala je uznemirenu tinejdžerku u sobi i
bivšeg momka s kojim mora da se suoči pre nego što se nedelja
završi. Mogla je da odgurne svoju tugu za još nekoliko dana – i
ranije je to radila.
„Jesi li sigurna da si dobro?“, pitala je Elsi podigavši pogled s
knjige kada se Kejt pojavila na vratima. „Izgledaš malo, ne
znam, umorno.“
„Dobro sam. A ti bi trebalo da kreneš na večeru, gospođice.“
Kejt je sklonila pramen kose s lica. „Ideš li u sobu da se
presvučeš?“
Elsi je pogledala u svoj šorts i majicu na bretele. „Da li
moram?“
„Daj da ti ja nađem nešto.“
„Neće mi odgovarati tvoja odeća“, rekla je Elsi, ali oči su joj
zasvetlucale kada je konačno odlepila knjigu od ruku i stavila je
na krevet. „Tvoja odeća je kao za supermodele.“
„Ti si veoma lepa, Elsi. Malo si niža i mršavija od mene, ali
ništa što nekoliko špenadli neće rešiti. Imam jednu finu haljinu,
u kojoj ćeš izgledati kao kraljica. Šta kažeš? Već mi je dosadno
što razmišljam o svom raskidu i treba mi nešto da skrenem
pažnju.“
„Mislila sam da ga voliš.“
„Da“, rekla je Kejt, ne želeći dalje da priča o njemu. Iako je
Kejt volela Maksa, mnogo više bi volela dete. Da nije toliko
očajnički htela porodicu, odavno bi videla koliki je Maks
seronja. „Mislim da je stvarno sreća u nesreći što je raskinuo tad
kad je raskinuo. Sad mogu da nastavim dalje.“
„Pa, ne sumnjam da ćeš naći nekog drugog. Ili možeš da
usvojiš bebu, ako želiš to sama da radiš. Ponekad mislim da bi to
bilo najlakše.“
„I ja“, prošaputala je Kejt pre nego što je shvatila šta je rekla.
„Razmisli o tome“, rekla je Elsi sa samopouzdanjem
svojstvenim samo tinejdžerima. „Znam da bi bila sjajna mama.“
„To kažeš samo da bi bila fina.“
„Ne, stvarno to mislim.“ Elsi je stavila ruku na jednu haljinu i
opipavala raskošnu tkaninu. Izgledala je iznenađeno što dodiruje
nešto što nije iz Targeta. „Znam te samo, kao, jedan dan, ali već
si mi kao neka kul starija sestra s kojom nisam baš u bliskom
srodstvu. Volela bih da si mi ti mama, iako nisi dovoljno stara
da mi budeš majka.“
„Ne budi blesava.“ Kejt je pročistila grlo. „Tvoj majka i ja
smo isto godište. Povredilo bi je mnogo da te čuje da to govoriš.
Ona te mnogo voli, Elsi.“
„Hm, okej.“ Elsi se pomerila nelagodno. „Mislim, znam da
me mama voli, i da me tata voli. Ali tata je šaljivdžija, a mama
je sve vreme napeta zbog svega, a ti si nekako dobra mešavina
oboje. I slušaš me i pričaš sa mnom kao da sam normalno
ljudsko biće, a ne idiot.“
Kejt je ponovo pročistila grlo. Nerviralo ju je što joj je
iznenada nešto zagolicalo grlo. Prešla je rukom preko čela i
nekoliko puta duboko udahnula da bi se sabrala. Ova navala
osećanja bila joj je neobična i nije joj se preterano sviđala.
„Hajde da te obučemo.“ Kejt se usredsredila na Elsi da bi
skrenula sebi pažnju. „Bićeš zvezda večeri.“
„Zar ne treba mlada da bude zvezda večeri?“
„Ne kada te ja sredim!“ rekla je Kejt. „Imam savršenu nijansu
karmina, koji će ti istaći oči.“
Kada je Kejt završila s Elsinom kosom i šminkom, pomogla
joj je da se obuče u lepu francusku haljinu, koju je Maks
insistirao da Kejt nosi. Iznenada je shvatila da je haljina kao
stvorena za Elsi.
Haljina je padala taman do njenih stopala i imala je svedene
bretele. Nije bilo dekoltea. (Kejt je bila blago zabrinuta zbog
Džindžerine reakcije na to što Kejt koristi Elsi kao živu lutku.)
Ali ni Džindžer neće moći da se usprotivi kada vidi koliko je
lepa Elsi Adler. Izgledala je kao elegantna kraljica mature. Ali i
starija, nekako zrelija.
I kada je Kejt videla kako se Elsi gleda u ogledalu i smeši, to
je bilo sve što joj je bilo potrebno da zna da je uradila nešto
dobro. Skoro da je zaboravila na test za trudnoću u kanti. Skoro.
„Sviđa mi se kada ti je kosa tako sklonjena s lica“, rekla je
Kejt. „Imaš tako lepe crte lica. Trebalo bi da ih pokazuješ
češće!“
„Ne zanimaju me još momci, stvarno.“ Elsi je nabrala nos.
„Da li misliš da sam čudna?“
„Ne, mislim da si sjajna! Nemoj da ti sada pažnju odvraćaju
momci. Imaš dovoljno vremena na faksu i posle njega.“ Kejt je
prišla Elsi pred ogledalom i podesila ukosnicu, a onda joj
šapnula na uho. „I da ti otkrijem tajnu. Žene se ne oblače lepo
zbog muškaraca. Barem ne onaj tip žena kakva ja želim da
budem. Mi se oblačimo da budemo lepe sebi!“
Elsi je klimnula glavom, shvativši šta joj govori. Otvorila je
usta kao da se Kejt sa mudrim savetima pretvorila u Jodu.
„Pretpostavljam da si u pravu.“
„Oblači se da se ti osećaš dobro, samopouzdano i moćno“,
rekla je Kejt. „I tada ćeš biti najprivlačnija. Garantujem ti.
Nebitno da li si u poslovnom odelu, večernjoj haljini ili
sportskom brusu.“
„A šta ako još ne znam ko sam?“
Kejt je stisnula Elsi rame. „Rekla bih da je to savršeno
normalno, i više nego okej.“
„Kako si ti saznala šta želiš?“
Kejt je razmislila, prisetivši se svog kasnog traženja po
internetu i pogrešne veze s Maksorn. „I dalje nisam sigurna šta
želim.“ Naterala se da se osmehne u ogledalu i poigrala se tromo
s Elsinom kosom. „Ali radim na tome.“
„Hoćeš li mi reći kada shvatiš?“
„Naravno.“ Kejt je pogledala na sat, a prsti su joj i dalje bili
upleteni u Elsine nove kovrdže. „Sranje! Mi ovde čavrljamo, a
trebalo je da smo već tamo. Hajde, moramo da krenemo, inače
će se tvoja mama naljutiti i na mene.“
„Previše psuješ za nekoga ko želi da bude mama“, rekla je
Elsi. „Moja mama psuje samo kada misli da je ne čujemo, ili
dok vozi.“
Za nekoga ko želi da bude mama. Kejt se zaustavila na
vratima potresena Elsinim nehajnim rečima. Počinjala je da se
pita zašto je sve što ova tinejdžerka kaže toliko pogađa. Tada joj
se telefon oglasio i skrenuo joj pažnju s pokušaja da odgonetne
dublja značenja.
„Savršeno. Tvoja mama kaže da i ona kasni i da ćemo se naći
tamo – ako požurimo, možda čak stignemo pre nje. Da li misliš
da će je uznemiriti tvoja haljina?“
„Koga briga!“, rekla je Elsi. „Izgledam sjajno!“
 Kejt je klimnula glavom u znak odobravanja njenog
samopouzdanja, a onda je stavila ruku na Elsina leđa dok su
izlazile iz sobe. Zatim je zatvorila vrata za sobom i obe su ušle u
lift, koji ih je odveo do foajea, gde je nabildovani član
obezbeđenja Ralf sedeo s prekrštenim rukama i mrštio se na luk
belih ruža.
„Ime?“, promrmljao je, očigledno umoran od ponavljanja.
„Elsi Adler“, rekla je tinejdžerka i pogledala Kejt
zaverenički. „I, hm, Džindžer Adler.“
Ralf je samo pokazao ka zabavi. „Lepo se provedite“, rekao
je s entuzijazmom mrtve ribe.
„Šta je to bilo?“, pitala je Kejt i pogledala postrance Elsi dok
su išle ka ulazu. „Ja sam na spisku – Vitni mi je drugarica. Iako,
istini za volju, planirala sam da preskočim večeru. Nisam se ni
obukla za to.“
„Ti si uvek obučena za otmenu večeru. A mislila sam da si
želela da uđeš na sekund, a nisam sigurna da li te je Maks skinuo
sa spiska kada je raskinuo“, rekla je Elsi. „Znam da si mladina
drugarica, ali čak i ja znam da muškarci umeju da budu seronje.“
„Jadna tvoja majka“, promrmljala je Kejt, ali nije se osećala
loše. Džindžer će ući, ovako ili onako. Ralf nije dorastao
Džindžer Adler, a Kejt je bila sigurna da Miranda Rosales ne bi
odobrila promenu spiska gostiju u poslednji čas. Maks je možda
prevario Ralfa da skine Kejtino ime sa spiska, ali pošto je Kejt
već ušla, biće lako sve raščistiti sa Vitni.
„Fiju!“, rekla je Elsi. „Došli smo pre mame. Hej, vidim Sidni
i Lidiju na tremu – idem da ih pozdravim ako ti ne smeta.“
„Okej, pa, biću blizu dok tvoja mama ne dođe.“
„Mislim da bi trebalo da nađeš Maksa“, rekla je Elsi. „Možda
ćeš uspeti da zatvoriš to poglavlje.“
Kejt je odmah zastala i pogledala devojčicu. Ali shvatila je
odmah, devojčica je pogrešna reč. Elsi je stajala mirno. Gledala
je mladu i mladoženju s ulaza i nije izgledala kao dete kom je
nelagodno, već kao elegantna mlada dama. Držala je glavu
visoko, a ramena pravo. Štaviše, Elsi Adler imala je pravo da
Kejt treba da se suoči s Maksom.
Dok je Kejt prolazila pored još jednog veličanstvenog
cvetnog aranžmana, razmislila je o savetu tinejdžerke. Možda
Kejt zaista treba da zatvori to poglavlje. Zaista, sasvim je
besmisleno kroz šta ju je proveo Maks. Još koliko juče, Kejt je
očajnički želela da začne dete s tim čovekom. S čovekom koji ju
je potom otkačio na porodičnom venčanju, bez ikakvog
razgovora o budućnosti – ili nedostatku iste – u privatnosti. Još
gore, Maks se nije ni potrudio da proveri da li je Kejt dobro
nijednom tokom ovih dvadeset četiri sata.
Da, pomislila je Kejt. Poslednji razgovor s Maksom trebalo
bi da bude to – poslednji razgovor.
Kanapei su počeli da kruže savršeno ukrašenom prostorijom.
Otmeno obučeni konobari nosili su između gostiju poslužavnike
sa posebno napravljenim koktelima. Svako piće bilo je ukrašeno
egzotičnim voćem ili grančicom. Maleni slatkiši ukrašavali su
jestivo cveće i svetlucavi šećer na stolu za desert, a
veličanstvena torta na tri sprata bila je samo prethodnica prave
svadbene torte.
Kejt bi se možda osećala neprijatno okružena tolikom
ljubavlju da je nisu zaokupljale sopstvene misli. Mrzela je gorko
razočaranje koje joj je doneo još jedan mali belo-roze štapić i
činjenicu da i dalje ima moć da joj potpuno iscedi dušu, i nakon
sveg ovog vremena. U isto vreme, osetila je novi nalet energije
zbog novih snova o usvajanju, pa čak i o unajmljivanju surogat-
majke. Ovo drugo zapalilo je prvu nadu za nešto stvarno, što
Kejt davno nije osetila.
 Kejt se držala te nade kada je spazila Maksa za barom, s
rukom oko predivne plavuše s ogromnom zadnjicom. Žena je
nosila čipkanu belu haljinu, za koju je Kejt odmah pomislila da
je malo otrcana, s obzirom na to da i mlada nosi dugačku belu
čipkanu haljinu. Kejt je pomislila da ova žena nekako bolje
odgovara Maksu nego što je ona ikada mogla.
Ali to uopšte nije ublažilo njenu iritiranost što ju je Maks
odbacio kao stare čarape. Kejt je prešla na drugu stranu
prostorije i nasmešila se kada se nagnula na šank pored njega.
Barmen joj se približio zainteresovano, ali Kejt je osetila
zadovoljstvo kada je odmahnula rukom i nehajno rekla: „Oh, ne
planiram da se zadržavam.“
Kejt je pročistila grlo, ali Maks se nije ni pomerio. Bio je
previše zauzet pozivanjem svoje nove devojke u Kankun na dugi
vikend. Uvek je i Kejt govorio da će je odvesti u Kankun. Ali
nikada nisu otišli.
Slušala je nekoliko minuta, a kada se umorila od razgovora,
lupnula je prstima nestrpljivo o šank.
Maks ju je konačno čuo i okrenuo se, ljut i frustriran, sve dok
nije video ko je pravio buku. „K-Kejt?“, promucao je. „Šta radiš
ovde?“
„Došla sam da te vidim.“
„Ali...“ Maks je nervozno pogledao ka ulaznim vratima.
„Ima... hm, spisak gostiju, i...“
„Ako si mislio da ćeš me sprečiti da učestvujem na venčanju
tako što ćeš prevariti jadnog Ralfa da mi skine ime sa spiska,
onda me, pretpostavljam, uopšte ne poznaješ dovoljno dobro“,
rekla je Kejt zahvaljujući u sebi Elsinoj intuiciji. „Nisi valjda
hteo da uključim u ovo Vitni i Mirandu, da raščiste problem, je
li?“
Maks je prebledeo.
 „Ne brini, ovo neće trajati dugo. Tvoja nova devojka sigurno
može da sačeka nekoliko minuta.“
„Ona nije... Kejt, ne razumeš. Tek smo se upoznali“, rekao je
Maks.
„Samo smo razgovarali.“
„Mislim da ti i ja treba malo da porazgovaramo.“
„Dušo“, rekao je Maks, i Kejt i plavuša su pogledale u njega,
kao da je to uputio obema. Bio je to veoma nelagodan trenutak
za Maksa.
„Hm, Andžela“, rekao je Maks jasnije, „možeš li da nas
ostaviš na sekund?“
Andžela je uzdahnula, kratko klimnula glavom, a onda s
pićem u ruci otišla da pronađe sto. Kejt joj je dala dosta vremena
da ode, gledajući ležerno kako Andžela pronalazi novog čoveka,
starijeg gospodina koji sedi sam, seda pored njega i počinje da
flertuje.
„Stvarno si mi sredila kreditnu karticu“, rekao je Maks. „Šta
još želiš od mene?“
„Zaista mi je žao što ti prekidam sastanak, ali htela sam da ti
zahvalim.“
Maks je podigao obrve. „Zašto?“
„Zato što si raskinuo sa mnom.“
„Ali...“ Maks se namrštio i suzio oči. Trljao je rukom čelo
napeto. „Jesi li sigurna da se osećaš dobro?“
„Osećam se sjajno“, rekla je Kejt, shvativši da se, zapravo,
zaista tako i oseća. Bila je izubijana i slomljena, naravno, ali
preboleće. Nadaće se ponovo. Elsi joj je pomogla da to uvidi.
„Nakon što se odjavim, ostaviću ti karticu na miru.“
„Znači...“ Maks je trepnuo, pomalo crvenih očiju. Kejt je
pretpostavljala da je i on mamuran. Verovatno je celu noć
proveo s plavušicom. „Zašto si došla ovde večeras?“
 „Želim odgovor na jedno pitanje“, rekla je Kejt. „Ili bolje
rečeno, na dva. Da li si me ikada voleo? I da li si ikada hteo da
imaš dete sa mnom?“
„Kejt…“, Maks je uzdahnuo. „Nije bitno koliko sam ja to
hteo, jer ti očigledno ne možeš da imaš decu. Prosto se neće
desiti. Žao mi je.“
Kejt se osećala kao da joj je gurnuo bodež kroz rebra, opasno
blizu srcu. Kratko je udisala i ispustila zvuk nalik na siktanje.
Kejt je odmahnula glavom. „Kad samo pomislim da sam to
toliko želela, a ti nisi uopšte.“
Maks je odmahnuo glavom, kao s visine. „Htela si dovoljno
za nas oboje. Ja sam samo... bio tamo. Izvor spermatozoida, da
tako kažem.“
S nesputanim besom, Kejt je podigla ruku i ošamarila Maksa.
„Ako si se tako osećao, trebalo je da me ostaviš mnogo ranije!
Ja sam tebe volela!“
Maks je stavio ruku na obraz i pomerao vilicu kao da ga je
udario bokser. (Ali nije; udarila ga je lagano i to samo da bi čula
zadovoljavajući zvuk dlana o obraz.) On je odmahnuo glavom,
kao da želi da ispravi lice.
„Već sam ti rekao – pokvarena si, Kejt. Čak ni doktori nisu
mogli da otkriju šta nije u redu s tobom. Ni sav novac na svetu
ne može resiti tvoje probleme i oboje to znamo. Vreme je da
nastavimo svako svojim putem.“
Kejt je htela da mu razbije glavu o šank, ali bila je previše
šokirana da uradi išta. Došla je na probnu večeru i otkrila da
čovek kog je tako očajnički volela samo dan ranije može tako
lako da je preboli. I pritom je uspela potpuno da zaboravi koliku
moć Maks ima nad njom.
Ne, pomislila je besno Kejt. Ne više.
Mešavina besa prema Maksu i bola zbog toga što ne može da
ima decu dala joj je volju da projuri kroz salu ukrašenu ljubavlju
i krene ka izlazu. Udarila je balon u obliku srca, iako se balon
osvetio tako što se odbio, pa je morala da se sagne kada je stigla
do vrata.
U istom trenutku, Džindžer je uletela na ulaz i užurbano
krenula ka dvorištu. Kada je Kejt pogledala napolje, videla je
Lulu – koja je izgledala iznenađeno – kako drži vrata dok
Džindžer uleće.
To je to, pomislila je Kejt, Treba joj vazduh. Svež vazduh. I
nešto da joj skrene pažnju.
Kejt je krenula za Džindžer, Lulu je pustila da se debela
staklena vrata zatvore za Kejt i otvorila usta da je pozdravi, ali
prekinuo ju je vrisak.
Užasan i grozan vrisak.

Detektiv Ramon: Gospođice Kros, imam račun ovde koji

kaže da je sat vremena brige o detetu naplaćeno na vašu
sobu danas.
Da li vi imate decu?

Kejt Kros: Ne, nemam. Hvala vam što to ističete, pošto

me je upravo zbog nemogućnosti da imam decu dečko
ovog vikenda šutnuo. Trebalo bi to da znate, pošto sam
sigurna da ste ga o tome već sve pitali.

Detektiv Ramon: Izvinjavam se. Znači, da li govorite da

je ovo naplaćivanje usluge greška?

Kejt Kros: Ne, ne govorim to.

Detektiv Ramon: Koliko ste bliski sa Sidni Benks? I zašto

ste platili čuvanje njenog deteta ovog podneva kada je i
ona gost u istom hotelu? To se lako moglo naplatiti i na
njenu sobu. Proverio sam prijavu deteta u vrtić i Barbara je
potvrdila da je Sidni bila s vama kada ste ostavljali dete.

Kejt Kros: To je bio poklon za nju.

Detektiv Ramon: Poklon.

Kejt Kros: Ima li nekog problema s tim?

Detektiv Ramon: Ne baš, gospođice Kros. Ali pitam se da

li mi govorite istinu o svojoj vezi sa Sidni Benks. Da li ste
videli njenu ćerku Lidiju u bilo kom trenutku tokom
probne večere?

Kejt Kros: Detektive, dovoljno sam sarađivala. Priznala

sam. Molim vas, ostavite dete van ovoga.
 DVADESET SEDAM

„O h, Popi“, rekla je Džindžer trljajući leđa svoje ćerke,

„rekla sam ti da ne jedeš previše sladoleda.“
„Ali...“ Popi je zadrhtala usna. „Bio je besplatan.“
„Ne moraš da pojedeš sve samo zato što je besplatno.“
„D-da, moram. Tako štedimo novac. Nikada nemamo
dovoljno novca“, rekla je. „Ti to uvek govoriš tati.“
„Dušo, to se samo tako kaže“, rekla je Džindžer. „Imamo od
čega da živimo. Ne brini. Moraš sad da se odmoriš ovde s tatom
i Tomom, dok ja svratim na večeru. Idem da pozdravim mladu i
mladoženju, a onda ću se vratiti da te stavim na spavanje.“
„Dobro“, rekla je Popi, uzdahnula, a zatim stavila palac u
usta. To nije radila godinama, ali vraćala se staroj navici kad
god bi se loše osećala. „Da li se Elsi vraća?“
„Da li ti stvarno nedostaje sestra?“
Popi je slegla ramenima.
„Elsi ide sa mnom, a onda će se vratiti“, rekla je Džindžer.
„Okej, idi sad pod pokrivač. Tome, budite dobri, okej?“
Tom je klimnuo glavom i zavalio se u stolici u ćošku u
užasno neprijatnom položaju. Jedna noga mu je bila prebačena
preko drugog kolena i pogurio se napred, očiju zalepljenih za
ekran tableta.
„Super, volim vas oboje“, rekla je Džindžer i poljubila ih u
glavu. „Volim i tebe“, rekla je i poljubila i Frenka u čelo. „Jesi li
siguran da ti ne smeta što idem tamo sama?“
„Umri više, Tome!!!“, povikao je Frenk u tablet.
„Prokletstvo, sine, kako si se izvukao iz ovoga? Razbijaš me!“
 Džindžer se ispravila užasnuta. „Uzeću vam te tablete obojici
ako ne pripazite na rečnik. Ne želim da čujem ništa o smrti –
jeste li razumeli?“
„Izvini, dušo“, rekao je Frenk i pogledao je krupnim očima
punim griže savesti. „Lepo se provedi. Hm – jesi li rekla nešto?“
„Zaboravi“, rekla je. „Vraćam se za sat vremena. Volim vas.
Pazi na Popi i zovi me ako se nešto promeni.“
„Naravno, dušo“, rekao je Frenk i vratio se igrici čim je Tom
vrisnuo kao neki drekavac.
„Zašto, tata?“, rekao je Tom. „Gurnuo si me s litice!
Namerno si to uradio!“
Popi je ignorisala oba dečaka (i malog i velikog) i gledala
Olafa kako peva u Zaleđenom kraljevstvu na velikom televizoru.
Džindžer je jedva uspela da se ne nasmeši od ljubavi prema
haosu svoje porodice. Još da je i Elsi tu, sve bi bilo u redu u
gnezdu Adlerovih.
Džindžer je zvala i slala poruke Elsi celog popodneva, a
ćerka joj je odgovarala s dovoljno kratkih poruka da je obavesti
da je živa i da se super zabavlja... bez majke. Kada je Džindžer
pozvala da kaže da je Popi povratila i da neće imati vremena da
poseti Kejtinu sobu pre večere, pretpostavila je da je Elsi ciknula
od radosti.
„Zdravo“, rekla je Džindžer bez daha, dok je sklanjala ružu
koja je visila s cvetnog luka i udarala je po licu. Prijavila se
obezbeđenju, rumenom Ralfu. „Izvinite što kasnim. Zovem se
Džindžer Adler – ja sam sa mladine strane.“
Ralf ju je pogledao od glave do pete. „Izvinite, ali ne mogu
vas pustiti unutra.“
Džindžer je pogledala nadole uvređena. Obukla je lepu
tamnoplavu haljinu i mislila je da u njoj izgleda kao otmena
mornarka. (Frenk je naročito uživao u toj fantaziji poslednji put
kada sam nosila ovu haljinu, mislila je Džindžer zarumenevši
se.) To je bilo daleko bolje od njenih uobičajenih helanki i
duksa.
„Molim?“ Džindžer je odmahnula glavom zbunjeno. „Ja sam
na spisku. Nisam preletela s drugog kraja zemlje da sad čak i ne
vidim Vitni Deblu.“
„Gospođo, Džindžer Adler se već prijavila“, rekao je Ralf.
„A nema dve Džindžer Adler na spisku.“
„Mora da je greška“, rekla je Džindžer. „Evo moje dozvole.“
Džindžer je izvadila vozačku dozvolu i dala mu je, a zatim
gledala kako Ralfu rumene uši.
„Ako je tu još neka Džindžer Adler, ona ne bi trebalo da bude
tu“, rekla je Džindžer. „Da li se sećate kako je izgledala?“
„Prelepo“, izlanuo se Ralf, skoro kao da nema kontrolu nad
svojim rečima. „Mislim, bila je privlačna žena, malo mlađa od
vas. Došla je ovde s nekim za kog sam mislio da je njena ćerka –
iako ne izgleda dovoljno staro da ima tinejdžerku.“
„Dođavola, Kejt!“ rekla je Džindžer oštro. „To je moja
drugarica. Ništa ne brinite, ja ću je poslati napolje. Mislim da je
samo htela da uvede moju ćerku na zabavu jer su celo popodne
provele zajedno.“
„Idem ja po nju“, rekao je Ralf sa sjajem u očima. „To mi je
dužnost.“
„Ali ne smete napuštati mesto“, istakla je Džindžer. „I samo
da se razumemo, ona je starija od mene. Razumete? Obe imamo
trideset osam godina, a ja sam nekoliko meseci mlađa od nje.“
Ralf je izgledao iznenađeno kada im je čuo godine, ali ne
previše. Kao da bi iziskivalo previše truda da podigne obrvu.
„Ako ne bude ovde za nekoliko minuta, zvaću dodatno
obezbeđenje.“
Kada je Džindžer ušla na vrata, spazila je Vitni i Artura na
drugom kraju prostorije, kako sede za glavnim stolom i pričaju s
ljudima koji sede s njima. Džindžer je nastavila da gleda, tražeći
Elsi. Nakon što pronađe svoju ćerku, videće šta će s Kejt. A
kada reši sve to, Džindžer će se vratiti, pozdraviti s ljudima i
otići u sobu na spavanje.
Zašto je Kejt uopšte lagala da uđe ovde? Džindžer je
razmišljala o tome dok je skretala za ćošak. Da li je njen bivši
dečko zaista toliko užasan da pokuša da je skine sa spiska na
probnoj večeri? To se činilo malo besmislenim, pošto je Kejt na
spisku kao mladina drugarica. Sve bi se to rešilo samo da je
popričala s Vitni, ali možda Džindžer ne razume poentu. Možda
je Maksimilijan Benks prosto samo neprijatan.
Džindžer je prvo spazila Lulu gde stoji za stolom pored svog
muža i zapitala se da li je pronašla neke odgovore. Bilo je teško
reći. Lulu nije izgledala srećno. A onda je projurila pored
prepunih stolova i krenula ka zadnjem izlazu. Otvorila je velika
staklena vrata i talas svežeg vazduha ušao je u salu.
Džindžer je krenula ka Lulu kada je neko počeo da udara o
čašu šampanjca. Mlada i mladoženja su ustali i poljubili se
romantično, zbog čega bi Džindžer gurnula laktom Frenka da je
bio tu. A onda bi Frenk dobroćudno poljubio Džindžer na isti
način i oboje bi kasnije umrli od smeha.
Bože, koliko voli Frenka. I svoju decu. Gde je Elsi? Nešto
nije u redu. Ali Džindžer nije znala šta. Nije to bilo ništa
konkretno: kao neki drhtaj u vazduhu, obećaj da negde stoji
tama kao ravnoteža svoj ovoj ljubavi i sreći u jednoj prostoriji.
Džindžer je požurila. Lulu ju je spazila i zastala na vratima,
držeći ih otvorena. Ali Lulu je gledala u nešto iza Džindžer.
Kada je pogledala iza sebe, Džindžer je spazila kako i Kejt
juri napolje – i zapazila je da uopšte ne izgleda dobro. Oči su joj
bile crvene kao da je plakala, ali to ne može biti tačno. Kejt
nikad ne plače. Ali nije imala šminku i izgledala je nekako
odlučno.
„Kejt?“, dozvala ju je Džindžer, ali u prostoriji je bilo
prebučno i Kejt je nije čula.
„Hej, Džindžer!“, rekla je Lulu kada je Džindžer prošla kroz
vrata. „Tražiš Elsi?“
„Da“, rekla je Džindžer. „Jesi li je videla? I je li Kejt dobro?
Izgleda mi uznemireno.“
„Mislim da je Elsi napolju“, rekla je Lulu, a onda snizila ton
jer se Kejt približavala. „Nisam još pričala s Kejt večeras.
Izgleda da nam je svima teško.“
„Šta je s tobom?“
Lulu se namrštila. „Nisam sasvim sigurna.“
„Kejt, gde...“ Kada se Džindžer okrenula ka Kejt, njene reći
prigušio je vrisak.
 DVADESET OSAM

Č uo se negde iza svetlucavog ribnjaka i šarmantne bele

kapije, iza čudnih krutih zelenih biljaka, koje oštrim malim
prstima dosežu nebo. Nije se činilo da je vrisak prodro kroz
debelo staklo u salu. Bilo je previše kucanja čašama i ljubljenja
za večerom da bi ga iko čuo.
„Šta je to bilo?“, pitala je Lulu. „Zvučalo je kao da je došlo
odande!“
„Elsi!“, izdahnula je Džindžer i smesta potrčala.
Jedva da je primetila vrata na strani zgrade, koja su se
otvorila i otkrila stepenište koje iz utrobe odmarališta vodi u
divlju spoljašnjost. Emili je izašla iz crne rupe s nečim crnim
metalnim u ruci, što je za-svetlucalo na mesečini.
„Elsi!“, uzviknula je Džindžer ponovo. „Elsi, gde si?“
Džindžer je prošla pored odvojenog dela za sunčanje, s
vodopadom i stenom – koji su bili zatvoreni za javnost – prošla
je kroz malu belu kapiju i izašla na put iza vodopada. Oprezno je
krenula niz stazu i ušla u privatno dvorište. Džindžer je videla da
je to mesto gde će se Vitni i Artur sledećeg dana venčati. Već je
sve bilo skoro sasvim ukrašeno.
Ali Džindžer nije zastala da osmatra niti ju je bilo briga što je
dvorište izgledalo kao iz bajke. Nije videla palme kako čuvaju
stražu pred debelim ciglenim zidovima, niti razne sukulente, koji
su je tiho posmatrali i ukrašavali pustinju nijansama zelene,
ružičaste, ljubičaste i narandžaste.
Platforma je stajala na drugom kraju dvorišta, i baš ispred
nje, složena pergola virila je ispod predivne bele tkanine, koja se
šarmantno njihala na noćnom povetarcu. Veliki sanduk stajao je
blizu, a na njemu iste one posebne i divne flaše vina iz korpe za
dobrodošlicu, spremne za posluženje narednog dana. Vrisak se
začuo negde iza.
Džindžer je pojurila kroz sve to i zastala kada je videla telo
pred sobom. Džindžer je jedino pomislila: Mrtva! Mrtva je!
Poznata plava kosa bila joj je razbarušena, a krvava mlada
majka nije se pomerala.
„Sidni“, rekla je Džindžer i spustila se brzo na kolena da
proveri da li ima puls. „Upomoć! Sidni je povređena!“
Sranje, je li mrtva? Ali Džindžer nije mogla da se zadržava.
Srce, njena duša, vuklo ju je dalje, da pronađe ćerku. A kako je
Džindžer pretpostavljala, i do Sidnine ćerke. Elsi i Lidija će
verovatno biti zajedno.
Elsi je možda došla da se poigra s bebom, ali ko je napao
Sidni?
„Mama!“, začula je Elsin jecajući glas. „Ovamo!“
Čula je glas iz daljine i Džindžerino srce je poskočilo. Ustala
je, krenula napred i usporila tek kada se približila pergoli i
spazila kako Elsi čuči ispred naslaganih flaša vina, delimično
sakrivena.
Džindžer bi nastavila da trči, ali ju je zaustavio prizor čoveka
kako stoji ispred njene ćerke. Elsi je držala Lidiju uza se,
prestravljena, ali nepovređena.
„Želim svoju ćerku!“, rekao je čovek. „Nisam naoružan.
Samo sam došao da uzmem svoju ćerku!“
„Ali ti...“ Džindžer je zastala. „Tvoju ćerku?“
„Lidija je moja ćerka!“
„Ti si Lidijin otac?“, pitala je Džindžer promuklim glasom.
Užasnuta, bacila je pogled preko ramena na Sidni. „Kako si
mogao da povrediš svoju ženu? Jesi li je ubio?“
 Čovek je trepnuo i odmahnuo glavom. „Zaboga, nisam ubio
svoju ženu!
„Ali Sidni...“
„Ona je luda!“, rekao je. „Ukrala mi je ćerku!“
Elsi je uzdahnula. „Ne verujem ti.“
„Henri!“ Emili se pojavila iza držača za peškire i uperila
pištolj u njega. „Skloni se od nje, kučkin sine!“
„Ne želim nikoga da povredim.“ Henri je podigao ruke uvis
pod mesečinom. „Samo sam došao ovde da nađem Lidiju.“
„Pa, već si povredio Sidni, a sada si i mene povredio!“ rekla
je Emili. „Ne razumem.“
„Ne budi patetična, Emili.“ Henri se okrenuo ka njoj. „Nisam
te povredio. Oboje smo znali u šta smo se upustili čim si mi se
pridružila u toaletu aviona. Nisi nevina.“
„Ne, nisam“, rekla je Emili režeći. „Ali nisam ni ona koja
zaslužuje da umre.“ Emili je podigla pištolj više, suženih očiju.
„A nisam ni tada bila!“
„Stani!“, viknula je Džindžer. „Emili, čekaj! Henri, odmakni
se i ostavi moju ćerku na miru! Možemo da popričamo o ovome,
a da niko ne bude povređen.“
„Ne želim da ti povredim ćerku.“ Henri je pogledao ka
Džindžer. „Ovde sam jer je Sidni ukrala moju ćerku. Ona je
mentalno nestabilna!“
„Sereš!“ Te reči izgovorila je Kejt. „Svi ste vi isti, zar ne? Svi
vi jebeni muškarci – nikad ništa nije vaša krivica! Sačuvaj
bože!“
Glas joj je bio promukao od besa. Suze su joj lile niz lice.
Džindžer je zabolelo srce zbog nje; nije imala pojma da Kejtin
savršen život... uopšte nije toliko savršen.
„Videla sam prokletu knjigu!“ rekla je Kejt. „Sve one ružne
slike! Kakvo čudovište zlostavlja trudnu ženu? Henri, beše, a?
Videla sam sve do poslednje modrice! Sve je dokumentovano!
Šta god da se desi večeras, s tobom je svršeno! Gotov si!
Nijedan su ti neće dati ni da priđeš ćerki na sto metara, nikada
više!“
„Ne razumete“, rekao je Henri i podigao ruke. „Sidni ne
zaslužuje...“
„Kako se usuđuješ!“ Emili je govorila tiho, a glas joj je bio
leden i oštar. „Ona je Lidijina majka! A ti si odvratni
manipulativni zlostavljač!“
Džindžer je gledala kako Emili steže obarač. Srce joj je
zalupalo, a krv krenula da juri venama. Henri je i dalje bio
preblizu Elsi da bi Džindžer mogla da dođe do svoje ćerke i
jedino što je mogla da uradi jeste da stoji i da gleda kako se sve
pred njom raspada.
Henri je Lidijin otac. Sidni beži od njega jer ju je, kako
izgleda, maltretirao. Emili izgleda očajno i bolesno. Lice joj je
bledo, kosa mlitava, a Kejt stoji pored nje obraza vlažnih od
besnih suza.
„Trebalo je da budem hrabra i uradim ovo pre deset godina“,
rekla je Emili nakon užasnog muka.
„Emili, nemoj…“, viknula je Džindžer, ali bilo je prekasno.
Začuo se pucanj i jedno neverovatno glasno – bum!
 DVADESET DEVET

S ve se desilo odjednom.
Pergola se zaljuljala kada je Henri pao na nju. Ceo ram
se zanjihao i zatresao. Tkanina je zaplesala na vetru i upetljala se
u ceo ram. Cveće isprepletano preko drveta je zadrhtalo, a latice
pale na zemlju. A onda je cela pergola počela da pada s
potporom.
Elsi je vrisnula, privila Lidiju uza se i čučnula, ali preblizu
strukturi koja se rušila. Ako se ne pomeri, Džindžer je znala,
ćerka će joj biti smrvljena.
Metak je promašio Henrija i zabio se u stub iza njega, ali
Henri se od šoka trgao i udario u pergolu, koja je počela da pada
pod teretom njegove težine. Nažalost, kada se pridigao s greda,
bio je spreman da dela.
Dok su se grede prepune cveća njihale i ljuljale, sjajnobele na
mesečini, on je pojurio kroz haos ka Elsi i detetu. U isto vreme,
Džindžer je poletela ka svojoj ćerki. Ali bila je za korak sporija i
zakasnila je, zamalo...
Džindžer je mogla samo da gleda kako njena ćerka, njena
prelepa ćerka, drži bebu na grudima. Međutim, Elsi je bila
spremna za Henrijev napad. Uzela je flašu vina iza sebe i, kada
joj se Henri približio, zatvorila oči i zamahnula.
Udarila ga je po glavi postrance i čulo se kako nešto puca baš
kada je pergola pretegla i počela da pada. Uz poslednji uzdah,
bela tkanina počela je da se nabira, šišti i pada s celom
strukturom. Stotine kilograma drveta, zelenila i ukrasnih svetala
zadrhtalo je s iščekivanjem. Naposletku, i noseće grede su
posustale i predale se.
Džindžer je mogla samo da gleda kako se to dešava. Duboko
je uzdahnula i shvatila da će pergola pasti na Henrija i zarobiti
ga ako ne uradi ništa. Ležao je na tlu, ošamućen od povrede
glave. Mučio se da se okrene i Džindžer je skočila napred. Ali
bio je pretežak, a oči su mu bile previše nefokusirane, i morala
je da se povuče. Začuo se iznenadni vrisak i pucanje drveta.
Svet je zastao, umirio se i sasvim zaustavio.
Zatim je Lidija počela da plače i vreme se nastavilo.
A s njim i gravitacija.
Pergola je popustila sasvim. Henrijeve ruke bile su crvene,
prekrivene krvlju od sve veće crvene lokve oko njegove glave.
Džindžer mu se približila i ponovo pokušala da ga izvuče ispod
svega, ali bilo je uzalud. Dok mu je gledala u oči, shvatila je da
mu nema pomoći.
Džindžer je čučnula pored ćerke da je zaštiti, da ne vidi kako
Henri uzima poslednji dah.
„Jesi li dobro, dušo?“ Džindžer je milovala ćerkino lice. „Da
li te je povredio? Lidija – je li ona dobro? Šta se desilo?“
„Mama, dobro sam... dobro sam“, rekla je Elsi drhteći.
Pridigla se u sedeći položaj i čvrsto privila Lidiju uz sebe.
Iza njih se začuo Lulin povik. „Sidni treba pomoć! Ima puls,
ali neko mora da pozove hitnu!“
„Zovem, zovem!“, rekla je Kejt i izvukla telefon. Glas joj je
drhtao i to je bio jedini znak trenutnog prekida njene uobičajene
efikasnosti. „Diši, Elsi! Biće sve u redu!“
„O bože!“ Elsi je prebledela kada je shvatila šta se desilo.
„Da li je zaista... Da li sam ja to ubila Lidijinog oca? Udarila
sam ga flašom i nije mogao da ustane na vreme... Ja... mama...“
Elsi je počela da jeca. Počela je da shvata šta se desilo.
Džindžer je zabolelo srce zbog njene ćerke, ali nije bilo vremena
za emocije. Morala je da smisli način da zadrži Elsi podalje od
ovoga – zauvek.
„Ne žali ga!“, rekla je odlučno Kejt. „Bio je čudovište!“
„I to je bilo u samoodbrani!“, doviknula je Lulu. „Videla sam
sve. Nema sumnje u to.“
„Ali nije bio naoružan“, rekla je Elsi. „Hoću li sad ići u
zatvor?“
„Nećemo dozvoliti da ti se išta desi. Nikada, razumeš li me?“
Džindžer je zagrlila ćerku. „Elsi, nisi ti kriva. Ja sam kriva,
zapamti, ja sam ga udarila flašom po glavi – i tako ću reći
policiji. Ti nisi ništa uradila, dušo, razumeš li?“
„Bila je to samoodbrana“, insistirala je Lulu. „Nužna
odbrana!“
„Neću da rizikujem“, rekla je Džindžer odlučno. „Ne dam da
mi ćerka bude upletena u ovaj haos – šta tu ne razumete?“
„Razumem“, rekla je tiho Emili. „Ali ne možeš ti da
preuzmeš krivicu, Džindžer. Ja snosim najveći deo krivice. Ja
sam pucala. Samo sam uradila ono što je trebalo da uradim pre
deset godina.“
„Emili...“ Džindžer je odmahnula glavom. „Nisi ni ti ništa
kriva. Samo si pokušala da spaseš moju ćerku.“
„Htela sam da se ubijem večeras“, rekla je Emili, „i ništa
više. Bila bih sad mrtva da nije Elsi.“
„Ali ja…“, uzdahnula je Elsi. „Da ga nisam oborila, bio bi
živ i...“
Džindžer je odmahnula glavom. „Ja sam mogla da ga spasem
na kraju, ali nisam. Elsi je moja ćerka“, rekla je žustro Džindžer
i pogledala oko sebe, nečujno zahtevajući od ostalih da
razumeju. „Ja ću preuzeti krivicu, a vi dame morate da podržite
moju priču. Za svaki slučaj. Ja sam, dakle, zamahnula flašom i
udarila ga u glavu – da li me čujete?“
 „Elsi, moraš da me saslušaš sada. Idi da se istuširaš“, rekla je
kratko Kejt. „Speri krv sa sebe. Mi ćemo se za ovo pobrinuti,
dušo. Obećavam ti. I ja bih želela da neko to uradi za moju
ćerku.“
Ili je Elsi bila u šoku, ili je bila neverovatno mirna. Džindžer
je jedva mogla da razmišlja o bilo čemu, osim o tome da drži
Elsi podalje od ovoga po svaku cenu. Fragmenti raštrkanih
informacija prolazili su joj kroz um, ali ništa joj se nije
zadržavalo u glavi. Htela je da sluša Kejt i da prati naređenja.
„Gde je Sidni?“, pitala je Lulu. „Zar nije ležala tamo bez
svesti? I gde je otišla Emili?“
„Sranje!“, rekla je Kejt i stavila ruku na glavu kada je
pogledala po dvorištu. „Elsi, da li si me čula? Moraš se odmah
skloniti odavde. Idi da nađeš oca.“
„Ali ja sam ga ubila!“ viknula je Elsi.
„Dušo, nisi ga ti ubila. Bio je živ kada sam došla do njega.
Ubila ga je pergola“, rekla je Džindžer promuklim glasom.
„Ako će se iko prijaviti za ubistvo tog čudovišta, to ću biti
ja“, rekla je Lulu kada se vratila iz dvorišta, gde je tražila Sidni.
„Elsi je tek devojčurak i trebaće joj majka, sada više nego ikad.“
„Elsi je moja ćerka“, rekla je Džindžer. Usta su joj bila
neverovatno suva. „Ako će iko zauzeti njeno mesto, to ću biti ja!
Moram je zaštititi!“
„Hej, dame, mislim da ja imam jednu ideju“, rekla je Kejt.
 TRIDESET

E mili je sačekala da ostale odu da se pobrinu za Elsi i

pripreme svoj mali plan da spasu devojku. Ali nije kao da
je bilo bitno; neće im trebati. Emili bi trebalo da snosi posledice
Henrijeve smrti – sama.
Ležao je ispod pergole, izvrsnog simbola večne ljubavi i
privrženosti, koji je doneo bolan kraj njegovom bednom životu.
Kako prikladno, pomislila je. Opipala mu je puls i skrenula
pogled da ne bi morala da gleda njegovo slomljeno lice. Nije
osećala kajanje ili tugu. Samo je bila sasvim i potpuno
iscrpljena.
Osećanja su joj se kovitlala telom ovog vikenda, bubrila su i
rasla, sve dok nije uzela pištolj i stavila ga, pijana, sebi na
slepoočnicu. Sada su se vratila i zapekla joj oči. Umorne suze,
tužne, lile su joj niz lice i bradu dok se nisu pomešale sa
kapljicama krvi na zemlji.
Kajanje ju je udaralo punom snagom u lobanju dok je
razmišljala o tome šta je sve moglo biti. Šta bi bilo da se Emili
suprotstavila Danijelu kada je njena ćerka bila u opasnosti? Šta
bi bilo da je samo taj jedan čin spasao Džulijin život? Šta bi bilo
da je sad njena ćerka štitila Lidiju i suprotstavila se jebenom
čudovištu?
Kajanje je ključalo, vrelo, borilo se da se pretvori u bes.
Spavala je s ovim čovekom, dozvolila je sebi da je jebe muž koji
je isto maltretirao svoju ženu. Divnu Sidni, s ćerkicom, sa
mnogo razloga da živi, s potencijalom za porodicu, koja se našla
na samo nekoliko centimetara od njegovih sada hladnih mrtvih
prstiju. Još jedan muškarac iskoristio je Emili, zlostavljao Sidni,
ali i dalje je imao ćerku.
Zašto bi ovo čudovište imalo priliku da odgaja svoju ćerku
kada Emili ne može da dobije drugu šansu? Koliko god da se
molila, koliko god da ju je bolelo i koliko god da se osećala
očajno, ništa neće vratiti Džuliju.
Ramena su joj se zatresla i oči zamaglile kada je počela da
jeca. Ne pripada ovde, među poslužavnicima punim izvrsnog
šampanjca, skupim cvećem i luksuznim bazenima... Treba da
bude kod kuće, sa svojom ćerkom, sa slatkim mirisom šampona
za novorođenčad pomešanim s toplinom usnule bebe na
grudima, ali ne. Zbog muškaraca kao što je Henri, kao što je
Danijel, Emilin život je bio nepovratno uništen.
A i Sidnin. Jadna mlada majka ležala je u nesvesti na
stenovitoj zemlji. Umalo ju je ubio sopstveni muž. Da je sve
pošlo malo drugačije, to je mogla biti i Emili.
To i jeste bila Emili. I kada je Emili podigla pištolj, osetila je
iznenadni deža vi, kako se budi u kadi s užasnom glavoboljom i
čvorugom veličine loptice za golf. Kako tiho hoda i kaplje krv
na beli tepih. Kako pruža ruke za svojom ćerkom i ne čuje da
diše...
„Već je mrtav.“ Sidnin glas prenuo je Emili iz misli. „Šta to
radiš?“
Emili se okrenula i zatekla Sidni kako sedi pognuto. Kosa joj
je bila umrljana krvlju, a oči razrogačene i pomahnitale. Emili
nije mogla da odgovori. Grudi su je stezale kada je pomislila na
Džuliju. „Radim ono što je trebalo da uradim za svoju ćerku.
Zvala se Džulija.“
Sidni ju je pogledala pravo u oči i dve žene su razmenile
ledeni pogled. Zatim je Sidni klimnula glavom i zatvorila oči.
Zajecavši, Emili je uperila pištolj u Henrijeve grudi i povukla
obarač.

Detektiv Ramon: Zdravo, gospođice Adler. Hvala vam što

ste pristali da se sastanete sa mnom ponovo. Molim vas,
recite ime, za zapisnik.

Elsi Adler: Ja sam Elsi Adler.

Detektiv Ramon: Koliko imate godina, Elsi?

Elsi Adler: Petnaest. Skoro šesnaest.

Detektiv Ramon: Zašto ste došli u odmaralište ovog

vikenda?

Elsi Adler: Majčina drugarica s fakulteta se udaje.

Detektiv Ramon: Hvala. Sad, koliko sam razumeo, tražili

ste da me vidite.

Elsi Adler: Da, moja mama ne zna da sam ovde. Trebalo

bi da budem s tatom, ali sam se iskrala kada je otišao u
kupatilo. Biće užasno ljut na mene. Ja sam udarila Henrija
u glavu flašom vina i ne mogu da podnesem da svi lažu da
bi me zaštitili. Ja sam skoro odrasla.

Detektiv Ramon: Veoma je hrabro što to priznajete, Elsi.

Molim vas, ispričajte mi šta se stvarno dogodilo.

Elsi Adler: Pa, došla sam do sale na probnu večeru s Kejt.

Ona je druga majčina drugarica s faksa. Kada smo stigle,
otišla sam napolje da vidim Sidni i Lidiju.
Detektiv Ramon: Da li poznajete Sidni i Lidiju dobro?

Elsi Adler: Ne baš, ali čuvala sam Lidiju ovog popodneva

i htela sam da ih pozdravim i da se poigram malo s njom u
dvorištu. Tako je slatka i baš su mi se dopale.

Detektiv Ramon: Dobro, znači, našli ste ih. Da li ste samo

vas tri bile napolju?

Elsi Adler: Da, večera je već počela, tako da smo bile

same napolju. Gledale smo pergolu i one lepe cvetne
aranžmane. Onda je on došao. Verovatno nije trebalo da
budemo tamo, ali nismo radile ništa loše. Samo srno htele
da pogledamo – Lidiji su se svidele lepe boje.

Detektiv Ramon: Elsi, šta se desilo kada je Henri došao?

Elsi Adler: Pa, ja sam već držala Lidiju. Čula sam neki
metež i okrenula se, a tada Sidni je već bila na zemlji. Nije
čak ni zvuk ispustila. A on je stajao nada njom.

Detektiv Ramon: Mislite na Henrija?

Elsi Adler: Da. Onda je beba vrisnula i on ju je čuo.

Pokušala sam da je umirim i da se sakrijem iza ogromnog
stalka za vino, ali ona je i dalje plakala.

Detektiv Ramon: Razumem. Šta se onda desilo?

Elsi Adler: Sidni je mnogo krvarila i nije se pomerala.

Mislila sam da je mrtva.
 Detektiv Ramon: To mora da je bilo strašno.

Elsi Adler: Da, ali nisam ni razmišljala o tome. Prosto

sam... Lidija je počela da plače kada joj je mama pala. Kao
da je znala. I sakrila sam se da je zaštitim. Ja... Možda je
trebalo da odem i da pomognem Sidni, ali mislila sam da
bi ona htela da zaštitim Lidiju.

Detektiv Ramon: Siguran sam da bi upravo to htela. Šta

ste uradili kada ste došli do stalka za vino?

Elsi Adler: Zavrištala sam. Mislila sam da će me možda neko

čuti unutra, ali mislim da nisu. Onda, hm... Mislim da je tada
on...

Ramon: U redu je, Elsi. Šta je uradio?

Elsi Adler: Izvukao je pištolj. P-prilično sam sigurna da se

to tada desilo. Sve mi je malo nejasno.

Detektiv Ramon: To je razumljivo. Da li je pucao?

Elsi Adler: Ne, hteo je Lidiju. Međutim, nakon što sam

videla šta je uradio Sidni, uplašila sam se da će me ubiti
čim mu predam Lidiju, zato nisam htela da mu je dam i
privila sam je čvršće uz sebe. Osećala sam se kao da ne
mogu da je pustim čak ni da hoću.

Detektiv Ramon: Kao što sam rekao, bili ste veoma

hrabri. Kada ste odbili da mu date bebu, šta je rekao?

Elsi Adler: Hm, ne sećam se baš. Tada je sve počelo da se

dešava. Moja mama se pojavila, i njene drugarice. Ne
znam kako to da su sve došle tu istovremeno, ali onda su
počele da pričaju s Henrijem.

Detektiv Ramon: Da li se sećate šta su govorile?

Elsi Adler: Sećam se delića, ali kao što sam rekla, sve mi
je malo mutno. Mama je pokušala da isprovocira Henrija
da krene na nju umesto na mene, ali on nije skidao oči sa
Lidije. Mislim da je već nekako znao Emili. Čuo se pucanj,
ali nije ga pogodio. Pogodio je pergolu i prepao Henrija.
Posle se sve nekako ubrzalo, a onda opet usporilo.

Detektiv Ramon: Kako to mislite?

Elsi Adler: Pa, pucanj je bio baš glasan, a onda je Henri

poskočio i udario u drvenu gredu pergole. Cela struktura
počela je da se klati i pada. Svi su počeli da trče i viču, ali
ja sam samo videla kako on kreće na mene. Zato sam
zgrabila jedino što sam mogla i zamahnula.

Detektiv Ramon: Na Henrija? Mislite na flašu vina?

Elsi Adler: Da. Imao je pištolj – mislim da ga je uperio u

mene. Ne sećam se baš, ali bila sam preplašena. Privila
sam Lidiju na grudi i zatvorila oči. I da, samo sam
zamahnula. Osetila sam da sam ga pogodila i da nešto...
puca. Samo sam mislila na Lidiju. Da li je dobro? Hoće li
se sećati ovoga?

Detektiv Ramon: Lidija je dobro. I siguran sam da se neće

sećati ničega.
Elsi Adler: Kako je Sidni?

Detektiv Ramon: Elsi, molim vas, koncentrišite se. Nakon

što ste udarili Henrija u glavu flašom, šta se desilo?

Elsi Adler: Pao je, nekako mlitavo, i nije mogao da se

pomeri. Mama je pritrčala da mu pomogne, da ga odvuče,
ali pergola je već padala, i onda je... njega...

Detektiv Ramon: Jeste li dobro, Elsi?

Elsi Adler: Malo mi je muka. Pala je na njega. Videla sam

lokvu krvi kako se širi oko njega, a onda kao da je ceo svet
stao, a kada se ponovo pokrenuo, on se više nije pomerao.
Mislim da sam ga ja ubila.

Detektiv Ramon: I niko drugi nije imao kontakt s

Henrijem? Molim vas, ne plačite, Elsi. Bili ste veoma
hrabri, zaštitili ste Lidiju.

Elsi Adler: Moja mama je pokušala da mu pomogne, ali

sve je bilo haotično. Bio je previše krupan i težak da bi ga
pomerila, a onda su grede pale na njega. Tada su sve
odlučile da me zaštite. Lulu je vikala da je ona najstarija i
da nema dece niti ikoga drugog o kome bi se brinula. Emili
jer... pa, mislim da je bila veoma ljuta na njega. A onda
moja mama jer, pa, ona mi je mama, a Kejt jer mi je
drugarica.

Detektiv Ramon: Elsi, imam samo još jedno veliko

pitanje za vas.
Elsi Adler: Hm, u redu?

Detektiv Ramon: Rekli ste da je Henri uperio pištolj u

vas.

Elsi Adler: Uh, da.

Detektiv Ramon: Znači da je slučaj prilično jednostavan –

samoodbrana, očigledno. Ali nedostaje mi jedan delić
slagalice. Da li je Emili u bilo kom trenutku uzela pištolj
od Henrija?

Elsi Adler: Hm, ne. Mislim da nije. Mislim da je imala

svoj. P-prilično sam sigurna da nije uzela Henrijev.

Detektiv Ramon: Sigurni ste?

Elsi Adler: Mislim. Da, poprilično sam sigurna. Oboje su

imali pištolje. Bilo ih je dva. Dva pištolja, toga se sećam.

Detektiv Ramon: Nažalost, gospođice Adler, malo mi je

teško da poverujem da je postojao drugi pištolj. Gde je on
završio? Vidite, nigde ga nije bilo u hotelu – barem ga mi
nismo pronašli, a tražili smo svuda. Tako da, iako cenim
što ste mi rekli istinu, razumećete da moram biti siguran da
govorite celu istinu.

Elsi Adler: Ja... sve se desilo tako brzo. Nisam sigurna gde
je završio.

Detektiv Ramon: To je čudno, zar ne? Isprva sam mislio

da ga je možda uzela jedna od vas, ali to nema smisla. Bez
pištolja je mnogo teže dokazati samoodbranu. U vašem je
interesu da pronađemo drugi pištolj. Ako on uopšte postoji.

Elsi Adler: On je... hm, on je krenuo na bebu.

Detektiv Ramon: Da, ali šta kad bih vam rekao... da beba
pripada njemu?

Elsi Adler: Beba je Sidnina!

Detektiv Ramon: Pitaću vas još jednom, Elsi. Ko je ubio

Henrija? Gde je drugi pištolj – i da li uopšte postoji?

Elsi Adler: Ja sam to učinila, gospodine. Ja sam ubila

Henrija. A beba pripada majci.

Detektiv Ramon: O tome odlučuje sud, a ne vi.

Elsi Adler: Bila je to samoodbrana!

Detektiv Ramon: Poslednje pitanje, Elsi. Gde je posle

toga otišla Sidni Benks?

Elsi Adler: Sidni? Nemam pojma. Valjda je otišla napolje,

da se oporavi s Lidijom.

Detektiv Ramon: Bila je napolju. Pre sat vremena. Ali

nekako je pobegla medicinskom timu. I sad je više nema.
 TRIDESET JEDAN

L ulu je vukla svoje stare umorne kosti do hotelske sobe.

Celo telo, um i duša bili su joj umorni. Možda je to bilo
do ostatka adrenalina od gungule u dvorištu, koji joj je tek sad
izlazio iz mišića, ili možda zbog pomisli da sada treba da obavi
najteži razgovor s mužem u celom njihovom braku. Ili možda
samo stari, dođavola, i treba da se navikne na hronični umor.
Uzdahnula je i stavila karticu da otključa vrata. Detektiv je i
dalje bio dole i prolazio kroz svedočenja, ali kada je Elsi
priznala, sve se manje-više završilo. Osim malog detalja –
Sidninog bekstva s bebom. O tome Lulu nije znala ništa.
Jadna Elsi, pomislila je Lulu. Ona je prava žrtva u svemu
ovome. Niko, nijedno dete, ne treba da vidi ono što je ona
videla. Ili da donese odluku koju je ona donela.
Lulu je odgurnula vrata i oči su joj zasuzile čim je videla
muža kako šeta pored prozora. Sve misli o slučaju odjednom su
nestale.
Pirs je izgledao zabrinuto, napeto. Umesto da, kao i obično,
nosi pantalone i lepu košulju, nosio je farmerke i bledosivi
džemper dugih rukava, koji je izgledao kao puter. Lulu je to
zapanjilo. Zaista nešto nije bilo u redu s njim – ili zbog brige o
tome gde je Lulu, ili zbog nečega drugog. Čak mu je i uredno
podšišana kosa malo štrcala pod čudnim uglom, a propustio je i
da se obrije. Izgledao je zbog toga starije, grublje.
Lulu više nije bila nervozna pored njega. Nije bila uplašena
sjajem u njegovim očima niti pričom koju će verovatno pokušati
da joj ispriča kada ga bude pitala o tajnom telefonu. Nakon noći
pune laži, Lulu je samo htela istinu.
„Konačno!“ rekao je i okrenuo se sa olakšanjem na licu.
„Lulu, tako sam se zabrinuo za tebe! Rekli su da si možda imala
veze sa smrću onog čoveka, a nisu me puštali do tebe. Pokušao
sam čak i da podmitim policajce, ali su me onda oterali. Šta se
desilo?“
„Izvini“, rekla je. Usna joj je drhtala. „Ja...“
„Sedi“, rekao joj je muž, nežno ali čvrsto. Retko joj je
govorio tim tonom, ali kada jeste, nije se moglo raspravljati s
njim. Lulu je sela.
„Reci mi nešto“, prošaputala je. Lulu se pomerila na krevetu,
pogurenih ramena dok je kršila prste u krilu. „Je li s nama
gotovo, Pirse?“
Njen muž nije izgledao dovoljno iznenađeno Lulinim
pitanjem da bi se ona osetila iole bolje. „Ne želim da tako bude.“
„Ali jeste.“ Osetila je još gori umor. Lulu je zatvorila oči.
„Reci mi istinu. Ko je ona?“
„Ko?“
„Ona Š“, rekla je Lulu. „Mora da si do sada shvatio da sam
pronašla tvoj tajni telefon. Ja možda jesam naivna, Pirse, ali
znam za zaključanu fioku u radnoj sobi. Za zagonetne sastanke u
kalendaru. Sastanke koji se uvek dešavaju kasno u noć. Novac
koji se skida s računa za nepoznate namene. Sve to vodi do te Š.
Pa, reci mi, ko je ona?“
„Oh, Lulu!“ Pirs je odmahnuo glavom i prešao rukom preko
lica. „Nije ono što misliš. Nema druge. Uvek si bila samo ti.“
„Ne laži me!“ Lulu je obrisala ljute suze sa lica. „Samo hoću
istinu, čula sam joj jebeni glas.“
Pirs se sasvim zaustavio. Opet je izgledao nekako
bezizražajno. Lulu nije navikla da vidi očvrslo lice njenog muža,
niti joj se to sviđalo. Izgledao joj je stran, nepoznat. Kao da ga
nije uopšte upoznala tokom celog njihovog braka.
„Ne postoji lak način da ti ovo kažem“, rekao je Pirs. „Ali
možda ako ti pokažem...“
„Dođavola, Pirse. Želim ime!“, rekla je Lulu povišenim
glasom. „Ako me ostavljaš, želim da znam...“
“Postoji šansa da će me optužiti, Lulu.“ Pirsov glas čuo se
jasno u sobi, kao zvuk flaute kako odjekuje hladnim zimskim
jutrom. Duševan. prodoran. Užasavajući. “Već neko vreme
istražuju moju firmu.“
„Ali...“ Lulu je pogledala svog muža. „Ne razumem. Tvoj
tajni telefon...“
„Koristim ga da pričam s glavnom advokaticom Šilom“,
rekao je Pirs. „Ona mi je upisana kao Š. Nisam ti je pominjao jer
mi je dala jasna uputstva da te ostavim van svega, i zato je
odmah spustila slušalicu kada si joj se javila jutros. Radio sam
sve što mogu da držim ovaj haos dalje od našeg privatnog
života, zato sam i uzeo poseban telefon. A imam stalne sastanke
u kancelariji i druge vanredne sastanke o kojima nisam smeo
ništa da ti govorim.“
„Ali poruka koju sam pronašla... pisalo je da si se sastao sa Š
u hotelu.“
“Često se sastajemo u baru u foajeu ili u restoranu u Ricu“,
objasnio je Pirs. „Možeš da mi proveriš kreditnu karticu – nisam
plaćao sobe ili tako nešto. Ne bih ti to uradio, Lulu. Moraš da
razumeš, nije dobro za moral u kompaniji ako se budem često
sastajao sa Šilom tokom radnog vremena.“
„Ne, zapravo, ne bih razumela jer mi ništa nisi rekao. Zašto
mi ne bi verovao u vezi s ovim?“ Kada je Lulu govorila, glas joj
je zvučao nestabilnije nego što je htela. „Ako si u nevolji,
podržala bih te. Ti si mi muž, Pirse. Zašto si mislio da moraš
kroz ovo da prolaziš sam?“
 Pirs je seo i ta njegova fasada je pukla kada je uzeo ženu za
ruke i obuhvatio ih svojim. „Lulu, moraš razumeti da te volim
više nego išta na svetu. Greške koje sam napravio – pa, napravio
sam ih davno pre nego što sam tebe upoznao. Da sam znao ono
što znam sada... da sam znao da mogu biti srećan kao s tobom
sada, možda bi sve bilo drugačije. Ali nije, i ne želim da ukaljam
tvoje ime i reputaciju zbog mojih izbora.“
„Ali ja te volim.“
“I ja tebe volim. Ali ne znam koliko dugo će ceo ovaj proces
potrajati. I istraga već traje predugo i najverovatnije će se
završiti optužnicom.“
“Šta to znači?“
„Biće hapšenja, porote, medijske pažnje...“ Gledao je pomno
u zid. „Ti si tako divna žena, i mrzim što ti ovo radim, što nama
ovo radim. Da sam samo znao...“
Pirs je ponovo počeo da ne dovršava svoje misli i da ostavlja
Lulu da hvata deliće i da ih spaja. „Da li mi ti to govoriš da će te
odvesti u zatvor? Ali to je nemoguće! Ti si dobar čovek!“
„Ja sam dobar čovek s manama. To je divna stvar u vezi s
tobom – ti vidiš dobro u svima. Čak i u meni.“
Lulu je podigla ruku i stavila je na obraz svog muža. „Znači,
nema nikog drugog? Šila je... samo tvoja advokatica? A oni
sastanci kasno uveče?“
„Sve je u vezi s istragom. Možda sam govorio poluistine – ili
gore – u mojoj profesionalnoj karijeri, ali kunem ti se da tebe
nikada nisam lagao. Uvek si bila ti. Samo ti, Lulu.“
Lulu su suze lile niz lice. „Šta si imao da mi pokažeš?“
„U mojoj zaključanoj fioci kod kuće, s nekoliko papira u vezi
sa slučajem, držim i jednu svesku“, rekao je Pirs, poljubio Lulu
u čelo, a onda ustao i prešao na drugi kraj sobe. Uzeo je malenu
crnu knjigu iz istog džepa gde je sakrio i tajni telefon, i zastao
držeći je s ljubavlju u ruci. „Tu sam zapisao sve što ne mogu
sada da kažem i sve što znam da bih hteo da ti kažem kasnije.“
Oklevao je ponovo. „Tako, čak i da ne budem pored tebe fizički
u budućnosti, imaćeš mali deo mene – ako ga želiš, naravno.“
„Oh, Pirse!“, rekla je Lulu, grla stegnutog od svih osećanja.
„Priznala sam da sam razbila čoveku lobanju večeras samo da se
ne bih suočila sa životom bez tebe!“
„Lulu, dušo!“ Pirs ju je privukao k sebi. „Kakve su to
budalaštine o razbijanju nečije lobanje? Ko bi ikada poverovao
da ti možeš tako nešto da uradiš?“
„To nam je sada najmanji problem. Zašto mi nisi rekao?“,
prošaputala je ponovo.
„Ja...“ Pročistio je grlo. „Dugo sam bio sam, Lulu. Skoro
sedamdeset godina sam bio sam, brinuo samo o sebi, donosio
odluke koje se nisu uticale nikoga drugog do mene. Da sam
samo mogao da predvidim posledice.“
Ona se odmakla kada je iznenada nešto shvatila. „Mislio si da
ću te ostaviti ako saznam istinu.“
„Lulu, ja te i podstičem da to uradiš. Vidiš, ne želim da te
zadržavam, jer dolazi stvarno teško vreme“, rekao je Pirs.
„Želeo sam da proslavimo petogodišnjicu braka – zbog oboje – a
onda sam hteo da ti sve objasnim. Hteo sam da ti kažem sledeće
nedelje. Hteo sam da ti pružim opciju da se razvedeš od mene
tiho pre nego što sve postane preteško. Ne želim da ti budem
teret, Lulu. Previše te volim za to.“
„Dušo...“ Lulu se zagrcnula od suza. „Ne idem ja nigde!“
Pirs se tužno nasmešio svojoj ženi, a onda joj dao svesku i
gledao kako ona prolazi kroz stranice ispisane ljubavnim
pismima, rečima koje ne može da kaže, snovima koje nikada
neće proživeti pored Lulu. Kada je podigla glavu, oči su joj bile
pune suza i ljubavi. Odmahnula je glavom.
 „Nadam se da ćeš mi reći više kad budeš spreman“, rekla je
Lulu tiho. „A do tada, dođi ovamo, Pirse. Ako će te odvesti od
mene, molim te, daj barem da uživamo u vremenu koje nam je
preostalo.“
 TRIDESET DVA

E mili je podigla ruku i zakucala na vrata. Zastao joj je dah.

Noć je bila preduga, ispunjena raznim problemima, a kada
se sve završilo i kada se srušila na krevet, bilo je već četiri
ujutru.
Emili nije mogla da spava, nije mogla ni da jede. Samo je
sedela na svojoj terasi sa šoljom kafe u ruci, zaleđena u mislima
tokom ranih jutarnjih sati. Razmišljala je o svemu što se
dogodilo – i svemu što nije. Koliko je blizu bila da okonča život.
Koliko je blizu bila da ubije nekog. Koliko je bila blizu da se
zaljubi u jebenog Henrija Anonimnog, a samo da bi saznala da
nije ništa bolji od Danijela.
Na kraju, izvukla se iz sumornosti. Zidovi su počinjali da je
pritiskuju, da je guše. Kiseli smrad mleka iz bokalčeta – koji je
ostavljen na terasi da se ugreje na suncu – ulazio joj je u nozdrve
i stomak joj se prevrtao. Povraćala je u toaletu pola sata, a onda
se naterala da se istušira, opere zube i stavi malo šminke, da ne
bi izgledala toliko haotično.
Džindžer je otvorila vrata i zastala čim je videla Emili.
Krišom je bacila pogled iza sebe, kao da brine da će Emili
nekako uticati na njenu decu.
Dobar je to strah, pomislila je Emili. Jer je tama oko nje bila
sveobuhvatna živa stvar, koja raste i hrani se njenom dušom –
svime što je dobro, svetlo i veselo. A iza nje nije ostajalo ništa
osim krte ljuske.
„Šta radiš ovde?“, upitala je Džindžer. „Mislila sam... da li će
se venčanje ipak održati?“
 Venčanje su odložili za dan, što je veoma uznemirilo
Mirandu Rosales (te se dobro izvrištala). Celo odmaralište čulo
je njenu vrisku da cveće vene, da se ledene skulpture tope, da se
hrana kvari. Da i ne pominjemo novu pergolu, koja mora da se
naruči odmah. Odmaralište će morati da isplati na desetine
hiljada dolara odštete, vrištala je na konsijerža, a odmaralište je
lupilo pesnicom o sto zbog novonastalih okolnosti – i potpuno
zatvorilo deo predviđen za venčanje.
„Ne“, rekla je Emili. „Došla sam samo da kažem... da...“
„Samo sekundu, u redu?“ Džindžer je doviknula preko
ramena svojoj deci: „Vi se spremite za bazen – neka vas tata
odvede dole kada izađe iz kupatila. Ja moram da se pobrinem za
nešto.“
„Ali mama“, viknula je Popi, „ne mogu da nađem kupaći!“
„Ja ću ti pomoći“, čula je Emili Elsi kako šapuće. „Idi ti,
mama.“
Kasno prethodne noći, nakon što se Elsi iskrala iz kandži
svog oca i ispričala uglavnom istinitu priču, sve se otkrilo.
Detektiv je pozvao sve četiri žene nazad u improvizovanu sobu
za ispitivanje, da ponovo prođu kroz svoje priče. Ali malo-
pomalo, cela istina se otkrila.
U svetlu tih okolnosti, detektiv Ramon se složio da Elsi ne
treba da bude u popravnom domu, već da bude stavljena pod
nadzor porodice. Četiri svedoka su tvrdila da se Henri bacio na
Elsi i da je ona reagovala jedino kako je umela, samoodbrana je
ponovo postala opravdana, čak i bez drugog pištolja, koji je Elsi
očigledno izmislila u svom nervoznom priznanju.
Sidnine povrede i svedočenje takođe su potvrdili priče svih
žena. Pre nego što je pobegla, za zapisnik je objasnila da ju je
Henri udario nečim po glavi, nije bila sigurna čime, i da je pala
u nesvest. To je bilo sve čega se sećala dok se nije probudila s
užasnom glavoboljom u dvorištu.
Prema Sidni, napad nije bio ničim izazvan, te je Henrijeva
agresija prema Elsi bila još uverljivija. I kao što je detektiv
Ramon istakao, ubrzo će i autopsija potvrditi ili odbaciti
priznanja ovih žena. Biće dovoljno lako dokazati da li je Henrija
na kraju ubio udarac u glavu, pergola ili metak u grudima.
Džindžer je izašla iz sobe i zatvorila vrata, prekinuvši buku
svoje dece u haosu priprema za bazen. „Šta je bilo?“
U Džindžerinim očima videla je kajanje i strah, što se nekako
uvuklo i Emili u srce. Briga, skoro majčinska, dok je Džindžer
pitala da li se oseća dobro i da li bi htela da sedne, govorila joj je
da uopšte ne izgleda dobro.
Emili je osetila suze kako nailaze. Toliko dugo nije plakala,
toliko dugo. Nakon što je izgubila dete, ni za čim nije mogla da
zaplače? Ali nekako nikada nije dozvoljavala sebi da oseti bol
zbog toga. Da zaista ožali Džuliju. Osećala je krivicu – užasnu i
pretešku krivicu – zbog toga što nije ranije ostavila Danijela.
Nije bila tu da čuje svoju bebu – ako je i bilo ičega da se čuje.
Možda stvarno ne bi mogla ništa da uradi, ali Emili nikada
mislila da je to moguće. Uvek je to u potpunosti bila njena
krivica.
„Zašto nisi mogla da mi oprostiš?“ Emili je uzdahnula, a
onda ponovo zaplakala. Plakala je užasno, grozno, počela je da
se klati pored zida kao manijak i da se hvata za kolena dok je
klizila na pod. Da jauče i rida. Vrata su se otvarala u hodniku i
čulo se mrmljanje kroz jecaje histerične žene.
„Uđi“, rekla je Džindžer, otvorila vrata i uvela Emili u sobu.
„Deco, izlazite napolje! Frenk, odmah!“
Džindžerina porodica je po komandi ustala i istrčala iz sobe.
Popi je bila tek napola obučena, ali Elsi je prebacila peškir preko
nje, Frenk ju je podigao i prebacio je preko ramena, a Tom je
potražio ostatak Popinog kostima. Radili su efikasno i nestali su
pre nego što je Emili uspela da udahne i izdahne.
„Žao mi je“, rekla je Emili. Ramena su joj se tresla kada je to
rekla. „Žao mi je što sam nam uništila prijateljstvo. Nemaš
pojma koliko mi je žao.“
„Zaista, u redu je“, rekla je Džindžer. „Trebalo je pustim to
mnogo ranije. Bilo je glupo što sam se držala svog gneva
ovoliko dugo. Bila sam povređena, ali sam prebolela. I Frenk je
preboleo. I žao mi je, Emili... o, dušo, zašto i dalje plačeš? Vidi,
bilo je suđeno da budem s Frenkom. Sve se posle sredilo. Ti si
se vratila Danijelu i nije bilo štete. Možda bi zaista trebalo da ti
budem večno zahvalna što si me naterala da shvatim da treba da
budem s Frenkom.“
„Ostala sam s Danijelom“, rekla je Emili. „I dobili smo dete...
Zvala se Džulija...“
Džindžer su se ramena ukrutila. „Nisam to znala.“
„Naravno da nisi“, rekla je Emili. „Ti si dobijala svoju
predivnu decu s finim i pažljivim Frenkom. A Danijel…“
Džindžer je izgledala uglavnom zbunjeno kada je Emili
zastala. Iako je htela da je uteši, očigledno nije znala šta da joj
kaže. „Ja sam... hm, srećna zbog tebe! Gde ti je sada ćerka? Je li
s njim?“
Emili je podigla crvene oči, pogledala u bivšu najbolju
drugaricu i odmahnula glavom. „Džulije nema je više.“
Emili je počela da priča tu priču, lila je iz nje kao nikada
ranije. Svaki bolni detalj, svaka zatrovana uspomena, svaki
slatki mali detalj kog je mogla da se seti u vezi s Džulijinim
kratkim vremenom na ovoj zemlji. Svaki užasan detalj života sa
Danijelom. Svaki talas griže savesti koji je osetila tokom ovih
godina. Nastavila je sve dok nije stigla do prethodne noći i
objasnila da uzela pištolj da sebi okonča život.
 „Emili...“, rekla je Džindžer. Iskreno saosećanje izlilo se iz
nje kada je privukla svoju staru drugaricu u naručje. „Nisi ti ni
za šta kriva! Bila si žrtva, dušo! To što je Danijel uradio je
neoprostivo! Nisi – ti – kriva!“
„Da sam ga samo napustila...“
„Razni moji prijatelji – divne majke, divni očevi, divne
porodice – gubili su decu iz raznih razloga van njihove kontrole.
I niko od njih to nije zaslužio. I uvek postoji griža savesti. Ne
mogu ni da zamislim... da sam to bila ja, ili Elsi…“
Obe su zaćutale.
„Vidim zašto si toliko ljuta na mene“, rekla je tiho Džindžer.
„Žao mi je što nisam znala i žao mi je što sam se tako loše
ponela u toj situaciji i sve pogoršala. Dok sam ja dobila svoju
decu i Frenka, ti si...“
„Nisi ti kriva“, rekla je brzo Emili. „Ali, Džindžer, ne mogu
da nastavim ovako. Treba mi... treba mi pomoć.“
Džindžer je majčinski i nežno prolazila rukom kroz Emilinu
kosu. „Biće sve u redu, Emili. Proći će. Bila si spremna da
spaseš život moje ćerke juče. Šta god da ti treba, šta god mogu
da uradim za tebe, uradiću.“
„Ne znam, da li postoji išta što možeš uraditi za mene. Ja sam
već izgubljena.“
„Ne, nisi!“, rekla je odlučno Džindžer. „Ti si mi najbolja
drugarica, Emili. I treba da mi se vratiš. Trebaš Elsi. A Džulija...
i ona bi htela da se vratiš.“

Mindi King: Dobro veče, svima, ja sam Mindi King, a ovo

je Kanal 11 – kanal koji vam donosi vesti dok se još
dešavaju. Danas je s nama detektiv Ramon, koji će
odgovoriti na nekoliko pitanja o slučaju koji je zapanjio
naciju. Beba Lidija, koja jedva ima pet meseci, izgleda kao
da je nestala sa lica zemlje nakon što joj je otac tragično
ubijen prošle nedelje. Priča se otkrila nakon što je smrt
jednog čoveka omela venčanje u veoma cenjenom
odmaralištu Sereniti. Detektive, možete li nam pomoći da
razumemo šta se zaista desilo?

Detektiv Ramon: Hvala što ste me pozvali, Mindi.

Trenutno molimo sve koji imaju informacije o Sidni
Benks, za koju se veruje da putuje s malim detetom po
imenu Lidija, da pozovu policiju. Mislimo da je
kidnapovala dete.

Mindi King: Čovek koji je pronađen mrtav – Henri – bio

je udovac i otac bebe koju je naša zemlja upoznala i
zavolela kao Lidiju, zar ne?

Detektiv Ramon: Da, tako je.

Mindi King: Ako je verovati glasinama, Lidijina majka

Kerolin preminula je samo nekoliko nedelja pre Henrija, u
iznenadnoj nesreći kod kuće. Za sobom je ostavila muža i
dete.

Detektiv Ramon: Tako je.

Mindi King: Da li je Henri ubio svoju ženu, detektive?

Detektiv Ramon: Kerolinin slučaj je ponovo otvoren zbog

otkrivanja novih informacija. Istražujemo mogućnost da
Kerolinina smrt nije bila slučajna i nastavićemo da radimo
sve u našoj moći da otkrijemo sve. I otkrićemo šta je sve
prethodilo Lidijinom nestanku.
Mindi King: Spomenuli ste da je Lidiju najverovatnije
kidnapovala njena dadilja Sidni Benks. Da li je tačno da je
Sidni ubila bebinog oca da bi mu ukrala dete?

Detektiv Ramon: Sumnjamo da je dete sa Sidni Benks,

kao što sam rekao, i ohrabrujemo svakoga ko misli da je
video Sidni ili Lidiju da pozove lokalnu policiju. Moguće
je da je Sidni naoružana, tako da molimo sve da budu
pažljivi ako je vide.

Mindi King: Da rezimiramo, detektive. Imamo muža koji

ubija ženu, ali onda mu ćerku kidnapuje dadilja. Kada
Henri pronađe ćerku, ubija ga... Ko, detektive? Ko je ubio
Henrija Stouna?

Detektiv Ramon: U ovom trenutku, ovu informaciju

nećemo iznositi u javnost. Istraga i dalje traje. To je sve za
danas.

Mindi King: Znači, imamo mrtvu majku, mrtvog oca,

dadilju koja kidnapuje i nula tragova policije. Detektive,
koje su šanse da ćete pronaći Lidiju Stoun živu?

Detektiv Ramon: Nemam komentar na to.

 TRIDESET TRI

Godinu dana kasnije

„J esi li spremna da ih upoznaš?“ Kejt je ljuljuškala Emu

gore-dole na krilu i pričala kikotavoj devojčici. „Jer znam
da one jedva čekaju da te upoznaju, šećeru! Hoćeš li im pokazati
koliko si porasla?“
Ema se nasmejala, ali Kejt nije imala vremena da joj
odgovori jer je neko pokucao na vrata i morala je da otvori.
„Evo ih!“
Kejt je otišla na drugi kraj stana koji će im biti baza za
devojački vikend u Njujorku. Nakon incidenta pre godinu dana,
sve žene su se razišle, ali su ostale u kontaktu mahom zbog
Kejtinih zapovedničkih poruka, u kojima je sve pitala kako su
barem jednom mesečno.
Kejt im nije rekla za svoje planove za usvajanje dok nije
završila s papirologijom. Tokom prvih nedelja nakon što se
vratila iz odmarališta, Kejt je priložila svu neophodnu
dokumentaciju najboljim agencijama. Nije žalila para i nakon
dosta razmišljanja, odlučila da otac deteta ne mora da bude
astronaut, a majka doktor. Kejt je samo želela dete.
Iako je Kejt očekivala da će iskusiti neka kontradiktorna
osećanja kada proces usvajanja počne, to se nije desilo. Šokirala
se kada je shvatila da ih prosto nije bilo. Umesto toga, zapitala
se da li možda uopšte nije pokvarena. Možda samo još nije
imala prilike da upozna roditeljska osećanja. Zapravo, Kejt u
životu nikad nije bila sigurnija u nešto.
 Dobila je poziv skoro osam meseci kasnije. Kejt je znala da
je to neverovatno brzo – čak čudesno brzo – ali prvi put u
životu, Kejt je počela da veruje u čuda. Čim je videla Emino
lice, znala je. Njih dve će biti porodica.
Dok je Kejt povremeno bolelo što će Ema odrastati bez oca,
ništa nije moglo da joj smanji radost što konačno ima dete. Ni
besane noći, ni haotičan raspored na poslu, ni iscrpljenost, ni
uništen društveni život, ni činjenica da nije otišla u teretanu
celih pet dana. Kejt je bila na sedmom nebu, i ne bi htela da
bude nikako drugačije.
Uz to, Kejt je pomislila, kada je otvarala vrata, da nije zaista
sama. Ima mnogo jakih žena pored sebe, koje će biti divni uzori
Emi. Kao dve žene koje joj trenutno stoje na pragu.
„Dame!“ Kejt ih je obe nelagodno zagrlila jednom rukom.
„Tako mi je drago što ste uspele da dođete. Nadam se da ste
spremne za masažu! Šalim se. Ali ozbiljno, isplanirala sam
svakakve zabave, sve što možemo da uklopimo u vreme za
dremku.“
„Mogu li da je pridržim?“, pitala je Elsi a da nije čestito ni
ušla na vrata. „Ema je predivna, Kejt!“
„Znam. Liči na svoju imenjakinju.“ Kejt je namignula. „Na
Emu Elsi Kros.“
Elsi je trepnula. „Šta?“
„Dobila je ime po jednoj veoma hrabroj ženi“, rekla je Kejt i
široko se osmehnula. „Uđite već jednom.“
Kejt je iz razmenjenih poruka s Elsi znala da su se tinejdžerka
i njena majka veoma zbližile protekle godine – i to dobrim
delom zbog užasa koji je Elsi videla u odmaralištu. Ipak, morali
su da nastave sa životom i Kejt je bila zadovoljna kada je čula
da je Elsi uspela da upadne u navijački tim. (I da je Džindžer
ipak veoma ponosna na uspeh svoje ćerke.) Kondomi su odavno
bačeni u kantu za smeće, ali je razgovor o tome ostao otvoren. I
Elsi se sprijateljila s ljudima istih godina koji imaju slična
interesovanja, kao što je čitanje ofucanih polovnih knjiga,
pisanje tužnih pesama i odlazak u bioskop. Kejt je znala da
Džindžer oseća olakšanje.
„Gde je Lulu?“, pitala je Emili smešeći se Emi kada je
pružila ruke ka njoj. “I Emili?“
Kao i uvek, Kejt se brinula kada daje svoju ćerku bilo kome,
ali znala je da ovde ne treba da brine. Elsi je već sve znala kao
profesionalac. „Lulu ubrzo stiže avionom. Nije htela da pravi
gužvu, tako da će odsesti u istom hotelu kao i Emili. Naći ćemo
se na večeri.“
„A Pirs?“, pitala je Džindžer znatiželjno.
„Ne može da stigne“, rekla je lako Kejt. „Ne sme sada da
putuje bilo gde, mora da se pojavi na sudu. Očekuju odluku
tokom narednih nekoliko meseci.“
Džindžer je gledala svoju ćerku koja je, uprkos zanimanju za
bebu, slušala pažljivo. „Je li Emili već došla?“
„Zapravo, vraća se avionom iz Francuske“, rekla je Kejt i
otmeno namignula. „Sa jednim muškarcem. I to dobrim, kako
sam čula.“
„Ne mogu da verujem da je prošlo godinu dana otkad smo se
videle poslednji put“, rekla je Džindžer. „Skoro imam osećaj da
vreme uopšte nije prošlo.“
Kejt se složila. „I ta godina je preduga.“
„Jesi li se čula sa... “ Džindžer je oklevala, sačekavši da Elsi
odvede Emu dublje u dnevnu sobu. Ugrizla se za usnu i spustila
ton. „Jesi li išta čula o Sidni?“
„Džindžer, prošlo je godinu dana otkad je pobegla.“ Kejt je
pružila ruku i stisla Džindžerino rame blago. „Otišla je. Moraš to
da pustiš. Nismo mi krive. Uradile smo najbolje što smo mogle s
informacijama koje smo imale. Kako smo mogle da znamo da
Lidija nije Sidnino dete?“
„Da li i dalje misliš...“ Džindžer je oklevala. „Da je Lidiji
bolje sa Sidni?“
„Moje se mišljenje nije promenilo otkad je vest objavljena“,
rekla je Kejt. „Mislim da bi Lidiji najbolje bilo s majkom, ali
pošto nje nema...“
„I dalje ne mogu da verujem.“ Džindžer je razrogačila oči.
„Sve ono vreme mi smo upoznavale Sidni, a ona je živela tuđi
život. I sve one priče koje nam je ispričala... Mora da je sve to
bilo o Kerolin. Ali i dalje ne mogu da se otresem osećaja da smo
od početka pogrešile. I dalje imam košmare da je to bio Sidnin
plan sve vreme, a da smo joj mi naivno pomogle da ubije
nedužnog čoveka.“
„Henri nije bio nedužan“, rekla je Kejt. „Ali kao što sam ti
već rekla, moraćemo da živimo s tim da na neka pitanja nikada
ne saznamo odgovor. Videla sam one fotografije. Ali moraćemo
da prihvatimo da možda nikada nećemo saznati istinu.“
Džindžer je slegla ramenima. „Pretpostavljam da neko jeste
ubio Kerolin, a da to verovatno nije bila Sidni. Zar ne?“
Kejt je jedva mogla da pogleda Džindžer u oči.
„Mislim da treba da brinemo za sebe“, rekla je Kejt na kraju.
„Godinu dana kasnije, a policija i dalje nema pojma gde je dete.
Šta bismo mi uopšte mogle da saznamo što oni nisu mogli?“
„Valjda si u pravu.“
„Sad, hoćemo li uneti vaše stvari unutra?“, rekla je kratko
Kejt. „Ili biste volele da spavate u hodniku?“
 EPILOG

K ejt je podigla prevelike naočare uvis i krenula pažljivo uz

stare ulazne stepenice skromne zgrade od opeke u Južnoj
Karolini. Njena crno-bela haljina na pruge koštala je tek dvesta
dolara, a cipele su već bile stare šest meseci i izgrebane sa
strane. Više je za to nije bilo briga.
Otkad je Ema stupila na scenu, Kejt je shvatila da se polako
pretvara u određen tip mame, i to u onaj koji je ranije prezirala.
Kada je hladno i kada bi je vodila u park, nosila je dukserice
umesto krznenih kaputa. Standardna nega kože postala je
potpuno nevažna, jer je mnogo važnije bilo od prekriti Eminu
kremom za sunčanje tokom letnje šetnje u Central parku. Čak je
počela da jede suši iz prodavnice.
A Ema je sada u hotelu s dadiljom, divnom studentkinjom
Rebekom, sa mnogo više energije nego Kejt. Ema ju je volela,
ali ne toliko kao Kejt, a u tome je, shvatila je, suština
roditeljstva.
Kejt je pristala da odleti na Zapadnu obalu zbog posla, ali to
je bilo jedno od malobrojnih putovanja otkad je Ema došla. A
opet, ovo nije bilo kakvo putovanje. Kejt je dodala nekoliko
slobodnih dana na kraju, koji će joj, nadala se, odgovoriti na
pitanja koja su joj se i dalje motala po glavi.
Kejt se popela na drugi sprat zgrade koja je izgledala
vremešno i trošno, ali i održavano. Maleni kaktusi cvetali su na
devetom balkonu, a papir s otiskom ruke bebe sušio se napolju,
pričvršćen nepravilnim kamenom.
Kejt je podigla ruku i izdahnula, nadajući se da su se sati i
sati posla, da ne pominje hiljade dolara koje je potrošila,
isplatili. Pokucala je dvaput.
Kada su se vrata otvorila, Kejt se nasmešila. „Pa, zdravo,
Hana.“
Sidni Benks je prebledela. Bila je bleda kao neko kome tlo
nestaje pod nogama, a plafon pada na glavu. Kao neko kome se
krv ledi. Kejt je znala da bi i ona isto tako izgledala da Emini
biološki roditelji odjednom zatraže starateljstvo nad svojom
ćerkom.
„Verujem da si dobila novac koji sam ti poslala?“, pitala je
Kejt lagano. „Nisam ni pokušala da potpišem čestitku, s obzirom
na policijsku istragu i sve to. Imam sada i svoju ćerku, znaš,
tako da nisam smela da rizikujem da me povežu s tobom. Ali
verujem da mi duguješ neke odgovore.“
„Kejt“, promucala je Sidni. U očima joj se videla briga, zatim
užas, a onda bes. „Šta radiš ovde?“
„Da sam došla da te predam policiji, zar ne misliš da bih sebe
poštedela puta i prosto pozvala detektiva Ramona?“ Kejt je
poravnala haljinu. „Mislim da barem možeš da me pozoveš da
uđem.“
Ne sačekavši odgovor, Kejt je iako ušla u stan i skinula
naočare dok je razgledala po svetloj i šarenoj prostoriji,
ukrašenoj slikama nasmejane majke i ćerke.
Sidni je stajala na vratima i kršila ruke. I dalje je izgledala
mršavo, ali manje bolešljivo nego u odmaralištu. Nabacila je
koje kilo i kukovi joj više nisu štrčali kroz kožu, prekrivenu
tankom letnjom haljinom s ružičastim cvetovima. Uprkos tako
mladalačkoj haljini, videlo se da je Sidni ostarila tokom godine
otkad ju je Kejt poslednji put videla.
Umesto veselih naivnih očiju, Sidni je sada posmatrala Kejt
pažljivo i oprezno.
 Kejt je pročistila grlo. „Gde je Lidija?“
„Kerolin spava“, rekla je Sidni i podigla glavu.
„Zanimljiv izbor imena.“ Kejt se blago osmehnula Sidni.
„Čula sam ga nekoliko puta otkad si pobegla.“
„Nisam pobegla“, rekla je Sidni. „Uradila sam ono što sam
morala. Policija ne bi razumela.“
„Ne? A ja?“
„Nije bilo vremena da ti objasnim!“ Sidni je pogledala preko
ramena kada je podigla glas. Zatvorila je vrata, a onda se
naslonila na njih leđima. „Nakon te noći, kada je Henri umro i
kada su vas sve ispitivali, htela sam da ti kažem. Zaista jesam.“
„Ali nisi“, rekla je Kejt. „Zapravo, slagala si me. Mi smo sve
priznale da smo ubile Henrija. A onda, nekoliko dana kasnije,
čujemo vest da ti zapravo nemaš nikakva prava nad Lidijom i da
si kradljivac dece. Da je prokleti Henri govorio istinu.“
„Nisam...“ Sidni je uzdahnula da bi se sabrala, pa je nastavila
samouvereno: „Ti ne veruješ da sam ja ikoga povredila, inače mi
ne bi poslala novac.“
„Da li si znala od koga je?“
„Da budem iskrena, nisam bila sigurna.“ Sidni je pogledala u
svoje bose noge na tepihu. „Ali nisam bila u poziciji da
zapitkujem, niti sam mogla da priuštim da ga vratim. Pa sam ga
prihvatila. Nisam sigurna zašto si mi pomogla, ali to je bio dar s
neba. Žao mi je što nisam mogla da ti zahvalim ranije.“
„Uradila sam to zbog Lidije, a ne zbog tebe.“
„Kako si me pronašla?“, prošaptala je Sidni.
„Ja sam poznata advokatica s dosta sredstava, resursa i
ljudima koji mi duguju usluge.“ Kejt je pogledala u svoje nokte i
napravila pauzu. „Ali što je možda hitnije, ja sam jedna strašno
tvrdoglava kučka. Uvek dobijem ono što želim, Sidni, i uvek
nađem onog kog želim da nađem. I kada je policija odustala od
istrage, pomislila sam da bih mogla da uskočim i vidim šta
mogu da uradim.“
„Policija je obustavila istragu jer je znala da moja ćerka treba
da bude sa mnom.“
„Ne, obustavila ju je jer izgleda da Henri jeste ubio svoju
ženu, a pošto niko od rođaka nije potraživao Lidiju, drugi
slučajevi su prosto preuzeli primat. Sad, ja bih ipak volela bih da
dobijem neke odgovore.“
Sidni su drhtale ruke kada je pokušavala da izgladi haljinu.
„Da li možda želiš limunadu? Uzgred, čestitam ti na ćerki. Je li
Maksova?“
„Ne, moja je. Usvojila sam je.“
Sidni se umirila i pogledala je nežno. „Shvatam. Pa, čestitam
ti.“
„Hvala“, rekla je kruto Kejt. „I da, hoću limunadu.“
Kejt nije bila nešto posebno žedna, ali htela je da provede što
više vremena u Sidninom stanu. Zaista ju je sve zanimalo. I
prošlost i sadašnjost, i Sidnin i Lidijin život. Dok se Sidni
kretala po skučenoj kuhinji s kredencima, koji se ne zatvaraju
baš kako treba, i sudoperom koja ne odvodi vodu sasvim, Kejt je
počela da se oseća kao da ne pripada tu u udobnom malom
stanu. Imala je osećaj da je sve inscenirano, da nešto nije kako
treba.
„Nije mnogo“, rekla je Sidni i pružila joj čašu sveže
limunade. Zatim je pokazala Kejt da sedne na najlepše mesto na
kauču. Sidni je sela na ofucanu fotelju, koja je izgledala kao da
ju je zgrabila s uličnog ćoška i malo sredila. „Ali smo srećne
ovde.“
„Vidim to“, rekla je Kejt i shvatila da to i misli. „Znači,
sredila si sebi život. Radiš, brineš se o Lidiji. Jesi li srela još
nekog koga poznaješ?“
 Sidni su drhtale ruke kada je podigla čašu ledene vode. „Ne,
želela sam... htela sam, ali nisam mogla. Volela bih da sam
mogla da popričam sa Elsi, ali...“
„Videla sam Elsi nedavno“, rekla je lako Kejt. „Dobro joj
ide.“
„Napisala sam joj pismo, odavno“, rekla je Sidni. „Da li bi
mogla da joj ga daš umesto mene?“
„Mislim da je Elsi dovoljno prošla, i da joj ne treba još neki
podsetnik.“
Sidni je pognula glavu. „Bojala sam se da kontaktiram s bilo
kim od vas. Nisam znala da li i dalje paze.“
„Policija je bila zapanjena“, rekla je Kejt. „Neko vreme je to
bila jedina vest, iako znam da to već znaš. Zar ne, Sidni?“
„Znam šta su mediji govorili – i da su pokušavali da me
predstave kao da sam neka zla žena.“ Sidni se promeškoljila
neprijatno kada ju je Kejt nazvala starim imenom. „Ali kunem
se da nisam ja zlikovac.“
„Ko je onda?“
„Lidijina majka bila mi je najbolja drugarica“, rekla je
naposletku Kejt. „Mislim, nisam znala Kerolin tako dobro
isprva, ali sam počela da radim kao njena kućna pomoćnica kada
je ona zatrudnela i kada je morala da se odmara. Satima bismo
pričale i pričale i pričale. Počela sam da otkrivam svašta.“
„O Herniju?“
Sidni je klimnula glavom. „Kerolin nije bilo dobro tokom
trudnoće, ali to ga nije zaustavljalo. Videla si album, to nije bila
laž. To nije bio moj život, ali jeste bio Kerolinin. A on joj je to
radio.“
Kejt je ćutala.
„Na kraju je ubio Kerolin od batina“, rekla je Sidni. „Videla
sam kako Henri gura Kerolin niz stepenice, i to sasvim trezan.
Videla sam da ona posle toga ne ustaje. Videla sam i kako on to
predstavlja kao nezgodu... i kako je policija u to poverovala.
Potpuno je poverovala u njegove laži. I nije ništa uradila.“
„Pa si ti zato kidnapovala Lidiju.“
„Ja sam je pazila otkad se rodila, čak i ranije, dok je još bila u
stomaku – volela sam je“, rekla je strastveno Lidija. „Moraš da
razumeš. I ti imaš malu devojčicu koja nije tvoja biološka
ćerka...“
„Ne govori to!“, zarežala je Kejt. „Ema jeste moja ćerka!
Prosto i jednostavno!“
„Upravo tako.“ Sidni je izgledala začuđujuće zadovoljno. „Ti
i ja se onda razumemo. Sličnije smo nego što misliš, Kejt. I zato
si nam i poslala novac. I ti si znala, kao i ja, da nisam mogla
pustiti njega da je odgaja. Henri je bio ubica.“
„Zašto nisi otišla u policiju?“
„Jesam! Zašto misliš da nisam?“, rekla je. „I sve sam im
ispričala. Ali kakvo pravo sam ja imala nad detetom? Ja sam bila
samo dadilja, a niko drugi nije dolazio po Lidiju. Policija je
sprovodila istragu, ali nije bilo dokaza da proglase Henrija
krivim za ubistvo žene pa ni osnova da mu se oduzme dete!“
„Sve smo se pitale da li ti je to bio cilj od početka.“
„Kunem ti se, Kejt“, rekla je Sidni, „volela bih da je Kerolin i
dalje živa. Nisam je ja ubila! A ako misliš da jesam, onda si ista
kao i policija.“
„Poslala sam ti novac.“
„Uzmi onda svoj prokleti novac natrag!“ Sidni je ustala i
zurila u Kejt. „Je li ovo neka ucena? Govorim ti istinu! Ne mogu
priuštiti da ti ga vratim, ali ću ti ga vratiti! I pobeći ću ponovo
ako moram! Kerolin i ja preživele smo i gore!“
„Nije ti baš uspelo kada si prošli put bežala“, rekla je Kejt.
„Henri te je lako našao.“
 „Nisam mislila da toliko obraća pažnju na mene“,
promrmljala je Sidni. „Ja sam bila samo bedna sluškinja, dadilja,
radnica. Plaćali su me gotovinom; nisam bila sigurna ni da mi
zna prezime.“
„Kako to da neko iz porodice Benks završi kao bedna
sluškinja, kako ti to reče?“
Sidni je stisnula usta. „Ja s njima delim samo prezime. Moji
roditelji nisu bili bliski s porodicom. Odrekli su ih se davno, i
finansijski i društveno. Bila sam prosto šokirana kada je
Arturova majka stupila sa mnom u kontakt posle njihove smrti –
ona je jedina od Benksovih s kojom sam godinama progovorila.“
„Pa, Henri te je, u svakom slučaju, pronašao. Saznao je tvoje
prezime, pretpostavljam, a onda na Guglu pronašao venčanje
Debluove i Benksa. Verovatno nije znao da nisi u kontaktu s
porodicom pa je potrčao tamo.“
„Moguće je“, rekla je Sidni. „Ili je možda uspeo da prati moj
trag. Nisam imala priliku da ga pitam. Nakon što smo Lidija i ja
otišle, odvezle smo se do Čikaga i tamo ostale neko vreme. To je
bio najbliži veliki grad u kome smo mogle da se izgubimo u
masi.“
„Shvatam.“
„Kao što znamo od Emili, ona i Henri su leteli zajedno do
Kalifornije“, rekla je Sidni. „Što znači da nas je sigurno pratio
do motela u kom smo bile u Čikagu i pričao tamo s ljudima.
Rekla sam jednoj ženi da idemo na zapad da posetim porodicu.
Odatle je bilo lako da na Internetu pronađe detalje o velelepnoj
svadbi – kao što si ti lepo istakla.“
Kejt je zaškrgutala zubima. „Kako da znam da me ne lažeš i
ovog puta?“
„Veruj mi“, prošaputala je Sidni. „I ti si žena, a sada i majka.
Moraš me razumeti. One noći kada sam uzela Lidiju, zamalo me
je ubio. Nisam ga čula kako se vraća kući. Trebalo je da ga
čujem – peti stepenik škripi, sedmi ječi. Ali nisam čula sedmi
stepenik.“
„Kako to misliš da je pokušao da te ubije?“
„Bila sam gore u dečjoj sobi i pevala Lidiji, kada me je video.
Imao je pištolj, a ja sam samo nastavila da pevam u pokušaju da
ga ne provociram. Sećam se da sam pevala pesmu Tiho, dete
moje, ne reci ni rečicu, mama će ti kupiti pticu rugalicu... “
Kejt je osetila jezivu hladnoću koja joj se spustila niz kičmu.
„Zašto tu pesmu? Ti joj nisi bila majka.“
„To je samo pesmica, ali sada sam joj ja jedina nada.“ Činilo
se da Sidni stoji čvršće i da gleda odlučnije. “Kerolin sad
pripada meni. Moja je. Volim je, baš kao što i ti voliš svoju
ćerkicu.“
„Kako si pobegla?“, pitala je Kejt. „Očekuješ da poverujem
da si pobegla od čoveka koji je duplo veći od tebe i naoružan? I
da si tako uspela da mu kidnapuješ dete?“
„Naravno da ne“, rekla je Sidni. „Vratila sam bebu u krevetac
i uspela da popričam sa Henrijem. Bio je nadobudan i zloban, ali
nije bio glup. Dve tajanstvene smrti u njegovoj kući za mesec
dana? To ne bi bilo dobro po njega. Čak i da je uspeo da me
ubije i da sakrije moje telo, neko bi prijavio da me nema.
Policija bi možda otvorila ponovo Kerolinin slučaj i uverila sam
Henrija da ne želi da se to desi zbog onoga što bi našli.“
„I on ti je poverovao?“
„To je istina“, rekla je ogorčeno. „Oboje smo to znali. A nije
kao da sam mogla da prijavim taj incident policiji. Videli bi ono
što i ti sada vidiš – dadilju koja pokušava da kidnapuje dete na
koje nema pravo. Ne bi razumeli.“
„I dalje nisam uverena da nije bio u pravu. Rekla si mi da
imaš muža. Ukrala si nečiju životnu priču i koristila je za sebe.“
Kejt je ustala i nadnela se nad Sidni. Nije izula izgrebane cipele
kada je ušla u stan i, kada je zakoračila napred, štikle su joj
potonule malo u izlizani tepih. „Pokazala si mi album pun slika
svog izubijanog tela. Ispričala mi razne priče o svom životu,
koje su bile laž. Kako si upoznala svog muža i zašto ste se
rastali. To je... veoma čudno i, izvini, ali donekle sam skeptična
da su tvoje tvrdnje sasvim tačne.“
„Slike su Kerolinine, već sam ti to rekla!“ Sidni je koraknula
unazad i uhvatila se za pult. „Pomagala sam joj da skupi dokaze
tokom trudnoće i da ode do policije. Mislile smo da će biti
bezbedna kada se beba rodi, ali to nije zaustavilo Henrija. I tako,
kada je umrla, a ja pobegla s Lidijom, iskoristila sam Kerolininu
priču kao svoju. To je njena istina. Na čudan način, mislim da bi
Kerolin htela da imam tu sigurnosnu mrežu.“
„Kako da znam da je nisi ti ubila?“ Kejt se dodatno ispravila
drhteći. „Kako da znam da nismo ubile nevinog čoveka,
Lidijinog oca, jer si ti psihopata koji pokušava da živi tuđi život
u izvrnutoj fantaziji?“
Sidni je ućutala. I sasvim se umirila.
Na kraju, bez reći, ustala je i otišla do ormara.
Kejt ju je oprezno gledala i stavila ruku u torbu da spremi
suzavac. Nije joj trebao, doduše, jer je Sidni iz pretrpanog
ormara izvukla samo album za slike.
Sidni ga je stavila na kauč, pa okrenula do poslednje stranice,
gde je bila slika nje i još jedne žene. Druga žena sedela je na
bolničkom krevetu, a u naručju joj je ležala malena devojčica,
umotana u čistu bolničku posteljinu.
Kejt se grlo steglo od svega što je osetila kada je videla
mladu majku pored Sidni i njen pogled ispunjen čudesnom
ljubavlju – potpunom zadivljenošću – kako gleda svoju tek
rođenu ćerku.
 Kejt je znala, kao što samo majke znaju, nemerljivu količinu
radosti koju je iskusila u tom trenutku. Znala je da je njeno srce
poraslo i ispunilo se srećom, proširilo više nego ikada ranije. I
nije moglo da se vrati.
Nije ni čudo što je Emili toliko bolelo, pomislila je Kejt. Srce
joj se rasteglo tri puta, a onda se rasparčalo, a ljubav je kapala iz
njega u žalosti za onim što je moglo biti. Šta bi bilo...
„To je Kerolin?“ pitala je Kejt pre nego što joj se knedla u
grlu uvećala. „Sa Lidijom?“
Sidni je klimnula glavom. „Našla sam sliku dan nakon što je
Kerolin umrla. Bila je u koverti s mojim imenom, u ostavi sa
opremom za čišćenje, gde Henri nikada ne bi provirio.“
Kejt je gledala kako Sidni okreće sliku i videla je nešto
napisano pozadi.
Sidni, pisalo je. Ako ovo čitaš, verovatno sam mrtva. Volela
bih da uzmeš Lidiju i odvedeš je. Na neko mesto sa palmama ili
s igluima, nije važno. Samo je drži što dalje od njega.
„Obećala sam joj“ rekla je Sidni. „Spremala se da ga ostavi
čim Lidija malo poraste. Pa, nakon što sam otišla iz kuće te noći
– zaklevši se da ću se odseliti daleko, daleko – čekala sam. Nije
trebalo mnogo. Ipak je Henri morao da se vrati na posao. Neko
je morao da brine o detetu. Pokušao je da bude oprezan, da
upozori vrtić, ali šta je trebalo da urade? Predstavila sam se kao
Lidijina majka, poznavali su me. Prosto sam je uzela iz vrtića...“
„Ti joj nisi bila majka! Kidnapovala si je“, ispravila ju je
Kejt. „Ne bi ti dozvolili da je uzmeš. Naročito ne ako su
upozoreni.“
Sidni se nije usprotivila. „Šta bi ti uradila na mom mestu,
Kejt? Šta da je to tvoja ćerka?“
Kejt je odmahnula glavom i ugrizla se za usnu. Zamišljeno je
lupnula fotografijom po dlanu. „Kako da znam da nisi sve
izmislila? I napisala ovu malu poruku na pozadini slike samo da
možeš da objasniš svoju poganu priču?“
Začuo se plač iz susedne sobe. Sidni je bacila pogled preko
ramena, usklađena s detetom na neki prirodan i instinktivan
način. „Ako mi ne veruješ do sada, verovatno mi nikada nećeš
verovati“, rekla je, ustala i odvela Kejt do ulaznih vrata. „Ne
mogu ništa da kažem da te ubedim. Tako da, Kejt,
pretpostavljam da je sledeći korak na tebi.“
Kejt je čekala navratima dok je Sidni uzimala dete – svoje
dete – iz druge sobe. Obe su se vratile. Lidija je izgledala
razbarušeno i slatko nakon dremke, rumenih obraza i plave kose,
koja je štrcala posvuda. Kada je detence stavilo glavu na Sidnino
rame i zagrlilo je, s cuclom u napućenim ustašcima, Kejtino srce
je jače zalupalo shvativši da je donela konačnu presudu.
Pogledala je Lidiju.
Pogledala je Sidni.
Kejt se samo okrenula i počela da se udaljava iz stana. Ovog
puta se nije osvrtala. I znala je, u svom srcu, da nikada i neće.
 ZAHVALNICE

Hvala svim mojim izdavačima i urednicima širom sveta na tome

što su oživeli ovu knjigu. Naročito sam zahvalna talentovanim
ljudima u izdavačkim kućama Sorsbuks i Liti, Braun i
kompanija, a posebno zahvaljujem neverovatnoj Šoni Dres i
Lusi Dauman. Vaš entuzijazam prema ovom projektu bio je
zarazan od samog početka.
Mom agentu Sari Hornsli hvala što je rizikovala i verovala u
ovu knjigu. Bez njenog stručnog oka i pronicljivih saveta možda
nikad ne bi ugledala svetlost dana. Takođe zahvaljujem Dženi
Bent i agenciji Bent na podršci, ohrabrenju i uputstvima tokom
rada.
Zahvaljujem i najdivnijoj osobi u mom životu – mom mužu
Aleksu – za sve. Ali najviše zato što je verovao u mene,
zasmejavao me i hranio kada sam jurila rokove, da ne bih
gladovala. Najnovijem dodatku naše porodice hvala što si mi je
pružio vrlo hitan krajnji rok da završim posao. I što je još
važnije, što me je učinio mamom. Volim vas oboje!
Hvala mami, tati, Kristi i Megan što su čitali moje knjige (ili
što su ih makar stavili na police). Ljubav i inspiracija, koje su mi
pružali tokom godina, nesumnjivo su mi pomogle da ostvarim
svoje snove i postanem pisac.
Ogromno hvala Risi Pirs, Mišel Fos, Nikol Belter i Kejti
Hamaček na prijateljstvu tokom godina. Vaši roditeljski saveti,
društvo na putovanjima i dugi razgovori u kasne sate naučili su
me šta znači imati sjajne prijateljice.
Hvala Stasiji Vilijams što mi je poboljšala život na tako
mnogo načina. Ne znam šta bih radila bez tebe.
 O AUTORU

Dina Lamana je autorka više od trideset knjiga, uključujući

Sprinkled, Hex on the Beach, Wicked Never Sleeps i Shades of
Pink, od kojih su neke završile na listi bestselera USA tudeja.
Živi u Sent Polu u Minesoti s porodicom. Posetite je na:
ginalamanna.com.