Rut Hogan 

KAD SU RUŽE CVETALE 

 
Naziv originala 
  Ruth Hogan 
  THE KEEPER OF LOST THINGS 
Bilu, odanom pomagaču, i princezi Tili Bin
 „Ali onaj ko se ne sme latiti trna
Nikada ne treba da ište ružu.“
En Bronte
 1

Čarls Bramvel Brokli putovao je sam i bez karte u vozu 14.42 od Londonskog mosta do
Brajtona. „Hantli i palmers“ kutija za kolače u kojoj se klackao opasno se nagnula preko ivice
sedišta kad se voz naglo zaustavio u Hejvords Hitu. Uhvatile su je sigurne ruke, baš kad je
poletela napred, ka podu vagona.
Bilo mu je drago što se vratio kući. Padova je bila solidno građena viktorijanska vila od
crvene cigle s nadsvođenim tremom obavijenim orlovim noktima i belom lozom. Dobrodošlicu
mu je poželelo sveže predsoblje, puno odjeka i mirisa ruža, prijatno pribežište od nemilosrdnog
popodnevnog sunca. Spustio je tašnu, stavio ključ u fioku stola u predsoblju i okačio
panama-šešir na čiviluk. Bio je izmožden do srži, ali ga je tiha kuća smirivala. Tišina nije
podrazumevala odsustvo svih šumova. Čulo se postojano kuckanje časovnika i zujanje drevnog
frižidera. I kos je pojao u nekom kutku vrta. Kuća je bila pošteđena tehnološke buke. U njoj nije
bilo kompjutera, televizora ili DVD plejera. Stari bakelitni telefon u hodniku i radio behu jedine
veze sa spoljašnjim svetom. Pustio je da voda teče iz česme u kuhinji. Napunio je čašu tek kad je
postala ledena. Bilo je prerano za džin s limunom i pretopio za čaj. Lora je otišla kući, ali je
ostavila cedulju i salatu sa šunkom u frižideru za večeru. Draga devojka. Ispio je čašu naiskap.
Zastao je u hodniku i zavukao ruku u džep pantalona. Izvadio je ključ i otključao teška
hrastova vrata. Podigao je tašnu s poda i ušao u sobu. Tiho je zatvorio vrata za sobom. Police i
fioke, police i fioke, police i fioke. Tri zida nisu se videla od njih. Svaka polica je bila je u
potpunosti pokrivena, a svaka fioka puna tužnih koještarija. Četrdeset godina ih je sakupljao,
obeležavao i udomljavao. Čipkane zavese pokrivale su francuske prozore ublažavajući ubitačnu
svetlost popodnevnog sunca. Tamu je remetio samo drski zrak koji se probijao između njih.
Izvadio je „hantli i palmers“ kutiju za kolače iz tašne. Pažljivo ju je spustio na veliki sto od
mahagonija, jedinu slobodnu površinu u sobi. Podigao je poklopac i ispitao njen sadržaj:
bledosivu supstancu teksture grubog peska. Nešto slično pre mnogo godina prosuo je po
ružičnjaku iza kuće. To ne mogu biti ljudski ostaci! Nisu valjda zaboravljeni u vozu, u kutiji za
keks? Zatvorio je poklopac. Pokušao je da ostavi kutiju na železničkoj stanici. Kondukter je bio
sasvim siguran da je u njoj obično smeće. Predložio mu je da je baci u najbližu kantu.
„Iznenadili biste se kad biste znali kakvo sve smeće ljudi ostavljaju u vozovima“, rekao
je, nemoćno slegnuvši ramenima.
Entonija odavno više ništa nije iznenađivalo, ali bi ga gubitak uvek potresao, ma kako
velik ili sitan bio. Iz fioke je izvadio braon etiketu za obeležavanje prtljaga i zlatno nalivpero.
Pažljivo je ispisao datum, vreme i mesto crnim mastilom. Trudio se da bude veoma precizan:
„Hantli i palmers“ kutija za keks sadrži
kremirane ostatke pokojnika?
Pronađena je u šestom vagonu od lokomotive voza
14.42 od Londonskog mosta do Brajtona.
Pokojnik je nepoznat. Bog ga blagoslovio.
 Nek počiva u miru.

Nežno je pomilovao poklopac limene kutije pre no što je pronašao nešto prostora na
jednoj polici. Pažljivo je odložio kutiju.
Zvonjava sata u hodniku poručila mu je da je vreme za džin s limunom. Izvadio je
kockice leda i sok od limuna iz frižidera. Poneo ih je u vrtnu sobu, na srebrnom poslužavniku sa
zelenom čašom za koktele i činijicom maslina. Nije bio gladan, ali se nadao da će mu piće
probuditi apetit. Nije želeo da razočara Loru zapostavljanjem njene brižljivo pripremljene salate.
Spustio je poslužavnik i otvorio prozor s pogledom na vrt iza kuće.
Prišao je gramofonu, lepoj drvenoj spravi, s golemom trubom zlatne boje. Podigao je iglu.
Nežno je spustio na ploču boje sirupa. Glas Ala Boulija zalebdeo je kroz vazduh i izašao u vrt da
se nadmeće s pojem kosa.
Sama pomisao na tebe.

To je bila njihova pesma. Spustio je duge, mlitave udove na udobnu kožnu fotelju. Njegov
stas je u najboljim godinama pratio visinu. Bio je impresivna pojava, ali je starost pojela mišiće.
Koža mu je sad bila znatno bliža kostima. Jednom rukom podigao je čašu i nazdravio ženi čiju je
fotografiju u srebrnom ramu držao u drugoj ruci.
„Živeli, draga moja devojko!“
Otpio je gutljajčić i zaljubljeno, čežnjivo celivao hladno staklo fotografije, pre no što ju je
spustio na stočić pored fotelje. Devojka talasaste kose i krupnih, tamnih očiju, koje su sjajile čak i
na staroj crnobeloj fotografiji, možda nije bila klasična lepotica, ali je ostavljala zapanjujuće
upečatljiv utisak. Očaravala ga je i posle toliko godina. Bila je mrtva četrdeset godina, ali je još
bila njegov život. Darovala mu je svrhu svojom smrću. Entoni Perdju je zahvaljujući njoj postao
Čuvar izgubljenih stvari.
 2

Lora se izgubila; beznadežno je plutala, nošena talasima. Na jedvite jade održavala se na

površini, zlosrećnom mešavinom prozaka, pino griđa i pretvaranjem da se Vinsova afera nije
dogodila. Spas je pronašla u Entoniju Perdjuu i njegovoj kući.
Izračunala je koliko dugo je ovde radila kad se zaustavila i parkirala ispred kuće – pet, ne,
gotovo šest godina. Sedela je u doktorovoj čekaonici i nervozno listala časopise, kad joj je oglas
u Ledi privukao pažnju:
Džentlmen, pisac, traži kućepaziteljkulpomoćnicu.
Molim vas da prijave šaljete pismenim putem
Entoniju Perdjuu – poštanski fah 27321

Dreždala je u čekaonici da bi zamolila doktora za još lekova koji bi njen nesrećni život
učinili podnošljivijim. Napustila je čekaonicu rešena da pokuša da dobije posao koji će,
ispostavilo se, izmeniti njen život iz temelja.
Mir koji je vladao u kući obgrlio ju je, kao i uvek, čim je otključala vrata i prekoračila
prag. Ušla je u kuhinju i napunila čajnik. Postavila ga je na šporet. Juče ga nije videla. Bio je u
Londonu, u poseti advokatu. Listala je uredni svežanj papira koji joj je ostavio dok je čekala da
provri voda u čajniku. Platiće nekoliko računa, odgovoriti umesto njega na nekoliko pisama i
zakazati lekarski pregled. Duboko se brinula za njega. Poslednjih meseci trudila se da ne vidi
kako bledi, kao nežni portret predugo ostavljen na nemilosrdnom suncu. Bio je visok, mišićav
muškarac, bujne tamne kose, tamnoljubičastih očiju i glasa sličnog onom Džejmsa Mejsona, kad
ju je pre nekoliko godina intervjuisao. Mislila je da je mnogo mlađi od šezdeset osam godina.
Zaljubila se u gospodina Perdjua i njegovu kuću, nekoliko trenutaka nakon što je prešla
preko njenog praga. Ljubav koju je prema njemu osećala nije bila romantične prirode. Više je
ličila na onu koju gaji dete prema najdražem ujaku. Zahvaljujući njemu, iako kasno, naučila je da
ceni muške osobine poput obzirne snage, pribranosti i nepokolebljive pristojnosti. Od samog
početka krepio je njen duh svojim prisustvom. Nagnao ju je da ceni život, na način koji joj je
dugo bio nedostupan. Bio je prijatno pouzdan kao Radio 4, Big Ben i Zemlja nade i slave1. Uvek
je ostajao na izvesnoj distanci. Jedan deo sebe nikada nije otkrivao. Čuvao je neku tajnu. Lori je
to odgovaralo. Fizička i emocionalna bliskost uvek bi se pokazale kao izvor razočaranja.
Gospodin Perdju bio je savršeni poslodavac. Postao je dragi prijatelj Entoni, ali joj se nikad nije
suviše približio.
Što se Padove tiče, Lora se zaljubila u kuću zbog platna na poslužavniku za čaj. Entoni je
skuvao čaj kad je došla na intervju.
Poslužio ga je u vrtnoj sobi. Doneo je čajnik s lepim vrčem za mleko, činijom za šećer,
mašicama, šoljicama i tacnicama, srebrnim kašičicama, cediljkom i postoljem. Sve to izneo je na
platnom prekrivenom poslužavniku. Bela tkanina bila je obrubljena čipkom. Platno je slalo jasnu
poruku. Padova je bio dom u kom su sve stvari, uključujući i platno na poslužavniku, bile
sastavni deo svakodnevnog života. Gospodin Perdju bio je muškarac čiji se svakodnevni život
odvijao na način za kojim je Lora žudela. Vins ju je, posle venčanja, zadirkivao zbog pokušaja da
u zajednički život i dom unese slične stvari. Ako bi ga naterala da skuva čaj, ostavio bi
iskorišćene kesice pored sudopere, bez obzira koliko puta bi mu skrenula pažnju da ih baci u
kantu za smeće. Pio je mleko i voćni sok iz pakovanja. Jeo je s laktovima na stolu, držao nož kao
nalivpero i govorio punih usta. Pokušavala je da zanemari te i mnoge druge sitnice koje je činio i
govorio. Ipak, povređivale su joj dušu. S godinama, taložile su se po broju i učestalosti.
Otvrdnule su joj srce i zatrle plemenite težnje za uspostavljanjem životnih obrazaca koje je videla
u domovima bogatih prijateljica iz škole, makar na skromnijem nivou. Kad se Vinsovo
zadirkivanje zgusnulo u izrugivanje, platno za poslužavnik postalo je stvar dostojna prezira. Baš
kao i ona.
Intervjuisao ju je na njen trideset peti rođendan. Razgovor je bio iznenađujuće kratak.
Gospodin Perdju pitao ju je kakav čaj pije, pre no što ga je sipao. Izmenili su neobično mali broj
pitanja pre no što joj je ponudio posao. Ona ga je smesta prihvatila. To je bio savršen rođendanski
poklon i početak nade za nju.
Oštri zvižduk čajnika prenuo ju je iz sanjarenja. Pronela je čaj, s pajalicom i sredstvom za
čišćenje nameštaja, kroz vrtnu sobu. Nije volela da čisti, pogotovo dok je kuću delila s Vinsom.
Čišćenje je u Padovi bilo gest ljubavi. Kuća i sve u njoj bili su blago zapostavljeni, kad se
zaposlila. Ništa nije bilo prljavo ili istrošeno, samo malo zanemareno. Veliki broj prostorija nije
bio korišćen. Entoni je provodio najviše vremena u vrtnoj ili radnoj sobi. Nijedan gost nikad nije
prenoćio u spavaćim sobama. Lora je nenapadno i nežno, s ljubavlju, oživljavala kuću, sobu po
sobu. Izuzev radne sobe. Nikad nije bila u njoj. Entoni joj je na samom početku rekao da niko
izuzev njega ne ulazi u nju. Zaključavao ju je kad nije boravio u njoj. Nikad nije postavljala
pitanja. Sve ostale sobe bile su čiste, prozračne, provetrene i spremne da dočekaju posetioce, ako
ih ikada bude.
U vrtnoj sobi podigla je fotografiju u srebrnom okviru sa stola. Glancala je staklo i srebro
dok nisu počeli da se sijaju. Entoni je rekao da se žena zvala Tereza. Znala je da ju je jako voleo,
zato što je njena fotografija bila jedna od ukupno tri u kući. Na druge dve bio je s njom. Jednu je
držao na stočiću pored kreveta, a drugu na toaletnom stolu u velikoj spavaćoj sobi, u zadnjem
delu kuće. Za nekoliko godina poznanstva nikad ga nije videla tako srećnog kao na toj fotografiji.
Poslednje što je uradila kad je napustila Vinsa bilo je bacanje velike, uramljene fotografije
s venčanja u kantu za đubre. Učinila je to nakon što ju je izgazila i petom nabila krhotine stakla u
njegovo nasmešeno lice. Ostavila ga je Selini iz Usluga. Bio je potpuni kreten. Prvi put je to
priznala samoj sebi. Posle toga joj nije bilo nimalo bolje. Bilo joj je žao što je protraćila tolike
godine na njega. Imala je malo izbora, s nedovršenom školom, manjkom radnog iskustva i bez
sredstava za život.
Završila je posao u vrtnoj sobi, izašla u hodnik i krenula ka stepenicama. U prolazu je
pajalicom osvežavala zlatni sjaj na kitnjastoj drvenoj ogradi. Često je razmišljala o radnoj sobi;
naravno da jeste. Poštovala je Entonijevu privatnost, baš kao i on njenu.
Najveća spavaća soba na spratu bila je i najlepša. Imala je panoramski prozor s pogledom
na vrt iza kuće. Entoni je tu sobu nekada delio s Terezom, a sada je spavao u susednoj, manjoj
prostoriji. Otvorila je prozor da bi je provetrila. Ruže u vrtu bile su u punom cvatu; bogate
skupine tamnocrvenih, ružičastih i kremastih latica, oivičenih petunijama i protkanih safirnim
kopljima kokotića. Miris ruža podizao se na toplom vazduhu. Lora je duboko udahnula. Upijala
je opojnu aromu. Ali ova soba uvekje mirisala na ruže, čak i usred zime, kad je zamrznuti vrt
snevao, a mraz pečatio prozore. Povila se u struku i pomilovala savršeno zategnute čaršave.
Istreskala je prašinu iz dušeka na otomanu. Zeleno staklo toaletnog stola blistalo je na suncu. S
ljubavlju ga je očistila od prašine. Ali nije sve u toj sobi bilo savršeno. Mali, plavi, emajlirani
časovnik ponovo se zaustavio. Nije kucao. Pokazivao je 11.55. Svakog dana zaustavljao se u isto
vreme. Pogledala je na svoj sat i namestila kazaljke časovnika. Oprezno je okretala mali ključ,
dok nije začula tiho kucanje. Vratila ga je na toaletni sto.
Zatvaranje ulaznih vrata ukazalo je na Entonijev povratak iz šetnje. Usledilo je
otključavanje, otvaranje i zatvaranje vrata radne sobe. Lora je navikla na taj redosled zvukova.
Skuvala je kafu u kuhinji. Servirala ju je na poslužavniku u šoljici na tacni, sa srebrnim vrčićem
šlaga i tanjirom ukusnih kolačića. Odnela ga je do radne sobe i oprezno pokucala na vrata.
Dodala je poslužavnik Entoniju, kad ih je otvorio. Izgledao je umorno, kao da ga je šetnja iscrpla,
umesto da ga osveži.
„Hvala vam, draga moja.“
Zabrinula se kad je videla da preuzima poslužavnik blago drhtavim rukama.
„Da li biste hteli da vam nešto spremim za ručak?“, s nadom je predložila.
„Ne, ne želim ništa posebno. Siguran sam da ću sa zadovoljstvom pojesti ono za šta se
odlučite.“
Vrata radne sobe su se zatvorila. Vratila se u kuhinju i oprala prljavu šolju pronađenu u
sudoperi. Ostavio ju je vrtlar Fredi. Pre godinu-dve počeo je da radi u Padovi. Putevi su im se na
njeno razočaranje retko ukrštali. Nešto joj je govorilo da bi joj prijalo da ga bolje upozna. Bio je
visok i crn, ali ne i zgodan u uobičajenom smislu te reči. Bledi ožiljak mu se vertikalno spuštao
pored nosa i kačio usnu. Zbog njega je izgledalo da su mu usne blago naborane. To nije
narušavalo njegov izgled, već ga je činilo još šarmantnijim. Bio je predusretljiv kad bi se sreli, ali
ne više od onog što učtivost nalaže. Ništa u njegovom ponašanju nije je ohrabrivalo na
uspostavljanje prijateljstva.
Počela je da sređuje gomilu papira. Poneće pisma kući. Otkucaće odgovore na laptopu.
Čitala je Entonijeve rukopise, kad je počela da radi za njega. Prekucavala ih je na staroj
električnoj pisaćoj mašini. Pre nekoliko godina prestao je da piše. Taj posao joj je nedostajao. U
mlađim danima razmišljala je o karijeri pisca ili novinara. Imala je mnogo planova. Bila je
pametna cura, sa stipendijom u prestižnoj ženskoj školi. Posle škole čekalo ju je mesto na
studijama. Mogla je imati – trebalo je da ima – pristojan život, zasnovan na vlastitom znanju i
umeću. Umesto toga srela je Vinsa. U sedamnaestoj je još bila ranjiva, neoblikovana; nesvesna
vlastite vrednosti. Bila je srećna u školi, ali se zbog stipendije uvek osećala pomalo izolovano.
Otac fabrički radnik i majka prodavačica ponosili su se pametnom kćerkom. Nalazili su novac –
snalazeći se i štedeći – za kupovinu skupe školske uniforme i nezapamćeno rasipničke poteze,
poput kupovine jednog para cipela za napolje i jednog za unutra. I sve na njoj moralo je biti novo.
Ništa polovno za njihovu devojčicu. Bila im je istinski zahvalna. Previše dobro je znala koliko se
žrtvuju za nju. Ali bistrina i prijatna spoljašnjost nisu bili dovoljni da joj omoguće da se glatko
uklopi u školsko okruženje. Nije mogla da nađe mesto među devojkama za koje su letovanja u
inostranstvu, odlasci u pozorište i sjajne zabave bili deo svakodnevice. Sklapala je prijateljstva s
obzirnim i velikodušnim devojkama. Prihvatala je njihove pozive u posetu gospodskim kućama i
ljubaznim, širokogrudim roditeljima. Pohodila je veličanstvena zdanja u kojima se čaj servirao u
čajnicima, tost na stalcima, puter u posudama, mleko u vrčićima, a džem zahvatao srebrnom
kašičicom. Te kuće imale su imena umesto brojeva, panoramske terase, teniska igrališta i
staklenike. Na poslužavnicima su bile tkanine. Upoznala se s drugačijim životom, koji ju je
očarao. Nade su joj se povećale. Kod kuće je mleko bilo u flaši, margarin u kutiji, šećer u kesi, a
čaj u šolji. Kućni život vukao je nadole, kao kamenje u džepovima. U sedamnaestoj je upala u
procep između svetova. Nije znala gde pripada. U takvom stanju srela je Vinsa.
Bio je stariji, privlačan, samouveren i ambiciozan. Bila je polaskana njegovom pažnjom i
zadivljena njegovom samouverenošću. Bio je siguran u pogledu svega. Samom sebi nadenuo je
nadimak: Nepobedivi Vins. Prodavao je automobile i vozio crveni jaguar tip E; kliše na
točkovima. Njeni roditelji bili su blago uznemireni. Nadali su se da će se njihova ćerka
obrazovanjem izdići do boljeg života; boljeg od njihovog. Maštali su da će više živeti, a manje
trpeti. Možda nisu razumeli značaj tkanine na poslužavnicima, ali su znali da se život kakav su
želeli za Loru nije ticao samo novca. Ni ona nikad nije trčala za novcem. Za Nepobedivog Vinsa
sve se u životu svodilo na sticanje novca i statusa. Njen otac brzo je smislio nadimak za Vinsa
Darbija: VD2.
U nesrećnim godinama koje su usledile, često se pitala šta je Vins video u njoj. Bila je
zgodna, ali ne i lepa devojka. Nije ni najmanje ličila na sisate, guzate i večito nasmejane faćkalice
kakve je voleo da šeta. Za cure s kakvima je on obično izlazio spuštanje gaćica bilo je prirodnija
radnja od spuštanja roletne sunčanog dana. Možda ju je doživljavao kao izazov. Ili novinu. Šta
god da je bilo u pitanju, bilo je dovoljno moćno da ga natera da pomisli da će biti dobra supruga.
U jednom trenutku posumnjala je da je žudnja koja ga je nadahnula na bračnu ponudu imala više
veze sa statusom, nego sa fizičkom privlačnošću. Imao je novca u izobilju, ali to nije bilo
dovoljno da se ubaci među masone ili da dobije člansku kartu golf kluba. Smatrao je da će
supruga sa divnim manirima, obrazovana u privatnim školama, oplemeniti njegovu energiju i
ambiciju preko potrebnom sofisticiranošću. Grdno će se razočarati, ali manje od Lore.
Okrivila je Vinsa za sve, kad je doznala za njegovu aferu. Smesta ga je okarakterisala kao
ostinovskog pustahiju, a sebe kao vrlu heroinu koja sedi kod kuće i vredno šije i kukica. Duboko
u sebi znala je da je to maštarija. U očajničkoj želji da pobegne od nezadovoljavajuće stvarnosti,
zamolila je doktora da joj prepiše antidepresive. Tražio je da ode kod savetnika pre no što joj
usliši želju. Lora je to shvatila kao sredstvo za postizanje cilja. Očekivala je da će imati posla sa
strašljivom, sredovečnom doktorkom, u konfekcijskoj odeći. Umesto toga, srela se s otresitom,
otmeno obučenom doktorkom Rudi, koja je naterala da se suoči s prilično neprijatnim
činjenicama. Naložila joj je da osluškuje unutrašnji glas: onaj koji ukazuje na nezgodne istine i
započinje neugodne rasprave. Taj proces zvala je „hvatanje ukoštac s unutrašnjom lingvistikom“.
Tvrdila je da će to biti veoma „zahvalno“ iskustvo za Loru. Ona ga je nazvala opštenjem s
Istinoljubivom Vilom. Ta praksa bila je „zahvalna“ poput slušanja omiljene ploče s dubokom
brazdom na vinilu. Istinoljubiva Vila bila je jako sumnjičava. Optužila je Loru za posrtanje pod
teretom roditeljskih očekivanja. Rekla je da je izbegavanje odlaska na studije bio jedan od
razloga zbog kojih se udala za Vinsa i da se, po njenom mišljenju, plašila studiranja zato što je
zazirala od neuspeha na tom polju. Plašila se da se osloni na vlastite noge da ne bi pala. Prizvala
je sećanje na spontani pobačaj i kasniju gotovo opsesivnu i neuspešnu borbu za rađanje bebe.
Istinoljubiva Vila zaista je izbacila Loru iz takta. Prestala je da je sluša kad je dobila prozak.
Časovnik u hodniku otkucao je jedan. Lora je počela da bira sastojke za ručak. Izmutila je
jaja i sir sa svežim biljem iz vrta. Sipala je mešavinu u vreli tiganj na šporetu i gledala kako se
mreška i klobuci, oblikujući paperjasti, zlatni omlet. Ponela je poslužavnik s besprekorno čistom
belom salvetom, srebrnim nožem i viljuškom i čašom soka. Na vratima radne sobe razmenila ga
je s Entonijem. Dobila je onaj sa ostacima jutarnje kafe. Kolačići su ostali nedirnuti.
 3

Junis

Četrdeset godina ranije… Maj 1974.

Odlučila se za kobaltnoplavi filcani šešir s udubljenim vrhom. Baka joj je jednom rekla da
čovek može kriviti gene za ružnoću i obrazovanje za neznanje, ali da ništa ne može biti izgovor
za odsustvo duha i dosadu. Škola je bila dosadna. Junis je bila pametna, ali nemirna devojka.
Previše se dosađivala na predavanjima da bi u njoj dobro prolazila. Želela je uzbuđenje, manje
beživotan život. Kancelarija u kojoj je radila bila je dosadna i puna dosadnih ljudi. Isto je važilo
za njen posao: beskrajno kucanje i razvrstavanje papira. Roditelji su govorili da je cenjen, ali je to
bila samo još jedna reč za dosadno. Filmovi i knjige nudili su jedini put za bekstvo. Čitala je kao
da joj život zavisi od toga.
Pažnju joj je privukao sledeći oglas u časopisu Ledi:
Uglednom izdavaču potreban je pomoćnik.
Plata je žalosna, ali posao nikada nije dosadan!

Posao je očigledno bio njoj namenjen. Javila se istog dana.

Zakazala je intervju za 12.15. Krenula je mnogo ranije. To joj je omogućilo da ostatak
puta pređe pešice. Šetkala se, upijajući gradske prizore i zvuke, da bi imala čega da se seća. Na
ulicama je bila gužva. Kretala se po homogenoj ljudskoj struji. Povremeno bi joj pažnju privukla
prilika koja se po nečemu izdvajala iz jednolične plime. Klimnula je kelneru koji je zviždućući
čistio pločnik ispred švajcarskog ribljeg restorana. Šmugnula je u stranu da bi izbegla sudar s
debelim, znojavim turistom, koji je bio prezauzet čitanjem vodiča da bi gledao kuda ide.
Osmehnula se visokom muškarcu koji je nešto čekao na uglu Ulice Grejt Rasel, zato što je
izgledao lepo, ali zabrinuto. Prošla je pored njega, pomno ga posmatrajući. Bio je zgodan i dobro
građen, s plavim očima i držanjem dobrog čoveka. Nervozno je pogledavao na sat. Gledao je duž
ulice. Bilo je jasno da nekog čeka i da taj neko kasni.
Nije morala da žuri. Bilo jeli .55 pre podne. Misli su joj odlutale u pravcu predstojećeg
intervjua i onog ko će je intervjuisati. Nadala se da će ličiti na muškarca koji je čekao na uglu.
Možda će biti žena: oštra, bodljikava, ispravljena spajalica od žene s crnom podignutom kosom i
crvenim ružem na usnama. Jedva da je registrovala gomilu koja se skupljala na trotoaru preko
puta i čula daleku sirenu, kad je stigla do tražene adrese na Ulici Blumsberi. Pritisnula je interfon
i čekala. Ispravi leđa, sastavi noge i podigni glavu, govorila je sebi. Čula je kako neko silazi niz
stepenice. Vrata su se otvorila.
Zaljubila se u njega čim ga je videla. Njegova fizička obeležja, pojedinačno gledano, bila
su neupečatljiva. Bio je srednje visine, svetlosmeđe kose, prijatnog lica. Imao je dva oka i uva,
nos i usta.
 Pomenuta obeležja, posmatrana zajedno, nekom magijom preobražavala su se u
remek-delo. Zgrabio ju je za ruku, kao da je spašava od davljenja i povukao za sobom uz
stepenice. Poželeo joj je dobrodošlicu, daha kratkog od napora i entuzijazma: „Vi ste sigurno
Junis. Veoma mi je drago što smo se upoznali. Zovite me Bomber. Svi to čine.“
Stigli su do vrha stepeništa i ušli u veliku, svetlu i vrlo organizovanu kancelariju. Police i
fioke pokrivale su zidove. Tri ormana za spise bila su ispod prozora. Junis je bila pomalo
začuđena što su obeleženi imenima: „Tom“, „Dik“ i „Hari“.
„Nazvao sam ih po tunelima“, objasnio je Bomber. Sledio je njen pogled i zapazio upitni
izraz na njenom licu. Zadržao se i posle njegove upadice.
„Veliko bekstvo? Stiv Makvin, Diki Atenborou, vreće sa zemljom, bodljikava žica i
motor?“
Osmehnula se.
„Gledali ste ga, zar ne? Prokleto veličanstven film!“ Počeo je da zvižduće numeru sa
špice.
Odlučila se. Ovo je zaista posao za nju. Vezaće se lancem za ormarić za spise, ako to
bude neophodno. Na sreću, nije bilo. Bilo je dovoljno što je gledala Veliko bekstvo i što joj se
film svideo. Bomber je skuvao čaj u kuhinjici pored kancelarije, da bi proslavili njeno
imenovanje. Začuli su neobičnu kotrljajuću buku, kad su se vratili u kancelariju. Proizvodio ju je
mali mrko-beli terijer, s jednim uvom na pola koplja i smeđom mrljom preko levog oka. Sedeo je
na dasci s točkovima. Odbacivao se prednjim nogama.
„Upoznajte Daglasa. Moju desnu ruku. Dobru kucu.“
„Dobar dan, Daglase“, pozdravila ga je ozbiljnim glasom. „Pretpostavljam da se prezivaš
Bejder3.“
Bomber je oduševljeno lupio po stolu. „Odmah sam znao da ste ona prava. Pa, da li biste
hteli malo čaja?“
Junis je uz čaj i kolačiće (Daglas je pio iz tacnice) saznala da je Bomber pronašao
Daglasa, napušteno štene, nakon što ga je udario automobil, veterinar je savetovao da se ranjenik
uspava. Bomber ga je umesto toga odneo kući.
„Napravio sam mu ovu trokolicu. Više mini moriš, nego mercedes, ali služi.“
Složili su se da Junis počne da radi sledeće nedelje, za savršeno odgovarajuću umesto
„žalosne“ plate iz oglasa, i da će raditi što god bude potrebno. Prštala je od sreće. Vrata su se
širom otvorila, baš kad se spremala da pođe. U kancelariju je ušla žena slična ispravljenoj
spajalici. Predstavljala je neelegantnu celinu sastavljenu od nosa, laktova i kolena, nerazblaženih
mesom, s licem koje se, s godinama, zamrzio u podrugljivom osmehu.
„Vidim da tvoj deformisani pacovčić još nije crkó“, povikala je, pokazujući na Daglasa
cigaretom, kad je bacila torbu na stolicu. Iskrivljeni osmeh osvanuo joj je na licu, kad je ugledala
Junis.
„Zaboga, brate! Nemoj mi reći da si nabacio ljubavnicu.“ Ispljunula je poslednju reč kao
semenku grejpfruta.
Bomber joj se obratio s umornim strpljenjem. „Ovo je Junis, moja nova pomoćnica. Junis,
ovo je moja sestra, Porša.“
Osmotrila je Junis od glave do pete, hladnim sivim očima, ali nije pružila ruku. „Trebalo
bi da kažem da mi je drago što sam vas upoznala, ali bi to verovatno bila laž.“
„I ja bih mogla da kažem isto“, odvratila je Junis, jedva čujnim glasom. Porša je usmerila
svu pažnju na brata. Junis se mogla zakleti da je videla kako Daglas mrda vrhom repa. Ostavila je
Bombera s gnusnom sestrom i krenula niz stepenice, u susret blistavom popodnevnom suncu.
Poslednje što je čula, kad je zatvorila vrata, bile su Poršine reči. Govorila je drugačijim, ali još
neprijatnim, laskavim tonom:
„Pa, dušo, kad ćeš objaviti moju knjigu?“
Na uglu Ulice Grejt Rasel na trenutak se zaustavila. Setila se muškarca kom se
osmehnula. Nadala se da nije predugo čekao. U tom času u prašini i prljavštini ispod nogu
zasijalo je nešto zlatno i stakleno. Sagnula se i izvadila mali, okrugli predmet iz slivnika. Pažljivo
ga je stavila u džep.
 4

Bilo je uvek isto. Tragao je po trotoarima i odvodima, pognute glave, ne okrećući lice
suncu. Leđa su mu gorela. Oči pune prljavštine i suza su se vlažile. Osetio je kako se kroz tamu
vraća u vlažne i izgužvane čaršave vlastitog kreveta. San je bio uvek isti. Neprestano je tragao i
nikad nije nalazio jedinu stvar koja mu je mogla doneti duševni mir.
Kuća je bila puna duboke, meke tame, karakteristične za letnju noć. Entoni je prebacio
umorne noge preko ivice kreveta. Zatresao je glavom da bi se oslobodio tvrdoglavih ostataka sna.
Nema druge do da ustane. Večeras više neće moći da zaspi. Tapkao je niz stepenice. Drvo je
ječalo, u sazvučju sa njegovim bolnim kostima. Skuvao je čaj. Spravljanje napitka prijalo mu je
više od njegovog ispijanja. Odneo ga je u radnu sobu. Bleda mesečina prikradala se po ivicama
polica. Skupljala se u središtu stola od mahagonija. Koračao je prostorijom. Zlatni poklopac
kutije za keks namigivao mu je s visoke police u uglu. Pažljivo je spustio i stavio na blistavi
svetlosni krug na stolu. Zadavala mu je najviše muke, od svega što je ikad našao, zato što nije
bila „nešto“, već „neko“. Bio je sasvim siguran u to. Ponovo je skinuo poklopac i pogledao
sadržaj, kao što je činio svakog dana, čitave sedmice, otkad ju je doneo kući. Nekoliko puta ju je
premeštao. Stavljao ju je na višu policu, ili je krio od očiju. Svaki put bi ga neodoljivo privukla
sebi. Nije mogao da je ostavi na miru. Gurnuo je ruku u kutiju i nežno prebirao vrhovima prstiju
po grubim, sivim mrvama. Sećanje mu je oduzelo dah, kao snažni udarac u stomak. Ponovo je
držao smrt u ruci.
Razmišljanje o životu koji bi proživeli bila je štetna maštarija, kojoj se retko prepuštao.
Dosad bi možda postali baba i deda. Tereza nikad nije rekla da želi dete, ali su u to doba
pretpostavljali da imaju mnogo vremena. Ispostavilo se da je to bilo tragična zabluda. Oduvek je
htela psa. Odbijao je da ga uzme dokle god je mogao. Pravdao se štetom koju će kopanjem praviti
po ružičnjaku i travnjaku. Naterala ga je da promeni mišljenje, neodoljivom mešavinom šarma i
čiste tvrdoglavosti. Trebalo je da uzmu psa iz Batersija, nedelju dana nakon što je umrla. Entoni
je taj dan proveo lutajući po praznoj kući i očajnički tragajući za znacima njenog prisustva:
otiskom njene glave na jastuku, vlasima kose na četki i mrljama crvenog ruža na čaši. To su bili
oskudni, ali dragoceni odjeci ugašenog života. U tužnim mesecima koji su usledili, Padova se
borila da sačuva eho njenog postojanja među svojim zidovima. Ušao bi u sobu s osećanjem da ju
je malopre napustila. Iz dana u dan igrao se žmurke s njenom senkom. Slušao je njenu muziku u
vrtnoj sobi, presretao njen smeh u vrtu i osećao njen poljubac na usnama u tami. Postepeno,
beskonačno neosetno, povlačila se. Dozvolila mu je da živi bez nje. Do dana današnjeg opstao je
samo miris ruža na mestima na kojima nije mogao biti.
Entoni je stresao sivi prah s vrhova prstiju i zatvorio limenu kutiju. Jednog dana i od njega
će ostati samo ovo. Možda ga je pepeo zbog toga proganjao. Ne sme dozvoliti da bude izgubljen
kao ova sirota duša u kutiji. Mora biti s Terezom.
Lora je ležala potpuno budna, čvrsto zatvorenih očiju. Bezuspešno se trudila da zaspi.
Brige i sumnje oterane dnevnim obavezama prikradale su se pod okriljem tame. Parale su niti
udobnog života kao moljci kašmirski džemper. Tresak ulaznih vrata i bučni glasovi i smeh iz
susednog stana srušili su sve krhke nade da će zaspati. Par koji se uselio pored nje negovao je
bogati i neobuzdani društveni život, na račun komšija. Tanki zidovi njenog stana počeli su da
pulsiraju od nepoštedne glasne muzike, nekoliko minuta nakon njihovog povratka, u pratnji
desetak prijatelja željnih dobre zabave.
„Blagi bože – ne opet!“
Prebacila je noge preko kreveta. Ozlojeđeno je udarala po ivici postelje. Ovo je treći put
ove nedelje. Pokušala je da ih urazumi. Pretila im je policijom. Na kraju se, na sopstvenu
sramotu, ograničila na bučne provale besa. Uvek su odgovarali na isti način. Obasipali su je
izvinjenjima, protkanim praznim obećanjima, i nastavljali sa istim ponašanjem. Jednostavno su je
ignorisali. Možda bi mogla da im izbuši gume na „golfu“ ili gurne konjsku balegu u poštansko
sanduče. Osmehnula se, uprkos srdžbi. Gde će, za ime božje, naći konjsku balegu?
U kuhinji je zagrejala mleko u šerpi, da bi napravila toplu čokoladu. Drugom rukom
iscrtavala je tetovažu gneva na zidu. Komad maltera veličine tanjira odvojio se i pao na pod.
„Sranje!“
Mrštila se na šerpu koju je stiskala u ruci. Čula je šištanje izgorelog mleka, koje je kipelo
na šporetu. „Sranje! Sranje! Sranje!“
Počistila je nered i zagrejala još mleka. Sela je za sto, stiskajući toplu šolju. Crni oblaci
skupljali su se oko nje, a zemlja izmicala ispod nogu. Primicala se oluja. Nije se brinula samo
zbog suseda, već i zbog Entonija. Nešto se promenilo proteklih nedelja. Polako je propadao,
fizički. To nije bila samo neizbežna posledica poodmaklih godina. Zbivalo se još nešto. Neki
neuhvatljivi pomak. Udaljavao se od nje, kao razočarani ljubavnik koji u potaji pakuje kofer,
spremajući se da pobegne. Ako izgubi Entonija, izgubiće Padovu. Ostaće bez jedinog utočišta od
ludila stvarnog sveta.
Posle razvoda ostala je bez ono malo dragocenih oslonaca koji su određivali kurs njenog
života. Digla je ruke od fakulteta i spisateljske karijere da bi se udala za Vinsa. Nadala se deci i
svemu što majčinstvo donosi, kao i vanrednom studiranju. Ništa od toga se nije desilo. Samo
jednom je zatrudnela. Trudnoća je privremeno učvrstila njihov brak u raspadanju. Vins nije žalio
para. U dva dana vikenda pripremio je sobu za dete. Sledeće nedelje doživela je spontani pobačaj.
Sledećih nekoliko godina uporno su pokušavali da zamene nerođeno dete. Seks je postao
neugodna obaveza. Podvrgli su se svim neophodnim, zahtevnim i nedostojanstvenim
medicinskim pregledima da bi utvrdili u čemu je problem. Rezultati su uvek bili normalni. Vins
je postao više gnevan nego tužan zato što nije dobijao ono što je mislio da želi. Seks je u jednom
trenutku, na njeno olakšanje, sasvim prestao.
Tada je počela da planira bekstvo. Vins je posle venčanja tvrdio da ona nema potrebe da
radi. Nedostatak iskustva i kvalifikacija postali su značajan problem kad je počela da traži posao,
nakon što joj je postalo jasno da neće postati majka. Zaposlenje joj je bilo neophodno zbog
novca, bez kog nije mogla da napusti Vinsa. Dobijala je samo slabo plaćene poslove s nepunim
radnim vremenom. To nije bilo dovoljno. Počela je da piše. Snevala je o bestseleru. Svakodnevno
je satima pisala roman. Vodila je računa da Vins ne sazna za to. Završila ga je za šest meseci. S
puno nade, počela je da ga nudi agentima. Šest meseci kasnije gomila pisama i imejlova s
negativnim odgovorima po debljini se mogla meriti s romanom. Kritike su bile depresivno
dosledne. Delo je imalo više stila no sadržaja. Pisala je na „divan“ način, ali je zaplet bio previše
„monoton“. U očaju se javila na oglas u ženskom časopisu. Garantovao je prihod piscima kadrim
da sastave kratke priče, propisanog formata, za specijalizovanu publikaciju koja je pridobijala sve
više čitalaca. Platila je depozit za stan sramotnim pričicama punim krajnje neukusne erotike
napisanim za Perje, čipke i fantastičnu prozu – „časopis za vrele žene, neobuzdanih seksualnih
apetita“.
Prestala je da piše kad je počela da radi u Padovi. Kratke priče, hvala bogu, više nisu bile
neophodni izvor prihoda. Roman je završio u smeću. Nije joj ostala ni trunka samopouzdanja za
započinjanje novog. U najcrnjim trenucima pitala se koliko je doprinela vlastitim nevoljama. Da
li je postala kukavica, koja ne sme da se penje zato što se plaši pada? U Padovi, s Entonijem, nije
morala da razmišlja o tome. Kuća je bila njena emocionalna i fizička tvrđava, a Entoni njen vitez
u blistavom oklopu.
Prstom je bocnula koru koja se obrazovala na površini ohlađene tople čokolade. Bila bi
izgubljena bez Entonija i Padove.
 5

Entoni je vrteo džin sa sokom od limuna u čaši i slušao kuckanje ledenih kocki u
bezbojnoj tečnosti. Bilo je podne. Hladni alkohol razgoreo je ono malo vatre preostale u
njegovim venama. Bila mu je neophodna. Gucnuo je i spustio čašu na sto, među etiketirane
koještarije povađene iz fioka. Opraštao se od njih. Osećao se sitno u izrezbarenoj stolici od
hrastovine, kao dečak u očevom kaputu. Nije se bojao, iako je bio svestan svoje sićušnosti. Imao
je plan.
Nije ga imao, kad je pre mnogo godina počeo da skuplja izgubljene stvari. Hteo je da ih
sačuva za slučaj da se jednog dana susretne s ljudima kojima su pripadale. Počesto nije znao da li
je pronašao smeće ili dragocenost. Ali neko negde je znao. U jednom trenutku ponovo je počeo
da piše. Ispredao je kratke priče oko pronađenih stvari. Godinama je punio fioke i police
odlomcima tuđih života. Nekako su mu pomogli da zaleči i ponovo objedini svoj okrutno skrhani
život. Nije bio savršen, niti je mogao biti posle onog što se dogodilo. Bio je izranjavljen, slomljen
i izobličen, ali vredan življenja. Bio je uporediv s krpicama plavog neba na preovlađujućem
sivilu, sličan komadiću nebesa koji je držao u ruci. Na etiketi je pisalo da ga je pre dvanaest
godina pronašao u slivniku u Ulici Koper. To je bio delić slagalice; jarkoplavi, s belom tačkicom
na ivici. Većina ljudi ne bi primetila neugledni komadić šarenog kartona. Oni kojima bi zapao za
oko pomislili bi da se radi o smeću. Entoni je znao da je neko bio snažno pogođen njegovim
gubitkom. Okretao je komad slagalice na dlanu. Čemu je pripadao?
Komad slagalice, plav s belom tačkom.
Pronađen u slivniku, Ulica Koper, 24. septembar…

Imale su pogrešna imena. Mod je bila skromni mišić od imena, nimalo nalik ženi koja ga
je nosila. Nazvati je oštrokonđom bio bi kompliment. Ime Gledis zvučalo je bistro i veselo. Sirota
žena kojoj je pripadalo imala je malo razloga za veselje. Sestre su nesrećno žive/e zajedno u
urednoj kući s terasom u Ulici Koper. To je bio dom njihovih roditelja, mesto na kom su rođene i
odrasle. Modje došla na svet onako kako će se ponašati u njemu: glasno, svađalački i zahtevno.
Prvorođeno dete maženoje ipaženo. Takvo vaspitanje zatrlo je svaki trag obzirnosti i nesebičnosti
u njenom karakteru. Bila je i ostala jedina bitna ličnost u sopstvenom životu. Gledis je bila tiha,
zadovoljna beba, koja je, baš kao i njena mati, jedva stizala da zadovolji osnovne potrebe dok se
bavila zahtevima četvorogodišnje sestre. Porodica je ispustila kolektivni uzdah olakšanja, s
veoma malo griže savesti, kad je Mod u osamnaestoj našla udvarača, jednako neprijatnog kao i
ona. Njihova veridba i venčanje bili su zdušno podržani, pogotovo kad se raščulo da će njen
verenik otići u Škotsku, za poslom. Otišla je, da se nametne bezazlenom gradu na zapadu Škotske,
posle skupog i razmetljivog venčanja, koje je sama izabrala i žestoko iskritikovala, i koje su u
celini platili roditelji. Život u Ulici Koper je posle toga utonuo u blagotvornu kolotečinu. Gledis i
roditelji brojali su tihe i sretne dane. Petkom uvečejeli su ribu i krompiriće, a uz nedeljni čaj
gostili su se sendvičima s lososom i voćnom salatom s malo šlaga. Svakog četvrtka išli su u
bioskop i nedelju dana godišnje provodili u Frintonu. Gledis je ponekad odlazila na ples s
drugaricama. Kupila je šarenog papagaja po imenu Siril. Ostala je neudata, ali ne po svom
izboru. Jednostavno nije dobila priliku da se uda. Pronašla je pravog muškarca. Na nesreću,
ispostavilo se da je njena prijateljica bila prava žena za njega. Gledis je u haljini koju je sašila
vlastitim rukama bila deveruša na njihovom venčanju. Slane suze mešale su se sa šampanjcem
dok je nazdravljala njihovoj sreći. Prijatelj evala je s njima i krstila njihovo dvoje dece.

Mod i njen suprug nisu imali dece. „To je prokleto dobra stvar“, tiho bi prozborio njeno
otac Sirilu, kad bi se o tome povela reč.

Gledis je brinula o ostarelim roditeljima, kad im je zdravlje popustilo. Davala im je

lekove, hranila ih je i prala. Starala se da im bude udobno i da budu sigurni. Mod je sedela u
Škotskoj. Pokatkad bi poslala neki beskoristan poklon. Pogrebi su je veoma potresli, kad su
konačno pomrli. Sestre su podelile roditeljsku ušteđevinu u poštanskoj štedionici na ravne časti.
Kuća je, zbog posvećenosti, u potpunosti pripala Gledis. Testament je imao katastrofalnu
klauzulu. U njemu je pisalo da Mod ima pravo da živi u kući u Ulici Koper, dok ne stane na svoje
noge, u slučaju da postane beskućnica. Klauzula je ubačena kao mera predostrožnosti za slučaj
koji su roditelji smatrali malo verovatnim. „Malo verovatno“ nije isto što i neverovatno. Modin
suprug umro je ostavivši je bez prebijene pare i krova nad glavom. Prokockao je sve što su imali
i umro, da se ne bi suočio s besnom suprugom.

Mod se vratila u Ulicu Koper kao boca sumporne kiseline u obliku starice. Mirni, srećni
život u kom je Gledis uživala nepovratno bio je uništen čim je Mod prešla preko praga i zatražila
novac da plati taksi. Mod, nespremna da pokaže i najmanju zahvalnost, uvela je jad u kuću u
kojoj se odomaćila. Maltretirala je sestru na svakom koraku, širokim repertoarom sitnih tortura.
Sipala joj je šećer u čaj, iako je znala da ga ne voli. Previše je zahvala kućne biljke. Ostavljala je
nered iprljavštinu za sobom. Odbijala je da mrdne malim prstom, kad su kućni poslovi u pitanju.
Povazdan je sedela, gojeći se. Ždrala je praline, redala slagalice i slušala radio odvrnut do
daske. Gledisini prijatelji prestali su da svraćaju. Izlazila je kad god je mogla. Pri povratku bije
uvek čekala kazna u obliku „slučajno“ slomljenog ukrasa ili najdraže haljine neobjašnjivo
oštećene vrelom peglom. Mod je čak poplašila ptice koje je njena sestra s ljubavlju hranila u
vrtu, tako što je počela da hrani komšijskog mačka. Gledis nije mogla da se ogluši o roditeljske
želje. Sestra je na sve njene pokušaje da je urazumi odgovarala drsko i nasilno. Mod je za Gledis
bila nakazna buba, gnusni parazit koji se zavukao u drvenariju i samleo njenu sreću u prah.

I lupkala je. Lupkala je kao nakazna buba. Lupkala je zdepastim prstima po stolu, po
naslonu stolice, po ivicama sudopere. Lupkanje je postalo najgore od svih muka. Bilo je napadno
i neprestano. Danonoćno je proganjalo sirotu Gledis. Magbetje možda ubio san, ali je Mod ubila
mir. Tog dana sedela je za trpezarijskim stolom i lupkala, posmatrajući golemu poludovršenu
slagalicu pred sobom. To je bila Konstablova „Zaprega sa senom“ – monstruozna reprodukcija
čuvenog platna od hiljadu komadića, najveća koju je dosad slagala. Biće njeno remek-delo.
Čučala je kao žaba ispred nje. Zdepasti bataci prelivali su joj se preko ivica stolice, koja je
stenjala pod njenom težinom.

Gledis je tiho zatvorila ulazna vrata i krenula niz Ulicu Koper. Smešila se dok je vetar
nosio i prevrtao krto jesenje lišće po slivniku. U džepu je sklopila prste oko mašinski isečenog
kartončića, plavog s belom tačkom.

***

Entoni je prstima prelazio preko ivica komadića slagalice na dlanu. Pitao se čijeg života je
bio sićušni deo. A možda i nije bio tako sićušan. Možda je njegov gubitak izazvao nesrazmernu
katastrofu, silne suze, provale besa i slomljena srca. Tako je bilo s Entonijem i onim što je tako
davno izgubio. U očima sveta, to je bila mala i beznačajna stvar. Za Entonija, predstavljala je
neizmernu dragocenost. Njen gubitak ga je svakodnevno proganjao, lupkajući ga po ramenu.
Nemilosrdno ga je podsećao na dato i neispunjeno obećanje. Tereza je od njega dobila samo
jedno obećanje, ono koje nije održao. Zbog toga je počeo da skuplja ono što su drugi gubili. U
tome je video jedinu priliku za pokajanje. Veoma se brinuo što nije našao način da spoji bilo koju
od tih stvari s njihovim vlasnicima. Godinama je pokušavao. Davao je oglase u lokalnoj štampi i
pisao pisma i članke po novinama. Nikad nije dobio nijedan odgovor. Ostalo mu je veoma malo
vremena. Nadao se da je konačno našao nekog ko će nastaviti gde je stao, nekog dovoljno
mladog i bistrog da unese nove ideje u potragu, nekog ko će pronaći način da spoji izgubljene
stvari s njihovim vlasnicima. Posetio je advokata i izmenio testament. Zavalio se u stolicu i
protegao džin. Osećao je kako mu se tvrdo drvo zariva u kičmu. Kutija za kolače sijala se visoko
na polici, obasjana zalazećim suncem. Bio je tako umoran. Zadržao se duže no što je očekivao na
ovom svetu, ali da li je učinio dovoljno? Možda je pravi čas da porazgovara s Lorom, da joj kaže
da odlazi. Spustio je komad slagalice na sto i podigao čašu s džinom i sokom od limuna. Mora da
popriča s njom, i to brzo, pre no što bude prekasno.
 6

Junis

Jun 1974.

Junis je spustila ključeve kancelarijske kase na njihovo mesto i zatvorila fioku. Njenu
fioku. Na njenom stolu. Čitav mesec radila je za Bombera. Poslao ju je po ledene kocke za sve
troje, da bi to proslavili. Mesec je proleteo. Dolazila je sve ranije i odlazila sve kasnije s posla.
Provodila je vreme na mestu i u društvu koje je toliko obećavalo. Za četiri kratke nedelje naučila
je da je Bomber pošten i velikodušan gazda, strastveno posvećen poslu, psu i filmovima. Izrastao
je u njenog matine idola. Stalno je citirao dijaloge iz najdražih filmova. Počela je da usvaja tu
naviku. Njen ukus bio je više usmeren ka tekućoj produkciju, ali joj je on pokazao neke klasike
Iling studija. Uspela je da ga odvede u lokalni bioskop da pogleda nekoliko novih filmova. Složili
su se da su Nežna srca u potpunosti čudesna i da je Kratki susret tragičan; Isterivač đavola bio je
šokantan, ali je glava koja se okreće bila urnebesno smešna; čovek od slame ulivao je strah u
kosti; Optimisti iz Ulice Brestova broj devet bili su magični, a Ne okreći se atmosferičan i
sablastan, s preteranim prisustvom gole guze Donalda Saderlanda. Htela je da kupi crveni kišni
kaput poput onog koji je nosio patuljak u filmu i da krene u lov za svoj račun. I naravno, Veliko
bekstvo bilo je čisto savršenstvo. Bomber je rekao da je najbolja stvar u vezi s knjigama to što su
one filmovi koji se prikazuju u našoj glavi. Naučila da Daglas voli da se šeta oko jedanaest
ujutru, pogotovo ako ga put vodi pored pekare u kojoj se prodaju ukusne kiflice sa slatkim
prelivom. Uvek bi prvo pojeo preliv, a zatim kiflu. Naučila je da je otrovna Porša odvratna kao
činija istrulelih iznutrica.
Bomber je kuvao čaj u kuhinji. Daglas je grickao njegove kestenjaste pantalone, u
očekivanju kiflice sa slatkim prelivom. Junis je gledala na ulicu s prozora. Danas je vrila od
života. Nedavno je bila paralisana smrću. Prolaznici i saobraćaj zaustavili su se kad je nečije srce
zauvek prestalo da kuca pred njihovim očima. Gospođa Doji u pekari tvrdila je da je i Junis bila
tamo kad se to desilo. Ali ona ništa nije videla. Pekarka se sećala tačnog datuma i vremena, kao i
svakog detalja žalosnog događaja. Budno je pratila policijske serije na televiziji. Mislila je da će
se pokazati kao sjajan svedok očevidac, ako joj se takva prilika ikad ukaže. Pažljivo bi osmotrila
svaku nepoznatu mušteriju. Brižljivo je pamtila lenje oči, brkove, zlatne zube i levi razdeljak,
odreda znake problematičnog karaktera. Znala je da se ženama s crvenim cipelama i zelenim
torbicama ne sme verovati. Mlada žena koja je izdahnula nije imala ni jedno ni drugo. Nosila je
pepeljastoplavi letnji mantil s odgovarajućim cipelama i torbom. Srušila se i umrla ispred pekare,
pored izloga s najboljim kolačima i pecivom gospođe Doji. To se desilo na dan Junisinog
intervjua, tačno u 11.55 ujutru. Gospođa Doji bila je sigurna u to zato što je u pećnici bila partija
kiflica koje je trebalo da budu gotove u dvanaest.
„Načisto su izgorele“, rekla je. „Telefonirala sam hitnoj pomoći i zaboravila na njih. Ne
krivim je zbog toga. Nije htela da umre ispred moje pekare, sirotica. Hitna pomoć stigla je veoma
brzo, ali ona je već bila mrtva. Pretpostavljam da je stradala od srčanog udara. Moj Bert kaže da
je mogao da bidne i anualizam, aT moja majka tvrdi da je bio srčani udar. Ili moždani.“
Junis se nije sećala ničeg, izuzev gomile i dalekog zvuka sirene, koji se približavao.
Rastužila se kad je pomislila da je najsrećniji dan njenog života bio nečiji poslednji. Razdvajalo
ih je samo nekoliko metara asfalta.
„Čaj je gotov!“ Bomber je spustio poslužavnikna sto. „Da sipam?“
Sipao je čaj i izvadio slatke kiflice. Daglas je obgrlio svoju šapama. Bacio se na slatki
preliv.
„Pa, draga moja, reci mi šta misliš o najnovijoj ponudi starog Pontpula. Valja li nešto, ili
bi trebalo da je gurnemo niza strmu padinu?“
Bomber je tako zvao odbijene rukopise. Gomila papira je tako brzo rasla da bi pala na pod
pre no što je iko stigao da je baci u kantu. Persi Pontpul bio je pisac za decu. Bomber je zamolio
Junis da pogleda njegov poslednji rukopis. Zamišljeno je žvakala slatku kiflu. Vreme joj nije bilo
potrebno da bi donela sud, već da bi odlučila koliko iskrena će biti u njegovom iznošenju.
Bomber je, ma koliko prijateljski nastrojen, bio njen šef, a ona nova radnica koja je pokušavala
da zasluži svoje mesto u firmi. Persi je napisao knjigu za devojčice Trejsi se zabavlja u kuhinji.
Trejsine avanture su obuhvatale pranje sudova krpom Dafni, metenje poda metlom Beti, brisanje
prozora sunđerom Sparkl i ribanje rerne žicom Vendi. Šteta što je propustio priliku da prikaže
Trejsi kako otpušava sudoperu s vazda pouzdanim otpušivačem Poršom. To bi bilo sitno
iskupljenje. Proganjala je neprijatna slutnja da ambiciozni i vredni Persi radi na nastavku Hauard
se zabavlja u kućici za alat, s dletom Čarlijem, testericom Fredijem i bušilicom Dikom. Sve u
svemu, radilo se o gomili seksističkog đubreta. Prevela je svoje misli u reči.
„Ne mogu da predstavim sebi odgovarajuću publiku za ovo delo.“
Bomber se zamalo zadavio kiflom. Otpio je dobar gutljaj čaja i nekako povratio ozbiljan
izraz. „Reci mi šta stvarno misliš.“
Uzdahnula je. „Mislim da je to gomila seksističkog đubreta.“
„Imaš pravo!“ reče Bomber. Podigao je gnusni rukopis s njenog stola. Zavitlao ga je kroz
vazduh ka uglu u kom su čamila dela gurnuta niza strmu padinu. Pao je na poleđinu s muklim
zvukom. Daglas je smazao svoju kiflu. S nadom je mirisao vazduh za slučaj da je ostalo nešto
mrvica na tanjirima prijatelja iz kancelarije.
„O čemu je knjiga tvoje sestre?“ Junis je još od prvog dana na poslu umirala od želje da
postavi to pitanje. Interfon je zazujao pre no što je Bomber stigao da odgovori na njega.
Skočio je na noge. „To su roditelji. Možda će svratiti, pošto su u gradu.“
Junis je želela da upozna par koji je proizveo tako kontradiktorno potomstvo. Godfri i
Grejs predstavljali su radost za srce i dušu. Bomber je bio savršena mešavina njihovih fizičkih
karakteristika. Imao je očev orlovski nos i pune usne, i majčine bistre sive oči i ten. Godfri je
sjajno izgledao u ružičastim širokim pantalonama uparenim s napadno žutim sakoom,
odgovarajućom leptir-mašnom i prilično iznošenom ali još pristojnom panama-šeširu. Grejs je
nosila pamučni ogrtač sa šarama koje bi više pristajale kauču, slamnati šešir s nekoliko krupnih
žutih cvetova na obodu i otmene cipele s niskim potpeticama, pogodne za šetnju. Stiskala je
braon kožnu torbu ispod ruke, dovoljno veliku i tvrdu da odvrati svakog potencijalnog
razbojnika. Bila je ubeđena da se takvi šunjaju u svakom sokačetu i dovratku prestonice, i da
vrebaju pogodni trenutak da zaskoče neoprezne provincijalce poput nje i Godfrija.
„Ovo je sigurno nova devojka“, progovorila je sa osetnim provincijskim naglaskom.
„Kako ste, draga moja?“
„Izuzetno mi je drago što smo se upoznale.“ Junis je prihvatila ponuđenu ruku. Bila je
meka, ali ju je čvrsto stisnula.
Godfri je zavrteo glavom. „Šta te je spopalo, ženo! Tako se ne postupa s današnjom
mladeži.“ Zgrabio je Junis obema rukama i stisnuo tako čvrsto da je zamalo podigao s poda.
Poljubio ju je u oba obraza. Osetila je zaliske i nagoveštaj kolonjske vode. Bomber se osmehnuo i
zakolutao očima.
„Ćale, sramotiš me. Koristiš svaku priliku da poljubiš neku curu.“
Godfri je namignuo Junis. „Pa, u mojim godinama nijedna prilika se ne propušta. Bez
uvrede, molim vas.“
Junis mu je namignula. „Nisam se uvredila.“
Grejs je srdačno poljubila sina u obraz. Sela je i odbila ponuđeni čaj i slatke kiflice
pokretom ruke.
„Obećala sam da ću pitati, iako ne bih htela da se mešam…“
Bomber je uzdahnuo. Znao je šta sledi.
„Tvoja sestra, kako sam čula, napisala je knjigu koju bi želela da objavi. Nisam je
pročitala – niti sam je videla, kad smo već kod toga – ali kaže da tvrdoglavo odbijaš da je uzmeš
u obzir. Šta imaš da kažeš o tome?“
Junis je bila uzbuđena i zaintrigirana nagoveštajem osmeha koji je prešao preko Grejsinih
usana, dok je govorila izrazito strogim tonom. Bomber je pružio korak preko sobe do prozora.
Ličio je na advokata odbrane koji se sprema da se obrati poroti.
„Prva tvrdnja je nesumnjivo istinita. Porša je napisala nešto što naziva knjigom i želi da to
objavi. Druga je zlobna laž koju poričem svakim atomom svog bića.“
Tresnuo je dlanom o sto, da bi naglasio indignaciju, pre no što se glasno nasmejao i sručio
u stolicu.
„Slušaj, majčice. Pročitao sam je, i prokleto je loša. Takođe, knjigu je napisao neko drugi,
i to mnogo bolje od nje.“
Godfri se namrštio i zavrteo glavom. „Hoćeš da kažeš da je njena knjiga plagijat?“
„Pa, ona to naziva bmažem'.“
Godfri se obratio supruzi. „Da li si sigurna da si donela pravu bebu iz bolnice? Nije mi
jasno kako je nešto takvo moglo da joj padne na pamet!“
Grejs se upustila u očajničku odbranu kćerkinih nepodopština.
„Možda ne zna da njena priča naliči nekoj drugoj. Možda se radi o nesrećnom spletu
okolnosti“
Zalud se trudila.
„Dobar pokušaj, majčice. Njena knjiga se, avaj, zove Šofer ledi Kleterli. Bavi se ženom
po imenu Boni i njenim suprugom Gifordom, koji ostaje paralizovan posle teške povrede na ragbi
utakmici. Ona započinje aferu sa šoferom Melonsom, grubim ali neobično nežnim severnjakom s
govornom manom, koji čuva tropske ribice.“
Godfri je s nevericom odmahnuo glavom. „Siguran sam da je kao beba ispuštena na
glavu.“
Grejs se pravila da ne vidi i ne čuje supruga, ali nije pokušala da opovrgne njegove reči.
Obratila se Bomberu.
„Pa, raščistili smo to. Priča zvuči prilično grozno. Bacila bih je u kantu za smeće, da sam
na tvom mestu. Ne trpim lenjost. Ništa drugo ne može da očekuje, ako nije u stanju da smisli
originalnu priču.“
Bomber joj je zahvalno namignuo. „Majka je dečakov najbolji prijatelj.“
Grejs je ustala. Ponovo se naoružala torbom. „Idemo, Godfri. Vreme je za Klaridž.“
Poljubila je sina. Godfri se rukovao s njim.
 „Tu uvek pijemo čaj, kad svratimo u grad“, objasnila je Junis. „Imaju najbolje sendviče s
krastavcima na svetu.“
Godfri je nakrenuo šešir u pravcu Junis. „Ni džin s limunom nije loš.“
 7

Kapljica boje rubina zablistala je na vrhu njenog prsta pre no što se rasprsla po
limun-žutoj haljini. Lora je opsovala i gnevno posisala prst. Zažalila je što nije obukla farmerke.
Volela je kuću punu svežeg cveća, ali ruže su krvavo naplaćivale svoju lepotu. Trn joj je još virio
iz povređenog prsta. U kuhinji je isekla lišće s donjeg dela stabljika. Napunila je dve vaze vodom.
Jedna će biti u vrtnoj sobi, a druga u hodniku. Kratila je i aranžirala cveće, razmišljajući o
jutrošnjem razgovoru s Entonijem. Zamolio ju je da „popriča s njim“ u vrtnoj sobi, pre no što
krene kući. Pogledala je na sat. Imala je osećaj kao da je pozvana u direktorovu kancelariju. To je
bilo smešno; on je njen prijatelj. Ali… Šta je bilo to „ali“ koje ju je ispunjavalo nespokojem?
Nebo je još bilo plavo, ali se oluja mogla namirisati u vazduhu. Duboko je udahnula i iznela vazu
u hodnik.
U ružičnjaku je bilo mirno i tiho. Vazduh je bio težak, sa predznacima oluje. U radnoj
sobi nije bilo pokreta ili šumova. Vazduh je bio opterećen pripovestima. Zrak sunca koji se
probijao kroz oblake prodirao je kroz razmak među zavesama. Bojio je prepunu policu pored
kutije za kolače krvavocrvenom bojom.
Crveni dragi kamen.
Pronađen u porti Crkve Svetog Petra,
kasno po podne, 6. jula…

Miris gardenija uvekje podsećao Liliju na majku u lila „skjapareli“ haljini. Crkva Svetog
Petra bila je puna tog cveća. Njegov miris ispunjavao je svezi vazduh koji je dočekivao prijatelje
i rođake, koji su u crkvi tražili sklonište od žestokog popodnevnog sunca. Cvečeje bilo Elajzin
izbor. Lilija je jedva čekala da sedne. Nove cipele žuljale su joj prste. Sujeta joj je zabranjivala
da čini ustupke artritisu i starosti. Žena sa smešnim šeširom sigurno je njegova majka. Pola
svatova u klupama iza nje neće videti venčanje. Sveštenikov glas podigao je svatove na noge.
Mlada je ušla u ružnoj pečurci od haljine. Očajnički je stiskala očevu ruku. Lilijino srce se
steglo.

Ponudila je „skjapareli“ Elajzi. Dopala joj se, ali mladoženja nije bio oduševljen.

„Zaboga, Lizi! Ne možeš da se udaš u haljini mrtve žene.“

Liliji se Elajzin izabranik nikad nije dopadao. Henri. Ne možeš verovati muškarcu koji se
zove kao usisivač. Pogledao ju je s visine, preko blistavog baburastog nosa, kad su se prvi put
sreli, na način koji je jasno poručivao da se žene iznad šezdeset pete ne računaju. Govorio je s
njom s prenaglašenim strpljenjem dresera jogunastog šteneta. Na prvom, s ljubavlju
pripremljenom i najdobronamernijem porodičnom ručku stekla je utisak da niko od porodice ne
odgovara njegovim standardima – izuzev, naravno, Elajze. Očigledno je da je lepotu i pokornost
smatrao njenim najvećim adutima. O, delioje komplimente na račun hrane. Pečena kokoškapo
ukusu nije mnogo zaostajala za maminom. Vino je bilo „odista prilično dobro“. Liliji nije
promaklo kako je s prezirom odmerio majušno oštećenje na viljušci i nepostojeću mrlju na
vinskoj čaši. Elajza je, još tada, obzirno objašnjavala i pronalazila opravdanja za njegovo
ponašanje, kao zabrinuta majka s neposlušnom bebom. Lilija je mislila da tip vapi za snažnim
udarcem po zadnjem delu punačkih nogu. Nije se mnogo brinula, zato što nije ni sanjala da će
veza potrajati. Henri je bio zamorni i neželjeni dodatak porodici. Trpeće ga zato što je
privremen. Da li je zaista tako?

Elajza je oduvek bila svojeglavo dete, rešeno da sledi svoj put. Obukla je najbolju haljinu
s dubokim čizmama kad je krenula da peca daždevnjake u potoku na dnu vrta. Volela je sendviče
od banane i tune. Jednom je čitavog dana hodala unatraške „samo da bi videla kako to izgleda“.
Sve sepromenilo kad joj je majka, Lilijina ćerka, umrla. Elajza je tada imala petnaest godina.
Otac se ponovo oženio. Obezbedio joj je savršeno upotrebljivu maćehu. Nikada se nisu zbližile.

Lilija je od majke naučila dve stvari: oblači se za sebe i udaj se iz ljubavi. Majka je radila
ono prvo, ali ne i drugo. Žalila je zbog toga do kraja života. Lilija je dobro naučila tu lekciju.
Odeća joj je oduvek bila strast. Ta ljubavna veza nikad je nije izneverila. Isto se moglo reći i za
njen brak. Džejms je bio vrtlar u vikendici njenih roditelja. Uzgajao je anemone, sitne dalije i
baršunaste ruže koje su mirisale na leto. Lilija je bila zadivljena što tako žilav i snažan
muškarac, s dvostruko većim šakama od njenih, može da udahne život tako osetljivim cvetovima.
Zaljubila se u njega. Elajza je obožavala dedu, ali je Lilija obudovela dok je unuka bila mala.
Godinama kasnije pitala je baku kako je znala da je deda muškarac za kog će se udati. Njen
odgovor je bio: zato što ju je voleo, uprkos svemu. Zabavljali su se dugo i s puno teškoća. Njen
otac se protivio njihovoj vezi. Bila je nestrpljiva i tvrdoglava. Džejmsjuje voleo, uprkos svemu.
Nije se obazirao na njenu lošu narav, suncem opaljeno lice ili užasna jela koja je spremala.
Četrdeset pet godina živeli su u srećnom braku. Nedostajao joj je svakoga dana.

Elajzino osećanje svrhe je posle majčine smrti izbledelo. Plutala je, kao prazna papirna
kesa nošena vetrom, na jednu pa na drugu stranu. Tako je bilo dok se kesa jednog dana nije
zakačila za bodljikavu žicu: Henrija, menadžera akcionarskog fonda. Svi su znali da to nije pravi
posao. Bio je vrtlar novca: uzgajao je pare. Za Božić joj je platio kurs iz kuvanja i odveo kod
maminog frizera. Lilijaje čekala da se afera okonča. Za rođendan u martu kupio joj je skupu
odeću u kojoj je izgledala kao neko drugi. Zamenioje njen voljeni „mini“ novim kabrioletom
dvosedom. Plašila se da ga vozi da ga ne bi ogrebala. Lilija je i dalje čekala da se veza okonča.
U junu ju je odveo u Dubai i predložio brak. Htelaje majčin prsten, ali on je rekao da su
dijamanti „izašli iz mode“. Kupio joj je novi, s rubinom boje krvi. Lilijaje taj kamen oduvek
smatrala lošim znamenom.

Elajza će uskoro stići. Lilija je zamišljala kako sede u hladu jabuke. Volelaje da sluša
zujanje pčela i miriše toplu travu, tako sličnu senu. Elajza je uvekpila čaj s njom subotom po
podne. Jele su sendviče sa lososom i krastavcem i kolačiće od limuna. Hvala bogu što se konačno
manula onih s bananama i tunjevinom. U subotu po podne donela je pozivnicu za venčanje Liliji.
Pitala je šta bi njena majka mislila o Henriju. Da li bi joj se svideo i da li bi podržala njihov
brak? Izgledala je tako mlado, uprkos preterano isfriziranoj kosi i krutoj novoj odeći. Toliko je
žudela za odobravanjem i za nekim ko će joj reći da će biti „srećni zajedno, uvek i doveka“ da se
Lilija ponela kao kukavica. Lagala je.
 Henri se okrenuo. Nasmejao se kad je ugledao Elajzu kako se nervozno prikrada
prolazom između klupa. Na njegovom licu nije bilo nimalo nežnosti. To je bio osmeh čoveka koji
gleda kako mu isporučuju elegantna nova kola, a ne mladoženje koji se topi od milja kad vidi
voljenu nevestu. Izgledao je samozadovoljno, kad je stigla do njega i kad je tast stavio njenu ruku
u njegovu. Sveštenikje zapevao.

Panika se podizala u Liliji, kao džem u šerpi koji će svakog časa pokipeti, dok su se
svatovi mučili s „Povedi me, veliki Iskupitelju“.

Lilija je uvek iznosila najbolji porcelan u subotu i redala kolače od limuna na staklenom
postolju. Sendviči su bili spremni, a čajnik vreo, gotov za služenje. To je bila njihova čajanka.
Pridržavale su se tog rituala od smrti Elajzine majke. Lilija je imala poklon za nju.

Tajac je opasna stvar. Tišina je čvrsta i pouzdana, ali je tajac pun očekivanja, kao pauza
između trudova: najavljuje nevolje, kao rasparani konac koji vapi za potezanjem. Započeo ga je
siroti sveštenik. Tražio ga je. Kad je Lilija bila devojčica za vreme rata, imali su kuću u Londonu
i sklonište u vrtu, ali ga nisu uvek koristili. Ponekad bi se sakrili ispod stola. To je bilo bezumno,
ali trebalo je da budete tamo da biste razumeli. Kad su nacističke rakete padale, nisu se najviše
plašili rušenja i eksplozija koje razdiru bubne opne, već tajca. On je značio da bomba pada na
vas.

„Ako bilo ko od ovde prisutnih ima neki razlog da…“

Sveštenik je bacio bombu. Usledioje tajac. Lilija ju je detonirala.

Nevesta je grabila ka izlazu iz crkve, prolazom između klupa. Bila je sama. Osmeh
olakšanja blistao joj je na licu. Izgledala je istinski očaravajuće.

Elajza mu je vratila prsten. Rubin je ispao iz ležišta na dan venčanja. Nikad nije
pronađen. Henrije pobesneo. Lilija je zamišljala njegovo srdito lice, boje izgubljenog dragog
kamena. Trebalo je da budu u Dubaiju. Elajza bi više volela Sorento, ali to odredište nije bilo
dovoljno luksuzno za Kemija. Na kraju je poveo majku na put. Elajza je dolazila na čaj s Lilijom.
Na njenoj stolici čekao je poklon, „skjapareli“ haljina u srebrnom ukrasnom papiru vezana
trakom boje jorgovana. Ionako je nije voleo.

***

Entoni je podigao uramljenu fotografiju s Terezinog toaletnog stola. Zagledao se u njen

lik. Snimljena je na dan veridbe. Munje su parale nebo boje ugljena. S prozora njene spavaće
sobe pružao se pogled na ružičnjak i prve krupne kapi koje su padale po baršunastim laticama.
Nikad nije video Terezu u toj haljini. U dugim godinama bez nje često je pokušavao da je zamisli
na dan venčanja. Izabrala je cveće za crkvu i muziku za ceremoniju. I naravno, kupila je haljinu.
Poslate su pozivnice. Zamišljao je kako nervozno čeka njen dolazak pred oltarom. Nije sumnjao
da će kasniti. Privukla bi veliku pažnju kad bi se pojavila u svilenoj haljini boje različka sa
sifonom. Bila je neobičan izbor za venčanicu, ali je ona bila neobična žena. Izvanredna. Rekla je
da se slaže s bojom vereničkog prstena. Haljina je sad obavijena ukrasnim papirom i sahranjena u
kutiji na tavanu. Nije mogao da je gleda, a ni da je baci. Seo je na ivicu kreveta i zario lice u šake.
Bio je u crkvi na dan venčanja, samo što je Tereza tog dana sahranjena. Čak i sad činilo mu se da
je čuje kako govori da je njegovo novo odelo poslužilo valjanoj svrsi.
Lora je bacila ključeve na sto u hodniku i izula cipele. U stanu je bilo toplo i zagušljivo.
Otvorila je prozor nevelike dnevne sobe pre no što je natočila čašu ledeno hladnog belog vina iz
frižidera. Nadala se da će vino smiriti njen usplahireni um. Entoni joj je ispričao toliko toga što
nije znala. Saznanja su joj prostrujala kroz glavu kao divlji vetar preko polja ječma. Bila je
zbunjena i nespokojna. Zamišljala ga je kako čeka na uglu pre toliko godina, pogledavajući na sat
i tragajući za Terezinim licem ili delićem pepeljastoplavog mantila u gomili. Osećala je mučnu
paniku koja se širi njegovim stomakom kao kapljica mastila u činiji vode. Minuti su prolazili, a
nje nije bilo. Nikad neće spoznati tugu koja ledi krv u žilama, gnječi utrobu i guši. Skolila ga je
kad je krenuo za sirenom kola hitne pomoći i kad ju je našao zgrčenu i mrtvu na pločniku. Sećao
se svakog detalja: devojke u plavom šeširu koja mu se osmehnula na uglu Ulice Grejt Rasel, sata
koji je pokazivao 11.55 kad je prvi put čuo sirenu, mirisa izgorelog peciva iz pekare, redova
kolača i peciva u izlogu. Sećao se zvukova saobraćaja, prigušenih glasova, belog čaršava
prebačenog preko njenog lica i kako je nemilosrdno sunce nastavilo da sija, iako se najgušća
tama navukla preko njega. Priča o Terezinoj smrti, jednom podeljena, zbližila ih je. Osećala se
počastvovanom i uznemirenom. Ali zašto joj je to poverio sada, posle gotovo šest godina? Bila je
sigurna da je bilo još nečeg, što je ostalo neizgovoreno. Zaustavio se pre no što joj je sve ispričao.
Entoni je prebacio noge preko kreveta. Polegao je po njemu i upro pogled u tavanicu.
Sećao se divnih noći provedenih s Terezom. Okrenuo se na stranu i pružio ruke grleći prostor koji
je nekad zauzimalo njeno toplo, živo meso. Gromovi su tukli napolju, dok su mu neme suze, koje
je tako retko dozvoljavao sebi, tekle niz obraze. Konačno je popustio pod teretom višedecenijske
krivice i tuge. Ali nije žalio zbog svog života bez Tereze. Milion puta radije bi ga proveo s njom,
ali bi odustajanje od njega posle njene smrti bilo vrhunsko sagrešenje. Odbacivanje dara koji joj
je tako okrutno otet bio bi zapanjujuće nezahvalan i kukavički čin. Tupi bol zbog strahovitog
gubitka nikada ga nije napuštao, ali mu je svrhovit život pružao dragocenu, iako nesigurnu nadu u
ono što je moglo doći posle njega. Smrt je sigurna, ali susret s Terezom nije. Sad se, ako ništa
drugo, usuđivao da mu se nada.
Tog popodneva razgovarao je s Lorom, ali joj nije rekao da odlazi. Hteo je, ali reči su se
rastvorile u njegovim ustima, posle jednog pogleda na njeno zabrinuto lice. Umesto toga, pričao
joj je o Terezi. Plakala je za oboje. Prvi put je video kako plače. Nije to hteo. Nije tražio
saosećanje, ili, bože me sačuvaj, sažaljenje. Pokušavao je da joj predoči razlog za ono što će
učiniti. Njene suze, ako ništa drugo, potvrdile su da je napravio dobar izbor. Umela je da oseti
tugu i radost u drugim ljudima i da prepozna njihovu vrednost. Nije bila puki posmatrač tuđih
života, kao što je počesto izgledalo. Morala je da se umeša. Instinktivno bi se zabrinula. Ta
sposobnost bila je njena najveća snaga, i njena najveća slabost. Opekla se. Znao je da je ta ozleda
ostavila dubokog traga, iako mu se nikad nije poverila. Započela je novi život. Izrasla joj je nova
koža, ali je negde u njoj bio skriveni deo, crven i zategnut do pucanja. Bolan na dodir.
Zurio je u fotografiju koja je ležala na jastuku pored njega. Na staklu i okviru nije bilo
nijedne mrlje. Lora se pobrinula za to. Vodila je računa o svakom deliću i zakutku kuće s
ponosom i nežnošću koji su se mogli temeljiti samo na ljubavi. Entoni je video sve to u Lori.
Znao je da je valjano izabrao. Shvatala je da sve ima vrednost daleko veću od novčane, da ima
priču, uspomenu i, pre svega, jedinstveno mesto u životu Padove. Zato što je Padova bila više od
kuće. Bila je sigurno mesto za isceljenje, utočište za lizanje rana, isušivanje suza i ponovnu
izgradnju snova – ma koliko dugo proces trajao. A trajaće koliko god skrhanoj osobi bude
potrebno da dovoljno ojača za ponovni susret sa svetom. Nadao se da će osloboditi Loru time što
je odabrao da dovrši njegov zadatak. Znao je da je u Padovi u izgnanstvu – prijatnom i
samonametnutom, ali u izgnanstvu.
Oluja je prohujala. Vrt je bio čist. Entoni se svukao. Po poslednji put uspuzao se ispod
prijatne, prianjajuće posteljine na krevetu koji je delio s Terezom. Te noći ga onaj san nije
pohodio. Čvrsto je spavao do zore.
 8

Junis

1975.

Bomber je uhvatio Junis za ruku. Čvrsto ju je stisnuo kad je Pem užasnuto uzmakla od
nesvakidašnjeg nameštaja. Izgledalo je da je načinjen od ljudskih kostiju. Okrenula se da beži, ali
ju je jezivi Lederfejs uhvatio. Junis se probudila baš kad se spremao da obesi sirotu devojku o
kuku.
Sinoć su gledali Teksaski masakr motornom testerom u lokalnom bioskopu. Bili su
istinski užasnuti. Junis te noći nije spavala zbog ostvarenja njenog sna, a ne zbog noćne more.
Izašla je iz kreveta i požurila u kupatilo u kom se srećno smešila blago izgužvanom odrazu.
Bomber ju je držao za ruku. To je kratko trajalo, ali se nesumnjivo dogodilo.
Kasnije istog jutra, na putu do kancelarije, upozoravala je sebe na oprez. Da, Bomber je
njen prijatelj, ali je i šef. Ide na posao. Nakratko je zastala pred zelenim vratima u Ulici
Blumsberi. Duboko je udahnula pre no što je ustrčala uz stepenice. Daglas se zakotrljao do nje da
je pozdravi s uobičajenim entuzijazmom. Bomber se oglasio iz kuhinje: „Čaj?“
„Da, molim te.“
Sela je za sto. Posvetila se razvrstavanju pošte. „Da li si lepo spavala?“
Bomber je bučno spustio vrelu šolju pred nju. Na svoj užas, shvatila je da crveni.
„Poslednji put sam te pustio da biraš film“, nastavio je – nesposoban da uoči, ili rešen da
učtivo prenebregne njenu nelagodnost. „Sinoć nisam ni trenuo, iako me je Daglas čuvao, a lampa
pored postelje ostala uključena!“
Nasmejala se. Crvenilo se gubilo, vraćala joj se uobičajena boja lica. U Bomberovom
društvu uvek se ugodno osećala. Ostatak jutra prošao je u uobičajenoj, opuštenoj atmosferi. Oko
podneva svratila je do pekare gospođe Doji po sendviče. Sedeli su, jeli sir i kisele krastavčiće na
raženom hlebu i gledali kroz prozor, kad se Bomber nečeg setio.
„Zar nisi rekla da ti je rođendan sledeće nedelje?“
Namah je pocrvenela. „Da, jeste.“
Bacio je komad sira Daglasu, koji je s nadom balavio kraj njegovih nogu.
„Radiš li nešto čudesno?“
To je bio prvobitni plan. Junis i Suzan, njena najbolja prijateljica iz školskih dana,
odvajkada su planirale da proslave dvadeset prve rođendane, koji su padali gotovo istog dana,
izletom u Brajton. Junis nije volela zabave. Roditelji su sa zadovoljstvom pristali da plate put,
umesto da iznajmljuju salu i disk-džokeja u odeći s resama i šljokicama. Suzan je u
međuvremenu pronašla momka, dvojnika Dejvida Kasidija koji je radio u Vulvortsu. Spremao je
iznenađenje za njen rođendan. Bilo joj je veoma žao, ali je izabrala najnoviju ljubav umesto
najstarijeg prijateljstva. Junisini roditelji ponudili su se da otputuju s njom, ali to nije odgovaralo
njenim željama. Bomber je saučestvovao s njom.
„Ja ću poći s tobom!“ ponudio se. „Ako ti neće smetati da vučeš matorog šefa za sobom,
naravno.“
Oduševila se. Dala je sve od sebe da to ne pokaže.
„Važi. Pretpostavljam da ću izaći na kraj s tim.“ Osmehnula se. „Nadam se da ćeš moći
da me pratiš!“
U subotu ujutru otišla je kod frizera. Ošišala se, oprala i osušila kosu. Posetila je manikira.
Po podne je po ko zna koji put proverila vremensku prognozu za nedelju. Obukla je doslovce sve
što je imala u ormanu. Isprobala je svaku zamislivu kombinaciju. Konačno se odlučila za
purpurne, nabrane pantalone visokog struka, bluzu cvetnog dezena i ljubičasti šešir širokog
oboda, koji je isticao purpurne nokte.
„Kako izgledam?“ pitala je mamu i tatu, dok je paradirala dnevnom sobom, sprečavajući
ih da gledaju omiljenu seriju.
„Divno izgledaš, draga moja“, odvratila je mama.
Otac je samo ćutke klimnuo. Odavno je naučio da je pametnije da damama prepusti
presuđivanje o modnim pitanjima.
Junis te noći jedva da je oka sklopila. U retkim trenucima sna sanjala je Bombera.
Sutrašnji dan biće nezaboravan!
 9

To je bio naizgled savršeno uobičajeni dan. Lora je, narednih nedelja, pretraživala
sećanje, ne bi li pronašla tragove i predznake koji su joj promakli. Nesumnjivo je morala da zna
da će se nešto strašno dogoditi. Često joj je padalo na pamet da bi trebalo da bude katolikinja.
Bila je majstor da sebi pripiše krivicu.
Entoni je tog jutra, kao i obično, otišao u šetnju. Tog dana nije poneo tašnu. Jutro je bilo
divno. Lora je pomislila da izgleda veoma srećno kad se vratio, da davno nije izgledao tako
opušteno. Nije otišao u radnu sobu, već je zamolio Loru da mu donese kafu u vrt. Zatekla ga je
kako čavrlja s Fredijem o ružama. Spustila je poslužavnik na vrtni sto. Hotimice je izbegavala da
pogleda vrtlara u oči. Možda se u njegovom prisustvu osećala ovako napeto zato što joj se
dopadao. Imao je spokojno i samouvereno držanje. Unervozila bi se u društvu tog zgodnog i
šarmantnog muškarca. Premlad je za nju, pomislila je. Smešno je što je tako nešto moglo da joj
padne na pamet.
„Dobro jutro, Lora. Dan je divan.“
Sad je morala da ga pogleda. Osmehivao se. Gledao ju je pravo u oči. Postidela se.
Zvučala je ukočeno i neprijateljski.
„Da, divan je.“
Pocrvenela je. To nije bila laskava, roze nijansa, već upadljiv, skerletni preliv, koji je
navodio na pomisao da je upravo izvadila glavu iz rerne. Požurila je natrag u kuću. Brzo je
povratila duhovnu ravnotežu u svežoj, spokojnoj Padovi. Popela se na sprat da bi promenila
cveće na odmorištu. Vrata na glavnoj spavaćoj sobi behu otvorena. Ušla je u nju, da bi proverila
da li je sve u redu. Miris ruža tog dana bio je veoma snažan, iako su prozori bili zatvoreni.
Časovnik u prizemlju oglasio je podne. Lora je automatski pogledala na sat. Veliki časovnik u
hodniku je žurio. Na njenom satu bilo je 11.54 pre podne. Nešto joj je palo na pamet. Podigla je
plavi emajlirani časovnik s Terezinog toaletnog stola. Posmatrala je kako se druga kazaljka
ritmički obrće pb brojčaniku. Zaustavila se kad je stigla do broja dvanaest. Prestao je da radi.
Entoni je ručao u vrtnoj sobi. Lora se obradovala kad je došla po poslužavnik i videla da
je gotovo sve pojeo. Izgleda da je većina problema koji su ga proteklih meseci tištali rešena, ili je
poseta lekaru uticala na poboljšanja njegovog zdravlja. Pitala se da li mu je na neki način
pomoglo što je s njom podelio priču o Terezi. Radovala se poboljšanju, bez obzira na njegov
uzrok. Laknulo joj je. Bilo je divno gledati ga u dobrom zdravlju i raspoloženju.
Čitavog popodneva sređivala je njegove poslovne knjige. Još je dobijao novac od
autorskih prava. Povremeno bi bio zamoljen da održi predavanje ili čita svoja dela u lokalnim
književnim klubovima i bibliotekama. Zavalila se u stolicu, posle višesatnog sređivanja
dokumenata. Vrat i leđa su je boleli. Protrljala je umorne oči. Po stoti put rekla je sebi da bi
trebalo da ih pregleda.
Entoni u jednom trenutku više nije mogao da odoli zovu radne sobe. Lora je čula kako
ulazi i zatvara vrata za sobom. Vratila je papire u pripadajuće fascikle i izašla u vrt da protegne
noge i oseti sunce na licu. Sunce je i kasno po podne bilo toplo. Osluškivala je zujanje pčela oko
orlovih noktiju, na sparini. Ruže su ostavljale veličanstven utisak. Mešavina cvetova svih oblika,
veličina i nijansi činila je blistavo more mirisa i boja. Travnjak je bio savršeni kvadrat bujnog
zelenila. Raspupelo voće i grmlje u dnu vrta obećavalo je letnje obilje. Fredi je očigledno bio
veoma darovit za uzgajanje biljaka. Samo je ružičnjak izgledao pristojno kad se Lora zaposlila
kod Entonija. Travnjak je bio zagušen korovom, drveće neokresano, a grane preduge i pretanke
da bi ponele težinu plodova. Vrt je u potpunosti oživeo u dve godine otkad je Fredi počeo da radi.
Sela je na toplu travu i obgrlila kolena. Na kraju radnog vremena uvek je odlazila iz Padove
oklevajući. U ovakvim danima rastanak s njom još teže joj je padao. Njen stan ni u čemu nije
mogao da se meri s Entonijevom kućom. U Padovi se nije osećala usamljeno kad je bila sama. U
stanu se samo tako osećala.
Posle Vinsa nije bilo drugih pomena vrednih veza. Neuspešni brak lišio ju je
samopouzdanja i uništio njen mladalački ponos. Venčanje je bilo tako brzo zakazano i
organizovano da je majka pitala da li je trudna. Nije bila trudna, već očarana zgodnim princem na
belom konju koji joj je obećao čitav svet. Udala se za razmetljivog grubijana, od kog je umesto
sveta dobila ružno predgrađe. Roditelji su dali sve od sebe da je ubede da sačeka dok ne sazri i
dok bolje ne upozna samu sebe. Bila je mlada, nestrpljiva, čak tvrdoglava. Udaja za Vinsa činila
joj se prečicom ka statusu odrasle osobe. Još se sećala tužnog, zabrinutog osmeha na majčinom
licu, dok je gledala kako joj ćerka korača prolazom između crkvenih klupa. Otac nije bio tako
vest u skrivanju osećanja. Većina svatova, na svu sreću, pretpostavila je da plače od sreće i
ponosa. Najgore od svega bilo je što je i ona na dan venčanja sa strahom pomislila da pravi
ozbiljnu grešku. Njene sumnje bile su pokopane konfetama i šampanjcem. Ispostavilo se da je
imala pravo. Njena ljubav prema Vinsu bila je nezrela i nestvarna. Nestala je brzo kao pozivnice
sa srebrnim obrubom. Bila je tanušna kao haljina u kojoj je hodala u crkvi.
Lora je te večeri jela ispred televizora. Nije bila gladna i nije gledala svetlucavi ekran.
Digla je ruke i od jednog i od drugog. Otključala je vrata, izašla na pretrpani balkon i pogledala u
mastiljavo nebo. Pitala se koliko drugih ljudi na svetu u ovom trenutku gleda u ista prostrana
nebesa. Osećala se sićušno i veoma usamljeno.
 10

Ponoćno letnje nebo bilo je tamni akvarel s nešto sićušnih zvezda. Vazduh je bio još
topao dok je Entoni išao stazom ka ružičnjaku, udišući bogate mirise dragocenog cveća koje je
pre toliko godina posadio za Terezu, kad su se uselili u Padovu. Prošetao se do najbližeg
poštanskog sandučeta. Njegovi koraci meko su odjekivali po praznim seoskim ulicama. Pismo
koje je poslao stavljalo je tačku na njegovu priču. Advokat će ga predati Lori kad kucne čas.
Spreman je da ode.
Bila je sreda kad su se uselili u kuću. Tereza ju je pronašla.
„Savršena je!“, rekla je.
I bila je. Sreli su se nekoliko meseci pre toga. Smesta su shvatili da im nije potrebno
„odgovarajuće“ vreme da bi se zbližili. Privlačnost je bila trenutna i beskrajna kao nebo koje je
visilo iznad njega. Isprva ga je zaplašila; bolje reći, uplašio se da je ne izgubi. Pronašli su jedno
drugo. Znali su da im je bilo suđeno. Njihova veza bila je sveta. Krštena je po Svetoj Terezi od
Ruža. Zbog toga je odlučio da posadi vrt, kao dar za nju. Čitavog oktobra je u dubokim čizmama
kopao leje i utiskivao đubrivo. Tereza mu je donosila šolje čaja i pružala nepresušnu podršku.
Ruže su stigle jednog vlažnog, maglovitog novembarskog jutra. Prsti na nogama, rukama i nosevi
smrzli su im se dok su po ceo dan sadili vrt oko savršenog travnjaka. Bojama siromašni, isprani
novembarski pejzaž išaran je opisima koje je Tereza naglas čitala s etiketa koje su krasile svaku
ružu. Ružičasta i mirisna „albertina“ će se peti uz luk od letvica koji je vodio do sunčanog sata;
krvavocrvena „grand-pri“, čistobela „marsija stanhoup“, sjajnobakrena „lepotica“,
srebrnastoružičasta „gospođa henri mors“, tamnocrvena „etoile de hollande“, „melani supert“, s
bledožutim laticama prošaranim ametistom i „kraljica aleksandra“, s mešavinom svetlocrvene i
starog zlata. Na četiri ugla travnjaka zasadili su standardne ruže – „alberikbarbje“, „hijavata“,
„ledi gej“ i „zlatni pljusak“. Stali su jedno pored drugog, kad je sve bilo gotovo. Nežno ga je
poljubila u usta u utvarnom zimskom sumraku. Tutnula mu je nešto maleno i okruglo u smrznutu
i bolnu šaku. To je bila ikonica-medaljon Svete Tereze od Ruža, zastakljena i uramljena metalom
zlatne boje.
„Dobila sam ga posle prve pričesti“, rekla je. „Za tebe je. Hoću da ti zahvalim na divnom
vrtu. Volela bih da te podseća da ću te zauvek voleti, uprkos svemu. Obećaj mi da se nećeš
razdvajati od njega.“
Osmehnuo se. „Obećavam“, svečano se zakleo.
Suze su ponovo potekle niz Entonijeve obraze dok je stajao sam među ružama te divne
letnje noći. Bio je sam i tužan dok se sećao njenog poljupca, njenih reči, i osećao medaljon
utisnut u šaku.
Izgubio ga je.
Bio mu je u džepu dok je stajao i čekao Terezu na uglu Ulice Grejt Rasel. Nikad nije
došla. Ostao je bez nje i njega, kad se vratio kući. Vratio se da ga potraži. Obilazio je ulice i
slivnike, iako je znao da je to beznadežan zadatak. Imao je osećaj da ju je dva puta izgubio.
Medaljon je bio nevidljiva nit koja bi ga spajala s njom i nakon njenog odlaska. Sad je bila
pokidana, zajedno s obećanjem koje joj je dao. Sadržaj radne sobe bio je svedočanstvo truda
uloženog da se to stanje popravi. Da li je dovoljno učinio? Uskoro će saznati.
Trava je bila još topla. Mirisala je na seno. Entoni je legao na nju i ispružio duge, mršave
udove u pravcu tačaka na zamišljenom kompasu. Bio je spreman za poslednje putovanje. Miris
ruža obasipao ga je u talasima. Podigao je pogled na bezgranični okean neba iznad sebe i odabrao
zvezdu.
 11

Mislila je da spava. Znala je da je to smešna pomisao, ali je druga mogućnost bila

nezamisliva.
Lora je stigla u uobičajeno vreme. Kuća je bila prazna. Pretpostavila je da je Entoni otišao
u šetnju. Uporna nelagodnost lupkala je po ramenu. Otišla je u kuhinju, skuvala kafu i pokušala
da je zanemari. Lupkanje se ubrzalo. Bivalo je sve glasnije i napadnije. Uskladilo se s ritmom
njenog srca. Vrata u vrtnoj sobi bila su otvorena. Izašla je na travnjak. Osećala se kao hodač po
dasci. Entoni je ležao pokriven ružinim laticama, raširenih ruku i nogu, na rosnoj travi. Izdaleka
se činilo da spava. Nije mogla da se teši tom mišlju, dok je stajala iznad njega. Nekad plave, još
otvorene oči bile su prevučene mlečnom skramom. Usta su mu zevala, oivičena poplavelim
usnama. Oklevajući, obrisala mu je obraz. Bolesno bleda koža bila je hladna. Entoni je otišao i
ostavio leš za sobom.
Ostala je sama u kući. Doktor i pogrebnici došli su i otišli. Govorili su prigušenim
glasovima. Učtivo i delotvorno su postupali sa smrću. To im je, naposletku, bio posao. Poželela
je da Fredi bude pored nje, ali to nije bio njegov dan za posetu Padovi. Sedela je za kuhinjskim
stolom i gledala kako se još jedna šolja kafe hladi. Lice joj je bilo rumeno i zategnuto od gnevnih
suza. Jutros joj se svet razleteo kao perje na vetru. Entoni i Padova postali su njen život. Nije
znala šta će bez njih. Po drugi put u životu bila je potpuno izgubljena.
Časovnik u hodniku otkucao je šest. Nije mogla da se natera da krene kući. Shvatila je da
je već kod kuće i da je stan samo mesto na koje je odlazila kad nije mogla biti ovde. Suze su joj
ponovo potekle niz obraze. Morala je nešto da uradi, da promeni mesto, da pronađe nešto što će
je zaokupiti, makar i za kratko vreme. Radiće svoj posao. Još mora da se stara o kući i o svemu u
njoj. Zasada. Radiće tako dok joj neko ne kaže da prestane. Počela je obilazak. Prvo se uspela na
sprat. Proverila je da li je sve u redu. Zategla je posteljinu i istresla jastuke u glavnoj spavaćoj
sobi. Odbacila je smešnu sumnju da je neko nedavno spavao u krevetu. Miris ruža bio je opojan.
Fotografija Entonija i Tereze ležala je licem nadole na podu. Podigla ju je i vratila na mesto na
toaletnom stolu. Mali plavi časovnik stao je u uobičajeno vreme: 11.55. Navijala je ključ dok nije
čula kuckanje, slično udarcima sićušnog srca. Prošla je pored panoramskog prozora ne gledajući
u vrt. U Entonijevoj sobi se po prvi put neprijatno osećala. Bila je nedobrodošli uljez u tuđoj
intimi. Potisnula je neprijatne misli o strancima koji preturaju po njegovim stvarima. Nije
poznavala njegove najbliže rođake. U prizemlju je pozatvarala prozore u vrtnoj sobi i zaključala
vrata koja su vodila napolje. Terezina fotografija ležala je na stolu. Podigla je i pogledala ženu za
koju je Entoni živeo i umro.
„Do boga se nadam da ćete pronaći jedno drugo“, tiho je prozborila, dok je nameštala
fotografiju u uobičajeni, uspravni položaj. Pitala se da li se te reči mogu shvatiti kao molitva.
U hodniku je stala ispred vrata radne sobe. Ruka joj je plašljivo zalebdela iznad kvake,
kao da će se opeci ako je dodirne. Spustila je. Očajnički je želela da vidi kakvu tajnu krije, ali ona
je bila Entonijevo carstvo, u koje nikad nije pozvana. Još nije odlučila da li je njegova smrt išta
promenila na tom planu.
Prekorila je sebe, prošla kroz kuhinju i izašla u vrt. Bilo je kasno leto. Ruže su počele da
seju latice kao krhke, iznošene balske haljine koje se paraju po šavovima. Travnjak je ponovo
izgledao savršeno. Na njemu nije bilo tragova leša. Pa šta je očekivala? Ovo nije. Stajala je
nasred travnjaka i uživala u strujanju suncem zagrejanog, ružama namirisanog vazduha.
Oraspoložila se. Osetila je neobičnu sigurnost.
Odsjaj zalazećeg sunca na staklu privukao joj je pažnju dok se vraćala u kuću. To je bio
prozor radne sobe. Bio je otvoren. Nije mogla da ga tako ostavi. To bi bilo jako neoprezno. Sad
mora da uđe u nju. Setila se, kad je stigla do vrata, da ne zna gde je Entoni držao ključ, kad nije
bio u njegovom džepu. Prsti su joj se sklopili oko hladne drvene kvake, dok se domišljala gde bi
mogao biti. Lako se okrenula. Vrata radne sobe su se otvorila.
 12

Police i fioke, police i fioke, police i fioke; tri zida nisu se videla od njih. Čipkaste zavese
na francuskim prozorima dizale su se i spuštale u ritmu noćnog vazduha koji je nežno prodirao
kroz pukotine na ramu. Lora je, čak i u polumraku, videla da je svaka polica puna. Znala je da su
fioke pune, i bez otvaranja. Ovo je bilo životno delo.
Obilazila je prostoriju, zaprepašćeno posmatrajući stvari u njoj. Znači, ovo je Entonijevo
tajno kraljevstvo: menažerija odbačenih i izgubljenih stvari, pedantno etiketiranih i voljenih. Bilo
joj je jasno da su ovi predmeti znatno više od stvari; znatno više od nasumično izabranih
artefakata poredanih na police radi dekorativnog efekta. Bili su važni. Zbilja važni. Entoni je
svakodnevno satima sedeo u ovoj sobi s njima. Nije znala zašto je to činio, ali bila je sigurna da
je imao veoma dobar razlog za to i da će nekako, njega radi, morati da pronađe način da ih
sačuva. Otvorila je najbližu fioku i podigla prvo što je ugledala. To je bilo veliko tamnoplavo
dugme, koje kao da je bilo na ženskom kaputu. Na etiketi je pisalo gde i kada je pronađeno.
Sećanja i objašnjenja počela su da se zgušnjavaju u njenoj svesti; pipci su posezali za vezama.
Naslućivala ih je, ali još nije mogla da ih razabere.
Uhvatila se za zadnji deo stolice da bi održala ravnotežu. U sobi je bilo zagušljivo, uprkos
otvorenom prozoru i promaji. Vazduh je bio prepun priča. Da li se o tome radi? Da li je Entoni
pisao priče o ovim stvarima? Sve ih je pročitala. Setila se one o plavom dugmetu. Odakle su sve
te stvari stigle? Pomilovala je meko krzno majušnog plišanog mede, naslonjenog napušteno na
limenu kutiju za kolače na jednoj polici. Da li je ovo muzej izgubljenih odlomaka stvarnih
ljudskih života, ili skladište građe za Entonijevu prozu? Možda je i jedno i drugo. Podigla je
žuto-zelenu gumicu za kosu koja je ležala na polici pored mede. Koštala je nekoliko penija kao
nova. Jedan cvetić na njoj bio je okrnjen. Ipak je pažljivo čuvana i etiketirana, kao i svaki drugi
predmet u sobi. Osmehnula se kad se setila kako je kao učenica imala duge pletenice ukrašene
sličnim gumicama.
Žuto-zelena gumica za kosu s plastičnim cvetovima.
Pronađena na igralištu u Derivudparku, 2. septembra…

To je bio poslednji dan letnjeg raspusta. Dejzina mama obećala je specijalnu poslasticu.
Otići će na izlet. Dejzi će sutra poći u novu, veliku školu. Imala je jedanaest godina. Stara škola
nije bila dobra. Tačnije, nije bila dobra za nju. Bila je dovoljno lepa, s divnom dugom tamnom
kosom; dovoljno pametna, ali ne prepametna; nije nosila naočari ni proteze na zubima. Ali to
nije bilo dovoljno da se kamuflira. Posmatrala je svet kroz nešto drugačija sočiva od druge dece;
ništa previše očigledno, samo neznatno odstupanje od uobičajenih merila. Nijansa u njenom
karakteru. Ali Ešlin Džonson i njena družina kučkica to je brzo namirisala. Vukle su je za
pletenice, pljuvale joj u ručak, urinirale u školsku torbu i cepale blejzer. Ono što su radile nije joj
najviše smetalo, već ono kako se zbog toga osećala. A osećala se nemoćnom, slabom, uplašenom,
patetičnom. Bezvrednom.

Majka je pobesnela kad je doznala. Dejzije ćutala koliko je mogla. Morala je da

progovori kad je počela da mokri u krevet. To je bio samo još jedan dokaz njene patetičnosti:
velika cura od jedanaest godina mokri u krevet. Majka je otišla pravo kod direktorke. Dobrano je
naplašila. Škola je, nakon toga, činila šta je mogla, a to nije bilo mnogo. Dejzije dočekala kraj
godine s okrnjenim zubima od škrgutanja i okraćalom kosom. Sama je isekla pletenice,
kuhinjskim makazama. Majka je zaplakala kad je videla. Kosa joj je porasla preko leta. Nije bila
dovoljno duga za pletenice, ali jeste za kikice. Danas ih je uplela novim gumicama, jarkozelenim,
s cvetićima. „Cveće za cvet“, rekla je mati. Sedelaje diveći im se u ogledalu, dok joj je stomak
poskakivao kao proklizali menjač brzina na biciklu. Šta će biti ako sutradan nove drugarice
pogledaju u lice devojčice u ogledalu i ako im se ono što budu videle ne bude svidelo?

Eni je zatvorila torbu za hranu, zadovoljna što je napunila svim ćerkinim najomiljenijim
jelima za piknik: sendvičima sa sirom i ananasom (crni hleb sa semenkama), slanim čipsom,
slatkim krofnama, japanskim pirinčanim kolačima i đumbirovim pivom. U njoj je još tinjala
potreba za fizičkim nasiljem, raspirena umesto ugašena reakcijom one idiotkinje, mrtvog puvala
od direktorke, koja ne bi mogla da čuva korpu uspavanih mačića, a ne školu punu besnih,
razmaženih curica, od kojih je većina verovala da im svet duguje državni stan, bebu i najnovije
najki trenerke. Radila je prokleto mnogo da bi odgojila Dejzi kao samohrana majka, kad ih je
otac napustio. Radila je dva posla s nepunim radnim vremenom. Stan u kom su živele možda nije
bio u najboljem kraju, ali bio je čist, topao i njihov. Dejzi je bila dobro dete. Ali dobro je bilo
loše. U školskom svetu u kom je Dejzi morala da preživi, stvari kojima je Eni naučila nisu bile
dovoljne. Pristojnost, dobri maniri, ljubaznost i vrednoća u najboljem slučaju smatrani su
neobičnostima. U slučaju krotke Dejzi tumačeni su kao slabosti i mane koje zaslužuju okrutnu
kaznu. Enije morala da joj održi još jednu lekciju.

Sunce se već visoko popelo. Pržilo je po njima kad su stigle do parka. Na travi je bilo
mnogo žena s kolicima, uplakanim bebama, mobilnim telefonima i cigaretama. Majka je uhvatila
ćerku za ruku. Pregazile su travnato igralište i krenule ka šumi u zadnjem delu parka. Nisu se
šetale, već su hitro koračale. Išle su negde. Dejzi nije znala kuda idu, ali je osećala da majka zna
šta radi. Šume su bile drugi svet; sveže, tihe i prazne, ako se ne računaju ptice i veverice.

„Dolazila sam ovamo s tvojim tatom.“

Dejzi je podigla nevine oči ka mami. „Zašto?“

Majka se osmehnula, obuzeta uspomenama. Spustila je torbu s hranom i pogledala put

neba.

„Stigle smo“, rekla je.

Torba je bila u podnožju golemog hrasta, svijenog i iskrivljenog kao artritični starac.
Dejzi se zagledala u njegove grane. Ugledala je mrlje i odlomke plavetnila kroz treperavu,
lisnatu krošnju.

Dvadeset minuta kasnije sedela je u krošnji, gledajući dole na torbu s hranom.

 Pomislila je da se majka šali, kad joj je rekla da se popne na drvo. Potražila je pribežište
u strahu, kad su duhovita poenta ilismeh izostali. „Ne mogu“, rekla je. „Ne možeš, ili nećeš?“

Dejzine oči ispunile su se suzama, ali majka nije odustajala. „Ne znaš šta možeš dok ne
pokušaš.“

Usledili su naizgled beskrajna tišina i nepomičnost. Majka je konačno progovorila.

„U ovom svetu, Dejzi, mi smo sićušne. Ne možemo uvek da pobedimo, niti da večito
budemo srećne. Ono što uvek možemo jeste da pokušamo. Uvek će biti onih koji maltretiraju
druge“ – grčeviti osmeh prešao je Dejzinim licem – „i to ne možeš da promeniš. Možeš da
promeniš ono što posle toga osećaš.“

Dejzi nije zvučala ubeđeno. „Kako?“

„Tako što ćeš se popeti uz ovo drvo sa mnom.“

To je bila najstrašnija stvar koju je Dejzi ikad učinila. Pre no što su se uspele do vrha,
desilo se nešto neobično. Njen strah bio je oduvan poput perja na vetru. Pri dnu drveta bila je
sićušna. Stablo joj je izgledalo kao nepobedivi džin. Na vrhu je drvo još bilo golemo, ali se ona
popela na njega, ma kako sićušna bila.

To je bio najbolji dan letnjeg raspusta. Vraćale su se kući preko gotovo praznog igrališta.
Čovek na kosilici spremao se da šiša travu. Kosa joj se rasplela dok sepela uz drvo. Skinula je
gumice. Nagurala ih je u džep. Kod kuće je shvatila da je jednu izgubila. Nije marila zbog
gubitka posle pobede izvojevane togpopodneva. Primetilaje da je lice u ogledalu novo – srećno i
uzbuđeno – dok se te večeri spremala da legne u krevet. Uormanujojje visila nova školska
uniforma. Danas je naučila kako da pokori džina, sutra će poći u veliku školu.

Lora je spustila gumicu za kosu na policu. Izašla je iz radne sobe i zatvorila vrata za
sobom. Njen odraz u ogledalu u hodniku bio je lice koje je pripadalo staroj Lori, pre Entonija i
Padove. Izgledala je prazno, pobeđeno. Časovnik je otkucao devet. Moraće da krene. Podigla je
ključeve iz male činije na stolu u hodniku. Uvek ih je ostavljala na istom mestu. Primetila je još
jedan. Ispod njenog svežnja kućnih i automobilskih ključeva bio je veliki ključ za unutrašnja
vrata. Slabašni osmeh preobrazio je lice u ogledalu, kad je shvatila. Entoni je ostavio vrata tajnog
kraljevstva otključana za nju. Poverenje koje je imao u nju obnovilo je njenu rešenost, potrošenu
nakon njegove smrti. Danas joj je ostavljeno kraljevstvo. Sutra će početi da otkriva njegove tajne.
 13

Junis

1976.

Porša se nadmeno pružila preko Junisinog stola i istresla pepeo cigarete u činiju sa
spajalicama. Junis je skoknula preko puta s Daglasom da bi donela krofne iz pekare gospođe
Doji. Bomber je otišao na sastanak s klijentom. Porša je zevnula i pohlepno povukla dim cigarete.
Bila je umorna, dosađivala se i patila od mamurluka. Popila je previše koktela prethodne noći. Ili,
bolje reći, ovog jutra. Vratila se kući oko tri ujutru. Podigla je rukopis s gomile koju je nemarno
oborila, kad je šiljatim udovima zauzela pozu bogomoljke.
„'Izgubljeno i nađeno – zbirka kratkih priča Entonija Perdjua “, pročitala je glasno i s
jetkim prezirom. Prebacila je naslovnu stranu, koja se odvojila od ostatka rukopisa.
„Uuupsi!“, nacerila se i zavitlala stranicu na drugu stranu sobe. Pogledala je prvu stranu
kao da miriše mleko da bi videla da li je pokvareno.
„Blagi bože! Kakva gomila baljezganja. Ko želi da čita priču o velikom plavom dugmetu
otpalom s kaputa kelnerice Mardžori! Kad samo pomislim da odbija da objavi mene, rođenu
sestru.“
Bacila je rukopis na sto s tako silnim prezirom da je prevrnula polupraznu šolju, natopivši
stranice ostacima kafe.
„Jebem li mu sunce!“ opsovala je, kad je podigla mokri svežanj papira. Užurbano ga je
sakrila na polovini opasno nakrivljene gomile rukopisa sa „strme padine“ pre no što je Bomber
uleteo u redakciju.
„Pljušti napolju, seko. Očas posla ćeš biti gola voda. Hoćeš li da ti pozajmim kišobran?“
Porša je podigla pogled kao da pokušava da pronađe dosadnu muvu zunzaru. Progovorila
je ne obraćajući se nikom posebno.
„Kao prvo, nemoj me zvati seko'. Kao drugo, ne koristim kišobrane, već taksije. I kao
treće, da li pokušavaš da me se rešiš?“
„Da“, dodala je Junis, koja se pela stepenicama, noseći kišnu kabanicu, mokrog Daglasa i
krofne. Spustila je psa na pod, krofne na Bomberov sto i okačila mokru kabanicu.
„Mislim da bi trebalo da nabavimo veći čamac“, promrmljala je, neprimetno naginjući
glavu u Poršinom pravcu. Bomber je suzbio smeh koji je pretio da se otme kontroli. Junis je
videla da se tetura. Počela je da pevuši „da-da“ muziku iz Ajkule.
„O čemu to ova smešna devojka govori?“ ciknula je Porša sa svog mesta.
„To je komentar o vremenskim prilikama iz usta dobrog poznavaoca filma“, veselo će
Junis.
Porša nije bila ubeđena, ali se ozbiljno zabrinula kad je videla da se Daglas dokotrljao do
nje i da se sprema da otrese mokro krzno u njenom pravcu.
 „Gonite ovog prokletog pacova od mene“, prosiktala je. Uzmakla je i pala na Junisin sto.
Olovke, činijice i spajalice rasule su se po podu. Junis je odvela Daglasa u kuhinju. Smirila je
njegova povređena osećanja kromom. Porša se preterano gubo ponela, čak i po merilima izuzetno
trpeljivog Bombera. Uobičajena veselost skotrljala se s njegovog lica kao odron posle oluje.
Razbesneo se i stisnuo Poršu za ruku. Svukao je s Junisinog stola.
„Raščisti taj nered“, naredio je, pokazujući na rusvaj koji je napravila.
„Ne budi smešan, dragi moj“, odvratila je. Podigla je torbu i izvadila ruž, da bi prikrila
iznenađenje i nelagodnost. „Imam ljude koji rade takve stvari umesto mene.“
„Pa, oni nisu ovde, zar ne?“ kipteo je Bomber.
„Ne, dragi moj, ali ti si tu“, poručila mu je sestra, dok je nanosila svezi sloj ruža. „Budi
dobar pa mi pozovi taksi.“
Crvenog lica, spustila je ruž u torbu i bučno sišla niz stepenice u smešnim štiklama, da bi
sačekala automobil koji će njen brat sigurno pozvati. Porša je mrzela kad bi se naljutio na nju,
iako je znala da je ovog puta to zaslužila. Osećala se još gore zato što je znala da je u pravu.
Ponašala se kao detence zaglavljeno u beskrajnoj provali besa. Znala je da se loše ponaša, ali nije
mogla da se kontroliše. Ponekad bi poželela da mogu da se vrate u detinjstvo, kad je on bio stariji
brat koji je tetošio.
Bomber je posmatrao. Pokušao je ali nije uspeo da u ovoj ćudljivoj ženi uoči najmanji
trag slatke devojčice koju je nekad toliko voleo. Godinama je žalio za davno izgubljenom
sestrom, koja je slušala svaku njegovu reč, koja se vozila na njegovom biciklu i koja mu je nosila
crve kad bi išao na pecanje. On je zauzvrat jeo njen kelj, učio je da zviždi i gurao „sve do neba“
na ljuljašci. Pripadala je dalekoj prošlosti. Sada je imao posla s otrovnom Poršom. Znao je da je i
ona otišla kad je čuo zatvaranje vrata taksija.
„Da li je bezbedno?“ Junis je provirila iza kuhinjskih vrata.
Podigao je glavu. Osmehnuo se i rekao: „Žao mi je zbog ovoga.“ Pokazao je na pod oko
njenog stola.
Nacerila se. „Nisi ti kriv, šefe. Niko nije stradao.“
Skupili su stvari s poda. Vratili su ih na mesto.
„Prevarila sam se“, rekla je. Držala je nešto sitno u ruci. To je bila slika dame s cvećem.
Staklo u okviru boje zlata bilo je razbijeno. Pronašla ju je na povratku kući s intervjua. Od prvog
dana čuvala ju je na svom stolu. To je bila njena amajlija. Bomber je procenio štetu.
„Popraviću ga“, rekao je i uzeo medaljon. Pažljivo ga je stavio u kovertu. Bez reči je sišao
niz stepenice. Junis je podigla svoje stvari s poda i počistila pepeo od cigarete. Bomber je stigao
baš kad je čajnik pisnuo. Bio je mokar do gole kože, ali mu se dobro raspoloženje vratilo, zajedno
s osmehom.
„Časovničar u Ulici Grejt Rasel rekao mi je da će staklo biti zamenjeno najkasnije do
sutra po podne.“
Seli su da se posluže zadocnelim čajem i krofnama. Daglas je procenio da je Porša doista
otišla. Dokotrljao se u sobu, nadajući se ostacima.
„Znaš, nije uvek bila takva“, zamišljeno će Bomber, mešajući čaj. „Zbilja?“ Junis je bila
razumljivo skeptična. „Šta se desilo?“
„Nasledila je novac od baba Gertrude.“ Podignute obrve svedočile su o njenoj
radoznalosti. „Bila je mamina tetka: bogata, razmažena i pakosna kao sam đavo. Nikad se nije
udavala, ali je uvek čeznula za ćerkom. Mama nije bila njen tip devojčice. Nije joj dozvolila da je
kupi skupim lutkama i lepim haljinama. Možda bi imala više sreće s ponijem ili vozićem, ali, bilo
kako bilo…“ Zagrizao je krofnu. Džem mu je iscurio po bradi.
„Porša je bila drugačija. Majka je pokušala da interveniše. Vratila je neke od skupljih
poklona. Svađala se s osionom Gertrudom. Mamin uticaj bivao je sve slabiji, kako je Porša rasla.
Teta Gerti bila je besna zbog onog što je smatrala maminim ljubomornim mešanjem u njena
posla. Osvetila joj se posle smrti. Ostavila je sav imetak Porši. A imala je šta da ostavi. Porša to
nije smela da dira do navršene dvadeset prve, ali to i nije bilo važno. Znala je da je novac tamo.
Prestala je da se trudi da stvori sebi život i počela da čeka da joj se on dogodi. Nasledstvo tete
Gerti bilo je otrov, najgori od svih darova. Porša se obogatila, ali je izgubila svako osećanje
svrhe.“
„Hvala bogu što nisam bezobrazno bogata, ako imetak tako utiče na cure“, šalila se Junis.
„Koliko bezobrazno je bogata?“
„Krajnje.“
Odnela je pribor za čaj. Vratila se na posao.
Bomber je još strahovao od posledica Poršinog ispada. „Nadam se da nisi zažalila što si se
ovde zaposlila.“
Junis se manijakalno nacerila. „Sigurno sam šašava kad sedim u ludnici poput ove
kancelarije“, rekla je imitirajući Džeka Nikolsona.
Bomber se s olakšanjem nasmejao, kad je podigla komad papira s poda pored njegovog
stola. Zgužvala ga je u lopticu. Skočila je, s rukama u vazduhu.
„Udri, Bombere! Znam znanje!“
Te nedelje su tri puta gledali Let iznad kukavičjeggnezda. Provodili su toliko vremena
zajedno, na poslu i van njega, da Bomber više nije mogao da zamisli život bez nje. Film je
ostavio neizbrisiv utisak. Na kraju su zajedno plakali. Mislila je da ga zna napamet.
„Znači da nećeš dati otkaz i da me nećeš ostaviti na milost nemilost sestri?“
Bomberove oči skoro da su se ispunile suzama kad mu je od govorila citatom s kraja
filma.
„Ne idem bez tebe, Bombere. Ne bih te ostavila u ovom stanju.. Ideš sa mnom.“
Namignula je. „Sad, što se povišice tiče…“
 14

Devojčica je gledala kako sićušna crvena kupola na crnim nožicama puzi po poleđini
njenog dlana, ka malom prstu. „Bubamaro, let', let', u široki svet!
Donesi mi pismo, videli se nismo ja i ujka Paja još od prošlog maja!“
Bubamara je raširila krila.
„To nije istina“, polako će devojka, kao da recituje pesmu koje se slabo seća. „To je samo
izmišljena pesmica.“
Bubamara je svejedno odletela. Bio je septembar i bilo je vruće. Sedela je ljuljajući
nogama na drvenoj klupi na malom travnjaku preko puta Padove i gledala kako se blistava crna
kola zaustavljaju ispred kuće. Prva su imala velike prozore sa strane. Videla je sanduk za mrtve
ljude s cvećem koje raste iz poklopca. Iz kuće je izašla tužna dama sa starcem, ali ne i čovek koji
je u njoj živeo. Devojčica nije poznavala starca, ali je damu često viđala, pre no što se rastužila.
Čovek u crnom šeširu dugom kao dimnjak smestio ih je u drugi automobil. Otišao je ispred
automobila sa sandukom i počeo da hoda. Imao je štap, ali nije ćopao. Hodao je polako, što
verovatno znači da ga je bolela noga. Pitala se ko je u sanduku. Polako je razmišljala. Bila je
znatno brža sa osećanjima. U treptaju oka mogla je preći put od sreće do tuge, od besa do
uzbuđenja. Osećala je i druge stvari koje je teže objasniti. Za razmišljanje joj je trebalo više
vremena. Morala je da poreda misli po pravilnom redosledu u glavi i da ih osmotri na
odgovarajući način da bi njen um mogao da razmišlja. Konačno je zaključila da je čovek koji je
živeo u kući sigurno u sanduku. Rastužila se. Uvek je bio pažljiv prema njoj. A nisu svi bili.
Tužna dama, posle mnogo vremena (imala je lep sat, ali još nije shvatila kako se upotrebljava
care, care govedare, kol'ko ima sati), vratila se sama. Devojka se počešala po poleđini dlana, gde
su je bubamarine nožice golicale. Dama će morati da potraži novog prijatelja, pošto je čovek
umro.
Lora je zatvorila ulazna vrata za sobom i kliznula iz crnih cipela. Hladne pločice hodnika
celivale su joj bolna stopala. Ponovo ju je obavio mir Padove. Otapkala je do kuhinje i sipala čašu
vina iz frižidera. Njenog frižidera. Njene kuhinje. Njene kuće. Još nije mogla da poveruje.
Telefonirala je advokatu dan nakon Entonijeve smrti. Nadala se da će on znati da li bi trebalo da
nekog pozove: dalekog rođaka kog nije poznavala, ili jednako nepoznatog najbližeg srodnika.
Zvučao je kao neko ko je očekivao njen poziv. Rekao je da mu je Entoni naložio da je odmah
nakon svoje smrti obavesti da je odredio za jedinu naslednicu i da sve što je posedovao sad
pripada njoj. Ostavio je testament i pismo za nju. Upoznaće je s njima posle pogreba. Entonijeva
najpreča briga bila je da joj neko kaže da se ne brine. Padova će ostati njen dom. Njegova smrt je
zbog toga bila još nepodnošljivija. Nije mogla da nastavi telefonski razgovor. Gušila se od plača.
Više nije osećala samo tugu, već i olakšanje, praćeno grižom savesti zato što ga oseća u ovakvom
trenutku.
Odnela je vino u radnu sobu i sela za sto. Spoznala je neobičnu utehu kad se našla u
okruženju Entonijevog blaga. Sad je bila njegov čuvar. Predmeti su joj davali osećaj svrhe.
Problem je što nije znala njenu prirodu. Možda Entonijevo pismo sadrži objašnjenje. Nije
sumnjala da će pronaći put da zasluži njegovu izuzetnu darežljivost. Pogreb je bio ravan
otkrovenju. Očekivala je šačicu ljudi, pored sebe i advokata, ali crkva je bila gotovo puna. Bilo je
dosta ljudi iz izdavačkog sveta koji su Entonija poznavali kao pisca i onih kojima se obraćao
samo s „Dobro jutro“. Izgledalo je da je uspeo da dodirne svakog kog bi sreo i ostavi na njemu
neizbrisivi trag. U crkvi su bili i dušebrižnici, posvećeni članovi udruženja građana, ženskog
instituta, Amaterskog dramskog društva i čuvari javnog morala na čelu s Mardžori Vodskalop i
odanom zamenicom, Vini Krip. Njihovo „duboko saučešće“ – ponuđeno sa za nijansu previše
entuzijazma, kad je Lora napuštala crkvu – bilo je praćeno tužnim, izveštačenim osmesima i
nedobrodošlim zagrljajima posle kojih je mirisala na mokre kučiće i lak za kosu.
Veliko plavo dugme koje je izvadila iz fioke pri prvoj poseti radnoj sobi još je bilo na
stolu. Počivalo je na etiketi.
Veliko plavo dugme, sa ženskog kaputa?
Pronađeno na pločniku Ulice Grejdaun, 11. novembra…

Margaret je nosila opasne nove gaćice. „Rubinska svila s divnom kremastom čipkom“,
opisala ih je prodavačica, Očigledno se pitala zašto ih Margaret kupuje. Nisu bile ni u dalekom
srodstvu sa za nju uobičajenim donjim vešom iz„Marksa i Spensera“. Njen suprug nestrpljivo je
čekao u prizemlju. Dvadeset šest godina bili su u braku. Isto toliko godina davao je sve od sebe
da joj da do znanja koliko je voli. Voleo je pesnicama i stopalima. Njegova ljubav bila je boje
modrica. Zvučala je kao lomljenje kostiju. Imala je ukus krvi. Niko drugi, naravno, nije znao.
Niko u banci u kojoj je bio pomoćnik menadžera, niko u golf klubu u kom je bio blagajnik i
naročito niko u crkvi, u kojoj je, u prvoj godini braka, postao ponovo rođeni baptista. Ubijanje
boga u njoj bila je božja volja. Tako je izgledalo. Ali niko drugi nije znao, izuzev njega, boga i
Margaret. Njegov društveni ugled bio je poput uredno ispeglanog odela: uniforma koju je nosio
da bi zavarao spoljašnji svet. Kod kuće bi se, kad bi skinuo bankarsku uniformu, pojavljivao
monstrum. Nikad nisu imali dece. Tako je verovatno bilo najbolje. Možda bi i njih voleo. Zašto je
ostajala s njim? Isprva iz ljubavi. Istinski ga je volela. Zatim iz straha, slabosti, očajanja? Iz
svega navedenog. Gordon i bogskršili su joj telo i duh.

„Gde je, dođavola, moja večera!“, grmeoje iz dnevne sobe. Mogla je da ga zamisli kako
gleda ragbi na televiziji i pije čaj, mesnatog, rumenog lica, s naslagama sala popalim preko
kaiša pantalona. Pio je čaj koji je spremila Margaret: s mlekom, dve kocke šećera. I šest tableta.
Nečega ubiti; ne baš. Bog sveti zna da joj je svega preko glave. Mladi doktor u hitnoj dao joj je
punu kutiju, kad se poslednji put „saplela“ i slomila zglob. Nije da nije bila u iskušenju. Pokušaj
ubistva u stanju smanjene uračunljivosti bio bi podnošljiva cena. Ali htelaje da zna. Levo oko joj
se gotovo zatvorilo od otoka boje val-poličele kojom je Gordon hteo da zalije večeru. Trgla se,
kad ga je dotakla. Osmehnula se kad je osetila dodir meke svile na koži. Gordon u prizemlju nije
bio sasvim pri sebi.

Pogledala ga je u oči, po prvi put u mnogo godina, kad je ušla u dnevnu sobu. „Napuštam
te.“

Htelaje da bude sigurna da je razumeo. Gnev u njegovim očima govorio joj je da jeste.

„Vrati se ovamo, glupa kučko!“

 Pokušao je da se podigne iz fotelje, ali Margaretje već napustila sobu. Čula je kako je
pao na pod. Podigla je kofer u hodniku, zatvorila vrata za sobom i krenula stazom, bez osvrtanja.
Nije znala kuda ide i nije marila, dokle god se razdaljina između nje i kuće povećavala. Jetki
novembarski vetar ujedao ju je po modrom licu. Spustila je kofer, na trenutak, da bi zakopčala
najviše dugme starog plavog kaputa. Istanjeni konac je pukao. Dugme joj je skliznulo kroz prste i
palo na pločnik. Podigla je kofer. Nije dirala dugme.

„Ko ga jebe“, pomislila je. „Kupicu novi kaput. Srećan rođendan, Margaret.“

Kucanje je probudilo Loru. Zaspala je, prostrta po stolu. Na obrazu joj je ostao trag
plavog dugmeta na kom je snevala. Onako bunovna nije odmah shvatila da kucanje dopire s
ulaznih vrata. Prošla je pored svog kofera u hodniku. Čekao je da bude raspakovan. Odlučila je
da večeras prvi put prenoći u Padovi. Nekako joj se činilo ispravnim da se useli posle pogreba.
Kucanje se ponovilo. Bilo je uporno, ali nenametljivo. Bilo je strpljivo. Kao da je onaj koji kuca
spreman da čeka koliko god bude potrebno da mu neko odgovori. Otvorila je vrata. Susrela se s
devojkom ozbiljnog, divnog lica u obliku meseca, sa kestenjastim očima u obliku badema. Videla
ju je mnogo puta, ali nikad iz ove blizine. Sedela je na klupi na drugoj strani travnjaka. Devojka
se uspravila do pune visine od sto pedeset pet centimetara, pre no što je progovorila.
„Zovem se Sanšajn. Mogla bih da budem vaša nova prijateljica.“
 15

„Da li da spremim divnu šolju čaja kad gost stigne?“ Lora se osmehnula.
„Znaš li kako se to radi?“
„Ne znam.“
Prošle su dve nedelje od Entonijevog pogreba. Sanšajn je obilazila svakog dana izuzev
nedeljom, kad joj mama nije dozvoljavala.
„Daj makar jedan slobodan dan toj ženi. Sigurna sam da ne želi da stalno remetiš njen mir
i tišinu.“
Devojka nije delovala zbunjeno. „Nisam dosadna. Ja sam njena nova prijateljica.“
„Hmm… htela to ona ili ne“, promrmljala je njena mama, dok je ljuštila krompire za
nedeljni ručak. Radila je u drugoj smeni kao negovateljica u domu za stare. Radnim danima retko
je bila kod kuće. Njen tata je radio na železnici. Stariji brat trebalo je da pazi na nju, ali on nije
primećivao gotovo ništa što se nije dešavalo u visokoj rezoluciji na ekranu veličine kuhinjskog
stola koji je zauzimao najveći deo zida u njegovoj sobi. Valja reći da je imao devetnaest godina.
Nisu mogli da je drže zaključanu. Pošteno govoreći, bilo joj je drago što je Sanšajn pronašla
drugu zanimaciju od sedenja na klupi po čitav dan. Uvek se brinula kako će nepoznati ljudi
reagovati na nepredvidive izlive osećanja njene ćerke. Bila je neustrašiva i puna poverenja, ali su
hrabrost i otvorena priroda bile i njene slabe tačke. Vrline su počesto bile najveći nedostaci.
Obišla je vlasnicu velike kuće, Loru, da bi je pitala da li joj česte posete njene kćerke smetaju.
Htela je da se uveri da njenoj ćerki ne preti nikakvo zlo. Žena je delovala pristojno, iako malčice
uobraženo. Rekla je da je Sanšajn veoma dobrodošla. Kuća je ohrabrila, više od bilo čega drugog.
Bila je veoma lepa. Odisala je posebnom atmosferom koju je pokušala da opiše suprugu, Bertu.
„U njoj je tako bezbedno“, bilo je najbolje objašnjenje zašto je rado odobrila ćerki da
posećuje Padovu. Za Sanšajn, te posete bile su vrhunac dana. Sedela je za kuhinjskim stolom
strpljivo čekajući Lorin odgovor. Lora je zastala s čajnikom u ruci. Pogledala je devojčino
ozbiljno lice.
„Pa, pretpostavljam da mogu da ti pokažem kako se to radi.“
Ponekad je Sanšajn doživljavala kao nedobrodošlog uljeza u njen novi i još nesigurni
život, kao odlučnog nametljivca. Nikad to ne bi priznala. Rekla je njenoj mami da je veoma
dobrodošla. Bilo je dana kad se pretvarala da nije kod kuće, dok je Sanšajn strpljivo ali uporno
zvonila. Jednom se čak sakrila u vrtu iza šupe. Sanšajn ju je pronašla. Blistavim osmehom
oduševljenja naterala ju je da se oseti kao prvoklasni idiot i hladnokrvna kučka.
Entonijev advokat dolazi danas s testamentom i pismom. Lora je to objasnila devojci, ali
nikad nije bila sigurna koliko je razumela. Pomno je posmatrala Loru dok je stavljala čajnik na
šporet i uzimala čisto platno za poslužavnik iz fioke. Gospodin Kvinlan stići će u pola tri po
podne. Sanšajn je pre toga pet puta provežbala kuvanje čaja, uključujući i pranje sudova. Lora je,
u svojstvu zamene za gospodina Kvinlana, morala tri puta da isprazni šolje u saksiju oko
apsidistre da bi poštedela bešiku.
 Gospodin Kvinlan stigao je na vreme. Sanšajn je u njemu prepoznala starca koji je izašao
iz kuće s Lorom na dan Entonijevog pogreba. Nosio je sivo odelo na tanke prugice boje ćumura i
bledo-ružičaštu košulju. Zlatni lanac sata nestajao je u džepu za pojasom. Izgledao je važno.
Devojka se blago naklonila i ponudila petaka, nesigurna kako da pozdravi tako značajnu osobu.
„Izuzetno mi je drago što sam vas upoznao, mlada damo. Ja sam Robert Kvinlan. A ko ste
vi?“
„Ja sam Sanšajn, Lorina najnovija prijateljica. Ljudi me ponekad zovu San. Tako je
kraće.“
Osmehnuo se. „Koje ime vam se više sviđa?“
„Sanšajn. Da li vas ikad zovu Rober?“
„Bojim se da taj rizik ide s ovim poslom.“
Lora ih je uvela u vrtnu sobu. Sanšajn se postarala da gost dobije najbolju stolicu.
Značajno je pogledala Loru.
„Da li da spremim divnu šolju čaja?“
„Bila bi mi od velike pomoći“, odvratila je Lora. U sebi je pomislila da bi bilo mnogo
bolje da je stigla da još jednom skokne do toaleta pre advokatovog dolaska.
Gospodin Kvinlan pročitao je testament Lori dok je Sanšajn bila u kuhinji. Bio je kratak i
jasan. Entoni se zahvalio Lori na obavljenom poslu i prijateljstvu, ali najviše na ljubavlju
nadahnutoj brizi za kuću i sve u njoj. Želeo je da ona nasledi njegovu imovinu pod uslovom da
živi u kući i da održava ružičnjak u postojećem stanju. Znao je da Lorina ljubav prema kući ne
zaostaje za njegovom. Umro je kao zadovoljan čovek zato što je znao da će ona nastaviti da se
brine o kući i da će „na najbolji način iskoristiti svu sreću i spokoj koju ona pruža“.
„To, draga moja, znači da je Padova samo vaša. Pored kuće i sveg u njoj, postajete
vlasnica pozamašne sume u banci. Svi prihodi od autorskih prava slivaće se ubuduće na vaš
račun.“ Gospodin Kvinlan je sa osmehom pogledao preko naočara s okvirom od kornjačevine.
„Evo divne šolje čaja.“ Sanšajn je otvorila vrata laktom. Polako je ušla u sobu, kao hodač
na žici. Zglobovi su joj pobeleli od težine poslužavnika. Vrh jezika joj je virio iz sićušnih usta
sličnih pupoljku ruže. Svedočio je o dubokoj koncentraciji. Gospodin Kvinlan skočio je sa stolice
i oslobodio devojku tereta. Spustio je poslužavnik na stočić.
„Da li da budem majka?“4, pitao ju je.
Devojka je odmahnula glavom. „Imam mamu. Na posluje.“
„Tako je, mlada damo. Hteo sam da pitam da li da sipam čaj.“
Sanšajn je razmišljala o njegovom predlogu. „Znate li kako se to radi?“
Osmehnuo se. „Možda će biti bolje ako mi pokažete.“
Poseta gospodina Kvinlana primicala se kraju, tri stručno nasute šolje čaja i dva ukusna
kolačića kasnije. Sve to obavio je pod budnim okom Sanšajn.
„Još samo jedna stvar“, obratio se Lori. „Treći uslov testamenta.“
Dodao je Lori zapečaćeni beli koverat, na kom je bilo njeno ime ispisano Entonijevom
rukom.
„Mislim da je Entoni želeo da se potrudite da vratite što više stvari iz njegove radne sobe
njihovim vlasnicima. Pismo to detaljno objašnjava.“
Lora se setila prepunih polica i fioka. Zazirala je od golemog zadatka. „Ali kako?“
„Ne bih mogao da vam kažem. Entoni je očigledno imao poverenja u vas. valjalo bi da i
vi imate malo poverenja u sebe. Siguran sam da ćete pronaći način da to uradite.“
Lora je raspolagala s više nade no sigurnosti. Nada se uvek lepo slagala s verom, zar ne?
„Znate, imala je divnu crvenu kosu.“ Podigao je Terezinu fotografiju sa stola.
„Da li ste je upoznali?“ pitala je Lora.
 Advokat je čežnjivo prelazio prstom preko njenog lica na fotografiji.
„Sreli smo se nekoliko puta. Bila je veličanstvena. Imala je divlju karakternu crtu i žustar
temperament. Mislim da su svi muškarci koji su je sreli potpali pod uticaj njene magije.“
Vratio je fotografiju na sto, s vidnim oklevanjem. „Ali nije znala za drugog muškarca
izuzev Entonija. Bio je moj dugogodišnji prijatelj i klijent. Nikada nisam video zaljubljenijeg
muškarca. Njena smrt ga je satrla. To je bio najtužniji događaj…“
Sanšajn je upijala svaku reč. Skupljala ih je da bi kasnije pokušala da ih poreda po
ispravnom redosledu.
„Pustite me da pogađam“, reče gospodin Kvinlan, kad je ustao i krenuo ka gramofonu.
„Sama pomisao na tebe, Al Bouli?“
Lora se osmehnula. „To je bila njihova pesma.“
„Naravno. Entoni mi je ispričao njenu priču.“
„Volela bih da je čujem.“
Lora je, posle Entonijeve smrti, bila sve tužnija zato što je znala veoma malo o njemu, a
pogotovo o njegovoj prošlosti. Njihov odnos bio je čvrsto utemeljen u sadašnjosti. Zasnivao se na
svakodnevnim ritualima i događajima, a ne na deljenju prošlosti ili planiranju budućnosti. Želela
je da sazna što više o njemu. Htela je da bolje upozna čoveka koji joj je verovao i koji se prema
njoj poneo s toliko pažnje i velikodušnosti. Gospodin Kvinlan vratio se u fotelju.
„Jedno od Entonijevih najranijih i najdragocenijih sećanja vezano je za ples na tu
melodiju kad je bio dečačić. To je bilo za vreme Drugog svetskog rata, kad je njegov otac bio kod
kuće na odsustvu. Bio je oficir u Kraljevskom vazduhoplovstvu. Te noći su njegovi roditelji išli
na ples. Prilika je bila specijalna, zato što je to bila očeva poslednja noć kod kuće. Majka je
pozajmila divnu lila večernju haljinu od prijateljice. Verujem da je bila 'skjapareli'. Entoni je
imao fotografiju… Bilo kako bilo, popili su nekoliko koktela u dnevnoj sobi, kad je Entoni došao
da im poželi laku noć. Plesali su uz tu pesmu Ala Boulija – njegov markantni otac i elegantna
majka – podigli su ga u naručje i plesali s njim. Rekao je da se još seća mirisa majčinog parfema i
dodira očeve uniforme. To je bio poslednji put da su bili zajedno i poslednji put da je video oca.
Vratio se u vazdušnu bazu rano sledećeg jutra, pre no što se Entoni probudio. Tri meseca kasnije
zarobljen je iza neprijateljskih linija. Ubijen je pri pokušaju bekstva iz Stalaga Luft III. Entoni i
Tereza, mnogo godina kasnije, nedugo pošto su se sreli, ručali su u art deko vinskom baru u
Kovent gardenu, uz Donija Ozmonda i Dejvida Kasidija. Uvek su izgledali kao ljudi iz nekog
drugog vremena. Začula se pesma Ala Boulija. Entoni je ispričao priču Terezi. Uhvatila ga je za
ruku, ustala i zaigrala s njim, tu i tada, kao da su jedine osobe u restoranu.
Lora je počela da shvata. „To je postupak čudesne žene.“
Gospodin Kvinlan osećajno je odvratio. „Bila je upravo takva.“
Dotad neprimetna Sanšajn je progovorila, kad je počeo da pakuje papire u tašnu. „Da li
biste hteli još jednu divnu šolju čaja?“
Zahvalno se osmehnuo, ali je odmahnuo glavom. „Bojim se da će mi voz pobeći, ako
odmah ne krenem.“ U hodniku je zastao, da bi se obratio Lori.
„Mogu li upotrebiti toalet pre no što krenem?“
 16

Nož za papir bio je od srebra, s ručkom u obliku egipatskog faraona. Lora je gurnula
oštricu između nabora debelog, belog papira. Zamišljala je kako se Entonijeve tajne rasipaju kao
oblak satkan od šapata, dok se koverta otvarala. Sačekala je da Sanšajn ode kući, pre nego što je
donela pismo u radnu sobu. Činilo joj se da je uputnije da pročita pismo u okruženju stvari kojih
se ticalo, umesto u udobnijoj vrtnoj sobi. Blaga letnja predvečerja neosetno su klizila u oštre
jesenje sumrake. Razmišljala je da li da upali vatru u kaminu. Umesto toga, povukla je rukave
džempera da bi pokrila ozeble prste. Izvadila je pismo iz koverte. Izravnala je krute papire.
Rasporedila ih je po stolu ispred sebe.
Draga moja Lora,

Entonijev duboki, nežni glas odjeknuo joj je u ušima. Crna slova su se zamutila i nestala.
Odnele su ih suze koje su joj ispunile oči. Glasno je zajecala i otrla oči rukavom.
„Za boga miloga, Lora, priberi se!“, ukorila je sebe. Iznenadila se kad se osmeh pojavio
na njenim usnama.
Draga moja Lora,

Dosad ste saznali da su Padova i sve što je u njoj vaše vlasništvo. Nadam se da ćete ovde
veoma sretno živeti i da ćete mi oprostiti budalastu sentimentalnost u vezi s ružičnjakom. Znate,
posadio sam ga za Terezu, krštenupo Svetoj Terezi od Ruža. Kad je umrla, prosuo sam njen
pepeo po ružama, da bih uvek bio pored nje. Voleo bih da moj pepeo bude prosut na istom mestu,
ako biste mogli da naterate sebe da to uradite. Možda biste mogli da zamolite Fredija da to učini,
ako vam se čini suviše neprijatnim. Siguran sam da on ne bi imao ništa protiv. Momak je čvrst
kao stena.

Vreme je da vas upoznam sa stvarima u radnoj sobi. Ponovo je sve počelo u ružičnjaku.
Tereza mi je nešto poklonila, kad sam posadio cveće: medaljon koji je dobila na prvoj svetoj
pričesti. Rekla mi je da mi ga poklanja u znak zahvalnosti zbog ružinog vrta i kao podsetnik da će
me zauvek voleti, uprkos svemu. Naterala me je da joj obećam da se neću razdvajati od njega.
Bio je najdragocenija stvar koju sam posedovao. Izgubio sam ga, na dan njene smrti. Bio je u
mom džepu, ujutru kad sam izašao iz Padove. Nije ga bilo kad sam se vratio. Imao sam osećaj
dajeposlednja nit koja nas je spajala prekinuta. Stao sam kao nenavijeni časovnik. Prestao sam
da živim i počeo da egzistiram. Disao sam, jeo, pio i spavao. Ali samo onoliko koliko je bilo
neophodno i ni za dlaku više od toga.

Dozvao sam se pameti zahvaljujući Robertu. „Šta bi rekla Tereza?“ ukorio me je. Imao je
pravo. Bila je tako puna života, koji je joj ukraden. Ja sam bio živ, ali sam odabrao smrt za
života. Razbesnela bi se kad bi znala. „To bi joj slomilo srce“, dodao je Robert. Izašao sam u
svet. Počeo sam da šetam. Jednog dana sam pronašao rukavicu;
 žensku, desnu, od mornarskoplave kože. Odneo sam je kući i etiketirao. Napisao sam
staje, kada igde sam je pronašao. Ona je bila početak moje zbirke izgubljenih stvari. Možda sam
mislio da će neko, ako spasem svaku pronađenu stvar, spasti jedinu stvar na svetu do koje mi je
odista stalo i da ću je jednog dana povratiti i održati prekršeno obećanje. To se nikad nije desilo,
ali ja nikad nisam izgubio nadu. Nikad nisam prestao da skupljam stvari koje su ljudi izgubili.
Pronašao sam nadahnuće za priče u delićima tuđih života. Pomogli su mi da se vratim pisanju.

Znam da je većina stvari najverovatnije bezvredna i da niko ne bi želeo da ih uzme

natrag.'Ali čitav trud bio bi opravdan ako biste usrećili makar samo jednu osobu, ako biste
iscelili samo jedno slomljeno srce. Možda se pitate zašto sam sve ovo držao u tajnosti; zašto sam
godinama zaključavao vrata radne sobe. Ni ja ne znam odgovor. Možda sam se bojao da ne
pomislite da sam budalast ili malčice lud. Predajem vam ovaj zadatak, hora. Od vas tražim samo
jedno: da pokušate.

Nadam se da je vaš novi život onakav kakvom ste se nadali i da ćete naći ljude s kojima
ćete ga podeliti. Ne zaboravite da postoji svet izvan Padove koji bi s vremena na vreme trebalo
posetiti.

Još nešto – jedna devojka često sedi na klupi na drugoj strani travnjaka. Izgleda da je
pomalo izgubljena duša. Često sam želeo da učinim za nju nešto više od nekoliko ljubaznih reci.
Nažalost, starcu je u današnje vreme teško da pomogne mladoj dami, a da to ne bude na tužan
način pogrešno protumačeno. Možda biste vi mogli da se „zgotivite s njom“ i da joj ponudite
prijateljstvo? Radite kako mislite da je najbolje.

S najdubljom ljubavlju i zahvalnošću,

Bog vas blagoslovio,

Entoni

***

Lorini udovi behu ukočeni od hladnoće kad j e ustala iz stolice u radnoj sobi. Savršeni,
biserni mesec visio je na crnom nebu. Potražila je toplotu u kuhinji i pristavila vodu za čaj,
razmišljajući o Entonijevim zahtevima. Rado će rasuti njegov pepeo u ružičnjaku. Vraćanje
izgubljenih stvari neće biti tako lak zadatak. Ponovo je osećala ono kamenje u džepu. Podsećalo
je na ono što uistinu jeste. Njeni roditelji umrli su pre dosta godina. Nikako nije mogla da se
otrese pomisli da ih je izneverila. Nikad joj to nisu rekli, ali šta je uradila da bi ih učinila
ponosnim i da bi im se odužila na nepokolebljivoj ljubavi i odanosti? Nije upisala fakultet, njen
brak je bio katastrofalan i nije uspela da im podari makar jedno unuče. Jela je ribu i krompiriće u
Kornvolu kad joj je umrla majka. Činjenica da joj je to bio prvi odmor posle rastave s Vinsom
nije bila nikakav izgovor. Entoni je ispunio prazninu koja je ostala kad joj je otac umro šest
meseci kasnije. Možda bi zadatak koji joj je poverio mogao biti njena prilika da se iskupi? Možda
će joj omogućiti da konačno u nečemu bude uspešna.
Pomislila je na Sanšajn. U tome je bila za korak ispred Entonija, ali ne svojom zaslugom.
Devojka joj je prva ponudila prijateljstvo. Oklevala je i još okleva da joj uzvrati istom merom.
Pomislila je koliko ju je puta videla pre Entonijeve smrti, a da ništa nije učinila. Ništa nije rekla,
pa čak ni „Zdravo“. Entoni je činio ono malo što je mogao, čak i nakon smrti. Bila je razočarana
sobom, ali i odlučna da pokuša da se promeni. Odnela je čaj uz stepenice, do spavaće sobe, koju
je prisvojila. Bolje reći, koju je izabrala da deli s Terezom. Zato što je još bila tamo. Njene stvari
još su bile tamo. Ne i odeća, naravno, nego njen toaletni sto, fotografija s Entonijem,
neobjašnjivo položena po stolu, i mali plavi emajlirani časovnik. 11.55. Ponovo je stao. Spustila
je šolju. Navijala je časovnik, dok nije nastavio da nežno kuca. Otišla je u krevet i ostavila zavese
širom otvorene. Savršeni mesec prekrio je ružičnjak avetinjskom prekrivkom satkanom od
svetlosti i senki.
 17

Junis

1984.

„Božić je, da-di-da, i mi razgonimo seni…“

Gospođa Doji je pevušila dok je usluživala muškarca ispred Junis, s dve porcije kobasica i
nešto totenhem kolača. Ućutala se da bi povratila dah, pre no što je pozdravila Junis.
„Taj Bob Gelding5 je strašan tip. Okupio je sve te pop pevače da snime ploču za one
sirotane u Etio…“ ostatak reči se pokazao neuhvatljivim. „U pustinji.“
Junis se nasmejala. „Čovek je zamalo pa svetac.“
Gospođa Doji pakovala je krofne u kesu. „Nije da tipovi kao“, nastavila je, „Boj Džordž,
Midžet Ur i slični ne mogu da odvoje neku crkavicu za milostinju. Tu su i one Banane – slatke
cure, ali ne znaju da koriste četku za kosu, ako je suditi po fotografijama.“
Daglas nije reagovao na zvuk Junisinih koraka na stepenicama. Siva i vlažna gubica mu
se trzala, a prednje šape blago mrdale, dok je sanjao bog te pita šta. Na osnovu uglova usana
razmaknutih u osmeh dalo se zaključiti da sanja nešto lepo. Bomber ga je posmatrao sedeći za
svojim stolom, kao zabrinuto dete Sneška Belića koji se nezaustavljivo topi. Htela je da ga
ohrabri, ali nije znala šta da mu kaže. Daglas je stario. Dani su mu bili sve kraći i malobrojniji.
Umreće. Slomiće srca. Zasad je bio srećan i zadovoljan. Zateći će kromu s kremom kad se
konačno probudi. S džema na krem (u stvari džem i krem) prešlo se da bi Daglas nabacio nešto
mesa na stare kosti. Svake godine je u sve većem obimu misteriozno nestajalo.
Bomberu se pak dešavalo nešto sasvim drugo. Za deset godina koliko ga je Junis
poznavala uspeo je da nabaci skromni trbuščić. Njegovo još okretno telo je, u međuvremenu,
omekšalo. S ljubavlju se potapšao po stomačiću kad je po ko zna koji put rekao „Moramo da
prestanemo da jedemo ovoliko krofni“. U tom komentaru nije bilo ni trunke rešenosti. Junis je
ćutke prešla preko njega.
„Da li tvoji roditelji ove nedelje dolaze u grad?“
Zavolela je Grejs i Godfrija. Radovala se njihovim, na svu žalost, sve redim posetama.
Bilo je više nego očigledno da ih starost ne štedi. Neumitni proces omekšavanja tela i uma bio je
vidljiviji na Godfriju. Snaga i pamet nezaustavljivo su ga napuštale.
„Ne, neće svraćati ove nedelje. Nisu u najboljem raspoloženju. Založiće šporet, natočiti
dobar viski i podići most preko šanca.“ Bomber je, mršteći se, gledao rukopis ispred sebe.
„Zašto se mrštiš? Šta je bilo?“, zabrinuto će Junis.
„Pa, jedan od njihovih dobrih prijatelja stradao je kad je ona bomba eksplodirala u
Brajtonu. Pre nekoliko nedelja izbio je požar u metrou, na liniji koju redovno koriste. Izgleda da
misle kako je, da citiram reči klasične pesme, 'Bezbednije da ostanu kod kuće'.“ Žustrim
pokretom zatvorio je rukopis. „Tako je verovatno bolje. Mislim da bi mama smatrala svojom
dužnošću da se raspita o ovom.“
 Gadljivo je mahnuo papirima pred Junis, kao da drži ukvarenu ribu. Daglas se konačno
pomerio u uglu. Osmotrio je okolinu ostarelim, zamućenim očima. Skupio je snagu da mahne
vrhom repa, kad je video da su svi zdravi i na broju. Junis mu je pritrčala. Poljubila ga je u od sna
toplu glavu. Mahnula je kromom ispred njega, isečenom na način koji mu je najviše prijao. Nije
zaboravila na ukvarenu ribu.
„O čemu se radi?“
Bomber je ispustio dramatični uzdah. „Zove se Pametnjakovićka i zatucani.“
„Zvuči zanimljivo.“
„Pa, to je verovatno jedina pohvala koja se može izreći na račun najnovije Uvre terrible
moje ljubljene sestre. Tiče se pet ćerki bankrotiranog fudbalskog trenera. Njihova majka rešena je
da ih uda za pop zvezde, fudbalere ili za bilo kog punišu. Paradira njima na lokalnom lovačkom
balu, na kom najstariju, Dženet, na ples poziva specijalni gost, mladi, zgodni vlasnik gospodarske
kuće-hotela, gospodin Bingo. Njena sestra Izi očarana je njegovim zagonetnim prijateljem,
gospodinom Arsijem, koncertnim pijanistom svetskog glasa. On pak misli da je ponašanje mladih
seljanki na balu prilično vulgarno i odbija da se pridruži Izi u karaoke duetu. Ona ga naziva
snobom i nadureno odlazi. Da skratim drugu i neobično poznatu priču. Najmlađa ćerka beži za
Margejt s drugorazrednim fudbalerom. Tamo urade iste tetovaže. Zatrudni s njim. On je otkači.
Ona završava u garsonjerici u Pekamu. Dženet se na kraju udaje za gospodina Binga, posle
prilično dobronamernih i pompeznih intervencija gospodina Arsija. Gospodin Arsi baca se na
pravljenje slatke muzike s Izi, uprkos izričitoj zabrani njegovog agenta.“
Junis je odustala od pokušaja da očuva ozbiljan izraz lica. Urlala je od smeha zbog
Poršine poslednje književne krađe. Bomber je, uprkos tome, nastavio.
„Njihov rođak, gospodin Kofins, religiozni je edukator u izuzetno skupoj i potpuno
beskorisnoj privatnoj školi za devojčice. Ponudio se da oženi bilo koju sestru koja bi ga htela.
One su ga, na majčino najcrnje očajanje, listom odbile zbog smrdljivog daha i prćastog pupka.
Zbog toga se oženio dalekom rođakom, Šarmejn. Ona je oberučke prihvatila brak s njim zato što
je imala brčiće i s dvadeset jednom i po godinom važila za prestarelu priliku.“
„Sirota Šarmejn. Čemu ja imam da se nadam na pragu trideset prve, ako je ona s dvadeset
jednom i po morala da se zadovolji muškarcem smrdljiva daha i prćastog pupka!“
Bomber se nacerio. „Oh, siguran sam da bismo ti lako našli finog gospodina Kofinsa, kad
bi ga zbilja htela.“
Gađala ga je spajalicom.
Kasnije iste večeri lutala je po vrtu Bomberovog zapuštenog stana, dok je on spremao
večeru, pod budnim Daglasovim okom. Nikad se neće udati. To joj je bilo jasno. Nikad se neće
udati za Bombera, a nije htela nikog drugog. Toliko o tome. U prošlosti bi izašla s ponekim
obećavajućim mladićem; s nekima i po nekoliko puta. Nije mogla da se otrese osećanja da čini
nešto nepošteno. Svaki muškarac zauzimao je drugo mesto, iza Bombera, a nijedan nije
zasluživao da bude večiti drugi. Svaka veza će doveka biti samo prijateljstvo i seks, a nikada
ljubav, a nijedno prijateljstvo nikad neće biti dragoceno kao ono koje je delila s Bomberom. U
jednom trenutku digla je ruke od izlazaka. Setila se rođendanskog putovanja u Brajton, od kog je
prošlo gotovo deset godina. Danje bio divan, ali je njegov kraj dočekala slomljenog srca. U vozu
na povratku kući sedela je pored voljenog muškarca susprežući suze. Znala je da nikad neće biti
prava cura za Bombera i da za njega nikada neće biti prave cure. Bili su prijatelji, najbolji
prijatelji. Za nju je to bilo daleko bolje rešenje nego da ga uopšte nema u svom životu.
Bomber je mešao bolonjeze sos u kuhinji, misleći na razgovor s Junis. Bila je prelepa
devojka, blistave inteligencije i vedrog duha. Imala je i zapanjujuću zbirku šešira. Nije mogao da
shvati zašto ne izlazi, i zašto ne koristi neko od spektakularnih glavopokrivala da bi očarala
nekog jednako zadivljujućeg mladića.
„Da li ti to smeta?“ Glasno je razmišljao, umesto da postavi pitanje. Takav postupak bio
bi suviše direktan.
„Da li mi šta smeta?“ Junis se pojavila na vratima. Mahala je tankim hlebom kao
dirigentskom palicom i pijuckala crveno vino.
„To što nemaš zgodnog tipa s crvenim sportskim kolima, kožnim adresarom i stanom u
Čelsiju?“
Junis je odlučno odgrizla okrajak. „Šta bih, za ime sveta, radila s takvim čovekom, kad
imam tebe i Daglasa?“
 18

„Dama neće hteti da je primi natrag.“

Sanšajn je spustila šolju i tacnu na sto ispred Lore.
„Trebalo bi da je sačuvaš za divnu šolju čaja.“
Tanušni, kremkasti, koštani porcelan bio je skoro providan, ukrašen rukom oslikanim
ljubičicama duboke purpurne boje, sa zlatnim tačkicama. Lora je pogledala prijateljičino ozbiljno
lice. Zagledala se u njene tamnosmeđe oči. Uvela ju je u radnu sobu tog jutra. Upoznala ju je sa
suštinom Entonijevog pisma.
„Rekao je da bi trebalo da vodimo računa jedna o drugoj“, objasnila je.
Prvi put je videla osmeh na devojčinom licu. Radoznala i poletna cura razgledala je
stvarčice u radnoj sobi, ne potrudivši se da zatraži dozvolu. Činila je to s pažnjom i poštovanjem
koji su ulivali sigurnost Lori i koji bi oduševili Entonija. Držala je svaki predmet mekim
ručicama, kao da je ptice slomljenog krila. Lora je upravila pažnju na šolju s tacnicom i
kartonsku etiketu. Takve stvari se retko gube.
„Ali ne znamo to, Sanšajn. Ne znamo kome su pripadale.“
Devojčina presuda bila je neopoziva. „Ja znam. Pripadala je dami. Ona ne želi da joj se
vrate.“
Govorila je bez imalo nadmenosti ili drskosti. Samo je saopštavala činjenicu.
„Ali otkud znaš?“
Sanšajn je podigla šolju. Privila ju je na grudi. „Osećam to. Ne razmišljam u glavi,
jednostavno osećam.“ Vratila je šolju na tacnu. „I dama ima pticu“, dodala je, onako uzgred.
Lora je uzdahnula. Sudbina izgubljenih stvari visila je nad njom, teška kao davljenikova
odežda. Entoni je odabrao za naslednicu. Bila je ponosna i zahvalna zbog toga. Plašila se da će ga
izneveriti. Sanšajn i njena „osećanja“ više će joj odmoći nego pomoći u tom poslu, ako je suditi
po šolji i tacni.
Šolja i tacna od koštanog porcelana.
Pronađeni na klupi u vrtovima Rivijera, 31. oktobra…

Julalija se konačno promeškoljila u fotelji. Posmatrala je okruženje, očima zamagljenim

od starosti. Široki osmeh rascepaoje njeno naborano lice, otkrivajući testerasti niz još belih zuba,
kad ga je prepoznala i shvatila da još nije mrtva.

„Hvaljen nek je Isus za još jedan dan s ove strane rajskih vrata“, pomislila je. „I proklet
daje“, rekla je, kad su strele artritičnog bola prostrelile njene koščate noge pri pokušaju da
ustane. Možda je živa, ali brza sigurno nije bila. Uposlednje vreme sve je češće spavala u
prizemlju. Sprat je bio sve nedostupnija teritorija. Zbog toga se selila u nešto što su zvali
zaštićenim smeštajem. Ona je to zvala predajom. Isticanjem bele zastave. Ali nije imala kud. Ide
ugarsonjeru sa zajedničkom trpezarijom, kuhinjom i s mogućnošću pripreme vlastitih jela. Na
mesto gde pokrivaju madrac plastičnim čaršavom za slučaj da se uneredite po postelji. Odgegala
se kroz kuhinju. Klizila je u papučama i stiskala štapove, kao gerijatrijski kros-kantri skijaš.
Stavila je čajnik na šporet i kesicu čaja u šolju. Otvorila je zadnja vrata i propustila sunce u
kuću. Nekad se ponosila svojim vrtom. Isplanirala ga je i posadila. Dugo godina ga je mazila i
pazila. Prerastao je ipodivljao, kao neposlušni tinejdžer. Svraka se pojavila pred njenim nogama
čim su se vrata otvorila. Reklo bi se da je imala težak dan; možda zamalo koban susret s
komšijskom mačkom. Oči su joj se sjajile. Tiho je graktala Julaliji, dok je saginjala glavu na
jednu pa na drugu stranu.

„Dobro jutro, Rosini, prijatelju moj“. To je bila njihova šala. „Pretpostavljam da si

došao po doručak.“

Svraka je đipila u kuhinju iza nje i strpljivo čekala da joj starica donese malo suvog
grožđa iz konzerve.

„Kako ćeš ti bez mene?“, pitala je, kad je bacila nekoliko zrna na kuhinjski pod. Ptica ih
je pozobala i pogledom zaiskalajoš.

„Izađi, prijatelju“, rekla je, i prosula ostatak grožđa po pragu.

Odnelaje čaj u dnevnu sobu. Mučno je napredovala, pomažući se jednim štapom. Oprezno
se spustila u svoju stolicu. Soba je bila puna lepih stvari; otkačenih i divnih tričarija i ukrasa.
Julalija se čitavog života ponašala kao svraka. Okružila se sjajem i svetlucanjem, iskričanjem
iplišom, magičnim i sablasnim. Došlo je vreme da se rastane sa svim tim. To je njeno blago. Ona
će odlučiti o njegovoj sudbini. Nije mogla da ga ponese sa sobom, ali ni da podnese pomisao da
će ga uzeti vozač belog kombija po imenu Dejv – „Čišćenje kuća: nijedan posao nije prevelik
ilipremaliza nas“. Osim toga, neke stvari bi je mogle uvaliti u nevolju. Nisu bile sasvim…
zakonite. Pa, ne ovde. U njenim ormanima bilo je skeleta. Doslovce.

Gotovo do podneva punila je šarena kolica za kupovinu. Raštimani udovi, podmazani

poslom, slobodnije su se kretali dok je odmicala ka vrtovima pored parka. Pokloniće sve stvari
koje bude natrpala u kolica. Ostavite ih tamo gde te ih neko nad. Što se ostalih stvari tite, niko ih
se nete dočepati. Bio je školski dan. U parku i vrtovima nije bilo nikog izuzev nekoliko vlasnika
pasa i nesretnika koji je još spavao na podijumu za orkestar. Niko nije video kad je fulalija
poredala četiri snežne kugle, zečju lobanju i zlatni džepni sat po zidiću oko fontane. Dublje u
parku ostavila je dva srebrna crkvena svetnjaka, prepariranu lasicu, a kompletpozlatenih proteza
u niši spomenika izginulim u ratu. Ostavila je mumificirani svinjski penis i pozlaćenu muzičku
kutiju iz Pariza na stepenicama pored jezerceta, a porcelansku lutku s praznim otvorima za oči
na sedištu klackalice. Kristalna kugla za proricanje sudbine završila je u kamenom pojilištu za
ptice u vrtu, a polucilindar s gavranovim perima na vrhu sunčanog časovnika. Crna činija
ostavljena je u podnožju sikamore čije lišće je ličilo na istopljeni kaleidoskop tamnocrvene,
narandžaste i žute boje. Gotovo prazna kolica poskakivala su na raštimanim točkićima. Sela je
na drvenu klupu okrenutu parku i zadovoljno uzdahnula. Dobro obavljen posao – zamalo pa
gotov. Poslednji predmeti na klupi pored nje bili su šolja i tacna od koštanog kristala, ukrašeni
pozlaćenim Ijubičicama. Zadrmale su se u udarnom talasu eksplozije dve kuće odatle koja je
ubila poštara i ozbiljno ozledila prolaznika. Debeo, prljavi stub dima dizao se u popodnevno
nebo. Julalija se osmehnula, kad se setila da je ostavila uključen gas.
 „Pripali gas ispod čajnika, stavi čaj u šolju i sipaj mleko u vrčić.“
Lora se vratila u kuhinju. Sa osmehom je gledala kako se Sanšajn naglas preslišava, dok
je kuvala čaj. Uvek je tako radila sa svakim zadatkom koji je iziskivao koncentraciju. Čula je
kucanje na zadnjim vratima. Fredi je ušao, ne čekajući poziv. Prethodne večeri razgovarala je s
njim i dala mu do znanja da može da nastavi da radi u Padovi, ako to želi. Pozvala ga je da pije
čaj s njom u kuhinji, umesto sam u vrtu, kao što je dotad činio. Nije svraćao od pogreba, kad je
situacija oko Padove bila neizvesna.
Iznenadila je sebe kad ga je pozvala na čaj. Mislila je da će se osećati manje nelagodno u
njegovom društvu, ako se češće bude viđala s njim. Morala je da prizna da joj se sve više dopada.
„Dve kocke šećera, molim vas“, rekao je namigujući Sanšajn, koja je duboko pocrvenela i
upravila pogled na kašičicu, koja joj se najedanput učinila jako zanimljivom. Lora je znala kako
se oseća. Bilo je nečeg intrigantnog kod ovog na rečima škrtog muškarca koji se s toliko veštine i
ljubavi brinuo o vrtu i s nenametljivom delotvornošću opravljao sve i svašta po kući. Lora nije
znala gotovo ništa o njegovom životu van Padove. Govorio je vrlo malo, a ona nije smogla
hrabrosti da ga pita. Poradiće na tome, obećala je sebi. Njega je zanimalo samo ima li posla i
kolača.
„Fredi, ovo je Sanšajn, moja nova prijateljica i pomoćnica. Sanšajn, ovo je Fredi.“
Devojka je skrenula pogled s kašičice za čaj i pokušala da pogleda Fredija u oči.
„Zdravo, Sanšajn. Kako ide?“
„Kako šta ide? Imam devetnaest godina. Ja sam razigrani drom.“ Fredi se osmehnuo.
„Imam trideset pet godina i tri četvrtine, ja sam jarac.“
Sanšajn je spustila šolju čaja ispred Fredija, a zatim i vrč mleka i činiju šećera. Spustila je
i kašičicu za šećer, tanjir s kolačima, viljušku, bocu tečnosti za pranje sudova, paket kornflejksa,
mutilicu za jaja. I kutiju šibica. Blagi osmeh se pojavio na Fredijevom zgodnom licu, otkrivajući
niz savršeno belih zuba. Osmeh je prerastao u duboki, grleni smeh. Kakvom god ga je testu
Sanšajn podvrgla, položio ga je. Sela je pokraj njega.
„Sveti Entoni je ostavio sve izgubljene stvari Lori. Moramo da ih vratimo odgovarajućim
ljudima. Sve, izuzev šolje i tacne.“
„Je l’ tako?“
„Tako je. Hoćete li da vam pokažem?“
„Nemojte danas. Popiću čaj i tečnost za pranje sudova i otići na posao. Uradićemo to kad
sledeći put dođem.“
Sanšajn se zamalo osmehnula. Lora je počela da se oseća pomalo suvišno. „Entoni je
nesumnjivo bio veoma dobar čovek, ali, ako ćemo pošteno, nije bio svetac.“
Fredi je iskapio šolju. „Pa, mogao je biti. Zar niste čuli za Svetog Entonija od Padove,
sveća zaštitnika izgubljenih stvari?“
Odmahnula je glavom.
„Ne šalim se s vama. To je istina. Pet godina sam išao na veronauku“, dodao je, da bi
objasnio poreklo svog znanja.
Sanšajn se trijumfalno osmehnula. Sada je imala dva prijatelja.
 19

Lora je odbacivala prethodni život. To je bio prljav posao. Izvrnula je kutiju punu smeća u
kantu i zatvorila poklopac. Oblak prašine i prljavštine obavio joj je lice. To su bile poslednje
stvari koje donela iz stana. Veliki broj nije ni otpakovala posle selidbe iz kuće koju je delila s
Vinsom. Teško da će joj ikad biti potrebne, ako joj nisu zatrebale u poslednjih šest godina.
Dobrotvorno društvo rado bi prihvatilo nešto od tog „đubreta“, ali to bi podrazumevalo put do
grada za koji nije bila raspoložena. „Prezauzeta sam“, ubeđivala je sebe. Nije ni završila rečenicu,
kad se setila reči iz Entonijevog pisma: postoji svet izvan Padove koji bi s vremena na vreme
trebalo posetiti. Postidela se. „Odneću ih nekog drugog dana“, zarekla se.
Obrisala je prljavštinu s lica rukama. Otrla ih je o farmerke. Baš se isprljala; vreme je za
tuširanje.
„Zdravo. Da li radite ovde?“
Pitanje je uputila dugonoga plavuša koja se pojavila na stazi pored kuće u tesnim
farmerkama i bledoružičastim antilop mokasinama s prepoznatljivim guči kaiščićima, sličnim
uzengijama. Savršeno su se slagale s džemperom od kašmira. Lorino zbunjeno lice navelo je
devojku na pomisao da je strankinja, priglupa ili gluva. Ponovo je pokušala da joj se obrati.
Govorila je veoma polako i za nijansu preglasno.
„Tražim Fredoa – vrtlara.“
Traženi čovek se na svu sreću baš tada pojavio. Laganim korakom nosio je drvenu gajbu
tek iskopanog krompira. Spustio ju je pred Lorine noge.
„Fredo, dušo!“
Devojka mu je obavila ruke oko vrata. Strastveno ga je poljubila u usta. On se nežno
oslobodio njenog zagrljaja. Uhvatio je za ruku.
„Felisiti, šta za ime božje ovde radiš?“
„Došla sam da izvedem svog slatkog momka na ručak.“
Nacerio se. Činilo se da mu je malo nelagodno. „Felisiti, ovo je Lora. Lora, ovo je
Felisiti.“
„Shvatila sam.“ Lora je klimnula, ali nije pružila ruku. To je bilo dobro zato što Felisiti
nije imala naviku da se rukuje s „kućnim pomoćnicama“. Srećni par je otkasao držeći se podruku.
Lora je unela krompire u kuhinju. S treskom je spustila gajbu na sto.
„Jebena balavica!“, besnela je. „Da li izgledam kao neko ko ovde radi?“
Stala je ispred ogledala u hodniku. Morala je da razmisli o onom što je u njemu videla. S
neurednom kosom, prljavom maramom, štrokavim licem, u širokoj bezobličnoj trenerci odista je
ličila na kućnu pomoćnicu.
„Prokletstvo!“
Ustrčala je uz stepenice. Dugo se tuširala vrućom vodom. Sedela je na krevetu obavijena
peškirom, svesna da je voda sprala prljavštinu, ali ne i njen bes. Bila je ljubomorna. Stidela se tog
osećanja, ali nije mogla da ga porekne. Strašno joj je zasmetalo kad je videla da ta bednica ljubi
Fredija. Podigla je obrve, kad se suočila s vlastitim odrazom u ogledalu toaletnog stola.
Snebivljivo se osmehnula. „I ja mogu izaći na ručak, ako želim.“
Nego šta će. Izaći će na ručak. Entoni bi želeo da izađe. Izaći će. Danas. Iz ovih stopa.
Nedostajući mesec bio je „otmeno opušteni“ pab s ambicijama da postane odelo-kravata
mesto. Blizina Crkve Svetog Luke činila ga je popularnim među posetiocima venčanja i sahrana.
Lora je naručila viski sa sodom i „odreske bakalara, začinjene probranim travčicama i servirane s
ručno seckanim kralj Edvard krompirićima i blago umućenim tartar sosom“. Sela je u jedan u
nizu separea okrenutih baru. Hrabrost je napustila gotovo odmah po izlasku iz kuće. Ono što je
trebalo da bude uživanje, izmetnulo se u nešto što se trpi, kao poseta zubaru ili puzanje gradskim
ulicama u saobraćajnoj gužvi. Bilo joj je drago što je stigla dovoljno rano da ugrabi separe i što se
setila da ponese knjigu iza koje će se sakriti, u slučaju da neko pokuša da zapodene razgovor s
njom. Na putu joj se javila zabrinjavajuća misao da bi Fredi i raspusna Felisiti mogli biti među
gostima u pabu. Užasnula se, ali je bila previše tvrdoglava da bi se vratila. I evo je, pije u podne,
što je nečuveno, pretvara se da čita knjigu koja je ne zanima i čeka ručak do kog joj nije stalo. I
sve to da bi se dokazala pred sobom i da ne bi izneverila Entonija. Kad samo pomisli da je mogla
biti kod kuće čisteći šporet… Morala je da se nasmeje samoj sebi.
Pab se punio. Separe do njenog zauzet je baš kad je kelnerica donela papreno skupe riblje
krokete i krompiriće. Slušala je stenjanje i duvanje, odlaganje kesa i kaputa. Prepoznala je
zapovedni alt Mardžori Vodskalop, kad su novi susedi počeli glasno da čitaju meni. Prepoznala je
i nervozni glas Vini Krip. Složile su se i naručile dva „poussin i portobelo potaža“. Kucnule su se
čašicama džin-tonika i započele razgovor o predstavi Vragolastog duha, u produkciji amaterske
glumačke družine.
„Tehnički sam naravno premlada da bih igrala madam Arkati“, ustvrdila je Mardžori, „ali
ta uloga zahteva glumicu izuzetnog opsega i suptilnosti. Pretpostavljam da sam bila jedini pravi
izbor Everardu na raspolaganju, s obzirom na dramatis personae'.“
„Da, naravno da jesi, draga moja“, složila se Vini, „i Džilijan je sasvim profesionalna s
kostimima i šminkom. Očas posla će te postariti.“
Mardžori nije znala da li da bude zadovoljna ovim komentarom. „Pa, izgleda kao
profesionalac' s obzirom na količinu šminke koju normalno nosi“, zlobno je prokomentarisala.
„Nevaljalice!“ zacerekala se Vini. Ućutale su kad je kelnerica donela supu s piletinom i
pečurkama, zajedno sa „širokim asortimanom majstorski spravljenih hlepčića“. Bacile su se na
soljenje supe i mazanje hleba puterom.
„Malo sam nervozna zbog igranja Idit“, priznala je Vini. „To je najveća uloga koju sam
dosad dobila. Ima užasno mnogo teksta, nošenja pića i hodanja tamo-amo.“
„Htela si da kažeš 'scenskog posla' i 'blokiranja', Vini. Upotreba ispravne terminologije
jako je važna.“ Mardžori je odgrizla veliki komad veknice od raženog brašna. Zamišljeno je
žvakala pre no što je dodala: „Ne bih se preterano brinula da sam na tvom mestu, draga moja. Idit
je, naposletku, samo sluškinja. Neće tu biti mnogo prave glume.“
Lora je završila ručak i zatražila račun. Pomen poznatog imena privukao joj je pažnju, baš
kad se spremala da krene.
„Sigurna sam da će Džefri biti savršeno podesni Čarls Kondomin, iako bi Entoni Perdju u
mlađim danima bio idealan za tu ulogu: visok, tamnokos, zgodan i nepodnošljivo šarmantan.“
Mardžori je gotovo čeznutljivo zvučala.
„Bio je pisac u stvarnom životu“, dodala je Vini.
Mardžori se trudila da jezikom izbaci semenku iz hleba, zavučenu ispod proteze. Uspela
je i nastavila: „Prilično je neobično da je ostavio sve što ima prilično neprijatnoj služavki, Lori.“
„Hmmm. Da znaš da to nisu čista posla.“ Vini je uživala u ogovaranju za ručkom. „Pitam
se dali je tamo bilo nekog nečistog^ posla“, dodala je značajnim tonom, oduševljena onim što je
smatrala duhovitom igrom reči.
Mardžori je iskapila džin-tonik i dala znak kelnerici da donese još jedan.
„Pa, verovatno nije samo čistila prašinu i usisavala.“ Lora je nameravala da se
neprimećeno iskrade iz paba, ali sada se okrenula ka njima i obratila im se s drskim osmehom.
„Felacio“, obznanila je. „Svakog petka.“ Izašla je, bez pozdrava.
Vini je izgledala zbunjeno. Obratila se Mardžori. „Šta to znači?“
„To je italijanski specijalitet“, reče Mardžori, dok je brisala usne salvetom. „Jednom sam
ga jela u restoranu.“
 20

Sanšajn je spustila iglu na sirupasti obrtni disk. Nagrađena je milozvučnim tonovima Ete
Džejms, ljutim i bogatim kao dimljena paprika.
Fredi je sedeo za stolom u kuhinji. Lora je pravila sendviče za ručak.
„Ima sjajan ukus.“ Fredi je nagnuo glavu u pravcu muzike.
Lora se osmehnula. „Bira muziku za ceremoniju rasipanja Entonijevog pepela. Kaže da će
biti kao u filmu u kom pas dobij a kost, a satovi staju zato što je Sveti Entoni mrtav, ali da će biti
zauvek zajedno s Terezom. Samo što je zove Gospa od Cveća. Ne znam otkud joj to ime.“
Isekla je krastavce u providne kriške i iscedila konzervu lososa.
„Želi da drži govor, iako nisam sigurna da ćemo ga razumeti.“
„Siguran sam da će biti dobar.“ Igrao se kašičicom koja je ostala na stolu. „Govori stvari
na svoj način, to je sve. Zna reči koje ostali koriste, ali više voli sopstvene.“
Lora je polizala mrvicu putera s prsta. Nije navikla na ovako sadržajan razgovor s
Fredijem. Obično se izražavao mešavinom klimanja glavom, sleganja ramenima i uzdaha.
Sanšajn se nije zadovoljavala tim repertoarom. Ozbiljnim pogledom i mekim, milozvučnim
glasom mamila mu je reči veštinom ukrotitelja zmija.
„Ali zar na taj način ne otežava sebi život, zar se tako ne udaljava od…“
Ućutala je, kad je njen lanac razmišljanja prekinut intervencijom političke korektnosti.
Fredi je oprezno vagao njene reči, bez želje da je osuđuje.
„Htela si da kažeš da se tako udaljava od normalnih' ljudi?“
Na Loru je došao red da slegne ramenima. Nije znala šta je htela da kaže. Sanšajn je imala
malo prijateljica u školi. Razuzdani tinejdžeri koji su se muvah po parku, ločući jeftini sider,
rasturajući ljuljaške i vodeći ljubav nemilosrdno su je zadirkivali. Da li su oni normalni? Zašto bi
Sanšajn htela da bude kao oni, ako jesu? Fredi je žonglirao kašičicom na vrhu kažiprsta. Lora se
posvetila sendvičima. Oštrim pokretima sekla ih je u trouglove. Sad će misliti daje… Šta?
Zatucana? Idiot? Možda je i bila. Sve češće ga je viđala. Njegovo mišljenje bilo joj je sve važnije.
Ideja da ga pozove u kuhinju u predasima posla da bi razvila opušteniji odnos s njim još nije
mogla da zasluži epitet uspešne, ali se najviše radovala vremenu koje je provodila s njim.
Pažljivo je odložio kašičicu ispred sebe. Zavalio se u stolicu, tako da su se prednje noge
podigle s poda. Htela je da ga opomene da ne sedi kako bi trebalo.
„To je neka vrsta kamuflaže“ – stolica se ponovo oslanjala na sve četiri noge – „mislim na
njen način govora. Podseća me na Džeksona Poloka. Kod njega ima tako mnogo tačaka i poteza
bojom, da ako je neki od njih pogrešan, niko ne zna koji je. Nikad nećemo znati da li je Sanšajn
rekla neku pogrešnu reč.“ Odmahnuo je glavom, blago se smešeći. „To je genijalno.“
Genije je u tom trenutku ušao u kuhinju i zatražio ručak. Lora je još razmišljala o
Fredijevim rečima. Nije očekivala da će vrtlar koristiti Džeksona Poloka kao lingvističku
metaforu. Ostvarila je još jedan intrigantni uvid u njegovu ličnost. Htela je da što više sazna o
njemu.
„Uzgred budi rečeno“, Fredi se obratio Lori, „film je Četiri venčanja i sahrana.“
 Sanšajn se nacerila i sela pored najnovijeg prijatelja.
Posle ručka otišli su u radnu sobu. Sanšajn je očajnički želela da pokaže Entonijev muzej
izgubljenih stvari Frediju. Lora se premišljala da li da ga zapita za neku upotrebljivu ideju o
povratku tih stvari vlasnicima. Pri svakom ulasku u radnu sobu činilo joj se da je sve punija, da u
njoj ima sve manje prostora, a sve više stvari. To nije sve. Osećala se sve sitnijom; smanjivala se,
tonula. Činilo joj se da police krčkaju, kao da će svakog časa popustiti, a da fioke škripe kao da
će se otvoriti i raspasti. Strahovala je da će biti sahranjena pod lavinom izgubljenih predmeta.
Radna soba je za Sanšajn bila trezor s blagom. Milovala je, uzimala i grlila predmete. Tiho je
govorila samoj sebi – ili možda predmetima – i čitala etikete s neskrivenom zanesenošću. Fredi je
bio zapanjen.
„Ko bi rekao!“ prošaptao je, ogledajući se oko sebe. „Znači zato nikud nije išao bez
tašne.“
Krhko oktobarsko sunce borilo se da prodre kroz cveće i lišće na zavesama. Soba je bila
mračna i ispunjena senkama. Raširio je zavese, pokrenuvši meteorsku kišu blistavih čestica
prašine u svim pravcima.
„Bacimo nešto svetla na ove stvari.“
Sanšajn ga je vodila okolo, kao kustos koji ponosno pokazuje umetničku zbirku. Pokazala
mu je dugmad i prstenje, rukavice, plišane mede, stakleno oko, nakit, komad slagalice, ključeve,
novčiće, plastične igračke, pincete, četiri zubne proteze i glavu lutke. To je bio sadržaj samo
jedne fioke. Kremasta šolja i tacna s naslikanim ljubičicama počivale su na stolu. Sanšajn ih je
podigla i dala Frediju.
„Lepe su, zar ne? Dama ih nije htela natrag. Lora će ih zadržati zbog divne šolje čaja.“
Lora je htela da je demantuje, ali je devojčino lice isijavalo tako nepokolebljivu sigurnost
da su reči zamrle na njenim usnama.
„U tom slučaju, pripadaju tebi.“
Prstima se očešao o njenu šaku, kad je uzela šolju i tacnu od njega. Na trenutak ju je
pogledao u oči, pre no što se okrenuo i seo u Entonijevu stolicu.
„Na tebi je da pokušaš da sve ove predmete“, rekao je, mahnuvši rukom oko sebe, „vratiš
tamo gde pripadaju?“ Njegov ton pokazivao je da ne zazire od veličine zadatka.
„Tako je zamišljeno“, odvratila je Lora.
Sanšajninu pažnju privukao je predmet koji je ispao iz fioke koju je otvorila. Podigla ga je
s poda i odmah ispustila. Zaurlala je od bola.
Ženska kožna rukavica, mornarskoplave boje, desna.
Pronađena na travi u podnožju mosta Kou, 23 decembra…

Mraz je ujedao. Bilo je suviše hladno za sneg. Rouz je podigla glavu ka crnom nebu,
isprobadanom zvezdama i oštrim polumesecom. Prsti su joj se smrzli, a stopala utrnula, uprkos
dvadesetominutnom žustrom hodu. Bila je previše tužna za suze. Skoro je stigla. Dobro je što nije
bilo automobila, nikog da joj zasmeta ili da interveniše. Prekasno je za razmišljanje. Stigla je.
Ovo je to mesto. Preći će most i plitku travnatu obalu. Skinula je rukavicu i izvukla fotografiju iz
džepa. Poljubila je lice devojčice koja joj je uzvratila osmeh. Bilo je previše mračno, ali je znala
da je tamo. „Mamica te voli.“ Oštra smrznuta trava povređivala joj je ruku bez rukavice dok je
silazila niz nasip. Na dnu je bio šljunak. „Mamica te voli“, prošaptala je, kad je daleko svetlo
zaparalo tamu i kad su šine zapevale. Život je postao pretežak za življenje.

„Život je postao pretežak za življenje. Dama je umrla“ objašnjavala je potresena Sanšajn.

 Fredi je privukao sebi i čvrsto zagrlio. „Mislim da bi ti prijala divna šolja čaja.“
Pripremio ga je, pod devojčinim budnim okom. Dve šolje čaja i nekoliko kolačića s
džemom kasnije pokušala je da im još nešto kaže.
Nije mogla da im saopšti ništa bolje od: „Volela je svoju devojčicu, ali je bila veoma
tužna.“
Lora je bila duboko uznemirena. „Sanšajn, možda bi bilo bolje da više ne ulaziš u radnu
sobu.“
„Zašto?“
Lora je oklevala. Jedan deo nje nije hteo da se devojčica previše petlja u ove stvari. Znala
je da je to sebično, ali je očajnički želela da pronađe način da učini Entonija, a možda i svoje
roditelje, ponosnim. Posthumno, naravno. Ovo je njena prilika da konačno uradi nešto dobro.
Nije želela da je iko ometa u tome.
„Da ne bi naišla na druge stvari koje bi te još više potresle.“
Devojka je odlučno odmahnula glavom. „Dobro mi je.“
Lora nije izgledala ubeđeno. Sanšajn je imala šta da kaže.
„Kako ćeš znati šta je sreća, ako nikad nemaš tugu?“ pitala je. „Svi umiru, samo da znaš.“
„Mislim da te je upravo matirala“, promrmljao je Fredi.
Lora se oklevajući nasmešila, kad je shvatila da je pobeđena.
„Ali“, nastavio je Fredi, „možda imam nešto što će te razveseliti. Imam plan.“
 21

Sanšajn je čekala pored sunčanog sata. Izgledala je ozbiljno i svečano u ružičastom

vunenom kaputu i srebrnim bejzbol čizmicama sa resicama. Vlažno oktobarsko popodne bilo je
na izmaku. Ivice praznog neba prevlačile su se crvenkastim sjajem nadolazećeg sumraka. Fredi je
na Sanšajnin signal pustio muziku i stao do Lore, da bi krenuli „prolazom“ oivičenim lelujavim
svetlima, do mesta na kom ih je Sanšajn čekala da započnu ceremoniju. Fredi je nosio Entonijev
pepeo u skromnoj drvenoj urni. Lora je nosila lepu kartonsku kutiju punu ružinih latica i
fotografiju Tereze iz vrtne sobe. Potiskivala je nagon za smehom, dok je hodala po svetlosnoj
stazi uz neizbežnu muzičku pratnju Ala Boulija.
Sanšajn je isplanirala sve do poslednjeg detalja. Gramofon je stavljen na pogodno mesto,
da bi Fredi mogao da ga dohvati kad se nagne kroz prozor. Konfete od ružinih latica i sveće s
mirisom ruža naručene su specijalno za ovu priliku. Sanšajn je spočetka htela da sačeka da ruže
procvetaju. Lora nije mogla da podnese pomisao da će Entonijev pepeo još devet meseci čamiti
na polici. Nije imala srca da ga tako drugo drži razdvojenog od Tereze. Sveće s mirisom ruža i
konfete bile su plod teško postignutog kompromisa. Fredi i Lora stigli su do Sanšajn baš kad je
gospodin Bouli zapevao poslednju strofu. Slušala je njegove reči, verovatno po prvi put.
Učinilo joj se da je pesma napisana za Entonija i Terezu. Sanšajn je napravila pauzu,
dovoljno dugu da bi bila dramatična, pre no što je spustila pogled na komad papira koji je stiskala
u rukama.
„Ožalošćeni voljeni, okupili smo se ovde pred očima božjim i u sudbini ove komplikacije,
da bismo spojili ovog muškarca, Svetog Entonija“ – kucnula je po poklopcu njegove urne – „i
ovu ženu, Gospu od Cveća“ – pokazala je nagore okrenutim dlanom na fotografiju – „u svetom
mraku što je časno stanje. Sveti Entoni uzima Gospu od Cveća da mu bude zakonita venčana
žena, da ga ima i da se o njoj stara odsad pa nadalje, u dobru i zlu, bogatog ili siromašnog, da ga
voli i nestane s njim u smrti. I sve se rimuje“, ponosno je dodala.
Ponovo je zastala, dovoljno dugo da atmosfera postane skoro neugodna, ali s
nesumnjivom namerom da naglasi svetost situacije.
„Zemlja zemlji, pepeo pepelu, fanki pankiju. Znamo da je major Tom majmun. Možemo
da budemo heroji na samo jedan dan.“
Nagnula se napred i obratila Frediju i Lori scenskim šapatom. „Bacaj pepeo, a ti konfete“,
i dodala: „Sledite me.“
Započeli su luckastu procesiju po ružičnjaku. Sanšajn ih je vodila oko golih grmova.
Sjajna letnja odežda svela se na nekoliko vlažnih, požutelih listića, koji su se tvrdoglavo držali uz
granje. Fredi je sledio devojčicu, prazneći urnu, najpažljivije što je mogao. Lora je stupala za
njim. Pokušavala je da izbegne vetar, dok je sejala konfete po sivom tragu Entonijevih ostataka.
Smatrala je da će rasipanje pepela biti veoma duhovni čin, ali je u zbilji više nalikovao pražnjenju
kese usisivača. Sanšajn je zastala i pogledala komad papira, kad je urna konačno ispražnjena.
„Bio je njen sever, jug, istok, zapad; njena radna sedmica i nedeljno odelo.
Bila je njegov mesec i zvezde i omiljena pesma. Mislili su da će njihova ljubav večno
trajati, i nisu pogrešili.“
Fredi joj je namignuo, široko se smešeći, „I još se rimuje“, rekao je.
Sanšajn se nije dala omesti. „Proglašavam vas mužem i ženom. Nijedan muškarac neće
ukrasti grmljavinu onima koje su bog i Sanšajn spojili.“
Klimnula je Frediju, koji je krenuo ka gramofonu.
„Sad je vreme za mladin i mladoženjin prvi ples.“
Eta Džejms obznanila je „Konačno“, dok je umiruće sunce bojilo ledenoplavo nebo
grimizom, a pesma kosa odjekivala po nadolazećem sumraku, upozoravajući na mačku u lovu.
Lora je bacila pogled ka Frediju dok su poslednje note tinjale u ledenom vazduhu. Gledao
je pravo u nju. Osmehnuo se kad su im se pogledi sreli. Počela je da skuplja svećice. Sanšajn još
nije završila. Protresla je komad papira i pročistila grlo.
„Ja sam vaskrsenje i svetlost, reče Gospod; onaj koji veruje u mene ako i umre živeće. I
laka je noć za mene i laka je noć za njega.“
Soba je bila drugačija kad je Lora te večeri otišla u krevet. Možda je bila toplija. Ili se
takvom činila zbog vina podeljenog s Fredijem i Sanšajn. Slavili su Terezino i Entonijevo
ponovno sjedinjavanje. Sve stvari na stolu bile su na mestu. Mali plavi časovnik, kao i obično,
stao je u 11.55. Navila ga je da bi i sutra stao u isto vreme. Navukla je zavese i legla u krevet.
Na posteljini je bilo latica ruža koje su tog dana poslužile kao konfete.
 22

Junis

1987.

Bet je trčkala ispred njih, premeravajući park u potrazi za nepoželjnim. Pokatkad bi se

okrenula, da bi proverila da li je poslušno prate. Plišano lice izgužvalo bi joj se u komičnom
mrštenju. Dobila je ime po filmskoj zvezdi na koju je uznemirujuće podsećala. Prozvali su je i
Bebi Džejn po jednom od njenih najupečatljivijih likova.
Bomber se sav zaledio posle Daglasove smrti. Držao je psetance u naručju, dugo nakon
što je izdahnulo, i nakon što se njegovo meko krzno ohladilo. Junis je urlala i eruptirala od tuge,
ali je Bomber ukočeno sedeo, suvih očiju, dok se pepeljasti oblak žalosti spuštao oko njega,
gušeći suze. Prostor koji je Daglas zauzimao u kancelariji svakodnevno ih je pritiskao. Imali su
jednog čoveka manje i kromu više. Junis je nastavila let na automatskom pilotu. Bomber se srušio
i izgoreo. Pićem je ubijao tugu, a spavanjem pijanstvo.
Na kraju je samo jedan čovek mogao da dopre do njega. Bilo je teško reći ko se više
naložio na Toma Kruza, Bomber ili Junis, dok se šetao od motorcikla do bara i aviona, sa
rejbankama. Tri noći zaredom gledali su Top Gan, kad je počeo da se daje u Odeonu prošle
godine. Junis je tri nedelje nakon Daglasove smrti upala u Bomberov stan zahvaljujući rezervnim
ključevima i išutirala njegovo ožalošćeno dupe iz kreveta. Konačno je zaplakao za kuhinjskim
stolom. Suze su mu klizile niz lice i kapale u šolju crne kafe koju mu je skuvala. Uhvatila ga je za
ruku.
„O, toliko je voleo da leti s tobom, Bombere. Ali, odleteo je… bez tebe. Tako je učinio,
iako nije želeo.“
Bomber je sledećeg dana došao trezan u kancelariju. Bebi Džejn je sledeće nedelje stigla
iz utočišta za pse Batersi; svojeglavi smotuljak crnog i plavog pliša. Nije volela krofhe.
Omirisala je i prezrivo okrenula glavu, kad su je ponudili. Volela je skupe stvari: bečke puslice.
Junis je pogledala Bombera dok je kučence njuškalo praznu kesu čipsa na travi. Ponovo je
ličio na sebe. Tuga se još opažala ispod očiju i na obrazima, ali se osmeh nazirao, a ramena
počela da se ispravljaju. Nikad neće biti Daglasova zamena, ali već je skretala pažnju. Junis nije
sumnjala da će, ako bude onako kao što je Bebi Džejn htela, a obično jeste, i ona postati zvezda.
Vratila se u kancelariju i pristavila čajnik dok je Bomber pregledao poštu. Bebi Džejn je
sela na jastuk. Spustila je glavu na prednje šape. Pripremala se za tegoban posao: grickanje
kolača. Bomber je mahao tankom knjižicom kratkih priča konkurentskog izdavača, tek izašlom iz
štampe, kad se pojavila s čajem.
„Izgubljeno i nađeno iz pera Entonija Perdjua. Hmmm, čuo sam za nju. Dobro se prodaje.
Pitam se zašto je stari Brus meni poslao.“
 Junis je uzela papir s pohvalnim kritikama na račun knjige. „Poslao ti je da bi likovao.“
„'Bombere'“, naglas je čitala, „'molim te da uzmeš primerak ove izuzetno uspešne zbirke,
s mojim najtoplijim pozdravima. Imao si svoju priliku, staro momče. Uprskao si je!“
Bomber je odmahnuo glavom. „Ne znam o čemu govori. Zgrabili bismo je, da je Perdju
prvo nama poslao. Pismo je verovatno posledica neodmerene upotrebe spreja za kosu. Pomutila
mu je mozak.“
Junis je podigla knjigu i počela da je lista. Piščevo ime i naslov, kao dve iskre, razgorele
su nejasno sećanje. Rukopis? Napregla je um, u potrazi za odgovorom. To je nalikovalo lovljenju
jabuka zubima u buretu: kliznula bi, baš kad je mislila da je zagrizla. Bebi Džejn je teatralno
uzdahnula. Njen kolač je en retard. Zanemoćala je od gladi. Junis se nasmejala i pomilovala
psetance po glavi.
„Prava si diva, mlada damo! Ugojićeš se i više nećeš moći da jedeš kolače. Moraćeš da
trčiš po parku i grickaš celer. I to ako budeš imala sreće.“
Bebi Džejn se umilno zagledala u Junis, dugmetastim crnim očima, oivičenim dugim
crnim trepavicama. Ta taktika je svaki put uspevala. Dobila je svoj kolač. Konačno.
Telefon je zazvonio, baš kad je lizala usnice u optimističkoj potrazi za zaostalim
mrvicama šlaga. Zapovednički bi zalajala, posle svakog zvona. Bebi Džejn brzo je preuzela
menadžersku poziciju u firmi. Držala ih je na kratkoj uzici. Bomber je odgovorio.
„Mama.“
Slušala ga je izvesno vreme. Posmatrala je njegovo lice. Odmah je znala da vesti nisu
dobre. Ustao je.
„Hoćeš li da dođem? Odmah ću doći, ako želiš. Ne budi smešna, majko, naravno da nije
nikakav problem.“
Sigurno je bilo reči o Godfriju, divnom, ljubaznom, duhovitom džentlmenu Godfriju,
odlutalom zbog poodmakle demencije. Jedra nekad veličanstvenog galeona istanjila su se i
poderala. Više nije mogao da plovi sopstvenim kursom. Sad je prepušten na milost i nemilost
morskih strujanja i oluja. Prošlog meseca uspeo je da istovremeno poplavi kuću i izazove požar.
Počeo je da puni kadu i zaboravio na to. Sišao je u prizemlje da bi osušio košulju. Ostavio je na
šporetu, pre no što je krenuo u selo da kupi novine. Voda je kapala s tavanice u kuhinji kad je
Grejs ušla u kuću iz staklenika. Ugasila je požar započet upaljenom košuljom. Nije znala da li da
se smeje ili da plače. Odbila je da prizna da joj je potrebna pomoć. Bio je njen suprug. Volela ga
je. Obećala je da će biti pored njega „u zdravlju i bolesti“. Dok ih smrt ne rastavi. Nije mogla da
ga pošalje u dom. A opet… Ovog puta je pobegao. Pa, tačnije, odlutao je. Telefonirala je policiji
posle jednosatnog grozničavog pretraživanja sela. Na kapiji je naišla na lokalnog sveštenika, koji
je na putu do parohijanina pronašao Godfrija. Hodao je sredinom ulice, s metlom na ramenu kao
da je puška, i Grejsinom crvenom beretkom na glavi. Poverio je prečasnom Adelstropu da se
vraća u jedinicu, posle vikend odsustva.
Bomber je spustio slušalicu s rezigniranim uzdahom.
„Hoćeš li da pođem s tobom, ili da ostanem ovde i čuvam tvrđavu s Bebi Džejn?“
Interfon je zazujao, pre no što je stigao da odgovori.
Porša je s jezivim mirom saslušala vesti o očevoj najnovijoj eskapadi. Odbila je da obiđe
roditelje s Bomberom, a nije ponudila ni podršku, ni pomoć. Bomber je zalud pokušao da razbije
njenu hladnu čauru.
„Ovo je ozbiljno, seko. Ne možemo očekivati od mame da pazi na njega dvadeset četiri
časa dnevno. Predstavlja opasnost za sebe. Uskoro će, bože me sačuvaj, biti opasnost i za nju.“
Porša je ispitivala tek namackane crvene nokte. Bila je prilično zadovoljna uslugom.
Toliko da je dala funtu napojnice manikirki.
 „Pa? Šta očekuješ da učinim tim povodom? Njemu je mesto u domu.“
„Već je u domu“, prosiktala je Junis. „U vlastitom domu.“
„Umukni, Junis. To nisu tvoja posla.“
„Možda nisu, ali joj je stalo!“ planuo je Bomber.
Porša, žacnuta Bomberovom žustrom opaskom i potajice užasnuta očevom bolešću,
odgovorila je na jedini njoj poznati način: uvredama.
„Bezdušno kopile! Naravno da se brinem zbog njega. Samo sam bila iskrena. Mora da
bude pod ključem, ako je opasan. Imala sam petlje da to kažem, ako ništa drugo. Uvek si bio
beskičmenjak. Stalno si se uvlačio mami i tati. Nijedanput im se nisi suprotstavio, kao ja!“
Bebi Džejn je videla da situacija izmiče kontroli. Nije joj se dopadalo što se neko tako
ponaša s njenim prijateljima. Izrazila je nezadovoljstvo potmulim rezanjem. Porša je potražila
izvor pretnje i opazila srčano kučence, naoštreno za bitku.
„Da li je zaguljeni zapišavač tepiha još tu? Pomislila sam da vam je bilo dosta kad je onaj
mali monstrum konačno crkao.“
Junis je pogledala ka kutiji na Bomberovom stolu, s Daglasovim pepelom. Nemo mu se
izvinila. Pitala se kako da nanese odgovarajući i što jači bol ovoj groznoj ženi, kad je shvatila da
se Bebi Džejn već odlučila za akciju. Napustila je svoj jastuk kao lav u lovu koji je spazio
drhtavu gazelu. Odmerila je Poršu najžešćim pogledom i podigla glas. Čitavo telo joj je vibriralo.
Usne su joj se povukle unazad otkrivajući male, ali opake zube. Porša je mlako mahnula u
njenom pravcu. Psetance je nastavilo da napreduje, očiju uprtih u svoj plen. Lajanje je sad bilo
protkano dramatičnim rezanjem.
„Iš! Iš! Sedi! Dole!“
Bebi Džejn je nastavila da se primiče.
Porša je kapitulirala kad je pseto prešlo polovinu prostorije. Započela je nedostojanstveno
povlačenje, praćeno nimalo damskim spletom psovki.
Bomber je počeo da se pakuje.
Junis je ponovo ponudila pomoć. „Poći ću s tobom, ako želiš.“
Zahvalno se osmehnuo i odmahnuo glavom. „Ne, ne. Biću dobro. Ostani ovde i povedi
računa o madam“, rekao je. Sagnuo se i pomilovao Bebi Džejn po ušima. Pseto ga je posmatralo
s obožavanjem.
„Sad makar znamo istinu“, dodao je s vragolastim osmehom. „Kakvu? Da je Porša balon
vrelog vazduha na visokim štiklama?“ Odmahnuo je glavom i nežno podigao šapicu rukom.
„Niko ne tera Bebi Džejn u ćošak!“ Junis se zacenila od smeha. „Gubi se, Patriče Svejzi!“
 23

„Izgubljeno i nađeno iz pera Entonija Perdjua. Znala sam da je knjiga negde u kući!“
Lora je trijumfalno ušla u kuhinju, mašući knjižicom kratkih priča. Fredi je podigao
pogled s laptopa na kuhinjskom stolu. Uzeo je knjigu. Počeo je da je prelistava.
„Valja li?“
„Zavisi šta misliš kad kažeš valja'.“ Lora je sela u stolicu nasuprot njemu. „Dobro se
prodavala. Entonijev izdavač je svojevremeno bio veoma srećan. Zapamtila sam tog sitnog
čoveka. Jednom ili dvaput svraćao je ovamo. Preterivao je s lakom za kosu.“
„Preterivao je, kažeš?“ pobunio se Fredi. „Mislim da je bilo koja količina te supstance
preterana. Ako nisi Liberači, naravno. Ili profesionalni plesač.“
„To se zove 'muško lickanje'“, Lora se osmehnula. „Ne bih rekla da se razumeš u te
stvari“, dodala je, posmatrajući njegove neposlušne tamne kovrdže, prosute preko okovratnika
košulje, i strnjiku koja je senčila donji deo njegovog lica.
„Nemam potrebe za tim“, odvratio je, namigujući joj. „Ja sam prirodno zgodan.“
I bio je, Lora se nemo složila s njim. O, bože! Nije valjda to glasno izgovorila. Možda je
klimnula. Osećala je kako joj se izdajničko crvenilo penje uz vrat. Sranje! Možda će ga pripisati
poodmaklim godinama. To će biti još veće sranje! Možda će pomisliti da je matora. Sredovečna.
Spremna za velike gaće, plime nekontrolisanog crvenila i debele spavaćice. Uopšte nije bila. U
stvari, večeras će izaći na sastanak.
„Šta misliš, da li je dobra?“
Fredi je to rekao.
„Izvini. Odlutala sam. Šta si me pitao?“ Mahnuo je knjigom prema njoj. „Izgubljeno i
nađeno – šta misliš o njoj?“
Uzdahnula je i raširila ruke po stolu ispred sebe.
„Mislim da je išao na sigurno. Divno je napisana, ali je sadržaj lišen uobičajene oštrine.
Previše je „živeće srećno i berićetno do kraja života“, za moj ukus. Kao da je mislio da će,
napisavši dovoljno srećnih krajeva za druge ljude, prizvati jedan i za sebe.“
„Ali nije ga dočekao…“
Tužno se osmehnula. „Sve dosad.“
Ukrstila je prste.
„Da li je zato prestao da piše?“
Odmahnula je glavom. „Nije. Napisao je nekoliko tomova kratkih priča. Pretpostavljam
da ih je zasnivao na pronađenim stvarima. Isprva su bile optimistične, pitke i komercijalne. Sitni
izdavač Brus bio je oduševljen njima, i još više novcem koje su donele. Priče su s vremenom
bivale sve mračnije, a karakteri zakučastiji, čak poremećeni. Srećni krajevi postepeno su ustupili
mesto senovitim misterijama i pitanjima bez odgovora. Sve to zbilo se pre no što sam se zaposlila
kod njega. Pomislila sam da su kasnije priče mnogo bolje, kad sam ih pročitala. Sigurno je da su
više podsećale na njegove ranije radove. Bile su maštovite i inteligentne. Entoni mi je rekao da se
Brus razbesneo kad ih je pročitao. Hteo je više „lepih“ priča i ništa izuzev njih. Tražio je
književni ekvivalent limunade. Entoni mu je isporučivao apsint. Odbio je da ih objavi. I to je bilo
to.“
„Zar Entoni nije potražio drugog izdavača?“
„Ne znam. Kad sam počela da radim za njega, imala sam utisak da piše za svoju dušu, a
ne za druge. U jednom trenutku prestao je da mi daje materijal za kucanje, izuzev ponekog
pisma.“
Podigla je knjigu sa stola. Nežno je pomilovala korice. Stari prijatelj joj je nedostajao.
„Kako bi bilo da veb-sajt nazovemo – Izgubljeno i nađeno?“
Veb-sajt je bio Fredijev plan. Lora isprva nije bila sigurna da je to dobra ideja. Entoni je
toliko godina odolevao tehnologiji u svom spokojnom domu. Mislila je da bi otvaranje vrata
čudovišnom internetu i njegovim goblinskim rođacima, tako brzo nakon njegove smrti, bilo
veliko ogrešenje o njegovu uspomenu. Fredi je ubedio u suprotno.
„Entoni je tražio od tebe da ne menjaš samo jednu stvar: ružičnjak. Ostavio ti je kuću zato
što je znao da ćeš učiniti pravu stvar. Padova je sad tvoja, iako si je dobila sa zaveštanjem. Entoni
je verovao da ćeš znati da upotrebiš pravi metod za vraćanje stvari ljudima koji su ih izgubili.“
Veb-sajt će biti golemo, virtualno skladište izgubljenih predmeta koje će ljudi posećivati
da bi razgledali stvari koje je Entoni pronašao, da bi povratili ono što im pripada. Još su
razrađivali pojedinosti, uključujući i ime.
„Izgubljeno i nađeno. Zvuči previše dosadno.“ Sanšajn je došla iz radne sobe. Tražila je
kolače.
„Da li da skuvam divnu šolju čaja?“ Fredi je oduševljeno protrljao ruke.
„Mislio sam da nikad nećeš pitati. Suv sam kao martini Džejmsa Bonda.“
Devojka je napunila čajnik. Pažljivo ga je spustila na šporet.
„Kako može piće, koje je vlažno zato što je piće, da bude suvo?“
„To je dobro pitanje, dete“, reče Fredi. Pomislio je, na koje zbilja nemam nikakav
odgovor.
Lora mu je pritekla u pomoć. „Šta kažete na Kraljevstvo izgubljenih stvari?“
Sanšajn je neodobravajuće nabrala nos. „Sveti Entoni držao je sve izgubljene stvari na
bezbednom mestu. Bio je Čuvar, baš kao ti sada. Trebalo bi da ga nazovemo Čuvar izgubljenih
stvari.“
„Sjajno!“ reče Fredi.
„A gde su kolači?“ pitala je Sanšajn.
Lora se vratila iz frizerskog salona baš kad se Fredi spremao da krene.
„Izgledaš drugačije.“ To je zazvučalo kao optužba. „Da li si obukla novi džemper?“
Došlo joj je da ga šutne od muke. Na sebi je imala džemper star nekoliko godina. Upravo
je potrošila gotovo dva sata i nimalo skromnu sumu od sedamdeset funti da bi se ošišala i
ofarbala, nijansom koju je stilistkinja Eliz opisala kao svetlucavobakarnu. Osećala se kao milion
dolara kad je izašla iz salona, zabacujući sjajnu kestenjastu grivu kao razigrani poni. Sad je, iz
nekog razloga, mislila da je bacila pare.
„Upravo sam sredila kosu“, promrmljala je kroz stisnute zube.
„A, tako. To je sigurno to“, rekao je, dok je preturao po rancu, tražeći ključeve. Pronašao
ih je. Počastio je kratkim osmehom i pošao ka vratima.
„Odoh ja. Vidimo se sutra.“
Lora je šutnula stalak za kišobrane čim su se vrata zatvorila za njim. Oborila ga je na pod.
Skupljala je rasute kišobrane i štapove, govoreći sebi da nova frizura ionako nije bila za Fredija i
da stoga nije ni važno da li je primetio ili nije.
Popela se uz stepenice. Divila se novoj crnoj haljini, koja je visila u prednjem delu
ormana. Bila je elegantna i ukusna, s odmerenom količinom seksepila. Otkrivala je dovoljno
nogu i poprsja za ženu njenih godina, ako je verovati prodavačici koja joj je uzela kreditnu
karticu. Lora je mislila da je malo tesna i prokleto skupa. Moraće da jede malo i da pazi da nešto
ne prospe po njoj.
Njen kavaljer zvao se Grejam. Bio je Vinsov menadžer. Nabasala je na njega na parkingu
paba, posle ručka u Nedostajućem mesecu. Često ga je sretala na božičnim zabavama u
predstavništvu, dok je bila u braku sa Vinsom, a on sa Sandrom. Više nije bila, a odnedavno ni
on. Pitao ju je da izađu. Po prvi put je pomislila „zašto da ne“ i pristala. Verovatno pod utiskom
susreta s Felisiti.
Više nije bila tako sigurna. Uvukla se u novu haljinu i ponovo pogledala kosu u ogledalu.
Posumnjala je da je povukla pravi potez. Lora je, ako je verovati Eliz, čija stolica u salonu je za
većinu mušterija igrala ulogu ispovedaonice, u poslednje vreme postala glavni predmet
ogovaranja. Entoni je kao pisac za života stekao status slavne ličnosti manjeg kalibra u
komšiluku. To je značilo da su njegovi poslovi, posle smrti, postali predmet javnog zanimanja.
Javnost je pak iznosila šarolike sudove o Lori, od „prefrigane trkačice za novcem“ i „alave
profuknjače“ do „odane prijateljice koja je zaslužila nasledstvo“ i „bivše državne šampionke u
tradicionalnim irskim plesovima“.
„Mislim da te je gospođa Morisi s nekim pobrkala“, priznala je Eliz. „Pa, nije ni čudo.
Uskoro će napuniti osamdeset devetu. Kupus jede samo četvrtkom.“
Lora je pomislila da ne bi trebalo da izlazi. Ljudi će misliti da je počela da se zabavlja
prebrzo posle Entonijeve smrti. U novoj haljini i s novom frizurom izgledaće kao neko ko
razbacuje nasledstvo i igra na njegovom grobu pre no što se zemlja čestito slegla. Samo što je
kremiran i rasut, pa tehnički to ne bi bilo moguće. Ali sad je prekasno. Pogledala je na sat.
Grejam će uskoro stići. Ostavljao je utisak pristojnog muškarca. Džentlmena.
„Biće ti dobro“, rekla je sebi. „To je samo večera.“
Ali nije bila nimalo gladna kad je taksi stigao.
Grejam se ponašao kao džentlmen. Čekao je u restoranu sa šampanjskim koktelom i
pomalo nervoznim osmehom. Prihvatio je njen kaput, poljubio je u obraz i rekao da divno
izgleda. Gucnula je koktel i počela da se opušta. Onoliko koliko je mogla u tesnoj haljini. Možda
će naposletku sve biti dobro. Hrana je bila ukusna. Jela je onoliko koliko je smela, dokjoj je
Grejam govorio o razvodu – iskra je ugasla; bili su prijatelji, ali ne i ljubavnici; i o novom
zanimanju za nordijsko hodanje – „kretanje čitavim telom pomoću štapova od fiberglasa“.
Oduprela se porivu da se našali na njegov račun. Nije mu rekla da ne izgleda dovoljno staro da se
kreće sa štapom, da i ne govorimo s dva. Morala je da prizna da izgleda kao neko ko je u dobroj
kondiciji. Proslaviće četrdeset šesti rođendan, ali mu je torzo pošteđen naslaga sredovečnog sala,
a ramena deluju široko i mišićavo ispod znalački ispeglane košulje.
U ženskom toaletu čestitala je sebi dok je osvežavala ruž. Njenom kavaljeru ništa ne fali,
pomislila je. Ima divne manire za stolom. Razmazala je ruž usnama pre no što ga je vratila u
torbu.
Grejam je insistirao da je otprati do kuće taksijem. Raskravljena vinom i prijatnim
društvom, dozvolila mu je da na trenutak spusti glavu na njeno rame, dok je objašnjavala vozaču
kako da stigne do Padove. Ali neće ga pozvati na kafiću, pićence ili neki drugi eufemizam. Znala
je da ne bi trebalo da se brine zbog ogovaranja, ali nije mogla da pomogne sebi. Epitet „fufa“ ni
najmanje joj nije odgovarao. Spavala je samo s trojicom muškaraca. Jedan od njih bio je Vins, pa
se nije mogao računati. Nije se ponosila time. U stvari, želela je da ih je bilo više. Možda bi našla
pravog, da je isprobala veći broj. Ali neće to učiniti na prvom sastanku. Grejam je bio džentlmen.
Ne bi očekivao tako nešto.
 Prilično zbunjeni Grejam deset minuta kasnije bio je u taksiju na putu kući. Nije odmakao
dalje od verande, da i ne govorimo o prvoj bazi. Lora je grgoljila u kupatilu, ispirajući usta.
Ispljunula je ljutu tečnost u lavabo i ugledala,svoj zabezeknuti izraz u ogledalu. Maškara se
razlivala niz obraze, ovlažena suzama. Ruž se razmrljao u groteskna klovnovska usta. Izgledala je
kao fufa. Besno se borila s haljinom. Prebacila ju je preko glave i gnevno zgužvala u loptu. U
kuhinji je bacila u kantu za smeće i oštrim pokretom otvorila vrata frižidera. Prošek je imao
grozan ukus posle vodice za ispiranje usta. Zažmurila je i progutala vino. Ponela je bocu sa
sobom u vrtnu sobu. Zapalila je vatru u kaminu. Oborila je i razbila čašu dok je to radila.
„Sranje! Prokletstvo! Glupa jebena čaša!“, sipala je uvrede po oštrim krhotinama koje su
se sjajile u svetlosti vatre. „Ostani tu, slomljena. Baš me briga!“
Nesigurnim korakom vratila se u kuhinju i pronašla drugu čašu. Praznila je bocu, pogleda
uprtog u plamen. Pitala se kog je đavola izigravala te večeri.
Zaspala je na kauču strašno pijana i iscrpljena od jecanja i štucanja. Divna, tek isfrizirana
kosa uokvirivala joj je od plača podbulo lice.
 24

Spavala je desetak sati. Izgledala je kao neko ko je nemirno spavao nekoliko nedelja, kad
se probudila. Pulsiranje u glavi poklopilo se s oštrim kucanjem po staklu francuskih prozora. S
velikim naporom digla se dovoljno visoko da vidi ko to pogoršava njenu ionako nepodnošljivu
glavobolju. To je bio Fredi. Stajao je iznad nje, kamenog lica, s šoljom vrele kafe u ruci. Uspela
je da se uspravi u sedeći položaj. Privila je ćebe uz bolno telo, dok je Fredi pogledom prelazio
preko dve čaše vina, praznih flaša i njene neuredne spoljašnjosti.
„Vidim da si se noćas lepo provela.“ Ton mu je bio samo za nijansu prigušeniji.
Prihvatila je kafu i nešto nerazgovetno promrmljala.
„Sanšajn mi je rekla da si izašla s dečkom.“
Stresla se od gutljaja kafe. „On nije moj dečko“, zakrkljala je.
Podigao je obrve. „Pa, meni izgleda da ste se lepo družili“
Oči su joj se ispunile suzama, a stomak gnevom. „Kakve to dođavola ima veze s tobom?“
planula je.
Slegnuo je ramenima. „Imaš pravo. To me se ne tiče.“ Okrenuo se da krene. „I hvala ti na
kan, Frede“, promrmljao je. „Ma, nosi se!“ odvratila je tiho.
Otpila je još jedan gutljaj iz šolje. Zašto je, zaboga, pomenula Sanšajn da ide na sastanak?
Usta su joj se ispunila upozoravajućom pljuvačkom. Znala je da neće stići do kupatila, ali
bilo bi nepristojno da ne pokuša. Na pola puta joj se slošilo. Zbilja joj je pozlilo. Bilo joj je drago
što je promašila persijski tepih, dok je stajala kukavna i ozebla s nogama pokrivenim povraćkom,
stiskajući šolju kafe.
Sat kasnije, nakon što je uklonila nered, spopala ju je dvostruko jača mučnina. Deset
minuta stajala je pod tušem. Navukla je prvo što joj je palo pod ruke i sela za kuhinjski sto.
Skuvala je šolju čaja i zurila u suvi tost. Izlazak se okončao katastrofom. Oblio je hladan znoj kad
se setila Grejamovog jezika. Letargično se muvao po njenim ustima, kao vlažni puž u agoniji. Taj
ukus mešao se s posledicama dve boce penušavog vina. Kako je mogla da ispadne takva budala?
Zvuk zvona razagnao je žalosne misli. To je Sanšajn. „O bože, ne. Molim te, ne danas“, pomislila
je. Suočiće se s beskrajnim pitanjima o prošloj noći. Sakriće se u ostavi. Sanšajn će obići kuću i
pokucati na zadnja vrata, ako joj ne otvori. Videće je, ako ostane zgurena za stolom. Zvonjava se
nastavljala, strpljivo i uporno. Zadnja vrata su se otvorila. Fredi je ušao u kuću.
„Šta, za ime sveta, ovde radiš?“
Lora ga je ućutkala i prizvala u ostavu. Čak i tako blaga aktivnost izazivala je grozno
pulsiranje u slepoočnicama. Uhvatila se za policu punu drevnih tegli s kiselim krastavčićima da
ne bi pala.
„Bože, grozno izgledaš“, zabrinuto je promrmljao Fredi. Ponovo je prislonila prst na usne.
„Šta je bilo?“ Počeo je da gubi strpljenje.
Uzdahnula je. „Sanšajn je na ulaznim vratima. Danas ne mogu da se suočim s njom.
Znam da verovatno misliš da sam patetična, ali ne mogu da se izborim s njenim pitanjima. Ne
danas.“
Prezrivo je zavrteo glavom. „Ne mislim da si patetična, već da se veoma ružno ponašaš.
Ti si odrasla žena što se krije u ormanu od devojke koja misli da si sjajna i koja voli tvoje
društvo. I sve zbog snažnog i verovatno sasvim zasluženog mamurluka. Skupi hrabrost da izađeš
pred nju i da joj se izviniš u lice!“
Njegove reči pekle su je kao udarci koprive po golom telu. Situacija pred ulaznim vratima
naglo se pogoršala, pre no što je stigla da odgovori.
Sanšajn nije znala ko je plavuša koja je grabila stazom. Izgledala je prilično ljutito.
„Zdravo, ja sam Sanšajn, Lorina prijateljica. Ko ste vi?“
Žena ju je sumnjičavo odmerila od glave do pete. Procenjivala je da li je obavezna da
odgovori.
„Da li je Fredo ovde?“ pitala je.
„Jok“, reče Sanšajn.
„Da li si sigurna? Zato što je njegov jebeni lend rover na prilaznom putu.“
Sanšajn je sa zanimanjem gledala kako žena crveni i kako sve jarosnije pritiska zvono
besprekorno manikiranim prstom.
„To je Fredijev jebeni lend rover“, pribrano je odvratila.
„Znači da je truli pokvarenjak ovde!“ procedila je nepoznata.
Ponovo se obrušila na zvono. Tukla je pesnicom po vratima.
„Neće odgovoriti“, reče Sanšajn. „Verovatno se krije.“
Felisiti je za trenutak prestala da udara po vratima. „O kome govoriš?“
„O Lori.“
„Šta, o onoj smešnoj kućnoj pomoćnici? Zašto bi se, zaboga, ona krila?“
„Krije se od mene“, odgovorila je Sanšajn s tužnim osmehom.
„Pa, onom trulom i pokvarenom mućku od Freda bilo bi bolje da se ne krije od mene!“
Sanšajn je odlučila da pomogne. Uplašila se da će srdita plavuša iskidati zvono.
„Možda se krije s Lorom“, napomenula je. „Zbilja mu se sviđa“, dodala je.
Njene reci po svoj prilici nisu pomogle onoliko koliko se nadala.
„Hoćeš reći da kopilan verovatno trpa kućnu pomoćnicu?“ Nepoznata se sagnula i
zaurlala kroz otvor poštanskog sandučeta.
Fredi se progurao u ostavu pored Lore i zatvorio vrata za sobom. Na Loru je došao red da
podigne obrve.
„To je Felisiti“, prosiktao je. Prezir je u potpunosti nestao iz njegovog glasa. Ustupio je
mesto očaju. I?“
Na njega je došao red da uzdahne. „Sinoć smo imali sastanak. Nisam mogao da idem, ali
joj nisam javio da neću doći dok nije bilo prekasno. Mislim da je prilično nadrndana…“ Glas ga
je izdao u pola rečenice.
Lori je bilo hladno i veoma loše. Imala je osećaj da će joj glava svakog časa pući. Uprkos
tome, nije mogla da se ne osmehne. Progovorila je tonom koji se po kiselosti mogao porediti sa
sadržajem tegli na polici na koju se oslanjala.
„Pa, najmanje što bi mogao da učiniš jeste da sakupiš hrabrost, da izađeš pred nju i da joj
se izviniš.“
Zaprepašćeno je pogledao. Lukavi osmeh zaigrao je na njegovom privlačnom licu.
„Znam da si unutra, kopilane!“, vrištala je Felisiti kroz otvor na poštanskom sandučetu.
„Tu si s onom fufom od kućne pomoćnice! Pa, ako je ta sparušena, izborana babetina tvoj
najveći domet, ja sam daleko iznad tvog nivoa. Ionako si bio mrtvo puvalo. Neka ti je!“
Sanšajn je stajala pored unezverene Felisiti. Nije znala šta da radi. Upila je sve
izgovorene, tačnije izvikane reći. Nadala se da će pronaći njihov smisao. Možda će joj Lora
pomoći u tome, kad prestane da se krije. Felisiti se izgleda izduvala. Još jednom je tresnula po
vratima i požurila putem kojim je i došla. Sanšajn je čula treskanje vrata automobila, brundanje
motora i škripanje guma. Felisiti je otišla u gadnom raspoloženju, ostavljajući dobar deo guma na
asfaltu. Sanšajn je htela da krene kući, kad se pojavila nova posetiteljka. Ova žena bila je starija,
otmeno odevena i nasmejana.
„Zdravo“, rekla je. „Da li Lora živi ovde?“
Sanšajn se pitala šta će ova žena učiniti.
„Da. Ali se verovatno krije.“
Žena nije izgledala iznenađeno. „Ja sam Sara“, predstavila se. „Njena stara prijateljica.“
Sanšajn joj je ponudila petaka. „Ja sam Sanšajn. Lorina nova prijateljica.“
„Pa, sigurna sam da je veoma srećna što te ima“, odvratila je žena. Dopadala se Sanšajn.
„Da li ćete i vi vikati u poštansko sanduče?“ pitala je. Sara je odgovorila posle kratkog
razmišljanja. „Mislim da ću pokušati da pozvonim.“
Sanšajn je ogladnela. Izgleda da danas neće ručati u Padovi. „Srećno“, obratila se Sari,
pre no što je krenula kući.
***

Fredi i Lora još su se tiskali u ostavi. Naprezali su uši da čuju ima li koga na ulaznim
vratima. Zvono se ponovo oglasilo. Ispustilo je jedinstveni zvuk praćen učtivom pauzom. Lora se
povukla u pravcu krastavčića.
„Idi ti“, obratila se Frediju. „Molim te.“
Popustio je. Grizla ga je savest zbog uvreda koje je Felisiti uputila na Lorin račun.
Otvorio je vrata. Našao se oči u oči s privlačnom, sredovečnom brinetom, sa
samouverenim osmehom i čvrstim stiskom ruke.
„Zdravo. Ja sam Sara. Mogu li da vidim Loru?“
Stao je u stranu da bi mogla da uđe. „Možete, ako odluči da prestane da se krije u ostavi.“
Lora je požurila u susret prijateljici, kad je čula njen glas. „I ti si se u njoj krio!“ podsetila
ga je.
Sara ih je pogledala i namignula prijateljici.
„Skrivanje u ostavi! Odavno nisam čula taj eufemizam.“
„Nema šanse!“ Fredijev odgovor je bio spontan, ali ga je Lora doživela kao udarac po
zubima.
Sara je, kao i obično, umela da se snađe. Uhvatila je prijateljicu podruku.
„Šta kažeš na divnu šolju čaja? Kosa ti, uzgred budi rečeno, divno izgleda.“
 25

Sara Truve bila je prvoklasni advokat blistave karijere, s dva zdrava, nezaustavljiva
dečaka i kršnim suprugom arhitektom. Retki talent za jodlovanje osigurao joj je brojne pohvale
za ulogu Marije u školskoj postavci mjuzikla Moje pesme, moji snovi. Loru je upoznala u školi.
Prijateljevale su do dana današnjeg. Nisu bile bliske u geografskom smislu, ili po broju susreta.
Viđale su se dva ili tri puta godišnje. Njihova veza, iskovana u detinjstvu i prekaljena brojnim
usponima i padovima, bila je trajna i pouzdana. Sara je gledala kako njena bistra, maštovita,
hrabra prijateljica sve više posrće pod teretom sumnje, u neuspelom braku. Nikad nije prestala da
se nada da će se prava Lora pobednica jednog dana pojaviti, bajna i sjajna u punom tehnikoloru.
„Šta kog đavola ovde radiš?“, pitala je Lora, kad je napunila čajnik.
„Pa, moje prisustvo ima neke veze sa šest veoma pijanih i nerazgovetnih poruka koje si
ostavila na mojoj govornoj pošti u ranim jutarnjim satima.“
„O, bože! Nisam to učinila, zar ne?“ Lora je sakrila lice rukama.
„Nema nikakve sumnje da jesi. Želim da čujem čitavu priču, sve najnezgodnije detalje.
Predlažem da počnemo sa 'sirotim Grejamom'. Ko je dođavola 'siroti Grejam'“?
Lora joj je ispričala gotovo sve. Počela je s haljinom, koja je još virila iz kante za smeće, i
završila s ispijanjem druge boce prošeka, ispred vatre. Ostatak noći – uključujući i telefonske
pozive – zauvek je nestao u alkoholom prizvanom zaboravu.
„Siroti Grejam“, Sara je sad mogla da se složi. „Ali šta te je nateralo da prihvatiš njegov
poziv na sastanak?“
Lora je delovala blago postiđeno. „O, ne znam. Verovatno sam pristala zato što me je
pozvao. Niko drugi nije. Oduvek je delovao pristojno.“
Sara je s nevericom zavrtela glavom. „Pristojan izgled ne čini ga Gospodinom Pravim.“
Lora je uzdahnula. Kad bi samo mogla da prestane da razmišlja o Gospodinu Pogrešnom
kao o Gospodinu Pravom. Ponovo je pokrila lice rukama.
„Proklet da je taj bezobrazni vrtlar!“ otelo joj se s usana.
„Ko?“
Lora se žalobno osmehnula. „O, ništa. Samo govorim sama sa sobom.“
„Znaš li da je to prvi znak.“
„Prvi znak čega?“
„Menopauze!“
Lora je bacila kolačić na nju. „Trebalo je da znam da je sastanak propao kad se raspričao
o nordijskom hodu.“
„Samo je pokušao da te zadivi štapom!“ kroz smeh će Sara. Čak ni Lora nije mogla da
suspregne kikotanje.
Opisala je gnusobni, beskrajni poljubac na verandi.
Sara je sažaljivo slegnula ramenima.
„Pa šta si, zaboga, očekivala? Nije ti se dopadao. Nikada. To je kao da si ljubila karton!“
Lora je tužno odmahnula glavom. „Grešiš. Bilo je mnogo, mnogo gore. Karton bi bio
daleko prijatnije iskustvo.“ Stomak joj se prevrnuo kad je pomislila na sluzavog, agoničnog puža.
„I mnogo manje vlažno.“
„Nije mi jasno zašto mu nisi ponudila obraz ili zašto se nisi brže odmakla od njega?“
Lora se zacrvenela od smeha i stida.
„Nisam htela da ga povredim. Da i ne govorimo da je prilepio usne na moje kao da
pristaje uz matični brod mesečevim modulom.“
Sara nije mogla da se suzdrži. Grohotom se nasmejala. Lora se postidela šaljive opaske.
Siroti Grejam. Nije zaslužio da mu se rugaju. Sećala se njegovog zbunjenog izraza, kad se
konačno iskobeljala iz njegovog zagrljaja. Promrmljala je zbogom, šmugnula u kuću i zatvorila
vrata za sobom. Siroti Grejam. Ali to ne znači da će ikad više izaći s njim.
„Nek siroti Grejam ide dođavola!“ Sara je odvajkada umela da pročita prijateljičine misli.
„Meni to više zvuči kao 'Sirota Lora. Tip ne ume da se ljubi i ima klimavi štap. Isperi usta i
nastavi dalje!“
Lora nije mogla da se ne nasmeje. Oraspoložila se. Neugodno sećanje potopilo je to
raspoloženje kao veliki talas neveštog plivača.
„Sranje!“ Ponovo se nagnula napred i pokrila lice rukama.
Sara je spustila šolju čaja, spremna za novo otkrovenje.
„Fredi!“ zavapila je Lora. „Jutros me je pronašao.“
„Pa?“
„Pronašao me je jutros, podbulog lica zarivenog u kauč, s rastopljenom sinoćnom
šminkom, okruženu praznim bocama i dvema čašama. Dvema, Saro! Pomisliće da je Grejam
svratio na kafiću'!“
„Pa, dokazi su, ma kako ubedljivi, samo posredni. I bilo kako bilo, da li je važno šta Fredi
misli?“
„Misliće da sam pijana drolja!“
Sara se osmehnula i progovorila nežno i tiho, kao da se obraća detetu. „Reci mu šta se
dogodilo, ako toliko držiš do njegovog mišljenja.“
Lora je potišteno uzdahnula. „U tom slučaju, misliće da sam samo sasušena, izborana
babetina.“
„Dobro!“ Sara je udarila dlanovima o sto. „Dosta kukumavčenja. Idi u sobu, babetino, i
sredi se. Poslednje što možeš da uradiš nakon što si me odvukla s posla da bih slušala tvoje
patetično i zamorno bogoradanje jeste da me izvedeš na ručak. I nećeš se izvući sa sendvičem.
Hoću pristojan, topao obrok. I puding!“
Lora je lupnula Saru po temenu dok je izlazila iz kuhinje. Pokvarila joj je savršenu, lakom
učvršćenu frizuru. Fredi se gotovo istog trenutka pojavio na zadnjim vratima.
Sara je ustala. Pružila mu je ruku, s najblistavijim osmehom na usnama.
„Zdravo, još jednom. Bojim se da se nisam predstavila kako treba. Ja sam Sara Truve,
Lorina stara prijateljica.“
Fredi se rukovao s njom, ali je izbegavao njen pogled. Okrenuo se ka česmi da bi napunio
čajnik.
„Ja sam Fredi. Došao sam da bih skuvao kafu. Hoćete li i vi jednu?“
„Ne, hvala. Izlazimo.“
Samo je voda koja je vrila u čajniku remetila tišinu u kuhinji. Sara je hotimično ćutala,
dok je Fredi bio postiđen. Gledao je svuda, izuzev u Saru. Opazio je Lorinu haljinu kako viri iz
kante za smeće. Izvadio je i raširio.
„Hmm. Lepa haljina.“
„Jeste. Kladim se da je Lora apsolutno neodoljiva u njoj.“
Uzvrpoljio se u blatnjavim čizmama. „Ne bih znao.“
 Sara je ustala, kad je čula da Lora silazi niz stepenice.
„Znam da me se to verovatno ne tiče, ali neko ponekad mora nešto da kaže, čak i da nije
pozvan da to učini. Prošla noć nije bila onakva kakva je izgledala.“
Okrenula se ka vratima i pružila korak. Dodala je preko ramena: „Za slučaj da vas to
zanima.“
„Ne tiče me se“, promrmljao je Fredi, dok je sipao vrelu vodu u šolju.
U laži su kratke noge! Pomislila je Sara.
Nedostajući mesec ugostio je ožalošćene nakon pogreba devedeset dve godine starog
bokserskog šampiona i trgovca konjima Edija Nedija O'Rigana. Po veseloj, bučnoj i
sentimentalnoj atmosferi dalo se zaključiti da su ožalošćeni već neko vreme poletno nazdravljali
dragom pokojniku. Lora i Sara uspele su da pronađu separe. Naručile su domaće sauciesse
cassouletipureedpotato. Sara je zahvala jelo domaćim crvenim vinom, a Lora dijetalnom
koka-kolom. Upoznavale su jedna drugu s novostima. Kratko su razgovarale telefonom posle
Entonijeve smrti, zato što je Sara radila na važnom slučaju, koji je stigao do suda.
„Da li si pobedila?“ pitala je Lora.
„Još pitaš!“ rekla je Sara, bockajući prilično masnu kobasicu i neukusni prilog viljuškom.
„Pusti sad to. Ispričaj mi svoju priču.“
Lora je natenane upoznala s Entonijevim testamentom i pismom; s radnom sobom punom
stvari; sa skrivanjem od Sanšajn; i činjenicom da je postala najsvežija i najsočnija tema
ogovaranja u kraju. Ispričala joj je i o Felisiti.
„Zbilja sam dobro prošla, kuća je prelepa, ali ogromni broj izgubljenih predmeta
predstavlja veliko opterećenje. Kako ću da ih vratim vlasnicima? To me izluđuje. Ne znam šta da
radim sa Sanšajn. Ništa mi ne garantuje da će veb-sajt proraditi. Najveći broj meštana misli da
sam lovac na novac. Skončaću u kući punoj miševa, paukovih mreža i izgubljenih stvari, u sto i
nekoj godini. Proći će meseci pre no što neko sazna da sam umrla. Pronaći će me rastočenu na
kauču, kad provale u kuću.“
„To ti ne bi bio prvi put“, prokomentarisala je Sara, namignuvši. Odložila je viljušku i nož
i odgurnula tanjir od sebe.
„Lora. Moja draga, ljupka, duhovita, pametna i potpuno izluđujuća Lora. Zaveštana ti je
divna kućerina puna blaga, zajedno sa zanosnim vrtlarom. Entoni te je voleo kao ćerku. Poverio ti
je sve do čega mu je stalo, a ti sediš ovde i cmizdriš, umesto da igraš i pevaš od radosti. Verovao
je u tebe, baš kao što sam i ja oduvek činila. Ne kriješ se ti samo od Sanšajn, već od svega.
Vreme je da prestaneš sa skrivanjem i da šutneš život u dupe. I dođavola s onim što drugi misle“,
dodala je, za kraj.
Lora je otpila gutljaj dijetalne koka-kole. Nije bila ubeđena. Duboko je strepela da ne
razočara još jednu osobu koja je voli.
Sara je posmatrala zabrinuto lice najdraže prijateljice. Poklopila je njenu ruku svojom.
Kucnuo je čas za saopštavanje dugo zaobilaženih istina.
„Lora, moraš da se ratosiljaš prošlosti. Zaslužuješ da budeš srećna, ali moraš da se
potrudiš oko toga. Sreća zavisi od tebe. Upoznala si Vinsa u sedamnaestoj. Bila si još dete. Sad si
odrasla žena. Vreme je da počneš da se ponašaš u skladu s tom činjenicom. Prestani da optužuješ
sebe zbog onog što si tada uradila, i da koristiš prošlost kao izgovor. Imaš priliku da stvoriš zbilja
lep život. Zgrabi je za jajca i ne puštaj.“
Sara se zavalila u stolicu, da bi videla kakav je utisak proizvela svojim rečima. Verovatno
je bila jedina osoba na svetu koja je mogla tako da razgovara s Lorom. Rešila je da pronađe ženu
koja se nalazila negde u njoj i da je istera na videlo. Uradiće to i silom, ako bude neophodno.
„Znaš da su se sve cure ložile na Vinsa, zar ne?“
 Lora ju je posmatrala s nevericom.
„Ozbiljno ti kažem. Nisi se samo ti zanimala za njega. Bio je zgodan, vozio je strava kola
i pušio sobranije. Čemu je cura još mogla da se nada? Za sve nas je bio seks na dve noge. Nisi
imala sreće što je tebe izabrao.“
Lora se osmehnula. „Uvek si bila nepodnošljivo pametni davež.“
„Jesam, ali imam pravo. Zar ne? Hajde, Lora! Bolja si od ovoga! Kad si postala ovakva
plačljivica? Pružila ti se „jednom u životu dvadesetčetvorokaratno zlato“ jebeno fantastična
prilika o kakvoj većina može samo da sanja. Nikad ti neću oprostiti ako se sad uplašiš. Još
važnije je što ti nikad nećeš sebi oprostiti!“ Sara je podigla čašu. „Što se ludila tiče, ono ti je
vazda dobro pristajalo. Uvek si bila kompletna lujka!“
Lora se osmehnula. Sara ju je godinama tako zvala u školi, kad je život bio uzbudljiv i
pun mogućnosti.
„Ti si kompletna hohštaplerka…“ promrmljala je.
„Šta si rekla?“ čak je i uvek staložena Sara izgledala pomalo iznenađeno.
Lora se osmehnula. „Mislila sam na sebe, a ne na tebe.“
„To mi je jasno.“ I Sara se osmehnula.
Lori je polako postajalo jasno da je život još uzbudljiv i pun mogućnosti i da je protraćila
godine maštajući o njima, umesto da pokuša da ih iskoristi. Imala je toliko toga da nadoknadi.
„Šta da radim sa Sanšajn?“, pitala je. „Imaš li neki savet?“
„Razgovaraj s njom. Ima Daunov sindrom, ali nije luda. Predoči joj svoja osećanja. Smisli
nešto. I objasni joj šta se zbilja dogodilo na sinoćnjem sastanku. Prilično sam sigurna da će ona
reći Frediju, ako ti nećeš.“
Lora je odmahnula glavom. „Možda, ali njega nije briga. Čula si kako je reagovao kad si
rekla da misliš da smo bili nevaljali u ostavi. 'Nema šanse.'“
„Lora, ponekad umeš da budeš zaista glupa.“
Lora se oduprla porivu da joj zabije viljušku u šaku.
„Sećaš li se Nikolasa Barkera iz muške škole?“
Sećala se visokog, pegavog dečaka snažnih ruku i iskrzanih cipela. „Stalno me je vukao
za kosu u autobusu, ili me je ignorisao u potpunosti.“
Sara se osmehnula. „Bio je stidljiv. Ponašao se tako zato što si mu se dopadala!“
Lora je zavapila. „O, bože. Nemoj mi reći da nismo napredovale od petog osnovne.“
„Govori u svoje ime. Mislim da imaš mnogo prostora za napredovanje. Pogotovo ako ti se
Fredi dopada koliko i ti njemu. A sad hoću puding!“
Sara je pozvala taksi iz paba da bi se odvezla na stanicu. Lora ju je zahvalno zagrlila dok
su čekale taksi na parkiralištu.
„Hvala ti što si došla. Izvini što sam te namučila.“
„Nema problema“, bodro će Sara. „U redu je. I ti bi učinila isto za mene.“
„Budi prokleto sigurna da ne bi!“
To je bila Lora; uvek se krila iza šala i nije trpela komplimente. Ali Sara nikad neće
zaboraviti da je Lora, pre osam godina, brisala njene suze u bolničkoj sobi, dok je njen skrhani
suprug špartao po parkiralištu, pušeći cigaretu za cigaretom i jecajući. Lora je držala za ruku dok
je rađala prvo dete, dragocenu ćerku koja je umrla pre no što su dobile priliku da se upoznaju.
Ćerku koja nije doživela da bude nazvana Lora Džejn.
Lora je kasno tog popodneva izašla iz kuće i ugledala Sanšajn na klupi na travnjaku preko
puta Padove.
„Mogu li da sednem?“ pitala je.
Sanšajn joj je poželela dobrodošlicu toplim osmehom. Lora se stresla od stida i griže
savesti. „Hoću da se izvinim“, rekla je. „Zašto?“
„Zato što ti nisam bila dobra prijateljica.“
Sanšajn je kratko razmislila. „Da li ti se dopadam?“
„Da, dopadaš mi se. Veoma mi se dopadaš.“
„Zašto se kriješ od mene?“ upitala ju je tužnim glasom.
Lora je uzdahnula. „Zato što je sve ovo novo za mene. Mislim na život u kući; izgubljene
stvari i pokušaj da radim ono što je Entoni hteo. Ponekad se naljutim i zbunim. U takvim
trenucima poželim da budem sama.“
„Pa zašto mi to ne kažeš?“
Lora se osmehnula. „Zato što sam ponekad glupa i nepažljiva.“
„Da li se ikad plašiš?“
„Ponekad.“
Devojka ju je stisnula za ruku. Njeni meki, zdepasti prsti bili su ledeni. Lora ju je podigla
s klupe.
„Da popijemo divnu šolju čaja“, rekla je.
 26

„Mislim da mu treba kolačić“ reče Sanšajn. Nežno je milovala gomilu krzna i kostiju koja
je podsećala na lovačkog psa. U očima životinje odražavao se užas od pretrpljenih batina.
Mučitelji su ga, umorni od maltretiranja, išutirali na ulicu. Prepustili su ga sudbini. Fredi ga je
našao prethodne noći. Ležao je na ivici travnjaka pored Padove. Kiša je pljuštala. Bio je sav
mokar i previše umoran da bi pružio otpor kad ga je podigao i uneo u kuću. Udario ga je
automobil. Imao je ranu na bedru. Lora je ranu oprala i zavila, dok ga je Fredi držao. Drhtao je.
Uvili su ga u peškir. Odbijao je da jede, ali je popio malo vode. Lora je te noći bdela kraj njega.
Nemirno je spavala u fotelji dok je pas ležao nekoliko centimetara od vatre, umotan u ćebe. Nije
se mrdao. Lora se promeškoljila kad su se prvi, utvarni zraci zimske zore probili kroz čipkaste
zavese. Vrat joj se ukočio od spavanja na stolici. Vatra se svela na tinjajući žar, ali pas se nije
micao.
„Molim te, bože“, pomislila je kad se nagnula da proveri da li se ćebe diže i spušta, što bi
značilo da su njene molitve uslišene. Ništa se nije dešavalo. Nije bilo pokreta, niti zvukova. Ćebe
se iznenada trznulo, pre no što su joj suze navrle na oči. Pas je isprekidano udahnuo i nastavio sa
snažnim hrkanjem, koje nije čula zato što je čvrsto spavala.
Sanšajn je bila ushićena kad je tog jutra došla i videla da imaju psa u gostima. Lora je
pomislila da inače ozbiljna devojka nikad nije tako radosno izgledala. Uspele su da navedu psa da
pojede malo kuvane piletine i komad hleba i putera. Sanšajn je pažljivo ispitala koščatu životinju.
Rešila je da ga nahrani svim čime je raspolagala.
„Ne bismo smeli da mu odjednom damo previše hrane. Stomak mu se smanjio. Razboleće
se ako preteramo“, upozorila je Lora.
Sanšajn je napravila gadljivu grimasu koja je rečito govorila koliko ne voli povraćanje.
„Možda hoće još nešto da popije?“, s nadom je predložila. Lora je razumela njenu
odlučnost. Očajnički je želela da pomogne stvorenju da što pre postane zdravije, deblje, otpornije,
srećnije. Ponekad je nečinjenje ono što je neophodno, ma koliko težak izbor predstavljalo.
„Mislim da mu je u ovom času najpotrebniji odmor“, rekla je devojci. „Dobro ga pokrij
ćebetom, pa ga pusti na miru.“
Sanšajn ga je desetak minuta veoma pažljivo „dobro pokrivala“. Lora ju je jedva ubedila
da joj pomogne oko veb-sajta. Fredi je došao ranije no obično. Pronašao ih je u radnoj sobi.
„Kako je sirotan?“
Lora nije mogla da se natera da digne glavu s ekrana. „Mislim da je malo bolje.“
Napetost je, posle epizode u ostavi, visila između njih kao dimna zavesa. Lora je očajnički
želela da raščisti stvar, ali nikako nije mogla da načne tu temu. Prišao je vatri i čučnuo pored
ćebeta, ispod kog je provirio par krupnih, tužnih očiju. Ponudio je gornji deo šake psu da ga
onjuši, ali se on trznuo unazad, poučen gorkim iskustvima.
„Hej, hej, smiri se, momče! Niko te neće povrediti. Ja sam te pronašao.“
Pas je slušao njegov nežni glas. Oprezno je isturio nos ispod ćebeta da bi ga snebivljivo
omirisao. Sanšajn je pomno pratila ovu komunikaciju. S dubokim uzdahom položila je ruke na
bokove.
„Mora da se odmara“, rekla je opominjućim tonom.
Fredi je digao ruke u znak predaje i prišao stolu za kojim je Lora sedela ispred laptopa.
„Pa, da li ćeš ga zadržati?“
Sanšajn je odgovorila pre no što je Lora stigla da udahne. „Prokleto je dvostruko sigurno,
dabogda me zgazio trolejbus, da ćemo ga zadržati! Bio je izgubljen. Našli ste ga. To mi radimo!“
rekla je, i podigla ruke u vazduh da bi naglasila svoje reči. Prošlo je neko vreme dok njene misli
nisu sustigle osećanja. Prkosno je prozborila kad se to desilo. „I nećemo ga vraćati.“
Pogledala je Fredija i Loru, u potrazi za ohrabrenjem. On je sa osmehom namignuo.
„Ne brini, Sanšajn. Mislim da ga niko ne bi uzeo.“ Dodao je, kao da se sa zakašnjenjem
setio svog statusa, „Na Lori je da odluči, naravno.“
Ona je pogledala put stvorenja ispod ćebeta koje se još peklo pored vatre, nesvesno da je
bezbedno otkad je preneto preko praga. Od tog trenutka postalo je njeno.
„Moraćemo da mu nadenemo ime“, rekla je.
Sanšajn je još jednom bila korak ispred nje.
„Zvaće se Šargarepa.“
„Stvarno?“ reče Fredi. „A zašto?“
„Zato što ga je udario automobil u mračnoj noći zato što ga nije video.“
„I?“, nastavio je Fredi, upitno naginjući glavu. „Šargarepe pomažu da se bolje vidi u
mraku.“ Sanšajn je to izgovorila glasno i polako kao engleski turista u stranoj zemlji.
Fredi je, posle divne šolje čaja, koju je Lora skuvala uz Sanšajnino odobrenje, zato što je
ona ostala da bdi nad Šargarepom, izašao da radi u vrtu. Lora i Sanšajn usredsredile su se na
Čuvara izgubljenih stvari. Lora se prihvatila herkulovskog zadatka unosa informacija o svim
izgubljenim stvarima u bazu podataka kojoj se pristupalo preko veb-sajta. Sanšajn je birala stvari
s polica i fioka. Kad bi Lora unela podatke o nekom predmetu, obeležila bi ga lepljivom zlatnom
zvezdom, koje su se u pošti prodavale u paketićima od pedeset komada. Kupili su deset paketića.
Lori je ubrzo postalo jasno da će morati da kupe mnogo više. Sanšajn je poredala predmete u
urednom nizu na stolu: pincetu, minijaturnu kartu za igranje (kralja tref) i plastičnog vojnika.
Narukvica prijateljstva ostala joj je u ruci.
Crveno-crna narukvica od upletenog konca.
Pronađena u podzemnom prolazu između Fols Grina i
Mejtland rouda, 21. maja…

Kloi je osetila kako joj se usta pune pljuvačkom, prethodnicom prvog talasa povraćke.
Presavila se u struku dok je rigala, da ne bi isprljala nove cipele. Betonski zidovi podzemnog
prolaza odjekivali su od zvukova sramote i poniženja.

Svi su voleli gospodina Mičela. Bio je najsimpatičniji učitelj u školi. „Dečaci su želeli da
budu kao on, a devojke da budu s njim“, govorila je njena prijateljica Kler, koliko juče, kad je
prošao pored njih u hodniku. Kloi nije htela. Ne više. Radije bi bila bilogde, samo da ne bude s
njim. Gospodin Mičel („Zovi me Mič – nikom neću reći ako me ne budeš zvala“) predavao je
muzičko. Isprva je i ona htela da igra na njegovu muziku. Imao je neprocenjiv dar. Ulivao je
poverenje. Morali ste da obožavate gospodina Mičela, privlačnog lica i neodoljivog šarma. Kloi
je molila majku da joj omogući pohađanje časova pevanja koje je gospodin Mičel održavao, u
svojoj kući. Majka se iznenadila. Njena ćerka bila je povučena devojka; volela je dapeva u horu,
ali ne i na središtu scene. Bila je „dobra“ devojka. „Fina“ devojka. Znala je da će teško naći
novca za časove pevanja, ali je mislila da će trošak biti opravdan, ako Kloi stekne više
samopouzdanja. Gospodin Mičel je tako sjajan učitelj. Činilo se da vodi računa o đacima, da nije
od nastavnika koji samo odrađuju časove, grabe pare i beže.

Isprva je bilo uzbudljivo. Za nijansu predug kontakt očima na školskom času; osmeh
upućen u njenom pravcu. Bila je sigurna da je smatra naročitom. Treperila je od nervoze dok je
išla na prvi čas pevanja. Nanelaje ružičasti, blistavi ruž na usne marke „strastveno pućenje“ dok
se približavala njegovoj kući. Samo da bi ga odmah otrla. Na trećem času posadio ju je pored
sebe dok je svirao klavir. Njegova ruka na njenoj butini bila je moćan, uzbuđujući stimulans. Ali
pogrešan, kao odluka da kasno uveče krenete prečicom kroz tamno sokače. Znate da ne bi
trebalo. Znate da je opasno, ali nadate se da ćete možda te večeri proći bez posledica. Sledeći
put stao je iza nje i položio ruke na njene grudi. Nežno ju je pomilovao. Rekao je da mora
proveriti da li pravilno diše. Dečja fantazija o romansi ustuknula je pred gadnom realnošću
grabljivih šaka i vrelog, isprekidanog daha u uvu. Pa zašto se vratila? A vratila se, čak i posle
toga. Kako je mogla da se ne vrati? Šta bi rekla majci? Htela je to koliko i on. To joj je rekao.
Bila je okovana opasnom istinom u njegovim rečima. Isprva jeste, zar ne?

Fizički bol još je odjekivao njenim telom, pojačan stalnim reprizama onog što se dogodilo
u njenom umu. Rekla je ne. Vrisnulaje – „ne“. Ali možda samo u svom umu, a ne naglas. Telo
koje je bilo samo njeno zauvekje izgubljeno. Još nije bila sigurna da li je uzeto ili dato. Ponovo je
obrisala usta i ugledala narukvicu prijateljstva. Dobila ju je od njega pred kraj prvog časa, u
znak specijalnog prijateljstva. Strglajujesa zgloba i bacila. Uzeta je. Sad je bila sigurna u to.

Sanšajn je čvrsto stisnula narukvicu u ruci. Lora nije videla kad se devojka trgla. Pogled
joj je bio uprt na ekran kompjutera. Prsti su joj leteli po tastaturi. Sanšajn je prislonila prst na
usne da bi upozorila Šargarepu i bacila narukvicu u vatru. Prišla je fiokama, da bi odabrala još
predmeta.
Limena kutija za kolače još je čekala zlatnu zvezdu, visoko na polici.
 27

„Da li da skuvam divnu šolju čaja kad stigne dosadni čovek s kombijem?“ pitala je
Sanšajn.
Lora je odsutno klimnula. Bila je zaokupljena razmišljanjem gde da stave ogromnu
božičnu jelku. Bodljikavi četinar trenutno je zauzimalo najveći deo hodnika. Fredi je, na osnovu
svojih merenja, tvrdio da će ostati trideset centimetara dnevnog sve tla između vrha drveta i
tavanice, kad se drvo uspravi. Otišao je u šupu po metalno postolje, da bi dokazao da je u pravu
pre no što izbije svađa. Tog jutra očekivali su posetu čoveka koji će uvesti širokopojasni internet.
„Ne možemo da vam kažemo tačno vreme njegovog dolaska“, rekla je žena iz
korisničkog servisa Lori, „ali očekujte ga u prozoru od 10.39 pre podne i 3.14 posle podne.“6
Sanšajn je gledala u časovnik u hodniku, tačnije onaj deo koji se video od grana. Lora je
konačno uspela da je, manje-više, nauči da gleda u sat. Ta aktivnost postala je njena najnovija
opsesija.
Šargarepa je, prizvan metežom, napustio udobni krevet pored vatre, zaradi opreznog
istraživanja.
Ovlašni pogled na gustiš koji je ispunjavao hodnik bio je dovoljan da ga natera da zbriše
nazad u radnu sobu. Fredi se vratio s postoljem. Procenio je da je hodnik najbolje mesto za
udomljavanje jako visokog i širokog drveta. Uz Lorinu pomoć i prilično nesuvisla uputstva koja
je davala Sanšajn, pokušavao je da ga uspravi, kad se oglasilo zvono na ulaznim vratima.
Devojčica je krenula da ih otvori, ostavljajući Fredija i Loru u neugodnom zagrljaju s džinovskim
četinarom.
Muškarac na kućnom pragu ostavljao je utisak nadmoći u potpunosti nepotkrepljene
statusom, držanjem, obrazovanjem ili sposobnošću. Ukratko, bio je uobražena ništarija. Sanšajn
to nije mogla znati, ali je osećala.
„Da li ste vi dosadni čovek s kombijem?“, oprezno ga je upitala.
Muškarac se nije potrudio da joj odgovori. „Ovde sam da bih video Loru.“
Sanšajn je pogledala na sat.
„Poranili ste. Tek je deset sati. Vaš prozor još nije otvoren.“ Muškarac je pogledao kao
deca u školi kad su je vređala i gurala na igralištu.
„O čemu, dođavola, baljezgaš? Samo želim da vidim Loru.“
Progurao se pored nje u hodnik, u kom su se Lora i Fredi još borili s jelkom. Uznemirena
Sanšajn ga je sledila.
„To je dosadni čovek s kombijem“, obznanila je, „i nije naročito ljubazan.“
Lora je pustila drvo. Nesrećni Fredi zamalo je završio pod njim kad je prihvatio njegovu
težinu. Pustio ga je da padne. Promašilo je uljeza za koji centimetar. On je gnevno povikao:
„Isuse Hriste, Lora! Šta kog đavola pokušavaš? Hoćeš li da me ubiješ!“
Lora se prvi put suočila s njim mirnog pogleda i čeličnog stava. „To je dobra ideja.“
Muškarac očigledno nije očekivao novu verziju Lore, koja kao da je uživala u njegovoj
nelagodnosti. Fredi je bio zaintrigiran neobičnim događanjima, ali se svojski trudio da izgleda
ravnodušno. Sanšajn se pitala zašto je Lora pozvala dosadnog čoveka s kombijem da dođe u
Padovu kad je znala koliko je gadan. Sigurno mu neće skuvati divnu šolju čaja. Lora je konačno
prekinula napetu tišinu.
„Šta hoćeš, Vinse?“, uzdahnula je. „Biće bolje da dođeš u kuhinju.“
Krenuo je za njom, ali nije odoleo da osmotri Fredija u prolazu. Vrtiar ga je ošinuo tvrdim
pogledom. Kad su stigli u kuhinju, Lora ga nije ponudila ničim izuzev zahtevom da ukratko
objasni razlog svog dolaska.
„Zar neću dobiti ni šolju čaja?“ slatkorečivo je prozborio. Često se koristio tim tonom u
spavaćoj sobi posle venčanja. I nije tražio čaj. Stresla se na tu pomisao. Nije sumnjala da se i
Selina iz Usluga upoznala s tim tonom. Gotovo da se sažalila nad njenom sudbinom.
„Vinse, zašto si došao? Šta hoćeš?“
Osmehnuo se. Pritvornim, a ne zavodničkim osmehom.
„Želim da budemo prijatelji.“
Lora se glasno nasmejala.
„Zaista to želim“, nastavio. Očaj je brusio ivice njegovih reči. „Šta je bilo sa Selinom?“
Seo je i zario lice u šake. Gest je bio tako melodramatičan da se Lora zamalo ponovo
nasmejala.
„Raskinuli smo. Nisam mogao da je volim kao tebe.“
„Imala je sreće. Ostavila te je, zar ne?“ Vins se nije predavao.
„Lora, znaj da nikad nisam prestao da te volim.“
„Zaista? Čak ni dok si opsluživao Selinu?“
Ustao je i pokušao da je uhvati za ruku. „S njom je bila čista fizika. Među nama nije bilo
ničeg izuzev seksa. Nikad nisam prestao da razmišljam o tebi. Nedostajala si mi. Hoću da mi se
vratiš.“
Lora je s nevericom odmahnula glavom.
„Zar nije čudno što si tek sada pokušao da me nađeš? Godinama nisi slao ni čestitke za
rođendan ili Božić, niti si me zvao telefonom. Reci mi, Vinse, zašto je tako bilo? Zašto tek sada
kucaš na moja vrata? Da to nema neke veze s velikom kućom koju sam nasledila?“
Vins je pokušavao da smisli neki odgovor. Lora je i kao devojka bila pametnija od njega.
Tada ju je voleo, na svoj način, iako je znao da je zbog prestižnog obrazovanja i prefinjenih
manira iznad njegovog nivoa. U to doba pronalazio je načine da je impresionira. Možda bi stvari
stajale drugačije da je njihova beba preživela ili da je ponovo zatrudnela. Zavoleo bi sina s kojim
bi igrao fudbal, ili devojčicu koju bi vodio na jahanje, ali to im nije bilo suđeno. Besplodni
pokušaji da postanu roditelji na kraju su bili samo jedna od stvari koje su ih razdvojile. Lora je
odrastala i razvijala se, postajući sve nedostupnija. Uočavala je njegove mane. On ih je
naglašavao da bi je izbacio iz takta. To mu je bila jedina odbrana. Selini nisu smetali njegovi
laktovi na stolu ili podignut poklopac klozetske šolje. Isprva nisu.
Lora je još pribrano čekala njegov odgovor. Razljutila ga je svojim držanjem. Maska
uljudnosti konačno je pala s njegovog lica, otkrivajući ružnu istinu.
„Čuo sam da izlaziš s Grejamom. Uvek si bila frigidna kučka“, procedió je.
Obećao je sebi, pre no što je krenuo, da neće izgubiti živce i da će pokazati gospođici
Pokondirenoj Tikvi da nije ništa manje vredan od nje. Izbacila ga je iz takta svojim držanjem i
ponašanjem. Po ko zna koji put dala mu je do znanja da je bolja od njega.
Lori je konačno bilo dosta. Dohvatila je prvu stvar koja joj se našla pod rukom. Sreća je
htela da to bude otvoreno pakovanje mleka. Zavitlala ga je na Vinsovo iskeženo lice. Promašila
ga je, ali ga je udarila pravo u grudi. Bela, ukiseljena tečnost prosula se po skupoj polo majici i
po još skupljem antilop sakou. Osvrtala se oko sebe u potrazi za municijom, kad su se kuhinjska
vrata otvorila. To je bio Fredi.
„Da li je sve u redu?“
Oklevajući, spustila je bocu sredstva za pranje sudova pored sudopere. Plastika je udarila
o metal.
„Da, sve je u redu. Vins upravo odlazi, zar ne?“
Vins je šmugnuo pored Fredija u hodnik, u kom se vrpoljila Sanšajn. Okrenuo se ka Lori,
da bi joj nadmeno bacio poslednju uvredu u lice.
„Nadam se da ćeš biti veoma sretna u tvojoj kućerini s malom retardiranom prijateljicom i
dečkićem za igru.“
Sanšajn, koja više nije bila dete s igrališta, odgovorila mu je sa zadivljujućom
odmerenošću.
„Nisam retardirana, ja sam razigrani drom.“
Fredi se oglasio, „Niko tako ne govori s mojim devojkama. Gubi se, i da te više nisam
video!“ Zvučao je preteče.
Vins nikad nije naučio da drži jezik za zubima.
„Ili šta?“
Nekoliko sekundi kasnije ležao je na leđima, držeći se za raskrvavljeni nos. Trudio se da
se iščupa iz bodljikavih, zelenih kandži božične jelke. Zaždio je ka ulaznim vratima kad mu je to
konačno pošlo za rukom. Vikao je kako je pretrpeo ozbiljne telesne povrede i pretio policijom i
advokatom. Šargarepa je pružio glavu iz radne sobe kad je Vins zalupio vrata za sobom. Lanuo je
samo jednom, ali veoma odlučno, za uljezovim kužnim isparenjima. Njih troje zapanjeno su
posmatrali psa. Lanuo je prvi put od dolaska u Padovu.
„Svaka čast, ortak!“, reče Fredi. Pomilovao je psa po ušima. „Lepo si ga ispratio.“
Zvono na ulaznim vratima oteralo je Šargarepu u radnu sobu. Fredi je pojurio ka njima.
Naglo ih je otvorio da bi se suočio s prilično zabezeknutim mladićem s plastičnom legitimacijom
oko vrata i crnom kutijom za alat.
„Ja sam Li“, rekao je, pokazujući karticu. „Došao sam da vam uvedem širokopojasni
internet.“
Fredi je stao u stranu da bi pustio momka da uđe. Lora ga je provela pored opružene
božične jelke do radne sobe, koju je supersonični Šargarepa smesta oslobodio. Sanšajn je kaskala
za njima. Svim silama trudila se da shvati šta se događa. Konačno je zakolutala očima i glasno
uzdahnula.
„Vi ste dosadni čovek s kombijem!“ Pogledala je na sat. „Stigli ste u okviru prozora.“
Li se ćutke osmehnuo. Nije znao šta da kaže. Već je imao prilike da svašta vidi na terenu.
Ovaj posao, po svoj prilici, biće među neobičnijima.
„Mogu li da vam spremim divnu šolju čaja?“
Mladićev osmeh se proširio. Možda neće biti tako loše.
„Voleo bih šolju kafe, ako može.“
Sanšajn je odmahnula glavom. „Ne pravim kam. Pravim samo čaj.“ Mladić je otvorio
kutiju za alat. Najbolje je da što pre završi posao i ode.
„Naravno da možete da dobijete kafu“, žurno se umešala Lora. „Kakvu kafu pijete? Hodi,
Sanšajn, skuvaću je. Gledaćeš kako to radim, pa ćeš sledećeg puta moći da je spremiš.“
Sanšajn je razmišljala. Odlučila je da je posluša, kad se setila Vinsovih pretnji.
„U tom slučaju moći ću da spremim divnu šolju kafe policiji, kad dođe ovamo.“
 28

Sama pomisao na tebe.

Pesma je prenula Loru iz sna, iako nije znala da li je deo sna ili stvarna muzika iz vrtne
sobe u prizemlju. Ležala je i osluškivala, ušuškana u čauri od posteljine. Ništa nije čula.
Oklevajući se išunjala na hladni vazduh koji je mirisao na ruže. Ogrnula je kućnu haljinu i prišla
prozoru, da bi propustila zimsko jutro u sobu.
Ugledala je duha.
Pogledala je kroz smrznuto prozorsko okno. Nije mogla da poveruje svojim očima. Videla
je sen između ružinih grmova, prozračnu priliku satkanu od paukovih mreža, uzdrhtalih na
ledenom povetarcu. Zavrtela je glavom. To nije ništa. Pouzdani zdravi razum izvesno vreme nije
radio, to je sve. Mašta se oslobodila. Jurcala je po razumu sa smešnim šeširom, bacajući petarde.
O tome se radilo. Vinsova poseta ju je potresla. Ostavio je prljave tragove po njenom lepom,
novom životu. Otišao je, govorila je sebi, i neće se vraćati. Osmehnula se kad se setila
pokvarenog mleka prosutog po njegovoj majici i užasa na njegovom licu dok se bacakao među
granama božične jelke, kao prevrnuta kornjača. Možda ju je još nešto onespokojilo. Fredi.
Nazvao je „svojom devojkom“. Bila je nerazumno, opasno polaskana. Neprestano je reprizirala
taj trenutak u glavi. Pratio ga je uporni, uznemirujući glas, koji joj je poručivao da ne budali. Nije
se usuđivala da razmišlja o tome. Vreme je za divnu šolju čaja.
Miris božične jelke ispunjavao je sve prostorije u prizemlju. Bio je divan. Drvo je blistalo
i sjajilo od ukrasa i svetiljki koje je Lora pronašla u kutiji u potkrovlju. Entoni je uvek kitio jelku
za Božić, ali znatno skromnije. Najveći broj ukrasa nije korišćen. Lora je gurnula dva parčeta
hleba u toster i sipala čaj. Buka u kuhinji konačno je probudila Šargarepu iz kreveta pored vatre u
radnoj sobi. Došao je u kuhinju i seo pored njenih nogu, čekajući doručak: tost i kajganu. Jedva
da mu se „koža zategla“, kako Fredi kaže, uprkos njihovom nastojanju da ga ugoje. Izgledao je
mnogo srećnije. Počeo je da posmatra život kao zanimljivu avanturu, umesto kao mesto strašnih
muka. Sanšajn je danas išla s majkom u božičnu kupovinu, dok je Fredi bio u poseti sestri i
njenoj porodici u Slauu. Objasnio je da je predbožićna poseta obavezna da bi sačuvao sertifikat
„dobrog starijeg brata“. Bila je praćena velikodušnim (najbolje gotovinskim) poklonima
nezahvalnoj sestričini i nabusitom sestriću. Iskapila je šoljicu čaja i pokupila mrvice tosta s
prstiju. Možda će joj dan proveden u samoći prijati. Sem toga, imala je Šargarepu. Njegova glava
počivala joj je u krilu. Zapalila je vatru u radnoj sobi posle brze šetnje po mrazom okovanom
vrtu. Šargarepa je iskoristio šetnju da poškropi nekoliko stabala, a Lora da se uveri da u njemu
nema utvara i vila. Pas je zauzeo mesto na svom krevetu s uzdahom zadovoljstva. Uzela je kutiju
s jedne police i poredala njen sadržaj po stolu. Laptop je pisnuo i zatreptao. Pred njom su se
otvorila vrata velikog skladišta izgubljenih stvari. Bila je njihov Čuvar. Podigla je prvi predmet
ispred sebe.
Dečji kišobran, beo sa crvenim srcima.
Pronađen kod skulpture Alise u Zemlji čuda,
 Central park, Njujork, 17. april…

Marvin je voleo da nešto radi. To je sprečavalo loše misli da se ušunjaju u njegovu glavu.
Podsećale su ga na crne mrave koji mile po lešu crknute ptičice. Lekovi koje mu je doktor
prepisivao pomagali su, ali ne uvek. Punio je uši vatom, hvatao se za nos i zatvarao oči i usta,
kad se prvi put razboleo. Smatrao je da misli neće moči da uđu u njegovu glavu ako zatvori sve
otvore na njoj. Ali morao je da diše. Loše misli su uspevale da se ušunjaju, bez obzira na veličinu
pukotine između usana. Ni one ni glasovi nisu ga pohodili kad je bio zaposlen.

Bavio se kišobranima. Uzeo bi sve slomljene kišobrane bačene u smeće iz Njujorškog

biroa za izgubljene stvari. Popravio bi ih u mračnoj i prljavoj sobi, jedinom domu za koji je znao.

Još nije padala kiša, ali je prognozirana. Voleo je kišu. Oprala bi svet. Posle nje bi se
blistao. Trava je mirisala kao u raju. Oblaci boje barutnog dima kotrljali su se po nebesima.
Neće je dugo čekati. Marvin je bio divovskog rasta. Šetao je Petom avenijom. Treskaoje teškim
čizmama po pločniku. Dugi, sivi kaput lepršao je za njim, kao ogrtač. Divlji, crni dredovi su
posedeli. Pogled mu nikad nije mirovao. Oči su mu igrale, kao u preplašenog mustanga.

„Besplatni kišobrani!“

Najviše je voleo da radi u Central parku. Otišao je do izlaza na Sedamdeset drugu ulicu i
krenuo ka Rezervoaru. Voleo je da gleda kako čamci klize po vodi kao labudovi. Sezona veslanja
nedavno je počela. Isplovila je prilična flota, uprkos najavljenoj kiši. Marvin je obično stajao u
blizini statue Alise u Zemlji čuda. Smetao je nekim odraslim osobama, ali ne i deci koja su se oko
nje igrala. Možda su mislila»da liči na lik iz neke priče. Danas nije bilo dece. Spustio je torbu s
kišobranima pored najmanje pečurke na skulpturi, baš kad su prve kapi kiše zaplesale po glatkoj,
bronzanoj kapici. „Besplatni kišobrani!“

Njegov duboki glas zaparao je kišu kao grmljavina. Ljudi su žurili pored njega, ali bi
skrenuli pogled kad bi im ponudio darove. Nije to razumeo. Pokušavao je da bude dobra osoba.
Kišobrani su bili besplatni. Zašto većina ljudi beži od njega kao od crnog đavola? Nije
odustajao.

„Besplatni kišobrani!“

Mladić na skejtbordu naglo se zaustavio ispred njega. Bio je gola voda u majici,
farmerkama i patikama, ali se još osmehivao kao Češirski Mačak na Alisinom ramenu. Uzeo je
kišobran koji je Marvin nudio i podigao ruku u znak zahvalnosti.

„Hvala, druže!“

Odjurio je. Daska mu je pljuskala po barkama. Od kiše se branio golemim ružičastim

kišobranom. Kiša je oslabila, a ljudi uparku usporili korak. Marvin nije odmah video devojčicu u
crvenom kišnom kaputu, sapegicama na nosu i bez jednog prednjeg zuba.

„Zdravo“, rekla je. „Ja sam Alisa, kao statua.“ Pokazala je na imenjakinju. Marvin je
čučnuo, da bije bolje video i da bi joj pružio ruku.

„Ja sam Marvin. Drago mi je što smo se upoznali.“

Bila je Britanka. Marvin je prepoznao naglasak s televizije. Oduvek je mislio da bi mu u

Britaniji bilo bolje, zbog kvarnih zuba i ljubavi prema kiši.

„Tu li si, Alisa! Šta sam ti rekla o pričanju sa strancima?“

Prišla im je žena koja ga je posmatrala kao da će ih ujesti.

„On nije stranac. To je Marvin.“

Marvin ju je počastio najboljim osmehom. Ponudio ju je najboljim kišobranom iz torbe.

„Besplatan kišobran?“

Žena se pravila da ga ne vidi. Zgrabila je Alisu za ruku i pokušala da je odvuče. Đubre.

Ponašala se prema njemu kao prema đubretu. Lice mu se zacrvenelo, a dlačice na potiljku
nakostrešile. U ušima mu je zvonilo. Nije bio đubre:

„Uzmi ga!“ zaurlaoje, gurajući kišobran prema njoj.

„Da me nisi pipnuo, moronu', prosiktala je, kad se okrenula na petama, vukući uplakanu
Alisu sa sobom. Devojčica se oslobodila, čim je majčin stisak malo popustio. Potrčala je ka
skulpturi.

„Marvine!“ kriknula je, u očajničkoj želji da popravi stvar. Pogledi su im se sreli.

Poslala mu je poljubac, pre no što je majka dohvatila. Uhvatio ga je. Ostavio je beli kišobran s
crvenim srcima naslonjen na BelogZeca, pre no što je otišao kući. Za slučaj da se devojčica vrati.

Lora je zevnula. Protegnula se u stolici. Pogledala je na sat. Tri sata ispred ekrana bilo je
više nego dovoljno za danas. Morala je da izađe na vazduh.
„Hajdemo, Šargarepo“, rekla je. „Vreme je za šetnju.“
Nebo je bilo mramornosivo. „Izgleda da će kiša“, rekla je snebivljivom psu. „Ponećemo
kišobran.“
 29

Trpezarija je ličila na prizor iz bajke. Snežnobeli stolnjak i salvete prekrivali su sto.

Srebrni escajg uokvirivao je svaki tanjir i čaše od brušenog kristala koje su se sjajile pod
svetlošću sveća. To je bio njen prvi Božić u svojstvu gospodarice Padove. Htela je da iskaže
poštovanje kući. Na taj način će možda prognati nedobrodošle misli, koje su se uvlačile u njenu
glavu kao crni mravi kroz pukotine u zidu ostave. Nije mogla da se otrese osećanja da prethodna
gospodarica nije sasvim odsutna. Izvadila je srebrne i bele petardice iz kartonske kutije i stavila
po jednu preko svake, precizno savijene salvete.
Tog jutra, čak i u mraku, znala je da se nešto u spavaćoj sobi promenilo. Isti osećaj joj je
u detinjstvu na božično jutro govorio da je čarapa u podnožju kreveta, koja je bila prazna kad je
zaspala, puna. Nekako je osećala promenu. Otapkala je bosim nogama do prozora, gazeći po
stvarima, a ne po tepihu. Bile su meke, čvrste, oštre, glatke. Dnevna svetlost potvrdila je da su
fioke izvučene i njihov sadržaj prosut po podu.
Podigla je vinsku čašu i obrisala nepostojeću mrlju. Sanšajn i njeni roditelji doći će na
božičnu večeru. I njen brat je pozvan, ali on „nije 'teo da se cima“. I Fredi će doći. Nije znala da li
da ga pozove, ali je Sara nagovorila da to učini. Rekao je „da“. Od onda je potrošila neumesno
mnogo vremena pokušavajući da shvati zašto. Raspolagala je brojnim i šarolikim hipotezama:
iznenadila ga je; bio je usamljen; hteo je da jede ćureće pečenje, ali nije umeo da kuva; nije imao
gde; sažalio se na nju. Objašnjenje kom je prilazila s najviše oklevanja i uzbuđenja bilo je
najjednostavnije. Dolazio je zato što je želeo.
Možda je to uradila u snu, kao mesečarka. To bi bilo pražnjenje ormana u snu. Ovo nije
pljačka, zato što ništa nije odneseno. Juče je zatekla Sanšajn u vrtnoj sobi. Igrala je na pesmu Ala
Boulija, koja je počela da je progoni, danju i noću.
„Da li si pustila muziku?“
Devojka je odmahnula glavom. „Ušla sam da zaigram kad sam čula kako svira.“
Lora nije čula nijednu laž iz Sanšajninih usta.
„Gotove su!“ Sanšajn je uletela u trpezariju, gledajući na sat. Pravila je pite. Kuhinja je
bila puna brašna i šećera u prahu. Lora je krenula za devojkom koja je otrčala u kuhinju.
Uzbuđeno je skakala s noge na nogu, dok je Lora vadila pite iz rerne.
„Divno mirišu“, rekla je. Sanšajn se zacrvenela od ponosa.
„Stigao sam na vreme“, rekao je Fredi kad je ušao na zadnja vrata, praćen naletom
ledenog vazduha. „Vreme je za divnu šolju čaja i još divniju pitu.“
Zamišljeno je posmatrao Loru, dok su sedeli za stolom, pijuckali čaj i zevali da bi ohladili
usta posle vrelih pita.
„Šta se dešava?“ pitao je.
„Ništa.“ To je bila refleksna reakcija, a ne odgovor. Podigao je obrve. Sanšajn je gurnula
ostatak pite u usta i progovorila.
„To je laž.“
 Fredi se glasno nasmejao. „Pa, nećeš dobiti nijedan poen za taktičnost, ali si zaslužila
maksimalnih deset za iskrenost.“
Posmatrali su Loru sa iščekivanjem. Ispričala im je o toaletnom stolu, muzici; čak i o
senovitoj prilici u ružičnjaku. Sanšajn nije delovala impresionirano.
„To je samo dama“, rekla je kao da govori o nečem očiglednom.
„Koja dama bi to mogla biti?“, pitao je Fredi, ne skidajući pogled s Lore.
„To je venčana supruga Svetog Entonija. Dama od Cveća.“ Posegnula je za još jednom
pitom. Ispustila je ispod stola za Šargarepu. Fredi je namignuo i usnama oblikovao reči, „Video
sam to.“ Sanšajn se zamalo osmehnula.
„Ali zašto ostaje ovde, pošto je Entoni otišao?“ Lora je iznenadila samu sebe. Pitanje je
značilo da ozbiljno shvata teoriju o aveti.
„Da. Zašto bi ostajala ovde, pravila nered i remetila spokoj? Nakon što smo joj podarili
tako divno venčanje?“ Lora nije znala da li Fredi ozbiljno govori.
Sanšajn je slegnula ramenima. „Uznemirena je.“
Lorin stomak se prevrnuo kao loto bubanj, uprkos skepticizmu.
Svanulo je bistro i sunčano božično jutro. Lorino raspoloženje se popravilo dok se šetala
vrtom sa Šargarepom. Badnje veče došlo je i prošlo. Bila je na ponoćnoj misi u lokalnoj crkvi.
Razmenila je nekoliko reči s Bogom. Možda joj je to pomoglo. Lora i bog nisu se prečesto sretali,
ali je on još bio na njenom spisku za božične čestitke.
Sanšajn je tačno u podne stigla s mamom i tatom.
„Bila je spremna da krene u osam“, rekla je njena mama Lori kad je prihvatila njihove
kapute. „Doručkovala bi kod vas da smo joj dozvolili.“
Lora je predstavila goste Frediju. „Ovo je Stela, a ovo je Sten.“
„Skraćeno SS“, zakikotala se Stela. „Veoma ljubazno od vas što ste nas pozvali.“
Nacerila se i gurnula cveće i bocu španskog penušavog vina u Lorine ruke.
„Ništa nije bolje od kapljice ružičaste pene za Božić“, reče Stela. Zategla je najbolju
haljinu i proverila frizuru u ogledalu u hodniku. Stela i Sten ispuštali su uzdahe divljenja dok im
je ćerka ponosno pokazivala kuću. Fredi je u kuhinji mešao moču, zalivao pečene krompiriće,
bockao kuvani prokelj i ispijao votka-martinije. Povremeno bi bacio zahvalni pogled put Lore.
Pogledi su im se nekoliko puta sreli. Nije okretao glavu. Lori je bilo sve toplije. Zahtevao je da
joj pomaže u kuhinji, da bi pokazao koliko mu je drago što je pozvan. Podigao je čašu u njenom
pravcu.
„Ako su oni SS, ja sam 007.“
Božični ručak bio je divan, kao što i priliči. U bajkovitom srebrnom, belom i iskričavom
ambijentu previše su jeli i pili, povlačili petardice i pričali grozne viceve. Šargarepa se utaborio
ispod stola. Grickao je iz svake ruke koja bi nešto ponudila. Lora je doznala da je Stela član
književnog kluba i da igra flamenko, a da je Sten u pikado timu lokalnog paba. Trenutno su bili
drugi u ligi. Ostala su još tri kola. Nadali su se da će biti šampioni. Ispostavilo se da je muzika
Stenova istinska strast. Fredi se oduševio kad je saznao da obojica imaju širok i eklektičan ukus,
od Dejvida Bouija do Arta Pepera, Proklejmersa i Ete Džejms. Bilo je jasno od koga je Sanšajn
nasledila ljubav prema muzici i igri.
Lora, Sanšajn i Stela rasklonile su sto. Zatim su se bacile na sređivanje kuhinje koja je
ličila na poprište eksplozije. Fredi i Sten odvukli su se do fotelja kao par izduvanih suflea.
„Ne pamtim ovako dobar božični ručak.“ Sten je zadovoljno trljao stomak. „Samo nemoj
da pominješ to mojoj dragoj“ dodao je i namignuo Frediju.
Šargarepa je izašao ispod stola. Zadovoljno je spavao pored Fredija koji je natočio viski
Stenu.
 „Pa, da li je divno biti mašinovođa? To je san svakog školarca.“
Sten je zavrteo tečnost boje ćilibara u svojoj čaši. Odobravajuće je pomirisao.
„Uglavnom“, odvratio je. „Ima dana kada mislim da sam najsrećniji čovek na svetu.
Zamalo što nisam dao otkaz pre no što sam čestito počeo da radim.“
Otpio je viski i posegnuo za sistematski potiskivanim sećanjima.
„Tek što sam počeo da vozim bez pratnje. Tog dana bio sam na poslednjoj vožnji. Bilo je
hladno i mračno. Radovao sam se večeri. Nisam je ni video dok nije udarila u kabinu. Posle toga,
od nje nije ostalo mnogo šta da se vidi.“
Otpio je još viskija. Ovog puta malo više.
„O tom su pisale lokalne novine. Bila je bolesna, rekli su. Imala je loše nerve. Stajala je i
čekala na hladnoći. Čekala je moj voz. To je bila velika grehota. Imala je devojčicu. Slatko
detence. Objavili su njenu fotografiju u novinama.“
Fredi je zatresao glavom i zviznuo kroza zube. „Isuse, Stene, žao mi je.“
Sten je iskapio čašu. S treskom ju je spustio na sto.
„To je viski“, rekao je. „Čini me preosetljivim. To je bilo davno. Hvala bogu što me je
Stela dozvala pameti i ubedila da nastavim da radim.“ Neko vreme sedeli su ćutke. Sten je dodao.
„Ni reč Sanšajn, molim te. Nikad joj nisam rekao.“
„Naravno.“
Šargarepa je trznuo ušima kad je čuo korake u hodniku. Pojavila se Sanšajn sa
poslužavnikom. Lora i Stela su je pratile. Spustila ga je na sto.
„Vreme je za divnu šolju čaja i još divnije pite“, rekla je i pokazala na tanjir s visokom
gomilom hrane. „Zatim ćemo igrati 'pogodnosti'.“
Sanšajn se na pola prvog kruga setila nečeg što je htela da kaže roditeljima.
„Fredi je mrtvo puvalo.“
Fredi se zamalo zadavio viskijem, ali je Stela reagovala sa zadivljujućom pribranošću.
„Šta te, za ime sveta, nagoni na tu pomisao?“
„Felisiti mi je rekla. Ona je Fredijeva devojka.“
„Nije više“, progunđao je Fredi.
Sten se tresao od smeha. Fredi je bio vidno postiđen, ali se Sanšajn nije dala omesti.
„Šta to znači – mrtvo puvalo?“
„Znači da nije naročito dobar u ljubljenju.“ Lori ništa drugo nije palo na pamet.
„Bilo bi dobro da vežbaš, ako imaš taj problem“, brižno će Sanšajn. Potapšala je Fredija
po ruci.
Kuća je utonula u tišinu kad su Sanšajn i SS otišli. Lora je ostala sama s Šargarepom. I
Fredijem. Ali gde je on? Nestao je dok je ispraćala Sanšajn i SS i dok im je mahala s praga.
Osećala se kao ustreptala tinejdžerka. Nije znala da li je uzbuđena ili uplašena. To je zbog vina,
govorila je sebi. Fredi je izašao iz vrtne sobe. Uhvatio ju je za ruku.
„Hodi.“
Vrtna soba bila je osvetljena desetinama sveća. Boca šampanjca hladila se u kantici s
ledom, između dve čaše.
„Hoćeš li da plešeš sa mnom?“ pitao ju je.
Lora se nemo obratila bogu po drugi put za nekoliko dana, kad je Fredi spustio iglu na
ploču. Molim te, molim te da ne bude Al Bouli.
U Fredijevom naručju poželela je da Ela Ficdžerald improvizuje još nekoliko stihova
„Nekog ko bi pazio na mene“. Podigao je pogled. Sledila je njegov primer i ugledala imelu na
lusteru.
„Praksa čini majstora“, prošaptao je.
Staklo na Terezinoj fotografiji nečujno je prsio dok su se ljubili.
 30

Junis

1989.

Trebalo je da fotografije na kredencu pomognu Godfriju da se seti ko je ko. Ponekad nisu

pomagale. Posegnuo je za novčanikom kad su Bomber, Junis i Bebi Džejn ušli u osunčanu
dnevnu sobu.
„Ulažem deset funti na Maj Bil u 2.45 na Kempton parku.“
Grejs ga je s ljubavlju potapšala po ruci. „Godfri, dragi moj, to je Bomber – tvoj sin.“
Godfri se zagledao u Bombera preko ivice naočara i odmahnuo glavom.
„Govoriš gluposti! Zar misliš da ne poznajem vlastitog sina? Ne znam kako se ovaj
momak zove, ali znam da je moj kladioničar.“
Junis je videla suze u Bomberovim očima. Setio se bezbrojnih opklada koje je položio za
račun oca, s najstrožim upozorenjem: „Ni reč majci“. Nežno je uhvatila Godfrija za ruku.
„Lepo ti je ovde. Dan je prekrasan. Da li si raspoložen da mi pokažeš vrt?“
Godfri se nasmejao.
„S najvećim zadovoljstvom, mlada damo. Mislim da će šetnja dobro doći mom psu“,
rekao je. Malčice zbunjeno gledao je Bebi Džejn. „Iako moram da priznam da sam gotovo
zaboravio da ga imam.“
Godfri je navukao šešir, koji mu je Grejs dodala. „Hajdemo, Bombere“, rekao je Bebi
Džejn, „vreme je da protegneš noge.“
Bebi Džejn je možda bila uvređena što je pobrkana s muškim psom i nazvana imenom
svog gospodara, ali se to nije moglo meriti s Bomberovom tugom zbog oca koji ga je pobrkao s
kladioničarem. Grejs ga je pomilovala po licu.
„Glavu gore, dragi moj. Znam da je teško. Juče ujutru naglo se uspravio u krevetu.
Optužio me je da sam Merijen Fejtful.“
Bomber se nasmejao uprkos svemu. „Hajde, mama. Bolje da krenemo za njim da ne
napravi neki belaj.“
Avion je iscrtao otegnuti trag na plavom nebu, sličan kičmi neke praistorijske životinje. U
Folis end hausu nije bilo ludorija7, ali je dom imao divne i prostrane vrtove namenjene uživanju
stanara. Grejs i Godfri uselili su se pre tri meseca, kad im je postalo jasno da je Godfrijev razum
razvio jedra i otplovio ka dalekim obalama. Grejs više nije mogla sama da izađe na kraj s njim.
Stari Godfri najveći deo vremena bio je odsutan, iako se povremeno i nakratko vraćao u
stvarnost. Folis end bio je savršena luka. Imali su svoje sobe, ali je pomoć stalno bila nadohvat
ruke.
Godfri se šetao podruku s Junis. Sa osmehom je pozdravljao sve koje su sretali tog
sunčanog dana. Bebi Džejn trčala je ispred njih. Godfri je odmahnuo glavom i napućio usne, kad
je stala da piški.
„Zbilja bih voleo da taj pas nauči da podigne nogu. Sledeće što ćemo videti je kako nosi
haljinicu boje lila i peva folk.“
Zaustavili su se kod drvene klupe pored jezerceta i seli. Bebi Džejn prišla je ivici
jezerceta, fascinirana sevanjem i vrludanjem srebrnih i zlatnih šarana u potrazi za hranom.
„I ne razmišljaj o tome“, upozorila je Junis. „To nije suši.“
Godfri joj je govorio o stanarima kad su Grejs i Bomber stigli do njih.
„Imamo Mika Džegera, Pitera Justinova, Harolda Vilsona, Andželu Ripon, Elvisa
Preslija, Gugi Viters i gospođu Džonson, koja je imala perionicu u Ulici Stenli. Nikad nećeš
pogoditi pored koga sam se probudio pre neko jutro.“
Junis je znatiželjno odmahnula glavom. Godfri je ućutao. Zatim je tužno uzdahnuo.
„Nećeš, a neću ni ja. Ne mogu da se setim, iako mi je malopre bilo navrh jezika.“
„Rekao si mi da je to bila Merijen Fejtfui“, oglasila se Grejs. Pokušala je da mu pomogne.
Godfri se glasno nasmejao.
„Mislim da tako nešto ne bih zaboravio“, rekao je, namigujući Bomberu. „Nego, da li si
položio moju opkladu?“
Bomber nije stigao da odgovori. Junis mu je skrenula pažnju na daleku priliku, s
ogromnim sunčanim naočarima, koja se njihala u njihovom pravcu na vrtoglavo visokim
potpeticama.
„O, bože!“ zavapio je Bomber. „Šta kog đavola ona želi?“
Porši je trebalo dosta vremena da stigne do njih preko travnjaka. Junis je s priličnim
zanimanjem posmatrala njeno klimavo približavanje. Bebi Džejn je skočila Godfriju u krilo i
počela da vežba glasne žice. Godfri je posmatrao Poršino napredovanje s blagom radoznalošću.
Činilo se da je nije prepoznao.
„Zdravo, mamice! Zdravo, tatice!“, zagraktala je Porša bez trunke entuzijazma. Godfri je
pogledao iza sebe, da bi video kome se obraća.
„Porša“, nežno će Bomber, „ne seća se uvek…“ Spustila se na klupu pored oca, pre no što
je završio rečenicu. Pokušala je da ga uhvati za ruku, ali je skočila na noge kad je Bebi Džejn
upozoravajuće zarežala.
„O, za boga miloga. Ponovo se susrećem s tim zlim psetom!“
Godfri je zaštitnički obgrlio Bebi Džejn. „Ne govori tako o mom psu, devojko. I ko si ti?
Idi odavde. Ostavi nas na miru!“
Porša je pomodrela u licu. Vozila je trideset pet kilometara od Londona, s razornim
mamurlukom. Usput se dva puta izgubila. Propustila je rasprodaju otmenih torbica i kaiševa.
„Ne budi tako prokleto smešan, tatice. Prokleto dobro znaš da sam tvoja ćerka, iako ne
dolazim ovde svakih pet minuta da bih vam se uvlačila kao tvoj dragoceni prokleti sin i njegova
patetična pratilja, koja vene od neuzvraćene ljubavi. Prokleto dobro znaš ko sam ja!“ izbacila je
sve to iz sebe, gnevnim tonom.
Godfri nije bio potresen.
„Devojko“, rekao je, posmatrajući njeno crveno lice, „očigledno je da si se dugo šetala po
suncu bez šešira, zbog čega te je pamet napustila. Moja ćerka nikada ne bi koristila takve izraze,
niti bi se ponašala na tako grozan način. A ovaj čovek je moj kladioničar.“
„A ko je ona?“ zarežala je Porša, pokazujući na Junis.
Godfri se blaženo osmehnuo. „To je Merijen Fejtful.“
Grejs je uspela da ubedi Poršu da se vrati s njom u apartman da nešto popiju. Bomber,
Junis, Godfri i Bebi Džejn nastavili su da se šetaju po vrtu. Na stočiću ispod jabuke elegantna
starija dama pila je čaj iz otmene šolje s tacnicom. Društvo joj je pravila devojka koja je jela
kolač s limunom.
„Najviše ih volim“ obznanila je kad su je pozdravili u prolazu. „Hoćete li da se
poslužite?“ Ponudila ih je kolačem. Bomber i Junis su odbili. Godfri se poslužio. Bebi Džejn je
bila slika i prilika utučenosti. Stara dama se s osmehom obratila pratilji. „Elajza, mislim da si
nekog zaboravila.“ Psetance je smazalo dva parčeta.
Vratili su se u kuću i zatekli Grejs samu.
„Gde je Porša?“, pitao je Bomber.
„Vratila se u London, u velikom gnevu. Ne brinite“, reče Grejs. „Pokušala sam da je
urazumim, ali…“ Tužno je slegnula ramenima.
„Ne shvatam kako može da bude tako neprijatna“, rekao je Bomber.
Grejs je bacila pogled na Godfrija zauzetog razgovorom s Junis, da bi se uverila da ih ne
mogu čuti.
„Mislim da je ja razumem.“ Uhvatila je sina za ruku. Povela ga je do kauča.
„Sećam se kad je bila veoma mala.“ Tužno je uzdahnula, kad se setila ćerkice krezubog
osmeha i nejednakih kikica. „Oduvek je bila tatina ljubimica.“
Bomber je uhvatio za ruku i stisnuo.
„Sada ga gubi“, nastavila je Grejs, „i možda po prvi put u odraslom životu nailazi na
problem koji se ne može rešiti novcem. Srce joj se čepa, a ne može ništa da uradi po tom
pitanju.“
„Izuzev da povredi one koji je vole“, gnevno će Bomber.
Grejs ga je potapšala po kolenu. „Jednostavno ne zna šta da radi. Otišla je plačući, nakon
što je taticu nazvala zlom starom kornjačom.“
Bomber je zagrlio majku. „Nije važno, mama, uvek ćeš imati tvog 'dragocenog prokletog
sina'.“
Godfri je prizvao Junis k sebi, kad su krenuli.
„Želeo bih da ti nešto prišapnem“, zaverenički je namignuo i spustio glas. „Prokleto sam
siguran da je neprijatna žena bila moja ćerka. Ali ova gnusna bolest ponekad nudi izvesne
prednosti.“
 31

Lora je, po Sanšajninim rečima, pustila Fredija da „prespava“ kod nje. Ali nije pustila
Fredija da „prespava“ kod nje. Spavala je s njim, u istom krevetu, ali nije spavala s njim.
Nasmejala se u sebi kad je pomislila na britansku osobenost, upotrebu istih reci za različita
značenja, da bi se izbeglo da kažete ono što ste hteli. U ovom slučaju sve se vrtelo oko seksa.
Nije vodila ljubav s Fredijem. A ipak. Eto. U nekoliko reči prešla je put od nagoveštaja do polnog
odnosa!
Plesala je, pila šampanjac i razgovarala s Fredijem u božičnoj noći. Razgovarali su i
razgovarali. Ispričala mu je sve o školi, tkanini za poslužavnik i Vinsu. Ispričala mu je o
izgubljenoj bebi. Privio ju je uza se. Ispričala mu je o kratkim pričama koje je pisala za Perje,
čipku i fantastičnu prozu. Zasmejala ga je do suza. Ispričao joj je o bivšoj verenici, Heder –
stručnjaku za izbor kadrova koja je htela brak i decu, a on nije. Bolje reći, nije hteo s njom.
Objasnio joj je zašto je zatvorio malu firmu za informatiku (na Hederin užas, taj potez dokrajčio
je njihovu načetu vezu) da bi postao vrtlar. Smučilo mu se posmatranje sveta kroz ekran, umesto
življenja u njemu. Lora mu je na kraju ispričala o Grejamu i katastrofalnom sastanku s njim.
Opisala mu je i poljubac, posle izvesnog oklevanja i još jedne čaše šampanjca.
Nacerio se. „Pa, nisi otrčala u kupatilo da bi izribala usta. Tumačim to kao dobar znak.
Nadam se da si zadržala onu haljinu!“
Nastavio je, posle izvesnog vremena. „Zbog ovog sam se stideo da poljubim devojku sve
do sedamnaeste“ rekao je i ovlašno dodirnuo ožiljak na usnama. „Rođen sam sa zečjom usnom.
Hirurg nije najpreciznije šio…“
Lora se nagnula napred. Nežno ga je poljubila u usta.
„Pa, znaj da te ne ometa u izvođenju.“
Ispričao joj je o Felisiti. To je bio sastanak naslepo, u organizaciji žene o čijem vrtu se
starao već nekoliko godina. Klela se da će se naklonost razbuktati kao „šumski požar“. Nije, ali je
Felisiti bila njena bliska prijateljica. Nastavio je da se viđa s njom, tragajući za pristojnim
načinom da se iz svega izvuče.
„Jedne noći više nisam mogao da trpim njeno hvalisanje i njakanje. Posebno me je
nerviralo što me je stalno zvala prokletim Fredom. Nisam se pojavio na dogovorenom sastanku.
To nije bio najpristojniji potez, ali se pokazao vrlo delotvornim. Izgubio sam mušteriju, ali je
vredelo.“
Pronašli su utehu u međusobnom zagrljaju, kad im je ponestalo reči. Spavali su sklupčani
kao latice u pupoljku.
Spavali su u gostinskoj spavaćoj sobi, pored Terezine. Lora se, nakon što je našla odeću
na podu, preselila u susednu sobu. Nije se plašila, ne baš. Možda i jeste, ali samo malo. Imala je
grozan osećaj da je na svetkovini bio ako ne duh, ono nezvani gost. Nestala je kašika za supu.
Jedna noga od stola bila je kraća. Koktel sa šampanjcem je izlapeo. Jedna od drugih violina
preoštro je zvučala. Disharmonija je odjekivala Padovom, a Lora nije znala kako da povrati sklad.
Šargarepa nikad nije ulazio u Terezinu spavaću sobu, ali je u božičnoj noći rado napustio svoje
mesto pored vatre da bi se ugnezdio u podnožju kreveta na kom su spavali Lora i Fredi.
 Kad je Sanšajn saznala da je Fredi „prespavao“ kod nje, htela je da zna sve. Čiju pidžamu
je nosio, kako je oprao zube bez svoje četkice, da li je hrkao? I da li su se poljubili? Fredi joj je
rekao da je pozajmio Lorinu spavaćicu, oprao zube sapunom i krpicom i ne, nije hrkao, ali Lora
jeste – tako jako da su se prozorska okna tresla. Htela je da zna da li se bolje ljubi otkad je počeo
da uzima lekcije. Lora nikad nije videla da se Sanšajn toliko smeje, ali nije mogla da proceni da li
je u sve poverovala. Bila je sigurna da će sve ispričati roditeljima po povratku kući.
Svanuo je dan pred Novu godinu. Bilo je veoma rano. I gostinska soba imala je pogled na
ružičnjak. Tog jutra se malo toga videlo od pljuska. Fredi će doći. Izaći će večeras, da bi dočekali
Novu godinu u lokalnom pabu. U međuvremenu osetila je neodoljivu potrebu da ode u radnu
sobu. Naoružala se čajem i s dovoljno tosta za sebe i Šargarepu. Krenula je s psom u radnu sobu i
zapalila vatru. Skinula je kutijicu s police i poredala njen sadržaj po stolu. Kiša je padala jače no
ikad. Zvukovi pljuska nadmetali su se s krckanjem i pucketanjem vatre. Lora je po prvi put držala
predmet čije ime nije znala. Ni posle čitanja etikete nije bila ništa pametnija, u pogledu njegovog
porekla i namene.
Drvena kuća, obojena vrata i prozori, broj 32.
Pronađena u kontejneru ispred broja 32 u Ulici Marli, 23. oktobra…

Edna je gvirnula na mladićevu legitimaciju. Rekao je da je iz vodovoda i da je došao da

proveri cevi i slavine. To je bila kurtoazna poseta. Obilazili su sve potrošače starije od
sedamdeset godina pre početka zime, rekao je. Imala je sedamdeset osam godina. Morala je da
potraži naočari za čitanje da bi pogledala legitimaciju. Njen sin, Dejvid, stalno je podsećao da
bude veoma oprezna kad otvara vrata nepoznatima. „Ne skidaj lanac dok ne saznaš ko su“,
upozorio ju je. Problem je bio što od lanca nije mogla da lepo otvori vrata, pa je bila predaleko
da bi pročitala podatke s legitimacije, čak i s naočarima. Mladić se strpljivo osmehnuo. Izgledao
je kako treba. Na sebi je imao radno odelo s bedžom na desnom džepu. Nosio je crnu plastičnu
kutiju za alat. Na legitimaciji je bila fotografija koja je ličila na njega. Učinilo joj se da je
razabrala reći „Temza“ i „voda“. Pustila ga je da ude. Nije htela da pomisli da ima posla s
budalastom, bespomoćnom staricom. „Hoćete li šolju čaja?“

Zahvalno se osmehnuo. „Vi ste pravi dragulj. Zdravo sam ožedneo. Poslednji put sam
nešto popio još u sedam ujutru. Biću srećan čovek ako sipate mleko i stavite dve kocke šećera.“

Odvela ga je do toaleta u prizemlju, a zatim do kupatila i ormana s rezervoarom za vodu

na odmorištu. U kuhinji je pristavila čajnik. Posmatralaje zadnje dvorište, dok je voda vrela.
Skoro šezdeset godina živelaje u svojoj kući u istočnom Londonu. Uselila se s Tedom, posle
venčanja. Podigli su decu u njoj. Isplatili su je kad su Dejvid i njegova sestra Dajana odrasli i
napustili dom. Sad je ne bi mogli priuštiti. Edna je bila jedini starosedelac u ulici. Kuće su jedna
po jedna prodavane, sređivane i nuđene po cenama visokim kao rub devojačke suknjice, kako bi
njen Tedi rekao. Ulica je sad bila puna mladih profesionalaca s besnim kolima, kompletima za
fondu i više para no što mogu daprotraće. U starim danima nije bilo tako. Deca su se igrala na
ulici. Susedi su se poznavali. Znali su ko se čime bavi.

Mladić se vratio u kuhinju baš kad je Edna nasula čaj.

„E, ovakav najviše volim“, rekao je i ispio šolju u nekoliko gutljaja. Činilo se da je u
žurbi. „Na spratuje sve cakum-pakum.“
 Brzo je pogledao ispod sudopere u kuhinji i isprao šolju na česmi. Edna je bila
impresionirana. Bio je dobar dečko, kao Dejvid. Majka ga je očigledno dobro vaspitala.

Zvono na vratima zazvonilo je u rano popodne. Dva posetioca u jednom danu bila su
nezapamćena pojava. Odškrinula je vrata i ugledala sitnu, lepo obučenu crnkinju, od šezdesetak
godina. Nosila je mornarskoplavo odelo i zapanjujuće belu košulju. Na vrhu bogatih kovrdža bio
je mornarički plavi šešir s kog je visila mrežica, sežući do polovine lica. Žena je pala na kolena i
stisnula dovratak, da se ne bi pružila po podu, pre no što je ijedna od njih stigla da progovori.
Ubrzo je sedela u Edninoj kuhinji. Hladila se rukom i duboko izvinjavala na bogatom
jamajkanskom naglasku.

„Tako mi je žao, draga moja. To je jedan od iznenadnih napada. Doktor kaže da imaju
veze sa šećerom.“ Nagnula se napred u stolici i zamalo pala s nje, pre no što je povratila
kontrolu nad sobom.

„Grozno se osećam zato što vam se ovako namećem.“

Edna je uveravala da se zalud izvinjava.

„Potrebna vam je šolja vrućeg, slatkog čaja“, rekla je i ponovo napunila čajnih Iskreno,
društvo joj je prijalo. Žena se predstavila kao sestra Rubi. Išla je od vrata do vrata nudeći svoje
veštine. Ona je duhovni iscelitelj, vidovnjak i savetnik. Rekla je Edni da ume da čita iz dlana,
karata i kristala i dapraktikuje obeu, džadu i džudžu. Edna je prvi put čula za obadu, džedi i
džudi, ali je oduvek bila fascinirana osobama s natprirodnim moćima. Bila je duboko sujeverna.
U njenoj kući cipele se nikad nisu stavljale na sto, nisu se otvarali kišobrani, niti se iko krstio na
stepenicama. Njena baka iz Irske čitala je iz listića čaja svim susedima. Tetka je zarađivala za
život kao Madam Petjulengra. Čitala je sudbinu iz kristalne kugle u Brajtonu. Spremno je
prihvatila kad se sestra Rubi, okrepljena čajem, ponudila da joj čita iz dlana. Jednom rukom
obuhvatila joj je šaku, dok je drugom nekoliko puta prešla preko nje. Dugo je proučavala
izboranu topografiju Edninog dlana.

„Imaš dvoje dece“, konačno je rekla. „Dečaka i devojčicu.“

Edna je klimnula.

„Tvoj suprug je preminuo… pre osam godina. Ovdegaje bolelo.“ Sestra Rubi uhvatila se
za grudi slobodnom rukom. Tedje umro od srčanog udara na povratku izpaba. Na sahrani je bilo
samo porodično cveće. Ožalošćeni su zamoljeni da uplaćuju donacije na račun Britanskog
društva za bolesti srca. Sestra Rubi naginjala je Edninu ruku na jednu pa na drugu stranu, kao
da pokušava da dešifruje naročito složenu poruku.

„Brineš za svoju kuću“, konačno je obznanila.

„Hoćeš da ostaneš u njoj, ali te neko tera. Neki muškarac. Da li je to tvoj sin? Nije.“
Zagledala se u Ednin dlan, zavalila u stolicu i zažmurila kao da pokušavao da zamisli pomenutog
muškarca. Naglo se uspravila i tresnula dlanom po stolu.
 „On je biznismen! Hoće da kupi tvoju kuću!“

Edna je, uz drugu šolju čaja i novootvoreno pakovanje kolača, ispričala sestri Rubi sve o
Džulijusu Vinsgrejvu, investitoru, preduzimaču i ljigavom, pohlepnom govnu od čoveka (izuzev
što nije upotrebila reč „govno“ pred Rubi zato što je sestra). Godinama ju je nagonio da proda
kuću. Kupio je većinu ostalih u ulici i namlatio grdne pare. Preterano agresivnom taktikom
prisilio je Dejvida da se obrati advokatu, koji je stavio tačku na uznemiravanje. Edna i pored
toga nije mogla da se otme utisku da zlikovac kruži oko njene kuće kao lešinar, i čeka da umre.

Sestra Rubi pažljivo je slušala. „To je, po svoj prilici, jako loš i opasan čovek.“

Gurnula je ruku u prostranu, iskrzanu torbu. Počela je da preturapo njoj.

„Imam nešto što će vam sigurno pomoći.“

Spustila je malo ravno parče drveta u obliku pročelja kuće na sto. Bilo je grubo obojeno,
s četiri prozora i plavim ulaznim vratima. Vrata na Edninoj kući bila su iste boje.

„Koji je broj vaše kuće, molim vas?“, pitala je sestra Rubi.

„Trideset dva.“

Sestra Rubi izvadila je olovku iz torbe i napisala veliko „32“ na prednjim vratima.

„Eto“, rekla je, „ovo je najmoćniji džudžu. Zaštitiće vas dokle god budete radili kako vam
kažem.“

Čvrsto je uhvatila kuću obema rukama i zažmurila. Usne su joj se nekoliko minuta
pokretale u žustroj bajalici. Konačno je spustila kuću na sredinu kuhinjskog stola.

„Ovde mora ostati“, rekla je odlučnim glasom. „Ovo je središte vaše kuće. Odavde će vas
štititi. Ali morate znati da je ova kuća“, rekla je, pokazujući drveni model, „postala vaša kuća.
Vaša kuća biće bezbedna dokle god je budete čuvali. Ako dopustite da joj se nešto desi, isto zlo
snaći će i cigle i malter oko vas. Kuća će vam stradati od vatre, vode, sleganja zemljišta, bilo
čega. Ništa ne može da skine magiju i ništa ne može da poništi kletvu.“

Edna je spustila pogled na drvenu kućicu. Zapitala se da li može da je zaštiti od Džulijusa

Vinsgrejva. Pa, jedno je sigurno, neće joj naškoditi. Sestra Rubi odnelaje šolju i tacnu do
sudopere. Temeljito ih je oprala, uprkos Edninim protestima. Ostavila ih je da se suše. Kad joj je
Edna okrenula leđa da bi vratila kolače u kutiju, sestra Rubi otreslaje mokru ruku iznad drvene
kuće. Tri kapljice vode kanule su na oslikanu fasadu.

„Idem“, rekla je, kad je podigla torbu. „Ionako sam potrošila previše vašeg vremena.“

Edna je preturala po buđelaru, ali sestra Rubi nije htela da uzme nikakav novac za
pružene usluge.
 „Bilo mi je zadovoljstvo da razgovaram s vama“, rekla je na putu ka ulaznim vratima.

Lice u ogledalu sepodmladilo kad je šminka skinuta. Ispod bogate perike bila je crna,
ravna kosa. Sestra Rubi nestala je i postala Simon la Sal, u farmerkama, čizmama i kaputu od
lažne leopardove kože. Bacila je pogled na skupi sat i dohvatila firmiranu torbu. Džulijus ju je
već čekao u restoranu; nestrpljivo je dobovao prstima po besprekornom stolnjaku.

„Šampanjac, molim vas“, poručila je kelneru u prolazu samouverenim estuarskim

engleskim.

Džulijus je podigao obrve. „Da li si ga zaslužila?“

Osmehnula se. „Šta misliš?“ rekla je. „Sve je išlo kao po loju. Moj dečko je jutros
namestio čep. Sreća je htela da kupatilo bude odmah iznad kuhinje.“ Ponovo je pogledala na sat.
„Tavanica je dosad verovatno pala.“

Džulijus se osmehnuo. „Majka i sin su dobar tim.“

Gurnuo je debeli braon koverat preko stola. Proverilaje njegov sadržaj pre no što ga je
stavila u torbu. Kelnerje doneo šampanjac. Napunio im je čaše. Džulijus je nazdravio.

„Poslovanje s vama bilo je pravo zadovoljstvo.“

Edna se ispružila po kauču kad je ispratila sestru Rubi. Dva posetioca za jedan dan bila
su lepo, ali zamorno iskustvo. Padala je kiša kad se probudila posle jednog sata. Padala je u
kuhinji. Drvena kuća na stolu bila je natopljena vodom. Boja se skinula. Prozori su se jedva
nazirali, ali je broj 32 ostao bolno vidljiv. Podigla je pogled i ugledala tamnu mrlju koja se
gnusno lunjala po tavanici. Poslednje što je čula bilo je pucanje letvica i maltera.

„U redu! U redu! Predajem se.“ Lora je pomilovala toplu glavu koja je već pet minuta
nežno lupkala po njenom kolenu. Šargarepa je ogladneo. Morao je da piški. Vreme ručka davno
je prošlo. Pogledala je more predmeta sa zlatnim zvezdama na stolu ispred sebe, a zatim na sat.
Bilo je skoro tri po podne.
„Sirotane“, rekla je. „Kladim se da si prekrstio noge.“
Kiša je još pljuštala, ali je Šargarepa na svu sreću dobio (pored mnogo drugih stvari) kišni
kaput za Božić. Istrčao je u vrt dok je Lora spremala ručak. Ubrzo se vratio. Ostavljao je mokre
tragove po podnim pločicama. Posle ručka otišla je na sprat da bi izabrala odeću za to veče.
Sramotno dugo birala je odgovarajući donji veš. Odgovarajuće nedoličan. Nije mogla da nađe
minđuše. Pomislila je da ih je možda ostavila u Terezinoj spavaćoj sobi. Rešila je da ih tamo
potraži. Uhvatila se za hladnu mesinganu kvaku. Vrata su bila zaključana. Iznutra.
 32

Fredi je bocnuo Šargarepu palcem ispod pokrivača.

„Ustaj, lenštino. Idi i skuvaj šolju čaja.“
Šargarepa se samo zavukao dublje u toplo gnezdo i zadovoljno zarežao. Fredi je molećivo
pogledao Loru. Sakrila je glavu ispod jastuka.
„Pretpostavljam da ću morati sam“, rekao je. Iskočio je iz kreveta i potražio nešto čim bi
se pokrio, više da bi se zagrejao, nego iz pristojnosti. Lorina haljina bila je prvi odevni predmet
koji mu je došao pod ruku. Poslužiće kao privremeno, mada nekonvencionalno rešenje. Raskrilio
je zavese pred novom godinom, plavim nebom i sunčanim danom. Lora se protegla, naga ispod
toplih pokrivača. Pitala se da li ima vremena da skokne do kupatila da bi se malo udesila, da
izgleda malo manje sredovečno. Ali zašto bi se trudila? Fredi ju je već video. Prošla je prstima
kroz kosu i pogledala u ogledalce na noćnom stočiću, da bi proverila ima li mrlja od sinoćne
maškare ispod očiju. Ako ništa drugo, imala je lepe zube.
Prošla su puna dva sata dok nisu ustali, obukli se i doručkovali pasulj na tostu. Sanšajn je
stigla. Obećali su joj da će otići zajedno u šetnju sa Šargarepom do obližnjeg parka, ako bude lep
dan. Lora i Fredi šetali su se držeći se podruku, dok je Sanšajn trčala ispred njih sa Šargarepom.
Lovio je lopticu na konopcu (još jedan božični poklon) koju je bacala.
„Slutim da se mladi Šargarepa igra više radi Sanšajninog nego svog zadovoljstva“, reče
Fredi.
Lora je gledala kako Šargarepa nevoljno vraća loptu Sanšajn. Ona je odmah zatim bacala
u nasumice odabranom pravcu i klicala „Donesi!“
„Pretpostavljam da će se igrati samo dok ne nađe nešto zanimljivije.“
Posle sledećeg bacanja, kad je lopta završila u žbunu žutilovke, Šargarepa se okrenuo i
pošao u potragu za zečevima. Siroti Fredi bio je njegova prva zamena. Ubrzo se zagnjurio do
lakata među bodljikave grane.
„Ostavi je“, reče Lora, kad je videla da Fredi rizikuje da se izbode. „Kupićemo drugu.“
„Ne!“, zavapila je Sanšajn. „To je njegov božični poklon! Zbilja će se potresti ako ga
izgubi. Zamrzeće me zato što ne mogu da bacam u pravoj liniji zato što sam apatrapa.“
Devojka je bila na ivici suza.
„Ti sasvim sigurno nisi apatrapa!“ rekao je Fredi, kad je konačno izronio iz bodljikavog
žbuna, pobednički mašući lopticom na konopcu. „Ko te je, za ime sveta, tako nazvao?“
„To je rekla Nikola Krou, kad sam u školi ispustila loptu na fizičkom.“
„Pa, Nikola Krou je neznalica, dok si ti, mlada damo, razigrani drom. Ne zaboravi to.“
Dodao joj je igračku. Tuga na njenom licu se ublažila, ali se osmeh kom se nadao nije
pojavio. Šargarepa se umorio od lova na zečeve. Propustio je čitavu predstavu. Dogegao se i
omirisao svoju igračku. Liznuo je Sanšajn po ruci. Izmamio joj je osmeh.
Nastavili su da šetaju. Lora je nosila Šargarepinu igračku, dok je Fredi pregledao rane.
Devojka je ugledala mali, blistavi predmet u travi.
„Pogledajte“, rekla je. Iskopala ga je iz blata prstima.
„Šta je to?“ Fredi ga je uzeo od nje i obrisao od prljavštine. To je bio mesingani privezak
za ključeve u obliku slončeta.
„Trebalo bi da ga ponesemo kući“, reče Sanšajn. „Napisaćemo etiketu i postaviti na
veb-sajdu.“
„Zar ne misliš da i bez njega imamo više nego dovoljno izgubljenih stvari?“, reče Lora.
Zamišljala je radnu sobu pretrpanu stvarima na policama i u kutijama, koje su čekale zlatne
zvezdice. Ali Fredi se složio sa Sanšajn.
„Slušajte, razmišljao sam kako da zainteresujemo ljude za veb-sajt. Postavljanje svih
stvari na njega samo je polovina posla. Moramo da nateramo prave ljude da ga pogledaju. Entoni
je veliko ime. Siguran sam da bismo mogli da zainteresujemo lokalnu štampu, možda i radio i
televiziju. Mislim da bi nam pomoglo ako bismo pored starih stvari imali i nedavno izgubljene i
pronađene.“
Lori je najviše pomoglo što je Fredi rekao „mi“. Dobila je pomoć, iako je bila previše
ponosna ili uplašena da je traži. Više nije bila sama sa Entonijevim pozamašnim nasleđem.
Sanšajn je po povratku u Padovu požurila u radnu sobu, da bi pronašla etiketu za privezak
za ključeve. Njeni mama i tata pozvali su ih na čaj, ali ona nije htela da krene dok ne napiše
etiketu za upravo pronađenu stvar i dok je ne odloži na policu. Lora je otišla na sprat da se
presvuče. Fredi je skidao blato i prljavštinu sa Šargarepinih šapa starim peškirom u kuhinji. Lora
je u prolazu pokušala da otvori vrata Terezine sobe. Bila su zaključana. Vratila se u kuhinju i pod
Sanšajninim budnim okom napisala etiketu za pronađeni privezak za ključeve. „Sanšajn?“
„Hmm?“ Žestoko se usredsredila da bi razabrala šta Lora piše. „Sećaš li se kad si onomad
rekla da je Gospa od Cveća uznemirena?“
„Da.“
Lora je spustila nalivpero i dunula po vlažnom mastilu. Odložila je etiketu. Sanšajn je
uzela i još jednom dunula. Za svaki slučaj.
„Da li misliš da je uznemirena zbog mene?“
Sanšajn je zauzela svoj „kako možeš da budeš tako glupa“ stav. To znači da je zakolutala
očima, otpuhnula i stavila šake na bokove.
„Nije ona uznemirena samo zbog tebe“ – „naravno“ se podrazumevalo – „već zbog svih.“
Lora nije očekivala takav odgovor. Još nije verovala devojčinim rečima (porota je još
zasedala povodom toga), ali joj je laknulo što postoji mogućnost da nije jedina meta Terezinog
gneva. Ipak, nije bila nimalo mudrija u pogledu onog što bi trebalo da uradi da bi je primirila.
„Ali zašto je tako besna?“
Sanšajn je slegnula ramenima. Izgubila je zanimanje za Terezu. Jedva je čekala da popije
čaj. Pogledala je na sat. Znala je da kaže koliko je sati i pola je ovog ili onog, ali je sve između
toga bilo „još malo.“
„Još malo pa će četiri“, rekla je, „čaj će biti poslužen tačno u četiri.“ Zastala je navratima.
„Jutros sam napravila kolačiće, sendviče i još lepše pite. Za naš čaj.“
Fredi se nacerio. „To objašnjava zašto si došla tek u pola jedanaest.“ Namignuo je Lori i
ustima oblikovao reči „Na moju sreću“.
„Tata je napravio kobasice“, reče Sanšajn, dok je oblačila kaput.
 33

Junis

1991.

„Ove rolnice s kobasicama nisu ni prineti onima gospođe Doji“, rekao je Bomber, dok se
hrabro služio drugom. Pekaru je, posle povlačenja gospođe Doji u penziju u apartman pored mora
u Maragi, preuzeo prehrambeni lanac. Blede imitacije zamenile su ručno pravljene kolače i
peciva. Junis mu je dodala papirnu salvetu kad je videla da mu mrve padaju niz grudi u krilo.
„Sigurna sam da će Bebi Džejn rado pojesti sve što ti ostane“, rekla je, gledajući na
gladno lice kučenceta. Bebi Džejn nije imala sreće. Bomber je smazao ručak, uprkos slabijem
kvalitetu. Potrudio se da istrese mrvice u kantu za đubre. Junis mu je kupila dve rolnice s
kobasicama i specijalnu poslasticu. Tog dana zanemarila je brigu za njegovo zdravlje i liniju.
Posetiće Grejs i Godfrija. Posete Folis endu sve su joj teže padale. Želela je da može da nešto
uradi da bi smanjila Bomberovu tugu izazvanu posmatranjem nezaustavljivog putovanja čoveka
kog je nekad poznavao kao svog oca ka dalekom, nedostupnom horizontu. Godfrijevo fizičko
zdravlje je zbog mentalne krhkosti doživljavano kao gorka ironija, okrutna šala sudbine. Postajao
je veliko, uplašeno i gnevno dete. „Ima telo bizona, a mozak moljca“, govorila je Grejs. Njegova
bolest bila je strahovita kazna za sve koji su ga voleli. Za Godfrija su prijatelji i porodica postali
stranci kojih se bojao i koje je, kad god je to bilo moguće, izbegavao. Svaki pokušaj ispoljavanja
fizičke naklonosti – dodir, poljubac, zagrljaj – susreo bi se s udarcem pesnicom ili nogom. Grejs i
Bomber imali su dosta modrica. Grejs je sve to stoički podnosila. Odnedavno, gotovo dve godine
od preseljenja u Folis end, više nije delila sobu sa suprugom. Mogli su da ga vole samo s
bezbedne razdaljine. Porša se maksimalno udaljila. Prestala je da ga posećuje posle prvih znaka
nasilnog ponašanja.
Bomber je s nevericom odmahnuo glavom, kad je izvadio debeli rukopis iz braon koverte,
prispele jutarnjom poštom.
„Siguran sam da to radi samo da bi me nervirala.“
To je bio poslednji rukopis njegove sestre.
„Da li ih šalje na još neke adrese?“ Junis je virnula preko njegovog ramena. Uzela je
stranicu sa skraćenim sadržajem.
„Siguran sam. Prevazišao sam stid. Poslednji je sigurno poslala Brusu. Rekao je da je hteo
da ga izda samo da bi video izraz mog lica.“
Junis je već čitala sinopsis. Drhtala je od nemog smeha. Bomber se zavalio u stolicu i
upleo prste na potiljku.
„Pa, hajde. Izbavi me bede.“
Sa osmehom mu je pripretila prstom. „Neobično je što si to rekao, ali sam mislila da
bismo mogli da angažujemo Keti Bejts da kidnapuje Poršu, veže je za krevet u usamljenoj
planinskoj kolibi, polomi joj obe noge macolom i da joj da neke savete o pisanju romana.“
Za večerom, nakon što su prvi put videli film Mizeri, zabavljali su se sastavljanjem spiska
pisaca koji bi imali koristi od pohađanja škole kreativnog pisanja Keti Bejts. Junis nije mogla da
veruje da su zaboravili Poršu.
„Bilo bi jednostavnije ako bi joj polomila svih deset prstiju. Posle toga više ne bi mogla
da piše.“
Junis je odmahnula glavom. To je bio gest lažnog neslaganja.
„U tom slučaju, bili bismo uskraćeni za ovakve književne dragulje“, rekla je, mašući
sinopsisom. Pročistila je grlo i ućutala radi postizanja dramskog efekta. Bebi Džejn ju je
kevtanjem molila da nastavi.
„Dženin Ir je sirotica koju je odgajila okrutna, imućna tetka, gospođa Vid. Ona je
neobično dete koje vidi duhove. Njena tetka svima govori da je mala na drogama. Šalje je u
privatnu kliniku za rehabilitaciju zvanu Haj vud. Njen vlasnik, gospodin Bretvurst, troši sve pare
na heroin. Hrani devojke samo hlebom i slaninom. Dženin se sprijateljila s dobrom i osetljivom
devojkom Elen Skalding, koja umire od gušenja kad joj se kora suvog hleba zaglavi u grlu dok
bolničar nije bio na dužnosti, a Dženin nije znala da izvede Hajmlihov zahvat.“
Junis je zastala da bi procenila da li Bomberu treba takva pomoć. Tresao se od nemog
smeha. Bebi Džejn je sedela pored njegovih nogu, malčice zbunjena. Junis je sačekala da se
smiri, pre no što je nastavila.
„Gospodin Bretvurst završava u zatvoru zbog oglušenja o zahteve zdravstvenog i
bezbednosnog zakonodavstva. Dženin prihvata posao u gospodarskoj kući Prajklfilds u
Pontefraktu. Čuva živahnu francusku devojčicu Belu. Njen poslodavac je mračni, zagonetni i
večito zabrinuti muškarac, gospodin Mančester. Mnogo viče, ali se ljubazno odnosi prema
posluzi. Dženin se zaljubljuje u njega. Spasla mu je život kad se jedne noći probudio s upaljenom
kosom. Zaprosio ju je. Dan venčanja biva obeležen katastrofom.“
„I to nije sve“ promucao je Bomber.
Junis je nastavila.
„Pre izmene zaveta pojavljuje se gospodin Mejson i tvrdi da je gospodin Mančester već
oženjen njegovom sestrom Banti. Gospodin Mančester se vraća za Prajklfilds, gde nalaze Banti,
koja puzi na sve četiri po tavanu, poludela od krek kokaina, i pokušava da ih ujede za noge. Juri
je socijalni radnik s injekcijom ketamina. Dženin se pakuje i odlazi. Brižni sveštenik, koji je
ponovo pronašao Isusa, i njegove dve sestre pronalaze je kako luta močvarama i odvode kući, baš
kad je trebalo da umre od hipotermije. Ispostavlja se da su spasitelji njeni rođaci. Umire joj davno
izgubljeni ujak i ostavlja sav imetak. Dženin plemenito deli bogatstvo s rođacima, ali odbija da se
uda za sveštenika i da pođe s njim u hrišćansku misiju u Luišam, zato što je shvatila da je
gospodin Mančester ljubav njenog života. Vraća se u Prajklfilds i zatiče gospodarsku kuću
spaljenu do temelja. Starica u prolazu govori joj da je ona narkomanska kučka Banti' zapalila
kuću i da je igrala na krovu dok je gorela. Gospodin Mančester hrabro je spasao svu služinčad i
mače, ali je oslepeo kad ga je udarila plamteća krovna greda. Tom prilikom ostao je bez jednog
uva. Dženin se, pošto je on sad neoženjen, odlučuje da pruži još jednu priliku njihovoj vezi.
Objašnjava gospodinu Mančesteru da moraju da idu korak po korak, zato što ima 'problema s
poverenjem'. Venčavaju se šest nedelja kasnije. Gospodin Mančester na čudesan način progleda
na jedno oko, posle rođenja njihovog sina.“
„Genijalno komično!“ obznanila je Junis. Vratila je rukopis Bomberu, sa osmehom na
usnama. „Da li si siguran da je nećeš objaviti?“
Bomber je bacio gumicu na nju. Promašio je za dlaku, zato što se sagnula.
 Sela je za sto i poduprla bradu rukama, izgubljena u mislima.
„Šta misliš, zašto to radi?“, pitala je Bombera. „Hoću da kažem, nemoguće je da piše
samo da bi te iznervirala. Ulaže preveliki trud. Poznajući Poršu, šala bi se dosad izlizala. Tu
sigurno ima još nečeg. Mogla je da objavi knjigu o sopstvenom trošku, da je htela. Ima novca
napretek.“
Tužno je zavrteo glavom. „Mislim da istinski želi da bude dobra u nečemu. Nažalost,
izabrala je pogrešnu oblast. Vodi prilično isprazan život, uprkos novcu i obilju takozvanih
prijatelja.“
„Ja pak mislim da to čini zbog tebe.“ Junis je ponovo ustala i prišla prozoru. U pokretu je
delotvornije razmišljala.
„Mislim da žudi za povoljnim mišljenjem starijeg brata – pohvalom, ljubavlju, potvrdom
valjanosti, zovi je kako god hoćeš – i da pokušava da je zasluži pisanjem. Na svaki drugi način
saterala je sebe u ćošak: bezobrazna je, sebična, plitka i ponekad neskriveno okrutna. Nikad nije
pokazala da joj je makar i u najmanjoj meri stalo do tvog mišljenja o njoj, ali jeste. Tvoja sestrica,
duboko u sebi, želi da se ponosiš njome. Nije izabrala pisanje zbog talenta ili zadovoljstva. U
njemu vidi sredstvo za ostvarivanje cilja. Ti si izdavač. Želi da napiše knjigu koju ćeš smatrati
dovoljno dobrom za objavljivanje. Zbog toga uvek pozajmljuje' zaplete od klasika.“
„Ali ja je volim. Ne odobravam njeno ponašanje prema mami i tati i način na koji se
obraća tebi, ali ona je moja sestra. Uvek ću je voleti.“
Stala je iza njega. Nežno je spustila ruke na njegova ramena. „To mi je poznato. Mislim
da Porši nije. Sirota Porša.“ Po prvi put je to i mislila.
 34

Lora je sedela na krevetu stisnutih prstiju. Zarila je nokte u dlanove. Nije znala da li da se
plaši ili da se ljuti. Zavodnički glas Ala Boulija dopirao je iz vrtne sobe u prizemlju. Delovao je
na nju kao neprekidno grebanje noktiju po školskoj tabli.
„Ma muka mi je od same pomisli na tebe!“, eksplodirala je i bacila knjigu s noćnog
stočića. Poletela je preko sobe i udarila stakleni svećnjak na toaletnom stolu. Pao je na pod.
Razbio se.
„Prokletstvo!“
Nemo se izvinila Entoniju. Sišla je u prizemlje po lopaticu i metlicu i da bi proverila
apsolutnu, neporecivu, nesumnjivu istinu. Ploča Ala Boulija još je bila u izbledelom papirnom
omotu, nasred stola u radnoj sobi. Juče ju je tamo ostavila, zato što joj se smučilo da sluša pesmu
koja je doslovce danonoćno proganjala. Nadala se, po svoj prilici neosnovano, da će utihnuti kad
je fizički udalji od gramofona. Tereza nije morala da igra po tim pravilima; fizičkim pravilima.
Smrt ju je izgleda oslobodila prozaičnih ograničenja. Bila je slobodna da izvodi maštovite
nestašluke. Ko ili šta drugo je moglo stajati iza ovih dešavanja? Entoni je za života bio neizmerno
obziran prema njoj. Malo je verovatno da bi posle smrti počeo da je proganja sitnim
nepodopštinama. Naposletku, činila je, ili je pokušavala da čini, sve što je od nje tražio. Podigla
je ploču. Zagledala se u nasmejano lice muškarca glatke crne kose i senzualnih tamnih očiju na
omotu.
„Nemaš ti pojma“, rekla mu je, vrteći glavom. Stavila je ploču u fioku. Naslonila se na
nju svom težinom, kao da će time nešto promeniti. Rekla je Frediju za vrata Terezine sobe.
Zamolila ga je da pokuša da ih otvori. Prodrmao je kvaku, rekao da su zaključana i dodao da
misli kako ne bi trebalo da ih diraju.
„Otključaće ih kad bude spremna“, rekao je, kao da govori o nestašnom detetu koje bi
trebalo pustiti da se istutnji. Ljutila zbog spokoja s kojim su Fredi i Sanšajn prihvatali Terezu. Zar
problematično prisustvo nekog ko je neosporno mrtav i rasut po ružičnjaku ne bi trebalo da bude
izvor neke zaprepašćenosti? Pogotovo ako bi taj neko, zahvaljujući njihovim naporima, trebalo
da bude u stanju postbračnog – iako posthumnog – blaženstva. Bila je prokleto nezahvalna. Lora
se tužnjikavo osmehnula. Ali ko bi mogao stajati iza ovoga, izuzev Tereze? Iluzije cvetaju, u
odsustvu razuma. Čula je kako se Fredi i Šargarepa vraćaju iz šetnje, kad je počistila krhotine
svećnjaka.
Rekla je Frediju o muzici, dok su pili čaj i jeli tost u kuhinji.
„A, to“, rekao je, dok je davao komade tosta s puterom Šargarepi. „I ja sam je čuo, ali
nisam joj pridavao veliku pažnju. Mislio sam da je Sanšajn pušta.“
„Sklonila sam ploču, ali ništa nisam postigla. Stavila sam je u fioku u radnoj sobi.“
„Zašto?“ rekao je Fredi, dok je mešao šećer u čaju.
„Zašto sam je sklonila, ili zašto sam je stavila u fioku?“
„I jedno i drugo.“
„Zato što me je izluđivala. Odnela sam je da više ne bi mogla da je pušta.“
 „Ko? Sanšajn?“
„Ne.“ Lora se za trenutak ućutala. Oklevala je da glasno izrekne njeno ime. „Tereza.“
„Ah. Naš duh. Znači, odnela si je, što nije upalilo. Mislila si da će zatvaranje u fioku dati
rezultate?“
„Ne baš. Ali sam se bolje osećala. Pitam se šta bi još mogla da uradi. Zašto se ponaša kao
prokleta primadona? Ima Entonija. Zašto sam problem ja, otkad sam dobila kuću, kad je to bila
njegova želja?“
Otpio je čaj. Mršteći se, razmišljao je o Lorinom pitanju. „Seti se Sanšajninih reči. Tvrdila
je da Tereza nije ljuta na tebe, već na sve nas. Njen gnev ne pravi razliku, što znači da nije ljuta
zbog kuće. Da li se išta slično događalo dok je Entoni bio živ?“
„Ne, koliko je meni poznato. U vazduhu se uvek osećao taj miris ruža i nejasni utisak da
je Tereza još tu, ali nikad nisam videla ili čula nešto određeno.“
„Znači da se madam uznemirila tek posle Entonijeve smrti?“
„Da. I baš to je tako pogrešno. Oduvek sam pretpostavljala da tolike godine čeka na
njega, negde u etru ili gde god da je, vežbajući fokstrot ili mackajući nokte…“
Fredi joj je pripretio prstom. Blago je korio zbog malicioznog tona koji se osećao u
njenom glasu.
„Znam, znam. Bila sam grozna.“ Smejala se samoj sebi. „Iskreno, šta bi još htela? Trebalo
bi da je srećna otkad joj se vratio. Umesto toga pravi rusvaj po kući, kao zlovoljna, upokojena
diva.“
Fredi ju je blago stisnuo za ruku. „Znam da si uznemirena. Nesumnjivo je da preteruje…“
„Pogotovo kad se uzme u obzir da je navodno mrtva“, prekinula ga je.
Nacerio se. „Na osnovu onog što mi je Entoni rekao o njoj, mislim da bi se vas dve dobro
slagale. Imale ste mnogo toga zajedničkog.“
„Govorio ti je o Terezi?“
„Ponekad. Naročito pri kraju.“ Iskapio je šolju i dosuo čaj iz čajnika. „Ali možda nešto
propuštamo da uočimo. Pretpostavljamo da su zajedno, pošto je Entoni mrtav i pošto smo rasuli
njegov pepeo na istom mestu gde i on Terezin. Ali da li je pepeo odista tako bitan? Zar to nije
samo 'talog', ono što je ostalo za nekim ko je nestao? Entoni i Tereza su mrtvi, ali možda nisu
zajedno. To bi mogao biti problem. Kakve bi šanse imali da se pronađemo da smo nezavisno
otišli u London, a da nismo ugovorili mesto sastanka? Mesto na koje su otišli mora biti kudikamo
veće od Londona, s obzirom na to da mrtvi ljudi tamo idu još od… pa, još otkad su ljudi počeli da
umiru.“
Zavalio se u stolicu. Izgledao je prilično samozadovoljno nakon govorancije. Utučena
Lora s uzdahom se skupila u stolici.
„Tvrdiš da je Tereza sad u gorem položaju nego pre njegove smrti, zato što je tada, ako
ništa drugo, znala gde je? Pa to je zbilja sjajno. Ovo stanje moglo bi potrajati godinama. Zauvek.
Prokletstvo!“
Fredi je stao iza nje. Nežno je spustio ruke na njena ramena. „Sirota Tereza. Mislim da bi
trebalo da vratiš tu ploču u vrtnu sobu.“
Poljubio je u teme i izašao da radi u vrtu. Loru je počela da grize savest. To su besmislice.
Ali šta ako nisu? Imala je Fredija, ali šta ako Tereza posle toliko vremena još nije imala Entonija?
Sirota Tereza.
Otišla je u radnu sobu. Izvadila je ploču iz fioke. Vratila je u vrtnu sobu i spustila na sto
pored gramofona. Podigla je Terezinu fotografiju. Zagledala se u ženu, zamućenu i daleku iza
slomljenog stakla. Po prvi put videla je osobu iza fotografije. Fredi je možda mislio da su slične,
ali Lora je opažala razlike. Živela je petnaest godina duže od Tereze, ali nije sumnjala da je
pokojnica svoj kratki život odživela doslednije, snažnije i brže od nje. Kakva grehota.
Nežno je prešla vrhovima prstiju preko lica iza mozaika. Šta joj je Sara rekla? „Vreme je
da prestaneš da se kriješ i šutneš život u dupe.“
„Pomoći ću ti“, obećala je Terezi.
Uzela je ploču. Stavila ju je na gramofon. „Ponašaj se pristojno“, glasno je prozborila.
„Pokušavam da budem na tvojoj strani.“
 35

Junis

1994.

Junis nikad neće zaboraviti miris suncem okupanih ruža koji je dopirao kroz otvoreni
prozor dok je sedela s Bomberom i Grejs, gledajući kako Godfri umire. Još malo pa će otići.
Ostalo je samo istrošeno telo. Jedva se održavalo u životu. Slabašno je disao. Činilo se da dahom
ne bi podigao ni leptirova krila. Strah, gnev i zbunjenost koji su mu zagorčavali poslednje godine
konačno su digli ruke od tiranije nad njim. Ostavili su ga na miru. Grejs i Bomber najzad su
mogli da ga drže za ruke. I Bebi Džejn se sklupčala pored starca i položila glavu na njegove
grudi. Odavno su prestali da pokušavaju da razgovorom ispune neprijatni prostor između
umiranja i same smrti. Bolničarka bi povremeno tiho pokucala na vrata. Unela bi čaj i dodala
neizgovorene simpatije završnoj sceni koju je toliko puta gledala.
Junis je ustala i prišla prozoru. Popodne je prolazilo bez njih. Ljudi su se šetali vrtom, ili
su dremali u hladovini. Deca su se jurila po travnjaku, kličući od milja. Drozdovi su pevušili
negde visoko u krošnjama, na pozadini metronomskog škljocanja prskalica. Sad bi bilo pravo
vreme da mirno ode, tog savršenog engleskog letnjeg popodneva. Izgleda da je Grejs delila to
mišljenje. Zavalila se u stolici i ispustila dubok, rezignirani uzdah. Ustala je, ne puštajući
Godfrijevu ruku. Zglobovi su gunđali posle dugog sedenja. Poljubila je Godfrija u usta.
Pomilovala ga je po kosi krhkom, ali mirnom rukom.
„Vreme je, ljubavi moja. Vreme je da odeš.“
Godfri se jedva primetno promeškoljio. Providni kapci su zatreptali, a umorne grudi
podigle zarad poslednjeg isprekidanog uzdaha. Otišao je. Niko se nije pomerio izuzev Bebi
Džejn. Psetance je ustalo i beskrajno pažljivo omirisalo svaki centimetar starčevog lica. Skočilo
je s kreveta, kad se uverilo da je njegov prijatelj otišao, i selo kraj Bomberovih nogu. Molećivo
ga je posmatralo s izrazom koji je nedvosmisleno poručivao „sad zbilja moram da piškim“.
Sat kasnije sedeli su u prostoriji koja se zvala „soba za rodbinu“. Pili su čaj. Na to mesto
je osoblje Folis enda vodilo ožalošćene kad bi se osetili spremnim da napuste preminule. Zidovi
su bili boje uvele jagorčevine, a svetlost umekšana muslinskim zavesama, koje su ih poput vela
štitile od radoznalih očiju. Meke i duboke sofe, sveže cveće i kutije s maramicama navodile su na
pomisao da je prostorija zamišljena kao ublaživač sirove tuge.
Grejs se povratila, posle nekoliko prosutih suza. Spremala se da progovori. Odavno je
izgubila voljenog čoveka. Posle njegove smrti, ako ništa drugo, mogla je da počne da ga žali.
Bomber je bio bled, ali pribran. Brisao je suze koje bi mu ponekad potekle niz lice. Pre izlaska iz
sobe poslednji put poljubio je očev obraz. Skinuo je očevu burmu, koju on nije skidao otkad mu
je Grejs pre toliko godina navukla na prst. Zlato je bilo izgrebano i istrošeno, a krug malo
deformisan. To su bili tragovi dugog i čvrstog braka u kom se o ljubavi retko govorilo, iako se
svakodnevno razmenjivala. Bomber je dao prsten majci, koja ga je bez reči stavila na srednji prst.
Zatim je telefonirao Porši.
Grejs je sela pored sina. Uhvatila ga je za ruku.
„Imam nešto da ti kažem, sine, dok čekamo tvoju sestru. Verovatno ne bi hteo da govorim
o tome, ali ja sam tvoja majka. Moram da kažem ono što nosim na duši.“
Junis nije znala šta sledi. Ponudila se da ode, da bi na miru porazgovarali.
„Ne, ne, draga moja. Sigurna sam da Bomberu neće smetati da čuješ ovo. Volela bih da
mi pružiš podršku, ako ti to ne smeta.“
Junis je ponovo sela. Zainteresovala se za ono što sledi. Bebi Džejn, koja je sedela na
kauču pored Bombera, uspuzala mu se u krilo, kao da je želela da mu pruži moralnu podršku.
„Dobro. Mogu da počnem.“ Grejs je stisnula i blago protresla sinovljevu ruku.
„Dragi moj, oduvek sam znala, još otkad si bio dečačić, da se nećeš oženiti i da mi nećeš
podariti unučad. Mislim da je i tvoj otac potajno to znao. Nikad o tome nismo govorili. Hoću da
znaš da me je baš briga za sve to. Oduvek sam se ponosila tobom kao sinom. I ništa drugo nije
važno, dokle god živiš srećnim i pristojnim životom.“
Bomberovi obrazi su porumeneli. Junis nije mogla da kaže da li se to događa zbog suza ili
majčinih reči. Bila je duboko dirnuta Grejsinim osećanjima, ali se borila sa smehom zbog
osobenog britanskog načina da se nešto kaže a da se to i pomene.
„Džoslin me je prošle nedelje odvela u bioskop. Htela je da mi pomogne da makar na
neko vreme zaboravim tvog oca.“ Glas joj je načas zadrhtao. Pribrala se i nastavila.
„Nismo marile za repertoar. Kupile smo karte i ljute bombonice i ušle u salu.“
Bebi Džejn se promeškoljila na Bomberovom krilu, da bi se bolje namestila. Ovo će
trajati duže no što je očekivala.
„Film se zvao Filadelfija, s onim finim Tomom Henksom, ženom Pola Njumana i onim
Špancem.“
Pažljivo je birala reči. Konačno se odlučila za: „Nije bio preterano veseo.“
Ućutala se. Nadala se da je dovoljno rekla. Zbunjeni izraz na Bomberovom licu naterao ju
je da nastavi. Uzdahnula je.
„Hoću da mi obećaš da ćeš biti oprezan. Ako pronađeš 'specijalnog prijatelja ili“ – to joj
je tek sad palo na pamet – „ako si ga već našao, obećaj mi da nećeš dobiti hajvs.“
Junis se ujela za usnu, ali Bomber nije mogao da suspregne osmeh.
„Kaže se HIV, mama.“
Ali Grejs nije slušala. Htela je da čuje njegovo obećanje.
„Ne bih mogla da podnesem da te izgubim.“
Bomber je obećao. „Dabogda me tramvaj pregazio ako lažem.“
 36

„To nisam bila ja“, reče Sanšajn.

Ušle su u radnu sobu da bi postavile još neku stvar na veb-sajt i pronašli Entonijevo
dragoceno nalivpero u barici crnog mastila nasred stola. To je bilo lepo „konvej stjuart“
nalivpero. Sanšajn mu se često divila. S ljubavlju je milovala blistavu crvenu i crnu površinu pre
no što bi ga oklevajući vratila u fioku.
Lora je zagrlila devojku, suočena s njenim zabrinutim licem.
„Znam da nisi ti, dušo.“
Zamolila je devojku da pažljivo opere nalivpero na česmi i da ga vrati na mesto, dok ona
počisti nered sa stola. Sanšajn je birala stvari s polica kad se Lora vratila u radnu sobu, nakon što
je oprala mastilom umrljane ruke.
„To je bila Gospa od Cveća, zar ne?“ pitala je Loru.
„Ne znam“, blefirala je Lora. „Možda sam ga tu ostavila i zaboravila. Mastilo je nekako
isteklo.“
Znala je da ta verzija prilično neverovatno zvuči. Izraz Sanšajninog lica potvrdio je da je
nije ubedila. Sa sve većom zabrinutošću razmišljala je o Fredijevim rečima. Da li bi trebalo da
pretpostavi da će se situacija s vremenom pogoršavati, ako su svi ovi događaji Terezino delo i
fizička manifestacija njene tuge zbog razdvojenosti od Entonija? Setila se Kvinlanovog opisa
Tereze kao osobe koja je posedovala „divlju karakternu crtu i žustar temperament“. Blagi bože,
uskoro će podmetati požare i razbijati stvari po kući! Lora je već bila pomalo umorna od čišćenja
za zlovoljnim duhom.
„Trebalo bi da pokušamo da joj pomognemo“, rekla je Sanšajn.
Lora je uzdahnula, pomalo postiđena devojčinom širokogrudošću. „Slažem se. Ali kako
ćemo, za ime sveta, to učiniti?“
Sanšajn je slegnula ramenima. Lice joj se izgužvalo, kad se zbunjeno namrštila. „Zašto je
ne bismo pitali?“, konačno je predložila.
Lora nije želela da zazvuči neljubazno, ali predlog nije zvučao praktično. Nije mogla da
priredi spiritističku seansu ili da kupi komplet za prizivanje duhova na Ibeju. Provele su ostatak
jutra postavljajući stvari na veb-sajt, dok je Šargarepa zadovoljno hrkao ispred vatre.
Sanšajn i Fredi su posle ručka odveli Šargarepu u šetnju. Lora je ostala sama kod kuće.
Bila je duboko nespokojna. Unošenje podataka na veb-sajt obično je bila razbibriga s
terapeutskim dejstvom, ali ne i danas. Mislila je samo na Terezu. Koža joj se naježila, kao kod
stvorenja čije se krzno očešalo o somot, a misli rojile i jurcale cikcak kao vodeni insekti na
površini jezerceta. Morala je da učini nešto s Terezom. Moralo je da dođe do onog što bi Džeri
Springer i njegove kolege iz rijaliti televizijskih emisija nazvali „intervencijom“. Kad bi samo
znala šta bi, kog đavola, to moglo biti…
Sunčeva svetlost probijala se kroz jasne mrlje na mramornosivom nebu. Uzela je jaknu u
hodniku i izašla u vrt da bi se nadisala svežeg vazduha. U šupi je našla Fredovu „tajnu“ paklu
cigareta. Poslužila se jednom. Pušila je samo za praznike, ali joj se učinilo da će joj pušenje danas
prijati. Zapitala se da li je Tereza pušila.
Besciljno je šetkala po ružičnjaku, puckajući kao usplahirena školarka. Setila se
Sanšajninih reci.
„Zašto je ne bismo pitali?“ Njen savet možda nije bio veoma praktičan, ali ništa u ovoj
situaciji nije bilo svakidašnje, stoga nije bilo smisla da joj pristupa na uobičajeni način. Možda je
Sanšajn imala pravo. Ako Tereza radi sve te stvari – Lora se ponekad držala tog „ako“ kao putnik
na Titaniku pojasa za spašavanje – onda bi, prepuštena sama sebi, samo izazvala još veće nevolje.
„Zašto je ne bismo pitali?“ Lora se stidela što razmišlja o tome. Ali šta je mogla da radi?
Da trpi i ćuti dok… Nije želela da razmišlja o mogućim krajevima rečenice. Ispustila je poslednji
dim. Osvrnula se oko sebe da bi se uverila da je niko ne može videti i čuti. Dopustila je da reči
izlete iz nje na ledeni popodnevni vazduh.
„Tereza“, počela je, samo da bi razjasnila kome se obraća – za slučaj da je još neki duh
sluša, našalila se u sebi – „moramo ozbiljno da porazgovaramo. Entoni je bio moj prijatelj. Znam
koliko je žudeo da ponovo bude s vama. Želim da pomognem. Pomoći ću, ako mogu, ali
lomljenje po kući, zaključavanje spavaće sobe i ometanje sna muzikom nije najbolji način da se
od nekog traži pomoć. Spiritizam nije moja stručna oblast, stoga vas molim: ako znate kako
mogu da vam pomognem, nađite načina da to znanje podelite sa mnom.“
Ućutala je. Nije očekivala odgovor, ali je osećala potrebu da ostavi prostor za njega.
„Nemam strpljenja za zagonetke i enigmatiku. Beznadežna sam u 'kluedu'“, nastavila je,
„pa ćete morati da pokušate da budete što je moguće jasniji i jednostavniji. Visoko bih cenila ako
biste izbegli lomljavu ili potpaljivanje požara ispod nečega… ili nekoga“, dodala je, ispod glasa.
Ponovo je čekala. Ništa se nije desilo. Čula je samo gugutanje dva zaljubljena goluba na
krovu šupe. Vežbali su za proleće. Stresla se. Bilo je sve hladnije.
„Stojim iza svojih reči, Tereza. Uradiću šta god mogu.“
Pružila je korak ka kući. Osećala se malčice budalasto. Čeznula je za šoljom čaja i
utešnim čokoladnim kolačićem. Ušla je u kuhinju, pristavila čajnik i otvorila kutiju s kolačima.
Unutra je bilo Entonijevo nalivpero.
 37

„Pa, ako je to njena ideja o 'jasnom i jednostavnom', ne smem ni da pomislim kako bi tek
izgledalo 'zagonetno'.“ Lora je šetala s Fredijem, držeći ga podruku. Razgovarali su o misteriji
Entonijevog nalivpera. Šargarepa je trčkarao ispred njih. Njuškao je i obeležavao teritoriju na
svakoj uličnoj lampi. Svratili su do Nedostajućeg meseca na nekoliko pića. Fredi je mislio da će
joj izlazak malo skrenuti misli s Tereze. Čitava glumačka postavka Vragolastog duha proslavljala
je trijumfalnu premijeru za barom. Mardžori Vodskalop imala je frizuru i šminku madam Arkati.
Smesta je skrenula pažnju Vini na zajednički dolazak Lore i Fredija. To nikako nije bio mirni
izlazak na piće kakvom se Fredi nadao.
„Da li si sigurna da je Sanšajn vratila nalivpero u fioku?“
„Pa nisam videla da to radi, ali sam sigurna da je to učinila. Zašto pitaš? Ne misliš da igra
neke igre, zar ne?“
Osmehnuo se i odmahnuo glavom.
„Ne, ne mislim. Zbilja ne mislim. Sanšajn je verovatno najpoštenija od svih nas,
uključujući i tebe“, rekao je Šargarepi, koji je cimao povodac, spremajući se da prede put.
Lora im je po povratku u Padovu natočila još po jedno piće. Fredi je podložio posustalu
vatru u vrtnoj sobi.
„Vreme je“, rekao je kad se posadio pored nje na kauču, „da vidimo da li vino budi
deduktivne sokove.“
Zakikotala se. „Zvučiš jako bezobrazno.“
Podigao je pogled, glumeći iznenađenje. Otpio je gutljaj vina.
„Dobro. Predlažem da ponovo razmotrimo trag – nalivpero u kutiji za kolače.“
„Ne bilo koje nalivpero – Entonijevo najbolje, voljeno 'konvej stjuart' nalivpero, tela od
crvenog i crnog mermera, s vrhom od osamnaestokaratnog zlata“, dodala je Lora.
„Hvala ti, gospođice Marpl, ali da li će sve to odista unaprediti istragu?“
„Pa, tim nalivperom Entoni je pisao priče.“
Ćutke su razmišljali, osluškujući pucketanje vatre. Šargarepa je blaženo režao i primicao
mršave noge sve bliže ognjištu. Fredi ga je bocnuo palcem.
„Pazi, gospodine. Ispeći ćeš šape ako priđeš bliže.“
Pas nije obraćao pažnju na njega. Načinio je malecni pomak prema vatri.
„Da li si pročitala sve Entonijeve priče? Ključ bi mogao biti u jednoj od njih.“
Odmahnula je glavom. „Rekla sam ti da nisam bogzna kakva s tragovima. Zahtevala sam
da bude jasna i jednostavna.“
Ispraznio je čašu. Spustio ju je na pod. „Pa, možda je njoj jasno i jednostavno.“
Oduprla se porivu da istakne da je to nesumnjivo tako, zato što Tereza već zna odgovor.
„Pročitala sam sve što mi je dao da prekucam, naravno. To znači da su mi kroz ruke
prošle i sve njegove kratke priče. A opet, to se desilo pre nekoliko godina. Ne sećam se svega.“
„Šta je s knjigom koju si mi pokazala? Mislim na zbirku kratkih priča.“
„To je samo jedna od nekoliko objavljenih. Pretpostavljam da su primerci ovde negde, ali
ne sećam se da sam ih videla.“ Nacerio se. „Kladim se da su na tavanu.“
„Zašto?“
Fredi je na licu imao grimasu kakvu je imala Sanšajn kad je mislila da su bili naročito
tupavi.
„Zato što svi ljudi tamo odlažu stvari s kojima ne znaju šta će“, saopštio je trijumfalnim
tonom. „Mada, da sam objavio neku knjigu, ona bi zauzimala počasno mestu na polici.“
Razmišljala je o njegovim rečima.
„Nije se ponosio svim kratkim pričama koje su objavljene. Sećaš li se onog što sam ti
rekla? Izdavač je tražio pitke, jednostavne, 'živeće srećno i berićetno do kraja života pripovesti.“
Klimnuo je. „Sećam se. Brus je hteo limunadice. Entoni mu je isporučivao apsint.“
Osmehnula se. „Zapamtio si to. Pamtiš sve što ima veze s alkoholom…“ zadirkivala ga je.
„Pretpostavljam da će tumaranje po tavanu biti vredno truda. Nisam ga valjano istražila. Možda
ćemo naći nešto zanimljivo, čak i ako se pokaže da knjige nisu tamo.“
„Sutra ćemo“, reče Fredi. Ustao je i pomogao joj da učini to isto. „Sutra ćemo pogledati.“
Odlučno ju je poljubio u usta.
„Nego, šta si ono rekla o bezobraznosti…“
***

Lora se probudila s trzajem koji je prekinuo pad. Da li je padala u san ili iz sna? Nikad
nije mogla da kaže. Još je bilo mrak. Samo je tihi duet Fredijevog i Šargarepinog disanja remetio
tišinu. Zadnji deo Fredijeve tople šake počivao joj je na spoljnoj strani butine. Oči su joj se
navikavale na tamu. Nazirala je dizanje i spuštanje njegovih grudi. Pitala se šta bi Entoni
pomislio. Nadala se da bi imao povoljno mišljenje; da bi bio srećan zbog nje. Naposletku, rekao
joj je da bude srećna, i bila je. Uglavnom. Još se brinula zbog povratka izgubljenih stvari.
Veb-sajt je lepo napredovao, zahvaljujući Frediju. Strah da će izneveriti Entonija bio je duboko
usađen u plodnom pojasu sumnje u sopstvene sposobnosti, ali je naporedo s njim jačalo i
samopouzdanje. Konačno je pronašla hrabrosti da pokuša. Generalni pravac njenog života i
svakodnevica u Padovi bili su srećni, uprkos stalno prisutnoj Terezinoj senci. I naravno, brinula
se zbog Fredija. To je valjda bio očekivani rizik u novoj vezi, pogotovo u njenom životnom dobu.
Brinula se da još nije video puni užas podmuklih strija, niti bore oko očiju pod bespoštednim
sjajem podnevnog sunca. Brinula se da još nije prirhetio zloslutno napredovanje celulita koji je
gužvao njenu nekad besprekorno zategnutu zadnjicu i pretio butinama. Bilo joj je žao što nije
video njenu guzu na vrhuncu slave. Umesto toga, straćila ju je na Vinsa. Da je samo upoznala
Fredija kad je bila mlada… Da se samo udala za njega. Nasmejala se sopstvenoj gluposti.
Prestala je da se smeje zbog bora oko očiju. Zaklela se da će nositi velike sunčane naočare i šešir
širokog oboda ako ikad bude dovoljno glupa da išeta na sunce. Neće ni razmišljati o menopauzi.
Ključ je u imenu, zar ne? Ne toliko u pauzi koliko u prokleto velikoj tački, što se zanimanja
muškaraca za nju tiče. Zadihala se i oznojila od nerazmišljanja o tome. Okrenula je jastuk i zarila
licem u hladni, svezi pamuk. „Saberi se, Lora!“ naložila je sebi. Posegnula je za Fredijevom
rukom. Obuhvatila je. Instinktivno ju je stisnuo. Ležala je u tami. Treptanjem se borila protiv
suza, dok nije zaspala.
Ujutru uvek sve bolje izgleda. Nije sunčeva svetlost potakla njenu svest o vlastitim
nedostacima, već tama opterećena izrugujućim sumnjama koje je nagone na nespavanje. Posle
doručka izašla je u vrt, bez šešira. Žmirkala je na jutarnjem suncu. Fredi je otišao u grad, a ona na
tavan. Uzela je merdevine iz šupe. S priličnom mukom uznela ih je uz stepenice. Šargarepa joj je
pomagao, trčeći stepenicama i uzbuđeno lajući u pokušaju da je upozori na napad đavoljeg
instrumenta s bučnim, pretećim metalnim nogama. Naslonila je merdevine na zid. Zamišljala je
kako je Fredi grdi zato što ga nije sačekala.
„Uradićemo to kad se vratim“, rekao je.
Bila je odveć nestrpljiva da bi ga čekala. Sanšajn će uskoro doći. Bila je savršeno
sposobna da pozove hitnu pomoć. Topli, ustajali miris prljavštine i prašine pohrlio joj je u susret
kad je otvorila tavanska vratanca. Uključila je svetlo. Lepljive paukove mreže prekrile su joj
šaku. Odakle da počne? Na tavanu je bilo nekoliko komada starog nameštaja, veliki tepih
zamotan kao palačinka i dosta kutija. Podigla je poklopce najbližih. Sadržale su kućne viškove i
drangulije: nekorišćeni komplet za čaj, kutija s pregradama puna posrebrenog escajga, i mnoštvo
beskorisnih porcelanskih ukrasa. Jedna je sadržala knjige, ali nijednu nije napisao Entoni.
Oprezno se kretala preko greda. Trudila se da hoda najvišim delom tavana. Dečji konj na
točkovima usamljeno je stajao u uglu pored velikog kartonskog kofera i kutije iz londonske
krojačnice. Pomilovala je meko krzno na konjskom nosu.
„Pa, nećeš ostati ovde“, obećala mu je.
Kofer prekriven debelim slojem prašine, nije bio zaključan. Otvorila ga je i hitro
osmotrila njegov sadržaj. Procenila je da je najbolja prilika da pronađe nešto korisno ili
zanimljivo. Zatvorila je zarđale bravice i odvukla kofer do otvora. Kako će ga, za ime sveta,
spustiti s tavana? Bio je težak. Sumnjala je da može da se spusti merdevinama s njim u rukama.
Mogla je da pričeka Fredija. Ne bi se penjala na tavan da je htela da ga čeka. Možda bi mogla da
ga pusti da sklizne niz merdevine. Izgledao je dovoljno čvrsto za takvo putovanje. Koliko je
mogla da vidi, u njemu nije bilo ničeg lomljivog. „Klizanje niz merdevine“ više je ličilo na
slobodni pad. Kofer je tresnuo o odmorište uz eksploziju buke i prašine kad ga je pustila. Vratila
se do konja, dovoljno lakog da ga snese niz merdevine. Mekše se prizemljio od kofera. Još
jednom se uspela na tavan da bi donela kutiju iz londonske krojačnice.
Merdevine su bile u šupi kad se Fredi vratio. Sanšajn je brisala prašinu s konja u vrtu, a
Lora je otvorila kofer na stolu radne sobe. Pregledala je njegov sadržaj. Našla je nekoliko
fotografskih albuma, debelih stranica boje crne čokolade, pokrivenih krtim reljefnim papirom,
nekoliko otkucanih rukopisa, nešto pisama i papirne galanterije. Albumi su pratili prvih nekoliko
godina Entonijevog života, davno pre Tereze. Kovrdžava beba sedela je raširenih nogu na šarenoj
ponjavi u letnjem vrtu. Žilavi dečačić jahao je konjića na podšišanom travnjaku. Mršavi mladić
stidljiva osmeha nosio je prevelike štitnike i mahao palicom za kriket. Sve je bilo tu: niz odmora
pored mora, piknika, rođendana, krštenja, venčanja i Božića. Isprva ih je bilo troje; a zatim samo
dvoje. Visoki, tamnokosi čovek, često u uniformi, nestao je sa zajedničkih fotografija, baš kao i
iz života. Pažljivo je oslobodila jednu fotografiju iz braon papira. Muškarac je stajao pravo i
ponosito; izgledao je jako lepo u paradnoj uniformi. S ljubavlju je obgrlio ženu, u „skjapareli“
večernjoj haljini. Između njih je bio dečačić u pidžami. Bili su slika i prilika srećne porodice.
Sama pomisao na tebe.

Čula je muziku u svojoj glavi, ili iz vrtne sobe. U poslednje vreme nije uvek primećivala
razliku. Ova fotografija snimljena je one večeri koju je opisao Robert Kvinlan kad je došao da joj
pročita testament. Entoni je te noći poslednji put video oca. Poslednji ples, poslednji poljubac,
poslednja fotografija. Staviće je u srebrni ram i ostaviti pored Terezine fotografije u vrtnoj sobi.
„Da li si pronašla išta zanimljivo?“
Fredi joj je doneo šolju kafe i sendvič. Preturao je po koferu ispod papira i izvadio malu,
plišanu kutiju. „Aha! Šta je ovo? Skriveno blago?“
Otvorio je poklopac i otkrio prsten od belog zlata sa izuzetnim safirom u obliku zvezde i
blistavim dijamantima. Spustio ga je ispred Lore, koja ga je izvadila iz kutije i prinela svetlosti.
Zvezda boje plavog različka jasno se videla.
 „Pripadao je njoj. To je njen verenički prsten.“
„Otkud znaš?“ Fredi ga je uzeo od nje da bi ga bolje pogledao. „Možda je pripadao
Entonijevoj majci.“
„Nije. Sigurna sam da je bio njen. Nije volela razmetljive, krupne dijamante“, rekla je.
Tužno se osmehnula kad je pomislila na njen prsten od pola karata i devetokaratnog zlata. „Po
svim svedočenjima, bila je izuzetna, kao ovaj prsten.“
Fredi ga je vratio u plišanu kutiju i dodao Lori.
„Pa, sad je tvoj.“
Odmahnula je glavom.
„Nikad neće biti moj.“
Fredi je izašao napolje da pomogne Sanšajn. Obećao je da će obojiti drvena kopita konja.
Lora je nastavila da prazni kofer. Redala je u njemu pronađene stvari po stolu. Pronašla je račun
za pedeset ružinih grmova: „albertina“ x 4, „grand-pri“ x 6, „marsija stanhoup“, „gospođa henri
mors“, „etoile de hollande“, „ledi gej“ – spisak se nastavljao – i uputstvo o sađenju i održavanju
biljaka. Rukopis je bio zbirka Entonijevih kratkih priča koje je Lora iskucala. Prepoznala ih je
dok je listala stranice. Na prednjem delu bilo je oštro sročeno pismo odbijanja izdavača Brusa.
„… u potpunosti neodgovarajuće za naše čitaoce… bespotrebno kompleksno i
dvosmisleno… mračno i depresivno…“
Neko je napisao „Ništarijo!“ preko uvredljivih napomena i Brusovog kitnjastog potpisa.
Prepoznala je Entonijev rukopis. „Imao si pravo“ pomislila je. Kasnije će ponovo pročitati
rukopis, ali je zbog nečeg smatrala da u njemu neće naći tražene odgovore.
Čula je kotrljanje metalnih točkova po podu hodnika. Sanšajn je ušla u radnu sobu,
gurajući konjića. Fredi i radoznali Šargarepa išli su za njom.
„Izgleda sasvim drugačije!“ uzviknula je Lora. Sanšajn se ponosno osmehnula. „Zove se
Su.“
Lora je pogledala Fredija, u potrazi za objašnjenjem. On je samo slegnuo ramenima.
„U tom slučaju zvaće se Su“.
Sanšajn je bila nestrpljiva da ispita sadržaj kofera. Bila je očarana prstenom. Navukla ga
je na srednji prst. Okretala ga je na jednu, pa na drugu stranu da bi „ulovila iskrice“. Lora je
dobila ideju.
„Možda je Tereza želela da pronađemo ovaj prsten. Možda se sve vrtelo oko njega.“
Fredi nije zvučao ubeđeno. „Hm, ali šta ga povezuje s nalivperom?“
Lora je nastavila da izlaže klimavu teoriju, zanemarujući manjkavosti svoje
argumentacije. „To je bio njen verenički prsten. Zar ne vidiš? Sve se vrti oko veze, onog što ih je
spajalo. To je, naposletku, suština veridbe.“
Fredi je još sumnjao. „To bi se moglo reći i za venčanje. Dobro znamo da to nije upalilo.“
Po Sanšajninom izrazu dalo se zaključiti da ne samo da nije nimalo ubeđena, već da misli
da su oboje ponovo izrazito tupavi.
„Nalivpero je bilo trag. Ono znači pisanje“, rekla je.
Podigla je Entonijevu fotografiju s roditeljima.
„Zbog nje pušta muziku“, rekla je, dodajući fotografiju Frediju. Na njega je došao red da
potraži objašnjenje od Lore.
„To je Entoni s roditeljima. Robert Kvinlan pričao nam je o tome. Njegovi roditelji su
jedne večeri izašli na ples, dok je otac bio na odsustvu. Sišao je da im poželi laku noć. Pronašao
ih je dok su plesali uz pesmu Ala Boulija. Te večeri je poslednji put video oca.“
„I kad je Sveti Entoni upoznao Gospu od Cveća“, Sanšajn je želela da ispriča ostatak
priče, „ispričao joj je o tome. Plesala je s njim u Kovent gardenu, da bi prestao da tuguje.“
Okretala je prsten, koji je još bio na njenom prstu, i dodala: „Moramo joj pomoći da prestane biti
tužna.“
„Pa mislim da bi vredelo pokušati s prstenom“, reče Lora. Pružila je ruku prema Sanšajn,
koja ga je oklevajući skinula i vratila. „Ostavićemo ga pored njene fotografije u vrtnoj sobi. A
gde ćemo staviti ovog divnog paripa?“, dodala je da bi skrenula devojčinu pažnju. Ona je pak
videla kutiju iz londonske krojačnice. Pažljivo je skinula poklopac. Zapanjenim izrazom lica
prizvala je Loru i Fredija. Lora je izvadila predivnu haljinu od različak-plave svile iz kutije.
Nikada nije nošena. Sanšajn je zaneseno milovala delikatno platno.
„To je bila njena venčanica“, prozborila je, na granici šapata. „To je bila venčanica Gospe
od Cveća.“
Fredi je još držao fotografiju. „Nije mi jasno zašto su sve ove stvari gurnute u kofer i
sklonjene na tavan? Sigurno je da je prsten, fotografiju, haljinu i račun o nabavci ruža za
ružičnjak smatrao najvećim dragocenostima. To važi i za rukopis. Stao je iza svog rada. Odbio je
da ga menja. Stoga zaključujem da se ponosio njime.“
Sanšajn je crtala krugove u prašini na poklopcu kofera.
„Previše su ga povređivale“, rekla je.
Šargarepa je provirio na vratima radne sobe i zakevtao. Vreme je za njegov čaj.
„Hajdemo“, reče Lora, „ponesimo prsten i haljinu u vrtnu sobu. Vreme je da pronađemo
dom za ovog konja.“
„Za Su“, reče Sanšajn, kad je krenula za Lorom i Fredijem. „I nije prsten, već pismo.“ Ali
Lora i Fredi je nisu čuli, zato što su već bili otišli.
 38

Junis

1997.

„Prokleto sam siguran da je pokvarenjak to uradio samo da bi mi zagorčao život!“

Brus je projurio kroz kancelariju. Bacio se na stolicu poput tragične heroine nemog filma.
Junis je očekivala da će svakog časa podići ruke ka čelu da bi naglasio tugu i bol. Došao je
nepozvan. Zakukao je pre no što je stigao do vrha stepeništa.
„Smiri se, staro momče“, rekao je Bomber, koji je teškom mukom zauzdavao smeh.
„Tako ćeš samo pogoršati situaciju.“
Bebi Džejn je zauzela kraljevsku pozu na novom jastuku od lisičjeg krzna. Pogledala je
Brusa i zaključila da ne zavređuje nikakvu pažnju.
„Hoćeš li šolju čaja?“ pitala ga je Junis, kroz stisnute zube. „Samo ako je praćena velikom
čašom viskija“, glasno će Brus.
Junis se odlučila da pristavi čaj.
„Zbog čega si u ovakvom raspoloženju?“ Bomber je bio iskreno zainteresovan da sazna
ko je ovoliko izbacio Brusa iz takta. Njegova kosa, u stilu Barbare Kartland, ali boje i kakvoće
paukove mreže, drhtala je od srdžbe.
„Proklet da je Entoni Perdju! Proklet da je i nek trune u paklu!“
Bomber je odmahnuo glavom. „Rekao bih da je to malčice preoštro, zar ne? Izuzev,
naravno, ako nije prešao sve granice i upropastio tvoju kćer jedinicu.“
Junis je pri prvom susretu s teatralnim Brusom pomislila da je gej. Ispostavilo se da je
oženjen krupnom Nemicom s cepelinskim grudima i brčićima. Odgajala je skupocene miševe.
Vodila ih je na izložbe. Brus i Brunhilda, da čudo bude veće, uspeli su da proizvedu potomke:
dva dečaka i devojčicu. To je bila jedna od velikih misterija, ali Junis nije bila raspoložena da se
njome bavi.
„Načisto je otkačio“, zakukao je Brus, „namerno piše subverzivne splačine, iako zna da ih
neću objaviti. Pune su mračnih dešavanja i iščašenih krajeva. Neke i nemaju kraj. Pretpostavljam
da misli da tako ispada pametan, moderan, ili u tom traži neku katarzu koja će mu pomoći da
izađe na kraj s tugom. Ne mogu da iskoristim taj materijal. Znam šta normalni, pristojni ljudi
vole. To je dobra, linearna priča sa srećnim krajem, u kojoj nevaljalci bivaju primereno kažnjeni,
momak dobija devojku, a seks nije previše outre.“
Junis je bučno spustila šolju čaja ispred njega. Hotimice je prosula nešto napitka sumnjive
boje na tacnu.
„Znači da ne misliš da bi ijedan od tvojih čitalaca voleo izazov? Da ne bi voleo da malo
vežba intelektualne mišiće, da za promenu jednom donese vlastite sudove i zaključke?“
Brus je prineo šolju usnama. Predomislio se i srdito je spustio na sto, kad je izbliza video
njen sadržaj.
 „Draga moja, čitaoci vole ono što im mi kažemo da vole. To je jednostavno tako.“
„Zašto im, u tom slučaju, ne kažeš da vole nove priče Entonija Perdjua?“
Bomber je promrmljao „touche“. Jedva. „Entoni Perdju. Zar to nije tip čija se zbirka priča
dobro prodavala?“
Brus je podigao obrve tako visoko da su nestale ispod paučinaste kose.
„Za ime božje, Bombere! Pokušaj da me pažljivije pratiš. O tome sam pričao. Prva tura je
zbilja dobro prošla. Srećne pripovesti, srećni krajevi, srećne cifre na žiro računu. Toga više nema.
Prešao je put od Mojepesme moji snovi do Sela prokletih. Ali povukao sam crtu. Rekao sam: ili
igraj kako ti ja sviram, ili napuštaj kolo!“
Brus je nekad imao kancelarije u istoj zgradi gde i Bomber. Odselio se, ali je još svraćao
na besplatnu šolju čaja i porciju ogovaranja. Bomber nije hteo da mu se pridruži u osudi
neposlušnog Entonija Perdjua. To i manjak Junisinih simpatija naterali su ga da skrati posetu.
„Voleo bih da smo potpisali ugovor sa sirotim Entonijem, pre Brusa“, uzdahnuo je
Bomber. „Prva zbirka mi se dopala, ali su nove priče zanimljivije. Pitam se da li bi trebalo…“
Junis je izvadila paketić iz fioke na stolu. Predala ga je Bomberu. Bio je umotan u debeli,
ugljenosivi papir i uvezan jarkoružičastom trakom.
„Znam da ti je rođendan tek sledeće nedelje“ – Bomberovo lice se ozarilo; voleo je
iznenađenja kao dečačić – „ali mislila sam da će te ovo oraspoložiti posle posete Babaroge
Brusa.“
To je bio primerak Kaveza za ptice. Gledali su ga na Bomberov rođendan prošle godine.
Toliko se smejao da se zamalo zadavio kokicama.
„Voleo bih da ga je mama videla“, rekao je. „Mnogo je veseliji od Filadelfije.“ Grejs je
umrla pre osamnaest meseci. Nadživela je Godfrija za samo godinu dana. Izdahnula je iznenada,
ali mirno, u snu, u Folis endu. Sahranjena je pored supruga u porti crkve u kojoj su se molili
gotovo pola veka. Bili su članovi tima za aranžiranje cveća i pripremu hrane. Na dan Grejsine
sahrane stajali su u crkvenom dvorištu, ispresecanom svetlošću i senkom. U tom ambijentu
razmišljali su o načinu na koji će otići s ovog sveta.
„Ja sam za kremiranje, umesto sahrane“, obznanio je Bomber. „Taj postupak ostavlja
manje prostora za grešku“, dodao je. „Želim da pomešaš moj pepeo s Daglasovim i Bebi
Džejninim – pod uslovom da je nadživim – i da ih prospeš na nekom čudesnom mestu.“
Junis je posmatrala kako se ožalošćeni polako razilaze i prilaze automobilima.
„Zašto si tako siguran da ćeš umreti pre mene?“
Uhvatio ju je za ruku kad su krenuli ka izlazu iz crkvene porte.
„Zato što si nekoliko godina mlađa od mene, i zato što si vodila čistiji život.“
Zafrktala je u znak neslaganja, ali je on nastavio: „I zato što si moja verna pomoćnica, pa
moraš da radiš onako kako ti zapovedim.“
Nasmejala se. „'Na nekom čudesnom mestu nije naročito precizna zapovest.“
„Reći ću ti kad mi neko mesto padne na pamet.“
Zastao je i stisnuo je za ruku, nadomak kapije.
„I još nešto.“ Gledao je pravo u oči. Njegove su se sjajile od neprolivenih suza. „Obećaj
mi da ćeš, ako ikad završim kao otac, lud ko struja i zatočen u domu, naći način da… znaš već.
Da me izbaviš odatle.“
Prisilila je sebe na osmeh, iako se stresla kao da je neko u tom trenu prešao preko njenog
groba.
„Dabogda me pregazio tramvaj ako lažem“, rekla je.
Pokazao je poklon Bebi Džejn. Izgubila je ono malo zanimanja za njega, kad je utvrdila
da je nejestiv i da ne cvili ili odskače.
„Pa šta bi želeo da radiš na svoj rođendan?“, pitala ga je, vrteći ružičastu traku po prstima.
„Kako bi bilo da ga spojimo s godišnjim izletom?“
Osmehnula se. „S Brajtonom!“
 39

„Nije prsten. Sad se Tereza duri.“

Lora je šutnula jednu od Šargarepinih teniskih loptica preko travnjaka. Fredi je prestao da
kopa. Naslonio se na ašov, spreman da pokaže saosećanje. Lora je izašla u vrt, ponajviše da bi se
oslobodila ozlojeđenosti. Osmehnuo se.
„Nije važno. Sve će na kraju biti u redu.“
Nije tražila isprazne reći utehe. Tereza i Sanšajn su se durile, iz veoma različitih, ali njoj
jednako nedokučivih razloga. Kasnila je sa unosom podataka na veb-sajt. Šargarepa je načisto
pošašavio i zapisao kineski tepih u hodniku kad je video da nova poštarka donosi paket. Pokušala
je da šutne još jednu tenisku lopticu. Promašila ju je i zamalo pala. Fredi je nastavio da kopa da bi
prikrio smeh. Nadala se da će safirni prsten biti savršeni lek za sve. Zamenila je slomljeno staklo
na Terezinoj fotografiji. Stavila je Entonijevu sliku s roditeljima pored, a prsten u kutiji ispred
nje. Pustila je i pesmu Ala Boulija.
„Otkud znaš da se Tereza duri?“
Fredi se dovoljno pribrao da pokuša da bude koristan.
„Zato što su vrata spavaće sobe još zaključana, i zbog te proklete ploče!“
Namrštio se. „Ali danima je nisam čuo.“
U očajanju je podigla obrve. „Za boga miloga, Fredi. Potrudi se da me slušaš. O tome ti
govorim.“
Zario je ašov u tle, prišao i zagrlio je.
„Pa nije mi sasvim jasno. Bojim se da nisam jako dobar s tragovima. Moraćeš da budeš
'jasna i jednostavna'“, rekao je. Crtao je zagrade u vazduhu prstima.
„Touche.“ Morala je da se osmehne.
„Dobro“, reče Fredi. „Kako na osnovu toga što Tereza ne pušta dobrog starog Ala
zaključuješ da se duri?“
„Zato što sad, umesto da je pušta ujutru, u podne i uveče, ne dozvoljava da se pesma
čuje.“
Skeptično je odvratio. „Nisam siguran da razumem.“
Uzdahnula je. „Mnogo puta sam pokušala da je pustim, ali jednostavno se ništa ne čuje.
Isprva sam to radila da bih joj ugodila. Poredala sam fotografije i prsten i odlučila da pustim
muziku, njihovu pesmu. Ali nije htela da svira. Ne dopušta da se čuje.“
Fredi je veoma pažljivo birao reči.
„Pa, to je stara ploča. I gramofon je star. Možda igla mora da se promeni, ili je ploča
izgrebana…“
Jedan pogled na Lorino lice bio je dovoljan da ućuti.
„U redu, u redu. Proverila si. Naravno da jesi. Ništa im ne fali.
Podigla je još jednu tenisku lopticu. Zavitlala ju je na njega. Ovog puta se smejala.
„Izvini, žao mi je. Ponela sam se kao oštrokonđa. Činim sve što mogu da bih joj pomogla.
Zbilja je neprijatna. Hajdemo. Skuvaću ti čaj. Možda će biti i kolačića s čokoladom, ako ih
Sanšajn nije dokrajčila.“
 Uhvatio ju je za ruku. „Ne nadam im se.“
Sanšajn je stavljala čajnik na šporet u kuhinji kad su naišli.
„U pravi čas!“, reče Fredi. „Došli smo na divnu šolju čaja.“
Devojka je postavila još dve šolje i tacne u zloslutnoj tišini, dok je Fredi prao ruke nad
sudoperom.
„Da li je ostalo kolačića s čokoladom?“ pitao je, namignuvši joj.
Sanšajn je ozbiljnog lica spustila kutiju s kolačima ispred njega. Okrenula se ka čajniku,
bez reči. Fredi i Lora zbunjeno su se pogledali. Zapodenuli su razgovor o napredovanju veb-sajta.
Odlučili su da zamole ljude koji su povratili izgubljene stvari da napisu priče na veb-sajtu, ako to
žele. Nadali su se da će to potaći zanimanje. Fredi je sastavio formular koji ljudi moraju da
popune, s preciznim podacima o mestu i vremenu kad su izgubili potraživane stvari. Na veb-sajtu
je bila fotografija svakog predmeta, mesec, godina i opšta lokacija na kojoj je pronađen. Precizni
podaci s Entonijevih etiketa nisu saopštavani da bi mogli da utvrde da li su ljudi koji ih budu
zatražili pravi vlasnici. Ostale su još stotine predmeta za fotografisanje i postavljanje na veb-sajt,
ali ih je bilo dovoljno za puštanje sajta u rad. To će ionako biti posao bez kraja, ako nastave da
skupljaju izgubljene stvari. Ove nedelje će se pojaviti članak u lokalnim novinama. Lora je dala
intervju lokalnoj radio-stanici. Ostalo je nekoliko dana do pokretanja sajta.
„Šta ako niko ne bude ništa tražio?“, zabrinuto će Lora, nervozno grickajući nokte. Fredi
je šljepnuo po ruci da bi je sklonila od usta.
„Naravno da hoće!“ rekao je. „Imam li pravo, Sanšajn?“
Ona je dramatično slegnula ramenima. Donja usna joj je štrcala kao brodski pramac.
Nasula je čaj u šolje. Tresnula je tacnama i šoljama po stolu ispred njih. Fredi je podigao ruke u
znak predaje.
„U redu, u redu. Predajem se. Šta je bilo, dete?“
Sanšajn se podbočila. Počastila ih je ozbiljnim pogledom.
„Niko me nikad ne sluša“, tiho je rekla.
Sada su je slušali. Njene reči pale su i ostale da vise u vazduhu, kao da čekaju odgovor. Ni
Fredi ni Lora nisu znali šta da kažu. Grizla ih je savest. Sanšajn je verovatno bila u pravu. Zbog
sitnog stasa i prostodušnih crta prešlo im je u naviku da je smatraju detetom i da shodno tome
procenjuju njeno mišljenje i ideje. Sanšajn je bila mlada žena, iako „razigrani drom“. Možda je
kucnuo čas da počnu da je posmatraju u skladu s tom činjenicom.
„Žao nam je“, rekla je Lora.
Fredi je klimnuo. Ovog puta bez traga osmeha na licu. „Žao nam je ako si pokušala da
razgovaraš s nama, a mi nismo slušali.“
„Tako je“, reče Fredi. „Slobodno nas istući, ako nam se to ponovi.“
Sanšajn je razmišljala o tome. Klepnula ga je iza uva, reda radi. Obratila im se ozbiljnim
glasom. „Nije prsten. Pismo je.“
„Koje pismo?“ rekao je Fredi.
„Mrtvo pismo Svetog Entonija“, odvratila je. „Hajdemo“, dodala je.
Krenuli su za njom iz kuhinje u vrtnu sobu. Uzela je ploču Ala Boulija. Stavila ju je na
gramofon.
„Pismo je“, ponovila je i spustila iglu na vinil. Muzika je zasvirala.
 40

Junis

2005.

„Sama pomisao da si ti objavio ovu…“ Junis je posegnula za fondom opscenih reči i nije
našla nijednu dovoljno potcenjivačku. Stoga je izbacila poslednju reč kao otrovnu strelicu.
„Stvar!“
Drolja od knjige s kičerskim crvenozlatnim omotom, poluobnažena u braon papiru za
pakovanje, ležala je pored boce šampanjca koju je Brus poslao s njom. Na propratnoj kartici
pisalo je da je to učinio „da bih vas utešio zato što niste imali dovoljno pameti da je objavite“.
Bomber je s dubokom nevericom odmahnuo glavom. „Nisam je pročitao. A ti?“
Poršina poslednja knjiga bila je tri nedelje na vrhu liste najprodavanijih. Brus je bio njen
izdavač. Njegov razmetljivi trijumfalizam nije znao za granice, pošto je njegovo samopoštovanje
bilo uneposrednoj vezi s bankovnim računom. Zahvaljujući Porši dobio je platinastu kreditnu
karticu i bio na „ti“ s direktorom banke.
„Naravno da sam je pročitala!“ uskliknula je Junis. „Morala sam, da bih je olajavala s
pozicije poznavaoca. Pročitala sam i sve prikaze. Shvataš li da se knjiga tvoje sestre slavi kao
žestoka satira na račun saharinskih klišea današnje komercijalne književnost'? Znaš li da jedan
kritičar tvrdi 'da pomera granice popularne literature do zadivljujućih ekstrema i da gura prst u
oko svim uglednicima književnog sveta koji se, po navici, povinuju konvencijama Mena Bukera i
njegovih pajtaša'.“
Junis, uprkos gnevu, nije mogla da očuva ozbiljan izraz lica. Bomber se nekontrolisano
smejao. U jednom trenutku dovoljno se povratio da kaže: „Ali, o čemu se radi?“
Junis je uzdahnula. „Da li te zbilja zanima? Mnogo je gore od svega što je dosad
napisala.“
„Mislim da ću izdržati.“
„Pa, kao što si već bolno svestan, knjiga ima intrigantan naslov Harijet Hoter i telefon
slađi od lilihipa.“ Napravila je pauzu, efekta radi.
„Harijet, siroče od najranijeg detinjstva, odgaja tetka i klinički debeli i veoma znojavi
teča. Zaklinje se da će napustiti kuću čim to bude moguće i da će se sama snaći u belom svetu.
Posle mature zapošljava se u pica i kebab zalogajnici, Picab, pored Kings Krosa, gde stalno trpi
uvrede zbog otmenog naglaska i debelih naočara. Jednog dana, starac duge brade s čudnim
šeširom dolazi da kupi kebab i krompiriće, i kaže joj da je 'veoma posebna. Daje joj posetnicu, s
molbom da ga pozove. Harijet šest meseci kasnije zarađuje malo bogatstvo na telefonskom seksu.
Mušterije je vole zbog otmenog naglaska, govori kao da su joj obraščići puni lilihipa – eto
objašnjenja za genijalni naslov. Naša heroina se ne zadovoljava dobrom zaradom, već traga za
ispunjenjem i profesionalnim izazovima. U saradnji s bradatim starcem, alijas Česterom
Famblforom, osniva školu Snogvorts, za obuku ambicioznih radnika na poslovima telefonskog
seksa. Tako je naziva zato što uči polaznice da razgovaraju s mušterijom kao da je zgodni princ,
iako je većina najverovatnija sličnija žabama krastačama. Persefona Dendžer i Dona Slizi su
među prvim učenicama. Brzo stižu do pozicije pomoćnika u nastavi. Postaju najbolje prijateljice.
Prave gigantski kol-centar u kom učenice mogu da se obučavaju i pošteno zarađuju za život.
Harijet izmišlja igru 'kvids', da bi povećala produktivnost i podigla moral na radnom mestu.
Pobednica, ona koja zadovolji najviše mušterija za jedan sat, vesto koristeći reči poput 'kupleraj',
'stojko' (dva puta) i 'zlatna mačkica' u svakom telefonskom seksu, dobija gotovinski bonus i
mesečno sledovanje lilihipa.“ Bomber se smejao na sav glas.
„Nije smešno, Bombere!“, eksplodirala je Junis. „To je prokleta sramota! Kako neko
može da stavi takvo đubre na knjižarsku policu? Milioni ljudi daju teško zarađeni novac za ovo
sranje! Nije čak ni dobro napisano sranje. Ovo je gnusno sranje. Kao da nije dovoljno što je Porša
intervjuisana u svakoj poganoj emisiji uživo, već kruži gnusobni trač da će biti pozvana da govori
na ovogodišnjem Hej festivalu8.“
Bomber je veselo zatapšao. „E za tu predstavu bih dao debele pare.“
Junis ga je ošinula upozoravajućim pogledom. Odgovorio joj je sleganjem ramenima.
„Kako bih mogao da odolim? Zahvalan sam što mama i tata nisu tu da gledaju taj
neukusni cirkus. Pogotovo kad se uzme u obzir da je mama bila predsednica lokalnog ženskog
crkvenog instituta.“
Bomber se zakikotao na tu pomisao, ali je zatim postavio pitanje s ozbiljnim izrazom lica.
„Pomalo se plašim da te pitam, ali je verovatno važno da znam. Da li je štivo jako…
eksplicitno?“
Junis je prezrivo uzdahnula.
„Eksplicitno?! Sećaš li se kad je Brus ovde kukao na onog tipa Perdjua i kad nam je držao
lekciju o ključnim komponentama bestselera?“
Klimnuo je.
„Rekao nam je, citiram, da seks nikad ne bi trebalo da bude previše outre!“
Ponovo je klimnuo, ovog puta nešto sporije.
„Pa, mislim da je u međuvremenu promenio mišljenje, izuzev ako njegova definicija
outre nije formirana na osnovu mnogo razuzdanijeg putenog opštenja s Brunhildom no što smo
mogli da zamislimo.“
Spustio je ruke na malu drvenu kutiju koja je stajala pored Daglasove i zabrinuto
prozborio: „Zatvori uši i ne slušaj ovo, Bebi Džejn.“ Junis se tužno nasmešila i nastavila..
„Jedna od Harijetinih mušterija vodila je ljubav s mašinom za pečenje hleba, druga žudi
za ženama s bradom, dlakavim leđima i uraslim noktima na nožnim prstima. Jedna je oprala
testise hirurškom tečnošću pre no što ih je pomazila grivom Mog malog ponija. To se pominje u
drugom poglavlju.“
Bomber je podigao knjigu sa stola. Otvorio je prednje korice i ugledao blistavu fotografiju
svoje sestre sa samozadovoljnim osmehom, u svilenom negližeu. S treskom ju je zatvorio.
„Ovog puta bar nije samo ukrala nečiji zaplet. Nešto je i sama izmislila.“
„Nadajmo se da je tako“, reče Junis.
***

Blistavi akvamarinski talasi i topli, slani vetar brajtonske morske obale odneli su sutradan
sve misli o Porši. To je bio njihov „godišnji izlet“, prvi bez Daglasa ili Bebi Džejn. Dolazili su
svake godine posle Junisinog dvadeset prvog rođendana. Sledili su ustaljeni i godinama
usavršavani raspored. Nudio je najviše radosti i zabave svim pripadnicima male družine. Prvo su
šetali promenadom. Psi su ranijih godina uživali u komplimentima i maženju prolaznika čiju
pažnju su neprestano privlačili. Posetili bi mol i proveli sat na blistavim, bučnim slot-mašinama.
Ručali bi ribu i krompiriće. Zahvali su ih bocom ružičastog penušavog vina. Posle toga bi otišli
do Kraljevskog paviljona. Junis je zabrinuto koračala ka molu. Bomber je dva puta za deset
minuta pitao da li su ga nekad posetili. Prvi put se ponadala da se šali. Drugi put se zagledala u
njegovo lice. Svet joj se okrenuo naglavce kad je na njemu videla nevini izraz i iskrenu
zapitanost. Taj izraz joj je bio strahovito, bolno poznat. Setila se Godfrija. Bomber je koračao
bolnim stopama svoga oca, ka odredištu o kom Junis nije mogla ni da razmišlja. Zasada je proces
bio jedva primetan, samo pukotina širine vlasi kose u njegovom čvrstom, pouzdanom umu. Ali
ona je znala da će s vremenom postati ranjiv, kao ime ispisano na pesku prepušteno nadolazećoj
plimi. Bomber nije zapažao sitne promené, kao što deca ne zapažaju sitne prehlade. Junis je
proživljavala svaku sekundu. Srce joj se već slamalo.
Šarena svetla, zvona i zujanje igraonice na molu prizivala su ih da troše novac. Junis je
ostavila Bombera pored slot-mašine s dva penija. Gledao je nizove novčića koji su se njihali
napred-nazad da bi video koji će se nagnuti preko ivice, kad je otišla po sitninu. Vratila se da bi
ga zatekla kako stoji kao izgubljeno dete s novčićem u ruci. Zurio je u otvor automata u
potpunosti nesposoban da uoči vezu između njih. Nežno je uzela novčić od njega. Ubacila ga je u
otvor. Lice mu se ozarilo dok je gledao kako se gomila novčića naginje i pada u metalni
poslužavnik.
Ostatak dana prošao je srećno i bez velikih iznenađenja. Po prvi put bez pasa, mogli su da
na miru razgledaju egzotične divote Paviljona. Uzdasima su izražavali opčinjenost lusterima i
odvratnost zbog ražnjeva u kuhinji koje su nekada okretali siroti psi. Sedeli su na klupi u
vrtovima, uživajući u koralnoj svetlosti poslepodnevnog sunca, kad ju je Bomber uhvatio za ruku
i ispustio uzdah blaženog zadovoljstva, kog će se ona doveka sećati.
„Ovo mesto je u potpunosti čudesno.“
 41

Rukavica mornarskoplave boje pripadala je mrtvoj ženi. To nije bio najbolji početak za
Čuvara izgubljenih stvari. Dan nakon pokretanja sajta dobili su imejl od penzionisane novinarke.
Godinama je pisala za lokalne novine. Dobro je se sećala. To je bila prva vest koju je obradila.
Pojavila se na naslovnoj strani. Sirotica je imala samo trideset godina. Bacila se pod voz.
To je bio strahovit udarac za nesretnog mašinovođu, početnika s nekoliko nedelja staža. Zvala se
Rouz. Bila je bolesna. U to doba su njenu boljku zvali „lošim nervima“. Sećam se da je imala
devojčicu, divnu curicu. Umrla je s njenom fotografijom u džepu kaputa. Objavili su je u
novinama, u okviru priče. Nisam bila za to, ali me je urednik nadglasao. Otišla sam na njen
pogreb. Jeziv događaj; nije ostalo mnogo za sahranu. Fotografija je ostala u džepu njenog
kaputa. Imala je samo jednu rukavicu. To je sitan, ali veoma dirljiv detalj. Verovatno ga se zato
sećam, i posle toliko godina.

***

To je bila rukavica koju je Sanšajn užasnuto ispustila, kad je ispala iz fioke. Rekla je
„dama je umrla“ i „volela je svoju devojčicu“. Lora je bila zapanjena. Izgleda da je devojka bila u
pravu i da su je još jednom potcenili. Imala je veoma redak dar. Bilo bi bolje da je malo pažljivije
slušaju. Sanšajn je ravnodušno čitala imejl. Njen jedini komentar bio je: „Možda će njena ćerka
želeti da je dobije natrag.“
Sanšajn je izašla sa Šargarepom. Poslednjih dana izlazila je da bi prikupila izgubljene
stvari za veb-sajt. Nosila je sveščiću i olovku da bi zabeležila podatke za etikete pre no što ih
zaboravi. I Fredi je bio napolju. Postavljao je novi travnjak na imanju neke mušterije. Lora je bila
sama kod kuće. Sama, ako se ne računa Tereza.
„Znam, znam!“ glasno je izgovorila. „Dajem reč da ću ga danas potražiti.“
Pokušavala je da se seti gde je stavila Entonijevo pismo otkad joj je Sanšajn rekla da je
ono najvažniji trag. Isprva je mislila da ga je ostavila na toaletnom stolu u Terezinoj sobi, ali
vrata su ostala zaključana pa nije mogla da proveri. Nije verovala da bi je Tereza sprečavala da
stigne do onog što je želela da nađe. Čak ni ona ne bi mogla biti toliko neprijatna. Ušla je u radnu
sobu. Prvo će proveriti imejlove. Veb-sajt je bivao sve popularniji. Imao je stotine posetilaca.
Stigla su dva imejla. Jedan je bio od postarije dame od osamdeset devet godina, koja je
zahvaljujući lokalnom staračkom domu već dve godine surfovala internetom. Čula je za veb-sajt
na radiju i odlučila da ga pogleda. Misli da bi komadić slagalice pronađen pre dosta godina u
Ulici Koper mogao biti njen. Tačnije, da je pripadao njenoj sestri. Nisu se dobro slagale. Jednog
dana, kad je sestra bila naročito zla, uzela joj je komadić slagalice koju je sastavljala. Izašla je u
šetnju i bacila komadić u slivnik. „Pretpostavljam da sam detinjasto postupila“, rekla je, „ali
morate znati da je umela biti okrutna i zla kao sam đavo. Pobesnela je kad je videla da ga nema.“
Starica nije želela komadić. Njena sestra je odavno umrla. Prijalo joj je da malo vežba slanje
imejlova.
 Drugi imejl bio je od devojke koja je tvrdila da je zelena gumica za kosu njena. Njena
mama ju je kupila da bi je osokolila, zato što je dan pre polaska u novu školu bila jako nervozna.
Izgubila je u parku na povratku kući s izleta s majkom. Volela bi da je dobije natrag kao
uspomenu.
Lora je odgovorila na oba imejla. Zatim se bacila na potragu za Entonijevim pismom.
Čitala je pismo za kuhinjskim stolom kad se Sanšajn vratila sa Šargarepom. Pronašla ga je u
pisaćem stolu u vrtnoj sobi. Setila se, čim ga je pronašla, da ga je tamo stavila da bi ga sačuvala.
Sanšajn je skuvala divnu šolju čaja za sve i sela pored Lore.
„Šta kaže?“ rekla je.
„Šta kaže ko?“, rekao je Fredi, kad je uleteo na zadnja vrata, s blatnjavim čizmama. Lora i
Sanšajn pogledale su njegove noge i istovremeno zapovedile: „Skidaj ih!“
Smejao se dok se izvlačio iz čizama. Ostavio ih je napolju, na otiraču.
„Toliko o papučićima!“ povikao je. „Recite mi o čemu se radi.“
„Našli smo mrtvo pismo Svetog Entonija. Sad ćemo pronaći trag“, uskliknula je Sanšajn s
mnogo više samopouzdanja od Lore, koja je počela da ga čita naglas, ali se već posle prvog reda
zagrcnula od obnovljene tuge, izazvane njegovim velikodušnim rečima. Sanšajn je nežno
preuzela pismo i počela iz početka. Čitala je polako i pažljivo. Fredi joj je pomagao oko
zahtevnijih reči. Osmeh joj je obasjao lice kad je stigla do poslednjeg pasusa, u kom Entoni traži
od Lore da se sprijatelji s njom.
„Prva sam te pitala!“ rekla je.
Lora ju je uhvatila za ruku. „Znaj da mi je veoma drago zbog toga.“
Fredi je udario dlanovima o sto.
„Prestanite s razmenom srceparajućih izjava, devojke“, rekao je, ljuljajući se na stolici.
„Šta je trag?“
Sanšajn ga je veselo odmerila. Izraz joj se promenio u neskriveni prezir kad je shvatila da
se ne šali.
„Ne misliš ozbiljno“, rekla je. Pogledom je potražila podršku od Lore.
„Pa, mogao bi biti bilo gde…“ nesigurno će Lora.
Fredi je ponovo upravio pogled na pismo.
„Hajde, Džone Makinro“, obratio se Sanšajn. „Prosvetli nas.“
Sanšajn je uzdahnula kao učiteljica gorko razočarana razredom. Polako je odmahnula
glavom, pre no što je obznanila. „Toliko je očigledan.“
Shvatili su da jeste, kad im je ukazala na njega.
 42

Junis

2011.

Danas je bio dobar dan, iako su te reci imale relativno značenje. Nijedan dan nije bio
istinski dobar. Nekoliko zbunjenih osmeha, kratkotrajno prepoznavanje i pre svega odsustvo suza
bili su najviše čemu se mogla nadati od čoveka u kog je bila zaljubljena najveći deo odraslog
života. Šetala se podruku s Bomberom po sumornom komadu gole zemlje i betonskih ploča, koji
je direktor doma Hepi heven zvao „ružičnjakom“. Nekoliko krivih, braon stabljika, sličnih
ostacima šumskog požara, behu jedini tragovi ruža na toj pustolini. Junis je s mukom susprezala
suze. A ovo je bio dobar dan.
Bomber je hteo da ide u Folis end. Nedvosmisleno je izrazio svoju želju pre no što je
počeo da se gubi u čestim naletima zaborava, zato što je znao da će završiti u domu. Nameravao
je da odredi Junis za osobu koja će ga zastupati, kad kucne čas, da bi sačuvao što više
dostojanstva i sigurnosti koji se mogu oteti od turobne budućnosti koja ga je čekala. Mogao je da
joj poveri vlastiti život, ma kako bezvredan bio. Znao je da će uvek uraditi pravu stvar. Porša ga
je preduhitrila. Obmanula je Bombera, naoružana ogromnim imetkom i činjenicom da je najbliži
rod, iako ne i najbliža osoba. Nagovorila ga je da ode na pregled kod „specijaliste“, koji ga je,
nesumnjivo nadahnut njenim finansijskim ohrabrenjima, proglasio „nesposobnim za donošenje
razumnih odluka“. Od tog trenutka rođena sestra odlučivala jeo njegovoj dobrobiti.
Bomber je sledeće nedelje preseljen u Hepi heven.
Junis se borila za njega koliko god je to bilo moguće. Žestoko se zalagala za Folis end, ali
njeni argumenti nisu stizali do Porše. Folis end bio je „predaleko“ da bi ga posećivala. Sa
zapanjujućom bezosećajnošću tvrdila je da je pitanje vremena kad će Bomberu biti svejedno gde
je. Zasada mu nije bilo svejedno. Sumorni ambijent ga je ubijao.
Porša ga je, za divno čudo, posećivala. To su bili napeti, neprijatni susreti. Neobuzdano je
oscilirala između zapovedanja i kukavičkog uzmicanja pred njim. Njegova reakcija na oba prilaza
bila je ista: mučna smetenost. Uskratila mu je jedino što je želeo, ali ga je obasula skupim,
počesto besmislenim poklonima. Nije imao pojma šta je aparat za espreso, a kamoli kako se
koristi. Izlio je skupoceni losion posle brijanja u klozetsku šolju. Novi foto-aparat koristio je kao
štitnik za vrata. Porša je na kraju najveći deo poseta provodila pijući čaj sa Silvijom, šeficom
smene u domu i velikom obožavateljkom knjiga o Harijeti Hoter, koje su, na svu žalost, već
prerasle u trilogiju.
Junis se trudila da personalizuje Bomberovu sobu. Donela je stvari iz njegovog stana i
rasporedila fotografije Daglasa i Bebi Džejn na svakoj polici i stolu. Ali to nije bilo dovoljno.
Gubio se. Predavao se.
Junis i Bomber nisu bili sami u vrtu. Julalija je hranila svraku komadićima tosta
sačuvanim od doručka. Bila je drevna, izborana ljuska od žene s kožom boje kuvanih šljiva,
divljim pogledom i onespokojavajućim kikotom. Stiskala je štapove za hodanje čvornovatim
šakama. Usidrila bi se pre svakog drhtavog, lelujavog koraka. Većina ostalih štićenika doma su je
izbegavali, ali bi joj Bomber uvek prijateljski mahnuo. Išli su ukrug, ne razmišljajući, kao
zatočenici u zatvorskom dvorištu. Junis je to činila zato što nije mogla da natera sebe na
razmišljanje, a Bomber zato što, najveći deo vremena, to nije mogao. Julalija je bacila poslednji
komadić tosta crno-beloj ptici, koja ga je kljucnula i progutala, ne skidajući bistre oči boje zove
sa starice. Zamahnula je štapom na pticu i hrapavim glasom povikala: „Beži, odmah! Beži, da ne
bi završio u kuhinjskom loncu! Sklepali bi te, da znaš.“ Okrenula se prema Junis i groteskno
namignula. „Hrane nas kojekakvim sranjima.“
Junis nije mogla da se ne složi s njom, zbog mirisa iz kuhinje koji se, kroz otvoreni
prozor, širio vrtom.
„Blesav je“, reče Julalija, pokazujući deformisanom kandžom na Bombera. Nekako je
uspevala da drži ravnotežu, s jednim štapom. „Lud je ko mrav kome gori guza.“ Oslonila se
štapovima na beton i započela bolni, mukotrpni, lelujavi povratak u zgradu.
„Iznutra je divan čovek“, rekla je Junis, u prolazu. „Divan je, ali umire.“
Junis je po povratku u Bomberovu sobu raskrilila zavese da bi propustila što više blede,
slabunjave zimske svetlosti. Soba na drugom spratu bila je lepa; čista i prostrana, s prilično
velikim francuskim prozorima i divnim balkonom. Bomber nije smeo da ga koristi.
Junis je otvorila francuske prozore kad ga je prvi put posetila. Bio je sparni letnji dan. U
sobi je bilo vrelo i zagušljivo. Ključ je bio u bravi, ali je radnica koja je ušla da obiđe štićenika s
treskom zatvorila prozore. Zaključala ih je i stavila ključ u kutiju za lekove na zidu. „Zbog
zdravlja i bezbednosti“, brecnula se na Junis. To je bio prvi i poslednji put da ih je Junis videla.
„Hoćemo li da gledamo film?“
Osmehnuo se. Za njega je vlastita životna priča bila nesređeni rukopis bez korica. Neke
strane bile su na pogrešnom mestu, iscepane, nestale ili nanovo napisane. Prvobitna verzija, što se
njega tiče, zauvek je izgubljena. Još je pronalazio zadovoljstvo u poznatim pričama iz starih
filmova koje su nebrojeno puta zajedno gledali. Najčešće nije mogao da se seti svog imena ili
onog što je jeo za doručak, ali je još bez greške citirao dijaloge iz Velikog bekstva, Kratkog
susreta, Top Gana i drugih filmova.
„Šta kažeš na ovaj?“, reče Junis. Držala je Kavez za ptice.
Osmehnuo se kad je podigao pogled. Magla u njegovom umu nakratko se razišla. To je
bio dragoceni trenutak.
„To je moj rođendanski poklon“, rekao je. Junis je znala da je njen Bomber još tu negde.
 43

„Još je unutra“ zabrinuto će Sanšajn.

Šargarepa je stražario u šupi, nakon što je namirisao glodara nastanjenog u njoj. Devojka
se zabrinula da bi mogao imati miša na jelovniku. Lora je bila u radnoj sobi. Našla je predmet
zbog kog je neko kontaktirao s veb-sajtom. Dogovoreno je da dođe po njega.
„Ne brini, Sanšajn. Sigurna sam da miš ima dovoljno pameti da ne pokaže ni brk dok je
Šargarepa unutra.“
Devojka nije izgledala ubeđeno.
„Ali bi mogao. Šargarepa će ga u tom slučaju ubiti i postati okrutni krvolok.“
Lora se osmehnula. Dovoljno dobro je poznavala Sanšajn. Neće odustati dok nešto ne
bude preduzeto. Lora se dva minuta kasnije vratila iz šupe. Vukla je nevoljnog psa za povodac. U
kuhinji mu je dala kobasicu iz frižidera. Pokušala je da umiri Sanšajn, pre no što počne da
negoduje.
„Miki ili Mini sad će biti prilično bezbedan. Zatvorila sam vrata šupe. Šargarepa je dobio
kobasicu, pa više neće biti gladan.“
„On je uvek gladan“, promrmljala je Sanšajn dok je gledala kako Šargarepa premerava
prostoriju pogledom koji je govorio da i dalje mašta o nevaljalstvima. „Kada će dama naići?“
pitala je.
Lora je pogledala na sat.
„Svakog časa. Zove se Alisa. Mislila sam da ćeš hteti da spremiš šolju divnog čaja kad
bude stigla.“
U tom času oglasilo se zvono na ulaznim vratima. Sanšajn je stigla do njih pre no što je
Lora izašla iz kuhinje.
„Dobar dan, ledi Alisa“, pozdravila je Sanšajn prilično iznenađenu tinejdžerku na vratima.
„Ja sam Sanšajn. Uđite, molim vas.“
„Imate divno ime.“
Devojka koja je stupila u hodnik za Sanšajn je bila visoka i vitka, s dugom svetlom kosom
i jatom pegica na nosu. Lora je ispružila ruku.
„Zdravo, ja sam Lora. Drago mi je što smo se upoznale.“
Sanšajn je otpratila gošću do vrta. Lora je spremala čaj. Alisa i Sanšajn razmenjivale su
podatke o muzičkim herojima kad je iznela poslužavnik sa svim što ide uz čaj.
„Obe volimo Dejvida Bouija“, Sanšajn je ponosno obznanila Lori, kad je počela da sipa
čaj.
„Sigurna sam da bi se oduševio“, reče Lora, s osmehom na licu. „Kakav pijete?“ pitala je
Alisu.
„Za mene zidarski, molim vas.“
Sanšajn je zabrinuto pogledala.
„Ne verujem da imamo tako nešto. Imamo li ga?“ pitala je Loru.
 „Ne brini, Sanšajn“, reče Alisa, koja je primetila njenu nelagodnost. „Glupo sam se
izrazila. Htela sam da kažem da pijem jak čaj s mlekom i dve kocke šećera.“
Alisa je došla po kišobran: dečji, beo s crvenim srcima.
„Nisam ga izgubila“, objasnila je. „i nisam sasvim sigurna da je meni namenjen…“
Sanšajn je podigla kišobran, koji je bio na stolu. Dodala ga je gošći.
„Jeste“, jednostavno je rekla. Lora je, na osnovu neskrivenog obožavanja na Sanšajninom
licu, stekla utisak da bi joj bez trunke oklevanja predala i porodičnu srebrninu i tapiju Padove,
onako uzgred.
Alisa je uzela kišobran. Pomilovala je crvene nabore.
„To je bilo moje prvo putovanje u Ameriku“, rekla je. „Mama me je povela u Njujork. Za
nju je to više bio radni odmor. Bila je urednica modnog časopisa. Zakazala je intervju s
popularnim novim dizajnerom kog su smatrali novim velikim imenom njujorške modne scene.
Ispostavilo se da nisu pogrešili. Sve čega se sećam u vezi s njim jeste da me je posmatrao kao
begunca iz leprozne kolonije, ili nešto slično. Izgleda da nije mirisao decu.“
„Šta je kolonija leoparda?“ zanimala se Sanšajn.
Alisa je pogledala Loru. Ipak je odlučila da odgovori.
„To je mesto na koje su, u davnim vremenima, odvodili ljude obolele od strašne bolesti,
od koje otpadaju prsti na rukama i nogama.“
Lora je smela da se kladi da će Sanšajn nekoliko narednih minuta grozničavo brojati
Alisine prste. Hvala bogu što je nosila sandale.
„Nije bilo mnogo vremena za razgledanje grada“, nastavila je Alisa, „ali mi je mama
obećala da će me odvesti da vidim skulpturu Alise u Zemlji čuda u Central parku. Oduševila sam
se kad sam je videla. Mislila sam da je nazvana po meni.“
Skinula je sandale i počela da mrda prstima po svežoj travi. Sanšajn je to budno pratila.
„Tog popodneva padala je kiša. Mama je već kasnila na sastanak, pa nije bila najbolje
raspoložena. Ja sam bila više nego uzbuđena. Istrčala sam ispred nje. Kad sam stigla do
skulpture, naišla sam na ogromnog crnog tipa s dredovima i u čizmetinama. Poklanjao je
kišobrane. Sagnuo se. Rukovali smo se. Još se sećam njegovog lica. Na njemu se ogledala
mešavina ljubaznosti i tuge. Zvao se Marvin.“
Alisa je iskapila šolju. S tinejdžerskom samouverenošću i lakoćom još jednom se
poslužila iz čajnika.
„Moja najdraža priča u to vreme bila je Sebični džin Oskara Vajlda. Meni je Marvin ličio
na džina, samo što nije bio sebičan. Poklanjao je stvari. Delio je besplatne kišobrane. Bilo kako
bilo, mama me je stigla i odvukla odatle. I ne samo to. Grubo se ponela prema njemu. Bila je
zbilja grozna. Pokušao je da joj pokloni kišobran. Ponela se kao prava kučka.“
Sanšajnine obrve su se zaprepašćeno podigle zbog gošćinog izbora reči. Izraz lica govorio
je o još jačem divljenju.
„Načas sam ga srela, ali nikada nisam zaboravila izraz na njegovom licu, dok me je
odvodila.“ Muklo je uzdahnula. Sledeće sećanje izazvalo je osmeh. „Poslala sam mu poljubac.
Prihvatio ga je.“
Datum na etiketi kišobrana odgovarao je danu u kom je Alisa otišla u Central park.
Kišobran je nađen kod skulpture. Lora je bila oduševljena.
„Mislim da je sigurno bio namenjen vama.“
„Nadam se“, rekla je Alisa.
Šargarepa je ostatak dana čuvao vrata šupe. Sanšajn je govorila o novoj prijateljici Alisi.
Studirala je englesku književnost i dramu. Volela je Dejvida Bouija, Marka Bolana i Džon Bon
Hovisa. „Divna šolja čaja“ obogaćena je zidarskom varijantom.
 Lora je te večeri, uz kasni obrok špageta bolonjeze, upoznala Fredija s Alisinom posetom.
„Znači da funkcioniše“, rekao je Fredi. „Mislim na veb-sajt. Čini ono što je Entoni želeo.“
Lora je odmahnula glavom. „Ne. Ne baš. Tačnije, ne još. Sećaš li se njegovog pisma?
Ako biste usrećili makar samo jednu osobu, ako biste iscelili samo jedno slomljeno srce…' To još
nisam učinila. Naravno, Alisi je bilo drago što je pronašla kišobran, ali ne možemo biti sigurni da
je bio njoj namenjen. Srce devojke s gumicom za kosu nije bilo slomljeno kad ju je izgubila.“
„I to je početak“, reče Fredi. Odgurnuo je stolicu i ustao da povede Šargarepu u poslednju
šetnju po vrtu, pre spavanja. „Na kraju ćemo stići do cilja.“
Ali nije se sve vrtelo oko izgubljenih stvari. Tu je bio i trag; onaj koji je postao tako
očigledan kad im je Sanšajn ukazala na njega. Stvar od koje je sve započelo. Entoni ga je nazvao
„poslednjom preostalom niti“ koja ga je vezivala za Terezu. Poslednja nit se pokidala kad je
izgubio tu stvar na dan njene smrti. Ako je njen medaljon s pričesti zbilja bio ključ sjedinjenja s
Entonijem, kako će ga, za ime sveta, naći? Fredi je predložio da ga na veb-sajtu predstave kao
izgubljeni predmet za kojim se traga. Imali su veoma malo upotrebljivih podataka za deljenje s
posetiocima sajta, pošto nisu znali ni kako je izgledao niti gde ga je Entoni izgubio.
Lora je sklonila tanjire sa stola. Danje bio dug. Umorila se. Zadovoljstvo koje je osetila
posle Alisine posete postepeno se osipalo, da bi na kraju bilo zamenjeno poznatom nelagodnošću.
Iz vrtne sobe ponovo se razlegla muzika.
 44

Junis

2013.

U predvorju Hepi hevena ponovo se začula muzika. Mantovanijev Šarmen. Isprva tiho, a
zatim sve jače i jače. Prejako. Edi je pojačala do daske. Uskoro će kliziti po plesnoj dvorani u
tanušnoj šljokičastoj haljinici, praćena glisandom žicanih instrumenata. Njena stopala okretaće se
i kliziti u najboljim zlatnim sandalicama. Bleštava svetla kovitlace se oko nje kao snežna oluja,
satkana od duge.
Junis i Bomber prolazili su kroz predvorje na putu do njegove sobe. Videli su dronjavu
gomilu odeće za izlazak iz koje je virila sićušna, zapuštena starica s masnom sedom kosom i
šarenim papučama. Posrtala je okolo, zatvorenih očiju i s rukama obavijenim oko nevidljivog
partnera. Usledila je eksplozija štapova i psovki iz jedne fotelje.
„Ne opet! Isuse jebeni Hriste i Jehovo! Ne opet! Ne opet! Ne opet!“
julalija je eksplodirala iz fotelje, psujući i mašući.
„Ne jebeno opet, ti glupa, luda, prljava kučko! Samo sam htela malo mira!“ zaurlala je i
zamahnula štapom na plesačicu, koja je zastala u mestu. Štap je promašio Edi za kilometar.
Bolno je kriknula. Suze su joj potekle niz obraze, a mokraća niz noge, u papuče. Julalija se
upinjala da ustane iz fotelje. Uperila je kandžom na plesačicu.
„Sad se upisala! Upisala se u gaće. Popisala je pod.“ Kikotala se kroz pljuvačkom
obrubljene usne. Junis je pokušala da odvede Bombera, ali se on zaledio u mestu. Neki štićenici
počeli su da viču ili plaču, drugi su zurili u daljinu, nesvesni događaja, ili su se samo pretvarali da
ih ne vide. Dvojica radnika nekako su obuzdala Julaliju, dok je Silvija odvela sirotu Edi u stranu.
Drhtala je i cmizdrila. Mokraća joj je kapala s ruba spavaćice dok se tužno gegala iz predvorja,
držeći se za Silvijinu ruku. Sigurno se pitala kud se kog đavola denula plesna dvorana.
Vratili su se u bezbednost Bomberove sobe. Junis mu je skuvala šolju čaja. Pila je svoj,
posmatrajući novitete u Bomberovoj sve većoj zbirci koještarija. Počeo je da krade stvari, njemu
nepotrebne predmete. Maznuo je vazu, platnenu navlaku za čajnik, escajg, rolnu plastičnih kesa
za smeće, kišobrane. Nikad nije krao iz drugih soba ili od štićenika, samo iz zajedničkih
prostorija. Sitne krađe bile su samo još jedan simptom bolesti. Gubio je stvari i reči, kao što drvo
gubi lišće u jesen. Krevet bi postao „meki kvadrat za spavanje“, a olovka „prutić sa sivom srži iz
kog izlazi pisanje“. Nije se služio rečima, već putokazima. Najčešće je ćutao. Samo to im je
ostalo. Junis i Bomber su toliko dugo bili kolege i najbolji prijatelji. Njegovi partneri su dolazili i
odlazili. Junis je bila konstanta njegovog života. Bili su muž i žena bez seksa ili venčanice. Šetnja
i gledanje filmova behu poslednji mršavi zalogaji s nekad bogate trpeze njihove zajednice.
Bomber je odabrao film. Let iznad kukavičjeg gnezda.
„Da li si siguran?“ pitala je. Nadala se nečem malo veselijem, posle onog što su videli u
šetnji. Bomber je bio nepopustljiv. Posmatrali su kako pacijenti u državnoj mentalnoj bolnici
hodaju po dvorištu opasanom visokom žicom. Bomber je pokazao na ekran i namignuo na nju.
„To smo mi“, rekao je.
Junis ga je pogledala u oči. Šokirala se kad je videla bistrinu u njima. Ovo je bio
nekadašnji Bomber: oštrouman, duhovit. Vratio se nakratko. Koliko dugo će se zadržati? Čak su i
najkraće posete bile dragocene, ali srceparajuće, zato što je sigurno znao da će morati da se vrati.
Čemu?
Taj film su često gledali. Ovog puta bilo je znatno drugačije.
Uhvatio ju je za ruku, kad je Poglavica stavio jastuk preko Makovog žalosno praznog lica,
nežno ga daveći. Izgovorio je tri poslednje reči.
„Izbavi me odavde.“
Podsetio ju je na njeno obećanje. Zurila je u ekran. Stiskala ga je za ruku, kad je džinovski
Poglavica otkinuo mermerno postolje s poda kupaonice, i kad ga je zavitlao na masivne prozore i
skočio ka zori koja je svitala, i slobodi. Nije mogla da mrdne dok je išla odjavna špica. Bomber je
uhvatio za drugu ruku. Oči su mu bile pune suza. Smejao se, dok je klimao glavom i ustima
uobličavao reči „Molim te“.
Sestra je uletela u sobu bez kucanja, pre no što je Junis stigla išta da kaže.
„Vreme je za vaše lekove“, rekla je, zveckajući ključevima vitrine za lekove na zidu.
Otključala je i posegnula za tabletama kad se iz hodnika začuo užasavajući urlik, praćen
prepoznatljivim Julajinim kikotanjem.
„Prokleta žena!“, opsovala je sestra i potrčala ka vratima da bi videla šta se događa.
Ostavila je orman otključan.
Kucnuo je čas da Junis krene. Mora da ode, ali nije mogla zato što je imala Bombera. Ali
svaki minut bio je samo oznaka između sad i nešto docnije, a ne vreme u kom se može uživati.
Zato što je odluka doneta. Znala je da će imati samo jednu priliku; jedan trenutak kad će se sva
ljubav koju je ikad osećala prema ovom čoveku kristalizovati u nezamislivu snagu koja će joj biti
neophodna. Vreme je. Ključ se utisnuo u meso njenog dlana od snažnog stiskanja. Otključala je
francuske prozore. Otvorila ih je i odškrinula. Očajnički je želela da ga poslednji put zagrli; da
oseti njegovu toplinu i dah na sebi. Znala je da će je, ako to učini, snaga napustiti. Umesto toga
gurnula mu je ključ u ruku. Poljubila ga je u obraz.
„Ne idem bez tebe, Bombere“, prošaptala je. „Neću te ostaviti u ovom stanju. Ideš sa
mnom. Hajde.“
Zatim je otišla.
 45

STARIJI MUŠKARAC POGINUO POSLE

PADA U STARAČKOM DOMU

Policija istražuje smrt starijeg muškarca, štićenika staračkog doma Hepi heven u Blekhitu,
koji je u subotu uveče pao s balkona drugog sprata. Još neimenovani muškarac patio je od
Alchajmerove bolesti. Veruje se da je bio penzionisani izdavač. Ove nedelje telo će biti ispitano.
Policija još istražuje događaj koji je okarakterisan kao „neobjašnjena smrt“.
London ivning standard
 46

„Mrtva osoba je u radnoj sobi“, rekla je Sanšajn neformalnim tonom. Izašla je da pronađe
Loru, koja je sekla ruže u vrtu, da bi joj saopštila novost i da bi joj pravila društvo dok bude
spremala ručak. Šargarepa se baškario na suncu. Digao je sve četiri uvis. Skočio je, kad mu je
devojka prišla, da bi je pozdravio.
Prošla je puna godina od pokretanja sajta. Lora i Sanšajn imale su mnogo posla njemu
zahvaljujući. Sanšajn je naučila da fotografiše i da postavlja fotografije na sajt, s podacima o
predmetima. Fredi joj je pokazao kako da prati Instagram stranicu Čuvara izgubljenih stvari.
Lora se bavila imejlovima. Još su radili na Entonijevoj zbirci, kao i na stvarima koje je Sanšajn
donosila iz šetnji sa Šargarepom. I Lora i Fredi navikli su da pronalaze stvari gde god su išli.
Ljudi su počeli da im šalju izgubljene stvari. Police u radnoj sobi, ako se ovako nastavi, uvek će
škripati.
„Mrtva osoba? Da li si sigurna?“
Sanšajn ju je počastila jednim od onih pogleda. Lora je ušla u kuću da bi istražila njene
navode. Devojka joj je u radnoj sobi pokazala nebeskoplavu limenu kutiju za „hantli i palmers“
kolače. Na njenoj etiketi pisalo je:
„Hantli i palmers“ kutija s biskvitima
sadrži kremirane ostatke pokojnika?
Pronađena u šestom vagonu, brojano od lokomotive,
voza 14.42 od Londonskog mosta do Brajtona.
Pokojnik je nepoznat. Bog ga blagoslovio.
Nek počiva u miru.

„Lupin i Butl pogrebni zavod“ (osnovan 1927. godine) bio je na uglu prometne ulice
preko puta otmene pekare. Junis nije mogla da se ne nasmeje u sebi, dok je stajala ispred njega.
Setila se gospođe Doji i pomislila da je Bomber završio na odgovarajućem mestu. Bio je mrtav
već šest nedelja, a ona nije znala ništa o njegovoj sahrani. Patolog je konačno prosudio da je
stradao nesrećnim slučajem, ali je osoblje „Hepi hevena“ bilo oštro kritikovano zbog nemarnog
odnosa prema zdravstvenim i bezbednosnim propisima. Za dlaku je izbeglo sudski progon.
Poršaje tražila Silvijinu glavu na poslužavniku. Ekstravagantno je žalila brata u medijima. Junis
nije znala da li se radi o iskrenom bolu, ili o želji za publicitetom, pred turneju povodom
objavljivanja nove knjige. Porša je sad bila previše slavna da bi direktno razgovarala s Junis.
Tako trivijalnim zadacima bavile su se pomoćnice. Junis je zbog toga zurila kroz besprekorno
čisti stakleni izlog na model kočije s mrtvačkim kolima i ukusni aranžman ljiljana. Ime
pogrebnog zavoda bio je jedini podatak koji je iscedila od Poršine pomoćnice najnižeg ranga.
Mogla je da telefonira, ali je izazov da bude u istoj zgradi s Bomberom bio prejak.

Žena na recepciji podigla je glavu na zvuk zvona. Počastila je Junis osmehom iskrene
dobrodošlice. Polinaje bila krupna dama, odevena u najbolje što je „Marks i Spenser“ mogao da
pruži. Odavala je utisak kompetentne i ljubazne osobe. Podsetilaje Junis na smeđu sovu9. Od nje
je, na svu žalost, saznala najšokantnije i najokrutnije vesti.
„Ceremonija je bila veoma skromna po broju učesnika. Prisustvovala joj je isključivo
porodica. Obavljena je u krematorijumu. Sestra ju je organizovala, autor onih odvratnih knjiga.“

Iz gađenja s kojim je Polina izgovorila reče „sestra“ dalo se zaključiti da se nije zbližila s
Poršom. Junis se zavrtelo u glavi, pod joj je naglo pojurio u susret. Nedugo posle toga sédela je
na udobnom kauču i pila vreli, slatki čaj začinjen s malo brendija. Polina ju je tapšala po ruci.

„To je bio šok, draga“, rekla je. „Prebledeli ste kao duh.“

Junis je došla sebi zahvaljujući čaju, brendiju i biskvitima. Polina joj je ispričala strašnu
priču o kremiranju. Poršaje zahtevala da se ono obavi što brže i neupadljivije.

„Bila je na turneji povodom objavljivanja nove knjige i nije htela da remeti unapred
utvrđeni raspored.“ Polina je otpila čaj i oštro zavrtela glavom u znak neodobravanja. „Ali
priprema grandioznu predstavu posle povratka s turneje, pogrebnu službu i sahranu pepela.
Pozvala je 'sve koji išta znače, draga moja'. Muziku će izvoditi hor anđela, a službu će voditi
njegovo veličanstvo papa lično. Pogreb će baciti u zasenak onaj princeze Dajane.“

Junis je s užasom slušala ove reci.

„Ali on nije hteo tako nešto“, prošaptalaje kroz suze. „Rekao mi ješta želi. Bio je ljubav
mog života.“ Izneveriće ga, na samom kraju.

Polina je umela da sluša i briše suze ožalošćenih. To je bio njen posao. Duboko ispod
senzibilnog odela i besprekorno ispeglane košulje tuklo je hrabro srce buntovnika. Svojevremeno
je plava kosa bila ružičasta mohikana. Na nosu je još imala sićušni ožiljak od zihernadle. Dodala
je maramicu Junis.

„Svi momci otišli su ovog popodneva na veliku sahranu. Normalno ne bih učinila ovako
nešto, ali… Pođite za mnom!“

Povela je Junis iz predvorja niz hodnik pored kuhinje za osoblje, kapele i nekoliko
prostorija različite namene, do mesta na kom su se čuvali kremirani ostaci pokojnika, do
preuzimanja. Skinula je impresivnu drvenu urnu s police iproverila etiketu.

„U ovoj je“, brižno je saopštila. Pogledala je na sat. „Ostaviću vas samu, da biste se na
miru oprostili od njega. Momci će se vratiti za jedan sat. Niko vam neće smetati.“

Manje od sat kasnije Junis je sedela u vozu s Bomberovim pepelom u „hantli ipalmers“
kutiji za kolače, na sedištu pored sebe. Morala je brzo da misli i dela nakon Polininog odlaska.
Pronašla je plastičnu kesu i kutiju kolača u kuhinjici u kojoj je Polina skuvala čaj. Ispraznila je
kolače u kesu i napunila kutiju Bomberovim pepelom. Napunila je urnu kolačima. Bila je previše
laka. Mahnito je tragala za dodatnim teretom i pronašla vazu s dekorativnim šljunkom u drugoj
prostoriji. Ubacila je nekoliko šaka šljunka u urnu i zatvorila poklopac, što je čvršće mogla.
Vratila je urnu na policu. Polina nije podigla glavu sa stola, kad je prošla predvorjem stiskajući
kutiju za kolače. Samo je podigla palčeve, da bi joj poželela dobru sreću. Ništa nije videla.

Junis je s ljubavlju potapšala kutiju kad je kondukter dunuo u pištaljku. Osmehnula se.

„Idemo u Brajton.“

Lora je bila zapanjena. Podigla je kutiju. Nežno ju je prodrmala. Bila je teška.

„Ne drmaj je!“ oglasila se Sanšajn. „Probudićeš ga.“ Nasmejala se vlastitoj šali.
Lora nije mogla da se ne zapita šta se još šunja po mračnim ćoškovima radne sobe.
„Nije ni čudo što je ovo mesto posednuto“, rekla je Sanšajn.
Posle ručka pomogla joj je da unese podatke na veb-sajt. Bila je prilično sigurna da niko
neće potražiti ovu stvar.
Uveče, Fredi, Lora, Sanšajn, Šargarepa, Stela i Sten okupili su se na slavljeničkoj večeri u
vrtu Nedostajućeg meseca, u čast prvog rođendana veb-sajta. Sanšajn je bila puna priča o svim
stvarima koje su postavljene na sajtu, ali ponajviše o kutiji za kolače.
„Neobično je da neko izgubi tako nešto“, reče Stela, dok je prebirala po mrvicama
posutim sotiranim rakovim repovima, s ručno seckanim krompirićima. „I zašto bi, za ime sveta,
iko stavio ostatke voljene osobe u kutiju za kolače?“
„Možda je upravo u tome stvar, ljubavi“, oglasio se Sten. „Možda tip u konzervi nije bio
veoma voljen ili je neko hteo da ga se otarasi.“
„Možda to nisu ljudski ostaci, već pepeo iz nečijeg kamina.. Meni na to liči“, rekao je
Fredi, pre no što je otpio dobar gutljaj ledenog piva.
Sanšajn je htela da negoduje. Shvatila je da se šali kad je namignuo.
„To je mrtva osoba. Bio je ljubav njenog života. Doći će da ga uzme“, prkosno je
odvratila.
„U redu“, odgovorio je. „Hajde da se kladimo. U šta da se kladimo da će neko doći da
preuzme kutiju za kolače?“
Sanšajn se namrštila. Dala je Šargarepi nekoliko krompirića dok je razmišljala o tome.
Široki osmeh obasjao joj je lice. Zavalila se u stolicu, prekrstila ruke na grudima i ispustila
trijumfalni, zadovoljni uzdah.
„Moraćeš da se venčaš s Lorom.“ Preneražena, Lora je prosula vino.
„Polako, curo“, reče Sten. „Opa, Sanšajn, stvarno umeš da digneš dževu.“
Lora je osećala da joj lice crveni. Stela i Sten veselo su se kikotali, dok se Sanšajn
osmehivala od uva do uva. Poželela je da se zemlja otvori i da je proguta. Prebrzo je progutala
vino i naručila još jednu veliku čašu. Fredi je ćutao. Činilo se da je negde na pola puta između
nervoze i razočaranja. Skočio je na noge i ispružio ruku ka Sanšajn.
„Prihvatam opkladu!“
Te večeri bilo je sparno. Fredi i Lora lutali su po vrtu, a Šargarepa je pretraživao grmlje, u
potrazi za uljezima, na toplom vazduhu punom baršunastog mirisa ruža. Još se brinula zbog
opklade koju je Fredi sklopio. Bio je veoma tih na povratku kući iz paba. Nikad nisu pravili
planove o budućnosti, iako su bili zajedno nešto duže od godinu dana, a Fredi je u poslednje
vreme gotovo živeo u Padovi. Smatrala se veoma srećnom što je dobila drugu priliku u životu i
ljubavi, ali se još bojala da će svaki, makar i najoprezniji pokušaj da učvrste odnos loše uticati na
njihovu ljubav. A volela ga je. Ne na glupi, devojački način kao što je volela Vinsa. Ovo je, što se
nje tiče, preraslo u ozbiljnu ljubav, začetu u strasti i održavanu prijateljstvom i poverenjem.
Naporedo s ljubavlju prema Frediju, rastao je strah da će ga izgubiti. Ova osećanja okrutno su
vojevala u njenoj duši, okivajući je. Svako se hranilo onim drugim. Morala je nešto da preduzme.
 „Ta opklada sa Sanšajn, to je samo šala. Ne očekujem da…“ Bilo joj je toliko neprijatno
da nije znala kako da nastavi. Najedanput joj je sinulo da želi da se uda za Fredija i da je zato
tako uznemirena. Budalaste nade u srećni i berićetni život bile su izvrgnute ruglu. Osećala se kao
predmet poruge.
Fredi je uhvatio za ruku i okrenuo prema sebi. „Opklada je opklada. Ja držim do svoje
reći!“
Otrgla je ruku iz njegovog stiska. Sve sumnje u njihovu vezu, svi strahovi od neuspeha i
sve frustracije zbog vlastite nesavršenosti sjedinile su se i obrazovale savršenu oluju.
„Ne brini“, planula je. „ne moraš da čekaš dok ne smisliš dostojanstvenu odstupnicu! U
potpunosti sam svesna da sam u ovoj vezi ja ona koja poseže za nečim što je van mog domašaja!“
„Pucaš“, tiho će Fredi. „Kaže se 'pucam na ono što je van mog domašaja'.“
Pokušao je da pronađe pukotinu u emocionalnom vrtlogu koji je stvarala oko sebe, ali nije
htela da ga sluša.
„Ne želim da budem predmet sažaljenja! Ne želim da budem sirota Lora koja nije mogla
da spreči muža da se ne uvlači u tuđe gaćice i čiji jedini sastanak na koji se odvažila za sve ove
godine se završio katastrofom. Šta si mislio, Fredi? Da li si hteo da me izvedeš, da me navedeš da
pomislim da nešto vredim samo da bi me se oslobodio, čim se pojavi neko bolji?“
Što više se borila, više se zapetljavala, kao ptica pevačica u traperskoj mreži. Ali nije
mogla da prestane. Znala je da se ponaša nerazumno, da ga povređuje, ali nije mogla da se
obuzda. Sipala je uvrede i optužbe, dok je Fredi ćutke stajao, čekajući da se istutnji. Povikao je za
njom kad mu je okrenula leđa i krenula prema kući.
„Lora! Za ime božje, ženo! Znaš koliko te volim. Nameravao sam da te zaprosim. Hoću
da se udaš za mene!“ Tužno je zavrteo glavom. „Sve sam isplanirao… Sanšajn mi je ukrala
predstavu.“
Zaustavila se, ali nije mogla da se okrene prema njemu – niti je mogla da ne uputi
očajnički i potpuno neiskreni završni udarac, kojim je slomila vlastito srce.
„Rekla bih ne'.“
Neme suze tekle su joj niz lice dok je išla ka kući. Negde u tami ružičnjaka još neko je
plakao.
 47

Junis

2013.

Porša je priredila veličanstven ispraćaj kolačima. Želela je Katedralu Svetog Pavla ili
Vestminstersku opatiju. Zadovoljila se balskom dvoranom prestižnog hotela Mejfer kad je
saznala da joj ni bezobrazno veliko bogatstvo ne može obezbediti željeni ambijent. Junis je sedela
pozadi u stolici, ukrašenoj, poput svih ostalih, ekstravagantnom mašnom od crne svile.
Razgledala je raskošno okruženje. Prostorija je ostavljala veličanstven utisak zahvaljujući
izglancanom drvenom podu, antiknim ogledalima od poda do tavanice i najsavršenijim zvučnim
sistemom, ako je suditi po akustičnim zvukovima Mocartove Lakrimoze. Bio je savršen, ili je
Porša negde sakrila Londonski filharmonijski orkestar i hor. Ogledala su odražavala monstruozne
aranžmane egzotičnih ljiljana i orhideja, poredanih po policama i postoljima. Ličili su na
albino-trifide10.
Junis je pošla s Gevinom, Bomberovim prijateljem iz školskih dana. Zarađivao je za život
friziranjem pravih i izvikanih slavnih ličnosti. Dugi spisak značajnih mušterija bio je jedan od
razloga zbog kojih ga je Porša pozvala na ceremoniju.
„Prokletstvo!“ prosiktao je Gevin. „Kad već govorimo o gomili za iznajmljivanje, većina
ovih ljudi ne bi razlikovala Bombera od Bardo.“
Izveštačeno se osmehnuo fotografu koji se šetkao prolazom između sedišta i snimao
„ožalošćene“ koje će javnost prepoznati. Porša je prodala prava za medijsko pokrivanje
ceremonije šarenom časopisu koje inteligentne žene listaju samo dok čekaju red kod frizera. Na
stolicama su uglavnom bili Poršini prijatelji, poznanici i čankolizi. Poneka slavna ličnost sedela
je u mnoštvu kao retka šljokica na inače nezanimljivoj haljini. Bomberovi prijatelji okupili su se
pozadi, oko Junis i Gevina, kao ljubitelji pozorišta na jeftinim sedištima.
U prednjem delu prostorije, na stolu prekrivenom s još više cveća, bila je urna. S jedne
strane bila je ogromna uramljena fotografija Bombera („Ne bi se odlučio za nju“, prošaptao je
Gevin. „Kosa mu je potpuni užas.“), a na drugoj fotografija Bombera i Porše iz detinjstva, na
kojoj je sedela na njegovom biciklu.
„Morala je da pokaže svoje lice u ramu, zar ne!“ besneo je Gevin. „Nije mogla da mu
dopusti da bude zvezda ni na vlastitoj sahrani! Uspeo sam da je ubedim da pozove nekoliko
Bomberovih pravih prijatelja. Zahvaljujući tome, u ovom prokletom fijasku od ceremonije biće i
nešto što bi mu se dopalo.“
Junis nije krila da je impresionirana. „Kako si, za ime sveta, to postigao?“
Gevin se nacerio. „Učenom. Zapretio sam joj da ću se obratiti štampi ako ne popusti.
'Sebična sestra prezrela bratovljeve samrtne želje' nije naslov koji bi njen izdavač želeo da vidi u
štampi. I ona to zna. Kad već govorimo o tome, gde je Razbarušeni Brus?“ Posmatrao je redove
glava ispred sebe, tragajući za ogavnom frizurom.
„Oh, pretpostavljam da će doći s Poršom“, odvratila je Junis. „Šta zapravo spremaš?“
Gevin je izgledao veoma zadovoljno.
„To je iznenađenje, ali ću ti dati nagoveštaj. Sećaš li se venčanja na početku Ustvari
ljubav, u kom su članovi benda skriveni među svatovima?“> .
Muzika se promenila, pre no što je stigao još nešto da kaže. Porša je sa svitom krenula
prolazom između redova uz zvuke „O, Fortuna“ iz Karmine Burane. Nosila je belo „armani“
odelo i šešir širine traktorskog točka, prekriven crnim, čipkastim velom.
„Isuse Hriste!“, procedió je Gevin. „Čovekbi rekao da se udaje za Mika Džegera!“
Stisnuo je Junis za ruku. Video je da na jedvite jade suzbija histeriju. Pogled joj se ispunio
suzama. Plakala je od smeha. Želela je da je Bomber tu, da zajedno uživaju. U stvari, volela bi da
zna gde je Bomber u ovom času. Još nije rekla Gevinu. Služba je bila neobično zanimljiva. Dečji
hor iz obližnje škole – privatne i veoma prestižne – otpevao je Iznad duge, Brus je pročitao
eulogiju, umesto Porše, kao da izvodi monolog iz Hamleta. Glumica iz beznačajne sapunske
opere pročitala je poemu V. H. Odena. Penzionisani biskup izgovorio je molitve. Njegova ćerka
je, po svoj prilici, bila Poršina stara prijateljica. Molitve su bile kratke i teške za dešifrovanje
zahvaljujući viskiju popijenom uz doručak. Ili za doručak.
Kucnuo je Gevinov čas.
Ustao je sa stolice i zakoračio u prolaz između sedišta. Mikrofonom sakrivenim ispod
stolice teatralno se obratio skupu.
„Dame i gospodo, ova je za Bombera!“
Vratio se na svoje mesto. Grozničavo očekivanje proželo je okupljene. Gevin je namignuo
Junis.
„Predstava počinje!“ prošaptao je.
Začuo se usamljeni, treperavi akord. Muški glas zapevao je iz zadnjeg delà dvorane,
praćen klavirom. Izlazio je iz grla zapanjujuće zgodnog muškarca u besprekornom večernjem
odelu sa suptilnim ajlajnerom, koji je sam naneo. Početni akordi „To sam što sam“ iz La Cage
aux Folles zaplovili su po dvorani. Gevin je oduševljeno protrljao ruke.
Tempo pesme se pojačavao, dok se pevač primicao središtu dvorane. Šest plesačica
raspoređenih na strateškim pozicijama oko prolaza ustalo je u isti mah. Sve su zbacile pristojne
kapute, otkrivajući blistave scenske kostime. Bleštali su od nakita i šarenog perja na zadnjicama.
Junis nije bilo jasno kako su sedele na njemu. Pesma se bližila vrhuncu kad se predivno stvorenje
s izuzetnom pratnjom približilo prednjem delu dvorane. Okrenuo se ka publici, kad je stigao do
urne. Ispevao je poslednje strofe dok su plesačice jednodušno dizale noge iza njega. Aplauz je
eruptirao dvoranom posle zadnje, prkosne note. Tapšali su svi, izuzev onesvešćene Porše.
Gevin je bestidno uživao u svom trijumfu na putu do seoske crkvene porte u Kentu, gde
će pored Grejs i Godfrija biti sahranjeni kolači. Porša je obezbedila kavalkadu crnih limuzina za
prevoz ožalošćenih. Junis i Gevin rešili su da putuju za svoj račun. Slušali su muziku i grickali
slane krompiriće u Gevinovom audi kabrioletu. Osećala je blagu grižu savesti zato što će Godfri i
Grejs morati da počivaju s urnom punom kolača, ali nadala se da će je razumeti, s obzirom na
okolnosti, i da će shvatiti da je to bilo neizbežno. Zaustavili su se u crkvenoj porti u kojoj se Junis
obavezala da će ispuniti Bomberove poslednje želje. Ispovedila se Gevinu.
„Marijo, majko božja, i Deni La Ru11 u kutiji za cipele!“, uskliknuo je. „Sirota devojko,
šta ćeš, za ime sveta, sad učiniti?“
Junis je proverila šešir u retrovizoru i posegnula za kvakom.
„Nemam blage veze.“
 48

Širli je uključila kompjuter i proverila poruke na govornoj pošti. Bio je ponedeljak ujutru.
U to vreme uvek je bilo mnogo posla zbog mnoštva životinja dovedenih vikendom. Petnaest
godina radila je u Batersiju, domu za pse i mačke. Videla je mnogo promena. Nešto se nikad nije
menjalo: životinje su pristizale. I pošta je stigla. Počela je da pregleda gomilu koverti. Jedna je
adresirana nalivperom. Široki, ekstravagantni rukopis pobudio je njeno zanimanje. Unutra je bilo
rukom pisano pismo.
Odgovornom licu,

Molimo vas da primite priloženu donaciju u znak sećanja na mog voljenog brata, koji je
nedavno umro. Veoma je voleopse. Usvojio je dva iz vaše ustanove. Jedini uslov vezan za
pomenutu donaciju jeste da postavite tablu u spomen na njega, na nekom vidnom mestu u vašoj
ustanovi. Na njoj bi trebalo da piše:

„U spomen na Bombera,

divnog sina, obožavanog brata, odanog prijatelja i strastvenog ljubitelja pasa.

Počivaj u miru s Daglasom i Bebi Džejn.“ Ubrzo ću poslati svog predstavnika da

biproverio da li su sve instrukcije izvršene na odgovarajući način.

Vaša odana,

Porša Brokli

Širli je s nevericom odmahnula glavom. Prokleto drsko! Tačno je da su sve donacije sa

zahvalnošću primane, ali bi takva tabla debelo koštala. Usmerila je pažnju na ček pričvršćen za
pismo starinskom spajalicom. Zamalo se onesvestila. Na njemu je bilo tako mnogo nula da se
činilo da 2 na početku broja duva balončiće.
 49

Lora je imala osećaj da stoji na rubu provalije i da ne zna da li će pasti ili poleteti.
Postarala se da danas bude sama. Sanšajn je bila na retkom izlasku s mamom. Nije videla Fredija
od sramotnog izliva emocija u ružičnjaku. Pokušala je da ga pozove, ali je bila usmeravana na
govornu poštu. Ostavila je nedostojanstveno i srceparajuće izvinjenje, ali, po svemu sudeći,
zakasnila je. Fredi nije odgovorio, i od te noći nije svraćao u Padovu. Nije znala šta da radi.
Sanšajn je ponavljala da će se Fredi vratiti, ali je Lora znala da neće. Nemirno je spavala.
Probudila se zaglavljena na ničijoj zemlji između nespokoja i rđavih predznaka. Kuća ju je
pritiskala. Čak se i Šargarepa unervozio. Špartao je gore-dole i trupkao po pločicama. Spremala
se da dočeka posetiteljku. Imala je osećaj da nailazi oluja. Padova je nekoliko dana bila veoma
tiha. Vrata Terezine sobe ostala su zaključana iznutra i nije bilo muzike. Ali to nije bila tišina
koja donosi mir i zadovoljstvo, već gorka tišina, rezultat očaja i poraza. Lora je izneverila Terezu,
a naporedo s tim i Entonija. Njegova poslednja želja ostala je neispunjena.
Neko će doći da preuzme pepeo u kutiji za kolače. Neko je položio pravo na nju. Lora nije
obavestila Sanšajn. Ne samo zbog opklade. Htela je da ovo obavi sama. Nije mogla da objasni
zašto, čak ni samoj sebi, ali to je bilo važno. Zvono na vratima oglasilo se tačno u dva, u
dogovoreno vreme. Otvorilaje vrata da bi se suočila sa sitnom, vitkom, ukusno obučenom ženom
šezdesetih godina. Na glavi je imala kobaltnoplavi filcani šešir.
„Ja sam Tunis“, rekla je.
Lora je posmatrala pruženu ruku. Osećala je da je nataloženi nemir napušta.
„Hoćete li čaj, ili nešto jače?“ ponudila je posetiteljku. Iz nedokučivih razloga mislila je
da imaju razloga da nešto proslave.
„Da znate da bi mi nešto žestoko prijalo. Nisam smela da verujem da ću ga ikad povratiti.
Iskreno, pomalo sam nervozna otkad znam da će se to desiti.“
Odlučile su da popiju džin s limunom u Entonijevu čast. Izvela je posetiteljku u vrt. Usput
je uzela kutiju za kolače iz radne sobe. Junis je sela u ponuđenu stolicu. Držala je piće u jednoj, a
kutiju za kolače u drugoj ruci. Oči su joj se ispunile suzama.
„Draga moja, tako mi je žao. Ispala sam kompletna budala. Ali nemate pojma koliko mi
ovo znači. Upravo ste iscelili slomljeno srce ove budalaste žene.“
Gucnula je džin i duboko uzdahnula.
„Pretpostavljam da će vas zanimati o čemu se ovde radi?“
Junis i Lora razmenile su nekoliko imejlova preko veb-sajta, ali su se oni bavili samo
podacima koji su dokazivali Junisino pravo na izgubljeni pepeo.
„Da li vam je udobno u toj stolici?“ pitala je Loru. „Bojim se da je priča prilično duga.“
Počela je od početka. Ispričala je sve. Bila je darovit pripovedač. Lora je bila iznenađena
što nikad nije nešto napisala. Otmica Bomberovog pepela iz pogrebnog zavoda nasmejala je Loru
do suza. Junis je mogla da se smeje s njom, zato što je napokon povratila Bombera.
„Sve je bilo sjajno i bajno dok se nisam našla u vozu“, objasnila je. „Na sledećoj stanici
pridružila mi se žena s dvoje male dece, predozirane slatkišima, ako je suditi po mrljama oko usta
i nekontrolisanom ponašanju. Sirota majka jedva ih je obuzdavala. Zamolila me je da pričuvam
dečkića kad je devojčica obznanila da 'mora da piški, i to smesta'! Kako sam mogla da je
odbijem.“
Gucnula je piće i prigrlila kutiju kolača, kao da strahuje da će je ponovo izgubiti.
„Dečačić mi se plazio sa svog sedišta, sve dok se majka nije izgubila iz vida. Skočio je i
jurnuo iz kupea. Marfijev zakon se postarao da se to desi baš kad je voz stigao u stanicu. Nisam
bila dovoljno brza da ga sprečim da iskoči iz kompozicije kad su se vrata otvorila. Bila sam
primorana da krenem za njim. Tašna mi je visila o ramenu. Bilo je prekasno kad sam shvatila da
sam ostavila Bombera u kupeu.“ Stresla se od jeze. „Sigurna sam da možete zamisliti kakva
gungula je potom nastala. Majka je bila van sebe. Optuživala me je za otmicu sina. Iskreno,
laknulo mi je kad sam se oslobodila đavolka. Bila sam potpuno izbezumljena zbog Bomberovih
ostataka u vozu. Odmah sam prijavila nestanak kutije, ali je ona nestala dok je voz stigao do
Brajtona.“
Lora je napunila čaše. „Bomber. To je neobično ime.“
„O, to nije njegovo prvo ime. Zvao se Čarls Bramvel Brokli. Niko ga nikad nije tako
zvao. Uvek je bio Bomber. Zavoleo bi te“, rekla je Šargarepi, razbaškarenom na njenom krilu.
Nežno ga je milovala po glavi. „Voleo je sve pse.“
„Rekli ste da je bio izdavač? Pitala sam se da li su mu se putevi ukrstili s Entonijevim.
Bio je pisac. Uglavnom je pisao kratke priče. Entoni Perdju.“
„O, da“ odvratila je Junis. „Dobro se sećam tog imena. Znate, to je velika priča: Entoni i
Tereza, radna soba puna predmeta, veb-sajt. Iz toga bi mogla nastati dobra knjiga.“
Lora se čežnjivo osmehnula kad je pomislila na školske snove o spisateljskoj karijeri. Sad
je prekasno za tako nešto.
Junis je još čvrsto grlila kutiju za kolače.
„Da li još radite u izdavaštvu?“ pitala je Lora.
Odmahnula je glavom. „Ne, ne. Nisam imala srca za tako nešto posle Bombera…“
Ućutala se usred rečenice. „Ali, ako ikad budete hteli da pokušate s pisanjem knjige, rado ću vam
pomoći. Još imam kontakte. Preporučiću vas nekim agentima.“
Dve žene tiho su sedele uživajući u džinu, mirisu ruža i miru i tišini letnjeg popodneva.
„A kako stoje stvari s vama, Lora?“ konačno je progovorila Junis. „Imate li nekog u
životu – nekog koga volite kao što sam ja volela Bombera?“
Lora je odmahnula glavom. „Imala sam ga, do pre neki dan. Posvađali smo se.“ Ućutala
se, misleći na ono što se uistinu desilo.
„Dobro – ja sam zapodenula svađu. Patetičnu, smešnu, detinjastu svađu. To i nije bila
svađa, zato što mi nije uzvratio. Samo je stajao i slušao moju tiradu, dostojnu histerične glupače,
sve dok nisam besno otišla. Od tada ga nisam videla.“
Lora se malo iznenadila zbog olakšanja koje je doživela samo zato što je glasno ispričala
priču. „Zovem se Lora. Ja sam kompletni prokleti idiot.“
„Prestrogi ste prema sebi, draga moja.“ Junis joj je sa osmehom stisnula ruku. „Da li ga
volite?“
Utučeno je klimnula.
„U tom slučaju, razgovarajte s njim.“
„Pokušala sam. Ne odgovara na moje pozive. Ne mogu reći da ga krivim zbog toga. Bila
sam spektakularno grozna. Ostavila sam mu poruke izvinjenja, ali se očigledno više ne zanima za
mene.“
Junis je odmahnula glavom. „Ne, nisam to mislila. Razgovarajte s njim, a ne s njegovim
telefonom. Pronađite ga pa mu sve recite u lice.“
 Junis je iznenada izvadila kutijicu iz torbe.
„Umalo da zaboravim“, rekla je. „Donela sam nešto za vaš veb-sajt. Pronašla sam to pre
mnogo godina, dok sam išla na intervju s Bomberom. Od onda sam ga čuvala kao amajliju. Nikad
nisam pomislila na osobu koja ga je možda izgubila. Nešto mi govori da je ispravno da bude kod
vas. Znam da su šanse male, ali možda ćete naći onoga kome pripada.“
Lora se osmehnula. „Naravno. Pokušaću. Moram da zapišem podatke kojih se sećate.“
Junis nije morala da razmišlja. Izrecitovala je dan, datum, vreme i mesto, bez trunke
oklevanja. „Znate“, rekla je, „to je bio jedan od najboljih dana mog života.“
Lora je uzela kutijicu od Junis.
„Mogu li?“ pitala je.
„Naravno.“
Izvadila je medaljon iz kutijice. Na trenutak je osetila kako je biti Sanšajn. Predmet u
njenoj ruci obraćao joj se kao da raspolaže vlastitim glasom.
„Da li ste dobro?“ Lori se činilo da Junis govori iz daljine, ili preko loše telefonske linije.
Kolebljivo se oslonila na noge.
„Hodite sa mnom“, obratila se Junis.
Vrata Terezine sobe lako su se otvorila. Lora je spustila medaljon s pričesti sa sličicom
Svete Tereze od Ruža u zlatnom ramu na toaletni sto pored fotografije Entonija i Tereze. Mali
plavi sat stao je, kao i obično. Počeo je da kuca po vlastitom nahođenju. Lora je zadržala dah.
Dve žene su ćutke stajale. Iz vrtne sobe u prizemlju začula se muzika, isprva tiha, a zatim sve
jača.
Sama pomisao na tebe.

Tunis je zapanjeno posmatrala kako Lora radosno maše rukama. Kiša ražinih latica navrla
je kroz otvoreni prozor.
Fredi se zaustavio ispred kuće u izlupanom „land roveru“ kad je Lora dopratila Tunis do
kapije vrta. Iskočio je iz džipa. Ljubazno je pozdravio Junis, pre no što se obratio Lori. „Moramo
da razgovaramo.“
Junis je poljubila Loru u obraz. Namignula je Frediju. „Šta sam vam rekla.“
Zatvorila je kapiju za sobom i otišla sa osmehom na licu.
 50

Petorka je išla šetalištem. Junis i Gevin išli su držeći se podruku, noseći Bombera,
Daglasa i Bebi Džejn u platnenoj torbi na štraftice. Junis je htela da ide sama, ali Gevin nije hteo
ni da čuje. Bomber je, čim je odveden u Hepi heven, zatražio od njega da vodi računa o Junis.
Nije znao kako da to uradi, a da ne povredi Junisin zloglasno nezavisni duh. Iskrena ispovest na
pogrebnoj službi omogućila mu je da pronađe pukotinu u njenom oklopu. Iskoristio je da bi
održao reč datu Bomberu. Dan je bio savršen za šetnju pored mora: blistav, s blagim vetrom i
nebom boje plavog kurakaa. Ostavio je „audi“ kod kuće. Putovali su vozom, da bi mogli da na
miru i nekažnjeno nazdrave preminulim prijateljima.
Želela je da čitav dan bude posvećen sećanju na Bombera. Sledili su utvrđeni raspored.
Sreli su mladi par na putu ka molu. Šetali su par minijaturnih pasa s dijamantskim ogrlicama.
Junis se zaustavila da bi im se divila. Dva psetanceta istrpela su tetošenje i pohvale i otrčala
svojim putem. Gevin je pažljivo osmotrio Junisino tužno lice. Stisnuo je za ruku.
„Glavu gore, curo. Bil Bejli uskoro će doći kući.“
Junis je konačno dozvolila sebi da usvoji psa. Razmišljala je o tome još od Bomberove
smrti. Nakon što je izgubila njegov pepeo, smatrala se nedostojnom. Morala je da ispuni obavezu
prema starim prijateljima pre no što sebi dozvoli tako nešto. Crno-beli koli s belim znakom na
čelu i crnim tačkama najveći deo svoj jadnog života proveo je na lancu ispred šupe. Osoblje
Batersija nije bilo optimistično što se njegovih izgleda za rehabilitaciju tiče. Ali psetance je imalo
veliko, hrabro srce, voljno da svetu da još jednu priliku. Osoblje ga je nazvalo Bil Bejli, po
pesmi. Učinili su to da bi imao sreće da pronađe savršenu osobu kod koje će otići. To se i desilo.
Pronašao je Junis. Na prvi pogled je osvojio šiljatim ušima i krupnim, tamnim očima. Isprva je
bio oprezan, ali je posle nekoliko poseta odlučio da je Junis ona prava. Liznuo joj je ruku.
Sledeće nedelje postaće zauvek njen.
Junis i Gevin na smenu su nosili štraftastu torbu. Junis je isprva oklevala da se rastane s
njom. Izmešani ostaci tri prijatelja bili su iznenađujuće teški. Bilo joj je drago što joj je Gevin
pomagao u nošenju.
„Prokletstvo!“, uskliknuo je. „Trebalo je da ih stavimo u neku od onih torbi na točkovima,
koje starice guraju umesto da ih nose.“ Odlučno je odmahnula glavom.
„Sigurno se šališ! Hteo bi da ličim na staricu?“ odvratila je. Namignuo joj je. „Ne brini.
Ne izgledaš ni dan starija od četrdeset, curice.“
U igraonici na molu bilo je vrelo i bučno. Vazduh je mirisao na viršle, krofne i kokice. Po
izrazu Gevinovog lica reklo bi se da ga je Junis domamila u Vavilon. Šarena svetla okretala su se
i bleskala u mahnitom skladu sa zujanjem i zvonjavom. Novac je zveckao na ulasku i izlasku iz
mašina za kockanje. Prvi zvuk bio je znatno češći od drugog. Gevin se okliznuo o krompirić.
Spremao se da pobegne kad mu je Junis napunila šake novčićima i klimnula ka Bomberovoj
najdražoj mašini.
„Hajde – natrpaj je! Bomber je voleo ovu ovde.“
 Gurnula je novčić u otvor. Setila se Bomberovog zbunjenog izraza, prilikom poslednje
posete molu. Brzo ga je zamenio osmeh kad mu je pritekla u pomoć. Današnji dan posvećen je
lepim, a ne tužnim uspomenama. Naterala je Gevina da skoro pola sata hrani mašinu novčićima.
Na kraju je izgledalo kao da se zabavlja. Osvojio je malog i veoma ružnog plišanog medvedića na
mašini s hvataljkama, mimo svih (verovatno nameštenih) izgleda. Ponosno ga je darivao Junis.
Nečeg se dosetila, dok je posmatrala komično lice nevešto načinjene igračke.
„Kupićemo suvenir za svakog od njih“, rekla je, gledajući na štraftastu torbu.
U jednom kiosku na molu pronašli su privezak za ključeve u obliku krofne za Daglasa.
Gevin je u prodavnici u Lejsu opazio antikno porcelansko štene stafordšira.
„Meni liči na muškića“, reče Gevin. „Bebi Džejn bi se to možda više dopalo.“
Ručali su ribu i krompiriće. Gevin je naručio bocu šampanjca, da bi nazdravili sadržaju
prugaste torbe, posađene na zasebnu stolicu. Htela je da joj stalno bude pred očima. Šampanjac je
ohrabrio da se suoči sa sledećom etapom plana. Morala je da se rastane s njima. Paviljon je bio
blistavobeo pod zracima sunca. Činilo se da se njegove kupole i tornjevi lelujaju i probadaju
nebo.
U Zanadu u Kublaj-kan / sazida divan dvor…

Oduvek je podsećao Junis na Kolridžove opijumom nadahnute stihove. Prvo su ušli

unutra. To će biti Bomberov poslednji, a Daglasov i Bebi Džejnin prvi obilazak. Junis je pažljivo
zaobišla kuhinju sa izloženim ražnjem koji je pokretao pas. U prodavnici suvenira kupila je
snežnu kuglu s modelom paviljona za Bombera. Nešto joj je privuklo pažnju dok se spremala da
plati.
„Uzeću i kutiju ovih kolača“, rekla je ženi iza šaltera.
„Već si ogladnela?“ pitao je Gevin, kad se ponudio da ih ponese.
Osmehnula se. „Dugujem ih izvesnoj Polini.“
Izašli su i seli na klupu pored jezerceta. Paviljon je visio naopačke u vodi. Ličio je na
zbirku ukrasa za božičnu jelku. Izvukla je makaze iz džepa i isekla rupu na donjem uglu štraftaste
torbe. Dugo i duboko razmišljala je kako da izvrši Bomberovu poslednju želju. Odlučila je „gde“,
ali je morala da smisli „kako“. Nije znala da li je tako nešto dozvoljeno, ali nije pitala da joj ne bi
rekli „ne“. Tajnovitost je bila neophodni uslovza uspeh poduhvata. Pronašla je nadahnuće u
jednom od njihovih najdražih filmova, u Velikom bekstvu. Ako je desetak ljudi moglo da se
oslobodi zemlje iskopane iz tri tunela preko nogavica pantalona, pod budnim okom naoružanih
stražara, i Junis će moći da se oslobodi pepela tri draga prijatelja kroz rupu na dnu torbe, bez
privlačenja neželjene pažnje. Uskoro će saznati da li je imala pravo.
„Hoćeš li da krenem s tobom i da ti čuvam stražu? Mogu da zviždim muzičku temu, ako
će to pomoći.“
Osmehnula se. Htela je da bude sama. Gevin je gledao kako sitna prilika odlučno korača
po travi, uspravih leđa i visoko podignute glave. Isprva je mislio da se kreće nasumično, ali mu je
ubrzo postalo jasno da nije tako. Prugasta torba bila je prazna kad je sela pored njega na klupu.
„Bomber je imao pravo kad je govorio o ovom mestu“, rekao je, posmatrajući odraz u
jezercetu. „U potpunosti je čudesno. Uzgred budi rečeno“, dodao je, „šta si napisala?“
„Zbogom, žohari!“ odvratila je.
 51

Kursor na ekranu ispred nje ohrabrujuće je trepnuo. Safirni prsten u obliku zvezde na
trećem prstu Lorine leve ruke još je predstavljao nepoznatu težinu, kad je podigla ruku da bi
počela da kuca. Fredi, njen verenik od pre tri dana, bio je u kuhinji. Spravljao je divnu šolju čaja
sa Sanšajn. Šargarepa je spavao kraj njenih nogu. Konačno je bila spremna da pojuri za svojim
snom. Pronašla je savršenu priču. Niko neće moći da kaže da je previše „monotona“. To je
dirljiva priča o ljubavi i gubitku, životu i smrti, i pre svega, iskupljenju. To je priča o velikoj
strasti koja je trajala duže od četrdeset godina, sve do srećnog kraja. Sa osmehom je počela da
kuca. Smislila je savršene uvodne reči…
Kad su ruže cvetale

Prvo poglavlje

Čarls Bramvel Brokli putovao je sam i bez karte u vozu 14.42 od Londonskog mosta do
Brajtona…
 Zahvalnice

Činjenica da ovo pišem znači da mi se san konačno ostvario i da sam pravi pisac. To je
bilo dugo putovanje, s iznenađujućim skretanjima, obeshrabrujućim saobraćajnim gužvama i
mnogo neravnina na drumu. Ali, eto me. Mnogo ljudi pomoglo mi je da dovde stignem. Morala
bih da napišem novi roman ako bih ih sve pomenula. Znate ko ste. Zahvaljujem svima vama.
Za sve su, naravno, krivi moji roditelji. Naučili su me da čitam pre polaska u školu.
Upisali su me u dečju biblioteku i ispunili moje detinjstvo knjigama. Na tome ću im biti večno
zahvalna.
Zahvaljujem Lori Makdugal, neverovatnom agentu, i Tiboru Džounsu, zato što su od
samog početka verovali u mene i moju knjigu. Upoznali smo se ispod statue Džona Betdžemana
u Sent Pankrasu (to je bio neporeciv znak). Posle nekoliko minuta znala sam da želim da radim s
vama. Zahvaljujem vam na nepresušnoj podršci i entuzijazmu, nepokolebljivom profesionalizmu
i odlučnosti, stručnom vodstvu u prvim koracima s Tviterom i Instagramom, i na kolaču od
limuna.
Zahvaljujem Šarloti Medoks i Tiboru Džounsu za sav rad na ugovorima na stranim
tržištima i na poletnom navijanju za moju knjigu, kao i čitavom timu Tibora Džounsa –
nesumnjivo najboljoj agenciji na planeti – zato što sam se s vama osećala kao kod kuće. Rokate!
Zahvaljujem Fejdu Andorinu, uredniku u Tu roudsu i osnivaču Tim sanšajna, zbog
rizikovanja s mojom knjigom. Rad s vama je zbog vašeg humora, strpljenja i bezgraničnog
entuzijazma bio apsolutno zadovoljstvo. Jea! Zahvaljujem i čitavom timu Tu roadsa, pogotovo
Lizi Higton, Rozi Gejler i Rosu Frejzeru, na toplom dočeku i silnom trudu uloženom u
pretvaranje mog rukopisa u pravu knjigu. Zahvaljujem i Amber Berlinson na briljantnim
uredničkim veštinama, Miren Lopategi na pažljivom čitanju i Lori Oliver na pravljenju ove
knjige. Zahvaljujem Sari Kristi i Dijani Beltran Herero na oživljavanju ružičnjaka Padove i na
divnim koricama.
Zahvaljujem Rejčel Kan i Vilijamu Morouu, članovima Tima sanšajn, na neprocenjivom
uredničkom doprinosu i na humoru s kojim je izlagan. Zahvaljujem i stranim izdavačima zbog
prihvatanja moje knjige širom sveta!
Ogromnu zahvalnost dugujem Ajdi Vučićević. Bila si tu na početku. Tvoja vera u mene ni
za trenutak se nije pokolebala.
Zahvaljujem i Piteru Budeku u knjižari Igl u Bedfordu. Bio je moj prijatelj, mentor i rame
za plakanje u dobrim i lošim vremenima. Snabdevao me je nebrojenim šoljama čaja,
neprocenjivim savetima i gomilom divnog istraživačkog materijala. Pite, ti si legenda. Završi s
pisanjem makar jedne knjige!
Trejsi, moja luda prijateljice, umrla si dok sam pisala moju knjigu. Mnogo mi je žao što
nisi ovde da podeliš ovo sa mnom. Nadahnula si me da nastavim da pokušavam kad sam bila u
velikom iskušenju da odustanem.
Zahvaljujem osoblju u bolnicama Bedford i Adenbruks na svoj pažnji i ljubaznosti i zato
što je obezbedilo da ostanem ovde i završim knjigu. Naročito zahvaljujem osoblju Primrouza na
neprestanoj podršci i zanimanju za moje pisanje.
 Želela bih da zahvalim Polu zato što me je trpeo. Napunila sam kuću kojekakvim
izgubljenim stvarima koje sam pronašla, dok sam pisala knjigu. Svuda sam ostavljala papiriće s
beleškama i dozvoljavala mojim „stvarima“ da se ušunjaju u svaku prostoriju. Satima sam se
zaključavala, samo da bih se na večeri pojavila mrzovoljna i zahtevna. A ti si još tu!
Konačno bih želela da zahvalim svojim divnim psima. Prečesto su morali da trpe. „Izaći
ćemo u šetnju čim završim ovo poglavlje.“ Bili i Tili uginuli su dok sam radila na knjizi.
Svakodnevno mi nedostaju. Timoti Ber i Djuk spavaju na kauču dok ovo pišem. Hrču.
 O Rut Hogan

Rođena sam u kući u kojoj moji roditelji još žive u Bedfordu. Sestra mi se toliko
obradovala da me je gađala čim je stigla.
Kao dete volela sam izviđače i mrzela odrasle izviđačke vođe. Bila sam opsednuta
ponijima i čitala sve što bi mi palo pod ruku. Mama je, na moju sreću, radila u knjižari. Moje
omiljene knjige bile su Mumintrolovi, Sto miliona franaka, Lav, Veštica i orman, zadnji deo
pakovanja cerealija i nadgrobni spomenici.
Bila sam dovoljno dobra u školi da zaslužim mesto na Goldsmit koledžu, na Londonskom
univerzitetu. Studirala sam engleski i dramu. Bilo je divno. Uživala sam na fakultetu.
Zatim sam našla pristojno zaposlenje.
Deset godina radila sam u lokalnoj vlasti (ljudski resursi – regrutovanje, diverzitet i
obuka). Bila sam četvrtasti čunj u okrugloj rupi, ali sam plaćala račune i rate stambenog kredita.
Početkom tridesetih doživela sam saobraćajnu nesreću, posle koje više nisam mogla da
radim puno radno vreme. Ubedila sam sebe da se ozbiljno posvetim pisanju. Dobila sam posao s
polovinom radnog vremena kao recepcionerka u osteopatskoj ordinaciji. Slobodno vreme
koristila sam za pisanje.
Sve je išlo po planu dok 2012. godine nisam obolela od raka. To je bilo prokleto
nezgodno iskustvo. Podrazumevalo je uzbudljive promené s kosom, u rasponu od ćelavosti do
perokisdnoplave Eni Lenoks perike. Izgubila sam san zbog hemioterapije. Bacila sam se na
pisanje. Ova knjiga rezultat je tog truda.
Živim u haotičnoj viktorijanskoj kući s gomilom spašenih pasa i napaćenim partnerom.
Provodim slobodno vreme u pisanju ili razmišljanju o njemu. Rasporedila sam sveščiće u svakoj
prostoriji, da bih mogla da zapišem ideje pre no što ih zaboravim. Ja sam svraka: neprestano
skupljam kojekakva blaga (ili „smeće“, u zavisnosti od ugla posmatranja). Takođe sam veliki
obožavalac Džona Betdžemana.
Pokrov je moja najomiljenija reč i još volim nadgrobne spomenike.
twitter.com/ruthmariehogan
instagram.com/ruthmariehogan
 Fusnote

[←1] Land of Hope and Glory – engleska patriotska pesma iz 1902. (Prim. prev.)
[←2] Verovatno skraćenica za various dates – česte promene devojaka, ili, još grublje, Veneral
disease – polnu bolest. (Prim. prev.)
[←3] Misli se na britanskog vojnog pilota koji je u Drugom svetskom ratu postao nacionalni
heroj, iako je u avionskoj nesreći 1931. godine ostao bez obe noge. (Prim. prev.)
[←4] U originalu, Shall I be mother – frazeologizam sa značenjem „da li da sipam čaj“, jer je
sipanje čaja tradicionalno bilo majčin posao. (Prim. prev.)
[←5] Misli se na pevača Boba Geldofa. (Prim. prev.)
[←6] U originalu „we can give you a window of between 10.39 a.m. and 3.14 p.m.“: vremenska
odrednica u engleskom. (Prim. prev.)
[←7] Igra reči – ime doma u originalu je Folly's End House. Folly, pored ludorija, ima značenje
vodviljske predstave s pevanjem, igranjem i humorom, a može biti i građevina isključivo ukrasne
namene. (Prim. prev.)
[←8] Hay Festival – godišnji književni festival koji traje deset dana. (Prim. prev.)
[←9] Misli se na izviđački čin. (Prim. prev.)
[←10] Trifidi: džinovske biljke-ubice iz britanskog naučnofantastičnog romana Dan
trifida iz 1951. (Prim. prev.)
[←11] Danny La Rue (1927-2009) – irsko-engleski zabavljač, čuven po imitiranju žena.
(Prim. prev.)