HILJADU I

JEDNA NOĆ
iz pera i mašte

Hanan el Šejh

Prevela Ljiljana Petrović Vesković

Naziv originala:
Hanan al-Shaykh
ONE THOUSAND AND ONE NIGHT

Beograd, 2014.
 Za Fuada,
koji prvi put čuje sve moje priče
 Šahrijar i Šeherezada

NEKADA DAVNO ŽIVELA SU DVA KRALJA, DVA BRATA. KRALJ ŠAHRIJAR, STARIJI BRAT, VLADAO
je Indijom i Indokinom. Šahzaman, mlađi, vladao je Samarkandom. Šahrijar
bese tako snažan i moćan da su čak i divlje zveri zazirale od njega. Ali u isto
vreme bese pravedan, brižan i dobar prema svojim podanicima, štiteći ih kao
što kapak štiti oko, pa mu je narod uzvraćao vernošću, poslušnošću i
obožavanjem.
Jednog jutra kada se probudio, Šahrijar oseti silnu želju da vidi svog
mlađeg brata. Zapanjio se shvativši da je prošlo deset godina otkako su se
poslednji put videli. I tako pozva svog vezira, koji je imao dve kćeri,
Šeherezadu i Dunjazadu, i naredi mu da odmah krene za Samarkand i da mu
dovede brata. Vezir je putovao mnogo dana i mnogo noći, sve dok ne stiže do
Samarkanda. Tamošnji kralj mu priredi srdačan doček, zaklavši mnogo
životinja u njegovu čast, i vezir mu saopšti lepu vest. „Kralj Šahrijar je živ i
zdrav. Samo se uželeo da vas vidi pa me posla ovde da vas pozovem u posetu.“
Šahzaman radosno zagrli vezira, odgovorivši da i on žarko želi da vidi
svog brata i da će odmah krenuti na put.
U tren oka sve beše spremno: vojna pratnja, konji i kamile, kao i ovce koje
će usput zaklati i pojesti. Šahzaman je bio presrećan i uzbuđen što će konačno
videti brata pa se ustremi ka vratima čim začu udaranje bubnjeva i duvanje
truba, ne želeći da gubi ni časa. Pohita ka ženskim odajama da se pozdravi, ali
na svoj užas, tamo zateče svoju suprugu kako leži u naručju kuhinjskog sluge.
Pade mu mrak na oči i čitav svet poče da se okreće, kao da se obreo u srcu
uragana.
„Ja sam suvereni kralj Samarkanda, ali moja žena se ipak drznula da me
prevari, i to sa kim? Sa drugim kraljem? Sa vojnim zapovednikom? Ne, već sa
običnim slugom!“
Obuzet besom, Šahzaman izvuče mač i poseče preljubnike, a onda odvuče
njihova tela do krova palate i baci ih u rov. Potom napusti svoje kraljevstvo sa
bratovljevim vezirom i njegovom svitom, dok mu je srce krvarilo od bola i
tuge.

4
 Dok su putovali, prolazeći kroz različite predele, lepota usamljenih
klisura i visokih planina nije mogla da zaokupi Šahzamanove misli, već je
samo povećavala njegov osećaj gubitka i nesreće. Na kraju stiže do Indije i baci
se u zagrljaj svom bratu, kralju Šahrijaru, koji ga velikodušno smesti u
gostinsku palatu.
Kako su dani odmicali, Šahzamanovo lice je postajalo sve bleđe a apetit
sve slabiji. Kralj Šahrijar primeti njegovu utučenost i zaključi da je to sigurno
zato što čezne za svojim domom i kraljevstvom.
Konačno, jednog jutra, kralj Šahrijar upita kralja Šahzamana: „Dragi brate,
šta kažeš na to da pođemo u lov? Provešćemo deset dana goneći divlje jelene,
a kad se vratimo iz pohoda krenućeš nazad ka svom kraljevstvu.“
Ali Šahzaman odgovori: „Ne mogu da pođem sa tobom. Misli su mi negde
drugde. Imam tešku ranu na duši.“
Kralj Šahrijar ostade uporan. „Možda će ti uzbudljiva potera za plenom
pomoći da živneš, brate moj, i da isceliš svoje rane.“
Kralj Šahzaman ponovo odbi, objasnivši: „Neka, brate moj. Ja ću ostati
ovde, a ti idi svojim poslom, uz božju zaštitu i blagoslov.“
Ne želeći više da navaljuje, kralj Šahrijar zagrli Šahzamana, okupi svoju
svitu i krenu u lov. Šahzaman ostade sam u svojim odajama, premeštajući se
sa stolice na stolicu, kao da je hteo da pobegne od samog sebe, okovan teškim
očajanjem. Odjednom začu zov neke ptice i odgurnu kapke sa prozora,
poželevši da se zajedno sa tim stvorenjem vine ka nebesima, gde će zaboraviti
na jad koji ga je zadesio na zemlji. Začuo se i neki metež ispod prozora i on
zapanjeno primeti kako se kapija na kraljevskoj palati otvara ka unutrašnjem
dvorištu, i kako kroz nju izlazi supruga njegovog brata, njišući se poput
košute, sa očima iscrtanim crnim kolom1. Za njom je išla povorka od dvadeset
mladih robinja, deset belih kao jasminov cvet i deset tamnih kao abonos, sa
telima stvorenim za osvajanje i usnama tako sočnim i nabreklim kao da ih je
izujedao roj pčela. Dok je krišom posmatrao prizor, žene su ćaskale, smejale se
i pevušile, okupljene oko fontane pod prozorom. Tad počeše da se svlače,
polako i nehajno, bez trunke stida, i Šahzaman umalo ne vrisnu kad shvati da
su deset crnih robinja zapravo bili muškarci, sa podignutim penisima koji su
štrcali poput isukanih bajoneta i zadnjicama koje behu tako čvrste da je na
njih mogla da se spusti šolja sa sve tacnom. Šahzaman pogleda u kraljicu,
radoznao da vidi kako će se poneti, ali ona nastavi da se kikoće, zastavši samo
na trenutak, tek da pohotljivo dovikne: „Masude… Masude!“ Tad preko zida
iskoči još jedan crni rob, pravo na nju, kao kokosov orah koji pada na zemlju.
1Tradicionalno kozmetičko sredstvo koje se koristi za bojenje očnih kapaka i trepavica. (Prim.
prev.)

5
Šahzaman jedva obuzda preneraženi vrisak dok je njegova snaha širila noge
pred robom, podižući ih uvis, sve dok joj se tabani ne okrenuše ka nebu. U tom
trenutku deset belih robinja i deset crnih robova spariše se i počeše da vode
ljubav, kao da su samo čekali na kraljičin znak, dok je Masud vodio ljubav sa
njom nasred vrta i dok su se zvuči njihove ekstaze dizali ka prozoru, gde je
Šahzaman stajao kao ukopan.
Sablaznut prizorom, Šahzaman prekri lice i odjuri od prozora, ali nije
mogao dugo da izdrži. Svaki čas je virio napolje, posmatrajući parove koji su se
prepuštali pohoti, sve do podneva kada se svi opraše na fontani, prskajući se
vodom, i konačno navukoše odeću. Deset crnih robova ponovo se pretvoriše u
deset crnih robinja i nestadoše iza kapije, a Masud preskoči baštenski zid i
iščeznu sa vidika.
Primetivši da je dvorište prazno, kao da se ništa nije desilo, Šahzaman
očajno zavapi: „Oh, brate moj, ti si vladar čitavog sveta, uzduž i popreko,
ponosit vitez, nepokolebljiv i pobožan; a opet, tvoja žena je srećna samo kad
oseti roba Masuda među svojim butinama. A da sramota bude još veća, to su
uradili u tvom domu. I to ne samo tvoja supruga, već sve tvoje naložnice i
robovi… kao da u njihovim očima nisi ništa važniji od ljuske crnog luka. Zar
živimo u tako prevrtljivom svetu da niko ne poznaje razliku između suverenog
kralja i obične bitange?“
Kada se Šahrijar vratio iz lova, Šahzaman ga srdačno dočeka, okrepljen i
oraspoložen. Šahrijar primeti da su obrazi njegovog brata ponovo postali
rumeni a oči iskričave od života. Kad sedoše za trpezu, i kad Šahzaman
revnosno prionu na jelo, Šahrijar ispusti uzdah olakšanja. „Tako sam srećan
što smo ponovo zajedno i što te zatičem tako snažnog i veselog. Hoćeš li sad da
mi kažeš zašto si bio onako utučen kada si stigao? I šta je doprinelo tako
brzom oporavku?“
„Imao sam tešku ranu na duši i oganj u srcu, jer onog dana kad krenuh na
put zatekoh svoju ženu u strasnom zagrljaju sa kuhinjskim slugom. Obuzet
silnim besom, reših da se osvetim pa ubih i nju i njega i bacih njihova tela u
rov, kao dve mrtve bubašvabe“, odgovori Šahzaman.
Šahrijar na to povika: „Ah, kakva sramota! Strašno je pomisliti da ženska
priroda može da bude tako podla i prevrtljiva. Sreća tvoja, voljeni moj brate,
što si ubio nezahvalnicu koja te izdade, koja beše uzrok tvoje nesreće i nemira.
Takva žena je kao guja koja vreba u travi, čekajući da ujede ruku koja je hrani.
I sreća tvoja što si zajedno sa njom pogubio i tog slugu koji se drznuo da tako
uvredi svog kralja. Još nikad ne čuh za tako strašan prestup! Da se to desilo
meni, sigurno bih šenuo pameću i vlastitim mačem posekao na stotine, možda

6
čak hiljade žena. Daj da proslavimo i zahvalimo Bogu što te je spasao bede. Ali
prvo mi objasni kako si uspeo da se izdigneš nad svojom patnjom i nesrećom.“
„Brate moj, zaklinjem te Bogom da mi oprostiš što ne mogu da ti
odgovorim na to pitanje“, odvrati Šahzaman.
„Ali moraš da mi kažeš. Ne mogu da verujem da si tako lako preboleo
nesreću koja te je snašla, i to za samo deset dana, kao da si doživeo neku sitnu
uvredu, mada svi znaju da muškarac kome žena nabije rogove ne može da se
pomiri s tim čak ni za sto godina“, reče Šahrijar.
„Kralju moj, bolje da ćutim, jer strahujem da će tvoja duša, ako saznaš
istinu, zapasti u još dublje očajanje od moje“, odvrati Šahzaman.
Šahrijar poče još više da navaljuje. „Kako je to moguće, brate moj? Sad
zahtevam da čujem objašnjenje.“
„Rođenim očima sam video tvoju nesreću“, reče Šahzaman. „Onog dana
kada si krenuo u lov zastadoh pored prozora da uživam u lepoti tvog vrta, a
onda videh kako se kapija otvara i kako tvoja supruga izlazi u dvorište u
pratnji dvadeset mladih robinja, deset belih i deset crnih. Pred mojim očima
žene počeše da se svlače i tada shvatih da su deset crnih robinja zapravo
prerušeni muškarci, i dok sam krišom virio kroz prozor, robovi i robinje
poskakaše jedni na druge i počeše da vode ljubav. Tvoja žena viknu: 'Masude!',
i tada se pojavi još jedan crni rob, koji se prebaci preko zida i skoči pravo na
tvoju ženu, nasred tvog vrta…“
„Nasred mog vrta?“
„Da, pod mojim prozorom. Sigurno su mislili da sam otišao u lov sa
tobom. I tako, dok sam rođenim očima posmatrao tvoju nesreću, pomislih
kako je moj brat kralj čitavog sveta, a opet se čak i njemu to desilo. I shvatih da
je beda koja ga je snašla još gora od moje. I mene je izdala žena, ali sam za tu
sramotu znao samo ja, dok su mog sirotog brata izdali svi odreda, i žena i
naložnice, u po bela dana, u vrtu njegove palate. I tako ponovo počeh da jedem
i pijem, zaboravivši na svoj jad i patnju.“
Šahrijar se zajapuri od besa, a oči mu postadoše krvave. „Neću i ne mogu
da verujem ni u jednu tvoju reč, sve dok to ne vidim rođenim očima“,
promuca.
Videvši srdžbu svog brata, Šahzaman reče: „Ako moraš rođenim očima da
vidiš svoju nesreću da bi poverovao u nju, zašto ne objaviš da sutra ponovo
ideš u lov? Tad ćemo se, pod okriljem mraka, prerušiti i odšunjati do mojih
odaja, pa ćeš se lično uveriti u sve što sam ti opisao.“
Šahrijar prihvati plan i naredi svom veziru da ponovo organizuje lov za
kralja i njegovog brata. Vest o lovačkom pohodu se poput požara proširi kroz
palatu. Bubnjevi ponovo zagrmeše, trube zatrubiše i lovačka ekspedicija, uz

7
veliku buku i metež, krenu u nov pohod. Držeći se svog dogovora, dva kralja se
prerušiše, krišom se vratiše do dvorca i uvukoše se u Šahzamanove odaje.
Šahrijar se čitave noći prevrtao u postelji, kao na užarenom ugljevlju. Kad
napolju granu zora, napeto je osluškivao cvrkut ptica i žamor vode koja je
tekla iz fontane, zvuke koje je slušao svakog jutra, i već se nađe u iskušenju da
poveruje da je njegov brat sve samo umislio. Ali tad začu kako se kapija otvara
i zajedno sa Šahzamanom pohita ka prozoru.
Šahrijarova žena izađe kroz kapiju, u pratnji dvadeset robinja, deset belih
i deset crnih, baš kao što je Šahzaman opisao. Kraljičina svita lagano krenu
kroz vrt i zastade ispod Šahzamanovog prozora. Pod budnim pogledom dva
kralja, žene počeše da se svlače i Šahrijar vide da deset crnih robinja stvarno
behu muškarci, koji odmah priđoše ženama i počeše da ih ljube i grle.
Šahrijarova supruga ponovo povika: „Masude! Masude!“, i snažan crni rob, kao
od stene odvaljen, skoči sa drveta na zemlju rekavši: „Šta hoćeš, droljo?
Dopusti da ti predstavim Sajada el Dina Masuda.“ Pokaza na svoj nabrekli ud i
Šahrijarova žena poče da se kikoće, opruzi se na leđa i raširi noge, spremna da
ga primi.
Čim Masud poče da vodi ljubav sa njom, deset crnih robova zaskočiše
ostale žene.
Šahrijar umalo ne zaurla, kao lav pogođen strelom u oko. Brzinom munje
jurnu ka vrtu, sa isukanim mačem u ruci, žedan osvete. Dahtaji zadovoljstva i
ekstaze naprasno se pretvoriše u užasnute krike i urlike, vapaje i
zapomaganje, kad Šahrijar jednim udarcem odrubi kraljičinu i Masudovu
glavu. Potom nastavi da kosi ostale, kao pomahnitali baštovan koji je naumio
da skreše svaku biljku u vrtu, dok su se odrubljene glave kotrljale preko
zemlje.
Kad više nikom ne ostade glava na ramenima, Šahrijar baci mač na
zemlju, strgnu sa sebe okrvavljenu odoru i teškim korakom krenu kroz vrt, a
onda sede na jedan kamen i nasloni glavu na dlanove. Narednog dana stade
nasred svoje palate i proglasi nov zakon. „Ja, kralj Šahrijar, objavljujem da ću
se svake noći ženiti devicom, koju nije poljubio niko osim majke koja ju je
rodila. I da ću je već narednog jutra ubiti, kako bih sebe zaštitio od ženske
prevare i lukavstva, jer na čitavom svetu nema čedne i poštene žene!“
Tad sede na presto i naredi svom veziru (Šeherezadinom i Dunjazadinom
ocu) da mu pronađe dostojnu suprugu među plemićkim kćerima iz zemalja
kojima je vladao. Čim mu vezir pronađe princezu, Šahrijar je razdeviči i
provede noć sa njom, a kad granu zora naredi veziru da je pogubi. Vezir
postupi po naređenju. Naredne noći kralj razdeviči kćer jednog vojnog

8
zapovednika i prespava sa njom, pa ujutru naredi da i nju ubiju. Treće noći na
red dođe kćer nekog trgovca.
Nakon toga bese pogubljeno još mnogo devojaka i, dok su njihove
porodice oplakivale svoj gubitak, među narodom poče da klija seme besa i
pobune, zajedno sa nadom da će svemogući Stvoritelj, koji čuje molitve
nevoljnika, kazniti surovog kralja nekom fatalnom bolešću i stati mu na put.
Ali uprkos tome, krvoproliće se nastavljalo, iz noći u noć, sve dok vezirova
starija kći, ona po imenu Šeherezada, poznata po svojoj razboritosti i
otmenosti, jednog dana, u pratnji svoje mlađe sestre Dunjazade, ne priđe svom
ocu i obrati mu se rečima: „Oče, želim da me udaš za kralja Šahrijara, da
pokušam da spasem devojke iz našeg kraljevstva ili umrem zajedno sa njima.“
Vezir nije mogao da veruje rođenim ušima. Njegova kćer je bila tako
mudra, razborita i učena, upućena u velike spise filozofije, medicine,
književnosti, poezije i istorije, tako gospodstvenog držanja i gracioznih
manira. I zato joj reče: „Ludo moje dete, zar ne znaš šta te čeka ako ti uslišim
želju? Zar nisi svesna da će kralj samo jednu noć provesti sa tobom i potom mi
narediti da te ujutru pogubim? I da ću ja to morati da učinim jer niko ne sme
da se ogluši o kraljevu želju?“
Ali Šeherezada ne dopusti da je to odvrati. „Oče, moraš da me ponudiš
kralju, čak i po cenu moje smrti.“
Vezir je uporno pokušavao da dokuči njen motiv kako bi je naterao da se
predomisli. „Šta te je samo spopalo kad si rešila da svesno ugroziš svoj život?“
„Moraš da me daš kralju, oče“, odgovori Šeherezada.
Ne uspevši da shvati bezumni zahtev svoje kćeri, vezir razjareno povika:
„Onaj koji radi naopako srlja u nevolju, a onaj koji ne razmišlja o opasnosti
sam sebi postaje najveći dušmanin. Plašim se da će te zadesiti ista sudbina kao
pticu koja je banula među majmune.“
„Oče, ispričaj mi šta se desilo sa pticom koja je banula među majmune“,
reče Šeherezada.
„Jednog dana“, započe vezir, „čopor majmuna ugleda svica i pomisliše da
je to žar. Počeše da bacaju drva preko njega, da hukću i duvaju, želeći da
zapale vatru. Ptica pokuša da im objasni da je to svitac, ali majmuni nisu hteli
da je slušaju. Neki čovek, koji je prolazio tim putem, reče ptici: 'Slušaj, ptičice,
ne možeš da ispraviš nešto što je oduvek nakrivo nasađeno, ni da prosvetliš
one koji ne mogu da vide, i zato se mani ćorava posla.' Ali tvrdoglava ptica nije
htela da odustane, sve dok je jedan od majmuna ne zgrabi i ne tresnu o zemlju,
lišivši je života.“
Ali Šeherezada odgovori svom ocu: „Tvoja priča me neće naterati da se
predomislim. Ako me ne odvedeš kralju, sama ću otići do njega i kazati mu da

9
si odbio da mi uslišiš želju jer smatraš da on, tvoj gospodar, nije dostojan
devojke kao što sam ja.“
Vezir joj se poslednji put obrati, preklinjućim tonom. „Moraš li to stvarno
da uradiš, moja voljena kćeri?“
„Da, oče“, odgovori Šeherezada, „moja odluka je nepromenljiva.“
Vezir tada reče: „Nemoj nikad da zaboraviš da ti sve ovo govorim iz čiste
ljubavi i samilosti.“
„Znam, voljeni oče“, odvrati ona.
I tako očajni vezir natera sebe da izađe pred kralja, koji ga upita: „Jesi li
pronašao ono što želim?“
Vezir poljubi zemlju pred kraljevim nogama i odgovori: „Da, gospodaru,
dovešću ti svoju kćer, Šeherezadu.“
Zbunjen takvim odgovorom, kralj preneraženo upita: „Ali otkud to, veziru
moj, kad ti bolje od svih ostalih znaš kakva sudbina ujutru čeka tvoju kćer? I
da ćeš, ako odbiješ moju zapovest, tako mi nebeskog Stvoritelja, i ti biti
pogubljen!“
„Pokušah da je odvratim“, odgovori vezir, „ali uzalud. Čvrsto je naumila
da dođe i provede noć sa tobom.“
Zapanjen ali ushićen, kralj Šahrijar naredi svom veziru: „Onda joj kaži da
se spremi i predveče je dovedi kod mene!“
Vezir se nakon toga vrati do Šeherezade i kaza joj da se spremi za kralja.
Na odlasku reče: „Samo da me Gospod ne razdvoji od tebe.“
Šeherezada pozva svoju mlađu sestru Dunjazadu i reče: „Voljena sestro,
sad me pažljivo slušaj. Kao što znaš, ja večeras idem kod kralja Šahrijara i čim
stignem tražiću da te dovedu kod mene. Kad kralj obavi svoj posao, ti počni da
me moliš: 'Sestro moja, ako ti se ne spava ispričaj nam neku priču, da nam noć
brže prođe.' Ja ću tad početi da pripovedam, u nadi da će moja priča pobuditi
kraljevu radoznalost i navesti ga da me ostavi u životu i odloži svoje namere, i
da ću tako spasti i svoj život i živote ostalih devojaka iz našeg kraljevstva.“
Nedugo nakon toga vezir dođe po Šeherezadu, na rastanku ponovivši iste
one reči: „Samo da me Gospod ne razdvoji od tebe.“
Šeherezadu potom odvedoše do Šahrijarovih odaja, gde je kralj odmah
povede ka ogromnoj zloslutnoj postelji i poče da joj raskopčava haljinu, na
kojoj beše mnogo sićušnih dugmića. Šeherezada brižnu u plač i kralj upita:
„Zašto plačeš, Šeherezada?“
„Plačem zbog svoje mlađe sestre Dunjazade. Tako bih želela da se
oprostim s njom pre nego što grane zora.“
Kralj odmah naredi da dovedu Šeherezadinu sestru. Dunjazada banu u
sobu i dve devojke se baciše jedna drugoj u zagrljaj. Tada se Dunjazada uvuče

10
pod kraljev krevet, gde sačeka da Šahrijar razdeviči njenu stariju sestru i
zadovolji svoju požudu. Kada je noć odmakla, Dunjazada se tiho nakašlja i
prozbori kroz tišinu.
„Sestro moja, ispričaj nam neku lepu priču pre nego što kucne čas da se
rastanemo, jer niko ne zna šta nosi sutrašnji dan.“
„Ako kralj dopusti“, odvrati Šeherezada.
Vrpoljeći se na krevetu i nestrpljivo čekajući zoru, Šahrijar rado prihvati
Dunjazadin predlog. „Naravno, samo izvoli“, reče.
Šeherezada se silno obradova. „Priča se, o mudri i srećni kralju“, započe,
„da je nekada davno…“

11
 Priča o ribaru i duhu

PRIČA SE, O MUDRI I SREĆNI KRALJU, DA JE NEKADA DAVNO ŽIVEO NEKI SIROMAŠNI RIBAR KOJI
se svemogućem Bogu zakleo da će svakog dana zabaciti svoju mrežu samo po
tri puta. I tako jednog poznog popodneva ribar siđe do mora i sačeka da mesec
zablista nad vodom, a onda pažljivo zabaci mrežu. Neko vreme je sedeo i
čekao, a kad konačno izvuče mrežu i oseti da je otežala, poče da pevuši:

O, ribice krasna, u mrežu mi sklizni,

Zaplivaj ka meni kroz more što huči,
Da bogataš neki što na svili spava
Srebrnjake svoje za tebe izruči.

Potom rasklopi mrežu, ali u njoj, na svoj užas, zateče mrtvog magarca.
„Magarac?“, povika. „Ah, uboga srećo moja! Šalješ mi magarca, mada znaš da
mojim ukućanima krče creva i da ćemo svisnuti od gladi?“ Nekako je uspeo da
jednom rukom izbaci magarca iz mreže dok je drugom stiskao nos kako bi
odagnao užasan smrad.
Ponovo zabaci mrežu, čekajući da potone, a kad je cimnu nazad
zaprepašćeno shvati da je mreža ovog puta bila još teža, tako teška da je
morao da se odvuče do obale, da zarije kolac u zemlju i priveže uže za njega.
Potom poče da cima iz sve snage, sve dok ne izvuče mrežu iz mora.
Ali umesto da u mreži ugleda obilje koprcavih riba, unutra pronađe
slomljenu, zarđalu, drvenu škrinju punu peska. „Škrinja?“ još glasnije zavapi.
„Zar tako nagrađuješ moj trud? Moju muku? Ili mi možda poručuješ da ključ
moje sreće leži u ovom sanduku?“
Šutnu škrinju najjače što je mogao, te natera sebe da se smiri i ponovo
isprazni mrežu.
Kad zora već beše na pomolu, ribar poče da se moli, ponizno podižući oči
i ruke ka nebu. „Oh, Gospode, preklinjem te, smiluj se na mene nevoljnika. Ja
ne znam drugog zanata, a zakleo sam se da ću samo triput da zabacim mrežu.

12
Ovo mi je poslednji pokušaj i čvrsto verujem da će mi njegov ishod zapečatiti
sudbinu.“
Zabacio je mrežu, prislonio ruku uz srce i prepustio se čekanju,
mrmljajući sebi u bradu: „Nadajmo se da će biti treća sreća.“
Konačno izvuče mrežu na obalu i zapanji se kada unutra pronađe veliki
mesingani ćup, sa izduženim grlom, zatvoren poklopcem.
Prodaću ovaj ćup na pijaci i kupiti malo pšenice, reče u sebi.
Pokuša da ga podigne, ali ćup beše pretežak, pa poče da ga trese,
pokušavajući da pogodi šta se nalazilo unutra. Zagleda se u olovni pečat na
poklopcu, na kome behu urezane neke reći, a onda izvadi nož i polako otvori
ćup. Naheri ćup na stranu, ali ništa ne ispade iz njega, što ga zbuni, jer ćup
beše prilično težak. Zavuče ruku unutra, ali ništa ne napipa. Tad odjednom iz
ćupa poče da izbija stub dima, prekrivajući zemlju i more i kuljajući uvis, sve
više ka nebu, sve dok ne stiže do samih oblaka. Pdbar se zablenu u nebo, a dim
se pretvori u crnu maglu koja poče da poprima obličje ogromnog duha, sa
glavom koja je sezala do nebesa i stopalima priljubljenim uz pesak. Pdbar
požele da pobegne glavom bez obzira, ali ostade prikovan za zemlju, a duhova
glava postade kao grobnica, sa očima poput dva fenjera, nozdrvama kao dve
trube, ušima velikim kao u slona, ustima nalik zastrašujućoj pećini, sa zubima
poput nadgrobnih kamenova i dva očnjaka nalik razjapljenim kleštima. Ribar
poče da se trese od straha, zubi mu zacvokotaše u ustima, kolena mu
zaklecaše, a stopala mu ostadoše prikovana za tlo.
Ali duh zavapi: „O, Sulejmane, Sulejmane, silni proroče božji, oprosti mi i
pomiluj me. Kunem se da sam naučio lekciju. Nikad više neću biti neposlušan i
zanavek ću ostati tvoj ponizni sluga.“
Začuvši te reči i videvši kako duh drhti, ribar prikupi hrabrost i upita: „Šta
to pričaš? Prorok Sulejman se upokojio pre hiljadu i osamsto godina. Otad je
prošla čitava večnost. Ko si ti? I šta tražiš u tom ćupu?“
„Raduj se, raduj se i veseli“, odvrati duh.
„Oh, konačno dođe i moj srećan dan“, ushićeno promrmlja ribar.
„Raduj se što ću ti skinuti glavu“, dodade duh.
„Da mi skineš glavu? Ali šta sam ti ja uradio, osim što sam te izvukao sa
dna mora i oslobodio te iz tog ćupa?“
„Hajde, požuri i zamisli želju“, reče mu duh.
Kada to ču, ribarevo lice se naprasno ozari. „To već godi mojim ušima!“,
reče. „Daj mi samo trenutak da smislim šta da tražim od tebe.“
Ali duh odvrati: „Reci mi kako želiš da umreš. Obećavam da ću ti ispuniti
želju.“

13
 „Ali zašto ja?“, povika ribar. „Šta sam ti ja učinio, ti nezahvalni stvore?
Pravo da ti kažem, sve do danas nisam verovao u poslovicu: 'Čuvaj se onih
koje si zadužio.'“
Ali duh na to odvrati: „Dopusti da ti ispričam svoju priču. Siguran sam da
ćeš tada razumeti zašto moram da te ubijem.“
„Molim te, duše“, zavapi ribar, „budi uveren da nikad neću pokušati da
razumem zašto hoćeš da me ubiješ!“
Duh razjareno povika: „Ako je tako, ribaru, onda ti budi uveren da ću
zaboraviti na svoju velikodušnost i da te uopšte neću pitati kakvom smrću
želiš da umreš.“
„Dobro de“, reče ribar, „onda mi ispričaj tu priču. Ali požuri, jer mi je duša
od straha sišla u pete.“
Duh poče da pripoveda. „Ja sam jedan od pobunjenih duhova koji su
otkazali poslušnost Bogu. Nakon pobune me dovukoše pred proroka
Sulejmana koji zatraži da se predam i potčinim njegovoj volji. Kad odbih da to
učinim, on me zatvori u ćup i zapečati poklopac imenom svemogućeg i
veličanstvenog Boga. Tad predade ćup jednom poslušnom duhu, koji me
odnese do obale i baci u more. Posle dvesta godina provedenih u prokletom
ćupu, zakleh se da ću onog koji me oslobodi, ako se to ikada desi, pretvoriti u
bogataša. Ali ništa se ne desi pa ostadoh zatočen u ćupu. Prođe još dvesta
godina i tada se zakleh, najglasnije što sam mogao, u nadi da će talasi preneti
moj vapaj do nečijih ušiju, da ću onom ko me oslobodi tamnice darovati sva
blaga zemaljska. Ali niko mi ne priteče u pomoć i prođe još sto godina, pa još
sto i još sto, a ja sam i dalje čamio u ćupu, nemoćan da mrdnem odatle. Tad
počeh da vrištim i da bulaznim i da urlam, zaklinjući se pred čitavim svetom i
samim sobom da ću onog ko me oslobodi nagraditi najgorom zamislivom
smrću, i tad nabasah na tebe i ti me oslobodi iz ćupa. I tako sad moram da
ispunim svoje obećanje.“
Umalo ne pavši u nesvest, ribar poče da preklinje duha: „Oprosti mi, duše,
što sam te oslobodio. Hteo sam samo da ulovim malo ribe, da mi žena i deca ne
skapaju od gladi. Duše, ako ti oprostiš meni, onda će i Bog tebi da oprosti; a
ako me kazniš, i Bog će tebe kazniti.“
Ali ga duh prekinu, rekavši: „Moram da te ubijem. To je nagrada koju ti
dugujem što si me pustio na slobodu. Hajde sad, požuri i odaberi kako želiš da
umreš.“
Ribar se na trenutak zamisli: Ja sam ljudsko biće. Bog mi je dao razum i
nadmoć nad stvorenjima kao što je ovaj duh. Moram da se oslonim na lukavstvo
ako želim da pobedim njegovu demonsku i divljačnu prirodu. Okrenuo se ka
duhu, rekavši: „Duše, uradi sa mnom šta god ti drago, ubij me kako god želiš.“

14
 Ali baš kada duh zakorači svojom džinovskom nogom, krenuvši ka njemu,
ribar brže-bolje dodade: „Duše, pre nego što umrem, hteo bih nešto da te
pitam.“
„Hajde, pitaj.“
„Reci mi, u ime Svevišnjeg, jesi li ti stvarno izašao iz tog ćupa? Ili se samo
šališ sa mnom?“
„Naravno da sam izašao iz ćupa!“
„Ali kako? Taj ćup nije dovoljno velik da u njega stane čak ni tvoja noga.“
„Hoćeš da kažeš da mi ne veruješ?“ upita duh.
„Pa, da budem iskren, ne verujem“, odvrati ribar. „Verovaću tek kad vidim
rođenim očima.“

Ali tada zakukurika petao, granu zora i Šeherazada zaćuta, tiho uzdahnuvši.
„Oh, kralju!“ oglasi se njena sestra Dunjazada ispod kreveta. „Kakva krasna i
čudna priča!“
„Ako me kralj poštedi i ostavi me u životu, sutra uveče ću vam ispričati
šta se desilo sa ribarom i duhom“, reče Šeherezada.
Pustiću je da živi, da sutra čujem ostatak priče, a onda ću da je ubijem,
pomisli Šahrijar.
Šeherezada prestade da diše, obuzeta zebnjom, čekajući kraljevu presudu
kao mač koji joj je visio nad glavom, dok je Dunjazada virila ispod kreveta,
dahćući od straha.
Činilo se da se taj trenutak rastegao do same večnosti, ali Šahrijar
konačno ustade i napusti sobu, ne pozvavši svog vezira, Šeherezadinog i
Dunjazadinog oca, da mu naredi da pogubi svoju kćer. Umesto toga sede na
presto da izdaje naređenja i proglase, a dve sestre se baciše jedna drugoj u
zagrljaj i briznuše u plač, jedva se usuđujući da poveruju da je njihov plan
uspeo, makar samo na jednu noć. Dunjazada dodirnu Šeherezadino lice,
zapanjena što joj je sestra i dalje živa. Kada je shvatio da njegova kćer tog dana
neće biti pogubljena, vezir kriknu od radosti i poče da ljubi zemlju.
Kada se noć ponovo spustila nad palatom, Šahrijar uđe u svoju sobu i
pope se na krevet. Šeherezada se smesti pored njega i on poče da je miluje,
prepustivši se ljubavnom užitku, dok je Dunjazada strpljivo čekala pod
krevetom. Kad postelja prestade da podrhtava, devojka se tiho nakašlja i
prozbori kroz pomrčinu.
„Sestro moja, ako ti se ne spava, možeš li da nam ispričaš šta se desilo sa
ribarom i duhom?“
„Ako kralj želi da čuje“, odvrati Šeherezada.
„Samo izvoli“, reče kralj.

15
 A Šeherezada odgovori: „Sa najvećim zadovoljstvom.“

Čula sam, o srećni kralju, da je ribar odgovorio: „Nikad neću poverovati da si

stvarno bio u tom ćupu dok to ne vidim rođenim očima.“
I tako duh ponovo poče da se trese sve dok se ne pretvori u dim koji se
podiže uvis, šireći se preko mora i zemlje. Tada se zgusnu i poče malo-pomalo
da se uvlači u ćup, a kad poslednji dašci dima nestadoše, iznutra se začu glas:
„Da li mi sada veruješ, tvrdoglavi ribaru?“
Brzinom munje ribar spusti zapečaćen poklopac preko ćupa i povika:
„Sad ti meni reci, kukavni duše, kako želiš da umreš?“
Shvativši da ga je ribar prevario, duh poče da se koprca, pokušavajući da
se izvuče iz ćupa. Kad shvati da je ulovljen, doviknu iznutra: „Ali, ribaru, samo
sam se šalio kada sam rekao da hoću da te ubijem!“
„Lažeš“, odvrati ribar i zakotrlja ćup ka vodi. „Stani, ribaru, stani! Šta ćeš
da uradiš sa mnom?“
„Baciću te duboko u more i sagraditi kolibu baš ovde, na ovom mestu, da
te neki drugi ribar slučajno ne izvuče. Hoću da zauvek ostaneš u tom mračnom
ćupu, sve do sudnjeg dana.“
Duh nakratko zaćuta, a onda prozbori najumilnijim mogućim glasom:
„Ribaru, preklinjem te da to ne radiš.“
„Nisam li i ja tebe malopre preklinjao, govoreći da će te Bog poštedeti ako
ti mene poštediš, i da će te uništiti ako ti mene uništiš? Ali ti nisi uslišio moju
molbu.“
„Oslobodi me“, ponovo zavapi duh, „i obećavam da ću te ostaviti na miru.“
„Slušaj, duše, meni je život mio, a malo je falilo da ga izgubim kad sam te
prvi put spasao.“
„Ako otvoriš ćup, obećavam da ću te nagraditi bolje nego što možeš čak i
da sanjaš.“
„Ne verujem u tvoja obećanja. To su puke laži jer naš slučaj uveliko
podseća na priču o kralju Junanu i mudracu Dubanu.“
„Kako ide ta priča?“
I ribar poče da pripoveda.

BIO JEDNOM JEDAN KRALJ PO IMENU JUNAN, KOJI JE PATIO OD GUBE KOJU NIKO NIJE MOGAO
da izleči, sve dok ga jedan mudrac ne izbavi od bolesti na tako volšeban način,
da nije upotrebio nijednu kapljicu leka ni trunku melema. Kralj nagradi
mudraca koji je doprineo da njegova koža ponovo postane zdrava i čista. Zasu
ga darovima i novcem i pokloni mu naročitu odoru, posutu dragim kamenjem,

16
onakvu kakvu je nosio samo kraljev vezir. Kad saznade za to, vezir se uplaši da
će kralj mudraca zavoleti više od njega i uzeti ga za svog savetnika i prijatelja. I
tako, vođen ljubomorom, poče da savetuje kralja da se pripazi mudraca,
govoreći: „On može da vam nanese tako veliko zlo da vas liši čak i samog
života.“
Kralj je bio uveren da vezir tako govori zbog ljubomore, pa ga podseti da
ga je mudrac izlečio od strašne gube.
Ali vezir odvrati: „Doista, Vaše veličanstvo, ali baš to što vas je tako lako
izlečio pobuđuje moju sumnju. Bio sam užasnut njegovom magijom, kad
shvatih da vas je izlečio a da vas nije čak ni dotakao! Tad mi je palo na pamet
da ne smemo da verujemo čoveku koji bi svojim vradžbinama mogao da naudi
kralju.“
Vezirov odgovor je zvučao dovoljno ubedljivo da kralj pozove mudraca i
da mu kaže: „Moram da se zaštitim od tvojih čini pa sam rešio da te pogubim.“
Mudrac se zaprepasti. „Ali šta sam učinio, Vaše veličanstvo, osim što vas
izlečih od strašne bolesti? Ne shvatam zašto biste nekog ko vam je učinio
dobro nagradili odsecanjem glave.“
„Ti si me doista izlečio, mudrace, ali to si učinio magijom, što znači da bi
istom magijom mogao i da me ubiješ.“
„Poštedite mi život, Vaše veličanstvo, pa će Bog i vas poštedeti. Ali ako me
uništite, onda će Bog i vas uništiti“, molećivo reče mudrac.

Ribar na tom mestu prekinu priču, rekavši: „Duše, sad si čuo kako je mudrac
Duban preklinjao kralja Junana. Sećaš li se da sam i ja tebe istim rečima
preklinjao da me poštediš?“
„Da, ribaru, sećam se, ali nastavi sa pričom. Ne mogu da podnesem da
ponovo čamim u ovom ćupu.“
I tako ribar nastavi da priča.

Shvativši da mu je došao kraj, mudrac reče kralju: „Ako ste tako odlučili,
dopustite mi da bar odem do svoje kuće pre nego što me pogubite, da obavim
pripreme za sahranu. Takođe želim da vam poklonim svoju najvredniju knjigu,
da je čuvate sa vašim basnoslovnim blagom, jer ta knjiga predstavlja tajnu nad
tajnama. Nigde na svetu nema knjige koja poseduje takvu moć. Recimo, ako mi
odrubite glavu i potom otvorite knjigu na šestoj strani i pročitate tri retka sa
leve strane, moja glava će progovoriti! Da, počeće da priča sa vama i reći vam
sve što vas zanima.“

17
 Kralj zabezeknuto zinu. „Čudo nad čudima! Hajde, odmah idi kući i donesi
mi tu knjigu!“
Mudrac se ubrzo vrati kod kralja noseći neku staru knjigu i poslednji put
ga zamoli da mu poštedi život. „Zaboga, Vaše veličanstvo, poštedite mi život pa
će Bog i vas poštedeti. Ali ako me uništite, Bog će i vas uništiti.“
„Da te poštedim?“ odvrati uzbuđeni kralj. „Ali jedva čekam da čujem šta
će mi tvoja odrubljena glava reći.“
Kralj tada naredi dželatu da mudracu odrubi glavu. Odsečena glava otvori
oči i zamoli kralja da otvori knjigu.
Kralj uradi kao što mu glava reče, ali stranice behu zalepljene pa ovlaži
prst jezikom, otvori prvu stranicu, potom ponovo ovlaži prst i nastavi tako, sve
dok nije stigao do šeste strane. Primetivši da na toj strani ništa nije napisano,
kralj prozbori: „Mudrace, ne vidim ništa na šestoj strani.“
A glava mu odgovori: „Nastavi da listaš knjigu.“
Kralj je okretao stranu za stranom, svakog puta vlažeći prst jezikom, a
onda odjednom poče da mu se muti u glavi i obuze ga neka jeza. Dok je drhtao
nad knjigom, slab i ošamućen, začu kako glava progovara: „I tebi je došao kraj,
svirepi, nepravedni kralju.“
Kralj shvati da ga je knjiga otrovala i mrtav se sruči sa prestola.

„Duše“, viknu ribar nad ćupom. „Da li shvataš da bi kralj, da je mudraca ostavio
u životu, i sam ostao živ? Isto važi i za tebe. Da si uslišio moje molbe i prestao
da pretiš kako ćeš me ubiti, onda bih i ja bio rad da poštedim tvoj život. Ali
moje srce sad žudi za osvetom pa ću te baciti na dno mora.“
Duh povika iz ćupa: „Znam da sam bio nepravedan i okrutan, ali molim te
da mi oprostiš, jer moć praštanja krasi samo najplemenitije duše. Osveta nikad
ne donosi dobro već samo vodi u dalju nepravdu. Seti se one izreke: 'Budi
dobar čak i prema onom koji ti je naneo zlo.' Preklinjem te, prijatelju, ne radi
ono što je Imama uradio Atiki.“
To pobudi ribarevu radoznalost. „Ispričaj mi priču o Imami i Atiki.“
„Eto ti ga sad“, prozbori duh. „Kako da pričam kad jedva dišem u
prokletom ćupu? Ribaru, kunem ti se da ću te, ako me oslobodiš ove tamnice,
ostaviti na miru, ali tek pošto te načinim bogatim čovekom, bogatijim nego što
si mogao da sanjaš u svojim najluđim snovima!“
„Zvučiš kao da si se naučio pameti“, odvrati ribar. „Ali da li se zaklinješ
pred svemogućim Bogom da me stvarno nećeš ubiti ako te pustim?“
„Zaklinjem se imenom Svemogućeg da ti neću nauditi i da ću te ostaviti na
miru.“

18
 Ribar otvori usta da nešto kaže, ali duh brzo dodade: „I da ću te učiniti
bogatijim nego što si mogao da sanjaš u najluđim snovima.“
Začuvši te poslednje reči, ribar otvori zapečaćen poklopac i kolebljivo ga
ćušnu u džep. Dim pokulja iz ćupa i poče da se diže, sve dok ne prekri čitavo
more i nebo. Potom se zgusnu u maglu i ponovo poprimi obličje duha.
Shvativši da je slobodan, duh silovito šutnu ćup koji odlete daleko ka moru.
Videvši to, ribar poče toliko da drhti da se pomokri u gaće. „Ovo ne sluti na
dobro“, promrmlja.
„Duše“, očajno povika, „seti se da si obećao, da si zakleo imenom
Svemogućeg da me nećeš izdati. Ne zaboravi šta je mudrac rekao kralju
Junanu: poštedi me, pa će i tebe Bog poštedeti.“
Duh prasnu u smeh. „Hajde, prijatelju moj, uzmi svoju mrežu i kreni za
mnom.“
Potom zajedno krenuše i popeše se na neku planinu dok se ribar sve
vreme iščuđavao nad razlikom između svoje i duhove veličine, zadivljen što je
koračao pored tog ogromnog stvora koji donedavno beše zatočen u ćupu.
Spustiše se u neku dolinu i zastaše pored jezera, koje ribar nikad pre toga nije
video.
„Ribaru, šta kažeš da sad baciš mrežu pa da vidimo šta će se desiti“,
prozbori duh.
Ribar nevoljno učini kako mu je duh rekao. Zar ga je doveo tu da lovi ribu,
pomisli. Zar će mu to pomoći da postane bogatiji nego što je mogao da sanja u
najluđim snovima? Mreža se mahnito zatrese i ribar poče da se bori sa njom,
vukući je ka obali, ali ga duh nežno gurnu u stranu i izvuče mrežu jednim
prstom.
Mreža beše puna čudnih riba jarkih boja. Iako očaran njihovim oblikom i
šarenilom, ribar nije mogao da se uzdrži. „Još nikad ne videh ovakve ribe“,
reče, okrenuvši se ka duhu. „Ljudi će biti oduševljeni kad ih sutra iznesem na
pijacu, pa ću ih sigurno lako prodati. Ali ako dopustiš, duše, ipak bih te nešto
upitao. Kako će mi ovo pomoći da ostatak života provedem u bogatstvu koje
nisam mogao čak ni da sanjam, kao što si obećao?“
Duh prasnu u smeh, odgovorivši: „Pa vidiš, ovde ima puno ribe koju
sigurno možeš da prodaš po dvostrukoj, pa čak i trostrukoj ceni.“
Pre nego što stiže da se pobuni, ribar primeti kako ribe prestaju da dišu i
postaju tvrde poput kamenja, blistave i svetlucave.
„Hej, ribaru“, reče duh, „ako dobro vidim, ulovio si morske dragulje.“
Ribar se nadvi preko mreže, spazivši rubine i smaragde, bisere i korale, i
još mnogo dragog kamenja kakvo njegove oči nikad nisu videle.
„Hej, ribaru!“

19
 Ribar se zablenu u duha, otvorenih usta, i dalje ne verujući rođenim
očima. „Molim?“
„Nedostajaćeš mi!“ Duh lupi stopalom o zemlju i ona se otvori i proguta
ga.
„I ti ćeš meni nedostajati!“ doviknu ribar. „Zbogom!“

Šeherezada zaćuta, a Dunjazada prozbori ispod kreveta.

„Kakva divna i čudesna priča, sestro moja!“
„Doista“, reče Šeherezada, „ali ta priča je ništavna u poređenju sa pričom
o ribarevom bratu, nosaču, i njegovom iskušenju sa tri gospe.“
„Ispričaj nam onda i tu priču, sestro, da prekratimo noć“, uzbuđeno reče
Dunjazada.
„To je veoma duga priča pa neću moći da je završim do jutra. A kao što
znaš, Njegovo veličanstvo namerava da me ostavi u životu samo do svitanja.
Ako započnem tu priču, bez mogućnosti da je dovršim, to bi bilo isto kao da
vas čamcem odvezem nasred mora i ostavim tamo, odnevši vesla sa sobom. Ali
ako kralj želi da čuje priču o ribarevom bratu, nosaču, i tri plemenite gospe, i
ako je voljan da odloži čas moje smrti, onda ću vam je rado ispričati.“
Što da ne?, pomisli kralj Šahrijar. Umreću od dosade ako budem samo ležao
i čekao da svane. Osim toga, jedva čekam da čujem novu Šeherezadinu priču jer
ta cura stvarno ima dara za pripovedanje. Čini mi se da sam postao zavisan od
njenih priča. Pustićuje da još malo živi, da čujem još nešto.
„Hajde, Šeherezado“, reče kralj, „da čujemo priču o ribarevom bratu,
nosaču i tri plemenite gospe.“
I tako, u gluvo doba noći, Šeherezada započe:
„Čula sam, o mudri i srećni kralju, da je dotični ribar nakon toga postao
juvelir i stekao takvu slavu da su svi u Bagdadu pričali o njemu. Radnja mu
beše prostrana kao vrt, a dragulji na njegovom nakitu krupni poput cvetova i
voćnih plodova…“

20
 Priča o nosaču i tri gospe

NAKON ŠTO JE PRONAŠAO BLAGO I POSTAO JUVELIR, RIBAR STEČE TAKVU SLAVU DA SU SVI U
Bagdadu pričali o njemu. Radnja mu beše prostrana kao vrt, a dragulji na
njegovom nakitu krupni poput cvetova i voćnih plodova. Ali ribar uprkos tome
ostade veran svom skromnom poreklu i nikad ne okrenu leđa svojoj prošlosti.
Štaviše, okupi svu svoju braću i rođake i zaposli ih u svojoj radnji, što oni
zahvalno prihvatiše, svi osim najmlađeg brata, nosača, koji odbi njegovu
ponudu rečima: „Staja da radim u prodavnici nakita i dragulja, gde dolaze
oholi plemići koji ne umeju čak ni da se osmehnu? Kako da živim daleko od
gradskih pijaca, lišen tamošnje gužve i vreve?“
I tako je naš nosač, ribarevbrat, jednog jutra sedeo naslonjen na svoju
korpu kad mu priđe neka mlada gospa, obučena u raskošni kaput od brokata,
sa licem skrivenim iza tankog vela. Žena podiže veo i prozbori slatkim
milozvučnim glasom: „Nosaču, uzmi svoju korpu i kreni za mnom.“ Nosač
osmotri njeno blistavo lice, lepo kao zora, sa dubokim crnim očima, gustim
trepavicama i punim nasmešenim usnama, pa brzo krenu za njom, veseo kao
da hita ka rajskim kapijama, usput odmeravajući njen zanosni stas i sićušne
vezene papuče i misleći u sebi: Ah, sretnog li dana, sretnog i veselog.
Gospa zastade pored tezge sa voćem i poče da bira damaske dunje,
persijski nar, jabuke iz Džabal Lubnana, urme iz Egipta, smokve iz Balbeka,
grožđe iz Hebrona, pomorandže iz Jafe, spuštajući sve u nosačevu korpu.
Potom pređe na cveće, anemone i ljubičice, damaske ljiljane, narcise i
zelenkade, divlje ruže i šeboj, koje ponese u rukama.
„Nosaču, uzmi svoju korpu i kreni za mnom“, dobaci zavodljivim glasom i
mladić pođe za njom, zahvaljujući Bogu i ushićeno mrmljajući: „Ah, kako divan
dan, prožet mirisom gardenija i jasmina.“
Gospa potom svrati do sledeće tezge, da kupi tuniske maslinke i
marokanski kuskus, nabluški sir, egipatsku turšiju i riblju ikru, pistaće iz Alepa
i suvo grožđe, alžirski timijan i jemenski bosiljak i lešnike iz Zanzibara. Sve
stavi u korpu i ponovo se okrenu ka nosaču, izustivši beskrajno ljupkim
glasom: „Uzmi svoju korpu i kreni za mnom.“

21
 I on ponovo pođe za njom, mrmljajući: „Ah, kakav dan, sladak kao med!“
Potom svratiše do jedne bakalnice da kupe ružinu vodicu, i vodicu od
narandžinog cveta, sveće i omanski tamjan, mošus, šafran, karanfilić, kurkumu
i štapiće cimeta. Gospa ponovo spusti stvari u korpu i reče: „Nosaču, uzmi
svoju korpu i kreni za mnom.“ On pohita za njom, mrmljajući sebi u bradu:
„Pratiću ovu gazelu do kraja sveta, makar i za džabe.“ Kad stigoše do
prodavnice sa slatkišima, gospa ponovo zastade da kupi kunafu, kadaif, ratluk,
baklave, alvu, mušabak, kiflice sa susamom, kiflice sa lešnikom, kunafu sa
sirom. Sve stavi u korpu i reče: „Nosaču, uzmi svoju korpu i kreni za mnom.“ I
nosač nastavi dalje, ushićeno mrmljajući: „Ah, srećnog li dana!“
Kad se gospa zaustavi pred kasapnicom i pruži svoje dražesne, kanom
iscrtane šake da pomazi jagnje koje je sisalo, nosač joj reče: „Plemenita gospo,
da sam znao da ćeš kupiti živo jagnje, pošao bih sa mazgom i kolima.“
Žena samo prasnu u smeh i uđe u radnju, gde kupi najbolje meso, uvi ga u
bananino lišće i spusti u korpu.,Potom nastavi do radnje čiji izlog beše
potpuno prazan, ali čim kroči unutra muškarac za tezgom je spazi i brzo joj
pruži krčag vina.
Gospa tad nastavi dalje, noseći cveće, dok je nosač kaskao za njom, na
pristojnoj razdaljini, tiho mrmljajući: „Kako bih želeo da budem makar trn u
njenom buketu.“
Gospa na kraju zastade pred veličanstvenom kućom, sa velelepnim
stubovima i ogromnim vrtom punim drveća. Triput zakuca na vrata i druga
gospa, takođe u cvetu mladosti i lepote, izađe pred njih. Prvi put tog dana
nosač skrenu pogled sa gospe koja ga je unajmila na pijaci. Vratarkino lice
beše okruglo poput meseca, grudi bujne kao dva krupna nara, a stomak koji se
nazirao ispod odeće ravan kao stranica u sklopljenoj knjizi. Suočen sa takvom
lepotom, nosač se umalo ne sruši sa sve korpom, ali žena pomisli da je
posustao od tereta pa se prekorno okrenu ka gospi sa pijace, koja je već
utrčala u kuću da stavi cveće u vazu. „Šta čekaš? Zar ne vidiš da siroti nosač
jedva drži teret koji su mu natovarila?“
Krenuvši za dve gospe, nosač kroči u prostranu odaju i razrogači oči od
neverice. Soba beše opremljena prelepim drvenim nameštajem sa umecima od
sedefa i slonovače, i jastucima jarkih boja, a u sredini je stajala fontana
ukrašena plavim mozaikom, kao da se parče plavog neba srušilo nasred sobe.
Žene taman počeše da vade stvari iz korpe kad nosač začu treći glas kako
dovikuje: „Ah, stigla si, sestro moja! Dobro došla!“ Gospa sa pijace odmah
izvuče ruke iz korpe i povuče crvenu svilenu zavesu, i nosač ugleda ženu koja
je ležala na kauču, lepu kao jarko sunce. Da nije progovorila i ustala, pomislio
bi da nije gledao u ljudsko biće već u neku bajnu sliku. Žena beše čudesno

22
lepa: sa ogromnim tamnim očima kao kod nebeske hurije2, trepavicama koje
behu tako duge da su joj skoro dodirivale obrve i ustima koja su imala boju
retkih divljih jagoda koje je ponekad viđao na pijaci. Kad se osmehnula, zubi
joj zablistaše kao nanizani biseri. Nosač se umalo ne sruši sa sve korpom kad
gospa krenu ka njima da pogleda robu koju je njena sestra kupila, hipnotisan
njenom zaslepljujućom lepotom i mirisom ćilibara koji mu probudi sva čula.
Ispusti dug uzdah i devojke pomisliše da ih požuruje.
Gospa sa pijace mu pruži jedan dinar, ali nosač ostade prikovan za mesto,
i ona ga upita: „Zašto tako stojiš? Misliš da ti nisam dovoljno dala?“ Treća
gospa, koja beše gospodarica kuće, pruži mu još jedan dinar, ali nosač
odmahnu glavom i ostade da stoji kao ukopan, nevoljan da ode odatle.
Gazdarica ga konačno upita: „Reci nam, nosaču, šta se dešava?“
„Molim vas da mi oprostite, plemenite gospe“, zausti nosač, „i da me
ispravite ako grešim, ali čini mi se da vi ovde živite potpuno same, bez muške
glave u kući?“
„Tako je“, odvrati gazdarica.
„Ali kako je to moguće kad vam je Bog tako velikodušno podario sve što
se poželeti može – lepotu i otmenost, najbolje meso i najsočnije voće,
koštunjave plodove i vino? Zar vi ne smatrate da je ženi neophodan muškarac
da bi dostigla istinsku sreću i blagostanje? Muškarac svakako ne može da
iskusi istinsko zadovoljstvo bez žene. Takođe se setite da je sve lakše i lepše
učetvoro', kao što izreka kaže, 'baš kao što sto sa četiri nogara čvršće stoji od
onog sa tri.'“
Gazdarica odgovori: „Da, u pravu si. Mi živimo same, bez muškaraca, i
klonimo se drugih ljudi jer strahujemo da naše tajne, ako ih nekom poverimo,
neće biti propisno čuvane i da ćemo zbog toga propatiti. Kao što pesnik reče:

U srce zaključaj blago svoje

Da krila ne dobije i ne odleti
Ako tajne svoje ne umeš čuvati
Drugi će njima usta ispirati.

Nosač odgovori: „Ja sam samo skromni nosač, ali vas uveravam da sam
pročitao mnogo knjiga i napamet naučio mnogo stihova. I iznad svega ostalog
da sam spoznao koliko je važno otkrivati ono što je dobro i skrivati ono što je
loše. Budite sigurne da je pesnik baš na mene mislio kada je rekao:

2 Rajske device iz islamske mitologije. (Prim. prev.)

23
 Tajne su moje utamničene
U tvrđavi neprobojnoj
Čija brava odavno potamne
A ključ joj bez traga nestade.“

Tri gospe razmeniše poglede koji su govorili da im se dopalo to što su

čule. Naslutivši prećutnu saglasnost u njihovom držanju, nosač odvažno
nastavi: „Zašto mi, drage moje dame, ne dopustite da ostanem sa vama, ne kao
vaš družbenik već kao vaš sluga?“
Tri žene se ponovo zgledaše i gazdarica prozbori: „Video si koliko smo
novca potrošile da nabavimo sve ovo. Šta ti zauzvrat možeš da učiniš za naš
užitak? Zar ne znaš da 'u ljubavi sreće nema, ako se sve da je a ništa ne
prima'?“
„Ako ništa ne doneseš, ništa nećeš ni odneti“, dodade gospa koja je
otvorila vrata.
Gospa sa pijace se brže-bolje umeša, rekavši: „Prestanite da ga
zadirkujete i čujte šta imam da vam kažem. Ovaj nosač je bio krajnje ljubazan
prema meni i pokazao je veliko strpljenje.“
Nosač izvadi dobijeni dinar i reče: „Molim vas, plemenite gospe, uzmite
svoj novac. To je sve što sam danas zaradio, ali vaše društvo mi je dovoljna
nagrada.“
„Ne, nikako. To je tvoj novac, a što se tiče ovog drugog, možeš slobodno
da nam se pridružiš“, reče gazdarica.
Čuvši te reči, gospa sa pijace odmah postavi sto pored fontane, prekrivši
ga prelepim tanjirima i peharima, i posudama sa rajskom hranom i pićem.
Pozva sve da se smeste, nasu piće za sebe i ponudi ostale. Nosač napravi učtiv
naklon i ispi svoj pehar u jednom cugu, na šta mu gospa reče: „Neka ti je
nazdravlje.“
Nosač uze njenu ruku, poljubi je i poče da recituje:

Pehar svoj podeli samo s voljenima

Čija su srca čista i milosti puna
Jer kad vino piješ s dobrostivim dušama
Ono rajski ukus ima, al’ oporo postaje
Kad ga deliš s nitkovima.

Nakon toga nastaviše da piju čašu za čašom. Kada je piće počelo da ga

omamljuje, nosač ustade i poče da se njiše kao trbušni plesač, pevajući:

24
 Digni pehar svoj da se veselimo
Jer rajski ukusi požudu bude
Zaboravi igre na zelenim poljima
Lovačke pohode i zov jastrebova
Srce mi raspusno za šenlukom žudi
I usnama što rujno vino piju.

Tri gospe počeše da se smeju. Dotad behu dovoljno pijane da odbace

svoje stege i zaplešu s njim. Gospa sa pijace raspusti kosu, koja joj pade sve do
struka. Potom skinu haljinu i, ostavši samo u košulji, obesno krenu ka fontani,
uđe u vodu i poče da prska ostale. Nosač krenu za njom, a gazdarica i vratarka
učiniše isto, smejući se i šljapkajući kroz vodu. Nosač poče da ih grli i ljubi,
ašikujući sa sve tri, sve dok gospa sa pijace ne napusti fontanu, u mokroj
košulji prilepljenoj uz nedra. Nosač krenu za njom i ona ga povede ka sofi i
pokaza mu da sedne pored nje, gde ga pljesnu po licu i ugrize za uho. Vratarka
poče da ga miluje i da mu cupka kosu dok ga je gazdarica kuće napeto
posmatrala svojim čarobnim očima, kao da želi da ga proždere njima.
Gospa sa pijace tad skoči na njegovo krilo. Nosač je poljubi, gricnu joj
usnu i povuče ka sebi. Pokazavši između svojih butina, gospa upita: „Šta je ovo,
ljubavi moja?“
„Tvoja mindža“, odvrati nosač.
„Ti baš nemaš srama, jelda? Da čujem ponovo, šta je ovo?“ upita gospa,
povukavši ga za uši i pljesnuvši ga po vratu.
„Tvoja materica, tvoj klitoris, tvoja rupa, tvoj bunar, tvoja maca, tvoj
rascep, tvoj rasadnik.“
Gospa ga obesno bupnu po ušima, lupi mu još snažniji šamar i reče: „Ne,
ne, ne!“
Nosač ustade i povika: „Otkud mogu da znam kako se ta stvar zove kad je
nikad nisam video? Molim te, vrla i plemenita gospo, da me upoznaš sa njom.“
Tada se zapilji u njenu macu i reče: „Mene svi znaju kao nosača. A kako se
ti zoveš?“
Žene prasnuše u tako grohotan smeh da umalo ne popadaše sa stolica, a
gazdarica se smejala najglasnije od svih.
„Drago mi je što smo se upoznali, nosaču“, odgovori gospa sa pijace. „Ja
sam bosiljak koji raste na mostu.“
Vratarka odgurnu svoju sestru iz nosačevog krila i zauze njeno mesto.
Pokaza između svojih butina i upita: „Šta je ovo, gospodaru moj, ljubavi moja?“
„Bosiljak koji raste na mostu“, odgovori nosač.
Ali ga vratarka ošamari, rekavši: „Ne, ne, ne!“

25
 „Tako znači?“ promrmlja nosač. „Reci mi onda šta je to.“
„Oljušteni susam“, odvrati vratarka.
Gazdarica tad izgura vratarku i smesti se u nosačevo krilo. Pokaza između
svojih butina i upita: „O, svetlosti mog oka, šta je ovo?“
„Bosiljak koji raste na mostu, oljušteni susam“, odvrati nosač.
Ali ga gazdarica ošamari, šutnu i uštinu za obraze, grudi i ruke, govoreći:
„Ne, ne, ne!“
„Šta je onda?“ zavapi nosač.
„To je Abu Masrurova krčma“, odgovori gazdarica.
Nosač prasnu u smeh. „Abu Masrurova krčma! Ako je tako, ljupke moje
gospe, treba da znate da ja imam jednog prijatelja koji je mom srcu jednako
mio kao vas tri, ali mu je, siromašku, tako hladno da sav drhti pa žarko želi da
iznajmi sobu u Abu Masrurovoj krčmi. Možete li da pogodite kako se moj
prijatelj zove?“
Nosač pokaza na svoju muškost, ugnezdivši se između vratarke i gospe sa
pijace i stavivši gazdaricu na krilo.
Tri sestre behu zadovoljne što je prihvatio njihovu igru i što su se tako
dobro slagali, pa odmah počeše da nabrajaju imena za ono što im je pokazao.
„Budža, batina, pevac, piton, ćevap, stojko“, ali nosač je svakog puta
odgovarao: „Ne, ne, ne!“ uštinuvši jednu gospu, poljubivši drugu i gricnuvši
treću.
Na kraju sve tri uglas rekoše: „Dobro, genije, da čujemo onda kako se
zove.“
„Zove se mulac razarač.“
„Nikad nismo čule za tako nešto“, povikaše tri gospe, „ni mi, ni bilo ko u
Bagdadu. Šta to znači?“
„Mulac razarač je najsnažnija od svih mula“, objasni nosač. „Ima divlju
narav i najviše voli da pase bosiljak koji raste na mostu, da liže oljušten susam
svojim ogromnim jezikom i da galopira kroz Abu Masrurovu krčmu!“
Gospe zatoptaše nogama i popadaše na leđa, vrišteći od smeha. Nisu
mogle da poveruju da su imale toliko sreće da nabasaju na tako zabavnog i
obesnog mladića. Dadoše mu još hrane i natočiše mu još vina.
Kad pade noć, gazdarica reče nosaču: „Kucnuo je čas da kreneš. Hajde,
obuj papuče i pokaži nam svoja krasna leđa.“
Nosač ispusti uzdah neverice, rekavši: „Da krenem? Zar tražite od mene
da ovde ostavim svoju dušu i skapam od tuge? Šta kažete da večeras ostanemo
zajedno, da noć pretvorimo u dan, a onda ćemo ujutru, čvrsto vam obećavam,
nastaviti svako svojim putem.“

26
 „Neka ostane, sestro“, reče gospa sa pijace. „Ovakav mladić se retko sreće.
Čak i da smo u Svetu noć, kad se sve želje ispunjavaju, zamolile Boga da nam
pošalje pravog muškarca, sumnjam da bismo ovako dobro prošle.“
Gazdarica prihvati njen predlog, rekavši nosaču: „Provešćeš noć sa nama,
ali prvo nešto moraš da nam obećaš: šta god tvoje oči videle, držaćeš jezik za
zubima i nećeš tražiti objašnjenje, čak i ako tvoja radoznalost postane
neizdrživa.“
Nosač kao iz topa prihvati pogodbu, rekavši: „Smatrajte da sam od ovog
časa nem i slep.“
Zatvori oči i poče da pipka njihove grudi, govoreći: „Šta je ovo što osećam
pod prstima? Recite mi, jer ja sam ubogi slepac.“
Dve gospe prasnuše u kikot, ali gazdarica pokaza ka vratima koja su
vodila u drugu odaju i upita: „Jesi li pročitao šta tamo piše?“
Nosač priđe vratima i pročita natpis: „Ne govori ono što ti je na umu, da
ne čuješ ono što ti ne godi.“
„Onda se zaklinjem“, dostojanstveno izjavi nosač, „da neću govoriti ono
što mi je na umu.“
Tad gazdarica i vratarka ponovo sedoše sa nosačem, a gospa sa pijace
zapali sveće i tamjan pa im se pridruži, te nastaviše da pričaju, da se nalivaju
vinom i da se maze, sve dok neko ne zakuca na vrata. Vratarka skoči da otvori.
Ubrzo se vrati nazad, prasnu u smeh i prošapta: „Slušajte, pred pragom
stoje tri jednooka derviša, obrijanih glava i brada i skresanih obrva. Svi su
slepi na desno oko. Tvrde da su danas stigli u Bagdad i da traže prenoćište.
Radi su da prespavaju u našem vrtu ili staji.“ Ponovo se zakikota, dodavši:
„Tako su smešni da bi uspeli da izmame osmeh čak i od mlade udovice.“
Tri žene se zgledaše i gazdarica reče: „Pustite ih da uđu, ali pod istim
uslovom koji smo postavile ovom nosaču: da se ponašaju kao da imaju samo
oči, a ne i jezik.“
„Misliš, samo po jedno oko“, natuknu nosač.
Svi prasnuše u smeh, a vratarka pohita da uvede tri derviša. Derviši ne
izneveriše njihova očekivanja jer stvarno behu smešni, baš kao što je vratarka
rekla. Svi ustadoše da ih pozdrave.
Derviši se smerno pokloniše, rekavši: „Veliko hvala. Zadužili ste nas
svojom dobrotom.“
Počeše da se osvrću, očarani lepotom kuće u kojoj su se obreli. Kad
spaziše treperave sveće i trpezu punu hrane, iz grudi im se ote zadivljen
uzdah, a onda zapanjeno uperiše prstom ka fontani. Jedan od derviša spazi
nosača, koji se izvalio preko poda, iscrpljen od pića i ašikovanja sa lepim
gospama. „Možda je Arapin, ali i on je derviš poput nas.“ Čuvši njegove reči,

27
nosač skoči sa poda. „Ne guraj nos tamo gde mu nije mesto! Zar ste zaboravili
uslov pod kojim ste primljeni ovde? Zar niste pročitali šta piše na onim
vratima?“
Trojica derviša pročitaše natpis: „Ne govori ono što ti je na umu, da ne
čuješ ono što ti ne godi.“ Tad uglas rekoše: „Obećavamo da ćemo se držati
toga. Budite uvereni da su naše glave u vašim rukama i da vas iskreno molimo
za oproštaj.“ Tri gospe prasnuše u smeh i nateraše derviše i nosača da se
rukuju.
Gospa sa pijace iznese hranu i piće i derviši posle večere zahvališe
domaćicama i zamoliše ih da im donesu daire, sviralu i persijsku harfu.
Vratarka i gospa sa pijace donesoše instrumente i, kad su ih naštimovali,
derviši počeše da sviraju i pevaju. Tri žene im se strasno pridružiše, sve dok
njihovi glasovi ne nadjačaše glasove muškaraca.
Tada začuše kako neko ponovo kuca i vratarka pohita da vidi ko je to.
Ubrzo se vrati, rekavši: „Pred našim pragom stoje tri trgovca iz grada Mosula.
Kažu da su stigli u Bagdad pre deset dana i odseli u najboljoj gostionici. Jedan
njihov poznanik, takođe trgovac, pozvao ih je u svoj dom na večeru, unajmivši
muzičare i pevačice. Ali se ubrzo napiše i podigoše takvu larmu da su stražari
banuli u kuću. Trojica trgovaca su preskočili zid i pobegli. Trčali su koliko ih
noge nose, sve dok nisu čuli našu pesmu. Ne smeju da se vrate u gostionicu jer
strahuju da će ih stražari uhapsiti i baciti u tamnicu zbog pijanstva. I sad stoje
pred pragom i mole da im pružimo utočište. Deluju kao bogati i ugledni ljudi.
Jedan je čak poljubio zemlju pred mojim nogama.“
Gazdarica pogleda u svoje sestre i primeti koliko su ushićene. „Pusti ih
unutra“, reče.
Vratarka nestade i ubrzo se vrati sa trojicom trgovaca. Svi ustadoše da ih
dočekaju.
„Drago nam je što ste došli i rado ćemo vam pružiti utočište, ali pod
jednim uslovom“, prozbori gazdarica.
„O kakvom se uslovu radi, moja gospo?“ upita jedan od trgovaca.
Gazdarica odgovori: „Da ne postavljate pitanja o bilo čemu što vidite ili
čujete u ovoj kući. Da ne pričate o onome što vam je na umu, da ne biste čuli
ono što vam ne godi.“
„Budite uvereni da će vaši uslovi biti ispoštovani“ odgovori trgovac.
Svi sedoše, osim vratarke i gospe sa pijace, koje pohitaše da donesu još
hrane i pića. Ali trojica trgovaca ne pipnuše ni vino ni hranu. Samo su
zapanjeno zurili u tri derviša, od kojih svaki beše slep na desno oko, očigledno
zbunjeni što su se obreli u tako veličanstvenoj kući koja je pripadala trima

28
ženama koje behu neopisivo lepe, dražesne, recite i velikodušne, a opet su
živele sa trojicom ubogih derviša.
Hipnotisani prizorom, trgovci uopšte nisu čuli hrkanje nosača koji je,
obeznanjen od pića, ležao na podu. Uskoro, kad se i tri gospe prilično napiše,
gazdarica reče: „Dođite, sestre moje. Kucnuo je čas da obavimo svoju dužnost.“
Vratarka ustade, zapali još sveća, dopuni kadionice i raščisti sto, a gospa
sa pijace priđe nosaču i poče da ga budi, govoreći: „Hajde, lenštino, ustaj da
nam pomogneš.“
Nosač se pridiže na teturave noge, bunovno upitavši: „Šta se dešava?“
Gospa sa pijace mu pokaza da krene za njom i priđe velikom plakaru u
kome su čučale dve crne kuje, obe sa lancem oko vrata. Gospa naredi nosaču
da ih povede ka središtu odaje, gde su sedeli njihovi gosti, a ona zavrnu rukave
i dohvati pleteni korbač. Pptom se vrati do plakara i izvadi torbu od žutog
satena ukrašenu kićankama. Sede na pod, licem okrenuta ka gazdarici, izvadi
ud3 iz torbe i pažljivo ga naštima, a onda zasvira i zapeva, sa velikom strašću.

O, prozoru ljubavi moje,

Na vetru mi požudu donesi.

Gazdarica tad naredi nosaču da joj dovede pse. Čim je ugledaše, psi
počeše da cvile i okreću glave, kao da hoće da se sakriju, ali gazdarica poče da
ih šiba po slabinama, gluva za žalosno zavijanje ubogih kuja, brojeći svaki
udarac biča.
Gospa sa pijace je i dalje pevala, glasom punim bola i očajanja.

O, prozoru ljubavi moje,

Na vetru mi požudu donesi.
Ako mati tvoja za tebe pita,
Sakriću te u kosu svoju,
U tople kike upletenu.

Vratarka u tom času poče da jeca i podvriskuje: „Oh oh oh“, žalobnim

glasom koji se mešao sa pesmom, psećim zavijanjem i surovim glasom
gazdarice koja je neumoljivo brojala udarce. Gospa sa pijace prisloni glavu uz
svoj instrument, drmusajući ga na grudima kao da je iz njega izvlačila melodiju
koja je pratila otkucaje njenog srca.
3 Žičani muzički instrument, sličan evropskoj lauti. (Prim. prev.)

29
 O, prozoru ljubavi moje,
Na vetru mi požudu donesi.
Ako mati tvoja za tobom krene,
Sakriću te pod pojas svoj,
Oko struka mog obmotan.

Tri gospe nastaviše da rade svaka svoj posao, pevajući i vrišteći,

zamahujući bičem, jecajući i zapomažući. Srca sedmorice muškaraca planuše
od gnušanja i radoznalosti dok su posmatrali prizor. Svi su se pretvarali kao
da se ništa ne dešava, svi osim jednog od trgovaca, koji ne mogaše da se uzdrži
pa poče nešto da šapće svojim prijateljima, ali oni ga zamoliše da se utiša.
I tako gazdarica nastavi da mlati pse i broji udarce, a gospa sa pijace
nastavi da peva.

O, prozoru ljubavi moje,

Na vetru mi požudu donesi.
Ako mati tvoja za tobom krene,
Sakriću te u očima svojim,
Kolom iscrtanim, crnim kao noć.

Čim gospa sa pijace dovrši svoju pesmu, vratarka, koja je sedela okrenuta
ka njoj, ispusti isprekidan jecaj: „Oh, oh, oh“, i poče da vrišti. Obmota ruke oko
svog vrata, kao da hoće da se udavi, a onda pocepa svoju haljinu, od kragne pa
sve do donjeg ruba, baci se na pod i poče da se koprca, naočigled sablaznutih
gostiju koji zapanjeno primetiše da joj je telo prekriveno crnim, modrim i
purpurnim prugama, kao da je neko i nju išibao, poput onih sirotih kuja. Gospa
sa pijace spusti ud na stolicu i pohita ka njoj, poprska je ružinom vodicom da
je vrati u život i prekrije svojim ogrtačem. Kada je izbrojala trista udaraca,
gazdarica prestade da šiba kuje, baci korbač, kleknu na pod i zagrli uzdrhtale
pse, i sama briznuvši u plač. Izvadila je maramicu iz džepa i počela da briše
pseće suze, moleći ih da više ne plaču. Poljubila je obe kuje u glavu i gurnula ih
ka nosaču, rekavši mu da ih vrati nazad u plakar, a onda pohita ka vratarki,
stegnu je u zagrljaj, umota u svoj ogrtač i tiho zaplaka, zajedno sa svojim
sestrama.
U odaji zavlada muk, ali lica sedmorice muškaraca govorila su više od
reči, preplavljena gnušanjem i odvratnošću. Sve je morilo isto pitanje: kakva je
nesreća zadesila sirotu vratarku kad joj je telo tako izgledalo, i zašto je

30
gospodarica kuće šibala sirote kuje sve dok umalo nisu izgubile svest, a onda
se rasplakala zbog njih, ljubeći ih i brišući im suze?
Gazdarica i gospa sa pijace pomogoše vratarki da ustane i odvedoše je da
se presvuče, ostavivši sedmoricu muškaraca da se vrpolje na podu. Trgovac
koji se ranije oglasio došapnu nešto svom prijatelju, koji mu pokaza da ćuti,
uperivši prst ka natpisu na vratima, ali prvi trgovac ostade uporan, očigledno
uzrujan prizorom kome je prisustvovao. „Nešto mora da se učini“, srdito
šapnu svom prijatelju.
„Zar si zaboravio šta smo obećali tim ženama?“ staloženo odgovori njegov
prijatelj.
Ali trgovac se okrenu ka dervišima i upita: „Molim vas, možete li da nam
objasnite šta se ovde dešava?“
Jedan od derviša odvrati: „Svega mi, stigli smo malo pre vas i sad se gorko
kajemo što smo prekoračili prag ove kuće i videli tako potresne stvari, umesto
da utočište potražimo na drugom mestu, pa makar i na đubrištu ovog
velelepnog grada!“
Čuvši dervišov odgovor, trgovac namignu nosaču i postavi isto pitanje.
„Mene pitaš? Sve do danas nikad ne videh ovu kuću, ni spolja ni iznutra,
mada sam rođen u Bagdadu. Ali ipak znam nešto što vi ne znate. Ove gospe
žive same, bez muškaraca.“
„Kažeš da žive same, bez muške glave u kući? Onda me slušajte, svi
odreda“, reče trgovac. „Pošto je nas sedmorica a njih samo tri, i pritom smo mi
muškarci a one žene, treba da zatražimo objašnjenje. Ako odbiju našu molbu,
silom ćemo izvući to što nas zanima.“
Svi muškarci se složiše, izuzev jednog trgovca, koji se pobuni: „Zar ste
zaboravili da smo njihovi gosti i da smo se zakleli da ćemo poštovati njihove
uslove? Ko zna šta ih je navelo da se drže podalje od sveta?“
Ali prvi trgovac je žarko želeo da sazna istinu i zato nastavi da ubeđuje
nosača da otkrije šta se dešava.
Gospodarica kuće, koja se u međuvremenu vratila, ponašajući se kao da
se ništa nije desilo, primeti da se muškarci raspravljaju i upita: „Zašto
galamite? O čemu se radi?“
Nosač prikupi hrabrost i reče: „Ovu gospodu zanima zašto si tukla one
kuje dok te snaga nije izdala a onda briznula u plač i počela da ih ljubiš i da im
brišeš suze. I zašto je tvoja sestra strgla svoju odeću, otkrivši one strašne
tragove na telu? Zašto je išibana, kad se samo muškarci tako kažnjavaju?“
Čuvši to, gazdarica se okrenu ka gostima. „Da li nosač govori istinu?“
„Da“, odgovoriše oni, svi osim onog trgovca.

31
 Gazdaričino lice se smrači od besa. „Zar niste obećali da ništa nećete
pitati? Naneli ste nam strašnu nepravdu, ali u tome ima i naše krivice.
Pogrešile smo što smo otvorile vrata i primile vas u svoj dom.“
Tad triput lupi nogom o pod, povikavši: „Odmah dođite!“
U tren oka otvoriše se tajna vrata i sedam crnih muškaraca banu pred
njih, vitlajući mačevima. Svaki munjevito zgrabi po jednog gosta, a onda im
sputaše ruke, vezaše ih jednog za drugog i povedoše ka središtu odaje.
Jedan od dželata obrati se gospodarici kuće. „Najplemenitija i najvrlija
gospo, treba li odmah da im odrubimo glave?“
Začuvši te reči, nosač poče da plače i zapomaže, pokazujući na derviše. „Ja
sam nedužan. Neću da umrem zbog tuđe greške. Znao sam da dolazak ovih
derviša ne sluti na dobro.“ Tad poče da recituje:

Velika je milost Boga svemogućeg,

A najveća dok se slabima daruje.
Sponama prijateljstva besmrtnog zaklinjem te
Ne odbacuj druga svog dok tražiš nove prijatelje.

Začuvši nosačeve stihove, tri gospe umalo ne prasnuše u smeh. Ali

gazdarica se brzo pribra, praveći se da je to ne dotiče, pa se okrenu ka
dželatima. „Čekajte da prvo ispitam naše goste, pre nego što im odrubite
glave.“
Tada se obrati dervišima i trgovcima.
„Da niste ljudi od moći i ugleda, sigurno se ne biste usudili da nas ovako
uvredite. Dakle, da čujemo, ko ste vi?“
Trgovac se sagnu ka svom sadrugu, onom kolebljivcu, i prošapta: „Hajde,
reci joj ko smo, da ne nastradamo pukom greškom.“
A njegov prijatelj odgovori: „Bolje da se strpimo, inače mogu da nas
optuže za neiskrenost i prevaru.“
Gazdarica se okrenu ka dervišima. „Jeste li vi braća?“, upita.
„Ne, plemenita gospo“, odgovoriše oni.
Ona tada upita: „Da li je svaki od vas rođen sa samo jednim okom?“
Derviši u glas odgovoriše, „Ne, zaboga, plemenita gospo, nismo se ovakvi
rodili. Na rođenju smo svi imali oba oka. Ali svakog od nas zadesi velika
nesreća koja nas načini ovakvim.“
„Jeste li vi prijatelji?“ zapita gazdarica.
„Večeras smo se upoznali.“

32
 „Onda hoću da svaki od vas ispriča svoju priču, da nam objasnite šta vas
je dovelo u naš dom. Ako budete dovoljno uverljivi da izmamite moje
saosećanje, oprostiću vam i pustiti vas na slobodu“, reče gazdarica vezanim
muškarcima.
Potom se okrenu ka dželatu. „A ako ne budu uverljivi, narediću ti da im
odrubiš glave.“
Nosaču prvom zapade u dužnost da ispriča svoju priču. „Gospodarice, ti
odlično znaš kako sam dospeo ovde, ali sigurno ne znaš da sam ja brat jednog
ribara, koji sve do ove godine beše puka sirotinja, a onda mu se svemoćni
Gospod smilova i podari mu takvo bogatstvo da je postao juvelir, i stekao
takav ugled da kod njega sad dolaze čak i dvorske dame kraljice Zubaide,
supruge zapovednika vernih, Haruna el Rašida, da za nju kupe
najveličanstveniji nakit i dragulje. Ali ja odbih da radim u juvelirnici svog
brata jer ne mogu da živim bez pijačne vreve i meteža, i ljudi koji tamo dolaze,
bilo kupaca ili prodavača, pogotovo ako su u pitanju žene tako lepe i otmene i
ugledne kao tvoja sestra“, objasni, pokazavši na gospu sa pijace. „Kad me je
unajmila, uzeh svoju korpu i krenuh za njom, prateći je kao senka, dok je ona
birala voće i povrće, tamjan i sveće, pistaće i slatkiše, ali kad zastade pred
mesarom da pomazi ono jagnje po glavi, pomislih da želi da ga kupi pa se
okrenuh ka njoj i rekoh: 'Plemenita gospo, da si mi rekla da ćeš kupiti živo
jagnje, pošao bih sa mazgom i kolima.'“
Svi prasnuše u smeh, ali mu gazdarica pokaza da je dosta i reče: „Potapši
se po glavi, srećan što ti je još na ramenima, i odlazi odavde.“
„Ali, plemenita gospo“, upita nosač, „zar ne mogu da ostanem da čujem
ostale priče?“
„Možeš, ako želiš“, odvrati gazdarica. Potom se okrenu ka trojici derviša i
reče: „Da prvo čujemo vaše priče. Sami odlučite koji će od vas trojice početi.“
Derviši se bojažljivo zgledaše, kao da je zahtev da ispričaju svoje priče bio
jednako strašan kao pomisao na smrtnu kaznu. Nakon kratkog premišljanja,
jedan od derviša, koji je delovao naročito ubogo, kao da se sudbina s njim
najsurovije poigrala, tiho započe.

33
 Priča prvog derviša

STOJIM PRED VAMA, PLEMENITA GOSPO, SPREMAN DA VAM ISPRIČAM SVOJU PRIČU, KAKO SAM
postao derviš sa iskopanim okom.
Rođen sam pod imenom Aziz, kao sin uglednog persijskog trgovca. Imao
sam jednu rođaku koju sam silno voleo i koja se zvala Aziza. Svakog dana smo
se zajedno igrali, ponekad se lepo slažući, a ponekad se koškajući i prepirući,
ali se čak i tada videlo da smo jedno drugom prirasli za srce. Naši očevi se
dogovoriše da se venčamo čim postanemo dovoljno zreli za brak, ali smrt tada
odnese Azizine roditelje, i oca i majku, i ona se doseli kod nas. Nisu nas držali
razdvojeno, štaviše, sve smo delili, čak i postelju, i kad sam se ja zamomčio a
ona zadevojčila, moj otac zaključi da je kucnuo čas da sačini bračni ugovor i
otpočne pripreme za venčanje. Sluge izglancaše mermerne podove u čitavoj
kući, postaviše nove tepihe, ukrasiše zidove tapiserijama od brokata i počeše
da spremaju fina jela i poslastice za svadbenu gozbu.
Ugovorenog dana majka me posla u javni hamam, gde me izmasiraše
uljem od ćilibara i mošusa, namirisaše od glave do pete i obukoše u najlepše
odelo. Kad sam napustio hamam krenuh ka svom domu, ali me put nanese
pored sokaka u kome je živeo moj prijatelj, pa reših da svratim i da ga
pozovem na svadbu. Njegova majka mi reče da će on uskoro doći i upita da li
želim da ga sačekam. Odlučih da malo prošetam i dok sam koračao ulicom
primetih da su svi prolaznici širili nozdrve, udišući prijatan miris koji je
lepršao oko mene. Pronađoh malu klupu i sedoh, prethodno raširivši
maramicu da ne isprljam lepo novo odelo i ne rastužim svoju majku.
Odjednom primetih kako odozgo pada bela maramica, lepršajući poput
leptira. Uhvatih je u ruku, nežnu kao lahor. Podigoh glavu da vidim ko je
ispustio maramicu i spazih neku mladu ženu kako stoji pored prozora. Bila je
tako dražesna da je slobodno mogla da kaže mesecu: „Siđi sa nebesa jer sam ja
lepša od tebe.“ Osmehnula se i ja joj uzvratih osmehom, a ona stavi jedan prst
u usta, spoji srednji prst i kažiprst i ćušnu ih u nedra, pa nestade sa prozora.
Ustreptalog srca, čekao sam da se vrati. Nikad pre toga nisam iskusio takvo
osećanje! Zagledah se u maramicu i primetih da je vezana u čvor. Kad sam
razvezao čvor, iz maramice ispade neka cedulja, sa ispisanim stihovima:

34
 Voljeni moj upita: „Zašto slova tvoja stranicu jedva dodiruju?“
A ja tiho rekoh: „Zato što mi duša kopni jer sreće u ljubavi
nemam.“

Dugo sam sedeo na klupi, jednim okom gledajući u prozor a drugim u

maramicu, ispunjen očajničkom željom da budem sa tom ženom. Tek kad me
konačno napusti nada da će se ona ponovo pojaviti, krenuh nazad ka svom
domu, rastrojen i tužan, neprestano zamišljajući njen lik, grčevito stiskajući
maramicu koju sam ćušnuo u džep, zajedno sa onim stihovima.
Kada sam stigao kući, zatekoh Azizu kako gorko plače.
„Gde si bio?“, upita. Rekla mi je kako su se svi okupili u našem domu,
ugledni gradski trgovci i emiri, kadija i svedoci, moji i njeni rođaci, i kako su
nekoliko sati uzalud čekali da se pojavim, sve dok se na kraju nisu razišli,
zaključivši da neću doći. Moj otac se tako razbesneo da se zakleo da bar
godinu dana neće sačiniti nov bračni ugovor.
„Tako sam brinula za tebe, rođače. Mislila sam da ti se desilo nešto
strašno. Ali sad zahvaljujem Bogu što si se vratio živ i zdrav. Reci mi, šta se
dogodilo?“
A ja odgovorih: „Nešto čudno i bizarno.“
Tada joj ispričah za tu mladu ženu, pokazavši joj maramicu i cedulju. Ona
uze maramicu i pomirisa je, a kad pročita ispisane stihove suze joj skliznuše
niz obraze. Alija sam razmišljao samo o toj ženi i njenim tajanstvenim
postupcima, pa upitah svoju rođaku: „Aziza, možeš li da mi objasniš šta je ta
žena pokušala da mi kaže?“
Aziza rukavom obrisa suze i reče: „Kad bi zatražio da ti dam svoje oko,
rođače, sama bih ga iskopala iz očne duplje. Kao prvo, ta maramica predstavlja
pozdrav ljubavniku. To što je stavila prst u usta znači da si ti duša njenog tela i
da će učiniti sve da te zadrži pored sebe, kao što vilica drži zube u ustima.
Značenje tih stihova je više nego jasno. Oni treba da te uvere da je njena duša
vezana za tvoju. I konačno, kad je gurnula prste u nedra, time ti je poručila da
se za dva dana vratiš kod nje i ublažiš patnju koja je mori dok ste razdvojeni.“
Prihvatih tumačenje svoje rođake, znajući da je ona zrelija od mene, mada
smo bili istih godina, i da bolje shvata običaje koji vladaju na ovom svetu.
„Ali, rođako, kako da izdržim puna dva dana pre nego što je ponovo
vidim?“
Aziza nežno uhvati moju glavu i spusti je na krilo, a onda poče da me mazi
po kosi, da me teši i zabavlja, sve dok ne kucnu čas da se ponovo sretnem sa
tom tajanstvenom ženom. Pre nego što sam napustio kuću, Aziza mi je

35
pomogla da se obučem i namirisala mi odeću, upozorivši me da moram da
budem jak i odlučan. „Azize“, rekla je, „samo želim da te vidim srećnog.“
Kad sam izašao na ulicu, imao sam osećaj da je sve oko mene prestalo da
postoji: i prodavnice, i kuće, i prolaznici. Ništa nisam ni video ni čuo.
Kad sam stigao do kuće i primetio svoju voljenu na prozoru, duboko
udahnuh, umalo ne pavši u nesvest. Ovog puta u ruci je držala crvenu
maramicu, kojom triput mahnu ispred prozora, ka ulici koja se nalazila ispod.
Raširila je svih pet prstiju i lupila se dlanom po nedrima. Potom uze ogledalo,
pruži ga ispred sebe i nakratko proviri napolje, a onda zatvori prozor i
nestade. Još dugo sam stajao pod prozorom, očaran njenom pojavom, ali
nemoćan da shvatim njene znake. Konačno, u ponoć, odrekoh se nade da ću je
ponovo videti i nevoljno krenuh nazad, utučeno vukući noge.
Kad sam se vratio kući, zatekoh Azizu kako plače i pevuši:

Volim ga; o, kako ga volim:

Ljubav njegova srce mi mori.

Primetivši da sam stigao, Aziza obrisa suze i podiže glavu, nemo me

pitajući šta se desilo. Počeh da joj pričam, ali svest mi se odjednom pomuti i
sve postade crno. Kada sam došao sebi, Aziza me je držala u naručju i brisala
mi suze sa lica.
Tada joj sve ispričah, a ona uzdahnu i reče: „Nemoj ništa da brineš,
rođače. Znaci koje ti je poslala pružaju veliku nadu. Pet raširenih prstiju
govore da te poziva da se vratiš za pet dana. Crvena maramica, ogledalo i
naginjanje kroz prozor znače da treba da odeš u bojadžijsku radnju i tamo
sačekaš njenu poruku.“
„U pravu si, rođako“, veselo rekoh. „U njenoj ulici stvarno živi jedan
Jevrejin koji ima radnju za bojenje vune i tepiha.“
Ali kad sam shvatio da ću morati da čekam pet dana da ponovo vidim
svoju voljenu, briznuh u plač.
„Budi jak, rođače moj“, reče Aziza. „Pomisli na ljubavnike koji čekaju
mesecima, pa čak i godinama, da bi bili zajedno. Osloni se na mene i dopusti da
ti pomognem i da te zaštitim, kao što golubica krilima štiti svoje ptiće.“
Potom ustade da mi donese hranu i piće, ali ja ništa nisam mogao da
okusim. Aziza se trudila da me razonodi pričama o ljubavi i strasti, ne
mrdajući od mene sve dok me umor ne bi savladao i naterao da utonem u san.
Kad bih se probudio, čak i u gluvo doba noći, uvek bih je zatekao kako sedi
pored mene, uplakanih obraza.

36
 Vreme je tako sporo prolazilo da su mi dani delovali kao vekovi. Kada se
konačno navršilo pet dana, ustao sam iz postelje i zatekao korito puno vruće
vode. Okupah se i obukoh svezu odeću.
„Neka te Bog prati“, reče mi Aziza. „Nadam se da će ti tvoja voljena
konačno dati to što želiš.“
Pohitah ka radnji jevrejskogbojadžije, ali na moj užas, ne samo da je
radnja bila zaključana već i prozor moje voljene beše zatvoren. Došlo mi je da
sebi oduzmem život, toliko sam bio uzrujan, ali ipak sedoh na klupu ispod
prozora, nepomičan kao kip, i ostadoh tamo sve dok sat ne otkuca ponoć, kad
konačno krenuh kući. Tamo zatekoh Azizu kako se jednom rukom pridržava
za zid a drugu prislanja uz srce, uzdišući i pevušeći:

Peć u srcu mom bakar topi,

Suze moje pustinjsku žeđ gase.
Grudi mi trepere od ljubavi silne,
Al' onaj koga volim za mene ne haje.

Čim me spazi, Aziza obrisa suze i osmehnu se. „Zašto nisi proveo noć sa
svojom voljenom? Zar ti nije dala ono za čim žudiš?“
Shvativši da mi se Aziza podsmeva, zamahnuh nogom i šutnuh je iz sve
snage, a ona od siline udarca pade na pod i lupi glavom o prag. Krv joj poteče
iz rane, ali ona bez reci ustade i obrisa lice.
„Ništa se nije desilo, ako te baš zanima! Zato sam tako besan“, prasnuh.
„Grešiš“, reče Aziza. „Sudeći po postupcima tvoje voljene, imaš razloga da
se nadaš najboljem. Ona hoće da se uveri da je istinski voliš pa se sakrila da bi
te stavila na probu. Sutra moraš da odeš kod nje, inače će zaključiti da nisi
dovoljno strpljiv. Oh, rođače moj! Tako se radujem što je srećan rasplet na
pomolu!“
Pa ipak, umesto da me uteše, njene reči me baciše u još dublje očajanje.
Aziza mi ponudi hranu, ali ja odgurnuh njenu ruku, vičući: „Svako ko se zaljubi
postaje budala koja više ne može ni da jede ni da spava.“
„Ali u tome je suština ljubavi“, podseti me Aziza.
Sutradan, čim je granula zora, pohitah niz ulicu i sedoh na klupu ispod
prozora. Nedugo nakon toga moja voljena otvori prozor, primeti da sam tu i
osmehnu se, sve više šireći usne, sve dok na kraju ne prasnu u smeh! Nakratko
nestade sa vidika i potom se vrati noseći lampu i saksiju sa nekom biljkom.
Raspusti kosu preko lica, stavi lampu iznad saksije i zalupi prozor.

37
 Moja ljubav je iz dana u dan postajala sve snažnija, ali sam već bio sit tih
tajanstvenih signala. Još nisam čuo nijednu reč sa njenih usana. Možda je bila
gluvonema?
Vratih se kući, tužan i zbunjen, ali i dalje zaljubljen do srži. Unutra
zatekoh svoju rođaku, sa zavojem na glavi, kako plače i pevuši:

Gde god da odeš, kud god da kreneš,

Ne izbivaš iz srca mog.

Spazi me kroz suze, nakratko utihnuvši, a onda ustade i upita kako sam
prošao.
„Konačno si stigao do onog što tako silno želiš“, reče mi kad sam joj
ispričao šta se desilo. „To što je raspustila kosu preko lica znači da želi da je
posetiš u noćne sate, kad dan ustukne pred pomrčinom. Saksijom ti poručuje
da je potražiš u vrtu, a lampom da kreneš ka svetlu koje sija u tami.“
Ali umesto da se obrađujem takvom odgovoru, počeh da vičem na svoju
rođaku. „Svakog puta mi obećavaš da ću se konačno sastati sa njom, ali to se
nikako ne dešava. Ko zna, možda je tvoje tumačenje pogrešno!“
Aziza prasnu u smeh, rekavši: „Samo budi strpljiv i ne zaboravi da je Bog
uvek na strani istrajnih.“
Sedoh na pod i počeh da preklinjem: „Bože, dopusti da sunce ranije zađe i
da noć što pre padne.“
Sedeo sam kao na iglama, odbrojavajući sate, dok je moja rođaka plakala i
uzdisala. Kad pade noć, ushićeno jurnuh ka vratima, kao osuđenik koji izlazi sa
duge robije.
Aziza me pozva da se vratim i pruži mi komad mošusa, rekavši: „Sažvaći
to kad ugledaš svoju voljenu, a kad od nje dobiješ ono što želiš, izgovori ove
stihove:

O ljubavnici, za ime božje, recite mi

Kako čovek od očaja da se izbavi?“

Kad sam stigao do ulice u kojoj je živela moja voljena, obiđoh oko kuće i
ušunjah se u vrt sa zadnje strane jer kapija beše otvorena. Krenuh ka svetlu
koje je žmirkalo u daljini, sve dok ne stigoh do prelepe senice, ukrašene
umecima od slonovače i abonosa. Unutra spazih upaljen fenjer, udobne
divane, perjane dušeke i razbacane meke jastuke. Sveće su treperile u

38
pomrčini a voda zamorila u fontani, pored koje zatekoh postavljen sto,
prekriven cvećem i lekovitim biljem, sa krčagom vina i raznim đakonijama,
pečenom piletinom i divljači, voćem i slatkišima. Satima sam čekao u vrtu, ali
ona nije dolazila, pa me spopade glad i pomamno se bacih na hranu, onako
kako sam želeo da se bacim na svoju voljenu. Punog stomaka, opružih se
preko jastuka i nastavih da čekam.
Kad sam se probudio, bio sam vreo i obliven znojem. Sunce je sijalo pravo
na mene, kao da je htelo da me sprži svojim zracima. Shvativši da je već jutro,
skočih kao da me je guja ujela. Na svom stomaku pronađoh komad uglja i
rasutu so.
Vrt je bio prazan. Nije ostalo ni traga od one senice i mekih jastuka, sveća
i raskošne trpeze. Obuzet besom i očajanjem, vratih se do svoje rođake i
zatekoh je kako kroz plač govori:

Oprosti mi što suze gorke lijem.

Al’ dragana tvoja strašću vrelom uzvrati,
Dok voljeni moj za žudnju moju ne mari.
Srećan budi što Gospod ti takvu milost podari.

Prestavši da plače, Aziza krenu ka meni i pomirisa mi odeću.

„Ovako ne miriše muškarac koji je proveo noć sa svojom voljenom“, reče.
„Sad već počinjem da brinem za tebe. Odlično znam kako žene umeju da
zadirkuju muškarce, ali ta žena je promišljeno ranila tvoje srce. Očigledno
pokušava da te što više povredi. So koju ti je sipala na stomak znači da te
poredi sa bljutavim jelom kome mora da se doda so da ga usta ne bi ispljunula.
A da uvreda bude još veća, ostavila je i komad uglja, što znači da želi da te Bog
nagrdi jer tvrdiš da si zaljubljen u nju, ali si uprkos tome popustio pred
porivom da se najedeš i napiješ, što ukazuje da nisi pravi ljubavnik već običan
šarlatan. Kao što vidiš, rođače moj, ta žena je sad pokazala svoje okrutno lice.
Ona je surova i prevrtljiva, a ne ti. Zašto te nije probudila kad te je zatekla
kako spavaš? Kako bih samo želela da te Gospod oslobodi iz njenih kandži!“
Sasvim suprotno, pomislih dok sam slušao Azizu. Moja voljena je u pravu.
Zaspao sam, mada svi znaju da pravi ljubavnici ne mogu da spavaju. Učinio sam
nepravdu i sebi i njoj kad sam dopustio da moja pohlepa prevagne nad mojom
žudnjom.
Počeh da se udaram u grudi i oplakujem zlu sudbinu, preklinjući svoju
rođaku da mi pomogne, preteći da ću se ubiti ako me odbije. Aziza reče: „Kad
bi zatražio da ti dam svoje oko, rođače, sama bih ga iskopala iz očne duplje. Ah,

39
kako bih samo želela da mogu po svojoj volji da napustim ovu kuću i da te
spojim sa tom ženom, više zbog tebe nego zbog nje. Dobro me slušaj, Azize. Idi
ponovo kod nje, ali ovog puta ne smeš da takneš ni zalogaj hrane, jer bi ti to
otvorilo apetit pa bi se ponovo najeo i zaspao. Idi kod nje i pre nego što kreneš
nazad, obavezno izgovori ove stihove:

O ljubavnici, za ime božje, recite mi

Kako čovek od očaja da se izbavi?“

Kad sam se vratio u vrt, videh da je sve isto kao prošle noći. Ovog puta
nisam takao ni zalogaj hrane. Samo sam sedeo i šetao i čekao, ali me ubrzo
spopade dosada pa ponovo priđoh stolu, govoreći sebi da ću uzeti samo jednu
kašiku jogurta da smirim ustreptalo srce. Ali baš kao što me je Aziza upozorila,
jedan zalogaj je bio dovoljan da mi otvori apetit pa, nemoćan da se uzdržim,
počeh da isprobavam đakonije koje su mamile sa trpeze. Pre nego što sam se
osvestio, stomak mi je bio pun, ali sada, umesto da se opružim preko jastuka,
sedoh na pod i naslonih glavu na dlanove. Uprkos silnom trudu, ubrzo utonuh
u san, sanjajući kako sam potpuno budan, kako se umivam i pljeskam po licu i
trljam oči vodom, da ne bih zadremao i ponovo propustio susret sa svojom
voljenom. Ali sam u stvarnosti ponovo prokockao svoju šansu i sunce me
ujutru ponovo osinu svojim vrelim zracima, pa se teturavo pridigoh na noge i
plačući krenuh ka svom domu. Tamo zatekoh Azizu, uplakanog lica, kako peva:

Srce mi je u prah zdrobljeno,

Telo u rane pretvoreno,
Al’ bol što mi rođak moj nanese
Prihvatam dušom svom.

Kad to čuh, obuze me strašan bes pa počeh da je grdim i psujem i da je

gađam stvarima koje mi je moja voljena ostavila na stomaku. Ali moja rođaka,
ne obazirući se na moju viku i srdite reči, kleknu pred mene i reče: „Ova velika
kocka znači da si je dugo čekao, ali da si to činio odsutnog srca. Urmina koštica
govori da bi pravi ljubavnik ostao budan, jer bi mu srce izgaralo od žudnje kao
što urmina koštica izgara kad se baci na ugalj. Što se tiče rogačevog semena,
ono ti poručuje da se spremiš za dugu razdvojenost i da je izdržiš sa Jovovim
strpljenjem.“

40
 Kada začuh reč „razdvojenost“ zgrabih Azizinu haljinu, briznuh u plač i
počeh da je preklinjem: „Pomozi mi, Aziza, i spasi me pre nego što svisnem od
tuge.“
A moja rođaka, koja je tog dana delovala odsutno i rastrojeno (mada mi
tad nije palo na pamet da se zapitam zašto), odgovori tihim glasom: „Čini mi se
kao da mi misli poskakuju po uzburkanom moru.“
Nakratko utonu u tišinu, a onda se sažali na mene i reče: „Idi večeras kod
nje i pokušaj da se pomiriš. Ne mogu ti dati drugi savet osim ovog: 'Nemoj
ništa da jedeš. Nemoj ništa da jedeš.'“
Tada mi spremi izvrstan obrok i lično me nahrani, kao da sam jagnje, da
ne dođem u iskušenje kad osetim zanosan miris đakonija koje će me te noći
dočekati u vrtu.
I tako se uveče vratih nazad, obučen u novo odelo koje mi je Aziza sašila, i
koje mi je pažljivo obukla, prethodno me nateravši da obećam da ću toj ženi
reći:

O ljubavnici, za ime božje, recite mi

Kako čovek od očaja da se izbavi?

Ponovo se obreh u vrtu, napeto čekajući dolazak svoje voljene, kao tigar
koji se sprema za skok. Čula mi postadoše tako izoštrena da sam čuo čak i
jedva čujno šuškanje slavuja koji se spremao za počinak. Ali spokoj koji je
vladao u vrtu, mesec i zvezde koji su visili iznad mene, i snaga moje želje i
strasti, nateraše me da se donekle opustim i naspem čašu vina, uveren da neću
zaspati. Potom nasuh i drugu čašu, sve vreme držeći oči otvorene i pazeći da
mi kapci ne klonu, jer sam mislio da će mi još malo vina pomoći da budem
vispren i rečit kad konačno sretnem svoju voljenu. A onda, pošto ona i dalje
nije dolazila, moje raspoloženje se promeni, prešavši u ozlojeđenost i
nestrpljenje, i tako počeh da ispijam čašu za čašom, sve dok više ni sam nisam
znao koliko sam popio. I tada se uspavah, kao i prethodne dve noći. Ponovo
me probudiše surovi zraci jutarnjeg sunca i primetih da sam opružen na zemlji
i da mi na stomaku leži nož i bakarni novčić.
Potrčah ka svom domu noseći nož i svi su sigurno mislili da sam šenuo
pameću jer počeše žurno da mi se sklanjaju s puta. Kada sam stigao kući,
začuh žalosno pevušenje svoje rođake.

Avaj meni samoj u kući ukletoj!

Zidovi mi njeni dušu pritiskuju

41
 Kroz prozor lepršaju kužna isparenja
A vrata me hûda za gušu hvataju.

Njene reči me dirnuše jer sam u svom srcu i umu osećao isto što i ona.
Izgubih svest o vremenu, a kad se probudih osetih kako mi neko kvasi lice
ružinom vodicom.
„Novčić ukazuje na njeno desno oko, a nož na krvoproliće“, reče mi Aziza.
„Zaboga“, užasnuto vrisnuh, „da li to znači da će moja voljena sebi
iskopati desno oko?“
Moja rođaka odgovori: „Ne brini, nije to. Ona ti time poručuje: 'Tako mi
veličanstvenog Gospoda, kunem se u svoje desno oko da ću te iskasapiti ovim
nožem ako ponovo zaspiš u mom vrtu.'“
Počeh da drhtim i da se tresem, ali ne zbog straha već iz ljubavi i
samilosti. Aziza primeti poluosmeh na mom licu i pročita mi misli.
„Strašno brinem za tebe, rođače“, reče molećivim glasom. „Ta žena je
okrutna, prepredena i proračunata, a srce joj je puno mržnje i crnila.“
Ali ja zauzvrat počeh da je preklinjem: „Pomozi mi i reci mi šta da radim,
Aziza.“
„Kad bi zatražio da ti dam svoje oko, dragi moj rođače, sama bih ga
iskopala iz očne duplje. Hajde sad, idi u krevet, jer to ti je najpotrebnije, i
dobro se naspavaj.“
Potom me uze za ruku i povede me ka postelji da mi izmasira ramena i
udove, hladeći me lepezom sve dok ne utonuh u san, iz koga se probudih tek
kada je sunce zašlo. Primetivši da sam budan, Aziza skoči na noge i obrisa
suze. Tada me natera da pojedem obilan obrok i popijem tamarind, umi mi lice
i ruke i steže me u zagrljaj, privijajući me uz sebe i govoreći: „Azize, sad moraš
dobro da me slušaš. Tvoja voljena se neće pojaviti pre nego što noć bude na
izmaku. Ovog puta ne smeš da sediš i čekaš, već moraš nečim da se zaokupiš.
Šetaj po vrtu i miriši cveće, a posebno jasmin, jer će njegov miris opiti tvoja
čula i nadjačati miris hrane.“
Držeći se Azizinih saveta, čitave noći ostadoh budan i prvi petlovi su već
počeli da kukuriču kad začuh neki šum. Okrenuh se i spazih kako moja voljena
ulazi u vrt, u pratnji deset robinja, kao mesec okružen zvezdama. Kad me
ugleda, prasnu u smeh i reče: „Sad vidim da si pravi ljubavnik jer nisi dopustio
da te savlada san, prestravljen mišlju da me više nikad nećeš videti.“
Naredila je svojim robinjama da se udalje, a onda se bacismo jedno
drugom u zagrljaj i počesmo da se ljubimo. Kušao sam njene usne, i ona moje,
a kad je skinula odeću moja želja pomahnita, navevši me da spontano radim
sve što treba, sve dok je nisam naterao da mi se potpuno preda. Doveo sam je

42
do sedmog neba i krenuo za njom, izgubljen u sladostrašću. Kad smo se
konačno probudili iz transa, začuh sebe kako izjavljujem da sam se tog časa
ponovo rodio i da moja duša i moja sudbina odsad leže u njenim rukama.
Kada je svanulo jutro još sam šaputao nežne reči na njeno uho i grickao
joj nedra, da me se seća tokom dana. Klekao sam na zemlju, poljubivši joj noge
i stopala, a ona zauzvrat izvadi maramicu iz džepa i pruži mi je, rekavši: „Evo,
uzmi ovo za uspomenu.“ Na maramici se nalazila izvezena slika gazele.
Stavio sam maramicu u džep, dogovorivši se sa svojom voljenom da se
ponovo nađemo te večeri, i svake naredne noći, sve do same večnosti. Potom
krenuh kući, opijen strašću, njišući se levo-desno.
Kad kročih u kuću moja rođaka je ležala u postelji, ali brzo skoči da me
pozdravi, rukavom brišući suze koje su joj lile niz obraze. Odmah je shvatila da
sam konačno dobio ono za čim sam žudeo, pa upita: „Jesi li joj rekao one
stihove, kao što sam ti kazala?“
Odgovorih da sam potpuno zaboravio, pokazavši joj maramicu sa
izvezenom gazelom. Moja rođaka se zagleda u maramicu i upita može li da je
zadrži. Poklonih joj maramicu bez trunke oklevanja, a kad kucnu čas da
ponovo krenem kod svoje voljene, Aziza me podseti da moram da joj kažem
one stihove. Kad sam priznao da sam ih zaboravio, ona ih strpljivo ponovi,
nekoliko puta zaredom.
Ponovo krenuh ka vrtu, mrmljajući stihove u sebi, da ih ne zaboravim.
Ona je bila tamo, čekajući na mene. Bacismo se jedno drugom u zagrljaj i ona
sede na moje krilo, sve dok oboje ne zaječasmo od užitka. Potom prionusmo
na jelo i piće, a kad smo se okrepili, nastavismo da vodimo ljubav, iznova i
iznova, sve do svanuća.
Pre nego što ću krenuti kući, setih se da treba da joj kažem Azizine
stihove:

O ljubavnici, za ime božje, recite mi

Kako čovek od očaja da se izbavi?

Kada je čula te stihove, oči moje voljene se napuniše suzama, a sa usana

joj skliznuše reči:

Ljubav svoju nek sakrije, da se ne vidi,

U strpljenju poniznome spas nek potraži.

43
 Vratih se kući, radostan što nisam zaboravio da učinim ono što je moja
rođaka tražila od mene, ali tamo zatekoh Azizu kako bolna leži u postelji, i
svoju majku kako sedi pored nje, pokušavajući da je uteši.
„Jesi li joj rekao one stihove?“, odmah upita Aziza, mada beše klonula od
bolesti.
„Jesam“, veselo odvratih, „a ona mi ovako odgovori: 'Ljubav svoju nek
sakrije, da se ne vidi, u strpljenju poniznome spas nek potraži.'“
Začuvši te reči, moja rođaka se zakoprca u postelji poput zmije. Majka se
ljutito razvika na mene: „Zar nemaš stida, ti sebični i bezobzirni mladiću! Kako
se usuđuješ da čitavu noć provedeš izvan kuće i da potom baneš ovde ne
pitajući ni za koga od nas, pa čak ni za Azizu, koja je tako slabog zdravlja!“
Nisam znao šta da kažem, osim da svaki moj udah sad pripada mojoj
voljenoj, pa zato ništa ne odgovorih. Kad je majka konačno napustila sobu,
Aziza mi reče kako da odgovorim na stihove svoje voljene:

Za strpljenje molio se, ali pronađ

Samo srce puno nemira.

Te noći prenesoh te stihove svojoj voljenoj, nakon blaženog sjedinjenja

koje se ne može rečima opisati, a ona brižnu u plač, kao prvog puta kad sam joj
rekao Azizine stihove, i odgovori sledećim rečima:

Ako kadar nije da tajne svoje sakrije

Smrt će mu biti najbolja nagrada.

Kad sam se vratio kući, Aziza me nije čekala. Ležala je u postelji dok ju je
moja majka nagovarala da nešto pojede i popije. Primetio sam da joj je koža
sablasno bleda, da su joj oči utonule u duplje i da je postala mršava kao grana.
Obuzet sažaljenjem, priđoh krevetu i ona prošapta: „Azize, ti koji si najdraži
mom srcu, jesi li joj kazao one stihove?“ Klimnuh glavom, uveravajući je da
sam uradio kao što je tražila, i rekoh joj kakav sam odgovor dobio.

Ako kadar nije da tajne svoje sakrije,

Smrt će mu biti najbolja nagrada.

44
 Odmah se pokajah što sam to rekao jer Aziza istog časa pade u nesvest.
Moja majka ulete u sobu i isprska joj lice ružinom vodicom, da je oživi. Sedoh
pored nje, pokušavajući da je utešim i smirim. Aziza se nežno osmehnu,
nateravši me da zapamtim još jedan stih koji ću te noći reći svojoj voljenoj.

Čuh, poslušan, i sad moram mreti,

Pozdrav onoj koja nas razdvoji.

Kasnije, kada smo završili sa ljubavnim činom, rekoh te stihove svojoj

voljenoj, a ona tužno vrisnu i reče: „Bože, onaj ko je izgovorio te stihove više
nije živ.“
Briznula je u plač i upitala ko mi je to rekao. „Moja rođaka Aziza“,
objasnih, „koja živi za naše sjedinjenje i koja je čekala da se vratim iz hamama
onog dana kada je trebalo da se venčam s njom, dok sam ja sedeo ispred tvog
prozora, kao hipnotisan, nepomičan poput statue na čijoj se glavi gnezde
ptice.“
Tad j oj ispričah da j e Aziza bila ta koj a j e odgonetnula sve nj ene znake i
poruke, i da njoj treba da zahvalimo za sve što se desilo, jer su mi njeni saveti
pomogli da uđem u vrt i zadovoljim žudnju koja mi je razdirala dušu.
Moja voljena uzdahnu i reče, kao da se obraća Azizi lično: „Kakva šteta,
Aziza, što si tako mlada toliko propatila.“ Tad poče da me nagovara: „Idi
odmah da je vidiš, pre nego što ispusti dušu.“
Pohitah nazad, duboko potresen, a kad stigoh do svog doma začuh plač i
naricanje i čuh da je moja rođaka umrla. Majka me napade, gušeći se u suzama.
„Neka ti Bog nikad ne oprosti za njen odlazak i neka te smatra jedinim krivcem
za njenu smrt.“
Priredili smo sahranu i pokopali je, a moja majka je neprestano pitala:
„Šta si učinio da je nateraš da umre od bola i tuge?“
„Ništa nisam učinio, majko“, odgovarao sam.
Ali ona nastavi da mi prebacuje, govoreći: „Ne verujem ti. Reci mi šta se
dešavalo između vas jer je Aziza na samrti otvorila oči i zamolila me da ti
prenesem da te nikad neće kriviti i da će se moliti da te Bog ne kazni jer si ti
samo doprineo da brže pređe iz ovog sveta u život večni. I tražila je da te
nagovorim da onoj koju viđaš svake noći kažeš: 'Vernost je dobra, a izdajstvo
loše.' Nadala se da će ti te reči iz nekog razloga pomoći, a dok je umirala rekla
je da te žali, i u ovom i u narednom životu.“

45
 Majka nastavi da plače i jeca, dodavši: „Moja Aziza ti je nešto ostavila, ali
je zahtevala da obećam da ću ti to dati tek kad vidim da plačeš i tuguješ za
njom.“
Pa ipak, uprkos dubokoj žalosti koju sam osećao zbog smrti svoje rođake,
svake večeri sam u uobičajeno vreme hitao ka vrtu, noseći u svom srcu samo
strast i želju da što pre budem sa svojom voljenom, razmišljajući samo o
njenom prelepom licu i zanosnom telu. Čim je spazila kako ulazim u vrt, moja
voljena upita za moju rođaku i ja odgovorih da je preminula. Ona se izvuče iz
mog naručja, rekavši: „Ti si je naterao da zažali zbog svoje mladosti i lišio je
života.“
Počeh da je ubeđujem da nisam odgovoran za njenu smrt i ponovili ono
što mi je Aziza na samrti poručila, rekavši: „Vernost je dobra, a izdajstvo loše.“
Začuvši te reči, moja voljena brižnu u plač, govoreći: „Neka se svemogući
Bog smiluje na Azizu jer te je spasla od mene čak i posle smrti. Ona je znala da
sam nameravala da ti naudim, ali budi uveren da to sad neću uraditi.“
Zatečen njenim rečima, zaprepašćeno upitah: „Da mi naudiš? Ali zar mi
nismo ljubavnici? Zar naša srca nisu zanavek vezana vernošću i samilošću?“
„Ti si još mlad“, odgovori ona, „i tvoje srce je nedužno, dok smo mi žene
sklone svakojakim lukavstvima. Moraš da mi obećaš da nećeš verovati
nijednoj ženi, mladoj ili staroj, nikom osim mene, pogotovo sad kad tvoja
rođaka više nije tu da te štiti.“
Tada me zamoli da je odvedem do Azizinog groba i ureza sledeće reči na
nadgrobni kamen:

Na prastarom grobu raste

Sedam crvenih anemona.
„Čija je grobnica ova?“, zapitah ja,
A zemlja reče: „Pažljivo gazi, jer ovde leži
Žena koja je iskreno volela.“

Pre odlaska, na grobu je ostavila milostinju za siromašne i nevoljne, za

pokoj Azizine duše.

Prošlo je godinu dana, ali me je moja voljena i dalje čekala svake noći, vrela
kao žeravica, a ja sam se i dalje poput orla obrušavao na nju. Pripijenih tela,
vodili smo ljubav sa velikom strašću, retko pominjući sirotu Azizu. A kad
bismo je pomenuli, moja voljena bi uvek uzdahnula i rekla: „Kako bih volela da
sam mogla da je upoznam i čujem njenu priču. Tad bih sigurno bila pažljivija.“

46
 Sve je bilo kako se samo poželeti može, sve dok me jednog dana, dok sam
išao ka vrtu, ne presretnu neka starica, upitavši da li sam voljan da joj
pročitam pismo koje je dobila od sina, o kome nije imala nikakve vesti još
otkako se otisnuo na dugu plovidbu.
Uprkos svom zanosu i želji da što pre vidim svoju voljenu, pristadoh da
joj pomognem. Pročitah pismo, uveravajući staricu da je njen sin živ i zdrav, i
nastavih svojim putem, ali starica krenu za mnom i upita da li sam voljan da
pismo pročitam i njenoj kćeri jer će ona samo tako poverovati da joj je brat
dobro. „Samo dođi u ovaj sokak i glasno pročitaj pismo“, molila je, „pa će te
moja kćer čuti i poverovati da joj je brat živ.“
Starica pohita ka kući da otvori vrata i tad spazih kako neko protura ruku
i uzima pismo, doviknuvši melodičnim glasom: „Jesi li to ti, majko?“ Ali kad
priđoh bliže starica me nagura u kuću i zaključa vrata, i shvatih da sam upao u
zamku. Pred sobom ugledah lepu zavodljivu devojku koja me jetko upita: „Reci
mi, Azize, šta ti je milije, život ili smrt?“
„Život, naravno“, odgovorih.
„Odlično! Onda se oženi mnome“, odvrati ona.
„Nikad se ne bih oženio curom kao što si ti!“ odbrusih.
„Ako se oženiš mnome, izbavićeš se od kćeri Alsavahija Aldavahija.“
„Ko je kćer Alsavahija Aldavahija?“
Začuvši to, devojka pozva svoju majku. „Dođi, majko. On tvrdi da ne
poznaje kćer Alsavahija Aldavahija!“
Podrugljivo se nasmeja, a njena majka joj se pridruži.
„Znači, ne znaš ko je ona?“, nastavi devojka, ne prestajući da se cereka.
„To je žena sa kojom provodiš svaku noć, već jednu godinu, četiri meseca i dva
dana, ona sa kojom se svake večeri sastaješ u vrtu i koja ubija svoje ljubavnike,
jednog za drugim. Ali zašto tebi još nije skinula glavu? Vidiš, to je ono što nas
zanima.“
Srce mi snažno zalupa dok sam je slušao. „Znači, ti je poznaješ?“, upitah.
„Da, poznajem je, kao vreme koje poznaje svaku nesreću“, odvrati
devojka. „Ali još ne znam kako si ti uspeo da se izvučeš.“
Tada im ispričah čitavu priču, o mojoj voljenoj i tome kako mi je Aziza
pomogla da budem sa njom. Na kraju ponovih Azizinu poslednju poruku:
„Vernost je dobra, a izdajstvo loše.“
„Sad shvatam“, reče devojka. „Jesi li svestan da su te njene reči spasle od
kćeri Alsavahija Aldavahija? Slušaj, ti si još mlad i ne znaš šta su sve žene
kadre da učine, a pogotovo prevrtljive starije žene. Zato je najbolje da se
venčamo. Neću tražiti ništa od tebe, osim da živiš sa mnom kao petao.“
„Kao petao? Otkud ja znam kako petao živi?“

47
 Devojka prasnu u grohotan smeh, baš kao i njena mati, i nastavi da se
smeje sve jače i glasnije, dok na kraju ne bupnu zadnjicom o pod, rekavši: „Šta
petao radi u životu, osim što jede, pije i prca? To je sve što ga zanima.“
Bio sam tako postiđen da nisam znao gde da gledam, ali mi ona bez
trunke stida naredi: „Hajde, prikupi snagu i spremi se da me prcaš najžešće i
najčešće što možeš!“
Tada se pojavi njena majka sa četiri svedoka. Pogledah ka vratima,
razmišljajući kako da pobegnem, ali devojka reče: „Sve je zatvoreno i
zaključano. Čak ni mrav ne bi uspeo da utekne odavde.“
Njena majka na brzinu zapali četiri sveće, a pisar sastavi bračni ugovor.
Devojka u svoje ime posvedoči da je dobila pun iznos koji je trebalo da
isplatim za ženidbu, i prvi i drugi deo, a potom isplati pisara i naredi svima da
se udalje. Nakratko nestade i vrati se nazad obučena samo u prozirnu
spavaćicu, baci se na krevet, pa poče da stenje i da se uvija, mrmljajući: „Sad
sam tvoja žena.“
Nastavi da me mami i doziva sve dok više nisam mogao da izdržim. Bacih
se na nju i zajedno stigosmo do vrhunca, vrišteći od radosti i ekstaze, tako
glasno da smo se čuli čak na ulici. Ali kad sam se ujutru probudio obuze me
strah i panika zbog onog što sam učinio, i zadrhtah pri pomisli da te noći
nisam otišao kod svoje voljene. Počeh žurno da se oblačim, grozničavo
smišljajući neki đavolski izgovor koji će moju voljenu uveriti da sam nedužan.
Ali devojka ustade iz postelje, stavi ruke na kukove i upita: „Kud si
krenuo? Zar ne znaš da ne možeš tek tako da izađeš iz kola u koje si se
uhvatio? Misliš da sam ja ista kao kćer Alsavahija Aldavahija, da možeš sa
mnom da provedeš noć i da ujutru klisneš? E pa, onda nešto moram da ti
kažem. Ova kuća je neprestano zaključana, i preko dana i preko noći, osim
jednog dana u godini.“
Preneražen tom vešću, počeh unezvereno da se osvrćem, tražeći način za
bekstvo. „Da sam na tvom mestu, ne bih traćila vreme na jalove pokušaje jer je
čitava kuća zapečaćena, sve kapije, sva vrata i svi prozori. Ali ne brini, imamo
dovoljno zaliha za godinu dana. Obećavam ti da ćeš jesti samo najbolju hranu i
da će silni meseci proteći u tren oka, ako umeš da živiš srećno i zadovoljno,
kao petao.“
Prasnula je u smeh i ja joj se pridružih, a onda se opružila preko kreveta,
strasno stenjući, i tako ostadoh zatočen sa njom, a negde pred kraj godine ta
žena mi rodi sina.
Početkom nove godine ogromne kapije se otvoriše, prozori i vrata
poleteše u stranu i vojska muškaraca banu unutra donoseći nove zalihe. Brzo

48
skočih na noge, misleći da mogu da idem, ali me moja supruga natera da
sačekam do večeri, rekavši: „Moraš da izađeš tačno u vreme kada si ušao.“
Bio sam prestravljen mišlju da će me zatočiti na još godinu dana, ali ona
održa obećanje i pusti me napolje, pod uslovom da se vratim pre nego što se
kapija zatvori. Natera me da se zakunem nad svetim Kuranom, mačem i
obećanjem razvoda da neću zakasniti. Po izlasku iz kuće odmah pohitah ka
vrtu i tamo zatekoh otvorenu kapiju i svoju voljenu kako sedi sa glavom
spuštenom na kolena. Izgledala je bolesno i slabo, ali se obradova kad me
ugleda. „Neka je slava Gospodu što te vidim živog i zdravog!“
„Kako si znala da ću večeras doći?“, upitah.
„Čekala sam te svake večeri punih dvanaest meseci“, odgovori ona.
Jurnuh ka njoj i stegoh je u zagrljaj i učini mi se da je naprasno živnula.
„A sad mi ispričaj šta ti se desilo“, reče glasom punim žudnje i
radoznalosti.
Sve joj potanko ispričah, a ona je sve vreme delovala mirno i pribrano,
kao da je shvatala situaciju. I tako, uljuljkan osećanjem mira i sigurnosti,
rekoh: „U zoru moram da se vratim svojoj ženi.“
Moju voljenu istog časa obuze strašan bes pa poče da vrišti i da me
prekoreva. „Mogla sam da te ubijem još na samom početku, da te tvoja rođaka
Aziza nije spasla.“
Osinu me pogledom nabijenim svom mržnjom ovog sveta i reče: „U
svakom slučaju, sad si oženjen i imaš sina i više mi nisi ni od kakve koristi.
Bogami, nateraću tu kurvu da zažali! Više nećeš postojati ni za nju ni za mene
jer ću ti prerezati grkljan kao jarcu.“
Počeh da drhtim od straha i da preklinjem za oproštaj, ali ona viknu iz
sveg glasa i deset robova se pojaviše niotkuda i pribiše me uz zemlju i vezaše
mi ruke i noge, dok je ona oštrila ogroman nož, ne obazirući se na moje vapaje.
„To je najmanje što mogu da učinim. Tvojim pogubljenjem osvetiću tvoju
sirotu rođaku.“
Umalo ne padoh u nesvest kad ugledah nož u njenoj šaci. Nastavili da
preklinjem, da prizivam Boga, ali uzalud, jer je i dalje oštrila nož. Kad mi je
prišla, Bog me nadahnu da povičem: „Vernost je dobra, a izdajstvo loše!“
Čuvši te reči, moja voljena, koja je pretila da postane moj dželat, povika:
„Budi uveren da te je tvoja rođaka ponovo spasla, čak i sa onog sveta.“
Odahnuh od olakšanja, ali ona nastavi: „Pa ipak, neću te pustiti da tek
tako odeš. Moram da ti ostavim ožiljak kog ćeš se stideti dok god budeš živ. I
da se osvetim toj drolji.“
Tad naredi robovima da zapale vatru i dvojica sedoše preko mene, ne
dopuštajući mi da mrdnem, a ona mi odseče penis. Ispustili grozomoran urlik i

49
izgubih svest, povrativši se tek kad mi je dala da popijem pehar vina i rekla:
„Sad možeš da ideš gde god hoćeš.“
Šutnu me iz sve snage i ja se pridigoh sa zemlje i krenuh teturavim
korakom ka domu svoje žene i deteta, mada ni sam ne znam kako sam stigao
tamo. Sruših se pred vratima, koja i dalje behu otvorena, i izgubih svest.
Kad sam se osvestio ležao sam u krevetu a moja žena je dovikivala svojoj
majci: „Dodi da vidiš! Aziz je postao žensko!“
Tada me savlada dubok san a kad sam se probudio ležao sam na sokaku,
ispred zaključane kapije. Počeh da plačem i cvilim, s mukom se pridižući, kao
insekt sa slomljenim krilom. Išao sam sve dok ne stigoh do svog doma. Iznutra
začuh majčine očajne vapaje: „Gde je moj Aziz? Da li je živ ili mrtav?“
Kad me ugleda, majka se baci na kolena i poče da ljubi zemlju,
zahvaljujući Gospodu što sam živ, ali me noge tada izdadoše pa se sručih pred
njom, nemoćan da bilo šta izustim, smožden silinom bola.
Za nekoliko dana sam se dovoljno oporavio da majci ispričam šta mi se
desilo u šakama kćeri Alsavahija Aldavahija. Majka ponovo zahvali Bogu što
mi je poštedeo život i što me ta žena nije zaklala. Brinula je o meni i negovala
me sve dok nisam povratio snagu. Kada sam konačno ustao iz postelje,
zagledah se u mesto gde je moja rođaka Aziza nekad sedela i plakala,
recitovala svoje stihove i čekala da se vratim kući, morena patnjom i
ljubomorom. Moja bezobzirnost joj je teško padala, ali je sve podnosila ćutke i
sa ogromnim strpljenjem. Počeh da plačem, zapomažući: „Aziza, Aziza!“
„Sine, sad zaslužuješ da vidiš šta ti je tvoja rođaka ostavila“, reče mi
majka.
Izašla je iz sobe i vratila se sa malom kutijom iz koje je izvadila maramicu,
umotanu u komad platna, i neko pismo. Bila je to maramica sa izvezenom
slikom gazele, koju sam dobio od kćeri Alsavahija Aldavahija. Pismo je bilo od
Azize, sa upozorenjem da se ne vraćam kod svoje voljene ako počne loše da se
ophodi prema meni. „Sačuvaj ovu gazelu“ napisala je, „jer ona me je tešila u
trenucima kad si bio daleko od mene. Znam da ćeš me se sećati, ali tek kad
više ne budem tu da te štitim, i da ćeš misliti na mene sa ljubavlju i nežnošću,
ali tek kad postane prekasno.“
Kad sam pročitao Azizino pismo zapadoh u duboku tugu i očajanje.
Uzdahnuo sam, gorko se zapitavši: Šta se desilo s mojom dobrotom i samilošću,
mojim srcem i umom, dok sam gledao svoju rođaku ophrvanu takvim bolom i
tugom? Razmišljao sam samo o sebi.
Plakao sam i plakao, i moja majka zajedno sa mnom, i noćima nisam
mogao da spavam. Čim bih zatvorio oči, ugledao bih Azizu kako me čeka onog
dana kad je trebalo da se venčamo, sećao se kako sam je u besu šutnuo i kako

50
je sipala ružinu vodicu preko mene da me oživi, kako je objašnjavala i tumačila
postupke moje voljene. Njeno lice mi je neprestano izranjalo u mislima, puno
praštanja, uprkos bolu koji joj je razdirao dušu, izjedajući je kao što moljac
izjeda drvo. Gledao sam kako lagano kopni, pred mojim očima i zbog mene,
dok su mi u ušima odzvanjale njene reči: Kad bi zatražio da ti dam svoje oko,
rođače, sama bih ga iskopala iz očne duplje.
Prolazili su dani i noći, potom nedelje i meseci, a Azizino lice nije izbijalo
iz mojih misli i njen glas nije prestajao da mi odzvanja u ušima. I dalje sam
čuo, iznova i iznova, kako mi govori: Kad bi zatražio da ti dam svoje oko,
rođače, sama bih ga iskopala iz očne duplje. I tako sam jednog dana iskopao
vlastito oko, vičući iz sveg glasa, uprkos nepodnošljivom bolu: „Kad bi
zatražila da ti dam svoje oko, rođako Aziza, sam bih ga iskopao iz očne duplje.“
Odbacio sam sva životna zadovoljstva, koja me u prošlosti načiniše tako
sebičnim, bezobzirnim i ravnodušnim prema tuđoj patnji, želeći da se iskupim
za svoju surovost prema rođaci Azizi. Počeo sam da pomažem nevoljnima i
nesrećnima, malo-pomalo shvativši da mi je to iskopano oko donelo mir i
spokoj. Skitao sam po belom svetu, koristeći nebo i zvezde kao pokrivku, i
zemlju kao postelju, sve dok ne stigoh do Bagdada. Tu krenuh nasumičnim
putem, koji me dovede do nekog derviša sa iskopanim okom, nalik meni. I on
je tragao za večnom istinom. Pričali smo sve dok nije pala noć, a tad na nas
nabasa treći derviš pa odlučismo da zajedno potražimo konak. Sudbina nas
nanese pred vaš prag, i vi nas velikodušno primiste pod svoj krov, i tako sad
stojim ovde, čekajući vašu presudu.

Derviš zaćuta.
„Potapši se po glavi i odlazi“, reče mu gazdarica.
Ali derviš odgovori: „Ako plemenita gospa dopusti da ostanem i čujem
priče ostalih gostiju, bio bih joj duboko zahvalan.“
„Dobro, onda ostani“, odgovori ona.
Tad pred njih istupi drugi derviš i poče da priča.

51
 Priča drugog derviša

POŠTO TAKO ZAHTEVATE, ISPRIČAĆU VAM NADASVE RETKU I ZBUNJUJUĆU PRIČU O TOME
kako sam izgubio desno oko. Rodivši se kao sin persijskog kralja, odrastao
sam u palati koja je u mojim očima delovala kao nepregledno more znanja. Još
od malih nogu pokazivao sam veliku strast za učenjem, žudeći da upoznam i
shvatim svet koji me okružuje. Kad bih se zagledao u nebo posuto zvezdama i
planetarna glasno sam se čudio, želeći da dokučim njihove tajne. Kad bih video
kako jabuka pada sa drveta, tražio sam od odraslih da mi objasne zašto je
jabuka pala na zemlju umesto da poleti ka nebu.
I tako je moj otac pozvao najuglednije učenjake, vrsne poznavaoce
književnosti, religije, nauke i umetnosti, da me upoznaju sa svojim blagom i
upute u tajne vaseljene. Kako su godine prolazile, zaljubio sam se u umetnost
pisanja, očaran spoznajom da, ako umočim pero u mastilo i skliznem vrškom
po papiru, mogu da izrazim najdublja osećanja, i to svakog puta drugačije.
Takođe sam primetio da se moj rukopis menjao zavisno od reči koje sam pisao
i njihovog značenja. Provodio sam sate usavršavajući ovo ili ono slovo i naučio
da pišem tako da moje reči izgledaju kao nacrtane, da im po želji podarim
oblik konja, gazela, sokolova, rečnih tokova, dugih trepavica, pa čak i usana. A
kad bi neko pomenuo kako imam izvanredan dar za kaligrafiju, smerno sam
dodavao da se takođe zanimam za poeziju i nauku. Sreća ubrzo uperi prstom
na mene i moja slava se proširi po čitavom kraljevstvu, sve do Bilad el Šama,
pa čak i do Indije, čiji me vladar pozva da mu dođem u posetu, da razmenimo
svoje ideje i umeće, jer i on beše vrstan kaligraf i minijaturista, i zaljubljenik u
nauku. Indijski kralj je obećao mom ocu da će brinuti o meni kao da sam mu
rođeni sin, i otac me tako posla na put, sa brojnom pratnjom i povorkom
kamila natovarenih skupocenim darovima. Čim smo zašli u pustinju, zahvati
nas strašna peščana oluja, preteći da nas proguta, ali ubrzo shvatismo da to
nije oluja već horda pljačkaša koji su krenuli na nas. Kad počesmo da ih
molimo za milost, objašnjavajući da smo krenuli u posetu indijskom kralju, oni
samo slegnuše ramenima.
„Šta nas se to tiče? Mi nismo podanici indijskog kralja, niti se nalazimo na
njegovoj teritoriji.“

52
 Razbojnici pobiše one koji su pokušali da me odbrane i da zaštite kamile i
njihov tovar, a kad se obrušiše na blago iskoristih priliku da šmugnem u
pustinju, zajedno sa još dvojicom preživelih, koji krenuše u drugom pravcu.
Tad očajno shvatih da sam koliko juče bio bogat i silan, a danas bedan i
bespomoćan, da sam doskora imao tako brojnu porodicu da nisam mogao da
prebrojim sve njene članove, a da sam sad ostao potpuno sam. Ja, koji sam
poznavao svaki kamen u svom kraljevstvu, bio sam izgubljen u tuđoj zemlji.
Hodao sam i hodao. Nakon dugih dana gladi i žeđi, iscrpljen i neispavan,
stigoh do nekog grada, kao list nošen vetrom. Jedva sam se držao na nogama,
ali prikupih snagu i krenuh ka bazaru, gde naiđoh na krojača koji je sedeo
pred svojom radnjom. Pozdravih ga i on mi ljubazno uzvrati, i to me ohrabri
da mu kažem ko sam i šta sam. Krojač me odmah uvede u radnju i reče mi da
nikom ne otkrivam svoje poreklo jer je kralj te zemlje bio zakleti neprijatelj
mog oca. Potom mi dade da jedem i pijem i smesti me u jedan sobičak da
spavam. Posle dva dana krojač me zapita da li znam neku veštinu od koje bih
mogao da zarađujem za život. Kada mu rekoh da dobro poznajem nauku,
poeziju i kaligrafiju, on odgovori: „Takve veštine ovde nisu na ceni.“ Pošto sam
bio snažan i spretan, predloži mi da postanem drvoseča. Dao mi je sekiru i
kanap i upoznao me sa ostalim drvosečama, rekavši: „Čuvaj se i neka je Bog s
tobom.“
Drvoseče me povedoše duboko u šumu. Kad sam zamahnuo sekirom ka
prvom stablu, upitah se kako je moguće da ja, kraljević koji je voleo nauku,
poeziju i kaligrafiju, postanem drvoseča? Ali želja za životom i opstankom
natera me da zamahnem iz sve snage, kao da se svetim zloj sudbini. Prikupio
sam nasečena drva, stavio zavežljaj na glavu i krenuo ka pijaci. Polovinu
zarađenog novca potrošio sam na hranu, a drugu polovinu sam sačuvao. Tako
sam živeo godinu dana, sve dok se jednog dana nisam otisnuo duboko u šumu,
gde nabasah na skupinu drveća koje je bilo tako zbijeno kao vlasi u mojoj kosi.
Pronađoh jedan panj i dok sam ga iskopavao sekirom udarih u mesingani
prsten pričvršćen za neku dasku. Podigoh dasku i ispod nje ugledah neko
stepenište, pa krenuh da se spuštam. Kada sam stigao do dna, obreh se u
veličanstvenoj podzemnoj palati koja je tako blistala kao da se nalazila pod
jarkim suncem, a ne duboko u utrobi zemlje. Stajao sam kao začaran, zureći u
svetlucave zlatne stubove, raskošne stolove i stolice, a onda, krenuvši dalje,
spazih mladu ženu blistavog lica, sjajniju od sveg zlata oko mene. Nisam
mogao ni glasa da pustim, ali ne zbog njene velike lepote, već zbog
dostojanstva koje je zračilo iz nje, kao da je stajala nasred raskošnog dvora
prepunog ljudi, umesto u toj džinovskoj podzemnoj palati. I ona mene spazi,
ali se ne pomeri, što me natera da se ukopam u mestu, pomislivši da će to

53
čudesno stvorenje nestati ako napravim još jedan korak. Žena tad prozbori
beskrajno umilnim glasom: „Ko si ti, čovek ili demon?“
„Ja sam ljudsko biće, gospo moja“, odgovorih.
Čuvši moj odgovor, devojka odahnu i upita: „Šta te dovodi ovde?“
Potom, ne sačekavši moj odgovor, nastavi: „Ti si prvo ljudsko biće koje
sam videla u poslednjih dvadeset pet godina.“
„Živiš pod zemljom već dvadeset pet godina?“, zapanjeno upitah.
„Jedan demon, unuk samog Satane, ukrao me je u noći mog venčanja i
odleteo sa mnom, i otad me drži zatočenu u ovoj palati. Samo jednom u deset
dana dolazi da provede noć sa mnom jer je oženjen i ima decu, pa ne želi da
njegova supruga nešto posumnja. Ako mi zbog nečeg zatreba, treba samo da
dodirnem obe strane onog talismana“, rekla je, pokazavši ka vratima spavaće
sobe, „i on će se odmah stvoriti ovde.“
„Ja sam sin persijskog kralja i krenuo sam na put, u posetu kralju Indije,
ali nam razbojnici postaviše zasedu, pobiše moje pratioce i kamile i opljačkaše
naše blago. Uspeo sam da pobegnem, trčeći koliko me noge nose, sve dok
nisam stigao do ovog grada, gde postadoh drvoseča, pa sad zarađujem za život
skupljajući drva u šumi.“
Mlada žena uzdahnu, rekavši: „Budi uveren, kraljeviću moj, da ova
blistava palata nije ništa bolja od mračne tamnice u kojoj vladaju samo tuga i
umor!“
Osmehnuh se, utešno rekavši: „Onda mi je drago što me sreća dovede
ovde, da raspršim tvoju tugu i odagnam svoje jade.“
Devojka mi uzvrati osmehom. „Demon je bio ovde pre četiri dana, što
znači da neće dolaziti narednih šest. Hoćeš da ostaneš sa mnom dok ne kucne
čas da se vrati?“
Radosno prihvatih poziv, zahvalivši joj na ljubaznosti, a ona me odvede u
raskošno kupatilo kakvo još nikad i nigde nisam video, čak ni u dvorcu svog
oca, sa česmama iz kojih je tekla vruća voda namirisana parfemom i mošusom.
Kad sam se okupao, videh da mi je ostavila lepu novu odoru, te se obukoh i
izađoh napolje, zatekavši svoju domaćicu kako me čeka za stolom punim
neobične i egzotične hrane. Jeli smo i pričali, uživajući u druženju sve dok nam
se nije prispavalo, a onda provedosmo noć u zasebnim odajama. Ujutru se
probudismo čim nam je veštačka svetlost okrznula očne kapke, srećni što smo
zajedno. Proveli smo dan zabavljajući jedno drugo, smejući se i šaleći. Kada
smo uveče seli za trpezu, devojka iznese opletenu bocu sa izvrsnim vinom, i
kad popih skoro pola boce počeh da je molim da mi se pridruži u piću. Ona mi
udovolji pa se još više zbližismo, ispunjeni pukom radošću, uživajući u svakom
trenutku.

54
 Tada je upitah da li ima pero i mastionicu i ona otrča u sobu da ih donese.
Kada se vratila sa pisaćim priborom, obuze me neka tuga i istovremeno neki
spokoj. Uzeo sam pero, ponovo sjedinjen sa svojom umetnošću, nakon dugih
meseci ispunjenih košmarom. Podigoh glavu, zagledavši se u devojku, koja je
sad postala deo mog života, i počeh da ispisujem reči: Hvala ti, Gospode,
najveštije i najpažljivije što sam mogao, koristeći tultsko pismo, kaligrafsku
formu u kojoj slova izgledaju kao da se naslanjaju jedno na drugo, da se njišu i
stapaju, da se protežu i tonu u san. Kada sam završio sa pisanjem, primetih da
je moja rečenica poprimila obličje neke devojke: tačkice iznad slova bile su
njene oči, slovo S je podsećalo na usta, slovo R na dugu devojačku kosu, slovo
L na izduženi nos, slovo N na ženska nedra. Kada se prepoznala u toj kitnjastoj
rečenici, devojka privi papir uz grudi i ushićeno me zagrli.
Zaljubio sam se u nju, i ona u mene, i tako se prepustismo ljubavnim
dražima, spavajući u njenom velikom krevetu, zajedno sa tom rečenicom, koja
je spavala između nas, gledajući kako se grlimo, kao da jedno drugo
pokušavamo da spasemo od utapanja. Ali moje blaženstvo se rasprši za samo
nekoliko sati, kada se probudih usred noći, sa osećanjem da mi težak kamen
pritiska grudi. Osvrnuh se po sobi i kad mi pogled pade na talisman prikačen
za vrata, setih se da je ona stvarno bila ljubavnica jednog demona, i to ne bilo
kog već Sataninog unuka lično, i da ležimo u podzemnoj palati skrivenoj ispod
šume, i da ću za četiri dana morati da se rastanem sa njom. Kad mi ta
poslednja misao prođe kroz glavu, probudih je i prošaptah: „Lepotice moja,
dopusti da te izbavim iz ove tamnice i da te oslobodim tog demona, da
pronađem put do mog kraljevstva pa da se zajedno vratimo tamo, gde ćeš
postati moja princeza i gde ćemo zanavek srećno živeti.“
Devojka prasnu u smeh. „Ne budi pohlepan, ljubavi moja. Zar ti nije
dovoljno da devet dana budeš ovde sa mnom, a da me samo desetog prepustiš
demonu?“
Ali moja strast beše jača od razuma. „Zar možeš makar na trenutak da
osetiš da si stvarno živa dok čamiš pokopana ispod zemlje pod ovom lažnom
zaslepljujućom svetlošću? Želim da ti pokažem pravi dan i predivan svet koji
se nalazi tamo gore. Sunce, mesec i pravu noć, sve čega si tako dugo bila
lišena.“
Ali ona ostade pri svome. „Zar ne znaš da čovek treba da bude zadovoljan
onim što ima? Devet dana za tebe, i samo jedan za demona.“
„Shvatam da te strah navodi da podnosiš nepravdu koja te je zadesila u
demonovim šakama, ali ne mogu da shvatim kako možeš da se pomiriš sa
mišlju da zauvek ostaneš sa njim.“

55
 Devojka na to brižnu u plač. „Dugo sam bila neutešna. Pala bih u nesvest
čim bih ga pogledala, ali navika i samoća me naučiše da prihvatim njegov
izgled i njegovo društvo.“
Počeh da kiptim od besa, urlajući: „Ne, ne mogu više da podnesem da
čamiš u ovom paklu. Kunem se pred Bogom da ću se uhvatiti ukoštac sa tim
demonom i da ću mu se osvetiti. Moram da ga ubijem.“
Jurnuh ka talismanu, ali devojka skoči i poče da me moli. „Preklinjem te
da ne diraš taj talisman. Ako to učiniš, oboje smo gotovi. Odlično poznajem
demona i njegovu narav.“
Potom reče:

Ako za rastankom ne žudiš,

Molim te da se uzdržiš,
Jer ljubomora ljubav ubija
I osudu nebesku priziva.

Ali ja ostadoh gluv za njene reči. Hteo sam da pobijem sve demone na
svetu, da ih zbrišem sa lica zemlje, i čvrsto sam naumio da krenem baš od
njega. Skočih na talisman i razbih ga u paramparčad. Palata se odmah zatrese,
munje počeše da sevaju a gromovi strašno zatutnjaše. U tom času, kao da mi je
vino naprasno isparilo iz mozga, očajno povikah: „Šta se dešava?“
Devojka odgovori glasom koji je pozivao na uzbunu, ne zato što je brinula
za sebe več što je strahovala za mene. „To je demon. Beži i spašavaj glavu!“
U jednom skoku stigoh do stepeništa i počeh dabežim, ostavivši sekiru i
kanap za sobom. Kad stigoh do poslednjeg stepenika, videh kako se začarana
palata čepa napola i kako se demon pojavljuje u sredini, zagrmevši glasom koji
je kipteo od besa i ozlojeđenosti. „Šta je bilo? Što si me zvala?“
Devojka brže-bolje odgovori: „Osetila sam nepodnošljiv bol u stomaku i
popila malo vina, ali me ono ošamuti pa padoh na talisman i slomih ga.“
Demon se strašno rasrdi. Njegov bes ne beše ni nalik zemaljskom besu i
kad zaurla na nju stepenice pod mojim nogama zadrhtaše kao da će se
raspasti.
„A otkud ova sekira i konopac ovde, droljo? Ne možeš da porekneš da je
to moglo da donese samo ljudsko biće?“
„Prvi put vidim te stvari. To ti se sigurno prikačilo za odeću dok si
dolazio“, bezazleno odgovori devojka.
Ali demon se nije dao zavarati. Zalepi joj tako snažan šamar da mi se srce
zgrčilo od bola. Tad joj strgnu odeću, veza joj ruke i noge za četiri koca i poče

56
da je šiba mojim kanapom, da izvuče priznanje. Njeni urlici i vapaji ispuniše
čitavu palatu, odzvanjajući mi u ušima, i kad više nisam mogao da izdržim
preskočih poslednji stepenik i utekoh. Kad sam se izvukao na lice zemlje, moja
agonija i očajanje zbog devojčine sudbine pretvoriše se u gnušanje nad onim
što sam učinio. Nisam mogao da shvatim kako sam mogao da budem tako
bahat i sebičan da uzrokujem takvu tragediju. Ali uprkos tome vratih dasku na
mesto i prekrih je travom i zemljom. Pronadoh naramak drva koja sam
prikupio pre nego što sam nabasao na tajni prolaz i pohitali nazad ka
krojačevoj radnji. On vrisnu od radosti kad me ugleda. „Mislio sam da je neki
od neprijatelja tvog oca otkrio ko si i ubio te!“
Nisam mu rekao šta se desilo, niti sam pomenuo kud su mi nestali sekira i
kanap. Kasnije sam gorko zažalio zbog toga. Bilo bi bolje da sam mu rekao
nego što sam čamio u svom sobičku, gorko se kajući i prebacujući sebi, hiljadu
puta zaredom, što sam se tako grozno poneo i ostavio onu devojku razapetu
na podu da trpi stravične muke. Bio sam smožden tugom i osećanjem krivice
što više nikad neću videti devojku u koju sam se zaljubio, telom i dušom, i što
više nikad u životu neću iskusiti istinsku radost, čak i ako uspem da se vratim
u svoj zavičaj i među svoju porodicu. Ništa nije moglo da se poredi sa njom.
Tad krojač banu u moj sobičak. „Pred vratima je neki starac koji želi da ti
vrati sekiru i kanap. Pitao je druge drvoseče i oni su prepoznali tvoj alat, i
objasnili mu gde da te pronađe.“
Udovi počeše da mi drhte i sva krv mi nestade iz lica dok sam se mahnito
osvrtao, razmišljajući kako da uteknem.
„Šta ti je? Šta se dešava?“ upita krojač.
Pre nego što sam stigao da odgovorim, pod se rascepi i neki starac banu
pred mene, držeći moju sekiru i kanap. „Je li ovo tvoje?“, upita.
Ne sačekavši da odgovorim, zgrabi me oko struka i odlete sa mnom,
visoko među oblake, gde me je vetar šibao po licu, sve dok se ne obresmo u
podzemnoj palati. Ugledah onu devojku razapetu na podu, kao da je mrtva,
krvavog tela i uplakanog lica.
Demon me baci na zemlju i povika: „Hej, droljo! Vidi koga sam ti doveo!“
Zgrabi me za stopalo, vukući me ka njoj. „Zar ovo nije tvoj ljubavnik?“ upita.
Devojka pogleda u mene snenim očima, ne kriveći me za nesreću koju sam joj
doneo, i reče: „Ne poznajem tog čoveka. Nikad u životu ga nisam videla.“
„Poričeš da poznaješ ovog ovde, koji je uzrok tvoje kazne?“ zaurla demon.
„Zar želiš da te lažem da bi mogao da ga ubiješ bez razloga i sažaljenja?“,
prošapta devojka.
„Ako govoriš istinu, i ako ga stvarno ne poznaješ, onda ti neće teško pasti
da mu odrubiš glavu.“

57
 Demon je natera da ustane, prekri njeno izmučeno telo i pruži joj svoj
mač. Ona ga uze i krenu ka meni. Zagledah se u nju, pokušavajući da joj kažem
da tražim samo oproštaj za ono što sam učinio, ali na njenom licu i snenim
očima ne pročitah ništa osim ljubavi. Sigurno smo zurili jedno u drugo duže
nego što smo smeli jer demon priđe i pažljivo nas odmeri. Naterah sebe da
skrenem pogled, a ona baci mač i reče: „Ne mogu da odsečem glavu čoveku
koga uopšte ne poznajem!“
„Tako znači! Tvoje odbijanje potvrđuje da je ovaj muškarac stvarno tvoj
ljubavnik. Time si priznala svoj zločin i prevaru.“
Demon se tada okrenu ka meni. „A ti, ljudski stvore, da li poznaješ ovu
ženu?“
Zagledah se u nju, želeći da je uverim da je neću izdati čak ni po cenu
vlastitog života. „Kako mogu da je poznajem kad nikad nisam bio ovde?“
„Onda ti neće teško pasti da joj odrubiš glavu“, odvrati lukavi demon.
„Hajde, učini to. Oslobodiću te ako me uveriš da me ipak nije prevarila.“
Uzeo sam mač, rekavši: „Sa zadovoljstvom.“
Ali devojka pogrešno shvati moj odgovor i prekorno se zagleda u mene.
„Znači, tako mi vraćaš?“, upita.
Ošinuh je pogledom, prestravljen mišlju da će nas demon prozreti,
pokušavajući da joj očima kažem: Spreman sam da dam život za tebe.
Tad bacih mač na zemlju i povikah: „Demonu, kako možeš da dopustiš da
jedan muškarac ubije ženu koja je odbila da njega ubije bez valjanog razloga?
Kako mogu da živim sa takvim nedelom na savesti? I zašto je ne ostaviš na
miru? Preklinjem te, dobro se zagledaj u ovu ženu i reci mi ako grešim kad
kažem da je pretrpela takve muke da će je duša i onako svakog časa napustiti.
Zašto ne digneš ruke od nje?“
Ali moje reči još više rasrdiše demona.
„Znao sam!“ povika. „Vas dvoje ste se urotili protiv mene. Vređate moju
pamet i moju moć i povrh toga raspirujete moju ljubomoru!“
Izvukao je mač i odsekao devojčinu ruku, koja polete kao zvezda padalica
i pade na pod, dok je sečivom zamahivao ka drugoj.
Mlada žena mi uputi poslednje zbogom pre nego što demon zamahnu ka
njenoj glavi i ostavi je da se uguši u vlastitoj krvi. Padoh u nesvest od užasa, a
kad sam došao sebi skočih na noge, spreman da dočekam demona, urlajući:
„Hajde, šta čekaš, ubij i mene! Oslobodi me ove agonije jednom zasvagda!“
Ali demon reče: „Ne, neću te ubiti, ljudski stvore, jer nisam siguran da me
je prevarila sa tobom. Daj da ti vidim ruke.“
Zgrabio je moje šake, naherio glavu i pažljivo se zagledao. Krv mi se
sledila u žilama. Možda je taj demon mogao da pročita istinu u linijama na

58
mom dlanu? Ali demon zbunjeno promrmlja, glasom od koga zidovi zadrhtaše.
„Koliko vidim, ove šake su grube, ispucale i otečene, kao da znaju samo da oru,
da kuju gvožđe, da redaju cigle i seku drva.“
Kada je pomenuo seču drva pokušah da smirim uzdrhtale šake kako se ne
bih odao.
„Siguran sam da sekira i kanap pripadaju tebi“, nastavi demon.
U tom trenutku sam već video kako se stropoštavam u pomahnitalo more
smrti, ali demon me izvuče na površinu, rekavši: „Ali otkud to da jedan
drvoseča bude vičan kaligrafiji? Gde su mu oni dugi savitljivi prsti?“
Spustio je moje šake i iz pojasa izvadio papir na kome sam napisao onu
kratku rečenicu. „Hajde, uzmi ga“, rekao je, gurnuvši papir ka meni.
Uzeo sam papir i okrenuo ga naopačke. Kad to vide, demonovo lice se
smrači od srdžbe. Ljutito okrenu papir na pravu stranu i reče: „Hajde, pročitaj
šta tu piše. Ako uspeš, poštedeću ti život.“
„Ali kako da pročitam kad je ovo samo crtež bez slova?“ odvratih.
Demon uzdahnu, dugo i glasno, otkrivajući svoju ozlojeđenost i
zbunjenost. Uhvatih se za tu slamku i počeh da ga preklinjem.
„Molim te, pusti me! Budi uveren, demonu, da sam danas prvi put video
tvoju ljubavnicu.“
„I dalje nisam siguran da me je prevarila sa tobom. A opet, ne mogu da te
pustim a da ti bar malo ne naudim.“
Bacio je papir na zemlju i počeo da ga gazi, pažljivo posmatrajući moje
lice, tražeći znake tuge ili žaljenja. To me navede na pomisao da je sigurno
shvatio da je onaj koji je napisao tu rečenicu osećao veliku strast prema
njegovoj dragani. I zato sam se pravio da ne razumem zašto to radi, mada mi
se činilo kao da mi gazi po srcu.
Demon odjednom prestade i reče: „A možda si drvoseča koji voli
kaligrafiju? Pitam se šta da ti uradim. Da li je bolje da ti iskopam oko ili da ti
otfikarim ruku?“
Ponovo počeh da ga preklinjem, govoreći: „Ali moj posao je da kupam
mrtvace.“
Demon donese pero i nož pa pribi svoje lice tik uz moje, rekavši:
„Iskopaću ti oko da više ne možeš da pišeš. Mogao bih da ti oduzmem život, na
što sporiji i bolniji način, ali bolje da ti iskopam oko jer ćeš tako plašiti decu i
sablažnjavati odrasle.“
„Molim te, moraš da mi veruješ“, zavapih.
„Možda tvoje oko nije upravljalo šakom koja je pisala ona kitnjasta slova,
ali je ipak videlo moju ljubavnicu!“, odvrati on.

59
 Krenuo je ka meni, stiskajući pero, i ja počeh prestravljeno da vrištim, ali
oko mi već sledećeg časa izlete iz duplje. Krv mi pokulja iz srca i mozga,
izlivajući se kroz očnu duplju, zajedno sa suzama, dok sam izbezumljeno
vrištao, kao da su ti krici mogli da me vinu u vazduh i izbace na šumsko tlo.
Vrištao sam i vrištao, očajno šireći ruke. „Oh, živote moj! Zašto sam morao
da budem razdvojen od svog oca, majke i zavičaja, da nastradam od razbojnika
koji su pobili moje pratioce i kamile i poharali moje blago, i da potom
postanem drvoseča koji je uzrokovao smrt jedine žene koju sam u životu
voleo? I kao da sve to nije dovoljno, demon mi je sad iskopao oko!“
Hodao sam dugo, bez svrhe i cilja, sve dok nisam shvatio da nisam izgubio
samo oko, već i uši i jezik, da su mi sva čula odumrla.
Tada sam obrijao kosu i obrve, navukao crni vuneni ogrtač i počeo da
skitam po svetu, pokušavajući da zaboravim da sam uzrokovao smrt mlade
žene koja je bila blistavija od sunca i meseca. Ona je umrla u velikim mukama
zbog moje pohlepe i sebičnosti, zato što u srcu nisam imao ni mrvu mudrosti i
saosećanja, čak ni dok me je preklinjala da ne pipam talisman. Bio sam
upozoren da ćemo oboje nastradati ako to učinim, ali bio sam tako zaslepljen
da nisam shvatao u kakvu nesreću srljam, čak ni kada je izgovorila stihove:

Ako za rastankom ne žudiš,

Molim te da se uzdržiš,
Jer ljubomora ljubav razara
A izdaja smrt strasti priziva.

Na svojim putovanjima sam više puta čuo da je Harun el Rašid,

zapovednik vernih, uvek spreman da sa velikom samilošću sasluša one koje je
zadesila nesreća. I zato sam rešio da posetim Bagdad i pronađem način da
stignem do njega kako bih mu ispričao svoju životnu priču.
I tako danas stigoh u Bagdad, gde naiđoh na derviša sa jednim okom, koji
mi reče da je i on samo posetilac u ovom gradu, i kad smo malo popričali
sretosmo trećeg derviša, takođe sa samo jednim okom. Potom zajedno
krenusmo kroz grad, tražeći neki konak, i promisao božja nas dovede do vašeg
krasnog doma.

Gospodarica kuće mu reče: „Potapši se po glavi i odlazi.“

Ali derviš odvrati: „Da li bi milostiva gospa dopustila da ostanem i čujem
priče ostalih?“
„Dobro, onda ostani“, odgovori gazdarica.

60
 Treći derviš pohita ka sredini odaje, pokloni se pred gazdaricom i
nakratko utonu u misli, ispustivši težak uzdah i brišući suzno oko, a onda
drhtavim glasom započe svoju priču.

61
 Priča trećeg derviša

OH, KAKO BIH ŽELEO DA MOJA PRIČA LIČI NA PRIČE DVOJICE DERVIŠA SA KOJIMA SAM DOŠAO
ovde. Ali me život i iskustvo naučiše da kajanje ništa ne menja i ništa ne
donosi, osim večne tuge i bola.
Dame i gospodo, ja se nisam rodio kao sin trgovca ili vladara koji upravlja
velikim carstvom, već kao sin pomorca koji je najviše od svega voleo more i
putovanja. Dok sam bio dečak, otac me je svuda vodio sa sobom, ali kad
navrših osamnaestu godinu, moja majka ga zamoli da me više ne vodi na
pučinu i da me ostavi u Bagdadu. Htela je da se oženim i dobijem decu pre
nego što se ponovo otisnem na more. Otac ju je poslušao i otplovio bez mene, a
ja sam se radovao toj promeni jer sam sebe oduvek zamišljao u društvu žena,
što više žena, tek stasalih devojaka i mladih žena, kao i dama u zrelim
godinama, razmećući se pred svojim prijateljima kako sam živeo sa onoliko
žena koliko ima kamenčića na obali, kojima samo njihov stvoritelj zna tačan
broj. Majka mi je pronašla prelepu nevestu, kći jednog trgovca. Mada je pre
toga nikad nisam video, zaljubio sam se u nju čim sam joj podigao veo sa lica i
ugledao njene stidljive spuštene trepavice, a kad sam začuo njen umilni glas,
srce mi je još snažnije zaigralo. I tako smo se venčali, živeći u miru i slozi, a ja
sam se zaposlio u prodavnici tepiha koja je pripadala nekom persijskom
trgovcu, pazeći na njegovu radnju i kad jeste i kad nije bio tu, jer je često
provodio nedelje i mesece na putovanjima i vraćao se nazad sa tovarima
punim svilenih i vunenih tepiha. Moja žena ubrzo ostade trudna i rodi mi sina,
kome sam dao ime po svom ocu, a potom rodi još jednog dečaka, koga je
odgajala brižno i savesno, zajedno sa starijim sinom, i tako nastavismo da
živimo kao što golubovi žive, u pesmi, veselju i ljubavi.
A onda se jednog dana moja žena razbole i poče da se batrga po krevetu
kao zmijski jezik, mučena bolovima i nesanicom. Pila je kuvane trave i
masirala stomak raznim uljima i stavljala vrelo kamenje na trbuh, ali stanje joj
se nije popravljalo. Jedne noći me probudi iz sna, rekavši da joj se strašno jedu
jabuke. Objasnih joj da sam čuo za to voće, ali da ga nikad nisam video. I tako
sutradan, kad krenuh na posao, svratih do pijace da potražim jabuke, ali
uzalud. Kad sam se vratio kući da to kažem svojoj ženi, ona teško uzdahnu i

62
okrenu se na stranu. „Kako bih volela da okusim makar zalogaj jabuke, ili da je
bar omirišem. Tad bih mogla na miru da umrem.“
Začuvši njenu želju, reših da joj po svaku cenu pronađem jabuke, pa
makar morao da zapucam do samog raja, i počeh da se raspitujem gde mogu
da ih nabavim. Ali svi piljari i seljaci sa kojima sam pričao tvrdili su da to što
želim mogu da pronađem samo u Muselu, u voćnjacima Haruna el Rašida,
zapovednika vernih, glavom i bradom. U njegovim voćnjacima rasle su jabuke
svake vrste i oblika, male i velike, slatke i opore. Odmah unajmih mulu i
krenuh, putujući nekoliko dana i noći, sve dok ne stigoh do svog odredišta, gde
mi objasniše kako da pronađem voćnjake Haruna el Rašida. Tamo ugledah
jabuke kako vise sa grana poput dragog kamenja. Pažljivo sam odabrao tri
jabuke, plativši po čitav dinar za svaku! Umotao sam ih u više slojeva platna,
da ih zaštitim od sunca i vetra, i stavio ih na bezbedno mesto u bisagama, kao
da skrivam dragoceno blago. Odmah krenuh nazad, ne zastavši čak ni da
predahnem, gonjen nadom da će moja supruga skočiti iz postelje čim spazi
jabuke u mojim rukama. Zamišljao sam kako ushićeno pruža ruke i kako joj se
boja vraća na lice dok zariva zube u jabuku. Ali kada sam konačno stigao i
stavio jabuke ispred njenog lica, umesto da skoči od sreće, kao što sam
zamišljao, ona samo žmirnu očima, osmehnu se i uze jabuke, pa ih spusti na
stočić pored kreveta i nastavi da spava.
Obuze me strah da se moje putovanje previše odužilo. Obećah sebi da ću
biti strpljiv i da ću joj uveče pomoći da pojede bar jednu jabuku. Čim je kucnuo
čas da zatvorim radnju, pohitah ka svom domu. Moja žena me poljubi i zahvali
mi, pokazujući na jabuke, pa ponovo utonu u san. U tom trenutku počeh da
preklinjem svemogućeg Boga da je spase, jer se činilo da je on sad bio jedini
koji je to mogao da učini.
Sutradan ponovo krenuh na posao, gde sam bio dovoljno zauzet da
nakratko potisnem bol i strepnju zbog ženine bolesti. Kad sam izašao pred
radnju da raširim tepihe na suncu, neki crni rob, visok kao bambusova trska i
širok kao čamac, prođe pored mene, noseći jednu jabuku u ruci. Brzo pohitah
za njim.
„Otkud ti ta jabuka, dobri moj robe?“, upitah ga.
Rob mi obesno namignu. „Dobih je od svoje bolesne ljubavnice. Njen muž,
koga se gnuša, proveo je dve nedelje na putu da bi joj doneo tri jabuke. Dala mi
je jednu, rekavši da joj je milije da je meni pokloni nego da je sama pojede. To
se zove ljubav, zar ne?“
Bio sam tako zaprepašćen da se umalo ne sruših, ali me odjek njegovih
reči natera da jurnem ka kući, buncajući i ponavljajući: „Bože, skini mi đavola s

63
vrata i dopusti da u njenoj sobi zateknem tri jabuke! Samo da vidim tri
jabuke!“
Tada mi u glavi sinu jedna misao. Da me žena nije prevarila tražeći da joj
donesem jabuke kako bih otišao na put i ostavio je da uživa sa svojim
ljubavnikom?
Kada sam kročio u kuću, dodirnuh svoje oko i promrmljah u sebi: Kunem
se u ovo oko da ću, ako unutra ne zateknem tri jabuke, svojoj ženi prerezati grlo
s kraja na kraj.
Uđoh u sobu, i na svoju zapanjenost i zlu sreću, na stočiću, umesto tri,
ugledah samo dve jabuke. Obuzet besom i ozlojeđenošću, umalo ne zgrabih
svoju ženu za ramena, ali se obuzdah i polako je probudih, upitavši: „Ženo, gde
je treća jabuka? Ovde vidim samo dve.“
„Ne znam“, bunovno odgovori ona, ne otvarajući oči.
Njen odgovor me uveri da je sve što mi je onaj crnac rekao bilo tačno.
Tiho uđoh u kuhinju, uzeh oštar nož i odsekoh joj glavu. A tada, kao
pomahnitala zver, isekoh njeno telo na devetnaest komada, umotah ga u
ogrtač, zavezah četiri kraja tkanine kao da vezujem urme, stavih zavežljaj u
korpu od palminih grana i prekrili ga tepihom, pa sve čvrsto zaših crvenim
vunenim koncem. Prebacih tepih preko ramena i ponesoh ga ka obali reke
Tigar, gde ga bacih u vodu. Stajao sam i posmatrao kako tone na dno. Savih se
ka reci da operem ruke, kao da sa sebe spiram njenu prevaru, a onda krenuh
nazad kući.

Na tom mestu jedan od trgovaca povika: „Bože, od pravde tvoje niko ne

uteče!“ ali niko u odaji nije znao da li je to bio uzvik zaprepašćenja, gnušanja ili
uzrujanosti. Trojica trgovaca prošaptaše nekoliko reči između sebe, a treći
derviš nastavi sa svojom ispovešću.

Kad god bi me školao užas zbog onog što sam učinio, setio bih se crnog roba i
odahnuo od olakšanja, čestitajući sebi što sam tako postupio.
Ali kad ugledah svog starijeg sina kako stoji na stepeništu, gorko plačući,
obuze me griza savesti i sažalih se na njega jer sam znao koliko je voleo svoju
majku. A opet, ta pomisao još više raspali moj bes. Kako je mogla da prevari i
mene i svoja dva sina, i to pod našim krovom?
Tada moj sin progovori i shvatih da on još nije znao da mu je mati mrtva.
„Oče, plašim se da uđem u kuću. Molim se Bogu da mi nekako oprostiš. Ukrao
sam jednu od majčinih jabuka da je pokažem svojim drugovima, ali neki crni
rob mi ote jabuku iz ruke. Pojurio sam za njim, moleći ga da mi je vrati, ali me

64
on samo odgurnu. Pokušao sam da mu je otmem, ali nisam mogao da
dohvatim njegovu ruku. 'Molim te, dobri i poštovani čoveče, vrati mi jabuku.
Moj otac je putovao skoro dve nedelje da je donese mojoj bolesnoj majci',
rekao sam. Ali on nehajno nastavi dalje, bacajući jabuku u vazduh i hvatajući je
rukom i ustima. Išao sam za njim i preklinjao ga sve dok konačno nije zastao,
zalepio mi šamar i zapretio da će me za kosu odvući do drveta i vezati za
stablo. Oh, oče, molim te da mi oprostiš, i da zamoliš majku da mi i ona
oprosti.“
Kad to čuh, shvatih da sam greškom ubio svoju ženu. Počeh da urlam iz
sveg glasa, obuzet takvom agonijom da su golubovi zadrhtali u kavezima.
Lupao sam se pesnicama po licu, prislanjajući glavu uz sinovljevo krilo,
jecajući i naričući, kao neka žena. Potresen mojim ponašanjem, moj sin kroz
suze upita: „Hoće li moja majka umreti zato što nije pojela sve tri jabuke?“
Njegovo pitanje me natera da još glasnije zaridam. Tako sam urlao da je
moj otac, koji je živeo u blizini, dojurio da vidi šta se dešava i zatekao me pred
vratima kuće. Kad sam mu ispričao šta sam uradio i on poče da zapomaže,
zahvaljujući Bogu što se moja majka već upokojila, jer bi sebi sigurno oduzela
život da je to čula, toliko je volela svoju snahu.
Stajali smo pred kućom, moj otac, moj sin i ja, grleći se i jecajući. Mlađi sin
priđe i privi se uz nas, pa i on zaplaka, uopšte ne pitajući šta se dešava. Tako
smo ostali puna tri dana. S vremena na vreme, neki od nas bi viknuo kako
moramo da se osvetimo prokletom robu koji je svojim lažima oklevetao moju
suprugu, sve dok me otac konačno ne uze za ruku i povede me ka kući, kao da
sam dete. Kad kročih unutra i ugledah dve jabuke koje su još stajale pored
prazne postelje, odlučih da se ubijem. Sačekah da padne mrak pa podigoh isti
onaj nož da ga svom snagom zarijem u srce, ali zastadoh kada sam shvatio
koliko sam bio sebičan. Hteo sam da pobegnem od odgovornosti prema svojim
sinovima i uteknem od svog zločina. Postao sam opsednut osvetom, umesto da
krenem u potragu za istinom. Moji sinovi su u međuvremenu prestali da plaču,
ali nisu smeli da pogledaju u mene i moje urokljivo oko. Kada sam to shvatio,
iskopah sebi desno oko, ono u koje sam se zakleo kada sam odlučio da ubijem
svoju suprugu ako kod kuće ne zateknem sve tri jabuke. Zavrištah od bola i
uskoro sve postade crno i svest me napusti.
Kada sam došao sebi, krenuh da iskopam i drugo oko, ali shvatih da je
moj stariji sin sakrio nož.
„Dovoljno je. Osvetio si majku“, rekao je.

Moji sinovi ostadoše da žive sa mojim ocem, a ja napustih svoj dom i počeh da
skitam po Bagdadu, da pomažem nevoljnima i okajavam svoje grehe.

65
 Danas sretoh ova dva derviša i osetih olakšanje dok su mi pričali o širenju
dobrote i tome kako su se svega odrekli da bi postali sufiji4. Njihove reči me
ispuniše mirom i sigurnošću.
Kada mi rekoše da su obojica došli u Bagdad da potraže zapovednika
vernih, Haruna el Rašida, kako bi mu ispričali svoje životne priče i sa njim
podelili svoju nesreću, dođoh u iskušenje da im kažem za svoju tragediju, ali
se ugrizoh za jezik jer oni sa mnom nisu podelili šta se njima desilo.
Kada su odlučili da potraže konak, krenuh zajedno sa njima i pokucah na
vaša vrata. I sad mogu samo da vam se zahvalim na ukazanom gostoprimstvu i
saosećanju.
Poklonio se pred gospodaricom kuće, koja reče: „Potapši se po glavi i
odlazi.“
Ali treći derviš reče: „Boga ti, plemenita gazdarice, dopusti mi da ostanem
i čujem priče ovih trgovaca.“
„Slobodno ostani ako tako želiš“, odvrati ona.
Prođe nekoliko sekundi, potom i nekoliko minuta, ali nijedan od trojice
trgovaca ne krenu ka sredini odaje, već počeše da se domunđavaju između
sebe. Kada se gazdarica nestrpljivo nakašlja, jedan konačno ustade.

4 Sufi ili sufija, islamski mistik i asketa. (Prim. prev.)

66
 Priča prvog trgovca

DOK SAM SEDEO OVDE SLUŠAJUĆI TROJICU DERVIŠA KAKO IZLIVAJU SVOJE ŽIVOTNE PRIČE SA
velikom poniznošću i iskrenošću, poput nezaustavljive bujice, odlučih da
strgnem svoju masku i da vam otkrijem svoje pravo lice. Ja nikad nisam bio
trgovac, i nikad nisam živeo u Mosulu, kao što sam rekao poštovanoj gospi
koja nam je otvorila vrata i pozvala nas da budemo gosti ovog doma. Pre tačno
devet dana, nas trojica prerušeni krenusmo kroz grad, kako bi moj gospodar
rođenim očima video blagostanje u kome žive njegovi podanici i rođenim
ušima čuo žalbe onih koji se suočavaju sa nepravdom. Usput sretosmo nekog
starca, sa ribarskom mrežom u ruci i korpom na glavi, koji ispusti težak uzdah
bez početka i kraja.
Moj gospodar ga upita: „Šta ti se desilo, starce?“
„Ja sam ribar, gospodine, koji je već sit života i životarenja. Još od
podneva kušam svoju sreću, ali u moju mrežu se ne hvata ništa osim vode. Za
ime božje, gospodine, možeš li da mi kažeš kako da prehranim svoju
porodicu? Svake noći se vraćam kući i tamo zatičem mnogo gladnih usta.“
Čuvši to, moj gospodar reče ribaru: „Hajdemo zajedno do reke da još
jednom okušaš sreću. Daću ti sto dinara šta god da uloviš, pa makar to bila
najsićušnija ribica.“
Preplavljen olakšanjem, stari ribar krenu sa nama ka obali Tigra i baci
mrežu u vodu. Kada je prikupio užad i izvukao mrežu, primetismo da je ulovio
tešku korpu od palminog lišća zašivenu crvenim vunenim koncem. Na svoj
užas, unutra pronađosmo ubijenu devojku, isečenu na komade.

Kad to čuše, ostali počeše da se došaptavaju, ošinuti munjevitom spoznajom.

Samo je nosač ostao potpuno zbunjen. Treći derviš preneraženo stisnu šake
svojih prijatelja. Ne obazirući se na njihovu zapanjenost, trgovac nastavi sa
svojom pričom.

Kada moj gospodar ugleda devojčino lice, koje beše lepo poput punog meseca,
obuze ga duboka tuga. Bio je tako ožalošćen njenom sudbinom da mu suze

67
potekoše niz obraze. Okrenuo se ka meni, srdito rekavši: „Zar je moguće da
ovde, u Bagdadu, pred našim očima, neko može da bude ovako ubijen i bačen
u reku? Zahtevam da mi pronađeš njenog ubicu. Hoću da osvetim ovu devojku.
Ako to ne učinim, kako ću da izađem pred svog Boga i Stvoritelja kad kucne
sudnji dan?“
„Dajem ti nedelju dana, ni trenutka više, da pronađeš njenog ubicu“,
nastavio je, sevajući očima. „Ako to ne učiniš, budi siguran da ću te obesiti, baš
kao što si siguran da si ti Džafer Barmekid, moj vezir, a ja kalif Harun el Rašid,
zaštitnik vernih.“

Svi zapanjeno skočiše na noge, svi osim nosača, koji ozlojeđeno upita: „Šta se
dešava? Šta vas je spopalo?“
Trgovac koji beše tako nestrpljiv da odgonetne zašto su se njihove
domaćice tako čudno ponašale, i kome su se njegovi pratioci obraćali sa
„gospodaru“ ustade i skinu turban, otkrivši svoj beloputi ten koja je blistao
poput srebra, i visok stas koji je ulivao strahopoštovanje. Više nije bilo greške:
svi u odaji shvatiše da je pred njima stajao kalif Harun el Rašid, glavom i
bradom, u prefinjenoj odori od svile koju je gospa Zubaida, njegova supruga,
naručivala iz daleke Kine. Trgovac koji je preuzeo ulogu pripovedača takođe
skinu ogrtač i ispod njega se ukaza elegantna pojava Džafera Barmekida.
Zapanjeni tim otkrićem, trojica derviša i tri jednako zabezeknute gospe
ponizno poviše glave. „Oprostite nam, oprostite nam, zapovedniče vernih, što
smo se tako sramno poneli i što vam ne ukazasmo dužno poštovanje.“
Gospa sa pijace zgrabi nosača i baci ga na pod, nateravši ga da klekne i
povije glavu. Harun el Rašid se okrenu ka Džaferu i reče: „Izgleda da ti je
Milostivi ukazao naročitu ljubaznost, ti matori srećkoviću. Kako neverovatna
slučajnost! Ali nemoj prerano da se raduješ. Još nismo pronašli onog podlog
roba, koji je glavni uzrok ove nesreće. Nećeš izbeći vešala sve dok ga ne
izvedeš pred mene.“
„Zapovedniče vernih“, staloženo odvrati Džafer, „zamoliću vas da budete
strpljivi i saslušate ostatak moje priče jer jamčim da se u njoj skriva još
izvanrednija slučajnost od otkrića ubice za kojim smo tragali i koji sad stoji
pred nama.“
Harun el Rašid se iznenađeno okrenu ka trećem dervišu, koji ćutke slegnu
ramenima.
„Nastavi onda“, reče kalif.

68
Nakon što mi je kalif dao nedelju dana da pronađem ubicu ili da svoj neuspeh
platim glavom, vratih se u svoju palatu, unapred pomiren sa sudbinom. Puna
tri dana u sebi sam ponavljao da je to nemoguć zadatak, da ne bih mogao da
pronađem ubicu čak ni da sam čarobnjak, da je to isto kao da čovek traži
semenku slačice u gustoj šumi. Iz časa u čas, tonuo sam u sve dublju tugu i
očajanje.
Zatvorio sam se u kuću, spremajući se da prihvatim svoju sudbinu i volju
božju. Šestog dana, a to je ovaj dan u kome se sretosmo, pozvah sudiju da u
prisustvu svedoka zapiše moju poslednju volju, a onda okupih svoju porodicu
da se oprostim sa njima, poklonivši naročitu pažnju svojoj prelepoj najmlađoj
kćeri. Ona je ljupka kao svetlucava zvezda i veoma mi je prirasla za srce, i
uzvraća na moju ljubav sa dečjom nedužnom bezazlenošću. Setih se da je često
umela da mi kaže: „Oh, oče, kako bih želela da si tako sićušan da mogu da te
stavim u svoj džep i da te izvadim kad god te se uželim.“ Nešto me stegnu u
grudima pri pomisli da ću morati da se razdvojim od nje i tad poželeh da, baš
kao u njenoj mašti, postanem dovoljno mali da se sakrijem u njen džep.
U tom sumornom času na moje dvore banu glasnik, sa naređenjem da
odmah dođem kod zapovednika vernih.
Bio sam zbunjen tim iznenadnim pozivom jer sam imao još jedan dan do
roka koji mi je moj gospodar dao. Uplaših se da je kalif rešio da ubrza čas mog
pogubljenja. Poslednji put pružih ruke ka svojoj kćeri, privih je uz grudi i
podigoh je uvis, poželevši da je tako držim sve do sudnjeg dana, umesto da se
te noći zanavek rastanemo. Dok sam je grlio, osetih kako joj nešto štrči iz
džepa.
„Šta to imaš u džepu, milo moje dete?“, upitah.
A ona iz džepa izvadi jabuku i reče: „Pogledaj, oče, na ovOj jabuci je
ispisano ime našeg gospodara, kalifa. Kupila sam je od našeg roba Rejhana za
dva dinara.“

Svi zinuše od čuda, a vezir Džafer nastavi.

U tom trenutku nisam pridavao naročit značaj toj jabuci, već teška srca
napustih svoj dom i porodicu. Krenuh da se bacim pred noge zapovedniku
vernih, odlično znajući da on nikad ne krši datu reč i strahujući od njegove
strašne pravde. Kad stigoh u njegove odaje, zatekoh ga kako pije vino i
razgovara sa našim vrlim pesnikom, Abu Nuvasom. To me zbuni jer sam znao
da moj gospodar zove Abu Nuvasa kad želi da se razonodi i skrene misli sa
svojih briga. Abu Nuvas se okrenu ka meni, držeći pehar u ruci, osmehnu se i
poče da recituje.

69
Treći trgovac tad prvi put ustade, shvativši da je kucnuo čas da i on strgne
svoju masku. Skinuo je ogrtač i turban, otkrivši vitki mladalački stas i zlatne
lokne, a onda vrati turban na glavu i izgovori sledeće stihove:

Nuvase, prijatelju moj, duhom ne posustaj!

Sudba ti ovog puta loše karte udeli,
Al’ reći ne možeš da život ti bez slasti prođe.
Milost je Gospodnja od strepnje tvoje jača,
Trun božjeg oproštaja čitav svet preokrene,
Bog čoveka svakog po svojoj volji oblikuje.
Stvorenja njegova na tuđim koncima vise,
On duši svakoj završno slovo piše.

Dirnut onim što je čuo, treći derviš povika: „Bože, od pravde tvoje niko ne
uteče!“

Džafer nastavi:
„Siroti moj Džafere“, reče mi kalif, „verno si mi služio svih ovih godina, pa
kako da dopustim da poslednju noć na zemlji provedeš sam, opsednut mislima
o smrti? Hajde da se prerušimo u trgovce, da prošetamo ulicama mog grada i
vidimo kako narod živi. Možda se utešiš kad vidiš tuđu nesreću, a ko zna,
možda usput doživimo neku pustolovinu, da te se sećamo sa radošću.“
Kalif ima običaj da prerušen šeta ulicama Bagdada i često smo išli u takve
pohode i proveli mnogo uzbudljivih večeri, ali nijedna ne beše čudesnija od
ove. Naša šetnja isprva nije puno obećavala, čak je bila prožeta nekom tugom,
sve dok nismo naišli na vašu kuću. Topla svetlost je zračila kroz prozore, a
iznutra začusmo muziku i žamor glasova. Zakucali smo na vrata, čisto da se
malo razonodimo. Uopšte nismo slutili da ćemo, zahvaljujući volji božjoj, kod
vas nabasati na odgovor koji će razrešiti obe misterije. Verujem, plemenita
gospođo, da smo ovom ispovešću ispunili svoj deo pogodbe i dokazali da smo
dostojni vašeg oproštaja.

Gospodarica kuće postiđeno obori glavu, a Harun el Rašid prasnu u grohotan

smeh.
„Mili moj Džafere, ti si spasao svoju kožu, ali nemoj da se naslađuješ
tuđom mukom. Seti se kako si prigovarao kad smo hteli da zakucamo na vrata,
plašeći se da su ljudi koji su se tu okupili možda pijani i da bi neko od njih

70
mogao da me uvredi. Tako mi je drago što sam zahtevao da ipak svratimo,
zajedno sa Abu Nuvasom, i što smo potom gurnuli nos u stvari koje nas se ne
tiču, mada si me ti ubeđivao da to ne radimo! Bili smo suočeni sa smrću, ali
srećom po tebe, treći derviš, koji još nosi ranu na mestu gde mu je bilo desno
oko, priznao je svoj zločin sa velikom iskrenošću i hrabrošću. Sad treba da
obavimo još jedan važan posao, koji spada u tvoju nadležnost. Gde je Masrur?“
„Vaš dželat, kao i obično, stoji pred kapijom i čeka vaša naređenja,
zapovedniče vernih.“
Vezir zapljeska šakama i dželat Masrur odmah banu u odaju i baci se pred
kalifove noge.
„Masrure, poleti kao ptica i odmah mi dovedi vezirovog roba Rejhana.“
Čim se Masrur udaljio, pesnik Abu Nuvas ustade i pokloni se pred
kalifom.

„O, zapovedniče vernih, mogu li da odrecitujem jednu pesmu?“ Kalif mu

pokaza da učini to što želi.

O jabuko moja, jabučice mila,

Ti nikad žeđ ne trpiš Jer na tebi mesto plodova snovi rastu.
Ti obeća mi da će poljupci voljenog mog
Raskošni biti i izobilni, kao med slatki,
Al’ zauzvrat dobih samo mrvicu zanosa.
Ne kori me, jabučice, jer stida nemam
Kad usne se i jezici ujedno stope.

Kalif se nakratko ućuta a onda reče: „Tvoja pesma je nedolična, Abu

Nuvase. Seti se da je jabuka dovela do toga da jedna žena, u cvetu mladosti,
bude nepravedno pogubljena!“
„Ubistvo je zlo, a poezija božanska. Dobra dela rasteruju loša“, odvrati
pesnik.
Kalif klimnu glavom i Abu Nuvas se vrati na svoje mesto baš u času kada
je dželat Masrur kročio u odaju, vodeći za ruku roba Rejhana. Masrur se
pokloni pred kalifom i natera zbunjenog i ošamućenog Rejhana da učini isto,
gurnuvši ga ka podu.
„Da li si ti vezirovoj mladoj kćeri prodao jabuku na kojoj je ispisano moje
ime?“
Rejhanova glava je skoro dodirivala pod. Masrur je podiže i Rejhan, i dalje
klečeći, odgovori slabašnim glasom.

71
 „Da, gospodaru moj i zapovedniče.“
„Odakle ti ta jabuka?“
„Reći ću vam istinu, gospodaru, jer to je uvek bolje i sigurnije nego reći
laž, čak i ako bi laž mogla da me izbavi. Kunem se pred Bogom svemogućim i
njegovim prorokom da nisam ukrao jabuku iz palate vezira Džafera ni palate
uzvišenog kalifa. Video sam je u ruci jednog dečaka i oteo je od njega, mada me
je on molio da mu je vratim, trčeći za mnom i govoreći mi kako je njegov otac
proveo dve nedelje na putu da bi svojoj bolesnoj ženi doneo tri jabuke.“
„Pričaj dalje, sve po redu“, zapovedi kalif.
Uzdrhtao od straha, rob nastavi. „Dečak je uporno išao za mnom,
preklinjući me da mu vratim jabuku, i nije hteo da odustane sve dok mu nisam
zapretio. Kasnije, kad sam stigao do pijace, bacajući jabuku uvis i hvatajući je
ustima, prodavač tepiha me zapita odakle mi ona. Pojma nemam zašto, ali
slagao sam tog čoveka, rekavši mu kako mi je moja ljubavnica poklonila tu
jabuku, umesto da je sama pojede, mada je njen muž proveo dve nedelje na
putu da joj je donese čak iz Basre.“
Kalif na to povika: „Đavo te odneo, robe! Jesi li svestan da je tvoja opaka
laž žigosala jednu čestitu suprugu i majku dvojice dečaka kao preljubnicu i
navela njenog muža, prodavca tepiha koji se raspitivao odakle ti ta jabuka, da
je ubije i iseče na komade? Time što si slagao doprineo si da ta žena izgubi
život u cvetu mladosti, ostavivši za sobom dva siročeta, i da ovaj siroti čovek
utone u takvo očajanje da sam sebi iskopa oko. Da li shvataš kakvu si nesreću
uzrokovao? Čime možeš da iskupiš takav greh?“
Rob poče da plače i jeca, drhteći čitavim telom.
„Budi uveren da ću te naterati da platiš za svoje nedelo!“
Kalif pozva trećeg derviša da istupi. Derviš pognu glavu i poljubi pod
ispred kalifa, bacivši se na kolena.
„Čuo si da sam ovom robu rekao da su njegove laži tvoju ženu koštale
života, ali to ne znači da si ti oslobođen odgovornosti što si je hladnokrvno
ubio, ne potrudivši se da prethodno proveriš svoje sumnje. Nisi je čak ni pitao
da li je to istina, niti si joj pružio šansu da se odbrani pre nego što si joj oduzeo
život. Ubio si je kao što kasapin ubija stoku i potom je isekao na komade. I zato
sad nameravam da ispravim nepravdu nanetu toj ženi, koja je nedužna umrla
u cvetu mladosti, tako što ću jednog od vas pogubiti još strasnijom smrću.
Nadam se da će to biti dovoljno da ugasim svoju žeđ za osvetom.“
Nakratko je zaćutao, posmatrajući dvojicu okrivljenih. „Saopštiću svoju
presudu, na zadovoljstvo slavnog i preuzvišenog Boga, kad budem spreman.“
Potom se okrenu da čestita Džaferu. „Čudo nad čudima, Džafere! Još ne
mogu da poverujem u splet slučajnosti koji je odredio tvoju sudbinu i koji po

72
svojoj apsurdnosti nadmašuje bilo šta što ljudski um može da zamisli. Zar je
moguće da se tvoja duša našla u smrtnoj opasnosti zbog toga što nisi uspeo da
pronađeš ubicu, mada se onaj koji je uzrokovao taj zločin skrivao pod tvojim
rođenim krovom, sve vreme se smejući i vukući te za nos?“
Kalif prasnu u grohotan smeh, pljeskajući dlanovima, dok su se ljudi koji
su klečali oko njega nervozno meškoljili. Kada je konačno uspeo da se pribere,
vezir Džafer reče: „Dopustite mi, zapovedniče vernih, da vam ukazem na to da
ova izvanredna priča o tri jabuke po svojoj apsurdnosti ne može čak ni
približno da se poredi sa pričom o grbavcu i krojaču.“
„Ne mogu da zamislim priču u kojoj bi slučajnost odigrala veću ulogu
nego u priči o tri jabuke.“
„Uveravam vas da je ova priča još čudesnija. Rado ću vam je ispričati, ali
pod jednim uslovom.“
„Pod kojim uslovom?“
„Da ćete, ako zaključite da je moja priča još izvanrednija od priče o tri
jabuke, pomilovati mog roba Rejhana. On se rodio u našoj kući i odrastao
među mojom porodicom. Počinio je strašnu grešku, ali verujem da će iz toga
naučiti lekciju o dobroti i velikodušnosti.“
Zapovednik vernih se nakratko zamisli.
„U redu, Džafere, ispričaj nam priču o grbavcu i krojaču. Ako zaista bude
čudesnija od one koju smo već čuli, poštedeću život tvom robu.“
I tako, dok se kalif spremao da čuje sledeću priču, gospe nasuše gostima
još vina, zapališe još tamjana i vratiše se na svoja mesta. Vezir se tiho nakašlja
i započe.
„Čuo sam, zapovedniče vernih, da su se nekad davno, u dalekoj Kini, neki
krojač i njegova žena vraćali kući na izmaku dana, kad nabasaše na nekog
grbavca.“

73
 Priča o grbavcu

GRBAVAC SE TETURAO DRUMOM, PIJAN KAO LETVA, PEVAJUĆII UDARAJUĆI O DAIRE. KROJAČ I
njegova žena ga radoznalo osmotriše, oraspoloženi prizorom koji bi odagnao
turobnost iz svakog srca. Grbavac je nosio halju sa širokim vezenim rukavima
i visok zeleni šešir sa koga je visilo mnogo šarenih traka koje su mu padale
skoro do stopala. Krojač i njegova žena krenuše da ga zaobiđu, ali tad ih nešto
natera da zastanu i da ga pozovu da svrati kod njih na večeru. Grbavac
prihvati poziv, a čovek i žena ushićeno prošaptaše: „Ah, pred nama je vesela
noć. Ovaj grbavac je tako smešan i mio! Sigurno će nas dobro zabaviti.“
I bili su u pravu. Kad stigoše do kuće, zajedno prionuše na piće, šegačeći
se i šaleći, i tamaneći razne đakonije sa velikim apetitom. Krojač tad nagura
veliki komad ribe u grbavčeva usta, stisnu mu vilicu i šaljivo reče: „Moraš da
progutaš čitav komad u jednom zalogaju.“
Ali krojač nije znao da se u tom parčetu nalazila krupna kost, koja se
zaglavi u grbavčevom grlu i poče da ga guši. Primetivši kako je grbavac
iskolačio oči, krojač poče da ga lupa po leđima, ali umesto da izbaci kost,
grbavac se beživotno sruči na pod.
Krojaču se oduzeše noge. Stajao je kao ukopan, mrmljajući: „Nema druge
sile do volje božje! Otkud to da baš meni zapadne da mu prekratim život?
Kako sebi da oprostim nedelo koje sam učinio?“
Ali njegova žena zavrišta na njega. „Priberi se! Zar nisi čuo da pesnik
kaže: 'Ne sedi dok požar oko tebe plamti, jer zaludnost takva u propast vodi.'“
Ali krojač preneraženo reče: „Ne znam šta da radim.“
„Uzmi ga u naručje kao dete“, naredi mu žena. Krojač podiže grbavca, a
žena prebaci ogrtač preko njega, rekavši: „Odnećemo ga do lekara na drugom
kraju grada.“
Kada su dovoljno odmakli, žena poče da zapomaže: „Ah, sine moj, kamo
sreće da je opaka bolest udarila na mene umesto na tebe!“
Zaustavi jednog prolaznika da se raspita za lekara i on je uputi ka kući
nekog Jevrejina. Lupala je na vrata sve dok služavka nije otvorila. Žena joj
ćušnu novčić od četvrt dinara u šaku. „Daj ovo svom gospodaru i zamoli ga da

74
siđe brzinom munje da pregleda moje dete, koje je ozbiljno bolesno“, zamolila
je.
Kad služavka nestade na stepeništu da pozove lekara, krojač i njegova
žena prisloniše grbavca uza zid pored stepeništa i pobegoše.
Služavka za to vreme dade novčić lekaru i reče mu da siđe da pregleda
bolesno dete. Lekar pohita niz stepenište, doviknuvši kroz mrak: „Donesi mi
fenjer!“
Ali usput se saplete o grbavčevo telo, koje se otkotrlja do podnožja
stepeništa. Primetivši da grbavac ne daje znake života, lekar povika:
„Gospode! Oh, Mojsije! Oh, Jošua sine Nunov! Oh, Jakove! Pomozite mi, jer
umesto da izlečim ovog nesrećnika, ja ga nehotice ubih!“
Potom zajedno sa služavkom podiže grbavca i odnese ga uz stepenište da
ga pokaže svojoj ženi i da joj ispriča šta se desilo.
Njegova žena se razbesni. „Bože, kako si naivan! Što si ga dovlačio ovde?
Zar ne znaš da ćemo izgubiti glave ako neko ujutru zatekne leš u našoj kući?
Hajde, ne stoj tu kao proštac! Daj da ga odnesemo do krova i da ga spustimo u
kuću našeg komšije, onog muslimana neženje.“
I tako ga odnesoše do krova i, držeći ga za ruke i noge, pažljivo ga
spustiše kroz otvor za provetravanje u komšijsku kuhinju. Kada su grbavčeve
noge dodirnule pod, prisloniše ga uza zid, pored prozora, i pohitaše nazad ka
svom domu.
Njihov komšija musliman, koji beše kuvar, stiže kući oko ponoći, noseći
upaljenu sveću. Primeti grbavca kako stoji pored prozora i povika: „Oh,
svemogući Bože! Tek sad otkrih pravog lopova! Sad vidim da je to čovek od
krvi i mesa, a ne mačke i pacovi na koje sam svaljivao krivicu. Da li znaš koliko
sam mačaka i pacova dosad nepravedno ubio, dok si ti svake noći, dok ja
čvrsto spavam, koristio priliku da mi se ušunjaš u kuću i pokradeš meso i
maslac koje dobijam od svog gazde? Ali naravno, sad si ostao bez teksta.“
Tad zgrabi motku, lupi grbavca posred grudi i on se stropošta na pod.
Kuvar priđe, zagleda se u njegovo lice i shvati da je grbavac mrtav.
„Nema druge sile do volje Boga svemogućeg! Ubih ga, da su prokleti meso
i maslac! Svi Bogu pripadamo i svi se njemu vraćamo. Zar ti nije dovoljno što si
rođen grbav? Zar si morao da postaneš i lopov?“
Potom odvuče grbavca do pijace, pronađe jedan mračan sokak i postavi
telo u uspravan položaj, naslonivši ga na neka vrata, pa pobeže kući. Par
minuta kasnije neki pijani trgovac hrišćanin sa turbanom na glavi uđe u ulicu,
zanoseći se levo-desno. Čučnu da se olakša, podiže pogled i spazi grbavca kako
stoji pred njim. Pomislivši da grbavac hoće da mu ukrade turban, kao što mu

75
se desilo prethodne noći, hrišćanski trgovac povika: „Gde si, noćni stražaru?
Dođi da uhvatiš lopova!“
Tresnu grbavca u vrat i obori ga na zemlju. Primetivši da grbavac ne
pušta ni glasa, već samo nepomično leži, trgovac se zaprepasti.
Valjda nije ubio čoveka samo jednim udarcem? Kleknu na ulicu i, onako
pripit, pade preko grbavca.
U tom času noćni stražar banu u sokak i ugleda hrišćanskog trgovca kako
leži preko grbavca.
„Bože, hrišćanin hoće da ubije muslimana“, povika. Povuče trgovca sa
grbavčevog tela i kad spazi da je ovaj mrtav, ljutito zgrabi pijanca, veza mu
ruke i povede ga ka kući kraljevog namesnika.
Namesnik zaključa trgovca u jednu odaju i naredi stražaru da dovuče leš i
da ga stavi u istu sobu. Narednog jutra, namesnik ode kod svog kralja, što će
reći kod kralja Kine, i opisa kako je neki hrišćanski trgovac na pijaci ubio
nekog muslimana. Kralj odmah naredi da se trgovac obesi.
Dželat namesti drvena vešala i prebaci uže oko trgovčevog vrata. Trgovac,
koji se dotad otreznio i prizvao pameti, brižnu u plač.
„Kunem se pred Svevišnjim da sam jedva okrznuo tog grbavca“, povika,
ali uzalud. Baš kada je dželat krenuo da zategne uže oko njegovog vrata, iz
svetine istupi muslimanski kuvar.
„Stani, ne vešaj ga! Nije taj nesrećnik ubio grbavca, već ja!“
Tada ispriča namesniku šta se desilo prethodne noći, zavapivši: „Zar nije
dovoljno što sam ubio tog muslimana, već sad i taj hrišćanin treba da nastrada
zbog mene? Kad bi se to desilo, nikad više ne bih imao mira.“
I tako namesnik naredi dželatu da pusti hrišćanina i obesi tog kuvara
muslimana. Dželat obmota uže oko kuvarovog vrata, ali samo trenutak pre
nego što će izvršiti kaznu, pred njih banu jevrejski lekar, vičući: „Stani, ne
vešaj ga! Nije taj nesrećnik ubio grbavca, već ja!“
Tad ispriča namesniku šta se desilo, kako je neka žena dovela tog grbavca
do njegove kuće, tvrdeći da je u pitanju bolesno dete, i kako se u pomrčini
sapleo na njega i nehotice ga ubio. „I tako ga odnesoh do krova i spustih ga u
kuću svog komšije muslimana i tamo ga ostavili.“
Začuvši to, namesnik naredi dželatu da skine uže sa vrata muslimanskog
kuvara i da ga prebaci oko guše jevrejskog lekara. Ali baš kad je dželat pošao
da zategne konopac, neki krojač se probi kroz svetinu. „Stani! Ako nekog treba
da obesite, onda obesite mene, jer sam ja ubio tog grbavca“, povika.
Potom ispriča namesniku šta se desilo, kako je slučajno, u šali, naterao
grbavca da se uguši, i kako su on i njegova žena potom ostavili grbavca u kući

76
jevrejskog lekara i utekli. Začuvši to, namesnik reče dželatu: „Hajde, oslobodi
jevrejskog lekara i obesi krojača.“
Ali dželat mu odgovori: „Pravo da vam kažem, o poštovani namesniče, već
mi je dojadilo da ih neprestano vezujem i oslobađam, čas hrišćanina, čas
muslimana, čas Jevrejina, čas lekara, čas kuvara, čas trgovca! Bogu hvala da
smo konačno stigli do pravog krivca.“
Tad oslobodi jevrejskog lekara i prebaci konopac oko krojačevog vrata.
Ali baš kada je zategnuo uže, neki čovek istupi i reče: „Stani i ne vešaj tog
čoveka!“ Ali ovog puta, umesto da kaže: „Ja sam ga ubio“, obrati se krojaču,
lekaru, kuvaru i trgovcu.
„Ja sam jedan od kraljevih komornika i moram sve zajedno da vas
odvedem kod njega jer je taj grbavac koga ste ubili bio omiljena dvorska luda
Njegovog veličanstva. Kralj je navikao da ga grbavac zabavlja svake noći, a
pošto se sinoć nije pojavio, kralj nam je naredio da pretražimo svaku kuću i
svaki sokak i da ga vratimo nazad. Tada smo čuli da je grbavac ubijen i
Njegovo veličanstvo zahteva da sa vaših usana čuje šta se tačno desilo.“
Malo kasnije četvorica muškaraca izađoše pred kineskog kralja i poljubiše
pod pred njegovim nogama. Grbavac je ležao u prestonoj odaji, opružen na
veličanstvenom krevetu, sa glavom položenom na svileni jastuk.
Kad svaki od muškaraca ispriča svoju priču, suze potekoše niz kraljeve
obraze. „Oh, divni moj grbavce, ostao si zabavan čak i u smrti.“ Četvorica
okrivljenih odahnuše od olakšanja kad su čuli kraljeve dobrostive reči.
Tada se kralj obrati svima zajedno, rekavši: „Da li je neko čuo nešto
smešnije od priče o mom grbavcu?“ Setno je zavrteo glavom i, kao da se setio
neke grbavčeve lakrdije, prvo se osmehnu pa prasnu u grohotan smeh,
navevši četvoricu okrivljenih da i oni učine isto, i ubrzo čitav dvor poče da
odzvanja od smeha. Ohrabren kraljevim ponašanjem, hrišćanski trgovac istupi
iz skupine, jedva obuzdavajući smeh, kleknu ispred kralja, poljubi tlo pred
njegovim nogama i reče: „O premudri i presvetli kralju, da li mi dopuštate da
vam ispričam priču koja je još smešnija od priče o grbavcu?“
„Hajde, da čujem“, odvrati kralj. I trgovac započe svoju priču.

Sinoć, kad krenuh u mehanu, ugledah jednog osvedočenog lopova kako vodi
magarca. Našalih se s njim, rekavši: „Nemoj mi reći, dobri kradljivce, da si
ukrao ovog magarca!“ On odgovori: „Nego šta nego jesam! A da moj podvig
bude još veći, to sam uradio dok ga je njegov vlasnik vodio na uzdi.“
Lopov nastavi da se razmeće: „I to u po bela dana! Zar ja nisam poznat
kao lopov koji čoveku može da ukrade čak i trepavicu s oka? Volim izazove, a
danas sam šetao sa još jednim lopovom, koji nije ni upola tako vest kao ja, i on

77
poče da me začikava da ukradem magarca koga je neki čovek vodio ispred
nas.“
„Odmah rekoh svom prijatelju kradljivcu da pođe sa mnom dok ne
stignemo do mesta gde se put račva, pa tamo smaknuh cipele i pokazah mu da
i on učini isto. Nečujno priđosmo magarcu i ja mu pažljivo skinuh ular sa
glave, oslobodivši ga i predavši svom pratiocu, koji ga povede drugim putem.
Potom prebacih ular oko vlastite glave, obuh cipele i nastavih za mazgarom,
oponašajući toptanje magarećih kopita. Kad magarac i moj prijatelj nestadoše
sa vidika, ukopah se u mestu, odbijajući da mrdnem, koliko god mazgar cimao
ular. Mazgar se na kraju osvrnu i kad spazi ular oko moje glave i shvati da je
sve vreme vukao mene a ne magarca, poče da drhti od straha.
„Bože, šta se to zbi? Ko si ti i gde je moj magarac?“, povika.
„Ja sam tvoj magarac, mada je moja priča prilično čudna“, odvratili.
„Jednog dana vratih se kući trešten pijan i kad me moja bogobojažljiva mati
ugleda takvog, silno se naljuti i poče da me grdi, unedogled ponavljajući:
'Pokaj se, sine moj, pokaj se i odrekni loših navika i vrati se u naručje Boga
svemogućeg.'“
„Ali onako pijan, i ja se naljutih na nju pa je napadoh štapom. Ona poče da
me proklinje, moleći se da me Bog kazni, kako god nađe za shodno. Bog joj
usliši želju i pretvori me u magarca, i onda me neki čovek spazi u jednom
sokaku i odvede me na pijacu i prodade tebi. I tako sam ti služio kao magarac
sve do malopre, kad je moja mati sigurno pomislila na mene, sažalila se i
blagoslovila me pred Bogom svemogućim, koji me u svojoj silnoj milosti vrati
u pređašnje obličje te ponovo postadoh čovek!“
Čuvši moju priču, mazgar povika: „Nema druge sile do volje božje!“
Drhtavim rukama mi skide ular sa vrata i pade na kolena preda mnom.
„Zaboga, brate moj, oprosti mi i ne krivi me što sam se prema tebi ponašao kao
prema marvi, što sam te jahao i tovario ti najteže kamenje na leđa, i iznad
svega ostalog, što sam te udarao kad god bi usporio.“
Tada me upita umem li da pronađem put do svog doma, a ja odvratih da
umem i da mi kuća nije daleko. Kada smo stigli do njegove kuće, tu se
rastadosmo. Čim je kročio unutra, prasnuh u smeh.
Zastavši pred kućom, naćulio sam uši, ne magareće već lopovske, da
čujem šta će mu njegova žena reći.
„Na trenutak te nisam prepoznala tako samog, bez magarca. Gde je on? I
zašto si tako utučen?“
Čuh kako prostodušni mazgar uzdiše, objašnjavajući šta se desilo.
Njegova žena vrisnu, takođe uzdahnu, i pomoli se Bogu da oboma oprosti što

78
su se prema meni ponašali kao da sam magarac, pa obeća da će, zarad
iskupljenja, podeliti milostinju po komšiluku.
Nakon dva dana moj prijatelj lopov i ja odvedosmo magarca na pijacu da
ga prodamo i pogodi na koga tamo naiđosmo! Na istog onog mazgara, koji je
došao da kupi novog magarca. Brzo se sakrih, posmatrajući kako mazgar
prilazi magarcu, očigledno ga prepoznavši.
„Sto mu gromova! Tebi đavo baš ne da mira, zlosrećni stvore! Sigurno si
se ponovo napio i digao ruku na svoju majku.“ Siroti magarac je sigurno
prepoznao svog gospodara jer poče da njače iz sveg glasa.
Ali mazgar prisloni usne uz njegove duge uši i povika: „Prestani da njačeš!
Nećeš me naterati da se sažalim na tebe. Nikad te više neću kupiti, ti bedna
prokleta ispičuturo što zlostavljaš majku koja te rodila!“

Hrišćanski trgovac stiže do kraja priče, grohotom se smejući, a ostala trojica se

smejaše zajedno sa njim. Na kraju se pribra i samouvereno zapita kralja: „Zar
moja priča nije još čudesnija i zabavnija od priče o grbavcu?“
Ali kineski kralj napući usne i zevnu. „Ne, nije. A pošto nisi uspeo da me
zabaviš kao što je to činio moj mili grbavac, sve ću vas poslati na vešala zbog
njegove smrti.“
Tad istupi muslimanski kuvar, poljubi pod pred kraljevim nogama i reče:
„Oh, srećni kralju, ako vam ispričam jednu čudesnu priču, još neobičniju od
priče o grbavcu i priče hrišćanskog trgovca, da li ćete da nas pomilujete?“
„Hajde, da čujem.“
Kuvar ustade i započe svoju priču.

***

Kao što rekoh, o mudri i presvetli kralju, ja sam zaposlen kao kuvar kod
jednog uglednog čoveka, koji svakog petka uveče u svom domu okuplja brojne
sudije, velikodostojnike i ljude od vere da slušaju reči iz svetog Kurana. Kad
svako očita fatihu5 za dušu svojih pokojnika, postavljamo banketni sto, sa
brojnim jelima koja spremam za takve prilike, i gosti sedaju za trpezu da
probaju moj čuveni paprikaš. To jelo, koje sam lično izmislio, sadrži tajni
sastojak koji mi nabavlja moja baba. Ona ide za pčelama kako bi pronašla
retku vrstu šafrana, koji ima gotovo anđeosku aromu, snažnu i pikantnu.

5 Prva sura iz Kurana, koja ima značajnu ulogu u dnevnoj molitvi. (Prim. prev.)

79
 Sinoć sam, kao i obično, stajao pored stola, ponosan i uspravan, u slučaju
da gostima nešto zatreba. Tad priđe moj gospodar sa svojim rođakom, koji je
godinama živeo u stranim zemljama. Ali taj rođak, kad se zagleda u sto,
munjevito prekri oči i zaječa, kao da ga je nešto zabolelo.
„Šta ti je?“ iznenađeno upita moj gospodar.
Rođak pokaza na paprikaš i okrenu glavu kao da je video zakletog
neprijatelja. Na trenutak prestadoh da dišem, pomislivši da je neka buba, ili ne
daj bože miš, upala u jelo.
„Zakleo sam se da neću okusiti paprikaš, jer ako to učinim moram da
operem ruke četrdeset puta sapunom, četrdeset puta potašom6 i još četrdeset
puta galangom7.“
Još uvek zapanjen, i pomalo ljut, moj gospodar reče: „Ma hajde, rođače,
probaj makar zalogaj ovog izvrsnog paprikaša pa onda peri ruke do mile
volje.“
Očigledno postiđen i nemoćan da odbije svog domaćina, naročito zbog
toga što su se ostali gosti već sjatili oko njega, zbunjeni i radoznali, rođak mog
gospodara sede za trpezu i ispruži ruku ka paprikašu. Poče da drhti čitavim
telom, ali to ga ne odvrati. Nevoljno zamoči prste u paprikaš, ali mu je hrana
uporno izmicala, koliko god se trudio.
Moj gospodar konačno uzviknu: „Rođače, ne sećam se da si se rodio bez
palčeva!“
„Tako je, rođače. Svemogući Bog me nije stvorio bez palčeva, već sam ih
naknadno izgubio, i to zahvaljujući baš ovakvom paprikašu.“
Zatečeni takvim odgovorom, moj gospodar i ostali gosti zatražiše
objašnjenje, i rođak poče da priča.

Izgleda da mi nema druge nego da se suočim sa svojom mučnom prošlošću. Ja

potičem iz porodice uglednih trgovaca, još od vremena mog čukundede. Ali
moj otac nije nastavio njihovim stopama već se odao poroku. Po čitav dan je
pijančio, svirao na udu i išao od jedne do druge naložnice, sve dok nije izgubio
sav imetak i ostavio porodični posao u velikim dugovima. Nakon očeve smrti
rešio sam da ponovo otvorim prodavnicu i počeo da kupujem i preprodajem
stvari, veoma skromno, bez kapitala, koliko da sastavim kraj sa krajem. Rano
jednog jutra, pre nego što su ostali trgovci otvorili svoje radnje, ugledah neku
gospu kako jaše na muli, u pratnji dva roba, koji su išli spreda i pozadi, i
jednog evnuha, koji je koračao pored nje. Gospa zastade pred mojom radnjom

6 Kalijumovo jedinjenje koje se u prošlosti koristilo za proizvodnju sapuna. (Prim. prev.)

7 Kineski dumbir. (Prim. prev.)

80
i uđe unutra, a evnuh ostade da stražari pred vratima. Sklonila je veo, otkrivši
svoje lice, koje je izgledalo kao otelotvorenje lepote, pa me zamoli da joj
pokažem svoju najfiniju robu.
„Plašim se da u mojoj radnji nema robe koja može da zadovolji vaš
istančan ukus, moja gospo, jer ja sam samo siromašni trgovac, ali čim se ostale
radnje otvore, doneću vam samo ono najbolje iz svake od njih.“
Tako i učinih. Donesoh joj sve što je tražila, za iznos od preko pet hiljada
dirkama8. Obavivši posao, gospa zadovoljno ustade i pokaza evnuhu da
natovari robu, pa se pope na mulu i krenu nazad.
Kada je nestala sa vidika, uzdahnuh od tuge i zažalih nad svojom srećom,
ne samo zato što mi nije platila, pa sam sad ostalim trgovcima dugovao pet
hiljada dirhama, i što ću morati da ih molim da sačekaju dok prikupim novac,
već i zato što mi je njena lepota ukrala srce.
Punih mesec dana korio sam sebe što onog evnuha ili robove nisam pitao
ko je ta žena. A onda, jednog jutra, na moje neizmerno iznenađenje i radost,
gospa se ponovo pojavi sa svojom svitom, uđe u moju radnju, skloni veo sa lica
i osmehnu se, rekavši da je došla da plati ono što mi duguje. Umesto odgovora,
uspeo sam da ispustim samo zvuk nalik jecaju, i potom jedan uzdah.
„Jesi li oženjen?“, upita ona, kao grom iz vedra neba.
„Ne, nisam“, odvratih i briznuh u plač.
„Zašto places?“ upita ona.
Promrmljah nešto, nemoćan da prozborim, i ona izađe iz radnje. Dok mi
je evnuh isplaćivao dug, upitah ga ko je ta žena, a on mi odgovori da je ona ni
manje ni više nego dvorska dama gospe Zubaide sa kalifovog dvora, koja
obavlja kupovinu i druge poslove za svoju gospodaricu. Gospa Zubaida ju je
odgajila još od malih nogu, pa se prema njoj ophodila kao da joj je kćer.
Lice mi se smrači od očajanja, jer kako bih ja mogao da osvojim takvu
ženu? Upitah evnuha da li bi pristao da mi bude posrednik, ponudivši da mu
platim nekoliko dirhama, ali on prasnu u smeh.
„Ona je još zaljubljenija od tebe. Zato ti nije platila kad je prvi put došla.
Htela je ponovo da te vidi.“
Potom izađe iz radnje, a ja krenuh za njim.
„Reći ću ti zašto sam briznuo u plač. Zato što sam se zaljubio u tebe“,
rekoh lepoj gospi, iznenadivši čak i samog sebe.
Ona ništa ne odgovori, već se okrenu ka evnuhu i reče: „Kasnije ću ti dati
poruku za njega.“

8Srebrni novac koji je u stara vremena predstavljao zvaničnu valutu u islamskom svetu. (Prim.
prev.)

81
 Popela se na svoju mulu i nestala, ostavivši me da se čitave noći rvem sa
nesanicom.
Sutradan otvorih radnju još ranije nego obično, čekajući evnuha. On se
uskoro pojavi i reče: „Ispričala je gospi Zubaidi sve o tebi, kako si joj dao robu
na poverenje kad ste se prvi put sreli, i zamolila je za dozvolu da se venčate.
Gospa Zubaida želi da te vidi kako bi se uverila da si ti dobra prilika za nju.
Moram da te upozorim da nije lako ući u palatu. Ako uspeš, ostaćeš živ, a ako
te uhvate, izgubićeš glavu. Šta misliš, vredi li da pokušaš?“
„Suočiću se sa svakom opasnošću, samo da budem sa njom“, brzo
odgovorih.
Evnuh mi tad reče da će posle sumraka sa svojom gospodaricom doći do
džamije pored reke Tigar, i da ih tamo čekam. Čim je veče počelo da se spušta,
stigao sam na ugovoreno mesto, gde sam čekao sve do svitanja, kad konačno
spazih evnuha, prerušenog u slugu, i moju gospu kako izlaze iz čamca. Čamac
je bio pun sanduka i korpi u kojima se nalazila roba za dvorski harem.
Moja gospa me plačući sakri u veliku korpu od palminog lišća i evnuh me
potom prebaci na čamac, spustivši me među ostale korpe i sanduke. Nakon
kratke plovidbe osetih kako se moja korpa podiže, verovatno dok ju je neki
rob stavljao na rame, i začuh srditi muški glas kako dovikuje: „Hajde, otvarajte
sve što imate! Nijedna jedina stvar, čak ni najsićušniji mrav, ne može da uđe u
dvorski harem bez provere.“
Sluga se ukipi, čekajući da stražar proveri moju korpu, a ja se tako
prestravih da se pomokrih u gaće i moja mokraća procuri napolje. Spustih
ruku preko srca, čekajući da mi skinu glavu, kad začuli kako se moja voljena
obraća onom srditom glasu:
„Zapovedniče, nagrabusiću zbog tebe! Šta da kažem gospi Zubaidi kad
vidi da su njene haljine isflekane i upropašćene! Stavila sam flašu svete vode
među haljine i ona se sigurno prevrnula i sad će boja da se razmaze po čitavoj
korpi.“
„Onda uzmi korpu i idi“, odvrati srditi glas.
Ponovo osetih kako me neko podiže i dok sam ispuštao uzdah olakšanja,
začuh usplahirene glasove kako govore: „Kalif! Kalif!“
Srce prestade da mi kuca kad čuh kako se kalif obraća mojoj gospi.
„Donela si toliko škrinja. Šta se nalazi u njima?“ A moja gospa odgovori, sa
hrabrošću koja je meni nedostajala. „Odeća i tkanine koje sam kupila za gospu
Zubaidu.“
„Otvori ih, sve odreda.“
Ali moja mlada gospa odvrati sa još većom odvažnošću: „Moja gospa
Zubaida mi je naredila da nikom ne smem da pokazujem šta se nalazi unutra.“

82
 Naravno, kada je to čuo, kalif postade još odlučniji da vidi šta se krije u
sanducima. Naredi stražaru da ih otvori, jedan za drugim, i kad konačno dođe
red na moju korpu, i kad me spustiše pred kalifove noge, tiho briznuh u plač,
povivši glavu i stavivši šake preko ušiju da ne čujem fijuk mača koji će mi
prerezati vrat.
„Preklinjem vas, zapovedniče vernih, da ne otvarate ovu korpu, osim u
prisustvu gospe Zubaide, jer unutra se nalazi nešto što želi da sačuva u
tajnosti“, začuh glas svoje gospe i srce mi tako mahnito zalupa da umalo ne
iskoči iz grudnog koša.
Dok sam se opraštao sa životom, začuh kako kalif naređuje evnuhu da
prenese sve sanduke i moju korpu u harem.
Moja gospa potom otvori korpu i reče mi da se popnem uz stepenište i
uđem u prvu sobu sa desne strane. Uradih kao što mi je kazala i ona uskoro
uđe u odaju i reče, ljupko se osmehnuvši:
„Uspeo si, junače moj. Gospa Zubaida će svakog časa doći da te upozna.
Molim se milostivom Bogu da joj se dopadneš kako bi dobio moju ruku i
postao najsrećniji od svih muškaraca.“
Vrata se otvoriše i unutra kroči dvadeset mladih žena sa visoko
podignutim grudima, a za njima i gospa Zubaida. Jedna od žena donese stolicu,
a gospa sede i povika: „Da ga vidim!“
Poslušno priđoh, spustih se na kolena i poljubih pod ispred njenih nogu, a
ona pokaza na stolicu preko puta svoje. Tad poče da me ispituje iz kakve
porodice potičem i čime se bavim, i sigurno beše zadovoljna jer na kraju reče:
„Odgajila sam ovu devojku kao rođenu kćer i smatram da si ti dostojan da joj
budeš muž, ali prvo moram da popričam sa kalifom, da vidim da li on dopušta
taj brak.“
Istog tog dana moja voljena ukrade malo vremena da me poseti i da mi
kaže da je gospa Zubaida osigurala blagoslov zapovednika vernih. Naš bračni
ugovor trebalo je da bude potpisan sutradan, a svadba priređena za nekoliko
dana. Ošamućen od sreće, počeh da skačem kao neko derište. Od tog trenutka
izgarao sam od strasti i žudnje za svojom nevestom.
Na dan venčanja, služavke su moju gospu odvele u kupatilo, da je spreme
od glave do pete za prvu bračnu noć, a meni neko donese obrok, paprikaš
spremljen sa dosta kima, ukrašen pistaćima i borovim semenkama. Prionuh na
hranu i pojedoh sve iz činije, do poslednje borove semenke, pa obrisah usta i
počeh nestrpljivo da čekam da se noć još više spusti, dok su služavke nosile
sveće, vodeći moju prelepu gospu kroz kalifovu palatu, primajući poklone i
čestitke, veselo pevajući i zveckajući dairama.

83
 Povorka konačno stiže do mojih odaja, gde služavke skinuše ogrtač sa
ramena moje neveste i raspustiše njenu dugu kosu preko zanosnog belog tela.
Čim smo ostali sami, žudno krenuh ka njoj, povedoh je ka krevetu i stegoh je u
zagrljaj, još ne verujući da smo stvarno zajedno.
A onda odjednom ona poče da vrišti i vrišti, uzbunivši sve služavke u
palati, koje se odmah obrušiše na vrata i počeše da pitaju: „Šta je bilo, sestro
naša?“
Sedeo sam na krevetu drhtav i znojav, pitajući se šta sam joj uradio, osim
što sam je privio uz svoje srce?
„Vodite ovog luđaka što dalje od mene!“, zavrišta ona.
„Šta sam ti uradio da me nazivaš luđakom?“ upitah.
„Jesi li jeo paprikaš začinjen kimom, a da posle toga nisi oprao ruke,
luđače umobolni! Kako se samo usuđuješ da se prepustiš bračnom užitku sa
damom poput mene dok ti šake mirišu na hranu? I to ne samo na kim već i na
šafran!“
„Oborite ga na pod“, naredi ostalim ženama i one je u tren oka poslušaše,
a moja gospa poče da me šiba po leđima i zadnjici, sve dok konačno ne povika:
„Vodite ovog drznika kod zapovednika straže i recite da sam naredila da mu se
odseče ruka kojom je jeo paprikaš.“
Brzo ćušnuh desnu šaku ispod leve i zavapih: „Nema druge sile do volje
veličanstvenog i preuzvišenog Boga, ah kakva tragedija, kakva nesreća, zar
nije dovoljno što sam pretrpeo tako bolno šibanje već sad treba da izgubim i
šaku, i to samo zato što sam jeo paprikaš začinjen kimom i šafranom i
zaboravio da posle toga operem ruke? Neka je proklet paprikaš i sav kim i
šafran na kugli zemaljskoj!“
Služavke se umešaše, pokušavajući da me odbrane, ljubeći ruke svoje
gospođe i govoreći: „Oprosti mu, zarad nas, i iznad svega ostalog, zarad Boga
kome se svi molimo. Ako ćemo pravo, on ti nije naneo nikakvo zlo, njegov
jedini greh je u tome što se zaboravio!“ Ali ona nastavi da me psuje i da vrišti:
„Luđače umobolni!“ Potom zagrme kao tornado: „Neka si hiljadu puta proklet!
Još ne mogu da poverujem da nisi oprao ruke posle onog groznog paprikaša!
Još osećam miris kima! Ne, ne, ne mogu da ti oprostim!“
Tad naredi svojim služavkama da me čvrsto drže, izvadi oštar nož i
odseče mi oba palca. Izgubio sam svest dok su služavke pokušavale da
zaustave krvarenje i sipale mi vino niz grlo. Kada sam došao sebi, briznuh u
plač i glasno se zakleh: „Obećavam da dok god budem živ neću prići blizu
paprikaša, niti ga taknuti, a da posle toga ne operem ruke sto dvadeset puta.“

84
 „Svaka čast! Naučio si lekciju!“, veselo povika moja gospa. „Ali svejedno“,
nastavi, „ne mogu i neću da ti oprostim. Zato ti naređujem da odmah napustiš
palatu i da te moje oči nikad više ne vide.“
Prikupih svoje stvari šakama sa kojih je još kapala krv, a ona napusti
odaju, ispunjena besom i gnušanjem. Napustio sam palatu i otišao iz Bagdada
jer je ta žena zgazila preko mog dostojanstva i moje muškosti. Znao sam da bi,
ako ostanem u gradu, ljudi upirali prstom u mene gde god da krenem i
došaptavali se između sebe, govoreći: „Pogledajte onog muškarca koji je svoje
prve bračne noći tako grozno vonjao na paprikaš začinjen kimom da ga je
njegova nevesta za kaznu odgurnula od sebe, odsekla mu palčeve i prognala ga
iz svog života.“

Muslimanski kuvar je uzalud pokušavao da pročita izraz na licu kineskog

kralja, koji je prislanjao šaku uz čelo, kao da razmišlja o onome što je čuo.
Pošto je kralj ćutao kao zaliven, kuvar prozbori: „O presvetli kralju, nadam se
da ste se uverili da je moja priča još zanimljivija od priče o grbavcu?“
„Jesi li primetio da se smejem, ili makar smeškam, dok si je pričao?
Zaboga, tvoja priča nije ni čudnija ni zabavnija od priče o mom milom grbavcu!
I zato budi uveren da ćete svi zajedno visiti na vešalima.“
Tad jevrejski lekar ustade i poljubi tepih pred kraljevim nogama.
„O srećni kralju, ja bih vam, uz vaše dopuštenje, ispričao priču koja je
zabavnija i uzbudljivija od svih dosad ispričanih priča, pa čak i one o grbavcu, i
koja će vas, milošću božjom, možda navesti da nas poštedite kazne.“
Kralj utonu u ćutnju, dok su svi na dvoru, a ne samo četvorica okrivljenih,
zadržavali dah, pre nego što konačno prozbori: „Hajde, da čujemo i tu priču…“

Nekoliko sati pre nego što su tog grbavca doveli u moju kuću, bio sam u radnji
jednog travara, gde kupujem jelenski mošus koji svojim pacijentima dajem
kao afrodizijak. Dok je travar odmeravao pola kile, njegova žena se pojavi na
vratima i reče mu: „Možda naš lekar može da ti pomogne.“ Travar se pravio
kao da je ne čuje, a kada je pokušala da se obrati meni, razvika se na nju,
gurajući je iza zavese, ali ona odbi da ga ostavi na miru.
„Na kraju krajeva, on je lekar“, rekla je.
Obrevši se u neprijatnoj situaciji, upitah: „Mogu li nekako da vam
pomognem?“
Travar stavi mošus u moju ruku, odbi da uzme novac i izgura me kroz
vrata.

85
 „Izvinite zbog ponašanja moje žene“, reče. „Sa mnom je sve u redu. Ne
treba mi vaša pomoć. Znate, malo mi je neprijatno da pričam o tome, ali vi ste
lekar. Vidite, prestao sam da spavam sa njom zbog tri želje koje sam poželeo
pre tri meseca. Kao što rekoh, sa mnom je sve u redu, muškost me nije izdala,
ali sam toliko ljut na nju da se prosto oduzmem. Dopustite da vam ispričam šta
se desilo.“
I travar tako započe:

***

Sve je počelo jedne večeri dok sam sedeo na verandi i gledao u nebo, moleći se
i prizivajući Boga u toj naročitoj svetoj noći kada su rajske kapije otvorene i
kad anđeli jednom verniku ispunjavaju tri želje. Na moju zapanjenost, te noći
su odabrali baš mene. Čudesna svetlost zablista mi nad glavom i ja ushićeno
povikah: „Oh, veličanstveni Bože, ovde sam, ovde sam!“
Tad doviknuh svojoj ženi. „Brzo, brzo, dobio sam tri želje, šta da
zatražim?“
Moja žena pokaza na moj penis i raširi ruke što više može, navevši me da
sa velikom strašću poželim: „Bože, učini da mi penis postane veći.“
Penis poče da mi raste i raste sve dok mi ne probi gaće i postade tako
velik i težak, kao stabljika tikve, da izgubih ravnotežu i padoh pravo na nos.
Kad žena pokuša da me podigne, zgrabih je za ruku i odvukoh je u kuću, da se
odmah bacim na nju i isprobam svoju novu muškost.
Ali ona poče da vrišti kao da je napastvujem, a onda pobeže i sakri se
ispod kreveta. Kad čučnuh da popričam s njom, penis mi tresnu o pod pa
vrisnuh od bola i počeh da je grdim: „Zašto bežiš i kriješ se od mene? Zar nisi
to sama tražila, pohotljiva i razuzdana ženo?“
„Ali tvoj novi penis me plaši. Nisam htela da bude baš tako veliki“, odvrati
ona.
I dalje se krila ispod kreveta, odbijajući da izađe, sve dok nije čula kako
dovikujem ka nebesima. „O Bože, spasi me i oslobodi ovog čuda koje si mi
podario.“
U tren oka moj penis nestade i primetih da mi je ispod pojasa sve postalo
ravno i glatko, kao obraz.
„Kakva šteta! Sad nemam drugog izbora nego da te ostavim, pošto mi
takav nisi potreban“, reče moja žena.

86
 „Ne zaboravi, nezahvalna ženo, da si me ti naterala da straćim dve želje,
umesto da mi dopustiš da zatražim šta god mi duša ište, na ovom ili onom
svetu. A sad mi je ostala još samo treća i poslednja želja.“
„Zamoli Boga da ti vrati penis na onu veličinu koju si dobio rođenjem, ni
manje ni više od toga“, zatraži ona.
I tako se pomolih pod otvorenim nebom i ono mi usliši poslednju želju.

Kada je jevrejski lekar završio svoju priču, kralj još više zevnu, rekavši: „U ovoj
priči nema ničeg što me je makar na trenutak ostavilo bez daha i ona uopšte
ne može da se poredi sa pričom o grbavcu, pa ću morati da vas obesim, svu
četvoricu. Vaša jedina nada počiva u poslednjoj priči koju treba da čujemo od
krojača, glavnog okrivljenog. Ispričaj mi čudesniju, zabavniju i zanimljiviju
priču nego što je priča o smrti mog voljenog grbavca, pa ćete ti i tvoja družina
biti pošteđeni.“
„Da, Vaše veličanstvo“, reče krojač i poče da priča.

Slučaj je hteo, o presvetli kralju, da sinoć, pre nego što ću sresti vašeg grbavca,
budem pozvan na gozbu u kući mog prijatelja. Stigao sam ranije, a posle mene
dođe još devetnaest gostiju. Kao poslednji, na gozbu stiže jedan hrom mladić
koji se redom rukova sa svima, sve dok ne stiže do berberina koga su svi znali
pod nadimkom Ćutljivi. Umesto da ga pozdravi, mladić ustuknu i ispusti
prestravljen vrisak.
„Neka nas Bog sačuva od tvog ružnog lica i zmijskog jezika. Neka me Bog
zaštiti od ovog baksuza koji me načini bogaljem i beskućnikom.“
Svi se zaprepastismo zbog mladićeve nadmenosti i bezobzirnosti,
pogotovo zbog toga što Ćutljivi, koji je po svoj prilici bio dovoljno star da mu
bude deda, odmah obesi nos i zapilji se u pod, postiđen njegovim kletvama.
„Zaboga! Reci nam zašto si rešio da poniziš ovog starca i osujetiš našu
nameru da se zabavimo uz dobro vino i ukusnu hranu“, upita jedan od gostiju,
okrenuvši se ka mladiću.

I tako mladić poče da priča, objasnivši nam da je baš zbog tog starca, koga je
malopre uvredio, morao da pobegne iz svog rodnog grada Bagdada, da zapuca
sve do Kine i da se tu nastani, jer se zakleo da ni za živu glavu neće ostati u
istom gradu sa njim. A onda je, ovde u Kini, došao na tu gozbu i ponovo
nabasao na tog starca, shvativši da mu čak ni bekstvo nije pomoglo, pa nije
mogao da obuzda svoj bes. Mladić potom nastavi da pripoveda kako je njegov
otac, koji beše jedan od najbogatijih ljudi u Bagdadu, preminuo kada se on

87
zamomčio i ostavio mu veliko bogatstvo. On je nastavio da živi sam, bez
namere da se oženi, jer su mu žene bile odbojne i nije imao vremena za njih,
sve dok jednog dana nije spazio jednu devojku koja je izašla u šetnju sa nekom
staricom, i istog časa se zaljubio u nju. Prateći je u stopu, stigao je do njenog
doma, gde je saznao da je ona kćer sudije koji je bio tako strog da ju je
neprestano držao pod nadzorom.
Mladić se vratio kući, duboko utučen, i pao u postelju goreći od groznice.
„Oh, kako je mučno biti zaljubljen“, povikao je.
Na kraju je povratio snagu i ponovo otišao do sudijine kuće, gde ga ona
starica, koju je video u šetnji sa devojkom, zateče kako zuri u prozor, u nadi da
će makar nakratko videti devojku iz svojih snova, pa shvati da je zaljubljen i
pristade da mu pomogne. Devojka je isprva odbijala da udovolji starici dok ju
je molila da upozna tog mladića, ali starica nastavi da je spopada, govoreći da
se taj momak razboleo od ljubavi, da je čitava porodica digla ruke od njega i da
će sigurno umreti ako ona ne pristane da se vidi s njim.
Devojka konačno popusti i dopusti mu da joj dođe u kratku posetu, u
vreme molitve, kada je njen otac odlazio u džamiju.
Dogovorenog dana mladić posla svog slugu da mu dovede berberina koji
će mu obrijati glavu. Laknu mu kad je čuo da je dotični berberin imao nadimak
Ćutljivi, pošto nije podnosio ljude koji su brbljali kao navijeni.
Ali čim kroči u sobu, berberin ga zapita: „Šta se dešava s tobom, mladi
gospodaru? Mršav si kao grana, a lice ti je žuto.“
„Bio sam bolestan“, objasni mladić.
Berberin izvadi astrolab9 iz kožne torbe, rekavši: „Molim se Bogu da te
što pre izleći, i tebe i sve tvoje.“
Izneo je astrolab u dvorište i zagledao se u sunčevo oko. „Danas je petak,
osamnaesti dan safara10 šesto pedesete hidžretske godine“, prozbori berberin,
„i sedam hiljada trista dvadesete godine Aleksandrove ere. Prošlo je tačno
osam stepeni i šest minuta od današnjeg dana, a naša planeta, kako astrolab
pokazuje, nalazi se između Marsa i Merkura, što znači da je ovo idealno vreme
za brijanje glave. Ali vidim još nešto: treba da se sastaneš sa nekim ko je lošeg
duha i kome ne treba verovati. Kamo sreće da se uopšte ne sretneš sa tom
osobom!“
„Pozvao sam te da mi obriješ glavu, a ne da slušam prokleta proročanstva.
Nisam tražio da gledaš u zvezde, već samo da mi odsečeš kosu. Zato smesta
prioni na posao ili ću poslati po drugog berberina.“

9 Drevni astronomski instrument. (Prim. prev.)

10 Drugi mesec islamskog lunarnog kalendara. (Prim. prev.)

88
 Berberin se odmah izvini. „Ne srdi se, mladi gospodaru. Mislim da ti
uopšte nisi svestan sreće koja te je zadesila. Pozvao si čoveka koji će ti obrijati
glavu, ali Gospod ti nije poslao običnog berberina, već i astrologa, lekara i
učenjaka, vrsnog poznavaoca jezika i gramatike. Dobio si berberina koji se
razume u logiku, učene rasprave, aritmetiku, algebru, nauku i istoriju, baš kao
i teologiju i prorokov Hadis11, u skladu sa učenjem islama i El Buharija. Takođe
treba da znaš da sam temeljno iščitao brdo knjiga i izučio sve prirodne nauke.
Zato treba da zahvališ Bogu što ti je poslao baš mene. Kada ti dajem neki savet,
treba da imaš u vidu da to nisu moji saveti već saveti koji potiču od zvezda. I
pritom ti ništa neću naplatiti, zbog naklonosti i poštovanja koje gajim prema
tebi, koji su izvan svakog poređenja. Takođe se osećam dužnim da ti
pomognem jer me je tvoj otac veoma voleo i cenio, i to ne samo zbog moje
mudrosti, već i zato što umem da držim jezik za zubima. Ljudi me zovu ćutljivi,
dok su moja šestorica braće bili čuveni po svojoj pričljivosti. Uzmimo, na
primer, mog najstarijeg brata Bakbuka, 'Brbljivca', onda drugog brata El
Hadara, 'Blebetala, pa trećeg brata El Bukajbiga, 'Torokaloa, četvrtog, Abu-
Kalama, 'Naklapala, petog, El Našara, 'Razmetljivca', i šestog, Šakajika,
'Galamdžiju'.“
Mladić je već mislio da će mu žučna kesa pući. „Kasnije ćeš da me središ.
Predomislio sam se. Ne treba da mi briješ glavu. Samo uzmi svoja četiri dinara
i idi.“
„Šta to pričaš, zaboga? Ne dolazi u obzir da ispružim ruku i uzmem makar
jedmpijaster12 jer te još nisam uslužio, ali ću to uskoro učiniti. Moja dužnost je
da ti pomognem, čak i da mi ne ponudiš bilo kakvu nadoknadu.“
Berberin tad poče da recituje neke stihove.

Gospodara svog posetih damu kosu odsečem

I usput ga zabavih pričama o slavnim kraljevima,
Mudrim smrtnicima, i svemu što mi na pamet pade.
On me ushićeno sasluša i polaska mi rečima:
„Tvom znanju na čitavom svetu premca nema!“
„Ah, ne, nipošto, gospodaru“, odvratih ja,
„Vi ste vrelo mudrosti
Za nikogovića poput mene,
Vi ste gospodar milosti i darežljivosti,
Oličenje mudrosti, vrsnosti i visprenosti.“

11 Doslovno „predanje“, zbornik Muhamedovih učenja i izreka. (Prim. prev.)

12 Srebrni novčić male vrednosti. (Prim. prev.)

89
 Mladić otvori usta da zaurla na berberina, ali ovaj ga brže-bolje
preduhitri, rekavši: „Ah, vidim da si zinuo od divljenja i radosti, što me ne čudi
jer je tvoj otac, bog da mu dušu prosti, učinio isto kad sam mu odrecitovao te
stihove. Još se sećam kako je doviknuo svom slugi: 'Daj ovom berberinu sto tri
dinara i počasnu odoru koja će biti dostojna njegovog dara!' A kad sam tvog
oca upitao, bog da mu dušu prosti, i to ne jednom već hiljadu puta, zašto mi je
dao sto tri dinara, on mi odgovori: 'Jedan dinar za astrološke savete, drugi za
prijatan razgovor, treći za puštanje krvi, i još stotinu pride za divan hvalospev
sročen u moju čast.'“
Kada je to čuo, mladić srdito prasnu: „Dabogda nikad ne imala mira i
spokoja duša mog oca, ako se družio sa takvima kao što si ti.“
Ali berberin prasnu u smeh. „Nema boga osim Boga svemogućeg. Neka je
slava onom koji se ne menja. Izgleda da si pobenavio od bolesti. Poznato je da
ljudi sa starošću postaju mudriji, ali tebi je oprošteno, pošto me tvoje stanje
zabrinjava. Takođe treba da znaš da tvoj otac nije bio jedini koji me je toliko
cenio da nije donosio nijednu važnu odluku dok se ne posavetuje sa mnom,
već je isto činio i tvoj deda. Kao što pesnik reče:

Pre nego što kreneš u izazov nov

Savet potraži od vernog prijatelja!

„Budi uveren da nećeš naći iskusnijeg čoveka od mene. A ja sam evo ovde,
spreman da ti služim, bez slabosti i posustajanja. Vidim da sam ti dosadan i da
se jediš, ali kao što rekoh, to ti ne uzimam za zlo.“
Ljut i zabrinut da će zakasniti na sastanak sa onom devojkom, mladić
rasklopi odoru i potapša se po grudima. Berberin priđe i poče polako da oštri
britvu, povremeno zastajkujući, a svaki put kad bi ga mladić pogledao, davši
mu znak da požuri, berberin bi zaključio da oštrica još nije dovoljno
naoštrena.
Konačno, berberin obrija nekoliko dlaka, a onda zastade i reče: „Ko god
da je rekao da je žurba đavolja rabota, bio je u pravu. Ali meni slobodno možeš
da kažeš kud toliko žuriš.“
„Ne mešaj se u ono što te se ne tiče! Samo požuri jer je sapun već počeo
da se suši.“
„Ali zar ne znaš da u smotrenosti počiva sigurnost a da žurba donosi
kajanje? Hajde, pokušaj da otvoriš srce. Reci mi kud tako žuriš. Plašim se da će
ti ta žurba naškoditi.“
Tada spusti britvu i iznese astrolab u dvorište.

90
 „Ostalo je još tri sata do kraja molitve“, reče kada se vratio.
„Možeš li da zaćutiš i pređeš na posao? Već sam umoran od tvog
torokanja.“
Berberin priđe, obrija još nekoliko dlaka i reče: „Hajde, pokušaj da mi se
poveriš i reci mi zašto toliko žuriš. I seti se da tvoj otac i tvoj deda,
blagoslovene im duše, nisu ništa preduzimali pre nego što se posavetuju sa
mnom.“
„Treba da odem na zabavu kod jednog prijatelja pa ne želim da
zakasnim.“
Začuvši reč „zabava“, berberin uzviknu: „Gospode, skroz sam zaboravio,
da tako smrt i mene zaboravi! Hoću da kažem, zaboravih da će moji prijatelji
večeras doći kod mene i da treba da ih ugostim, a ništa nisam spremio.“
„Ne brini za to“, odvrati mladić. „U mojoj kući uvek ima spremne hrane i
pića. Daću ti sve što ti treba, ali pod jednim uslovom: da požuriš i završiš sa
brijanjem.“
„Oh, blagosloven bio“, odvrati berberin. „Ali molim te, možeš li da mi
kažeš šta ćeš mi tačno dati, pa da mi duša bude mirna.“
„Deset prženih pilića i čitavo pečeno jagnje“, odvrati mladić.
„Možeš li da zamoliš svog slugu da mi to pokaže?“
Mladić pozva slugu koji u tren oka iznese svu hranu pred berberina. „O,
hvala milostivom Bogu! Hrana je stvarno tu, i sve je spremno, ali ne vidim
vino.“
„Ne brini, dobićeš i dve buteljke vina“, reče mu mladić.
Ali berberin zatraži da i njih vidi. Kad sluga donese vino, berberin reče:
„Bogami, ti si zaista redak čovek, tako velikodušan i darežljiv. Dakle, sad
imamo hranu i piće, ali šta ćemo sa voćem i desertom?“
Sluga ponovo odjuri do kuhinje i vrati se nazad sa mnoštvom poslastica i
voća, ali berberin još ne beše zadovoljan. „Znači, dobio sam hranu, vino, desert
i voće. Nedostaje još samo tamjan.“
Sluga donese punu kutiju tamjana, a berberin kleknu pored nje i poče
ushićeno da nabraja: „Ćilibar, mošus, izmirna…“
Mladić ga nestrpljivo prekinu. „Uzmi čitavu kutiju, samo požuri i obrij mi
drugu stranu glave.“
Berberin nastavi da proverava svaku stavku, a mladić, besan i ozlojeđen,
užasnut pomišlju da će zakasniti kod one devojke, poče sam da čupa preostale
dlake. Berberin priđe, obrija još nekoliko dlaka, pa ponovo zastade i reče: „Ne
znam, gospodaru moj, da li treba da zahvalim tebi ili tvom ocu, jer bi moja
zabava propala da mi nisi tako velikodušno pritekao u pomoć. Ali pravo da ti
kažem, ti prijatelji koji će doći kod mene nisu dostojni takve gozbe. Oni su

91
skromni ljudi – nosač Said, čuvar kupatila Zenut, trgovac žitom Salih, prodavač
pasulja Salut, bakalin Akraša i konjušar Kari. Svi su veseli i dobrodušni i
nijednog ne bi mogao da opišeš kao bezosećajnog ili sumornog, kao pijanca ili
nametljivca. Štaviše, uveliko podsećaju na tvoje sluge, koji gledaju svoja posla,
ali svi umeju lepo da pevaju i igraju, i svaki to čini na poseban način. Čuvar
kupatila poskakuje i peva pesmu: 'O mati moja, na zdenac krenuh da krčag
napunim.' Prodavač pasulja ima glas kao slavuj i uvek pevuši stihove: 'Ne
plači, gospo moja, jer ništa zgrešila nisi.' Bakalin igra i peva u ritmu doboša. Ti
moji prijatelji su tako zabavni da bi gladnog medveda naterali da zaboravi na
hranu. Ali sad mi nešto pade na pamet! Zašto moj mladi gospodar ne odustane
od te zabave i pođe sa mnom, da uživa u našem društvu, pogotovo pošto je
tako iznuren? Osim toga, ko zna? Možda ga na toj zabavi neki od njegovih
prijatelja povredi i natera ga da se pokaje što je otišao tamo?“
Mladić prasnu u smeh, uprkos ozlojeđenosti. „Hvala ti na savetu.
Obećavam da ću drugi put prihvatiti tvoj poziv, ali sada te preklinjem da
požuriš i dovršiš brijanje, jer me moji prijatelji nestrpljivo čekaju.“
„Žarko sam želeo da večeras upoznaš moje prijatelje jer odlaganje je
najveći kradljivac vremena. Ali ako si tako naumio, mogao bih da odnesem
tvoje darove svojoj družini i da ih ostavim da uživaju u hrani i piću, a ja ću poći
sa tobom na tu zabavu. Moji prijatelji nisu naročito zahtevni i sigurno mi neće
zameriti.“
Mladić se svojski trudio da se obuzda. „Ja ću krenuti svojim putem, a ti
svojim“, odbrusi.
Ali berberin brzo reče, kao da je držao odgovor na vrh jezika. „Bože
sačuvaj da te pustim da sam odeš tamo.“
Mladić reče: „Znaš, prijatelju, to je zabava za odabran krug ljudi. Sumnjam
da bi te pustili da uđeš.“
Ali berberin drsko natuknu: „Gospodaru moj, meni se čini da ti treba da
se sastaneš sa nekom ženom. Da stvarno ideš na zabavu, ti bi me bez oklevanja
poveo jer si dosad sigurno shvatio da svaki društveni skup prosto vapi za
čovekom kao što sam ja. Ja bih čak i sahranu pretvorio u veseo događaj. Zato
te preklinjem da me saslušaš. Ako nameravaš da se vidiš s nekom ženom
moraš to da mi kažeš, jer ja sam stari lisac pa ću ti pomoći da bezbedno stigneš
do nje i da istinski uživaš u poseti. Dovešćeš sebe u veliku opasnost ako u
njenu kuću uđeš po danu. Ne zaboravi da živimo u Bagdadu, čiji je namesnik
poznat po svojoj strogosti i nemilosrdnosti.“
Mladić zgroženo odvrati: „Zar se nikad ne postidiš svog lupetanja? Otkud
ti znaš gde ja idem?“

92
 Berberin se strese kao da mu je učinjena strašna nepravda. „Zašto me
grdiš kad samo hoću da ti pomognem?“
Mladić se odjednom uplaši da bi neko od njegove porodice ili komšija
mogao da načuje taj razgovor. I zato zaćuta dok mu berberin konačno do kraja
ne obrija glavu. Tada, želeći da nadmudri berberina, reče: „Dobro onda. Ti sad
požuri da odneseš hranu i piće svojim prijateljima, a kad se vratiš povešću te
sa sobom.“
Ali prevejani berberin reče: „Mislim da pokušavaš da me prevariš kako bi
sam otišao tamo i uleteo pravu u zamku: u nesreću iz koje nećeš moći da se
izvučeš. Hoću da me sačekaš ovde i da mi obećaš da ništa nećeš raditi na svoju
ruku, kako bih mogao da jamčim za tvoju bezbednost.“
„Obećavam da ću te sačekati ako se dovoljno brzo vratiš.“
Mujezin u tom trenutku objavi poziv za podnevnu molitvu i mladić se
uspaniči, obuzet očajanjem, pa poput munje pojuri ka devojčinoj kući. Kada je
stigao tamo, pomisli da mu se sreća osmehnula jer vrata behu otvorena. Ulete
unutra i zateče onu staricu kako ga čeka.
„Gde si do sada? Devojka brine da će se njen otac uskoro vratiti.“
Mladić opsova berberina i pohita da popriča sa devojkom, koja prasnu na
njega: „Stvarno ne shvatam! Mislila sam da izgaraš od želje da me vidiš, a kad
sam konačno pristala, ti se usuđuješ da ovoliko kasniš?“
Mladić pokuša da objasni šta mu se desilo, ali ko bi osim njega mogao da
shvati njegovu sagu sa berberinom? Razmenili su jedva nekoliko reči kad
začuše kako glas devojčinog oca odjekuje kroz kuću i shvatiše da se vratio iz
džamije. Devojka zadrhta i zamoli mladića da pobegne i da se sakrije na
spratu, gde su boravile služavke. On tako i učini, pa poče da smišlja kako da
utekne. Žurno priđe prozoru da proveri koliko je visok, u slučaju da mora da
iskoči na ulicu. Ali na svoj užas, ispod prozora primeti onog zlosrećnog
berberina i shvati da je on, umesto da odnese hranu i piće svojim prijateljima,
krenuo za njim.
E sada, sreća je htela da sudija baš u tom trenutku nasrne na jednu
služavku što je nešto pogrešno uradila i ona poče da vrišti. Potom jedan rob
priskoči služavki u pomoć pa sudija poče i njega da bije. Čuvši kako služavka i
rob vrište na sav glas, zlosrećni berberin pomisli da je sudija napao onog
mladića i poče da zapomaže, da trga odeću sa sebe i da se posipa peskom,
prizivajući pomoć. Ljudi se u tren oka sjatiše oko njega, pitajući šta se dešava.
„Hoće da ubiju mog gospodara u sudijinoj kući“, povika on. Potom posla
jednog čoveka da pozove mladićevu porodicu, njegove sluge, prijatelje i
komšije, i ubrzo svi stigoše na lice mesta. Mladić nije mogao da veruje rođenim

93
očima kad je primetio da se na ulici okupilo skoro deset hiljada ljudi koji su
očajno čupali svoje kose i trgali odeću sa sebe.
„Avaj, kakva sudba snađe našeg gospodara, i to u cvetu mladosti“, zavapi
berberin, pokazujući ka kući dok je sudija otvarao vrata. Berberin se okomi na
njega najgorim kletvama: „Otkud ti pravo da ubiješ našeg gospodara, svinjo
jedna?“
„Ko je tvoj gospodar i šta ova rulja traži ovde?“, povika sudija.
Berberin odgovori: „Napao si najčestitijeg od svih ljudi, prebio ga nasmrt i
negde sakrio. Preko dvorišnog zida sam čuo njegove vapaje i zapomaganje.“
„Ali šta je tvoj gospodar učinio da ga nasmrt prebijem? I šta je tražio u
mojoj kući?“
Kad to ču, mladić se ugrize za usnu, prestravljen mišlju da će berberin
odati njegovu tajnu.
„Ne pravi se naivan, beštijo jedna, jer ja sve znam. Znam da tvoja
poštovana kćer voli mog gospodara i da on voli nju, i znam da si, kad si se
vratio iz džamije i zatekao ih zajedno, izgubio zdrav razum i rešio da se osvetiš
kako bi zaštitio svoj ugled i ugled svoje kćeri. Bogami, niko neće moći da
rastera ovu rulju osim samog kalifa. On mora lično da posreduje u ovom
slučaju i da nam vrati mog gospodara, živog ili mrtvog.“
Ponižen i postiđen, sudija širom otvori vrata. „Ako govoriš istinu, onda
uđi i pronađi ga.“
Mladić se prestravljeno osvrnu, tražeći gde da se sakrije, ali pronađe
samo neku drvenu škrinju. Povukao je poklopac preko sebe i zadržao dah dok
je berberin pretraživao čitavu kuću. Berberin se pope na sprat, gde su se
nalazile odaje za služavke, primeti škrinju, stavi je na glavu i pohita sa njom ka
izlaznim vratima. Mladić se unutra tresao od straha. Možda ga taj berberin
nikad neće ostaviti na miru, dok god bude živ? Suočen sa tom mišlju, odgurnu
poklopac, pade na zemlju i slomi nogu. U rukavu košulje nosio je pregršt
zlatnih novčića pa reši da ih baci među rulju, i dok se narod otimao za zlato, on
šmugnu među bagdadske sokake, vukući slomljenu nogu. Zlosrećni berberin
potrča za njim, vičući: „Pokušali su da me rastave od tebe, gospodaru moj, da
oduzmu život mladiću koji je činio samo dobro mojoj porodici, mojoj deci i
mojim prijateljima, ali oni ne znaju da te ja nikad ne bih ostavio na cedilu zbog
lojalnosti koju osećam prema tvom ocu i dedi. Oh, kako sam samo zahvalan što
mi je Bog pomogao da sateram onog sudiju u škripac i da te izbavim iz
njegovih ralja, kao da vadim dlaku iz testa. Uspori malo, gospodaru moj, ne
moraš da bežiš od mene, jer da se ja ne zatekoh tamo, ti sad ne bi imao glavu
na ramenima. Nadam se da ću ubuduće živeti samo zato da brinem o tebi.
Preklinjem te da staneš. Zar ništa nisi naučio iz ovog što se desilo? Bio si

94
tvrdoglav i radio po svome. Hvala nebesima što ti nisam poverovao kad si
obećao da ćeš me sačekati. Umesto da te poslušam, poslao sam hranu, vino,
poslastice i tamjan po jednom od tvojih sluga, a ja sam krenuo za tobom,
prateći te u stopu, i primetio kako ulaziš u sudijinu kuću.“
Kada je to čuo, mladić se toliko rasrdi da mu je došlo da nasmrt prebije
starog berberina. Uporno je pokušavao da pobegne, trčkarajući levo-desno
kroz prepune pijace, ali ništa nije moglo da odvrati njegovog progonitelja, koji
je trčao brzo i lako kao mladić. Kad ga je berberin skoro sustigao, mladić
potraži utočište u jednoj radnji i ispriča trgovcu svoju muku. Berberin pokuša
da uđe u radnju, ali ga trgovac otera. „Čekaću ga napolju, pa makar se danima i
noćima ne pomerio odavde“, doviknu berberin.
Mladić očajno nasloni glavu na dlanove, shvativši da se taj berberin
prilepio za njega kao pijavica i da ga se nikad neće otarasiti. Ali umesto da se
razbesni i krene u osvetu, ili da brižne u neutešan plač, pozvao je svedoke i
sačinio testament, ostavivši sav imetak svojoj porodici. Potom je prodao kuću i
napustio radnju ljubaznog trgovca, zaklevši se da će skitati po svetu koji je
Gospod stvorio, divljem i nepreglednom, bežeći od tog sumanutog starca, sve
dok se konačno nije skrasio ovde, u Kini.
Ali njegov san se ponovo pretvorio u košmar onog dana kada je došao na
zabavu i ugledao lice zlosrećnog berberina, koji je kreketao kao žaba i mleo
kao vodenica, i zbog koga je postao bogalj i pobegao na drugi kraj sveta,
daleko od svoje porodice i zavičaja.

Kada smo saslušali mladićevu tužnu ispovest, svi se okrenusmo ka starom

berberinu i zapitasmo da li je to što je mladić ispričao tačno. Berberin podiže
glavu i reče: „Pre nego što bilo šta kažem, hoću da vam postavim jedno pitanje.
Jeste li nekad čuli za poslovicu: 'Čuvaj se onog kome si učinio dobro?' Ta
poslovica savršeno odgovara ovom ovde mladiću. Da nije moje mudrosti i
duboke upućenosti u ljudsku prirodu, on bi odavno bio mrtav. A ovako, samo
je povredio nogu, ali nije izgubio glavu. Zaboga, ja nikad nisam bio radoznao ili
pričljiv čovek. Od sve moje braće, a imao sam ih šest, samo ja sam dobio
nadimak ćutljivi, dok se moj najstariji brat zvao Bakbuk, 'Brbljivac', drugi brat
El Hadar, 'Blebetalo'…“
Na tom mestu hromi mladić pobeže glavom bez obzira, stavivši ruke
preko ušiju, a za njim, jedan po jedan, krenuše i ostali gosti. Čak i moj prijatelj,
koji je priredio tu zabavu, uteče iz kuće, izašavši zajedno sa mnom. Kad sam se
vratio kući i ispričao svojoj ženi šta se desilo, ona poče da mi prebacuje što
sam je ostavio da čitavog dana čami između četiri zida i zatraži da je izvedem
u grad. Učinih joj po volji i dok smo se vraćali nazad, usput sretosmo grbavca

95
koji je bazdio na vino. Teturao se po drumu, pevajući i udarajući u daire. Bio je
tako smešan da nismo mogli da skrenemo pogled sa njega. Pozvali smo ga da
svrati kod nas da zajedno večeramo, nadajući se da ćemo se dobro zabaviti. U
jednom trenutku mu iz šale nagurah komad ribe u usta, ali se on zagrcnu na
kost, i kad počeh da ga lupam po leđima, pokušavajući da ga spasem, mrtav
pade na zemlju. Ne znajući šta da radimo s njim, moja žena i ja ga odvukosmo
do kuće jevrejskog lekara… i znate šta se posle desilo.“

Kineski kralj zavrte glavom, ushićen i začuđen. „Priznajem da je tvoja priča o

hromom mladiću i nametljivom berberinu još čudesnija i zanimljivija od priče
o mom milom grbavcu. Zahtevam da mi pronađete i dovedete tog zlosrećnog
berberina jer žarko želim da ga upoznam i da čujem kako priča. Na kraju
krajeva, njemu treba da zahvalite što ste sačuvali glavu na ramenima. A kad
završimo sa berberinom, zajedno ćemo da pokopamo mog nevaljalog grbavca
i da mu napravimo grobnicu.“
Krojač pohita ka kući svog prijatelja, onog što je priredio zabavu, da se
raspita za berberinovu adresu, ali kad kroči unutra primeti da je berberin još
tamo i da stoji pred kavezima sa papagajima i drugim pticama, držeći im
nadahnut govor. Kada je spazio krojača, berberin se silno obradova.
„Kako sam samo srećan što će ljudske uši čuti ključni trenutak u mojoj
priči. Baš mi je milo što si došao, uvaženi gospodine, da umesto ovih papagaja,
koji me neprestano oponašaju i prekidaju, saslušaš ono što sam naumio da
kažem. Iz razloga koji mi nisu poznati, svi su napustili ovu kuću, svi gosti, pa
čak i sam domaćin i čitava njegova porodica, ostavivši me da pripovedam
ovim bučnim i džangrizavim pticama.“
Krojač ga uze za ruku i pohita nazad ka palati. Berberin zastade pred
kineskim kraljem, ne znajući zašto bi on želeo da ga vidi. Kralj prasnu u smeh
kad vide da je Ćutljivi zapravo starac od najmanje devedeset leta, sa belom
bradom i obrvama, klempavim ušima i dugim nosom.
„Želeo bih, Ćutljivi, da mi ispričaš neku od svojih priča.“
Ali berberin reče: „O, presvetli kralju, tako vam svega, recite mi kakve su
priče ovog hrišćanina, ovog Jeverejina, i ovog muslimana, i zašto je ovaj
grbavac opružen na krevetu na kakvom leže samo krunisane glave, i šta je
uzrok ovog skupa?“
»Ali zašto ti mene ispituješ kad sam te pozvao da ti meni pričaš?“
„Zato što želim da uverim Vaše veličanstvo da ja nisam radoznalo
njuškalo i da vam dokažem da me nepravedno optužuju za brbljivost. Ja sam
zapravo tih i ćutljiv čovek.“

96
 Kralj mu ispriča šta se desilo sa grbavcem i stari berberin priđe i sede na
postelju, stavivši grbavčevu glavu na krilo. Onda se savi ka grbavčevom licu i
poče da se smeje, sve jače i glasnije, dok na kraju ne pade na leđa, rekavši:
„Svaka smrt ima svoj uzrok, ali priča o ovom grbavcu treba da bude zapisana
zlatnim slovima.“
Kineski kralj postade zbunjen i zaintrigiran. „Kako to misliš, Ćutljivi?“
„Kunem se u vaše zdravlje da je ovaj grbavac živ.“
Berberin sa pojasa skinu posudicu sa nekim melemom koji natrlja na
grbavčev vrat. Potom zatraži gvozdeni štap i naredi dvojici sluga da pridrže
grbavčevu glavu dok mu je on gurao štap u usta. Uzeo je uzana klešta, gurnuo
ih u grbavčevo grlo i izvadio komad ribe sa koga je kapala krv.
Grbavac silovito kinu, tako glasno da njegovo „a-pćiha!“ odjeknu kroz
čitavu palatu, a onda skoči na noge i zatrese glavom.
„Šta se dešava?“, upita.
„O divni moj grbavce, zar je moguće da si čitavu noć i čitav dan proveo u
nesvesti i da te je ovaj berberin po imenu Ćutljivi vratio među nas?“
Grbavac zatraži daire i čim mu ih donesoše poče da udara u njih, pevajući
i igrajući.
„Ali Vaše veličanstvo, niste nam rekli kada i kako ste upoznali ovog
grbavca. Hoćete li to sad da nam ispričate ili biste više voleli da čujete moju
priču?“, upita Ćutljivi kralja.
„Drugi put, Ćutljivi“, odvrati kineski kralj. „Već sam umoran od priče.“

Džafer tako dovrši svoju priču o grbavcu i kineskom kralju, a kalif oduševljeno
zapljeska, naprasno se oraspoloživši.
„Džafere, tvoja priča o grbavčevim pustolovinama i berberinu po imenu
Ćutljivi predstavlja pravi dragulj među pričama i zasnovana je na još
apsurdnijem spletu slučajnosti nego priča o tri jabuke.“
Tada se okrenu ka Masruru, rekavši: „Dovedi mi roba.“
Masrur dovuče Rejhana, koji se pokloni i poljubi pod pred kalifovim
nogama.
„Više ne smeš tako bahato i budalasto da se ponašaš. Znam da nikom nisi
želeo da naudiš, ali si uprkos tome izazvao strašnu tragediju. Ispuniću
obećanje koje sam dao Džaferu i poštedeću ti život, ali pod jednim uslovom.
Moraćeš svakog dana da provodiš po nekoliko sati sa decom one nedužne
žene koja je stradala tvojom greškom. Dok budeš slušao kako pričaju, kako se
smeju ili plaču, to će te neprestano podsećati da si ti kriv što su ostali bez
majke.“
Kalif potom doviknu: „Treći derviš!“

97
 Masrur dovede trećeg derviša, koji se savi da poljubi pod pred kalifovim
nogama, a onda se pridiže na kolena.
„Da li priznaješ da si odgovoran za svoj zločin?“
„Da, gospodaru moj“, odgovori treći derviš, zagnjurivši lice u šake.
„Čovek nikad ne treba da deluje na osnovu onog što čuje sa strane, već da
sam potraži i otkrije istinu. Pošto si već kažnjen time što si sebi iskopao oko, i
pošto si u međuvremenu postao derviš, a biti derviš je isto što i učiti se
praštanju, i pošto si otac dva siročeta, pustiću te da ideš.“
Treći derviš još jednom poljubi pod, pa ustade i dopusti Masruru da ga
odvede u stranu.

Svima je laknulo što se ta noć, koja je već bila na izmaku, srećno okončala i što
niko nije bio utamničen ili pogubljen. Prisutni su očekivali da kalif svakog časa
ustane i napusti kuću zajedno sa Džaferom, Abu Nuvasom i Masrurom, ali on
pruži ruku ka čaši sa vodom da utoli žeđ i prostreli tri žene mrkim pogledom.
„Vas tri ste na ovom skupu, koji ne beše unapred dogovoren, i koji niko
nije mogao da predvidi, čule ispovesti nekih od nas i saznale šta se kome
izdešavalo. Neke od tih priča su nas zabavile ili zbunile, a druge su naša srca
ispunile tminom, tugom i žaljenjem. Ali po mom mišljenju, sve to nije krenulo
od prvog derviša već od vas tri, onog časa kada je gospodarica ove kuće
zapljeskala i kada su vaših sedam robova isukali svoje mačeve, umalo nam ne
prerezavši grkljane, i to samo zato što smo se posredno zapitali zašto je
gazdarica pokazala onakvu okrutnost prema sirotim kujama i zašto se išibana
žena tako čudno ponašala. Ne želim da treća gospa pomisli da je ona izuzeta,
daleko od toga, jer i ona ima ozbiljnog udela, pošto je raspirivala čudno
ponašanje svojih sestara, umesto da ih urazumi i smiri. Mi smo ispoljili
zabrinutost zbog onog što smo videli, ali ne iz puke radoznalosti ili
lakomislenosti, već zato što smo želeli da pružimo ruku pomoći i spasa, jer
svako od nas je čuvar brata svoga. Ali na naš užas, vi ste se prema nama
ponele kao da smo banditi i razbojnici, a ne derviši, trgovci ili nosači. Ne
poričem da sam isprva bio užasnut i da me razočaranje i bes zbog prizora
kome sam prisustvovao još nisu napustili. Zar je moguće da dame poput vas,
koje su pri tome moji podanici, mogu da budu tako svirepe i brutalne, umesto
da pravdu prepuste valiji13 ili sudiji? Vas tri ste ustanovile vlastita pravila i
stavile ih iznad zakona koji vladaju u ovoj zemlji, što meni deluje
neprihvatljivo. Pretpostavimo da vi niste moji podanici, i da ja nisam vaš kalif
već običan čovek, poput ovog nosača, ili nekog derviša ili trgovca. U tom

13 Doslovno „staratelj“ upravnik određene oblasti ili vilajeta. (Prim. prev.)

98
slučaju, moje pitanje glasi: da li ja, kao muškarac, mogu da prihvatim da mi
neka žena preti mačem, uprkos činjenici da je moja glavna uloga da štitim
žene, bilo da je u pitanju moja supruga, moja majka, moja sestra, moja
komšinica, pa čak i neka nepoznata žena koju sam sreo na ulici?
Kao kalif, ja imam dužnost da zaštitim svoje podanike i da pred lice
pravde izvedem svakog ko tlači druge ljude i nanosi im zlo, čak i ako se sakrije
u mišju rupu. Vaše ponašanje je ukaljalo moj ugled i sad morate da nam
dokažete da ste bolje od običnih zločinaca.“
„Još nešto“, nastavi kalif. „Vi ne znate da cenite ono što vam je svemogući
Bog podario. Umesto da mu zahvalite, vi ga izazivate i prkosite njegovim
pravilima time što živite same, odvojene od muškaraca, bez muževa, braće ili
ujaka. Ali najviše od svega me tišti što se na muškarce oslanjate samo onda
kad su vam oni potrebni da biste ispoljile svoju brutalnost. Zar ne mislite da
time ponižavate celokupan muški rod? Možda možete da nam objasnite zašto
ste nasrnule na nas kao lavice koje brane svoje mladunče, samo zato što smo
počeli da se raspitujemo za razloge vašeg sramnog ponašanja. Naravno, osim
ako ne pokušavate da zaštitite neku izuzetno opasnu tajnu (jer su samo
zločinci kadri da pokopaju svoja nedela i da ih zauvek ostave za sobom).
Sad zahtevam da sve tri, jedna za drugom, otključate svoja srca i otkrijete
svoje tajne. Krenućemo od tebe, gospodarice kuće. Reci nam zašto si, čim smo
kročili u vaš dom, zahtevala da ne postavljamo bilo kakva pitanja o onome što
se unutra dešava, skrenuvši nam pažnju na reči koje su ispisane na vratima –
'Ne govori ono što ti je na umu, da ne čuješ ono što ti ne godi.' Ali kako se
ispostavilo, time ste zapravo htele da nam kažete: 'Zucni samo jednu reč o
onome što si video i ode ti glava.'“
Kalif nasu čašu vode i podiže je ka ustima, ali onda odustade, previše
razjaren da bi je popio. „Možeš li da mi objasniš“, nastavi, „u čemu počiva
uzrok takve svireposti? Zašto si se okomila na one kuje i tukla ih dok im nije
potekla krv? A ti, išibana gospo, treba da nam kažeš zašto si se onako njihala i
kevtala od bola, kao da nisi pri sebi, kada si začula onu pesmu i zvuke uda'?
Bili smo užasnuti kad smo videli ožiljke na tvom telu. A od tebe, treća gospo,
tražim da nam objasniš zašto si pružila podršku svojim sestrama, umesto da ih
obuzdaš?“
Kalif zaćuta i srknu vodu.
Zatečeni kalifovim zahtevom, svi utonuše u tešku tišinu.
Lica tri gospe postadoše bleda kao dunjina kora. Tela počeše da im drhte,
kao da su tek sada shvatile posledice svojih pretnji, naročito onih koje je
gostima uputila gospodarica kuće, koja je ustanovila pravila i vodila glavnu
reč.

99
 Gazdarica ustade i reče, „O zapovedniče vernih, bolje da smo sebi odsekle
jezik nego što smo uputile pretnje i optužbe na vaš račun. I bolje da sam
naredila da mi odseku obe ruke nego što sam zapljeskala i pozvala svojih
sedam robova. Preklinjem vas da nam oprostite i da nas, vođeni svojom
mudrošću i čestitošću, poštedite zapovesti da zbacimo teret koji nam leži na
duši i obelodanimo razloge koji su nas naveli da prekršimo zakone ove zemlje.
Ako nas naterate da vam otkrijemo svoje tajne, to bi bilo isto kao da ste nam
žarili bodež posred grudi. Verujte mi, Vaše veličanstvo, da su priče koje
zahtevate da čujete tako strašne, čudne i bizarne da nam niko ne bi poverovao,
već bi nas proglasili za umobolnice.“
Nosač promumlja sebi u bradu: „To je tačno. Život je samo svežanj tajni.“
Kalifov glas zagrme kroz odaju dok je uzbuđenje prisutnih sve više raslo. „Ipak
zahtevam da čujemo tvoju priču“, naredi gospodarici kuće. „Hajde, svi smo se
pretvorili u uši.“
Nemajući drugog izbora, gazdarica krenu ka sredini odaje, a vezir Džafer
odmah skoči i reče: „Ne zaboravi da se nalaziš u prisustvu sedmog sina Abasa
el Rašida, sina Hahdijevog, sina El Mahdijevog i brata Safahovog (poznatog
kao kasapin), sina Mansurovog. Zato moraš sa krajnjom iskrenošću da
razotkriješ svoje tajne pred kalifom, i da govoriš samo istinu, pa makar ti ona
spržila jezik.“
Žena skrušeno klimnu glavom, ne dižući pogled, i poče da priča.

100
 Priča prve gospe

MOJA PRIČA JE KRAJNJE ČUDNA, PA CAK I BIZARNA, I KAD BIH JE IGLOM UREZALA U UGLU OKA,
mogla bi da posluži kao dobra lekcija onima koji su voljni da nešto nauče.
Kalife moj, one dve kuje su ni manje ni više nego moje začarane sestre, koje
moram da bičujem svake noći, zadavši im tačno trista udaraca, da bi ostale
žive.
Ali dopustite da krenem od početka, od onih dana kada smo nas pet
sestara uživale u ljubavi i nežnosti naših brižnih roditelja. Moj otac je bio
ugledan trgovac i kada je umro ostavio nam je imetak koji smo podelile
između sebe, nas pet sestara i naša majka. Majka se ubrzo pridružila ocu, pa
smo njen novac takođe razdelile na ravne časti. Čim se vreme žalosti okončalo,
dve najstarije sestre su se udale, uzele svoj deo nasledstva, napustile Bagdad i
otišle da sa svojim muževima žive u nekoj stranoj zemlji. Ja sam ostala kod
kuće da brinem o dve mlađe sestre, odlažući svoju udaju dok one dovoljno ne
odrastu, a usput sam se bavila trgovinom, nastavljajući očev posao. Posle dve
godine jedna od udatih sestara se vrati kući, u pohabanoj i pocepanoj odeći,
kao prosjakinja. Duša mi zadrhta od sažaljenja pa je zagrlih i upitah šta se
desilo. Ona brižnu u plač i reče mi da je njen muž straćio sav novac koji su
imali, prodao kuću i nestao sa lica zemlje. Odmah sam je primila u svoj dom,
gde sam bezuslovno brinula o njoj i dala joj polovinu svog novca. Samo što
sam pomislila da su se tamni oblaci konačno raspršili, i zahvalila Bogu na
srećnom raspletu, druga udata sestra banu pred naš dom, bosonoga i
iznurena, i sruši se na pragu. Gušeći se u suzama i očajno se udarajući po licu,
rekla nam je da ju je muž opljačkao, da je uzeo sav njen novac i ostavio je u
tuđini bez igde ičega, čak i bez kore hleba. Lutala je od nemila do nedraga, sve
dok nije stigla do Bagdada. Privila sam je uz grudi i primila kod sebe, kao što
sam učinila sa najstarijom sestrom, zasula je ljubavlju i dobrotom i dala joj deo
svog novca.
„Iako si mlađa, ti si daleko mudrija i razumnija od nas, kao da si preuzela
dužnost naše majke, neka se Bog moli za njenu dušu. Svim srcem ti obećavamo
da nam reč udaja' više nikad neće preći preko usana“, rekoše mi sestre kroz
plač.

101
 „Hajde da iznajmimo brod i odemo u Basru da tamo trgujemo. Bolje da se
oslonimo na vlastite snage nego da zavisimo od muškaraca“, rekoh im.
One prihvatiše moj predlog i kad smo se vratile kući, ostvarivši veliku
dobit, počeše zdušno da mi se zahvaljuju što sam tako dobra prema njima.
Naredne dve godine smo vredno radile, uživajući u spokoju i blagostanju.
A onda me jednog dana dve starije sestre preneraziše strašnom vešću:
odlučile su da se ponovo udaju jer su mislile da je lepše kad žena živi sa
mužem.
„Na kraju krajeva, Bog je sva živa bića stvorio u paru. Svako stvorenje na
ovom svetu ženi se ili udaje, pa čak i komarči i gušteri“, objasnile su.
Rekla sam im da su već okušale sreću sa udajom i da im je to donelo samo
patnju, siromaštvo i poniženje, ali one nisu htele da me slušaju. Obe se ponovo
udadoše, bez moje saglasnosti, i uzeše svoj deo novca, a ja nastavih da brinem
o mlađim sestrama.
Nije trebalo puno vremena da se moje slutnje obistine i moje sestre se
ponovo vratiše kući, u još gorem stanju nego ranije. Počeše da se izvinjavaju,
da mole za oproštaj i da se zaklinju nad svetim Kuranom, govoreći da mogu
slobodno da im odsečem jezik ako još jednom pomenu reč 'udaja. Na kraju mi
se baciše pred noge, plačući i jecajući.
„Ne očekujemo da nas ponovo primiš pod svoj krov, osim kao služavke“,
zavapiše.
Sažalih se na njih, obuzeta velikom tugom. „Uprkos svemu, vi ste mi i
dalje sestre, moje meso i krv. Ništa na ovom svetu nije mi milije od vas. Vi ste
mi jednako prirasle za srce kao naši pokojni roditelji.“
I tako ih ponovo prihvatih, kao i prvog puta, primivši ih u svoje srce, svoju
kuću i svoj posao. Bol i razočaranje su ih naveli da sa velikom predanošću
prionu na posao, pa smo ubrzo počele da ostvarujemo još veću dobit.
Jedne večeri, dok smo nas pet sestara sedele na terasi, odvojeno od
služavki, brojeći zarađen novac, jedna od starijih sestara uzdahnu i reče:
„Čemu ovoliko bogatstvo kad nismo udate?“
Pre nego što stigoh da odgovorim, druga sestra zacvile: „Potpuno se
slažem sa tobom. Život bez muškarca je kao kuhinja bez noža. Svesne smo da
smo se već dvaput opekle, ali ko zna? Možda nam se treći put posreći da
upoznamo muškarce kakvi se samo poželeti mogu.“
Kad sam to čula, došlo mi je da dreknem na njih, ali sam se obuzdala zbog
dve mlađe sestre, koje su takođe bile sa nama, nateravši sebe da se smirim i da
ih posavetujem.
„Ja sam mlađa od vas dve, ali uopšte ne razmišljam o braku, a znate li
zašto? Zato što sam shvatila da u braku ima malo toga što je dobro. Znam da je

102
skoro nemoguće da pronađem iskrenog i čestitog muškarca sa lepim
manirima, istinskog gospodina koji bi me poštovao i cenio i voleo me zbog
toga što jesam, a ne zbog toga što imam. Kucnuo je čas da se otvorim pred
vama. I moje srce treperi od želje da se zaljubim i skrasim u skladnom braku.
Ali gde da pronađem muškarca koji me neće prevariti i opljačkati? Može li
neko da mi ga pokaže, zaboga!“
Dok sam izgovarala te reči, sedele smo na terasi okrenute ka voćnjaku,
koji beše pun cveća i drveća, posmatrajući kako sunce zaranja ispod horizonta.
Čim sam zatvorila usta, neka ogromna ptica, veća od bilo koje koju sam dotad
videla ili mogla da zamislim, ispusti prodoran vrisak i zalupa krilima, šarenim
i blistavim kao u pauna, okrenuvši se ka nama. Pogledah u svoje sestre.
„Pogledajte ona ogromna krila. Zar ne liče na krila anđela? Možda je to
prerušeni anđeo raskošnih boja koji je došao da vas izbavi od misli koje vam
se vrzmaju po glavi!“
Svih pet prasnusmo u smeh, a ogromna ptica se ustremi pravo ka meni,
lebdeći mi iznad glave, snažno lepršajući krilima i ispuštajući čudne zvuke,
tihe i glasne u isto vreme.
„To nije anđeo, već muškarac koga tražiš!“, povikaše starije sestre, pa
ponovo prasnusmo u smeh. Ptica odlete i pridruži se jatu tih čudnih ogromnih
stvorenja, sa džinovskim krilima blistavih boja.
Narednih dana sam potpuno zaboravila na tu pticu, sve dok se jednog
popodneva ne spustih do jezera, gde su rasla stabla tamariske, da proverim da
li je njihova smola sazrela. U daljini spazih ogromnu šarenu pticu kako pije
vodu iz jezera. Na moju zapanjenost, ptica odjednom poče da se trese, sve dok
ispod perja ne izroni muško obličje.
Stavih ruku preko usta, umalo ne vrisnuvši od čuda. Krenuh ka njemu kao
hipnotisana, bez trunke straha. Muškarac je zurio u kuću, kao da me nije
primetio. Nije podsećao ni na jednog muškarca koga sam dotad upoznala,
toliko beše lep.
„Neka je slava Gospodu, jedinstvenom i neuporedivom“, promrmljah, jer
još nikad ne videh tako lepog muškarca. Lice mu je bilo kao polumesec, sa
ružičastim obrazima i očima kao u hurije, kao da ga je Gospod stvorio da
očarava i začarava.
Naterah sebe da se smirim, pazeći da ostanem neprimećena dok je on
obazrivo koračao ka našoj terasi. Tada se ponovo uvukao u perje i odleteo,
ostavivši me da bez daha zurim u nebo.
Kada sam te večeri legla i zatvorila oči, videla sam samo njega, kao da je
čitavu noć proveo ispod mojih kapaka. Ujutru pohitah nazad ka jezeru, ali
tamo ne zatekoh ni pticu ni muškarca. Preko dana sam nekoliko puta posetila

103
jezero, ali uzalud, sve do sutona. Na svoje razočaranje, tad pored jezera
ugledah deset ptica, umesto jedne, kako se igraju i piju, slećući na vodu i
ponovo se dižući ka nebu. Konačno sve ptice odleteše i moje srce se potišti. Ali
tada se ista ona ptica vrati nazad, slete na zemlju i poče da se trese, sve dok se
ne pretvori u muškarca, koji ovog puta spazi da stojim nedaleko od njega.
Kada se osmehnuo, ispružih ruku da mu dodirnem perje, koje beše meko i
divno ukrašeno.
„Ko si ti i šta radiš ovde?“, upitah ga.
„Zar si zaboravila da si me sama prizvala? Zar pre neko veče, dok si sedela
sa svojim sestrama, nisam čuo kako kažeš: 'Gde da pronađem muškarca koji
me neće prevariti i opljačkati? Može li neko da mi ga pokaže, zaboga!' Ja sam
taj koga si tražila i došao sam da ti ispunim želju, budi uverena u to, lepotice
moja.“
Uzeo je moju ruku, a kad sam uplašeno ustuknula, reče: „Ne plaši se.
Zaklinjem se da moje oko neće pogledati nijedan tvoj dinar i da moja ruka
neće dodirnuti ni parče hleba sa tvog stola. Štaviše, pobrinuću se da ubuduće
spavaš u zlatnom krevetu, da jedeš iz zlatnih tanjira, i da se kupaš u zlatnoj
vodi.“
„Ali ko si ti zapravo?“, upitah, pokušavajući da smirim jato leptira koji su
mi lepršali u srcu.
„Kad sam te spazio, izgubio sam razum i ostao bez daha. Moja braća i ja u
sumrak često dolazimo na jezero u vašem voćnjaku da se napijemo sveže
vode. Juče sam stigao na jezero ranije nego obično. Dok sam čekao braću,
začuh neke glasove. To pobudi moju radoznalost, jer sam navikao da je ovde
uvek tiho, pa krenuh u pravcu zvuka, sve dok te ne ugledah, kao ružu među
ostalim ženama. Čuo sam sve što si rekla svojim sestrama i ostao zadivljen, ne
zbog tvoje lepote i dražesnosti, već zbog tvojih reći i tvoje ličnosti. Kad sam se
vratio kući, čitave noći nisam mogao da zaspim jer sam neprestano mislio na
tebe, i tako reših da ponovo dođem, jer mi srce gori kao buktinja.“
Njegove reči me još više uplašiše i moj um poče da se poigrava mnome.
Možda je taj muškarac nameravao da me uvuče u zamku, samo zato da bi
isisao sav nektar iz mene i onda me ostavio, poput one četvorice koji su
obeščastili moje starije sestre?
Zaledih se, ne znajući šta da kažem. Mladić zavuče ruku ispod krila i, na
moju zapanjenost, poče da izvlači dragulje i bisere krupne kao golubije jaje,
govoreći: „Da li sad veruješ da te želim zbog tebe same, a ne zbog tvog
bogatstva?“

104
 Pokloni se preda mnom, poljubivši mi šake i stopala. „Biću ti verni sluga
sve do sudnjeg dana. Želim da se oženim tobom po zakonima preuzvišenog
Gospoda i njegovog proroka.“
Kad začuh te reči, u tren oka promenih svoje mišljenje o muškarcima.
Odvedoh ga do jedne pećine u našem voćnjaku, gde se poljubismo kao Adam i
Eva, a onda mu, ne verujući da to stvarno radim, dopustih da mi zadigne
haljinu, i među nama se desi ono što se po prirodi stvari dešava između
muškarca i žene, dok sam se u sebi molila da mi Bog oprosti, zaklinjući se da
ćemo već narednog jutra sačiniti bračni ugovor. Ali ubrzo prestadoh o bilo
čemu da mislim, utopljena u ekstazi i zadovoljstvu, prvi put u životu. Zaspala
sam pored njegovih nogu, a kad sam se probudila još dugo smo sedeli zajedno,
blaženi i ispunjeni, držeći sunce i mesec. Tada ga ponovo upitah: „Još mi nisi
rekao ko si. Jesi li ti sin začaranog kraljevića? Ili možda sin nekog trgovca ili
plemića?“
„Otkriću ti ko sam pod jednim uslovom: moraš da mi obećaš da, šta god
tvoje uši čule, nećeš da me napustiš.“
Prislonih dlan uz srce, osetivši kako me obliva znoj dok sam govorila:
„Zaklinjem se uspomenom na svoje roditelje da te nikad neću napustiti, osim
ako mi ne kažeš da si Šejtan, Satana lično.“
Mladić prasnu u smeh. „Neka nas Bog čuva Satane. Ja sam sin kralja
Azraka Plavog, kralja džina14, koji su neprijatelji Šejtana Satane. Moj otac živi u
tvrđavi Alakrum i pod svojom vlašću drži šesto hiljada džina koji rone po
najdubljim morima i lete po beskrajnom nebu. Imam devetoricu braće, od
kojih svaki nosi ime našeg oca, Azraka Plavog, i zajedno letimo po širokom
svetu Gospodnjem, uzduž i popreko.“
Zadržah dah, rekavši: „Neka je slava Gospodu, svemoćnom i
svemogućem.“
Potom zahvalih Bogu što mi je poslao tog letećeg muškarca.
On me uze za ruku i reče: „Pođi sa mnom. Hajde da zajedno odletimo do
moje palate, koja je sagrađena u vazduhu i do koje ne može stići nijedno
ljudsko biće, pa čak nijedan džin, osim moje braće, koji će te prihvatiti kao
jednu od svojih.“
Tada se naprasno suočih sa stvarnošću. Šta sam to umišljala? Kako sam
mogla da se zaljubim u tog muškarca, pogotovo sad kad sam saznala da je on
džini Zbunjena i ošamućena, promucah: „Ne želim da živim u palati, bilo na
zemlji ili na nebu, već samo u kući koju je moj otac sagradio za nas, u kojoj sam
odrasla. Ti sigurno ne znaš da sam ja glava svoje porodice, da se uspešno
14Džini su natprirodna bića iz islamske i predislamske mitologije; to su duhovi koji nastaju od vatre
bez dima, ali mogu poprimiti i fizičko obličje. (Prim. prev.)

105
bavim trgovinom i da sam odgovorna za dobrobit svoje četiri sestre. Kako
možeš da tražiš da odletim sa tobom i da se odreknem svega što mi je Gospod
podario? Sigurna sam da bih brzo počela da čeznem za svojim sestrama i
Bagdadom, pa bih se pokajala zbog svoje odluke i više ne bih spokojno i srećno
spavala u tvom naručju.“
Briznuh u plač, žaleći samu sebe. Život mi se konačno osmehnuo, konačno
sam se zaljubila u muškarca iz svojih snova, muškarca kakvog nikad ne bih
očekivala da pronađem u uzavrelom Bagdadu, da bi se na kraju ispostavilo da
je njegov otac bio ni manje ni više nego kralj džina!
„Ali kako da napustim svoju braću? Zašto mi je srce zadrhtalo samo za
tobom, koja si ljudsko biće? Kako da prestanem da budem džin?“
Zajedno smo zaplakali, čvrsto se zagrlili i još snažnije zajecali, svesni da
nam nema druge nego da se rastanemo, da je naša ljubav zabranjena. Ljubili
smo se i grlili i opraštali, ali čim bismo se razdvojili opet bismo jurnuli jedno
drugom u zagrljaj. Brisali smo suze sa lica, on moje a ja njegove, a onda
potrčah ka kući, zastavši da se još jednom osvrnem, gledajući kako moj voljeni
uzleće i nestaje.
Nisam mogla da se držim podalje od jezera. Stalno sam šetala po obali, ali
tamo nije bilo mog voljenog, ni u obličju muškarca ni u obličju ptice, zbog čega
utonuh u tugu i beznađe. Pogled mi je stalno bludeo ka nebu, a uši pokušavale
da naslute šuštanje krila.
Kada se moja ljubav pretvorila u agoniju, jedne noći se izvukoh iz postelje
i otrčah do jezera, ne mareći da li će me neka od mojih sestara videti, i tamo,
na svoje blaženstvo, ugledah svog ljubavnika kako me čeka. Zalepršao je
krilima, skočio uvis da zbaci perje i stegao me u zagrljaj. Dok smo stajali licem
u lice, spojenih usana, on prozbori: „Uzalud sam pokušavao da te zaboravim.
Svisnuću od tuge bez tebe.“
Zagledah se u njegove divne tužne oči i pomisao da neću moći po čitav
dan i noć da gledam u njih natera me da se zagrcnem od plača. Ali Azrak Plavi
me zagrli i obrisa mi suze.
„Molim te, ne plači, voljena moja. Napustiću svoju porodicu i doći da živim
sa tobom kao ljudsko biće, jer ne mogu da provedem više ni trena bez tebe.“
Privih ga uz sebe, strasno ga ljubeći, uverena da sam konačno stigla do
kapija raja. Dogovorili smo se da on sutradan zakuca na naša vrata, da se
predstavi kao trgovac iz Basre i zatraži moju ruku čim me ugleda.
„Vidimo se sutra, ako bog da“, rekosmo na rastanku, pre nego što pohitah
kući, moleći se da noć što pre prođe. Taman što sam zaspala, prenuh se iz sna,
začuvši kako nešto lupka po prozoru. Bio je to Azrak, u ptičjem obličju.
Otvorila sam prozor i on se uz moju pomoć uvuče unutra i tresnu na pod.

106
Potom strese perje i čvrsto me zagrli, rekavši da nije mogao da podnese da
makar do jutra bude razdvojen od mene. Postali smo kao narandža i njen
zametak. Dok smo šaputali ljubavne reči, moje starije sestre banuše pred vrata
pitajući da li je sve u redu jer su čule metež ispod prozora. Promrmljah da
jeste, glumeći da sam bunovna. Neko vreme nismo puštali ni glasa, ne
mrdajući s mesta, sve dok kuća ponovo ne utonu u tišinu. A kad je opasnost
prošla, tako snažno se zagrlismo da smo oboje ostali bez daha.
Rano ujutru, pre nego što će krenuti, Azrak me upita: „Imaš li neko
sigurno mesto da sakriješ moje perje?“
„Ne brini. Pobrinuću se da ga niko ne vidi“, odvratih.
„Bolje da ga sam sakrijem jer u njemu leži moja duša i moja moć“, reče on.
Prasnula sam u smeh, rekavši: „Ne brini, niko ga neće obući ni pokušati da
odleprša s njim.“
„Nijedno ljudsko biće ne može da leti sa tim perjem, ali kao što rekoh, u
njemu počiva moja moć. Ako se samo jedno perce ošteti, ostala pera će
propasti i onda ću izgubiti svoju sposobnost da letim i…“
„Onda ću lično da sredim tvoje perje“, našalih se, „kako bi zauvek ostao sa
mnom.“
On se osmehnu, zagrli me i strpljivo objasni: „Ako izgubim sposobnost da
letim, izgubiću moć koja mi pripada kao džinu, a sa njom i moć da poprimim
ljudsko obličje. Na kraju će od mene ostati samo pepeo.“
„Daj da odmah sakrijemo tvoje perje na najsigurnije moguće mesto, da se
ne pretvoriš u pepeo“, šaljivo natuknuh, uverena da se njegovi strahovi nikad
neće obistiniti. Pružila sam ruku ka ormanu. „Stavićemo ga u orman mog oca,
gde krijem stvari koje su nam ostale od roditelja, kako ih moje sestre ne bi
izgubile.“
Skinuh zlatnu narukvicu sa ruke i pažljivo je ispravih, sve dok se ne
pretvori u ključ. Azrak je bio tako iznenađen da sam morala da kažem: „Vidiš,
Azrače, i ljudska bića mogu da budu domišljata!“
Prasnuli smo u smeh dok sam otvarala orman, pa zajedno smestismo
perje unutra, umotano u moj kaput. Kada smo zaključali orman, savila sam
ključ, ponovo ga pretvorivši u narukvicu, koju potom stavih oko ruke.
Azrak se tada iskrao kroz prozor i malo kasnije neko pokuca na ulazna
vrata. Jedna od služavki usplahireno dotrča da mene i moje sestre obavesti da
imamo posetioca. Ja sam poslednja ušla u sobu. Kada je Azrak zapitao gde su
nam roditelji, briznula sam u plač, baš kao i moje mlađe sestre, dok su dve
starije sestre uštogljeno sedele, odmeravajući Azraka podozrivim pogledom.
Azrak tad zapita koja je među nama najstarija i zatraži moju ruku. Brzo se
umešah, zamolivši da nakratko popričam sa svojim sestrama. Kada smo ostale

107
same, rekoh: „Čini se da taj mladić potiče iz dobre porodice, da je ozbiljan,
sposoban i pošten. Rado bih se udala za njega.“
Moje starije sestre nisu bile nimalo iznenađene. Nisu me čak upitale ni
otkud to da sam naprasno promenila mišljenje o braku i muškarcima. Moje
mlađe sestre ushićeno povikaše: „Oh, sestrice, kako smo srećne zbog tebe! Već
smo počele da brinemo da nikad nećeš pristati da se udaš, ali sad se pojavio
ovaj naočiti mladić i naveo te da se u tren oka predomisliš.“
I tako se udadoh za Azraka Plavog, po zakonima preuzvišenog Gospoda i
njegovog proroka. Nosila sam venčanicu koju sam dobila od svog mladoženje,
ukrašenu sa toliko dragog kamenja da je nekoliko služavki moralo da mi
pomaže da hodam u njoj.
Moje starije sestre zapitaše kako to da nikad nismo čule za takve dragulje
dok smo putovale za Basru, a mlađe sestre rekoše: „Tvoja haljina izgleda kao
kriška izrezana sa blistavog neba.“

Prolazili su dani i noći, a ja sam isisavala saće za saćem, kako se to kaže,

opijena strašću i ljubavlju. Ali ostale stvari nisu tekle tako glatko kao naša
ljubav, jer su braća mog muža uporno pokušavala da ga nagovore da im se
vrati. Dolazili su svakog dana u sumrak i leteli oko kuće sve do ponoći, vrišteći
i krešteći iz sveg glasa, što je Azraku teralo suze na oči.
„Nalazim se između dve vatre“, govorio je, „između tvoje i njihove ljubavi.
Moja braća i sestre zahtevaju da im se vratim, plašeći se da ću se postepeno
pretvoriti u ljudsko biće i izgubiti moći koje sam dobio kao džin.“
Bilo mi ga je tako žao da sam mu ponudila da ode sa njima, ako će mu
tako biti lakše, ostavivši svoju bol i tugu po strani. Ali on mi istog časa
odgovori: „Ne mogu da živim razdvojen od tebe pa sam odlučio da ih više ne
viđam, jer me njihovo prisustvo ispunjava tugom umesto radošću.“

Za to vreme, moje starije sestre su izgarale od ljubomore što sam pronašla

muškarca svog života. Ništa nije moglo da ih zadovolji ili usreći i stalno su mi
prebacivale da sam više volela da budem sa svojim mužem nego sa njima,
kivne što je on preoteo moju ljubav. Kada sam odlučila da sa njima krenem na
poslovno putovanje za Basru, Azrak me je zamolio da ne idem, rekavši da ne
može da podnese da se među nama ispreči ni najtanušnija vlas kose, a kamoli
takva daljina. To je toliko rasrdilo moje starije sestre da su počele da me
optužuju za sebičnost, pa sam ih na kraju posavetovala da i one sebi pronađu
nove muževe, savršene muškarce koji će ih voleti i brinuti za njih, dodavši da
će im se trećeg puta možda posrećiti. Moje sestre počeše na sve strane da

108
traže muževe, svakog dana odlazeći u javna kupatila i kod provodadžija, ali
niko nije hteo da se oženi njima. To ih ispuni takvim očajanjem da sam po
čitavu noć slušala njihov plač i jecaje, pomešane sa čudnim kricima Azrakove
braće.

Kamo sreće da su moje starije sestre nastavile da oplakuju svoju sudbinu,

umesto da smišljaju kako da unište moju ljubav prema Azraku Plavom! I kamo
sreće da Azrakova braća nisu izgubila zdrav razum, počevši da nas
ugrožavaju! Svakog dana su bacali blato i kamenje na našu kuću, napadali
svakog ko im se nađe na vidiku, pa čak i naše gazele i mačke. Postali smo
zatočenici u vlastitom domu, zbog čega su moje starije sestre zvocale i
džangrizale, dok su mlađe sestre svuda tražile ptičja gnezda, misleći da su se
ptice tako ponašale jer su pokušavale da zaštite svoja jaja.
I tako Azrak Plavi konačno pristade da jednu noć provede sa svojom
braćom kako bi pokušao da ih smiri. Molio me je da pođem sa njim, ali ja sam
ga odbila, tvrdeći da moje srce uopšte ne sumnja da će mi se vratiti. U prvom
satu novog jutra, dok su svi živi spavali, pohitasmo ka jezeru, i pre nego što je
navukao perje Azrak me poljubi tri stotine puta. Potom zaleprša krilima, sve
snažnije lupajući. Na trenutak pomislih da je zaboravio kako se leti, ili da se
možda predomislio, ali on nastavi da pokušava, kao pomahnitala zver, a onda
poče da pregleda svoje perje i opsova onako kako je psovao samo u snu, dok je
sanjao da više ne može da leti. A sada je došao i taj dan: Azrak stvarno nije
mogao da poleti. Skinuo je perje, očajno povikavši: „Ne mogu da letim! Ne
mogu da letim! Neko je sigurno oštetio perje. Izgubio sam svoju moć!“
„Hajde, probaj još jednom“, nagovarala sam ga. „Niko ne zna za tvoje
perje, a ključ uvek nosim oko ruke.“
Ponovo je pokušao, ali uzalud, a onda me uze za ruku i pohita ka kući,
brekćući i psujući, sve dok nismo stigli do spavaće sobe. Prišao je ormanu i
pažljivo ga osmotrio sa spoljašnje strane, kao da je tražio buvu na kamiljim
leđima. Tada ga silovito povuče, razdvojivši ga od zida, i užasnuto spazismo da
je čitava zadnja strana ormana bila uklonjena.
„Znao sam! Tvoje starije sestre su uništile moje perje. Sigurno su nas čule
one noći kad sam poleteo ka tvojoj sobi i udario u prozor. Čule su kad sam
rekao da u tom perju počiva moja moć. O svemogući Bože, smiluj mi se.“
Tada me, ne puštajući mi ruku, povede ka sobi mojih starijih sestara i
odgurnu vrata. One zavrištaše kad ga spaziše, preneražene što je još živ.
„Dajte mi pero koje ste iščupale! Odmah!“ naredio je.
Ali moje sestre se prestravljeno zagrliše i nastaviše da vrište.

109
 Počeh da ih preklinjem, zapomažući: „Molim vas, vratite mu pero pa ćemo
vam oprostiti.“
„Na šta misliš? O kakvom peru govorite?“ upita jedna od njih.
Azrak ponovo prozbori, glasom koji je ključao od besa: „Vratite mi ono što
ste uzele iz mojih krila.“
„Jeste li čule, nezahvalnice? Vratite mu pero koje ste uzele“, vrisnuh.
Moje sestre pogledaše ka vratima, razmišljajući kako da uteknu, a Azrak
ponovo prozbori, ali ovog puta daleko slabijim glasom.
„Uradite to što vam vaša sestra kaže ili ćete gorko zažaliti.“
Jedna od njih konačno prozbori, rekavši: „Sad prvi put vidimo tvoje perje i
uopšte ne znamo čemu ono služi!“
Zgrabih sestre za ramena i počeh da ih drmusam, gorko plačući.
„Zaklinjem vas ljubavlju naših roditelja, vratite mu pero koje mu nedostaje.
Zar ne shvatate koliko ga volim, da ne mogu da živim bez njega? Zar želite da
me uništite?“
„Ali uvek ćeš imati nas. Živećemo zajedno, nas pet sestara, kao što je bilo
pre nego što je on došao.“
„Ja te volim više od njih, i uvek ću te voleti, šta god da se desi“, reče moj
muž, privivši me uz sebe. Potom se okrenu ka mojim sestrama i reče drhtavim
glasom: „Poslednji put vam kažem, vratite pero ili ću na vas baciti čini koje će
vas pretvoriti u pse.“
„Sumnjam da si kadar da to učiniš“, odvrati jedna od njih. „Izgubio si
svoju moć.“
On promrmlja nekoliko reči na svom jeziku pa se obrati mojim sestrama.
„Podle i nezahvalne žene, poštedeću vaše kukavne živote zbog vaše
sestre. Ali sad ćete napustiti ljudsko obličje i pretvoriti se u dve crne kuje.“
„Ne, Azrače Plavi, nemoj! Sačekaj! Neka ti prvo vrate pero! Molim te, ne
toni u očajanje.“
Ali kao da su moje reči osnažile njegovu magiju, moje sestre se istog časa
pretvoriše u dva kevtava psa.
Bacih mu se pred noge, očajno ga preklinjući: „Ali moraju da nam vrate
pero.“
„Sigurno su ga uništile, a ja više ne smem da gubim vreme. Od danas
nadalje, ljubavi moja, svake noći moraš tri stotine puta da ih udariš bičem,
inače će umreti.“
Tada moj muškarac, moja ptica, moj džin, pade na pod i ostade
nepomično da leži.
„Ali ti si džin, moraš da preživiš. Kako da pošaljem poruku tvojoj braći?“,
upitah preklinjućim glasom.

110
 Moj Azrak Plavi prošapta: „Ne možeš to da učiniš bez nedostajućeg pera,
ni bez mene.“
Pokušah da ga izvučem iz perja, nadajući se da će opstati kao čovek, ali
unutra pronađoh samo pepeo.
Pala sam u nesvest, a kad dođoh sebi ugledah kako se moje mlađe sestre
nadvijaju nada mnom i kako mi dve kuje ližu ruke i laju. Kuje otrčaše do
hodnika i legoše pored kredenca, sa nogama uvis, pa se vratiše nazad da mi
ponovo oližu šake, lajući i ćuškajući glave u Azrakovo perje.
Ustadoh i uzeh perje, privih ga uz sebe i krenuh ka jezeru, nadajući se da
će Azrakova braća doći tamo i oživeti ga, pa makar samo u ptičjem obličju.
Počeh da dozivam, isprva najglasnije što sam mogla, a onda sve tiše, ali niko se
ne pojavi. Spustih perje na zemlju i zagledah se u jezero, tražeći još neko pero,
nešto što je pripadalo njemu ili njegovoj braći i što bi moglo da mi pomogne,
ali pronađoh samo otiske njegovih stopala. Sedela sam pored perja, okružena
tišinom koja se nadvijala nad jezerom, sve do rane večeri, kad se devetorica
Azrakove braće spustiše sa neba i počeše da kruže oko perja. Ali umesto da ga
ožive, uhvatiše ga svojim kljunovima i odleteše sa njim.
Stajala sam na obali kao sasušeno drvo, želeći da se zauvek zatvorim u
pećinu koja je bila svedok naše ljubavi. Utučeno se odvukoh do kuće, gde
zatekoh svoje začarane sestre kako i dalje laju, skačući na vrata kredenca koji
je stajao u hodniku. Dve mlađe sestre su bile strašno uzrujane jer nisu mogle
da ih smire. Nudile su im hranu i vodu i dušek na kome će spavati, ali uzalud.
Kad me ugledaše, kuje počeše da zavijaju i da kidišu na kredenac.
Pomislih da moje sirote začarane sestre to rade iz straha, svesne da ću,
čim padne mrak, morati da ih išibam bičem koji je stajao u kredencu. Ali kada
je kucnuo prokleti čas i kad sam počela da ih šibam, terajući svoju ruku da
iznova i iznova zamahuje sve dok ne dovrših tri stotine udaraca, umesto da se
sruše od bola i zadobijenih rana, dve kuje zakevtaše i zalajaše i ponovo počeše
da nasrću na kredenac.
Zbunjene njihovim ponašanjem, nas tri sestre širom otvorismo vrata
kredenca i počesmo da vadimo stvari koje su se nalazile unutra: bočice sa
ružinom vodicom, lautu, lepezu napravljenu od paunovog perja. Kad moja
mlađa sestra podiže lepezu, kuje počeše izbezumljeno da kevću. Nije nam
trebalo puno vremena da među perjem pronađemo skriveno pero koje je
pripadalo Azraku Plavom: pero koje ga je ubilo i uništilo našu ljubav.
Moje začarane sestre su pokušavale da vrate pero, kako bi dobile oproštaj
i vratile se u ljudsko obličje, ne shvatajući da je bilo prekasno!

111
 Uzela sam pero, razvezavši jak konac kojim je bilo vezano za dršku
lepeze, i prislonila ga uz grudi. Grčevito ga držeći, otvorih prozor i povikah iz
sveg glasa: „Azrače, Azrače, braćo Azrakova, evo, pronašla sam pero!“
Vikala sam satima, plačući i zapomažući, sve dok ne ostadoh bez glasa.
Na kraju dopustih mlađim sestrama da me odvedu do kreveta, obema
rukama stiskajući pero, pre nego što sam ga spustila na jastuk. Od te noći pa
sve do današnjeg dana, nijednog trenutka se nisam rastala od njega.

„Čuli ste moju priču, od početka do kraja, zapovedniče vernih. Rođenim očima
ste videli kako sam šibala svoje sestre dok im nije potekla krv. I dalje ću to
morati da radim, svake bogovetne noći, iz straha da će moje sestre umreti ako
se oglušim o Azrakovo naređenje. Zato sam plakala zajedno sa njima i brisala
im suze maramicom, moleći ih za oproštaj. Sigurna sam da one znaju da
nemam drugog izbora nego da ih svake noći stavljam na muke.“
Kalif je bio zgranut i zadivljen gazdaričinom pričom. Potom se okrenu ka
išibanoj devojci.
„A sad nam ti objasni otkud ti tragovi na tvojim grudima i bokovima“,
rekao je.
Mlada žena istupi i poče da priča.
„O, zapovedniče vernih…“

112
 Priča druge gospe

O, ZAPOVEDNIČE VERNIH, ŽIVELA SAM MIRNO I SPOKOJNO SA SVOJE DVE SESTRE,

gospodaricom kuće i našom najmlađom sestrom, i naravno, sa našim starijim
sestrama, koje dotad već behu začarane i pretvorene u pse.
Jednog dana neka starica banu pred naša vrata, poljubi zemlju pred
mojim nogama i reče: „Ja sam strankinja u Bagdadu i nedavno sam se doselila
u vaš komšiluk, zajedno sa svojom unukom koja je ostala siroče. Ona večeras
treba da se venča, ali nemamo koga da pozovemo na svadbu pa vas preklinjem
da nam ukažete čast i prihvatite naš poziv, i da tako izlečite naša bolna srca,
jer svadba bez gostiju je isto što i raj bez ljudi.“
Starica brižnu u plač pa se sažalih na nju i njenu unuku. „Budite uvereni,
plemenita gospo“, nastavi ona, „da će sve gospođe iz ovog grada doći na
venčanje ako čuju da ćete vi biti tamo.“
„I ja sam siroče“, odvratih, „pa ću doći na svadbu zarad neveste koju je
zadesila ista sudbina kao mene, i zarad našeg Stvoritelja.“
Starica se savi i poljubi mi noge. „Ne treba ništa da brinete, gospo moja.
Doći ću u vreme večere da vas otpratim do našeg doma.“
Predveče se spremih za svetkovinu, obukavši raskošnu haljinu koju sam
platila hiljadu dinara. Stavila sam bisere i zlatni nakit, doterala lice, poprskala
se mošusom i namirisala parfemom od glave do pete.
Starica dođe u dogovoreno vreme, zatekavši me kako je čekam, okružena
svojim služavkama. Široko se osmehnu i poljubi mi ruke. „Sve gospođe koje
sam pozvala pristale su da dođu i sad čekamo samo na vas“, rekla je.
Ljubazno se osmehnuh. To što je starica rekla bilo je potpuno tačno: ja
sam bila čuvena u čitavom Bagdadu po svom bogatstvu i lagodnom životu. Kad
su nam roditelji umrli, nas pet sestara smo nasledile puno novca, a moja
sestra, gospodarica kuće, koja je brinula o meni i mlađoj sestri, uspešno je
vodila porodični posao i doprinela da se naš imetak još više uveća.
I tako krenuh za staricom, koja je pokazivala put, dok su moje služavke
koračale za mnom. Uskoro zastadosmo u nekom lepom čistom sokaku,
svetlucavom poput ogledala, sa zlatnim fenjerom iznad velelepnih vrata.
Starica zakuca na vrata i neki rob otvori. Pred sobom ugledah svilene tepihe i

113
zapaljene sveće koje su obasjavale put od ulaznih vrata do glavne dvorane.
Raskošan nameštaj beše optočen dragim kamenjem. Bila sam iznenađena što
iznutra nisu dopirali zvuči svadbenog slavlja: ni zveckanje daira, ni pevanje, ni
zvuči uda.
Prelepa mlada žena priđe da me pozdravi i odmah primetih da nije
obučena kao nevesta. Videvši moju zbunjenost, žena objasni: „Vidiš, ja imam
brata koji je daleko lepši od mene. On te je nekoliko puta video i ostao očaran
tvojom lepotom. Kada se raspitao za tebe, saznao je da si ti kćer uglednog
trgovca, koji više nije živ. Moj brat je starešina našeg klana pa je rešio da te
pita da se udaš za njega. Šta kažeš na to?“
Tog časa sam shvatila da sam upala u zamku, ostavši potpuno sama. „Ali
ko je onda ona starica?“ upitah.
„Ona je odgajila mog brata. Nadam se da ćeš joj oprostiti što te je
prevarila. To je učinila iz ljubavi prema njemu.“
Devojka zapljeska i neka vrata se otvoriše i kroz njih izađe prelep mladić,
obučen u odeću dostojnu jednog kraljevića. Dopao mi se već na prvi pogled, ali
dok sam sedela i pričala sa njim, uspeo je potpuno da mi osvoji srce. Videvši
kako se lepo slažemo, i shvativši da smo oboje zaljubljeni, njegova sestra
ponovo zatapša i kroz ista vrata banuše svedok i sudija. Sudija je u tren oka
sačinio bračni ugovor i mi smo ga potpisali.
„Sad hoću da mi se svečano zakuneš da nikad nećeš gledati u druge
muškarce ni pričati sa njima, pod bilo kakvim okolnostima“, reče mi mladić.
Potom mi pruži sveti Kuran i ja se zakleh da ću poštovati njegovu želju,
sve vreme razmišljajući u sebi: Zašto bih ikad pogledala drugog muškarca kad
pored sebe imam tako lepog i dobrog muža?
Poslala sam svoje služavke da mojim sestrama prenesu srećnu vest, a ja
sam se prepustila strasnim noćima sa svojim mužem. On je svakog dana
postajao sve strastveniji, zasipajući me ljubavlju i pažnjom. Ziveli smo u
blaženoj sreći punih mesec dana, sve dok ga jednog dana ne zamolih za
dopuštenje da pođem na pijacu, a on mi usliši želju, pod uslovom da ona
starica pođe sa mnom.
Starica predloži da posetimo radnju mladog trgovca koji je imao svaku
tkaninu koju žensko srce poželeti može. Čim smo kročile unutra, zamolih
staricu da mu kaže da nam pokaže svoju najbolju robu.
„Zašto ga sama ne pitaš?“, reče starica.
„Zar si zaboravila da sam se svom mužu zaklela da nikad neću gledati u
druge muškarce ni razgovarati sa njima?“, prošaptah.

114
 „Pokaži nam najlepše tkanine koje imaš“, reče starica mladom trgovcu. On
odmah otvori drvenu škrinju i iz nje izvadi mnoštvo svetlucavih tkanina, tako
lepih i raskošnih da zinuh od zadivljenosti.
Odabrala sam tri tkanine i šapnula starici da pita koliko koštaju.
Na moje zaprepašćenje, trgovac odgovori: „Te tkanine nemaju cenu. Neću
ih prodati ni za srebro ni za zlato, ali ću ih rado pokloniti ovoj mladoj gospi
ako mi dopusti da je poljubim u obraz.“
Kad sam čula trgovčev odgovor, užasnuto ustuknuh, viknuvši: „Bože,
sačuvaj!“
„Tvoj muž ti je zabranio da gledaš u druge muškarce i razgovaraš sa
njima, ali ovaj trgovac ne traži ništa od toga. Samo okreni lice ka njemu da te
poljubi u obraz. To je sve što treba da uradiš, osim ako nisi rešila da se
odrekneš ovih prelepih tkanina“, prošapta mi starica na uho.
Poklekavši pred iskušenjem, okrenuh obraz ka trgovcu. Ali on zari zube u
moj obraz, iz sve snage, i odgrize mi komad mesa. Vrisnula sam i pala u
nesvest.
Kada sam otvorila oči, sedela sam ispred zatvorene radnje, privijena uz
grudi one starice. Primetivši da sam se osvestila, starica tužno reče: „Oh, gospo
moja, Gospod te je spasao još grđe sudbine. Hajde, ustaj, pa da pohitamo kući.“
Užasnuto vrisnuh kad shvatih da treba da se vratim kući. Briznuh u plač,
upitavši: „Kako ću ovakva pred svog muža? Šta da kažem, šta mi se desilo sa
obrazom?“
„On uopšte neće gledati u tvoj obraz“, utešno odvrati starica. „Samo
prekrij lice i pravi se da ti nije dobro, a ja ću ti namazati ranu melemom pa će
brzo zarasti.“
Ohrabrena njenim rečima, pridigoh se na noge pa krenusmo kući, gde
odmah legoh u krevet i pokrih se.
„Šta ti je, mila moja?“ upita moj muž kada je video da ležim.
„Strašno me boli glava“, slabašno odvratih.
Kamo sreće da nisam slagala! On brzo zapali sveću, podiže prekrivače i
spazi moje povređeno lice. „Šta se desilo sa tvojim nežnim obrazom?“ upita.
„Bila sam na pijaci sa onom staricom da kupimo tkanine i dok smo
prolazile kroz jedan uzani sokak, neka kamila sa tovarom drva nalete pravo na
mene, i oštar komad drveta mi zapara veo i poseče me po obrazu.“
„Sutra ću lično otići do gradskog namesnika i zatražiti od njega da obesi
sve vlasnike kamila iz čitavog Bagdada“, odgovori moj muž.
„Nemoj, gospodaru moj! Ne smemo da obesimo nedužne ljude i svalimo
njihovu smrt na svoju savest“, uzrujano rekoh.
„Onda mi ponovo reci šta se desilo. Ko ti je to napravio?“ upita moj muž.

115
 „Jahala sam unajmljenog magarca i kad se životinja ukopala u mestu njen
vlasnik cimnu ular i magarac posrnu, a ja tresnuh na zemlju. Sreća je htela da
padnem na komad stakla, koje mi poseče obraz.“
„Onda obećavam da ću sutra, čim sunce izađe, otići pravo kod Džafera el
Barmakija i zahtevati od njega da obesi ne samo sve magarce i mazgare, već i
sve čistače iz čitavog Bagdada.“
Kad to čuh, ponovo promenih svoju priču. „Ali, gospodaru moj, nije baš
tako bilo. Ne želim da zbog mene pogubite sirote ljude i životinje.“
Moj muž je već bio na izmaku strpljenja. „Onda mi reci šta se stvarno
desilo!“
Počeh da ga preklinjem da me više ne ispituje, govoreći da je sudbina
naprosto htela da se tako desi. Ali on ostade neumoljiv, tražeći da mu priznam
istinu. Pokušavala sam da se izvučem, ali su moja opravdanja postajala sve
smućenija a moj kavez sve tešnji. Konačno, očajna i iznurena, promrmljah
istinu.
Moj muž ispusti urlik od kog se zatrese čitava kuća i trojica robova
banuše unutra. On im naredi da me dovuku nasred sobe i robovi me istog časa
svukoše sa kreveta i baciše na pod. Rekao je prvom robu da mi sedne na grudi,
drugom da mi pridrži glavu, a trećem da izvadi mač. O, zapovedniče vernih!
Sva tri roba u tren oka ispuniše njegovu zapovest!
Tada se moj muž obrati robu koji je držao mač. „Zamahni mačem, Sade, i
preseci je napola. Potom odnesite njeno raspolućeno telo do reke Tigar i
bacite ga gladnim ribama. To će joj biti kazna. A svakom ko se drzne da prekrši
svoju zakletvu i da se ogluši o moja naređenja, poručujem sledeće.“ Potom
besno zasikta:

Ako mi dragana moja nož u leda zarije,

Ubiću je, pa makar po cenu duše svoje.
Bolje da časno poginem, da život Bogu predam,
Nego da voljenu svoju u tuđem naručju gledam.

Zureći u mene očima punim mržnje, ponovo naredi robu da me dokrajči.

Konačno uveren da moj muž to stvarno misli, rob se nagnu ka meni i zapita:
„Imaš li neku želju, gospo moja, jer ti je došao kraj.“
„Moja poslednja želja je da se skloniš sa mene i da mi dopustiš da nešto
kažem svom mužu“, odvratih.
Rob ustade. Podigoh glavu, shvativši da gledam smrti u oči. Nekad sam
bila moćna i dostojanstvena, a sad ponižena i osramoćena. Briznuh u plač,

116
gušeći se u jecajima. Muž me prostreli pogledom punim besa i gnušanja, pa
reče:

Otkud ti smelost da me drugim zameniš

Da mi se prezirom i porugom odužiš?

Čuvši te reči, počeh još glasnije da ridam, gledajući u njega dok je

nastavljao:

Ti si se meni na večnu ljubav klela,

Al’ zavet tvoj se razbi ko krčag dotrajali.
U prah si zdrobila poverenje moje,
Ljubav moju ostavila da nasmrt iskrvari.

Osinu me opakim pogledom, kao da sam mu zarila bodež posred grudi, pa

nastavi da recituje:

Zbog druge je nisam ostavio,

Grešna joj duša sudbu zapečati.
Gospod takvu dvoličnost kažnjava,
Izdaja se takva ne da opravdati.

Počeh da ga preklinjem za život, ali on doviknu robu: „Hajde, šta čekaš,

preseci je napola i skini mi je s vrata jer ona i njen život za mene više ništa ne
vrede.“
Kad sam to čula, izgubih poslednju nadu, shvativši da se moj život
primakao kraju i da je srce mog muža postalo hladno kao čelična tvrđava.
Drhteći od užasa, umalo ne izgubih svest, ali tad čuh neki metež iza leđa, i glas
one starice, kao zavijanje ciklona. Starica se baci mom mužu pred noge, brižnu
u plač i poče da ga preklinje.
„Oprosti joj, sine moj, i poštedi joj život. Grudima koje te othraniše i
rukama koje te podigoše, zaklinjem te da je ne ubiješ, ne zbog te nedostojne
žene, već zbog tebe samog, jer će onaj koji ubije i sam od tuđe ruke poginuti.
Prognaj je iz svog doma i svog života, da je tvoje oči nikad više ne vide. Neka
joj to bude kazna.“

117
 Starica nastavi da plače, preklinjući ga da me oslobodi, i moj muž konačno
popusti. „Neka bude tako. Ali može da ide tek kad na njenom telu ostavim žig
koji će nositi čitavog života“, reče.
Naredio je robovima da mi skinu odeću i sednu na mene. Potom zgrabi
štap od dunjinog drveta i poče da me šiba po čitavom telu, nanoseći mi takav
bol da sam poželela da umrem. Kada je završio, robovi su me pod okriljem
mraka vratili kući i ostavili pred pragom.
Moje dve sestre briznuše u gorak plač kad su videle kakva me je sudba
zadesila. Gospodarica kuće mi je davala lekovite trave i stavljala mi melem na
rane, ali ništa nije moglo da ublaži bol ni da izbriše ožiljke sa mog tela i moje
duše. Mesecima nisam ustala iz postelje, a kad sam se konačno oporavila, telo
mi je ostalo unakaženo, kao što ste rođenim očima videli, zapovedniče vernih.
Jednog jutra se odvažih da prošetam do kuće svog muža. Ali avaj, u
njegovom sokaku zatekoh samo ruševine. Potresena prizorom, vratih se kući i
zakleh se da više nikad neću pomisliti na njega, niti bilo kog drugog muškarca.
I tako sam živela sa svoje dve sestre, i dve kuje, u našem tihom
izdvojenom svetu, sve dok jednog dana naša najmlađa sestra, koja je zadužena
za kupovinu, ne dopusti ovom nosaču, koji ju je dopratio do kuće, da ostane na
večeri…

„To je moja priča, kalife moj.“

Kalif reče išibanoj sestri da sedne pa pokaza gospi sa pijace da krene ka
sredini odaje. „Mislim da i ti imaš nešto da nam ispričaš, sudeći po bolu i
preziru koje sam nazreo u tvojoj pesmi. Reci mi, da li je i tebi neki muškarac
doneo nesreću?“
Treća sestra, gospa sa pijace, započe. „O, zapovedniče vernih…“

118
 Priča treće gospe

„O, ZAPOVEDNIČE VERNIH“, PROZBORI TREĆA SESTRA, A ONDA NAPRASNO ZAĆUTA, PODIŽE
ogrtač sa ramena i prebaci ga preko glave. Sada je mogla da govori jer je od nje
ostao samo glas. „Ne mogu više ni trenutka da skrivam svoju priču.“
Ali tad tiho zajeca, brišući suze krajičkom ogrtača.
„O, zapovedniče vernih, uz vaše dopuštenje, ipak bih zadržala svoju priču
za sebe.“
„Svi koji sede u ovoj odaji već su ispričali svoje priče“, prozbori kalif. „Seti
se kako ste nam ti i tvoje sestre, kada sam prerušen kročio u ovu kuću, u
pratnji svog vezira i Abu Nuvasa, zapretile smrću ako ne otkrijemo istinu o
sebi. Sada je kucnuo čas da mi čujemo tvoju priču.“
„Uz vaše dopuštenje“, nastavi gospa sa pijace, „želela bih da ukazem na to
da otkrivanjem svoje priče ništa neću postići, osim što ću prisutne dovesti u
krajnje neprijatnu situaciju, pa smatram…“
Ali kalif je prekinu i naredi joj da počne, što ona i učini.

Nakon što sam rođenim očima videla koliko su moje četiri sestre propatile
zbog muškaraca, i kakav su im bol njihovi muževi naneli, zaklela sam se da ću
zaključati svoje srce i da nikad neću pomisliti na ljubav ili brak. Ali zla sreća je
vrebala odmah iza ugla. O, zapovedniče vernih, na kraju i mene zahvati plima
sudbine, što me umalo nije koštalo života, kao pčelu koja se davi u vlastitom
medu. U medu, kažem, jer sudbina me, od svih mesta na svetu, dovede u
kalifovu palatu, gde sam živela opijena blaženstvom i ljubavnom srećom.

Zbunjen i začuđen takvim početkom, kalif se zagleda u nju, a gospa sa pijace

nastavi.

Sve je počelo onog dana kad me je jedna rođaka pozvala da prisustvujem

raskošnoj gozbi u čast obrezivanja njenog sina jedinca. Na moje iznenađenje,
na gozbi se pojavi jedna gospa, blistajući od glave do pete, i još pre nego što

119
čuh kako ostale žene šapuću: „Gospa Zubaida, gospa Zubaida“, u sebi se
zapitah ko bi mogla da bude ta prelepa žena, ako ne kraljica lično?
Čula sam da se moja rođaka pre toga zaklela da će, ako gospa Zubaida
dođe na njeno slavlje, zaklati stotinu ovaca i da će njihovo meso razdeliti
sirotinji. Kad su me zamolili da zasviram na udu, svirala sam kao da mi je samo
nebo granica, što se očigledno dopalo gospi Zubaidi, koja me ubrzo pozva da
sednem pored nje. Kad sam joj prišla, učtivo se poklonih i poljubih joj ruku,
kao što sam videla da ostali rade.
„Tvoja haljina je tako lepa da kao da ne potiče sa ovog sveta, istkana od
čiste radosti, poput najumilnije pesme“, reče mi kraljica.
Na sebi sam imala jednu od haljina koje je Azrak poklonio mojoj sestri, sa
šarama u obliku ptica i životinja, izvezenim crvenim zlatnim koncem.
Objasnila sam da je to haljina moje sestre.
„Ali gde ju je tvoja sestra kupila? Još nikad ne videh tako nešto.“
Na brzinu izmislih odgovor, rekavši kako je moja sestra tu haljinu dobila
od nekog čarobnjaka, i kako je ona nekad pripadala princezi koja je umrla od
ljubavi. Gospa Zubaida, očiju zacakljenih od suza, zapita da li sam udata.
„Oh, gospo Zubaida, nikad neću dopustiti sebi da se zaljubim ili udam.“
Ona je delovala užasnuto. „Ne smeš tako da govoriš“, odvratila je. „Ti si još
u cvetu mladosti. Čitav život je pred tobom. Sigurna sam da ćeš, kad sretneš
pravog muškarca i kad ti srce zaigra od miline, zaboraviti na svoj zavet i rešiti
da se udaš.“
Osmehnuh se, zahvalivši joj se na ljubaznim rečima i ukazanoj pažnji.
„Kad smo već kod toga, mislim da imam pravog muškarca za tebe. Lako
ćemo to srediti.“
Te večeri, kad sam se vratila kući, zahvalih Bogu što je gospa Zubaida bila
previše zauzeta druženjem sa ostalim ženama da bi se posvetila
provodadžisanju. Ali bila sam u ozbiljnoj zabludi jer rano sledećeg jutra pred
našu kuću stiže evnuh, koji me pozva da sa njim krenem na ručak u palati.
Pomisao na to da ću tamo sresti nekog udvarača ispuni me zebnjom, ali čim
kročih u palatu počeh da zabavljam kraljicu i njene robove pevajući i svirajući
na udu. Kad god bih pokušala da se izvučem i da krenem kući, kraljica bi me
zamolila da još malo ostanem, sve do ranih jutarnjih sati, kada me glas izdade
a prsti postadoše previše bolni da bih mogla dalje da sviram, i kada me onaj
evnuh konačno povede ka mestu gde su čekale moje služavke.
Ali evnuh odjednom nestade i primetih kako mi neki muškarac ide u
susret.
„Šta radiš ovde sama u ovo doba?“
Bajno je mirisao, poput najraskošnijeg cveća iz kraljevskog vrta.

120
 „Svirala sam na udu za gospu Zubaidu“, odgovorili, „i sad treba da se
vratim kući sa svojim služavkama.“
„Jesi li ti gospa koja se nadmeće sa slavujima i lastama?“
Smerno se osmehnuh, zažarenih obraza.
„Kunem se da bi se čak i najraskošnija ruža postidela pred tvojom
lepotom. Dok sam noćas šetao po vrtu, jer nisam mogao da zaspim, čuo sam
kako tvoj milozvučni glas leprša kroz vazduh. A sad, kad sam video lice tog
glasa, biće mi još teže da zaspim.“
Kad sam to čula, postadoh uverena da je to bio udvarač koga je gospa
Zubaida pomenula, pogotovo zato što su evnuh i moje služavke iščezli čim su
ga ugledali, ostavivši nas same.

Kalif ispusti prigušen vrisak, prekinuvši priču treće sestre i zamolivši je da

otkrije lice. Kad ga je poslušala, kalif zinu od čuda i zavrte glavom, očigledno je
prepoznavši, pa joj pokaza da se vrati na mesto, što ona i učini. Vezir žurno
priđe svom gospodaru, poljubi mu ruku i nešto mu šapnu na uho. Kalif se na
trenutak zamisli, pa se ponovo okrenu ka trećoj sestri. „Vrati se i nastavi sa
pričom.“
Gospa sa pijace ponovo istupi, spusti veo preko lica i nastavi tamo gde je
stala.

Kada je moj udvarač prozborio, primetih da je imao muževan glas, u

savršenom skladu sa njegovim držanjem. Ko bi to mogao da bude? Odsekao je
jednu grančicu sa drveta i kad ju je pružio ka meni srce mi zadrhta od
zanosnog mirisa noćne kraljice, ali se brže-bolje prisetih svog zaveta da se
nikada neću udati. „Kud li su nestale moje služavke?“, upitah.
„Sigurno su otišle da spavaju, misleći da ćeš ostati ovde“, odvrati on. Tad
prasnu u smeh i povika: „Ko je tamo?“
Začusmo korake mojih služavki i on se brzo udalji, nestavši u tami.
Kad sam se vratila u sigurnost svog doma i postelje, čestitala sam sebi što
sam utekla sudbini, misleći da je moj udvarač zaključio da me ne zanima. Ali
naredne večeri na naša vrata zakuca drugi evnuh i reče da je došao da me vodi
u palatu.
Mislila sam da je tog evnuha poslala gospa Zubaida, ali kad stigosmo u
palatu, evnuh me povede u drugom pravcu, i ostavi me da sačekam u odaji
punoj knjiga i kaveza sa pticama.

121
 Na moje iznenađenje, unutra ubrzo kroči moj udvarač. Nasuo je vino za
oboje, raširivši usne u osmeh. Kad sam odbila vino, otvorio je vitrinu i izvadio
ud.
„Možeš li da mi otpevaš: 'O, kako bih voleo da legnem na krilo njeno, na
godinu dana, ili mesec jedan, iP makar na jedan sat'?“
„Stvarno mi je žao, gospodine, ali ne znam tu pesmu.“
On se obesno nasmeja. „Naravno da ne znaš jer to nije pesma već ono što
trenutno osećam. Dopusti mi da te poljubim i rashladim oganj koji si sinoć
zapalila u mom srcu.“
Zagledah se u šare na tepihu, opirući se želji da budem poljubljena i
opominjući sebe da ne smem da prekršim svoj zavet. Shvativši da to nije
dovoljno, potražih pribežište u sećanju na nesreću koja je zadesila moje sirote
sestre, ali uzalud! I dalje sam žudela za njegovim poljupcem!
Tada mi pade na pamet da ću, ako popijem malo vina, imati izgovor da
sam to učinila pod dejstvom pića. I zato ispih svoj pehar, jedan pa drugi, a moj
udvarač učini isto. Vino još viši raspiri njegovu želju, navevši ga da me povuče
ka sebi.
„Bogami, i ja sam u tebe zaljubljena, ali ne smem da pokleknem pred
tvojim udvaranjem jer sam se zaklela na čednost“, rekoh, krenuvši ka vratima.
„Preklinjem te da ništa ne pominješ gospi Zubaidi.“
„Kako to misliš?“
„Ako sazna da sam te odbila, biće besna na mene“, odgovorih.
Moj udvarač prasnu u grohotan smeh. „Sasvim suprotno! Neće biti besna
već radosna! Zato što je Zubaida moja rođaka i moja supruga!“
Zinuh od čuda, zapanjeno spustivši ruku preko usta. Zar je moguće da taj
muškarac nije niko drugi do zapovednik vernih, Harun el Rašid, glavom i
bradom? A tada, kao da sanjam prelep san, zapitah: „Ali zašto mi još prve noći
niste otkrili ko ste?“
On se nasmeja kao nestašan dečak. „Bio sam očaran pomišlju da bi neka
žena koja ne zna ko sam mogla da se zaljubi u mene, zbog onog što jesam, a ne
zato što sam kalif. A, osim toga, strepeo sam da ćeš nestati ako ti odmah
otkrijem istinu.“
Drhteći čitavim telom, upitah ga da li je pročitao sve knjige koje su stajale
na policama.
„Ne sve, ali mnoge“, odvrati on, uhvativši me za ruku. Dugo smo sedeli
zajedno, pričajući o muzici, nauci, astronomiji i poeziji, i primetih da je bio
iznenađen mojim znanjem.

122
 Tada nas savlada san pa oboje zaspasmo, ja na jednom a on na drugom
divanu. Kada je granula, zora, probudih se pre njega, sa blaženim osmehom na
licu.
„Prekrših svoj zavet, ali ne kajem se, jer kalif nije običan muškarac.“
Malo kasnije i on se probudi, srećan što sam još pored njega, pa počesmo
da se ljubimo.
Tada mu pokazah reči koje sam izvezla na svom vešu, ispod haljine:
Obećavam ti, telo moje, da nikad neću dopustiti nijednom muškarcu da te
dodirne, kako bih tepoštedela patnje.
On me poljubi u čelo. „Uveravam te da sa mnom nikad nećeš iskusiti
patnju. Daj mi samo mesec dana i sačiniću bračni ugovor.“
Kalif me potom smesti u prelepe odaje unutar palate i dodeli mi deset
robinja. Naši dani su se stapali sa noćima, i noći sa danima, sve dok ne
postadosmo nerazdvojni, kao riba i voda.

Gospodarica kuće i išibana sestra počeše da se došaptavaju, užasnutih lica,

dok je gospa sa pijace nastavljala svoju ispovest.

Kad god bi se kalif udaljio iz mojih odaja, moje srce je brojalo sekunde do
njegovog povratka. Dok sam raščešljavala kosu pred njim, on je setno govorio:
„Zašto me napuštaš?“
A onda, jednog dana, u moje odaje banu evnuh gospe Zubaide, sa pozivom
da dođem na ručak kod njegove gospodarice.

Gospa sa pijace zastade, proguta knedlu i natera sebe da drhtavim glasom

nastavi. Kalif i vezir se krišom pogledaše.

Prihvatih njen poziv, ali moj evnuh potrča za mnom.

„Zar moraš da ideš, gospo moja?“
„Moram, jer ne želim da gospu Zubaidu pretvorim u svog neprijatelja.“
Sada shvatam da je evnuh, na svoj način, pokušao da me upozori, jer se po
čitavoj palati raščulo da gospa Zubaida nije ni jela ni pila već šest nedelja, još
otkako je primetila da kalif sve rede posećuje njene odaje, i saznala da za to
vreme nije bio ni sa jednom od svojih milosnica.
Žene iz kalifovog harema nisu bile jedine kojima je njegova želja da
neprestano bude sa mnom teško padala. Dvorani i plemići su počeli da se žale
kako kalif zanemaruje državne poslove, napuštajući palatu samo petkom, kada

123
je odlazio na molitvu. Džafer el Barmaki, veliki vezir lično, pokušao je da mu
skrene pažnju na rastuće nezadovoljstvo.
„Toliko sam opsednut tom ženom da više ne upravljam sobom, kao da mi
je začarala srce“, odvratio je zapovednik vernih.
Međutim, Džafer je ostao uporan, objašnjavajući kalifu da je postojao
način da se posveti svojim dužnostima a da time ne ugrozi našu vezu. „Ona će
uvek biti tu i čekati vas, zapovedniče vernih.“
Vezir mu je predložio da krenu u lov i kalif je pristao, pod uslovom da se
ne zadrže duže od jedne noći.
Naravno, sve to je bilo skriveno od mene. U to vreme uopšte nisam znala
šta se dešavalo. Kalif me je držao po strani od svega, ušuškanu u čauri
blaženstva, oduzevši mi svu moć koju sam posedovala nad svojom sudbinom.
Uoči polaska u lov, proveo je noć sa mnom. Dugo smo se grlili, kao da smo
se zanavek rastajali, što se zapravo i desilo.
Kad sam došla na ručak kod gospe Zubaide, ona me srdačno dočeka.
Duboko se poklonih i poljubih tlo pred njenim nogama.
„Mir s tobom, gospo abasidska, koja potičeš od plemenite prorokove loze.
Molim se svemogućem Bogu da te štiti i čuva, danas i zanavek“, rekoh.
„Tako te dugo nisam videla da sam zaboravila koliko si lepa!“, odvrati
ona. „Uopšte me ne čudi što moj rođak ne može da se odvoji od tebe.“
Bila sam u zanosu kad je nastavila. „Kaže da će te uskoro uzeti za ženu.“
Tada me povede ka trpezi, tako raskošnoj kao da je trebalo da ugosti
stotinu zvanica, a ne samo nas dve. Pokazala je na prefinjeno kinesko jelo
spremljeno u obliku ribe, rekavši: „Moraš da probaš batarek. To je uistinu
retko jelo koje moj rođak El Rašid naročito voli.“ Uzela sam tri zalogaja, iz
poštovanja prema kalifu. Ali čim progutah hranu, kapci mi postadoše teški,
zemlja poče da se okreće i svest me napusti.
Kad sam se osvestila, bila sam okružena nepodnošljivom teškom tminom.
Ruke i noge su me bolele, a kad pokušah da se protegnem shvatih da sam
vezana. Podigoh glavu i udarih u nešto tvrdo.

„Oh, mila moja sestro!“, povika gospodarica kuće.

Počeh da vrištim, sigurna da su me živu pokopali. Tada, na svoj spas i

olakšanje, začuh glas nekog muškarca.
„Otvaraj! Otvaraj! Nisam mrtva!“, zavapih.
„Bože! U ovom sanduku je neki džini O, milostivi anđeli, dođite i izbavite
me!“

124
 Tad začuh drugi glas. „Samo ti se privida. Ništa se ne čuje u sanduku. Ako
mi ne veruješ, razbij ga maljem.“
„Nemojte, zaboga! Ne uzimajte malj! Preklinjem vas!“
Oba muškarca iznenađeno vrisnuše.
„Daj da ga ostavimo ovde i da bežimo“, predloži jedan. „Raspametio sam
se od straha. Slušaj, neko dolazi!“
Začuh kako njih dvojica beže i kako se nečiji koraci približavaju.
Nov muški glas prozbori: „U ime Boga samilosnog i milostivog, jedinog u
koga verujem.“
Osetih kako se sanduk podiže i začuh kako magareća kopita topću po
zemlji, i taj zvuk potraja naizgled čitavu večnost, mada je u stvarnosti prošlo
najviše pola sata.
Tada neko svuče sanduk sa magarca i unese me u kuću. Koraci postadoše
prigušeni jer je čovek koji me je nosio sad koračao po tepihu. Polako je spustio
kutiju i dah mi zastade u grudima dok je pokušavao da otvori bravu. Kada je
brava škljocnula, poklopac se podiže i onaj muški glas ponovo promrmlja: „U
ime Boga samilosnog i milostivog, jedinog u koga verujem. Zaboga, šta ova
usnula rajska hurija traži u ovom sanduku? Ko ju je tu zatvorio?“
Otvorih oči i zagledah se u mlado, naočito muško lice.
„Gde si me pronašao?“, upitah.
„Na groblju“, odvrati mladić. „Bio sam na grobu svoje majke, koja je
preminula pre dva dana. Video sam kako dva muškarca pokušavaju da otvore
sanduk, ali kad su čuli da prilazim pobegli su glavom bez obzira. Hajde, sestro,
pomoći ću ti da izađeš iz tog nesrećnog sanduka.“
Pružih mu ruku, izvlačeći se iz sanduka, ali čim napravih prvi korak poče
da mi se muti u glavi i umalo ne padoh u nesvest. Mladić otvori bočicu sa
ružinom vodicom i njen miris me okrepi, pomogavši mi da povratim
ravnotežu, ali sam i dalje bila slaba i uzdrhtala.
„Evo, ovde je kupatilo. Zagrejaću vodu i doneću ti peškire“, reče mladić, i
povede me ka vratima. Zahvalih mu na ljubaznosti, ali kad spazih svoj odraz u
ogledalu zaplakah iz dubine duše. A kad pomislih na kalifa, počeh još snažnije
da ridam.

Kalif nasloni glavu na dlanove, obuzet nevericom, a gospa sa pijace nastavi da

pripoveda.

Došlo mi je da povičem: „Odmah me vodi kod kalifa.“

125
 Ali umesto toga ponovo zahvalih svom spasiocu, pa se okupah i obrisah.
Kad sam izašla iz kupatila, mladić me povede ka stolu na kome se nalazilo
nekoliko posuda sa hranom. Setivši se šta mi se desilo kad sam poslednji put
jela, ponovo briznuh u plač.
„Ne plači, sestro. Pokušaj nešto da pojedeš, da povratiš snagu.“
„Od srca ti hvala. Neka te Bog čuva zbog tvoje dobrote i plemenitih dela,
ali stvarno nisam gladna.“
Mladić mi tada pripremi čaj. „A sad mi reci ko si ti? Telo ti je iskićeno
dragocenim nakitom, ali oni koji su te stavili u taj sanduk nisu pokušali da te
opljačkaju.“
Nakratko se zamislih. Da li sam tom muškarcu plemenitog srca i blagog
pogleda, koji je očigledno poticao iz dobre porodice, smela da kažem istinu?
Odlučih da budem iskrena. Kad sam mu objasnila da sam kalifova verenica,
mladić preneraženo izjuri iz sobe. Krenuh za njim, upitavši ga zašto se toliko
uznemirio.
„Kako običan smrtnik sme da bude na istom mestu sa lavljom
verenicom?“
„Kako to misliš?“
„Zar kalif nije lav među muškarcima? Zar ja smem da dišem isti vazduh sa
ženom koja mu je prirasla za srce?“
„Ti si me izbavio“, odgovorih. „Kalif će ti biti zahvalan zbog toga.“
Mladić me odvede do sobe, u kojoj me dočeka namešten krevet, i upita da
li mi treba još nešto pre nego što ode kod svoje sestre, da tamo provede noć.
Upitah ga za ime i on reče da se zove Ganem bin Said. Potom ga upitah čime se
bavi i on odgovori da je trgovac. Tada je otišao, ali ja nisam mogla da zaspim,
iz straha da ću se ponovo probuditi na groblju, zaključana u onom sanduku.
Zapitah se kako je tako uzvišena žena, kao što je gospa Zubaida, mogla da
izvede tako gnusno delo, kao običan zlikovac? Šta je rekla kalifu kad se vratio
iz lova i shvatio da sam nestala? Kada je sunce izašlo, i kad sam shvatila da
sam još živa, konačno utonuh u dremež. Spavala sam dokasno, sve dok ne čuh
kako Ganem kuca na vrata.
Ganem mi reče da je rano ustao i posetio trgovca koji prodaje stvari sa
kalifovog dvora. Od njega je čuo glasine da sam bila uspavana i zatvorena u
sanduk, koji je potom prodat na licitaciji, sa zapečaćenim poklopcem. Želeći da
sazna još nešto, Ganem je svratio do džamije i smestio se pored vremešnog
pobožnog evnuha koji je dugo radio u palati. Kada su izgovorili fatihu za duše
svojih pokojnika, Ganem je počeo da oplakuje svoju majku. Napustio je
džamiju zajedno sa starim evnuhom, usput mu davši nekoliko urmi, a onda je
ubacio jednu u svoja usta i tobože počeo da se guši, kao da se zagrcnuo

126
košticom. Starac ga je lupio po leđima, rekavši: „Treba više da paziš, mladiću.
Pre neki dan kalifova miljenica se zagrcnula dok je ručala i ostala na mestu
mrtva. Nema druge sile do volje božje.“
„Kalif je sigurno očajan“, natuknuo je Ganem.
„Isplakao je više suza nego što ima vode u Tigru i Eufratu, a čitava palata
beše zavijena u crno, po zapovesti gospe Zubaide. Kraljica je unutar palate čak
sagradila grobnicu za tu siroticu. Jedan prijatelj mi je u poverenju rekao da se
kalif očajno bacio na grob, lijući tako gorke suze da je čak i kamen zaplakao
dok je slušao njegove preklinjuće reči:

Reci mi, neumoljivi grobe,

Da li je lepota njena izbledela?
Da li je osmeh njen zgasnuo?
O grobe večni, lišen neba i vrtova,
Reci mi, zar u tebi mesta ima
Za cveće nestalno i blistavo lice mesečevo?“

Ganem se kleo da su evnuhove oči zasuzile dok je recitovao te stihove.

Oboje zaćutasmo kada je završio svoju priču, a ja se očajno pljesnuh po
licu i zaplakah. Bila sam zanavek izbrisana iz kalifovog života. On će me još
malo žaliti, a onda će me prepustiti zaboravu.
Bes mi proključa u grudima dok sam razmišljala kako je kalif olako naseo
na ono što mu je bilo rečeno, uopšte se ne potrudivši da potraži nekog
svedoka ni da ispita šta se stvarno desilo. Nije čak zatražio ni da otvore moju
grobnicu, makar za dva dlana, da poslednji put dodirne moje telo i da se
oprosti sa mnom.
Mahnito jurnuh ka vratima, kao opsednuta, čvrsto rešena da potražim
kalifa i da raskrinkam gospu Zubaidu i sve koji su joj pomogli u opakoj zaveri.
Ali Ganem pojuri za mnom. Poljubi mi obe ruke i steže me u zagrljaj, govoreći:
„Ne gubi veru u Boga. Zar me Svemogući nije poslao u presudnom času da te
izbavim?“
Njegove reči me smiriše i utešiše, kao reka ružine vodice. Zahvalih Bogu
što mi ga je poslao. Ganem mi tad pokaza stvari koje je doneo za mene,
prelepu odeću i skupocene vezene papuče u četiri veličine.
Nakratko je nestao u drugoj odaji i vratio se nazad noseći par minđuša, u
obliku sićušne šake koja drži cvet, sa sve dijamantskim prstenom. Zinuh od
čuda, zadivljena njihovom lepotom.

127
 „Probaj ih. To su minđuše moje majke. Tražila je da joj obećam da ću ih
pokloniti samo ženi u koju se budem zaljubio i kojom ću se oženiti.“
Nisam prihvatila minđuše. „Potpuno sam izgubljena, Ganeme. Mislim da
si ti najdivniji muškarac kog sam u životu srela, pored mog oca, ali moram da
ostanem verna kalifu.“
„Shvatam.“
Bila sam tako dirnuta da ga stegoh u zagrljaj i naslonih glavu na njegovo
rame, ali se brzo razdvojismo i on krenu da spremi nešto za jelo. Nisam imala
apetita jer sam počela da sumnjam da sam stvarno živa, pošto se u palati već
nalazila grobnica sa mojim imenom. Ganem me nagovori da uzmem malo od
jednog pa od drugog jela, sve dok me umor ne savlada, nateravši me da
zaspim. Kad sam se ujutru probudila, Ganem me je čekao. Rekao je da mora da
ode na posao i da me ostavi samu, upozorivši me da nikom ne otvaram vrata.
Dok sam slušala kako kopita njegovog magarca klaparaju po kaldrmi,
osmehnuh se u sebi. Spremila sam večeru od piletine i povrća koje je Ganem
kupio na pijaci, da ga iznenadim. Dok sam radila, shvatila sam da se u
njegovom domu osećam lepo i prijatno, da bih tu mogla lagodno da živim,
pošteđena meteža koji je vladao u kalifovoj palati, slobodna od ljubomore,
gloženja i nepoverenja koji su prožimali čitav dvor i trovali duše svih koji su
tamo živeli, od robova do plemića. Ušla sam u kupatilo da se spremim za
Ganemov povratak i tamo zatekoh prelepe minđuše ostavljene na peškiru.
Stavila sam ih na uši, da ih isprobam, zažalivši što ga nisam srela pre nego što
sam se zaljubila u kalifa. Kada se Ganem vratio sa posla, seli smo da zajedno
večeramo. Vratila sam mu minđuše, rekavši: „Još sam verna kalifu, mada mi
srce zatreperi kad te vidim.“
„Preklinjem te da ih uzmeš, da te podsećaju na mene.“
Priđoh mu još bliže, a on uze moju ruku i poljubi je, rekavši: „Kalif je
najsrećniji čovekna zemlji. Smem li da se poverim starom evnuhu koji dolazi u
džamiju? Ispričaću mu šta se desilo, da si još živa, i zatražiti njegov savet.“
Savio se ka meni i kad sam videla kako mu vena na slepoočnici podrhtava
poželeh da ga zagrlim i utešim, ali se obuzdah.
„Ne vredi“, rekla sam. „I dalje sam odana kalifu.“
Kada je svanulo jutro, Ganem mi obeća da će se pobrinuti da srećna vest
stigne do kalifovih ušiju pre nego što gospa Zubaida bilo šta sazna.
„Zbogom, moja gospo, neka je Gospod sa tobom. Seti me se ponekad u
svojim molitvama. Ko zna, možda se Bog smiluje i pošalje mi suprugu jednako
vernu i odanu kao što si ti.“
„Zar se nećeš vratiti da se oprostimo?“

128
 „Kad kalif nekog pošalje po tebe, bolje da me ne zateknu ovde.“ Potrčah
ka njemu i privih ga uz grudi, ali on ustuknu i poljubi mi ruke. Potom nestade,
pre toga mi rekavši da ostavim ključ ispod ćupa u vrtu.
Spremila sam se za susret sa kalifom, ali niko čitavog dana ne zakuca na
vrata, i već se nađoh u iskušenju da potražim Ganema u kući njegove sestre.
Nešto kasnije utonuh u čvrst san. Tad neko provali kroz vrata i kuća se ispuni
vojnicima koji su očekivali da nas zateknu u postelji. Ne uspevši da pronađu
Ganema, počeše da uništavaju sve oko sebe, dok sam ja vikala i zapomagala,
govoreći: „Moj spasilac nikad nije noćevao ovde.“
Oni nastaviše sa poharom sve dok nijedna stvar u kući ne ostade čitava.
Potom nabacaše moje stvari na kola koja je vukla neka stara mula i povedoše
me sa sobom. Suočena sa takvom bezobzirnošću, počeh da strepim od
najgoreg, i moje slutnje se ubrzo obistiniše. U palati me ne dočeka vezir
Džafer, pa čak ni moj evnuh ili robinje iz mojih odaja, već me kao neku
prestupnicu baciše u mračnu tamnicu i dodeliše mi neku staricu kao čuvarku.

„Ne, ne!“ zavapi gospodarica kuće. „Nema druge sile do volje božje!“ Ali treća
sestra nastavi sa svojom pričom.

Plakala sam i plakala, preklinjući svoje tamničare, govoreći im da će zažaliti

kad kalif sazna kako se ophode prema meni. Konačno, nakon dvadeset četiri
sata zatočeništva, starica koja je sedela u uglu, motreći na mene i rasterujući
pacove, tihim saosećajnim glasom reče: „Slušaj, mi samo izvršavamo kalifovu
zapovest.“
Starica mi potom ispriča kako je stari evnuh, koga je Ganem zamolio da
kalifu prenese srećnu vest, otišao do jedne kalifove naložnice koju je dobro
poznavao i koja je mrzela gospu Zubaidu. Njoj je poverio da sam još živa i
zamolio je za pomoć. Ona je pristala, ali je njen brbljivi jezik osujetio njene
dobre namere. Kako se ispostavilo, ta žena je bila kalifova omiljena maserka.
Dok mu je masirala ramena, kalif je zahrkao, utonuvši u dubok san, i ona nije
mogla da se uzdrži a da tajnu ne šapne drugoj kalifovoj ljubavnici, koja mu je
masirala stopala.
Kalif tad skoči iz sna i povika: „Jesam li sanjao ili sam čuo da je moja
verenica još živa?“
Maserka nešto promrmlja, ali kalif nestrpljivo povika: „Gde je?“
Čuvši da se nalazim u kući Ganema bin Saida, kalif pozva vezira Džafera.
„Oplakivao sam preljubnicu. Pronađite je i bacite u tamnicu.“

129
 Kad su me dovukli u palatu i bacili u ćeliju kao vešticu, kalif je pozvao
gospu Zubaidu i otpužio je da ga je slagala. Ona nije imala drugog izbora nego
da prizna istinu i da mu ispriča čitavu priču, tvrdeći da je to učinila iz ljubavi,
zato što ga neizmerno voli pa joj je ljubomora pomutila razum. Kalif joj je
oprostio, a mene je ostavio u tamnici, ko zna zašto? Možda je mislio da, ako
muškarac i žena provedu noć pod istim krovom, Satana mora da umeša prste.
Ili je možda čuo glasine koje su kružile po palati, kako sam ga izdala, pa je
zaključio da sam postala pohabana roba.
Kad sam čula da je oprostio Zubaidi, obuze me takvo očajanje da počeh da
vrištim zbog kalifove izdaje. „Jednog dana, zapovedniče vernih, pašćeš u šake
pravednog vladara i tada će ti Bog biti sudija a anđeli svedoci. Oni će
raskrinkati nepravdu koju si počinio i dokazati da si se loše poneo prema ženi
koja ti nikad nije nanela ni najmanje zlo.“
Mahnito sam ponavljala te reči, po čitav dan i noć, isprva tiho mrmljajući,
govoreći zidovima i pacovima, a onda vrišteći na sav glas, sve dok se pacovi ne
bi preplašeno razbežali. Prestala sam da jedem i pijem. Ganem me je pohodio
u snovima, utučeno vrteći glavom, kao da ne može da poveruje šta se desilo, a
onda bi nestao i ja bih se probudila, očajno vičući: „Ne, ne odlazi, ostani sa
mnom“, i pružajući ruke da ga uhvatim.
Shvativši da gubim zdrav razum, stara čuvarka je spustila šake na moju
glavu, izgovorila nekoliko stihova iz svetog Kurana i upitala me da li imam
nekog od porodice. Briznula sam u plač, unedogled ponavljajući imena svoje
četiri sestre, sve dok mi starica nije šapnula da se pretvaram da sam umrla
kako bi me vratila kući. Pošto sam već bila napola mrtva, lako sam odglumila
smrt.
Čula sam kako čuvarka dovikuje stražarima da odmah idu kod kalifa da
mu jave da sam mrtva.
Par sati kasnije stražar se vratio nazad, rekavši da je kalif zaboravio da
sam u tamnici i da je naredio da se moje telo vrati mojoj porodici. Dok sam
ronila neme suze, starica me uvi u čaršave i, uz pomoć mazgara, stavi moje
telo na mulu, pa krenu ka mojoj kući i zakuca na vrata. Čim su se vrata
otvorila, nestala je bez traga.
Moje sestre nisu mogle da veruju da sam se konačno vratila. Mislile su da
me je neko oteo. Kad sam to čula, rekla sam da sam stvarno bila oteta i da je to
učinio neki luđak koji je umislio da sam mu sestra. Taj čovek me je sve vreme
držao u podrumu, objasnila sam, a starica koja me je vratila kući, njegova
supruga, uspela je da me izbavi nagovorivši me da se pretvaram da sam umrla.
Pravu istinu sam zadržala za sebe, čuvajući je u bunaru koji sam iskopala
duboko u svom srcu.

130
Treća sestra se zagleda u kalifa, koji je i dalje naslanjao glavu na šake.
„To je moja priča, zapovedniče vernih, ali želim da kažem još nešto.
Potpuno se slažem sa onim što je Vaše gospodstvo reklo trećem dervišu, da
čovek ne sme da deluje na osnovu onoga što čuje sa strane dok se ne uveri da
je to istina. A čak i tada, mora da postupa sa milošću.“
Gospa sa pijace se vrati na svoje mesto i njene sestre je stegoše u čvrst
zagrljaj, dok su ostali zurili u kalifa, iščekujući njegov odgovor. Ali kalif je i
dalje naslanjao glavu na dlanove, ostavljajući svoje podanike da se nestrpljivo
meškolje.

131
 Kalifov odgovor

KALIF SE STRAŠNO RAŽALOSTIO KADA JE ČUO PRIČU TREĆE SESTRE. BIO JE TAKO UZRUJAN DA
nije znao šta da kaže ni kako da odgovori na njene optužbe. Što je više
razmišljao, sve dublje je uviđao da mora da ispravi nepravde počinjene u
prošlosti, pa na kraju odlučno reče: „Vas tri ste pretrpele dovoljno bola, brige,
tuge i samoće. Živele ste bez muževa i porodice, odvojene od ostalog sveta, kao
da čekate smrt, mada ste još u cvetu mladosti.“
Začuvši uznemiren lavež začaranih sestara, kalif se okrenu ka vratima
plakara. „Ne brinite, sirote kuje. Vi mi ne izbijate iz misli još otkako sam čuo
vaše žalosno kevtanje i video vaše suze.“
Potom se okrenu ka Džaferu. „Hoću da pronađeš nekog čarobnjaka koji će
ove žene osloboditi čini. Siguran sam da, uz pomoć svemogućeg Boga, možemo
da poništimo kletvu džina.“
Masrur istupi i pokloni se pred Džaferom, šapnuvši mu nešto na uho.
Džafer se okrenu ka kalifu. „Rob Rejhan tvrdi da je od svoje tetke naučio
veštičje vradžbine. Zapamtio je tajne sto magijskih domena i hteo bi da
pomogne ovim kujama.“
„Rejhane, pokušaj da poništiš magiju džina i da ove žene oslobodiš čini
koje ih osudiše na večne muke.“
Rejhan se pokloni i poljubi zemlju, a onda se obrati gospodarici kuće,
pogleda prikovanog za pod. „Gospo moja, donesite mi pero vašeg muža,
kraljevića džina, koje ste pronašli u lepezi od paunovog perja.“
Išibana sestra ode po pero i pruži ga robu.
„Sad mi treba plamen“, reče on.
Išibana sestra donese sveću. Rob tada zatraži da pred njega izvedu dve
kuje. Gospa sa pijace i vratarka odoše do plakara i svaka dovede po jednog
psa. Zastale su pred Rejhanom, koji uze pero i zapali ga, sve dok nije izgorelo i
pretvorilo se u etar.
„Vlasnice ovog pera“, prozbori rob, „pojavi se pred nama, duhom ili telom,
gde god da si, u dubokom moru ili na visokim nebesima, u utrobi zemlje ili na
planinskim vrhovima.“

132
 U tom času čitava kuća se zatrese i džin Azrak izroni nasred odaje kao
senka. Gazdarica krenu ka njemu, ali Rejhan joj pokaza da stane. Zatvorio je
oči i promrmljao neku bajalicu, pevušeći talismanske reči: „Potreban si nam, o
džinu, koji si bacio čini na ove žene i pretvorio ih u kuje. Molim te, poništi
svoju kletvu i oslobodi ih muka, jer one su pokušale da ti vrate pero, mada
prekasno. Znamo da su se ogrešile o tebe, ali već su dovoljno propatile zbog
svog nedela, zajedno sa svojim sestrama.“
Nakon tih reči Azrak se pojavi pred njima u punoj snazi, lep i naočit kao
nekada.
„Neka je mir s vama. Koliko vidim, pokajanje je odagnalo greh iz vaših
srca. U ime svemogućeg Boga i njegovog zaveta, ponovo budite ono što jeste.“
Dve kuje počeše da drhte i da se tresu i ponovo se pretvoriše u žene,
obučene u spavaćice, iste kao one večeri kad ih je Azrak začarao. Svi zinuše od
zaprepašćenja.
„Bog je veliki!“, povika nosač, razbivši muklu tišinu, i u odaji odjednom
zavlada silan metež i uzbuđenje.
Gospodarica kuće jurnu ka Azraku, koji se nakratko zagleda u nju i
nestade. Gospa zadrža dah, nadajući se da će se njen voljeni ponovo pojaviti,
nameštajući ogrtač tako da vidi njenu lepotu. Ali kada je shvatila da on odbija
da se otelotvori pred njom, da ispuni želju njenog izmučenog srca, obuze je
strašan bes. Ako je to noćas mogao da učini, zašto se nikad pre toga nije
pojavio, makar samo da ga vidi ili čuje? Ali kad njene sestre jurnuše ka njoj,
srećne da srećnije ne mogu biti, prestade da razmišlja o Azraku. Pet žena se
zagrliše, slaveći što su ponovo zajedno, a dve najstarije glasno zajecaše,
dodirujući svoja lica i spavaćice, nemoćne da poveruju da su konačno
slobodne.
Gospa sa pijace otrča do svoje sobe da donese dva velika ogrtača i dve
svilene haljine i dok su se začarane sestre oblačile, gospodarica kuće im
šapatom skrenu pažnju na kalifa i njegovog vezira. Kad ih je izvela pred kalifa,
one se baciše na kolena, usrdno mu zahvaljujući i ljubeći mu ruke.
Plakale su sve dok se Džafer nije umešao, pokazavši im da se priberu i
sednu. Nad odajom se nadvi mukla tišina dok se zapovednik vernih spremao
da preuzme reč.
„Svaka čast, Rejhane. Neka ti Bog ispuni svaku dobru želju što si ove
gospe izbavio od čini i spasao ih zle sudbine, a ja ću te sa svoje strane dodatno
nagraditi. Šta misliš, da li bi sad mogao da otkriješ ko je muškarac koji se
ogrešio o išibanu gospu i lišio je njenih prava?“
Rob se savi i poljubi zemlju pred kalifovim nogama.

133
 „Pokušaću, uz pomoć Boga svemogućeg“, odgovori, a onda pozva nosača.
„Brate, donesi mi činiju sa vodom u koju si sipao jednu kap ulja.“
Nosač donese činiju dok je išibana gospa, zatvorenih očiju, držala
najmlađu sestru za ruke i naslanjala glavu na njeno rame. Rejhan ponovo
izgovori bajalicu i talismanske reči, zagleda se u činiju i zinu od neverice.
„Oh, zapovedniče vernih, to je…“
„Da čujem, robe, ko je to?“, nestrpljivo povika kalif.
„Šta da kažem? To je čovek koji vam je najbliži od svih ljudi. To je vaš sin,
El Amin, brat El Mahmunov. Venčao se sa njom u tajnosti, ali po zakonu.“
„Masrure, odmah mi dovedi El Amina“, povika kalif. Potom se okrenu ka
Džaferu.
„Događaji koji su se večeras odigrali uveliko podsećaju na sam život. U
njima ima sklada i uzvišenosti, ali i velikih protivrečnosti: mržnje i ljubavi,
tiranije i slobode, blaženstva i patnje, vernosti i izdaje. Možete li da zamislite
strašnu protivrečnost između prstiju koji sviraju na udu i prstiju koji stiskaju
bič? Između noći ispunjene muzikom i pesmom i noći kroz koju se pronose
jecaji i plač?“
„Noći kroz koju teče rujno vino i noći u kojoj smo osuđeni na golu vodu“,
šapatom dodade Abu Nuvas. Čuvši njegovu opasku, prisutni se jedva obuzdaše
da ne prasnu u smeh.
Kalif se taman spremao da odgovori kad njegov sin El Amin kroči u odaju,
nestrpljiv da sazna zašto ga je otac pozvao da dođe u tu nepoznatu kuću,
umesto da ga poseti u njegovim odajama. Njegova zbunjenost postade još veća
kada je primetio da kalif, Džafer i Abu Nuvas sede u društvu trojice jednookih
derviša i pet prelepih žena, koje nisu bile ni robinje ni naložnice.
Kalif se obrati svom sinu. „Pažljivo pogledaj ovih pet sestara i reci mi da li
prepoznaješ neku od njih. Poštovane gospe, molim vas da pomerite marame,
da vas moj sin bolje vidi.“
El Amin istog časa prepozna išibanu sestru. „Da, gospodaru moj, ova
gospa je moja supruga. Čuo sam za njenu lepotu pa sam, uz pomoć svoje stare
dadilje i jedne robinje, rešio da je namamim u svoje dvore i da se oženim njom.
Ona je odmah pristala, te smo se u tajnosti venčali, samo u prisustvu sudije i
jednog svedoka. Ali sudbina je htela da se ubrzo rastanemo i nastavimo svako
svojim putem.“
„Da, sine moj. Ova gospa nam je objasnila zašto ste morali da se rastanete.
Svi smo videli modre tragove na njenom telu, kao očigledan dokaz brutalnog
šibanja. Ako je njena priča istinita, i ako si joj ti to napravio, zahtevam da je
smesta zamoliš za oproštaj tako što ćeš sačiniti nov bračni ugovor i ponovo je
uzeti za ženu, umesto da je ostaviš da se zanavek rve sa mučnim sećanjima.“

134
 „Tvoja želja je za mene zapovest, gospodaru moj.“
Kalif se tada obrati svom veziru. „Džafere, pozovi sudiju. Ovde imamo
dovoljno svedoka. Derviši, istupite.“
Trojica derviša poljubiše zemlju pred kalifovim nogama i baciše se na
kolena.
Kalif se zagleda u prvog derviša. „Azize, tebe ću proglasiti za glavnog
evnuha u ženskim odajama moje palate, a povrh toga ćeš dobiti konje i novac.“
„Vaša želja je za mene zapovest, gospodaru moj“, odgovori Aziz.
Kalif se okrenu ka drugom dervišu. „Od tebe, kraljeviću, zahtevam da se
oženiš gospodaricom kuće. Postaćeš dvorski komornik i dobićeš mnogo novca
i vlastitu palatu u Bagdadu.“
„Vaša želja je za mene zapovest.“
Kalif se tada obrati trećem dervišu. „Prodavče tepiha, ti ćeš se oženiti
jednom od starijih sestara, koje su sad oslobođene čini. Postaćeš član
dvorskog saveta, a pride ćeš dobiti imetak koji ti sleduje i palatu u Bagdadu.“
„Vaša želja je za mene zapovest, gospodaru moj.“
Kalif se osvrnu oko sebe. „Sad je red na tebe, nosaču.“ Po ugledu na trojicu
derviša, nosač kleknu ispred kalifa. „Ti ćeš se oženiti drugom starijom
sestrom. I tebe ću proglasiti za svog komornika i zasuti te bogatim darovima.“
„Vaša želja je za mene zapovest, gospodaru moj. Ali ja bih, uz vaše
dopuštenje, više voleo da se oženim gospodaricom kuće jer se zaljubih u nju
čim sam prekoračio prag.“
Kalif se osmehnu. „Onda ćemo da te oženimo gospodaricom kuće, a drugi
derviš će da uzme najstariju sestru.“
Drugi derviš i nosač uglas odgovoriše. „Vaša želja je za nas zapovest.“
„Živeo kalif!“, ushićeno dodade nosač. „O, gospodaru moj“, povika, „ako mi
Gospod podari sinove, obećavam da ću svakom od njih dati ime Harun el
Rašid, u vašu čast.“
Svi prasnuše u smeh, ali se ubrzo utišaše jer su jedva čekali da čuju
kalifovu odluku o sudbini najmlađe sestre.
Bez trunke oklevanja, kalif reče: „Neka je slava svemogućem Gospodu koji
se postarao da se moj put ponovo ukrsti sa putem moje gospe. Kako bih se
iskupio za svu nesreću i muke koje su je zadesile, voljan sam da joj se ponovo
zakunem na večnu ljubav, da zatražim njenu ruku i da je zaspem bogatstvom
koje zaslužuje.“
Svi se zagledaše u najmlađu sestru i ona pribrano ustade, priđe kalifu i
napravi dubok naklon.
„Želela bih da se zahvalim zapovedniku vernih, koji je čuven po svojoj
mudrosti, trpeljivosti i pravednosti, i koji revnosno brine za dobrobit svojih

135
podanika. Silno me je zadužio svojom samilošću i velikodušnošću, i nikad neću
zaboraviti kakvu mi je čast ukazao svojom ponudom. Pa ipak, ja ne mogu da se
udam za vas, zapovedniče vernih, ali ne zbog.osvete ili nezahvalnosti, bože
sačuvaj, već zato što sam se toliko srodila sa svojim bolom da ne mogu da
zamislim drugačiji život od onog koji sada vodim. Sad kad su se moje sestre
konačno vratile iz pakla, osećam da mi je težak kamen pao sa srca i da ću lakše
podneti ono što mi je ostalo od života.“
Kalif je bio preneražen odgovorom treće sestre. Nekoliko puta se
nakašljao, ali nije uspeo da izusti ni reči. Kada je gospodarica kuće ustala,
vidno mu je laknulo, sigurno zato što je, poput ostalih muškaraca, pomislio da
će ona ukoriti svoju budalastu i nezahvalnu sestru.
„Nadam se da će mi moj gospodar dopustiti da mu se zahvalim i da kažem
koliko sam dirnuta njegovim plemenitim namerama. Znam da vaše
velikodušno srce pokušava da nam pomogne da započnemo nov život i
ostavimo svoje muke za sobom, ali ja se pridružujem odluci svoje sestre jer ne
želim da se udam za ovog nosača, niti za bilo kog drugog muškarca. Moja sreća
ne počiva u muškim rukama. Pre nego što sam se udala za džina Azraka, živela
sam u uverenju da nikad neću pokloniti srce nijednom muškarcu. Kamo sreće
da sam se držala svoje odluke umesto da tolike godine provedem u patnji! Ne
samo da sam videla kako se moje sestre pretvaraju u kuje, već sam morala
lično da ih bičujem svake noći, sve dok im ne poteče krv. Samo su muška
okrutnost i izdaja mogle da me dovedu u tako beznadežan položaj.“
Išibana sestra takođe ustade. „Stojim pred vama, zapovedniče vernih,
raskomadanog srca, jer sam sigurna, van svake sumnje, da više nikad ne mogu
da budem sa muškarcem. Ta osećanja su izvan moje moći jer nedelo nikad ne
umire. Držaču se poslovice koja kaže: 'Nikad se ne udaj za bivšeg ljubavnika ili
bivšeg muža.' Ali vam se svejedno zahvaljujem, onim što mi je ostalo od srca,
na ukazanoj pažnji i samilosti.“
Išibana sestra ostade da stoji, čekajući kalifov odgovor, ali prošlo je
nekoliko minuta a kalif se nije ni pomerio ni prozborio, pa nije imala drugog
izbora nego da se vrati na svoje mesto.
Na kraju ustadoše i dve najstarije sestre i jedna od njih prozbori, dok je
druga potvrdno klimala glavom.
„O, zapovedniče vernih, nas dve smo svojoj sestri, gospodarici ovog doma,
učinile ono što bi divlja životinja učinila ruci koja je hrani: zgrabile smo i šaku i
hranu. To se desilo zato što je u našim srcima proklijalo seme zla koje nas je
na kraju uništilo. Ali čovek mora da postavi pitanje: kako su se naša srca
pretvorila u plodno tlo za tako opako seme? Moj odgovor glasi da su za to
zaslužni muškarci za koje smo se udale. Oni su protraćili naš novac i potom

136
nam okrenuli leđa, ostavivši nas kao dve muve na đubrištu. I zato vas molim,
zapovedniče vernih, da oprostite mojoj sestri i meni ako se oglušimo o vašu
želju da se po treći put udarno.“
Kad su se dve najstarije sestre vratile na svoja mesta, nad odajom se
nadvi mukla tišina. Svi su čekali da čuju šta će kalif reći. Da li će odgovoriti
besom ili razumevanjem? Kalif na kraju prozbori:
„Prvo želim sve da vas pohvalim zbog hrabrosti da otvoreno kažete to što
mislite, ali ipak ćete učiniti onako kako vam je naloženo. Hoću da svoju
prošlost ostavite za sobom kao noćnu moru i da se, sa radošću u srcu i
preporođenom nadom, okrenete ka budućnosti. Uz pomoć Boga i njegovu
zaštitu, pred vama je još mnogo godina i zato pored sebe morate da imate
muškarce koji će brinuti za vašu dobrobit. Starost donosi usamljenost koja
nije ništa bolja od smrti. Ako te godine dočekate bez muževa i dece, iskusićete
veliku gorčinu i kajanje.“
Ne pruživši im šansu da odgovore, kalif se okrenu ka Džaferu. „Jesu li
sudija i svedoci ovde?“
Vezir se pokloni pred kalifom. „Zapovedniče vernih, dopustite da vas
podsetim da ste vi čovek koji duboko veruje u ispravnost i pravednost. Zašto
ne dopustimo ovim sestrama da žive onako kako žele, pogotovo ako znamo da
su one savesne žene koje vode pristojan i dostojanstven život? Štaviše, ne
treba da zaboravimo koliko su uspešne u poslu kojim se bave i sa kakvom
predanošću neguju uspomenu na svoje roditelje. Zar nije dovoljno što su
toliko propatile pod vlašću svojih muževa? A vi sad želite da ih ponovo
primorate na brak, da im nametnete jaram koji bi mogao da im donese još
bola i patnje?“
Kalif se rasrdi. „Savesne, kažeš? Malo je falilo da nas hladnokrvno ubiju,
svu sedmoricu, samo zato što smo se drznuli da upitamo zašto biju sirote kuje.
Koji bi od prisutnih muškaraca mogao da im nanese još bola nakon što smo
rođenim ušima čuli njihovu ispovest? Zar bih ja to učinio? Ili moj sin El Amin?
Ili trojica derviša? Ili možda ovaj nosač?“
Kalif ponovo pogleda u nosača i nastavi: „Ovaj momak možda deluje
drsko, ali on će se prema svojoj gospi ophoditi sa dobrotom i čestitošću, jer ću
mu ja biti pašenog, pošto ću se oženiti sestrom njegove supruge.“
Gospa sa pijace ustade. „Oprostite mi, zapovedniče vernih, ali moram da
ponovim da ni pod kakvim okolnostima neću provesti noć pod istim krovom
sa nekim muškarcem, pa makar i u zasebnim odajama.“
„Poštovana gospo, ova noć je već na izmaku, što znači da si je provela pod
istim krovom sa sedmoricom muškaraca. Ili, tačnije, šestoricom muškaraca i

137
dvojicom polumuškaraca“, ubaci se Abu Nuvas, misleći na sebe i prvog
derviša.
Kalif se osmehnu, oraspoložen Abu Nuvasovom opaskom, ali tad ponovo
planu. „Zašto su muškarci uvek za sve krivi? Ko je smislio taj đavolski zaplet,
muškarac ili žena? Ko te je uspavao i zaključao u škrinju, prodao te i sagradio
ti grobnicu, i potom naredio svima u palati da se zaviju u crno i ožale tvoju
smrt? I šta je sa muškarcem koji te je voleo i plakao za tobom kao ni za kim na
svetu?“
„O, zapovedniče vernih“, odvrati gospa sa pijace, „tačno je da je tu zaveru
skovalo žensko a ne muško lukavstvo, ali ja svejedno krivim muškarca koga
sam volela i sa kojim sam živela, i to ne kao supruga već kao naložnica, mada
potičem iz ugledne porodice. Njemu pripisujem krivicu, ali ne zbog toga što
nije sproveo temeljnu istragu kada je čuo za moju smrt, već zato što je, kada je
saznao da sam živa, rešio da me odbaci, umesto da popriča sa mnom kako bi
otkrio pravu istinu, što je greh koji je nedavno pripisao trećem dervišu. Zar ću
ikad više moći da verujem bilo kom muškarcu kada je čovek koga sam
obožavala, čiju sam čast štitila čak i dok sam drhtala od straha, oprostio onoj
koja je skovala đavolski plan da me ukloni sa lica zemlje? I onda me, povrh
svega, bacio u mračnu tamnicu, unapred me proglasivši za preljubnicu.
Previše lako je prihvatio činjenicu da sam oštećena roba, što govori da bi
učinio sve samo da zaštiti vlastitu čast.“
„Dosta“, zagrme kalif, zaključivši da je najmlađa sestra prevršila meru.
„Dovoljno si rekla. Iscedila si poslednju kap mog strpljenja. Ti i tvoje sestre
ćete uraditi ono što sam rekao, budi sigurna u to, ili ćete izgubiti glavu.“
Tišina se nadvi nad odajom poput tamnog oblaka. Pet žena se pribiše
jedna uz drugu, kao da traže toplinu i pribežište, a najstarija sestra, koja čitave
večeri nije prozborila ni reči, konačno pusti glas.
„Preklinjemo vas, zapovedniče vernih, da nam oprostite. Mi ne možemo
da se povinujemo vašim plemenitim željama jer na muškarce gledamo kao na
pogubnu bolest.“
Uplašivši se za živote pet sestara, Abu Nuvas skoči kao da ga je guja ujela i
obrati se nestrpljivom, naprasitom kalifu.
„Da li bi mi kalif dopustio da ovim gospama dokažem da su žene
prevrtljivije od muškaraca? Setite se da je Satana rekao: 'Muškarce
podučavam onome što sam naučio od žena!'“
Činilo se da je kalifu laknulo što se Abu Nuvas umešao, jer mu odmah
dade znak da nastavi.

138
„Poznato je da muškarci umeju da budu veoma surovi prema ženama.
Stavljaju ih na muke i nemaju poverenja u njih, a opet su i sami neverni. To je
svakako tačno, ali ne zaboravimo da žene takođe umeju da budu okrutne i da
im ne treba olako verovati. Moglo bi se reći da se one ponašaju isto kao
muškarci, samo što imaju različit pristup. Mi, muškarci, nismo lukavi i
domišljati kao žene.
Muškarci se suprotstavljaju ženama grubom silom, dok žena može da te
odvede do reke da se napiješ vode i da te žednog vrati kući. Žene su tako
prevejane da bi čak i muvi mogle da sašiju gaće. Žena može da se umori, ali će
čak i tada nastaviti da palaca jezikom, ne gubeći britkost uma, i da ti prodaje
jaja bez žumanaca. Da verujemo ženama? Verujte mi kad kažem da se njima ne
sme verovati jer je žena bez čuvara isto što i voćnjak bez zidova. Žena može da
ukrade trepavicu sa tuđeg oka. Ona je kadra da potpali vatru i da potom
poviče: 'Požar! Požar!' Postoje tri stvari na ovom svetu kojima čovek ne sme
da veruje. To su konj, mač i žena.“

Abu Nuvas se nasmeja i nastavi sa svojom besedom.

Dopustite da vam ispričam priču o našem komšiji Bakbuku. On je vazda

privlačio pažnju zbog veličine svojih ušiju. Svi koji su ga poznavali voleli su
njegovu bezazlenost i detinji pristup životu, čak i kad je zašao u dvadesete.
Travar ga je jednom izbacio iz radnje zato što je Bakbuk uporno tražio od
njega da izleći slomljeno krilo leptiru koga je držao na dlanu. Dok je sedeo
ispred radnje, priđe mu jedna mlada robinja koja mu se obrati rečima: „Zašto
ne uđeš u našu kuću, gde je lepo kao u raju? Ako staviš svog leptira na ražin
grm u našem vrtu, njegovo krilo će zaceliti jer latice tih ruža lece svaku boljku,
od povređenih prstiju do zubobolje.“ Bakbuk se srećno osmehnu, a robinja
nastavi. „Nešto me boli vrat, a srce mi govori da bi tvoj poljubac mogao da me
izleći.“ Kada je to čuo, Bakbuk se strašno postide jer pre toga nikad nije osetio
ženski dodir, osim dodira majčine šake.
Ustao je i krenuo za robinjom, sve dok ne stigoše do kuće čiji je vrt bio
pun žbunja i drveća. „Je li ovo raj o kome ljudi govore?“, upita Bakbuk, a
robinja prasnu u smeh. Ali umesto da ga odvede do ružinog grma i da mu
dopusti da joj poljubi vrat, robinja mu reče da sačeka u nekoj velikoj odaji.
Njena gospodarica, koja beše još lepša od nje, poželi mu dobrodošlicu i naredi
robinjama da iznesu hranu na sto. U tren oka Bakbuk se već gostio za trpezom,
zatečen i ushićen, ne samo zbog raskošno postavljene trpeze već i zbog
đakonija za koje pre toga nije čak ni sanjao da postoje, kao što su punjeni

139
golubovi i nadeveni ptičji jezici. Gazdarica poče da hrani Bakbuka iz ruke i
siromašak pomisli da bogataši sigurno tako jedu. Zato pokuša da i on nju
nahrani, a gospa se zaceni od smeha i pogleda u svoje robinje, koje prasnuše u
kikot. Dala je Bakbuku da popije vrč vina, jedan pa još jedan, a onda je i sama
ispila jedan pehar, postavši nestašna i koketna, i siroti Bakbuk ubrzo poverova
da se ta lepotica zaljubila u njega. Kako je samo želeo da njegova majka može
da vidi da je Gospod uslišio njene molitve i da mu je pronašao nevestu! Dotad
nije imao sreće sa ženama. Njegovih pet rođaka glatko su ga odbile, a potom i
sedam devojaka iz komšiluka, pa čak i ružna matora usedelica koja je već
počela da ćelavi. A pogledaj ga sad! Ali kada je savio glavu, iščekujući poljubac,
lepotica ga tako snažno lupi po vratu da je briznuo u plač, a onda počeo da se
smeje, zajedno sa svojim robinjama. Čak je i mlada robinja koja ga je dovela u
kuću urlala od smeha. Bakbuk besno skoči na noge, spremajući se da krene, ali
nije mogao da se seti na koja je vrata ušao. Žene prasnuše u još grohotniji
smeh, govoreći: „Ušao si na ova vrata“, i „Ne, nemoj da joj veruješ, ušao si
ovde“, što ga još više zbuni. Konačno, lepa robinja ga uze za ruku i reče: „Moja
gospa te je ošamarila zato što je ludo zaljubljena u tebe.“
„Kako to misliš?“ upita Bakbuk. „Zašto me šamara ako me voli?“
„Majka te takođe voli, ali te je nekad sigurno istukla“, odvrati robinja.
Bakbuk se smušeno osmehnu i vrati se na svoju stolicu, pored lepe gospe,
koja ga još dvaput ošamari, a ostale žene joj se zdušno pridružiše. Gazdarica je
čestitala lepoj robinji, govoreći: „Svaka čast, curo, još nikad ne videh nešto
bolje od ovoga!“
Siroti Bakbuk na kraju više nije mogao da podnese batine pa pade u
nesvest. Gospa naredi robinjama da ga poprskaju vodicom od narandžinog
cveta i da zapale tamjan. Kada se Bakbuk osvestio, robinja mu reče: „Moja
gospa je samo htela da te stavi na probu. Sad se uverila da si strpljiv kao
kamila pa je rešila da te nagradi.“
Gospa se istog časa savi ka Bakbuku i spusti lagan poljubac blizu njegovih
usana, a njemu se zavrte u glavi pa poče ushićeno da se okreće, kao pas koji
juri svoj rep. „Tvoj sam rob, gospo moja“, reče. „Radi sa mnom šta god ti volja.“
„Ako je tako, dopusti mojoj robinji da ti oboji obrve i počupa brkove“,
odgovori gospa. Bakbuk se odmah pobuni, „Može da mi oboji obrve, ali
čupanje brkova je previše bolno. Ne bih to mogao da podnesem.“
„Vidiš, meni je Bog podario veselu prirodu i neutaživu žeđ za zabavom,
što znači da samo muškarac koji je kadar da me prati može da osvoji moje srce
i telo.“
„Ali plašim se. U mojim brkovima ima mnogo dlaka.“

140
 Robinja mu pruži pehar sa vinom, šapnuvši mu na uho: „Samo budi
strpljiv i ona će ti uskoro dati sve što želiš. Ali ako te strpljenje izda, izgubićeš
sve što si dosada stekao.“
Bakbuk nevoljno popusti, zatvori oči i pribi šake uz grudi, tiho zajecavši
još pre nego što ga je robinja dodirnula. Kada je robinja prionula na posao,
sirotan poče da vrišti od bola i užasa i ne zaćuta sve dok mu nije počupala
poslednju dlačicu. Robinja tad pređe na njegove obrve, pažljivo ih bojeći, dok
je on sedeo kao bubreg u loju, brojeći sekunde pre nego što će ostati sam sa
svojom gospom.
Konačno, gospa sede pored njega, pretvarajući se da ljubi njegove crvene
obrve. „Ali gde su ti nestali brkovi?“, upita ga.
„Zar si zaboravila da ste ih malopre počupale? Zar nisi čula kako se derem
kao vo?“
Gospa se obesno zakikota. „Ah, da, sad se sećam.“
Tada ga pomazi po bradi i uzdahnu. „Kako bih volela da se otarasiš te
brade pa da ti lice postane glatko kao šljiva.“ Bakbuku se nije dopao taj
predlog, ali ga je njen dodir uzbudio. „Ako se otarasim brade, čitav grad će mi
se smejati“, rekao je. „Bolje da batalimo tu rabotu.“
Ali ga gospa uhvati za ruku i skliznu njegovim prstima preko svog obraza.
„Vidiš kako mi je koža nežna, kao ružina latica? Nju čak i blagi povetarac može
da ogrebe, a zamisli samo šta bi se desilo ako protrljaš bradu o moje lice dok
se ljubimo, ližemo i grlimo.“
Bakbuk je osmotri pogledom punim ljubavi, zanosa i požude, ali ništa ne
reče. Robinja prošapta: „Jesi li lud? Zar ne vidiš da moja gospodarica izgara od
žudnje za tobom? Budi strpljiv i uskoro ćeš ostvariti svoj cilj. Dobićeš od nje
sve što želiš, a brada će ti za par dana ponovo izrasti. Hajde, lezi ovde da te
sredim i razmišljaj samo o blaženstvu koje ćeš iskusiti sa mojom gospom.“
I tako lakoverni Bakbuk, uzdajući se u Gospoda i ženska obećanja, dopusti
robinji da mu nožem obrije bradu. Tada, osetivši nešto na svom licu, upita:
„Šta to radiš?“
„Mažem ti melem, da ti brada sutra ponovo izraste“, odvrati ona.
Potom ga uze za ruku i odvede ga nazad kod svoje gospodarice. Videvši
njegovo našminkano lice, gospa prasnu u kikot, govoreći: „Ah, kako sam
srećna! Pogledaj samo kako si lep, kao pravi kraljević! Zahvaljujući svom
strpljenju i uzvišenoj prirodi, uspeo si da osvojiš moje srce i čitavo moje biće.
A sada, voljeni moj, želim da vidim kako plešeš, jer će taj prizor još više
raspaliti moju pohotu.
Ništa ne može više da me uzbudi nego kad tako krasan i naočit mladić
zanjiše kukovima.“

141
 Bakbuk prvi put u životu postade ponosan na sebe. Plesao je bez ritma i
sklada, što gazdaricu natera u histeričan smeh. Počela je da baca jastuke na
njega, a njene robinje joj se pridružiše, gađajući ga krompirom i limunom. Kad
god bi posustao, gospa bi ga naterala da ponovo zapleše, povijen kao majmun
koji pati od loše probave. Kada je gospa počela da se svlači, Bakbuk je bio
previše postiđen i usplahiren da i on učini isto. Robinja mu šapnu na uho:
„Moja gospa se opila od vina i strasti. Kad ostane samo u donjem vešu, skini
svu odeću sa sebe i kreni za njom.“
Kada se potpuno svukla, gospa povika: „Uhvati me ako možeš!“ Bakbuk
strgnu svoju odeću kao da mu gori pod nogama, a gospa nastavi da ga izaziva,
dovikujući: „Da li me stvarno želiš?“
„Da, da, da“, odgovori Bakbuk. „Onda me uhvati“, odvrati ona, trčeći od
odaje do odaje, dok je Bakbuk brekćući jurio za njom, ukrućenog penisa,
ohrabren povicima robinja koje su dobacivale: „Samo što je nisi stigao!“
Trčao je kroz kuću kao pomahnitalo pseto, balaveći i dahćući, sa
ukručenom muškošću koja je štrcala ispred njega kao grana, sve dok se nije
obreo u nekoj mračnoj odaji. Osetio je kako mu noge klize preko drvenih
dasaka, ali više ništa nije moglo da ga zaustavi, hteo je samo da zgrabi tu ženu.
Pod odjednom puče i on propade kroz rupu i bupnu pravo na pijacu kožne
robe. Kada ga trgovci ugledaše kako pada među njih go ko od majke rođen, sa
podignutom muškošću, bez brade i brkova, sa ofarbanim raščupanim obrvama
i licem crvenim kao babunova zadnjica, počeše da ga mlate komadima kože,
urlajući od smeha, sve dok sirotan ne izgubi svest. Onda ga staviše na magarca
i prošetaše ga kroz grad, sve do zapovednika gradske straže, koji zapita: „Ko je
ovo stvorenje i gde ste ga pronašli?“ Trgovci objasniše: „Ispao je iz kuće
dvorskog komornika, evo ovako.“
Bakbuk je za kaznu dobio sto udaraca bičem i naređenje da zauvek
napusti Bagdad. Kada su Bakbukova braća saznala šta se desilo, došli su da me
zamole za pomoć, znajući da povremeno posećujem zapovednika vernih. Iz
istih stopa sam pohitao kod valije, kome sam objasnio da je Bakbuk pitom i
dobrodušan čovek, tako bezazlen da ni mrtvog mrava ne bi zgazio, i da ga je
neko sigurno nasamario, pa se vaiija smilova na njega i dopusti mi da ga
vratim njegovoj porodici. Od tada pa sve do današnjeg dana, Bakbuk više nije
kročio iz kuće. Više nikom ne sme da veruje, ni muškarcu ni ženi, pa čak ni
meni, koji sam mu pomogao.

Stigavši do kraja priče, Abu Nuvas se osvrnu ka sestrama. „Sad bih vas,
poštovane gospe, zamolio da mi, oslanjajući se na svoju ljudskost i savest,
kažete da li se postupci te ćudljive i razmažene žene mogu opisati kao podli,

142
sramni i niski? Da li je siroti Bakbuk doživeo bezočnu nepravdu pod njenim
krovom samo zbog svoje prostodušnosti? Po mom mišljenju, on je propatio
jednako kao vi, ali ne zbog muške već zbog ženske surovosti. Sad pokušajte da
zamislite šta bi se desilo sa njim da nisam zamolio valiju da ga pomiluje.
Morao bi da ode u izgnanstvo, daleko od svog doma i porodice, i da se potuca
po belom svetu, osuđen na samoću i pustoš, bez novca, hrane i krova nad
glavom, zanavek lišen ljubavi, pažnje i samilosti.“

143
 Lukava Dalila

SVI ZAVRTEŠE GLAVAMA, RASTUŽENI SUDBINOM SIROTOG BAKBUKA.

„Moj brat, ribar, živi u Bakbukovom komšiluku“, reče nosač. „Dragi moj
pesnice, zaboravio si da pomeneš da Bakbuk nakon toga nikad nije prestao da
ponavlja: 'Zašto, zašto, zašto', šišteći kao zaklana životinja.“
Pesnik se okrenu ka pet sestara, čija lica ostadoše bezizražajna.
„Pripovest o sirotom Bakbuku je kao pregršt naninog lišća koje treba samo da
nam otvori apetit za ono što sledi, a to je priča o promućurnoj i lukavoj Dalili.“
Na sveopšte iznenađenje, jedna od starijih sestara ustade.
„O, zapovedniče vernih“, rekla je, „mogu lija da ispričam priču o lukavoj
Dalili? Moja porodica ju je dobro poznavala.“
„Samo izvoli“, odgovori kalif.
Žena pročisti grlo, ali je Abu Nuvas prekinu, zarežavši kao pas.
„Hoće li neko da ućutka ovo lajavo pseto?“ prasnu kalif.
Ali starija sestra, ne obazirući se na metež, započe svoju priču.

Dalilin muž je odgajao golubove pismonoše za kalifov dvor. Kada je umro,

njegova plata od hiljadu dinara bila je obustavljena, baš kao i dva obroka koja
su njegova supruga i dvoje dece dobijali kao dnevno sledovanje. Dalila je
uzaludno pokušavala da izdejstvuje penziju, makar samo četvrtinu muževljeve
plate, ali je njen zahtev bio odbijen, pa je bila primorana da se zaposli i da služi
po tuđim kućama kako bi sastavila kraj sa krajem. Radila je bez prestanka, iz
dana u dan, sve dok nije oštarila.
Jednog dana je čula za dvojicu muškaraca koji su se doselili iz Kaira i koji
su se bavili raznim prevarama, sve više razvijajući svoj uticaj, sve dok na kraju
ne stigoše do samog kalifa, koji ih proglasi za upravitelje reona smeštenih sa
leve i desne strane gradskih zidina. Zahvaljujući svojim marifetlucima, ta
dvojica su stekla bogatstvo i ugled koje, po Dalilinom mišljenju, nisu
zasluživala. I Dalila tako odluči da se osveti za sve pretrpljene muke i da
postane prevarant, pa sa zavidnom veštinom i domišljatošću prionu na posao,
u nadi da će time steći ugled u Bagdadu i dobiti penziju svog pokojnog muža.

144
Zaklela se da vest o njenom podvigu neće stići samo do valije, već i do kalifa
lično.
„Pokazaću im da sam ja jedina osoba na svetu koja je kadra da pomuze
čak i mrava!“, obećala je sebi, a onda se prerušila u sufiju, obukavši vunenu
halju koja joj je dopirala do gležnjeva, prebacivši širok pojas oko struka i
stavivši vunenu džubu na glavu. Obmotala je brojanice oko vrata, napunila
krčag vodom i stavila tri dinara u platno koje je visilo preko ivice.
Potom je prekrila lice tankim velom i krenula preko gradskih ulica,
revnosno uzvikujući: „Alah! Alah!“ ali su njene orlovske oči, skrivene iza vela,
neprestano vrebale plen. „Kakvu smicalicu sad da izvedem, i na čiji račun?“
mrmljala je.
Prošla je kroz zapuštene sokake ispunjene sirotinjskim udžericama i
nastavila ka boljem delu grada, gde su živeli bogati i uticajni ljudi. Naćulivši
sva čula, napeto je šarala pogledom, sve dok ne spazi velelepna zasvođena
vrata ukrašena mermerom. Tu zastade i zagleda se u kuću, još glasnije vičući:
„Alah! Alah! Alah!“
Lepa mlada gospa, okružena svojim služavkama, virnu kroz prozor.
Spazivši gospinu otmenu odeću i svetlucavi nakit, Dalila odluči da je izmami
napolje i da je opelješi do gole kože. Poče da se okreće kao derviš i bela
vunena halja zaleprša oko njenog tela, kao da se pretvorila u vrtlog svetlosti.
„Dođite, sveci božji, i blagoslovite nas svojim prisustvom“, govorila je dok
se okretala.
Začuvši njene povike, vratar pohita da joj poljubi ruku, ali ona ga odbi,
rekavši: „Skloni se, da mi ne okaljaš abdest15. Ali ako želiš blagoslov, dopustiću
ti da popiješ malo vode iz mog krčaga.“
Potom zamahnu krčagom kroz vazduh, tresući ga sve dok se platno ne
pomeri, i tri novčića padoše pred muškarčeve noge. Vratar podiže novčiće i
pruži ih ka njoj.
„Mene ne zanimaju svetovne stvari“, glasno reče Dalila, kako bi je lepa
gospa čula, i pokaza vrataru da zadrži novac.
„Ovo je zaista nebeski dar“, zapanjeno promrmlja vratar.
Ne obazirući se na njega, Dalila prsnu malo vode ka ženinom prozoru.
„Dođite, sveci božji!“, nastavi da doziva, „i blagoslovite ove žene!“
„Odmah idite do njenog gospodstva i pitajte je da li želi da ova sufija
blagoslovi njen dom. Koliko vidim, ona je žena velike moći i posvećenosti“,
doviknu vratar služavkama koje su stajale pored prozora.

15 Muslimansko ritualno pranje ruku i tela uoči molitve. (Prim. prev.)

145
 Dok je Dalila nastavljala svoj obred, jedna služavka izađe na ulicu, poljubi
joj ruku i pozva je u kuću da upozna njenu gospodaricu.
Čim je Dalila kročila unutra, mlada gospa joj pohita u susret, pitajući je da
li želi nešto da pojede.
„Ja jedem samo rajsku hranu, i to samo pet dana u godini“ smerno
odgovori Dalila, ispod oka merkajući ženin nakit.
Kada je to čula, mlada gospa naredi svojim služavkama i robinjama da se
udalje. Dalila je odmah osetila da je nešto muči. Zatvorila je oči i, držeći
devojčinu ruku, promrmljala: „Slutim da te nešto tišti, kćeri moja. Poveri mi
svoje brige pa ću pokušati da ti pomognem.“
Mlada žena brižnu u plač. „Moj muž je Emir Šar el Tarik, opaki drumski
kraljević“, promrmlja. „Godinu dana smo u braku, ali mu još ne rodih dete. Juče
me je odgurnuo kad sam pokušala da mu priđem, rekavši da muškarac koji za
sobom ne ostavi sinove i kćeri nema ništa po čemu će ga pamtiti. Tada je
počeo da me optužuje da sam jalova i da ne mogu da začnem, i zapretio da će
već sutra potražiti novu ženu. Pokušala sam da se opravdam, govoreći da sam
samlela toliko lekovitih sastojaka da su se svi avani u kući pohabali i da krivica
nije do mene. Ali on se još više razbesneo, tvrdeći da, dok spava sa mnom,
nema osećaj da vodi ljubav već da rezbari kamen“, objasni devojka, još glasnije
zaridavši.
Srećna što to čuje, Dalila utešno pomazi devojku po šaci.
„Plačem zato što se plašim da će se taj magarac spljoštenog nosa, čije
beskorisno seme brboće kao mehuri sapunice, razvesti od mene i lišiti me
ovolikog bogatstva.“
„Rekao je sutra?“, upita Dalila. „Onda moramo da požurimo. Spremi se pa
ću te odvesti kod šeika Abu el Hamalata, čije ime kazuje da je to čovek koji
nosi tuđe nevolje u vlastitom srcu i uzima tuđe breme na svoja pleća. Ako
odmah pođemo kod njega, i ako večeras navedeš svog muža da spava sa
tobom, začećeš sina ili kćer.“
„Kunem se da ću postiti punih godinu dana ako ova sufija nije svetica!“
povika vratar dok su Dalila i mlada gospa žurno odlazile, držeći se za ruku.
A svetica Dalila je za to vreme grozničavo razmišljala: Kako da opelješim
ovu curu, i pokupim njenu odeću i dragulje, kad su ulice pune ljudi?
Zato reče devojci, koja se zvala Katun. „Idi za mnom, kćeri moja, jer će me
ljudi usput zaustavljati da me daruju i da mi poljube ruku, ali me ne ispuštaj iz
vida.“
Povela je Katun ka pijaci, napregnutih čula, kako bi nanjušila one koji su
čežnjivo merkali skupocene grivne na Katuninim gležnjevima i zveckave
kićanke u kosi. Tad primeti naočitog mladog trgovca, tako mladog da je jedva

146
počeo da se brije, po imenu gospodin Hasan, i pokaza devojci da je sačeka
preko puta Hasanove tezge, a ona priđe mladiću.
„Ti si gospo'n Hasan, sin trgovca Muhsina?“
„Jesam, ali otkud znaš moje ime?“
„Vidiš, ja tražim mladoženju za svoju kćer pa su me čestiti ljudi uputili na
tebe. Pogledaj onu lepoticu tamo. Zar nije bajna kao vilinska princeza? Njen
otac, a moj muž, nedavno je preminuo, ostavivši joj veliko bogatstvo. Ja se
držim stare izreke: 'Traži muža za svoju kćer, a sina pusti da se sam snađe', pa
bih bila rada da je udam za tebe.“
Mladi gospodin Hasan se zagleda u Katun i poče čežnjivo da uzdiše.
Kada je to videla, Dalili pade kamen sa srca pa nehajno reče: „Ako se
venčate, otvoriću ti još jednu radnju i zasuti te novcem.“
Hasan se osmehnu. „Majka stalno pokušava da mi pronađe nevestu, ali
sam joj rekao da ću pristati na ženidbu samo pod uslovom da pre toga lično
vidim devojku koju mi nude.“
„Jamčim ti da ćeš je videti golu“, reče Dalila, obesno se osmehnuvši, „ako
kreneš za nama.“
Dalila se udalji i Katun smerno nastavi za njom, a Hasan brzo zatvori
svoju radnju i ponese hiljadu dinara za troškove bračnog ugovora.
Bože na nebesima, reci mi gde da odvedem ovo dvoje tupana i da ih
opelješim?, razmišljala je Dalila.
Čim je spustila pogled, primeti radnju nekog bojadžije. Vlasnik radnje,
hadži Muhamed, sedeo je ispred vrata jedući nar i smokve. Podiže glavu kada
je začuo zveckanje Katuninih grivni.
Dalila sede na praznu stolicu pored njega i upita: „Jesi li ti bojadžija
Muhamed?“
„Jesam. Šta ti treba, starice?“, odvrati Muhamed, ustima punim smokava.
„Čestiti ljudi su me uputili na tebe, tvrdeći da imaš dve slobodne sobe
koje povremeno izdaješ. Vidiš li moju kćer, onu tamo, i mog sina kako korača
iza nje? On se drži na odstojanju jer se stidi što smo postali beskućnici. Naš
zidar nam je rekao da moramo privremeno da napustimo svoj dom, dok ga ne
popravimo, jer su pacovi izglodali drvo pa kuća može da se sruši. Možemo li za
to vreme da živimo kod tebe?“
Hadži Muhamed joj pruži tri ključa. „Ovo je ključ od ulaznih vrata, ovaj je
za glavnu dvoranu, a ovaj za odaje na spratu“, objasnio je.
Dalila mu se zahvali, priđe kući i otključa vrata. Kad Katun uđe za njom,
starica joj reče: „Ovo je kuća šeika Abu el Hamalata. Idi gore, skini veo i čekaj
me.“

147
 Tada se pojavi Hasan i ona mu reče: „Sačekaj ovde, a ja idem gore da
kažem svojoj ćerki da se spremi, kao što sam obećala.“
Namignu mu i pohita kod Katun, koja usplahireno reče: „Moram odmah
da vidim šeika Abu el Hamalata, pre nego što dođe neko ko bi mogao da me
prepozna.“
„Ne brini, brzo ćemo“, odvrati Dalila, „ali prvo nešto moram da ti
objasnim. Moj sin radi kao šeikov pomoćnik, ali on je sirotan slabe pameti pa
ne razlikuje leto od zime, ni vrućinu od hladnoće, i zato čitave godine hoda
naokolo polunag. Takođe ima običaj da skida minđuše lepim gospama koje
dođu da posete šeika, tako snažno da im zajedno sa minđušom otkine i usnu
resicu, a onda zgrabi makaze i počne da im seče odeću. Zato je bolje da odmah
skineš nakit i odeću, da ti ih ja pričuvam.“
Katun joj pruži svoj nakit i odeću, ostavši samo u vešu i košulji.
„Ovo ću da okačim na šeikove zavese, da dobiješ još uzvišeniji blagoslov“,
reče Dalila, pohitavši da sakrije Katuninu odeću, a onda siđe do Hasana, koji je
čekao kao na žeravici.
„Gde si bila? Gde ti je kćer?“, zapita mladić.
Dalila brižnu u plač.
„Neka je proklet Satana koji srca naših komšija ispuni zavišću i
ljubomorom“, zavapila je. „Videli su kako ulaziš u našu kuću i počeli da se
raspituju ko si ti. Kad sam im ponosno objasnila da si ti moj budući zet, oni
upitaše moju kćer: 'Da li je tvojoj majci dozlogrdilo da te hrani i oblači kad je
rešila da te uda za tog gubavca?' Moja kćer je bila zaprepašćena tom vešću, ali
sam joj brzo objasnila da su ti ljudi u zabludi. Pa ipak, pošto ti zahtevaš da je
pre braka vidiš odevenu samo u veš i košulju, rekla je da će pristati da se uda
za tebe samo pod uslovom da i ona tebe vidi polugolog.“
Hasan se razjari. „Pokazaću joj koje gubav“, prasnu, ljutito skidajući kapu
i odeću, sve dok ne ostade samo u gaćama i potkošulji, ispod koje se ukazaše
njegove ruke i grudi, bele poput srebra.
Dalila uze njegovu odeću, zajedno sa onih hiljadu dinara, objasnivši da će
mu pričuvati stvari i rekavši mu da ostane tu dok ona dovede svoju kćer. Tada
se rastrča po kući, prikupi Katuninu odeću i sve smota u zavežljaj, pa klisnu
kroz vrata, ostavivši dvoje mladih iza zaključane brave.
Probila se kroz uličnu vrevu, ka pijaci gde su se prodavali mirisi i parfemi,
i tamo kupi bočicu ambre koju zajedno sa svojim zavežljajem ostavi kod
vlasnika tezge, obećavši da će kasnije doći po svoje stvari. Potom pohita
kodbojadžije i reče mu da je krenula da dopremi svoj nameštaj. Dala mu je
jedan dinar da odnese hranu njenoj deci, koja su ostala kod kuće,

148
napomenuvši da su sigurno ogladneli i predloživši mu da ostane na ručku sa
njima.
Kad je to obavila, vratila se do tezge sa parfemima, uzela svoj zavežljaj od
trgovca i krenula nazad ka bojadžijskoj radnji, gde bojadžijinom pomoćniku
reče: „Tvoj gospodar je otišao do ćevabdžinice da mojoj deci odnese hleba i
roštilja. Skokni do njega da mu pomogneš i da usput nešto prezalogajiš. Ja ću
ostati ovde da pazim na radnju.“
„Pobrini se da moja deca dobro ručaju!“ doviknula je za njim, tiho se
zakliberivši pri pomisli kako Katun i Hasan, svučeni do gole kože, čekaju jedno
drugo u zasebnim odajama.
Međutim, Katun i Hasan su se u međuvremenu sreli. Devojci je dojadilo
da čeka da se Dalila vrati pa je sišla u prizemlje, gde je zatekla polunagog
Hasana. Pretpostavivši da je to Dalilin umobolni sin, pokušala je da utekne, ali
je on satera u ugao.
„Evo, pogledaj. Da li još misliš da sam gubav?“ razvika se mladić,
podigavši košulju.
Katun užasnuto vrisnu.
„Zašto vrištiš? Možda si poremećena pa je tvoja majka zato pokušala da
me nagovori da se oženim tobom?“
„Kao prvo, ta žena nije moja majka. Moja majka živi u Basri, a ja sam se
ovde doselila posle udaje. Ali zar ti nisi njen slaboumni sin?“, upita Katun.
„Ja? Slaboumni sin te prevarantkinje? Zaboga, ona me je nasamarila!
Uzela mi je hiljadu dinara i odeću“, povika Hasan.
„A mene je ubedila kako ću ovde sresti šeika Abu el Hamalata, koji će mi
pomoći da ostanem trudna. Rekla mi je da se skinem i ukrala mi svu odeću i
nakit“, objasni Katun.
„Ali video sam kako stojiš preko puta moje tezge i gledaš u nju. I ti si
odgovorna za to što se desilo. Zahtevam da mi vratiš moje pare i odeću.“
„Ja tebe smatram odgovornim što sam izgubila svoju odeću, a pogotovo
svoj nakit, koji vredi ne sto već hiljadu puta više od tvojih rita“, odbrusi Katun.
Dvoje mladih nastaviše da se svađaju, ne usuđujući se da polugoli napuste
kuću, dok je Dalila, nedaleko odatle, vršljala po bojadžijskoj radnji.
Bolje da unajmim magarca, pomisli, jer ovde ima toliko stvari da neću sve
moći sama da ponesem.
Prišla je čoveku koji je sa svojim magarcem prolazio pored radnje i
upitala ga da li poznaje njenog sina, bojadžiju, a on potvrdi da mu je to stari
poznanik.
„Moj siroti sin je ostao bez prebijene pare“, reče mu Dalila. „Bacili su ga u
tamnicu zbog bankrota pa moram da iznajmim tvog magarca da vratim robu

149
njegovim poveriocima. Htela bih da te zamolim za pomoć. Kad odem sa
stvarima, možeš li da uništiš ove bačve i posude sa bojom? Kad sudija pošalje
istražitelje, bolje da ništa ne zateknu ovde.“
Pružila je dva dinara vlasniku magarca.
Mazgar joj zahvali. „Bojadžija je uvek bio dobar prema meni“, reče.
„Kakva majka, takav i sin. Naravno da ću mu pomoći. Svojski ću se potruditi da
ovde ništa ne ostane.“
Dalila se potom zadovoljno udalji, sa tako bogatim tovarom da je siroti
magarac klecao pod njegovom težinom.
Kada se bojadžija vratio nazad, poslavši svog šegrta da odnese hranu
stanarima, ugleda kako se potoci boje slivaju ispred njegove radnje i zateče
mazgara kako lomi poslednju bačvu.
„Stani! Stani! Jesi li poludeo?“ očajno zavrišta, držeći se za glavu od
neverice.
„Neka je hvala Gospodu! Pustili su te iz zatvora! Tvoja majka mi je sve
ispričala.“
„Moja majka? Moja majka je umrla pre dvadeset godina!“ zavapi bojadžija.
Kada je od mazgara konačno izvukao čitavu priču, bojadžija brižnu u plač.
„Moje boje, moja radnja, moje bačve, moji krčazi, moja roba, moje mušterije!“
„Moj magarac! Zahtevam da mi tvoja majka smesta vrati magarca!“,
zavapi mazgar.
„Zar ti nisam rekao da je moja majka mrtva već dvadeset godina?“ prasnu
bojadžija, zgrabivši mazgara za šiju.
„Ako ti to nije majka, zašto sam je zatekao u tvojoj radnji?“
„Zato što se doselila u moju kuću. Jutros je tamo ostavila svoju decu“,
odbrusi bojadžija.
„Onda idemo do tvoje kuće da je pronađemo. Mora da mi vrati magarca!
On mi je jedini prijatelj i jedini izvor snage.“
Zajedno pojuriše ka bojadžijinoj kući, ali tamo nabasaše na zaključana
vrata. Provališe unutra kroz kuhinju, zatekavši Katun i Hasana kako, iznureni
od svađe, polunagi stoje nasred sobe.
„Šta to radite, izrodi izopačeni?“, razvika se bojadžija. „I gde je ona
podvodačica i prevarantkinja koju nazivate svojom majkom?“
„I kud je odvela mog magarca?“ povika mazgar.
Hasan bojadžiji objasni kako ih je ta starica nasamarila dok je Katun
pokušavala da zaštiti svoju čednost. Ali dok je rukama skrivala jedan deo tela,
nehotice je otkrivala drugi.
„Avaj meni i mom poslu!“, zavapi bojadžija kada je Hasan završio. „Sve
sam izgubio: i svoje krčage, i svoje bačve, i svoju robu, i svoje mušterije!“

150
 „Oh, magarče, mili moj magarče! Neka mi neko vrati mog magarca!“,
zavrišta mazgar.
Bojadžija konačno natera sebe da se pribere. „Hajde da potražimo tu
prevarantkinju i da je izvedemo pred valiju. Ili, još bolje, pred kalifa lično“,
reče.
Ali Katun i Hasan nastaviše da stoje kao ukopani. „Šta čekate?“ dreknu
bojadžija.
„Zar očekujete da supruga Emira Šara el Tarika, opakog drumskog
kraljevića, gola izađe na ulicu?“, upita Katun.
„Zar nije sramno da u ovu kuću uđem obučen a izađem nag?“, dodade
Hasan.
Bojadžija im brzo pronađe novu odeću i Katun pohita ka svom domu a
Hasan sa ostalima krenu kod valije. Kada je čuo njihovu priču, valija srdito
naredi trojici stražara da pronađu tu pokvarenu staricu i da je izvedu pred
njega, obećavši da će je naterati da sve prizna, pa makar zajedno sa ispovešću
morao da joj iščupa i jezik.
I tako bojadžija, mazgar i Hasan krenuše za Dalilom. Pretražili su svaku
pijacu i svaki sokak, ali nigde je ne pronađoše. Kad su se razdvojili, krenuvši
kroz različite krajeve grada, mazgar je konačno spazi, mada je starica sada od
glave do pete bila obučena u crno.
„Reci mi samo jedno: jesi li rođena kao prevarant ili te je život takvom
načinio? I gde je moj magarac?“
Dalila brižnu u plač. „Oprosti mi, sine moj. Preklinjem te da ne otkrivaš
ono što sam Bog skriva. Ništa nisam učinila bez razloga, ali daj da ti prvo
vratim magarca. Znam da si siromašan i da tvoj opstanak zavisi od njega.
Ostavila sam ga kod berberina.“
Potom zajedno krenuše kroz pijacu, sve dok ne stigoše do berbernice.
„Sačekaj ovde dok ga zamolim da ti vrati magarca“, reče Dalila.
Prišla je berberinu, plačući i ljubeći mu ruke, sve dok on ne upita šta se
desilo. Dalila obrisa suze i pokaza na mazgara.
„Pogledaj mog sina jedinca“, reče. „Ko bi pomislio da je lud? Pre nedelju
dana je oboleo od groznice i kada se jutros probudio počeo je da se raspituje
za svog magarca, mada ga nikad nije imao. Šta god da kažem, on uporno
ponavlja: 'Gde je moj magarac? Gde je moj magarac?' Vodila sam ga kod raznih
lekara i svi kažu da mu nema drugog leka nego da mu se iščupaju dva zuba i da
mu se oprlje slepoočnice. I tako su me uputili na tebe, rekavši da ćeš ti to
najbolje obaviti.“
Dala mu je jedan dinar, rekavši: „Molim te, pozovi mog sina i reci mu da
imaš njegovog magarca.“

151
 Dirnut Dalilinom pričom, berberin reče: „Dobro, ostavi ga kod mene,
sirota majko. Kunem se da ću ga izlečiti, a ako ne uspem prošetaću po čitavom
Bagdadu sa magarećim ušima na glavi.“
Dalila mu se zahvali i ode.
„Hej, sinko, dođi po svog magarca“, doviknu berberin.
Mazgar radosno pohita ka berbernici, govoreći: „Gde je?“
„Pođi sa mnom, siroti momče, pa ćeš ga dobiti“, reče berberin, povevši ga
ka mračnom sobičku u zadnjem delu radnje, gde su čekala dvojica šegrta.
Berberin i šegrti brzo oboriše mazgara na pod, vezaše mu ruke i noge,
iščupaše mu dva zuba i oprljiše mu slepoočnice.
„Šta to radiš, ludi brico?“, zavrišta mazgar.
„Pomažem tvojoj majci, ti sumanuti poremećeni mazgoljupče! Sirota žena
više ne može da podnese da je neprestano pitaš gde ti je magarac.“
„Ona mi nije majka, već običan prevarant“, povika mazgar.
Ali berberin i njegovi šegrti samo prasnuše u smeh.
„Neka Bog toj opakoj ženi donese samo bolest i nesreću, a vas neka kazni
za ovo što mi učiniste“, zavapi mazgar, tresnuvši berberina pesnicom u lice i
potrčavši ka vratima.
Ali berberin i njegovi pomoćnici izjuriše za njim, tukući ga i šutirajući bez
predaha, sve dok mu prolaznici ne pritekoše u pomoć, zajedno sa mladim
trgovcem Hasanom i bojadžijom.
Mazgar je sedeo na zemlji brišući krv sa lica i opisujući šta se zbilo kad
berberin preneraženo dreknu: „Upomoć! Upomoć! Uhvatite onu ženu! Pokrala
je moju radnju! Gledajte, sve je nestalo!“
Tada se baci na mazgara. „Hajde, brzo me vodi kod svoje majke, pre nego
što rasproda moje češljeve i britve i makaze! Čak mi je i kaput ukrala!“
„Koliko sam ti puta rekao da mi to nije majka?!“, zavrišta mazgar. „Ona je
prevarantkinja koja je ukrala mog magarca!“
„A meni je ukrala hiljadu dinara, sa sve odećom“, povika Hasan.
„Kamo sreće da je i mene samo pokrala, umesto da mi zanavek uništi
radnju i posao“, zavapi bojadžija.
I tako berberin zatvori opelješenu radnju pa sva četvorica krenuše kod
valije da ga zamole da im dodeli deset naoružanih muškaraca kako bi uhvatili
Dalilu. Potom se vratiše do mesta gde ju je mazgar spazio, ali u blizini nije bilo
nijedne ženske duše. Čvrsto rešeni da pronađu staricu, nastaviše da tragaju
sve do ponoći, kad nabasaše na nekog slepca koji naprasno ubrza korak kad ih
je spazio.
„Mene ne možeš da prevariš“, povika mazgar i potrča za slepcem, koji se
dade u trk. Ostali se priključiše poteri i konačno uhvatiše Dalilu.

152
 Kad su je odveli kod valije, straža nije htela da ih pusti unutra jer je valija
imao goste. Rekli su im da sačekaju ispred vrata. Mazgar se naročito uznemiri
kad je čuo njihovo naređenje, pa pokuša da im objasni da imaju posla sa
ženom koja je tako prevejana da može da izmami zmiju iz njene jazbine i koja
se nijednog trena ne sme ispuštati iz vida. Ali stražari odbiše da mu poveruju,
tvrdeći da nema šanse da im tako stara žena utekne.
Dalila ubrzo poče da hrče, pretvarajući se da je zaspala, krišom motreći
na Hasana, berberina, mazgara i bojadžiju, sve dok sva četvorica ne utonuše u
dremež. Tada ustade i priđe stražaru.
„Sinko, ja sam stara varalica i znam da će me valija uskoro baciti u
tamnicu“, reče, stiskajući bešiku. „Ali pod hitno moram da se olakšam, a ne
znam kako to da učinim kad su se ovi ovde prilepili za mene kao pijavice.“
Naravno, četvorica muškaraca odmah skočiše na zvuk njenog glasa,
uplašivši se da će im plen uteći.
„Vidiš na šta mislim?“, reče Dalila. „Da mogu, mokrila bih kroz usta, ali
sumnjam da je to izvodljivo.“
Stražari počeše da se domunđavaju između sebe. Najstroži od njih na
kraju progovori. „Odvešću te do harema da se olakšaš, a ja ću te čekati pred
vratima. Jesi li razumela?“
Dalila klimnu glavom. „Bog ti čuvao majku“, reče.
Kada je kročila u harem, Dalila primeti da su skoro sve robinje zaspale.
Samo je nekoliko njih ostalo budno, pijući vino i razgovarajući. Starica brzo
priđe jednoj koja je delovala pripito i dade joj pet dinara.
„Kćeri“, reče, „dovela sam četiri mamlučka16 roba koja valiji šalje moj
muž, trgovac robljem, koji nije mogao da dođe zbog bolesti. Moj muž brine da
će robovi pobeći pa mi je rekao da ih vodim pravo kod valije. Zamolila sam
stražare da ih odvedu, ali oni odbiše, zato što valija ima goste. Misliš da bi ih
valijina supruga primila? Ne mogu više da se zadržavam jer moram da se
vratim kod svog muža.“
Robinja povede Dalilu kod valijine supruge, koja se zabavljala u susednoj
odaji. Dalila zgrabi gospinu ruku, predoči joj svoju priču i zamoli je da pogleda
robove pre nego što joj isplati hiljadu dinara. Valijina supruga baci pogled
kroz prozor, primeti četiri muškarca koja su čekala pred vratima i dade novac
Dalili. Starica joj zahvali i zamoli onu mladu robinju da joj pomogne da izađe
na zadnja vrata, kako joj robovi koje je upravo prodala ne bi pravili probleme.
Kasnije, kada je valija kročio u spavaću sobu, njegova supruga ga upita da
li mu se sviđaju četiri mamlučka roba koje mu je poslao njegov trgovac, ali

16 Robovi nemuslimanskog i nearapskog porekla, koje su Arapi uzimali u vojnu službu. (Prim. lekt.)

153
valija reče da ne zna ništa o tome. Ona mu objasni da je platila hiljadu dinara
ženi koja ih je dovela i da robovi još stoje pred vratima, zajedno sa stražom.
Valija siđe do ulaznih vrata. U pomrčini nije prepoznao ni Ha~ sana, ni
mazgara, ni berberina, ni bojadžiju.
„Mamluci“, reče, „vi ste od danas u mojoj službi. Uđite unutra.“
„Ali mi nismo robovi, čestiti valija“, odgovoriše muškarci.
Valija ih prekide, rekavši: „Moja žena tvrdi da je večeras kupila vas
četvoricu za hiljadu dinara.“
„Ali, poštovani valija, mi smo ljudi koje je ona podla starica prevarila i
kojima ste dodelili desetoricu naoružanih stražara da nam pomognu u potrazi.
Večeras smo je uhvatili i doveli kod vas.“
„Gde je onda ta starica?!“ prasnu valija.
Četvorica muškaraca i stražari se zbunjeno zgledaše. Jedan stražar
konačno prozbori.
„Jedan od nas ju je odveo do harema da se olakša.“
U tom trenutku pred njih banu Emir Šar el Tarik, opaki drumski kraljević.
„Moju ženu j e prevarila neka starica koja joj je ukrala sav nakit i odeću,
ostavivši je polugolu. Tebe, valija, smatram lično odgovornim jer si dopustio
da takva prestupnica slobodno šeta po tvom gradu i zato zahtevam da se
mojoj ženi odmah vrati ono što joj pripada.“
Kad to čuše, četvorica muškaraca prikupiše hrabrost da se obrate emiru,
objasnivši mu da je ta starica i njih prevarila.
Ali valija se srdito okrenu ka njima. „Znači, vama treba da zahvalim što
ste pomogli toj prevarantkinji da se ušunja u moj dom i da moju suprugu
opelješi za hiljadu dinara. Jedna slabašna starica je namagarčila moju stražu!
Gledajte, onaj tamo je još čeka pred vratima harema.“
Čuvši valijine reči, Emir Šar el Tarik prasnu u tako grohotan smeh da mu
brkovi skoro prekriše nos i oči. Berberin takođe poče da se smeje, a za njim i
bojadžija, mladi trgovac Hasan, vlasnik magarca i stražari. Smeh potom obuze
i samog valiju i njegovu suprugu, kao i služavke i robinje koje se okupiše pored
prozora.
Naravno, valija tada obeća kako će uhapsiti Dalilu pa makar njegovi ljudi
morali da obiju sva vrata u gradu i već sutradan održa svoje obećanje,
pronašavši staricu, bez imalo muke, u njenom rođenom domu.
Kada je izvedoše pred valiju i kad joj on predoči koliko je ljudi nasamarila,
Dalila ga ispravi.
„Ali, čestiti valija, zaboravio si na onog stražara koga sam ostavila da me
čeka pred vratima harema, što znači da sam prevarila osmoro, a ne sedmoro
ljudi.“

154
 Tada mu reče da će vratiti sve što je ukrala, uključujući i magarca, ali pod
jednim uslovom: da je izvedu pred kalifa lično. I tako Emir Šar el Tarik i valija
pristadoše da je izvedu pred kalifa, koji se silno zabavljao dok mu je
prepričavala svoje ludorije.
Kada je Dalila završila sa pričom, kalif upita: „Zašto si izvela sve te
prevare?“
„Zato, zapovedniče vernih, što sam htela da vam dokažem da sam vičnija
umetnosti prevare od one dvojice koje je Vaše gospodstvo proglasilo za
upravitelje reona izvan gradskih zidina, i da stoga treba da mi dopustite da
ostanem na vašem dvoru i da ponovo primam platu svog pokojnog muža, koji
je brinuo o golubovima pismonošama Vaše preuzvišenosti.“
Oraspoložen takvim odgovorom, kalif upita staricu kako se zove.
„Dalila.“
„Lukava Dalila?“, reče kalif i naredi da se toj ženi ubuduće svakog meseca
isplaćuje plata njenog pokojnog muža.
Priča se da je kasnije, kada je ostao nasamo sa Džaferom, kalif rekao svom
veziru: „Lukava Dalila je možda lagala, varala i krala, ali sam svejedno
zadivljen njenom hrabrošću, pameću i dovitljivošću.“
A tada je prasnuo u smeh, i više nije mogao da se zaustavi, naročito kad bi
se setio kako je Dalila uspela da prevari čak i valijinu ženu i suprugu Emira
Šara el Tarika.

155
 Demonova supruga

NA SVEOPŠTE IZNENAĐENJE, KALIF USTADE I OBRATI SE PRISUTNIMA.

Vaš kalif takođe želi da vam ispripoveda jednu priču, o kralju po imenu
Šahrijar, koji je nekad vladao Indijom i Indokinom. Taj kralj je imao mlađeg
brata po imenu Šahzaman, koji beše vladar Samarkanda. Obojica su živeli u
sreći i blagostanju, ali je sudbina vrebala iz prikrajka i ubrzo se suočiše sa
velikom nesrećom. Prvo je kralj Šahzaman zatekao svoju ženu kako ga vara sa
kuhinjskim slugom iz njegove palate. Nedugo nakon toga kralj Šahrijar je
saznao da njegova kraljica učestvuje u orgijama sa svojim robovima. Da njegov
užas i sramota budu još veći, rođenim očima je video kako jedan od robova
uleće među kraljičine raširene butine i vodi ljubav sa njom, nazivajući je
droljom.
Dva brata su nakon toga napustila svoja kraljevstva i otisnula se u beli
svet, stavivši svoje živote u božje ruke i zaklevši se da se neće vratiti nazad
dok ne pronađu čoveka čija je nesreća još veća od njihove.
Putovali su dan i noć, prerušeni u obične ljude, preko zelenih polja i
jalovih pustara, spavajući u žalosti i budeći se u jadu, noseći svoju patnju sa
sobom. Tek kad stigoše do mora i prostrane zelene livade, rešiše da predahnu.
Pogled na beskrajnu pučinu ispuni ih još većom usamljenošću. Zajedno su
sedeli na obali, pričajući o udesu koji ih je snašao, kad se nad morem razleže
strašan urlik koji ih natera da zadrhte. Voda se razdvoji i pred njima izroni
crni stub koji pokulja ka nebu, sve dok ne dodirnu same oblake.
Dva kralja pohitaše ka oazi, drhteći od straha. Priđoše visokom drvetu sa
gustom krošnjom, popeše se na njega i sakriše se među granama. Kada se crni
stub približio, shvatiše da je to demon koji na glavi nosi neku kutiju,
napravljenu od stakla. Demon zastade ispod drveta, spusti kutiju na zemlju i
izvadi ključ. Kad je otvorio kutiju, iz nje izađe žena prelepog zaobljenog tela i
lica okruglog kao pun mesec. Demon je smesti ispod drveta i reče: „Hoću malo
da odspavam na tvojim bedrima, moja prelepa nevesto.“ Spustio je glavu na
njeno krilo, ispružio noge sve do mora i utonuo u dubok san, tako glasno
zahrkavši da su svi drugi zvuči utihnuli. Lepotica stavi ruke preko ušiju, ali

156
uzalud, jer nije mogla da priguši demonovo hrkanje. Tad podiže pogled i
primeti dva kralja šćućurena među granjem. Sklonila je demonovu glavu sa
krila, pažljivo je spustivši na svoj ogrtač, a onda se nečujno udaljila i pokazala
im da siđu.
Shvativši da ih je žena videla, braća se uplašiše da će se demon probuditi i
zateći ih kako pričaju sa njom, i zato joj se Šahrijar, veliki kralj, obrati najtišim
mogućim glasom. „U ime onog koji je stvorio nebo i zemlju, preklinjem te da
nam dopustiš da ostanemo na ovom drvetu, jer drhtimo od straha čak i dok ga
gledamo sa ove daljine.“
„Ali morate da siđete“, odvrati žena.
Šahrijar molećivo nastavi: „Ali svi znaju da je ovaj demon osvedočeni
neprijatelj ljudskog roda. Ako se probudi i vidi da smo tu, skinuće nam glave.“
„Ako odmah ne siđete, probudiću demona“, zapreti žena.
I tako dva brata polako siđoše sa drveta, očajnički pazeći da ne probude
demona, i stadoše pred nju. Žena odmah leže na zemlju, raširi noge i reče:
„Hajde, izgaram od požude. Vodite ljubav sa mnom, obojica.“
Šahrijar reče: „Žao nam je, ali stvarno ne možemo, jer smo onemoćali od
straha. U ovom času ne osećamo ništa osim užasa zbog prisustva ovog
demona.“
Ali žena odvrati: „Suva sam kao zemlja posle duge letnje žege. Ako mi ne
utolite žeđ, tako ću se naljutiti da ću probuditi svog muža demona i reći mu da
vas ubije. Dovoljno je da vas samo takne malim prstom pa da se pozdravite sa
životom, i da samo jednom dune pa da odletite nasred mora.“
I tako, užasnut i prestravljen, Šahrijar poče da vodi ljubav sa njom, prvo
on a onda i njegov brat, a dok su to radili neprestano su šarali očima ka
demonu. Kad god bi stigla nadomak vrhunca, žena bi pogledala u usnulog
demona, kao da hoće da mu naprkosi i da mu se osveti. Kada su završili,
pridigla se sa zemlje i rekla dvojici kraljeva: „Dajte mi vaše prstenje.“ Tada iz
nabora haljine izvuče neku torbicu. „Vidite koliko prstenja ovde imam? Tačno
devedeset osam. Znate li kako sam ih dobila?“
„Ne, ne znamo“, odgovoriše braća.
„Od devedeset osam muškaraca sa kojima sam spavala. Dajte mi vaše
prstenje da ga dodam ostalima, pa onda mogu da kažem da sam spavala sa
tačno stotinu muškaraca, i to pred rogovima ovog odvratnog prljavog demona,
dok je on blaženo hrkao, umišljajući da sam samo njegova! On me drži
zatočenu ispod penušavog mora, misleći da može da me poseduje i da me
zaštiti od tuđih dodira i pogleda. Ali on je obična budala jer ne zna da ženu
niko ne može da spreči da zadovolji svoju žudnju, pa čak ni ljubomorni demon
koji svoju nevestu čuva u tamnici ispod pomahnitalog mora.“

157
 Kad začuše ženine reči, Šahrijar i Šahzaman zacupkaše od radosti.
„Gospode, nema veće sile od volje Boga svemogućeg! I nema većeg lukavstva
od onog koje se krije u ženskom srcu!“
Braća joj dadoše svoje prstenje i ona ih ubaci među ostale, zadovoljno
zazvecka torbicom i reče: „Sto prstenova znači da je sto muškaraca dobilo
priliku da me bolje upozna.“
Tada se vrati pod drvo, nežno podiže demonovu glavu, spusti je na svoje
krilo i pokaza braći da se udalje.
„Sad bežite, ili ću ga probuditi.“
Dva kralja pobegoše glavom bez obzira.
Kad su se dovoljno udaljili, Šahrijar se okrenu ka Šahzamanu i reče: „Da li
si video ono, brate moj? Tako mi svega, njegova nesreća je još veća od naše!
Taj demon veruje da može da sačuva svoju ženu jer je drži zatočenu ispod
mora, zaključanu u staklenoj kutiji, kako bi bila samo njegova, a ona je uprkos
tome spavala sa stotinu muškaraca. Baš nam se posrećilo što smo to videli. Sad
možemo da se vratimo kući, svaki u svoje kraljevstvo, ali bolje da se držimo
podalje od žena. Sad znam šta mi je činiti.“

158
 Žena sa pet ljubavnika

DRUGA NAJSTARIJA SESTRA SKOČI NA NOGE. „MOGU LI JA DA ISPRIČAM JEDNU PRIČU,

zapovedniče vernih?“
„Možeš“, odvrati kalif.
„Kako sam samo zahvalna svemogućem Bogu, i vašoj milosti, i robu
Rejhanu, što sam ponovo živa i što mogu da pričam“, reče ona, pa započe svoju
pripovest.

Živela jednom jedna žena čiji ljubavnik beše nepravedno bačen u tamnicu
zbog svađe sa nekim muškarcem i ona zato reši da ga izbavi iz zatvora. Obukla
je najlepšu odeću koju je imala i krenula ka valijinoj kući. Kad valija izađe pred
vrata, žena mu pruži pismo u kome je pisalo da je njen „brat“ (jer valiji nije
smela da kaže da joj je to ljubavnik) bio potpuno nedužan, da su oni koji su
svedočili protiv njega lagali, i da je nepravedno čamio u tamnici. Valija pažljivo
pročita pismo i zagleda se u nju.
„Preklinjem vas da ga oslobodite jer na ovom svetu nemam nikog bližeg
od njega“, reče žena.
Ali valija je za to vreme smišljao kako da opiše boju njenih usana, kako da
ih uporedi sa nečim još lepšim od rujnog vina, kornalina17 ili crvenih ruža.
„Uđi u moju kuću pa ću se pobrinuti da tvoj brat već sutra bude
oslobođen“, reče, ne uspevši da obuzda svoju žudnju.
Žena mu se ponovo obrati, još molećivijim tonom: „Ja nemam drugog
zaštitnika osim svemogućeg Boga, pa nije prikladno ni časno da ulazim u kuću
nekog muškarca.“
„Ne očekuj da ti oslobodim brata dok s tobom ne obavim to što sam
naumio.“
„Odlično shvatam šta ste naumili“, odgovori žena, „i zato je bolje da vi
sutra dođete kod mene pa da čitav dan provedemo zajedno.“
Dala mu je svoju adresu i rekla mu u koje vreme da dođe, a onda je
napustila njegov prag i krenula ka kadijinoj kući.

17 Vrsta prozračnog ahata. (Prim. prev.)

159
 Kad kadija izađe pred vrata, žena ga molećivo pogleda i reče: „Vaša
milosti, preklinjem vas da mi pomognete.“
Kadija se istog časa zaljubi u njenu lepotu.
„Reci mi ko ti je naneo zlo.“
„Moj brat je nepravedno utamničen jer su kadiji predočili lažne dokaze
protiv njega. Sigurna sam, gospodaru moj, da vi imate dovoljno uticaja da
valiju nagovorite da ga oslobodi.“
Zadivljen njenom otmenošću i rečitošću, kadija se široko osmehnu.
„Vidim da očajnički želiš da ti pomognem, baš kao što ja želim da
provedem malo vremena sa tobom u svojim odajama. Posle toga ću učiniti sve
što tražiš od mene.“
„Ali vi ste sudija!“ povika žena. „Ako se vi tako ponašate, kako možete da
kažnjavate one koji iskorišćavaju tuđu bespomoćnost?“
„Onda pronađi drugi način da svog brata izvučeš iz tamnice“, odvrati
kadija.
Žena brzo promeni ton i umilno reče: „Zar ne mislite, gospodaru moj, da
bi bilo manje upadljivo ako vi dođete kod mene? Vaša kuća je puna robova i
naložnica. Naravno, ja se baš ne razumem u te stvari, ali nužnost nameće
vlastita pravila.“
Kadija je upita gde živi i pristade da je sutradan poseti. Žena nastavi dalje,
psujući ga u sebi, pa odluči da usput svrati i do vezira. I njemu je objasnila
svrhu svoje posete, kako pokušava da oslobodi svog nedužnog i bespomoćnog
brata, pustivši nekoliko suza zarad veće uverljivosti, u nadi da će se vezir
sažaliti i da će se dolično poneti prema njoj, za razliku od prethodne dvojice.
Ali na njen užas, vezir još tu, pred vratima, pokuša da je zagrli i poljubi.
Kad ga je odgurnula, vezir prozbori: „Ako mi daš to što želim, jamčim ti da
će tvoj brat biti oslobođen.“
Ona tobože krotko odgovori: „Onda sutra dođite kod mene jer čitavog
dana idem od vrata do vrata pa sam već umorna. Sigurno će nam biti lepše ako
se prvo okupam i zapalim tamjan…“
Vezir je upita gde živi, pokušavši da joj ukrade još jedan poljubac pre
nego što je otišla. Žena tad pohita kod kralja lično, da i njega zamoli da joj
oslobodi brata.
„Uzdam se u milost svemogućeg Stvoritelja i Vašeg veličanstva“, reče mu.
Njena lepota odmah očara kralja, koji joj reče da nastavi do treće sobe sa
leve strane i da ga tamo sačeka. „Budi uverena da će valija osloboditi tvog
brata kad obaviš ono što očekujem od tebe.“
„Naravno, Vaše veličanstvo, šta god kralj odluči, i šta god želi od mene, to
može samo da doprinese mojoj sreći, ali da li biste bili voljni da mi učinite

160
uslugu i čast da vi sutra dođete kod mene? Smem li da se nadam takvoj sreći
da me poseti kralj lično?“
„Sa zadovoljstvom“, odgovori kralj, i ona mu objasni gde se nalazi njena
kuća i dogovori se sa njim kad da dođe.
Potom pohita ka drvodelji, još ne verujući da je upravo razgovarala sa
kraljem, glavom i bradom.
Pozdravila je drvodelju i rekla: „Hoću da mi napraviš veliku vitrinu sa
četiri pregrade. Pregrade treba da budu postavljene jedna iznad druge, i svaka
mora da ima vratanca sa bravom. Možeš li da mi kažeš koliko će to koštati?“
„Svaka pregrada košta po jedan dinar, što znači, ukupno četiri dinara. Ali
ako mi dopustiš da spavam sa tobom, moja poštovana i vrla gospo, neću ti
ništa naplatiti“, odvrati drvodelja.
„Zaista? Onda dodaj još jednu pregradu“, reče žena.
Samo što je krenula ka vratima, drvodelja doviknu: „Zašto ne sačekaš
ovde dok ti napravim vitrinu? Tako ćeš moći odmah da je odneseš kući, a ja ću
te posetiti sutra, kad budem slobodan.“
I tako žena sede i sačeka da drvodelja napravi vitrinu, pa je odnese kući
na iznajmljenom magarcu. Čim je stigla kući, smestila je vitrinu u dnevnu sobu
i kucnula o drvo, rekavši: „Dobro došao, dobro došao u moj dom, dragi
prijatelju!“
Tada pohita ka pijaci, gde je kupila četiri muške odore – žutu, crvenu,
plavu i purpurnu – puno mirišljavih sveća, hranu i vino, voće i slatkiše.
Sutradan je rano ustala, pospremila kuću, prostrla tepihe, stavila još
mekih jastuka na divan, okupala se i namirisala od glave do pete, obukla lepu
odeću, zapalila sveće, iznela vino i hranu i sela da sačeka goste.
Kadija stiže tačno u ugovoreno vreme. Žena ga smerno pozdravi,
poljubivši zemlju pred njegovim nogama, pa se opruzi preko divana i reče:
„Evo me, kadijo moj!“
Kadija skoči na divan i poče da je ljubi i miluje. Baš kad se spremao da
pređe na stvar, žena reče: „Zašto prvo ne skineš odeću i turban i obučeš ovu
žutu odoru, koju sam lično sašila za muškarca koji me je dostojan. Pogledaj,
ima čak i kapuljaču. Obuci je pa onda dođi kod mene. Jedva čekam da
postanem tvoja!“
Kadija poče užurbano da se presvlači, a ona podiže ruku ka licu, kao da
zaklanja oči. Kada se kadija obukao, brzo je sklonila njegovu odeću. Dok se
opružala preko divana, smeštajući se pored njega, neko zakuca na vrata.
Žena poskoči, rekavši: „Oh! To je sigurno moj muž!“
„Šta da radim? Gde da se sakrijem?“, unezvereno upita kadija.

161
 „Ništa ne brini, kadijo moj, sakriću te u onu vitrinu“, reče žena, ugura ga u
donji pregradak i zaključa vratanca.
Potom otvori ulazna vrata da dočeka valiju.
Ljupko se osmehnula, klanjajući se pred njim. „Osećaj se kao kod kuće,
gospodaru moj. Stojim ti na usluzi. Tako sam srećna što ćemo čitav dan
provesti zajedno. Ali šta kažeš da prvo skineš odeću i obučeš ovu crvenu
odoru sa kapuljačom, koja je stigla čak iz Kine, dok ja zapalim još sveća?“
Dok se valija presvlačio, žena krenu preko sobe da zapali sveće, a onda se
osvrnu i reče: „Ah, ta boja ti tako lepo stoji! Sad možeš da se razbaškariš na
divanu a ja ću odmah doći.“
Sklonila je njegovu odeću, spustila se na divan i počela da ga ljubi i miluje.
Kada je valijino uzbuđenje dostiglo vrhunac, žena se naprasno odmače.
„Čitavog dana ću biti samo tvoja, gospodaru moj, ali prvo hoću da te
zamolim da, u svojoj bezgraničnoj dobroti, napišeš naređenje za oslobađanje
mog brata, kako bih na miru mogla da se prepustim užitku.“
Valija na brzinu ispisa i zapečati naređenje i pruži ga ka njoj. Žena mu
zahvali i nastavi da ga miluje, ali neko ponovo zakuca na vrata.
„Ko bi to mogao da bude?“, upita valija.
Žena preneraženo skoči. „Ko drugi do moj muž?“
Valija uznemireno prošapta: „Šta sad da radimo?“
Žena ga brzo povede ka vitrini. „Sakrij se ovde dok ga se ne otarasim“,
promrmlja.
Tada nagura valiju u drugi pregradak i zaključa bravu, pa otvori vrata da
dočeka vezira.
Ponovo napravi dubok naklon, poljubivši zemlju pred vezirovim nogama,
i reče: „Moj dom je počastvovan tvojom posetom.“
Spustila se na divan i vezir nestrpljivo sede pored nje. „Šta kažeš da se
presvučeš u nešto udobnije?“, prozbori žena maznim glasom, pruživši mu
plavu odoru sa kapuljačom.
Vezir joj odmah udovolji.
„Sad hoću da zaboraviš na svoje dužnosti i obaveze, veziru moj, i da budeš
moj ljubavnik“, rekla je, zavodljivo se opruživši preko divana.
Vezir poče da je miluje, i ona mu uzvrati, ali kad je konačno hteo da pređe
na stvar, žena prošapta: „Čemu žurba? Imamo sve vreme ovog sveta.“
Samo što je to izustila, neko pokuca na vrata.
„Ko to kuca?“ upita vezir.
„To je sigurno moj muž“, ponovo reče žena. „Ne plaši se. Hajde, sakrij se u
ovu vitrinu dok ga se ne rešim, a onda ćemo da nastavimo gde smo stali.“

162
 Žena zaključa vezira u treći pregradak i pohita da otvori vrata. Ugledavši
kralja pred pragom, napravi dubok naklon i poljubi zemlju pred njegovim
nogama, pa ga uze za ruku i povede ka istom onom divanu, postaravši se da se
kralj udobno smesti.
„Znate, Vaše veličanstvo, čak i kad bih mogla da vam poklonim mesec i
zvezde, sunce i čitav svet, to ne bi moglo da se meri sa onim što ste vi meni
poklonili kada ste pristali da kročite u moj skromni dom. Smem li da vas
zamolim za dopuštenje da još nešto kažem?“
Očaran i zanesen njenom lepotom, kralj odgovori: „Možeš da kažeš šta
god ti drago.“
„Ta skupocena odora je sigurno teška, baš kao i turban koji Vaše
veličanstvo nosi na glavi. Šta kažete da obučete nešto lakše i udobnije? Tako
ćemo biti sigurni da ništa ne stoji između nas.“
Kralj je već izgarao od uzbuđenja. Strgao je svoju odeću i turban, koji su
vredeli na hiljade dinara, i obukao jeftinu purpurnu odoru, i žena se tad
ugnezdi pored njega i poče da ga dodiruje po čitavom telu. Ali kad kralj krenu
da je uzme, ona ga zaustavi, rekavši: „Ako se malo strpite, čeka vas
iznenađenje koje će vam priuštiti još veći užitak.“
Samo što je spustila prste na haljinu, raskopčavajući bezbroj sićušnih
dugmadi, jedno po jedno, neko zakuca na vrata.
„Šta misliš, ko je to?“, upita kralj.
„Moj muž“, odgovori žena.
„Reci mu da smesta nestane, da mu ja ne dođem“, zapovedi kralj.
„Ali, Vaše veličanstvo, vi ste kralj čitave zemlje, svega što pogled
obuhvata, pa nije umesno da se upuštate u ponižavajuću raspravu sa mojim
mužem! Dopustite da to sama sredim, a vi za to vreme, ako smem da
predložim, možete da se sakrijete u onu vitrinu. Sve će biti gotovo u tren oka.“
Široko se osmehnuvši, žena uze kralja za ruku i zaključa ga u četvrti
pregradak. Ovog puta gost je bio niko drugi do drvodelja, koji je uporno lupao
na vrata sve dok domaćica ne otvori.
„Uopšte nisam zadovoljna vitrinom koju si mi napravio!“, zasikta žena
umesto pozdrava.
„Šta fali mojoj vitrini?“, upita drvodelja, zabrinuvši se da će ta lepotica
odbiti da spava sa njim ako ne stiša njen bes.
„Pregrade su previše uske.“
„Uske?“, povika on. „Ali siguran sam da sam ih propisno napravio.“
„Onda se uvuci unutra i sam pogledaj, ako meni ne veruješ“, odbrusi žena.
Čim se drvodelja uvukao u peti pregradak, žena ga zaključa i napusti
kuću, pokupivši svoju najvredniju imovinu. Potom pohita pravo ka zatvoru da

163
upravniku pokaže valijino naređenje, i čim je njen ljubavnik izašao na slobodu,
zajedno su napustili grad i otišli da žive u nekoj stranoj zemlji.
Pet izneverenih ljubavnika ostadoše u vitrini, trudeći se da budu što tiši,
strepeći od sramote koja bi ih zadesila ako ih neko pronađe i prepozna.
Konačno, kad su prošla tri dana, i kad su bešike zatočenih muškaraca bile na
rubu rasprsnuća, drvodelja više nije mogao da izdrži pa se pomokri iznad
kraljeve glave. Skoro istog časa kralj se pomokri nad vezirovom glavom, vezir
nad valijinom, a valija nad kadijinom.
„Zašto sam natopljen groznom magarećom mokraćom?“, zavrišta kadija.
Valija odmah prepozna kadijin glas. „Bolje bi bilo da se zapitaš kako da se
izvučemo odvade, čestiti kadijo, jer se obojica nalazimo u nezavidnom
položaju, čak i da nismo natopljeni mokraćom.“
Prepoznavši kadijin i valijin glas, vezir reši da se i on javi, pa povika:
„Neka vas Gospod nagradi za vaša dična dela!“
„Zar i ti, veziru?“, upita kadija.
„Eto šta može da uradi jedna lukava i pokvarena žena“, srdito procedi
vezir. „Uspela je da prevari i zatoči najmoćnije ljude u državi, sve izuzev
kralja.“
Kralj, koji je dotad ćutao, prozbori: „Tiho, gospodo. Vaš kralj je prvi upao
u zamku te drolje!“
Kad to čuše, ostala trojica se smušeno nakašljaše. „Ako nam je za utehu,
Vaše veličanstvo, niko od običnih ljudi ne zna za ovo.“
Ali tad začuše peti glas. „Plašim se da grešite jer ja sam drvodelja koji je za
četiri dinara napravio ovu vitrinu u kojoj ste zatočeni. Kada sam došao da
naplatim svoj rad, ta žena me je na prevaru zaključala ovde.“
„Drvodeljo, izlazi napolje i oslobodi nas“, naredi kralj.
„To je nemoguće, Vaše veličanstvo. Stavio sam najsigurnije brave, koje se
ne mogu obiti.“
Petorica muškaraca su mahnito pokušavali da otključaju brave,
drmusajući vratanca i besno lupajući po drvenim zidovima, ali uzalud.
Ljudi iz okolnih kuća, koji postadoše podozrivi kad su primetili da se
njihova komšinica ne pojavljuje već tri dana, sutradan provališe u kuću i
začuše brektanje i komešanje koje je dopiralo iz vitrine.
Ne shvatajući šta se dešava, okupiše se oko vitrine i počeše da većaju šta
da rade, stiskajući nozdrve zbog strašnog smrada.
Kadija konačno pusti glas. „Dobro me slušajte, svi vi! Ja sam vaš kadija i
zahtevam da smesta dovedete drvodelju koji će da otključa ove brave.“
„Ali ko vas je zaključao unutra, o poštovani i čestiti kadijo?“
„Ko to pita? Jesi li to ti, Zeine el Dine?“ upita kadija.

164
 „Da, ja sam, kadijo“, iznenađeno odgovori ovaj.
„Prestani da guraš nos tamo gde mu nije mesto, kao što uvek radiš, i
odmah dovedi drvodelju da nas izvuče odavde, pošto smo svi skapali od gladi i
žeđi.“
„Odmah idem po Hasana, kralja svih drvodelja“, odgovori Zein el Din.
„Ali ja sam Hasan drvodelja i zatočen sam ovde zajedno sa ostalima“, začu
se iz vitrine. „Bolje idite po mog brata Alija.“
„Ali kako je neko uspeo da zaključa drvodelju?“, upita Zein el Din.
„Prestanite da toročete, svi odreda!“, naredi kralj. „A ti, čoveče, odmah idi
po drvodelju.“
Svi prepoznaše kraljev glas i zapanjeno se zgledaše. Neko vreme su stajali
u tišini, stiskajući nozdrve zbog nepodnošljivog smrada, sve dok Ali,
drvodeljin brat, ne kroči u odaju.
Drvodeljin brat prvo otvori kadijin pregradak. Kad kadija izađe napolje, u
žutoj odori sa našivenom kapuljačom, svi prasnuše u grohotan smeh, koji je
postajao sve glasniji dok su se ostali dostojanstvenici, jedan za drugim,
izvlačili iz vitrine. A na kraju čak i sami zatočenici počeše da se smeju i da se
međusobno zadirkuju, naročito kad kralj nije uspeo da pronađe svoju odeću i
turban pa je morao da napusti kuću u jeftinoj purpurnoj odori, koju je
navukao po želji odbegle lepotice.

165
 Budur i Kamar el Zaman

ABU NUVAS PONOVO ISTUPI I PROZBORI: „SVI SE MI RAĐAMO KAO MUŠKARCI ILI ŽENE I ZBOG
toga se stalno gložimo između sebe. Pa ipak, možemo li da živimo jedni bez
drugih? Ja bih veoma lako mogao da živim bez žena, ali to za većinu ljudi ne
važi. Da vidimo šta se dešava kada smo lišeni prisustva suprotnog pola.“

Nekada davno živeo je kralj po imenu Šahraman koga Gospod posle silnih
pokušaja i nebrojenih molitvi blagoslovi rođenjem sina. Kralj svom nasledniku
dade ime Kamar el Zaman, što znači „mesec vekova“, jer je u trenucima dok je
njegova supruga donosila dete na svet posmatrao pun mesec i poželeo da mu
Gospod podari sina kome će jednog dana ostaviti presto.
Kada je Kamar el Zaman porastao i zamomčio se, kralj požele da ga oženi
i da dobije unuke, ali Kamar el Zaman s gnušanjem odbaci njegov predlog.
„Budi uveren, oče, da se nikad, dok god budem živ, neću oženiti niti
zbližiti sa nekom devojkom. Naslušao sam se tolikih priča o ženskom
lukavstvu i izdaji da ne želim da imam nikakvog posla sa njima. Ne zaboravi da
pesnik kaže: 'Ako želiš da ugodiš Gospodu i stekneš ljubav njegovu, bolje
prestani da ugađaš Evi, jer ona u areni ljubavi samo otrovne strele odapinje'“,
odgovori Kamar el Zaman svom ocu.
Kralj zapade u duboko očajanje, ali zaključi da je pametnije da ostavi svog
sina na miru pa nastavi da ga zasipa ljubavlju i poštovanjem. Kada je prošlo
godinu dana, rešio je da okuša sreću, nadajući se da je njegov sin u
međuvremenu sazreo.
„Sine, hoćeš li da mi ispuniš jednu želju?“
Kamar el Zaman smerno kleknu pred kralja i reče: „Ja sam rođen da te
slušam i da te poštujem, oče.“
Srca punog nade, kralj nastavi: „Želim da se oženiš dok sam još na ovom
svetu, kako bih mogao da ti ostavim presto i da te proglasim za kralja.“
Kamar el Zaman odgovori: „Oprosti mi, oče, ali to je jedina zapovest koju
ne mogu da ispunim. Ostajem pri odluci da se nikad ne oženim, iz razloga koje
sam ti već predočio.“

166
 Kralj je bio tužan i razočaran zbog takvog odgovora, ali pošto je silno
voleo svog sina, rešio je da pričeka još godinu dana pre nego što ga ponovo
pita, ali kraljevićev odgovor ostade isti. Treće godine kralj odluči da okupi sve
dvorane, na čelu sa vezirom, i da svog sina pred svima njima zamoli da se
oženi, u nadi da će njemu biti neprijatno da ga odbije pred tako uglednim
svetom.
I tako kralj pozva svog sina i reče: „Danas smo se okupili ovde da bih ti
saopštio zapovest koju moraš da poslušaš. Hoću da se oženiš devojkom
kraljevske krvi pre nego što umrem.“
Kamar el Zaman nakratko povi glavu, a onda podiže pogled i prozbori
glasom punim mladalačkog prkosa i ludosti: „Plašim se da si postao
zaboravan, starce. Zar već dvaput nisi pokušao da me nagovoriš da se oženim,
a ja sam te oba puta odbio? A sad te odbijam i to treći put, pa makar izgubio
glavu zbog toga. Moja odluka je konačna.“
Osramoćen i ponižen, kralj srdito povika: „Kopile nezahvalno, kako se
usuđuješ da tako razgovaraš sa mnom pred ovolikim svetom!“
Tada se okrenu ka svojim vojnicima. „Zatvorite ga u napuštenu kulu i
ostavite ga tamo dok se ne nauči pameti.“
Vojnici odmah zgrabiše Kamara el Zamana i zatvoriše ga u kulu. Kada je
stražar zaključao vrata, mladić se razjari i povika: „Neka je proklet brak i
prevrtljiva ženska priroda, od danas pa do sudnjeg dana. Žene su kao lešinari
koji nam neprestano kruže nad glavom. Ako bih rešio da se venčam, žena bi
me odmah odvukla na stranputicu, daleko od istinske dobrobiti i usavršavanja
u vrlom životu.“
Kasnije, kada je stražar zapalio sveće i ponudio mu da večera, kraljević je
uspeo da proguta samo dva zalogaja. Pročitao je nekoliko sura iz Kurana i
utonuo u san, ne znajući šta mu je sudbina namenila.
Kako se ispostavilo, džinija po imenu Maimuna, kćer Dimirjata, slavnog
kralja džina, živela je u bunaru napuštene kule. Svake noći je izlazila iz bunara
i letela po nebu da posmatra anđele koji su se molili Bogu i slavili njegovo ime.
Te noći, kada je izašla iz bunara, desilo se da prvi put u svom životu, koji je
trajao duže od dve stotine godina, spazi svetlost koja je dopirala iz kule.
Obuzeta radoznalošću, vinula se ka krovu i uvukla se u kulu kroz rupu na zidu.
Stražar je spavao pored vrata pa se ušunjala kroz ključaonicu i spazila usnulo
obličje na krevetu, obasjano svećom koja je gorela kod uzglavlja i fenjerom
koji je tinjao u podnožju.
„Neka je blagosloven Bog, najuzvišeniji stvoritelj“, tiho je izustila,
približivši se postelji. Pod treperavom svetlošću sveće spazila je naočito

167
muško lice, sa usnama kao crveno grožđe koje čeka da bude pretvoreno u
vino.
Ko je taj mladić, zapitala se. Bio je zaključan u toj kuli kao zatočenik, sa
stražom ispred vrata, a opet, koliko je zatočenika spavalo na dušeku od
nojevog perja? rešila je da se uvuče u stražareve snove i da se raspita za
usnulog mladića, i ubrzo saznade čitavu priču o Kamaru el Zamanu. Besna što
se stari kralj tako okrutno poneo prema tom božanskom stvorenju, i ispunjena
dubokim sažaljenjem, kleknu pored mladića i poljubi ga između očiju,
odlučivši da ga svake noći posećuje. Leteće oko kule i čuvati stražu kako loši
džini ne bi mogli da mu naude.
U tom trenutku začu lepršanje krila i srdito pohita u pravcu zvuka jer je
taj deo neba pripadao njoj, i niko tu nije smeo da zađe bez njenog dopuštenja.
Kružila je po nebu, jezdeći kroz vazduh, sve dok ne spazi prestupnika, džina po
imenu Dahnaš. Obrušila se poput orla, zarivši nokte u njegov trbuh, a džin,
shvativši da je pao u Maimunine šake, poče da preklinje za milost. Maimuna
zatraži da joj objasni zašto je zabasao na njen deo neba.
„Zato što me je ljubav zaslepila, čestita gospo. Upravo sam stigao sa
kineskih ostrva, gde svake noći pohodim jednu princezu, pa sam, zanesen
njenom lepotom, izgubio osećaj za pravac.“
„Bio si u Kini?“, podozrivo upita Maimuna. „Šta si tražio tamo, lažovčino?
Zakuni se u talisman izgraviran na prstenu kralja Solomona da govoriš istinu,
ako nećeš da te živog oderem i da ti slomim sve kosti.“
„Zaklinjem se pred kraljem Solomonom i tvojim ocem, kraljem
Dimirjatom, da svake noći letim do Kine da bih video princezu po imenu
Budur, kćer kralja Gajura Ljubomornog. Ona je lepotica kakve nema na
čitavom svetu: kosa joj je crna kao najtamnija noć, nos tanak kao oštrica mača,
obrazi rumeni kao crvene anemone, jezik sladak kao vino, ali uprkos tome
govori šest narečja. Ruke su joj kao dva potoka, grudi kao dva nojeva jaja,
struk kao gazelin vrat, a zadnjica kao dve peščane dine koje se njišu zajedno sa
njom dok korača i ne daju joj da spava kad želi da utone u san. Bedra su joj kao
dva biserna stuba, a stopala…“
„I sad ćeš da mi kažeš da je ta lepotica zaljubljena u tebe?“ prekinu ga
Maimuna.
„Zaljubljena u mene? Ah, kamo lepe sreće! Ona je odbila sve prosce koje je
njen otac doveo na dvor, nebrojene prinčeve, sinove slavnih kraljeva i careva.
Nijednog nije htela da pogleda, govoreći svom ocu da je udaja ne zanima. Ali
kad god nekog odbije, njena slava još više poraste, pa legija novih udvarača
počne da pristiže na dvor. Poslednji od tih udvarača beše princ posebnog soja,
sin kralja nad kraljevima, i taj nije hteo da prihvati 'ne' kao odgovor. Kad je

168
njen otac pokušao da je nagovori da se predomisli, navodeći brojne vrline tog
mladića, princeza Budur mu je rekla: 'Hoću da budem sama sebi gospodar jer
posedujem moć i uticaj nad svojim narodom. Ako se udam, muž će odmah
pokušati da me stavi pod svoju vlast.' Njen otac je uporno pokušavao da je
urazumi, sve dok nije zapretila da će, ako je ne ostave na miru, sebi zariti mač
u trbuh i da se neće zaustaviti dok joj oštrica ne izađe kroz leđa. Kada je čuo tu
pretnju, stari kralj se prenerazi i velika briga mu pritisnu dušu. U isto vreme,
nije znao šta da odgovori sinu kralja nad kraljevima, pa zatvori svoju kćer na
jedno pusto mesto.“
Stigavši do kraja priče, Dahnaš reče da su ga princezini jadi toliko potresli
da se potpuno izgubio i zabasao na zabranjenu teritoriju.
„Misliš da je to dovoljno jako opravdanje da letiš po mom delu neba?“
prasnu Maimuna.
„Kad bi je videla, gospo moja, sigurno bi mi oprostila!“
„Budi siguran da ti neću oprostiti. Kako si počeo, očekivala sam da čujem
opis nekog uzvišenog stvorenja, ali sad shvatam da ta tvoja princeza nije ništa
dražesnija od običnog nokšira. Pa ipak, moram da primetim čudnu
podudarnost jer sam malopre, kad te zatekoh na delu, lepršala tamo-amo
pokušavajući da zaštitim princa čija priča neverovatno podseća na priču o
tvojoj princezi.
Mog štićenika je otac zatočio u napuštenoj kuli zato što je odbio da se
oženi. Ne možeš da zamisliš koliko je taj mladić lep, kao ona zvezda što
svetluca na nebu.“
„Sigurno možeš da smisliš nešto maštovitije, nego da ga uporediš sa
zvezdom“, natuknu Dahnaš.
Maimuna uzdahnu. „Koža mog princa je nežna kao koža tek rođenog
deteta. Obrve su mu kao dve sablje, a oči tamnije od gazelinih. Usta su mu
slatka kao med, a telo snažno kao grana banjanovog drveta. Kad bi ga video,
počeo bi da balaviš kao pas.“
„Sa dužnim poštovanjem, Maimuna, poređenje između tvog princa i moje
princeze je neodrživo, jer niko na svetu ne može da se poredi sa njom.“
„Kakav si ti lažov, bedni džinu“, zavrišta Maimuna. „U čitavoj vaseljeni,
uzduž i popreko, nema stvorenja kao što je moj princ i samo bezumnik poput
tebe može da pokuša da poredi tu princezu sa njim.“
Dahnaš shvati da je prešao granicu Maimuninog strpljenja.
„Hajde da odletimo u posetu mojoj princezi, a posle ćemo otići da vidimo
tvog princa.“
„Ti gnusni stvore! Ako je moj miljenik lepši od tvoje miljenice pobeda je
moja, a ako nije, nema mi druge nego da prihvatim poraz. Ali ne nadaj se

169
previše jer ćeš izgubiti.“ Kao da je htela da zapečati svoje reći, Maimuna ga
tako snažno tresnu da siroti džin zavrišta od bola.
„Odmah me vodi kod svoje princeze da uporedimo njihovu lepotu, ako
nećeš da te spržim svojim ognjem i da te bacim u pustinju.“
Dahnaš zadrhta. „Evo, odmah krećem.“
„Pratiću te u stopu“, reče Maimuna, „jer ti ne verujem čak ni na tren.“
Tada se zajedno vinuše ka nebu i nastaviše da lete sve dok ne stigoše do
palate smeštene na vrhu neke planine. Ušli su u sobu princeze Budur, ali
Maimuna je u pomrčini uspela da nazre samo zaobljene obrise princezinog
lica i svetlucavu zlatnu spavaćicu. Dahnaš istog časa ostade bez daha od siline
emocija. Uzeo je princezu u naručje, tako uzdrhtao da umalo nije izgubio
ravnotežu.
„Kako bih samo želeo da zauvek spavaš između mojih kapaka, lepotice
moja“, prošapta.
„Shvatam zašto želiš da ti princeza spava između kapaka! Kad bi te videla,
tako bi se prestravila da bi istog časa pokušala da utekne, čak i u vazduhu.“
Maimuna ga odgurnu i obgrli princezu oko pojasa a Dahnaš je uhvati za
noge pa zajedno poleteše nazad, dok se kosa princeze Budur vijorila kroz
vazduh kao zvezda padalica.
Kad su se vratili do napuštene kule, ušli su u sobu Kamara el Zamana i
spustili princezu pored njega, zinuvši od čuda, jer su mladić i devojka
neverovatno ličili.
„Zar ti nisam rekao da je moja princeza lepša?“, prozbori Dahnaš.
Ali Maimuna kleknu na pod i poljubi Kamara el Zamana između očiju,
rekavši Dahnašu: „Preći ću preko tvojih reči jer ti je ljubavni zanos pomutio
vid i usplahirio srce. Oprostiću ti ako te lepota tvoje princeze nadahne da je
opišeš lepše nego što ja opisujem svog princa kada kažem: iz mladeža na
njegovom obrazu slatki mošus izvire.“
„A ja ću reći: samo jedan pogled njenih očiju biće mi večna hrana“,
odgovori Dahnaš, poljubivši princezinu ruku.
„Hrana? Opisuješ je kao hranu, ti pohlepni proždrljivi džine? Ali nećemo
traćiti vreme na jalove reči. Treba da ustanovimo ko je od njih lepši.“
„Ja ostajem pri svom: moja princeza je lepša“, odgovori Dahnaš.
„Ne, moj princ je lepši“, odvrati Maimuna.
„Moja princeza predstavlja otelotvorenje lepote i nikad neću odstupiti od
istine, pa makar mi izbila životni dah iz grudi. Pošto te poštujem, dužan sam
da budem potpuno iskren.“

170
 „Onda ćemo da ih probudimo pa ćemo videti ko će se u koga zaljubiti.
Onaj čije srce snažnije zatreperi biće proglašen manje lepim“, predloži
Maimuna.
„Pretvoriću se u buvu i ujesti princa da ga probudim, a princezu ću poslati
u još dublji san“, reče Dahnaš, zarivši zube u prinčev vrat.
Kamar el Zaman se probudi i počeša se po vratu, tamo gde ga je Dahnaš
ujeo. Kad ugleda Budur kako čvrsto spava pored njega silno se iznenadi, ne
odolevši porivu da skloni prekrivač. Zadigao je princezinu košulju, svukao joj
gaćice i zadivljeno uzdahnuo.
„Kakva lepotica!“ reče, poželevši da je probudi.
Dok je saginjao glavu da je poljubi, Dahnaš prošapta Maimuni: „Mada sam
ushićen što se tvoj princ zaljubio u moju princezu, moram da primetim da je
on obična bitanga bez trunke obzira. Ako dopustiš, sprečiću ga da je poljubi.“
Maimuna ućutka džina, besna što će izgubiti opkladu, ali Kamar el Zaman
se u tom trenutku predomisli i okrenu glavu na drugu stranu. Maimunino lice
zablista od ponosa kada je Kamar el Zaman vratio Budurinu košulju i veš na
mesto i nežno je protresao za ramena.
„Probudi se, mila moja, i prestani da se igraš sa mnom. Odlično znam da ti
je moj otac, kralj, naredio da se uvučeš u moju postelju kako bi me očarala i
navela da se oženim i začnem decu sa tobom. Već tri godine se opirem braku
pa ne treba da gubimo vreme. Hajde, ustani, moj slatki dragulju. Venčaćemo se
čim svane, ako uspem da izdržim dotad.“ Ponovo krenu da je poljubi, ali se
uzdrža, promrmljavši: „Budi strpljiv, Kamare el Zamane. Bože, oprosti mi zbog
nedostojnih želja.“
Nežno je pomilovao devojčinu dugu tamnu kosu. „Da li ti je moj otac
naložio da se praviš da spavaš da bi kasnije mogla da mu ispričaš kako sam se
ponašao? Sigurno hoće da me iskuša! Možda se negde sakrio pa sad posmatra
svaki moj potez, uživajući u slatkoj osveti zbog uvrede koju sam mu naneo
pred čitavim dvorom. Priznajem da je pobedio jer sam se do ušiju zaljubio u
tebe.“
Dodirnuo je njeno lice, ali ona je i dalje žmurila, što ga natera da kaže:
„Ah, sad te još više volim jer je snaga tvoje volje ravna tvojoj lepoti.“
Prislonio je njen dlan uz svoj obraz, spazivši prsten na njenoj šaci.
Pažljivo ga skinu da ga bolje pogleda.
„Pečatni prsten? Ko si ti, princezo moja? Uzeću ovaj prsten za uspomenu,
kao zalog naše ljubavi.“
Stavio je prsten na svoj mali prst i zatvorio oči, promrmljavši: „Bolje da
spavam, da ne pokleknem pred željom i iskušenjem.“
Maimuna veselo zapljeska.

171
 „Da li sad vidiš da su čast i čestitost mog kraljevića ravne njegovoj lepoti?“
„Da, vidim“, odvrati Dahnaš.
„Sad je kucnuo čas da se ja pretvorim u buvu i probudim tvoju princezu.“
Maimuna ulete u Budurinu odeću i ugrize je za butinu i pupak. Devojka
otvori oči i poskoči u postelji. Primetivši mladića koji je spavao pored nje,
duboko dišući, zinu od čuda.
„Ko si ti, najljupkiji božji stvore? Ko te je doveo kod mene? Rajske hurije
bi posumnjale u čarobnu moć svojih očiju kad bi videle belinu tvojih beonjača i
tamu tvojih zenica. Ne mogu da verujem da mi srce tako lupa dok te gledam,
meni koja godinama zazirem od braka i muškaraca! Da si ti sin kralja nad
kraljevima, koji uporno traži moju ruku, odmah bih pristala da se udam!“
Kamar el Zaman nastavi da spava. Budur ga nežno protrese, govoreći:
„Otvori oči, gospodaru moj, svetlosti mojih očiju. Možda ti se dopadne ono što
budeš video.“
Ali Maimuna je tako čvrsto uspavala kraljevića da Budurini napori
ostadoše uzaludni. „Probudi se i zagrli svoj narcis, zabavljaj se sa mnom sve do
zore, do podneva i večeri. Ustani, viteže moj, da probaš moje rajske plodove,
koji sazreše onog časa kad te ugledah“, molećivo nastavi princeza.
Ali Kamar el Zaman ostade nepomičan. „Ne mogu da verujem da stvarno
spavaš“, reče Budur. „Možda te lepota tvoja ispuni ponosom i taštinom? Ili
možda postupaš po željama mog oca, koji hoće da me stavi na kušnju kako bi
me naveo da ga poslušam i da mu se povinujem? Ali zar ti nije drago što sam
odolela udvaranju drugih muškaraca i što sam te sačekala? A sad sam konačno
tu, pored tebe, i molim te da me priviješ u svoje naručje!“
Pošto se kraljević i dalje nije pomerao, Budur ga zagrli, primeti svoj
prsten na njegovoj ruci i ciknu od sreće, pa poče da mu ljubi prst po prst.
„Ah, možda buncam od zanosa, a možda i ne“, reče. „Došao si kod mene
dok sam čvrsto spavala i, strepeći da ću te odbiti, nisi smeo da me probudiš, ali
si prećutno zatražio moju ruku. Ah, voljeni moj, budi uveren da pristajem da
mi budeš muž.“ Poljubila ga je u usta, skinula njegov prsten i stavila ga na
svoju šaku.
Potom je podigla čaršave i prešla prstima preko njegovih grudi, govoreći:
„Tvoje grudi su sad moj dom, a dlačice na njima drveće pod kojim tražim
utočište.“ Skliznula je šakom ka njegovom struku i butinama, a kad stiže do
znate već čega…

Abu Nuvas nakratko zastade, snizivši glas kao da se sprema da obelodani neku
veliku tajnu. „Kao što neki od vas sigurno znaju, ženska požuda je još snažnija

172
od muške. Sirote dušice! Kad se raspale, pokušaće da svoju pohotu zadovolje
na svaki raspoloživ način, sa bilo kim i bilo čim.“
Pesnik se tiho zacereka. „Ali da se vratimo na priču o pohotljivoj Budur.“

Kada je njena šaka stigla do njegovog znate već čega, Budur poče da drhti.
Postiđena svojim ponašanjem, prestade da dodiruje Kamara el Zamana, pa i
sama utonu u san, držeći ga u zagrljaju.
Maimuna veselo ciknu. „Oh, kako volim da pobeđujem! Jesi li video šta je
tvoja princeza uradila mom princu? Hoćeš li sad da priznaš da je on lepši i
otmeniji?“
„Da, priznajem“, promrmlja Dahnaš.
Ali Maimuna reče: „Ne čujem te! Izvini, šta to mrmljaš?“
„Dobro, pobedila si, u redu?“ odvrati Dahnaš.
„Onda požuri i vrati svoju poraženu princezu u njen zavičaj jer sam tako
ushićena da bih radije plesala nego letela!“
I tako Dahnaš odnese usnulu princezu nazad u Kinu a Maimuna ostatak
noći provede u divljem plesu, pevušeći u sebi: Da, dobila sam opkladu, pobeda
je moja, jer na vrhu ima mesta samo zajedno.
Kada se ujutru probudio, Kamar el Zaman se okrenu levo pa desno, a kad
primeti da ona devojka više nije tu, skoči iz postelje i poče sumanuto da lupa
na vrata.
Kad stražar otvori, kraljević ga upita: „Ko je dolazio ovde? Ko je odveo
onu devojku?“
„Devojku? O kakvoj devojci govoriš, gospodaru moj? Budi uveren da sinoć
niko nije kročio u tvoju sobu, čak ni muva.“
Kamar el Zaman besno povika: „Još jednom te pitam, gde je devojka koja
je spavala pored mene? Reci mi gde je otišla!“
„Čitave noći nisam mrdnuo odavde, gospodaru moj. Kad zadremam,
leđima se naslonim na vrata, da te čujem ako ti nešto zatreba.“
„Priznaj da si joj pomogao da se ušunja kod mene i da potom neopaženo
utekne, po zapovesti mog oca kralja“, razjareno povika Kamar.
Stražar ponovi da niko nije kročio u sobu, na šta Kamar el Zaman izgubi
zdrav razum pa poče da ga udara nogama i pesnicama. Prestravljen mišlju da
je zanavek izgubio svoju voljenu, odvukao je stražara do oronulog bunara,
vezao ga za uže i počeo da ga spušta, zaranjajući ga u vodu i izvlačeći ga
napolje, kako bi mu ovaj priznao istinu. Stražar prestravljeno zaurla,
dozivajući upomoć. Na kraju povika: „U redu, gospodaru moj, reći ću ti istinu.“

173
 Kraljević ga izvuče napolje, mokrog i drhtavog. Stražarevi zubi su tako
cvokotali da nije mogao da govori. Na kraju je nekako uspeo da upita svog
gospodara može li da se presvuče pre nego što mu ispriča sve po redu.
„Da ti nisam zapretio smrću, još bi me lagao“, prasnu Kamar el Zaman,
ponovo ga šutnuvši i opsovavši.
Siroti stražar pohita ka palati, još ne verujući da je uspeo da pobegne. Kad
ga izvedoše pred kralja, reče: „Vaše veličanstvo, kraljević Kamar el Zaman je
sišao s uma.“
Stražar je takođe izgledao kao da je poludeo. Jecao je na sav glas, sa
kosom prilepljenom uz glavu i licem modrim od batina.
„Pogledajte šta mi je uradio, Vaše veličanstvo“, nastavi stražar. „Jutros,
kad se probudio, počeo je da se raspituje za neku devojku, tvrdeći da ju je
sinoć zatekao u svojoj postelji i da je ona ujutru nestala, a onda me je napao,
umalo me ne ubivši. Zahtevao je da mu kažem ko joj je pomogao da utekne, i
mada sam svojski pokušavao da mu objasnim da niko nije mogao ni da uđe ni
da izađe iz zaključane sobe, moj trud beše uzaludan, kao prašina bačena u
vetar.“
Čim je to čuo, kralj pohita kod svog sina, u pratnji vezira i stražara iz
napuštene kule. Kada je kročio u sobu, zateče Kamara el Zamana kako recituje
stihove iz Kurana. Mladić odmah ustade, povi glavu i stavi ruke iza leđa, u znak
poniznosti i poštovanja.
„Znam da sam se ogrešio o tebe, oče moj“, reče, briznuvši u plač. „I sad
stojim pred tobom, kajući se i moleći za oproštaj.“
Kralj zagrli svog sina i poljubi ga u oba obraza. Uze ga za ruke, smesti se
sa njim na divan i upita: „Sine, koji je danas dan?“
„Danas je četvrtak, sutra petak, a prekosutra subota“, odgovori Kamar el
Zaman, pa nastavi da nabraja svih sedam dana u nedelji i dvanaest meseci u
godini.
Kralj pijunu stražara. „Pseto jedno, kako se usuđuješ da mog sina optužiš
za ludilo? Ovde niko nije lud osim tebe!“
Potom se ponovo okrenu ka kraljeviću. „Reci mi, sine moj, jesi li se kod
ovog stražara stvarno raspitivao za devojku koja je provela noć u tvojoj
postelji i potom nestala?“
Kamar el Zaman prasnu u smeh. „Oče, daj da batalimo te igrarije. Da, bio
si u pravu kad si tražio da se oženim i da ti podarim unuka, a ja sam bio drzak i
tvrdoglav kad sam odbio da ti udovoljim. Ali sad sam se opametio i rešio da se
oženim devojkom koja je sve do zore ležala u mojoj postelji. Siguran sam da si
je ti poslao ovde, da probudi moju žudnju i da me navede da se predomislim.“

174
 Kralj zbunjeno zavrte glavom. „Kunem se pred svemogućim Bogom da ne
znam ništa o toj devojci kojom si opsednut. Slušaj me, sine moj. Možda je zbog
samoće i progonstva počelo da ti se privida. Ili si možda pojeo nešto teško za
večeru pa ti je to pomutilo misli i donelo snove koje si pobrkao sa stvarnošću?
Neka je proklet brak i onaj koji te silom natera da se oženiš! Oh, kako se kajem
što sam ti to učinio! Dođi, sine moj. Hajde da se vratimo u palatu i da ovo
zlosrećno poglavlje ostavimo za sobom.“
Kamar el Zaman obuzda svoj bes, pokušavajući da se smiri.
„Mogu li da ti postavim jedno pitanje, oče?“
„Možeš da mi postaviš i sto jedno, ako želiš.“
„Jesi li čuo priču o vojniku koji je sanjao da se borio u ljutom boju, a kad
se probudio u ruci je držao mač sa koga se slivala krv?“
„Bogami, sine moj, takva stvar nikad nije mogla da se desi“, brzo odgovori
kralj.
„Onda ću ti ispričati šta se meni desilo. Sinoć sam se probudio i zatekao
neku devojku, lepu kao ruža, kako čvrsto spava pored mene. Stegao sam je u
zagrljaj i skinuo prsten sa njene ruke, prebacivši ga na svoj prst. Neću da
krijem da je malo nedostajalo da je poljubim, ali sam se u poslednjem trenutku
uzdržao, ne zbog svoje vrlosti i dobrog vaspitanja, već iz pukog stida, jer sam
mislio da si se ti negde sakrio i da gledaš šta ću uraditi sa njom. A kad sam se
jutros probudio, ona više nije bila tu. I tako sam počeo da ispitujem stražara,
ali on je sve poricao, praveći se da ništa ne zna, i tad me obuze strašan bes.“
Skinuo je devojčin prsten sa malog prsta i pokazao ga ocu, koji se pažljivo
zagleda u njega.
„Verujem u svaku tvoju reč, sine moj. Tvoja priča je zaista čudna, ali
moraš da mi veruješ kad kažem da ne poznajem tu devojku i da ne znam kud
je otišla. Od tebe sad tražim samo da budeš strpljiv. Tako sam srećan što ti je
um zdrav a logika britka kao sablja.“
„Molim te, oče, pomozi mi da pronađem tu devojku, vlasnicu ovog
prstena, pre nego što umrem od tuge. Tako sam očajan da mi srce grca od
bola.“
Kraljević poče da plače i rida, da rida i plače, a kad ga otac pozva da se
vrate u palatu, Kamar el Zaman odmahnu glavom.
„Ostaću ovde, ako se noćas vrati.“
Kralj tada ode, ali pre toga obeća svom sinu da će mu pomoći da pronađe
svoju voljenu.
Te noći Kamar el Zaman je uzalud čekao da se njegova voljena pojavi,
odbijajući da jede i pije. Njegov glas je odzvanjao kroz prozor, parajući noćnu
tišinu:

175
 O, vrati mi se, ljubavi jedina,
Čarobnice moja, besmrtna golubice,
Oči su mi slepe kad u tebe ne gledaju,
Usne ko lišće uvelo kad rosu tvoju ne kusaju.

Kraljevićev vapaj stiže do ušiju džinije Maimune. Ona je bila u bunaru dok
je Kamar el Zaman spuštao stražara u vodu, ali nije mogla da izađe i pomogne
svom princu sve dok se ne spusti mrak. Kada je palo veče krenula je u potragu
za Dahnašom, ali uzalud, pa na kraju posla stotinu džini vila da ga pronađu, ali
bez uspeha. A tada joj srce ponovo zadrhta od žalosnih vapaja Kamara el
Zamana:

Dođi mi pre poslednjeg daha, poslednjeg uzdaha,

Poslednjeg pokušaja da ime tvoje prošapćem,
Raspali iskru što zamire, da ne nestane,
Oživi me plamenom duše svoje.

Maimuna je bila uverena da je Dahnaš otišao u Kinu da poseti svoju

princezu pa pohita za njim, leteći nebu pod oblake, sve više i više, kako bi što
pre stigla. Ali kada je konačno ušla u princezinu sobu, užasnuto primeti da to
više nije bila ona krasna devojka već neka raščupana pomahnitala žena sa
nabreklim venama na licu i vratu. Stajala je nasred sobe, vrišteći i urlajući,
držeći isukan mač i preteći robovima, evnusima i plemićima sa očevog dvora.
„Gde je moj čovek? Moj prelepi vitez koji je spavao u mom zagrljaju sve do
zore?“
„Već smo vam rekli, princezo Budur, da ne pričate svašta! Po deseti put
vam ponavljamo da u vašu sobu nije kročio nikakav muškarac!“, reče joj njena
duena18.
Ali princeza nastavi da zapomaže. „Gde je mladić sa crnim očima, kao u
gazele, čije je vitko toplo telo sinoć ležalo pokraj mene?“
„Prestanite s tim koještarijama! Ako vas vaš otac čuje, pomahnitaće od
besa“ upozori je duena. „Molim vas, poštedite nas opasnih igara!“
Ali Budur nastavi da plače i da drhti od siline emocija. „Dovedite mi tog
mladića čije su usne slatke kao med jer još osećam njihov ukus na svojim
usnama“, zavapila je.

18Žena koja se stara o mladim devojkama iz otmenih porodica i prati ih pri izlasku iz kuće. (Prim.
prev.)

176
 „Vi ste sišli s uma, moja voljena princezo. Plašim se da vas je zaposeo neki
zao duh koji hoće da vas navede na blud!“
Budur jurnu ka dueni sa isukanim mačem, ali tad primeti Kamarov el
Zamanov prsten na svojoj ruci. „Možeš li onda da mi kažeš otkud mi ovaj
prsten?“, zavrišta.
Tresnu duenu mačem i na mestu je ubi. Svi prestravljeno zavrištaše,
uplašeni za svoje živote. Dvorani se mahnito razbežaše da kralju Gajuru jave
da je njegova kćer skrenula pameću. Kralj odmah pohita kod nje.
Ugledavši svog oca, Budur zapita: „Dragi oče, šta si uradio sa mladićem
kog si mi poslao? On je čitave noći spavao u mom zagrljaju. Još osećam njegov
dah na svom vratu, nežan poput letnjeg lahora. Ti si ga sigurno poslao da bi
me naterao da se predomislim oko udaje! Uspeo si, oče. Evo, stojim pred
tobom, pri zdravoj svesti i pameti, spremna da se udam za njega.“
„Prestani da lupetaš, pre nego što ljudi pomisle da si poludela“, dreknu
Budurin otac.
Budur je bila zaprepašćena. Čak ni njen otac nije verovao u ono što je
govorila. Ispružila je ruku i rekla: „Nisam luda! Ludi su oni koji mi ne veruju!
Pogledaj ovaj prsten, oče. Čiji je to prsten, i otkud na mom prstu, umesto onog
koji sam nosila? Taj prsten sam dobila od muškarca koga si sinoć poslao u
moju sobu!“
Kralj odgovori, slomljenog srca: „Možda je to tvoj prsten a ti si samo
umislila da nije? Dovešću najbolje lekare i astrologe da te izleče.“
Budur zavrišta i zaurla, očajno cepajući haljinu dok je virila ispod divana i
tepiha, tražeći svog voljenog. „Gde si ga sakrio?“, ponavljala je, iznova i iznova.
Kralj naredi slugama da obuzdaju njegovu kćer, da joj oduzmu mač i da
joj okuju noge. Budur poče da se otima, šutirajući robove, ali oni je ubrzo
savladaše i nateraše da se preda. Kada je ostala sama, Budur zapeva:

Kažeš da šake tvoje iscrtah kanom crvenom,

Ali u tome istine nema.
A opet, suze mi crvene obraze rose
l ruke mi boje dok ih brišem.
Ako me ludom smatraš, potraži onog ko ludom me načini.

Kada je čula princezinu pesmu Maimuna zaplaka, prekorevši sebe što je

počinila tako strašan zločin. Znala je da je to učinila iz oholosti i taštine, samo
da bi dokazala Dahnašu da je njen princ lepši od njegove princeze. Ali sada je

177
shvatila da je time unesrećila dva divna mlada bića, gurnuvši ih u ambis
neizmerne patnje, i očajanje koje ih je odvelo u ludilo.

178
 Zumurd i Nur el Din

IŠIBANA SESTRA UPITA GOSPODARICU KUĆE DA LI ŽELI DA NJIHOVIM GOSTIMA ISPRIČA PRIČU O
Nuru el Dinu i Zumurud, ali gazdarica potapša svoju sestru po ramenu, sa
ljubavlju i samilošću, pa reče: „Ne, ne želim, ali ti moraš da je ispričaš.“
I tako išibana sestra ustade i obrati se kalifu. „Kad sam se vratila kući,
ophrvana svojom nesrećom, moja sestra me je velikodušno prihvatila, učeći
me da brinem o sebi, da uzmem život u svoje ruke i da se ne oslanjam na
muškarce. Tad mi je ispričala priču o Nuru el Dinu i Zumurud, koju bih ja, uz
vaše dopuštenje, zapovedniče vernih, sada želela da ispričam vama.“
„Jedva čekam da čujem tvoju priču, moja gospo“, odgovori kalif.
I išibana sestra poče da pripoveda.

Živeo jednom mladić po imenu Nur el Din, sin uglednog kairskog trgovca, koji
nikad nije kročio iz kuće ili radnje bez očevog dopuštenja. Njegovi drugovi,
koji takođe behu trgovački sinovi, jedne večeri ga pozvaše da sa njima pođe na
neku baštensku zabavu. Nur el Din upita oca može li da ide i on mu dade svoj
blagoslov i nešto para.
Kada su trgovački sinovi prošli kroz kapiju neboplave boje, nalik rajskim
vratima, zinuše od čuda jer vrt bese pun drveća čije su se grane povijale od
sočnih plodova: grožđa, bresaka, jabuka, smokava i badema. Jedan od mladića
prozbori:

Pogledajte, prijatelji moji,

Te grozdove rujne, slasti pune,
Što nad nama vise ko dojke
Ružičaste tek stasale device.
I narove blistave, sočne, zaobljene,
Kao ženska nedra što uzdahe mame.

U znak odgovora, drugi mladić reče:

179
 I jabuke šarene što boju menjaju
Ko nežni obrazi mladalački:
Sjedne strane Medi od vere bezazlene,
A s druge rumeni od požude smele.

Treći spremno prihvati izazov:

Bademovo jezgro u koštici spava

Kao srca dva, večno spojena.

Četvrti mladić dodade:

Smokve su meni ipak najmilije,

Od ostalog voća sasvim drugačije.
Sa pulpom drhtavom, semenkica pune,
Podele i svađe blaženo lišene.

Potom svi poskidaše svoje ogrtače i turbane a robovi uđoše unutra noseći
raskošne đakonije i meso raznih vrsta ptica: onih koje lete, hodaju i plivaju,
golubova, prepelica i gusaka. Mladići prionuše na jelo okruženi opojnim
mirisima jasmina i ruža, kane i mirte, a kad utoliše glad, pred njih izađe
baštovan sa punom korpom ruža.
„Onaj koji odrecituje najlepše stihove o ružama dobiće ovu korpu.“
Mladići počeše da recituju, jedan za drugim, svi osim Nura el Dina, koji je
uporno ćutao, držeći se po strani. Baštovan zatraži da i on kaže par stihova i
Nur el Din prozbori:

Nije li čudesno, prijatelji moji,

Da ono što beše zaliveno srebrom
Procveta u čisto zlato.

Baštovan odabra njegove stihove kao najlepše i svi zapljeskaše dok mu je

pružao korpu sa ružama i sipao mu vino. Nur el Din odbi pehar, objasnivši da
u životu nije okusio ni kap vina, i da nikada i neće.
„Zašto si doneo takvu odluku?“, upita baštovan.
„Zato što vino navodi na greh!“ odvrati Nur el Din.

180
 „Ali Bog je velikodušan i sklon praštanju“, odgovori baštovan. „Postoje
samo dva greha koja on ne trpi: klanjanje lažnim bogovima i nanošenje zla
drugim ljudima.“
Kad to ču, Nur el Din popusti, otpi gutljaj vina i zaključi da je gorko, pa
spusti svoj pehar.
„Zar skoro svaki lek nije gorak?“, upita baštovan. „Osim toga, vino
pročišćava krv, leci vetrove, pomaže da se svari čak i najteža hrana, i iznad
svega, podstiče te da produžiš svoju lozu!“
Svi prasnuše u smeh, uključujući Nura el Dina, koji je već ispio prvi pehar,
a potom drugi i treći. Kada je prešao na četvrti, baštovan u vrt uvede lepu
devojku tamnih očiju, sa tako dugom kosom da se vukla za njom poput plašta.
U ruci je nosila satensku torbu iz koje izvadi trideset dva komada drveta koja
sklopi u indijsku lautu, pa zasvira i zapeva glasom koji beše čist i zvonak kao
glas slavuja.

Zadovoljstvo ne traje dugo, u vazduh se za čas pretvori,

I tada nam ostaju samo priče.

Nur el Din beše očaran njenom lepotom i glasom, ali se nešto pre svitanja
pridiže na noge, spreman da krene, brinući da se već previše zadržao. Devojka
ga primeti i brzo zapeva:

Nećeš mi valjda uteći, krasno moje momče?

U sreći svojoj uživaj i ljubi me do zore.

Nur el Din se odmah predomisli i ostade sa devojkom skoro do podneva.

Strasno su se grlili, ljubeći jedno drugom usne, oči i obraze. Kada je konačno
ustao, devojka ga zapita kuda je krenuo.
„Nazad kod svojih roditelja“, odgovori on.
Devojka prasnu u smeh. „Jesi li ti dečak ili muškarac?“
Kada je stigao kući, majka mu ljutito reče: „Strašno smo brinuli za tebe.
Otac“ se čitave noći grizao što ti je dopustio da izađeš sa prijateljima.“
Savila se ka njemu i osetila da mu dah miriše na vino. „Počeo si da piješ
vino i da se oglušuješ o zapovesti Svevišnjeg?“ Ali Nur el Din ništa ne odgovori.
Ode pravo u svoju sobu i utonu u san.
Njegov otac, koji čitave noći oka nije sklopio, čuo je da se njegov sin vratio
kući.

181
 „Zašto se naš sin zadržao čitave noći?“, upita svoju ženu.
Ona ga šlaga, rekavši da se Nur el Din uspavao u vrtu, opijen raskošnim
mirisom cveća.
Ali otac banu u njegovu sobu, oseti zadah vina i srdito povika: „Proklet da
si, Nure el Dine! Zar si zaboravio da tvoje ime znači 'svetlost vere'? Nikad ne
bih pomislio da ćeš se, uprkos svom imenu, pretvoriti u bezumnika koji pije
vino!“
Nur el Din je još bio pijan. Skočio je iz kreveta i zamahnuo pesnicom, tako
snažno tresnuvši oca po licu da mu je desno oko ispalo iz duplje i ostalo da visi
na obrazu. Otac pade na pod, onesvešćen od bola i užasa.
Nurova majka poče da zapomaže i da prska muževljevo lice ružinom
vodicom. Čim je došao svesti, njegov otac se zakleo da će sutradan ujutru
svom sinu odseći desnu ruku. Njegova žena pokuša da ga smiri, ali on nastavi
da preti kako će kazniti tog nezahvalnika na najstrašniji mogući način. Žena ga
na kraju nagovori da malo odspava, pa pohita kod Nura el Dina. Kada se
mladić otreznio, dala mu je hiljadu dinara i rekla mu da mora da pobegne. Nur
el Din je upitao zašto da beži, a kad je čuo majčinu priču nije mogao da
poveruje šta je uradio u stanju pijanstva. Majka ga je preklinjala da što pre
krene.
„Beži, pre nego što se tvoj otac probudi i odseče ti desnu ruku, kao što je
obećao. Ali pokušaj da mi u tajnosti javiš gde si i kako si.“
Tada padoše jedno drugom u zagrljaj, roneći gorke suze.
Nur el Din se spusti do reke i nabasa na usidren brod koji je taman
primao putnike. Upita mornare kuda plove i kada je čuo da idu za
Aleksandriju, odmah reši da im se pridruži. Dok je brod napuštao Kairo, Nur el
Din se davio u moru suza.
Kada se iskrcao u Aleksandriji, gradu čije su se kapije svake noći
zaključavale a ulice vrvele od prelepih zgrada i parkova, zaključi da je to
prijatno i bezbedno mesto za život. Iznajmio je sobu kod nekog apotekara i
sutradan krenuo na pijacu da kupi robu kojom će trgovati. Dok je lutao po
gradu, spazi devojku koja je silazila sa mule.
Lice joj beše zaklonjeno velom, ali su iznad platna provirivale čarobne oči.
Dok je koračala, njen zaobljeni stas i vitka građa nateraše sve muškarce sa
pijace da se sjate oko nje. Činilo se da njenom pratiocu nisu smetali zadivljeni
muški pogledi. Štaviše, doneo je stolicu i rekao devojci da sedne, i Nur el Din
tada shvati da je ta devojka bila robinja koju je muškarac hteo da proda.
Trgovac podiže veo sa devojčinog lica i svi zinuše od čuda, očarani
njenom lepotom.

182
 „Ljudi od moći i ugleda, uvaženi trgovci: ko je voljan da se uključi u
nadmetanje, po početnoj ceni od pet stotina dinara, i da kupi ovu dražesnu
ženu, lepu poput meseca i njegovih zvezda, ljupkiju od blistavog dijamanta!“,
povika trgovac.
Muškarci počeše grozničavo da se nadmeću. Najvišu ponudu, u iznosu od
devetsto pedeset dinara, dade neki starac. Trgovac se okrenu ka njemu.
„Moram prvo da je pitam da li pristaje. Dok smo dolazili ovde, spopade
me neka bolest, a ova devojka je brinula o meni kao da sam joj rođeni otac, pa
obećah da je nikome neću prodati bez njene saglasnosti.“
Ali devojka nije bila nimalo oduševljena ponudom. „Šta? Da prodaš
devojku poput mene oronulom starcu koji se jedva drži na nogama? Muškost
mu je sigurno mlitava ko nadošlo testo!“
Svi prasnuše u smeh, ali starac se razbesne i zaurla na trgovca.
„Nemoj da vređaš kupce, važi?“, reče trgovac devojci.
Drugi starac potom podiže ponudu na hiljadu dinara, ali devojka reče
trgovcu: „Šta se dešava s tobom? Zašto uporno pokušavaš da me utrapiš ovim
starcima? Ovaj ovde nešto krije. Osećam da je neki prevarant.“
„Pripazi malo na ponašanje“, viknu trgovac. „Kako možeš da vređaš ovog
čoveka i da ga nazivaš prevarantom kad nisi razmenila nijednu reč s njim!“
„Lako se primeti kada je zid trošan, pa makar bio okrečen najlepšom
bojom. Ovaj starac je ofarbao kosu i bradu, što po meni predstavlja
najgnusniju moguću laž, prevaru koja započinje u srcu i širi se do korena
svake vlasi.“
„Pa šta i da imam sedu kosu? Zar to nije znak dostojanstva i zrelosti?“
upita starac.
„Šta će mi seda kosa? Zar da nabijem pamuk u usta dok sam još živa?“,
odvrati mlada robinja.
Starac se rasrdi. „Tvoja robinja vređa i ponižava sve odreda. Vodi je
odavde ili ću zatražiti od valije da ti zabrani da prodaješ roblje“, reče trgovcu.
„Da li shvataš šta si mi uradila? Propašću zbog tebe“, zavapi trgovac,
okrenuvši se ka devojci. „Idemo odavde pre nego što me neko napadne.“
Ali pred njima se tada ispreči neki mladić, niskog stasa i tanušne građe, i
upita može li da kupi devojku po ceni koju ona sama odredi.
„Kao što vidite, ja nisam starac. Imam otprilike isto godina kao i ona“,
reče.
„Rado bih bila tvoja robinja kad bih imala farmu pilića, jer si ti kao
stvoren za skupljanje jaja. Kad ti neko jaje ispadne sigurno se ne bi slomilo
pošto ti ruke dopiru skoro do zemlje.“
Trgovac se zajapuri od besa i zgrabi robinju za ruku.

183
 „Dosta! Prokockali smo šansu da oboje nešto zaradimo, pa mi nema druge
nego da te vratim u Persiju, kod čoveka od koga si pobegla.“
Te reči prestraviše mladu robinju, koja se zvala Zumurud, i ona poče da
preklinje trgovca da joj pruži još jednu priliku. Mahnito šarajući očima,
primetila je Nura el Dina, visokog i naočitog, blistavog čela, sa zubima poput
bisera.
Devojka se otrgnu iz trgovčevog stiska. „Slušaj, zašto ne pitaš onog
muškarca da li je voljan da me kupi?“
„Da mu treba robinja već bi ponudio da te kupi, pa makar i za sitnu
svotu.“
Zumurud sa svoje šake skinu prsten sa ogromnim safirom i pruži ga
trgovcu.
„Ako me ovaj mladić kupi, daću ti ovaj prsten u zamenu za nedaće koje
sam ti priredila.“ Trgovac je odmah povede ka Nuru el Dinu, i robinja se bez
trunke oklevanja obrati mladiću.
„Jesam li dovoljno lepa? Gospodine, zaklinjem te Bogom da mi iskreno
kažeš ako smatraš da nisam.“
„Tako si lepa da na ovom svetu nema dražesnije žene od tebe. Lepa si
poput hurija koje je Bog obećao kao rajsku nagradu onima koji veruju u njega.“
„Zašto onda nisi pokušao da me kupiš? Bila bih srećna kad bi ponudio
makar jedan dinar za mene.“
„Da sam kod kuće odmah bih te kupio, pa makar dao sve bogatstvo koje
imam“, odvrati mladić.
„Gospodine, pridi bliže da me bolje pogledaš. Možda pokušavam da te
prevarim.“
Nur el Din prasnu u smeh i priđe. Devojka brzo ispruži ruku i ćušnu mu
hiljadu dinara.
„Hajde, gospodine, istupi sa svojom ponudom“, reče, primetivši Nurovu
postiđenost.
„Hiljadu dinara za ovu ljupku robinju, ako mi ne pronađe neku manu.“
„Hajde, da čujem tvoj odgovor, ali pazi da ovog puta nikog ne uvrediš“,
reče trgovac.
„Samo mesec i gazele mogu da se nadmeću po lepoti sa mojim kupcem“,
odgovori Zumurud.
U tren oka trgovac pozva kadiju i pisare i Zumurud postade Nurova
robinja. Oboje su jedva čekali da padne noć pa da zajedno legnu. Kada su stigli
do njegovog sobička, Zumurud se začudi što unutra nije bilo nikakvog
nameštaja i on joj tad ispriča svoju priču, i upita je kako je ona završila među
robljem.

184
 „Prošlost je samo mehur sapunice“, odvrati devojka, odbivši da mu kaže
bilo šta više. „Hajde sad, idi na pijacu i kupi malo pirinča i jagnjetine.“
Nur el Din pohita napolje, a kada se vratio kući Zumurud od kupljenih
namirnica spremi izvrstan obrok. Posle večere, devojka se opruzi pored njega
i poče da ga ljubi, a onda, na obostrano iznenađenje, jedno drugom pokloniše
svoju nevinost i nastaviše da spavaju zagrljeni, poput dve pčele gladne slatkog
nektara.
Sutradan ujutru Nur el Din reče Zumurud da nema nijednog dirkama u
džepu i da mora da izađe na pijacu da proda nešto robe kako bi mogli da
opstanu. U znak odgovora, mlada robinja izvuče nešto novca koji je držala u
nedrima i reče: „Idi do pijace i kupi mi svileni konac u pet različitih boja, u
vrednosti od dvadeset dirhama.“
Nur el Din učini kao što mu je rekla. Kada su jeli, robinja se spusti pored
njega, a on zatvori oči i poče nežno da je miluje„govoreći: „Da li to dodirujem
svilu koju sam ti kupio? Ne, ne verujem da je tako, jer je ovo što osećam pod
prstima još nežnije od svile.“
Nur el Din potom ode na pijacu da trguje, a mlada robinja prionu na
posao, praveći ešarpu od svilenih niti, ne stajući sve dok je nije završila.
Sledećeg jutra reče Nuru el Dinu da odnese ešarpu na persijsku pijacu i da
zamoli nekog od tamošnjih trgovaca da je proda.
„Ne prihvataj manje od dvadeset dinara“, reče mu.
Nur el Din je kolebljivo pogleda, sumnjajući da nešto što je koštalo
dvadeset dirhama može da se proda za dvadeset dinara.
„Nemaš pojma koliko ta ešarpa vredi“, reče mu Zumurud.
I bila je u pravu jer je ešarpa stvarno bila prodata za dvadeset dinara.
Nur el Din se ushićeno vrati kući i zamoli Zumurud da ga nauči kako se
prave ešarpe.
„Dodavola s trgovinom. Ovo je daleko unosnije“, rekao je.
Punih godinu dana Zumurud je pravila ešarpe a Nur el Din ih prodavao na
pijaci, pa na kraju zaradiše dovoljno para da se presele u vlastiti kućerak.
Jednog jutra Zumurud reče Nuru el Dinu da joj kupi više konca nego
obično jer je htela da mu napravi ogrtač, i Nur el Din već sutradan krenu na
pijacu sa novim ogrtačem prebačenim preko ramena. Ostali trgovci ga zasuše
pohvalama, a on je bio ponosan što je nosio ogrtač koji mu je napravila
njegova voljena.
Ali kada je jednog jutra ušao kod Zumurud da se pozdrave pre nego što
ode na pijacu, Nur el Din zateče mladu robinju kako tiho jeca.
„Šta se desilo?“ upita je.

185
 Ali Zumurud još glasnije zarida. „Smoždena sam bolom zbog našeg
rastanka.“
Nur el Din nije mogao da shvati zašto je Zumurud oplakivala njihove
divne zajedničke dane, kao da je tome došao kraj.
„Zašto da se rastanemo, sad kad te volim više nego samog sebe?“
„Zar ne znaš da čak i najvedrije nebo može da se naoblači i da su biseri iz
morskih dubina samo leševi koji se njišu na talasima? Život me je naučio da
ljudi obično nemaju tako čisto srce kao što verujemo i da to pre ili kasnije
izbije na videlo.“
Nur el Din poče da je preklinje da mu objasni uzrok svog nemira.
„Pobegla sam iz Persije zato što nisam mogla da odolim porivu da nekim
ljudima skrešem istinu u lice, zato što to zaslužuju, kao što si video onog dana
kad si me kupio. Jedan od njih se zbog toga toliko naljutio da se zakleo da će
me pronaći, čak i ako se sakrijem u orahovu ljusku, da će mi nametnuti svoju
volju i postati moj gospodar. I sad plačem jer sam juče videla tog muškarca
dok sam izlazila iz hamama. Zato me pažljivo slušaj, gospodaru moj i ljubavi
moja: moraš da se čuvaš tog đavolskog čoveka. On vuče levu nogu i ima gustu
bradu, kao ovčije runo. Sigurna sam da je došao zbog mene!“
„Ubiću ga čim ga ugledam!“, reče Nur el Din, zadrhtavši od strepnje.
„Ne, ne smeš da ga ubiješ. Samo nemoj da razgovaraš ni da trguješ sa
njim, čak i ako počne da te preklinje. Nemoj čak ni da mu se javljaš ako ga
sretneš.“
Već sutradan, dok je Nur el Din uživao na suncu koje je blistalo nad
pijacom, pred njega banu Persijanac koga je Zumurud opisala.
„Otkud ti taj ogrtač?“, upita ga.
„Majka mi ga sašila“, nabusito odgovori Nur el Din.
Persijanac ponudi da ga kupi, ali Nur el Din odbi, čak i kad je Persijanac
podigao cenu na šest stotina dinara. „Neću da ga prodam ni tebi ni bilo kome
drugom“, rekao je, „jer je taj ogrtač vlastitim rukama napravila moja majka.
Nemoj više da me ubeđuješ jer je moja odluka konačna!“
Ali Persijanac nastavi da mu nudi sve više i više para, dok ne stiže do
iznosa od hiljadu dinara. Tu se konačno umeša neki stari trgovac, nagovarajući
Nura el Dina da prihvati ponudu, pošto ogrtač nije vredeo više od stotinu
dinara. Starac nastavi da ubeđuje Nura el Dina sve dok ovaj smušeno ne
popusti, uzevši novac i pruživši ogrtač Persijancu. Dok se spremao da se vrati
kod Zumurud i da joj ispriča šta se desilo, Persijanac pozva sve da na njegov
račun svrate u obližnju mehanu, da se počaste ovčijim pečenjem, voćem i
vinom. Nur el Din odbi njegov poziv, ali ostali trgovci počeše da ga nagovaraju

186
da im se pridruži, zaklinjući se da će se svi do jednog razvesti od svojih žena
ako to ne učini i Nur el Din, nemajući kud, na kraju popusti i krenu sa njima.
Persijanac sačeka da Nur el Din popije nekoliko čaša vina, a onda ga
zapita da mu proda robinju koju je lane kupio za hiljadu dinara, ponudivši mu
otkup od pet hiljada.
„Ne bih je prodao za sve blago ovog sveta“, odgovori Nur el Din. Ali
prepredeni Persijanac nastavi da ga iskušava sve većim svotama, uporno mu
dolivajući vino, sve dok ne stigoše do cifre od deset hiljada dinara.
Nur el Din se dotad obeznanio od pića. „Dobro, prodaću ti je za deset
hiljada. Hoću samo da baciš pare na sunce“, rekao je Persijancu.
Narednog jutra Persijanac donese deset hiljada dinara, ali Nur el Din se u
međuvremenu pribrao i otreznio.
„Đavo da te nosi, persijski lažovu“, povika. „Ja ti ništa nisam prodao! Osim
toga, ja živim sa svojom majkom. U mojoj kući nema ni robova ni robinja!“
Ali Persijanac optuži Nura el Dina da laže i pozva ostale trgovce kao
svedoke i oni izjaviše da je Nur el Din stvarno prodao svoju robinju tom
Persijancu. Onda se sjatiše oko njega i počeše da ga nagovaraju da pristane na
pogodbu, govoreći mu da za deset hiljada dinara može da kupi drugu robinju,
još lepšu od te koju sada ima, ili da se oženi nekom od njihovih kćeri, sve dok
mladić na kraju ne pristade i uze novac. Brzo pozvaše kadiju i Nur el Din
potpisa potvrdu da je Zumurud postala Persijančeva robinja.
Nur el Din utučeno sede i nasloni glavu na šake, razmišljajući o sirotoj
Zumurud. U međuvremenu, pošto se njen gospodar nije vraćao, mlada robinja
poče da plače, tako glasno i očajno da jedan komšija banu u kuću da vidi šta se
dešava.
„Moj gospodar se još nije vratio pa strepim da su ga prevarili i naterali da
me proda.“
„Ali kako da te proda, sad kad si obasjala njegov život poput sunca? Zar bi
mogao da živi bez tvog sjaja i topline?“ reče komšija, pokušavajući da je uteši.
Zumurud pogleda kroz prozor i primeti kako se Nur el Din vraća kući,
zajedno sa Persijancem i trgovcima koji su išli iza njih.
„Oh, srce će mi prepući, avaj meni! Osećam gorčinu koja najavljuje čas
rastanka.“
Kad Nur el Din kroči u sobu, drhteći čitavim telom, Zumurud reče: „Oh,
gospodaru moj, na tvom licu čitam samo jad i tugu! Ti si me prodao!“, povika,
očajno se udarajući po licu.
„Osećam se kao budala koja je izgubila ruku ili nogu. Ali valjda će nam
Bog koji nas je jednom spojio pomoći da se ponovo sretnemo?“
Ona mu se baci u zagrljaj, privijajući ga uz sebe i ljubeći ga između očiju.

187
 „Rekla sam ti šta će se desiti, zar ne, ljubavi?“ očajno upita, pa nastavi da
ga ljubi između očiju, govoreći: „Ne znam kako ću da živim bez srca, jer ono
ostaje sa tobom.“
„Ne prilazi mi, proklet bio!“ mahnito povika kad Persijanac krenu ka njoj.
„Tvoj gospodar se ogrešio o tebe, a ne ja! On te je prodao vlastitom
voljom, a ja sam mu čestito platio, i sad te vodim sa sobom zato što te volim.“
Nur el Din poče da lupa glavom o zid dok je Persijanac, uz pomoć
okupljenih trgovaca, odvlačio devojku koja je ridala i zapomagala na sav glas.
„Ponesite i moje kosti da ih pokopate“, povika Nur el Din za njima, a onda
potrča za Zumurud, prateći je sve do pristaništa, gde primeti kako je silom
ukrcavaju na brod koji je plovio za Persiju. Odluči da sledećim brodom krene
za njom jer je znao gde je Persijanac živeo.
Ali Nur el Din nikad nije otplovio za Persiju jer je Zumurud uspela da
pobegne pre nego što je brod isplovio, uz pomoć jednog mornara koga je
podmitila dragocenim prstenom sa rubinom.
Plašeći se da bi Persijanac mogao da napusti brod i krene u poteru za
njom, sakrila se u hamam i poslala jednog evnuha da odnese poruku Nuru el
Dinu, rekavši mu da u ponoć dođe po nju i da zazviždi. Ona će tad napustiti
svoje skrovište, objasnila je, pa će zajedno pobeći u neku stranu zemlju.
Nur el Din beše van sebe od sreće. Čim ga Bog ponovo spoji sa Zumurud,
razmišljao je, napustiće Aleksandriju i vratiti se u Kairo, da se pomiri sa svojim
ocem i zatraži njegov blagoslov za ženidbu. Ne mogavši više da se strpi,
pohitao je ka hamamu i pokušao da malo odrema na klupi ispred ulaza, brojeći
sekunde do trenutka kada će zagrliti svoju voljenu.
Ali sudbina je htela da se neki lopov, koji je naumio da opljačka kuću
pored hamama, zatekne ispod prozora kada je Zumurud virnula na ulicu.
Misleći da je to Nur el Din, koji je zbog nestrpljenja došao pre ponoći, devojka
zazvižda i, začuvši El Dinov odgovor, brzo strča niz stepenište, noseći
spakovane bisage, i pohita pravo ka lopovu, koji zbog prirode svog posla beše
vest i hitar kao čarobnjak. Lopov je istog časa zgrabi, prebaci je preko svoje
mule i uteče. Nur el Din pokuša da je spase, ali uzalud. Odskočio je od zemlje,
zavrištao i potrčao za njima, ali beše prekasno.
Proklinjući zlu sreću, Nur el Din se vrati na pijacu i sede na zemlju, ne
znajući šta da radi osim da rida sve do jutra, ali tad spazi starog trgovca koji ga
je nagovorio da proda Zumurud.
„Pogledaj šta mi se desilo! Srce mi je zauvek slomljeno! Čak i onih deset
hiljada dinara, koje ste me naterali da uzmem u zamenu za moju ljupku
robinju, za moju voljenu, ništa mi ne znače!“

188
 Trgovac se sažali na mladića i poče da se izvinjava, nudeći mu ruku svoje
kćeri.
„Zar ne voliš svoju kćer? Ako je voliš, zašto želiš da život provede sa
čovekom koga prati samo nesreća?“
I tako ispriča trgovcu kako je po drugi put izgubio svoju robinju.
Kada je to čuo, trgovac, koji beše star i mudar čovek, reče: „Ali Bog te
očigledno voli, sine moj, jer je tvoja robinja odjahala na muli. Prati mulin trag
pa ćeš saznati gde ju je taj razbojnik odveo.“
Nur el Din zahvali trgovcu i odluči da ga posluša, u nadi da će pronaći
Zumurud i zauvek ostati sa njom.
Pre nego što je shvatila da muškarac sa kojim je utekla nije njen voljeni
već opaki razbojnik, Zumurud prozbori: „Konačno smo zajedno, ljubavi moja.
Dobro je što si se potrudio da nam nabaviš mulu.“
„Droljo!“, odbrusi lopov. „Zar ti delujem kao mekušac koji mari za tričarije
kao što je ljubav? Ja sam član razbojničke družine i uskoro će nas četrdeset da
hara po tvojoj utrobi. Ujutru te vodim na naš sastanak, da ti priredimo srdačnu
dobrodošlicu.“
Zumurud poče da se šamara i da zapomaže: „Zar sam utekla iz jedne
zamke samo zato da uletim u drugu?“
Tada se ućuta, grozničavo smišljajući kako da se izbavi. Na kraju stigoše
do neke pećine izvan grada i opaki razbojnik kroči unutra, vukući Zumurud za
sobom. Na njeno olakšanje, tamo ih dočeka razbojnikova majka, koja nije bila
nimalo srećna što vidi svog sina, pogotovo kad joj je rekao da mora odmah da
ide, naredivši joj da pazi na devojku, dok se ujutru ne vrati nazad sa svojom
družinom.
Zumurud je čitave noći ležala budna, a kad granu zora, probudi
razbojnikovu majku i reče: „Tetka, čitave noći si se češala po glavi. Hoćeš da te
otrebim od vaši?“
„Hoću, kćeri moja. Nisam se okupala čitavu večnost jer me ove svinje, sa
mojim sinom na čelu, stalno premeštaju tamo-amo.“
Starica izvede Zumurud iz pećine kroz tajni prolaz i Zumurud joj otrebi
kosu, ubivši više od stotinu vaši. Kada je starica zadovoljno zadremala na
suncu, devojka se vrati u pećinu, obuče mušku odeću, veza turban oko glave i
stavi mač oko pojasa. Potom uze nešto zlata koje je bilo skriveno u pećini,
zgrabi svoje bisage, zajaha jednog od dva konja koje su razbojnici tu ostavili i
dade se u bekstvo, uverena da je tako najbolje i za nju i za konja.
Jahala je deset dana, jedući ono što bi usput pronašla i pijući vodu sa
izvora, sve dok ne stiže do nekog grada. Čim prođe kroz gradske kapije, pred
sobom ugleda legiju državnih dostojanstvenika i emira. Dok je prilazila, oni

189
počeše da se klanjaju i da ljube zemlju pred njom, a kad je sjahala, obrati joj se
vezir lično.
„Bog ti podario blagostanje i pobedu na svakom polju, o veličanstveni
sultanu! Neka nam tvoj dolazak, preuzvišeni kralju, donese svaki blagoslov i
sreću.“
Zumurud se zbunjeno osvrnu.
„Vaše veličanstvo, Bog vas je odabrao da budete naš kralj!“ objasni
dvorski komornik. „U našem gradu vlada običaj da tri dana posle kraljeve
smrti svi izađemo pred gradske kapije, i prvi čovek koji stigne iz pravca iz
koga ste vi došli biva proglašen za novog kralja. Neka je slava Bogu koji nam
ovog puta posla tako mladog i naočitog vladara. Ali čak i da ste stari i
neugledni, svejedno biste postali naš kralj.“
Zumurud pročisti grlo pa im se obrati dubokim muškim glasom. „Ja nisam
običan čovek već izdanak plemićke loze, ali se zamerih svom ocu i napustih
zavičaj, i tako me milostiva sudbina dovede među vas, sa zlatom koje nosim.“
Svi ushićeno povikaše, prizivajući blagoslov za kralja. „Tako smo srećni
što smo vas pronašli, Vaše veličanstvo“, reče jedan od emira.
„I ja sam srećan i očaran što sam se obreo među vama i postao vaš kralj“,
odgovori Zumurud.
Ušla je u grad u veličanstvenoj povorci, u pratnji državnih
dostojanstvenika koji je odvedoše do palate i postaviše je na presto. Kad pade
noć, Zumurud naredi robovima i evnusima da se udalje, da je ne vide bez
turbana i muške odeće.
Tada poče da se moli, mrmljajući: „Hvala ti, Bože, što me načini kraljem.
Molim te da me jednog dana ponovo sastaviš sa mojim gospodarom.“
Na svoju radost, i zadovoljstvo svojih podanika, Zumurud se pokazala kao
najveći od svih kraljeva. Otvorila je kraljevsku riznicu i podelila novac
siromašnima i svi su je voleli i poštovali zbog pravednosti i čestitosti. Kad po
gradu počeše da kruže glasine da kralj nema ženu i da nikad ne posećuje
naložnice, Zumurud objasni: „Kralj se čuva za brak i decu, ali tome će
pristupiti tek kad obavi ostale dužnosti.“
Ubrzo je sagradila veliku arenu u srcu grada, sa postavljenim stolovima
punim svakojakih đakonija, i pozvala sve žitelje grada i putnike namernike da
svakog prvog dana u nedelji dođu da se posluže. Proglasom je objavila da će
svako ko odbije da dođe na besplatnu gozbu biti obešen, i da će svakog, ko se
posluži sutlijašem iz činije smeštene na sredini svakog stola, zadesiti ista
kazna. Prvog dana svi koji se zatekoše u gradu, mladi i stari, dođoše da jedu sa
kraljevske trpeze, pod budnim okom svog vladara, koji čitavog dana ostade tu,

190
sve dok se njegovi podanici nisu siti najeli i otišli, pomolivši se da Bog
njihovom kralju podari dug život.
Zumurud se te noći vratila u svoj dvorac i pomolila se Bogu da joj pošalje
Nura El Dina, plačući od čežnje za njim. Svake nedelje je odlazila na ručak u
velikoj areni, a njeni podanici su smatrali da je kralj čudesno velikodušan kad
mu je toliko stalo da nahrani svoj narod. Ali istini za volju, Zumurud je samo
htela da vidi svakog stranca koji bi stigao u grad, priželjkujući da neko čudo
jednog dana za trpezu dovede i njenog voljenog.
Njen plan je na kraju uspeo, ali avaj, umesto da ugleda svog gospodara,
ponovo spazi onog razbojnika od kojeg je pobegla, ukravši mu konja i zlato.
Razbojnik kroči u arenu, zgrabi tanjir sa sutlijašem koji je stajao nasred stola i
zatraži još šećera.
Zumurud naredi vojniku da joj dovede muškarca koji se oglušio o njenu
zapovest.
„Pitaću te kako se zoveš i čime se baviš i šta te dovodi u naš grad, i
očekujem da govoriš samo suštu istinu. Ako to ne učiniš, budi uveren da ćeš
završiti na vešalima.“
Razbojnik reče da se zove Ahmed i da je lekar i objasni svoj dolazak
rečima: „Došao sam ovde da pomažem bolesnima i nevoljnima.“
„Donesite mi tablu za proricanje i mesingano pero“, reče Zumurud svom
komorniku.
Kad joj donesoše to što je tražila, Zumurud protrese pesak i rasu ga preko
table, a onda nacrta čoveka koji nosi tovar na leđima i pored njega četrdeset
tačkica.
„Zar ti nisi pljačkaš koji ima družinu od četrdeset razbojnika u blizini
Aleksandrije? Hoćeš da ti kažem kako zarađuješ za život? Pljačkaš ljude,
otimaš njihove tovare, novac i životinje, a kad im oduzmeš sve što imaju,
stavljaš ih na muke i ubijaš. Da čujem, bedniče, da li je to tačno?“
Nije pomenula da je razbojnik tu došao u potrazi za njom i zlatom koje je
ukrala iz njegove pećine.
Razbojnik nakratko zaćuta, ali videvši koliko se kralj rasrdio, konačno
promuca: „Tačno je, kralju moj.“
„Vodite ga i odrubite mu glavu, jer ga je sudbina dovela ovde da bi neko
stao na kraj njegovim nedelima.“
Svi kraljevi podanici, od emira i namesnika pa sve do obične raje,
promrmljaše: „Naš kralj je vrhunski poznavalac geomantije19, neka je slava
Gospodu koji ga blagoslovi tim čudesnim darom.“
19Veština proricanja na osnovu nasumičnih oblika koji se stvaraju pri bacanju zemlje ili peska.
(Prim. prev.)

191
 Nakon tog događaja nikom više ne pade na pamet da jede iz činije sa
sutlijašem, sve dok nedelju dana kasnije neki muškarac ne banu unutra,
zauzevši najbolje mesto za trpezom, i poče halapljivo da jede, na kraju pruživši
ruku ka zabranjenoj poslastici. Kada ga vojnik izvede pred Zumurud, ona ga
upita kako se zove, čime se bavi i zašto je došao u njihov grad.
„Zovem se Grain i ne radim ništa osim što trpam hranu u stomak. Dolazim
iz jednog sela iza planina. Pošto sam užasno proždrljiv, otimam hranu čak i iz
ruku svoje dece, pa mi je žena predložila da se zaputim u grad u kome vlada
dobar i velikodušan kralj, koji često priređuje gozbe za svoje podanike i
putnike namernike.“
Zumurud se ponovo zagleda u pesak, praveći se kao da gata, i okupljen
narod već pomisli da će čuti još jednu smrtnu kaznu, ali ona ih iznenadi
rečima: „Ti si iskren čovek pa slobodno jedi do mile volje i ponesi malo hrane
za svoju porodicu kad kreneš nazad.“
Meseci su prolazili, a Zumurud je tonula u sve dublje očajanje, pitajući se
da li će ikad više videti Nura el Dina.
Potom u grad stiže treći posetilac, a to beše niko drugi do onaj opaki
Persijanac, glavom i bradom. Persijanac se odmah obruši na hranu, a kad
posegnu ka činiji sa sutlijašem, muškarac pored njega ga upozori: „Ne diraj tu
činiju, brate, da ne završiš na vešalima.“
„Znam da me plašiš jer hoćeš sam da ga pojedeš“, odvrati Persijanac i
zgrabi sutlijaš.
Zumurud naredi vojniku da zarobi Persijanca i kad ga izvedoše pred nju,
reče: „Goveče, govori suštu istinu ili ti ode glava. Kako se zoveš, čime se baviš, i
zašto si došao u naš grad?“
„Zovem se Utman i radim kao baštovan. Čuo sam da ovde raste posebna
vrsta tamariske čija mi je smola potrebna da izlečim svoju sirotu majku, koja
leži na samrti.“
„Kako uzoran sin! Sad ćemo da proverimo da li govoriš istinu!“, reče
Zumurud.
Protresla je pesak i rasula ga preko ploče, praveći se kao da crta. „Pseto
bedno, kako se usuđuješ da lažeš kralja i da se oglušiš o njegovu zapovest! Ti si
poznat pod nadimkom Persijanac i važiš za čoveka koji otima i napastvuje
žene, nanoseći im strašan bol i patnju! Ti, pogani bezdušni stvore! A ako neka
od tih sirotica uspe da utekne od tvoje tiranije, pribegavaš najpodlijim
smicalicama da je vratiš nazad. Da li je to istina?“
„Da, istina je. Vi sve znate, kao da ste prorok, Vaše veličanstvo. Ali pošto
sam ovde samo u prolazu, molim vas da mi oprostite, a ja vam obećavam da ću
se nadalje uzorno ponašati!“

192
 „Sumnjam da ti znaš šta znači reč obećanje'“, odvrati Zumurud, pa se
okrenu ka straži. „Odrubite mu glavu! Tako ćemo ostale zločince naterati da
krenu ispravnim putem.“ Vojnici odmah zgrabiše Persijanca da izvrše smrtnu
kaznu.
Zumurud je nakon toga stekla još veće poštovanje i ljubav svojih
podanika. Jedino što su joj potajno zamerali bilo je to što se i dalje klonila
braka. Dvorski savetnici su često na zavojit način ukazivali na kraljev celibat.
Jednog dana jedan stari emir poseti Zumurud.
„Presvetli kralju, pošto naši običaji nalažu da se kralj oženi, i pošto ste
svojim podanicima obećali da ćete to jednog dana učiniti, dopustite da
predložim da se oženite mojom ćerkom. Ona je veoma lepa, a pri tome je
čestita, savesna i pobožna, isto kao vi. Zašto ne poslušate svoje savetnike koji
vam često skreću pažnju na tu stvar?“
Zumurud oseti kako joj graške znoja izbijaju na čelu, razmišljajući: Koliko
još mogu da odlažem ženidbu? A opet, kako mogu da se oženim kad sam žensko?
„Da, rado ću se oženiti tvojom ćerkom“, odgovori. Možda se obrukam,
pomisli u sebi, ali nemam drugog izbora ako hoću da ostanem naprestolu.
U gradu nastupi velika radost dok su kraljevi podanici slavili srećnu vest,
kačeći ukrase na kuće i drveće. Reka ljudi pokulja ka palati da čestitaju svom
vladaru i da mu iskažu svoje poštovanje.
„Sad kada je naš kralj pronašao svoju drugu polovinu, pomolimo se da
njegova vladavina večno potraje“, govorili su između sebe.
Nakon venčanog obreda sluge dovedoše nevestu do kraljevih odaja.
Zatvorili su vrata i navukli zavese, ostavivši mladence pored postelje posute
raskošnim cvećem.
Zumurud sede pored svoje neveste, koja se zvala Hajat, zagrli je i poljubi
u usta, a onda poče da glumi napad kašlja, kao da je alergična na cveće, ne
prestajući da kašlje čak ni kada je Hajat sklonila cveće sa postelje. Nevesta je
strpljivo čekala da joj kralj priđe, ali pošto se to ne desi, na kraju utonu u san.
Emir i njegova supruga sutradan dođoše da posete svoju kćer i ona im sve
ispriča. Oboje joj rekoše da bude strpljiva. Naredne noći Zumurud ponovo
sede pored Hajat, potapša je po ramenima, ispusti težak uzdah dok su joj suze
navirale na oči, poljubi nevestu između očiju i ponovo uzdahnu, pa ustade da
obavi abdest i očita svoje molitve, i baš kad bi Hajat pomislila da je kralj
završio, Zumurud bi ponovo počela da se moli, sve dok Hajat ponovo ne utonu
u san.
Sutradan, kad su joj roditelji došli u posetu, Hajat reče: „Moj muž kralj je
pravi dragulj među muškarcima, brižan i pobožan i pametan, ali se iz nekog
razloga neprestano moli i uzdiše i tiho jeca.“

193
 „Budi strpljiva“, reče joj otac. „Sačekaj da vidiš šta će se večeras desiti.
Ako nastavi tako da se ponaša, moraću da popričam sa njim.“
Te noći, kada je kročila u bračnu odaju, Zumurud primeti da je Hajat
zapalila sveće po čitavoj sobi. Ponovo uzdahnu, poljubi Hajat u čelo i zaplaka, a
kad ustade da se pomoli, Hajat zgrabi donji rub njene odore, govoreći:
„Gospodaru, ovo nam je treća zajednička noć, a ti mi i dalje ne prilaziš. Šta
sutra da kažem svojim roditeljima? Da li me izbegavaš zato što te tvoja lepota
ispunjava gordošću?“
„Ah, draga moja, o čemu to govoriš?“, upita Zumurud.
„Govorim o tome, mili moj kralju, da želim da legneš pored mene i da mi
oduzmeš nevinost. Da postanemo mlada i mladoženja, muškarac i žena,
suprug i supruga.“
Zumurudine oči se ponovo ispuniše suzama. Nemam gde da odem,
pomisli, a ovo je idealno mesto da me Nur el Din pronađe. A opet, ne mogu više
da izbegavam svoju dužnost, inače će moj tast sve ispričati ostalim emirima i
vezirima, i svi će saznati da kralju nešto fali.
Tada se okrenu ka Hajat i reče: „Stavljam svoju sudbinu u tvoje i božje
ruke. Nema mi druge nego da ti priznam istinu. Izbegavam te zato što ne mogu
da te razdevičim, jer ja nisam muško. Ispričaću ti svoju priču.“
Zumurud joj sve potanko ispriča i Hajat se, uprkos zaprepašćenosti, sažali
na nju i obeća da će čuvati tajnu koju joj je poverila, spustivši dlan preko srca i
rekavši: „Čuvaću tvoju tajnu zaključanu u svom srcu, moj ženski kralju.“
Tada se zagrliše i poljubiše u usta, šćućuriše se u postelji i srećno utonuše
u san. Kada je svanulo, Hajat namami jednog goluba koji je sleteo na prozor,
preseče mu grkljan, razmaza njegovu krv preko svog veša i spavaćice i vrisnu
iz sveg glasa.
Čekajući ispod prozora, Hajatina majka veselo zavriska, a robinje joj se
odmah pridružiše. Kralj je konačno razdevičio svoju nevestu i zapečatio
njihovo sjedinjenje. Dve žene nastaviše sa svojom šaradom, držeći u zabludi
sve oko sebe, rešene da nikom ne otkriju kraljevu tajnu.
Jednog dana jedan mladić stiže u grad u kasnim satima i zauze jedino
slobodno mesto u areni, tačno preko puta činije sa sutlijašem. Zumurudino
srce zaigra kad ga je spazila. Pažljivo ga je posmatrala, sve dok ne postade
sigurna da je to njen gospodar i ljubavnik. Došlo joj je da vrisne od radosti, ali
natera sebe da se obuzda, sve dok izgladneli Nur el Din ne pruži ruku ka činiji
sa sutlijašem.
Čovek koji je sedeo pored njega upozori ga da ostavi sutlijaš da ne bi
zažalio, ali Nur el Din žudno prionu na jelo. Primetivši koliko je bled i ispijen,
Zumurud sačeka da mladić dovrši sutlijaš pre nego što naredi evnuhu da priđe

194
strancu, i da ga ljubazno pozove da dođe na razgovor sa kraljem. Nur el Din
poljubi zemlju pred njenim nogama, a ona mu se učtivo obrati i postavi mu tri
uobičajena pitanja, upozorivši ga da bude potpuno iskren, ako ne želi da završi
na vešalima.
„O čestiti kralju, ja se zovem Nur el Din i potičem iz jedne trgovačke
porodice iz Kaira. Stigao sam u vaš grad tražeći mladu robinju koju sam
izgubio zbog svoje slabosti i pohlepe. Tragaču za njom sve dok me smrt ne
zaustavi jer mi je ona draža od očinjeg vida. Izgubih je, ali moja duša ostade sa
njom.“
Nur el Din brižnu u plač i izgubi svest. Zumurud jedva obuzda želju da ga
oživi svojim poljupcem. Naredi slugama da mu poprskaju lice ružinom
vodicom, a kad mladić dođe svesti Zumurud, kao i obično, uze tablu za
proricanje i poče da gata.
„Koliko vidim, rekao si istinu. Nadajmo se da će te milostivi Gospod
uskoro spojiti sa tvojom robinjom“, reče.
Potom naredi svom komorniku da mladića odvede da se okupa i da ga
potom vrati u palatu. Odmah ispriča svojoj nevesti za Nura el Dina i Hajat poče
da se raduje zajedno sa njom, u šali rekavši kako im neće dopustiti da provedu
noć zajedno.
Dok je čekala u svojim odajama, Zumurud se na brzinu dotera, raščešlja
svoju kosu i umota je u turban. Zapalila je mirišljave sveće i poslala sluge da
joj dovedu Nura el Dina.
Kraljevi savetnici postadoše sumnjičavi i ubrzo svi na dvoru počeše da
šuškaju kako se kralj zaljubio u mladog trgovca.
„Oh, sirota kraljica Hajat. Njena bezazlena duša ne može čak ni da nasluti
šta se dešava“, šaputali su.
Naravno, Hajat je čekala u susednoj sobi, odlično znajući šta se dešavalo.
Kad sluge uvedoše Nura el Dina u kraljeve odaje, mladić se pokloni pred
Zumurud i poljubi zemlju pred njenim nogama, a ona reče: „Posluži se
piletinom i vinom, a kad završiš sedi ovde, pored mene.“
„Vaša želja je za mene zapovest“, odvrati on.
Kada je utolio glad, mladić priđe divanu i ostade da stoji, sve dok mu
Zumurud ne naredi da joj izmasira stopala. On je posluša, primetivši da su joj
stopala neverovatno meka, nežnija od same svile.
„Sad kreni naviše“, naredi mu Zumurud, i on poče da joj masira noge,
razmišljajući u sebi: Zar ovdašnji vladari čupaju dlake sa nogu? Noge ovog
kralja su meke kao baršun.
„Hajde, još više“, reče Zumurud.

195
 Ali Nur el Din odgovori: „Molim vas da mi oprostite, gospodaru moj, ali ne
smem da idem dalje od kolena.“
„Ako se oglušiš o moju zapovest, ova noć će ti doneti veliku nesreću! Ali
ako me poslušaš, proglasiću te za svog emira.“
„Šta želite da uradim, Vaše veličanstvo?“, upita Nur el Din.
„Skini čakšire i lezi na stomak.“
„Vaše veličanstvo, dopustite mi da u miru napustim vaš grad jer to što
tražite od mene nikad u životu nisam radio, niti ću ikad raditi. Ako me
primorate, Bog će mi biti svedok da ste to uradili silom i to će vam biti uzeto za
greh na dan strašnog suda.“
„Skidaj čakšire i lezi na stomak, ako nećeš da ti odrubim glavu.“
Nur el Din poče da plače i jeca, skidajući čakšire. Pribio je lice uz krevet, a
Zumurud mu sede na leđa. Telo joj je bilo nežno i lagano, kao leptirova krila.
Primetivši da se Zumurud ne pomera, Nur el Din pomisli: Bogu hvala,
kralju ne može da se digne.
Ali njegova sreća se rasprši kad Zumurud reče: „Nure el Dine, moj ponos
ne može da se podigne ako ga ne pomaziš. Hajde, pokušaj da ga oživiš, ili ti ode
glava.“
Zumurud izvi leđa i Nur el Din kolebljivo spusti šaku na njenu vaginu.
„Ah, kakvog li čuda! Ovaj kralj ima vaginu.“
El Dinova požuda se odjednom rasplamsa i Zumurud primeti kako njegov
ud raste do pune veličine, onakav kakvog ga je zapamtila, i to je natera da
prasne u smeh.
„Gospodaru Nure el Dine, zar me ne prepoznaješ?“ upita.
„Ali ko si ti, kralju?“
„Ja sam Zumurud, tvoja robinja.“
Kad to ču, Nur el Din skoči na nju i poče da je ljubi i grli i kraljev divan se
pretvori u vulkan žudnje, ekstaze i užitka, ljubavi i čežnje, dok su im se tela
izvijala a iz grudi im se otimali urlici zadovoljstva, tako glasni da evnusi
pohitaše ka vratima da provire kroz ključaonicu, jedan za drugim.
Kada je svanulo jutro, Zumurud pozva Hajat da je upozna sa Nurom el
Dinom. Rekla je svojoj nevesti da napušta grad, a Hajat upita da li Nur el Din
možda ima brata koji je tako lep kao on.
„Imam jednog rođaka, koji mi je kao brat“, odgovori Nur el Din. „Siguran
sam da će se odmah zaljubiti u tebe i rešiti da se oženi tobom.“
Zumurud tad pozva svu svoju vojsku, emire i dostojanstvenike da dođu u
kraljevske odaje. Kada se svi okupiše, pokaza rukom na Nura el Dina i reče:
„Odlučio sam da sa svojom suprugom posetim zavičaj ovog čoveka. Pronađite
nekog ko će vladati umesto mene dok se ne vratimo sa puta.“

196
 Potom se zajedno vratiše u Kairo, noseći silno blago i poklone, ispunjeni
radošću i blaženstvom što su se konačno pronašli. I nastaviše da žive u sreći i
blagostanju sve dok smrt, uništitelj svih radosti, ne dođe po njih.

197
 Četvrto putovanje Sinbada Moreplovca

SVI SU PRIMETILI DA JE NOSAČ VESELO KLICAO NA KRAJU SVAKE PRIČE, KAKO GOD BI SE
završila, bilo u korist žena ili muškaraca. A kada išibana sestra dovrši priču o
Zumurud i Nuru el Dinu, nosač ustade i upita:
„Mogu li i ja da ispričam jednu priču, zapovedniče vernih?“
„Možeš, ali gledaj da bude bar jednako dobra kao ostale“, odgovori kalif.
Nosač se smerno pokloni.
„Uveravam vas, zapovedniče vernih, da je moja priča daleko bolja od svih
koje ste dosada čuli.“
Kalif se osmehnu i nosač započe. „Ljudi obično kažu da brak sahranjuje
ljubav, ali uzvišeni moj kalife, uvaženi veziru, dame i gospodo, ja ne verujem u
tu izreku i jedva čekam da postanem muž i otac. Ali pošto ste večeras
zapodenuli raspravu o tome ko je nadmoćniji, muškarci ili žene, i pošto je
svako od vas ispričao priču kojom je pokušao da potkrepi svoje stanovište,
poželeh da ostavim utisak da i ja imam da kažem nešto o tome, mada zapravo
želim samo da vam ispričam svoju priču, i da još jednom naglasim da duboko
verujem u brak, i da ljubav koju osećam prema gospodarici ovog doma…“
„Pusti to i pređi na priču“, prekinu ga kalif.
„Ovde me svi znaju kao nosača, ali moje pravo ime glasi Sindbad“, nastavi
nosač, napravivši kratku pauzu i sačeka da se svi utišaju i usredsrede na
njegovu priču.

Jednog dana pođoh na pijacu, kao i obično, ali to ne beše običan dan jer je
napolju vladala takva omorina da sam jedva pomerao noge. Kad sam se latio
svog posla, noseći težak tovar na glavi, bio sam tako smožden kao da sam
vukao čitav grad, sa sve pijacom, kućama, nameštajem i mulama. Dok sam
prolazio pored veličanstvene kapije iza koje se nalazio dom nekog trgovca,
primetih da je zemlja ispred kuće poprskana vodom, i kad sa strane spazih
slobodnu klupu, skinuh tovar sa glave i sedoh da se okrepim na povetarcu koji
je pirio kroz visoke krošnje, i da obrišem znoj koji mi je curio sa čela. Sedeo
sam tamo, slušajući pesmu slavuja i grlica, udišući zanosne mirise hrane koji
su dopirali iz bogataške kuhinje, i ubrzo zatekoh sebe kako pevam:

198
 Smiluj se na mene, ubogog magarca,
Dok dirinčim pod upeklom zvezdom
I znoj slani na jeziku kušam,
Dok mi noge umorne hitaju
Ka najbližem bogataškom domu.
Ah, zavisti što dušu mi tištiš
Dok o tuđem blagostanju mislim!
Zašto mi je život muka neprestana
Kad ko i on postah od kapke semena?
Zašto njemu nebo, meni gola zemlja?
Kako samo žudim da se sa njim menjam,
Al’ srećni za uboge nikada ne mare.

Kada sam završio svoju pesmu, zatvorili oči i utonuh u dremež, uživajući
u tom kratkom prolaznom blaženstvu pre nego što se vratim svom crnčenju i
dirinčenju. Kada se probudih, primetih kako ispred mene stoji lepo obučen
mladi rob.
Rob me uhvati za ruku, rekavši: „Moj gospodar te poziva da uđeš jer želi
da popriča sa tobom.“
Naravno, isprva sam pomislio da ga odbijem jer sam znao da čovek poput
mene nema šta da traži u tom zemaljskom raju. Ali ipak ostavih svoj tovar
pred vratima i krenuh za robom. Unutra zatekoh muškarca dostojanstvenog
izgleda kako sedi za raskošnom trpezom punom hrane i vina, dok su mlade
robinje u pozadini svirale najlepšu muziku. Zbunjeno stadoh pred njega, jer
sva moja čula, oči i uši i nos, behu očarana tamošnjim prizorima, zvucima i
mirisima. Ali tad naterah sebe da se priberem i da se prisetim lepih manira, pa
smerno povih glavu pred muškarcem koji je sedeo u čelu stola, koji po svoj
prilici beše gospodar te kuće, ili bolje rečeno palate, jer je živeo u raskoši koja
je priličila nekom sultanu ili emiru.
Muškarac pokaza na praznu stolicu i ja sedoh pored njega, i zahvalih mu
na pozivu. On se osmehnu, poželi mi dobrodošlicu, pa zapita kako se zovem i
čime se bavim. Odgovorih da se zovem Sindbad i da radim kao nosač koji na
glavi vuče tuđi tovar za sitne pare.
„Vidiš, nosaču, ti i ja imamo isto ime. Ja sam Sindbad Moreplovac i čuo
sam tvoju pesmu dok sam hranio gazele u vrtu.“
Izvinih se zbog svoje pesme, koja je otkrivala loše vaspitanje i ljubomornu
zavist, ali on se srdačno osmehnu.
„Sasvim suprotno, prijatelju moj. Stvarno sam uživao u tvojoj pesmi.
Hoćeš li nešto da pojedeš? Izvoli, slobodno se posluži.“

199
 I ja prionuh na jelo, kao nikad u životu, jer hrana beše više nego izvrsna…

***

Nosač zastade, pogledavši u gazdaricu. „Naravno, ne tako izvrsna kao vaša

hrana, moje uvažene gospe“, dodade, pa nastavi sa pričom.

Kada sam završio sa jelom, Sindbad Moreplovac se nagnu ka meni i reče kako
ga je moja pesma vratila u dane mladosti, kada je očajavao zbog siromaštva u
kome je živela njegova porodica, i kad mu je majka govorila: „Bolje je živeti
kao pas nego umreti kao lav.“
Pričao mi je kako je sa majkom sakupljao komadiće vune koju su pralje
ostavljale na kamenju pored reke i kako je njegova majka od te vune tkala
asure za molitvu. Kada bi prikupio deset asura, ukrcao bi se na neki brod i
otplovio da ih proda stranim trgovcima.
Ovde moram da napomenem, presvetli moj kalife, veziru moj, pesnice
moj, moja tri derviša i moje uvažene gospe, da mi je Sindbad do najsitnijih
pojedinosti opisao svojih sedam putovanja i da sam bio tako očaran tim
pričama da bih rado ostao da ih slušam punih sedam godina, umesto sedam
dana, koliko sam se zadržao u njegovom domu. Svakog dana mi je prepričavao
po jedno putovanje, a svako beše još čudesnije od prethodnog. Ne mogu vam
opisati kako sam se neverovatnih stvari naslušao: ponekad bih se toliko
prestravio da je malo nedostajalo da napunim gaće, dok mi je Sindbad
opisivao svoje doživljaje sa čudnim stvorenjima, opasnim životinjama i
opakim ljudima. Ponekad bih se našao na ivici suza, dok je pričao o svom
očajanju, mukama i nedaćama kroz koje je prošao, a onda bi mi oči zablistale
od ushićenja dok je opisivao sreću koja mu se osmehnula na nekom od
trgovačkih pohoda. Uzdisao sam od radosti i olakšanja dok je pripovedao kako
se vraćao u Bagdad, u svoj zavičaj, pod sigurno okrilje svoje porodice i
prijatelja, zaklinjući se da više nikad neće kročiti na palubu. Ali onda bi
ponovo začuo zov mora i poklekao pred iskušenjem da krene na još jedno
putovanje, da ponovo sretne strane trgovce i ljude drugih rasa, da upozna
daleke i nepoznate krajeve sveta, zaboravljajući da ga na prethodnom
putovanju anđeo smrti umalo nije živog proždrao, pre nego što ga je u
poslednjem času ispljunuo iz usta.

200
Abu Nuvas prekide nosača. „Nadajmo se, Sindbade Nosaču, da nećemo morati
da sedimo ovde punih sedam sati, dok nam sve ne ispričaš!“
Nosač se osmehnu.

Da budem iskren, mnogo toga sam zaboravio, ali se živo sećam onog događaja
kad ga umalo nije pojeo kit. Sindbad je sa ostalim putnicima odveslao do
kopna, do divnog pošumljenog ostrva posutog prelepim školjkama. Odlučili su
da nalože vatru i ispeku jagnje. Ali čim su prikupili drva i zapalili vatru, čitavo
ostrvo poče da se trese i da urliče, i kapetan prestravljeno povika da to nije
ostrvo već leđa uspavanog kita koji je tako dugo mirovao da su mu mahovina i
drveće izrasli preko kože. Oprljen vatrom, kit se raspomamio i počeo da mlati
repom, stvorivši strašan talas koji je uništio brod i zbacio moreplovce sa
kitovih leđa, nakon čega su neki bili pojedeni a drugi zgnječeni. U tren oka
Sindbad se zateče potpuno sam nasred penušavog mora. Uspeo je da se popne
na plutajuću drvenu gredu i da se priveže za nju, mlatarajući rukama i nogama
sve dok, potpuno iscrpljen, nije pronašao povoljnu struju koja ga ponese ka
kopnu, gde ga spaziše seljaci koji su se verali po granju berući biber. Seljaci
brzo uskočiše u drveni čamac da ga izvuku iz mora, a onda ga nahraniše i
pružiše mu utočište. On im objasni kako se sa svojim saputnicima iskrcao na
ostrvu koje zapravo beše uspavani kit i seljaci ostadoše zapanjeni onim što su
čuli pa ga izvedoše pred svog kralja, koji mu priredi srdačan doček, uživajući u
pričama o njegovim pustolovinama.
Sindbad zapita koliko često na tom delu obale pristaju brodovi koji plove
za Bagdad, ali niko nije mogao da mu pruži jasan odgovor, i on zaključi da su
žitelji tog grada, mada su živeli pored mora, iz nekog razloga bili odsečeni od
sveta. Tada, u želji da prekrati vreme dok je čekao da se pojavi neki brod, poče
da ih uči kako da međusobno trguju i razmenjuju svoju robu.
Takođe je primetio da su svi u tom gradu, mladi i stari, plemići i običan
narod, pa čak i sam kralj, jahali veoma dobre konje, ali bez sedla. Pade mu na
pamet da tim ljudima predoči korisnost sedla, i kad ga pozvaše da ruča sa
kraljem, on pomenu da je jahanje na sedlu daleko udobnije i da jahač tako
može lakše da obuzda konja. Kralj, očigledno zbunjen, upita šta je to sedlo.
I tako ga Sindbad zamoli za dopuštenje da mu napravi sedlo i kralj
ljubazno udovolji njegovoj želji.
Sindbad nabavi najbolje moguće drvo pa pronađe jednog drvodelju i sede
pored njega, pokazujući mu kako se pravi sedlo. Potom uze vunu i od nje
napravi file koji je stavio preko drvenog rama, prekri sedlo kožom i pričvrsti
uzde i uzengije. Kad sedlo beše gotovo, Sindbad krenu ka palati. Odabrao je

201
najboljeg konja iz kraljeve staje, jednog snažnog pastuva, osedlao ga i izveo
pred kralja.
Kralj se pope na konja, zadivljen i ushićen. Odmah pozva svog vezira, da
ga i on isproba, a potom isto učiniše ostali dvorani, i svi behu oduševljeni i
odmah prihvatiše taj čudesni izum. Sindbad i drvodelja ubrzo počeše da
proizvode sedla za sve ljude iz grada i Sindbad zaradi silno bogatstvo i steče
veliki ugled u toj zemlji.
Kralj ubrzo zaključi da Sindbad treba da se oženi i pronađe mu nevestu iz
najbolje porodice u svom kraljevstvu. Sindbad je pokušao da mu objasni da
namerava da se vrati u Bagdad čim se pojavi prvi brod, ali kralj ostade
nepokolebljiv, tvrdeći da tako mlad i zdrav muškarac ne treba da živi bez žene,
i da mu je pronašao nevestu kakva se samo poželeti može. Našavši se u
nebranom grožđu, Sindbad reši da posluša kralja i ubrzo shvati da mu se sreća
ponovo osmehnula jer je za nevestu dobio lepu, bogatu i uglednu devojku. U
sebi je ponavljao da će, čim prvi brod pristane uz obalu, krenuti za Bagdad,
zajedno sa svojom suprugom. U danima i mesecima koji su usledili Sindbad se
iskreno zaljubio u svoju ženu, sa kojom je lagodno živeo od bogatstva koje su
dobili od kralja i njene porodice.
Ali sudbina ne dopusti Sindbadu da zanavek ostane u tom blaženstvu.
Njegova žena se ubrzo razbole i umre. Sindbad je ronio gorke suze, oplakujući
svoj gubitak, očajno posmatrajući njenu lepotu dok su je kupali pre sahrane.
Na njegovo iznenađenje, obukli su joj venčanu haljinu, posutu svetlucavim
dijamantima, i stavili joj sav nakit koji je imala pre nego što su je spustili u
kovčeg.
Žitelji grada se okupiše oko Sindbada, želeći da ga uteše, čak i sam kralj,
koji beše tako ucveljen da je plakao zajedno sa njim, čvrsto ga grleći.
„Zbogom, prijatelju moj“, rekao je. „Srešćemo se u raju.“
Srešćemo se u raju? Sindbad nije shvatao šta mu kralj govori. Možda je
tražio da napusti njegovo kraljevstvo?
Dok je kovčeg sa njegovom suprugom napuštao grad, u pratnji pogrebne
povorke, Sindbad je sedeo u kraljevim kolima, koja su vukla četiri konja. Kad
stigoše do planine koja se nadvijala nad morem, nekoliko muškaraca podigoše
ogroman kamen najednom obronku, otvoriše kovčeg i, na Sindbadov užas,
baciše telo pokojnice u rupu koja je zjapila ispod kamena. Tad krenuše ka
Sindbadu, koji je oplakivao svoju suprugu dok ga je kralj utešno stiskao za
rame, i jedan od njih prebaci konopac oko Sindbadovog struka.
„Šta to radite?“, preneraženo upita Sindbad.
Drugi muškarac istupi, noseći krčag sa pijacom vodom i sedam vekni
hleba.

202
 „Zar ne znaš? Muž se nikad ne razdvaja od svoje žene. Zato ćeš biti živ
pokopan, zajedno sa njom.“
Siroti Sindbad! Kad su mu to rekli, učini mu se kao da su mu iščupali srce
iz grudi.
Okrenu se ka kralju, molećivo prozborivši: „To sigurno nije istina, zar ne,
Vaše veličanstvo?“
Ali ga kralj još čvršće stegnu za rame, rekavši: „Nažalost, jeste.“
Kada je to čuo, Sindbada obuze još veći užas nego onomad kad ga onaj kit
umalo nije živog progutao.
„Presvetli kralju, pošto sam došao ovde kao stranac, ne znajući koliko se
običaji mog naroda razlikuju od vaših običaja, možete li da mi poštedite život,
kao što su vaši podanici jednom već učinili, i da mi dopustite da se vratim u
svoju zemlju, kod svoje porodice i rođaka?“
„Po običaju koji smo nasledili od svojih predaka i koji poštujemo već
hiljadama godina, nijednom muškarcu ili ženi nije dopušteno da uživaju u
životu nakon što njihovi supružnici odu u smrt. To je sveto pravilo koje niko
ne sme da prekrši, pa čak ni sam kralj.“
Kralj ga tada zagrli i udalji se. Sindbad mi je priznao da mu se žučna kesa
u tom trenutku umalo nije rasprsla kao smrskano ogledalo. Stražari ga
zgrabiše kada je pokušao da potrči za kraljem, očajno vičući: „Ali ja sam ovde
potpuni stranac! Ja nemam nikakve veze sa vašim običajima!“
Stražari ga oboriše na zemlju i vezaše ga kanapom dok se otimao i
batrgao. Potom mu prikačiše krčag sa vodom i sedam vekni hleba za pojas i
spustiše ga u rupu, ispod koje je ležala ogromna podzemna pećina. Sindbad
zavrišta iz sveg glasa dok su muškarci vraćali ogroman kamen preko otvora i
pećina utonu u mrkli mrak.
Sindbad se oslobodi užeta i poče da se probija između kostura i leševa u
mračnoj pećini, zaklinjući se u sebi da ne sme da umre tako strašnom smrću.
Nije dodirnuo ni hleb ni vodu sve dok nije sasvim onemoćao od gladi i žeđi.
Danima se probijao kroz mrkli mrak, u kome se naziralo samo svetlucanje
dragog kamenja i dijamanata na telima pokojnica, tražeći izlaz iz pećine, ali na
svoj užas nije pronašao ništa osim kostiju i trulog mesa i svetlucavih dragulja,
rasutih po toj strašnoj smrdljivoj grobnici.
Na kraju mu ostade još samo par zalogaja hleba i nekoliko gutljaja vode.
Legao je na zemlju i zatvorio oči, zamišljajući kako se utapa u moru ili umire
na vrhu planine. Tad odjednom začu neku tutnjavu i pećinu obasja snažna
svetlost. Sindbad ugleda kako kroz rupu bacaju leš nekog muškarca i kako u
pećinu potom spuštaju neku ženu, isto kao što su učinili sa njim. Čim se stena

203
spustila preko otvora, Sindbad skoči na ženu i tresnu je kamenom u glavu, na
mestu je ubivši.
Tada se baci na kolena i poče da moli svemogućeg Boga za oproštaj,
govoreći da je to nedelo počinio zato što je očajnički želeo da se vrati svojoj
porodici, dok je ta udovica bila unapred osuđena na smrt jer ju je njena
porodica vlastitom voljom, mada teška srca, bacila u tu pećinu. Potom, kada se
isplakao i pomolio, uze ženinu vodu i sedam vekni hleba.
Nakon toga je ubio još mnogo žena i muškaraca koji behu živi pokopani
sa svojim mrtvim supružnicima, održavajući se u životu ni sam ne znajući
koliko, jer je potpuno izgubio osećaj za vreme.
Kako su dani prolazili, tonuo je u sve dublje očajanje, misleći da nikad
neće uteći iz tog pakla, pa ponovo poče da se moli Bogu, preklinjući ga da sa
njim učini šta god mu drago. Ali dok je mrmljao te reci začu neki šum koji je
dopirao iz jednog ugla pećine. Zgrabio je viličnu kost nekog pokojnika i krenuo
u pravcu zvuka, sve dok ne spazi tanušan snop svetlosti. Pohitavši ka izvoru
svetlosti, nabasa na mali otvor u zidu i shvati da je to bio ulaz u tunel koji su
prokopale divlje zveri kako bi mogle da se uvuku u pećinu, da se najedu
ljudskog mesa i potom uteknu.
Sindbad zajeca od olakšanja i poče da zahvaljuje Bogu što mu je pomogao
da pronađe izlaz. Uvuče se u tunel, krčeći put pomoću one vilične kosti, sve
dok ne začu hučanje mora i ne izađe na obalu. Poče da se veseli i da skače od
sreće. Život je ponovo bio lep! Ali tad pomisli da je život svakako još lepši kad
je čovek bogat pa pohita nazad ka pećini, pokupi dragulje mrtvih žena, veza ih
u zavežljaj, navuče na sebe nekoliko slojeva odeće koju je skinuo sa mrtvih
muškaraca i potom se ponovo izvuče kroz tunel.
Strpljivo je čekao na obali nekoliko dana, a potom i nekoliko nedelja,
pijući slanu vodu i jedući oskudnu hranu koju je tu mogao da pronađe, morsku
travu i sićušne ribe, sve dok jednog jutra ne spazi brod koji je promicao blizu
obale.
Zavrištao je od radosti, zavezao belu odoru na štap i potrčao duž obale,
mašući platnom. Jedan mornar ga konačno primeti i kapetan posla mali čamac
po njega.
Kad su ga izvukli na palubu, zapanjeni kapetan mu reče da četrdeset
godina plovi tim morima i da je sad prvi put video živu dušu na obali ispod
planine.
Sindbad odgovori samo da je on trgovac čiji je brod nastradao u buri, da
se privezao za jednu dasku, zajedno sa svojom imovinom, i da je velikom
mukom uspeo da se domogne obale. Nije smeo da im otkrije šta se stvarno
desilo, plašeći se da je neko od mornara možda bio iz tog grada.

204
 Tad ponudi kapetanu i mornarima deo svog blaga, iz zahvalnosti što su ga
izbavili iz ralja te strašne zloslutne planine. Ali kapetan beše čestit čovek pa
odbi da primi bilo kakvu nagradu, rekavši da bi on i njegova posada pomogli
svakom nevoljniku, zato što im je to bila dužnost, pruživši im utočište, hranu,
vodu i odeću. Na kraju su im davali čak i mali poklon, objasnio je, pre nego što
napuste njihov brod. Bio je to čin velikodušnosti koja je predstavljala šušti
odraz milosti božje.
Kada je brod konačno stigao do Basre, kapetan dade Sindbadu jednu
morsku školjku. Ako prisloni tu školjku uz uho, objasnio je, čuče grmljavinu
talasa i hučanje mora.

Nosač nakratko zastade.

„Sindbad mi pokaza školjku i kad je prisloni uz moje uho – ah, kakve
radosti! Čuo sam čak i kako sirene pevaju na hridima“, reče, pa utonu u
sanjarenje.
„A sad nam reci, poštovani nosaču, odnosno Sindbade Nosaču“, prozbori
Abu Nuvas, „da li još posećuješ Sindbada Moreplovca?“
„Da, često idem kod njega. Ali kad ga sledeći put budem posetio, prvi put
ću moći da mu kažem: 'Čekaj malo, Sindbade Moreplovče, i dopusti da Sindbad
Nosač ovog puta tebi ispriča priču o svojim pustolovinama, koje započeše baš
ovde, na gradskoj pijaci, kad me jedna prelepa gospa unajmi da ponesem njen
tovar.'“
„I neću stati sve dok mu ne objasnim da sam za samo jednu noć posetio
sva moguća mesta, i Basru i Kinu i Indiju i Persiju, i to bez broda!“

205
 Epilog priče o nosaču i tri gospe

„NOSAČU, TI STVARNO IMAS DARA ZA PRIPOVEDANJE!“, REČE HARUN EL RAŠID KADA SE

nosač vratio na mesto. „A sad vaš kalif hoće da vas iznenadi još jednom
pričom.“

Jednom, dok sam rano ujutru šetao kroz svoj vrt, začuh kako neki beduin viče
na moje stražare, zahtevajući da me odmah vidi. Stražari su pokušali da mu
objasne da je još rano i da dođe kasnije, ali ja odmah pohitah ka odaji za
prijem i naredih stražarima da dovedu tog čoveka. Zašto sam to učinio? Zato
što sam po njegovom glasu zaključio da je stvar hitna i što sam čuo kako
očajno uzdiše dok govori.
Moje slutnje se pokazaše kao tačne jer taj sirotan, kad ga bosonogog
izvedoše pred mene, reče preklinjućim glasom: „O, zapovedniče vernih, molim
vas da me u svojoj pravednosti zaštitite od ugnjetača koji mi ote moju Suadu.“
Upitah ga ko je Suada i ko ju je oteo.
„Suada je moja žena, duša moje duše, a čovek koji ju je oteo nije niko
drugi do vaš namesnik Hišam bin Marvan.“
Tada, s mukom izvlačeći reči iz sebe, reče da mu „srce grca od bola, kao
da se prži na vrelom ugljevlju“. Da, taj beduin je baš tako izrazio svoju patnju.
Tada mi ispriča kako je njegov tast odveo svoju kćer, beduinovu suprugu, iz
njegovog doma kada je velika suša pokosila sve beduinske životinje, sve
kamile i konje koje su imali, izazvavši strašnu glad. Beduin je otišao kod
namesnika moleći ga da se zauzme za njega i natera njegovog tasta da mu
vrati ženu. Namesnik odmah naredi svojim ljudima da mu dovedu beduinovog
tasta, pa ga upita zašto je odveo svoju kćer, ali ovaj poče da se pravi lud,
tvrdeći da nikad u životu nije video tog beduina.
I tako beduin poče da preklinje namesnika da pozove njegovu suprugu
kako bi osporila tvrdnje svog oca. Ali čim Suada kroči na dvor, namesnik
postade tako očaran njenom lepotom da odmah odbaci beduinovu žalbu i baci
ga u tamnicu.
Posle nekoliko dana beduina izvedoše pred namesnika, koji se iskezi na
njega kao besan tigar i naredi mu da se razvede od svoje žene. Kad se beduin

206
usprotivio, rekavši da se nikad neće razvesti, namesnik naredi svojim slugama
da ga stave na muke. Kad više nije mogao da izdrži, beduin pristade da učini to
što je namesnik tražio od njega. Potom ga ponovo baciše u tamnicu, dok ne
prođe vreme koje je žena morala da provede u osami, pre nego što se ponovo
uda. Nakon toga namesnik se oženi njom, prethodno davši njenom ocu miraz
od hiljadu dinara.
Kad sam čuo beduinovu priču, obuze me strašan bes. Odmah poslah
poruku Hišamu bin Marvanu, rekavši mu da je tako gnusnim i nečasnim
ponašanjem zloupotrebio svoj položaj. Naredih mu da se odmah razvede od te
žene, što on i učini čim je dobio moju poruku, a potom mi po istom glasniku
posla pismo u kome je preklinjao za oproštaj. Pokušao je da se opravda tvrdeći
kako mu je lepota te žene, sa kojom nije moglo da se meri nijedno božje
stvorenje pod kapom nebeskom, pomutila razum.
To pobudi moju radoznalost pa poželeh da rođenim očima vidim tu
pustinjsku lepoticu. Kad je izvedoše pred mene, svetlost sjajnija od blistavog
sunca obasja čitavu odaju i moje srce, i nastavi da sija u njemu, jer ta beduinka
zaista beše obdarena lepotom kakva se retko viđa.
Zinuvši od zadivljenosti, rekoh njenom mužu: „Beduinu, daću ti triput
više kamila i konja nego što si izgubio, po hiljadu dinara za svaki mesec otkako
si razdvojen od svoje žene, i godišnje izdržavanje koje će podmiriti sve tvoje
potrebe. Mislim da će ti to biti dovoljna uteha i nadoknada za pretrpljeni
gubitak.“
Da ste samo mogli da čujete krikkoji je taj sirotan ispustio. Krik nabijen
takvim bolom da sam mislio da će pasti mrtav.
Ali kada se pribrao, beduin odgovori: „Došao sam ovde sa molbom da me
zaštitite od svog namesnika. Od koga sad da tražim da ispravi nepravdu koja
mi je naneta?“
Njegove reči me nateraše da se postidim, ali kad spazih svetlucanje u
očima pustinjske lepotice, srce mi još snažnije zaigra.
„Zapovedniče vernih“, nastavi beduin, „čak i da mi date sve što imate, čak
i čitavo svoje kraljevstvo, ja bih i dalje želeo samo Suadu. Ona je moja hrana i
moje piće.“
Žena me odvažno pogleda, slabašno se osmehnuvši, i to me natera da
kažem: „Ako je tako, neka sama Suada odabere da li želi tebe, Hišama bin
Marvana ili kalifa. Ako se slažeš, daćemo joj šansu da uradi ono što joj srce
želi.“
Kada je beduin tužno klimnuo glavom, nemajući drugog izbora, okrenuh
se ka njegovoj ženi. „Da čujemo, Suada, ko ti je draži?“, upitah. „Milostivi i
plemeniti zapovednik vernih, sa svojim silnim blagom i raskošnim palatama?

207
Nepravedni namesnik Hišam bin Marvan? Ili ovaj siromašni beduin za koga si
bila udata?“
Su'ad strasno odgovori:

Ni zlato, ni srebro, ni dvori mermerni ništa mi ne znače

Jer duša mi i dalje čezne da sa svojim mužem budem
Sa beduinom ovim što nekad imaše konje i kamile
Sve dok mu sudba huda ne okrenu leđa.
Moje blaženstvo u njegovom naručju počiva
I zlatnim godinama koje proživesmo
I zato ću uz njega ostati
Sve dok se točak sudbe ne okrene.

Još se sećam zadivljenosti koju sam osetio pred takvom vernošću i

čestitošću. I tako je vratih beduinu, koji je uze za ruku i napusti moje dvore.

Ne mogavši da se uzdrži, Abu Nuvas povika: „Kakva priča, zapovedniče vernih!

Ah, kakva žena, ta Suada!“
Ostali utonuše u ćutnju, ali su njihove oči govorile šta su mislili. Kalif
obori pogled, Džafer se zagleda u svog gospodara, a Abu Nuvas poče napeto da
šara očima od jednog do drugog lica, kao vrabac. Za to vreme, tri gospe su
sedele zureći u pod, nadajući se da neće biti primorane da se udaju, i
istovremeno se trudeći da nikog ne uvrede. Nosačevo srce zaigra od nade koja
mu je blistala iz očiju, nemo preklinjući gospodaricu kuće i ostale da mu
nagoveste kakav će biti rasplet.
Ali tad zakukurika petao i slabašna svetlost prvog osvita se razli kroz
sobu.
Gospa sa pijace ustade, rekavši: „Mogu li da vam ispričam jednu priču?“
Kalif se osmehnu. „Naravno. Možeš i dve, ako želiš.“ I najmlađa sestra
započe sa svojom pričom.

***

Čudnim sticajem sudbine, petao koji je malopre zakukurikao imao je pretka

koji je nekada davno živeo u dalekim predelima Indije i Indokine, u vreme
kralja Šahrijara i hrabre i mudre Šeherezade.

208
 Šeherezada je odlučila da se uda za kralja Šahrijara, mada je znala da će
već narednog jutra biti pogubljena, kao stotine devica pre nje, koje behu kćeri
uglednih emira, trgovaca i vojnih zapovednika. Kralj je zahtevao da mu svake
noći dovode po jednu devojku, kojoj je oduzimao nevinost i ujutru je slao u
smrt, sveteći se čitavom ženskom rodu zato što je svoju suprugu zatekao kako
orgija sa njihovim robovima.
Uprkos rastućem besu kraljevih podanika, u čijim je srcima tinjalo seme
pobune i koji su usrdno molili Boga da njihovog vladara kazni nekom
pogubnom bolešću, kralj Šahrijar je nastavljao sa svojim krvavim pirom.
Šeherezada, koja beše ni manje ni više nego kćer kraljevog vezira, kome je
zapalo u dužnost da svake noći odabira devojku koju će poslati u kraljeve
odaje, zaključila je da samo ona može da stane na kraj tom krvoproliću. Na
užas i zaprepašćenje svog oca, ona se dobrovoljno javila da bude kraljeva
sledeća nevesta. Ali Šeherezada je imala plan: kralju će svake noći pripovedati
po jednu priču, koja će pred zoru dostići dramatičan vrhunac. Tako će
pobuditi kraljevu radoznalost i navesti ga da je ostavi u životu do sledeće noći,
kako bi čuo šta se na kraju desilo. Šeherezadin miran rečiti plan pokazao se
kao uspešan. Počela je običnom nepovezanom pričom, onom o ribaru i duhu, a
onda su njene priče počele da se razvijaju u grozdove povezanih pripovesti,
kao suva koštica urme koja se razvija u palmu, sa granama na kojima buja na
stotine plodova. Šeherezadine reči se tako pretvoriše u štit koji ju je čuvao od
mača koji joj se svake zore nadvijao nad glavom. Kralj postade hipnotisan
njenim pričama, koje prigušiše ubilačku želju u njegovom srcu i odagnaše
njegovu žeđ za osvetom. Sve dok jednog dana…

209