Naslov originala: Santa Montefiore - Secrets of the Lighthouse

Santa Montefjore

Tajne svetionika

S engleskog prevela
Ivana Golubović
Ovaj roman s ljubavlju i zahvalnošću posvećujem

Migelu Pandou i Natali Montalember

 Prolog

Jesen je, a ipak kao da leto nije sasvim prošlo. Sunce je jako i toplo, nebo je
prozračno i bez ijednog oblačka. Vivci i male čigre skakuću po pesku, pčele
skupljaju nektar iz ljubičastih krunica vreska, jer mrazevi tek predstoje, a
sunčevi zraci još uvek greju njihova žuto-crna telašca. Kunići se skrivaju u
visokoj travi, a leptiri, izlegli iz čaura na ovom nesvakidašnje toplom
vremenu, lepršaju od jedne do druge žute glavice štipavca u potrazi za hranom.
Jedino što su senke sada duže i noć ranije pada, vlažna, hladna i mračna.
Stojim na litici zagledana preko okeana u liniju gde se svet završava, gde
voda utiče u nebo i večnost je zaodenuta u misterioznu plavu izmaglicu. Dah
vetra je mekan kao šapat i ima nečeg vanvremenskog u načinu na koji duva,
kao da me sam Bog doziva da se vratim kući. Sa moje leve i desne strane
proteže se obala Konemare. Opustele plaže, plišana polja istačkana ovcama i
hrapave stene tamo gde se zemlja survava u more. Ispred mene je ostrvo
Karnbri, mali komad zemlje i stenja, smešteno na oko kilometer od obale, kao
napušteni gusarski brod iz davnih vremena. Požar je progutao stari svetionik
ostavivši ugljenisani trag na usamljenom belom školju gde je nekada stajao i
ponosan i snažan navodio mornare u bezbedno utočište kopna. Danas ga jedino
galebovi još posećuju kako bi pokupili ostatke nesrećnih kraba ili škampa koje
je talas naneo na stene a voda zarobila u šupljinama. Sleću na krhki nagoreli
drveni kostur što škripi i stenje sablasno na vetru. Za mene on je romantičan,
tako opustošen, i duboko me pogađa sećanje na prvi put kada sam čamcem
krenula da ga istražim, neposredno nakon našeg venčanja. Čak i tada je bio
ruševina, ali kao što sam se i nadala, svetionik je posedovao iznenađujuću
toplinu, kao kućica na drvetu iz koje i dalje dopire razdragani dečji smeh iako
su deca davno odrasla i otišla svojim putem. Stajala sam tako zarobljena u
mašti, zaboravu, a vetar se pojačavao i more se dizalo, uzburkano i opasno.
Kada je sunce zašlo i noć krenula da se hvata na nebu, odlučila sam da
odveslam nazad do obale, ali shvatila sam da sam u klopci, kao brodolomnik.
Ali nemaju svi brodolomnici muža koji hrabro priskače u pomoć u sjajnom
gliseru kao što ga ja imam. Sećam se Konorovog unezverenog i prestrašenog
pogleda. Čak i sada me podiđu žmarci kao onda kada je umirao od brige za
mene: - Rekao sam ti da ovuda ne veslaš sama - grmeo je, uprkos nežnosti koja
mu je prožimala glas odajući ga i uvlačeći mi se u srce. Pribila sam usne uz
njegove i osetila sladak ukus njegove ljubavi. Svetionik me je i dalje mamio -
uvek mi je pružao utočište i usamljen i romantičan nikada nije prestao da me
zadivljuje. Stopio se sa mnom, usamljenom i romantičnom.
Sada me doziva preko talasa svetlom koje samo ja mogu da vidim i gotovo
sam sigurna da razaznajem dete u belom koje raširenih ruku trči kroz travu. Ali
ja sam oduvek imala bujnu maštu. Možda je to samo veliki galeb u niskom letu.
Iznenada se okrećem - pažnju mi privlače ljudi koji se približavaju sivoj
kamenoj kapeli. Od parkirališta do nje smeštene na vrhu brda vodi kratka staza
i ja sa znatiželjom gledam ožalošćene obučene u crno kako idu jedan za
drugim, kao crne liske u besprekornoj, punoj liniji. Naša kuća se nalazi u
okolini Belimalduna, koji se može pohvaliti mnogo većom bogomoljom. Ali
ima nečeg posebnog u toj vetrom išibanoj kapelici, okruženoj prastarim
nadgrobnim spomenicima i zaodenutoj u mit koji me je oduvek intrigirao.
Legenda kaže da ju je u četrnaestom veku podigao mladi mornar u spomen na
svoju preminulu suprugu kako bi i dalje mogla da motri na njega dokje on na
moru, ali spomenici su toliko trošni da je prosto nemoguće pročitati šta je
nekada davno na njima bilo isklesano. Više bih volela da je spomenik na
najudaljenijem kraju, najbliži moru, zapravo onaj podno koga leže posmrtni
ostaci mornareve žene. Ona, naravno, nije tamo, niti je ikada bila, tu su samo
njene kosti, zajedno sa odećom koja joj više nikada neće trebati. Ali to je iepa
priča i često se pitam šta se desilo neutešnom mornaru. Mora da ju je
neizmerno voleo kada joj je podigao crkvu. Da li će Konor i meni sagraditi
crkvicu?
Kapela se puni ljudima, ali ja i dalje držim rastojanje. Vidim svoju majku,
zgurenu i posrnulu poput mršave crne kokoške, ispod crnog šešira sa širokim
obodom ukrašenim nojevim perima - suviše razmetljivo za ovako malu
sahranu, ali ona se uvek trudila da izgleda grandioznije nego što jeste; vidim i
svog oca kako hoda pored nje, visokog i ponositog u prikladnom crnom odelu.
Njemu je svega šezdeset pet godina, ali od žalos;i je osedeo a krta su mu se
blago zgrbila, zbog čega izgleda starije nego što jeste. Doputovali su čak iz
Golveja. Poslednji put kada su se otisnuli na takvo putovanje bilo je kada smo
se Konor i ja venčavali, ali tada im je bilo drago što će me se resiti. Nijedna
od mojih šest sestara nije došla. Ali to me ne iznenađuje: ja sam oduvek bila
crna ovca u porodici a sada je već kasno za promene.
Moji roditelji su ušli u kapelu kako bi zauzeli mesta među mnogobrojnim
meštanima a ja se pitam da li ih je posramila ljubav koju okupljeni oko sebe
šire: jer ja sam tu voljena. Čak i čovek za koga sam bila sigurna da ne bi došao
sedi u tišini na klupi, skrivajući svoju tajnu iza kamene maske.
Nesvesno koraknem. Muzika me vuče tačno prema vratima kao da pruža
ruke ka meni i grli me. Dobro mi je poznata ta stara irska balada jer je ona
Konorova omiljena: When Irish eyes are smiling1 I sama se sa setom smešim
uspomeni na ona putovanja helikopterom od Dablina do Koncmare kada smo
je zajedno iz sveg glasa pevali trudeći se da nadjačamo huk elisa, dok se naša
dva mala deteta s velikim slušalicama na ušima upinju da nas prate, mučeći se
da uhvate reči.
Baš kada sam pronašla pribežište u prošlosti, sadašnjost me privlači k sebi
i pogledom pratim visoku priliku razbarušene kose. Prepoznajem svog muža
kako se penje stazom. Trogodišnji Finbar i petogodišnja Ida čvrsto ga drže za
ruku i svaki čas se spotiču u pokušaju da malenim nožicama uhvate očev veliki
korak. Njegov mračan pogled uprt je u kapelu a duguljasto lepo lice zgrčeno
kao da se unapred bori sa optužbama koje će šapatom između sebe pronositi
svi oni što sede na klupama. Deca izgledaju zbunjeno. Ona ne razumeju. A i
kako bi?
A onda Finbar ugleda galeba tamnih leđa ispred sebe na stazi i iznenada
pušta očevu ruku kako bi ga pojurio. Dečačić mlatara i viče kako bi ga uplašio,
ali ptica samo skakuće dalje od njega držeći se na bezbednom odstojanju. Ida
se obraća ocu, ali Konor je ne čuje. Njegov pogled je i dalje prikovan za
kapelu, Na trenutak mi se učinilo da me vidi. Srce mi je goskočilo. Svaki delić
moga bića želi da mu potrči u susret. Želim da obmota svoje ruke oko mene
kao što samo on to ume. Žudim za njegovim dodirom kao što život žudi za
ljubavlju. Ali lice mu je bezizrazno i ja se povlačim u senku. Jedino što vidi
jesu cigle i kamen i sopstvena pustoš.
Zelja da prigrlim decu i da ih pritisnem na grudi postaje nepodnošljiva i
tek sada shvatam šta je pakao: nije to mesto vatre i strašnih muka u središtu
Zemlje, već oganj i strašne muke u našim dušama. Moja žudnja je sve
nesnosnija. Ne mogu da poljubim njihove ljupke oči, da prislonim usne na
njihovu mekanu kožu i na uho im prošapćem koliko ih volim. Sigurna sam da bi
njihova srdašca uzdrhtala kada bih mogla da im dam do znanja da sam im
blizu. Ali ne mogu. Zatočena sam ovde i preostaje mi samo da ih bespomoćno
gledam kako na putu ka kapeli prolaze pored mene dok ih prate šestorica
muškaraca noseći kovčeg, u kome se, unutar hrastovih dasaka, krije najveća
laž.
Ostajem napolju još neko vreme. Pevanje iz kapele dopire do mene. Blagi
vetar raznosi miris ljiljana. Razaznajem piskavi glas Konorove ekscentrične
majke, koja nadglasava sve ostale, ali me ne zabavlja da mu se podsmevam
kao što sam to obično činila: osećam kako mi iz stomaka kulja bes jer je ona uz
mog muža, teši ga i pomaže mu da se sabere, a ne ja. Razmišljam o Finbaru i
Idi i o kovčegu položenom ispred njih i pitam se šta osećaju sada kada se prvi
put tako mladi susreću sa smrću.
Moram da nađem način da im kažem. Sigurno nekako mogu da im saopštim
istinu.
Skupljam snagu kao što ratnik prikuplja oružje. Nikada nisam ni sanjala da
bi ovo moglo da bude ovako teško. Mislila sam da će od sada sve biti mnogo
lakše. Ali sama sam kriva za sve i hrabro ću trpeti svoj bol. Na kraju krajeva,
svesno sam izabrala da ostanem ovde.
Ali plašim se. Tiho ulazim u kapelu. Pevanje je utihnulo. Otac Majki staje
za propovedaonicu i počinje da govori strogim, jednoličnim glasom, i verujem
da je odistinski tužan, da se ne pretvara. Okupljeni ga nepomično slušaju. Na
trenutak mi pažnju privlače ogromni venci belih krinova sa obe strane oltara,
nalik na prclcpe bele trubice uzdignute ka nebu. Toliko me privlače da se
snagom volje odupirem porivu da im priđem. Ja sam kao kolut dima koji
izvlači svež vazduh kraj otvorenog prozora. Usredsređujem se na ono što
nameravam i bešumno koračam kamenim podom ka kovčegu. Obasjan je
sunčevim zracima što prodiru kroz prašnjavi prozor poput reflektora na
pozornici. Nisam postala poznata glumica, a tako sam to želela. No moj
trenutak slave konačno je došao. Pogledi svih prisutnih uprti su ka meni. Tamo
sam gde sam čitavog života žudela da budem. Trebalo bi da uživam u njihovoj
odanosti, ali jedino što osećam jeste nespokoj i očaj, i kajanje. Istina je: kajem
se. Ali sada je kasno.
Okrećem se ka okupljenima, a onda vrištim iz sve snage. Moj glas
odzvanja kapelom, odbija se o prastare zidove i tavanicu, ali jedino ptice čuju
moj vapaj i preplašeno se dižu u nebo. Konorov pogled mirno počiva na
kovčegu, njegovo lice je izobličeno od bola. Finbar i Ida sede između svog
oca i njegove majke nepomični kao voštane figure. Okrećem se ka kovčegu,
gde leži moja smrt. Moja smrt, razumete li me? Ne moj život - jer ja
predstavljam svoj život,večna sam.
 A ipak niko ne zna istinu: da stojim pred njima kao glumica koja pravi svoj
poslednji naklon i silazi s pozornice. Rutina dobro poznata. Moja maska i
kostim leže u kovčegu, pogrešno protumačeni da sam to ja, dok me muž i deca
oplakuju kao da sam otišla, kao da me nema. Kako mogu i da pomisle da bih ih
ikada napustila? Ne bih ih ostavila ni za sva rajska blaženstva. Ljubav me tu
zadržava jer je ona jača i od najjačeg lanca. Sada shvatam da je ljubav sve —
ljubav smo mi, ali toga jednostavno nismo svesni.
Prilazim svojoj deci i pružam im ruke, ali ja sam sazdana od finije tvari,
kao što je svetlost, i ona ne osećaju ništa, čak ni toplinu moje ljubavi.
Prislanjam lice uz njihove obraze, ali ona ne osećaju da sam blizu jer ja više
nemam dah kojim bih im pomilovala kožu. Jedino što oni osećaju jeste gubitak,
a ja ne mogu da ih utešim niti da im obrišem suze. Što se mojih suza tiče, one
teku unutra jer ja sam duša, duh, priviđenje, kako kod želite da me nazovete.
Bestelesna sam i zato svoj bol nosim u svojoj duši. Mahnito se krećem po
crkvi ne bih li izazvala bilo kakvu reakciju. Režim kao pobesneli pas, ali ja
sam samo šapat i niko ne može da čuje moje zavijanje osim ptica.
Kod umiranja je najčudnije to što tu nema ama baš ničeg čudnog. U jednom
trenutku sam bila živa, u drugom van svog tela. Izaći iz tela je nešto
najprirodnije, kao da sam to činila nebrojeno puta, ali sam zaboravila. Jedino
sam se iznenadila što se to desilo tako rano, imala sam još toliko da uradim.
Ništa me nije bolelo, niti sam se plašila. Bar ne u početku. Bol će tek doći.
One priče o svetlosti i o tome kako se pojave voljene osobe da te dočekaju -
istinite su. Samo niko ti ne kaže da imaš izbora, a ja sam izabrala da ostanem.
Otac Majki se nakašlje kako bi pročistio grlo i briše vlažne oči pred
ozbiljnim licima okupljenih. - Kejtln je sada u Bogu našla mir - govori, a ja
uzalud pokušavam da izbijem Bibliju iz njegovih ruku kako bi pala na pod. -
Za sobom je ostavila supruga Konora i dvoje male dece, Finbara i Idu, koje je
nesebično volela. - Gleda pravo ka mojoj deci i govori strogo: - Iako je otišla
Isusu, ostavila je deo sebe u njima. Ostavila je ljubav koju će nositi u srcu dok
su živi. - Ali ja sam više od toga, htela bih da uzviknem. Moja ljubav je jača
nego što je ikad bila i samo mi je ona preostala.
Služba se završava i svi izlaze kako bi me sahranili u porti crkvice. Volela
bih da budem sahranjena pored mornareve žene, ali umesto toga polažu me
blizu kamenog zida malo dole niz padinu. Prava je lakrdija gledati kako se
kovčeg sa mojim telom spušta u zemlju. Sedim na travi u blizini i bilo bi vrlo
smešno da nije dozlaboga tužno. Konor baca beli ljiljan u raku, a moja deca
bacaju crteže koje su nacrtala, a onda se vraćaju u okrilje svog oca, stiskaju se
uz njegove noge bledih lica i očiju punih suza. Iscrpljena sam od pokušaja da
im privučeni pažnju. Galeb skakuće ka meni i ja ga teram iz čiste zabave, da
vidim kako će reagovati.
Tu gde sam ja vreme ne postoji. Zapravo, sada shvatam da vreme ne
postoji ni tamo gde ste vi. Postoji samo sada. Naravno, na zemlji postoji
psihološko vreme, tako da možeš da planiraš šta ćeš raditi sutra i setiš se šta je
bilo juče, ali tako nešto jedino postoji u mislima. Stvarnost je uvek sada. Tako
da dani, nedelje, godine meni ništa ne znače. Postoji samo večna sadašnjost,
odakle posmatram kako propada sve što volim.
Izgleda da je, kada sam umrla, prestao i sam život u balimaldunskom
dvorcu. Kao da smo on i ja umrli zajedno. Tu građevinu nalik na dimni kvare
smeštenu na pragu planina zavolela sam čim sam je videla. Zamišljala sam
njene impozantne zidove s vitezovima koji spasavaju princeze zarobljene u
malim kulama što se uzdižu iznad kupolastih zabata. Posmatrala sam i kako su
nekada labudovi plavili jezerom a ljubavnici ležali na obali obasjani zracima
zalazećeg sunca. Videla sam tri koze iz norveške bajke kako prelaze prastarim
kamenim mostom nesvesne lukavog trola koji ih posmatra iz prikrajka. Nisam
ni sanjala da ću umreti mlada.
Bespomoćno gledam predmete koje sam većinom sama birala, i to s
velikom pažnjom, dok ih utovaruju u kamione pod budnim okom našeg
upravnika imanja Džonija Berna i njegovog sina Džoa. Pozlaćeno ogledalo,
pisaći sto od hrastovine i set od dvadeset trpezarijskih stolica u stilu Džordža
VI, koje sam kupila na aukciji u Kristiju. Mermerne biste, kineske lampe, moj
pisaći sto od javorovine. Moje škrinje od ebanovine, viktorijanske stolice i
sofe, nemačke žardinjere, sofe za dnevni odmor iz regentskog perioda, indijski
tepisi - odneli su sve, ostali su samo komadi nameštaja bez naročite vrednosti.
A onda su skinuli slike i grafike, ostavljajući gole posramljene zidove.
Plašim se da će sada ukloniti i najveći dragulj: moj portret koji je Konor
ubrzo nakon našeg venčanja naručio od poznatog irskog slikara Daraa Kelija.
Nalazi se na istaknutom mestu, iznad velikog kamina u predvorju. Na slici
nosim omiljenu večernju haljinu boje smaragda, koja mi se slaže uz boju očiju,
dok mi riđa kosa u sjajnim slapovima pada na ramena. Istina, bila sam veoma
lepa. Ali lepota ne znači ništa kada trune u sanduku dva metra ispod zemlje.
Odmaram oči na svojoj slici, zurim u to lice koje je nekada bilo moje, a koje
je sada nestalo zauvek. Zaplakala bih za ženom kakva sam nekada bila, ali ne
mogu. I nema svrhe da besnim kao onda u kapeli jer me niko ne bi čuo, možda
samo drugi duhovi, koji sasvim sigurno tumaraju ovim senovitim čistilištem
kao ja. Sigurna sam u to, iako još uvek nikoga nisam srela. A bilo bi mi drago,
bar tako mislim, pošto sam veoma usamljena.
Međutim, oni je još uvek ne skidaju. Jedino je još ta slika ostala u dvorcu.
Ne osećam ništa drugo do ponos kada su se vrata konačno zatvorila a ja ostala
sama da na miru razmišljam o tome kako sam nekada bila lepa. Teši me to što
ovu sliku mogu da navučem na sebe kao kostim pa da opet budem ona stara.
Konor i deca su se smestili u Kući rogoza, kraj reke, nedaleko od kamenog
mosta, gde obitavaju koze i trolovi iz moje mašte, a Konorova majka Dafni
preselila se kod njih kako bi brinula o njima. Trebalo bi da mi bude drago što
deca imaju tako finu i brižnu baku, ali mene razdiru ljubomora i prezir. Ona ih
grli i ljubi umesto mene i čita im priče za laku noć. Ja sam umela da
podražavam glasove i tako oživljavam likove. Ali ona im čita jednolično, ne
uživljava se. Znam da bi deca volela da sam tu jer plaču tiho u krevetu i
gledaju moju fotografiju koju je Konor okačio na zid u njihovoj sobi. Ne znaju
da sam ja sve vreme uz njih, da ću uvek biti uz njih - dok god žive.
A vreme prolazi. Godišnja doba se smenjuju, deca rastu. Prazan dvorac je
sve hladniji i baš kao stene na vrhovima iznad njega, bije bitku s kišom i
vetrovima. Ja sam i dalje kao biljke i drveće, i nema nikoga s kim bih
razmenila reč-dve osim ptica. A onda me je jedne zimske noći Finbar video.
Spava, bezbrižno sanja. Sedim na krevetu kraj njegovih nogu kao svake
noći: slušam ga kako diše, gledam kako mu se grudi podižu i spuštaju u
ujednačenom ritmu. Ali večeras nema mira. Znam da me sanja. - Sve je u redu,
mili moj - kažem kao obično, tiho iz svog sveta. - Tu sam, uvek sam pored
tebe. - Dečak ustaje i gleda pravo u mene začuđen. Ne kroz mene, već u mene.
Njegov pogled mi klizi niz kosu, prelazi mi preko nosa, usana, tela. Gleda me
širom otvorenih očiju i upija pogledom i ja sam začuđena kao i on.
- Mama? - šapuće.
- Moj dragi dečače - odgovaram ja.
- Jesi li to ti? - Jesam, dušo, ja sam.
- Ali ti si umrla.
Smešim se kao neko ko skriva najlepšu tajnu. - Ne, Finbare. Nisam umrla.
Smrt ne postoji. Veruj mi. - I srce mi poskakuje od radosti što vidim da je
njegovo lice ozarila sreća.
- Nikada me nećeš napustiti?
- Nikada te neću napustiti, Finbare. Znaš da neću. Uvek ću biti uz tebe.
Uvek.
Od uzbuđenja polako se budi i lagano me gubi. - Mama, mama... jesi li i
dalje tu?
- Tu sam - govorim, ali on me više ne vidi.
Trlja oči. - Mama! - Njegovi povici bude Dafni, koja u spavaćici trkom
dolazi do njega. Finbar i dalje zuri u mene, tražeći me u mraku.
- Finbare! - uzvikujem. - Finbare, tu sam! - ali ne vredi. Izgubio me je.
- To je samo san, Finbare - smiruje ga Dafni, nežno ga stavljajući nazad da
spava.
- Nije to bio san, bako. Bilo je stvarno. Mama je sedela ovde na krevetu.
- Hajde, vrati se na spavanje, zlato.
Povisila je glas a on u neverici trepće blistavim očima. - Bila je ovde.
Znam da je bila.
Dafni uzdiše i mazi ga po glavi. - Možda i jeste. Na kraju krajeva, ona je
sada anđeo, zar ne? Verujem da je ona uvek tu, da motri na tebe. - No ja znam
da Dafni ne veruje u to. Pa ipak, to što je rekla umirilo je Finbara.
- I ja mislim da je tako - promrmljao je, pa zatvorio oči i odlutao u zemlju
snova. Dafni ga posmatra neko vreme. Osećam njenu tugu, teška je kao olovo.
Okreće se i izlazi iz sobe a ja sam ponovo sama. No ovoga puta u mom srcu se
rasplamsala nada. Ako me je video jednom, možda će me videti opet.
 1.

Elen Trauton je sletela na aerodrom Senon sa samo jednim koferom, jaknom

od lažnog krzna, uskim farmerkama i parom finih kožnih čizama, koje će se
uskoro pokazati sasvim neprikladnim za divlju i nemilosrednu Konemaru. Do
sada nije bila u Irskoj i nije se sećala sestre svoje majke, Peg, kod koje je
trebalo da odsedne pod izgovorom da traži mir i osamljenost kako bi pisala
roman. Kao devojka rođena u Londonu, Elen se užasavala sela, smatrajući ga
suviše blatnjavim i ubistveno tihim, no jedino kod tetke je majka nikada neće
tražiti, i to je jedino mesto gde može ostati neko vreme a da ne potroši silan
novac. Pošto je dala otkaz u jednoj juvelirnici u Čelsiju, gde se bavila
marketingom, nije bila u prilici da se razmeće. Nadala se da je njena tetka Peg
imućna i da živi blizu nekog grada s radnjama i lokalima. Inače, ne bi podnela
da živi u nekoj nedođiji gde bi joj jedino društvo za razgovor bile ovce.
Izašla je u hol među užurbanim ljudima tražila lice svoje tetke. Njena
majka je imala pedeset osam godina, bila je visoka i još lepa, duge kose boje
mahagonija i izraženih jagodica, i Elen se nadala da ona i tetka Peg liče.
Pažnju joj je odmah privukla elegantna dama u dugom krznenom kaputu, koja je
u negovanim rukama držala svetlucavu skupocenu torbicu - pao joj je kamen sa
srca jer da živi usred močvare sigurno ne bi nosila takve cipele i besprekorne
pantalone od tvida. Povukla je kofer i uzviknula: - Tetka Peg!
Žena se okrenula i tupo je pogledala. - Nešto ste rekli?
- Tetka Peg? - Elen istog trena shvati da je pogrešila. - Izvinite -
promrmljala je. Na trenutak se osetila izgubljeno na tom nepoznatom
aerodromu i njen polet splasnu. Poželela je da se vrati u Iton Kort, iako se
namučila da odatle pobegne.
- Elen! - čula je da je neko doziva. Okrenula se i videla ozareno,
razdragano lice. - Vidi ti nje! Kako si samo glamurozna!
Elen je bila iznenađena jakim irskim naglaskom svoje tetke, pošto je njena
majka govorila kao sama britanska kraljica. - Odmah sam te prepoznala. Tako
ličiš na majku! - Tetka Peg je izgledala kao nasmejano jaje, kratke sede kose i
krupnih plavih, blistavih očiju. Elen je laknulo kada ju je videla i sagnula se
da je poljubi u obraz. Peg ju je snažno zagrlila i priljubila obraz uz obraz
svoje sestričine. Mirisala je na divlje ljiljane i mokrog psa. - Nadam se da si
lepo putivala, draga - pa nastavila, pustivši je iz zagrljaja: - Stigla si na
vreme, što je danas prava sreća. Idemo u kola. Balimaldun je na nekoliko sati
vožnje odavde, pa ako moraš u klozet, obavi to odmah. Staćemo, naravno, na
benzinskoj pumpi. Jesi li gladna? U avionu se sigurno nisi najela. Ja uvek
ponesem sendvič od kuće. Ne podnosim onaj sir koji služe. Kao guma je, zar
ne?
Elen je prepustila tetki da vuče kofer hodnicima. Nije joj trebalo mnogo da
primeti njene grube čizme na pertlanje i debele smeđe pantalone uvučene u
dokolenice koje su virile iznad čizama. Te tka Peg ipak živi u močvari,
pomislila je Elen razočarano. Sudeći po njenim grubim, ispucalim rukama,
nema sumnje da sama seče drva i obavlja sve poslove u polju.
- Nimalo nisi kao mama - izletelo joj je pre nego što je mogla da se
zaustavi.
- Pa, mnogo sam starija od nje, za početak, i to nije jedina razlikae -
odgovorila je tetka nimalo pogođena. Ona i njena majka nisu razmenile ni
jednu jedinu reć za trideset tri godine, ali za tetku Peg se nije moglo reći da je
zlopamtilo. Elenina majka je, s druge strane, bila od onih što ne zaboravljaju
lako i ne opraštaju.
Ženu Entonija Trautona nije bilo preporučljivo ljutiti. Elen je odlično
pamtila njene stisnute usne, dignut nos i frktanje, kojim je iskazivala
nezadovoljstvo. Elen je bila buntovna tinejdžerka, za razliku od svojih sestara
zlatne kose, koje su bile pravi uzor vrline i učtivosti. Njih nije bilo potrebe
krotiti jer su nekim čudom ispale baš onakve kako je njihova majka želela:
poslušne, lepe i graciozne, s lepom bradom koju su nasledile od oca,
vilinskom kosom i blago ispupčenim očima. Elen je s druge strane bila divlje i
nemirne prirode, raspirene majčinim bezrazložnim pridikama zbog
svojeglavosti, kao da bi je to što razmišlja svojom glavom moglo svrstati u
"pogrešnu sortu ljudi". Vrane kose i s buntovničkim stavom, bila je crna ovca
na inače savršenoj porodičnoj fotografiji. Ali Elen je bilo teško ukalupiti.
Majka ju je iz sve snage gurala putem mladih aristokratkinja, te se Elen neko
vreme primirila i povlađivala joj. Bilo je lakše da se preda i odustane, gotovo
se pomirila s tim. Ali žena protiv svoje prirode može da ide samo do određene
granice, pre nego što je nezadovoljstvo životom sasvim obuzme i natera je da
ponovo postane ona stara. Elen nije mogla da odredi tačan trenutak kada joj je
svega bilo preko glave, ali njen put u Irsku bio je rezultat dugogodišnje borbe
za slobodu.
Tetka Peg nije bila ni na jednom venčanju Eleninih sestara, mada se
Leonora udala za grofa, a Lavinija za barona - bilo šta manje od toga bi
izazvalo frkatanje njihove majke - i tetkino ime nikada nije bilo spomenuto.
Elen je tokom godina uspela da sakupi dovoljno delića razgovora kako bi
shvatila da su se dve sestre otuđile. Božićne čestitke koje su iz Balimalduna
stizale svake godine primane su s prezrivim frktanjem i svaki put bacane u
najdonju fioku majčinog radnog stola. Ne mogavši da obuzda radoznalost, Elen
je jednom ili dva puta preturala po toj fioci i otkrila da njena majka ima tajnu
iz prošlosti, ali je dobro znala da je bolje da je ništa ne pita o tome. Kada je
Elen jednog dana poželela da pobegne, u pismima je pronašla neophodne
podatke o tome kako da pronađe tetku a zahvaljujući malom zaglavlju pisma
gde je bila napisana adresa, čak i broj telefona pošiljaoca. Uzbuđena i pomalo
uplašena, znala je da će uskoro otkriti šta je njena majka skrivala svih ovih
godina. Nije se zaustavljala da razmisli o strašnim posledicama koje bi takav
čin mogao da donese. Pogledala je Pegine grube ruke i setila se majčinih belih
prstiju i savršeno lakiranih noktiju. Njena majka se dobro udala, Peg nije.
Živele su očigledno potpuno različito. Ali zašto?
- Silno si me iznenadila kada si mi telefonirala - rekla je Peg. - Ali bilo je
to prijatno iznenađenje. Zaista jeste. Od svih ljudi baš ti da me pozoveš kao
grom iz vedra neba! Da mi je neko pričao, ne bih mu verovala!
- Nadala sam se da ti neće smetati. Trebalo mi je samo da pobegnem iz
Londona. Tamo je suviše užurbano i bučno da bi čovek mogao da razmišlja.
- I nije neko okruženje za pisca u povoju, slažem se. Jedva čekam da čujem
sve o tvom pisanju. Kako si ti jedna pametna devojka!
Elen je oduvek privlačilo pisanje. Svaki put kada bi pogledala kroz prozor,
osetila bi potrebu da opiše to što vidi. Svoj dnevnik punila je pesmama i
pričama, ali tek je nedavno odlučila da promeni nešto u svom životu jer je
shvatila da je srećan samo onaj ko radi ono što voli. Ako sada ne pokuša da
napiše roman, nikada neće. Njena majka je ismevala njena nastojanja da
postane "škrabalo", ali Elenina potreba da se izrazi bila je jača od potrebe
njene majke za frktanjem nad njenom kreativnošću. Konemara je savršeno
mesto da sredi misli i preispita sebe.
- Nisam ovde samo da bih pisala, tetka Peg. Volela bih da te upoznam. Na
kraju krajeva, ti si mi blizak rod - Elen je dodala ljubazno. Iz razgovora sa
tetkom shvatila je da ona baš i nije navikla na društvo.
- To je veoma lepo od tebe, Elen. Pretpostavljam da nisi rekla majci da si
ovde.
- Nisam.
- Tako sam i mislila. Šta ona misli, gde si?
Elen se setila poruke koju je ostavila na stočiću u predvorju, ispod
ovalnog ogledala ispred kojeg je njena majka nameštala frizuru i popravljala
šminku svakog jutra pre nego što bi odlazila na matinee i dobrotvorne sastanke
sa ostalim damama. Trebalo bi da ga je pronašla do sada. To je, bez svake
sumnje, izazvalo kratkotrajno frktanje. Pitala se šta ju je više uznemirilo: to što
je Elen otišla a da joj se nije javila, ili to što je rekla da ipak ne želi da se uda
za Vilijama Sekvila. Njena majka je verovatno morala da sedne kada je to
pročitala. Iako Vilijam nije bio grof kao Lavinijin muž, niti baron kao
Leonorin, njegova porodica je bila visoko na društevnoj lestvici i u Škotskoj
posedovala ogromno vresište na kome se lovio tetreb. Njena majka je isticala
da su po nekoj veoma dalekoj liniji čak povezani i s pokojnom Kraljicom
Majkom.
- Rekla sam joj da ću posetiti prijateljicu na selu - slagala je.
- Pravi si mali davolak - rekla je Peg. - Da vidimo sada mogu li da se
setim gde sam se parkirala.

*
Nakon što smo prošli pored niza sjajnih automobila, Peg se razdragano uputila
ka najprljavijem autu na parkingu. Bio je to stari volvo, nalik na tešku kutiju.
- Izvini za nered, ali obično se vozimo samo Gospodin Badžer i ja.
- Gospodin Badžer?
- Moj pas ovčar. Ostavila sam ga kod kuće. Imaćeš tu čast da ga upoznaš
kad stignemo.
- O, biće mi drago - odgovorila je Elen trudeći se da zvuči oduševljeno.
Njena majka je imala patuljastog kontinentalnog španijela, koji je više ličio na
igračku nego na životinju, iako je njegovo džangrizavo kevtanje bilo i te kako
stvarno i razdražujuće. Leonora i Lavinija su insistirale na tome da i one
nabave male pse u Harodsu, koje bi mogle da nosaju sa sobom u torbicama,
ali ne zato ito su volele pse, po Eleninom mišljenju, već zato ito su oni
modni dodatak kao što su Smitsonovi dnevnici ili kožni privesci za ključeve
iz Asprija. Da su mogle, i bebe bi kupile u Harodsu.
Peg je sela u kola i pokupila novine sa suvozačevog mesta. Elen je
primetila pseće dlake na kožnom sedištu.
- Gde ti živiš? - pitala je, čežnjivo gledajući urbana mesta sa elegantnim
radnjama i restoranima kako promiču pored njih i lagano ustupaju mesto
močvarama i blatu.
- Malo izvan Balimalduna, u jednom predivnom gradiću pored mora.
Dovoljno je mirno da u njemu pišeš knjigu.
- Jel’ to baš zabačeno mesto?
- O, da! Vrlo zabačeno. Imam mnogo životinja. Nadam se da voliš
životinje, Elen. Možda si primetila moju seosku odeću. Tamo na zapadnoj
obali može da bude veoma hladno i vetrovito. Jesi li donela neki drugi par
obuče, dušo?
- Ne, samo ove.
- Vrlo su ti elegantne, Elen, upropastićeš ih za jedan dan. Srećom, imam
jedne rezervne koje možeš da uzmeš.
Elen je s nezadovoljstvom bacila pogled na Pegine čizme od grube kože.
- Hvala, ali dobre su mi i ove. Verovatno neću toliko izlaziti napolje.
Peg je huknula na to, a onda se od srca nasmejala. - To je nešto najsmešnije
što sam čula čitave nedelje. Elen se pitala da li je njena majka bila u srodstvu i
sa nekim rođakom koji živi u Dablinu.

*
- Pa, kako je Medi? - upita Peg kada su izašle na otvoreni put. Glas joj je bio
jednoličan, ali Elen je primetila da je Peg jače stisla volan i pogled uprla na
put pred sobom.
- Medi?
 - Tvoja draga majka?
Elen nikada nije čula da je iko tako zove.
- Njeni prijatelji je zovu Medlin, znaš, a za druge je ona ledi Trauton...
- Kladim se da je tako. Oduvekje bila pompezna. Pretpostavljam da i dalje
govori kao vojvotkinja?
Elen je bila suviše nestrpljiva da bi sakrila znatiželju.
- Zašto ste se vas dve udaljile? Peg je stisla usne.
- Bolje bi bilo da to pitaš svoju majku - odgovorila je šturo. Elen je
shvatila da mora da bude taktičnija.
- Izvini, mora da je vrlo teško pričati o tome.
- Sve je to prošlost. - Peg je slegnula ramenima. - Prohujalo s vihorom.
Elen se setila pisama i čestitaka bačenih u najdonju fioku majčinog stola i
sažalila se nad tetkom. Činilo se da je usamljena.
- Verujem da ti je žao što ne viđaš svoju porodicu. Peg se trgla.
- Meni je žao što ne viđam svoju porodicu? Pobogu, dete, šta ti je ta žena
sve napričala! Trebalo bi njoj da bude žao što ne viđa svoju porodicu, mada
ne verujem da joj je žao. Nismo je čuli ni videli pa ima više od trideset
godina.
Elen je bila zapanjena. Mislila je da je Peg usedelica. - Oh, ja sam
mislila... - oklevala je, nije htela da je uvredi. - Imaš li ti dece, tetka Peg?
Peg se zagrcnula i na trenutak joj je lice potamnelo, kao kada iznad
svetlošću obasjanog krajolika oblak zakloni sunce. - Imam tri sina, sva trojica
su sada u tridesetim i svi rade. Dobra su to deca, ponosna sam na njih -
odgovorila je nežno. - Medi i ja imamo četvoro braće. Pretpostavljam da to ne
znaš?
Elen je bila zapanjena. - Zaista? Četvoro? Gde su oni?
- Ovde u Konemari. Mi smo jedna velika porodica. Vrlo smo bliski. Ti
imaš rođaka na pretek.
- Imam li? Nisam ni sanjala. Majka je jedino tebe spominjala, i to onda
kada je mislila da je ja ne čujem! A i ti šalješ čestitke za Božić svake godine.
- Koje, pretpostavljam, završavaju na dnu korpe za otpatke! - Peg je
dodala ogorčeno.
- U najdonjoj fioci.
- Pa dobro, Medi i ja smo nekada bile vrlo bliske. Mi smo bile jedine
devojčice u porodici, gde su dominirali muškarci, te smo morale da se držimo
jedna druge. Međutim, ona je odlučila da ode iz Irske i da prekine veze s
rodbinom, nismo je mi oterali. I slomila je srce našoj majci. Mislim da to ne
treba da ti prećutim. Braća joj nisu oprostila.
- Nikada nisam upoznala baku.
- I tužno je što nikada i nećeš.
- Umrla je, je li tako? - Jeste, pre deset godina.
- Ne verujem da se majka pomirila s njom pre nego što je umrla.
Peg je odmahnula glavom i stisla usne tako da se videla samo jedna tanka
linija.
- A moj deda? - upita Elen. - Imam li dedu?
- Poginuo je u saobraćajnoj nesreći kada smo bili veoma mali. Mama je
preuzela brigu o imanju i sama podigla sve nas. Medi je mrzela da prlja ruke,
ali ja sam oduvek volela životinje. Kada je majka umrla, Dezmond, moj
najstariji brat, preuzeo je imanje. A ja sam za sebe napravila domaćinstvo. To
je bilo jedino što sam znala da radim. Da li bi ti smetalo ako zapalim? -
Najednom je izgledala iscrpljeno, kao da je susret sa Elen isisao svu snagu iz
nje.
- Ti pušiš? - upita Elen, odjednom se osetivši ohrabreno.
- Nažalost. Pokušala sam da ostavim duvan, ali mislim da sam suviše
matora da bih se menjala.
- U našoj kući pušenje ne sme da se spomene. Moram da se krijem i pušim
nagnuta kroz prozor spavaće sobe.
- Danas je ta reč gotovo svuda zabranjena. Svet se pretvorio u dosadno
mesto za život zbog svih tih zabrana. Najbolja žurka je napolju.
- Oh, potpuno se slažem sa tobom. Smrzavam se napolju dok pušim, ali
sam zato u odličnom društvu. Mada, bilo bi glupo da bar ne pokušam da
prestanem. Samo mi treba jak razlog.
- Pogledaj u moju torbu i naći ćeš paklicu rotmansa. Budi dobra devojka i
posluži se, a onda zapali i meni jednu.

*
- Nemoj mi reći da u tvojim godinama i dalje živiš s roditeljima!
- Imam trideset i tri.
- Dosta godina da bi se živelo u zajednici.
- Pa, nisam oduvek živela s njima. Išla sam u Edinburg na studije, a kada
sam se vratila, živela sam neko vreme s Lavinijom, dok se ona nije udala.
Majka me je ubedila da se vratim kući kada sam zapala u besparicu. Izgledalo
mi je glupo da odbijem besplatan smeštaj, naročito što je kuća tako velika, a
njih dvoje sami kao dva zrna pasulja u ogromnoj kutiji. Majka je godinama
pokušavala da me uda. - Pomislila je na Vilijama i stresla se. Poslala mu je
bila poruku, ali se nije usuđivala da uključi telefon kako bi proverila da li je
odgovorio. - Baš je staromodno da toliko razmišljaš o braku.
- Pa, princ Vilijam više nije slobodan i verujem da je Medi duboko
razočarana. Mada, Hari je još u igri, naravno.
Elen se nasmejala.
- Nisi daleko od istine, tetka Peg! - Dok je preturala po njenoj platnenoj
torbi, potanko joj je opisala savršene brakove svojih sestara.
- U očima moje majke nisi "pristojna" ukoliko se dobro ne udaš. Lavinija i
Leonora su obe sada vrlo "pristojne".
- Bože dragi, Medi je verovatno bila van sebe zbog tog svog uspeha!
- Da, mada ne verujem da sam je ja usrećila. Pošto sam najstarija, po
pravilu, trebalo je da se udam prva. Nevolja je u tome što ne želim da se udam
za nekog koga mi majka odabere.
- Slušaj svoje srce, dušo, i uvek ćeš biti srećna. Ogromna imanja i titule ne
znače ništa u poređenju s pravom ljubavlju. Stavile, mislim da to samo donosi
nevolju. Mnogo teškog rada i odgovornosti. Život je lepši kad je jednostavniji.
Elen je zapalila cigaretu i pružila je Peg, a onda je i sebi pripalila.
Otvorila je malo prozor i dim se izmigoljio napolje u vlažan februarski
vazduh. - Dobro, a da li postoji gospodin Peg? - upitala je, udahnuvši duboko i
osećajući kako joj se napeta ramena lagano opuštaju.
- Postojao je gospodin Peg nekada davno, ali su nas se putevi razišli.
- Žaomi je .
- Oh, nema razloga! Najmlađi sin i moja braća se staraju o meni.
- Niko ne može da kaže da li će neki brak potrajati i koliko. Mama i tata
deluju srećno, ali ko može da garantuje?!
- Pa, nikada ne znaš šta će ti život prirediti i kako ćeš se snaći. Nešto vas
zbliži, nešto vas razdvoji.
- Viđaš li ponekad bivšeg muža?
- Ne, on je emigrirao u Ameriku. Dečaci ga posećuju, naravno. Ponovo se
oženio, mnogo mlađom ženom od sebe, i dobio malu... - Zastala je i povukla
dug dim. - Malu curicu ~ rekla je nežno i ostala bez glasa kao da su joj te reči
nanele veliki bol. - Pa, sada više nije tako mala. Pa ipak, nema razloga da se
vraća ovamo.
Elen je primetila kako se raspoloženje u kolima promenilo. Odjednom je
vazduh otežao od tuge, kao da je vlaga ušla kroz otvoren prozor. Elen je bilo
žao svoje tetke jer je bilo očigledno da je boli što se njen muž ponovo oženio i
osnovao porodicu. - Pričaj mi o svojim sinovima - rekla je razdragano,
promenivši temu.
Peg se nasmejala i raspoloženje se popravilo. - Pa, dobri su oni momci -
počela je. - Dermot, Deklan i Ronan. Dermot i Deklan su oženjeni, imaju decu
i posećuju me s vremena na vreme, ali Ronan, pa dobro, on je i dalje u
Balimaldunu i čini mi se da se taj neće skrasiti u dogledno vreme.
Dok su se vozile ka centru Konemare, Elen je pustila tetku da naširoko i
nadugačko priča o svojim sinovima. Gledala je kako se pejzaž menja i lepota
prizora ju je iznenadila. Pažnju su joj privukli divlji, prostrani predeli
stenovitih planina i vlažnih dolina, gde reke prodiru kroz vresišta i urušavaju
kamene statue što štrče kao skeleti na padinama, izloženi vetru i izmaglici koja
se valjala sa okeana. Nije bilo dalekovoda, tek nekoliko telefonskih stubova;
uzan ali dugačak, ravan put presecao je močvare, visoku travu i naborana brda,
s vrhovima skrivenim u oblacima. Elen je sa zebnjom posmatrala kako
cizilizovan gradski svet, njoj dobro poznat, ustupa mesto neukrotivoj tihoj
zemlji.
 Kada su konačno stigle u dolinu gde je smeštena varošica Balimaldun,
Elen je primetila okean kako svetluca u daljini, prostran i divalj kao i sam
krajolik Konemare. Tetka Peg bi išla putem oko grada da nije bilo njene
sestričine, koju je, kako je mislila, zanimalo da malo razgleda varošicu. -
Nema baš mnogo toga da se vidi - rekla je dok su se vozile niz tihu ulicu
prepunu kuća pastelnih boja, uredno nanizanih iza kamenih ograda i žbunja.
Gradom je dominirala gotička crkva na uzvišenju, zaštićena visokim stablima
javora i stenama. - Ja ne idem u crkvu - rekla je Peg. - Otac Majki misli da
sam bezbožnik. Nije u pravu, naravno. Ja osećam Boga u sebi, ali taj sveštenik
me je oduvek živcirao. U tome je cela mudrost. Tako da ni ti ne moraš da ideš,
ako ne želiš. Meni je svejedno.
- Majka svakog jutra ide na službu u Londonu, možeš li da poveruješ?! -
rekla je Elen.
- O, da, mogu. Ali ne verujem da Bog ima ikakve veze s tim.
Obe su se nasmejale.
- Ah! Evo paba, to mi se već sviđa - uzviknula je Elen dok je Peg
usporavala kraj Zlatnog kotlića. - Vredi li šta?
- Pun je meštana i porodičnih ljudi. Ja živim povučeno, ali momci mogu da
te dovedu ovamo ako želiš.
- Tvoji sinovi?
- Ne, mislila sam na mog brata Džonija i njegovog najstarijeg sina Džoa.
Džoni je upravitelj gore u dvorcu, a Džo radi s njim. Mislim da su Džoni i Džo
skoro svako veče u pabu. Idi s njima. Džo će te upoznati s ljudima. Kao što
sam rekla, imaš mnogo rodbine. Ne žive svi ovde u Balimaldunu, ali dosta njih
je ostalo. Svideće ti se Zlatni kotlić. Mislim da ćeš naći i nekoliko likova za
svoj roman. - Zakikotala se sama za sebe, kao da je već imala nekoliko njih na
umu.
Stigle su do luke, gde su ribarski čamci bili privezani za nasip ili za bove
malo dalje u vodi. Brda mreža jastogara bila su nagomilana na kamenju dok je
nekoliko ribara u debelim džemperima i kapama pušilo i uz priču krpilo mreže.
Mršav pas je ležao na kaldrmi, drhteći od hladnoće. Balimaldun je bio mala,
prijatna varošica, ali u njemu nije bilo radnji koje bi je zanimale. Svejedno,
pomislila je, pošto nije uštedela mnogo novca, a od roditelja nije mogla da
traži nakon poruke koju je ostavila. Verovatno je porušila sve mostove koji je
spajaju s njima. Pitala se koliko dugo će izdržati tu, pre no što pobegne nazad u
London, žudeći za uzbuđenjem kao riba za vodom, poražena i krotka. Koliko
god je ta varošica lepa, činilo se da u njoj nema života.
Tetka Peg je izbila na drugi kraj grada. Nekoliko kilometara niz obalu
skrenula je uzbrdo ka domovima između sivih kamenih zidova i prostranih
zelenih livada s ovcama pa vozila sve dok nisu stigle do skromnih belih kuća
na vrhu.
- Nije ništa posebno, ali je moje - rekla je razdragano, zaustavivši kola
levo od kuće. Elen je bila razočarana. Zamišljala je da njena tetka ima veću
kuću. Bio je to staromodan ali živopisan kućerak sa crvenim vratima, visokim
slamnatim krovom i crvenim krovnim prozorima. Nije bilo drveća koje bi je
čuvalo od nevremena, samo nizak kameni zid, i Elen je razmišljala kako je
kuća morala da bude izgrađena od čvrstih materijala da bi bila stamena i
oduprla se surovim zimskim vetrovima.
Spoljašnjost kuće ju je možda razočarala, ali kada je izašla iz kola i
osvrnula se oko sebe, pogled ju je ostavio bez daha. Ispred nje, svetlucajući u
večernjoj izmaglici, skrivao se okean, a desno, u samom središtu, lebdeći u
sumraku kao fantom, uzdizali se su ugljenisani ostaci starog svetionika. Stajala
je neko vreme i posmatrala. Sunce je utonulo ispod linije horizonta i svetla
Balimalduna bleskala su zdesna, mešajući se sa sjajem prvih zvezda koje su se
probijale kroz oblak. Noć i magla su lagano gutali svetionik sve dok nije
sasvim nestao s vidika, kao da nije tu.
Tako zagledanu, Elen je trgao zvuk šapica koje trče po pločniku. Okrenula
se i videla Gospodina Badžera, crno-belog kolija, iza kojeg je trčkalo i
groktalo prasence boje đumbira.
- Nadam se da voliš životinje - rekla je Peg, koja se vratila do kola kako bi
unela Elenin kofer u kuću.
- Naravno - odgovorila je Elen, dvoumeći se da li da pomazi prase ili da
pobegne.
- Nemoj da se plašiš Bertija, dobar je on momak i odlično dresiran. Vidiš
kako mu se dopadaš - dodala je kada je Berti gurnuo njušku između Eleninih
nogu i groknuo. Elen je panično odskočila.
- Samo ga pomazi iza ušiju, dušo. On to voli.
Ali Elen je prenebregnula tetkin savet i požurila u kuću.
 Unutra je bilo toplo i udobno i mirisalo je na pokislog psa. Hodnikje bio
popločan četvrtastim sivim kamenjem, a zidovi okrečeni u nežnobelo i
ukrašeni amaterskim akvarelima na kojima je bio oslikan okean. Na
kuhinjskom podu je ugledala prašnjavi pleteni džak, na kojem je spavao
Gospodin Badžer, slamnatu prostirku ispred žute peći na drva, a u niši pored
dimnjaka uredno naslagane cepanice. Elen je pretpostavila da je tu negde
krevet za Bertija, ako prasci uopšte imaju krevete. Bočni zidovi bili su
pretrpani šoljama i posuđem, činijicama za čaj, kafu i olovke. Na peći je
stajao starovremski čajnik s vodom gotovom da provri. Peg je pogledala na
zidni sat i nasmešila se. - Vreme je za kratak predah. Jesi li za šolju čaja,
dušo? Mora da si i gladna. Imam šunku i sveže ispečenu pogaču. - Otvorila je
frižider. - Napravila sam paprikaš, šta misliš da uz čaj nešto prezalogajimo?
Ništa ne otvara apetit kao dugo putovanje. Ili bi više volela da najpre pogledaš
svoju sobi i malo se osvežiš?
- Može, hvala - odgovorila je Elen, gledajući kako Berti ulazi u kuhinju
gegajući se i zauzima svoje mesto kraj vatre.
- Hajde, onda. - Peg joj je ponela kofer uza stepenice uprkos Eleninom
negodovanju. - Jaka sam kao bik. Ovo nije ništa naspram ovaca koje stalno
podižem.
Ušle su u spavaću sobu sa cvetnim šarama, niskom tavanicom od starih
greda, velikim krevetom od borovine, šifonjerom i komodom s fiokama.
Prešavši preko tepiha, otvorila je prozor kako bi pustila uzrujanu muvu koja je
letela oko prozorskog stakla. - Imaš pogled na more.
Elenino srce je poskočilo. - I na svetionik - rekla je.
- Da - odgovorila je Peg oprezno.
- Oronuo je. Ja volim ruševine. - Pridružila se tetki kraj prozora.
- Za ovu se vezuje tužna priča. Jedna mlada majka je poginula tamo pre pet
godina u požaru. A i šta je radila tamo u to doba noći, nikog se ne tiče.
Elen je zurila kroz tminu, ali ništa nije videla. - Kako je to tužno.
- Džo će ti ispričati sve o tome. Taj zna sijaset priča. Devojčin muž Konor
Makoslend preselio se iz zamka nakon njene smrti u manju kuću na imanju, ali
Džoni i Džo i dalje rade tamo. Održavaju baštu. Ona je bila ostrašćeni
baštovan. - A onda je rekla tiše: - Kruže priče da je ubijena.
Elen je bila užasnuta. - Ko ju je ubio?
 - Muž.
Peg je zatvorila prozor i navukla zavese. - Neko vreme je on bio glavni
osumnjičeni. Policija se bila baš zagrejala za ovaj slučaj, ali nisu našli
nikakav dokaz da je on to počinio. Drugi ističu da policija takode nije našla
nijedan dokaz da on to nije učinio.
- Strašno! A šta ti misliš?
Peg je uzdahnula. - Mislim da je u pitanju bio nesrećni slučaj, ali mnogi se
ne bi time zadovoljili. Ljudi vole misterije i ubistva - nasmejala se gorko. -
Ovde ume da bude poprilično dosadno, zato ljudi malo naduvaju stvari kako bi
se zabavili. Ja volim miran život. - Peg je krenula ka vratima. - Tvoje kupatilo
je u dnu hodnika, druga vrata zdesna. Nemoj otvarati prva vrata zato što tamo
spava Rejli.
- Rejli?
- Veverica koju sam spasla uoči Božića. - Nasmejala se vedro kao da
govori o malom detetu. - Otad spava zimskim snom u ormariću za veš. Pored
bojlera mu je toplo i udobno. Probudiće se za mesec-dva pa ću pokušati da ga
pripitomim. Ako ti zatrebaju čisti čaršavi ili šta god, reci mi pa ćemo ih uzeti
zajedno jer znam na kojoj polici spava.
Elen se nasmejala od srca, kao da je sasvim uobičajeno da u ormariću za
veš spava veverica. - Naravno - odgovorila je, - Imate li još koju životinju?
Čisto da znam,
- Ne u kući. Samo miševi i slepi miševi na tavanu, ali oni ti neće smetati.
Berti se ne penje na sprat, ali ako odeš u kuhinju u toku noći, može da da jurne
na tebe misleći da si provalnik. Naleteo je tako na Osvalda kada je bio sasvim
malo prase i slomio mu nogu, zamisli šta bi sad tek mogao da uradi!
- Ko je Osvald?
- Moj dragi prijatelj. Svideće ti se. Unajmio je kuću pored, to jest ja sam
mu je iznajmila, i često naveče dode na partiju karata.
- Da li ti pomaže na imanju?
Peg je šmrknula pomalo kao Berti i nasmejala se, - Ne. Osvald je stari
engleski gospodin, penzioner u trodelnom odelu od tvida. Oni akvareli u
predsoblju su njegovo delo. Na njima zaradi taman toliko da plati kiriju. Radi
iz zadovoljstva, rekla bih. Vrlo je drag. Ti si kao Osvald!
 Oči su joj se zacaklile dok je govorila i Elen se zapitala da tetka nije
zaljubljena u tog engleskog gospodina. - Biće mi drago da ga upoznam - rekla
je Elen.
- U prizemlju je fina mala dnevna soba gde možeš da pišeš. Ja ću održavati
vatru u peći, a ti možeš da se šćućuriš tamo svaki dan kad ja nisam tu. Osveži
se sada i sidi kad budeš bila spremna. Ja ću spremiti čaj.

*
Elen je izvadila telefon iz torbe i uključila ga. Nakon nekoliko trenutaka
primila je dva obaveštenja i dve poruke. Obaveštenja su se odnosila na dva
propuštena poziva od majke, ali Elen je obrisala glasovne poruke i ne
preslušaši ih. Jedna poruka je bila od Vilijama:
Draga, šta sve ovo treba da znači? Ne razumem. Molim te, pozovi me da
popričamo.
Njegova ležernost je nimalo nije iznenadila. Vilijam je pripadao engleskoj
višoj klasi i nije se uzrujavao ni oko čega. Tokom školovanja izgradio je stav
da je on iznad ovozemljaskih stvari i da se na kraju sve samo od sebe rešava .
Na kraju krajeva, oduvek je tako, te nije bilo nikakvog povoda da misli kako
će i s Eleninim iznenadnim odlaskom biti drugačije. Verovatno koluta očima i
govori: "Žene!" kao što njegov otac sleže ramenima na hirove njegove majke.
Druga poruka bila je od najbolje prijateljice Emili:
O bože, zaista si otišla! Tvoja majka je već dva puta zvala, ali ja sam
suviše uplašena da bih se javila. Šta da joj kažem? Molim te, pozovi me.
Elen je isključila telefon i prišla prozoru. Sirom ga je otvorila i punim
plućima udahnula vlažni noćni vazduh. Jeza joj se spustila niz kičmu; nije bila
sigurna da li od hladnoće ili od uzbuđenja zbog bekstva. Osetila se slobodnom,
konačno. Udovoljavala je roditeljima trideset i tri godine, sada je konačno
osetila slobodu da udovolji samoj sebi.
 2.

Peg je sedela u prizemlju za kuhinjskim stolom, čitala novine i jela hleb i sir.
Elen je primetila kočopernu pticu na naslonu njene stolice. Bila je crna kao
ugalj sa očima svetlim kao aventurin.
- Pretpostavljam da je to još jedan od tvojih prijatelja? - rekla je
odvlačeći stolicu što je dalje od ptice.
- O, da, to je moj mladunac čavke - rekla je Peg razdragano. - Brinem se o
njemu još pre nego što se izlegao i dosad me nije napustio. Pokušala sam da ga
oteram, ali on bi se uvek vraćao. Nemoguće je otarasiti ga se - nasmejala se i
Elen je bilo jasno da Peg zapravo i nije želela da on ode. - Jesi li za šolju
čaja?
- Prijalo bi mi, hvala.
Čavka ju je oprezno posmatrala.
- Kako se zove?
- Džek - odgovorila je Peg a onda se nasmejala. - Nije baš neko ime, ali
mu pristaje.
Utom je Džek doleteo na sto kako bi pokupio mrvice keksa koje mu je Peg
ostavila. Bio je tako velik da je prevrnuo posudu s keksićima.
- Ti baš imaš mnogo životinja.
- Nemam srca da ih odbijem, u tome je nevolja, i svi to znaju. Kad god
nađu nekog beskućnika ili povređenu životinju, odmah mi zakucaju na vrata. -
Peg joj je pružila šolju čaja. - Mleko je u krčagu. Osvald bi trebalo da dođe
oko šest na čašu vina. Njemu čaj nije dovoljan. Uvek držim jednu flašu klareta
na frižideru samo za njega, ali ako i ti hoćeš malo, slobodno se posluži. Sutra
ću te upoznati s magarcem po imenu Čarli, lamom Lari, kokama i ovcama.
Imam samo dvanaest ovaca. Pahuljica mi je najdraža. Ona je sada velika, ali ja
sam je odgajila otkako joj je lisica ubila majku. Po celu noć me je držala
budnom i zanovetala. Bila je gora od mojih dečaka kada su bili bebe!
Elen je srknula čaj i istog trenutka se preporodila. - Osim onog ogavnog
Vafla, majka ne voli životinje.
 - Vafl je pas, pretpostavljam. Kad nosi takvo ime, iskreno se nadam da je
pas.
- Da, vrlo mali psić.
- Medi je uvek pazila da ne uprlja odeću, još kad je bila devojčica. Ne
verujem da se ljudi mnogo promene. Ona je bila kao labud među guskama.
- Ti nisi guska, tetka Peg - Elen se nasmejala.
- U poređenju s tvojom majkom, rekla bih da jesam. Došla je na svet
poslednja, ali sva lepota je čuvana samo za nju. Mada to nema veze. Ja sam
ostarila i opametila se, znam sada da lepota ne znači ništa ako je čovek nema u
sebi.
- Ne mislim da moja majka mnogo brine šta ko nosi u sebi.
- Pa, nekada joj je to bilo važno. Mada dokle god je ona srećna... - Slegla
je ramenima. - Jesi li za još jednu cigaretu pre nego što Osvald dođe? On ne
voli miris duvana, tako da uvek dobro izvetrim kuću pre nego što on dođe.
- Da, hvala - odgovorila je Elen. Istina je da Peg nije bila lepa kao sestra,
ali je imala široko, prijatno lice kao neko ko uvek vidi dobro u ljudima. -
Drago mi je da sam te pronašla, tetka Peg. Kad samo pomislim da nikada ne
bih ni saznala da postojiš da nisam preturala po majčinim pismima.
Peg je pružila sestričini paklicu i Elen je stavila cigaretu između usana. -
Nikada nije kasno. Sve reke uteknu u more na ovako ili onako. Ona nas gura
ispod tepiha, ali ti si nas sama pronašla.
Zapalile su cigaretu i pijuckale čaj u prijatnoj, toploj kuhinji. Peg je
pričala o svojoj porodici, izvrćući reči po irski kao što prase izvrće repić, a
Elen se uljuljkivala u nežnim usponima i padovima njene rečenične melodije.
Berti je spavao na prostirci i groktao u snu, dok je Gospodin Badžer ležao
sklupčan na pletenom džaku. Džek se vratio na naslon Pegine stolice, ali nije
skidao pogled s Elen, i dalje podozriv prema strancu koji im se ušunjao u
gnezdo.
Elen je uživala u prijatnoj kuhinji. U Londonu, kuhinja njenih roditelja
pripadala je gospođi Leonard. Porodica je ručavala u trpezariji, a gospođa
Leonard je kuvala i raspremala sto. Budući u poodmaklim godinama, gospođa
Leonard je pripadala onoj generaciji koja je odrastala iza vrata postavljenih
zelenom čojom. Takva vrata je, još od osamnaestog veka, imala svaka kuća s
poslugom, i upravo zahvaljujući njima gospođa Leonard je bila savršena u
onome što je iza njih radila. Pored gospođe Leonard tu je bila i gospođa
Roland, kućepaziteljka, koja je živela u stanu u suterenu, i Dženi, živahna
devojka, koja je pravo sa fakulteta došla kod Madlin Trauton da radi kao njen
lični asistent, iako Elen nije bilo jasno šta bi to ona mogla da radi po ceo dan
kada njena majka nije imala gotovo nikakvog posla. Otac je imao vozača, koji
je uglavnom vozikao njenu majku po buticima u Ulici Bond i na dobrotvorne
ručkove. Kad se priseti, celo njeno detinjstvo obeležile su dadilje sa severa u
sivim uniformama. Nije mogla da se seti perioda kada kuća nije bila puna
posluge.
To zapravo i nije bila njena kuća, već muzej, koji je uredio francuski
dekorater Žak le Pon i blagovremeno renoviran u skladu s najnovijim
trendovima, a kuhinja, koju je gospođa Leonard uzela pod svoje kao ratoborna
koka, bila je funkcionalna i bez duše - tu je porodica retko zalazila. Nije bila
kao Pegina. Pegina kuhinja je bila srce njene kuće i Elen je upijala svu ljubav
koja se tu sakupila.
Malo kasnije Peg je ustala, otvorila prozor i prokuvala supenu kašiku crne
kafe kako bi neutralisala miris dima. Bacila je pogled na zidni sat. U pet do
šest Peg je izvadila dve čaše za vino iz vitrine i dohvatila polupraznu flašu
klareta sa vrha frižidera. Izvadila je čep i oprezno je smestila na gomilu drva
kraj peći kako bi se zagrejala. Pet minuta kasnije, ulazna vrata su se otvorila i
u kuću je ušao, šezdesetpetogodišnjak mršav kao pritka, u trodelnom odelu od
tvida, s kačketom i naočarima.
- Dragi bože, zar je već toliko sati? - uzviknuo je razdragano dokje ulazio u
kuhinju. - Ah, pa to je ljupka Elen došla k nama iz Velikog smoga.
- Ovo je Osvald, dušo - rekla je Peg sa osmehom koji joj je bezmalo
progutao lice.
Elen je ustala i pružila ruku. - Veoma mi je drago što sam vas upoznala -
rekla je. - Čula sam mnogo toga o vama.
Osvaldove blede, sive oči zaiskriše dok joj je stezao ruku. - Mi umetnici
ćemo se slagati kao par gusaka u jezeru - izjavio je. Njegov engleski naglasak
bio je čist kao fin komad od porcelana. Elen nimalo nije ličio na slikara. Ruke
su mu bile mekane i čiste, a odelo od tvida i košulja savršeno ispeglani.
Peg je požurila da na sto stavi čaše i ubrzo potom iznela i bocu vina.
Osvald je seo i Peg mu je nalila punu čašu klareta.
 - Nije li ovo divno? - Otpio je gutalj, a zatim podigao čašu i nazdravio
Elen. - Dobro došla u zemlju svojih predaka. - Ona se nasmejala. Osvald joj
se već dopao. - Ovo je zemlja sirena i magije. Nemoj da misliš da su sve priče
koje si čula o Irskoj samo deo narodnog folklora. Ne, one su sasvim istinite.
Ako pažljivo pogledaš, videćeš sićušne, zelene šumske duhove u vresu kako
kradu novčiće da bi ih stavili u zlatni ćup tamo gde se duga završava.
- O, zaista, Osvalde. Pravi si mangup - nasmejala se Peg pružajući Elen
čašu i zauzimajući mesto na Džekovoj stolici s malom čašom finog irskog
viskija i velikom čašom vode. - Ne veruj mu ni reč, dušo. On je nepopravljivi
sanjar.
- A tu su i vile - dodao je ozbiljno i malo tiše. Elen nije bila sigurna da li
se on šali samo da bi bocnuo njenu tetku.
- Sve čuju - prošaputao je i oprezno se osvrnuo po sobi. - A umeju i da
kradu pa budi pažljiva i drži vredne stvari pod ključem.
- Šali se s tobom - Peg se ubacila. - A uzeo je samo gutljaj vina.
- Isitna je. Hajde, Peg. Stalno mi pričaš kako ti stvari misteriozno nestaju
ili menjaju mesta.
Odmahnula je glavom. - U kući punoj životinja to nimalo nije neobično.
Džeka privlače svetlucave stvari.
- Jesi li ga nekad uhvatila na delu? - Osvald nije odustajao.
- Nisam, ali znam da je umešao prste.
- Dakle, nemaš dokaza. Kažem ti ja, to su vile. Da li je upoznala Dilana?
- Nije još. Sutra će, pretpostavljam - odgovorila je Peg, s malom
nelagodom, kako se učinilo Elen.
Osvald se okrenuo ka Elen kako bi joj objasnio. - Dilan zna gde kućni
duhovi leže ispod zemlje i otkriće ti to ako mu kupiš flašu viskija - ima bujnu
maštu, kao ti i ja, Elen, i on je duša od čoveka, ali je zbog pića postao veći
oseobenjak no ranije. Nisam siguran da ti kućni duhovi iz njegove pijane glave
zapravo ne plivaju na dnu flaše viskija. - Razvukao je usne u osmeh otkrivajući
dva opasna očnjaka, zbog kojih ju je podsetio na vuka. - Ali mu je još ostalo
od onog čuvenog irskog šarma. Čovek prosto ne može a da ga ne voli.
- Rekla bih da ovde ima dosta materijala za moj roman - rekla je Elen.
- O, da. Ovo mesto je nepresušni izvor nadahnuća - složio se Osvald,
podigavši obrve. - O čemu pišeš?
- Ljubav, misterija... tako to - odgovorila je šturo. - Još nisam odlučila, da
budem sasvim iskrena.
- Što si manje ideja donela sa sobom, to bolje. Tako ćeš bolje upiti
atmosferu i prepustiti mašti da te ponese na nova i magična mesta. Ostavi
svoje londonske priče iza sebe sad kad si ovde u Konemari.
Elen su ponele Osvaldove reči. Skrivena u tom zabačenom delu Irske moći
će natenane da smisli šta će sa sobom.

*
Osvald je skinuo kapu od tvida i ostao na večeri, ili, kako bi tetka Peg rekla,
na čajanci. Elen je pretpostavila da uvek na kraju ispadne tako. Jeli su
paprikaš, kuvani kupus i cele pečene krompire, što bi Pegg rekla, "seljake",
postavljene nasred stola kako bi se svako poslužio koliko hoće. Za desert je
spremila tart od melase, inače Osvaldov omiljeni kolač, mada se to ne bi
moglo naslutiti prema njegovoj spoljašnjosti. Izgledao je kao pritka s
neurednom kovrdžavom sedom kosom.
Nakon večere, Elen i on su izašli u hodnik, gde joj je pokazao slike koje je
poklonio Peg, objasnivši joj da, ponekad kada mu malo nedostaje za kiriju, on
Pegi uvek pokaže poneku novu sliku. - Jednog dana će ove slike vredeti čitavo
bogatstvo i Peg će biti veoma bogata.
- Kakvog bi to dobra donelo meni? - doviknula je Peg iz kuhinje.
- Ti i ne znaš šta je dobro za tebe.
- Novac samo donosi nevolje. Sasvim sam zadovoljna i bez njega, hvala
lepo.
- Slažem se s tim da te novac ne može usrećiti, ali je život svakako
udobniji kad ga imaš! - odvratio je. Zatim je upro prstom na sliku sa
svetionikom pre nego što ga je progutao požar i prošaptao: - Evo ti misterije! -
rekao je, kuckajući noktom po slici.
- Peg mi je ispričala za požar.
- Strašno. Sirota devojka. Bila je veoma mlada, nije bila mnogo starija od
tebe. I bila je i lepa. Imala je talasastu riđu kosu poput plamena, zelene oči,
kožu belu kao mleko i divlju, a ipak krhku narav. Bilo je nečeg dečjeg u njoj.
Verujem da je bila bliska s vilama i kućnim duhovima. - Zakikotao se i
prozborio još tiše: - Ali nemoj da kažeš Peg. Ona odbija da prizna da veruje u
te stvari.
- Peg mi je rekla da je njen muž...
- Konor, da, sirota dušica. Da sam ja na njegovom mestu, i ja bih pobegao.
Ne bih mogao da podnesem sve te prste uprte u mene i usne koje oblikuju reč
ubica. Umesto toga on se odselio u kuću na imanju u unutrašnjosti i gotovo ga
niko ne viđa. Živi samotno i vreme uglavnom provodi u Dablinu, koliko znam.
Bio je veoma uspešan filmski producent, ali sumnjam da je nešto napravio
otkako je Kejtlin umrla. Deca sada tamo idu u školu.
- Koliko sam razumela, živeli su u dvorcu.
- Naslikao sam i dvorac, naravno. Izvanredan je. Džon i Džo ćete odvesti
gore da malo razgledaš. Za jednog romanopisca to je savršeno mesto da smesti
svoju priču.
- Već se osećam nadahnuto - odgovorila je uzbuđeno.
- Nemaš dečka?
- Nemam - slagala je, prekrstivši ruke na grudima.
- Dobar mehanizam odbrane - primetio je zamišljeno.
- Imala sam, ali to je gotovo.
- Ah, ostavila si nekog sirotog čoveka u Londonu slomljenog srca? -
Nasmešio se ljubazno posmatrajući je preko naočara. - Bolje je da sada njemu
jednom srce bude slomljeno nego da vam kasnije oboma bude teško. - Elen je
pomislila da je srce njene majke "najslomljenije".

*
Elen je pomogla tetki da odnese poslužavnik sa šoljicama kafe u dnevnu sobu.
Tetka je zapalila vatru i navukla zavese i soba je prijatno zamirisala na drva
koje gore. Gospodin Badžer se ušetao i popeo na sofu ležerno poput psa koji
sprovodi svoju večernju rutinu. Peg i Osvald su seli za stočić za kartanje
smešten kraj isturenog prozora, a Elen je sela u fotelju blizu vatre i posmatrala
kako Džek uleće i smešta se na visoki orman gurnut uz naspramni zid.
- Hoćeš da igraš? - Peg upita sestričinu.
- Ne, hvala. Ne igram karte - odgovorila je pitajući se gde njena tetka drži
televizor i da li ima kablovsku televiziju.
Peg joj je pročitala misli. - Bojim se da ovde nema televizije. Imam
biblioteku u onom malom dnevnom boravku gde ćeš pisati roman. Šta voliš da
čitaš?
- Beletristiku, uglavnom. Ljubav, misterije, lepa mesta. Nešto što će mi
pružiti beg od stvarnosti, rekla bih - odgovorila je imajući na umu sve ono od
čega je žudela da pobegne.
- Volim i istorijske romane, kao one što piše Filipa Gregori. Pročitala sam
sve što je napisala.
- Ali moraš da čitaš i klasike - ubacio se Osvald, a onda dodao: - Gledano
na duže staze, čovek pogodi jedino ono u šta gađa. Zato bi bolje bilo da
nišani na nešto veliko. Eto jedne misli okojoj treba promisliti. Čitaj Oskara
Vajlda, Dimu, Mopasana, Džejn Ostin, Dikensa. Čitaj dobre pisce, Elen, i
možda ćeš na kraju pisati kao oni.
- Jel` se i vi držite toga kad slikate? - upitala je šeretski.
- Ne, zato što sam star i što sam dostigao vrhunac svojih mogućnosti. Ti si
mlada i pred tobom je budućnost.
- Nisam sigurna da to mogu da prihvatim, Osvalde. Mislim da čovek
nikada nije suviše star da bi se usavršavao.
- Sada se ti šališ sa mnom - zakikotao se.
- Zar ne misliš da bi svoj savet mogao i na sebi da primeniš - umešala se
Peg, cokćući jezikom i gledajući ga s ljubavlju.
- Deli karte, Peg, stara moja, pa da počnemo.

*
S obzirom na to da ovo dvoje nameravaju da igraju karte svake večeri a nema
televizije koja bi je zabavila, Elen je shvatila da joj ne preostaje ništa do da
pronađe neku knjigu za čitanje. Pitala se šta bi Emili rekla na to i nasmejala se.
Pomislila je kako Emili ne bi izdržala ni pet minuta u kući u kojoj nema
televizora. Mada nije bila sigurna ni da će sama moći toliko da izdrži.
Međutim, kuća sa dva čudna starca i bez televizije bolja je od kuće u Londonu
s verenikom kojeg nije volela i napornom majkom koja je gura ka oltaru iz
sasvim pogrešnih pobuda.
Utonula je u fotelju i zurila zamišljeno u vatru. Znala je da Vilijamu duguje
mnogo više od obične poruke i da je trebalo da bude jasnija. "Moram da odem
nekuda da o svemu da razmislim" nije isto što i: "Ne volim te i stoga neću da
se udam za tebe." Venčanje je bilo zakazano za jun, za samo pet meseci. Crkva
Bezgrešnog začeća u Ulici Farm bila je zakazana za dvadeset drugi i slavlje će
se održati u luksuznom hotelu Kloridi, što je njenoj majci davalo opravdanje
da svake nedelje odlazi tamo na ručak s gospodinom Smimanom, ljigavim
organizatorom venčanja. Već je zakazala sastanak sa Sarom Barton, koja je
dizajnirala venčanicu vojvotkinje od Kembridža. Medlin Trauton nije želela
ništa manje lepšu haljinu od vojvotkinjine za svoju najstariju ćerku, iako je
Elen odmah bilo jasno da majka više želi da zadivi prijateljice nego da
udovolji svom detetu. I Leonora i Lavinija su imale raskošna venčanja, ali
mlade su ostale u drugom planu, zasenjene sjajem svoje majke, koja je zračila
za njih dve zajedno.
Dok je Elen razmišljao kako da se izvuče iz neprilika u koje je upala a Peg
i Osvald igrali karte kraj prozora, zagraktao je Džek. - Grak-grak - oglašavao
se i mahnito koračao tamo-amo obodom ormana. Onda je Gospodin Badžer
podigao glavu i načuljio uši. Stajao je nepomično kao da su ga izoštrena pseća
čula na nešto upozoravala. Elen ga je isprva pogledala nehajno, a onda joj je
zaokupio pažnju. Počeo je da maše repom i pogledom prati nešto što niko
drugi nije video, a što se, sudeći po njemu, kretalo po sobi. Zatim je uzbuđeno
zacvileo snažno udarajući repom repom o jastuke. Čitav prizor je bio vrlo
čudan, no činilo se da ni Osvald ni Peg to ne primećuju. Elen je ustala iz
fotelje i klekla na pod kako bi ga pomazila. Pogledao ju je na trenutak, dajući
joj do znanja da je svestan njenog prisustva, ali mu je odmah zatim pažnju
ponovo privuklo nešto nevidljivo.
- Tetka Peg, pogledajte Džeka i Gospodina Badžera - rekla je. - Vrlo se
čudno ponašaju.
Tetka Peg je bacila pogled i nasmejala se. - Plašim se da oni i jesu pomalo
čudni.
 - To je zbog vila - umešao se Osvald, ne sklanjajući pogled s karata u
rukama.
Peg je odmahnula glavom. - Nemoj da mi plašiš sestričinu, samo što je
stigla. Ne želim da sablažnjena pobegne glavom bez obzira u London.
- Ukoliko je sablast, onda je posredi vrlo prijateljski raspoložena sablast -
rekla je Elen a onda, kada je Džek izleteo iz sobe, dodala: - Ne mogu da kažem
za tvoju pticu, ali Gospodinu Badžeru se dopada. Gledaj kako pogledom prati
nešto.
- Psi vole vile - kazao je Osvald znalački. - Ali nisu tako privrženi kućnim
duhovima.
- Hoćeš li da igraš, Osvalde, ili ćemo da sedimo ovde i pričamo prazne
priče?
Bacio je kartu. - Da te vidim sad, stara moja, to će ti pokazati gde ti je
mesto.
Elen je pomazila Gospodina Badžera po glavi i on se ubrzo smirio i
spustio njušku između šapa. Zatvorio je oči i teško uzdahnuo, polako tonući u
san uljuljkan njenim ritmičnim pokretima.
Elen se pitala šta ga je toliko uznemirilo. Nije verovala u vile i druga
čudesna stvorenja, ali verovala je da postoje duhovi. - Koliko je stara ova
kuća? - upitala je tetku.
- Oh, sagrađena je početkom osamnaestog veka - odgovori Peg.
- Onda mora da ima duhova ovde?
- Rekao sam ti, draga moja, to su vile. Ovde ima mnogo vila - Osvald je
brzo odgovorio pre nego što je glasno uzviknuo: - E to je ono što ja zovem
mudrim potezom! Šta kažeš na to. Peg!
- Jel’ ti poznato da je neko ovde umro? - Elen je bila uporna. Ni Osvald ni
Peg joj nisu odgovorili a ona je bila suviše obuzeta mišlju da kuću zaposedaju
duhovi da bi primetila kako Pegini prsti neodlučno lebde iznad njenih karata. -
Sasvim je moguće, zar ne, da imaš duha u kući?
- Ne verujem u duhove - odgovorila je Peg jetko. Zatim je dodala tiše: -
Ljudi viđaju duhove zato što žele da ih vide.
Ta želja ih navodi da čuju i vide ono čega nema. To se naš mozak poigrava
nama. Gospodin Badžer se uzbudi zbog čestice prašine koje lebde u snopu
svetlosti ili zbog muve toliko majušne da je jedva vidiš. Ne dopusti da te
zavaraju Osvaldove priče o vilama, Irska ga je malo udarila u glavu. Ne želim
da slušam takve tričarije. Zašto ne potražiš neku knjigu, u biblioteci ih ima na
pretek.
Elen je shvatila da je pogodila u živac i bilo joj je žao.
Ustala je i otišla u drugu sobu, ostavljajući tetku i Osvalda za stočićem za
kartanje. Čula ih je kako šapuću dok je išla hodnikom, a onda je utonula u
tišinu u maloj biblioteci. Čulo se samo kucanje starog dedinog sata.

*
U maloj sobi dva zida bila su prekrivena policama za knjige. Ispod prozora je
stajao pisaći sto. U zidu do njega bio je ugrađen velik otvoren kamin, koji je
sada bio taman i hladan. Pod je bio zastrt prostirkama a čajni stočić na sredini
bio je zatrpan hrpom časopisa i knjiga. Mirisalo je na duvan, koji se uvukao u
zavese i prostirke. Pod je škripao pod Eleninim nogama dok je koračala prema
policama s knjigama u potrazi za nečim što bi je nadahnulo. Prelazila je
pogledom preko naslova na hrbatima sve dok nije naišla na jedan koji joj se
svideo: Dvorci Irske. Bila je to istorija dvoraca, očuvanih i onih u
ruševinama, s prelepim fotografijama. Njena znatiželja se razbuktala. Ništa
nije smatrala romantičnijim od ruševina.
 3.

Petao se oglasio u zoru, ali Elen je već bila budna. Iz njene sobe svetionik se
sada video mnogo jasnije. Deo njegove bele ljuske se održao, jeziv na slaboj
jutarnjoj svetlosti, alt ispod su se videle ugljenisane grede kao ogaravljena
rebra nekog starog broda, izložene vetru i galebovima koji bi se usudili da
tamo zađu. Stajala je pokraj prozora i dugo zurila u njega. Iako je bio zapušten,
na čudan način ju je mamio i rastuživao. Pobudio je u njoj isto ono osećanje
koje bude sve ruševine starih zamkova te je poželela da sa sazna kako je
devojka poginula i zašto je uopšte bila tamo.
More je bilo mirno i glatko kao saten, Stene su izgledale miroljubivo i
upotpunjavale mir tek probuđene zemlje. Naviknuta na gradsku buku, Elen je
osetila kako je podilazi čudna tišina, mekana kao praskozorje, i na trenutak se
izgubila u pejzažu. Misli su prestale da se roje, glava joj je postajala lakša, i
ona iznenada oseti neverovatnu snagu udišući beskonačnost u mirnoći i
bezvremenosti prizora pred sobom.
A onda je začula Pegino kloparanje u kuhinji u prizemlju, tapkanje šapica i
graktanje praseta. Ulazna vrata su se otvorila i Elen ugleda tetku kako izlazi iz
kuće sa Bertijem i Gospodinom Badžerom, koji je uzbuđeno njuškao zemlju pa
podigao zadnju nogu uz ogradu. Peg je koračala preko polja u debelom
smeđem kaputu i čizmama, s vunenonom kapom nisko namaknutom preko čela,
i zaštitivši ruke rukavicama nosila veliku crnu kofu. Izgledala je kao da brdo
može da pomeri samo ako poželi.
Odmakla se od prozora i izvadila telefon iz torbe. Uključila ga je i
sačekala da se učitaju poruke. Srce joj je tuklo a strepnja, koju je, kako je
verovala, ostavila u Londonu, vratila se da joj naruši mir. Počela je da se
preznojava kada je telefon zapištao. Pristizale su poruke, mejlovi i govorna
pošta. Vest se, dakle, proširila, zaključila je. Sa strahom ih je prelistala.
Vilijam, majka, otac, koji obično ne učestvuje u sukobima u kući, Leonora i
Lavinija, Emili i njen veliki krug prijateljica, svi su pokušavali da stupe u
kontakt s njom. Osetila je talas panike. Od toga je pobegla iz Londona: ljudi,
mnoštvo ljudi koji joj pričaju kako treba da živi. Želela je da je svi ostave na
miru.
Na brzinu je navukla farmerke i džemper. Zadenula je telefon u zadnji džep
i štrcala niza stepenice, preskačući po dva stepenika. Obula je kožne čizme i
navukla jaknu od lažnog krzna. Kada se konačno našla napolju, hladan vazduh
ju je zapahnuo žareći joj pluća, žestoko je trgnuvši iz misli. Zašto to nije
učinila ranije, pitala se ljuta na sebe. Krenula je preko šljunka i prošavši kroz
kapiju, našla se na polju gde je Peg razgovarala sa lamom.
- Dobro jutro - uzviknula je tetka kada je videla sestričinu kako maršira
pravo k njoj, A onda se uozbiljila kada je primetila da je ona zabrinuta. - Jesi
li dobro, dušo?
Elen je duboko uzdahnula i stresla se, ne obraćajući pažnju na lamu, koja
ju sa zanimanjem posmatrala. - Idem dole do obale - izjavila je, uvlačeći ruke
u džepove.
- Sada? Pre doručka?
- Prijala bi mi brza šetnja.
Peg je huknula. Uvek je mogla da prepozna nevolju. - Da pođem s tobom?
- Ne, nema potrebe. - Elen se slabašno osmehnula.
- Šta bi volela da jedeš kada se vratiš: jaja i slaninu, kašu?
- Nikada nisam jela kašu. Obično pojedem neko voće. Majka insistira da
ne jedem previše kako se ne bih ugojila... - zaustila je da kaže "pre venčanja",
ali se zaustavila.
Peg je frknula kao da priča stranim jezikom koji ova ne razume.
- Pobogu, dete, moraš da jedeš! Pogledaj se, sama kost i koža! Tvoja
majka nije pri čistoj svesti. Napraviću ti kašu od meda i banane i bićeš drugi
čovek.
Elen je progutala suze koje su joj se bile nakupile. Tako je žarko želela da
bude neko drugi.
Peg je spustila pogled na devojčina stopala. - Jesi li sigurna da želiš da
upropastiš te fine čizme?
- Nema veze. - Elen se okrenula. - Ovo bi trebalo da je vrhunska koža,
mada, da budem iskrena, baš me briga. Vraćam se uskoro. - Ovce su se razišle
i ona je krenula niz brdo odsečnim korakom. Peg je stajala nekoliko trenutaka i
gledala za njom, podbočena visoko izvivši obrve ispod vunene kape.
 *
Što je Elen brže hodala, to se bolje osećala. Oštar vazduh ju je šibao i
zarumenjeni obrazi su joj brideli. Došla je do granice tetkinog imanja i
zaputila se stazom što vodi kroz visoku travu pravo do okeana. Jedna
napuštena kamena kuća stajala je usamljena pokraj urušene ograde. Korov i
trava bujali su na krovu i sejali seme u pukotine između blokova kamenja u
zidu. S vremenom će se vratiti zemlji iz koje je i došlo i talasi će ga sprati.
Jednog dana sve će nestati, razmišljala je dubokoumno, pošto ništa materijalno
ne traje doveka. Zato ja moram da živim život kakav želim jer jednoga dana
ni mene više neće biti.
Oseka je bila jaka, okean se povukao otkrivajući široku bledožutu peščanu
obalu. Crne stene su provirivale ovde-onde kao uspavane foke, a beli galebovi
skakutali od jedne do druge barke u potrazi za hranom. Vetar je hujao kroz
napušteni svetionik kao da se duhovi igraju među starim gredama. Duboko je
udahnula i vazduh joj je ispunio pluća. Napetost je polako splašnjavala,
ramena su joj se opuštala. Zagazila je u pesak, ne mareći što će pokvasiti
skupe čizme i zaputila se pravo prema okeanu. Bez imalo oklevanja, izvukla je
telefon iz zadnjeg džepa i zavitlala ga u okean iz sve snage. Pljusnuo je u vodu
i nestao.
Nasmejala se zadovoljno i pustila da vetar odnese njenu prošlost. Zureći u
beskrajno prostranstvo okeana, shvatila je da je život prepun mogućnosti.
Dok se vraćala kući, koraci su joj bili neopisivo laki. Pošla je stazom pa
se zaputila uz brdo gde su ovce mirno pasle na pašnjacima a magarac stajao
sam za sebe, zagledan u okean. Kada joj je kuća ušla u vidokrug, primetila je
nekoliko automobila parkiranih na šljunku pored Peginog prljavog volvoa. Bili
su prljavi i stari kao i njen auto. Pitala se ko im je tako rano ujutro došao u
posetu.

*
Čim je otvorila vrata, zapahnuo ju je miris pržene slanine. Gospodin Badžer se
dogegao u hodnik, Pomazila ga je a onda skinula jaknu i izula čizme. Na
nožnim prstima su se ocrtavali mokri tragovi tamo gde je voda prodrla, ali ona
se nije obazirala na to. Čizme su pripadale životu koji, sada je sasvim sigurna,
ne želi više da živi. Iz kuhinje su dopirali glasovi. Bili su duboki, muški.
Stidljivo je ušla.
- Ah, tu si, dušo. Dođi da upoznaš svoju rodbinu - Peg ju je gledala s
ljubavlju. Oko stola u kuhinji, sa šoljama čaja u rukama, sedela su četvorica
muškaraca Peginih godina i jedan mladić, otprilike njenih godina. Elen ih je
posmatrala u čudu. - Ovo su tvoji ujaci: Džoni, Dczmond, Rajan i Krejk, a ovo
je Džo, Džonijev sin. - Nijedan od njih nije ustao da se pozdravi s njom, ali su
svi skinuli kapu. Znatiželja u njihovim pogledima bila je loše skrivena kao
glad u očima vuka. - Kada su čuli da dolaziš, svi su pojurili da te vide -
dodala je Peg.
Ovo su moji rođaci, pomislila je Elen gledajući u te grube, Čupave
muškarce kao da su neka druga vrsta a ne ljudska. Na prvi pogled nisu imali
nikakve sličnosti s njenom majkom. Sabrala se i ljubazno pružila ruku. U
internatu je naučila da skriva osećanja. Kada neočekivane okolnosti priprete,
uvek možeš da pribegneš lepim manirima. - Vi ste mamina braća? - upitala je.
Jedan po jedan pružali su ruku i predstavljali se.
- Ja sam Dezmond, najstariji u porodici Bern - rekao je prvi sav važan. -
Moja žena Alana je htela da dođe, ali je morala na posao, tako da ćeš je
upoznati kasnije.
- Jedva čekam - odgovorila je Elen, smatrajući Dezmondovu mračnu
pojavu zastrašujućom. Bio je najkrupniji među njima, stamen i mišićav, sa
ogromnim, širokim prsima i kratkim, debelim vratom. Kosa mu je bila crna i
gusta, prošarana sedim vlasima, a vunasta crna brada prekrivala je široko i
ozbiljno lice. Činilo se da bi mogao da obori čoveka samo jednom dodirom
prsta.
- Ja sam Džoni a ovo je moj sin Džo - predstavio se jedan od nižih
muškaraca među njima. Kao i Dezmond, i Džoni je imao duboko usađene plave
oči, ali pogled mu je bio blaži i osećajniji nego bratovljev. I on je imao bradu,
samo je njegova delovala mekše i manje mu je skrivala lice. Za razliku od
Dezmonda, koji je bio blagosloven gustom kosom, Džoni je bio proćelav.
- Zdravo - rekao je Džonijev sin Džo. Ruka mu je bila topla, a stisak
snažan, i Elen je umalo jauknula kada su joj se koščice našle u stisku njegovih
prstiju. - Izvini, nisam hteo da te povredim - rekao je i nasmešio se. Bio je
vrlo lep kada se smejao, pomislila je i pretpostavila da je i njegov otac kao
mlad bio tako zgodan, pošto su veoma ličili, osim što je Džo imao oči zelene
poput mahovine.
- Taj momak nije svestan koliko je jak - rekao je Rajan tobože prezrivo,
protresavši kestenjastu kosu. - Izvinjavam se u bratančevo ime. Mnogo snage a
malo mozga! - Nasmejao se otkrivajući žute i kvarne zube. - Ovako se to radi,
dečače - rekao je Džou i nežno prihvatio njenu ruku. - Drago mi je što smo se
upoznali, Elen. Ja sam Rajan.
- Zdravo, Rajane - nasmejala se, držeći ga za ruka toplu i mekanu kao
testo.
- A ja sam Krejk - rekao je poslednji. Razlikovao se od braće po
bledosivim očima i divnoj puti. On je među svim ujacima najviše ličio na
njenu majku i Elen mu se nasmešila ljubazno, zadovoljna što je pronašla nešto
poznato u nepoznatim licima koja su zurila u nju. Ali uprkos toj sličnosti, oni
su i dalje bili dva različita sveta. Imali su izražen irski naglasak i velike i
grube šake. Elen se setila svoga oca, njegove nežne kože i čistih noktiju. Bile
su to ruke čoveka koji radi u plišanoj kancelariji u Mejferu i odlazi na duge
ručkove sa prijateljima u otmenim restoranima. Ruke njenih ujaka podsetile su
je na zidare koji su konstantno radili na kući u Iton Kortu, pokušavajući da
udovolje majčinim nezasitim zahtevima, to jest njenoj potrebi da po svaku
cenu izbegne dosadu.
- Dođi da sedneš, dušo. Spremila sam ti kašu i čaj. - Džek se bio natakario
na naslon Rajanove stolice u čelu stola. Ujak kao da ga nije primećivao ili je
bio toliko sviknut na sestrine čudne stanare kao što neko ne bi obraćao pažnju
na peć ili čajnik. Elen je sela na praznu stolicu u dnu stola. Peg je stavila
činiju kaše pred nju. Na kaši se video i zlatni trag meda koji je dodala i
izgledalo je veoma ukusno.
- Šta vi svi jedete? - upitala je Elen, prekidajući neprijatnu tišinu. Svi su
zurili u nju kao da gledaju egzotičnu životinju koju je Peg spasla u nekoj
stranoj zemlji.
- Tetka Peg ti je pripremila pravu gozbu!
- Jaja i slaninu za momke - rekla je Peg, sipajući joj čaj. - Navali, dušo.
Nismo na nekoj ceremoniji.
- Da li dolazite na doručak ovde svakog jutra? - upitala je Džoa jer je on
bio približno njenih godina i najmanje strašan.
 Nasmešio se, a njegove tamne oči su nestašno svetlucale. - Pa ne baš.
Ovde je obično u ponudi šolja čaja. Nije li tako, Pegi? - Nežno ga je šljepnula
po glavi. Imao je sjajnu crnu kosu i duguljasto lice sa izraženim jagodicama.
Elen je primetila ljubav u njegovim očima dok je gledao tetku. - Peg neće da
dolazi na naše pijanke, tako da mi moramo da dolazimo kod nje - dodao je
Džoni smešeći se.
- Zašto nećeš da ideš u pab, tetka Peg? - upita Elen.
- Prevelika je gužva - odgovorila je slegnuvši ramenima.
- Pegina kuhinja je fino mesto za dokolicu posle napornog dana - Džoni je
ljubazno dodao. - Ona pravi najjači čaj!
- Ja dežim pab - ubacio se Krejk. - Ali nisi me uvredio - dodao je,
namigujući sestri.
- Vi držite Zlatni kotlić? - Elen je upitala zadivljeno.
- Da, okajavam grehe.
Dezmond je podigao šalju čaja i nasmejao se nazdravljajući. Malo-
pomalo, raskravili su se, Peg je obletala oko njih dodajući im prepečen hleb i
dolivajući čaj, a Elen se prisetila kako joj je tetka jutros u polju izgledala kao
samotnjak, sušta suprotnost ovoj veseloj domaćici što leprša po kuhinji
blistajući od zadovoljstva.

*
Elen nije znala kako je to imati veliku rodbinu. Njen otac Entoni poticao je iz
aristokratske porodice iz Norfoka, koja je posedovala ogromno i prelepo
imanje Hardingam Hol više od četiri stotine godina. Kada je Entonijev otac
umro, njegov stariji brat Robert nasledio je porodičnu kuću i titulu markiza od
Zeldena. Robertov sin Džordž je preuzeo grofoviju a Entoni, Elenin otac, bio
je samo lord Entoni Trauton. Njegova sestra En udala se za Skota i preselila se
u Edinburg, a Entoni je došao u London. Poprilično hladni, retko su se viđali,
ponekad u Hardingam Holu, gde su se svi pretvarali kako su velika srećna
porodica, paradirali u lokalnoj crkvi i obećavali jedni drugima kako će se
potruditi da se češće viđaju. Elen je sedela među rođacima koje je tek
upoznala, pokušavajući da razume njihovo razdragano ćeretanje, divila se
svetu koji je njena majka skrivala i žalila što oduvek nije bila deo njega.
- Da vam se pridružim večeras u Zlatnom kotliću? - predložila je Elen. -
Nikada nisam bila u pravom irskom pabu.
- Ako je tako, mnogo si propustila, znaš - rekao je Džoni.
- Doći ću po tebe - ponudio se Džo.
- Pa kako je Medi? - upita Dezmond, zavalivši se na stolici. Zavlada tajac,
napetost se navuče nad njima kao težak, crn oblak. Braća su se zgledala, ali
Dezmond nije ustuknuo. Ne bi se reklo da taj preza od bilo čega.
- Vrlo dobro - odgovorila je Elen opušteno.
- Šta misli o tome što si došla kod nas, u zemlju svojih predaka? - upita
Džoni, nervozno se češkajući po bradi.
- Ona i ne zna da je Elen ovde - odgovorila je Peg. Muškarci su razrogačili
oči.
- Ne zna da si ovde?! - ponovio je Rajan. - Dođavola, pa šta misli, gde si?!
- Misli da sam na selu negde u Engleskoj i da pišem roman.
- Ti si pisac, je li? - upitao je Džo. - Svaka čast.
- Bolje reći pokušavam da budem pisac - rekla je Elen.
- Šta pišeš? - upita Džo.
- Romane, znate već, misterije, život - nehajno je odgovorila. - Osvald mi
je pričao o dvorcu. Tu bih mogla da smestim radnju svoje knjige.
- Možeš danas da podeš sa Džoom i sa mnom, ako želiš. Mi radimo tamo.
Ja sam upravnik imanja, a Džo samo puši i zeva - rekao je Džoni smeškajući
se. - Plandovanje, to ti je njegov posao!
- Jeste, hajde da svi povlađujemo starom čoveku - Džo će na to, prevrnuvši
očima. - Pustimo ga neka misli da on sve radi sam. - Okrenuo se ponovo ka
Elen. - Tamo ima mnogo duhova o kojima bi mogla da pišeš.
- Nemoj da ih slušaš, dušo. Jedini duhovi koji tumaraju tamo jesu njih
dvojica nakon teške noći u Zlatnom kotliću - ubacila se Peg.
U dvorcu ionako niko ne živi - reče Rajan. Gospodin Makoslend vreme
uglavnom provodi u Dablinu. Ako hoće, mogu svaki dan da prave piknik gore,
niko ih ne bi video niti bi ko mario.
 - A ako tvoja mama ne zna gde si ti, kako si nas našla? - Dezmond se vratio
na staru temu, gledajući Elen prodorno.
- Pomoću tetka Peginih pisama i božićnih čestitki koje je majka držala u
fioci u svom radnom stolu. Mislila sam da imam samo tetku Peg. Nisam znala
da ima četvoricu braće.
- To ti verujem - promrmljao je Dezmond. - Pa šta ćeš joj reći?
Elen je slegla ramenima. - Ne nameravam da joj išta govorim. Što oko ne
vidi, za tim srce ne žudi. Ne mora da zna da sam vas pronašla. - Spustila je
pogled jer je osetila da ju je tetka Peg prozrela. Starija žena ju je zamišljeno
gledala stojeći pored peći. Njena priča je bila puna rupa, bilo je mnogo toga
što Elen još nije bila spremna da podeli, ali zbog griže savesti su joj se
zapalili obrazi jer je pretpostavljala da je Peg do sada već shvatila da je
pobegla ođ kuće.
- Volela bih da posetim dvorac - rekla je želeći da se ispetlja iz nevolje.
Nije više htela da priča o majci. Nije htela ni da se oseća kao da je na
ispitivačkoj klupi, naročito sada kada ima toliko toga što skriva.
- Pa, da ne traćimo više vreme - rekao je Džoni, odgurnuvši stolicu na
kojoj je sedeo. - Hvala na doručaku, Peg.
- Da nećete i sutra ponovo svi da pohrlite na moja vrata na još jednu
gozbu, je li?
- Kasno je sad za to, Pegi - Džo se smejao. - Ovo je odličan način da se
započne dan.
- Vi ste kao čopor pasa - uzvratila je Peg. - Hajde sad svi napolje. Imam
posla.
- Kako je ona tvoja veverica? - upita Krejk. - Još spava. I zove se Rejli, da
te podsetim.
- Neverovatna si, Peg - rekao je Dezmond, tapšući je po ramenu.
- Laskanje ti neće pomoći, Dezmonde Berne. A sada, gubite se iz moje
kuće - Isterala ih je napolje kao stado ovaca.
- Sigurna si da nećeš doći na pijanku? - upita Dezmond, a njegov grub glas
je najednom postao mekan i nežan.
- Neka - odgovorila mu je na isti način, kao da su oboje prećutkivali nešto
o čemu nisu bili voljni da pričaju.
 - Dobro, onda ćemo popiti jednu sa našom sestričinom - zaključio je.
- Dovešćeš mi je nazad u jednom komadu, zar ne?
- Paziću je.
Peg je primetila kako Elen navlači jaknu od lažnog krzna. Bila je to
najneprikladnija jakna za sredinu u kojoj se našla.
- Uzmi moje čizme, dušo. Ublatnjavićeš se gore oko dvorca s momcima, a
možda će i kiša pa ne bi bilo loše da poneseš mantil. Ta tvoja dlakava jaknica
izgleda tako fino, ne bih volela da je upropastiš.
Elen je odlučila da obuče svoju jaknu, ali je popustila kada je reč o
čizmama. Nisu bile moderne, ali su bile vrlo udobne i sasvim joj odgovarale. -
Ti i ja nosimo isti broj - doviknula je Peg. - Mora da smo u srodstvu -
prokomentarisala je kikoćući se. - Videćemo se kasnije. Nemoj da veruješ u
sve što ti Džo kaže, obećavaš? On ti zna svakojake priče.
- Volim priče o duhovima - odgovorila je Elen, idući za muškarcima.
- I ja sam nekad verovala - dodala je Peg gotovo za sebe. Kada je Elen
okrenula leđa, lice njene tetke se sneveselilo, kao da je i njeno srce nekada,
poput onog starog svetionika, bilo zahvaćeno požarom.
 4.

Nalazim se u čistilištu, vezana sam za zemlju, ali nisam deo nje. Teši me to što
mogu da budem gde god poželim. Bestelesna sam. Ja sam kao tračak dima koji
nikada ne ispari, lebdim od mesta do mesta samo snagom volje. U jednom
trenutku sam u Dablinu, u sledećem u Konemari. Šteta što nisam mogla tako da
putujem dok sam imala telo! No ipak, s godinama sam sve usamljenija.
Uskratila sam sebi boravak u raju, a opet, nemam nikakve ulogu na zemlji.
Mogu samo do nadgledam život svojih voljenih kao u nekom snu. Nemam
potrebu za spavanjem niti osećam glad. Ne osećam hladnoću niti kišu, pa ipak
me preplavi neopisivo zadovoljstvo dok gledam prelepe irske predele, baš
kao nekada. Sada možda i više jer je to jedino što imam.
Razočaranje koje me je na početku mučilo počelo je da se topi te sam se
navikla na ovo nepostojanje. Jesam usamljena, ali nisam sama. Mnogi duhovi
tumaraju hodnicima dvorca, ali me nijedan ne primećuje. Mogla bih sebe da
oteram u ludilo ako bih ih pojurila, pretražujući sobe u potrazi za njihovim
društvom. Oni su kao para, raspršuju se u vazduhu kao dah na hladnom
zimskom jutru. Verujem da su bili tu dok sam bila živa, da su živeli u svom
svetu, nezainteresovani za mene kao što su i sada. Ne znam kuda idu i zašto ne
žele da stupe u kontakt sa mnom. Bilo bi lepo kada bih imala prijatelja.
Dablin mi se nikada nije dopadao. Ja sam devojka iz Golveja,2 u njemu
sam rođena i odrasla, čisto da se zna. Mrzela sam buku i asfalt dok sam bila
živa, a mrzim ih i sada kada sam mrtva. Pa ipak, i dalje gorko patim što nisam
pored svoje dece. Drago mi je što su dobrog zdravlja i što su srećni, a moram
da priznam da jesu srećni. Pokopali su svoju tugu kao što pas zakopa kosku
duboko u zemlju, ali je nikada ne zaboravi. Jednog dana će me prizvati u
sećanje i ponovo će oplakivati svoj gubitakjer tako je to sa žalošću. Nije lako
izbrisati tako dubok bol. Čovek može samo da ga zataška i da se nada kako će
vreme učiniti svoje te da će zaboraviti. Ali neizbežno, pre ili kasnije, moraće
da se suoči s njim i prevaziđe ga, jer bas kao što zemlja povrati sve sahranjene
kosti, tako i srce povrati svoj bol. Iako ne mogu da ih obgrlim onda kada im
zatreba majčinska uteha, pratim ih kao nevidljiva sena i biću uz njih kada se
bol vrati da ih iskuša.
A šta je s Konorom? On nije pokopao svoj bol kao što su to učinili Ida i
Finbar. Nosi ga kao užareni ugalj duboko u srcu. Da sam znala da me voli
toliko, nikada ne bih onako postupila. Oh, Konore, ljubavi moja, zašto me nisi
voleo toliko dok sam bila živa?
Najveći deo vremena provodi u Dablinu, pa ipak filmovi na kojima je tako
naporno radio i s takvim žarom usahli su kao žedne hortenzije. Mnogo pije i
previše izlazi, nadajući se da će mu galama i muzika pomoći da zaboravi na
bol u srcu i umiri savest. Kada s decom ode u Balimaldun, drži se podalje od
dvorca. Jaše na svom konju preko brda, crna kosa mu se talasa na vetru poput
grive dok konj preskače kamene ograde i jarkove. Šeta se plažom, onako
mračan i usamljen naspram belog peska i divljeg okeana. Ne zna da sam ja
odmah tu pored njega jer za mnom ne ostaju tragovi stopala i kada posegnem
za njegovom rukom, hladna sam i nedodirljiva kao vetar.
Ne zalazi u grad. U Zlatnom kotliću su kolale glasine i on ne može da
podnese osudujuće poglede i šaputanje iza leđa. Gledali su na njega s
podozrenjem od samog početka, još otkako je kupio dvorac pre mnogo godina.
On je gradski momak iz Dablina, majka mu je Engleskinja, otac Irac, i ma
koliko se on osećao kao Irac, punokrvni Irci su oduvek govorili da je polu-
Englez polu-Irac - najpre Englez pa tek onda Irac. Ali Konor nije mislio tako,
nikada. Irsku je voleo svim srcem i u njemu nije bilo mesta za Englesku. Ali
njima se nije sviđalo što se nije družio s njima i što na svoje raskošne zabave
nije pozivao meštane, a da zlo bude veće, nije išao ni na mise. No Konor nije
religiozan, iako ume duboko da promišlja o mnogo čemu. A ja znam da se on
oseća bliži Bogu kada je u prirodi nego kada je u crkvi. Pitam se sada da li
oseća da ga je Bog izdao - i da li se ikada zapita da li Bog uopšte postoji.
Volela bih da mogu da kažem da ja, sada kada sam umrla, znam, ali odabrala
sam da ostanem vezana za zemlju, te prema tome ne mogu da odgovorim da li
Bog postoji, baš kao što ne može ni on. Samo znam da ljudi ne umiru, ja sam
dovoljan dokaz za to. Ali kuda idemo nakon života - moraću da sačekam i da
vidim. Trenutno, upirem pogled samo u one koje volim. Ne usuđujem se da ga
vinem u nebesa da ne bih pala u iskušenje.
Kada se Konor oženio mnome, bila sam zanesena mlada Irkinja koja je
sanjala da postane glumica. Sreli smo se u Golveju na snimanju filma koji je
on producirao. Imala sam malu ulogu i svi su govorili da sam ga zavela jer
sam htela da napredujem u poslu. Ali istina je bila da smo se oboje zaljubili.
Mene je privukla njegova kreativnost a njega moja. Govorio je da sam od onih
devojaka koje su nadahnjivale pesnike i slikare. Ali ma koliko sam žudela za
tim, nisam bila dovoljno dobro da igram glavnu ulogu u nekom velikom filmu.
Tako sam se posvetila dvorcu u Balimaldunu i odgajanju naše dvoje dece,
zadovoljavajući se pesmama koje mi je Konor pisao i slikom koju je poručio
od nekog slikara i okačio je u predvorju iznad velikog kamina. Konor je bio
sve što sam želela i sve dok sam s njim, ništa mi ne treba. Da neću žaliti za
glumačkim životom, kojeg sam se odrekla, te da neću žudeti za slavom i
popularnošću, jer dokle god sam svetlost u Konorovim očima, neću morati da
sijam ni za koga drugog. Ali ljubav je čudna. Ponekad, ma koliko ljubavi
dobijaš, nije ti dovoljno.
Kada mi težina Dablina postane nepodnošljiva, vratim se i letim oko
visokog drveća i iznad brda Konemare i srce mi se puni radošću. Klizim iznad
površine jezera u kome se ogledaju oblaci kao prizori iz mog života, meni sada
tako tuđi da imam utisak da pripadaju nekom drugom. Stojim na ivici litice i
posmatram ruševine svetionika, gde sam skončala život. Gledam izdaleka jer
nemam snage da odem tamo. Tavorim na mestima koje volim: dvorac,
mornareva crkva, plaže, litice i brda. Ali ne mogu da idem na svetionik jer su
uspomene suviše bolne da bih ih oživaljavala. Kajanje mi se i dalje zariva u
srce kao trn i patnja ne jenjava ni na trenutak otkad sam umrla.
A onda, jednog hladnog februarskog jutra, lutam hodnicima i poljima oko
dvorca i ugledam stranca na svom imanju: prelepu neznanku kose crne kao
gavran u društvu Džonija i Džoa Berna. Dok je Konor u Dablinu, ova dvojica
nadgledaju imanje. Ali pored gospođe Hadžet, koja dolazi jednom nedeljeno
da počisti i obriše prašinu s polica u mojoj nekadašnjoj kući, nijedna žena nije
kročila tamo. Sve do sada.
Zapanjena sam. Mnogo je vremena prošlo otkako mi je neko privukao
pažnju. Prilazim bliže i uviđam da je zaista vrlo ljupka. Oči su joj uvučene
smeđe, prošarane sitnim zlatastim iskricama. Koža joj je mlada i jedra, a pune
usne namazane sjajem. Reklo bi se da nije odavde, s obzirom na to da joj se na
licu ogleda čuđenje ili zbunjenost kao onda kada se sa nesigurnošću
upoznajemo s novim okruženjem. Takođe, ima najsmešniju jaknu koju sam
dosad videla, ali pretpostavljam da je lažno krzno sada u modi te je zato nosi.
Možda je Džoova devojka, ali se oni ne dodiruju onako kako to čine ljubavnici
i među njima ne postoji nikakav znak privlačnosti. Ponašaju se kao da su rod,
ali ja znam da Džo ima samo braću.
Šetaju se oko dvorca. Vidim da je devojka zadivljena mojim
veličanstvenim domom. Ne čudi me to. Danas je nebo plavo poput okeana s
paperjastim belim oblacima koji plove po njemu kao majušni brodići. Sunce
jarko sija, ali s vremena na vreme, kada oblak pređe preko njega, dolina utone
u senku a vazduh postane vlažan i hladan. A onda oblaci nastave da plove i
svetlost se sjuri niz brda kao ogroman talas, gutajući senku i razbijajući se o
dvorac kao zaslepljujući blesak. Kao da je sam Bog otvorio svoju riznicu te je
sjaj njegovog blaga zapalilo nebo. Na trenutak me je omela lepota prizora, ali
na pomen svog imena, pažnju ponovo usmeravam na grupicu ljudi koja se šeta
pored jezera.
- Kakva je bila Kejtlin Makoslend? - devojka je upitala Džoa. Govori kao
da je iz engleske više klase, kao Konorova majka.
- Nije bila baš sva svoja - odgovorio je Džo. - Bila je sanjar.
- Bila je luda?
- Ne, nije bila luda, samo neobična, rekao bih. - Bila je zamamna! - Džoni
im se pridružio. U glasu mu se osetilo divljenje. - Bilo je nečeg divljeg u njoj.
Nekada se bavila glumom, znaš. Bila je rođena da bude glumica, ali je
odustala od svega kada se udala za gospodina Makoslenda. Ako mene pitaš,
prava šteta, jer mi se čini da bi bila odlična glumica.
Džo se blago nasmešio ocu. Naspram visokog sina, Džoni je izgledao
nisko i zdepasto. - Tati se ona dopadala - rekao je Džo, smešeći se. - Je li tako,
tata? O, hajde priznaj to pred Elen, ona je naša. - Ah, ona im je, dakle, rod.
Neka rođaka iz Engleske, možebiti. Pitam se otkud sad to.
Džoni je nehajno slegnuo ramenima. Navikao je na sinovljeva podbadanja.
- Naravno, sažaljevao sam je. Tumarala je oko ovog velikog dvorca sama.
Njen muž uglavnom nije bio tu. Bila je od onih kojima treba pažnja.
- A ti znaš sve o tome, jel’ tako, tata? - Džo se zlobno smeškao.
- Imaš ti još da učiš o ženama, dečače - uzvratio je Džoni. - O lepim
ženama naročito, a ona jeste bila lepa, u to nema sumnje.
- Da li se družila s meštanima? - upita Elen.
- Kada gospodin Makoslend nije bio kod kuće, ona je pevala u Zlatnom
kotliću sa svima nama - rekao je Džo. - Imala je lep, snažan glas. Da li ti
pevaš, Elen?
Pre nego što je Elen i mogla da odgovori, Džoni ju je prekinuo čežnjivo
rekavši: - Bila je očaravajuća. O, da, nisi mogao da skineš pogled s nje -
rekao je,
- Kako očaravajuća? - upitala je Elen.
- Imala je te zelene oči, i kada te pogleda, prosto prodire u tebe a ti si
nemoćan kao riba na udici, zarobljen njenim pogledom. Bila je prava lepotica.
Vatrenocrvena kosa i svetla put. Kao naslikana!
- Pa i jeste bila naslikana - prekinuo ga je Džo. - U dvorcu je njen portret u
prirodnoj veličini. Gospodin Makoslend nam je rekao da ga ostavimo tu. Bio
je vrlo izričit. Izneli smo sve dragocenosti nakon što je umrla, ali ne i sliku. -
Zavukao je ruke u džepove pantalona i duboko uzdahnuo. - Gospodin
Makoslend se preselio na imanje dalje niz reku a dvorac je zatvoren. Izgleda
da ju je zaključao ovde.
- Mislite da nije mogao da živi ovde bez nje?
- Ne, nakon onoga što se desilo u svetioniku. - Džoni se uozbiljio. Više nije
izgledao čežnjivo, kipteo je od besa. - Gospode, kako protraćen život! - rekao
je žustro.
- Da li je ubijena? - upitala je a oko njih kao da je sve stalo.
- Ne, nije ubijena i nije je ubio gospodin Makoslend. Ko ti je to rekao?! -
zaurlao je Džoni.
Elen se prepala. - Tetka Peg kaže da je tako čula.
- Ljudi svašta pričaju, prokleti bili! Ali to ne znači da je istina.
Džo je počeo da objašnjava. Čula sam tu priču već nebrojeno puta, ah sada
me zanima devojka i šta ona misli. Prosto puca od znatiželje. - Te noći kada je
umrla bila je u svetioniku s gospodinom Makoslendom. Posvađali su se, po
svemu sudeći, i ona je otrčala do vrha svetionika. Svetionik se nekim čudom
zapalio i ona je skočila kako bi se spasla. Njeno telo su pronašli dole,
slomljeno na stenama. To je bilo oko ponoći, tako beše? S druge strane, Dilan
Marfi je šetao psa na plaži otprilike posla sata pre toga i kune se da je video
muškarca u čamcu kako odlazi.
- Ko je to bio? - znatiželjno upita Elen.
- Niko ne zna. - Džoni je slegnuo ramenima.
- Ili niko neće da kaže - dodao je Džo turobno. - Gospodin Makoslend je
uporno govorio da su Kejtlin i on bili jedini te noći na svetioniku.
 - Imate li ikakvu predstavu ko bi taj zagonetan čovek mogao da bude?
Džoni se počešao po mekanoj, sedoj bradi. - Marfi je sve to umislio, ako
mene pitaš. Pre toga je bio u pabu pa je verovatno bio dobro zagrejan.
- A kako se svetionik zapalio? Mislila sam da se više ne koristi.
- Policija je pronašla mnogo sveća po stepeništu sve do vrha - rekao je
Džo.
- Kejtlin Makoslend je pomalo volela da drami - dodao je Džoni. - Često
je čamcem odlazila do svetionika, ali samo kada gospodin Makoslend nije bio
tu. Znao je da je to opasno te joj branio da ide tamo čak i po danu. Ona se
tome, naravno, protivila. To joj je bilo u prirodi. Imala je divlju narav. Kada
sam odlazio od Peg kasno noću, mnogo puta sam viđao svetlost sveća kako
treperi kroz prozore svetionika.
Niko nije znao šta tamo radi, ali svi su znali da je ona tamo te niko nije
obraćao pažnju, sve do požara.
- Pitam se šta je po celu noć radila u svetioniku - razmišljala je Elen. -
Mora da je bilo zastrašujuće hladno. Niko je nikada nije pitao šta tamo radi?
Džo se nasmejao i otac mu se pridružio, kao da se smeju nekoj samo njima
znanoj šali. - Kejtlin Makoslend nije bila od onih koje ispituju - rekao je Džo.
- Ako bi je nešto i pitao, odgovarala bi u zagonetkama. Iz nje nisi mogao izvući
ništa što ona nije želela da se zna.
- Mislim da se plašila gospodina Makoslenda - rekao je Džoni ozbiljno,
klimajući glavom, kao da je strah prema mom suprugu bio odgovor za sve. -
Jer svaki put kada je on bio ovde, nje nigde nije bilo. U pab nije navraćala, a
ni po gradu je nisu viđali.
- Oni koji su je viđali u školskom dvorištu govorili su da je bila nervozna i
povučena kada je on bio kod kuće. Nije bila ni nalik onoj bezbrižnoj devojci
kakva je bila kada on otputuje. - Džo je bio sav važan što zna takve
pojedinosti.
- Pitam se zašto? - promrmljala je Elen.
- Ah, gospodin Makoslend je vrlo zahtevan čovek - objasnio je Džoni. -
Znam da je njeno srce bilo ovde u Konemari. Ona je bila devojka sa sela,
sasvim sigurno. Mrzela je grad. Sama mi je to rekla. Ponekad je dolazila da
nam pomogne oko bašte i negodovala što mora da ide u Dablin jer je više
volela da ostane ovde. Ponekad su se žestoko svađali. Mislim da je gospodin
Makoslend želeo da se deca školuju tamo, ali je ona istrajavala u tome da žive
ovde. I dobila je tu bitku. Mislim da je većinu bitaka dobila. Gospodin
Makoslend je popustio, verovatno da ne bi sebi otežao život, i odlazio u
Dablin kad god je mogao. Brak im je bio kao pokvareno mleko.
- Čim je umrla, gospodin Makoslend je odveo decu u Dablin - istakao je
Džo. - Ne dolaze ovamo tako često i kada dođu, gospodin Makoslend izgleda
veoma nesrećno.
- To je istina - složio se Džoni. - Kao da je sav život isisan iz njega.
- Nikako da se okani ovog mesta, zar ne? - rekao je Džo.
- Mislim, mogao bi da proda imanje? Ali ne prodaje ga. A zašto? -
Obojica su slegla ramenima vrteći glavom.
Stigli su do dvorca. Elen je posmatra kule i kupole, zadivljena kao ja kada
sam ga prvi put videla. Veličanstvenost ovog mesta oduzima dah, čak i u
hladno februarske jutro, kada su zidovi puni vlage a drveće ogoljeno i zgrčeno
kao čovek koji pati od artritisa.
Džoni vadi ključ iz džepa i gura ga u u bravu. Ulazim za njima. Volela bih
da gori vatra u kaminu i da su tu nameštaj i tepisi pa da ova neznanka vidi kako
je moj dvorac nekada bio lep. Ali pust, lišen svega što mu je nekada
udahnjivalo život, on sada stoji sam sa svojim uspomenama, tužan i usamljen
kao ja. Unutra je čak i hladnije nego napolju i vazduh je ustajao i težak kao u
katedrali. Poželela sam da otvorim prozore, ali preko njih su zakucane daske.
Ovo mesto u Elen budi veliku tugu, vidim to jer je zavukla ruke u džepove i
jedva da progovara. Prilazi mom portretu, jedinom nanosu boje na bezbojnom
zidu, i posmatra ga. Zine u čudu i ispusti slabašan zvuk.
Posmatrala sam je odozgo kroz oči svoje slike. Gledale smo jedna drugu.
Pogled joj je bio uprt u mene i moj u nju - shvatila sam da me vidi. Da, ona me
vidi kao da sam živa. Uhvatila sam je kao ribu na udici i nema kud da pobegne.
Džoni i Džo joj prilaze i staju pored nje u tišini, gledaju me kao toliko puta za
ovih pet godina, pokušavaju da nadu nekakav smisao u mojoj smrti. Džoni
skida kapu u znak poštovanja a Džou su ponestale šale. Svi mi se dive u tišini.
Džonijevi obrazi su se zarumeneli jer on je zaljubljen u mene. Džo u portretu
vidi živost kakvu ranije nije video, a Elen je, osim moje lepote, pogođena i
mojim tragičnim krajem. Jeza ih sve podilazi i iznenada osećam da više nisam
sama. Dokle god sam jedno sa ovom slikom, mogu da se pretvaram da sam
ponovo živa.
Tišina je konačno prekinuta. - U toj zelenoj haljini izgleda kao filmska diva
iz starih vremena - Elen je prošaputala.
- Ona i jeste pripadala nekom prošlom vremenu - složio se Džoni tužno. -
Nije bila stvorena za ovaj moderan svet.
- Koža joj je prozračna. Bez i jedne jedine mane je, htela sam da kažem.
Koliko je godina imala kada je umrla?
- Trideset četiri - Džoni je rekao jednolično. - Bila je veoma mlada.
Ostavila je za sobom dvoje male dece, koja se maltene neće ni sećati prelepe
majke.
- Zar vam se ne čini kao da i ona gleda nas? - upitao je Džo nervozno.
- Da, i ja imam utisak da nas gleda - složila se Elen. - Kao da je stvarna.
- Sav sam se naježio - rekao je Džo ustnuknuvši. - Mislim da ovo mesto
zaposedaju duhovi. Čekam vam napolju. - I on odlazi.
Pobedila sam. Džo zna da sam i dalje tu. Osetio je to u kostima. A što se
Elen tiče, ta ljupka neznanka koju sam zarobila pogledom, i ona je to osetila.
Sigurna sam. Zurila je u mene dugo, dok su joj se razna pitanja nametala. I dok
me je gledala, mogla sam da joj pročitam misli tako jasno kao da ih je glasno
izgovarala. Zašto si umrla, Kejtlin? Ko se udaljavao u čamcu usred noći?
Zašto je bio tamo? Šta si uopšte radila tamo na tom ostrvu? Šta si radila
tamo, Kejtlin? Reci mi šta si radila sasvim sama u napuštenom svetioniku?
- Gde je ona sada, Džoni? - upita Elen nežno.
- Kako to misliš?
- Pa, gde je? Misliš da je ovde?
Džoni je čovek koji veruje da su život i smrt odvojeni, kao noć i dan. - Ne
verujem u duhove, ako na to misliš. Ona je s Gospodom sada, Elen -
odgovorio je.
Ali Elen me odvažno gleda u oči i oseća da sama tu, pored boje i platna.
Nisam sasvim ubedena u to, razmišlja ona a ja znam da su sve moje nade da
ću s nekim stupiti u kontakt sada položene u nju.
 5.

Elen se pridružila Džou napolju. Zgrčen na hladnoći, uvlačio je poslednji dim

cigarete. Kada ju je ugledao, otpuhnuo je dim i odmahnuo glavom. - Ježim se
od tog portreta - rekao je. - Hoćeš da zapališ jednu? - Izvukao je paklicu
cigareta iz džepa.
Oklevala ja na trenutak, a onda je pristala. - Samo ću jednu.
- Šta ti misliš?
- Mislim da je bila prelepa - odgovorila je. Stavila je cigaretu između
usana i zapalila je cigaretom koju joj je Džo pridržao.
- Bila je pomalo veštica, ako hoćeš da znaš šta ja zaista mislim. Tata neće
da čuje ni reč protiv nje, kao što si videla.
- Šta misliš, šta se dogodilo na ostrvu te noći?
Džo je snizio glas i s nelagodom pogledao ka vratima. - Ne mislim da ju je
gospodin Makoslend ubio, ali mislim da ju je svakako oterao u smrt na ovako
ili onako.
- Kako to misliš?
- Otkako ih znam, jedno drugom su bili kost u grlu. Vikala je na njega, a ni
on joj nije ostajao dužan. Gospodin Makoslend je imao gadnu narav. -
Otpuhnuo je oblak dima. - Recimo ovako, da on nije bio na ostrvu te noći, ona
bi danas bila živa.
Oboje su zaćutali kada se pojavio Džoni pojavio zaključavši vrata za
sobom. - Pored portreta, i nema bogznašta da se vidi unutra - rekao je
pridruživši im se na pošljunčenoj stazi.
- Videla sam dovoljno - rekla je Elen.
- Nemoj kriviti sebe. Ta kuća je puna duhova. - Džo je bacio opušak na
zemlju i zgazio ga čizmom. - Gospode, sav se naježim kad gledam onaj portret.
- Nemoj da budeš sekapersa! - zakikotao se Džoni. Džo se okrenuo ka
Elen. - Činilo se da će izaći iz te proklete slike. - Nasmejao se s nelagodom.
- Slažem se, Džo. Nikada dosad nisam videla tako realističan portert.
Gledala me je pravo u oči.
 - Hajdemo na piće - predložio je Džoni. - Vreme je da Elen vidi Zlatni
kotlić. Možemo da nagvaždamo negde gde nije ovako hladno.
Seli su na prednje sedište Džonijevog crvenog kamioneta.
- Šteta je što niko ne živi u dvorcu - Elen je razmišljala dok je Džoni vozio
ispod rešetkastih lukova crvenog hrasta.
- Bilo je to lepo mesto pre nego što smo mu skinuli i poslednju draž -
složio se Džoni.
- Hoće li se ikada vratiti?
- Sumnjam - rekao je Džo. - Pretpostavljam da budi previše uspomena kod
gospodina Makosledna.
- Misliš li da će ga na kraju prodati? - Ne, predaće ga sinu Finbaru, kada
bude dovoljno odrastao da živi tamo sam - rekao je Džoni.
- Sirota deca - promrmijala je Elen. - Izgubili su i majku i dom.
Sedela je zagledana u zimski predeo okupan suncem. Neravna polja
protezala su se i zdesna i sleva, izdeljena niskim trošnim i zapuštenim
kamenim ogradama. Jato sjajnih crnih vrana tiskalo se oko lešine nekog
nesrećnog stvorenja i glasnim graktanjem paralo vazduh kao krhotine leda.
Bilo je nečeg zloslutnog u tom prizoru, kao da je smrt prožela zemlju oko
dvorca. Kada je kamionet izbio na put, Elen je laknulo što odlazi sa tog mesta.
- Pa, misliš li da si dobila nadahnuće za svoju knjigu? - upitao je Džo,
značajno izvivši obrve. - Mogla bi da napišeš jednu vraški dobru priču o
duhovima.
- Ne znam da li ću se vratiti u dvorac da istražujem - odgovorila je. - Kako
uspevate da radite tamo svakog dana?
- Ja ne ulazim unutra - odgovorio je Džo jednostavno. - Ali ponekad, dok
radim u bašti, imam utisak da me neko po smatra.
Džoni je zakolutao očima. - Gospode bože! Čujete li vi sebe?
- Kunem se da u tom dvorcu ima duhova - Džo je čvrsto ostao pri svome. -
Možda zbog toga gospodin Makoslend nikada nije kročio preko praga. Boji se
da mu se ne osveti!
- Stalno pričaš koješta, Džo! - Džoni je zarežao sebi u bradu. - Nije kročio
preko praga jer mu je srce ranjeno i još je nije preboleo, eto zato. - Tako je
Džo konačno bio ućutkan. Vozili su se putem do Balimalduna ne progovarajući
ni reč.

*
Zlatni kotlić je bio smešten u glavnoj ulici, okrečen u crveno kao volovska
krv, sa nazivom ispisanim zlatnim slovima na vrhu. Džoni je parkirao kamioet
na parkingu iza paba pa su se svi zajedno zaputili ka ulazu.
- Dobro došla u moj drugi dom - rekao je Džoni. Pomisao na kriglu piva i
obilan obrok na njegovom licu je izmamila širok osmeh.
- Drugi dom, tata? - našalio se Džo.
- Dosta šale, momče - uzvratio je otac, ali oči su mu se caklile od
iščekivanja dok je otvarao vrata.
Elen je išla za njima. Unutra je bilo toplo i zagušljivo. Miris duvana se
duboko uvukao u pod i lamperiju još iz vremena kada je pušenje na javnim
mestima bilo dozvoljeno. Gorela je prijatna vatrica u jednom kraju a zidovi su
bili prekriveni raznim šarama, karikaturama i kojekakvim dranguiijama.
Prepoznala je Džonijevog brata Krejka na jednoj karikaturi. Stajao je iza šanka
i smešio im se. Nešto u njegovom osmehu ju je podsetilo na majku. Elen je
iznenada osetila žaoku krivice, ali samo nakratko, tako da nije stigla ni da se
usred-sredi na njega.
- Poranili ste - rekao je Krejk bratu. - Pretpostavljam da koristiš Elen kao
izgovor da ne radiš.
- Suviše sam ja star da bi mi trebali izgovori - odgovori Džoni,
naslanjajući se na pult kao veliki brod koji uplovljava u svoju luku.
- Čime se ti truješ, Elen?
- Mislim da ću uzeti ginis.
Džoni je bio zadovoljan. - Ona je jedna od nas Bernovih, nema sumnje -
zakikotao se.
Krejk je stavio veliku, trbušastu kriglu ispod slavine i počeo da je puni
jakim crnim pivom. Elen se trudila da se ne mršti. Radije bi pila kolu, da se
nije pomalo plašila Džonija i razmišljala kako bi mu se više dopala kad bi
naručila ginis. Krejk je spusto kriglu na pult ispred nje. Bar je penušavo piće
izgledalo primamljivo. Želela je da umoči prst u penu i proba prvo, ali Džoni i
Krejk su je posmatrali s iščekivanjem. Nije joj preostajalo ništa drugo nego da
ga prinese ustima. Bilo je jako i gorko i odvratnije od svega što je ikada u
životu pila. Progutala ga je s lažnim uživanjem. Bila je dovoljno uverljiva.
Krejk je napunio još dve krigle za Džonija i Džoa i krenuo pričao o nečemu u
šta ona nije bila upućena. Pitala se da li bi se odala ako bi zatražila čašu vode.
Pivo joj je peklo grlo.
Uzeli su krigle i seli su za sto u ćošku, tako da je Elen imala lep pogled na
meštane koji ulaze u pab. Ubrzo je shvatila da i oni imaju čist pogled na nju.
Svako ko bi ušao odmah je prilazio stolu da porazgovara sa Džonijem, kao da
je on domaćin neke privatne zabave, ali ni na trenutak nisu skidali znatiželjni
pogled s nje.
- Pročulo se da je Medina ćerka u gradu - prošaputao je Džon Elen. -
Bojim se da svi oni dolaze da te vide.
- Da sam znala, malo bih se doterala - odgovorila je s nelagodom. - Sad
sam kao životinja u zoo-vrtu.
- Ovamo pridošlice ne navraćaju često, ali ti si im, plašim se, naročito
zanimljiva. Tvoja majka nije bila na dobrom glasu.
- Hoćeš li mi reći zašto? Zašto se sve ove godine ni sa kim od svojih
rođaka nije čula?
Džo je slegnuo ramenima. - Moraćeš da pitaš Peg. Porodična istorija mi
nije jača strana. - Otpio je gutljaj ginisa, a iznad gornje usne su mu se ocrtali
brkovi od pene. - Tek sam jutros saznao da ti uopšte postojiš.
- To me nimalo ne čudi. Pitala sam Peg, a ona mi je rekla da pitam svoju
majku. Ali majka nikada nije pričala o vama. Mislila sam da ima samo Peg.
Nisam imala pojma da pored nje ima i četvoricu braće. Nisam ni znala da
imam rođake. Kao da niko od vas nije postojao.
Odmahnuo je glavom sa žaljenjem. - To mora da je baki slomilo srce.
- Kakva je bila naša baka?
Na Džoovom licu je zaigrao đavolski lep smešak. - Bila je čvrstog
karaktera, bog da joj dušu prosti. Bila je sva sićušna, ali je sama podigla
šestoro dece. Verujem da to nimalo nije bilo lako, jer na imanju nije moglo
mnogo da se zaradi. No ona je imala jaku veru i nekako je uspevala. Brat
našeg dede Majkla je bez izuzetka dolazio svake nedelje na ručak ma i sekire
padale. Nosila je crninu za našim dedom sve dok nije umrla. Otkako znam za
sebe, nisam je video da je išta drugo obukla. Zbog toga je izgledala ozbiljno,
ali je i te kako imala mekano srce. Pila je barabar sa nama i umela je da ti
izvuče uši što besposličiš, ali kada zapadneš u nevolje ili si tužan, uvek je bila
tu. Bila je spremna da ubije svakog ko bi naudio porodici. Porodica joj je bila
sve na svetu. Zato mislim da joj je tvoja mama slomila srce kada je otišla i
nikada se nije vratila. Mada nikada nije pričala o tome. Nije bila od onih što
se žale.
- Šta je uradila moja majka? - Elen je zarila zube u usnu pokušavajući da
se seti dovoljno dobrog razloga iz kog bi njena majka napustila porodicu. -
Misliš li da je uradila nešto mnogo ružno? - Elen je kazala tiše. - Nešto toliko
ružno da ni ona niti bilo ko drugi nije voljan da priča o tome?
Najednom su im pažnju privukla vrata koja su se s lupom otvorila
ustupajući put hladnom dašku vetra i mračnoj pojavi nekog čoveka. Ušeao je u
pab u crnoj pletenoj kapi, natukavši je preko čela, i debelom crnom kaputu.
Pogledom je preletao po pabu i zaustavio ga na Elen kao projektil koji je
pronašao metu. Elen je pretrnula. U njegovim očima se mogao videti blesak
ludila.
- Gospode, ko je to? - kroz zube je procedila Džou.
- To je Dilan Marfi - po načinu na koji joj je odgovorio bilo joj je jasno da
tog čoveka ne bije dobar glas. - I on upravo prilazi da te upozna.
- Da li ujeda? - bacila je pogled ka Džoniju, koji je nervozno češkao
bradu.
Džo se nasmejao. - Ne, samo nije baš sav svoj. Zdravo, Dilane!
Dilan je seo na stolicu nasuprot Elen a da nije ni sačekao da bude pozvan u
njihovo društvo. Zbacio je kaput sa sebe i seo, pozdravljajući Džonija i Džoa
kao da su se već videli koji minut ranije.
- Ti si, dakle, Medina ćerka, a? - upitao je, zureći u nju preko stola smeđim
očima boje konemarskog treseta.
- Da, zovem se Elen. Kako ste?
Zurio je u nju još prodornije. - Znaš li da je to ime iz romana? - rekao je.
Elen se nasmejala nervozno. - Pa, znam da znači jarka svetlost na grčkom.
 - Tako se zvala prelepa junakinja iz romana Doba nevinosti, koji je
napisala američka spisateljica Idit Vorton. Elen Olenska, ozloglašena grofica
Olenska. - Smrknuo je s uživanjem, a onda ponovio ime junakinje s posebnim
naglaskom kao je u pitanju pesma koju treba otpevati dizanjem i spuštanjem
glasa. - Grofica Olenska.
- Hoćeš da večeraš sa nama? - upita Džoni. Na trenutak se Elen ponadala
da stvarno govore o večeri, ali je ubrzo shvatila da večera znači ručak. Njih
trojica su pričala o hrani nekoliko minuta. Pab se u međuvremenu napunio
ribarima u debelim pletenim džemperima i Elen je prepoznala psa kojeg je
juče videla. Odšetao se do kamina, kao da je vatra bila zapaljena specijalno za
njega.
- Idem da naručim - Džo je ustao. - Šta ćeš ti, Elen Olenska? - upitao je s
posebnom pažnjom izgovarajući njen novi nadimak.
Nije obraćala pažnju na zločesto izvijenu usnu dok je to izgovarao. - Uzeću
jagnjeći paprikaš. Možeš li mi doneti i čašu vode?
- Ti zapravo nisi devojka za ginis, je li tako? - Oh...Ja...
- Nema veze, Elen. Ako se truješ vodom, onda ćeš dobiti vodu.
Podigla je pogled ka Džoniju, ali on ih nije slušao. Naginjao se ka Dilanu
ljutito, govoreći prigušenim glasom, tako da nije mogla da ga čuje. Zurila je u
svoj ginis s nelagodom pritisnuta pogledima uprtim sa svih strana paba.
- Pa, jel’ ti se dopada Balimaldun? - upita Dilan, a po promeni u njegovom
glasu bilo je jasno da mu je Džoni skrenuo pažnju da ne bude grub prema njoj.
- Nisam imala prilike da vidim mnogo, ali ono što sam videla dopada mi
se.
- Odlično. - Nastupila je neprijatna pauza. Onaj ratoborni duh s kojim je
ušao sada je nestao i nakon toga je izgledao kao izduvana lopta. Posmatrao ju
je tim neobičnim očima kao da je tražio odgovor na pitanje koje mu se vrzmalo
po glavi.
- Maločas smo obišli dvorac - rekla je u očaju da bi nečim ispunila tišinu i
otresla njegov ludački pogled sa sebe. - Tužno je to mesto, onako prazno.
- Pokazao sam joj portret - uključio se Džoni. - Da si samo čuo ovo dvoje
kako pričaju o duhovima!
Činilo se da je Dilanu laknulo što ima o čemu da priča te mu je pogled
smekšao. - Džoni je stari cinik - rekao je, a usne su mu se izvile. - On veruje
samo u ono što može da vidi.
- Nisam rekao da duhovi ne postoje, samo kažem da Kejtlin Makoslend
nije jedna od njih. Da pitaš Džoa, on bi ti rekao da radi sa nama zajedno u
bašti i pazi da slučajno ne bude počupano i nešto od onoga što valja. Kakva
gomila gluposti!
Dilan je odmahnuo glavom i nesmejao se Elen. U tom pokretu i smešku
Time što nešto ga je odalo i njegova priroda se pokazala, prijatna, duhovita i
smela. - Šta ti misliš, Elen Olenska? Da li Džo priča gluposti?
Bila je iznenađena time što joj se dopao taj čovek koji joj se sada smešio
šeretski. - Pitajte me ponovo zajedno nedelju dana. Danas je tek drugi dan
kako sam ovde i tek što sam upoznala Džoa. Prema tome, ne bih mogla da
kažem da li se proserava ili priča istinu.
- E to mi se sviđa - zacerekao se Dilan. - Proserava, ali s najfinijim
londonskim akcentom.
- A, moja sestričina je vrlo fina - rekao je Džoni. - Fina ptica iz Londona!
Džo se vratio za sto sa čašom vode za Elen. Prihvatila ju je oberučke. -
Kladim se da si se iznenadila kada si uvidela da tvoja rodbina pripada
radničkoj klasi - rekao je sedajući.
- Časnoj radničkoj klasi - dodao je Džoni. - Šta je loše u tome?!
- Tetka Peg je rekla da se majka uvek izdvajala. Je li to tačno?
Džonijev pogled je skliznuo ka Dilanu a onda se vratio na Elen. Uzeo je
gutljaj ginisa. - Jeste, izdvajala se, u svojim snovima - odgovorio je lukavo.
- Ne znam ništa o njenom detinjstvu - rekla je Elen bacajući udicu s nadom
da će se uhvatiti krupna riba te da će doznati dosta toga. Nisu joj promakli
skriveni pogledi koje su razmenili Dilan i njen ujak. Možda, na kraju krajeva,
ona ipak nije jedina koja nešto krije. - Kao da njena prošlost ne postoji. Hoću
da kažem, žao mi je tetka Peg zbog toga što nije upoznala nikoga od nas i
obrnuto. Baš kao i vi, ni mi ne znamo za vas! Ja nisam imala pojma da majka
ima braću, a kamoli da ih je četvorica! To je neverovatno!
- Jel’ imaš braće ili sestara, Elen Olenska? - upita Dilan, nervozno trljajući
svoju čekinjastu bradu.
- Dve mlade sestre. Izvio je obrve. - Stvarno?
 - Obe su udate.
- Vidiš ti to.
Slegnula je ramenima. - Samo sam ja neudata, a možda če tako i ostati. -
Taman je htela da doda kako njena majka na sve načine pokušava da je uda, ali
se zaustavila. Nešto ju je upozorilo da ne odaje previše o sebi.
- Ne savetujem ti da se udaš tako mlada - rekao je Džo. - Život je dovoljno
dug.
Dilan ju je gledao preko stola, ne govoreći ništa. Umesto blesak ludila u
njegovim očima je iskrila čista znatiželja i on ju je gotovo gutao pogledom kao
da je bio izgladnjivan sve te godine.
- Pa, kakva je bila majka kao devojka? - upita Elen, odvlačeći razgovor
dalje od priče o braku i želeći da Dilan prestane da zuri u nju. Zbog njega joj
je bilo vrlo nelagodno.
- Luda kao struja - rekao je Džoni, iskapljujući kriglu piva.
- Mama?! Stvarno?! Jesi li siguran?
- Siguran kao što sam siguran da sedim ovde sa vama sada. Peg je oduvek
bila osetljiva, ali Medi, šta da kažem... - Odmahnuo je glavom. - Tvrdoglava
devojka. Bilo je samo pitanje dana kada će napraviti neku veliku glupost!
Elen je othuknula. - Pa šta je to uradila? Utom trenutku im priđe konobarica
noseći nekoliko porcija. Nagla se nad sto. - Kobasica i pire za tebe, Džoni? -
rekla je smešeći mu se nežno. - Za tebe isto, Dilane?
- Još jednu turu ginisa - rekao je Džoni, uzimajući joj vreo tanjir iz ruke. - I
još jednu... - Gledao je u Eleninu čašu.
- Vodu - rekao Džo žalosno sležući ramenima.
Džoni je odmahnuo glavom. - I još jednu vodu. Gospode, pa nećemo da
bacimo dobro pivo! - Podigao je njenu kriglu i ispio je do poslednje kapi.
Konobarica se vratila sa ostalim porcijama te su svi halapljivo navalili.
Međutim, Elen je ponovo upitala: - Dakle, šta je uradila? Neko mora da zna? -
Pogledala je u Dilana, ali on je izbegao njen pogled ne rekavši ništa.
- Pobegla je - rekao je Džoni jednostavno.
- Tek tako?
- Tek tako - odgovorio je, žvaćući ogroman zalogaj kobasice. - Upoznala je
tvog tatu, zaljubila se i nikada je niko više nije video.
- Ali to nema nikakvog smisla - Elen se usprotivila.
- Tako smo i svi mi ovde mislili?
- Dakle, ona je pobegulja?
- Moglo bi tako da se kaže. Kao što sam već rekao, bila je na svoju ruku.
Oduvek se znalo da će napraviti neku glupost.
- Da li e baka nešto branila mojoj majci? Ljudi ne beže tek tako bez
razloga.
- Mama je htela da se ona uda za dobrog irskog katolika. Ona je izabrala
dobrog engleskog protestanta. To je sve što ima da se kaže.
Elen je ćutala. Medlin Bern se možda udala za protestanta, ali je do srži
bila katolikinja. Elen i njene sestre su bile odgajane kao katolikinje, i Leonora
i Lavinija, obe su se udale za katolike. Bilo je jasno kao dan da se Medlin
nikada nije kolebala oko svoje veroispovesti.
- Dakle, zato se nikada nije vratila kući, zato što je mislila da će joj majka
prebacivati što je promenila veru? To je smešno. Ona je posvećeni katolik.
Odlazi na misu svakog jutra!
- Tvoja majka je želela drugačiji život, Elen - rekao je Džoni blago. - Niko
njoj nije okrenuo leđa niti bi je iko oterao da se vratila kući. To je bio njen
izbor.
- A ti, jel’ tražiš nešto pa si zato došla ovamo? - upitao je Dilan zureći u
nju netremice. Više nije imao pogled ludaka, iz očiju mu je izbijala tuga, neki
tanani tračci nade. Kad bi rekla istinu, bilo bi joj lakše, ali je umesto toga
odgovorila:
- Ne, ovamo sam došla slučajno, zapravo. Nikada nisam ni sanjala da ću
ovde naići na svoju davno izgubljenu rodbinu.
- Spustila je pogled na svoj tanjir. - Pretpostavljam da moja majka nikada
nije želela da je pronađem.
- Ona, dakle, ne zna da si ovde? - upitao je Dilan pa sam za sebe klimnuo
glavom kao da je nešto upravo leglo na svoje mesto. Nasmešio se sa a oči su
mum zaiskrile vedrinom. - Ponekad sudbina uplete prste kada se ljudi suviše
zainate. Elen je uzdahnula. - Misliš da je bilo suđeno da pronađem svoju
rodbinu? - upitala je.
 - Jeste, baš to sam rekao. - Nasmešio joj se i nju ponovo iznenadi blagost
njegovog lica. - Ništa nije slučajno, Elen Olenska. Sve što se dešava - dešava
se s razlogom.
- Ona je pisac - ubacio se Džoni. - Došla je ovamo da piše o dvorcu i o
njegovim duhovima.
- Tako dakle, pisac? To mi se sviđa - promrmljao je Dilan izvijajući
uglove usana. - Dakle, došla si baš ovde da pišeš a mogla si da odeš kud god ti
se prohte. - Klimnuo je glavom, opet više za sebe, i nabo viljuškom poslednji
komad kobasice. - Vidiš ti to!
- Sudbina - rekao je Džo namigujući Elen. - Dilan zna sve o tome.
- Osvald kaže da vi znate gde su sakriveni svi kućni duhovi - rekla je Elen
Dilanu. - Jel’ istina?
- Osvald je ćaknut - rekao je Džoni. - Ali uveseljava Peg.
- On je samozvani slikar - dodao je Dilan.
- Ali đavolski dobro igra karte - ubacio se Džo.
- On je divan čovek - Elen je rekla podižući čašu vode. - Takvi divni ljudi
se retko sreću i moraju se čuvati. Na svetu ima toliko običnih ljudi, kao sos od
hleba bez trunke soli. Ne mogu da podnesem onaj običan, izmiksovan. Osvald
je napravljen od svih mogućih sastojaka. On je fantastičan i jedinstven.
- Ti si pisac, je li tako? - Dilan je razmišljao.
Elen se osetila kao prevarant i pocrvenela. - Zapravo, plašim se da nisam.
Ništa nisam objavila, a verovatno i neću.
- Zasad - rekao je Dilan. - Nisi ništa objavila zasad.
- Hvala na podršci.
- On proriče budućnost - Džoni se našalio, sada već zajapuren od piva. -
Ajde, Dilane. Reci joj šta je čeka u budućnosti.
- Imaš oči pisca - nastavio je Dilan, ne obazirući se na Džonija. - Duboke i
pronicljive. - Nasmešila se posramljeno.
- A imaš i lep osmeh - dodao je čežnjivo. - Baš kao tvoja majka.
 6.

Džoni je nakon ručka odvezao Elen nazad kod Peg. Kad je primetila da auto
njene tetke nije ispred kuće, pretpostavila je da je otišla u prodavnicu po
namirnice. Da je Elen bila na putu da postane pisac, iskoristila bi priliku da
bude malo sama u onoj sobici s kaminom, ispred svog laptopa. Ali istina je da
se ona zapravo plašila da započne roman, s obzirom na to da nikada ranije nije
ni pokušala. Stajala je ispred ulaznih vrata i oklevala, pitajući se šta bi sada
mogla da radi. Sada kada Peg nije kod kuće, mogla je da pozove Emili i da
sazna šta se dešava, ali nije joj baš bilo do toga da sluša kako njena majka ludi
pokušavajući da joj uđe u trag ili kako je Vilijam van sebe od bola. Nije džabe
bacila mobilni telefon u okean. Zavukla je ruke u džepove jakne i zgrčila
ramena. Preko neba su se navukli oblaci, a vazduh je bio maglovit i vlažan.
Videla je svetionik kako se promalja kroz izmaglicu kao sablasna galija.
Činilo se da je tamo veoma samotno i hladno. Pitala se šta je, za ime božije,
teralo Kejtlin Makoslend da odlazi tamo tako često noću. Stresla se na
pomisao da bude sama usred okeana s galebovima kao jedinim sagovornicima.
Pošto joj se radije išlo u šetnju nego da se suoči sa praznom kućom i
laptopom, krenula je ka polju gde su Pegina runasta lama i vetrom išiban
magarac čupkali travu zajedno sa ovcama. Bilo joj je čudno što je prekinula
svaki kontakt s londonskim životom. Navikla je da je od prijatelja razdvaja tek
jedan stisak na dugme. Poruke ili mejlovi su ispunjavali njene dane kao zapete
i tačke stranicu knjige. Sada na raspolaganju nije imala ništa osim tatka
Peginog fiksnog telefona.
Ovde u Konemari nije bilo razloga za jurnjavu. Nije joj preostajalo ništa
drugo nego da živi i upravo to predavanje trenutku ju je nateralo da uvidi
koliko je njen dotadašnji život bio prazan. Pitala se, dok se spuštala niz brdo
prema okeanu, da li je namerno htela sigurnu budućnost s Vilijamom samo da
bi se oslobodila nezadovoljstva koje ju je pritiskalo kod kuće. Živela je onako
kako su njeni roditelji hteli, a ne kako je ona želela. Umorila se ispunjavajući
njihova očekivanja i ulažući nadljudski napor da bude nešto što nije.
Dok je prolazila pored napuštene kuće na obali, shvatila je da je sve vreme
bežala od sebe. Bilo je nečeg užasavajuće ispraznog u načinu na koji je
provodila dane u Londonu: zabave, neiskreni poljupci, prijatelji koji su tu
samo kada ti u životu sija sunce, kupovine, ručkovi. Leonora i Lavinija bi joj
se smejale kada bi im rekla da joj je dosadilo da odmore provodi u Sent
Bartsu, da na ležaljci kraj bazena čita blistave časopise, da joj je dojadilo
skijanje u Sent Moricu, ljudi. U dubini duše ona je bila nemirna i - nesrećna.
Oduvek je imala jak nagon da stvara. Da li će to biti roman, pesma, ili
jednostavno bašta - još nije bila sasvim sigurna, samo je znala da želi da se
izrazi. Kao tinejdžerka sama je učila da svira gitaru i kada je izjavila kako bi
želela da ide na časove, njena majka je samo digla nos odgovorivši da ne želi
da joj ćerka bude član nekog benda - ili nešto tako glupo - i prijavila je za
dodatne časove francuskog, jer po svemu sudeći, njena majka misli da svaka
mlada dama treba da govori francuski. Ona je ipak osnovala bend uprkos
majčinim željama, pisala pop pesme s prijateljima i nastupala na školskim
koncertima na koje njeni roditelji nisu bili pozivani. Počela je pomalo i da
piše priče, bila je dobra u slikanju i pevala je u horu. No zapala je u društvo
buntovnih devojaka i krila se iza ograde da puši i žali se na autoritete, umesto
da se posvetila svom talentu. Sada žali za izgubljenim vremenom. Ali nikada
nije kasno za nov početak. I dalje ima vremena da napiše roman, komponuje
pesmu, posadi baštu. Život joj otvara vrata iza kojih se krije beskrajan nov
horizont.
Oblaci su potamneli i počela je kiša. Jakna od lažnog krzna, potpuno
neprikladna za plažu, ubrzo je bila natopljena vodom te se prilepila za nju kao
dlaka na pokislom psu. Da nije bilo tako hladno, skinula bi je i zavrljačila u
okean da tamo skonča zajedno s mobilnim telefonom.
Kada je stigla na vrh brda, skoro da je potrčala. Ubrzo je ugledala kuću i
nekoliko vozila ispred kuće. Bilo je sve jasnije da se Pegina velika rodbina
svesrdno stara da ona nikada ne bude sama.
Upala je u kuću, prizvavši Gospodina Badžera, koji je utrčao u hodnik
skačući od radosti. Prasac Berti je ostao ispred peći i glasno hrkao. Peg je
skočila sa stolice u kuhinji, gde je pila čaj s nekim mladićem. - Gospode, dete,
vidi na šta ličiš! Gde si bila? Da li te je Džoni ostavio gore kod dvorca?
Skidaj smesta tu jaknu i daj da je stavim da se suši.
- Išla sam da se prošetam - objasnila je Elen, skidajući jaknu sa sebe kao
da guli kožu.
- Po ovakvom vremenu? Jesi li pri sebi?!
- Možeš slobodno da baciš jaknu. Uništila sam je.
 - Životinjama ne bi trebalo da smeta voda - dobacio je muškarac suvo.
- Što nije slučaj s ovim veštačkim - Elen će na to.
Peg je pokazala na mladića. - Ovo je moj sin Ronan. - Mladić, za kojeg se
ispostavilo da je otprilike Eleninih godina , posmatrao ju je ispod debelih
plavih šiški, ali se nije smeškao.
- Pružila bih ti ruku - rekla je Elen izvinjavajući se - ali ću te pokvasiti.
- Rukovaću se sa tobom kad se osušiš - odgovorio je Ronan.
- Mislim da bi bilo dobro da se istuširam.
- Mislim da bi trebalo, dušo. Biće da vi Londonci stvarno ne znate ništa o
selu! - Peg se okrenula ka sinu. - Trebalo je da vidiš u kakvim je čizmama
došla...

*
Elen se popela na sprat i istuširala vrelom vodom. Prozori su se zamaglili a
kapi kiše su kao obluci dobovale o staklo. Kada je sišla u farmerkama i
džemperu, tetka je i dalje sedela za kuhinjskim stolom sa Ronanom. - Dođi i
popij toplu šolju čaja, dušo - rekla je i ustala da dohvati čajnik sa peći, gde se
grejao. - Sada izgledaš bolje, šta si uradila sa svom onom mokrom odećom?
- Ostavila sam je u kupatilu - odgovorila je Elen, sedajući na stolicu
nasuprot Ronanu.
- Pa tamo se neće osušiti, zar ne? Donesi je ovde pa ćemo je okačiti iznad
peći.
- Ah, torta - Elen je uzviknula izgladnelo, bacivši pogled ka Džeku, koji je
stajao na naslonu svoje stolice kao obično.
- Čudi me da je ptica nije zgrabila - rekla je Ronanu.
- Zna da mu neće poći za rukom i da ćemo ga oterati - odgovorio je Ronan.
- Dobra je. Uzmi parče.
Elen je isekla malo torte za sebe a Peg je pristavila čajnik za još čaja.

*
- No, pretpostavljam da su te momci odveli u pab na ručak?
- rekla je Peg sedajući ponovo i pružajući sestričini šolju čaja.
- Da. Upoznala sam Dilana Marfija - odgovorila je pažljivo posmatrajući
kako će njena tetka reagovati.
- O, Dilana. Kakav je to čovek! - odgovorila je Peg, ne odajući ništa.
Elen je odlučila da ne okoliša. - On je bio zaljubljen u mamu, zar ne? - Peg
je na trenutak prestala da doliva čaj; kao da je ostala bez teksta. - Videlo se.
Netremice je gledao u mene onim krupnim, tužnim očima.
- Pokušavao je da pronađe tvoju majku u tvom liku, bez sumnje - rekla je
Peg nastavljajući da sipa čaj.
- Pa šta mu se desilo?
- Dilanu? Pretpostavljam da neću učiniti ništa loše ako ti kažem istinu. Bilo
je davno. Ni ti nisi ne znaš za ovo, Ronane. - Sipala je mleko u svoj čaj i
pažljivo ga promešala. - Dilan je odrastao sa svima nama, ali mu je Medi
oduvek bila najdraža. I ona ga je tada volela. Ali onda je upoznala tvog oca i...
pa, ostalo je priča za sebe, zar ne?
- Volela bih da čujem tu priču - Elen je bila uporna. Peg je uzdahnula i
isekla sebi još jedno parče torte. Elen je pomislila da je to učinila iz čiste
nervoze. - Molim te, tetka Peg. Mislim da imam prava da znam sada kada sam
ovde. Ako mi ti ne ispričaš, ispričaće mi je neko drugi na kraju.
- Pa dobro onda. Istina je da je bila Dilanova verenica kad je upoznala
tvog oca.
Elen je bila zapanjena. - Trebalo je da se uda za Dilana?
Ronan je izgledao podjednako iznenađen kao i ona. - Vidi ti to! - uzviknuo
je, a na njegovom ozbiljnom licu pojavio se zlobni smešak. - Matori Dilan, taj
mračni konj.
- Bio je veoma zgodan kad je bio mlađi, znaš. - Peg se nasmešila
sestričini. - Mnoge žene smatraju da sada još bolje izgleda. Nikada se nije
ženio, verovatno zato što do dan-danas nije zaboravio tvoju mamu. Sirota stara
Marta je strpljiva kao Jov i dobra je žena. Dobro bi mu bilo kada bi se oženio
njome, ali mislim da nikada neće preboleti tvoju majku.
- Onda nije ni čudo što me je onako gledao.
 - Mi smo svi očekivali da je vidimo pred oltarom s Dilanom. Oni su baš
lepo pristajali jedno drugom, kao grašak i mahuna. Oboje su bili umetničke
duše. Ali onda je ona upoznala tvog oca.
- Kako? Šta je on radio ovde?
- Proveo je jedno leto ovde sa Martinovima, koji su ranije živeli u dvorcu.
- Boravio je u gore u dvorcu? U onom dvorcu koji sam danas obišla?
- Da, baš u tom. Konor Makoslend ga je kupio od Pitera Martina. Umalo ga
je ubilo to što je morao da ga proda, siroti čovek. Dvorac je bio u posedu
Martinovih generacijama, znaš. Piter se bavio građevinom, u poslu mu je
krenulo nizbrdo i ostao je bez novca. Preselili su se čak u Australiju, od svih
mesta na ovom svetu. Pretpostavljam da je hteo da ode što dalje od dvorca u
Balimaldunu.
- Kako je to čudno! Da se moji roditelji upoznaju ovde a da ja to nikad ne
saznam.
- Šta si mislila gde su se upoznali? - upitao je Ronan. Bio je to trenutak
kada je Elen shvatila da su je roditelji lagali. - U Škotskoj - odgovorila je tiho.
- Mama je rekla da su se upoznali na nekoj lovačkoj zabavi u Škotskoj.
- Kao da bi tvoja majka ikada išla u lov - Peg se rugala i umalo prosula
čaj. - Mislim, stvarno, znam da ju je glamur oduvek privlačio, ali u najmanju
rukuje bilo smešno i pomisliti da će ona živeti takvim životom. Nikada nije ni
kročila van Irske!
- Jesi li uopšte znala da je Irkinja? - upitao je Ronan.
Elen se narogušila. Ronan ju je gledao tako nepoverljivo kao da joj
poručuje da je neverovatno glupa što je bila tako lekoverna. - Naravno da sam
znala da je Irkinja, ali ona nikada nije pričala o Irskoj. Spominjala je jedino
tebe, Peg, i to samo onda kada je mislila da je mi ne čujemo. Kada bih je ja
pitala, ona bi samo napućila usne i promenila temu. Mi smo znali da ne treba
da zapitkujemo i, iskrena da budem, nismo ni bili znatiželjni. Nego, jel’ bilo
toliko strašno što je pobegla s engleskim protestantom, tetka Peg?
Peg se zamišljeno igrala svojom šoljom čaja. - Ne mislim da je to što je
tvoj tata engleski protestant bilo toliki problem - počela je lagano. - Već to što
je trebalo da se uda za Dilana. Jednog dana je planirala venčanje, a drugog je
spakovala svoje stvari i u žurbi otišla.
 - Dakle, ona je stvarno pobegla za drugog čoveka?
- Bojim se da je tako. - Oklevala je, kao da je nešto prećutkivala, ali je
onda dodala tiho: - Viđala se krišom sa tvojim ocem, Dilanu iza leđa. A to
nimalo nije bilo pošteno s obzirom na to koliko joj je on bio veran. Zato se
nikada nije vratila. Zato što je osećala krivicu - rekla je odlučno.
- Ali da trideset godina nosi tu krivicu sa sobom, to je malo
melodramatično!
Peg se izgleda žurilo da zatvori tu priču. - Izabrala je drugačiji život, dušo.
Udala se za bogatog čoveka, počela da živi novim životom i nije htela ništa da
ima sa svojim starim životom, i to je sve.
Elen se prenerazila. - Da li vas se stidela?!
- Rekla bih da jeste - odvratila je Peg nežno. - Mislim da nismo bili
dovoljno dobri za nju. Medi je imala svoje snove. Oduvek je želela da postane
princeza, na ovaj ili onaj način. Život sa Dilanom joj nije bio dovoljan. Htela
je nešto više i čim joj se takva prilika ukazala, ona ju je zgrabila, ne obazirući
se što će time slomiti srce sirotom Dilanu. Ne zaboravi da je ona bila prelepa i
zavodljiva, Elen. Trebalo je samo da pucne prstima i muškarci bi klekli na
kolena nudeći joj čitav svet samo da je imaju. - Peg je zagrizla komad torte. -
Pretpostavljam da je svet i dobila.
- Ali da i vas ne uključi u naš život, to je tako sebično.
- Plašim se da je Medi oduvek bila pomalo sebična.
- To nije pošteno - rekla je Elen ostrašćeno. - Volela bih da sam vas
poznavala čitav svoj život.
Pegino lice je smekšalo. - To je tako lepo od tebe, dušo. Ali ne daj da te
osećanja ponesu. Tvoja majka je uradila onako kako ona misli da je najbolje i
ti i tvoje sestre živite sasvim lepo, zar ne? Sada si nas našla, otišla si od nje i
tako si pustila mačku međ golubove. Sam bog zna šta će napraviti kada bude
saznala. - Peg je izgledala uznemireno. - Nemoj sada da odeš kod nje i da joj
govoriš kako sam ti sve ispričala!
- Naravno da neću. Kunem ti se. Ali me to mnogo ljuti. Ne želim da se
vratim tamo.
Peg ju je oštro pogledala. - Onda ćeš ispasti loša kao i tvoja majka. - Elen
je to bilo jasno. Pobegavši od svog venčanja, već je postupila isto kao majka.
 - Siroti Dilan - rekla je tužno. Uzela je gutljaj čaja. Toliko su dugo
razgovarali da se čaj sasvim ohladio.
- Daj da ti naspem drugu šolju - predložila je Peg ustajući sa stolice.
- Znaš, čoveka oblikuje iskustvo. Lako je sada da razumeš zašto Dilan
toliko pije kada uzmeš u obzir njegovu prošlost. Bio je vrlo srećan dečak, ali
Medi mu je slomila srce. Mnogo ga je povredila. Od tada je obavijen velom
tuge. Mislim da je njegov život jedno veliko razočaranje.
Ronan se namrštio. - Nisam to znao, mama. Matora budala! Užasno je
voleti i na takav način izgubiti voljenu osobu.
- Čime se on bavi? - upitala je Elen.
- On je pesnik. Veoma je nadaren. Šteta što se odao piću jer mislim da je
zaista mogao da napravi nešto od svog života. Nekada je imao bend, znaš. Bio
je poprilično uspešan, bar u Irskoj. - Peg se nasmejala. - Teško je zamisliti, zar
ne? On svira gitaru i peva. - Elen se pitala da li je protivljenje njene majke da
upiše školu gitare imalo neke veze s Dilanom.
- A sada ne izbija iz krčme - ubacio se Ronan tužno. - Sirota matora
budala! - ponovio je. - A ja sam se oduvek šalio na njegov račun. Kakva sam
ja budala!
- Nemoj biti tako strog prema sebi, Ronane. Jednostavno nisi znao.
Okrenula se ka Elen. - U početku je pisao za sebe, onda je prestao da svira
i počeo da piše za druge bendove – nastavila je. - Oduševila bi se kada bi čula
koje su sve velike zvezde izvodile njegove pesme. Jedno dve njegove balade
su doživele veliki uspeh. Ako mi daš koji sekund, verovatno ću ih se prisetiti.
- A čime se ti baviš, Ronane?- upitala je Elen, primetivši da nije mnogo
pričao i želeći da ga uvede u razgovor.
- Ja sam stolar - odgovorio je kao da se brani, izazivajući je pogledom.
- Ne moraš da se braniš, Ronane - njegova majka će iznervirano. - Nema
ničeg lošeg u tome što je neko stolar. Ti si sjajan u tome što radiš. Nema šta ne
može da napravi od drveta. Sve one moderne kuhinje što ih gledamo po
časopisima, Ronan može svaku da napravi. Nikada ne bi mogla da primetiš
razliku. Veoma je talentovan.
- To se i očekuje od jedne majke da kaže za svog sina, zar ne? - Prevrnuo
je očima, kao da mu je neprijatno.
 - Radio je dosta za Kejtlin Makoslend gore u dvorcu. Na pomen Kejtlinog
imena, Ronanovo lice je postalo mračno i mrzovoljno. - Da, pa dobro, to je
bilo davno. Napravio sam još mnogo toga od tada.
- Ronan ne voli kada su mu vezane ruke - nastavila je Peg, a njen sin se
postideo. - On voli da radi sam za sebe, kada njemu odgovara.
- Kada si sam svoj gazda, stvarno je privilegija - rekla je Elen želeći da se
Ronan ponovo nasmeje. - Pokušavam da budem pisac. Provela sam poslednjih
šest godina u odeljenju za marketing jedne kompanije za prodaju nakita u
Londonu i mrzela sam što sam vezana za kancelariju od devet do pet svakog
dana. Toliko sam se trudila da svakog jutra dolazim na vreme na posao, ali
sam uvek kasnila. Dala bih sve da mogu da budem svoj gazda kao ti.
- A šta si do sada napisala? - upitao je.
- Ništa, ali se nadam da će me ovo mesto nadahnuti.
- Može da zasnuje svoju priču na dvorcu i na svetioniku - Peg je
predložila.
- Zašto? - upitao je.
- Zato što su obavijeni velom tajne - odgovorila je njegova majka.
- Da li želiš da pišeš misteriozni roman o ubistvu? - upitao je Elen.
- Sad je dosta, Ronane! - Peg je ljutito uzviknula. - Sita sam tvojih gluposti
na tu temu. Kud sam to i spomeula!
- Tu imaš jednu vraški dobru priču.
Elen ga je prekinula. - Oh, ne želim da pišem o njihovoj priči. Ne, zaboga,
pa ja ne znam ništa o njima. Ja samo mislim da su stari svetionici i dvorci
veoma romantični.
- Sumnjam da ćeš tu naći mnogo romantike - rekao je kikoćući se cinično. -
Njih dvoje su bili kao par izgladnelih pacova, stalno su se hvatali za gušu.
- Zašto pričaš o njima tako, Ronane? Nekada si joj se divio? - rekla je Peg.
- Videla sam njen portret danas. Bila je vrlo lepa, ne misliš tako? - Elen je
prokomentarisala.
Ronan je isekao sebi parče torte. - Ali joj to ne vredi mnogo sada kada je
mrtva - rekao je.
Elen je spustila svoju šolju na sto. - Reci mi, zašto je izneo sve iz dvorca i
ostavio jedino tu sliku? Zašto je to uradio? Zar nije želeo da poneseo sliku sa
sobom?
Ronan je nestrpljivo uzdahnuo. - Možda zato što je preveliki za njegovu
kuću? Otkud ja znam. Zašto je to važno?
- Onako, radoznala sam. Ne znam zašto i to nije spakovao negde? Ostavio
ju je onako da visi... malo je jezivo, zar ne? Kao da je i dalje tamo.
- Ne znam, Elen, i ne zanima me - odgovorio je mrzovoljno.
Peg se popustljivo nasmešila sinu. - Ne obraćaj pažnju na Ronana, Elen, on
je samo umoran od svega toga.
- Provedi malo više vremena ovde i umorićeš se i ti, veruj mi - odgovorio
je Ronan. - Svi i dalje pričaju samo o tome! - Zagrizao je tortu i halapljivo
žvakao.
Sada je Peg klimnula glavom. - Pa, u pravu si što se toga tiče, Ronane.
Prošlo je pet godina a oni i dalje pričaju. Mada, teško je da se ne priča kada
im je svetionik sve vreme pred nosem i stalno ih podseća na to.
- Zato ne ideš u pab, tetka Peg? - upita Elen. - Zato što su ti dosadile priče?
- Ne, ne idem u pab zato što želim da svoj život zadržim za sebe -
odgovorila je šturo. - Zašto ne povedeš Elen sa sobom, Ronane? Džo je rekao
da će on, ali ja sam mu rekla da si već otišla. Možeš da je upoznaš sa ostatkom
porodice.
Pogledao je u rođaku upitno izvivši obrvu. - Jesi li spremna da se
predoziraš Bernovima?
- Nisam baš sigurna. Možda bi mi više prijalo da ostanem ovde i igram
karte sa Osvaldom i tetkom Peg.
- Rekla si da ne igraš karte, dušo, a nema ni televizije. Tako da bi baš i
mogla da kreneš sa Ronanom. Lepo će se brinuti o tebi, hoćeš li, Ronane?
- Sjajno ćeš se provesti - rekao je, ali joj se još nijednom nije nasmešio.
Elen se nadala da će mu izmamiti osmeh u Zlatnom kotliću. - Moram najpre do
kuće da ostavim alat - rekao je ustajući. - Ako ti ne smeta da prvo svratimo do
mene, onda možeš sa mnom.
- Nimalo mi ne smeta - rekla je Elen, pokušavajući da potre njegovo
durenje tako što će se oduševiti predlogom. - Volela bih da vidim gde radiš.
 - Oh, Ronanova radionica je pravi kovčeg s blagom - Peg će na to.
- Da, mama, ja sam kao Mikelanđelo - dobaci on na to, ali kada ju je
pogledao, lice joj je smekšalo a njegove usne su se nevoljno razvukle u osmeh.
 7.

Nije im dugo trebalo da stignu do Ronanove kuće. Nalazila se na pola puta

između njegove majke i Balimalduna i imala je isti onaj očaravajući pogled na
okean. Parkirao je kamionet ispred kuće i izvadio tešku kutiju s alatom iz
prtljažnika.
- Možeš da izađeš i baciš pogled, ako želiš - rekao je Elen.
- Moja radionica je iza kuće. - Išla je za njim stazom utrtoj u visokoj travi i
korovu koja je vodila do zapuštene bašte. Svetlost sunca je bledela, prve
zvezde su svetlucale na zatamnjenom nebu kao udaljeni brodovi što se naziru
kroz izmaglicu. Vazduh je bio vlažan i prohladan a oštar vetar je duvao sa
okeana. Elen se bolje ogrnula kaputom koji je pozajmila od tetke i tresla se od
zime.
Ronanova radionica je bila ogromna drvena šupa, sagrađena na visokom
travom obraslom nasipu. Delovala je sasvim obično spolja, ali kada je otvorio
vrata i upalio svetla, Elen je uvidela da je to zaista bio kovčeg s blagom kao
što je Peg rekla. Po zidovima je bio uredno nanizan alat a na podu su, kao pod
konac, bile naslagane daske. Iz brda piljevine štrčale su čudne mašine a nasred
radionice bio je postavljen masivan radni sto, s raznim alatkama, od kojih je
svaka imala svoje mesto. Ta rukotvorina je sama po sebi bila umetničko delo.
Prstom je prešla preko površine, diveći se finoj izradi.
- Sam si ovo izumeo, zar ne? - upitala je i on mora da je osetio divljenje u
njenom glasu jer je spustio alat i poveo je naokolo u razgledanje.
- Potreba je majka svakog izuma - rekao joj je. - Tako da sam ja usput
pravio razne alatke za ličnu upotrebu, kako mi je koja zatrebala, da bih sebi
olakšao posao.
- Tvoja majka je u pravu, ti od drveta zaista možeš da napraviš sve što
poželiš.
- Ah, nije to ništa. To je samo moje radno mesto - odgovorio je.
- Hoćeš da vidiš moj portfolio?
- Rado - odgovorila je primetivši kako su mu se od ponosa zarumeneli
obrazi dok je iz stola izvlačio veliku crnu knjigu s fotografijama i prstima
skidao prašinu sa nje.
- Ne pokazujem ga baš tako često pošto me ovde svi znaju i poslove
uglavnom dobijam na preporuku. Ali ja beležim sve što napravim više radi
sebe nego zbog nečeg drugog. Pretpostavljam da sam vezan za svaku svoju
tvorevinu. - I tada se konačno nasmejao, a Elen je osetila kao joj se
raspoloženje popravlja kao što se diže živa u toplomeru. Seli su za radni sto i
Ronan joj je pokazao sve svoje radove. Bilo je tu kompletnih kuhinja i
kupatila, dečije kućice, ormari, stolovi i stolice.
- Kako si sve to naučio? - upitala je obrativši pažnju na zahtevne rezbarije
kao što su srca na kapcima dečje kućice.
- Pa, moj ujak Rajan ima građevinsku firmu i njegov stolar Li je pravi
čarobnjak za drvo. Svemu me je naučio.
- Bio si njegov šegrt?
- Punih osam godina. Onda se Li penzionisao, a ja sam počeo da radim za
Rajana, da bih sada, eto, radio za sebe. Dobro sam se pokazao tamo.
Elen je okrenula stranu i odmah prepoznala klupu kraj jezera u blizini
dvorca. - Ah, ovo si verovatno pravio za Kejtlin Makoslend. - Osetila je da se
ukočio na pomen tog imena. - Klupa je vrlo lepa - dodala je brzo. Okrenuvši
stranu, uskoro je shvatila da za nju nije napravio samo klupu. Bila je tu klupica
oko drveta, petougaona letnja kućica, stolica za ljuljanje, baštenska kapija i
veliki drveni sanduci sa staklenim poklopcem u kojima se sadilo povrće.
- O, bože, šta si sve napravio! Kladim se da nisi imao vremena ni za šta
drugo dok si radio za nju.
On je klimnuo glavom. - To je tačno. Pružila mi je priliku da radim stvari o
kojima drugi stolari mogu samo da sanjaju.
- Mora da si je veoma dobro poznavao - promrmljala je nepromišljeno. A
onda, setivši se kako je malopre reagovao, dodala: - Izvini. Znam koliko ti se
smučilo da pričaš o tome.
- Smučile su mi se laži, Elen - odgovorio je na njeno iznenađenje, a onda
je duboko uzdahnuo. - Svi tvrde da znaju nešto, ali ne znaju ništa. Samo dve
osobe znaju šta se stvarno dogodilo te noći na svetioniku. Jedna od njih ne želi
da priča o tome, a ona druga ne može.
- Ali ako ni ti ne znaš ništa o tome, kako si onda tako siguran u to da ju je
on ubio? - nasmešila se kako njen komentar ne bi zazvučao suviše ozbiljno. -
Jesi li i ti kao svi ostali?
Udahnuo je raširivši nozdrve. - Poznavao sam je i znam da ga se plašila.
Imao je gadnu narav. Mislim da je u besu bio spreman na sve.
- Dakle, ne govorimo o ubistvu?
- Pa ako hoćeš baš da biramo reči, nazovi to ubistvom bez predumišljaja.
On ju je ubio na ovaj ili onaj način.
- Ali ti to ne možeš da znaš.
- Ne, ne znam - složio se mrzovoljno. A onda je, ne uspevši da nade ništa
drugo čime bi potkrepio svoje mišljenje, zatvorio knjigu. - Njega treba kriviti,
u to sam siguran. Kladim se u svoj život - rekao je odlučno i Elen je, videvši
ga tako ozbiljnog, shvatila da je on zaista želeo da veruje u to. Pitala se da li
postoji muškarac u Balimaldunu koji bar malo nije bio zaljubljen u Kejtlin. -
Ne znam za tebe, ali meni treba piće - rekao je ustajući. Stavio je portfolio u
sto i izgasio svetio.

*
Kada su Elen i Ronan stigli, Zlatni kotlić je već bio krcat i bučan. Zaudaralo
je na tela i dim iz kamina. Zamor se ipak malo utišao kada je Elen ušla.
Primetila je kako neki nepoznati ljudi izvijaju vrat da bi je bolje videli.
Laknulo joj je kada je ugledala Džonija i Džoa za stolom pored zida te je
požurila da im se pridruži.
- Ti si kao filmska zvezda - prokomentarisao je Džoni kada im je prišla, -
Još malo pa će ti tražiti autogram.
- A ja ću naplaćivati po funtu za svaki - dodao je Džo trljajući ruke. Elen je
prepoznala Dezmonda, a on ju je upoznao sa svojom suprugom Alanom, ženom
divne puti i lepe grade, s kosom boje jagode koja joj je u kovrdžama padala
preko uskih ramena. Nasmešila se i rukom pokazala na slobodno mesto pored
sebe na klupi.
- Dođi da sedneš pored mene, draga. Ceo dan slušam o tome kako si lepa.
Džo, idi i donesi nešto za piće. Šta ti se pije? Ja pijem tonik-votku.
- Znam šta ona ne bi volela da pije, jel’ tako, Elen? - Nasmejao se
razdragano i namignuo joj.
Ona mu je uzvratila osmehom - njegovo podbadanje joj je govorilo da ju je
prihvatio. - Htela sam da ostavim dobar utisak - odgovorila je.
- Pa, možda si prešla tatu, ali mene nisi. - Zabacio je glavu i zasmejao se.
Alana je bila zbunjena. - O čemu se radi?
- Trebalo je da vidiš izraz na njenom licu danas kada je probala ginis.
Neprocenjivo!
- Oh, prestani da bockaš! - Alana je skočila da odbrani Elen. - Ne slušaj
ga, on stalno nešto izvodi i niko više ne obraća pažnju na njega!
- Nemoj misliti da ću ti ostati dužna, Džo Berne! - Elen će na to.
- Čekaću te kao zapeta puška. Dakle, šta piješ?
- Isto što i Alana, hvala.
- Odlično! Bilo bi me sramota da ponovo tražim vodu! - Džo se brzo
izgubio u gužvi.
- Nego, koga još nisi upoznala ovde? - Alana se pitala, žkiljeći po pabu.
Elen je pri metila Dilanovu tamnu priliku za barom. Udubio se u razgovor
sa Ronanom i pio ginis. S vremena na vreme bi pogledao ispod crnih šiški a
njegove tamne prodorne oči bi je posmatrale kao što grabljivica motri na svoj
plen. Trudila se da ne obraća pažnju na njega. Na kraju krajeva, ona ne može
da učini ništa povodom toga što on i dalje očajnički voli njenu majku. Kada bi
je sreo sada, pitala se da li bi zažalio što je sve te godine patio za njom.
Elen je usredsredila svu svoju pažnju na upoznavanje svojih ujni i njihove
odrasle dece. Nije verovala da će ikada upamtiti sva njihova imena. Imala je
više rođaka nego što je mogla da sanja. Njen život u Londonu izgledao joj je
sterilan i dosadan u poređenju sa ovim veselim klanom Bernovih. Svakako su
pravili dosta buke. Nije prošlo mnogo pre nego što je vetrom išibani ribar po
imenu Edi zasvirao harmoniku i pabom se zaorili promukli glasovi.
Elen je pomislila na to kako je Kejtlin Makoslend pevala barabar s njima,
kao što joj je Džo ispričao. Mogla je da je zamisli u toj gomili kako sija
svetlija i lepša od anđela - među njima, a ipak van dometa. Nije ni čudo što
njena smrt i dalje šokira i rastužuje. Elen je pretpostavljala da je nakon smrti
bila još intrigantnija nego što je bila za života. Tako obično i biva.
 - Pa, kako ti se sviđa kod Peg? - Alana ju je upitala kada je pevanje
prestalo i kada su ljudi počeli da odlaze.
- Tetka Peg mi je već prirasla srcu - odgovorila je Elen iskreno. - Tako je
ljupka.
- Mora da joj je drago što te je ugostila.
- Nadam se da joj neću biti na teretu.
- Ne, ne brini se. Sigurna sam da je vrlo srećna što ima društvo.
- Ima Ronana.
- Da, on se brine o majci. Dobar je on momak, mada, moram da te
upozorim, poprilično komplikovan.
- On je ozbiljan, nije kao Džo. Nasmejala se. - Oh, Džo nas sve zabavlja!
- Zaista mi se dopadaju Džoni i Džo. Nikako ne želim da se vratim u
London.
- Naravno da ne želiš. Pa, tek si došla.
- I već se osećam kao kod kuće. - Takva je Konemara. - Nasmešila se.
- Vidi, ja sam rođena ovde kao i svi Bernovi, i svi smo još uvek tu. Jel’
ima nešto zbog čega bi se vratila?
Elen je uzdahnula. Čeznula je za tim da bude iskrena i kaže svojoj novoj
rodbini da je napustila verenika u Londonu, ali joj je bilo i suviše stalo do
toga šta će oni misliti o njoj. - Pa, nisam rekla majci da sam ovde - kazala je, a
to je, na kraju krajeva, bila istina.
- Da, Dezmond mi je rekao.
- U nekom trenutku ću morati da joj kažem, zar ne?
- Samo joj javi da si dobro. To je majkama najvažnije. Onda će te ostaviti
na miru.
- Nisam baš sigurna. Mislim da će biti besna što joj kopam po prošlosti.
- Da li moraš to da joj kažeš?
- Pa, ne moram sada. Ostaću neko vreme kod tetka Peg i pokušati da
napišem roman...
- O čemu?
 - Još ne znam. Nadam se da ću ovde naći nadahnuće.
- Oh, ovde ćeš sasvim sigurno biti nadahnuta.
- Mogla bih da pišem o tetka Peg i svim njenim životinjama. Samo o tome
da pišem, napravila bih zanimljivu priču.
- Jasno mi je o čemu pričaš, napunila je kuću životinjama. A životinje nisu
glupe: ako je neka ranjena ili želi da se skloni negde na toplo preko noći,
sigurno će naći put do Pegine kuće.
- Šteta što ne dolazi u pab.
Alanino lice se uozbiljilo. - Ne voli govorkanja.
- To i ona kaže.
- U malim gradovima kao što je Balimaldun uvek ima govorkanja.
- Začuđujuće je što nakon svih tih godina i dalje pričaju o Kejtlin i Konoru.
- O, nije to razlog što ona ne dolazi u pab. Njoj smeta ono što ljudi govore
o njoj.
- Pa šta to govore o njoj?
Alana je spustila čašu i rekla tiše: - Ti znaš da je ona izgubila devojčicu,
zar ne?
Elen je zurila u nju prestravljena. - Ne, nisam znala. Kada?
- Pre mnogo godina. Imala je dečake, a onda je dobila i devojčicu, koja se
zvala Kjara.
- Šta joj se desilo?
- Umrla je kada je imala sedam godina, bog da joj dušu prosti. Bila je to
strašna nesreća.
- Kako je umrla?
- Udavila se u okeanu. Bio je to nesrećan slučaj, naravno. Ali Peg to nije
prebolela. Mislim da majka nikada ne preboli gubitak deteta, ona samo nauči
da živi s bolom.
- O bože, to je strašno! - Elen je jeknula. Prisetila se kako je posmatrala
Peg dok usamljena ide preko polja kako bi obišla ovce i sada je znala zašto je
izgledala tako tužno. - Da li su je našli?
 - Jesu, samo na tren su skinuli pogled s nje i ona je već bila potonula. Bili
su se prepirali oko nečega, tako da su, naravno, krivili jedno drugo. Njihov
brak je i pre toga bio mučan, ali posle toga je postao nepodnošljiv.
- Oh, jadna Peg. To je strašno! Toliki teret nosi na plećima!
- Braća se staraju o njoj. Odnose se vrlo zaštitnički. A i Ronan joj je blizu.
Niko ne priča o tome, ali svi smo toga svesni. Nemoguće je zaboraviti tako
nešto.
- Zato se njen muž odselio u Ameriku.
- Takva tragedija ili zbliži dvoje ljudi ili ih zanavek razdvoji. Nije bila
ničija greška, ali oni su krivili jedno drugo, ali i same sebe. Kada je Bil rekao
da bi voleo da se odsele, ona se zakopala ovde i nije htela ni da mrdne. Htela
je da bude blizu Kjare. Sahranjena je tamo pored crkve.
Elen je duboko saosećala s Peg. Shvatila je sada zašto je izgledala tako
tužno kada je u kolima govorila o bivšem mužu i ćerki koju je dobio s drugom
ženom.
- Jel’ se zato i dalje predstavlja kao Peg Bern?
- Ona je oduvek bila Peg Bern čak i kad se udala. Muževljevo prezime se
nikada se nije "zalepilo" - Alana ju je potapšala po ruci i pogledala značajno.
- Nećeš joj ovo spominjati, je li tako?
- Ne, naravno da neću.
- Verovatno nije trebalo da ti kažem, ali ako ćeš živeti kod nje, onda je
važno da shvatiš zašto je onakva,
- Ne verujem da moja majka zna.
- Ne, mislim da nije mogla da sazna. Kada je tvoja majka otišla, Ronan se
još nije bio rodio.
- Sigurna sam da bi joj bilo mnogo žao što nije bila uz sestru kada je
izgubila dete.
- Nemoj ti da joj kažeš. Neka joj Peg kaže, ako poželi.
- Neću, obećavam.

*
Elen je izašla iz paba neraspoložena. Džoni, njegova žena Emer i Džo, koji su
je usput odvezli do Peg, bili su suviše veseli da bi primetili promenu njenog
raspoloženja. Ostala je neko vreme napolju dok su zadnja svetla na njihovom
vozilu bledela kako su se silazili niz brdo, sve dok se nisu uključili na glavni
put. Videli su se obrisi svetionika naspram bistrog i zvezdanog neba.
Razmišljala je o Kjari, koja se udavila u okeanu, i pitala se kako Peg podnosi
da ga gleda svakog jutra kad razmakne zavese. Možda joj je pružalo utehu to
što je duh njenog deteta tu, ne tako daleko od nje.
Stajala je tamo na vlažnom vazduhu, zurila u širok horizont i prostran
okean. Mesečev srp je sijao jarko kao vetrom ispunjeno jedro brodića,
ostavljajući za sobom bledu srebrnu traku na vodi kao trag na putu kojim se
uzneo na nebo. Elen je tetka Peg bila još draža sada kada je otkrila tu
prikrivenu struju njenog života. Verovatno i Osvald zna za to, pomislila je, jer
on joj je bio najbolji prijatelj i verovatno mu se poveravala. Setila se scene za
doručkom onog jutra i radosnog čavrljanja Peg i njene braće. Ima nečeg
utešnog u velikim porodicama. Pomislilaje na svoje u Londonu. Oni nisu
pružali mnogo utehe.
Kasnije te večeri, ležala je u krevetu i slušala huk okeana i zavijanje vetra
oko ćoškova kuće. Bila je to umirujuća uspavanka. Nije prošlo dugo pre nego
što je Elen utonula u san.

*
Ujutru ju je probudio krik vivka i lajanje Gospodina Badžera dok je jurio ovce
po pašnjaku zajedno sa Peg. Dan se pred njom pružao kao prazan list hartije na
kojem treba da otpočne svoj roman.
- Pa, kako je bilo u pabu sinoć? - upitala je Peg kad se Elen bacila na
svoju porciju kaše.
- Veoma bučno - odgovorila je. - Upoznala sam tako mnogo rođaka. Izgleda
kao da vladate ovim gradom.
- I ja tako mislim. Mada pored nas ima još nekoliko velikih porodica.-
Džek je jeo iz Pegine ruke loptice hleba. Žudno ih je ubacivao u kljun. - Šta si
planirala za danas? Hoćeš li početi da pišeš?
- Mislim da ću otići u šetnju a onda ću posle podne možda i sesti da radim
na konceptu za roman.
- To je dobra zamisao, dušo. Ima dosta lepih mesta za šetnju ovde.
Elen je srknula malo čaja i pitala se zašto je on u Peginoj kuhinji ukusniji
nego u njenoj. - Treba li nešto da donesem iz grada?
- Na šta misliš?
- Na hranu?
- A, to, ne treba, juče sam išla da donesem provijant. Elen je pretpostavila
da provijant znači namirnice. Počela je da se navikava na irski naglasak i
njihov sleng. - Volela bih da nešto pomognem, tetka Peg.
To je Peg izmamilo osmeh od kojeg joj je lice bezmalo procvetalo. -
Dakle, sviđa ti se ovde?
- Da.
- Odlično.
Elen je bila zbunjena. - Pa, ako hoćeš da pomogneš, onda to znači da
nameravaš da ostaneš neko vreme. Niko se ne nudi da pomogne ako planira da
ostane samo nekoliko dana.
Elen je uzvratila osmehom, pomalo postiđena. - Da li ti smeta?
- Naravno da mi ne smeta, dušo. Možeš da ostaneš koliko god želiš. Niko
ne čeka na red da se useli u tvoju spavaću sobu.
- Onda je ona zasada moja.
- To je sjajno. Nego, nemoj da si smešna. Ako mi nešto zatreba, reći ću.
Neću okolišati.
- Dobro, onda smo se dogovorile.
- Nego, dan je prelep, imaćeš prilike da natenane istražuješ. Možeš da
uzmeš moj auto ako hoćeš. Neću ići nikuda danas.
- Da li će Džoniju i Džou smetati ako odem da se šetam oko dvorca?
- Verujem da će biti oduševljeni. Jedva čekaju izgovor da ne rade. -
Coknula je jezikom. - Ne mogu da zamislim da ta dvojica išta rade tamo gore.
Dok je gospođa Makoslend bila živa, oni su vazda nešto sadili i smišljali šta
će sledeće uraditi u bašti. Moj Ronan je napravio klupu oko drveta kako bi ona
mogla da sedi tu i da uživa u jezeru, a sagradio je i kućicu na drvetu za njenu
decu. Stalno je nešto izvoljevala. Verujem da joj je bilo dosadno.
- Stekla sam utisak da se Ronanu zaista dopadala. - Jeste. Zaradio je dosta
novca radeći za nju. - Nežno se nasmejala na pomen svoga sina. - Ronan je bio
malo zaslepljen njome, rekla bih. Bio je mnogo besan kada je umrla. Iznova i
iznova je pričao o tome kako ju je gospodin Makoslend ubio i nama je svima
postalo muka od toga. Policija nikada do dana današnjeg nikog nije uhapsila
niti su nađeni ikakvi dokazi da je počinjen zločin, ali Ronan nije odustajao.
Istina je da niko ne zna šta se tamo desilo te noći, ni Ronan niti bilo ko, osim
gospodina Makoslenda. Ronan može da priča šta hoće. Sada više ne želi da
priča o njoj, niti o bilo kome drugom, kad smo već kod toga.
- Mogu da razumem. On je bio jedan od retkih ovde koji su je zaista
poznavali.
- Jeste, ali ona nije pripadala njemu. No imala je dara da natera čoveka da
se oseća posebnim. Ronan je mislio da je nešto posebno, ali tako su mislili i
Džoni i Džo. Ona je privlačila muškarce kao vila i svi su padali na njen šarm.
Stoga je i razumljivo zašto ga je njena smrt toliko pogodila. Smrt je konačna.
Teško je s njom poravnati račune.
Elen je skrenula pogled. Sada kada zna za nesreću koja se dogodila
Peginoj devojčici, nije joj je bilo prijatno da je gleda u oči dok priča o smrti,
kao da bi to bilo nametljivo i potaklo neka pitanja.

*
Nakon nekog vremena Elen se vozila putem ispod crvenih hrastova ka dvorcu
u Balimaldunu. Isprva se plašila tog mesta, ali sada ju je privlačila njegova
lepota. Sunčevi zraci su se probijali kroz grane, stvarajući cikcak linije koje su
treperile na asfaltu kako je vetar nežno pomerao grane. Na zaslepljujućoj
svetlosti dvorac je izgledao gostoljubivo, a njegove kule i kupole bile su kao
iz bajke. Džoni je parkirao crveni kamionet ispred dvorca pored nekog manjeg
auta, koji je verovatno pripadao nekom ko se brinuo o dvorcu. Ma koliko je
želela da pogleda dvorac iznutra, ustručavala se jer je znala da bi to moglo da
se protumači kao njuškanje. Zato se zadovoljila obilaskom okoline.
Potražila je Džonija i Džoa, ali imanje je bilo tako veliko i puno vrtova i
voćnjaka ograđenih zidovima da je nakon nekog vremena odustala i zaputila se
ni sama ne znajući kuda. Svaki čas sunce bi nestalo za oblak, bacajući senku na
nju, da bi se pojavilo malo kasnije, terajući senku niz padinu brda pa preko
doline. Bio je to uzbudljiv prizor. Sasvim se prepustila prirodi, puštajući da je
radoznalost povede što dalje u divljinu.
Dugo je hodala. Nije tačno znala koliko dugo jer se nije setila da ponese
sat. Stomak joj je govorio da je vreme za ručak i gorko je zažalila što nije
ponela bar neki keks. Pokušavajući da se priseti kojim je putem došla, krenula
je nazad. Ali nevolja je u tome što su svako brdo i svaka livada njenom
neiskusnom oku izgledali isto. Baš kada bi pomislila da je na dobrom putu,
ukazao bi se novi krajolik pokazujući joj da je pogrešila. Isprva je bila sigurna
da će pre ili kasnije nabasati na pravu stazu, da će ugledati kule dvorca, ili bar
okean.
Ožednela je, noge su joj sa svakim korakom bile sve teže, ali veličanstveni
predeo joj je skretao misli i terao je da nastavi dalje. Hodala je jedno pola
sata pre nego što je odlučila da se popne na vrh brda. S vrha će sigurno moći
da vidi dvorac i odredi kojim putem bi mogla da se vrati. Koračala je brzo,
grlo joj je bilo suvo i stegnuto od iščekivanja. Kad se približila vrhu, uvidela
je da je iza tog brda još jedno na koje treba da se uzvere. Bila je daleko od
cilja i sasvim izgubljena. Tada se uspaničila. Šta ako nikada ne pronađe put
kući? Šta ako umre tu od hladnoće? Bila je sredina februara, na kraju krajeva.
Da li će znati gde da je traže? Ako bi vrisnula, da li bi je neko osim ptica čuo?
I baš kad ju je hrabrost bezmalo napustila, začula je zvižduk i povike
muškarca koji doziva svog psa. Srce joj je poskočilo od sreće te je potrčala ka
glasu. Spoticala se o kamenje i proklizavala niz padine sve dok se umalo
sudarila sa tamnosmeđim konjem i njegovim jahačem, koji joj je dolazio u
susret.
Konj je iznenađen zabacio glavu i propeo se. Muškarac je zauzdao pastuva
i iskusnim pokretom ruke ga smirio, a zatim besno pogledao ka Elen. - Šta to,
zaboga, radiš?
Elen je toliko laknulo što ga vidi da ga nije ni čula. - Hvala ti bože! -
izustila je gotovo bez daha, teturajući se. Bila je zadihana, zajapurena od
trčanja i na ivici suza. Nije primetila da je neznanac, isprva iznerviran, gleda
zabrinuto kad je shvatio koliko je uplašena.
- Jesi li dobro? - upitao je osorno. Njegov irski naglasak je bio blaži od
naglaska Bernovih. - Klimnula je glavom žustro još uvek zadihana. -
Magnume! - proderao se. Trenutak kasnije ogroman svetlosmeđ mastif pojavio
se iza ivice brežuljka i dotrčao do njih.
- Ovo je baš velik pas - rekla je dok su joj mišići u nogama najednom
zdrhtali od umora.
- Ne brini se, neće te pojesti. Suviše si mala. - Time je samo razbuktao
njenu znatiželju. Nastavio je blaže: - Nisi odavde, zar ne?
- Ne, dolazim iz Londona.
- Prešla si dug put. - Ivice njegovih usana su se izvile kao da će se
nasmejati.
Njegova šala ju je ohrabrila da se i ona njemu nasmeši. - Mislim, ja sam iz
Londona, ali sam došla ovamo kod tetke u goste.
- Ko ti je tetka?
- Peg Bern.
Klimnuo je glavom kao znak da je primio k znanju. - Još jedan rođak, a? -
Odmerio ju je od glave do pete.
- Da, nas baš ima dosta, zar ne ?
- A kako se ti zoveš?
- Elen.
- I šta radiš ovde?
Njegov zapovedni ton zadao je udarac njenom srcu. Zagledala mu se u lice,
zaklonjeno senkom smeđeg šešira sa obodom i mekom crnom bradom, i namah
je shvatila ko je on. Bio je zgodan, tamnoput i s duboko usađenim očima boje
različka, najsvetlijih kakve je dosad videla, uokvirenih gustim crnim
trepavicama. Kosa mu je bila do ramena i činilo se da se dugo nije češljao.
Gledao ju je s visine strogo, čekajući njen odgovor. Bila je sigurna ko stoji
pred njom. Niko drugi nije mogao biti. Držao se kao gospodar koji poseduje
svaki pedalj ovih planina.
- Plašim se da sam upala na tuđ posed - rekla je zaboravivši na
iscrpljenost sada kada je znala s kim razgovara.
Klimnuo je glavom. - Plašim se da jesi. - Ali njegov osmeh ju je uverio da
nije ljut. - Ja sam Konor Makoslend. Ovo je moja zemlja i rekao bih da si se
izgubila.
 - Da, toliko sam uživala u šetnji da sam smetnula s uma da možda neću
moći da nađem put nazad. Nisam imala nameru da odlutam tako daleko.
- Odakle si došla?
- Od vašeg dvorca. Bila sam tamo sa Džonijem i Džoom - dodala je
brzopleto, žarko želeći da opravda svoje prisustvo u dvorcu. - Pomagala sam
im, znate...
- I ti bi sada da se vratiš?
- Da, molim vas. Samo mi pokažite put. Sigurna sam da ću se snaći. -
Postidela se što je bila tako nesmotrena.
On se nasmejao i odmahnuo glavom. - Dopada mi se tvoj duh, ali ne mogu
da ti dozvolim da pešačiš nazad do dvorca. Dalje je nego što misliš a ti već
izgledaš iscrpljeno. Moja kuća je ovde iza ugla. Ako podeš sa mnom, mogu da
te odvezem nazad.
Srce joj je pomahnitalo. Pomisao da s Konorom Makoslendom ode do
njegove kuće vrlo ju je uznemirila. Ali ona je razvejala sumnje i zanemarila
slabašan glas u svojoj glavi koji ju je upozoravao da nikuda ne ide s
neznancem, a kamoli sa čovekom koji je možda ubio svoju ženu, i krenula za
njim preko brda a zatim i dolinom koja se pružala podno njega.
 8.

Sve je izgledalo dobro, znam. Način na koji su se Konorove usne izvile u

uglovima i kako su mu oči zaiskrile i postale nežnije. A nekada su tako
ledenoplave. No ništa im ne bi dalo onu nežnu, azurnu nijansu kao prisustvo
lepe žene. Nekada je mene gledao tako nežno i tada bi se moj prezir topio u
blaženo stanje amnezije. Zaboravila bih na prepirke i optužbe, na svoju
usamljenost i neutaživu glad za ljubavlju koja me je neprestano morila. Kada
bi me tako pogledao, sve bi mi bilo potaman.
Sada je njena znatiželja probuđena pojavom te neznanke koja je
neovlašćeno upala na njegov posed. Jedva da može da prati njegov korak
koliko joj noge klecaju. Plaši ga se, ali neće da pokaže. Džoni i Džo Bern su je
dozlaboga naplašili onim praznim pričama. Strepi i od Magnuma, koji više
podseća na lava nego na psa, a zbog alergije na konjsku dlaku oči joj već suze
i muči je svrab. Iako joj se rumenilo razlilo po obrazima i nosu, pošto su ti
delovi lica bili najizloženiji hladnoći, pretpostavljam da je Konor ipak
primetio koliko je lepa. Kao i njegov pas, koji je mogao da oseti kuju na
kilometar udaljenosti, tako je i Konor mogao da nanjuši privlačnu ženu čak i
kada joj je kosa zamršena od vetra a njeno zavodljivo telo sakriveno ispod
prevelikog kaputa.
Razgovara s njom, ispituje je. Odgovara oprezno, ne odajući mnogo o sebi.
Kad im je kuća ušla u vidokrug, mogla sam da osetim kako joj je pao kamen sa
srca kada ju je ugledala. Mislim da je iznurenija nego što pokazuje. Kuća
rogoza je jednostavna siva građevina sa belim dvokrilnim prozorima i običnim
krovom od škriljca, pa ipak ima posebnu draž.
Tokom leta pročelje je ukrašeno belom visterijom. Voćnjak je prepun
stabala jabuke, tako da s proleća povetarac raznosi latice rascvalih pupoljaka
kao pahuljice. Kada smo se preselili u dvorac, Konor ju je preuredio za
roditelje. Ali njegov otac je preminuo, a majka je više volela da ostane u
Dablinu nego da živi sama u velikoj kući, kilometrima udaljeno! od sveta. I
tako je ostala prazna kao ljupka devojka koja sedi kod kuće sva uparadena i
nema kud da ode.
Volim taj potok koji vrluda i otiče ka dolini, i volim sivi kameni most, koji
je sada gotovo sav obrastao u bršljan. Nekada je tuda vodio put kada su ljudi
još putovali na konju ili kočijama. Kada su kola postala preteška za njega,
trasa je preusmerena a stari prašnjavi put ostavljen na milost i nemilost drveću
i vresu a most trolovima i kozama iz moje mašte. Bilo je nečeg čarobnog u
njemu, kao da je pripadao nekom izgubljenom svetu na koji čovek nabasa
sasvim slučajno, i gotovo kao da se šunjaš, kao da osećaš da nemaš prava da
budeš tu. Sada slobodno mogu da tumaram tuda do mile volje. Tu ponekad
primetim igru svetala, kao ples sićušnih vila, ali možda je posredi samo
zavodljiva igra sunčevih zraka.
Kada su stigli do kuće, Konor je odveo konja pozadi u staju, izgrađenu još
u sedamnaestom veku. To je jedna vekovima i vetrom išibana građevina sa
raskošnim satom postavljenim iznad lukova, koji se otvaraju kao ruke koje te
dočekuju u zagrljaj dobrodošlice. Sat ne radi već godinama, vekovima možda.
Stao je na petnaest minuta do pet i tako će možda ostati doveka. Volim da
zamišljam kako se nešto čarobno desilo u petnaest do pet pre stotina godina i
zauvek zaustavilo sat: nešto romantično i tužno, kao smrt ljubavnika.
Elen sedi na kamenim stepenicama za uzjahivanje konja, i puši Vidim da
joj se ruke tresu. Oduševljena sam što puši jer Konor prezire tu naviku. Dok
ona udiše otrov, Konor uvodi konja i predaje ga jednom od momaka koji se o
njima brinu dok je on Dablinu. Oni nisu iz Balimalduna. Konor se dobro
postarao da pronađe ljude koji ne znaju za glasine kakve kruže o mojoj smrti.
Meg i Robert su pouzdani. Čak i da znaju nešto, ne bi to proširili dalje. Meg
čisti i kuva dok se Robert stara o konjušnici i bašti. Njihov sin Ejvan je fin
momak, devetnaestogodišnjak, i redovno se igra s Finbarom i Idom kada dođu
iz grada za vreme raspusta. Sada je krai polugodišta i tu su svi, pravili su
kućicu od kamenja i drveta. Planiraju da zapale vatru i sami sebi pripreme čaj.
Da sam živa, pričala bih im razne priče o čarobnim svetovimapa bismo
zaogrnuti ćebetom sedeli i posmatrali zvezde sve dok ne dođe vreme za
spavanje. Finbar i Ida su voleli moje priče. Sada su stariji i ne uživaju više
toliko u njima. Sada imaju Dafni, mada njeno čitanje nije napredovalo tokom
godina. Ali moram da budem zahvalna jer su deca voljena.
- Rekao bih da ti je hladno i da si umorna - rekao je Konor podbočivši se
iznad nje. Zapazila sam njegov struk kada sam ga prvi put videla, spuštene
farmerke u upadljivu kopču na kaišu. Visok je, ima široka ramena i duge noge.
Lepo je građen, kao sportista, i sve mu dobro stoji. Čak i sada kada se zbog
nesreće neumereno predaje piću, još uvek ima dobru liniju. Njemu se dopada
ova devojka. Ali njemu su se mnoge dopadale i odvodio ih je u krevet da bi ih
ujutru odbacio kao prazne boce vina koje mu samo privremeno umiruju bol.
Smeši joj se. Lice mu se sasvim promeni kada se smeje. Usne su mu pune i
čulne, i kad se izviju u uglovima, đavolski je zavodljiv. Dok sam bila živa,
nije nosio bradu, ali postao je nemaran, nije se redovno šišao i brijao. Tako je
pokazivao svoju tugu, kao da nema nikakvog smisla živeti sada kada mene više
nema.
Gleda je nežnim plavim očima i ona ne može da mu odoli. Smeši mu se a
njena uzdržanost se povlači pred njegovim blistavim šarmom. Znam kako se
oseća; i ja sam nekada bila na njenom mestu. Ali ne sme da pomisli da će
potrajati. Mnoge je privukao njegov šarm, kao bubamare svetlost sunca, i sve
su osetile gorko razočaranje kada bi im okrenuo leđa a one pale u senku. Samo
sam ja bila postojana. Kad god bi otišao, uvek bi mi se vraćao. Uvek. Čak i
mrtva, ja sam se i dalje kupam u večnoj svetlosti njegove ljubavi.
- Hajdemo unutra na šolju čaja i da se ugreješ - kaže.
- Jeste li sigurni? Ne želim da vam smetam. - Gasi cigaretu i ustaje. On se
smeši kao da ona ne bi nikome mogla da smeta. - Nimalo ne smetate, zaista. Da
budem iskren, i meni bi prijala jedna šolja čaja.
Otišli su do kuće i ušli na zadnja vrata. Deca su bila u kuhinji sa Dafni. Oni
su upravo popili čaj. Kada su videli Magnuma, odmah su skočili sa stolica i
otrčali da ga pomaze. Elen je izgledala zadivljeno što se neko usuđuje da
približi ruke tako velikoj zveri. Ali Magnum je veoma nežan. Deci veoma
nedostaje kada su u gradu i sigurna sam da i oni nedostaju njemu, ali prevelik
je da bi ga poveli sa sobom.
- Majko, ovo je Elen, sestričina Peg Bern - rekao je Konor. - A ona dva
mala oposuma su moja deca, Finbar i Ida.
- Drago mi je Elen - rekla je Dafni, frknuvši kao da se pita gde je Konor
našao tu nepoznatu devojku s raskošnim engleskim akcentom. - Možeš me zvati
Dafni - rekla je dok je Elen kijala. Devojčine oči su sada već otekle i
neprestano suzile. Finbar šapuće nešto sestri na uho i oni se kikoću prekrivši
usta rukama.
- Draga moja, da ti nisi alergična na nešto? - rekla je Dafni ljubazno.
- Na konje - odgovorila je Elen.
- Idem da ti donesem neki antialergetik. Finbar leti dobije polensku
kijavicu, tako da nam je lek uvek pri ruci.
 - Žao mi je . Obično ne utičem tako loše na žene - Konor se našalio.
Elen se nasmejala i ponovo kinula. Trenutak kasnije Dafni se vraća s
tabletom.
- Napraviću vam po šolju čaja. Izgleda da ste se smrzli.
- Naišao sam na Elen na brdu - rekao je Konor sedajući za sto u kuhinji.
- Izgubila sam se - objasnila je devojka.
- Nije ni čudo što si se smrzla. Zašto ne skineš čizme i kaput i ne sedneš?
Jesi li gladna? Jesi li jela nešto?
- Nisam gladna zaista.
- Dobro, ja ću ipak nešto postaviti, a ti možeš da napraviš sebi sendvič ako
hoćeš.
Dafni je srećna što imaju društvo. Željno iščekuje da njen sin nastavi dalje
sa svojim životom. Savetovala bih je da ne troši snagu uzalud. Konor me
nikada neće prežaliti. Prošlo je pet godina, ali ona je i dalje puna nade. Stavila
je hranu na sto i dve šolje čaja. Elen obavija ružičaste prste oko šolje i naginje
se nad njom kao prosjak nad posudicom s novčićima. Rekla je da nije gladna,
ali je ipak napravila sendvič sa šunkom i halapljivo ga zagrizla. Konor je uvek
gladan. Muškarci izgleda nikada nisu namireni. Isekao je sebi krišku sira i
umetnuo je poveči komad hleba kao da nedeljama ništa nije jeo. Hrana ih je
oboje okrepila. Dok su jeli, Finbar i Ida su se igrali sa psom i stalno nešto
zapitkivali oca, a Dafni je sebi spremala čaj kada se Meg pojavila i gotovo
neprimetno pospremila deo stola gde su deca večerala.
- Znaš, nikada ne bih rekao da si jedna od Bernovih - rekao je Konor
čkiljeći i odmeravajući je. Bila je skinula kaput i on je za trenutak zadržao
pogled na njenim grudima, koje su se nazirale ispod džempera.
- Verovatno zbog toga što sam čitav život provela u Londonu - odgovorila
je.
- Otuda i tvoj engleski naglasak. Nimalo ne zvučiš kao oni.
- Tako i oni kažu. Otac mi je Englez, a majka je izgubila irski naglasak.
Izvio je obrvu. - Tvoja majka se udala za Engleza. To mora da se njenoj
porodici mnogo dopalo. - Bacio je pogled ka svojoj majci, inače Engleskinji
udatoj za Irca, koja je bar bila katolikinja.
 - Ne mislim da se dobro završilo. Moj otac je protestant, a ja sam
odgajana kao katolikinja, naravno.
- Koliko dugo ostaješ ovde? - upitala je Dafni. Moja svekrva je vajarka i
pomalo je čudna, kao svi umetnici. Nosi široke kaki pantalone, ljubičaste
plitke patike i svetlu cvetnu ešarpu preko debelog džempera. Ruke su joj
umetničke - grube i ispucale od stare gline.
Rekla bih da se Elen dopala Dafni. I meni se isprva dopala, pre nego što je
počela da se meša.
- Ne znam još - odgovorila je Elen. - Nemam nikakvih planova. Došla sam
ovamo da pišem roman, tako da ću verovatno ostati neko vreme. Pored toga,
mnogo mi se sviđa ovde. Već se osećam kao kod kuće iako mi je tek treći dan
kako sam ovde.
- Takva je Konemara - rekla je Dafni široko se nasmešivši. I ona se bila
zaljubila u ovo mesto.
Elen joj je uzvratila osmehom. - To mi svi kažu.
- U pravu su - Konor se složio, - jednom sam došao ovamo i sledeći put
sam već kupio dvorac. - Smeje se kao da mu se sada čini da je njegova
impulsivnost bila besmislena.
- Da li trenutno radite na nekom filmu? - pita Elen. Mogla bih da joj kažem
da nema više volje. Od moje smrti nije producirao niti jedan film, ali Konor
sleže ramenima.
- Negde je zapelo - slagao je a njegova majka je prekrila lice šoljom
prinevši je ustima. Ona zna istinu. Vreme provodi po dablinskim pabovima
umesto da je u kancelariji a onda udara lopticu o zid na terenu za skvoš kako bi
se oslobodio napetosti. Njegov nemir je bez korena, kao seme javora na vetru
koje nikako da sleti na zemlju.
- Pretpostavljam da u filmskom poslu ne cvetaju ruže s obzirom na recesiju
i sve što se danas dešava - rekla je Elen.
Odsekao je još jedan komad hleba. - Dobra priča je uvek dobra priča, ali
oni traže drago kamenje koje je veoma teško naći. Ima previše smeća.
- Došla sam ovamo u potrazi za nadahnućem - rekla je Elen i oči su joj
zaiskrilc. - I moram reći da sam neverovatno nadahnuta. Lepota deluje na
ljude. - Potapšala sam po grudima tamo gde joj je srce. - Pogađa ih tačno tu.
 - Imaš pravo, Elen. Lepota je najveće nadahnuće na Zemlji - Dafni se
složila. Ponela je svoju šolju sa sobom i pridružila im se za stolom. - Dok je
Konorov otac bio živ, provodili smo svako proleće u Francuskoj. Bugenvileja
je veličanstvena i oni mali očaravajući trgovi sa klupicama i fontanama prosto
su divni. Nikada mi nije nedostajalo nadahnuća. Ali ništa ne nadahnjuje kao
Konemara. Mislim da su moja najbolja dela nastala ovde. Možda će i tvoja.
Konor ne govori ništa. Znam da bi želeo da kaže da ga Konemara podseća
na mene i da mu od moje smrti ovo mesto ne pruža nikakvo zadovoljstvo. Da
nije bilo dece, koja je toliko vole, on verovatno ne bi ni dolazio ovamo. Ali iz
nekog razloga on ipak nije prodao imanje ni dvorac. Možda ih čuva kako bi
ostao u vezi sa mnom, tako da deca i on imaju nešto opipljivo od mene. Kada
bi samo znali istinu, kada bi samo znali da sam ja tu, u laganom vetru što duva
oko zidina dvorca i oko mosta za trolove, u svetlosti sunca koje im obasjava
lica dok traže drva da založe vatru ili dok sakupljaju kamenje da sagrade
kućicu. Ja sam na obali i na brdima. Ja sam sa njima, uvek. Kada bi samo to
znali...
Elen im ne govori da je videla moj portret koji visi u predvorju dvorca.
Konor je teške naravi i iako ume da šarmira osmehom i odmerava je
zainteresovano, ne sme da smetne s uma da ume i lako da plane. Nosi tamu u
očima uprkos svojoj duhovitosti. Uvek mi se to dopadalo kod njega. On je
jedan od onih koje je nemoguće ukrotiti. Ja sam se svojski trudila, ali nisam
uspela. Priznajem sada: to mi je najveći poraz. Ako ne računam svoju smrt.
Dok razgovaraju, Ida prilazi i seda ocu u krilo. On je obuhvata oko struka i
privlači je sebi, priljubivši glavu uz njena leđa. Lice mu je smekšalo i on
duboko, zadovoljno uzdiše. Elen ga posmatra i vidi se da je dirnuta ljubavlju
koju ispoljava prema našoj deci.
- Koliko imaš godina, Ida? - pita.
- Deset - Elen odgovara stidljivo.
- Pa dosta je to, deset godina. Prešla si na dvocifrene brojeve. Ti si sada
velika devojka. - Ida se ponosno smeši. - Kada ti je rođendan?
- Osmog jula.
- Letnji rođendan.
- Prošle godine smo za moj rođendan bili u Španiji i Manuela mi je
izlakirala nokte u ružičasto, a onda je na njima iscrtala cvetiće i dodala sjaja.
 - Divno! - Elen je uzviknula. A onda je dodala tiše pretvarajući se da
govori Idi u poverenju. - Znaš, i ja to umem. Mnogo lepo iscrtavam nokte. U
Londonu imam sestričinu koja voli đa lakira nokte na nogama i da ih ukrašava
dijamantima.
Idine oči su se raširile. Kao dete koje voli sve što svetluca, pomisli na
dijamante na nožnim prstima prosto ne može da se odupre. - Jesu li to pravi
dijamanti? - pita ona. Odrasli se smeše njenoj nevinosti.
- Ne, nisu pravi jer bismo u tom slučaju morali da te stavimo u trezor kako
te neko ne bi ukrao. Mislim da ti se ne bi svidelo tamo. - Ida je podigla nosić i
odmahnula glavom.
- Vidim da ti je mašta jača strana - rekla je Dafni. - Nikada se ne bih setila
da stavim dete u trezor!
Finbar ih čuje kako se šale i prilazi stolu. I on hoće da sedne ocu u krilo,
ali tu više nema mesta. Dafni pruža ruke i uzima ga kod sebe. Moje srce
probada ljubomora. Privlači ga uza se i ljubi njegov nežni obraz. Žudim za tim
da dodirnem njegovu kožu, baš tamo iznad uha. Sećam se kakav je to osećaj.
Sećam se i mirisa. Ostavljam ih i odlazim u baštu, gde cvetovi na stablima
jabuke počinju da pupe. Ida je okačila hranilicu za ptice na jednu od grana.
Prilazim i moje prisustvo uznemirava male plave senice, koje uplašene odleću
i skrivaju se u žbunju.
Nakon nekog vremena Konor i Elen odlaze u Konorovom rendžroveru.
Pratim ih iz čiste radoznalosti. Tokom čitavog puta čavrljaju kao stari
prijatelji. Ništa ne zbližava ljude kao deljenje obroka. Kolima se brzo stiže do
dvorca, ali pešice preko brda ima dosta da se pešači. Auto Elenine tetke je
parkiran ispred i Konor se zaustavlja tačno pored njenog. Još neko vreme
razgovaraju u kolima pre nego što on ustane da joj otvori vrata. On je, što se
toga tiče, stari džentlmen. Ja bih sedela na svom mestu i čekala ga, ali Elen je
već otvorila vrata i izašla.
- Mnogo vam hvala - poteklo je iz nje, a onda im je najednom oboma bilo
nelagodno, kao da ne znaju kako da se pozdrave. Zabavno mi je da ih
posmatram jer se najverovatnije nikada više neće sresti. Konor ne odlazi u
grad a sasvim sigurno neće otići u goste kod Peg.
- Drago mi je što sam te spasao - rekao je podarivši joj jedan od svojih
najšarmantnijih osmeha.
 - I meni takođe, iako se osećam krivom što sam ti oduzela tako mnogo
vremena i pojela sve što je bilo izneseno na sto.
- Ogladnela si od silne šetnje. Ja ovde nikako ne mogu da se zasitim.
- Pa, hvala još jednom.
- Pazi kako voziš. - Stekla sam utisak da Konor želi da se razgovor
produži.
- Hoću.
- I srećno s knjigom.
- A, da! Hvala. Počeću još večeras. Ako budem i dalje odlagala, možda je
nikada neću ni napisati.
Smeje se, mislim da bi se nasmejao na bilo šta što bi ona rekla i posmatra
je dok ulazi u tetkin auto i pali motor. Pogled mu luta ka vratima dvorca i lice
mu se najednom smrači. Elen mu maše dok prolazi pored njega. To mu skreće
pažnju i on joj odmahuje. Gleda kako njen auto nestaje u aleji ispod crvenih
hrastova a onda vraća pogled na vrata dvorca. Znam da se bori protiv nagona
da ude i pogleda moj portret. Dugo ostaje tako zureći u vrata, ali se ne
primiče. Konačno, uspeo je da se odupre toj zamisli i vraća se do kola.
Moje zanimanje za devojku iz Engleske se produbilo jer bi ona možda
mogla da mi bude jedini sagovornik. Osetila me je jednom, osetiće me ponovo,
sasvim sam sigurna. Ne znam kako, ali osećam da ću preko nje dati Konoru i
svojoj deci do znanja da sam i dalje živa.
Znam kako izgleda Pegina kuća još iz vremena kada je Ronan u njoj živeo,
ali nisam bila tamo još od svoje smrti. Znam da ima ovce i onu odvratnu lamu,
nežnog magarca i ono prase. Gospodin Badžer je obično lajao na mene sa vrha
brda kada sam odlazila na svetionik kao da je znao u kakvoj sam opasnosti i
kao da je hteo da me upozori. Stojim na brdu i zurim preko okeana u svoju
smrt. Talasi se podižu i razbijaju o stene, rasprskujući se u penu i sitne
kapljice vode. U februaru se ranije smrkava i svetionik je tek obris naspram
neba boje indiga. Sećam se kako smo leti vodili ljubav tamo na travi. Kada me
je držao u zagrljaju i šaputao mi da sam mu ja sve na svetu. Sećam se noći pod
zvezdama kada smo gledali mesec i kada sam znala da bi sve uradio za mene.
Sve. Oh, kako je divno kada znaš da te neko toliko voli. A sada? Svetionik je
bio moj. Bio je samo moje tajno ostrvo. Jedino mesto gde sam se zaista
osećala bezbedno - a zapravo jedino mesto koje nije bilo bezbedno za mene.
 A sada, dok stojim na brdu i čekam Elen da se pojavi, vidim devojčicu
ispred Pegine kuće. Obučena je u belo i zrači svetlošću koja ne pripada
živima. Kosa joj je duga i crna a ipak sjaji čudesnim sjajem kakv se ne može
videti na zemlji. Zuri u mene krupnim i smelim očima, osmeh je stidljiv, ali
iskren. Jasno mi je sada da je ona duh, ali za razliku od mene ona ima oreol
koji nije sa ovog sveta. Ja pripadam ovom svetu, a ona? Ne, ona mu ne
pripada. Ona je od finije tvari, kao da je sačinjena od nežnije svetlosti. I ja se
njoj smešim.
Vrata se otvaraju i Peg izlazi iz kuće s Gospodinom Badžerom. Ona ne vidi
devojčicu, ali to me ne čudi. U ovom čistilištu sam dovoljno dugo da znam da
su retki oni koji mogu da vide mrtve. A i te što nas vide mnogi nazivaju
ludima, obmanjenima ili lažovima. Da sam samo ranije znala ono što znam
sada. Ali nema nikakve vajde od toga da želiš nešto što ne možeš da imaš,
sada i to znam. Posmatram Peg i gledam u dete i najednom shvatam da je taj
majušni duh Pegina ćerka koju je izgubila u okeanu. Ne znam kako, ali
jednostavno znam.
Peg ide da obiđe ovce. Korača poljem. Gospodin Badžer prilazi devojčici
i dešava se nešto vrlo neobično. Ne mogu da verujem. Devojčica pruža ruku i
mazi psa po glavi. Miluje ga prstima i on oseća njen dodir. Primećujem kako
mu dlaka poleže pod njenom rukom iako znam da nije od čvrste materije. Ovo
dete duh je tek tračak svetlosti, ali na može da utiče na materijalni svet, za
razliku od mene. Peg se okreće i vidi da je Gospodin Badžer nečim zanesen. S
ljubavlju odmahuje glavom jer veruje da je njen pas jednostavno čudan. Zviždi
i on načulji uši. Devojčica povlači ruku i Gospodin Badžer odjuri u polje. Ona
kreće za njim, razdragano skakućući. Podižem pogled k nebu sigurna da je
mesec izašao i da nas obasjava. Ali ne, oblaci su gusti i sivi a vetar je vlažan i
težak. Nema meseca, ali devojčica zrači i stoji pored Peg, stara žena se kupa u
njenoj svetlosti. Pitam se da li ona to podsvesno može da oseti.
 9.

Elen je zaustavila auto pored puta i duboko udahnula. Otkako je došla u Irsku,
prvi put je poželela da pozove Emili i da s njom podeli utiske. Oh, bože, on je
najzgodniji muškarac kojeg sam dosad srela, rekla je za sebe. Konor
Makoslend! Upravo sam ručala sa ozloglašenim Konorom Maskolendom.
Zatvorila je oči, a zatim ih opet otvorila kako bi se uverila da ne sanja i čvrsto
stisla volan kako bi smirila uzdrhtale ruke.
Znala je da ne bi smela da se uzbuđuje zbog čoveka koga mnogi ljudi krive
za smrt njegove žene. Očigledno je opasan: jedan od onih na kojeg majke
upozoravaju svoje ćerke. No to što je mogao da bude opasan samo ga je činilo
primamljivijim.
Zamišljala je njegov vragolast osmeh i oči boje indiga, koje su isijavale
svetloplavom svetiošću nasuprot preplanuloj koži i dugim crnim trepavicama.
Ostala je u kolima sve dok nije postalo suviše hladno da sedi tako bez
grejanja. Ruke su joj se ukočile od hladnoće. Kad je upalila motor, već je
znala šta želi od tog muškarca i pitala se kako da ga ponovo sretne.

*
Raspoložena, stigla je do Pegine kuće i zatekla tetku u kuhinji sa Ronanom i
Osvaldom. Kada ju je ugledao, Berti joj je prišao i protrljao svoju vlažnu
njušku o nju, a ona se sagnula i pomazila mu bodljikavu glavu. Bila je mekša
nego što je očekivala. - Opa, vidi ti to! - Peg je uzviknula, prekrstivši ruke
preko vunenog džempera. - Upravo smo hteli da pošaljemo poteru za tobom. -
Za nekoga ko upravo kreće u potragu izgledali su vrlo opušteno, pomislila je
Elen.
- Gde si, dođavola, bila? - upita Osvald. - Sva si se zajapurila. Da nisi
nešto skrivila?
Peg je ustala. - Sipaću ti šolju čaja. Izgledaš kao da si se živa smrzla! Jesi
li jela, dušo?
Elen je izula čizme. - Ručala sam sa Konorom Makoslendom - odgovorila
je nehajno, s uživanjem iščekujući reakciju koja će uslediti nakon njenih reči.
Peg je zastala na pola puta ka peći, Osvald je zurio u nju razjapljene vilice, a
Ronanovo lice je potamnelo od besa.
- Ručala si sa Konorom Makoslendom? - Peg je ponovila. - Jesam li te
dobro čula ili se ti to šališ sa mnom, devojko?
- Kako si mogla?! - planuo je Ronan.
Elen je skinula sa sebe Pegin kaput i okačila ga o vrata.
- Izgubila sam se i on me je pronašao - rekla je ne uspevajući da ugasi sjaj
u očima.
- Vitez na belom konju - rekao je Osvald uzdahnuvši.
- Aha, kako da ne! - narugao se Ronan.
- A gde si se to izgubila? - upitala je Peg. Elen je, idući u čarapama,
izvukla stolicu pored Osvalda, naspram Ronana. - Išla sam u šetnju preko
brda. Bilo je prelepo. Sunce je sijalo i sve je mirisalo tako divno. Bila sam
omamljena.
- Ah, Konemara - Osvald je ponovo uzdahnuo. - I, šta se onda desilo? -
Peg je bila uporna.
- Dugo sam se šetala sam a onda sam pomislila da bi bilo bolje da se
vratim. Međutim, izgubila sam se. Sva brda su mi izgledala isto. Činilo mi se
da vrtim ukrug. Baš sam se uplašila. Nisam znala gde sam. I tada je iza brda
naišao Konor na konju i spasao me.
- Da li je izvadio mač i poubijao sve tvoje neprijatelje? - ubacio se
Osvald.
Elen je zakolutala očima. - Pozvao me je kod sebe i ručali smo s njegovom
majkom Dafni i njegovo dvoje predivne dece. Mada, pas mu je poprilično
zastrašujuć.
Peg je bila zaprepašćena. - Dodala bih da je i gospodin Maskoslend
poprilično zastrašujuć.
- Ja sam mislila da su tvoja braća zastrašujuća, tetka Peg, ali kada sam ih
upoznala, videla sam koliko su fini. I Konor je takav. Na prvi pogled, sa onom
tamnom bradom i rundavom kosom izgledao je veoma uznemiravajuće. Ali on
je zapravo vrlo šarmantan.
 Ronan se nagnu i nalaktio na sto. - Ne budi blesava, Elen. Nema ničeg
šarmantnog u Konoru Makoslendu. Nemoj da te zaslepi njegovo lepo lice. - No
pošto nije uspeo da obuzda znatiželju, upitao ju je: - O čemu ste razgovarali?
- Ma ne znam - odgovorila je neodređeno. - O svemu. Pričali smo o meni.
Rekla sam da sam tvoja sestričina, Peg, i on se našalio na račun naše
mnogobrojne rodbine.
- Pa dobro poznaje Džonija i Džoa, zar ne? Tako da je znao ponešto o tebi.
- Stavila je čajnik na peć.
- Dafni je umetnik kao vi, Osvalde - dodala je Elen.
- Irska je prepuna umetnika - odgovorio je Osvald bez oduševljenja.
- A šta on radi ovde? - upitao je Ronan.
- Deca su na raspustu - Elen je odgovorila, osećajući se važnom sada kada
ona zna nešto što oni ne znaju.
- Pretpostavljam da će odleteti svojim helikopterom čim se raspust završi -
rekao je Ronan.
Elen je bila razočarana. - Misliš?
- On retko boravi ovde, zar ne, mama? Ni ja ne bih voleo da me ljudi
viđaju ovde da sam na njegovom mestu - dodao je.
Peg je klimnula glavom. - Strašne su to stvari, strašne. Ne čudi me što ne
dolazi ovamo tako često. Verovatno ga svaki pedalj zemlje podseća na njegovu
prelepu ženu.
Ronan je iskapio šolju čaja. Elen je primetila senku besa koja mu je
zatamnila lice.
- Toliko toga sam htela da ga pitam - nastavila je.
- E pa, da si ga pitala, kladim se da ne bi mislila da je toliko šarmantan -
rekao je Ronan nadureno.
- Nisam budala - Elen će na to. - Ništa nisam spomenula, ni slučajno.
Sirori čovek je dovoljno propatio.
Ronanove tamne oči blesnuše. - Ali on je i dalje živ, zar ne? - Oštro je
uzdahnuo kao da se obuzdavao da kaže još nešto. Džek je odleteo sa naslona
stolice i sleteo na garnišnu iznad kuhinjskog prozora. Napolju je bio mrkli
mrak i vetar se podigao. Zavijao je oko kuće kao duh. - Sam je kriv - dodao je
Ronan tiho. - Sami su krivi.
- Ah, ogovaranja i nagađanja - rekao je Osvald. - I nakon dvadeset godina
ljudi u Balimaldunu će i dalje pričati o tome.
- I nikad se neće opametiti - dodala je Peg, skidajući čajnik sa peći i
prelivajući čaj vrelom vodom.
- Hajde sada da svi popijemo još po jednu šolju čaja i da, za promenu,
razgovaramo o nečemu drugom.

*
Nešto kasnije, Ronan se odvezao u pab a Peg i Elen su prešle u malu dnevnu
sobu i zapalile vatru. Zapucketala je smirujuće u kaminu. - Ima li Ronan
devojku? - upitala je Elen tetku dok je gurala kabl laptopa u utičnicu iza stola.
- Bilo bi lepo da je ima - odgovorila je Peg. - On je vrlo nezgodan, kao što
vidiš. - S mukom je uzdahnula. - Verovatno sam ja kriva. Ratvod se uvek loše
odrazi na decu.
- Ali on je vrlo zgodan, zar ne?
- O, da, on vrlo lepo izgleda. Muški Bernovi su veoma zgodni, - Peg je
navukla zavese. - Baš duva. Drago mi je što ne izlaziš večeras.
- Sviđa mi se ovde. Ova soba je veoma prijatna.
- Tvoja je dokle god ti treba.
- Tetka Peg, plašim se da sam ti na teretu.
Peg se okrenula k njoj i nasmešila se. - Nisi mi na teretu, Elen. Rekla bih ti
da jesi. Lepo je da devojka boravi u ovoj kući. Ja imam samo ove velike
momke. Otkako se Ronan odselio, ovde je vrlo tiho. Mada, imam Osvalda. -
Široko se osmehnula. - Oklevala je na trenutak, razmišljajući c tome šta muči
Elen. - Znaš, ukoliko želiš, možeš da mi pomogneš oko namirnica. Ne treba mi
tvoj novac. Imam dovoljno za nas dve. Živim skromno, kao što vidiš. Ali ako
želiš da pomogneš, bila bih ti zahvalna kad bi išla u Balimaldun umesto mene.
Kosti me bole od ovog vlažnog vremena.
Elen je bila zadovoljna što ima neku obavezu, iako je podozrevala da Peg
samo želi da joj učini. Vlaga je nije sprečavala da povazdan bude napolju sa
životinjama. - Biće mi drago. Samo mi napravi spisak i obaviću sve što treba.
Pomoći ću i oko životinja. Biću tvoja desna ruka.
- Onda smo se dogovorile. - Peg je pogledala na sat. - Sada bi trebalo da
pomognem Osvalu da izabere slike za izložbu u gradskoj većnici. Gospodin
Badžer će možda ući i leći kraj kamina. On voli kamine. Nemoj da se uplašiš.
Neće ti smetati. Ja ću biti prekoputa, kod Osvalda, ako ti zatrebam.
- Hvala, tetka Peg. Zaista sam ti zahvalna. Već se osećam kao kod kuće.
Peg se nasmejala. - Drago mi je , dušo. Hajde sad napiši nešto, hoćeš li?
- Hoću.
Peg je izašla ostavivši odškrinuta vrata. Vatra je šuštala i pucketala dok je
narandžastim plamenim jezičcima lizala cepanice. Elen je uključila računar i
dremljivo čekala da se pokrene sistem. Taman kad je htela da proverim
imejlove, setila se da Peg nema internet. Zato je samo otvorila je praznu stranu
i napisala ROMAN BEZ NASLOVA, pa otkucala svoje ime ispod toga.
Dvadesetak minuta je birala font, da bi na kraju shvatila da ne zna šta da
napiše. Belina ekrana naterala ju je da se povuče, poražena. Dok ne smisli
zaplet, nema svrhe počinjati. Ipak, glavnog junaka je več pronašla. Naslonila
je bradu na sake ponovo razmišljajući o njemu.
Bilo je jedanaest kad su Džoni i Džo pokucali na vrata Pegine kuće. Elen
je bila u krevetu i čitala roman Dafne di Morije iz Pegine biblioteke. Spustila
je knjigu i protrljala oči. Čula je Peg u hodniku kako ih grdi što su je probudili,
iako je zapravo upravo bila završila partiju karata sa Osvaldom. Elen je
prebacila džemper preko majice i u donjem delu pidžame sjurila se u
prizemlje kako bi videla šta se dešava.
- Tebe tražim – rekao je Džo kada je video rođaku na vratima. Izgleda mu
je interesantno u dečačkoj pidžami i raščupane kose. – Žao nam je što smo te
digli iz kreveta- dodao je suvo.
- Jesu li te probudili, dušo? – upitala je Peg.
- Ne, čitala sam – Elen je odgovorila. – Šta se dešava?
Džoni je seo za sto i pogledao je ozbiljno. – Gospodin Makoslend je bio u
pabu i raspitivao se za tebe.
Eleni poskoči srce. – Stvarno?
- Došao je u pab – Džo je ponovio. – Da ne poveruješ. Nije nogom kročio
tamo od požara.
- Šta je rekao? – upitao Elen, trudeći se da ne izgleda suviše
zainteresovano, ali uzalud.
- Ušetao se unutra i nastao je tajac. Mogao si da čuješ miša kako prdi –
Džo je nastavio.
- Krejk mu je nasuo pivo i malo su popričali – rekao je Džoni ozbiljno.-
Treba mnogo hrabrosti da se dođe na negostoljubivo mesto kao što je Zlatni
kolić.
- Svaka mu čast – dodala je Peg pristavljajući vodu za čaj.
Džo je seo pored oca. Elen je bila toliko zbunjena da je žedžila na naslon,
sve dok nije osetila njegov kljun u svojoj kosi. - Dragi bože! - uzviknula je
ustajući i premeštajući se na drugi kraj stola. - Ta ptica je stvarno previše!
- Okolišao je neko vreme dok nije poveo priču o tebi - rekao je Džo
đavolasto se osmehnuvši. - Isprava je pričao o imanju, a onda je spomenuo
kako te je našao izgubljenu u brdima te kako si ručala kod njega.
- Što je istina - rekla je Elen uzbuđeno.
- Kaže da njegova devojčica hoće da joj ti lakiraš nokte.
Elen se nasmešila. - Rekla sam joj da sam dobra u ukrašavanju noktiju.
Peg ih je pokraj peći posmatrala zamišljeno ne progovarajući.
- Hoće da ides kod njih i da joj manikiraš nokte, ili kako se to već kaže -
rekao je Džo i izvio obrve: - Mislim da se on zagrejao za tebe.
Elen je pocrvenela. - Ne budi blesav. Umem sa decom, to je sve.
- Mora da se zagrejao za tebe kad je prelomio i došao u pab. Verovatno je
mislio da ćeš i ti biti tamo.
- Zašto te jednostavno nije pozvao? - upitao je Peg. - Ja nemam internet i
televiziju , ali imam telefon!
- To bi bilo suviše očigledno. Pokušavao je to fino da izvede - rekao je
Džo, namignuvši Elen.
- Nema ničeg finog u tome što je gospodin Makoslend ušao u Zlatni kotlić
- Džoni će nato. - Ti možeš da kažeš da si zaokupljena pisanjem, a ja ću se
postarati da mu prenesem poruku.
 - Misliš da ne treba da idem? - Elen je upitala iznenađeno.
- Naravno da ne treba da ideš - rekla je Peg, koja je i dalje stajala kraj
peći. - Ne želim da imaš bilo šta sa njima.
- Samo bih otišla da lakiram nokte devojčici.
Peg je zaškiljila. - Upašćeš pravo u vučju jazbinu, dušo. Otići će za
nedelju dana.
Elen je najednom osetila kako joj vreme istiće. Mozak je grozničavo radio
kao miš koji pokušava da pronađe izlaz iz lavirinta. - Zašto ne bi pošla sa
mnom, Peg? - predložila je.
Peg se nije dopao predlog. - Mislim da je grehota da ne izlakiram Idine
noktiće. Mislim, ona nema majku pa da s njom to radi, zar ne? Sirota mala.
Bila je toliko uzbuđena kada sam joj rekla da mogu da ih ukrasim i dragim
kamenjem.
- Pa gde ćeš naći te drangulije? - upitala je Peg.
Elen je slegnula ramenima. - Mora da postoji neka radnjica u gradu gde se
to prodaje?
- Da, Alana drži suvenirnicu u gradu, ali ne prodaje drago kamenje koje se
lepi na nokte, to mogu odmah da ti kažem.
- Sigurno ima nešto što bi moglo da posluži. Nešto što mogu da zalepim
lakom.
- U apoteci možeš da kupiš lak.
- Odlično, to je sve što mi treba. Otiću ću sutra do grada da pogledam. -
Pobednički se okrenula ka Džoniju. - Možeš da javiš gospodinu Makoslendu
da ćemo Peg i ja svratiti na čaj i da lakiramo Idine noktiće. Videćeš ga sutra u
dvorcu, zar ne?
Džoni je huknuo i to je bilo upućeno njegovoj sestri. - Ajde, dobro. Nego,
jesi li sigurna da želiš da ideš, Peg? Šta će Dezmond reći? To mu se neće
nimalo dopasti.
- Naravno da ne želim - odgovorila je Peg. - Ali neću dopustiti Elen ide
sama, tako da nemam izbora.
- U pravu si, ne bi trebalo da ide sama ako već mora - složio Džoni se sav
ozbiljan.
 Elen se nasmejala. - Osećam se kao da sam izašla pravo iz romana Džejn
Ostin zajedno sa svojom pratnjom.
Ali Peg se nije nasmejala. - Ti ne znaš u šta se upuštaš. Ali ja znam, i pošto
si došla kod mene, osećam se odgovornom. Mislim da bi tvoj majka doživela
srčani udar kada bi znala da si u blizini muškarca kao što je Konor Makoslend.
On donosi nevolje, veruj mi.
- Polako, Pegi - rekao je Džo. - Ona ide samo da devojčici lakira nokte.
Peg ga je ošinula pogledom. - Ne, nije tačno. Ona ide na čaj s gospodinom
Makoslendom. Lakiranje Idtnih noktiju je samo izgovor. Stvarno, Džo, jel’ ti
stvarno misliš da sam ja od juče?
Skinula je lonče sa peći u kojem je vrila voda. - A sada pošto ste svi ovde,
mogli bismo da popijemo po šolju čaja.

*
Elen nije mogla da zaspi od uzbuđenja. Konor Makoslend je skupio snage da
ode u pab zbog nje, a samo su se jednom sreli. No i taj jedan put je bio
dovoljan da probudi njenu pažnju, pa zašto ne bi i njegovu? Ali u tami njene
sobe počele su da je muče sumnje. Možda je prelomio da dođe u pab zbog Ide:
na kraju krajeva, devojčica nema majku, a on je očigledno mnogo voli. Možda
su stvarno posredi samo sa nokti a ne to što mu se ona svidela.
Prevrtala se u krevetu, ne mogavši da nade udoban položaj. Srce joj je
ludački tuklo i držalo je budnom. Razmišljala je o Kejtlin i o tome zašto je bila
u svetioniku te noći. Razmišljala je i o požaru i o tome da li je Konor
Makoslend zaista odgovoran za njenu smrt. Da li je onaj čovek kojeg su videli
da se čamcem udaljava od svetionika te noći bio Konor, bežeći s mesta
zločina? I zašto je ostavio portret da visi u dvorcu? Da li zato da bi i dalje
mogao da je gleda? Ili zato što je želeo da je zaključa zajedno sa ostalim
sećanjima iz dvorca, pretvorenog u grobnicu?
Da li je i ona pomerila pameću kao noćni leptir koji leprša oko plamena
sveće? Kada bi mu se približila dovoljno blizu, da li bi je progutao? Ili
Konora nepravedno optužuju da je zao?
A onda se setila Vilijama i kako je on izgledao bezazleno u poređenju sa
Konorom. Pitala se da li je pokušavao da stupi u kontakt s njom i stresla se pri
pomisli na poruku koju mu je poslala. On zaslužuje bolje. No, zar ona sada ne
sedi na dve stolice i vaga ponude, ne želeći da spali sve mostove u slučaju da
je obuzme iznenadni nagon da potrči nazad u sigurnu, dosadnu budućnost?
Bila je odsutna tek nedelju dana, a opet, iako je tek nekoliko dana u Irskoj,
imala je utisak da su prošli meseci. Dosad je mnogo putovala. Odmori u
Južnoafričkoj Republici i Svajcarskoj, na Tajlandu i u Indiji, šoping-ture u
Njujorku i Milanu, vikendi u Italiji i Francuskoj, a opet ni na jednom od tih
mesta nije se osećala kao svoj na svome. Uvek je bila turista, gost u prolazu.
Konemara je s druge strane pružala sigurnost: bila je više od odredišta;
osećala se kao drvo koje je previše lutalo i najzad se sastavilo sa svojim
korenjem. Sa tom utešnom misli, konačno je utonula u san.
 10.

Probudila se rano sledećeg jutra, nakon što je spavala nemirnim snom. Zora se
rađala iza kuće, bacajući na svetionik svetloružičastu svetlost. Stajala je
pokraj prozora i gledala okean kako ga zapljuskuje, peneći se dok se talasi
razbijaju o stenje. Nekoliko trenutaka kasnije Peg je izašla iz kuće s
Gospodinom Badžerom i zaputila se preko polja da prebroji ovce i
porazgovara s magarcem i lamom. Elen ju je posmatrala kako korača u smeđim
pantalonama, velikom kaputu i vunenoj kapi navučenoj preko kratke sede kose,
i srce joj se rasplinulo od saosećanja. Bilo je nečeg dirljivog u njenim
povijenim ramenima, kao da ih je savila težina žalosti tokom svih tih godina.
Da li moguće preboleti smrt svog deteta? Elen je posmatrala kako Peg mazi
lamu iza ušiju. Izgledala je vrlo usamljeno tamo u polju nasuprot okeana u
pozadini. Nije moguće, naravno, znala je to, njena tetka je samo naučila kako
da živi sa tim.
Nakon izdašne porcije kaše i čaja, Elen je uzela Pegin auto i odvezla se do
grada da kupi lak i svetlucajuće sitnice za Idine nokte. Parkirala se u luci,
krcatoj ribarima zaokupljenih sređivanjem čamaca i jutarnjim ulovom, i
upustila se u potragu za Alaninom prodavnicom. Lutala je uskim uličicama,
prolazeći pored kućica i radnjica obojenih u pastelne boje i izloga uređenih da
privuku letnje turiste ribarskim džemperima, grnčarijom, ovčijom kožom i
kristalom. Alaninu suvenirnicu nije bilo teško naći. Bila je smeštena između
kafea i apoteke. Ofarbala je svoju radnju u svetloružičasto, poput fuksije,
poznatije kao minđušica.
Zvonce se oglasilo kada je otvorila vrata. Alana je podigla pogled sa stola
u zadnjem delu radnje i Elen je, po njenom ozarenom licu, shvatila da ju je
prepoznala. - O, vidi ko mi je to došao! Sada već izgledaš kao jedna od nas.
- Dakle, ovo je tvoja radnja. Mnogo je lepa. - Prešla je pogledom preko
polica pretrpanih svetlucavim nakitom, lepim komadima nameštaja, oslikanim
zemljanim posuđem, izvezenom posteljinom, staromodnim sapunima i mirisnim
svećama. Bilo je to mirisni kovčeg s blagom prepun koječega što zapravo
nikome ne treba. Mesto baš kakvo Elen voli.
- Posao ne ide baš najbolje - žalila se Alana. - Biće bolje na leto, kada
turisti počnu da dolaze, tako da do tada radim sama. Inače mi pomaže Meri,
mada je morala da otputuje u Voterford da poseti bolesnu majku. Ali ne mari,
ionako nema posla.
- Ja sam mušterija - Elen je objavila.
Alana je izvila obrvu. - Dakle, ovo nije tek učtiva poseta?
- I to, naravno, ali treba mi nešto svetlucavo poput cirkona, za ukrašavanje
noktiju.
- A, da! Dezmond mi je rekao. Ideš na čaj kod Konora Makoslenda. -
Razrogačila je oči. - Čuvaj se, Elen, hoćeš li? On je vrlo zgodan, ali mislim da
donosi nevolje.
- Znam, samo ne mogu protiv svoje znatiželje. Bilo bi ludo da ne odem, šta
ti misliš? Kao pisac, imam poriv da svuda tražim nadahnuće.
Alana se nasmejala i ustala sa stolice ćušnuvši je. - Pretpostavljam da je
teško odoleti zgodnom mangupu. No, da vidim šta mogu da ti nađem. Imam
šljokice. - Prišla je tezgi u zadnjem delu radnje prepunoj svakojakih kutijica. -
Ove su slatke.
- Jesu, baš to mi treba. Sjajno! Hvala ti. - Elen je nastavila da čavrlja. -
Grad je veoma lep.
- Jeste, baš je lep, i ljudi su dobri i vredni. Ne bih mogla da živim u gradu
kao što je London. Previše je buke i kriminala, i svi nekud žure. Nekoliko puta
sam bila tamo i svaki put sam se vraćala kući iscrpljena. Volim miran život,
- Ni sama nisam znala koliko mi prija da budem na selu sve dok nisam
otišla iz grada. Ono što nemaš ne može ni da ti nedostaje, pretpostavljam. Ali
sada kada znam kako je biti sam u brdima, mislim da nikada neću moći bez
ovakvog prostranstva.
- Koliko sam shvatila, bila si se izgubila u brdima?
- Da, jesam. Baš sam glupa ispala što sam se tako izgubila, ali valjda još
nisam dobro upoznala okolinu. - Elen je skrenula pogled kako bi sakrila
crvenilo.
- Budi pažljiva - Alana je ponovila. - Sigurna sam da si ti pametna
devojka, ali nemoj da zaboraviš ko je on dok budeš lakirala noktiće njegove
ćerkice i dok te bude gledao onim prodornim očima. On samo donosi nevolju.
- Nije mi izgledao kao neko ko bi ubio svoju ženu - uzvratila je u svoju
odbranu.
 - O, ne verujem da ju je on ubio, nikada nisam verovala u to. Znam da
Ronan veruje, ali kako i ne bi. U njegovim očima ona je bila princeza u kuli a
Konor strašan džin koji ju je zatočio. - Nasmejala se. - Siroti Ronan, njena
smrt mu je teško pala.
- Po tvom mišljenju, šta se desilo? - upitala je Elen.
- Njena smrt je bila sumnjiva, a ljudi vole da ispredaju teorije zavere,
međutim, ne verujem da je Konor toliko loš. On je samo sebičan i razmažen,
rekla bih, i veoma nadmen. Nikada nije odlazio u pab niti se mešao s
meštanima. Držao se podalje od svih u svom dvorcu kao da je bio suviše
dobar da bi se mešao sa običnim svetom. Kejtlin je, s druge strane, navraćala
u Zlatni kotlić kada je on bio u Dablinu i oslonjena na šank ćaskala sa
Krejkom. Ispijala bi krigle marfisa3 i pevala sa ostalima. Mislim da je volela
da dolazi u pab, da silazi iz svoje pozlaćene kule i opusti se. Bila je veoma
lepa, ali krajnje nesrećna. Videlo joj se u očima. Mislim da nije bilo lako biti
njegova žena, uprkos tom silnom novcu. Zasluživala je bolje, jadna devojka.
- Jesi li je poznavala?
- Ne baš, ona se više družila s muškarcima. Ali ja sam se družila sa Moli,
njihovom dadiljom.
To saznanje je raspirilo Eleninu znatiželju. - Zaista?
- Dolazila je kod mene da ćaskamo kada su deca bila u školi,
pretpostavljam da joj je bilo dosadno. Bila je fina devojka, veoma ljupka i
blaga. Obožavala je gazdaricu, zvezde su joj vrcale iz očiju kada bi govorila o
njoj. Mislim da se malo plašila Konora. Pretpostavaljam da je previše toga
videla. Bilo kako bilo, nakon nesreće rekla mi je da je Kejtlin te noći, iako je
znala da se Konor vraća kući, ipak otišla do svetionika. Moli je to bilo čudno
pošto joj je zabranio da ide tamo. Opasan je put do tamo, znaš, i on se brinuo
da joj se nešto ne desi u malom čamcu. No ona je bila tvrdoglava i čvrsto
rešena da ide. Te noći, kao da je nešto smerala, rekla je Moli, kao da je želela
da on krene za njom i da je nađe. Kada se pročulo da su svuda po svetioniku
bile popaljene sveće, Moli je pomislila da je htela da stvori romantičnu
atmosferu kako bi ga zavela. Njihov brak je zapao u ozbiljnu krizu, možda je
htela da ga ponovo osvoji.
- Ali zašto u svetioniku ako je nije voleo da ona ide tamo?
Alana je slegla ramenima. - Ne znam. Moli mi je rekla da je ranije, kada
god je odlazila tamo, uvek bila sigurna da se on neće vratiti te da je neće
zateći tamo. To je bio jedini put kada je otišla svesna da bi on mogao da sazna.
Želela je da on pođe za njom i da je nađe. Zašto? Ne znam, a nije znala ni
Moli. Nije nam bilo jasno. Policija je i nju ispitivala, ali njenu izjavu nisu
smatrali važnom.
Elen je zurila u Alanu i srce je počelo da joj lupa. - Ne misliš valjda da je
htela da ga namami tamo s nametom da ga ubije, pa je sve krenulo naopako?
Alanine oči su se raširile. - Gospode, Elen, nikad mi to nije palo na pamet!
- Gledam suviše kriminalističkih serija na televiziji - Elen se nasmejala
odbacivši tu zamisao.
- Nemoj momcima da ubacuješ te bubice u glavu, molim te,
- Mislim da bi se Peg ustremila na mene kada bi me čula.
- Sigurno. Ti i Ronan sa vašim mračnim teorijama.
- A ja ću sada imati pristup samom srcu misterije - Elen je rekla
naslađujući se.
- Da, i pazi se - upozorila ju je Alana. - Muškarci kao što je on vole da
love lepe mlade devojke a onda ih odbace kada ih se zasite. Ja bih se držala
podalje od njega. Ako tražiš nekog finog Irca, ima ovde dosta pristojnih
momaka.
- Ali sa svima sam u srodstvu!
- Doduše, to je istina. Nemoj slučajno da se zaljubiš u nekog od rođaka. To
nikako ne bi bilo dobro!
- Džo je vrlo zgodan. Zašto nema devojku?
- Zato što je suviše zauzet jurcanjem naokolo. Kako da se zadovolji
jednom kad mu je deset njih jedva dovoljno?

*
Elen je pronašla ružičasti lak za nokte u apoteci i kupila nekoliko stvari sa
tetkinog spiska. Baš kada se spremala da krene nazad, Dilan Marfi se pojavio
na vratima i upecao je ludačkim pogledom, kao da je sve vreme vrebao gde će
zabaciti udicu. - Oho! Zdravo, Elen Olenska - rekao je i nasmejao se.
Iznenadila se: izgledao je kao kicoš u sakou i kravati, ali nije bila sigurna da li
želi da odmerava snage s njim nasamo.
- Zdravo, Dilane. Kako ste?
- Nije loše - odgovorio je, zavlačeći ruke u džepove sakoa. Zaudarao je na
duvan. - Kako napreduje tvoja knjiga?
- Još uvek ni reč nisam napisala.
- Polako, napisaćeš. Imaš dara, vidi se to. Razoružao ju je tim
komplimentem baš kao i nestalanim milim osmehom. Nestao je brže nego što
se pojavio kao da je bio posramljen time što je otkrio svoju nežnu stranu. -
Čujem da ideš sa Peg na čaj kod Makoslenda.
- Ne verovatno, ovde se sve zna, zar ne?
- Ako želiš da nešto ostane tajna, onda to poveriš ribama.
- Zamolio me je da izlakiram noktiće njegovoj ćerkici. - Ne bih rekao da to
spada u dužnosti jednog oca, zar ne? - Niti jedne bake - Elen je dodala.- U
svakom slučaju, sa zadovoljstvom ću to uraditi.
- Čuvaj se...
- Nemojte i vi. Svi me upozoravaju da se čuvam kao da je Konor demon.
Bio je vrlo ljubazan prema meni.
- Pa, naravno, ti si lepa devojka a on je muškarac kao i svaki drugi.
Elen je bila posramljena time kako je naglasio reč lepa. Skoro da ju je
otpevao. - Tetka Peg ide sa mnom, znate - rekla mu je, a onda se pitala zašto je
osetila potrebu da mu se pravda.
- Da, to će biti zanimljivo.
Nije razumela šta hoće da joj kaže. - Pa, bolje bi bilo da krenem.
Lice mu se najednom smračilo od razočaranja. - Ideš u nabavku, je li?
Izvukla je Pegin spisak iz džepa kaputa. - Moram da odem u mesaru, a
onda u prodavnicu.
- Pokazaću ti gde su.
- Ne, nema potrebe, ne bih da vas mučim. Sigurna sam da mogu sama da se
snađem. Ovo je mali grad.
Ali Dilan je već otvorio vrata.
 *
Elen se nasmejala sama za sebe kada su pet radnji dalje stigli ispred mesare. -
Drago mi je što ste krenuli sa mnom - našalila se. - Ne znam kako bih se našla.
Dilan se nasmešio sramežljivo. - Ponekad čovek ne vidi ni ono što mu je
pred nosom - rekao je i otvorio vrata kako bi ona prošla. Kročila je unutra. - I,
koliko dugo nameravaš da ostaneš?
- Ne znam. - Prišla je vitrini i procenjivala meso iza stakla. - Još ne
nameravam da se vratim u London. - Uzdahnula je. - Ali pretpostavljam da će
doći vreme kada ću morati da se vratim.
- Šta te to čeka u Londonu?
Upravo ono od čega sam i pobegla, pomislila je, ali umesto toga je rekla:
- Moj život.
- To su čiste gluposti, Elen Olenska. Tvoj život si ti, i on je tamo gde si ti.
Elen je bila iznenađena njegovim mudrim rečima te je skrenula je pogled s
vitrine. - Nikad nisam to tako posmatrala.
- Ali to je istina. Ne možeš da ostaviš život iza sebe ili da pobegneš od
njega jer tvoj život si ti. Ljudi su, s druge strane, nešto sasvim drugo. Od njih
već možeš da pobegneš.
Pogledala ga je blago. Izgledao je nekako sitnije i ona je poželela da ga
zagrli saosećajući s njim što mu je njena majka tako surovo slomila srce. Ali
bili su u radnji i mesar joj je upravo prilazio. Izvukla je spisak.

*
Nekoliko trenutaka kasnije išli su ka prodavnici. Nebo je bilo mutno kao kaša,
ali s vremena na vreme oblaci su se razilazili i sunčevi zraci se probijali
iznenađujuće topli za februar.
- Ličiš na majku - rekao je nežno, pogleda uprtog u put kao da bi mu nanelo
bol ako bi je u tom trenutku pogledao.
- Žao mi je zbog onog što se desilo - čula je sebe kako govori. - Tetka Peg
mi je rekla da ste vas dvoje bili vereni.
 - Jesmo, bili smo. Davno je to bilo. - Elen je čula i ono što nije izgovorio:
ali za moje srce kao da je bilo juće. Minut-dva su hodali u tišini pre nego što
je Elen osetila potrebu da je prekine.
- Nisam znala koliko ću toga iskopati kad sam došla u Irsku. Nikada nisam
ni sanjala da imam tako veliku familiju i nisam znala da je majka pobegla od
njih i od tebe. Ona je potpuno izmislila svoju prošlost. Šta li će reći kada bude
saznala da sam ovde i da sam otkrila istinu?
- To ne treba tebe da se tiče.
- Da, verovatno si u pravu. Ali ipak me se tiče: bar kada su rođaci u pitnju.
Na trenutak ju je pogledao turobno. Osetila je njegovu težinu kao da će
svakog trenutka reći nešto veoma važno. Gledala ga je s iščekivanjem. Ali on
se ipak predomislio te nije rekao ništa, skrenuvši pogled i usmerivši ga
ponovo na asfalt.
- Možda ne bi trebalo ni da joj kažem - dodala je Elen kako bi smanjila
napetost.
- Moraćeš u nekom trenutku da joj kažeš, Elen Olenska. Ne možeš da
otvoriš Pandorinu kutiju i da se praviš da to nisi uradila.
- Plašim se. - No ako mu ne kaže celu isitnu, on neće moći da shvati čega
se plaši. Dodirnuo ju je po ruci i ona je bila zatečena naklonošću s kojom ju je
blago stisnuo.
- Znam da je Medi imala veliko i dobro srce. Možda je bila svojeglava i
pomalo divlja, ali i te kako je znala da voli. Oprostiće ti.
- Možda bih mogla da je ubedim da se vrati i pomiri se sa svojim
rođacima. Mogla bih da budem spona koja će ih ponovo povezati.
Cinično se zacerekao. - Rekao bih da je to mnogo teže nego što ti se čini.
- Ne, nije. Šta je bilo, bilo je. Sve je to prošlost, a krv nije voda.
- Ti si veoma mlada, Elen Olenska, i ja se divim tvojoj hrabrosti, ali da
sam na tvom mestu, ne bih se mešao. Ako se voda uskomeša, i ti možeš da se
udaviš.
Stigli su do prodavnice. Dilan joj je pomogao da pronađe flašu džejmsona
i berijev čaj, s Peginog spiska. A onda je s police uzeo flašu džina sa aromom
trnjine i pokazao joj vragolasto se smešeći. - Sveta vodica oca Majkla!
 - Šališ se? Vaš sveštenik pravi džin?
- To ti je Irska. Moćno piće. - Nasmejao se. - Prodaje ga samo ovde, ali
posao se razvio. Međutim, on se pravda time što sve ulaže u crkvu. Mislim da
su kupole crkve preuređene od para zarađenih od džina.
- Pravi je preduzetnik! I to sve sa plemenitim ciljem. - Setila se da joj je
Alana rekla da Peg i sveštenik nisu našli zajednički jezik. - A kakav je otac
Majki?
- Dobar je on čovek u suštini, možda malo ohol. Voli da vodi glavnu reč,
ali zar nisu svi takvi? Dosad nisam sreo povučenog sveštenika! - Nasmejao se.
- Da li i dalje pišete muziku, Dilane? - upitala je. Izgledao je iznenađeno. -
Peg ti je, dakle, ispričala sve o meni, zar ne?
- Zna čak i da otpevuši tvoje pesme.
Zacerekao se. - Treba li još nešto da kupiš, Elen Olenska?
- Mislim da Peg ne treba džin od trnjine.
- Naročito ne ovaj.
- Da li i dalje pišete?
Zaškiljio je u nju. - S vremena na vreme.
- Kladim se da je dobro.
Slegnuo je ramenima. - Loš sam kritičar svog dela.
- Volela bih da čujem nešto - rekla je prateći ga do kase.
- Ali neću ocenjivati.
Nasmejao se i ona je ponovo bila iznenađena blagošću njegovog osmeha. -
Dobra si ti devojka, Elen Olenska - rekao je, ali se nije ponudio da sa njom
podeli svoju muziku.
- Nego, hajde da platimo i da meni uzmemo malo duvana.

*
Elen se odvezla do Pegine kuće a onu nelagodu koju je osećala zbog Dilana
zamenila je toplina u srcu. Rastali su se dole pored luke i on joj je mahao dok
je odlazila. Pitala se šta bi njena majka mislila o njemu sada. I dalje je lep.
Zapravo, što je više saznavala o njemu, to joj se činio privlačnijim. Iz očiju
mu je izbijala prefinjena inteligencija, a kada se smešio, ono ludilo u njima se
gubilo i celo lice bi mu nenadano smekšalo. Mogla je samo da zamisli kakav
je bio kao mladić, do ušiju zaljubljen u njenu majku. Verovatno je bio mršaviji
i lepo podšišan, naravno, neopterećen razočaranjima i životom natopljenim
tugom. Bio je vragolast i otvoren, zamišljala je, poput Džoa. Zaista je mogla
da ga zamisli kako peva u bendu i piše poeziju jer je očigledno bio
dubokouman i osećajan. O ljubavi je govorio kako njen otac nikada nije umeo,
budući da je bio suzdržani Englez. Dilan i njen otac su bili nebo i zemlja.
Njena majka je prodala strast za sigurnost, bez sumnje.
Kada je se vratila kući, Peg je zatekla u bašti iza kuće, gde je potkresivala
žbunje velikim makazama za živicu. Kada je ugledala sestričinu, nežno se
nasmejala. - Jesi li nabavila sve što treba za nokte, dušo? - upitala je.
- Sve sam našla, i naletela sam na Dilana.
Peg je nastavila sa orezivanjem. - Bauljao je po ulici, verovatno.
- Zapravo, bio je potpuno trezan.
- To bi mu onda bio prvi put. - Nosio je odelo i kravatu.
- Gospode, vikendom da se tako oblači? Šta li ga je spopalo?
- Izgledao je kao kicoš.
Peg se nasmejala od srca. - Ta reč mi je nespojiva sa Dilanom Marfijem!
- Svi znaju da idemo u posetu Konoru.
- Naravno da znaju. Ovde se sve zna. Ako želiš da nešto ostane tajna...
- Poveri se ribama - Elen je umesto nje završila rečenicu.
- Tačno tako. - Peg je prešla preko travnjaka. - Jesi li gladna? Hoćeš da
pojedemo nešto? Šta bi volela?
Elen je bila toliko uznemirena što će ponovo videti Konora da joj uopšte
nije bilo do jela, ali je ipak krenula za tetkom u kuću i pomogla joj da spremi
ručak. Krompir je izgleda bio neizostavan sastojak svakog Peginog obroka,
kuvan sa sve korom, uvek na tanjiru na sredini stola poslužen sa puterom. Elen
je postavljala sto dok ju je Džek pogledom pratio po kuhinji. Berti je ležao
ispred peći, ispružen, u blaženom dremežu, dok je Gospodin Badžer
neprestano ulazio i izlazio kroz kuhinjska vrata kao da ni sam ne zna kud bi.
 - Dilan mi je rekao da ličim na majku - rekla je Elen sipajući obema po
šolju čaja.
- Dakle, konačno ju je spomenuo.
- Da, mislim da želi da priča o njoj.
Peg je ocedila krompire i stavila ih na sto. - Trebalo je da nastavi sa
životom pre mnogo godina, da se oženi, stvori porodicu, a ne da čezne za
Medi.
- Žao mi ga je.
- O, da, ima tu za mnogo čime da se žali - složila se Peg. - Životne struje
nas vuku, ali poneko, kao Dilan, ostane zarobljen u njima.
- Pitam se šta bi mama mislila da ga vidi sada.
Peg je duboko udahnula šireći nozdrve. - Pretpostavljam da to nikada
nećemo saznati. - Namerno je promenila temu. - Jesi li napisala nešto juče?
- Pa, ne baš - odgovorila je a onda dodala: - Imam nekoliko ideja koje se
još krčkaju. Moram da smislim dobar zaplet pre nego što počnem da pišem.
- Tako dakle. - Sele su za sto i počele da jedu. - Ne misliš da bi trebalo da
telefoniraš majci i javiš joj da si dobro?
- Bacila sam mobilni telefon u vodu.
- Pa, to je bilo vrlo glupo od tebe. Mogu da zamislim koliko su skupi ti
telefoni - Proučavala je sestričinu škiljeći u nju. - Hoćeš da se poslužiš mojim
telefonom?
- Ne brine se ona - odvratila je Elen, mada, čim je to izgovorila, bilo joj je
jasno da ni sama sebi ne zvuči ubedljivo.
- Znaš, nema veze koliko imaš godina, niti koliko si samostalna, ti si i dalje
njena ćerka i ona sigurno brine za tebe, naročito ako si joj napričala gomilu
laži pre nego što si otišla.
Elen je spustila nož i viljušku pa se skrila iza šolje čaja. - Dobro, u pravu
si što se laži tiče. Došla sam ovamo jer sam htela da pobegnem od nje i znala
sam da je ovde jedino mesto gde me neće tražiti.
Peg se blago nasmešila. - Tako sam i mislila. Ali ipak, možeš da zamoliš
nekog prijatelja ili jednu od sestara da joj javi ako ne želiš da se čuješ sa
njom. Bez obzira na sve, onaje i dalje tvoja majka i treba da joj javljaš s
vremena na vreme da si dobro. Jesmo li se razumele? Možeš da ostaneš ovde
koliko god želiš, ali ne smeš da je pustiš da se brine.
- Dobro, zvaću Emili. Ona jedina zna gde sam.
- Dobra si ti devojka. Znala sam da ćeš razumeti.
Peg se poslužila krompirom i počela da ga ljušti u tišini. Nije pitala Elen
zašto je htela da pobegne od majke: nije ni morala jer je njena sestričina ubrzo
otkrila da nije želela da je njena majka pronađe, nakon čega su iz nje potekla
sva njena nezadovoljstva u žaru optužbi i žalbi - ispričala je sve, samo
Vilijama nije spomenula. Elen je bilo suviše stid da prizna da je verena i da je
trebalo da se uda za pet meseci.
Kada je Elen završila, Peg je nežno pomazila njenu ruku i prozborila svega
nekoliko mudrih reči. - Nemoj da ponavljaš greške koje je napravila tvoja
majka, dušo. Život je isuviše kratak i dragocen. - Nakon toga je ustala i odnela
prljave tanjire sa stola. Elen se osećala bolje sada kada je olakšala dušu i iako
tetka nije uzimala učešće u njenoj dugoj priči, znala je da je ona sluša i
saoseća s njom.
Peg je oprala sudove a Elen ih je obrisala. Nakon toga tetka je nahranila
Gospodina Badžera i Bertija iz raznih vreća koje je držala u ostavi. Navikla je
da svakog dana nekoliko puta pređe rukom preko prasetovih leđa. Kada ju je
Elen upitala zašto to radi, odgovorila je da, kada napipa kosti, onda zna da je
prase premršavo, a kada ih uopšte ne oseća, onda zna da je predebelo. - A mi
ne želimo da naše prase bude ni neuhranjeno ni pregojeno, zar ne? - Peg se
nasmejala, šašoljeći ga iza ušiju, dok je prase groktlo od zadovoljstva.
Gospodin Badžer se ljubomoran dogegao do nje i gurnuo joj njušku pod pazuh,
tražeći pažnju. Peg je morala oboje da mazi istovremeno sve dok se nije našla
na starom džaku od pasulja sa obema životinjama preko sebe.
- Elen, budi ljubazna, otiđi u moju spavaću sobu i otvori donju fioku u
ormaru sa desne strane. Tamo ćeš naći jednu knjigu sa starim povezom. Budi
fina i donesi mi je .
- Kakva je to knjiga?
- To je album sa slikama tvoje majke kad je bila mala. Elenino lice se
razvedrilo. - Baš bih volela da ga vidim. -
Nakon toga je izujrila iz kuhinje i potrčala na sprat, preskačući po dva
stepenika odjednom.
 Pegina soba je mirisala na puder i ljubičice. Bila je jednostavno
dekorisana ružičastim tapetama, koje su se slagale sa zavesama, i veoma
uredna. Prozor je gledao na okean i svetionik, koji je stajao uspravno i prkosio
vetru i kiši, tvrdoglavo odbijajući da padne u zaborav, kao da iskušava Elen da
otkrije njegove tajne.
Pogled joj je odlutao do noćnog stočića, gde je iza svetlucajuće zavetne
sveće i statue Bogorodice u srebrnom ramu stajala fotografija devojčice u
lepoj beloj haljini, duge crne kose i širokog, bezbrižnog osmeha. Elen se
prišunjala bliže kako bi je bolje videla. Spustila se na kolena i primetila
izlizane tragove na tepihu tamo gde Peg verovatno kleči i moli se. U grlu joj je
rasla knedla dok je posmatrala lice deteta kojeg je Peg izgubila u okeanu.
Utom je odnekud dunuo vetrić i ugasio sveću. Elen se uspravila. Da li ju je ona
ugasila dahom? Ne nije mogla: nije bila dovoljno blizu, a i da bi se takav
plamen ugasio, trebalo je da dune nešto jače. Osvrnula se u panici. Gde da
nade šibice da ponovo zapali sveću? Svesna da bi Peg mogla da se zapita
zašto se toliko zadržala u njenoj sobi, žurno je krenula ka ormariću i izvukla
album. Pre nego što je izašla iz sobe, okrenula se da još jednom pogleda
sveću, zbunjena iznenadnim gašenjem tako postojanog plamena. Tračak dima
se uzdizao i rastakao u vazduhu. Bacila je pogled ka prozoru. Prozor je bio
zatvoren.
 11.

Nisam više sama. Iako devojčica ne razgovara sa mnom, znam da je svesna

mog prisustva. Mislim da je ona anđeo jer je svetla i zlatna kao da je sazdana
od sunčevih zraka, dok sam ja mračna kao senka i vezana za zemlju. Ali ona mi
se smeši kada nam se pogledi sretnu i ja joj uzvraćam osmehom. Pitam se da li
u mojim očima vidi očaj. Potrudiću se da se ne odam.
Sada znam da mi se nije učinilo da sam videla dete na ostrvu i da to nije
bio galeb u niskom letu, već ovaj mali zrak svetlosti koji izgleda, vođen
znatiželjom, uživa u igri s pticama na ruševinama kao svako dete. Ona vrca
radosti: zapravo, rekla bih da su ta svetlost i radost dve reči za istu stvar od
koje je sačinjena, dok sam ja greška, kao i onda dok sam bila živa, samo sam
sada nesrećnija u svojoj samoći.
Mada mi postaje sve zanimljivije sada kada se Konor zagledao u onu
devojku iz Londona. Lepa je, sa sjajnom kosom i očima boje čokolade. Koža
joj je glatka i svetlucava, a nos je poprskan sitnim pegicama, no nije ona ništa
posebno. Konora su oduvek privlačile neobične žene. Ne bih rekla da se Elen
po bilo čemu izdvaja, iako moram da priznam da ima ljupkosti u njenom
šarmantnom srcolikom licu. Da sam živa, sigurno se ne bih osetla ugroženom u
njenom društvu, ali sada kada sam mrtva, ljubomorna sam na svaku ženu koja
ukrsti svoj put sa Konorovim, iako se mnoge nisu zadržale duže od jedne noći.
Konor je četrdesetčetvorogodišnjak, udovac, a ona je sveža, mlada žena u
tridesetim godinama, tako da sam sigurna da su moji strahovi neosnovani, ali
ipak... Po njegovom pogledu videla sam da se zainteresovao kada ju je sreo u
brdima i pratila sam ga kada je išao u Zlatni kotlić da je traži. Verovatno nije
pucao od sreće što je morao da ulazi tamo gde zna da nije dobrodošao. Videla
sam kako su svi zanemeli kada se pojavio i čula sam kako se došaptavaju dok
je prilazio kroz pab i naručivao pivo. Krejk se pretvarao da nema ničeg
čudnog što ga vidi za šankom te je i proćaskao s njim dok mu je punio kriglu
crnim pivom. Sećam se da je Konor gledao unaokolo ne bi li ugledao devojku.
Nervozno je trljao bradu prelazeći pogledom preko radoznalih lica
pokušavajući da nade njeno i nije mi promaklo da je bio razočaran što je nije
pronašao. Nemajući sa kim da porazgovara, potražio je utočište u Džou i
Džoniju. Primetila sam kako mu se lice ozarilo kada su spomenuli Elen i
prihvatili da joj prenesu poziv da dođe kako bi lakirala Idine nokte. Nimalo
nisam bila srećna što koristi rođenu ćerku kao izgovor da pozove devojku u
svoju kuću. Sigurna sam da će se nasmejati na njegov klimavi izgovor za
posetu, ali će ipak otići. Naravno da će otići: Konor je neodoljivo privlačan.
Znam to bolje od svih. Kad samo pomislim da sam se pouzdala u nju.
Razočarala sam se što ona toga ipak nije dostojna. Razočarala sam se što mog
supruga gleda s čežnjom i što mi na kraju neće biti ni od kakve koristi.
Ali ja ne želim da ona dolazi i da Idi lakira noktiće. Ne želim da ona
ponovo kroči u moju kuću. Volela bih da se vrati u London i da ostavi moju
porodicu na miru. Ali, ne, ona dolazi sa tetkom Peg i ja tu ne mogu ništa.
Našminkala se, vidim, jer su joj trepavice debele i crne a usne sjajne. Vidim
da je nervozna jer joj prsti drhture dok pali cigaretu u kolima i otpuhnjuje dim
kroz otvoren prozor. Pobednički se osmehuje pri pomisli na to da će Konor
namirisali duvan kada se bude pozdravljao s njom. Pre mnogo godina i on je
bio pušač, ali ja sam ga naterala da prestane. Kako neko može da uživa u
mirisu bašte ako su mu nozdrve pune dima od duvana? Sada tu naviku ne može
da smisli.
Ida je izvan sebe od radosti. Obukla je svečanu ružičastu haljinu i Dafni joj
je vezala mašnu u kosu. Nedostaje joj dvorac jer je tamo mogla da se pretvara
da je princeza u kuli, a sada je samo princeza u kući. Danas od glave do pete
izgleda kao princeza, ali šta bih dala da joj ja lakiram nokte a ne neka
neznanka iz Londona.
One stižu i Peg se parkira ispred kuće. Elen izlazi iz kola i kada ugleda
Konora u dovratku, izvija širok osmeh. Vidim sada zašto ga je tako privukla.
Veoma je jednostavno. On je tama a ona je svetlost, i kao svako biće noći i on
je privučen svetlošću. Njen osmeh je nesputan i iskren i ljubi ga u pravom
"londonskom stilu". Ima nečeg prefinjenog u njoj čega nema kod njenih rođaka.
Ako Konor voli žele koje se izdvajaju, mogu da kažem da se Elen izdvaja po
tome što nije Irkinja, što nije melanholična i što nema dovoljno godina da bi
bila ophrvana tragedijama ili razočarenjima. Vesela je i ta njena veselost je
zarazna.
Ida stoji u hodniku iza oca. Najednom je postala stidljiva. Ali Elen čuči i
pokazuje joj šta je donela u svojoj torbi. Oči moje ćerkice se šire kada vidi
kakve je svetlucave drangulije Elen donela da joj zalepi na nokte. Jedva
govori od uzbuđenja i Konor s divljenjem posmatra Elen kako se s lakoćom
ophodi prema deci. O, možda sam cinična, ali zar je toliko teško da nakratko
kupiš dečju pažnju! Ida bi zavolela i vešticu ako bi joj se nasmešila i ponudila
da joj nalakira nokte.
Peg j nervozna, ali Dafni izlazi u hodnik da je dočeka. Njih dve su se srele
i ranije. Nekad Ronan nije imao kola pa ga je Peg obično dovozila do dvorca
kada je trebalo nešto da mi napravi. Ali one nisu prijateljice. Peg je sušta
suprotnost mojoj svekrvi, ali ipak imaju nešto zajedničko. Obe su na svoj
način čudne i nije prošlo mnogo a one su pijuckale čaj ispred kamina i ćeretale
kao stare prijateljice. Irci su veoma dobri pripovedači i iako Dafni nema irske
krvi, brbljiva je kao i svaka Irkinja koja je tu rođena i odrasla, te se ona i Peg
sada jedva zaustavljaju tek da bi uzele malo vazduha.
Pretpostavljam da je Peg pošla kao Elenina pratnja. Prema hladnom
pozdravu upućenom Konoru, pretpostavljam da nema visoko mišljenje o
njemu. Njena sestričina, s druge strane, nije tako suzdržana. Stavlja na stočić
za kartanje u drugom delu salona lak i sjaj te kojekakve svetlucave drangulije
dok Konor sedi sa Idom i posmatra je s divljenjem. Elenini obrazi su se
zarumeneli i ona svaki čas podiže pogled k njemu gledajući ga s pažnjom, kao
da je zadivljena svime što on ima da kaže. Ponašaju se kao tinejdžeri, uzbuđeni
što su zajedno, ali ne smeju da ostanu nasamo, i pošto znaju da im je nešto
zabranjeno, njihov susret je još uzbudljiviji.
Pomno ih posmatram i osećam snagu njihove privlačnosti u toplim talasima
koji kruže oko njih kao elektricitet. Razgovaraju tiho, ali malo-malo njihov
razgovor prekida Konorov glasan smeh i prigušen Elenin kikot. Peg ih
nervozno posmatra, a Dafni joj govori kako godinama nije čula Konora da se
tako razuzdano smeje. Peg ponovo gleda k njima, ali više nije zabrinuta, već
puna razumevanja jer ga sada vidi u sasvim drugačijem svetlu. Kao da sada
prvi put vidi čoveka koji je izgubio ženu, a ne ćudljivih junaka iz Sekspirovih
tragedija.
Dafni se Peg dopada, vidim to. Ona se o svom sinu i unucima stara već pet
godina i svaki put kad dođe u Konemaru, nema sa kim ni da popriča osim sa
svojim rođacima. Zahvalna je što konačno ima društvo, ali više od toga, ne
usteže se da se poveri Peg. Mogla bih da joj kažem da slobodno može da
olakša dušu pred tom ženom koja je i sama mnogo propatila. Peg nije iste
društvene klase kao Dafni i ne bi se reklo da je videla mnogo sveta, ali Dafni
nije onih koji bi o nekome površno sudili. Dok sam bila živa, smatrala sam da
se previše meša u naš život, ali sada, kada me nema, vidim da je fina žena sa
dobrim srcem. Peg ne motri više na svoju sestričinu i što se nje tiče, Elen i
Konor mogu da budu ostavljeni sami da na miru flertuju i da ćaskaju.
Ida je oduševljena svetlucavim noktićima. Elen je maštovita, nema šta. Od
malih komadića sjajnog papira izrezala je sitna srdašca i zalepila ih na Idine
nokte prešavši preko njih svetloružičastim lakom. Rezultat je odličan i Ida trči
do bake da joj pokaže. Dafni i Peg se dive njenim noktima gugučući kao
gugutke, a zatim Ida trči da ih pokaže bratu, koji gleda televiziju i kome sasvim
sigurno to neće biti zanimljivo.
Ovog puta kada Konor zapitkuje Elen da joj priča o sebi, on je iskreno
zainteresovan, kao da ga oduševljava sve što ona kaže, i gleda je prodorno u
oči, uzbudljivo, čemu teško da ijedna žena može da odoli. Elen mu uzvraća
pogled, obrazi su joj rumeni od zadovoljstva, i znam da se ona topi od njegove
pažnje baš kao što sam se i ja topila kada me je prvi put pogledao. Ispijaju čaj
i Konor objavljuje da će izvesti Magnuma u šetnju te da će pokazati Elen vrt,
kao da tamo ima nečega da se vidi u februaru, samo golo drveće i prazne leje
za cveće! Peg i Dafni ostaju kraj kamina, ne dopuštajući da im išta prekine
razgovor.
Elen i dalje zazire od velikog psa i uplašeno ga gleda kada ga je Konor
doveo iz kuhinje. Uzbuđen što je izašao napolje, Magnum podiže zadnju nogu
uz tišinu živicu pre nego što odjuri preko travnjaka. Njih dvoje lagano hodaju
po travi i Elen se divi hranilici za ptice, gde zebe, crvendaći i plave senice
doleću da pozobaju malo semena. Laki zvuci ptičijeg udvaranja ispunjavaju
vazduh a iz zemlje se pomaljaju glavice visibaba stisnute jedna uz drugu kao
ostaci snega koje sunce još nije otopilo. Sveži pupoljci vire iz stvrdnute kore a
mali zeleni izdanci su izbili iz zemlje. Vazduh treperi nagoveštavajući proleće
i to kao da okrepljuje Konora i Elen dok tumaraju srećno pored stabala jabuka
koja će tek procvetati.
Nakon nekog vremena odlaze iz bašte, daleko od Dafni, Peg i dece. Setaju
se ka divljini kako bi bili sasvim sami. Konor je vodi do mosta trolova i
naginju se nad kamenu ogradu posmatrajući potok kako žuborni. Moj bes raste.
Osećam da su upali na moju teritoriju. To zaboravljeno mesto je malo parče
raja greškom dospelo na zemlju. To je međuprostor gde ja mogu da razmišljam
o onome što će svakako doći jednog dana kada budem bila spremna da
nastavim dalje. Silno me potresa što su tu zajedno, dok se među njima
privlačnost gomila u talasima. To vređa uspomenu na mene,
Besnim i udaram oko sebe u svom svetu tišine. Nepravda koju mi je naneo
izluđuje me. Da li zna da sam izabrala njega i decu umesto raja? Da li zna šta
sam žrtvovala samo da bih mogla da ostanem blizu njega?
Pričaju dugo na tom magičnom mestu među nestašnim tračcima svetlosti,
deluju nestvarno. Potok žubori podno njih a ja žarko želim da se pojavi trol i
oboje ih proguta.
 12.

Elen je stajala naslonjena na most i okrenula glavu ka Konoru. Oči su mu bile

mračne a pogled napet. Znala je da će je poljubiti. Nije imala vremena da
razmisli, pa čak i da jeste, ne bi se izmakla i pokvarila trenutak slabim
izgovorima. Nesmotreni deo nje želeo je da je on poljubi, dok je onaj oprezniji
bio ućutkan požudom.
Konoru nije trebao poziv. Zavukao je prste u njenu kosu i spustio usne na
njene. Zatvorila je oči i dozvolila mu da je dugo ljubi. Brada mu je bila
mekana, usne tople i strastvene. Sve je stalo u tom trenutku, jedino su joj se
trnci zadovoljstva širili telom.
- Neodoljiva si, Elen - šaputao je, odmičući se i lagano joj stavljajući
pramen kose iza uveta.
Krv joj je jurnula u lice. - Ovo je bilo iznenada, obično nemam naviku da...
Ali on ju je sasekao. - Obično ne dozvoljavaš da te nepoznati muškarci
ljube na mostu?
- Ne, stvarno ne.
- Drago mi je što to čujem. Ako će ti biti lakše, i dalje te poštujem. -
Namignuo joj je i Elen je shvatila da se šali. Nasmejala se, osećajući se
budalasto. Ali zašto su je svi upozoravali na njega? Govorili joj da ga se
čuva? Kakva joj je opasnost pretila?
Prešao je prstima preko njenih obraza, plavim očima upijajući njeno lice
kao da ga sada vidi u drugačijem svetlu. Nije mogla da zamisli da je ubio
svoju ženu. - Drago mi je što si se izgubila u brdima i što si pronašla put do
mene - rekao je tiho.
- I meni - odgovorila je dok joj je u stomaku igralo na hiljade leptirića
zbog njegove nežnosti. Smešeći se, podigao joj je bradu i ponovo je poljubio,
strasnije nego prvi put, a ona je, opijena njegovom blizinom, imala utisak da se
uzdiže iznad tla.
Zaputili su se ka reci držeći se za ruke i krčilii put kroz vlažan vres i
visoku travu prateći hučanje uzburkane reke. Razgovarali su i smejali se a
Konor bi je s vremena na vreme obojumio oko struka i zavrteo je, držeći je
nakon togau medveđem zagrljaju i ponovo je poljubio. - Želim da ovaj trenutak
traje zauvek - rekao jt spustivši usne na njene i onemogućivši joj da odgovori.
Ali znao je tome kako ga je obgrlila oko struka da ni ona ne želi da ovaj
trenutak prođe. No svetlost je počela da bledi i zahladnelo je te su se nevoljno
zaputili kući.
Peg i Dafni su i dalje sedele u salonu kada su njih dvoje ušli. Gotovo da
nisu ni primetile koliko su Konor i Elen bili napolju. Dafni je Peg pričala o
sebi, tako da joj je ostalo da opiše još jedno četrdeset godina svog života. Ida
i Finbar su bili u dečjoj sobi. Finbar je bio zabavljen gledanjem fudbalske
utakmice na ajpedu, a Ida je Eleninim lakom lakirala nokte svoje lutke koju je
pre nekoliko godina bila gurnula skroz na dno ormarića za igračke.
Konor je ukraojoš jedan poljubac na tremu pre nego što je ušao unutra da
napravi čaj. - Obrazi su ti ledeni - prošaputao je, nežno ih trljajući palčevima.
- Tvoja brada bi mogla da ih ugreje - nasmejala se kao tinejdžerka koja je
nešto skrivila.
- Daj mi vremena i ugrejaću te celu.
- Bolje bi bilo da uđemo. Šta će biti ako nas tvoja majka i tetka Peg vide
ovakve?
- E, to bi bilo zabavno. Ne znam ko bi se više zaprepastio, tvoja tetka ili
moja majka?

*
Skinuli su jakne u hodniku i otišli u kuhinju. Konor je pozvao Meg, ali u
kuhinji se ništa nije ćulo, osim što je Magnum glasno lokao vodu iz činije. Elen
se nagnula preko police za sudove i pogledala kroz prozor u vrt na koji je
padao mrak. Postala je svesna da dan polako odmiče i iznenada se grčevito
ponadala da može da zaustavi curenje peska iz peščanog sata. Koliko dana im
je ostalo pre nego što se on vrati u Dablin? Konor je pristavio vodu. Kada je
podigao pogled, ugledao je njeno zabrinuto lice. - Šta radiš sutra? - upitao ju
je.
- O, imam posla preko glave - rekla je, okrećući se od prozora. - Imam
sastanak s magarcem i lamom.
 - A posle toga?
Uzdahnula je srceparajuće. - S pilićima i prascem.
Prišao joj je s leđa kako bi skinuo dve šolje koje su ispred nje bile
okačene. - A posle toga? - Lice mu je bilo tako blizu njenog da joj je srce
ubrzalo pred opasnošću da bi neko mogao da ih vidi.
- A posle toga bih možda mogla da nađem vremena i za tebe - prošaputala
je, odmičući se.
Zadovoljno se nasmejao i vratio do čajnika. - Hajde da onda ceo dan
provedemo zajedno. Šta misliš? Možemo da se provozamo, pokazaću ti još
malo Irske. Znam jedan dobar pab gde bismo mogli da ručamo na miru, daleko
od očiju naših rođaka.
- U Balimaldunu je teško pobeći od moje rodbine.
- Kada postoji želja, nađe se i način da se to ostvari, - Nasmejao se
vragolasto i ona mu je uzvratila osmehom. - Nego, reci mi šta bi ti volela da
radiš?
Slegnula je ramenima. - O, mnogo toga.
- Pričaj mi.
- Volim da se šetam zabačenim plažama; da istražujem ruševine dvoraca,
- Toga u Irskoj ima koliko hoćeš.
- Volim da budem napolju, u prirodi.
Prikovao je pogled za nju. - I ja. Najviše sam zbog toga i kupio dvorac.
Želeo sam da budem u brdima, okružen lepotom i mirom. Radim u gradu, ali
me selo privlači i svaki put kad dođem ovamo, shvatim koliko mi nedostaje.
- Ja volim jednostavan život, Konore. A da si me pitao nekoliko nedelja
ranije, odgovorila bih ti potpuno drugačije.
- Šta se promenilo?
- Došla sam ovamo i udaljila se od svega. Sad mi je sve jasnije. Ne želim
život kakav sam živela.
Prelio je čaj kipućom vodom. U tom trenutku Ida i Findbar su utrčali u
kuhinju. - Hoćeš li da mi namažeš i nokte na nogama? - Ida je upitala Elen.
Elen se nasmejala dečjoj razdraganosti. - Ukoliko dozvole da ti i prsti na
nogama šljašte, onda hoću, naravno.
- Mogu li, tatice? - zavapila je pljesnuvši rukama i sklopivši dlanove kao
da se moli.
- Ne vidim zašto ne bi mogla. Ali neki drugi put, dušice. Sada je vreme da
Elen provede malo vremena sa odraslima.
- Mogu li nešto da prezalogajim? - upitao je Finbar.
Konor je pogledao na zidni sat. Bilo je skoro šest. - Idi pitaj baku - rekao
je, ali Finbar ga nije poslušao, već je dohvatio teglu s keksom s police i skinuo
poklopac. Zavukao je ruku i izvadio čokoladni keks, a onda se pobednički
iskezio ka Elen.
Otišli su svi zajedno u salon, gde su Dafni i Peg i dalje pričale, jedna
zavaljena u fotelji a druga na sofi kraj kamina. Ida je istupila i zamolila baku
da joj spremi nešto za jelo. Peg je bacila pogled na svoj sat. - O, vidi koliko je
sati? Kako prođe dan! Elen i ja bismo morale da krenemo. - Ustala je sa sofe,
iznenada postiđena. - Nadam se da vas nismo predugo zadržale.
- Ne, nikako - rekla je Dafni iskreno. Nikada ranije nije imala takvu
pažljivu publiku za svoje priče. - Morate ponovo da dođete. Mi imamo svega
nekoliko prijatelja ovde. Bilo bi lepo da se s vremena na vreme družimo i s
nekim ko je odrastao. Kada dođemo ovamo, ja sam sve vreme sa decom. Ti si
Peg bila pravo osveženje.
- O, ali ti si napravio svežeg čaja - rekla je Peg primetivši da Konor stoji u
dovratku s poslužavnikom u ruci.
- Bila bi šteta da propadne, zar ne? - rekla je Dafni, ponovo sedajući u
fotelju. - Zašto ne biste ostali još malo? A onda ću deci spremiti večeru. Mogu
da sačekaju još petnaestak minuta.
Peg je izvila obrve i pogledala sestričinu i primetivši njene rumene obraze,
sumnjičavo je začkiljila u nju. - Pa, šta ti misliš, Elen? Ne bismo želele da ih
zadržavamo više.
- Ionako nemamo druga posla - rekao je Konor spuštajući poslužavnik na
stočić, prekidajući time dalje premišljanje. Elen je sela na sofu pored Peg.
Konor je bacio drvo u vatru a zatim seo u fotelju i ispružio umorne duge noge.
Dafni je utonula nazad u svoje jastuke, spljoštene pod njenom težinom, te su
svi zajedno popili još po šolju čaja. Peg se poslužila s nekoliko keksića koje
je Konor stavio na poslužavnik i nije prošlo mnogo kad je Finbar i odatle
zgrabio nekoliko. Onda je legao na pod kako bi ih podelio s Magnumom, koji
se opružio na tepihu kao neki lenji lav. Ida se zabavljala sjajnim oblicima i
cirkončićima koje je Elen ostavila na stočiću za kartanje, pevušeći za sebe
neku pesmu.
Bio je to lep prizor, okupan zlatnom svetlošću lampi. Vazduh je bio topao i
mirisao je na dim od drveta koje je veselo pucketalo na vatri. Dafni je bila
navukla svetložute zavese, koje su se slagale sa zidovima, i zapalila mirisne
sveće te je cela soba odisala nekom vanzemaljskom atmosferom. Ćaskali su
kao stari porodični prijatelji i jedino su Konor i Elen osećali kako privlačno
strujanje među njima raste kao plima. Jedno drugom su pogledom rekli sve i
njihova tajna ih je uvukla u nov svet, spajajući ih sve više i odvajajući ih od
svega ostalog.
 13.

- Pa bilo je to vrlo prijatno poslepodne - rekla je Peg dok je vozila nazad

uskim putem ka svojoj kući. - Moram ti priznati sa nisam nimalo bila srećna
što idemo, ako se uzme u obzir sve što znam o gospodinu Makoslendu, Konoru,
hoću da kažem, ali on je bio vrlo šarmantan, kao i njegova majka.
Elen je gledala kroz prozor. Još joj je bridelo lice od njegove brade.
Prešla je sanjivo prstom preko svojih usana. - Ne bih htela da te podsećam na
ono što sam rekla, ali...
Peg se nasmejala. - Zapali mi jednu cigaretu, hoćeš li, dušo? Primetila sam
da u kući nigde nije bilo pepeljare. Pretpostavljam da niko od njih ne puši, šta
ti misliš?
Elen je rovarila po Peginoj torbi nekoliko trenutaka a onda izvadila
paklicu rotmansa. - Mislim da si u pravu. Pa, to i jeste grozna navika. Prestaću
da pušim ovog trenutka - izjavila je.
- I ja ću, jednog dana, ali ne sada.- Elen je pripalila cigaretu upaljačem iz
kola. - A ti ćeš stvarno da prestaneš? Tek tako? - iznenađeno upita Peg. -
Mislim da si rekla da ti treba dobar razlog da bi prestala.
- I imam dobar razlog - svež seoski vazduh. Želim da ga osetim. - Elen se
okrenula ka prozoru. Već se smrklo te je jedino mogla da vidi sopstveni odraz,
koji ju je gledao zamišljeno, i sjaj u očima.
- Dafni mi je ispričala mnogo toga zanimljivog - rekla je Peg.
- Jel’ bila suzdržana?
- O, da, i te kako.
- Pa šta ti je rekla?
Peg je spustila prozor kako bi dim cigarete izalazio napolje. - Znaš li da,
otkako je Kejtlin umrla, Konor nije napravio ni jedan jedini film? Nema
nadahnuća, u tome je problem. Rekla je da je njihova veza od samog početka
bila burna te da ga je Kejtlin izneverila. Nije rekla kako, ali je podigla obrvu
kao da je htela da da do znanja da je Kejtlin uradila nešto veoma loše. Nisam
mogla da pitam šta je posred i, ali to je očigledno ohladilo Konora. Rekla je
da ljudi greše u vezi s njim i da su svi zbog Kejtlinine lepote, mislili da je ona
anđeo, ali da nije bilo tako. Dafni kaže da je ona bila veoma zahtevna i
posesivna žena, da nikako nije bila anđeo. Muškarci ne trpe zahtevne žene ili
se nekima možda dopada to kod žene, ali u početku, kada su zaljubljeni, no
nakon nekoga vremena to gubi svoju draž i počne da nervira. Bila je ljuborna
na to koliko je Dafni bila bliska sa sinom, kao i na njegove prijatelje. Pokušala
je čak i da ga natera da se reši psa. Možeš li da zamisliš da neko može da bude
tako nesiguran?
- O, bože, Dafni se baš i nije mnogo ustručavala, zar ne?
- Mislim da je dugo žudela da olakaša dušu, a ja nisam jedna od
prijateljica iz njenog društva, tako da zapravo i nije važno ako mi se poveri, je
li tako?
- Verujem da bi Konor pobesneo kad bi znao šta ti je sve ispričala.
- Verujem da bi, ali nije mogla da se zaustavi. Jedva da sam i reč
progovorila. Mislim da joj se sve smučilo. Sigurno zna kakve priče kruže.
Verovatno je jedva čekala priliku da odbrani svoga sina.
- Ona zna da ćeš ti ispričati svima.
- Pa, ne može se reći da nije u pravu. Mada, trebalo bi mnogo više od
njene reči da ubedi Džonija, Džoa i Ronana da Kejtlin nije bila anđeo.
- Pa šta kaže? - upitala je Elen.
- Došla je iz porodice koja je pripadala srednjoj klasi. Rođena je u
Golveju, ali nikada nije bila gradska devojka. Sanjala je o tome da postane
glumica, ali Dafni kaže da nikada ne bi stigla dalje od Dablina jer je bila
bojažljiva i nesigurna, plašila se velikog, nepoznatog sveta. Znaš da za sve
vreme dok su bili u braku ona nikada nije putovala van granice. Zar to nije
čudno u današnje vreme i u njenim godinama? I pored sveg tog novca: Konor
je veoma uspešan, mogla je da ide kud god je želela, a ona je ipak izabrala da
ostane ovde u Konemari. Kladim se da se Konor zaljubio u nju i da su se vrlo
brzo venčali, te da je tek kasnije shvatio kakva je zapravo. Dafni nije rekla
mnogo, ali pročitala sam između redova da se odigralo baš tako nešto. Rekla
je da se Konor veoma trudio da je usreći. On ju je zaista voleo, ali to nije bilo
dovoljno. Ona je očigledno bila nezasita. Dafni je rekla da joj je pogled stalno
lutao negde u daljinu, kao da nije bila baš sasvim sama, ako znaš na šta
mislim. Bila je nestabilna i ćudljiva. Moram da primetim da Konor izgleda
kao da je prošao kroz pakao. Grozno izgleda.
 Elen je brzo skočila u njegovu odbranu. - Ja mislim da izgleda odlično.
- Ako voliš divlje i čupave muškarce.
Elen se nasmejala i okrenula glavu ka prozoru kako bi sakrila zajapurene
obraze. - Izgleda romantično.
- Šta ste vas dvoje radili tamo napolju?
- Pokazao mi je neka predivna mesta. Tamo je potok i stari kameni most.
Nekada je put vodio preko njega, ali sada je sav zarastao u travu te je ostao
jedino most. Veoma je romantično.
- Nemoj da mi se zaljubiš, razumeš? On je veoma zgodan i sve to, ali on je
težak čovek sa komplikovanom životnom pričom. Ja bih se klonila svega toga
da sam na tvom mestu.
Elen nije imala srca da slaže Peg. Mislila je da njena tetka zaslužuje više
od toga, tako da ništa nije rekla. Umesto toga razgovarale su o deci, o tome
kako im je lepa kuća i obe su se pitale zašto je Konor zaključao dvorac i
ostavio jedino Kejtlinin portret da visi u predvorju. - Možda će ga skloniti
jednoga dana kada konačno bude bio spreman da nastavi dalje - Peg je
nagađala. - Ili možda nikada neće ni nastaviti tamo gde je stao. Slutim da je on
u dubini duše još voli i da ga peče savest što nije učinio više za nju. Mislim da
je izabrao da ostane u Balimaldunu jer je hteo da joj bude blizu i možda iz tog
razloga i dalje drži njenu sliku na zidu. Ne mislim da iza toga stoji neka
misterija. Vrlo je jednostavno: želi da ostane blizu nje. Ja to razumem.
Elen je shvatila da njena tetka govori više o sebi nego o Konoru. Poželela
je da je pita za njenu devojčicu, ali videvši Pegino kruto lice uplašila se da
njeno pitanje neće biti dobro dočekano. Pitala se da li će njena tetka primetiti
da je zavetna sveca na noćnom stočiću ugašena. S jedne strane, bilo bi joj
krivo što joj nije rekla, a s druge nije htela da prizna kako je njuškala po
njenoj sobi. Umesto toga, uvrtala je prste na krilu i gledala put pred sobom,
osvetljen farovima auta.
Kada su stigle, videle su Džonijev kamionet parkiran ispred kuće, odmah
pored Dezmondovog. - Opa, vidi ti to! Imamo posetu - rekla je Peg
zaustavljajući se pored njihovih kola.
- Zanima ih kako je prošlo.
- Bez sumnje. - Peg je ugasila motor i izašla iz auta stenjući. Nikada se nije
žalila na svoje bolne kosti, ali Elen je primetila da pomalo hramlje te da joj
ustajanje sa stolice nije sasvim prijatno. - Pa vidim da su se sami pozvali i ušli
unutra, tako da nemamo drugog izbora nego da im se pridružimo. Ponekad
stvarna ne znaju za granicu! - Ali po malom osmejku koji joj je zaigrao na licu
bilo je jasno da joj je drago što su svi tu.
Elen je poželela da ode pravo u sobu i zatvori vrata kako bi mogla da leži
na krevetu i iznova priziva u sećanje trenutak kada ju je Konor poljubio.
Leptirići su joj i dalje lepršali u stomaku. Blagi prigovor njene savesti je
prošao neprimećen, jer je Konor kao prelepi mesec Vilijama bacio u zasenak.
Čim su čuli da se kunjska vrata otvaraju, u kući je zavladao muk. Peg je
ušla i zatekla Džoa, Džonija, Dezmonda i Alanu kako sede za stolom zajedno
sa Osvaldom. Sagnula se da pomazi Gospodina Badžera, držeći ih sve u
neizvesnosti još neko vreme.
- Zdravo, stari prijatelju - rekla je dok je pas vrteo repom i gurao vlažnu
njušku u njene ruke.
- Pa hoćeš li nam reći ili nećeš? - zaurlao je Dezmond. Elen je ušla za
tetkom i nasmešila se Džou, koji je značajno izvio obrve.
- Mogla bih. Ali najpre moram na časak da se pozdravim sa džejmsonom.4
- Otišla je do kredenca i potražila čašu. - Nadam se da si se sam poslužio
vinom - obratila se Osvaldu.
- O, da, Peg, savršene je temperature, pravo sa peći - odgovorio je sa
osmehom.
- Vidim da se svi osećate kao kod kuće - rekla je bacivši pogled na sto, na
kome su stajale šolje čaja, tanjiri sa keksom i tortom.
- Hteli smo da dođemo i da te iznenadimo, Pegi - rekao je Džo.
- Ne, bogami, niste - Peg će na to sipajući viski u čašu. - Došli ste da
ogovarate. Znam ja vas. I to me nimalo nije iznenadilo!
- Tata i ja smo doneli tortu - dodao je Džo.
- Džek voli tortu - rekla je Peg.
- Da li je devojčica zadovoljna noktićima? - Alana je upitala Elen.
- Oduševljena je - odgovorila je Elen, stojeći na vratima.
- Nemoj da stojiš tu, nego dođi sedi sa nama i ispričaj nam kako je bilo -
rekao je Džo rukom pokazujući na mesto na klupi pored sebe. - Nećemo te
pojesti.
- Ne bojim se ja da ćeš me pojesti, Džo - odgovorila je Elen. - Bojim se
tvog neodoljivog šarma!
Džo se nasmejao. Džoni je odmahnuo glavom. - Neodoljiv šarm! - rugao
mu se. - Momak je iovako pun sebe. - Elen se progurala iza stola kako bi sela
pored Džoa.
- Pa, kakva im je kuća? - upitala je Alana.
- Bože dragi, baš nas briga kakva je kuća, ženska glavo! - rekao je
Dezmond. - Peg, donesi svoje piće ovamo i spasi nas muka.
Peg je uzela svoju čašu i mali bokal vode pa sela za sto na Džekovu
stolicu. Ptica se nije ni pomerila, a niko je nije ni primetio. Peg je uzdahnula i
otpila gutljaj viskija. - Prepila sam se čaja - rekla je. - Ovo baš prija.
- Dakle, Konor trza na Elen, a? - upitao je Džo škiljeći u nju. - Kladim se
da je bio iznenađen kada si se pojavila sa Pegi!
- I ja mislim - odgovorila je Peg, podižući bradu sva važna. - Mada nije
imao razloga. Kakva bih ja tetka bila kad bih pustila sestričinu da sama ide u
kuću nekog muškarca koga je tek upoznala?
- Da li te je šašoljio nogom ispod stola? - upitao je Džo izazivački.
- Ne, Džo, nije me uopšte šašoljio? - odgovorila je Elen.
- Da li si sela između njih, Peg, kao tetka Šila, koja je dolazila na naše
igranke i vodila računa da nam tela nisu suviše pripijena? - upitao je Džoni.
- Naravno da nisam. Sedela sam i razgovarala s Konorovom majkom
Dafni.
- O, sad je samo Konor, je li tako? - Džo ju je zadirkivao.
- Jeste, tako je - odgovorila je Peg, ne uspevajući da prikrije osmejak koji
joj je ozario lice. Peg je uvek bila spremna da se našali na svoj račun. - Ne
mogu da ga zovem gospodin Makoslend, ako njegovu majku zovem Dafni.
- Kakva je Dafni? - upitala je Alana.
Peg se nasmešila. - Ah, ona je neverovatn! Zna trista čuda. Site smo se
napričale.
- Šta ste onda ti i gospodin Makoslend pričali dok je Peg bila zaokupljena
razgovorom s njegovom majkom? - Dezmond je upitao Elen. Za razliku od
njegovog brata i bratanca, cela ta priča ga nimalo nije zabavljala.
Elen je slegnula ramenima. - Ne znam šta bih izdvojila, pričali smo o
svačemu. Lakirala sam nokte njegovoj ćerki.
- A on te je šašoljio nogom ispod stola - Džo je ponovio.
- Prestani da se zavitlavaš, Džo - opomenuo ga je otac. - Da li želi da se
ponovo vidite? To je ono što me zanima.
- Oh, čuvaj se Elen, zaista - Alana ju je upozorila, a lice joj se zgrčilo od
brige. - On donosi samo nevolju.
- Da, da, nemoj da lutaš okolo sama s njim. Njemu se ne može verovati -
dodao je Dezmond, i strog pogled koji je uputio Elen gotovo je bio dovoljan
da ga posluša.
- On nije kao mi - rekla je Alana.
- Kako to misliš nije kao mi? - upitala je Elen.
- Nije Irac - Dezmond je odgovorio odlučno.
- Nisam ni ja - podsetila ih je Elen. - Moj otac je Englez, nemojte to da
zaboravite.
- Tu nema razloga za stid - dodala je Peg strogo. - Ukoliko Elen želi da luta
okolo sa Konorom, to je njena stvar. Ona je dovoljno odrasla da se stara o
sebi. - Elen je bila zahvalna tetki zbog podrške koju joj je pružila, ali je bila i
malo iznenađena. Peg ju je upozoravala na njega baš kao i svi ostali.
Osvald je pušio lulu na drugom kraju stola i sve vreme je sa
zadovoljstvom slušao njihovo šegačenje. - Kad nekom nešto braniš, samo
napraviš još gore.
Dezmond je mrko gledao u svoju šolju čaja. - Samo hoćemo da joj kažemo
šta mislimo o tome - rekao je.
- Ponekad je bolje da čovek ne zna ništa pa da po svom nahođenju odluči -
Osvald je dodao mudro. - Znati nešto može biti otežavajuća okolnost.
- I, šta ti je Dafni ispričala? - Alana je upitala Peg, nestrpljivo dobujući
prstima o sto.
Peg je uzdahnula pa ime sve potanko ispričala. - Ljudi misle da je ona bila
anđeo, a zapravo nije tako - rekla je na kraju.
Džoni je reagovao baš kako je Peg i pretpostavila. - To su gluposti!
Naravno da će reći tako nešto, ona mu je majka.
- Naša mama bi tako uradila za nas. Branila bi nas i kada bi neko od nas
ubio nekoga - rekao je Dezmond.
- Konor nije ubio nikoga - rekla je Peg umorno. - U pitanju je bio nesrećni
slučaj i to je sve.
- Ali ko je onda bio u čamcu? - izazivao je Džo.
- Kućni duhovi iz Dilanove mašte - dovitljivo će Peg.
- Istina, tom čoveku ne može da se veruje!
- Jeste li ga videli danas u odelu! - nasmejao se Džo.
- Nisam znala šta ga je spopalo - dodala je Alana. - Ušao je u moju radnju
i jedva sam ga prepoznala. Začešljao je kosu pozadi.
- Šta je, dođavola, radio u tvojoj radnji? Jel’ išta kupio? - upitao je
Dezmond.
- Ne, samo je razgledao.
- Verovatno je bio trešten pijan, izgubio se i ušao u tvoju radnju misleći da
je pab - zacerekao se Džo.
Alana je odmahnula glavom. - Ne, nije bio pijan. Izgledao je lepo. Čak se
usuđujem da kažem da je bio vrlo zgodan.
- To je lepo - rekla je Peg. - On je bio vrlo zgodan kad je bio mlad.
- Možda je konačno rešio da se skrasi s Martom - nagađao je Dezmond.
- Sirota Marta - Alana je uzdahnula. - Vrlo mu je odana. Rekla bih joj da
gubi vreme s njim, kada bih mogla. Ne verujem da će se Dilan ikada skrasiti, a
vi?
- Možda ona i ne želi da se uda, Alana - rekla je Peg. - Možda je samo
srećna što je blizu njega.
- Za to možeš i do paba da odeš - Dezmond je likovao.
- Ljudima je bolje kada su u braku, bar ja tako mislim - rekla je Alana. -
Mislim da ljudi nisu stvoreni da budu sami. - Na trenutak je zavladala tišina.
Elen se pitala šta Peg i Osvald misle o tome. A onda je Alana ponovo
zakuckala prstima po stolu. - Hej, Elen. Hoćeš li doći na nedeljni ručak kod
nas posle mise? Otac Majki bi voleo da te upozna. - Elen je oklevala. - Ti ideš
u crkvu, zar ne? - Alana je dodala i Elen je instinktivno znala da odgovor mora
da bude potvrdan.
- Naravno. Volela bih da dođem. Kad kažeš večera, misliš ručak, je li
tako?
- O, kako smo samo uglađeni! - zacerekao se Džo.
- Pusti, Džo! - ukorio ga je otac. - Može da kaže kako god hoće, dođavola.
Alana je sijala od sreće. - To je sjajno. Biće to pravo porodično
okupljanje.

*
Veče su proveli u razgovoru. Peg i Alana su na brzinu spremile meso i krompir
te su svi ostali na večeri. Bilo je kasno kada je Peg konačno ispratila i
poslednjeg gosta. Osvald se odvukao do kuće, nakon što je popio malo više
vina nego obično, a Peg je izvela Bertija i Gospodina Badžera u kratku šetnju
oko kuće pre nego što će ih poslati na spavanje.
Elen je pospremila sto i dok je odlagala so i biber u kredenac, sva se
raznežila. Do sada je već dobro upoznala Peginu kuhinju. Osećala se kao kod
kuće. Bila je deo te porodice koja se okupljala oko stola i više se nije osećala
kao stranac. Bilo joj je drago što se svi brinu sada kada je Konor Makoslend
pokazao zanimanje za nju. Bilo joj je prijatno pri pomisli na to kako su se
Dezmond, Džo i Džoni okupili da je zaštite. Ličili su na tri grizlija i nije bilo
teško osetiti se bezbednim u njihovom prisustvu. Pa ipak, ona je bila rešena da
se viđa s Konorom, svidelo se to njima ili ne. Mada, moraće da bude oprezna i
da tu vezu sakrije.
Peg je odvela Gospodina Badžera i Bertija u kuhinju i zatvorila vrata.
Popele su se uza stepenice, razgovarajući o večeri koje su provele kao stare
prijatljice, i Elen nije mogla a da ne primeti koliko se lako zbližila sa tetkom.
Kao da su oduvek bile zajedno.
- Hajde sad, lepo se naspavaj, Elen.
- Hoću, tetka Peg. Bio je ovo veoma lep dan.
- Šta ćeš sutra?
 - Mislim da ću ići malo da se šetam okolo i da istražujem.
- Nije ti to loša ideja. Uzmi moj auto i provozaj se malo po Irskoj. - Na
trenutak je oklevala na odmorištu. - Jel’ ti nije nezgodno da ideš sama?
- Ne, ne. Odlično mi je kad sam sama. Sviđa mi se mir.
- To je zato što si pisac. Treba ti malo vremena da budeš nasamo sa svojim
mislima. Vidimo se ujutru onda. Lepo spavaj.
Elen je gledala za Peg dok je išla hodnikom ka svojoj spavaćoj sobi i
zamišljala je kako kleči pored slike svoga deteta i moli se. Osetila je knedlu u
grlu pri pomisli na nju kako se u samoći bori sa tugom, bez supruga s kojim bi
je podelila. Ponovo se zapitala da li je primetila da je zavetna sveća ugašena.

*
Elen je ležala na krevetu i iz sve snage se upinjala da razbistri misli. Nije
želela da razmišlja o Vilijamu, ali on je uporno izbijao na površinu kao
tvrdoglavi čep od plute u uzburkanom okeanu njenog uma. Stajao je u
prelepom po meri sašivenom odelu, s plavom kosom koja mu je padala preko
čela i smeđim očima, ispitivačkim i ogorčenim. Bio je mlad i svež, s kožom
koju jejedva trebalo brijati, i rukama nežnim i negovanim jer njima nikada nije
morao da radi teške poslove. Njegov smeh je bio vedar i bezbrižan jer nikada
nije imao nikakvih briga osim da se pozabavi važnom pozivnicom ili komadom
odeće koji su mu zagubili u perionici. Bio je mažen i pažen i za razliku od
Konorove lepote, njegova je bila površna i očekivana.
Nije ni čudo što ju je Vilijam privukao. Bio je šarmantan i fin, i kao što je
podozrevala, on je u očima njenih roditelja i prijatelja bio onaj "pravi". Oni su
bili par kao dva rasna psa, predviđena da se pare i razmnožavaju. Život sa
njim bi išao dobrim starim utabanim stazama: lagodan, bezbedan i bez
neprijatnih iznenađenja, kao vagon prve klase u dobro podmazanom vozu. No
Elen to više nije želela, samo nije znala kako da to saopšti Vilijamu. Činilo joj
se mnogo lakšim da pobegne nego da se suoči s njim sada kada se
predomislila. A šta ako je ova mala pobuna bila tek faza, kako bi je njena
majka bez svake sumnje opisala? Nervoza pred venčanje? Šta ako ju je Konor
privukao samo zato što se toliko razlikovao od Vilijama? Šta ako se ova
avantura završi i ona se vrati u London, u taj dobro podmazani voz pun kajanja
i žaljenja? Šta ako je Vilijam našao drugu u njenom odsustvu te ostane sama do
kraja života žaleći kao Dilan za izgubljenom ljubavlju?
Ali ujutru, kada je bleda jutarnja svetlost počela da se probija kroz razreze
na zavesi, nije osećala ništa osim uzbuđenja zbog predstojećeg dana. Stajala je
pored prozora i posmatrala kako se svetionik izdiže iz izmaglice kao izdanak
koji se probija iz promrzle zemlje. Vilijam je potonuo na dno njenih misli i
jedini za koga je tu imalo mesta bio je Konor.
 14.

Elen je vozila alejom ispod starih stabala hrasta ka Kući rogoza, moleći se da
Džoni i Džo ne opaze njen auto. Najverovatnije su tu, a koliko ona zna, jedini
put do Konorove kuće vodi kroz park. Sa strepnjom je prošla pored dvorca i
Džonijevog kamioneta parkiranog na uobičajenom mestu. Sigurno im nije bilo
ni na kraj pameti da pobegnu s posla sada kada je gazda tu, ali, srećom, nije ih
bilo na vidiku te je Elen mogla neopaženo da prođe.
Izmaglica se raspršila, ostavljajući za sobom svetloplavo nebo i jarko
sunce. Spustila je prozor kako bi čula veseli svrkut ptica i sporadično kuckanje
detlića na drveću. Grozdovi snega svetlucali su na nasipu a jarkozelena trava
se sjajila. Uskoro će pupoljci procvetati i imanje će buknuti raskošnim
bojama. Udahnula je duboko i osetila miris zemlje u proleće.
Dok se zaustavljala ispred kuće, zažalila je što je upropastila svoju jaknu i
čizme, jer Pegina svečana odora nije bila tako privlačna. Bar su farmerke i
plavi džemper sa v-izrezom bili njeni. Još jednom se na brzinu pogledala u
retrovizoru pre nego što je izašla iz kola. Srce joj je tuklo sve jače kako se
približavala vratima. Zbog Vilijama nikada nije bila tako nervozna i uzbuđena.
Nije imala vremena da pokuca i da se pribere jer su se vrata najednom
otvorila i pojavio se Konor s Magnumom.
- Pa, dobro jutro - rekao je. Njegov osmeh je bio pun nežnosti.
- Dobro jutro - odgovorila je stidljivo, bezuspešno se trudeći da suzbije
nervozu. Prišao joj je, obujmio je rukama oko struka i poljubio je u usta,
odagnavši svaku neprijatnost. Nasmejala se kroz nos.
- Tako je već bolje - rekao je. - Nego, hoćeš li nešto da popiješ pre nego
što krenemo?
- Ne, upravo sam doručkovala.
- Dobro. Hajdemo onda. - Pustio je Magnuma napolje a onda zatvorio
vrata za sobom. Pratila ga je do staje iza kuće, gde je otvorio gepek
rendžrovera i pustio psa unutra. - Magnum mrzi kada ga ostavljam samog -
rekao joj je. - A i baš ga briga što će drugima da bude levo smetalo. Takođe je
i veoma diskretan.
 - Drago mi je da to čujem. Plašim se da je meni trenutno čitava familija
Bernovih za petama.
- To nije ništa čudno. - Otvorio joj je vrata i ona je ušla. - Imaš sreće što
toliko ljudi brine za tebe.
Izbili su na put, ali Konor je zatim skrenuo levo s i vozio jedno kilometar,
možda i više, kroz polja da bi se u podnožju brda daleko od naselja uključio
na magistralu. - Za svaki slučaj - rekao je sa osmehom. - Ne želim da ti
pokvarim ugled.
- Nisam sigurna da sam ga stekla.
- Tim pre, onda. - Ubrzao je magistralom. - Jel’ tvoja tetka nešto
posumnjala?
- Mislim da joj je prijao razgovar s tvojom majkom, tako da nije ni
obratila pažnju na nas.
- Dobro je. Moja majka ovde nema neko društvo. Dobrodošlo joj je da se
malo opusti sa Peg.
- Moram ti reći, Konore, da sam tek sad upoznala majčinu rodbinu.
Nije se mnogo iznenadio. - Pa, ne sećam se da te dosad iko spomenuo, a ja
poznajem gotovo sve u Balimaldunu.
- Stvar je u tome da je moja majka, Pegina sestra, pobegla s mojim ocem i
nikada se nije vratila. Zato se i krijem ovde jer znam da me majka ovde nikada
ne bi tražila.
Izvio je obrve. - Pobegla si od kuće?
- Pa, suviše sam matora da bih bežala od kuće, ali recimo da nikome nisam
rekla kuda sam otišla. Da poznaješ moju majku, razumeo bi zašto. Hoću da mi
neko vreme porodica ne diše za vratom. Znaš li da su se moji roditelji upozali
u tvom dvorcu, pre nego što si ga ti kupio! Naravno, majka mi to nikada nije
rekla. Od Peg sam saznala. Mislim da se moja mama stidi svojih korena. Baš
je snob.
- Nema čega da se stidi. Bernovi su dobri ljudi.
- Znam. Osećam se kao da me je izneverila, zapravo. Sve ovo vreme nisam
ni znala da ovde imamo tako divne rođake.
- Verovatno je imala dovoljno dobre razloge da prekine svaku vezu.
 - Misliš li da je brak sa engleskim protestantom dovoljan razlog?
- Ukoliko je njena majka bila velika katolikinja, onda možda i jeste.
Elen je nabrala nos. - To mi sve zvuči suviše dramatično. Da pobegne od
majke, braće i sestre i da se nikada ne vrati, samo zato što se zaljubila u
pogrešnog čoveka.
- Rekao bih da ne znaš celu istinu. Nije uvek sve tako jednostavno. -
Nasmešio joj se. - Nego, reci mi kakva je tvoja porodica u Engleskoj?
Elen mu je pričala o Leonori i Laviniji, a on se gromoglasno smejao dok
mu je opisivala njihov površan život i bez ustezanja ih oponašala.
- One su na oca - rekla je. - Lepe, s besprekornom kožom, velikim plavim
očima i dugim nogama. Toliko su slične da ih je teško razlikovati, iako je među
njima dve godine razlike. Ja sam crna ovca u porodici. Crna i problematična -
što više otkrivam o svojoj majci, to više shvatam da ličim na nju. A to ne
priznajem olako. Mislim da je moja majka nepodnošljiva!
- Biće ti bolje kada se sasvim oslobodiš kalupa i urediš sebi život kako ti
je volja. Rekao bih da se boriš protiv majčinih ambicija. Ona bi trebalo malo
da popusti i dozvoli ti da sama sama odlučuješ o svom životu.
- Želi da me uda za nekog vojvodu, u najmanju ruku.
- Zvuči kao gospođa Benet.5
- Znam, ali zar to nije staromodno?
- O, ni danas to nije neuobičajeno. Uvek će biti ambicioznih ljudi koji bi
da se uspnu na društvenoj lestvici, u nadi da će dobrim brakom dospeti do
samog vrha. Pretpostavljam da nijednog trenutka nije pomišljala na kakvog
čoveka ti želiš. Šta tvoj otac kaže?
- Sigurna sam da bi bio srećan za kog god da se udam ako sam i ja srećna,
ali isto tako znam da bi u dubini duše ipak želeo da se udam za čoveka kao što
je on: diplomac sa Itona, dobar u sportovima, bogat i s dobrim vezama.
Zastala je na trenutak, razmišljajući o braku svojih roditelja. Pravo je čudo
što se brak održao, ako se uzme u obzir da potiču iz dva različita sveta.
- Znaš šta, mislim da se moja majka toliko upinjala da se uklopi u svet mog
oca da je potpuno zaboravila na ono što je zaista važno u životu. Sve vreme
dok sam odrastala, brinula je samo o tome kako nešto izgleda. Da ja izgledam
kako treba, da govorim ono što treba i budem pozivana na prave zabave. Čak
me je terala da učestvujem na balovima za debitantkinje, iako je sve to s
debitantkinjama stvar prošlosti i iako to više nije glamurozan događaj.
Očajnički je pokušavala da mi pronađe odgovarajućeg muža - ali svi ti momci
bili su mlakonje i šeprtlje, naročito oni aristokratske krvi! Toliko su se
razmnožavali među sobom da im se krv razvodnila, rekla bih!
- Uzdahnula je i odmahnula glavom tobože u očaju, rugajući se. - Pa
stvarno, šta li je mislila? Mada, ne bi trebalo da se smejem jer još uvek nije
odustala! - A onda je nemilosrdno počela da oponaša majku. Oduvek je bila
odličan imitator.
- Vrlo si zabavna, Elen - rekao je brišući suze od smeha.
- Trebalo je da budeš glumica.
- Kladim se da to govoriš svim devojkama - odgovorila je hladno.
- Zapravo i ne baš. Doduše, ne bih to preporučio čak ni onima koje su
darovite poput tebe. Bolje bi ti bilo da se držiš iza kamera i pišeš priče.
- Nikada nisam želela da postanem glumica.
- Oduvek si htela da budeš pisac?
- Volim reči i volim da se izražavam pisanjem, ali nisam baš sigurna koliko
sam dobra u tome. Još uvek se tražim, ispitujem puteve kojima bih mogla da
izrazim svoju kreativnost. - Nasmejala se. - Nadam se da se ne zavaravam i da
sam bar malo kreativna!
- Naravno da jesi, inače o tome ne bi ni razmišljala. Pa, ako ne budeš
pisac, šta bi volela da radiš?
- Ne znam. Čak i da zvučim kao one knjige za samopomoć, moram da
kažem da sam trenutno vrlo zbunjena i da ne znam tačno šta bih volela da
radim. - Zagledala se kroz prozor u zelena plišana polja i sive kamene zidiće i
rekla prvo što joj je palo na pamet. - Recimo baštovan.
- Baštovan? - Bio je iznenađen.
- Da, majka bi me mrzela kada bih postala baštovanka! Ona želi da budem
jedna od onih dama koje stalno idu na ručkove i sede u dobrotvornim
odborima kao ona. Ali ja bih volela da sadim i gledam kako nešto raste. Ne
znam ništa o baštovanstvu i nisam ni znala da mi se priroda toliko dopada dok
nisam došla ovde. Da, mislim da bi me baštovanstvo veoma usrećilo. -
Okrenula se k njemu i nasmešila. - Misliš li da u Konemari ima nečeg
čarobnog?
- Da - odgovorio je uz osmeh. - Ali samo ukoliko dozvoliš da budeš
očarana.

*
Nakon kratke vožnje Konor se parkirao pokraj puta na padini brda. - Dobro,
idemo sada u jedno ozbiljno razgledanje dvorca - objavio je, ugasivši motor.
- Iznenađena sam što želiš da se šunjaš po nekom dvorcu kada imaš
sopstveni.
- Nije to isto, vidiš. Ovaj je u ruševinama. Svideće ti se. - Oboje su izašli
iz auta i Konor je otišao do gepeka da pusti Magnuma napolje. Pas je sav
uzbuđen iskočio i odmah podigao nogu uz gumu automobila. Konor je otvorio
vrata a onda ju je uzeo za ruku i poveo je preko polja.
Tamo, na litici iznad okeana, stajali su kameni ostaci nekada
veličanstvenog dvorca. Šuplje kule i trošni zidovi jedino su što je ostalo od
nekada moćnog utvrđenja, koje je čuvalo imanje od upada sa okeana. Vetar je
brisao kroz prazne prozore i zviždao oko ostataka bedema gde su vojnici
nekada držali stražu a dame u raskošnim plišanim haljinama posmatrale
brodove natovarene svilom i začinima iz dalekih zemalja.
- Irska je puna ruševina - rekao je Konor kada su se približili.
Elen je htela da spomene ruševinu koja je oduševljava svakog jutra kada se
probudi, ali je znala da će Kejtlin u tom slučaju biti neizbežna. - Irska je vrlo
romantična zemlja - rekla je umesto toga.
Nasmejao se i jače joj stegao ruku. - Sviđaš mi se, Elen Bern.
- Ja sam Elen Trauton.
- Tako dakle. Pa, dopadaš mi se kako god da se prezivaš. Ti si kao zrak
sunca.
Elen se nasmešila i upitno ga pogledala. - Znao si da moje ime na grčkom
znači jarka svetlost?
- Ne, nisam - odgovorio je. - Grčki mi nikada nije bio jača strana u školi.
Nego, jesi li ti ikada gledala film Doba nevinosti sa Danijelom Dej-Luisom i
Mišel Fajfer?
- Ozloglašena Elen Olenska - rekla je, ponovivši ono što joj je Dilan već
rekao.
- To je sjajan film.
- Stidim se što moram da priznam da ga nikada nisam gledala. A ni knjigu
nisam pročitala.
Izgledao je zadovoljno. - Onda ću nabaviti DVD pa ćemo ga gledati
zajedno. Mislim da će ti se grofica, tvoja imenjakinja, dopasti. Ona je divan
lik - misteriozna, pomalo manipulativna, ali krajnje neodoljiva. To je lepa i
tužna ljubavna priča.
Stigli su do ruševina i krenuli u razgledanje. Magnum je njuškao zemlju,
prateću trag lisice. Nije bilo nikog osim njih dvoje i psa. Dvorac se nije video
s puta a i one koji su znali za njega nije zanimalo da razgledaju gomilu starog
kamenja. Elenin želudac se grčio od nervoze i iščekivanja da je on ponovo
poljubi. - Mislim da je ovo bila dnevna soba - rekla je puštajući njegovu ruku i
razdragano preskočivši preko zidića koji joj je dopirao do kolena, u ogroman,
travom obrastao četvrtasti prostor, gde su se još mogli videti ostaci dimnjaka.
- Misliš? - upitao je idući za njom.
- O, da, mogu da ih zamislim sve kako sede u krugu i piju vino, a ti?
Nasmejao se. - Ili je to mogla da bude kuhinja. Vidiš li velikog debelog
kuvara kako vrti prase na ražnju?
- Ne, ovo je suviše prefinjen prostor da bi tu bila kuhinja.
- Preskočila je preko još jednog zidića i skočila u manju sobu s velikim
lučnim prozorom odakle se pružao pogled na more. - Ovde mora da je bila
biblioteka. Šta misliš?
Podbočio se i frknuo kroz nos. - Ili radna soba.
- Da, mogla je da bude radna soba. Možda je bila manja dnevna soba. Znaš
da velike kuće imaju mnogo takvih soba?
- Pogledala je kroz šupljinu gde je nekada bio prozor. - Pitam se ko je sve
gledao sa ovog prozora. Mlada deva zaljubljena u mornara, možda, koja čeka
da joj se vrati preko okeana? - Kada se okrenula, Konor je stajao tik iza nje.
 - Jel` ti to mene izazivaš, Elen Trauton? - upitao ju je, pritiskajući je uza
zid. Zadržala je dah. - Pa, recimo da si me saterao uza zid, Konore
Makoslende - odgovorila je oponašajući jak irski naglasak.
- Nije loše za jednu finu Engleskinju! - uzviknuo je, čežnjivog pogleda.
Nasmejala se. - Zvučiš kao moj ujka Džoni. Stavio joj je pramen kose iza
uha. - Nemoj da budeš nervozna. Neću te pojesti.
- Mislim da je to zbog brade. Osećam se kao Crvenkapa. Nasmešio se i
spustio svoje usne na njene. - Nadajmo se da lovac ima slobodan dan, onda.
Strastveno ju je poljubio i ona je na trenutak bila sasvim opijena uzavrelim
emocijama. Čak je i preko odeće osećala njegovo toplo telo i strast koja se
razbuktavala. Mirisao je na limun i začine a ona je, pritisnuta njegovim
snažnim telom, bila podatna i slaba od požude. Sasvim je zaboravila na sebe i
na sve ono što je sputava, bila je svesna samo telesnog zadovoljstva koje joj je
prožimalo celo telo. Zaronio je lice u njen vrat i ljubio joj ramena. Od dodira
njegovog jezika glasno je uzdisala i žudela za posteljom u koju bi se oboje
zavukli.
Najzad ju je bez daha odmakao od sebe. - Izluđuješ me, Elen! - prošaputao
je, ponovo poljubivši joj usne, ovog puta još nežnije.
- Kako se zove ljubavnik Elene Olenske? - upitala je pokušavajući da utiša
glasno lupanje svoga srca.
- Njuland Arčer.
- Da li se njihova priča srećno završila?
- Neću da ti kažem.
- Baš si bezobrazan! - negodovala je.
- Ako ti kažem, neće ti biti zanimljivo.
- Hoću da znam da li ime Elen donosi sreću ili ne.
Netremice ju je gledao dok je premišljao o njenom pitanju. Bora koja mu
se usekla iznad obrva govorila je da mu nije lako da odgovori. - Ne mogu da ti
kažem a da pritom ne otkrijem kraj priče. Ali mogu da ti kažem da ti donosiš
sreću, ma kako se zvala.

*
Malo kasnije šetali su se pored litice, držeći se za ruke, dok je Magnum trčao
ispred njih.
- Pretpostavljam da ti je tetka Peg pričala o mojoj ženi - rekao je nežno,
stežući joj ruku kao da je mislio da će pobeći na sam spomen njegovog braka,
- Malo. Mnogo mi je žao, i zbog tebe i zbog dece. Mora da je bilo jezivo.
Pogledao ju je i tužno se nasmešio. - Jeste. - Neko vreme su se ćutke šetali.
Elen se pitala da li će nastaviti da priča o Kejtlin ili je samo proveravao da li
ona zna za njegovu prošlost, kao što je i ona proveravala njega ispričavši mu
za svoju majku. - Nemoj da veruješ u sve što kažu - dodao je nežno joj
stegnuvši ruku. Nije znala kako da reaguje jer nije htela da oda koliko je čula.
- Smrt moje žene je bio nesrećan slučaj i to je cela istina.
- Tako sam i ja čula - odgovorila je, žarko želeći da odagna taj mučni izraz
s njegovog lica.
- Tvoja tetka Peg je dobra žena - izjavio je. - Drugi nisu tako
dobronamerni. U malom mestu kao što je Balimaldun ne može da se živi bez
ogovaranja. Tako je oduvek i biće i ubuduće. Ali sve dok se ne dogodi nešto
tako dramatično, ja ću im biti glavna tema. Zato ne odlazim često u grad.
- Išao si u pab.
Nasmešio joj se i privukao je bliže sebi, - To je zato što sam hteo da
pronađem tebe.
- Mogao si da pitaš Džonija ili Džoa u dvorcu.
- Već su bili otišli.
- Onda si mogao da svratiš do Pegine kuće. Odmahnuo je glavom. - Ne,
nisam mogao, ne nakon... -
Oklevao je na trenutak, a onda odbacio tu misao još jednom odmahnuvši
glavom. - Znao sam da ću u Zlatnom kotliću naći ili tebe ili nekog od
Bernovih.
- Sigurno si ih sve zaprepastio kad si se pojavio tamo kao grom iz vedra
neba.
- O, da, sigurno. - Zakikotao se. - Moram priznati da sam uživao kad sam
im video lica.
Stigli su do malog, mirnog ribarskog sela, smeštenog u uvali i zaklonjenog
od vetra. Konor je znao da u tom mestu postoji pab. Bio je manji od Zlatnog
kotlića i mnogo tiši. Za barom je sedelo nekoliko muškaraca s kaćketima i pilo
ginis, dok su četiri žene igrale karte za jednim od stolova pored prozora.
Meštani su se pozdravili s Konorom sa onom tipično irskom
dobrodošlicom i natočili mu kriglu piva. Elen je zatražila kolu i ispričala
Konoru kako je probala ginis samo da bi zadivila Džonija pa se umalo
ispovraćala preko šanka.
- O, baš si bila hrabra! - zadirkivao ju je, uzevši čaše, pa krenuo ka stolu
na drugom kraju, nasuprot ženama koje su se kartale. - Ja sam odmah znao da
ginis nije za tebe.
- Mislim da me je i Džoni prozreo. Mora da je mislio da sam luda kada
sam naručila kriglu piva.
- Ali je sigurno bio zadivljen tobom - rekao je ljubazno. Uzela je gutljaj
kole. - Ovo je mnogo bolje.
- Kladim se da ceo grad priča o tebi, možda i više nego o meni.
- Misliš?
- Bez sumnje. Verovatno i nakon svih ovih godina i dalje pričaju o tome
kako je tvoja majka pobegla za Engleza.
- Prvo jutro nakon što sam stigla, Džoni, Džo, Krejk, Dezmond i Rajan
pojavili su se kod Peg na doručku.
Konor se nasmejao. - Nisam ni sumnjao. Pretpostavljam da nisu videli
tvoju majku jedno, šta znam, trideset godina?
- Trideset i četiri, da budem precizna. Gledao ju je upitno. - A koliko je
tebi godina?
- Trideset i tri,
- Zašto je onda tvoja majka toliko zapela da te uda? Još si mlada!
- Po njenom mišljenju nisam. Ona se udala kada joj je bilo dvadeset pet i
rodila me iste godine.
Začkiljio je i nepokolebljivo je pogledao. - Onda ti je jasno zašto je
pobegla, zar ne?
- Pa, kao što sam već rekla...
- Pobegla je zato što je zatrudnela. Mislim, da ostaneš u drugom stanju a
nisi u braku, verujem da je to tvoju baku oteralo u grob pre vremena.
Elen je razrogačila oči. Nije mogla da veruje. - Ne. Moja mama nije takva!
- Ali onda je frknula. Ipak se sve uklapalo.
- Misliš? - Htela je da mu se usprotivi, ali joj je ponestalo reći.
- Naravno. Dobri katolici ne upražnjavaju seks pre braka, a to je bilo pre
trideset godina. Irska je pre trideset godina još uvek bila u mračnom srednjem
veku a tvoja baka je svakako pripadala onoj staroj generaciji.
- O, bože! Moja majka je veliki katolik i uvek je spremna da kritikuje
druge i za manje prestupe nego što je taj! - Otpili je gutljaj kole. - Misliš li da
je moja baka znala da je ona trudna?
- Iskreno, sumnjam. Verujem da je tvoja majka znala da je to veliki greh u
očima njene majke. Znaš da su devojke koje zatrudne pre braka slali u
samostane a njihovu novorodenčad davali na usvajanje. Tvoja majka je
skrivala trudnoću, veruj mi na reč.
- Mora da baki stoga nije bilo jasno zašto joj je ćerka pobegla i nikada se
nije vratila.
- Možda. - Protrljao je bradu zamišljeno. - Mada, mislim da bi jedna
osoba morala da zna sve o tome.
- Ko?
- Otac Majkl. Ako je tvoja majka bila dobar katolik...
- Ona i dalje jeste dobar katolik. Ili da budem preciznija, ona i dalje voli
da ljudi misle da je ona dobar katolik.
- Sigurno se ispovedila svešteniku. Kladim se da on zna sve.
- A da li bi mi rekao?
Konor je odmahnuo glavom. - Ne verujem.
- Da nije možda rekao mojoj baki? Oni su bili u srodstvu, znaš, i Džo mi je
rekao da je otac Majki bez izuzetka svake nedelje dolazio kod nje na ručak. Šta
misliš, koliko otac Majki ume da čuva tajnu? - Nasmešila se vragolasto. - O
čemu pričamo, pa taj čovek proizvodi džin.
- I to kakav džin! Verujem da pod dejstvom istog tog džina i nije baš čovek
od poverenja. No, ne poznajem tako dobro oca Majkla da bih mogao da
odgovorim na to pitanje.
 Elen je srknula još malo svog pića. - Dakle, priča se zapetljava. Džoni je
rekao da je moja majka oduvek bila neobuzdana i da je bilo jasno da napraviti
glupost - zatrudenti pre braka onda bilo je zaista glupo.
Konorove oči su nežno svetlucale. - Zaljubila se. U tome nema ničeg
glupog, Elen, Kada se zaljubiš, onda želiš da vodiš ljubav sa voljenom
osobom. Ni u tome nema ničeg glupog. - Uzeo ju je za ruku. - Ja želim da
vodim ljubav sa tobom - rekao joj je tiše.
Elen je sva krv jurnula u obraze. - Ti nimalo ne okolišaš, Konore -
odgovorila je. Ali njen osmeh mu je bio dovoljan da zna da i ona to želi.
Za ručkom su tiho razgovarali. Opijeni zaljubljenošću, bili su usredsredeni
samo na ono što im se trenutno događa, ne mraeći ni za prošlost ni za
budućnost.
 15.

Već je počeo da pada mrak kada su se vratili u Kuću rogoza. Dafni je bila
odvela decu na plažu, gde su pravili kule od peska i puštali zmajeve sa
Juanom, ali sada se već vratila i pekla krompir da jedu uz čaj. Primetila je
njihove zarumenele obraze i svetlucave oči kada su ušli u kuhinju.
- Da li ste lepo proveli dan? - upitala je, a ja znam da gori od želje da
sazna pojedinosti. Pažljivo posmatra sina ne bi li otkrila više nego što je on
voljan da pokaže.
- Divno smo se proveli - odgovorio je, pristavljajući vodu za čaj.
Okrenula se ka Elen, nadajući se da će saznati još nešto. - Kako lepo
izgledaš, draga. Sviđa mi se kada ti je kosa tako lepršava. Mora da je od vetra.
Elen je uhvatila Konorov pogled i primetila da mu se iskrao osmeh. - Bilo
je jako vetrovito - rekla je. - Obišli smo predivne ruševine dvorca na samom
vrhu litice. Što više upoznajem Irsku, sve više je volim. - Saginje se kako bi
pomazila Magnuma. Primetila sam da ga se Elen više ne plaši. Primetila sam i
da nije pušila. Zanimljivo je na šta je sve žena spremna zarad ljubavi - ali
nijedna nije otišla tako daleko kao ja, iako bi Konor rekao da je to što sam
uradila strašno i da svakako nije bilo izraz ljubavi, O, Konore, grdno se varaš!
Sve što sam uradila bilo je iz ljubavi prema tebi: čak i ono.
Deca su ušla u kuću na čaj i Ida pokazuje Elen svoje noktiće. Već je
iskrzala lak na nekoliko noktiju zarivajući ruke u pesak dok je gradila dvorac
danas posle podne. Elen joj obećava da će ih popraviti. To joj je još jedan
izgovor da uđe u kuću - mada joj i nije bio potreban jer Konor žudi da je češće
vida. Istinu govoreći, opijen je požudom. Vidi mu se u očima. Mnogo je
vremena prošlo otkako je poslednji put bio tako uzbuđen zbog neke žene. Tama
koju je sa sobom nosio tokom ovih pet godina kao ogrtač od jada sada polako
počinje da bledi i svetlost mu izbija iz očiju, opija ga od sreće. Ne može da
veruje da je ova žena ušetala u njegov život i da ga je tako brzo izmenila.
Deca, izgleda, to primećuju te su i sama opijena njegovim dobrim
raspoloženjem. Smeju se i šale za kuhinjskim stolom, prepričavajući
dogodovštine od danas sa Juanom i Dafni, i Konor se smeje s njima,
oduševljen.
 Konor ne želi da Elen ode, ali kasno je i ona se brine da će se Peg
zabrinuti što je nema. - Mogu li da te pozovem? - upitao ju je u hodniku dok je
Elen oblačila Pegin kaput. Govori mu kako je bacila svoj telefon u okean. -
Samo da mi je znati zašto si to uradila? - kaže on.
- Zato što ne želim da razgovaram s majkom. - Jednostavno nisi morala da
se javljaš na njene pozive.
- Nije moglo tako.
Uzdahnuo je zlovoljno. - Nabaviću ti drugi. Nasmejala se. - Ne moraš.
- Sutra moram u Dablin. Deca u ponedeljak polaze u školu. Čim ga
nabavim, poslaću ti.
Prebledela je. - Kada se vraćaš?
Potisnuo ju je u ostavu i zatvorio vrata za njima. - Dolaziću sve dok si ti tu,
Elen - promrmljao je i poljubio je. Vidim da je pomalo plaši. Konor je
strastven. Ona očigledno nije navikla na muškarcekao što je on, muškarce koji
se ne plaše da pokažu strast. - Želim da te vidim sutra.
- Moram na misu a posle toga na ručak kod Dezmonda i Alane.
- Onda ću i ja doći na misu.
- Ali opet moraš da trpiš ogovaranje.
- Učiniću to zbog tebe. - Smešio joj se tako nežno da mu je lice gotovo
dramatično smekšalo. Takvog sam ga viđala samo kada posmatra decu. Izjeda
me hladna i besna ljubomora. - Želim da budem nasamo sa tobom, Elen. Želim
da te ljubim po celom telu - govori i žudnja u njegovom glasu ostavlja je bez
daha. Bezmalo osećam kako joj srce ubrzano kuca ispod kaputa. Ljubi je
ponovo, strasno i vatreno, i njeno telo klone pod jačinom njegove želje. Eh,
Elen, Elen, misliš da si postala središte njegovog sveta? E pa, nisi. Ja sam bila
prva i mojih otisaka još ima na njegovom srcu.
Prati je do auta i gleda za njom dok odlazi. Stoji tako neko vreme,
gledajući kako zadnja svetla nestaju u daljini.
Kad se Elen približila Peginoj kući, njena tetka sedela je za stolom sa
Osvaldom i igrala karte. Zapalilili su vatru. Gospodin Badžer je sklupčan na
sofi, dok Berti leži u kuhinji kraj peći. Džek stoji na ivici ormana u dnevnoj
sobi i posmatra partiju karata sa visine. Kada Peg začuje auto, načulji uši i
podiže pogled karata koje drži u ruci.
 - To mora da je Elen - govori Osvaldu. - Bila je odsutna celog dana.
Osvald uzima gutljaj vina. - Šta smera, šta ti misliš?
- Plašim se da se zaljubila.
- U Konora Makoslenda?
- Naravno. Na čelu joj piše. - Peg je beznadežno slegnula ramenima. - Ja tu
ne mogu ništa.
- Misliš li da će nam reći?
- Ne verujem da će lagati. Već je priznala da je pobegla od kuće. Mada
sam i sama pretpostavila. Ali neću reći momcima. Dezmondu se to neće
svideti, a znaš kako on ume da pobesni.
- Elen je odrasla. Sigurno ne mora nikoga da pita sa kim će se zabavljati.
- Ipak, kada je Konor Makoslend u pitanju... Nije da imam nešto protiv
njega. Istini na volju, saosećam sa njim, siroti momak. Dovoljno je strašno što
je izgubio ženu, a kamoli to što je osumnjičen za njeno ubistvo - to je već
preko svake mere.
Osvald je gleda sa takvom nežnošću da sam zapanjena. Ona to ne
primećuje jer je pogled uprla u karte, mada ni njih zapravo ne vidi. Ali ipak,
ne primećuje kako je Osvald posmatra. Pogled mu je blag i saosećajan i ja
znam da on misli na njenu devojčicu. I ona misli na nju. A tamo, s njene desne
strane, stoji ona. Neverovatno je kako se Peg kupa u ljubavi koju poput
svetlosti isijava njeno dete, a da toga nije svesna.
Vrata se otvaraju i Elen upada, rumenih obraza i sa sjajem u očima. -
Zdravo! - viče. - Tetka Peg?
- Ovde smo - odaziva se tetka. Gospodin Badžer načulji uši, ali mu se ne
silazi s tople sofe. Džek sada poznaje Elen dovoljno dobro da se ne
uznemirava zbog nje. Samo pomera glavu polako s jedne strane na drugu na
svoj čudan način kao da pažljivo sluša. Berti je tako duboko usnio da nije čuo
kada su se vrata otvorila i ponovo zatvorila niti je osetio hladnoću koja je
nahrupila u kuhinju.
- Zdravo - kaže ulazeći u dnevnu sobu. Sa sobom donosi hladan vazduh i
Peg se strasa od hladnoće. Elen se smeši, ne uspevši da prikrije uzbuđenje.
- O, vidi ti nje. Izgledaš kako maca koja se najela slanine! - kaže Peg.
 - Pa šta si radila, gde si bila? - pita Osvald, gledajući preko naočara poput
nastavnika.
Elen se spustila u fotelju uzdahnuvši zadovoljno. Zatvara oči na trenutak i
ja znam da se bori sa željom da ih slaže. Rve se sa svojom savešću nekoliko
minuta, ali iskrenost je prevagnula. - O, Peg, ja sam luda za njim! - izjavila je i
nasmešila se tetki sa takvim šarmom da je starica odmah poklekla.
- O, draga, da ne pričaš o Konoru Makoslendu možda? - uzdahnula je ne
tako oduševljena kao sestričina.
- Znam da si me upozoravala. Svi su. Ali ne mogu da se suzdržim. - Elen je
podigla ruke kao da se predaje. - Ne mogu da mu se oduprem.
- Dobro, ali nemoj da govoriš momcima, važi? Dezmondu se to neće
svideti.
Elen se smeši. Ne može da veruje da se njen ujak pita u koga će se ona
zaljubiti. - Hajde, tetka Peg, to je sumanuto.
- Možda tebi, ali mi ovde drugačije razmišljamo. - Udiše duboko, a bujne
grudi joj se šire do ivice stola. - Mislim da neće izaći na dobro ako neko od
Bernovih bude imao išta sa tim čovekom.
- Ali rekla si mi da on nije ubica! - uzvikuje Elen.
- Dobro, naravno da nije, dušo.
- To je samo naklapanje - Osvald dodaje smireno. - Niko ne želi da mu
nosi ljagu na imenu.
- Ja sam i Trauton - Elen uzvraća nadureno.
- Ne, ovde nisi. Ti si Bern od glave do pete - Peg ju je ispravila. A onda je
smekšala i spustila karte. - Nego, gde si bila?
- Do ruševina dvorca i do paba na ručak. Bilo je sve tako bezazleno, znaš.
- Verujem ti. - Peg se nasmešila sestričini. - Ma šta ljudi pričali o njemu,
niko ne može da porekne da je on pravi džentlmen.
Nakon toga što je rekla, devojka je došla do sofe i klekla pored Gospodina
Badžera. Pas je otvorio oči i mrdnuo ušima. Približila mu se toliko da mu je
njušku bezmalo dodirnula nosem. Gospodin Badžer lupa repom o jastuk. - Šta
ga je spopalo? - pita Elen, ali ni Peg ni Osvald nisu naročito iznenađeni.
- Vila - kaže Osvald.
 Peg se smeši i odmahuje glavom nežno. - Hoćemo li da igramo ili ćeš ti i
dalje da pričaš o praznovericama i čudesnim bićima?
- Ti si nezgodna žena, Peg Bern - on će na to, odmahujući glavom.
Nastavili su tamo gde su stali.
- Idem nešto da pojedem. Hoćete li i vi? - Elen pita ustajući.
- Ne zaboravi da pozove! svoje u Londonu - podseća je Peg. - Tako smo se
dogovorile, sećaš se?
- Odmah ću ih pozvati - odgovara Elen. Mazi psa dok prolazi pored njega,
ali on ne skida pogled sa devojčice.

*
Elen sedi pored telefona, gledajući ga neko vreme, zadubljena u misli. Jede i
zuri. Konačno, podigne slušalicu i okrene broj. Zvoni nekoliko puta pre nego
što se neko javi.
- Emili?
- Gospode, jesi li to ti, Eli? - Da, ja sam.
- Već nedelju dana pokušavam da te dobijem.
- Izvini.
- Pa, kako je tamo u dubokoj, mračnoj Irskoj?
- Sjajno. Mnogo mi se sviđa!
- Hm, drago mi je što se lepo provodiš jer si me ostavila na prvoj
borbenoj liniji da se borim sa svim tvojim neprijateljima.
- Žao mi je . Da li te je gnjavila moja mama?
- Ne samo tvoja mama, ali jeste, zvala je stotinu puta. Jesi li dobila ijednu
od mojih poruka?
- Zavrljačila sam telefon u okean.
- Onda mi je jasno. Zvale su me i Lavinija i Leonora, htele su da znaju gde
si, ali što je najvažnije, tvoja majka želi da zna šta se dešava s Vilijamom.
- Ah, Vilijam.
 - Tvoj verenik, sećaš se?
Elen je oklevala. Grozila se reči verenik. - Po njenom ponašanju, rekla bih
da ne zna da si raskinula veridbu - nastavlja Emili.
- Samo sam mu rekla da mi treba malo prostora.
- O, Eli, to je jadno!
- Znam. Samo nisam mogla da se nateram i stavim tačku na to. On je fin
mladić. Ne želim da ga povredim. - Udahnula je duboko, a onda rekla tiše: - I
dalje ne znam da li ću potrčati nazad u London i poželeti da se udam za njega.
Glas njene prijateljice se sada promenio. Bila je saosećajnija. - Nego,
kako je tamo?
- Prelepo.
- Jel’ stvarno nešto pišeš? - Ne.
- Tako sam i mislila. Pa šta onda radiš? Pored toga što bacaš stvari u
okean!
- Visim u pabu s meštanima.
- Pobogu, Eli...
Elen se smeje. - Zove se Zlatni kotlić.
- Kladim se da je zlatan. Kao pre sto godina. Da li i dalje kažu svako
dobro i pevaju balade?
- Ne budi šašava!
- Zar ti nedostaje civilizacija?
- I ovde su poprilično civilizovani.
- Iznenađuješ me. Nisam ni sanjala da ćeš moći da živiš dalje od jednog
kilometra od Harvija Nikoha!
- Nisam ni ja. Ali Emili, ja sam se zaljubila... u Konemaru. Trenutno
nemam ni najmanju nameru da se vratim.
- Treba da znaš da si glavna tema u gradu. London prosto bruji od tračeva.
Zašto si dala otkaz? Kud si nestala? Da li ti je neko nešto rekao? Da li si se
posvađala sa Vilijamom? Da li je i dalje u igri? jeste, nije? Šta kaže tvoja
majka?
 - Šta misle, kuda sam otišla?
- Na Tajland.
Elen se smeje. - Šta ću tamo?
- Ljudi misle da si otišla da se odmoriš od priprema za venčanje.
- O, tako dakle!
- Znam. Baš su plitki! - Emili se šeretski nasmejala.
- Dobro, a šta hoćeš da kažem Vilijamu?
- Kako je on?
- Zbunjen i zabrinut. Svratio je sinoć na piće.
- Da li izgleda očajno?
- Nimalo. Da budem iskrena, dobro izgleda u ulozi tragičnog junaka.
- Šta je rekao?
- Ako ti treba vreme, imaš sve vreme ovoga sveta. Ali je istakao da mu to
nisi rekla u oči niti si mu javila gde si.
Elen se zgrčila. - Znam, užasna sam!
- Poprilično je ljut.
- Pa, ima pravo da se ljuti, pretpostavljam.
- I ne sviđa mu se što svi pričaju o tome. Mislim da mu je to dirnulo u
ponos. I ne razumem zašto nisi uzela nedelju dana odmora umesto što si dala
otkaz. Zašto si morala da podivljaš i napraviš takvu scenu? Ceo London rasipa
tračeve o tebi a odsutna si tek nedelju dana. Smešno.
- Bila sam skroz pukla, razumeš. Nisam razmišljala. Samo sam morala da
odem. Bilo kako bilo, da li je zabrinut za mene?
- Misli da si nervozna zbog venčanja, Eli, to je česta pojava kod budućih
nevesta. Sigurna sam i da je zabrinut za tebe.
- Ne zvuči mi tako.
- Da mu kažem da sam razgovarala sa tobom i da si dobro? Jel’ smem da
mu kažem gde si?
Elen se užasnula. - Da se nisi usudila da mu kažeš gde sam! Nemoj nikome
da kažeš gde sam! Ozbiljna sam, Emili. Još uvek ne želim da me nadu. Nema
me tek nedelju dana. Možeš mami da kažeš da si razgovarala sa mnom i da sam
dobro. Samo, molim te, nemoj da ti izleti da sam u Irskoj.
- Dobro de, smiri se. Paziću šta govorim, ali moj si dužnik! Ja ovde vodim
tvoje bitke dok ti pevaš Danny Boy u Zlatnom kotliću ! Nije lako izaći na kraj
sa svima njima. Bilo bi mnogo lakše da si im rekla da ideš na kratak odmor na
neko udaljeno mesto gde nema signala za mobilni telefon. Tako niko ne bi
brinuo - i niko me ne bi zvao da me ispituje!
Nastavile su razgovor, ali mene više nije zanimalo šta pričaju. Konačno,
nakon što je obećala da će zvati ponovo, Elen je spustila slušalicu. Stajala je
tako neko vreme razmišljajući o tome šta je Emili rekla. Ne znam šta joj se
mota po glavi, ali uzdahnula je i više nije bila onako razdragana kao kada je
došla.
Dakle, Elen je verena i pobegla je od kuće. Oduševljena sam što sam
saznala tako važne informacije. Iako nisam bila sa Konorom i Elen sve vreme,
gotovo sam sigurna da mu to nije rekla. To će biti dovoljno da ga razbesni.
Izgubila bi njegovo poverenje i to bi bilo moje najveće oružje. Ako Konor ima
slabu tačku, onda je to poverenje. Ja sam ga izneverila, ali on je kriv. Znao je
da sam ga ludo volela, ali ne verujem da bi drugi put uspeo da prede preko
toga. To bi bio Elenin kraj.
 16.

Ujutru se Elen probudila uz dobovanje kiše o prozorsko staklo. Ležala je neko

vreme u polutami i osluškivala vetar, ušuškana ispod pokrivača. Prožimali su
je trnci pri pomisli na trenutke u Konorovom naručju. Protezala se i mrmljala
od zadovoljstva prisećajući se njegovog milovanja.
Otrčala je u kupatilo i pevušila dok je prala zube, a zatim izvukla elegantne
pantalone iz ormara. Prošle su godine otkako je poslednji put bila na misi.
Majka ju je odvlačila u crkvu svake nedelje kada je bila dete, ali otkako je
otišla od kuće i krenula na studije, u crkvu je ulazila samo zbog venčanja,
krštenja i verskih praznika. Nije imala ništa protiv odlaska u crkvu, ali njoj to
nije bilo važno. To što danas ide u crkvu nema nikakve veze sa verom. Otići će
kako bi udovojila rođacima. I kako bi videla Konora.
Peg je ušla u kuću nakon što je nahranila životinje te su njih dve zajedno
doručkovale. - Oho, izgledaš prilično elegantno za jednu misu! Pretpostavljam
da nameravaš da obučeš ono svoje blesavo krzno. Fino se osušilo.
- Mislila sam da sam ga uništila.
- Nažalost, nisi. Pa ipak, bolje je od vetrovke a sigurna sam da je i moj
najbolji kaput staromodan za tebe. - Sela je na Džekovu stolicu i iz ruke ga
hranila mrvicama hleba. - Nego, jesi li zvala London sinoć?
- Jesam, zvala sam prijateljicu Emili. Majka je dobro. Nimalo nije
zabrinuta. - Trgla se na svoju laž i spustila pogled na kašu.
- Odlično. Vidiš da nije bilo tako teško, zar ne? Nije trebalo da ostaviš
majku da brine kada jednim jedinim telefonskim pozivom možeš da odagnaš
sve njene muke.
- Videću se sa Konorom u crkvi - Elen je dodala pokušavajući da zvuči
bezbrižno.
Peg je bila zapanjena. - Konor će doći na misu? - Namrštila se toliko da
joj je lice ličilo na orahovu ljusku.
- Da, zar nije čudno?
- Čudno? To je neverovatno. Zašto bi opet prolazio kroz sve to?
 - Kroz šta?
- Poslednji put je bio u crkvi na Kejtlininoj sahrani. Ne u velikoj crkvi u
gradu, tamo kuda idete danas, već u maloj, napuštenoj kapeli na vrhu brda. Pa
ipak, skoro svi meštani su došli i sašaputavali se, bog sveti zna kakve su
gluposti naklapali i za šta ga sve optuživali, tako da čovek nije imao s kim da
razgovara. Bilo je jezivo. Ja nisam išla, ali Džoni i Džo jesu, i rekli su mi da
je bilo užasno.
- Sigurna sam da neće biti tako strašno pet godina kasnije?
- Ne bih rekla. Ne znam da li je hrabar ili lud. Zašto uopšte ide?
- Ne znam. Pretpostavljam da želi da vodi decu. Ima pravo da ide na misu.
- Naravno da ima, ali ja mislim da on ide kako bi video tebe.
- Ne mora da ide na misu da bi se video sa mnom. Treba samo da me
pozove kod sebe.
- Onda stvarno ne znam zašto ide. Ali ti se pazi, jesi li me čula? Nemoj da
praviš budalu od sebe? Momcima se to nimalo neće svideti. Budi obazriva,
Elen. - Peg ju je dugo i uporno gledala, ali Elen joj je uzvratila prkosnim
pogledom. - Gospode, ponekad imaš pogled kao tvoj majka. To me plaši.
- I mene - odgovorila je Elen uz osmeh. Nije želela da bude kao majka, ali
je na majčinim fotografijama iz detinjstva koje je videla ličila na nju mnogo
više nego što je bila svesna. - Vodicu računa, tetka Peg. Obećavam.

*
U petnaest do deset Džo je došao u očevom kamionetu. Bio je sasvim drugi
čovek u pantalonama i sakou sa kosom začešljanom i sklonjenom s lica. - Lepo
si se sredio, Džo - rekla je ulazeći u auto i sklanjajući se sa kiše.
- I ti takode, Elen - odgovorio je paleći motor. - Što je dobro jer će svi
gledati u tebe.
- Ne pričaj koješta!
- Zašto da ne? Istina je. Ceo klan Bernovih će biti tamo, osim Peg,
naravno. Svi će želeti da te vide.
Senka strepnje je prešla preko njenog srećnog lica. Nije želela da privlači
pažnju na sebe i Konora. - Brzo će me se zasititi - dodala je puna nade.
- To ti misliš. Ali trenutno si glavna tema.
- Ti si takav zafrkant!
Pogledao ju je ozbiljno. - Ne zafrkavam te, Elen. Ceo grad bruji o tebi.
- Ne mogu da verujem da nemate o čemu drugom da razgovarate.
- O, imamo mi o čemu da pričamo. Nevolja je u tome što nama treba dva
puta više tema za razgovor nego bilo kome drugom. - Nasmejao se. - Nemoj
tako da se mrštiš. Ja ću paziti na tebe.
Prevrnula je očima i odgovorila podrugljivo: - O, sad mi je mnogo lakše,
Džo. Hvala ti!
Džo je izvezao kamionet na glavni put. Kiša je i dalje pljuštala. Brisači su
ritmično i glasno škripali po vetrobranu, jedva otirući kišu. Predeo je izgledao
sumorno ispod niskog oblaka, a okean je siv i uzburkan zapljuskivao ostrvo na
kome je uspravno stajao svetionik i odolevao napadima kao vojnik na večkoj
straži.
Odvezli su se u grad, gde su meštani, lepo obučeni i s kišobranima išli ka
crkvi.
Elen i Džo su otrčali do staze pa utrčali u crkvu jer Džo nije poneo
kišobran. Bili su mokri skoro do gole kože. Elen je išla ka oltaru i među
okupljenima tražila Konora, trudeći se da ne bude upadljiva. Crkva je bila
puna ljudi, koji su sedeli na klupama i živo razgovarali, a u vazduhu je titralo
iščekivanje i uzbuđenje pomešano sa vlažnim mirisom toplih tela. Osetila je
težinu njihovih radoznalih pogleda, ali ih je hrabro podnosila, bodreći se
mišlju da je Konor tu negde u crkvi. Primetila je Dilana u odelu i sa crnim
šeširom. Čak je i kravatu stavio. Nasmešila mu se i lice mu se ozarilo. Ali gde
je Konor?
Bernovi su sedeli levo od prolaza. Zauzeli su bar sedam klupa sa svojim
ženama i decom. Elen se ugurala pored Alane, kratko se pozdravljajući sa
ujacima. Ljudi su šuškali, okretali se i upoznavali na brzinu a onda se u brodu
crkve pojavio sveštenik i žamor je utihnuo.
Otac Majki je bio star i čekinjast kao debeli jazavac. Ono malo kose što
mu je ostalo bilo je sedo, jedino su vlasi iznad ušiju bile tamne. Začešljao ju
je tako da pokrije ćelu, ali je jedan neposlušan pramen stalno poskakivao kao
poklopac, otkrivajući sjajnu, ružičastu kožu išaranu pegama. Nosio je
ljubičastu odoru, koja je padala preko njegovog širokog trbuha i spuštala se do
zemlje u debelim naborima.
Nakon što je pozdravio okupljenju pastvu, Elen se osvrnula oko sebe i
iznenadila se kad je videla zgodnog muškarca sa crnim šeširom sa obodom, u
crnom debelom kaputu, kako sedi u srednjem redu. Bio je dozlaboga zgodan,
sa izraženim nosem, glatkom kožom i čvrstom bradom. I tek nakon što joj je
pogled skliznuo na dvoje dece i Dafni, koja je sedela pored njega, shvatila je a
krv joj je pokuljala u obraze kao vrela lava. Konor se obrijao i ošišao.
U tom trenutku se okrenuo, kao da se njen uporan pogled otelovio u ruku
koja ga je potapšala po ramenu. Možda je izgledao drugačije bez brade, ali oči
boje safira bile su iste. Kada ju je ugledao, usne mu su se izvile jedva
primetno, ali oči su mu smekšale i vragolasto zaiskrile, dok joj je s neskivenim
zadovoljstvom davao do znanja da je primetio njenu reakciju na neočekivanu
promenu u njegovom izgledu.
Skrenula je pogled ka svom molitveniku, nadajući se da lupanje njenog
srca i toplina od koje su joj goreli obrazi nisu privukli neželjenu pažnju.
Svojski se trudila da ne gleda ka njemu, ali želja je bila jača od nje, te se
jednom ili dvaput osvrnula da bi se potom brzo trgla kao da se opekla.
Iznenadilo se što izgleda mnogo mlade i manje izmučeno, kao da je svu gorčinu
odsekao s kosom. Ako ga je ranije smatrala zgodnim, sada je očarana njime.
Postajalo joj je sve toplije te je otkopčala jaknu kako bi se malo
raskomotila. Koliko puta morati da izgovori Očenaš kako bi se iskupila za
lascivne misli koje su pokrenule grešne prizore u njenoj glavi?
Kada je pastva ustala sa klupa i krenula da stane u red za pričest, Elen se
našla oči u oči s Konorom. Gledala ga je uznemireno, ne znajući kako da se
ponaša pošto je toliko ljudi zurilo u njih. No Konor se smireno nasmešio i
pokretom ruke joj pokazao da stane ispred njega. Poslušala ga je i sad ih je
samo Alana razdvajala. Elen nije smela da se okrene, ali je osećala njegov
pogled na leđima. Kada su konačno klekli ispred oltara, našao se pored nje,
čekajući svoj red. Nisu se gledali jer su oboje slutili da su oni, a ne otac
Majki, u centru pažnje. Ramena su im se gotovo dodirivala. Konorovo lice je
bilo bezizrazno, kao mirna površina jezera, ali Elen je osetila silu koja ih je
kao podvodna struja privlačila jedno drugom.
Otac Majki je ubrzo stigao do njih i ponudio im krv i telo Hristovo. Kada
je otpila iz vrča i primila naforu, pogledala jeka Konoru pre nego što je ustala
i vratila se na svoju klupu. I on je bacio pogled k njoj, dajući joj dovoljno
vremena da primeti vragolast sjaj u njegovim očima, kao da uživa u njenom
iščuđavanju i svim silama se upire da sakrije zadovoljstvo.
Dok se Konor vraćao na svoje mesto, Elen je primetila kako je pažnja svih
prisutnih usmerena na njega. Blagi žamor, poput zujanja pčela, vibrirao je
među pastvom. Nekoliko starijih dama sa crnim maramama na glavi se
sašaptavalo sakrivši se iza ruku u rukavicama. Ako je i primetio njihovu loše
prikrivenu znatiželju, Konor to ničim nije pokazao. Visoko je isturio bradu,
pogleda uperenog nekud iznad njih.
Kad se misa završila, pastva se izlila u dvorište. Kiša je u međuvremenu
prestala i sunce se nakratko probilo kroz koprenu oblaka, rasipajući zrake po
zaostalim kapljicama kiše, od čega su propupele grane javora svetlucale. Elen
je stajala sa rođacima. Osetila se kao mala riba opkoljena ogromnim jatom
velikih riba, jedva je išta videla osim njih. Alana ju je upoznavala sa onima
koje još nije stigla da upozna i dok se rukovala i smešila, obuzimao ju je nemir
i želja da utekne. Propela se na prste i ugledala Konora i Dafni kako
razgovaraju sa Džonijem, dok su deca išla stazom ka njihovom autu.
- Mnogo mi je drago što ćeš doći kod nas na ručak - rekla je Alana.
- Džoni i Emer dolaze sa Džoom. Biće to dobra prilika da bolje upoznaš
svoju rodbinu. Džo nije jedini tvojih godina, da znaš. - Elen ju je odsutno
slušala a onda su stigli i ostali i počeli da ispaljuju pitanja ne dajući joj
vremena da im odgovori. Svi su bili vrlo uzbuđeni što su upoznali ćerku
ozloglašene Medi Bern.
Elen je podigla pogled kao davljenik koji vapi za vazduhom i spazila
Dilana u neposrednoj blizini kako je posmatra mračnim, prodornim pogledom.
Nije je gledao kao znatiželjni meštani. Bio je to pogled pun čežnje. Elen je
skrenula pogled jer ju je njegova čežnja uznemiravala: možda i liči na majku
kada je bila njenih godina, ali njih dve nisu isto - a i kada bi sada sreo Medi,
video bi da koliko se promenila.
Konačno, Alana je odvratila pažnju sa Elen i ova je ugrabila priliku. -
Vraćam se za minut - promumlala je gurajući se kroz gužvu. Požurila je stazom
i zatekla Idu i Finbara kako se igraju na stepenicama što vode do puta. Kada je
Ida videla Elen, lice joj se ozarilo. - Zdravo, Ida - rekla je Elen uzvraćajući
osmeh. - Hoćemo li da lakiramo noktiće pre nego što se vratiš u Dablin? Ne
možeš da se vratiš sa iskrzanim lakom!
- Baka kaže da ne mogu lakiram nokte kad idem u školu.
- Stvarno? Kada se vraćaš?
- Sutra.
Elen se trudila da ne pokaže razočaranje. - Ali vratićeš se uskoro, je li
tako?
- Možda. Ne znam. - Devojčica je slegla ramenima. - Moraćeš da pitaš
mog tatu. - Ida je podigla pogled i Elen je prema devojčinom nežnom izrazu
lica shvatila da se Konor približava. Eleni se stomak skvrčio od nervoze.
Okrenula se ka njemu. Sada se smešio bez ustezanja, izazivački i hrabro.
Protrljao je bradu. - Pa, šta kažeš? Uzvratila je osmehom. - Nisam te
prepoznala!
- Tako sam i mislio. Da li ti se dopada?
- Sviđa mi se. Izgledaš mlađe.
Namignuo je ćerki. - Ona je baš zna šta da kaže, zar ne, Ida? Jesi li gladan,
Finbare?
- Jesam, možemo li sada da idemo kući? - Dečak se mrzovoljno mrštio.
Konor je zavukao ruke u džepove kaputa i zagledao se ka okupljenima. -
Mislim da smo im dali dovoljno povoda za priču - rekao je nimalo zabrinut.
- Mislim da je to zato što si obrijao bradu.
- Kad bi bilo samo to! Do pola mise niko nije ni znao ko sam.
- Kakav je osećaj?
Namignuo joj je i ponovo protrljao bradu. - To ćeš morati ti meni da kažeš
- odgovorio je tiho da ne čuju deca.
Pocrvenela je, ali ju je taj izazivački ton u njegovom glasu naterao da se
nasmeje. - Vrlo rado. - Prekrstila je ruke na grudima jer je želja da ga zagrli
bila toliko jaka da je gotovo bila neizdrživa.
- Šteta što moraš kod svojih na ručak. Meg sprema pečenje.
- Otac Majki će biti tamo.
- A ti imaš bezbroj pitanja na koje samo on može da da odgovor, razumem.
Mada, ne bih rekao da je ručak zgodna prilika za ta tvoja pitanja.
- Možda će biti prilike da budem sa njim nasamo.
- Sigurno hoće. Nakon nekoliko čaša vina, možda će biti govorljiviji.
Dafni im se pridružila i uštogljen razgovor bio je mučan za oboje. Svesni
uprtih pogleda meštana, zaintrigiranih njihovim poznanstvom, držali su se na
pristojnoj udaljenosti; Konorove ruke bile su duboko zavučene u džepove
kaputa, a Elenine su i dalje bile prekrštene na grudima. Deca su već gubila
strpljenje.
- Dobro, dušice - rekla je Dafni, uzimajući Idu za ruku. - Bolje bi bilo da
krenemo. Drago mi je da smo se ponovo srele, Elen. Pozdravi Peg, molim te.
- Hoću, hvala - odgovorila je Elen, dok su se Dafni i Ida udaljavale.
Konor se zadržao nekoliko trenutaka. - Ubija me to što ne mogu da te
poljubim, Elen - rekao je tiho, gledajući je nepokolebljivo.
- Mislim da bi me moja novotkrivena rodbina poslala pravo u Londnon.
Nasmejala se, ali je bila očajna. Konor odlazi i ona ne zna kada će ga videti
ponovo. Da nije bilo gomile posmatrača, koji su ispred crkve stajali kao stado
ovaca, bacila bi mu se u zagrljaj i molila ga ne ide. - Moraću da čekam priliku
da osetim tvoje novo lice - rekla je pokušavajući da sakrije tugu.
- Lovac je ipak pobedio - nasmejao se.
Nasmejala se trenutku kojeg su se oboje sećali. - Da, zaista je uspeo da
nadvlada vuka!
- Stvorićemo mi našu bajku, Elen - rekao je ozbiljno. - Hajdemo, Finbare,
idemo kući.
Uzeo je dete za ruku, a zatim se okrenuo ka Elen i značajno klimnuo
glavom. - Vratiću se.
Gledala je za njim dok je silazio niza stepenice ka rendžroveru, gde su ih
čekale Dafni i Ida. Dečak je izgledao sićušno naaspram svog visokog oca.
Elen je poželela da uđe u kola s njima, ali je obećala da će ići na ručak kod
Alane i Dezmonda. Ručak je protekao u veselom raspoloženju. Džoova sestra
Ešli je došla s mužem i dvoje male dece a tu je bio i Alanin brat Patrik sa
svojom ženom Kler. Otac Majki se pomolio, nakon čega su svi seli za dugačak
sto za ručavanje i svesrdno se prihvatili nedeljnog ručka. Elen je namerno sela
pored oca Majkla, ali je ime njene majke spomenuto tek pred kraj obeda, kada
su već počeli da ustaju od stola i premeštaju se u dnevnu sobu.
- Znaš li koliko ličiš na majku, Elen? - rekao je tiho kao da je u pitanju
tajna.
- Ne znam. Možda i ličim - odgovorila je Elen. U Londonu nikada niko nije
to primetio. Postaje sve jasnije da je Medi Bern promenila košuljicu kada je
napustila Irsku pre toliko godina i da se ispod te košuljice pojavila sasvim
druga osoba.
- Ja kažem da ličiš - nastavio je sveštenik melodično razvlačeći reči kao
svi Irci. - Imala je isti oblik lica, istu bradu i isti osmeh. I vrlo mio osmeh,
znaš. A oči... ne bih rekao da su istog oblika i boje; ne, tvoje su krupnije, njene
su plave, ali ima nečeg njenog u tvom pogledu. S tobom čovek nikad nije
načisto. - Zakikotao se, pripit i zadovoljan svojom analizom. Elen se pitala da
li on, pošto je o njenoj majci pričao u prošlom vremenu, misli da je njena
majka umrla.
- Verujem da biste se iznenadili koliko se promenila - rekla je Elen
podsećajući ga da joj je majka još živa.
- Pa, ljudi stare, zar ne? A tvoja majka je bila veoma mlada dokje živela
ovde. - Poigravao se svojom praznom čašom od džin-tonika, držeći je za rub i
vrteći je kao što se vrti brod kome preti brodolom.
U nadi da će navesti oca Majkla da joj nešto otkrije i pretvarajući se da mu
se poverava, i sama je rekla tiše: - Znate, nisam ni znala da majka ima rodbinu.
Bio je to pravi šok kada sam otkrila da majka ima braću. Znala sam za Peg i ni
za koga drugog.
Njegove obrve su se spojile i podsetile je na pufnastu belu gusenicu. - Čuo
sam. Strašno je što nisi poznavala baku.
- Žao mi je zbog toga - rekla je Elen tužno. - Jes’, dobra je žena bila, Elen.
Zaista dobra žena.
- Sigurna sam da jeste. Mora da je bila i snažna kada je odgajila šestoro
dece i sama vodila imanje?
- O, pa nikada ona nije bila sasvim sama, Elen. Bila je posvećena
zajednici i svi su pomagali, samo je njoj bilo ispod časti da prizna. Bila je
veoma ponosna.
- Mora da ju je mnogo zabolelo kada je moja majka pobegla.
 Otac Majki je prislonio bradu na grudi kao da razmišlja šta da kaže. -
Pogodilo je celu zajednicu - rekao je setno. - Tvoja baka je bila jaka žena, ali
ju je Medi skrhala. - Odmahnuo je glavom prisećajući se toga.
Elen je odlučila da rizikuje. - Da li je to bilo zbog... zbog mene? - Umalo
je ostala bez daha kad ju je u čudu pogledao vodnjikavim očima. Brzo je
prešao pogledom po sobi, prišao joj je bliže pa progovorio tiho tako da samo
Elen može da ga čuje.
- Ti, dakle, znaš?
- Znam - odvratila je.
- Da li ti je Medi rekla?
- Ne, sama sam zaključila.
Klimnuo je glavom sav ozbiljan. - Pa naravno. Ti si pametna devojka. -
Nervozno ju je potapšao po ruci.
- Pretpostavljam da niko drugi ne zna?
- Znala je samo tvoja baka jer joj je Peg rekla. - Elen je stisla zube kako
joj vilica ne bi pala na pod. Pošto je rekla ocu Majklu da zna, mora da prikrije
zaprepašćenje i obuzda radoznalost. Otac Majki je nastavio: - A Medi je znala
šta bi je snašlo što je zatrudnela pre udaje. Mada, hrabra je bila Medi Bern.
Uvek je bila odvažna devojka. - Uzdahnuo je.
- Ukazala joj se prilika i ona ju je zgrabila.
- Pretpostavljam da je to bila jedina mogućnost.
- Šta je drugo mogla? Strašno je kad mlada žena mora da napravi takav
izbor, a naročito Medi, koja je za sobom ostavila toliko toga. Siroti Dilan
Marfi, ne znam da li joj je oprostio. A što se tvoje bake tiče, čvrsto se držala
svoje vere, ali plašim se da je umrla ne poravnavši račune sa Medi. Jednog
dana će se ponovo sresti i nadam se da će oprostiti jedna drugoj.
Elen je uzdahnula. - Šta moja majka ima kome da oprosti? Uzdahnuo je i
otac Majki, iznenađen što ona ne zna. - Nešto veoma važno, Elen. Veoma
važno.
 17.

Osećam da Konor puca od snage i života i znam da to nema nikakve veze sa

mnom. Šta je to video u Elen? Tako je obična.
Kada su im se pogledi sreli u crkvi, shvatila sam koliko su njihova
osećanja jaka.
Ispred crkve joj se smešio kao meni nekada. Konorov osmeh je neodoljiv,
može da zapali i najtvrđa srca. Nije svestan koliko je moćan. Elen ga je
izvukla iz močvare žalosti. Ja sam sada samo prošlost. Ponovo sam umrla.
Mislila sam da će Elen biti moj spasilac, ali ona je moje prokletstvo.
Sada se Konor vraća u Dablin kao nov čovek. Dok hoda, kao da poskakuje
i svima se smeši. Napetost u njegovoj kancelariji se raspršila kao letnja magla
na suncu. Želi da se iskupi pred svima; pred svojim partnerom Robertom, kao i
pred celim njihovim timom od dvadeset sposobnih i kreativnih ljudi, koji su se
napatili tokom njegove duge šetnje po paklu. Želi da im pokaže da se napokon
vratio.
Šalje sekretaricu da nabavi telefon za Elen. Želi da je pozove, a ne sviđa
mu se što mora da okrene Pegin broj. No želja je jača od uzdržavanja i na
kraju je ipak zove. Sedi u svojoj kancelariji, s pogledom na reku i okreće
Pegin broj.
- Zdravo, Peg, Konor je - izgovara.
- O, zdravo, Konore - odgovara iznenađeno. - Pretpostavljam da hoćeš
Elen.
- Da, ako nije problem.
- Samo malo, da je pozovem.
Naslanja se na stolicu i prolazi prstima kroz kosu. I dalje je gusta i sjajna,
kao u mladića, iako ima sedih vlasi iznad ušiju i duboke bore oko očiju. No i
pored toga, s godinama izgleda sve bolje.
Elen zadihano uzima slušalicu. - Halo - kaže.
- Da li ti nedostajem? - pita. Glas mu je zavodljiv, dubok i zrnast kao
pesak. Da može da ga vidi preko žice, znala bi da se široko osmehuje i da mu
se oči cakle od sreće.
- Pomalo - zadirkuje ga.
- Nisi me zaboravila, znači? - Još nisam.
- Onda je bolje da te ne ostavljam predugo samu.
- Pa, ni ja ne bih da sam na tvom mestu. Sa svim ovim zgodnim momcima
ovde u Balimaldunu... - Smeje se. Oboje znaju da niko ne može ni da se
približi Konoru.
- Moram nešto da obavim ovde, a onda u četvrtak dolazim. I sekire da
padaju s neba, neće me sprečiti da dođem do tebe. Deca će ostati ovde sa
mojom majkom.
- Dobro - odgovara, mada ne pokazuje šta oseća, ali verujem da pokušava
da ostane hladna.
- Bićeš samo moja - tiho je dodao. - Samo na to mislim otkako sam se
vratio u Dablin.
Ona duboko uzdiše. - Nadam se da nešto i radiš tu na poslu.
- Sreća pa umem da radim više stvari odjednom. Džulija, moja sekretarica,
izašla je da ti kupi telefon.
- Šta fali fiksnom?
- Hoću da te čujem kad god poželim, ali ne preko tvoje pratilje.
Tiho je dodala: - Bio si u pravu. Mama je otišla iz Irske jer je bila trudna,
mene je nosila.
- Dakle, uspela si da ga sateraš uza zid?
- Recimo, mada je on prosto žudeo da priča o tome. - I on je čovek, a ta
priča kopka mnoge.
- Znaš, mora da se mama poverila Peg jer mi je otac Majki rekao da ju je
Peg odala majci. Možeš li da zamisliš? Ne znam da li je moja majka to
saznala, ali je moguće da zbog toga nisu progovorile više od trideset godina.
Nastavljaju da čavrljaju kao ljubavnici. Peckaju se i zadirkuju, nijedno ne
želi da prekine razgovor. Oboje misle na četvrtak. Ali razgovor jednom mora
da se završi.
- Dakle, dolazim po tebe u četvrtak posle podne? - kaže. - Jedva čekam -
odgovora, više ne glumeći uzdržanost.
- Do četvrtka onda.
- Do četvrtka, Konore.
- Ljubim te, svuda - mrmlja. Ona ne odgovara, ali on čuje nežan smeh kao
šapat s druge strane.

*
Smeje se i prekida vezu. Zuri neko vreme kroz prozor u reku koja proriče baš
ispod njegove zgrade i razmišlja o ženi koja je sasvim neočekivano ušla u
njegov život onog dana na brdu i iz korena ga promenila.
Trebalo bi da mi je drago što je Konor konačno pronašao nekoga ko ga je
usrećio, ali ljubomora mi se uvukla u dušu i izjeda me kao crv. Vratiću se u
Konemaru da potražim Peginu devojčicu.
Našla sam je bez po muke. Izgleda kao anđeo, i kako joj se približavam,
svetlost koja je okružuje nanosi mi bol. Sjaj kojim zrači prejakje za mene.
Ali dok se ona osmehuje, njena svetlost se širi ka meni. Želim da uronim u
nju, ali ne mogu. Suviše sam mračna i slaba. Osećam da bi me spržila kao
plamen leptirića.
- Kejtlin - kaže.
- Ti znaš kako se zovem? - odgovaram opčinjena. - Ja sam Kjara.
- Ti si anđeo.
Smeje se. - Ne, nisam. Ljudska duša ne može da postane anđeo.
- Šta si onda?
- Duša kao i ti.
Kako može da bude duša kao ja kada ona sija tako jarko? Zašto ja ne sijam
tako? - Ali zašto si ti tako svetla? - pitam.
Sleže ramenima. - Ne znam. Jednostavno jesam.
Možda zapravo i jeste anđeo, samo to ne zna. - Zašto si i dalje ovde? -
ispitujem ja.
 - Zato što moja majka još uvek nije spremna za moj odlazak.
- Jel` ona zna da si stalno uz nju? - pitam je nadajući se da Peg zna jer bi
onda Kjara mogla da mi kaže kako da prenesem poruku svojoj deci.
- Ne - odgovara ona, nimalo tužno. - Ali odavde mogu da joj pomognem.
- Kako?
- Ljubavlju. - Dok izgovara reč ljubav, njena svetlost se ponovo širi. - Svi
smo sazdani od ljubavi, samo što to zaboravljamo dok smo na zemlji.
- Jesi li usamljena? - pitam ja, mada znam da je pitanje glupo pošto je
očigledno da nije sama. Ona frkne. - Usamljena?
- Da, ja sam usamljena. Veoma usamljena. - Reči su se u velikoj žurbi
iskotrljale iz mene.
Gleda me sažaljivo. - Ali ti nisi sama - odgovara iznanađena što mogu i da
pomislim tako nešto. Pogled joj prelazi sa mene na nešto drugo što ne vidim,
kao da pored mene ima još nekoga.
- Videla sam kako si pomazila psa - rekla sam. - Kako si uspela? Mene
izgleda samo ptice primećuju.
- Sva bića osećaju da si tu. Jedino su ljudi izgubili osećaj za ono što ne
vide očima.
- Ali ti si dodirnula psa, primetila sam kako mu je dlaka polegla. Dotakla
si ga kao da imaš prave ruke. Kako si uspela?
Smeje se. - I ti to možeš. Moraš da se usredsrdiš. Tvom um je mnogo jači
nego što su tvoje ruke ikada bile,
- Gde si sve to naučila? - zanima me jer ona nimalo ne govori kao dete.
- Kada rešiš da nastaviš dalje, i ti ćeš otići gore, a onda ćeš shvatiti da
tvoj dom nikada nije bio ovde, na Zemlji. Dom je tamo odakle dolaziš.
- Ali užasavam se pomisli da napustim svoju porodicu.
- Nikad ih nećeš ostaviti, Kejtlin.
- Sada ne bih umela da pronađem put ka svom domu čak i kada bih želela.
- Umela bi. Suština je u ljubavi, Kejtlin. To je sve što treba da znaš.
Ljubav.
 *
Ostavljam je u Peginoj kući i krećem preko pašnjaka s ovcama. Usredsređena,
držim ruku na leđima ovce. Klečim pored nje, gledam je pravo u oči i prelazim
prstom po njenoj izduženoj njušci. A onda iznenada, bez ikakvog upozorenja,
ovca me ugleda pa okrene glavu. Zapanjena sam. Toliko dugo me niko nije
primećivao. Rukom drhtavom od uzbuđenja pokušavam ponovo. Ako mogu da
pomazim ovcu, onda mogu da milujem i svoju decu? Ako mogu da utičem na
živi svet, onda mogu da stavim taćku na romansu između Konora i Elen.
Snagom volje ću da ih razdvojim. Ali mora da postoje neka ograničenja, jer
ako se ovako može uticati na žive, onda bi ljubomorni, ljuti, prezreni duhovi
željni osvete napravili haos. Dobro, ići ću dokle god budem mogla. Ne tražim
mnogo. Samo ono što je moje.
 18.

Brade oslonjene na ruke Elen je sedela ispred računara i sanjarila o Konoru.

Nije napisala niti jednu reč. Bila je suviše uzbuđena. Zamišljala je njegovo
snažno telo i zarazni osmeh, i smeškala se dok se prisećala razgovora koji su
vodili preko telefona. Nije znala kako da preživi do četvrtka.
Iznervirana što nema naduhnuća, izašla je da pronađe tetka Peg. Peg je sa
Gospodinom Badžerom gonila ovce u tor. - Mislila sam da pišeš? - rekla je
Peg dok joj se sestričina približavala.
- Ne mogu da smislim zaplet - odgovorila je Elen.
- Misliš na stotinu drugih stvari - znalački se nasmejala Peg. - Zašto ne
odeš malo da se prošetaš i izbiješ iz glave gospodina Makoslenda?
Elen se nasmešila. - Ne uspeva mi, Peg.
- Pa, ništa ti ne vredi ni da sediš ispred računara. Bar ćeš se nadisati
svežeg vazduha.
- Plašim se da ću se ponovo izgubiti.
- A tvoj zlatni vitez na belom konju nije tu da te spase. To i sama znaš. Ali
ako se budeš šetala obalom, nećeš se izgubiti.
- To nije loš predlog.
- Drži se staze što vodi uz okean i ne ispuštaj ga iz vidokruga. Tako se
nećeš izgubiti.
- Poslušaću te - odgovorila je Elen razdragano. - Videćemo se kasnije.
- Ako se ne pojaviš u dogledno vreme, poslaću Osvalda da te pronađe. I
obuci kaput, dušo, onaj oblak ide pravo na nas.

*
Elen je pošla uz brdo iza Pegine kuće i zaputila se utabanom stazom. Vetrić je
nosio sitne kapljice kiše a s vremena na vreme sunce bi se probilo kroz
oblake, praveći barke svetlosti na površini okeana. Što je duže bila na selu,
osećala se sve rasterećenije. Malo kasnije, kad joj se kapela našla u
vidokrugu, skrenula je sa staze kako bi bolje pogledala. Izgledala je staro i
napušteno s mesta odakle ju je posmatrala. Svuda oko nje bili su nadgrobni
spomenici a jedan kameni zid odvajao ju je od okeana štiteći je od vetra. Staza
je vodila niz padinu ka malim drvenim vratima koja su bila širom otvorena.
Znatiželja ju je nagnala da nastavi i ona je žurnim korakom krenula stazom.
Dok je prolazila kroz kapiju, nekoliko crnih kosova je skakutalo sa
spomenika na spomenik dopola obraslih visokom travom. Sunce je sijalo i
obasjavalo kapelu i Elen je primetila da su ulazna vrata ostala odškrinuta. Uto
je krajičkom oka opazila kako se nešto skarletno njiše nedaleko od nje. Jarka
boja jasno se isticala među zelenom travom i žutim vresom. U vazi je ugledala
buket rascvetalih crvenih ruža, uz nadgrobni spomenik blizu zida. Prišla je
bliže kako bi pročitala ime ugravirano na spomeniku - Kejtlin Makoslend.
Sagnula se i pročitala epitaf. Dakle, u toj maloj kapeli je održana Ketlinina
sahrana i tu su se meštani sklanjali od Konora.
Najednom, poznati glas je razvejao tišinu i nasmrt je preplašio. - To je
grob Kejtlin Makoslend. - Začula je Dilana, koji se spuštao niz padinu ka njoj.
Elen se uspravila. - O, zdravo, Dilane - odgovorila je držeći se za srce. -
Prestravili ste me.
- Izvini, nisam hteo da ti se prikradam.
- Šta radite ovde?
On zavuče ruke u džepove kaputa i pogleda ka okeanu.
- Volim mir. Niko me ne uznemirava ovde u kapeli, Ovde pronalazim
nadahnuće. - A onda ju je pogledao nežno smeđim očima koje su se
osmehivale. - Oduvek sam pronalazio posebnu draž u ruševinama.
- I ja - odgovorila je, - Upravo sam nabasala na jednu.
- Tužno.
- Sve ruševine su tužne. Pobuđuju znatiželju. Iz džepa izvadi paklu cigareta
pa jednu izvuče usnama. Pripalio je, zaklanjajući upaljač od vetra. - Hoćeš
jednu?
- Ne hvala, pokušavam da prekinem.
- Svaka čast. - Otpuhnuo je oblak dima u vlažan vazduh.
- Nego, zašto je sahranjena ovde, a ne u Balimaldunu? - upita je Elen.
 - Zato što joj je mesto u romantičnom predelu poput ovog. Ispričao sam joj
priču o mornaru slomljenog srca koji je sagradio ovu kapelu za svoju tragično
nastradalu mladu suprugu ubrzo nakon što su se venčali. Kejtlin je volela tu
romantičnu priču, iako je to bila samo gomila gluposti. - Slegnuo je ramenima i
samouvereno se nasmešio. - Ne znam. Lepa je to priča, a ona je volela priče.
Konor je to znao bolje od bilo koga. - Mornar je želeo da ona pazi na njega
kada se otisne na more.
- Divno!
- Tako je i Kejtlin mislila.
- Vi ste je onda dobro poznavali?
- Mislim da niko nije dobro poznavao Kejtlin Makoslend. Nisam ubeđen ni
daju je njen suprug dobro poznavao. Vilo je u njoj nečeg nedokučivog.
- Očigledno ju je voleo. I posle pet godina joj donosi cveće na grob.
- Možda - odgovorio je Dilan. - Čudno je što na njenom grobu uvek ima
ruža.
- Šta je tu čudno?
- Pa, Konor je uglavnom u Dablinu, zar ne?
- Možda je naložio nekome da ih donosi kada on nije tu.
- Moždae. Ipak mislim da se tu nešto krije. Nasmejala se umesto odgovora
na vragolast sjaj u njegovim očima. - Verujete li vi u teorije zavere, Dilane? -
Ja sam samo stari romantik.
- Mislite da ju je neko drugi voleo? - Da.
- Ko?
Odmahnuo je glavom i duboko povukao dim pre nego što ga je otpuhnuo
kao stari zmaj. - Ne želim da budem taj koji podmeće požar - rekao je
konačno.
Elen se setila da je on video nekoga kako u čamcu vesla ka obali iz pravca
svetionika one noći kada je Kejtlin umrla i poželela je da joj kaže na koga
sumnja, ali znala je da nije dobro da kao pridošlica zabada nos gde ne treba. -
Zaplet je sve dramatičniji - bilo je sve što je rekla i time završila razgovor na
tu temu.
- Dođi, hoćeš da čuješ šta sam smislio? - Bacio je opušak cigarete u travu
a zatim se zaputio nazad ka kapeli.
- Hajde - odgovorila je iako nije bila ni najmanje zainteresovana. Ušla je
za njim. Bila je to klasična kapela s kamenim podom, drvenim klupama,
staklenim prozorima umetnutim u debele zidove, izrezbarenom drvenom
propovedaonicom i lukom iznad oltara oslikanim religioznim predstavama.
Vazduh je bio ustajao i hladan kao u svim crkvama.
Dilan je uzeo gitaru iz prvog reda. - Komponovao sam - rekao je ponosno.
- Dakle, ipak ste bili nadahnuti.
- Veoma. - Široko se osmehnuo kao da čuva predivnu tajnu.
- Hoćete li mi odsvirati nešto?
- Ako želiš. - Seo je i spustio gitaru na koleno. Elen je sela naspram njega i
slušala ga kako isprobava akorde i zateže žice. Zvuk odjekuje crkvom. -
Odsviraću ti jednu od starijih - predložio je.
- Zašto ne onu koju sada komponujete?
- Zato što još nije gotova.
- Dobro. Svirajte mi jednu od vaših starijih.
- Zove se Lost to Me.
- Već sam se rastužila, a niste ni počeli da svirate. - Iznenadila se kako je
lepo svirao. Nije to očekivala iako joj je Peg rekla da je svojevremeno imao
nekoliko hitova. Pevao je samouvereno, kao da je naviknut na publiku,
raskošnim glasom koji slama srce.
Pevao je o izgubljenoj ljubavi a Elen je odmah shvatila da peva o njenoj
majci. Dilan je odsvirao i završni akord a Elen je čekala da utihne i poslednji
odjek između zidova pre nego što je podigla ruke i zapljeskala. - To je bilo
čarobno, Dilane. - Nasmešila se zadovoljno.
- Hvala ti - rekao je nežno, i skrenuo pogled kao da se najednom postideo.
Gledala ga je neočekivano prisno. - Napisali ste je za moju majku, zar ne?
- Najbolja dela su često plod velike tuge. - Još je volite, zar ne?
Zamislio se na trenutak, gledajući u kameni pod. - Kada voliš toliko,
mislim da nikada ne možeš da prestaneš.
- Čak i ako se promenila?
 - Medi će, u dubuni duše, uvek ostati ista. - Rekao je kao da ne može ni da
zamisli da se Medi promenila. - Život ponekad ume strašno da nas razočara,
zar ne? - rekla je, pokazavši mu da ga razume.
No Dilan se razvedrio i nasmejao. - Ali onda nešto povrati veru. Baš kad
pomisliš da si izgubio sve, ostave ti neočekivan poklon ispred vrata, kao znak
da nije sve izgubljeno. Ponekad treba da prođe čitav život, ali čovek mora da
bude strpljiv i da veruje da u svakom zlu ima i ponečeg dobrog. Dozvoli mi da
te častim večerom u pabu - predložio je. - Zaslužila si to jer si razvedrila
jednog starca!
- Hvala vam, Dilane. Veoma ste ljubazni. Zakikotao se. - Ne sećam se kad
mi je neko to rekao. Ali lepo je biti ljubazan, Elen Olenska.

*
Kada su stigli u Zlatni kotlić, Elenina kosa bila je potpuno mokra a kaput
natopljen kao Pegin jadni smežurani magarac. Bilo je pitanje vremena kada će
morati da ode i kupi novu jaknu, ali nije imala predstavu gde bi u Balimaldunu
mogla da nađe neku finu.
Unutra je bilo toplo. Vatrica je pucketala u kaminu i nekoliko meštana je
sedelo za stolovima i barom ručajući uz čašu piva. Krejk je bio iznenađen što
vidi Elen sa Dilanom. Prekinuo je razgovor i posmatrao ih zapanjen. Elen je
primetila njegovu reakciju, ali se pretvarala da ništa ne vidi. - Zdravo, Krejk -
rekla je razigrano, pronašavši praznu stolicu za šankom.
- Izgledate kao dva pokisla miša - rekao je.
- Bili smo gore u brdima - odgovorila je kao da nema ničeg čudnog što se
ona i Dilan druže.
- Šta ste radili tamo?
Uhvatila je Dilanov pogled i zagonetno mu se nasmešila. - Šetali smo se.
- Dobro onda, šta ćete da pijete?
- Kolu za Elen i za mene nešto bezalkoholno - ubacio se Dilan, naginjući se
na šank sa šeširom u ruci. - Uzećemo i nešto da pojedemo. Šta bi ti, Elen
Olenska?
 Način na koji je izgovorio njeno ime ispunio ju je milinom. - Nešto toplo -
odgovorila je. - Vi odaberite. - Zgrabila je čašu kole i zaputila se ka
slobodnom stolu pored zida.
Nije prošlo mnogo pre nego što je Dilan počeo da priča Elen o njenoj
majci. Kakve god predrasude da je Elen imala o Dilanu razvejale su se u
prelepoj muzici koju je slušala u kapeli. - Oduvek sam bio slab na tvoju majku
- rekao je žvaćući kobasicu. - Bila je drugačija od ostalih. Držala se kao
vojvotkinja.
- Čak i tada? - Elen se prigušeno nasmejala.
- Čak i tada. Majka ju je razmazila.
- Mislila sam da nije imala novca.
- I nije, ali i ono malo što je imala uglavnom je trošila na Medi. Sirota Peg
je morala da se zadovolji nošenom odećom, ali Medi se nije dala. Ona je
potvrđuje onu izreku: dok beba ne zaplače, majka je i ne pogleda. Zbog Medi
bi svako dubio na trepavicama samo da je usreći.
- I vi?
- I te kako! Za nju sam bio spreman sve da uradim.
- Ali ona je bila buntovna, zar ne?
- Za nju nisu postojala pravila. Za Medi, pravila su bila tu da bi se
prekršila. Bilo da je bežala iz škole, odlazila iz kuće i odbijala da pomogne
majci - Medi je iskakala iz kalupa. - Pogledao ju je krupnim tužnim očima. -
Zato sam je i zvao Elen Olenska.
Elen ga je gledala prestravljena. - I nju ste zvali Elen Olenska?
- O, da. Kad sam pročitao knjigu, dao sam i njoj da pročita. Oboma nam se
mnogo svidela.
- I ona me je nazvala Elen, po junakinji iz romana, jer je to ime za nju bilo
posebno? - Klimnuo je glavom. - O bože, Dilane, još vas je volela.
- Pretpostavljam.
- Niste znali?
Brzo je odgovorio. - Kako sam mogao da znam? Nestala je s tvojim ocem i
to je poslednje što sam čuo o njoj.
Elen je preplavljena talasom uzbuđenja izgubila tlo pod nogama. - Dala mi
je ime Elen zbog vas. Bože, to je neverovatno. - Nije ni pomišljala da bi njena
majka mogla da bude tako romantična.
Dilan je grubim rukama preklopio njenu. Bile su gotovo smeđe naspram
njene bele puti. - Upala je u nevolju, Elen. Tvoj otac ju je izvukao. Ja joj
opraštam, ali je nisam preboleo. - Oči su bile velike i staklaste a bol u njima
tako jasan da je Elen jedva mogla da ga podnese, ali one su je privlačile, kao
što čoveka na vrhu litice opasnost vuče da pogleda dole. Onda joj je rekao
tiše: - Zbog nje je ljubav izgubila svaki smisao i posle nje nijednu nisam
voleo.
Gledali su se, kako se oboma činilo, dosta dugo. Dilan nije sklanjao ruke i
nakon nekog vremena Elen je stavila drugu ruku preko njih i saosećajno ih
stisnula. - Ne smete da dozvolite da vam prošlost uništi život, Dilane. Morate
to da prevaziđete. Za vaše dobro.
Kao da se vratio iz nekog udaljenog mesta, trepnuo je: - Sve ja to izbacim
kroz pesme i muziku.
- Ali vi nemate devojku, je li tako?
- Pitaš me to kao da sam tinejdžer. Imam ljubavnicu, Elen. Ona je udovica.
Izgubila je muža pre mnogo godina. Dobra je žena, ali ona nije kao Medi. -
Sklonio je ruke i nastavio da jede.
- Ni Medi nije kakva je bila. Vi čuvate uspomene, ali one su prošlost, i ne
možete nikada više da ih oživite.
Njegov osmeh ju je je iznenadio i učinilo joj se da joj nešto prećutkuje. -
Ne mogu? Ne bih rekao. Možda i mogu da ih oživim, ali ne na onako kako sam
očekivao.
Elen je uzdahnula, ali Dilan nije dalje objašnjavao. - Jesi li za još jedno
piće?
- Ne, hvala. Dobro mi je - odgovorila je, pitajući se da li u Dilanu ipak
ima malo ludila. - Pretpostavaljam da moj tata nije imao pojma zašto je
odabrala ime Elen. Imena Leonora i Lavinija su potpuno drugačija, zar ne?
Mislim, Elen i nije baš englesko ime! - Dilan nije odgovorio. - Kako je
ironično to što ja najviše ličim na nju. Leonora i Lavinija su isti otac. -
Nasmešila se. - Obe imaju malu bradu na njega, sreća moja!
- Ti imaš izražene crte lica, Elen... i... - Nasmešio se više za sebe, kao da
je iznenada odlučio da se odupre nagonu da ne otkrije ništa više. - I tvoj osmeh
me podseća na nju. Ali ti si posebna. Nisi ničija kopija. Sjajna si takva kakva
si.
 19.

Te večeri Elen je ponela ajpod u pab i predala ga Dilanu. Ostao je za šankom

sa Ronanom, koji ju je pozdravio bez osmeha, mrkog i prezrivog pogleda.
Očigledno mu nije bilo drago što se zbližila s Konorom, tako da je otišla i sela
za sto pored zida sa Alanom, Dezmondom, Džoom i Džonijem i posmatrala
meštane kako dolaze i odlaze. I dalje je budila pažnju. Videla je to po načinu
na koji su skretali pogled kada bi ih pogledala ili po tome kako su spuštali
bradu i razgovarali tiše. Ali ona se osećala bezbedno u naručju svoje nove
rodbine. Niko se ne bi kačio sa Džonijem i Dezmondom. Verovala je da su
opasni kao medvedi kada ih neko naljuti. Nije prošlo mnogo pre nego što je
Rajan stigao sa nekoliko Bernovih, tako da je njena familja zauzela gotovo ceo
pab i ispunila ga bukom i veselim ćeretanjem.
- Nego, šta si ti to uradila gospodinu Makoslendu kada je odlučio da obrije
bradu? - Alana je upitala Elen. - Zaboravila sam koliko je lep. Kao filmska
zvezda, zar ne?
Elen je pocrvenela. - Isprva ga nisam prepoznala.
- Ne verujem da ga je iko prepoznao. Presedeo je pola službe pre nego što
je iko ukopčao.
- Lepše mu je ovako.
- Imaš pravo. Ja volim bradu, ali kada muškarac ima tako lepo lice, šteta
ga je kriti.
- Kakav je Dezmond bez brade?
Alana se nasmejala i nežno pogledala supruga, koji je na drugom kraju
stola razgovarao sa Džonijem. - Nije tako lep kao gospodin Makoslend, ali je
vrlo zgodan, na svoj način. Mislim da bi bez brade izgledao mlade, ali ja sam
se toliko navikla da mislim da bi mi nedostajala. To mi nekako ide uze njega.
- Muškarci ovde baš vole da nose bradu, zar ne?
Alana je bacila pogled po pabu, sada već podbula od alkohola i toplote. -
Pretpostavljam da si u pravu. Nikada nisam razmišljala o tome. Zar muškarci u
Londonu ne nose bradu?
- Ne toliko. Ili mi se samo čini da većina muškaraca ovde nosi bradu jer su
se svi bradati momci okupili večeras u ovom pabu. Da li i Irkinje toliko vole
bradu?
Alana se zakikotala. - Brada golica - rekla je i strusila svoju votku.
I Elen se nasmejala, prisećajući se dodira Konorove brade na svom licu i
vratu. - Vrlo prijatan osećaj, rekla bih - izustila je.
- Veoma - složila se Alana. - Verujem da bih se mnogo razočarala ako bi je
Dezmond obrijao!
Elen je najednom začula zvuke harmonike kako paraju žamor. Jedan od
meštana je ućutkao ostale i slušao. Alana je grubo ćušnula Elen. - Gospode, to
je Dilan! - procedila je kroz zube. - Mislim da će zapevati! - Elen je izvijala
vrat kako bi videla Dilana. Sedeo je na visokoj barskoj stolici sa harmonikom
na kolenu. Mangupski osmeh mu je zatitrao na licu, a divlji pogled leteo od
čoveka do čoveka izazivački. Izgledao je kao da se naslađuje njihovim
iznenađenjem, ali i pomalo kao ludak, pomislila je Elen. Na tren su svi stajali
u tišini kao stado preplašenih ovaca. A onda su akordi iz mola prešli u dur i
prolomila se pesma koju su svi znali. Dilan je zapevao, ali i pre nego što je
završio prvi stih, čitav pab je eksplodirao, poput vulkanske erupcije, kao da se
vraćaju u stara dobra vremena.

Swinging to tie left, swinging to the right

The excise men will dance all night,
Drinkin’ up the tay till the broad daylight
In the bills of Connemara6

Elen se toliko smejala da ju je vilica zabolela. Bila je veoma ponosna na

Dilana i pljeskala je od sreće. Tapšala je sve dokje dlanovi nisu zaboleli.
Kada je zapevao drugu pesmu, Elen više nije mogla da izdrži. Skočila je na
noge, praćena Alanom, i zapevala, iako baš i nije znala reči pesme. Kada se
osvrnula oko sebe, primetila je da je tek nekoliko staraca ostalo na svojim
stolicama. Svi su poustajali, udarali nogama o pod, nazdravljali podižući
krigle piva visoko i pevali na sav glas.

*
Bilo je kasno kada su svi krenuli iz Zlatnog kotlića, tapšući Dilana po ramenu
u prolazu kao da se vratio s dugog puta. - Kako ćeš se vratiti kući? - upitao je
Elen kada je došla do njega da se pozdravi.
- Džoni će me odbaciti do kuće - odgovorila je gledajući ga nežno. - Bili
ste neverovatni večeras. Sve ste podigli na noge.
- Kao u stara dobra vremena - odgovorio je ne uspevši da sakrije koliko je
ponosan.
- Bilo je ludo! Nisam znala da svirate i harmoniku.
- Sviram na čemu god hoćeš. Kada svladaš jedan instrument, savladao si ih
sve.
Dotakla je njegovu mišicu. - Zaista mi je bilo lepo danas sa vama, Dilane.
Hvala na ručku.
Izgledao je zadovoljno, kao dečačić koji je najzad našao druga za igru. -
Lepo smo se zabavili, zar ne, Elen Olenska?
- Samo da znaš, pozajmila sam onu knjigu od Peg: Doba nevinosti. Počeću
da je čitam.
- Svideće ti se. Tvojoj majci se svidela.
- Mislim da bi trebalo ponovo da je pročita - rekla je značajno ga
pogledavši. Bilo je krajnje vreme da se njena majka seti svojih korena.
Sutradan ujutro stigao joj je mobilni telefon od Konora s porukom da mu
javi čim paket stigne do nje. - Šta si to dobila, dušo? - upitala je Peg,
iznenađena što je pošiljka koja je stigla na njenu adresu bila za Elen.
- Telefon od Konora.
- Zar se danas stvarno ne može živeti bez tih groznih sokoćala priljubljenih
uz uho? Pitam se kako smo do sada živeli bez toga.
- Neću nikome davati broj. Nisam svoj zavitlala u more uzalud.
Peg se sagnula kako bi prešla prstima po Bertijevim leđima. - Pa, kad se
vraća?
- Sutra.
- Tako dakle. - Ako je Peg imala išta protiv, bila je dovoljno mudra da to
ne pokaže.
 Elen se povukla u malu dnevnu sobu. Upalila je vatru u kaminu i sela u
fotelju držeći Doba nevinosti od Idit Vorton na krilu. No najpre će telefonirati
Konoru. Smešila se dok je birala broj jer on ga je već bio uneo u telefon. -
Stigao je, dakle, do tebe - rekao je. Glas mu je bio baršunast i opušten i Elen
je znala da se i on zavalio u svojoj stolici.
- Nisam čak morala ni da ukucavam tvoj broj - odgovorila je.
- Volim da pružim punu uslugu - rekao je izazivački, od čega su Elen prošli
žmarci. - Nego, da li ti i dalje nedostajem?
Nasmejala se. - Možda.
- Rekao bih da ti nedostajem,
- Možda malo.
- Uzdržana si kao prava Britanka. Moraću da uradim nešto povodom toga.
- Misliš li da možeš da me slomiš?
- Dobrim starim irskim šarmom.
- Prema onome što sam od tvog irskog šarma videla do sada, rekla bih da
imaš dobre šanse.
- To je bilo dok sam imao bradu - odgovorio je. Sva se naježila pri pomisli
da ga ljubi sada kada nema bradu. - O čemu razmišljaš? - upitao ju je usana
priljubljenih uz slušalicu telefona.
- O tome kako te ljubim.
- Samo ljubiš?
- Budem li pomislila na još nešto, telefon će se tako usijati da neću moći
da ga držim.
- Želim da te ljubim svuda po telu.
Pogledala je ka vratima nadajući se da je Peg ne čuje.
- Mmm, zvuči primamljivo. Šteta što moramo da čekamo do sutra.
- Ceo dan sam proveo na sastancima. U poslednje vreme sam bio
poprilično rasejan, tako da imam mnogo toga da nadoknadim.
- Razdvojenost budi čežnju - rekla je.
- Razdvojenost budi požudu. Gospode dragi, ne znam šta si mi uradila, ali
ja ne znam gde udaram. - Elen se smejala uzbuđena. - Želim da si sad pored
mene - prošaputao je.
- I ja - odgovorila je sa takvom žudnjom kakva prevazilazi svaku britansku
uzdržanost.
Zakikotao se. - Napraviću ja od tebe Irkinju na kraju.
Razgovarali su skoro čitav sat, a Elen se sve vreme uznemirno šetala gore-
dole po sobi. U jednom trenutku je sedela, u sledećem je stajala pored prozora
i zurila napolje, zatim bi ponovo sela. Nije mogla da se smiri jer nije uspevala
da se izbori sa osećanjima koja je Konor budio u njoj. Konačno su se
pozdravili, iako su oboje znali da će se čuti bar još jednom te večeri pre nego
što odu na spavanje. Spustila je telefon i dugo sedela zureći u njega sa
smeškom na usnama. U ušima joj je i dalje jasno odzvanjao njegov glas.
Najzad je uzela knjigu i počela da je lista. I tu, na prvoj strani, ispisana
mastilom, stajala je posveta. Elen su suze navrle na oči dok je čitala.

Samo mojoj Elen Olenskoj,

Ostani zauvek divlja i znatiželjna, slobodnog duha. Neka tvoje srce zauvek
pripada meni.
Dilan
Jul, 1977.

Bila je zapanjena što je knjiga u njenim rukama upravo ona koju je Dilan
poklonio njenoj majci pre toliko godina. Sada je u njoj budila ne samo
radoznalost, već i poštovanje. Pitala se da li je Peg shvatala njenu vrednost.
Dilan očigledno nije znao da je ovde. Nije mogao ni da sanja da će ona čitati
isti onaj primerak koji je on poklonio njenoj majci. Rešila je da mu je vrati
čim je pročita.
Okretala je strane opijena starim Njujorkom iz kasnog devetnaestog veka i
uživala u divnoj lirskoj priči protkanoj veštim oporim humorom. Setila se
majke i Dilana tek kada se zagonetna grofica Olenska pojavila u svojoj loži u
operi na kraju prvog poglavlja. Smešila se pri pomisli na majku kako čita ovu
knjigu. A onda je osmeh iščezao i ona se namrštila pomislivši šta bi njena
majka rekla kada bi znala da joj ćerka sedi u sestrinoj kući i čita knjigu koju
joj je Dilan poklonio godinu dana pre nego što će pobeći.
 Celo jutro je presedela u fotelji, čitajući Doba nevinosti. Napravila je
pauzu oko ručka, kada se u kuhinji pridružila Peg i Osvaldu, koji se sam
pozvao jer se kod kuće ubijao od dosade. Posle podne, Peg ju je pozvala da
joj pomogne oko magarca, koji je nekim čudom zadobio gadnu posekotinu
tačno ispod levog oka. Elen je pretpostavila da tetka hoće da je izmami malo
napolje na svež vazduh. Ona je pripadala onoj generaciji žena koje su smatrale
da ne valja po ceo dan sedeti u kući. Elen joj je pomogla da veže magarca za
ogradu i da vaticom natopljenom blagim sredstvom za dezinfekciju ispere
magarčevo oko. Mazila ga je po vratu, dok mu je njena tetka nežno tepala: -
Dobar si ti dečak, jesi li? Vidiš da nije strašno? Sad će da ti bude bolje. Sve
će Peg da sredi, ništa se ne brini. - Elen je bilo zabavno da sluša tetku kako
razgovara sa životinjama kao s ljudima. Tako je pričala i sa Gospodinom
Badžerom i Bertijem, čak i sa Džekom.
- Čujem da si juče ceo dan provela sa Dilanom - rekla je Peg dok je suvom
vatom tapkala ranu pored magarčevog oka. - Džoni i Džo su svratili jutros do
mene pre no što su otišli na posao. Ti si spavala pa nisam htela da te budim.
Mora da si ga srela dok si se šetala jer Krejk kaže da ste oboje upali u pab
mokri kao dva pacova.
Elen se divila efikasnosti balimaldunske obaveštajne službe. - Da, srela
sam ga u maloj kapeli na brdu. Znaš na koju mislim?
- Kako da ne. Kejtlin Makoslend je sahranjena tamo.
- On je svirao gitaru. Oduševila sam se! Stvarno je dobar. Peg se
nasmejala, ali ne onako kako se drugi smeju kada se spomene Dilan. Smejala
se od srca. - Pevao ti je, dakle? - Jeste. Pomislila sam da je tu pesmu posvetio
mojoj majci.
- Ne sumnjam u to.
- Učiće me da sviram gitaru. Jesi li znala da je sinoć svirao harmoniku i da
su svi u pabu pevali?
- Čula sam. Drago mi je što dolazi k sebi. Mislim da je sve to od pića,
odnosno što nema pića. Krejk kaže da je bio sasvim trezan.
- Pa, u kapeli nije bio pijan, a nije ništa pio ni tokom ručka.
- To je dobro. E tako, magarac je sređen. - Mazila ga je ispod brade dok
nije napućio gornju usnu u znak zadovoljstva. - Bićeš ti dobro. Hoćeš,
preživećeš.
 - Dala sam mu ajpod pošto je rekao da će mi nasnimiti neke pesme, da me
malo nadahnu.
- Još nisam počela?
- Stvarno, Elen, hoćeš li napisati makar ijednu reč?
- Malo sam rasejana.
- Nikada nećeš ništa napisati ako ne sedneš za sto. Piši bilo šta, nema veze,
ali za boga miloga, počni već jednom. Ostarićeš pre nego što završiš.
Elen se nasmešila. - Stalno mi se nešto dešava.
- Što se mene tiče, mislim da je sjajno što se Dilan i ti tako lepo družite.
Nisam sigurna šta bi tvoj majka rekla na to, ali mislim da je to sjajno. Dilan je
dobar čovek, a vidi se i da si mu draga.
- Mislim da voli da provodi vreme sa mnom jer sam ja veza s njegovom
Medi.
- O, sigurna sam da je tako. Veoma si ga usrećila. Krejk je rekao da se
sinoć vratio stari Dilan. On je svirao a svi su pevali, kao u stara dobra
vremena.
- Pre nego što je mama pobegla.
- Da. Sve se promenilo posle toga. - Peg je odvezala magarca i povela ga u
polje, gde ga je pustila i dala mu šargarepu.
- Tetka Peg, mogu li da te pitam nešto?
- Naravno. - Peg je uzela posudu sa antiseptikom i čekala pitanje.
- Dilan je mamu nazivao Elenom Olenskom.
Peg ju je pogledala belo. - Elen Olenska, zašto pitaš?
- Ona je glavna junakinja romana koji upravo čitam. Doba nevinosti od
Idit Vorton.
- Oh! - Očigledno da Peg nikada nije pročitala tu knjigu.
- Mama je mene nazvala Elen. Peg je izgledala iznenađeno. - Oh!
- To je poprilično romantično, zar ne? Dobila sam ime po nadimku koji joj
je on dao.
- Da, to jeste malo čudno, moram da priznam. - Rekla je Peg pomalo
zbunjena.
- Mama je i dalje mislila na Dilana kada me je rodila. Ona jeste pobegla,
ali je njeno srce očigledno bilo i dalje ovde u Konemari.
- Izgleda da jeste. - Peg je isturila bradu. - Pa, uvek je mogla da se vrati -
rekla je prkosno.
- Da li?
- Kao udata žena, sasvim sigurno je mogla. - Peg je krenula u kuću da
opere posudu.
Elen ju je pratila. - Možda je sumnjla u sebe - nastavila je.
- Kako to misliš? - Peg je prosula ono malo tečnosti što je bilo u posudi i
ponovo je nalila vodom kako bi je oprala.
- Nije bila sigurna šta bi uradila kad bi ponovo videla Dilana. Možda se
plašila da će poželeti da ostane s njim.
- O, ne, to su besmislice. Znala je ona šta radi kada je pobegla sa onim
engleskim lordom.
- Ali šta ako se kasnije pokajala?
- Ne možeš tako da pričaš o ocu, Elen - Peg će na to čvrsto.
- Nisam rekla da oni sada nisu srećni. Samo se pitam da li je mama
pobegla zato što je ostala u drugom stanju te se u nekom trenutku pokajala kada
sam se ja rodila. Zašto bi mi inače dala ovo ime? Mogla je da me nazove bilo
kako, nije morala da mi da ime Elen. Kako ne shvataš? To je bilo zbog Dilana.
- Verovatno joj se sviđalo to ime. - Peg je nelagodno slegla ramenima.
- Ne, mislim da je posredi još nešto. Jednog dana ću je pitati.
Peg je odmahnula glavom. - Ja to ne bih radila da sam na tvom mestu.
Mislim da bi trebalo celu ovu epizodu da zaboraviš.
Ali obe žene su znale da to jednostavno nije moguće. Elen je bila već
duboko zagazila da bi sada odustala.
- Osećam se kao Irkinja, tetka Peg - bila je uporna. - Moja majka ne može
da sakrije ono što mi je u genima.
- Ne, pretpostavljam da ne može. Nego, zašto nas dve ne bismo sada
popile po čaj.
 *
Te noći Elen je legla u krevet i ćaskala s Konorom. Zvučao je tako blizu da je,
kad bi zatvorila oči, imala utisak da leži pored nje. Pričali su o svemu i
svačemu i kad je prekinula vezu, više nije mogla da se seti o čemu su
razgovarali - na koži su ostali prijatni tragovi tamo gde su je njegove reči
milovale.
 20.

Čvrsto sam odlučila da Idi i Finbaru dam do znanja da sam tu, da ih gledam
kako rastu, da s njima slavim njihove pobede i obasipam ih ljubavlju onda
kada im ne ide onako kako bi oni želeli.
Znam da bih mogla da pomeram kvaku na vratima i ugasim sveću , drugi
duhovi to mogu, zašto ne bih ja? Ali ma koliko se trudila, ne uspevam da
utičem na materijalni svet, čak i kada se usredsredim iz sve snage. Gledam
malu Idu dok spava. Lice joj je bledo na mesečini, koža prozirna kao latice
ljiljana. Želim da se probudi i da me vidi u polutami kao što me je Finbar
jednom video, ali ona se ne pomera. Pokušaću s Finbarom, na kraju krajeva,
on me je već jednom video, tako da bi mogao ponovo. Ali ni on se ne pomera.
Oboje spavaju čvrstim snom.
Ne odustajem. Ubedena sam da ću, ako budem dovoljno vežbala, moći da
im dam do znanja da sam tu. Zurim u njih, govorim im iznova da sam tu s njima
i da ću ostati zauvek.
A onda, na moje iznenađenje, Finbar za doručkom izjavi kako me je sanjao
prošle noći. Konor je već krenuo u Konemaru, tako da je Dafni bila sama sa
decom u Dablinu. - Da li je to bio lep san? - pita Dafni.
- Stajala je pored mog kreveta i govorila mi kako je uz mene i da će uvek
biti - govori a ja osećam kako se menjam, kao da mi je odjednom ubrizgana
injekcija svetlosti. Osećam da letim, omamljen radošću.
- To je lep san - slaže se Dafni. - Sigurna sam da je s tobom, dušice.
- I ja bih volela da sanjam takav san - kaže Ida tužno.
- Jednom kada si bio mali, probudio si se i rekao da si video majku kako
sedi u dnu tvog kreveta. Sećaš se? - Dafni govori Finbaru. On odmahuje
glavom i uzima još jedan zalogaj hleba i džema. - Mislim da je vaša majka
anđeo i da bdi nad vama oboma.
- I ja tako mislim - slaže se Ida.
Finbar se premišlja. - Ne, ona nije anđeo, ona je i dalje mama - govori
odlučno i ja ga još više volim zbog toga što je rekao.
Celo moje biće podrhtava od sreće. Plešem po kuhinji i ne marim što me
ne vide jer znam da mogu da doprem do snova svoga sina.
S tom mišlju usredsredila sam se na Elen i odmah se našla u Peginoj kući.
Zora je potopila brda bledom svetlošću, galebovi su leteli u jatu iznad ostrva
gde sam umrla, jer voda se povukla, a u baricama između stena ostala je hrana
zarobljena samo za njih. Svetionik se sablasno nazire u jutarnjoj izmaglici kao
brod što se vuče morem posle bitke i sećam se trenutka kada sam se uzverala
uz njegov jarbol i bacila se na palubu kao da to nisam bila ja, već neko drugi,
lud od ljubomore i pijan od ljubavi.
Danas Konor dolazi da se vidi sa Elen, tako da nije ni čudo što je devojka
tako uzbuđena. Neću joj dozvoliti. Učiniću sve da to sprečim.
Kako mi misli postaju crnje, tako gubim onaj svetli, omamljujući tračak u
svojoj duši. Jedino o čemu mislim jesu Konor i moja deca i žarko želim da sve
bude kao što je bilo nekada, pre nego što sam umrla. Kada bi mi samo bila
pružena druga prilika. Kada bih samo mogla da mu kažem da ga nisam
ostavila, da sam još tu iako ne može da me vidi. Njemu ne treba niko drugi
osim mene.
Idem za Elen kao mračna i teška senka. Korak joj je lak jer je srećna, a ja
sam zbog osvetoljubivog srca gusta kao magla. Očekujem da ću videti Kjaru,
ali ona nije tu. Malo mi je lakše zbog toga jer bih se stidela da me taj divni duh
pun ljubavi vidi ovakvu, punu mržnje.
Kada Konorov auto skrene na prilaz kući, Elen je pored kuhinjskog
prozora. Čekala ga je tu skoro čitav sat. Kosa joj je duga i sjajna i u talasima
joj pada preko ramena. Konor voli žene s bujnom kosom. Nekada je voleo
moju kosu. Voleo je što je riđa kao u lisice i što mu je kao svila bežala između
prstiju.
S prezirom gledam kako otvara vrata i zastaje na trenutak, čekajući da se
auto zaustavi i da Konor izađe. Široko se osmehuje, ali joj telo podrhtava, kao
trkačkom konju pred trku. I on se osmehuje. Ohrabrena njegovim osmehom,
Elen mu pritrčava i baca mu se u zagrljaj. On je čvrsto drži i odiže je od
zemlje. Konor je zagnjurio lice u njen vrat i vrti je ukrug. Zatim njena stopala
dotiču zemlju i oni se ljube. Ljube se dugo i strastveno i ovog puta Elen nije
prestravljena njegovim žarom.
- Dakle, ipak sam ti nedostajao - smeje se, obujmivši joj šakama lice i
gledajući je s ljubavlju,
 - Jesi - odgovara.
- Drago mi je. I ti si meni nedostajala. Mislio sam da ovaj dan nikada neće
doći. Zato upadaj u auto jer ne želim da traćim više ni sekunde.
Odlaze do Kuće rogoza i sve vreme im se ruke dodiruju iznad menjača.
Jedva skida pogled s nje, a ona ga neprestano opominje da gleda kuda vozi.
Vazduh među njima je ispunjen nabojem, naelektrisan. Smeju se i govore u isto
vreme a onda se ponovo smeju. Kada su stigli do kuće, Konor iskoči iz auta i
otključa vrata, pa je uze za ruku i otrča s njom na sprat. Njegove usne su sad na
njenim dok je polako skida.
Ne mogu više da gledam. Povlačim se u baštu i koračam gore-dole između
stabala jabuke, mlatarajući ka pticama kako bih ih uplašila i oterala. Volela bih
da ovako mlataram i oteram Elen.
 21.

Dodir Konorovog glatkog lica na njenom vratu bio je sasvim drugačiji od onog
kada je imao bradu. Zadrhtala je i ispustila uzdah zadovoljstva dok joj se
toplina širila od glave ka stomaku. Zatvorivši oči i podigavši bradu, trljala je
obraze o njegovu kosu i puštala ga da joj proždire vrat kao nežni lav, od čijih
su joj ugriza noge klecale. - Imaš tako divnu kožu - dahtao je, odmičući se. -
Želim da okusim svaki milimetar tvoga tela. - Nasmešio se u iščekivanju gozbe
koja mu predstoji i lagano joj skidao džemper, puštajući ga da sklizne na pod.
Zatim joj je lagano otkopčavao haljinu prevlačeći je preko njenih ramena, tako
da je skliznula i labavo joj se zadržala na bokovima, otkrivši joj stomak i fin
čipkani grudnjak. Nasmešio se s odobravanjem, prelazivši pogledom i
palčevima preko njenih jedrih grudi, zadržavajući se na čipkanim rubovima,
gde joj je koža bila topla i vlažna. Grudi su joj nabrekle dok diše promuklo.
Omamljena njegovim dodirima i uzbuđena kao nikad do tada, mogla je jedino
da se prepusti jer je iskustvo nije pripremilo za ono što će doći.
Prelazio je usnama preko osetljivih mesta tačno ispod njenog uha i
prelazio prstima preko ključne kosti i ramena spuštajući se ka leđima.
Otkopčao joj je grudnjaki obujmio joj dojke. Ispustila je uzdah i zatvorila oči.
Čula ga je kako diše, plitko i teško tik ispod njenog uha, i kako joj srce lupa
dok šalje krv u njena bedra. Palčevima je zakačio haljinu oko struka i veštim
pokretom je svukao zajedno sa gaćicama, uklonvši tako poslednji komad
odeće. Stajala je gola, ali i posramljena, no njena želja je spalila i poslednje
ostatke suzdržanosti.
- Sada si cela moja - smejao se, podižući je i noseći je do kreveta.
I ona se smejala. - Sa zadovoljstvom, Rete Batlere - odgovorila je,
strahujući da mu je preteška.
- Zadovoljstvo je moje, Skarlet. - Položio ju je na krevet i opkoračio je,
otkopčavajući košulju i otkrivajući preplanulo mišićavao telo. Konor je možda
proveo poslednjih pet godina zarastao u kosu i bradu, ali telo nije zapostavio.
Bacio je košulju na tepih i otkopčao farmerke.
- Vi ste vrlo zgodni, Konore Makoslende - rekla je prelazivši pogledom
preko njegovog mišićavog stomaka.
 - Nije loše za jednog četrdesetodvogodišnjaka - odgovorio je.
- Daleko od lošeg. Pridi bliže da te bolje pogledam. - Taman kad je hteo da
se spusti preko nje, zastao je. - Ne, daj da ja tebe bolje pogledam - rekao je i
pre nego što je mogla da odgovori, on ju je ponovo poljubio, tako duboko i
strastveno da ju je na trenutak zastrašio.
Proždirao ju je milimetar po milimetar, sporo je dovodeći do ludila, sve
dok nije vrisnula u iščekivanju. - Kuda žurimo? Čitav dan je pred nama! -
promrmljao je prelazeći usnama preko njenog stomaka, tik ispod pupka.
- Ne mogu da izdržim - pošaputala je, a stomak joj je iznenada zatreperio.
- Ali ja sam tek počeo - odgovorio je. Osećala je njegov vreli dah na koži
kada joj je raširio noge i prelazio jezikom duž unutrašnje strane butina. Kada
je stigao do vrha, stavila je ruke iznad glave i isturila bradu, prepuštajući se
čarobnom užitku, koji je bio samo početak.

*
Mnogo kasnije ležali su isprepletanih udova, iscrpljeni i omamljeni, ali
zadovoljni, kao da je njihovo vođenje ljubavi ispravilo sve nepravde na ovom
svetu. Ništa nije postojalo osim njih dvoje, sami u kući usred divljih brda
Konemare. Bili su u oblacima, daleko od briga i problema, jer im je sve osim
njihove požude delovalo nevažno. Lagano su se mazili i šaputali jedno drugom
slatke besmislice kao svi ljubavnici pijani od ljubavi.
Elen nikada nije osetila dodir iskusnog muškarca - Vilijam je bio dečak u
poređenju s Konorom. Sve je kod ovog Irca bilo kao kod pravog muškarca, od
vetrom i suncem opaljene kože do snage. U njegovim očima je bilo nečeg
mračnog i neuhvatljivog, što je budilo njenu znatiželju i privlačilo je kao
noćnog leptira plamenu, jer ma koliko verovala da bi mogao da je zavoli,
dobro je znala da ga nikada neće imati, niti će ga ukrotiti.
Znala je da mora da mu kaže za Vilijama, ali je brzo ubedila sebe da će
time veridbi pridati veliki značaj. Otkako je srela Konora, duboko u srcu je
znala da, čak i da se među njima ništa ne dogodi, nikada više neće moći da se
vrati Vilijamu. Ne nakon što ga je ovaj muškarac bacio u zasenak. Elen je
resila da završi priču s Vilijamom pristojno ali odlučno. To će izazvati pravu
buru, ali ona ima Konora i Bernove te će smoći snage da se izbori sa tim.
Nalakatila se i prešla prstom preko Konorovog lica. Okrenuo se k njoj i
namrštio se. - O čemu razmišljaš, Sokrate?
Uronila je u njegove duboke plave oči i nežno se nasmešila. - O tebi.
- Šta razmišljaš?
- Kako sam te pronašla tamo u brdima.
- Ispravka, ja sam tebe našao, i da nisam, ti bi još uvek bila tamo.
Nasmejala se. - Ali ja sam natrčala na tebe.
- I umalo me zbacila s konja.
- Ali ti si suviše iskusan jahač da bi tako nešto dopustio. Mazeći je po
obrazu, uzdahnuo je. - Znao sam da si posebna čim sam te ugledao.
- Ne, nisi.
- Da nisam, samo bih ti pokazao put i ostavio bih te da se sama snadeš.
- Ne verujem ti ni jednu jedinu reč. Ispod te tvoje grube spoljašnjosti, krije
se pravi džentlmen.
Pogled mu je smekšao. - Sva zajapurena i očiju punih suza, izgledala si
tako izgubljeno i uplašeno. Kao da si s nekim posebnim razlogom nabasala na
moj put.
- A koji je to razlog? Da čujem.
- Da zracima sunca obasjaš moj mračni svet. Izvila je obrve. - To je
poprilično dramatično.
- Ali istinito.
- To je vrlo slatko, Konore, ali ja nisam anđeo.
- Anđeli se pojavljuju u mnogo oblika. - Nasmešio se mangupski i oči su
mu ponovo blesnule onim vragolastim sjajem. - Ali dajem sve od sebe da te
spustim na svoj nivo.

*
Bio je već mrak kada ju je dovezao do Pegine kuće. Počastili su se pastirskom
pitom koju je Meg bila ostavila u frižideru i Konor je otvorio flašu vina. Nešto
kasnije, Konor je otišao u staju da dozove Magnuma, koga je Robert bio odveo
u dugu šetnju preko brda, i pas je uskoro ležao u dnu kreveta dok su se njegov
gazda i njegova nova devojka zabavljali ispod čaršava. Konor ju je pitao da
prenoći kod njega, i Elen je to žarko želela, ali je znala da bi se Peg protivila
te nije htela da ujaci ujutru dođu na doručak i ne zateknu je kod kuće.
Tako su se odvezli putem držeći se za ruke. - Noćas ću biti vrlo usamljen u
krevetu - rekao je, ugasivši duga svetla kada se pojavio auto iz suprotnog
smera. Okrenuo se ka njoj, zacakljenih očiju, i Elen je pomislila kako je
neverovatno zgodan i kako je imala sreće što ga je našla.
- Eh, kad bih mogla to da sprečim! - rekla je nežno. - Volela bih da se
ujutru probudim pored tebe.
- Poziv i dalje stoji. Začas ću da okrenem kola da se vratimo.
- Ne, ne bih mogla zbog Peg. Prosto ne bi bilo u redu. Zakikotao se. - Nisi
više devojka, Elen,
- Odsela sam u tetkinoj kući.
- Dobro, dobro. Ne želim da te ubeđujem. Ali doći ću sutra po tebe i
provešćemo ceo dan zajedno,
- Volela bih to.
- Jesi li pročitala Doba nevinosti?
- Nisam još.
- Onda ću sačekati da završiš, pa ćemo zajedno da gledamo film.
- Knjiga je prelepa. Potpuno me je uvukla u svoj svet. Neverovatno doba. -
Stisla je njegovu ruku. - Znaš da je ta knjiga pripadala mojoj majci. Dilan joj
je napisao posvetu. Glasila je: Samo mojoj Elen Olenskoj, Ostani zauvek
divlja i znatiželjna, slobodnog duha. Neka tvoje srce zauvek pripada meni.
Dilan, Jul, 1977.
Konor je izvio obrvu. - On ju je nazivao Elenom Olenskom. To je vrlo
zanimljivo.
- Mi smo se... - htela je da mu ispriča o šetnji do kapele, ali se zaustavila
na vreme, setivši se da je Konorova žena sahranjena tamo. - Sreli smo se u
pabu i ručali smo zajedno. Rekao mi je da joj je dao tu knjigu. Nisam ni
sanjala da ću je naći u Peginoj biblioteci. Zaprepastila sam se kada mi je
rekao da me je mama nazvala po nadimku koji je on njoj nadenuo.
 Konor ju je dobro pogledao preko nego što je vratio pogled na put. - Šta ti
to govori?
- Da ga je još uvek volela kada sam se ja rodila. Klimnuo je glavom. - Da,
ali zar ne misliš...?
Elen ga je presekla nastavljajući tamo gde je stala. - Pitam se da li je
zažalila što je pobegla sa mojim ocem. Da li joj je i dalje bilo stalo do
Dilana?
- Da nije, ti bi se zvala Elizabet ili Aleksandra.
- Možda je pobegla protiv svoje volje. Možda joj je to bio jedini izbor.
Bože, možda nikada nije ni prestala da ga voli pa je ćutala o svom detinjstvu u
Irskoj jer nije mogla da podnese da se vrati ovamo, makar to bilo samo i u
razgovoru. Suviše je bolno.
Konor se nasmešio popustljivo. - Ti si tako romantična, Elen.
- Jesam. Ali zar nije romantično kada gledaš iz tog ugla? Veruj mi, moja
majka je najneromantičnija osoba koju sam ikada upoznala, ili sam bar tako ja
mislila. Sve više verujem da je nimalo ne poznajem. Otišla je odavde veoma
mlada. Možda ju je život koji je izabrala očvrsnuo. Žena koju mi je Dilan
opisao nije ni nalik na moju majku.
- Moraćeš sve to nju da pitaš.
- Ne mogu, kako bih - odgovorila je, odmahujući glavom i okrećući se ka
prozoru.
- Onda nikada nećeš saznati.
- Možda je bolje ne dirati neke stvari - rekla je tiho. Iznenada ju je stresla
jeza. Konor je bio u pravu, sve je mnogo zamršenije nego što je zamišljala.
Protrevši njene misli, Konor joj je stisnuo ruku. - U pravu si, Elen, bolje je
da ne znaš.
Kada su se približili kući, ugledali su još jedan auto. Elen nije mogla da
kaže tačno čiji je, ali joj se činilo da ne pripada nijednom od njenih ujaka. -
Možda je Ronanov - rekla je.
Konor je stegao vilice. - Onda se neću zadržavati - odgovorio je
zaustavljajući se.
Ugrizla se za donju usnu. - Šta da im kažem?
 - Da si veći deo dana provela u mom krevetu. - Nasmešio joj se
obešenjački.
- Nevaljalče! Ubili bi me kada bih im to rekla.
- Nećeš ni morati. Piše ti na čelu.
- Šta mi se desilo sa čelom? - Prešla je prstima preko lica. - Da nisam
dobila osip?
- Pa nisam konj!
Nasmejala se. - Ne, ali ti je celo telo dlakavo.
- Mislim na to kako sijaš. Plašim se da ti na licu, kao na displeju, piše sve
što si radila.
U šali ga je šljepnula po ruci. - Hej, nemoj da me zadirkuješ!
- Samo malo. Vredelo je samo da vidim kako ćeš da reaguješ.
- Nema osipa, zar ne?
- Koliko ja vidim, nema. Ali ovde je dosta mračno. Dakle, kakva je tvoja
presuda? S bradom ili bez brade? - upitao je, pokušavajući da je zadrži još
malo.
- Sviđaš mi se i s bradom i bez nje, zapravo. Ali ako moram da biram,
rekla bih bez brade. Bolje te vidim bez brade. Ti si veoma lep. Zašto bi to
skrivao?
Zubi su mu bleštali dok se smeškao. - Dolazim po tebe sutra ujutru. -
Zagrlio ju je oko vrata i nagnuo se da je poljubi. Usne su bile mekane i čulne,
razdvojene kako bi je strasno poljubile. Zatvorila je oči da upije svu draž, ne
hajući za svetio koje je dopiralo iz kuće i osvetljavalo ih kao glumce na
pozornici. Kada se odmakao od nje, dugo ju je gledao u oči. Onda se nasmešio
u neverici, kao da je i sam bio zapanjen i zahvalan što su pronašli jedno drugo.
- Lepo spavaj, Elen.
- Da znaš da hoću. Iscrpio si me. - Nasmejala se stidljivo, ne mogavšl da
podnese njegov pogled a da ne pocrveni.
Podigao je glavu i poljubio je još jednom. - Malo je kasno za stidljivost.
- Znam, svukao si sa mene sve što sam imala od smernosti.
- Drago mi je. Ne bih voleo da mi je nešto promaklo.
 - Ne, mislim da si bio veoma temeljan. - Oboje su se nasmejali. Ponovo ju
je poljubio i Elen je teška srca naterala sebe da izađe iz auta a onda je gledala
za njim dok je odlazio.
Dok su zadnja svetla auta nestajala u tami, podigla je pogled ka okeanu,
gde je sablasna silueta svetionika stajala uspravno naspram noćnog neba. Voda
se svetlucala kao da su zvezde popadale po talasima a mlad mesec sijao
blistav okružen magličastom aurom. Pitala se da li će zagonetke koje okružuju
Kejtlininu smrt biti odgonetnute ili će Konor jednostavno izbrisati taj deo svog
života. Nadala se da će joj se jednog dana ipak poveriti.

*
Kada je ušla u kuću, zatekla je Peg kako se šeta po kuhinji gore-dole, dok su
Ronan i Osvald sedeli za stolom i razmišljali naglas. Kada se pojavila na
vratima, svi su se zagledali u nju. Smesta je primetila da je Peg uznemirena.
Lice joj je oblilo rumenilo a u očima su joj se caklile suze. - Šta se desilo? -
upitala je Elen, ne obraćajući pažnju na Gospodina Badžera, koji je nanjušio
miris Magnuma na njenim nogama.
- Džek je nestao - rekao je Osvald tužno.
Elen je prestrašeno pogledala ka njegovoj stolici. - Da li je odleteo?
- Ne znamo šta se desilo - Ronan je odgovorio. - On često ume tako da
odleti...
- Ali uvek se vrati - ubacila se Peg nesrećno. - Ne razumem.
- Da ga nije napala neka grabljivica? - upitala je Elen i odmah zažalila.
Peg je prebledela. Obrisala je oči. - Gospode, kako možeš to da kažeš,
Elen!
- Nisam htela da te nasekiram, izvini.
- Znam, dušo. Moramo da se nadamo i molimo da nam se vrati do jutra.
- Jel’ ikad proveo noć napolju?
- Nikada. Premrla sam od straha. Noćas verovatno oka neću sklopiti.
Elen je primetila da su svi pili. Pretpostavljala je da Peg prosto umire da
zapali cigaru. U ovakvim okolnostima, Osvaldu sigurno ne bi smetalo da
pripali jednu. Otkako je upoznala Konora, Elen nijednom nije osetila potrebu
za nikotinom. Pretpostavila je da je sav taj adrenalin koji joj kola žilama
zamaskirao potrebu njenog tela za tom drogom.
- Predlažem ti da ideš na spavanje, mama - rekao je Ronan nežno. - Hoćeš
da ja ostanem ovde noćas?
- Elen je tu. Biću dobro. Ne brini.
- A ja sam odmah prekoputa, ako ti nešto zatreba - dodao je Osvald. - Kao
što znaš, iovako se mučim s nesanicom, tako da se ne ustručavaj da mi pokucaš
na vrata. Uvek sam raspoložen za ponoćni obrok ili za partiju šaha.
- Pretpostavljam da nema nikakve svrhe da ostanem budna. Večeras se
neće vratiti. Nadam se da je pronašao neko toplo utočište. - Suze su joj se
slivale niz posivele obraze. Obrisala je lice maramicom. - Kako budalasto od
mene što mi jedna ptica ovoliko znači.
Osvaldovo lice je smekšalo saosećajući se s njom. - Ne, Peg, to nimalo
nije budalasto - rekao je a glas mu je bio tako nežan i pun ljubavi da su Elen
podišli žmarci. Pomislila je da će reći da su njene životinje kao njena deca.
Reči su visile u vazduhu neizrečene. Ali nije rekao. Nije ni morao. Svi su to
osetili i Peg je znala da zapravo zbog toga i plače.
- Izgubila sam svoju malu devojčicu, Elen - rekla je Peg iznenada a zatim
je pogledala u sve njih kao da je rečenicu izgovorio neko drugi a ne ona.
Osvald i Ronan su je gledali zabezeknuti, ne znajući kako da reaguju. Kao da
se ogroman zid srušio posle toliko godina borbe da zaštiti sebe od provale
bola. Duboko je udahnula kao kad ranjena životinja urlikne. - O! - zavapila je,
brada joj se grozničavo tresla. - Da li sam... da li sam...? Ne znam... moja mala
devojčica... moja mala Kjara. - Elen je prekrila usta rukama i očima naduvenih
od suza gledala tetku kako gubi razum od tuge.
Osvald joj je prišao i zagrlio je i dok ju je držao snažno u naručju ne bi li
umirio njeno uzdrhtalo telo, govorio joj nežno. - Sve je u redu, stara moja. Sve
će doći na svoje mesto. Dobro je. Sve je dobro. Izbaci to iz sebe.
Ronan je ustao i stajao kao kip ne znajući šta da uradi. Elen je znala da on
želi da uteši majku, samo ne zna kako. I sama se osećala bespomoćno. Na
trenutak, pogledi su im se sreli. Nasmešila se saosećajno. - Tako, draga moja
Peg, isplači se i speri sa srca tugu - rekao je Osvald kada se Pegino drhtanje
umirilo a jecaji stišali. Osvald je bio u pravu, dobro je za nju da izbaci tugu.
Ronan se jedva primetno nasmešio Elen.
Uz Osvaldovu pomoć, Peg je konačno sela na stolicu. Pustili su je da priča
i nisu je prekidali. Počela je od momenta kada je shvatila da je Kjara nestala i
završila kada su je pronašli s licem u vodi. Olakšala je dušu, ali se beskrajno
potresla. - Molim se za nju svake večeri - nastavila je, sada već smirenije. -
Zapalim sveću i kleknem pored kreveta i molim se da se anđeli brinu o njoj.
Molim se da pronađe mir. Molim se i da me nikada ne napusti jer ne mogu da
živim bez nje. - Suze su joj ponovo potekle iz zažarenih napaćenih očiju. - Nisi
ti blesav, Osvalde, ali duhovi i vile ne gase sveće i ne pomeraju predmete po
kući.
Osvald se nežno nasmešio. - Znam.
- Znaš?
- Naravno da znam, draga moja Peg.
Isprekidano je udahnula. - Tako bih volela da je to ona da me telo boli od
žudnje za njom. Ponekad pomislim da ludim i da zato čujem ono čega nema.
- Ona je i dalje sa tobom, Peg - rekao je Osvald, a sigurnost u njegovom
glasu ogrnula je kao ćebe ženu ukrućenu od hladnoće.
- Stvarno misliš tako, Osvalde? Stvarno?
- Siguran sam u to - odgovorio je tako iskreno da mu je poverovala.
Elen je sinulo da je sada dobar trenutak da ispriča priču o sveći. Peg je
bila zapanjena. - Znači, ne čini se samo meni? - Slabašno se osmehnula. -
Mislila sam da sam počela da ludim.
- Jel’ misliš da pokušava da ti kaže kako je i dalje tu? - upitala je Elen.
- Ne znam. - Peg je pogledala ka Osvaldu u potrazi za odgovorom.
- Naravno - Osvald je odgovorio. - I ona te neće ostaviti sve dok ti ne
budeš bila spremna da je pustiš.
- Kako znaš? - Peg je upitala oduševljeno.
- Oduvek sam znao.
- Oduvek?
- Imam izraženo šesto ćulo - rekao je opušteno.
- Vidiš li nešto što drugi ne mogu?
 - O, siguran sam da sam mogao kada sam bio dete, ali sada ne vidim ništa.
Mada, mogu da osetim... - Nasmešio joj se. - ... kućne duhove i vile.
Peg je uzvratila osmehom. - Ali kućni duhovi i vile ne postoje, zar ne?
Gledao ju je s ljubavlju, kao dete kojem je upravo otkrivena najveća tajna.
- Ne, stara moja, ne postoje.
Uzdahnula je i pogledala Ronana, koji je u tišini pomno slušao majku. -
Drago mi je da si tu, Ronane. Trebalo je da razgovaram sa vama momcima o
vašoj sestri. Trebalo je da je podelim sa vama. Na kraju krajeva, i vi ste je
izgubili.
Klimnuo je glavom, svaki mišić na njegovom licu bio je zategnut dok je
pokušavao da obuzda svoja osećanja. - Mislim na nju ponekad - rekao je tiho.
- Bila je tako vedra devojčica, zar ne?
- O, da - Peg se složila. - Imala dušu svetlu i srećnu kao u anđela.

*
Sedeli su i razgovarali do ranih jutarnjih sati, sve dok Pegini kapci nisu počeli
da se zatvaraju od umora. Osvald i Ronan su je poljubili za laku noć,
stavljajući joj do znanja da će se obojica moliti da se Džek bezbedno vrati
kući do jutra.
Elen je taman krenula da otprati tetku do spavaće sobe kada se ona
zaustavila na vratima. Okrenula se ka sestričini i zgrabila je za mišicu. - Hajde
da popušimo po jednu pre nego što odemo na spavanje, hoćeš? Sad možemo
pošto su momci otišli.
- Jesi li sigurna da nisi preumorna?
- Ne, dušo. nisam preumorna. Celo veče očajnički želim da pripalim
cigaretu.
- Onda ću ti praviti društvo - Elen je odgovorila, vraćajući se u kuhinju da
uzme Peginu torbu. U čitavoj ujdurmi zbog Džekovog nestanka i iznenadnog
Peginog izliva tuge, svi su zaboravili da je pitaju gde je bila celog dana.
Laknulo joj je zbog toga.
- Znaš li da nisam zapalila otkako sam srela Konora - rekla je Elen,
sedajući i otvarajući paklicu.
- Onda ne treba da zapališ ni sada, zar ne? - rekla je Peg. - Jedna ne može
da škodi.
Peg je sklonila paklicu cigareta. - Ne, Elen, ne dozvoljavam. Dobro si
odlučila. Neću ja da te pokolebam.
- U redu, u pravu si. Biću dobra.
- A što se mene tiče...
- Večeras zaslužuješ sve cigarete ovog sveta - bodrila ju je Elen.
Peg je stavila cigaretu između usana i pripalila. Duboko je uvukla dim, a
zatim ga otpuhnula opustivši ramena u velikom olakšanju. - Izvini što ti nisam
rekla za Kjaru - kazala je nežno.
- U redu je. Alana mi je ispričala.
- Eto vidiš zašto ne volim da idem u pab.
- Ali ljudi ne pričaju valjda i dalje o tome?
- Predugo sam se držala podalje, znaš. Ako bih se sada pojavila, odmah
bih podstakla govorkanja. Ne mogu sa tim da se borim. Posvađala sam se sa
ocem Majklom nakon što je Kjara umrla. Videla sam je, svoju malu devojčicu,
noć nakon što se udavila. Videla sam je jasno kao dan, stajala je u mojoj
spavaćoj sobi i mudro se smešila. Plašim se da sam ispala budala. Ispričala
sam ocu Majklu i on je rekao da je to bio samo plod moje mašte. Da sam u
očaju sve to izmislila. Budalast čovek ne veruje u takve stvari. Nadobudni
tikvan! Naveo me je da posumnjam u sebe. I tako sam prestala da idem na
misu. Ne idem ni u pab. Povukla sam se. Kada bih se pojavila, svi bi se pitali
zašto sam to uradila. - Odmahnula je glavom. - Ne, ne mogu sa svim tim da se
borim.
Dok ju je posmatrala kako se brani, Elen je pomislila je da se njena tetka
ne plaši ogovaranja, već sažaljenja.
Peg je ugasila cigaru i nasmejala se sestričini. - Lepo je ponovo imati
devojku u kući - rekla je tiho. - Iako si velika, ti si mi rod. Drago mi je što si
ovde.
Elen je spustila ruku na njeno rame. - Drago mi je da to čujem, tetka Peg. I
ja volim što sam ovde.
 - Hoćemo li sada u krevet?
- Trebalo bi.
Starica se nasmešila. - Nemoj da misliš da nisam primetila ružičasti sjaj na
tvojim obrazima.
Elen je iznenađena dotakla obraze. - Kakav sjaj?
Tetka je odmahnula glavom. - Pobogu, dete, pa nisam od juče!
Elen se nasmejala. - Očigledno nisi.
- Znači, lepo si provela poslepodne? Klimnula je glavom. - Jesam.
- Odlično. - Peg je skočila na noge. - U krevet sad. Hoćeš li se i ti moliti
za Džeka? Što se više ljudi moli, to bolje.
- Naravno da hoću.
- Hvala, draga.
Elen se pela za tetkom na sprat. Rastale su se na odmorištu. - Vratiće se,
tetka Peg - rekla je Elen, ali nije verovala u to. Peg je klimnula glavom i tužno
se nasmešila pre nego što je zatvorila vrata za sobom. Elen ju je zamislila
kako kleči i moli se pored male zavetne sveće i pitala se da li je Kjara zaista
tu, da li je stvarno ona oduvala sveću u želji da majci da do znanja kako joj je
i dalje blizu.
 22.

Konor je zaljubljen i ja to ne mogu da podnesem. Gledam ga kako se oslobađa

tereta i sve više se udaljava od mene, a ja tu ne mogu ništa. Zvižduće kao da
nema nijedne brige na ovom svetu, kao da nije izgubio voljenu ženu u groznom
požaru pre pet godina. Bilo je bolje kada je puštao bradu i kada je mahnito
jahao na konju gore-dole po plaži, preklinjući sudbinu što me je uzela od
njega, što ga je ostavila samog i izgubljenog. Bilo je bolje kada je bio
nesrećan.
Prezirem Elen što je zauzela moje mesto i dozvolila mu da obmota ruke
oko nje, što je vodio ljubav sa njom kao nekada sa mnom. Slatke besmislice
pogrešno sam protumačila kao požudu jer sada vidim da su one podstaknute
ljubavlju. Zato odlazim kod Peg čvrsto rešena da naudim Elen. Ne znam kako,
ali ako mogu da šapućem svom sinu u uho usred noći, možda ću uspeti i njoj
nešto da došapnem.
Zora sviće i nad okeanom lebdi prozirni veo svetlosti. Svetionik izgleda
odbačeno kao stara olupina broda, izmučen i pretučen talasima.
Kada sam ugledala Kjarin prepoznatljiv zlatasti sjaj, osetila sam kako moj
duh preplavljuje stid jer pored nje, okupana njenom ljubavlju, lebdi ptica. Peg,
ispušta radosne povike kada ugleda pticu kako leti k njoj. Siri ruke i lice joj
ozaruje radostan osmeh zaliven suzama radosnicama. - Džek! - viče. Na spratu
iznad nje prozor se otvara širom i na njemu se pojavljuje pospana Elen. - O,
Elen. Vratio se. Naše molitve su uslišene. Vratio se!
Kjara sa zadovoljstvom gleda kako ptica sleće na majčino rame. Peg žurno
ulazi u kuću sa psom i zatvara ulazna vrata. Elen se povlači s prozora i zatvara
ga. A onda mi nešto sine. Ako mogu da putujem mislima, pitam se šta bi se
desilo kada bih sebe zamislila u Londonu, u Eleninoj kući, sa Eleninom
porodicom. Da li je zaista tako jednostavno? Zašto se nisam ranije toga setila.
Ovde ne mogu mnogo da učinim. Ali predosećam da u Londonu mogu mnogo
toga.

*
Nikada nisam bila u tom velikom gradu, ali zamišljam sebe tamo, u Eleninoj
kući. Veoma je jednostavno i začuđujuće lako, kao da sam oduvek tako
putovala. I evo me u predvorju raskošne gradske kuće, sa psom nalik na
pacova, koji ne prestaje da laje na mene.
- Vafle, prestani s tom besmislenom bukom - iz druge prostorije dopire
glas sa izraženim engleskim naglaskom. - Jel’ ima nekog na vratima?
Mlada plavokosa otrčava u predvorje i viri kroz špijunku na ulaznim
vratima. - Ma nemoj - kaže iznervirano i okreće se da krene nazad. - Počeo si
da ludiš, Vafle. Nema nikoga. - Pratim elegantnu mladu ženu kroz ogromna
dvokrilna vrata što vode u prostranu trpezariju, dekorisanu divnim tapetama s
pticama na granama. Stižem u radnu sobu boje limete, sa sofom od zelenog
somota, foteljom s visokim naslonom i stočićem, na kojem stoji gomila
Kristijevih kataloga odštampanih na sjajnom masnom papiru.
- Šta je to bilo? - pita druga žena. Sedi za stolom, uredno poščešljana crna
kosa joj dopire do ramena. Nosi tamnoplavu suknju i odgovarajući sako, a oko
vrata je vezala svilenu ešarpu. Primećujem njene jarkocrvene nokte i zlatnu
narukvicu s dijamantima oko njenog ručnog zgloba. Zatim se okreće i
prepoznajem Medlin Bern, Eleninu majku. Sličnost između njih dve je
neporeciva, ali samo u puti, obliku vilice i usana. Oči su im drugačije: njene
su plave kao Pegine, a Elenine su smeđe. Kad malo bolje pogledam, vidim da
su njene sada crvene i uznemirene.
- Ne znam - kaže devojka, sedajući pored poslodavke.
- Zvučao je razdraženo. Kud li je otišao?
- Da ga pozovem, ledi Trauton?
- Da, idi pronađi ga, Dženi. - Uzdiše i odmahuje glavom umorno. - Elenin
nestanak će nas sve izludeti.
Dženi odlazi u predvorje i doziva psa. Medlin se vraća svom spisku.
Gledam preko njenog ramena i vidim da planira nekakvu zabavu. Ali hemijska
olovka ne dotiče papir. Pošto je zamišljena, pretpostavljam da razmišlja o
Elen. Nedugo zatim devojka se vraća sa psom ispod miške. - Našla sam ga
kako se krije u staklenoj bašti - podnela je izveštaj.
- Vafle, šta si radio tamo? - pita Medlin, razvedrivši se. Ali pas zuri u
mene i reži. Njegova gazdarica je zbunjena. - Ti šašavi psu! Šta li je danas sa
tobom, ha? - Dosadilo mi je da plašim životinje tako da sam prestala da
obraćam pažnju na njega te se malo kasnije pas smirio i dozvolio Medlin da ga
stavi na krilo, kao salvetu od krzna. - Dobro, nego gde smo stale? - kaže,
vrativši se spisku.
Taman kad su htele da nastave, zazvonio je telefon. Medlin zuri u aparat
kao da bi mogao da skoči na nju i ujede je. Dženi se nervozno vrpolji,
verovatno želi da je bilo gde samo ne tu. Medlin konačno podiže slušalicu i
prinosi je uhu. - Da? - govori. - O, zdravo, Vilijame. - Ramena su joj klonula
pod težinom razočaranja. Manikiranim prstima pokazuje Dženi da izađe iz
sobe.
- Ima li nekih vesti?
- Ne, nisam čula ni reči o njoj - odgovara. - Ništa.
- Neverovatno - Vilijam uzdiše. - Šta mislite, koliko će biti odsutna?
- Ne znam. Sam bog zna šta ju je spopalo. U jednom trenutku se zabavlja sa
onom budalastom prijateljicom Emili na zabavi u Haringtonu, a već sledećeg
zatičem njenu poruku u predvorju. Ne znam ništa više nego ti. - Iznenađena sam
što u njenom govoru ne čujem nikakav trag Irske, samo oštrinu poput severnog
vetra.
- Mislim da Emili zna, ali neće da nam kaže - nastavlja Vilijam.
- Sasvim je moguće. Da je Elen lepo došla i rekla mi kako ju je uhvatila
panika zbog venčanja, razumela bih je. Kupila bih joj kartu da otputuje kud god
želi. Ovo bežanje od kuće je besmisleno. Šta ona zamišlja i kako sme ovako da
nas sekira! Tako je bezobzirna!
- Ni sam ne znam koliko sam joj poruka i mejlova poslao. Da budem
iskren, Medlin, počinjem da se brinem.
- Razumem te, Vilijame. Ali vratiće se ona. Zaista verujem da se samo
unervozila pred venčanje. Znaš, kada je bila mala, bila je buntovna. Dala sam
sve od sebe da iskorenim tu njenu osobinu i mislila sam da sam uspela. Bojim
se da je sada opet izbila na površinu. Ali smiriće se ona kada se venčate.
- Ako se ikada venčamo - rekao je mrzovoljno.
- Naravno da hoćete, Vilijame. Ne brini. Vratiće se uskoro, postiđena i
skrušena, a mi ćemo joj oprostiti i zaboraviti šta je bilo.
- Dala je otkaz, a to se ne radi ako neko planira da se vrati.
- Želi da bude pisac ili tako nešto. Misli da je neostvarena. Kada bude
imala supruga da se stara o njoj i decu, daće bog, zaboraviće na sve te
gluposti. Videćeš da ćemo uskoro svi zajedno sedeti za stolom i slatko se
smejati svemu ovome.
- Nisam siguran da će meni biti do smeha, Medlin. Nije mogla da postupi
sebičnije, a to nimalo ne liči na nju. Govorimo o devojci koja me je zvala bar
dva puta dnevno, svakog dana. O devojci koja se svojevoljno uselila u moj
stan. Tek tako da se spakuje i ode bez reči, prosto ne razumem.
Medlin udiše vazduh kao da gubi strpljenje. - Pa dobro, šta misliš, šta ju je
navelo na to?
- Nemam predstavu. Prevrtao sam po glavi dane koji su prethodili njenom
odlasku i nisam uspeo da pronađem ništa što bi ukazivalo na to da je nesrećna
ili malodušna zbog naše veridbe.
- Onda nema razloga za brigu.
- Da možda nije pobegla s drugim muškarcem? - Vilijamov glas je
očvrsnuo. - To joj nikada ne bih oprostio.
- Ni slučajno - Medlin odgovara brzo, užasnuta tom pomisli. - Ne bi ona to
tebi uradila. Pre svega, ona te voli.
- Ali zašto onda ne uzvraća na moje pozive i ne da mi do znanja da je sve
kako treba? Gubim strpljenje.
Medlin se štrecnula, ali je progovara umilno kao i ranije: - O, strpi se još
malo, Vilijame. Svi jedva čekamo da budemo velika srećna porodica. Elen
takođe. Samo se malo uplašila. Sećam se da je bila pomalo razdražljiva pre
nego što je pobegla. Pretpostavljam da je otišla da razbistri misli. Udaja je
veliki korak, a ona je uvek strepela od obavezivanja. Da budem iskrena, pre
nego što je upoznala tebe, ni za koga nije marila. Ti si je pripitomio, a to je
veliki uspeh.
- Pa ne izgleda baš kao da sam dobro obavio posao, zar ne?
- Pozvaću Emili i zahtevaću od nje da mi kaže gde je. Ona mi je ćerka, na
kraju krajeva, i ja imam prava da znam. Lično ću otići i vratiti je kući.
- Ako je tako, poći ću s vama - kaže Vilijam sada već povišenim glasom. -
Naći ćemo je i urazumiti je. Moraće mnogo toga da objasni.
- Verujem da će imati valjano opravdanje. Ti je voliš, zar ne, Vilijame?
- Naravno da je volim, nameravam da se oženim njome.
 - Odlično. Ovo je samo sitna prepreka preko koje ćemo svi mi hrabro
preći. Prepusti sve meni. Istog časa ću telefonirati Emili.
- Nadam se da ćete imati više sreće sa njom nego ja.
- Naravno da hoću. Neću prihvatiti odbijanje. - A i ja sam ubeđena da
neće.
- Hvala, Medlin - kaže on.
- Ne, hvala tebi što si tako strpljiv. Bićeš divan suprug. Blago njoj što te
ima.

*
Pošto je spustila slušalicu, Medlin ostaje još neko vreme izgubljena u mislima,
trljajući nos palcem i kažiprstom, dok Vafl ostaje nepomičan na njenom krilu
uprkos mom prisustvu. Trenutak kasnije ulazi Dženi. - Hajde sada da ovo
završimo. Želim da se pozivnice pošalju danas posle podne. O večeri ćemo
razgovarati neki drugi put. Moram da obavim još jedan telefonski razgovor pre
nego što odjurim na sastanak. Javi mi kada auto bude spreman. Jesi li
odštampala raspored? - Jesam, ledi Trauton, u vašoj torbi je.
- Odlično. Hoćeš li da izvedeš Vafla u šetnju kad ja odem?
- Naravno. - Dženi doziva psa i izjuri iz sobe. Vafl se okreće još jednom
da me pogleda a zatim zaždi za njom kao da mu gori pod nogama. Medlin
okreće broj, Emilin pretpostavljam, ali s druge strane se javlja telefonska
sekretarica. Spustila je slušalicu frknuvši besno. Ponovo je za svojim stolom,
vrti olovku među prstima, razmišljajući šta joj je činiti. Gleda na sat, spušta
olovku i ustaje. Pratim je do njene spavaće sobe.
Soba je svetla i prostrana s velikim prozorima, odakle se pruža pogled na
bele gradske kuće. Ulazi u mermerno kupatilo i šminka se. Zatim gleda u svoj
odraz u ogledalu kao da gleda nekog stranca. Dugo stoji tako. Pitam se o čemu
razmišlja. Volela bih da znam. Ali nemam sposobnost da čitam misli. Ima lepe
tirkiznoplave oči i dok ih gledam, opažam kako tamne i ispunjavaju se tugom.
Iznenada, nešto joj sine i istrčava nazad do spavaće sobe pa pretura po
torbi tražeći telefon. Stoji kraj prozora i bira broj. Na znak telefonske
sekretarice drsko ostavlja poruku: - Emili, ovde Medlin. Prošlo je već dve
nedelje otkako je Elen pobegla. Zahtevam da mi kažeš gde je ona. Ja sam joj
majka i hoću da znam šta se dešava. Ukoliko mi ne odgovoriš na poziv, moraću
lično da dođem kod tebe. Do podneva ću biti na sastanku, ali neću gasiti
telefon, tako da možeš da me pozoveš u bilo koje doba.
Prekida vezu i ubacuje telefon u torbu. Dženi kuca na vrata spavaće sobe. -
Vaša kola su spremna, ledi Trauton.
- Silazim za minut - Seda na krevet i uzdiše duboko. Vidno je zabrinuta.
Njeno držanje je nesalomivo, ali kada sedi tako pogrbljena, sama u sobi,
izgleda krhkije. Kao da jedino u privatnosti svoje sobe ne mora da se pretvara.
Gledam uramljene porodične fotografije. Njene dve plavokose ćerke u
venčanicama, unučići, i Elen sa verenikom, pretpostavaljam, kako se smeška
kao da je u njemu pronašla sve što je oduvek želela. Zagledam ga. Izgleda kao
plavokosi dečak, vedrog pogleda i blede puti, kao glatka mlada voćka gajena
sa posebnom pažnjom. Ne čudi me što se Elen zaljubila u Konora. Zamenila je
dečaka za muškarca, muškarca čije su oči kao bunar pun iskustva.
Medlin ustaje i podiže ram pa se zagleda u lice ćerke koju je izgubila.
Mora da krene na sastanak, te uzima torbu s kreveta i kreće ka vratima.
Gledam je kako odlazi. Šaputaću joj na uho dok bude spavala. Tada, kada joj
misli budu prazne, dopreću do njene svesti. To je jedini način. Konora i Elen
neko mora da zaustavi, a to mogu samo Medlin i Vilijam.
I stoga se vrzmam po kući u iščekivanju večeri. Nemam nikakvu želju da
gledam Konora i Elen i njihovu ljubav kako cveta, a i stidim se Kjare jer ona
je sva sazdana od svetlosti, a moj svet sve više tone u tamu. Stidim se što sam
mračna. Raj mi sada izgleda vrlo daleko i pitam se da li ću ga ikada pronaći ili
sam osuđena da zauvek lutam po ovom čistilištu kao senka. Odgovor na ovo
pitanje mi je pred očima, pa ipak, zaokupljena zlobom namerom, ne mogu da
ga vidim.
 23.

Elen na brzinu navlači farmerke i džemper pa strčava u kuhinju, gde zatiče

Džeka kako džedži na svojoj stolici i Peg kako pristavlja vodu za čaj. - To je
čudo - govori tetki, preneraženo zureći u pticu, koja nije izgledala kao da joj je
noć provedena napolju na hladnom teško pala.
Peg se nasmešila, zacakljenih očiju, a zatim bacila pogled kroz prozor. -
Vidi ti to! - rekla je zakikotavši se. - Dolazi nam društvo! - U naletu uzbuđenja
Elen prilazi prozoru, očekujući da vidi Konora kako izlazi iz auta, ali umesto
Konorovog sjajnog rendžrovera, ugledala je Džonijev prašnjavi kamionet i
Dezmondov crni pežo kako se zaustavljaju ispred kuće i kako iz njih izlaze
njeni ujaci i braća. Srce joj se sledilo u panici.
Sa Konorom se bila dogovorila da dođe ujutru po nju. Šta ako naiđe a
kuhinja je puna Bernovih? Šta će biti? Da li će izbiti grozna svađa? Hoće li
Dezmond vikati na nju? Mora smesta da mu telefonira da promene plan, ali i
pre nego što je stigla do vrata, pet krupnih muškaraca je nahrupilo u hodnik:
Džoni, Džo, Ronan, Dezmond i Krejk. - Vratio se - rekla je Elen, sakrivši
svoju bojazan iza pobedničkog osmeha.
- Vratio se? - rekao je Džoni, protrčavši pored nje. - Peg, je li to istina?
- Čudo jedno - odgovorila je Peg. - Hajde svi zajedno nešto da pojedemo.
Danas ću vam napraviti doručak kakav do sada niste imali.
- Gospode, eno ga! - uzviknuo je Dezmond zapanjeno. - Mislio sam da ga
više nećemo videti.
- I ja - složio se Džo, oblizujući se pri samoj pomisli na doručak. - Mi smo
onda došli da proslavimo, Pegi. Čime ćeš nas ponuditi?
- Upravo tako, Džo. Smesti se udobno i samo naruči šta želiš. Danas Pegi
časti.
- To je sjajno, Peg! - rekao je Krejk, polažući grubu ruku na njeno rame. -
Pretpostavljam da noćas nisi ni oka sklopila.
- I nisam baš, ali nema veze. Sada sam srećna.
- Došli smo da ti pomognemo da ga nađeš - dodao je Krejk.
 - Znam. Svi ste tako dobri prema meni.
- Drago mi je što se vratio. - Pogledao je ka čavki, koja je stajala nasred
stola i kljuckala seme za ptice koje mu je Peg pripremila. - Božja volja -
dodao je ozbiljno.
- Božja volja, nema sumnje - Peg se složila. Udaljila se od njega i stavila
čajnik na šporet. - Ronane, hajde budi dobar i otrči do Osvalda. Obradovaće
se kada bude čuo dobre vesti.
- Kada se vratio, mama? - upitao je Ronan.
- Rano jutros. Samo je doleteo. Bog sveti zna gde je bio, ali ne izgleda
tako loše nakon noći provedene na otvorenom.
- Izgleda odlično, mama - kazao je Ronan pre nego što je otišao do
Osvalda.
Džoni, Džo, Dezmond i Krejk sedeli su za kuhinjskim stolom a Elen i Peg
su pripremale doručak. Dok je Elen postavljala šolje i pribor za jelo,
Dezmond ju je zamolio za uslugu.
- Alani treba pomoć u radnji, Elen. Meri ju je ostavila na cedilu. Još je
Voterfordu a Alana je sama u radnji. Mislila je da bi mogla da joj pomogneš,
ako želiš. Šta kažeš? Platiće ti, naravno.
Pomisao na to da bi mogla da zaradi malo para bila je primamljiva, a i
znala je da se Konor vraća u Dablin u nedelju. - Bilo bi mi drago - odgovorila
je. - Šta ti misliš, Peg?
- Mislim da bi to bilo sjajno. Jesi li počela da pišeš? Elen je otišla do
kredenca da uzme još neki tanjir. - Ne, nisam još - odgovorila je, ne želeći da
razgovara na tu temu.
- Pa, onda mislim da je to sjajna ideja, a i zaradićeš malo para, što uvek
dobro dođe - dodala je Peg.
- Kada bi trebalo da počnem?
- Sutra? - rekao je Dezmond.
- U subotu? - Elen je oklevala.
- Ili od ponedeljka, ako ti to više odgovara. Nismo ti unapred najavili.
- Bolje je od ponedeljka - rekla je. - Ukoliko se Alana slaže. Ja... Imam
nešto da obavim za vikend. - Elen je odnela tanjire i stavila ih na radnu
površinu pored šporeta, gde je Peg bila zaokupljena razbijanjem jaja o ivicu
tiganja.
- Koke nam legu jaja kao blesave - rekla je Peg. - Ne znam šta im je. Ali
jaja nikad dosta. - Zacvrčala su u riganju i sobu je ispunio miris pržene
slanine.
Ronan se nakon nekog vremena vratio sa Osvaldom, koji je ulepršao u
kuhinju raširenih ruku. - Daj da rođenim očima vidim to čudo! - uzviknuo je. -
Bože dragi, istina je. To je stvarno naš dragi Džek, vratio se u toplo okrilje
porodice. Nemam reči.
Peg mu se nasmešila puna ljubavi. - Dakle, stvarno, Osvalde, kada ćeš
prestati da se šališ sa mnom!
Obgrlio ju je rukama i privukao sebi. - Ja to radim iz ljubavi, veruj mi -
rekao je tiho.
- O, znam ja to, dragi Osvalde. - Obrazi su joj se blago zarumeneli. - Nego,
šta ćeš da doručkuješ?
- Ja sam već jeo. Ali neću odbiti šolju čaja. Peg je izgledala iznenađeno. -
Ali ti ne piješ čaj!
- Ne, ako mogu da biram između čaja i čaše klareta. Ali sada je suviše
rano za to, tako da će šolja čaja biti odlična. A sada da malo bolje pogledam
našeg prijatelja. - Prišao je stolu i zagledao se u pticu. - Hmmm, mislim da ga
je ova avantura okrepila. Pogledajte ga! Nikada nisam video lepšu pticu!
- Propustila si sjajnu zabavu u pabu sinoć, Elen - rekao je Džo kada je
Elen stavila tanjir s jajima, slaninom i kobasicama ispred njega. - Dilan je
ponovo svirao harmoniku. Ne znam šta je ušlo u tog čoveka, ali on je palio i
žario! Svi smo pevali.
- Veoma je nadaren, zar ne? - Elen je odgovorila ponosno osećajući da i
sama ima udela u tome. - Učiće me da sviram gitaru.
- Pa, vas dvoje ste se baš združili, je li? - upitao je Dezmond.
Elen je slegla ramenima. - Dopada mi se Dilan. Dubokouman čovek.
Džoni se nasmejao. - Da je uman, ne znam, ali znam da ume duboko da
zaroni u kriglu! - Dezmond i Džo su se smejali s njim.
- Nikada ga nisam videla pijanog - Elen je rekla u njegovu odbranu. -
Štaviše, kad god smo bili zajedno, bio je savršeno trezan.
 Krejk je klimnuo glavom. - To je istina. Već neko vreme ga nisam video
nacvrcanog.
- Pa, to je dobro, zar ne? - ubacila se Peg.
- Pokušava da se sredi - rekao je Ronan, zagrizavši parče tosta. - Mislim
da je to zbog tebe, Elen.
- Mene?
- Naravno. On je bio sasvim drugi čovek pre nego što si se ti pojvila.
Dezmond je bacio pogled ka Džoniju. Obojica su izgledala kao da im je
nelagodno.
Peg se umešala: - Ukoliko Elen pomaže Dilanu da preboli prošlost, onda je
to dobro, zar ne? A sada, ko želi još jednu šolju čaja?
- Ja, draga moja Peg. Hvala - rekao je Osvald razdragano, pružajući joj
šolju. Nasmešio se znalački gledajući u Elen. - Dilan je pronašao u tebi nešto
što je izgubio pre mnogo godina. - Dezmond i Džoni su se ponovo zgledali i
najednom se unervozili.
- A šta bi to bilo, Osvalde? - upitao je Džo.
- Razlog za život - rekao je Osvald mudro.
Elen nije bilo baš sasvim jasno kako bi ona mogla da pruži Dilanu razlog
da živi, osim što ga je podsećala na ženu koju je voleo. Slegla je ramenima i
otpila malo čaja. - Mislim da mu muzika da je volju za životom - rekla je.
- Elen je u pravu - prihvatio je Džoni žustro. - Da ste ga samo čuli sinoć!
Gospode, pevao je iz sveg srca!
Nije prošlo mnogo pre nego što su olizali tanjire i iskapili šolje. - Pa,
trebalo bi da krenemo - rekao je Džoni, odgurnuvši stolicu. - Video sam auto
gospodina Makoslenda juče ispred njegove kuće, tako da je bolje da ne
zabušavamo danas.
- Jel’ on to tebe juri, Elen? - upitao je Džo. Elenini obrazi su goreli. - Ja...
- Elen nije budala! - Dezmond ju je prekinuo glasom nalik na režanje. -
Opomenuli smo je.
- Čuješ li ti sebe, Dezmonde Berne?! - uzviknula je Peg, podbočivši se. -
Elen je dovoljno odrasla da sama donosi odluke i šta se ti mešaš?
Dezmondovo lice se smračilo. - Ona je od Bernovih! - rekao je.
 - Pola - ubacio se Osvald. - Samo pola.
- Ne želim da se iko od nas petlja sa tim čovekom. - Mrko je pogledao u
Elen.
- Hoćeš li da završiš kao Kejtlin, jel’ to hoćeš? - ubacio se Ronan.
- Hoćete li prestati više - obrecnula se Peg. - Pustite jadnog čoveka na
miru.
- Nemoj da ga sažaljevaš, mama - rekao je Ronan čvrsto, crven kao cvekla.
- Ne leži on šest metara ispod zemlje.
Peg je zakolutala očima i otišla do stola da pomazi Džeka. Nije htela više
da gubi vreme na taj razgovor.
- Nije je on tamo oterao, Ronane, ako na to misliš. Da te nisam čula da
tako govoriš. - Dezmondov ton podsetio je Ronana da je on glava porodice i
da mu se ne sme protivurečiti.
- Slažem se s Dezmondom - rekao je Džo. - Nije on nikakav ubica.
Dezmond se uspravio i odsečno klimnuo glavom gledajući ka Elen. - Drži
se podalje od njega. Taj dobija sve što poželi. Ali mu nijedan od nas neće
pasti šaka.
- Mislim da je malo kasno za to - rekla je Peg, okrenuvši se da pogleda
kroz prozor. Svi su zaćutali osluškujući kako se kola približavaju kući.
- Ah! - uzviknuo je Osvald. - Tačno na vreme! Elenino srce je silovito
zakucalo. Spustila je svoju šolju.
- Nije on takav, Dezmonde - rekla je tiho. - Poštujem tvoje mišljenje, ali se
ne slažem s tobom. On je moj prijatelj i ne želim da prestanem da se viđam s
njim. - Gledali su za njom dok je išla ka predsoblju, gde je navukla jaknu. Tren
kasnije svi su poleteli ka prozoru i preneraženi gledali kako ulazi u auto koji ju
je čekao.
- Ovo ne sluti na dobro - rekao je Dezmond zloslutno.
- Nemoj prerano da sudiš - posavetovao ga je Osvald.
- Ruku na srce, mislim da je vrlo šarmantan - rekla je Peg. Dezmond je
protrljao bradu. - Upravo me njegov šarm i zabrinjava - rekao je. - Nadam se
da zna šta radi.
 *
Elen je ušla u rendžrover. - Ne prilazi da me poljubiš, Konore, posmatraju nas.
Samo vozi.
- Mnogo tražiš od strastvenog muškarca - odgovorio je smeškajući se dok
se vraćao na put.
Njegov humor razbio je njenu nervozu i ona se nasmejala.
- O, bože, upravo sam pred Dezmondom raširila sve karte i mislim da sam
pobedila.
Uhvatio ju je za ruku preko menjača i pomazio je palcem.
- Šta je rekao?
- Ne želi da se niko od Bernovih petlja sa tobom. Konor je izvio obrvu. -
To je baš lepo!
- Zašto?
Nije odgovorio otvoreno. - Mogao bih i ja da kažem da Makoslendovi ne
treba da se mešaju sa Bernovima.
- Jesu li moji rođaci nešto zgrešili?
Odmahnuo je glavom. - Svaki čovek je priča za sebe. Ne sudim o ljudima
prema tome šta je neko iz njihove porodice uradio, već prema njihovim
sopstvenim delima. - Uzdahnuo je i pogledao k njoj očima boje indiga. -
Dopadaš mi se, Elen. Veoma mi se dopadaš. Možda mi se do sada niko nije
tako svideo. Ne zanima me iz koje si porodice. Ti si čovek za sebe. Ništa se
drugo ne računa, samo ti.
Želela je da ponovi pitanje, ali je osetila da Konor neće da priča o tome.
Stisnula mu je ruku. - Nema veze šta Dezmond misli. Oduvek sam bila
buntovnik. - Nasmešila se stidljivo. - I ti se meni sviđaš, Konore.

*
Kasnije, dok su ležali goli ispod prekrivača, Konor je najednom odlučio da
progovori o Kejtlin. Položila mu je glavu na grudi a on se igrao njenom kosom,
toplom od vreline tela nakon vođenja ljubavi.
- Elen, nešto treba da znaš - otpočeo je. Elen se nije pomerala. Naslonila
mu je uho na grudi, koje su vibrirale od njegovog dubokog i ozbiljnog glasa.
Prestao je da se igra njenom kosom. - Nisam voleo svoju ženu - rekao je
jednostavno.
Te reči su bile toliko iznenađujuće iskrene i nenadane da se podigla na
laktove i pogledala ga u neverici. - Nisi voleo Kejtlin?
Odmahnuo je glavom. - Isprva jesam, ali kasnije ne.
- Šta se dogodilo?
- Oterala me je od sebe.
- Kako?
Uzdahnuo je duboko kao da ga je uložio veliki napor da otkrije istinu o
svojoj ženi. - Ona nije bila baš sasvim svoja, Elen. Sve dok se nisam oženio
njome, nisam bio svestan da ona ima ozbiljan problem. Za to verovatno postoji
objašnjenje, ne znam, odbijala je da traži pomoć.
- Kakav problem?
- Imala je česte promene ponašanja. Grozne promene. Bila je ljubomorna
toliko da je postala opsesivna. Jednog trenutkla je bila sva ljupka, sledećeg bi
već bila nasilna, optuživala bi me za svakakva neka neverstva. Bila je
neuravnotežena, očajnički nesigurna u sebe i zahtevna. To nas je udaljilo.
- Ali nekada si je voleo?
- U početku sam je voleo, ali ona je stalno iskušavala moju ljubav da na
kraju više nisam imao šta da pružim. Mrzela je grad, te je sve vreme provodila
u dvorcu, a ja sam uglavnom bio u Dablinu i na putu. Dvorac je bio najbolje
mesto za nju. Nije htela nikuda da ide. Nepoznata mesta su je užasavala.
Morala je da bude okružena svojim stvarima.
Elen ga je poljubila iznad uha. - Siroti moj, kako si samo propatio. Nisi
mogao da se nekako izvučeš iz toga?
- Razvod nije dolazio u obzir. Plašio sam se da ne digne ruku na sebe.
Osećao sam se odgovornim za nju. Bita je majka moje dece i ona su je volela.
Nisam mogao zbog njih, ma koliko bilo teško. - Pogledao je k njoj skrhan od
krivice. - Nisam se baš lepo ponašao, Elen. Izgubio sam bio strpljenje s njom.
Nikad je nisam udario, ali želeo sam. Mrzeo sam čoveka u kojeg sam se
pretvarao kada sam bio u njenoj blizini. Dovodila me je do ludila.
- Meštani veruju da je ona bila anđeo.
- Neka ih, neka misle, bar zbog Finbara i Ide. Želim da uvek veruju da je
njihova majka bila savršena.
- Bila je veoma lepa.
- Bila je očaravajuća.
- Moram ti priznati da su mi Džoni i Džo pokazali njen portret u dvorcu. -
Na trenutak je pomislila da ga je naljutila, jer mu se vilica najednom ukočila.
Pogledao ju je, ispitujući njeno lice kao da procenjuje da li da joj veruje.
Zatim je uzdahnuo i odvratio pogled. - Onda ti je jasno zašto su bili zaljubljeni
u nju svi oni koji je zapravo nisu poznavali. Oni koji jesu znali su kako mi je .
- Zašto nije potražila pomoć?
- Ona nije smatrala da ima problem.
- Sigurna sam da postoji lek za tako nešto. Danas za sve postoji lek.
- Naravno, ali ga ona nikada ne bi popila. Ona je bila kao dete, a kako su
godine prolazile, sve je više zapadala u svet mašte. Plašio sam se da ostavljam
decu samu s njom te sam poslao majku ovamo da joj pomogne. Ali Kejtlin je
mrzela da je neko nadzire, a pošto je znala da moja majka ne pada na njen
šarm, život joj je zagorčala ovde te se sirota Dafni skrhana vratila u Dablin.
Tako sam angažovao dadilju. Kejtlin ju je prihvatila jer je ova bila očarana
njome. Sve dokle je bila obožavana, nije bilo nevolja.
- I kada je umrla... - Elen je oklevala.
- Kada je umrla, meni je laknulo. - Uspravio se na krevetu i zaronio glavu
u ruke trljajući čelo. - Tako me je bilo stid, Elen, što sam osećao olakšanje
posle takve jedne tragedije. Mrzeo sam sebe. Zeleo sam da žalim. Hteo sam da
tugujem za njom, ali nisam mogao. Gnušao sam je se. Mrzeo sam je zbog njene
nesmotrenosti jer je time slomila srce mojoj deri. Nikada joj to neću oprostiti.
Ostavila ih je da odrastaju bez majke.
Elen je klekla pored njega i zagrlila ga, očajnički se trudeći da upije
njegov bol kako on više ne bi patio. - U redu je, Konore. Razumem. Ti si samo
čovek. Uradio si sve što si mogao.
- Mrzeo sam što je išla čamcem do svetionika. Radila je to namerno.
Želela je da idem za njom i da je spasavam. Bio je to samo još jedan vapaj za
pažnjom, još jedan način da iskuša moju ljubav. Ne mogu ni da nabrojim
koliko sam puta morao da uzimam čamac i idem za njom. Ali te noći je prešla
sve granice. Užasno smo se posvađali i ona je pobegla do svetionika, gde je
postavila male sveće svuda po stepenicama, do samog vrha. - Trljao je
slepoočnice kao đa želi da izbriše te slike iz glave. - Optužila me je da je ne
volim. I bila je u pravu. Nisam je više voleo. Želeo sam da nestane iz mog
života. Nisam želeo nikada više da je vidim. Želeo sam da to bude kraj. A
onda se i to dogodilo. Mora da joj je plamen sveće uhvatio rub haljine, jer
kada je stigla do vrha, već je gorela. Ništa nisam mogao da učinim. Pre nego
što sam uspeo da stignem do nje, ona se bacila na stene.
- Pao ti je teret sa srca - rekla je Elen nežno.
- Da, osetio sam se slobodnim, konačno. U isto vreme sam osećao i užas i
olakšanje. - Pogledao ju je zgrožen onim što će reći. - A svi govore da sam je
ja ubio.
- Nemaju oni pojma.
- Možda je i jesam ubio.
- Ali nisi.
Gledao ju je tužno. - Znam da nisam, ali sam želeo da umre.
Zagrlio ju je i poljubio strasno. - A zahvaljujući tebi, Elen, s tim je gotovo
- rekao je privlačeći je i gubeći se u njenom pogledu. - Ti si me podstakla da
krenem dalje. Mislio sam da više nikada neću voleti. Ne znam šta je posredi,
ali kada sam pored tebe, lakše mi je.
- Ali i imam ja... - počela je, najzad se ohrabrivši da mu kaže da je verena.
Ali i pre nego što je nastavila, on ju je poljubio strasno i ponovo poželeo
njeno telo.
 24.

Konor i Elen su imali ceo vikend za sebe pošto je Dafni bila sa decom u
Dablinu. Šetali su se brdima s Magnumom, iznurivali svoja tela vodeći ljubav
i gledali filmove do ranih jutarnjih sati. Toliko im je prijalo što su zajedno da
su jedno drugom bili dovoljni.
Elen je znala da su Konor i ona otišli predaleko da bi mu sada rekla za
Vilijama. Verovatno bi se pitao zašto mu nije rekla ranije. Moraće da raskine
veridbu što pre i da se nada da Konor nikada neće saznati. Ne bi bilo pošteno
da tu odluku saopšti vereniku preko telefona. Moraće da ode u London i uradi
to kako treba. Koliko god da odlaže, jednom će morati da se suoči ne samo sa
Vilijamom već i sa majkom, što je zastrašujuće. No dok god se skriva ovde,
bezbedna je. Konor ništa ne može da sazna, a i da sazna, zar je važno kada ona
ne voli Vilijama?
Peg je bila toliko zadovoljna što se Džek vratio da je prihvatila vezu svoje
sestričine s oduševljenjem. Pregurala je mnogo toga u životu i znala je da ništa
osim ljubavi nije važno. Po njenom mišljenju, Konor zaslužuje da bude srećan
i nije razumela zašto se njena braća protive. Dezmond možda jeste bio glava
porodice, ali Elen nije njegova ćerka. Jedva da je poznaje. Nema nikakvog
prava da joj govori sa kim može da se zabavlja a sa kim ne može. No on je
zaštitnički nastrojen a Elen je njegova krv i činilo se da ga ništa na svetu ne bi
nateralo da promeni mišljenje o muškarcu za koga mnogi veruju da je ubio
svoju ženu.
U nedelju ujutru Konor i Elen nisu išli na misu, već su proveli jutro u
krevetu. Posle podne Konor je konačno krenuo u Dablin. Imao je posla preko
glave i bio je nestrpljiv da se baci na nov projekat. Nakon pet dugih,
besplodnih godina, ponovo je osetio da ima šta da da i pucao je od stvaralačke
snage.
Te noći Elen je u suzama pročitala Doba nevinosti. Roman nije mogao
bolje da se završi, no opet, kraj je bio beskrajno tužan. Nije joj promaklo
koliko veza između Dilana i njene majke podseća na priču o grofici Olenskoj i
Arčeru Njulandu. Razmišljala je otome. Sudeći po datumima, Medlin je ostala
u drugom stanju pre braka, a onda pobegla u Englesku sa Eleninim ocem
Entonijem. Ali šta ako je i dalje volela Dilana? Zato je svome detetu dala ime
Elen. Dilan je bio vrlo čudan onog dana kada su se upoznali. Šta ako je on to
oduvek znao, ako je to bio neki tajni znak njihove ljubavi?
Pitala se i da li je njena majka onda volela njenog oca. Pomislila je na
blago očevo lice, njegovo bezgranično strpljenje. Za razliku od njene majke,
on je nikada nije osuđivao i nikada nije imao prevelika očekivanja. Uvek se
popustljivo smešio, kao da su ga zabavljale njene ludorije. Zatvorila je knjigu,
nadajući se da ih je majka volela obojicu.
Elen je podelila svoje nedoumice sa Konorom kada ju je pozvao oko
ponoći a on joj je predložio da razgovara o tome sa Dilanom. Na kraju
krajeva, izgledalo je da se Dilan ne libi da razgovara o njenoj majci. Zato je
tokom pauze za ručak, otišla pravo u Zlatni kotlić da ga pronađe. Kao što je i
pretpostavila, stajao je za barom u crnom mornarskom kaputu sa crnom
vunenom kapom i uz mineralnu vodu s kolutom limete pričao s Krejkom. Kada
ju je ugledao, lice mu se ozarilo i on se široko nasmešio, a njegove rupne
smeđe oči su se zacaklile od radosti.
- Elen - rekao je, spuštajući joj ruku na rame. - Čujem da si postala radni
član naše zajednice.
- Jesam - odgovorila je ponosno.
- To znači da ostaješ ovde, je li tako?
- Radim na tome - odgovorila je poželevši da ima magični štapić, mahne
njime i izbriše sve svoje muke i ostane u Balimaldunu zauvek.
- Bravo, devojko - rekao je razdragano. - Jesi li za piće?
- Vrlo rado, hvala.
- Izašla si na pauzu za ručak? - upitao je Krejk, uzimajući čašu.
- Ponela sam sendvič od kuće. Da li bi ti smetalo da ručaš ovde?
- Ne, naravno.
- Pridružiću ti se - rekao je Dilan. - Ja ću uzeti pitu sa mesom.
Nasmešio se i protrljao stomak. - Ja sam velik čovek, moram dobro i da
jedem.
Seli su za sto u uglu i Dilan je skinuo kaput, prebacivši ga preko naslona
svoje stolice. Kada je skinuo kapu, nije se potrudio da namesti nakostrešenu
crnu kosu. - Pa, kako je prošlo prvo jutro na poslu? - upitao je.
 - Sporo - odgovorila je. - Ne bih rekla da Alana ima mnogo posla van
sezone.
- Ovde je kao u košnici leti - uveravao ju je. - Tada turisti ispune ulice kao
mravi, ne možeš da prođeš od njih.
- Ali je to dobro za posao.
- To jeste, slažem se.
Pogledala je u njegovo srećno lice i shvatila je da ne bi bilo pošteno kada
bi ga sada pitala za svoju majku. Možda bi pomislio da se ona druži s njim
samo da bi otkrila misteriju iz majčine prošlosti, što nije bilo istina. Prijalo joj
je njegovo društvo. Zapravo, uživala je u tome isuviše da bi rizikovala da on
stekne utisak kako ona od njega traži nešto više od prijateljstva.
- Dilane, sećate se da ste obećali da ćete me učiti da sviram gitaru?
- Rekao sam i hoću. Kada hoćeš da počneš?
- Večeras?
Nasmešio se. - Zašto onda ne bi došla večeras kod mene, a ja ću staviti
krompir u rernu da se peče.
- O, ne morate da se mučite.
Nasmejao se. - Nije neko umeće nabacati krompire u rernu! Stalno to
spremam kad Marta nije tu da mi nešto skuva. - Jel’ dobro kuva? - upitala je
Elen.
- Odlična je kuvarica, i ne samo to. Zaslužuje boljeg čoveka od mene.
- Mislim da je srećna što vas ima.
- Mislim da nema mnogo onih koji bi se složili sa tobom, Elen.
- Volela bih da je upoznam.
- Pa, i hoćeš, ako ostaneš u Balimaldunu.
- Zar ona ne živi sa vama?
Dilan je odmahnuo glavom kao da je ta ideja sasvim budalasta. - Ona je
dobra katolikinja.
- Bože, ovde je to veoma važno. Jesi li dobar katolik ili nisi.
- Vera je važna. Niče je rekao: "Daj mi razlog i ja ću već nekako
preživeti". Ili tako nešto.
- Mislim da Niče nije bio katolik.
- Ne, nije bio katolik. Zapravo, nije bio vernik. Bio je filozof. Ali je bio
vrlo mudar čim je to zaključio. Ljudi imaju potrebu da saznaju zašto pate,
inače bi patnja bila nepodnošljiva.
- Jeste li vi verni katolik?
- Volim da idem na misu i da slušam službu, verovatno zato što mi je to
vrlo blisko. Moja majka je bila vrlo religiozna. U teškim vremenima, uspevam
da nađem utehu u tome. Verujem da smo ovde kako bismo učili i napredovali,
te da se jednog dana, kada umremo, vraćamo tamo odakle smo i došli.
Elen se setila osećanja koje ju je protreslo do srži onog prvog jutra na
plaži. - Nikada nisam razmišljla o tome sve dok nisam došla ovde - rekla mu
je. - Taj mir kojim odiše priroda navodi me da preispitujem svrhu svega.
Dilan se nasmešio s razumevanjem. - To je zato što u prirodi prepoznaješ
onaj mirni, večni deo sebe.
- Mislite da je zbog toga? Da je to moja duša?
- Da, da, upravo tako.
- Pa to i nije baš u duhu katoličanstva!
- Religija je kao klub, Elen. Ako hoćeš da postaneš član, moraš da poštuješ
pravila, koja nemaju nikakve veze sa bogom, ali imaju veze sa ljudima.
Klupska pravila postavljaju religiju nasuprot religije. Tvoj klub je onaj pravi,
što znači da su tuđi klubovi pogrešni. A ko smišlja pravila? Ljudi. Ja to ne
odobravam pravila. Ne poštujem pravila, ali bog je sa mnom svakog dana.
- Moja mama je religiozna. Ide ne misu svakog dana - rekla je Elen.
- Kao i njena majka nekad. Stara Megan je sve radila po pravilima.
Elen je zaključila da Dilan nema baš visoko mišljenje o njenoj baki.
- Kakva je bila Megan?
- Čvrsta kao stena i nepopustljiva kao čelik.
- Govorite o sebi i mojoj majci?
Klimnuo je glavom. - E, da nije bilo stare Megan, sve bi bilo mnogo
drugačije. Bar ja tako mislim. Stavio je grubu ruku na njenu i uzdahnuo.
 - Ostaćeš gladna ako ne navališ na taj sendvič. - Odmakao se od stola kad
mu je konobarica donela ručak. - Ovo izgleda dobro.
- Doneću vam i malo senfa - rekla je udaljavajući se.
- Šta imaš u tom sendviču?
- Pileću salatu. Dilane, jeste li znali da se zovem Elen pre nego što smo se
upoznali?
Uputio joj je dug zamišljen pogled, a onda spustio nož i viljušku. - Jesam,
znao sam.
- Kada ste saznali?
- Tvoja majka mi je poslala pismo kad si se ti rodila.
- Stvarno? Šta je napisala?
- Da ti je dala ime Elen. - Uzeo je parče pite.
- Samo to? - Klimnuo je glavom. - Mora da je bilo još nešto.
Na trenutak je izgledao kao pacov sateran u ćošak.
- Obećavam vam da će to ostati između nas, Dilane. Pogledao ju je
podozrivo a onda tiho rekao: - Tvoja majka je pobegla s engleskim lordom,
dok je nosila tebe. Htela je drugačiji život. Život kakav ja nisam mogao da joj
pružim. Tako je ugrabila prvu priliku i udala se za čoveka za koga je verovala
da može ostvariti ono što je zamislila. Ali kad si se ti rodila, shvatila je da ima
i nečeg važnijeg od materijalne sigurnosti. Molila je da dođem po nju.
- Ali vi ste odbili. Odmahnuo je glavom. - Nisam.
- Šta se dogodilo?
- Otišao sam u London. Stajao sam ispred njene kuće. Gledao je kako
izlazi sa mužem. Nisam prepoznao njen smeh, sve je na njoj bilo drugačije.
Bila mi je tuđa.
- Šta ste uradili?
- Vratio sam se kući.
- Da li je ona znala...?
- Nikada nije saznala.
- O, Dilane, to je strašno.
 Potapšao ju je po ruci. - Sve je to iza nas.
- Mora da vas je mnogo volela kada me je nazvala Elen - dodala je nežno.
A onda, sasvim neočekivano, neki peckav i neprijatan osećaj ju je probo u
dnu stomaka. Zurila je u Dilana dok su se dva rumena kruga širila na njegovim
obrazima. Osetila je kako su se i njoj obrazi zažarili.
- Ko zna, Elen? Kao što sam rekao, sve je to iza nas. - Očigledno nije hteo
više da priča o tome,
- Da vas ne poznajem, pretočila bih vašu priču u roman - rekla je šaljivo,
žudeći da promeni temu.
Dilan se malo pribrao i počeo da secka svoje jelo. - Možeš, ako želiš. Ja
sam je pretočio u pesme.
- Volela bih da ih čujem.
- Mogu da ti odsviram večeras jednu ili dve ako budeš bila dobra.
- Možemo da pevamo u duetu - rekla je oduševljeno.
- Rekao bih da smo dobri u tome - odgovorio je, smešeći joj se nežno, i
Elen je osetila kako onaj neprijatni osećaj jenjava i na kraju nestaje.

*
Elen se vratila u radnju nakon ručka. Alana se smejala kada joj je rekla da je
ručala sa Dilanom. - Kakva romansa - zadirkivala ju je.
- Ma ne, Alana, nema nikakve romanse između mene i Dilana!
- Ma samo se šalim sa tobom. Znam za kim tvoje srce žudi.
- Sigurna sam da Dezmond ima mnogo štošta da kaže otome.
Alana je slegnula ramenima. - Dezmond ima mnogo štošta da kaže o mnogo
čemu. Ne obraćaj pažnju na njega. Ionako se to njega ne tiče.
- Konor je dobar čovek - rekla je Elen odlučno. - Sasvim sigurno nije
ubica.
- Sigurna sam da znaš šta radiš.
- Znam.
 - Odlično. Nego, hoćeš li, molim te da postaviš cene na neke proizvode?
Stigla mi je roba dok si ti bila na ručku.
- Naravno, volela bih da se nekako uposlim.
- To je pravi duh! - Alana je odgurnula kutiju nasred radnje. - Činiš mi
veliku uslugu, Elen. Ne znam šta bih bez tebe.
- I ti meni činiš uslugu. Ne mogu da se oslanjam na Peg doveka. Volela bih
da budem korisna.
- O, ona nema ništa protiv.
- Znam, baš zato i hoću nešto da preduzmem. - Posmatrala je kako Alana
nožem prelazi preko vrha kutije i otvara je. - Osvald joj plaća u slikama kada
nema dovoljno za kiriju.
I ja bih volela da joj dam nešto.
- Možeš da podeliš s njom zaradu od knjige kada je budeš objavila.
Elen je pomislila na praznu stranu na svom laptopu. - Nisam sigurna da će
poživeti toliko dugo. - Nasmejala se. - Nisam sigurna ni da ću ja poživeti tako
dugo.
- Još ništa nisi napisala?
Osmehnula se s osećajem krivice. - Ni reč.
- Pa, verujem da će se i to uskoro desiti.
- Nadam se.
- Ukoliko čekaš na nadahnuće, znaj da možda nikada neće ni doći. Zašto
jednostavno ne bi počela?
Zvučalo je tako jednostavno. Alana nije shvatala koliko je teško "samo
početi".
- U pravu si, Alana. Poslušaću te. Nego, šta je u toj kutiji?

*
Te večeri Elen je ostavila Osvalda, Peg, Ronana i Džoa da igraju bridž u
dnevnoj sobi, a ona se Peginim autom odvezla do Dilana. Dobila je detaljna
uputstva da dođe do nasipa, odakle će ugledati Dilanovu svetloplavu kuću u
sendviču između jagorčevina-žute i badem ružičaste kuće, na pljuc od
Zlatnog kotlića. Džo je pričao o tome koliko često je Dilan bio pijan, da je
prosto čudo što nije upao u vodu na putu do kuće i udavio se. Ali Elen ga još
nijednom nije videla pijanog te je samo prevrnula očima na Džoovo
zavitlavanje. Dilan joj je postao veoma drag i šale njenih rođaka na njegov
račun više joj nisu bile zabavne.
Odvezla se do Balimalduna i parkirala auto na nasipu ispred Dilanove
lepe plave kuće. Mali čamci usidreni svuda uokolo svetlucali su na mesečini, a
jedna crna mačka skočila je sa zida posmatrajući ih sjajnim žutim očima iz
tame koja ih je okruživala. Elen je udahnula osvežavajući slani vazduh i
uzdahnula sa zadovoljstvom uživajući u šumu talasa i tamnoplavom nebu na
kojem je svetlucala pokoja zvezda. Videla je obrise svetionika. Izgledao je
setno, kao čuvar na noćnoj straži koji razmišlja o dugim satima do zore, ili
zamišljen gleda preko vode, žaleći nad propuštenim prilikama. Nije mogla da
zamisli Kejtlin kako se baca u smrt i Konora kako gleda njeno slomljeno telo
na stenama podno sebe, jer lepota prizora to potire. Pred lepota prizora sve
uzmiče, čak i naši sopstveni strahovi.
Nije joj nedostajao London. Nije joj nedostajala saobraćajna buka i
narandžast sjaj grada na koji potpuna tama nikada ne pada. Prijala joj je tišina
Balimalduna. Nikada nije videla zvezde tako sjajne ni okean tako prostran.
Zbog činjenice da je Konor bio deo tog čarobnog predela volela je ovo mesto
još više. Nasmešila se pri pomisli na njega. Čuli su se više puta tokom dana.
Ponekad bi on pozvao samo da bi joj čuo glas, a onda bi nakon nekoliko
sekundi prekinuo vezu zbog sastanka na koji je morao da ode. Nakon toga bi
ona dugo držala telefon na grudima, kao da se deo Konorovog bića nalazi u
njemu. Kada nisu razgovarali, slali su poruke. Konorove poruke su bile i
strasne i čedne i ona je jedva čekala vikend da ponovo budu zajedno.
Sa tim srećnim mislima, pozvonila je na vrata Dilanove kuće. Vrata su se
SKoro istog trenutka otvorila. Svetlosmeđi džukac mu se provukao između
nogu i uzbuđeno krenuo da je njuška.
- Pretpostavljam da je nanjušio Gospodina Badžera - rekao je Dilan.
- Nisam znala da imate psa.
- Finč. Dobar je on momak. Marta i ja se otimamo oko njega i ona obično
pobedi.
- Ali on živi sa vama.
 - Živi malo kod nje, malo kod mene.
- Kao dete razvedenih roditelja.
Zakikotao se. - Da, istina. On je lutalica. Srećan je tamo gde ima da jede i
pije. - Stao je sa strane. - Pusti je da prođe, Finče. Uđi. Kupio sam kolu samo
za tebe.
- Hvala. Kako napreduju krompiri?
- Sjajno - odgovorio je, idući za njom.
Dilanova dnevna soba je bila prava momačka, s velikom, pohabanom
kožnom sofom i izlizanim foteljama rđa-crvene i smeđe boje. Vatra je
pucketala u kaminu i punila vazduh mirisom nagorelog drveta. Pepeljara
prepuna opušaka stajala je na jednom od stočića kraj sofe, a police su bile
prenatrpane mnogobrojnim knjigama. Uza zid je stajao pijanino, s podignutim
poklopcem i dirkama požutelim od vremena. Raznorazni papiri i časopisi
ležali su posvuda. U sobi nije bilo nikakvog reda, ali opet je u njoj bilo neke
posebne draži.
- Dakle, ovo je vaša kreativna radionica? - rekla je, primetivši gitaru
naslonjenu na jednu od fotelja.
- Vidi se? - Pogledala ga je i opazila osmeh. Počešao je čekinjastu bradu. -
Pitam se kako si tako nešto mogla da zaključiš.
- Mislim da je veoma prijatna. Tako podseća na vas, Dilane.
Pretpostavljam da sirotoj Marti nije dozvoljeno ništa da pipa.
- Nisi daleko od istine, Elen. Marti jedva da je dozvoljeno da uđe u kuću.
Ti si vrlo privilegovana! Nego, daj da ti donesem piće pa da zasviramo. Jesi li
gladna?
- Ne nešto posebno.
- Odlično. Ostavku krompire još malo da se peku - rekao je izašavši iz
sobe.
Elen je išla tamo-amo po sobi i razgledala. Očekivala je da će naći
fotografije njegove voljene Medi, ali nije pronašla nijednu. Pitala se da li ih je
možda sakrio negde iz poštovanja prema Marti. Čula ga je kako pevuši u
kuhinji i nasmejala se za sebe. Bilo joj je drago što je tu i što joj se pružila
prilika da ponovo uči da svira gitaru nakon deset godina. Njena majka je
učinila sve što je bilo u njenoj moći da je spreči da peva u bendu, a eto, vidi
gde se sada nalazi: udružena sa pravim muzičarem koji je sasvim slučajno i
majčina stara ljubav. Zbog spleta takvih okolnosti sve je bilo mnogo
uzbudljivije.
Prišla je ormariću s fiokama ispod prozora i podigla rukom ispisane note
za pesmu naslovljenu Connemara Sky7 Ispod njih stajala je gomila diskova,
naizgled nabacanih bez ikakvog reda. Uzela je jedan. Na prvi pogled joj se
učinilo da je na omotu fotografija Al Paćina, ali kada je malo bolje pogledala,
videla je da je to Dilan kada je bio mlad. Peg je bila u pravu, bio je vrlo
zgodan i naočit.
Čula ga je kako se vraća i na brzinu vratila note na mesto. Nije htela da je
uhvati kako njuška okolo. Pružio joj je čašu kole. - Sredio sam tvoj ajpod -
rekao je uzimajući gitaru u ruke. - Nasnimio sam gomilu pesama. Podseti me
da ti ga dam kad kreneš, važi?
- Hoćete li mi dati i neki vaš stari album da preslušam? Na trenutak se
ukočio. - Možda ću nabasati na jedan ili dva tu negde. Ali ništa ne obećavam -
rekao je neodređeno.
- Ali... - Htela je da kaže kako je upravo videla gomilu albuma nabacanih
na ormariću pored prozora, ali bilo je nečega u njegovom ponašanju što ju je
obeshrabrilo. To što nije hteo da ona čuje njegove stare pesme budila je još
veću želju. - Ako pronađete neki primerak, volela bih da ga preslušam.
- Morala bi prvo da skineš paučinu s njega.
- Nije to baš tako davno bilo!
- Dobro, sedi ti pa da počnemo. Odsviraj mi akord G,

*
Dok je obnavljala akorde pod Dilanovim strpljivim nadzorom, sve je polako
dolazilo na svoje mesto kao onda u kapeli. Crne note ispisane na papiru koji je
stavio pred nju najednom dobiše smisao a njeni prsti se ponovo prisetiše starih
položaja, za koje je mislila da ih je zaboravila. Kada je zasvirala pesmu od
Bitlsa, Dilan je seo za pijanino i počeo da je prati. Kasnije je shvatila da on
nije ni morao da gleda u note. Kada je jednom čuo melodiju, mogao je da je
ponovi na bilo kom instrumentu. Muzika je bila jezik kojim je on tečno
govorio, a posle večere, kada joj je pevao neke od svojih starih pesama,
shvatila je da je on na taj način može potpuno da se izrazi.
Pevali su u potpunom saglasju. Njihovi glasovi su se sjedinjavali u
raskošan i dirljiv zvuk. I dok su pevali, gledali su se oduševljeni, oboje svesni
magije koju stvaraju njihovi glasovi kada se spoje. Nevoljni da prekinu nit,
išli su iz pesme u pesmu sve dok na kraju nisu počeli zajedno da komponuju,
munjevitom brzinom razmenjujući ideje kao u nekoj brzoj igri s loptom u kojoj
igrači jedva uspevaju da održe korak jedan sa drugim. Elen je osetila kako se
njen duh ispunjava srećom kao onog jutra na plaži kada je bacila telefon u
okean. Najzad je pronašla put da izrazi svoju zatočenu i dugo potiskivanu
kreativnost.
Bilo je kasno kada je Elen ustala i krenula. Da nije bilo tetke Peg, koja
sedi kod kuće i osluškuje ne bi li čula zvuk svog auta, Elen bi sigurno ostala do
zore. Ali bila je već prošla ponoć i Elen je znala da će, ako ostane još malo,
dati meštanima povoda za nove tračeve. Dovoljno je bilo što su je viđali s
Konorom, nije htela da počnu da pričaju kako je i s Dilanom u ljubavnoj vezi!
Pre nego što je krenula, Dilan se popeo na sprat kako bi joj doneo ajpod.
Nije joj trebalo mnogo da zgrabi disk s ormarića a nije je ni grizla savest zbog
toga jer ih je on ima na pretek. To što nije bio voljan da joj sam da disk
protumačila je kao stid što je toliko pesama napisao o njenoj majci. Možda
one otkrivaju više o njegovom srcu nego što je želeo da joj pokaže. Bilo kako
bilo, tvrdo je rešila da presluša pesme, a zatim da vrati disk tako da Dilan ne
primeti. A što se ajpoda tiče, pitala se da li će je muzika koju će joj snimti
pokrenuti onako kao kada su zajedno svirali.
Vratila se kod Peg s lakoćom u srcu. Tetka nije izašla iz sobe, ali Elen je
slutila da je budna, kao majka koja osluškuje kad će joj se ćerka vratiti. Kada
je konačno legla u krevet, pozvala je Konora. - Zdravo, dušice - rekao je
pospano. - Gde si mi ti?
 25.

Lord Entoni Trauton nije onakav kakvim sam ga zamišljala. Visok je i mršav,
prosed, i vodenastih očiju boje plavog engleskog neba u zoru. Ima dugačak,
prav nos, ali usne su mu tanke a brada uvučena, zbog čega ne izgleda
privlačno, ali, rekla bih, izgleda aristokratski, što je, verujem, najviše i
privuklo mladu Medi Bern. Blago je pogrbljen i nežan, gotovo skrušen, te se
pitam da li se nakon svih tih godina u braku sa ovom ambicioznom, čeličnom
ženom na neki način smanjio. Izgledao je izmoždeno, dok je njegova žena bila
jedra i čila.
Ledi Trauton obara s nogu. Crna kosa, natapirana na potiljku, dopire joj do
ramena a guste crne trepavice uokviruju lukave, mačje oči. Koža joj je bleda, a
usne crvene, krhka je, očaravajuća i samozadovoljna. Ima držanje žene koja je
oduvek bila lepotica. Znam jer sam i ja bila lepa i znala sam kako to da
iskoristim.
Medlin je navikla da drži sve pod kontrolom. Kuća je raskošno
opremljena, ali neudobna, kao u muzeju. Sve izgleda neprirodno, kao da je
kupovala nameštaj samo da ukrasi kuću a ne da od nje napravi dom. Te svilene
sofe su divne, ali suviše klizave da bi se sedelo na njima. Stolovi su ukrašeni
divnim figuricama, ali one ti ništa neće reći o ženi koja ih je tu stavila; čak i
vaze sa orhidejama izgledaju neživo, kao ono tropsko plastično cveće u
predvorjima hotela kakvo sam viđala u časopisima. Sobe su prostrane i
zadivljujuće, ali veštačke; vidim samo jednu policu s knjigama i ona je
prepuna svetlucavih hrbata knjiga o umetnosti, očigledno naručivanih na tuce i
neotvaranih. Konor i ja smo sve birali s ljubavlju, ne mareći da li će se
uklapati ili ne. Tokom godina smo sve to skockali u finu mešavinu raznih boja i
tekstura i pustili da jedno po jedno dođe na svoje mesto. Naš dvorac je zaista
bio naša kuća jer svaki predmet, svaka slika, svaki komad nameštaja odabran
je jer nam se dopao, a svaka knjiga u biblioteci smeštena na police nakon što
ju je Konor pročitao. No ova kuća je plitka kao lepa fontana, a voda što teče iz
nje hladna.
Lavinija i Leonora su visoke sa dugim nogama. Imaju dugu plavu kosu i oči
plave kao u njihovog oca. Gledaju s visine, kao i većina onih koji imaju novac
i privilegovan status. Samouverene, manikiranih ruku i dražesne, ne rade ništa
osim što idu na ručkove u fine restorane i služe kao ukras na zabavama poput
mirisnih ljiljana. Elen možda nije imala njihov stas ili njihovu klasičnu lepotu,
ali je bar imala karakter. U to nije bilo sumnje. Imala je duh Irkinje, bez
dileme. Duhovita je, visprena i pametna, dok su ova ljupka stvorenja beživotna
kao lutke iz izloga. Teško je zamisliti da su sve tri potekle iz istog gnezda.
Zbog Eleninog nestanka svi su veoma uznemireni. Medlin to teško pada jer
je navikla da drži sve konce u svojim rukama, ali sada je jedna lutka na koncu
otišla svojim putem i ona ne zna šta da radi sa sobom. Uznemirena je, umire od
brige i besa. Entoni je smireniji: na kraju krajeva, kaže on njoj, devojka je
odsutna tek nekoliko nedelja. Kaže da će se urazumiti te da će se vratiti kući
kada bude bila spremna, ali Medlin oseća da se ispod svega toga krije nešto
mnogo ozbiljnije; ima utisak da se pomolila zmija koja je oduvek ležala
sklupčana ispod površine i hraneći se Eleninim nezadovoljstvom postajala sve
deblja i opasnija.
Tako je Medlin sama sa svojim mislima jer njen suprug ne shvata ozbiljno
nestanak svoje ćerke. Po njegovom mišljenju, otišla je da se odmori od silnog
stresa zbog venćanja. Ali Medlin je jasno da njena ćerka ponavlja ono što je
ona uradila pre tridesetak godina, te tim svojim begom kao noktima kopa po
mulju Medlininog prošlog života, zamućujući vodu sećanjima koje bi ova
najradije da zaboravi.
Stoga mi je veoma lako da noću doprem do njene podsvesti jer je seme
sumnje već posađeno Medlininom sopstvenom krivicom. Sve vreme joj je
Irska na pameti, pa čak i kada spava, ona joj je u snovima, znam to jer vidim
kako se prevrće u krevetu i priča u snu i slutim da prizori iz njene prošlosti
isplivavaju na površinu i progone je kao mrtvaci koji su poustajali iz grobova.
No i dalje je uhodim. Šapućem joj reči koje joj nanose najviše bola: Dilan,
Elen Olenska, Dilan, Elen Olenska, iznova i iznova. Setite se da meni vreme
ništa ne znači. Mogu danima da joj šapućem na uho a da mi to ne dosadi. Tako
i radim, i kap po kap, lagano zalivam seme i gledam ga kako klija sve dok se
ne pojave prvi zeleni izdanci mog napornog truda.
- Irska! - dahće jednog jutra, uspravljajući se u krevetu, podižući noćnu
masku sa očiju na čelo. - Irska! - Gurka supruga, koji leži pored nje i spava.
Zora je i brujanje ranojutarnjeg saobraćaja dopire kao šum uskomešanog
okeana u daljini. - Entoni, probudi se. Znam gde je. - Pali svetla sa svoje
strane kreveta.
 Entoni se prevrće na leđa i otvara oči s negodovanjem. - Znaš gde je? -
mrmlja strpljivo gledajući na sat. - Kako znaš?
- Osećam to. Nije mi jasno kako mi to ranije nije palo na pamet.
- Draga, zašto bi otišla u Irsku? Ona ne poznaje nikoga tamo?
- Ali to je jedino mesto gde sigurno zna da je neću tražiti.
Entoni joj spušta ruku na rame. Prvi put vidim da je načinio gest ljubavi. -
Ovo će te sludeti, Medlin. Moraš da prestaneš da brineš za nju. Ona više nije
dete. Vratiće se.
- Ne, sigurna sam da sam u pravu.
- Da li si sanjala Irsku?
- Da - kaže dahćući, kao da je upravo dotakla otvorenu ranu.
- Hajde da ustanemo i da doručkujemo.
Ustaje s kreveta i žurno ide ka kupatilu. - Treba mi neka potvrda. Znaš da
mi ona blesava Emili nije uzvratila poziv, tako da ću morati da odem kod nje.
Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu.
- Ako tako želiš, draga - odgovara umorno.
- Da, izvući ću ja to iz nje ovako ili onako. Ovo će se završiti odmah i sad.
Dosta mi je svega. - Zuri u svoj odraz u ogledalu, na trenutak poražena
dejstvom vremena koje je najuočljivije u rano jutro. - Kako je sebično od Elen
što me tera da prolazim kroz ovo! Kvari mi lepotu!
Te večeri pratim je do bele zgrade u Pilmiku. Mračno je i vetrovito, a
asfalt se sjaji mokar od kiše. Sedi na zadnjem sedištu svog bentlija i gleda
kroz prozor kao lopov koji čeka žrtvu. Hladno je. Izduvni gasovi iz auspuha
nestaju u ledenom vazduhu kao magla, a nekakva siva svetlost obavija ulično
osvetljenje. Teška sam i mračna, kao da noć prodire u moje biće i vuče me
dublje u čistilište, dalje od svetlosti, za koju znam da je tamo negde, izvan
mojih moći spoznaje.
Konačno, mlada žena u strukiranom kaputu i s vunenom kapom na glavi
pojavljuje se iz senke i žurno korača stepenicama ka ulaznim vratima. Pretura
po torbi tražeći ključ. Medlin ne želi da čeka da otvori vrata i uđe. Previše je
lukava za tako nešto. Umesto toga izlazi iz kola pre nego što je vozač stigao da
joj otvori vrata i za tren oka nađe se iza nje.
 - Emili!
Devojka se okreće prebledela ispod crne kape. - Ledi Trauton! - Uzviknula
je iznenađeno, kao da je videla duha. Ne verujem da bi se više uplašila da se
ja otelotvorim tu pred njom.
- Pošto mi nisi uzvratila poziv, rešila sam da te lično posetim.
- Ja...
- Zašto ne bismo ušle unutra? Suviše je hladno da bismo stajale napolju.
Emili drhtavim rukama otključava vrata te obe ulaze u predsoblje. Dok se
penju uskim stepenicama do njenog stana na prvom spratu, nijedna ne
progovara ni reč. Medlin se nezainteresovano osvrće po malom stanu. To je
nimalo ne zanima. Mada mogu da kažem da izgleda prijatnije nego onaj na
adresi Iton Kort broj 12. Emili skida kaput. Nosi modernu suknju do kolena i
fine kožne čizme. Na svetlu u njenom stanu primećujem da je lepa devojka,
svetlosmeđe kose, s visoko uzdignutim jagodicama i tamnosmeđim očima.
Premršava je, ali to je bolest savremenog doba. Ipak, da sam joj ja majka,
ispekla bih joj nekoliko krompira da se malo podgoji. Medlin staje nasred
dnevne sobe i ne skida kaput. Ne namerava da se zadržava. Samo onoliko
koliko joj je potrebno da potvrdi svoju teoriju. Vidim da Emili nema nikakve
šanse naspram Medlin Trauton. Niko nema.
- Dakle, ti znaš zašto sam došla - počinje Medlin oštro.
Emili je prestala da se trese. Odlazi u kuhinju, koja se nastavlja na dnevnu
sobu, i iz frižidera uzima flašu šardonea. - Ne znam za vas, ledi Trauton, ali ja
moram da popijem čašu vina na kraju svakog dana.
- Znam gde je, Emili.
Devojka sipa vino u čašu. Ne može dovoljno brzo da guta koliko ruka brzo
navrće čašu. Iskapila ju je i pre nego što je spustila flašu na sto.
- U Irskoj je - izjavila je Medlin kao da je to nepobitna činjenica. - Nemoj
da se praviš da si iznenađena. Bilo je samo pitanje dana kada ću otkriti. Nisam
ja od juče.
- Ko vam je rekao? - pita Emili i ne pokušavajući da protivreči.
- Žao mi je , ne mogu da ti kažem. Emili glasno guta vino.
- Želim od tebe da je pozoveš i kažeš joj da dođe kući.
 - Ne mogu. Nemam broj telefona.
- Imaš broj njenog mobilnog telefona. Tebi će se javiti.
- Bacila ga je u okean.
Medlin je van sebe. - Kakva glupost! Šta se s njom dešava? Emili je
uznemirena, a onda joj izleti: - Ne želi da se uda za Vilijama.
Medlin se zaprepastila. - Naravno da želi - odbrusila je.
- Ne, ona zaista ne želi. - Emilina ramena klonu. Svesna je da izda je
prijateljicu i peče je savest zbog toga.
- Samo se uznemirila pred venčanje.
- Više je od toga. Ne voli ga.
- Ona ne zna šta hoće.
Emili ispija vino iz čaše i ponovo je puni, a onda se naslanja na pult. -
Rekla mi je da se zaljubila u Konemaru i da ne želi da se vrati.
Medlinino lice je pocrvenelo kao paprika. Emili se oporavlja kao atletičar
koji se vraća u trku nakon što je malo posrnuo.
- Kako to misliš da se zaljubila u Konemaru? Odsutna je tek nekoliko
nedelja.
Emili sleže ramenima. - Ne znam. Rekla mi je to pre nedelju dana. Svi oni
zajedno pevaju Danny Boy u nekom pabu koji se zove Zlatni kotlić.
Medlin jedva stoji na nogama. Glas joj se stanjio. - I kaže da se nikada
neću vratiti?
- Da.
- To su besmislice. - Ali otrov je iščezao iz njenog glasa. Zvučala je
poraženo.
- Ali istina je. Uveravam vas, ni sve sile ovog sveta neće je naterati da
stane pred oltar s Vilijamom.
- O, neće biti potrebe za tim! Ne pošto porazgovoram s njom. Otići ću i
lično ću je dovući nazad.
- Ali kakve to veze ima ako ona ne želi da se uda za Vilijama? Njen je
život...
 Na trenutak sam primetila kako Medlinina brižljivo građena fasada blago
puca, kao da je porcelanska lutka. Prebledela je. Koža joj je jezivo bela
naspram krv-crvenih usana. Otvara usta i ispušta mali uzdah. Ramena joj se
opuštaju. Pitam se da li je Elen primetila kako je ta kruta, nesavladiva žena
najednom poput izgubljenog deteta. Pokušava da iskaže rečima ono o čemu
razmišlja, ali to ne izlazi onako kako bi želela. Emili otpija još jedan gutljaj,
naizgled nesvesna bola koji se sirov i strašan ispisuje na licu starije žene.
Izgleda da njena napaćena duša viče na sav glas, ali jedino je ja čujem. Emili
stoji mirno, čak pobedonosno jer je uspela da uzdrma Eleninu majku iz
temelja.
Bez ijedne reči Medlin izlazi napolje. Ne može da objasni Emili šta oseća.
Ne verujem da ikome može. Ali nešto ju je do srži potreslo, i nije dobro.
Umalo da istrči na ulicu. Govori vozaču da ide bez nje. Želi da se prošeta do
kuće. Ne ostavlja mu vremena da je ubeđuje da uđe u kola jer se već zaputila
asfaltom. Noć je hladna i vetarovita, ali Medlin za ne haje. Osećam njenu
potrebu da bude sama na vetru. Auto odlazi lagano, u slučaju da se predomisli
i mahne da se vrati po nju. Ali ona ne podiže ruku i posle nekog vremena kola
nestaju u koloni drugih vozila.
Medlin zaplače baš kad počne kiša. Šeta se lagano pločnikom, s rukama u
džepovima, spuštenih ramena i kose slepljene uz lice ravne i mokre od kiše.
Kao ranjena životinja u potrazi sa skrovštem, gde će se primiriti i lizati svoje
rane, silazi sa glavne ulice i kreće mračnim i uskim uličicama dok ne naiđe na
klupu. Seda na vlažne daske i obuhvata glavu rukama. Jecaji joj potresaju telo.
Pitam se o čemu razmišlja. Mislim da ću možda i saznati ako se dovoljno
dobro usred-sredim.
Trebalo bi da saosećam s njom. Ali jedino što osećam jeste sladak ukus
pobede jer će otići u Irsku i dovesti Elen kući. Odvešće ćerku daleko od
Konora i ja ću ponovo dobiti svog muža. Ne verujem da će se devojka
suprotstaviti majci. Videla sam kako Medlin ume da bude strašna a s takvom
silom ljudi ne žele da se bore. Elen će se udati za Vilijama. On je pravi čovek
za nju, na kraju krajeva. Irska će za nju ostatii samo gorkoslatka uspomena. Zar
je stvarno mislila da će se uklopiti tamo?
Posmatram kako kiša natapa Medlin sve dok se njeni jecaji ne svedu na
povremeno šmrcanje i stresanje od jeze. Dugo tako sedi na hladnoći i zuri
ispred sebe kao da joj se uspomene odigravaju tu pred očima. Duboko je
zadubljena u misli i ja pokušavam da otkrijem šta ona to vidi. Ali čudno je to
što, dok sedi tako sva mokra, sa šminkom razlivenom na licu, izgleda kao Elen.
Ispod besprekorne ledi Trauton nalazi se mlada žena slomljenog srca.
Pretpostavljam da će i Elen izgledati tako kada joj Konor okrene leđa i završi
u senci zajedno sa svim olupinama koje je odbacio.
Čudno, ne osećam se dobro. Ta neprijatnost diže se odnekud i ispunjava
me tugom. Znam da je posredi saosećanje i prezirem sebe što sam tako slaba.
Saosećanje mi neće pružiti ono što želim. Tako ću izgubiti sve što mi je
dragoceno. Usredsređujem se na ono što sam naumila i nakon nekog vremena
obavija me poznata tama dok se saosećanje povlači pred čistim prezirom
prema Elen.
Iznenada, iza ugla se pojavljuje bentli i farovi osvetljavaju skrušenu ženu
samu na klupi. Zaustavlja se iza nje. Medlin se trgne i duboko uzdahne. Na licu
joj se ispisuje iznenađenje kada prepozna auto. Vrata se širom otvaraju i iz
auta izlazi Entoni u debelom kaputu, s rukavicama i kapom. Ogrće je ćebetom
preko ramena i pomaže joj da ustane. Ne opire se. Gledam je kako ulazi u kola
i pomišljam koliko liči na dete o kojem brine strpljiv i napaćen otac.
Oslanja glavu na njegovo rame dok vozač kreće nazad put Iton Korta. Niko
ne progovara ni reč. Dokje sedela tamo na klupi, bila je ponovo u Irskoj, ali
sada se vratila životu koji je izabrala pre trideset godina, u zagrljaj čoveka
kojeg je odabrala umesto Dilana. Zurila je u provaliju svoje prošlosti, ali ja
znam da će je to samo očvrsnuti u njenoj nameri.
 26.

Elen se osećala kao da je oduvek živela u Balimaldunu sa tetkom Peg. Iako je

tu provela tek nešto više od dve nedelje, osećala se kao kod kuće. U gradu je
već postala poznato lice. Meštani bi se pozdravljali s njom kada je odlazila u
kupovinu za tetka Peg ili kada je sedela u Zlatnom kotliću da Džonijem i
Džoom ili Dilanom. Ljudi nisu više zurili u nju kao u stranca, već su je
prihavtili kao jednu od Bernovih. Njeni ujaci su se postarali za to, stvarajući
debeli, zaštitini zid oko nje i šaljući svima vrlo jasnu poruku da je ona jedna
od njih.
Sa zadovoljstvom je pomagala Alani u radnji. Nije bilo mnogo mušterija,
ali prijatelji i rođaci navraćali su često da prozbore po koju s njom, tako da
joj nikada nije bilo dosadno. Pored toga, bilo joj je veoma prijatno u
Alaninom društvu. Njena ujna je bila jednostavna i velikodušna, duhovita
i odlično upućena u lokalne tračeve, koje je jedva čekala da podeli sa nekim.
Njih dve su umele satima da sede i ćeretaju uz nebrojene šolje čaja.
Uveče, kada nije svirala sa Dilanom, igrala je šah sa Osvaldom ili karte u
parove sa Osvaldom, Peg i Džoom. Dani su bili obično začinjavani posetama
Zlatnom kotliću, gde je uvek mogla da nade ujake i braću ili gde bi je Dilan
čekao sa svežom idejom za neku novu pesmu.
Iščekivanje petka i Konorov dolazak bilo je gotovo nepodnošljivo.
Razgovarali su preko telefona i slali jedno drugom poruke, ali on joj je
očajnički nedostajao. Vilijam i majka joj nisu bili ni na kraj pameti i više nije
brinula zbog njih. Konor je ispunjavao svaku njenu misao i pored njega tako
dominantnog, nije bilo mesta ni za koga više.
U petak posle podne, došao je po nju kod Pegi, kao i obično, ali umesto da
se odvezu u Kuću rogoza, zaustavio je auto ispred dvorca.
- Šta ćemo ovde? - upitala je, uzbuđena što bi mogla da bude primljena na
to sveto mesto za koje je verovala da je izvan njenog domašaja.
- Deca i mama su došli sa mnom. A ja sam razmišljao: ti si mi devojka, a
ovo je moja kuća. Nema baš mnogo nameštaja, ali ne vidim zašto ne bismo
mogli da je koristimo. - Provukao je ruku prebacujući joj kosu preko ramena. -
A ovde možemo da budemo potpuno sami.
 Elen je zaustila da kaže kako misli da je dvorac zaposednut duhovima, ali
se zaustavila. Njegove oči su se smešile dok ju je gledao a usne se izvijale u
bezobrazni osmejak potaknut bestidnim mislima koje su mu se rojile u glavi,
tako da je brzo zaboravila na duh njegove žene. - Želim da te odnesem gore i
da vodim ljubav sa tobom - rekao je naginjući se nad nju i spuštajući usne na
njene. Ljubio ju je sve vatrenije i pohotljivije te su vrlo brzo zaboravili i na
dvorac i na krevet koji ih čeka na spratu. Elen je zatvorila oči, udisala njegov
poznati miris kao da je droga od koje je beznadežno zavisna i sva usplahirena
od sreće prepustila se trenutku.
Teška srca se odvojio od nje: - Hajdemo odavde pre nego što odem
predaleko i Džou i Džoniju priredim prizor koji neće moći da zaborave! - Elen
se nasmejala i izašla iz auta a zatim gotovo u trku krenula za njim ka ulaznim
vratima. Stavio je ključ u bravu i okrenuo ga. Velika vrata su se s lakoćom
otvorila i oni su ušli u predvorje. Konor ih je zatvorio i zaključao. Predvorje
je gotovo bilo mračno, a i ono malo svetlosti što je uspevalo da se probije
kroz zamandaljene prozore kao da je bilo skoncentrisano na portret. Konor se
pred njim nije zadržavao, već ju je uzeo za ruku i brzim korakom je poveo
širokim stepeništem. Elen se pitala zašto nije skinuo sliku. Ako je zbog Kejtlin
toliko propatio, zašto njena slika još stoji na zidu da ga muči?
No lepota tog raskošnog starog zdanja joj je zaokupila misli. Iako su
nameštaj i druge slike odnete, skarletni tepisi su i dalje prekrivali podove a
stari gipsani ukrasi na zidovima i paneli ostali su isti kao pre pet vekova, kada
je dvorac podignut. Bilo je to predivno zdanje, kao lepa žena kojoj treba malo
doterivanja kako bi zasijala punim sjajem. Elen je mogla da zamisli kako je
dvorac izgledao veličanstveno kada se u njemu živelo.
Konor nije gubio vreme, već je požurio dugim hodnikom, prešao preko
odmorišta i stigao do novog hodnika sa crvenim tepihom, na čijem su kraju
stajala mala drvena vrata, tako mala da je morao da se sagne kako bi prošao,
pa izbio na usko i strmo stepenište. Drvene stepenice su bile izlizane od
stopala koja su tuda tumarala vekovima.
- Kuda me vodiš? - upitala je, očarana tim neobičnim mestom.
- U kulu, da te zatočim i činim s tobom šta mi je volja.
- Gospode, ne mogu da dočekam! - nasmejala se, idući za njim
stepenicama. Na vrhu, sa malog odmorišta, kroz uzan, rešetkast prozor
dopirala je svetlost.
 Konor je otvorio još jedna vrata. - A ovo je, moja princezo, vaša tamnica.
Elen je kročila u kružnu spavaću sobu pretrpanu Konorovim stvarima.
Ispred nje je stajao krevet s plavim baldahinom od vezene svile sa grimiznim
resama. Persijski tepisi prekrivali su pod, što je bio pretrpan knjigama i
papirima, a uza zid je stajao stari orman i Elen nije promaklo da je posebno
izrađen kako bi se uklopio u kružne zidove. Na zidu je bilo slika, široka
tapacirana drvena klupa ispod prozora, na kojoj se moglo čitati na dnevnom
svetlu, i teške svilene zavese koje su štitile od hladnoće. Tu su bila i vrata od
malog, lepo uređenog kupatila. Elen je stekla utisak da je on oduvek živeo tu u
toj tajnoj kuli.
Privukao ju je sebi. - Da li ti se dopada?
- Mnogo mi se sviđa. Koliko često dolaziš ovamo?
- Kad god poželim da budem malo sam sa sobom. - Poljubio ju je iznad
uha. - Do sada nijednu ženu nisam dovodio ovde. Potpuno sam ti otvorio svoj
svet. Želim ovo da podelim sa tobom.
- Oh, Konore... Ne znam šta da kažem.
- Ne govori ništa. - Prstom jo je podigao bradu. - Samo mi dozvoli da
uživam u tebi. Cele nedelje sam čekao na ovo.
Vođenje ljubavi visoko u kuli bilo je romantičnije nego u Kući rogoza. Tu
ih niko nije mogao pronaći. Bili su sasvim sami. Izgleda da mu se uvukla pod
kožu i zarila mu se u dušu. Vazduh je bio zasićen emocijama koje je Konor
donosio u svoje utočište: tuga, bes, sreća, ljubav.
Nisu marili za vreme. Niti su imali razloga za žurbu. Osećali su se kao da
su visoko na oblaku gde vreme ništa ne znači. Istraživali su jedno drugom kao
da se spajaju prvi put i željno gutali svaki drhtaj svojih otkrića. Među njima se
rasplamsala takva strast da je svaki dodir otkrivao po jedan sloj osećanja i
učvršćivao obostrano poverenje. Kada ga je pogledala u oči, Elen nije videla
senku, samo jasno plavetnilo letnjeg sunca.
Malo kasnije, ležali su i razgovarali. Ispričao joj je kako je počeo da radi
na novom filmu, zasnovanom na avanturističkom romanu koji je voleo kad je
bio dete. Bio je vrlo uzbuđen zbog toga i zagrejan za projekat. Ona mu je
pričala o Dilanu i kako su zajedno stvarali muziku. - Znaš, kad pevamo
zajedno, nešto neverovatno se desi sa našim glasovima.
- Kao Aba - zadirkivao ju je smešeći se nežno.
 - Kod nas ima više magije - odgovorila je. - Znaš, on je očigledno bio vrlo
popularan u svoje vreme.
- Znam. Čak mislim i da imam jedan njegov disk, možda i dva.
- Oh, ja sam uzela jedan. Doduše, ukrala sam ga, ali gledam na to kao da
sam ga pozajmila.
- Zašto ga jednostavno nisi pitala?
- Ne, iz nekog razloga nije želeo da ih čujem. Pitala sam ga a on mi je
odgovrio da tobože nema nijedan. Ali znala sam da ih ima jer sam,
razgledajući njegovu sobu dok je on bio u kuhinji, naišla na gomilu diskova.
- I šta misliš?
- Još ga nisam preslušala.
- Imaš li ga kod sebe?
- Da, nosim ga sa sobom u torbi.
- Hajde da ga pustimo.
- Hajde. Kladim se da je dobar. Ima prelep glas.
Elen je pronašla torbu ispod hrpe odeće razbacane po podu i izvukla disk.
Pročitala je naslov. - Voice of Silence.8 Mislim da će biti tužno.
- Nema ničeg lošeg u tome. Verovatno su pesme napisane za tvoju majku.
- A ona ne zna ništa o tome. - Nestrpljivo je uzdahnula pri pomisli na
majku i pružila mu disk.
Odmeravao je njeno nago telo. - Ti si vraški zgodna, Elen.
- Hvala, Konore - rekla je i zadirkujući ga zanjihala zadnjicom dok se
vraćala u krevet.
Pustio je CD i skočio preko nje. - Kad tako njišeš zadnjicom, to je kao kad
crvenom maramom mašeš pred bikom.
- Ti si bik, dakle? - Nasmejala se. - Zar ti se ne čini da malčice laskaš
sebi?
Ućutkao ju je poljupcem, a makani zvuci gitare začuli su se iz zvučnika.
Dilan je pevao o ljubavi i rastanku, a oni, opijeni ljubavnim zanosom, nisu ni
čuli njegove na reči. Melodija je bila pevljiva, a njegov glas dubok i
baršunast, no oni su bili suviše zaokupljeni jedno drugim da bi primetili temu
koja se kao tužna nit provlači kroz pesme. Tek kasnije kada su ležali
isprepletanih tela, spokojni, zastali su da čuju reči.
Konor je prestao da miluje Elen po glavi. Elenino telo, opušteno i toplo,
pripijeno u2 njegovo, ukrutilo se i pretrnulo. Nisu progovarali. Samo su
slušali. Kako su se pesme smenjivale, njima je bilo jasnije šta je suština
njegove patnje. Konačno, Elen se uspravila u krevetu i zagledala se u Konora.
Lice joj je bilo belo kao posteljina. - On peva o meni - rekla je.
- Znam - rekao je nežno.
Rukom je prekrila usta. - Već nego vreme me muči taj čudan osećaj, ali
nikako nisam mogla da dokučim o čemu se radi. Trebalo je da pretpostavim.
- Kako si mogla da pretpostaviš?
- Ali ti jesi. Vidim to po tome kako me gledaš. Odavno si shvatio, zar ne?
- Draga moja, zašto bi ti majka dala ime Elen ako nisi Dilanovo dete?
- O, bože, meni je Dilan otac, a ne Entoni. - Lice joj se zgrčilo. - Ne želim
to da prihvatim. - Talas osećanja joj se podigao iz dubine stomaka i raspršio
se u džinovskim jecajima. - Želim svog oca, Konore!
Konor se uspravio i zagrlio je. Nežno ju je poljubio u kosu. - Pitao sam se
da li ćeš ikada saznati.
- Da li bi mi rekao?
- Naravno da ne bih. Nekad je bolje da ne znaš.
- Pa, Pandorina kutija je otvorena, zar ne? Ne mogu da se pretvaram da ne
znam. Ništa više neće biti isto.
- Šta ćeš da radiš?
- Ne znam. U šoku sam. Ne znam šta da radim. - Šmrcnula je i ponovo se
predala talasu očajanja. - Ja nimalo ne ličim na oca, zar ne? Mislim na
Entonija...
Konor je bio užasnut. - Elen, on je u svakom slučaju tvoj otac - rekao je
odlučno.
- Znam. Samo mi to sada čudno zvuči.
- Ne, ne zvuči. To je samo biologija. Tvoj otac je u tebe uložio vreme,
ljubav i posvećenost.
 - Misliš da je mama obmanula i tatu? Da li misliš da on zna? Kladim se da
ne zna. Mislim, nikada nisam čula ili osetila nešto što bi me nagnalo na sumnju
da nisam njegovo dete. Nikada. - Odmahnula je glavom. - Sigurno ne zna.
- Ako je tako, tvoja majka je zaista brzo reagovala.
- Zašto se nije udala za Dilana? Ako sam njegovo dete, zašto se nije udala
za njega?
- To ćeš morati nju da pitaš.
- Da poznaješ moju majku, znao bi da je to nemoguće. Ne smem to da
spomenem. Umreće.
- Neće umreti, Elen, a ti ćeš saznati istinu. Mislim da moraš biti otvorenija
sa svojom porodicom.
Okrenula se prema njemu. - Biće da je ostala u drugom stanju sa Dilanom,
a onda se pretvarala da je dete tatino. Zato su se venčali tako brzo.
- Pitam se kako je Dilan saznao da si njegova.
- Primio je pismo od moje majke nakon mog rođenja, u kojem ga je zvala
da dođe po nju i da je odvede kući. Pretpostavljam da mu je tada rekla.
- Šta je on uradio?
- Otišao je, ali kada ju je ugledao, nije prepoznao onu devojku koju je
voleo i vratio se u Irsku.
- I proveo naredne trideset i tri godine sećajući se kakva je bila nekada.
- Tačno tako.
Zurila je u Konora očima velikim, okruglim i suznim. - Konore, reci mi
istinu, da li ličim na Dilana?
Proučavao ju je. - Pa, rekao bih da imaš njegovu put i oči? Oči su njegove,
bez sumnje. - Nasmešio se blagonaklono. - Ali tvoje su lepše.
- Bože, kakva zbrka!
Ponovo ju je poljubio. - Tvoja majka je to vešto skrivala od tebe svih ovih
godina. Da nisi došla u Irsku, možda nikada ne bi ni saznala.
- Zato i nije želela da dođem. Siroti Dilan. Izgubio je dete. Konor je
odmahivao glavom. - To je tako surovo. Kao otac mogu da ti kažem da mi je
žena pobegla sa detetom, ja bih... Ja bih skrenuo.
 - Po onome što sam čula, mislim da Dilan i jeste malo skrenuo.
- Pa, iscedio je srce u svojim pesmama.
- A one su prelepe - uzdahnula je setno.
- Prelepe su i sve pevaju o tebi, Elen. Verujem da je za tobom čeznuo više
nego za tvojom majkom.
- Nije ni čudo što sam htela da sviram u bendu. To mi je u krvi. - Lice jo se
ozarilo. - Nije ni čudo što je mama htela da me odgovori. Nije mi
dozvoljavala da svojim postupcima navedem ljude da posumnjaju da sam
drugačija. Trudila se da što više ličim na sestre. Sada mi je jasno zašto joj to
nikada nije pošlo za rukom. Ja sam Elen Marfi i Leonora i Lavinija nisu moje
sestre. Duboko u duši ja sam obična stara Elen Marfi!
- Više mi se dopada Elen Marfi od Elen Trauton - rekao je Konor.
- Smešno prezime, ako mene pitaš.
Obisnula mu se oko vrata i dozvolila mu da je čvrsto privije uza se. -
Hvala bogu što mi te je poslao, Konore.
Pritisnuo je usne na nežnu kožu njenog vrata. - Hvala bogu što je tebe meni
poslao, Elen Marfi.
Malo kasnije su se obukli i spustili se uskim stepenicama do hodnika
postavljenog tamnocrvenim tepihom. - Ne želim da te ostavim samu večeras,
Elen. - Zastao je na odmorištu i uzeo je za ruku. - Kako si?
- Želim da se vidim sa Dilanom. Hoćeš li sa mnom?
- Naravno da hoću. Hoćeš odmah?
- Mislim da ovo ne može da čeka.
- Dobro. Hajdemo. - Uzeo ju je za ruku. - Zajedno ćemo razrešiti ovu
zavrzlamu.

*
Dok je auto ubrzavao, Elen je shvatila da ju je Irska nepovratno izmenila. Sada
više nije bilo povratka. Promenila je košuljicu kao zmija i ispod stare ljušture
pojavila se nova osoba. Nije više bila Elen Trauton. London je bio samo
pozornica, a njen pravi život bio je u Konemari. Istina je bila tu sve vreme,
tavorila i strpljivo čekala, znajući da će je jake životne struje jednog dana
dovesti kući. Tako je i bilo. Tu se zaista osetila kao svoj na svome. Ni na
jednom drugom mestu na svetu ne bi radije bila.
Konor ju je uhvatio za ruku i stegnuo. - Sve će se srediti, Elen - rekao je.
- Zar ne bi trebalo da jadikujem i škrgućem zubima? Neuobičajeno sam
smirena.
- U šoku si.
- Verovatno. Ali s druge strane, Dilan je odgovorio na pitanje koje me
oduvek muči: zašto se osećam kao stranac u svojoj porodici?
- Elen, osećala si se tako jer je tvoja majka pokušavala da od tebe napravi
nešto što nisi. Tako je samo naglašavala to što si drugačija. Da te samo nije
sputavala, nikada se ne bi osećala kao tudinac.
- Tačno. Morala sam stvarno žestoko da se pomučim kako bih se uklopila.
Oduvek sam se osećala kao da glumim.
- Možda si više Marfi nego što si Bern.
- Gospode! Konore, ja sam čistokrvna Irkinja.
- Za pedeset procenata više od mene.
- Nadam se da se Dilan neće ljutiti što sam mu uzela disk. - Jesi li ti
blesava?! Pa ti si mu ćerka. - Odmahnuo je glavom. - Čekao je više od trideset
godina na ovaj trenutak.
Konor se parkirao iza Zlatnog kotlića. Tek kada je Elen izašla iz auta,
noge su počele da joj klecaju. Srce joj je ludački tuklo a osećanja se iznenada
podigla do grla i stvrdnula u gnedlu. Konor ju je uzeo za ruku. - Nisi se
predomislila?
- Nikako.
- Unutra će biti prilična gužva.
- Znam. Zamoliću ga da izađe napolje i onda ću mu reći.
- Hoćeš da ga ja pozovem?
- Ne, hoću đa uđem - bila je uporna.
- Dobro - rekao je krenuvši ka vratima. - Hajde da to obavimo zajedno.
 Konor je odgurnuo vrata i oboje su ušli u pab. Unutra su sedeli redovni
gosti. Da je Elen došla sama, niko ne bi obratio pažnju na nju. Ali pošto je ušla
sa Konorom, tišina je pala na pab i svi su uprli pogled u njih. Konor je držao
sve pod kontrolom, ne obazirući se na znatiželju prisutnih, kao da su bili sami
na svetu. Pogledom je tražio Dilana i pronašao ga za stolom kraj zida u dnu
paba u društvu Džonija i Džoa. Ne puštajući njenu ruku, vodio ju je kroz gužvu.
Dilan se uspravio na stolici i čekao da mu se približe. Preko lica mu je
prešla senka zabrinutosti. Na trenutak, iz očiju mu je izbio očaj kao da prvi put
vidi Elen, a njeno srce je preplavilo sažaljenje. Ustao je. Nameravala je da ga
zamoli da izađu napolje, ali ponela su je osećanja, s kojima nije mogla da se
izbori. On joj je podario život, ali je nikada nije upoznao. Kako je njena majka
mogla da mu uradi tako nešto? Kako je to mogla da uradi njoj? Nije htela da
klone u pabu, pred svim tim ljudima, ali grudi su je bolele od nabujalih
osećanja koja su je ophrvala. - Elen? - Dilan je upitno zurio u nju. Izgledao je
toliko zabrinut da ga je Elen zagrlila. - Jesi li dobro? - upitao je.
- Znam - prošaputala je čvrsto ga grleći. Trebalo je da prođe nekoliko
trenutaka dok su njene reći doprle do njega. Onda su mu se ramena opustila i
ona je osetila kako je njegove ruke stežu oko struka, obuhvatajući njeno
drhtavo telo.
- Oh, Elen - zastenjao je glas mu je odjekivao iz dubine grudi.
- Ukrala sam jedan od tvojih diskova, ali se ne kajem. - Izmakla se i
zagledala se u njega kao da ga vidi prvi put. Konor je bio u pravu, imala je oči
na njega. - Trebalo je da pretpostavim, zar ne?
Dilan se trgao kada je začuo žamor oko sebe. Okrenuo se ka Konoru. -
Hajdemo nekuda na čaj. Ja sam gladan, mogao bih vola da pojedem.
Džo ih je znatiželjno posmatrao. - Gospode, o čemu se ovde radi? Jel’ ima
nešto što ja ne znam? - Njegov otac, lica zgrčenog i ozbiljnog, ošinuo ga je
pogledom i smesta ga ućutka kao da mu je lupio šamar. Više ništa nije rekao,
samo je zamišljeno gledao za Konorom, Dilanom i Elen kako odlaze u noć.
 27.

Kada su izašli, Konor je uzeo Elen za ruku. - Želiš li da te ostavim nasamo sa

Dilanom? Ne bih želeo da smetam.
- Ne, želim da i ti kreneš sa nama - odgovorila je. - Nemaš ništa protiv,
Dilane?
- Hajdemo svi onda. Ne znam za tebe, Konore, ali meni treba jedan viski.
Imam i neki sokić za malu kradljivicu. Nisi mogla da držiš svoje lepljive prste
dalje od mene, zar ne Elen?
- Htela sam da čujem tvoje pesme - objasnila je, prateći ga putem. I dalje
je čvrsto stezala Konorovu ruku dok su joj noge klecale, kao da nisu njene.
- Gospode, šta će tvoja majka kazati na ovo? - Dilan je zastenjao,
zavukavši ruke u džepove.
- Neću joj reći.
- Nećeš joj ti reći, ali pre ili kasnije, sve izađe na videlo.
- Imam pravo da znam ko mi je podario život.
- To će pokvariti planove tvoje majke - zabrinuto će Dilan.
Elen je znala još nešto što bi moglo da pokvari majčine planove. - Toliko
toga želim da te pitam? - počela je.
- Sačekaj da čovek prvo dođe do čaše viskija pre nego što kreneš da ga
ispituješ - rekao je Konor.
- Mudro zboriš - odgovorio je Dilan zaustavljajući se na pragu svoje kuće.
- U varoši koja živi od tračarenja, ti svakako znaš kako da sačuvaš tajnu -
rekla je Elen.
Kako su kročili u kuću, Finč je skočio na Konora mahnito mašući repom,
osećajući Magnuma na njegovoj odeći. - Sedi! - naredio je Dilan, skidajući
kaput i vunenu kapu te kačeći ih o kuku u hodniku. Konor je uzeo Elenin kaput i
okačio ga pored Dilanovog, a zatim nežno joj držeći ruku na leđima krenuo za
njom ka dnevnoj sobi, gde je Dilan već punio dve ogromne čaše viskijem.
Otpio je malo, a onda je pružio drugu čašu Konoru.
 - Idem da uzmem sebi kolu - rekla je Elen, odlazeći ka kuhinji. Čula ih je
kako razgovaraju u dnevnoj sobi, ali nije mogla da razazabere reči. Otvorila je
frižider. Pored flašica sa gaziranom vodom i nekoliko konzervi kole, bilo je
malo hrane. Našla je čašu u kredencu iznad radne površine i otvorila konzervu.
Osvrnula se oko sebe i proučavala čoveka za kojeg se ispostavilo da joj je
otac. Bio je to prevelik zalogaj za nju. Ali imalo je smisla. Pružalo je odgovor
na mnoga pitanja. Ali šta je s njenim mestom u porodici s kojom je živela? Šta
je sa čovekom koga je smatrala ocem? Ništa se nije promenilo osim saznanja,
ali to saznanje će promeniti sve. Protekle trideset i tri godine se ne mogu
promeniti niti izbrisati, a opet ona na njih sada gleda drugačije. Sagledala ih je
u drugačijem svetlu, i stoga, za nju, one se jesu promenile. Telo joj je
podrhtavalo od šoka, a ona se pitala zašto ne reaguje kako bi trebalo. Zašto ne
čupa kosu, optužujući majku što ju je obmanula i čitav njen život pretvorila u
laž. I ona i Dilan imali su prava da podivljaju od besa.
Kada se vratila u dnevu sobu, Dilan je sedeo u fotelji i pušio rotmans, a
Konor se smestio na sofi. Čaše su već im bile dopola ispijene. Zlatna tečnost
je svetlucala na žućkastoj svetlosti lampi. Elen je zauzela mesto na sofi između
njih dvojice i pomislila kako je čudno da su ta dva muškaraca koje je tek
nedavno upoznala postala stub njenog života. Pre svega nekoliko nedelja nije
poznavala nijednog od njih i život joj je bio mnogo siromašniji.
Dilan se smešio blagonaklono, što je Elen protumačila kao očinski smešak.
- Ti, dakle, znaš - rekao je jednostavno.
- Znam - odgovorila je, najednom se snebivajući. - Tvoje pesme su
prelepe.
- Hvala. Bio sam nadahnut.
- Ako si pevao o detetu koje si izgubio, svakom ko je čuo tvoje pesme a
znao za tebe i moju majku bilo je jasno da si ti otac njenog deteta?
- Niko nije znao da je trudna - rekao je.
- Jesi li ti znao? - upitao je Konor.
- Isprva nisam. - Dilan je otpio još jedan gutalj. Njegova Adamova
jabučica se žustro podigla i spustila dok je gutao. - Saznao sam iz pisma.
- Iz onog što ti je moja majka poslala nakon mog rođenja?
- Tačno tako.
 - Da li ga i dalje čuvaš? - upitao je Konor.
Dilan je klimnuo glavom. - Čuvam ga. Ja sam sentimentalna budala. Elen,
hoćeš li mi doneti onu kartonsku kutiju. - Pokazao je prstom ka vrhu visokog
ormara. - Moraćeš da se popneš na stolicu. - Elen je videli kutiju kako viri iza
ukrasnog kovčežića na vrhu ormara.
- Dozvoli meni - rekao je Konor spuštajući čašu na stočić. - Ja sam viši. -
Elen ga je posmatrala kako staje na stolicu i propinje se da je dohvati. Spustio
je kutiju i predao je Dilanu. Dilan ju je stavio na krilo i podigao poklopac.
Elen je bila nestrpljiva da vidi šta ima unutra.
Dilan je preturao po kutiji dok nije pronašao pismo. Sa cigaretom između
usana, izvadio je parče presavijenog papira iz koverte. Elen je prepoznala
majčin svetloplavi papir za pisanje i zlatam grb njene porodice. Koverta je
bila oivičena zlatnom niti i poslata sa Iton Korta. Nakon što ga je prevrtao po
rukama nekoliko trenutaka, Dilan ga je predao Elen. Ona i Konor su ga čitali
zajedno.

Dragi moj Dilane,

Ne znam šta da kažem osim da mi je žao što sam otišla bez pozdrava.
Sigurno me mrziš što sam pobegla, i ne krivim te za to. I ja sebe mrzim zbog
toga. Volela bih da mogu da kažem kako nisam imala izbora, ali čovek uvek
ima izbora, Donela sam pogrešnu odluku i sada se gorko kajem. Nadam se
da ćeš shvatiti kada budeš pročitao ovo što ti pišem. Spremi se.
Imam bebu. Njene su oči kao tvoje, Dilane. Dala sam joj ime Elen iako je
Entoni želeo da je nazovemo Leonora ili Lavinija, po njegovoj majci i baki.
Ove ugledne engleske porodice su opsednute imenima! No ja sam se borila i
pobedila.
Sećaš li se našeg poslednjeg leta kada mi je bilo stalno muka a ti si
napisao onu blesavu pesmu Sick as a Dog9 kako bi me oraspoložio? Nije
odagnala moju mučninu, ali smo se siti ismejali! Pa ubrzo nakon toga
shvatila sam da sam trudna. Entoni se bio zagrejao za mene. Ti si bio lud od
ljubomore, ali to mi je laskalo. Ponela sam se loše jer sam ga ohrabrivala ne
obazirući se na tvoja osećanja. Žao mi je, Dilane. Bila sam sebična. Sada mi
je to jasno. Bilo kako bilo, bila sam uplašena i nisam znala šta da radim, pa
sam rekla Peg. I ona se uplašila. Sećaš se Emer Kalahan? Svi smo se pitali
zašto je dugo nije bilo, a Džoni je proneo priču da je u zatvoru jer je krala?
E pa, Peg mi je rekla da je ostala u drugom stanju i da su je poslali u
samostan. Kada se vratila, bila je skrhana ne zato što je bila zatvorena, već
zato što je morala da se odrekne svog deteta. Nisam htela da prođem tako.
Kao što znaš, mama mi nikada ne bi dozvolila da zadržim to dete jer bi ga
smatrala kopiletom. Nisam smela ni da pomislim šta bi uradila! Samo bi Bog
mogao da me odvoji od moje prelepe devojćice. Verovatno ću goreti u paklu
zbog svojih grehova, ali ne žalim. I eto, tako mi nije preostalo ništa do da
pobegnem. Ti si bio siromašan kao crkveni miš, a Entoni prebogat, te sam
odlučila da pobegnem s njim. Trebalo je da ti kažem, ali sam znala da ćeš
pokušati da me zaustaviš. I poklekla bih.
Oh, Dilane, nedostaješ mi svakog dana. Imam sve što mi treba, ali osim
male Elen nemam više ništa. Sanjam o životu sa tobom i pitam se kako bi
bilo da živimo zajedno, daleko od Balimalduna i Bernovih, gde bismo mogli
da podižemoo našu malu devojčicu. Nedostaje mi Irska. Nedostaju mi moji
ljudi. Ovi Britanci su hladni kao ribe. Entoni i ja se ne smejemo kao što smo
se nas dvoje nekada smejali. Ako budem ostala ovde još malo, zaboraviću da
se smejem! Stoga te zovem da dođeš po mene, Dilane. Voleo si me nekada i
ja se molim da me i dalje voliš. Ja te volim i oduvek sam te volela. Zapravo,
sada te volim još više jer znam da je život bez tebe mučenje. Molim te,
odvedi me kući.
Zauvek tvoja, Elen Olenska

- Jesi li saznala sve što te zanima? - Dilan je upitao Elen kada je pročitala
pismo.
- Da - Elen je odgovorila tiho. - Ne mogu da zamislim da ga je mama
napisala.
Konor je primetio kako je pocrvenela i uzeo je za ruku. - Zašto je nisi
doveo kući? - upitao je Dilana.
Dilan je otpuhnuo oblak dima. - Nisam imao novca. Šta sam mogao da joj
pružim? Šta sam mogao da pružim tebi? - obratio se Elen.
- Mislim da joj je to nije bilo važno - Elen se usprotivila.
- Možda joj nije bilo važno kada pisala pismo, ali ja sam poznavao tvoju
majku.
- Vortonova Elen Olenska nije marila za novac - rekao je Konor,
 - Ova jeste - dodao je Dilan. - Slušajte, ona je bila udata. Bila je ledi
Trauton. Razmišljao sam o tome dugo, neprestano. Entoni je mislio da si ti
njegovo dete. Da sam upao tamo i vikao kako sam ja otac, zamislite kakav bi
skandal izbio. Nisam to mogao Medi da priredim. Sama je odlučila. Nisam
religiozan, ali nisam mogao da rasturim porodicu.
- I samo si otišao? - upitao je Konor.
- Samo sam otišao. Nikada nije saznala da sam dolazio da je vidim.
- I evo mene sada - rekla je Elen stidljivo. Dilan se nasmešio u neverici. -
Eto tebe! Kao grom iz vedra neba.
- Ko još zna? - upitao je Konor.
- Tvoja baka je znala jer joj je Peg rekla, što znači da zna i otac Majki jer
taj sve zna.
- Oh, otac Majki - prekinula ga je Elen, setivši se razgovora s njim u
Dezmondovoj i Alaninoj kući. - Za ručkom sam sedela pored njega i on je
pretpostavio da sam već sve sama shvatila. Nije spomenuo da sam tvoja ćerka,
Dilane. Mislim da je uzeo zdravo za gotovo da ja to već znam. Mada, nešto mi
tu nije jasno. Rekao je da moja majka treba nešto da oprosti mojoj baki.
Uputio mi je vrlo značajan pogled kada mi je to rekao. Šta li to ima da joj
oprosti?
Dilan ju je gledao tupo. - Ne znam.
- Mogla bi da pitaš Peg? - predložio je Konor,
- Naravno, Peg će znati - rekla je Elen.
- Ali ti si ovde - rekao je Dilan, njegove krupne oči caklile su se od
nežnosti. - Nadao sam se da ćemo se sresti jednog dana i evo tebe, u mojoj
dnevnoj sobi. U mom životu. Ko bi rekao? - Brada mu je zadrhtala a usne se
razvukle u slabašan osmeh. - U jednom trenutku nemam ništa osim sećanja, u
drugom imam ćerku. Ćerku koja peva kao anđeo.

*
Malo kasnije sedeli su za malim kuhinjskim stolom i jeli. Dilan je izneo hladno
pečenje i sir. Zapitkivao je Konora o novom projektu te su njih dvojica upleli
u razgovor o kompozitorima koji bi mogli da napišu dobru muziku za film.
Elen je sa zadovoljstvom slušala njihov razgovor o velikim kompozitorima i
filmovima za koje su pisali muziku. - Znaš li da je Elmer Bernštajn
komponovao muziku za film Doba nevinosti\'7d - rekao je Dilan.
- Sećam se da je bio nominovan za Oskara za najbolju originalnu muziku -
Konor je odgovorio. - Ali je Oskar te godine dobio film...
- Šindlerova lista - Dilan je dovršio rečenicu. - To je odličan film i retko
se dogodi da je film podjednako dobar kao i roman.
- U pravu si - složio se Konor. - To mi je jedan od omiljenih. Elen ga još
nije pogledala.
- Ali si pročitala knjigu? - upitao je Dilan.
- Jesam, pročitala sam je - odgovorila je. - Ima tužan kraj - rekla je
Konoru. - Elen je ipak nesrećno ime.
Stisnuo joj je ruku. - Nemoj se poistovećivati s likom iz romana.
- Tvoje ime znači nadu i ljubav - ubacio se Dilan. - A šta te je drugo nego
sreća dovelo na moj prag?
- I moj - dodao je Konor.
Dilan je podigao čašu s viskijem. - Želeo bih da nazdravim.
- Samo napred - rekao je Konor.
- Za Elen, za to što je ušetala u moj život kao prolećni povetarac pun nade.
Budućnost mi izgleda svetlija sada kada si ti deo nje. - Oči su mu zasuzile. -
Nisam ni sanjao da ću ovako nešto izgovoriti.
I Konor je podigao čašu. - Za Elen. - Iz njegovog osmeha je isijavala
zahvalnost. - Potpuno se slažem sa svim što si rekao.
Bilo je malo posle ponoći kada su se rastali. Nebo je bilo tmurno, a s
okeana je dolazila slaba kišica. Elen je zagrlila Dilana. Čvrsto su se držali u
zagrljaju, bez reči se zaklinjući da neće dozvoliti da se više ijedna godina
ispreči između njih. Dilan je stajao na vratima i posmatrao ih kako odlaze,
držeći se za ruke, sve dok nisu nestali iza ugla. Zatim je ušao u kuću i zatvorio
vrata.
Konor je odvezao Elen kod Peg. - Hvala ti što si pošao sa mnom - rekla je
dok su se parkirali ispred kuće.
 - Drago mi je što sam bio tu. Večeras si mnogo usrećila Dilana. Ali kako si
ti?
- Dobro sam. Trebalo bi da budem skrhana, ali nisam.
- Još si u šoku - rekao je. - Nemoj se iznenaditi ako te ujutru bude udarilo
kao kamion.
- Neću.
- Zvaćeš me ako ti bude bilo teško, hoćeš? U koje god doba.
Nagnula se k njemu i zagrlila ga. - Hvala ti.
- Doći ću sutra po tebe. - Zaronio je svoje lice u njen vrat. - Voleo bih da
te povedem sa sobom kući sada. Ne sviđa mi se što moram da te ostavim samu
noćas.
- Biću dobro, obećevam.
- Dođi u Dablin - najedom je predložio.
- Kada?
- Sledeće nedelje. Uzećemo neku lepu sobu u hotelu...
- Ali dala sam reč Alani da ću joj pomoći,
- Povuci reč.
- Ne mogu. Ne bi bilo pošteno. Doći ću u Dablin kada se vrati devojka
koja radi kod nje.
- Kuda je otišla?
- Ne znam. Ali vratiće se.
- Bolje bi joj bilo! Onda ću ti pokazati svoj grad.
- Trebalo bi da pišem knjigu - usprotivila se, a zapravo je želela da je još
malo ubeđuje.
Nasmejao se s ljubavlju. - Ti si moja devojka, što znači da moraš da budeš
tamo gde sam i ja.
- Dobro, doći ću u Dablin - nasmešila se.
- Obećavaš?
- Obećavam.
 Poljubio ju je. - Onda se vidimo sutra.
- U uobičajeno vreme?
- U uobičajeno vreme. Polako mi to prelazi u naviku. Široko mu se
osmehnula. - Odlično. Nadam se da si jedan od onih koji lako postaju robovi
navika.
Ponovo ju je poljubio. - O, da, taj sam, a ti imaš sve što treba da me
navedeš da ti služim doveka!
Stajala je na kiši i mahala Konoru dok je odlazio, a onda požurila kući.
Svetio u kuhinji je bilo upaljeno. Otišla je da ga ugasi, ali ju je trgao glas koji
ju je pozdravljao. Ugledala je Peg kako sedi na Džekovoj stolici sa šoljom
čaja u ruci.
- Tetka Peg, nadam se da nisi zbog mene ostala budna - rekla je primetivši
da je Peg vrlo uznemirena.
- Dođi i sedi ovde, dušo - rekla je nežno. No Elen bi radije otišla u krevet.
Znala je da bi trebalo da popriča sa Peg u vezi sa onim što je saznala, ali se
iznenada osetila iscrpljenom, kao da su tek sad stigle emocije. Ipak je
poslušala tetku i sela. Peg je duboko uzdahnula i Elen je znala da Peg nije
otišla na spavanje zbog nečeg ozbiljnog, a ne zato što ju je čekala. - Želiš li
šolju čaja? - upitala je Peg.
- Ne, hvala ti. Malo je kasno - odgovorila je Elen, ispitujući oči svoje
tetke ne bi li nazrela o čemu se radi.
- Džoni je svraćao danas. Rekao mi je da te je video u pabu sa Konorom.
- Da, pošao je sa mnom da pronađem Dilana. - Elen je zaškiljila. - Ako
hoćeš da razgovaramo o Konoru, hoću da znaš da mi ne pada na pamet da se
skrivam kao balavica. Ne zanima me što Dezmond misli...
- Ne, ne radi se o Konoru, Elen, već o Dilanu.
- Oh! - Elen je osetila kako joj krv kola žilama.
Peg je oklevala i mučila se. - Želela sam da se uverim da si dobro.
- Dobro sam - odgovorila je Elen, ali znala je da neće uspeti da zavara
tetku.
- Džoni je rekao da si bila malo... čudna.
- Otišli smo kod Dilana na čaj.
 - Tako dakle.
- Osim krompira, ne verujem da Dilan ume bilo šta drugo da spremi.
- Verovatno si u pravu. Mada je Marta dobra kuvarica. Trebalo bi da se
oženi njome. - Peg je pogledala ka Elen i namrštila se. - Razmišljala sam o
onome što si rekla, Elen. Da ti je Medi dala ime kojim ju je Dilan zvao.
- Da? - ljubotiljivo je rekla Elen, ali je znala šta sledi.
- Mislim da znaš šta hoću da kažem.
- Da mi je Dilan otac - Elen je kazala jednostavno i sela.
Iako je Peg već znala, Elenine reči su joj zadale težak udarac, jeknula je i
otpila gutljaj čaja, a onda se igrala šoljom neko vreme. Konačno je spustila
šolju. - Dakle, istina je. Nikad mi to nije padalo na pamet, nikada. Sve ove
godine, nijednom nisam pomislila na tako nešto. Sve do večeras. Džoni me je
podstakao na razmišljanje. - I on se dosetio?
- Da, shvatili smo gotovo u istom trenutku. Mada, Dezmond i on su već
sumnjali, ali su im se sumnje tek večeras potvrdile. Vidiš, ti zaista ličiš na
njega.
- Sve se uklapa, zar ne? - rekla je Elen i uzdahnula. Nikada nije bila tako
iscrpljena.
- Pretpostavljam da tvoj otac ne zna.
- Ja mu neću reći. Prosto ne mogu. - Ujela se za usnu. Pomisao da bi mogla
da ga povredi zadavala joj je bol. - Volim svog tatu.
- Mislim da bi to bilo pametnije. Verujem da se Medi zato nikada nije
vratila u Irsku. Uvek sam se pitala zašto.
- Zašto? Jer bi mogla da se predomisli i ostane sa Dilanom?
- Sve je moguće. Naša majka bi se u grobu prevrnula kada bi saznala. Bilo
je strašno što je Medi zatrudnela, ali udaja za tvog oca donela je kakvu-takvu
utehu. Mama bi bila očajna da je znala da je Dilan otac.
- Tetka Peg, da je Medi rekla svojoj majci da je trudna, da li bi je ona
poslala u samostan i naterala je da me se odrekne?
Na Peginom licu se videlo da joj je razgovor mučan. - Plašim se da bi tako
bilo, draga moja Elen. Kamo sreće da mogu da kažem da ona tako nešto nikada
ne bi uradila, ali kada je čast bila u pitanju, tvoja baka je bila nepopustljiva.
Imati vanbračno dete bio je greh, i sramota. Medije ispravno postupila što je
pobegia. - Peg je stavila ruku preko Elenine. - Učinila je to kako bi te zadržala,
i ja bih tako. A ja sam, eto, rekla majci jer nikako nije mogla da razume zašto
je njena miljenica pobegla.
- Sigurna sam da ona nije bila njena miljenica - rekla je Elen ljubazno.
- Oh, ali bila je, i svi su to znali. Kada je Medi otišla, majka je bila
skrhana. Morala sam da joj prekratim muke. Naravno, tako sam samo jednu
nesreću zamenila drugom. Ali kada je saznala, srce joj je otvrdnulo i Medino
više nikada nismo spomenuli u kući. Mama je umrla skamenjenog srca, Elen.
Nikada joj nije oprostila.
- To je vrlo tužno.
- Jeste, tužno je. Ja sam izgubila svoju devojčicu. To te natera da se
zamisliš. Nikada je neću vratiti. Ali Medi i mama su mogle da se pomire i
grehota je što nisu. Eto, to ne razumem. Kao da je Medi umrla. A mama je
mogla da je vrati samo da je poželela. Ja nikada neću moći da vratim Kjaru, pa
i da imam svu volju ovog sveta. Zašto mama nije ni pokušala? Zašto ju je
sahranila kada nije morala? - Peg je odmahnula glavom, potresena potisnutim
emocijama. - Božji putevi su ispunjeni ljubavlju i Gospod nas je učio da
praštamo. Ali začuđujuće je koliko hrišćana zaboravlja te dve osnovne stvari...
Nego, kako si otkrila da ti je Dilan otac? - upitala je.
- Maznula sam jedan od njegovih diskova i preslušala njegove stare
pesme. Bilo je poprilično očigledno.
- Tako mi je žao. Verujem da je to bio veliki šok za tebe.
- Mada, mislim da sam to i ranije osetila. Onog trenutka kada sam shvatila
da je mi je mama dala ime kojim ju je Dilan zvao. Samo sam se suviše plašila
da se suočim sa istinom. - Tužno se nasmejala. - Ubeđivala sam sebe da me je
nazvala tako jer ga je i dalje volela. I neko vreme sam stvarno verovala u to, a
onda san uzela disk i bila primorana da prihvatim istinu. - Zevnula je a oči su
joj zasuzile.
- Bleda si kao krpa. Ne bi trebalo da te zadržavam više. Samo sam htela da
se uverim da si dobro.
- Hvala, tetka Peg. Ali ja i ne znam kako se osećam - rekla je Elen. - Kao
da sam otupela.
- To je prirodno, dušo. Hajde, idem da te ušuškam. Osećaćeš se bolje
ujutru. - Peg je isključila svetio i zatvorila kuhinjska vrata. - Vrlo je dirljivo
što je Dilan prestao da pije zbog tebe, Elen. Želi da se ponosiš njime.
- On je dobar čovek. Vrlo mi je drag. - Krenula je uza stepenice. - Čudno
je kako nas je samo saznanje da je on moj otac najednom zbližilo. Hoću da
kažem, to je tek jedna misao. Ali zbog nje sam promenila osećanja prema
njemu, pa i prema Balimaldunu.
- Kako, dušo?
Elen je zastala na vratima spavaće sobe. - Želim da ostanem - odgovorila
je odlučno.
- Ništa te ne može sprečiti da ostaneš ako to želiš. - Peg se nasmešila. -
Volela bih da ostaneš.
- Moram nešto da sredim u Londonu.
- Naravno.
- Ali vratiću se. - I treba.
- To znači da ću morati da kažem mami gde sam, a plašim se. Sada kada
znam istinu...
- Ne misli sada na to, dušo. Kasno je. Naspavaj se. Jutro je pametnije od
večeri.
I tako je Elen otišla u krevet. Položila je glavu na jastuk duboko
uzdahnuvši. Dilan, njeni roditelji i Konor nadmetali su se na trenutak za njenu
pažnju, ali kod Elen nisu naišli na odziv jer ona je bila suviše umorna čak i da
sanja.
 28.

Sutradan ujutru kada se Elen probudila, još nije svanulo, čak se ni petao nije
oglasio. Ležala je u tišini, unezverena zbog zebnje u srcu i samoće koja se na
nju obrušila. Malo-pomalo, sva otkrića od sinoć doprla su joj do svesti. Nije
bila Entonijeva ćerka, već Di lanova.
Ustala je uspaničeno i napipavala po mraku tražeći lampu. Čim ju je
pronašla, upalila ju je i soba se ispunila svetlošću. Protrljala je oči. Juče
jedva da je išta osećala, ali danas ju je sve stiglo. Zurilaje u prazno i
pokušavala da otkrije šta ju je toliko uznemirilo. Dugo je razmišljala i na kraju
zaključila šta je u pitanju: čitavog života se upirala da pobegne od svoje
porodice i sada kada zna da tamo zaista ne pripada, shvata koliko zapravo želi
da bude deo nje. Ironično je to što je sve vreme proklinjala majku jer
pokušava da je uklopi, a u dubini svog bića je u stvari i sama žudela za tim.
Oči su joj se ispunile suzama pri pomisli na oca i na to da li on zna istinu.
Nikada je nije odvajao od Leonore i Lavinije. Nije joj poklanjao više pažnje
kako bi nadomestio to što nije njegova, a ni manje, pošto se očekuje da
prirodni instinkti navedu čoveka da više voli svoje. Uvek je bio pravedan,
brižan i pun ljubavi. To što nema ništa na njega nikada nije dovođeno u pitanje.
Mnoga deca ne liče na roditelje. Nikada se nije opterećivala time, kao što
deca to nikada i ne čine. Odrasli su se bavili njenim genima i na kraju
zaključivali da je ona svoje verovatno nasledila od majke.
Da li je njena majka krila tu tajnu i od supruga kao što ju je krila od ćerke?
Ako jeste, kako joj je to pošlo za rukom? Elen nije bila sigurna da li ima
dovoljno hrabrosti da je pita. Prošlost njene majke je oduvek bila zabranjena
tema. Pa, sad razume zašto je Irska bila izbrisana iz porodične istorije. Dilan
je tu u Konemari uvek predstavljao živi dokaz njene laži. Ali sada kada Elen
zna, hoće li uspeti da sačuva tajnu?
Pogledala je na sat. Bilo je šest sati. Nije joj se ni najmanje spavalo.
Tačnije, bila je nervozna kao ujutru pred važan test u školi. Napolju je bilo
mračno, ali ona je žudela da ode na plažu. Znala je da će se tamo bolje osećati
te je navukla farmerke i džemper i na prstima otišla u prizemlje, držeći se
dalje od kuhinje kako ne bi probudila Bertija. Nije htela da ga prepadne.
Ogrnula je Pegin kaput, stavila vunenau kapu i obula gumene čizme pa se
zaputila niz brdo brzim korakom.
Bilo je veoma hladno. Vazduh je bio vlažan i rominjala je kiša, a ledeni
vetar je šibao sa okeana. Zavukla je ruke duboko u džepove Peginog kaputa i
zgrčila se. Pitala se kako je ovcama iz noći u noć na otvorenom. Sada joj je
bilo jasno zašto ih je Peg brojala svakog jutra - da proveri da neku slučajno
nije odneo vetar.
Tama je bledela na istoku, gde je zora lagano rudela milujući zimski
predeo. Bilo je taman toliko svetio da vidi stazu što vodi do plaže. Umirivalo
ju je urlikanje okeana i siloviti udari vetra koji su se odbijali o padine brda.
Pružali su utehu njenoj duši i smirivali joj živce, kao da je bura spolja
nadjačavala unutrašnju buru.
Setala se po pesku dok su joj talasi zapljuskivali čizme, katkad bi zastala i
zagledala se u tamu kao da gleda u začetak novog života. Nije mogla jasano da
vidi. Nije bila sigurna kuda vodi put, ali je znala da će skorašnji događaji
neumitno promeniti i njenu budućnost. Samo još nije znala kako.
Ostala je na plaži sve dok sunce nije počelo da se uzdiže iza brda a
svetionik se pomalja iz oblaka, vraćajući joj Konora u misli. Posmatrala je
kako je na obzorju kako postaje sve jasniji, kao da joj se i njena budućnost
polako otkrivala u simbolima. Ako je tako, Kejtlinin nesrećan kraj značio je
njen srećan početak. Njoj je mesto tu, uz Konora.
Vetar se primirio i konačno je svanulo. Otišla je s plaže rasterećenija.
Misli su se sredile i bilo joj je lakše. Odlučila je da gleda na život s vedrije
strane. Na kraju krajeva, koliko devojaka ima dva oca.
Kada je stigla do kuće, zatekla je Peg u polju kako dodatno hrani ovce koje
treba da se ojagnje. - Poranila si, Elen - rekla je iznenađeno.
- Išlo mi se u šetnju.
- Mora da si ogladnela. No pretpostavljam da ti se ne ide u kuhinju i da
probudiš Bertija.
- Ne nakon što si mi ispričala kako je napao Osvalda.
- Dobro onda. Idemo zajedno na doručak. - Krenula je za sestričinom. -
Kako si od jutros?
Elen je uzdahnula. - Da budem iskrena, nelagodno mi je zbog svega ovoga.
Toliko otkrića odjednom. Ali sad mi je lakše kada sam se malo prošetala
plažom.
- Kladim se da te je vetar produvao.
- Umalo me je oduvao.
Skinule su kaput i kapu i Peg je pristavila vodu za čaj. Elen se bila ukočila
od hladnoće. Legla je pored Gospodina Badžera i zavukla ruke u njegovo
krzno kako bi ih ugrejala.
- Nemoj se iznenaditi ako Džoni navrati kad krene posao - rekla je Peg,
uzimajući šolje iz kredenca.
- Verujem da skoro svi u Balimaldunu do sada već znaju da je Dilan moj
otac.
Peg je požurila da odagna njene strahove. - Oh, Džoni neće nikome reći.
Budi sigurna.
- Zar to nije suviše zanimljivo da bi se čuvalo kao tajna? - Ne kada je u
pitanju čast porodice, Elen - odvratila je Peg ozbiljno. - Bilo je dovoljno loše
što je Medi pobegla sa Englezom, još da se sazna da je nosila Dilanovo dete...
- Uzdahnula je teško. - Gospode, moja majka bi se prevrnula u grobu. Hvala
bogu što nije poživela da čuje istinu. Ne, Džoni neće nikom reći, kunem ti se. -
Pogledala je kroz prozor. - Ali doći će, to ti jemčim.
Pile su čaj i jele kašu, ponavljajući jedno te isto i postavljajući pitanja na
koja je samo Medlin mogla da da odgovor. Malo kasnije začule su auto kako
se približava kući.
- Šta sam ti rekla?! - uzviknula je Peg, ustajući da pogleda kroz prozor. Ali
na njeno iznenađenje, bio je to Konorov rendžrover. - Stigao je tvoj dragi -
rekla je, gledajući kako se lice njene sestričine razvedrava. - Zašto ga ne
pozoveš na čaj?
Elen mu je požurila u susret. Nije la u kola, već je prišla njegovom
prozoru, a on se sagnuo da je poljubi. Video je njenu razbarušenu kosu i crvene
zažarene obraze pa se znalački nasmeši:. - Gde si ti to lunjala jutros? - upitao
je.
- Dole po plaži.
- Tako rano?
- Osećala sam se užasno kad sam se probudila. Vetar je razvejao moje
nevolje.
 Gledao ju je zabrinuto. - Trebalo je da me pozoveš. - Još nije bilo ni
svanulo.
- Pa? Magnum bi bio zahvalan na ranojutarnjoj šetnji.
- Bila sam sa Peg. Zna za Dilana. Razgovarale smo sinoć. Zašto ne uđeš na
šolju čaja? Bilo bi joj drago. - Na trenutak kao da mu je bilo neprijatno. -
Kuhinja nije puna Bernovih, veruj mi.
Ali i pre nego što je stigao da odgovori, sjajni crni automobil pojavio se
na putu što vodi do Pegine kuće i oboma skrenuo pažnju.
- Ko je to? - upitao je Konor.
- Pa, to nije Džoni - odgovorila je Elen.
Peg, koja je do tada stajala kraj prozora, izašla je napolje.
- Pogledaj ti taj auto! Mora da se zagubio. Da ne očekuješ ti nekoga,
Konore?
- Nikog, koliko znam - odgovorio je Konor.
Auto je usporavao kako se približavao kući. Škiljili su kroz staklo i opazili
vozača i ženu na zadnjem sedištu u debelom kaputu, s rukavicama i šeširom.
Elen je prebledela i izgubila dah. - To je moja majka - uspela je da
progovori pre nego što je vozač izašao i zaobišao ih kako bi otvorio vrata ledi
Trauton.
Pegine ruke su klonule pored tela dok je zurila u čudu u nepoznatu ženu
koja je stajala ispred nje, prelepu ali nesigurnu ispod svih tih krpica. Činilo se
da ćute čitavu večnost. Gledale su se oprezno, kao kauboji u dvoboju u starim
vestern-filmovima.
Na kraju, Medlin je prekinula tišinu. - Peg - rekla je.
- Medi? - odgovorila je Peg, tražeći u liku žene devojku koju je nekada
poznavala. - Jesi li to ti?
- Došla sam po svoju ćerku - rekla joj je mirno. Pogledala je svoje dete
ledenim plavim očima. - To što si napisala u poruci je neprihvatljivo, Elen.
Poći ćeš sa mnom i udaćes se za Vilijama pa ćemo svi lepo da zaboravimo na
ovu glupost.
Sada je bio red na Konora da se iznenadi. Okrenuo se ka Elen.
- Ti se udaješ?
 - Htela sam da ti kažem, ali... - počela je.
- Naravno da se udaje! - umešala se njena majka. Stegla je vilica i
okrenula ka tom zanosnom čoveku u kolima. - A ti si?
- Konor Makoslend - odgovorio je hladno, ali nije pružio ruku niti izašao
iz kola.
Iz pogleda svoje ćerke odmah je shvatila kakva je veza između njih dvoje.
- Ona je verena za Vilijama Sekvila, nije ti rekla?
Konorovo lice se zacrvenelo i skamenilo. Zatvorio je oči na trenutak i
lagano udahnuo kroz nozdrve.
- Zato sam pobegla - rekla je Elen. - Jer nisam htela da se udam za njega.
Kada je otvorio oči, bile su mračne i strane. Elenino srce je zadrhtalo.
- Trebalo je da mi kažeš - odgovorio je tiho.
- Htela sam - odgovorila je.
Zgrabio je volan. - Jesi li? - Okrenuo je ključ i na zvuk motora Elen se
odmakla.
- Znaš šta, ostaviću vas žene da raspravite to što imate.
- Htela sam da ti kažem, Konore, kunem se - upinjala se Elen.
- Kada? Danas? Sutra? - Nije odgovorila. Konor je odmahnuo glavom
razočaran. - Verovao sam ti, Elen. Verovao sam ti.
Nije znala šta da kaže. Imala je bezbroj prilika da mu kaže, a nije
iskoristila nijednu. Mislila je da je to nebitno. Ali sada joj postalo jasno da je
to važnije od svega.
- Konore, molim te, nemoj da ideš! - zagrcnula se. Ali on je dao gas i auto
se ubrzo našao na drumu i nestao iza ugla, odnoseći njenu budućnost.
Elen se okrenula ka majci: - Kako si mogla?! - vikala je. - Ne želim da se
udam za Vilijama. Ne volim ga. Volim Konora. Pobegla sam jer nisam želela
da živim životom kakav si mi ti odredila.
Peg je videla šta se sprema i brzo se umešala. - Hajde da uđemo unutra i
da porazgovaramo na miru - predložila je.
Ali Medlin se nije ni pomerila. - Idi po svoje stvari. Čekaću te u kolima -
naredila je.
 - Misliš da možeš da me tretiraš kao dete? Misliš da ću otrčati gore,
spakovati stvari i mirno krenuti kući? Imam trideset i tri godine, za ime boga!
Radiću šta mi je volja.
- Elen, urazumi se. Šta te je spopalo?
- Uđite unutra, molim vas - rekla je Peg ovoga puta navaljujući. Bacila je
pogled ka vozaču, koji je čuo svaku reč, iako se pretvarao da ne sluša.
- Ne, Peg, neću se zadržavati - Medlin je odgovorila nadmeno. - Došla sam
samo po Elen. To je sve.
- Zar se nećeš pozdraviti sa Dilanom? - izazivala ju je Elen.
Peg je frknula. - Gospode, čujete li me vas dve! Ulazite u kuću smesta!
Na pomen Dilanovog imena, Medlin je iskrivila usta i počela nervozno da
krši prste. Nevoljno je krenula za Peg i Elen u kuću.
Peg se zaputila pravo prema peći i pristavila čaj. Medlin je stajala nasred
kuhinje skinuvši samo rukavice i šešir. Pogledala je okolo, razgledajući Peginu
kuću sa sve većim zanimanjem. Elen je želela da uskoči u auto i odjuri za
Konorom, ali je znala da najpre mora da se razračuna sa majkom. Bilo joj je
muka. Kako ju je majka pronašla?
- Hajde da se smirimo - rekla je Peg, spuštajući čajnik na peć drhvatom
rukom. - Zašto ne bi skinula kaput, Medi? Ovde je jako toplo.
Medlin je oklevala na trenutak, a onda je počela lagano da ga otkopčava.
Ispod kaputa, nosila je sivu svilenu bluzu, sive flanelske pantalone i
odgovarajuće kožne cipele. Uklapala se u Peginu kuhinju koliko i porcelanska
lutka na njivi. Elen je sela na Džekovu stolicu i kada joj je Berti naslonio
vlažnu njušku na nogu, ona ga je nežno pomazila po glavi.
- Znam za Dilana - rekla je Elen nežno.
Od te jednostavne rečenice Medlin je pretrnuh. Opustila je ramena,
poražena, kao što kauboj spušta pištolj kada vidi da je suparnik bolje naoružan
od njega.
- Znam zašto si me nazvala Elen - nastavila je. Posmatrala je majku kako
izvlači stolicu na drugom kraju stola i seda.
- On je moj otac, zar ne? - Medlin je uprla pogled u Peg, koja je na
trenutak prekinula pripremanje čaja i preplašena pogledala ka sestri. - Ne
možeš više da kriješ istinu, mama. Znam.
 Medlin je bila na mukama. - Da - najzad je izustila. - On je tvoj otac.
Peg je spustila čajnik i pridržala se za radnu površinu kako bi povratila
ravnotežu. Iako je već znala, sada kada je to čula od sestre, ostala je bez daha.
- Gospode, Medi - prostenjala je.
Kada je Medlin progovorila, glas joj je izgubio oštrinu.
- Žao mi je .
- Da li tata zna? - upitala je Elen. U dugoj pauzi pre nego što je njena
majka odgovorila, pitala se koji bi joj se odgovor više svideo. Zaključila je da
bi i jedan i drugi bili podjednako strašni.
Medlin je spustila pogled ka svojim prstima i frknula. - Ne znam -
odgovorila je.
Elen je, očiju punih suza, oborila glavu. Peg je stavila šolju čaja pred nju,
drugu pružila sestri a onda sela između njih. - Kako si nas našla? - upitala je
Peg.
- Juče sam doletela ovamo i prespavala u hotelu, pripremajući se na ovo.
Kada sam stigla u Balimaldun, morala sam da se raspitam gde živiš. Jedna
gospođa sa psom me je uputila.
Osvrnula se oko sebe. - Imaš lepu kuću, Peg.
- Hvala, meni se dopada.
- Da li je Bili tu? - upitala je, misleći na Peginog supruga.
- Bil je davno otišao - odgovorila je Peg šturo. - Razveli smo se.
- Žao mi je što to čujem. Sećam se tvojih dečaka, Deklana i Dermota. Sad
su verovatno već odrasli ljudi.
- Oh, da, jesu, postala sam i baka. Nisi upoznala Ronana. On mi je
najmlađi, mada je i on sada odrastao čovek - rekla je Peg nežno. Nastupila je
nelagodna tišina. Svaka je pila svoj čaj. Gospodin Badžer je uzdahnuo teško
na svojoj prostirci i zatvorio oči. - Jcl’ se promenio? - upitala je Peg.
- Pitaš za Balimaldun? Ne, isti je. - Jel’ ti nedostajao, Medi?
Medlin je otpila malo čaja. Usne su joj se na trenutak iskrivile. - Isprva
jeste, ali onda sam se navikla na novu sredinu.
- Zvučiš kao prava Engleskinja.
 - Verovatno.
- Zvučiš. Nema ni traga od Irske u tebi.
Medlin je, stegnute vilice, pogled prikovala za Peg i držala je u čeličnom
stisku. - Rešila sam tako, Peg, i moram da živim s tim. A to je značilo da
moram da se odreknem prošlosti i krenem iz početka. Nisam imala drugog
izbora osim da Irsku sasvim izbrišem iz svog života. - Opazila je da je lice
njene ćerke smekšalo. - Nisam mogla da kažem Entoniju da nisi njegova. Želeo
je da se oženi mnome a ja nisam smela da propustim priliku. On mi je bio
spas. Jedini spas.
- Da li si ga volela? - upitala je Elen uznemireno, nadajući zbog svoga oca
da jeste.
- Ne kao što sam volela Dilana. Ali on je bio lud za mnom, što mi je
pružilo priliku da pobegnem.
- Zašto nisi pobegla s Dilanom? On bi se oženio tobom bez razmišljanja.
- A od čega bismo živeli? On nije imao novca, a nisam ni ja. Majka bi me
se odrekla. Ona je bila religiozna i nepopustljiva. Bili bismo siromašni. A ja
to nisam želela za sebe i za svoje dete. Onda se pojavio Entoni, čovek u koga
sam mogla da se pouzdam. Mogao je da mi pruži sigurnu budućnost daleko od
Balimalduna. Znao je da sam trudna i molio me je da se udam za njega. Bila
bih luda da nisam pristala!
- A šta je s Dilanom? - upitala je Elen. - Gde je on u svemu tome? Ja sam
njegovo dete.
Medlin se nasmejala cinično. - On nije mogao da bude odgovoran otac.
- Ali ti si mu pisala i molila ga da dođe po tebe - rekla je Elen.
Medlin je ponovo bila zatečena time koliko je Elen saznala. Zaškiljila je i
isturila bradu, - Da, prošla sam kroz kratak period kajanja, ali i to je prošlo. -
Igrala drškom šolje.
- Dilan je dolazio po tebe.
- Ne, nije. Laže - odbrusila je Medlin, glasom stvrdnutim od prezira.
- Ne laže. Dolazio je po tebe nakon što je dobio pismo u kojem si mu
otkrila da je on otac tvog deteta. Ali kada je video gde živiš i da si srećna,
bilo mu je jasno da ne može da ti pruži takav život. Nije želeo da ti rasturi
porodicu, iako sam ja pripadala njemu.
 - On ti je tako rekao? - upitala je Medlin tiho.
- Da, on mi je rekao. - Ipak je došao?
- Došao je, mama. Patio je godinama a ti si ga jednostavno izbrisala.
Medlin je naizgled odbacila ono što joj je ćerka upravo saopštila. - Po
tvom mišljelnju, šta je trebalo da uradim? - prasnula je. - Da ostavim tvog oca
i pobegnem sa Dilanom? Pružila sam ti lep život, Elen. Ne možeš ni da
zamisliš koliko me je koštalo da ti to priuštim.
- Zašto se nikada nisi vratila? - Peg je konačno skupila hrabrosti da pita. -
Slomila si mami srce kada si otišla.
- Zato što si joj ti rekla zašto sam otišla! - uzvratila je Medlin.
- Kako znaš da sam joj rekla? - Peg je pocrvenela, osetivši se kao krivac.
- Zamolila sam te da čuvaš moju tajnu, a ti si otišla kod nje i sve joj
ispričala. - Medlin je uzdahnula. - Ne krivim te. Nisam imala pravo da tražim
od tebe da skrivaš tako veliku tajnu, naročito od naše majke.
- Morala sam da joj kažem - Peg je objasnila. - Ludela je od tuge. Umrla je
a da nije imala prilike da ti oprosti.
Medlinino lice se steglo od ogorčenja. - Nije želela da mi oprosti, Peg.
Zar misliš đa nisam pokušavala da dođem kući?
- Pokušavala si? - Peg se namrštila u neverici.
- Naravno da jesam. Očajnički sam želela da dođem kući, ali mama nije
htela da me vidi.
- Ali tada si bila udata. Ugledna žena i majka. Zašto nije htela da se vratiš
kući?
- Zato što sam joj rekla istinu.
- Rekla si joj da je Elen Dilanova ćerka? - Medlin je klimnula glavom.
Pegine oči su se raširile. - Ona je znala da je Elen Dilanova?
- I ona mi je rekla da više nikada ne kročim nogom u Balimaldun. Odrekla
me se, Peg. - Medlinine oči su se caklile od suza, a usne podrhtavale dok se
borila da obuzda osećanja. - Želela sam da se vratim kući, ali nisam mogla.
Nije mi dozvolila.
Pegino lice se natopilo tugom. - Oh, Medi. Nisam znala. Mi smo svi krivili
tebe što nisi dolazila, a nikada nismo ni pomislili da to nije tvoja krivica.
Sram treba da nas bude!
- Kako si mogla da znaš?
- Trebalo je da znamo tebe. Žao mi je. Medi, tako mi je žao.
Prvi put otkako je stigla, Medlin se nasmešila. - Hvala ti, Peg. Ne možeš ni
da zamisliš koliko mi znači.
Kada je Elen kroz prozor začula auto kako se približava, srce joj je
poskočilo. Ponadala se da se Konor vratio da se izvini. Gospodin Badžer se
probudio i potrčao ka vratima. Berti je zagroktao i odgegao se za njim. Peg je
unezvereno pogledala ka Medlin, koja joj je uzvartila pogled, jedva se
usuđujući da diše. Obe su očekivale braću. Ali upravo im je dolazio niko drugi
nego Dilan.
 29.

Moj svet je sve mračniji. Lutam među senkama iako znam da je nebo plavo i
vazduh čist. I teška sam, kao da sam od hladne izmaglice, od one zimske magle
što se valja dolinama i ne može da se podigne. Nekada sam uživala u prirodi, a
sada u svojoj grešnoj misiji. Više ne primećujem šaru koju na drumu prave
grane crvenog hrasta, sliku koja se odražava na površini jezera i lep žuti vres
što raste po brdima jer zaokupljena svojom namerom i kako da okrenem stvari
u svoju korist.
Konor je saznao da je Elen verena. To što ona ne želi Vilijama i što nema
ni najmanju nameru da stane s njim pred oltar Konora naročito ne potresa jer
on zna da ona voli njega. Njemu je jedino važno to što mu nije rekla. Mnogo
mu je važno. Zapravo, poverenje je Konoru možda i najvažnije, a Elen ga je
izneverila.
Nije se odvezao nazad u Kuću rogoza jer su naša deca tamo sa Dafni.
Očekivala bih da uzjaše konja i odjuri u brda kako bi stišao bes. Ali umesto
toga, dolazi u dvorac i staje ispred mog portreta. Gledam ga odozgo kroz svoje
oči na slici a on zuri u mene s gnušanjem. Ne iznenađuje me njegov izraz lica
jer su ljubav i mržnja lice i naličje istog novčića. I ja sam ga izneverila i sada
se iskupljujem.
Neko vreme tako stoji i zuri u mene, a ne shvata da sam zaista tu te da bi
mogao da me vidi kada ne bi gledao samo u sliku. Seda na stepenice i zariva
glavu u šake. Sedam pored njega. Znate, ja sam uvek s njim, i uvek ću biti.
Niko mu drugi ne treba osim mene.
Dok Konor pati na stepenicama dvorca, odlazim do Pegine kuće da vidim
kako se odvija drama u kuhinji. Dilan je došao da sopstvenim očima vidi ženu
koju je voleo i izgubio. Stoji na vratima sa šeširom u rukama, zbog debelog
kaputa izgleda krupnije nego što jeste. Medlin Trauton je toliko iznenađena što
ga vidi da ne zna šta da radi. Ona je žena čeličnog stava, s natapiranom kosom
i dosta šminke, ali kada ustane i krene k njemu, primetim kako joj noge klecaju.
Njene plave oči gube se u njegovim toplim smeđim očima i ona bez svake
sumnje prepoznaje onog mladića iz prošlosti.
- Medi, jesi li to ti? - šapuće.
 Previše je zapanjena da bi progovorila. Lice joj je smekšalo te pogledom
ispituje njegovo. - Došao si po mene - rekla je i naslutim trag irskog naglaska
u njenom govoru.
- Elen ti je rekla. - Da.
- Naravno da sam došao, Medi. - Nasmešio se tužno.
- Nisam znala.
- Ne, nije ni trebalo da znaš.
- Mislila sam da me nisi želeo. Mislila sam da nisi želeo Elen.
Pogled je u ćerku, koja je sedela na stolici s pticom. Bilaje tako mirna, kao
da je komad nameštaja. - Gospode, Medi, šta si ti mislila o meni? Voleo sam te
tada i uvek ću te voleti.
Zatekla ju je njegova nenadana izjava ljubavi. Dilan zuri u nju krupnim,
blagim očima i ona ne zna šta će sa sobom.
- Kako si znao da sam ovde?
- Samo jedna žena može da dođe ovamo u luksuznom automobilu i pita za
put do Pegine kuće. - Frknula je zbunjena. - Pitala si moju Martu za put. Ona
mi je rekla kad je došla kući.
- Oh! - Medlin se setila žene sa psom. - Da, pitala sam. Nastupila je
neprijatna tišina dok su se gledali s velike udaljenosti koju su između njih
napravile godine. Tako su blizu, a mogli bi biti i razdvojeni okeanima. Nijedno
od njih dvoje ne zna kako da premosti jaz ili izbriše pretrpljeni bol. Možda je
preduboko zariven u srce da bi mogao da nestane.
Dilan prelazi jaz. Ide pravo preko njega odlučan i s jasnom namerom. Ona
je uplašena, kao naparfemisana pudlica u susretu s opasnim psom. Ali Dilan ne
posustaje. Prati svoje instinkte, impulsivan je. Nepoljuljanom privrženošću
prema prošlosti briše protekle godine i grli je ogromnim rukama. Ona stoji kao
kip, uznemirena je, ali on je još jače steže. Elen i Peg su ganute. Da mi se srce
nije ovako skamenilo, i mene bi ganuo. No mene zanima samo da li će se Elen
vratiti u London sa majkom.
Medlin Trauton se konačno opušta. Obavija ruke oko Dilana i grli ga. Peg
na brzinu da je znak Elen te izlaze iz kuhinje, skrivajući se u maloj dnevnoj
sobi, gde Elen još nije ni počela da piše svoju knjigu. Kada su izašle, Medlin
zaplače. Snažno ga grli a on ničim ne pokazuje da će je pustiti. - Sve je redu,
Elen Olenska, sada sam tu - kaže, a ja se pitam da li u toj ženi prepoznaje onu
devojku iz prošlosti. Mislim da ispred njega plače Medi Bern. Ona je u
Dilanovom zagrljaju a ledi Trauton je isparila. Odvaja se od njega i gleda ga
stidljivo. Maskara joj se razmazala ostavljajući ružne tragove na njenim
obrazima. - Ti si i dalje moj Dilan, zar ne? - kaže a glas joj se topi od nežnosti.
- Nikada nisam ni prestao da budem tvoj Dilan - rekao je a njegove velike
smeđe oči su zasijale od ushićenja.
- Nisam nameravala da dođem. Plašila sam se. Elen je bila samo izgovor.
Duboko u srcu želela sam da oživim svoju prošlost.
- Elen je prelepa, baš kao njena majka.
Medlinine oči su se ponovo napunile suzama. - Žao mi je, Dilane. Sanjala
sam o životu na visokoj nozi. Želela sam bolji život od onoga koji smo mogli
da imamo ovde zajedno.
- Nemoj prebacivati sebi... - počeo je, ali ona ga je presekla.
- Ne, iskrena sam, Dilane. Pusti me bar da ti ispričam istinu. Znala sam da
bi pobegao sa mnom da sam te pitala. Zato sam odlučila da ti ne pružim
priliku. Pobegla sam sa Entonijem jer sam mislila da ću s njim imati lepši
život. - Usne su joj se zgrčile a u obraze joj je jurnula sva krv iz žila. - No
ubrzo nakon Eleninog rođenja, shvatila sam da se ne uklapam u taj novi život.
Čeznula sam za tobom i za Irskom. Kao da sam bila zatočena na tom asfaltu,
nedostajala su mi brda i okean. Pokajala sam se zbog svoje odluke, a laž me je
izjedala. Prezirala sam Entonija svaki put kad bi prišao Elen, kad bi je
podigao i poljubio, samo zato jer me je pekla savest. Ali nisam imala hrabrosti
da mu kažem da on nije Elenin otac. Bilo je prekasno. Onda sam ti pisala.
Zelela sam da dođeš i da me odvedeš. Zelela sam da počnem iz početka. Pošto
se nisi pojavio, pozvala sam svoju majku i rekla joj istinu.
- Gospode, Medi. Baš si bila hrabra.
- Odrekla me se, Dilane.
- Mogao sam da pretpostavim.
- Zato nisam mogla da se vratim kući. Nikada. Uzima je za ruke jer ju je
ophrvao očaj. - Mislila si da smo te svi otpisali. Mada, nije daleko od istine.
- I tako sam zagrizla svoj novi život. Bila sam rešena da više nikada ne
govorim o Irskoj. Pokušala sam da te izbrišem iz sećanja. A onda je Elen došla
ovamo i ugnezdila se u moj stari život kao kad kukavica podmetne jaje - i ona
može, a ja ne mogu. Njeno mesto je ovde u Balimaldunu kao što je meni
nekada bilo. Ne možeš ni da zamisliš koliko to boli. Elen je sve ponovo
oživela.
- A onda je dovela i tebe ovamo. - Jeste, istina je. - Toje dobro.
- Ne znam.
- Jeste, dobro je - kaže joj uverljivo. - Sada ste obe kod kuće.
Seli su za sto. Medlin je brisala oči maramicom koju joj je Dilan dao,
ostavljajući crne mrlje na tkanini. - Šta ćeš da radiš sa Elen? - upitao ju je. -
Ni divlji konji je neće odvući pred oltar, valjda ti je to jasno.
Medlinina ramena su potonula kao znak da je priznala poraz. - Znam.
- Pa pusti je onda. Zašto bi je prisiljavala? - Nasmešio se. - Liči na tebe
više nego što ti misliš.
Poigrava se rubom maramice. - Toliko sam se brinula da Entoni ne nasluti
da Elen nije njegova da sam se svojski trudila da što više liči na njega. Ali ona
je probijala svaki kalup koji bih za nju smislila, a ja bih u tim trenucima uvek
videla tebe u njenim velikim smeđim ratobornim očima. Osećala sam se
krivom i plašila sam se.
- Pusti je da sama odluči gde želi da bude. Majka je bila nepravedna
prema tebi jer ti nije dozvolila da se vratiš kući. Nemoj da budeš kao ona.
Medlin je uzdahnula pomirljivo. - Kakav je taj čovek?
- Konor Mekoslend? Dobar je čovek.
- Plašim se da sam joj to pokvarila.
- Kako?
- Odvezao se besan odavde kada sam mu rekla da Elen ima verenika u
Engleskoj. Optružio ju je da ga je zavaravala.
Dilan odmahuje glavom. - Šteta.
- Šta mogu da učinim?
- Ništa. Mora sama da ode kod njega i da mu objasni.
- Misliš li da će joj oprostiti?
- On je težak čovek sa teškom životnom pričom, Medi. Pojmam nemam
kako će postupiti. Ali Elen mora da ide i da razgovara s njim.
I tako njih dvoje odlaze u dnevnu sobu, gde su Elen i Peg sedele kao na
iglama. Ustale su nestrpljivo kada su Medlin i Dilan ušli. - Da napravim još
čaja? - pita Peg, koja očigledno nalazi utehu u rutini spremanja čaja.
Medlin sada izgleda drugačije. Lice joj više nije hladno. Crni tragovi na
njenim obrazima i ispod očiju su se osušili. Frizura se pokvarila a krajevi se
uvili na vlažnom irskom vazduhu. Izgleda mlade i krhkije. - Elen, mislim da
treba da odeš kod Konora i objasniš mu - počinje ona.
- Ne vraćam se kući - Elen je prekida braneći se.
- Znam i nemam ništa protiv. Nadam se da vam nisam upropastila vezu.
Dilan kaže da je Konor dobar čovek.
Elen je iznenađena. Nije očekivala da će njena majka tako lako promeniti
mišljenje. - On jeste dobar čovek - odgovara ona.
- Uzmi moj auto i idi po njega - kaže Peg.
Dok je Elen trčala ka vratima, Gospodin Badžer je zalajao mašući repom. -
Gospode bože i Device Marijo! - uzvikuje Peg. - Hajde da napravimo još veći
cirkus! - Otvara kuhinjska vrata i pas pritrčava da pozdravi Dezmonda,
Džonija, Krejka i Rajana dok su izlazili iz kola. Vest se pročula, kako to
obično biva u Balimaldunu, te su svi došli da vide sestru.
Peg je toliko nervozna da je odmah krenula ka peći da pristavi čaj. Dok je
izvlačila šolje iz kredenca, ruke su joj se tresle. Medlin i Dilan su se gledali
dugo i odlučno, i mislim da oboje znaju da će morati momcima da kažu istinu.
Elen se žurno gura između njih i ulazi u Pegin auto. Svi su se parkirali
jedan uz drugog sa malo razmaka ispred Pegine kuće, ali ima dovoljno mesta
da Elen izveze auto. Gleda kako ulaze u kuću. Prizor podseća na Zlatokosu i tri
medveda. Ali u ovoj priči su četiri medveda i Zlatokosa se upravo vratila
kući.
Elen pronalazi Konorov auto parkiran ispred dvorca. Zaustavlja se pored
njega i izlazi. Lice joj je bledo naspram crne kose i gleda prestrašeno. I treba.
Konor ima nezgodnu narav i ništa ga ne naljuti kao laž. On joj je verovao, a
ona je izigrala njegovo poverenje. Ne verujem da će joj ikada oprostiti.
Zapravo, znam da neće.
Gledam je kako prilazi vratima i pritiska kvaku. Vidi da je otključano te
otvara vrata lagano kao da se plaši onoga što bi mogla da zatekne unutra.
Konor je i dalje na stepeništu.
Tamo je već neko vreme. Kada je ugleda, ustaje. Stavlja ruke u džepove i
ja sam srećna jer vidim da se okružio meni dobro znanim odbrambenim zidom.
Taj neprobojan, nevidljiv zid podiže kako bi odbijao ljude. Elen je sada s
druge strane i ne može da dopre do njega, osećam njen očaj. Konor je čudan,
nije više onaj ljubavnik kojeg je poznavala. Izgubila ga je, samo što to još
uvek ne zna. I dalje se nada. Mogu da joj kažem da će joj, kada je jednom
udari u taj zid, trebati mnogo više od preklinjanja i objašnjavanja kako bi ga
srušila.
- Nisam mislila da je važno - kaže tiho. Pogled mu je hladan i nepomičan,
ne govori ništa. Ona beznadežno nastavlja da trabunja. - Ne volim ga. Zato sam
pobegla. Došla sam ovamo da bih pobegla od njega i majke. Nisam želela da
raskinem veridbu preko telefona, a nisam želela ni da se vratim u London. To
sam jednostavno gurnula na stranu i mislila samo na tebe. Vilijam je nebitan,
Konore. Shvati. Ti si važan.
Oštro je udahnuo kroz nozdrve. - Trebalo je da mi kažeš, Elen.
- Znam, žao mi je .
- Verovao sam ti. Pustio sam te u svoj život i šta sam dobio zauzvrat?
Samar!
- Ne! Nije tako. S Vilijamom sam raskrstila i što se mene tiče, više nisam
bila verena. Zaljubila sam se u tebe i sve sam drugo zanemarila.
- Nije lepo da tako ostaviš čoveka. Trebalo je da mu kažeš kako se osećaš,
a ne da ga ostaviš na cedilu i pustiš ga da te čeka kao budala. Siroti čovek!
Jesi li ikada pomislila na njega?
- Ne, jer neprestano mislim na tebe.
- Pa, moraš da odeš tamo i da mu to saopštiš.
- Hoću.
- Osim ako nisi sedela na dve stolice i čekala da vidiš šta će biti s nama.
- Ja sam od samog početka znala na kojoj stolici želim da sedim.
- Pa, to više nije važno. Gotovo je sa nama, Elen. Prebledela je kao krpa. -
Nemoj tako da pričaš, Konore!
 - Ne želim da budem sa ženom kojoj ne mogu da verujem. Toliko su me
puta izneverili da sam naučio da cenim iskrenost.
- Neću te više lagati. - Drži se za olupinu njihove veze kao mornar za brod
koji tone. - Molim te, oprosti mi.
Kiselo se nasmejao. - Oh, Elen. Mislio sam da si drugačija. Mislio sam da
smo stvoreni jedno za drugo. - Ona plače, ali on ostaje kamena srca, a ja želim
da on ostane jak, da ne popusti. Ženske suze su moćno oružje i on mora da
ostane pribran i drži se onog što zaista želi, a ne da poklekne pred njima.
Zurim sa svog portreta i on diže pogled i gleda me pravo u oči. Vidim u njima
rešenost i znam da sam pobedila.
Prati je napolje i zatvara vrata za sobom. - I to je sve? - pita ona u
neverici. - Šutnućeš me jer ti nisam rekla da sam verena? A nikada nisam ni
nameravala da se udam za njega!
- Ne, nego zato što nisi onakva kakvom sam te smatrao. Bori se da priča
kroz suze. - Ni ti nisi onakav kakvim sam te smatrala! - Ulazi u kola i odlazi i
ne okrenuvši se. Konor stoji dugo i posmatra je kako nestaje u daljini. Zuri ka
drvoredu kao da se nada da će se vratiti. Konačno, kad postane jasno da neće,
ulazi u rendžrover i odlazi na suprotnu stranu. Pobedila sam. Uprkos magli
koja se zatvara nada mnom, osećam se kao pobednik. Konor je ponovo moj.
Ovog puta ću morati bolje da ga čuvam.
 30.

Elen se zaustavila na stajalištu pored puta, spustila glavu na volan i zajecala.

Bilo je to isto stajalište na kojem se zaustavila nekoliko nedelja ranije, nakon
što je prvi put videla Konora. Tada nije ni pomišljala da će se jednoga dana
vratiti na isto mesto i plakati zbog slomljenog srca.
Trebalo je da mu kaže za Vilijama. Znala je to. I trebalo je da bude iskrena
prema Vilijamu i da mu sve lepo napiše ili, još bolje, kaže u oči. Sve je
uprskala. Kako bi volela da vrati vreme i sve uradi drugačije. Konora je
izneverila najpre njegova žena, a sada ga je i ona izvenevrila - i gorko se
kajala zbog toga. Razumela je zašto je bio besan, ali nije razumela zašto je
otišao. Obasipao juje tolikom ljubavlju. Kako je mogao tako lako da skameni
svoje srce, i to zauvek, nepovratno? Zar mu je njihova veza tako malo značila
kada je mogao da je prekine zbog jednog malog nesporazuma?
Pomislila je na majku, Dilana i sve te ujake u Peginoj kući, i nije želela da
ide tamo. Zato je nastavila putem i zaustavila se podno brda na kojem je s
pogledom na okean stajala Kejtlinina kapela. Znala je da će tamo biti sama.
Ušuškala se u kaput i krenula stazom što vodi kroz vres i visoku travu. Elen je
prošla stazom i otvorila vrata kapele. Unutra je bilo hladno i memljivo, ali bar
nije bilo vetra. Išla je prema oltaru i sela u prvi red. Prostorija je bila slabo
osvetljena zbog budi koja se nahvatala na prozorima i Elen se u tom polumraku
osetila još usamljenijom.
Kasnije, kada joj se stomak zgrčio od gladi, odlučila je da ode do Pegine
kuće. Sporo se spuštala niz padinu. Nije žurila, nije imala zbog koga da žuri.
Kiša je i dalje rominjala. Teški sivi oblaci trkali su se nebom, a vetar je duvao
leden i nemilosrdan. Elen je nalazila utehu u veličanstvenom pogledu na okean.
Svetionik je stajao usrpavan uprkos udarima vetra i talasa, kao vitez u belom
plastu koji odbija da se preda iako je zadobio teške rane. Kako je ironično to
što se nadahnuće pojavilo taman kada je odlučila da ode.

*
Stigavši do Pegine kuće, videla je da su Džonijev kamionet i Dezmondov auto
još uvek parkirani uz Dilanova kola, dok je vozač u maminom iznajmljenom
autu čitao novine. Parkirala se pored njih i duboko uzdahnula kako bi se
ohrabrila. Poželela je da se kao pas sakrije pod krevet i vida svoje rane. Ali
čim je kročila na šljunak, opazila je Osvalda kako žuri k njoj.
- Šta se to za ime boga dešava?! - upitao je, čudeći se svim tim
automobilima,
- Došla je moja majka - rekla mu je.
- Gospode bože! Kako je Peg?
- U šoku je, ali se drži.
Primetio je njene uplakane oči i tužno lice pa se saosećajno nasmešio. -
Ali ti nisi baš najbolje, zar ne, Elen?
- Ne baš. - Bespomoćno je slegla ramenima. - Sve je pošlo nizbrdo,
Osvalde. Lagala sam sve oko sebe i sada za to plaćam preveliku cenu.
- Siguran sam da si imala dobar razlog za laganje.
- I ja sam tako mislila, ali Konor ne želi više da me vidi. Bacio je pogled
ka vratima Pegine kuhinje. - Zar stvarno želiš da uđeš?
- Zapravo, ne želim.
- Onda dođi kod mene da mi ispričaš šta je bilo. Ja sam stari mudri
osobenjak, znaš, i imam više iskustva u ljubavi nego što možeš da zamisliš.

*
Uveo ju je u besprekornu dnevnu sobu. Vatra je pucketala u kaminu. Kraj
prozora je stajao štafelaj, a pored njega, na drvenom stočiću, bile su uredno
naslagane boje i četkice.
- Vrlo si uredan za jednog umetnika - prokomentarisala je prilazeći platnu
da vidi šta slika. Zadržala je dah kada je videla da je sa slike gleda njena
tetka. - Dragi bože, pa to je Peg.
Osvald se zagonetno nasmešio. - Nemoj da joj kažeš. To je poklon.
- Oduševiće se! Odličan je. Mislim, nije da ti ostale slike nisu dobre, ali
ovde si je stvarno verno prikazao.
 Osvald se nije uvredio. Prošao je malim hodnikom i nestao u kuhinji.
Nekoliko trenutaka kasnije se vratio noseći na poslužavniku dve šoljice kafe,
bokalčić s mlekom i činiju sa šećerom. - Peg preteruje sa čajem - kazao je
spuštajući poslužavnik na stočić pokraj kamina. - Rekao bih da ti radije piješ
kafu.
- Nisam popila kafu otkako sam stigla ovamo. Baš fino. Treba mi nešto da
se zgrejem.
- A i da te razveseli - rekao je. - Nego, šta je s tvojim lažima?
Sela je i sipala punu kašičicu šećera u kafu. Više nije bilo svrhe da krije.
Pitala se zašto je uopšte i pokušala. - Verena sam za jednog čoveka, Vilijama
Sekvila - rekla je.
- Ah, a kako je Konor saznao?
- Moja majka mu je rekla.
- A ona hoće da se udaš za tog Viljama?
- Da, smatra da bi on bio dobar za mene jer je bogat i potiče iz dobre
porodice, što su, po mišljenju moje majke, jedine vrline koje muškarac treba
da ima.
- Tako dakle. I zato si ti pobegla?
- U tom trenutku nisam znala šta hoću. Htela sam samo da pobegnem od
mame i Vilijama i budućnosti kakvu ne želim.
- A Konor je ljut što mu to nisi spomenula.
- Kaže kako ne može više da mi veruje.
- Proći će ga to.
Elen je tužno odmahnula glavom. - Ne, ne verujem.
- Sada je ljut. Daj mu malo vremena.
- Ne verujem da će mi ikada oprostiti. Trebalo je da mu vidiš lice. Bilo je
hladno kao kamen. Nepopustljivo. Strašno. Prvo ga je izneverila Kejtlin, a
sada i ja. Napravila sam istu grešku kao ona, što ga je do srži razočaralo.
- Je li tako?
- Jeste, ne voli ni da je se seti. A sada mrzi i mene.
- Ali ona je mrtva, draga moja, a ti si i te kako živa.
 - Ima toga još. Dilan je moj tata.
Osvald je zamalo ispustio šolju. - Dragi bože! To već nisam očekivao. -
Spustio je šoljicu na stočić za svaki slučaj.
- Nisam ni ja, ali tako je - slegnula je ramenima. - Pandorina kutija je
otvorena. Eto, o tome sad raspravljaju tamo u kuhinji. Toliko je laži izrečeno a
ja nisam ništa bolja od svoje majke.
- Moraćeš da mi ispričaš sve od početka, Elen.
Skinuo je naočare i iz gornjeg džepa na saoku izvadio maramicu kako bi ih
obrisao. - A onda ostavi meni da prosudim ko je tu bio loš, a ko dobar!

*
Elen mu je sve potanko ispričala - od trenutka kada je njena majka napustila
Irsku do trenutka kada se vratila trideset i tri godine kasnije. On ju je pažljivo
slušao, upijajući svaku reč i saosećajno je gledajući očima starog mudraca.
Kada je završila, stavio naočare. - Gde želiš da budeš, Elen? - upitao ju je
nežno.
- Ovde. Ali ne znam kako ću da živim ovde bez Konora.
- Jasno. - Podsećao je na lekara koji podrobno ispituje pacijenta pre nego
sto uspostavi dijagnozu. - A šta ćeš sa ocem? Hoćeš li razgovarati s njim?
Rekla si da tvoja majka nije sigurna da li on zna istinu.
- Ne znam šta da radim. - Pogledala ga je bespomoćno.
- Kako bi trebala da postupim?
Preklopio je ruke na krilu. - Reći ću ti šta mislim, Elen, ali na kraju moraš
sama da odlučiš šta je ispravno.
- Dobro - nervozno je grickala zanoktice.
- Mislim da bi trebalo da razgovaraš s njim. Inače ćeš živeti u laži do kraja
svog života, a ja mislim da je krajnje vreme da se prekine s lažima. -
Klimanjem glave mu je dala do znanja da je shvatila iako se užasavala što će
morati da se suoči sa ocem i nanese mu bol. - A trebalo bi da razgovaraš i sa
tim Vilijamom što pre i da mu u oči kažeš da je veridba raskinuta, fino ali
odlučno.
 - A onda?
- Onda se vrati.
- A šta ću s Konorom?
- Ah, to će vreme pokazati. Tebi je mesto ovde, Elen. Imaš posao u
Alaninoj radnji, sobu u Peginoj kući i oca koji želi da te upozna. Irska ti je u
krvi, i to sa obe strane. Nije ni čudo što se tvoje srce ugnezdilo ovde kao ptica
koja treba da položi jaje.
Ispila je kafu i spustila šolju na sto. - Mislim da neću moći - odgovorila je.
- Ne bih mogla da podnesem. Sve me ovde podseća na njega. Kud god da
pogledam, vidim njega.
- Onda, ako si sigurna, svima će nam biti mnogo žao kada budeš otišla -
rekao je tužno. - Peg naročito... a tek Dilanu... Pokidaćeš mnogo niti u našem
životu.
- Oh, Osvalde, nemoj to da mi pričaš. - Elen je zaplakala.
- To je istina, zar ne? - Potapšao ju je po ruci s ljubavlju.
- Zar nismo odlučili da više nećemo lagati?

*
Malo kasnije Osvald i Elen su ušli u Peginu kuhinju i zatekli Bernove zbijene
za stolom zajedno sa Medlin, Dilanom i Peg. Atmosfera je bila teška, ali nije
bilo neprijatno. Pričali su tiho i tako okupljeni izgledali složno. Više su
podsećali na lopovsku družinu nego na rasturenu porodicu koja se okupila
nakon trideset i tri godine. Na trenutak Elen se pokolebala. Setila se hladne
kuhinje u Iton Kortu i srce ju je zabolelo. Navikla je na Peg, Gospodina
Badžera i Bertija. Još uvek nije ni upoznala vevericu Rejlija, koja spava u
ostavi. Osećala se među svojima: ujaci je više nisu plašili onako plećati i s
turobnim licima. A u Dilanu je našla srodnu dušu.
U sobi je zavladala tišina. Medlin je zabrinuto pogledala u ćerku. - Šta je
rekao? - upitala je.
- Idem kući - odgovorila je Elen jednostavno. Peg se prenerazila. -
Odlaziš? - upitala je.
 - Pa tek si došla! - rekao je Dilan. Elen nije mogla da ga pogleda u oči pa
je oborila pogled. - Nećeš se vratiti kući da bi se udala za tog čoveka, jesam li
u pravu?
- Ne, naravno.
- Ali vratićeš se, zar ne? - rekla je Peg.
- Ne znam - odgovorila je Elen, gutajući suze. Dilan ju je tako gutao
pogledom da je morala da ga pogleda. Lice mu je posivelo a krupne smeđe oči
se ispunile tugom. - Ne smeš dozvoliti da te Konor Makoslend otera iz Irske,
Elen - rekao je.
- Slažem se sa Dilanom - rekao je Džoni. - On je prokleti seronja.
- Želiš li da odemo i popričamo s njim? - upitao je Dezmond, a Elen se
iznenadila zbog njegove podrške.
- Ne - brzo je odgovorila. Nije želela da se ujaci mešaju i samo naprave
još gore. - Nema potrebe.
- A šta ćeš ti? - Peg je upitala sestru. - Ne možeš tek tako da se okreneš i
odeš. Tek si došla.
- Nisam ni nameravala da se zadržavam više od sekunde - odgovorila je
Medlin snebivljivo.
- A sada? - upitao je Dilan.
- Pa, više nemam šta da krijem, tako da...
- Prespavaćeš ovde bar jednu noć - rekla je Peg.
- Prenoći ću bar jednu noć - odgovorila je. A onda se okrenula ka ćerki,
koja je stajala nasred sobe sa Osvaldom, i rekla: - Ukoliko se ti slažeš, Elen?
Elen je klimnula glavom. - Ostaćemo koliko god hoćeš. Treba mnogo toga
da nadoknadiš.
- Onda je sređeno - rekla je Peg. - I ti ćeš ostati sa nama još jednu noć,
Elen. - Elen je primetila osmeh koji je uputila Osvaldu. Znajući da će uskoro
otići, nije mogla da ostane ni tren duže u kuhinji te ih je ostavile da sede za
stolom i pojurila uza stepenice. Ponadala se da ju je Konor zvao, ali kada je
uključila telefon koji joj je poklonio, rastužila se. Ni poruku joj nije poslao.
Bacila se na krevet i ležala očajna zureći u tavanicu.
Pomislila je da mu pošalje poruku, da se ponovo izvini, da ga moli da
razmisli. Ali onda se setila njegovog hladnog, prezrivog lica i srdžbe i
odložila telefon, svesna da ne treba još više da ga ljuti. Svi su je upozoravali.
Svi su joj govorili da on donosi nevolju. Ali svaki delić njenog tela je žudeo
za njim. Okrenula se na stranu i žalostivo zagrlila jastuk.
Mora da je utonula u san jer kada je otvorila oči, majka je sedela pored nje
na krevetu. - Nisam htela da te probudim - rekla je nežno.
- Nema veze - odgovorila je pridižući se.
- Sigurna sam da će se Konor vratiti. Niko ne raskida zbog neke gluposti.
- Ne znaš ti Konora, mama.
- Čula sam sve o njemu.
- Onda ti se sigurno ne dopada.
- Zapravo, Dilan mi je o njemu ispričao sve najbolje. Dušo, ako te voli,
vratiće se.
- Sumnjam da me voli toliko. Nije bilo vremena. Medlin se nasmejala
znalački. - Ljubav ne zna za vreme, Elen.
- Nego, kako se osećaš nakon što si ponovo srela Dilana?
- upitala je Elen, menjajući temu.
Medlin je uzdahnula. - Nimalo se nije promenio. On je i dalje onaj Dilan
kojeg sam poznavala i volela.
- Svirali smo gitaru i pevali. Neverovatno je darovit.
- Oh, znam. - Pogledala je u ćerku zamišljeno. - Tako ličiš na njega. Kada
vas vidim zajedno, sličnost je suviše očigledna.
- Da li je tata upoznao Dilana?
- Da, jeste, ali sumnjam da bi ga se setio. Bilo je to veoma davno.
- Reći ću mu.
Medlinino lice se stvrdnulo. - Ne moraš to da radiš, Elen.
- Mislim da je bilo dosta laži - odlučno je odvratila Elen.
- Šta dobijaš time što ćeš ga unesrećiti?
- Mogu da ti obećam da će do onog trenutka kada mi budemo odlazile iz
Balimalduna već svi znati da sam Dilanova ćerka. Jesi li zaboravila kakvi su
ljudi ovde? Zamisli da se to pročuje i stigne do tate. Ne, mama. Mora to da
čuje od tebe ili od mene. A kako mi se čini, pre će čuti od mene.
- Nemoj da prenagljuješ. Razmisli dobro pre nego što išta uradiš. Sve se
desilo jako davno.
- I dalje traje, mama. Ja sam živ dokaz za to. Ne možeš i mene da sahraniš
zajedno sa prošlošću.
- Naravno da ne mogu, Elen, ali pre nego što dozvoliš prošlosti da zatruje
sadašnjost, pomisli kako će to da delovati na tvog oca. Razmisli o tome. Ovo
se ne tiče samo tebe, mene i Dilana. Tvoj otac te voli.
- Zaslužuje da zna istinu - dodala je Elen. Majka je stisla usne i isturila
bradu. Elen je nazrela onu staru Medi Bern, ali ledi Entonija Trautona je
postojala duže. Imala je previše godina i suviše se navikla na nov život da bi
ponovo bila ona stara.
- Mnogo ćeš me razočarati ukoliko mu kažeš - rekla je, opet onim čvrstim
glasom. - Kazni me što sam te lagala, što ti nisam rekla za Dilana i što sam ti
pružila lagodan život, kakav ovde nikada ne bi imala, ali nemoj kažnjavati
Entonija. On je uvek bio dobar otac i muž. Sada ćemo otići u pab na ručak.
Krejk želi da mi ga pokaže a i ja mislim da treba da upoznam ostatak familije.
Prijaće ti da podeš sa nama. Ne možeš da ležiš ovde ceo dan i da jadikuješ. To
ti neće vratiti Konora, zar ne?
Ma koliko joj nije bilo do druženja, morala je da prizna da bi joj prijalo
da ode na ručak sa rodbinom u Zlatni kotlić. Čak je i Peg, koja dugo nije
kročila u taj pab, poklekla pred Osvaldovim ubeđivanjem i pristala da im se
pridruži. Elen se obradovala kada je videla kako tetka opušta ramena
pobeđena i uzima Osvalda pod ruku. Ako je brinula da će je ogovarati, trebalo
je da zna da pored njene sestre niko neće ni obratiti pažnju na nju.
Nije prošlo mnogo a vest da se Medi Bern vratila obišla je celo mesto i
pab je prosto vrveo od meštana željnih da vide devojku koja je podigla toliku
prašinu u Balimaldunu pre mnogo godina pobegavši sa engleskim aristokratom.
Bio je to povratak bludne ćerke10 i svi su se prema njoj ophodili kao prema
plemkinji, i rođaci i prijatelji i neznanci koji su bar jednom čuli njenu priču.
Medlin je očigledno uživala u pažnji. Ispijajući čaše vina i ušuškavajući se
u okrilje porodice, polako je smekšavala. Kosa joj se ukovrdžala od vlažnog
vazduha a obrazi zažareni od uzbuđenja. Široko se smešila, bez one krutosti u
držanju. Uvek odmerena, sada se smejala neobuzdano i glasno. Kao da se
podmladila. Elen je imala priliku da vidi Medi Bern pre nego što je sve pošlo
naopako i pre nego što su je životna razočarenja očvrsla. Ali znala je da će to
biti kratkog veka. Pitala se da li i Dilan misli kao ona. Sve te godine
provedene u Londonu ne mogu teka tako da se otope.
Elen se osećala prazno. Dok je posmatrala svoje rođake, Osvalda i Dilana,
bolela ju je pomisao što mora da ih napusti. Uhvatila je sebe kako u pabu traži
Konora i svaki put kada bi se vrata otvorila, srce bi joj nakratko stalo u zebnji
dok se molila da on kroči unutra. Ali naravno, njega nije bilo. I veliki su
izgledi da nikada i neće kročiti ovamo. Znala je da ne može da živi tako. U
Londonu bar neće strepeti da će iskrsnuti iza ugla. Tamo će joj biti lakše da ga
zaboravi. Na kraju krajeva, njenoj majci je to pošlo za rukom, pa zašto ne bi i
njoj.
 31.

Konorova tuga je znak mog uspeha. Trebalo bi da slavim. Ali nije mi do

slavlja. Njegova tuga mi zadaje muke. Nije to onaj jada koji je osetio posle
moje smrti. Tada sam u njemu videla nešto mračno i nabusito, kao da ga je
proždirala krivica što krije neku užasnu tajnu. Sada ne opažam ništa mračno ni
tajanstveno. On je jednostavno očajan i zbunjen zbog poraza. Pružio je Elen
ljubav, iznad svega, verovao joj je, a ona ga je izdala. Razboleo se od tuge.
Ranije sam bila ljubomorna na njegovu sreću, sada sam ljubomorna na njegov
bol.
Kada je Elen izašla iz dvorca, gledao je za njom sve dok auto nije nestao
ispod crvenih hrastova. Dugo je stajao u mestu, kao da je očekivao da će se
okrenuti i vratiti se. Ali uzalud. Elen je otišla a ja se nadam da se će vratiti u
London i ostati tamo. Vreme će izlečiti njegovo slomljeno srce i on će shvatiti
da je ljubav prema meni dublja od površne naklonosti koju je osećao prema
Elen. Žene će dolaziti i odlaziti iz njegovog života baš kao lokvanji na jezeru,
ali ja sam struja ispod njih, uvek prisutna.
Podboči se i na trenutak se namršti kao da se upravo setio nečega što ga je
razbesnelo. Okreće se i odlučno ide ka vratima dvorca. Ulazi i ponovo staje
pred moj portret zureći u njega. Posmatram ga odozgo kroz oči na slici i
gledamo se kao nekada. Sigurna sam da me vidi. Srce mi poskakuje od
uzbuđenja jer sigurno ne bi gledao u moj portret tako da ne oseća kako se nešto
krije iza njega. Namršteno čelo mu prosecaju još dublje bore i čini se da
razmatra nešto što ne može biti. Ali ja tu, ljubavi moja. Moj duh je ovde i
stvarnija sam nego što sam bila za života. Odmahuje glavom i posmatra moje
prelepo lice. Upija moj sjaj i znam da ga muči moja smrt. Ali smrt je samo
iluzija, Konore. Tu sam. Ako zatvoriš oči i prepustiš se čulima, osetićeš me.
- Oh, Kejtlin - prostenjao je. - Šta si to uradila?! - Ne razumem šta me pita.
Priželjkujem da žali što smo u čamcu odveslali do svetionika i što sam ja
nepromišljeno ustrčala uza stepenice pravo u svoju smrt. Ali na osnovu
njegovog izraza lica zaključujem da nije to u pitanju. Ljut je na mene. Gleda
me prezirivo do srži. Zatečena, vidim sebe kako se udaljavam od slike i
uranjam u mračnije čistilište od onog u kome sam do sada bila. Odmahuje
glavom i smeje se cinično. - Ti si kriva za ovo - optužuje me lica skamenjenog
od prezira. - Trebalo je da znam. Bila si ljubomorna na mene dok si bila živa i
nisi prestala ni kad si umrla. Moraš da me pustiš, Kejtlin, - Prelazi prstima
kroz kosu i smeje se gorko, spuštajući pogled na kameni pod. Svestan je da
priča sam sa sobom i da izgleda kao ludak. Ali ja ne mislim tako.
Njegove reči me kao bodeži probadaju kroz srce i ubijaju me iznova. Zar
mu nije jasno da sam sve učinila isključivo iz ljubavi? Kad bih samo mogla da
mu objasnim da sam sve uradila zbog njega - da sam bila sigurna u njegovu
ljubav, ne bih ga tako iskušavala i nikada ga ne bih izneverila. Danas bih bila
živa i ništa se od ovog ne bi desilo.
Ostavlja me u dvorcu, ali ja nisam sama. Okrećem se i vidim siva,
nesrećna bića kako me po smatraju s prozora na spratu - i shvatam da sam siva
i nesrećna kao i oni. Tada mi je sinulo da je u ovom kosmosu sve sazdano od
vibracija: što su one gušće, to je biće svetlije. Ova jadna bića su spora i teška,
baš kao ja. Setim se Kjare i njene svetlosti i pitam se kako da poboljšam svoje
vibracije i dostignem njen nivo bitisanja. Ne znam. Možda mi je suđeno da
lutam ovim mrakom doveka. I pitam se za šta sam žrtvovala raj? Zbog supruga
koji me ne voli i zbog dece koja jedva i znaju da sam tu. Osvrćem se oko sebe
i tonem još dublje pri pomisli da čitavu večnost provedem sa tom žalosnom
skupinom sivih duhova.
Konor se vraća u Kuću rogoza neraspoložen i obrecne se na Finbara kada
ga dečak upita da igraju šah. - Krećemo! - urla, a onda doziva majku. Dafni je
zatečena sinovljevim čudnim ponašanjem, ali ga poznaje kao što majka
poznaje svoje dete. Lice mu je zgrčeno, oči hladne a srce krvari. Ne pita ga šta
se desilo jer će joj Konor reći kada sam bude hteo, pre toga neće. Ali ona zna
da je u pitanju Elen te i njeno srce krvari jer je u Elen polagala sve nade, a
sada su i one propale.
Odlaze u Dablin helikopterom. Toliko sam zatečena i povređena
Konorovim odbacivanjem da ostajem u Konemari. Želim da nastavim tamo gde
sam stala. Želim da napustim tamno čistilište, ali prekasno je. Svetlost je
nestala i lutam u tami. Imam utisak da je gusta magla pala na zemlju. Jedva išta
vidim. Gorim od želje da odem na plažu. Prikupivši ono malo snage što mi je
ostalo, odlazim. Atmosfera koju sa sobom nosim suviše je mračna da bih
videla svetionik, ali znam da je tamo. Tumaram tim parčetom obale, lebdim
gore-dole kao list na vetru, bolesne duše. Izgleda da je sve izgubljeno i da sam
se obrela u paklu. Znam da sve zavisi od mene, ali ne znam šta da činim, niti
imam čime to da promenim. Žudim za svetlošću više nego za Konorom i
svojom decom. Nostalgija mi razdire dušu: želim da idem kući.
A onda opazim dve prilike kako se šetaju plažom. Ne znam da li je dan ili
noć jer sam u neprestanom mraku. Sada kada su se približile, vidim Peg i
Medlin. Kakav čudan par. Peg je niska i okrugla, kao kupus, a Medlin visoka i
mršava kao struk celera. Budim se iz svog nesrećnog stanja dok ih gledam
kako mi prilaze. Razgovaraju, s rukama u džepovima, s kapama na glavi. Stigle
su do vode i zastale. Tišinu razvejava tek poneki žalosni krik galeba iznad njih.
Stoje tako neko vreme i zure u okean. Onda Peg uzdahne i uzima sestru pod
ruku. Medlin spušta ruku na njeno i saosećajno je potapše.
- Sve je u redu, Peg - kaže nežno. - Ona je sada s Gospodom.
Pegine oči se pune suzama. - Znam, ali mi nedostaje.
- Naravno da ti nedostaje.
- U srcu mi je velika praznina kroz koju duvaju hladni vetrovi.
- Oh, Peg, kad samo pomislim da nisam imala pojma kroz šta prolaziš...
Oduvek smo bile bliske.
- Ni ja nisam znala kroz šta ti prolaziš, Medi. Mislila sam da imaš sve što
si ikad želela. Trebalo je da ostanemo u kontaktu. Trebalo je da se nađemo
jedna drugoj.
- Ubuduće ćemo biti u kontaktu, zar ne?
- O, da, i te kako. Drago mi je što si se vratila. Medlin se tužno smeši. - I
meni - odgovara.
- Šta je s Dilanom? - pita Peg.
- Oboje znamo da smo deo pogavlja koje se završilo pre mnogo godina. Ne
možemo da otvorimo knjigu i nastavimo tamo gde smo stali. Ne ide to tako.
Mnogo stranica je ispisano od tada i oboje smo se promenili. Ali mi je drago
što smo imali priliku da porazgovaramo. Volim ga, ali mislim da više volim
sećanje na njega.
- A Dilan? Kako se on oseća?
- On je pronašao ćerku, Peg - izgovara svečano.
- Hoće li se Elen vratiti, šta misliš? - Peg je uznemirena zbog mogućnosti
da će izgubiti sestričinu.
- Ne znam. Taj Konor ju je mnogo povredio, i to mojom krivicom. Trebalo
je da popričam s njom nasamo. Ali bila sam besna. Nisam razmišljala. Videla
sam ga i shvatila sam šta je posredi. Želela sam da ode i da sve bude kao
ranije.
- Ona je tako draga devojka, Medi.
- Znam. Ali je oduvek bila jogunasto dete.
- Baš kao i ti.
- Nisam bila jogunasta! - protivi se Medlin, ali se smeši jer zna da je Peg u
pravu.
- Oh, jesi! Mama... - Peg okleva, a zatim se okreće ka sestri zamišljeno. -
Medi, zar ne bi trebalo da obiđeš mamin grob i tako joj odaš počast?
- Ne - brzo odgovara Medi. - Nisam spremna za to.
- Ali Gospod nas je učio da opraštamo.
- Nisam spremna da oprostim. Nema svrhe da odem tamo a da za tim ne
osetim iskrenu potrebu. Ne osećam ništa sem ogorčenosti, Peg. Ne mogu protiv
sebe. - Primećujem da malo-malo pa izgovori poneku reč sa irskim naglaskom.
Devojka koja je nekada bila pokušava da se progura pored žene kakva je
postala. Ali to je nemoguće. Čaura u koju ju je zatvorila gotovo je neprobojna.
- Peg, moraš da oprostiš sebi.
- Oh, Medi - Peg zajeca i ja vidim kako je zapljuskuje talas užasa. Priseća
se. - Nikada neću moći sebi da oprostim - sikće kao da se njen samoprezir
pretvorio u zmiju koja ju je zaposela. Pomalja ogavnu glavu a Peg, ljupka i
dobrodušna, povlači se u strahu.
- Peg, nisi ti kriva. Niko nije kriv. Bog je hteo Kjaru da uzme nazad. Ne
možeš da dovodiš u pitanje njegovu volju. Moraš da prihvatiš šta ti on daje.
- Ali ne mogu! - jada se. - Da sam više pazila...
- Nemoj sada da se preispituješ, šta je bilo - bilo je. Gotovo je sa tim.
Moraš da nastaviš sa svojim životom.
U tom trenutku me zaslepi jarka svetlost. Znam da je ta svetlost Kjara iako
nisam dovoljno jaka da je pogledam. Magla oko mene se istog trenutka povlači
i pred tim isijavanjem ljubavi vidim kako Medlin obavija ruke oko sestre i
snažno je grli. Svetlost kao da prodire u Peg i ona ječi. Kao da je svu tugu
izbacila tim glasnim urlikom. Zatim se sve stišava.
 Ostaju zagrljene dok vetar duva i talasi ljube pesak, kao brodolomnici koji
su preživeli oluju.
Njihov zagrljaj konačno popušta i Medlin uzima Peg za ruku. Gleda u
sestrine crvene oči i smeši se ohrabrujuće. - Ukoliko ti pokušaš da oprostiš
sebi, ja ću pokušati da oprostim mami.
Peg klima glavom ushićeno. - To je dobra pogodba - odgovara.
Znam da je ta svetlost ljubav i da je dovoljno jaka da otera zmiju. Isto tako
znam da mi je preostalo malo ljubavi koju ljubomora nije sažegla. Shvatam da
imam snage da ubrzam svoju vibraciju jer, na kraju krajeva, jedino ljubav
može da otera zlo.
- Doći ćeš ponovo? - pita Peg.
- Hoću - odgovara Medlin. - Vratiću se i tada ću verovatno imati snage da
odem na mamin grob.
- Nadam se da će se i Elen vratiti - kaže Peg. Šetaju se plažom ka Peginoj
kući.
- Neka Elen sama odluči - Medlin kaže pomirljivo. - Sve ove godine
pokušavala da sakrijem Irsku od nje, a onda je ona sama došla i sve otkrila.
- Sve se reke uliju u more pre ili kasnije - kaže Peg mudro. - Imaš pravo.
Možda joj je suđeno da se skrasi ovde. Imaće ono što sam ja sebi uskratila a ja
ću se truditi da je ne mrzim zbog toga.
- A Dilan će biti blizu ćerke, koju nije mogao da gleda kako raste.
- Između ostalog i to.
- Žao mi je što je došla ovamo i što joj je srce slomljeno.
- Zaceliće - odgovara Medlin jednostavno. - Ili će naučiti da živi sa svojim
bolom i nastaviti dalje kao ja.
- Jel’ čvrsto resila da razgovara sa ocem?
Medlin se potresla. - Jeste. Ne mogu da je zaustavim.
- To neće biti prijatan razgovor.
- Preklinajala sam je da odustane. Sada će prošlost pomoliti svoju ružnu
glavu i ugristi me. Trebalo je da znam. Sve jednog dana izađe na videlo.
- Moliću se za tebe - rekla je Peg odlučno.
 - Hvala ti. Mada se plašim da mi ni molitve neće pomoći.
Stigle su do kuće i zatekle Elen u polju s magarcem kako zuri u svetionik.
Pridružuje im se kod kapije.
- Šta radiš ovde? - pita Medlin.
- Pozdravljam se s magarcem - kaže Elen, a dah joj se magli na vlažnom
vazduhu. Obrazi su joj upali i bledi.
- Hajde da uđemo unutra na doručak - predložila je Peg.
- Dolazim za tren.
- Napraviću ti kašu - kaže Peg. - Ne želim da postaneš kost i koža.
- Neka i postanem, ne zanima me - odgovara Elen mrzovoljno slegnuvši
ramenima. - Otišao je. Neće se vratiti. Gotovo je.
- Oh, Elen - kaže Medlin nežno iznenadivši ćerku. - Hajde, uđi unutra, sva
si se smrzla.
- Doći ću za minut - ponavlja Elen, skrećući pogled jer su joj oči pune
suza. Dve žene su se zaputile ka kuhinjskim vratima, ostavljajući Elen u polju
sa ovcama, lamom i magarcem. Malo kasnije će se okrenuti i zaputiti za njima
ka kući.
Nije prošlo mnogo a Dilan, Džoni, Džo, Rajan, Dezmond i Krejk su se
dovezli kako bi se pozdravili s njima. Došao je i Osvald te su svi zajedno
popili po šolju čaja u Peginoj toploj kuhinji. Svi su potišteni, ali Dilan najviše.
Razgovor je čudan i napet. Džo pravi nekoliko loših šala, ali svi se smeju.
Trude se da budu veseli, no pritiska ih teret težak kao olovo.
Došlo je vreme za polazak. Medlinin taksi je stigao da ih odveze na
aerodrom. Grli braću i Peg na brzinu kako se ne bi slomila od tuge. Ona je
Engleskinja, na kraju krajeva, i irska strast je zaključana zajedno sa onom
irskom devojkom ispod gvozdenog oklopa koji je navukla na sebe. A onda grli
Dilana. On je grli čvrsto, ali čak ni on ne može da probije taj oklop. Ona stara
Medi se probila nakratko, ali je morala da se povuče i ustupi mesto
Engleskinji.
Sa Elen je već drugačije. Jak bol mi para grudi kad uzme njene nežne ruke
u svoje ostarele. Tresu se. Ne pronalazi reći, ali joj da je disk i pritiska ga na
njen dlan. Ona ga steže u šaci i ispušta prigušeni jecaj. Stoje zagrljeni a meni
tuga razdire grudi. I tek tad osetim kako bol sažiže moju ljubomoru i ispunjava
me krivicom. To je saosećanje.
 32.

Elen se vraća u London i svom starom životu pomirena kao gusar čija se
pustolovina neuspešno završila. Van Londona je provela svega nekoliko
nedelja, no sve je isto kao kad je otišla, samo se ona promenila. Nije mu više
pripadala. Bila je stranac u gradu koji je nekada poznavala kao svoj džep. Iako
je raskinula veridbu sa Vilijamom, koji se ni izbliza nije potresao koliko je
ona očekivala, njena majka se i dalje nadala da će Elen biti ona devojka
odranije. No ona nije volela onu staru Elen i nije nameravala da se ikada više
uvlači u njenu kožu. Irska ju je promenila i ta se promena nije dala izbrisati.
Nakon nelagodnog ručka s Vilijamom, koji je više ličio na prekid poslovne
saradnje nego na raskid veridbe, vratila se kući. Ali to više nije bila njena
kuća. Soba joj je bila tesna, krevet premali. Ležala je i slušala Dilanov disk,
dok ju je stezao bol u duši, i čeznula da se vrati svojoj novoj zemlji. Kada je
začula stihove Ellen Across the Sea11 više nije mogla da obuzda suze.
Rešila je da raskrsti s lažima. Ma koliko se majka trudila da je odgovori,
Elen je znala da ne može živeti časno ukoliko ocu ne otkrije istinu o svom
rođenju. Njena majka je isprva verovala da do toga neće doći. Iskreno se
nadala da će, kada se Elen vrati kući, sve biti po starom te da će njena ćerka
zaboraviti na Irsku. Zvala je Emili i zamolila je da okupi prijatelje da izvedu
Elen u provod, ali Irska je Elen ležala na srcu i u svakoj njenoj suzi, koja bi
potekla i na najmanji podsticaj.
Iako se svojski trudila, Medlin nikako nije mogla da spreči ćerku da ugrabi
priliku i ostane nasamo sa ocem u njegovoj radnoj sobi.
- Dušo moja - rekao je, spuštajući Tajms i smešeći joj se. - Šta mogu da
učinim za tebe?
- Moram da razgovaram s tobom, tata - rekla je zatvorivši vrata za sobom.
- Naravno - odgovorio je, sklapajući novine i odlažući ih nakraj stola.
Sela je u fotelju naspram njega i spustila ruke na krilo. Nije je pitao kako
je nakon raskidaš Vilijamom, niti ju je pitao za Irsku. Ponašao se kao da se
ništa nije dogodilo; kao da je bila otputpvala s prijateljima na produženi
vikend. Nije znala kako da mu saopšti da je kopala po majčinoj prošlosti i
otkrila da je ćerka drugog čoveka.
 - I? - upitao je podižući obrve.
- Želim da ti pričam o Irskoj - počela je.
- Da - odgovorio je a njoj se učinilo da mu je senka nelagode prešla licem.
- Kako je bilo?
- Oduševljena sam.
- Irska je prelep kutak sveta.
- Mama nikada nije pričala o Irskoj, tako da možeš da zamisliš koliko sam
se iznenadila što imam tetku i četiri ujaka.
- Kladim se da su i oni bili podjednako iznenađeni - rekao je zakikotavši
se.
Elen je bilo nelagodno. - Tamo sam se zaista osećala kao kod kuće, tata.
Zaista sam osetila da pripadam tamo.
- To ti je u genima.
- Da, imam jaku irsku krv. - Posmatrala ga je u nadi da će opaziti neku
reakciju, ali on ju je gledao onim iskrenim plavim očima i blagonaklono,
- Davno sam bio odseo u veličanstvenom starom dvorcu koji je pripadao
Piteru Martinu, Tada sam upoznao tvoju majku.
- Posetila sam taj dvorac - rekla mu je Elen. - Vrlo je romantičan.
- Da li i dalje pripada porodici Martin?
- Ne, prodali su ga i odselili se u Australiju.
- Gospode, to je baš daleko. Često se pitam šta je s njima. Nakon tog leta
nikada ih više nisam video. - Protrljao je bradu zamišljeno. - Piterov sin
Lorkan i ja smo bili prijatelji na Itonu i Oksfordu. Bio je u dobroj formi i
imao je veličanstven forhend. Nikad to neću zaboraviti.
- Jesi li upoznao čoveka po imenu Dilan Marfi? - upitala je Elen. Pomno
ga je posmatrala kako bi uhvatila njegovu reakciju, ali on je samo odmahnuo
glavom i odgovorio da se ne seća. Elen je tada shvatila da otac nikako nije
mogao da zna za majčinog bivšeg dečka jer on jednostavno nije umeo da laže.
Ustala je potresena. - Tata, imam nešto strašno da ti kažem, ali moram da
skinem taj teret sa srca. Moram da budem iskrena prema tebi. - Osetila je
nelagodu u stomaku. Otišla je predaleko da bi odustala.
 - Ima li veze sa Irskom? - upitao je, a kada ga je pogledala, njegove plave
oči su bile tamnije i dublje nego ranije.
- Da, u vezi sa Dilanom.
Klimnuo je glavom lagano, dišući kroz raširene nozdrve. A onda
zamišljeno protrljao bradu. - Da li taj čovek ima smeđe oči?
Elen je uzdahnula. - Ima, zašto to pitaš?
Pogledao ju je odlučno. - Šta ti je Dilan rekao? - Sada je bio ozbiljan.
Elenino srce je ludački tuklo. - Ništa mi on nije rekao - odgovorila je brzo.
- Sama sam shvatila. - Bila je svesna da joj suze naviru na oči. - Onda mi je
sve bilo jasnije.
- Sedi, Elen - rekao je smireno. Poslušala ga je i sela na ivicu fotelje.
- Mama me je molila da ti ne kažem, ali ja sam izgubila čoveka koga sam
volela zato što sam mu prećutala da sam verena. Dosta mi je laži. Dosta mi je
tajni. A ne mogu da živim sa tim da ti nešto prećutkujem. Ja da znam, a ti da ne
znaš. I ne bih podnela da to sam otkriješ ili ti neko drugi kaže. Onda će opet
ispasti da sam lagala, ili prećutkivala... - Sada je već brbljala, kršeći prste u
znojavim dlanovima.
- Elen, znam - rekao je nežno.
Elen ga je gledala u čudu. - Znaš? Šta znaš?
- Da ti nisam biološki otac. Jel’ to pokušavaš da mi kažeš? Osetila je takvo
olakšanje. - Kako znaš?
- Draga moja, zar stvarno misliš da nisam primetio da moja ćerka ima
smeđe oči? Čak i sa mojim jadnim poznavanjem biologije, mogao sam da
zaključim da je nemoguće da dva plavooka roditelja dobiju dete sa smeđim
očima,
- Stvarno? Nisam znala.
- A potrošio sam silan novac na tvoje privatne škole! - nasmešio se
ljubazno. - Pretpostavljam da je to bio strašan udarac.
- Jeste.
- Ali to ništa neće promeniti, osim ako ti to ne želiš.
- Neće?
 - Zašto bi? Šta je bilo - bilo je, ne može se vratiti. Otkriće koji je
spermatozoid oplodio jajašce neće promeniti činjenicu da sam ti ja otac
trideset i tri godine. Zbog toga neću prestati da te volim, Elen. Nikako.
Elen nikada do tada nije čula oca da govori o ljubavi. Dirnulo ju je toliko
da su joj se grudi stegle a grlo osušilo. Nije voleo da otvara dušu i Elen ga
nikada na to nije nije ni navodila. Sada joj je širom otvorio vrata svoje
emocionalnosti i pozvao ju je da uđe unutra. Bila je to nepoznata teritorija za
oboje. - Šta si pomislio kada sam se rodila? - upitala je tiho.
- Da si najljupkija devojčica na celom svetu i da sam vrlo srećan što te
imam.
- Stvarno?
- Pa naravno! Voleo sam tvoju majku. Nije mi bilo bitno što je zatrudnela
sa drugim čovekom jer sam je želeo po svaku cenu. Ona je bežala iz Irske a ja
sam bio srećan što sam bio u prilici da budem njen vitez na belom konju.
- Zar ti nije bilo malo čudno kada mi je dala ime Elen? Nasmešio se
setivši se nečeg. - Pa, lično, nisam bio za to ime, ali ona je bila odlučna.
Pomislio sam da joj se tako zvala baka ili neka rođaka.
- Tako ju je Dilan zvao. Elen Olenska.
- Ah, Doba nevinosti. - Klimanjem glave joj je dao do znanja da je
shvatio. - Pa, rekao bih da je vreme kada si začeta na izvestan način i bilo
doba nevinosti. Život joj se poprilično zakuvao posle toga.
- I nikada ti nije rekla?
- Ne, verovatno je mislila da se neću oženiti njome ukoliko mi kaže istinu.
S druge strane, ja nikada nisam potezao tu temu jer nisam želeo da uzburkavam
more. Što se mene tiče, to je bilo nevažno.
- Jesi li bar pitao ko je on?
- Ni to me nije zanimalo.
- Mama misli da ne znaš. Molila me je da ti ne kažem. Verovatno misli da
bi vam to upropastilo brak.
Nasmešio se. - Ništa ne može da uništi naš brak, Elen. Ni onda nije moglo,
a ne može ni sad. Čovek mora da bude pomalo i filozof.
- Dok sam odrastala, uvek sam se osećala drugačije - razmišljala je naglas.
- A sada znam i zašto.
- Nisi bila drugačija, Elen. Ti si čovek za sebe. Nisi tek proizvod dvoje
ljudi. Ti si posebna, jedinstvena duša, kao nijedna druga. Oduvek si bila naša
ćerka i bitan član porodice. Pripadaš ovde bez obzira na sve, jer jednostavno
mesto ti je uz nas. I to se nikad neće promeniti, osim ako ti to dozvoliš.
Ukoliko te bude vodila misao da ne pripadaš ovde, na kraju će zaista tako i
biti. - Nasmešio joj se s ljubavlju. - Baš zbog svojih razlika, Elen, ti si
interesantnija. Zbog njih si posebna.
- Nikada se nisam osećala posebnom.
- Onda je to naša greška, a ne tvoja.
- Šteta što o ovome nismo pričali ranije.
- To ranije nije bilo izvodljivo, rekao bih. Sada nam se ukazala odlična
prilika. Morala si da odeš u Irsku kako bi shvatila ponašanje svoje majke. Ona
ti sama nikada ne bi objasnila. To je, izgleda, bio jedini način.
- Pa, pretpostavljam da ćeš morati da joj kažeš da si sve vreme znao -
rekla je ustajući.
- Da, to joj se možda neće dopasti.
- U svakom slučaju, potrudući su da ne budem tu kada joj budeš saopštio.
I on je ustao. - Draga, bila si veoma hrabra. - Privukao ju je u zagrljaj i
nežno je stisnuo. Naslonila je glavu na njegove čvrste i pouzdane grudi. -
Voleo bih da ostaneš u Iton Kortu, ali ako želiš da se vratiš u Irsku, razumeću.
Kada nešto želiš, nemoj da sputavaš sebe da to i ostvariš.
- Jesi li razočaran što se neću udati za Vilijama? - upitala je.
- Jesam malo - odgovorio je a njoj je srce zastalo. - Nisam video takav
forhend još otkako sam igrao sa Lorkanom Martinom.
- Oh, tako dakle - nasmejala se odmakavši se od njega.
- Ne, nisam razočaran. Razočarao bih se da si prihvatila nekoga samo zato
što se to očekivalo od tebe.
Gledala ga je smireno, zadovoljna što su mu oči ponovo svetloplave i
blistaju od radosti. - Hvala ti, tata - rekla je.
Poljubio ju je u čelo. - Ti si moja ćerka, Elen, i veoma se ponosim tobom.
 33.

Iako je izgladila odnos sa roditeljima, naredne nedelje su se bezvoljno vukle.

Nedostajala joj je Irska, i Peg, a Konor joj nije izbijao iz misli sve dok bol
nije napravio šupljinu u njenom srcu. Bilo joj je jasno da je neće pozvati, ali
nije imala snage da razveže i poslednji čvor koji ju je vezivao za njega i tako
zauvek prekine sve veze među njima. Nosila je njegov telefon svuda sa sobom
za svaki slučaj. Stalno razočaranje što se telefon ne oglašava podsećalo ju je
na to koliko je nepromišljeno postupila i vuklo je u sve dublje u očaj.
Emili joj je bila odana prijateljica, ali čak je i ona izgubila strpljenje
nakon nekoliko nedelja organizovanja večera i izlazaka u bioskop. Predložila
je da iskoristi dane odmora malo ranije ove godine i da odu nekud gde je
toplo, ali Elen je odbila. Želela je da se sakrije ispod prekrivača i nikada ne
izađe. Majka joj je govorila da potraži posao jer čoveka ništa ne uništava kao
besposlenost.
- Treba ti posao - rekla je žustro. - Radi nešto. Zašto mi se ne pridružiš u
humanitarnom radu? Uvek nam trebaju ljudi koji pakuju koverte.
Njena majka je za jedno bila u pravu: zaista joj je trebao posao. Srce joj je
lupalo dok je vadila laptop i stavljala ga na sto u spavaćoj sobi. Zašto ne bi
pustila neku muziku, upalila sveću , napravila atmosferu u sobi, a onda
ispraznila svoje misli i videla šta c’e se desiti, setila se Dilanovih mudrih
reči. Zato je upalila sveću i pustila pesme koje joj je Dilan nasnimio na ajpod.
Muzika je ispunjavala sobu, srce joj je bujalo od ljubavi i žudnje a prsti se
pretvorili u kanal kroz koji je tekla njena stvaralačka snaga.

Oh battle-weary lighthouse, Still rising from the sea.

Don’t you know it’s over and the angels call to thee.
It’s time that you surrendered To the greater light,
Rise up eternal being and put aside yourf ight.. 12

Ispisala je stranice i stranice pesama, o Konoru, Dilanu i svetioniku, čiju

simboliku nije baš sasvim razumela. Reči su joj nadirale u svest iz mirnog,
iskonskog dela njenog bića, koji je otkrila onog prvog jutra u Balimaldunu, i
ona ih je rasipala po ekranu. A onda je otišla da kupi gitaru i komponovala
pesme onako kako ju je Dilan učio. Pesme koje je napisala davale su joj snagu
a njena tuga je pronašla ventil. Sada joj je bilo jasno zašto je Dilan svoju tugu
pretočio u pesme - tako je olakšavao dušu. Zbog pesama se osećala bolje i
koprena se malo-pomalo podizala s njene budućnosti i otvarala joj se jasnije.
Shvatila je da nikada u Londonu neće biti srećna. Mada, bez Konora neće
biti srećna gde god da je, no radije bi za njim tugovala u Konemari, osamljena
i daleko od sveta. Tamo bi bar mogla slučajno da naleti na njega. U svakom
slučaju, mogla je da radi kod Alane, da piše pesme, da ih izvodi sa Dilanom.
Ići će u kupovinu umesto Peg i učiće da se brine o životinjama. Zaroniće u svoj
novi život sa poletom i Konemara će biti njen dom. Sva je ustreptala od
pomisli na povratak. Skočila je s kreveta i izvukla kofer. Prvi put nakon mnogo
nedelja bila je srećna.
 34.

Vreme sporo protiče. Ne znam koliko je nedelja prošlo, ali proleće je ponovo
stiglo. Uprkos gustoj magli koja me prati kud god da krenem, primetila sam da
su jabuke oko Kuće rogoza procvetale. Pretpostavljam da je toplo i da su brda
prekrivena žutim i ljubičastim vresom. Setila sam se trolovskog mosta i jezera,
ali nisam imala volje da posetim ta draga mesta. Tumaram hodnicima dvorca s
duhovima koje je nesreća vezala za najnižu lestvicu bitisanja. Ne želim tu da
ostanem, ali nemoćna sam da se uzdignem. Ljubomora me je lišila slobode.
Sve mi je uzela. Nikada nisam bila usamljenija.
A onda se Konor vratio u Konemaru. Užasnula sam se kad sam ga videla.
Nije pustio bradu niti mu kosa dopire do ramena kao ranije, ali oči su mu pune
tuge, obrazi upali. Osećam bol u srcu kao onda kada su se Dilan i Elen rastali.
Moj duh pati s njim i preplavljuje me toplina kakvu dugo nisam osetila.
Postaje sve jača dok ga pratim kroz dvorac pa uza stepenice sve do kule.
Dok sam bila živa, ova soba u kuli je služila kao ostava. Konoru tada nije
crebala. Kada sam umrla, od nje je napravio utočište. Sklonište od sveta,
mesto gde može da bude potpuno sam. Sada traži sklonište od bola, ali ne
može da ga istera iz sebe jer je on kao trn u njegovom srcu, koji samo Elen
može da izvuče. Leži na krevetu i privlači jastuk do grudi. Znam da ne misli na
mene. Pati za Elen, i prvi put mi je nakon smrti njegova sreća preča od moje
sopstvene. Želim to svim srcem. I daću sve od sebe da tako bude.
Zbog žudnje da odagnam njegov bol postajem iznenađujuće laka. Ne mogu
da izvadim trn iz njegovog srca i ne mogu da vratim Elen, ali ipak, želja da mu
pomognem ispunjava me radošću. Iznenađena sam što mi to pričinjava
zadovoljstvo. Oduvek sam mislila samo na sebe. Moja ljubav je bila sebična,
te samim tim nije bila ljubav, već potreba. Svatam da je čitav moj život bio
vođen očajničkom potrebom - te da je moja smrt posledica toga. Oh, zašto to
nisam znala ranije? Zašto mi je to jasno tek sada kada se moje postojanje svelo
na ovo mračno čistilište, koje me guši? Zar sam stvarno morala toliko da
propatim da bih shvatila nešto tako jednostavno? Celim bićem želim da
Konora izbavim iz žalosti, čak i ako to znači da ću izgubiti sebe. Da mogu da
mahnem čarobnim štapićem i vratim Elen u njegov zagrljaj, mahnula bih, iako
bih tako pala u zaborav i bila svedena na nemilu uspomenu. Čemu i ovo?
Konor ne želi da me se seća. Nakon onoga što sam uradila, i ne čudi me. Kako
sam mogla i da pomislim da bih ga tim brutalnim činom naterala da me voli?
Trebalo je da budem zadovoljna ljubavlju koju mi je pružao, ali ja nisam.
Uvek sam htela više i bila sam spremna na sve samo da je dobijem. Nikada se
nisam osećala dovoljno voljenom. Ali da sam bar ja njemu pokazala koliko ga
volim, i sama bih se osetila voljenom, u tome je ironija. Da sam samo
razmišljala otome šta mogu da pružim a ne šta mogu da dobijam, bila bih
srećna. Zašto to nisam znala dok sam bila živa? Zašto sam dozvolila da mi
ljubomora razori brak? Zašto sam dopustila da moja ljubomora uništi njega?
Posmatram tog jakog i moćnog muškarca kako na krevetu jeca kao dete i
osećam se krivom. Ja sam mu to učinila. Radila sam to dok sam bila živa, a
evo nastavila sam i nakon smrti. Vreme je da ispravim greške. Vreme je da ga
pustim.
Ali šta da radim? Nešto sigurno postoji. I dok razmišljam kako bi Elen i
Konor ponovo mogli da se spoje, osećam kako je moj duh lakši i kako se
magla oko mene polako podiže. Osećam se jače i življe. Oslobođena
sebičnosti, napuštam dvorac i snagom volje prenosim se na plažu da u okeanu
potražim nadahnuće. Mogu da odem u London i šapućem Elen na uho. Mogu da
joj kažem da je Konor voli i da je podstaknem da se vrati u Balimaldun. Mogu
da potražim Kjaru i pitam je šta da radim. Mogu da je zamolim za pomoć.
Sigurna sam da nisam toliko bespomoćna kao što sam mislila. Imam jake moći
ukoliko su moja dela podstaknuta čistom ljubavlju. Ne znam kako, ali tako je.
Jednostavno znam.
Silno sam se iznenadila kada sam videla Elen na plaži sa Peg i
Gospodinom Badžerom. Šetaju se peščanom plažom i razgovaraju baš kao da
Elen nije ni odlazila. Pitam se da li sam zaista sama. Da li me neko posmatra,
vodi ka višim nivoima bitisanja? Ukoliko postoje ovi niži, onda svakako
postoje i viši, tamo gde anđeli obitavaju. Samo ne mogu da ih vidim. Kako
sam to pomislila, osetila sam se još lakšom i trunčicu srećnijom. Posmatram
Elen i ubeđena sam da mogu da joj pomognem. Samo još uvek ne znam kako.
Pratim ih nazad do kuće i posmatram dok piju čaj u kuhinji. Gledam kako
Osvald dolazi uveče da igraju karte; kako Dilan i Emili prebiraju prstima
preko žica gitare, dok sede u dnevnoj osbi i pevaju kao jedno. Gledam kako
Džoni i Džo dolaze na doručak. Posmatram Elen dok radi u Alaninoj
prodavnici i ruča sa Dilanom u pabu. Gledam kako život teče svojim tokom,
ali samo s jednom jedinom namerom - kako da ovo dvoje ljubavnika ponovo
spojim. Znam da mogu. Nešto me usmerava sada kada mi čula nisu opterećena
time kako samo sebi da udovoljim. Znam da će se prilika za to stvoriti te
strpljivo čekam i radujem se.
Čekam: na kraju krajeva, šta mi drugo preostaje, čekam i uživam u
iščekivanju. Tek sad kada je magla iščezla pred svetlošću moje ljubavi,
primećujem lepotu predela. Uživam u dužim danima i sa zadovoljstvom
posmatram kako ptice užurbano svijaju gnezda. Slušam ih kako cvrkuću i
pogledom pratim njihov let. Tu su i lutke gusenica, iz kojih će se izleći leptiri,
i vredne pčele i srce mi se širi od usićenosti pred remek-delom stvoritelja.
A onda mi se ukazala prilika. Toliko sam oduševljena da ne mogu da
poverujem. Elen jednog poslepodneva ostaje sama za stolom u Peginoj
dnevnoj sobi. Gospodin Badžer spava pored vatrice u kaminu koju je Peg
založila jer je kiša padala ceo dan te je u kući bilo vlažno i hladno. Elen je
upalila mirisnu sveću i pustila Dilanove pesme sa ajpoda. Soba je ispunjena
slatkim mirisom smokava i dirljivim zvucima violine. Elen je zanesena. Um joj
je prazan i otvoren, plodan kao najplodnija zemlja. Vrlo mi je lako da posadim
seme. Misli da će napisati pesmu, ali ja nameravam da joj dam priču. Sipam
reči u njen um i ona ih nesvesno prenosi na ekran. Kuca brzo, ideje naviru,
nadahnuće neprekidno teče. Sve se brzo i nenadano odvija, obe drhtimo, ali se
ne pitamo šta se dešava.

*
8. oktobar 2007.

Još uvek se nije potpuno smrklo. Žuti sjaj dogoreva iza brda iza koga je
sunce zašlo, dajući nebu svetloružičastu boju flaminga. Svetionik je bio samo
taman obris dok smo veslali u našem malom čamcu. Nosio nas je preko talasa
uobičajenom rešenošću kao hrabri i odani sluga. Nasmešila sam se svom
dragom ohrabrujuće dok je veslao. Bio je snažan, širokih ramena i snažnih
prsa. Nasmešio mi se, zadivljen, a meni se srce rasplinulo od zadovoljstva.
Lepo je kada te neko voli sa takvom predanošću.
Odveslali smo daleko od obale, kao mnogo puta do sada, doduše, ja sam to
češće radila nego on. Svetionik je bio moje tajno mesto na koje sam dolazila
sama u svom malom čamcu punom snova. Volela sam da ležim ispod zvezda i
zamišljam druge svetove u ovom beskonačnom svemiru. Slušala sam kako se
lome talasi i krik galebova uživajući u opasnosti i znajući da ću izazvati
strahovit bes budem li uhvaćena. Ali večeras je drugačije. Nisam bila sama.
Bila sam sa ljubavnikom i imala sam plan. Ako me ovog puta uhvati, biće
neuporedivo gore. Slutim da će se večeras desiti nešto strašno. Večeras ću mu
pružiti priliku da mi jednom zauvek dokaže svoju ljubav.
Stigli smo do ostrva i vezali čamac za stenu. Plitke barice zaostale vode
bile su pune škampa i kraba. Noć je bila mirna a vetar kao dodir svile. Uzeo
me je za ruku i požurili smo stazom obraslom travom ka svetioniku. Unutra, na
drvenim stepenicama bile su poredane sveće. Palio je jednu po jednu i one su
sijale kroz izmaglicu dok je sunce tonulo sve dublje a tama se navlačila nad
nama. Peli smo se uskim stepeništem oivičenim svećama sve dok se nismo
popeli do samog vrha, okruglog kao gnezdo.
Moja soba je bila čarobna kao Aladinova pećina. Ušuškala sam je
draperijama u jarkim ljubičastim i zelenim tonovim i prostirkama svetlih boja i
plišanim jastucima. Nije bilo struje jer se svetionik nije koristio već
godinama. Jedina svetlost je dopirala od bezbroj sveća raznih oblika i
veličina, poređanih svuda po sobi, koje su ispunjavale vazduh prijatnim
mirisom.
Otvorili smo bocu vina i nazdravili za naše zdravlje i našu budućnost.
Izgubili smo se jedno u drugom. Šaputao je da me voli, da ne bi mogao da živi
bez mene, da sam ja vazduh koji diše. Govorim mu da mu ne verujem a on me
ljubi još strasnije, pokušavajući da dokaže svoju privrženost. Uživala sam u
njegovim nespretnim pokušajima da me ubedi da sam mu zarobila srce. Kupala
sam se u u njegovom poletu. - Volim te, volim te, volim te - mrmljao je dok se
očajnički trudio da mi uzme telo i dušu. - Volim te, volim te, volim te - stenjao
je. Ali ja mu nisam uzvraćala ljubav. Nisam mogla jer je za mene postojao
samo jedan muškarac, a to nije bio on.
Moj ljubavnik je začuo motor čamca pre mene. Polako sam silazila sa
oblaka na koji su me uzdigla njegova laskanja, koja su me ispunjavala više
nego telesno zadovoljstvo dok sam vodila ljubav s njim. Ustao je prestrašen i
podigao glavu kao kad pas namiriše opasnost.
- Čuješ li to? - upitao je i osluškivao. Bio je u pravu. Zvuk motornog
čamca nadjačavao je hučanje okeana. Ustala sam iznenađena. - To je on - rekla
sam, skočivši na noge i tražeći svoju odeću ispod gomile jastuka.
 - Gospode! Moraš da me sakriješ! - uzviknuo je navlačeći pantalone.
- Nemaš gde ovde da se sakriješ - odgovorila sam i gledala u njegovo lice
izobličeno od straha.
- Šta će da uradi?
- Prepusti to meni.
- Rekla si da je u Dablinu! - prosiktao je.
- Mislila sam da jeste - odgovorila sam zakopčavajući haljinu. - Možda
nije on - dodala sam, ali sam znala da jeste jer sam tako planirala.
- Jeste on - odgovorio je i zureći u mene očiju razrogačenih od užasa. - Šta
ćeš mu reći?
- Da ga volim!
- To nije dovoljno! - rekao je. - Neće ti verovati. - Volim ga, i jedino je to
istina. To sam i učinila zbog njega, zbog nas. Shvatiće koliko mi je potreban,
kako sam svaki put kada on ode sama i nezaštićena pored svih tih muškaraca.
Shvatiće da ne sme da me ostavlja samu. Trebao mi je on i njegova ljubav.
Ako ga sada ne ubedim u to koliko mi je potreban, nikad neću.
- Verovaće mi - rekla sam mu. - Ne brini.
Požurila sam niza stepenice pored sveća koje su gorele, pazeći da mi se
krajevi haljine ne zapale. Napolju je bio mrak i nije se videlo ništa osim
srebrnog meseca koji se pomaljao iznad oblaka, ostavljajući tanak trag na vodi
poput žive. Moj muž je vezivao čamac za stenu. Podigao je pogled prema
svetioniku i ugledao me kako stojim na vratima. Iščekivala sam njegov bes i
strah kao dete koje iščekuje zagrljaj uznemirenog roditelja. Odlučnim korakom
je išao stazom ka meni.
- Šta sve ovo treba da znači? - upitao je, ali u njegovom pogledu nije bilo
straha i besa, već umora i ogorčenja. Iznenada sam primetila koliko je
iscrpljen i nesrećan.
- Mislila sam da si u Dablinu - odgovorila sam.
- Gde je on? - pitao je. Pošto nije imao gde da se sakrije, moj ljubavnik,
pretrnuo od straha, pojavio se iza mene.
Moj muž se zacrveneo od zapanjenosti. - Kako si mogla, Kejtlin?! On je
dečak!
 - Ja sam muškarac - rekao je moj ljubavnik hrabro, isprsivši se, ali u
poređenju sa Konorom bio je tako mlad.
- Ronane Berne, kako te nije stid?!
- Volim je - izjavio je Ronan.
- Šta će ti majka reći? Zar joj nije dosta njenih muka?
- Ne mešaj mamu u ovo.
- Ona je dobra žena, Ronane. Ne zaslužuje da opet pati.
- Ronan se ukopao kao konj pre prepreke za koju je iznenada shvatio da je
previsoka da je preskoči. - Idi kući - rekao je Konor umorno. - Ne želim da
Peg sazna za ovo, razumeš?
- Osetila sam upozorenje u njegovom glasu i naježila se. - Kejtlin će
krenuti sa mnom čamcem. - Ronan nije znao šta će sa sobom. Primetila sam
kako ga hvata panika, kako razmišlja o meni i o svojoj majci. Ostao je
zarobljen na steni kao preplašena kraba.
Moj bes je proključao kao vulkan ljubomore. - Eto, u tome je problem. O
tome se radi. Nije ti stalo do mene, Konore! Baš te briga što ja spavam sa
drugim muškarcem. Ne voliš me više. Više bi voleo da me nema!
Konorove usne su se zgrčile do muke. - Kejtlin, dosta mi je tvoje drame.
Sada si me zauvek oterala od sebe a za to možeš samo sebe da kriviš.
Zajecala sam. - Ne voliš me - zavapila sam.
- Ja te volim - ubacio se Ronan ganut mojim suzama. - Kreni sa mnom,
Kejtlin.
Konor ga je nestrpljivo prekinuo. - Ne budi smešan, Ronane. Idi kući
svojoj majci i zaboravi na sve.
- Kejtlin me voli! - usprotivio se neustrašivo.
- Ne, ne voli te - Konor je rekao smireno. - Ti si samo mali igrač u velikoj
igri.
- To nije istina. Ti je ne voliš - optuživao ga je Ronan sa još više
samopouzdanja. - Nije te briga za nju. Nikada nisi tu. Ja jesam. Ja se brinem o
njoj. Ja joj pružam ono što ti ne možeš. - Okreće se ka meni. Oči mu plamte
zbog pomisli koja mu je zaiskrila u svesti. - Pobegni sa mnom, Kejtlin. Odmah.
Nikada više ne moramo da se vratimo.
 - Ne volim te, Ronane - rekla sam mu. - Volim Konora. Oduvek sam ga
volela.
Ali Ronan je mislio da lažem kako bih ga zaštitila. - Razumem - rekao je
tiho.
- Ne, zaisia tako mislim, Ronane. Ne govorim to onako. Bilo je zabavno,
ali ja volim Konora. Volim ga svim srcem i voleću ga do smrti.
Ronan se snuždio poput dečaka, kao da ga je moja iskrenost pogodila
pravo u stomak. - To nije istina, Kejtlin. Ne verujem ti. Govoriš tako da bi me
zaštitila.
- Ne, Ronane - bila sam uporna. - Žao mi je.
- Ali mogli bismo da budemo srećni, daleko odavde, Kejtlin. Možemo da
krenemo iz početka. Znam da možemo. Dozvoli mi da ti pokažem koliko bismo
bili srećni.
Smešim mu se s tugom. - Nikada neću napustiti svoju kuću i decu, Ronane.
Poslušaj Konora i idi kući. - A onda sam rekla tiše, tako da samo Ronan može
da me čuje. - Molim te, ljubavi moja, ne budi blesav. Idi pre nego što nasrne
na tebe. - Uputio mi je dug i očajan pogled, a onda je žurno prošao pored mene
stazom ka steni gde je bio vezao čamac. Nadala sam se da će bezbedno stići na
obalu po mraku. Bacila sam pogled ka nebu i videla mesec, velik kao kristalna
činija, i shvatila da će to biti dovoljno da ga bezbedno odvede do obale.
- Hajdemo, Kejtlin - rekao je Konor posežući za mojom rukom.
- Ti, dakle, misliš da je ovo igra? - upitala sam.
- I sama si rekla da ga ne voliš. Iskoristila si ga da mi se osvetiš, ali mene
je baš briga. Stvarno me je baš briga.
- Viđam se s njim već mesecima - likovala sam izazivajući ga. - Dok si ti
bio u Dablinu i Americi, vodila sam ljubav sa Ronanom. Zar je važno što ga ne
volim, Konore? On voli mene. Čuo si ga! Voli me svim srcem.
- Zar je to važno? - ponovio je, užasnut mojom okrutnošću prema Ronanu. -
Kejtlin, jesi li ti pri sebi? On je još mlad, a ti si ga uništila.
- Zelela sam da mi pokažeš da ti je stalo do mene.
- Tako što ćeš me načiniti ljubomornim? - Zurio je u mene u neverici. - Išla
bi toliko daleko samo da bi me provocirala?
 - Ti me ne razumeš. Nakon svih ovih godina i dalje me ne poznaješ.
- Ne - rekao je tiho. - Mislim da te ne poznajem.
U tom trenutku više nisam mogla da se izborim sa sobom. - Šta treba da
učinim da bi me voleo, Konore?! - povikala sam u očaju.
- Voleo sam te, Kejtlin, ali ti si mi i poslednju kap snage iscedila. Nemam
više ništa da ti pružim. - Sada je već vikao na mene, a glas mu je praštao od
ljutnje. - Tebi treba pomoć, Kejtlin. Profesionalna pomoć jer ja više ne znam
šta da radim sa tobom. S tobom nešto nije u redu. Davno je trebalo da mi bude
jasno, pogrešio sam što gurao glavu u pesak i pravio se da ne čujem tvoje
vapaje za pomoć. Žao mi je , dušo. Tebi ne trebam ja, već dobar lekar koji će
znati kako da ti pomogne.
- Ti misliš da sam luda.
- Ne! Ti nisi luda, ali nije ti dobro. Sigurno ću naći nekoga ko će ti pomoći.
- Ne želiš me više! Ti hoćeš da me proglase ludom i da me odvedu.
- Nisam to rekao.
- Želiš da me odvedu! - Ne.
- Želiš da nestanem! - prošaputala sam, zapanjena spoznajom da on želi da
me ukloni s puta.
- Ne, Kejtlin, nisam to rekao, - Krenuo je ka meni, ali sam se izmakla.
Najednom sam osetila kao da mi čitav svet izmiče. Kao da sam se odvojila od
same sebe pa lebdim iznad ostrva i svetionika kilometrima udaljena od
stvarnosti. Kao da sam znala da sam na korak da izgubim sve, ali sam nemoćna
da to sprečim.
- Želiš da nestanem! - ponovila sam i mirnoća u mom glasu me je
prestravila. - A tako sam te volela. - Okrenula sam se i ustrčala uza stepenice.
Bacila sam pogled preko ramena i videla da nije krenuo za mnom. Želela sam
da potrči za mnom i da me privuče u zagrljaj, da me moli da mu oprostim. Ali
nije. Bila sam sama na stepenicama. A tako sam se osećala i u braku. Zajecala
sam očajna, okrenula se i ustrčala do vrha. Tek kada sam stigla do kružne
terase svetionika, shvatila sam da mi se haljina zapalila. Plamen je zahvatao
tkaninu takvom brzinom da nisam imala vremena da je strgnem sa sebe. I pre
nego što sam shvatila šta se dešava, telo mi je gorelo. Dok sam stajala
užasnuta, nešto mi je sinulo pre nego što sam skočila: Shvatiće da me voli
kada bude bilo kasno i kajaće se zbog toga do kraja života.
Trenutak kasnije, bila sam izvan sebe i gledala svoje telo kako pada i
razbija se o stene. Videla sam Konora na terasi kako gleda dole užasnut. Ipakje
krenuo za mnom.
Tek sada mi je sve jasno. Imala sam njegovu ljubav, ali je nisam
prepoznala. Kako se budalasto ponašamo u neznanju. Zašto moramo da
propatimo da bismo shvatili kao u životu ništa nije važnije od ljubavi? Samo
je ona stvarna. Ona ostaje i nakon što umremo. Samo ću nju poneti sa sobom
kada nastavim svoje putovanje. Ona je moja suština. Samo to ranije nisam
znala.
 35.

Elen je prestala da kuca. Zurila je u ekran u čudu. Izliv nadahnuća je prestao.

Jednostavno se isključila kao kad se isključi svetio. Nije imala šta više da
doda. Ni reč. U sobi je bilo veoma hladno iako se vatra rasplamsala u kaminu.
Protrljala je ruke. Prsti su joj bili ledeni. Vratila se na početak priče i
pročitala je do kraja dok joj je srce lupalo od uzbuđenja. To sigurno nisu bile
njene reči. Čak i da je želela, ovako nešto nije mogla da napiše. To nisu bile
njene misli. Kada su u priči iskrsla imena Ronan, Kejtlin i Konor, toliko se
iznenadila da je umalo prestala da kuca, ali reči su navirale tako silovito da
nije imala izbora nego da nastavi. Da li je moguće da je Kejtlin pronašla način
da ispriča svoju priču kroz nju? I ako jeste, zašto?
Ne časeći časa, zaokupljena mislima o nečemu o čemu nije znala ništa,
odštampala je tekst i istrčala iz sobe. Peg je bila u bašti sa Rejlijem, koji se
nedavno probudio iz zimskog sna, i pokušavala da ga navikne na novu kućicu
koju mu je Ronan napravio. Elen je žurila preko šljunkovite staze do
Osvaldove kuće. On je sedeo u dnevnoj sobi i zaneseno dovršavao Pegin
portret.
- Osvalde - prosiktala je upadajući u sobu i zatvarajući vrata. - Moraš
nešto da pročitaš, brzo.
Osvald ju je pogledao preko naočara. - Ah, na kraju si ipak počela?
- Ne baš. Samo pročitaj ovo i reci mi šta misliš. - Jesi li ti ovo napisala?
Predala mu je rukopis. - Tehnički da. Ali u stvari nisam.
Namrštio se. - Kućni duhovi - rekao je znalački klimnuvši glavom. - To
tako liči na njih. - Lepo je namestio naočare i seo. Nije mu trebalo mnogo
vremena da pročita i Elen je, opazivši njegove drhtave ruke, shvatila da ju je
razumeo. Kada je završio, spustio je stranice na krilo. - Shvataš li da si upravo
bila nadahnuta? - Izgovorio je reč nadahnuta s posebnim naglaskom. - Pritom
ne mislim na kućne duhove,
- Ako hoćeš da kažeš da je Kejtlin progovorila kroz mene, onda jesam -
odgovorila je kao iz topa. - Je li moguće da je ona još ovde?
- Samo jedna osoba može da potvrdi da li je ovakvo viđenje njene smrti
tačno - rekao je Osvald.
Elen je prebledela. - Konor i ja nismo više u kontaktu, kako da ga pitam?
Osvald je skinuo naočare i prekrstio noge. - Draga moja devojko, ovo je
jasna poruka sa one strane. Kejtlin teli da stupiš u kontakt s njim.
Elen je razrogačila oči. - Stvarno?
- Pa naravno! Duhovi se ne muče ovoliko uzalud.
- Zašto bi ona to uradila?
- Zato što možda želi da se ti i Konor pomirite. - Mahao je papirima. -
Mislim da se upravo ovako odigralo one noći kada je umrla. Moram da
priznam da ima smisla. Dilan se nije prevario kada je video nekoga kako vesla
ka obali usred noći. Siroti Ronan, baš mu je bilo teško. Mislim da bi to trebalo
da zadržimo za sebe, Elen. Peg se već dovoljno napatila.
- Konor očigledno nikad nikom nije rekao da je Ronan bio tamo, čak ni
policiji.
- Kad bi ljudi to znali, ne bi ružno govorili o njemu. Elen se naslonila na
naslon stolice, bez trunke snage. - Nije ni čudo što Ronan ne voli da priča o
njoj. On ju je voleo.
- A ona ga je tako okrutno iskoristila.
- Znaš, Konor mi je rekao da je bila neuravnotežena. Sada razumem na šta
je mislio.
- Kladim se da je imala vremena da porazmisli gde god daje.
- Ja nisam spiritualna, kako je onda uspela mene da iskoristi kao kanal?
- Naravno da si spiritualna. Svi smo - Osvald je rekao čvrsto. - Većina
ljudi odbacuje takva čudna iskustva, tumačeći ih kao slučajnost, i što više
poriču istančana čula, to manje i opažaju.
- Ukoliko Kejtlin može da piše kroz mene, zašto Kjara ne napiše nešto
Peg?
- To je vrlo dobro pitanje, ali nažalost ne znam odgovor. Ona gasi sveće,
pomera predmete, protresa ih, sam Gospod zna šta još radi što mi ne
primećujemo. Seti se da su duhovi sazdani od lakše tvari, tako da im nije lako
da utiču na materijalni svet, gde su vibracije gušće. Mora da je izludujuće
teško ukazati nekom na svoje prisustvo. - Razmislio je na trenutak a onda
dodao: - Verujem da moraš biti otvoren i sposoban da bi tako nešto primetio.
Možda je Peg, iz nekog razloga, potisnula svoja istančana čula. Posle prepirke
sa ocem Majklom, možda nije verovala u ono šta je videla nakon Kjarine smrti
i zatvorila se. A ti mora da si vrlo prijemčiva čim si primila od Kejtlin.
- Tuga - rekla je Elen gorko se nasmejavši.
- I čežnja - dodao je Osvald nežno. - Tebi i Kejtlin je to zajedničko -
očajnička žudnja za Konorom.
I tako je Elen, podstaknuta Osvaldovim nežnim nagovaranjem, odlučila da
Konoru prenese poruku od Kejtlin. Toliko joj je nedostajao da joj se činilo da
umesto srca ima veliku ranu koja nikako da zaraste. Neprestano je mislila na
njega i pronalazila utehu u onome što ju je u Konemari podsećalo na njega:
okean, plaža, brda. Zbog toga se bolje osećala, iako su joj budili bolna sećanja
i iznova otvarali ranu koja je krvarila. Ako pošalje Kejtlininu poruku s
kratkom napomenom, nema šta da izgubi jer je već sve izgubila.
Dodala je jednostavnu poruku, trudeći se da bude što kraća: Dragi Konore,
sela sam da napišem pesmu i evo šta se dogodilo. Ne mogu da objasnim, ali
to nisam ja napisala. Samo sam zapisivala ono što mi je diktirano.
Očigledno je namenjeno tebi. Ja sam u Konemari, živim kod tetke Peg.
Nadam se da si srećan. Elen.
Htela je da doda koliko joj nedostaje i kako ne može da živi bez njega, ali
se suzdržala. Nema ničeg goreg od očajne žene koja moli za ljubav. Bar je
ponos sačuvala, ako ništa drugo. Razmišljala je da ode i ubaci kovertu u
njegovo poštansko sanduče, ali uvek je postojala mogućnost da on bude kod
kuće te da naleti na njega, a to ju je nasmrt plašilo. Umesto toga, dala je
koverat Osvaldu, koji je bio presrećan što će glumiti poštara. Odvezao se
Peginim autom i vratio se malo kasnije obavestivši je da je Konor u Dablinu i
da je kućepaziteljka obećala kako će se postarati da mu prosledi poruku. Elen
je rešila da ne razmišlja više o tome. Nije je zvao nedeljama, tako da su slabi
izgledi da će to učiniti sada.

*
Život je išao svojim tokom. Preko dana je radila u Alaninoj radnji. Za ručak je
jela sendviče ili ručala u Zlatnom kotliću sa Dilanom i svojim rođacima.
Uveče bi sa Peg i Osvaldom igrala karte ili šah, nakon čega bi se osamila u
maloj dnevnoj sobi i pisala tužne pesme, koje bi kasnije pevala sa Dilanom.
Njihovi glasovi su se divno stapali, kao sunce i kiša, stvarajući veličanstven
spektar boja.
A onda je jedne prijatne večeri, nakon slasne večere u bašti, Osvald otišao
do kuće i vratio se sa slikom prekrivenom čaršavom. - Šta si to doneo,
Osvalde? - upitala je Peg, ustajući da odnese tanjire.
- Poklon - rekao je smešeći se ponosno.
- Platio si stanarainu - odgovorila je zbunjeno.
- To nije stanarina, Peg. Posredi je nešto drugo. - Oslonio ju je o zid kuće.
Elen je osetila kako se ceo svet zaustavio kada je Peg na Osvaldovom licu
pročitala da to nije običan poklon. - Ovo je za tebe - rekao je.
Peg je rukom prekrila usta i pogledala zacakljenim očima. - Oh! - izustila
je.
Lagano je skidao čaršav otkrivajući portret. Peg je zinula u čudu i ciknula.
Procenjivala je koliko liči na sebe na toj slici i pocrvenela je. - Ali ja nisam
lepa - rekla je, trepćući kako bi zadržala suze.
- Meni jesi - odgovorio je nežno.
- Oh, Osvalde... Ja nikada...
- Naravno da nikada nisi primetila - rekao je smešeći se s ljubavlju. - Ali
ti si za mene najlepša žena na svetu. - Prišao joj je i uzeo je za ruke. Elen se
osećala suvišnom i poželela je u zemlju da propadne samo se skloni odatle i
ne smeta im u tom posebnom trenutku. No oni je bezmalo nisu primećivali u
tom iznenadnom procvatu njihove ljubavi. - Volim te, Peg.
- Stvarno me voliš? - upitala je gledajući ga odozdo i mršteći se.
- Stvarno i iskreno, stara moja. Već neko vreme.
- Ne znam šta da kažem.
- Onda samo reci da pa da budem najsrećniji čovek na svetu.
Peg je treptala pokušavajući da zaustavi suze, ali bezuspešno. Pokušala je
da progovori, ali su joj reči zapele u grlu, tako da je samo klimnula glavom,
nasmešila se a onda se stidljivo nasmejala. Osvald ju je privukao i čvrsto
zagrlio. Elen se trgla i na prstima ušla u kuću. Otišla je gore, u svoju sobu i sa
noćnog stočića uzela telefon koji joj je Konor poklonio. Nekoliko trenutaka
kasnije hodala je puteljkom što vodi do okeana.
Stajala je na peščanoj obali, gledajući ka svetioniku, ne više tako
zloćudnom na mekom večernjem svetlu. Pomislila je na Kejtlin i njene
poslednje trenutke a onda i na Konora, prevarenog i nesrećnog. Gledala je
kako svetlost iščezava i kako se pomaljaju prve zvezde iznad svetionika, kao
udaljeni anđeli koji joj pokazuju put do kuće. Razmišljala je o smrti i životu i
znala je da je Kejtlin bila u pravu. Jedino je ljubav važna. Bez nje život nema
smisla.
Držala je telefon i setila se kako je jedan već bacila u vodu. Taj trenutak
joj je potpuno preokrenuo život da je prosto postao simbol preobraženja. Pa,
mora da nastavi dalje, bar emotivno. Konor se neće vratiti. Nije bilo svrhe
čuvati telefon koji nikada neće zazvoniti i uzalud se nadati. Nije želela da joj
život prođe u patnji, kao Dilanu. Morala je da otvori svoje srce za ono što joj
budućnost nosi: na kraju krajeva, njena majka je nastavila dalje i pronašla
sreću s njenim ocem. Tako će i ona.
Elen je podigla ruku i zamahnula. Baš kada se spremala da zavitla telefon
što dalje od sebe, zazvonio je. Spustila je ruku, čvrsto ga stegnuvši. Zatečeno
je zurila u spravu. Na osvetljenom displeju pojavilo se njegovo ime.
- Halo - odgovorila je. Nastupila je duga pauza. Mogla je da ga oseti s
druge strane žice, njegove drhtaje kako se probijaju kroz tišinu.
- Elen - najzad je izustio.
- Da. - Jedva se usuđivala da diše.
- Dobio sam tvoje pismo.
- Oh, odlično. - Trudila se da zvuči opušteno ubeđujući sebe da taj poziv
ništa ne znači. On ju je zvao zbog Kejtlinine priče.
- Nisam srećan - rekao je jednoličnim tonom.
- Žao mi je . - Krivica joj se zarila u srce kao bodež. - Jesi li ti srećna?
Nije znala kako da odgovori. Nije je želeo, zašto bi ga bilo briga kako joj
je ? - Dobro sam - odgovorila je. - Život ide dalje. - Njen glas je utihnuo. Nije
imala ništa da doda. Mogla je da čuje svoje srce kako udara u grudi, kao reči
koje se očajnički bore izbiju na površinu i pohrle ka njemu pune ljubavi i
preklinjanja. Ugrizla se za usnu, rešena da ne zaplače.
 - Gde si? Čujem vetar kako duva.
- Na obali.
- Šta radiš tamo dole?
- Sviđa mi se ovde. Veče je prelepo.
- Pročitao sam priču, Elen - kazao je ozbiljno.
Najednom je zažalila što ju je poslala. - Žao mi je. Možda nije trebalo da
ti je dam. Baš nametljivo i nesmotreno od mene.
- Možeš li da dođeš do dvorca?
- Mogu, kada?
- Sada.
- Sada?
- Osim ako ne želiš da provedeš celu noć na plaži? Nasmejala se iako joj
nije bilo do smeha. - Pa, nameravala sam da se vratim kući uskoro.
- Želim nešto da ti pokažem. Važno je.
- Dobro.
Zvučao je vedrije. - Odlično, videćemo se za koji minut. Čekam te ispred.
Elen je trčala plažom koliko su je drhtave noge nosile, očajnički se trudeći
da joj njegova želja da se vide ne uliva previše nade. Ubedila je sebe da je on
jednostavno zabrinut zbog Kejtlinine priče. Da je želi nazad, rekao bi joj.
Rekao bi joj da mu nedostaje. Možda bi se čak i izvinio, ali nije. Samo je
kazao da nije srećan, ali možda se to odnosilo na njenu laž.
Kada je stigla do Pegine kuće, od tetke i Osvalda nije bilo ni traga, tako da
im je napisala poruku da je otišla do dvorca da se nađe sa Konorom i ostavila
je na kuhinjskom stolu. Auto je bio parkiran ispred kuće. Peg auto verovatno
neće trebati, a Elen ne pada na pamet da viče naokolo i doziva ih kako bi to
proverila, stoga je ušla u auto i drhtavom rukom okrenula ključ. Trenutak
kasnije bila je na putu ka bejlimadunskom dvorcu i molila se da u unutrašnjoj
borbi pobedu ne odnesu optimistična nadanja njenog srca već prosuđivanje
zdravog razuma.
Vozila je ispod krošnji drveća odenutih voštanim zelenim lišćem, u kojima
su se skrivale raspevane ptice. Livade su bujale od mlade trave, a iznad njih su
se u sumraku nazirala veličanstvena brda. Elen je ubeđivala sebe da nije važno
da li je Konor voli, dovoljno joj je to što živi u toj divnoj, neukrotivoj zemlji.
Ništa joj nije trebalo osim njenih rođaka i Konemare. Zaista, ništa više od
toga.
Kada se pred njom ukazao dvorac, bilo je počelo da joj ubrzava. Primetila
je Konorov auto a onda i njega. Stajao je s rukama u džepovima, u plavoj
košulji, jakni i farmerkama. Pustio je kosu, a lice mu je bilo tamnije zbog
iždžikljale brade. Oslabio je i delovao pomalo pogrbljen. Umesto nervoze
osetila je saosećanje.
Zaustavila se pored njegovog auta i izašla. Prišao joj je smešeći se
nesigurno. Odmeravao ju je, ali ne onako nadobudno. - Izgledaš odlično, Elen
- rekao je.
- Hvala - odgovorila je. - I ti. - Što nije bilo tačno. Izgubio je vedrinu, ali
su mu duboke plave oči svetlucale kao ranije.
- Ti si se, dakle, ovamo preselila zauvek?
- Da, srećnija sam ovde nego u Londonu. - Skrenula je pogled. Kako je
spomenula Londona, setila se raskinute veridbe i svoje laži. - Osećam se kao
kod kuće sa tetka Peg.
- Čime se baviš? - upitao je.
- Radim u Alaninoj radnji. Silno se zabavljamo. A i počela sam da sviram
sa Dilanom.
- Šta se desilo s romanom?
Slegnula je ramenima. - Bolje mi ide pisanje pesama, rekla bih.
- Kladim se da ti i Dilan zvučite odlično. - Prebacio je težinu na drugu
nogu. Elen je pomislila kako je čudno što su se nekada osećali prijatno jedno s
drugim kao dva psa na sofi. Sada je hladan vetar duvao prazninom koja ih je
razdvajala. Bila je široka kao kanjon.
- Kako su deca?
- Sjajno. Brzo odrastaju, znaš već kako to ide. Ida pita za tebe.
Elen se nasmešila. - Mogu da joj mažem noktiće kad god poželi.
- Hvala ti. To bi joj se dopalo.
Teška tišina je ponovo pala na njih i oboje su se pitali kako treba da se
ponašaju u tim novim okolnostima,
 - Nego, rekao sam da imam nešto da ti pokažem. Stvarno sam tako mislio.
Unutra je.
- Dobro - odgovorila je, idući za njim ka vratima.
Po smatrala ga je kako otvara vrata i ulazi unutra. Setila se kada su u žurbi
ušli unutra i peli se stepenicma do skrivenog raja gore u kuli. Sada je sve
drugačije. Bili su stranci. Njihova kratka romansa završila se kao da je bila
pogrešna i sramna.
Elen je progutala knedlu koja joj je zapela u grlu kada ju je spoznaja da je
među njima sve gotovo udarila kao šamar.
- Treba mi tvoja pomoć da skinem ovu sliku - rekao je.
- Hoćeš da je skineš?
- Želim da ti pokažem nešto iza nje. - Oh.
- A iovako moram da je skinem - rekao je značajno.
- Dobro.
Gledao ju je malo duže nego maločas i u tom trenutku bila je sigurna da je
ugledala zračak žudnje. Okrenuo se ka slici a ona se pitala da li ga je zaista
videla ili je samo videla odraz svoje čežnje u njegovim očima.
- Hajde, ti je uhvati s leve strane a ja ću s desne pa kada ti dam znak, gurni
je naviše, može? Jesi li razumela?
Elen je stavila ruke na ram i čekala njegov znak.
- Razumela - odgovorila je.
- Budi pažljiva, ne želim da se povrediš.
- Ne brini. Nisam očekivala da je ovako teška.
- Podigni. Sjajno, još malo. Gotovo. Sada je lagano spusti. Položićemo je
ovde uza zid.
Spustili su sliku i Elen ju je dobro pogledala. Izbliza i nije izgledala tako
sablasno. Pitala se da li joj je Kejtlin izgledala kao živo biće zbog bujne mašte
ili ju je ona zaista bila zaposela. Sada, tako naslonjena na zid, bila je obična
slika. Pogledala je ka zidu. Tamo se, u cigli i malteru, nalazio sef. Konor se
popeo na stolicu da ga otključa.
- Zašto si zadržao sliku na zidu? - upitala ga je zaboravljajući na
nelagodnost.
Otvorio je metalna vratanca, zavukao ruku i izvadio hrpu knjiga. Skočio je
sa stolice. - Nisam znao šta ću s ovim - rekao joj je, pokazujući joj hrpu
ukoričenih svezaka.
- Šta je to?
- Jedna za svaku godinu našeg braka.
- Dnevnici?
- Kejtlinini dnevnici.
- Gospode, toliko ih je napisala?
- Opisala je doslovce svaki dan svog života. - Jesi li ih sve pročitao?
Odmahnuo je glavom, užasnut tom mišlju. - Dragi bože, ne. Tek ponešto.
Pisala je naširoko i nadugačko o svemu.
- Dakle, držao si ih tu, iza njenog portreta. Zašto ih nisi sklonio negde?
- Ne znam. Jednostavno nisam mogao. Grizla me savest. Ja sam je oterao u
smrt. Nisam mogao tek tako da spakujem njene stvari kao da mi ništa nije
značila. Mislio sam da zaslužuje više. Ona je majka moje dece i nekad sam je
voleo. - Lice mu se zgrčilo. - A onda sam dobio tvoje pismo. Dođi. - Otišao je
i seo na stepenice. Elen je pošla za njim i sela pored njega, toliko iznenađena
poslednjom epizodom Kejtlininog života da nije primetila kako se vetar koji je
duvao jazom između njih lagano zagreva. Otvorio je poslednju stranu
dnevnika.
- Pričitaj ovo: 7. oktobar 2007. - Elen se nagnula nad knjigom i pročitala
uvod. Dok je čitala, srce joj se ubrzavalo od uzbuđenja. Pisano je istim stilom
kao i opis Kejtlinine smrti na svetioniku. Njene rečenice su bile duge i lirske,
izraz jednog sanjara. Završila je rečima: Sutra će se sve resiti. Sutra ću
iskušati Konorovu ljubav. Sutra ću znati da li mu je stalo do mene. Molim
Boga da jeste.
Kada je završila sa čitanjem, Konor je iz džepa jakne izvukao tekst koji je
Elen iskucala. Držao ga je pored dnevnika i upoređivao ga. - Vidiš kako se
nadovezuje?
- Vidim. Neverovatno.
- Ona je još ovde, Elen - rekao je tiho.
 - Zašto?
- Zato što želi da mi kaže da je u redu. Mislim da mi poručuje da mi je
oprostila. Znam da zvuči čudno, ali sam siguran da sam je osetio mnogo puta
za ovih pet godina, naročito u dečjoj sobi. Ne znam, možda umišljam. Ali
kunem ti se da sam se budio usred noći ubeđen da je pored mene i da mi
šapuće na uho.
- Osvald misli da želi da ti prenese poruku. Pogledao ju je očima širom
otvorenim i iskrenim. - Elen, ona želi da ja nastavim dalje. Zašto bi mi po tebi
poslala priču o svojoj smrti? Ja već znam šta se dogodilo. Bio sam tamo.
Mislim da je to uradila... - Oklevao je na tren kao da preispituje svoj
zaključak. Onda je spustio pogled na stranicu.
Shvatiće da me voli kada bude bilo kasno i kajaće se zbog toga dok je
živ. Ponovo ju je pogledao. - Ne želim da shvatim da te volim kada bude
prekasno, Elen, i da se kajem zbog toga dok sam živ. Ako me je Kejtlin nečemu
naučila, tome me je naučila. Mislim da je svoju priču ispričala kroz tebe jer
želi da nas dvoje budemo zajedno.
Gledali su se preko jaza. - Nedostaješ mi, Konore - prošaputala je, a njene
smeđe oči su se zacaklile od suza.
Nije mu trebalo dalje ohrabrivanje. Obujmio je njeno lice i spustio usne na
njene, premostivši jaz snažnim a opet nežnim poljupcem.
 36.

- Doneo sam neke odlične filmove iz Dablina - rekao je Konor, zaustavljajući

se i gubeći se srećan u njenom pogledu punom ljubavi. - Hoćeš da dođeš kući
da ih odgledamo?
Nasmešila se. - Rado - odgovorila je, uzimajući ga za ruku i stavljajući je
na svoj mokar obraz.
- Hoćeš da se javiš tetki?
- Mislim da je isuviše zauzeta da bi brinula o meni - nasmejala se
značajno. - Na kraju krajeva, nisam dete. Mogu da radim šta mi je volja.
- Jel’ to znači da ujutru mogu da se probudim kraj tebe?
- Smeškao se široko i vragolasto, baš kao nekada na vrhuncu njihove
romanse.
- Baš tako, rekla bih - odgovorila je.
- Hajde onda da ne gubimo vreme. - Ustaje pa i nju podiže.
- Šta ćeš da radiš sa slikom?
- Okačiću je negde drugde kako bi se deca uvek sećala svoje majke. Ali
ovde ću okačiti neku drugu. Mislim da bi ti izgledala sjajno na platnu.
Smeje se kao da je izrekao besmislicu. - Ne, mislim da treba da unajmiš
nekoga da naslika tvoju decu. Tako ćeš odati poštu Kejtlin. Ne mogu da
zauzmem njeno mesto, niti to želim.
- Dobro, ako ti tako kažeš. Ali ako se ponovo uselim ovamo, prudružićeš
mi se, zar ne? - Udiše duboko, pokušavajući da uhvati ritam sada kada je sve
krenulo u suprotnom pravcu. - Možeš da zasadiš baštu, gajiš biljke i sviraš sa
Dilanom. Možeš da biraš u kojoj sobi ćeš pisati pesme. - Jel’ ti to predlažeš da
živimo zajedno?
- Predlažem da ostatak života provedemo zajedno. - Poljubio ju je u čelo,
ali se nije odvajao od nje. - Jedno znam, a to je da mi budućnost bez tebe ne
vredi, Elen. Ne želim ikada više da se odvojim od tebe. Hoćeš li mi oprostiti?
- Ukoliko ti oprostiš meni.
 Gleda je nežno, upijajući njenu lepotu i draž kao čovek žedan ljubavi. -
Nemam šta da ti oprostim.

*
I ja sam srećna. Ispunjena sam snagom kakvu do sada nikada nisam osetila.
Osećam se tako lagano i vazdušasto kao da sam sazdana od čiste radosti. Nosi
me tako visoko da mi se pomalo vrti u glavi. Konor je srećan a ja uživam u
njegovoj sreći i ne hajem šta će biti sa mnom. Kako je divno biti nesebičan,
kako ispunjava radovanje tuđoj sreći. Od mračnog i nesrećnog bića preobratila
sam se u svetlu i poletnu dušu. Krivo mi je što, dok sam bila živa, nisam znala
ono što znam sada. Sad mi je jasno da boravimo na Zemlji da bismo učili i
napredovali, da se neprestano približavamo apsolutnoj ljubavi. Mnogo sam
naučila iz svog života i to ću iskoristiti da svoje vibracije učinim finijim i
svetlijim. Nisam sigurna kako, ali eto znam.
I dok se uzdižem iznad svetionika, vidim da ga više nema tu. Talasi su ga
preklopili i sprali. Ruševine leže kao kosti na morskom dnu i ja sam konačno
slobodna. Svetlost je sve jača i preda mnom se otvara čudesan prizor. Gledam
zapanjena u tanana anđeoska bića koja su oduvek bila uz mene, koja su me
vodila od samog početka, uporno, strpljivo i s puno ljubavi. Nisam bila sama,
samo nisam znala.
Iz svetlosti se pomalja Kjara. Prilazi mi i uzima me za ruku. - Uvek ćeš biti
sa njima - kaže s mudrošću stare duše. - Ali vreme je da kreneš kući.
- Spremna sam - odgovaram odlučno. - Kako to izgleda? - pitam.
Smeši se i vodi me ka sve sjajnijoj svetlosti, - Isto kao kad si otišla.
 37.

- Pa, kako vam se čini? - pita Dafni, udaljujući se i diveći se slici Daraa
Kelija, koju su Džo i Džoni upravo okačili iznad kamina u predvorju. Na njoj
su naslikana deca.
- Sjajna je - rekao je Konor, grleći Elen. - Sličnost je zaista velika, zar ne?
- Uhvatio je Idinu sanjalačku lepotu - odgovorila je Elen.
- Šta Magnum misli? - pita Ida.
- Maše repom, sigurno mu se dopada - odgovorio je Finbar.
Magnum je ležao ispred kamina, iscrpljen nakon duge šetnje po brdima.
- Slika je divna - rekao je Džoni, podbočivši se. - Dobar je on slikar, taj g.
Keli.
Dafni se nasmešila složivši se. - Oh, vrlo je nadaren. Kako bih volela da
umem tako da slikam, ali ne umem lepo da naslikam ljude. S druge strane,
odlično se snalazim sa psima.
- Znam neke ptice koje se ponašaju kao psi: možete da naslikate jednu
takvu? - ubacio se Džo,
- Zašto ti ne bi našao neku pticu? - zadirkivao ga je Konor. - Po mogućstvu
neku koja ne liči na psa!
Džo je odmahnuo glavom i nasmešio se vragolasto. - S tolikim jatima na
nebu, zašto bih se zadovoljio samo jednom?
- I ti ćeš dolijati - rekao mu je otac mudro. - Svi mi jednom dolijamo.
- Jeste li okačili Kejtlininu sliku u sobi za igru? - upitala je Elen.
- Nismo još - odgovorio je Džoni. - Hajdemo, Džo. Daj da završimo
posao. Pije mi se čaj. Hoćete li doći na kriglu piva? - upitao je Konora i Elen.
- Ne večeras. Hoćemo da gledamo filmove - odgovorio je Konor i
nasmešio se Elen. Namrštila se gledajući ga upitno.
- Dobro, kako hoćete - rekao je Džoni.
- Možeš li da preneseš poruku Dilanu, molim te? - upitala je Elen. - Reci
mu da sam napisala jednu veselu pesmu za promenu.
 - Hoćete li je otpevati u pabu da je svi čujemo? - upitao je Džo. - Malo su
mi dosadile one irske balade.
- Kad se ne biste smejali, možda biste nas i ubedili - rekla je Elen.
- Šta ti je, zašto bismo se smejali?
- Zato što si zevzek, Džo - zadirkivao ga je otac. - Hajde da zvršimo šta
imamo pa da idemo u pab. - Njih dvojica nestadoše hodnikom.
- A koji ćemo film da gledamo? - Elen je pitala Konora kada su se Dafni i
deca popeli na sprat.
- Doba nevinosti. Obećao sam ti da ćemo ga pogledati zajedno pa nikako
da to ispunim.
- Pored svega što se izdešavalo, potpuno sam zaboravila na to.
- Pa, večeras je naše veče.
Nasmešila se i dodala zavodljivo: - Svako veče je naše veče, Konore.
Nasmešio se. - Znaš kako šta da kažeš da se čovek oseća dobro.
- Dobro je biti ovde - rekla je ozbiljno. - Osećam kao da oboje ovde
pripadamo. Dobro, kao da ja pripadam ovde. Ti si tu odranije.
- Ne, sa Kejtlin ovo nikada nije bila moja kuća. Ali sada se stvarno
osećam kao kod kuće. - Privukao ju je u zagrljaj. - Usrećila si me. Bio sam
budala što...
Stavila je kažiprst na njegove usne kako bi ga ućutkala. - Ne, nemoj to više
da spominješ. Hajde da zaboravimo šta je bilo. Važna je sadašnjost i godine
koje nam predstoje.
Poljubio ju je u kosu, a onda iznad uha, pa u obraz sve dok njegove usne
nisu pronašle njene. - Volim te više nego juče - prošaputao je.
- A ja tebe volim manje nego sutra - odgovorila je, sklopivši oči i čvrsto
ga zagrlivši.
Malo kasnije Elen je sedela na Finbarovom krevetu i čitala deci priču
Supa od kamenja. Priča je govorila o tri kineska monaha koja su, praveći supu
od kamenja, neprijateljski raspoložene susede u nekom planinskom selu učila
da dele ono što imaju s drugima. Namerno je izabrala tu priču za decu i svaki
put kad bi je čitala, pomislila bi na Trautonove i Bernove te kako bi mogli
jednog dana da se okupe uz dobru hranu i vino.
 - Elen, da li nas mama posmatra sa neba? - upitala je Ida dok ju je Elen
ušuškavala u krevetu.
Elen je gledala u dečje znatiželjne oči i nežno se nasmešila.
- Dušo, znam da vas gleda.
- Kako znaš?
- Ne umem da objasnim, jednostavno znam. - Položila je ruku na Idine
grudi. - Ovde ponekad osetimo nešto što ne možemo da objasnimo.
Jednostavno znamo iako ga ne vidimo. Sigurna sam da je ona sve vreme sa
vama, Ida. Sa tobom i sa Finbarom, i sa tatom takode. Mislim da ljubav
nosimo sa sobom kad umremo.
Ida se nasmejala zadovoljna. - Laku noć, Elen.
Elen ju je poljubila u čelo. - Laku noć, Ida.
Baš kad je izlazila, Finbar ju je pozvao i ona se vratila.
- Šta misliš, kako se ona oseća što ti sada živiš sa nama? - upitao je. Bilo
je to hrabro pitanje i Elen ga je očekivala već neko vreme.
- Mislim da je ona srećna što se brinem o vama, i gde god da je, ona pazi
na vas, samo što ne možete da je vidite.
- Šta misliš, da li joj se dopadaš?
- Nadam se. Šta ti misliš?
Nije odgovorio, samo je ležao u krevetu i duboko razmišljao.
- Mislim da joj se dopadaš - rekla je Ida bez oklevanja. Finbar je ćutao
ispod pokrivača. Ozbiljno je razmišljao o njenom pitanju, pokušavajući da se
seti svoje majke. A onda se okrenuo i zagrlio svog plišanog zeku. - Mislim da
nema ništa protiv - rekao je i zatvorio oči.
Elen se nasmešila. - To mi je dovoljno. Laku noć, Finbare. Laku noć, Ida.

*
Sutradan poslepodne, dok je Konor bio zaokupljen konferencijskim
razgovorom sa Los Andelesom, Elen je izvela Magnuma u šetnju. Bilo je
veoma hladno. Duvao je leden vetar a debeo sneg okovao je zemlju. Elen je
volela sneg i uživala posmatrajući ga kako svetluca pod sunčevim zracima,
iako se tog dana sunce skrivalo iza oblaka. Posmatrala je sumorni pejzaž i sivi
okean, kao da je lepota bila prognana iz te pustoši.
Popela se na brdo, ušuškana u kaputu od ovčije kože, posmatrajući kako joj
se dah magli na ledenom vazduhu. Magnum je potrčao prateći trag u snegu.
Ubrzo je stigla do male kapele, gde je Kejtlin sahranjena. Crkvica je izgledala
usamljeno na brdu, kao da je zurila u okean i uzalud čekala da se pojavi neko
koga već dugo nema.
Kako je gurnula drvenu kapiju, opazila je sivu priliku nagnutu nad
Kejtlininim grobom. Kad je malo bolje pogledala, videla je kako neko sklanja
uvele ruže i stavlja buket svežeg cveća.
- Ronane? - pozvala ga je. Muškarac se okrenuo. Na njeno iznenađenje,
ispod smeđeg šešira nije bio Ronan, već Džoni.
- Džoni, šta ti radiš ovde?
Ustao je ukrućen. - Voleo sam je, Elen. - Slegnuo je ramenima i gurnuo
ruke u džepove. - I ti?
Frknuo je. - Oh, Ronan je nije voleo. Načisto ga je slomila. Kad čuje njeno
ime, jedva se obuzda a da se ne namršti.
- Ti znaš za Ronana i Kejtlin?
- Naravno da znam. Video sam šta se dešava i odmah sam znao da neće
izaći na dobro. Mada nisam mogao ni da pretprostavim da će se onako
završiti.
- Znaš da je Ronan bio na ostrvu te noći? Klimnuo je glavom.
- Kako znaš?
- Dilan mi je rekao da ga je video kako vesla ka obali, a ja sam ga, u
povratku od Peg, zatekao na putu kako plače. Sve mi je ispričao. Jadničak, bio
je u groznom stanju.
- A ti je još uvek voliš?
Pogledao ju je odlučno. - Volim je uprkos svim njenim manama, Elen.
Živela je u svom svetu. Bila je krhka i izgubljena. - Skrenuo je pogled ka
okeanu. - Ali nje više nema, a nema ni svetionika. Ništa nije ostalo od njih.
- Da li još neko zna za Ronana osim tebe i Dilana?
 - Ne, i nemam nameru da bilo kome to kažem. - Pogledao ju je ozbiljno. -
A ovo će ostati između nas, važi?
- Naravno.
- Voleo sam je platonski, Elen. - Spustio je pogled na grob. - Znam da nije
tu. Ona je na nebu sa Gospodom, ali volim da je se setim. - Nasmešio se tužno.
- Ja sam stari smešni zanesenjak. To je sve.
- Nisi, Džoni. Mislim da je lepo što dolaziš ovamo i čuvaš uspomenu na
nju. Ovo mesto ima neku draž. Hoću da kažem, Dilan je dolazio ovamo da piše
ljubavne pesme, i ja sam dolazila kada smo Konor i ja raskinuli. Ovde sam se
bolje osećala. Znaš da je crkvicu sagradio mornar za svoju preminulu dragu.
Sagrađena je iz ljubavi i izgleda da i sama na neki način neguje ljubav.
- Sad govoriš kao pravi pisac - Džoni se zakikotao, češkajući bradu.
- Ali stvarno tako mislim. Što više saznajem o životu, to mi je sve jasnije
da je jedino ljubav važna.
Džoni ju je uzeo pod ruku te su zaputili niz padinu praćeni Magnumom. - Ti
i Konor ste stvoreni jedno za drugo - rekao je. - Kako ono kažu, svaka krpa
nađe zakrpu.
- Veoma sam srećna - odgovorila je Elen.
- On je dobar čovek, ali ako ti bude zadavao glavobolje, samo me pozovi.
- Hoću, naravno.
- Nisi sama, Elen, Ti si Bern. Nasmejala se. - I Marfi.
Džoni je klimnuo glavom. - Bolje kombinacije nema! Jesi li za jedno
pićence na brzinu da se ugreješ?
- Naravno. Već odavde me mame svetla Zlatnog kotlića. Prosto me doziva.
- Nasmejala se i naslonila se na njega s ljubavlju.
- Pravo kažeš, Elen, ti si zaista i Bern i Marfi. - Načas se namrštio a onda
se široko osmehnuo. - Niko nije srećniji zbog toga od Dilana.
- Dragi Dilan - rekla je nežno. - Misliš da će se najzad skrasiti s Martom?
- Dilan se nikada neće skrasiti. Bar zasad neće. Predugo je bio sam.
- Da li Marta želi da se uda?
- Rekao bih da ju je ta želja prošla. Ona poznaje svog čoveka. Zna da ne
postoji način da ga pripitomi i mislim da joj se to i dopada. - Smrknuo je. - Da
sam žena, ni ja ne bih voleo da živim sa Dilanom. To što žive odvojeno
zapravo ih održava.
- Verovatno si u pravu.
- Hoćemo li da ga potražimo?
- Mislim da nećemo morati dugo da ga tražimo. - Oboje su se nasmejali.
- Ne u ovo doba dana - rekao je Džoni.
Magnum je skočio na suvozačevo mesto Džonijevog kamioneta i njih troje
pažljivo krenuše zaleđenim putem ka gradu. Sunce je zalazilo za brda,
natapajući zimski pejzaš ružičastom svetlošću. Ptičice su uzletele ka nebu,
ocrtavajući se na slabom svetlu kao meci ispaljeni iz puške, a ćudljivi okean
se protezao na obzorju. Ispod talasa ležao je svetionik i spavao večnim snom.
Tih, zadovoljen, konačno je pronašao mir.
Parkirali su auto i zaputili se ka Zlatnom kotliću. Magnum ih je poslušno
pratio. - Pozvaću Konora da nam se pridruži - rekla je Elen kada je Džoni
otvorio vrata. Žuta svetlost se prosula na pločnik i vesela galama je zaparala
vlažan vazduh. Dilanovo lice se ozarilo kada je ugledao Elen. Mahnuo joj je
kroz gužvu da mu se pridruže. Svi Bernovi su bili tu, a u jednom uglu sedeli su
Osvald, Peg, Ronan i lepa mlada žena koju Elen do sada nikada nije videla. -
Šta piješ? - upitao je Dilan. - Kao i obično?
- Kao i obično - odgovorila je zadovoljno se osmehnuvši. Sviđala joj se
reč obično, imala je dobar prizvuk, isto kao i pripadanje i dom.
 Epilog

Jutro na dan venčanja nije moglo biti lepše. Proleće je udahnjivalo topao dah
žutom i ljubičastom cveću koje se otvorilo kako bi privuklo leptire i pčele
razigrane iznad vresa. Nebo je bilo vedro, bez ijednog oblačka, a gladni
galebovi su kružili iznad stolova pretrpanih svadbenim dakonijama u bašti
dvorca. Belo-žuti šatori bili su razapeti na travnjaku ispred pročelja, koji su
Džoni i Džo pokosili besprekorno kao teren za kriket, a duž prilaza sa obeju
strana bili su zasađeni žuti narcisi, crvene lale i lovorike opojnog mirisa. Na
kraju, gde su crveni hrastovi ustupali mesto dvorcu, nekada preteći zidovi sada
su se gostoljubivo sjajili na jutarnjem suncu. Prozori su bili širom otvoreni a
sa kupola su gugutali golubovi posmatrajući komešanje okupljenih podno njih.
Senka tuge je davno izbledela, proterana veličanstvenom ljubavlju koja je
izbijala iz svakog kutka.
Elen je, s viklerima i u kućnoj haljini, uzbuđeno trčkarala kroz predvorje
do bašte, starajući se da sve bude savršeno na taj važan dan. Kuvari su u
kuhinji imali pune ruke posla, spremajući jela za dve stotine gostiju, a cvećari,
koji su naročito za tu priliku doleteli iz Dablina, nakon što su završili
ukrašavanje šatora posvetili su se ulepšavanju magarca žutim cvećem. Ronan
je od hrastovine izradio malu kočiju da se deca provozaju, no da li će magarac
biti voljan da je vuče, čak ni Peg nije mogla da odgovori. Sve će zavisiti od
njegovog raspoloženja. Stajao je dremljivo, žvakao šargarepu koju su mu
cvećari dali i s vremena na vreme bi mahnuo repom kako bi oterao dosadnu
muvu. Elen je sa zadovoljstvom uzdisala pred tim raskošnim prizorom a oči su
joj se zamaglile od sreće. Kad samo pomisli na to da je pre godinu dana
bezmalo izgubila Konemaru i Konora zauvek... Duboko je uzdahnula i tiho
zahvalila Bogu što ju je doveo ovamo i tako usrećio. Pitala se da li sme da se
poraduje što je Bog bio tako velikodušan prema njoj? Pogledala je na sat.
Gosti samo što nisu stigli a ona se još nije spremila. Užurbano je potrčala uza
stepenice preskačući po dva stepenika.
Njena spavaća soba bila je tiha i mirisala na bele ruže i frezije koje joj je
Konor poklonio za doručkom, Prinela je jednu ružu i udahnula sladak, puderast
miris. Čula je Finbara i Idu kako s Dafni prolaze hodnikom. Njihov smeh
ispunjavao je dvorac radošću. Zastala je na trenutak i osluškivala, zagledana u
daljinu, s rukom položenom na stomak.
 Iz sanjarenja su je trgla prva kola koja su prilazila ispod svoda sačinjenog
od stogodišnjih stabala crvenog hrasta i parkirala se ispred dvorca. Provirila
je kroz prozor iza zavese i posmatrala kako zvanice prolaze kroz vrt ka šatoru.
Okrenula se i ugledala Idu na vratima. Devojčica ju je gledala u čudu.
- Gde ti je haljina? - upitala je devojčica.
- Hoćeš da mi pomogneš da je obučem? - predložila je Elen i devojčicino
lice se ozarilo. - Izgledaš prelepo, Ida. Tata će se oduševiti kada te vidi! - Ida
je cičala od zadovoljstva i gledala u svetlucave ružičaste cipelice koje joj je
Elen kupila u Dablinu. - Nego, moram malo da požurim da me ti i Finbar ne
biste čekali. Hoćeš li da mi pomogneš da skinem viklere?
Konor je srdačno dočekivao goste a Džo i njegova tri brata su glumili
razvodnike, odvodeći goste do njihovih mesta. Nije prošlo mnogo a šator je
bio dupke pun ljudi u svečanim odelima i haljinama. Na kraju svakog reda
stolica bili su postavljeni buketići žutih ruža a iz stalaka sa obeju strana oltara
prosipali su se ogromni cvetni aranžmani kao obilni vodopadi, ispunjavajući
vazduh slatkastim mirisom proleća. Bernovi su ispunili prvih osam redova sa
desne strane oltara. Pegini stariji sinovi, Deklan i Dermot, došli su sa ženama i
decom, a njihovo čavrljanje nadjačavalo je tihi žamor onih koji iščekuju.
Englezi su posedeli zajedno sa druge strane, upadajući u oči u svojim po meri
skrojenim frakovima.
Entoni i Medlin Trauton sedeli su sa Leonorom i Lavinijom i njihovim
muževima iz visokog društva. Leonora i Lavinija su štrcale u dizajaniranim
haljinama i šeširima Filipa Trejsija, a tako su se i osećale. Navikle su na
formalnost crkve a ova rustična improvizacija im je izgledala čudno i
zabrinjavajuće. Dok su se osvrtale oko sebe, shvatile su da nema nijednog
poznatog lica, što ih je dodatno uzdrmalo. U Londonu su poznavale sve - a one
koje nisu poznavale nisu smatrale vrednim svoje pažnje. Njihovi muževi su se
došaptavali iza pozivnica, s visine posmatrajući priproste meštane, koji su pak
njih zagledali sumnjičavo i zavidljivo jer su bili oličenje privilegovanog
života o kojem su oni mogli samo da sanjaju.
Mladoženja je konačno zauzeo svoje mesto kraj oltara u besprekornom
odelu i sjajnim crnim cipelama. Nervozno je čavrljao sa sveštenikom iz
susedne parohije i povremeno, u iščekivanju neveste, pogledao na sat.
Trenutak kasnije Elen je išla ka oltaru sa Finbarom, Idom i Konorom.
Obukla je svetloplavu haljinu ukrašenu žutim cvetovima a na Idinim noktićima
se caklio ružičasti lak, koji joj se slagao sa ružičastom satenskom haljinom.
Finbar je držao oca za ruku a Konor mu se smešio ponosno jer je dečak
izgledao vrlo lepo u dugim pantalonama i sakou. Nasmešili su se ohrabrujuće
ka Osvaldu i zauzeli svoja mesta u prvom redu. Osvaldovo srce je počelo da
ubrzava. Osećao je da će se njegova mlada uskoro pojaviti te nije skidao
pogled sa ulaza u šator.
Uskoro se platno na ulazu raširilo i Peg se pojavila sa Ronanom. Okupljeni
su ustali i okrenuli se da vide mladu. Stajala je u jednostavnoj haljini boje
slonovače, koju joj je Elen pomogla da izabere u Dablinu. Bila je ukrašena
biserima, koji su se presijavali na nežnom osvetljenju šatora. Duboko je
uzdahnula, ushićena zbog mnogobrojnih zvanica i prelepog cveća, pa uhvatila
sina ispod ruke, pogledom tražeći podršku. Sagnuo se i prošaputao joj nešto na
uho, a ona se zarumenela od zadovoljstva. Podigla je pogled i spazila
Osvalda, koji ju je Čekao na kraju staze oivičene žutim ružama, i opazila
divljenje, koje se lako moglo pročitati u njegovom širokom osmehu punom
ljubavi. Nasmešila mu se nesigurno pa zakoračila ka njemu i njihovoj
zajedničkoj budućnosti.
Dok su se Peg i Ronan lagano približavali oltaru, Dilan je svirao klasični
komad na klaviru koji je Osvald naručio samo za Peg. Svi su zanemeli s
divljenjem slušajući Dilanovo izvođenje i posmatrajući kako mlada prilazi
mladoženji. Ronan je poljubio majku pre nego što ju je predao Osvaldu.
- Zdravo, stara moja - prošaputao je s ljubavlju i Peg ga je pogledala
ponosna što je njegova nimalo se ne potresajući za ono stara.
Ceremonija je bila neuobičajena. Peg nije želela crkvenu ceremoniju, ali je
i te kako želela da Bog bude uz njih. Pevali su himne, izgovarali molitve,
Dermot i Dezmond su održali kratke govore a sveštenik je nadahnjujuću
propoved. Konačno, na kraju ceremonije, Ronan je stao pred okupljene i
odmotao parče papira drhtavim rukama. Okrenuo se ka majci pre nego što je
počeo da čita, ali kad ju je video sa Osvaldom srećnu, reči su mu zapele u
grlu. Progutao je knedlu i potisnuo osećanja.
- Želeo bih da pročitam blagoslov koji svi mi znamo, ali da budem iskren,
sve do sada za njega nisam mario. - Zastao je i u udahnuo duboko kako bi se
smirio. Zatim je ozbiljno pogledao majku tražeći u njenim očima ohrabrenje. -
Znam da je Kjara sa nama. Znam da i ti to znaš, mama. Ona je sa nama svakog
dana, a danas naročito. Ljubav je ono što nas povezuje i zbog toga će ona uvek
biti deo nas. - Peg je obrisala suzu i jako stisnula Osvaldovu ruku dok je
Ronan čitao čuveni irski blagoslov:

Neka ti svi putevi pođu u susret,

Vetar neka ti uvek duva u leđa.
Sunce neka ti greje lice,
Blaga kiša nek natapa tvoja polja.

A dok se ponovno ne sretnemo,

Neka te čuva Božja ruka.
Neka je Bog uvek sa tobom
I neka te blagoslovi decom tvoje dece.

Budi siromašan nesrećom,

Bogat blagoslovima,
Da ne znaš ni za šta drugo osim za sreću Od ovog dana pa doveka.

Neka ti svi putevi pođu u susret,

Vetar neka ti uvek duva u leđa.
Neka tvoj dom bude obasjan suncem,
A ruka prijatelja uvek blizu srca.

Ronana je ne kraju izdao glas, ali je ipak uspeo da izusti poslednje reči.
Dok se vraćao na svoje mesto, Dilanovo sviranje na klaviru prerastalo je u
uzbudljiv krešendo.
Osvald je uzeo svoju ženu za ruku prinoseći je usnama. - Jesam li ti rekao
koliko si lepa? - upitao ju je.
Pegine oči su zaiskrile od sreće. - Oh, ti matori nevaljalče - nasmejala se. -
Suviše sam ja stara za takva laskanja. - Ali Osvald je primetio kako joj se lice
ozarilo dok se smešila kroz suze. Okrenuli su se ka okupljenima, koji su
sasvim neočekivano i s velikim žarom glasno zapljeskali. Lakim korakom i
vedrog lica, krenuli su ka izlazu, široko se smešeći prijateljima i rođacima.
 Zvanice su se raštrkale po travnjaku. Za to vreme Elen je s naročitim
zanimanjem proučavala Engleze i Irce. Isprva su se podlelili: s jedne strane
oni u frakovima a s druge oni u odelima, ali onda, dok su pili šampanjac i
gostili se s raskošne trpeze na travnjaku, lagano su počeli da se mešaju. Pažnju
su joj privukli Konor i Ronan, zaneti razgovorom u senci jednog kedra. Da li
su, na ovaj poseban dan, smogli snage da oproste jedan drugom? - Zašto si
tako uznemirena, Elen Olenska? - upitao ju je Dilan.
- Pogledaj. Ronan i Konor.
- Nije teško pogoditi o čemu pričaju.
- Jel’ ti izgledaju prijateljski raspoloženi? - upitala je nervozno.
- Ne baš. Liče na dva psa koja brane teritoriju.
- Ali danas bi trebalo da potpišu primirje. Ne mogu da verujem da Ronan i
dalje misli da je Konor ubio svoju ženu!
- Naravno da ne misli, nikada nije ni mislio. Samo je bio toliko
ljubomoran na njega da je morao da smisli razlog zbog kojeg bi ga mrzeo.
Duboko u srcu zna istinu.
- Da ga Kejtlin nikada nije volela?
- Upravo tako, vraški je teško progutati takvu istinu. Hajdemo, ostavi ih da
to sami reše. Izgladiće oni sve nesuglasice.
- Iskreno se nadam.
- Osvald nas je zamolio da pevamo - rekao joj je. Pogledala ga je u panici.
- Ti i ja?
- Ti i ja. - Nasmešio se davolasto. - Vreme je da zapevamo pred publikom,
šta kažeš? A i nismo tako loši. - Stavio joj je ruku oko struka i poveo je ka
šatoru.
Na ulazu se osvrnula i videla kako Konor očinski grli Ronana.
Pod šatorom je bilo toplo. Stolice su bile poredane sa strane a sredina je
bila slobodna za ples. Osvald i Peg su gospodarili podijumom. Kada su spazili
Elen i Dilana, pozvali su ih da im priđu.
- Svirajte nam neku od vaših pesama - rekao je Osvald. - Voleli bismo da
čujemo šta ste toliko radili svih ovih meseci.
- Imate li neku veselu? - upitala je Peg.
 Dilan je prošaptao nešto Elen na uho pa seo za klavir. - Spremna, Elen? -
Klimnula je glavom i molila se u sebi da ga ne izneveri. Muzika se zaorila a
Elen je duboko udahnula. Sve oči su bile uprte u nju. Stajala je iza klavira i
bila zahvalna što niko ne vidi kako joj noge klecaju a dlanovi joj se znoje od
nervoze. Dilan joj se nasmešio ohrabrujuće i njihovi glasovi su se stopili,
ispunjujući vazduh raskošnim tonovima. Elen se prepustila zanosu. Pogledom
je prelazila preko lica okupljenih i na kraju ga zadržala na majci. Odmah je
primetila da Medi drži njenog oca za ruku. Nije joj promakao ni njen ponosan i
zamišljen pogled i sjaj u očima.
U šator su ušli Ronan i Konor i još nekoliko gostiju koji su domaločas
stajali na travnjaku. Tren kasnije svi su zapljeskali a Osvald je povukao Peg na
sredinu podijuma i zavrteo je zaplesavši uz irsku muziku. Dilan je zasvirao
pesmu koju su svi znali te su je uglas zapevali. Konor je zgrabio Elen za ruku i
povukao je među razigrane plesače.
- Priredila si Peg divno venčanje - rekao je, prislanjajući čekinjasti obraz
uz njen.
- Ne bih uspela bez tebe - odgovorila je.
Osetila je kako joj se koža zagreva od njegovog dodira. - Da li želiš da
ovako nešto napravimo ti i ja?
Podigla je glavu i pogledala ga čvrsto. - Jel` vi to mene pitate da se udam
za vas, gospodine Makoslende?
- Da, upravo te to pitam. Ja sam u duši tradicionalan čovek.
Oteo joj se smešak. - Pa, mislim da bi bilo prikladno. Način na koji je je
izgovorila reč prikladno natetao ga je da se namršti. - Kako to misliš, Elen?
- Pa, s obzirom na to da... - Nasmešila se samozadovoljno a njene oči su
zaiskrile materinskom ljubavlju.
Prestao je da igra i zagledao se u nju. - Ne govoriš valjda da...?
- Upravo to.
- Gospode! Stvarno?! - Nije prestajao da se smeši od uzbuđenja. - Nadam
se da se ne šališ sa mnom, Elen Trauton.
- Ne šalim se s tobom, dragi. Ponovo ćeš postati tata.
- Bože mili - nasmejao se i zagrlio je. - Onda bolje da to što pre obavimo
da se tvoja baka ne bi prevrnula u grobu.
 - Koliko se puta dosad okrenula, kladim se da joj se vrti u glavi! - kazala
je Elen kroz smeh.
- Kada ćemo reći ostalima?
- Ne još, Ne danas. Danas je tetka Pegin dan.
- Sutra?
- Sutra.
Prislonio je usne na njeno čelo. - Kada samo pomislim da će svaki novi
dan biti naš do kraja života...
- Ako nas je Kejtlin nečemu naučila, Konore, svaki novi dan biće naš i
nakon toga.
 Napomene

[←1] Engl.: Kada se irske oči osmehuju. (Prim. prev.)

[←2] U originalu Galway Girl, pesma Stiva Erla. (Prim. prev.)
[←3] Vrsta irskog tamnog piva. (Prim. prev.)
[←4] Vrsta irskog viskija. (Prim. prev.)
[←5] Lik iz romana Gordost i predrasuda književnice Džejn Ostin. (Prim.
prev.)
[←6] In the bills, of Connemara, irska narodna pesma o čuvenom irskom
piću - viskiju, u pesmi nazvanom planinski čaj. Vrhunac pesme je kada
poreznici nadu tajno skrovište viskija i umesto da ga zaplene, oni ga
popiju. Zavrti se ulevo, zavrti se udesno, / Poreznici će plesati celu noć,
/ Pijući čaj do bele zore / U brdima Konemare. (Prim. prev.)
[←7] Engl.: Nebo Konemare. (Prim. prev.)
[←8] Engl.: Glas tišine. (Prim. prev.)
[←9] Engl.: Bolestan kao pas. (Prim. prev.)
[←10] The Prodigal Daughter roman britanskog pisca Džefrija Arčera.
(Prim. prev.)
[←11] Engl.: Elen preko mora. (Prim. prev.)
[←12] O, od bitaka iznureni svetioniče, ito se i dalje izdižeš iznad mora,
zar ne znaš da je gotovo i da te anđeli prizivaju k sebi. Vreme je da se
prepustiš većoj svetlosti, uzdugni se ponovo u većnosti i prestani da se
boriš... (Prim. prev.)