Naziv originala: Sidney Sheldon WINDMILLS OF THE GODS

2
 Swi smo mi žruwg, Ansglmo. Natg sv svfbing ofrgđgng
kosmidkim krvžgnjgm kockg, evfima zwgzfa, prgwruljiwim
powguarcima srgeg kojg raspirvjv wgurgnjadg bogowa.
— H.L. Dietrich: Konadna svfbina

Za Fžorfžijv

3
 PROLOG
Ilomantsi, Finska

Sastanak se odrţavao u udobnoj kolibi, napravljenoj tako da odoleva

svakom vremenu, u zabačenoj šumovitoj oblasti udaljenoj nekih 200
milja od Helsinkija. Ĉlanovi zapadnog ogranka Odbora stigli su
odvojeno u nejednakim vremenskim razmacima. Došli su iz osam
različitih zemalja, a njihovu posetu neupadljivo je organizovao jedan
od starijih članova Drţavnog veća Finske, i u njihovim pasošima nije
bilo ni traga o tome da su ušli u zemlju. Po dolasku, naoruţani straţari
su ih dopratili do kolibe, a kada je poslednji posetilac stigao, vrata
kolibe su zaključana, a straţari su zauzeli svoje poloţaje na hladnom
januarskom vetru, spremni da reaguju na i najmanji znak pojave nekog
uljeza.
Ĉlanovi koji su sedeli oko velikog pravougaonog stola bili su ljudi
na moćnim poloţajima koji su zauzimali visoka mesta u vladama
svojih zemalja. Sretali su se oni i ranije, ali pod manje tajanstvenim
okolnostima. Imali su poverenja jedni u druge, jer nisu imali drugog
izbora. Zbog veće sigurnosti svakome od njih dato je laţno ime.
Sastanak je trajao skoro pet sati i diskusija je bila burna.
Predsedavajući konačno odluči da je došlo vreme da se glasa. Ustao
je, ponosan i samouveren, i okrenuo se ka čoveku koji je sedeo s
njegove desne strane: „Sigurd?“
„Da.“
„Odin?“
„Da.“
„Bolder?“
„Previše ţurimo. Ako bi se ovo otkrilo, naši ţivoti bi bili...“
„Da ili ne, molim?“
„Ne.“
„Frejr?“
„Da.“
„Sigmund?“
„Nein. Opasnost...“
„Tor?“
„Da.“

4
 „Tir?“
„Da.”
„Ja glasam „da.“ Odluka je usvojena. Tako ću obavestiti Kontrolora.
Na našem sledećem sastanku preneću vam njegove preporuke o tome
koga smatra najsposobnijim da ovo izvrši. Drţaćemo se uobičajenih
mera opreza i napuštaćemo kolibu u vremenskim razmacima od
dvadeset minuta.“
Dva sata i četrdeset pet minuta kasnije, koliba je bila napuštena.
Grupa stručnjaka koji su nosili kerozin ušla je u kolibu i zapalila je.
Gladni vetrovi raspirivali su crvene plamenove.
Kada je Palokunta, vatrogasna brigada iz Ilomantsija, konačno stigla
na mesto događaja, nije bilo više ničega da se vidi osim ţara koji je
tinjao ocrtavajući obrise kolibe u šištećem snegu.
Pomoćnik komandira vatrogasne brigade pribliţi se pepelu, sagnu
se i omirisa ga:
„Petrolej“, reče. „Podmetnut poţar.“
Komandir vatrogasne brigade zurio je u ostatke kolibe zbunjenog
izraza lica. „Ĉudno“, promrmlja on.
„Štaje čudno?“
„Prošle nedelje sam lovio u ovoj šumi. Tu nije bilo nikakve kolibe.“

5
 PRVA KNJIGA

PRVO POGLAVLJE

Vašington, D.C.

Stenton Rodţers je bio predodređen da bude predsednik Sjedinjenih

Drţava. Bio je harizmatičan političar, podrţavan od strane moćnih
prijatelja i veoma zapaţen u onom delu javnosti koji je odobravao
njegovu politiku. Na Rodţersovu nesreću, njegova strast se isprečila
njegovoj karijeri. Ili, kako su to poznavaoci vašingtonskih prilika rekli:
„Stari Stenton je sam sebe odjebao iz predsedničke trke.“
Stenton Rodţers nikako nije sebe smatrao Kazanovom. Naprotiv, bio
je uzoran suprug sve do jedne fatalne ljubavne pustolovine. Privlačan,
bogat i na putu da zauzme jedan od najvaţnijih poloţaja na svetu imao
je velike mogućnosti da prevari svoju suprugu, ali on nikada nije ni
pomislio na drugu ţenu.
Moţda je još veća ironija bilo to što je Stentonova supruga Elizabet
bila društvena, lepa i inteligentna i što su njih dvoje imali ista
interesovanja, dok je Barbara, ţena u koju se Rodţers zaljubio i s kojom
se, posle razvoda koga je pratio veliki publicitet, oţenio, bila pet godina
starija od Stentona, pre prijatnog nego lepog lica, a činilo se i da sa
Stentonom nema mnogo toga zajedničkog. Stenton je bio sportski
nastrojen, Barbara je mrzela sve vrste fizičkih veţbi. Stenton je bio
društven, Barbara je više volela da bude sama sa muţem ili da prima
mali broj gostiju. Najveće iznenađenje za one koji su poznavali
Stentona Rodţersa bile su političke razlike. Stenton je bio liberal dok je
Barbara odrasla u krajnje konzervativnoj porodici.
Stentonov najbliţi prijatelj, Pol Elison, rekao mu je: „Mora da nisi pri
zdravoj pameti, stari druţe. Ti i Liz ste maltene ušli u Ginisovu knjigu

6
rekorda kao savršen par. Ne moţeš sve to da odbaciš radi neke prolazne
veze.“
Stenton Rodţers mu strogo odgovori: „Ne mešaj se u to, Pole. Ja
volim Barbaru. Venčaćemo se čim dobijem razvod.“
„Imaš li ti uopšte predstavu kako će to uticati na tvoju karijeru?“
„Polovina brakova u ovoj zemlji završava se razvodom. To neće
uticati ni na koji način“, odgovori Stenton Rodţers.
Pokazalo se da je bio loš prorok. Vesti o teško izvojevanom razvodu
bile su za štampu pravi dar s neba, a tračerske novine su sve
prikazivale u što je moguće ruţnijem svetlu, sa slikama Rodţersovog
ljubavnog gnezda i pričama o tajnim ponoćnim sastancima. Novine su
podgrevale priču dokle god se to moglo, a kada se bura stišala, moćni
prijatelji koji su podrţavali Stentona Rodţersa u kandidaturi za
predsednički poloţaj, tiho su nestali. Našli su novog belog skakača za
trku: Pola Elisona.

Elison je bio razuman izbor. Mada nije izgledao tako dobro kao
Stenton Rodţers i mada nije posedovao njegovu harizmu, bio je
inteligentan i dopadljiv a imao je i odgovarajuće poreklo. Bio je niskog
rasta, pravilnih, mirnih crta lica i svetloplavih očiju. Deset godina bio je
srećno oţenjen kćerkom jednog magnata industrije čelika i on i Alis su
bili poznati kao par koji se voli i koji je privrţen jedno drugom.
Pol Elison je, kao i Stenton Rodţers, pohađao Jejl a prava diplomirao
na Harvardu. Ova dva čoveka su odrasla zajedno. Njihove porodice su
u Sauthemptonu imali kuće za odmor jednu do druge, i dečaci su
plivali zajedno, organizovali bejzbol timove, a kasnije i zajedno izlazili
na sastanke s devojkama. Na Harvardu su bili u istoj klasi. Pol Elison je
bio uspešan, ali je Stenton Rodţers bio prava studentska zvezda. Kao
urednik Harvardske revije za pravnike on se pobrinuo da njegov prijatelj
Pol postane zamenik urednika. Otac Stentona Rodţersa bio je jedan od
vlasnika uspešne advokatske kancelarije na Vol stritu, i kada bi Stenton
tamo leti radio, on bi uvek sredio da i Pol dobije neko zaposlenje. Ĉim
je završio Pravni fakultet, politička zvezda Stentona Rodţersa počela se
uzdizati meteorskom brzinom, i ako je on bio kometa, Pol Elison je bio
rep te komete.
Razvod je sve promenio. Sada je Stenton Rodţers postao privezak
Pola Elisona. Bilo je potrebno petnaest godina da se stigne do vrha
planine. Elison je prvo izgubio na izborima za Senat, a tokom sledećih

7
godina postao je veoma zapaţen zakonodavac. Borio se protiv
rasipništva vlade i vašingtonske birokratije. Bio je populista i verovao u
diplomatska rešenja. Zamoljen je da odrţi govor za nominaciju
tadašnjeg predsednika koji se kandidovao za ponovni izbor. Bio je to
briljantan, strastven govor koji je sve razdrmao i naterao da mu posvete
duţnu paţnju. Ĉetiri godine kasnije, Pol Elison je bio izabran za
predsednika Sjedinjenih Drţava. Prvo što je uradio bilo je
naimenovanje Stentona Rodţersa za predsednikovog savetnika za
spoljne poslove.
Teorija Maršala Mekluana da će televizija pretvoriti svet u globalno
selo se obistinila. Inauguraciju četrdeset drugog predsednika
Sjedinjenih Drţava putem satelita prenosilo je više od 190 zemalja.

U Crnom pevcu, vašingtonskom sastajalištu novinara, Ben Kon,

iskusni politički dopisnik, sedeo je za stolom sa četvoricom kolega i
gledao inauguraciju na velikom televizoru koji se nalazio iznad bara.
„Taj kurvin sin me košta pedeset dolara“, poţali se jedan od
dopisnika.
„Upozorio sam te da se ne kladiš protiv Elisona“, prebaci mu Ben
Kon. „On ima neku magiju, sinko. Bolje bi ti bilo da u to poveruješ.“
Kamera švenkom pređe da pokaţe gomilu svetine okupljene na
Pensilvanija aveniji kako, stisnuta ispod kaputa pred oštrim ujedima
januarskog vetra, prati ceremoniju preko razglasa, postavljenog oko
podijuma. Dţejson Merlin, predsednik Vrhovnog suda Sjedinjenih
Drţava okonča deo sa svečanom zakletvom i novi predsednik se
rukova sa njim a zatim stupi pred mikrofon.
„Pogledajte te idiote koji stoje tamo napolju dok im se guzice
smrzavaju“, prokomentarisao je Ben Kon. „Da li znate zašto oni nisu
kod kuće da kao sva normalna ljudska bića ovo gledaju na televiziji?“
„Zašto?“
„Zato, prijatelji moji, što taj čovek stvara istoriju. Jednog dana će svi
ti ljudi pričati svojoj deci i unucima da su bili tamo kada je Pol Elison
polagao zakletvu. I svi će se oni hvaliti: Bio sam tako blizu njega da sam
mogao da ga dodirnem.“
„Ti si cinik, Kone.“
„I ponosim se tim. Svi političari na svetu su isti. Svi su oni u politici
zbog onoga što mogu izvući iz nje. Suočite se sa činjenicom, drugari,
naš predsednik je liberal i idealista. To je dovoljno da kod svakog

8
inteligentnog čoveka izazove pravi košmar. Moja definicija liberala je:
To je čovek koji je svoju zadnjicu čvrsto uvalio u oblake od paperja.“
U stvari, Ben Kon nije bio tako ciničan kako je izgledalo. On je pratio
karijeru Pola Elisona od samog početka, i mada u prvo vreme zaista
nije bio impresioniran, kako se Elison uspinjao na političkoj lestvici,
tako je Ben Kon počinjao da menja svoje mišljenje. Ovaj političar nije
bio čovek koji će nekome klimati glavom u znak odobravanja. Bio je
hrast među vrbama.
Napolju je iznenada počela da pada ledena kiša. Ben Kon se nadao
da ovakvo vreme nije neki zlokobni znak četvorogodišnjeg perioda koji
nastupa. Ponovo je usmerio paţnju na televizor.
„Mandat predsednika Sjedinjenih Drţava je baklja koju je zapalio
američki narod i koja svake četvrte godine prelazi iz ruke u ruku.
Baklja koja mi je poverena je najmoćnije oruţje na svetu. Dovoljno je
moćna da spali civilizaciju kakvu poznajemo, kao i da bude svetionik
koji će, nama i ostatku sveta, osvetliti put u budućnost. Na nama je da
izaberemo. Danas govorim, ne samo našim saveznicima, već i onim
zemljama koje su u Sovjetskom taboru. Kaţem im sada, kada se
pripremamo da uđemo u dvadeset prvi vek, da nema više mesta za
konfrontaciju, da moramo da naučimo da izraz „jedan svet“
pretvorimo u stvarnost. Svaki drugačiji put moţe da dovede samo do
uništenja od koga se više nijedan narod nikada ne bi oporavio. Ja sam u
potpunosti svestan ogromnih ponora koji postoje između nas i zemalja
iza gvozdene zavese, ali ova administracija će prvo i prevashodno
imati za cilj da sagradi čvrste mostove preko tih ponora.“
Njegove reči su odzvanjale dubokom iskrenošću koja je dolazila iz
srca. On to zaista i misli, pomisli Ben. Iskreno se nadam da niko neće ubiti
ovog nesrećnika.
U Dţankšn Sitiju, u drţavi Kanzas, bio je sumoran, hladan i vlaţan
dan, i padao je tako gust sneg da je vidljivost na autoputu 6 bila skoro
ravna nuli. Meri Ešli je oprezno vozila svoj stari karavan sredinom
autoputa koju su mašine za čišćenje snega već očistile. Zbog nepogode
će zakasniti na predavanja. Vozila je polako i paţljivo da joj kola ne bi
skliznula s puta.
Sa radija je dopirao predsednikov glas: „...i u vladi i u privatnom
ţivotu ima mnogo onih koji zahtevaju da Amerika napravi više rovova
nego mostova. Moj odgovor na to je da mi više ne moţemo da sebe i
svoju decu osuđujemo na svetske sukobe i nuklearni rat

9
 Meri Ešli pomisli: Milo mi je što sam glasala za njega. Pol Elison će
postati sjajan predsednik.
Sneg se pretvarao u zaslepljujući beli kovitlac i ona čvrsto prigrabi
volan.

Na ostrvu Sent Kroa sijalo je tropsko sunce na plavom nebu bez

oblaka, ali Hari Lenc nije imao nameru da ide napolje. Suviše se dobro
provodio unutra. Bio je u krevetu, nag, u sendviču između sestara Doli.
Lenc je imao empirijski dokaz da one u stvari i nisu sestre. Aneta je bila
visoka, prirodna brineta, a Seli, visoka prirodna plavuša. Uostalom,
Harija Lenca uopšte i nije bilo briga da li su one u krvnom srodstvu ili
ne. Ono što je bilo vaţno je to da su one obe stručnjaci za ono što rade,
a zbog onoga što su u tom trenutku radile Hari je ječao od
zadovoljstva.
Na televizoru, u dnu sobe, treperila je predsednikova slika.
„...jer ja verujem da nema tog problema koji se ne moţe resiti ako na
obe strane postoji dobra volja. Betonski zid oko Istočnog Berlina i
gvozdena zavesa koja okruţuje ostale zemljesatelite Sovjetskog Saveza
moraju da padnu.“
Seli prekinu svoje aktivnosti tek toliko da zapita: „Dušo, hoćeš li da
isključim tu jebenu stvar?“
„Ostavi ga, hoću da čujem šta ima da kaţe.“
Aneta je podigla glavu. „Jesi li glasao za njega?“
Hari Lenc podviknu: „Hej, vas dve! Nazad na posao...“
„Kao što znate, pre tri godine, posle smrti Nikolaja Ĉaušeskua,
Rumunija je prekinula diplomatske odnose sa Sjedinjenim Drţavama.
Ţelim da vas sada obavestim da sam se obratio vladi Rumunije i
njihovom predsedniku Aleksandru Jonesku i da se on sloţio s tim da se
obnove diplomatski odnosi sa našom zemljom.“
Sledilo je klicanje gomile okupljene na Aveniji Pensilvanija.
Hari Lenc se uspravi tako naglo da je Aneta skoro zagrizla njegov
penis.
„Isuse Hriste“, povika Lenc. „već sam obrezan! Koji ti je moj?“
„Što si se pomerio, dušo?“
Lenc je nije čuo. Oči su mu bile prikovane za televizor.
„Jedan od naših prvih sluţbenih poteza“, govorio je predsednik,
„biće da pošaljemo ambasadora u Rumuniju. A to je tek početak...“

10
 U Bukureštu je bilo veče. Zimsko vreme je postalo neočekivano
blago i ulice u kojima trgovine rade do kasno bile su pune građana koji
su stajali u redovima na tom, neprimereno godišnjem dobu, toplom
vremenu.
Rumunski predsednik Aleksandar Jonesku sedeo je u svojoj
kancelariji u Pelesu, staroj palati na Kalea Viktorieji, okruţen sa petšest
saradnika, slušajući emisiju na kratkim radiotalasima.
„...ja nemam nameru da se tu zaustavim“, govorio je američki
predsednik. „Albanija je prekinula sve diplomatske odnose sa
Sjedinjenim Drţavama 1946. godine. Ja nameravam da ponovo
uspostavim te veze. Pored toga, nameravam i da učvrstim naše
diplomatske veze sa Bugarskom, sa Ĉehoslovačkom i sa Istočnom
Nemačkom.“
Slanje našeg ambasadora u Rumuniju jeste početak svetskog pokreta
„narod narodu.“
Nikada ne treba da zaboravimo da čitavo čovečanstvo ima
zajedničko poreklo, zajedničke probleme i zajedničku krajnju sudbinu.
Ne zaboravimo da su problemi koje delimo veći od problema koji nas
razdvajaju, a to što nas razdvaja mi sami stvaramo.“
U strogo čuvanoj vili u pariškom predgrađu Neiju, rumunski
revolucionarni vođa, Marin Groza, gledao je predsednika na televiziji.
„...sada vam obećavam da ću uraditi sve najbolje što mogu i da ću
sve najbolje traţiti u drugima...“
Aplauz je trajao čitavih pet minuta.
Marin Groza reče zamišljeno: „Mislim da je došlo naše vreme, Lev.
On to zaista misli.“
Lev Pasternak, njegov šef obezbeđenja, odvrati: „Zar to neće pomoći
Jonesku?“
Marin Groza odmahnu glavom. „Jonesku je tiranin, tako da mu na
kraju ništa neće pomoći. Ali moram da budem veoma paţljiv u
određivanju vremena. Nisam uspeo kada sam pokušao da zbacim
Ĉaušeskua. Ovoga puta ne smem da doţivim neuspeh.“

Piter Konors nije bio pijan, bar ne onoliko pijan koliko je nameravao
da bude. Skoro je završio peti viski kad mu Nensi, sekretarica sa kojom
je ţiveo, reče: „Zar ne misliš da si već dovoljno popio, Pite?“ On se
osmehnu i pljesnu je.

11
 „Govori naš predsednik. Treba da pokaţeš malo poštovanja.“ On se
okrenu da pogleda sliku na televizoru. „Ti komunistički kurvin sine“,
zaurla u ekran. „Ovo je moja zemlja i CIA ti neće dopustiti da je
podeliš. Zaustavićemo mi tebe, Ĉarli. Budi siguran u to!“

12
 DRUGO POGLAVLJE

Pol Elison reče: „Biće mi potrebna tvoja pomoć, stari druţe.“

„Dobićeš je“, tiho odvrati Stenton Rodţers.
Sedeli su u Ovalnom kabinetu, predsednik za svojim radnim stolom
iza koga se nalazila američka zastava. Bio je to njihov prvi sastanak u
ovom kabinetu i predsednik Elison se osećao nelagodno.
Da Stenton nije napravio tu jednu, jedinu grešku, pomisli Pol Elison,
sada bi on sedeo za ovim stolom umesto mene.
Kao da čita njegove misli, Stenton Rodţers reče: „Moram nešto da ti
priznam, Pole. Onoga dana kada si ti nominovan za predsednika, bio
sam uţasno ljubomoran. Bio je to moj san a tebi se ostvario. Ali, znaš
šta? Konačno sam shvatio da, ako već ja ne mogu da sedim na toj
stolici, ne postoji niko drugi na svetu koga bih poţeleo da tu sedi, osim
tebe. Pristaje ti ta stolica.“
Pol Elison se osmehnu svome prijatelju i reče: „Da ti pravo kaţem,
Sten, ova prostorija me đavolski plaši, ovde osećam duhove
Vašingtona, Linkolna i Dţefersona.“
„Imali smo mi i predsednike koji...“
„Znam, ali mi treba da pokušamo da dosegnemo te velikane.“
On pritisnu dugme na stolu i kroz nekoliko sekundi u sobu uđe
stjuard u belom sakou.
„Izvolite, gospodine predsedniče?“
Pol Elison se obrati Rodţersu: „Kafu?“
„Dobro zvuči.“
„Hoćeš li još nešto uz to?“
„Ne, hvala. Barbara ţeli da pripazim na liniju.“
Predsednik klimnu glavom stjuardu Henriju i ovaj tiho napusti
prostoriju.
Barbara. Sve ih je iznenadila. Po Vašingtonu su kolala predviđanja
da taj brak ne bi mogao da potraje ni godinu dana. Ali od tada je prošlo
petnaest godina a brak je bio uspešan. Stenton Rodţers je razvio
uspešnu advokatsku praksu u Vašingtonu a Barbara je stekla ugled
prijatne domaćice.
Pol Elison ustade i poče da šeta goredole. „Moj govor ‟narod
narodu‟ izgleda da je izazvao veliku pometnju. Pretpostavljam da si
video novine.“

13
 Stenton Rodţers sleţe ramenima. „Znaš kakvi su. Vole da uzdignu
heroje da ih mogu srušiti.“
„Iskreno rečeno, ne dajem ni pet para na to šta novine kaţu. Mene
zanima šta ljudi govore.“
„Otvoreno govoreći, mnogim si ljudima uterao strah u kosti, Pole.
Oruţane snage su protiv tvog plana i neki moćnici bi voleli da vide
njegov neuspeh.“
„Neće doţiveti neuspeh.“ On se zavali u stolicu. „Znaš li šta je danas
najveći problem? Više ne postoje drţavnici. Drţavama upravljaju
političari. Nekada, ne tako davno, na ovoj zemlji su ţiveli divovi. Neki
su bili dobri, a neki zli, ali, bogami, bili su divovi. Ruzvelt i Ĉerčil,
Hitler i Musolini, Šarl de Gol i Josif Staljin. Zašto su svi oni ţiveli baš u
tom vremenu? Zašto danas nema drţavnika?“
„Prilično je teško biti div svetskih razmera na ekranu od dvadeset
jednog inča.“
Vrata se otvoriše i pojavi se stjuard noseći srebrni posluţavnik na
kome je bila posuda s kafom i dve šolje s predsedničkim pečatom na
njima. On vešto natoči kafii u šolje i upita:
„Mogu li da vas posluţim još nečim, gospodine predsedniče?“
„Ne, to je sve, Henri. Hvala.“
Predsednik sačeka da stjuard ode. „Hoću da razgovaram s tobom o
tome kako da nađemo pravu osobu za ambasadora u Rumuniji.“
„Da.“
„Ne moram da ti kaţem koliko je to vaţno. Ţelim da kreneš s tim što
je pre moguće.“
Stenton Rodţers otpi gutljaj kafe i ustade. „Odmah ću za to da
zaduţim Stejt department.“

U malom pariškom predgrađu Nejiu bilo je dva sata posle ponoći.

Mesec je utonuo u guste olujne oblake i vila Marina Groze bila je u
mrklom mraku. Ulice su, u to vreme, utihnule, a tišinu bi narušio tek
poneki slučajni prolaznik. Figura čoveka odevenog u crno nečujno se
kretala među drvećem ka zidu od cigala koji je okruţivao vilu. Preko
ramena je nosio konopac i ćebe, a u rukama uzi sa prigušivačem i
pištolj na strelice. Kada je stigao do zida on stade i oslušnu. Nekih pet
minuta, čekao je potpuno umiren. Konačno, zadovoljan, on odmota
najlonski konopac i više puta baci uvis kuku pričvršćenu na kraju
14
konopca sve dok se nije zakačila na vrhu zida. Ĉovek se poče hitro
penjati. Kada je došao do vrha zida, on preko njega prebaci ćebe da bi
se zaštitio od otrovnih metalnih šiljaka na njemu. Ponovo zastade da
oslušne. On okrenu kuku, prebaci konopac na unutrašnju stranu zida i
spusti se na zemlju. Proveri da li mu je za pojasom balisong, smrtonosni
filipinski noţ na sklapanje koji se moţe otvoriti ili zatvoriti jednom
rukom.
Napad pasa čuvara bio je sledeća prepreka. Uljez čučnu očekujući
da ga oni nanjuše. Bila su to tri dobermana izdresirana da ubiju. Ali oni
su bili tek prva prepreka. Ĉitava površina oko vile kao i sama vila bili
su prekriveni elektronskim spravama i stalno pod nadzorom
televizijskih kamera. Sva pošta i paketi primali su se u straţarskoj
kućici na kapiji gde su ih straţari otvarali. Vrata vile su bila tako
napravljena da ih bomba ne bi mogla uništiti.
Vila je imala sopstveno snabdevanje vodom, a Marin Groza je imao
čoveka koji je probao hranu. Vila je bila neosvojiva. Bar se to
pretpostavljalo. Prilika u crnom je noćas ovde da dokaţe suprotno. Ĉuo
je kako psi trče prema njemu pre nego što ih je ugledao. Iskočili su iz
mraka i kidisali na njegov vrat. Bilo ih je dva. On poseţe za pištoljem sa
strelicama i ustreli prvo onog koji mu je bio bliţe sa leve strane, a zatim
i onog zdesna, izmičući pred njihovim zadihanim telima. Osvrnu se
naokolo očekujući trećeg psa. Kada je i treći pas naišao on ponovo
opali, a nakon toga nasta tišina.
Uljez je znao gde su ukopane zvučne zamke. Tiho je klizio po onim
delovima tla koji nisu bili nadzirani televizijskim kamerama, i za manje
od dva minuta od trenutka kada je preskočio zid, našao se pred
zadnjim vratima vile.
Kada je posegnuo za kvakom na vratima iznenada se našao u snopu
bleštavog svetla. Neko povika: „Stoj! Baci oruţje, ruke uvis!“
Prilika u crnom paţljivo spusti oruţje i podiţe pogled. Po krovu je
bilo raspoređeno petšest ljudi sa različitim oruţjem uperenim u njega.
Ĉovek u crnom zareţa: „Koji đavo ste čekali toliko dugo? Nikako
nisam smeo da stignem čak dovde.“
„I niste“, obavesti ga glavni straţar. Počeli smo da vas pratimo pre
nego što ste preskočili zid.“
To nije omekšalo Leva Pasternaka. „Onda je trebalo da me ranije
zaustavite. Mogao sam biti u samoubilačkoj misiji sa tovarom granata i
prokletih mina. Hoću da se sutra odrţi sastanak tačno u osam ujutru.

15
Psi su onesvešćeni. Neka neko pripazi na njih dok se ne probude.“
Lev Pasternak se ponosio time što je bio najbolji stručnjak za
bezbednost na svetu. Bio je pilot u izraelskom šestodnevnom ratu, a
posle rata je postao glavni agent u Mosadu, jednoj od pet izraelskih
tajnih sluţbi.
Nikada neće zaboraviti jedno jutro pre dve godine kada ga je njegov
pukovnik pozvao u kancelariju. „Lev, neko ţeli da te pozajmi na
nekoliko nedelja.“
„Nadam se da je plavuša“, našali se Lev.
„To je Marin Groza.“
Mosad je imao kompletan dosije o tom rumunskom disidentu.
Groza je bio vođa Rumunskog narodnog pokreta za svrgavanje
Aleksandra Joneskua i upravo se spremao da izvrši drţavni udar kada
ga je izdao jedan od njegovih ljudi. Oko dvadeset pet boraca otpora
bilo je streljano, a Groza je spasao goli ţivot bekstvom iz zemlje.
Utočište mu je pruţila Francuska. Jonesku je optuţio Grozu za izdaju
zemlje i raspisao nagradu za njegovu glavu. Dosadašnjih petšest
pokušaja da ga ubiju završilo se neuspešno, mada je u poslednjem bio
ranjen.
„Šta hoće od mene? Ima zaštitu drţave.“
„Nije dovoljno dobra. Potreban mu je neko ko će postaviti
celokupan bezbednosni sistem. Obratio se nama. Preporučio sam tebe.“
„Da li bih morao da idem u Francusku?“
„Biće ti potrebno samo nekoliko nedelja.“
„Ne bih...“
„Lev, govorim o menschu. To je čovek sa belim šeširom. Prema
našim informacijama on ima dovoljnu podršku naroda u svojoj
domovini da sruši Joneskua. Kad dođe pravi trenutak, krenuće. U
međuvremenu, treba da mu sačuvamo ţivot.“
Lev Pasternak malo razmisli: „ Nekoliko nedelja, kaţete?“
„Toliko.“

Pukovnik je pogrešio u pogledu vremena, ali je bio u pravu što se

tiče Marina Groze. Bio je to mršav čovek, neţnog izgleda sa nečim
asketskim u sebi i sa licem na kome se ocrtavala tuga. Imao je kukast
nos, čvrstu bradu, visoko čelo iznad koga je štrčala seda kosa. Imao je
duboke crne oči koje su plamtele strašću dok je govorio.
„Svejedno mi je da li ću ţiveti ili umreti“, rekao je Levu pri

16
njihovom prvom susretu.
„Svi ćemo umreti. Ali mi nije svejedno kada ću umreti. Moram da
ţivim još godinudve. Toliko vremena mi je potrebno da isteram
Joneskua iz moje zemlje.“ On odsutno pređe rukom preko modrog
oţiljka na obrazu. „Nijedan čovek nema prava da porobi jednu čitavu
zemlju. Mi moramo da oslobodimo Rumuniju i omogućimo narodu da
odluči o svojoj sudbini.“
Lev Pasternak je otišao da postavi sigurnosni sistem u vili u Neiju.
Za ovaj posao je koristio neke svoje ljude, a oni koji su spolja
iznajmljeni, temeljno su proveravani. Svaki pojedinačni deo opreme bio
je pravo umetničko delo.
Pastemak je viđao rumunskog revolucionarnog vođu svakodnevno,
i što je više vremena provodio s njim, to mu se više divio. Kada ga je
Marin Groza zamolio da ostane i da mu bude šef obezbeđenja,
Pasternak se nije dvoumio
„Ostaću“, rekao je, „sve dok ne budete spremni da krenete. Tek tada
ću se vratiti u Izrael.“
Sklopili su pogodbu.
U nejednakim vremenskim razmacima, Pasternak bi inscenirao
iznenadne napade na vilu, proveravajući njenu bezbednost. Sada je
pomislio: Neki od straţara postaju nemarni. Moraću da ih zamenim.
Išao je hodnicima paţljivo proveravajući senzore za toplotu, alarmni
elektronski sistem i infracrvene zrake na pragovima svih vrata. Kada je
stigao do spavaće sobe Marina Groze, čuo je glasan prasak a trenutak
kasnije Groza poče da vrišti kao u agoniji.
Lev Pasternak prođe pored vrata Grozine spavaće sobe i nastavi svoj
obilazak.

17
 TRGEG POGLAVLJG

Sedište Centralne obaveštajne agencije (CIAe) smešteno je u

Lengliju, Virdţinija, sedam milja jugozapadno od Vašingtona. Na
prilaznom putu do Agencije, iznad kapije, nalazi se trepteće crveno
svetio. U kućici na kapiji su straţari dvadeset ćetiri časa na dan, a
ovlašćenim posetiocima izdaju se značke koje im omogućavaju pristup
samo u ona odeljenja gde imaju posla. Ispred sive sedmospratne
centrale CIAe neobičnog naziva „Fabrika igračaka“, nalazi se velika
statua Natana Hejla1
Unutra, u prizemlju, stakleni hodnik koji izlazi na unutrašnje
dvorište sa lepo uređenim vrtom prošaranim stablima magnolije. Iznad
prijavnice u mermeru uklesani su stihovi:

Spoznaćeš istinu i
Istina će te osloboditi.

Publici nikada nije dozvoljen pristup u zgradu i nema nikakvih

usluţnih objekata za posetioce. Za one koji ţele da uđu u taj ograđeni
kompleks neopaţeni, postoji tunel čiji je izlaz u predvorju što gleda na
vrata lifta koji dvadeset četiri časa nadgleda četa straţara u sivim
flanelskim odelima.
Na sedmom spratu, u sali za konferencije koju su čuvali ljudi iz
obezbeđenja sa pištoljima kratkih cevi kalibra 38 ispod sakoa njihovih
sluţbenih odela, u toku je sastanak rukovodećeg osoblja koji se odrţava
svakog ponedeljka. Oko velikog stola od hrastovine sedeli su: direktor
CIAe Ned Tilingast, načelnik generalštaba general Oliver Bruks,
ministar inostranih poslova Flojd Bejker, šef kontraobaveštajne sluţbe
Pit Konors i Stenton Rodţers.
Direktor CIAe, Ned Tilingast, bio je čovek šezdesetih godina,
hladan, ćutljiv, opterećen opasnim tajnama. Postoji svetli i tamni
ogranak CIAe. Tamni ogranak vodi tajne operacije, i poslednjih sedam
godina Tilingast je rukovodio sa 4.500 sluţbenika koji su radili u tom
ogranku.
General Oliver Bruks je bio vojnik sa Vest Pointa koji se u svom

1
Natan Hejl (17551776), američki nacionalni junak, ratni heroj i prvi špijun u američkoj istoriji
(Prim. prev.).

18
ličnom i profesionalnom ţivotu uvek drţao pravila. Bio je čovek
kompanije, a kompanija za koju je radio bila je armija Sjedinjenih
Drţava.
Drţavni sekretar, Flojd Bejker, bio je neka vrsta anahronizma,
zalutao iz nekih ranijih vremena. Poticao je od juţnjačke loze, bio je
visok, srebrnaste kose, otmenog izgleda sa izvesnom staromodnom
galantnošću. Bio je čovek koji nije otvoreno pokazivao svoja osećanja.
Posedovao je niz uticajnih novina širom zemlje i vaţio je za čoveka sa
ogromnim bogatstvom. U Vašingtonu nije bilo nikoga sa oštrijim
osećajem za politiku, i Bejkerove antene su neprestano bile podešene za
prijem promenljivih signala iz kongresnih holova.
Pit Konors je bio pravi pravcati Irac, tvrdoglavi buldog od čoveka,
teška pijanica i neustrašiv. Ovo mu je bila poslednja godina u CIAi. Po
zakonu, u junu ga je čekala penzija. Konors je bio šef kontraobaveštajne
sluţbe, najtajnijeg odeljenja, sa strogo podeljenim odgovornostima u
njemu. Probio se do vrha kroz razna obaveštajna odeljenja i bio je tu u
starim dobrim danima kada su agenti CIAe bili zlatni momci. Pit
Konors je i sam bio zlatan momak. Učestvovao je u drţavnom udaru
koji je šaha vratio na Paunov tron u Iranu, a 1961. bio je uključen i u
operaciju Mungos, pokušaj da se sruši Kastrov reţim.
„Posle Zaliva svinja, sve se promenilo“, jadikovao'je Pit. Duţina
njegovog govora obično je zavisila od toga koliko je pijan. „Razne
mlakonje su nas napadale na naslovnim stranama svih svetskih novina.
Nazivali su nas gomilom laţljivih, podmuklih klovnova koji ne umeju
da se sklone sa sopstvenog puta. Neki kurvin sin je objavio imena naših
agenata i šef našeg ogranka u Atini, Dik Velč, bio je ubijen.“
Zbog pritiska i tajnosti svog posla, Pit Konors je prošao kroz tri
nesrećna braka, ali što se njega tiče, nijedna ţrtva za sopstvenu zemlju
nije bila prevelika.
Sada, usred sastanka, lice mu je bilo crveno od besa. „Ako
dopustimo da predsedniku prođe taj njegov jebeni „narod narodu“
program, on će podeliti zemlju. To mora da se zaustavi. Mi ne moţemo
dopustiti...“
Ned Tilingast se obrati Stentonu Rodţersu: „Konors ima pravo.
Predsednik zapravo namerava da pozove Rumuniju, Albaniju,
Bugarsku i druge komunističke zemlje da ovde pošalju svoje špijune
koji će izigravati atašee za kulturu i šofere, sekretarice i kućne
pomoćnice. Mi trošimo milijarde dolara da čuvamo sporedni ulaz a

19
Predsednik hoće da širom otvori glavni.“
General Bruks klimnu glavom u znak odobravanja. „Ni mene niko
ništa nije pitao. Po mom mišljenju, predsednikov plan moţe
umnogome da uništi ovu zemlju.“
Stenton Rodţers se oglasi: „Gospodo, neki od nas mogu da se ne
slaţu sa predsednikom, ali ne zaboravimo da je narod izabrao Pola
Elisona da vodi ovu zemlju.“ On pređe pogledom preko onih koji su
sedeli oko njega. „Svi smo mi deo predsednikovog tima i moramo da
sledimo njegovo vodstvo i podrţavamo ga na svaki mogući način.“
Njegove reći su bile dočekane neprijatnom tišinom. „Onda, u redu.
Predsednik ţeli najsveţije informacije o trenutnoj situaciji u Rumuniji.
Sve što imate.“
„Uključujući i naše tajne podatke?“ upita Pit Konors.
„Sve. Dajte mi to odmah. Kakav je poloţaj Aleksandra Joneskua u
Rumuniji?“
„Jonesku sedi čvrsto u sedlu“, odgovori Ned Tilingast. „Pošto se
otarasio Ĉaušeskuove porodice, svi Ĉaušeskuovi saveznici su
poubijani, pozatvarani ili proterani iz zemlje. Otkad se dočepao vlasti,
Jonesku je potpuno iscrpeo zemlju. Narod ga mrzi iz dna duše.“
„Kakvi su izgledi da dođe do revolucije?“
Tilingast odvrati: „Ah, to je prilično zanimljivo. Sećate se da je pre
nekoliko godina Marin Groza skoro srušio Joneskuov reţim?“
„Da, Groza je jedva spasao glavu bekstvom iz zemlje.“
„Uz našu pomoć. Prema našim saznanjima, postoji narodni pokret
koji podrţava njegov povratak. Groza bi bio dobar za Rumuniju, a ako
se vrati, bio bi dobar i za nas. Pratimo situaciju izbliza.“
Stenton Rodţers se obrati drţavnom sekretaru: „Imate li listu
kandidata za ono mesto u Rumuniji?“
Flojd Bejker otvori koţnu aktentašnu, izvadi neke papire iz nje i
pruţi ih Rodţersu.
„Ovo su naši vrhunski kadrovi. Svi su kvalifikovane diplomate od
karijere. Svaki od njih je proveren. Nikakvih problema u pogledu
sigurnosti, nikakvih finansijskih problema niti kompromitujućih
privatnih tajni.“
Dok je Stenton Rodţers uzimao listu, drţavni sekretar
dodade:“Naravno, Stejt department daje prednost diplomatama od
karijere u odnosu na političke ličnosti. Nekome ko se obučavao za ovaj

20
posao. Naročito u ovoj situaciji. Rumunija je izuzetno osedjivo mesto.
Prema tome se mora ophoditi krajnje obazrivo.“
„Slaţem se.“ Stenton Rodţers ustade. „Razmotriću ta imena sa
predsednikom i obavestiću vas o tome. On je nestrpljiv da što pre
popuni to mesto.“
Dok su ostali ustali da pođu, Ned Tilingast reče: „Ostani, Pite. Hoću
da razgovaram s tobom.“
Kada su Tilingast i Konors ostali sami, Tilingast primeti: „Krenuo si
preterano oštro, Pite.“
„Ali ja sam u pravu.“ odvrati Pit tvrdoglavo. „Predsednik se sprema
da izda zemlju, šta mi treba da radimo?“
„Drţi jezik za zubima.“
„Nede, obučavani smo da nađemo neprijatelja i da ga ubijemo. Šta
ako je neprijatelj iz naših redova, ako sedi u Ovalnom kabinetu?“
„Budi oprezan! Budi veoma oprezan!“
Tilingast je bio tu duţe od Pita Konorsa. Pre nego što je došao u
CIAu bio je član Donovanovog OSSa. I on je mrzeo ono što mlakonje iz
Kongresa rade organizaciji koju je voleo. U stvari, u CIAi je postojao
dubok rascep između pristalica čvrste linije i onih koji su verovali da se
ruski medved moţe tako pripitomiti da postane bezopasni ljubimac. Mi
moramo da se borimo za svaki dolar, pomisli Tilingast. U Moskvi, KGB
istovremeno obučava hiljadu agenata.
Ned Tilingast je vrbovao Pita Konorsa čim je ovaj završio koledţ, i
Konors se pokazao kao jedan od najboljih agenata. Ali poslednjih
nekoliko godina, Konors je postao pravi kauboj, pomalo previše
nezavisan, pomalo prebrz na okidaču. Opasan.
„Pite, da li si išta čuo o ilegalnoj organizaciji koja sebe naziva
Patriotima za slobodu?“ upita Tilingast.
Konors se namršti. „Ne, ne bih rekao. Ko su oni?“
„Zasad su samo glasine. Sve što imam je dim. Vidi da li moţeš da
saznaš nešto o njima?“
„Hoću.“

Sat kasnije, Pit Konors je telefonirao iz javne govornice na Hejns

pointu.
„Imam poruku za Odina.“
„Ovde Odin“, začu se glas generala Olivera Bruksa.

21
 Vozeći se svojom limuzinom nazad u kancelariju, Stenton Rodţers
otvori koverat koji je sadrţavao imena kandidata za poloţaj
ambasadora i poče da ih proučava. Bila je to izvanredna lista. Drţavni
sekretar je obavio svoj zadatak. Svi kandidati su sluţbovali u istočnim i
zapadnim evropskim zemljama, a njih nekolicina je stekla i dodatna
iskustva na Dalekom istoku ili Africi. Predsednik će biti zadovoljan,
pomisli Stenton.
„Oni su dinosauri“, odbrusi Pol Elison. On baci listu na sto. „Svi
odreda.“
„Pole“, protestovao je Stenton, „ovi ljudi su iskusne diplomate od
karijere.“
„I staromodnih shvatanja u najboljoj tradiciji Stejt departmenta.
Sećaš se kako smo pre tri godine izgubili Rumuniju? Naš iskusni
diplomata od karijere je zabrljao, pa smo ostali na cedilu. Brinu me
upravo momci u prugastim odelima. Oni pre svega čuvaju svoje
guzice. Kad sam govorio o programu ‟narod narodu‟, iskreno sam to i
mislio. Moramo da ostavimo dobar utisak na zemlju koja je u ovom
trenutku veoma oprezna prema nama.“
„Ali ako tamo postaviš nekog amatera, nekoga bez iskustva,
preuzimaš veliki rizik.“
„Moţda nam je potreban neko sa različitom vrstom iskustva.
Rumunija će biti ozbiljna proba, Stene. Ako hoćeš, probni test čitavog
mog programa.“ Oklevao je. „Ne zavaravam se. Rizikujem svoj ugled.
Znam da ima mnogo moćnih ljudi koji ţele da to ne uspe. I ako
propadne, biću na kolenima. Moraću da zaboravim na Bugarsku,
Albaniju, Ĉehoslovačku i ostale zemlje iza gvozdene zavese. A ja
nemam nameru da dopustim da se to desi.“
„Mogu da proverim da li neki naši političari koji...“
Predsednik Elison odmahnu glavom. „Isti problem. Ţelim nekoga sa
potpuno sveţim gledištima. Nekoga ko moţe da otopi led. Suštu
suprotnost gadnom Amerikancu.“
Stenton Rodţers je zbunjeno proučavao predsednika. „Pole, imam
utisak da ti već imaš nekog na umu. Pa, imaš li?“
Pol Elison izvadi cigaru iz specijalne kutije na stolu i zapali je. „U
stvari“, reče oteţući, „mislim da moţda imam.“
„Koje on?“
„Ona. Da li si moţda video članak u poslednjem broju časopisa
Inostrani poslovi pod naslovom Detant danas?

22
 „Jesam.“
„Šta misliš o njemu?“
„Mislim da je zanimljiv. Autor smatra da moţemo da pokušamo da
nagovorimo komunističke zemlje da uđu u naš blok tako što ćemo im
ponuditi ekonomsku pomoć.“ On zastade.
„To je veoma slično tvom inauguracionom govoru.“
„Samo što je to napisano šest meseci pre toga. Objavila je briljantne
članke u časopisima Komentar i Javni poslovi. Prošle godine sam pročitao
jednu njenu knjigu o istočnoevropskoj politici i moram da priznam da
mi je to pomoglo da razjasnim i neke sopstvene ideje.“
„U redu. Ona se slaţe sa tvojim teorijama. To nije razlog da
razmišljaš o njenom postavljanju na takvo vaţno mesto.“
„Stene, ona je otišla dalje od mojih teorija. Ona je dala detaljan plan
koji je izvanredan. Ona ţeli da se objedine četiri najveća ekonomska
saveza.“
„Kako mi moţemo...?“
„Biće potrebno dosta vremena, ali to moţe da se uradi. Vidi, ti znaš
da su 1949. zemlje Istočnog bloka osnovale savez za međusobnu
ekonomsku pomoć pod nazivom SEV, a da su 1958. druge evropske
zemlje formirale EEZ Evropsku ekonomsku zajednicu.“
„Tako je.“
„Mi imamo Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj koja
obuhvata Sjedinjene Drţave, neke zemlje zapadnog bloka i Jugoslaviju.
A ne zaboravi da su zemlje trećeg sveta stvorile pokret nesvrstanih iz
koga smo mi isključeni.“ Predsednik je govorio uzbuđeno. „Pomisli na
mogućnosti. Kad bismo mogli da sve to spojimo i formiramo jedno
veliko zajedničko trţište, boţe, zar to ne bi bilo zadivljujuće! To bi bilo
pravo svetsko trţište. A to bi moglo da donese i mir.“
Stenton Rodţers oprezno primeti: „To je zanimljiva ideja, ali dotle je
dug put.“
„Znaš onu staru kinesku izreku: 'Putovanje od hiljadu milja počinje
jednim jedinim korakom‟.“
„Ona je amater, Pole.“
„Neki od naših najboljih ambasadora bili su amateri. En Armstrong,
bivši ambasador u Velikoj Britaniji, radila je u prosveti i bila bez
ikakvog političkog iskustva. Perl Mesta je bila naimenovana za
ambasadora u Danskoj, Kler But Luse je bila ambasador u Italiji, a

23
glumac Dţon Gevin u Meksiku. Trećina naših sadašnjih ambasadora je
ono što ti nazivaš „amaterima.“„
„Ali ti ne znaš ništa o toj ţeni.“
„Osim da je đavolski bistra i da smo na istoj talasnoj duţini. Ţelim
da o njoj saznaš sve što moţeš.“ Uze primerak časopisa Inostrani poslovi
i baci pogled na sadrţaj. „Zove se Meri Ešli.“

Dva dana kasnije, predsednik Elison i Stenton Rodţers su zajedno

doručkovali.
„Imam informacije koje si traţio.“ Stenton Rodţers izvuče iz dţepa
neki papir. „Meri Elizabet Ešli, Old Milford roud 27, Dţankšn Siti,
Kanzas. Nepunih trideset pet godina, udata za dr Edvarda Ešlija. Dvoje
dece: Bet, dvanaest godina, i Tim, deset. Predsednica je Lige ţena
glasača ogranka u Dţankšn Sitiju. Docent na katedri za
istočnoevropske političke studije Drţavnog univerziteta Kanzasa. Deda
joj je rođen u Rumuniji.“ Stenton diţe pogled. „Što sam više razmišljao
o tome, to sam bolje sagledavao smisao toga. Ona verovatno zna o
Rumuniji više nego što većina ambasadora zna o zemlji u kojoj će
raditi.“
„Milo mi je da i ti tako misliš, Stene. Voleo bih da se proveri sve u
vezi sa njom.“
„Pobrinuću se da se to uradi.“

24
 DGTVRTO POGLAVLJG

„Profesorko Ešli, ja se ne slaţem.“

Beri Dilan, najbistriji i najmlađi student seminara političkih nauka
koji je drţala Meri Ešli, prkosno pogleda unaokolo.“ Aleksandar
Jonesku je gori nego što je Ĉaušesku ikada bio.“
„Moţete li da nam date neke činjenice koje će potkrepiti vašu
tvrdnju?“ upita Meri Ešli.
Na seminaru koji se odrţavao u Dajkstra holu Drţavnog
univerziteta Kanzasa bilo je dvanaest postdiplomaca. Studenti su sedeli
u polukrugu naspram Meri. Liste čekanja za pohađanje njenih
predavanja bile su duţe od lista svih ostalih predavača na univerzitetu.
Bila je sjajna profesorka, sa izvanrednim smislom za humor i sa nekom
toplinom zbog čega je bilo pravo zadovoljstvo biti u njenoj blizini.
Imala je ovalno lice koje je menjalo izraz u zavisnosti od njenog
raspoloţenja te je moglo izgledati zanimljivo ili lepo. Jagodice su joj bile
visoke kao kod manekenki, a oči bademastog oblika boje lešnika. Kosa
joj je bila tamna i gusta. Imala je figuru koja je podsticala zavist kod
studentkinja i maštanje kod studenata, a ipak, ona nije bila svesna
koliko je lepa.
Beri se pitao da li je srećna sa svojim muţem. Nevoljno, ponovo
usmeri paţnju na problem kojim su se bavili.
„Pa, kada je Jonesku zavladao Rumunijom, on je preduzeo oštre
mere protiv svih Grozinih pristalica i ponovo uspostavio čvrstu
prosovjetsku liniju. Ĉak ni Ĉaušesku nije bio tako loš.“
Javi se još jedan student: „Zašto onda predsednik toliko ţeli da
uspostavi diplomatske odnose sa njim?“
„Zato što ţelimo da ga privučemo u zapadnu orbitu.“
„Setite se“, reče Meri, „ i Nikolae Ĉaušesku je bio jednom nogom u
jednom a drugom nogom u drugom bloku. Koje godine je to počelo?“
Ponovo se javi Beri: „Hiljadu devetsto šezdesete kada se, u sukobu
između Rusije i Kine, Rumunija odlučila da pokaţe svoju nezavisnost u
međunarodnim poslovima.“
„Kakvi su sadašnji odnosi Rumunije sa ostalim zemljama članicama
Varšavskog pakta, a posebno sa Rusijom?“ upita Meri.
„Rekao bih da su sada čvršći.“
Javi se još jedan glas: „Ne slaţem se. Rumunija je kritikovala rusku

25
invaziju na Avganistan, a kritikovali su i ruske sporazume sa EEZom.
Pored toga, profesorko Ešli...“
Začulo se zvono. Vreme je isteklo.
Meri reče: „U ponedeljak ćemo razgovarati o glavnim činiocima koji
su uticali na sovjetski stav prema Istočnoj Evropi, a porazgovaraćemo i
o mogućim posledicama plana predsednika Elisona da prodre u Istočni
blok Ţelim vam prijatan vikend.“
Meri je videla da se studenti diţu i upiti se ka vratima.
„I mi vama, profesorka.“
Meri Ešli je volela ovu uzajamnu vrstu uzimanja i davanja na
seminarima. Istorija i geografija bi oţivele u vatrenim diskusijama
pametnih, mladih postdiplomaca. Strana imena i mesta postajala su
stvarna, a istorijski događaji bi oţiveli. Ovo joj je bila peta godina na
fakultetu Drţavnog univerziteta Kanzasa, a predavanja su je još uvek
uzbuđivala. Godišnje je imala pet grupa studenata političkih nauka a
uz to je drţala i seminare postdiplomcima, i na svakom od njih
obrađivali su Sovjetski Savez i njegove satelitske zemlje. Ponekad se
osećala kao prevarant. Nikada nisam bila ni u jednoj od tih zemalja, mislila
je. Nikada nisam bila van Sjedinjenih Drţava.

Meri Ešli je, kao i njeni roditelji, bila rođena u Dţankšn Sitiju. Jedini
član njene porodice koji je poznavao Evropu bio je njen deda koji je
poticao iz malog rumunskog sela Vornet.

Meri je planirala put u inostranstvo kada je dobila diplomu

magistara, ali je tog leta upoznala Edvarda Ešlija i putovanje u Evropu
se pretvorilo u trodnevni svadbeni put u Votervil, mesto udaljeno 55
milja od Dţankšn Sitija, u kome je Edvard Ešli vodio brigu o jednom
pacijentu, srčanom bolesniku u kritičnom stanju.
„Iduće godine zaista moramo da putujemo“, rekla je Meri Edvardu
ubrzo posle venčanja. „Umirem od ţelje da vidim Rim, Pariz i
Rumuniju.“
„I ja. Dogovoreno. Idućeg leta.“
Ali, sledećeg leta je rođena Bet. Edvard je bio do guše u poslu u
drţavnoj bolnici okruga Giri. Dve godine kasnije, rodio se Tim. Meri je
počela da radi doktorat i vratila se poslu predavača na Drţavnom
univerzitetu Kanzasa, i godine su se nekako topile. Osim kratkih
26
putovanja u Ĉikago, Atlantu i Denver, Meri nije nikada bila van drţave
Kanzas.
Jednoga dana, obećavala je sebi. Jednoga dana...
Meri skupi svoje beleške i pogleda kroz prozor. Mraz je išarao
prozore zimskim sivilom, i sneg je ponovo počeo da pada. Meri je
obukla svoj postavljeni koţni kaput, stavila crveni vuneni šal i uputila
se ka Ulici Vatije, gde je parkirala kola.

Univerzitetski kompleks je bio ogroman, trista petnaest jutara zemlje

na kojima je, u rustičnom okruţenju sa drvećem i travom, bilo rasuto
osamdeset sedam zgrada, uključujući laboratorije, zgrade sa
amfiteatrima i kapele. Iz daljine su braonkaste zgrade univerziteta
napravljene od vapnenca podsećale na stare zamkove sa tornjevima na
vrhu, spremne da odbiju napad neprijateljskih hordi. Dok je Meri
prolazila pored Denison hola, prema njoj je išao neki stranac sa
fotografskim aparatom marke nikon. Upravio je aparat prema zgradi i
škljocnuo. Meri je bila u pozadini fotografije. Trebalo je da mu se sklonim
s puta, pomisli ona. Pokvarila sam mu fotografiju.
Sat kasnije, negativ ove fotografije bio je na putu za Vašington.
Svaki grad ima svoj osoben ritam, ţivotni puls koji potiče od ljudi i
zemlje.

Dţankšn Siti u okrugu Giri je farmerska zajednica sa 20.381

stanovnikom, 130 milja zapadno od Kanzas Sitija, koja se ponosi time
da je geografsko središte kontinentalnog dela Sjedinjenih Drţava. Grad
ima svoje novine, the Dejlijunion, radiostanicu, kao i televizijsku
stanicu. Trgovački centar čine niz radnji i benzinskih pumpi
razmeštenih duţ Šeste ulice i Ulice Vašington. Tu se nalazi jedna od
poznatih J.C. Penney radnji, Prva nacionalna banka, Domino Pizza,
juvelirnica Flower Jeweller, i robna kuća Woolworth.
Tu je i lanac restorana brze hrane, autobuska stanica, radnja sa
muškom odećom i prodavnica alkoholnih pića, i sve one firme koje su
se mogle videti u stotinama malih gradova širom Sjedinjenih Drţava.
Ali stanovnici Dţankšn Sitija su voleli svoj grad zbog njegovog
idiličnog mira i spokoja. Bar za vreme radne nedelje. Vikendom bi
Dţankšn Siti postajao centar za odmor i rekreaciju vojnika iz obliţnjeg
Fort Rajlija.

27
 Na putu kući Meri Ešli se zaustavila u Dilonovoj samoposluzi da
kupi nešto za večeru, a zatim nastavila prema severu ka Old Milford
roudu, ljupkom stambenom naselju koje gleda na jezero. Levu stranu
puta oivičavali su hrastovi i brestovi, dok su se na desnoj nizale lepe
kuće napravljene od kamena, cigle ili drveta.
Kuća Ešlijevih je bila dvospratnica sagrađena od kamena, smeštena
među blago talasastim breţuljcima. Kuću su pre trinaest godina kupili
doktor Edvard Ešli i njegova nevesta. U prizemlju kuće bile su
prostrana dnevna soba, trpezarija, biblioteka i kuhinja, dok su se na
spratu nalazile jedna velika i dve manje spavaće sobe.
„To je strašno veliko za samo dvoje ljudi“, protestovala je Meri Ešli.
Edvard je uzeo u naručje i privukao sebi. „Ko kaţe da će biti samo
dvoje ljudi.“
Kada je Meri stigla kući sa univerziteta, Tim i Bet su je čekali.
„Pogodi šta je novo“, reče Tim. „Naše slike će biti u novinama!“
„Pomozite mi da smestim ove namirnice“, obrati im se Meri.
„Kakvim novinama?“
„Ĉovek nije rekao, ali nas je fotografisao i rekao da će nam se javiti.“
Meri zastade i okrenu se da pogleda sina. „Da li je taj čovek rekao
zašto?“
„Nije“, odgovori Tom, „ali je imao baš super nikon.“
Meri je u nedelju proslavljala, mada proslavljala nije bila baš
odgovarajuća reč, svoj trideset peti rođendan. Edvard je, da ona ne zna,
organizovao za nju proslavu u lokalnom klubu. Tamo su je čekali
njihovi susedi Florens i Daglas Šifer, i još četiri bračna para. Edvard je
bio ushićen kao malo dete gledajući izraz iznenađenja na Merinom licu
dok je ulazila u klub i ugledala svečano ukrašeni sto i zastavicu sa
rođendanskim čestitkama. Nije imala srca da mu kaţe da već dve
nedelje zna za tu proslavu. Oboţavala je Edvarda. A kako i ne bi? Ko
ga ne bi oboţavao? Bio je privlačan i inteligentan i paţljiv. 1 njegov
deda i otac bili su lekari, i Edvardu nikad nije ni na pamet padalo da
bude bilo šta drugo. Bio je najbolji hirurg u Dţankšn Sitiju, dobar otac i
izvanredan suprug.
Pošto je ugasila svećice na rođendanskoj torti, Meri pogleda
Edvarda i pomisli: Koliko jedna ţena moţe biti srećna?
U ponedeljak ujutru, Meri se probudila mamurna. Prethodne večeri
je bilo mnogo zdravica uz šampanjac, a ona nije bila navikla da pije

28
alkohol. Bio joj je potreban izvestan napor da ustane iz kreveta.
Šampanjac me je sredio. Nikad više, obeća sebi.
Oprezno je sišla niz stepenice i paţljivo počela da priprema doručak
za decu, pokušavajući da ne pridaje paţnju bubnjanju u glavi.
„Šampanjac“, zaječa Meri, „to nam je francuska osveta.“
Bet je ušla u kuhinju noseći naramak knjiga. „Sa kim razgovaraš,
mama?“
„Sama sa sobom.“
„To je uvrnuto.“
„U pravu si, nema šta.“ Meri stavi kutiju pahuljica od ţitarica na sto.
„Kupila sam neku novu vrstu pahuljica za tebe. Dopašće ti se.“
Bet sede za kuhinjski sto i poče da proučava natpis na kutiji
pahuljica. „Ja ovo ne mogu da jedem. Pokušavaš da me ubiješ.“
„Nemoj da mi daješ ideju“, upozori je majka. „Hoćeš li, molim te, da
jedeš svoj doručak?“
Tim, njen desetogodišnji sin, ulete u kuhinju. On skliznu u stolicu za
stolom i reče: „Ja ću jaja i slaninu.“
„A gde je ‟Dobro jutro‟?“ upita ga majka.
„Dobro jutro. Ja ću jaja i slaninu.“
„Molim.“
„Ma, hajde, mama. Zakasniću u školu.“
„Milo mi je da si to spomenuo. Gospodin Rejnolds mi se javio. Nisi
prošao iz matematike. Sta kaţeš na to?“
„To je logično.“
„Da li to treba da bude neka šala, Time?“
„Ja lično mislim da to nije smešno“, prezrivo dobaci Bet.
Tim se iskrevelji sestri. „Ako ţeliš da vidiš nešto smešno, pogledaj se
u ogledalo.“
„E, sad je dosta“, reče Meri. „Ponašajte se pristojno.“
Glavobolja je postajala sve gora.
Tim zapita: „Mama, mogu li da idem na klizanje posle škole?“
„Ti se već klizaš po tankom ledu. Moraš da dođeš pravo kući i učiš.
Šta misliš kako to izgleda da sin univerzitetskog profesora ima jedinicu
iz matematike?“
„Izgleda sasvim u redu. Ti ne predaješ matematiku.“
Govore o strasne dve godine, smrknuto pomisli Meri. A staje sa strašnim
devetim, desetim, jedanaestim i dvanaestim godinama?
„Je li ti Tim rekao da je dobio jedinicu i iz čitanja?“ upita Bet.

29
 Tim ljutito pogleda sestru. „Da li si ikada čula za Marka Tvena?“
„Kakve veze ima Mark Tven s tim?“
„Mark Tven je rekao da nema poštovanja za one ljude koji jednu reč
umeju da pročitaju samo na jedan način.“
Ne moţemo da ih nadmudrimo, pomisli Meri. Pametniji su od nas.
Spakovala je ručak za svakog od njih, ali je brinula zbog Bet koja je
bila na nekakvoj šašavoj dijeti.
„Bet, molim te da danas sve pojedeš.“
„Samo ako nema nikakvih veštačkih konzervanasa. Neču da mi
pohlepa ljudi iz prehrambene industrije uništi zdravlje.“
Gde su se dela dobra stara vremena brze hrane? Pitala se Meri.
Tom izvuče nekakav papir iz jedne od Betinih svezaka. „Gle ovo!“
povika on. „Draga Bet, hajde da na časovima sedimo zajedno. Juče sam
ceo dan mislio na tebe i...“
„Vrati mi to“, vrištala je Bet. „To je moje.“ Pokušala je da zgrabi
Tima, ali joj on izmače.
On pročita potpis na kraju cedulje. „Hej! Potpis je Virdţil. Mislio
sam da si zaljubljena u Arnolda.“
Bet mu istrgnu cedulju. „Šta ti znaš o ljubavi?“ zahtevala je odgovor
Merina dvanaestogodišnja kćerka. „Ti si klinac.“
Bubnjanje u Merinoj glavi postalo je nepodnošljivo.
„Deco, poštedite me.“
Spolja je čula kako trubi školski autobus. Tim i Bet krenuše prema
vratima.
„Ĉekajte! Niste završili doručak“, reče im Meri.
Ispratila ih je do polovine hodnika.
„Nemamo vremena, mama. Moramo da idemo.“
„Do viđenja, mama.“
„Napolju je ledeno. Obucite kapute i stavite šalove.“
„Ja ne mogu. Izgubio sam šal“, priznade Tim.
I odoše. Meri se osećala iscrpljeno. Materinstvo je kao ţivot u središtu
uragana.
Ona pogleda gore u momentu dok je Edvard silazio niz stepenice i
oseti uzbuđenje. Čak i posle svih ovih godina, pomisli Meri, on je još uvek
najprivlačniji čovek koga sam ikada srela. Njegova blagost je bila ono prvo
što je privuldo njenu paţnju. Oči su mu bile tople sive boje i odavale
ţivu inteligenciju, ali su mogle da se pretvore u dva plamena kad bi ga
nešto raspalilo.

30
 „Dobro jutro, draga.“ On je poljubi. Zajedno uđoše u kuhinju.
„Ljubavi, hoćeš li da mi učiniš uslugu?“
„Naravno, lepotice. Bilo šta da je u pitanju.“
„Ţelim da prodam decu.“
„Oboje?“
„Oboje.“
„Kada?“
„Danas.“
„Ko bi ih kupio?“
„Stranci. Dostigli su doba kada mi ništa sa njima ne uspeva. Bet je
postala zaluđenik za zdravu hranu, a tvoj sin se pretvorio u svetsku
neznalicu.“
„Moţda to i nisu naši klinci“, reče Edvard zamišljeno.
„Nadam se da nisu. Spremam ti ovsene pahuljice.“
„On pogleda na sat. Izvini, draga. Nemam vremena. Moram da
budem u ordinaciji za pola sata. Henku Kejtsu je mašina uhvatila ruku.
Moţe da se desi da izgubi nekoliko prstiju.“
„Zar on nije previše star da još radi na farmi?“
„Nemoj da te on čuje.“
Meri je znala da Henk Kejts već tri godine nije ništa platio njenom
muţu. Kao i većina farmera u okrugu on se mučio sa niskim cenama
poljoprivrednih proizvoda i ravnodušnim odnosom uprave
poljoprivredne kreditne banke. Mnogi od njih su izgubili farme na
kojima su radili čitavog ţivota. Edvard nikada nije vršio pritisak ni na
koga od svojih pacijenata da mu plati, a mnogi od njih su mu plaćali u
naturi. Ešlijevi su imali pun podrum kukuruza, krompira i ţita. Jedan
farmer je ponudio Edvardu kravu umesto novca, ali kada je Edvard to
rekao Meri, ona je rekla, „Za ime boga, reci mu da kuća časti.“
Meri pogleda u svog muţa i ponovo pomisli: Baš sam srećna.
„U redu, moţda odlučim da zadrţim decu. Mnogo mi se sviđa
njihov otac.“
„Iskreno govoreći, meni je prilično draga njihova majka.“ On je uze
u naručje i priljubi uza se. „Srećan rođendan plus jedan dan.“
„Da li me voliš sad kad sam starija ţena?“
„Volim starije ţene.“
„Hvala.“ Meri se iznenada seti nečeg. „Danas moram ranije da se
vratim kući i spremim večeru. Na nama je red da pozovemo Šiferove.“

31
 Bridţ sa susedima je bio njihov redovni ritual ponedeljkom.
Ĉinjenica da je Daglas Šifer bio lekar i radio u istoj bolnici sa
Edvardom, još ih je više zbliţila.

Meri i Edvard su zajedno napustili kuću, povijajući se pod

nemilosrdnim vetrom. Edvard je vezao pojas u svom fordu i posmatrao
Meri kako seda za volan svog karavana.
„Na autoputu je verovatno poledica“, doviknu Edvard. „Vozi
paţljivo.“
„I ti, dragi.“
Poslala mu je poljubac, i dvoje kola se počeše udaljavati od kuće.
Edvard se uputio u bolnicu, a Meri je krenula ka gradu Menhetnu, gde
se nalazio univerzitet, a koji je bio udaljen nekih 16 milja. Dva
muškarca u automobilu parkiranom nedaleko od kuće Ešlijevih
posmatrali su kako kola odlaze. Ĉekali su dok se vozila nisu izgubila iz
vida.
„Hajdemo.“
Dovezli su se do kuće Ešlijevih prvih suseda. Vozač, Reks Oulds,
ostao je u kolima dok je njegov saputnik došao do vrata i zazvonio na
zvono. Vrata je otvorila privlačna brineta koja je imala oko trideset pet
godina.
„Da, izvolite?“
„Gospođa Florens Šifer?“
„Da?“
Ĉovek stavi ruku u dţep i odande izvuče isprave. „Zovem se
Donald Zamlok. Radim za Sluţbu bezbednosti Stejt departmenta.“
„Blagi boţe! Nemojte mi reći da je Dag opljačkao banku!“
Agent se učtivo osmehnu. „Nije, gospođo. Bar koliko je nama
poznato. Ţeleo bih da vam postavimo nekoliko pitanja u vezi sa vašom
susetkom, gospođom Ešli.“
Ona ga pogleda sa iznenadnom zabrinutošću. „Meri? Šta u vezi s
njom?“
„Mogu li da uđem?“
„Da, naravno.“ Florens Šifer ga uvede u dnevnu sobu. „Izvolite,
sedite. Da li ste za kafu?“
„Ne, hvala. Oduzeću vam samo nekoliko minuta.“
„Zašto biste se raspitivali o Meri?“
On joj uputi umirujući osmeh. „Ovo je samo rutinska provera. Ona

32
nije osumnjičena da je bilo šta loše uradila.“
„Nadam se da nije“, reče Florens Šifer gnevno. „Meri Ešli je jedna od
najboljih osoba koju ćete ikada sresti.“ Ona dodade: „Da li ste je
upoznali?“
„Ne, gospođo. Ova poseta je strogo poverljiva, i bio bih vam
zahvalan ako i vi to tako shvatite. Koliko dugo poznajete gospođu
Ešli?“
„Oko trinaest godina. Od dana kad se uselila u kuću do nas.“
„Moţete li reći da dobro poznajete gospođu Ešli?“
„Naravno. Meri je moja najprisnija prijateljica. Šta...?“
„Da li se ona i njen muţ dobro slaţu?“
„Posle Daglasa i mene, oni su najsrećniji par koji znam.“ Razmislila
je za trenutak i ispravila se. „Oni su najsrećniji par koji znam.“
„Koliko mi je poznato gospođa Ešli ima dvoje dece. Devojčicu od
dvanaest i dečaka od deset godina.“
„Tako je. Bet i Tima.“
„Mislite li da je ona dobra majka?“
„Ona je izvanredna majka. Šta je...?“
„Gospodo Šifer, da li je Meri Ešli, po vašem mišljenju, emocionalno
stabilna osoba?“
„Naravno da jeste.“
„Koliko vam je poznato, ima li ona nekih emocionalnih problema?“
„Apsolutno nikakvih.“
„Da li pije?“
„Ne. Ona ne voli alkohol.“
„A kako stoji stvar sa drogom?“
„Vi ste, gospodine, došli u pogrešan grad. Mi u Dţankšn Sitiju
nemamo problema sa drogom.“
„Gospoda Ešli je udata za lekara?“
„Jeste.“
„Ako bi htela da uzme drogu...“
„Strašno grešite. Ona ne koristi drogu. Ne ušmrkava je, ne fiksa se.“
Nekoliko trenutaka je proučavao. „Izgleda da vam je poznata ta
terminologiji
„Gledam Poroke Majamija, kao i svi.“ Florens Šifer je počela da se
nervira. „Imate li još pitanja?“
„Deda Meri Ešli se rodio u Rumuniji. Da li ste je ikada čuli da govori
o Rumuniji?“

33
 „Oh, Meri povremeno ispriča nešto što joj je deda pričao o starom
kraju. Njen deda je rođen u Rumuniji ali je došao ovde u tinejdţerskim
godinama.“
„Da li ste ikada čuli da gospođa Ešli izraţava negativno mišljenje o
sadašnjoj rumunskoj vladi?“
„Ne, koliko se sećam.“
„I poslednje pitanje. Da li ste ikada čuli da gospođa Ešli ili dr Ešli
govore protiv vlade Sjedinjenih Drţava?“
„Apsolutno ne!“
„Dakle, prema vašem mišljenju oni su oboje lojalni Amerikanci?“
„Naravno! Da li biste mi...?“
Ĉovek se podiţe. „Hvala vam na vremenu koje ste mi posvetili,
gospođo Šifer. I hteo bih još jednom da naglasim da je ovo strogo
poverljivo. Bio bih vam zahvalan ako o ovome ne biste ni sa kim
razgovarali, pa čak ni sa vašim muţem.“
Trenutak kasnije, već je otišao. Florens Šifer je stajala zureći za njim.
„Ne mogu da verujem da se čitav ovaj razgovor uopšte i vodio“, reče
glasno.

Idući ka severu, dva su se agenta vozila niz Ulicu Vašington. Prošli

su pored bilborda na kome je pisalo: „Uţivaj u zemlji
uzdaha!2„„Zgodno”, promrmlja Reks Olds.
Prošli su pored Privredne komore, sedišta Elksa, lrminog salom za
negu kućnih ljubimaca i bara koji se zvao Slabi izgledi. I tu se niz
poslovnih zgrada naglo završio.
Donald Zamlok primeti: „Isuse, glavna ulica ima samo dva bloka
zgrada. Ovo nije grad. Ovo je usputna stanica.“
„Za tebe je usputna stanica, i za mene je to usputna stanica, ali za
ove ljude je grad“, reče Reks Olds.
Zamlok odmahnu glavom. „Moţda je to prijatno mesto da se u
njemu ţivi, ali ja ne bih poţeleo ni da ga posetim.“
Limuzina se zaustavi ispred Drţavne banke i Reks Olds uđe u nju.
Vratio se posle dvadeset minuta. „Ĉisti“, reče ulazeći u kola.
„Ešlijevi imaju sedam hiljada dolara u banci i hipoteku na kuću, a

2
Kanzas često nazivaju i The Land of Ahs (Zemlja uzdaha) aluzija na zemlju Oz iz poznate
dečije knjige Frenka Bauma Ĉarobnjak iz Oza (radnja romana se delimično odvija u Kanzasu)
Prim. prev.

34
račune plaćaju na vreme. Direktor banke misli da je doktor previše
mekanog srca da bi bio dobar poslovan čovek, ali po njegovom
mišljenju, kreditno potpuno sposoban.“
Zamlok pogleda u blok za pisanje pored sebe. „Hajde da proverimo
još nekoliko imena i da se vratimo u civilizaciju pre nego što počnem
da mučem.“

Daglas Šifer je obično bio prijatan i vedar čovek, ali je u ovom

trenutku njegovo lice izgledalo mrko. Šiferovi i Ešlijevi su bili usred
svoje redovne nedeljne partije bridţa, i Šiferovi su zaostajali za deset
hiljada poena. Po četvrti put te večeri, Florens Šifer je reagovala kao da
pripada protivničkom taboru.
Daglas Šifer tresnu karte na sto. „Florens!“ prasnu on, „na čijoj si ti
strani? Da li znaš koliko gubimo?“
„Ţao mi je“, nervozno se izvinjavala. „Ja, ja prosto ne mogu da se
koncentrišem.“
„Očigledno“, razdraţeno primeti njen muţ.
„Je l‟ te nešto brine?“ Edvard Ešli upita Florens.
„Ne mogu da ti kaţem.“
Oni je svi iznenađeno pogledaše. „Šta to treba da znači?“ upita njen
muţ.
Florens Šifer duboko uzdahnu. „Meri, radi se o tebi.“
„O meni?“
„Ti si u nekoj nevolji, zar ne?“
Meri je gledala iznenađeno. „Nevolji? Ne. Ja... zašto to misliš?“
„Ne smem da kaţem. Obećala sam.“
„Kome si obećala?“ upita Edvard.
„Saveznom agentu iz Vašingtona. On je bio jutros kod nas i
postavljao mi svakakva pitanja o Meri. Zvučalo je kao da je ona
nekakva međunarodna špijunka.“
„Kakva su to bila pitanja?“ upita Edvard.
„Oh, pa znaš. Da li je lojalna Amerikanka? Da li je dobra supruga i
majka? Da li se drogira?“
„Zašto bi, do đavola, postavljali takva pitanja?
„Ĉekaj, čekaj“, reče Meri uzbuđeno. „Mislim da znam. To je u vezi s
mojim postavljenjem za stalnog profesora.“
„Šta?“ upita Florens.
„Treba da budem postavljena za stalnog profesora na univerzitetu.

35
Tamo se sprovode neka osetljiva istraţivanja za vladu, te,
pretpostavljam, moraju svakog temeljno da provere.“
„E pa, hvala bogu da je samo to.“ Florens Šifer odahnu s olakšanjem.
„Već sam mislila da će te zatvoriti.“
„Nadam se da hoće“, smeškala se Meri. „Na Drţavnom univerzitetu
Kanzasa.“
„Dobro, sad kad smo taj problem uklonili“, reče Daglas Šifer,
„moţemo li da nastavimo sa igrom?“ On se obrati svojoj ţeni: „Ako još
jednom budeš pogrešila, presaviću te preko kolena.“
„Obećanja, obećanja.“

36
 PETO POGLAVLJE

Ebivud, Engleska

Sastajemo se prema uobičajenim pravilima“, najavio je

predsedavajući. „Neće se voditi nikakve zabeleške, nikada se neće
govoriti o ovom sastanku, a mi ćemo se jedan drugom obraćati
konspirativnim imenima koja su nam data
U biblioteci zamka Klejmor koji potiče iz petnaestog veka bilo je
osam muškaraca. Dva naoruţana čoveka u civilu, umotani u debele
kapute, čuvali su straţu napolju, dok je treći straţario ispred vrata
biblioteke. Nešto ranije, osmorica ljudi pojedinačno su stigli na ovo
mesto.
Predsedavajući nastavi: „Kontrolor je dobio neke uznemiravajuće
informacije. Marin Groza sprema drţavni udar protiv Aleksandra
Joneskua. Grupa starijih oficira u Rumuniji odlučila je da podrţi Grozu.
Ovoga puta mogao bi i da uspe.
Odin upita: „Kako bi to uticalo na naš pan?“
„Moglo bi da ga uništi. Otvorilo bi previše mostova ka Zapadu.“
Frejr se oglasi: „Onda to moramo da sprečimo.“
Bolder upita: „Kako?“
„Ubićemo Grozu“, odvrati predsedavajući.
„To je nemoguće. Joneskuovi ljudi su pokušali, koliko znamo,
petšest puta, i svi pokušaji su propali. Njegova vila izgleda neosvojiva.
U svakom slučaju, niko iz ove prostorije ne moţe sebi da dopusti da
bude umešan u pokušaj ubistva.“
„Mi ne bismo bili direktno umešani“, reče predsedavajući.
„Kako to?“
„Kontrolor je otkrio poverljiv dosije koji se odnosi na jednog
međunarodnog teroristu koji se moţe unajmiti.“
„Abul Abas, čovek koji je organizovao otmicu Achille Lauro3.“
„Ne, postoji novi ubica u gradu, gospodo. Bolji. Zove se Ejndţel.“
„Nikad nisam čuo za njega“, reče Sigmund.
„Tačno. Njegove preporuke su vrlo impresivne. Prema
Kontrolorovom dosijeu, Ejndţel je bio umešan u ubistvo Sika Kalistana

3
Italijanski brod koji je 1985. otela grupa članova Palestinske oslobodilačke organizacije (Prim.
prev.).

37
u Indiji. Pomogao je Mačeteros teroristima u Portoriku i Crvenim
Kmerima u Kambodţi. Organizovao je ubistvo šest oficira u Izraelu i
Izraelci su raspisali za njega, ţivog ili mrtvog, nagradu od milion
dolara.“
„Zvuči kao neko ko obećava“, reče Tor. „Moţemo li da ga
dobijemo?“
„On je veoma skup. Ako pristane da prihvati ugovor, to će nas
koštati dva miliona dolara.“
Frejr zviznu i zatim slegnu ramenima. „To se moţe srediti. Uzećemo
iz opšteg fonda koji smo osnovali.“
„Kako ćemo doći do tog Ejndţela?“ upita Sigmund.
„Svi kontakti se obavljaju preko njegove ljubavnice, ţene po imenu
Neusa Munje.“
„Gde nju da nađemo?“
„Ona ţivi u Argentini. Ejndţel je smestio u jedan stan u Buenos
Ajresu.“
Tor upita: „Koji će biti naš sledeći korak? Ko će stupiti u vezu s
njom?“
Predsedavajući odgovori: „Kontrolor je predloţio čoveka po imenu
Hari Lenc.“
„To mi ime zvuči poznato.“
Predsedavajući odgovori suvo: „Da. Bilo je u novinama. Hari Lenc je
divlji individualac. Izbačen je iz CIAe jer je u Vijetnamu razvio
sopstveni posao s drogom. Dok je radio za CIAu, putovao je po Juţnoj
Americi tako da dobro poznaje to područje. On bi bio savršen
posrednik.“ Za trenutak zastade. „Predlaţem da glasamo. Molim vas
da podignu ruke svi oni koji su za to da se unajmi Ejndţel.“
Osam dobro odnegovanih ruku se podiţe.
„To je onda rešeno.“ Predsedavajući ustade. „Sastanak je završen.
Molim vas, pridrţavajte se uobičajenih mera predostroţnosti.“

Bio je ponedeljak a pozornik Lesli Henson je priredio piknik u

stakleniku na imanju zamka, gde nije imao prava da bude. Nije bio
sam, što će kasnije morati da objasni svojim pretpostavljenima. U
stakleniku je bilo toplo, pa je njegova prijateljica Eni, lepo popunjena
seoska devojka, uspela da ubedi dobrog pozornika da tamo donese
korpu sa hranom za piknik.
38
 „Ti obezbedi hranu“, kikotala se Eni, „a ja ću desert.“
„Desert“ je bio visok metar šezdeset četiri, sa iepo oblikovanim
grudima i bokovima koje bi muškarac poţeleo da zagrize.
Na nesreču, usred deserta paţnju pozornika Hensona odvukla je
neka limuzina koja je
kroz kapiju zamka izašla sa imanja.
„Do đavola, ovo mesto bi moralo da bude zatvoreno ponedeljkom“,
gunđao je.
„Nemoj da izgubiš svoje mesto“, ulagivala se Eni.
„Ni slučajno, mazo.“
Dvadeset minuta kasnije, pozornik je čuo i druga kola kako odlaze.
Ovoga puta je bio dovoljno radoznao da ustane i proviri kroz prozor.
Bila su to, izgleda, sluţbena kola sa zatamnjenim staklima koji skrivaju
putnike.
„Onda, ideš li, Lesli?“
„Idem. Samo ne mogu da shvatim ko bi to mogao biti u zamku.
Osim dana kada su turističke ture, zamak se zatvara.“
„Tačno to će se dogoditi i meni, ljubavi, ako ne prestaneš s tim.“
Dvadeset minuta kasnije, pozornik Henson je video kako treća kola
odlaze i radoznalost policajca nadvladala je njegovu poţudu. Bilo je još
pet vozila, sve samih limuzina koje su prolazile u razmaku od dvadeset
minuta. Pozornik Henson je mogao i da zapazi registarski broj jer su se
jedna kola zaustavila da propuste jelena koji je protrčao.
„Do đavola! Ovo je trebalo da bude tvoj slobodan dan“, ţalila se Eni.
„Ovo bi moglo biti vaţno“, reče pozornik. I, dok je to govorio, pitao
se da li da to prijavi.
„Šta si ti radio u zamku Klejmor?“ ispitivao ga je narednik Tvil.
„Razgledao sam znamenitost, gospodine.“
„Zamak je bio zatvoren.“
„Jeste, gospodine. Staklena bašta je bila otvorena.“
„Tako si ti odlučio da razgledaš staklenu baštu.“
„Da, gospodine.“
„Naravno, sam?“
„Pa, istini za volju...“
„Poštedi me neprijatnih detalja, pozorniče. Zbog čega su ti kola bila
sumnjiva?“
„Njihovo ponašanje, gospodine.“
„Kola se ne ponašaju, Hensone. Vozači se ponašaju.“

39
 „Naravno, gospodine. Izgledalo je da su vozači veoma oprezni. Kola
su odlazila u razmacima od dvadeset minuta.“
„Tebi je, naravno, jasno da postoji hiljade bezazlenih objašnjenja. U
stvari, Hensone, jedini koji izgleda da ne nalazi bezazlene razloge, jesi
ti.“
„Da, gospodine, ali mislio sam da to treba da prijavim.“
„U redu. Je li ovo taj registarski broj?“
„Da, gospodine.“
„Vrlo dobro. A sad odlazi!“ Doseti se da doda nešto domišljato.
„Zapamti: Opasno je bacati kamenje na druge ako si u stakleniku.“ I
čitavog jutra se smejuljio svojoj dosetki.
Kada je stigao izveštaj o registarskoj tablici, narednik Tvil je
zaključio da je pozornik Henson pogrešio. Odneo je izveštaj na sprat
inspektoru Pakuli i objasnio o čemu se radi.
„Ne bih vas uznemiravao ovim, inspektore, ali broj te registarske
tablice...“
„Da, vidim. Ja ću se za to postarati.“
„Hvala vam, gospodine.“

U sedištu Tajne obaveštajne sluţbe, inspektor Pakula je imao kratak

sastanak sa jednim od visokih rukovodilaca te sluţbe, krupnim
čovekom rumenog lica, ser Aleksom Haid Vajtom.
„Dobro ste uradili što ste mi skrenuli paţnju na to“, osmehnu se ser
Aleks, „ali bojim se da nema ničeg kobnijeg od pokušaja da se
organizuje pravi odmor bez prisustva štampe.“
„Izvinite što sam vas uznemiravao s tim.“ Inspektor Pakula ustade.
„Niste, uopšte, inspektore. To samo pokazuje da je vaša sluţba u
pripravnosti. Kako ste rekli da se taj mladi pozornik zove?“
„Henson, gospodine. Lesli Henson.“
Kada su se vrata zatvorila za inspektorom Pakulom, ser Aleks
HajdVajt podiţe slušalicu crvenog telefona na svom stolu. „Imam
poruku za Boldera. Imamo mali problem. Objasniću to na sledećem
sastanku. U međuvremenu, hoću da organizujete tri premeštaja.
Policijski narednik Tvil, neki inspektor Pakula i pozornik Lesli Henson.
Rasporedite ih na nekoliko dana. Ţelim da budu poslati na različita
mesta, što je moguće dalje od Londona. Obavestiću Kontrolora i videti
da li on ţeli da se još nešto preduzme.“

40
 U hotelskoj sobi u Njujorku, Harija Lenca je usred noći probudila
zvonjava telefona. Do đavola, ko zna da sam ja ovde? pitao se. Pogleda
pospano na sat pored kreveta, a onda zgrabi slušalicu. „Ĉetiri jebena
sata ujutru! Ko...?“ Neki tihi glas poče da govori s druge strane ţice.
Lane se uspravi u krevetu dok mu je srce ubrzano kucalo. „Da,
gospodine“, reče on. „Da, gospodine... Ne, gospodine, ali mogu da
udesim da se oslobodim.“ Dugo je slušao. Konačno reče. „Da,
gospodine... razumem. Uhvatiću prvi avion za Buenos Ajres. Hvala
vam, gospodine.“
Spusti slušalicu, uze cigaretu s noćnog stočića i upali je. Ruke su mu
drhtale. Ĉovek s kojim je upravo razgovarao jeste jedan od najmoćnijih
ljudi na svetu, a ono što je traţio da Hari uradi... Šta se to, kog đavola,
dešava? pitao se Hari Lenc. Nešto veliko. Ĉovek namerava da mu plati
pedeset hiljada dolara samo da prenese poruku. Biće zabavno ponovo
otići u Argentinu. Hari Lenc je voleo juţnoameričke ţene. Poznajem
desetak ţenskih koje bi se radije tucale nego što bijele.
Dan je sjajno započeo.
U deset sati ujutru, Lenc je podigao slušalicu i okrenuo broj agencije
Aerolineas Argentinas. „Kada imate prvi let za Buenos Ajres?“

Avion 747 je stigao na aerodrom Ezieza u Buenos Ajresu u pet posle

podne sledećeg dana. Bio je to dug let, ali Hariju Lencu to nije smetalo.
Pedeset hiljada dolara da se prenese poruka. Talas uzbuđenja ga preplavi
kada su točkovi dodirnuli tlo. Nije bio u Argentini skoro pet godina.
Bilo bi lepo obnoviti stara poznanstva.
Kad se Hari Lenc našao van aviona, zapahnu ga vreli vazduh, što ga
za trenutak iznenadi. Pa, naravno. Ovdeje leto.
Za vreme voţnje taksijem u grad, Lenc se zabavljao gledajući grafite
naţvrljane po zidovima zgrada koji se nisu ništa promenili. Plebiscito las
pelotas (Jebeš plebiscit), Miletares, Asesinos (Vojnici, ubice), Tenemos
hambre (Gladni smo), Marihuana na libre (Slobodna marihuana), Droga,
sexo y muneho rock ( Droga, seks i rokenrol), Juicio y castigo a los culpables
(Suđenje i kazna za krivce).
Da, dobro je opet biti ovde.
Popodnevni odmor se završio i ulice su bile prepune ljudi koji su
bez ţurbe odlazili na sastanak ili sa sastanka. Kada je taksi stigao do
hotela El Conquistador u središtu otmene četvrti Bario Norte, Lenc je
platio vozaču novčanicom od milion pezeta.

41
 „Zadrţite kusur“, reče. Njihov novac je bio smejurija.
Prijavio se na recepciji u prostranom, modernom predvorju, uzeo
primerak Buenos Aires Heralda i La Prensa, i pustio da ga pomoćnik
upravnika otprati do njegovog apartmana. Šezdeset dolara dnevno za
spavaću sobu, kupatilo, dnevnu sobu i kuhinju, s klimauređajem i
televizorom. U Vašingtonu bi ovako nešto koštalo čitavo blago, pomisli Hari
Lenc. Sutra ću obaviti posao sa tom ţenskom, tom Neusom, i ostaću nekoliko
dana da se provedem.

Prošlo je dve nedelje pre nego što je Hari Lenc uspeo da uđe u trag
Neusi Munjez.
Potragu je počeo pregledanjem gradskih telefonskih imenika. Lenc
je krenuo od mesta u centru grada: Plaţa Konstitucion, Plaţa San
Martin, Bario Norte, Katalinas Norte. Ni u jednom od njih je nije bilo.
Kao ni u imenicima udaljenih područja Baija Blanka ili Mar del Plaţa.
Gde li je, do đavola? Pitao se Lenc. Krenuo je ulicama pokušavajući da
nađe stare poznanike.
Ušetao je u bar La Biela, i barmen uzviknu: „Senjor Lenc! Por dios...
čuo sam da ste mrtvi.“
Lenc se isceri. „Bio sam, ali si mi toliko nedostajao, Antonio, da sam
se vratio.“
„Šta radite u Buenos Ajresu?“
Lenc dodade svom glasu zamišljeni prizvuk. „Došao sam ovde da
nađem bivšu devojku. Trebalo je da se venčamo ali se njena porodica
odselila, pa sam izgubio kontakt s njom. Zove se Neusa Munjez.“
Barmen se počeša po glavi. „Nisam nikad čuo za nju. Lo siento.u
„Da li bi se malo raspitao unaokolo?“
„Por que no?“

Sledeća Lencova stanica bila je u upravi policije gde je hteo da vidi

jednog prijatelja.
„Lenc! Hari Lenc! Dios! Que pasa.“
„Zdravo, Horhe! Milo mi je da te vidim, amigo.“
„Poslednje što sam čuo o tebi je da je te CIA šutnula.“
Hari Lenc se nasmeja. „Nema šanse, prijatelju. Molili su me da
ostanem. Otišao sam da bih započeo svoj sopstveni posao.“
„Si? A kakav je to posao?“
42
 „Otvorio sam sopstvenu detektivsku agenciju. U stvari, to je ono što
me dovodi u Buenos Ajres. Jedan moj klijent je umro pre nekoliko
nedelja. Ostavio je svojoj kćerki gomilu novca, i ja pokušavam da je
pronađem. Jedino što znam o njoj je da ţivi u nekom stanu negde u
Buenos Ajresu.“
„Kako se zove?“
„Neusa Munjez.“
„Pričekaj ovde trenutak.“
Trenutak se rastegao na čitavih pola sata.
„Ţao mi je, amigo. Ne mogu da ti pomognem. Ona nije ni u našem
kompjuteru ni u nekom od dosijea.“
„Pa, dobro. Ako slučajno naletiš na neku informaciju o njoj, ja sam u
hotelu El Conquistador.“
Sledili su barovi. Stara poznata sastajališta... Pepe Gonzales i Almeida.
Cafe Tabac.
„Buenas tardes, amigo. Soy de los Estados Unidos. Estoy buscando um
mujer. El nombre es Neusa Muhez. Es ma emergencia... „
„Lo siento, senor. No la conozco.“
Odgovor je svuda bio isti. Niko nikada nije čuo za tu jebenu kurvu.
Hari Lenc je lutao po La Boki, ţivopisnom lučkom delu grada gde su
se mogli videti stari brodovi koji rđaju usidreni na reci. Ni tu niko nije
znao za Neusu Munjez. Hari Lenc je, po prvi put, osetio da se njegovo
traganje pretvara u obično zamlaćivanje.
Tek u Pilaru, malom baru u četvrti Flores, kolo sreće se iznenada
okrenulo u Lencovu korist. Bio je petak veče i bar se punio radnim
ljudima. Lencu je trebalo deset minuta da privuče barmenovu paţnju.
Pre nego što je došao do pola svog unapred pripremljenog govora,
barmen reče: „Neusa Munjez? Si. Znam je. Ako bude ţelela da
razgovara s vama, doći će ovde manana, oko ponoći.“

Hari Lenc je sledeće večeri ponovo došao u Pilar oko jedanaest sati.
Posmatrao je kako se bar postepeno puni. Kako se ponoć pribliţavala,
osećao je da biva sve nervozniji. Šta ako se ne pojavi. Šta ako je to neka
druga Neusa Munjez?
Lenc je posmatrao grupu mladih ţena koje su, kikoćući se, ušle u
bar. Pridruţile su se nekim muškarcima koji su sedeli za stolom. Mora
da se pojavi, mislio je Lenc. Ako se ne pojavi, mogu da se oprostim od pedeset
hiljadarki.

43
 Pitao se kako li izgleda. Mora da je lepotica. Bio je ovlašćen da
njenom momku, Ejndţelu, ponudi okruglih dva miliona dolara da ubije
nekoga, tako da Ejndţel verovatno pliva u parama. Svakako je u stanju
da sebi priušti lepu mladu ljubavnicu. Đavola jednu, on sigurno moţe
da ima tuce mladih ljubavnica. Ta Neusa mora da je glumica ili
maneken. Ko zna, moţda bih i ja mogao da se malo provedem s njom pre nego
što napustim grad. Ništa bolje nego spojiti lepo i korisno, pomisli Hari Lenc
zadovoljno.
Vrata se otvoriše i Lenc pogleda s očekivanjem. Ušla je neka ţena.
Bila je sama. Ţena je bila srednjih godina i neprivlačna, debelog,
nadutog tela i ogromnih, oklembešenih grudi koje su se njihale dok je
hodala. Lice joj je bilo rošavo, a kosa ofarbana u plavo, ali njen tamni
ten je ukazivao na mestizo krv nasleđenu od predaka, Indijanke koju je
neki Španac odveo u krevet. Bila je obučena u suknju koja joj je loše
stajala, i dţemper koji je bio namenjen mnogo mlađoj ţeni. Kurva u
potrazi za srećom, zaključi Lenc. Ali ko bi, kog đavola, ţeleo nju da jebe?“
Ţena pogleda po baru praznim, ravnodušnim pogledom. Odsutno
klimnu glavom nekolicini ljudi i poče se probijati kroz gomilu. Prišla je
baru.
„‟Oćeš mi kupiš piće?“ Imala je jak španski akcenat, i izbliza je
izgledala još neprivlačnija.
Izgleda kao debela, nepomuţena krava, pomisli Lenc. A i pijana je. „Gubi
se, sestro.“
„Estaban kaţe ti mene traţiš.“
Zurio je u nju. „Ko?“
„Estaban, barmen.“
Hari Lenc još uvek nije mogao da poveruje da je to ta ljubavnica.
„Mora da je pogrešio. Ja traţim Neusu Munjez.“
„ Si. Yo soy Neusa Munjez.“
Ali pogrešna, pomisli Hari Lenc. Sranje! „Jesi li ti Ejndţelova
prijateljica?
Ona se pijano osmehnu. „Si.“
Hari Lenc se brzo oporavio. „Gle, gle!“ Usiljeno se osmehnu.
„Moţemo li da odemo do nekog stola u uglu da popričamo?“
Ona ravnodušno klimnu glavom. „U redu.“
Krčili su put kroz zadimljeni bar, a kad su seli Hari Lenc reče: „Hteo
bih da popričamo o...“
„Kupiš mi rum, si?

44
 Lenc klimnu glavom. „Naravno.“
Pojavi se kelner sa prljavom keceljom i Lenc naruči: „Jedan rum i
viski sa sodom.“
Munjez dodade “Neka bude dupli, a?“
Kad je kelner otišao, Lenc se obrati ţeni do sebe: „Ţelim da se
sastanem sa Ejndţelom.“
Ona ga je proučavala svojim mutnim, vodnjikavim očima. „Zašto?“
Lenc snizi glas. „Imam mali poklon za njega.“
„Si? Kakav poklon?“
„Dva miliona dolara.“ Stiglo im je piće. Hari Lenc podiţe čašu i
nazdravi: „Ţiveli.“
„Da.“ Ona iskapi piće u jednom gutljaju.
„A što ti ‟oćeš da daš Ejndţelu dva miliona dolara?“
„To je nešto o čemu ću morati da popričam s Ejndţelom lično.“
„To ne moguće. Ejndţel ne priča sa nikim.“
„Gospođo, za dva miliona dolara...“
„Moţe da dobijem još jednog ruma? Dupli, a?“
Gospode, već izgleda kao da će se onesvestiti. „Svakako.“ Lenc
dozva kelnera i naruči piće.“Poznaješ li Ejndţela već dugo?“ upita kao
usput.
Ona slegnu ramenima. „Aha.“
„Mora da je zanimljiv čovek.“
Njene bezizraţajne oči bile su prikovane za jednu tačku na stolu
ispred nje.
Isuse! pomisli Hari. To je kao da pokušavaš da vodiš razgovor s prokletim
zidom.
Stiglo joj je piće i ona ga iskapi jednim dugim gutljajem.
Ona ima telo krave a ponašanje svinje. „Kada ću moći da
razgovaram sa Ejndţelom?“
Neusa Munjez se s mukom podiţe na noge. „Rekla sam ti, on s
nikim ne razgovara. Adios!“
Harija Lenca odjednom obuze panika. „Hej! Ĉekaj malo! Nemoj da
ideš.“
Ona zastade i pogleda ga odozgo mutnim pogledom. „Š‟a oćeš?
„Sedi“, reče polako Lenc, „pa ću ti reći šta hoću.“
Ona polako sede. „Trebam rum, a?“
Hari Lenc je bio zbunjen. Kakve je jebene fele taj Ejndţel? Njegova
ljubavnica ne samo da je najruţnija ţenska u čitavoj Juţnoj Americi, već je i

45
šljokara.
Lenc nije voleo da ima posla s pijanicama. Bili su suviše nepouzdani.
S druge strane, mrska mu je bila i sama pomisao da izgubi proviziju od
pedeset hiljada dolara. Gledao je kako Munjezova ispija piće. Pitao se
koliko li je popila pre nego što je došla da se s njim nađe.
Lenc se osmehnu i reče: „Neusa, ako ne mogu da razgovaram sa
Ejndţelom, kako da ugovorim posao s njim?“
„Prosto. Ti kaţeš meni šta ti oćeš. Ja kaţem Ejndţelu. Ako on kaţe si,
ja kaţem tebi si. Ako kaţe no. Ja kaţem tebi no.“
Hari Lenc nije imao poverenja u nju kao posrednika, ali nije imao
izbora. „Ĉula si za Marina Grozu.“
„Ne.“
Naravno da nije. Zato što to nije bilo ime nekog ruma. Ta prokleta
kučka će preneti pogrešnu poruku i zeznuti mu posao.
„Trebam piće, a?“
On je pomilova po debeloj ruci. „Svakako.“ Naruči dupli rum.
Ejndţel će već znati ko je Groza. „Ti samo kaţi Marin Groza. Znaće
on.“
„Aha. Onda š‟a?“
Bila je još gluplja nego što je izgledala. Šta li je zamišljala, koji moj treba
Ejndţel da uradi da bi dobio dva miliona dolara? Da poljubi tipa? Hari Lenc
obazrivo reče: „Ljudi koji su me poslali ţele da ga oduva.“
Ona zatrepta. „Šta je oduva?“
Gospode! „Ubije.“
„Aaa.“ Ona ravnodušno klimnu glavom. „Ja pitati Ejndţel.“ Njen
glas je bivao sve nerazgovetniji. „Šta ti kazao kako je ime od taj čovek?“
Došlo mu je da je dobro prodrma. „Groza. Marin Groza.“
„Da. Moj dragi van grada. Ja mu telefoniram večeras a nađem se s
tebe sutra. Moţe još rum?“
Pokazalo se da je Neusa Munjez prava noćna mora.

Sledeće večeri, Hari Lenc je sedeo za istim stolom u baru sve od

ponoći pa do četiri sata ujutru kada se bar zatvarao. Munjezova se nije
pojavila.
„Da li znate gde stanuje?“ Lenc je pitao barmena.
Barmen ga neduţno pogleda. „Quien sabe!“
Kučka je sve poremetila. Kako moţe čovek, koji bi trebalo da bude
pametan kao anđeo, da se spetlja sa jednom takvom glupom

46
ispičuturom? Hari Lenc se ponosio time što je profesionalac. Bio je
previše pametan da bi uleteo u ovakav posao bez prethodne provere.
Obazrivo se raspitao tu i tamo, i ono što ga je najviše zadivilo bila je
činjenica da su Izraelci raspisali nagradu od milion dolara za
Ejndţelovu glavu. Milion dolara bi moglo da pokrije doţivotni trošak
za piće i mlade kurve. Pa, sada moţe da zaboravi i na to i na svojih
50.000 dolara. Njegova jedina veza sa Ejndţelom se prekinula. Moraće
da pozove Ĉoveka i da mu kaţe da nije uspeo.
Još neću da ga zovem, odluči Hari. Moţda će se ona vratiti. Moţda će u
drugim barovima ponestati ruma. Moţda bi me trebalo isprašiti što sam uopšte
prihvatio taj jebeni zadatak.

47
 ŠGSTO POGLAVLJG

Sledeće večeri, Hari Lenc je sedeo od jedanaest sati za istim stolom u

Pilaru, grickajući sad kikiriki, sad sopstvene nokte. U dva ujutru on
spazi Neusu Munjez kako posrče na vratima, i srce mu zadrhta. Gledao
je dok se pribliţavala njegovom stolu.
„Zdravo“, promrmlja ona i skljoka se u stolicu.
„Šta se desilo s tobom?“ upita Hari, jedva savlađujući bes.
Ona trepnu. „A?“
„Trebalo je da se ovde sinoć nađemo.“
„Da?“
„Zakazali smo sastanak, Neusa.“
„O. Išla u bioskop, ja i drugarica. Ima nov film, znaš? To je o čovek
što se zaljubi u ta jebena kaluđerica i...“
Lenc je bio toliko iznerviran da bi prosto zaplakao. Šta li je Ejndţel
mogao da nađe u toj glupoj, pijanoj kučki? Mora da ima zlatnu pičku, zaključi
Lenc. „Neusa, da li si se setila da porazgovaraš s Ejndţelom?“
Ona ga pogleda praznim pogledom, pokušavajući da shvati pitanje.
„Ejndţel? Si. Moţe piće, a?“
Hari Lenc naruči dupli rum za nju i dupli viski za sebe. Očajnički
mu je bio potreban.
„Neusa, šta je Ejndţel rekao?“
„Ejndţel? O, kaţe da. U redu je.“
Hari Lenc oseti veliko olakšanje. „Sjajno!“ Više ga nije bilo briga za
njegovu posredničku misiju. Smislio je nešto bolje. Ova pijana kučka će
ga odvesti do Ejndţela. Nagrada od milion dolara.
Posmatrao je kako se naliva pićem prosipajući ga po već isprljanoj
bluzi. „Šta je još Ejndţel rekao?“
Ona nabra čelo pokušavajući da se koncentriše. „Ejndţel kaţe on oće
da zna ko je to tvoji ljudi.“
Lenc joj se nasmeši osmehom koji osvaja. „Kaţi mu da je to strogo
poverljivo, Neusa. Ne mogu da mu dam tu informaciju.“
Ona ravnodušno klimnu glavom. „Onda, Ejndţel kaţe da ja ti
reknem da odjebeš.“ Mogu dobijem rum pre nego odem?“
Um Harija Lenca poče da radi munjevitom brzinom. Ako sad ode,
siguran je da je neće nikad više videti. „Reći ću ti šta ću da uradim,
Neusa. Telefoniraću ljudima za koje radim, i ako dobijem njihovu

48
dozvolu, reći ću ti ime. Je li to u redu?“
Ona slegnu ramenima. „Meni svejedno.“
„Tebi je svejedno, ali Ejndţelu nije“, objasni joj Lenc strpljivo. „Zato
mu kaţi da ću do sutra imati odgovor. Ima li neko mesto gde bi mogao
da te nađem?“
„Ima.“
Napredovao je. „Gde?“
„Ovde.“
Stiglo joj je piće, i on je posmatrao kako ga naglo guta kao kakva
ţivotinja.
Lenc je poţeleo da je ubije.

Da ga ne bi prisluškivali, Lenc je telefonirao iz javne govornice u

Ulici Kalvo, i to na račun onih koje je zvao. Trebalo mu je sat vremena
da dobije vezu.
„Ne“, odgovori Kontrolor. „Rekao sam vam da se nikakva imena ne
spominju.“
„Da, gospodine. Ali, pojavio se jedan problem. Neusa Munjez,
Ejndţelova ljubavnica, kaţe da je on voljan da obavi posao, ali neće se
ni mrdnuti ako ne zna za koga ga obavlja. Naravno, ja sam joj rekao da
moram prvo vas da pitam.“
„Kakva je ta ţena?“
Kontrolor nije bio čovek s kim se moglo poigravati.
„Debela, ruţna i glupa, gospodine.“
„Suviše je opasno da se koristi moje ime.“
Hari Lenc je osećao kako mu posao izmiče. „Da, gospodine“, reče
ozbiljno.
„Shvatam. Mada, gospodine, Ejndţel ima reputaciju čoveka koji
ume da drţi jezik za zubima. Ako bi ikada počeo da priča, ne bi opstao
ni pet minuta duţe u tom svom poslu.“
Sledilo je duţe ćutanje. „U pravu ste.“ Ponovo ćutanje, ovog puta još
duţe. „Dobro, moţete dati Ejndţelu moje ime. Ali nikada ne sme da ga
otkrije niti da sa mnom stupi u direktan kontakt. Sve će se obavljati
samo preko vas.“
Hari Lenc je mogao da zaigra od sreće. „Da, gospodine. Reći ću mu.
Hvala vam, gospodine.“ Spusti slušalicu sa širokim osmehom na licu.
Pokupiće svojih pedeset hiljada dolara.
A onda i nagradu od milion dolara.

49
 Kada se kasno te večeri Hari Lenc našao sa Neusom Munjez, odmah
joj je naručio dupli rum i zadovoljno saopštio: „Sve je sređeno. Dobio
sam dozvolu.“
Ona ga ravnodušno pogleda. „Je l'?“
Rekao joj je ime svog poslodavca. Bilo je to opšte poznato ime, i on je
očekivao da će ona biti impresionirana.
Ona slegnu ramenima. „Nikad čula.“
„Neusa, ljudi za koje radim ţele da se to obavi što je moguće brţe.
Marin Groza se skriva u vili u Nejiu i...“
„Gde?“
Svemogući boţe! Pokušavao je da komunicira sa pijanim debilom.
Strpljivo joj objasni: „To je gradić na obodu Pariza. Ejndţel će znati.“
„Trebam još piće.“
I posle sat vremena, Neusa je i dalje pila. Ovoga puta Hari je
podstrekivao na to. Podstrek zaista nije nešto što joj je potrebno, pomisli
Hari. Kad bude dovoljno pijana, odvešće me do svog dragog. Ostalo će biti
lako.
On pogleda Neusu koja je zamagljenih očiju piljila u svoje piće.
Ne bi trebalo da bude teško uhvatiti Ejndţela. On je moţda snaţan, ali
sigurno nije naročito bistar. „Kad se Ejndţel vraća u grad?“
Ona upre svoje vodnjikave oči u njega. „Iduća nedelja.“
Hari Lenc je potapša po ruci. „Zašto ti i ja ne bismo otišli kod tebe?“
upita je neţno.
„U redu.“
Bio je u igri.
Neusa Munjez je ţivela u ruiniranom dvosobnom stanu u četvrti
Belgrano. Stan je bio neuredan i nedoteran kao i njegova stanarka. Ĉim
su ušli, Neusa se uputi ka malom baru u uglu. Bila je nesigurna na
nogama.
„‟Oćeš piće?“
„Ja neću“, reče Lenc. „Ti uzmi.“ Posmatrao je kako sipa i ispija piće.
Ona je najruţnija i najodvratnija kučka koju sam ikada sreo, pomisli on, ali
milion dolara će biti veoma lepi.
Pogleda okolo po stanu. Na niskom stočiću nalazila se gomila
knjiga. Oni ih uze, jednu po jednu, nadajući se da će steći uvid u
Ejndţelov duhovni ţivot. Naslovi su ga iznenadili: Gabrijela od Horhe
Amada, Vatra s planine od Omara Kabezasa, Sto godina samoće Garsije
Markesa, Mačke noću od Antonija Sisnerosa. Ejndţel je, dakle, bio

50
intelektualni tip. Te knjige niti su se uklapale u ovaj stan niti su imale
veze sa ovom ţenom.
Lenc dođe do nje i obgrli njen široki, mlohavi struk. „Đavolski si
privlačna. Znaš li to?“ On posegnu za njenim grudima i pomilova ih.
Bile su velike kao lubenice. Lenc je mrzeo ţene s velikim grudima.
„Imaš zaista sjajno telo.“
„ A?“ Oči su joj se caklile.
Lencove ruke su se pokretale nadole milujući kroz tanku pamučnu
haljinu njene debele butine. „Kakav je osećaj?“ prošapta on.
„Šta?“
Ovo nije nigde vodilo. Morao je da smisli neki način kako bi ovu
amazonku odveo u krevet. Ali je znao da mora polako da povlači
poteze. Ako je uvredi, ona moţe da se povuče i da ga cinkari Ejndţelu,
a to bi bio i kraj posla. Mogao bi da pokuša s prijateljskim ubeđivanjem,
ali ona je bila suviše pijana da shvati šta joj se govori. Dok je Lenc
očajnički pokušavao da smisli nešto pametno, Neusa promumla: „OŠ
se tucaš?“
On se isceri s olakšanjem.
„Sjajna ideja, dušo.“
„Odi u spavaću sobu.“
Išla je posrćući dok je Lenc sledio do male spavaće sobe. U njoj se
nalazio plakar sa odškrinutim vratima, veliki nenamešten krevet, dve
stolice i komoda s naprslim ogledalom iznad nje. Paţnju Harija Lenca
privukao je plakar. Spazio je da u njemu visi čitav niz muških odela.
Neusa je bila pored kreveta petljajući oko dugmadi na bluzi. U
nekim normalnim prilikama, Hari Lenc bi bio pored nje, svlačeći je,
milujući njeno telo i šapućući joj na uvo neke uzbudljive bezobrazluke.
Ali pogled na Munjezovu izazivao mu je mučninu. Stajao je tu
gledajući kako joj suknja pada na pod. Ispod suknje nije imala ništa.
Bila je još ruţnija gola nego obučena. Ogromne grudi su joj visile, a kad
se kretala, istureni stomak tresao se kao pihtije. Debele butine su bile
masa celulita. Ona je nešto najodvratnije što sam ikada video, pomisli Lenc.
Misli pozitivno, reče Lenc sam sebi. Ovo će biti gotovo za nekoliko minuta.
Milion dolara će večno trajati.
Polako natera sebe da se svuče. Podbočena u krevetu, čekala ga je
kao kakva morska neman, i on se uvuče do nje.
„Šta voliš?“ upita je.
„A? Ĉokoladu. Volim čokoladu.“

51
 Bila je više pijana nego što je mislio. To je dobro. To će sve olakšati. On
poče da miluje njeno mlohavo, belo telo. „Ti si vrlo zgodna ţena, srce.
Znaš li to?“
„Da?“
„Mnogo mi se sviđaš, Neusa.“ Pomeri ruke nadole ka kosmatom
breţuljku među njenim debelim nogama, i poče da pravi male, golicave
krugove. „Kladim se da ţiviš uzbudljivim ţivotom.“
„A?“
„Mislim, s obzirom na to da si Ejndţelova prijateljica. To mora da je
vrlo zanimljivo. Reci mi, draga, kakav je Ejndţel?“
Tišina. Pitao se da li je Neusa zaspala. On joj uvuče prste u meki,
vlaţni otvor između nogu, i oseti da se ona uzbudila.
„Nemoj da zaspiš, draga. Još ne. Kakav je čovek Ejndţel? Je li lep?“
„Bogat. Ejndţel, on je bogat.“
Lencova ruka je nastavila da radi.
„Je li dobar prema tebi?“
„Aha. Ejndţel je dobar meni.“
„I ja ču biti dobar prema tebi, dušo.“ Glas mu je bio mekan. Njegov
je problem bio u tome da je sve bilo meko. Ono što mu je bilo potrebno,
bila je erekcija vredna milion dolara. Poče da misli na sestre Doli i na
nešto od onoga što su mu one radile. Zamišljao je kako dodiruju
njegovo nago telo jezicima, prstima i bradavicama grudi, i njegov se
penis ukruti. On se brzo baci na Neusu i uđe u nju. Boţe, ovo je kao da ga
zabijaš u prokleti puding, pomisli Hari. „Je li ti dobro ovako?“
„Valjda jeste.“
Poţeleo je da je zadavi. Mnoge ţene širom sveta bile su oduševljene
njegovom ljubavnom veštinom, a sve što je ova debela kučka imala da
kaţe je: „Valjda jeste.“
On poče da mrda kukovima napred-nazad.
„Pričaj mi o Ejndţelu. Ko su mu prijatelji?“
Glas joj je bio pospan. „Ejndţel nema prijatelji. Ja sam njegov
prijatelj.“
„Naravno da jesi, srce. Je l‟ Ejndţel ţivi ovde s tobom, ili ima
sopstveni stan?“
Neusa zatvori oči. „ Ej, spava mi se. Kada ćeš da ti svršiš?“
Nikad, pomisli on. Ne s ovom kravom. „Već sam svršio“, Lenc slaga.
„Onda, ‟ajde da spavamo.“

52
 On se skotrlja s nje. Leţao je pored nje i ključao od besa. Zašto
Ejndţel nije mogao da ima normalnu ljubavnicu? Neku mladu, lepu, vruće
krvi. Onda mu uopšte ne bi bio problem da sazna ono što mu je
potrebno. Ali, ova glupa kučka...! Ipak, ima i drugih načina.
Lenc je leţao mirno i dugo, sve dok nije bio siguran da je Neusa
zaspala. Onda oprezno ustade s kreveta i tiho ode do plakara. Upali
svetio u njemu i pritvori vrata da svetlost ne bi probudila aţdaju koja
hrče.
U plakaru je visilo desetak odela i sportskih kompleta, a na podu je
bilo šest pari muških cipela. Lenc odgmu sakoe i pogleda etikete. Sva
odela su bila izrađena po meri kod Herera iz La Plata avenije, a cipele
napravljene kod Vila. Ulovio sam glavni zgoditak, likovao je Lenc. Oni će
imati Ejndţelovu adresu. Sutra ujutru će mi prva stvar biti da odem u te
radnje i postavim nekoliko pitanja. U njemu kao da se oglasila neka vrsta
upozorenja. Ne. Nikakva pitanja. Mora da radi pametnije. Najzad, on
ima posla s ubicom svetskog ranga. Biće bezbednije pustiti da ga Neusa
dovede do Ejndţela. A onda, sve što treba da učinim je da dojavim svojim
prijateljima u Mosadu i da pokupim nagradu. Pokazaću Nedu Ttlingasu i
ostaloj jebenoj druţini iz CIAe da stari Hari Lenc nije izašao iz štosa. Svi su ti
bistri momci odrali guzice pokušavajući da uhvate Ejndţela, a ja sam jedini bio
dovoljno domišljat da u tome uspem.
Učini mu se da je čuo neki zvuk s kreveta. Oprezno proviri iza vrata
plakara, ali Neusa je čvrsto spavala. Lenc ugasi svetlo u plakaru i ode
do kreveta. Munjezova je i dalje spavala. Lenc na vrhovima prstiju
dođe do komode i poče da pretraţuje fioke nadajući se da će naći neku
Ejndţelovu fotografiju. To bi mu mnogo pomoglo. Nije imao sreće.
Ponovo se uvuče u krevet. Neusa je glasno hrkala.
Kada je Hari Lenc konačno utonuo u san, snovi su mu ispunile slike
bele jahte prepune lepih, nagih devojaka s malim, čvrstim grudima.

Kada se ujutru Hari Lenc probudio, Neuse nije bilo. Lenca na

trenutak uhvati panika. Da li je već otišla da se nađe s Ejndţelom? Tad
začu šumove iz kuhinje. Ţurno ustade iz kreveta i navuče odeću.
Neusa je bila kraj štednjaka.
„Beunos dias“, reče Lenc.
„‟Oćeš kafu?“ Neusa promumla. „Ne mogu da pravim doručak.
Imam sastanak.”
Sa Ejndţelom. Hari Lenc pokuša da sakrije uzbuđenje. „U redu je.

53
Nisam gladan. Zašto ti ne bi otišla na taj sastanak, a mi da se večeras
nađemo za večeru.“ On je obgrli i pomilova njene obešene grudi. „Gde
bi volela da večeraš? Samo najbolje za moju devojku.“ Trebalo je da
budem glumac, pomisli Lenc.
„Svejedno.“
„Znaš li za restoran Čiken u Ulici Kangalo?“
„Ne.“
„Dopašće ti se. Kako bi bilo da dođem tamo po tebe u osam? Danas
moram da obavim mnogo posla.“
„U redu.“
Bila mu je potrebna veoma snaţna volja da se sagne i da je poljubi u
znak pozdrava. Usne su joj bile mlitave i vlaţne i odvratne. „Osam
sati.“
Lenc izađe iz stana i zaustavi taksi. Nadao se da Neusa gleda s
prozora.
Skrenite desno na sledećem uglu.“ Dade uputstvo vozaču.
Kada su skrenuli za ugao, Hari Lenc reče: „Ovde ću izaći.“
Vozač ga pogleda u čudu. „Ţelite da se vozite samo jedan blok,
senor.“
„Tako je. Imam bolesnu nogu. Rana iz rata.“
Hari Lenc mu plati, zatim poţuri nazad do trafike preko puta
zgrade u kojoj je Neusin stan. Upali cigaretu i poče da čeka.
Dvadeset minuta kasnije, Neusa izađe iz stambene zgrade. Hari je
posmatrao kako se gega niz ulicu, i poče da je prati na bezbednom
odstojanju. Nije ni slučajno moglo da se desi da je izgubi. Bilo je to kao
da prati Lusitaniju.
Izgledalo je da se Neusi Munjez ne ţuri. Krenula je niz Ulicu
Florida, prošla pored španske biblioteke a zatim se sporim i teškim
korakom uputila Kordoba avenijom. Lenc je posmatrao kako ulazi u
Berenes, prodavnicu koţne galanterije na San Martinu. Stajao je s druge
strane ulice i gledao je kako ćaska s prodavcem. Lenc se pitao da li bi
ova radnja mogla biti veza sa Ejndţelom. Pokušao je da to svakako
zapamti.
Nekoliko minuta kasnije, Neusa izađe noseći neki mali paket.
Sledeća stanica joj je bila heladeria u Ulici Korientes gde je kupila
sladoled. Polako hodajući krenula je niz San Martin. Ĉinilo se da nema
nikakvo određeno odredište na umu i da besciljno luta.
Šta li je, kog đavola, bilo s njenim sastankom? Gde je Ejndţel? Nije

54
verovao Neukoj tvrdnji da Ejndţel nije u gradu. Instinkt mu je govorio
da je Ejndţel tu negde u blizini.
Lenc odjednom opazi da Neuse nema na vidiku. Zašla je za ugao i
nestala. On ubrza korak. Kad je skrenuo iza ugla, nigde je nije bilo. S
obe strane ulice nalazile su se male radnje, i Lenc se obazrivo kretao,
svuda gledajući paţljivo jer se plašio da bi ga Neusa mogla spaziti pre
nego što on spazi nju.
Konačno je ugleda u fiambreriji, delikatesnoj prodavnici, kako kupuje
namirnice. Da li su bile za nju, ili je očekivala da će neko doći kod nje
na ručak? Neko po imenu Ejndţel.
Lenc je, sa izvesne udaljenosti, posmatrao kako Neusa ulazi u
verduleriu i kupuje voće i povrće. Pratio je nazad do njene stambene
zgrade. Koliko je mogao da vidi, nije bilo nikakvih sumnjivih
kontakata.
Sledeća četiri sata, Hari Lenc je, s druge strane ulice, posmatrao
Neusinu stambenu zgradu, povremeno se pomerajući da bi bio što
manje upadljiv. Konačno je zaključio da se Ejndţel neće pojaviti. Moţda
ću noćas uspeti da iz nje izvučem još neku informaciju, a da je ne moram
jebati, pomisli Lenc. Muka mu je bila i od same pomisli na to da bi
morao da vodi ljubav sa Neusom.

U Ovalnom kabinetu, u Beloj kući, bilo je veće. Bio je to dug dan za

Pola Elisona. Ĉinilo se da se čitav svet sastoji od odbora i veća, i hitnih
telegrama i sastanaka i zasedanja, te on sve dosad nije imao ni trenutka
za sebe. To jest, skoro potpuno za sebe. Stenton Rodţers je sedeo preko
puta njega i predsednik oseti da se opušta, po prvi put tog dana.
„Oduzimam te od tvoje porodice, Stane.“
„U redu je, Pole.“
„Hteo sam da s tobom porazgovaram o proveri Meri Ešli. Kako to
ide?“
„Skoro je završeno. Konačni izveštaj ćemo imati do sutra ili
prekosutra. Zasad izgleda veoma dobro. I ja počinjem da se zagrevam
za tu ideju. Mislim da će uspeti.“
„Učinićemo sve da uspe. Hoćeš li još jedno piće?“
„Ne, hvala. Ako ti više nisam potreban, izveo bih Barbaru na neko
svečano otvaranje u Kenedijevom centru.“
„Samo idi“, reče Pol Elison. „Elis i ja imamo goste, neke njene
rođake.“

55
 „Molim te, pozdravi Elis“, reče Stenton Rodţers.
„I ti Barbaru.“ Gledao je kako Stenton Rodţers odlazi.
Predsednikove misli vratiše se na Meri Ešli.

Kada je te večeri Hari Lenc stigao pred Neusin stan da bi je izveo na

večeru, nije bilo odgovora na njegovo kucanje. On, na trenutak, oseti
izvesno zaprepašćenje. Da li je moguće da ga je izradila?
Pritisnu kvaku. Vrata nisu bila zaključana. Moţda je Ejndţel došao
ovde da se sastanu. Moţda je odlučio da o ugovoru razgovara licem u
lice. Hari zauze energično, poslovno drţanje i uđe.
Soba je bila prazna. „Zdravo!“ Samo odjek. Ušao je u spavaću sobu.
Neusa je leţala preko kreveta, pijana.
„Ti, glupa...“ Suzdrţa se. Ne sme da zaboravi da je ta glupa, pijana
kurva njegov zlatni rudnik. Uhvati je za ramena i pokuša da je probudi.
Ona otvori oči. „Šta je bilo?“
„Zabrinuo sam se za tebe“, reče Lenc. Glas mu je podrhtavao od
iskrenosti „Ţao mi je što vidim da si nesrećna i mislim da piješ zato što
te neko čini nesrećnom. Ja sam ti prijatelj. Moţeš sve da mi kaţeš. Radi
se o Ejndţelu, zar ne?“
„Ejndţel“, promrmlja ona.
„Siguran sam da je on fin čovek“, umirujući reče Hari. „Vas dvoje
ste verovatno imali manji nesporazum, je l' tako?“
Pokuša da je pridigne u krevetu. Ovo je kao izvlačenje kita na obalu,
pomisli Lenc.
Lenc sede pored nje. „Pričaj mi o Ejndţelu. Šta ti to radi?“
Neusa je mutna pogleda zurila u njega pokušavajući da se
usredsredi. „ ‟Ajde se tucamo.“
O, Boţe. Ovo će biti duga noć. „Svakako. Dobra ideja.“ Lenc poče
nevoljno da se svlači.

Kad se Hari Lenc probudio sledećeg jutra sam u krevetu, u svest mu

navreše sećanja, i on oseti mučninu u stomaku.
Neusa ga je probudila usred noći. „Znaš šta oću da mi radiš?“
Mumlala je. Rekla mu je šta ţeli.
Slušao je s nevericom, ali uradio je to što je traţila. Nije sebi mogao

56
da dopusti da je naljuti. Ona je bila bolesna, divlja ţivotinja, i Lenc se
pitao da li joj je Ejndţel nekad to radio. Pomisao na to kroz šta je prošao
izazivala je u njemu nagon za povraćanjem.
Ĉuo je Neusu kako peva falš u kupatilu. Nije bio siguran da moţe
da se suoči s njom. Svega m ije dosta, mislio je Lenc. Ako mi jutros ne kaţe
gde je Ejndţel, otići ću kod njegovog krojača i obućara.
Odbaci pokrivače i ode do Neuse. Ona je stajala pred ogledalom u
kupatilu. Kosa joj je bila puna debelih papilotni, i ona je izgledala, ako
to uopšte i moţe, još neprivlačnija nego ranije.
„Ti i ja ćemo imati ozbiljan razgovor“, reče Lenc ozbiljno.
„Sigurno.“ Neusa pokaza kadu punu vode. „Spremila sam kadu
tebi. Kad si gotov, spremim ti doručak.“
Lenc je bio nestrpljiv, ali je znao da ne sme previše da navaljuje.
„Ti voliš omlet?“
Nije imao apetita. „Da. Dobro zvuči.“
„Pravim dobar omlet. Ejndţel me učio.“
Lenc je posmatrao kako počinje da skida s kose velike, kvrgave
papilotne. On uđe u kadu.
Neusa uze veliki električni fen za kosu, uključi ga i poče da suši
kosu.
Lenc se zavali u toplu kadu razmišljajući: Moţda bi trebalo da nabavim
pištolj i sam uklonim Ejndţela. Ako to prepustim Izraelcima, moţda će zbog
nagrade doći do proklete istrage. Ovako se neće postavljati nikakva pitanja. Ja
ću im jednostavno reći gde da pokupe njegovo telo.
Neusa je nešto rekla, ali je, zbog buke koju je stvarao fen, Hari Lenc
jedva čuo.
„Šta si rekla?“ povika.
Neusa se pomeri i stade pored kade.
„Imam za tebe poklon od Ejndţela.“
Ona ispusti električni fen u vodu. Stajala je posmatrajući kako se
Lencovo telo grči u smrtnom trzaju.

57
 SEDMO POGLAVLJE

Predsednik Elison odloţi poslednji izveštaj koji je sluţba

bezbednosti dala o Meri Ešli i reče: „Bez ijedne mrlje, Stene.“
„Znam. Mislim da je savršen kandidat. Naravno, oni u Stejt
departmentu neće baš biti srećni.“
„Poslaćemo im maramicu da brišu suze. Nadajmo se da će nas bar
Senat podrţati.“

Kabinet Meri Ešli u Kedzi holu bio je mala, prijatna prostorija sa

policama koje su bile pretrpane priručnicima o srednjoevropskim
zemljama. Nameštaja je bilo malo, a činili su ga pohabani pisaći sto sa
stolicom koja se vrti, stočić kod prozora na kome su bile gomile ispitnih
testova, stolica s naslonom s prečagama i Stona lampa. Na zidu iza
pisaćeg stola bila je mapa Balkana. Na zidu je visila i jedna starinska
fotografija Merinog dede. Snimljena je negde na prelazu između dva
veka, i osoba na fotografiji, obučena u odeću tog vremena, stajala je u
ukočenoj, neprirodnoj pozi. Slika je bila jedna od Merinih dragocenosti.
Njen deda je bio taj koji je u njoj pobudio duboko interesovanje za
Rumuniju. Pričao joj je romantične priče o kraljici Mariji, o baronicama i
princezama; o Albertu, muţu engleske kraljice, i o ruskom caru
Aleksandru II, kao i o mnogim drugim uzbudljivim ličnostima.
Negde u našem poreklu ima kraljevske krvi. Da nije došlo do revolucije, ti
bi bila princeza.
Ĉesto je sanjarila o tome.
Meri je bila usred ocenjivanja ispitnih testova kad su se vrata
otvorila i ušao dekan Hanter.
„Dobro jutro, gospođo Ešli. Imate li malo vremena?“ Bio je to prvi
put da je dekan došao u njen kabinet.
Meri oseti iznenadno ushićenje. Postojao je samo jedan razlog zbog
koga bi dekan lično došao u njen kabinet: da joj saopšti da je univerzitet
postavlja za stalnog profesora.
„Naravno“, rekla je. „Izvolite, sedite.“
Seo je u stolicu s prečagama. „Kako idu predavanja?“
„Rekla bih, veoma dobro.“ Jedva je čekala da novost saopšti
Edvardu. Biće tako ponosan. Retko se dešavalo da neko njenih godina

58
bude postavljen za stalnog univerzitetskog profesora.
Izgledalo je da se dekan Hanter oseća nelagodno. „Gospođo Ešli, da
li ste vi u nekakvoj nevolji?“
Pitanje je zateklo potpuno nespremnu. „Nevolji? Ja... ne. Zašto?“
„Posetili su me neki ljudi iz Vašingtona i postavljali pitanja o vama.“
Meri začu kako odzvanjaju reči Florens Šifer: Neki savezni agent iz
Vašingtona... postavljao razna pitanja o Meri. Zvučalo je kao da je nekakva
međunarodna špijunka...
Da li je lojalna Amerikanka? Da li je dobra majka i supruga...?
Znači, ne radi se o njenom profesionalnom napredovanju.
Odjednom primeti da joj je teško da govori.
„Šta... šta su hteli da saznaju, dekane Hanter?“
„Raspitivali su se o vašoj reputaciji kao predavača a postavljali su i
pitanja o vašem ličnom ţivotu.“
„Ne mogu to da objasnim. Zaista ne znam šta se dešava. Nisam ni u
kakvoj nevolji. Bar koliko je meni poznato“, dodade ona neubedljivo.
Posmatrao je s očiglednim skepticizmom.
„Zar vam nisu rekli zašto se raspituju o meni?“
„Nisu. U stvari, zatraţili su od mene da taj razgovor ostane u
strogom poverenju. Ali ja sam lojalan prema svojim kolegama i
smatrao sam da je pošteno da vas o tome obavestim. Ako postoji nešto
što bi trebalo da znam, voleo bih da o tome čujem od vas. Bilo kakav
skandal u koji bi bio umešan neko od naših profesora loše bi se odrazio
na naš univerzitet.“
Ona bespomoćno odmahnu glavom. „Ja... ja zaista ne mogu ničega
da se setim.“
Za trenutak je pogledao kao da će još nešto reći, a onda klimnu
glavom. „Toliko, gospođo Ešli.“
Posmatrala ga je kako izlazi iz njenog kabineta i pitala se: Šta sam to
ja, pobogu, mogla da učinim?

Meri je za večerom bila veoma tiha. Htela je da sačeka da Edvard

završi s jelom pa tek onda da mu saopšti novosti o poslednjim
zbivanjima. Onda će pokušati da zajedno reše taj problem. Deca su
opet bila nemoguća. Bet nije htela ni da takne večeru.
„Niko više ne jede meso. To je varvarski običaj koji se zadrţao još od
pećinskog čoveka. Civilizovani ljudi ne jedu ţive ţivotinje.“
„Ovo nije ţivo“, tvrdio je Tim. „ Mrtvo je, dakle, moţeš da ga jedeš.“

59
 „Deco.“ Meri je bila na ivici ţivaca. „Ni reč više! Bet, idi i napravi
sebi salatu.“
„Moţe da ide na livadu da pase“, predloţi Tim.
„Time! Završi večeru.“ Počelo je da joj bubnja u glavi. „Edvarde...“
Telefon zazvoni.
„To je za mene“, reče Bet. Skoči sa stolice i pojuri ka telefonu. Podiţe
slušalicu i reče zavodnički: „Virdţil?“ Jedan trenutak je slušala, a onda
se izraz njenog lica promeni.
„Oh, da, svakako“, reče ogorčeno. Zalupi slušalicu i vrati se za sto.
„Šta je to bilo?“ upita Edvard.
„Neslana šala nekog šaljivčine. Rekao je da Bela kuća zove mamu.“
„Bela kuća?“ upita Edvard.
Telefon ponovo zazvoni.
„Ja ću“, reče Meri. Ustade i ode do telefona. „Halo.“ Dok je slušala,
lice joj se smrklo. „Mi smo usred večere, i meni se to ne čini ni najmanje
smešnim. Moţete samo... šta? Ko...? Predsednik“ U sobi je iznenada
zavladala tišina. „Ĉekajte... ja... oh, dobro veče, gospodine
predsedniče.“ Izraz lica joj posta zbunjen. Njena porodica je posmatrala
širom otvorenih očiju. „Da, gospodine. Jesam. Prepoznajem vaš glas.
Izvinite što smo maločas prekinuli vezu. Bet je mislila da je Virdţil, i...
da, gospodine. Hvala vam.“ Stajala je slušajući. „Da li bih bila voljna da
sluţim kao šta?“ Lice joj iznenada obli rumenilo.
Edvard je bio na nogama i pribliţavao se telefonu, a deca su bila za
njim.
„Mora da je u pitanju neka greška, gospodine predsedniče.
Predajem na Drţavnom univerzitetu Kanzasa, i... Ĉitali ste? Hvala vam,
gospodine. To je vrlo ljubazno od vas.“ Dugo je slušala. „Da,
gospodine, slaţem se. Ali to ne znači da ja... Da, gospodine. Da,
gospodine. Shvatam. Pa, svakako da sam počašćena. Sigurna sam da je
to izvanredna prilika, ali ja... Naravno da hoću. Porazgovaraću o tome
sa svojim suprugom, pa ću vam se javiti.“ Uzela je pero i zapisala broj.
„Da, gospodine. Imam ga. Hvala vam, gospodine predsedniče. Do
viđenja.“
Polako spusti slušalicu i ostade da stoji u šoku.
„Za ime boga, o čemu se radi?“ zapita Edvard.
„Je li to stvarno bio predsednik?“ pitao je Tim.
Meri se spusti na stolicu. „Da, to je stvarno bio on.“
Edvard uze Meri za ruku. „Meri, šta je rekao? Šta je hteo?“

60
 Meri je sedela kao paralizovana i mislila: Zbog toga su znači bih sva
ona pitanja.
Pogleda nagore prema Edvardu i deci i polako objasni: „Predsednik
je pročitao moju knjigu i jedan moj članak u časopisu Spoljni poslovi i
misli da su briljantni. Rekao je da je to način mišljenja kakav ţeli za svoj
program 'narod narodu'. Hoće da me imenuje za ambasadora u
Rumuniji.“
Na Edvardovom licu ukaza se izraz potpune neverice.
„Tebe? Zašto tebe?“
Upravo se i Meri to isto pitala, ali joj se ipak činilo da je Edvard
mogao da bude malo taktičniji.
Mogao je da kaţe: Divno! Bićeš odličan ambasador. Ali on je prosto bio
realan. Zaista, zašto ja?
„Ti nemaš nikakvog političkog iskustva.“
„Potpuno sam svesna toga“, odgovori Meri jetko. „Priznajem da je
cela ta stvar smešna.“
„Da li ćeš stvarno biti ambasador?“ upita Tim. „Da li ćemo da se
preselimo u Rim?“ pitao je Tim.
„Rumuniju.“
„Gde je Rumunija?“
Edvard se obrati deci. „Vas dvoje završite večeru. Vaša majka i ja
ţelimo malo da popričamo.“
„Zar mi nećemo da glasamo“, upita Tim.
„Hoćete. Glasačkim listićima za odsutne glasače.“
Edvard uze Meri ispod ruke i povede je u biblioteku. Okrenu se ka
njoj: „Ţao mi je što sam maločas zvučao kao neki pompezni magarac.
Bilo je to tako...“
„Ne. Bio si potpuno u pravu, Edvarde. Zašto bi, pobogu, izabrali baš
mene?“
Kad bi ga Meri nazivala Edvardom, znao je da je u nevolji.
„Dušo, ti bi verovatno bila sjajan ambasador ili ambasadorka, ili
kako god se to već kaţe. Ali moraš priznati da je to predstavljalo pravi
mali šok.“
Meri je malo popustila. „Bolje reci da je bilo kao grom iz vedra
neba.“ Zvučala je kao mala devojčica. „Još uvek ne mogu da poverujem
u to.“ Nasmeja se. „Ĉekaj dok kaţem Florens. Umreće „
Edvard je paţljivo pogleda. „Stvarno si uzbuđena zbog toga, zar
ne?“

61
 Ona ga iznenađeno pogleda. „Naravno da sam uzbuđena. Zar ti ne
bi bio?“
Edvard je paţljivo birao reči. „To jeste velika čast, mila, i siguran
sam da se ne nudi olako. Mora da su imali dobre razloge da tebe
odaberu.“ Oklevao je. „Mi moramo da to razmotrimo veoma paţljivo.
O tome kako bi to moglo da utiče na naše ţivote.“
Znala je šta hoće da kaţe i pomislila: Edvard je u pravu. Naravno da je
u pravu.
„Ja ne mogu tek tako da ostavim svoju praksu i napustim svoje
pacijente. Ja moram da ostanem ovde. Ne znam koliko vremena bi ti
bila odsutna, ali ako ti to toliko znači, pa, moţda bismo mogli da
nađemo neki način da ti i deca odete tamo a ja vam se pridruţim kad
god...“
„Ludi čoveče. Zar misliš da bih mogla da ţivim daleko od tebe?“
reče mu Meri neţno.
„Pa, to je zaista velika čast, i...“
„Isto tako je velika čast biti tvoja ţena. Ništa mi nije tako vaţno kao
ti i deca. Nikada vas ne bih ostavila. Ovaj grad ne moţe da nađe lekara
kao što si ti, a sve što vlada treba da uradi jeste da nađe ambasadora
boljeg od mene.“
On je uze u naručje. „Jesi li sigurna?“
„Sasvim. Bilo je uzbudljivo što su mi to ponudili. To je dovoljno.“
Vrata se širom otvoriše i Bet i Tim uleteše u prostoriju. „Upravo sam
pozvala Virdţila i rekla mu da ćeš biti ambasador“, reče Bet.
„Onda ga bolje ponovo pozovi da mu kaţeš da neću biti
ambasador.“
„Zašto nećeš?“ upita Bet.
„Tvoja majka je odlučila da ostane ovde.“
„Zašto? Nikad nisam bila u Rumuniji. Nikad nigde nisam bila“,
zakuka Bet.
„Nisam ni ja“, reče Tim. On se obrati Bet: „Rekao sam ti da se nikada
nećemo izvući iz ovog mesta.“
„Diskusija je završena“, obavestila ih je Meri.

Sledećeg jutra, Meri pozva telefonski broj koji joj je dao predsednik.
Kad se telefonista javio, Meri reče: „Ovde supruga Edvarda Ešlija.
Mislim da predsednikov pomoćnik, gospodin Grin, očekuje moj
poziv.“

62
 „Samo trenutak, molim.“
S druge strane veze začu se neki muški glas: „Halo, gospođo Ešli?“
„Da“, odgovori Meri. „Da li biste bili ljubazni da predsedniku
prenesete moju poruku?“
„Svakako.“
„Molim vas da mu kaţete da sam veoma, veoma polaskana
njegovom ponudom, ali posao moga muţa ga vezuje za ovo mesto,
tako da naţalost ne mogu da prihvatim tu ponudu. Nadam se da će on
to razumeti.“
„Preneću vašu poruku“, reče glas suzdrţano. „Hvala vam, gospođo
Ešli.“ Veza se prekinula.
Meri polako spusti slušalicu. To je završeno. Na trenutak joj je
ponuđen jedan primamljiv san. Ali to je bio samo san. Ovo je moj stvarni
svet. Biće bolje da počnem da spremam svoje predavanje iz istorije za četvrti
čas.

Manama, Bahrein

Okrečena kamena kuća bila je neupadljiva, skrivena među desetak

istih kuća, nedaleko od suka, velike, ţivopisne otvorene pijace. Bila je
vlasništvo jednog trgovca, simpatizera organizacije poznate pod
imenom Patriote za slobodu.
„Biće nam potrebna samo za jedan dan“, rekao mu je glas preko
telefona.
To je bilo sređeno. Sada je predsedavajući govorio muškarcima
okupljenim u dnevnoj sobi.
„Pojavio se jedan problem“, rekao je predsedavajući. Predlog o
kome smo se izjasnili i usvojili naišao je na teškoće.“
„Na kakve teškoće?“
„Posrednik koga smo odabrali, Hari Lenc, pronađen je mrtav.“
„Mrtav? Kako?“
„Ubijen je. Njegovo telo je nađeno u luci Buenos Ajresa.“
„Ima li policija neku predstavu ko ga je ubio? Hoću da kaţem, mogu
li da na bilo koji način to poveţu s nama?“
„Ne. Potpuno smo bezbedni.“
Tor upita: „ A šta je s našim planom? Moţemo li da nastavimo?“

63
 „Za sada ne. Nemamo pojma kako da dođemo do Ejndţela.
Međutim, Kontrolor je dopustio Hariju Lencu da otkrije Ejndţelu
njegovo ime. Ako je on zainteresovan za naš predlog, naći će načina da
stupi u kontakt s njim. Jedino što sada moţemo da uradimo je da
čekamo.“

Naslov preko cele strane u lokalnom listu Dţankšn Sitija, Dejli

junionu, glasio je:

MERI EŠLI IZ DŢANKŠN SITIJA ODBILA

POSTAVLJENJE ZA AMBASADORA.

Sledila je priča o Meri na dva stupca s njenom fotografijom.

Popodnevne i večernje emisije na KJCKu donosile su priloge o novoj
slavnoj sugrađanki. Ĉinjenica da je Meri Ešli odbila predsednikovu
ponudu činila je priču još značajnijom nego da je ponudu prihvatila. U
očima ponosnih građana Dţankšn Sitija u Kanzasu, njihov grad je bio
daleko vaţniji od Bukurešta u Rumuniji.
Dok je Meri Ešli vozila u grad da bi kupila nešto za večeru, na radiju
u kolima je više puta čula kako se pominje njeno ime.
„... predsednik Elison je ranije objavio da će postavljanje
ambasadora u Rumuniji označiti početak njegovog 'narod narodu‟
programa, kamena temeljca njegove spoljne politike. Kako će se
odbijanje Meri Ešli da prihvati ponuđeno mesto odraziti na...“
Ona promeni stanicu.
„... je udata za doktora Edvarda Ešlija, i veruje se da...“
Meri isključi radio. Toga jutra je primila najmanje tridesetak
telefonskih poziva od prijatelja, suseda, studenata i nepoznatih
radoznalaca. Reporteri su je zvali čak iz Londona i Tokija. Oni sve to
preuveličavaju, pomisli Meri. Nije to moja greška što je predsednik rešio da
uspeh svoje spoljne politike zasnuje na Rumuniji. Pitam se koliko će još trajati
taj urnebes? Verovatno će proći za dandva.
Dovezla se karavanom do benzinske stanice Derbi i zaustavila ispred
pumpe na samoposluţivanje.
Dok je Meri izlazila iz kola, vlasnik pumpe, gospodin Blaunt, poţuri
ka njoj.
„‟Bro jutro, gospođo Ešli. Nije to za jednu ambasadorku da sama

64
sipa benzin. Dopustite da vam pomognem.“
Meri se osmehnu: „Hvala. Navikla sam to da radim.“
„Ne, ne. Insistiram.“
Kad je rezervoar bio pun, Meri se odveze niz Ulicu Vašington i
zaustavi ispred obućarske radnje.
„‟Bro jutro, gospođo Ešli“, pozdravi je sluţbenik. „Kako je
ambasador jutros?“
Ovo će biti zamorno, pomisli Meri. A glasno odgovori: „Nisam
ambasador, ali sam dobro, hvala.“ Pruţila mu je par cipela. „Htela bih
promenite đon na Timovim cipelama.“
Sluţbenik ih je proučavao. „Nisu li to one koje smo radili prošle
nedelje?“
Meri uzdahnu. „I pretprošle.“
Sledeća Merina stanica bila je kod robne kuće. Tu je dočeka gospođa
Heker, šef odeljenje ţenske konfekcije: „Upravo sam čula vaše ime na
radiju. Vi ispisujete ime Dţankšn Sitija na mapi. Nego šta! Mislim da
ste vi, Ajzenhauer i Alf Lendon jedini veliki kanzaški politički dometi,
gospođo ambasadore.“
„Ja nisam ambasador“ reče Meri strpljivo. „Ja sam to odbila.“
„To i mislim.“
Ništa nije vredelo. Meri reče: „Potrebne su mi farmerke za Bet. Po
mogućstvu nešto nepoderivo.“
„Koliko godina ima sada Bet? Oko deset?“
„Dvanaest.“
„Zaboga. Tako brzo rastu u današnje vreme, zar ne? Biće tinejdţerka
pre nego što to i shvatite.“
„Bet je rođena kao tinejdţerka, gospođo Heker.“
„Kako je Tim?“
„On je veoma nalik na Bet.“

Kupovina je Meri oduzela dvostruko više vremena nego inače.

Svako je imao potrebu da prokomentariše vaţnu novost. Ušla je kod
Dilona da kupi neke namirnice i razgledala je police kad joj se obrati
gospođa Dilon.
„‟Bro jutro, gospođo Ešli.“
„Dobro jutro, gospođo Dilon. Imate li neku hranu za doručak koja
nema ništa u sebi?“
„Molim?“

65
 Meri pogleda listu koju je drţala u rukama. „Bez veštačih
zaslađivača, natrijuma, masnoća, ugljenih hidrata, kofeina, veštačkih
boja, folne kiseline ili veštačke arome.“
Gospođa Dilon prostudira listu. „Je li to neki medicinski
eksperiment?“
„Na neki način. To je za Bet. Ona jede samo prirodnu hranu.“
„Zašto je prosto ne pustite na pašnjak da pase?“
Meri se nasmeja. „Upravo je to isto predloţio moj sin.“ Meri uze
jednu kutiju i poče da proučava etiketu. „To je moja greška. Nije trebalo
da naučim Bet da čita.“
Vraćajući se kući, Meri je oprezno vozila penjući se krivudavim
putem uzbrdo ka jezeru Milford. Temperatura je bila nekoliko stepeni
iznad nule, ali je ledeni vetar sniţavao, jer nije bilo ničega što bi ga
zaustavilo u naletu preko beskrajne ravnice. Trava je bila pokrivena
snegom, i Meri se seti prethodne zime kada je ledena oluja protutnjala
okrugom i led prekinuo električne vodove. Nisu imali struju gotovo
nedelju dana. Ona i Edvard su vodili ljubav svake noći. Moţda ćemo i
ove zime biti te sreće, nasmeja se u sebi.
Kad je Meri stigla kući, Edvard je još uvek bio u bolnici. Tim je u
radnoj sobi gledao neku naučnofantastičnu seriju. Meri skloni
namirnice i pođe da se suoči sa sinom.
„Zar ne bi trebalo da pišeš domaći zadatak?“
„Ne mogu.“
„A zašto?“
„Zato što ništa ne razumem.“
„Nećeš ništa bolje da razumeš gledajući Zvezdane staze. Daj da vidim
tu lekciju.“
Tim joj je pokazao priručnik iz matematike za peti razred.
„To su glupi problemi“, reče Tim.
„Nema glupih problema, ima samo glupih đaka. Hajde da ovo
pogledamo.“
Meri je naglas pročitala problem. „U vozu koji je pošao iz
Mineapolisa bilo je sto četrdeset devet ljudi. U Atlanti se još ljudi
ukrcalo na voz. Tada je u vozu bilo dvesta dvadeset troje ljudi. Koliko
se ljudi ukrcalo u Atlanti?“ Ona pogleda Tima. „To je jednostavno,
Time. Samo oduzmeš sto četrdeset devet od dvesta dvadeset tri.“
„Ne, nije tako“, reče Tim natmureno. „To mora da bude jednačina.
Sto četrdeset devet plus n jednako je dvesta dvadeset tri. n je jednako

66
dvesta dvadeset tri minus sto četrdeset devet, n je jednako sedamdeset i
četiri.
„To je glupo“, reče Meri.

Kad je prolazila pored Betine sobe, Meri začu buku te uđe. Bet je
sedela na podu prekrštenih nogu, gledala televiziju, slušala neku rok
muziku, i radila domaći zadatak.
„Kako moţeš da se koncentrišeš uz svu tu buku?“ vikala je Meri.
Prišla je televizoru i isključila ga a zatim isključila i gramofon.
Bet je začuđeno pogleda. „Zašto si to uradila? To je bio Dţordţ
Majki.“
Betina soba je bila oblepljena posterima muzičara. Tu je bio Kiss i
Van Helen, Motli Kru i Aldo Nova, i Dejvid Li Rot. Krevet je bio
prekriven časopisima Sedamnaest i Tinejdţerski idol i sa još pet-šest
drugih. Betina odeća je bila razbacana po podu.
Meri pogleda po toj neurednoj sobi i uhvati je očaj.
„Bet, kako moţeš ovako da ţiviš?“
Bet začuđeno pogleda majku. „Kako da ţivim?“
Meri stisnu zube. „Ništa.“
Ona pogleda koverat na kćerkinom radnom stolu. „Pišeš Riku
Springfildu?“ „Zaljubljena sam u njega.“
„Mislilasam da si zaljubljena u Dţordţa Majkla.“
„Izgaram od ljubavi prema Dţordţu Majklu a zaljubljena sam u
Rika Springfilda. Majko, zar nisi u svoje vreme i ti izgarala od ljubavi
za nekim?“
„U moje vreme smo bili previše zauzeti pokušavajući da se
prevezemo s jednog na drugi kraj zemlje.“
Bet uzdahnu. „Da li si znala da je Rik Springfild imao jadno
detinjstvo?“
„Da budem potpuno iskrena, Bet, nisam bila svesna toga.“
„Bilo je uţasno. Otac mu je radio za vojsku i oni su se stalno
seljakali. I on je vegetarijanac. Kao ja. On je super.“
Eto odakle Betina luda dijeta!
„Majko, mogu li u subotu veče sa Virdţilom u bioskop?“
„S Virdţilom? A šta je bilo sa Arnoldom?“
Nastade pauza. „ Arnold je hteo da se zeza. On je blesav.“
Meri se prisili da deluje mirno. „Šta podrazumevaš pod tim
67
‟zezati'?“
„Dečaci misle da sam laka samo zato što su počele da mi rastu
grudi. Mama, da li si se ti nekad osećala nelagodno zbog svog tela?“
Meri se pomeri iza Bet i obgrli je rukama. „Da, mila moja. Kada sam
bila tvojih godina osećala sam se vrlo nelagodno.“
„Mrzim da imam menstruaciju i da mi rastu grudi i da dlake niču
svuda po telu. Zašto?“
„To se dešava svakoj devojčici i ti ćeš se već navići na to.“
„Ne, neću.“ Odmaknu se i besno reče: „Nemam ništa protiv ljubavi,
ali nikada neću da upraţnjavam seks. Niko me na to neće naterati. Ni
Arnold, ni Virdţil ni Kevin Bejkon.“
„Ako je to tvoja odluka...“ reče Meri ozbiljno.
„To je moja konačna odluka. Mama, šta je rekao predsednik Elison
kad si mu rekla da nećeš da budeš njegov ambasador?“
„Hrabro je to primio“, uveravala je Meri. „Mislim da bi bilo bolje da
počnem da pripremam večeru.“
Kuvanje je bilo tajna omraţena stvar Meri Ešli. Mrzela je da kuva i
stoga i nije bila naročito vešta u tome. Ali s obzirom na to da je sve što
radi volela da dobro radi, mrzela je kuvanje još više. Bio je to začarani
krug iz koga je donekle izlazila tako što je imala Lusindu koja je
dolazila tri puta nedeljno da kuva i čisti kuću. Ovo je bio jedan od
Lusindinih slobodnih dana.
Kada je Edvard došao kući iz bolnice, Meri je bila u kuhinji gde joj je
upravo zagoreo grašak. Ona ugasi štednjak i poljubi Edvarda. „Zdravo,
dragi. Kakav ti je bio dan? Je l' bio blesav?“
„Druţila si se s našom kćerkom“, reče Edvard. „Istini za volju, i jeste
bio blesav. Popodne sam pregledao trinaestogodišnju devojčicu koja
ima genitalni herpes.“
„Oh, dragi.“ Bacila je grašak i otvorila konzervu paradajza.
„Znaš, takve me stvari brinu i zbog Bet.“
„Ne moraš da brineš za Bet“, razuveravala ga je Meri. „Ona je
odlučila da umre kao devica.“
Za večerom Tim upita: „Tata, da li mogu za rođendan da dobijem
dasku za surf?“
„Time, ne bih da ti kvarim veselje, ali ti slučajno ţiviš u Kanzasu. „
„Znam. Dţoni me je pozvao da iduće godine idem s njim na Havaje.
Njegovi imaju kuću na plaţi u Mauiju.“
„Pa“, reče Edvard razumnu, „ako Dţoni ima kuću na plaţi, onda

68
verovatno ima i dasku za surf.“
Tim se okrete majci. „Mogu li da idem?“
„Videćemo. Molim te, ne jedi tako brzo, Time. Bet, ti ništa ne jedeš.“
„Ovde nema ničeg odgovarajućeg za ljudsku ishranu.“ Pogleda
svoje roditelje. „Ţelim nešto da objavim. Nameravam da promenim
ime.“
Edvard oprezno upita: „Ima li neki poseban razlog za to?“
„Rešila sam da uđem u šoubiznis.“
Meri i Edvard izmenjaše dug, bolan pogled.
Edvard reče: „U redu. Raspitaj se koliko novca bi mogla da dobiješ
za decu.“

69
 OSMO POGLAVLJE

U skandalu koji je potresao organizacije međunarodnih tajnih

sluţbi, iz svog izbeglištva u Parizu je otet a potom, uz pomoć francuske
tajne sluţbe, i ubijen Mehdi ben Barka, jedan od protivnika
marokanskog kralja Hasana II. Predsednik Šarl de Gol je posle tog
incidenta kontrolu Tajne sluţbe, koju je dotad imao predsednički
kabinet, prebacio na Ministarstvo odbrane. Tako je tadašnji ministar
odbrane, Roland Pasi, postao odgovoran i za bezbednost Marina
Groze, kome je francuska vlada pruţila utočište. Pred vilom u Neiju
ţandarmi su u smenama straţarili dvadeset četiri časa, ali ono što je
Pasiju ulivalo sigurnost je zapravo bilo saznanje da je za unutrašnju
bezbednost vile zaduţen Lev Pastemak. Lično je proverio sve mere
bezbednosti i bio je čvrsto ubeđen da je kuća neosvojiva.
Poslednjih nedelja, u diplomatskom svetu su kolale glasine da je
drţavni udar stvar bliske budućnosti, da Marin Groza namerava da se
vrati u Rumuniju i da će viši oficiri svrgnuti Aleksandra Joneskua.
Lev Pasternak zakuca na vrata i uđe u biblioteku prepunu knjiga,
koja je Marinu Grozi sluţila kao kancelarija. Groza je sedeo za svojim
radnim stolom i radio. Kad je Lev Pasternak ušao, on diţe pogled.
„Svi ţele da znaju kad će početi revolucija“, reče Pastemak. „To je
najlošije čuvana tajna na svetu.“
„Recite im da budu strpljivi. Hoćete li da pođete sa mnom u
Bukurešt, Lev?“ Lev Pasternak je više od svega ţudeo da se vrati u
Izrael. Prihvatiću ovaj posao samo privremeno, svojevremeno je rekao
Marinu Grozi. Dok ne budete spremni za odlazak. Privremeno se
pretvorilo u nedelje i mesece, i konačno u tri godine. A sada je došlo
vreme da se donese još jedna odluka.
U svetu naseljenom patuljcima, mislio je Pasternak, imam privilegiju da
sluţim jednom divu. Marin Groza je bio najveći idealista i najnesebičniji
čovek koga sam ikada sreo. Kad je Pasternak došao da radi za Grozu,
pitao se šta je sa Grozinom porodicom. Groza nije nikada govorio o
porodici, ali je priču o tome Levu ispričao čovek koji je ugovorio njegov
susret sa Grozom.
„Grozu su izdali. Sekuritatea ga je uhvatila i mučila pet dana.
Obećali su da će ga osloboditi ako bude odao imena svojih saradnika iz
pokreta otpora. Nije progovorio. Tada su mu uhapsili ţenu i

70
četrnaestogodišnju kćerku i doveli ih u prostoriju za ispitivanje. Grozi
je dato da bira: da progovori ili da ih gleda kako umiru. Bila je to
najteţa odluka koju je ikada jedan čovek morao da donese. S jedne
strane ţivoti njegovih voljenih, ţene i deteta, s druge ţivoti stotina
hiljada ljudi koji veruju u njega.“ Covek zastade, a zatim nastavi
sporije. „Mislim da je ono što je na Grozu uticalo da odluči onako kako
je odlučio, bilo čvrsto uverenje da će oni na kraju ionako ubiti i njega i
njegovu porodicu. Odbio je da im oda imena. Straţari su ga kaiševima
vezali za stolicu i naterali ga da gleda grupno silovanje ţene i kćerke
sve dok nisu izdahnule. Ali, još uvek nisu završili sa Grozom. Kada je
silovanje okončano i dok su krvava tela njegove ţene i kćerke leţala
pod Grozinim nogama, oni su ga kastrirali.“
„Oh, Boţe!“
Ĉovek se zagleda u oči Levu Pasternak i reče: „Najvaţnije je da
shvatite da Marin Groza ne ţeli da se vrati u Rumuniju zbog osvete. On
ţeli da se vrati da oslobodi svoj narod. Ţeli da bude siguran da se tako
nešto više nikada neće dogoditi.“
Lev Pasternak je od tog dana bio kod Groze, i što je više vremena
provodio s ovim revolucionarom, to ga je sve više voleo. Sada bi morao
da odluči da li da se odrekne povratka u Izrael i ode s Grozom u
Rumuniju.

Dok je te večeri išao hodnikom, Pasternak je, prolazeći pored

spavaće sobe Marina Groze, čuo kako odzvanjaju poznati, bolni krici.
Znači, petak je. Pomislio je Pasternak. Dan kada dolaze prostitutke.
Dolazile su iz Engleske, Severne Amerike, Brazila, Japana, Tajlanda i
još petšest drugih zemalja, i bile su birane nasumice. Nisu imale pojma
gde idu niti kod koga. Dočekivali su ih na aerodromu Šarl de Gol i
dovozili pravo u vilu, i nekoliko sati kasnije vraćali na aerodrom i
ukrcavali na avione za povratak. Svakog petka uveče, hodnik je
odzvanjao od krikova Martina Groze. Osoblje je pretpostavljalo da je
ono što se tamo dešava nekakav nastrani seks. Jedini koji je znao šta se
u stvari zbiva iza zidova Grozine spavaće sobe, bio je Lev Pasternak.
Jer, posete prostitutki nisu imale nikakve veze sa seksom. Jednom
nedeljno, Groza bi se potpuno skinuo a neka ţena bi ga vezala za
stolicu i nemilosrdno šibala dok krv ne poteče, i svaki put kad je bio
šiban, video bi kako mu ţenu i kćerku siluju do smrti i kako one vrište
71
prizivajući pomoć. Povikao bi: „Ţao mije. Govoriću... Oh, boţe, molim
te, dopusti mi da govorim...“

Telefonski poziv je stigao deset dana nakon što je pronađeno telo

Harija Lenca. Kontrolor je bio usred sastanka sa saradnicima u sobi za
konferencije kada je zazvonio interfon.
„Znam da ste traţili da vas niko ne uznemirava, gospodine, ali
imate telefonski poziv iz inostranstva. Zvuči kao nešto hitno. Zove vas
izvesna gospođica Neusa Munjez iz Buenos Ajresa. Rekao sam joj...“
„U redu je.“ Potpuno je vladao svojim osečanjima. „Preuzeću poziv
u mojoj privatnoj kancelariji.“ Izvinio se, otišao u svoju kancelariju i
zaključao vrata. Podigao je slušalicu.
„Halo. Je li to gospođica Munjez?“
„Da.“ Bio je to glas sa juţnoameričkim naglaskom, grub i
neobrazovan. „Imam poruku za vas od Ejndţela. Nije mu se dopalo
ono vaše njuškalo od posrednika.“
Morao je da paţljivo bira reći. „Ţao mi je. Ali mi još uvek ţelimo da
Ejndţel nastavi da radi u vezi s našim dogovorom. Da li će to biti
moguće?“
„Da. On kaţe da će to da uradi.“
Ĉovek zadrţa uzdah olakšanja. „Odlično. Kako da se dogovorimo
za predujam?“
Ţena se nasmeja: „Ejndţel ne treba predujam. Niko ne prevari
Ejndţela.“ Reči su nekako izazivale jezu. „Kad je posao gotov, on kaţe,
vi stavite novac... čekajte malo... imam tu... a, evo ga... Drţavna banka
Cirih. To je neko mesto u Švajcarskoj...“ Zvučala je kao debil.
„Treba mi broj računa.“
„Aha. Broj je... Isuse, ja zaboravila. Ĉeknite. Imam to negde.“ Ĉuo je
šuškanje papira i konačno je ponovo bila na vezi. „Evo tu je. Tri četiri
devetnula sedam sedam.“
On ponovi broj. „Kada će moći da obavi posao?“
„Kad bude spreman, senjor. Ejndţel kaţe vi ćete znati kad bude
gotovo. Vi o tome ćete čitati u novine.“
„Vrlo dobro. Daću vam broj mog privatnog telefona, ako bi Ejndţelu
zatrebalo da sa mnom stupi u kontakt.“
Polako joj je izdiktirao.

72
 Tbilisi, Rusija

Sastanak se odrţavao u jednoj usamljenoj dači u blizini reke Kure.

Predsedavajući otpoče: „Iskrsle su dve hitne stvari. Prva je dobra
vest: Kontroloru se javio Ejndţel. Ugovor kreće ka realizaciji.“
„To je zaista veoma dobra vest“, uzviknu Frejr. „A koja je loša vest?“
„To se, naţalost, odnosi na predsednikovog kandidata za
ambasadorsko mesto u Rumuniji, ali ta se situacija moţe rešiti...“

Meri Ešli je bilo teško da se usredsredi na predavanje. Nešto se

promenilo u očima njenih studenata, ona je postala slavna ličnost. Bio je
to opojan osećaj. Osećala je kako studenti veoma paţljivo slušaju njene
reči.
„Kao što znamo 1956. je označila prekretnicu u mnogim
istočnoevropskim zemljama. S Gomulkinim povratkom na vlast u
Poljskoj se javio nacionalni komunizam. U Ĉehoslovačkoj je Antonin
Mavoroni predvodio Komunističku partiju. Te godine u Rumuniji nije
bilo velikih političkih promena...“
Rumunija... Bukurešt... Po fotografijama koje je Meri videla, reklo bi
se da je jedan od najlepših evropskih gradova. Nije zaboravila nijednu
od priča o Rumuniji koje joj je pričao njen deda. Sećala se kako su je,
kao malu devojčicu, plašile priče o strašnom princu Vladu Cepešu. On
je, Meri, bio vampir. Ţiveo je u svom ogromnom zamku visoko u planinama
Brasova, i sisao krv neduţnim ţrtvama.
Meri odjednom postade svesna duboke tišine u prostoriji. Studenti
su zurili u nju. Koliko li dugo već stojim ovde i sanjarim? pitala se. Ona
ţurno nastavi predavanje. „U Rumuniji je Georgije Deţ učvršćivao
svoju moć u Radničkoj partiji...“
Ĉinilo se da čas beskrajno traje, ali kraj se milosrdno bliţio.
„Vaš domaći zadatak je da napišete sastav o sovjetskom planiranju i
rukovođenju s osvrtom na osnovnu organizaciju drţavnih organa i
kontrolu koju nad njima sprovodi Komunistička partija Sovjetskog
Saveza. Ţelim da analizirate unutrašnju i spoljašnju dimenziju
sovjetske politike, s posebnim naglaskom na njenu poziciju u Poljskoj,
Ĉehoslovačkoj i Rumuniji.“
Rumunija... Dobro došli u Rumuniju, gospođo ambasadore. Vaša limuzina

73
je tu da vas odveze do ambasade. Njena ambasada. Bilo joj je ponuđeno da
ţivi u jednoj od najuzbudljivijih svetskih prestonica, da izveštava
predsednika i bude u središtu njegovog ‟narod narodu‟ projekta. Mogla
sam da budem deo istorije.
Zvuk zvona je trţe iz sanjarenja. Ĉas je bio završen. Vreme je da ide
kući i da se presvuče. Edvard će se ranije vratiti iz bolnice. Izvodi je u
Kantri klub na večeru.
Kako dolikuje nekome ko je zamalo postao ambasador.

„Plavi kod! Plavi kod!“ Odjekivao je glas praćen krčanjem iz

zvučnika. Kad je osoblje počelo da se okuplja oko ulaza za kola hitne
pomoći, začulo se zavijanje sirene koja se pribliţavala. Bolnica okruga
Giri je jednostavna, braon trospratnica, smeštena na brdu, na putu
Svete Marije u jugozapadnom delu Dţankšn Sitija.
Bolnica ima devedeset dva kreveta, dve moderne operacione sale i
niz ambulanti i kancelarija.
Bio je to petak pun posla, i odeljenje na poslednjem spratu je bilo
skoro popunjeno povređenim pripadnicima oruţanih snaga koji su
došli u grad na vikend na tzv. 0 i 0 (odmor i opuštanje) iz obliţnjeg Fort
Rajlija, sedišta Prve pešadijske divizije, poznate pod imenom Velika
crvena prva.
Doktor Edvard Ešli je ušivao skalp vojnika koji je sinoć izvukao
deblji kraj u tuči u baru. Edvard Ešli je bio lekar u Drţavnoj bolnici
okruga Gieri već trinaest godina, a pre nego što je prešao u civilnu
praksu, bio je hirurg vazduhoplovnih snaga u činu kapetana.
Završio je s pacijentom koga je obrađivao i pogledao unaokolo. Bilo
je bar desetak vojnika koji su čekali da ih zakrpe. Ĉuo je kako se
pribliţava zvuk sirene kola hitne pomoći. „Sviraju našu pesmu.“
Doktor Daglas Šifer, koji je obrađivao ţrtvu ranjenu iz vatrenog
oruţja, klimnu glavom: „Ovo je nalik na MASH. Neko bi pomislio da
smo u nekakvom ratu.“
Edvard Ešli odvrati: „To je jedini rat koji imaju, Dag. Zato i dolaze u
grad i da se malo izluđuju. Frustrirani su.“ On završi poslednji šav.
„Evo, vojniče. Sad si kao nov.“ Obrati se Daglasu Šiferu: „Bolje da
siđemo dole na hitne intervencije.“

Pacijent je nosio uniformu redova i izgledalo je da nema više od

osamnaest godina. Bio je u stanju šoka. Obilno se znojio i teško je disao.

74
Doktor Ešli mu opipa puls. Bio je slab i isprekidan. Prednju stranu
gornjeg dela uniforme obojila je mrlja krvi. Edvard Ešli se obrati
jednom od medicinskih tehničara kola za hitnu pomoć koja su dovezla
pacijenta.
„Šta imamo ovde?“
„Rana od noţa na grudima, doktore.“
„Da vidimo da li su pluća kolabirala.“ Obrati se medicinskoj sestri
koja je pacijentu merila pritisak. „Hoću rendgenski snimak grudi. Imate
tri minuta.“
Doktor Daglas Šifer je posmatrao venu na vratu. Bila je nabrekla. On
pogleda Edvarda.
„Nabrekla je. Verovatno je probijen perikard.“ A to je značilo da je
opna koja obavija srce puna krvi, da pritiska srce te da ono ne moţe da
kuca kako treba.
Medicinska sestra koja je pacijentu merila krvni pritisak reče:
„Pritisak naglo opada.“
Na monitoru koji je pokazivao pacijentov elektrokardiogram, videlo
se da otkucaji bivaju sve sporiji. Gubili su pacijenta.
Druga medicinska sestra utrča sa rendgenskim snimkom. Edvard ga
brzo pogleda.
„Perikardijalna tamponada.“
Na srcu je bila rupa. Pluća su kolabirala.
„Stavite mu tubus i proširite pluća.“ Glas mu je bio miran ali je jasno
ukazivao na hitnost izvršenja rečenog. „Nađite anesteziologa.
Otvorićemo ga. Stavite mu cev.“
Medicinska sestra pruţi doktoru Šiferu endotrahealnu cev. Edvard
Ešli mu klimnu glavom. „Sad.“
Daglas Šifer poče paţljivo da gura cev u dušnik vojnika koji je bio u
nesvesti. Na kraju cevi je bila pumpa i Šifer je poče stiskati u stalnom
ritmu, ubacujući vazduh u pluća. Monitor je pokazivao sve veće
usporavanje i najzad je EKG kriva na njemu bila potpuno ravna. Miris
smrti osećao se u prostoriji.
„Gotov je.“
Nije bilo vremena da se pacijent preveze do operacione sale. Doktor
Ešli je odmah morao da donese odluku.
„Uradićemo torokotomiju. Skalpel.“
Istog trenutka kad je dobio noţ u ruke, Edvard se saţe i napravi rez
na grudima pacijenta. Gotovo da nije bilo krvi, jer je srce bilo pritisnuto

75
u perikardu.
„Retraktor.“
Dali su mu instrument u ruke i on ga uvuče u grudi pacijenta da
razmakne rebra.
„Makaze. Odmaknite se.“
Pribliţio se tako da bi mogao da dođe do perikardijalne opne. On je
zaseče makazama i krv zarobljena srčanom opnom šiknu na bolničarke
i doktora Ešlija. Doktor Ešli poče da masira srce. Začu se zvuk na
monitoru, i puls se mogao osetiti. Na vrhu leve srčane komore videla se
mala povreda.
„Odvezite ga u operacionu salu.“
Tri minuta kasnije, pacijent je bio na operacionom stolu.
„Transfuzija... hiljadu kubika.“
Nije bilo vremena da se proverava krvna grupa, pa je uzeta krv od
univerzalnog davaoca.
Kad je počela transfuzija, doktor Ešli zatraţi: „Tubus za grudi,
trideset dva.“
Medicinska sestra mu je pruţi.
„Ja ću završiti, Ede. Zašto ne bi otišao da se opereš?“ reče mu doktor
Šifer.
Hirurška uniforma Edvarda Ešlija bila je sva umrljana krvlju. On
pogleda na monitor. Puls je bio snaţan i stabilan.
„Hvala.“
Edvard Ešli se istuširao i presvukao i sada je bio u svom kabinetu i
pisao obavezni medicinski izveštaj. Bila je to prijatna kancelarija, sa
mnogo polica za knjige na kojima su bili čitavi tomovi medicinskih
udţbenika i sportski trofeji. Tu su se još nalazili i radni sto, jedan
udobni naslonjač, i stočič sa dve obične stolice. Na zidovima su bile
njegove diplome u prikladnim ramovima.
Edvard je osećao da mu je telo ukrućeno i umorno od napora kroz
koji je upravo prošao. Istovremeno je osećao i seksualno uzbuđenje, što
se obično dešavalo posle neke veće operacije. U suočavanju sa smrću,
uvećava se vrednosti ţivotne snage, jednom je Edvardu objašnjavao neki
psihijatar. Vođenje ljubavi je potvrda kontinuuma u prirodi. Ma koji da je
razlog, pomisli Edvard, voleo bih da je Meri tu.
On odabra lulu sa stalka na pisaćem stolu i upali je. Zavali se u
udobnu naslonjaču i ispruţi noge. Razmišljajući o Meri on se oseti
krivim. On je bio odgovoran što je odbila predsednikovu ponudu, ali

76
njegovi razlozi su bili opravdani. Ali, bilo je tu još nečega, Edvard
priznade sam sebi. Bio sam ljubomoran. Reagovao sam kao neko razmaţeno
derište. Šta bi bilo da je predsednik meni ponudio tako nešto? Verovatno bih
oberučke prihvatio. Gospode! A ja sam mislio samo na to da ţelim da Meri
ostane kod kuće i da se stara o meni i deci. Ispao sam prava muška šovinistička
svinja!
Sedeo je pušeći lulu, uzrujan zbog sebe samog. Suviše kasno, pomisli.
Ali ja ću joj sve nadoknaditi. Iznenadićuje ovoga leta putovanjem u Pariz i
London. Moţda ću je odvesti u Rumuniju. Imaćemo pravi medeni mesec.

Kantri klub Dţankšn Sitija nalazio se u dvospratnoj zgradi

napravljenoj od kamena vapnenca i smeštenoj usred bujnih breţuljaka.
Klub je imao teren za golf sa osamnaest rupa, dva teniska terena, bazen
za plivanje, bar i trpezariju sa ogromnim kaminom, prostoriju za
igranje karata i svlačionice u prizemlju.
Edvardov otac je bio član kluba, a isto tako i Merin, pa su ih još kao
decu ovde dovodili. Grad je bio tesno povezana zajednica a Kantri klub
je bio njen simbol.
Kad su Edvard i Meri stigli bilo je već kasno i u trpezariji je bilo
samo malo gostiju. Dok je Meri sedala, zurili su u nju i međusobno se
došaptavali. Meri se pomalo navikavala na to.
Edvard pogleda svoju ţenu. „Ţališ li za nečim?“
Naravno da je ţalila. Ali sve su to bile kule u vazduhu, ţaljenja za
glamuroznim, nemogućim snovima koje svako sniva. Da sam rođena kao
princeza; da sam milionerka, da sam dobila Nobelovu nagradu za lekprotiv
raka; da sam... da sam... da sam...
Meri se osmehnu: „Ne ţalim ni za čim, dragi. Srećna okolnost je bila
već to što su mi uopšte to i ponudili. U svakom slučaju, nikada ne bih
napustila tebe i decu.“
Ona uze njegovu ruku među svoje. „Ne, nema ţaljenja. Milo mi je
što sam odbila ponudu.“
On se nagnu k njoj i šapnu joj: „Ponudiću ti nešto što nećeš moći da
odbiješ.“
„Hajdemo“, nasmeja se Meri.
U početku, odmah pošto su se venčali, vodili su ljubav divlje i
zahtevno. Imali su stalnu fizičku potrebu jedno za drugim koja se nije
mogla zadovoljiti sve dok se oboje ne bi potpuno iscrpli. Neophodnost
te potrebe je vremenom jenjavala, ali su ih i dalje ispunjavala postojana

77
i neţna osećanja.
Kad su se vratili kući, bez ţurbe su se svukli i otišli u krevet. Edvard
je privio uza sebe ipočeo da neţno miluje njeno telo. Igrao se njenim
grudima, prstima draţio njene bradavice pomerajući ruku nadole ka
somotskoj mekoći.
Meri zastenja od zadovoljstva.
„Divan je osećaj.“
Ona se pomeri tako da dođe iznad njega i poče da jezikom prelazi
niz njegovo telo sve dok nije osetila da mu ud postaje krut. Kad su
oboje bili spremni, vodili su ljubav sve dok nisu bili iscrpljeni. Edvard
je čvrsto drţao svoju ţenu u zagrljaju. „Mnogo te volim, Meri.“
„Ja te volim dvaput toliko. Laku noć, dragi.“

U tri sata ujutru, zvuk telefona odjeknu kao prasak. Edvard sanjivo
posegnu za slušalicom i prinese je uvu. „Halo...“
Očajan ţenski glas upita „Doktor Ešli?“
„Da...“
„Pit Grajms ima srčani napad. Ima bolove, nešto strašno. Mislim da
umire. Ne znam šta da radim.“
Edvard se podiţe u sedeći poloţaj pokušavajući da odagna san.
„Nemojte ništa da radite. Pobrinite se da se ne pomera. Stići ću za pola
sata.“ On spusti slušalicu, izvuče se iz kreveta i poče da se oblači.
„Edvarde...“
On pogleda Meri. Oči su joj bile napola otvorene.
„Šta nije u redu?“
„Sve je u redu. Produţi da spavaš.“
„Probudi me kad se vratiš. Mislim da ću se ponovo osećati seksi „
Edvard se nasmeši. „Poţuriću.“
Pet minuta kasnije, bio je na putu za Grajmsovu farmu.
Vozio je nizbrdo starim milfordskim putem ka Hil roudu. Bilo je
veoma hladno jutro. Duvao je severozapadni vetar koji je temperaturu
sniţavao daleko ispod nule.
Edvard uključi grejanje. Dok je vozio, pitao se da li je moţda trebalo
da pozove kola hitne pomoći pre nego što je krenuo od kuće. Pokazalo
se da su poslednja dva 'srčana napada' koje je Pit Grajms imao, u stvari
bila krvarenje čira na ţelucu. Ne. Prvo će da proveri.
Skrenuo je na put 18, put sa dve trake koji prolazi kroz Dţankšn Siti.
Grad je spavao, a kuće su izgledale kao da su se šćućurile pred oštrim,

78
ledenim vetrom.
Kad je došao do kraja Šeste ulice Edvard skrenu na autoput 57 i
uputi se ka Grendvju placi. Koliko li je samo puta vozio ovim putevima
za vreme toplih letnjih dana dok se u vazduhu osećao slatki miris
kukuruza i prerijskog sena, prolazeći pored minijaturnih šuma topola i
kedrova i ruskih maslina, i avgustovskih stogova sena naslaganih duţ
puta? Tada su polja bila preplavljena mirisom sagorele kedrovine koja
se morala redovno uništavati da ne bi potpuno ugušila useve. I koliko
je zima vozio ovim putem kroz ledeni pejzaţ sa električnim vodovima
neţno prekrivenim injem, i usamljenim dimom iz udaljenih dimnjaka.
Postojao je neki uzbudljiv osećaj u jutarnjoj usamljenosti, u
izolovanosti, u jutarnjoj tami i posmatranju polja i stabala koja tiho
promiču.
Edvard je vozio što je brţe mogao, vodeći računa, o nesigurnom
putu pod točkovima. Mislio je na Meri koja leţi u njihovom toplom
krevetu i čeka ga. Probudi me kad se vratiš. Mislim da ću se opet osećati
seksi.
Bio je tako srećan. Sve ću joj nadoknaditi, obećao je Edvard sebi.
Podariću joj medeni mesec koji nijedna ţena nije nikada imala.

Ispred, na raskršću autoputa 57 i 77 bio je znak za zaustavljanje, i

dok je ulazio u raskrsnicu, jedan kamion iskrsnu niotkuda. Začuo je
iznenadnu tutnjavu, i njegova su se kola našla ispred dva fara koja su
jurila prema njemu. Spazio je ogromni vojni kamion, petotonac kako se
ustremljuje na njega, i poslednji zvuk koji je čuo bio je krik sopstvenog
glasa.

Bila je nedelja i crkvena zvona u Nejiu su odzvanjala u mirnoj

podnevnoj atmosferi. Ţandari koji su čuvali vilu Marina Groze nisu
imali razloga da obrate paţnju na prašnjavi reno koji je prolazio.
Ejndţel je vozio polako, mada, kad se sve ima u vidu, ne tako sporo da
bi izazvao sumnju. Dva straţara ispred kuće, visoki zid, verovatno s
električnom strujom, a unutra, naravno, uobičajena elektronska
besmislica sa zracima, senzorima i alarmima. Bila bi potrebna čitava
armija da bi se osvojila ta vila. Ali meni ne treba armija, mislio je Ejndţel.
Samo moja genijalnost. Marin Groza je mrtav čovek. Kad bi samo moja majka
bila ţiva da vidi kako sam postao bogat. Kako bi je to usrećilo!

79
 U Argentini su siromašne porodice zaista veoma siromašne, a
Ejndţelova majka je bila jedna od descamidosa4. Niko nije znao i niko
nije ni mario ko je otac. Godinama je Ejndţel gledao kako mu prijatelji i
rođaci umiru od gladi i bolesti. Smrt je bila način ţivota. Ejndţel je
filozofski razmišljao: Pošto će se to svakako dogoditi, zašto da se iz toga ne
izvuče neka korist? U početku je bilo onih! koji su sumnjali u Ejndţelov
smrtonosni talenat, ali oni koji su pokušali da prave zapreke, obično su
nestajali. Ejndţelova reputacija ubice je rasla. Nikada nisam pretrpeo
neuspeh, mislio je Ejndţel. Ja jesam Ejndţel (Anđeo). Anđeo smrti.

4
Reč koja bukvalno znači beskošuljaši‟ veoma siromašni ljudi (Prim. prev.).

80
 DEVETO POGLAVLJE

Snegom prekriven kanzaški autoput plamteo je od vozila sa

treptavim crvenim svetlima koja su ledeni vazduh bojili u
krvavocrveno. Vatrogasna kola, kola hitne pomoći, kamion za
šlepovanje, četiri vozila drumske patrole, šerifov automobil, a u
središtu, okruţen farovima, petotonac M871, vojni kamion za vuču
traktora, i delimično pod njim, smrvljen auto Edvarda Ešlija. Unaokolo
se vrzmalo desetak policajaca i vatrogasaca, mašući rukama i cupkajući
ne bi li se malo zagrejali na ranom jutarnjem mrazu. Nasred autoputa,
pokriveno ceradom, bilo je telo. Pribliţavao se šerifov automobil, i dok
se klizeći zaustavljao, iz njega iskoči Meri Ešli. Tako je jako drhtala da
se jedva drţala na nogama. Spazila je ceradu i krenula prema njoj.
Šerif Manster je zgrabi za ruku. „Da sam na vašem mestu, ja ne bih
gledao, gospođo Ešli.“
„Pustite me.“ Vrištala je. Ona se otrţe i krenu ka ceradi.
„Molim vas, gospođo Ešli. Ne biste ţeleli da vidite kako izgleda.“
On je prihvati dok je padala u nesvest.

Osvestila se na zadnjem sedištu šerifovih kola. Šerif Manster je

sedeo na prednjem sedištu posmatrajući je. Grejanje je bilo uključeno i
u kolima je bilo zagušljivo.
„Šta se dogodilo?“ upita Meri tupo.
„Onesvestili ste se.“
Odjednom se seti. Ne biste ţeleli da vidite kako izgleda.
Meri je zurila kroz prozor u sva ta vozila hitne pomoći i treptava
crvena svetla i pomislila: Ovo je pakleni prizor. Uprkos vrućini u
policijskim kolima, zubi su joj cvokotali.
„Kako se...“ Bilo joj je teško da izgovori te reči. „Kako se to
dogodilo?“
„Vaš suprug je prošao znak za zaustavljanje. Vojni kamion koji je
išao autoputem 77 pokušao je da ga izbegne, ali vaš suprug je uleteo
pravo u njega.“
Zatvorila je oči i u mislima videla kako se nesreća odigrava. Videla
je kamion kako se pribliţava Edvardu i osetila paniku njegovog
poslednjeg trenutka.

81
 Sve što je mogla da kaţe bilo je: „Edvard je bio oprezan vozač. On ne
bi nikad prošao pored znaka stop bez zaustavljanja.“
Šerif joj se obrati sa saosećanjem: „Gospođo Ešli, imamo očevice.
Jedan sveštenik i dve časne sestre videli su šta se ovde desilo, a i
pukovnik Dţenkins iz Fort Rajlija. Svi su oni rekli isto. Vaš muţ je
prošao pored znaka za zaustavljanje.“

Sve što se posle toga događalo izgledalo je kao usporeni film.

Gledala je kako Edvardovo telo podiţu i unose u kola hitne pomoći.
Policija je ispitivala sveštenika i dve časne sestre, i Meri pomisli:
Prehladiće se stojeći tako tu napolju.
Šerif Manster reče: „Preneće telo u mrtvačnicu.“
Telo. „Hvala vam“, reče Meri učtivo.
On ju je čudno gledao. „Najbolje bi bilo da vas odvedem kući“, reče.
„Kako se zove vaš porodični doktor?“
„Edvard Ešli“, odgovori Meri, „Edvard Ešli je moj porodični
doktor.“

Kasnije, sećala se kako je išla prema kući i kako ju je šerif Manster

uveo. Florens i Daglas Šifer čekali su je u dnevnoj sobi. Deca su još
uvek spavala.
Florens je zagrli. „Oh, draga, tako mi je strašno, strašno ţao.“
„U redu je“, reče Meri mirno. „Edvard je imao udes.“ Ona se
zakikota.
Daglas ju je paţljivi posmatrao. „Hajde da te povedem gore.“
„Dobro sam, hvala ti. Hoćete li čaja?“
Daglas reče: „Hajde, smestiću te u krevet.“
„Nisam pospana. Jeste li sigurni da nećete ničim da se posluţite?“
Dok je Daglas vodio gore u spavaću sobu, Meri mu ponovi: „Bio je
to udes. Edvard je imao saobraćani udes.“
Daglas Šifer joj se zagleda u oči. Bile su razrogačene i prazne. Osetio
je kako ga podilazi jeza.
Sišao je u prizemlje da uzme svoju doktorsku torbu. Kad se vratio,
Meri se nije ni pomerila. „Daću ti nešto za spavanje.“ Dao joj je
sredstvo za umirenje, pomogao da legne u krevet, i seo pored nje. Posle
sat vremena, Meri je još uvek bila budna. Dao joj je još jedan sedativ. A
onda i treći. Konačno je zaspala.

82
 U Dţankšn Sitiju vaţe stroga proceduralna pravila ispitivanja
saobraćajnih udesa koja su uključena i u izveštaj 1048 o teškoj
saobraćajnoj nesreći. Šalju se kola hitne pomoći iz Oblasne hitne sluţbe,
i zamenik šerifa dolazi na mesto udesa. Ako je u saobraćajnu nezgodu
umešano neko vojno lice, istragu vodi vojno Kriminalističko istraţno
odeljenje (KIO) zajedno sa šerifovim zamenikom.
U šerifovoj kancelariji, u Devetoj ulici, Šel Plenčard, oficir u civilu, iz
vojnog Kriminalističkog istraţnog odeljenja u Fort Rajliju, šerif i njegov
zamenik proučavali su izveštaj o saobraćajnoj nesreći.
„Nešto mi tu nije jasno“, reče šerif Manster.
„U čemu je problem, šerife?“ Plenčard upita.
„Pa, gledajte. Bilo je pet svedoka udesa, zar ne? Sveštenik, dve časne
sestre, pukovnik Dţenkins i vozač kamiona, narednik Voliš. Svi do
jednog su izjavili da su kola doktora Ešlija skrenula na autoput, prošla
pored znaka stop i da ih je udario vojni kamion.“
„Tačno“, reče čovek iz KlOa. „Šta vas tu zabrinjava?“
Šerif Manster se počeša po glavi. „Gospodine, jeste li ikada videli
ijedan izveštaj o saobraćajnoj nesreći gde su bar dva očevica rekli istu
stvar?“ On udari pesnicom po papirima. „Upravo me to đavolski muči,
to što svi ovi svedoci izjavljuju u dlaku isto.“
Ĉovek iz KlOa slegnu ramenima.
„To samo pokazuje da je ono što se dogodilo bilo prilično
očigledno.“
„Ima još nešto što me kopka.“
„Šta to?“
„Šta su sveštenik i dve časne sestre radile na autoputu 77 u četiri
sata ujutru?“
„Nema u tome ničeg zagonetnog. Sveštenik i sestre su išli u
Leonardvil a pukovnik se vraćao u Fort Rajli.“
„Proverio sam u Saobraćajnom odeljenju. Doktor Ešli je poslednju
opomenu dobio pre šest godina za parkiranje na nedozvoljenom mestu.
Nikada nije imao nikakvu saobraćajnu nezgodu.“
Ĉovek iz KlOa ga je proučavao. „Šerife, šta vi to pokušavate da
kaţete?“
Manster sleţe ramenima. „Ništa, samo imam neki čudan osećaj u
vezi sa svim tim.“
„Govorimo o saobraćajnoj nesreći koju je videlo pet svedoka. Ako
mislite da se radi o nekakvoj tajnoj zaveri, postoji velika rupa u vašoj

83
teoriji. Ako...“
Šerif uzdahnu. „Znam. Da nije bio nesrećan slučaj, sve što je vojni
kamion trebalo da uradi jeste da ga zbriše i nastavi svoj put. Ne bi bilo
razloga za sve ove svedoke i sve ove gluposti.“
„Tačno.“ Ĉovek iz KlOa se podiţe i ispravi. „E, pa, moram da se
vratim u bazu. Što se mene tiče, vozač kamiona, narednik Voliš je čist.“
On pogleda šerifa. „Da li se slaţemo?“
„Da, mora da je bio nesrečan slučaj.“ Sloţi se šerif Manster nevoljno.

Meri je probudio plač dece. Leţala je mirno, čvrsto zatvorenih očiju i

mislila: Ovo je košmar. Spavam, a kad se probudim Edvard će biti ţiv.
Ali plakanje se nastavljalo. Kad to više nije mogla da podnese,
otvorila je oči i leţala zureći u tavanicu. Konačno, nevoljno se prisili da
ustane iz kreveta. Osećala se omamljenom. Ušla je u Timovu spavaću
sobu. Florens i Bet su bile s njim. Sve troje je plakalo. Ţelela bih da mogu
da plačem, mislila je Meri. Oh, ţelela bih da mogu da plačem.
Bet diţe pogled ka Meri. „Je li tata zaista mrtav?“
Meri klimnu glavom, nesposobna da izgovori te reći. Sela je na ivicu
kreveta.
„Morala sam da im kaţem“, izvinjavala se Florens. „Hteli su da idu
da se igraju s nekim prijateljima.“
„U redu je.“ Meri pogladi Tima po kosi. „Nemoj da plačeš, dušo.
Sve će biti dobro.“
Ništa više neće biti dobro.
Nikada.

Sedište KlOa Armije Sjedinjenih Drţava u Fort Rajliju smešteno je u

zgradi broj 169, staroj građevini od kamena vapnenca okruţenoj
drvećem, sa stepeništem koje je vodilo do verande. U jednoj kancelariji
na prvom spratu Šel Plenčard, oficir KlOa, razgovarao je s pukovnikom
Dţenkinsom.
„Bojim se da imam loše vesti, gospodine. Narednik Voliš, vozač
kamiona koji je usmrtio onog civilnog doktora...“
„Da?“
„Umro je jutros od srčanog udara.“
„Ţalosno.“
Ĉovek iz KlOa produţi bezizraţajnim glasom: „Njegovo telo je
jutros kremirano. To je bilo sasvim iznenada.“

84
 „Nesrećnik.“ Pukovnik se podiţe. „Prekomandovan sam u
inostranstvo.“ Dopusti sebi blagi smešak. „Prilično vaţno
unapređenje.“
„Ĉestitam, gospodine. Zasluţili ste ga.“
Meri Ešli je kasnije zaključila da joj je upravo to što je bila u šoku
sačuvalo zdrav razum. Sve što se dešavalo izgledalo je kao da se
dešava nekom drugom. Bila je pod vodom, kretala se polako, slušala
glasove iz daljine, koji su do nje dopirali kao kroz vatu.
Pogrebna sluţba odrţana je u pogrebnom zavodu MasHinit
Aleksandar u Ulici Dţeferson. Bila je to plava zgrada sa belim tremom i
velikim belim satom koji je visio iznad ulaza. Pogrebna sala je prepuna
Edvardovih prijatelja i kolega. Bilo je na desetine venaca i buketa. Na
jednom od najvećih venaca bila je karta na kojoj je pisalo jednostavno:
„Moje najdublje saučešće. Pol Elison.“
Meri, Bet i Tim sedeli su sami u maloj prostoriji za porodicu pored
sale. Deci su od plakanja bile crvene oči i bila su tiha.
Kovčeg s Edvardovim telom bio je zatvoren. Meri nije smela ni da
pomisli šta je razlog tome.
Sveštenik je govorio: „Gospode, ti si naše boravište. U svim
pokolenjima, pre nastanka planina, pre no što si stvorio zemlju i svet,
od večnog do večnog, ti si Bog. Zato se nećemo bojati, i kad bi se zemlja
promenila i gore spustile usred mora...“
Ona i Edvard su bili u maloj jedrilici na jezeru Milford.
„Voliš li da jedriš?“ upitao je na prvom sastanku.
„Nikada nisam bila na jedrenju.“
„U subotu“, rekao je. „Imamo sastanak.“
Venčali su se nedelju dana kasnije.
„Znaš li zašto sam se oţenio tobom, gospođo?“ Edvard je
zadirkivao. „Prošla si test. Mnogo si se smejala i nisi pala u vodu.“
Kad se sluţba završila, Meri i deca su ušli u dugačku, crnu limuzinu
koja je predvodila pogrebnu povorku do groblja.
Groblje u Ulici jasenova bilo je prostrani park okruţen putem
posutim šljunkom. To je najstarije groblje u Dţankšn Sitiju, i mnoge
spomenike je već davno nagrizao zub vremena. Zbog velike hladnoće,
obred na grobu je trajao kratko.
„Ja sam uskrsnuće i ţivot; onaj koji veruje u mene, ako i umre,
ţiveće. Ko god ţivi i veruje u mene, neće nikad umreti. Ja sam onaj ko
ţivi a bio je mrtav, i gle, ţiveću doveka.“

85
 Konačno je, s milošću boţijom, završeno. Meri i deca su stajali i, dok
je vetar zavijao, gledali kako spuštaju sanduk u promrzlu, neosetljivu
zemlju.
Zbogom, dragi moj.

Veruje se da je smrt kraj, ali za Meri Ešli bio je to početak

nepodnošljivog pakla. Ona i Edvard su govorili o smrti, i Meri je
mislila da se pomirila s tim, ali sada je smrt odjednom postala
neposredna i zastrašujuća realnost. To više nije bio neki maglovit
događaj koji će se desiti jednog dana u dalekoj budućnosti. Nije bilo
načina da se izbori s tim. Sve u Meri se upinjalo da porekne ono što se
dogodilo Edvardu. Kad je on umro, sve lepo je umrlo s njim. Stvarnost
je neprekidno povređivala novim potresima. Ţelela je da bude sama.
Šćućurila se duboko u sebi i osećala kao malo, preplašeno dete koje je
napustila odrasla osoba. Uhvatila bi sebe kako besni na Boga. „Zašto
nisi mene prvu uzeo?“ pitala se. Bila je besna na Edvarda što je
napustio, besna na decu, besna na sebe samu.
Ţena sam od trideset pet godina, sa dvoje dece, a ne znam ko sam. Dok sam
bila gospođa Edvarda Ešlija, imala sam identitet, pripadala sam nekome ko je
pripadao meni.
Vreme je promicalo rugajući se njenoj praznini. Ţivot joj je bio nalik
na voz bez kontrole.
Florens i Daglas i drugi prijatelji ostali su uz nju pokušavajući da joj
pomognu, ali Meri je ţelela da odu i da je ostave na miru. Florens je
došla jednog popodneva i zatekla Meri ispred televizora kako gleda
neku fudbalsku utakmicu koju su igrali fudbaleri drţave Kanzas.
„Nije čak ni primetila da sam tamo“, rekla je Florens te večeri svom
muţu. „Bila je tako očajnički usredsređena na igru.“ Ona zadrhta. „Bilo
je tako sablasno.“
„Zašto?“
„Meri mrzi fudbal. Edvard je gledao svaku utakmicu.“

Meri je morala da upotrebi poslednji delić snage volje da se izbori sa

onim što je ostalo posle Edvardove smrti. Tu su bili testament i
osiguranje, bankovni računi, porezi i dugovanja, Edvardovo lekarsko
udruţenje, zajmovi, imovina i manjkovi, od čega joj je dolazilo da vrišti
na advokate i bankare i knjigovođe.

86
 Ne ţelim da se nosim s tim, plakala je. Edvard je otišao, a jedino o
čemu su svi hteli da razgovaraju bio je novac.
Konačno je bila prisiljena da i ona o tome razgovara.
Edvardov knjigovođa, Fred Danfi, joj je rekao: „Gospođo Ešli, bojim
se da će na račune i pogrebne takse otići mnogo novca od ţivotnog
osiguranja. Vaš suprug je bio prilično popustljiv kada se radilo o tome
da mu pacijenti plate. Duguju mu mnogo novca. Dogovoriću se sa
agencijom za prikupljanje dugova da potraţe ljude koji duguju...“
„Ne“, reče Meri ljutito. „To Edvard ne bi hteo.“
Danfi je bio zbunjen. „Pa, onda, rekao bih da je konačni saldo vaše
imovine trideset hiljada dolara u gotovini i ova kuća, koja je pod
hipotekom. Ako prodate kuću...“
„Edvard ne bi hteo da je prodam.“
Sedela je tu, čvrsta i nepokolebljiva, podnoseći svoju nesreću, i Danfi
pomisli: Dao Bog da je mojoj ţeni ovoliko stalo do mene.
Najgore je tek trebalo da dođe. Bilo je vreme da se uklone
Edvardove lične stvari. Desetak lula, neotvorena limena kutija duvana,
dva para naočara za čitanje, beleške za stručno predavanje koje nikada
neće odrţati. Ušla je u Edvardovu garderobu i prstima prelazila po
odelima koje on nikad više neće obući. Plava kravata koju je nosio
njihove poslednje zajedničke večeri. Njegove rukavice i šal koji su ga
grejali na hladnom zimskom vetru. Neće mu biti potrebni u njegovom
hladnom grobu. Paţljivo je sklonila njegov aparat za brijanje i četkice
za zube, krećući se kao automat.
Našla je ljubavna pisma koja su pisali jedno drugom, i koja su vratila
sećanja na skromne dane kada je Edvard započinjao svoju praksu, na
Dan zahvalnosti bez ćurke, na letnje izlete i zimsko sankanje, i njenu
prvu trudnoću kada su oboje čitali Bet i puštali joj klasičnu muziku dok
je još bila u majčinoj utrobi. Našla je i ljubavno pismo koje joj je Edvard
napisao kad se rodio Tim, i pozlaćenu jabuku koju joj je Edvard
poklonio kada je postala predavač, i stotinu drugih divnih stvari koje
su joj naterale suze na oči. Njegova je smrt bila kao neki svirepi
mađioničarski trik. U jednom trenutku Edvard je bio tu, ţiv, govorio je,
smejao se, voleo je, a sledećeg trenutka je nestao u hladnoj zemlji.
Odrasla sam osoba. Moram da prihvatim stvarnost. Nisam odrasla. Ne
mogu da je prihvatim. Ne ţelim da ţivim.
Leţala je budna mnogih dugih noći, razmišljajući o tome kako bi
bilo jednostavno pridruţiti se Edvardu, prekinuti tu nepodnošljivu

87
agoniju, smiriti se. Odgajani smo tako da očekujemo srečan završetak,
mislila je Meri. Ali srećni završeci ne postoje. Ono što nas čeka je jedino
smrt. Nađemo ljubav i sreću, a onda nam se to, bez ikakvog razloga, oduzme.
Mi smo na napuštenom svemirskom brodu koji besciljno pluta među
zvezdama. Svet je Dahau, a mi smo svi fevreji.
Konačno je zadremala, ali usred noći njeni divlji krici probudili su
decu, i oni su dotrčali, uvukli se u krevet i grleći je legli pored nje.
„Ti nećeš da umreš, je 1‟ da?“ prošapta Tim.
Meri pomisli: Ne mogu da se ubijem. Potrebna sam im. Edvard mi to
nikad ne bi oprostio.
Morala je da nastavi da ţivi. Zbog njih. Morala je da im pruţi ljubav
koju Edvard neće moći da im pruţi. Bez Edvarda, potrebno nam je toliko
mnogo. Strašno smo potrebni jedno drugom. Ironija je da je Edvardovu smrt
teţe podneti zato što smo imali tako divan zajednički ţivot. Ima toliko mnogo
razloga što nam nedostaje, toliko sečanja na stvari koje se više nikada neće
ponoviti. Gde si Boţe? Da li me slušaš? Pomozi mi. Molim te, pomozi mi.
Ring Lardner je rekao: „Od troje, troje će umreti, zato ućuti i lati se
posla.“ Moram da se latim posla. Strašno sam sebična. Loše se ponašam, kao
da sam jedina osoba na svetu koja pati. Bog ne pokušava da me kazni. Ţivot je
svemirska vreća iz koje svako izvlači svoju sreću. U ovom času, negde u svetu,
neko je izgubio dete, neko se skija niz planinu, neko doţivljava orgazam, neko
se šiša, neko leţi u krevetu i trpi bol, neko peva na pozornici, neko se utopio,
neko se venčava, neko umire od gladi na pločniku. Najzad, nismo li mi svi ta
jedna ista osoba? Jedan eonje hiljadu miliona godina, i pre jednog eona svaki
atom našeg tela bio je deo neke zvezde. Obrati paţnju na mene, Gospode! Svi
smo mi deo tvog svemira., i ako umremo, s nama umire i deo tvog svemira.

Edvard je bio svuda.

Bio je u pesmama koje je Meri čula na radiju, u brdima po kojima su
se zajedno vozili. Bio je u krevetu pored nje kad se budila u osvit dana.
Ujutru moram rano da ustanem, dušo. Imam histerektomiju i operaciju
kuka.
Jasno je čula njegov glas. Počela je da mu govori: Brinem se za decu,
Edvarde. Neće da idu u školu. Bet kaţe da se plaši da neću biti ovde kada se
vrate iz škole.
Meri je išla na groblje svakog dana i stajala na ledenom vazduhu
tugujući za onim što je zauvek izgubila. Ali to joj nije pruţilo nikakvu
utehu. Ti nisi ovde, mislila je Meri. Reci mi gde si. Molim te.

88
 Mislila je na priču Margaret Jursenar Kako se spasao VangFo. To je bila
priča
O kineskom umetniku koga je njegov car osudio na smrt zato što je
lagao stvarajući slike sveta čija je lepota bila suprotna stvarnosti. Ali
umetnik je prevario cara tako što je naslikao brod i njime otplovio. I ja
ţelim da pobegnem, mislila je Meri. Ne mogu da podnesem da budem ovde
bez tebe, dragi.
Florens i Daglas su pokušavali da je uteše. „On se smirio“, govorili
su oni Meri.
I stotine drugih uobičajenih fraza. Prazne reči utehe, samo što utehe
nije bilo. Ne sada. Niti ikada.
Probudila bi se usred noći i odjurila u dečije sobe da bi se uverila da
su bezbedni. Moja će deca umreti, mislila je Meri. Svi ćemo mi umreti.
Ljudi su mirno hodali ulicama. Idioti, smeju se, srećni su, a svi će umreti.
Njihovi su časovi odbrojani, a oni su ih traćili igrajući glupe igre karata,
odlazeći da gledaju glupe filmove i besmislene fudbalske utakmice. Probudite
se! htela je da vrisne. Zemlja je boţija klanica, a mi smo njegova stoka. Zar
oni nisu znali šta će dogoditi njima i svima koje vole?
Odgovor je dolazio, polako, bolno, kroz teške crne velove tuge.
Naravno da su znali. Njihove igre su bile vrsta prkosa, njihov smeh čin
razmetanja hrabrošću, razmetanja hrabrošću nastalog kao rezultat
saznanja da ţivot ima kraj, da su svi suočeni sa istom sudbinom. Njen
strah i bes polako su nestajali i pretvarali se u divljenje koje je izazivala
hrabrost ljudskog roda. Stidim se same sebe. Moram da nađem sopstveni
put kroz ovaj lavirint vremena. Na kraju, svakoje od nas sam, ali u
međuvremenu, moramo se zbiti zajedno da bismo jedno drugom pruţili
toplinu i utehu.
U Bibliji se kaţe da smrt nije konačni kraj, to je samo prelaz. Edvard
neče nikad napustiti nju i decu. On je tu negde.
Nastavila je da mu priča: „Danas sam razgovarala sa Timovom
učiteljicom. Ocene su mu bolje. Bet je prehlađena i u krevetu je. Sećaš se
da se uvek prehladi u ovo doba godine. Večeras ćemo svi ići kod
Florens i Daglasa na večeru. Bili su divni, sve ovo vreme, dragi.“
A onda, usred tamne noći: „Svratio je dekan. Hteo je da zna da li
planiram da se vratim predavanjima. Rekla sam mu da za sada ne
nameravam. Ne ţelim da ostavim decu ni trenutka same. Veoma sam
im potrebna. Misliš li da treba da se vratim jednog dana?“
A nekoliko dana kasnije: „Edvarde, Daglas je dobio unapređenje.

89
Postao je šef celokupnog osoblja u bolnici.“
Da li je Edvard mogao da je čuje? Nije znala. Postoji li Bog, i ima li
nečeg posle? Ili je to mit? T.S. Eliot je rekao: „Ako ne postoji Bog, onda
čovek i nije naročito zanimljiv.“

Predsednik Pol Elison, Stenton Rodţers i Flojd Bejker sastali su se u

Ovalnom kabinetu. Drţavni sekretar je rekao: „Gospodine predsedniče,
svi trpimo veliki pritisak. Mislim da više ne moţemo da odlaţemo
imenovanje ambasadora u Rumuniji. Voleo bih da pregledate spisak
koji sam vam dao i da izaberete...“
„Hvala vam, Flojde. Cenim vaš trud. Još uvek mislim da bi Meri Ešli
bila idealna. Njena porodična situacija se promenila. Ono što je njena
zla sreća moţe da se pokaţe kao sreća za nas. Hteo bih da ponovo
pokušamo s njom.“
Stenton Rodţers upita: „Gospodine predsedniče, šta mislite o tome
da sednem na avion, odem tamo i pokušam da je ubedim?“
„Pokušajmo.“
Meri je spremala večeru kad je telefon zazvonio. Podigla je slušalicu
i čula glas telefoniste: „Ovde Bela kuća. Predsednik traţi gospođu
Edvarda Ešlija.“
Ne sada, pomisli ona. Ne ţelim da razgovaram ni s njim ni sa bilo kim
drugim.
Setila se kako ju je prošli put njegov poziv uzbudio. Sada nije imao
značaja. Ona odgovori:
„Ovde gospođa Ešli, ali...“
„Molim vas sačekajte“
Posle nekoliko trenutaka, začu se poznati glas:
„Gospođo Ešli, ovde Pol Elison. Ţelim da znate koliko nam je
strašno ţao zbog vašeg supruga. Ĉuo sam da je bio divan čovek.“
„Hvala vam, gospodine predsedniče. Bilo je vrlo ljubazno od vas što
ste poslali cveće.“
„Ne ţelim da narušavam vašu privatnost, gospođo Ešli, i znam da je
prošlo malo vremena, ali sada kad se vaša porodična situacija
promenila, hoću da vas zamolim da još jednom razmotrite moju
ponudu za poloţaj ambasadora.“
„Hvala vam, ali ja ne bih nikako mogla...“

90
 „Molim vas da me saslušate. Poslaću nekoga da razgovara s vama.
Zove se Stenton Rodţers. Bio bih vam zahvalan ako biste se bar sastali s
njim.“
Nije znala šta da kaţe. Kako da objasni da joj se čitav svet okrenuo
naglavačke, da je ceo njen ţivot uzdrman? Jedino što je sada bilo vaţno
bili su Bet i Tim. Iz pristojnosti je odlučila da se sastane s tim čovekom,
a onda, da ga na što pristojniji način odbije.
„Sastaću se s njim, gospodine predsedniče, ali neću promeniti
mišljenje.“

Na Bulevaru Bino nalazio se jedan popularni bar koji su posećivali

čuvari Marina Groze kada nisu bili na duţnosti u vili u Neiju. Ĉak je i
Lev Pasternak tu povremeno navraćao. Ejndţel je izabrao sto u jednom
kraju prostorije odakle se razgovor mogao prisluškivati. Kad se udalje
od strogog reţima koji je vladao u vili, čuvari su voleli da popiju, i dok
su pili, oni su pričali. Ejndţel je slušao, pokušavajući da otkrije slabu
tačku vile. Uvek je postojala neka slaba tačka. Ĉovek, jednostavno,
treba da bude dovoljno pametan da je pronađe.
Ejndţel je tek posle tri dana načuo razgovor koji mu je posluţio kao
ključ za rešenje problema.
Jedan čuvar je pričao:“Ne znam šta Groza radi tim kurvama koje
ovde dovodi, ali one njega sasvim sigurno bičuju do besvesti. Treba da
ga čujete kad počne da vrišti. Prošle nedelje sam imao priliku da vidim
bičeve koje drţi u garderobi...“
A sledeće večeri: „Ove prostitutke što ih u vilu dovodi naš
neustrašivi vođa, prave su lepotice. Dovode ih sa svih strana sveta. To
Lev lično organizuje. On je mudar. Nikada ne koristi istu devojku dva
puta. Tako da niko ne moţe da iskoristi te devojke da bi došao do
Marina Groze.“
To je Ejndţelu bilo dovoljno.
Rano ujutru sledećeg dana Ejndţel promeni iznajmljena kola i
odveze sefijatom za Pariz.
Seksšop se nalazio na Monmartru, na Trgu Pigal, u središtu kvarta
nastanjenog kurvama i makroima. Ejndţel uđe u radnju i poče polako
da šeta između polica paţljivo proučavajući robu koja se nudila. Bilo je
tu okova i lanaca, kaciga ukrašenih ekserima, koţnih pantalona sa
otvorom spreda, aparata za masaţu penisa, gelova za intimnu
91
upotrebu, lutaka za naduvavanje i pornografskih videotraka. Tu su se
mogli naći još i razni irigatori, analne kreme i šest stopa dugi koţni
bičevi sa ručkom na kraju.
Ejndţel kupi jedan bič, plati ga gotovinom i izađe.

Sledećeg jutra, Ejndţel je doneo bič nazad u radnju. Menadţer

pogleda i zareţa:
„Ne vraćamo novac.“
„Ne traţim da mi vratite novac“, objasni Ejndţel. „Nezgodno mi je
da nosim ovo naokolo. Bio bih vam zahvalan ako biste mogli da ga
pošaljete poštom. Naravno, posebno ću platiti za to.“
Kasnije tog popodneva, Ejndţel je bio u avionu za Buenos Ajres.
Sledećeg dana, stigao je paţljivo upakovan bič u vilu i Neiju. Primio
ga je čuvar u straţarskoj kućici. Pročitao je nalepnicu radnje, otvorio
paket i veoma paţljivo pregledao bič. Čovek bi rekao da ih stari već ima
dovoljno.
Predao ga je dalje, i jedan straţar ga odnese u garderobu spavaće
sobe Marina Groze gde ga stavi među druge bičeve.

92
 DESETO POGLAVLJE

Fort Rajli, najstarija vojna tvrđava u Sjedinjenim Drţavama

sagrađena je 1853. godine kada se Kanzas još uvek nazivao
„Indijanskom teritorijom“. Izgrađena je da bi štitila karavane zapreţnih
kola od indijanskih ratničkih grupa. Danas se koristi prevashodno kao
baza za helikoptere i pista za manje vojne avione.
Kada je Stenton Rodţers sleteo avionom DC7, dočekala ga je
dobrodošlica kapetana baze i njegovog osoblja. Nedaleko od aviona
limuzina je čekala da odveze Stentona Rodţersa do kuće Meri Ešli. On
se javio Meri odmah posle predsednikovog telefonskog poziva.
„Obećavam da će moja poseta biti što je moguće kraća, gospođo Ešli.
Planiram da doletim u ponedeljak posle podne da se vidim s vama, da
li vam to odgovara?“
Tako je učtiv. A on je tako vaţna ličnost. Zašto ga predsednik šalje da
razgovara sa mnom? „Da, u redu je.“ Reagujući instinktivno, Meri ga
upita: „Da li biste večerali s nama?“
Oklevao je. „Hvala vam.“ Biće to dugačko, dosadno veće, pomisli
Stenton.
Kad je Florens Šifer čula za novost bila je veoma uzbuđena.
„Predsednikov savetnik za spoljne poslove dolazi ovde na večeru?
Znači da ćeš da prihvatiš imenovanje?“
„Florens, to ne znači ništa slično. Obećala sam predsedniku da ću
razgovarati s njim. To je sve.“
Florens je obgrli i privuče u zagrljaj. „Ja samo ţelim da uradiš ono
što te čini srećnom.“
„Znam.“

Stenton Rodţers je čovek koji uliva strahopoštovanje, zaključi Meri.

Videla ga je u emisiji Susret sa štampom, i na fotografijama u časopisu
Tajm, ali je pomislila: U prirodi je mnogo viši. Bio je učtiv, ali nekako
uzdrţan.
„Dopustite da vam još jednom prenesem predsednikovo iskreno
saučešće povodom vaše velike tragedije, gospođo Ešli.“
„Hvala vam.“
Predstavila mu je Bet i Tima. Zatim je otišla u kuhinju da vidi kako

93
Lusinda napreduje s večerom.
„Kad vama bude odgovaralo*, reče Lusinda, „ali njemu se neće
svideti.“
Kada je Meri rekla Lusindi da Stenton Rodţers dolazi kod njih na
večeru i da ona ţeli da Lusinda spremi govedinu dinstanu sa povrćem,
Lusinda primeti: „Ljudi kao što je gospodin Rodţers ne jedu dinstanu
govedinu.“
„Oh. A šta oni jedu?“
„Šatobrijan i krep suzet“
„Mi ćemo imati dinstanu govedinu s povrćem.“
„U redu“, odvrati Lusinda tvrdoglavo, „ali to je pogrešna večera.“
Uz dinstanu govedinu spremila je penasti pire od krompira, sveţe
povrće i salatu. Za desert je ispekla pitu od bundeve. Stenton Rodţers
je pojeo sve što mu je bilo u tanjiru. Za vreme večere, Meri i Stenton
Rodţers su razgovarali o problemima farmera.
„Farmeri na srednjem zapadu pritešnjeni su lošim cenama s jedne i
hiperprodukcijom s druge strane“, rekla je Meri ozbiljno. „Hteli bi
nešto da urade ali su nemoćni.“
Govorili su o ţivopisnoj istoriji Dţankšn Sitija, i Stenton Rodţers je
konačno naveo razgovor na Rumuniju.
„Šta mislite o vladi predsednika Joneskua?“ upita on Meri.
„U Rumuniji ne postoji vlada u pravom smislu te reči“, odgovori
Meri. „Jonesku je vlada. On nad svim ima potpunu kontrolu.“
„Mislite li da će tamo doći do revolucije?“
„Neće pod postojećim okolnostima. Jedini čovek koji je dovoljno
moćan da svrgne Joneskua je Marin Groza, a on je u izgnanstvu u
Francuskoj.“
Ispitivanje se nastavljalo. Ona je bila stručnjak za zemlje iza
gvozdene zavese i Stenton Rodţers je bio vidno impresioniran. Meri je
imala neprijatan osećaj da je on cele večeri posmatra pod
mikroskopom. Bila je bliţa tačnoj oceni nego što je znala.
Pol je bio u pravu, mislio je Stenton Rodţers. Ona je zaista bila stručnjak
za Rumuniju. A bilo je tu i više od toga. Nama treba neko koje sušta
suprotnost Odvratnom Amerikancu. Ona je lepa. Ona i njena deca su dobra
američka ambalaţa koja se odlično prodaje. Stenton shvati da se sve više
zagreva za tu mogućnost. Ona moţe da bude od mnogo veće koristi nego što
misli.
Na kraju večeri, Stenton Rodţers reče:

94
 „Gospodo Ešli, biću iskren s vama. Bio sam protiv toga da vas
predsednik postavi na jedno tako osetljivo mesto kao što je mesto
ambasadora u Rumuniji. To sam mu i rekao. To vam sada kaţem jer
sam promenio mišljenje. Mislim da biste bili odličan ambasador.“
Meri odmahnu glavom. „Ţao mi je, gospodine Rodţers. Ja nisam
političar. Ja sam samo amater.“
„Predsednik Elison mi je ukazao na to da su neki od naših najboljih
ambasadora bili amateri. Naime, iskustvo koje su imali nije bilo iz
sluţbe spoljnih poslova. Volter Anenberg, naš bivši ambasador u
Ujedinjenom Kraljevstvu, bio je izdavač.“
„Ja nisam...“
„Artur Berns, naš bivši ambasador u Saveznoj Republici Nemačkoj,
bio je asistent na fakultetu, a Dţon Kenet Galbrajt, naš ambasador u
Indiji, bio je profesor. Majk Mensfild je započeo karijeru kao izveštač a
zatim bio postavljen za ambasadora u Japanu. Mogao bih vam dati još
desetak primera. Svi su ovi ljudi bili, kako vi kaţete, 'amateri'. Ono što
su oni imali, gospođo Ešli, bila je inteligencija, ljubav prema njihovoj
zemlji, i blagonaklonost prema narodu zemlje u koju su poslani da
sluţe.“
„Kad vi o tome govorite, to zvuči tako jednostavno.“
„Vi ste verovatno svesni da je o vama sprovedena temeljna istraga.
Sluţba bezbednosti je potvrdila da ste ispravni, nemate problema sa
upravom prihoda niti postoji ikakav sukob interesa. Prema rečima
dekana Hantera, odličan ste predavač, i naravno, stručnjak za
Rumuniju. Imate sve uslove za dobar početak. I poslednje, ali ne i
najmanje vaţno, imate upravo takav imidţ kakav bi predsednik ţeleo
da prikaţe u zemljama iza gvozdene zavese, gde su toliko zadojeni
propagandom protiv nas.“
Meri je slušala zamišljenog izraza lica. „Gospodine Rodţerse, ţelim
da vi i predsednik znate da je cenim sve što ste rekli. Ali ja to ne bih
mogla da prihvatim. Imam Bet i Toma na koje moram da mislim. Ne
mogu tek tako da im sve iz korena promenim...“
„U Bukureštu ima dobra škola za decu diplomata“, obavesti je
Rodţers. „Bilo bi izvanredno za obrazovanje Tima i Beti da provedu
neko vreme u stranoj zemlji. Naučili bi stvari koje ne bi nikada naučili
ovde.“
Razgovor se nije odvijao onako kako je Meri planirala.
„Ja ne... Razmisliću o tome.“

95
 „Prenoćiću u gradu“, reče Stenton Rodţers. Biću u motelu 01 sizons.
Verujte mi, gospođo Ešli, da znam koliko je teška odluka za vas. Ali
ovaj program je vaţan, ne samo za predsednika, već za našu zemlju.
Molim vas, mislite na to.“
Kada je Stenton Rodţers otišao, Meri je otišla na sprat. Deca su je
čekala, potpuno budna i uzbuđena.
„Hoćeš li da prihvatiš posao?“
„Moramo da porazgovaramo. Ako odlučim da prihvatim, to će
značiti da morate da napustite školu i sve vaše prijatelje. Ţivećete u
stranoj zemlji čiji jezik ne znate i ići ćete u stranu školu.“
„Tim i ja smo razgovarali o tome“, reče Bet, „i znaš šta mislimo?“
„Šta?“
„Da bi svaka zemlja bila zaista srećna da ima tebe za ambasadora.“

Te noći je govorila Edvardu: Trebalo je da ga čuješ, dragi. Govorio je

tako da je zvučalo kao da sam predsedniku zaista potrebna. Ima sigurno milion
ljudi koji bi mogli da obave posao bolje od mene, ali on mi je laskao. Sećaš li se
kako smo ti i ja govorili o tome kako bi to bilo uzbudljivo? Pa, ponovo mi se
ukazala prilika ali ne znam šta da radim. Da ti istinu kaţem, uplašena sam.
Ovo je naša kuča. Kako bih podnela da je ostavim? Tt si toliko prisutan ovde.
Počela je da plače. Ovo je sve što mi je ostalo od tebe. Pomozi mi da odlučim.
Molim te, pomozi mi...
Sedela je pored prozora u kućnoj haljini gledajući kako napolju
drveće podrhtava na huci nemirnog vetra.
U zoru je donela odluku.
U devet ujutru, Meri je telefonirala u motel 01 sizons i potraţila
Stentona Rodţersa.
Kad se javio, rekla je: „Gospodine Rodţerse, da li biste bili ljubazni
da kaţete predsedniku da će mi biti čast da prihvatim imenovanje za
ambasadora.“

96
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Oyajejoš lepša od ostalih, pomisli straţar. Nije izgledala kao

prostitutka. Mogla je da bude glumica ili manekenka. Bilo joj je tek
nešto više od dvadeset godina. Imala je dugu plavu kosu i čist, kao
mleko, beli ten. Nosila je dizajniranu odeću.
Lev Pasternak je lično došao na kapiju da je sprovede u kuću.
Devojka, koja se zvala Bisera, bila je Jugoslovenka i to je bilo njeno prvo
putovanje u Francusku. Svi ti naoruţani čuvari pruţali su prizor koji je
činio da se oseća nervoznom. Pitam se u šta li sam se uvalila? Ali sve što
je Bisera znala je bilo da joj je njen makro dao povratnu kartu i rekao da
će biti plaćena dve hiljade dolara za sat rada.
Lev Pasternak pokuca na vrata spavaće sobe i Groza se oglasi:
„Napred!“
Pasternak otvori vrata i uvede devojku. Marin Groza je stajao pri
dnu kreveta. Na sebi je imao kućni ogrtač, i mogla je da nasluti da ne
nosi ništa ispod njega.
Lev Pasternak predstavi devojku: „Ovo je Bisera.“ Ime Marina
Groze nije pomenuo.
„Dobro veče, draga moja. Uđite.“
Pasternak izađe, paţljivo zatvarajući vrata za sobom, i Marin Groza
ostade sam sa devojkom.
Ona pođe prema njemu osmehujući se zavodnički.
„Izgledate opušteno. Zašto se ja ne bih skinula pa da nam oboma
bude udobno?“ Ona poče da skida haljinu.
„Ne. Molim vas da ostenete obučeni.“
Ona ga začuđeno pogleda. „Zar ne ţelite da se...?“
Groza ode do garderobe i izabra bič. „Ţelim da ovo upotrebite.“
Znači, to je to. Fetiš ropstva. Ĉudno. Nije izgledalo da je taj tip. Nikad
se ne zna, pomisli Bisera. „Naravno, dušo. Bilo šta što te uzbuđuje.“
Martin Groza skinu kućni ogrtač i okrenu se. Bisera je bila
zaprepašćena izgledom njegovog tela punog oţiljaka. Bilo je
prekriveno uţasnim masnicama. Bilo je nečeg u izrazu njegovog lica što
ju je zbunjivalo, a kada je shvatila šta je to, postala je još više zbunjena.
Bila je to patnja. Ovaj čovek je trpeo uţasan bol. Zašto hoće da bude
bičevan? Gledala ga je dok je prilazio stolici i sedao na nju.
„Jako“, reče on. „Šibajte me jako.“

97
 „U redu.“ Bisera uze dugački, koţni štap. Sadomazohizam za nju
nije bio ništa novo, ali ovde je bilo još nečeg što ona nije razumela. Pa,
dobro, to me se ne tiče, pomisli ona. Uzmi novac i beţi.
Podiţe bič i udari ga po golim leđima.
„Jače“, podsticao je on. „Jače.“
Trţe se od bola pod udarcem teškog koţnog biča. Jedanput...
dvaput... i opet... i opet... jače i jače. Tada mu se ukaza prizor koji je
očekivao. Scene silovanja njegove ţene i kćerke proleteše mu kroz
glavu. Bilo je to grupno silovanje. Vojnicu su se cerekali i sa ţene
prelazili na dete, čekajući, svučenih pantalona, da na njih dođe red.
Marin Groza se otimao na stolici kao da je vezan za nju. Dok se bič
spuštao na njega, mogao je da čuje krike svoje ţene i kćerke koje mole
za milost, gušeći se od penisa u ustima, dok bivaju silovane i spreda i
otpozadi, sve dok krv nije potekla a njihovi krici konačno utihnuli.
A Marin Groza je stenjao: „Jače.“ I sa svakim udarcem biča osećao
kako mu oštricu noţa zabadaju u genitalije kastrirajući ga. Poče teško
da diše. „Nađi... nađi...“ Glas mu pređe u kreštanje. Osećao je da su mu
se pluća blokirala.
Devojka zastade, s napola podignutim bičem. „Hej! Jeste li dobro?
Ja...?“
Gledala je kako se stropoštava na pod, otvorenih očiju praznog
pogleda.
Bisera vrisnu: „U pomoć! U pomoć!“
Lev Pasternak utrča u sobu s pištoljem u ruci. On spazi telo na podu.
„Šta se dogodilo?“
Bisera je vikala histerično. „Mrtav je. Mrtav je. Ništa nisam uradila.
Samo sam ga šibala kako mi je rekao. Kunem se!“
Za samo nekoliko sekundi, u sobu je došao doktor koji je ţiveo u
vili. On pogleda telo Marina Groze i saţe se da ga pregleda. Koţa je
pomodrela a mišići su se ukrutili.
On podiţe bič i pomirisa ga.
„Šta je?“
„Prokletstvo! Kurare. To je ekstrakt jedne juţnoameričke biljke. Inke
su ga stavljale na vrhove strela da bi usmrtili neprijatelja. U roku od tri
minuta parališe se čitav nervni sistem.“
Dvojca muškaraca su stajali bespomoćno gledajući svog mrtvog
vođu.

98
 Vest o smrti Marina Groze putem satelita obišla je ceo svet. Lev
Pasternak je uspeo da od štampe sakrije neprijatne detalje. U
Vašingtonu, predsednik je imao sastanak sa Stentonom Rodţersom.
„Šta misliš, ko stoji iza toga, Sten?“
„Ili Rusi ili Jonesku. Na kraju krajeva, svodi se na isto. Nisu ţeleli da
se poremeti status kvo.“
„Znači da ćemo morati da se nosimo s Joneskuom. Vrlo dobro.
Hajde da poguramo imenovanje Meri Ešli, da bude što je moguće pre.“
„Već je na putu ka Vašingtonu, Pole.“
„Dobro.“
Kad je čuo vest, Ejndţel se osmehnu. Dogodilo se pre nego što sam
mislio.
U deset sati uveče, telefon zazvoni i Kontrolor podiţe slušalicu.
„Halo.“
Začuo je zvuk Neusinog grlenog glasa. „Ejndţel je video jutarnje
novine. Kazo je da vi stavite novac na njegov račun u banku.“
„Obavestite ga da ćemo se za to odmah pobrinuti. I, gospođice
Munjez, recite Ejndţelu da sam veoma zadovoljan. Još mu recite i to da
će nam, moţda, uskoro biti ponovo potreban. Imate li broj telefona na
koji mogu da vas nazovem?“
Sledila je duga pauza.
„Dobro. Ako Ejndţel...“ Veza se prekinula.
Prokleta glupa kučka.

Istog jutra, novac je bio deponovan na naznačeni bankovni račun u

Cirihu, ali sat vremena pošto je primljen, prebačen je u banku Saudijske
Arabije u Ţenevi. U današnje vreme, čovek ne moţe biti previše oprezan,
mislio je Ejndţel. Prokleti bankari koriste svaku priliku da te prevare.

99
 DVANAESTO POGLAVLJE

Bilo je to više od pakovanja domaćinstva. Bilo je to pakovanje ţivota.

Bio je to oproštaj od trinaest godina snova, sećanja, ljubavi. Bilo je to
konačno zbogom Edvardu. Ovo je bio njihov dom, a sada će opet biti
samo kuća koju će zauzimati stranci, nesvesni njihovih radosti i tuge i
suza i smeha, svega što se dešavalo između ovih zidova.
Daglas i Florens Šifer su bili oduševljeni što je Meri odlučila da
prihvati poloţaj ambasadora.
„Bićeš fantastična“, uveravala je Florens Meri. „Dagu i meni ćete
nedostajati ti i deca.“
„Obećaj da ćete doći da nas posetite u Rumuniji.“
„Obećavam.“
Bilo je more praktičnih pojedinosti o kojima je Meri morala da
povede računa, mnoštvo odgovornosti na koje nije navikla. Sastavila je
listu:
Pozvati kompaniju za skladištenje stvari da dođu po lične stvari koje
ostavljamo.
Otkazati mlekaru.
Otkazati novine.
Dati poštaru novu adresu.
Potpisati ugovor o zakupu za kuću.
Platiti sve račune.
Srediti osiguranje.
Prebaciti komunalne usluge na nove stanare.
Platiti sve račune.
Ne paničiti!
Odsustvo sa univerziteta na neodređeno vreme bilo je dogovoreno s
dekanom Hanterom. „Uzeću nekoga ko će preuzeti vaše redovne
časove. To nije problem. Ali ćete svakako nedostajati studentima sa
vašeg specijalnog kursa.“ On se osmehnu. „Siguran sam da ćemo svi
biti ponosni na vas, gospođo Ešli. Srećno.“
„Hvala vam.“
Meri je ispisala decu iz škole. Trebalo je obaviti sve u vezi s putem i
kupiti avionske karte. Nekada je Meri finansijske poslove smatrala
nečim uobičajenim, što se samo po sebi podrazumeva, zato što je tu bio
Edvard koji se time bavio. Sada više nije bilo Edvarda, osim u njenoj

100
duši i u njenom srcu, gde će biti zauvek.
Meri je brinula zbog Bet i Tima. U početku su bili oduševljeni što će
ţiveti u stranoj zemlji, ali sada kad su se suočili sa stvarnošću, uhvatila
ih je zebnja. Oboje su se, nezavisno jedno od drugog, obratili Meri.
„Mama“, reče joj Bet, „ne mogu tek tako da ostavim sve svoje
prijatelje. Moţda nikada više neći videti Virdţila. Da li bih mogla da
ostanem ovde do kraja polugodišta?“
Tim je rekao: „Upravo sam ušao u Malu ligu. Ako odem naći će
drugog igrača. Moţda bismo mogli da idemo sledećeg leta, kad se
sezona završi. Molim te, mama!“
Uplašeni su. Kao i njihova majka. Stenton Rodţers je bio tako ubedljiv.
Ali sama sa svojim strahovima usred noći, Meri je mislila: Ne znam baš
ništa o tome kako je biti ambasador. Ja sam domaćica iz Kanzasa koja se pravi
da je nekakav drţavnik. Svi će znati da sam varalica. Bila sam luda što sam na
to pristala.
Konačno, nekim čudom, sve je bilo spremno. Kuća je iznajmljena na
duţe vreme jednoj porodici koja se upravo doselila u Dţankšn Siti.

Došlo je vreme za odlazak.

„Dag i ja ćemo vas odvesti do aerodroma“, insistirala je Florens.
Aerodrom na kome je trebalo da se ukrcaju u avion za šest putnika
na redovnom letu za Kanzas Siti, Misuri, nalazio se u Menhetnu,
drţava Kanzas. U Kanzas Sitiju će presesti na veći avion za Vašington.
„Molim te, samo minut“, reče Meri. Popela se na sprat i otišla u
spavaću sobu koju su ona i Edvard delili tokom mnogih divnih godina.
Stajala je tamo gledajući je poslednji put.
Odlazim sada, najdraţi moj. Htela sam samo da ti kaţem zbogom. Mislim
da radim ono zato što bi ti voleo da uradim. Nadam se da je tako. Jedino što me
zaista muči je osećaj da se moţda nikada više nećemo ovde vratiti. Osećam kao
da te napuštam. Ali ti ćeš biti sa mnom gde god da pođem. Sada si mi
potrebniji nego ikada ranije. Ostani sa mnom. Pomozi mi. Toliko te volim.
Ponekad mi se čini da ne mogu da podnesem da budem bez tebe. Moţeš li da
me čuješ, mili? Jesi li tu...?
Daglas Šifer se pobrinuo da se njihov prtljag ukrca na mali avion.
Kad je Meri ugledala taj maleni avion kako stoji na pisti, sledila se.
„Oh, boţe!“
„Šta je bilo?“ upita Florens.
„Ja... ja sam bila toliko zauzeta da sam potpuno zaboravila.'*

101
 „Šta si zaboravila?“
„Letenje! Florens, nikad u ţivotu nisam letela avionom. Ja ne mogu
da letim tom stvarčicom!“
„Meri, mogućnost da se nešto dogodi je milion prema jedan.“
„Ne dopada mi se postojanje mogućnosti“, glatko odvrati Meri. „Ići
ćemo vozom.“
„Ne moţeš. Popodne vas očekuju u Vašingtonu.“
„Ţivu. Neću im biti ni od kakve koristi mrtva.“
Šiferovima je bilo potrebno petnaest minuta da ubede Meri da se
ukrca na avion. Pola sata kasnije, ona i deca su bili vezani pojasevima u
avionu kompanije Er Midvest, na letu broj 826. Dok su motori
povećavali obrtaje i avion počeo da ubrzava kretanje pistom, Meri
zatvori oči i čvrsto uhvati naslon sedišta. Nekoliko trenutaka kasnije,
oni su uzleteli.
„Mama...“
„Pst! Ne govori!“
Sedela je ukočena, ne ţeleći da pogleda kroz prozor, usredsređena
samo na to da se avion odrţi u vazduhu. Deca su jedno drugom
skretala paţnju na prizore pod njima, i divno su se zabavljali.
Deca, pomisli Meri gorko. Šta oni znaju!
Na aerodromu u Kanzas Sitiju preseli su na DC10 i poleteli za
Vašington. Bet i Tim su sedeli jedno pored drugog, a Meri je bila s
druge strane prolaza između sedišta, preko puta njih. Do Meri je sedela
jedna starija gospođa.
„Iskreno rečeno, malo sam nervozna“, priznade ona. „Nikada ranije
nisam letela avionom.“
Meri je potapša po ruci i osmehnu se. „Nema razloga za nervozu.
Mogućnost da se nešto desi je milion prema jedan.“

102
 DRUGA KNJIGA

TRINAESTO POGLAVLJE

Kada se njihov avion spustio na aerodrom Dals u Vašingtonu, Meri i

decu je dočekao jedan mlad čovek iz Stejt departmenta.
„Dobro došli u Vašington, gospođo Ešli. Ja sam Dţon Berns.
Gospodin Rodţers me je zamolio da vas sačekam i da se pobrinem da
bezbedno stignete do hotela. Rezervisao sam vam sobe u hotelu
Riverdejl tauers. Nadam se da će vam svima biti udobno.“
„Hvala vam.“
Meri mu predstavi Bet i Tima.
„Ako mi date potvrdu o predatom prtljagu, urediću da se neko
pobrine za to.“
Dvadeset minuta kasnije, svi su sedeli u limuzini sa vozačem, koja
se uputila ka centru Vašingtona.
Tim je netremice gledao kroz prozor kola, pun divljenja. „Gledajte!“
uzviknu on. „Linkolnov spomenik!“
Bet je gledala kroz drugi prozor. „Eno spomenika Vašingtonu!“
Meri pogleda Dţona Bernsa osećajući se nelagodno. „Bojim se da
moja deca nisu baš prefinjena“, Meri se izvinjavala. „Znate, oni nisu
nikad bili izvan...“ Ona pogleda kroz prozor i oči joj se raširiše „Oh,
boţe!“ povika. „Gledajte. To je Bela kuća.“
Limuzina se kretala Pensilvanija avenijom okruţenoj nekim od
najuzbudljivijih spomenika na svetu. Meri je, sva uzbuđena,
razmišljala: Ovo je grad koji vlada svetom. Ovde je moć. I ja ću biti deo toga.
Dok se limuzina pribliţavala hotelu, Meri upita: „Kada ću videti
gospodina Rodţersa?“
„On će vam se javiti sutra ujutru.“

Pit Konors, šef KUDESKa, kontraobaveštajnog odeljenja, radio je do

103
kasno, i njegov dan ni izbliza još nije bio završen. Svakoga jutra u tri
sata, na posao bi se javljao čitav tim ljudi da bi za predsednika
pripremio dnevni obaveštajni materijal sakupljen iz telegrama koji su
tokom noći pristigli. Izveštaj pod šifrom 'kiseli krastavci' morao je da
bude gotov do šest sati ujutru, kako bi bio na predsednikovom stolu na
početku njegovog radnog dana. Naoruţani kurir je nosio izveštaj u
Belu kuću, ulazeći na zapadni ulaz. Pit Konors je s obnovljenim
interesovanjem pratio presretnute telegrafske poruke koje su dolazile s
one strane gvozdene zavese, jer se mnogo toga u njima odnosilo na
imenovanje Meri Ešli za ambasadora u Rumuniji.
Sovjetski Savez je bio zabrinut verujući da bi plan predsednika
Elisona mogao biti samo smicalica, način da se prodre u njegove
satelitske drţave, da ih špijuniraju ili zavedu.
Komunjare nisu ni blizu tako zabrinute koliko sam ja, sumorno pomisli
Pit Konors. Ako se ova predsednikova ideja ostvari, čitava ova zemlja će
postati otvorena kuća za njihove proklete špijune.
Onoga trenutka kada je Meri Ešli sletela u Vašington, Pit Konors je o
tome bio obavešten. Video je fotografije na kojima su ona i deca. Biće
savršeni, pomisli Konors zadovoljno.

Riverdejl tauers je mali porodični hotel sa udobnim, lepo nameštenim

apartmanima, na udaljenosti od samo jednog bloka od kompleksa
Votergejt.
Hotelski momak je doneo prtljag, i Meri je upravo počela da se
raspakuje kad je zazvonio telefon. Meri podiţe slušalicu. „Halo.“
Muški glas upita: „Gospođa Ešli?“
„Da.“
„Zovem se Ben Kon. Izveštač sam Vašington posta. Da li bismo mogli
da porazgovaramo nekoliko minuta?“
Meri je oklevala. „Tek smo se prijavili i ja baš...“
„Oduzeću vam samo pet minuta. Ja zaista ţelim samo da vas
pozdravim.“
„Pa, ja pretpostavljam da...“
„Evo, krećem gore.“

Ben Kon je bio nizak i zdepast, mišićavog tela i spljoštenog lica kao
u profesionalnog boksera. Izgleda kao sportski reporter, pomisli Meri.
104
 Seo je u naslonjaču preko puta Meri. „Da li ste u Vašingtonu prvi
put, gospođo Ešli?“ upita Ben Kon.
„Da.“ Primetila je da nema ni beleţnicu, ni kasetofon.
„Neću vam postavljati glupa pitanja.“
Ona se namršti. „Šta su glupa pitanja?“
„‟Kako vam se sviđa Vašington?‟ Kad god neka poznata ličnost
izađe bilo gde iz aviona, postavlja se pitanje: ‟Kako vam se dopada ovo
mesto?‟“
Meri se nasmeja. „Ja nisam poznata ličnost, ali mislim da će mi se
Vašington veoma svideti.“
„Bili ste profesor na Drţavnom univerzitetu Kanzasa?“
„Da. Predavala sam predmet koji se zove Istočna Evropa: Sadašnja
politika.“
„Koliko mi je poznato, predsednik je saznao za vas kada je pročitao
vašu knjigu o Istočnoj Evropi i članke u časopisima/'
„Da.“
„A ostalo je, kako se kaţe, istorija.“
„Pretpostavljam da to jeste neuobičajen način da...“
„Ne tako neuobičajen. Dţin Kirkpatrik je na isti način privukla
paţnju predsednika Regana, i on je naimenovao za ambasadora u
Ujedinjenim nacijama.“ On joj se osmehnu. „Tako, kao što vidite,
postoji presedan. Ta je reč veoma u modi ovde u Vašingtonu. Presedan.
Vaši baba i deda su bili Rumuni?“
„Moj deda. Tako je.“
Ben Kon je ostao još nekih petnaest minuta raspitujući se za Merino
poreklo.
„Kada će ovaj intervju biti u novinama?“ upita Meri. Ţelela je da
pošalje primerke Florens i Daglasu kao i ostalim prijateljima kod kuće.
Ben Kon se podiţe izbegavajući direktan odgovor i reče: „Zasad ću
ga sačuvati.“ Bilo je nečega što ga je zbunjivalo u celoj toj situaciji. „Još
ćemo razgovarati.“
Pošto je on otišao, u dnevnu sobu uđoše Bet i Tim. „Mama, je 1' bio
simpatičan?“
„Jeste.“ Oklevala je, nije bila sigurna. „Mislim da jeste.“

Sledećeg jutra, javio se Stenton Rodţers.

„Dobro jutro, gospođo Ešli. Ovde Stenton Rodţers.“
105
 Ĉinilo joj se da čuje glas starog prijatelja. Moţda zato stoje on jedina
osoba koju znam u ovom gradu, pomisli Meri. „Dobro jutro, gospodine
Rodţers. Hvala vam što ste poslali gospodina Bernsa da nas dočeka na
aerodromu, i što ste nam obezbedili hotel.“
„Nadam se da pristojan.“
„Veoma je lep.“
„Mislio sam da bi bilo dobro da se nađemo da bismo porazgovarali
o proceduri kroz koju ćete morati da prođete.“
„Vrlo rado.“
„Mogli bismo danas da ručamo u hotelu Grand. To nije daleko od
vašeg hotela. U jedan sat?
„Dobro.“
„Ĉekaću vas u sali za ručavanje u prizemlju.“
Počelo je.

Meri je organizovala da deca dobiju ručak u sobi, i u jedan sat taksi

ju je odvezao do hotela Grand. Meri ga je posmatrala sa
strahopoštovanjem. Hotel Grand je, sam po sebi, bio centar moći.
Vladari i diplomate iz celog sveta ovde odsedaju, a jasno je i zašto. To je
elegantna zgrada, sa zadivljujućim predvorjem i podom od italijanskog
mermera, sa otmenim stubovima i kruţnim svodom iznad njih. Tu je i
lepo uređeni vrt s fontanom i otvorenim bazenom za plivanje.
Mermerne stepenice vode u restoran, gde ju je Stenton Rodţers već
čekao.
„Dobar dan, gospođo Ešli.“
„Dobar dan, gospodine Rodţers.“
„To zvuči tako sluţbeno. A Sten i Meri?“
Bila je zadovoljna. „To je lepo.“
Stenton Rodţers je bio nekako drugačiji, i Meri je bilo teško da
odredi kakva je to promena. U Dţankšn Sitiju se kod njega osećala
izvesna suzdrţanost, čak neka ozlojeđenost prema njoj. Ĉinilo se kao
da je sada sve to potpuno iščezlo. Bio je srdačan i prijateljski nastrojen.
Razlika je u tome što me je prihvatio, pomisli Meri zadovoljno.
„Hoćete li nešto da popijete?“
„Ne, hvala.“
Poručili su ručak Ĉinilo joj se da je predjelo vrlo skupo. Ovde cene
nisu kao u Dţankšn Sitiju. Apartman u hotelu je bio 250 dolara na dan.
Sa takvim cenama moj novac neće dugo potrajati, pomisli Meri.

106
 „Sten, ne bih da ispadnem nevaspitana, ali moţete li mi reći kolika je
plata ambasadora?“
On se nasmeja. „To je pošteno pitanje. Vaša će plata biti šezdeset pet
hiljada dolara godišnje, plus troškovi stanovanja.“
„Kad to počinje?“
„Ĉim poloţite zakletvu.“
„A do tada?“
„Dobijaćete sedamdeset pet dolara na dan.“
Srce joj zadrhta. To neće biti dosta ni da podmiri hotelski račun, a
kamoli sve druge troškove.
„Da li ću biti dugo u Vašingtonu?“
„Oko mesec dana. Učinićemo sve što moţemo da ubrzamo vaš
odlazak. Drţavni sekretar je od rumunske vlade telegrafski zatraţio
odobrenje za vaše imenovanje. Među nama rečeno, već je bilo
nesluţbenih razgovora o tome između dve vlade. Sa Rumunima neće
biti problema, ali još uvek treba da prođete u Senatu.“
Tako, znači rumunska vlada će me prihvatiti, mislila je Meri začuđeno.
Moţda sam kvalifikovanija nego sto mislim.
„Zakazao sam vam nesluţbene konsultacije sa predsednikom
senatovog Odbora za inostrane poslove. Posle toga sledi 'saslušanje'
pred svim članovima Odbora. Oni će vam postavljati pitanja o vašem
poreklu, odanosti zemlji, vašem viđenju budućih duţnosti, kao i o tome
šta ţelite da postignete.“
„Šta se dešava posle toga?“
„Ĉlanovi Odbora glasaju i pošto podnesu izveštaj, glasa ceo Senat.“
„Dešavalo se da nominovanja nisu izglasana, zar ne?“
„Ovo naimenovanje je tesno povezano sa predsednikovim ugledom.
Imaćete potpunu podršku Bele kuće. Predsednik je veoma voljan da
vaše imenovanje progura da bi bilo što je moguće pre. Uzgred, mislio
sam da bi vi i deca voleli da, nekoliko sledećih dana, malo razgledate
grad, pa sam vam obezbedio kola i vozača i dogovorio privatni
obilazak Bele kuće.“
„Oh! Mnogo, mnogo vam hvala.“
Stenton Rodţers se osmehnu. „Bilo mi je zadovoljstvo.“

Privatni obilazak Bele kuće bio je zakazan za sledeće prepodne.

Vodič ih je poveo u obilazak. Prošli su kroz ruţičnjak Ţakline Kenedi,
zatim kroz Američki vrt, u stilu vrtova iz šesnaestog veka, sa bazenom,

107
drvećem i začinskim travama koje se koriste u kuhinji Bele kuće.
„Upravo pred vama“, najavi vodič, „nalazi se Istočno krilo. U njemu
su smeštene vojne kancelarije za vojne savetnike, za savetnike koji
odrţavaju vezu sa Kongresom, kancelarije za poslovne susrete i
kancelarija prve dame.“
Prošli su kroz Zapadno krilo i zavirili u predsednički Ovalni
kabinet.
„Koliko li soba ovde ima?“
„Ima sto trideset dve sobe, šezdeset devet sobica, dvadeset devet
kamina i sedamnaest kupatila.“
„Mora da često idu u kupatilo.“
„Predsednik Vašington je nadgledao dobar deo gradnje Bele kuće.
On je jedini predsednik koji nikada nije ovde stanovao.“
„Potpuno ga razumem“, promrmlja Tim, „uţasno je velika.“
Meri pocrvene i ćušnu ga laktom.
Obilazak je trajao skoro dva sata, i porodica Ešli je na kraju bila
iscrpljena i impresionirana.
Evo gde je sve to započelo, pomisli Meri. A sada ću i ja biti deo toga.
„Mama?“
„Da, Bet?“
„Imaš neki čudan izraz lica.“

Sledećeg jutra usledio je telefonski poziv iz predsednikovog

kabineta.
„Dobro jutro, gospođo Ešli. Predsednik Elison bi hteo da zna da li
biste imali vremena da se danas posle podne nađete s njim.“
Meri proguta. „Da, ja... naravno.“
„Da li bi vam odgovaralo u tri sata.“
„Sasvim.“
„Limuzina će vas čekati u dva i četrdeset pet.“
Predsednik Elison ustade kada su u Ovalni kabinet uveli Meri.
Došao je do nje da se rukuje, osmehnuo se i rekao: „Uhvatio sam vas.“
„Drago mi je što jeste. Ovo je velika čast za mene.“
„Izvolite, sedite, gospođo Ešli. Mogu li da vas zovem Meri?“
„Da, molim vas.“
Seli su na kauč.
Predsednik Elison poče: „Vi ćete biti moj doppelganger. Znate li šta je
to?“

108
 „To je neka vrsta nevidljivog dvojnika.“
„Tačno. I to smo mi. Ne mogu da vam opišem kako sam bio
uzbuđen kad sam pročitao vaš poslednji članak, Meri. To je bilo kao da
čitam nešto što sam ja sam napisao. Ima mnogo ljudi koji ne veruju da
naš plan naš 'narod narodu‟ moţe da uspe, ali vi i ja ćemo ih
nadmudriti.“
Naš plan 'narod narodu‟. Mi ćemo ih nadmudriti. On je pravi šarmer,
mislila je Meri. A glasno reče: „Uradiću sve što mogu da pomognem,
gospodine predsedniče.“
„Računam na vas. Mnogo. Rumunija je probni poligon. Pošto je
Groza ubijen, vaš posao će biti još teţi. Ako nam tamo uspe, uspeće
nam i u drugim komunističkim zemljama.“
Proveli su sledećih pola sata razgovarajući o problemima koji su
pred njima, i onda Pol Elison reče: „Sten Rodţers će ostati u stalnom
kontaktu s vama. On je postao vaš veliki oboţavalac.“ Pruţio joj je
ruku. „Srećno, doppelgangeru.“
Idućeg popodneva, Stenton Rodţers je telefonirao Meri. „Sutra
ujutru u devet sati imate sastanak sa predsednikom Senatovog odbora
za inostrane poslove.“

Odbor za inostrane poslove imao je svoje kancelarije u zgradi pod

imenom Rasel bilding, najstarijoj vladinoj zgradi u Vašingtonu. Na
ploči u predvorju, desno od vrata, pisalo je: ODBOR ZA INOSTRANE
POSLOVE SD419.
Predsednik je bio punačak, sedokos čovek, oštrih zelenih očiju i
leţernog ponašanja profesionalnog političara.
Pozdravio je Meri na vratima. „Ĉarli Kembel. Drago mi je da vas
upoznam, gospođo Ešli. Toliko slušam o vama.“
Dobro ili loše? pitala se Meri.
On je doprati do stolice.
„Ţelite li kafu?“
„Ne, hvala vam, senatore.“ Bila je toliko nervozna da ne bi mogla da
drţi šoljicu u ruci.
„E pa, onda, pređimo na posao. Predsednik ţeli da nas vi
predstavljate u Rumuniji. Mi svi, normalno, ţelimo da mu, na svaki
mogući način, pruţimo punu podršku. Postavlja se pitanje: Da li mislite
da ste dovoljno kvalifikovani za taj poloţaj, gospođo Ešli?“
„Ne, gospodine.“

109
 Njen odgovor ga zateče nespremnog. „Molim?“
„Ako mislite na to da li imam ikakvog diplomatskog iskustva u
obavljanju poslova sa stranim zemljama, onda nisam kvalifikovana.
Međutim, rečeno mi je da trećina ambasadora ove zemlje čine ljudi koji
takođe nemaju prethodnog iskustva u diplomatiji. Ono čime ću ja
doprineti ovom poslu je moje poznavanje Rumunije. Dobro poznajem
njihove ekonomske i društvene probleme kao i njihovu političku
pozadinu. Verujem da Rumunima mogu predstaviti našu zemlju u
pozitivnom svetlu.“
Gle, pomisli Ĉarli Kembel iznenađeno, a ja očekivao neku ćurku. U
stvari, Kembel je bio protiv Meri Ešli i pre nego što je upoznao. Dobio
je naređenja s vrha da se pobrine da Meri Ešli dobije saglasnost
Odbora, bez obzira na to šta njegovi članovi misle o njoj. U političkim
kuloarima bilo je dosta ciničnog podsmevanja predsednikovom gafu
koji je načinio izborom nekakve nepoznate šeljančice, iz tamo nekog
mesta u Kanzasu koje se zove Dţankšn Siti. Ali, bogami, pomisli
Kembel, izgleda da momke očekuje malo iznenađenje.
On glasno reče: „Odbor za saslušanje u punom sastavu sastaje se u
sredu u devet ujutru.“
Meri je noć uoči ispitivanja uhvatila panika. Dragi, šta ću im reći kad
me budu ispitivali o mom iskustvu? Da sam u Dţankšn Sitiju bila kraljica na
proslavi svečanog početka školske godine, da sam tri godine uzastopno
pobeđivala na takmičenju u klizanju na ledu? Strašno sam se uspaničila. Oh,
kako bih ţelela da si ti ovde sa mnom.
Još jednom je pogodi ironija njene situacije. Da je Edvard ţiv, ona ne
bi bila ovde. Bila bih bezbedna i ušuškana kod kuće s mojim muţem i decom,
bila bih tamo gde pripadam.
Leţala je budna čitave noći.

Saslušanje se odrţavalo u sali Senatovog Odbora za inostrane

poslove gde je bilo prisutno svih petnaest članova odbora. Oni su sedeli
na podijumu iza koga su se, na zidu, nalazile četiri velike mape sveta.
Duţ zida, na levoj strani sobe, nalazio se sto za štampu, za kojim je bio
veliki broj novinara. U sredini su bila sedišta za dvesta gledalaca.
Uglovi prostorije su bili dobro osvetljeni zbog televizijskih kamera. Sala
je bila prepuna. Pit Konors je sedeo u zadnjem redu. Kad je ušla Meri sa
Bet i Timom, nastao je iznenadni tajac.
Meri je bila u tamnom kostimu i beloj bluzi. Decu su naterali da

110
izađu iz svojih farmerki i dţempera i obuku svoju najbolju nedeljnu
odeću.
Ben Kon je sedeo za stolom za novinare i gledao je Meri i decu dok
su ulazili. Gospode, pomisli on, izgledaju kao da su sišli sa slika Normala
Rokvela.
Sluţitelj je smestio decu u prvi red, i ispratio Meri do sedišta za
ispitanike, preko puta članova Odbora. Sedela je pod bleskom vrelog
osvetljenja, pokušavajući da prikrije nervozu.
Ispitivanje je počelo. S podijuma, Ĉarli Kembel se osmehnu Meri.
„Dobro jutro, gospođo Ešli. Zahvaljujemo se što ste se pojavili pred
Odborom. Preći ćemo na pitanja.“
Počeli su sa prilično bezazlenim pitanjima.
„Ime...?“
„Udovica...?“
„Deca...?“
Pitanja su bila bezazlena i ohrabrujuća.
„Prema biografiji koja nam je priloţena, gospođo Ešli, poslednjih
nekoliko godina predavali ste političke nauke na Drţavnom
univerzitetu Kanzasa. Je li to tačno?“
„Da, gospodine.“
„Rođeni ste u Kanzasu?“
„Da, senatore.“
„Vaši baba i deda su bili Rumuni?“
„Moj deda. Da, gospodine.“
„Napisali ste knjigu i članke o pribliţavanju Sjedinjenih Drţava i
zemalja sovjetskog bloka?“
„Da, gospodine.“
„Vaš poslednji članak, štampan u časopisu Inostrani poslovi,
privukao je predsednikovu paţnju?“
„Tako sam razumela.“
„Gospođo Ešli, da li biste bili ljubazni da ovom Odboru izloţite
osnovne postavke tog vašeg članka?“
Njena nervoza je nestala. Sada je bila na sigurnom tlu. To je bio
predmet u kojem je ona autoritet. Osečala se kao da drţi seminar na
fakultetu.
„Danas u svetu postoji nekoliko regionalnih ekonomskih saveza i
kako se oni međusobno isključuju, oni dele svet na neprijateljske i
suparničke blokove, umesto da ga ujedinjuju. Evropa ima Zajedničko

111
trţište, istočni blok SEV, a onda tu je još i OECD koji čine zemlje sa
slobodnim trţištem, a tu je i pokret nesvrstanih zemalja trećeg sveta.
Moja teorija je jednostavna. Ţelela bih da se sve te raznovrsne i
odvojene organizacije poveţu ekonomskim vezama. Pojedinci koji su
povezani unosnim partnerstvom ne ubijaju jedni druge. Verujem da se
isti princip moţe primeniti i na drţave. Volela bih da vidim našu
zemlju kao predvodnicu pokreta za stvaranje zajedničkog trţišta koje bi
obuhvatilo i saveznike i neprijatelje. Danas, na primer, plaćamo
milijarde dolara za skladištenje viška ţitarica u silose, dok istovremeno
ljudi u mnogim zemljama umiru od gladi. Jedno svetsko zajedničko
trţište moglo bi to da reši. Ono bi moglo da otkloni nepravednu
raspodelu utvrđivanjem pravih cena za sve. Ţelela bih da pomognem
da se to ostvari.“

Senator Herold Tarkel, stariji član Odbora za inostrane poslove i

član opozicione partije se oglasi: „Hteo bih da kandidatkinji postavim
nekoliko pitanja.“
Ben Kon se naţe napred u sedištu. Sad počinje ono pravo.
Senator Tarkel, čovek sedamdesetih godina, teţak i grub, poznati
namćor upita: „Da li ste sad prvi put u Vašingtonu?“
„Da, gospodine. Mislim da je to jedan od naj... „
„Pretpostavljam da ste mnogo putovali?“
„Pa, ne. Moj suprug i ja smo planirali da putujemo, ali...“
„Da li ste ikada bili u Njujorku?“
„Ne, gospodine“:
„U Kaliforniji?“
„Ne, gospodine.“
„Bili ste u Evropi?“
„Ne. Kao što sam rekla, planirali smo da...“
„Da li ste vi, u stvari, ikada bili van drţave Kanzas, gospođo Ešli?“
„Da. Drţala sam predavanja na Univerzitetu u Ĉikagu i odrţala
seriju predavanja u Denveru i Atlanti.“
Tarkel suvo primeti: „To mora da je bilo veoma uzbudljivo za vas,
gospođo Ešli. Ne mogu da se setim kad je pred ovim Odborom bio
zahtev da se prihvati kandidat manje kvalifikovan za ambasadorski
poloţaj. Vi očekujete da predstavljate Sjedinjene Američke Drţave u
osetljivoj zemlji iza gvozdene zavese, a kaţete nam da sve vaše znanje o

112
svetu potiče od toga što ţivite u Dţankšn Sitiju, Kanzas, i što ste proveli
nekoliko dana u Ĉikagu i Atlanti. Je li to istina?“
Meri je bila svesna da su televizijske kamere okrenute ka njoj, i ona
obuzda svoj bes.
„Nije, gospodine. Moje poznavanje sveta potiče od toga što sam ga
proučavala. Imam doktorat iz političkih nauka i pet godina predajem
na Drţavnom univerzitetu Kanzasa, posebno se baveći zemljama iza
gvozdene zavese. Veoma sam dobro upoznata sa problemima
rumunskog naroda i poznato mi je šta njihova vlada misli o
Sjedinjenim Drţavama, i zašto to misli.“ Glas joj je sada bio jači. „Sve
što znaju o ovoj zemlji je ono što im pruţa njihova propagandna
mašinerija. Ţelela bih da odem tamo i pokušam da ih ubedim da
Sjedinjene Drţave nisu nikakva pohlepna zemlja ţeljna rata. Htela bih
da im pokaţem šta je to tipična američka porodica. Ja...“
Ovde prekide, bojeći se da je otišla predaleko. A tada, na njeno
iznenađenje, članovi Odbor^ počeše da aplaudiraju. Svi, izuzev
Tarkela.
Ispitivanje se nastavilo.
Sat kasnije, Ĉarli Kembel upita: „Ima li još pitanja?“
„Mislim da se kandidatkinja jasno predstavila“, zaključi jedan od
senatora.
„Slaţem se. Hvala vam, gospođo Ešli. Ovo zasedanje je završeno.“
Pit Konors je nakratko zamišljeno proučavao Meri, a onda, dok su se
predstavnici štampe gurali oko nje, tiho otišao.
„Da li vas iznenadilo predsednikovo naimenovanje?“
„Da li mislite da će prihvatiti vaše imenovanje, gospođo Ešli?“
„Verujete li da vas predavanje o nekoj zemlji kvalifikuje da...
„Okrenite se ovamo, gospođo Ešli. Molim vas, nasmešite se. Još
jednom.“
„Gospođo Ešli...“
Ben Kon je stajao po strani, gledajući i slušajući. Dobra je, pomisli.
Ima sve prave odgovore. Ţarko bih zeleo da ja znam prava pitanja.

Kad je Meri stigla u hotel, emotivno iscrpljena, javio se Stenton

Rodţers.
„Halo, gospođo ambasadore.“
Ona oseti vrtoglavicu od olakšanja. „Mislite, uspela sam? Oh, Sten.
Ne mogu vam reći kako sam uzbuđena.“

113
 „I ja, Meri.“ Glas mu je bio pun ponosa. „I ja.“
Kad je saopštila deci, oni su je zagrlili.
„Znao sam da ćeš uspeti!“ vikao je Tim.
Bet tiho upita. „Šta misliš, da li tata zna?“
„Sigurna sam da zna, mila“, osmehnu se Meri. „Ne bi me čudilo da
je članove Odbora malo ćušnuo laktom...“
Meri je javila Florens koja se rasplakala kad je čula novost.
„Fantastično! Ĉekaj samo da razglasim po gradu!“
Meri se smejala. „Spremiću sobu u ambasadi za tebe i Daglasa.“
„Kad krećeš za Rumuniju?“
„Pa, prvo mora ceo Senat da glasa, ali Sten kaţe da je to samo
formalnost.“
„Šta je sledeće?“
„Moram da provedem nekoliko nedelja na nekoj vrsti obuke u
Vašingtonu, a onda deca i ja krećemo put Rumunije.“
„Jedva čekam da nazovem Dejli junionl“ uzviknu Florens. „Grad će
ti verovatno podići spomenik. Sad moram da idem. Suviše sam
uzbuđena da bih mogla da pričam. Zvaću te sutra.“
Ben Kon je čuo ishod saslušanja kad se vratio u redakciju. Još uvek je
bio zabrinut, mada nije znao zašto.

114
 DGTRNAGSTO POGLAVLJG

Kao što je Stenton Rodţers i predvideo, glasanje u Senatu je bilo

samo formalnost.
Za Meri je glasala velika većina. Kad je predsednik Elison čuo vest,
rekao je Stentonu Rodţersu: „Naš plan je na putu da se ostvari, Sten.
Sada nas ništa ne moţe zaustaviti.“
Stenton Rodţers klimnu glavom. „Ništa“, sloţi se.
Pit Konors je bio u svojoj kancelariji kad je primio vest. Odmah je
napisao poruku i šifrirao je. Jedan od njegovih ljudi je bio na duţnosti u
sobi za veze.
„Upotrebiću Rodţer kanal“, reče Konors, „pričekaj napolju.“
Kanal Rodţer je krajnje privatni telegrafski sistem koji mogu da
koriste samo ljudi na najvišim mestima CIAe. Poruke se šalju laserskim
odašiljačem na veoma visokoj frekvenciji, u deliću sekunde. Kada je
Konors ostao sam, poslao je telegram adresiran na Sigmunda.

Tokom sledeće nedelje, Meri je posetila podsekretara za spoljne

poslove, šefa CIAe, sekretara za trgovinu, direktore njujorške Ĉejs
Menhetn banke, i nekoliko značajnih jevrejskih organizacija. Svako od
njih imao je da na nešto upozori, da nešto savetuje ili zahteva.
Ned Tilingast u CIAi, bio je oduševljen: „Gospođo ambasadore, biće
sjajno da naše ljude tamo vratimo u akciju. Rumunija je za nas bila
‟mrtav ugao‟ otkad smo postali persona non grata. Odrediću čoveka koji
će biti ataše u vašoj ambasadi.“ On joj uputi značajan pogled. „Siguran
sam da ćete mu pruţiti punu podršku.“
Meri se pitala šta to zapravo znači. Ne pitaj, odluči ona.

Uobičajeno je da drţavni sekretar prisustvuje ceremoniji polaganja

zakletve novih ambasadora, a zakletvu obično istovremeno polaţe
dvadeset pet do trideset kandidata. Tog jutra, kada je trebalo da se
odrţi ceremonija, Stenton Rodţers je telefonirao Meri.
„Meri, predsednik Elison vas je zamolio da budete u Beloj kući u
podne. Poloţićete zakletvu pred predsednikom lično. Povedite Tima i
Bet.“
Ovalni kabinet je bio pun predstavnika štampe. Kada je predsednik
Elison ušao u pratnji Meri i njene dece, televizijske kamere se okrenuše

115
ka njima a fotografski aparati počeše da sevaju. Meri je prethodnih pola
sata provela sa predsednikom i on je bio srdačan i delovao na nju
umirujuće.
„Vi ste savršeni za ovaj zadatak“, rekao joj je, „inače vas nikada ne
bih izabrao za to. Vi i ja ćemo ovaj san pretvoriti u stvarnost.“
A to je zaista izgledalo kao san, pomislila je Meri kad se suočila sa
mnoštvom kamera.
„Molim vas, podignite desnu ruku.“
Meri je ponavljala za predsednikom: „Ja, Meri Elizabet Ešli, svečano
se zaklinjem da ću podrţavati i braniti Ustav Sjedinjenih Drţava od
svih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, da ću istome biti istinski odana,
da ovu obavezu preuzimam slobodno i bez ikakve rezerve ili namere
da je izbegnem, da ću valjano i verno izvršavati obaveze duţnosti koju
započinjem, tako mi Bog pomogao!“
I to se završilo. Postala je ambasador u Socijalističkoj Republici
Rumuniji.

Dirinčenje je počelo. Meri je naređeno da se prijavi Odeljenju za

evropska i jugoslovenska pitanja Stejt departmenta, koje je bilo
smešteno u zgradi zvanoj Mol bilding, a koja je gledala na spomenik
Vašingtonu i na Linkolnov memorijal. Tamo joj je dodeljena mala,
privremena kancelarija nalik na kutiju, koja se nalazila odmah do
rumunskog odeljenja.
Dţejms Stikli, šef odeljenja, bio je diplomata od karijere sa dvadeset
pet godina sluţbe. Bio je čovek u kasnim pedesetim godinama, srednje
visine, lisičijeg lica i malih, tankih usana. Imao je hladne svetlosmeđe
oči. Gledao je s prezirom je na sva ta politička naimenovanja koja su
preplavila njegov svet. Smatralo se da je on vodeći stručnjak u
rumunskom odeljenju, i kad je predsednik Elison najavio svoj plan o
postavljanju ambasadora u Rumuniji, Stikli je bio oduševljen, očekujući
da će on sigurno biti postavljen na taj poloţaj. Vest o Meri Ešli je bila
teţak udarac za njega. Bilo je već dovoljno loše to što je zaobiđen, ali da
izgubi zbog nekoga ko je imenovan iz političkih razloga jedne
nikogovićke iz Kanzasa, to je bilo poniţavajuće.
„Moţeš li da poveruješ u to?“ pitao je Brusa, svog najboljeg
prijatelja. „Polovina naših ambasadora imenovano je iz političkih
razloga. To se, prikane moj, ne bi moglo dogoditi u Engleskoj ili
Francuskoj. Oni koriste profesionalce. Da li bi armija traţila od amatera

116
da bude general? E, al‟ tamo preko okeana, naši jebeni ambasadorski
amateri bivaju generali.“
„Pijan si Dţimbo.“
„Napiću se još više.“
Sada je proučavao Meri Ešli dok je sedela preko puta njegovog
radnog stola.
I Meri je proučavala Stiklija. Bilo je nečeg podmuklog u njegovom
izgledu. Ne bih volela da ga imam za neprijatelja, pomisli Meri.
„Da li ste svesni, gospođo Ešli, da ćete biti poslati na veoma osetljivo
mesto?“
„Da, naravno. Ja...“
„Naš poslednji ambasador u Rumuniji je napravio samo jedan
pogrešan korak i celokupni odnosi su pukli, pravo u naše lice. Bilo nam
je potrebno tri godine da ponovo dođemo na vrata. Predsednik bi bio
strašno besan ako opet zabrljamo.“
Ako ja zabrljam, hoće da kaţe.
„Moraćemo da od vas napravimo instant stručnjaka. Nemamo
mnogo vremena.“ Pruţi joj naramak fascikli. „Moţete početi s tim što
ćete pročitati ove izveštaje.“
„Posvetiću tome celo jutro.“
„Ne. Predviđeno je da vam za pola sata počne kurs rumunskog.
Kurs obično traje mesecima, ali meni je rečeno da vi morate proći sito i
rešeto.“

Vreme je postalo nešto zamagljeno, nekakav vihor aktivnosti posle

kojih je Meri bila potpuno iscrpljena. Ona i Stikli su svakog jutra
pregledali dnevne izveštaje pristigle u rumunsko odeljenje.
„Ja ću čitati telegrame koje budete slali“, obavesti je Stikli. „Postoje
ţuti primerci za akciju i beli za obaveštenje. Duplikati vaših telegrama
ići će u Ministarstvo odbrane, CIAu, USIu, Ministarstvo finansija, i
desetak drugih ministarstava. Jedan od prvih zadataka koji će se
postaviti pred vas je da rešite problem u vezi sa Amerikancima koje
drţe u rumunskim zatvorima. Hoćemo njihovo oslobađanje.“
„Za šta su optuţeni?“
„Špijunaţa, droge, krađa za šta god su Rumuni hteli da ih optuţe.“
Meri se pitala kako bi neko bio oslobođen ako je optuţen za
špijunaţu. Naći ću način.
„U redu“, reče energično.

117
 „Ne zaboravite, Rumunija je jedna od najnezavisnijih zemalja iza
gvozdene zavese. Mi to moramo podrţati.“
Tačno.
Stikli je još rekao: „Daću vam jedan omot. Ne ispuštajte ga iz ruku.
To samo vi smete da vidite. Pošto ga pročitate i zapamtite činjenice,
ţelim da ga, sutra ujutru, vratite meni lično. Imate li nekih pitanja?.“
„Ne, gospodine.“
Predao je Meri čvrsti koverat zapečaćen crvenom trakom. „Molim
vas, potpišite.“
Ona uzdahnu.

Tokom voţnje na povratku u hotel, Meri je stiskala kovertu na krilu

osećajući se kao neki lik u filmu o Dţejms Bondu.
Deca su bila obučena i čekala je.
Oh, boţe, seti se Meri. Obećala sam im da ćemo ići većeru u kineski
restoran i u bioskop.
„Deco“, reče ona. „Došlo je do promene plana. Moraćemo da naš
izlet ostavimo za neko drugo veče. Večeras ćemo ostati u hotelu i
večeraćemo u sobi. Imam da završim neki hitan posao.“
„Dobro, mama.“
„Onda, u redu.“
A Meri pomisli: Pre nego stoje Edvard umro, oni bi u ovakvoj situaciji
vrištali i negodovali. Ali, morali su da odrastu. Svi smo morali da odrastemo.
Zagrli ih oboje. „Nadoknadiću vam to“, obeća im.

Materijal koji joj je dao Dţejms Stikli bio je neverovatan. Nikakvo čudo
što ţeli da ga odmah vratim, mislila je Meri. Tu su se nalazili detaljni
izveštaji o svakom značajnijem rumunskom zvaničniku, od
predsednika do ministra trgovine. Bili su tu dosijei o njihovim
seksualnim navikama, finansijskom poslovanju, prijateljstvima, ličnim
karakteristikama i predrasudama. Neki delovi su bili šokantni. Na
primer, ministar trgovine je spavao sa svojom ljubavnicom a i sa svojim
šoferom, dok je njegova ţena imala ljubavnu vezu sa svojom
sobaricom.
Meri je provela pola noći pokušavajući da zapamti imena i sitne
grehe ljudi s kojima će imati posla. Pitam se da li ću biti u stanju da
zadrţim ozbiljan izraz lica kad ih sretnem?
Ujutru je vratila poverljiva dokumenta.

118
 Stikli je rekao, „U redu, sada znate sve što treba da znate o
rumunskim vođama.“
„A i više od toga“, promrmlja Meri.
„Ima nešto što treba da imate na umu, a to je da su do sada Rumuni
saznali sve što moţe da se sazna o vama.“
„To ih neće daleko odvesti“, reče Meri.
„Neće?“ Stikli se zavali u stolici. „Ţena ste, i to sama. Budite sigurni
da su vas već označili kao lak plen. Pokušaće da iskoriste vašu
usamljenost. Posmatraće i snimati svaki vaš korak. Ambasada i
rezidencija će biti prisluškivani. U komunističkim zemljama smo
primorani da koristimo lokalnu radnu snagu, tako da će poslugu u
rezidenciji činiti ljudi koji su pripadnici rumunske sluţbe bezbednosti.“
Pokušava da me zaplaši, pomisli Meri. E pa, to mu neće poći za rukom.

Izgledalo je da je svaki sat Merinog dana, kao i njene večeri, bio

ispunjen. Pored časova rumunskog, na njenom rasporedu su bili: kurs
u Roslinu na Institutu za sluţbu u inostranstvu, brifinzi u Obaveštajnoj
sluţbi odbrane, sastanci sa sekretarom Međunarodnih bezbednosnih
sluţbi i sa odborima Senata. Svi su oni imali zahteve, savete, pitanja.
Meri je osećala izvesnu krivicu u odnosu na Bet i Tima. Uz pomoć
Stentona Rodţersa, našla je privatnog nastavnika za decu. Sem toga,
Bet i Tim su se sami upoznali sa nekom decom koja su stanovala u
hotelu, pa su tako imali društvo za igru. Ipak, nije volela da ih toliko
ostavlja same.
Meri se postarala da uvek zajedno doručkuju pre nego što ode na
Institut gde je u osam sati imala čas rumunskog jezika. Jezik je bio
nemoguć. Čudi me da i sami Rumuni umeju da ga govore. Učila je fraze
izgovarajući ih naglas:
„Dobro jutro.“ Buna Dimineafa „Hvala.“ Mulfumesc „Nema na
čemu“ Cu Placere „Ne razumem.“ Nu Inteleg „Gospodine.“ Domnule
„Gospođice.“ Domnisoara
A nijedna od ovih reči nije se izgovarala onako kako se piše.
Bet i Tim su sedeli posmatrajući kako se muči s domaćim zadacima i
Bet se cerila. „To ti je naša osveta što si nas terala da učimo tablicu
mnoţenja.“

„Gospođo ambasadore, ţelim da upoznate vašeg vojnog atašea,

pukovnika Vilijema Mekinija“, rekao joj je Dţejms Stikli.

119
 Bil Mekini je bio u civilu, ali je njegovo drţanje odavalo vojno lice.
Bio je visok, sredovečan čovek, lica ogrubelog od sunca i vetra.
„Gospođo ambasadore.“ Glas mu je bio grub i hrapav, kao da mu je
grlo pretrpelo nekakvu povredu.
„Milo mi je što smo se upoznali“, reče Meri.
Pukovnik Mekini je bio prvi član njenog osoblja i susret sa njim
izazvao je u njoj neku vrstu uzbuđenja. Ĉinilo se da joj je to na neki
način pribliţilo njen novi poloţaj.
„Jedva čekam da počnem da radim sa vama u Rumuniji“, reče
pukovnik Mekini.
„Da li ste već bili u Rumuniji?“
Pukovnik i Dţejms Stikli izmenjaše poglede.
„On je već bio tamo“, odgovori Stikli.

Diplomatski sastanci sa novim ambasadorima odrţavali su se

svakog ponedeljka popodne u konferencijskoj sali na osmom spratu
Stejt departmenta.
„U Sluţbi inostranih poslova imamo vrlo čvrst komandni lanac“,
rečeno im je. „Na vrhu je ambasador. Pod njim je (pod njom, automatski
pomisli Meri) njegov zamenik, ministar savetnik. Pod njim (pod njom)
su politički savetnik, ekonomski savetnik, administrativni savetnik i
savetnik za javne poslove. Slede atašei za poljoprivredu, za trgovinu i
vojni ataše.“ To je pukovnik Mekini, pomisli Meri. „Kad zauzmete svoj
poloţaj, stičete diplomatski imunitet. Ne moţete biti uhapšeni ni zbog
prebrze voţnje, ni zbog voţnje u pijanom stanju, niti zbog izazivanja
poţara, pa čak ni zbog ubistva. Kad umrete, niko ne sme da dira vaše
telo niti da proučava beleške koje ste moţda ostavili. Ne morate da
platite račune, radnje vas ne mogu tuţiti sudu.“
Neko u grupi uzviknu: „Nemojte da to čuje moja ţena!“
Predavač pogleda na sat. „Preporučujem vam da pre našeg sledećeg
sastanka u Priručniku za spoljne poslove proučite drugi deo, poglavlje
trista, koje govori o društvenim odnosima. Hvala vam.“

Meri i Stenton Rodţers su ručali u hotelu Votergejt.

„Predsednik Elison bi voleo da se malo pozabavite javnim
odnosima“, reče Rodţers.
„U kom smislu?“
„Pa, organizovali bismo nešto u nacionalnim okvirima. Intervjui u

120
štampi, radiju, televiziji...“
„Nisam nikada... pa dobro, ako je vaţno, pokušaću.“
„Dobro. Moraćemo da vam nabavimo novu garderobu. Ne moţete
se pojaviti dva puta u istoj haljini.“
„Sten, to će koštati čitavo blago! Osim toga, nemam vremena za
kupovinu. Zauzeta sam od ranog jutra do kasno uveče. Ako...“
„Nema problema. Helen Mudi.“
„Šta?“
„Ona je jedna od vrhunskih vašingtonskih nabavljača. Samo joj sve
prepustite.“

Helen Mudi je bila privlačna, druţeljubiva crnkinja, koja je bila

uspešan model pre nego što je osnovala sopstveni servis za nabavke.
Rano jednog jutra, pojavila se u Merinoj hotelskoj sobi i provela čitav
sat razgledajući Merinu garderobu.
„Veoma lepo za Dţankšn Siti“, rekla je otvoreno, „ali mi treba da
zadivimo Vašington. Je li tako?“
„Nemam mnogo novaca da...“
Helen Mudi se široko osmehnu. „Znam gde se mogu obaviti
povoljne kupovine. I mi ćemo to brzo da uradimo. Biće vam potrebna
jedna dugačka večernja haljina, haljina za koktele i večernje prijeme,
popodnevna haljina za čajanke i ručkove, kostim za ulicu ili
kancelariju, crna haljina i odgovarajući šešir za zvanične pogrebe ili
iskazivanje ţalosti.“
Kupovina je trajala tri dana. Kada je bila završena, Helen Mudi
osmotri Meri. „Vi ste ljupka dama, ali mislim da moţemo još bolje da
vas doteramo. Htela bih da odete do Suzan u Dugu za šminku a onda
kod Bilija u Sunce, za frizuru.“
Nekoliko večeri kasnije, Meri je na sluţbenoj večeri u Korkoran
galeriji srela Stentona Rodţersa. On pogleda Meri i osmehnu se:
„Izgledate apsolutno očaravajuće.“

Počela je medijska kampanja. Kampanjom je rukovodio Ijan Vilijers,

šef Odeljenja za odnose sa javnošću Stejt departmenta. Vilijers je imao
između četrdeset pet i pedeset godina, bio je dinamičan, nekadašnji
novinar. Ĉinilo se da zna sve i svakoga u medijima.
Meri se našla ispred kamera u emisijama: Dobro jutro Ameriko, Susret
sa štampom i Linija vatre. Intervjuisali su je za Vašington post, Njujork

121
tajms i desetak drugih značajnih dnevnih novina. Dala je intervjue za
londonski Tajms, za Špigl, Ođi i za pariški Mond. Ĉasopis Tajm i Pipi su
doneli članke o njoj i deci. Izgledalo je da se fotografije Meri Ešli nalaze
svuda, a kad bi se u nekom udaljenom kraju sveta nešto dogodilo,
pitali su je da to prokomentariše. Meri Ešli i njena deca su, preko noći,
postali poznate ličnosti.
„Mama, zaista je jeza videti sve te naše slike na naslovnim stranama
svih časopisa“, primeti Tim.
„Jeza je prava reč“, sloţi se Meri.
Ona se, na neki način, osećala nelagodno zbog svog tog publiciteta.
Razgovarala je o tome sa Stentonom Rodţersom.
„Gledajte na to kao na deo svog posla. Predsednik pokušava da
stvori jednu sliku. Kad stignete u Evropu, svi će tamo znati ko ste.“

Ben Kon i Akiko su leţali u krevetu, nagi. Akiko je bila divna mlada
Japanka, deset godina mlađa od novinara. Upoznali su se pre nekoliko
godina kada je on pisao o manekenkama, i od tada su zajedno.
Kon je imao problema.
„Šta je bilo, dušo?“ upita Akiko neţno. „Hoćeš li da još malo radim
na tebi?“
Njegove misli bile su daleko. „Ne, već sam se uzbudio.“
„Nešto ne vidim“, zadirkivala ga je ona.
„To je u mojim mislima, Akiko. Uzbudio sam se zbog jedne
reportaţe. Nešto se čudno događa u ovom gradu.“
„Šta je to još novo?“
„Ovo je nešto drugačije. Ne mogu da otkrijem šta je to.“
„Ţeliš li da pričaš o tome?“
„U pitanju je Meri Ešli. Tokom dve poslednje nedelje video sam je na
naslovnim stranicama šest časopisa, a ona još nije ni preuzela svoju
duţnost! Akiko, neko gospođi Ešli daje publicitet filmske zvezde. Ona i
njeno dvoje dece preplavili su sve novine i časopise. Zašto?“
„Od mene se očekuje da imam prevejani istočnjački um. Mislim da ti
komplikuješ ono što je vrlo jednostavno.“
Ben Kon upali cigaretu i ljutito otpuše jedan dim.
„Moţda si u pravu“, progunđa.
Ona krenu rukom nadole i poče neţno da ga miluje. „Kako bi bilo
da ugasiš tu cigaretu i zapališ mene...?“

122
 „Priređuje se zabava za potpredsednika Bredforda“, Stenton
Rodţers obavesti Meri, „i uredio sam da vas pozovu. To je u petak
uveče u Pan ameriken junionu.“
Pan Ameriken junion je velika, mirna zgrada s velikim dvorištem,
koja se često koristi u diplomatske svrhe. Večera za potpredsednika je
bila sloţen posao. Na stolovima se nalazila bleštava starinska srebrnina
i svetlucave bakarat čaše. Bio je tu i mali orkestar. Na listi gostiju bila je
elita prestonice. Pored potpredsednika i njegove supruge, bilo je tu
senatora, ambasadora i slavnih ličnosti iz svih profesija.
Meri je posmatrala taj glamurozni skup. Moram sve da zapamtim da
bih mogla da o tome ispričam Bet i Timu, mislila je.
Kada je najavljena večera, Meri se našla za stolom sa zanimljivim
skupom senatora, sluţbenika Stejt departmenta i diplomatama. Ljudi
su bili šarmantni, a večera izvrsna.
U jedanaest sati, Meri pogleda na svoj sat i reče senatoru koji je
sedeo s njene desne strane: „Nisam ni primetila da je ovako kasno.
Obećala sam deci da ću se rano vratiti.“
Ustala je, klimnula glavom ljudima koji su sedeli za njenim stolom.
„Milo mi je što smo sam sve vas upoznala. Laku noć.“
Zavladala je potpuna tišina, i u velikoj sali za bankete svi su se
okrenuli i posmatrali Meri kako ide preko podijuma za igru i izlazi.
„O, boţe!“ prošapta Stenton Rodţers. „Nikojoj nije rekao!“

Sledećeg jutra, Stenton Rodţers je doručkovao sa Meri.

„Meri“, reče on, „ovo je grad koji ozbiljno shvata svoja pravila.
Mnoga od njih su glupa, ali mi svi moramo da ţivimo u skladu sa
njima.“
„Oh, oh. Šta sam uradila?“
On uzdahnu. „Prekršili ste pravilo broj jedan: Niko, ama baš niko,
nikada ne odlazi sa prijema pre počasnog gosta. Sinoć je to bio
potpredsednik Sjedinjenih Drţava.“
„Oh, boţe.“
„Polovina telefona u Vašingtonu je sinoć neprekidno zvonilo.“
„Ţao mi je, Sten. Nisam znala. Međutim, obećala sam deci...“
„U Vašingtonu nema dece. Postoje samo mladi glasači. Ovo je grad
vlasti. To nemojte nikada da zaboravite.“
Pokazalo se da novac predstavlja problem. Ţivotni troškovi su bili
uţasni. Meri se činilo da su cene u Vašingtonu bile krajnje neumerene.

123
Dala je nešto da se opere i ispegla u hotelskom servisu, i kad je dobila
račun, bila je šokirana. „Pet dolara i pedeset centi da se opere bluza“,
rekla je. „A dolar i devedeset pet za brushalter!“ Nikad više, zaklela se.
Od sada ću sve sama da perem.
Potopila je svoje hulahopke u hladnu vodu a zatim ih stavila u
zamrzivač. Na taj način duţe traju. Oprala je dečije čarape i maramice i
donji veš zajedno sa svojim brushalterima u lavabou u kupatilu.
Raširila je maramice preko ogledala da se suše, a kad su se osušile,
paţljivo ih je presavila da ne moraju da se peglaju. Svoje haljine i
Timove pantalone ispravila je na pari, tako što ih je okačila na šipku
zavese oko tuša, okrenula slavinu za toplu vodu do kraja i zatvorila
vrata kupatila. Jednog jutra kad je Bet otvorila vrata kupatila, udario ju
je talas pare.
„Majko, šta to radiš?“
„Štedim novac“, obavesti je Meri ponosno. „Pranje i peglanje košta
čitavo bogatstvo.“
„Šta bi bilo da predsednik naiđe? Kako bi to izgledalo? Pomislio bi
da smo neki sezonci ili neke ptice selice.“
„Predsednik neće da naiđe. I molim te, zatvori vrata kupatila. Bacaš
novac.“
Sezonci, zaista! Kad bi predsednik naišao i video šta radi, bio bi
ponosan na nju. Pokazala bi mu račun hotelske perionice i dala mu da
vidi koliko je uštedela koristeći malo jenkijevske domišljatosti. Bio bi
impresioniran. Kad bi više ljudi u vladi posedovalo vašu domišljatost,
gospođo ambasadore, ekonomija ove zemlje bi bila u boljem stanju nego što je
sada. Izgubili smo pionirski duh koji je ovu zemlju učinio velikom. Naš narod
je postao svilen. Suviše se oslanjamo na električne aparate koji nam štede
vreme, a nedovoljno na sebe same. Reko bih da vas istaknem kao blistavi
primer nekim rasipnicima iz Vašingtona koji misle da je ova zemlja
napravljena od novca. Vi biste svima njima dali lekciju. U stvari, imam sjajnu
ideju. Meri Ešlija ću vas postaviti za ministra finansija.
Ispod vrata kupatila provlačila se para. Meri, već pospana, otvori
vrata i oblak pare ispuni sobu za dnevni boravak.
Začulo se zvono na vratima i trenutak kasnije, Bet objavi: „Mama,
došao je Dţejms Stikli. Ţeli da te vidi.“

124
 PETNAESTO POGLAVLJE

Cela ta stvar postaje sve čudnija i čudnija“, reče Ben Kon. Sedeo je
na krevetu nag, dok je njegova mlada ljubavnica, Akiko Hadaka, leţala
pored njega. Gledali su Meri Ešli u emisiji Susret sa štampom.
Ona je govorila: „Verujem da će Kina, pošto pripoji Hong Kong i
Makao, krenuti ka jednom komunističkom društvu koje će biti
humanije i više posvećenom pojedincu.“
„Eto sad, šta kog mog ova dama zna o Kini“, progunđa Ben Kon. On
se obrati Akiko. „Gledaš domaćicu iz Kanzasa koja je preko noći
postala stručnjak za sve.“
„Izgleda veoma bistra“, reče Akiko.
„Nije to u pitanju. Već, svaki put kad da neki intervju, reporteri
polude. To je rastuća pomama. Kako je ona uopšte dospela u Susret sa
štampom? Reći ću ti kako. Neko je odlučio da Meri Ešli treba da bude
slavna ličnost. Ko? Zašto? Ĉarls Lindberg nije nikada imao ovakvu
podršku.“
„Ko je Ĉarls Lindberg?“
Ben Kon uzdahnu. „Eto, to je problem nastao zbog jaza među
generacijama. Nema komunikacije.“
„Ima drugih načina komuniciranja“, reče Akiko neţno.
Ona ga blago gurnu na krevet i leţe preko njega. Spuštala se niz
njegovo telo, blago šibajući svojom svilenom kosom njegove grudi,
stomak i prepone, gledajući kako mu se penis diţe. Pomilovala ga je i
rekla: „Zdravo, Arture.“
„Artur ţeli da uđe u tebe.“
„Još ne. Vratiću mu se.“
Podigla se i mekim korakom otišla u kuhinju. Ben Kon je gledao
kako odlazi iz sobe. Bacio je pogled na televizor i pomislio: Ova dama mi
čini nervoznim. Ima tu đavolski mnogo toga što se ne vidi golim okom, i
proklet bio ako ne otkrijem šta je to.
„Akiko“, poviče. „Šta radiš? Artur će zaspati“
„Reci mu da pričeka“, doviknu. „Odmah ću.“
Vratila se nekoliko minuta kasnije noseći posudu sa sladoledom,
šlagom i trešnjom.
„Za boga miloga!“ uzviknu on. „Nisam gladan, nego napaljen.“
„Lezi.“ Stavila je peškir ispod njega, uzela sladoled iz posude i

125
počela da ga maţe oko njegovih testisa.
On viknu: „Hej! Hladno je.“
„Pst!“ Akiko stavi šlag preko sladoleda a zatim uze njegov penis u
usta i zadrţa ga sve dok nije nabrekao.
„Oh, boţe“, ječao je Ben. „Nemoj da prestaješ.“
Akiko stavi trešnju na vrh njegovog, sada ukrućenog penisa.
„Oboţavam bananu sa sladoledom“, prošapta ona.
I kad je počela da ga liţe, Ben oseti neverovatnu mešavinu raznih
čulnih doţivljaja i svi su bili divni. Kad više nije mogao da izdrţi, on
prevrnu Akiko na leđa i zaroni u nju.
Na televizoru Meri Ešli je govorila: „Jedan od najboljih načina da se
izbegne rat sa zemljama koje se suprotstavljaju američkoj ideologiji
jeste da se poveća trgovina sa njima...“

Kasnije te večeri, Ben Kon je telefonirao Ijanu Vilijersu.

„Zdravo, Ijane.“
„Bendţi, mladiću, šta mogu da učinim za tebe?“
„Moţeš li da mi učiniš jednu uslugu?“
„Samo reci.“
„Ĉuo sam da si ti zaduţen za odnose sa javnošću za našeg novog
ambasadora u Rumuniji.“
Sledilo je jedno oprezno, „Da?“
„Ko stoji iza tog publiciteta, Ijane? Zanima me...“
„Ţao mi je, Bene. To je stvar Stejt departmenta. Ja sam samo najamni
radnik. Moţeš da se pismeno obratiš drţavnom sekretaru.“
Spuštajući slušalicu, Ben reče: „Zašto mi nije prosto rekao da se
jebem?“ Odlučio je: „Mislim da ću morati da odem iz grada na
nekoliko dana.“
„Kuda ideš, dušo?“
„Dţankšn Siti, Kanzas.“

Ispalo je da je Ben Kon bio u Dţankšn Sitiju samo jedan dan. Proveo
je sat vremena u razgovoru sa šerifom Mansterom i jednim od njegovih
pomoćnika, zatim se iznajmljenim kolima odvezao u Fort Rajli gde je
posetio kancelariju KlOa. Kasno popodne, uhvatio je avion za Menhetn
u Kanzasu i tamo preseo u avion za Vašington.
Ĉim je Konov avion poleteo, iz Tvrđave je pozvan jedan telefonski
broj u Vašingtonu.

126
 Meri Ešli je išla dugim hodnikom zgrade Sluţbe inostranih poslova
da se javi Dţejmsu Stikliju kad iza sebe začu dubok muški glas:
„To je to što ja zovem čistom desetkom.“
Meri se okrete. Visoki stranac naslonjen na zid, zurio je u nju s
drskim osmehom na licu. Nosio je imao farmerke, majicu s kratkim
rukavima i patike za tenis. Bio je markantan ali je delovao neuredno,
prljavo i neobrijano. Oko usana je imao sitne bore od smeha, a oči su
mu bile svetloplave i podrugljive. U njemu je bilo nečeg arogantnog što
čoveka prosto razbesni. Meri se okrete na petama i ljutito ode, svesna
njegovog pogleda koji je pratio.

Sastanak sa Dţejmsom Stiklerom trajao je nešto više od jednog sata.

Kad se Meri vratila u svoju kancelariju, onaj stranac je sedeo na njenoj
stolici, s nogama na stolu, preturajući po njenim papirima. Oseti kako
joj se krv penje u lice.
„Šta, do đavola, vi tu radite?“
Ĉovek joj uputi dug, lenj pogled i polako se podiţe sa stolice. „Ja
sam Majk Slejd. Prijatelji me zovu Majki.“
„Šta mogu da učinim za vas, gospodine Slejd“, reče ona ledeno.
„Baš ništa“, reče on mirno. „Susedi smo. Radim u ovom odeljenju,
pa pomislih da svratim i da vas pozdravim.“
„Pa, pozdravili ste me. A, ako zaista ovde radite, pretpostavljam da
imate svoj radni sto, tako da u budućnosti nećete morati da sedite za
mojim stolom i njuškate.“
„Boţe, kakva narav! Ĉuo sam da su Kanzašani, ili kako se već vi
tamo nazivate, srdačni ljudi.“
Ona stegnu zube. „Gospodine Slejd, dajem vam dve sekunde da
napustite moju kancelariju, pre nego što pozovem čuvara.“
„Mora da sam pogrešno čuo“, promrmlja on za sebe.
„A, ako zaista radite u ovom odeljenju, savetovala bih vam da odete
kući, da se obrijete i obučete neku pristojnu odeću.“
„Nekada sam imao ţenu koja mi je tako govorila“, uzdahnu Majk
Slejd. „Zato je više nemam.“
Meri oseti kako joj lice postaje sve crvenije. „Napolje.“
On joj mahnu. „Do viđenja, srce. Videćemo se.“
O, ne, pomisli Meri. Ne, nećemo.
Ĉitavo jutro je bilo niz neprijatnih iskustava. Dţejms Stikli je
pokazivao otvoreno neprijateljstvo. Meri je u podne bila previše

127
iznervirana da bi mogla da jede. Odlučila je da pauzu za ručak provede
vozeći se po Vašingtonu, i tako se oslobodi besa u sebi.
Njena limuzina je stajala uz ivičnjak ispred zgrade spoljnih poslova.
„Dobro jutro, gospođo ambasadore“, pozdravi je šofer. „Kuda biste
ţeleli da idete?“
„Bilo gde, Marvine. Vozite malo unaokolo“
„Da, gospođo.“ Kola se polako odvojiše od ivičnjaka. „Da li biste
voleli da vidite ulicu u kojoj su smeštene ambasade?“
„Da, sjajno.“ Bilo šta, samo da se oslobodi gorkog ukusa od jutros.
Na uglu su skrenuli levo i uputili se ka Masačusets aveniji.
„Ovde počinje“, reče Marvin kad su skrenuli na široku ulicu.
Usporio je i počeo da joj pokazuje razne ambasade.
Meri je prepoznala japansku ambasadu po zastavi sa izlazećim
suncem ispred nje. Indijska ambasada je imala slona iznad vrata.
Prošli su pored prelepe dţamije gde su, u prednjem dvorištu, klečali
i molili se ljudi.
Došli su do ugla Dvadeset treće ulice i prošli pored bele kamene
zgrade sa stubovima na obe strane svake od tri stepenice.
„To je rumunska ambasada“, reče Marvin. „Do nje je...“
„Molim vas, stanite!“
Limuzina skrenu ka ivičnjaku. Kroz prozor automobila Meri
pogleda ploču na zgradi. Na njoj je pisalo:

AMBASAFA SOCIJALISTIDKG RGPUBLIKG

RUMUNIJE

Ne razmišljajući mnogo, Meri reče: „Sačekajte ovde, molim vas.

Idem unutra.“
Srce poče da joj kuca brţe. Ovo će biti njen prvi stvarni kontakt sa
zemljom o kojoj je predavala, sa zemljom koja će biti njen dom sledećih
nekoliko godina.
Duboko je udahnula i pritisla zvono na vratima. Tišina. Ona pritisnu
kvaku. Vrata nisu bila zaključana. Otvori ih i uđe. Predvorje je bilo
mračno i hladno. U jednom udubljenju nalazio se crveni kauč a do
njega dve stolice ispred malog televizora. Ĉula je korake i okrenula se.
Visok, mršav čovek ţurno je silazio niz stepenice.
„Da, da?“ Uzviknuo je. „Šta je to? Šta je to?“
Meri se toplo osmehnu. „Dobro jutro. Ja sam Meri Ešli. Ja sam novi
128
ambasador u Rumu...“
Ĉovek se lupi rukom po čelu. „0h, boţe dragi!“
Ona se trţe. „Šta nije u redu?“
„Nije u redu to što vas nismo očekivali, gospođo ambasadore.“
„Oh, znam. Vozili smo se tu pored i ja...“
„Ambasador Korbesku će se strašno uzrujati...“
„Uzrujati? Zašto? Samo sam pomislila da ga pozdravim i...“
„Naravno, naravno. Molim vas da mi oprostite. Ja sam Gabrijel
Stoika, otpravnik poslova. Dopustite mi da upalim svetio i uključim
grejanje. Nismo očekivali goste, kao što moţete da vidite. Uopšte
nismo.“
Njega je, tako očigledno, obuzela panika i jedino što je Meri ţelela je
bilo da ode. Ali bilo je suviše kasno. Posmatrala je kako Gabrijel Stoika
trči unaokolo paleći lustere i lampe sve dok predvorje nije bilo bleštavo
osvedjeno.
„Biće potrebno nekoliko minuta da se zagreje“, izvinjavao se.
„Pokušavamo da smanjimo troškove grejanja koliko god moţemo.
Vašington je veoma skup.“
Htela je da propadne u zemlju. „Da sam shvatila...“
„Ne, ne. Nije to ništa, ništa. Ambasador je gore. Obavestiću ga da ste
ovde.“
„Nemojte se uznemiravati...“
Stoika je trčao uza stepenice.
Stoika se vratio posle pet minuta. „Izvolite, dođite. Ambasador je
oduševljen što ste došli. Oduševljen.“
„Da li ste sigurni da...“
„Očekuje vas.“
Ispratio je Meri uz stepenice. Na vrhu stepeništa nalazila se
konferencijska sala sa četrnaest stolica oko dugog stola. Pored zida se
nalazila vitrina puna rukotvorina i skulptura iz Rumunije, a na zidu je
bila reljefna mapa Rumunije. Bio je tu i kamin iznad koga je bila
rumunska zastava. U susret joj je dolazio ambasador Radu Korbesku, u
košulji, ţurno navlačeći sako. Bio je to visok, krupan čovek tamnog
tena. Sluga je uţurbano palio svetla i podešavao grejanje.
„Gospođo ambasadore!“ uzviknu Korbesku. „Kakva neočekivana
čast! Oprostite što vas primamo tako nesluţbeno. Vaše Ministarstvo
nas nije obavestilo da dolazite.“
„To je moja greška“, reče Meri izvinjavajući se. „Bila sam u

129
susedstvu, i ja...“
„Pravo je zadovoljstvo upoznati vas. Pravo zadovoljstvo. Ĉesto smo
vas gledali na televiziji i čitali o vama u novinama i časopisima. Bili
smo veoma nestrpljivi da upoznamo novog ambasadora u našoj zemlji.
Ţelite li čaja?“
„Pa, ako nije problem.“
„Problem? Naravno da nije! Izvinjavam se što nismo spremili ručak
za vas. Oprostite mi. Tako sam zbunjen.“
Ja treba da budem zbunjena, pomisli Meri. Šta li me je nateralo da
napravim ovu glupost? Glupo. Glupo. Glupo. Ovo neću ispričati čak ni deci.
To će biti moja tajna do groba.
Kada je posluţen čaj, rumunski ambasador je bio toliko nervozan da
ga je prosuo. „Baš sam nespretan! Oprostite mi!“
Meri je ţelela da on prestane da se izvinjava.
Ambasador je pokušavao da priča o beznačajnim stvarima, ali to je
još više pogoršavalo situaciju. Bilo je jasno da se oseća očajnički
neprijatno. Ĉim je mogla, i što je diskretnije mogla, Meri se podiţe.
„Mnogo vam hvala, vaša ekselencijo. Bilo mi je veoma drago što
smo se upoznali. Do viđenja.“
I pobeţe.

Ĉim se Meri vratila u kancelariju, Dţejms Stikli posla po nju.

„Gospođo Ešli“, reče hladno, „da li biste mi objasnili šta vi to
zapravo radite?“
Rekla bih da to neće biti tajna koju ću sa sobom poneti u grob, zaključi
Meri.
„Oh, mislite na rumunsku ambasadu? Ja... ja sam samo mislila da
svratim i da ih pozdravim i...“
„Nije to prijatni mali sastanak, kakvi su bili oni tamo kod kuće“,
ljutito reče Stikli. „U Vašingtonu se ne moţe samo tako svratiti u
ambasadu. Kada jedan ambasador posećuje drugog ambasadora, onda
je to samo po pozivu. Doveli ste Korbeskua u uţasno neprijatnu
situaciju. Morao sam da ga molim da ne uloţi sluţbeni protest Stejt
departmentu. Uveren je da ste došli tamo da ga špijunirate i uhvatite
na spavanju.“
„Šta? Pa, od svih...“
„Pokušajte da zapamtite da vi više niste običan građanin vi ste
predstavnik vlade Sjedinjenih Drţava. Sledeći put kad budete imali

130
iznenadnu ţelju za nečim manje ličnim od pranja zuba, prvo ćete se
posavetovati sa mnom. Je li to jasno, hoću da kaţem, sasvim jasno?“
Meri proguta knedlu. „U redu.“
„Dobro.“ Podigao je slušalicu i okrenuo neki broj. „Gospođa Ešli je
sada kod mene. Hoćete li da uđete? U redu.“ Spustio je slušalicu.
Meri je sedela bez reči, osećajući se kao izgrđeno malo dete. Vrata se
otvoriše i u kancelariju uđe Majk Slejd.
On pogleda u Meri i široko se osmehnu: „Zdravo. Prihvatio sam vaš
savet i obrijao sam se.“
Stikli pogleda jedno, pa drugo. „Vas dvoje ste se upoznali?“
Meri je ljutito gledala Slejda. „ Zapravo ne. Zatekla sam ga kako
njuška po mom stolu.“
Dţejms Stikli ih predstavi: „Gospođa Ešli, Majk Slejd. Gospodin
Slejd će biti vaš zamenik.“
Meri je zurila u njega: „Šta je on?“
„Gospodin Slejd je u odeljenju za Istočnu Evropu. On obično radi
van Vašingtona, ali je sad odlučeno da ide u Rumuniju kao vaš
zamenik.“
Meri skoči sa stolice: „Ne!“ protestovala je. „To je nemoguće.“
„Obećavam da ću se brijati svakog dana“, reče Majk ljubazno.
Meri se okrenu Stikliju. „Mislila sam da je ambasadoru dozvoljeno
da odabere svog sopstvenog zamenika.“
„To je tačno ali...“
„Onda ja neću da odaberem gospodina Slejda. Neću ga.“
„U uobičajenim okolnostima vi biste mogli da delujete u okviru
vaših prava, ali u ovom slučaju, plašim se da nemate izbora. Naređenje
je došlo iz Bele kuće.“

Izgledalo je da Meri ne moţe da izbegne Majka Slejda. Taj čovek je

bio svuda i na svakom mestu. Naletela bi na njega u Pentagonu, u
restoranu Senata, na hodnicima Stejt departmenta. Uvek je na sebi imao
farmerke, majicu kratkih rukava, ili neku drugu sportsku odeću. Meri
se pitala kako se s tim provlači u jednom tako strogo sluţbenom
okruţenju.
Jednoga dana, Meri ga je videla kako ruča sa pukovnikom
Mekinijem. Vodili su ozbiljan razgovor, i Meri se pitala koliko li su
bliski. Da li su stari prijatelji? Da li je moguće da su se udruţili protiv mene?
Postajem paranoična, reče Meri samoj sebi. A još i nisam u Rumuniji.

131
 Ĉarli Kembel, šef Odbora za spoljne poslove Senata, priredio je
prijem u Merinu čast. Kada je ušla u prostoriju i videla sve te elegantno
obučene ţene, pomislila je: Ja uopšte ne pripadam ovde. One izgledaju kao
da su rođene tako elegantne.
Nije imala predstavu koliko lepo ona sama izgleda.
Bilo je prisutno više od desetak fotoreportera, i Meri je bila najviše
fotografisana ţena te večeri. Igrala je sa petšest muškaraca, nekim
oţenjenim, a nekim neoţenjenim, i skoro svi su traţili da im da broj
svog telefona. Nije bila ni uvređena, ni zainteresovana.
„Ţao mi je“, rekla je svakome od njih, „moj posao i moja porodica
me toliko okupiraju da ne mogu ni da pomislim na izlaske.“
Pomisao da bude s nekim drugim, osim s Edvardom, bila joj je
neprihvatljiva. Za nju nikada neće postojati drugi muškarac.
Bila je za stolom sa Ĉarlijem Kembelom i njegovom ţenom i još
desetak ljudi iz Stejt departmenta. Razgovor je skrenuo na anegdote o
ambasadorima.
„Pre nekoliko godina u Madridu“, pričao je jedan gost, „pred
britanskom ambasadom se okupilo nekoliko stotina studenata koji su
bučno zahtevali povratak Gibraltara. Skoro su prodrli u zgradu
ambasade kada se telefonom javio jedan ministar generala Franka.
‟Duboko sam uznemiren time što se dešava ispred vaše ambasade‟,
rekao je. ‟Da li da pošaljem još policajaca?‟ ‟Ne‟, odgovori ambasador,
'pošaljite samo manje studenata‟.“
Neko upita: „Nisu li stari Grci smatrali da je Hermes zaštitnik
ambasadora?“
„Da“, stiţe brz odgovor. „A on je istovremeno bio i zaštitnik lutalica,
lopova i laţova.“
Te večeri Meri je istinski uţivala. Ljudi su bili pametni i duhoviti i
zanimljivi. Mogla bi tu da ostane čitavu noć.
Ĉovek do nje je upita: „Zar ne morate da ustanete rano zbog
sutrašnjih sastanaka?“
„Ne“, odgovori Meri. „Nedelja je. Mogu duţe da spavam.“
Nešto kasnije, jedna ţena poče da zeva. „Izvinite, imala sam dug
dan.“
„I ja“, reče Meri vedro.
Imala je utisak da je prostorija neobično tiha. Pogleda unaokolo i
učini joj se da svi zure u nju. Šta se pobogu...? Pogleda na sat. Bilo je pola

132
tri. I ona se s uţasom seti nečega što joj je rekao Stenton Rodţers: Na
večernjim prijemima, počasni gost uvek prvi odlazi.
A ona je bila taj počasni gost. Oh, boţe! Pomisli Meri. Pa ja zadrţavam
sav ovaj svet.
Skoči na noge i prigušenim glasom reče: „Laku noć svima. Bilo je
divno veče.“
Okrenula se i poţurila da izađe. Iza sebe je mogla da čuje goste kako
se guraju da izađu.

Sledećeg jutra je na hodniku naletela na Majka Slejda. On se

osmehnu i reče: „Ĉujem da ste u subotu drţali budnim pola Vašingtona
do kasno u noć.“
Njegovo nadmeno ponašanje ju je razbesnelo. Projurila je pored
njega i otišla u kancelariju Dţejmsa Stiklija.
„Gospodine Stikli, zaista mislim da neće sluţiti interesima naše
ambasade u Rumuniji da gospodin Slejd i ja pokušavamo da radimo
zajedno.“
On podiţe pogled sa papira koje je čitao: „Zaista? Šta je problem?“
„To je njegov... njegov stav. Smatram da je gospodin Slejd grub i
arogantan. Iskreno rečeno, ne dopada mi se Majk Slejd.“
„O, znam da Majk ima neke svoje osobenosti ali...“
„Osobenosti? On je jedan sirovi grubijan. Zvanično zahtevam da na
njegovo mesto pošaljete nekog drugog.“
„Jeste li završili?“
„,Da.“
„Gospođo Ešli, Majk Slejd je slučajno naš vrhunski stručnjak za
istočnoevropska pitanja. Vaš posao je da se sprijateljite s tamošnjim
stanovništvom. Moj posao je da se pobrinem da dobijete svu pomoć
koju ja mogu da vam obezbedim. A to je Majk Slejd. Zaista, ne ţelim da
čujem više ništa o tome. Da li sam bio jasan?“
Ne vredi, pomisli Meri. Uopšte ne vredi.
Vratila se u kancelariju razočarana i ljuta. Mogla bih da razgovaram sa
Stenom, mislila je. On bi razumeo. Ali to bi bio znak slabosti. Moraću da se
sama nosim sa Majkom Slejdom.
„Sanjarite?“
Meri diţe pogled i trţe se. Ispred njenog stola je stajao Majk Slejd
drţeći gomilu memoranduma.
„Ovo će vas noćas drţati daleko od neprilika“, reče on i stavi ih na

133
njen sto.
„Kucajte kad sledeći put budete hteli da uđete u moju kancelariju.“
Njegove oči su je gledale podsmešljivo. „Zašto imam osećaj da niste
baš ludi za mnom?“
Ona oseti kako ponovo postaje razdraţljiva. „Reći ću vam zašto,
gospodine Slejd. Zato što mislim da ste vi jedan arogantni, neprijatni,
uobraţeni...“
On podiţe prst. „Ponavljate se.“
„Da se niste usudili da me ismevate.“ Odjednom postade svesna da
viče.
Njegov glas dobi preteći ton „Mislite da ne smem da se pridruţim
ostalima? Šta mislite, šta svi u Vašingtonu pričaju o vama?“
„Ne zanima me šta pričaju.“
„Ali, trebalo bi da vas zanima.“ On se nagnu nad njen sto. „Svi se
pitaju s kojim pravom vi sedite za ambasadorskim stolom. Ja sam,
damo, proveo četiri godine u Rumuniji. To je bure baruta spremno da
eksplodira, a vlada šalje glupo dete iz tamo neke nedođije da se igra s
tim.“
Meri je sedela slušajući, steţući zube.
„Vi ste amater, gospođo Ešli. Ako je neko ţeleo da vas isplati,
trebalo je da vas postavi za ambasadora na Islandu.“
Meri više nije mogla da se kontroliše. Skočila je na noge i ošamarila
ga svom snagom.
Majk Slejd uzdahnu: „Nikada niste bez odgovora, zar ne?“

134
 ŠGSNAGSTO POGLAVLJG

U pozivnici je pisalo: „Ambasador Socijalističke Republike

Rumunije ima čast da vas pozove na koktel i večeru u ambasadi,
Dvadeset treća ulica 1607, u 19:30, večernje odelo obavezno. Molimo
vas da odgovorite na broj 2326593.“
Meri je razmišljala o svojoj poslednjoj poseti ambasadi i kako je
napravila budalu od sebe. E, pa to se neće ponoviti. Sad sam to prevazišla.
Sad sam deo Vašingtona.
Obukla je novi komplet koji je kupila i crnu večernju haljinu od
somota sa dugim rukavima. Nosila je crne satenske cipele sa visokom
potpeticom i bisernu ogrlicu.
„Izgledaš lepše od Madone“, reče Bet.
Meri je zagrli. „Ne znam šta da kaţem. Vas dvoje večerajte dole u
trpezariji, a onda moţete da odete gore i gledate televiziju. Doći ću
rano kući. Sutra ćemo da posetimo kuću predsednika Vašingtona u
Maunt Vernonu.“
„Mama, lepo se provedi.“
Telefon je zazvonio. Bio je to recepcioner. „Gospođo ambasadore,
gospodin Stikli vas čeka u predvorju.“
Ţelela bih da mogu da idem sama, pomisli Meri. Ne treba mi niko da me
drţi podalje od nevolje.

Rumunska ambasada je izgledala potpuno drugačije nego onda kad

ju je Meri poslednji put videla. Vladala je svečana atmosfera, koja je u
potpunosti nedostajala za vreme njene prve posete. Na vratima ih je
pozdravio doktor Gabrijel Stoika, otpravnik poslova ambasade.
„Dobro veče, gospodine Stikli. Drago mi je što vas vidim.“
Dţejms Stikli je klimnuo glavom ka Meri. „Mogu li da vam
predstavim našeg ambasadora u vašoj zemlji?“
Na Stoikinom licu se nije mogao videti nikakav znak prepoznavanja.
„Zadovoljstvo mi je da vas upoznam, gospođo ambasadore. Molim
vas, krenite za mnom.“
Dok su išli hodnikom, Meri je primetila da su sve sobe bleštavo
osvetljene i dobro zagrejane. Sa sprata su dopirali zvuci malog orkestra.
Svuda su bile vaze pune cveća.
Ambasador Korbesku je razgovarao sa grupom ljudi kada je

135
ugledao Dţejmsa Stiklija i Meri Ešli kako prilaze.
„O, dobro veče, gospodine Stikli.“
„Dobro veče, ambasadore. Mogu li da vam predstavim ambasadora
Sjedinjenih Drţava u Rumuniji?“
Korbesku je gledao Meri i rekao hladno: „Drago mi je.“
Meri je očekivala svetlucanje u njegovim očima. Ali toga nije bilo.
Na večeri je bilo stotinu ljudi. Muškarci su nosili svečana odela, a
dame su bile divno odevene u haljine Luja Esteveza i Oskara de la
Rente. Velikom stolu koji je Meri videla na spratu tokom prethodne
posete bilo je dodato petšest malih stolova oko njega. Livrejisani batleri
su kruţili po prostoriji noseći posluţavnike sa šampanjcem.
„Da li ste za piće?“ upita Stikli.
„Ne, hvala“, reče Meri. „Ne pijem.“
„Zaista? Šteta.“
Pogledala gaje, zbunjena. „Zašto?
„Zato što je to deo posla. Na svakom diplomatskom prijemu na koji
odete, biće zdravica. Ako ne pijete, uvredićete domaćina. Morate tu i
tamo popiti nešto.“
„Zapamtiću to“, reče Meri.
Pogledala je po prostoriji, i tamo je bio Majk Slejd. Za trenutak ga
nije prepoznala. Nosio je svečano odelo, i morala je da prizna kako nije
neprivlačan. Rukom je grlio raskošnu plavušu, koja samo što nije ispala
iz svoje haljine. Jeftino, pomisli Meri. Upravo po njegovom ukusu. Pitam se
kolikoga devojaka čeka u Bukureštu?
Meri se setila Majkovih reči: Vi ste amater, gospođo Ešli. Ako je neko
ţeleo da vas isplati, trebalo je da vas postavi za ambasadora na Islandu.
Bitanga.
Dok je Meri posmatrala, pukovnik Mekini, obučen u kompletnu
uniformu, prišao je Majku. Majk se izvinio plavuši i otišao u ugao sa
pukovnikom. Moraću da pripazim na obojicu, pomisli Meri.
Sluga sa šampanjcem prolazio je pored nje. „Mislim da ču uzeti
čašu“, reče Meri.
Dţejms Stikli ju je posmatrao dok je ispijala. „U redu. Vreme je da
odradimo salu.“
„Odradimo salu?“
„Mnogo se poslova završava na ovakvim prijemima. Zato ih
ambasade i priređuju.“

136
 Meri je provela naredni sat upoznajući se sa ambasadorima,
senatorima, guvernerima i nekim od najmoćnijih političkih figura u
Vašingtonu. Rumunija je postala veoma zanimljiva i skoro svako iole
vaţan uspeo je da dobije poziv na večeru u ambasadi. Ruku podruku
sa plavušom, Majk Slejd je prišao Dţejmsu Stikliju.
„Dobro veče“, reče Majk srdačno. „Voleo bih da se upoznate sa Debi
Denison. Ovo su Dţejms Stikli i Meri Ešli.“
Bio je to šamar. Meri reče smireno: Ambasador Ešli.“
Majk se pljesnu rukom u čelo. „Izvinite. Ambasador Ešli. Otac
gospođice Denison je, igrom slučaja, takođe ambasador. Naravno, on je
profesionalni diplomata. Sluţbovao je u nekoliko zemalja u poslednjih
dvadeset pet godina.“
„To je divan način da se odraste“, reče Debi Denison.
„Debi je mnogo toga prošla“, dodao je Majk.
„Da“, reče Meri ravno. „Uverena sam da jeste.“

Meri je molila boga da ne sedi do Majka za vreme večere, i njene

molitve su uslišene. Bio je za drugim stolom, do polugole plavuše. Za
Merinim stolom je bilo desetak ljudi. Neki od njih su bili poznata lica
koja je videla na naslovnim stranama časopisa i na televiziji. Dţejms
Stikli je sedeo preko puta Meri. Ĉovek s Merine leve strane govorio je
nekim tajanstvenim jezikom koji ona nije mogla da identifikuje. S desne
strane je bio visoki, mršavi, plavi čovek srednjih godina, sa privlačnim,
neţnim licem.
„Oduševljen sam što sam vaš sused za večerom“, reče on Meri. „Vaš
sam vatreni oboţavalac.“ Govorio je sa neznatnim skandinavskim
naglaskom.
„Hvala vam.“ Oboţavalac zbog čega? pitala se Meri. Ništa nisam
uradila.
„Ja sam Olaf Peterson, švedski ataše za kulturu.“
„Milo mi je što smo se upoznali, gospodine Peterson.“
„Da li ste bili u Švedskoj?“
„Nisam. Da vam pravo kaţem, ja u stvari nisam nigde bila.“
Olaf Peterson se nasmešio: „Onda je mnogo mesta koja će imati čast
da ih posetite.“
„Moţda ćemo jednog dana deca i ja posetiti vašu zemlju.“
„A, imate decu? Koliko im je godina?“
„Tim ima deset, a Bet dvanaest godina. Pokazaću vam.“ Meri otvori

137
tašnu i iz nje izvadi fotografije dece. S druge strane stola Dţejms Stikli
je prekorno odmahivao glavom.
Olaf Peterson je razgledao fotografije. „Prelepa deca!“ uzviknu on.
„Liče na majku.“
„Imaju očeve oči.“
Edvard i ona su imali običaj da se u šali prepiru oko toga na koga od
njih dvoje deca liče.
Bet će biti lepotica, kao ti, govorio bi Edvard. Ne znam na koga Tim liči.
Jesi li sigurna da je moj?
Njihova prepirka bi se završila tako što bi vodili ljubav.
Olaf Peterson joj je nešto govorio.
„Molim?“
„Rekao sam da sam čitao o tome kako je vaš suprug poginuo u
saobraćajnoj nesreći. Ţao mi je. Mora da je ţeni teško da bude sama bez
muţa.“ Njegov glas je bio pun saosećanja.
Meri podiţe čašu vina ispred sebe i otpi gutljaj. Bilo je hladno i
osveţavajuće. Ispila je sve do poslednje kapi. Ĉašu joj je odmah
napunio kelner s belim rukavicama koji je prosto lebdeo nad gostima.
„Kada stupate na duţnost u Rumuniji?“ upita je Peterson.
„Rečeno mi je da krećemo za nekoliko nedelja.“ Meri podiţe čašu i
iskapi je. „Za Bukurešt.“ Vino je zaista bilo izvrsno, i svi znaju da vino
sadrţi nizak procenat alkohola.
Kada je kelner ponudio da joj ponovo napuni čašu, ona je veselo
klimnula glavom. Pogledala je po sali sve te lepo obučene zvanice koje
su govorile nekoliko desetina različitih jezika, i pomislila: U starom
dobrom Dţankšn Sitiju nemaju ovakve bankete. Ne, gospodine. Kanzas je suv
kao kost. Vašington je bio vlaţan kao... kao šta je Vašington vlaţan?
Namrštila se pokušavajući da misli.
„Jeste li dobro?“ upita je Olaf Peterson.
Ona ga potapša po ruci. „Odlično. Zaista sam odlično! Olafe, htela
bih još jednu čašu vina.“
„Svakako.“
On dade znak kelneru i njena čaša je ponovo bila napunjena.
„Kod kuće nikad ne pijem vino“, poveri se Meri. Ona podiţe čašu i
otpi gutljaj. „U stvari, nikada niš‟a ne pijem.“ Reči su joj postajale
nerazgovetne. „To, se n‟ravno ne odnosi n‟ vodu.“
Olaf Peterson ju je proučavao, smeškajući se.
Za centralnim stolom, rumunski ambasador Korbesku ustade.

138
 „Dame i gospodo, uvaţeni gosti, ţeleo bih da nazdravim.“
Ritual je počeo. Nazdravljeno je Aleksandru Joneskuu, predsedniku
Rumunije. Nazdravljeno je gospođi Aleksandra Joneskua.
Nazdravljeno je predsedniku Sjedinjenih Drţava, potpredsedniku,
rumunskoj zastavi i američkoj zastavi. Meri se činilo da je bilo hiljadu
zdravica. Ona je pila za svaku od njih. Ja sam ambasador, podsečala je
sebe. To je moja duţnost.
„Siguran sam da bismo svi voleli da čujemo nekoliko reči od
šarmantnog novog ambasadora Sjedinjenih Drţava u Rumuniji“, rekao
je rumunski ambasador, usred svih tih zdravica.
Meri je podigla čašu i počela da nazdravlja, kad odjednom shvati da
je prozvana. Sedela je za trenutak, a onda uspela da se podigne na
noge. Stajala je, pridrţavajući se za sto. Gledala je u gomilu ljudi i
mahnula. „Zdravo svima. Da li se dobro provodite?“
Nikada se u ţivotu nije osećala srećnije. Svi u sali su bili prijateljski
raspoloţeni. Svi su joj se osmehivali. Neki su se čak smejali. Pogleda je
u Dţejmsa Stiklija i osmehnula se.
„Ovo je divan prijem“, reče Meri. „Drago mi je što ste svi mogli da
dođete.“ Sela je brzo i obratila se Olafu Petersonu. „Stavili su neš‟o u
moje vino.“
Pritisnuo joj je ruku. „Mislim da je ono što vam treba malo sveţeg
vazduha. Ovde postaje zagušljivo.“
„Da. Zagušljivo. Pravo da vam kaţem, malo mi se vrti u glavi.“
„Dopustite da vas izvedem napolje.“
Pomogao je Meri da ustane, i na njeno iznenađenje, teško je hodala.
Dţejms Stikli je bio zauzet ozbiljnim razgovorom sa kolegom za stolom
i nije video Meri kako odlazi. Meri i Olaf Peterson su prošli pored stola
Majka Slejda, i on ju je namrgođeno posmatrao sa neodobravanjem.
Ljubomoran je, pomisli Meri. Nisu ga zamolili da odrţi govor.
„Znate koji je njegov problem, a? On ‟oće da bude ambasador. Ne
moţe da podnese to š‟o sam dobila taj posao“, rekla je Petersonu.
„O kome govorite?“ upita Olaf Peterson.
„Nije vaţno. On nije vaţan.“

Bili su napolju, na hladnom noćnom vazduhu. Meri je bila zahvalna

Petersonu što je pridrţava. Sve je izgledalo zamagljeno.
„Imam limuzinu tu negde“, reče Meri.
„Moţemo da je otpustimo“, predloţi Olaf Peterson. „Ići ćemo kod

139
mene na malo piće pred spavanje.“
„Ne više vina.“
„Ne, ne. Samo malo brendija da vam smiri ţeludac.“
Brendi. U knjigama svi prefinjeni ljudi piju brendi. Brendi i sodu.
Bilo je to piće koje bi pio Keri Grant.
„Sa sodom?“
„Naravno.“
Olaf Peterson je pomogao Meri da uđe u taksi i dao vozaču adresu.
Kad su stali ispred velike stambene zgrade, Meri pogleda u Petersona
zbunjeno. „Gde smo?“
„Kod kuće smo“, reče Olaf Peterson. Pomogao je Meri dok je izlazila
iz taksija i pridrţao je kad je počela da posrče.
„‟sam pijana?“ upita Meri.
„Naravno da niste“, rekao je utešno.
„Osećam se čudno.“
Peterson ju je poveo kroz predvorje zgrade i pozvao lift. „Malo
brendija će vas srediti.“
Ušli su u lift, i on je pritisnuo dugme.
„Znate li da sam trezvenjak. Mislim, trezvenjak.“
„Ne. Nisam to znala.“
„To je činjenica.“
Peterson je milovao njenu golu ruku.
Vrata lifta su se otvorila, i Peterson je pomogao Meri da izađe.
„Da li vam je iko ikad rekao da je sprat neravan?“
„Narediću da se pobrinu za to“, obeća Olaf.
Pridrţavao ju je jednom rukom, dok je drugom posegnuo za
ključevima svoga stana i otključao vrata. Ušli su unutra. Stan je bio
slabo osvetljen.
„Š'o je mračno ovde“, reče Meri.
Olaf Peterson je uze u zagrljaj. „Volim mrak, a vi?“
Da li voli? Nije bila sigurna.
„Vi ste veoma lepa ţena, znate li to?“
„Hvala vam. Vi ste lep muškarac.“
Odveo ju je do leţaja i pomogao da sedne. Vrtelo joj se u glavi.
Pritisnuo je svoje usne na njene, i ona je osetila njegovu ruku kako joj
klizi niz butinu.
„Šta to radite?”
„Samo se opusti, dušo. Biće divno.“

140
 Bilo je divno. Njegove šake su bile vrlo neţne, kao Edvardove.
„Bio je odličan lekar“, reče Meri.
„Siguran sam da jeste.“ Priljubio je svoje telo uz njeno.
„O, da. Kad god je nekom bila potreban operacija, traţio je
Edvarda.“
Leţala je na leđima na kauču i meke ruke su joj podigle haljinu i
neţno je masirale. Edvardove ruke. Meri je zatvorila oči i osećala
njegove usne kako joj se spuštaju niz telo meke usne i neţan jezik.
Edvard je imao tako neţan jezik. Bilo je divno. I ţelela je da večno traje.
„To je tako dobro, dušo.“ Rekla je. „Uzmi me, molim te, uzmi me.“
„Hoću. Sada.“ Njegov glas je bio hrapav. Odjednom oštar. Nimalo
kao Edvardov glas.
Meri otvori oči, i gledala je u lice stranca. Osetila je da muškarac
počinje da ulazi u nju i kriknu: „Ne! Prestanite!“
Otkotrljala se od njega i pala na pod. Jedva se oslonila na noge.
Olaf Peterson je zurio u nju. „Ali...“
„Ne!“
Gledala je unezvereno po stanu. „Ţao mi je“, rekla je. „Pogrešila
sam. Ne ţelim da mislite da sam...“
Okrenula se i otrčala ka vratima.
„Ĉekajte. Dopustite bar da vas odvedem kući.“
Otišla je.

Išla je opustelim ulicama, odupirući se ledenom vetru, ispunjena

dubokim, ljutim poniţenjem. Nije bilo objašnjenja za ono što je učinila.
I nije bilo opravdanja. Osramotila je svoj poloţaj. I to na tako glup
način! Napila se pred pola diplomatskog kora u Vašingtonu, otišla u
stan nepoznatog čoveka, i umalo mu dopustila da je zavede. Sutradan
ujutru će biti meta svakog kolumniste trač rubrika u Vašingtonu.

Ben Kon je čuo priču od troje ljudi koji su prisustvovali večeri u

rumunskoj ambasadi. Pretraţio je članke u vašingtonskim i njujorškim
novinama. Nije bilo ni reči o incidentu. Neko je zataškao priču. Mora
da je to bio neko vrlo značajan.
Kon je sedeo u maloj kabini koju su zaposleni nazivali kancelarijom,
i razmišljao. Okrenuo je broj Ijana Vilijera. „Dobar dan, da li je
gospodin Vilijer tu?“
„Jeste. Ko ga traţi?“

141
 „Ben Kon.“
„Trenutak, molim vas.“ Vratila se na vezu minut kasnije. „Veoma mi
je ţao, gospodine Kon. Izgleda da je gospodin Vilijer izašao.“
„Kada ću moći da ga nađem?“
„Bojim se da je potpuno zauzet celog dana.“
„U redu.“ Spustio je slušalicu i pozvao broj trač kolumnistkinje koja
je radila za druge novine. Ništa se nije moglo desiti u Vašingtonu, a da
ona to nije znala. „Linda“, rekao je, „kako se odvijaju svakodnevne
bitke?“
„Plus ça change, plus c’est la méme chose.
„Dešava li se išta uzbudljivo u ovoj pomodnoj rupi?“
„Ne baš, Bene. Sablasno je mirno.“
„Ĉujem da je došlo do skandala u rumunskoj ambasadi sinoć“,
rekao je mirnim glasom.
„Zaista?“ Odjednom je zvučala oprezno.
„Aha. Da niste slučajno čuli nešto o našem novom ambasadoru u
Rumuniji?“ „Ne. Moram da idem sada, Bene. Imam međugradsku.“
Veza se prekinula.
Okrenuo je broj prijatelja u Stejt departmentu. „Zdravo, Alfrede“,
rekao je kada ga je sekretarica spojila.
„Bendţi! Šta ima?“
„Odavno se nismo videli. Mislio sam da bismo mogli da odemo na
ručak.“
„U redu. Na čemu radiš?“
„Zašto ti to ne bih rekao kad se vidimo?“
„Vaţi. Nemam gust raspored danas. Ţeliš li da se nađemo kod
Votergejta?“
Ben Kon je oklevao. „Zašto se ne bismo našli kod Mama Regine u
Silver Springsu?“
„To je malo neuobičajeno mesto.“
„Jeste“, reče Ben.
Nastala je pauza. „Razumem.“
„U jedan po podne?“
„U redu.“

Ben Kon je sedeo za stolom u uglu, kada je njegov gost, Alfred

Šatlvort, stigao. „Da li ste za piće, gospodo?“ Upita domaćin, Toni
Serđo.

142
 Šatlvort je naručio martini.
„Ja neću ništa“, reče Ben Kon.
Alfred Šatlvort je bio čovek srednjih godina, bolešljivog izgleda, koji
je radio za evropsku sekciju Stejt departmenta. Nekoliko godina ranije,
bio je umešan u saobraćajnu nesreću o kojoj je Ben Kon pisao za svoje
novine. Šatlvortova karijera je
* Što se više menja, to je sve više isto.
bila u pitanju. Ben Kon je zataškao priču, a Šatlvort je pokazivao
zahvalnost tako što mu je, s vremena na vreme, dojavljivao vesti.
„Treba mi tvoja pomoć, Ale.“
„Samo reci i ne brini.“
„Potrebna mi je informacija o našem novom ambasadoru u
Rumuniji.“
Alfred Šatlvort se namršti. „Kako to misliš?“
„Troje ljudi me je zvalo da mi kaţe da se tako napila na prijemu
rumunskog ambasadora sinoć, da je napravila budalu od sebe pred
svim vaţnim ljudima u Vašingtonu. Jesi li video jutrošnje novine, ili
rana izdanja popodnevne štampe?“
„Da. Spomenuli su prijem u ambasadi, ali nije bilo pomena Meri
Ešli.“
„Tačno. Silver Blejz.“
„Molim?“
„Šerlok Holms. Pas nije zalajao. Nije se oglasio. Tako je i sa
novinama. Zašto bi trač novinari preskočili ovako sočnu priču? Neko je
zataškao vest. Neko bitan. Da je u pitanju bila bilo koja druga poznata
ličnost koja se javno obrukala, štampa bi praznovala.“
„To ne mora da bude tako, Bene.“
„Ale, ovde imamo tu Pepeljugu koja dođe niotkuda, dotakne je
čarobni štapić gospodina predsednika, i odjednom postane Grejs Keli,
princeza Dajana i Ţaklina Kenedi u jednom. Dobro, priznajem da je
dama lepa, ali nije toliko lepa. Dama je pametna, ali ne toliko pametna.
Po mom skromnom mišljenju, drţanje predavanja iz političkih nauka
na Drţavnom univerzitetu Kanzasa ne kvalifikuje baš nekog da bude
ambasador u jednom od svetskih ţarišta. Reći ću ti još nešto što se ne
uklapa. Otišao sam u Dţankšn Siti i razgovarao sa tamošnjim šerifom.“
Alfred Šatlvort ispi ostatak svog martinija. „Mislim da ţelim još
jedan. Postajem nervozan.“
„Zar i ti?“ Ben Kon naruči martini.

143
 „Nastavi“, reče Šatlvort.
„Gospođa Ešli je odbila predsednika jer njen muţ nije mogao da
napusti svoju lekarsku praksu. Onda je poginuo u zgodnoj saobraćajnoj
nesreći. Eto! Gospođa je u Vašingtonu, na putu za Bukurešt. Baš kao da
je neko sve to planirao otpočetka.“
„Neko? Ko?“
„To je nagradno pitanje.“
„Bene, šta hoćeš da kaţeš?“
„Neću ništa da kaţem. Da ti kaţem šta je šerif Manster nagovestio.
Mislio je da je neobično što se niotkuda našlo nekoliko svedoka usred
ledene noći, baš na vreme da vidi nesreću. I ţeliš li da čuješ nešto još
neobičnije? Svi su nestali. Svi do jednog.“
„Nastavi.“
„Otišao sam do Fort Rajlija da razgovaram sa vozačem vojnog
kamiona koji je ubio doktora Ešlija.“
„I šta je on imao da kaţe?“
„Ne mnogo toga. Bio je mrtav. Srčani udar. Imao je dvadeset sedam
godina.“
Šatlvort se poigravao postoljem čaše. „Pretpostavljam da ima još
toga?“
„O, da. Ima još. Otišao sam do kancelarije KlOa u Fort Rajliju da
intervjuišem pukovnika Dţenkinsa, zaduţenog za vojnu istragu, kao
jednog od svedoka nesreće. Unapređen je i dobio je premeštaj. Sada je
generalmajor, negde preko okeana. Niko ne zna gde.“
Alfred Šatlvort je odmahnuo glavom. „Bene, ja znam da si ti sjajan
novinar, ali mislim da si ovoga puta preterao. Praviš hičkokovski
scenario od nekoliko slučajnosti. Ljudi zaista ginu u nesrećama. Ljudi
dobijaju srčane udare, i oficiri bivaju unapređeni. Traţiš nekakvu zaveru
tamo gde je nema.“
„Ale, da li si čuo za organizaciju koja se zove Patriote za slobodu?“
„Ne. Da li je to nešto kao DAR?“
„Nije ništa tipa DAR. Konstantno čujem glasine, ali nema ničeg u šta
mogu upreti prstom“, reče Ben Kon tiho.
„Kakve glasine?“
„Trebalo bi da je to tajno udruţenje desničarskih i levičarskih
fanatika iz desetak istočnih i zapadnih zemalja. Njihove ideologije su
potpuno suprotne, ali strah je ono što ih spaja. Ĉlanovi koji su
komunisti smatraju da je plan predsednika Elisona kapitalistički trik da

144
bi uništili Istočni blok. Desničari veruju da plan omogućava
komunistima da nas unište. Te su stvorili ovaj sramni savez.“
„Gospode! Ne mogu da verujem.“
„Ima još toga. Pored značajnih ljudi, navodno su umešani delovi
raznih nacionalnih bezbednosnih sluţbi. Misliš li da bi to mogao da mi
proveriš?“
„Ne znam. Pokušaću.“
„Preporučio bih ti da to uradiš diskretno. Ako organizacija zaista
postoji, neće biti nimalo oduševljeni što neko njuška okolo.“
„Javiću ti se, Bene.“
„Hvala. Hajde da naručimo ručak.“
Špagete karbonara bile su odlične.

Alfred Šatlvort je bio skeptičan u vezi sa teorijom Bena Kona.

Izveštači uvek traţe senzacionalistički aspekt, razmišljao je Šatlvort.
Dopadao mu se Ben Kon, ali Šatlvort nije znao kako da uđe u trag
organizaciji koja moţda ne postoji. Ako je zaista postojala, bila bi u
vladinoj evidenciji. On lično nije imao pristup kompjuterima. Ali znam
nekoga ko ima, setio se Alfred Šatlvort. Pozvaću ga.
Alfred Šatlvort je bio kod drugog martinija, kada je Pit Konors ušao
u bar.
„Izvinite što kasnim“, reče Konors. „Manji problem u fabrici kiselih
krastavaca.“
Pit Konors je naručio čist viski, a Šatlvort je naručio još jedan martini.
Dva čoveka su se upoznala tako što su Konorsova devojka i
Šatlvortova ţena radile u istoj kompaniji, i tako postali prijatelji. Konors
i Šatlvort su bili potpuno različiti; jedan je bio umešan u smrtonosne
špijunske igre, a drugi je radio kao birokrata vezan za kancelariju.
Upravo ta različitost učinila je da uţivaju u zajedničkom društvu i, s
vremena na vreme, razmenjivali bi korisne informacije. Kada ga je
Šatlvort prvi put sreo, Pit Konors je bio zabavan i interesantan drug.
Negde usput ga je nešto promenilo. Postao je ogorčeni reakcionar.
Šatlvort otpi gutljaj martinija. „Pite, potrebna mi je usluga. Moţeš li
da potraţiš nešto u kompjuteru CIAe? Moţda nije tamo, ali sam obećao
prijatelju da ću pokušati.“
Konors se nasmeja u sebi. Jadan šmokljan verovatno ţeli da sazna da li
mu neko tuca ţenu. „Naravno. Dugujem ti nekoliko usluga. 0 kome ţeliš
da saznaš nešto?“

145
 „Nije ko, nego šta. I to verovatno ne postoji. To je organizacija zvana
Patriote za slobodu. Jesi li čuo za nju?“
Pit Konors paţljivo spusti svoje piće. „Ne mogu reći da jesam, Ale.
Kako se zove tvoj prijatelj?“
„Ben Kon. On izveštava za Post.“

Ben Kon je doneo odluku sledećeg jutra. Rekao je Akiko: „Ili imam
priču stoleća, ili nemam ništa. Vreme je da saznam.“
„Hvala bogu!“ uzviknu Akiko. „Artur će biti veoma srećan.“
Ben Kon je pronašao Meri Ešli u njenoj kancelariji. „Dobro jutro,
ambasadore. Ben Kon. Sećate li me se?“
„Da, gospodine Kon. Jeste li već napisali tu priču?“
„Zato vas i zovem, ambasadore. Otišao sam u Dţankšn Siti i
prikupio neke informacije za koje mislim da će vas interesovati.“
„Kakve informacije?“
„Radije ne bih razgovarao o tome preko telefona. Pitao sam se da li
bismo mogli da se nađemo negde?“
„Imam neobično pretrpan raspored. Sačekajte da vidim... Imam
slobodnih pola sata u petak ujutru. Da li bi vam to odgovaralo?*'
Za tri dana. „Mislim da mogu da sačekam do tada.“
„Hoćete li da dođete u moju kancelariju?“
„U prizemlju vaše zgrade je kafeterija. Zašto se ne bismo našli
tamo?“
„U redu. Vidimo se u petak.*'
Pozdravili su se i spustili slušalicu. Trenutak kasnije, na liniji se
začulo treće „klik“.

Nije bilo načina da se stupi direktno u kontakt sa Kontrolorom. On

je organizovao i finansirao Patriote za slobodu, ali nikad nije
učestvovao u sastancima odbora, i bio je potpuno anoniman. On je bio
telefonski broj, kome se nije moglo ući u trag (Konors je pokušao), i
snimak koji je glasio: Imate šezdeset sekundi da ostavite poruku. Broj je
trebalo da bude upotrebljen samo u hitnim slučajevima. Konors se
zaustavio kod javne govornice da bi telefonirao. Razgovarao je sa
snimkom. Poruka je primljena u šest sati popodne.
U Buenos Ajresu je bilo osam sati uveče.
Kontrolor je preslušao poruku dva puta, a onda okrenuo broj. Ĉekao
je puna tri minuta pre nego što se začuo glas Neuse Munjez.

146
 „Si?“
Kontrolor je rekao: „Ovde čovek koji se ranije dogovarao s vama u
vezi sa Ejndţelom. Imam još jedan posao za njega. Moţete li da stupite
odmah u kontakt s njim?“
„Ne znam.“ Zvučala je pijano.
Izbacio je nestrpljivost iz svog glasa. „Kada očekujete da ćete se čuti
sa njim?“ „Ne znam.“
Prokleta ţena „Slušajte me.“ Govorio je polako i oprezno, kao da se
obraća malom detetu. „Recite Ejndţelu da ovo mora odmah da se
uradi. Ţelim da on...“ „Sačekajte trenutak Moram u klozet.“
Ĉuo je kako spušta slušalicu. Kontrolor je sedeo, potpuno frustriran.
Vratila se na vezu tri minuta kasnije. „Od mnogo piva se piški“,
objavila je. Stisnuo je zube. „Ovo je vrlo vaţno.“ Bojao se da se ona
ničega neće setiti. „Ţelim da uzmete olovku i zapišete ovo. Govoriću
polako.“
Meri je te večeri prisustvovala prijemu koji je priredila kanadska
ambasada. Kada je izlazila iz kancelarije da bi otišla kući da se
presvuče, Dţejms Stikli je rekao: „Predloţio bih vam da ovoga puta
srkućete piće za vreme zdravice.“
On i Majk Slejd su divan par.
Sada je bila na prijemu, a ţelela je da bude kod kuće sa Bet i Timom.
Lica za njenim stolom bila su nepoznata. Desno od nje bio je grčki
trgovački magnat. Levo je bio engleski diplomata.
Dama iz Filadelfije, poznata iz društvenih trač rubrika, okićena
dijamantima, upita Meri: „Da li uţivate u Vašingtonu, gospođo
ambasadore.*1 „Veoma. Hvala vam.“
„Mora da ste srećni što ste uspeli da pobegnete iz Kanzasa.“
Meri je pogleda, ne shvatajući: „Pobegnem iz Kanzasa?“
Ţena je nastavila. „Nikada nisam bila u središnjoj Americi, ali
zamišljam da mora da je grozno. Svi ti farmeri, i ništa izuzev dosadnih
polja kukuruza i pšenice. Ĉudo je što ste uspeli toliko da izdrţite.“
Meri oseti talas gneva, ali je drţala svoj glas pod kontrolom.
„Kukuruz i pšenica o kojima govorite“, reče ona pristojno, „hrane
svet.“
Ţena je nastavila sa nipodaštavanjem. „Naši automobili rade na
benzin, ali ne bih volela da ţivim na naftnim poljima. Gledano sa
stanovišta kulture, mislim da čovek treba da ţivi na istoku. Zar ne? A
sada sasvim iskreno, u Kanzasu, ako niste čitavog dana zauzeti ţetvom

147
u polju, onda zaista nemate šta da radite, zar ne?“ Ostali za stolom su
paţljivo slušali.
Tamo zaista nema šta da se radi, zar ne? Meri pomisli na avgustovske
voţnje kolima sa senom, na seoske vašare, i na uzbudljive klasične
drame u univerzitetskom pozorištu. Mislila je na nedeljne piknike u
Milford parku, softbol turnire i pecanje u bistrom jezeru, na orkestar
koji svira na travnjaku, skupove u gradskoj kući, na susedska
okupljanja na ţurkama i na tradicionalne seoske plesove, sećala se
uzbuđenja koja prate vreme ţetve... zimskih voţnji saonicama, i
vatrometa za Ĉetvrti juli koji se poput duge pruţa preko mirnog
kanzaškog neba.
Meri se obrati ţeni: „Ako nikada niste bili u središnjoj Americi, onda
ne znate o čemu pričate, zar ne? Zato što upravo to čini ovu zemlju
onim što je. Amerika nije ni Vašington ni Los Anđeles ni Njujork. Ono
što ovu zemlju čini velikom je hiljade malih gradova koje vi nikada
nećete videti i za koje čak nikada niste ni čuli. To su rudari i farmeri i
radnici. I, naravno, u Kanzasu imamo balete i simfonijske orkestre i
pozorište. I samo da znate, mi gajimo mnogo više od kukuruza i
pšenice, mi gajimo časna ljudska bića.“
„Vi svakako znate da ste uvredili sestru jednog od veoma značajnih
senatora,“ obavestio je Meri Dţejms Stikli sledećeg jutra.
„Nedovoljno“, reče Meri prkosno. „Nedovoljno.“

Ĉetvrtak ujutru. Ejndţel je bio loše volje. Let od Buenos Ajresa do

Vašingtona kasnio je zbog telefonske pretnje da je u avionu
podmetnuta bomba. Svet više nije bezbedan, ljutito pomisli Ejndţel.
Hotelska soba koju su mu rezervisali u Vašingtonu bila je previše
moderna, previše... kako se to kaţe... plastična. Da, to je to. U Buenos
Ajresu sve je bilo autentico.
Obaviću ovaj posao i nazad kući. Posao je jednostavan, skoro uvredljiv za
moj talenat. Ali odlično je plaćeno. Večeras mi treba seks. Pitam se zašto me
ubijanje uvek tako napali.
Ejndţelova prva stanica je bila radnja sa elektromaterijalom, zatim
radnja boja i lakova, i konačno robna kuća gde je kupio samo šest
sijalica. Ostatak opreme ga je čekao u hotelskoj sobi u dve zapečaćene
kutije sa oznakom 'Lomljivo rukovati paţljivo‟. U prvoj kutiji su bile
četiri paţljivo spakovane maslinastozelene ručne bombe. U drugoj, alat

148
za lemljenje.
Radeći veoma paţljivo sa izuzetnim oprezom, Ejndţel odseče vrh
prve bombe, zatim njen donji deo oboji istom bojom kojom su bile
obojene sijalice. Sledeći korak je bio da iz bombe izvadi eksploziv i
zameni ga seizmičkim eksplozivom. Kad je to bilo čvrsto spakovano,
Ejndţel je tome dodao olovo i metalne šrapnele. Zatim je razbio jednu
sijalicu o sto, a sačuvao niti i osnovu sa navojima. Bilo mu je potrebno
manje od minuta da niti sijalice zalemi za detonator koji se aktivira
električnim putem. Poslednji korak bio je da se niti stave u gel da bi
čvrsto stajale i zatim polako postave unutar obojene bombe. Kad je
Ejndţel završio, bomba je izgledala potpuno isto kao obična sijalica.
Ejndţel je počeo da radi na preostalim sijalicama. Posle toga, ostalo
je samo da se čeka na telefonski poziv.
Telefon je zazvonio u osam sati uveče. Ejndţel je podigao slušalicu i
slušao ćuteći. Posle jednog trenutka, glas je rekao: „Nema ga.“
Ejndţel spusti slušalicu. Oprezno, veoma oprezno, sijalice su
spakovane u obloţenu kutiju i smeštene u kofer, zajedno sa parčićima
odbačenog materijala.
Voţnja taksijem do stambene zgrade trajala je sedamnaest minuta.
Nije bilo vratara u predvorju, a i da ga je bilo, Ejndţel je bio spreman
da se pozabavi njime. Meta je bio stan koji se nalazio na petom spratu,
na samom kraju hodnika. Brava je bila stari model marke šlage, koju bi i
dete moglo da otvori. Ejndţel je bio za nekoliko sekundi u mračnom
stanu, stojeći mirno i osluškujući. Tamo nije bilo nikoga.
Bio je to posao od nekoliko minuta, samo da se zameni šest sijalica u
dnevnoj sobi. Posle toga, Ejndţel se uputio na aerodrom Dals da bi
stigao na ponoćni let za Buenos Ajres.

Bio je to dugačak dan za Bena Kona. Izveštavao je sa jutarnje

konferencije za štampu drţavnog sekretara, bio na ručku za ministra
unutrašnjih poslova koji je odlazio u penziju, i bio je na nezvaničnom
brifingu kod prijatelja u Ministarstvu odbrane. Otišao je kući da se
istušira i presvuče, a onda otišao na večeru sa glavnim urednikom
Posta. Bila je skoro ponoć kada se vratio u svoju stambenu zgradu.
Moram da pripremim beleške za sastanak sa ambasadorom Ešli sutra, mislio
je Ben. Akiko je bila van grada i neće se vraćati do sutra. Baš lepo.
Mogu da iskoristim odmor. Ali gospode, pomislio je osmehujući se, ta
dama zaista dobro zna kako se jede banana u sladoledu.

149
 Stavio je ključ u bravu i otvorio vrata. Stan je bio u mrklom mraku.
Posegnuo je za prekidačem za svetio i pritisnuo ga. Odjednom je
strašno zasvetlelo i soba je eksplodirala poput atomske bombe,
razbacujući delove njegovog tela na sva četiri zida.
Sledećeg dana, ţena Alfreda Šatlvorta prijavila je da joj je muţ
nestao. Nikada nije pronađen.

150
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

„Upravo smo dobili zvanično saopštenje“, reče Stenton Rodţers.

„Rumunska vlada je odobrila da budete novi ambasador Sjedinjenih
Drţava.“
Bio je to jedan od najuzbudljivijih trenutaka u ţivotu Meri Ešli. Deda
bi bio tako ponosan.
„Meri, ţelim da vam lično prenesem dobre vesti. Predsednik bi
ţeleo da vas vidi. Odvešću vas do Bele kuće.“
„Ne znam kako da vam se zahvalim za sve što ste učinili, Sten.“
„Nisam ništa učinio“, protestovao je Rodţers. „Predsednik vas je
odabrao.“ Osmehnuo se. „I moram da kaţem da je napravio savršen
izbor.“
Meri je mislila na Majka Slejda. „Ima nekih ljudi koji se ne slaţu.“
„Nisu u pravu. Moţete tamo da uradite mnogo više za ovu zemlju
nego bilo ko drugi.“
„Hvala vam“, rekla je ozbiljno. „Pokušaću to da opravdam.“
Bila je u iskušenju da pokrene pitanje Majka Slejda. Stenton Rodţers
je imao veliku moć. Moţda bi mogao da uredi da Slejd ostane u
Vašingtonu. Ne, pomisli Meri, ne mogu da utičem na Stena. Učinio je već
dosta.
„Imam predlog. Umesto da letite direktno za Bukurešt, zašto vi i
deca ne biste ostali nekoliko dana u Parizu i Rimu? Aviokompanija
Tarom leti direktno iz Rima za Bukurešt.“
Gledala ga je i rekla: „0, Sten, to bi bilo divno! Ali, da li ću imati
vremena?“
Namignuo je. „Imam prijatelje na visokim poloţajima. Pustite da ja
to uradim za vas.“
Impulsivno ga je zagrlila. Postao je tako drag prijatelj. Snovi o
kojima su ona i Edvard tako često razgovarali bili su na putu da se
ostvare. Ali bez Edvarda. Bila je to u isto vreme i gorka i slatka
pomisao.

Meri i Stenton Rodţers su bili uvedeni u Zelenu sobu, gde ih je

čekao predsednik Elison.
„Meri, ţelim da se izvinim za zakašnjenje da se pokrenu stvari.
Stenton vam je rekao da je rumunska vlada prihvatila vašu

151
akreditaciju. Evo vaših akreditiva.“
Predao joj je pismo. Polako ga je čitala:

Ovim se gospođa Meri Ešli imenuje za glavnog predstavnika

Sjedinjenih Drţava u Rumuniji, i svaki sluţbenik vlade Sjedinjenih
Drţava tamo zaposlen pod njenom je nadleţnošću.

„Ovo ide zajedno s tim.“ Predsednik je predao Meri pasoš. Imao je

crne korice, umesto uobičajenih plavih. Napred je zlatnim slovima
pisalo Diplomatski pasoš.
Meri je ovo nedeljama očekivala, ali sada, kada je došlo vreme, nije
mogla da veruje.
Pariz!
Rim!
Bukurešt!
Izgledalo je suviše dobro da bi bilo istinito. Odjednom joj se vratilo u
misli nešto što je njena majka imala običaj da joj govori: Ako se nešto čini
previše dobrim da bi bilo istinito, Meri, to verovatno i jeste tako.
U popodnevnoj štampi je bio kratak članak da je izveštač Vašington
posta, Ben Kon, poginuo u eksploziji gasa u svom stanu. Kao razlog
eksplozije naveden je gas koji je cureo iz šporeta.
Meri nije videla članak u novinama. Kada se Ben Kon nije pojavio na
sastanku, Meri je zaključila da je izveštač ili zaboravio, ili više nije bio
zainteresovan. Vratila se u kancelariju i nastavila s poslom.

Odnos između Meri i Majka Slejda postajao je za Meri sve

neprijatniji i neprijatniji. On je najarogantniji čovek koga sam ikada
upoznala, mislila je Meri. Razgovaraću sa Stenom o njemu.
Stenton Rodţers je pratio Meri sa decom do aerodroma Dals u
limuzini Stejt departmenta. Za vreme voţnje, Stenton je rekao:
„Ambasade u Parizu i Rimu su obaveštene o vašem dolasku. Oni će se
postarati da vas dobro paze.“
„Hvala vam, Sten. Bili ste divni.“
On se osmehnu. „Ne mogu da vam opišem koliko mi je zadovoljstva
to pričinjavalo.“
„Mogu li da vidim katakombe u Rimu“, upitao je Tim.
Stenton je upozorio, „Time, tamo dole je prilično zastrašujuće.“
„Zato i ţelim da ih vidim.“

152
 Ijan Vilijer je, sa desetak fotografa i reportera, čekao na aerodromu.
Oni su okruţili Meri, Bet i Tima, i postavljali uobičajena pitanja.
Na kraju je Stenton Rodţers rekao: „Dosta je.“
Dva čoveka iz Stejt departmenta i predstavnik aviokompanije uveli
su putnike u privatni aerodromski hol. Deca su odlutala do kioska sa
novinama.
„Sten, mrzim što vas opterećujem sa ovim, ali Dţejms Stikli mi je
rekao da će Majk Slejd biti moj zamenik. Moţe li se to nekako
promeniti“, upitala je Meri.
Gledao ju je iznenađeno. „Da li imate nekakav problem sa Slejdom?“
„Iskreno, ne sviđa mi se. I ne verujem mu, ne mogu da vam kaţem
zašto. Zar nema nikoga ko bi mogao da ga zameni?“
Stenton Rodţers je oprezno rekao: „Ne poznajem dobro Majka
Slejda, ali znam da ima sjajan dosije. Briljantno je sluţio na Bliskom
istoku i u Evropi. On vam moţe pruţiti baš onakvu stručnu pomoć
kakva će vam biti potrebna.“
Uzdahnula je. „To je rekao i gospodin Stikli.“
„Meri, bojim se da moram da se sloţim s njim. Slejd je čovek koji
rešava probleme* Pogrešno. Slejd je nevolja. Tačka.
„Ţelim da me obavestite ako imate bilo kakav problem s njim. U
stvari, ţelim da me obavestite ako budete imali bilo kakav problem sa
bilo kim. Ţelim da budem siguran da dobijate svu moguću pomoć koju
mogu da vam pruţim.“
„Cenim to.“
„I još nešto. Vi znate da će sva vaša korespodencija biti kopirana i
poslata u različita odeljenja u Vašingtonu?“
„Znam.“
„Onda, ako imate bilo kakve poruke koje ne ţelite da iko čita, a koje
ţelite da mi pošaljete, šifra na vrhu poruke su tri slova „x“. Biću jedini
koji će primiti poruku.“
„Zapamtiću.“

Aerodrom Šarl de Gol bio je kao iz naučnefantastike, kaleidoskop

kamenih stubova i nečega što je Meri ličilo na stotine podivljalih
eskalatora. Aerodrom je bio pun putnika.
„Deco, budite blizu mene“, upozorila je Meri.

153
 Kad su sišli sa eskalatora, osvrnula se unaokolo bespomoćno.
Zaustavila je jednog Francuza koji je tuda prolazio, i prisećajući se
jedne od retkih fraza koje je znala na francuskom, upitala ga: „Izvinite
gospodine, gde se nalazi prtljag?“
„Ţao mi je, madam. Ne govorim engleski“, prezrivo je rekao s jakim
francuskim akcentom. Otišao je, ostavivši Meri da zuri za njim.
U tom trenutku lepo obučeni mladi Amerikanac ţurno je prišao
Meri i deci.
„Oprostite, gospođo ambasadore! Rečeno mi je da vas sačekam kod
aviona, ali sam zakasnio zbog saobraćajne nesreće. Zovem se Piter
Kalaš. Ja sam iz američke ambasade.“
„Zaista mi je drago što vas vidim“, reče Meri. „Mislim da sam se
izgubila.“ Predstavila ga je deci. „Gde da nađemo prtljag?“
„Nema problema“, uveravao ju je. „0 svemu ćemo se pobrinuti.“
Odrţao je reč. Petnaest minuta kasnije, dok su se drugi putnici
uputili ka carini i pasoškoj kontroli, Meri, Bet i Tim su se zaputili ka
izlazu iz aerodroma.

Inspektor Henri Durand iz generalnog direktorata za spoljnu

bezbednost Francuske obaveštajne agencije posmatrao ih je dok su
ulazili u limuzinu koja je čekala. Kada je automobil krenuo, inspektor je
otišao do niza telefonskih govornica i ušao u jednu od njih. Zatvorio je
vrata, ubacio ţeton i okrenuo broj.
Kada se začuo glas, on je rekao: „Ţelim da kaţem Toru da je njegov
paket stigao u Pariz.“
Kada se limuzina zaustavila ispred američke ambasade, francuski
novinari su čekali u velikom broju.
Piter Kalaš je posmatrao iz automobila. „Gospode! Ovo liči na
nerede.“
Hju Sajmon, američki ambasador u Francuskoj, čekao ih je unutra.
Bio je Teksašanin, srednjih godina, sa upitnim pogledom na okruglom
licu na čijem se vrhu nalazila talasasta svetloriđa kosa.
„Svi su, naravno, nestrpljivi da vas upoznaju, gospođo ambasadore.
Novinari mi dišu za vratom celo jutro.“
Konferencija za štampu nije trajala duţe od jednog sata, i kada se
završila, Meri je bila iscrpljena. Meri i decu su odveli u kancelariju
ambasadora Sajmona.
„Pa“, rekao je, „drago mi je da se završilo. Kada sam došao da

154
preuzmem ovaj posao, mislim da sam dobio jedan pasus na poslednjoj
strani Monda.“ Osmehnuo se. „Naravno, ja nisam tako lep kao što ste
vi.“ Setio se nečega. „Primio sam telefonski poziv od Stentona
Rodţersa. Imam striktno naređenje iz Bele kuće da se postaram da vi,
Bet i Tim uţivate u svakom trenutku dok ste u Parizu.“
„Zaista striktno?“ upitao je Tim
Ambasador Sajmon klimnu glavom. „Njegove reči. Veoma ste mu
dragi.“
„On je svima nama drag“, uveravala ga je Meri.
„Rezervisao sam vam apartman u Kiču. To je divan hotel blizu Trga
Konkord. Siguran sam da će vam tamo biti prijatno.“
„Hvala vam.“ Onda je nervozno dodala: „Da li je mnogo skupo?“
„Da, ali ne za vas. Stenton Rodţers je uredio da Stejt department
podmiri sve vaše troškove.1*
„On je neverovatan“, reče Meri.
„Po njemu, i vi ste.“

Popodnevne i večernje novine su u veoma pozitivnom tonu pisale o

dolasku predsednikovog prvog ambasadora u programu ‟narod
narodu‟. Događaj je u potpunosti propraćen na večernjim televizijskim
vestima, kao i u jutarnjim novinama idućeg dana.
Inspektor Durand je posmatrao gomilu novina i smešio se. Sve je
išlo kako treba. Odziv je bio bolji nego što se očekivalo. Mogao je da
predvidi maršrutu Ešlijevih u sledeća tri dana. Ići će na sva bezvezna
turistička mesta koje svi Amerikanci ţele da vide, mislio je.

Meri i deca su ručali u restoranu Ţil Vern na Ajfelovoj kuli, a kasnije

su otišli do Trijumfalne kapije.
Proveli su sledeće jutro gledajući blaga Luvra, ručali u blizini
Versaja i večerali u restoranu Tur Darţan.
Tim je zurio kroz prozor restorana u Notr Dam i pitao: „Gde drţe
grbavca?“

Svaki trenutak u Parizu predstavljao je uţivanje. Meri je neprestano

mislila kako bi volela da je Edvard tu.

Sledećeg dana posle ručka odvezli su ih na aerodrom. Inspektor

Durand ih je posmatrao kada su se prijavili za let za Rim.

155
 Ova ţena je privlačna, u stvari, zaista divna. Dobro telo, lepe noge i
pozadina. Pitam se kakva li bi bila u krevetu. Deca su bila iznenađenje.
Lepo su se ponašala, za Amerikance.
Kada je avion poleteo, inspektor Durand je otišao do telefonske
govornice.

U Rimu su paparaci čekali na aerodromu Mikelanđelo. Kada su se

Meri i deca iskrcali, Tim je rekao: „Gledaj, mama, pratili su nas!“
Zaista, Meri se činilo da je jedina razlika u jeziku kojim su govorili.
Prvo pitanje koje su izveštači postavili bilo je: „Kako vam se dopada
Italija...?“
Ambasador Oskar Vajner bio je zbunjen kao što je bio i ambasador
Sajmon.
„Frenku Sinatri nije bio priređen ovako veliki doček. Da li ima nešto
o vama što ne znam?“
„Mislim da mogu da objasnim“, odgovori Meri. „Nisam ja ta koja
interesuje štampu. Oni su zainteresovani za predsednikov program
‟narod narodu‟. Uskoro ćemo imati predstavnike u svakoj drţavi
Istočnog bloka. Biće to ogroman korak ka miru. Mislim da je za to
štampa zainteresovana.“
Posle jednog trenutka, ambasador Vajner je rekao: „Mnogo toga
zavisi od vas, ţarne?“

Kapetan Cezar Barzini, šef italijanske tajne policije, takođe je mogao

tačno da predvidi mesta koja će Meri i deca posetiti za vreme njihovog
kratkog boravka.
Kapetan je zaduţio dva čoveka da motre na Ešlijeve i da svaki dan
podnose izveštaj, i bilo je skoro u potpunosti kao što je on predvideo.
„Pili su sodu i jeli sladoled kod Donija, šetali duţ Via Veneto, i obišli
Koloseum.“
„Otišli su da vide fontanu Trevi. Bacali su novčiće u nju.“
„Posetili su kupatilo Di Karakala, a onda katakombe. Dečaku nije bilo
dobro, pa su ga odveli nazad u hotel.“
„Praćena lica su otišla u voţnju kočijama duţ Trga Navona.“
Uţivajte, mislio je kapetan Barzini podrugljivo.
Ambasador Vajner je ispratio Meri i decu do aerodroma.
„Imam diplomatsku pošiljku za rumunsku ambasadu. Da li biste je
poneli sa sobom?“ „Naravno“, reče Meri.

156
 Kapetan Barzini je bio na aerodromu da bi posmatrao porodicu Ešli
kako se ukrcava na avion Tarom erlajnsa koji je leteo za Bukurešt. Ostao
je dok avion nije poleteo, a onda je obavio jedan telefonski razgovor.
„Imam poruku za Baldera. Sve je prošlo odlično. Publicitet je bio
ogroman.“
Tek po poletanju, Meri Ešli je iznenada sagledala veličinu onoga što
je očekuje. Bilo je toliko neverovatno da je morala to da kaţe naglas.
„Na putu smo za Rumuniju, gde ću preuzeti duţnost ambasadora
Sjedinjenih Drţava.“
Bet ju je čudno gledala. „Da, majko. Znamo to. Zato smo ovde.“
Kako je mogla da im opiše svoje uzbuđenje?
Što je avion bio bliţe Bukureštu, to je uzbuđenje više raslo.
Biću najbolji ambasador kojeg su ikada videli. Pre kraja mog sluţbovanja,
Sjedinjene drţave i Rumunija će biti bliski saveznici.
Znak ZABRANJENO PUŠENJE se upalio i Merini euforični snovi o
velikom drţavništvu nestadoše.
Nije moguće da već slećemo, mislila je u panici Meri. Tek smo poleteli.
Zašto je let toliko kratak?
Osetila je pritisak u ušima kada je avion počeo da se spušta, i
nekoliko trenutaka kasnije, točkovi su dotakli tlo. Ovo je stvarnost,
mislila je Meri u neverici. Ja nisam ambasador. Ja sam prevarant. Uvaliću
nas u rat. Boţe, pomozi nam. Bolje da Doroti i ja nikada nismo napustile
Kanzas.

157
 TRGEA KNJIGA

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Aerodrom Otopeni, koji je od centra Bukurešta udaljen dvadeset pet

kilometara, moderan je aerodrom, izgrađen da olakša protok putnika iz
susednih zemalja iza gvozdene zavese, kao i da prihvati manji broj
turista sa Zapada koji svake godine posećuju Rumuniju.
Na terminalu su bili vojnici u braon uniformama, naoruţani
puškama i pištoljima, a u zgradi je vladala neka stroga i hladna
atmosfera koja nije imala nikakve veze sa hladnim vremenskim
prilikama. Tim i Bet se nesvesno pribiše uz Meri. Znači i oni to osećaju,
pomisli ona.
Dva muškarca su im se pribliţavala. Jedan od njih je bio vitak,
sportski građen, i izgledao kao Amerikanac, a drugi je bio stariji i
obučen u odelo koje mu je loše stajalo, a koje je verovatno bilo iz
inostranstva.
Amerikanac se predstavi: „Dobro došli u Rumuniju, gospođo
ambasadore. Ja sam Dţeri Dejvis, vaš savetnik za javne poslove. Ovo je
Tudor Kostače, rumunski šef protokola.“
„Milo nam je što ćete vi i vaša deca biti sa nama“, rekao je Kostače.
„Dobro došli u našu zemlju.“
Na izvestan način, pomisli Meri, to će biti i moja zemlja. „Muljumesc
domnule“, reče Meri.
„Vi govorite rumunski!“ uzviknu Kostače. „Cu placere!“
Meri se nadala da se on neće previše zaneti. „Samo nekoliko reči“,
brzo odgovori.
Tim dodade: „Buna dimineafa.“
I Meri je pucala od ponosa.
Predstavila je Tima i Bet.
„Vaša limuzina vas čeka, gospođo ambasadore, reče Dţeri Dejvis.

158
Pukovnik Mekini je napolju.“
Pukovnik Mekini. Pukovnik Mekini i Majk Slejd. Pitala se da li je i Slejd
tamo, ali nije htela da pita.
Na carini je bio dugačak red, ali su Meri i deca izašli iz zgrade za
nekoliko minuta. Ponovo su ih dočekali reporteri i fotografi, ali za
razliku od onih koji su stvarali opštu gungulu, a što je Meri viđala
ranije, ovi su bili disciplinovani i drţali se reda.
Pukovnik Mekini, obučen u vojnu uniformu, čekao ih je na ivici
trotoara. Pruţio joj je ruku. „Dobro jutro, gospođo ambasadore. Da li
ste dobro putovali?“
„Jesam, hvala.“
„Majk Slejd je ţeleo da dođe, ali je morao da obavi neki vaţan
posao.“
Meri se pitala da li je bila riđokosa ili plavuša.
Dugačka crna limuzina sa američkom zastavom na prednjem
desnom blatobranu zaustavila se pored njih. Vrata kola otvorio je
čovek vedrog izgleda u vozačkoj uniformi.
„Ovo je Florijan.“
Vozač se široko osmehnuo pokazujući lepe bele zube. „Dobro došli,
gospođo ambasadore. Gospodine Tim. Gospođice Bet. Biće mi
zadovoljstvo da vam svima budem na usluzi.“
„Hvala vam“, reče Meri.
„Florijan će vam biti na raspolaganju dvadeset četiri časa na dan.
Mislio sam da odemo pravo u rezidenciju da bi vi mogli da se
raspakujete i odmorite. Moţda biste kasnije hteli da se malo provozate
po gradu. Ujutru će vas Florijan dovesti u američku ambasadu.“
„Zvuči odlično.“
Ponovo se zapitala gde li je Majk Slejd.
Voţnja od aerodroma do grada je bila veoma zanimljiva. Vozili su se
autoputem sa dve trake, zakrčenim automobilima i kamionima, a na
svakih nekoliko milja saobraćaj bi zaustavila mala ciganska zapreţna
kola koja su se klackala autoputem. Sa obe strane puta, pored prastarih
koliba, nalazile su se moderne fabrike. Pored njih su promicale farma
za farmom, sa poljima na kojima su radile ţene sa ţivopisnim
maramama vezanim oko glave.
Prošli su pored bukureštanskog aerodroma Banaesa koji sluţi za
domaći saobraćaj. Iza aerodroma, nešto dalje od glavnog autoputa,
nalazila se niska plavosiva dvospratnica zloslutnog izgleda.

159
 „Šta je ono?“
Florijan napravi grimasu. „To je zatvor Ivan Stelian. Tu zatvaraju
svakoga ko se ne slaţe s rumunskom vladom.“
Za vreme voţnje pukovnik Mekini je pokazao Meri crveno dugme
blizu vrata. „Ovo je prekidač za slučaj opasnosti“, objasni joj on. „Ako
se ikada nađete u nevolji, ako vas napadnu teroristi ili bilo ko drugi,
samo pritisnite ovo dugme. Ono aktivira radioodašiljač u kolima čije se
signali registruju u ambasadi i uključuje crveno svetio na krovu
automobila. To nam omogućava da, za samo tri minuta, odredimo gde
se nalazite.“
„Nadam se da to nikada neću morati da upotrebim“, reče Meri
ubeđeno.
„I ja se nadam, gospođo ambasadore.“

Centar Bukurešta je bio veoma lep. Gde god bi čovek pogledao

video bi parkove, spomenike i fontane. Meri se setila kako je njen deda
govorio: „Bukurešt je Pariz u malom, Meri. Imaju čak i kopiju Ajfelove
kule.“ I evo, sada je bila tu. Bila je u domovini svojih predaka.
Ulice su bile prepune ljudi i autobusa i tramvaja. Limuzina je
zatrubila da bi prokrčila put kroz saobraćaj, pešaci su se ţurno sklanjali
s puta dok je automobil skretao u malu ulicu s drvoredom.
„Rezidencija je upravo ispred nas“, reče pukovnik. „Ulica je dobila
naziv po jednom ruskom generalu. Ironično, zar ne?“
Rezidencija ambasadora je bila velika, lepa, staromodna trospratna
zgrada okruţena jutrima divnih parkova i vrtova.
Očekujući dolazak novog ambasadora, posluga je bila poredana
ispred rezidencije. Kad je Meri izašla iz automobila, Dţeri Dejvis ih je
predstavio.
„Gospođo ambasadore, ovo je vaše osoblje. Mihai, vaš batler;
Sabina, vaša sekretarica za društvene odnose. Rozika, vaša domaćica,
Kozma, vaš glavni kuvar, i Delija i Karmen, vaše sobarice.“
Meri je išla od jednog do drugog u tom redu, primajući njihove
naklone i razmišljajući: Boţe moj! Šta ću da radim sa svima njima? Kod kuće
sam imala Lusindu koja je dolazila triput nedeljno da skuva i počisti.
„Veoma smo počastvovani što smo vas upoznali, gospođo
ambasadore“, rekla je Sabina, njena sekretarica za društvene odnose.
Ĉinilo joj se da je oni netremice gledaju očekujući da nešto kaţe. Ona
duboko udahnu. „Buna ziua. Mulfumesc. Nu vorbesc...a Ono malo

160
rumunskog što je naučila kao da joj je izvetrilo iz glave. Gledala ih je
bespomoćno.
Batler Mihai iskorači i nakloni se. „Mi svi govorimo engleski,
gospođo. Ţelimo vam dobrodošlicu i bićemo veoma srećni da
zadovoljimo svaku vašu potrebu.“
Meri odahnu s olakšanjem. „Hvala vam.“
U kući je čekao ohlađen šampanjac i sto prepun hrane primamljivog
izgleda.
„Ovo izgleda izvrsno!“ uzviknu Meri. Ţudno su je posmatrali. Pitala
se da li bi trebalo da ih nečim ponudi. Da li se to radi s poslugom? Nije
ţelela da započne s greškom.
Da li ste čuli staje uradila nova gospođa ambasador Amerike? Pozvala je
poslugu da jede s njom, i oni su se toliko zaprepastili da su dali otkaz.
Da li ste čuli staje uradila nova američka ambasadorka? Prejela se pred
njenom izgladnelom poslugom i nije im ponudila ni zalogaj.
„Kad bolje razmislim“, reče Meri, „sada nisam gladna. Ja ću...
poješću nešto kasnije.“
„Da vam pokaţem rezidenciju“, predloţi Dţeri Dejvis.
Rado su pošli za njim.
Rezidencija je bila divna. Bila je prijatna i lepa na neki staromodan
način. U prizemlju su bili predsoblje, biblioteka puna knjiga, muzička
soba, dnevna soba i velika trpezarija na koju su se nastavljale kuhinja i
ostava. Sve sobe su bile udobno nameštene. Terasa ispred trpezarije
protezala se čitavom duţinom zgrade i gledala na veliki park.
U zadnjem delu kuće nalazilo se zatvoreni bazen sa saunom i
svlačionicama.
„Imamo sopstveni bazen!“ uzviknu Tim. „Mogu li da idem da
plivam?“
„Kasnije, dušo. Da se prvo smestimo.“
Piece de resistance u prizemlju je bila balska dvorana, sagrađena do
vrta. Bila je ogromna. Blistave bakardove zidne svetiljke nizale su se na
zidovima presvučenim reljefnim tapetama.
„Ovde se odrţavaju prijemi koje organizuje ambasada. Gledajte
ovo“, reče Dţeri Dejvis. On pritisnu prekidač na zidu, i tavanica se
razdvoji po sredini, otvarajući se, sve dok se nije ukazalo nebo. „To
moţe da se uradi i ručno.“
„Hej, to je super!“ uzviknu Tim.
„Naţalost, to nazivaju ‟ambasadorska ludost‟“, reče Dţeri Dejvis

161
izvinjavajući se.
„Leti je previše toplo, a zimi previše hladno da bi se moglo drţati
otvoreno. Koristimo ga u aprilu i septembru.“
„Ipak je super“, tvrdio je Tim.
Kako je hladan vazduh počeo da se spušta, Dţeri Dejvis ponovo
pritisnu prekidač, i tavanica se zatvori.
„Da vam pokaţem gornje odaje.“
Sledili su Dţerija Dejvisa uz stepenice do velikog centralnog
hodnika sa dve spavaće sobe između kojih je bilo kupatilo. Nešto dalje
niz hodnik nalazila se najveća spavaća soba uz koju je bila dnevna
soba, a zatim budoar i kupatilo, plus soba za šivenje i ostava. Na krovu
se nalazila terasa sa odvojenim stepeništem.
„Na trećem spratu su odaje za poslugu, perionica i prostor za
skladištenje stvari. U suterenu su vinski podrum i prostor za
obedovanje i odmor posluge“, govorio je Dţeri Dejvis.
„Ogromno je“, reče Meri.
Deca su trčala iz sobe u sobu.
„Koja je moja spavaća soba?“ pitala je Bet.
„Ti i Tim moţete da se sami o tome dogovorite.“
„Ti moţeš da uzmeš ovu“, ponudi joj Tim. „Sva je kitnjasta.
Devojčice vole kitnjasto.“
Velika spavaća soba je bila veoma lepa, sa prostranim krevetom za
dve osobe i perinom ispunjenom guščijim perjem, sa dva kauča i
naslonjačom, toaletnim stočićem i stilskim ogledalom, ormanom,
luksuznim kupatilom i boţanstvenim pogledom na vrtove.
Delija i Karmen su već raspakovale Merine kofere. Na krevetu je bila
torba sa diplomatskom poštom koju joj je ambasador Viner dao da
ponese u Rumuniju. Moram da je sutra ujutru odnesem u ambasadu,
pomisli Meri. Priđe da je uzme i pogleda je bolje. Crveni pečati su bili
polomljeni i nespretno ponovo sastavljeni. Kada je to moglo da se dogodi?
pitala se. Na aerodromu? Ovde? I ko li je to uradio?
Sabina je ušla u sobu. „Da li je sve u redu, gospođo?“
„Jeste. Nikada nisam imala sekretaricu za društvene odnose“,
priznala je Meri. „Nisam sigurna šta vi zapravo radite.“
„Moj je posao da se staram da sve u vašem ţivotu teče glatko,
gospođo ambasadore. Ja vodim računa o svim vašim društvenim
obavezama. Večerama, ručkovima, i tako dalje. Takođe se staram da se

162
poslovi u kući dobro obavljaju. Sa toliko posluge uvek ima nekih
problema.“
„Da, naravno“, reče Meri nehajno.
„Ima li još nešto što bih danas popodne mogla da učinim za vas?“
Mogla bi nešto da mi kaţeš o ovim polomljenim pečatima, mislila je Meri.
Ali glasno je rekla: „Ne, hvala. Mislim da ću se malo odmoriti.“
Odjednom se osetila iscrpljeno.

Leţala je budna najveći deo te prve noći, ispunjena dubokom,

hladnom usamljenošću pomešanom sa rastućim osećanjem uzbuđenja
što će početi svoj novi posao.
Sada sve zavisi od mene, dragi moj. Nemam nikoga na koga se mogu
osloniti. Volela bih da si ovde sa mnom, da mi kaţeš da se ne plašim, da neću
biti neuspešna. Ne smem da ne uspem.
Kada je konačno utonula u san, sanjala je Majka Slejda kako kaţe:
Mrzim amatere. Zašto ne idete kući?

Američka ambasada u Bukureštu, u Ulici Soseava Kiselef 21, jeste

bela, dvospratna zgrada delimično u gotskom stilu, sa gvozdenom
kapijom ispred koje patrolira uniformisani oficir u sivom šinjelu i
crvenoj kapi. Drugi straţar sedi u straţarskoj kućici pored kapije.
Postoji i portecochčre ulaz za automobile, i roze mermerne stepenice
koje vode u predvorje.
Unutra, predvorje zgrade je kitnjasto. Ima mermerni pod, dva
televizijska prijemnika interne televizijske mreţe na pultu pored koga
straţari marinac, i kamin sa metalnim zaklonom na kome je naslikan
zmaj koji bljuje vatru. Duţ hodnika se nalaze portreti predsednika.
Zavojite stepenice vode na drugi sprat, gde se nalaze konferencijska
sala i kancelarije.
Jedan marinac je čekao Meri. „Dobro jutro, gospođo ambasadore“,
rekao je. „Ja sam narednik Hjuz. Zovu me Gani.“
„Dobro jutro, Gani.“
„Ĉekaju vas u vašem kabinetu. Ja ću vas ispratiti.“
„Hvala.“
Pošla je za njim uz stepenice do sobe za prijem gde je za pisaćim
stolom sedela jedna sredovečna ţena.
Ona ustade. „Dobro jutro, gospođo ambasadore. Ja sam Doroti
Stoun, vaša sekretarica.“

163
 „Drago mi je.“
„Bojim se da tamo unutra imate priličnu guţvu“, reče joj Doroti.
Otvorila je vrata i Meri uđe u prostoriju. Oko velikog
konferencijskog stola sedelo je devetoro ljudi. Ustali su kada je Meri
ušla. Svi su netremice gledali u nju i Meri oseti talas neprijateljstva koje
je bilo skoro opipljivo. Prva osoba koju je videla bio je Majk Slejd. Setila
se sna koji je sanjala.
„Vidim da ste bezbedno stigli“, rekao je Majk Slejd. „Dopustite da
vam predstavim predstavnike vaših ministarstava. Ovo je Lukas
Janklov, savetnik za administrativna pitanja; Edi Mole, savetnik za
politička pitanja; Patriša Hatfild, vaš ekonomski savetnik; Dejvid Voliš,
šef konzularnog odeljenja; Ted Tompson, savetnik za poljoprivredu.
Dţerija Dejvisa, vašeg savetnika za javne poslove, već ste upoznali.
Dejvid Viktor, savetnik za trgovinu, i pukovnik Mekini koga, takođe,
već znate.“
„Molim vas, sedite.“ Krenula je ka mestu na začelju stola i osmotrila
ovu grupu ljudi. Neprijateljstvo se javlja u svim starosnim dobima,
veličinama i oblicima, mislila je Meri.
Patriša Hatfild je imala debelo telo i privlačno lice. Lukas Janklov,
najmlađi član tima, izgledao je, i bio obučen, kao neko ko je studirao na
nekom od najelitnijih američkih univerziteta. Ostali muškarci su bili
stariji, sede kose, ćelavi, mršavi, debeli. Biće mi potrebno dosta vremena da
vidim koje ko.
Majk Slejd je govorio: „Svi mi vršimo ove duţnosti po vašoj odluci.
Svakoga od nas moţete, bilo kad, da zamenite.“
To je laţ, pomisli Meri ljutito. Pokušala sam tebe da zamenim.

Sastanak je trajao petnaest minuta. Razgovor je bio opšti i

beznačajan. Majk Slejd je najzad rekao: „Doroti će svakome od vas
zakazati poseban sastanak sa ambasadorom kasnije u toku dana.
Hvala.“
Meri je ljutilo što on uzima sve u svoje ruke. Kad su ona i Slejd ostali
sami, Meri upita:
„Ko je od njih agent CIAe pri ambasadi?“
Majk je pogleda i reče: „Pođite sa mnom.“
Izašao je iz kancelarije. Meri je oklevala jedan trenutak, a zatim
krenu za njim. Sledila ga je niz dugački hodnik, pored brojnih
kancelarija, poredanih jedna do druge kao zečije jazbine. Došao je do

164
velikih vrata ispred kojih je straţario jedan marinac. Straţar koraknu u
stranu dok je Majk otvarao vrata. Okrenuo se i dao Meri znak da uđe.
Ušla je i pogledala unaokolo. Soba je bila neverovatna kombinacija
metala i stakla koji su pokrivali pod, zidove i plafon.
Majk Slejd zatvori teška vrata za njima.
„Ovo je Balon soba. Svaka ambasada u zemljama iza gvozdene
zavese ima jednu ovakvu sobu. To je jedina prostorija u ambasadi koja
ne moţe da se prisluškuje.“
Video je da ga gleda s nevericom.
„Gospođo ambasadore, ne samo da se ambasada prisluškuje, već
moţete da se kladite u poslednji dolar, da se i vaša rezidencija
prisluškuje, i da će, ako odete u restoran i vaš sto imati prislušni uređaj.
Vi ste na neprijateljskoj teritoriji.“
Meri se spusti na stolicu. „Kako s tim izlazite na kraj?“ pitala je.
„Mislim na to što nikada ne moţete slobodno da razgovarate.“
„Svakoga jutra obavljamo neku vrstu elektronskog čišćenja.
Nađemo njihove skrivene mikrofone i uklonimo ih. Oni ih zamene, a
mi i te uklonimo.“
„Zašto se dopušta da Rumuni rade u ambasadi?“
„Ovo je njihov teren. Oni su domaći tim. Mi igramo po njihovim
pravilima, u protivnom, nema ništa od igre. Oni ne mogu da postave
svoje mikrofone u ovoj prostoriji jer marinci straţare pred njom
dvadeset četiri časa dnevno. Onda, šta ste vi hteli da pitate?“
„Pitala sam se ko je čovek iz CIAe?“
„Edi Mole, vaš savetnik za politička pitanja.“
Pokušavala je da se seti kako Edi Mole izgleda. Sed i debeo. Ne, to je
bio savetnik za poljoprivredu. Edi Mole... Aha, to je bio onaj
sredovečni, veoma mršav, sa zlokobnim izrazom lica. Ili je moţda sad
tako mislila, pošto joj je rečeno da je on CIA?
„Je li je on jedini od osoblja iz CIAe?“
„Da.“
Da li je u njegovom glasu bilo izvesnog kolebanja?
Majk Slejd pogleda na sat. „Za trideset minuta treba da predate
svoje akreditive. Florijan vas čeka ispred zgrade. Ponesite svoje
akreditivno pismo. Original ćete dati predsedniku Jonesku, a kopiju
ćete ostaviti u našem sefu.“
Meri je stisla zube. „Znam to, gospodine Slejd.“
„Zahtevao je da povedete decu sa sobom. Poslao sam kola po njih.“

165
 A da nju ništa nije pitao. „Hvala vam.“

Sedište rumunske vlade smešteno je u zgradi strogog izgleda,

sagrađenoj od blokova peščanika, u centru Bukurešta. Zgrada je
zaštićena čeličnom ogradom i naoruţanim straţarima ispred nje. Na
ulazu u zgradu broj čuvara je bio još veći. Ađutant je ispratio Meri i
decu na sprat.
Predsednik Aleksandar Jonesku dočekao je Meri i decu u dugačkoj,
pravougaonoj prostoriji na drugom spratu. Predsednik Rumunije je bio
čovek snaţne pojave. Bio je tamnoput, orlovskih crta lica i kovrdţave
crne kose. Imao je jedan od najimpozantnijih noseva koji je ikada
videla. Oči su mu plamtele.
Ađutant je rekao: „Vaša ekselencijo, mogu li da vam predstavim
gospođu ambasadora Sjedinjenih Američkih Drţava?“
Predsednik je uzeo Merinu ruku i polako je poljubio. „Još ste lepši
nego na fotografijama.“
„Hvala vam, ekselencijo. Ovo je moja kćerka Bet, a ovo moj sin
Tim.“
„Lepa deca“, reče Jonesku. Pogledao ju je s očekivanjem. „Imate li
nešto za mene?“
Meri je skoro zaboravila. Brzo otvori tašnu izvadi akreditivno pismo
predsednika Elisona.
Aleksandar Jonesku ga nehajno pogleda „Hvala. Primani ga u ime
rumunske vlade. Sada ste zvanično američki ambasador u mojoj
zemlji.“ Nasmešio joj se. „Za večeras sam organizovao prijem u vašu
čast. Upoznaćete neke naše ljude sa kojima ćete sarađivati.“
„To je vrlo ljubazno od vas“, reče Meri.
On ponovo uze njenu ruku i reče: „Mi ovde imamo jednu izreku:
Ambasador dolazi u suzama jer zna da će provesti nekoliko godina u
tuđini, daleko od svojih prijatelja, ali kad odlazi, odlazi u suzama zato
što mora da napusti svoje nove prijatelje u zemlji koju je zavoleo.
Nadam se da ćete zavoleti našu zemlju, gospođo ambasadore.“
Masirao joj je ruku.
„Sigurna sam da hoću.“ On misli da sam ja samo još jedno lepo lice,
pomisli Meri turobno. Moraću nešto da preduzmem u vezi s tim.

Meri je poslala decu kući i ostatak dana provela u ambasadi, u

velikoj konferencijskoj sali, sastajući se sa rukovodiocima pojedinih

166
odeljenja, sa savetnicima za politička pitanja, za ekonomska pitanja, za
poljoprivredu, sa šefom konzularne sluţbe, kao i sa savetnikom za
trgovinu. Pukovnik Mekini je bio prisutan kao vojni ataše.
Svi su sedeli za dugačkim, pravougaonim stolom. Duţ zida u dnu
sobe bilo je desetak mlađih pripadnika različitih odeljenja.
Savetnik za trgovinu, omanji, pompezan čovek, govorio je redajući
činjenice i brojeve. Meri je gledala po sobi, misleći: Moraću da zapamtim
sva njihova imena.
Zatim je došao na red Ted Tompson, savetnik za poljoprivredu.
„Rumunski ministar za poljoprivredu je u većim problemima nego što
priznaje. Oni će ove godine imati katastrofalno niske prinose, a mi ne
moţemo da im dopustimo da još više potonu.“
Ekonomski savetnik Patriša Hartfild je protestovala: „Pruţili smo im
već dovoljno pomoći, Tede. Rumunija već funkcioniše prema ugovoru
za zemlje sa posebnim olakšicama. Ona je OSP zemlja.“ Ona krišom
pogleda Meri.
Ona to namerno radi, pomisli Meri, ţeli da me dovede u neprijatnu
situaciju.
Patriša Hartfild reče pokroviteljski: „OSP zemlja je...“
„Zemlja koja uţiva opšti sistem povlastica“, prekinu je Meri. „Mi
tretiramo Rumuniju kao manje razvijenu zemlju tako da oni dobijaju
olakšice pri uvozu i izvozu.“
Izraz lica Hatfildove se promeni. „Tako je. Mi im već poklanjamo...“
Savetnik za trgovinu, Dejvid Viktor je prekide: „Ništa im ne
poklanjamo, samo pokušavamo da ostavimo otvorene mogućnosti tako
da i mi moţemo da trgujemo. Potrebno im je još kredita da bi kupili
kukuruz od nas. Ako im ga mi ne prodamo, oni će ga kupiti od
Argentine.“ On se obrati Meri: „Izgleda da ćemo izgubiti trku za soju.
Brazilci pokušavaju da prodaju jeftinije od nas. Bio bih vam zahvalan
ako biste razgovarali sa premijerom što je moguće pre, i pokušali da
napravite sporazum, pre nego što nas iz tog posla izbace.“
Meri pogleda Majka Slejda koji je sedeo na suprotnom kraju stola,
zavaljen u stolicu i ţvrljao po notesu, naizgled ne obraćajući paţnju ni
na šta. „Videću šta mogu da učinim“, obeća Meri.
Zabeleţila je da pošalje telegram ministru trgovine u Vašingtonu i
da ga zamoli za dozvolu da ponudi još kredita rumunskoj vladi. Novac
bi došao iz američkih banaka ali one bi dale te kredite samo ukoliko to
vlada odobri.

167
 Edi Mole, savetnik za politička pitanja i agent CIAe se oglasi:
„Gospođo ambasadore, imam jedan prilično hitan problem.
Devetnaestogodišnja američka studentkinja je uhapšena zbog
posedovanja droge. To je ovde veoma ozbiljan prekršaj.“
„Kakvu je drogu imala kod sebe?“
„Marihuanu. Samo nekoliko grama.“
„Kakva je devojka?“
„Studentkinja, pametna, lepa.“
„Šta mislite, šta će biti s njom?“
„Uobičajena kazna je pet godina zatvora.“
Gospode, pomisli Meri. Kakva će biti kad izađe? „Šta tu moţemo da
uradimo?“
„Moţete da isprobate svoj šarm na šefu Sekuritatee. Zove se Istrase.
Veoma je moćan“, lenjo dodade Majk Slejd.
Edi Mole nastavi. „Devojka kaţe da joj je podmetnuto, i to je moţda
istina. Bila je dovoljno glupa da se spetlja sa nekim rumunskim
policajcem. Pošto ju je poje..., odveo u krevet, prijavio ju je.“
Meri je bila uţasnuta. „Kako je mogao?“
Majk Slejd suvo objasni: „Gospođo ambasadore, ovde smo mi
neprijatelji, ne oni. Rumunija se igra prijateljskih igara s nama, i mi smo
svi drugari, i preko mora sve sami osmesi i rukovanja. Dopuštamo da
nam prodaju i kupuju od nas sa najvećim popustom, zato što
pokušavamo da ih odvojimo od Rusije. Ali kad se pređe na posao, oni
su još uvek komunisti.“
Meri je napravila još jednu zabelešku. „U redu. Videću šta mogu da
uradim.“ Okrenula se prema savetniku za javne poslove Dţeriju
Dejvisu. „Koji su vaši problemi?“
„Moje odeljenje ima problema da dobije odobrenje za popravke u
stanovima u kojima stanuje osoblje ambasade. Njihov stambeni prostor
je u sramotnom stanju.
„Zar ne mogu da se sami postaraju za popravke?“
„Naţalost, ne mogu. Sve popravke mora da odobri rumunska vlada.
Neki od naših ljudi su bez grejanja, u nekoliko stanova toaleti ne
funkcionišu, a nema ni tekuće vode.“
„Da li ste se ţalili na to?“
„Da, gospođo. Svakog dana, već tri meseca.“
„Zašto, onda...?“

168
 „To se zove šikaniranje“, objasni Majk Slejd. „To je rat nerava koji
vole da vode protiv nas.“
Meri napravi još jednu belešku.
„Gospođo ambasadore, ja imam jedan veoma hitan problem“, javi se
Dţek Ĉenselor, upravnik američke biblioteke. „Koliko juče ukradeni su
nam neki veoma vaţni priručnici iz...“
Meri je počinjala da oseća glavobolju.

Popodne je provela slušajući seriju prituţbi. Ĉinilo se da su svi

nezadovoljni. A onda je čekalo čitanje. Na njenom radnom stolu bila je
hrpa papira. Bili su to prevodi novinskih članaka koji su se, dan ranije,
pojavili u rumunskim novinama i časopisima. Većina članaka iz
popularnih novina Scinteia Tinderetului bila je o dnevnim aktivnostima
predsednika Joneskua, sa tri ili četiri njegove fotografije na svakoj
strani. Taj čovek ima neverovatan ego, pomisli Meri.
Tu su bili i drugi rezimei članaka za čitanje: Romania Libera, nedeljni
časopis Flacara, i Magafinul. A to je bio samo početak. Bila je tu i fascikla
sa radiovestima, i saţete vesti, objavljene u Sjedinjenim Drţavama. Tu
je, takođe, bila i fascikla sa integralnim tekstovima vaţnih govora
američkih zvaničnika, debeo izveštaj o pregovorima o razoruţanju, i
najnoviji izveštaji o stanju američke ekonomije.
Ovde u jednom danu ima toliko materijala za čitanje da bi mogla godinama
da ga čitam, pomisli Meri, a ja ću to dobijati svakog jutra.
Ali problem koji je najviše mučio Meri bilo je neprijateljstvo njenog
osoblja. S tim se morala uhvatiti u koštac. Odmah. Poslala je po Harijet
Kruger, njenog šefa protokola.

169
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Da bi savladala dane prepune posla, Meri je traţila od Florijana da

dođe po nju u 6:30. Za vreme voţnje ka ambasadi čitala je izveštaje i
zvanična saopštenja drugih ambasada koji su dostavljeni u rezidenciju
tokom večeri..
Dok je išla hodnikom ambasade, Meri se, iznenađena, zaustavila
ispred Majkove kancelarije. Bio je za svojim pisaćim stolom, i radio. Bio
je neobrijan. Pitala se da li je celu noć proveo napolju.
„Poranili ste“, reče Meri.
Pogledao ju je. „Dobro jutro. Ţelim da razgovaram s vama.“
„U redu.“ Zakoračila je da uđe...
„Ne ovde. U vašoj kancelariji.“
Sledio je Meri kroz vrata koja su vodila u njenu kancelariju. Gledala
je kako prilazi aparatu u uglu sobe. „Ovo je mašina za uništavanje
dokumenata“, obavesti je Majk.
„Znam.“
„Zaista? Ostavili ste neke papire na njemu kada ste otišli sinoć. Do
sada su fotografisani i poslati u Moskvu.“
„Gospode! Mora da sam zaboravila. Koji su to papiri.“
„Spisak kozmetike, toalet papira i ostalih ţenskih stvari lične
prirode koje ste hteli da naručite. Ali nije u tome poenta. Ĉistačice rade
za Sekuritateu. Rumuni cene svaku informaciju do koje dođu, a oni su
vešti u sklapanju pojedinosti u celinu. Lekcija broj jedan: Noću sve
mora biti zaključano u sefa, ili uništeno.“
„Koja je lekcija broj dva?“ upita Meri hladno.
Majk se nasmeja. „Ambasador počinje radni dan pijući kafu sa
zamenikom šefa misije. Kakvu kafu pijete?“
Nije imala ţelju da popije kafu s tim arogantnim skotom. „Ja crnu.“
„Dobro. Morate paziti na svoju liniju ovde. Ovdašnja hrana goji.“
Ustao je i krenuo ka vratima koja su vodila u njegovu kancelariju. „Ja
ću skuvati kafu. Svideće vam se.“
Sedela je tamo, ljuta na njega. Moram da pazim kako se ponašam prema
njemu, odluči Meri. Ţelim da ode odavde što je pre moguće.
Vratio se sa dve šolje vrele kafe i stavio ih na sto.
„Kako da uredim da Tim i Bet počnu da pohađaju američku školu
ovde?“ upita Meri.

170
 „Već sam to sredio. Florijan će ih odvoditi ujutru i vraćati popodne.“
Bila je iznenađena. „Ja... hvala vam.“
„Trebalo bi da pogledate školu, kad budete mogli. To je mala škola,
sa oko stotinu đaka. Svaki razred ima osam ili devet učenika. Dolaze sa
svih strana sveta Kanađani, Izraelci, Nigerijci odakle god hoćete.
Nastavnici su odlični.“
„Svratiću tamo.“
Majk otpi gutljaj kafe. „Kako čujem, lepo ste ćaskali sinoć sa našim
neustrašivim vođom.“
„Predsednikom Joneskuom? Ĉinilo se da je vrlo prijatan.“
„O, da, jeste. Divan je on momak. Sve dok ga neko ne iznervira. A
onda vam odrubi glavu.“
„Zar ne bi trebalo da pričamo o ovome u Balon sobi?“ reče Meri
nervozno.
„Nije neophodno. Uredio sam jutros da vaša soba bude očišćena od
uređaja za prisluškivanje. Ĉista je. Motrite pošto domari i čistačice uđu.
Uzgred, ne dopustite da vas Joneskuov šarm prevari. To je jedna hulja
premazana svim bojama. Njegovi ljudi ga preziru, ali ništa ne mogu da
učine. Tajna policija je svuda. To je KGB i policija u jednom. Ovde je
pravilo da jedna od tri osobe radi za Sekuritateu ili za KGB. Rumunima
je zabranjeno da imaju kontakt sa strancima. Ukoliko stranac ţeli da
ode na večeru kod Rumuna, to mora prethodno da odobri drţava.“
Meri podiđoše ţmarci.
„Rumun moţe da bude uhapšen zbog potpisivanja peticije,
kritikovanja vlade, pisanja grafita...“
Meri je čitala članke u novinama i časopisima o represiji u
komunističkim drţavama, ali ipak joj se činilo nestvarnim da ţivi usred
toga.
„Ali, činjenica je da ovde postoje suđenja“, reče Meri.
„Da, s vremena na vreme imaju namešteno suđenje, koje mogu da
prate izveštači sa Zapada. Ali većinu uhapšenih ljudi zadesi neka
fatalna nesreća još dok su u policijskom pritvoru. U Rumuniji postoje
logori koje nam nije dopušteno da vidimo. Nalaze se u oblasti Delte,
kao i na Dunavu, u blizini Crnog mora. Razgovarao sam sa ljudima koji
su ih videli. Tamo su uslovi uţasni.“
„I nema mesta na koje bi pobegli“, reče Meri, razmišljajući naglas.
„Imaju Crno more na istoku, Bugarsku na jugu, i Jugoslaviju,
Mađarsku i Ĉehoslovačku sa kojima se graniče. Nalaze se usred

171
gvozdene zavese.“
„Jeste li čitali o Dekretu o pisaćim mašinama?“
„Ne.“
„To je Joneskuov poslednji izum. Naredio je da sve pisaće mašine i
svi uređaji za fotokopiranje budu registrovani. Pošto su bili
registrovani, konfiskovani su. Sad Jonesku kontroliše širenje
informacija. Još kafe?“
„Ne, hvala.“
„Jonesku pritiska ljude tamo gde ih boli. Plaše se da štrajkuju, jer
znaju da će pucati na njih. Standard je ovde jedan od najniţih u Evropi.
Vlada opšta nestašica. Ako ljudi vide red ispred prodavnice, staće u red
i kupiti šta god se prodaje, dok imaju priliku.“
„Ĉini mi se“, reče Meri oprezno, „da sve to pruţa divnu priliku da
im pomognemo.“
Majk Slejd je pogleda. „Naravno“, rekao je hladno. „Divno.“

Dok je pregledala telegrame koji su tek pristigli tog popodneva iz

Vašingtona, razmišljala je o Majku Slejdu. Bio je čudan čovek.
Arogantan i grub, a opet: Sredio sam deci za školu. Florijan će ih odvoditi
ujutru i vraćati popodne. I činilo se da mu je zaista stalo do rumunskog
naroda i njihovih problema. Moţda je sloţenija ličnost nego što sam mislila,
zaključi Meri.
Ipak mu ne verujem.

Meri je pukim slučajem saznala za sastanke koji su se odrţavali iza

njenih leđa. Napustila je kancelariju da bi otišla na ručak sa rumunskim
ministrom poljoprivrede. Kada je stigla u Ministarstvo, rečeno joj je da
ga je pozvao predsednik. Meri odluči da se vrati u ambasadu i da ima
radni ručak. Rekla je svojoj sekretarici: „Kaţite Lukasu Janklovu,
Dejvidu Volisu i Ediju Molcu da ţelim da ih vidim.“
Doroti Stoun je oklevala. „Na sastanku su, gospođo.“
U tonu njenog glasa bilo je nečeg neodređenog.
„Sa kim na sastanku?“
Doroti Stoun duboko uzdahnu. „Sa svim ostalim savetnicima
ambasade.“
Bio joj je potreban trenutak da shvati. „Da li hoćete da kaţete da se
odrţava sastanak osoblja bez mene?“
172
 „Da, gospođo ambasadore.“
To je bile nečuveno! „Pretpostavljam da ovo nije prvi put?“
„Ne, gospođo.“
„Šta se još dešava ovde, o čemu bih trebalo da znam, a ne znam?“
Doroti Stoun duboko uzdahnu. „Svi oni šalju telegrame bez vašeg
odobrenja.“
Zaboravi na revoluciju koja se sprema u Rumuniji, pomisli Meri. Sprema
se revolucija baš ovde, u ambasadi. „Doroti, sazovite sastanak svih šefova
odeljenja u tri sata popodne. To znači svi.“
„Da, gospođo.“

Meri je sedela u vrhu stola i gledala kako osoblje ulazi u salu za

sastanke. Viši sluţbenici su se smestili za sto, a ostali su zauzeli stolice
pored zida.
„Dobar dan“, reče Meri odsečno. „Neću vam oduzeti mnogo
vremena. Znam koliko ste svi zauzeti. Uočila sam da su sastanci viših
sluţbenika bili sazivani bez moga znanja i odobrenja. Od ovog
trenutka, svako ko prisustvuje takvom okupljanju biće istog časa
otpušten.“ Krajičkom oka je videla Doroti kako vodi beleške. „Takođe
sam saznala da neki od vas šalju telegrame, a da me ne obaveštavaju o
tome. Po pravilniku Stejt departmenta, svaki ambasador ima pravo da,
po svom nahođenju, zaposli i otpusti bilo kog člana osoblja.“ Meri se
obratila ka Tedu Tompsonu, savetniku za poljoprivredu.“Juče ste
poslali telegram Stejt departmentu bez dopuštenja. Rezervisala sam
avionsku kartu za Vašington sutra u podne. Više niste član ambasade.“
Pogledala je po sobi. „Sledeći put kada neko pošalje telegram bez mog
znanja, ili odbije da mi da punu podršku, naći će se u sledećem avionu
za Sjedinjene Drţave. To je sve, dame i gospodo.“
Nastupila je mukla tišina. A onda su ljudi polako počeli da ustaju i
izlaze iz prostorije. Dok je izlazio, Slejd je imao začuđen izraz lica.
Meri i Doroti Stoun su bile same u sobi. „Šta mislite?“ upita Meri.
Doroti se nasmeja. „Zgodno, ali ne i preterano kitnjasto. To je
najkraći i najefikasniji sastanak osoblja koji sam ikad videla.“
„Dobro. A sad je vreme da obavestim sluţbu za telegrame.“
Sve poruke iz ambasada u Istočnoj Evropi šalju se šifrovane. One se
kucaju na specijalnoj pisaćoj mašini, čitaju se elektronskim skenerom u
sobi za šifrovanje, i tamo se automatski dešifruju. Šifre se menjaju
svakog dana, i imaju pet oznaka: stroga tajna; tajno; poverljivo; za

173
ograničenu zvaničnu upotrebu i nesortirano. Sama soba za telegrame
bila je strogo čuvana ogoljena prostorija bez prozora, na kraju zgrade,
opremljena elektronskom opremom.
Sendi Palans, deţurni sluţbenik, sedeo je iza pulta u sobi za
telegrafe. Ustao je kad je Meri ušla. „Dobar dan, gospođo ambasadore.
Mogu li da vam pomognem?“
„Ne ja ću vama pomoći.“
Palans je izgledao zbunjeno. „Da, gospođo?“
„Šaljete telegrame bez mog potpisa. To znači da nisu odobreni.“
Odjednom je zauzeo odbrambeni stav. „Pa, savetnici su mi rekli
da...“
„Od sada, pa ubuduće, ako vas neko zamoli da pošaljete telegram
na kome nema mog potpisa, morate ga doneti direktno meni. Da li je
jasno?“ rekla je čeličnim glasom.
Palans je pomislio: Gospode! Ova nije baš onakva kakvom su je smatrali.
„Da, gospođo. Razumem.“
„U redu.“
Meri se okrenula i otišla. Znala je da sobu za telegrafe koristi CIA da
bi slala poruke tajnim putem. Nije bilo načina da to zaustavi. Pitala se
koliko je članova ambasade deo CIAe, i pitala se da li joj je Majk Slejd
rekao sve o tome. Imala je osećaj da nije.
Te večeri, Meri je pisala beleške o dnevnim događajima i zapisala
probleme koji moraju da budu rešeni. Stavila ih je pored sebe, na stočić,
pored kreveta. Ujutru je otišla u kupatilo da se istušira. Kada se obukla,
uzela je svoje beleške. Njihov redosled je bio drugačiji. Moţete biti
sigurni da su i ambasada i rezidencija ozvučene. Meri je zastala na trenutak,
razmišljajući.
Dok su Tim i Bet bili sami u trpezariji za vreme doručka, Meri reče
glasno: „Rumuni su tako divan narod. Ali, osećam da su daleko iza
Sjedinjenih Drţava u nekim stvarima. Da li ste znali da u stanovima
mnogih članova ambasade nema grejanja ili tekuće vode, i da toaleti ne
rade?“
Bet i Tim su je začuđen gledali.
„Pretpostavljam da ćemo morati da naučimo Rumune kako da
poprave takve stvari.“
Sledećeg jutra, Dţeri Dejvis reče: „Ne znam kako vam je uspelo, ali
sve vrvi od radnika koji nam popravljaju stanove.“
Meri se osmehnu. „Samo treba da budete fini prema njima.“

174
 Na kraju sastanka osoblja, Majk Slejd je rekao: „Morate da posetite
mnogo ambasada. Najbolje da počnete danas.“
Meri je mrzela njegov ton. Pored toga, to nije bio njegov posao;
Harijet Kruger je bila šef protokola, a tog dana bila je odsutna.
Majk je nastavio: „Najbolje da posećujete ambasade prema značaju.
Najvaţnija...“
„...je ruska ambasada. Znam.“
„Savetovao bih vas...“
„Gospodine Slejd ako mi bude potreban savet u vezi sa mojim
duţnostima ovde, obavestiću vas.“
Majk duboko uzdahnu.. „U redu.“ Ustao je. „Kako kaţete, gospođo
ambasadore.“
Pošto je posetila rusku ambasadu, ostatak Merinog dana bio je
ispunjen intervjuima, sastankom sa senatorom iz Njujorka koji je ţeleo
poverljivu informaciju o disidentima, i sastankom sa novim
savetnikom za poljoprivredu.
Kada je Meri htela da napusti kancelariju, Doroti je pozva. „Imate
hitan poziv, gospođo ambasadore. Dţejms Stikli iz Vašingtona.“
Meri podiţe slušalicu. „Dobar dan, gospodine Stikli.“
Stiklijev glas bio je ljutit: „Hoćete li mi reći šta to, zaboga, radite?“
„Ne znam na šta mislite.“
„Očigledno. Drţavni sekretar je upravo od ambasadora Gabona
primio sluţbeni protest koji se odnosi na vaše ponašanje.“
„Trenutak!“ odgovori Meri „U pitanju je neka greška. Nisam ni
razgovarala sa ambasadorom Gabona.“
„Naravno“, prasnu Stikli, „ali ste razgovarali sa ambasadorom
Sovjetskog Saveza.“
„Jesam. Jutros sam ga posetila.“
„Zar vam nije poznato da se ambasade rangiraju prema danu kada
su predali akreditive?
„Da, ali...“
„Treba da znate da je u Rumuniji ambasada Gabona prva, a
estonska ambasada poslednja, a između je oko sedamdeset ambasada.
Imate li neko pitanje?“
„Ne, gospodine. Ţao mi je ako sam...“
„Molim vas, potrudite se da se to ne ponovi.“
Majk Slejd je došao u Merinu kancelariju kad je čuo vesti. „Pokušao
sam da vam kaţem.“

175
 „Gospodine Slejd...“
„Oni takve stvari u diplomatiji shvataju vrlo ozbiljno. U stvari, 1661.
godine, pratioci španskog ambasadora u Londonu napali su kočiju
francuskog ambasadora, ubili postiliona, prebili kočijaša, obogaljili dva
konja, samo da bi obezbedili da kočija španskog ambasadora stigne
prva. Predlaţem vam da pošaljete pismeno izvinjenje.“
Meri je znala šta će za večeru. Ješće se od muke.
Meri je bila uznemirena komentarima koje je stalno slušala o
velikom publicitetu koji su ona i njena deca dobijali. „Postoji čak i
članak u Pravdi o vama troma.“
U ponoć je Meri pozvala Stentona Rodţersa. On je upravo ušao u
svoju kancelarijujavio se istog trenutka.
„Kako je moj omiljeni ambasador?“
„Dobro sam. Kako ste vi, Sten?“
„Pored dnevnog rasporeda od četrdeset osam sati, ne mogu da se
ţalim. U stvari, uţivam u svakom njegovom trenutku. Kako vama ide?
Mogu li da vam pomognem oko nekog problema?“
„Nije to problem, zaista. Samo me nešto interesuje.“ Oklevala je,
pokušavajući to da sroči na najbolji mogući način, da ne bi bila
pogrešno shvaćena. „Pretpostavljam da ste prošle nedelje videli sliku
mene i moje dece u Pravdi?“
„Da, divna je!“ uzviknu Stenton Rodţers. „Konačno smo počeli da
dopiremo do njih.“
„Da li drugi ambasadori dobijaju toliko publiciteta kao što ja
dobijam?“
„Iskreno rečeno, ne. Ali, šef je odlučio da s vama, Meri, ide do kraja.
Vi ste naš „izlog‟. Predsednik Elison je bio ozbiljan kada je rekao da
traţi suprotnost groznom Amerikancu. Imamo vas i nameravamo da se
vama ponosimo. Ţelimo da ceo svet dobro vidi najbolje lice naše
zemlje.“
„Veoma sam polaskana.“
„Samo tako nastavite.“
Izmenjivali su lepe reći nekoliko minuta a onda se pozdravili.
Znači, predsednik stoji iza publiciteta, mislila je Meri. Nije ni čudo stoje
mogao da obezbedi ovakav publicitet.

Unutrašnjost zatvora Ivan Stelian bila je još neprijatnija nego što je

njegova spoljašnjost. Hodnici su bili uski, obojeni u dosadno sivo.

176
Postojala je dţungla pretrpanih ćelija sa crnim šipkama u prizemlju i na
spratu, kojima su patrolirali uniformisani čuvari naoruţani
automatskim oruţjem. Smrad u delu gde su se nalazile pretrpane ćelije
bio je uţasan.
Straţar je odveo Meri do sobe za posete na kraju zatvora.
„Unutra je. Imate deset minuta.“
„Hvala vam.“ Meri je ušla u prostoriju, a vrata su se zatvorila za
njom.
Hana Marfi je sedela za malim stolom, oštećenim u tučama. Na
rukama je imala lisice, i nosila je zatvorsko odelo. Edi Mole je rekao za
nju da je lepa devetnaestogodišnja studentkinja. Izgledala je deset
godina starija. Lice joj je bile bledo i ispijeno, a oči crvene i natečene.
Kosa joj je bila raščupana.
„Zdravo“, reče Meri „Ja sam američki ambasador.“
Hana Marfi je pogleda i poče nekontrolisano da plače.
Meri ju je zagrlila i rekla tešeći je: „Ššš. Sve će biti u redu.“
„Nneće“, zajeca devojka. „Biću osuđena sledeće nedelje. Umreću
ako budem morala da ostanem pet godina ovde. Umreću!“
Meri ju je drţala na trenutak. „U redu. Reci mi šta se desilo.“
Hana Marfi duboko uzdahnu i posle nekoliko trenutaka reče:
„Upoznala sam tog čoveka, Rumuna i bila sam usamljena. Bio je dobar
prema meni i mi smo vodili smo ljubav. Drugarica mi je dala nekoliko
štapića marihuane. Podelila sam jedan s njim. Ponovo smo vodili
ljubav i zaspala sam. Kada sam se probudila, nije ga bilo, ali je policija
bila tu. Oni su... bili su okolo. Bila sam naga. Oni... oni su stajali oko
mene i gledali me kako se oblačim i doveli me u ovo đavolju rupu.“
Bespomoćno je odmahivala glavom. „Rekli su mi pet godina.“
„Ne, ako ja mogu da pomognem.“
Dok je izlazila iz zatvora, Meri je mislila na ono što joj je Lukas
Janklov rekao: „Ne moţete ništa da učinite za nju, gospođo
ambasadore. Već smo pokušali. Petogodišnja kazna za stranca je
standard. Da je Rumunka, verovatno bi je osudili na doţivotnu robiju.“
Sada je Meri gledala Hanu Marfi i rekla: „Uradiću sve što je u mojoj
moći da ti pomognem.“
Meri je pregledala zvanični izveštaj policije o hapšenju Hane Marfi.
Potpisao ga je kapetan Aurel Istrase, čelnik Sekuritatee. Bilo je kratko i
ne od pomoći, ali nije bilo sumnje u devojčinu krivicu. Moraću da
nađem drugi način, mislila je Meri. Aurel Istrase. To ime joj je zvučalo

177
poznato. Razmišljala je o poverljivom dosijeu koji joj je u Vašingtonu
pokazao Dţejms Stikli. Tamo je bile nečega o kapetanu Istraseu. Nešto
o - setila se.
Meri je ugovorila sastanak sa kapetanom sledećeg jutra.
„Gubite vreme“, reče joj Majk Slejd tupo. „Istrase je planina. Ne
moţete ga dotaći.“

Aurel Istrase je bio nizak, crnomanjast čovek sa oţiljkom na licu,

ćelavom glavom koja se sijala, i sa ţutim zubima. U ranim danima
karijere neko mu je slomio nos, koji nije pravilno zarastao. Istrase je
došao u ambasadu na sastanak. Zanimao ga je novi američki
ambasador.
„Ţeleli ste da razgovarate sa mnom, gospođo ambasadore?“
„Da. Hvala vam što ste došli. Ţelim da razgovaramo o slučaju Hane
Marfi.“
„Ah, da. Dilerka droge. Mi u Rumuniji imamo striktne zakone za
ljude koji prodaju drogu. Oni idu u zatvor.“
„Odlično“, reče Meri. „Drago mi je što to čujem. Volela bih da u
Americi imamo stroţe zakone koji se odnose na drogu.“
Istrase ju je gledao zbunjeno. „Onda se slaţete sa mnom?“
„Apsolutno. Svako ko prodaje drogu zasluţuje zatvor. Hana Marfi,
zapravo, nije prodavala drogu. Ponudila je svom ljubavniku
marihuanu.
„To je ista stvar. Ako...“
„Ne baš, kapetane. Njen ljubavnik je zapovednik u vašoj policiji, i on
je pušio marihuanu. Da li je on kaţnjen?“
„Zašto bi bio? On je samo prikupljao dokaze za krivični čin.“
„Vaš poručnik ima ţenu i troje dece?“
Kapetan Istrase se namršti. „Da, mlada Amerikanka ga je na prevaru
odvela u krevet.“
„Kapetane Hana Marfi je devetnaestogodišnja studentkinja. Vaš
poručnik ima četrdeset pet godina. Ko je sada tu koga prevario ?“
„Godine nemaju nikakve veze sa ovim“, reče kapetan tvrdoglavo.
„Da li poručnikova ţena zna za njegovu avanturu?“
Kapetan Istrase je zurio u nju. „Zašto bi znala?“
„Zato što mi ovo liči na zamku. Mislim da bi trebalo da učinimo ovu
stvar javnom. Strana štampa će biti vrlo zainteresovana.“
„Nema svrhe za to.“

178
 Izvukla je keca iz rukava. „Moţda zato što je poručnik vaš zet?“
„Sigurno ne zato!“ reče kapetan besno. „Samo ţelim da vidim
pravdu na delu.“
„I ja, takođe“, uveravala ga je Meri.
Prema dosijeu koji je videla, njegov zet se specijalizovao za
sklapanje poznanstava sa stranim turistima muškim ili ţenskim
spavao sa njima, otkrivao mesta gde bi mogli da prodaju stvari na crno,
ili kupe drogu, a onda ih privodio.
Meri reče pomirljivim tonom: „Ne vidim svrhu da vaša kćerka sazna
kako se njen muţ ponaša. Mislim da bi za sve bilo bolje da tiho pustite
Hanu Marfi iz zatvora, a da je ja pošaljem natrag u Sjedinjene Drţave.
Pobrinuću se da otputuje prvim avionom iz Bukurešta.“
Slegnuo je ramenima. „Iskoristiću ono malo uticaja što imam.“
„Sigurna sam da hoćete, kapetane Istrase. Hvala vam.“
Sledećeg jutra, zahvalna Hana Marfi bila je na putu kući.

„Kako vam je uspelo?“ upitao ju je Majk Slejd u neverici.

„Poslušala sam vaš savet. Šarmirala sam ga.“

179
 DVADESETO POGLAVLJE

Na dan kada je trebalo da Bet i Tim krenu u školu, Meri su pozvali u

5 sati ujutru iz ambasade, jer je stigao HNT hitni noćni telegram, koji je
smesta zahtevao odgovor. Bio je početak dugog dana punog posla, i
kad se Meri vratila u rezidenciju, prošlo je sedam sati ujutru. Deca su je
čekala.
„Pa“, upita Meri, „kako je bilo u školi?“
„Sviđa mi se“, odgovori Bet. „Da li si znala da tamo ima dece iz
dvadeset dve zemlje? Neki fini dečko iz Italije je zurio u mene tokom
celog časa. Odlična je to škola.“
„Imaju dobru naučnu laboratoriju“, dodao je Tim. „Sutra ćemo da
rasporimo nekoliko rumunskih ţaba.“
„To je tako čudno“, reče Bet. „Svi govore engleski sa tako čudnim
akcentima.“
„Samo, zapamtite“, reče Meri deci, „kada neko ima akcenat, to znači
da zna jedan jezik više od vas. Pa, drago mi je da nije bilo problema.“
Bet reče: „Nije. Majk se brinuo o nama.“
„Ko?“
„Gospodin Slejd. Rekao nam je da ga zovemo Majk.“
„Kakve veze ima Majk Slejd sa vašim odlaskom u školu?“
„Zar ti nije rekao? Sačekao nas je i odvezao, pa nas je upoznao sa
našim nastavnicima. On ih sve poznaje.“
„Takođe, poznaje i dosta dece odande“, reče Tim. „Upoznao nas je
sa njima. On se svima dopada. Fin je on tip.“
Previše fin, pomisli Meri.

Kada je Majk ušao u Merinu kancelariju sledećeg jutra, ona je rekla:

„Kako sam čula, odveli ste Bet i Tima u školu.“
Klimnuo je glavom. „Teško je deci koja pokušavaju da se prilagode
u stranoj zemlji. Oni su dobra deca.“
Da li je imao decu? Meri je odjednom shvatila koliko malo zna o
privatnom ţivotu Majka Slejda. Moţda je tako bolje, zaključila je. On
pokušava da je spreči da uspe.
Nameravala je da uspe.
Meri je u subotu po podne odvela decu u Klub diplomata, gde su se
okupljali članovi diplomatskog kora da razmene tračeve.

180
 Dok je Meri gledala sa trema, videla je Majka Slejda kako pije piće sa
nekom ţenom, a kada se dotična okrenula, Meri je shvatila da je to
Doroti Stoun. Meri se u trenutku šokirala. To je bilo kao da njena
sekretarica sarađuje sa neprijateljem. Pitala se koliko su bliski Doroti i
Majk Slejd. Moram da pazim da joj ne verujem previše, mislila je Meri.
Ili bilo kome.
Herijet Kruger je sedela sama za stolom. Meri joj priđe. „Da li mogu
da vam se pridruţim?“
„Biće mi drago.“ Herijet izvuče paklu američkih cigareta. „Jeste li za
cigaretu?“
„Ne, hvala. Ne pušim.“
„Ĉovek ne moţe da ţivi u ovoj zemlji bez cigareta“, reče Herijet.
„Ne razumem.“
„Paklica kenta podstiče privredu. Mislim bukvalno. Ako ţelite da
posetite doktora, date cigarete medicinskoj sestri. Ako ţelite meso od
kasapina, od mehaničara da vam popravi automobil, ili električara da
vam popravi lampu podmitite ih cigaretama. Imala sam prijateljicu iz
Italije kojoj je bio potreban manji hirurški zahvat. Morala je da podmiti
medicinsku sestru da bi upotrebila novi brijač dok su je pripremali za
zahvat, i morala je da podmiti druge medicinske sestre da bi stavile
čiste zavoje za previjanje rana, umesto da ponovo upotrebe stare
zavoje.“
„Ali, zašto...“
„U ovoj zemlji nedostaje zavoja i svih vrsta lekova. Svuda je isto u
Istočnom bloku. Prošlog meseca izbila je epidemija botulizma u
Istočnoj Nemačkoj. Morali su da nabave sav antiserum sa Zapada.“
„A ljudi nemaju načina da se ţale“, prokomentarisala je Meri.
„O, pa imaju oni svoje načine. Zar niste čuli za Bulu?“
„Nisam.“
„On je mitološki lik... Postoji priča po kojoj su jednog dana ljudi
čekali meso u redu koji se jedva pomerao. Posle pet sati, Bula je
pobesneo i rekao: ‟ldem u Palatu da ubijem Joneskua!‟ Vratio se dva
sata kasnije u red, i njegovi prijatelji su ga upitali: ‟Šta se desilo? Da li si
ga ubio?‟ Bula je rekao: ‟Ne, i tamo je dugačak red.‟“
Meri se nasmejala.
„Da li znate koji je jedan od najpopularnijih artikala na crnoj berzi
ovde? Naše videokasete“, reče Herijet Kruger.
„Vole da gledaju naše filmove?“

181
 „Ne, interesuju ih naše reklame. Sve stvari koje mi uzimamo zdravo
za gotovo vešmašine, usisivači, automobili, televizori stvari koje su
van njihovog domašaja. Fascinirani su njima. Kada film ponovo počne
odu u toalet.“
Meri je pogledala na vreme da bi videla Majka Slejda i Doroti Stoun
kako napuštaju klub. Pitala se gde idu.

Kada je Meri došla kući posle napornog dugog dana u ambasadi,

jedino što je ţelela, bilo je da se okupa, promeni odeću i zaboravi taj
dan. Ĉinilo joj se da je svaki minut u ambasadi ispunjen i nikad nije
imala vremena za sebe. Ali je ubrzo shvatila da je isto tako loše i u
rezidenciji. Gde god je Meri išla, tu je bila posluga, i imala je neprijatan
osećaj da je svuda prate.
Jedne noći je ustala u dva sata ujutru i sišla do kuhinje. Dok je
otvarala friţider, čula je buku. Okrenula se da bi ugledala batlera
Mihaija u kućnom ogrtaču, i Roziku, Deliju i Karmen koje su takođe tu
stajale.
„Da li mogu da vam pomognem, gospođo?“ upitao je Mihai.
„Ne“, rekla je Meri. „Samo sam htela nešto malo da pojedem.“
Kuvar Kozma je ušao i rekao hrapavim glasom: „Sve što je gospođa
trebalo da učini je da mi kaţe da je gladna i ja bih pripremio nešto.“
Zurili su u nju s prekorom.
„Mislim da ipak nisam gladna. Hvala vam.“ 1 pobegla je nazad u
svoju sobu.
Sledećeg dana je ispričala deci šta se desilo. „Da li znate“, rekla je
Timu i Bet, „da sam se osećala kao druga ţena u Rebeki.“
„Šta je Rebeka?“ upitala je Bet.
„To je divna knjiga koju ćeš pročitati jednog dana.“

Kada je Meri ušla u svoju kancelariju, Majk Slejd ju je čekao.

„Ovde imamo jedno bolesno dete koje bi trebalo da pogledate“,
rekao je.
Poveo ju je do jedne od malih kancelarija niz hodnik. Na krevetu je
leţao bledi dečak, Marin, koji ječao od bolova.
„Šta se desilo?“ upita Meri.
„Pretpostavljam da je zapaljenje slepog creva.“
„Onda bi bilo bolje da ga odmah odvedemo u bolnicu.“
Majk se okrenuo i pogledao je. „Ne ovde.“

182
 „Kako to mislite.“
„Mora da ide ili u Rim ili u Cirih.“
„To je suludo“, prasnu Meri. Snizila je ton da je dečak ne bi čuo.
„Zar ne vidite koliko mu je loše?“
„Suludo ili ne, niko iz američke ambasade ne ide u bolnice u
zemljama Istočnog bloka.“
„Ali, zašto...?“
„Zato što smo ranjivi. Onda bi bili u milosti ili nemilosti rumunske
vlade i Sekuritatee. Mogli bi da nas omame eterom ili da nam daju
skolopamin mogli bi da izvuku bilo kakvu vrstu informacija iz nas. To
je pravilo Stejt departmenta mi ga prebacujemo avionom.“
„Zašto ambasada nema svog doktora?“
„Zato što smo ambasada C kategorije. Nemamo budţet za svog
doktora. Američki doktor nas posećuje ovde jednom u tri meseca. U
međuvremenu, imamo apotekara radi manjih bolesti i bolova.“ Majk je
prišao stolu i podigao parče papira. „Samo potpišite ovo, i on će biti na
putu. Urediću da odleti posebnim avionom.“
„U redu.“ Meri se potpisala na papiru. Prišla je mladom Marinu i
uzela njegovu ruku u svoju. „Bićeš dobro“, rekla je neţno. „Baš dobro.“
Dva sata kasnije, Marin je bio na letu za Cirih.
Kada je Meri sledećeg jutra upitala Majka kako je mladi Marin, on je
slegnuo ramenima. „Operisali su ga“, rekao je ravnodušno. „Biće mu
dobro.“
Kakav hladan čovek, pomisli Meri. Pitam se da li ga ikada išta dotakne.

183
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Bez obzira na to kada bi Meri stigla u ambasadu, Majk Slejd je uvek

bio tamo pre nje. Videla ga je samo na ponekim prijemima ambasade, a
imala je osećaj da se privatno zabavljao svake noći.
Stalno ju je iznenađivao. Jednog popodneva, Meri se sloţila da
dopusti Florijanu da odvede Bet i Tima na klizanje u park Floreaska.
Meri je rano napustila ambasadu da bi im se pridruţila, i kada je stigla,
videla je da je Majk Slejd sa njima. Njih troje su se klizali zajedno, i
očigledno se lepo provodili. Strpljivo ih je učio da prave piruete.
Moram da upozorim decu na njega, mislila je Meri. Ali nije tačno znala
na šta bi ih upozorila.
Kada je sledećeg jutra Meri stigla u kancelariju, Majk je ušao. „Kodel
stiţe za dva sata. Mislio sam...“
„Kodel?“
„To je kongresna delegacija u diplomatskom ţargonu. Ĉetiri
senatora sa suprugama i pomoćnicima. Očekivaće da se susretnete sa
njima. Ugovoriću sastanak sa predsednikom Joneskuom, i zamoliti
Herijet da se pobrine za njihovu kupovinu i razgledanje znamenitosti.“
„Hvala vam.“
„Malo kafe koju sam skuvao?“
„Moţe.“
Gledala ga je dok je prolazio kroz vrata koja su vodila u njegovu
kancelariju. Ĉudan čovek. Sirov, drzak. A opet, strpljiv sa Timom i Bet.
Kada se vratio sa dve šolje kafe, Meri ga upita: „Imate li decu?“
Pitanje je zateklo Majka Slejda nespremnog. „Imam dva dečaka.“
„Gde...?“
„Pod starateljstvom su moje bivše ţene.“ Iznenada je promenio
temu. „Da vidimo da li mogu da ugovorim sastanak sa Joneskuom.“
Kafa je bila izvrsna. Meri će se kasnije setiti da je od ovog dana
počeo jutarnji ritual ispijanja kafe sa Majkom Slejdom.

Ejndţel ju je pokupio te večeri u La Boki, blizu obale, gde je stajala

sa drugim putama, obučena u usku bluzu i farmerke koje su bile
odsečene na butinama i pokazivale njenu robu. Nije izgledala starija od
petnaestogodišnjakinje. Nije bila lepa, ali Ejndţelu to nije smetalo.

184
 „Vámonos, qeurida. Zabavićemo jedno drugo.“
Devojka je ţivela u obliţnjoj zgradi bez lifta, u jeftinom stanu, koji se
sastojao od jedne prljave sobe sa krevetom, dvema stolicama, lampom i
umivaonikom.
„Svući se, estrelita. Ţelim da te vidim golu.“
Devojka je oklevala. Bilo je nešto kod Ejndţela što ju je plašilo.
Međutim, dan nije bio prometan, a morala je da donese novac Pepeu,
ili će biti pretučena. Polako je počela da se svlači.
Ejndţel je stajao posmatrajući. Skinula je bluzu, pa farmerke.
Devojka nije nosila ništa ispod. Njeno telo je bilo bledo i mršavo.
„Zadrţi cipele na sebi. Priđi i spusti se na kolena.“
Devojka je poslušala.
„Ovo ţelim da radiš.“
Slušala je, i pogledala nagore uplašenim pogledom.
„Nikad nisam...“
Ejndţel ju je šutnuo u glavu. Leţala je na podu, ječeći. Ejndţel je uze
za kosu i baci na krevet. Kada je devojka počela da vrišti, Ejndţel ju je
snaţno udario po licu. Zaječala je.
„Dobro“, reče Ejndţel. „Hoću da te čujem kako ječiš.“
Ogromna pesnica udarila ju je u nos i slomila ga. Kada je Ejndţel
završio s njom trideset minuta kasnije, devojka je leţala na krevetu, bez
svesti.
Ejndţel se osmehnuo pretučenom telu devojke i bacio nekoliko
pezosa na krevet. „Gracias.“

Meri je sa decom provodila svaki slobodni trenutak koji je imala.

Videli su dosta znamenitosti. Bilo je na desetine muzeja i crkava koje su
posetili, ali je za decu vrhunac bio izlet u Brašov, u Drakulin zamak
smešten u srcu Transilvanije, na stotinu kilometara od Bukurešta.
„Grof je zapravo bio princ“, objasnio im je Florijan za vreme voţnje.
„Princ Vlad Cepeš. Bio je veliki junak koji je zaustavio invaziju
Turaka.“
„Mislio sam da je on samo voleo da sisa krv i ubija ljude“, reče Tim.
Florijan klimnu glavom. „Da. Naţalost, posle rata Vladu je moć
udarila u glavu. Postao je diktator koji je nabijao neprijatelje na kolac.
Rodila se legenda da je on vampir. Irac po imenu Brem Stoker, napisao

185
je knjigu koja se zasniva na toj legendi. Smešna knjiga, ali je učinila
čudo za turizam.“
Zamak Bram je bio ogromni kameni spomenik visoko u planini. Dok
su se popeli stepenicama koje su vodile do zamka, bili su potpuno
iscrpljeni. Otišli su u prostoriju sa niskim plafonom u kojoj su bili
oruţje i drevni predmeti.
„Ovde je grof Drakula ubijao svoje ţrtve i pio njihovu krv“, reče
vodič zagrobnim glasom.
Soba je bila mračna i jeziva. Tim je licem zakačio paukovu mreţu.
„Ne plašim se ničega“, rekao je svojoj majci, „ali moţemo li da izađemo
odavde?“

Na svakih šest nedelja, avion C130 američke avijacije sletao je na

malu pistu na obodu Bukurešta. Avion je bio pun hrane i luksuzne
robe do koje se nije moglo doći u Bukureštu, i koju su naručili članovi
američke ambasade preko vojnih intendanata.
Jednog jutra, dok su Meri i Majk Slejd pili kafu, Majk je rekao: „Naš
intendantski avion sleće danas. Zašto se ne biste odvezli sa mnom na
aerodrom?“
Meri je zaustila da odbije. Imala je mnogo toga da uradi, a i poziv se
činio besmislenim. Ali, Majk Slejd nije bio čovek koji je gubio vreme.
Nadvladala je njena radoznalost.
„Dobro.“
Odvezli su se do piste i na putu razgovarali o različitim problemima
ambasade sa kojima se trebalo pozabaviti. Razgovor je zadrţao hladni,
bezlični ton.
Kada su stigli na aerodrom, naoruţani marinac, narednik, otvorio je
kapiju da bi pustio limuzinu da prođe. Deset minuta kasnije, gledali su
C130 kako sleće.
Iza ograde, na rubu aerodroma, stotine okupljenih Rumuna ţeljno je
gledalo kada je posada počela da istovaruje avion.
„Sta ova gomila ljudi radi ovde?“
„Sanjaju. Gledaju neke od stvari koje nikada neće moći da imaju.
Znaju da dobijamo meso, sapun i parfeme. Ovde je uvek gomila ljudi
kad avion sleće. Kao da postoji neki tajanstveni telegraf pokreta
otpora.“
Meri je proučavala lica ljudi iza ograde. „Neverovatno.“
„Taj avion je za njih simbol. Nije samo teret u pitanju on predstavlja

186
slobodnu drţavu koja se brine o svojim građanima.“
Meri se okrenu da bi ga pogledala. „Zašto ste me doveli ovde?“
„Zato što ne ţelim da vas zavede slatkorečivost predsednika
Joneskua. Ovo je prava Rumunija.“

Svakoga jutra kada se Meri dovozila na posao, primetila bi duge

redove ljudi ispred kapije kako čekaju da uđu u konzularni deo
ambasade. Ona je uzimala zdravo za gotovo da su to ljudi sa manjim
problemima za koje su se nadali da konzul moţe da ih reši. Ali baš tog
jutra otišla je do prozora, pogledala malo bolje, i izraz koji je videla na
njihovim licima primorao ju je da ode u Majkovu kancelariju.
„Ko su svi ti ljudi koji napolju čekaju u redu?“
Majk je otišao sa njom do prozora. „To su uglavnom rumunski
Jevreji. Ĉekaju da ispune prijavu za vizu.“
„Ali, u Bukureštu postoji izraelska ambasada. Zašto ne odu tamo?“
„Iz dva razloga“, objasnio je Majk. „Prvo, oni misle da vlada
Sjedinjenih Drţava ima više šanse od izraelske vlade da im pomogne
da odu u Izrael. I drugo, oni misle da ima manje izgleda da će ljudi iz
rumunske bezbednosti otkriti njihove namere ako dođu kod nas. Greše,
naravno.“ Pokazao je napolje. „Tačno preko puta ambasade je
stambena zgrada u kojoj je nekoliko stanova puno agenata koji koriste
teleskopska sočiva i fotografišu svakoga ko uđe i izađe iz ambasade.“
„To je uţasno!“
„Oni tako igraju igru. Kada se jevrejska porodica prijavi za
emigrantsku vizu, izgube radne dozvole i bivaju isterani iz svojih
stanova. Njihovim susedima je naređeno da im okrenu leđa. Onda je
potrebno tri do četiri godine da im njihova vlada kaţe da li će uopšte
dobiti dozvolu za izlazak, a odgovor je obično negativan.“
„Moţemo li tu nešto da učinimo ?“
„Pokušavamo sve vreme. Ali Jonesku uţiva igrajući igru mačke i
miša sa Jevrejima. Veoma malom broju ljudi se ikada dopusti da odu iz
zemlje.“
Meri je posmatrala izraz beznađa koji se ocrtavao na njihovim
licima. „Mora da postoji neki način“, reče Meri.
„Nemojte dopustiti da vam to slomi srce“, reče joj Majk.

Problem sa vremenskim zonama ju je iscrpljivao. Kada je u

Vašingtonu bio dan, u Bukureštu je bila sredina noći, i Meri su stalno

187
budili telegrami i telefonski pozivi u tri i četiri sata ujutru. Svaki put
kada bi stigao noćni telegram, marinac na duţnosti u ambasadi pozvao
bi deţurnog oficira, koji bi poslao nekog od pomoćnog osoblja u
rezidenciju da probudi Meri. Posle toga bi se potpuno razbudila te nije
vredelo da se vrati da spava.
Uzbudljivo je, Edvarde. Stvarno mislim da mogu da promenim stvari ovde.
U svakom slučaju, pokušavam. Ne bih mogla da podnesem da ne uspem. Svi
računaju na mene. Ţelela bih da si ovde da kaţeš: „Moţeš ti to, stara moja.“
Toliko mi nedostaješ. Moţeš li da me čuješ, Edvarde? Jesi li negde ovde gde ne
mogu da te vidim? To što ne znam odgovor na to pitanje, ponekad me
izluđuje...

Pili su jutarnju kafu.

„Imamo problem“, počeo je Majk Slejd.
„Da?“
„Delegacija od desetak rumunskih crkvenih velikodostojnika ţeli da
vas vidi. Crkva u Juti ih je pozvala u posetu. Rumunska vlada neće da
im izda izlaznu vizu.“
„Zašto?“
„Vrlo malo Rumuna sme da napusti zemlju. Postoji šala o danu
kada je predsednik Jonesku preuzeo vlast. Otišao je u istočno krilo
palate i video sunce kako izlazi. 'Dobro jutro, druţe Sunce‟, rekao je
Jonesku. ‟Dobro jutro‟, reklo je sunce. ‟Svi su toliko srećni što si novi
predsednik Rumunije.‟ Te večeri je Jonesku otišao u zapadno krilo da
bi posmatrao zalazak sunca. ‟Dobro veče, druţe Sunce‟, rekao je. Sunce
nije odgovorilo. ‟Kako to da si tako lepo razgovarao sa mnom jutros, a
sada uopšte nećeš da razgovaraš sa mnom?‟ ‟Sada sam na zapadu‟,
reklo je sunce, ‟ldi do đavola.‟ Jonesku se boji, da će kad jednom izađu,
predstavnici crkve reći vladi da ide do đavola.“
„Razgovaraću sa ministrom inostranih poslova i videti šta mogu da
učinim.“
Majk ustade. „Da li volite narodne igre?“
„Zašto?“
„Rumunska folklorna grupa ima predstavu večeras. Trebalo bi da su
prilično dobri. Da li bi ste ţeleli da idete?“
Meri je bila zatečena. Poslednja stvar koju je očekivala je da je Majk
pozove negde.
I sada, još neverovatnije, zatekla je sebe kako kaţe: „Da.“

188
 „Dobro.“ Majk joj je pruţio mali koverat. „Ovde su tri karte.
Zahvaljujući rumunskoj vladi, moţete povesti Bet i Tima. Dobijamo
karte za većinu njihovih premijera.“
Meri je sedela, a lice joj je pocrvenelo. Osećala se kao budala. „Hvala
vam“, rekla je kruto.
„Poslaću Florijana po vas u osam sati.“
Bet i Tim nisu bili zainteresovani za odlazak u pozorište. Bet je
pozvala druga iz škole na večeru.
„To je moj prijatelj iz Italije“, rekla je Bet. „Da li je to u redu?“
„Iskreno govoreći, nikad nisam mario za narodne igre“, dodao je
Tim.
Meri se smejala. „U redu. Ovoga puta ću vas pustiti.“
Pitala se da li su deca usamljena kao što je ona. Razmišljala je koga
da pozove da ide s njom. U sebi je pregledala listu: pukovnik Mekini,
Dţeri Dejvis, Herijet Kruger? Niko sa kim bi ţelela da bude. Ići ću sama,
odlučila je.

Florijan je čekao Meri kada je izašla iz kuće.

„Dobro veče, gospođo ambasadore.“ Poklonio se i otvorio vrata
automobila.
„Delujete vrlo veselo, Florijane.“
Široko se osmehnuo. „Ja sam uvek veseo, gospođo.“ Zatvorio je
vrata i seo za volan. „Mi Rumuni ovde kaţemo: Poljubi ruku koju ne
moţeš da ugrizeš.“
Meri je odlučila da rizikuje. „Jeste li srećni što ţivite ovde,
Florijane?“
Posmatrao ju je u retrovizoru. „Da li da vam dam odgovor koji
odgovara Partiji, gospođo ambasadore, ili ţelite istinu?“
„Istinu, molim vas.“
„Mogli bi da me ubiju za ovo što govorim, ali nijedan Rumun nije
srećan ovde. Samo stranci. Moţete doći i otići kad ţelite. Mi smo
zatvorenici. Ovde nema ničega dovoljno.“ Vozili su se pored dugačkog
reda ljudi ispred mesare. „Vidite li ovo? Ĉekaće u redu tri ili četiri sata
da dobiju jedan ili dva jagnjeća odreska, a polovina ljudi u redu ostaće
razočarani. Tako je sa svim stvarima. Ali, znate li koliko kuća Jonesku
poseduje? Dvanaest! Vozio sam mnoge rumunske zvaničnike do njih.
Svaka je kao palata. U međuvremenu, tri od četiri porodice prinuđene
su da ţive zajedno u malim stanovima bez grejanja.“ Florijan je

189
odjednom stao, kao da se uplašio da je previše rekao. „Nećete
pomenuti ovaj razgovor, molim vas?“
„Naravno da neću.“
„Hvala vam. Ne bih hteo da moja ţena postane udovica. Ona je
mlada. I Jevrejka. Ovde postoji problem antisemitizma.“
Meri je to već znala.
„Postoji priča o prodavnici koja je obećala sveţa jaja. U pet sati
ujutru bio je dugačak red ljudi koji su čekali na ledenom vetru. Do
osam sati jaja nisu stigla, a red se povećao. Vlasnik je rekao: ‟Neće biti
dovoljno za sve. Jevreji mogu da odu.‟ U dva sata po podne, jaja još
uvek nisu stigla i red je postao još duţi: ‟Neka odu oni koji nisu članovi
Partije.‟ U ponoć su ljudi još uvek čekali na hladnoći. Nije bilo jaja.
Vlasnik je zaključao vrata i rekao: ‟Ništa se nije promenilo. Jevreji uvek
najbolje prođu.‟“
Meri nije znala da li da se smeje ili da plače. Ali ja ću uraditi nešto
povodom toga, obećala je sebi.

Narodno pozorište je bilo u prometnoj Ulici Rapsodija Romana, koja

je bila puna malih tezgi na kojima se prodavalo cveće, plastične
papuče, bluze i hemijske olovke. Pozorište je bile malo i kitnjasto,
ostatak iz srećnih dana. Sam program je bio dosadan, kostimi jeftini, a
igrači čudni. Ĉinilo se da predstava nema kraja, a kada se najzad
završila, Meri je bila srećna da pobegne na sveţ noćni vazduh. Florijan
je stajao pored limuzine ispred pozorišta.
„Bojim se da je došlo do zastoja, gospođo ambasadore. Pukla je
guma. A lopovi su ukrali rezervnu. Poslao sam po drugu. Trebalo bi da
stigne u narednih sat vremena. Da li ţelite da sačekate u kolima?“
Meri je pogledala pun mesec koji je svetleo odozgo. Veče je bile
sveţe i jasno. Shvatila je da nije išla ulicama Bukurešta otkad je došla.
Odjednom je donela odluku.
„Mislim da ću se peške vratiti u rezidenciju.“
Klimnuo je glavom. „Veče je divno za šetnju.“
Meri se okrenula i krenula ulicom ka Centralnom trgu. Bukurešt je
čudesan, neobičan grad. Na uglovima ulica nalazili su se tajanstveni
natpisi: Tuten... Gospodina... Chimice...
Šetala se avenijom Mosilor i skrenula u Piatu Roseti, kojom su
saobraćali crveni trolejbusi puni ljudi. Ĉak i ovako kasno većina
prodavnica bila je otvorena, a ispred svake od njih je bio red. U

190
kafićima su sluţene gogoase, ukusne rumunske krofne. Trotoari su bili
puni kasnih večernjih kupaca koji su nosili punge, torbe za kupovinu.
Meri se činilo da su ljudi zloslutno tihi. Ĉinilo se da zure u nju, a ţene
su sa zavišću gledale odeću koju je nosila. Ubrzala je hod.
Kada je stigla do ugla Ulice Viktoriei, stala je, ne znajući kuda da
ide. Obratila se prolazniku: „Izvinite, znate li kako da dođem do...?“
Uplašeno ju je na čas pogledao i ţurno produţio.
Oni ne smeju da pričaju sa strancima, setila se Meri.
Kako će da se vrati? Pokušala je da se seti puta kojim je došla sa
Florijanom. Ĉinilo joj se daje rezidencija negde istočno. Krenula je u
tom pravcu. Uskoro se našla u slabo osvetljenoj sporednoj ulici. U
daljini je mogla da vidi široki, dobro osvetljeni bulevar. Tamo mogu da
zaustavim taksi, sa olakšanjem je pomislila Meri.
Ĉula je glasan bat koraka i instinktivno se okrenula. Ka njoj je
dolazio krupan čovek u kaputu, brzo se krećući. Meri je ubrzala hod.
„Izvinite11, pozvao ju je čovek s jakim rumunskim akcentom. „Da li
ste se izgubili?“
Ispunilo ju je osećanje olakšanja. On je verovatno bio neka vrsta
policajca. Verovatno ju je pratio da bi se uverio da je bezbedno.
„Da“, reče Meri zahvalno. „Ţelim da se vratim u...“
Odjednom se začula buka motora, i zvuk automobila koji je jurio iza
nje, a onda se začula škripa kočnica dok se automobil zaustavljao.
Prolaznik u kaputu je zgrabio Meri. Mogla je da oseti miris njegovog
toplog, smrdljivog zadaha i oseti njegove debele prste koji joj ostavljaju
tragove na vratu. Počeo je da je gura ka otvorenim vratima automobila.
Meri se borila da bi se oslobodila...
„Ulazi u kola“, zareţao je čovek.
„Ne!“ Vikala je: „U pomoč! Pomozite mi!“
Začuo se uzvik sa druge strane ulice i silueta je počela da trči ka
njima. Ĉovek se zaustavio, ne znajući šta da radi.
Stranac je povikao: „Pustite je!“
Zgrabio je čoveka u kaputu i odvojio ga od Meri. Odjednom je bila
slobodna.
Ĉovek za volanom je izašao iz kola da bi pomogao svom saučesniku.
Iz velike udaljenosti začuo se zvuk sirene koja se pribliţavala. Ĉovek
u kaputu je pozvao svog saradnika, i dva čoveka su uskočila u kola
kojima su brzo otišli.

191
 Plavobeli automobil sa natpisom „Militia“ sa strane i rotirajućim
svetlom na krovu zaustavio se pored Meri. Dva čoveka u uniformi su
ţurno izašla.
Jedan od njih upita na rumunskom: „Jeste li dobro?“ A onda na
uţasnom engleskom: „Šta se desilo?“
Meri se borila da se povrati.. „Dva čoveka... oni... oni su pokušali da
me na silu uvedu u svoj auto. Da... da nije bilo ovog gospodina...“
Okrenula se.
Stranac je nestao.

192
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Borila se cele noći otimajući se da pobegne tim ljudima, budila se u

panici, padala u san i ponovo budila. Stalno je oţivljavala prizore:
iznenadne zvuke koraka koji joj se ţurno pribliţavaju, automobil koji se
zaustavlja, ljude koji pokušavaju da je uguraju u automobil. Da li su
znali ko je ona? Ili su samo pokušali da opljačkaju turistkinju obučenu
u skupu odeću?

Kada je Meri stigla u svoju kancelariju, Majk Slejd ju je čekao. Doneo

je dve šolje kafe i seo preko puta njenog pisaćeg stola. „Kako je bilo u
pozorištu?“ Upitao je.
„Dobro.“ Šta se desilo posle toga nije bilo njegova stvar.
„Da li ste povređeni?“
Gledala ga je iznenađeno. „Molim?“
Strpljivo je rekao: „Kada su pokušali da vas otmu. Da li su vas
povredili?“
„Ja... Kako znate za to?“
Glas mu je bio pun ironije. „Gospođo ambasadore, Rumunija je
velika, otvorena tajna. Ne moţete se okupati a da svi ne saznaju za to.
Nije vam bilo pametno što ste sami otišli u šetnju.“
„Sada sam svesna toga“, reče Meri hladno. „Neće se ponoviti.“
„Dobro.“ Ton njegovog glasa bio je energičan. „Da li vam je taj
čovek nešto?“
„Nije.“
Namrštio se. „To nema smisla. Da su ţeleli vaš kaput ili tašnu, mogli
su da ih otmu na ulici. To što su pokušali da vas uguraju u automobil
znači da je reč o kidnapovanju.“
„Ko bi ţeleo da me kidnapuje?“
„Nisu to bili Joneskuovi ljudi. On pokušava da odrţi stabilnim naše
odnose. Verovatno je to neka disidentska grupa.“
„Ili lupeţi koji su planirali da me drţe zbog otkupnine.“
„Nema kidnapovanja zbog otkupnine. Ako bi uhvatili nekog ko to
čini, ne bi bilo suđenja, bilo bi streljačkog voda.“
Otpio je gutljaj kafe. „Mogu li da vam dam savet?“
„Slušam.“
„Idite kući.“

193
 „Molim?“
Majk Slejd spusti šolju. „Sve što treba da uradite je da napišete
ostavku, spakujete decu, i vratite se u Kanzas gde će te biti sigurni.“
Mogla je da oseti kako joj lice crveni. „Gospodine Slejd, napravila
sam grešku. Nije ni prva, a verovatno ni poslednja. Ali ja sam
postavljena na ovo mesto od strane predsednika Sjedinjenih Drţava, i
dok me ne otpusti, ne ţelim da mi iko drugi govori da idem kući.“
Borila se da kontroliše glas. „Očekujem od ljudi u ovoj ambasadi da
rade sa mnom, a ne protiv mene. Ako je to za vas više od onoga što
moţete da podnesete, zašto vi ne odete kući?“ Drhtala je od besa.
Majk Slejd je ustao. „Potrudiću se da se jutrošnji izveštaji nađu na
vašem stolu, gospođo ambasadore.“

Pokušaj otmice bila je jedina tema u razgovorima u ambasadi tog

jutra. Kako su svi saznali, pitala se Meri. I kako je Majk Slejd saznao? Meri
je ţalila što nije saznala ime svog spasioca, da bi mu se zahvalila.
Zahvaljujući jednom letimičnom pogledu, stekla je utisak da je reč o
privlačnom, prerano osedelom muškarcu u ranim četrdesetim. Imao je
strani akcenat, verovatno francuski. Ako je bio turista, do sada je
mogao da napusti Rumuniju.

Jedna misao mučila je Meri i bilo joj je teško da je odbaci. Jedina

osoba za koju je znala da ţeli da je se otarasi bio je Majk Slejd. Šta ako je
inscenirao napad da bi je zaplašio i naterao da ode? On joj je dao karte
za pozorište. On je znao gde će ona biti. Nije to mogla da izbaci iz misli.
Meri je razmišljala da li da kaţe deci za pokušaj otmice, i odlučila je
da neće. Nije ţelela da ih uplaši. Jednostavno će se potruditi da nikada
ne budu sami.
Trebalo je da ide na koktel u francusku ambasadu u čast francuske
pijanistkinje koja je tu gostovala. Meri je bila umorna i nervozna i sve bi
dala da je mogla da ga izbegne, ali je znala da mora da ode.
Okupala se i odabrala večernju haljinu, a kada je posegla za
cipelama, videla je da jedna ima slomljenu potpeticu. Pozvala je
Karmen.
„Da, gospođo ambasadore?“
„Karmen, molim vas da ovo odnesete obućaru da popravi.“
„Naravno, gospođo. Još nešto?“
194
 „Ne, to je sve. Hvala vam.“

Francuska ambasada je već bila puna gostiju kad je Meri stigla. Na

ulazu ju je pozdravio pomoćnik francuskog ambasadora, koga je
upoznala prilikom prethodne posete ambasadi. Uzeo je njenu ruku i
poljubio je.
„Dobro veče, gospođo ambasadore. Lepo od vas što ste došli.“
„Lepo od vas što ste me pozvali“, reče Meri.
Oboje su se nasmejali svojim praznim frazama.
„Dozvolite mi da vas odvedem do ambasadora.“ Pratio ju je kroz
punu balsku dvoranu gde je videla poznata lica koja je viđala nedelju
za nedeljom. Meri je pozdravila francuskog ambasadora. Oni
razmeniše ljubaznosti.
„Uţivaćete u madam Dofin. Ona je izuzetna pijanistkinja „
„Jedva čekam“, slagala je Meri.
Pored njih je prošao kelner sa posluţavnikom punim čaša sa
šampanjcem. Meri je do sada naučila kako da ispija piće u različitim
ambasadama. Kada se okrenula da pozdravi australijskog ambasadora,
videla je stranca koji ju je spasao od otmičara. Stajao je u uglu i
razgovarao sa italijanskim ambasadorom i njegovim pomoćnikom.
„Izvinite, molim vas“, reče Meri. Krenula je kroz dvoranu ka
Francuzu.
„Naravno da mi nedostaje Pariz, ali se nadam da ću sledeće
godine...“ govorio je. Prekinuo je kada je video Meri kako prilazi.
„Ah, dama u nevolji.“
„Vi se poznajete“, upitao je italijanski ambasador.
„Nismo se zvanično upoznali“, odgovori Meri.
„Gospođo ambasadore, mogu li da vam predstavim doktora Luja
Deforţa.“
Izraz na Francuzovom licu se promenio. „Gospođo ambasadore?
Molim? Nisam imao pojma.“ Njegov glas je odavao zbunjenost.
„Trebalo je da vas prepoznam, naravno.“
„Učinili ste nešto bolje“, osmehnula se Meri. „Spasili ste me.“
Italijanski ambasador je pogledao u doktora i rekao: „Ah! To ste vi?“
Okrenuo se ka Meri. „Ĉuo sam za vaše nesrećno iskustvo.“
„Bilo bi nesrećno da se doktor Deforţ nije pojavio. Hvala vam.“
Luj Deforţ se osmehnu. „Drago mi je da sam bio na pravom mestu u
pravo vreme.“

195
 Ambasador i njegov asistent su videli Britance kako ulaze.
Ambasador je rekao: „Izvinite nas, moramo nekog da vidimo.“
Dva čoveka ţurno odoše. Meri je bila sama sa doktorom.
„Zašto ste pobegli kada je došla policija?“
Proučavao ju je na trenutak. „Nije dobra stvar uplitati se sa
rumunskom policijom. Imaju običaj da uhapse svedoke, a onda
iznuđuju informacije od njih. Ja sam doktor koji je vezan za francusku
ambasadu i nemam diplomatski imunitet. Međutim, znam mnogo toga
o tome šta se dešava u našoj ambasadi i te informacije mogu da budu
značajne za Rumune.“ Osmehnuo se. „I oprostite mi ako je delovalo da
sam vas napustio.“
Njegova neposrednost je bila veoma privlačna. Na neki način, koji
nije mogla da definiše, podsećao ju je na Edvarda. Moţda zato što je
Luj Deforţ bio doktor. Ali, ne, bilo je više od toga. Imao je istu
otvorenost koju je Edvard imao, skoro istovetan osmeh.
„Izvinite me“, reče Dr Deforţ, „moram da idem i postanem
društvena ţivotinja.“
„Ne volite prijeme?“
Trgnuo se. „Prezirem ih.“
„Da li vaša supruga uţiva u njima?“
Zaustio je da kaţe nešto, a onda je oklevao. „Uţivala je. Veoma.“
„Da li je ona ovde večeras?“
„Ona i naše dvoje dece su mrtvi.“
Meri je prebledela. „Gospode. Tako mi je ţao... Kako... ?“
Lice mu je bile mirno. „Krivim sebe. Ţiveli smo u Alţiru. Bio sam u
tajnoj misiji, borio se protiv terorista.“ Njegove reči su postale spore i
gubile su se. „Saznali su moj identitet i podigli kuću u vazduh. U tom
trenutku ja nisam bio u kuću.“
„Tako mi je ţao“, reče opet Meri. Prazne, neprilične reči.
„Hvala vam. Postoji kliše da vreme leči sve. Više ne verujem u
njega.“ Govorio je ogorčeno.
Meri je mislila na Edvarda i koliko joj on nedostaje. Ali, ovaj čovek je
duţe ţiveo sa bolom.
Pogledao je u nju i rekao: „Izvinite me, gospođo ambasadore...“
Okrenuo se i otišao da pozdravi grupu gostiju koja je pristizala.

Podseća me malo na tebe, Edvarde. Svideo bi ti se. On je veoma hrabar

čovek. Mnogo pati, i mislim da je to ono što me privlači kod njega. Ja takođe

196
patim, dušo.
Da li ćeš ikada prestati da mi nedostaješ? Ovde sam tako usamljena. Nema
nikoga s kim bih razgovarala. Očajnički ţelim da uspem. Majk Slejd pokušava
da me nagovori da idem kuči. Ne idem. 0, kako si mi potreban. Laku noć, dušo.

Meri je telefonirala Stentonu Rodţersu sledećeg jutra. Divno je čuti

njegov glas. To je kao put do kuće, mislila je.
„Dobijam neke odlične izveštaje o tebi“, rekao je Stenton Rodţers.
„Priča o Hani Marfi dospela je na naslovne strane. Uradila si izvrstan
posao.“
„Hvala vam, Sten.“
„Meri, recite mi o pokušaju otmice.“
„Razgovarala sam sa premijerom i šefom Sekuritatee, i oni ne znaju
ništa o tome.“
„Zar vas Majk Slejd nije upozorio da ne idete napolje sami?“
Majk Slejd. „Da, upozorio me je, Sten.“ Da li da mu kaţem da mi je
Majk Slejd rekao da idem kući? Ne, odlučila je. Snaći ću se sa gospodinom
Slejdom na svoj način.
„Ne zaboravite, uvek sam tu za vas. U svako doba.“
„Znam“, reče Meri sa zahvalnošću. „Ne mogu da vam kaţem koliko
mi to znači.“
Od telefonskog poziva joj je bilo mnogo bolje.

„Imamo problem. U ambasadi postoji krtica.“

Meri i Majk Slejd su pili kafu pre dnevnog sastanka osoblja.
„Koliko je ozbiljno?“
„Veoma. Naš savetnik za trgovinu, Dejvid Viktor, odrţavao je
sastanke sa rumunskim ministrom trgovine.“
„Znam. Razgovarali smo o tome prošle nedelje.“
„U redu“, reče Majk. „I kada je Dejvid otišao na drugi sastanak, oni
su bili ispred nas u svakom protivpredlogu koji smo predloţili. Tačno
su znali dokle smo bili spremni da idemo.“
„Nije li moguće da su nekako sami otkrili?“
„Da, moguće je. Izuzev što smo raspravljali o nekim novim
predlozima, i što su opet bili ispred nas.“
Meri je razmislila na trenutak. „Mislite li da je neko od našeg
osoblja?“
„Ne samo neko. Poslednja sednica rukovodećeg kadra odrţana je u

197
Balon sobi. Naši stručnjaci za elektroniku ušli su u trag koji vodi do
tamo.“
Meri ga je gledala iznenađeno. Samo osmoro ljudi imalo je pristup
‟balonu‟ svako od njih pripada rukovodećem timu ambasade.
„Ko god da je, nosi elektronsku opremu, verovatno diktafon.
Predlaţem da sazovete sastanak ovog jutra u ‟balonu‟, i okupite celu
grupu. Naši instrumenti će biti u mogućnosti da ukaţu na krivca.“

Bilo je osmoro ljudi za stolom u ‟balonu‟: Edi Mole, politički

savetnik i agent CIAe, Patriša Hetfild, savetnik za ekonomska pitanja,
Dţeri Dejvis, spoljni poslovi, Dejvid Viktor, savetnik za trgovinu,
Lukas Janklov, administrativni savetnik, i pukovnik Vilijem Mekini.
Meri je bila na jednom kraju stola, a Majk Slejd na drugom.
Meri se obratila Dejvidu Viktoru. „Kako teku vaši sastanci sa
rumunskim ministrom trgovine?“
Savetnik za trgovinu je odmahivao glavom. „Iskreno, ne tako dobro
kao što sam se nadao. Izgleda da znaju šta ću da kaţem i pre nego što
to izgovorim. Dolazim sa novim predlozima, a oni već imaju spremne
argumente protiv njih. Kao da mi čitaju misli.“
„Moţda i čitaju“, reče Majk Slejd.
„Kako to mislite?“
„Ĉitaju misli nekoga u ovoj sobi.“ Podigao je crveni telefon sa stola.
„Uvedite ga.“
Trenutak kasnije velika vrata su se otvorila i čovek obučen u civilno
odelo je ušao, noseći veliku crnu kutiju sa brojčanikom.
„Ĉekajte malo... Nikome nije dopušteno...“ rekao je Edi Mole.
„U redu je“, reče Meri. „Imamo problem i ovaj čovek će ga rešiti.“
Pogledala je u pridošlicu. „Molim vas, nastavite.“
Prišao je Majku Slejdu i drţao kutiju blizu njega, dok je grupa
gledala. Igla na brojčaniku je ostala na nuli. Onda je čovek otišao do
Patriše Hetfild. Igla se nije pomerila. Edi Mole je bio sledeći, a onda
Dţeri Dejvis i Lukas Janklov. Igla se nije pomerila. Ĉovek je otišao do
Dejvida Viktora, i najzad do pukovnika Mekinija, ali se igla opet nije
pomerala. Jedina preostala osoba bila je Meri. Kada joj je prišao, igla je
počela ţustro da se pomera.
Majk Slejd reče: „Šta, do đavola...“ Ustao je i otišao do Meri.
„Da li ste sigurni?“ zahtevao je Majk od civila.
„Pitajte mašinu“, rekao je čovek.

198
 Meri je ustala zbunjena.
„Da li imate išta protiv da prekinemo ovaj sastanak“, upitao je Majk
Meri se okrenula ostalima. „To je sve za sada, hvala vam.“
Majk Slejd je rekao tehničaru: „Ti ostani.“
„Da li moţe da pokaţe gde je odašiljač?“ upitao je Majk Slejd kada
su ostali napustili sobu.
„Naravno da moţe.“ Ĉovek je polako pomerao crnu kutiju nadole,
na nekoliko centimetara od Merinog tela. Kako je prilazio njenim
stopalima, tako je kazaljka počinjala da se brţe pomera.
Ĉovek se ispravio. „U vašim cipelama je.“
Meri je zurila u njega. „Pogrešili ste. Kupila sam ove cipele u
Vašingtonu.“
„Da li biste ih skinuli“, upitao je Majk.
„Ja...“ Cela stvar je bila smešna. Mašina mora da je poludela. Ili je
neko pokušavao da joj smesti. Moţda je ovo bio način Majka Slejda da
je se otarasi. Izvestio bi u Vašingtonu da je bila uhvaćena u špijunaţi i
odavanju informacija neprijatelju. Pa, neće se on sa time izvući.
Skinula je svoje cipele, podigla ih i spustila u Majkove ruke. „Evo“,
rekla je besno.
Okrenuo ih je i pregledao. „Da li je ovo nova štikla?“
„Ne, to je...“ A onda se setila. Kamen, da li biste, molim vas, odneli ovo
obućaru da ih popravi?
Majk je odvalio potpeticu. U njoj je bio sićušni kasetofon.
„Našli smo našeg špijuna“, suvo reče Majk. Pogledao je. „Gde ste
zamenili ovu štiklu?“
„Ne znam. Zamolila sam jednu sluţavku da se poštara za to.“
„Divno“, rekao je sarkastično. „Ubuduće bismo vas zamolili,
gospođo ambasadore, da pustite da se vaša sekretarica pobrine za
ovakve stvari.“
Stigao je teleks za Meri.

Komitet Senata za inostrane poslove sloţio se u vezi sa pozajmicom

Rumuniji koju ste traţili. Odluka će biti objavljena sutra. Čestitam.
Stenton Rodţers

Majk je pročitao teleks. „To su dobre vesti. Negulesko će biti veoma

zadovoljan.“
Meri je znala da je Negulesko, rumunski ministar finansija, bio na

199
nesigurnom terenu. Ovo će od njega napraviti heroja u Joneskuovim
očima.
„Oni to neće objaviti do sutra“, reče Meri. Sedela je, duboko
zamišljena. „Hoću da mi danas pre podne ugovorite sastanak sa
Neguleskom.“
„Hoćete li da i ja pođem sa vama?
„Ne, sama ću to da obavim.“
Dva sata kasnije, Meri je sedela u kancelariji rumunskog ministra
finansija. On je sijao od zadovoljstva. „Dakle, imate za nas dobre vesti,
zar ne?“
„Bojim se da nemam“, reče Meri sa ţaljenjem. Posmatrala je kako
smešak nestaje s njegovog lica.
„Šta? Razumeo sam da je zajam... kako vi to kaţete... u torbi?“
Meri uzdahnu. „I ja, ministre.“
„Šta se desilo? Šta je krenulo naopako?“ Njegovo je lice iznenada
posivelo.
Meri slegnu ramenima. „Ne znam.“
„Obećao sam našem predsedniku...“ On zastade, kao da je tek sada
u potpunosti shvatio moguće posledice. Pogledao je Meri i rekao
promuklim glasom: „Predsedniku Jonesku se to neće svideti. Ima li išta
što biste vi mogli da uradite?“
Meri ozbiljno odgovori: „I ja sam razočarana kao i vi, ministre.
Glasanje je išlo dobro sve dok jedan od senatora nije saznao da
rumunska crkvena delegacija koja je trebalo da poseti Jutu, nije dobila
izlaznu vizu. Senator je mormon, i bio je ovim veoma uznemiren.“
„Crkvena delegacijaT Neguleskov glas se podigao za oktavu. „Hoćete
da kaţete da zajam nije izglasan zbog jedne...?“
„Tako sam razumela.“
„Ali, gospođo ambasadore, Rumunija jeste za crkve. Oni ovde imaju
veliku slobodu!“ Sada je već brbljao. „Mi oboţavamo crkve.“
Negulesko se pomerio na stolicu do Meri. „Gospođo ambasadore,
ako bi se sredilo da ta grupa poseti vašu zemlju, da li mislite da bi
Odbor za finansije Senata odobrio ovaj zajam?“
Meri ga pogleda u oči i reče: „Ministre Negulesko, ja mogu da vam
to garantujem. Ali znaću sigurno do posle podne.“

200
 Meri je sedela za svojim radnim stolom čekajući telefonski poziv u
2.30. Negulesko je pozvao.
„Gospođo ambasadore, imam sjajne vesti. Crkvena delegacija moţe
da krene kad budu ţeleli. A sada, imate li vi dobrih vesti za mene?“
Meri je čekala jedan sat a onda ga pozvala. „Upravo sam dobila
teleks iz Stejt departmenta. Vaš kredit je odobren.“

201
 FVAFGSGT TRGEG POGLAVLJG

Meri nije mogla da prestane da misli na doktora Luja Deforţa. On joj

je spasao ţivot, a onda nestao. Bilo joj je drago što ga je našla. Otišla je
do prodavnice Američki dolar i kupila lepu srebrnu posudu za doktora, i
poslala u francusku ambasadu. To je bila tek mala paţnja zbog onoga
što je on učinio za nju.
Tog popodneva, Doroti Stoun reče: „Doktor Deforţ je na telefonu.
Da li ţelite da razgovarate s njim?“
Meri se osmehnu. „Da.“ Ona podiţe slušalicu. „Dobar dan.“
„Dobar dan, gospođo ambasadore.“ Fraza je zvučala lepo s
njegovim francuskim naglaskom. „Zvao sam da vam se zahvalim na
poklonu. Uveravam vas da je to bilo nepotrebno. Drago mi je što sam
bio od pomoći.“
„To je bilo više od pomoći“, reče mu Meri. „Volela bih da postoji
način na koji bih vam zaista iskazala svoju zahvalnost.“
Nastala je pauza. „Da li biste...“ Onda zastade.
„Da?“ reče Meri.
„Ništa, zaista.“ Odjednom je zvučao stidljivo.
„Molim vas.“
„U redu.“ Nervozno se osmehnuo. „Pitao sam se da li biste mogli da
jednom izađete sa mnom na večeru, ali znam koliko ste zauzeti i...“
„Vrlo rado“, reče Meri brzo.
„Zaista?“
Mogla je da čuje zadovoljstvo u njegovom glasu. „Zaista.“
„Jeste li čuli za restoran Taru?
Meri je tamo bila dva puta. „Ne.“
„Oh, sjajno. Onda ću imati to zadovoljstvo da vam ga pokaţem.
Verovatno niste slobodni u subotu uveče?“
„Moram da odem na koktel u šest sati, ali moţemo posle toga na
večeru.“
„Odlično. Ĉuo sam da imate dvoje dece. Hoćete li da ih povedete sa
sobom?“
„Hvala, ali oni su zauzeti u subotu uveče.“
Pitala se zašto li je slagala.
Koktel je bio u švajcarskoj ambasadi. To je bio, očigledno, jedan od
vaţnijih prijema, jer je predsednik Aleksandar Jonesku bio tamo.

202
 Kada je ugledao Meri, prišao joj je. „Dobro veče, gospođo
ambasadore.“ Uzeo je njenu ruku i drţao je duţe no što je potrebno.
„Ţelim da vam kaţem koliko mi je drago što je vaša zemlja pristala da
nam da pozajmicu koju smo traţili.“
„A i nama je veoma drago, vaša ekselencijo, što ste dozvolili našoj
crkvenoj delegaciji da poseti Sjedinjene Drţave.“
Nehajno je odmahnuo rukom. „Rumuni nisu zatvorenici. Svakome
je dopušteno da dolazi i odlazi kad god poţeli. Moja zemlja je simbol
socijalne pravde i demokratskih sloboda.“
Meri je pomislila na duge redove ljudi koji čekaju da bi kupili
deficitarne namirnice, i na masu na aerodromu, i na izbeglice koje
očajnički ţele da odu.
„Sva vlast u Rumuniji pripada narodu.“
Postoje logori u Rumuniji koje ne smemo da vidimo.
„Uz sve poštovanje, postoje na stotine, moţda i hiljade Jevreja koji
pokušavaju da napuste Rumuniju. Vaša drţava ne ţeli da im izda
vize“, reče Meri.
On se namršti. „Disidenti. Smutljivci. Mi činimo uslugu svetu time
što ih drţimo ovde gde su nam na videlu.“
„Gospodine predsedniče...“
„Naša politika prema Jevrejima popustljivija je nego politika bilo
koje drţave iza gvozdene zavese. Godine 1967, za vreme
arapskoizraelskog rata, Sovjetski Savez i sve drţave Istočnog bloka
izuzev Rumunije prekinule su diplomatske odnose sa Izraelom.“
„Svesna sam toga, gospodine predsedniče, ali još uvek ima...“
„Jeste li probali kavijar? To je sveţi beluga.“

Doktor Luj Deforţ ponudio je Meri da dođe po nju, ali se ona

dogovorila sa Florijanom da je odveze do restorana Taru. Ranije je
telefonirala da bi obavestila doktora Deforţa da će zakasniti nekoliko
minuta. Morala je da se vrati u ambasadu da napiše izveštaj o svom
razgovoru sa predsednikom Joneskuom.
Gani je bio na duţnosti. Marinac ju je pozdravio i otključao joj vrata.
Meri je ušla u svoj kabinet i upalila svetio. Stajala je na dovratku,
sleđena. Na zidu je neko napisao crvenim sprejom: IDI KUĆI PRE
NEGO ŠTO UMREŠ. Ustuknula je i bledog lica otrčala niz hodnik do
recepcije.
203
 Gani je stao u stav mirno. „Da, gospođo ambasadore?“
„Gani, k... ko je bio u mojoj kancelariji?“ upita Meri.
„Zašto? Niko, koliko je meni poznato, gospođo.“
„Da vidim spisak posetilaca.“ Trudila se da joj glas ne podrhtava.
„Da, gospođo.“
Gani izvuče listu posetilaca i pruţi joj je. Pored svakog imena
nalazilo se vreme posete. Počela je od pola šest, kad je izašla iz
kabineta, i paţljivo proučila listu. Bilo je desetak imena.
Meri pogleda u marinca. „Ljudi na ovom spisku jesu li svi oni
otpraćeni do kancelarija koje su posetili?“
„Uvek, gospođo ambasadore. Niko ne ide do drugog sprata bez
pratnje. Nešto nije u redu?“
Mnogo toga nije bilo u redu.
Meri reče, „Molim vas, pošaljite nekoga u moju kancelariju da
izbriše one gadosti sa zida.“
Okrenula se i poţurila napolje, bojeći se da joj ne pozli. Teleks je
mogao da sačeka do jutra.

Doktor Luj Deforţ čekao je Meri kada je stigla u restoran. Ustao je

dok se pribliţavala stolu.
„Izvinite što kasnim.“ Meri se trudila da zvuči normalno.
Izvukao joj je stolicu. „Sve je u redu. Dobio sam vašu poruku. Zaista
lepo od vas što ste mi se pridruţili.“
Sada bi volela da nije pristala da večera s njim. Bila je suviše
nervozna i uznemirena. Sklopila je ruke da bi sprečila njihovo drhtanje.
On ju je posmatrao. „Jeste li dobro, gospođo ambasadore?“
„Da“, reče ona, „Dobro sam“ Idi kući ili ćeš umreti. „Mislim da bi mi
prijao čist viski.“ Mrzela je viski, ali se nadala da će joj pomoći da se
opusti.
Doktor naruči piće, a onda reče, „Mora da je teško biti ambasador
naročito ţeni u ovoj zemlji. Rumuni su muški šovinisti, znate.“
Meri se osmehnu usiljeno. „Pričajte mi o sebi.“ Bilo šta što bi joj
skrenulo misli sa pretnje.
„Bojim se da nema mnogo toga uzbudljivog da se kaţe.“
„Pomenuli ste da ste se borili na tajnom zadatku u Alţiru. To zvuči
uzbudljivo.“
On slegnu ramenima. „Ţivimo u uţasnim vremenima. Verujem da
svaki čovek mora ponešto da rizikuje, ali ne da rizikuje sve. Situacija sa

204
terorizmom je bukvalno zastrašujuća. Moramo to da zaustavimo.“ Glas
mu je bio pun strasti.
On je kao Edvard, mislila je Meri, Edvard se uvek strasno drţao svojih
uverenja. Doktor Deforţ je bio čovek na koga se nije moglo lako uticati.
Bio je u stanju da stavi svoj ţivot na kocku za ono u šta je verovao.
Govorio je: „Da sam znao da će cena moje borbe biti ţivoti moje
ţene i moje dece...“ Zastao je. Zglobovi na rukama su mu pobeleli od
pritiska na sto. „Oprostite. Nisam vas doveo ovde da pričam o mojim
nevoljama. Dopustite mi da vam preporučim jagnjetinu. Vrlo dobro je
pripremaju ovde.“
„U redu“, reče Meri.
Naručio je večeru i flašu vina, a onda su razgovarali. Meri je počela
da se opušta, da bi zaboravila zastrašujuće upozorenje ispisano
crvenom bojom. Bilo joj je iznenađujuće lako da razgovara sa ovim
privlačnim Francuzom. Na neki čudan način, bilo je to kao da
razgovara sa Edvardom. Bilo je neverovatno kako su ona i Luj delili
mnoga uverenja i osećali isto prema mnogim stvarima. Luj Deforţ je
rođen u malom gradu u Francuskoj, i Meri je rođena u malom gradu u
Kanzasu. Pet hiljada milja bili su udaljeni jedno od drugog, a ipak
sredine iz kojih su poticali, bile su toliko slične. Njegov otac je bio
farmer koji je štedeo i uštedeo da pošalje Luja na studije medicine u
Pariz.
„Moj otac je bio divan čovek, gospođo ambasadore.“
„Gospođo ambasadore zvuči tako formalno.“
„Gospođo Ešli?“
„Meri.“
„Hvala vam, Meri.“
Ona se osmehnu, „Nema na čemu, Luje.“
Meri se pitala kakav mu je bio privatni ţivot. Bio je lep i
inteligentan. Sigurno je mogao da ima sve ţene koje je poţeleo. Pitala
se da li ţivi sa nekim.
„Da li ste razmišljali da se ponovo oţenite.“
Odmahnuo je glavom. „Ne. Da ste poznavali moju suprugu, shvatili
biste. Ona je bila izuzetna ţena. Niko ne bi mogao da je zameni.“
Tako i ja mislim o Edvardu, pomisli Meri. Niko ne bi mogao da ga zameni.
Bio je tako poseban. A opet, svakome je potrebno društvo. Nije bila
stvar u tome da se nađe zamena za voljenu osobu. Stvar je u tome da se
nađe neko novi da bi se s njim delile stvari.

205
 Luj je govorio: „ A kad mi je ukazana prilika, mislio sam da bi bilo
interesantno posetiti Rumuniju.“ Stišao je glas. „Priznajem da osećam
neko zlo u vezi sa ovom zemljom.“
„Zaista?“
„Ne prema ljudima. Oni su divni. Vlada je ono što mrzim. Nema
slobode ni za koga. Rumuni su praktično robovi. Ako ţele da imaju
pristojnu ishranu i neke pogodnosti, moraju da rade za Sekuritateu.
Strance neprekidno špijuniraju.“ Pogledao je uokolo da bi bi se uverio
da niko ne moţe da ga čuje. „Biće mi drago kada se moj sluţbeni put
završi i kada budem mogao da se vratim u Francusku.“
Bez razmišljanja, Meri začu sebe kako govori: „Postoje neki ljudi koji
smatraju da JA treba da idem kući.“
„Molim?“
I odjednom je iz Meri pokuljala priča o tome šta se desilo u njenoj
kancelariji. Rekla mu je za natpis ispisan na zidu u njenom kabinetu.
„To je uţasno!“ uzviknu Luj. „Nemate pojma ko je to uradio?“
„Ne.“
„Smem li da vam priznam nešto što moţe da zvuči neuljudno?
Otkad sam saznao ko ste, raspitivao sam se. Svako ko vas poznaje
veoma je impresioniran vama.“
Slušala ga je sa nesmanjenom zainteresovanošću.
„Izgleda da ste ovde doneli sliku Amerike koja je lepa, inteligentna i
topla. Ako verujete u ono šta radite, onda se za to morate boriti. Morate
ostati. Nemojte da dopustite da vas bilo ko uplaši i otera.“
Upravo bi to Edvard rekao.

Meri je leţala u krevetu ne mogavši da zaspi. Razmišljala je o onome

što joj je Luj rekao. On je voljan da umre za ono u šta veruje. A ja? Ne ţelim
da umrem, mislila je Meri. Ali niko me neće ubiti. I niko me neće uplašiti.
Leţala je budna u mraku. Uplašena.

Sledećeg jutra, Majk Slejd je uneo dve šolje kafe. Glavom je pokazao
prema zidu sa koga je sve izbrisano.
„Ĉujem da je neko pisao grafite po zidu.“
„Jesu li pronašli krivca?“
Majk srknu kafu. „Ne. Lično sam pregledala listu posetilaca. Svako
je prijavljen.“
„To znači da mora da je neko iz ambasade.“

206
 „Ili to, ili je neko uspeo da se provuče pored čuvara.“
„Verujete li u to?“
Majk spusti svoju šolju kafe. „Jok“
„Ni ja.“
„Šta je tačno pisalo?“
„Idi kući pre nego što umreš.“
Nije ništa prokomentarisao.
„Ko bi ţeleo da me ubije?“
„Ne znam.“
„Gospodine Slejd, cenila bih kad biste mi direktno odgovorili. Da li
mislite da sam zaista u opasnosti?“
Paţljivo ju je proučavao. „Gospođo ambasadore, ubili su Abrahama
Linkolna, Dţona Kenedija, Roberta Kenedija, Martina Lutera Kinga, i
Marina Grozu. Svi smo ranjivi. Odgovor na vaše pitanje je: DA.“
Ukoliko veruješ u ono što radiš, onda moraš za to da se boriš. Moraš da
ostaneš. Ne dopusti da te bilo ko uplaši i otera.

207
 FVAFGSGT DGTVRTO POGLAVLJG

U osam i četrdeset pet sledećeg jutra, dok je Meri bila usred

konferencije, Doroti Stoun uđe ţurno u kancelariju i reče: „Deca su
oteta!“
Meri skoči. „0h, boţe!“
„Alarm limuzine se upravo uključio. Sada prate kola. Neće pobeći.“
Meri je pojurila niz hodnik do sobe za vezu. Tamo je nekoliko ljudi
stajalo pored kontrolne table. Poručnik Mekini je govorio u mikrofon.
„Rodţere“, reče on, „imam ga. Obavesti ambasadora.*'
„Šta se dešava?“ graknu Meri. Jedva je mogla da govori. „Gde su
moja deca?“
Poručnik reče, umirujući: „Dobro su, gospođo. Jedno od njih je
slučajno pritisnulo dugme za uzbunu u limuzini. Rotirajuće svetio na
krovu limuzine se upalilo, zajedno sa SOS signalom, i pre nego što je
vozač prošao dva bloka, četiri policijska automobila sa uključenim
sirenama su ga opkolila.“
Meri se sa olakšanjem osloni na zid. Nije shvatala pod kakvom je
tenzijom bila. Lako je razumeti, pomisli ona, zašto se stranci u ovoj zemlji
okrenu drogama ili alkoholu... ili preljubi.

Meri je ostala sa decom te večeri. Ţelela je da bude što je moguće

bliţe njima...
Pitala se, gledajući ih: Da li su oni u opasnosti? Da li smo svi mi u
opasnosti? Ko bi ţeleo da nam naudi? Nije imala odgovor.

Tri večeri kasnije, Meri je ponovo izašla na večeru sa doktorom

Lujem Deforţom. Ovog puta delovao je opuštenije, iako je koren tuge
koju je osetila u njemu bio tu, trudio se da drţi paţnju i bude zanimljiv.
Meri se pitala da li je osetio istu privlačnost prema njoj, kao ona prema
njemu. Nije to bila samo srebrna posuda koju sam mu poslala, bio je to poziv.
Gospođa ambasador je tako formalno. Zovite me Meri. Gospode, da li ga
je ona to spopadala? A opet: Dugujem mu mnogo toga moguće svoj ţivot.
Racionalizujem, mislila je Meri. To nema veze s tim što sam ţelela da ga
ponovo vidim.
Večerali su ranije u restoranu na krovu hotela Interkontinental, i kada
je Luj odveo Meri nazad u rezidenciju, ona upita: „Da li ţelite da

208
uđete?“
„Hvala vam“, reče. „Voleo bih.“
Deca su bila u prizemlju i radila domaće zadatke. Meri ih je
predstavila Luju.
Sagnuo se ispred Bet i rekao: „Mogu li?“ I zagrlio je. Ispravio se.
„Jedna od mojih devojčica je bila tri godine mlađa od tebe. Druga je bila
tvojih godina. Volim da mislim da su porasle i da su tako lepe, kao što
si ti, Bet.“
Bet se osmehivala. „Hvala vam. Gde je...?“
„Da li ste za toplu čokoladu?“ upita Meri nestrpljivo.
Sedeli su u velikoj kuhinji ambasade, pili toplu čokoladu i
razgovarali.
Deca su bila opčinjena Lujem, i Meri je mislila da nikada nije videla
čoveka sa toliko ţudnje u očima. On je zaboravio na nju. U potpunosti
se usredsredio na decu i pričao im priče o njegovim kćerkama i
anegdote i šale dok ih ne bi zasmejao da se guše od smeha.
Bilo je blizu ponoći kada je Meri pogledala na sat. „O, ne! Deco,
morali ste da budete odavno u krevetu. Hajde.“
Tim je prišao Luju. „Hoćete li nas ponovo posetiti?“
„Nadam se, Time. To zavisi od tvoje majke.“
Tim se okrenu ka Meri. „I... mama?“
Pogledala je u Luja i rekla: „Da.“
Meri isprati Luja do vrata. Uzeo je njenu ruku u svoju. „Meri, neću
pokušati da vam kaţem koliko mi je ovo veče značilo. Nemam reči.“
„Drago mi je.“ Gledala ga je u oči i osetila kako joj se pribliţava.
Napućila je usne.
„Laku noć, Meri.“
Onda je otišao.

Kada je Meri sledećeg jutra ušla u kancelariju, primetila je da je

druga strana zida bila sveţe ofarbana. Majk Slejd je ušao sa dve šolje
kafe.
„‟Jutro.“ Stavio je šolju na njen sto.
„Neko je ponovo pisao po zidu?“
„Da.“
„Šta je ovog puta pisalo?“
„Nije vaţno.“

209
 „Nije vaţno!“ reče ona besno. „Vaţno je meni. Kakvo to obezbeđenje
ima ambasada? Ne ţelim da mi se ljudi šunjaju po kabinet i upućuju
pretnje da će mi ugroziti ţivot. Šta je pisalo?“
„Ţelite li doslovno?“
„Da.“
„Pisalo je: Idi sada ili umri.“
Meri besna utonu u svoju stolicu. „Hoćete li mi objasniti kako je
moguće da neko moţe da uđe u ovu ambasadu, neopaţeno, i piše
poruke po zidu?“
„Voleo bih da mogu.“ Reče Majk. „Ĉinimo sve što moţemo da ga
otkrijemo.“
„Dakle, sve što moţete očigledno nije dovoljno“, ona uzvrati..
„Ţelim da se postavi jedan marinac noću ispred mojih vrata. Jasno?“
„Da, gospođo ambasadore. Preneću to poručniku Mekiniju.“
„Nema veze. Lično ću reći.“
Meri je posmatrala kako Majk Slejd napušta njenu kancelariju, a
onda se odjednom zapita da li on moţda zna ko stoji iza ovoga.
I pitala se da li bi to mogao biti Majk Slejd.

Poručnik Mekini se branio. „Verujte mi, gospođo ambasadore, ja

sam isto toliko uznemiren koliko i vi. Udvostručiću straţu u hodniku i
postarati se da postoji dvadesetčetvoročasovna straţa ispred vrata
vašeg kabineta.“
Meri nije smekšala. Neko u ambasadi je bio odgovoran za ova
dešavanja.
Poručnik Mekini je bio u ambasadi.

Meri je pozvala Luja Deforţa na mali prijem u rezidenciji. Bilo je

dosta gostiju, a na kraju večeri, kada su drugi otišli, Luj upita: „Da li bi
imala išta protiv da odem gore i vidim decu?“
„Luj, bojim se da su već zaspali.“
„Neću ih probuditi“, obećao je. „Ţelim samo da ih gledam.“
Meri se popela gore sa njim i posmatrala kako je stajao na dovratku,
tiho posmatrajući Timovu uspavanu figuru.
Posle kratkog vremena, Meri prošaputa: „Betina soba je ovuda.“
Meri ga je odvela niz hodnik do druge spavaće sobe i otvorila vrata.
Bet se sklupčala oko jastuka, a ćebad se uvila oko nje. Luj je tiho prišao

210
krevetu i neţno izravnao posteljinu. Postajao je tu malo, dok su njegove
oči bile čvrsto zatvorene. Onda se okrenuo i izašao iz sobe.
„Deca su prelepa“, reče Luj. Glas mu je bio promukao.
Stajali su tamo, okrenuti jedno ka drugome, a vazduh između njih
bio je naelektrisan. To će se desiti, pomisli Meri. Niko od nas dvoje to ne
moţe da zaustavi.
Ĉvrsto su se zagrlili, a njegove usne su se duboko utisnule u njene.
Odgurnuo je. „Nije trebalo da dođem. Shvataš šta činim, zar ne?
Ponovo proţivljavam prošlost.“ Zaćutao je na trenutak. „Ili je to moţda
moja budućnost. Ko zna?“
„Ja znam.“ Reče Meri tiho.

Dejvid Viktor, savetnik za trgovinu, ţurno je ušao u Merinu

kancelariju. „Bojim se da imam vrlo loše vesti. Upravo sam dobio
dojavu da će predsednik Jonesku odobriti ugovor sa Argentinom koji
se odnosi na milion i po tona kukuruza i sa Brazilom za milion tona
soje. A mi smo baš računali na te ugovore.“
„Dokle su pregovori stigli?“
„Skoro su zaključeni. Mi smo isključeni iz njih. Taman sam hteo da
pošaljem teleks u Vašington sa vašim odobrenjem, naravno“, dodao je
ţurno.
„Sačekajte malo“, reče Meri. „Ţelim da razmislim o tome.“
„Nećete promeniti mišljenje predsednika Joaneskua. Verujte mi,
potegao sam svaki argument koga sam se setio.“
„Onda nemamo ništa da izgubimo, pokušaću.“ Pozvala je svoju
sekretaricu. „Doroti, ugovori mi sastanak sa predsednikom Joneskuom,
što je pre moguće.“
Aleksandar Jonesku je pozvao Meri na ručak u palatu. Kad je ušla,
pozdravio ju je Niku, predsednikov četrnaestogodišnji sin.
„Dobar dan, gospođo ambasadore“, reče on. „Ja sam Niku. Dobro
došli u palatu.“
„Hvala ti.“
Bio je lepuškast momak, visok za svoje godine, sa lepim crnim očima
i savršenim tenom. Imao je drţanje odraslog čoveka.
„Ĉuo sam vrlo lepe stvari o vama“, reče Niku.
„Drago mi je što to čujem, Niku.“
„Javiću ocu da ste došli.“

211
 Meri i Jonesku sedeli su jedno preko puta drugoga u svečanoj
trpezariji, samo njih dvoje. Meri se pitala gde je njegova ţena. Ona se
retko pojavljivala, čak i na formalnim prilikama.
Predsednik je pio i bio je opušten. Zapalio je snagov rumunsku
cigaretu koja je odvratno mirisala.
„Koliko sam shvatio, sa decom ste obilazili znamenitosti.“
„Da, vaša ekselencijo. Rumunija je tako lepa zemlja, i ima toliko toga
da se vidi.“
Uputio joj je osmeh, za koji je smatrao da je zavodnički.
„Ovih dana mi morate dozvoliti da vam pokaţem svoju zemlju.“
Njegov osmeh postade parodija zavodništva. „Odličan sam kao vodič.
Mogao bih vam pokazati mnoge interesantne stvari.“
„Sigurna sam da biste mogli“, reče Meri. „Gospodine predsedniče,
bila sam nestrpljiva da vas vidim danas, jer ima nešto vaţno o čemu bih
ţelela da razgovaram sa vama.“
Jonesku se umalo glasno nasmeja. Tačno je znao zbog čega je došla.
Amerikanci ţele da mi prodaju kukuruz i soju, ali su zakasnili. Američki
ambasador če ovog puta otići praznih ruku. Šteta. Tako privlačna ţena.
„Da?“ reče on nevino.
„Ţelim da pričamo o pobratimljenim gradovima.“
Jonesku trepnu. „Molim?“
„Pobratimljenim gradovima. Znate, kao što su San Francisko i
Osaka, Los Anđeles i Atina, Vašington i Peking...“
„Ne razumem. Kakve to veze ima sa...“
„Gospodine predsedniče, čini mi se da biste dospeli na naslovne
strane novina širom sveta kada biste pobratimili Bukurešt sa nekim
američkim gradom. Zamislite uzbuđenje koje bi zavladalo. To bi dobilo
publicitet koliko i plan ‟narod narodu‟ predsednika Elisona. Bio bi to
vaţan korak ka miru u svetu... Ne bih bila iznenađena kad biste dobili
Nobelovu nagradu za mir.“
Jonesku je sedeo, trudeći se da preusmeri svoje misli. Paţljivo je
rekao: „Gradpobratim u Sjedinjenim Drţavama? Zanimljiva ideja. Šta
bi to podrazumevalo?“
„Uglavom pozitivni publicitet za vas. Bili biste heroj. Bila bi to vaša
ideja. Posetili biste grad. Delegacija Kanzas Sitija bi vas posetila.“
„Kanzas Siti?“
„Naravno, to je samo predlog. Mislim da ne biste ţeleli suviše veliki
grad, kao što je to Njujork ili Ĉikago suviše komercijalno. A o Los

212
Anđelesu smo već pričali. Kanzas Siti je središnja Amerika. Tamo su
seljaci, kao i vaši seljaci. Obični ljudi kao i vaši ljudi. Bio bi to čin
velikog drţavnika, gospodine predsedniče. Svako bi izgovarao vaše
ime. Niko se u Evropi nije dosetio ovoga.“
Sedeo je, nem. „Ja... ja bih, prirodno, morao o ovome dobro da
razmislim.“
„Naravno.“
„Kanzas Siti, Kanzas i Bukurešt, Rumunija.“
Klimnuo je glavom. „Naš grad je, naravno, dosta veći.“
„Naravno. Bukurešt bi bio stariji pobratim.“
„Moram da priznam da je ovo vrlo interesantna ideja.“
U stvari, što je Jonesku više razmišljao, to mu se ovo više sviđalo.
Svi će izgovarati moje ime. I to će posluţiti da spreči da zagrljaj sovjetskog
medveda postane suviše čvrst.
„Postoji li neka šansa da nas odbije američka strana?“ Upita
Jonesku.
„Apsolutno ne. Garantujem vam.“
Sedeo je, razmišljajuči. „Kada bi to stupilo na snagu?“
„Ĉim ste spremni da to objavite. Ja ću se pobrinuti za naš deo. Već
ste veliki drţavnik, gospodine predsedniče, ali će vas ovo učiniti još
većim.“
Jonesku je mislio o nečemu drugom. „Mogli bismo da organizujemo
trgovinsku razmenu sa našim pobratimljenim gradom. Rumunija ima
mnogo toga da proda. Recite mi šta se uzgaja u Kanzasu?“
„Između ostalog“, reče Meri nevino, „kukuruz i soja.“

„Zaista ste se dogovorili? Zaista ste ga prevarili?“ upita Dejvid

Viktor u neverici.
„Ni za trenutak“, uveravala ga je Meri. „Jonesku je suviše pametan
za tako nešto. Znao je šta sam traţila. Samo mu se svidelo pakovanje u
koje sam ga zapakovala. Moţete da odete i zaključite sporazum.
Jonesku već uveţbava govor za televiziju.“
Kada je Stenton Rodţers čuo vesti, telefonirao je Meri. „Vi ste
čudotvorac.“ Nasmejao se. „Mislio sam da smo izgubili sporazum.
Kako vam je, zaboga, uspelo?“
„Ego.“ Reče Meri. „Njegov.“
„Predsednik me je zamolio da vam kaţem da zaista dobro radite,
Meri.“

213
 „Zahvalite mu se u moje ime, Sten.“
„Hoću. Uzgred, predsednik i ja idemo u Kinu na nekoliko nedelja.
Ukoliko vam budem potreban, moţete stupiti u kontakt sa mnom
preko mog kabineta.“
„Srećan put.“
Naredne nedelje su proletele, a nepostojano martovskom vreme
zamenilo je proleće, a onda i leto, a zimsku odeću zamenila je lagana.
Cveće i drveće su svuda cvetali, a parkovi su zeleneli. Jun je bio pri
kraju.

U Buenos Ajresu je bila zima. Neusa Munjez se vratila u svoj stan

usred noći. Telefon je zvonio. Javila se.
„Si?“
„Gospođica Munjez?“ Bio je to gringo iz Sjedinjenih Drţava.
„Aha.“
„Mogu li da razgovaram sa Ejndţelom.?“
„Ejndţel ne biti ovde, senjor. Š‟a oćeš?“
Kontrolor je osetio kako mu nervoza raste. Kakav čovek bi se spetljao sa
ovakvom ţenom? Iz opisa koji mu je Hari Lenc dao, pre nego što je
ubijen, ne samo da je bila tupa, već i vrlo neprivlačna. „Ţelim da
prenesete Ejndţelu poruku.“
„Trenutak, samo malo.“ Ĉuo je kako je spustila slušalicu i sačekao.
Najzad se njen glas ponovo čuo. „Okej.“
„Recite Ejndţelu da mi je potreban zbog posla u Bukureštu.“
„Budapeš?“
Gospode! Ovo je nadilazilo svačije strpljenje.
„Bukurešt, Rumunija. Recite mu da je u pitanju ugovor od pet
miliona dolara. Mora da bude u Bukureštu do sredine meseca. To
znači, za tri nedelje. Jeste li zapamtili?“
„Ĉek trenutak. Pišem.“
Strpljivo je čekao.
„Okej. Kol‟ko ljudi Ejndţel mora da ucmeka da dobije pet miliona
dolara?“
„Mnogo...“

214
 Svakodnevni redovi ispred ambasade nastavili su da uznemiravaju
Meri. Ponovo je razgovarala o tome sa Majkom Slejdom.
„Mora da postoji način kojim bismo pomogli tim ljudima da izađu iz
zemlje.“
„Sve smo pokušali“, uveravao ju je Majk. „Primenjivali smo pritiske,
nudili ustupke, ali je odgovor ne. Jonesku odbija da prihvati
sporazum. Ti jadnici su se zaglavili. Nema nameru da ih pusti.
Gvozdena zavesa nije samo oko zemlje, ona je u zemlji.“
„Razgovaraću ponovo sa Joneskuom.“
„Sa srećom.“
Meri zamoli Doroti Stoun da joj ugovori sastanak sa diktatorom.
Nekoliko minuta kasnije, sekretarica uđe u Merinu kancelariju. „Ţao
mi je gospođo, neće biti sastanka.“
Meri je pogleda zbunjeno. „Šta to znači?“
„Nisam sigurna. Nešto čudno se dešava u palati. Jonesku ne prima
nikoga. U stvari, nikome nije dozvoljeno da priđe palati.“
Meri je sedela, pokušavajući da shvati šta to moţe da bude. Da li se
Jonesku spremao da objavi nekakvu vaţnu vest? Da li se priprema
drţavni udar? Mora da se nešto značajno događa. Šta god da je, Meri je
znala da mora da otkrije.
„Doroti“, reče „ti imaš kontakte tamo u predsedničkoj palati, zar
ne?“
Doroti se osmehnu. „Mislite „radioMilevu“? Naravno. Mi
razgovaramo jedni sa drugima.“
„Volela bih da saznaš šta se tamo dešava...“

Sat vremena kasnije, Doroti podnese izveštaj: „Saznala sam ono što
vas interesuje“, reče. „Drţe to u strogoj tajnosti.“
„Drţe to u tajnosti?“
„Joneskuov sin umire.“
Meri se prestravi. „Niku? Šta se desilo?“
„Dobio je botulizam.“
Meri brzo upita: „Mislite, izbila je epidemija ovde u Bukureštu?“
„Ne, gospođo. Sećate li se epidemije koja je bila nedavno u Istočnoj
Nemačkoj? Izgleda da je Niku, dok je bio u poseti onde, neko dao
konzervisanu hranu kao poklon. Nešto od toga je pojeo juče.“
„Ali, postoji serum protiv toga!“ uzviknu Meri.

215
 „Nestalo ga je u Evropi. Sav je potrošen za vreme prošlomesečne
epidemije.“
„Gospode.“
Nakon što je Doroti napustila kancelariju, Meri je sedela i
razmišljala. Moţda je prekasno, ali ipak... Setila se kako je mladi Niku
bio veseo i raspoloţen. Imao je četrnaest godina bio je samo godinu
dana stariji od Bet.
Pritisnula je dugme na interfonu i rekla: „Doroti, spoji me sa
Centrom za kontrolu zaraznih bolesti u Atlanti, Dţordţija.“
Pet minuta kasnije, razgovarala je sa direktorom.
„Da, gospođo ambasadore, imamo serum protiv trovanja
botulizmom, ali nemamo prijavljenih slučajeva u Sjedinjenim
Drţavama.“
„Ja nisam u Sjedinjenim Drţavama“, reče mu Meri, „ja sam u
Bukureštu. Serum mi je odmah potreban.“
Usledila je pauza. „Biće mi drago da vas snabdem izvesnom
količinom“, reče direktor, „ali botulizam vrlo brzo napreduje. Bojim se
da dok serum stigne...“
„Srediću kako da ga dopreme“, reče Meri. „Samo ga pripremite.
Hvala vam.“
Deset minuta kasnije, razgovarala je sa generalom Ralfom Zukorom
u Vašingtonu.
„Dobro jutro, gospođo ambasadore. Pa ovo je neočekivano
zadovoljstvo. Moja ţena i ja smo vaši veliki poštovaoci. Kako su...?“
„Generale, potrebna mi je usluga.“
„Naravno. Samo recite.“
„Potreban mi je vaš najbrţi avion.“
„Molim?“
„Potreban mi je avion koji bi odmah dopremio serum u Bukurešt/'
„Da, razumem.“
„Moţete li to da učinite?“
„Pa, mogu. Reći ću vam šta morate da uradite. Morate da dobijete
odobrenje ministra odbrane. Postoje neki obrasci koje morate da
ispunite. Jedan primerak treba da bude upućen meni, a drugi
Ministarstvu odbrane. Mi ćemo to proslediti...“
Meri je slušala, osećajući kako bes raste u njoj. „Generale, dopustite
mi da vam kaţem šta vi morate da uradite. Morate da prestanete da
pričate i da date da taj prokleti mlaţnjak već jednom poleti. Ako...“

216
 „Ni na koji način...“
„U pitanju je ţivot jednog dečaka. A dečak je slučajno sin
rumunskog predsednika“
„Ţao mi je, ali ne mogu da odobrim...“
„Generale, ako taj dečak umre zato što tamo neki formular nije bio
ispunjen, obećavam vam da ću sazvati najveću konferenciju za štampu
koju ste ikada videli. Vas ću pustiti da objasnite zašto je Joneskuov sin
umro.“
„Ne mogu da odobrim jednu takvu operaciju bez odobrenja Bele
kuće. Ako...“
„Onda ga nabavite. Serum će biti na aerodromu u Atlanti. I
generale, svaka sekunda je vaţna.“
Spustila je slušalicu. Sedela je tiho se moleći.

Ađutant generala Ralfa Cukora upita: „Šta je to bilo, gospodine?“

General Cukor odgovori: „Ambasadorka očekuje da pošaljem jedan
SR71 da odnese neki serum u Rumuniju.“
Ađutant se osmehnuo. „Siguran sam da ona nema pojma šta to sve
podrazumeva, generale.“
„Očigledno. Ali bi mi morali sebe da zaštitimo. Pozovite mi Stentona
Rodţersa.“
Pet minuta kasnije, general je razgovarao sa predsednikovim
savetnikom za spoljne poslove. „Samo sam hteo da vas obavestim da je
postavljen zahtev i ja sam ga, prirodno, odbio. Da...“
„Generale, koliko vremena je potrebno da jedan SR71 poleti?“ pitao
je Stenton Rodţers.
„Deset minuta, ali...“
„Uradite to.“

Bolest je ugrozila nervni sistem Nikua Joneskua. Leţao je u krevetu,

dezorijentisan, znojio se i bio bled. Bio je priključen na aparat za
veštačko disanje. Pored njegovog kreveta deţurala su tri lekara.
Predsednik Jonesku uđe u sobu svoga sina.
„Šta se dešava?“
„Vaša ekselencijo, kontaktirali smo kolege iz cele Istočne i Zapadne
Evrope. Nema više antiseruma.“
„A Sjedinjene Drţave?“

217
 Lekar je slegnuo ramenima. „Dok neko donese serum ovde...“
Diskretno je zastao „Bojim se da će biti kasno.“
Jonesku je otišao do kreveta i uzeo ruku svog sina. Bila je vlaţna.
„Nećeš umreti“, jecao je Jonesku. „Nećeš umreti.“

Kada je avion sleteo na međunarodni aerodrom u Atlanti, limuzina

vazduhoplovstva čekala je sa serumom protiv botulizma, spakovanim
u led. Avion se našao ponovo u vazduhu tri minuta kasnije, krećući se
ka severoistoku.
Najbrţi supersonični avion vazduhoplovstva, SR71, ima tri puta
veću brzinu od zvuka. Usporio je jednom, da bi bio napunjen gorivom
iznad središnjeg Atlantika. Avion je prešao preko četiri hiljade milja do
Bukurešta za nešto malo više od dva sata.
Pukovnik Mekini je čekao na aerodromu. Vojna pratnja očistila je
put do predsedničke palate.

Meri je ostala u svojoj kancelariji tokom cele noći, i dobijala izveštaje

iz minuta u minut. Poslednji izveštaj je stigao u šest sati ujutru.
Pozvao je pukovnik Mekini. „Dali su dečaku serum. Lekari kaţu da
će preţiveti.“
„Oh, hvala bogu!“

Dva dana kasnije, u Merinu kancelariju je dostavljena ogrlica sa

dijamantima i smaragdima. Na poruci je pisalo:

Nikada neću moći da vam se dovoljno zahvalim,

Aleksandar Jonesku

„Gospode!“ uzviknula je Doroti kada je videla ogrlicu. „Mora da je

koštala pola miliona dolara!“
„Najmanje“, reče Meri. „Vratite je.“

Sledećeg jutra, predsednik Jonesku poslao je po Meri.

Predsednikov pomoćnik je rekao: „Predsednik vas očekuje u svom
kabinetu.“ „Mogu li prvo da vidim Nikua?“
„Da, naravno.“ Poveo ju je na sprat.
Niku je leţao u krevetu i čitao. Pogledao je Meri kad je ušla. „Dobro
jutro, gospođo ambasadore.“

218
 „Dobro jutro, Niku.“
„Otac mi je rekao šta ste učinili. Ţelim da vam se zahvalim.“
„Nisam mogla da dopustim da umreš. Ĉuvam te za Bet jednog
dana“, reče Meri.
Niku se nasmeja. „Dovedite je, pa ćemo razgovarati o tome.“

Predsednik Jonesku je čekao Meri u prizemlju. „Vratili ste moj

poklon“, rekao je bez uvoda.
„Jesam, vaša ekselencijo.“
Pokazao je na stolicu. „Sedite.“ Jedan trenutak ju je posmatrao. „Šta
ţelite?“ „Ne trgujem dečijim ţivotima“, reče Meri.
„Spasli ste ţivot mog sina. Moram da vam dam nešto.“
„Ništa mi ne dugujete, vaša ekselencijo.“
Jonesku lupi rukom o sto. „Ne ţelim da vam budem duţan! Recite
cenu!“
Meri je rekla: „Ekselencijo, nema cene. Imam dvoje dece. Znam kako
se osećate.“
Zatvorio je oči na trenutak. „Znate li? Niku je moj jedini sin. Da mu
se nešto desilo...“ Stao je, nije mogao da nastavi.
„Otišla sam gore da ga vidim. Dobro izgleda.“ Ustala je. „Ako je to
sve, vaša ekselencijo, imam zakazan sastanak u ambasadi.“ Krenula je
da izađe.
„Ĉekajte!“
Meri se okrenula.
„Nećete prihvatiti poklon?“
„Ne. Objasnila sam...“
Jonesku je podigao ruku. „U redu, u redu.“ Razmišljao je na
trenutak. „Kada biste nešto poţeleli, šta bi to bilo?“
„Nema ničega...“
„Morate! Insistiram! Jedna ţelja. Bilo šta što poţelite.“
Meri je stajala, posmatrajući njegovo lice i razmišljajući. Najzad je
rekla: „Ţelim da se ukinu ograničenja Jevrejima koji ţele da napuste
Rumuniju.“
Jonesku je sedeo i slušao njene reči. Dobovao je prstima po stolu.
„Razumem.“ Sedeo je nepokretno dugo vremena. Najzad je pogledao
Meri. „To će biti učinjeno. Naravno, neće im svima biti dopušteno da
izađu iz zemlje, ali daću im neke olakšice.“

219
 Dva dana kasnije, kada je to objavljeno u javnosti, Meri je lično
telefonirao predsednik Elison.
„Boţe“, rekao je, „mislio sam da sam tamo poslao diplomatu, a
imam čudotvorca.“
„Samo sam imala sreće, gospodine predsedniče.“
„Voleo bih kada bi sve diplomate imale toliko sreće. Ţelim da vam
čestitam, Meri, na svemu što tamo činite.“
„Hvala vam, gospodine predsedniče.“
Spustila je slušalicu i osetila neku toplinu.

„Jul samo što nije počeo“, Herijet Kruger reče Meri. „U prošlosti je
ambasador uvek priređivao prijem za Amerikance u Bukureštu
povodom Ĉetvrtog jula. Ako biste više voleli da ne...“
„Ne. Mislim da je to divna ideja.“
„U redu. Ja ću se za sve pobrinuti. Mnogo zastava, balona, orkestar,
vatromet.“ „Lepo zvuči. Hvala vam, Herijet.“
To će povećati troškove rezidencije, ali vredi to prirediti. Istina je,
mislila je Meri, da mi moja kuća nedostaje.

Florens i Daglas Šifer iznenadili su Meri svojom posetom.

„Mi smo u Rimu“, vikala je Florens preko telefona. „Moţemo li da
dođemo da te posetimo?“
Meri je bila uzbuđena. „Kada moţete da stignete ovde?“
„Šta kaţeš na sutra?“
Kada su sledećeg dana Šiferovi stigli na aerodrom Otopeni, Meri ih je
tamo dočekala sa limuzinom ambasade. Uzbuđeno su izmenjali
poljupce i zagrljaje.
„Izgledaš fantastično!“ rekla je Florens. „To što si ambasador te nije
nimalo promenilo.“
Iznenadila bi se, pomislila je Meri.
Na putu do rezidencije Meri im je pokazivala znamenitosti, iste one
znamenitosti koje je prvi put videla samo četiri meseca ranije. Da li je
bilo samo četiri meseca? Ĉinilo se kao večnost.
„Ovde ţiviš?“ upitala je Florens kada su prolazili automobilom kroz
kapiju rezidencije koju je čuvao marinac. „Impresionirana sam.“
Meri je Šiferove povela u obilazak rezidencije.

220
 „Boţe!“ uzviknula je Florens. „Bazen, sala za projekcije, hiljadu soba
i tvoj lični park.“
Sedeli su u velikoj trpezariji, ručali i ogovarali svoje susede u
Dţankšn Sitiju. „Da li ti uopšte nedostaje to mesto?“ Daglas je ţeleo da
zna.
„Da.“ I kad je to rekla, Meri je shvatila koliko je daleko od kuće.
Dţankšn Siti je značio mir i sigurnost, laki, prijateljski način ţivota.
Ovde je postojao strah od terora i uţasnih pretnji našaranih crvenom
bojom na zidu njene kancelarije. Crvena, boja nasilja.
„O čemu razmišljaš?“ upitala je Florens.
„O čemu? Oh, ni o čemu. Samo sam sanjarila. Šta vas dvoje divnih
ljudi radite u Evropi?“
„Bio sam na jednom skupu lekara u Rimu“, reče Daglas.
„Nastavi, ispričaj joj i ostalo“, podsticala ga je Florens.
„Pa, istina je da nisam bio siguran da ţelim da idem, ali, bili smo
zabrinuti za tebe i ţeleli smo da vidimo kako si. I evo nas.“
„Tako mi je drago.“
„Nisam znala da ću poznavati tako veliku zvezdu“, uzdahnula je
Florens.
Meri se nasmejala. „Florens, to što sam ambasador ne čini me
zvezdom.“
„Oh, ne govorim o tome.“
„O čemu govoriš?“
„Zar zaista ne znaš?“
„Ne znam šta?“
„Meri, u Tajmu je izašao veliki članak o tebi, sa slikom tebe i dece. 0
tebi se piše u svim časopisima i novinama kod kuće. Kada Stenton
Rodţers drţi konferencije za štampu vezanu za spoljne poslove, on te
koristi kao blistav primer. Predsednik govori o tebi. Veruj mi, svi
spominju tvoje ime.“
„Izgleda da nisam u toku“, reče Meri. Setila se šta je Stenton Rodţers
rekao: Predsednik je naredio da se gradi imidţ.
„Koliko moţete da ostanete?“ upitala je Meri.
„Volela bih da ostanemo zauvek, ali smo planirali tri dana, a onda
idemo kući.“
„Kako si, Meri? Mislim na... znaš... Edvarda?“ upitao je Daglas.
„Bolje“, reče Meri polako. „Razgovaram s njim svake noći. Da li to
zvuči ludo?“

221
 „Ne baš.“
„Svejedno je pakleno. Ali, trudim se. Trudim se.“
„Da li si... ovaj... upoznala nekoga?“ upitala je Florens diskretno.
Meri se osmehnu. „U stvari, moţda i jesam. Upoznaćete ga na
večeri.“
Šiferovima se odmah svideo doktor Luj Deforţ. Ĉuli su da su
Francuzi snobovi i nadmeni, ali se pokazalo da je Luj prijateljski
raspoloţen, topao i otvoren. On i Daglas su se upustili u dug razgovor
o medicini. Bilo je to jedno od srećnijih večeri otkad je došla u Bukurešt.
Za kratko vreme osetila se sigurno i opušteno.

U jedanaest sati, Šiferovi su se povukli na sprat u gostinsku sobu

koja je bila pripremljena za njih. Meri je bila u prizemlju i pozdravljala
se sa Lujem.
„Veoma mi se dopadaju tvoji prijatelji. Nadam se da ću ih opet
videti“, rekao je.
„I ti si se njima dopao. Odlaze u Kanzas za nekoliko dana“, reče
Meri.
Posmatrao ju je. „Meri... ne razmišljaš o odlasku?“
„Ne“, reče Meri. „Ostajem.“
Osmehnuo se. „Dobro.“ Oklevao je, a onda tiho rekao: „Idem u
planine za vikend. Mnogo bih voleo da pođeš sa mnom.“
„Da.“
To je bilo jednostavno.

Leţala je u mraku i razgovarala sa Edvardom. Dušo, uvek, uvek ću te

voleti, ali mi ne smeš biti više potreban. Vreme je da započnem nov ţivot. Uvek
ćeš biti deo tog ţivota, ali mora da postoji i neki drugi. Luj nije ti, on je Luj.
On je jak, dobar i hrabar. To je najbliţe tebi što mogu da imam. Molim te,
razumi. Edvarde. Molim te...
Ustala je, sela na krevet i upalila svetio pored kreveta. Zurila je dugo
vremena u burmu, a onda je polako skinula sa prsta.
Bio je to krug koji je simbolizovao završetak, i početak.

Meri je odvela Šiferove u brz obilazak Bukurešta, i potrudila se da

im dani budu ispunjeni.

222
 Tri dana su prebrzo protekla, i kada su Šiferovi otišli, Meri je setila
oštar bol zbog usamljenosti i potpune izolovanosti od svojih korena.
Bila je prepuštena sudbini u tuđoj i opasnoj zemlji.
Meri je, kao i obično, pila jutarnju kafu sa Majkom Slejdom i
razgovarala o dnevnim obavezama.
„Ĉuo sam glasine“, rekao je Majk Slejd kada su završili.
Meri ih je takođe čula. „O Joneskuu i njegovoj novoj ljubavnici?
Izgleda da je on...“
„O vama.“
Ukočila se. „Zaista? Kakve glasine?“
„Izgleda da se često viđate sa doktorom Lujem Deforţom.“
Meri oseti talas besa. „Sa kim se ja viđam nije ničija briga.“
„Ne mogu da se sloţim sa vama. To je briga svih u ambasadi.
Imamo stroga pravila koja zabranjuju mešanje sa strancima, a doktor je
stranac. Uz to, on je slučajno i neprijateljski agent.“
Meri je bila suviše zaprepašćena da bi govorila. „To je glupo!“
promrmljala je. „Šta vi znate o doktoru Deforţu?“
„Setite se samo kako ste ga upoznali“, podsetio je Majk Slejd. „Dama
je u nevolji, a on vitez u sjajnom oklopu. To je najstariji trik na svetu. I
sam sam ga koristio.“
„Baš me briga šta ste vi radili, a šta niste“, odvrati Meri. „On vredi
deset puta više nego vi. Borio se protiv terorista u Alţiru, i oni su mu
ubili ţenu i decu.“
Majk reče blago: „To je zanimljivo. Proučavao sam njegov dosije.
Vaš doktor nije nikad imao ni ţenu ni decu.“

223
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Zaustavili su se da bi ručali u Temišvaru, na putu za Karpate.

Gostionica koja se zvala Lovčev petak bila je dobro uređena u duhu
srednjovekovnog vinskog podruma.
„Specijalitet kuće je divljač“, reče Luj Meri. „Predloţio bih srnetinu.“
„U redu.“ Nikad nije jela srnetinu. Bila je veoma ukusna.
Luj je naručio flašu ţihare, lokalnog belog vina. Zračio je poverenjem,
nekom tihom snagom koja je Meri ulivala osećaj sigurnosti.
Došao je po nju u grad, daleko od ambasade. „Bolje da nikome ne
kaţete gde idete“, rekao je, „ili će sve diplomate u gradu pričati o
tome.“
Prekasno, mislila je Meri suvo.
Luj je pozajmio kola od prijatelja iz francuske ambasade. Ona su
imala crnobele ovalne diplomatske tablice.
Meri je znala da registarske tablice sluţe policiji kao pomoćno
sredstvo. Strancima su davane posebne tablice koje su počinjale brojem
12. Ţute tablice bile su za zvaničnike.
Posle ručka su nastavili put. Preticali su seljake koji su vozili
primitivna zapreţna kola napravljena od isprepletenog granja, i
karavane Cigana.
Luj je bio vešt vozač. Meri ga je posmatrala dok je vozio, misleći na
reči Majka Slejda: Pregledao sam njegov dosije. Vaš doktor nikad nije imao ni
ţenu ni decu. On je neprijateljski agent.
Nije verovala Majku Slejdu. Instinkt joj je govorio da laţe. Luj nije
bio taj koji se ušunjao u njenu kancelariju i napisao one reči. Neko
drugi joj je pretio. Verovala je Luju. Niko ne bi mogao da odglumi emocije
koje su se videle na njegovom licu dok se igrao sa decom. Niko nije tako dobar
glumac.
Vazduh je postajao primetno ređi i hladniji, a vegetacija i hrastovo
drveće ustupili su mesto jasenovima i jelama.
„Ovo je odlično mesto za lov“, reče Luj. „Moţete naći divlje svinje,
srndaće, vukove i crne divokoze.“
„Nikada nisam bila u lovu.“
„Moţda bi jednog dana mogao da vas povedem.“
Planine ispred njih bile su nalik na slike švajcarskih Alpa, koje je
videla, sa vrhovima prekrivenim maglom i oblacima. Prolazili su pored

224
šuma i zelenih livada istačkanih kravama na ispaši. Ledeni oblaci bili
su boje čelika, i Meri se činilo da bi joj se zalepili za prste kao hladan
metal, ukoliko bi posegla za njima i dodirnuh ih.

Bilo je kasno popodne kada su došli do svog odredišta. Ćoplea,

divno planinsko izletište izgrađeno poput minijaturnog zamka. Meri je
sačekala u automobilu dok ih je Luj u hotelu oboje prijavio.
Postariji portir odveo ih je do apartmana. Imao je veliku, udobnu,
dnevnu sobu, jednostavno nameštenu spavaću sobu, kupatilo i terasu
sa pogledom na planine koji je oduzimao dah.
„Prvi put u ţivotu“, uzdahnuo je Luj, „ţeleo bih da sam slikar.“
„Zaista je predivan pogled.“
Pribliţio joj se. „Ne. Mislio sam na to da bih voleo tebe da
naslikam.“
Zatekla je sebe kako misli: Osećam se kao sedamnaestogodišnjakinja na
prvom sastanku. Nervozna sam.
Uzeo ju je u naručje i čvrsto je zagrlio. Zagnjurila je glavu u njegove
grudi, a onda su se Lujeve usne našle na njenim. Istraţivao je njeno telo
i stavio njenu ruku na njegovu tvrdu muškost, a ona je zaboravila na
sve osim na ono što joj se dešavalo.
U njoj je postojala grozničava potreba koja je sezala mnogo dalje od
seksa. Bila je to potreba da je neko grli, da je hrabri, da je štiti, da joj
kaţe kako nije sama. Imala je potrebu da Luj bude u njoj, da ona bude u
njemu, da s njim bude jedno.
Bili su u velikom bračnom krevetu, i ona je osetila kako njegov jezik
neţno klizi preko njenog golog tela, u njenu meku dubinu, a kad je bio
u njoj glasno je vrisnula divljim, strastvenim krikom pre nego što se
rasprsnula u hiljade sjajnih Meri. I opet i opet, sve dok zadovoljstvo
nije postalo gotovo nepodnošljivo.
Luj je bio neverovatan ljubavnik, strastven i zahtevan, neţan i
paţljiv. Nakon dugo, dugo vremena leţali su iscrpljeni, zadovoljni.
Ugnezdila se među njegovim snaţnim rukama dok su razgovarali.
„To je tako čudno“, rekao je Luj. „Osećam se ponovo celim. Otkad
su Rene i deca ubijeni, bio sam duh koji je lutao naokolo izgubljen.“
Ja takođe, mislila je Meri.
„Nedostajala mi je na sve moguće načine, i na načine o kojima nikad
nisam razmišljao. Bez nje sam se osećao bespomoćno. Glupe, trivijalne
225
stvari. Nisam znao kako da spremim obrok, ili da operem veš, pa čak ni
da namestim krevet kako treba. Mi muškarci tako mnogo toga
uzimamo zdravo za gotovo.“
„Luj, i ja sam se osećala bespomoćno. Edvard je bio moj kišobran, i
kada je padala kiša i kada nije bio tu da me zaštiti, ja sam se umalo
udavila.“
Spavali su.
Ponovo su vodili ljubav, ovog puta polako i neţno, vatra je bila
prigušena i postojana, plamen mirniji i sve još prefinjenije.
Bilo je skoro savršeno. Skoro. Zato što je postojalo pitanje koje je Meri
ţelela da postavi, a znala je da se neće usuditi: Luj, da li si imao ţenu i
decu?
Znala je da će biti zauvek gotovo sa njima onog trenutka kada
postavi to pitanje. Luj joj nikad ne bi oprostio što sumnja u njega.
Prokleti Majk Slejd, mislila je. Proklet da je.
Luj ju je posmatrao. „O čemu si razmišljala?“
„Ni o čemu, dušo.“
Luj, šta si radio u onoj mračnoj ulici kada su oni ljudi pokušali da me
otmu?
Te noći su večerali na otvorenoj terasi, i Luj je naručio ćemuratu liker
od jagoda napravljen u obliţnjim planinama.
U subotu su išli uspinjačom do vrha planine. Plivali su u
zatvorenom bazenu kad su se vratili, vodili ljubav u privatnoj sauni i
igrali bridţ sa starijim parom iz Nemačke koji je bio na medenom
mesecu.
Uveče su se odvezli do Ajntruk, rustičnog restorana u planini, gde su
večerali u velikoj prostoriji sa otvorenim kaminom u kome je pucketala
vatra. Drveni lusteri visili su sa plafona, a lovački trofeji su bili na zidu
iznad kamina. Soba je bila osvetljena svetlošću sveća, a kroz prozore su
mogli da vide brda prekrivena snegom. Savršeno okruţenje sa
savršenim društvom.

I konačno, suviše brzo, došlo je vreme da se vrate.

Vreme za povratak u stvaran svet, mislila je Meri. Šta je stvaran svet?
Mesto pretnji, otmica i uţasnih grafita ispisanih na zidovima njene
kancelarije.

226
 Povratak je bio prijatan i lagan. Seksualnu napetost pri dolasku
zamenilo je opušteno osećanje zajedništva. Sa Lujem je bilo tako
prijatno.
Kada su se pribliţavali predgrađima Bukurešta, prošli su pored
polja suncokreta okrenutih ka suncu.
To sam ja, zadovoljno pomisli Meri, konačno izlazim na svetlost.

Bet i Tim su nestrpljivo očekivali povratak svoje majke.

„Da li ćeš se udati za Luja?“ upitala je Bet.
Meri je bila preneraţena. Oni su izrazili ono o čemu se ona nije
usuđivala ni da razmišlja.
„Pa... da li ćeš?“
„Ne znam“, reče ona oprezno. „Da li biste imali išta protiv ako bih?“
„On nije tata“, odgovori Bet sporo, „ali Tim i ja smo glasali. Dopada
nam se.“
„I meni“, odgovori Meri srećno. „I meni.“

Stiglo je tuce crvenih ruţa sa porukom: Hvala ti za tebe.

Pročitala je poruku i pitala se da li je svojoj ţeni slao cveće. I pitala se
da li su postojale Rene i dve kćeri, i mrzela je sebe što to radi. Zašto bi
Majk Slejd izmislio takvu strašnu laţ? Nije bilo načina na koji bi ikad
mogla to da proveri. I u tom trenutku je u njenu kancelariju ušao Edi
Mole, politički savetnik i agent CIAe.
„Izgledate dobro, gospođo ambasadore. Da li ste lepo proveli
vikend?“
„Jesam, hvala.“
Proveli su neko vreme razgovarajući o pukovniku koji se obratio
Molcu u vezi sa prebegom.
„Bio bi nam od velike koristi. Sa sobom bi doneo neke veoma
korisne informacije. Večeras ću poslati poverljivi telegram, ali sam
ţeleo da budete spremni na Joneskuovo nezadovoljstvo.“
„Hvala vam, gospodine Mole.“
Ustao je i krenuo.
Meri iznenada reče: „Ĉekajte. Ja... Pitala sam se da li bih mogla da
vas zamolim za uslugu?“
„Naravno.“
Nije očekivala da će joj biti tako neprijatno da nastavi. „Lično je. I
227
poverljivo.“
„Zvuči kao naš moto.“ Mole se osmehnu.
„Potrebne su mi neke informacije o doktoru Luju Deforţu. Da li ste
čuli za njega?“
„Da, gospođo. On radi pri francuskoj ambasadi. Šta biste hteli da
saznate o njemu?“
Ovo će biti još teţe nego što je mislila. Bila je to izdaja. „Ţelela bih...
ţelela bih da znam da li je doktor Deforţ nekada bio oţenjen i imao
dvoje dece. Mislite li da moţete da saznate?“
„Da li je dvadeset četiri sata dovoljno brzo?“ upitao je Mole.
„Da, hvala vam.“
Molim te, Luje, oprosti mi.

Malo posle toga, Majk je ušao u Merinu kancelariju. „Jutro.“

„Dobro jutro.“
Stavio je šolju kafe na njen sto. Ĉinilo se da se nešto u njegovom
stavu neznatno promenilo. Meri nije bila sigurna šta je to bilo, ali je
imala osećaj da je Majk Slejd znao sve o njenom vikendu. Pitala se da li
on ima špijune koji je prate i izveštavaju o njenim aktivnostima.
Otpila je gutljaj kafe. Odlična, kao i obično. To je jedina stvar koju
Majk Slejd dobro radi.
„Imamo neke probleme“, rekao je.
I ostatak večeri bili su zauzeti diskusijom o Rumunima koji su ţeleli
da emigriraju u Ameriku, rumunskoj finansijskoj krizi, marincu sa
kojim je zatrudnela rumunska devojka i desetak ostalih tema.
Meri je na kraju sastanka bila umornija nego što je obično bila.
„Balet se otvara danas. Korina Sokoli igra.“
Meri je prepoznala ime. Ona je bila jedna od svetskih primabalerina.
„Imam karte, ako ste zainteresovani.“
„Ne, hvala.“ Setila se kada joj je Majk, prošli put, dao karte za
pozorište, i šta se desilo. Sem toga, biće zauzeta. Pozvana je na večeru u
kinesku ambasadu i videće se sa Lujem u rezidenciji posle toga. Neće
biti dobro za njih da suviše često budu viđeni zajedno. Znala je da je
veza sa članom druge ambasade kršenje propisa. Ali ovo nije obična veza.

Spremajući se za večeru, Meri je otvorila orman da uzme večernju

haljinu i primeti da ju je sluţavka oprala, umesto da je očisti. Haljina je

228
bila upropašćena. Otpustićuje, razmišljala je Meri besno. Izuzev što to ne
mogu. Njihova prokleta pravila.
Odjednom se osetila iscrpljeno. Sručila se na krevet. Volela bih da ne
moram da izađem večeras. Bilo bi lepo da samo leţim ovde i spavam. Ali,
moraš, gospođo ambasadore. Tvoja zemlja zavisi od tebe.
Leţala je tamo i maštala. Ostala bi u krevetu, umesto da ide na
večeru. Kineski ambasador bi pozdravio svoje ostale goste i nestrpljivo
je očekivao. Konačno bi najavili večeru. Američki ambasador nije
stigao. To je namerna uvreda. Kini je bila povređena čast. Kineski
ambasador bi poslao telegram, i kada ga pročita njegov predsednik
vlade, biće besan. Telefonirao bi predsedniku Sjedinjenih Drţava da
protestvuje. „Ni vi, ni neko drugi neće naterati moje ambasadore da
idu na vaše prijeme“, vikao bi predsednik Elison. Predsednik vlade bi
vikao: „Niko ne moţe tako sa mnom da razgovara. Sada imamo naše
atomske bombe, gospodine predsedniče.“ Dvoje vođa bi istovremeno
pritisnulo dugme za atomsku bombu i razaranje bi nastupilo u obe
drţave.
Meri je ustala i umorno razmišljala. Bolje da odem na prokletu večeru.

Veče je bilo zamagljena slika uvek istih poznatih lica diplomatskog

kora. Meri se samo kroz maglu sećala ostalih ljudi za njenim stolom.
Jedva je čekala da dođe kući.
Dok ju je Florijan vozio nazad u rezidenciju, Meri se sanjivo
osmehnu: Pitam se da li predsednik Elison shvata da sam danas sprečila
nuklearni rat?

Kada je sledećeg jutra otišla u kancelariju, Meri se osećala lošije.

Bolela ju je glava i osećala je mučninu. Jedino zbog čega se osetila bolje
bila je poseta Edija Molca.
Agent CIAe je rekao: „Imam informacije koje ste traţili. Luj Deforţ je
bio oţenjen četrnaest godina. Ime ţene: Rene. Dve kćerke, od deset i
dvanaest godina, Filipa i Ţenevjev. Ubili su ih teroristi u Alţiru,
verovatno čin odmazde prema doktoru, koji se borio protiv njih u tajnoj
operaciji. Da li ţelite još neke informacije?“
„Ne“, reče Meri zadovoljno. „U redu je. Hvala vam.“
Meri i Majk Slejd su, pijući jutarnju kafu, razgovarali o predstojećoj
poseti jedne grupe studenata.
„Ţele da se susretnu sa predsednikom Joneskuom.“

229
 „Videću šta mogu da učinim“, reče Meri. Govorila je nerazgovetno.
„Dobro ste?“
„Samo sam umorna.“
„Potrebna vam je još jedna šolja kafe. Ţivnućete. Ne šalim se.“

Do kasnog poslepodneva, Meri se osećala gore. Pozvala je Luja i

otkazala dogovor za večeru. Osećala se previše bolesnom da se vidi sa
bilo kim. Volela bi da su američki lekari u Bukureštu. Moţda bi Luj
znao šta nije u redu sa njom. Ako me ne prođe, pozvaću ga.
Doroti Stoun je poslala medicinsku sestru u apoteku po tajlenol. To
joj nije pomoglo.
Merina sekretarica je bila zabrinuta. „Zaista izgledate vrlo loše,
gospođo ambasadore. Trebalo bi da ste u krevetu.“
„Biću dobro“, promrmljala je Meri.

Dan je imao hiljadu sati. Meri se susrela sa studentima, nekim

rumunskim zvanićnicima, američkim bankarem, zvaničnikom iz ISSJ
Informativnog servisa Sjedinjenih Drţava, i na kraju, presedela jednu
beskrajnu zvaničnu večeru u holandskoj ambasadi. Pala je u krevet
kada je konačno stigla kući.
Nije mogla da spava. Bilo joj je vruće i imala je groznicu, upala je u
celu seriju noćnih mora. Trčala je lavirintom hodnika i svaki put kada
bi zašla za ugao, naletela bi na nekoga ko je pisao gadosti krvlju po
zidu. Mogla je da mu vidi samo potiljak. Onda se pojavio Luj, a desetak
ljudi je pokušalo da ga ugura u automobil. Majk Slejd se pojavio, trčeći
niz ulicu. „Ubijte ga. On nema porodicu.“
Meri se probudila oblivena hladnim znojem. U sobi je bilo
nepodnošljivo vruće. Odbacila je pokrivač i odjednom se smrzla. Zubi
su počeli da joj cvokoću. Gospode, mislila je, šta nije u redu sa mnom?
Provela je ostatak noći budna, bojeći se da ponovo zaspi, bojeći se
svojih snova.

Sledećeg jutra Meri je bila potrebna sva snaga volje da bi ustala i

otišla u ambasadu. Majk Slejd ju je čekao.
Kritički ju je pogledao i rekao: „Ne izgledate preterano dobro. Zašto
ne odete u Frankfurt i posetite našeg lekara tamo?“
„Dobro mi je.“ Njene usne su bile suve i ispucale i osećala se
potpuno dehidrirano.

230
 Majk joj pruţi šolju kafe. „Ovde imam nove privredne podatke za
vas. Rumunima će biti potrebno više ţita nego što smo mislili. Evo
kako moţemo da iskoristimo to...“
Pokušala je da na to obrati paţnju, ali se Majkov glas pojačavao i
nestajao.

Nekako je uspela da izdrţi ceo dan. Luj je zvao dva puta. Meri je
rekla svojoj sekretarici da mu kaţe da je na sastancima. Pokušavala je
da zadrţi svaki atom snage koji joj je ostao ne bi li nastavila sa radom.
Kada je Meri te večeri otišla u krevet, oseti da joj se temperatura
povisila. Bolelo ju je celo telo. Ja sam zaista bolesna, mislila je. Osećam se
kao da umirem. Sa neverovatnim naporom posegla je za vrpcom za
zvono i povukla je. Karmen se pojavila.
Pogledala je Meri uznemireno. „Gospođo ambasadore! Šta...?“
Merin glas bio je promukao. „Zamolite Sabinu da pozove francusku
ambasadu. Potreban mi je doktor Deforţ...“

Meri je otvorila oči i trepnula. Tamo su stajale dve Lujeve prilike.

Prišao je njenom krevetu. Sagnuo se i paţljivo pogledao njeno crveno
lice. „Gospode. Šta se dešava sa tobom?“ Dodirnuo joj je čelo. Bilo je
vrelo na dodir.
„Ne ţelim da znam.“ Bolelo ju je da govori.
Luj je seo na ivicu kreveta. „Dušo, koliko ovo več traje?“
„Nekoliko dana. Verovatno je samo virus.“
Luj joj je opipao puls. Bio je slab i brz. Nagnuo se i osetio njen dah.
„Jesi li danas jela nešto sa belim lukom?“
Odmahnula je glavom. „Nisam dva dana ništa jela.“ Šaputala je.
Glas joj se pretvorio u šapat.
Nagnuo se i neţno joj podigao očne kapke. „Da li si bila ţedna?“
Klimnula je glavom.
„Bol, grčevi u mišićima, povraćanje, mučnina?“
Sve od navedenog, pomisli umorno. Glasno je upitala: „Luj, šta nije u
redu sa mnom?“
„Da li moţeš da mi odgovoriš na neka pitanja?“
Progutala je pljuvačku. „Pokušaću.“
Drţao je njenu ruku. „Kada si počela da se osećaš ovako?“
„Dan pošto smo se vratili sa planine.“ Govorila je šapatom.
231
 „Da li se sećaš da si pojela ili popila nešto od čega ti je kasnije bilo
loše ?“
Odmahnula je glavom.
„Da li doručkuješ ovde sa decom?“
„Obično da.“
„I deca se osećaju dobro?“
Klimnula je glavom.
„A šta je sa ručkom? Da li ručavaš na istom mestu svakog dana?“
„Ne. Ponekad jedem u ambasadi, nekad na sastancima u
restoranima.“ Govorila je šapatom.
„Da li postoji mesto na kome redovno večeraš ili uopšte jedeš?“
Bila je previše umorna da bi nastavila ovaj razgovor. Zatvorila je oči.
Neţno ju je prodrmao. „Meri, ostani budna. Slušaj me.“ Po
njegovom glasu se osećalo da je nešto vaţno u pitanju. „Da li s nekim
redovno jedeš?“
Pospano je trepnula. „Ne.“ Zašto joj je postavljao sva ta pitanja? „To
je virus“, promrmljala je. „Zar ne?“
Duboko je uzdahnuo. „Ne. Neko te truje.“
Podišli su je ţmarci. Širom je otvorila oči. „Šta? Ne verujem.“
Mrštio se. „Rekao bih da je u pitanju trovanje arsenikom, samo što se
u Rumuniji ne prodaje arsenik.“
Meri se odjednom oseti kako drhti od straha. „Ko... ko bi pokušao
da me otruje?“
Stegao joj je ruku. „Dušo, moraš da razmisliš. Da li si sigurna da ne
postoji neka rutina prilikom koje ti neko svakoga dana daje nešto za
jelo ili piće?“
„Naravno da ne postoji“, bunila se Meri tiho. „Rekla sam ti, ja...“
Kafa. Majk Slejd. Ja sam skuvao kafu. „Gospode!“
„Šta je bilo?“
Pročistila je grlo i uspela da kaţe: „Majk Slejd mi donosi kafu svakog
jutra. Uvek čeka tamo.“
Luj je zurio u nju. „Ne. Ne moţe biti Majk Slejd. Zašto bi on
pokušavao da te ubije?“
„On... on ţeli da me se reši.“
„Razgovaraćemo o ovome kasnije“, rekao je Luj uţurbano. „Najpre
moramo da te lečimo. Ţeleo bih da te odvedem u ovdašnju bolnicu, ali
tvoja ambasada to neće dozvoliti. Nabaviću nešto za tebe. Biću ovde za
nekoliko minuta.“

232
 Meri je ostala da leţi, pokušavajući da shvati značenje onoga što joj
je Luj rekao. Arsenik. Neko me hrani arsenikom. Ono što vam treba je još
jedna šolja kafe. Od nje će vam biti bolje. Sam sam je skuvao.
Utonula je u besvesno stanje. Probudio ju je Lujev glas. „Meri!“
Otvorila je oči na silu. Bio je pored njenog kreveta i vadio injekciju iz
svoje torbe.
„Zdravo, Luj. Drago mi je što si mogao da dođeš“, promrmljala je
Meri.
Luj je opipao venu na njenoj ruci i uronio injekciju u nju. „Dajem ti
injekciju bala. To je protivotrov za arsenik. Davaču ga naizmenično sa
penicilinom. Daću ti još jednu ujutru. Meri?“
Zaspala je.
Sledećeg jutra, doktor Deforţ je dao Meri injekciju, a onda još jednu
uveče. Učinak lekova bio je neverovatan. Simptomi su nestajali jedan
po jedan. Merina temperatura i vitalne funkcije su sledećeg dana bili
potpuno normalni.

Luj je bio u Merinoj spavaćoj sobi i stavljao iglu za injekcije u

papirnu kesicu, u kojoj radoznala posluga ne bi mogla da ih vidi. Meri
se osećala iscrpljeno i slabo, kao da je preleţala tešku bolest, ali sav bol i
neprijatnost su nestali.
„Ovo je drugi put da si mi spasao ţivot.“
Pogledao ju je mirno. „Bolje da saznamo ko pokušava da ti ga
oduzme.'1
„Kako ćemo to da uradimo?“
„Raspitivao sam se u različitim ambasadama. Ni u jednoj od njih
nema arsenika. Nisam saznao za američku ambasadu. Ţeleo bih da mi
nešto učiniš. Da li misliš da ćeš se sutra osećati dovoljno dobro da bi
mogla da odeš na posao?“
„Mislim da hoću.“
„Ţelim da odeš u apoteku tvoje ambasade. Reci im da ti je potreban
pesticid. Reci da imaš problema sa insektima u svojoj bašti. Traţi
antrol. On je pun arsenika.“
Meri ga je gledala zbunjeno. „Šta je poenta toga?“
„Slutim da je arsenik dospeo avionom u Bukurešt. Ako ga ima
negde, onda ga ima u apoteci ambasade. Svako ko uzima otrov mora
da se prijavi. Pogledaj koja su imena na listi kada se prijaviš za
antrol...“

233
 Gani je otpratio Meri kroz kapiju ambasade. Došla je dugim
hodnikom do apoteke u kojoj je medicinska sestra bila za šalterom.
Okrenula se kad je videla Meri. „Dobar dan, gospođo ambasadore.
Da li se osećate bolje?“
„Da, hvala.“
„Mogu li da vam pomognem?“
Meri nervozno uzdahnu. „Moj... moj baštovan mi kaţe da ima
problema sa insektima u bašti. Pitala sam se da li imate nešto što bi
moglo pomoći... kao antrol?“
„Imamo. U stvari imamo malo antrola“, rekla je medicinska sestra.
Posegla je prema zadnjoj polici i uzela konzervu s oznakom otrova na
njoj.
„Najezda mrava je vrlo neobična za ovo vreme godine.“ Stavila je
formular ispred Meri. „Moraćete da se upišete, ako nije problem. Sadrţi
arsenik.“
Meri je zurila u formular ispred sebe. Na njemu se nalazilo samo
jedno ime.
Majk Slejd.

234
 FVAFGSGT ŠGSTO POGLAVLJG

Kada je Meri pokušala da pozove Luja Deforţa da mu kaţe šta je

saznala, njegova linija je bila zauzeta. Razgovarao je sa Majkom
Slejdom. Prvi poriv doktora Deforţa bio je da prijavi pokušaj ubistva,
samo što nije mogao da poveruje da je Slejd krivac. 1 tako je Luj odlučio
da lično telefonira Slejdu.
„Upravo sam došao od vaše ambasadorke“, rekao je Luj Deforţ.
„Preţiveće.“
„Pa to su dobre vesti, doktore. Zašto ne bi preţivela?“
Lujev ton je bio oprezan. „Neko ju je trovao.“
„O čemu vi to?“ upita Majk.
„Mislim da moţda znate o čemu govorim.“
„Ĉekajte malo! Da li hoćete da kaţete da sam ja krivac? Grešite. Bolje
bi bilo da vi i ja porazgovaramo nasamo. Negde gde nas ne mogu čuti.
Moţemo li da se nađemo večeras?“
„U koje vreme?“
„Zauzet sam do devet sati uveče. Kako bi bilo da se nađemo
nekoliko minuta kasnije? Naći ćemo se kod fontane i sve ću vam
objasniti.“
Luj Deforţ je oklevao. „U redu. Vidimo se tamo.“ Spustio je
slušalicu i pomislio: Nemoguće da Majk Slejd stoji iza ovoga.
Kada je Meri ponovo pokušala da pozove Luja, on je već bio otišao.
Niko nije znao kako da ga pronađe.

Meri i deca su večerali u rezidenciji.

„Izgledaš mnogo bolje, majko“, reče Bet. „Zabrinuli smo se.“
„Dobro mi je“, uveravala ju je Meri. I to je bila istina. Hvala bogu za
Luja!
Meri nije mogla da izbaci Majka Slejda iz misli. Mogla je da čuje
njegov glas kako kaţe: Evo vaše kafe. Sam sam je skuvao. Polako ju je
ubijao. Zadrhtala je.
„Da li ti je hladno?“ upita Tim.
„Nije, dušo.“
Ne sme da umeša decu u svoj košmar. Moţda bih mogla da ih
pošaljem kući na neko vreme? Mogli bi da ostanu sa Florens i Dagom.

235
A onda je pomislila: Mogla bih da odem sa njima. Ali, to bi bilo kukavički,
pobeda za Majka Slejda, i onoga ko radi s njim.
Postojala je samo jedna osoba za koju je smatrala da moţe da joj
pomogne. Stenton Rodţers. Stenton bi znao šta da uradi u vezi sa
Majkom.
Ali ne mogu da ga optuţim bez dokaza, a koji dokaz imam? Da mi je kuvao
kafu svakogjutra?
Tim joj je pričao: „... pa smo rekli da ćemo pitati da li moţemo s
njima.“
„Izvini, dušo. Šta si rekao?“
„Rekao sam da nas je Nikolaj pitao da li moţemo na kampovanje s
njim i njegovom porodicom sledećeg vikenda.“
„Ne!“ Zazvučala je mnogo oštrije nego što je htela. „Ţelim da oboje
budete blizu rezidencije.“
„A šta je sa školom?“ upita Bet.
Meri je oklevala. Nije mogla da ih drţi kao zatvorenike ovde, ali nije
htela ni da ih uznemirava.
„U redu. Pod uslovom da vas Florijan odvede i vrati. Niko drugi.“
Bet ju je paţljivo posmatrala, „Mama, da li nešto nije u redu?“
„Naravno da ne“, Meri brzo izusti. „Zašto pitaš?“
„Ne znam. Ima nečega u vazduhu.“
„Ostavi je na miru.“, reče Tim. „Preleţala je rumunski grip.“
To je interesantna fraza, pomisli Meri. Trovanje arsenikom rumunski
grip.
„Moţemo li da pogledamo film večeras?“ upita Tim.
„Smemo li da pogledamo film večeras“, ispravi ga Meri.
„Da li to znači „da“?“
Meri nije planirala gledanje filma, ali, u poslednje vreme je
provodila malo vremena sa decom, rešila je da ih nagradi.
„To znači „da“.“
„Hvala, gospođo ambasadore“, povika Tim, „Ja ću da izaberem
film.“
„Nećeš. Ti si izabrao prošli put. Moţemo li ponovo da pogledamo
Američke grafite?“
Američki grafiti. I odjednom je Meri znala koji će dokaz pokazati
Stentonu Rodţersu.

U ponoć, Meri zamoli Karmen da pozove taksi.

236
 „Zar ne ţelite da vas Florijan odveze?“ upita Karmen.
„Ne.“
Ovo je nešto što mora biti učinjeno u tajnosti.
Kada je taksi stigao nekoliko minuta kasnije, Meri je ušla u njega.
„Do američke ambasade, molim vas.“
Taksista odgovori: „Zatvorena je u ovo doba. Nema nikoga...“
Okrenuo se i prepoznao je. „Gospođo ambasadore! Kakva čast.“ Počeo
je da vozi. „Prepoznao sam vas sa slika u novinama i časopisima. Vi ste
poznati skoro koliko i naš veliki vođa.“
Ostali u ambasadi su komentarisali publicitet koji je uţivala u
rumunskoj štampi.
Vozač je dalje ćaskao. „Volim Amerikance. Oni su dobronamerni
ljudi. Nadam se da će zaţiveti plan vašeg predsednika ‟narod narodu‟.
Svi mi Rumuni smo za to. Vreme je da mir zavlada svetom.“
Nije bila raspoloţena za bilo kakav razgovor.
Kada su stigli do ambasade, Meri pokaza mesto na kome je pisalo:
Parcare cu Locuri Rezervate. „Stanite tamo, molim vas, i dođite po mene
za jedan sat. Vratiću se u rezidenciju.“
„Naravno, gospođo ambasadore.“
Marinac je prišao taksiju. „Ne smete se parkirati ovde, ovo je rez...“
Prepoznao je Meri i salutirao. „Oprostite. Dobro veče, gospođo
ambasadore.“
„Dobro veče“, reče Meri.
Marinac ju je otpratio do ulaza i otvorio joj vrata. „Mogu li vam
pomoći?“
„Ne. Biću u svojoj kancelariji nekoliko minuta.“
„Da, gospođo.“ Posmatrao je kako ide niz hodnik.
Meri upali svetla u svom kabinetu i pogleda na zid sa kojeg su
napisane nepristojnosti bile oprane. Prišla je vratima koja su vodila do
kancelarije Majka Slejda i ušla. Soba je bila u mraku. Upalila je svetio i
pogledala oko sebe. Na pisaćem stolu nije bile papira. Počela je da
pretura po fiokama. U njima nije bile ničega, izuzev brošura, biltena i
rasporeda. Beznačajne sitnice koje ne bi bile od koristi ni čistačici koja
njuška okolo. Pogledom je detaljno ispitivala kancelariju. Moralo je da
bude tu negde. Nije bilo drugog mesta na kome bi to mogao da drţi, a
bilo je malo verovatno da bi to nosio sa sobom.
Otvorila je fioke i počela da pretura po njihovoj sadrţini, polako i

237
paţljivo. Kada je došla do donje fioke, osetila je nešto čvrsto pozadi, iza
hrpe papira. Izvukla ga je i drţala u ruci, zureći u predmet.
Bila je to limenka crvene boje u spreju.
Nekoliko minuta posle devet sati, doktor Luj Deforţ čekao je u
Baneas Vudsa, kod fontane. Pitao se da li je pogrešio što ništa nije
prijavio Majku Slejdu. Ne, pomislio je. Prvo moram da čujem šta on ima da
kaţe. Ukoliko sam ga laţno optuţio, to čega uništiti.
Majk Slejd se iznenada pojavi iz tame.
„Hvala vam što ste došli. Ovo moţemo vrlo brzo da raščistimo. Na
telefonu ste rekli da mislite da neko truje Meri Ešli.“
„Ja to znam. Neko je truje arsenikom.“
„I vi mislite da sam ja za to odgovoran.“
„Mogli ste da joj ga stavite u kafu, svaki put pomalo.“
„Da li ste još nekoga obavestili o ovome?“
„Još ne. Ţeleo sam prvo da razgovaram sa vama.“
„Drago mi je“, reče Majk. Izvukao je ruku iz svog dţepa. U ruci je
bio pištolj magnum, kalibra 475.
Luj pogleda zaprepašćeno. „Šta... šta to radite? Slušajte me! Ne
moţete t...“
Majk Slejd je pritisnuo okidač i gledao kako se grudi Francuza
pretvaraju u crveni oblak

238
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

U američkoj ambasadi, Meri je bila u balonu i telefonirala kancelariji

Stentona Rodţersa preko tajne linije. Bio je jedan sat posle ponoći u
Bukureštu, a osam sati ujutru u Vašingtonu. Meri je znala da
sekretarica Stentona Rodţersa uvek dolazi na posao ranije.
„Kancelarija gospodina Rodţersa.“
„Ovde ambasador Ešli. Znam da je gospodin Rodţers u Kini sa
predsednikom, ali je neophodno da sa njim razgovaram što je pre
moguće. Postoji li neki način da ga tamo dobijem?“
„Ţao mi je, gospođo ambasadore. Njegova maršruta je vrlo
fleksibilna. Nemam njegov broj telefona.“
Meri je osetila kako joj srce poigrava.
„Kada će vam se javiti?“
„Teško je reći. On i predsednik imaju pretrpan raspored. Moţda bi
vam neko iz Stejt departmenta mogao pomoći?“
„Ne“, tupo odgovori Meri, „Niko drugi mi ne moţe pomoći. Hvala
vam.“
Sedela je sama u sobi, gledajući u prazno, okruţena najsavršenijom
elektronskom opremom na svetu, a ništa od toga joj nije bilo od koristi.
Majk Slejd je pokušavao da je ubije. Ona je morala da obavesti nekoga.
Ali koga? Kome je mogla da veruje? Jedini koji je znao šta Slejd smera
bio je Luj Deforţ.
Meri je ponovo pozvala njegovu rezidenciju, ali još uvek nije bilo
odgovora. Setila se šta joj je Stenton Rodţers rekao: Ako ţelite da mi
pošaljete bile kakvu poruku koju ne ţelite da pročita neko drugi, šifra na vrhu
telegrama je tri
Meri je poţurila nazad u svoju kancelariju i napisala hitnu poruku
adresiranu na Stentona Rodţersa. Stavila je tri znaka „x“ na vrh
telegrama. Uzela je crnu knjigu sa šiframa iz zaključane fioke svog
pisaćeg stola, i paţljivo šifrovala ono što je napisala. Ako joj se sada
nešto desi, bar će Stenton Rodţers znati ko je za to odgovoran.
Meri je otišla hodnikom do sobe za komunikacije.
Edi Mole, agent CIAe, zadesio se iza pulta.
„Dobro veče, gospođo ambasadore. Radite do kasno večeras.“
„Da“, reče Meri. „Htela bih da pošaljem poruku. Ţelim da odmah
bude poslata.“

239
 „Lično ću se pobrinuti za to.“
„Hvala vam.“ Predala mu je poruku i uputila se ka vratima.
Očajnički je ţelela da bude kraj svoje dece.
Edi Mole je u sobi za vezu dešifrovao poruku koju mu je Meri
predala. Kada je završio, pročitao ju je dva puta mršteći se. Otišao je ka
mašini za uništavanje dokumenata, ubacio u nju poruku i posmatrao je
kako se pretvara u konfete.
Zatim je uputio poziv Flojdu Bejkeru, drţavnom sekretaru, u
Vašington. Šifrovano ime: Tor.

Levu Pasternaku bila su potrebna dva meseca da uđe u posredan

trag koji je vodio u Buenos Ajres. SIS (Britanska obaveštajna sluţba) i
desetak ostalih bezbednosnih agencija širom sveta pomogli su da se
osumnjičeni identifikuje kao Ejndţel. Mosad mu je dao ime Neuse
Munjez, ime Ejndţelove ljubavnice. Svi su oni ţeleli da eliminišu
Ejndţela. Levu Pasternaku je Ejndţel postao opsesija. Marin Groza je
umro zbog Pasternakove greške, i Pasternak nikada nije mogao to sebi
da oprosti. Međutim, mogao je da se iskupi. I to je nameravao.
Nije stupio u direktan kontakt sa Neusom Munjez. Locirao je
stambenu zgradu u kojoj je ţivela i nije prestajao da je osmatra, čekajući
da se Ejndţel pojavi. Nakon što se pet dana nije pojavljivao, Pasternak
je stupio u akciju. Sačekao je da ţena ode, i posle petnaestominutnog
penjanja uz stepenice, pritisnuo je kvaku na njenim vratima, i ušao u
stan. Pretraţio ga je brzo i detaljno. Nije bilo fotografija, memoranduma
ili adresa koje bi ga mogli odvesti do Ejndţela. Pasternak otkri odela u
ormanu. Pregledao je Hererine etikete, uzeo jedan od sakoa sa vešalice i
stavio ga pod ruku. Minut kasnije je otišao, tiho kao što je i ušao.

Narednog jutra ušao je u prodavnicu Herera. Kosa mu je bila

raščupana, odeća izguţvana i osećao se na viski.
Šef prodavnice muškog odeljenja prišao mu je i rekao sa
neodobravanjem: „Mogu li da vam pomognem, senjor?“
Lev Pasternak se osmehnu zbunjeno. „Da“, reče. „Iskreno, napio
sam se kao letva prošle noći, mislim da smo se malo zapili, prijatelju.
Bilo kako bilo, jedan od momaka, ne sećam mu se imena, ostavio je
sako u mojoj sobi.“ Lev podiţe sako drhtećom rukom. „Na njoj je vaša

240
etiketa, pa sam pomislio da ćete moći da mi kaţete gde da mu ga
vratim.“
Šef je pregledao sako. „Da, mi smo ga sašili. Morao bih da pogledam
u knjigu porudţbina. Gde vas moţemo naći?“
„Ne moţete“, promrmlja Lev Pasternak. „Idem na još jednu partiju
pokera. Imate li vizitkartu? Pozvaću vas.“
„Da.“ Menadţer mu dade posetnicu.
„Nećete da ukradete taj sako, je l‟ da?“ Lev upita pripito.
„Naravno da nećemo“, odgovori menadţer uvređeno.
Lev Pasternak ga potapša po leđima i reče: „Nazvaću vas popodne.“

Kada je tog popodneva Lev Pasternak nazvao iz svoje hotelske sobe,

menadţer je rekao, „Ime gospodina za koga smo sašili sako je senjor H.
R. De Mendoza. On ima apartman u hotelu Aurora, apartman broj 417.“
Lev Pasternak proveri da li su vrata zaključana. Uzeo je kofer iz
ormana, odneo ga do kreveta i otvorio ga. Unutra se nalazio sigsaur
pištolj kalibra 45, s prigušivačem zahvaljujući prijatelju iz tajne sluţbe
Argentine. Pasternak ponovo proveri da bi se uverio da je pištolj
napunjen i da je prigušivač u redu. Vratio je kofer natrag u orman i
otišao da spava.
U pet sati ujutru, Lev Pasternak se tiho kretao hodnikom pustog
četvrtog sprata hotela Aurora. Kada je stigao do broja 417, osvrnuo se
da se uveri da nema nikoga. Pruţio je ruku prema bravi i tiho uvukao
ţicu u nju. Kada je čuo da je brava škljocnula i otvorila se, izvadio je
pištolj.
Osetio je promaju kada su se vrata na suprotnoj strani hodnika
otvorila, i pre nego što je Pasternak stigao da se okrene, osetio je nešto
tvrdo i hladno prislonjeno uz potiljak.
„Ne volim kada me prate“, reče Ejndţel.
Lev Pasternak je čuo škljocanje okidača, sekund pre nego što je mu
je mozak bio raznesen..

Ejndţel nije bio siguran da li je Pasternak bio sam, ili je radio sa

nekim, ali je uvek bilo mudro preduzeti dodatne mere opreza.
Telefonski poziv je bio primljen i bilo je vreme za pokret. Ejndţel je
prvo morao da obavi neku kupovinu. Na Piejeredonu se nalazila dobra

241
prodavnica donjeg veša, ali Neusa je zasluţivala najbolje. U prodavnici
je bilo hladno i tiho.
„Ţeleo bih da kupini kombinezon, nešto veoma lepršavo“ reče
Ejndţel.
Prodavačica je zurila.
„I par gaćica sa prorezom na sredini.
Petnaest minuta kasnije, Ejndţel je ušao kod Frenkela. Police su bile
pune koţnih tašni, rukavica i aktovki.
„Molim vas jednu aktovku. Crnu.“

El Aljire u hotelu Šeraton bio je jedan od najboljih restorana u Buenos

Ajresu. Ejndţel je seo za sto u uglu, i stavio aktovku na sto. Kelner je
prišao stolu.
„Dobar dan.“
„Počeću sa centollapargo, a posle ću uzeti pariladu sa enselada de berros.
Kasnije ću odlučiti šta ću za desert.“
„Naravno.“
„Gde je toalet?“
„Pozadi, kroz ona vrata, pa nalevo.“
Ejndţel je ustao od stola i krenuo ka zadnjem delu restorana,
ostavivši aktovku na stolu, na videlu. Postojao je uzak hodnik sa dvoja
mala vrata, jedan obeleţen sa hotnbres, a drugi sa senoras. Na kraju
hodnika bila su dvostruka vrata koja su vodila u bučnu, punu pare,
kuhinju. Ejndţel gurnu jedno od krila vrata i uđe unutra. Unutra je
vladala grozničava uţurbanost u kojoj su se kuvari i kelneri gurali,
pokušavajući da odgovore hitnim zahtevima u doba ručka. Kelneri su
ulazili i izlazili iz kuhinje sa punim posluţavnicima. Kuvari su vikali
na kelnere, a kelneri na svoje pomoćnike.
Ejndţel je krenuo, probijajući se kroz salu i izašao kroz zadnja vrata
koja su vodila na ulicu. Pričekao je pet minuta, da bi se uverio da ga
niko nije pratio.
Na uglu je stajao taksi. Ejndţel je dao adresu u Humbertu, izašao
nakon jednog bloka i pozvao drugi taksi.
„Donde, porfavor?“
„Aeropuerto.“
Tamo će ga čekati karta za London. Turistička. Prva klasa bi bila
previše upadljiva.
Dva sata kasnije, Ejndţel je posmatrao kako Buenos Ajres nestaje

242
ispod oblaka, kao u nekom boţanstvenom mađioničarskom triku. Bio je
koncentrisan na predstojeći zadatak, misleći o uputstvima koja su mu
data.
Postaraj se da njena deca umru sa njom. Njihova smrt mora biti
spektakularna.
Ejndţelu se nije dopadalo da mu se govori kako da ispuni dogovor.
Samo su amateri dovoljno glupi da daju savete profesionalcima.
Ejndţel se osmehnu. Svi će umreti, i biće još spektakularnije nego što je bilo
ko očekivao.
Ejndţel utonu u dubok san bez snova.

Londonski aerodrom Hitrou bio je prepun letnjih turista, a voţnja

taksijem do Mejfera trajala je više od sata. Predvorje hotela Čerčil bilo je
puno gostiju koji su se prijavljivali i odjavljivali.
Nosač se pobrinuo za Ejndţelova tri kofera.
Napojnica je bila skromna, ništa čega bi se kasnije mogao prisetiti.
Ejndţel je otišao do nekoliko hotelskih liftova, pričekao jedan prazan, a
zatim ušao.
Kada je lift krenuo, Ejndţel je pritisnuo dugme za peti, sedmi, deveti
i deseti sprat, i izašao na petom spratu. Ukoliko je neko posmatrao iz
predvorja, zbunio bi se. Zadnje stepenište vodilo je u neku uličicu, i pet
minuta pošto se prijavio u hotelu Čerčil, Ejndţel je bio u taksiju, na
putu nazad za Hitrou.

U pasošu je pisalo H. R. De Mendoza. Karta je bila za avionsku

kompaniju Tarom erlajns, za Bukurešt. Ejndţel je poslao telegram sa
aerodroma:
STlZEM U SREDU.
H. R. De Mendoza

Bio je adresiran na Edija Molca.

Rano sledećeg jutra, Doroti Stoun reče, „Kancelarija Stentona

Rodţersa je na vezi.“

243
 „Javiću se“, reče Meri nestrpljivo. Zgrabila je telefon. „Sten?“
Ĉula je sekretaričin glas, i poţelela da zaplače od razočaranja.
„Gospodin Rodţers me je zamolio da vas pozovem, gospođo
ambasadore. On je sa predsednikom, u nemogućnosti je da telefonira,
ali me je zamolio da se postaram o svemu što vam moţe zatrebati. Ako
biste mi rekli u čemu je problem?“
„Ne“, reče Meri, pokušavajući da sakrije razočaranje u glasu. „Ja... ja
lično moram da razgovaram s njim.“
„Bojim se da ćete to moći tek sutra. Rekao je da će vas pozvati čim
bude u mogućnosti.“
„Hvala vam. Ĉekaću njegov poziv.“ Spustila je slušalicu. Mogla je
samo da čeka.
Meri je pokušavala da pozove Luja na kućni broj. Nije bilo
odgovora. Pokušala je da ga nađe u francuskoj ambasadi. Nisu imali
pojma gde je on.
„Molim vas, recite mu da mi se javi, čim se čujete sa njim.“

Doroti Stoun reče: „Imate poziv, ali ona ne ţeli da se predstavi.“

„Javiću se..“ Meri podiţe slušalicu. „Halo, ovde ambasador Ešli.“
Neţan ţenski glas reče s rumunskim akcentom, „Ovde Korina
Sokoli.“
Odmah je prepoznala ime. Rumunska primabalerina, malo starija od
dvadeset godina. Prelepa mlada devojka.
„Potrebna mi je vaša pomoć“, reče devojka. „Odlučila sam da
prebegnem.“
Ne mogu danas sa time da se nosim, pomisli Meri. Ne sada. „Ja, ja ne
znam da li mogu da vam pomognem.“ Prebirala je po sećanju.
Pokušavala je da se priseti šta su joj rekli o onima koji ţele da
prebegnu.
Mnoge od njih podmetnu Sovjeti. Dovedemo ih, daju nam par bezvrednih
informacija ili dezinformacija. Neki od njih postanu naši
špijunikontraobaveštajci. Najbolji ulov predstavljaju visokorangirani
obaveštajci ili naučnici. Njih uvek moţemo da iskoristimo. Ali inače ne dajemo
politički azil, osim ako ne postoji prokleto dobar razlog.
Korina Sokoli je sada jecala. „Molim vas! Tamo gde sam sada nisam
sigurna. Morate poslati nekoga po mene.“
Komunistički reţimi postavljaju zgodne zamke. Neko ko se predstavlja da
ţeli da prebegne moli za pomoć. Dovedete ih u ambasadu, a onda oni viču da

244
su kidnapovani. To im daje izgovor da preduzmu mere protiv meta u
Sjedinjenim Drţavama.
„Gde ste?“ upita Meri.
Usledila je tišina. A onda, „Pretpostavljam da mogu da vam
verujem. Ja sam u Roskovu, u Moldaviji. Hoćete li ćete doći po mene?“
„Ne mogu“, rekla je Meri. „Ali poslaću nekoga po vas. Nemojte
ponovo da koristite ovaj telefon. Ĉekajte tu gde ste. Ja...“
Vrata su se otvorila i ušao je Majk Slejd.
Glas na drugom kraju linije je govorio: „Halo? Halo?“
„S kim razgovarate?“ upita Majk
„Sa doktorom Deforţom.“ Bilo je to prvo ime koje joj je palo na
pamet. Spustila je slušalicu, preplašena.
Ne budi smešna, govorila je sebi. U ambasadi si. On se neće usuditi da ti
išta ovde uradi.
„Dr Deforţom?“ Ponovi Majk polako.
„Da. On upravo dolazi ovde da me poseti.“
Kako je ţelela da je to istina.
U Majkovim očima bio je neki čudan izraz. Merina Stona lampa je
bila upaljena i bacala je Majkovu senku na zid čineći ga groteskno
velikim i pretećim.
„Da li ste sigurni da ste dovoljno dobro da se vratite na posao?“
Kakav hladnokrvan čovek! „Da, dobro sam.“
Očajnički je ţelela da on ode da bi ona mogla da pobegne. Ne smem
da mu pokaţem da sam uplašena.
On joj se primicao. „Izgledate napeti. Moţda bi trebalo da uzmete
decu i odete na jezera na nekoliko dana.“
Gde bih bila lakša meta.
Već sam pogled na njega ispunjavao ju je takvim strahom da joj je
bilo teško i da diše. Interfon zazvoni. Bio je to pravi spas.
„Izvinite, molim vas.“
„Naravno.“
Majk Slejd je za trenutak stajao tamo zureći u nju, a zatim se okrete i
ode, odnoseći svoju senku sa sobom. Skoro jecajući od olakšanja, Meri
podiţe slušalicu. „Halo?“
Bio je to Dţeri Dejvis, savetnik za javne poslove. „Gospođo
ambasadore, ţao mi je što vas uznemiravam, ali imam uţasne vesti za
vas. Upravo smo dobili policijski izveštaj da je doktor Luj Deforţ
ubijen.“

245
 Soba je počela da se okreće. „Jeste... jeste li sigurni.
„Da, gospođo. Njegov novčanik je pronađen uz telo.“
Preplavila su je sećanja, i glas preko telefona je govorio: Ovde šerif
Manster. Vaš muţ je stradao u saobraćajnoj nesreći.
I stara tuga je ponovo grunula, probadajući i rastrţući je.
„Kako... kako se to dogodilo?“ upita prigušenim glasom.
„Ubijen je iz pištolja.“
„Da li... da li znaju ko ga je ubio?“
„Ne, gospođo. Sekuritatea i francuska policija istraţuju.“
Spustila je slušalicu, otupelih misli, tela koje nije osećala, zavalila se
u stolicu i posmatrala plafon. U njemu je bila pukotina. Moram da traţim
da se to popravi, mislila je ona. Ne smemo da imamo pukotine u našoj
ambasadi. Još jedna pukotina. Svuda pukotine. Pukotine u našem ţivotu, a
kroz pukotinu ulaze zle stvari. Edvard je mrtav, Luj je mrtav. Nije mogla da
podnese da o tome razmišlja. Traţila je još pukotina. Ne mogu ponovo da
preţivljavam taj bol, mislila je Meri. Ko bi ubio Luja?
Odgovor je odmah sledio. Majk Slejd. Luj je otkrio da joj Majk daje
arsenik. Slejd je verovatno mislio da ako je Luj mrtav, niko ne moţe
ništa da dokaţe.
Odjednom je shvatila nešto što je ispunilo novim osećanjem uţasa. S
kim ste razgovarali? Doktorom Deforţom. A Majk mora da je znao da je
doktor Deforţ mrtav.
Provela je čitav dan u kancelariji planirajući svoj sledeći korak. Neću
mu dozvoliti da me otera. Neću mu dopustiti da me ubije. Moram da ga
zaustavim. Bila je puna besa koji nikad do sada nije ni poznavala.
Zaštitiće sebe i svoju decu. I uništiće Majka Slejda.
Ponovo je uputila hitan telefonski poziv Stentonu Rodţersu,
„Predala sam mu vašu poruku, gospođo ambasadore. On će vam
uzvratiti poziv čim bude mogao.“

Nije mogla da se natera da prihvati Lujevu smrt. Bio je tako topao,

tako neţan, a sada, beţivotan, leţi u nekoj mrtvačnici. Da sam se vratila
u Kanzas, mislila je Meri tupo, Luj bi danas bio ţiv.
„Gospođo ambasadore.
Meri diţe pogled. Doroti Stoun je drţala neki koverat za nju.
„Straţar na kapiji zamolio me je da vam ovo predam. Kaţe da je to
doneo neki dečak.“
Koverat je imao naznaku „Lično, samo za ambasadorku“.

246
 Meri pocepa koverat otvarajući ga. Poruka je bila ispisana urednim
krasnopisom. Glasila je:

Draga gospođo ambasadore,

Uţivajte u svom poslednjem danu na zemlji.

Bilo je potpisano sa „Ejndţel“.

Još jedna od Majkovih zastrašujućih taktika, pomisli Meri. Neće upaliti.
Drţaću se podalje od njega.
Pukovnik Mekini je proučavao poruku. Odmahivao je glavom.
„Tamo napolju ima mnogo luđaka.“ Pogledao je Meri. „Danas je
predviđeno da se pojavite na ceremoniji povodom izgradnje aneksa
nove biblioteke. To ću otkazati...“
„Nemojte.“
„Gospođo ambasadore, to je previše opasno za vas da...“
„Biću bezbedna.“ Znala je odakle dolazi opasnost i imala je plan
kako da je izbegne. „Gde je Majk Slejd?“
„Na sastanku u australijskoj ambasadi.“
„Molim vas, prenesite mu da ţelim smesta da ga vidim .“

„Ţeleli ste da razgovarate sa mnom“, nehajnim tonom reče Majk

Slejd.
„Da, htela bih da nešto uradite.“
„Na vašu zapovest.“
Njegov sarkazam je bio kao šamar.
„Imala sam telefonski razgovor sa nekim ko ţeli da prebegne.“
„O kome je reč?“
Nije imala nameru da mu kaţe. On bi odao devojku. „Nije vaţno.
Ţelim da tu osobu dovedete.“
Majk se namršti. „Je li je to neko koga Rumuni ţele da zadrţe?“
„Da.“
„Pa, to bi moglo da dovede do...“
Ona ga prekinu u pola reči. „Hoću da odete u Roskov u Moldaviji i
da je dovedete.“
Počeo je da se raspravlja, ali kad ugleda izraz na njenom licu on
reče: „Ako je to ono što ţelite, Poslaću...“
„Ne.“ Merin glas je bio čeličan. „Hoću da vi odete. Sa vama šaljem
još dvojcu ljudi.“

247
 Sa Ganijem i još jednim marincem, Majk neće moći da izvodi svoje
trikove. Rekla je Ganiju da ne ispušta Majka iz vida.
Majk je proučavao Meri, zbunjen, „Imam prepun raspored. Sutra bih
verovatno...“
„Hoću da smesta krenete. Gani vas čeka u vašoj kancelariji. Osobu
koja hoće da prebegne, dovedite kod mene“, rekla je tonom koji nije
dopuštao prigovor.
Majk polako klimnu glavom. „U redu.“
Meri ga je gledala kako odlazi sa osećanjem tako snaţnog olakšanja
da je skoro osetila vrtoglavicu. Sada kada je uklonila Majka s puta, biće
bezbedna.
Okrenula je broj telefona pukovnika Mekina. „Otići ću na onu
ceremoniju danas popodne“, obavestila ga je.
„Toplo vam preporučujem da ne idete, gospođo ambasadore. Zašto
biste se izlagali nepotrebnim rizicima kada...“
„Nemam izbora. Ja predstavljam našu zemlju. Kako bi to izgledalo
ako bi se svaki put sakrila u orman, kad mi neko zapreti da će mi
ugroziti ţivot? Ako to jednom uradim, neću više moći ponovo da
izađem. U tom slučaju, mogla bih da se vratim kući. Pukovniče, ja
nemam nameru da se vratim kući.“

248
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

Ceremonija otvaranja novog krila Američke čitaonice bila je

zakazana za četiri sata po podne na Trgu Aleksandru Sahia, na velikom
praznom parkingu pored zgrade Američke biblioteke. Do tri sata po
podne, okupilo se mnogo ljudi. Pukovnik Mekini je imao sastanak sa
kapetanom Istraseom, šefom Sekuritatee.
„Svakako ćemo vašem ambasadoru pruţiti maksimalnu zaštitu“,
uveravao ga je Istrase.
Istrase je odrţao reč. Naredio je da se pomere svi automobili sa trga,
da bi se uklonila opasnosti od automobilabombe. Policija je bila
razmeštena svuda po kraju, a snajperista je bio na krovu zgrade
biblioteke.
Nekoliko minuta pre punog sata, sve je bilo spremno. Eksperti za
elektroniku pročešljali su ceo kraj i nisu našli eksploziv. Kada su sve
provere bile obavljene, kapetan Istrase je rekao pukovniku Mekiniju:
„Spremni smo.“
„Odlično.“ Pukovnik Mekini se obratio pomoćniku: „Recite
ambasadorki da dođe.“

Meri su do limuzine dopratila četiri marinca koja su je okruţila kada

je ulazila u kola.
Florijan je sijao od sreće. „Dobar dan, gospođo ambasadore. Biće to
velika, lepa nova biblioteka, zar ne?“
Florijan je nastavio da ćaska dok je vozio, ali Meri ga nije slušala.
Mislila je na smeh u Lujevim očima, i na neţnost sa kojom je vodio
ljubav. Zarila je nokte u zglob na ruci, pokušavajući da fizičkim bolom
zameni bol u duši. Ne smem da plačem, govorila je sebi. Šta god da radim,
ne smem da plačem. Nema više ljubavi, pomisli umorno, samo mrţnja. Šta se
dešava sa svetom?
Kada je limuzina stigla do mesta gde je trebalo da se odrţi govor,
dva marinca su istupila do vrata automobila, paţljivo pogledala
unaokolo, i otvorila Meri vrata.
„Dobar dan, gospođo ambasadore.“
Dok je Meri išla do platoa na kome se odrţavala ceremonija, dva
naoruţana člana Sekuritatee išla su ispred a dva iza nje, štiteći je svojim
telima. Snajperista na krovu pogledom je oprezno prelazio prostor

249
ispod sebe.
Gledaoci su aplaudirali kada je ambasadorka stala u centar malog
kruga koji je bio raščišćen za nju. U publici je bilo Rumuna,
Amerikanaca i predstavnika drugih ambasada u Bukureštu. Bilo je
nekoliko poznatih lica, ali većina ljudi joj je bila nepoznata.
Meri je posmatrala publiku i mislila: Kako da drţim govor? Pukovnik
Mekini je bio u pravu. Nije trebalo da dođem ovde. Nesretna sam i preplašena.
Pukovnik Mekini je rekao: „Dame i gospodo, čast mi je da najavim
ambasadora Sjedinjenih Drţava.“
Publika je aplaudirala.
Meri je duboko uzdahnula i počela. „Hvala vam.“
Upala je u vrtlog prošlonedeljnih događaja, tako da nije imala
pripremljen govor. Reči kao da su dolazile iz nekog nepresušnog izvora
u njoj. Ĉula je sebe kako govori: „Ono što ovde radimo danas moţe se
nekome učiniti kao mala stvar, ali je vaţno zato što je ovo još jedan
most između naše zemlje i svih zemalja Istočne Evrope. Nova zgrada
koju danas svečano otvaramo biće puna informacija o Sjedinjenim
Američkim Drţavama. Ovde ćete biti u mogućnosti da se upoznate sa
istorijom naše zemlje, njenim dobrim i lošim stranama. Moći ćete da
vidite slike naših gradova, fabrika i farmi...“
Pukovnik Mekini i njegovi ljudi polako su se kretali kroz masu. Na
poruci je pisalo: Uţivaj u poslednjem dam na Zemlji. Kada se ubici
završava radni dan? U šest popodne? U devet sati? U ponoć?

„...ali postoji nešto što je vama vaţnije da saznate od toga kako

Sjedinjene Američke Drţave izgledaju. Kada ova nova zgrada bude
završena, moći ćete da osetite Ameriku. Pokazaćemo vam duh naše
zemlje.“
Na kraju trga automobil je odjednom proleteo pored policijske
prepreke i sa škripom kočnica se zaustavio na trotoaru. Kada je
zaprepašćeni policajac krenu ka njemu, vozač je izašao iz kola i počeo
da beţi. Dok je trčao, izvadio je nekakav uređaj iz dţepa i pritisnuo
dugme. Automobil je eksplodirao, zasuvši publiku kišom metalnih
parčića. Nijedno parče nije stiglo do središta platoa gde je Meri stajala,
ali su posmatrači počeli se panično kreću, pokušavajući da pobegnu
dalje od napada. Snajperista na krovu podigao je pušku i pogodio
begunca pravo u srce pre nego što je ovaj uspeo da pobegne. Pucao je u
njega još dva puta, da bi bio siguran.

250
 Rumunskoj policiji bila su potrebna dva sata da raščisti gomilu sa
Trga Aleksandru Sahia i da ukloni telo nesuđenog ubice. Vatrogasci su
ugasili zapaljeni automobil. Meri je potresena odvezena u ambasadu.
„Da li ste sigurni da ne ţelite da odete u rezidenciju i odmorite se?“
upitao ju je pukovnik Mekini.
„Upravo ste pošli kroz uţasno iskustvo koje...“
„Ne“, reče Meri tvrdoglavo. „Ambasada.“
To je bilo jedino mesto na kome je mogla bezbedno da razgovara sa
Stentonom Rodţersom. Moram da razgovaram s njim uskoro, mislila je
Meri, ili ću se potpuno izgubiti.
Napetost zbog svega što se desilo bila je nepodnošljiva. Pobrinula se
da joj Majk Slejd ne bude na putu, a ipak su pokušali da je ubiju. Znači
da nije radio sam.
Meri je očajnički ţelela da je Stenton Rodţers pozove telefonom.

Majk Slejd je ušao u Merinu kancelariju u šest sati popodne. Bio je

besan.
„Smestio sam Korinu Sokoli u sobu na spratu“, rekao je odsečno.
„Trebalo je da mi kaţete po koga ste me poslali. Napravili ste veliku
grešku. Moramo da je vratimo. Ona je nacionalno blago. Nema šanse
da će joj rumunska vlada ikada dopustiti da izađe iz zemlje. Ako...“
Pukovnik Mekini je ţurno ušao u kancelariju. Zaustavio se čim je
ugledao Majka.
„Identifikovali su čoveka. To je zaista Ejndţel. Njegovo pravo ime je
H. R. De Mendoza.“
Majk je zurio u njega. „O čemu govorite.“
„Zaboravio sam“, reče pukovnik Mekini. „Niste bili tu za vreme
incidenta. Zar vam ambasadorka nije rekla da je danas neko pokušao
da je ubije?“
Majk se okrenuo da bi pogledao Meri. „Nije.“
„Ejndţel joj je poslao pretnju da će je ubiti. Danas, na ceremoniji
otvaranja biblioteke je to i pokušao. Jedan od Istraseovih snajperista ga
je ubio.“
Majk je stajao tamo, tiho, pogleda prikovanog za Meri.
„Izgleda da je Ejndţel bio na svačijoj listi najtraţenijih“, reče
pukovnik Mekini.
„Gde je njegovo telo?“ upita Majk.
„U mrtvačnici u sedištu policije.“

251
 Nago telo leţalo je na kamenoj ploči. Bio je čovek prosečnog izgleda,
srednje visine, neupadljivih crta lica, sa malim, tankim nosom koji se
slagao sa njegovim tankim usnama, imao je tetovaţu iz vojske na jednoj
ruci, vrlo mala stopala i proređenu kosu. Njegova odeća i predmeti
koje je imao kod sebe bili su naslagani na stolu.
„Mogu li da pogledam?“
Policijski narednik slegnu ramenima. „Samo izvolite. Siguran se da
on nema ništa protiv.“ Nasmejao se svojoj šali.
Majk je podigao jaknu i pregledao etiketu. Bila je iz prodavnice u
Buenos Ajresu. Koţne cipele su takođe imale argentinsku etiketu. Do
odeće je stajao novac na gomili, nešto rumunskih leja, malo francuskih
franaka i engleskih funti, i bar deset hiljada dolara u argentinskim
pezosima, nešto u novim novčanicama od deset pezosa, a nešto u
denominovanim novčanicama od milion pezosa.
Majk se obratio vodniku. „Šta znate o njemu?“
„Pre dva dana je došao iz Londona Taron erlajnsom. Prijavio se u
hotelu Interkontinental pod imenom De Mendoza. U pasošu je njegova
kućna adresa u Buenos Ajresu. Falsifikovan je.“
Policajac se pribliţio da bi paţljivije pogledao telo. „Ne izgleda kao
međunarodni ubica, zar ne?“
„Ne“, sloţio se Majk. „Ne izgleda.“

Nekoliko blokova dalje, Ejndţel je prolazio pored rezidencije,

dovoljno brzo da ne privuče paţnju četvorice naoruţanih marinaca koji
su čuvali prednji ulaz, a dovoljno sporo da zapamti svaki detalj
prednjeg dela zgrade. Fotografije koje su mu poslate bile su odlične, ali
je Ejndţel verovao u ličnu proveru svakog detalja. Blizu prednjeg ulaza
bio je peti straţar u civilu i drţao dva dobermana pinčera na uzici.
Ejndţel se nacerio na pomisao na šaradu koja je bila izvedena na
gradskom trgu. Bilo je lako unajmiti narkomana za cenu jedne doze
kokaina. Iznenadi ih. Neka se preznoje. Veliki događaj će se tek zbiti. Za pet
miliona dolara ću im pruţiti nezaboravan šou. Kako ih zovu na televiziji?
Spektakli. Dobiće spektakl u boji, uţivo.
Za Četvrti jul će biti proslava u rezidenciji, rekao je glas. Biće vojni
orkestar, zabavljači, baloni. Ejndţel se osmehnu i pomisli: Spektakl od pet
miliona dolara.

Doroti Stoun je ţurno ušla u Merinu kancelariju. „Gospođo

252
ambasadore, traţe vas odmah u ‟balonu‟. Gospodin Stenton Rodţers
zove iz Vašingtona.“

„Meri, ništa ne mogu da razumem šta govorite. Usporite. Udahnite

duboko i počnite iz početka.“
Gospode, pomislila je Meri, brbljam kao histerična budala. U njoj su se
toliko izmešala jaka osećanja da je jedva mogla da govori. Bila je
prestrašena, besna, ali je osećala i olakšanje, sve odjednom, Govorila je
isprekidano.
Udahnula je duboko, drhteći. „Izvinite, Sten. Da li ste dobili moj
telegram?“
„Nisam. Tek sada sam se vratio. Nije bilo telegrama od vas. Šta nije
u redu tamo“
Meri se borila da kontroliše svoju histeriju. Odakle da počnem?
Duboko je udahnula. „Majk Slejd pokušava da me ubije.“
Zaćutao je, šokiran. „Meri, ja stvarno ne mogu da poverujem da...“
„To je istina. Znam da jeste. Upoznala sam jednog doktora iz
francuske ambasade, Luja Deforţa. Razbolela sam se i on je otkrio da
su me trovali arsenikom. Majk je to radio.“
Glas Stentona Rodţersa je ovog puta bio oštriji. „Na osnovu čega to
mislite?“
„Luj doktor Deforţ je to otkrio. Majk Slejd mi je svakog jutra kuvao
kafu sa arsenikom. Imam dokaz da je došao do arsenika. Luj je ubijen
prošle noći, a ovog popodneva neko ko radi sa Slejdom pokušao je da
me ubije.“
Ovog puta tišina je potrajala još duţe.
Kada je Stenton Rodţers ponovo progovorio, njegov glas je
pokazivao da ovome pridaje veliku vaţnost. „Meri, ovo što ću vas
pitati je vrlo vaţno. Paţljivo razmislite. Da li je to moţda mogao biti
neko drugi izuzev Majka Slejda?“
„Ne. On je pokušavao da me otera iz Rumunije još od samog
početka.“
Stenton Rodţers otresito reče: „U redu. Obavestiću predsednika. Mi
ćemo se pobrinuti za Slejda. U međuvremenu, organizovaću dodatnu
zaštitu za vas.“
„Sten, u nedelju uveče u rezidenciji priređujem prijem povodom
Dana nezavisnosti. Gosti su već pozvani. Da li mislite da bi trebalo da
otkaţem?“

253
 Razmišljao je ćuteći. „U stvari, prijem moţe biti dobra ideja. Meri,
okupite mnogo ljudi oko sebe. Meri, ne bih ţeleo da vas još više
uplašim, ali, preporučio bih vam da ne puštate decu van vidokruga. Ni
na trenutak. Slejd bi mogao da vam naškodi preko njih.“
Osetila je kako drhti. „Šta je iza svega ovoga? Zašto on ovo radi?“
„Voleo bih da znam. Nema nikakvog smisla. Ali ću, bogami, sve
učiniti da otkrijem. U međuvremenu se drţite što dalje od njega.“
„Ne brinite. Hoću“, reče Meri sumorno.
„Biću u kontaktu sa vama.“
Kada je Meri spustila slušalicu, kao da je skinut ogroman teret sa
njenih pleća. Sve će biti u redu, rekla je sebi. Deca i ja ćemo biti dobro.
Edi Mole se javio čim je telefon zazvonio.
Razgovor je trajao deset minuta.
„Pobrinuću se da sve bude tamo“, obećao je Edi Mole.
Ejndţel je spustio slušalicu.
Edi Mole je razmišljao: Pitam se šta će Ejndţelu, do đavola, sve ove
stvari. Pogledao je na sat. Još četrdeset osam sati.

U trenutku kada je Stenton Rodţers završio razgovor sa Meri,

uputio je hitan poziv pukovniku Mekiniju.
„Bile, ovde Stenton Rodţers.“
„Da, gospodine. Šta mogu da učinim za vas?“
„Ţelim da odete po Majka Slejda. Drţite ga pod nadzorom dok vam
se ne javim.“
U pukovnikovom glasu osećala se neverica dok je govorio. „Majka
Slejda?“ „Ţelim da mi se javite u Belu kuću čim ga budete imali.“
„Da, gospodine.“
Telefon Stentona Rodţersa zazvonio je dva sata kasnije. Zgrabio je
slušalicu. „Halo?“
„Gospodine Rodţers, ovde pukovnik Mekini.“
„Imate li Slejda?“
„Ne, gospodine. Imamo problem.“
„Koji problem?“
„Majk Slejd je nestao.“

254
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Sofija, Bugarska Subota, 3. Jul

U maloj, neuglednoj zgradi u Ulici Prezvitera Kozme broj 32, sastala

se grupa članova Istočnog komiteta. Za stolom su sedeli moćni
predstavnici Rusije, Kine, Ĉehoslovačke, Pakistana, Indije i Malezije.
Predsedavajući je govorio: „Ţelimo dobrodošlicu braći i sestrama iz
Istočnog komiteta koji su nam se danas pridruţili. Srećan sam što mogu
da vam kaţem da imamo odlične vesti iz Komiteta. Sada je sve
spremno. Poslednja faza našeg plana biće uskoro završena. To će biti
sutra uveče, u rezidenciji američkog ambasadora u Bukureštu.
Dogovoreno je da međunarodna štampa i televizija pokrivaju taj
događaj.
Ĉovek sa konspirativnim imenom Kali se javi: „Američki ambasador
i njeno dvoje dece...?“
„...biće ubijeni, zajedno sa oko stotinu drugih Amerikanaca. Svi smo
svesni ogromnog rizika i pogroma koji moţe da usledi. Vreme je da to
stavimo na glasanje.“ Počeo je od udaljenog kraja stola. „Brama?“
„Da.“
„Višnu?“
„Da.“
„Ganeša?“
„Da.“
„Jama?“
„Da.“
„Indra?“
„Da.“
„Kriţna?“
„Da.“
„Rama?“
„Da.“
„Kali?“
„Da.“
„Jednoglasno“, objavio je predsedavajući. Dugujemo posebnu
zahvalnost osobi koja je toliko pomogla da do ovoga dođe.“ Okrenuo
se prema Amerikancu.

255
 „Bilo mi je zadovoljstvo“, rekao je Majk Slejd.

Ukrasi za proslavu Dana nezavisnosti dopremljeni su u subotu

kasno popodne u Bukurešt avionom C120 herkules, i bili su prevezeni
kamionom pravo u skladište vlade Sjedinjenih Drţava. Teret se sastojao
od hiljadu crvenih, belih i plavih balona, zapakovanih u kutije, tri
čelična cilindra helijuma za naduvavanje balona, dvesta pedeset kutija
sa konfetama, malih poklona za goste, petardi, desetak zastava i više
desetina minijaturnih američkih zastava. Teret je istovaren u skladištu
u osam sati uveče. Dva sata kasnije, pristigao je dţip sa dve boce
kiseonika obeleţenih znacima američke vojske. Vozač ih je odneo
unutra.
U jedan sat ujutru, kada je skladište bilo pusto, pojavio se Ejndţel.
Vrata skladišta su bila ostavljena otvorena. Ejndţel je otišao do boca,
paţljivo ih pregledao, i krenuo sa poslom. Prvi zadatak je bio da
isprazni tri rezervoara sa helijumom sve dok u svakom od njih nije
ostala samo trećina gasa. Ostalo je bilo jednostavno.
Ĉetvrtog jula ujutro rezidencija je bila u stanju haosa. Ribali su
podove, brisali prašinu sa lustera, čistili tepihe. Iz svake prostorije čuli
su se različiti zvuci. Ĉulo se lupanje čekića, pošto je u jednom delu sale
pravljena bina za orkestar, čulo se zujanje usisivača u hodnicima, kao i
zvuci pripremanja hrane u kuhinji.
U četiri sata po podne, kamion Vojske Sjedinjenih Drţava došao je
do sporednog ulaza u rezidenciju. Bio je zaustavljen. „Šta imate
unutra?“ upitao je straţar vozača.
„Stvarčice za prijem.“
„Da pogledamo.“
Straţar je pregledao unutrašnjost kamiona. „Šta je u kutijama?“
„Helijum, baloni, zastave i slične stvari.“
„Otvori ih.“
Petnaest minuta kasnije, kamion je prošao. U dvorištu su desetar i
dvojica marinaca počeli da istovaruju opremu i nose je u veliki magacin
pored glavne sale.
Kada su počeli sa raspakivanjem, jedan od marinaca je rekao:
„Pogledajte sve ove balone! Ko će, do đavola, da ih sve naduva?“
U tom trenutku je ušao Edi Mole, koga je pratio neki nepoznat čovek
u vojnoj uniformi.
256
 „Ne brinite“, rekao je Edi Mole. „Ovo je vreme tehnokratije.“
Klimnuo je glavom u pravcu stranca. „On je zaduţen za balone.
Naređenje pukovnika Mekinija.“
Jedan od marinaca se namrštio na stranca. „Bolje ti nego ja.“
Dva marinca su otišla.
„Imate jedan sat“, rekao je Edi Mole strancu.“Bolje se latite posla.
Imate mnogo balona da naduvate.“
Mole klimnu glavom desetaru i izađe. Kaplar priđe jednoj boci.
„Helijum“, reče stranac odsečno.
Dok je desetar stajao i posmatrao, stranac je uzeo balon, stavio na
tren njegov vrh na mlaznik boce, i zavezao kada je balon bio naduvan.
Balon je odleteo na plafon. Za celu radnju nije bilo potrebno više od
sekunde.
„Hej, to je sjajno!“ osmehnuo se desetar.

Meri Ešli je u svojoj kancelariji u ambasadi završavala posao sa

hitnim teleksima koje je trebalo odmah poslati. Očajnički je ţelela da
moţe da otkaţe prijem. Biće više od dvesta gostiju. Nadala se da će
Majk Slejd biti uhvaćen pre nego što počne zabava.
Tim i Bet su u rezidenciji bili pod stalnim nadzorom. Kako bi Majk
Slejd mogao da podnese da im naudi? Meri se setila kako se činilo da je
mnogo uţivao dok se igrao sa njima. On nije normalan.
Meri je ustala da stavi neke papire u aparat za uništavanje
dokumenata, i ukoči se. Majk Slejd je ulazio na vrata koja su spajala
njihove kancelarije. Meri je zaustila da vrisne.
„Nemojte!“
Bila je prestrašena. Nije bilo nikoga dovoljno blizu da bi je spasao.
Mogao je da je ubije pre nego što je mogla da pozove u pomoć. Mogao
je da pobegne na isti način kao što je ušao. Kako je uspeo da prođe
pored straţara? Ne smem da mu pokaţem koliko sam uplašena.
„Ljudi pukovnika Mekinija vas traţe. Moţete da me ubijete“, reče
Meri prkosno, „ali vam neće uspeti da pobegnete.“
„Ĉuli ste previše bajki. Ejndţel je taj koji pokušava da vas ubije.“
„Vi ste laţov. Ejndţel je mrtav. Videla sam kako su ga ubili.“
„Ejndţel je profesionalac iz Argentine. Poslednje što bi uradio je da
šeta okolo sa argentinskim etiketama na odeći i argentinskim pezosima
u dţepu. Propalica koju je policija ubila bio je amater kome je
smešteno.“

257
 Nastavi da ga zagovaraš. „Ne verujem ni u jednu vašu reč. Vi' ste ubili
Luja Deforţa. Vi ste pokušali da me otrujete. Da li poričete to?“
Majk ju je posmatrao nekoliko trenutaka. „Ne, ne poričem. Bilo bi
bolje da od mog prijatelja čujete priču.“ Okrenuo se ka vratima svoje
kancelarije. „Uđi, Bile.“
Pukovnik Mekini je ušao u prostoriju. „Mislim da je vreme da
popričamo, gospođo ambasadore...“

U magacinu rezidencije stranac u vojnoj uniformi naduvavao je

balone pod budnim okom desetara.
Čoveče, kako je ovaj ruţan, mislio je u sebi desetar. Fuj!

Desetar nije mogao da razume zašto su beli baloni naduvavani iz

jedne, crveni iz druge, a plavi iz treče boce. Zašto ne upotrebljava jednu
bocu dok je ne isprazni? pitao se desetar. Bio je u iskušenju da pita, ali
nije ţeleo da započinje razgovor. Ne sa ovim.
Desetar je kroz vrata koja su vodila u svečanu salu mogao da vidi
posluţavnike sa predjelom kako se iznose iz kuhinje u salu i postavljaju
duţ rubova prostorije. Biće to lep prijem, mislio je desetar.

Meri je sedela u svojoj kancelariji, a preko puta nje su bili Majk Slejd
i pukovnik Mekini.
„Počnimo otpočetka“, reče pukovnik Mekini. „Kada je na dan
inauguracije predsednik objavio da ţeli da uspostavi odnose sa svakom
drţavom Istočnog bloka, to je odjeknulo kao bomba. U našoj vladi
postoji struja koja je uverena da će nas komunisti uništiti ako
uspostavimo odnose sa Rumunijom, Rusijom, Bugarskom, Albanijom,
Ĉehoslovačkom, itd. S druge strane gvozdene zavese postoje komunisti
koji veruju da je predsednikov plan trik trojanski konj koji će u njihove
zemlje dovesti kapitalističke špijune. Grupa moćnih ljudi sa obe strane
formirala je supertajni savez nazvan Patriote za slobodu. Zaključili su
da je jedini način da osujete predsednikov plan, da mu dozvole da ga
otpočne, a da se onda plan sabotira na tako dramatičan način da niko
više nikada ništa slično ne pokuša. Tu vi stupate na scenu.“
„Ali, zašto ja? Zašto sam ja izabrana?“
„Jer je pakovanje vrlo bitno“, reče Majk. „Bili ste savršeni. Veoma
dopadljivi, iz ruralne Amerike, sa dvoje divne dece sve što je
nedostajalo bili su slatki pas i mačka. Bili ste upravo ono što su traţili

258
ambasador sa izuzetnim šarmom gospođa Amerika sa dvoje savršene
dece. Bili su rešeni da vas pridobiju. Kada im se vaš muţ isprečio na
putu, ubili su ga i udesili da izgleda kao nesreća tako da ne biste
sumnjali, i da biste prihvatili poloţaj.“
„Gospode!“ Bila je u šoku, uţasnuta onim što je čula.
„Njihov sledeći korak bilo je građenje imidţa. Preko mreţe starih
drugara‟ koristili su veze među novinarima širom sveta i uredili da
postanete opšta miljenica. Svi su vas podrţavali. Bili ste lepa dama koja
je trebalo da povede svet putem mira.“
„A... a sada?“
Majkov glas postade blaţi. „Njihov plan je da vas i vašu decu na što
šokantniji način ubiju u javnosti, da bi šokirali svet i zatrli svaku dalju
pomisao na ukidanje gvozdene zavese.“ Meri je sedela, zanemela od
šoka.
„To bi, ukratko, bila suština“, tiho reče pukovnik Mekini. „Majk radi
za CIAu. Pošto su vaš muţ i Marin Groza bili ubijeni, Majk je počeo da
ulazi u trag Patriotama za slobodu. Oni su mislili da je on na njihovoj
strani, i pozvali su ga da im se pridruţi. Razgovarali smo o toj ideji sa
predsednikom Elisonom, i on je dao svoj pristanak. Predsednik je bio u
toku sa razvojem događaja. Njegova najveća briga bila je da vi i deca
budete zaštićeni. Nije se usuđivao da o onome što je znao razgovara sa
vama, ili sa bilo kim, jer ga je šef CIAe, Ned Tilingast, upozorio da
informacije cure i sa vrlo visokih poloţaja.“
Meri se vrtelo u glavi. „Ali... vi ste pokušali da me ubijete“, rekla je
Majku.
„Uzdahnuo je. Gospođo, pokušavao sam da vam spasem ţivot.
Pokušavao sam na svaki mogući način da vas sa decom vratim kući,
gde biste bili bezbedni.“
„Ali... vi ste me otrovali.“
„Ne smrtonosno. Zeleo sam da se razbolite toliko da biste morali da
napustite Rumuniju. Naši lekari su vas čekali. Nisam mogao da vam
kaţem istinu jer bi to upropastilo čitavu operaciju, a mi bismo izgubili
poslednju priliku da ih uhvatimo. Ĉak ni sada ne znamo ko je osnovao
organizaciju. Poznat je samo kao Kontrolor.“
„A Luj?“
„Doktor je bio jedan od njih. Bio je ekspert za eksploziv. Angaţovali
su ga ovde da bi mogao da bude blizu vas. Toboţnje kidnapovanje bilo
je namešteno i vas je spasao gospodin Šarmantni.“ Video je izraz

259
Merinog lica. „Bili ste usamljeni i ranjivi, a oni su to iskoristili. Niste bili
prva koja je podlegla šarmu dobrog doktora.“
Meri se setila nečega. Nasmejanog vozača. Nijedan Rumun nije srećan,
samo su stranci sretni. Ne bih voleo da moja ţena postane udovica.
„I Florijan je bio umešan u to. Iskoristio je probušenu gumu kao
izgovor da bi izašla iz automobila“, reče ona sporo.
„Uhapsićemo ga.“
Nešto je mučilo Meri. „Zašto ste ubili Luja?“
„Nisam imao izbora. Poenta njihovog plana bila je da ubiju vas i
vašu decu što je moguće spektakularnije, na javnom mestu. Luj je znao
da sam član Odbora. Kada je shvatio da sam ja taj koji vas truje, počeo
je da sumnja u mene. Nije tako trebalo da umrete. Morao sam da ga
ubijem pre nego što me razotkrije.“
Meri je sedela i slušala, dok su delovi slagalice dolazili na svoje
mesto. Ĉovek kome nije verovala trovao ju je da bi je spasao, a čovek za
koga je mislila da je voli čuvao ju je za dramatičniju smrt. Iskoristili su
nju i njenu decu. fa sam bila ţrtveno jagnje, mislila je Meri. Sva toplina
koju su drugi pokazali bila je laţna. Stenton Rodţers je jedini koji je bio iskren.
Ili nije?
„Stenton...“ započe Meri. „Da li je on...?“
„On vas je štitio sve vreme“, uveravao ju je pukovnik Mekini. „Kada
je mislio da je Majk Slejd taj koji pokušava da vas ubije, naredio mi je
da ga uhapsim.“
Meri se okrenula da bi pogledala Majka. Poslali su ga ovde da je
štiti, a ona ga je sve vreme posmatrala kao neprijatelja. Misli su joj bile
zbrkane.
„Luj nikad nije imao ţenu i decu?“
„Nije.“
Meri se seti nečeg. „Ali... zamolila sam Edija Molca da proveri, i on
mi je rekao da je Luj bio oţenjen i da je imao dvoje dece.“
Majk i pukovnik Mekini izmenjaše poglede.
„Pobrinuće se za njega“, reče Mekini. „Poslao sam ga u Frankfurt.
Narediću da ga uhapse.“
„Ko je Ejndţel?“ upita Meri.
Majk je odgovorio. „On je ubica iz Juţne Amerike, verovatno najbolji
na svetu. Odbor se dogovorio da mu plati pet miliona dolara da vas
ubije.“
Meri je slušala njegove reči u neverici.

260
 Majk je nastavio. „Znamo da je u Bukureštu. Obično pokrijemo sve
aerodrome, ţelezničke stanice... ali mi nemamo nijedan opis Ejndţela.
On koristi desetak različitih pasoša. Niko nikada nije direktno
razgovarao s njim. Sa njim se dogovaraju preko njegove ljubavnice,
Neuse Munjez. Različite grupe u Odboru su rascepkane, tako da nisam
uspeo da saznam čiji je zadatak da mu pomogne ovde, kao ni kakav je
Ejndţelov plan.“
„Šta će da ga spreči da me ubije?“
„Mi.“ To je rekao pukovnik Mekini. „Za prijem smo, uz pomoć
rumunske vlade, preduzeli vanredne mere predostroţnosti. Mislili smo
na sve mogućnosti.“
„Šta se sada dešava?“ upita Meri.
Majk Slejd oprezno reče: „To zavisi od vas. Ejndţelu je naređeno da
ispuni dogovor na večerašnjem prijemu. Sigurni smo da moţemo da ga
uhvatimo, ali ako vi i deca ne budete na prijemu...“ Njegov glas je
utihnuo.
„Onda neće ništa pokušati.“
„Ne danas. Pokušaće ponovo, pre ili kasnije.“
„Traţite od mene da budem meta?“
„Ne morate da se sloţite, gospođo ambasadore“, reče pukovnik
Mekini.
Mogu da završim ovo sada. Mogla bih se vratim u Kanzas sa decom i
ostavim ovu noćnu moru. Mogla bih da nastavim svoj ţivot, da se vratim
podučavanju i ţivim kao normalan svet. Niko ne ţeli da ubije učitelja u školi.
Ejndţel bi zaboravio na mene.
Pogledala je Majka i pukovnika Mekinija i rekla: „Ne ţelim da
izloţim svoju decu opasnosti.“
„Mogu da organizujem da se Bet i Tim tajno izvedu iz rezidencije i
dovedu ovde pod pratnjom“, reče pukovnik Mekini.
Meri je dugo gledala u Majka. Najzad je rekla: „Šta da obuče ţrtveno
jagnje?

261
 TRIDESETO POGLAVLJE

U kabinetu pukovnika Mekinija u ambasadi, dvadeset četiri marinca

dobijala su naređenja.
„Ţelim da rezidencija bude čuvana kao Fort Noks“, odsečno reče
pukovnik Mekini „Rumuni sarađuju sa nama. Jonesku je postavio
kordon vojnika u blizini trga. Niko ne moţe da ga prođe bez
propusnice. Mi ćemo imati kontrolne tačke na svakom ulazu u
rezidenciju. Svako ko bude ušao i izašao moraće da prođe kroz
detektor metala. Zgrada i teren oko nje biće u potpunosti opkoljeni.
Imaćemo snajpere na krovu. Ima li pitanja?“
„Ne, gospodine.“
„Voljno.“
U vazduhu se osećalo veliko uzbuđenje. Veliki reflektori okruţivali
su rezidenciju i osvedjavali nebo. Američka vojna policija i rumunska
policija sprečavali su okupljanje ljudi. Policajci u civilu, pomešani s
mnoštvom, traţili su bilo šta sumnjivo Neki od njih su išli sa
dresiranim policijskim psima koji su traţili eksploziv.
Bilo je mnogo predstavnika štampe. Bilo je izveštača i fotoreportera
iz desetak zemalja. Svi su bili paţljivo provereni, a njihova oprema je
bila pregledana, pre nego što im je dozvoljeno da uđu u ambasadu.
„Ovde se večeras ni bubašvaba ne bi provukla neopaţeno“, hvalio
se deţurni američki oficir.

U magacinu je američkom desetaru postalo dosadno da gleda

osobu u vojnoj uniformi koja je naduvavala balone. Izvadi cigaretu i
htede da je zapali.
„Gasi to!“ zaurla Ejndţel.
Marinac ga pogleda, trgnuvši se. „U čemu je problem? Balone puniš
helijumom, zar ne? Helijum ne gori.“
„Ugasi to! Pukovnik Mekini je rekao da ovde nema pušenja.“
„Sranje“, progunđa marinac. Bacio je cigaretu i ugasio je đonom.
Ejndţel je posmatrao da bi se uverio da nije ostalo ţara, a onda se
vratio zadatku, naduvavanju svakog balona iz različite boce.
Istina je da helijum ne gori, ali nijedna od boca nije bila napunjena
helijumom. Prva je bila napunjena propanom, druga fosforom, a treća

262
smesom kiseonika i acetilena. Prethodne večeri, Ejndţel je u svakoj boci
ostavio taman toliko helijuma da bi baloni mogli da se podignu.
Ejndţel je punio bele balone propanom, crvene smesom kiseonika i
acetilena, a crvene balone fosforom. Kada baloni budu eksplodirati, beli
fosfor će zapaliti ispuštene gasove, povlačeći kiseonik, tako da će
oduzeti svima vazduh u krugu od dvadesetak metara. Fosfor će se
momentalno pretvoriti u vrelu, zapaljivu, rastopljenu tečnost koja će
prekriti sve u prostoriji. Toplota će uništiti pluća i grlo, a eksplozija će
sravniti sa zemljom sve u kvartu. Bićeprelepo.
Ejndţel se ispravio i pogledao šarene balone koji su lebdeli na
plafonu magacina. „Završio sam.“
„U redu“, reče desetar. „Sve što sada treba da uradimo je da te
stvarčice izguramo u svečanu salu i pustimo goste da se zabave.“
Desetar je pozvao četiri straţara. „Pomozite mi da izbacimo ove
balone.“
Jedan od straţara je širom otvorio vrata koja su vodila u svečanu
salu. Prostorija je bila ukrašena američkim zastavama i crvenim, belim i
plavim ukrasnim zastavicama nanizanim na trake. Na kraju sale
nalazila se bina za orkestar. U sali je već bilo mnogo zvanica koje su se
same posluţivale sa stolova sa pićem i hranom poredanih s obe strane
prostorije.
„Sala je divna“, reče Ejndţel. Za jedan sat će biti puna spaljenih leševa.
„Mogu li da je fotografišem?“
Desetar je slegnuo ramenima. „Zašto da ne? Momci, hajdemo.“
Marinci su prošli pored Ejndţela, i onda počeli da guraju naduvane
balone u svečanu salu, posmatrajući ih kako lebde penjući se ka
tavanici.
„Polako“, upozorio je Ejndţel. „Polako.“
„Ne brini“, odgovori marinac. „Nećemo probušiti tvoje dragocene
balone.“ Ejndţel je stajao na vratima i zurio u mnoštvo ţivopisnih boja
nalik na dugu koja se vinula u visinu.
Hiljadu malih lepotana ugnezdilo se na plafonu. Ejndţel je izvadio
fotoaparat iz dţepa i kročio u salu.
„Hej! Nije ti dozvoljeno da ulaziš ovde“, reče desetar.
„Samo bih hteo da slikam da bih pokazao svojoj kćerki.“
Mora de mnogo dobro izgleda ta kćerka, mislio je desetar sarkastično. „U
redu. Ali poţuri.“
Ejndţel je pogledao ulaz na drugom kraju sale. Ambasador Ešli je

263
ulazila sa svoje dvoje dece. Ejndţel se isceri. Savršen tajming.
Kada je desetar okrenuo leđa, Ejndţel brzo stavi fotoaparat ispod
stola prekrivenog stolnjakom, gde niko nije mogao da ga vidi. Sprava je
imala automatski tajmer tempiran da se aktivira kroz jedan sat. Sve je
bilo spremno.
Marinac je prišao.
„Završio sam“, reče Ejndţel.
„Ispratiću te napolje“
„Hvala.“
Pet minuta kasnije, Ejndţel je bio van rezidencije i išao Ulicom
Aleksandrua Sahia.

Uprkos činjenici da je bilo toplo i vlaţno veče, kvart oko američke

ambasade se pretvorio u ludnicu. Policija se trudila da zaustavi stotine
znatiţeljnih Rumuna koji su neprestano pristizali. Svako svetio u
rezidenciji bilo je upaljeno, i zgrada je bleštala naspram tamnog noćnog
neba.

Meri je odvela decu na sprat pre nego što je zabava počela.

„Moramo da odrţimo porodični sastanak“, rekla je. Smatrala je da je
duţna da im kaţe istinu.
Sedeli su i slušali širom otvorenih očiju, dok im je majka
objašnjavala šta se događalo, i šta moţe da se desi.
„Pobrinuću se da ne budete u opasnosti“, rekla je Meri. „Odavde će
vas odvesti tamo gde ćete biti bezbedni.“
„A šta će biti sa tobom?“ upita Bet. „Neko pokušava da te ubije. Zar
ne moţeš da pođeš sa nama?“
„Ne, dušo. Ne ako ţelimo da uhvatimo ovog čoveka.“
Tim se trudio da ne zaplače. „Kako znaš da će ga uhvatiti?“
Meri je na trenutak razmišljala o tome, a onda reče: „Zato što je Majk
Slejd tako rekao. U redu, društvo?“
Bet i Tim su se pogledali. Oboje su bili beli u licu i prestrašeni. Srce
ju je bolelo dok ih je gledala. Suviše su mladi da bi morali da prolaze kroz
ovakve stvari, mislila je. Svakoje suviše mlad da prolazi kroz ovo.

Paţljivo se obukla, pitajući se da li se oblači za smrt. Odabrala je

dugačku, formalnu crvenu šifonsku haljinu i crvene satenske sandale.

264
Proučavala je sebe u ogledalu. Ogledalce, ogledalce, da li ćupreţiveti ili
umreti večeras?
Petnaest minuta kasnije, Meri, Bet i Tim ušli su u svečanu salu.
Prošli su od jednog do drugog kraja sale, pozdravljajući se sa gostima, i
pokušavali da sakriju nervozu. Meri se obratila deci kada su došli do
drugog kraja prostorije: „Imate da uradite domaće zadatke“, rekla je
glasno. „Vratite se. Idite u svoju sobu“
Ţelela je da odu. U grlu joj je zastala knedla i ona pomisli: Molim se
bogu da Majk Slejd zna šta radi.
Začula se jaka lomljava, i Meri poskoči. Okrenula se da bi videla šta
se dešava dok joj je puls postajao sve ubrzaniji. Kelner je isputio
posluţavnik i kupio je slomljene tanjire. Meri je pokušala da zaustavi
lupanje srca. Kako je Ejndţel planirao da je ubije? Gledala je okolo po
ukrašenoj prostoriji, ali odgovora nije bilo.

Kada su deca napustila salu, istog trenutka ih je pukovnik Mekini

otpratio kroz izlaz za poslugu.
Obratio se dvojici naoruţanih marinaca koji su čekali na vratima.
„Odvedite ih u kancelariju ambasadora. Ne ispuštajte ih iz vida.“
Bet je ustuknula. „Hoće li mama zaista biti dobro?“
„Biće sve u redu“, obećao je Mekini. Molio se bogu da je u pravu.
Majk Slejd je gledao kako Bet i Tim odlaze, a onda otišao da nađe
Meri.
„Deca su su krenula. Moram da proverim nešto. Vratiću se.“
„Ne napuštajte me.“ Reči su izletele pre nego što je mogla da se
zaustavi. „Ţelim da idem sa vama.“
„Zašto?“
Pogledala ga je i iskreno rekla: „Pored vas se osećam bezbednije“
Majk se osmehnuo. „E, to je promena. Hajdemo.“
Meri ga je pratila, drţeći se blizu njega. Orkestar je počeo da svira, a
ljudi su plesali. Repertoar se sastojao od američkih pesama, uglavnom
iz brodvejskih mjuzikla. Svirali su odlomke iz Oklahome i Juţnog
Pacifika, Eni uzmi svoj pištolj, i Moja lepa damo.
Gosti su istinski uţivali. Oni koji nisu plesali, posluţivali su se
šampanjcem sa srebrnih posluţavnika koje su nosili kelneri.
Prostorija je izgledala spektakularno. Meri je podigla glavu, a gore
su bili baloni, hiljadu njih crveni, beli i plavi lebdeli su na ruţičastom

265
plafonu. Bila je to prava svečanost... Samo kada smrt ne bi bila njen deo,
mislila je.
Njeni ţivci su bili toliko napregnuti da joj je došlo da vrišti. Gost se
očešao o nju, a ona je reagovala kao da se odupire smrtonosnom ubodu
igle. Da li je Ejndţel nameravao da je ubije pred svim ovim ljudima?
Neizvesnost zbog onoga što će se desiti bila je neizdrţiva. Usred gostiju
koji su brbljali i smejali se, ona se osećala golom i ranjivom. Ejndţel je
mogao biti bilo gde. Mogao je da je posmatra u bilo kom trenutku.
„Da li mislite da je Ejndţel sada ovde?“ upitala je Meri.
„Ne znam“, odgovori Majk. I to je najstrašnije od svega. Video je
izraz njenog lica. „Znate, ako ţelite da odete...“
„Ne. Sami ste rekli rekli ste da sam mamac. On neće upasti u zamku
bez mamca.“
Klimnuo je glavom i stegao joj ruku. „Tačno.“
Pukovnik Mekini je prilazio. „Majk, sproveli smo temeljno
pretraţivanje. Nismo uspeli ništa da pronađemo. Ne dopada mi se to.“
„Hajde da još jednom pogledamo unaokolo.“ Majk je dao signal
četvorici naoruţanih marinaca koji su stajali pored, i oni su se pribliţili
Meri.. „Odmah ću se vratiti“, reče Majk.
Meri je nervozno progutala pljuvačku. „Molim vas.“
Majk i pukovnik Mekini su u pratnji dva marinca sa psima
tragačima pregledali svaku sobu na spratu rezidencije ambasade.
„Ništa“, rekao je Majk.
Razgovarali su sa marincem koji je čuvao zadnje stepenište.
„Da li su neki stranci bili ovde?“
„Nisu, gospodine. Ovo je uobičajeno mirno subotnje veče.“
Ne baš, pomisli Majk gorko.
Krenuli su niz hodnik, ka gostinskoj sobi. Naoruţani marinac je bio
na straţi. Salutirao je pukovniku i stao u stranu da bi ih pustio da uđu.
Korina Sokoli je leţala na krevetu i čitala knjigu na rumunskom. Mlada,
lepa i talentovana; rumunsko nacionalno blago. Moţda je ona insajder?
Moţda ona pomaţe Ejndţelu?
Korina je pogleda. „Ţao mi je što ću propustiti prijem. Izgleda da je
zabavno. Šta da se radi. Ostaću ovde i završiti knjigu.“
„Pametno“, reče Majk. Zatvorio je vrata. „Hajdemo da pokušamo
ponovo dole.“
Vratili su se u kuhinju.

266
 „Šta je bilo sa otrovom?“ upitao je pukovnik Mekini. „Da li bi ga
upotrebio?“
Majk je odmahnuo glavom. „Nije dovoljno spektakularno. On ţeli
nešto bučno.“
„Majk, nije bilo šanse da iko ovde unese eksploziv. Naši eksperti su
pretraţivali, psi su pretraţivali čisto je. Ne moţe da nas pogodi kroz
krov, jer se gore nalaze vatrogasci. Nije moguće.“
„Postoji jedan način.“
Pukovnik Mekini je pogledao Majka. „Kako?“
„Ne znam. Ali Ejndţel zna.“

Ponovo su pretraţili biblioteku i kancelarije. Prošli su pored

magacina odakle su desetar i njegovi ljudi ubacivali poslednje preostale
balone i posmatrali kako lebde na plafonu.
„Lepo, zar ne?“ primeti pukovnik.
„Aha.“
Krenuli su dalje. Majk se zaustavio. „Desetare, odakle su došli oni
baloni?“
„Iz američke vazdušne baze u Frankfurtu, gospodine.“
Majk je pokazao boce sa helijumom. „A ovo?“
„Sa istog mesta. Dopremljene su pod pratnjom, po vašim
instrukcijama, gospodine.“
„Hajdemo ponovo na sprat“, reče Majk pukovniku Mekiniju.
Okrenuli su se da odu. Desetar reče: „Pukovniče, osoba koju ste
poslali zaboravila je da ostavi radnu listu. Hoće li biti predata sa
vojnim ili civilnim platnim spiskom?“
Pukovnik Mekini se namršti. „Koja osoba?“
„Ona koju ste ovlastili da naduva balone.“
Pukovnik Mekini odmahnu glavom. „Nikad nisam... ko je rekao da
sam ja nekoga ovlastio?“
„Edi Mole. Rekao je da ste...“
„Edi Mole? Naredio sam da ode u Frankfurt“, reče pukovnik Mekini.
Majk se okrenuo ka pukovniku. „Kako je izgledao taj čovek?“
„Oh, to nije bio čovek, gospodine. To je bila ţena. Da vam pravo
kaţem, mislio sam da čudno izgleda. Debela i ruţna. Imala je čudan
akcenat. Imala je gojazno... lice sa oţiljcima od boginja.“
„Zvuči kao opis Neuse Munjez koji je Hari Lenc dao Odboru“, reče
Majk pukovniku Mekiniju uzbuđeno.

267
 Istovremeno su postali svesni otkrića.
Majk polako reče: „Gospode! Neusa Munjez je Ejndţel!“ Pokazao je
na cilindre. „Ona je naduvavala balone iz ovoga?“
„Da, gospodine. Bilo je čudno. Zapalio sam cigaretu, a ona je
povikala da je ugasim. Rekao sam joj da je helijum nezapaljiv, a ona je
rekla...“
Majk je pogledao nagore. „Baloni! Eksploziv je u balonima!“
Dva čoveka su gledala u visoku tavanicu, prekrivenu
spektakularnim crvenim, belim i plavim balonima.
„Ona koristi neku napravu sa daljinskim upravljačem da bi baloni
eksplodirati.“ Obratio se pukovniku: „Kada je otišla?“
„Mislim pre jedan sat.“

Na neprimećenom detonatoru, ispod stola, na brojčaniku je ostalo

još šest minuta.

Majk je izbezumljeno pregledao veliku prostoriju. „Mogla je da ga

stavi bilo gde. Moglo bi da eksplodira svakog trenutka. Ne moţemo da
je pronađemo na vreme.“
Meri je prišla. Majk joj se obratio. „Morate da evakuišete salu. Brzo!
Objavite to. Zvučaće bolje ako vi to kaţete. Izvedite sve napolje.“
Gledala ga je zbunjeno. „Ali, zašto? Šta se desilo?“
„Našli smo igračku našeg drugara“, reče Majk sumorno. Pokazao je,
„Baloni. Oni su smrtonosni.“
Meri ih je gledala sa uţasom na licu. „Zar ne moţemo da ih
spustimo?“
„Mora da ih ima hiljadu. Dok ih spustite dole, jednog po jednog...“
prasnu Majk.
Grlo joj je bilo tako suvo da je jedva mogla da govori. „Majk, znam
način.“
Dva čoveka su je gledala.
„Ambasadorska ludost. Krov. Klizno se otvara.“
Majk je pokušao da obuzda uzbuđenje. „Kako to radi?“
„Postoji prekidač koji...“
„Ne“, reče Majk. „Ništa na struju. Jedna varnica bi mogla da ih
aktivira. Moţe li se to uraditi ručno?“
„Da.“ Reči su navirale. „Krov je podeljen na dva dela. Postoje ručke
sa obe strane koje...“ Razgovarala je sama sa sobom.

268
 Dva čoveka su izbezumljeno otrčala gore. Kada su stigli do
poslednjeg sprata, našli su vrata koja su vodila u potkrovlje, i poţurili
unutra. Drvene merdevine vodile su do uskog mostića koji su koristili
radnici da bi čistili plafon u svečanoj sali. Ručka je bila pričvršćena za
zid.
„Mora da postoji još jedna na drugoj strani“, reče Majk.
Krenuo je preko uskog mostića, probijajući se kroz more
smrtonosnih balona, boreći se da odrţi ravnoteţu i trudeći se da ne
gleda u masu ljudi ispod njega. Strujanje vazduha potisnulo je masu
balona k njemu, i on se okliznuo. Jedna noga je skliznula sa mostića.
Počeo je da pada. Dok je padao, ščepao je daske za koje se pridrţavao.
Uspeo je da se polako podigne. Bio je obliven znojem. Prokrčio je ostali
deo puta. Ručka je bila pričvršćena za zid.
„Spreman sam“, pozva Majk pukovnika. „Oprezno, bez naglih
pokreta.“
„Uredu.“
Majk je veoma polako počeo da okreće ručku.

Tajmer ispod stola pokazivao je da je preostalo još dva minuta.

Majk nije mogao da vidi pukovnika Mekinija od balona, ali je mogao

da čuje zvuk okretanja druge ručke. Polako, vrlo polako, krov je počeo
da se otvara. Nekoliko balona podignutih helijumom odleteli su u noć,
a kako se krov više otvarao, sve veći broj balona počeo je da odlazi.
Stotine njih nagrnulo je kroz otvor lelujajući se na zvezdanoj noći i
izmamljujući uzdahe od gostiju koji nisu ni u šta sumnjali.
U prizemlju, na tajmeru daljinskog upravljača ostalo je još četrdeset
pet sekundi. Grozd balona zadrţao se na plafonu, malo van Majkovog
domašaja. Protegnuo se napred, pokušavajući da ih oslobodi. Njihali su
se izmičući njegovim prstima. Paţljivo je zakoračio izvan skele,
nemajući za šta da se pridrţi, i protegao se da bi ih oslobodio. Sad!
Majk je stajao i posmatrao kako poslednji baloni odleću. Lebdeli su
više i više, bojeći meku noć svojim ţivim bojama. Odjednom je nebo
eksplodiralo.
Začula se strašna buka, i jezici crvenog i belog plamena sezali su
visoko u vazduh. Bila je to proslava Ĉetvrtog jula kakva nikad nije
viđena. Ispod su svi aplaudirali.

269
 Majk je gledao, iscrpljen, i suviše umoran da bi se pokrenuo. Bilo je
gotovo.

Okupljanje je zakazano u isto vreme u udaljenim krajevima sveta.

Drţavni sekretar, Flojd Bejker, bio je u krevetu sa svojom

ljubavnicom kada su se vrata iznenada otvorila. Ĉetiri čoveka su ušla u
sobu.
„Šta, do đavola, ovo znači...?“
Jedan od ljudi je izvadio identifikacionu kartu. „FBI, gospodine
sekretare. Uhapšeni ste.“
Flojd Bejker je zurio u njega sa nevericom. „Mora da ste poludeli. Po
kom osnovu?“
„Izdaja, Tor.“

General Oliver Bruks, Odin, večerao je u svom klubu kada su dva

agenta FBIja prišla stolu za kojim je sedeo i uhapsila ga.

Ser Aleksu HajdVajtu, nosiocu ordena viteza Britanskog carstva

(KBE), članu parlamenta, Frejru, nazdravljali su na večeri u klubu, kada
mu je stjuard kluba prišao. „Oprostite, ser Alekse. Neka gospoda
napolju ţelela bi da razgovaraju sa vama...M

U Parizu, u parlamentu Republike Francuske, poslanika Boldera su

pozvali sa govornice. Uhapsila ga je glavna uprava unutrašnje
sigurnosti.
U zgradi parlamenta u Nju Delhiju predsedavajući Lok Saba, Višnu,
uguran je u limuzinu i odveden u zatvor.

U Rimu, zamenik Camera dei Deputati, Tir, bio je u turskom kupatilu

kada su ga uhapsili.

Ĉistka se nastavila:

U Meksiku, Albaniji i Japanu uhapšeni su visoki zvaničnici i poslati

u zatvor. Ĉlan Bundestaga u Zapadnoj Nemačkoj; poslanik parlamenta
u Austriji; zamenik predsednika prezidijuma Sovjetskog Saveza.
270
 Uhapšeni su i predsednik velike transportne kompanije, i moćni
vođa sindikata. Propovednik sa televizije i šef naftnog kartela.

Edi Mole je bio ubijen dok je pokušavao da pobegne.

Pit Konors je izvršio samoubistvo dok su agenti FBIja pokušavali da

razvale vrata njegove kancelarije.

Meri i Majk Slejd bili su smešteni u 'balonu i dobijali izveštaje sa

svih strana sveta.
Majk je bio na telefonu. „Vriland“, rekao je „On je član Parlamenta u
vladi Juţnoafričke Republike.“ Prebacio je vezu Meri. „Uhvatili su
većinu njih. Izuzev Kontrolora i Neuse Munjez Ejndţela.“
„Niko nije znao da je Ejndţel ţena?“ čudila se Meri.
„Ne. Sve nas je prevarila. Lenc ju je opisao komitetu Patriota za
slobodu kao debelu, ruţnu moronku.“
„A šta je sa Kontrolorom?“ upita Meri.
„Niko ga nikad nije video. Izdavao je naređenja putem telefona.
Sjajan je organizator. Odbor je razbijen u male ćelije, tako da jedna
grupa nije znala šta su ostale grupe radile.“

Ejndţel je bila besna. U stvari, više nego besna. Bila je kao pobesnela
ţivotinja. Plan je nekako propao, ali ona je bila spremna da se nekako
oduţi.
Pozvala je privatan broj u Vašingtonu i rekla koristeći svoj
jednoličan, bezvoljan glas: „Ejndţel kaţe da ne brineš. Bila neka greška,
ali ćemo se pobrinuti za to, gospodin. Svi će umreti sledeći put i...“
„Neće biti sledećeg puta“, glas je eksplodirao. „Ejndţel je uprskao.
Gori je od amatera.“
„Ejndţel mi rek‟o...“
„Baš me briga šta je rekao. Gotov je. Neće dobiti ni centa. Samo
recite kučkinom sinu da se skloni. Naći ću nekoga ko zna kako da
odradi posao.“
Zalupio je slušalicu.
Gringo bastard. Niko se nikada nije tako ponašao prema Ejndţelu i
preţiveo. Ponos je bio u pitanju. Ĉovek će platiti. 0, kako će platiti!

271
 U ‟balonu‟ je zazvonio telefon, privatna linija. Meri je podigla
slušalicu. Bio je to Stenton Rodţers.
„Meri! Bezbedni ste! Da li su deca dobro?“
„Svi smo dobro, Sten.“
„Hvala bogu da je gotovo. Recite mi šta se tačno dogodilo.“
„To je bila Ejndţel. Pokušala je da digne rezidenciju u vazduh i...“
„Mislite, pokušao je?“
„Ne. Ejndţel je ţena. Njeno ime je Neusa Munjez.“
Sledilo je dugo, zaprepašćeno ćutanje „Neusa Munjez? Debeli, ruţni
moron bio Ejndţeir
Meri je iznenada osetila da joj kroz celo telo prolazi jeza. Polako je
rekla: „Tako je, Sten.“
„Mogu li nešto da učinim za vas, Meri?“
„Ne. Krenula sam da se vidim s decom. Razgovaraćemo kasnije.“
Spustila je slušalicu i sela, zbunjena.
Majk ju je pogledao. „Šta nije u redu?“
Okrenula se ka njemu: „Rekli ste da je Hari Lenc rekao samo nekim
članovima Odbora kako je Neusa Munjez izgledala?“
„Da“
„Stenton Rodţers ju je upravo opisao.“

Kada je Ejndţelin avion sleteo na aerodrom Dals, otišla je u

telefonsku govornicu i okrenula Kontrolorov broj.
„Stenton Rodţers“, rekao je poznati glas.

Dva dana kasnije, Majk, pukovnik Mekini i Meri bili su u sobi za

konferencije u ambasadi. Ekspert za elektroniku upravo je očistio sobu
od prislušnih uređaja.
„Sve je sada u redu“, reče Majk. „Kontrolor mora da je bio Stenton
Rodţers, ali niko od nas to nije mogao da vidi.“
„Ali, zašto bi on ţeleo da me ubije?“ upitala je Meri. „Na početku je
bio protiv mog postavljenja za ambasadora. I sam mi je tako rekao.“
Majk je objasnio. „Sve se sloţilo kada je shvatio šta vi i deca
simbolizujete. Posle toga se borio da budete imenovani. To nas je
zavaralo. Podrţavao vas je sve vreme, starao se da dobijete veliki
publicitet u štampi, vodeći računa da uvek budete viđeni na pravim
mestima sa pravim ljudima.“
Meri se stresla. „Zašto bi hteo da se poveţe sa...?“

272
 „Stenton Rodţers nikad nije oprostio Polu Elisonu što je bio
predsednik. Osećao se prevarenim. Počeo je kao liberal, i oţenio se
reakcionarkom iz desnice. Nagađam da ga je ţena preokrenula.“
„Da li su ga pronašli?“
„Ne. Nestao je. Ali, ne moţe da se krije previše dugo.“

Glava Stentona Rodţersa pronađena je dva dana kasnije na deponiji

smeća u Vašingtonu. Oči su mu bile iskopane.

273
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Predsednik Elison je zvao iz Bele kuće. „Odbijam da prihvatim vašu

ostavku.“
„Ţao mi je, gospodine predsedniče, ali ja ne mogu...“
„Meri, znam kroz šta ste sve prošli, ali ja vas molim da ostanete na
vašem poloţaju u Rumuniji.“
Znam kroz šta ste sve prošli. Da li je iko imao predstavu? Bila je
neverovatno naivna kad je došla, ispunjena takvim idealima i velikim
očekivanjima. Ona je trebalo da bude simbol i duh njene zemlje. Ona je
htela da pokaţe svetu koliko su zapravo Amerikanci divni; a sve vreme
je bila oruđe u tuđim rukama. Iskoristili su je njen predsednik, njena
vlada, svi oko nje. Ona i deca su bili stavljeni u smrtnu opasnost.
Mislila je na Edvarda, i kako je bio ubijen, i na Luja i na njegove laţi i
njegovu smrt. Mislila je na destrukciju koju je Ejndţel posejala.
Nisam ista osoba koja sam bila kada sam stigla ovde, mislila je Meri. Bila
sam naivna. Sazrela sam na teţak način, ali sam sazrela. Uspela sam da
postignem nešto ovde. Izvukla sam Hanu Marfi iz zatvora i sklopila sam
ugovor za prodaju ţita. Spasila sam ţivot Joneskuovom sinu i nabavila
Rumunima bankarski zajam. Spasila sam neke Jevreje.
„Da li ste još tu?“
„Da, gospodine“ Gledala je Majka Slejda koji je bio zavaljen u stolici
preko puta nje i proučavao je.
„Uradili ste izuzetan posao“, rekao je predsednik. „Svi smo veoma
ponosni na vas. Jeste li videli novine?“
Bilo ju je briga za novine.
„Vi ste osoba koja nam je tamo potrebna. Učinićete veliku uslugu
našoj zemlji, draga moja.“
Predsednik je čekao odgovor. Meri je razmišljala, vagala svoju
odluku. Postala sam prokleto dobar ambasador, i ovde ima još toliko toga što
treba učiniti
Najzad je rekla: „Gospodine predsedniče, ako se sloţim da ostanem,
insistiraću da naša zemlja da azil Korini Sokoli.“
„Ţao mi je, Meri. Već sam vam objasnio zašto to ne moţemo da
učinimo. To bi uvredilo Joneskua i...“
„Preboleće on to. Gospodine predsedniče, poznajem Joneskua. On je
koristi kao sredstvo za cenkanje.“

274
 Usledilo je dugo zamišljeno ćutanje. „Kako biste je izvukli iz
Rumunije?“
„Vojni teretni avion treba da stigne ujutru. Poslaću je njime.“
Nastupila je pauza. „Razumem. U redu. Srediću to sa drţavom. Ako
je to sve...?“
Meri je ponovo pogledala Majka. „Ne, gospodine. Ima još jedna
stvar. Ţelim da Majk Slejd ostane ovde sa mnom. Potreban mi je. Dobar
smo tim.“
Majk ju je gledao sa diskretnim osmehom na licu.
„Bojim se da je to nemoguće“, reče predsednik odlučno. „Slejd mi je
potreban ovde. Već ima drugi zadatak.“
Meri je sedela i drţala slušalicu i ćutala.
Predsednik je nastavio. „Poslaćemo vam nekog drugog. Moţete da
birate. Koga god ţelite.“
Tišina.
„Meri, Majk nam je zaista potreban ovde.“
„Meri? Halo? Šta je ovo... nekakva učena?“ upitao je predsednik.
Meri je čekala u tišini.
Najzad je predsednik gunđajući rekao: „Pa, pretpostavljam da ako
vam je zaista potreban, moţemo da vam ga damo na još neko vreme.“
Meri je pao kamen sa srca. „Hvala vam, gospodine predsedniče.
Biću srećna da nastavim da budem ambasador.“
Predsednikova je bila poslednja. „Vi ste đavolski dobar pregovarač,
gospođo ambasadore. Imam neke interesantne planove vezane za vas,
kada završite tamo. Srećno. I drţite se podalje od nevolja.“
Veza se prekinula.
Meri je polako spustila slušalicu. Pogledala je Majka. „Ostaćete
ovde. Rekao mi je da se drţim podalje od nevolja.“
Majk Slejd se osmehnuo. „Ima dobar smisao za humor.“ Ustao je i
krenuo ka njoj. „Da li se sećate dana kada sam vas upoznao i nazvao
savršenstvom?“
Naravno da se dobro sećala. „Da.“
„Pogrešio sam. Sada ste savršenstvo.“
Osetila je kako je obuzima toplina. „O, Majk...“
„Pošto ostajem, gospođo ambasadore, bolje da razgovaramo o
problemu koji imamo sa rumunskim ministrom trgovine.“ Pogledao ju
je u oči i neţno rekao: „Kafu?“

275
 EPILOG

Alis Springs, Australija

Predsedavajući se obraćao Odboru. Pretrpeli smo poraz, ali

zahvaljujući lekcijama koje smo naučili, naša organizacija je postala
snaţnija. Sada je vreme da glasamo. Afrodita?
„Da.“
„Atina?“
„Da.“
„Sibel?“
„Da.“
„Selena?“
„Da.“
„Imajući u vidu uţasno ubistvo našeg bivšeg Kontrolora, zar ne bi
trebalo da sačekamo...?“
„Da ili ne, molim vas?“
„Ne.“
„Nika?“
„Da.“
„Nemesis?“
„Da.“
„Predlog je prihvaćen. Moje dame, molim vas da se pridrţavate
uobičajenih pravila...“

276
277
278