Posvećeno Sandri

PRSTI UTOPLJENIKA

Život
ruku
utopljenika
duži je od naše istorije
daleko
i tako blizu
vidimo utopljene
vidimo njihovu čežnju
za životom i mirom

svakog dana
vidimo vrhove
prstiju njihovih
kako nestaju u okeanu
ali naše oči
nisu naučile da vide

njihovi prsti se pojavljuju

iz okeana
istežu se
prema nebu
više nisu mokri
prsti utopljenih
zauvek su osušeni.

Falah Alsufi
pesnik
i ilegalni izbeglica
iz Iraka
 PROLOG

Nedelju dana pre nego što je Asadova porodica otišla iz Sab Abara,
otac ga je odveo na subotnju pijacu, u vrevu oko bezbrojnih tezgi sa
leblebijama, kus-kusom, začinima jarkih boja i raskokodakanom
živinom koja je čekala kasapsku sekiru. Spustio je ruke na Asadova
mršava ramena i pogledao ga svojim dubokim inteligentnim očima.
„Dobro me slušaj, sine moj“, rekao je. „Uskoro ćeš sanjati o
onome što si doživeo danas, i biće mnogo takvih noći pre nego što
nada u obnovu ovih zvukova i mirisa iščezne. Dobro gledaj oko sebe
dok možeš; zadrži ono što vidiš u svom srcu i nikada to nećeš
potpuno izgubiti. Ovo je moj savet za tebe, sine moj. Razumeš li?“
Asad je stegnuo očevu ruku i klimnuo glavom kao da razume. Ali
nikada nije razumeo.
 1

ŽUAN

Žuan Aigvader nije bio religiozan. Zapravo, upravo suprotno tome;

otišao je iz grada kada je uskršnja povorka sa katolicima u crnim
odorama preplavila La Ramblu, a takođe je bio neko ko je skupljao
nedolične figurice papa i trojice mudraca kako vrše nuždu. Ali,
uprkos svojim bogohulnim sklonostima, svejedno se mnogo puta
prekrstio u poslednjih nekoliko dana, jer ako Bog ipak postoji, onda
on obavezno mora da osigura njegovo povoljno mišljenje o sebi
zbog nesrećnog zaokreta u toku događaja.
Kada je jutarnja pošta najzad stigla, sa dugo očekivanom
kovertom, Žuan se ponovo prekrstio, jer će mu njen sadržaj
oblikovati sudbinu. Bio je siguran u to.
Sada, tri sata nakon što je pročitao pismo, sedeo je u kafeu u
četvrti Barseloneta, drhteći na vrućini, poražen i lišen svoje živosti.
Trideset tri godine živeo je s besmislenom nadom da će mu se sreća
već osmehnuti u nekom trenutku; ali posle ovoga nije imao snage
više da čeka. Pre osam godina, njegov otac vezao je električni kabl
sebi oko vrata i obesio se o vodovodnu cev u zgradi u kojoj je radio
kao upravnik. Njegova mala porodica bila je očajna, i mada njegov
otac nikada nije bio čovek oslobođen briga, ipak nisu razumeli zašto.
Za tili čas, Žuan i njegova pet godina mlađa sestra odjednom su
ostali sami s majkom, koja više nikada nije bila sasvim ona stara. U
to vreme imao je samo dvadeset pet godina i ubijao se od rada
studirajući novinarstvo i uzgred obavljajući više sitnih poslova u
pokušaju da sastavi kraj s krajem. Ali sledeća godina bila je konačna
tačka preokreta u njegovom životu, kada je njegova majka uzela
preveliku količinu pilula za spavanje, posle čega je nekoliko dana za
tim to uradila i njegova sestra.
Tek sada, gledano u retrospektivi, imalo je smisla što on to više
nije mogao da podnese. Negde usput, mala porodica Aigvader
izgubila je perspektivu u životu. Sve ih je obuzela tama. Uskoro će
doći red na njega. Osim kratkotrajnih trenutaka sreće i malih pobeda,
bio je to mučan život. A za samo mesec dana ostavila ga je devojka i
njegova karijera je potpuno propala.
Jebeš ga. Zašto mučiti sebe kada je sve tako besmisleno?
Žuan je gurnuo ruku u džep i osvrnuo se prema konobaru iza
šanka.
Da li bi bilo previše tražiti da okončam sebi život a da bar mrvica
mog samopoštovanja ostane netaknuta i da platim svoju kafu?,
pomislio je zureći u talog kafe. Ali džep mu je bio prazan, a njegove
propale zamisli i ambicije vraćale su mu se u beskrajnim cikličnim
ponavljanjima. Sve njegove loše veze i stalno opadajuće niske
standarde odjednom je postalo i previše teško ignorisati.
Stigao je do kamenitog dna.
Pre dve godine, kada ga je obuzela druga duboka depresija,
gatara iz Taragone rekla mu je da će se uskoro zateći jednom
nogom u grobu, ali da će ga spasti svetlost u sredini dana. Delovala
je vrelo ubedljivo, a Žuan se držao njenog proročanstva - ali gde je,
dođavola, bila svetlost? Nije mogao čak ni da dostojanstveno ode iz
kafea. Nije mogao čak ni da plati dva evra za svoj kratki espreso.
Čak su i prljavi prosjaci koji su sedeli ispruženih ruku na El Korte
Ingles mogli da skupe dovoljno novca za espreso; dođavola, to su
mogli čak i beskućnici u ritama koji su spavali na betonu ispred ulaza
u neku banku sa svojim psom.
Tako da je, iako ga je prodorni pogled gatare zaveo i dao mu
nadu u budućnost, ona užasno pogrešila. A sada je došao dan za
svođenje računa. To je bilo sigurno.
Uzdahnuo je pogledavši u kafanski sto i gomilu koverti koja je
ležala na njemu - svedočanstvo da se našao neumitno sateran u
ćošak. Naravno, mogao je da ignoriše pisma s podsećanjima i
upozorenjima koja su mu stigla na kuću, jer iako mesecima nije
plaćao kiriju, suludi katalonski zakoni o stanovanju značili su da ne
može biti izbačen na ulicu. A zašto bi brinuo o računu za gas kada
nije sebi skuvao topao obrok još od Božića? Ne, četiri koverte koje
su ležale na stolu ispred njega bile su to što ga je gurnulo preko
ivice.
Što se tiče odnosa sa njegovom bivšom, Žuan se stalno kajao,
obećavao stabilnost i napredak, ali njegova zarada nikada se nije
pojavljivala u stvarnosti, i njoj je na kraju bilo već dosta da ga
izdržava i rekla mu je da se gubi. U nedeljama koje su usledile,
branio se od agresivnih poverilaca uveravajući ih da će, kada dobije
honorare za svoja četiri poslednja eseja, lako moći sve da ih isplati.
Zar nije bio u procesu pisanja zbirke izvrsnih tekstova? Zašto ne bi
verovao u to?
A ovde na stolu bile su odbijenice, koje nisu bile neodlučne,
nejasne, zaobilazne ili neodređene, već nemilosrdne i konkretne,
kao kada matador u Tercio de Muerte zabije svoj estoc u srce bika.
Žuan je prineo šoljicu licu da uživa u već malo oslabeloj aromi
svoje kafe dok je gledao preko plaže s palmama u mnoštvo boja koje
su na sebi nosili kupači. Nije prošlo mnogo vremena otkad je
Barselona bila paralizovana luđa kovom manijačkom vožnjom po La
Rambli i prebijanjem običnih građana pred glasačkim mestima koje
je organizovala centralna vlada, ali sve to kao da je sada bilo
potisnuto u stranu, jer je prizor koji je dočekao njegov pogled kroz
treperavu vrućinu bila gomila srećnih ljudi. Glava im je bila ispunjena
sopstvenim brbljanjem i povicima, znojavom kožom i čulnim
pogledima. Na trenutak, grad je izgledao kao iznova rođen - gotovo
prekoran - dok je on sedeo zaludan, tražeći gatarinu blistavu zvezdu.
Udaljenost od kafea u kome je Žuan sedeo do mesta gde su se
deca igrala na ivici plaže bila je iritirajuće kratka. Za manje od minuta
mogao bi da protrči pored ljudi koji su se sunčali i uđe u vodu, zaroni
ispod penušavih talasa i udahne brzo i konačno. Pored vreve na
plaži, niko ne bi obratio pažnju na ludog momka koji se potpuno
obučen bacio u vodu. I za manje od stotinu sekundi od ovog
trenutka, mogao bi da ostavi ovaj život za sobom.

Iako mu je srce ubrzano lupalo, Žuan se na tu pomisao nasmejao,

napola gorko a napola slatko. Onima koji su ga poznavali to bi bilo
nerazumljivo. Da slabić kao što je Žuan Aigvader izvrši
samoubistvo? Dosadni, bezvoljni novinar koji nije imao muda da
progovori na konferenciji za štampu?
Žuan je odmerio težinu koverti u ruci. Samo nekih stotinu grama
dodatnog poniženja priključenog ostatku sranja koje je život istresao
na njega, pa zašto plakati zbog toga; on je doneo svoju odluku.
Sledećeg trenutka reći će konobaru da nema novca da plati i potrčati
prema plaži, ne obraćajući pažnju na proteste iza svojih leđa, i
izvršiti svoju nameru.
Napregnuo je mišiće potkolenica spremajući se da se pokrene,
kada su dvojica gostiju u kupaćim kostimima ustali tako naglo da su
oborili svoje barske stolice. Žuan se okrenuo prema njima. Jedan od
njih tupo je zurio u ekran televizora na zidu, dok je drugi pogledom
preletao preko plaže.
„Pojačaj!“ povikao je prvi čovek gledajući u ekran.
„Hej, gledaj! Ovde su, na promenadi!“, viknuo je onaj drugi
pokazujući na gomilu ljudi koja se okupljala napolju.
Žuan je pratio njegov pogled i spazio televizijsku ekipu koja je
stala ispred tri metra visokog stuba koji je opština postavila pre
nekoliko godina. Donji deo stuba bio je od metala, ali na vrhu su na
digitalnom brojaču svetlela četiri broja. Žuan je još odavno pročitao
tekst na stubu kojim se objašnjavalo da je svrha uređaja da se
izbroje izbeglice koje su se utopile u Mediteranu od početka godine.
Ljude sa plaže u kupaćim gaćama i kostimima televizijska ekipa
privlačila je poput magneta, a nekoliko lokalnih momaka izašlo je iz
Karer del Baluard i krenulo prema mestu zbivanja. Možda su i oni to
videli na televizoru.
Žuan je obratio pažnju na konobara, koji je glancao čaše kao
robot dok je zurio u televizor. Na ekranu je pisalo NAJNOVIJA VEST,
pa je Žuan iskoristio priliku i polako se izvukao i umakao niz
šetalište.
I dalje je bio živ, uprkos svemu - i uostalom, i dalje je bio novinar.
Pakao je mogao da sačeka još malo.
 2

ŽUAN

Ne obraćajući pažnju na ljude koji su trčali i vozili rolere, kao ni na

opšti metež svuda oko sebe, novinarka je stajala ispred masivnog
stuba potpuno svesna efekta koji time dobija. Zabacila je kosu,
oblizala usne i prinela im mikrofon, dok su muškarci i dečaci koji su
malopre pristigli stajali otvorenih usta buljeći u njene grudi. Nije baš
da ih je privuklo ono što je imala da kaže.
„Ne znamo tačno koliko ih se utopilo u pokušaju bekstva u
Evropu, koja predstavlja raj i slobodu za ove nesrećne ljude“, rekla je
ona. „Ali taj broj je poslednjih godina narastao na hiljade žrtava, sa
više od dve hiljade njih samo ove godine.“
Malo se okrenula pokazujući digitalni brojač na vrhu stuba.
„Ovde možemo videti broj koji nam pokazuje koliko se izbeglica
utopilo u Mediteranu ove godine do ovog trenutka. U ovo vreme
prošle godine, broj je bio čak i veći, a možemo očekivati da i sledeća
godina bude jednako loša. Provokativna je misao da, iako je ovo
neshvatljiv i zastrašujući broj, svet - vi i ja - može da gleda na drugu
stranu ne razmišljajući o tome, dok ovi nastradali ljudi ostaju
anonimni.“
Pogledala je pravo u kameru dramatično našminkanim očima.
„Zar to nije ono što mi - i ostatak sveta - radimo? Mi to jednostavno
ignorišemo. Kao protivmeru ovome - mogli biste to čak nazvati
protestom - TV11 odlučila je da fokusira naše buduće izveštaje na
jednog od poginulih, tačnije na čoveka čije je telo nedavno isplivalo
na plažu na Kipru u istočnom Mediteranu. Pokazaćemo da je taj
izbeglica bio stvaran čovek od krvi i mesa.“
 Spustila je pogled na svoj masivni časovnik. „Рге manje od sat
vremena, telo ovog jadnog čoveka plutalo je na talasima prema plaži
između zadovoljnih kupača, sličnih ovima na Plaja de Sant Mikel.“
Pokazala je rukom prema obožavaocima sunca da objasni na koga
misli.
„Dragi gledaoci, ovaj mladi čovek o kome govorim bio je prvi čije
je telo more izbacilo na popularnu plažu Aja Napa na Kipru ovog
jutra, a on podiže broj na ovom našem displeju ovde na plaži na dve
hiljade osamdeset. Toliko ih je poginulo samo ove godine.“ Zastala je
radi dramskog efekta i podigla pogled prema brojaču. „Samo je
pitanje trenutka kada će broj porasti. Ali prva žrtva ovog jutra bio je
tamnoputi momčić u adidas džemperu i iznošenim patikama. Zašto
bi on izgubio život u Sredozemlju? Kada pogledamo preko mirnih
plavih talasa ovde u Barseloni, je li moguće zamisliti da baš u ovom
trenutku isto ovo more hiljadu kilometara odavde slama izbeglicama
snove ispunjene nadom o boljem životu?“
Prestala je da govori dok je producent emisije ubacivao u
program slike sa Kipra. Posetioci plaže mogli su da ih vide na ekranu
podignutom pored kamermana. Prizor je trenutno okončao žamor.
Videle su se zastrašujuće slike tela mladića koji je ležao u peni od
talasa i zatim nekoliko dobronamernih ljudi koji ga izvlače na obalu i
okreću na leđa. Zatim se na ekranu ponovo pojavila reporterka u
Barseloni. Stajala je nekoliko metara dalje, spremna da završi sa
izveštavanjem.
„Znaćemo više o ovom čoveku za nekoliko sati. Ko je on bio,
odakle je došao i koja je njegova priča. Vraćamo se posle pauze. U
međuvremenu, broj iza mene nastavlja da raste.“ Završila je
pokazujući na brojač dok je napeto gledala u kameru sve dok
kamerman nije rekao: „Rez.“
Žuan se osvrnuo oko sebe i osmehnuo se. Ovo bi moglo biti
veliko! Ali zar stvarno nije bilo drugih predstavnika medija među
stotinama ljudi koji su se ovde okupili osim njega samog i televizijske
ekipe? Da li se bar jednom našao na pravom mestu? Je li zaista
naišao na nešto krupno?
Nikada ranije nije imao tako čudan osećaj u stomaku.
Ko bi mogao da pusti da mu promakne ovakva prilika?
 Žuan je pogledao u digitalni brojač.
Pre nekoliko trenutaka broj žrtava je iznosio 2.080, a sada je
porastao na 2.081. I kao oni klinci koji su zurili u reporterkine grudi
dok je palila cigaretu i razgovarala sa kamermanom, Žuan se takođe
motao unaokolo.
Pre deset minuta bio je rešen da doprinese ovoj statistici ljudi
utopljenih u Sredozemlju, ali sada je umesto toga stajao kao da je
zalepljen za tlo ispred brojača. Zastrašujući broj bio je toliko prisutan
i stvaran da je učinio da oseti nelagodu i nesvesticu. On je stajao
ovde sa detinjastom fokusiranošću na sebe, ispunjen
samosažaljenjem i porazom, dok su se istovremeno tamo na
otvorenom moru ljudi borili za život. Borili! Ta reč ga je pogodila i
odjednom je shvatio šta je osećao i potiskivao. Olakšanje ga je skoro
dovelo do suza. Bio je toliko blizu smrti i onda je došla svetlost koja
ga je spasla. Baš kao što je gatara predvidela. Svetlost koja će mu
dati razlog za život; svetlost sa digitalnog brojača ispred njega koji je
svedočio o nesreći drugih i sada mu nudio nenapisanu i odličnu
priču. Sada je sve jasno video.
Kao što je i predviđeno, noga mu je povučena iz groba u
poslednjem minutu.

Sledećih nekoliko sati bili su ispunjeni grozničavom aktivnošću za

Žuana, pošto je skovao plan da spase svoju karijeru i time samu
svoju zaradu za život i budućnost.
Proverio je odlazne letove za Kipar i ustanovio da bi, ako bi seo
na avion u 16.46 za Atinu, mogao da stigne na povezani let za
aerodrom u Larnaki na Kipru i da bude na plaži Aja Napa oko
ponoći.
Zurio je u cenu karte. Skoro po petsto evra u oba pravca, a on taj
novac nije imao. Zato je, pola sata nakon što je doneo odluku, bio
prinuđen da uđe u piljarsku radnju svoje bivše devojke. Otvorio je
zadnja vrata ključem koji ga je ona već nekoliko poslednjih nedelja
molila da joj vrati i odlučno prošao iza pulta gde je krila novac, u
kutijici ispod nekoliko gajbi s povrćem.
Za dvadeset minuta ona će se vratiti sa popodnevne pauze i naći
izjavu o dugovanju koju joj je on ostavio u kutiji, dok će on u to
vreme biti na aerodromu sa skoro 1.600 evra u džepu.

Vrisci sa plaže Aja Napa probijali su se kroz šum mora, a pena mače
tamnih talasa svetlela je pod reflektorima koji su obasjavali čitav
prizor. Na pesku, nekoliko metara ispred grupe spasilaca u
uniformama, bila su položena tela, lica pokrivenih sivom vunenom
ćebadi. Bio je to užasan - ali medijski fascinantan - prizor. Pod jakom
policijskom zaštitom, petnaestak metara dalje stajala je grupa
potištenih i šokiranih ljudi. Drhtali su od hladnoće iako su bili umotani
u ćebad - istu onakvu kakvom su bila pokrivena lica mrtvih. Tiho su
plakali od očajanja zbog nemilosrdne stvarnosti.
„Oni koji tamo stoje su imali sreće“, rekao je neko primetivši
Žuanov ispitivački pogled. „Nosili su prsluke za spašavanje i izvučeni
su iz čamaca tamo dalje na pučini. Naša ekipa pronašla ih je pre
samo pola sata zbijene zajedno poput jata riba kako ne bi bili
razdvojeni jedni od drugih.“
Žuan je klimnuo glavom i napravio nekoliko opreznih koraka
prema telima. Dvojica policajaca rukom su mu dali znak da se
odmakne, ali kada im je pokazao novinarsku propusnicu, usmerili su
svoj autoritet i prekore na gomilu preterano radoznalih turista i ljudi
koji su krenuli u provod, i sada pokušavali da sve snime na svoje
smartfone.
Ljudi bez srca, pomislio je Žuan dok je vadio svoju kameru.
Nije razumeo grčki, ali govor tela spasilaca je sve jasno govorio.
Upravo sada, oni su silovito gestikulirali, pokazujući na talase koji su
se sporo valjali dok je jedan od njih usmerio reflektor prema
predmetu koji je plutao ka obali.
Kada je telo bilo na dvadeset metara od obale, jedan od
spasilaca zagazio je u vodu i izvukao ga kao da se radi o zavežljaju
krpa. Dok su beživotno telo izvlačili na kopno, neki od preživelih
počeli su da jecaju.
Žuan se okrenuo prema grupi izbeglica. Krici bola poticali su od
dve žene koje su, sagnute i sa rukama podignutim ispred lica, svom
snagom pokušavale da shvate čemu upravo prisustvuju. Bio je to
žalostan prizor. Čovek neuredne crne brade žarko se trudio da
zaustavi takvu njihovu reakciju, ali nije uspeo ni najmanje da ublaži
njihov čujni i primetni očaj, koji se samo pojačao kada je mladić
obrijane glave u plavoj jakni uniforme skočio napred da fotografiše
telo iz neposredne blizine. Izgledao je zvanično i verovatno je došao
da dokumentuje svako spašavanje, pa ga je Žuan fotografisao i za
svaki slučaj mu klimnuo glavom, nadajući se da ostavlja utisak da
ima specijalnu dozvolu da bude ovde. Na svu sreću, na licu mesta
nije bilo drugih novinara.
Zatim se okrenuo i snimio niz fotografija uplakanih žena u grupi;
iz novinarske perspektive, uvek je dobro kada zabeležiš ogoljeni
ljudski bol - iako mu to nije bio jedini cilj. Uradiće upravo isto ono što
je radila i televizijska ekipa u Barseloni. Razotkrivanje, pojedinosti,
šok i objavljivanje.
Ovaj utopljeni čovek, koliko god zlosrećno to izgledalo, bio je
njegov lični trofej; on će pokušati da vrati mrtvaca u život - i ne samo
za malo katalonsko novinsko tržište. Uradiće to za ceo svet, baš kao
kada se trogodišnji dečak, sirijski Kurd, utopio i posle toga se
pojavljivao u svim svetskim medijima pre nekoliko godina. Koliko god
situacija bila grozna, on će osvetliti sudbinu jednog ljudskog bića - i
pritom za sebe steći bogatstvo i poštovanje. To mu je bio plan.
Na trenutak je oklevao. Vrisci u pozadini bili su veoma stvarni.
Nije bilo takve snage emocija kada je TV11 u Barseloni prikazala
slike sa Aja Nape. Ovo je davalo neki dodatni osećaj stvarnosti, sve
što je potrebno da obezbediš da priča pobedi sve ostale priče. Ali,
što je bilo zbunjujuće, ovo je dodavalo čitavoj situaciji i nešto drugo.
Poznavao je taj osećaj iz drugih situacija, ali nije mislio da on priliči
trenutnom kontekstu. Zašto bi osećao krivicu zbog onoga što je
radio? Zar se nije bavio nečim veoma posebnim?
Kamera je odjednom postala nekako teža. Mislio je da je na tragu
nečega posebnog, ali zar zapravo nije jednostavno ukrao zamisao
od TV11? Jer bez obzira na činjenicu da je istraživao na licu mesta,
po čemu se to isticalo! On je bio samo imitator. Zašto to ne bi
jednostavno priznao samom sebi?
Žuan je izbacio sumnje iz glave. Imitator, pa šta! Sve dok je radio
dovoljno autentično, ko bi mogao da se požali?
Uskoro, kada snimi izvlačenje čovekovog tela iz vode,
preusmeriće pažnju na uplakane žene da pokuša da otkrije zašto ih
je baš ovo toliko teško pogodilo i jesu li lično poznavale utopljenog
čoveka: da otkrije nešto što će dati pojedinosti čovekovom identitetu
i razlog zbog koga je pobegao iz svoje zemlje. Odakle su ga ovi ljudi
poznavali? Zašto je umro on a ne oni? Je li bio slab? Je li bio
pristojan čovek? Je li imao decu?
Žuan je zakoračio prema telu i spremio se da fotografiše čoveka
dok je ležao u plićaku glave okrenute na drugu stranu. Čovekova
odeća bila je bezoblična i izuvijana oko njegovog tela. A onda je
jedan od spasilaca izvukao telo iz pene talasa.
Žuan je bio blizu lesa kada se telo malo okrenulo, i ono što je
video nateralo ga je da naglo stane u mestu. Uz još jedan, poslednji
trzaj ruke, glava se okrenula i pokazalo se da to nije telo muškarca
već jedne starije žene.
On se trznuo. Nikada ranije nije se suočio sa tako prisutnom
smrću; bilo je zaista neprijatno. Viđao je žrtve saobraćajnih nesreća,
krv na asfaltu i trepereća plava svetla iz kola hitne pomoći koja su
uzaludno stizala na mesto nesreće, i za kratko vreme koliko je radio
kao reporter, takođe je video i gradske mrtvačnice. Ali u odnosu na
te smrti, sudbina ove bespomoćne žene pogodila ga je mnogo teže.
Da se tako dugo putovanje ispunjeno nadom završi tako tragično…
To je svakako bilo dovoljno za naročito upečatljivu priču.
Uvukao je slani morski vazduh duboko u pluća i zadržao dah dok
je gledao kroz tamu nad morem kako bi obuzdao osećanja. Jer
usred očigledne tragedije, glavna vest je bez sumnje bila da žrtva
nije bila muškarac, mlada žena ili dete. Intuicija mu je govorila da je
priča iznenada postala mnogo lakša za prodaju, pošto je žrtva bila
starija žena. Ko ne bi uočio besmislenost i grotesknost ove nesrećne
sudbine? Tako dug život i tako grozan kraj.
Žuan se ubrzo pomirio sa situacijom. Usmerio je kameru na telo i
napravio veći broj fotografija pre nego što je uključio video funkciju i
obišao oko leša kako bi snimio svaki detalj pre nego što ga
spasilački tim spreči u tome što je radio.
Uprkos vremenu koje je leš proveo u moru i teškoćama podnetim
na putovanju, bilo je lako primetiti da je žena poticala iz imućne
kuće, što će svakako povećati interesovanje i poboljšati prodaju
slika. Koliko često su ljudi viđali slike brutalno izloženih ljudi u
dronjcima kao svedočanstvo o patnjama dugog putovanja? Ova
žena je, s druge strane, bila dobro obučena, iako joj je krznena jakna
bila iscepana a cipele nestale. Njen svetlocrveni karmin još je bio
vidljiv, a senka ispod očiju skoro netaknuta. Blizu sedamdesete
godine, bila je lepa. Međutim, čovek nije mogao da previdi bore koje
su joj se pružale po ćelom licu i nesumnjivo svedočile o nekim od
muka koje su je naterale na ovo očajničko bekstvo, a ipak je
izgledala upečatljivo dostojanstveno. „Znamo li odakle dolaze ovi
ljudi?“, upitao je na engleskom čoveka u civilnoj odeći autoritativnog
izgleda koji je klečao pored tela.
„Pretpostavljam da su iz Sirije, kao i čitava ova poplava izbeglica
u poslednjih nekoliko godina“, odgovorio je čovek.
Žuan se okrenuo prema preživelima. Tamnoputi, ali samo malo
tamniji od Grka, tako da je Sirija delovala kao dobra pretpostavka.
Pogledao je u niz tela u pesku i prebrajao ih. Trideset sedam.
Muškarci, žene, i možda jedno dete. Žuan je pomislio na plažu u
Barseloni na drugoj strani Sredozemlja, gde je na noćnom nebu sijao
broj 2.117. Kakvo besmisleno traćenje života.
Izvadio je svoju beležnicu i zapisao datum i vreme da bi barem
stekao osećaj da je započeo zadatak koji će ga izvući iz ambisa i
dati mu novi smisao. Biće to članak o mrtvima koji su previđeni, ne o
zdravim odraslim ljudima u najboljim godinama ili bespomoćnom
detetu, već o starici koja se utopila pre nekoliko trenutaka. O ženi
koja, kao i 2.116 drugih žrtava, ove godine nije živa prešla preko
Mediterana.
Zapisao je svoj naslov, Žrtva broj 2.117, i pogledao prema grupi
preživelih i ženama koje su vrištale. Tamo je još bilo mnogo
napaćenih lica i uzdrhtalih tela koja su se držala jedno za drugo, ali
one žene i čovek sa bradom su otišli. Na njihovom mestu stajao je
čovek u plavoj jakni uniforme koji je maločas pravio fotografije pored
Žuana.
Žuan je vratio beležnicu u džep i upravo hteo da snimi nekoliko
fotografija ženinog lica iz neposredne blizine kada ga je zaustavio
bistri pogled njenih širom otvorenih očiju.
Zašto se ovo dogodilo?, pitale su te oči.
 Žuan je ustuknuo natraške. U njegovom svetu, okultne pojave
bile su predmet podsmeha, ali u tom trenutku telo mu je drhtalo. Bilo
je to kao da je žena htela da mu se obrati. Da ga natera da razume
da ništa ne razume i da nije dovoljno dobar.
Žuan nije mogao da skrene pogled, jer su te lepe, žive oči imale
još pitanja.
Ko sam ja, Žuane?
Odakle sam došla?
Kako se zovem?
Žuan je kleknuo ispred nje.
„Saznaću“, rekao je i sklopio joj oči. „Obećavam.“
 3

ŽUAN

„Ne, ne možeš dobiti novac za svoje putne troškove kao slobodnjak

ako to nije unapred odobreno. Koliko puta to treba da ti kažem,
Žuane?“
„Ali ovde imam račune. Gledaj, imam kompletan putni budžet!“
Gurnuo je preko stola fasciklu s kartom za Kipar i dokazima o
svim njegovim ostalim sitnim troškovima pa se osmehnuo
najšarmantnije što je umeo. Bio je i više nego svestan ovlašćenja
Marte Toras kao administratora, pa kakvog je onda prava ona imala
da ga odbije, pogotovo sada?
„Zar nisi videla moj članak na naslovnoj strani juče, Marta? Nije
to bio samo neki stubac u dodatku novina; bila je to ništa manje
nego glavna priča u Ores del dija - i najbolja koju sam ikada napisao.
Pouzdano znam da će računovođe odobriti mojih 1.600 evra. Imaj
srca, Marta, ne mogu sebi da priuštim da sam platim putne troškove.
Pozajmio sam novac od bivše devojke.“
A Žuanov molećivi izraz nije bio namešten samo radi pojačanog
efekta. Njegova bivša lupila mu je šamar i zapretila da će ga prijaviti
policiji. Nazvala ga je lopovom i plakala jer je znala da nikada više
neće videti tih 1.600 evra. Onda je ispružila ruku i zatražila da joj
vrati ključ od radnje. A time njihova veza više nije bila samo
raskinuta, bila je istinski i sasvim okončana.
„А ti smatraš da je sigurno da će računovodstvo to odobriti? Ha!
Pa, ja sam računovodstvo, Žuane“, frknula je Marta. „ A tvoja bivša
mora da je prava budala ako misli da možeš tek tako da se ušetaš
ovde i tražiš novac od novina kad god ti padne na pamet.“
 Žuan je i dalje pokušavao da se pribere dok se ona vraćala iza
svog pisaćeg stola.
„Ра bar mi refundiraj avionske karte, Marta. Novine to ionako ne
mogu da mi oduzmu.“
„Žali se svojoj urednici. Vidi da li će to pomoći“, odgovorila je ona
jetko. Nije se čak potrudila ni da podigne pogled.

On je možda očekivao mali aplauz od uredništva. I te kako

zasluženo priznanje da je njegovo izveštavanje najzad dalo Ores del
dija važnu priču kojom su stekli priznanje svetske štampe.
Međunarodni mediji su čak upotrebili njegove fotografije. Utopljena
starica u krznenoj jakni obasjana reflektorima, tela na plaži, žene
koje vrište. Ali osim mlade inostrane dopisnice koja je naglašeno
odmahnula glavom dok je Žuan prolazio između boksova stalno
zaposlenog osoblja, niko drugi nije reagovao. Nije bilo čak ni
klimanja glavom ni slabašnog osmeha. Šta kog đavola? U filmovima,
tvoje kolege uvek ustanu i aplaudiraju ti zbog nečega ovakvog. Šta
nije bilo u redu?
„Imam samo pet minuta, zato neka bude kratko, Žuane.“ Njegova
urednica je zatvorila vrata kancelarije i naizgled zaboravila da
pozove Žuana da sedne, što je on ipak uradio.
„Marta iz računovodstva upravo je zvala da mi kaže da želiš da ti
se pokriju putni troškovi.“ Strogo ga je pogledala preko naočara.
„Možeš zaboraviti na to, Žuane. Dobićeš 1.100 evra za članak o Aja
Napi, koje sam bila dovoljno glupa da ti obećam kada si poslao tekst.
Ni centa više. I trebalo bi da budeš zahvalan na tome.“ Žuan nije
shvatao. Pretpostavljao je da će mu priča o utopljenoj ženi doneti
bonus i mogućnost stalnog zaposlenja. Pa zašto je onda Montse
Vigo, urednica zadužena za slobodnjake, zurila u njega kao da ju je
pljunuo?
„Napravio si nas smešnima, Žuane.“
Žuan je odmahnuo glavom. Šta je, za ime sveta, htela da kaže?
„U redu, dopusti mi onda da te obavestim kako se razvijala priča
o žrtvi broj dve hiljade sto sedamnaest. Juče je to svakako izgledalo
kao dobra priča. Međutim, jutros je štampana unajmanje pedeset
međunarodnih novina - da i ne pominjem to što sve novine u
Barseloni osim nas imaju istu priču. Suština je da nisi uradio svoj
posao kako treba, Žuane. Nisi ni blizu svojim kolegama. Trebalo je
da obaviš istraživanje dok si bio usred situacije, dobri moj prijatelju.“
Bacila je nekoliko španskih dnevnih novina na sto ispred njega, i
on se od naslova zamalo zagrcnuo.
ŽRTVA BROJ 2.117 UBIJENA!
Zatim je njegova urednica pokazala na redak nešto malo niže:
Informacija o žrtvi u Ores del dija nije tačna. Žena se nije utopila;
ona je ubijena. Svirepo izbodena do smrti.
„Svestan si da se ovako loše istražena priča loše odražava na
mene“, rekla je ona, sklanjajući ponižavajuću gomilu novina u stranu
na stolu. „Ali greška je, naravno, moja. Trebalo je da vidim da će ovo
uslediti posle nenadahnutih članaka koje si pokušavao da nam
uvališ.“
„Ne shvatam“, molećivo je rekao on, i zaista nije shvatao.
„Gledao sam kako ju je voda izbacila na obalu. Bio sam tamo kada
se to desilo. Videla si moje fotografije.“
„Onda je trebalo da sačekaš i fotografišeš kad su okrenuli ženu.
Ubodena je pravo u zadnju stranu vrata između trećeg i četvrtog
vratnog pršljena, nečim ove dužine.“ Rukama je odmerila dužinu
pomenutog oružja. „Smrt je odmah nastupila. Bogu hvala pa nismo
jedini koji su napravili budale od sebe. TV11 je svakako promenila
svoje hvaljene slike mladića koji je isplutao na obali u Aja Napi tog
dana kada si ti bio tamo. Ispostavilo se da je on bio vođa terorističke
ćelije.“
Žuan je bio potresen. Ubijena? Da li su mu to govorile njene oči?
Je li trebalo… je li trebalo da to vidi?
Žuan se okrenuo prema svojoj urednici. Želeo je da objasni
iskustvo koje je doživeo s tom ženom. I zašto nije bolje obavio svoj
posao. Da je dopustio sebi da ga taj osećaj ponese i da i previše
dobro zna kako novinari ne bi trebalo da dopuste da se to desi.
Čulo se kucanje na vratima i u prostoriju je ušla Marta iz
računovodstva. Dala je dve koverte Montse Vigo i izašla i ne
pogledavši Žuana.
Urednica je pružila jednu kovertu Žuanu. „Evo tvojih 1.100 evra,
iako ih nisi zaslužio.“
 Žuan je uzeo kovertu ne rekavši ni reči. Siledžijski nastup išao je
uz posao Montse Vigo, pa šta je mogao da joj kaže! Ništa! Blago se
naklonio i okrenuo da se iskrade kroz vrata. Pitanje je bilo koliko će
dugo moći da preživi od sadržaja ove koverte. Već je počinjao da se
znoji.
„Gde misliš da si krenuo?“ čuo je njen glas iza sebe. „Nećeš se
izvući tako lako.“

Nedugo potom stajao je na ulici i zurio gore u zgradu. Još jedna

povorka demonstranata kretala se prema gradu sa Dijagonale uz
prateći zvuk zviždaljki, izvikivanje parola, galamu i automobilske
sirene koje su zvučale agresivno, a ipak je jedino što je odjekivalo u
njegovoj glavi bilo ono što mu je urednica upravo rekla.
„Ovde je 5.000 evra. Imaš tačno četrnaest dana da istražiš ovu
priču do kraja, i potpuno si sam u tome, shvataš? Ti si hitno rešenje,
jer niko od tvojih kolega ne bi ni taknuo ovaj slučaj. Previše tragova
se već ohladilo. Ali ti ćeš ih zagrejati; toliko duguješ ovim novinama.
Pronađi neke od preživelih koji mogu da ti kažu ko je bila ta žena i
šta joj se zaista dogodilo. Razumeo? Znaš iz svojih razgovora sa
nekim od preživelih da je bila sa druge dve žene, jednom mlađom i
jednom starijom, i da je čovek duge brade razgovarao sa njima
tokom putovanja - sve dok čamac na naduvavanje nije potonuo.
Pronađi ih. Znaš ko su one, jer imaš njihove fotografije. Želim da me
svakodnevno izveštavaš o svom kretanju i o onome što radiš. U
međuvremenu, uredništvo će vrteti priču u novinama da je zadrži
aktuelnom. A 5.000 evra moraće da pokrije sve što radiš, shvataš li?
Uopšte me nije briga koga ćeš podmićivati i gde ćeš živeti. Ako
nemaš dovoljno novca da negde odsedneš, spavaj na ulici; ako
nemaš dovoljno novca da jedeš, gladuj. Ne pojavljuj se ovde tražeći
još novca dok posao ne bude završen, jasno? Ovo nije Pais.“
Klimnuo je glavom i osetio težinu koverte. Šta je drugo mogao da
uradi osim da dovede posao do kraja?
Pet hiljada evra predstavljalo je dovoljan odgovor.
 4

ALEKSANDER

U proteklih nekoliko meseci prsti su mu postali toliko savitljivi da je

osećao skoro kao da su komande postale deo njegovog tkiva.
Najveći deo dana njegov kompjuter i svet igrice Kili Sublime postajali
su njegova jedina stvarnost; razdaljina između njega i vojnika na
ekranu - i ljudi koje su ubijali - postajala je sve i ništa u isto vreme.
Aleksander se posvetio igrici telom i dušom iz više razloga. Dok
su njegovi drugovi iz srednje škole ubacivali svoje diplomske kape u
ormare i pokušavali da ostave iskušenja mature za sobom odlazeći
avionom na putovanja da otkriju daleka mesta kao što su Vijetnam,
Novi Zeland i Australija, Aleksander je istraživao najmračnije kutke
svog prezira prema svetu. Kako su, za ime sveta, njegovi glupavi
školski drugovi mogli da putuju svetom ne obraćajući pažnju na
činjenicu da su ljudi kao prljavi pacovi, čiji je jedini cilj da vladaju
jedni nad drugima i da se međusobno proždiru? On svakako to nije
mogao, čak i ako bi pokušao iz sve snage. Zapravo, mrzeo ih je sve.
Ako bi mu se previše približili, nemilosrdno je razotkrivao njihove
najgore osobine; to ga je učinilo očiglednom metom nasilja i dovelo
do svega ostalog osim kontakta sa drugima i prijateljstva.
Ne, Aleksander je izabrao drugačiji put. On će živeti u virtuelnoj
stvarnosti i odbijati da izađe iz svoje sobe ako postoji opasnost da će
sresti druge ljude. A kada dođe dan da odluči da izađe iz svoje sobe,
biće to poslednji dan njegovog života.
Moralo je biti tako.
Veći deo dana mogao je da čuje povremenu buku sa suprotne
strane vrata njegove spavaće sobe. Od četiri po podne do ponoći, i
sledećeg jutra od šest i petnaest do petnaest do osam, mogao je da
čuje kako se njegovi roditelji kreću po kući. Kada bi najzad zalupili
vratima za sobom krećući na posao i sve se utišalo, otključavao je
vrata i išunjao se iz svoje sobe. Kada bi se našao napolju, ispraznio
bi noćni sud u toalet, napravio dovoljno sendviča za ostatak dana i
napunio nekoliko termosa kafom pre nego što bi se odšunjao nazad,
zaključao vrata i legao da spava do jedan posle podne. Kada bi se
probudio, igrao je Kili Sublime na svom kompjuteru dvanaest sati i
ponovo bi odspavao nekoliko sati kako bi odmorio oči pre nego što
sedne pred ekran još sat ili dva.
I tako je provodio svoje dane i noći. Pucaj, pucaj, pucaj, dok je
broj onih koje je ubio stalno rastao, a njegov se procenat pobeda,
koji se uvećavao kada istrebi sve neprijatelje u igri, poboljšavao iz
dana u dan. Ako je iko mogao da bude proglašen vrhunskim igračem
ove igrice, to je bio on.
Aleksander se naročito dobro pripremao za vikende. Svakog
petka ujutro snabdeo bi se sa mnogo ovsene kaše, mleka, hleba i
putera, i dok je jedna nedelja prelazila u drugu, navikavao se na sve
jači odvratni smrad iz svoje noćne posude, sve dok ne bi mogao da
je isprazni u ponedeljak. Kada bi njegovu rutinu u radne dane
narušio prokleti vikend, to je značilo da obično može da čuje roditelje
ispred svoje spavaće sobe. Njihove sve gore svađe nisu ga
uzrujavale - skoro da je uživao u njima - ali, kada bi se sve odjednom
stišalo, bio je na oprezu. Oni će uskoro doći pred njegovu sobu,
preteći da će provaliti vrata i naterati ga da ih posluša. Sledeća je
bila pretnja da će isključiti internet, što ga ni najmanje nije brinulo jer
su i oni bili podjednako zavisni od njega. Osim toga, znali su da on
ima moćni bežični modem i da može da hakuje komšijsku mrežu ako
do toga dođe. Zatim bi usledila pretnja da će prestati da uzimaju
novac koji je nasledio od babe i za to mu više neće kupovati hranu. I
konačno, da će dovesti nekoga da razgovara sa njim: psihologa,
socijalnog radnika, porodičnog terapeuta, čak i njegovog bivšeg
profesora iz škole.
Ali Aleksander je znao da od toga nema ništa. S obzirom na to
kako su njegovi roditelji razmišljali, oni ne bi želeli da iko zna šta se
dešava u njihovoj starinskoj žutoj maloj kući u predgrađu
Kopenhagena. Kada su stajali pred njegovim vratima usrdno moleći,
boreći se da povrate iluziju svog normalnog buržoaskog porodičnog
života, on bi pljunuo na pod ili se smejao kao ludak dok ne ućute.
Nije ga bilo briga kako se zbog toga osećaju. Sami su do toga
doveli. Je li trebalo da popusti kada ga je majka tako žalosno
preklinjala? Šta je očekivala? Da će to biti dovoljno da ga slomi? Da
će njene odvratne osobine jednostavno nestati, ili da će njeno
očajanje izbrisati sva njena sranja? Da će on zaboraviti koliko je
malo nju i smešnu parodiju od njegovog oca brinuo ostatak sveta?
Prezirao ih je. A kada konačno dođe dan da izađe iz svoje sobe,
oni će se pokajati zbog dana kada su poželeli da otvori vrata.

Najmanje dvadeseti put tog dana zagledao se sa osećajem

zadovoljstva u pauziranu sliku na ekranu, sa pejzažem punim boja i
nasilja, a zatim u naslovnu stranu novina koja je visila na zidu sada
već nekoliko dana i davala mu neupitan odgovor kako bi mogao da
reaguje na ravnodušnost i cinizam koji su njegovi roditelji i njima
slični pokazivali. Jer su ljudi poput njih bili ti koji su krivci na ovom
svetu. Oni su bili razlog što će i dalje biti žrtava kao što je ta žena na
zidu.
Dok su njegovi roditelji bili na poslu, novine su ležale neotvorene
u hodniku kao da se svetski događaji njih ne tiču, i naslov mu je
privukao pažnju. Sličnost te žene sa njegovom babom pogodila ga je
u živac, i bolne uspomene na bliskost i brigu koju mu je samo ona
posvećivala vratile su se još snažnije.
Kada je pročitao članak o sudbini te žene među hiljadama njenih
saputnika, obuzeo ga je silan gnev koji je primećivao da narasta u
njemu iz meseca u mesec i koji ga je sada terao da pređe u akciju.
Aleksander je dugo zurio u nju. Iako je smrt zračila iz njenih očiju,
i uprkos tome što je ona dolazila iz sveta veoma dalekog od
njegovog, on će se žrtvovati u sećanje na nju. Njegova poruka biće
razorna i jasna. Svaka zloupotreba na račun ljudskog roda treba da
bude surovo kažnjena.
Kao prvo, obavestiće policiju o svojoj misiji, i kada konačno
povuče svoj potez, naći će se na svim naslovnim stranama.
 Stisnuo je usne i klimnuo glavom. Trenutno je imao 1.970
pobeda. Ubio je više od 20.000 protivnika, i čak i ako mu to bude
oduzimalo sve sate u danu, doći će do svog cilja od 2.117 pobeda za
relativno kratko vreme. A sve iz solidarnosti sa anonimnom žrtvom
sa zida, broj 2.117.
A kada konačno stigne do tog nezamislivog broja pobeda, izaći
će iz svoje sobe i osvetiti staricu i sve uvrede kojima je bila
podvrgnuta, i to će biti nepogrešivo jasno.
Pogledao je prema suprotnom zidu na koji je okačio samurajski
mač nasleđen od dede, koji je bio naoštren još u vreme kada je igrao
igru Onimusha na plejstejšenu 2.
Uskoro će imati priliku da ga upotrebi.
 5

KARL

Bio je to jedan od onih paradoksalnih kišnih dana kada je Karl mislio

kako bleda svetlost što prodire kroz roletne čini da Monina gola koža
i beli zidovi sijaju. Ovog jutra pogledom je ponovo milovao udubljenja
koja su se nežno formirala između žila na njenom vratu. Te noći
spavao je čvrsto, kao i uvek kada je bio s njom. Prvih meseci posle
smrti njene mlađe ćerke Samante stalno je jecala, preklinjući ga da
joj svakodnevno pravi društvo i očajnički posežući za njim kada je
ležao u njenom krevetu. Čak i dok su vodili ljubav, ona je plakala -
obično po ćelu noć. A Karl se povinovao njenim potrebama.
Naravno, taj period bio je napet za njih, ali, da nije bilo njega i
Moninog osećaja odgovornosti za Samantinog četrnaestogodišnjeg
sina Ludviga, za nju bi verovatno bilo previše teško da nastavi da
živi. To što je počela da nastaje podnošljivija situacija svakako nije
bio doprinos Monine starije ćerke, Matilde; zapravo, Mona uopšte
nije razgovarala sa njom.
Karl je potražio svoj sat. Bilo je vreme da pozove Mortena kod
kuće i uveri se da je pripremio Hardija.
„Odlaziš?“ rekao je sneni glas pored njega.
Spustio je ruku na njenu kratku kosu, koja sada samo što nije
potpuno osedela. „Moram da budem u štabu za četrdeset pet
minuta. Nastavi da spavaš. Ja ću se pobrinuti da Ludvig ustane i ode
u školu.“
Ustao je i dopustio pogledu da se zadrži na obrisu njenog tela
ispod jorgana, i pomislio ono isto što i svakog jutra.
Ženama u njegovom životu zaista nije bilo lako.
Tamni oblaci visili su iznad sedišta policije kao vuneno ćebe i tako je
bilo već skoro nedelju dana. Ta žalosna jesen polako ali sigurno
potiskivala ga je na stazu prema mračnim zimskim mesecima. Mrzeo
je to godišnje doba. Bljuzgavica, sneg i poludeli ljudi koji jurcaju
uokolo kupujući poklone koje niko zaista ne želi. Već u oktobru
tutnjala je božićna muzika, a more svetala i gomile plastike i sjajnih
spravica koje bi trebalo da podsete čovečanstvo na Isusovo sveto
rođenje bile su zastrašujuće po svojim razmerama. I kao da sve to
nije bilo dovoljno, iza ovih sivih zidova na njegovom stolu stajala je
hrpa fascikli kao svedočanstvo koliko je ubica nezainteresovanih za
jelke i božićne ukrase na slobodi u Danskoj baš u ovom trenutku, a
da niko oko njih ne zna šta su uradili. Očigledno je ostalo samo na
njemu da pronađe tu kopilad.
Ništa lakše, pomislio bi neko. Ali od slučaja pre dve godine, kada
je socijalna radnica hladnokrvno ubijala svoje klijentkinje, svet je
postao uvrnutiji. Oružano nasilje usred bela dana, uzimanje državnih
službenika za taoce, zabrana nošenja burki, zabrana sunećenja i
bezbroj drugih mera koje je bilo nemoguće uopšte i pokušati uvesti.
Kolege koje bi radije ušle u lokalnu politiku nego jurile one koji ne
plaćaju porez, neprilagođene emigrante i perače novca za kriminalne
organizacije. Nove administrativne oblasti koje su konačno počele da
funkcionišu, a sada će biti ukinute. Bilo je to uzalud utrošeno vreme i
energija. Karl je skoro stigao do granice do koje može podneti ta
sranja.
Ali ko će, za ime sveta, istraživati ozbiljne zločine koje ljudi na
drugom spratu ne mogu da reše ako Karl iznenada odustane? A
zamisao o povlačenju već mu se usadila u glavu. Možda je mogao
da pronađe posao da čuva decu ili seta kučiće i sam odlučuje kada i
za koga da radi. Ali ko bi se onda pobrinuo za sve te gadove koji
postoje u društvu ako bi svi razmišljali kao on?
Karl nije bio siguran koliko će još dugo imati snage da odgovara
na to pitanje i čujno je uzdahnuo kada je klimnuo glavom ljudima iz
obezbeđenja. Svi u sedištu policije znali su da je Karlov uzdah znak
da drže usta zatvorena i da se drže podalje, ali začudo, danas je
izgledalo da nisu obratili pažnju ni na njega ni na njegov uzdah.
 Već je bio svestan da stvari nisu baš onakve kao što bi trebalo da
budu dok je išao prema podrumu. Ljudi su zurili u prazan prostor, i
osim gotovo neprimetnog tračka svetlosti koji je dopirao iz
Gordonove kancelarije na kraju podrumskog hodnika, sve je bilo u
potpunom mraku. Sva svetla u Sektoru Q bila su isključena.
Karl je othuknuo. Šta sad? Gde je, dođavola, prekidač za svetio?
Obično su neki drugi ljudi radili ovakve stvari.
Počeo je da opipava zid u podnožju stepeništa u potrazi za
prekidačem, ali ga nije bilo. Ali tu je bio neki veliki i teški blok o koji je
nagnječio nožni palac i udario koleno. Karl je opsovao i iskoračio u
stranu i napred, sapleo se preko još jednog velikog predmeta sličnog
kutiji, zbog čega je udario glavom u zid, zakačio ramenom uspravnu
cev i strovalio se na pod.
Dok je ležao dole, izgovorio je bujicu psovki za koje čak nije ni
znao da postoje.
„Gordone!“, dreknuo je iz sve snage dok je ustajao i opipavao put
držeći se uza zid. Nije bilo odgovora.
U svojoj kancelariji najzad je uspeo da uključi Stonu lampu i
kompjuter, pa seo da protrlja sva nagnječena i bolna mesta.
Je li on zaista bio jedini ovde u odeljenju? Bilo bi prvi put da se to
dogodilo za dugo vremena.
Dohvatio je svoj termos, u kom bi u retkim prilikama preostala
poneka kap kafe od juče.
Poslužiće, pomislio je nakon što je protresao flašu i zaključio da
ima dovoljno kafe za pola šolje, bila hladna ili ne. Iz fioke je izvadio
ljubičastu solju koju mu je poklonio njegov posinak i koja nikada ne
bi trebalo da vidi svetlost dana jer je bila izuzetno odvratna. Nasuo je
kafu.
„Šta kog…“, rekao je samom sebi kada je video poruku na svom
stolu.

Dragi Karle,
Arhivski materijal koji si tražio u vezi sa slučajem na
kome trenutno radiš nalazi se u hodniku jer su kutije bile
 previše teške da ih ja ovako sitna nosim toliko daleko.
S ljubavlju,
Lis

Karl se namrštio. Bilo je to prokleto glupo mesto za ostavljanje

kutija, ali kome je mogao da se požali kada je počiniteljka bila
najzgodnija žena u sedištu policije!
Zatim je spustio svoj mobilni na sto i na trenutak gledao u njega.
Zašto ga nisi upotrebio kada ti je trebalo malo svetla, pomislio je,
ozlojeđeno udarajući pesnicom po stolu, od čega je šolja poskočila i
prevrnula se, prosipajući kafu ne samo po Lisinoj poruci već i po
papirima koje je uskoro trebalo da pregleda, posle čega su izgledali
kao nešto što je provlačeno kroz ve-ce šolju.

Deset minuta je sedeo buljeći u prljave dosijee i razmišljajući o

cigaretama. Mona ga je zamolila da prestane i to je bilo to, ali želja
da ispuni pluća i nozdrve dimom bila je nekontrolisana. Simptomi
apstinencije činili su ga džangrizavim, što su Asad i Gordon i previše
dobro znali, ali morao je da se istrese na nekoga u toku dana kako bi
mogao da se sastane s Monom sa tragovima prirodne pozitivnosti.
Sranje!, glasila je njegova mantra kada bi poriv za pušenjem
postao prejak. Kao da će mu to pomoći.
Telefon je zazvonio, iznenadivši ga.
„Možeš li da dođeš ovamo gore, Karle?“ Bilo je to pitanje o kome
se nije moglo raspravljati. Šefica policije imala je glas koji je čak i za
sitnu ženu bio neobično piskav i koji je, svesno ili ne, imao
sposobnost da svakome izazove nelagodnost.
Ali zašto ga je pozvala? Je li odeljenje zatvoreno? Je li zbog toga
ovoliko mračno u podrumu? Ili će on dobiti otkaz? Je li mu ta odluka
oduzeta iz ruku? Ako je tako, nije bio naročito srećan zbog toga.

dmah je primetio sumornu atmosferu na drugom spratu. Čak je i Lis

izgledala upadljivo neraspoloženo, a hodnik ispred kancelarije šefice
policije bio je pun ćutljivih istražitelja.
„Šta se, dođavola, dešava?“ upitao je Lis.
 Ona je odmahnula glavom. „Ne znam tačno, ali nije dobro. Ima
neke veze sa Larsom Bjernom.“
Karl je bio iznenađen. Jesu li najzad iskopali neku prljavštinu o
šefu odeljenja za ubistva? Ako jesu, to bi njemu prokleto dobro
ulepšalo dan.
Minut kasnije stajao je u hodniku sa svojim kolegama, čija su lica
bila iznenađujuće bezizražajna. Jesu li im političari ponovo skresali
budžet? I je li to bila krivica Larsa Bjerna? To ga ne bi iznenadilo. On
svakako nije bio ovde, ‘koliko je Karl mogao da vidi.
Šefica policije isturila je ramena kao što je imala običaj da radi u
uzaludnoj nadi da bi to moglo pomoći u borbi između malo pretesne
jakne uniforme i njenih grudi.
„Imam tužnu dužnost da vas obavestim, mada neki od vas već
znaju, da smo pre četrdeset pet minuta primili poziv iz bolnice
Gentofte sa potvrdom da je Lars Bjern preminuo.“ Na trenutak je
spustila glavu, a Karl je pokušao da pojmi šta je ona upravo rekla.
Lars Bjern je mrtav? On je možda bio arogantno kopile i uvek je
nastupao agresivno, i takođe je bilo tačno da Karl nije osećao skoro
nikakvu simpatiju prema tom čoveku, ali nikada mu nije želeo smrt.
„Lars je danas izašao na svoje uobičajeno rano jutarnje trčanje u
parku Bernstorf, i izgleda da se dobro osećao kada se vratio kući.
Međutim, samo pet minuta posle toga osetio je teškoće u disanju
posle kojih je usledio srčani udar, koji…“, na trenutak je zastala da
se pribere. „Njegova supruga, Susane, koju mnogi od vas poznaju,
pokušala je da mu da veštačko disanje, ali, uprkos tome što je hitna
pomoć odmah stigla i što su na kardiologiji dali sve od sebe, nisu
mogli da ga spasu.“
Karl se osvrnuo oko sebe. Nekoliko njegovih kolega izgledalo je
istinski pogođeno, ali on je protumačio reakciju većine kao
nagađanje: Ko će biti njegov naslednik?
Gotovi smo ako izaberu nekoga kao stoje Sigurd Harms, pomislio
je on sa strepnjom. S druge strane, ispalo bi dobro ako bi to bila
Terje Ploug ili, još bolje, Bente Hansen.
Ukrstio je prste.
Uzalud je tražio Asadovo lice u gomili. On je verovatno već bio u
poseti Rose ili negde istraživao nešto u vezi sa slučajem. Međutim,
video je Gordona kako stoji pozadi, dok su mu se glava i ramena
izdizali iznad svih ostalih, pepeljastog lica i očiju crvenih kao kod
Mone kada stvari stoje najgore moguće.
Karl mu je mahnuo rukom da dođe kada su im se pogledi sreli.
„Naravno, danas ne treba da preterujemo s poslom“, nastavila je
šefica policije. „Svesna sam da će nekima od vas ovo teško pasti jer
je Lars bio poštovan rukovodilac i važan faktor u službi.“
Karl je morao da se ugrize za jezik kako se ne bi značajno
nakašljao.
„Moraćemo pustiti da vreme sve izleći, ali u predstojećim danima
treba da nastavimo rad svojim uobičajenim tempom. Ja ću vas,
razume se, što pre bude moguće obavestiti ko će biti Larsov
naslednik, što će takođe biti prilika da se ponovo razmisli o budućim
procedurama u štabu policije.“
Šef odeljenja za komunikacije Janus Stal stajao je pored nje i
klimao glavom. Naravno. Nije li najveća slabost svakog rukovodioca
iskušenje da sve okrene naopačke čim mu se pruži i najmanja
prilika? Kako bi inače uprava, pogotovo u državnoj službi, mogla da
Opravda svoje postojanje?
Čuo je kako je Gordon uzdahnuo iza njega i okrenuo se licem
prema njemu. Bilo bi preterano reći da je dobro izgledao. Karl je
znao da je Lars Bjern bio taj koji je Gordonu olakšao ulazak u štab
policije, tako da je njegova reakcija bila razumljiva. Ali od tada, nije li
Bjern otežavao Gordonu da zadrži svoj posao?
„Gde je Asad?“, upitao je Gordon. „Је li sa Rose?“
Karl se namrštio. Gordon je bio u pravu što je pomislio na Asada
u vezi sa Larsom Bjernom. Čudno, ali uvek je postojala neka vrsta
bratske povezanosti između Larsa Bjerna i Asada. Zajednička
iskustva u prošlosti u koja Karl nije bio upućen naizgled su stvorila
jaku vezu između njih, a što se toga tiče, Bjern je takođe bio taj koji
je regrutovao Asada za Sektor Q. Zato je Karl imao za šta da zahvali
Bjernu.
A sada je on bio mrtav.
„Da pozovem Asada?“, pitao je Gordon, u potpunosti očekujući
da će Karl preuzeti taj zadatak.
 „Možda bi trebalo da sačekamo dok se ne vrati ovamo. To bi
takođe moglo da uznemiri Rose ako su zajedno. S njom se nikad ne
zna.“
Gordon je slegnuo ramenima. „Mogao bi da mu pošalješ SMS da
te pozove kada Rose ne bude mogla da ga čuje.“
Dobra zamisao. Karl je podigao palac.
„Imao sam jutros još jedan poziv od onog uvrnutog tipa“, dodao je
Gordon kada je prestao da šmrca i kada su krenuli niz stepenice.
„Dobro.“ Mora da je to bilo deseti put za dva dana da je Gordon
to pomenuo. „Jesi li ga pitao zašto zove baš tebe? Je li ti rekao?“
„Ne.“
„I još nisi uspeo da uđeš u trag pozivu?“
„Ne. Pokušao sam, ali on koristi telefonske kartice.“
„Ра, ako ti to smeta, sledeći put prekini vezu.“
„Pokušao sam i to. Ne pomaže. On jednostavno ponovo pozove
posle pet sekundi i nastavlja sa tim dok ga ne saslušam.“
„Podseti me opet o čemu se tu radilo.“
„Da će ubiti kada stigne do broja 2.117.“
„Do tada treba da prođe još koja godinica.“ Karl se nasmejao.
Bila je to vrsta odgovora kakvu je svojevremeno mogao da očekuje
od Rose.
„Pitao sam ga šta taj broj znači, ali njegov odgovor bio je zaista
zagonetan. Rekao je da je očigledno da će to biti kada njegova igra
stigne do broja 2.117 i prasnuo je u smeh. A bio je to zaista jeziv
smeh, mogu ti reći.“
„Možemo li da ga za sada jednostavno otpišemo kao
poremećenu budalu? Koliko ima godina, po tvojoj proceni?“
„Nije baš star. Zvučao je skoro kao tinejdžer, ali malo stariji, rekao
bih.“

Jutro je sporo prolazilo, a Asad nije zvao ni odgovarao na Karlove

poruke.
Mora da ga je neko do sada obavestio šta se dogodilo.
Karl je samo želeo da ode kući. Nije ni dohvatio fasciklu sa
dosijeom otkad su ih pozvali u Odeljenje za istragu ubistava, i njegov
osećaj da sve samo što se nije srušilo postao je nepodnošljiv, slično
kao njegova očajnička žudnja za cigaretom.
Ako se Asad ne pojavi za pola sata, ja odoh, pomislio je i počeo
da traži oglase za posao na internetu. Začudo, nije bilo ničega
konkretnog za pedesettrogodišnjeg detektiva inspektora sa
indeksom telesne težine koji se bliži broju 28.
Tako da mu je zapravo ostajala samo lokalna politika, ali šta bi,
kog đavola, on radio u gradskom veću Alereda! I za koju stranku!
Onda je čuo prepoznatljiv zvuk Asadovih koraka u hodniku.
„Jesi li čuo?“, upitao je Karl, gledajući u dve duboke bore na
Asadovom čelu kada se pojavio na vratima.
„Da, jesam. Otišao sam pravo kod Susane na nekoliko sati. Nije
bilo prijatno.“
Karl je klimnuo glavom. Asad je tešio udovicu. Toliko je bio blizak
sa porodicom Bjern.
„Bila je besna, Karle.“
„Ра, to je razumljivo. Ovo je bilo vrlo neočekivano.“
„Ne, ne to. Bila je besna što se istrčao.“
„Iscrpao se’, Asade. Kaže se da se ’iscrpao.’“
„Ne shvatam. On je trčao. Kako god, bila je takođe ljuta zbog svih
tih talačkih pregovora na kojima je radio kada dođe kući. Ljuta zbog
njegove ljubavnice. Ljuta zbog toga što je trošio novac kao
pomahnitao.“
„Čekaj, stani na minut. Lars Bjern je imao ljubavnicu?“
Asad ga je zbunjeno pogledao. „Lars Bjern bi zaskočio sve što
ide na dve noge ako bi mogao da se izvuče s tim, ti to znaš.“
Karl je izgledao šokirano. Taj jadni smarač? Šta su, za ime sveta,
žene videle u tom drkadžiji?
„Zašto ga nije jednostavno izbacila napolje?“
Asad je slegnuo ramenima. „Kamile ne vole nova pojila, Karle.“
Karl je pokušao da zamisli Bjernovu ženu. Bar jednom, metafora
s kamilom nije bila potpuno neprikladna.
„Na šta si mislio sa ’talačkim pregovorima’?“
„Oteti poslovni ljudi, novinari, glupi turisti, humanitarni radnici…“
„Da, da, znam na koju vrstu ljudi se to odnosi. Ali zašto Bjern?“
 „Zato što je on bolje od bilo koga drugog znao kada postoji
opasnost da oni na drugoj strani ubiju zbog najmanjeg pogrešnog
poteza.“
„Jeste li se tako Bjern i ti upoznali? Je li ti on pomogao u talačkoj
situaciji?“
Asadovo lice se ukočilo. „Više je bilo obrnuto. I nije to bio talački
slučaj. Radilo se o zatvaranju u jednom od najgorih iračkih zatvora.“
„Abu Graib?“
Asad je istovremeno klimnuo i odmahnuo glavom. „Da i ne.
Nazovimo to aneksom. Bilo ih je nekoliko, ali nazovimo ovaj samo
Aneksom 1.“
„Šta hoćeš time da kažeš?“
„Ni ja to na početku nisam razumeo. Kasnije sam saznao da je taj
kompleks zgrada mnogo manji od Abu Graiba. Bio je odvojen od
glavnog zatvora, a unutra su bili zatvorenici koji su zahtevali
posebnu pažnju.“
„Kao na primer?“
„Zarobljeni stranci, visoki zvaničnici, političari, špijuni i bogati
ljudi. Ponekad čitave porodice koje su se protivile Sadamovom
režimu. Ljudi koji su previše znali i hteli da govore. Takvi ljudi.“
Bestraga mu glava, pomislio je Karl.
„Lars Bjern je bio tamo unutra?“
„Ne, ne on.“ Asad je neko vreme stajao polako odmahujući
glavom i zureći u pod.
„U redu“, rekao je Karl. Ovo je bila ona vrsta teme koje je Asad
najradije izbegavao. „То sam čuo i od Tomasa Laursena. Takođe
sam mislio da si ti to potvrdio kada sam te pitao. Ali slušaj, znam da
je ovo teška tema za tebe, Asade. Jednostavno zaboravi da sam
pitao.“
Asad je sklopio oči i duboko udahnuo pre nego što je pogledao
Karla pravo u oči.
„Ne, Lars nije bio u zatvoru i nije bio talac. Zatvoren je bio njegov
brat, Jes.“ Namrštio se i izgledalo je kao da bi mogao ponovo da
začuti. Da li se pokajao što je otkrio nešto o čemu nije trebalo
pričati?
 „Jes? Jes Bjern?“ Nešto u tom imenu je zvučalo poznato. „Jesam
li ga ja upoznao?“
Asad je slegnuo ramenima. „Ne verujem. Možda i jesi, ali on je
sada u domu za negu.“ Izvadio je telefon iz džepa. Karl ga nije čuo
da zvoni što znači da mora da je bio u nečujnom režimu rada.
Asad je stajao klimajući glavom s telefonom prislonjenim na uho,
dok su mu bore na čelu postajale još dublje. Zvučao je nezadovoljno
kada se javio. Kao da ono što je čuo nije u redu, šta god to moglo
biti.
„Moram da idem, Karle“, rekao je i vratio telefon u džep. „То je
bila Susane Bjern. Dogovorili smo se da ću ja obavestiti Larsovog
brata, ali ona ga je svejedno pozvala i rekla mu.“
„А on to nije dobro podneo, da li se o tome radi?“
„Podneo je zaista loše, tako da moram ponovo da idem, Karle.
Sačekao bih do kasnije po podne, ali to sada ne može da čeka.“

Prošlo je skoro nedelju dana otkako je Karl poslednji put bio u kući u
Aleredu. Otkad je počeo da boravi i u Moninom stanu, njegov stanar
Morten polako ali sigurno ostavljao je vlastiti beleg na kući svojim
vrlo alternativnim talentom za unutrašnji dizajn. Već sam ulaz, sa dve
statue nagih muškaraca atletske građe zlatne boje uznemirio bi
svakog negovatelja, da se i ne pominje dnevni boravak, koji je sada
transformisan iz svog praktičnog stila iz sedamdesetih godina sa
jednostavnim nameštajem, u pravu orgiju boja sa preovlađujućom
šafran-žutom i jarkozelenom. U stvari, ukupni utisak bio je gotovo
kao buđav sir, ako bi pokušao to da nekako opiše. Sada je trebalo
još samo da Morten iznese ostatak svoje dragocene kolekcije
plejmobil igračaka iz podruma i popuni njome dnevni boravak.
„Zdravo“, povikao je Karl kao upozorenje da normalnost ulazi u
kuću.
Nije bilo odgovora.
Karl se namrštio i pokušao da vidi Hardijev kombi sa platformom
za invalidska kolica kroz kuhinjski prozor. Njegov stari prijatelj i
kolega očigledno je izašao.
Sručio se na fotelju pored Hardijevog praznog kreveta u dnevnoj
sobi i spustio ruku na njega. Možda je bilo vreme da se promeni
Mortenov stanarski ugovor i da mu se na korišćenje ustupi čitava
kuća. Uz uslov, naravno, da će se, ako on i Mona budu uspeli da
funkcionišu zajedno, ponovo aktivirati stari dogovor da Morten koristi
podrum.
Karl se osmehnuo. Ako Morten Holand dobije upravu nad kućom,
njegov momak Mika takođe bi mogao da se useli. Obojica su sada
bili stari momci, tako da su verovatno bili spremni za neki formalniji
odnos.
Sa vrata se čuo zveket i zujanje Hardijevih električnih invalidskih
kolica, a Mortenov smeh ispunio je sobu životom.
„Zdravo, Karte. Drago mi je što si ovde! Nikad ne bi pogodio šta
se danas dogodilo“, rekao je Morten kada ga je video.
Ništa loše u svakom slučaju, pomislio je on kada je video
Hardijeve blistave oči i Mikino mišićavo telo kako ulazi živahnim
korakom iza njih.
Morten je seo ispred njega ne skidajući jaknu.
„Idemo u Švajcarsku, Karle. Nas trojica: Mika, Hardi i ja“, rekao je
sav ozaren.
Švajcarska? Zemlja sira sa rupama i neuništivih bankarskih
sefova, koliko uzbudljivo to može biti? Postojalo je mnogo drugih
mesta koja bi Karl radije odabrao da se na njima dosađuje nego u
Švajcarskoj.
„Nego šta“, nastavio je Mika. „Dogovorili smo pregled u
švajcarskoj klinici u kojoj su nam obećali da će proceniti da li je Hardi
spreman za implantaciju interfejsa mozak-kompjuter.“ Karl je
pogledao Hardija. Nije imao pojma o čemu momak govori.
„Da, izvini što ti ne znaš za to, Karle“, prošaptao je Hardi.
„Trebalo je mnogo vremena da se sakupi novac. Nismo znali da li
ćemo uspeti.“
„Jedan nemački fond plaća smeštaj i jedan deo troškova
operacije. To je ludilo“, dodao je Mika.
„О čemu svi vi brbljate? Kakva je to stvar sa interfejsom?“
Sada se Morten ubacio u najveću brzinu. Čudo pa nije sve
izlanuo još odavno.
„Univerzitet iz Pitsburga razvio je metod implantacije
mikroelektroda u deo mozga paralizovanog pacijenta koji kontroliše
pokretljivost ruku. Imali su uspeha sa tim metodom u omogućavanju
paralizovanom telu da povrati osećaj u prstima, na primer. To želimo
da pokušamo sa Hardijem.“
„Zvuči opasno.“
„Da, ali nije“, nastavio je Mika. „А iako Hardi već može da pomera
jedan prst i ima izvesnu pokretljivost u ramenu, to nije dovoljno da
mu omogući korišćenje egzoskeleta.“
Karl nije mogao da ga prati. „Egzoskelet?! Šta je to?“
„Laki robotički skelet pričvršćen na telo. Mali elektromotori u
okviru pomažu onima koji nisu u stanju da hodaju sami da mogu da
se kreću, skoro kao da pacijent hoda sam.“
Karl je pokušao da zamisli kako Hardi može da ponovo stoji i
hoda posle svih ovih godina. Dva metra u robotizovanom metalnom
okviru. Na kraju će izgledati kao Frankenštajnovo čudovište, ili još
gore. Bilo je skoro smešno, ali Karl nije osećao poriv da se smeje.
Hoće li to ikada biti stvarnost? Zar mu samo nisu davali lažnu nadu?
„Karle!“ Hardi je dovezao svoja električna invalidska kolica
nekoliko centimetara bliže. „Znam šta misliš. Misliš da ću se
razočarati, da bi to moglo potpuno da me obori. Da bi moglo potrajati
mesecima i da se opet pokaže kao uzaludno. Jesam li u pravu?“
Karl je klimnuo glavom.
„Ali, Karle, od onoga dana kada sam ležao paralizovan u centru
za povrede kičme u Hornbeku i tražio od tebe da me ubiješ pre
dvanaest godina, sve do danas, nisam imao nikakav cilj u svojoj
budućnosti koji bi i na neki način učinio da se osećam normalno.
Svakako mogu da se vozim uokolo u svojim kolicima manje-više
kako mi je volja, i vrlo sam zahvalan za to. Ali pomisao da bi moglo
postojati nešto drugo za šta mogu da se borim daje mi mnogo
energije. Dakle, zar ne misliš da bi jednostavno trebalo da se bavimo
time kada i ako ovo ne uspe?“
Karl je ponovo klimnuo glavom.
„Nadam se da će mi operacija omogućiti da osećam ruke i možda
čak i noge pomoću svog uma. Vršili su eksperimente na
paralizovanim čovekolikim majmunima koji su povratili sposobnost
da hodaju. Pitanje je da li ja posedujem dovoljno mišićne snage.“
„I tu u priču ulazi egzoskelet, pretpostavljam.“
Da je Hardi mogao da klimne glavom, uradio bi to.
 6

ASAD

Zlokobna plava bleštava svetlost poigravala je po glicinijama na

fasadi doma za negu.
Alah hafiz. Molim te da to ne bude Jes, pomislio je Asad kad je
video prazna kola hitne pomoći sa širom otvorenim zadnjim vratima.
Popeo se uz stepenice ispred ulaza u četiri velika koraka i utrčao
u prijemno odeljenje. Tu nije bilo osoblja, samo radoznali stariji žitelji
doma koji su šaputali i okrenuli glavu na drugu stranu kada je
protrčao pored njih prema sobi svog prijatelja.
Tri dežurne negovateljice stajale su ubledelog lica na vratima, ne
skrećući pogled sa sobe ispred njih. Iz sobe su se čuli prigušeni
glasovi; Asad je stao i duboko udahnuo. Skoro trideset godina
njegova sudbina bila je neraskidivo povezana sa Jesom, i mnoge od
tih godina proklinjao je dan kada su se sreli. Ali, uprkos tome, Jes je
postao osoba koja mu je najbliža u ovom životu i koja je znala o
njemu više od bilo koga drugog, tako da je osećaj koji ga je obuzeo
bio jedan od najgorih koje je iskusio u poslednjih deset godina.
„Је li mrtav?“ upitao je.
Negovateljica koja je stajala najbliže njemu okrenula se licem ka
njemu. „О, Zaide, jesi li to ti?“ Podigla je ruku. „Nemoj da ulaziš
tamo.“
Nije bilo dodatnog objašnjenja, a nije bilo ni potrebe za njim, jer
su sledećeg trenutka izneli nosila; stopala su bila nameštena jedno
pored drugog ispod belog čaršava. Tek kada se ostatak tela pojavio
na vidiku, Asadovi najgori strahovi bili su potvrđeni. Bolničari iz hitne
pomoći pokušali su da pokriju lice drugim čaršavom, ali krv je i dalje
izbijala kroz njega.
Asad je podigao ruku i zatražio da stanu kada su se nosila našla
pored njega. Morao je da bude siguran da je to stvarno Jes. Kao što
je i očekivao, bolničari su se usprotivili kada je podigao čaršav, ali
ućutali su opazivši njegov pogled.
Jesove oči bile su napola zatvorene, a jedan kraj usta mu se
obesio prema mestu na kome je sebi probio karotidnu arteriju.
„Šta se desilo?“ šapnuo je dok je sklapao oči na beživotnom licu.
„Neko ga je pozvao“, rekla je najstarija negovateljica dok su
nosila odvozili niz prednje stepenište.
„Čule smo ga kako je vrisnuo, ali, kada smo dotrčale da vidimo
šta nije u redu, rekao nam je da ga ostavimo na miru. Samo je želeo
da na trenutak ostane nasamo i rekao je da će nas pozvati kada
bude hteo da ga izvedemo napolje sa ostalima.“
„Kad je to bilo?“, pitao je Asad.
„Prošlo je samo pola sata otkad smo ga pronašle sa olovkom
zabijenom u karotidnu arteriju. Još je disao i…“ Ućutala je kao da joj
se rečenica zaglavila u grlu. Čak i za iskusnu medicinsku radnicu, to
mora da je bio šokantan prizor.
„Dežurni doktor je slučajno upravo došao da izda umrlicu za
jednog drugog stanara doma, koji je preminuo prošle noći. Mislim da
još sedi u mojoj kancelariji i pregleda Jesov medicinski karton“, rekla
je druga negovateljica.
Asad se naslonio na dovratak i pokušao da proguta pljuvačku
koja mu se skupljala u grlu. Lars Bjern i njegov brat u istom danu;
kako je to bilo moguće? Je li Alah upravo sada stajao držeći mu
svoju tešku ruku na ramenu? Je li bila božja volja što se odjednom
osećao kao da mu je ruka odsečena? Što je njegova veza sa
prošlošću presečena i bačena u vatru u kojoj sve uspomene
završavaju? Osećaj je bio razoran i zastrašujući.
„Ne mogu ovo da prihvatim; previše je teško“, rekao je. „Jes i
njegov brat jutros su bili živi i zdravi, a sada ih obojice više nema.“
Asad je odmahnuo glavom. Da su Lars i Jes izgubili život u
zemljama koje su njih trojicu povezale, bili bi položeni u zemlju pre
nego što posmrtna ukočenost stigne da nastupi.
 „Ne, to je jezivo“, odgovorila je najstarija negovateljica.
„Blagoslovena, blagoslovena je svaka duša koja nađe mir. Ipak, niko
ne zna šta donosi dan dok sunce ne zađe, kao što kaže crkvena
himna. Treba da iskoristimo život na najbolji način dok još možemo.“
Asad je zurio u sobu. Sudeći po krvi ispod invalidskih kolica i
tamnoj mrlji na podu, Jes je to uradio dok je sedeo na podu, a onda
su ga posle smrti podigli na levu stranu i na nosila. Olovka parker iz
koje je izvukao šiljati uložak još je ležala rastavljena na njegovom
stolu za kafu. Bila je to olovka koju mu je Asad poklonio pre mnogo
godina.
„Gde je uložak za olovku kojim se ubo?“, upitao je po navici.
„U plastičnoj kesi u kancelariji kod doktora. Čula sam ga kada je
pozvao da pošalju neke ljude ovamo po to. Takođe je snimio neke
fotografije. Uvek to uradi.“
Asad se osvrnuo po sobi. Ko će naslediti stvari sada kad je
njegov brat Lars Bjern takođe mrtav? Jes nije imao dece ni druge
braće ili sestara. Hoće li ovi vrlo zgusnuti ostaci osamdeset tri godine
života završiti kod Susane? Mesingom uokvirene fotografije čoveka
koji je bio visok skoro sto devedeset centimetara i nakićen
mnoštvom medalja na svojoj uniformi? I njegov jeftini nameštaj i
televizor ravnog ekrana koji je odavno zastareo?
Asad je ušao u kancelariju u kojoj je doktor sedeo i kucao na
tastaturi sa naočarima spuštenim na vrh nosa.
Asad i doktor su ljubazno klimnuli glavom jedan drugom više puta
tokom godina u kojima je Jes živeo u domu za negu posle
prebacivanja iz doma za penzionisano vojno osoblje. Bio je povučen
i izgledao je pomalo umorno, ali kako i ne bi s obzirom na posao koji
je radio.
Sada su ponovo pozdravili jedan drugog.
„Bilo je to samoubistvo“, kratko je rekao iza kompjuterskog
ekrana. „Još je stezao uložak olovke među prstima kada sam ušao,
a glava mu je bila tako nameštena da nije mogao da popusti stisak.“
„То me ne iznenađuje“, odgovorio je Asad. „Upravo je bio primio
užasnu vest da je njegov brat mrtav. Možda najgoru vest koju je
uopšte mogao da primi.“
 „Shvatam, to je tragično“, rekao je doktor bez ikakvog saosećanja
u glasu. „Upravo pišem izveštaj, pa ću zabeležiti i pretpostavljeni
razlog za njegov postupak. Koliko mogu da zaključim, vas dvojica
ste se poznavali dugi niz godina.“
„Da, od devedesetih. On mije bio mentor.“
„Је li ranije govorio o samoubistvu?“
Je li Jes govorio o samoubistvu? Asad se nenamerno osmehnuo.
Koji vojnik sa toliko ljudi na duši kao on nije neprestano govorio o
tome?
„Ne, ne dok je stanovao ovde. Bar ne meni, u svakom slučaju.
Nikad.“

Asad je pozvao Jesovu snahu Susane, umirio je i donekle je prizvao

razumu kada je počela da govori kako je to njena krivica. Uverio ju je
da bi se to verovatno dogodilo u svakom slučaju.
Lagao je i što se toga tiče.
Asad je stajao ispred doma za negu i zurio u oblake koji su klizili
po sivom nebu. Kakva prikladna pozadina za užasne događaje ovog
dana. Bezbrojne misli o ovoj dvojici ljudi učinile su da se oseti fizički
slabo. Noge su mu bile nestabilne i mlitave, a ostatak tela mu je bio
iscrpljen na način koji je podsećao na grip. Izmakao se za nekoliko
koraka i rukom napipao klupu pored stepenica gde su se on i Jes
tako često tiho pozdravljali na rastanku. Seo je i izvadio mobilni.
„Karle, danas se neću vraćati“, rekao je nakon što mu je ukratko
ispričao šta se dogodilo.
Sa druge strane linije na trenutak je vladala tišina.
„Ne znam šta ti je taj Jes Bjern značio, Asade, ali mislim da su
dve smrti u jednom danu - i to ljudi koji su tu bili toliko bliski - dve
smrti previše“, najzad je rekao Karl. „Koliko će ti vremena trebati?“
Asad je na trenutak razmislio. Kako je mogao to da zna?
„Ne moraš odmah da odgovoriš. Da kažemo nedelju dana,
Asade?“
„Ovaj, ne znam. Možda samo nekoliko dana. Je li to u redu?“
 7

ASAD

Na spoljašnjem hodniku ispred prljavih prozora Rosinog stana već

se nakupila nova gomila novina. Ako se u obzir uzme da su stanari
stambenog bloka u prošeku dnevno izbacivali šest kilograma
časopisa i novina, to je iznosilo više od dve tone godišnje, a silazak
do kontejnera za reciklažu nije baš bio Asadova omiljena aktivnost.
Ali šta, kog đavola: komšije su bile prijateljski nastrojene, a Rose je
živela i disala za isečke iz novina, pa onda zašto da ne. Barem ljudi
nisu ostavljali svu svoju štampu ispred prozora njene kuhinje kao što
su radili pre godinu dana. A raznolikost je bila dobra, to je morao da
im prizna. Ona nije pratila samo danske publikacije; raznovrsnost
vesti uvećavali su časopisi i novine na nemačkom, engleskom,
španskom i italijanskom koje su ostavili strani stanari zgrade.
U dnevnoj sobi, Rose je sedela leđima okrenuta prema prozorima
koji su gledali napolje na zelenu površinu, sa gomilom isečaka ispred
sebe, kao i obično. Ovo je bio njen svet; posle muka koje je pretrpela
kada je lisicama bila vezana za ve-ce šolju u stanu svoje komšinice,
kada su je kao taoca držale dve surove mlađe žene, nije se zaista
vratila u stvarnost. Od tada je prošlo dve godine. U to vreme Rose je
imala trideset šest godina; ali sada je izgledala kao žena od
četrdeset pet, imala je dobrih dvadeset kilograma više i bila je
nestabilna na nogama. Krvni ugrušci u njenim potkolenicama i
traženje utehe u hrani i antidepresivima uzeli su danak.
Asad je spustio kesu iz prodavnice i gomilu štampe na kraj
trpezarijskog stola pa stavio ključeve u džep, pozdravivši je tek kada
je Rose pogledala u njega. Njene reakcije su bile usporene, ali inače
je stara gunđava Rose još bila netaknuta negde unutra. A to je bila
upravo ona vrsta stabilnosti koja je njemu trenutno bila potrebna.
„Ра, jesi li danas išla da tumaraš napolju?“, upitao je uz ironičan
osmeh jer je znao da nije izlazila. Svet napolju više nije bio Rosin
svet.
„Jesi li se setio kesa za smeće?“ upitala je ona.
„Jesam“, odgovorio je Asad raspakujući robu. Četiri pakovanja
providnih kesa za smeće, dovoljno za četiri ili pet nedelja. „Kupio
sam ti konzerviranu hranu, tako da ćeš biti u redu sledećih nekoliko
dana, Rose. Zbog toga sam došao ovamo po drugi put danas.“
„Znači to je u pitanju?“
„Ne. Posredno je povezano sa Larsom Bjernom. Pretpostavljam
da si čula“, rekao je prilazeći radiju da smanji ton.
„Da, čula sam na radiju“, rekla je ona, ali nije izgledala naročito
pogođeno.
„Dobro. Ja sam to takođe čuo na radiju u kolima upravo
maločas.“
„Rekao si posredno’?“ Na trenutak je spustila makaze, više iz
formalnosti nego iz istinskog interesovanja.
Asad je duboko udahnuo; bilo je vreme da pređe na stvar. „Da, to
je zaista tragično, i za mene. Njegov brat izvršio je samoubistvo
kada ga je Larsova žena pozvala i rekla mu da je Lars mrtav.“
„Pozvala ga je?“ Rose je prinela prst na čelo i zavrtela ga.
„Nikada nije bila naročito bistra. Kakva glupa kučka. Izvršio je
samoubistvo? Ne poznajem nikoga kome je bilo toliko stalo do Larsa
Bjerna.“ Njen šuplji smeh obično je Asadu popravljao raspoloženje,
ali sada se to nije desilo. Rosino saosećanje prema većini ljudi bilo je
sakriveno negde daleko u njoj.
Primetila je njegovu reakciju i skrenula pogled u stranu.
„Napravila sam neke promene ovde, zar ne primećuješ?“
Asad je pogledao u zidove. Dva su i dalje od poda do plafona bila
prekrivena smeđim arhivskim kutijama punim sistematski poređanih
isečaka iz novina, dok je treći zid iza televizora bio izlepljen
ogromnim kolažom isečaka zalepljenih selotejpom. Izgleda da
nijedna tema nije bila izvan Rosine sfere interesovanja, ali njena
ogorčenost je bila dosledna i lako primetna. Teme su varirale od
bezbednosti u saobraćaju za vreme beskrajnih projekata izgradnje u
Kopenhagenu i složenih radova na putu, do brige za životinje i nešto
malo primesa vesti o kraljevskoj porodici, koje su kao i obično bile
zasenjene novinarskim napadima na loše političko upravljanje,
korupciju i izuzimanje političara od odgovornosti. Savremenom
istoričaru nedeljne fotografije ovako šarolikog i stalno promenljivog
izbora mogle bi otkriti trenutno stanje u Danskoj i ostatku sveta. Ali u
ovom trenutku Asad nije mogao da primeti šta je tu novo.
„Primećujem, Rose“, svejedno je rekao. „Izgleda dobro.“
Ona je izgledala iznervirano. „Nije dobro, Asade. Danska je
izmrcvarena, ubijena. Zar to ne dopire do tebe?“
On se protrljao po licu; morao je sve otvoreno da kaže. Možda će
ona tada razumeti.
„Larsov brat zvao se Jes, Rose. Poznavao sam ga skoro trideset
godina. Imali smo mnogo lepih uspomena i užasnih zajedničkih
iskustava. A sada sam ja jedini koji ih se seća. Samo mi treba
nekoliko dana da sve to prihvatim, znaš? Jesova smrt vratila mi je
toliko mnogo sećanja.“
„Sećanja dolaze i odlaze, Asade. Ne možeš da ih kontrolišeš,
pogotovo ona loša. Ja to znam.“
On ju je pogledao i uzdahnuo. Pre dve godine, ovi zidovi bili su
prekriveni rastrojenim rečenicama iz Rosinog dnevnika. Toliko
bolnim da je jednom u pijanstvu priznala Asadu da bi izvršila
samoubistvo da je u tome nisu omele devojke koje su je držale
zarobljenu. Naravno, Rose je i previše dobro znala za sećanja koja
um čuva ali bi ih čovek radije zaboravio.
Asad je na trenutak stajao zureći uprazno. Jes je sebi oduzeo
život: život zbog koga je Asad jednom rizikovao svoj sopstveni da bi
ga spasao. Sve što je ostalo bilo je sećanje na život koji se završio
tog kobnog dana pre mnogo godina, kada je Lars Bjern pozvao
preklinjući ga da spase njegovog brata. Da nije bilo tog telefonskog
poziva, on bi još imao svoju porodicu, a o tome je bilo tako teško
razmišljati. Od tada je prošlo šesnaest godina. Šesnaest godina
nade i borbe i činjenja svega što je bilo u njegovoj moći da odagna
bol i suze.
Nije više mogao to da podnosi.
 Ispružio je ruku iza sebe i kada je napipao stolicu, sručio se na
nju i pustio suze da poteku.
„U čemu je stvar, zaboga, Asade?“, čuo je kako Rose kaže. Ne
podižući pogled, mogao je da oseti kako se ona napreže da ustane,
prilazi mu i spušta se u čučanj ispred njega. „Ti plačeš. Šta je bilo?“
Pogledao ju je u oči i osetio prisutnost kakvu nije ispoljavala već
duže od dve godine.
„То je previše duga i tužna priča, Rose. Ali osećam da me je
danas sve sustigle. Plačem da izbacim to iz sebe i završim sa tim,
Rose, jer ionako ne mogu da preduzmem ništa u vezi sa tim. Deset
minuta. Daj mi samo deset minuta i biću dobro.“
Ona je uzela njegovu ruku između svojih. „Asade, šta bih ja
uradila da ti nisi otvorio onu knjigu u kojoj sam krila svoju prošlost?
Ubila bih se, ti to znaš.“
„То je isto rekla kamila kada je nestala sva voda, ali je ostala da
stoji pored korita, Rose.“
„Kako to misliš?“
„Pogledaj oko sebe. Zar ti polako ne ubijaš sebe? Prestala si da
radiš i živiš samo od svog penzionog fonda. Nikada ne izlaziš. Šalješ
klince i mene da ti kupujemo namirnice. Plašiš se sveta. Radije sediš
iza ovih prljavih prozora kako te ne bi savladali spoljašnji utisci. Ne
razgovaraš sa sestrama; skoro nikada ne zoveš u sedište policije.
Zaboravila si pozitivne stvari koje Gordon, Karl, ja i rad sa odličnom
ekipom mogu da ti daju. Izgleda kao da ne želiš ništa više od života.
A ako je tako, u čemu je suština?“
„Postoji nešto što želim, Asade, a ti to možeš da mi daš odmah
sada i ovde.“ Pogledao ju je zamišljeno. To verovatno nije bilo nešto
što bi on mogao ili hteo da joj da.
Počela je teško da diše, kao da joj se ono što je htela da kaže
zaglavilo u grlu. Na trenutak je gotovo prepoznao onu staru Rose, po
intenzivnom osećaju svrhe u njenim očima.
„Dobro“, rekla je najzad. „Ono što stvarno hoću je da ti budeš taj
koji će otvoriti svoju knjigu ovog puta, Asade. Poznajem te jedanaest
godina i ti si mi najbolji prijatelj, ali ne znam ništa o tebi. Ni o tvojoj
prošlosti ni o tome ko si ti zaista. Stvarno bih volela da mi pričaš o
tome, Asade.“
 Znao je to.
„Dođi sa mnom u spavaću sobu i lezi pored mene. Samo sklopi
oči i pričaj mi ono što želiš. Nemoj da razmišljaš ni o čemu drugom.“
Asad je pokušao da se namršti ali nije mogao. Osećaj
neodlučnosti i nepoverenja jednostavno nije mogao da opstane u
močvari tuge u koju je tonuo.
Povukla ga je za ruku, i bilo je to prvi put za dugo vremena da je
Rose preuzela inicijativu u nečemu što nije imalo veze sa njom
samom.

Asad nije bio u Rosinoj spavaćoj sobi od njenog sloma. Ali ono što je
nekada bilo beživotna i turobna soba sada se pretvorilo u utočište u
kome je preovlađivalo cveće na prekrivaču i more zlatnih jastuka.
Samo su ga zidovi podsećali da je situacija ovde takođe nestabilna,
pošto su čak i u ovoj sobi bili prekriveni novinskim isečcima koji su
optuživali svet da je pokvaren.
Asad je legao na prekrivač i sklopio oči kao što je ona tražila.
Osetio je toplotu njenog tela kada je legla pored njega.
„Hajde, Asade, pričaj mi sve što ti padne na pamet“, rekla je ona i
prebacila mu ruku preko grudi. „Samo zapamti da ja ništa ne znam,
tako da ništa nije otkriveno.“
Nekoliko minuta borio se sa svojim sumnjama. Je li bio spreman,
je li ovo bilo pravo vreme? Ali, kada je ona legla potpuno mirno više
ne navaljujući na njega i ne insistirajući, polako je počeo.
„Rođen sam u Iraku, Rose.“
Osetio je kako klima glavom pored njega. Možda je to znala.
„Ime mi nije Asad, iako danas ne želim da me zovu ikako
drugačije. Zovem se Zaid el Asadi.“
„Said?“ To je zvučalo skoro kao da ona isprobava ukus tog
imena.
On je zaškiljio ka njoj. „Roditelji su mi mrtvi, i nemam braće i
sestara. Sada doživljavam sebe kao nekog ko uopšte nema
porodicu, iako to verovatno nije tačno.“
„Dakle ne želiš da te zovem Said. Jesi li siguran?“
„Treba da izgovoriš prvo slovo kao ‘S’, ali ime je Zaid sa ‘Z’. Ali
ne, za tebe i druge ljude do kojih mi je stalo i koje poznajem u
Danskoj, ja sam i dalje Asad.“
Ona mu se primakla bliže. Mogao je da oseti kako joj srce brže
kuca zbog toga što joj se poverava. „Rekao si da si iz Sirije.“
„Poslednjih godina rekao sam mnogo stvari koje bi trebalo da
uzmeš sa rezervacijom, Rose.“
Osetio je kako ona počinje da se kikoće. Prošlo je mnogo
vremena otkako je to čuo i osećaj je bio gotovo oslobađajući. „Kaže
se sa rezervom’, Asade, a ne sa rezervacijom’“, rekla je.
„Ne shvatam.“
„Zvuči slično, ali rezervacija je nešto potpuno drugo u odnosu na
rezervu. Ali rezerva je i nešto što čuvaš za vreme kada ti zatreba.“
„Onda sam ovog puta ja u pravu, Rose. Ništa nisam čuvao za
vreme kada mi zatreba.“
Otvorio je oči i hteo da se nasmeje zajedno s njom, i tada je
video isečak na zidu iznad njene glave od koga kao da se zaledio.
Žrtva broj 2.117, pročitao je.
Asad je skočio na noge. Morao je da pogleda izbliza. Mutne
fotografije u novinama su često zavaravale oko. Bio je to verovatno
samo neko ko je izgledao kao ona. Moralo je da bude tako.
Jednostavno je moralo!
Pokrio je oči osećajući kako mu se grlo steže. Skoro da nije
mogao da sluša sopstvene jecaje. Osetio je sopstveni topli dah na
licu i pljuvačku kako mu se sliva niz zglavke.
„Molim te nemoj sada da me dodiruješ, Rose“, prodahtao je kada
je osetio njenu ruku na ramenu.
Zabacio je glavu, duboko udahnuo i polako otvorio oči samo
malčice, da dopusti da mu slika uđe u žižu pogleda. Kada je najzad
sasvim otvorio oči, slika je bila bolno jasna. Telo natopljeno vodom
bilo je položeno na leđa, mlitavo i potpuno očigledno beživotno. Ali
ženine oči kao da su još bile žive iako je zurila u ništavilo. Ruke, koje
su tako često milovale Asadove obraze, kao da su simbolički stezale
pesak.
„Leli, Leli…“ šaputao je iznova i iznova milujući prstom čelo i kosu
žene na fotografiji. „Šta se desilo? Šta se desilo?“
Asadu je glava klonula na grudi. Godine neizvesnosti, čežnje i
tuge koja je postajala sve jača paralizovali su mu čula. Leli više nije
bilo.
Ponovo je osetio Rosinu ruku. Pažljivo je uhvatila njegovu, a
druga Rosina ruka mu je blago okrenula glavu tako da im se pokreti
sretnu.
Neko vreme su se gledali ne govoreći ni reći pre nego što se on
usudio da joj postavi pitanje.
„Menjam isečak iz novina skoro svakog dana, a ovaj je od
nedavno. Prepoznaješ li je?“
On je klimnuo glavom.
„Ко je ona bila, Asade?“
Mnogo, mnogo godina Lelina sudbina bila mu je nepoznata, ali u
svom srcu, Asad je uvek obmanjivao sebe da će ona živeti zauvek.
Čak i kada je rat u Siriji dostigao najgore razmere i nikoga nije bilo
briga ko je ubijen ni ko ga je ubio, on je znao u sebi da je Leli
pronašla izlaz iz Ragnaroka[ 1], jer ako je to iko mogao, to je bila
Leli. A ipak je ležala ovde, a Rose je pitala ko je ona bila. Ne ko je
ona, nego ko je bila.
Sklonio je ruku sa isečka iz novina boreći se da dođe do daha,
potrebnog da bi mogao da govori.
„Leli Kababi bila je žena koja se brinula o mojoj porodici kada
smo pobegli iz Iraka. Moj otac bio je inženjer i zvaničnik koji se
previše približio Sadamu Huseinu preko Baas partije, i jednog dana
ga je nesmotreno kritikovao. Da nije bilo etničkog porekla mog oca
kao šiitskog muslimana, možda bi sve bilo u redu, ali u to vreme su
svaka kritika ili pogrešan potez lako mogli da znače smrt za šiita kao
što je on bio. Moj otac je dobio upozorenje samo sat vremena
unapred da Sadamova garda ima naređenje da ga uhapsi, pa su moj
otac i majka donosili odluku da beže i ponovo je menjali iz sekunde u
sekundu. Nisu poneli sa sobom ništa osim malo nakita i mene. Imao
sam samo godinu dana kada nas je Leli Kababi dočekala u svom
domu u Sab Abaru na jugozapadu Sirije. Živeli smo sa njom, iako joj
nismo bili rodbina, i ostali tamo sve dok moj otac najzad nije dobio
priliku da radi u Danskoj. Ja sam u to vreme imao samo pet godina i
bio sam veoma srećan dečačić kada sam stigao ovde.“
Ponovo je bacio pogled ka isečku iz novina sa uzaludnom nadom
da će opaziti i najmanji nagoveštaj neke poruke u njenim nevidećim
očima.
„Moraš razumeti, Leli Kababi je bila naša spasiteljka. A sada…“
Pokušao je da pročita tekst ispod fotografije, ali sve mu je bilo
zamagljeno pred očima. Bože, kakav užasan, užasan dan. Ovo je
bilo gotovo previše da bi mogao da podnese.
„Toliko mi je žao, Asade“, šapnula je Rose. „Ne znam šta da
kažem.“
On Je odmahnuo glavom. Šta je i mogla da kaže?
„Kada budeš hteo da saznaš više o onome što se dogodilo, imam
neke isečke iz stranih novina koji su detaljniji od ovoga. Tačno znam
gde su jer se to dogodilo pre samo nekoliko dana. Hoćeš li da ih
donesem?“
On je klimnuo glavom i Rose je izašla iz sobe.
Kada se vratila, spustila je braon kutiju za arhivska dokumenta
pored njega na ivicu kre veta i on ju je otvorio.
„Ovaj je iz Tajmsa. Oni su napravili veliku priču od toga jer je
žrtva bila toliko neobična. Pogledaj datum. Članak je objavljen dan
nakon što su španske novine pokrenule priču. Nije prijatno za
čitanje, Asade. Hoćeš li da ti ja čitam? A ti možeš da mi kažeš kada
da prestanem.“
Odmahnuo je glavom. Više je voleo da to uradi sam; na taj način
će moći da kontroliše svoju reakciju.
Asad je počeo da čita. Kao da oprezno hoda na prstima po
nebezbednom visećem mostu, neodlučno je prelazio pogledom
preko reči. Članak je bio vrlo detaljan, kao što je Rose i rekla, i
previše stvaran. Sluz u ustima žrtve, dugi niz tela koja leže na pesku.
U članku se tvrdilo da je sveti ratnik bio prvi koji je isplutao na obalu.
Koža mu je još bila puna ranica posle neophodnog brijanja duge
brade koja je bila zaštitni znak militantnih milicija.
Asad se borio sa slikama i pitanjima koja je članak nametao.
Zašto je Leli odlučila da beži? Šta se dogodilo?
Rose mu je dodala druge novine. „Sutradan je Tajms objavio ovo.
Govorim ti odmah, Asade, jer je stvarno užasno. Starica se nije
utopila. Ubijena je. Zbog toga sam zalepila njenu sliku na zid. Želela
sam da joj kažem da je duboko žalim.“
Asadu su klonula ramena.
 „Ubodena je u vrat oštrim predmetom. Juče su objavljene
pojedinosti sa autopsije. Nije imala mnogo morske vode u plućima,
Asade. Dakle, i više je nego verovatno da je bila mrtva ili na samrti
kada su je bacili u more.“
Asad nije razumeo. Ova srdačna, dobronamerna žena bez imalo
zla u sebi je ubijena. Koja podla svinja bi to uradila? I zašto?
Uzeo je novine. Fotografija je bila drugačija od one koju su
upotrebili dan ranije. Ugao je bio nešto drugačiji, ali pogled i položaj
tela bili su isti. Ponovo ju je na trenutak posmatrao. Izgledala je toliko
puna poverenja, baš kao što ju je pamtio. A ruke su joj bile opružene
po mokrom pesku. Ruke koje su ga milovale, usta koja su mu
pevala, oči koje su u njemu podsticale veru da će jednog dana sve
biti u redu.
Samo ne za tebe, Leli, pomislio je dok su gnev i žudnja za
osvetom počinjali da se oblikuju u njemu.
Asad je pustio da mu pogled luta po mutnoj fotografiji leševa na
pesku. Bilo je užasno, skoro nepodnošljivo. Obrisi bespomoćnih tela,
nizovi stopala koja su štrčala ispod čaršava. Žene, deca, muškarci, i
zatim Leli, koja će nekoliko trenutaka nakon što je ova fotografija
snimljena biti položena pored ostalih. Sada je ova blaga i duševna
žena, kojoj je njegova porodica sve dugovala, postala statističko
svedočanstvo ciničnih i nečasnih grešaka ovog sveta.
Je li to bio svet u kome je želeo da živi?
Usmerio je pažnju na fotografiju grupe ljudi malo dalje od plaže
čija su lica bila ispunjena užasom.
Je li neko od vas ovo uradio?, pomislio je.
Čvrsto je zatvorio oči. Šta god ga koštalo, uhvatiće ljude koji su to
uradili. Obećao je to sebi.
Fotografija je bila malo nejasna zbog lošeg osvetljenja, a ipak mu
je nešto na njoj privuklo pogled. Bolni osećaj prepoznavanja. Među
ostalim preživelima, u pozadini je stajao čovek koji je zurio pravo u
objektiv, skoro kao da je želeo da ga uslikaju. Brada mu je sezala do
polovine grudi, podsetnik na fanatičnu vladavinu terora iz koje je
pobegao, a oči su mu bile stroge kao i držanje. Pored njega je bila
mlada žena iskrivljenog lica. A pored nje još jedna žena koja…
Onda ga je obuzela tama, dok je glas iz daljine vikao: „Asade!“
 8

ŽUAN

Žuanu se odmah nije dopao čovek koji je sedeo kao kralj na svom
prestolu iza pulta na aerodromu u Larnaki, natmureni čovek koji je
smrdeo na znoj i poraz u ličnom životu.
Najzad se okrenuo licem prema Žuanu. Žuan je proveo dva sata
buljeći u ovog neobrijanog, sporno izabranog imigracionog
službenika pre nego što se on udostojio da mu odgovori na pitanja.
Za to mu nije trebalo više od deset sekundi, a sve uniformisano
osoblje iza njega je složno klimalo glavom. Šta, kog đavola? Dakle
svi su znali odgovor od samog početka.
Žuanove nozdrve su se raširile. Verovatno ga je obuzimala želja
da ih sve izudara.
„Da, vidiš“, rekao je službenik ravnodušno, „žive smo juče odveli
u prihvatni centar Menogeja. Mrtve smo smestili u mrtvačnice. Niko
nije ostao na Aja Napi.“ Njegov engleski je podsećao na onaj kakav
je Žuan govorio u srednjoj školi.
Žuan je naterao sebe da ljubazno klimne glavom. „Prihvatni
centar Menogeja. Shvatam. A kako da stignem tamo?“
„Sedi na autobus ako ne možeš da platiš taksi.“
Nije hteo da se gnjavi pitanjem odakle autobus polazi.

Putnik u autobusu mu je pokazao barake razbacane poput žutih

mrlja po ogolelom pejzažu, nimalo u skladu sa dotadašnjim idiličnim
putovanjem. Zgrade su bile relativno nove i okružene čeličnom
ogradom, a ispred njih su stajale table visine čoveka sa
informacijama o centru. „Ne možete promašiti“, rekao mu je taj
neočekivano prijateljski nastrojen čovek. Žuanu nije bilo nimalo lakše
što su informacije bile napisane samo na grčkom, i što nije mogao
da pronađe broj telefona niti bilo kakva imena za kontakt na
internetu.
Zaputio se sa krajnjom smernošću prema prvoj osobi u glavnoj
zgradi, svestan koliko uniforma može da učini arogantnim svog
nosioca u ovim krajevima. Nije mogao sebi da priušti odbijanje.
„Da, naravno. Očekivali smo vas, gospodine Aigvadere;
imigracioni službenik sa aerodroma Larnaka bio je dovoljno ljubazan
da nas pozove i javi da ćete uskoro doći.“ Čovek je srdačno pružio
ruku, ostavljajući Žuana bez reči. „Uvek smo srećni kada ostatak
sveta usmeri pažnju na naše probleme. Shvatate, teško je za našu
malu zemlju da prihvati toliko izbeglica.“
Žuan je sada video znojavog službenika sa aerodroma u novom
svetlu. Kada ga sretnem na povratku, daću mu flašu metakse sa
sedam zvezdica, pomislio je pre nego što se prisetio ograničenosti
svog budžeta. Obuzdao je svoju rasipnost odlukom da će i pet
zvezdica biti dovoljno.
„Prošle godine smo primili četiri hiljade petsto osamdeset dve
molbe za azil“, nastavio je zatvorski čuvar. „Naravno, većina tih ljudi
su bili Sirijci, a mi veoma kasnimo sa obradom zahteva. Da budem
tačan, kasnimo sa hiljadu sto dvadeset i tri zahteva, što je skoro
dvostruko više nego na kraju prošle godine. Zato cenimo pažnju koja
nam se posveti. Da li biste želeli da krenete u obilazak?“
„Da, molim vas. Ali najviše me zanima susret sa preživelima od
juče. Da li je to izvodljivo?“
Blago grčenje čovekovih usta ukazalo je da mu to nije omiljeni
zahtev, ali je uspeo da ublaži utisak.
„Naravno. Posle obilaska, važi?“

Na stotine tamnoputih, upitnih lica posmatralo ga je s mešavinom

sumnje i nade. Šta je njegovo prisustvo moglo da znači za bilo koga
od njih? Je li on bio iz neke međunarodne humanitarne organizacije?
Je li to što je govorio na engleskom bio dobar ili loš znak? Je li to bio
znak nečega pozitivnog što se iznenada pojavio ovaj čovek?
Izbeglice su čučale u dvorištu pored čelične ograde i u velikim,
sterilnim prostorijama okrečenim zemljanim bojama i nameštenim
čeličnim stolovima, sa upadljivim nedostatkom stolica. U
spavaonicama, gde je sve imalo istu zemljanu boju, ljudi su ležali na
sklopivim krevetima s glavama naslonjenim na ruke, gledajući ga
istim onim pogledom koji ga je dočekao i napolju: Ko si ti? U šta
buljiš? Ovo nije zoološki vrt. Možeš li išta da uradiš? Možeš li da mi
pomogneš? Hoćeš li samo ponovo da odeš? Možeš li, molim te, da
odjebeš!
„Kao što možete videti, važno nam je da je okruženje privremeno
i dobro održavano. Žaljenja dostojni dani kada su izbeglice
zaključavane u Bloku 10 u glavnom zatvoru u Nikoziji srećom su iza
nas. Tamo je bilo sumorno i nezdravo, sa malo svetlosti i pretrpanim
ćelijama. Nas ovde ne možete optužiti za to“, rekao je čuvar
klimajući glavom dvojici tražilaca azila koji mu na to nisu uzvratili.
„Ono malo imovine koju su ovi ljudi imali sa sobom kada su
pobegli naravno nije dovoljno za duži boravak ovde, pa smo
organizovali skupljanje odeće i imamo ekipu za čišćenje koja
održava higijenu.“
To nije baš ono o čemu ću pisati, pomislio je Žuan. „Nikako to
neću zaboraviti kada budem pisao članak“, ipak je rekao. „А ljudi koji
su dovedeni juče, gde su oni?“
Čuvar je klimnuo glavom. „Ра, morali smo da ih izdvojimo od
ostalih. Kao što vi već, razume se, znate, jedan od stradalih
identifikovan je kao terorista s poternice, tako da nismo hteli da bilo
šta rizikujemo. Sasvim lako bi moglo da ih bude još među
preživelima, pa smo započeli istrage - a u nekim slučajevima i
saslušanja - kako bismo proverili da li njihove pojedinačne priče drže
vodu.“
„Је li to nešto što možete da saznate?“
„Veoma smo dobri u tome, da.“
Žuan je zastao da prelista arhivu fotografija u svojoj kameri.
„Želeo bih da razgovaram sa ove dve žene.“ Pokazao je fotografiju
očajnih žena koje su stajale pored muškarca sa crnom bradom. „Njih
je veoma pogodilo kada su staricu izvukli na obalu, pa sam stekao
utisak da bi one mogle da mi kažu više o toj ženi o kojoj sam pisao u
svom članku.“
 Čuvarov izraz lica se promenio. „Ona je ubodena u vrat, ali
pretpostavljam da to znate?“
„Da. Policija ništa ne zna, pa želim da pokušam da saznam ko je
to uradio i zašto. Zbog toga sam došao.“
„Vi ste svesni da se u ovoj ustanovi pridržavamo svih standarda u
tretmanu imigranata? Zakon 153 iz 2011. nije u sukobu sa
direktivama saveta iz 2008. godine, samo što su ukinute automatske
procedure koje se tiču legalne procene produženog zadržavanja u
prihvatnom centru duže od šest meseci.“
Žuan je odmahnuo glavom. Sve je to bilo trabunjanje. Zašto je
sada pričao o tome?
„Naravno“, rekao je.
Čovek je izgledao kao da mu je laknulo. „Pominjem to zato što
smo se našli u dilemi. Mi nemamo nikakvu želju da pritvaramo
imigrante. Zapravo, želimo da ih prosledimo dalje što je brže
moguće, ali, kada se jednom registruju ovde, ostaju kod nas. A mi ne
puštamo tek tako ljude za koje nismo sasvim sigurni napolje u
društvo; svet to mora da razume. Oni bi mogli biti teroristi, kriminalci,
fundamentalisti, ona vrsta ljudi koje ostatak Evrope neće da primi.
Iako su nam sredstva ograničena, pokušavamo da budemo oprezni.
Bilo nam je dosta incidenata na ovom ostrvu već samo i za ovo
vreme koliko sam ja u službi.“
„Shvatam, ali žene i deca uglavnom su nevini, zar ne?“
„Deca možda, ali žene?“ Čuvar je frknuo kroz nos. „One mogu
biti izložene pritisku. Njima može da se manipuliše. A ponekad su
fanatičnije od muškaraca, tako da to nije tačno. One nisu
jednostavno apriori nevine.“ Pokazao je prema dvorištu drugog krila
centra. „Idemo tamo. Muškarci i žene su međusobno razdvojeni, a
pretpostavljam da vi želite da posetite ženski blok.“

Unutra je bilo veoma tiho. Visoki glasovi su mrmljali dok su drugi tiho
jecali. Žene su zurile u njega molećivim pogledom, a jedna od njih je
dojila bebu - inače unutra nije bilo druge dece.
„Gde su deca?“, pitao je Žuan.
„Nije bilo dece osim ove bebe. Koliko znamo, sa jednom od žena
bila je petogodišnja devojčica, ali dete verovatno nije uspelo da
stigne ovamo.“
Žuan je ponovo pogledao rezignirana lica žena. Nije uspelo da
stigne ovamo!, pomislio je. Kakav ciničan način da se to kaže. Alije
nekako bolje objašnjavalo razmere ovog košmara bolje nego bilo šta
drugo.
„Jesu li ovo sve žene koje su juče dovedene?“
„Nisu, dve su trenutno u sobama za ispitivanje.“ Čuvar je
pokazao na dvoja vrata. „Uvek po dve istovremeno.“
Žuan je uporedio svoje fotografije sa licima koja su zurila u njega.
Koliko je mogao da vidi, nijedno se nije podudaralo sa dve žene koje
su bile duboko potresene kada je starica izvučena na obalu.
„Žene koje ja tražim nisu ovde. Mogu li da zavirim u sobe za
ispitivanje?“
Čuvar je sumnjičavo klimnuo glavom. „Ра, nekoliko sekundi je
verovatno u redu. Ne bi trebalo da ih uznemiravamo.“
Oprezno je otvorio prva vrata. Uniformisana žena sedela je
leđima okrenuta prema vratima za pisaćim stolom natrpanim
naizgled amaterskim fotografijama nekih muškaraca. Ispred čuvarke
je bila šolja iz koje se pušilo ali nije bilo ničega ispred žene sa
maramom na glavi koja je sedela nasuprot njoj i zurila u Žuana. Ni
ona nije bila jedna od onih žena koje je tražio.
Žuanove misli o njegovoj neposrednoj budućnosti postale su
zamagljene i sumorne. Šta ako žene nisu bile ovde u centru? Gde su
drugde mogle biti? Jesu li ti ljudi koji su nestali iz gomile drugih pre
neku noć sada bili izvan domašaja? Kako će on moći da ispriča
priču?’
Minut kasnije, njegovi najgori strahovi su se ostvarili. Druga žena
koju su ispitivali takođe nije bila jedna od onih sa njegove fotografije..
„Jeste li sigurni da žene iz te grupe nisu smeštene nigde osim
ovde u centru Menogeja?“, upitao je, potresen, kada su se vratili u
zajedničku prostoriju.
„Da, sasvim siguran. Ilegalni imigranti su zatvarani u devet
različitih policijskih stanica na ostrvu, uključujući Limasol, Aradipu i
Oroklini, ali ne više. Mogu da vam garantujem da su svi koji su
privedeni te noći ovde.“
 Žuan je pogledao u ekran na kameri i zumirao lica dve žene.
Zatim je podigao kameru prema prvom redu žena i pokazao na lica.
Žene su se polako naterale da usmere svoje odsutne poglede na
fotografiju. Posle, jednog trenutka, sve su odmahmile glavom. Nisu
prepoznavale te dve žene na slici, ali malo dalje u redu jedna žena je
ovlaš klimnula.
„Da, njih dve sedele su na prednjem delu čamca“, rekla je na
engleskom. Zatim je pokazala iza sebe na drugu ženu. „Žena koja
tamo sedi bila je napred sa njima i držala svoju malu devojčicu u
krilu. Ali ne verujem da ćeš izvući išta iz nje. Još je očajna posle
gubitka ćerke.“
Žena na koju je pokazivala nosila je haljinu sa cvetnim desenom
iscepanu sa strane. Crvene linije ogrebotina na njenim rebrima su
krvarile, a tamnoplavi uboji svedočili su o mukama kroz koje je
prošla. Ona je spustila ruku na ključnu kost i odsutno posmatrala
Žuana dok joj je prilazio, ne uzvraćajući na njegovo klimanje glavom
i osmeh.
„Zaista mi je žao što ne znaš gde je tvoja ćerka“, počeo je on.
Ona nije reagovala; možda nije razumela engleski.
„Razumeš li šta govorim?“ upitao je on.
Je li video mali trzaj potvrde?
Pružio je svoju kameru prema njoj. „Prepoznaješ li ove dve
žene?“
Ona je bezvoljno pogledala u fotografiju i slegnula ramenima.
Žuan je ponovio svoje pitanje, samo da bi bio dočekan sa istom
ravnodušnošću. Ona je bila izgubljena u sopstvenim mračnim
mislima.
Žuan je podigao kameru uvis. „Poznaje li iko ove dve žene? One
su bile na istom čamcu kao i vi.“
„Daj mi hiljadu evra i ispričaću ti“ rekla je žena u iscepanoj
cvetnoj haljini bez ikakve emocije.
Žuan je bio zatečen. Hiljadu evra? Je li ona luda?
„Ја znam ko su one. Daj mi novac i reći ću ti. Zašto bi ti bio jedini
koji zarađuje na našoj nesreći?“
Odjednom su njene crte lica izgledale izraženije. Njena slaba
usta su se ukočila, a bore na licu nisu bile stvorene samo nedavnim
patnjama već i beskrajnim tragedijama koje su je zadesile u njenom
kratkom životu.
„Nemam toliko novca, ali rado ću ti dati deset evra.“
„Ne, sačekajte, Žuane Aigvadere!“, šapnuo je čuvar povlačeći ga
za rukav. „Ne treba da se cenkate sa njima. Ako počnete, tome neće
biti kraja. Žene koje tražite ionako nisu ovde.“
Kao i čuvar, i Žuan je očekivao da njegova ponuda, bez obzira
koliko bila loša, bude dočekana pohlepnim pogledima i ispruženim
rukama, ali oči oko njih izražavale su samo podsmeh i
neodobravanje. Iako situacija nije izgledala obećavajuće, on je ipak
uzeo svoj novčanik i izvadio iz njega novčanicu od pedeset evra.
„Večeras neću jesti, ali evo, izvoli.“
Žena je uzela novac bez reci. Zatim je zatražila: „Daj da ponovo
vidim tu sliku. Imaš li ih još?“
Žuan je pronašao prvu fotografiju, na kojoj su se žene držale
jedna za drugu, plačući, dok je muškarac s bradom držao promočeni
kaput jedne od njih.
„То je svinja koja je ubila staricu.“ Pokazala je na čoveka s dugom
bradom. „А on je bio sa ove dve žene, u to nema sumnje. A možeš
biti siguran da je već obrijao bradu, baš kao onaj koji se utopio.“
 9

ŽUAN

Ispred prihvatnog centra, Žuan je pokušao da sredi misli. Autobus za

Larnaku neće uskoro stići, pa je mogao na miru da snimi na diktafon
informacije koje je prikupio.
Žena je pokazala na bradatog čoveka, a metež koji je zatim
usledio u sterilnoj prostoriji proširio se kroz redove žena i situacija je
odjednom postala nekontrolisana. Mnoge od žena hvatale su Žuana
za ruku da ga bolje pogledaju dok su kroz prostoriju odjekivale kletve
i povici. Dve žene pljunule su na kameru u njegovoj ruci, dok su
druge komentarisale ono što mu je prva žena upravo rekla, i do tada
veoma pasivne žene obuzeo je nalet ozlojeđenosti zbog užasnih
iskustava kroz koja su prošle. Da je crnobradi bio u prostoriji,
bukvalno bi ga odrale živog.
Jedna od žena rekla je da je starica, kao i verovatno većina
ostalih ljudi na čamcu, putovala iz područja oko Sab Abara ili možda
malo severnije odatle. Dve mlađe žene na fotografiji bile su sa njom,
kako je rekla, ali njihov govor je bio drugačiji nego kod ostalih, čudna
mešavina seoskih izraza i blagog stranog akcenta koji je bilo teško
prepoznati, ali je verovatno poticao iz Iraka. Nisu znale ništa više o
te dve žene osim da su bile majka i ćerka.
„Mada to nikada ne bi pretpostavio“, doviknula je jedna žena,
misleći na činjenicu da je ćerka izgledala starije od majke.
„Od silovanja se naglo uvene“, doviknula je druga.
Žuan je pogledao u oči ženu koja je viknula poslednja izdvojivši je
u gomili lica, i žene su počele da se međusobno sašaptavaju
klimajući glavom; neke su vikale na arapskom, skoro uglas, kao da
su sve pretrpele iste zločine.
„Šta se dogodilo sa staricom?“ upitao je Žuan ženu u cvetnoj
haljini kada je provala glasova utihnula.
„Sigurna sam da je poznavala tog čoveka, baš kao što je
poznavala i one dve žene. Tri žene su se prema njemu držale
servilno, čak uplašeno, a on im je naređivao i galamio na njih ako ne
urade ono što im je rekao. Ne znam tačno zašto je ubio staricu, ali
primetila sam da je nestao kada je čamac počeo da se prevrće.“
Okrenula se prema ostalima i postavila im neka pitanja na
arapskom, na koja je nekoliko njih ljutito odgovorilo. Dve žene su
počele da se tuku tačno ispred Žuana, cepajući jedna drugoj odeću i
prljavim noktima grebući lice. Koškanje se odmah proširilo po celoj
prostoriji, uvrede su se pretvorile u šamare, koji su nadalje vodili do
udaraca u telo i lice. Žuan nije razumeo šta se dešava, i znao je
samo da je situacija izmakla kontroli kada je prva žena pala na pod
krvareći.
Vrata sobe za ispitivanje naglo su se otvorila i uniformisani čuvari
sa odlučnim izrazom lica počeli su da udaraju one najbliže sebi kako
bi pokazali ovim agresivnim ženama da je žurka gotova i da treba da
legnu na pod ako ne žele da prođu još gore.
„Bojim se da ćete sada morati da odete“, rekao je čuvar Žuanu.
„Uznemirili ste ih. Nadam se da ste dobili ono za šta ste platili.“
Potrošio je pedeset evra, a šta je zaista saznao što bi moglo da
mu pomogne u potrazi? Ništa! Dakle ne, zaista nije dobio ono za šta
je platio, ali je bar imao jasan cilj.
Kopile sa crnom bradom ubilo je žrtvu 2.117, i ništa neće sprečiti
Žuana da ga nađe.
Mada je to bilo lakše reći nego učiniti.
Žuan je isključio diktafon i pogledao sasušeni pejzaž oko
sabirnog centra. Šta sada da radi? Ni one dve žene ni ubica nisu bili
iza metalne ograde centra. Pa gde su onda bili? Grčki deo ostrva bio
je sto šezdeset kilometara dug i osamdeset širok, a zatim je tu bio i
turski deo na severu. Mogli bi biti bilo gde. Planine Trodos i ranije su
krile ljude koji ne žele da budu pronađeni; mogli su čak i da pronađu
neki način da pređu na drugu stranu ako su imali pomoć. Čak i ako
bi kao građanin EU mogao da dobije vizu i prati ih do tamo, šta bi
tamo radio bez ijednog traga?
Žuan je udahnuo suvi vazduh. Sada je stvarno bio pod pritiskom.
Ostalo mu je trinaest dana, a već je iskoristio previše svojih
ograničenih sredstava da stigne u ovaj ćorsokak.
Okrenuo se prema ogradi. Šta ako bi se vratio i ušao u muško
odeljenje? Je li postojala šansa da bi došao do više informacija? Da
li bi ga uopšte pustili unutra dok su saslušanja u toku?
Setio se izraza lica svoje urednice dok mu je davala ultimatum, a
onda je doneo jedinu odluku koja je imala smisla u tim okolnostima.
Od sada će on besramno lagati i smisliti živopisnu i opčinjavajuću
priču o starici i onome što ju je zadesilo. Čovek koji ju je ubio je
identifikovan; na osnovu toga i terora kome je podvrgao dve žene,
Žuan je lako mogao da sklepa uverljivu izmišljotinu. Biće potrebno
malo više vremena za smišljanje motiva za ubistvo, ali mašta nije
bila nešto što mu je nedostajalo.
Da, to je zapravo bila dobra ideja. Svetski mediji kupiće sledeće
poglavlje o ubici na slobodi, pogotovo sada kad je mogao biti
identifikovan na osnovu fotografije. Ako je u uredništvu postojao
neko sa neophodnim znanjem, lako je mogao da dotera sliku u
Fotošopu i predupredi mogućnost da je čovek obrijao bradu.
Imajući sve ovo na umu, on će krenuti u Nikoziju i začiniti svoju
izmišljenu priču lokalnim pričama i predanjima o borbama sličnim
građanskom ratu proisteklim iz statusa Kipra kao nezavisne države.
Jedno je bilo sigurno: neće preostati nijedan jedini evro da ga vrati
novinama kada se vrati u Barselonu. Možda bi čak mogao da nađe
nekoga na ostrvu ko bi mogao da mu obezbedi nekoliko lažnih
računa, kako bi mu ostalo malo gotovine kojom bi sebi kupio malo
vremena kada se vrati kući dok bude tražio novi posao.
Sada mu je ostalo samo da snimi još nekoliko fotografija
spoljašnjosti sabirnog centra, i zatim je mogao da jednostavno čeka
da legne ne mekani krevet u nekom pristojnom hotelu.
Upravo je hteo da snimi nekoliko fotografija centra kada je spazio
ženu sa kantom u ruci kako ide kroz dvorište iza ograde pravo
prema njemu.
 Kada je pokušao da je fotografiše kako bi dao svom članku malo
života, ona se ukopala u mestu i podigla ruku da ga spreči u tome.
„Ovo će morati da bude brzo“, rekla je kada je stigla do ograde.
Bila je to žena koja je vikala nešto o tome koliko su dve nestale žene
izgledale stare u odnosu jedna na drugu. „Daj mi sto evra i ispričaću
ti šta znam, a to je više nego što ostale mogu da kažu.“
„Ali ja…“ bilo je sve što je uspeo da kaže pre nego što je ona
pružila prste kroz ogradu.
„Ја znam ko je taj čovek. I znam šta se desilo, zato neka bude
brzo.“ Promrdala je prstima prema njemu. „Ne smeju da me vide
ovde.“
„Ко, čuvari?“
„Ne, ne oni. Daću pola para jednom od njih, tako da su oni
uključeni. Brinem zbog nekih od ostalih žena. One će za minut sve
biti napolju u dvorištu za vežbu; ako me vide sa tobom, ubiće me.“
„Ubiće te?“ Žuan je potražio svoj novčanik.
„Da, neke od žena nisu kao mi ostale. Njih je ubacila milicija i ne
razgovaraju sa nama. One beže od sirijske vojske i zadužene su da
izvrše terorističke napade širom Evrope u zemljama gde budu
poslate u skladu sa kvotama za prijem izbeglica.“
Žuan je odmahnuo glavom u neverici.
„Daću ti pedeset odmah, a ako me ubediš, daću ti drugih
pedeset, u redu?“ Sve što je moglo da učini priču senzacionalnijom
vredelo je tog novca.
Uzela je novac i gurnula ga ispod marame koju je nosila na glavi.
„Čula sam kako starica zove čoveka s bradom po imenu, i sigurna
sam da joj je on zbog toga uradio nešto toliko užasno. Štitio je svoj
identitet jer je on teroristička svinja, baš kao i onaj što se utopio.
Jedini razlog što su nam pomogli da preplovimo preko mora bio je da
bi mogli da nestanu u gomili ljudi. Nema drugog razloga.“
„Kako se zove?“
Istegnula je prste kroz ogradu. „Prvo drugih pedeset.“ Lupnula je
sandalom o zemlju, podižući oblak prašine. „Imam još toga da ti
ispričam.“
„Kako da znam da ne lažeš?“
 Pogledala je preko ramena. Zašto je gledala tako nervozno ako
nije bilo opasnosti?
Kada je izvadio novčanicu, ona je ovog puta ubacila u nedra;
mora da je to bila ona koju će zadržati za sebe.
„Kada se naša grupa okupila na plaži u Siriji gde smo čekali
čamac, čovek sa bradom je došao i izdao nam naređenja“, rekla je.
„Nazivao je sebe Abdul Azim, Sluga Moćnog, ali žena u čamcu zvala
ga je Galib, što znači Pobednik. Poludeo je kada je viknula to ime
dok smo bili na moru i bez oklevanja joj je zabio šilo u vrat. Tačno je
znao šta radi i kako to da uradi, i izgledao je spreman, skoro kao da
bi to uradio u svakom slučaju. Krv mi se zaledila kada sam to videla,
ali, srećom, on nije video mene.“ Čvrsto je pritisnula rukom usta kako
bi obuzdala izliv emocija.
„Kako to misliš, spreman?“
„Mislim na šilo koje mu se odjednom našlo u ruci. Mislim na to što
je sedeo pored nje kako bi mu bilo lakše da je ubode u vrat.
Verovatno je on probušio i čamac odmah posle toga.“
„Šta je sa ženama koje su bile sa staricom koju je ubio? Zašto se
one nisu umešale?“
„One su sedele leđima okrenute prema nama tako da to nisu
videle, ali vrisnule su kada su se okrenule i videle da je ona nestala
u vodi. Mlađa je htela da skoči za njom, ali Galib ju je zadržao. Kada
je telo isplivalo na obalu, one su ga optužile, ali on ih je ućutkao
upozorenjem da treba da vode računa ako ne žele da dožive istu
sudbinu.“
„Kako ti to znaš? Možda samo pričaš sve ovo radi novca. Kako
mogu da ti verujem?“
U treptaju oka, njen izraz lica se promenio od saosećanja u gnev.
„Možeš! Pokaži mi još jednom tu fotografiju muškarca i žena!“‘
Žuan je prelistao fotografije na ekranu kamere. „Misliš na ovu?“
„Pogledaj te dve žene i muškarca! Ko stoji tačno iza njih? Ja!
Čula sam sve što su rekli.“
Žuan je uvećao sliku. Njene crte lica bile su malo nejasne, ali to
jeste bila ona. I odjednom je ova nervozna, mršava žena postala
njegov svedok istine, san svakog novinara o primarnom izvoru
istinite priče. Ovo je bilo ništa manje nego fantastično.
 „Kako se zoveš?“
„Za šta ti to treba? Hoćeš li da me ubiju?“ Odmakla se od ograde
odmahujući glavom.
„Gde su te dve žene i muškarac otišli?“ doviknuo je Žuan za
njom. „Jesi li videla kako su se odvojili od grupe i ljudi koji su pazili
na njih?“
Ona je stala deset metara dalje. „Ne znam, ali videla sam
fotografa u plavoj jakni od uniforme i Galib mu je dao znak. On j e
bio s našom grupom i fotografisao Galiba i dve žene pre nego što je
sišao do vode i fotografisao telo starice kada je isplivalo na obalu.
Površno gledano, Galib je izgledao uznemireno. Ništa nije rekao, ali
ja mislim da je bio zadovoljan što je žena isplutala na obalu tu gde
jeste i to baš u tom trenutku.“
„Ne shvatam. On ju je ubio. Zar za njega ne bi bilo bolje da
nikada ponovo nije viđena?“
„Pogled na staricu slomio je dve žene, a to je njemu sasvim
odgovaralo, ja mislim.“
„Misliš da je namerno pustio da fotografišu njega, dve žene i
telo?“
Ona je pogledala preko ramena i klimnula glavom.
„Ali zašto?“ pitao je Žuan. „On je bio u bekstvu i trebalo je da
nestane u masi ljudi negde u Evropi. Svakako ne bi želeo da bude
prepoznat?“
„Ја sam se pitala da li je želeo da pošalje signal nekome ko je još
živ. Ali sada znam da si se ti pobrinuo da čitava Evropa primi poruku.
Možda zbog toga što si ti bio tamo, nemački fotograf nije bio ni
potreban Galibu.“
„Nemački fotograf. On je bio Nemac?“
„Da. Prišao nam je na trenutak i rekao nešto Galibu na
nemačkom. Pokazao je dole na tebe dok si obilazio oko mrtve žene,
a onda je Galib klimnuo glavom i dao mu nešto. Ali nisam videla šta
je to bilo.“
Trznula se kada su se vrata na zgradi zalupila i odmah potrčala.
Bez objašnjenja, bez pozdrava. Morala je da se pobrine da je ne
vide.
 Uprkos njenoj jasno izraženoj želji da to ne radi, Žuan ju je
svejedno fotografisao dok je bežala, a haljina lepršala iza nje.

Pansion u Nikoziji nalazio se na dva bloka od Ulice Ledra - i koštao

je četrdeset evra za noć, tako da je mogao da ostane tu nekoliko
dana a da ne probije budžet. Već je imao dovoljno činjenica i
informacija da sastavi priču i mogao je da je pošalje u Ores del dija;
ipak, možda bi malo dodatnog njuškanja po ovom živopisnom
području moglo da mu obezbedi još veći prostor u novinama, možda
čak dovoljno za nekoliko dana zaredom.
Sve u svemu, imao je veoma konkretan trag za praćenje, iako je
mogao izgledati nejasno. Bio je to onaj fotograf obrijane glave u
plavoj jakni od uniforme koji je govorio nemački. Koliko je mogao da
se seti, snimio je i njega na nekoliko fotografija.
Žuan je spustio kameru u krilo i napravio nekoliko fotografija svog
sendviča sa dimljenom svinjetinom. Pošto je kopirao sve slike sa
kamere u svoj mobilni i laptop, bilo je bezbedno da prelistava slike u
samoj kameri. Sa ovim materijalom, trebalo bi da može sebi da
obezbedi stalni posao u Ores del dija. Ko je osim njega ikada uspeo
da obezbedi tim petparačkim novinama naslovnice u svetskim
medijima? To je donelo dobar prihod pohlepnim vlasnicima lista, tako
da bi možda mogao da bude dovoljno smeo da traži stalni posao
kako bi nastavio svoje istraživanje. Montse Vigo nije bog, pa zašto bi
se plašio da traži nešto što je jedino razumno?
Nenamerno se naglas nasmejao pomislivši na njen iznervirani
izraz lica dok on prelistava fotografije kako bi došao do slike
nemačkog fotografa.
Žuan se namrštio; slika u najmanju ruku nije bila naročito
upotrebljiva. Osim čovekovih povijenih leđa u nekoj vrsti plave
uniforme nije bilo ničega po čemu bi se mogao utvrditi njegov
identitet. Nije bila vidljiva čak ni obrijana glava zbog načina na koji je
stao iznad tela žene kako bi napravio dobar snimak.
Dođavola, dođavola, dođavola!
Znanje odmahnuo glavom i začkiljio naginjući se bliže nad ekran
kamere. Šta je to bilo u vezi s tom jaknom zbog čega su ljudi
pretpostavljali da se radi o uniformi? Je li to bilo zbog kroja? Naročite
nijanse plave boje? Crnog okovratnika i revera, ili možda muževnih
ramena? Nije bilo nikakvih oznaka ni činova na rukavima ni
ramenima, ali jeste izgledala kao uniforma. Je li bilo moguće da su
sa jakne skinuti činovi i oznake i da je zatim prodata u nekoj radnji
koja prodaje tu vrstu odeće? Je li postojala takva radnja u gradu?
Sumnjao je u to.
Otvorio je laptop i potražio na internetu gde mogu da se kupe
uniforme. Činilo se da u Nikoziji nema radnji specijalizovanih za
vojnu odeću. Možda je jednostavno kupljena na buvljoj pijaci; da,
možda je to čak bila jakna koju je fotograf nosio godinama i mogla je
biti kupljena bilo gde na svetu.
Žuan je uzdahnuo i ponovo pogledao u niz fotografija sa Aja
Nape. Je li napravio neke fotografije dok je fotograf stajao sa
iscrpljenim izbeglicama na plaži? Ne, nije. Zašto, dođavola, nije
snimio neku?
Ponovo je našao sliku pogrbljenog fotografa. Zar nije bilo ničega
što bi moglo da mu pomogne?
Kada se bolje pogleda, jakna nije izgledala kao vojnička, već pre
kao neki blejzer koji se nosi u civilnoj službi. Materijal kao da je bila
vuna, kao na uniformama iz Prvog svetskog rata, ali svakako nije
bila toliko stara. Osim toga, ona ne bi odgovarala potrebama
modernog ratovanja.
Ako bi trebalo da pretpostavi da bi Nemac kupio nemačku
uniformu u Nemačkoj, koga je mogao da pita? I kako se uopšte kaže
crni reveri i plava uniforma na nemačkom?
Schwarzer Kragen i Blaue Uniform, našao je na Gugl prevodiocu
posle nekoliko pokušaja.
Nije preostajalo ništa drugo nego da počne. Žuan je brzo
pronašao mnogo foruma na internetu na kojima su ljudi raspravljali o
raznim uniformama i delili informacije o njihovom poreklu. Postavio
je svoju sliku fotografa u plavoj jakni i napisao: „Ima li nekoga ko
može da mi kaže odakle potiče ova uniforma?“
A kada je završio, noć je bila tek počela.

Odgovor je bio na ekranu kada je otvorio oči na jakoj vrućini i

svetlosti koja je u malu sobu bacala senke crne kao ugalj. Par
pospanih guštera već se predao i čučao ispod šipke za zavesu
čekajući svež večernji vazduh.

Ich weiss nicht wie alt diese Foto ist, aber mein Vater hat
so eine gehabt. Seit zehn Jahren ist er pensioniert von
der Strassenbahn München. Es ist ganz bestimmt
dieselbe.[ 2]

Žena se potpisala kao Gizela Varberg.

Žuan je skočio sa kreveta i preveo tekst na svom kompjuteru.
Ona nije znala koliko je uniforma stara, ali ju je prepoznala kao
uniformu kakvu je imao njen otac koji je radio za Štraseban tramvaje
u Minhenu.
Šta da radim, šta da radim?, pomislio je, pa ukucao u pretraživač
Uniform Strassenbahn München. Možda je očekivao da će utrošiti
nekoliko sati na pretragu, ali posle samo nekoliko minuta našao je na
Ibeju uniformu na prodaju koja je izgledala potpuno isto kao ona koju
je nosio fotograf.
„Alte Schaffnertasche, Uniform, Abzeichen, Strassenbahn
München Trambahn Konvolut, 399,00 Euro“[ 3], pisalo je u oglasu.
Bila je to ista uniforma, ali šta, dođavola, sada da radi? Da se
vrati u Barselonu sa sveskom punom beležaka i nizom razumnih
pretpostavki koje bi se mogle razvući na dva ili tri članka? Ne, to nije
bilo dovoljno. Ali kako da prati ovaj trag i najzad nađe čoveka u
uniformi kako bi mogao da ga direktno pita za njegovu vezu sa
nestalim izbeglicom, navodno svetim ratnikom, koji je sada bio na
slobodi bog bi ga znao gde u Evropi?
Začulo se kucanje na vratima Žuanove sobe.
Dečak na vratima na trenutak je izgledao zbunjeno videvši Žuana
kako stoji ispred njega, tela samo ovlaš pokrivenog čaršavom, ali
onda mu je dodao kovertu koju je držao u ruci. Iste sekunde kada je
Žuan uzeo kovertu, dečak je pobegao. Žuan nije uspeo čak ni da
nešto dovikne pre nego što je dečak strčao niz stepenice u nekoliko
skokova.
Žuan je zbunjeno seo na krevet i otvorio kovertu.
Unutra je bila fotografija umotana u parče papira.
 Žuan ju je izvadio, i bio mu je dovoljan jedan brzi pogled da zna
za šta je kriv.
Nekoliko puta progutao je pljuvačku držeći zatvorene oči pre
nego što se usudio da ponovo pogleda fotografiju. Bila je
zastrašujuća i nije ostavljala mesta sumnji.
Telo je ležalo na leđima presečenog grla i mrtvih, tupih očiju. Dve
novčanice štrčale su između ženinih bledih usana. Dve novčanice od
pedeset evra, tačnije rečeno.
Žuan je bacio fotografiju na krevet i skrenuo pogled boreći se
protiv poriva da. povrati. Ova žena rizikovala je svoj život za
skromnih sto evra i izgubila ga. Ako bi pisao o onome što je dovelo
do ove zlosrećne smrti, prst optužbe bio bi odlučno uperen u njega.
Bila je činjenica da bi ona još bila živa da on nije prihvatio ovaj
posao.
Žuan je zurio uprazno. Ali morao je da ga prihvati.
Dugo je sedeo sa parčetom papira u ruci pre nego što se odvažio
da pročita tekst na engleskom.

Žuane Aigvadere, znamo ko si, ali nemaš čega da se

plašiš ako uradiš kako ti kažemo.
Pratićeš svoje tragove i sve zapisati za svoje novine.
Sve dok znamo da smo korak ispred tebe, usput ćemo ti
davati uputstva šta da radiš. A sve dok ne odustaneš,
pustićemo te da živiš.
I ne zaboravi da kažeš svetu da će, kada mi udarimo,
to biti nezamislivo bolno.
Javićemo ti se.
Abdul Azim, na putu na sever.
 10

ASAD

Asad je sav drhtao, ali šta je to bilo? San ili stvarnost?

I previše jasno, video je svoje ćerke kako stoje na vratima u
svojim haljinicama boje lavande: Nela, pet, i Ronija, šest godina.
Mahnule su mu elegantnim, suptilnim pokretima, dok je bolešljiva
Marva stajala između njih sa suzama u očima, držeći obe ruke na
isturenom stomaku u kome je nosila treće dete. Njen izraz lica
govorio je zbogom. Nije to bilo zbogom koje izražava tugu
zaljubljenih zbog kratkog rastanka, već tužni konačni pozdrav koji se
usadio u Asada uz beskrajni bol, i trenutak kasnije ga je Sadamova
tajna policija uvukla u crni kombi. Sada je od toga prošlo više od šest
hiljada dana. Dana i noći, leta i zima, punih bezbrojnih trenutaka bola
u kojima nije razmišljao ni o čemu osim o onome što je zadesilo
njegovu porodicu, nikada ne dolazeći do odgovora. A sada je bio
ovde, nemoćan od šoka koji ga je toliko snažno obuzeo da mu je
skoro zaustavio rad srca. Šesnaest užasnih godina, uz izuzetak
neizvesnosti koju je osećao, istrgnuto je iz njegove svesti u deliću
sekunde jer je konačno našao znak života.
Onda se slika promenila; Marva je stajala ispred njega, imala je
samo dvadeset jednu godinu i bila je lepa kao rujna zora. Samir je
obgrlio svoju stariju sestru oko struka ponosno se osmehujući. „Ne
mogu da zamislim boljeg zeta od tebe, Zaide“, rekao je. „Da sam na
mestu mog oca, sa zadovoljstvom bi prepustio Marvin život i sudbinu
u tvoje ruke, znajući da ćemo svi biti blagosloveni srećom,
alhamdulilah, zahvaljujući Alahu.“
 A ona je bila plodna i odana. I sve čemu se mali dečak izbegao iz
Iraka mogao nadati u životu se ostvarilo. Sedam godina zajedno u
harmoniji sa bogom i svetom, a onda je sve završeno.
Napola u snu, Asad je šapnuo njeno ime i odmah osetio kako se
neko telo pripija uz njega; u olakšanju je pružio ruku iza sebe i oseti
njenu mekoću i toplotu, topli dah na svom vratu, i ritam disanja
usnule žene - osećaj koji je mogao i da mu ubrza rad srca i da ga
opusti. Sve uznemirujuće misli raspršene su okončanjem godina
zanemarene senzualnosti i intimnosti, zbog čega se okrenuo
sklopljenih očiju i prisetio mirisa i izazova ženskog tela. U ovom
dremljivom stanju, ruke su mu se polako spuštale niz njena leđa dok
je njeno disanje postajalo napregnutije. Koža na dnu njenih leđa i
kukovima bila je vlažna i vrela, i ona se trznuvši se malo okrenula i
razdvojila butine kako bi mogao da primeti kakav je efekat ostvario
na nju.
„Jesi li siguran?“ lenji glas kao da je šapnuo niotkuda.
Asad je podigao glavu prema njenoj i osetio kako njena topla
usta, jezik i usne željno dočekuju njegove poljupce, a ruke su joj
kliznule naniže i probudile njegovo telo.

Kada je otvorio oči, osetio je da je spreman da zaplače, ali nije znao

zašto. Bila je to ona vrsta uznemirujućeg osećanja koje služi kao
upozorenje da to nije dan u koji se uopšte vredi buditi. Kao pomisao
na predstojeći ispit koji ne možeš da položiš, kao da ti je upravo
dijagnostikovan po život opasan rak, ili kao da te je voljena prevarila
i ostavila. Kao da se život odjednom raspao i ostavio te ц
emocionalnom i finansijskom haosu. Tako se osećao u jednom
nestvarnom trenutku, a onda je shvatio da leži na boku i zuri u zid
Rosine sobe, da je ona gola i priljubljena uz njega, i da na pola
metra od njegove glave leži naslovnica novina sa donekle nejasnom
fotografijom njegove odavno izgubljene žene.
Ovo je bila stvarnost, i od nje se Asad zagrcnuo i ostao i bez
daha.
Telo iza njega se malo pomerilo, i osetio je ruku na svom ramenu.
„Jesi li budan, Asade?“, upitao je tihi glas.
 „Rose?“ Stegnuo je zube i namrštio se. „Šta se desilo?“, upitao je
ne želeći da zna odgovor.
„Onesvestio si se na krevetu, i onda si ležao naizgled nesvestan
ali jecajući. Pokušala sam da te probudim iz tog košmara koji si
proživljavao, ali sam na kraju morala da odustanem, pa sam samo
legla i zaspala pored tebe. Kasnije tokom noći smo vodili ljubav, i
onda si najzad utonuo u dubok i miran san“, rekla je ona ne
uzbuđujući se. „Ništa više. Ali zašto si se onesvestio, Asade? Nešto
nije u redu?“
On se naglo uspravio u sedeći položaj, prelazeći pogledom s
njenog lica na novinski isečak u dnu kreveta.
„Znaš li da isturaš svoje smeđe organe pravo ispred mog lica?“,
nasmejala se ona.
Asad je spustio pogled na svoje izložene, gole genitalije.
Pogledao ju je s izvinjenjem. „Nisam znao gde se nalazim. Ti si
mi najbolja prijateljica. Da sam znao, ja…“
Ona je kleknula ispred njega, još potpuno naga, i spustila mu prst
na usne.
„Psst, šašavi čokoladni čoveče. Ti si mi i dalje najbolji prijatelj, a
dobro kresanje nikada nikome ne škodi. Mi nismo vezani ni za koga,
zar ne? Mi smo samo dve kamile koje su naletele jedna na drugu
kada su im se putanje ukrstile, da tako kažem.“ Nasmejala se od
srca, ali njeno vedro raspoloženje nije delovalo na Asada.
„То nije tačno, Rose. Ja sam vezan za nekoga. To je ono što me
toliko pogodilo prošle noći i sada ponovo jutros.“
Ona je pokrila grudi jorganom. „Ne razumem. Za koga si vezan?“
Asad je podigao isečak iz novina i pažljivo ga pogledao. Toliko
godina bio je odan svojoj jedinoj pravoj ljubavi u nadi da će je naći, a
sada se iste noći kada je otkrio da je ona živa prepustio drugoj ženi.
Asad je primetio datum na vrhu isečka. Bio je od pre samo
nekoliko dana, a sada mu je bilo veoma jasno da to jeste bila Marva,
i stajala je u svetlosti reflektora lica iskrivljenog od bola. Morao je da
natera sebe da pogleda njeno očajanje i beznađe, odeću koja je
visila s nje, i njeno lice, izmoždeno od godina teškoća. Ali, uprkos
svemu, izgledalo je da ima dovoljno snage da nekako teši ženu koja
je stajala pored nje. Ali ko je bila ta žena pored nje? Bila je odrasla,
to je bilo jasno, mada joj lice nije bilo u fokusu objektiva kamere. Da
li bi to mogla biti Ronija ili Nela, sada viša od Marve?, upitao je
samog sebe.
Ponovo nije mogao da zadrži suze. Asad nije čak ni znao kako
njegove ćerke izgledaju. A ako je tamo stajala njegova ćerka, gde je
bila druga? Gde je bila Nela, gde je bila Ronija? I koja je bila koja?
 11

KARL

„Pogledaj ovo, Karle“, rekao je Gordon, beo kao krpa. Pokazivao je

malu, oteklu crvenu mrlju na svom obrazu. „Bojim se da je to rak
kože, jer sam se izlagao suncu prošlog leta.“
Karl je pogledao izbliza. Bilo je prokleto odvratno.
„Ako želiš moje mišljenje, treba da prestaneš to da diraš. Nikada
nisam video ništa tako gadno.“
Da je to rekao imalo naglašenije, nervozni jadnik bi pukao kao
suva grana. Izgledao je užasnuto i glas mu je drhtao.
„Da prestanem da diram? Dakle, je li to rak?“
„Ра, ja nisam doktor, ali mogu ti reći da ako nastaviš da ga češeš,
eksplodiraće od gnoja, i nemoj to da radiš ovde. Stvarno gadna
bubuljica, Gordone.“
Čudno je kako ljudsko lice može da izražava olakšanje na
pomisao na nešto toliko odvratno.
„Ima li još nešto? U stvari sam prilično zauzet“, rekao je Karl, i
nije lagao; morao je da sažvaće svoju nikotinsku žvakaću gumu, da
podigne noge na sto i sklopi oči na dovoljno vremena pre nego što
se vesti pojave na ravnom ekranu.
Gordon je na trenutak oklevao pre nego što se dovoljno pribrao
da govori. „Ра, samo to da je onaj jezivi tip ponovo zvao! Ne prođe
nijedan dan da ne pozove da mi kaže šta smera.“
„U redu!“ Karl je uzdahnuo i uzeo svoju nikotinsku žvakaću gumu.
„Ispričaj mi. Šta je luđak imao da kaže o sebi za danas?“
„Ponovio je da će, kada dostigne svoj cilj, odseći glavu svom ocu
i majci samurajskim mačem. A onda će izaći na ulicu i napasti što je
moguće više ljudi.“
„Samurajski mač? Vrlo zanimljivo. Je li on Japanac?“
„Nije, samo običan Danac, ja mislim. Snimio sam ga ako hoćeš
da čuješ.“
„Blagi bože, ne! Znači, ti i dalje misliš da je ozbiljan?“
„Da, inače ne bi zvao svaki dan, zar ne?“
Karl je zevnuo. „Bolje bi bilo da se obratiš našim kolegama na
spratu, Gordone. Ne treba nam da nam uvale luđaka ovde dole. Ne
verujem da bi ti želeo da preuzmeš odgovornost ako ne uspeš da ga
sprečiš, a on iskasapi dvadeset ljudi.“
Gordon je izgledao zabrinuto. Očigledno to nije želeo.
„Samo trenutak.“ Karl je ponovo uzdahnuo na zvuk zvonjave
telefona i nevoljno ga dohvatio. Poziv je bio s trećeg sprata.
„Moramo odmah da odemo gore u komandni centar“, rekao je
umorno. Još jedna propuštena dremka. „Izgleda da moramo da
budemo tamo kada budu predstavljali Bjernovog naslednika za pet
minuta. Moli se bogu da to nije Sigurd Harms.“

Bilo je to drugi put za nedelju dana da se Karl našao kako stoji u

hodniku prepunom kolega koji su zaudarali i koje bi radije video kako
ih odvoze na drugi kraj sveta. Je li ovim nosevima kakvim u svetu
nema ravnih dok su se bavili smišljanjem mirišljavih vodica i parfema
ikada palo na pamet do čega dovode njihove dobronamerne
ambicije da stvore savršenu euforiju za čula kada vonj tela koje se
ceo dan natapalo znojem, da se i ne pominje old spajs starijih
kolega, izmeša sa ženskastim dezodoransima mlađih kolega kao što
je hugo klajn, ili kako god se već to sranje zvalo?
Karl se zamalo onesvestio.
Šefica policije istupila je pred njih. „Možda izgleda bezosećajno
što predstavljamo naslednika Larsa Bjerna pre njegove sahrane, i ja
bih sačekala, da nije ogromne količine otvorenih slučajeva u Sektoru
A, ili činjenice da sam uspela da ubedim jednu veoma posebnu
ličnost da preuzme tu ulogu. Sa sigurnošću mogu reći da će on
obavljati posao bolje nego bilo ko drugi.“
„Onda će to biti Terje Ploug“, progunđao je Karl Gordonu.
 Ali Gordon je odmahnuo glavom i pokazao iza sebe. Terje Ploug
je stajao tamo i ni najmanje nije izgledao kao neko kome je bilo šta
ponuđeno.
„Znam da će se svi ovde prisutni složiti s ovim imenovanjem.“
Šefica policije okrenula se prema vratima svoje kancelarije. „Sada
možeš da izađeš, Markuse.“
Uzdah zaprepašćenja se proširio kroz prostoriju kada je Markus
Jakobsen, njihov bivši šef, stupio na vrata. Mora da je prošlo šest
godina otkad se on povukao da bi se starao o svojoj ženi, koja je
bolovala od raka; ipak, uprkos produženom odsustvu, pogled na
njega naterao je ljude da spontano zapljeskaju, što se nekoliko
sekundi kasnije pretvorilo u zaglušujući aplauz, zviždanje i lupanje
nogama o pod, kakvo se nikada nije čulo u ovom dostojanstvenom
okruženju.
Markus je izgledao dirnuto, ali samo na trenutak; stavio je dva
prsta u usta i zviznuo tako glasno da niko nije mogao da ne obrati
pažnju na to.
„Hvala vam“, rekao je kada se prostorija utišala. „Kakva me je
dobrodošlica dočekala na povratku! Znam da većina vas prisutnih
verovatno misli kako mi je istekao rok trajanja, ali bar jednom su
političari spasli stvar zahtevajući da svi moramo raditi malo duže.
Zato ste, uprkos mojim godinama, osuđeni na mene još neko
vreme.“
Podignutom rukom zatražio je tišinu kada su ljudi počeli ponovo
da kliču.
„Duboko me rastužuju ove okolnosti. Lars Bjern bio je pouzdan i
pošten policajac, i trebalo je da pred sobom ima još mnogo godina.
Pre nekoliko sati razgovarao sam sa njegovom udovicom Susane, i
mogu vam reci da je njegovoj porodici teško, ne ponajmanje zbog
toga što je Larsov brat, Jes, juče odlučio da sebi oduzme život.“
Zastao je da pusti ljude da prihvate ovu informaciju.
„Ја ću preuzeti ulogu šefa Odeljenja u doglednoj budućnosti, i to
je zadatak koji prihvatam s ponosom i u starom duhu Sektora A.
Šefica policije je naravno upotrebila ispravno ime za Odeljenje. Ali,
kao što neki od vas znaju, umem da budem gnjavator koji kontrira pa
sam uz njeno odobrenje odlučio da zovem Sektor A ‘Ubistva’, sve
dok sam ja taj koji zauzima ovaj ugao kancelarije. Političari i njihove
reforme ne mogu nam narediti kako da zovemo svoje radno mesto.“
Sada je klicanje bilo nezaustavljivo. Čak je i Karl aplaudirao sa
ostalima. Stvari su bile čudesne, uz malo necivilizovane
neposlušnosti.

Gordon je prvi reagovao na čudan miris u podrumu. Kao da ga je

neko upravo udario u lice, stao je i raširio nozdrve. Barem je mirisalo
bolje od orgije losiona za brijanje gore na spratu.
„Rose?“, tiho je rekao Gordon, pun optimizma. Nije je video već
mesecima, iako je najteže podneo njen slom. Ali nada se, kao što
kažu, širi unedogled, i ona je često jedino što čovek ima.
Karl ga je potapšao po ramenu. „То je verovatno samo Lis silazila
ovamo dole u arhiv, Gordone. Ne treba da očekuješ da ćeš ponovo
videti Rose u štabu policije.“ Upravo je hteo da ga još jednom
potapše kada je Rose izašla iz njegove kancelarije.
„Gde ste, dođavola, bili? Čekamo vas ovde već pola sata!“
I to je rekao neko ko je bio odsutan dve godine.
„Rose! Kako je lepo videti te! Dobro došla nazad, makar to bila
samo kratka poseta“, rekao je Karl uz neuobičajeno širok osmeh
kako bi je uverio da im je zaista nedostajala.
Sudeći po njenom izrazu lica, Karlova dobrodošlica ipak je bila
malo preterana. Bila je zadovoljnija Gordonovim zagrljajem, ali opet,
njih dvoje su imali svoju posebnu vezu.
„Seli smo ovde jer ima više prostora. Uđite, obojica.“
Karl je frknuo kroz nos. Nije je bilo dve godine, a sada je došla
ovde da im komanduje i da zauzme njegovu kancelariju. I šta je htela
da kaže tim „mi“? Je li govorila o sebi i Asadu?
Jeste. Zatekli su ga kako sedi u Karlovoj stolici sa tragovima suza
na svom tamnom licu.
„Izgledaš napaćeno, čoveče. Kao da si izvan sebe. Je li to zbog
Larsa i Jesa?“
On je tupo gledao ispred sebe ali je uspeo da odmahne glavom.
„Gledaj!“ Rose je stavila dva novinska isečka na Karlov sto i
pokazala nekoga na njima. „Asad je u potpunom šoku, Karle, i to s
dobrim razlogom. On nam je ponešto ispričao tokom godina,
uključujući i to da ima ženu i decu koji žive ovde u Danskoj. Ali da li
smo ih ikada videli? Da li nam je ikada rečeno išta konkretno o
njima? Je li uopšte govorio o njima u poslednjih nekoliko godina?
Ne, nije, ali danas je Asad odlučio da mi kaže istinu o svojoj porodici.
On je izgubio kontakt sa svojom ženom, Marvom, i svoje dve
devojčice pre šesnaest godina, i od tada je počeo da prihvata da one
više nisu žive. Ali sinoć se dogodilo nešto potpuno neočekivano. A to
nas dovodi do toga zašto pokazujem na ovu ženu na novinskom
isečku.“
Karl je bio zbunjen i pogledao je u Asada, koji je sedeo lica
okrenutog na drugu stranu.
„Mogu da pretpostavim šta misliš, Karle, i u pravu si“, rekla je
Rose. „Juče je Asad video svoju ženu Marvu u ovom novinskom
članku.“
Karl je pogledao fotografiju i pročitao tekst, koji je govorio o još
jednom fatalnom bekstvu preko Mediterana, ovog puta na Kipar.
„Jesi li siguran, Asade?“, upitao je. Asad se okrenuo prema
njemu i klimnuo glavom.
Karl je pokušao da protumači njegov izraz lica. Osećao je da je
naučio da tumači bore na njegovom licu tokom godina. Prepoznavao
je kada je njegovu ozbiljnost zamenio bol, način na koji su bore oko
njegovih usta postajale dublje neposredno pre oslobađajuće provale
smeha, kada su bore na čelu izražavale zamišljenost ili ljutnju. Ali
ovaj izraz na Asadovom licu nije prepoznavao. Trzanje obrva
govorilo je o očajanju, nabori oko usta su mu podrhtavali, a oči su
mu bile mutne i beživotne. Nije čak ni trepnuo.
Karl nije znao kako da reaguje; ovo nije bilo vreme da se ponaša
diplomatski. Zar nije bilo tačno da oni možda nikada nisu upoznali
ovog čoveka pred njima? Njihovi predosećaji bili su jedno, ali
budućnost je bila nešto sasvim drugo. Šta je s njom? Jesu li mogli da
žive sa istinom kada je konačno otkrivena?
Nadao se da jesu.
„Dakle“, rekao je i malo zastao, „konačno si se otvorio, Asade.
Mora da je to bilo olakšanje. To će nama ostalima dati nešto na šta
možemo da se oslonimo. Samo nekoliko rečenica će promeniti način
na koji te vidimo, i možda ćemo najzad videti pravog tebe. Bar se
nadam.“
Asad je odvojio malo vremena da se pribere pre nego što je
mogao da odgovori. „Žao mi je, Karle. Stvarno mi je žao. Mnogo mi
je žao.“ Spustio je ruku na Karlovu.
Bila je vrela.
„Tako je moralo da bude, Karle. Nije bilo drugog načina.“
„Znam, i ako dobro razumem, ne mora više da bude tako?“
„Ne, ne više.“
„Možda si sada spreman da nam ispričaš sve o tome?“
Rose je blago stegnula Asadu rame dok je on gledao Karla pravo
u oči sa graškama znoja na čelu.
„Zovem se Zaid el Asadi“, tiho je počeo.
Već samo to je bilo dovoljno da uznemiri Karla. Zaid? El Asadi?
Rose je primetila njegovu reakciju.
„Asad je i dalje Asad, Karle. Samo ga pusti da govori.“
Karl je klimnuo, pa odmahnuo glavom, pa ponovo klimnuo. Kao
da on nije čeznuo za ovim godinama. Ali Zaid? Treba li sad da ga
tako oslovljava?
„Pretpostavljam da se svi slažemo da damo Asadu sve vreme
koje mu je potrebno da pronađe svoju Marvu“, upitala je ona.
„Dođavola, naravno“, progunđao je Karl. Šta je ona mislila ko je
on? Adolf Ajhman? „Asade, istinski me boli da čujem kroz šta si
prošao“, rekao je, i stvarno je tako mislio. „Mora da ti je bilo stvarno
teško.“
Karl je pogledao u Gordona i Rose. Da li su se ovoj čvrstoj ženi u
očima videle suze? Iako je Rose bila na ivici suza, očigledno je i
dalje bila u stanju da Gordonu uzburka krv.
Karl je duboko udahnuo, jer njegovo sledeće pitanje neće biti bez
posledica.
„Asade, nadam se da razumeš da moram direktno da te pitam.
Znači li ovo da je sve što se dešavalo ovde između nas bilo
obmana? Naravno, znao sam da je tvoja prošlost problematična
zbog tvog oklevanja da govoriš o njoj, i znao sam da imaš mnogo
tajni. Ali tvoj čudan način govora, svi nesporazumi, pominjanje Sirije.
Šta je tačno, i ko si zapravo ti?“
 Asad se uspravio na stolici. „Drago mi je što si me pitao, Karle,
jer bi inače bilo teško početi. Ali moraš znati da je postojao dobar
razlog za sve to. Još jednom, žao mi je. Takođe treba da znaš da
sam ja tvoj prijatelj, baš kao što se nadam da si ti moj, i da nikada
nisam namerno uradio ni rekao ništa što bi narušilo to prijateljstvo.
Većina mojih jezičkih nedoumica bila je iskrena. Iako sam ja danas
Danac kao i bilo ko drugi oko mene, proveo sam najveći deo života u
okruženju u kome se danski nije govorio često, i to je imalo uticaja
na mene. Isto važi i za mnogo drugih dvojezičnih ljudi, Karle. Tako
da možeš računati da će toga biti još, ne brini što se toga tiče. Takav
način govora postao je deo mene, ponekad kao uloga koju igram, a
ponekad potpuno prirodno.“ Asad se počešao po bradi. „Ali,
naravno, ti znaš šta se dogodilo kamili kada je pokušala da nauči
arapski i ceo dan hodala između krda vežbajući?“
Karl ga je zbunjeno pogledao. Da li je zaista imao snage da sada
započne jednu od ovih svojih priča?
„Druge kamile mislile su da je to čudno pa su počele da je
zadirkuju, a beduini nisu mogli podneti da slušaju taj čudan arapski i
mislili su da zvuči grozno, tako da je ona završila u šniclama.“
Nasmešio se na sopstvenu alegoriju i odmah se ponovo uozbiljio.
„Jutros sam se složio s Rose da ti ispričam svoju priču do one
mere do koje mislim da treba da je čuješ. U ovom trenutku bilo bi
previše pokušavati da u nju uvrstim sve, ali sve će biti otkriveno pre
ili kasnije.“
Karl je pogledao u Asada. Bilo bi zanimljivo čuti koliko još kamila
može da uplete u svoju priču.
„А Asadu će trebati naša pomoć da pronađe Marvu. Učestvujemo
li svi?“, dodala je Rose.
Je li rekla „naša pomoć“? Je li ona odjednom ponovo deo ekipe?
„Naravno, Asade“, rekao je Gordon, a Karl je pokušao da klimne
glavom što je prirodnije mogao.
„Ako stvarno možemo da pomognemo oko bilo čega“, dodao je
Karl i pregledao isečak. „Ovo je u inostranstvu, a mi ne možemo tek
tako da sprovedemo policijsku istragu tamo. Svesni ste toga?“
„Pusti to, Karle“, rekla je Rose. „Možemo da radimo šta god nam
padne na pamet sve dok se ne pretvaramo da smo na službenoj
dužnosti. Nastavi, Asade.“
Asad je klimnuo glavom. „Izvinite, moraćete da budete strpljivi, jer
ima mnogo da se priča.“ Duboko je udahnuo. „Možda bi trebalo da
počnem od 1985, deset godina nakon što smo došli u Dansku. Ja
sam u to vreme bio vrhunski gimnastičar i sprijateljio sam sa
Samirom, koji je bio nekoliko godina mlađi. Vi ga poznajete, on je
sada policajac. Srednju školu završio sam 1988, u kojoj sam se
fokusirao na jezike, a onda su me pozvali u vojsku. Dobro sam se
pokazao i moji pretpostavljeni preporučili su me za oficirsku obuku,
ali ja sam to odbio i odmah postao narednik u vojnoj policiji. Tada
sam upoznao Larsa Bjerna, koji je u to vreme bio instruktor na
akademiji vojne policije u Neresundbiju. On me ubedio da nastavim
vojnu karijeru i završim za oficira koji se bavi jezicima, jer sam dosta
tečno govorio arapski, nemački, ruski i engleski.“
Karl je pokušao da upije sve ovo. To je bilo mnogo informacija
koje je trebalo svariti. „Dobro, to možda objašnjava tvoje veze na
Baltiku. Jeste li tamo bili stacionirani posle rušenja Istočnog bloka?“
„Jesmo. U to vreme Danska je vodila politiku velike sile i
upumpavala milijarde u baltičke države. Tako sam 1992. bio u
Estoniji i Letoniji, i kasnije Litvaniji. Tamo sam upoznao brata Larsa
Bjerna, Jesa, koji je bio obaveštajni oficir. Radio sam za njega neko
vreme.“ Asad se ugrizao za usne i uzdahnuo. „Prilično brzo smo
postali bliski. On mi je bio neka vrsta mentora i preporučio mi je da
se kandidujem za specijalne jedinice.“
„Zašto?“
„On je i sam bio u specijalnim jedinicama, i očigledno je video
potencijal u meni.“
„ A ti si prihvatio?“
„Da, ja sam bio jedan od onih koji su prihvatili.“
Karl se osmehnuo. Naravno da jeste. „Tamo si naučio pomalo od
svega, kako su mi rekli. To objašnjava tvoje veštine kada postane
zaista gusto.“
Asad je na trenutak razmislio. „Znate li moto specijalnih jedinica:
Plus esse, quam simulatur?“, upitao je.
Rose i Karl su odmahnuli glavom. Ali opet, latinski nije bio baš
glavni predmet interesovanja seljaka iz Brendersleva.
 „Nije li to, ovaj…“ pokušao je Gordon.
Asad se nakratko osmehnuo. „То znači ‘Radije biti nego izgledati’.
Shvatate li? Naučiš da držiš zatvorena usta u svim situacijama, ali
pored toga bilo je drugih i važnijih razloga zašto nisam bio otvoren
prema tebi, Karle. Nadam se da razumeš. Kao prvo i osnovno, to je
bilo radi zaštite moje porodice, ali takođe i mene samog.“
„U redu, pokušaćemo da razumemo, Asade, ali moraš nam otkriti
kako je došlo do toga. Jer ako treba da budemo u stanju da ti
pomognemo, moraš potpuno otkriti tajne. Čekali smo…“
Karl nije bio dovoljno brz da izbegne da ga Rosa pljesne po
vratu. „Zaboga, prestani da ga pritiskaš, Karle. Doći će na to. Jesi li
gluv?“
Karl se protrljao po vratu. Bilo je dobro što oštrokonđa više nije
radila za njega. Povrh toga što ga je prekinula usred rečenice, imala
je drskosti da Asadu da znale da nastavi.
„U to vreme stekao sam sve kvalifikacije da me postave za
posmatrača i prevodioca na terenu. Zato sam 1992. završio u oblasti
Tuzle u Bosni, usred građanskog rata između muslimana i bosanskih
Srba“, nastavio je Asad. „Bilo je to prvi put da sam posvedočio koliko
izuzetno odvratni i surovi ljudi mogu biti.“
„Da, to što se tamo dešavalo bilo je bolesno!“, prokomentarisao
je Gordon.
Asad se osmehnuo na njegov izbor reči, a onda mu se lice
ukočilo u izrazu kakav Karl nikada pre nije video kod njega.
„Video sam i previše, i na teži način naučio da preživljavanje u
ratu u potpunosti zavisi od tvoje sposobnosti predviđanja. Mrzeo
sam to, pa sam, kada sam došao kući, isplanirao da prekinem
aktivnu vojnu službu. Nije bilo lako smisliti šta ću raditi umesto toga,
ali opet, na osnovu mojih jezičkih kvalifikacija i uzornih dokumenata
iz vojske, dobio sam ponudu da budem instruktor u kasarni
specijalnih jedinica u Olborgu. Bio je to ispravan izbor za mene u
tom trenutku mog života.“ Klimnuo je glavom. „U to vreme sam bio
samac“, osmehnuo se, „а Olborg je umeo da bude zabavno mesto
za život. Ali, kada sam posetio roditelje i mog starog prijatelja Samira
Gazija u Kopenhagenu za jedan slobodan vikend, sreo sam prvi put
njegovu stariju sestru, Marvu, i ludo sam se zaljubio u nju. Sledećih
sedam godina bile su najbolje godine mog života.“
Pustio je da mu glava padne i nekoliko puta progutao pljuvačku.
„Želiš li nešto da popiješ?“, ponudila je Rose.
On je odmahnuo glavom. „Venčali smo se i Marva se preselila u
Olborg. Za dve godine dobili smo Nelu i Roniju. Ja sam bio stvarno
zadovoljan svojim poslom instruktora i hteo sam da ostanem u
severnom Jilandu, ali na novogodišnju noć pred početak novog
milenijuma moj otac je iznenada preminuo, pa smo se vratili u
Kopenhagen i uselili u stan mojih roditelja kako bismo mogli da
pomažemo mojoj majci. Ni moja majka ni Marva nisu radile, pa sam
ja postao hranitelj petoro ljudi. Nisam želeo da nastavim rad u vojsci
jer je postojala opasnost da me ponovo pošalju u inostranstvo. Zato
sam na sve strane tražio posao u civilstvu.“
„I nisi ga našao?“ upitala je Rose.
„А šta misliš? Napisao sam više od stotinu prijava za posao, ali
sa prezimenom El Asadi nisam dobio nijedan poziv na razgovor.
Umesto toga ponuđen mi je sastanak sa Jesom Bjernom u vojnom
utvrđenju Kastelet. On je predložio da, pošto tečno govorim tako
mnogo jezika, treba da konkurišem za upražnjeno mesto u Danskoj
vojnoj obaveštajnoj službi i radim pod njegovim zapovedništvom. Jes
je bio major i u to vreme je radio u analitičkom odeljenju za Bliski
istok, a slučajno mu je trebao iskusan vojnik poput mene, koji govori
arapski. Znao sam da to nosi sa sobom opasnost da budem
stacioniran na Bliskom istoku, gde je Sadam Husein i dalje održavao
svoju vladavinu terora, ali Jes me uverio da će, ako dođe do toga, to
biti pod potpuno kontrolisanim uslovima. Drugim recima, neću biti
izložen nikakvoj opasnosti.“ Asad je oborio pogled. „Naravno, na
kraju nije ispalo tako.“
Podigao je pogled prema Karlu sa tužnim izrazom lica. „Ono na
šta nisam mislio bile su posledice koje je moja vojnička prošlost
mogla imati po mene ako se iznenada zateknemo u katastrofalnoj
situaciji, što nam se, nažalost, i desilo, na nekoliko nivoa. Moja
majka je umrla od raka dva dana pre 11. septembra 2001. godine, a
tog dana je svet poludeo. A i moj svet zajedno sa njim.“
„Zašto tvoj? Šta se dogodilo?“ upitao je Gordon.
 „Šta se dogodilo? Udarna grupa K-Bar, udarna grupa Feret, i
Operacija Anakonda, to se dogodilo.“
„Sada govoriš o Avganistanu, zar ne?“, uključio se Karl.
„Upravo tako, o Avganistanu. A bilo je to prvi put u istoriji
Korpusa mornaričke pešadije Danske i specijalnih jedinica da su
poslati u aktivna ratna dejstva. Od januara 2002. ta dva korpusa su
odjednom postala deo međunarodne koalicije, sa mnom kao
prevodiocem, ali i specijalcem sa automatskom puškom u ruci. A u
poverenju vam kažem da je ona često korišćena. Posle nekoliko
meseci, znao sam sve o tome kako ubijati i biti ubijen. Video sam
ljude raznete na dva dela, nalazio obezglavljene civile i dezertere,
učestvovao u potiskivanju talibana i Al Kaidine milicije, a sve vreme
naše porodice i prijatelji nisu znali za užase u koje smo lično bili
uključeni.“
„Mogao si da odbiješ“, ukazala je Rose.
Asad je slegnuo ramenima. „Kada pobegneš sa Bliskog istoka
kao što sam ja uradio, uvek sanjaš kako ćeš jednog dana videti tu
oblast oslobođenu od nepravde i zla. Taiibani i Al Kaida predstavljali
su - i još predstavljaju - suprotnost tome. Takođe morate upamtiti da
nisam znao u šta se upuštam. Niko od nas to nije znao. U to vreme
mislio sam da sam već video većinu stvari - šta bi uopšte moglo da
me iznenadi! A uprkos svemu ostalom, bio je to dobar i siguran
prihod, zar ne?“
„Koliko puta si bio na službi u Avganistanu?“ pitao je Karl.
„Koliko puta?“ Asad se jetko osmehnuo. „Samo jednom, ali trajalo
je pet meseci i u teškim uslovima sa teškom opremom, uz talas
vrućine koji nije prolazio, i pretnje meštana, za koje nikada ne znaš
koga podržavaju. Ne bih to poželeo ni najgorem neprijatelju.“
Zastao je da razmisli o svojoj sledećoj rečenici.
„Kako se ispostavilo, uslediće još gore od toga. A to je bila moja
krivica.“
 12

ASAD

„Ako drugi inspektori nisu mogli to da urade, ja ću im sam i te kako

pokazati gde ti kreteni kriju to sranje“, rekao je major Jes Bjern
Asadu kasno jedne noći posle još jednog dugog vrelog dana u kome
nisu ostvarili nikakav napredak prema svom cilju. Prošlo je samo
nekoliko nedelja otkako je Jes poslat u Irak kao inspektor za
naoružanje Ujedinjenih nacija, i poveo je Asada sa sobom.
Zajedno sa ostatkom tima UN inspektora za naoružanje, poslat je
sa jednim ciljem - da dokaže da je predsednik SAD bio u pravu kada
je ubedio ne samo sebe nego i veliki deo ostatka sveta da Sadam
Husein tajno gomila oružje za masovno uništenje. Ali nisu pronašli
ništa, a među kolegama Jesa Bjerna u inspekcijskom timu širila se
sumnja u njihovu misiju. U to vreme je njihov šef, Hans Bliks, izrazio
ozbiljne sumnje u dokaze na kojima su obaveštajne službe SAD
zasnivale svoje pretpostavke ili, bolje rečeno, svoja uverenja. Ali Jes
Bjern nije sumnjao u to ni sekundu.
„Sadamovi ljudi su jednostavno previše lukavi za tog švedskog
diplomatu stare škole“, objasnio je on Asadu. „Hans Bliks ne razume
da kada Iračani vide naše uniforme UN kako se približavaju, oni su
već sakrili ono što smo tražili. Zar ne misliš da ispod pustinjskog
peska postoji gomila bunkera u kojima mogu sakriti razne mašine i
prljavo oružje?“ upitao je.
Asad nije znao. Iračani koje su već sreli i ispitali u tom području
delovali su iskreno. Inženjeri i administrativno osoblje u nuklearnoj
elektrani mogli su jasno da izveste o svojim zalihama uranijuma i
drugih radioaktivnih elemenata, kao i o njihovoj nameravanoj
upotrebi. U vojnim bazama koje su obišli zaista su postojale
ogromne zalihe konvencionalnog naoružanja, ostaci iz nemilosrdnog
rata protiv Irana, ali nisu pronašli dokaze ni o čemu što je bilo u
suprotnosti sa Ženevskom konvencijom. Uprkos nepokolebljivoj
ubeđenosti Amerikanaca u postojanje oružja za masovno uništenje, i
dalje nije bilo sigurno gde bi ono moglo da se nalazi. Sadam Husein
je verovatno uživao u haosu, i pogoršavao je situaciju čestim
zagonetnim izjavama. Ali nije bilo mnogo onih koji su bili spremni da
javno zauzmu stav da li je to samo prazno naklapanje, čak ni major
Jes Bjern. Zar nije napad na Svetski trgovački centar bio stvarnost,
pitao je on samog sebe. I zar oni koji su stajali iza napada nisu bili sa
Bliskog istoka? Zar to nije dokazivalo sa kakvim ljudima su imali
posla?
Pa zašto bi onda ta prljava džukela Sadam Husein bio iole
drugačiji?
Takvi tvrdoglavi zaključci treba da budu dočekani sa normalnim
skepticizmom. Ali, ako uspeš da usadiš strepnju u čoveka, njegova
moć zaključivanja i prirodni filteri činjenica, kao što je zdrav razum,
lako bivaju dovedeni u mat poziciju. Upravo to su predsednik SAD i
njegovi savetnici iskoristili u punoj meri u vremenu posle 11.
septembra 2011. Svet je pripreman za novog neprijatelja, nove
poslovne mogućnosti, i najvažnije, mogućnost da se prikrije da je
Bušova administracija skrenula pogled sa suštine i nije shvatila
razmere međunarodnih i lokalnih napetosti koje su nastale iz
situacije na Bliskom istoku. Morala su da budu upotrebljena sva
sredstva, bez obzira na posledice. Buš se prilagodio situaciji novim
pojmovima i agresivnom retorikom, kao što je rat protiv terorizma i
osovina zla, pomoću koje je vešto stvorio opštu želju za vojnom
akcijom, dok je istovremeno paralizovao opoziciju. Ako je posle
invazije na Avganistan bilo moguće ubediti svet da je surovi despot
Sadam Husein obezbedio rast svoje vojne moći na osnovu oružja za
masovno uništenje, kakva je druga mogućnost postojala osim da se
zahteva da to oružje bude uništeno?
Uprkos Sadamovom istrajnom poricanju, zaprećeno mu je oštrim
sankcijama ako ne dozvoli pristup inspektorima za oružje da
pregledaju vojne baze u Iraku, što je posejalo seme sumnje da Irak
čuva ogromne količine oružja za masovno uništenje. Za prosečnog
građanina na Zapadu, fraza je imala magijske osobine i mogla je
obuhvatati gotovo bilo šta: nuklearno oružje, apokaliptične bombe,
hemijski i biološki rat. A sumnje su bile zasnovane na stvarnosti,
kako je tim građanima rečeno. Nije li grozni diktator već bezbroj puta
pokazao za šta je sposoban? Sam hemijski napad na Halabdžu, u
kome je ubijeno najmanje tri hiljade kurdskih civila, bio je dovoljan
odgovor. Kakav dodatni dokaz je bio potreban?
A danski premijer voljno se priklonio ovoj retorici. Kada mu je
američki predsednik rekao da u Iraku postoji oružje za masovno
uništenje, on se složio da ono mora biti pronađeno i uništeno što je
brže moguće, i to uz pomoć Danske.
Bez obzira na cenu.

Od samog početka, namera je bila da Jes Bjern, Asad i drugo

osoblje UN nižeg čina pomognu u inspekcijama i istragama, mada je
za to moglo biti potrebno izvesno vreme. A kada je Marvina porodica
u Faludži saznala za činjenicu da će on verovatno biti stacioniran u
Iraku na neko vreme, poslali su poruku u Dansku bez Asadovog
znanja, predlažući Marvi da ona i devojčice dođu u Irak i posete ih u
jednom gradiću zapadno od Bagdada, kako bi mogla da ih upozna
sa najnovijim izdancima porodice. Bio je to srećan ponovni susret, i
to još više kada im je Marva rekla da ona i Asad očekuju treće dete.
Možda je bila trudna samo dva meseca, ali novost je novost,
pogotovo kada je dobra.
Marva je želela da bude iznenađenje to što su one u Iraku, i
svakako i jeste bilo iznenađenje. Ona je odjednom stajala sa
devojčicama ispred Asadovog šatora. Dočekale su ga ozarenim
osmesima, dok im se na čelu skupljao znoj, očekujući njegov
zagrljaj, a Marva je bila ushićena što će njen muž osetiti da su
ponovo zajedno u zemlji u kojoj su oboje odrasli.
Ali Asad je bio daleko od toga da bude ushićen; Irak je bio surova
zemlja za boravak i niko nije znao šta bi sledeći dan mogao doneti.
Podsticao ih je da se pozdrave sa porodicom i brzo otputuju nazad
kući. Ali Marva je imala druge zamisli. Ako će Asad ionako
mesecima biti u Iraku, zašto ne bi povremeno mogli da se sretnu s
porodicom u Faludži? On je bio stacioniran u inostranstvu tako
mnogo tokom njihovog braka, pa zašto ne iskoristiti ovakvu
očiglednu priliku da se to nadoknadi?
Asad je bio kao glina u Marvinim rukama. Ona je bila njegovo
srce i duša i, zajedno s devojčicama, svet za koji je živeo i disao.
Zato je Asad popustio pred njenim željama, i to će biti najveća
greška u njegovom životu.
„Dogovorili smo se da se viđamo jednom nedeljno, i to smo i
radili mesec dana. Ali onda je Jesa Bjerna uhapsila Sadamova tajna
policija.“
Asad je pogledao redom u Rose, Gordona i Karla i spremao se
da nastavi svoju priču.
„Sačekaj malo“, rekao je Karl. „Jes je bio uhapšen? On je bio
inspektor za naoružanje, pa zašto se to nije pojavilo u štampi?“
Asad je razumeo zašto je to pitao. Bila je to stvarno gadna stvar.
„Jes je uradio nešto glupo. Odbacio je svoju uniformu UN i na silu
ulazio na mesta gde nije bio pozvan. Podmićivao je ljude koji su
tamo radili. Provaljivao je unutra kada je to bilo moguće.
Fotografisao je postrojenja i mašine legitimnih kompanija i zatim
nameštao fotografije da ostave utisak nečeg sumnjivog.“
„Jesi li ti imao ikakve veze sa tim?“, pitala je Rose.
Asad je odmahnuo glavom. „Ne, upravo obrnuto. Ja sam ga
upozoravao s vremena na vreme. Na kraju je nestao, ne rekavši mi
šta smera. Znao sam da je u nevolji, i onda se jednog dana nije
vratio uveče.“
„Uhapsili su ga?“
„Baš tako, i poslali ga u Aneks l.“.
„То je bilo užasno mesto, zar ne?“, rekao je Gordon.
Asad je klimnuo glavom. Stvarno užasno mesto. On je to znao
bolje nego iko drugi.
Asad je izvestio svoje pretpostavljene i rekao im da se plaši da je
Jes Bjern uhapšen. Rekli su mu da u trenutnoj situaciji ne mogu
ništa da urade; čovek je skinuo svoju uniformu UN i bavio se
špijunažom, tako da je bio prepušten sam sebi. Uprkos preklinjanju
porodice za diplomatsku intervenciju da se Iračani ubede da odbace
optužbe, nije bilo reakcije. Bilo je neizbežno da mu okrenu leđa,
inače je to moglo ugroziti čitavo delovanje UN u zemlji.
Asad je znao da su oni u pravu. Jes je požnjeo ono što je
zasejao; kada je u pitanju špijunaža, Sadamove sudije su retko
pokazivale milost. Tek kada je objavljena smrtna kazna, samo
nedelju dana pre nego što će biti izvršena, beznadežnost situacije
zaista je pogodila Jesa i Asada.

Vidno tužan, Asad je izneo kako je Jesov brat, Lars Bjern, doputovao
pre izricanja presude.
On svakako nije traćio vreme. Trojici nezavisnih iračkih advokata
u zapadnjačkim odelima naizmenično je pretio, prekorevao ih, i
konačno im obećao bogatstvo ako budu mogli da obezbede
oslobađanje njegovog brata. Njihove reakcije bile su identične: s
prezirom su gledali u Larsa Bjerna i tamne mrlje od znoja koje su mu
se formirale ispod pazuha, obavestivši ga bez oklevanja da
podmićivanje te vrste koje bi moglo da okrene advokate protiv
Sadamovog pravosuđa ne postoji. Oni nisu mogli da rizikuju da budu
na strani glupavog Danca osuđenog na smrt. Je li on znao koliko je
ljudi jednostavno nestalo u pustinji a da niko nikada nije saznao šta
se dogodilo s njima?
Posle dva dana uzaludnih pretnji i preklinjanja, Lars Bjern je
shvatio da neće biti milosti. Njegov brat biće odveden na vešala,
glava će mu biti pokrivena crnom kapuljačom i zatim će biti bačen
nekoliko metara kroz podna vrata sa omčom oko vrata da mu polomi
vratne pršljenove. Brza i sigurna smrt.
Lars Bjern nije zaspao ćele te noći u svojoj hotelskoj sobi, a
sutradan je pozvao Asada da ga obavesti o svom planu.
„Žao mi je što te uvlačim u ovo, Asade, ali ti govoriš arapski i
obučen si vojnik. Ako iko može da spase Jesa, to si ti.“
Asad je bio zabrinut. „Kako to misliš?“
„Jesi li bio unutar zatvora u kome drže Jesa? Nalazi se zapadno
od Bagdada blizu Faludže, rodnog grada tvoje žene.“
„ Je li to Abu Graib? Previše dobro znam gde je to, Larse, ali šta
bih ja radio tamo? To je pakao na zemlji.“
 Larsu Bjernu drhtale su ruke dok je palio cigaretu. „Ne, to je
betonsko dopunsko krilo udaljeno nekoliko kilometara. Ali u pravu si,
to je pakao na zemlji. Nema ljudskih prava, samo mučenje,
zlostavljanje, i neverovatna patnja. Mnogi nevini ljudi pogubljeni su
tamo tokom godina, i kada se nađeš u Aneksu 1, osuđen si na
propast. Dakle, šta bi ti radio tamo je pošteno pitanje. A to me dovodi
do onoga zašto sam te pozvao ovamo. Ti ćeš mi pomoći da izvadim
Jesa odatle.“
Asad je zurio u njega u neverici dok mu je drhtaj potresao kičmu.
Za koga ga je on smatrao? Za Supermena?
„Larse, to nije mesto koje bi svojevoljno odabrao da posetiš.
Kako ćemo uopšte ući, a kamoli izvući Jesa napolje, a da oni to ne
primete? Zar s druge strane nema vojnika i čuvara?“
„Asade, nećemo ga izvući napolje neprimetno. Na jedan ili drugi
način, navešćemo ih da ga puste.“
Asad je sklopio oči i zamislio kompaktni zatvor sa ogromnim
betonskim zidovima i bodljikavom žicom. Šta je ovaj čovek mislio?
Je li izgubio razum?
„Mogu da osetim šta misliš, Asade, ali plan nije nemoguć.
Moramo uveriti tajnu policiju da im je Jes najbolja šansa da odmah
okončaju inspekciju naoružanja. Već sam kontaktirao sa sudijom koji
ga je osudio i oko svega se dogovorio, samo ako Jes bude pokoran.“
„Ne sviđa mi se kako to zvuči, ali pusti me da pogađam. Reći ćeš
im da je Jes špijunirao uz saglasnost UN, da li se o tome radi?“
Bjern je potvrdne, klimnuo glavom. „Da, a to će kompromitovati
čitavu misiju do te mere da će UN morati da obustavi inspekcije. Jes
će biti Iračanima najbolje oružje u tom manevru.“
„Razumem da ćeš uraditi sve što je u tvojoj moći da spaseš svog
brata, Larse, ali to je laž. Oni će otkriti.“
„Otkriti? Itačane boli dupe da lije to istina ili nije sve dok imaju
priznanje. Oni su ga već uzeli na zub, po sudijinim rečima. Ali on je
čvrst čovek i teško ga je slomiti. Šibali su ga dok se nije onesvestio,
a onda ga povratili hladnom vodom, samo da bi nastavili da ga
neprestano šibaju. Tvrde da se slomio i rekao sve što su želeli da
kaže. Ali sada sigurno znaju da je on član inspekcijskog tima, i da će
imati uticaja kada im on da izjavu kako su mu njegovi pretpostavljeni
naredili da špijunira, bila to istina ili ne. Irački obaveštajni rad
zasnovan je na lažima, Asade.“
Asad je zamislio Jesa. Video ga je u žestokoj tuči u Litvaniji i
znao je da može podneti više bola nego iko drugi koga je poznavao.
Nije izgledalo moguće da bi ga dan šibanja slomio.
„Larse, ako je Jes išta otkrio o tome za koga radi, mora da su na
njemu primenili najsurovije moguće mučenje. Ako budu želeli da ga
postave pred kamere, biće potrebni dani pre nego što bude spreman
za to.“ Pomisao na to za šta su ti gadovi sposobni naterala je Asada
da zadrhti. „Možda će ga vezati za stolicu u sobi bez prozora i
naterati ga na priznanje koje će snimiti kamerom, a onda ga odmah
posle toga pogubiti. Šta će ih sprečiti kada dobiju ono što žele?“
„Ako moj plan upali, oni to neće uraditi. A tu ti nastupaš, Asade.
Ti ćeš ući unutra i izvesti ga.“
Od te zamisli su se Asadu naježile malje na rukama. Ljudi su
svakog dana nestajali u iračkim zatvorima. Kada se jednom nađeš
unutra, potrebno je nešto mnogo više od sreće kako bi ponovo
izašao.
Lars je prema njemu gurnuo nacrt kompleksa na kome je pisalo:
Bagdadska kazneno-popravna ustanova, Aneks 1, zatvor Abu Graib.
„Ne verujem da je Jes isprebijan kao što oni tvrde ili kao što se ti
plašiš, jer sam dobio dozvolu da ga vidim na deset minuta pre
pogubljenja, i da ti pođeš sa mnom kao prevodilac. Zvanično, deset
minuta je ono što dobijaš da se sa nekim oprostiš, ali u stvarnosti
većina ljudi nikada ne dobije tu šansu. Ja ne idem da samo kažem
zbogom, ja idem da ga izvedem napolje.“
Pokazao je na niz manjih ćelija na dnu nacrta. „Ovo je red smrti.
Izvuku ih napolje, muče ih, i kada dobiju ono što hoće, obese ih ili
zakolju. Neuređeno područje iza zgrada koristi se kao masovna
grobnica. Bageri kopaju dublje i šire kanale da naprave mesta za još
tela. Ja tačno znam šta se unutra dešava.“
Lars je pokazao na veliki kvadrat u gornjem desnom delu nacrta.
„Kvadrat u ovom uglu je blizu hodnika koji vodi do izlaza - jedinog
u ćelom zatvoru.“
Pokazao je na krstić pored izlaza.
 „Ti i ja ćemo stajati ovde u ovom kvadratu. Kada ga izvedu iz
reda ćelija smrti, doći će pravo do nas. Kamera će biti postavljena
tačno ovde, gde će Jes dati svoje priznanje. A da dokažem kako nije
bio prisiljen na to, ja ću izaći pred kameru i pitati direktno njega da li
govori pod prinudom, što će on poreći. Tako sam se dogovorio sa
sudijom. Posle priznanja će ustati i mi ćemo ga izvesti u prednje
dvorište, gde će moj vozač čekati da nas odvede odatle.“
„Na način na koji ti kažeš, sve zvuči veoma obećavajuće i
optimistično. Ali šta ako nešto krene naopako?“
„Onda ćeš nastupiti ti i pobrinuti se da izađemo živi. Ti govoriš
jezik. Držaćeš uši otvorene kako bismo mogli da reagujemo pre
nego što bude prekasno.“
„Ne shvatam, Larse. Neće nam biti dozvoljeno da nosimo oružje
kada nas puste unutra. Kako ćemo moći da se branimo?“
„Asade, ti si vojnik iz specijalnih jedinica. Veruj svojim instinktima,
Ako stvari krenu loše, znaćeš kako razoružaš ljude oko sebe i
onesposobiš ih.“

Asad je obrisao znoj sa čela i okrenuo se prema Karlu praveći

grimasu. Nije znao zašto je sve ovo tako teško ispričati. Znao je
samo da je na ivici da se onesvesti od iscrpljenosti.
„Tako je to tada bilo. Lars Bjern je bio potpuno očajan. Bojim se
da moram da napravim pauzu, Karle. Je li u redu da se pomolim i
odmorim sat vremena?“
 13

ALEKSANDER

Pokušali su da uđu u njegovu sobu da ga vide.

Čuo je šapat ispred svojih vrata i video je kako se kvaka polako
spušta.
Ali Aleksandera nije bilo briga jer je preduzeo mere
predostrožnosti. Od prvog dana kada se zatvorio, razmišljao je o
problemu vrata. Bez obzira na to da li se otvaraju prema spolja ili
unutra, uvek će izazivati probleme onome ko želi da ih drži
zatvorena, iako ih je zaključao ključem koji se ne može lako izgurati
iz brave.
U ovom slučaju, vrata njegove sobe otvarala su se prema
hodniku, i pomoću pajsera utisnutog u dovratak pored brave bilo bi
vrlo lako otvoriti ih. Međutim, Aleksander je znao bolje nego iko da
njegov otac nikada ne bi svojevoljno polomio takva veličanstvena
vrata, da se i ne pominje to što je bio previše škrt i pedantan i nije
mislio da je njegov sin vredan tog truda.
Aleksander se još jasno sećao ponosa i radosti kojim je njegov
otac zračio kada mu je tek pokazao novu stvar koju je kupio.
„Gledaj našu novu kuću, sine! To je istinski simbol plemenite
zanatske veštine. Čvrsta vrata, gipsani plafoni, stepenice sa ručno
rađenim ogradama. Pogledaj samo! Ovde nećeš naći nikakve
plastične kvake, trikove sa šperpločom, ili zidove koji se ljušte. Ne,
ovo je delo ljudi koji su imali volje i umeća da naprave jedinstvenu i
prelepu kuću.“
Volja i umeće, to je bila mantra njegovog oca. Kada je govorio o
drugim ljudima, delio ih je u kategorije na osnovu toga da li imaju
„volje i umeća“ ili ne. A oni koji, po njegovom mišljenju, nisu imali ni
volje ni umeća, bivali su otpisani kao bezvredni potčinjeni koji nikada
neće biti primljeni u isti svet kao on.
Svaki obrok bio je praćen njegovim dosadnim gledištima o onima
koji ne obavljaju svoj posao i odbijaju da se povinuju njegovoj
filozofiji o zemlji koja dobro funkcioniše. A kada je Aleksander najzad
prasnuo jednog dana, vičući na svog oca da treba da zaveže i
pomogne onima koji nemaju volje i umeća umesto što stalno
naglašava kako je bolji od svih drugih, otac mu je udario prvi ozbiljan
šamar u životu. Tada je imao trinaest godina, i taj šamar biće prvi od
mnogih jer je u toj kući vladala velika napetost, i ne bi trebalo da iko
imalo sumnja kako bi njegov otac radije za sina imao bilo kog
normalnog danskog dečaka nego Aleksandera.
A sada su živeli u kući koju su pre skoro sto godina napravili ljudi
koji su imali i volje i umeća. I bez obzira na to što se vrata nisu
mogla zaglaviti iznutra jer su se netipično otvarala napolje, vrata su
takođe imala originalnu masivnu kvaku od mesinga koja se nije lako
mogla izvaditi iz brave. Ova kvaka bila je temelj za Aleksanderov mir
u kući; u svom poletu za popravke i poboljšanja u kući, njegov otac
je prikačio čeličnu žicu za gips u Aleksanderovoj sobi, i na nju je
zakačio niz halogenih lampi; žica je imala napravu za zatezanje, ali
Aleksander je odavno skinuo i vezao jedan kraj za kvaku dok je drugi
namotao oko ventila na gvozdenom radijatoru na suprotnoj strani
sobe, tako onemogućavajući svakoga da otvori vrata dovoljno da bi
ušao. Aleksanderu je trebalo čitavih deset sekundi da raskopča
mehanizam i otvori vrata kada u kući nije bilo nikoga. Zato se on
samo osmehnuo kada su njegovi roditelji stajali ispred vrata i
šaputali - oni neće ući u sobu.
„Dobro sam“, doviknuo je kroz vrata. „Treba mi samo još nekoliko
nedelja i onda ću izaći.“
To je dovelo do prestanka šapata, ali Aleksander je lagao jer,
duboko u sebi, zapravo nije bio dobro.
Tokom prethodnog dana izgubio je život u igrici, što ga je toliko
vratilo unazad da je na kratko razmatrao da li treba da se odrekne
svoje ambicije dostizanja nivoa 2.117. Samo je želeo da anonimnoj
ženi na zidu posveti pažnju na koju su ona i svi ostali koji su umrli na
plaži i u moru imali pravo. Kada dođe vreme, nameravao je da
obavesti svoj kontakt u policiji kakve su mu tačno namere i zatim
izađe i odseče glavu svojim roditeljima i svima koji mu se nađu na
putu. Onda niko nikada neće moći da zaboravi taj broj i tu nedužnu
ženu.
To mu je bila ideja.
Priberi se, Aleksandere, prekoreo je samog sebe gledajući u
ekran. Možeš ti ovo. Saberi se. Pucaj i ubijaj bez milosti; u poslednje
vreme si samo bio preumoran. Promeni ritam i stići ćeš do cilja.
Ispred vrata se ponovo začuo neki zvuk.
„Tvoj prijatelj Edi stoji ovde, Aleksandere“, viknula je njegova
majka. „Došao je da te pozdravi.“
To je bila drska laž. Kao prvo, Edi nije bio njegov prijatelj, a kao
drugo, on ne bi samo navratio da ga pozdravi. Možda bi navratio ako
bi želeo da nešto pozajmi, što ionako nikada ne bi vratio, ili možda
ako bi želeo preporuku za neki dobar porno sajt, ali ne jednostavno
da kaže zdravo. Ni za milion godina.
„Zdravo, Edi! Koliko su ti moji roditelji platili?“, doviknuo je u
odgovor. „Nadam se mnogo. Ali ako si pametan, uzećeš pare i
pobeći, jer ne želim da te vidim. Ni na sekundu. Zdravo, Edi.“
Jadnik je pokušao da zasluži svoj novac vičući u odgovor da mu
Aleksander nedostaje. Sigurno su ga njih dvoje dobro obučili šta
treba da kaže.
„Samo deset minuta, Aleksandere“, rekao je glasom promuklijim
nego inače.
Aleksander je dohvatio svoj samurajski mač sa zida i izvukao
sečivo iz korica. Bilo je neverovatno oštro. Kada bi samo taj imbecil
Edi znao šta ga čeka ako bi nekako uspeo da uđe. Glava bi mu se
teško sručila na pod, a sto, stolica i tepih bih bi isprskani svakom
kapi krvi koju je njegovo srce ispumpalo iz tela.
„Onda samo pet minuta“, pokušao je idiot ponovo.
Aleksander nije odgovorio. Poslednja strategija da nekoga
razoružaš je da mu jednostavno ne odgovoriš. Ljudi potpuno polude
kada ih ignorišeš, a to ih takođe parališe. Ćutanje je najbolje oružje,
čuo je da neko jednom govori. Odnosi među ljudima se prekidaju
zbog ćutanja; prijatelji nestaju zbog ćutanja. Najbolje oružje političara
je ćutanje, u stopu praćeno laganjem.
Prošlo je nekoliko minuta u kojima su molbe njegove majke i
Edija postajale sve kraće i kraće, a onda je zvuk u hodniku utihnuo.
Aleksander je vratio mač u korice na zidu i vratio se svojoj igrici.
Imao je da ostvari još dobrih sto pedeset pobeda pre dostizanja svog
cilja. U dobre dane, uspevao je da postigne petnaestak pobeda, a
ako bi uložio usredsređen napor, sačuvao snagu i pojačao
koncentraciju, mogao bi da dostigne svoj cilj za dve nedelje. Sve je
bilo pitanje motivacije, a Aleksander je tačno znao kako da se
koncentriše na to.
Uzeo je svoj mobilni telefon i našao broj sa kojim je imao toliko
uspeha u proteklih nekoliko dana. Nije svaki put uspevao da dođe do
svog kontakta, ali ovog puta je prošlo samo nekoliko sekundi pre
nego što je čuo pomalo nazalan glas sa druge strane.
„То si opet ti“, rekao je policajac. „Reci mi kako ti je ime jer ne
želim da razgovaram s tobom pre nego što ga čujem.“
Aleksander se zamalo nasmejao. Je li policajcu dozvoljeno da
ignoriše nekoga ko mu je rekao da uskoro namerava da ubija? Za
šta ga je on smatrao?
„U redu. Zovem samo da te obavestim da nisam napredovao
onoliko koliko sam se nadao. Možda ćeš morati da čekaš malo duže
pre nego što stignem do broja dve hiljade sto sedamnaest jer je
teško krenuti dalje. Stalno me ubiju, znaš, što me vraća unazad i
troši mi vreme. A onda moram ponovo da sakupljam poene.“
„Koju igricu igraš, i zašto ti je toliko važno da dođeš do broja dve
hiljade sto sedamnaest? U čemu je stvar sa tim brojem?“
„Znaćeš kada stignem do njega. A kada se to desi, takođe ćeš
saznati moje ime. To je obećanje.“
I onda je prekinuo vezu.
 14

KARL

„Znaš li ti više od onoga što nam je Asad upravo ispričao, Rose?“,

upitao je Karl kada je Asad otišao da se pomoli i odmori.
„Ne, ništa. Ovo je prvi put da čujem većinu ovoga.“
„Shvatam da si se vratila ovamo u štab jer želiš da pomognemo
Asadu. Znači li to da se vraćaš u Sektor Q?“
„Misliš li da izgledam kao neko ko je spreman za to?“
Karl je odmerio pogledom njen izgled. Nekada disciplinovana i
sportski građena žena bila je senka same sebe. Zapravo, bio je
šokiran njenom bezobličnošću i tromim pokretima. Njeno pitanje bilo
je vrlo pošteno.
„Izgledaš dobro“, rekao je Gordon iza njegovih leđa. „Moći ćeš da
se snađeš, Rose.“
Je li momak zaista zamalo zabalavio kada mu je ona na ove reći
uzvratila osmehom?
„Slobodno mogu da ti kažem da ste nam nedostajali ti i tvoji uvidi,
Rose, pa čak i tvoja drskost, do izvesne mere“ rekao je Karl. „А ako
ćemo koristiti radne sate na Asadov slučaj, činjenica je da moramo
insistirati da se vratiš. Izbor je tvoj. Pristaješ li ili ne?“
Prekinuo ih je poznat ali neočekivan glas u hodniku. „Ко pristaje
ili ne pristaje?“ upitala je prilika koja se pojavila navratima. Bio je to
Markus Jakobsen.
Prišao je Karlu sa ispruženom rukom i pozdravio ih sve redom s
osmehom koji je obećavao neke vesti.
„Kao što ste verovatno shvatili, vršim ofanzivu šarmiranja u
različitim odeljenjima. Jesu li govorili o tebi, Rose?“
 Ona ga je pogledala s poštovanjem, ali je zaboravila da klimne
glavom. Uvek je imala neku vrstu slabosti prema ovom prekaljenom
čoveku.
Markus je pokazao svoj prepoznatljivi ozareni osmeh, od čega su
mu na licu ostale bore. „Bilo bi dobro za sve ako se osećaš dovoljno
jakom da se vratiš. Znam da ti je bilo teško, tako da je ovo očigledno
nešto za šta ti treba vremena da razmisliš.“
Okrenuo se prema Karlu. „Počinjem od tvog odeljenja, i možda bi
pomislio da to radim jer idem od sprata do sprata, ali pogrešio bi. To
je zbog toga što je Sektor Q verovatno najefikasnija i najuspešnija
istražna jedinica koju imamo u sedištu policije, a ja se nadam ne
samo da ću vas sve zadržati ovde nego i da ću poboljšati i
modernizovati vaše radne uslove. Imajući to na umu, spremio sam
mali poklon za tebe i Asada, Karle.“
Karl je jedva mogao da veruje sopstvenim ušima.
„Ti i Asad veoma blisko sarađujete, Karle, i kao deo pilot projekta
namenjenog da ojača upravo tu vrstu odnosa između kolega,
opremićemo vas dvojicu ovim.“
Dao je Karlu dve kutije.
Karl je pogledao u paketić. Bio je to jedan od onih supermodernih
satova koji su mogli sve da rade. Kako je, dođavola, njihov
novoimenovani stari šef odeljenja za ubistva uvrteo sebi u glavu da
će on biti sposoban da koristi nešto ovakvo! On nije mogao čak ni da
shvati koji daljinski upravljač na Moninom stolu za katu čemu služi.
Da li će zaista morati da čita uputstvo? Odmahnuo je glavom. Teško!
Radije bi pročitao članak o higijenskim navikama u Mongoliji. Bilo je
dobro što ima Ludviga da ga poduči. Ovo će biti tačno nešto što je u
oblasti njegovih interesovanja.
„Ovaj, hvala“, rekao je. „Siguran sam da će Asadu biti naročito
drago zbog ovoga.“
„Imaju GPS tako da uvek možete da nađete jedan drugog. Na
primer, mogao bi da otkriješ gde se Asad nalazi upravo sada.“
„Је li to precizno?“
Markus Jakobsen ga je zbunjeno pogledao.
„Ра, on je trenutno otprilike osam metara odavde u svojoj
takozvanoj kancelariji sa druge strane hodnika.“
 Jakobsen se osmehnuo. To je bilo nešto što Lars Bjern nikada ne
bi uradio.
„Dakle, suština je da ovo treba posmatrati kao priznanje za vaš
rad. A ako vas ikada nešto bude mučilo, uvek možete da se obratite
meni. Zapamtite to.“
Karl je pogledao u ostalo dvoje iz odeljenja i počeo da broji
sekunde u sebi. Jedan, dva, tri…
Samo četiri sekunde, i Gordon je bio prvi.
„Ја imam problem“, rekao je. „Taj neki mladić zove me svaka dva
minuta telefonom preteći da će ubiti svoje roditelje i nasumično
izabrane ljude na ulici čim stigne do određenog broja poena u igrici
kojom je opsednut. Mislim da je ozbiljan, pa raspravljamo šta treba
da preduzmemo u vezi sa tim.“
„U redu je, dobro je što to znam!“
„Zove sa mobilnog telefona koristeći pripejd karticu. Verovatno ih
ima nekoliko.“
Markus se izgleda slagao s tom pretpostavkom; on verovatno ne
bi smislio ništa drugo. „Koliko dugo se to već dešava?“ upitao je.
„Već nekoliko dana.“
„Jesi li obavestio telefonske kompanije?“
„Jesam. Ali, nažalost, tip razgovara sa mnom samo u kratkim
intervalima. Verovatno svaki put promeni pripejd karticu, i kladim se
da isključuje telefon kada ga ne koristi.“
„Ра, onda takođe verovatno možemo biti sigurni da je to neki
usrani stari telefon bez GPS-a“, dodala je Rose. „Svi moramo da
budemo usmereniji ako treba da ga otkrijemo kada se uključuje na
bazne stanice. A čak i ako uspemo, nećemo moći da odredimo
njegov položaj u prečniku od deset metara kao što ljudi misle. To nije
kao ti satovi koje ste upravo dobili.“
„Govori li danski?“, upitao je Markus okrećući se prema Gordonu
i ne obraćajući pažnju na Rosine upadljive i zavidljive poglede
usmerene prema kutijama sa satovima.
„Da, vrlo tečno, rekao bih. Zvuči kao tinejdžer, ili je možda malo
stariji.“
„Na čemu zasnivaš taj zaključak?“
 „Govori kao tinejdžer koji pokušava da zvuči pametno, ali zatim
upotrebi reči koje prikazuju izvesnu zrelost. Možda je dobro
vaspitan.“
„Kako to misliš?“
„Ра, jednom je na primer upotrebio reč eliminisati umesto ubiti ili
smaknuti.“
„Hmm, govori li izveštačeno?“
„Kako to?“
„Kao ljudi iz Rungsteda ili Gamel Holtea?“
„Ne, ne bih rekao. Ali takođe nema kopenhaški akcenat kakav
čuješ da koriste mladi u Nerebrou ili Redovreu, na primer.“
„Nema prepoznatljivog akcenta iz Funena, Jilanda ili Selanda?“
„Ne, ne verujem da bi mogao da mu se prepozna takav akcenat.“
„Pretpostavljam da si spreman da ga sledeći put snimaš?“
„Da, naravno. Već to radim. Uspeo sam da to uradim samo
jednom, ali tog puta nije previše rekao.“
„Malo ponekad može mnogo da znači, Gordone.“
Karl se slagao. Policija je imala stručnjake za lingvistiku i
dijalekte, tako da je Markus bio u pravu. Vredelo je proveriti.
„Jesi li se obratio bezbednosnoj i obaveštajnoj službi?“ upitao j e
šef Ubistava.
Karl je preuzeo na sebe da odgovori. „Ne, još se nismo obratili
bezbednjacima. Ali razmišljamo o tome, naravno.“
„Znate li zašto taj momak zove baš Sektor Q?“
„Ne, ali ga jesam to pitao“, odgovorio je Gordon.
Markus se ponovo ozario. „Taj mladi čovek je nesumnjivo čitao o
vama. Možda zna koliko ste efikasni i stvarno želi da bude uhvaćen
pre nego što bude prekasno.“
Uh, pravo u metu, pomislio je Karl. Sada Gordon neće odustati
od ovog slučaja ni za šta na svetu.
Štrkljasti dugajlija se počešao po glavi. „Ра šta sada da radim,
osim što snimam razgovore?“
„Obavesti bezbednjake i traži od njih da slušaju na vezi zajedno s
tobom.“
Karl se namrštio. Dođavola ne, neće ih pustiti da prisluškuju
njegove telefonske linije.
 „Sami ćemo se snaći, Markuse“, rekao je. „Imamo mi svoje
načine da uhvatimo takve budale.“
Gordon je hteo da se usprotivi, ali primetio je Karlove užagrene
oči. Karl je promenio temu. „Imamo drugi slučaj koji zahteva da mu
ja, Rose i Asad posvetimo punu pažnju u sledećih nekoliko dana,
možda i više.“
Markus je seo i slušao dok su Karl i Rose naizmenično
objašnjavali šta im je Asad otkrio o sebi.
Za čoveka koji je tokom svoje profesionalne karijere iskusio
većinu stvari, i više nego što je bio njegov udeo, šef ubistava bio je
više pogođen ovom pričom nego što je Karl očekivao. U to nije bilo
sumnje.

„Bože blagi!“, rekao je Markus pre nego što je ćutke sedeo neko
vreme pokušavajući da dopusti onome što je upravo čuo da mu se
slegne u glavi. To očigledno nije bio lak zadatak.
„Dobro onda“, rekao je najzad. „Naravno, to objašnjava dosta o
tome koje zaista Asad i zašto se Lars Bjern toliko potrudio da mu
stvori novi identitet i obezbedi mu posao u skladu sa njegovim
talentima.“ Zatim se obratio Karlu. „А dobro je uradio što ga je poslao
ovamo dole tebi, Karle. U tome nije bilo slučajnosti.“
„Pokaži Markusu isečke, Karle. Daj mu da vidi šta je pokrenulo
ćelu stvar“, rekla je Rose.
Karl je gurnuo gomilu isečaka prema njemu i pokazao na
fotografiju žene na gornjem. „То je Asadova žena, Marva, a pored
nje verovatno stoji jedna od njegovih ćerki.“
Markus je izvadio naočare za čitanje iz džepa na prsima. „Vidim
da je fotografija snimljena na Kipru pre nekoliko dana.“
„Da, na Aja Napi. Tu izbeglice izlaze na obalu.“
„Šta je sa drugim isečcima? Šta tu piše?“ Podigao je dva i
pročitao naslove. „Jeste li ih sve pročitali?“ upitao je.
Karl je odmahnuo glavom. „Ne, još nisam imao vremena. Ali
Rose ih je sve pročitala, zar ne?“, upitao je. „Ona skuplja takve
stvari.“
Rose je pocrvenela. Ovo je bio šok! Je li ona stvarno mogla da se
postidi?
 Izvukla je isečak sa dna gomile. „Ovaj je visio na zidu u mojoj
spavaćoj sobi. Tamo ga je Asad video i to ga je skoro paralisalo.“
Je li rekla u njenoj spavaćoj sobi? Šta je, za ime sveta, Asad
radio tamo?
„Trenutak kasnije sam shvatila zašto“, nastavila je ona. „Asad je
prepoznao utopljenu ženu. Ona mu je bila neka vrsta druge majke.“
Svi su pogledali naslov na isečku. ŽRTVA BROJ 2.117.
„Šta kog…!“, uzviknuo je Karl, a Gordon je sedeo pored njega
bez reči i razjapljenih usta.
„Dve hiljade sto sedamnaest!“, uspeo je da izgovori Gordon. „То
je tačan broj koji momak što me stalno zove pokušava da dostigne u
svojoj igrici pre nego što ubije oca i majku.“
Poznata i dobrodošla promena izraza mogla se prepoznati na licu
šefa Ubistava. Još je bila misterija šta to znači, ali on je nesumnjivo
premišljao o povezanostima, što mu je uvek bila jača strana. Ali šta
je mislio upravo sada? Verovatno isto što i Karl: ovo nije mogla biti
puka slučajnost.
„Taj broj je očigledno ostavio utisak na momka. Ali gde je on
mogao da ga vidi?“
„То je bio naslov na prvoj strani novina širom sveta, Markuse“,
rekla je Rose.
On se namrštio. „Kada je on počeo da te zove, Gordone? Je li to
bilo pre ili posle ovih naslovnica?“
Gordon je pogledao datim na novinama. „Svakako posle. Dan ili
verovatnije dva posle toga.“
„Је li momak mogao znati za vezu između utopljene žene i Asada
i na taj način takođe i Sektora Q?“
„Ne, nemoguće!“ rekla je Rose. „Asad je prvi put video fotografiju
juče, sigurna sam u to. Ali poruka o užasnim stvarima koje se po
svetu dešavaju ovim izbeglicama stvarno je jaka u tom članku;
morao bi da budeš vrlo ciničan da te to ne dirne. Zbog toga sam ovo
i okačila na zid“, dodala je.
„Ра, momak je svakako dirnut na veoma ciničan način, ako mene
pitaš. Iako bih to možda želeo, ne bih odsekao svojoj majci glavu
samo zato što je dosadna kao noćna mora i izluđuje me“, progunđao
je Karl.
 Šef ubistava izgledao je zamišljeno. „U redu, Gordone. Kada
momak sledeći put pozove, reci mu da znaš za fotografiju žrtve dve
hiljade sto sedamnaest. Reci mu da razumeš zašto je pobesneo i
vidi možeš li da ga navedeš da se otvori.“
Gordon ga je nervozno pogledao. Možda on nije bio pravi čovek
za taj posao.
„I, Gordone“, nastavio je šef ubistava, „sada možeš da odeš po
Asada, ili Zaida el Asadija ako više voli da ga tako zovu. Ali mislim
da ne bi trebalo da mu kažeš za momka i broj. Biće dovoljno
vremena za to. On trenutno već ima dovoljno briga. Šta ti misliš,
Karle?“
Karl je klimnuo glavom i zamislio Asada onog dana kad je počeo
da radi ovde u podrumu, pre više od deset godina, kako se
predstavio kao Hafez el Asad, sirijski izbeglica sa zelenim gumenim
rukavicama i kantom sa vodom i deterdžentom pored nogu. Ali
unutra je zapravo bio Zaid el Asadi, vojnik iz specijalnih jedinica,
Iračanin koji je govorio danski gotovo potpuno tečno. Čovek je bio
đavolski talentovan glumac.
Okrenuli su se prema vratima kada je Asad ušao sa raščupanim
kovrdžama koje su mu štrčale na sve strane. Oči su mu bile umorne
i podlivene krvlju kada je kratko pozdravio Markusa Jakobsena i
čestitao mu na novom poslu. Zatim je seo i slušao dok je Karl
objašnjavao da je šef ubistava sada obavešten o njegovoj situaciji i
da bi svi cenili ako se oseća spreman da nastavi svoju priču.
Asad je nekoliko puta pročistio grlo i sklopio oči, ali nastavio je
tek kada je osetio Rosinu ruku na ramenu.

„Lars Bjern i ja nismo uspeli da se sretnemo sa njegovim bratom u

zatvoru sve dok nije ostalo samo dva dana do pogubljenja. A kada
ga je Lars video kako sedi s rukama lisicama vezanim iza leđa i
skoro neprepoznatljivog lica, znao je da su Iračani izvukli sve iz
njega.“
Asad je otvorio oči i pogledao pravo u Karla. „Nos mu više nikada
nije bio isti, a jedno uvo mu je bilo napola odrano. Imao je
posekotine i modrice svuda po golom torzu. Nokti su mu bili
tamnoplavi. Nije čudo što je Lars izgledao šokiran. Nije im bilo
dozvoljeno da razgovaraju na danskom, pa nije mogao da obavesti
Jesa o svom planu na taj način. Međutim, dobio je više od prethodno
odobrenih deset minuta kada su se čuvari iznenada povukli, što im je
i više nego verovatno bilo naloženo da urade. Lars mi je rekao da je
Jes izgledao veoma bezvoljno kada je čuo za plan. Lars je na
trenutak bio ubeđen da bi Jes radije umro nego izdao misiju UN, ali
onda je počeo da plače. On je bio slomljen čovek.“
„Ne shvatam“, rekao je Karl. „U čemu je bio problem? Kada je
oslobođen, mogao je jednostavno da kaže novinarima da je delovao
nezavisno i na svoju ruku.“
„Ti nisi profesionalni vojnik, Karle. Bio bi obeščašćen. Razumeš
li? U njegovom svetu…“
„Ne, ništa ne razumem.“
„Znao je da će Iračani reći da je njegovo povlačenje izjave laž.
Da su izvukli istinu iz njega i da će to ostati zabeleženo kao neupitna
činjenica.“
„Ali pristao je na plan, i šta se na kraju dogodilo?“
Asad se blago presamitio kao da mu je sećanje izazvalo grč u
stomaku. A onda je nastavio.
 15

ASAD

Sutradan je sunce nemilosrdno sijalo i širilo nepodnošljivu vrućinu po

zemlji. Asfalt se topio, a meštani su ostajali u kućama. Bilo je toplije
nego što je Asad ikada osetio, i samo dva minuta nakon što su izašli
iz hotela u kome je Lars Bjern odseo, obojici je košulja bila
natopljena znojem.
Put do zatvorskog aneksa izgledao je beskrajan i u blindiranim
kolima koja je Lars iznajmio bilo je kao u pećnici. Čak i prekaljenom
vozaču, libanskom plaćeniku koga je Lars odranije poznavao, znoj
se cedio iz brade kao da je popio čašu vode i ponovo je ispljunuo.
Parkirao se deset metara od betonskog zida koji je obuhvatao
čitav kompleks, gde su ih na kapiji čekala dvojica namrgođenih
vojnika. Usledio je brzi pretres uz izvikivanje naredbi, a kada su ih
uveli unutra, Asad se zagrcnuo.
Dvojica čuvara proveli su ih kroz pet metara širok i dvadeset
metara dug prolaz, sa strana oivičen spoljašnjim i unutrašnjim zidom,
koji se završavao praznim četvorougaonim prostorom sa jedne
strane zatvorenim nizom međusobno povezanih betonskih
građevina.
Nedaleko od njih, čuli su kako je neki zatvorenik kratko viknuo da
je Alah veliki, posle čega su usledili potmuli udarci, i ponovo je
zavladala tišina.
Rastačuća vrućina činila je da zidovi koji su opasivali pusti
zatvorski trg podrhtavaju. Bilo je skoro nemoguće disati.
Onda su im naredili da stoje ćutke i čekaju dok su dvojica vojnika
stajala iza njih, obojica sa automatskom puškom koja im je visila
pored boka. Asad je opazio njihove budne i prodorne oči. Iako ih je
vrućina činila tromim, oni ne bi oklevali da reaguju u slučaju
neočekivanog razvoja situacije.
Asad se okrenuo prema Larsu Bjernu - on nije izgledao dobro.
Lice mu je bilo podbulo i disao je kratko i plitko.
Uvek je teško suočiti se sa strepnjom koja se ne može ublažiti.
Deset minuta kasnije, dvojica zatvorskih čuvara golih do pasa
izvukli su napolje Larsovog brata Jesa i pustili ga da padne na
kolena ispred njih. Pratila su ga dvojica ljudi zvaničnog izgleda u
crnim odelima, bez sumnje pripadnici Sadamove tajne policije, i na
kraju Iračanin u tradicionalnoj odori koji je nosio kameru.
Dok su dvojica čuvara odlazila sa trga, dvojica ljudi u crnom stala
su iza Jesa, koji je jedva mogao da podigne glavu, i ritala ga nogama
dok je najzad nije podigao i pogledao pravo u brata. Izgledao je
toliko očajan i pun kajanja i straha da je bilo teško zamisliti da će biti
u stanju da iznese svoje svedočenje a da ne razotkrije obmanu.
Onda je kamerman prišao bliže i dao Larsu Bjernu znak da stane
između kamere i svog brata.
Asad se izmakao nekoliko koraka, približivši se vojnicima iza
svojih leđa. Izbrojao je tri dugačka koraka ne osvrćući se.
Lars Bjern je obliven znojem stajao ispred njega, licem okrenut
prema kameri. Bio je tih, i možda malo nestabilan na nogama, ali
opet, temperatura je bila teško podnošljiva. U treperavoj vrelini
prašnjavog trga, dvojica ljudi u crnom stajala su bezizražajnog lica
iza Jesa Bjerna koji je klečao. Vojnici koji su stajali tik iza Asada bili
su poput robota, spremni da za tili čas okončaju čitavu stvar. Asad i
Lars doveli su sebe u težak položaj.
Asad je stajao potpuno nepomično i pokušavao da ustanovi iz
kog pravca bi mogla da se pojavi pretnja.
Hajde, Larse, pomislio je i obrisao čelo nadlanicom. Reci i uradi
pravu stvar.
Ali vreme od trenutka kada je kamerman dao znak do trenutka
kada je Lars Bjern otvorio usta delovalo je kao večnost. A kada se to
najzad dogodilo, zvučalo je kao da govori pod prisilom. Rečenice su
mu bile mehaničke i mučio se s engleskim rečima. Ono što je trebalo
da bude nedvosmisleno svedočenje o spremnosti njegovog brata da
izda misiju UN postalo je neubedljiva farsa.
Tada im je Jes pokazao od kakvog je materijala napravljen. Tada
je očajna figura podigla glavu i pogledala pravo u kameru.
„Moj brat samo govori ono što smo se dogovorili da kaže“, rekao
je na engleskom drhtavim glasom. „Možete videti koliko je pogođen
ovom situacijom. Ali, u stvari, ja sam delovao na sopstvenu ruku.
Špijunirao sam, to je tačno, i nisam pronašao ništa što bi moglo da
opravda misiju UN.“
Duboko je udahnuo. „То je istina, a ja sam osuđen na smrt. Ne
zato što sam provalio na poverljive iračke lokacije ne noseći
uniformu, već zato što sam u toku svog poslednjeg pohoda zamalo
ubio stražara. Zato se prepuštam svojoj sudbini i izvinjavam se
svima zbog mojih namera i postupaka.“
Zastao je i ispljunuo nekoliko krvavo crvenih kapi u pesak ispred
sebe. Tek tada je Asad shvatio kakav je bio stvarni plan Larsa Bjerna
i zašto mu nije rekao za njega, već mu je umesto toga samo naložio
da sledi sopstvene instinkte. A sada je bilo vreme da ih upotrebi;
znao je to istog trenutka kada je Jesova krvava pljuvačka nestala u
pesku.
Postojale su samo dve mogućnosti posle Jesovog neočekivanog
svedočenja. Ili će presuda iračkog suda biti sprovedena, i u tom
slučaju Jes će biti obešen, ili će kazna uslediti brže. Jedno je bilo
sigurno: biće preduzeta akcija. A kada je stariji od dvojice muškaraca
u crnom oštro pogledao vojnike iza Asada, Asadov instinkt je stupio
u dejstvo. A istog trena kada je mlađi bezbednosni oficir raskopčao
sako i desnom rukom posegnuo za svojim oružjem, Jes je skočio s
neverovatnom silinom iz klečećeg položaja i bacio se unazad na one
ljude, tako da su pali na zemlju.
Asad je bez oklevanja učinio to isto, bacajući se unazad na bližeg
vojnika iza sebe tako da su obojica završili u prašini sa Asadom
odozgo. U deliću sekunde zabio je lakat vojniku u grlo, zgrabio
njegovu automatsku pušku, povukao je u stranu i ispalio jedan metak
u stomak drugog vojnika. U međuvremenu se Jes borio sa oficirom
koji se nekoliko sekundi ranije spremao da ga hladnokrvno ubije
metkom u potiljak. Sada je oficir bio na zemlji, izgledao je zbunjeno i
mahao je pištoljem uokolo dok se Jes borio s njim surovo mu stežući
vrat i izvijajući ruku dok vrat nije pukao.
Drugi bezbednosni oficir uspeo je samo da ispusti neartikulisan
krik u pomoć pre nego što je Asad ispalio kratki rafal u njegovu
butinu. Sručio se na zemlju. Manje očekivan je bio napad
kamermana, koji je jednim pokretom odbacio kameru u stranu,
skočio sklanjajući se s linije vatre, i okrenuo se da se suoči s
Asadorn sa nožem u ruci i luđačkim pogledom u očima, koji je
svedočio o njegovoj sposobnosti da ga upotrebi na živoj meti od krvi
i mesa.
U tom trenutku je veza između Asada i Jesa postala nesalomiva,
jer je Jes bio taj koji je pištoljem bezbednosnog oficira spasao Asadu
život hicem u kamermanov vrat, koji ga je usmrtio pre nego što je
pao na zemlju. Dok se sve ovo dešavalo, Lars Bjern se ni za pedali
nije pomerio s mesta na kome je stajao kako im ne bi stao na put. Ali
njegove oči bile su potpuno na oprezu. „Dolaze sa druge strane.
Pazi!“, povikao je pokazujući prema dvojici čuvara koji su se pojavili
niotkud i sada ciljali svojim oružjem u njih.
„Ја ću vas pokrivati“, viknuo je Asad istrgnuvši automatsku pušku
iz ruku vojnika koji je ležao na zemlji držeći se za povređeno grlo.
Zatim je podigao kameru i prebacio njen remen preko ramena.
Jes i Lars Bjern preskočili su ranjenog bezbednjaka i sada su ga
vukli za sobom kao štit. Nekoliko hitaca ispaljeno je od zida sa
suprotne strane dvorišta, na šta je Asad uzvratio kratkim rafalom
kojim je oborio jednog vojnika.
Sada se takođe čula puščana paljba spolja.
„То je naš vozač!“, povikao je Lars.„Ovi su tvoji, Asade“, naredio
je.
Od trenutka kada su mogli da vide izlaz iza niza zgrada, Asad je
neprekidno pucao, sve vreme se pitajući koliko mu je metaka ostalo.
Nekoliko koraka ispred njega, Jes je gurao ranjenog Iračanina
ispred sebe kao živi štit, dok mu je krv još tekla iz noge.
Mora da je on važan ako vojnici ne pucaju u njega, pomislio je
Asad.
Rafal ispaljen odozgo podigao je oblak prašine s peska pored
Asadove leve noge.
 „U zaklon!“ doviknuo je on braći i njihovom zarobljeniku. I on i
braća bacili su se pored unutrašnjeg zida i puzali duž njega, vukući
bezbednosnog oficira za sobom, kako bi izbegli paljbu odozgo.
Koliko ljudi je Asad eliminisao pre nego što su stigli do kapije i
vozača, koji je stajao iza svog armiranog vozila i ispaljivao rafale iz
zadimljene automatske puške, saznao je tek kasnije. Ali čuvari i
vojnici padali su na sve strane.
Odjurili su punim gasom u oblaku prašine uz šuplji zvuk tanadi
koja su udarala u oklopljenu zadnju karoseriju vozila.
Kada su izmakli od domašaja pogleda iz zatvora, izvukli su
ranjenog bezbednosnog oficira iz vozila i položili ga na zemlju.
„Priveži ovo čvrsto oko butine da ne bi iskrvario nasmrt“, rekao
mu je Asad i dobacio mu svoj opasač. „Zapamti da budeš zahvalan
što smo ti poštedeli život!“ Osećanje koje je imao dok su se vozili
prema Albu Ameru i menjali vozilo trebalo je da bude olakšanje, ali
nije bilo. Toliko mrtvih, toliko dece bez oca koja će plakati dok ne
zaspe.
Tog popodneva je Lars Bjern s kajanjem prijavio čitav događaj
posmatraču UN s kojim su bili najbliži, i odmah posle toga je zajedno
s Jesom nestao u nepoznatom pravcu. Mesec dana pešačili su kroz
divlji i nepristupačni teren prema Kurdistanu, a zatim iz Turske
otputovali kući, pre nego što se ponovo čulo za njih.
Trebalo je da Asad ode iz Iraka odmah posle Larsa i Jesa, ali,
baš kada je trebalo da krenu, njegova mlađa ćerka ga je pozvala sva
uplakana i rekla mu da joj je majka bolesna i da brine da će izgubiti
bebu.

Asad je zaćutao kada je u Gordonovoj kancelariji zazvonio telefon.

„Kladim se da je to onaj momak“, rekao je Gordon.
„Ne zaboravi da snimaš“, doviknuo je Karl niz hodnik.
Markus Jakobsen pogledao je u Asada. „Nisi uspeo da izađeš iz
Iraka?“, upitao je.
Asad mu je uzvratio pogled s bolnim izrazom na licu. „Ne, nisam.“
„ A to je imalo posledice po tebe? Kobne posledice?“
„Da. Nažalost.“
„Ali ne i za braću Bjern? Ne razumem.“
 „Iračani nikada nisu nikome pomenuli ni reći o tome jer su brinuli
zbog Sadamove reakcije. Sve su pripisali pobuni u zatvoru i izvukli
nasumično izabranu gomilu zatvorenika u dvorište gde su ih pogubili
iz odmazde.“
„Shvatam.“ Šef Ubistava duboko je uzdahnuo. „Mora da je bilo
teško živeti sa tim kada si saznao.“
„Da, jeste. Saznao sam kasnije tog dana kada su me uhvatili. Svi
u Aneksu 1 mrzeli su me kao kugu.“
Karl je stavio novinski isečak ispred njega.
„Siguran si? Tvoja usvojiteljka Leli, iz Sirije, žrtva je dve hiljade
sto sedamnaest?“
„Da! Ali ne razumem kako je bežala na istom čamcu kao moja
žena i ćerka.“
„Bežale su iz Sirije - toliko znamo.“
„Da, ali ja sam mislio da je moja porodica u Iraku.“
„Jesu li se Leli i tvoja žena poznavale?“ upitao je Markus
Jakobsen.
„Jesu, posetili smo Leli u njenoj kući nedugo pre nego što je
Ronija rođena. A dok u Siriji nije izbio građanski rat, redovno smo se
dopisivali. Slali smo jedni drugima fotografije, i ona je pratila Marvine
trudnoće i nazivala sebe bakom jer nije imala svoje dece ni unučadi.
Ne znam kako su ona i Marva kasnije stupile u kontakt. Imalo bi više
smisla da je Leli pobegla u Irak, nego da su one pobegle kod nje.“
„ A takođe si siguran da to ovde stoji tvoja žena, Asade?
Fotografije su veoma nejasne zbog slabe rezolucije.“
„Ova nije“, uključila se Rose, vadeći isečak sa manjom
fotografijom. „Ova je iz drugih novina. Tamnije boje i rezolucija dale
su bolji rezultat.“
„Ја nisam video ovu fotografiju“, rekao je Asad primičući se bliže.
„Zar nisi?“
On je odmahnuo glavom i zaćutao, skoro kao da miluje lice žene
pocrvenelih očiju svojim pogledom.
„Ne,nisam je video ranije, ali ovo jeste ona“, potvrdio je drhtavim
usnama. „ A mlada žena pored nje je jedna od mojih ćerki. Siguran
sam u to.“
 Asadu su se ruke tresle od jakih emocija dok je nežno milovao
lice svoje žene vrhovima prstiju.
Kada je sklonio ruku, ona je ostala ukočena u vazduhu u pola
pokreta. Bilo je to zbog muškarca koji je stajao pored njih.
„Šta je bilo, Asade?“, upitala je Rose.
Asad je drhtao. Muškarac se video vrlo jasno na ovoj fotografiji.
Previše jasno. Bilo je suviše užasno shvatiti da on stoji pored
njegovih voljenih.
„Neka mi se Alah smiluje“, zaječao je on. „Gledam u čoveka koga
se plašim i koga mrzim više nego bilo koga drugog na svetu.“
 16

ŽUAN

Taksista koji je čekao ispred aerodroma u Minhenu kratko je

pogledao u adresu koju je Žuan zapisao. Govoreći sa jakim
akcentom, pomenuo je koliko će koštati vožnja do tamo, ali Žuan nije
stvarno razumeo šta je rekao, iako je pretpostavio da će biti
preskupo za njegov skromni budžet.
„Samo vozi“, svejedno je rekao i pokazao kroz vetrobransko
staklo prema gustom saobraćaju koji je proticao ispred terminala.
Nadao se da će u Minhenu naći foto klub ili udruženje fotografa
koji bi mogli da prepoznaju nemačkog fotografa po njegovoj jakni od
uniforme. Zato je pozvao nacionalno udruženje u Dilingenu i
pokušao da objasni šta želi na engleskom. Pitao je da li možda znaju
gde bi mogao dobiti dodatne informacije, ali ni osoba koja se javila
na telefon ni Žuanov engleski nisu bili dorasli zadatku.
Kasnije je na internetu tražio sve što je moglo da mu padne na
pamet u vezi sa tim, ali morao je da se pomiri s činjenicom da treći
po veličini grad u Nemačkoj naizgled nema fotografsku agenciju ili
ustanovu koja bi mogla da mu pomogne. Njegov konačni zaključak
bio je da bi trebalo da pokuša u raznim novinskim redakcijama i
fotografskim radnjama, ali tek pošto proveri u muzejima koji su se
specijalizovali za fotografsku umetnost. Pokazaće im svoju
fotografiju ćelavog čoveka u uniformi.
Veliko pitanje bilo je da li je čovek uopšte imao neke veze s
Minhenom, osim porekla uniforme. Žuan se tome nadao, jer bez
obzira na to do čega će ga odvesti njegova istraga, bio je prinuđen
da svakodnevno novinama šalje tekstove o svojoj istrazi i, što je bilo
još gore, sada takođe i o tom Galibu, koji sebe naziva Abdul Azim.
Ovo drugo je plašilo Žuana, s dobrim razlogom. Zar Galib nije
jasno pokazao na šta je spreman? Gad je bio nemilosrdni sadista
koji je ubio žrtvu 2.117 bez oklevanja i naredio da preseku grlo ženi
zatvorenoj u dobro čuvanom izbegličkom logoru. Kako je to uopšte
bilo moguće? Žuan se nije usuđivao da razmišlja kakvu je
zastrašujuću mrežu Galib imao.
Zato nije bilo nerazumno što je Žuan stalno gledao kroz zadnji
prozor da proveri da li ih prate. Je li iza njih bilo crnih audija, be-em-
veova ili mercedesa?
I šta je sa belim volvom koji se izvezao za njima sa aerodroma?
Zar se to nije desilo otprilike u istom trenutku kada su oni izašli na
glavni put?
Preduzimao je ovakve mere predostrožnosti otkad je krenuo iz
Nikozije, i nameravao je da nastavi sa njima.
Galibova upozorenja bila su neupitna i jasna. Žuan je morao
doslovno da prati njegova uputstva ako nije želeo da završi kao žrtva
2.117 ili žena kojoj su prerezali grkljan. Iz tog razloga je njegov
obilazak izbegličkog logora Menogeja pažljivo opisan u njegovom
članku objavljenom u Ores del dija i propraćen fotografijom ubijene
žene. Umanjio je sopstvenu ulogu u njenoj nesreći, ali ne više,
nadao se, nego što bi taj đavo Galib mogao da prihvati.
Nekoliko sati kasnije, na internetu je mogao videti da je njegov
članak o poteri za ubicom postao velika vest. Čim je isporučio
konačnu verziju u Ores del dija, oni su prodali priču bezbrojnim
evropskim novinama gladnim senzacije. Fotografija ubijene žene
sada je bila upadljivo i zastrašujuće zalepljena na sve novinske
reklamne table na kioscima na aerodromu, sa zamagljenim
presečenim grlom i očima pokrivenim sivom trakom.
Žuanova urednica je naravno bila oduševljena zbog članka, koji
je doneo dobar prihod i pozitivnu pažnju. To što novine uopšte nije
bilo briga što je njihov dopisnik iz inostranstva u lavljoj jazbini bilo je
jednostavno nešto sa čime će morati da živi.
Kroz vetrobran je spazio veličanstvene zgrade u centru grada
kada su se pojavile na vidiku iza Izarske kapije. Kao prvu stanicu u
svojoj potrazi za identitetom fotografa izabrao je Munchner
Stadtmuseum, koji se ponosio svojom izuzetnom zbirkom fotografija.
Mora da je tamo postojao neko ko je mogao da ga posavetuje na šta
da fokusira svoju potragu. Nije li bilo razumno pretpostaviti da bi
fotograf obrijane glave koji je išao okolo u plavoj železničarskoj
uniformi privukao neku pažnju i tim krugovima?
Žuan je izvadio parče papira koje mu je u Nikoziji dao onaj dečak.
Sve dok znamo da smo korak ispred tebe, pisalo je na tom
papiru. Ali šta ako on stvarno pronađe fotografa? Hoće li onda
odjednom biti preblizu?
„Achtundfunfzig euro“, rekao je taksista, ovog puta razgovetnije,
kada su stigli do muzeja.
Žuanu je laknulo. Vozač je mogao da traži dvostruko više, a da
on čak i ne zna da li je prevaren.

Spolja je Munchner Stadtmuseum podsećao na stari magacin koji se

izdvajao iz svog okruženja kao geometrijska igra koju arhitekta mora
da je igrao sam sa sobom u neki loš dan. Ali opet, i Žuan je bio iz
grada čiji su zaštitni znak bile Gaudijeve vizije i fantazije.
Jedno od unutrašnjih dvorišta muzeja bilo je ukrašeno figurom na
fontani, pred kojom ste morali da začkiljite kako biste razumeli njenu
lepotu. Odatle je Žuan ušao u muzej i produžio u glavni hol, gde se
nalazio šalter za prodaju karata.
Uprkos tome što je ženu na šalteru obavestio o razlogu zbog
koga je došao i pokazao joj svoju novinarsku legitimaciju, ipak je
morao da plati sedam evra za ulaznicu.
„Hm, stvarno ne znam s kim treba da pričate“, odgovorila mu je
žena. „Zapravo bi trebalo da pričate sa Ulrihorn ili Rudolfom u
odeljenju na spratu, ali nijedan od njih danas nije ovde. Možda
možete pitati nekoga na drugom spratu, gde imamo dve privremene
izložbe fotografija.“
Žuan se osvrnuo po holu. Nekoliko metara od šaltera bile su
istaknute neke informacije o projektu Migracija pokreće grad, što je
bila specijalna izložba muzeja postavljena u prizemlju.
Žuan se pitao da li bi mogla da postoji veza između fotografovog
prisustva u Aja Napi i ove izložbe. Ako je bilo tako, možda kontakt
između fotografa i Galiba nije bio nameran, a njihov razgovor bio je
čista slučajnost.
Je li sve ovo bilo samo jurenje vetra?
Žuan je uzdahnuo. Da je od početka pisao izmišljenu priču,
činjenice bi bile nevažne. Ali posle Galibovog pisma koje je primio u
Nikoziji, taj voz je već otišao.

Našao je izložbu fotografija na drugom spratu, gde je grupa

posetilaca koji su razgovarali na nemačkom bila usred obilaska
stotina uokvirenih foto portreta izloženih na belim zidovima u
nekoliko izdvojenih prostorija.
Žuan je prišao ženi koja je vodila grupu. Ona je izgledala kao da
je zaposlena u muzeju.
„Izvinite“, ubacio se on usred njenog izlaganja, zbog čega je
morao da izdrži njen ljutit pogled.
„Moraćete da sačekate da završimo“, rekla je ona grubo i
okrenula mu leđa.
Žuan se osvrnuo oko sebe. U prostoriji nije bilo mesta da se
sedne, pa se naslonio na prazan deo zida pored ulaza kao što rnu je
rečeno. Neće se izvući bez razgovora sa mnom, pomislio je prateći
pogledom njenu žutu suknju usred gomile ljudi koji su išli za njom.
Prijateljski se osmehnuo posetiocima koji su prolazili pored njega
kao da je radnik muzeja, a nekoliko njih čak su mu postavili neka
pitanja, na šta je on ljubazno odgovorio pokazujući na ženu u žutoj
suknji. Zauzvrat je dobio osmehe i izraze zahvalnosti, zbog čega je
pomislio da bi mogao da nađe posao u Muzeju moderne umetnosti ili
Pikasovom muzeju u Barseloni ako Ores del dija nije imao mesto za
njega.
Ta misao bila mu je primamljiva.
Čovek koji je izgledao kao da je sa Bliskog istoka ušao je u
prostoriju i osmehnuo mu se. A kada mu je Žuan uzvratio osmeh,
čovek je prišao i pružio ruku. Žuan je na trenutak bio zbunjen, ali
onda je pomislio kako je čovek jednostavno neuobičajeno ljubazan i
rukovao se s njim.
Kada mu je čovek pustio ruku, Žuanu je na dlanu ostalo
presavijeno parče papira. Zbunjeno je podigao pogled, ali do tada je
čovek već obilazio oko grupe kineskih turista koji su klizili pored
ulaza kao jato haringi, i zatim je nestao.
„Неј“, doviknuo je za čovekom toliko glasno da se nekoliko
posetilaca muzeja okrenulo da ga pogleda s neodobravanjem.
Rukama je pokazao da se izvinjava pa se, praćen gunđanjem i
negodovanjem, progurao pored Kineza na stepenište.
Nekoliko brzih pogleda prema stalnim izložbama i niz stepenice
bilo je dovoljno. Čovek je nestao.
Žuan je pojurio niz široko stepenište, napravio nekoliko koraka
preko rebrastog parketa na odmorištu, pa nastavio da silazi dok nije
stigao u glavni hol.
„Је li čovek arapskog izgleda upravo prošao ovuda?“ upitao je
ženu na šalteru za karte.
Ona je klimnula glavom i pokazala prema izlazu.
Šta, kog đavola?, pomislio je kada je izleteo u još jedno
unutrašnje dvorište. Ovo je bilo ogromno i popločano, sa kafanskim
stolovima s jedne strane i kamenom topovskom đuladi s druge.
„Jeste li videli Arapina kako je protrčao ovuda?“ doviknuo je
plavokosoj ženi koja je sedela na klupi i kucala poruku na telefonu.
Ona je slegnula ramenima. Zašto, dođavola, danas ljudi nikada
ne primećuju ništa što se dešava oko njih!
„Upravo sam ga video kako je otrčao u pravcu sinagoge na trgu“,
doviknuo je mladi biciklista koji je iza ugla skrenuo u dvorište. Žuan
je potrčao što je brže mogao do trga ispred muzeja na kome se
nalazila sinagoga. Spazio je čoveka na glavnoj ulici na udaljenosti od
samo trideset metara kako ulazi u beli volvo.
Izgleda tačno kao volvo koji je bio iza mog taksija od aerodroma,
primetio je on užasnuto. Prate me! Znaju gde sam i šta radim!
pomislio je dok se borio protiv naleta mučnine, a trg počinjao da se
okreće oko njega. Jedva je udahnuo i uhvatio se za oluk na zgradi
da ne bi pao.
Kada je uspeo da se pribere, najzad je razumeo situaciju. On je
bio samo privremena i veoma lomljiva karika u mučnoj igri tog ubice
Galiba.
Tek tada je skupio hrabrosti da razmota cedulju.
 Dobro si smislio to da se nađeš u Minhenu, Žuane Aigvadere.
Samo pazi da se ne približiš previše.
Bilo je upravo onako kako se i bojao.
Kustoskinja u žutoj suknji na spratu muzeja nije izgledala
raspoloženo za opraštanje kada joj je po drugi put prišao. Sada se
razdvojila od grupe i razgovarala sa mladićem molećivog pogleda
koji je ispod ruke nosio debelu fasciklu.
„Ne, ne poznajem ga“, odgovorila je prezrivo kada joj je Žuan
pokazao sliku fotografa u plavoj uniformi.
Žuanu su ramena malo klonula.
„Zar ovde nema nekoga kome bih mogao da se obratim a ko
dobro poznaje fotografe u Minhenu, ili možda u celoj Nemačkoj?“
Ona je odmahnula glavom, vidno nezainteresovana da pruži
uslugu nekome ko je napravio haos na njenoj teritoriji, ali takva je
verovatno jednostavno bila po prirodi; bila je podjednako
neprijateljski raspoložena i prema čoveku s fasciklom.
„Morate da razumete, mi pozivamo svoje umetnike, oni se ne
pozivaju sami. Kada uspete da organizujete nekoliko izdvojenih
izložbi na raznim mestima, rado ćemo pogledati“ rekla je grubo.
I posle tih reći okrenula se od mladog čoveka tako naglo da su se
nabori žute suknje zavrteli oko njenih nogu.
„Scheisszicke“, šapnuo je čovek Žuanu. To očigledno nije bio
kompliment. „Čuo sam šta ste je pitali. Bolje bi bilo da pitate onog
čoveka što stoji tamo i piše u svoju beležnicu. On je kritičar
specijalizovan za fotografsku umetnost.“
Žuan je upravo to i uradio, ali ponovo ga je dočekao nadmeni
pogled i sleganje ramenima. Nije bilo čak ni „žao mi je, ne mogu vam
pomoći“.
Žuan je uzdahnuo. I previše dobro upoznao je ovakvu
uobraženost kod svojih kolega iz novina.
„Stvarno, dragi!“, ubacio se na engleskom kritičarev sportski
građen i nešto mlađa partner tužnog pogleda. „Zar ne vidiš da je to
čovek koga je onaj glumac napao ispred Minhenskog narodnog
pozorišta?“
Kritičar ga je odsutno pogledao i zatim osmotrio fotografiju na
mobilnom telefonu u Žuanovoj ispruženoj ruci.
 Nasmejali su jedno drugom s razumevanjem.
„U pravu si, Hari. Mein Gott, bilo je tako smešno“, odgovorio je on
preko Žuanovog ramena. „Zar taj glumac nije bio tip koji se pipkao
sa statistkinjom nasred ulice dok su ih fotografisali?“ Nasmejao se.
„Nije li to bilo samo tri nedelje posle njegovog venčanja? Da, da,
sada se sećam. Kako se taj glumac bese zvao?“
Njegov partner mu je nešto šapnuo u odgovor i zatim se okrenuo
prema Žuanu. „Fotograf je dobio stvarno dobre batine“, rekao je kroz
smeh. „ A glumac je osuđen zbog nasilničkog ponašanja i dobio je
ne baš ohrabrujuće pismo od advokata svoje supruge. Minhen je
povremeno stvarno zabavan grad. Pogledajte u nekim starim
novinama i časopisima, i naći ćete priču o tome. Koliko se sećam, to
je bilo baš pre početka pozorišne sezone prošle godine.“
I onda su njih dvojica otišli.
„Hej, početak sezone?“ viknuo je Žuan. „Kada je to, otprilike?“
„Posle letnje pauze“, doviknuo je u odgovor tužnooki.
Žuan je klimnuo glavom u znak zahvalnosti i prošao pored žene u
žutoj suknji i ne udostojivši je pogleda.

Nekoliko brzih pretraga na internetu potvrdilo je da sezona u

Minhenskom narodnom pozorištu počinje u septembru, što je značilo
da se napad verovatno desio nekoliko nedelja pre toga.
Ukucao je tabloid u Gugl prevodilac, i dobio prevod
Boulevardblatt, što mu je zatim omogućilo da pronađe nekoliko
tračerskih časopisa koji su izvestili o napadu za koji je optužen
glumac po imenu Kari Herbert ffibel. Žrtva napada opisana je kao
fotograf, koji je dobio malu novčanu nadoknadu posle incidenta, ali je
uprkos tome takođe kažnjen za proganjanje javne ličnosti na javnom
mestu. Međutim, na kaznu je uložena žalba, i čovek je oslobođen..
Kako je pisalo u časopisima, fotograf je bio četrdesetdvogodišnji
Bernd Jakob Varberg - isto prezime kao kod žene koja je odgovorila
na Žuanovo pitanje o uniformi na internet forumu. Dakle, postojala je
veza; možda mu je to bila sestra. Tip je takođe bio poznat kao „В. J.“
po svojim inicijalima, i ne bi bilo nemoguće zamisliti da ti inicijali
odražavaju i njegov nadimak Blaue Jacke, što je bio njegov
prepoznatljiv odevni detalj.
 Žuan je osetio peckanje u kičmi. To je svakako bio čovek koga je
tražio.
Trebalo mu je čitava tri minuta da pronađe adresu Bernda Jakoba
Varberga, a to mesto je bilo udaljeno samo deset minuta vožnje od
muzeja.
Prvi put u životu, Žuan se osetio kao izuzetan tip.
Osećaj je bio sjajan!
 17

ASAD

Asad je obično posmatrao druge s toplinom i saosećajnošću, ali

danas ni u kom slučaju nije bio običan dan. Nije gledao ni u koga, ali
ih je osećao. Dok su stajali u metrou zgurani kao sardine u konzervi,
bili su samo prazne ljušture. Ljudi koji su se vraćali kući s posla, misli
već usmerenih na večeru, televizijske serije, nekoliko intenzivnih
trenutaka s decom, trenutak nasamo u toaletu i seks posle toga.
Stajali su zračeći besmislenom rutinom, uobičajenim ritualima, i
hijerarhijskim životima koji moraju biti savršeni.
Za razliku od njih, on je stajao drhteći, sa zelenom kartonskom
fasciklom pod rukom kao svedočanstvom da ljudi razumeju kako da
žive samo kada im se sva čula i razum vrte oko opstanka.
Asad je prolazio kroz unutrašnji haos na svaki mogući način.
Ponovo je zamolio kolege za pauzu u iznošenju svoje priče kako bi
dao sebi malo mira za molitvu i odmor, ali ovog puta je zapravo bio
na ivici da eksplodira. Nezamisliva tuga i bezumni bes terali su ga da
steže svoju malu fasciklu kao da je čisto zlato koje bi neko mogao da
mu oduzme svakog trenutka.
Stegnuo je zube kada je deset minuta kasnije stao ispred mračne
zgrade, zureći naviše prema svetlu koje je dopirale sa prozora,
sijajući poput vatre iz stana Samirove porodice.
Istog trenutka kada je Samir otvorio vrata, Asad se slomio. Ne u
smislu da je neobuzdano plakao ili da mu je telo bilo nemoćno i
slabo, već je neartikulisano ječao kada ga je dočekala bujica
arapskih reći koje su izražavale kletve i mržnju.
 Njih dvojica nisu se videla nekoliko godina, a pri njihovom
poslednjem susretu nije došlo do pomirenja. Zato je Samirova
početna reakcija bila zbunjenost i želja da zaštiti svoju porodicu, čiji
su članovi poput voštanih figura sedeli oko trpezarijskog stola i zurili
u njega.
„Idite u svoje sobe“, doviknuo je Samir deci i pokazao ženi da
pođe za njima.
Zatim se okrenuo prema Asadu s pretećim pogledom i delovao je
i više nego spreman da ga gurne natraške na stepenice.
„Evo“, rekao je Asad i dao mu fasciklu.
A dok je Samir zbunjeno gledao, Asad je klonuo i pokrio lice
rukama.
Svaki tihi zvuk dok je Samir otvarao fasciklu, vadio kopiju
fotografije i okretao je u rukama pogađao je Asada poput kovačkog
čekića.
Samir je čujno ispusti dah i naslonivši se leđima na zid kliznuo na
pod pored Asada, i dalje ne skidajući oči s fotografije sa Kipra.

„Marva je živa, Asade“, neprestano je ponavljao kada su seli licem u

lice za trpezarijski sto.
Asad se prepustio opojnim rečima koje su i njemu iskrsle u glavi
kada je prvi put video sliku.
Kao što je i Asad radio, Samir je milovao kosu svoje sestre na
slici vrhovima prstiju. Plakao je dok je dodirivao njene obraze i oči,
izražavajući tugu zbog daljine između njih i svih bora koje je život
urezao na njenom licu.
Onda mu se izraz lica promenio i ukočio.
„Tvoja je krivica što je sve ovako ispalo, Asade. Samo tvoja! Ne
zaslužuješ da ona dođe kod tebe. Razumeš li me? Možda neće
želeti da išta ima sa tobom.“ Pogledao ga je s mržnjom. Tako je
među njima bilo, sada već dugo godina.
Asad je istisnuo zlo proročanstvo iz svoje glave. „Čovek pored
Marve je Galib“, rekao je pokazujući na bradatog muškarca koji je
stajao kraj nje. „Ni on ne namerava da je ja ponovo vidim. One su i
dalje njegovi taoci, i neće ih pustiti svojevoljno, veruj mi.“
 Samir je napregnuto gledao u fotografiju, prodirući očima u tamno
lice. Odmah je razumeo. Taj čovek je bio đavo kog Samir nikada nije
sreo u stvarnom životu, ali je ubio njegovog starijeg brata i slomio
njegovu porodicu kada je oteo Marvu i devojčice.
Uprkos nesavladivom besu, nastavio je da ćuti, ali je utisnuo
nokte na svojim drhtavim prstima u Galibovo lice.
Asad je duboko udahnuo. On se osećao potpuno isto.
„Pazi da ne uništiš sliku, Samire. Ako podigneš ruku, videćeš
jednu od svojih sestričina kako stoji pored Marve.“
Asadov šurak kao da ovo nije razumeo. Bilo je to skoro kao da
poslednjih šesnaest godina moraju biti iznova proživljene u kratkim
uvidima da bi mogao poverovati kako je ta odrasla žena deo njegove
porodice.
„Koja je to od devojčica?“, upitao je.
Asadu je podrhtavao glas. Rekao je da ne zna. Stvarno nije znao.
„Šta je s drugom Marvinom ćerkom?“
Asad nije reagovao na njegov izbor reči. S obzirom na to kako je
sve ispalo, razumeo je Samira, zato što je on, uostalom, bio u pravu.
One su bile Marvine ćerke, a ne njegove. To nisu bile ćerke čoveka
koji ih je napustio i prepustio njihovoj sudbini.
„Moraš mi pomoći, Samire“, prošaptao je da obuzda gnev.
„Moramo ih pronaći. Čuješ li me? Moraš krenuti sa mnom na Kipar.
Naći ćemo ih i ubiti Galiba. Odraćemo ga živog i baciti psima.
Iskopaćemo mu oči i…“ Zaustavio se kada je video da Samir zuri u
sto.
„Moraš mi pomoći, Samire. Molim te“, ponovo je zamolio.
Samir se ispravio na stolici. Preko ostavljene večere, prljavih
tanjira i ostataka povrća i usoljene ribe, posmatrao je Asada
staklastim očima i sa izrazom prezira odmahnuo glavom.
„Ti to kažeš, Asade? Ti si taj koji je tražio to čudovište duže od
petnaest godina. Tražio si, ali ga nikada nisi našao. Nikada nisi
prišao ni blizu nekom tragu. Nisi čak ni znao da li su one mrtve ili
žive. Da li mi ti to stvarno govoriš?“ Namrštio se. „Zaboravljaš ko je
on, Asade. Zaslepljen si besom. Misliš li zaista da je još na Kipru?
Galib? Mogao bi biti bilo gde. Samo ne na Kipru. Slušaš li šta ti
govorim?“
Kada je Asad izašao iz stana, ostavio je fasciklu na Samirovom
stolu. Ne zbog toga što su gnev i tuga nestali sada kad su ih delili
njih dvojica, već zato što nije mogao da drži fotografiju tog đavola
Galiba toliko blizu svog tela. Sam miris fotografije izazivao mu je
mučninu, a fascikla mu je pekla ruke. Sada je bio red na Samira da
pati. Možda će mu to pomoći da se predomisli i seti svojih
odgovornosti.
Kada je Asad pružio ruku Samiru a ovaj je nije prihvatio, znao je
da će, čim se vrata zatvore iza njegovih leđa, Samir pasti na kolena
po drugi put te večeri.

Asad jedva da je spavao te noći. Ni u jednom položaju nije mogao

da pobegne od nepodnošljivog osećanja da je budan. Nikakva tama
nije mogla da ga zakloni od događaja od prethodnog dana, koji je bio
urezan u njegovu dušu.
Dok je tako satima ležao okrećući se i prevrćući, i dalje potpuno
obučen, zbacio je radio-budilnik i papire sa noćnog stočića na pod i
nogama odgurao jorgan sa sebe na pod, pa konačno otišao u
kupatilo, pogledao se u ogledalo i povratio. Iscrpljenost ga je
savladala tek deset minuta pre nego što ga je radio-budilnik s poda
robotskim glasom obavestio da je sedam sati i da ga čeka divan dan.
Tada je najzad legao da se odmori, sklupčao se u fetusni položaj i
zagrlio pokrivač kao da je živo biće.
Poslednje što je uradio pre nego što je izašao iz kuće bilo je da
saspe tiradu punu psovki i mržnje na radio dok ga ja bacao na
kuhinjski pod.
Nijedna naprava stvorena ljudskom rukom neće mu govoriti da je
dan koji ga čeka divan.
 18

GALIB

„Bila je Alahova volja da prošli put tako brzo pronađemo Zaida el

Asadija. Ako je taj idiot pobegao kao ona kukavička danska braća,
nikada ga nećemo naći“, rekao je Galib fotografu koji je sedeo ispred
njega u svom neurednom minhenskom stanu kao kralj u svom
zamku.
Ali, da ga nikada nismo našli, onda se ovo nikada ne bi dogodilo,
pomislio je trljajući se po ožiljku na donjem delu lica i na trenutak se
gubeći u sećanjima na sva poniženja kojih ga je koštao susret sa
Zaidom.
Osveta!
Galib se osmehnuo samom sebi, jer se sada vreme za odmazdu
bližilo. Bio je siguran u to.
„Koliko je prošlo vremena otkad se to desilo?“, pitao je fotograf sa
sofe, pokazujući na Galibovu vilicu.
„Koliko vremena?“ Galib ga je oštro pogledao. „Od tada je prošlo
na stotine grehova i na milione udisaja. Od tada su u pesak proliveni
okeani krvi. Dakle, dovoljno.“
Sada su žene u susednoj sobi ponovo počele da viču. Galib se
okrenuo prema čoveku koji je stajao iza njega.
„Ućutkaj ih, Hamide“, rekao je na arapskom krupnom čoveku koji
je do tada sve vreme pratio njihov razgovor. „Šutiraj ih ili udaraj
pesnicama dok ne shvate poruku, i reci im da legnu na krevet i
čekaju dok ne uđem. Nateraj ih da uzmu pilule za spavanje.
Odlazimo za deset minuta.“
 Fotograf se prezrivo osmehnuo. „Teško ti je da kontrolišeš svoje
žene, zar ne?“ Jedan Galibov pogled zbrisao mu je osmeh s lica.
„Vrlo brzo ćeš biti oslobođen njihovog plača, jer moramo da
idemo.“
Fotograf ga je uporno posmatrao. „Prvo moraš da mi ispričaš šta
se dogodilo u to vreme kada si jednom već pronašao Zaida el
Asadija.“
„Šta se dogodilo? Čovek je smekšao i želeo je da odvede svoju
ženu i ćerke kući sa sobom, eto šta se dogodilo. A pomoglo je što su
one živele sa njihovom porodicom u predgrađu Faludže, odakle
potiče i moja porodica.“ Galib je odmahnuo glavom. „Samo nekoliko
sati posle krvoprolića u aneksu Abu Graiba, on je ušao u grad sa
mrljama na odeći. Možda je budala mislila da niko neće primetiti, ali
u našoj zemlji čak i najmanje dete prepoznaje sasušenu krv. Taj
prizor, i vikanje visokim glasovima iz kuće u kojoj su se žene
nalazile. Niko nije ni najmanje sumnjao da se dešava nešto
neobično.“
Galib se osmehnuo. „Ne, ako je postojao neko ko nije mogao da
kontroliše ove žene, bio je to Zaid el Asadi. Ali opet, on je odrastao u
zemlji gde se mišljenju poklanja žena previše pažnje. A to je bila
njihova propast.“
Fotograf se zavalio u sofi. „I tajna policija je došla po njega tog
istog dana? Je li tako bilo?“
Iz sobe iza njih čulo se nekoliko jakih, tupih udaraca, propraćenih
prigušenim kricima. Kada se pola minuta kasnije sve stišalo, Galibov
pomoćnik se vratio u sobu i stao iza njih.
Galib je klimnuo glavom u znak odobravanja i ponovo se okrenuo
prema nemačkom fotografu. „Da, upravo tako je bilo. Budala je
mislila da može uspeti da pobegne iz zemlje sa svojom porodicom,
ali žena mu je bila bolesna, tako da su ga lako pronašli kod njene
porodice. A kada su ga odvukli u zatvorsko dvorište, tela ljudi koje su
on i braća pobili bila su položena u dugom nizu na zemlji. Sve
ukupno, on, braća i njihov pomagač ispred zatvorskog zida ubili su
petnaest ljudi. Tela nisu bila pokrivena tako da je lako mogao da vidi
šta je uradio.“
„Zašto ga niste jednostavno odmah ubili?“
 Galib je odmahnuo glavom. Da li ovi. beli psi stvarno ništa ne
shvataju?
„Moraš razumeti da je Zaid el Asadi znao gomilu stvari koje nije
ispričao a koje je trebalo izvući iz njega, a upravo je to bio posao za
koji smo se mi u aneksu Abu Graiba specijalizovali. Tajna policija je
u mojoj zemlji u to vreme postojala sa jedinom svrhom: da izvuče
informacije koje će zadovoljiti Sadama. Zaposleni u aneksu su morali
da isprave Ono što se dogodilo ranije tog dana. Shvataš li?“
„Dakle, mučili ste ga?“, upitao je čovek.
„Mučenje, sakaćenje, uništavanje tela, nazovi to kako hoćeš. Ali
čovek je bio čvrst. Zbog toga čitava stvar još nije završena. A sada
moramo krenuti. Moj prijatelj koji stoji iza mene saznao je da je
Španac u ovom gradu i traži te.“
Fotograf se naglo uspravio na sofi. „Mene? Šta on zna o meni?“
„Kako bih ja to znao! Ali mali Katalonac je očigledno pametniji
nego što ti misliš.“ Galib je ustao. „Javiću ti se ako mi ponovo budu
trebale tvoje usluge.“
„Hej, sačekaj, Galibe. Ne možeš tek tako da odeš. Duguješ mi
mnogo novca.“
Galib je izgledao iznenađeno. „Dugujem? Ne shvatam. Već sam
ti platio koliko smo se dogovorili.“
„Onda se nismo dogovorili za pravi iznos. Platio si mi da
otputujem na Kipar, ali ne i da ti boraviš u mom stanu ili da držiš
žene zaključane u mojoj spavaćoj sobi. A nisi platio ni za činjenicu
da taj čovek sada dolazi da mi postavlja pitanja. Sve se to računa,
Galibe.“
„Galib ne plaća krevete u kojima spava, to smo već raspravili.“
„А dve žene? Krv na krevetu? Hrana koju ste pojeli? Šta je s tim?
Sve to košta, Galibe.“ Nagnuo se prema njemu sevajući očima. „Ti si
tražen u celoj Evropi, a samo ja znam kako izgledaš bez brade. Ne
zaboravi na to. Zato bi, ako ne platiš, mogao zažaliti.“
Galib se osvrnuo prema svom pomoćniku pre nego što se
ponovo zagledao u fotografa i žilu koja mu je pulsirala na vratu. „Vrlo
dobro, čuo sam te, Blau Jake. A šta ti misliš koliko bi trebalo da
platim za sve to? Stotinu evra?“
„Da, stotinu evra, i pet hiljada da držim zatvorena usta.“
 „Da držiš zatvorena, usta. Hm, izgleda da si pogrešno razumeo.“
Kratko je klimnuo glavom čoveku iza sebe. „Zar ti ne razumeš da
sam ja kao jarac koji je dovučena na ivicu džungle i tu privezan da
namami tigra? A kada tigar najzad dođe, on neočekivano dočeka
svoj kraj. Privezan jarac strpljivo čeka, a nikada ne treba da potceniš
životinju s rogovima.“
Galib je opipao dršku noža koji mu je njegov pomoćnik stavio u
ruku koju je skrivao iza leđa.
„Ali u pravu si. Trebalo bi da dobiješ nešto za svoje usluge i da
ćutiš. Ne treba da se dogovorimo za išta manje od toga, zar ne,
Varberg?“
Zatim je zamahnuo nožem tako silovito da je fotograf poskočio
unazad i pao na sofu s pogledom netremice uperenim u oštro,
izgravirano sečivo noža.

Sačekali su dok se sporedna ulica nije ispraznila. Uprkos

bolovima u nagnječenim rebrima, dve žene bešumno su pratile
dvojicu muškaraca, slabašno se usprotivivši samo kada su ih ugurali
u beli volvo.
„Vozi na drugu stranu glavne ulice i parkiraj se na uglu, Hamide,
kako bismo mogli da vidimo ko ulazi i izlazi iz kuće“, rekao je Galib.
Okrenuo se prema zadnjem sedištu, na kome su dve žene ležale
obraz uz obraz i već čvrsto spavale.
„Treba da krenemo, imamo dosta da pređemo do Frankfurta“,
primetio je Hamid.
Galib ga je pogledao. „Znam, ali ljudi koji nas čekaju imaju
vremena.“
Čekali su petnaest minuta bez ijedne reći, dok su se senke
polako prikradale uz fasadu žute zgrade, a ljudi počinjali da se
vraćaju s posla.
„Šta se dogodilo sa Zaidom u aneksu Abu Graiba?“, upitao je
Hamid prekidajući tišinu. „Jesi li bio tamo kada su se vratili s njim?“
„Jesam. Radio sam u aneksu od svoje dvadeset prve godine.“
„Jesi li bio zatvorski čuvar?“
Galib se osmehnuo. „Jesam, i to. Zatvorski čuvar sa specijalnim
ovlašćenjima, moglo bi se reći. Primoravao sam ljude da govore.
Umeo sam da pribegnem tome da steknem poverenje zatvorenika ili
da ih tučem dok se skoro ne rasprsnu od informacija koje žele da
otkriju.“
„А Zaid?“
„Da, Zaid je bio nešto posebno, ne samo jedan od razmaženih
glupana koji vrište i balave kada im stave omču oko vrata zbog
nepočinstava prema našem predsedniku. Zaida su poslale UN, tako
da bi sve što bismo mogli da izvučemo iz njega bilo kao plameni mač
zariven u stomak samozadovoljnih i navodno pravičnih nevernika
koji su se svojim prisustvom rugali našem vođi i čitavom režimu.“
„Ali on je još živ. Ne razumem kako…“
To je bilo tačno, Zaid je još bio živ, i Galib je za to mogao da krivi
samo sebe. Neka mu se Alah smiluje.
Okrenuo se prema prozoru sa strane i pogledao u oči čoveka koji
je strpljivo čekao na uličnom uglu u dugom zimskom kaputu i sa
debelim plavim šalom oko vrata.
A onda je Galib dopustio da mu misli odlutaju.

Dok su vojnici gurali Zaiđu glavu nadole prema licima mrtvih kako bi
mogao da pogleda svakog od njih u oči, pljuvali su ga i rugali mu se
kako bi bili sigurni da je razumeo da će osveta za svakog od ubijenih
biti desetostruka.
Iako se tama spuštala na unutrašnje dvorište zatvora, Galibu je
bilo jasno da se sa njega sliva znoj, ali čovek nije izustio ni reci, i
nastavio je da ćuti i kada je počelo prvo ispitivanje. Otvorio je usta
tek kada su mu prikačili elektrode na bradavice i peti put pustili
struju. A uprkos bolu i beznadežnoj situaciji u kojoj se našao, reci su
mu bile jasne, izgovorene na arapskom koji je, iako razumljiv, imao
akcenat i intonaciju koji nisu bili odlika savršenog iračkog dijalekta.
„Zovem se Zaid el Asadi, i danski sam državljanin“, rekao je. „Ovde
sam došao svojom voljom, i ni moje dansko državljanstvo niti
delegacija UN nemaju nikakve veze sa onim što se ovde dogodilo
ranije danas. Mi smo delovali nezavisno sa jedinim ciljem: da
izvučemo zatvorenika. Nećete izvući ništa drugo od mene, samo da
znate. Radite mi šta hoćete; to ništa neće promeniti.“
 Izdržao je pet sati pre nego što se onesvestio, posle čega su ga
odvukli u red ćelija smrti i strpali u samicu. Jednog zatvorenika
izgubili su u sličnim okolnostima, ali to se ovog puta nije smelo desiti,
i na tom mestu je još jednom Abdul, ili Galib, stupao na scenu.
„Moraš da stekneš njegovo poverenje, Abdule, a sada hoću da
uradiš dve stvari“, rekao je šef tima za saslušanja. „Reci mu da tvoja
porodica živi u istom kraju kao njegova žena i deca. I moraš se
pobrinuti da do večeras majka i deca budu razdvojeni od njihove
porodice i uzete kao taoci. Možeš li to da uradiš?“
„Imamo odgovarajuće mesto za to, da. Reći ću im da su u
opasnosti jer muž neće da govori i da želim da im pomognem.“
Šef tima za saslušanja je izgledao zadovoljno, „Pobrini se da i
Zaidu el Asadiju kažeš to isto. Sutra rano ujutro, neposredno pre
nego što ga dovučemo ovamo, šapni mu da si na njegovoj strani i da
samo želiš da pomogneš njegovoj porodici. Da si ih odveo na
bezbedno mesto kako ne bismo mogli da ih iskoristimo protiv njega.“
Izvesti sve to bila je dečja igra. Žena tog čoveka, Marva, bila je
bolesna i uplašena kada je Abdul došao kasno te noći i obavestio je
da je nažalost uobičajena praksa tajne policije da se vrati i smatra
ćelu porodicu odgovornom za postupke glave kuće. Zato je žena
spakovala stvari što je brže mogla i nije se pozdravila sa ostatkom
porodice kako bi ih zaštitila. Na taj način su oni mogli da se iskreno
zakunu kako su žena i njene ćerke jednostavno nestale i najiskrenije
izjave da ne znaju kuda su otišle.
Tek kada su žena i njene ćerke ubačene u kolibu napravljenu od
blata korišćenu za klanje koza, ona je shvatila da su upale u zamku.
Devojčice su plakale i vrištale, ali uskoro su prestale kada je njihova
majka počela da dobija batine svaki put kada bi otvorile usta.
Sutradan pre svitanja Abdul je stajao spreman ispred vrata
Zaidove ćelije. On je naizgled dobro spavao, i mada mu je pogled
odavao strah a telo mu bilo izmučeno, pokreti su mu bili mirni kada
je Abdul prišao kapku na vratima i šapnuo njegovo ime.
„Ја živim u Faludži, i moja porodica poznaje porodicu tvoje žene“,
tiho je rekao Abdul. „Mi smo bliski poznanici, i mada smo suniti, niko
nije odani podanik Sadama Huseina.“ Pogledao je niz hodnik pre
nego što je uperio kažiprst u njega. „Ako ikada pomeneš da sam ovo
rekao, moraću da te ubijem. Važno je da to zapamtiš. Odveo sam
tvoju porodicu na sigurno mesto. Veruj mi, a ja ću učiniti sve što je u
mojoj moći da te izvučem odavde. Još ne znam kako, ali, ako izdržiš
ovde unutra, smislićemo nešto.“

Galib je duboko udahnuo i pustio da mu se pogled ponovo fokusira

na zgradu u kojoj je fotograf živeo.
Da, Zaid je još bio živ, ali Galib nije odgovorio na Hamidovo
pitanje. Nisu sve priče prikladne za uši drugih.
„Pretpostavljam da je u Frankfurtu sve dogovoreno, Hamide?“
upitao je umesto toga.
„Da, rasporedili smo mučenike u naših pet različitih hotela u
centru grada. Svi izgledaju drugačije, kao što si naredio. Niko od
muškaraca nema dugu bradu, a nijedna žena ne pokriva glavu.
Dvoje od onih koje smo zavrbovali od početka protestovali su zbog
naših zahteva pa smo ih odbacili.“
„Da li ih na kraju imaš petnaestoro?“
„Dvanaestoro. Ima ih još nekoliko pritvorenih na Kipru, ali dvoje
najboljih su pobegli, tako da su i oni ovde.“
Galib je uhvatio Hamida za maljavi članak i blago ga stegnuo. On
je bio dobar čovek.
Taksi je skrenuo na ulicu i zaustavio se ispred glavnih vrata
zgrade Bernda Jakoba Varberga.
Minut ili dva je samo stajao tamo, a onda je jedan mršavi čovek
izašao iz njega. Čak i sa ove udaljenosti bilo je lako primetiti kada je
čovek nervozan. Pokreti su, iako kontrolisani, postajali pomalo
isprekidani i besciljni. Ruka je tražila pored džepa nekoliko puta pre
nego što je kliznula unutra; glava se u trzajima okretala osmatrajući
okolinu. Brisao je i najmanje kapljice znoja.
Žuan Aigvader zaista je bio nervozan i nekoliko puta je stisnuo
šake pre nego što se izmakao unazad na ulicu kako bi pogledao u
fotografove prozore. Šta je očekivao da vidi? Lice koje ga posmatra?
Iznenada navučene zavese?
Kada ništa nije primetio, prišao je interfonu, našao ime i nekoliko
puta pozvonio.
 Galib je očekivao da će oklevati kada mu niko ne odgovori, i bio
je impresioniran kada je Žuan pritisnuo dugmad interfona svih
stanova u zgradi.
Kada je najzad uspeo da mu otvore vrata i ušao u zgradu, Galib
je znao da će ova poruka stići do pravog primaoca.
„Sada možeš da voziš, Hamide“, rekao je zadovoljno. „I vozi
pažljivo. Poslednje što želimo jeste da nas zaustave. Možemo da
stignemo u Frankfurt za četiri sata. To je dovoljno dobro.“
 19

ŽUAN

Žena je čekala Žuana u ulazu prekrštenih ruku. Njena haljina s

cvetnim desenom bila je izbledela, slično kao i ona sama, ali oči su
joj sevale a glas joj je bio oštar. Iako nije zaista razumeo njen
nemački, značenje je bilo jasno. Zašto ju je, dođavola, uznemirio
potpuni neznanac, i zašto je pozvonio na njena vrata? Je li uopšte
imao ikakvog posla u ovoj zgradi, i u koji stan je pošao?
On je slegnuo ramenima i kružnim pokretima pomerio kažiprst
pored glave. „Žao mi je, pogrešan sprat“, rekao je, i mada nije bilo
nikakvog znaka da ga je ona razumela, prošao je pored nje i krenuo
uz stepenice osećajući njen pogled kao peckanje na vratu.
Kada se popeo dva sprata više, najzad je video mesinganu
pločicu na kojoj je bilo izgravirano J. B. Varberg, a ispod nje
nalepnicu sa pompeznim nazivom MEĐUNARODNI FOTOGRAFSKI
BIRO, MINHEN.
Žuan je neodlučno podigao prst do dugmeta zvonca, a onda
primetio usku traku svetlosti na svojoj cipeli - vrata su bila
odškrinuta.
Prislonio je uvo na uski otvor i oslušnuo, ali je čuo samo kako je
žena u prizemlju najzad zalupila svojim vratima.
Instinkt ga je naterao da zastane i zadrži dah, a onda se naslonio
na zid između vrata dva stana na ovom odmorištu. Budi oprezan,
Žuane, pomislio je. Vrata ne stoje tek tako odškrinuta, osim ako je
onaj ko ovde živi nakratko skoknuo napolje, ili sa druge strane nešto
užasno nije u redu.
 Žuan je čekao. Petnaest minuta kasnije, pošto nije bilo znakova
života na stepeništu ni iza vrata, pažljivo ih je otvorio i zakoračio
unutra.
Niko nikada nije optužio Žuana Aigvadera da je uredna osoba, a
svakako se to ne bi moglo reći ni za čoveka koji je živeo u ovom
stanu. U hodniku su na sve strane bile razbacane papuče; izanđala
kožna akten-tašna visila je sa kvake napola otvorenih vrata, iza kojih
se pružao ne naročito prijatan pogled na mokraćom umrljanu ve-ce
šolju sa daskom. Hrpe starih novina i fotografskih časopisa bile su
naslagane uza zidove, što je značilo da se svaki korak mora
napraviti oprezno kako se one ne bi prevrnule, da se i ne pominju
kese za smeće ostavljene spremne da se spuste dole.
U hodniku se osećala hladna promaja koja je dopirala iz veće
prostorije ispred njega. Žuan je pretpostavio da je to sigurno
fotografova dnevna soba.
„Zdravo, gospodine Varberg“, rekao je na engleskom. „Mogu li da
uđem?“
Sačekao je trenutak pre nego što je zatvorio ulazna vrata za
sobom i ponovio svoje pitanje, ovog puta malo glasnije.
Budući da i dalje nije bilo odgovora, otvorio je vrata dnevne sobe
i odmah prepoznao ikea sofu identičnu onoj koju je njegova porodica
imala pre više od dvadeset godina. Primetio je da je prozor s
pogledom na ulicu bio širom otvoren pre nego što je ušao u sobu.
Dočekao ga je izluđujući i šokantan prizor; bio je toliko
nepodnošljiv da su ga noge izdale i odjednom se našao na podu u
bari napola zgrušane krvi koja se širila od figure u plavoj jakni
uniforme, preko staklenog stola i po podu.
Iako je čovekov obraz ležao tačno na staklenoj površini stola, bilo
je lako videti da mu je grlo presečeno od uva do uva, što je ostavljalo
utisak nasmejanih usta. Jedva da je imao vremena da potisne nagon
za povraćanjem pre nego što se toliko ispovraćao da je bara krvi
između njegovih kolena bila prekrivena sadržajem nezanimljivog
jutarnjeg bife-posluženja koje je doručkovao.
Kako da pozovem policiju? Je li to uopšte dobra ideja?, upitao se
kada se uspravio na noge i gotovo povratio pribranost. Ta. kučka u
prizemlju me je videla. Ona će misliti da sam ja ovo uradio, zaključio
je. A šta ako policija ne poveruje u moje objašnjenje? Šta ako me
uhapse zbog ubistva?
Zamislio je strogo lice Montse Vigo kada bude morala da se bavi
ovom novom situacijom. Hoće li mu novine obezbediti prevodioca ili
advokata, i ko će mu platiti kauciju ako dođe do toga?
Tu više ništa nije moglo da se učini; morao je da pobegne
odavde pre nego što bude prekasno.
Žuan je pogledao u svoje cipele i pantalone, koje su bile toliko
natopljene krvlju i bljuvotinom da će na svemu na šta stane i što
dodirne ostaviti trag.
Moram se presvući, pomislio je i izuo cipele, pa prešao preko
dela tepiha na kome nije bilo krvi. Zatim je pažljivo skinuo pantalone,
pazeći da ne dodirne njima ni sebe ni pod, i držeći ih ispred sebe,
ušao u hodnik i ubacio ih, zajedno sa cipelama, u kesu za smeće.
U spavaćoj sobi, u koju se ulazilo iz dnevnog boravka, zatekao je
sličan nered. Prostorija je zaudarala na znoj, nekoliko jorgana bilo je
bačeno na pod, a nenamešten bračni krevet ukazivao je da je ovde
spavalo više od jedne osobe.
Otvorio je dotrajali ormar, gde je našao gomilu nabacane odeće i
obuće, i dva minuta kasnije nosio je neznančeve stvari, koje su mu
sve bile premale.
Bože, šta sada da radim?, pomislio je baš pre nego što ga je
prodorna zvonjava mobilnog telefona naterala da poskoči.
Zavirio je u dnevni boravak i pokušao da odredi odakle zvuk
dopire. Primetio je usku policu sa pojasom za metalni novac koji
mora da je nekada išao uz uniformu koju je Bernd Jakob Varberg
uvek nosio.
Telefon je ležao na pojasu, a na njemu je bila poruka. „JAVI SE
NA TELEFON.“
Žuan se javio sa osećanjem strepnje.
„Dobro veče, Žuane Aigvadere“, začuo se očekivani glas sa
druge strane, „Verovatno si šokiran zbog stanja u kome je tvoj
fotograf, ali to se dešava ako prekršiš dogovor sa mnom. Zapamti
to!“
Uprkos svojoj neodlučnosti, Žuan se automatski okrenuo i osetio
kako mu se stomak grči. Kada bi samo mogao da izbegne da
ponovo povrati.
„Mora se reći da si obavio dobar posao, Žuane Aigvadere. Uspeo
si da nas ubaciš u novine, i sada ceo svet zna da ćemo mi izazvati
mnogo bola. A ti si nam lukavo ušao u trag.“.Govornik se neprijatno
nasmejao. „Da, mi smo na internetu odgovorili na tvoje pitanje o
uniformi i učinili da tvoja priča nastavi da se razvija, a tako treba i da
se nastavi još nekoliko dana, ali ti to razumeš, zar ne?“
Žuan nije mogao da govori, ali je klimnuo glavom.
„Mi idemo na sever, Žuane, i treba nam nekoliko dana pre nego
što ti damo sledeći nagoveštaj gde smo i šta planiramo. U
međuvremenu, daćemo ti neke informacije za tvoj članak tako da
možeš sačuvati interesovanje za njega na obostranu korist. Sada
uzmi fotografov mobilni telefon i stavi ga u džep, i pobrini se da uvek
bude napunjen da ti se možemo javiti kad god poželimo. I samo da ti
na pamet ne bi pale neke glupe ideje, menjaćemo pripejd karticu
svaki put kada te pozovemo. A sada se gubi odatle pre nego što
dođe policija i oteža ti stvari. Siguran sam da znaš kako sa
nemačkom policijom nema šale. Nikome ne pričaj o ovom razgovoru
i napiši ono što se usudiš za sutrašnje novine.“
Žuan je pogledao bljuvotinu na podu, otiske svojih stopa u
sasušenoj krvi, cipele i pantalone koje nisu pripadale njemu.
„Da“, najzad je odgovorio.

Izašao je iz stana noseći kese za smeće, ostavio vrata odškrinuta,

odšunjao se niz stepenice što je tiše mogao, bacio smeće u
kontejner u jednoj bočnoj ulici, pa seo u kafe nasuprot zgrade držeći
kafu s mlekom u drhtavim rukama dok je čekao da dođe policija.
Prošlo je deset minuta otkad im je uputio anonimni poziv i obavestio
ih šta je video. Ali i dalje nije znao šta da radi kada policajci dođu.
Pogledao je u fotografov telefon. Bio je mnogo noviji od
njegovog, i uz to napredniji. Samsung galaksi S8 sa izvanrednom
kamerom; vrsta telefona koji on verovatno nije mogao sebi da priušti
dok ne bude pet godina star.
Otključao je telefon i pogledao različite ikonice pre nego što je
otvorio foto - galeriju. Bila je prazna, ali šta je i očekivao od
profesionalnog fotografa! Da ide okolo i pravi fotografije svojim
telefonom? Bio je na ivici napada histeričnog smeha na takvu
apsurdnu pomisao. A upravo tako se i osećao…
Histerično.
Počeo je da otvara druge aplikacije za koje je mislio da bi mogle
sadržati nešto interesantno o čemu bi mogao da piše u članku. Prvo
Samsung nouts, ali tu nije bilo ničega. Mejlboks. Ništa. Osigurani
folder. Ništa. Fejsbuk. Ništa. Instagram. Ništa. Baš ništa. Nije bilo
čak ni ikonice za video snimke.
Tek na poslednjoj stranici aplikacija našao je nešto što je
izgledalo obećavajuće. Bila je to plava ikonica s kamerom nazvana
fajnder. Kada je kliknuo na sličicu, prvo što je tražio bile su fotografije
ili video snimci koji su negde sačuvani.
Nije očekivao da išta pronađe, i zato su mu oči bljesnule kada se
na ekranu pojavio jedan video fajl.
Otvorio ga je.
Bio je to veoma nejasan snimak dvojice ljudi kako tiho
razgovaraju u uglu fotografovog dnevnog boravka. Loše osvetljenje
značilo je da ne može da im razazna lica, a pošto su pričali na
arapskom, takođe nije mogao da razume šta govore.
Posle pola minuta, položaj kamere se promenio, što je jasno
pokazivalo da je snimak napravljen potajno, a nešto što je izgledalo
kao labavo istican materijal pokrivalo je gornju trećinu objektiva.
Onda se čulo neko šuškanje koje je verovatno dopiralo odnekud
izvan domašaja kamere, a nekoliko sekundi kasnije na desnoj strani
se pojavio neko ko je povukao debelu zavesu na prozoru malo u
stranu, puštajući slabu svetlost u dnevnu sobu da padne na lica ljudi
koji su razgovarali. Žuan nije prepoznao te ljude, ali je prepoznao
jaknu čoveka koji je povukao zavesu. Bio je to fotograf, koji se
pobrinuo da što bolje dokumentuje ono što se dešavalo.
Muškarci koji su razgovarali imali su po pedesetak godina. Jedan
je imao prepoznatljivo lice i podjednako prepoznatljive nepravilne
belege po vilici i vratu. Možda je to bila igra svetlosti, ali izgledalo je
kao da je na tim mestima boja kože promenjena, da su u pitanju
ožiljci. Drugi čovek kao da je bio podređen ovom prvom, sudeći po
njegovom držanju, i nosio je prilično neobičnu frizuru za jednog
Arapina. Govor njegovog tela podsećao je na iskusnog boksera sa
rukama koje umeju vešto da udare. Njegov spljošteni nos
upotpunjavao je sliku.
Govorili su tiho i promišljeno. Nisu obraćali pažnju na fotografa i
bili su duboko obuzeti temom o kojoj su raspravljali. Povremeno su
koristili gestove, koji su pogotovo kod onog drugog delovali
preterano - kao da udara u vazduh da nekoga obori - a zatim su se
obojica nasmejali.
Kada je iznenadni zrak svetlosti obasjao lica obojice ljudi, Žuan je
zaustavio snimak i upotrebio sopstveni telefon da iz blizine napravi
fotografiju njihovih lica na ekranu.
Izrazi lica su im izgledali mirno ali hladno. Jedan od ove dvojice
uskoro će preseći grkljan nesrećnom čoveku, pomislio je užasnuto.
Taj jadni, jadni čovek stoji tu ništa ne sumnjajući i gleda kroz prozor
svog stana.
Žuan je ponovo pustio snimak i napeto slušao šta su govorili
jedan drugom. Možda će čuti neku reč koju može da prepozna.
Izgubljen u svojoj napregnutoj koncentraciji, Žuan je zaboravio na
svet oko sebe. Reči su izgovarane brzim tonom ponekad sličnim
lavežu, potpuno drugačije od njegovog blagog jezika. A onda je čuo
kada je čovek s kratkom frizurom pozvao onog drugog, jer je ponovio
njegovo ime. Svejedno je premotao snimak nekoliko puta da bi bio
siguran. Ne, nije bilo sumnje.
Ime je bilo Galib.
Zadržavajući dah, ponovo je zaustavio snimak. Je Li ovo stvarno
bio isti onaj čovek sa dugom bradom na plaži u Aja Napi? Je li on
gospodar koji drži živote ljudi u svojim rukama? Onaj koji je ubio
staricu i čija je moć čak sezala duboko u izbeglički logor? Čovek koji
je uništavao sve što mu je stajalo na putu?
Ako je bilo tako, onda je ovo bio čovek koga je Žuan morao da se
plaši više nego bilo koga drugog.
Žuan je podigao pogled s telefona kada mu je pažnju privukao
niz plavih bljeskova, a patrolna kola se skoro bešumno parkirala
ispred zgrade u kojoj se hladilo telo Bernda Jakoba Varberga.
Žuan je ponovo spustio pogled na zaustavljenu sliku ubice
zlokobnog izgleda. Ovaj čovek je i dalje bio na slobodi.
 Nakon što je nakratko razmotrio svoje mogućnosti, u deliću
sekunde doneo je odluku i poslao fajl telefonom. Zatim je ukucao
nekoliko reči u Gugl prevodilac, ponovio ih samom sebi, ustao i
prešao ulicu u pravcu dvojice policajaca u zelenim uniformama koji
su izašli iz patrolnih kola i stavili kape na glavu dok je još jedno
vozilo sa plavim rotacionim svetlima došlo otpozadi. Iz njega su
izašla dvojica policajaca u civilu iskusnog izgleda.
Klimnuli su glavom svojim kolegama i pokazali prema prozorima
sa ozbiljnošću koja je izgledala zastrašujuće. To je nateralo Žuana
da stane i ponovo razmisli, ali onda je jedan od detektiva opazio
njegovo oklevanje profesionalnim pogledom koji mu je rekao da ovaj
čovek verovatno nije potpuno nebitan.
Žuan je uzvratio klimnuvši glavom, prešao poslednje korake do
njih, pa polako rekao na nemačkom što je bolje umeo:
„Ich habe diesen Mord gemeldet.“
Ja sam prijavio ovo ubistvo.
 20

KARL

Asad je bio neobično potresen kada je juče objašnjavao ko je čovek

koji je stajao pored njegove žene.
Kasnije je postao dalek i suzdržan i nije mogao da nastavi.
„Ovo je previše“, rekao je. „Čak i kamila mora da povije kolena s
vremena na vreme i potraži odmor. Ne znam da li dolazim ili
polazim.“
„Došao ili pošao“, ispravila ga je Rose.
On ju je pogledao otežalim očima. „Tako zvuči vise konačno, sa
svom tom nelagodom koja mi se odvija u glavi. Treba mi vremena da
razmislim, odspavam i pomolim se. Je li to u redu? Kada se sutra
sastanemo, pokušaću da vam ispričam ostalo, iako će biti teško.
Možete li mi dati malo vremena?“

Te noći kod kuće sa Monom, Karl je pokušao da prepriča Asadovo

šokantno svedočenje.
„Ali, Karle“, rekla je Mona kasnije, „da ti je Asad sve to rekao pre
toliko godina, možda smo mogli da mu pomognemo. Pa zašto to nije
uradio?“
„Dobro pitanje. Ali, kada razmisliš o tome, kako je mogao išta da
kaže? Lars Bjern obezbedio mu je novi identitet, i nema sumnje da je
postojalo mnogo razloga zašto je on to čuvao u tajnosti.“
„Misliš da je brinuo da će izgubiti posao?“
„Ne, ali svakako je brinuo da će istina o njegovom identitetu
procuriti.“
„Ti ga nikada ne bi razotkrio. Sigurno je to znao.“
 „Mislim da je bilo trenutaka kada je bio na ivici da mi kaže. Ali bio
je nekako paralizovan svim zlom koje je pušteno na slobodu na
Bliskom istoku, svom radikalizacijom do koje je došlo u Evropi. Šiiti
protiv sunita, građanski rat. On je svuda video neprijatelje.“
„То je tako užasno“, rekla je ona. „Možeš li da zamisliš da tvoju
porodicu drže kao taoce toliko godina, da ne znaš ni gde su oni, pa
čak ni da li su živi! Ja znam da ne mogu.“
Karl ju je uzeo za ruke. „Ne, to je surovo. A povrh toga, on je
živeo sa svešću da bi čovek koji ih drži zarobljene uradio bilo šta da
ga pronađe i ubije. Zbog toga je morao da radi pod lažnim
identitetom i nastavi da se kreće. To sad shvatam. Možda Lars Bjern
i njegov brat nisu čak ni znali gde je on kada nije u štabu policije.“
„Misliš li da je koristio sve prednosti koje su mu se pružale preko
Sektora Q da pokuša da pronađe svoju porodicu?“
„Naravno. Pretpostavljam da je to bio razlog zašto mu je Lars
Bjern dao posao kod nas. Ali, kada se osvrnem na sve to, bojim se
da je on možda bio odustao od nade da će se ikada ponovo sastati
sa njima.“ Odmahnuo je glavom. „А onda se dogodilo ovo. Zamisli
kakav je osećaj morao biti suočiti se sa sudbinom te starice u Aja
Napi. Mora da je to bio pakleni šok.“
„Misliš li da će vam sada ispričati ostalo?“
„Da. U suprotnom, jednostavno ćemo morati da ga ubedimo da to
uradi. Rose nam se vratila u ekipu.“ Ta misao ga je naterala da se
osmehne. Iz Asadove nesreće proisteklo je i nešto dobro.
Mona je povukla ruke i pogledala ga s ozbiljnim izrazom lica.
„Karle, postoji nešto što hoću da te pitam. Nešto potpuno
drugačije.“ Nekoliko puta je duboko udahnula. „Šta misliš da će se
dogoditi ako to putovanje u Švajcarsku koje planiraju Hardi, Morten i
Mika ne donese rezultat? Mislim, ako se Hardijevo stanje ne
promeni. Da li ćeš se vratiti u Alered?“
„Da se vratim?“ Isturio je donju usnu i na trenutak razmislio. „Ne,
ne verujem. Zašto pitaš?“
„Zato što ja… ja te volim, Karle. Toliko si bio uz mene tokom
prošle godine. Znaš li koliko mi to znači?“
On je proučavao njen izraz lica. Da li njen izraz odgovara njenom
pitanju?, pitao je istražitelj u njemu.
 „Molim te reci mi zašto pitaš, Mona“, rekao je. „Skrivaš li nešto od
mene?“
Ona je spustila glavu na neuobičajeno pokoran način, skoro kao
da ju je stid. Šta je krila? On je postajao uznemiren.
„Jesi li bolesna, Mona?“ Posegnuo je za njenim rukama.
Onda je okrenula lice ka njemu, a jamice na obrazima bile su joj
toliko naglašene da je pomislio da samo što nije prasnula u
histeričan smeh.
„Bolesna?“ Pomilovala ga je po obrazu. „Nazovi to kako hoćeš.
Kada je Samanta umrla…“ Odmah se ponovo pribrala. „Pobogu,
Karle, moja ćerka je bila toliko puna života, toliko talentovana, ona…
Kada je umrla, nešto je takođe umrlo u meni. Moja duša je
smrvljena. S mojim poslom, trebalo bi da prva znam šta tuga može
da uradi čoveku, ali sam počela da tonem. Lekar mi je savetovao da
uzimam antidepresive, ali ti to već znaš, zar ne?“
On je klimnuo glavom. Sada je bio još više zabrinut.
„Bila sam u stvarno lošem stanju, Karle. Duša i telo bili su mi u
potpunoj neravnoteži. Osećala sam se kao da starim munjevitom
brzinom, ali onda su mi prepisali hormone i oni su mi zaista mnogo
pomogli. Ali ne možeš da uzimaš takvo nešto bez posledica. Bojim
se da su doze koje sam uzimala bile prevelike.“
„Posledice? Ne znam šta hoćeš da kažeš. Može li to da ti izazove
ugruške u krvi? Brineš li zbog toga?“
Ona se osmehnula i ponovo mu stegnula ruku. „Imam pedeset
jednu godinu, Karle, i trudna sam..Tako da se ne možeš vratiti u
Alered. Hoćeš li mi to obećati?“
Karl se zavalio unazad. Pre nekoliko godina, on je pretrpeo
napad anksioznosti koji mu je iznenada oduzeo svakodnevni život i
lišio ga svakog osećaja za stvarnost.
Trenutno se osećao kao da je drugi takav napad možda na putu.

Ako su postojala dvojica ljudi koji te noći nisu mnogo spavala, bili su
to Karl i Asad. Asad je klečao u položaju za molitvu sa obrazom na
prostirci za molitvu i spavao je kao top kada je Karl sišao u podrum
štaba policije sledećeg jutra.
 „Izanđaćeš tu prostirku, Asade“, bilo je prvo što je Karl rekao
kada je uskočio u prostoriju sa šoljom kafe za njega.
Asad je zbunjeno pogledao u šolju koju mu je Karl dao.
„Hvala“, rekao je i otpio gutljaj. Delovalo je kao da mu je to u grlu
izazvalo izuzetno neprijatan osećaj. Ozlojeđeno je pogledao u Karla,
kao da mu se njegov šef najzad osvetio za sve one prilike kada je
Asad bio taj koji je kuvao kafu.
„То je samo da te razbudi“, rekao je Karl. „Mogu da skuvam još
kada ti bude trebalo.“
Asad se namrštio. Izgledalo je da na svetu nema nikoga toliko
očajnog kao što je on.
„Ovo će biti težak dan za obojicu, Asade. Zbog toga sam došao
pre ostalih.“
„Za obojicu? Kako to misliš?“ Asad je seo na stoličicu u svojoj
ostavi za metle koju je nazivao kancelarijom i naslonio umornu glavu
na zid.
„Jednostavno ću ispljunuti šta imam. Mona mi je rekla da ću
postati otac. Saznao sam to sinoć.“
Oči su mu velike i okrugle kao tanjirići, napisao je Hans Kristijan
Andersen o jednom od pasa iz priče Ognjilo. A Asad je upravo tako
izgledao.
„Da, znam, Mona ima pedeset jednu godinu. To je stvarno… “
stvarno. Pa, šta je mogao da kaže? Neobično? Čudo?
„Oboje smo pomalo u šoku“, rekao je umesto toga. „Mislim…
zaista želimo da dobijemo bebu, ali u našim godinama? Monin unuk
Ludvig imaće petnaest godina više od svog ujaka ili tetke. To je
pogrešno, zar ne? A možemo li mi uopšte da dobijemo normalnu,
zdravu bebu? Želimo li da preuzmemo rizik? A ako možemo, a
nadamo se da možemo, praktično ćemo imati sedamdeset godina
kada dete završi srednju školu.“
Karl je zurio pravo ispred.sebe.
Mona je imala osamnaest godina kada je dobila Matilde, a
sledeće godine rodila je mlađu ćerku, Samantu. A povrh toga,
Samanta je takođe imala osamnaest kada je rodila Ludviga. Jake,
mlade, zdrave majke, tako da je to bilo u redu. Ali sada je Mona
imala pedeset jednu godinu, tako da je to odjednom bilo trideset tri
godine od njene prve trudnoće. Trideset tri godine, za ime božje! Bila
je to pomisao od koje se vrtelo u glavi. A on će sada u svojoj
pedeset četvrtoj godini prvi put postati otac.
U jednom zastrašujućem trenutku Karl je zamislio svoje roditelje i
sestru kada čuju vest. To ne bi bilo mirno prihvaćeno u Brenderslevu.
Onda je Asad ustao kao mesečar, na trenutak se klateći na
nogama, i pogledao u Karla kao da je spreman da izbaci tiradu
dobronamernih saveta o tome zašto je užasna ideja prolaziti kroz to.
Karl se već osećao spremnim da se brani i upravo je hteo da se
naljuti kada je Asad polako počeo da plače.
„Karle“, rekao je hvatajući ga za glavu i naslanjajući njegovo čelo
na svoje. „Karle, to je nešto najbolje što je moglo da se dogodi.“
Onda se malo izmakao i suznim očima zagledao u Karla, sa
osmehom koji mu je poigravao na usnama. „То je znak, Karle,
razumeš li?“
A Karl je razumeo.

Nisu pominjali trudnoću Gordonu i Rose, ali, da su njih dvoje bili

malo svesniji svoje okoline, primetili bi energiju koja je odjednom
ispunjavala prostoriju.
„Pokušaću da skratim i ne upuštam se previše u detalje“, rekao je
Asad. „Ali svejedno ne verujem da će vam se dopasti.“
„Uradi kako god ti odgovara, Asade“, rekla je Rose.
On je spustio novinski članak od juče na sto i pokazao na
fotografiju. „Čovek pored moje žene zove se Abdul Azim. Možda
sam to juče rekao? On je Iračanin iz rodnog grada moje žene,
Faludže. I on je taj koji mi je uništio život. Samo se nadam da sam i
ja uništio njegov.“

U nizu ćelija smrti, smrad znoja, bljuvotine i mokraće bio je toliko

zagušljiv i jak da su mu se od njega zakrvavile oči, i Asad je bio
uplašen. Ranije tog jutra, proveli su petoricu ljudi pored njegove
ćelije i odveli ih na vešala u betonskoj zgradi sa suprotne strane
dvorišta. Čuo je njihove očajničke molbe i osetio strah od smrti dok
su ih čuvari vukli za sobom.
 Kada se kapak na njegovim vratima otvorio, bio je siguran da je
njegovo vreme došlo, ali pojavio se Galib, prvi put. U nekoliko reći
saopštio je Asadu da mu veruje i da njegova porodica dobro poznaje
Asadovu ženu. Da će mu pomoći; samo treba da izdrži nekoliko
dana.
Sledeći put kada je Asad video tog čoveka, bilo je to u krvlju
isprskanoj i prljavoj sobi niskog svoda koja je služila za ispitivanje, i
tada je shvatio da mora da se plaši najgoreg. Njegova obuka
govorila mu je da će, kada ga budu mučili, biti vezan za stolicu ili
obešen da visi u vazduhu, ali pogrešio je.
Ušao je čovek u tradicionalnoj beloj odori i stao ispred njega pod
bleštavu sijalicu na plafonu. Osmehnuo se kada je pogledao Asada
u oči, a onda je pucnuo prstima dajući znak četvorici krupnih ljudi,
nagih maljavih torzoa koji su ušli za njim. U rukama su držali limenke
i, na način koji je ukazivao da im ovo nije prvi put da tako nešto rade,
formirali su krug oko Asada.
Prvo pitanje islednika odnosilo se na to ko je Asad i da li je
svestan da će ga njegovi zločini koštati života. Kada Asad nije
odgovorio, islednik je ponovo pucnuo prstima.
Prve udarce četvorice ljudi bilo je relativno lako podneti za
Asadovo istrenirano telo, sve dok je uspevao da napregne mišiće
pre nego što ga udare. Kada je islednik upitao za njegov čin, njegov
zadatak, njegovo poreklo, i šta zna o sledećem potezu posmatrača
UN, i kada Asad nije odgovorio ni na šta od toga, udarci su postali
jači i svaki sledeći bio je sve bliži njegovom stomaku i glavi.
U tom trenutku čovek koji ga je nedavno uveravao da je njegova
porodica na bezbednom ušao je u prostoriju i stao pored zida.
Vodeći računa da ga niko drugi ne vidi, pogledao je Asada na
način koji se mogao razumeti kao da želi da kaže kako će prebijanje
uskoro biti završeno.
I bilo je. Posle poslednjeg minuta udaraca koji su bili toliko jaki da
je Asad pokušao da se nekako zakloni od njih, prestali su da ga
tuku.
„Ti si čvrst čovek. Ali nateraćemo te da nam sve kažeš kasnije u
toku dana“, rekao je islednik.
 Asad je isturio donju lisnu i izduvao topao vazduh u svoje lice.
Nastojao je da deluje mirno, ali adrenalin mu je strujao kroz vene, a
srce mu je lupalo ogromnom brzinom.
Oni ga neće slomiti.

Asad je klonulo sedeo u stolici ne gledajući ni u koga od njih.

Odmarao se od pričanja, kao da skuplja snagu da nastavi.
„Dolazili su tri dana zaredom i tukli me do krvi, i pretili su da će
me udaviti držeći mi glavu ispod vode u kadi, ali ništa nisam rekao.
Tek kada su mi povezali elektrode na bradavice i uključili struju,
otvorio sam usta. Onda sam im rekao kako se zovem i da misija UN
ništa nije znala o našem planu. Da je cilj bio jednostavno da
spasemo prijatelja.“
Asad je opisao bes Iračana i rekao da je sledećih nekoliko dana
mučenja bilo toliko užasno da je želeo da jednostavno umre.
U tom trenutku glavni islednik je odustao i rekao da će smrtna
kazna biti izvršena sledećeg jutra.
Karl i Rose pogledali su jedno u drugo, pa u Gordona koji je
izgledao kao da se bori da natera dovoljno krvi da mu struji u glavu.
Do sada se ipak nije onesvestio.
„Те večeri gad je ponovo došao do moje ćelije. Ovog puta bio je
ljut na mene i njegova priča se promenila. Sada je rekao da su odveli
moju ženu i dve ćerke kao taoce i da će one takođe osetiti oštricu
noža ako ne priznam sve što budu tražili od mene. Bio sam šokiran,
ali šta sam mogao da kažem! Možda mu nisam verovao. Ne znam.“
Karl je na trenutak izgubio pažnju i nije primetio kako Asadova
priča utiče na njega kao ni da mu se mišići vilice grče, a pesnice
stežu.
„Izvini što te prekidam, Asade, ali poznaješ li dovoljno dobro tog
čoveka da bi znao kuda je mogao da ode sa Kipra?“
On je odmahnuo glavom. „Ne, uopšte ne. Ali on nekako zna da
sam ja negde u Evropi. Možda čak zna da sam u Danskoj, iako ne
zna tačno gde. Ne sumnjam da pokušava da me izmami na otvoreno
i ništa ga neće zaustaviti. A on drži moju porodicu u šaci i može
ozbiljno da ih povredi u bilo kom trenutku. Više u to uopšte ne
sumnjam.“
 Pokazao je na fotografije. „Pogledajte Marvino lice. Ona je
prestravljena.“ Nekoliko puta je progutao pljuvačku i suze su mu
potekle niz lice. „Kako mogu da ih nađem a da ne budu povređene?
Nemam pojma. Jedno vreme Marvin i Samirov stariji brat pokušavao
je da otkrije gde ih drže u zarobljeništvu, a to ga je na kraju koštalo
života. Bacili su ga prerezanog grla, kao iskasapljenu životinju, u
prašinu ispred njihove kuće. Zbog toga me Samir toliko mrzi.“
Okrenuo se prema Karlu. „Sećaš li se kako smo uhvatili jedan
drugog za grlo na glavnoj železničkoj stanici kada je on tražio da
bude prebačen iz štaba u Glostrup jer je želeo da bude što dalje od
mene?“
Na trenutak je sedeo gledajući u stranu, pokušavajući da
kontroliše disanje. „Zbog toga takođe godinama nisam mogao da
spavam noću, i zbog toga sam bezbroj puta morao da se izvinjavam
svom tastu preko Skajpa. A sada je stari mrtav“, dodao je drhtavim
glasom. „Čudo je da Samir odavno nije otkrio gde sam ja. Ali bojao
se da to neće pomoći njegovoj sestri i sestričinama, i verovatno je u
pravu.“
Asad je pokrio lice rukama. Bilo je i previše očigledno kako se
oseća.
„Hrabro, Asade. Ovo je teško, veoma teško, ali mi smo ovde uz
tebe.“ Karl se okrenuo prema Rose i Gordonu. „Zar nije tako?“
Oni su klimnuli glavom.
„Dakle, sada ćemo raditi stvari sistematski. Znam da vreme nije
na našoj strani, ali gledaj ovamo, Asade.“ Skupio je sve novinske
isečke ispred sebe. „Članci su pisani za dnevne novine u Barseloni,
Ores del dija, i sve ih je napisao isti čovek, Žuan Aigvader.“
„Da, a ja sam saznala da je urednica novina žena po imenu
Montse Vigo“, dodala je Rose. „Ovde imam njen broj telefona.“
„Odlično. Sada smo našli sve članke koje je Žuan Aigvader
napisao u poslednjih nekoliko dana, i kada budemo znali malo više,
pozvaćemo urednicu i pitati je, kao policijski istražitelji, što i jesmo,
kako njen dopisnik iz inostranstva može toliko da zna o tom
odmetnutom izbeglici.“
 21

ŽUAN

„Dobro jutro, Žuane Aigvadere. Ja sam Herbert Veber“, rekao je

krupni čovek u džemperu sa otvorenim okovratnikom. „Ја sam
koordinator regionalne antiterorističke jedinice. Izvinjavam se što
smo vas priveli sinoć, ali morali smo da proverimo vašu priču i
identitet. Nadam se da vam boravak ovde nije bio previše
neprijatan.“
Žuan je slegnuo ramenima. Noć u nemačkom zatvoru nije bila
najgora vrsta istraživanja kome novinar može da se izloži.
„Pretpostavljam da ste svesni da se igrate vatrom?“
Žuan je klimnuo glavom.
„Da, naravno da ste svesni. Mogu da vidim iz vaših članaka da
ste sklopili neku vrstu, da kažemo, sporazuma sa tim Galibom,
poznatim takođe i kao Abdul Azim, i da je za kratko vreme on već
kriv, ili je u njima bio saučesnik, za ništa manje nego tri ubistva.“
Žuan je seo uspravno i pogledao preko ramena obaveštajnog
oficira. Ako je ovo bilo mesto gde su njegovi potčinjeni radili,
očajnički mu je trebao dizajner enterijera. Na praznim zidovima nije
bilo nikakvih ukrasa, osvetljenje je bilo hladno i beskorisno, podovi
obojeni u zeleno. Dakle, gde su se uopšte nalazili? To nije bila
kancelarija, toliko je bilo sigurno, a to ga je brinulo. Jesu li oni možda
sumnjali da je on ubio Bernda Jakoba Varberga? Hoće li biti
podvrgnut ispitivanju ili možda nečemu još gorem?
„То nisu bili događaji za koje sam unapred mogao da znam“,
rekao je s molećivim pogledom u očima. „То sam vam već nekoliko
puta rekao.“
 „Ne, naravno da nisu. Ali svejedno, bili ste uznemirujuće blizu
zbivanjima u sva tri slučaja. Potpuno razumem da kao novinar
morate juriti za pričama i da ponekad priđete i previše blizu, ali, ako
razmišljate o tome da pišete o svom boravku ovde u stanici i
ispitivanju kroz koje ste prošli juče i danas, ozbiljno bih vam
preporučio da to ne radite. Mi mislimo da bi to ovog Galiba učinilo
nervoznim i nateralo da počne da se krije, a mi to očigledno ne
želimo. Jeste li videli šta je na zidu iza vas?“
Žuan se napola okrenuo na stolici i pogledao spisak imena
gradova ispisanih direktno na belom zidu debelim flomasterom; bio
je to veoma sumoran i zastrašujući spisak za nekoga ko prati istoriju
sveta.
Pisalo je:

Minhen, Grafing, 10. maj 2016. (*)

Bajern Bundesban, 18. jul 2016.
Minhen, Mosah, 22. jul 2016. (*)
Ansbah, 24. jul 2016.
Berlin, 19. decembar 2016.
Hamburg, 28. jul 2017.
Minster, 7. april 2018.
(*) veze sa terorizmom nisu nepobitno utvrđene

A ispod toga:

Pariz, Lion, Nica, Tuiuz/Montoban, Sent Etjen di Ruvre,

Brisel, Lijež, Burgas, Madrid, London, Stokholm,
Kopenhagen, Mančester, Turku, Istanbul, Strazbur, Oslo
(**)
(**) terorizam desničarskih ekstremista

„Nije slučajnost što je ovo prvo što vidite kada uđete u prostoriju.
Razumećete da uz znanje za terorističke napade u ovim gradovima
u poslednjih nekoliko godina moramo preduzeti najstrože mere
predostrožnosti kada se nešto poput onoga što se dogodilo juče
dešava u našem gradu i našoj zemlji. Sasvim nedavno, 8. aprila ove
godine, sprečili smo neke užasavajuće napade nožem tokom
Berlinskog polumaratona, i da nije običnih i nevažnih ljudi kao što
smo mi i naše kolege, mnogo više gradova i datuma bi, nažalost,
završilo na ovom zidu. A upravo zbog toga moramo otkriti šta taj
Galib smera. Pratite li me?“
„Mora da vi znate nešto. Zar niste preveli razgovor sa
fotografovog snimka?“
„Naravno. A vi ćete morati da nam oprostite, ali zadržaćemo
njegov telefon i informacije koje smo iz njega dobili za sebe. Uz
dužno poštovanje, vi biste možda bili u iskušenju da objavite navode
iz tog prevoda.“
Žuan je odmahnuo glavom. Je li ovaj čovek mislio kako je on
dovoljno glup da to prizna?
„Vrlo verovatno biste potpisali sebi smrtnu presudu ako bi Galib
posumnjao da ćete možda pisati o tim informacijama. Zato, recimo
da vas mi štitimo. Slažete li se?“

Nekoliko sati kasnije Žuan je stajao na ulici sa GPS uređajem

ušivenim u postavu svoje vetrovke kako bi nemačka obaveštajna
služba uvek znala gde se on nalazi. Ekipa ozbiljnih ljudi u crnim
odelima sela je ispred njega i proračunata spisak smernica
ponašanja ako želi da izbegne hapšenje, a onda su mu dali jasne
instrukcije o onome što ubuduće može da piše u svojim člancima za
Ores del dija. Na kraju, ali ne najmanje važno, proverili su i doterali
njegov telefon, i ubacili brojeve koje može da zove ako mu oni budu
potrebni. Drugim rečima, profesionalna obaveštajna služba ga je
podržavala svojim znanjem i sredstvima da bi ih on zauzvrat o
svemu obaveštavao. To je takođe značilo da nikakvi članci neće biti
stati Ores del dija pre nego što ih prethodno ne odobri nemačka
obaveštajna služba.
Žuan je osmotrio ulicu i pokušao da upije sve prizore na njoj. Evo
njega ovde u Minhenu, posle noći u pritvoru jedne od najefikasnijih
obaveštajnih agencija na svetu. Još mu je bilo preostalo nešto
novca, i u nekoliko dana proživeo je više nego u čitavom
dotadašnjem životu. Odjednom je postao važan. Ljudi su se oslanjali
na njega. Oni su želeli članke u novinama, a ljudi širom sveta su
čitali ono što je on pisao jer je postao ključna karika u potrazi za
veoma opasnim čovekom. Ubicom žrtve 2.117! Bilo je teško
poverovati da je pre samo nekoliko dana mogla da ga obori samo
jedna pogrešna reč, i da je sebe cenio toliko nisko da je samoubistvo
delovalo skoro neizbežno. A sada, evo ga, đavolski momak, i
trenutno najzanimljiviji agent u nemačkoj obaveštajnoj službi.
Agent! Žuan se osmehnuo na tu pomisao. Kada bi samo njegova
bivša devojka znala do kojih visina ga je dovelo njenih skromnih
1.600 evra.
I dok je pratio gomilu ljudi prema železničkoj stanici, a grad se
budio u novi dan, ponavljao je ono što je obaveštajni agent rekao.
„Obavestite svoje novine da ste pratili fotografa do Minhena, ali
da on više nije živ. Objasnite da je ubica još na slobodi, i da je to
verovatno čovek zvani Abdul Aziz, ili Galib, i da je krenuo na sever.
Prema vašim informacijama, on je sada obrijao dugu bradu koja mu
je pokrivala vilicu punu ožiljaka. Ne pominjite da imate ovaj video
snimak, za koji Galib verovatno ne zna, a takođe ne pominjite ni da
ste u kontaktu sa nama. U međuvremenu, mi ćemo obavestiti
javnost o onome što znamo o tom čoveku. To nije previše u ovom
trenutku, ali to će se promeniti kada dobijemo više informacija od
naših kolega u bezbednosnim agencijama širom Evrope i na Bliskom
istoku. Tako ćemo, pre nego što i budete svesni, izdati u štampi
obaveštenje o nestaloj osobi sa svim podacima koje imamo o ovom
čoveku. Možemo priložiti i njegovu fotografiju ako iko od naših
inostranih kolega može da nam neku dostavi; ako ne mogu,
obradićemo sliku sa snimka na takav način da on neće moći da
otkrije odakle ona potiče. Pretpostavljam da će to trajati dvadeset
četiri časa, i onda ćete videti rezultate. Upozorili smo policiju svuda
od Minhena do Frankfurta, tako da imamo snage spremne da ga
presretnu.“
„Jesu li na video snimku rekli išta o tome kuda idu?“, pitao je
Žuan.
Nije bilo odgovora, što je značilo da sigurno jesu.
„Zar ne mogu da pišem o onome što je policijska istraga otkrila o
ubici?“ Herbert Veber raširio je svoje velike ruke. „Da, u redu. Zašto
da ne? Ljudi su jutros već mogli da čitaju o tome u Zidojče cajtungu.“
 Dođavola. Kako da objasni Montse Vigo da su druge novine
ukrale njegovu priču i da je on bio podvrgnut strogim ograničenjima?
To je bilo toliko iritirajuće!
S druge strane, mogao je da čestita sebi što je prosledio
fotografov video - fajl na svoj nalog na Hotmejlu pre nego što se
predao policiji i što je izbrisao poslati imejl.
Tako je sada bilo samo pitanje kako će uspeti da dobije prevod
razgovora na snimku, a da prevodilac ne posumnja o čemu se radi.
 22

KARL

Ako bi neko morao da pogađa kako se Rose zove, trebalo bi samo

da pogleda njene obraze i vrat. U tom trenutku, bila je sva
pocrvenela od pravedničkog gneva, i da je bila bokser, bilo bi mudro
kladiti se na nju. Naravno, Karl je poznavao njenu eksplozivnu narav
iz starih vremena, ali nasuprot očekivanjima, odsustvo je nije
ublažilo.
„Dođavola, ta glavna urednica Ores del dija je jedna bezosećajna
kučka. A pretpostavljani da mi je dopušteno da žene nazivam
kučkama jer sam i sama žena.“
„Šta je rekla?“ upitao je Karl.
„Da joj je čast što su njene novine uspele da pokrenu priču, ali će
ona uvek štititi svoje zaposlene i izvore informacija, a nevažne
policijske službe u nevažnoj zemlji kao što je Danska ne mogu ni
najmanje da promene njen stav o tome.“
Nevažne? Je li žena tako rekla? Kao da bi smela to da kaže. Nije
baš da je bila glavna urednica Vašington posta.
„Jesi li joj objasnila zašto nam je toliko važno da dođemo do tog
novinara?“
„Nisam se upuštala u pojedinosti o Asadovoj situaciji i ženama.
Ali ona je imala drskosti da kaže kako je ponosna što je njihov
članak doveo do novih tragova, ali mimo toga, priča mora da ide
svojim tokom. Uostalom, tako oni zarađuju za život.“
„Stvarno? Vrlo neetički“, rekao je Gordon.
Neetički! Upravo tako.
 „Dakle još nemamo kontakt ni podatke o tom čoveku! Zar novine
nemaju internet sajt na kome možeš da ga nađeš?“
„Žuan Aigvader je slobodnjak, tako da ne. Razume se, tražila
sam ga na različitim pretraživačima, ali ne verujem da ćemo tako išta
postići. Koliko mogu da vidim, u poslednje vreme nije imao
sopstvenu adresu u Barseloni.“
„Hm! Čovekov poslednji članak završava se u Minhenu sa
opisom ubistva. Dakle, sledeći korak mora da nam bude
usmeravanje naše istrage na policiju tamo dole. Oni sigurno moraju
znati nešto o tome gde se on nalazi i kreće.“
Rose ga je pogledala pomalo ljutito. „Već sam to uradila, i oni su
to smesta odbili. Izgleda da oni ne znaju ništa o tome gde Žuan
Aigvader boravi.“
Karl se namrštio. „U to je teško poverovati, zar ne misliš tako?“
„Da, i to sam im i rekla.“
U hodniku se začula neka buka. Mora da se Asad vratio.
„Jesi li uspeo da ponovo razgovaraš sa Samirom?“ pitao je Karl.
Asad je klimnuo glavom.
„Šta je rekao? Da li se smirio?“
Odgovor se jasno mogao videti na Asadovom licu. „Ра, očigledno
je još vrlo zabrinut. Iznova i iznova je pitao za svoje nećake i nije
mogao da razume zašto je na fotografiji samo jedna od njih. Ali opet,
to ni ja ne mogu da razumem.“
„Ali šta mi zapravo znamo o tome, Asade? Ove fotografije
snimljene su na brzinu. Možda je ona ušla u kadar sekundu nakon
što je fotograf pritisnuo dugme.“
Asad je izgledao utučeno. „То je tačno, ali Samir i ja smo proučili
fotografije koje imamo, i na njih dve može da se vidi ćela grupa.
Moje druge ćerke tamo jednostavno nema, Karie. Baš kao ni ja,
Samir nije video svoju sestru i nećake šesnaest godina, tako da mi
čak i ne prepoznajemo ovu ženu na slici. Devojčice su u ono vreme
veoma ličile jedna na drugu, ali Samir misli da ovde nema mlađe,
Ronije. Nela je bila malo tamnija od Ronije kada su bile deca, a žena
sa Marvom je veoma tamnoputa.“ Pogledao ih je sa žalosnim
izrazom lica. „Toliko je nepodnošljivo da čak i ne znam kako mi
rođena deca izgledaju. A sada su one odrasle, Karie. Suština je da
ja ništa ne znam.“
„Ti brineš da li je ona još živa, zar ne Asade?“
„Naravno. Toliko se plašim da je ubijena, baš kao moja pomajka.“
„Asade, ne smeš tako da razmišljaš“, rekla je Rose. „Uvek će
postojati nada.“
Karl je pogledao u Asada. „Nadam se da Samir razume da ne
treba da priča o ovome?“ upitao je. „Ne smemo ga pustiti da
započne sopstvenu istragu, i svakako ga ne smemo pustiti da otkrije
išta u vezi s tobom.“
Asad je uzdahnuo. „Ovo prvo ne možemo da kontrolišemo, ali,
kada sam danas otišao do njega da se vidimo drugi put, naš odnos
se malčice popravio, rekao bih. On je veoma zahvalan što zna da
mu je sestra živa i da ću ja uraditi sve da…“
„Slušaj, Asade“, prekinuo ga je Karl, „on mora da razume da ni u
kakvim okolnostima ne srne ovo pomenuti porodici, u redu?“
Asad je ponovo uzdahnuo. „Nema kome da kaže, Karie. Samir mi
je rekao da je moja tašta umrla pre nekoliko meseci, tako da nije
ostao niko osim mene i Marve i… i moje ćerke.“
„Stvarno nam je žao što to čujemo, Asade.“ Rose ga je uhvatila
za članak i stegnula ga. „Mi smo uz tebe, i nećemo se zaustaviti dok
sve ovo ne dobije srećan kraj. Tako da će se, iako smo trenutno
donekle u ćorsokaku, stvari promeniti, u redu?“
On je skrenuo pogled i klimnuo glavom.
„Zar nije vreme da nam ispričaš ostalo, Asade? Možda bi nam to
moglo pomoći da se približimo Galibu i razumemo način na koji on
razmišlja. Jesi li spreman?“, upitala je ona.
Asad se ispravio na stolici. „Da, ali morate razumeti da će to biti
samo glavne tačke. Pojedinosti su…“ Sklopio je ruke i stavio ih
ispred usta kao da želi da spreči reči da izlaze iz njih.
„Ра, recimo samo da ću ih zadržati za sebe“, rekao je.

Oko pet sati ujutro, kada je Asad trebalo da bude pogubljen, ispred
vrata njegove ćelije začuo se nekakav zveket, pa se Asad pripremio
za poslednjih nekoliko minuta svog života. Znao je da je zgrada u
kojoj se vrše vešanja udaljena samo nekoliko metara, pa se bacio na
kolena i izgovorio poslednju kratku molitvu.
Asad te noći nije spavao. Iz okolnih ćelija u nizu smrti isprva je
čuo tihe glasove, ali oni su se uskoro pretvorili u povike i psovke
usmerene direktno na njega. Nije bilo sumnje da ga ostali zatvorenici
smatraju odgovornim što je dvadeset ljudi obešeno kako bi se
Jesovo bekstvo prikazalo kao pobuna u zatvoru. On je u odgovor
doviknuo da mu je mnogo žao, ali da bi trebalo da umesto njega
psuju i kunu ljude koji su izvršili te zločine. To ih je samo još više
raspalilo.
Asad je pokrio uši. Najveći greh ljudskog roda oduvek je bilo
nepravično postupanje, a on neće dopustiti da mu ta činjenica, ili
svest o onome što ga čeka, ukradu njegove poslednje sate ili
sećanja na nekadašnju sreću. On uskoro više neće biti na ovom
svetu, a šta će onda biti sa Marvom i devojčicama? Kakav je to
pakao on prizvao na njih?
Asad je još klečao u položaju za molitvu kada se hladna svetlost
iz hodnika raširila po podu ćelije oko njega.
Ušao je Galib. Koža mu je bila bledožućkasta, a dah mu je
zaudarao na beli luk, i bez upozorenja ga je čizmom ritnuo u rebra.
„Ustaj, pseto!“ povikao je dok je jednog starijeg zatvorenika u
ćeliju gurao vojnik koji mu je držao pištolj prislonjen na vrat. Kada je
video Asada kako se uvija na podu, u očima mu se pojavila panika.
Nameravaju li da ubiju ovog jadnika dok ja gledam?, pitao se
Asad. Pokušavaju li da me slome pomoću smrti drugog čoveka?
Onda ga je Galib ponovo šutnuo. „Treba da znaš kako
nameravam da izvučem sve iz tebe pre nego što ti namaknu omču
oko vrata. Pokušao sam da ti olakšam stvari, ali sada je prekasno.“
Dao je znak vojniku, koji je jednim jakim udarcem u vrat bacio
starijeg zatvorenika na zid ćelije.
„Sada možeš da uđeš“, viknuo je Galib, i u ćeliju je zakoračio
čovek u civilnoj odeći sa kamerom u ruci.
„Sačekaj napolju i zatvori vrata“, rekao je Galib vojniku, koji je
odmah iz vršio naređenje. Tek tada je Asad shvatio koliko je Galib
visoko u zatvorskoj hijerarhiji.
 „Nemamo više fotografa od prošli put, ali ti to znaš. On je bio
dobar čovek. Ali sada umesto njega možeš da pozdraviš ovog
snimatelja. On je došao izdaleka da bi bio ovde sa jedinim ciljem: da
upozna čoveka koji mu je ubio brata.“
Asad je pustio da mu se pogled sretne sa parom očiju koje su
zračile takvom. mržnjom da je bila skoro zaslepljujuća. Kakve bi
koristi imalo reći da nije on bio taj koji je okončao život njegovog
brata? Baš nikakve.
Onda je čovek podigao kameru i počeo da snima.
„Jesi li spreman da daš puno priznanje, Zaide el Asadi? Jesi li ti
bio učesnik misije UN?“
Asad se uhvatio za rebra i polako ustao ne skrećući pogled s
objektiva kamere.
„Ne, nisam. I nadam se da ćete ti i svi drugi gadovi u ovoj
prokletoj zemlji goreti u paklu“, rekao je kao da pljuje svaku reč.
Galib se okrenuo prema snimatelju. „То možeš da obrišeš“, mirno
je rekao i izvadio pištolj iz futrole. „Dođi ovamo“, naredio je starijem
zatvoreniku u uglu. Onda se okrenuo licem prema Asadu. „Prošle
noći čuli smo ovog ovde Mohameda kako viče da želi da ti iskopa
oči, i da će te naterati da se ugušiš sopstvenim jezikom. A Mohamed
ima mnogo razloga da to uradi jer se dva člana njegove porodice
njišu na vešalima zbog tebe i tvog napada.“ Ponovo se okrenuo
prema zatvoreniku. „Sada ti dajem priliku da ispuniš svoja zaklinjanja
i kletve, Mohamede.“
Asad je pogledao u zatvorenikove beživotne oči. Izgledao je
skoro kao zombi, lišen snage volje i otpora.
„Uradi šta moraš“, šapnuo je Asad. „Ali moraš znati da će on biti i
tvoj dželat. Oprosti mi za bol koji sam ti nenamerno naneo.“
Galib se osmehnuo. „Mohamed i ja imamo dogovor. On pomaže
meni sa tobom, a onda ja pomognem njemu. Nije li tako,
Mohamede?“
Čovek je lagano klimnuo glavom. Tamnoplava modrica koja mu
se od grla spuštala preko grudi, vidljiva ispod raskopčane košulje,
svedočila je o činjenici da to nije bio dogovor koji je napravio svojom
voljom.
 „Nanećemo ti neizmeran bol ako ne budeš govorio, Zaide. A
kada više ne budeš ovde da ih braniš, nanećemo taj bol i tvojoj
porodici. Zato počni da sarađuješ. To je jedino što sada može da ih
spase.“ Zavukao je ruku ispod odore i izvadio braon bočicu.
„Koncentrisana fosforna kiselina, Zaide. Jedna od najbolnijih
stvari kojoj tvoja koža može da bude izložena. Nateraće te da
preklinješ za milost i da te vode na vešala što je pre moguće. A ona
će i zauvek unakaziti lice tvoje žene i dece ako ne budeš govorio.
Dakle, možemo li sada da dobijemo tvoje priznanje?“
Asad je odmahnuo glavom. „Bilo da ja izgovorim laž ili je vi
izmislite, svodi se na isto. Ne mogu da kažem ništa drugo osim da
sam zaslužio svoju sudbinu i da moja porodica nije uradila ništa loše.
Zato te preklinjem u ime Alaha da ih poštediš. Ubij me sada i hajde
da završimo sa ovim.“
Galib ga je bezizražajno pogledao i dodao bočicu zatvoreniku,
koji je oborenih ramena i sa strahom u očima zakoračio napred da je
uzme.
Galib je spustio pištolj i uperio ga pravo u Asadov stomak.
„Osetićeš nezamisliv bol ako opalim. Pričaj, ili počinjemo.“
Asad je stegnuo zube. Ovo kopile neće me slomiti. Neću dozvoliti
da me moja porodica ili ostatak sveta vide kako preklinjem, odlučio
je. Kada dođe pravi trenutak, svima će im pokazati od čega je
napravljen.
Galib je slegnuo ramenima. „Počni od leđa, Mohamede.
Nateraćemo ovog žapca da krekeće.“
Asad je stegnuo pesnice kada ga je zatvorenik uhvatio za
okovratnik i iscepao platno. Nekoliko kapi pogodilo je otvorene rane
od šibanja na njegovoj koži, i dok se uvijao od zaslepljujućeg bola,
čuo je kako mu koža cvrči kao da se peče.
„Mohamede, prijatelju, ne radi ovo“, zaječao je. Onda je usledilo
još kapi.
Asad je zabacio glavu i počeo da se guši, a vonj spaljenog mesa
naterao je čoveka iza njega da se zagrcne.
Sledeće sekunde napašće Galiba i poštedeti sebe svakog
dodatnog bola.
 „Nemoj da stojiš tako i zavitlavaš se sa tim“, naredio je gad ispred
njega. „Sipaj! Da vidimo kako se uvija. Zapamti šta smo se
dogovorili, Mohamede, inače…“
Ali, kada je Galib uperio pištolj u Mohameda da naglasi kako želi
da ga on posluša, situacija je eksplodirala.
„Maleunyakun Saddam wakul kalaabuhu!“, povikao je zatvorenik
iza njega: Proklet neka je Sadam i svi njegovi psi. I pre nego što je
Asad stigao da napadne njihovog mučitelja, zatvorenik je prosuo
kiselinu na ruku kojom je Galib držao pištolj.
Sažižući bol naterao je Galiba da nesvesno povuče okidač, i
zatvorenik iza Asada presamitio se i pao na pod.
Galibov pogled bio je unezveren dok je uzimao pištolj drugom
rukom i pokušavao svim silama da obriše kiselinu svojom odorom.
Zatvorenik iza njega jednom rukom pritisnuo je stomak dok je
drugom gurnuo bočicu Asadu ispod miške.
Snimateljeve upozorenje stiglo je prekasno, i pre nego što je
Galib shvatio šta se dešava, Asad je zgrabio bočicu i istresao mu
njen sadržaj na lice.
Ovog puta nije vrisnuo. Izgledalo je kao da mu je telo pretrpelo
kratki spoj i svaki deo njega bio je paralizovan. U tom trenutku, kada
se senka smrti podigla s Asada, on je zgrabio Galibov pištolj,
istrgnuo mu ga iz ruke i uperio ga pravo u snimatelja, koji je podigao
kameru iznad glave spreman da je upotrebi kao oružje.
Asad je opalio pre nego što je čovek stigao da reaguje, i on je
pao na pod kao krpena lutka u baru sopstvene krvi. Pucanj je prenuo
Galiba i podstakao ga na odbranu, i odjednom je stajao spreman za
borbu sa izvijenim izgraviranim nožem u ruci, dozivajući čuvara
napolju.
Asad je uperio pištolj u njega, ali ranjeni Mohamed ga je
odgurnuo u stranu i bacio se na njihovog mučitelja.
„Šta se dešava?“ povikao je čuvar kada je ušao u prostoriju, ali
nije odmakao dalje pre nego što je u neverici spustio pogled na
smrtonosnu ranu u grudima od Asadovog hica, i zatim se srušio.
Asad je prekoračio preko njega, zatvorio vrata ćelije i okrenuo se
prema ljudima na podu tačno na vreme da vidi kako zatvorenik
podiže nož prema Galibu i zabija mu ga u stomak, pa ga povlači
naniže prema njegovom međunožju dok su padali.
Mohamed i Galib ležali su na trenutak mirno isprepletanih tela
pre nego što je zatvorenik podigao pogled prema Asadu s
mešavinom tuge i bistrine u očima. „Sada smo i ti i ja mrtvi“, rekao je.
„Ovamo će uskoro stići još vojnika, i volja Alaha biće ispunjena.“
„Jesi li teško ranjen?“ pitao je Asad prislanjajući uho na vrata
ćelije. Koliko je mogao da čuje, jedini zvuci dopirali su iz susednih
ćelija. Ostali zatvorenici su se očigledno plašili da su slušali kako su
Mohamed i Asad pogubljeni, i na neki način i jesu.
Pogledao je u svog sapatnika zatvorenika, kome je bilo teško da
stoji dok se mrlja od krvi na njegovoj odori postojano širila.
Ruke su mu drhtale. „Ako budem imao sreće, iskrvariću do smrti
pre nego što oni stignu“, prošaptao je.
Asad je pokazao na dva tela koja su ležala na podu. „Obući ćemo
njihovu odeću. Ti uzmi snimateljevu odeću i kameru. Požuri,
nemamo mnogo vremena.“

Asad je pogledao u ostale, koji su ga slušali u potpunoj tišini. „I tako

smo izašli. Ja sam iz predostrožnosti sakrio Galibov pištolj ispod
crne odore tako da smo mogli pokušati da se probijemo napolje
pucajući, ali odora i kamera koju je Mohamed nosio na ramenu
pokazali su se kao dovoljni. Doviknuli smo pozdrav vojnicima kod
zida i onome koji je stajao pored ulazne kapije, a oni su nam
otpozdravili. Pokazalo se da je tama bila naš najbolji prijatelj. Našli
smo ključeve škode u kamermanovoj odori, a ispred zidova je bio
parkiran samo jedan auto te marke. Bio je spor, ali, na svu sreću,
bilo je potrebno toliko vremena da bilo ko reaguje da smo odavno
nestali pre nego što je potera krenula.“
Asad je zastao i pogledao u Gordona. On je bio vrlo tih sve
vreme dok je Asad pričao i postajao je sve bleđi.
„Jesi li dobro, Gordone?“, upitao je on.
On je klimnuo glavom, ali ga je očigledno nešto mučilo. „Ne
shvatam kako… da si ti…“
„Šta se dogodilo s drugim zatvorenikom, Asade?“, upitao je Karl.
 Asad je skrenuo pogled u stranu. „Nekoliko kilometara od zatvora
zatražio je od mene da stanem. Rekao je da on ne može da nastavi
dalje, i kada sam pogledao ka njemu, video sam da je sve oko njega
natopljeno krvlju: suvozačko sedište, njegove pantalone i cipele,
pod.“
„Umro je?“, pitao je Karl.
„Da. Otvorio je vrata kola i jednostavno ispao napolje. Kada sam
obišao sa druge strane kola, već je bio mrtav.“
„Ali šta je bilo s Galibom?“ Rose je pogledala na novinske isečke
ispred sebe. „On na ovim fotografijama izgleda veoma živ i zdrav.“
Asad je odmahnuo glavom. „Najveća greška u mom životu.
Ostavili smo ga da umre, ali nismo ga dotukli.“
„А tvoja žena i deca?“
„Uradio sam sve što sam mogao da ih nađem, ali Faludža je
veliki grad, i činilo se kao da su jednostavno nestale. Potrošio sam
sav novac koji sam imao na podmićivanje pokušavajući da dođem
do informacija, ali to nije pomoglo. Onda se umešala delegacija UN.
Do njih je stigla vest šta se dogodilo, pa su me poslali kući. Rekli su
da bi moje prisustvo u zemlji brzo moglo da dovede do eksplozivne
situacije.“
„Ali jesi li već znao da je Galib živ pre nego što si shvatio da je on
na ovim fotografijama?“, pitala je Rose.
„Da. Nedugo posle mog povratka u Dansku, tast me je pozvao
preko Skajpa i rekao mi šta se dešava. Abdul Azim, kako se u to
vreme zvao, preživeo je i uzeo Marvu i devojčice za taoce. Tast je
želeo da se vratim i predam se kako bi one bile oslobođene. Ja sam,
naravno, razmišljao o tome, ali onda su ubili Marvinog starijeg brata,
što je i slomilo mog tasta i posejalo u njemu mržnju koja ga je
naterala da se predomisli.“
„Posavetovao te je da se ne vraćaš?“ pitala je ona.
„Rekao je da će moja životna misija biti da nađem Galiba. i
ubijem ga. Bilo je to jedino rešenje za koje je mislio da će biti
delotvorno ako treba da dobijemo ikakvu šansu da vratimo
devojčice.“
„То je bilo pre šesnaest godina, Asade. Zašto je trebalo toliko
mnogo vremena?“
 „Kada su zarobili Sadama Huseina 2003, sve je u Iraku postalo
haotično. Mnogi suniti su pobegli i počeli da se kriju, a Faludža je
bombardovana. Od tada, jedino što sam čuo odande jeste da je
Galiba vrbovala sunitska milicija, da je unapređen do još višeg čina i
da je sada prebačen u Siriju. Tada sam odustao od svake nade da
ću ikada ponovo videti svoju porodicu.“
„Ко ti je to rekao?“
„On mi je sam to rekao. Poslao je mom tastu izjavu da je on
pročita meni.“
„Šta je u njoj pisalo?“
U prostoriji je nastala neka vrsta vakuuma, koji je Karlu bio i
previše dobro poznat iz situacija kada je odlazio kod rodbine žrtava
saobraćajnih nesreća. Od trenutka kada vidi da se ulazna vrata
otvaraju do trenutka kada se shvatanje o potpunoj katastrofi odrazi
na licu osobe bliske žrtvi, svet je stajao mirno. Asadov izraz lica bio
je upravo takav, a pauza iza koje je pokušavao da se sakrije
podjednako je slamala srce. Koliko je vremena prošlo otkad je čuo
reći te poruke? Koju cenu je Asad plaćao kako bi izbegao da misli o
tome svake sekunde svakog dana? Odgovor se jasno video na
njegovom licu.
On nikada nikome drugom nije rekao za Galibovu poruku.
Nekoliko puta je pročistio grlo, ali glas mu je podrhtavao. „Šta je
pisalo?“
Ponovo je zastao. Zagledao se u plafon staklastim očima i
uzdahnuo. Onda se nagnuo napred, duboko udahnuo, pa spustio
ruke na kolena kao da mu se ćelo telo napunilo adrenalinom.
„Pisalo je da se on pobrinuo da Marva izgubi naše treće dete, i
da je silovao Marvu i moje ćerke svakog dana, i da je svaki put kada
bi se porodile odmah ubijao dete. Da me čeka i da će se pobrinuti da
se stvari završe loše po mene.“
Sve troje su samo sedeli zureći u Asada, nemoćni da izgovore
ijednu reč.
„I to je ono što mislim da sada pokušava da postigne“ tiho je
dodao minut kasnije. „А ja nisam čak. ni mislio da su one još žive.“
Karl je odmahnuo glavom. Je li ovo onaj Asad koji je ranije tako
često zbijao šale uokolo? Čovek sa kojim se smejao i koji mu je
pomagao da napuni baterije? Ovaj namučeni čovek čija je prošlost
bila tako razorna da Karl nije znao kako je uopšte mogao normalno
da funkcioniše?
Karl je zamislio Monu sa tek rođenom bebom u naručju. Njegovo
prvo dete. Taj krhki život koji ne zna ništa o užasima sveta i koji će
on svim svojim snagama štititi od stvarnosti. Ali svet je bio užasno
mesto, a ova priča bila je istinski…
Karl je sprečio da mu misli nepovezano jurcaju i pogledao pravo
u Asada. Nije imao pojma kako Asad može da ostane čitav sa
senkom ovog užasnog znanja koja je visila nad njim. Ali možda i nije
ostao čitav. Možda je sve bila samo gluma kako bi preživeo.
Karl je otvorio fioku i potražio cigarete za koje je znao da su
unutra. Uprkos odbojnosti koju su prema tome osećale njegove
kolege i Mona, pušenje je bilo jedina stvar koja je sada mogla da ga
izbavi iz ove parališuće atmosfere.
„Poštedi sebe truda, Karle“, rekla je Rose. „Ako tražiš cigarete,
moraćeš da potražiš u peći za spaljivanje otpada. Bojim se da su se,
takoreći, već pretvorile u dim.“
Osmehnula se, a Karl je sebi napomenuo da zapamti šta je
uradila.
Onda se okrenuo prema Asadu. „Slušaj“, rekao je, „idem gore
kod Markusa i objasniću mu zašto moramo odmah da iskoristimo
plaćene odmore koje smo nakupili tokom godina, i da nam treba
novac za putovanje i troškove. Da kažemo dve nedelje za početak?“
 23

ŽUAN

Žuan je jasno video svoj odraz kada se nagnuo prema prozoru i

belim vagonima međugradskog ekspresnog voza na suprotnom
koloseku na Minhenskoj centralnoj stanici.
„Dobro izgledaš, Žuane“, šapnuo je samom sebi. Zar nisu
događaji iz proteklih nekoliko dana učinili njegove crte lica
istaknutijim, obrve tamnijim, a njegovom izrazu dali više dubine? Da,
zaista jesu. Malo će se zabaviti kada se vrati kući. Sešće u restoran
na obali Šup Šup, u kvartu Barseloneta, sa vinskom čašom koja mu
ležerno leži u ruci dok posmatra žene koje prolaze. Ako bude tamo
sedeo dovoljno dugo, pokupiće neku; mogao je to da oseti u utrobi.
Žuan se osećao kao da je ponovo rođen.
Pogledao je niz vagon prve klase i osmehnuo se, otvorio svoj
laptop na stolu i posmatrao zauzete ali tihe poslovne ljude koji su svi
sedeli s glavama zabijenim u svoje laptopove i dokumente. Za
tričava dodatna četiri evra za sedište u prvoj klasi u ranom
popodnevnom vozu, konačno se uspeo na društvenoj lestvici, i nije
imao nameru da se ponovo vraća dole. Evo njega, čoveka sa
najtraženijom novinarskom pričom u glavi, i uskoro će ljudi zapamtiti
Žuana Aigvadera kao čoveka koji je rizikovao sopstveni život da
predupredi katastrofu.
Rizikovao sopstveni život; to je želeo da svet veruje. Vitez u
sjajnom oklopu, konjanik koji je stigao u poslednji čas, holandski
dečak koji je gurnuo prst u rupu na nasipu, eto ko je on bio. Bez
Žuana Aigvadera, ljudi bi umrli. Bez njega, ko zna gde bi grom
udario svom svojom užasnom snagom, šireći haos po Evropi. Jasno
je mogao da zamisli. Ako bi Galibovi planovi bili sprovedeni u delo,
ljudi bi bežali sa otvorenih prostora u gradovima, muškarci i žene bi
se zatvorili u svoje ljušture, a deci ne bi bilo dopušteno da idu u
školu.
Da, upravo je tako to zamišljao. Naravno, jedino ispravno bilo je
da nemačka obaveštajna služba uzme svoj udeo slave, ali ko im je
dao informacije na osnovu kojih su delovali?
Ponovo je to bio Žuan Aigvader. I kao toliko puta u poslednjih
nekoliko dana kada bi mu misli krenule u ovom pravcu, uputio je
iskrene izraze zahvalnosti žrtvi 2.117.
Nagnuo se prema svom laptopu i na trenutak razmišljao o članku
za sutra, kada je čovek sa plavim šalom i debelim zimskim kaputom
seo na sedište pored njegovog sa suprotne strane prolaza.
Žuan mu je ljubazno klimnuo glavom i zauzvrat dobio neobično
prijatan osmeh, na šta baš i nije bio naviknut, ali on je to jednostavno
pripisao atmosferi u prvoj klasi. Ljudi ovde razumeju i poštuju ono što
drugi ovde prisutni jesu i šta umeju da urade. Zato je uzvratio
osmehom.
Čovek je bio prilično tamnoput, žilav i zgodan. Verovatno Italijan,
pomislio je Žuan dok se divio čovekovim cipelama. Pobrinuće se da
ne zaboravi da kupi par ovakvih cipela da bi se njima razmetao kada
bude sedeo u Šup Šupu. Verovatno su bile skupe, ali ako Ores del
dija ne bude hteo da mu da pristojnu i unosnu ponudu, drugi hoće.
Bio je siguran u to; uostalom, bilo je i više nego dovoljno novina u
Kataloniji. Ali šta ako dobije ponudu iz nekih novina sa sedištem u
Madridu? Da li da prihvati? Žuan se zamalo nije naglas nasmejao.
Naravno da će prihvatiti; nema potrebe da bude fanatični Katalonac.
Prevodilac koga je unajmio u centru grada da mu prevede
razgovor na video snimku iz mobilnog telefona Bernda Jakoba
Varberga je na početku odmahivao glavom i žalio se što mora da
radi pre deset sati ujutro uz tesan rok koji mu je dat. Ali Žuan je
izvršio pritisak na njega, posle čega je čovek zatražio dvesta evra
više od standardne tarife, ali mu je Žuan rekao da ne može da plati
toliko. Objasnio je da nema dovoljno novca na raspolaganju jer tekst
služi samo da ga čitaju dvojica glumaca u jednoj televizijskoj emisiji, i
da je razlog što je njemu potreban to što su producenti zaboravili da
mu daju tekst na engleskom. Dogovorili su se za dodatnih sto evra,
ali nije dobio garanciju o tačnosti zbog lošeg kvaliteta zvuka na
snimku.
Uprkos bilo kakvim mogućim netačnostima u prevodu, nije bilo
sumnje da je Galib terorista i da se godinama borio u miliciji u Iraku i
Siriji, uzdigavši se do veoma visokog položaja u organizaciji. Ali
sada, kada se tok rata preokrenuo, zadati su mu novi ciljevi koji su i
dalje mogli da dovedu do haosa i nesreće gde god da su ga poslali.
Iako nije jasno otkriveno kakav je plan, na osnovu razgovora činilo
se da je sve isplanirano do najsitnijih pojedinosti. Ljudi su čekali
njegova naređenja, a bilo je jasno da se u Frankfurtu i Berlinu
spremaju užasni događaji.
Žuan je stavio na sto mapu Frankfurta koju je kupio u kiosku na
železničkoj stanici. Galib i njegov pomoćnik Hamid pomenuli su
surovi napad na trg u Frankfurtu, ali nisu pomenuli da li je u pitanju
Rumerberg, Ratenauplac, Geteplac ili neko potpuno drugo mesto.
Rekli su samo da je trg velik, otvoren i pun ljudi. Ali koji je to tačno
trg? Bilo ih je toliko mnogo koji su mogli da dođu u obzir.
Žuan je podigao glavu i pogledao čoveka na drugoj strani prolaza
u oči. Čovek je naizgled pažljivo pratio šta on radi.
„Jeste li vi turista?“ upitao je Žuana na engleskom sa jakim
akcentom.
„Da, na neki način“, odgovorio je on i ponovo spustio pogled.
Koliko je razumeo iz prevedenog teksta, Galib neće lično
učestvovati u akcijama, ali bi Hamid mogao. On je svakako bio
veoma detaljno u sve upućen.
„Izvinite, ali jesam li u pravu kada mislim da možda planirate šta
da obiđete i vidite u gradu?“ nastavio je čovek, pokazujući na prevod
i mapu. „Mogu li predložiti da prvo odete na Rumerberg? To je bez
sumnje najprijatniji i najbolje očuvan gradski trg.“
Nije mogao tačno da odredi zašto, ali čovek mu odjednom više
nije toliko izgledao kao Italijan, pa mu je samo zahvalio na informaciji
i spakovao mapu i prevod.
Kada se voz približio Nirnbergu, gde je trebalo da pređe u drugi,
on je besciljno kucao već skoro sat vremena ne uspevajući da
pronađe nikakvu varnicu inspiracije.
 „Dođavola“, šapnuo je samom sebi. Kako je mogao da piše rečito
i slobodno kada je toliko ljudi motrilo na to što on piše? Ako bi se
držao raznih direktiva, kakvog bi izbora imao, osim da ponavlja ono
što je već napisao: da je na tragu, da je prisustvovao užasnim
stvarima, ali ne zna čemu je na tragu, ili koga pokušavaju da uhvate,
ili čak bilo šta o tome šta bi i gde moglo da se dogodi. Ako bi otkrio
čak i najmanje znanje o razgovoru između Galiba i Hamida, na njega
bi krenula i nemačka obaveštajna služba i Galib. Herbert Veber
verovatno bi došao sa izmišljenom optužnicom za ubistvo, a Galib sa
oštrim nožem da mu preseče vrat. S druge strane, ako ne zaobiđe
ova ograničenja, izgubiće prednost i ubrzanje kao i podršku svoje
urednice. On je zaista mislio da bi bilo moguće zaobići ove prepreke,
ali sada je to delovalo beznadežno.
Žuan je potišteno pogledao kroz prozor. Ako će se držati
uverenja da će jednog dana postati slavan i poštovan reporter koji
sedi u Šup Šupu i posmatra dame, nije bilo druge mogućnosti.
Moraće da napiše sve što bude želeo, bez obzira na rizike. Na svoje
iznenađenje, shvatio je da ima hrabrosti da uradi upravo to. Još
jedna stvar za koju je mogao da zahvali žrtvi 2.117.
Žuan je ponovo usmerio pažnju na ekran i počeo da doteruje svoj
članak; ovog puta će nazvati stvari pravim imenom. Prvo naslov.
Zatim glavni tekst. Imena su izneta; detaljno je opisao ubistvo
fotografa u Minhenu, kao i krv u koju je pao, pomenuo je u koji grad
ide, i čoveka kog pokušava da zaustavi pre nego što izvrši teroristički
čin.
Kada je voz usporio i najzad stao, on je u svom članku stigao do
mesta gde je morao da odluči treba li da pomene svoj susret sa
obaveštajnom službom pa čak i da je otkrio video snimak u
fotografovom telefonu.
Odluka će morati da sačeka dok ne pređem u drugi voz, pomislio
je, i upravo je hteo da stavi laptop u torbu kada se čovek koji je
sedeo sa suprotne strane prolaza nagnuo i uz osmeh mu šapnuo na
uho da je zahvalan za sve korisne informacije koje je dobio.
Trebalo je samo nekoliko milisekundi da se Žuanov odbrambeni
nagon aktivira, i okrenuo se da vidi čoveka u dugom zimskom kaputu
kako juri niz prolaz u nekoliko velikih koraka pre nego što je nestao
na peronu.

Tokom dvadeset sedam minuta pre nego što je sledeći voz za

Frankfurt krenuo sa nirnberške stanice, Žuanov um bio je ispunjen
hitnim pitanjima. Za kakve mu je tačno korisne informacije zahvalio
onaj čovek? Sa udaljenosti na kojoj je sedeo bilo je nemoguće da
pročita šta je Žuan pisao, tako da nije mogao da zaključi zašto je
Žuan u tom vozu ili kakvog posla ima u Frankfurtu. Nije ga pitao za
profesiju ni odakle dolazi, pa nije li onda bilo verovatno da je jedini
razlog iz koga je znao da Žuan putuje u Frankfurt na Majni bila
mapa?
Ali Žuan nije mogao da natera stvari da mu se povežu u glavi. Ko
je, dođavola, bio taj čovek? Je li bio prijatelj ili neprijatelj? Novinar
koji je hteo da ukrade priču, ili jedan od Galibovih ljudi? Žuan se
obilno znojio dok je koristio vreme do dolaska voza da se progura u
svaki ugao i pretraži glavni hol i sve perone na stanici u pokušaju da
dođe do nekih odgovora. Gde je onaj čovek nestao i zašto je toliko
žurio da ode? Da li bi to možda mogao biti jasan nagoveštaj da ga
agenti službe bezbednosti ne puštaju da im izmakne iz vidokruga i
da im nije samo GPS u postavi njegove jakne govorio gde se on
nalazi? Iskreno se nadao da je tako.

Vagon prve klase u međugradskom vozu na liniji 26 za Frankfurt ličio

je na onaj prošli. Izvanredno okruženje za rad, ozbiljni ljudi u
odelima, i ona vrsta tišine koja odlikuje duševni mir potreban za
planiranje i razmišljanje unapred. Žuan je odlučio da se smesti
negde u centru Frankfurta kako bi udaljenost do raznih trgova koje je
imao na umu bila što kraća. Radiće sistematski i upoznati se sa svim
tim mestima, i ne ponajmanje njihovim potencijalom da postanu
meta terorističkog napada. Ako upotrebi maštu i prouči kretanje i
gustinu ljudi na svakom od tih trgova, možda će moći da predvidi
budućnost. Pitanje je bilo kada će ta budućnost da nastupi. U teoriji,
katastrofa bi mogla da se dogodi pre nego što on i stigne u grad.
Uostalom, Galib i Hamid imali su početnu prednost.
Izvadio je laptop i pregledao svoj članak.
 U bezbednosnoj službi sigurno neće biti zadovoljni ako uvrstim
previše činjenice i počnem da iznosim predviđanja, pomislio je Žuan.
Ali zar nije dužnost svakog novinara da progovori i upozori javnost
kada dođe do informacija o predstojećim katastrofama, bez obzira
na to šta obaveštajna služba misli o tome?
Jasno je bilo da je čovek sa ožiljkom želeo da izazove strah
pomoću članaka poslatih u novine, ali kako će on reagovati ako mu
Žuan postavi prepreke na putu svojim člankom u sutrašnjim
novinama? Da li će prilagoditi svoje planove? Da li će iskoristiti
priliku da stvori lažni osećaj sigurnosti i prebaci svoje terorističke
napade na potpuno drugo mesto, gde ih najmanje očekuju?
Žuan je pokušao da zamisli čitavu sliku. Nadao se da Galib ne
zna gde je on u ovom trenutku. Ako bude oprezan, šta bi uopšte
moglo da se dogodi ako pošalje članak sa činjenicama u Ores del
dija? Ništa, nadao se on. Ali njegov trenutni problem bio je što je
postojao čitav niz suštinski važnih činjenica o kojima on ništa nije
znao. Gde je Galib i šta on i njegova ekipa smeraju? Znao je samo
da se taj krajnje opasni čovek verovatno već smestio u neki od
najnaseljenijih i najprometnijih nemačkih gradova, i da neće oklevati
da eliminiše bilo kakvu prepreku koja mu se nađe na putu. Pa šta bi
onda, dođavola, trebalo da napiše?
Neko vreme je odmeravao razloge za i protiv kada je u vagon
ušao čovek i stao ispred njegovog stola.
„Žuan Aigvader?“, ljubazno je upitao.
Žuan se namrštio i podigao pogled prema niskom čoveku snažne
građe koji je, s obzirom na godišnje doba, bio upadljivo preplanuo.
„Da, ko pita?“, upitao je.
„Došao sam da ovo isporučim“, rekao je čovek i dao mu kovertu.
Zatim je nagnuo šešir, izvinio se ljudima koji su sedeli u blizini zbog
uznemiravanja i otišao.
Koverta je bila bela i neupadljiva, ali njen sadržaj nije.
Pisalo je:

Kako si znao da treba da ideš u Frankfurt? I šta si radio s

policijom prošle noći? Zar ti nisam dao direktno
naređenje da se držiš dalje od njih? Mi znamo svaki tvoj
 korak, Žuane Aigvadere, zato dobro pazi. Jedan
pogrešan potez i igra će biti završena, a ti ćeš biti
prošlost. U Frankfurtu ćeš saznati šta treba da radiš.

Žuan je zadržao dah. „Jedan pogrešan potez i igra će biti

završena.“ U ovom slučaju, reč završena značila je nešto apsolutno i
definitivno, u to nije bilo sumnje. Završeno kao presečeno grlo.
Završeno kao iznenada prekinuta strepnja i mučenje. Završeno kao
okončanje nečega što je već otišlo predaleko. A onda će on biti
prošlost.
Šta da radim?, upitao se u očajanju. Hoće li moći da iskoči iz
voza dok se bude približavao stanici?
Stegnuo je svoj mobilni u ruci. Ako pozove Herberta Vebera u
obaveštajnoj službi, oni će pomisliti kako im on više nije od koristi.
Optužiće ga i strpati u pritvor dok slučaj ne bude pod kontrolom i svi
snovi o veličini ili osvajanju žena na plaži u Barseloni će nestati.
Odmah će se vratiti na početnu tačku sa uzaludnim životom koji je
bio blizu da se zauvek okonča pre samo nekoliko dana.
Još jednom je pročitao poruku. Je li završeno moglo da znači išta
drugo osim smrti?
Žuanu se vrtelo u glavi. Da li da iskoči iz voza dok je još u
pokretu? Ne! Možda da iskoči kada se budu približavali stanici, ali
kada tačno? Zar glavna železnička stanica u Frankfurtu nije bila
jedna od najprometnijih na svetu? Ako iskoči, mogao bi da se razbije
na šinama ili da ga pregazi drugi voz. Nije mogao jednostavno da
stoji pored otvorenih vrata i čeka pravi trenutak jer je Galib poslao
ljude da motre na njega i oni bi ga uhvatili; sada je to shvatao. A nije
mogao da pozove nemačku obaveštajnu službu ako je želeo da
nastavi sa svojim izveštavanjem; jednostavno se već pomirio sa tim.
Ali možda je mogao da povuče kočnicu za hitne slučajeve i pokuša
da iskoči pre nego’ što ga presretnu.
Žuan se osvrnuo oko sebe. Tim snažnim i sposobnim ljudima
neće trebati više od pet sekundi da ga ščepaju, tako da je to bilo
beznadežno. Ali šta ako dozvoli da ga ti ljudi presretnu ovde u
vagonu? Zar ga na peronu neće čekati lokalna policija? Da, svakako
hoće, jer je povlačenje sigurnosne kočnice bez valjanog razloga
prekršaj; svi to znaju.
Ali šta ako Galib ima još ljudi u vozu osim onoga koji je dostavio
poruku, i šta ako oni posumnjaju da nešto nije u redu? Možda su bili
u susednom vagonu i sve pažljivo posmatrali. Ako je tako, zar oni ne
bi mogli da ga ubiju tiho i neprimetno smrtonosnom injekcijom i zatim
nestanu?
Ne puštaj mašti na volju, rekao je Žuan sebi stežući pesnice i
pokušavajući da razmišlja razborito. Ako sve to sagleda racionalno,
zašto bi mu Galibovi ljudi dali poruku ako su nameravali da ga ubiju?
To nije imalo smisla, ali on nije nameravao da čeka na odgovor.
Smrt, mučenje, strepnja - morao je da pobegne odavde po svaku
cenu.
Pogledao je u mapu ispred sebe i potražio izlaz. Između
Nirnberga i Frankfurta na Majni bilo je mnogo manjih gradova, ali
samo jedan za koji je pretpostavljao da bi voz mogao da se u njemu
zaustavi kočnicom za hitne slučajeve, a to je bio Vircburg.
Čuo sam za to mesto, pomislio je i potražio ga na internetu. Imao
je 130.000 stanovnika i nekoliko bolnica i klinika; zvučalo je
savršeno.
Žuan je uzdahnuo od olakšanja i mirno ustao, obukao jaknu i
ubacio telefon u unutrašnji džep, pa zatvorio laptop i spakovao ga u
torbu zajedno sa svojim papirima pre nego što je prebacio torbu
preko ramena.
„ Ahhh“, iznenada je zaječao i uhvatio se za grudi. Ponovo se
oglasio jecanjem i glava mu je pala unazad tako da su mu se u
očima videle samo beonjače dok je grabio rukama u potrazi za
nečim za šta bi se pridržao.
Kao što se i moglo očekivati, svi u vagonu su se zaustavili u
onome što su radili i nekoliko putnika pritrčalo je da ga usprave.
„Ima li ovde doktora?“ viknuo je jedan od putnika ali niko nije
reagovao.
„Је li u pitanju srce? Imaš li lekove? Gde su?“, pitao je drugi, ali
Žuan nije odgovorio.
Za nekoliko sekundi pozvaće osoblje voza. Sve ide po planu,
pomislio je. Onda će zaustaviti voz u Vircburgu i prebaciti ga u kola
hitne pomoći. A kada stigne u bolnicu, nestaće pre nego što oni
budu svesni šta se dogodilo.
Žuan se sručio na pod, završivši na leđima zatvorenih očiju, što
je izazvalo veliki metež oko njega. Neko je otrčao u susedni vagon
dok je drugi čovek preturao po Žuanovim džepovima i torbi tražeći
nepostojeće lekove.
Zapravo je bilo veoma umirujuće iskustvo svedočiti ovoj pažnji i
brizi, pa je Žuan pasivno nastavio sa svojom predstavom vodeći
računa da diše plitko i neprimetno. Nije uzeo u obzir to da, ako čovek
pokaže simptome srčanog udara, niko, pogotovo ne u ovom
društvenom krugu, bez obzira na svoje veštine i umeća, neće
oklevati da preduzme drastične mere, i odjednom je pored njega
klečao jedan ogroman čovek.
Žuan je bio prestravljen kada je osetio prvi pritisak i slamajuću
težinu na rebrima, posle čega su se čovekova topla usta spustila na
njegova.
„Ahhh“, požalio se on zbog osećaja da su mu rebra slomljena.
Još samo sekundu i više neće moći da nastavi sa šaradom.
„Držim ga“, uzviknuo je neki glas. Kroz napola sklopljene oči,
Žuan je spazio obris čoveka u kondukterskoj uniformi koji se
naginjao iznad njega sa odlučnim pogledom u očima dok mu je neko
drugi zavrtao rukave košulje do ramena.
„Jeste li radili ovo i ranije?“ upitao je neko.
A kada je Žuan čuo da kondukter odgovara potvrdno i da je išao
na kurs prve pomoći, i najzad shvatio šta on namerava da uradi, bilo
je prekasno da se usprotivi. Šok od udara defibrilatora naterao je
čitavo njegovo telo da se trgne, a sve njegove nervne završetke da
eksplodiraju kada mu se srce pomerilo ka grlu kao nesvaren zalogaj
hrane.
Nekoliko sekundi gornji deo tela stezao mu se od povratnog
efekta šoka, a kada je to prestalo, telo mu se ponovo trznulo i udario
je potiljkom o pod.
Čuo ih je kako viču: „Mein Got!“, pre nego što mu se sve zacrnelo
pred očima.
 24

ALEKSANDER

Bila je to potpuno užasna noć. Aleksander se satima uzalud mučio

sa igricom. Za svaki korak napred, bivao je potisnut dva koraka
unazad.
Aleksander je raspalio glavom o tastaturu, ali to nije imalo
nikakvog pozitivnog efekta; prstima je čupao tipke, ali bez ikakve
svrhe. S oklevanjem je doneo odluku da isključi igricu i otvorio je
podešavanja sistema da analizira stanje kompjutera. Kao što se i
plašio, nije bilo dobro, i mada je igrao samo nekoliko sati, mašina se
pregrevala i sada je bila u zoni opasnosti. Možda je previše grubo
rukovao uređajem i matična ploča se nekako istrošila, iako je to
zvučalo suludo. Imao je ovaj kompjuter samo dvanaest meseci, a
garancija je važila tri godine, ali, ako ga pošalje na popravku, koliko
vremena će biti potrebno da mu ga vrate?

Smiri se, to je jednostavno nešto što se dešava s vremena na

vreme, pomislio je, pokušavajući da se uteši dok se mašina hladila.
Nadao se da će kompjuter ponovo proraditi kako bi mogao da se
vrati u igru, jer ako čekanje da se ohladi ne pomogne, uopšte nije
imao ideju šta bi još mogao da pokuša. Sama ta misao terala ga je
da grize kožu oko noktiju dok nije prokrvarila, dok je nogama velikom
brzinom dobovao po podu.
Sekunde su mu se činile kao čitava večnost.
Posle dvadeset minuta, kompjuter se dovoljno ohladio da ga
restartuje i nervozno je pogledao u ekran.
Hajde, hajde, ponavljao je u sebi dok mu se znoj nakupljao ispod
pazuha. Ništa se nije dešavalo. Na sredini ekrana pojavio se beli
kvadrat, ali to je bilo sve. Izgledalo je da je sistem potpuno otkazao.
Petljao je oko kablova, ponovo pokrenuo sistem, razmišljao dok
ga glava nije zabolela, jecao od frustracije, pa onda još jednom
pokrenuo sistem. I opet ništa.
Aleksanderu je došlo da se baci kroz prozor.

Naglo se probudio sa osećanjem da se njegov svet srušio. Prvo što

je uradio bilo je da drhtavim prstima pritisne dugme za uključivanje
kompjutera i zaključio je da se sa usranom mašinom ništa nije
promenilo. Njegov dragoceni PC za igrice bio je gotov.
Srećom je igrica sačuvana na eksternom hard-disku, umirio je
samog sebe dok je gledao sliku starice koja se utopila okačenu na
zidu.
„Izvini, spalio sam mašinu“, rekao je fotografiji. „Ali ne brini,
uspeću. Moj otac ima laptop koji sam mu ja pomogao da kupi. Nije
brz kao moj šark gejming, ali FPS je svejedno dovoljno visok.“
Osmehnuo se. „Da, u pravu si, prevario sam budalu. On nije znao
šta da kupi ili zašto bi to koštalo dvostruko više nego što je
očekivao.“
Aleksander se kratko nasmejao i odmahnuo glavom. „Da, izvini
zbog mog beskrajnog brbljanja. Ti verovatno ne znaš šta je FPS, ali
to znači ’frejmovi po sekundi’, i ako je brzina veća od šezdeset
frejmova po sekundi, to je dovoljno dobro za ovu igricu.“ Osmehnuo
se sam za sebe. Grafička kartica u lenovu njegovog oca bila je
prilično dobra, a FPS je bio sedamdeset, tako da bi trebalo da bude
u redu. Kada njegovi roditelji uskoro odu na posao, izaći će iz svoje
sobe i uzeti ga. Znao je šifru jer ju je sam postavio. Ponovo se
osmehnuo. Nema sumnje da će njegov otac pobesneti, ali šta je
mogao da preduzme u vezi sa tim? Da još malo grebe lak na
vratima?
Iza sivih roletni, Aleksander je mogao da opazi svitanje novog
dana, a s druge strane vrata su njegovi roditelji već užurbano
prolazili kroz etape svog uobičajenog jutarnjeg rituala vukući noge u
papučama, vičući jedno na drugo i praveći opštu larmu. Za deset
minuta kada oni odu, sve će biti tiho i on će otići da donese laptop iz
radne sobe njegovog oca; povezaće ga na svoj spoljašnji hard-disk,
tastaturu i miš, i ekran za igrice; i počeće iznova. Čim se sistem
ponovo pokrene, on će postići svoj planirani broj pobeda za taj dan.
„Aleksandere“, doviknula je njegova majka iz hodnika. „Ја sada
idem. Idem na konferenciju u Luganu, zapamti. Ostavila sam
uobičajene spremljene obroke u zamrzivaču za tebe i tvog oca. I,
Aleksandere! Bar jednom me iznenadi i izađi napolje dok ne budem
ovde, hoćeš li? To bi me usrećilo.“
Lugano! Aleksander je frknuo kroz nos. Još jedan razlog zbog
kog je mrzeo ove bolesne licemere. Ona je već godinama koristila
ovu foru sa konferencijom, a dok nje ne bude, otac će retko biti kod
kuće. Zašto jednostavno nisu mogli da priznaju da se jebu sa drugim
ljudima? Mrzeo ih je.
Aleksander je prislonio uho na vrata i nije mogao da čuje nikakav
zvuk. Mora da je otac već otišao, ali, prosto da bi bio siguran,
Aleksander je odlučio da sačeka deset minuta pre nego što otpusti
čeličnu žicu namotanu oko regulatora na radijatoru. Tako ga neće
uhvatiti nespremnog ako nešto zaborave pa se vrate i zateknu ga
kako se mota unaokolo.

U hodniku je i više nego obično zaudaralo na jak parfem i prevaru.

Bilo je mučno. Jedva je čekao da sve to okonča; preostalo je samo
da dovrši svoju misiju i stigne do pobede broj 2.117.
Onda će oni dobiti šta zaslužuju.
Obično bi doručkovao, ispraznio noćnu posudu i obavio sve
uobičajene stvari, ali pomisao da bi nešto moglo da krene naopako
sa transferom podataka u drugi kompjuter naterala ga je da prođe
pored kuhinje i produži pravo u radnu sobu.
Na trenutak je stajao ispred pisaćeg stola svog oca i razmišljao
šta da radi ako stvari ne budu išle po planu. Pre otprilike godinu
dana, jedan njegov drug gejmer iz Bostona doživeo je istu stvar sa
igricom koju je godinama igrao, i kada je kompjuter pregoreo, glupi
drkadžija je popizdeo i od frustracije pretio da će izvršiti
samoubistvo.
Aleksander je odmahnuo glavom. Vrlo glupo i uzaludno.
Samoubistvo? Nema opasnosti. Kada dođe vreme, bolje je povesti i
gomilu drugih sa sobom u pakao.
 Upravo je izvukao kablove iz kompjutera da ga raskopča kada je
preko stola pala senka i osetio je gvozdeni stisak na ramenu.
„Imam te!“, rekao je dobro poznati glas grubim tonom.
Jedva da se i okrenuo kada je otac počeo da ga drmusa kao da
je dete.
„Šta to radiš?“, vikao je. „Jesi li stvarno mislio da možeš krasti od
mene povrh svih ostalih gluposti koje izvodiš, Aleksandere?
Stvarno?“
Aleksander nije odgovorio. Jednostavno je pustio da ga drmusa i
gura. Šta je drugo trenutno mogao da uradi? Da obeća da će se
pokajati i kaže kako je sve to samo bila igra? Dođavola, ne.
„Neću te pustiti dok ne raspravimo o onom odvratnom haosu u
kome živiš“, zapretio je njegov otac.
Prošle su nedelje otkad je Aleksander bio toliko blizu blede kože
starijeg čoveka, njegovog neprijatnog daha i telesnog vonja. Nije mu
bilo jasno kako je uspeo da proživi čitav život pod istim krovom sa
ovim smešnim čovekom. Ali sada je bilo vreme da se to završi.
„Osvrni se oko sebe, zaboga“, prosiktao je njegov otac kada ga je
gurnuo u njegovu sobu. „Је li nam ovo hvala za sve što smo uradili
za tebe, što smo ti dali ovu sobu? Ovo je svinjac. Misliš li da smo te
ovome učili? Dakle misliš?“, povikao je on i šutnuo nekoliko praznih
limenki koka-kole razbacanih po podu. „Ovde smrdi kao u
kanalizaciji. Sve zaudara. Pogledaj, Aleksandere. Pogledaj sve to
smeće. Šta to govori o tebi? Da ti je dobro ovde gore? Ne, ne zaista,
zar ne? Onda ćeš možda razumeti zašto se stidimo zbog tebe. Šta,
dođavola, da radimo sa sinom kao što si ti?“
„Ne brinite vi zbog toga“, odgovorio je Aleksander odgurujući oca
od sebe. „Otarasićete me se i pre nego što budete jebeno svesni
toga.“
Da li zbog psovke ili nedostatka poštovanja, njegov otac se
izmakao za korak i pogledao ga kao da je upravo dobio udarac u
lice.
„Da te se otarasimo? Znaš šta, mislim da ću te u tome poslušati“,
hladno je rekao posle jednog trenutka kada se malo pribrao. Zatim je
iz džepa izvadio smotuljak novčanica. „Evo, uzmi ovo. Sada se gubi!
Ne želimo da čekamo dok vaše visočanstvo ne bude zadovoljno.
Naći ćeš neki hostel za mlade. Svakako više nećeš ostati ovde.“
Okrenuo se prema vratima i ugledao otkačenu čeličnu žicu koja
je visila sa kvake na vratima. „Dakle, tako si to izvodio!“ rekao je
odmeravajući udaljenost do radijatora. Zatim je otkačio žicu sa kvake
i namotao je oko ruke. „Eto! Tako više nećeš moći da se zatvaraš
ovde, shvataš? Bolje ti je da počneš da pakuješ ova svoja sranja.
Ako nešto zaboraviš, siguran sam da će ti tvoja mama to doneti kada
se vrati s putovanja.“
„Sigurno misliš kada završi s jebanjem s tipom koji joj se sviđa
više nego ti. Jesi li na to mislio?“
Nije bilo prvi put da je Aleksander video kako je njegov otac
prebledeo od gneva. Uglavnom se to dešavalo pre nego što bi mu
dao dobre batine i obično ga je plašilo, ali ovog puta ga je bolelo
dupe. Udarac je stigao brzo, ali nije delovao jak iako je bio, kao ni
onaj drugi i treći. Zapravo je osećao zadovoljstvo što je pogled u
očima njegovog oca postajao sve očajniji, jer više nije mogao da
uplaši svog sina. Udarci su jednostavno potvrdili da se odnos moći
između njih dvojice konačno preokrenuo.
„Ti si lud“, prodahtao je njegov otac izmičući se. „Lud!“
Aleksander je klimnuo glavom. Možda je upravu, ko zna?,
pomislio je dok je njegov otac nastavljao svoju tiradu, a on počinjao
da skuplja odeću s poda polako se primičući samurajskom maču na
zidu.
Kada ga je skinuo sa zida, otac je počeo da se smeje.
„Misliš li stvarno da poneseš mač u hostel, Aleksandere? Misliš li
da će te pustiti unutra sa tim? Jesi li stvarno toliko glup? U gorem si
stanju nego što sam mislio.“
Lice mu se iskrivilo u podrugljivom smehu koji se nastavio do
trenutka kada je Aleksander izvukao mač iz korica.
Lice njegovog oca ostalo je zauvek ukočeno u iscerenoj grimasi
kada mu je odsečena glava meko pala na Aleksanderov krevet.
Aleksander je podigao pogled na novinski isečak na zidu i
osmehnuo se. „Počelo je“, šapnuo je.
Ovo je prvi, pomislio je zadovoljno kada je tešku glavu svog oca
smestio u horizontalni zamrzivač, a telo odvukao u ostavu s
plastičnom kesom namaknutom preko vrata kako se krv ne bi
prosipala na sve strane.
„Ovde će ti biti udobno, matori“, rekao je dok je umotavao
obezglavljeno telo u rasečene kese za đubre. Uz malo lepljive trake
tu i tamo, i telo je moglo da zauvek ostane ovde a da se smrad ne
proširi na ostatak kuće.
Aleksander je zadovoljno klimnuo glavom i gurnuo zavežljaj malo
bliže veš-mašini kako bi na podu ostave bilo mesta i za njegovu
majku kada se ona udostoji da se vrati kući.
Ćelo telo mu je podrhtavalo od radosti dok je nosio očevu
kompjutersku opremu u svoju sobu. Uradio je tačno onako kao što je
planirao, i sve je išlo kao po loju. Lako je to mogao da uradi ponovo.
I ponovo. I ponovo.
Sve je povezao i uključio. Začudo, više nije brinuo da neće raditi.
Naravno da hoće.
Od sada pa nadalje za njega će sve raditi.
A kada se uverio da lenovo prede kao mačka a igrica se glatko
učitava, prošao je čitav sledeći nivo bez i najmanje smetnje.
Vreme je za novo obaveštenje, pomislio je naginjući se nad svoj
telefon i pozivajući broj svog kontakta.
Policajac koji se odazivao na ime Gordon zvučao je iritirano i
umorno, ali to se uskoro promenilo.
„Dakle!“, podrugnuo se Aleksander. „Nisam stigao do dve hiljade
sto sedamnaeste pobede, ali mislim da bi trebalo da znaš da sam
već počeo.“
Jasno je mogao da oseti kako se u čovekovoj glavi oblikuje znak
pitanja. Njemu je to bilo neverovatno smešno.
„Šta si već počeo?“, usledilo je očekivano pitanje. „Da se boriš za
2.117 pobeda, je U to? Da li je to teško?“
Aleksander se glasno nasmejao.
„Teško? Upišaću se od smeha. Nemaš ti pojma šta je teško, zar
ne, glupi policijski tikvane?“ Brojao je sekunde dok čovek na drugoj
strani linije ne registruje uvredu. Ovog puta trajalo je malo duže nego
što je očekivao.
 „Ра, pretpostavljam da je moguće da ja nemam pojma“,
odgovorio je on. „Međutim, mogu ti reći da znamo na šta se odnosi
broj 2.117. Odnosi se na nesrećnu žrtvu koja je isplutala na kiparsku
obalu pre nekoliko dana, zar ne? Ali reci mi, zašto tebi ta starica
toliko mnogo znači?“
Aleksander se zaledio. Kako je on to mogao znati? Osvrnuo se
oko sebe. Da li mu je nešto promaklo? Da li su mogli da lociraju
njegove pozive? Zar nije bio dovoljno oprezan kada je menjao
pripejd kartice? Jesu li uspeli da otkriju njegovu IP adresu ili nešto
drugo za šta on nije znao? Ali kako? To je bilo nemoguće.
„Ponovi to?“, rekao je, ali čak je i on bio svestan da mu je glas
izgubio hvalisav ton.
„Sada prestani sa igrama“, rekao je glas. „Ili ćemo mi doći da te
zaustavimo, jesi li razumeo?“
Nastala je kratka pauza. Jesu li baš u ovom trenutku locirali
njegov poziv?
„Glupost. Već ste zakasnili“, odgovorio je Aleksander, spreman
da prekine vezu.
„Zakasnili? Nikada ne može biti prekasno“, rekao je policajac.
„Stvarno? Pokušaj to da kažeš glavi mog tate koja se smeje u
horizontalnom zamrzivaču dok mi razgovaramo. Ovo nije igra“,
zaključio je on i prekinuo.
 25

GORDON

Smrt je završni dodatak životu, kao kapar bečkoj šnicli, uvek se šalio
Gordonov otac dok ga nisu primili u dom za negu, ukočenog,
ubledelog i sa plastičnim cevčicama koje su mu virile skoro iz svakog
otvora na telu.
To je nekako oduzelo duhovitost poređenju.
Gordon je, s druge strane, video smrt kao sve drugo pre nego
završni dodatak životu. Za njega je svest o smrti postala večni
košmar života i izvor patnje. Proveo je dane pokušavajući da shvati
zašto je Lars Bjern, koji mu je toliko značio, umro tako šokantno
iznenada. A kada je njegovo pitanje ostalo bez odgovora,
proveravao je puls najmanje dvadeset puta svakog sata iz straha od
dana kada će mu se srce zaustaviti, i sve ostalo zajedno sa njim.
Polako ali sigurno, strah od njegovog poslednjeg otkucaja srca
počeo je da ga celog obuzima. Ne samo da mu je opsedao misli
noću i danju nego je sada počeo da oseća i fizički bol u grudima.
Dišem li pravilno noću?, bilo je jedno od mnogih pitanja koja je
sebi postavljao. Ako mije broj otkucaja srca dok mirujem uvek
osamdeset, da li ga previše trošim?, glasilo je drugo.
A užasavala ga je pomisao na neizbežnu sudbinu koja ga može
zadesiti u bilo koje vreme.
Nimalo mu nije olakšavalo to što je video smrt usađenu u
Asadove oči. Nije li to bio čovek koji je, do smrti Bjernovog brata i
nove brige za bezbednost svoje porodice, uvek imao osmeh na
usnama ili ironičnu distancu od neprijatnih obrta u životu? Čovek koji
je uvek dočekivao svaki novi dan sa optimizmom? Gordon je i
previše jasno osećao kako Asad, iza svoje inače vrlo stoičke
spoljašnjosti, razmišlja o ishodu sledećih nekoliko dana. Niko ko je
čuo njegovu priču nije mogao ni najmanje sumnjati da se Asad
sprema da ubije Galiba kako bi osvetio svoju porodicu, kao ni da je
svestan da bi ista sudbina mogla da čeka njega.
A sada je Gordon sedeo u bezbednosti svoje kancelarije sa tim
deprimirajućim mislima o životu i smrti potisnutim negde u stranu, ali
neprestano proveravajući puls da se uveri da je još u redu. Bilo je to
tako jadno i neprijatno.
Gordon je ustao i nekoliko puta obišao oko stola. Soba za hitne
sastanke bila je mesto gde je Sektor Q čuvao sve svoje otvorene
slučajeve poređane na tablama sa beleškama, odštampanim
stranicama iz novina i fotografijama. Bilo je to grozno mesto u
podrumu koje je moglo svakoga da oslobodi misli o ličnoj dobrobiti. A
ipak mu je um bio zaokupljen idejom da ako bi jednostavno skakao u
mestu ili uradio pedeset sklekova, sve bi bilo bolje i odagnao bi smrt.
Uspeo je da uradi deset sklekova i bio je sav obliven znojem
kada je zazvonio telefon.
„Halo“, rekao je glas sa druge strane linije.
Bila je potrebna samo jedna reč da Gordon zna da je to momak
sa ubilačkim namerama.
„Da, to sam ponovo ja, pajkane“, rekao je dečko.
Kao lutka na koncima, štrkljasto telo privuklo se prema telefonu i
pritisnuto dugme za snimanje.
Momak je zvučao neprijatno samozadovoljno i euforično s
obzirom na to koliko je inače bio nesposoban da živi u skladu sa
ostatkom sveta.
Sada ću ga pitati kako se zove i koju igricu igra, pomislio je
Gordon. Plan je bio da zvuči prijateljski, ljubazno i kao čovek pun
razumevanja, ali nije odmakao daleko u tome kada je momkov ton
postao napregnutiji i arogantan. A kada je posle toga počeo da se
smeje Gordonu i ruga mu se, Gordon nije mogao sebe da spreči da
primeni grublji pristup.
Momak je očigledno bio uznemiren kada je Gordon rekao da zna
na šta se broj 2.117 odnosi u stvarnom svetu, ali to nije bilo ništa u
poređenju sa Gordonovim šokom kada je dečak odvratio da je
odsekao glavu svom ocu i ubacio je u zamrzivač, posle čega je
prekinuo vezu.
Gordon je počeo da drhti. Po prvi put u svom ne više toliko
mladom životu, razgovarao je s ubicom. Manijakom koji je drsko
izjavio da će ponovo ubiti. Bilo je zaista uznemirujuće razmišljati o
tome jer će odgovornost biti samo na njemu kada Karl, Rose i Asad
odu da traže Asadovu porodicu. To je njega činilo nekom vrstom
gospodara života i smrti, ali šta ako ne bude mogao da se nosi sa
situacijom?
Puls je ponovo počeo da mu se nekontrolisano ubrzava. Gordon
se sručio na kancelarijsku stolicu i spustio glavu između kolena.
Molio se da telefon više nikada ne zazvoni. Naravno, mogao je da
isključi telefon, ali onda ne bi bilo sumnje ko bi bio kriv ako bi jednog
dana pristigli izveštaji o mladiću koji je poludeo i krenuo da izvrši
napade u javnosti.
Pobogu! Šta da radi?

Sve četvoro sedeli su u Karlovoj kancelariji i slušali snimljeni

razgovor. Čak je i Karl izgledao ozbiljno.
„Šta vi mislite?“, upitao je Karl kasnije. „Је li to uradio? Je li
odsekao glavu svom ocu?“
Rose je pogledala u Gordona i klimnula glavom. „Zvao te je i
ranije, ali razlika je u tome što sada pokazuje jaku emocionalnu
nestabilnost. Mislim, jednog trenutka ti se podsmeva, a sledećeg
govori veoma agresivnim tonom pre nego što prekine vezu. Osetna
je promena u njegovom glasu kada si povikao da znaš šta taj broj
znači. Zar ti ne misliš da on govori istinu, Gordone?“
Gordon je morao da potvrdi.
„Onda se slažemo da nije delovao iz impulsa ili neke fantazije;
izgleda kao da se sve što govori odnosi na nešto stvarno i
proračunato. Šta vi ostali mislite?“
I Karl i Asad klimnuli su glavom.
„Ali jesam li uradio nešto pogrešno?“, oprezno je upitao Gordon.
Karl ga je potapšao po leđima. „Tek sada znamo sa čime imamo
posla. Sve do maločas nisi mogao da uradiš ništa drugačije,
Gordone. Nemoj da prekorevaš sebe. I odlično je što si ovo shvatio
ozbiljno do kraja uprkos mojoj sumnjičavosti.“
Gordon je uzdahnuo s olakšanjem. „Samo brinem da ne mogu
izaći na kraj sa ovim“, rekao je. „Ne želim da budem odgovoran za
smrt još ljudi.“
„Ostanimo mirni i analizirajmo ono što smo upravo čuli“, rekao je
Karl zavalivši se u svojoj stolici. „Živi li momak u stanu ili kući? Šta vi
mislite?“
„Živi u kući“, odgovorio je Asad sa sigurnošću.
„Da“, uključila se Rose. „Nije rekao ’zamrzivač’ već ‘horizontalni
zamrzivač. Ko, dođavola, ima mesto za jedno od takvih čudovišta u
stanu!“
„Upravo tako.“ Karl se osmehnuo ali Gordon ih nije pratio. Kako
je olakšavalo slučaj to što on nije živeo u stanu kada je alternativa
bila da će morati da provere na hiljade kuća?
„Ovo me podseća na one mlade Japance koji na neki način
strpaju sami sebe u zatvor. Ti se sećaš kako se to zove, zar ne.
Rose?“
„Da, oni to zovu hikikomori.“
„То je to. Nisi čuo za to, Gordone?“
On je odmahnuo glavom. Ili je možda i čuo ali nije mogao da se
seti.
„U svakom slučaju, veruje sa da u Japanu možda čak milion
mladih ljudi živi u takvoj izolaciji. Oni žive sa roditeljima, ali ne
komuniciraju sa njima. Jednostavno sede u svojoj sobi, izgubljeni u
svojim malim svetovima. To je ogroman problem u današnjem
Japanu.“
„Milion?“ Gordon je osetio vrtoglavicu. To je bilo jednako kao reći
da postoji čak pedeset hiljada takvih ljudi u Danskoj.
„То je velika sramota za japansku porodicu, pored čitavog
njihovog koncepta časti, tako da oni to obično kriju od svakoga.“
Rose je podigla palac u znak odobravanja. „А ovde je očigledno u
pitanju takav slučaj.“
„Izađu li ikada ponovo iz svoje sobe?“, upitao je Gordon.
„Koliko ja znam, to nije neuobičajeno“, odgovorio je Karl. „Ali
može da potraje godinama. Međutim, nikada nisam čuo da je neko
od njih pretio da će ubijati ljude kada bude izašao. Ali pretpostavljam
da se i to događa.“
„Oni su psihički bolesni, zar ne?“ Gordon je klimnuo glavom u
odgovor na sopstveno pitanje.
Karl je slegnuo ramenima. „Neki više od ostalih. Ovaj tip
očigledno nije sav svoj.“
Gordon se u potpunosti slagao. Na svu sreću, taj momak nije bio
prosečan građanin.
„Možemo li se složiti da je on vrlo mlad i verovatno živi na
području Kopenhagena?“, upitao je.
„Da. Rekao je LOL, laughmg out loud, dakle mora da je vrlo
mlad“, rekao je Asad.
Karl se počešao po vratu. „Baš tako. Ali zar ne bi trebalo da kaže
lots of laughsl Bar sam ja mislio da se tako kaže.“
„I nije imao nikakav primetan akcenat. Moja pretpostavka je da
živi u području Kopenhagena.“
Karl i Asad ponovo su klimnuli.
„Ali takođe nije zvučao kao da je iz radničke klase, tako da
verovatno ne živi u nekom radničkom kvartu“, dodala je Rose,
imitirajući izgovor radničke klase.
Karl je slegnuo ramenima. On nije imao naročit sluh za nijanse
izgovora po kojim su se društveni slojevi razlikovali. Ali opet, on je
bio iz Vendsisela.
„Dakle, šta mislite odakle bi mogao da bude poreklom?“, upitao
je.
„Iz Danske“, rekli su Rose i Asad skoro u isti glas.
„Ponovo sam sklon da se složim sa tim.“ Onda se Karl okrenuo
prema Gordonu. „Dakle, tražiš mladog Danca, koji ima verovatno
oko dvadeset godina, čiji se otac verovatno više neće pojaviti na
svom poslu. On živi u kući sa horizontalnim zamrzivačem i, po mom
mišljenju, potiče iz fine porodice iz srednje društvene klase. Sledeći
put kada budeš razgovarao sa njim, promeni strategiju i namami ga.
Oslovi ga sa Kurt-Brajan ili nekim drugim glupim imenom. Ako
nastaviš sa tim, iznenadio bih se da ga ne iznerviraš. A ako uspeš
da ga samo malo potpališ, možda ćeš uspeti da ga isprovociraš da
se svađa s tobom. Lako je navesti ljude da zabrljaju kada se naljute.
Posle toga razgovor mogu da preslušaju naši lingvisti. Stručnjak za
jezik moći će da zaključi mnogo toga o momku iz takve vrste
razgovora.“
Sada je Gordon počeo da se oseća uznemireno. On je imao
mnogo zadataka najrazličitijih vrsta, ali ovaj je bio…
„I otkrij ko sve prodaje pripejd kartice na području Kopenhagena.
Kada saznaš, sve ih zovi i pitaj da li se sećaju mladog Danca koji je
nedavno kupio mnogo kartica. Možeš li to da uradiš?“
Gordon ga je pogledao razrogačenim očima. Za minut će morati
da odjuri u toalet. „Ali, Karle, on je mogao da ih kupi na različitim
mestima i daleko od mesta na kome živi“, rekao je, ali Karl nije
obratio pažnju na to.
 26

KARL

Karl nikada nije video toliko medalja, odlikovanja i pompeznih

ukrasa. Niz za nizom crnih uniformi, najmanje njih stotinu, zvaničnici
sa šeširima i tamnim sakoima, kolege u punoj uniformi sa sveže
doteranom frizurom i strogog lica, i žene u smernim haljinama, neke
čak sa velom.
Licemeri, pomislio je. Iako je profesionalno Lars Bjern zasluživao
počasti, kada smo već kod toga, takođe je bio odvratno, poverenja
nedostojno kopile koje je bilo krivo za Asadove užasne nesreće.
Zato je, kada su svi skinuli kape i šešire iz poštovanja prema
pokojniku, Karl svoj zadržao na glavi. Ovo bi iznerviralo Larsa
Bjerna, pomislio na trenutak dok nije opazio kako šef Ubistava zuri u
njega.
Ovo je prava državna sahrana, pomislio je i skinuo šešir.
Ispred sanduka je stajala udovica Larsa Bjerna sa decom,
pokušavajući da zadrži suze ispred ozbiljnih predstavnika policije u
uštirkanim pantalonama na crtu. Iza njih je stajao Gordon, crvenih
očiju i s tragovima suza na licu, a iza okupljene grupe je stajao nizak,
tamnoput čovek zamršene kovrdžave kose i sa takvim izrazom bola
urezanim na lice da je Karl morao da skrene pogled.
Za nekoliko dana doći će red da i Jes Bjern bude sahranjen, sa
nesumnjivo mnogo manje prisutnih na sahrani. Možda je Asada
uzrujalo što ni on neće biti tu.
Okrenuo se da pogleda Crkvu Gruntvig u čijem su se dnu
veličanstveno isticale orgulje ugrađene u zid od žute cigle.
 Za vreme službe, prolaz između klupa bio je prekriven vencima i
buketima, a muški policijski borje svojim glasovima naterao dansku
zastavu da leprša, a unutrašnjost crkve da odjekuje. Sveštenik je bio
na ivici euforije dok je izgovarao jednu pohvalu za drugom u čast
pokojnika, tako da je Karlu došlo da povrati. Tokom godina, on je
izgubio mnoge dobre kolege u službi, bilo zbog bolesti ili nesrećnog
slučaja, i otpratio ih je u grob na skromniji način, pa šta je onda
dođavola činilo Larsa Bjerna takvom superzvezdom.
A onda mu je sinula jedna misao: stajao je u crkvi, a za godinu
dana mogao bi da radi to isto ali sa malim detetom u Moninom
naručju koje će nositi iz porodice nasleđeno odelce za krštenje koje
je njegova majka s ponosom prepravljala i zašivala.
Onda će ova družina ispred njega moći da ga poljubi u njegovo
smerno dupe.

„Skoro da izgledaš dobro u kompletnom odelu“, rekla je Rose jetko

posle službe. Bila je takva još od kad je Karl jasno rekao da ona
neće ići s njim i Asadom u Nemačku.
„Da, moraš dodatno da se potrudiš zbog jednog ovako
neverovatno popularnog leša“, odgovorio je Karl šireći ruke da
pokaže na zvaničnike u živahnom razgovoru, komesara nacionalne
policije, šeficu policije i čitavo društvo sve do nižih činova kao što je
jedan nevažni detektiv inspektor poput njega samog.
„Popularno nije baš reč koju možeš da koristiš za određene
ljude“, rekla je ona još kiselije i pokazala na njega.
Karl je prišao grupi dosadnih zvanica na sahrani koje su balavile
ispred stola sa crvenim vinom i mezetlukom. Ljubazno je pokušao da
dohvati piće, ali niko nije reagovao ni obratio pažnju na njega.
Na kraju se ispravio pokazujući u potpunosti svoju impresivnu
figuru sa severnog Jilanda i isturio lakat napred poput koplja.
„Izvinite“, rekao je potiskujući u stranu ljude koji su ga psovali.
Zatim je zgrabio čitavu flašu vina ispred nosa bojažljivog
konobara i otišao. Zaslužio je nešto za svoj trud.

Urednica u Ores del dija, Montse Vigo, bila je nekakav tvrd orah.
Neodređena, prezriva i ne baš naročito šarmantna.
 „Kao što sam rekla jednoj vašoj koleginici, ne dajemo kontakte
našeg osoblja. Vi biste mogli biti bilo ko, a Žuan Aigvader je uključen
u nešto što bi se moglo smatrati veoma poverljivim poslom. On je
zapravo povređen, a vi ne bi trebalo da njuškate ni u vezi sa tim.“
„Dobro, recimo da je tako. Ali to bi moglo da ima povratni efekat i
ugrize te za tvoje verovatno debelo dupe.“
„Molim!“
Karl je razmislio o načinu na koji je izabrao da se izrazi na
engleskom pa slegnuo ramenima. Bar joj je sada privukao pažnju.
„Ti nećeš da mi daš informacije, ali čitav svet je pročitao članke
Žuana Aigvadera i zna da je on otišao u Nemačku i da je tamo
verovatno već nekoliko dana“, rekao je. „Kopenhaška policija
istražuje veoma ozbiljan slučaj terorizma u kome su informacije o
tom Galibu i njegovom kretanju od ključne važnosti, pa zato ako me
smesta ne povežeš sa Žuanom Aigvaderom, rizikuješ da budeš kriva
za smrt mnogih nevinih ljudi.“
Ona se suvo nasmejala. „А to kaže čovek iz zemlje čije su
karikature Muhameda zapalile ceo svet. Koliko nevinih ljudi je
stradalo zbog toga?“
„Slušaj ti mene! Da ti kažem nešto, a savetujem ti da obratiš
pažnju. Ako misliš da je prihvatljivo da svališ tumačenje slobode
govora nekoliko luđaka na teret čitavoj naciji, onda si prosto i
jednostavno glupa. Međutim, pošto zapravo ne verujem da jesi, već
su te jednostavno ponele emocije u žaru razgovora, pitaću te
ponovo. Imam kolegu do koga mi je veoma stalo, a njegovoj porodici
preti taj Galib o kome Žuan Aigvader piše. Ako obećam da ćeš biti
prva koja će naknadno dobiti priču i da neću zloupotrebiti Žuana
Aigvadera ni njegov rad, mogu li, molim te, da dobijem njegov broj
telefona?“

Karl je bio zadovoljan sobom, ali niko se nije javljao na broj koji mu
je Montse Vigo dala.
Hm, moraću ponovo da pokušam, pomislio je dok je posmatrao
crveno vino na stolu koje ga je dovodilo u iskušenje.
„Živeli, Larse Bjerne“, jedva je uspeo da izgovori kada se šef
Odeljenja za ubistva pojavio na vratima. Karl je još držao čašu na
usnama. Prokleto loš trenutak.
„Upravo“, bio je jedini komentar Markusa Jakobsena, i to je bilo
više nego dovoljno. „Karle, razgovarao sam s Gordonom i Asadom
posle sahrane“, dodao je.
Karl je sklonio čašu u stranu.
„Za razliku od tebe, ali slično mnogima od nas ostalih, oni su
duboko pogođeni Bjernovom smrću, pa bi sledeći put mogao da
pokažeš malo više poštovanja.“ Napravio je pokret kao da naginje
nepostojeći šešir na glavi, ali Karl je već shvatio poruku. „Koliko sam
shvatio, nameravaš da vršiš policijski posao u Nemačkoj za vreme
svog odsustva. Je li to tačno?“
Karl je pogledao u čašu s vinom. Mali gutljaj bi mu sada baš
prijao. „Policijski posao? Neee“, rekao je. „Mi samo hoćemo da
pratimo neke tragove, ali ne drugačije nego što bi to radili civili.
Opusti se, neće biti nikakvih hapšenja.“
„Nadajmo se da ste sve troje svesni da policijski posao mora da
vrši nacionalna policija zemlje u kojoj se nalazite.“
„Naravno.“
„Ali idete tamo policijskim poslom?“
„Ра, više je u pitanju lična stvar.“
„Karle, ja te poznajem, zato slušaj. Ako si tamo policijskim
poslom, moraćeš da obavestiš o tome lokalnu policiju. Jasno? A ako
je iz nekog razloga hapšenje neophodno, zapamti da mora biti
prisutan predstavnik lokalne policije tokom ispitivanja.“
„Da, ali…“
„I pogotovo zapamti da ni u kojim okolnostima ne smeš da nosiš
oružje u stranoj zemlji! Ostavi svoj pištolj u magacinu za oružje,
kapiraš?“
„Markuse, sve to vrlo dobro znamo. Ne moraš da brineš da ćemo
kompromitovati dansku policiju.“
„Dobro. Ali ako to uradite, ne računajte ni na kakvu podršku
odavde.“
„Naravno da nećemo, Markuse.“
„Još nešto. Kao što rekoh, danas sam razgovarao sa Gordonom.
Kada ste mislili da me obavestite o razvoju situacije?“
„Mislio sam da je on to već uradio.“
 Šef ubistava nije izgledao impresionirano. „Vi mislite da je
počinjeno nasilno ubistvo, ako sam dobro razumeo. A izgleda da sve
ukazuje na to kako će to biti praćeno talasom nasilja i vrlo verovatno
novim ubistvima. Zato, dozvoli da te pitam, misliš li da je to nevažan
slučaj, ili možda slučaj o kome bi trebalo obavestiti bezbednjake?“
„Zar to nije tvoja odluka? U svakom slučaju, sumnjam da bi
bezbednjaci mogli da učine išta više u ovom slučaju.“
„Nastavi.“
„Imamo posla sa poremećenim momkom, i mada se njegovi
postupci mogu tumačiti kao terorizam, ne verujem da će bezbednjaci
imati išta o njemu. On je usamljenik, Markuse, ali njegova motivacija
naizgled nije fanatizam, već pre pogrešno usmerena politička
poruka. Nismo sigurni kakva tačno, ali bližimo se tome.“
„А ti misliš da je kancelarijski pomoćnik ovde dole u stanju da to
istera do kraja?“
„Rose ostaje ovde sa Gordonom.“
To je malo smekšalo Markusovo lice. „Ali Rose je takođe
kancelarijski pomoćnik, Karle.“
Karl je nakrivio glavu. „Stvarno, Markuse?“
„Da, da, u redu, svi smo svesni talenata gospođice Knudsen. Ali
pobrini se da pratiš slučaj gde god se nalazio. Jasno?“
Karl je iskapio čašu u jednom gutljaju kada se prašina od posete
šefa ubistava slegla. Zatim je ponovo pozvao broj koji je navodno
pripadao Žuanu Aigvaderu. Zazvonilo je nekoliko puta, a onda se
najzad javio muški glas koji je govorio nemački.
Karl je bio zbunjen. „Ovaj, pokušavam da dođem do Žuana
Aigvadera. Je li on tu?“, upitao je na engleskom.
„S kim razgovaram?“
Hoće li mi ukrasti sve rečenice koje sam nameravao da
izgovorim?, pomislio je Karl. „Ја sam detektiv inspektor Karl Merk iz
policije Kopenhagena“, rekao je ozbiljnim glasom. „Imam neka
pitanja u vezi sa istragom.“
„Jawohl, a razgovarate sa Herbertom Veberom iz LfV.“
LfV? Zvučalo je kao skladište polovnih guma za terence. Je li ta
kučka zaista imala drskosti da mu da pogrešan broj?
„Javvohl“, ponovio je Karl. „Šta znači LfV?“
 „Landesbehorden fiir Verfassungsschutz, naturlich.“
Daće on njemu natiirlich!
„Što je?“
„Tako nazivamo obaveštajne službe u nemačkim državama.
Sarađujemo sa BfV, koja deluje po celoj Nemačkoj. A u kom svojstvu
tačno pozivate Žuana Aigvadera?“
„Radije bih to rekao direktno njemu.“
„Žuan Aigvader je pretrpeo ozbiljnu povredu glave i ima manje
krvarenje u zadnjem delu mozga. Trenutno leži bez svesti ovde na
klinici, tako da to nije moguće. Doviđenja.“
„Hej, sačekajte minut. Gde je Žuan Aigvader trenutno?“
„U Univerzitetskoj bolnici u Frankfurtu, ali ne možete razgovarati
sa njim, osim ako ne dođete ovamo lično, a čak i onda tek kada vam
mi damo odobrenje.“
Da dođem tamo lično. To je bilo nešto na šta je njegov
sagovornik mogao prokleto da računa.
Tek što je spustio slušalicu i glasno opsovao kada je telefon
ponovo zazvonio.
„Dakle, predomislili smo se, zar ne?“, skoro da je povikao u
slušalicu na engleskom.
„Karle?“
Nije mnogo glasova toliko prepoznatljivo da jedna reč može da
oda osobu; ovaj glas koji je izgovarao njegovo ime kao da je to
osrednje strano jelo bez glutena mogao je da pripada samo njegovoj
bivšoj ženi Vigi.
„Ovaj, da!“, odgovorio je.
„Šta ti to znači da me tako plašiš, i vičeš u slušalicu na
engleskom? Ja sam zapravo ovde u lošem stanju. Moja majka
umire.“
Karl je spustio glavu na grudi, ali ne zbog šoka ili bola. Njegova
skoro devedeset godina stara bivša tašta, Karla Alsing, izluđivala je
ljude, i na otprilike svakih dva meseca dom za penzionere objavljivao
je da ponovo razmatraju njen boravak. Niko nije bio bezbedan od
njenih hirova. Podmetanje požara, seksualni napadi na svakoga bez
obzira na pol i godine, i unapred planirana krađa svih vrsta krzna,
čak i ako je ono još na kućnim ljubimcima rođaka koji dolaze da
obiđu stanare doma. Uprkos uznapredovaloj osteoporozi i činjenici
da je bila teška samo četrdeset kila, krala je nameštaj od svojih
bespomoćnih komšija i preuređivala sopstveni stan pomoću
ukradenih stvari brže nego što je osoblje uspevalo da je spreči. Karla
je dala novo značenje dijagnozama Alchajmera i demencije, i niko
nije znao u kom će se pravcu njeno mentalno stanje kretati iz jedne
sekunde u drugu. Dakle, ako je stvarno umirala, svakako će biti ljudi
koji će moći da zamisle podnošljiviju budućnost, uključujući i Karla.
Činjenica je bila da je stari finansijski sporazum između Karla i Vige
značio da je on odgovoran za sve u vezi sa svojom taštom čime Viga
nije htela da se bavi, a takvih stvari bilo je i više nego dovoljno.
„Umire, kažeš? Zaboga, Viga, kako je to tužno. Ali ona ima samo
osamdeset devet godina, tako da nema potrebe za panikom.“
„Karle!“, povikala je ona. „Dolazi ovamo smesta! Nisi je obišao tri
nedelje, tako da mi već duguješ tri hiljade kruna. A obećavam ti, ako
odmah ne kreneš, poništiću naš dogovor, kapiraš? Koliko sada vredi
polovina tvoje kuće? Milion i po kruna?“
Karl se zagrcnuo, vratio zapušač na flašu vina i ubacio je u
plastičnu kesu. Biće mu potrebna kada stigne kući.

Karlino stanje opisano je ukratko kao vremenska prognoza u tmuran

dan u februaru. Da nije bilo rumenih obraza negovateljice u domu,
Karl bi pretpostavio da je ona robot kome se baterija ispraznila.
„Ali opet, ona je veoma… pa, stara“, rekla je žena nakon što je
nakratko zastala da izabere reči.
On je oprezno otvorio vrata Karline sobe očekujući da vidi bledo
umiruće telo u spavaćici kako leži na krevetu, ali ništa ne bi moglo
da bude dalje od istine od toga. Karla je zaista ležala na krevetu, ali
s glavom ispod jastuka i u svom čuvenom kimonu, koji je pre
pedeset godina dobila na opkladi u baru u kome je radila. Žene koje
su radile u baru kladile su se koja od njih može da spopadne više
muškaraca preko pedeset godina. Legenda je glasila da nije bilo
sredovečnog čoveka u tom baru ni dvadeset metara od njega na obe
strane ulice koji se izvukao.
„Da“, rekla je negovateljica gledajući u kimono. „Moraćete da
nam oprostite što je malo rastvoren, ali vi poznajete gospođu.“
 Malo rastvoren, da. Ali on nije imao nikakvu želju da to pobliže
razgleda. Da je bio imalo više otvoren nego što već jeste, skoro bi se
mogao pobrkati sa ćebetom na nenameštenom krevetu.
Negovateljica je malo pokrila gospođu Alsing, na šta je umiruća
žena počela da ječi ispod jastuka.
„U stvari je vrlo slaba, tako da smo morali da joj oduzmemo
konjak. Opirala se, razume se, ali nismo mogli da rizikujemo da u
umrlici piše da se ubila pićem.“
Zatim je podigla jastuk i teški očni kapci žene na samrti podigli su
se otkrivajući dva zamućena oka koja su gledala u Karla kao da je
on arhanđel Gavrilo koji je došao po nju.
Nekoliko puta je izgledalo kao da će nešto reći, pa je Karl slušao
veoma koncentrisano. Ako bi mu promakle njene poslednje reči,
Viga mu to nikada ne bi oprostila.
„Zdravo, Karla. Ja sam, Karl. Jesi li umorna?“ Znao je da je to
glupo pitanje, ali opet, razgovori na samrtničkoj postelji nisu baš bili
deo nastavnog programa na policijskoj akademiji.
Ona je ponovo ispustila nekoliko šištavih zvukova kao da uvlači
svoj poslednji dah.
Spustio je uho tik do njenih suvih usana.
„Slušam te. Šta si rekla?“
„Jesi li ti moj prijatelj, mali policajče?“ Glas joj je zvučao kao da je
skoro odustala.
On ju je uzeo za ruku i stegnuo je. „Znaš da jesam, Karla. Tvoj
prijatelj zauvek.“ Glas mu je bio sladak i gladak kao čokolada, baš
kao u nekom starom filmu.
„Onda isteraj tu prokletu kučku odavde!“ rekla je tihim ali kristalno
jasnim glasom.
„Šta je rekla?“ upitala je negovateljica sa druge strane kreveta.
„Hoće da se poslednji put pomoli nasamo sa mnom.“
„Sve je to rekla?“
„Da, govorili smo esperanto.“
Negovateljica je izgledala veoma impresionirano.
Čim je zatvorila vrata za sobom, smežurana ruka je posegnula
ispod jorgana i zgrabila Karla za članak.
 „Ona pokušava da me ubije. Jesi li to znao?“, šapnula je. „Mogao
bi i da je odmah uhapsiš.“
Karl ju je saosećajno pogledao. „Ne mogu pre nego što to uradi,
Karla.“
„Onda ću te pozvati i obavestiti kada to uradi.“
„U redu, Karla, to zvuči kao dobar plan.“
„Jesi li mi doneo poklone?“ Pohlepno je posegnula za plastičnom
kesom.
Karl je povukao kesu prema sebi i čuo pljuskanje.
„То je krv“, rekla je ona sa iznenađujućom jasnoćom glasa.
Karl je skočio do lavaboa, izvadio flašu i bacio plastičnu kesu u
lavabo. Zapušač je još bio u grliću, ali se pomerio i olabavio.
„Oh, crno vino!“ rekla je njegova tašta napola se uspravljajući u
sedeći položaj u krevetu i posežući za flašom.
Šta kog đavola, pomislio je Karl i dao joj flašu.
da je Asad bio prisutan, imao bi odgovarajuću šalu sa kamilom,
jer je ona ispila flašu kao da je nedeljama lutala po pustinji, a njen
preobražaj je bio trenutan, tako da su njena poslednja molitva i
ispovedanje mogli da pričekaju. A izgleda da će one potrajati
beskonačno, s obzirom na život koji je Karla živela.
Sve dole do kancelarija staračkog doma mogao je da čuje
odjekujući sopran koji je pokušavao da peva nešto slično operi.
„Šta se dešava?“ pitala je negovateljica kada je Karl prošao
pored nje na putu prema izlazu.
„Ovaj, to je Karla Alsing“, rekao je. „I možete se pripremiti za
produženu predstavu. Taj labud još ne peva svoju poslednju pesmu.“

„Asad će doći po mene pre zore, Mona“, rekao je kada je najzad

legao u krevet.
„Hoćeš li se vratiti kući pre amniocenteze?“, upitala je ona
obazrivo.
On joj je podigao bluzu i pomilovao joj stomak. „Dogovorili smo
se. Naravno da hoću.“
„Uplašena sam, Karte.“ On joj je pomilovao obraz i nežno
naslonio lice na njen istureni stomak osećajući kako sva drhti.
 „Ne brini, Mona. Siguran sam da je sve kako treba. Samo pazi na
sebe. Obećavaš?“
Ona je skrenula pogled i veoma polako klimnula glavom.
„Ко će paziti na mene i mališana ako ti se nešto desi?“
Karl se namrštio. „Samo idem u Frankfurt na nekoliko dana,
Mona. Šta bi moglo da se desi?“
Ona je slegnula ramenima. „Bilo šta. Ljudi na nemačkim auto
putevima voze kao luđaci.“
On se osmehnuo. „Ne vozi Asad, zato ne brini.“
Ona je duboko udahnula. „ A onda je tu i ta situacija sa Asadom,
mrtvom ženom i njegovom porodicom.“
Karl je podigao glavu sa njenog stomaka i pogledao je pravo u
oči. „Šta ti znaš o tome?“
„Pričala sam sa Gordonom. Pozvao je baš pre nego što si ti
došao kući.“
Taj idiot. Nije imao prava da joj bilo šta govori.
„Znam šta misliš, ali nije on kriv, Karle. Ja sam to izvukla iz njega.
Želeo je moju pomoć kako bi shvatio slučaj koji ga muči.“
„U vezi sa dečakom ubicom?“
„Da. A onda mi je rekao za broj i ženu koja je ubijena. Zapravo,
sve mi je rekao kada sam mu to zatražila. O Asadovoj prošlosti,
njegovoj porodici i tome kako su kidnapovani. I da je to razlog što
idete u Nemačku.“ Uzela ga je za ruku. „Nađi ih, ali vrati se živ, dragi.
Obećaj mi.“
„Naravno da hoću.“
„Reci to kao da stvarno misliš. Obećavaš li?“
„Da, Mona. Obećavam. Ako ih nađemo, prepustićemo sav težak
posao nemačkoj policiji.“
Ona se naslonila na uzglavlje kreveta. „Znaš li da se Morten
vratio iz Švajcarske sa Hardijem?“
„Dođavola, ne. Kada se to dogodilo?“
Zašto ga, zaboga, nisu pozvali da mu kažu kako je prošlo?
„Juče. Hardi prima terapiju. Ali rekli su da ne znaju da li će mu to
pomoći. Nisu zvučali naročito optimistično, ako mene pitaš.“
 27

ASAD

Asad je uspeo da odspava samo dva sata kada se probudio sav

smrznut, kao da mu se cirkulacija zaustavila. Uzalud je trljao ruke i
noge i pitao se da li postoji neki unutrašnji razlog što mu je toliko
hladno.
Odgovor mu je odmah sinuo u glavi.
Danas je bio dan početka potere. Ta misao izazvala mu je
mučninu; verovatan ishod je bio da će neki ljudi morati da umru. A
pošto više nije bilo Larsa Bjerna, niko u štabu policije nije imao
pojma u šta se Karl i on upuštaju ili sa čim se sukobljavaju. Čak ni
Karl. Moraće na licu mesta da donose odluke o životu i smrti, i bez
obzira na sve ostalo, ishod će biti nemilosrdan.
Asad je razmotao svoju molitvenu prostirku i kleknuo.
„Svemogući Alahu, pomozi mi da postupam pravično, i daj mi snage
da prepoznam i prihvatim svoju sudbinu“, tiho se molio.
Na podu pored njega ležale su novine sa fotografijama Žuana
Aigvadera i svim ostalim što je trebalo da spakuje i ponese sa
sobom. Bilo je toliko bolno i neshvatljivo videti svoje voljene na tim
slikama. Leli Kababi, njegov anđeo čuvar. Marva, koju je ostavio
samu s devojčicama i bebom u stomaku. Njegova voljena žena, koju
je Galib zlostavljao dok nije pobacila njihovo treće dete i zatim
nastavio da je siluje iznova i iznova. Taj otelotvoreni đavo, Galib, koji
je svima uništavao život, izvršio je užasna zlostavljanja nad njegovim
ćerkama, i ubijao njihovu tek rođenu decu.
Tokom proteklih nekoliko dana, te slike su se urezale u njegovu
dušu toliko duboko da nije više mogao da se seti kakav je život
nekada bio. Možda se zato probudio kao živi mrtvac.
Zatim je ustao, uzeo sa police tanki album od kamilje kože i
otvorio ga po prvi put za mnogo, mnogo godina. Izgubljena stvarnost
iz ovog albuma bila je ono što je krenuo da osveti.
Pamti ih onakve kakve su nekada bile, Asade. Neka te vode sva
tepa sećanja i naći ćeš ih, mislio je dok je prelistavao album.
Tu su bile fotografije sa njegove i Marvine svadbe, devojčice dok
su bile bebe, vreme koje je proveo u vojnom utvrđenju Kastelet, i
stan u Kopenhagenu. Srećni dani i nasmejana lica puna nade i
života.
Na poslednjoj fotografiji bile su Nela i Ronija, prva je imala šest a
druga pet godina, baš pre nego što se on pridružio timu za inspekciju
oružja u Iraku. Nela, sa crvenom vrpcom u tamnoj kosi sjajnoj od
kane, i Ronija, sa kartonskim šeširićem koji je napravila u vrtiću.
Osmehivale su se i dodirivale jedna drugoj nos. Bilo je tako divno i
nevino.
„Izvinite“ šapnuo je. „Izvinite, izvinite, izvinite.“ Osećajući
zastrašujuće jako da ih je izneverio, jednostavno nije mogao da se
seti nijedne druge reći.
„Najdraža Marva“, rekao je milujući prstima njeno lice na
fotografiji, a bol zbog onog što je izgubio čeličio ga je za ono što ga
je očekivalo.
Duboko je udahnuo i krenuo da vrati album na mesto kada je
spazio nešto što je odavno potisnuo iz glave. Video je da ono za šta
je mislio da je senka od Ronijinog kartonskog šešira ne može da
bude to, jer je ona stajala blizu prozora a senke su bile sa druge
strane njenog lica. Ne, ta tamna mrlja nije bila senka, bio je to
Ronijin mladež, koji joj se pružao od vilice prema levom uhu. Sada
ga se sećao veoma dobro. Nju je taj mladež uznemiravao kada je
bila mala, ali jedan dečak u vrtiću rekao joj je da izgleda kao veoma,
veoma opasan nož i da je baš super. Rekao je da bi i on voleo da
ima takav lep beleg.
Lep beleg, tako je on to opisao, a Ronija više nikada nije pričala o
tome.
Kako sam mogao da zaboravim, mila moja Ronija?, pomislio je,
ali i predobro je znao zašto je zaboravio i da potisnute misli mogu biti
čovekova jedina odbrana od ludila.
Usmerio je pažnju na isečke na podu, odgurnuo molitvenu
prostirku u stranu i nagnuo se nad njih. Zaškiljio je i iz različitih
uglova zagledao ćerku koja je na slikama stajala pored Marve.
„О, bože“, uzviknuo je dok su mu se suze slivale niz lice. Umesto
da oseti olakšanje ili rasterećenje, telo mu je drhtalo od očaja i bola.
Na osnovu fotografija sa plaže na Kipru, sve do sada nije mogao
da ustanovi koja je od ćerki živa, i to ga je podsvesno tešilo. Kada
nije znao, mogle su biti obe. Ali sada kad je znao istinu, bio je
siguran za kim lije suze. Plakao je za svojom mlađom ćerkom,
Ronijom, onom sa mladežom, jer ga mlada žena koja je stajala
pored Marve nije imala.
Skočio je na noge, ispunjen besom i mislima o osveti, ali na koga
je mogao da se obruši! U sputanoj frustraciji slomio je svoj stakleni
sto, pobacao knjige sa polica, razbacao sav nameštaj i zaustavio se
tek kada je pola stana bilo opustošeno a komšije počele da lupaju u
zidove i u pod na spratu iznad njega.
Pao je na kolena jecajući, ispravio svoju prostirku za molitvu
između krhotina stakla i barica čaja od nane, legao na nju i molio se
bogu za Marvu i Nelu - i Roniju.

Način na koji je Karl stajao i čekao na parkingu poručivao je da nije

saputnik sa kojim bi poželeo da sediš dugi niz sati u zatvorenom
prostoru, ali šta se i moglo očekivati. Bio je bled od nedovoljno sna,
ćutljiv, i svakako nije bio dobro raspoložen, a Asadu je iskustvo
govorilo da je to znak da je najbolje da se drži podalje od njega.
„Poneo si dosta stvari“, kratko je prokomentarisao Karl gledajući
u gomilu plastičnih kesa na zadnjem sedištu.
„Da, to su samo neke namirnice. Ne možemo se nadati da će
nam troškovi za hranu biti pokriveni, zar ne?“, rekao je dok je Karl
obilazio oko auta i otvarao prtljažnik da ubaci kofer.
„Dođavola, i ovde pozadi je sve prepuno. Šta je sve ovo, Asade?“
„Samo neke stvari koje bi nam mogle zatrebati“, odgovorio je on.
„Ova sportska torba zauzela je skoro sav prostor.“ Karl je malo
pomerio torbu da napravi mesta za svoj kofer. „Teška je čitavu tonu.
Šta imaš unutra, Asade? Jednu od tvojih kamila?“
 „Ne diraj to, Karle“, rekao je on i spustio ruku na prtljažnik.
Karl ga je ozbiljno pogledao. Već ga je prozreo. „Otvori je,
Asade.“
Asad je odmahnuo glavom. „Moraš razumeti da nećemo imati
čime da se branimo ako ne budemo imali ove stvari sa sobom. Ako
se ne slažeš s tim, Karle, moraćeš me pustiti da idem sam.“
„Је li unutra oružje, Asade? Jer ako jeste, rizikuješ da izgubiš
posao.“
„Da, znam. To je jednostavno nešto sa čim moram da živim.“
Karl se izmakao za korak. „Onda je otvori, Asade.“
On je oklevao, pa je Karl to sam uradio.
Dugo je ćutke stajao u jutarnjoj magli pregledajući sadržaj torbe.
Zatim se okrenuo prema Asadu.
„Pretpostavljam da se slažemo da nikada nismo videli šta je u
ovoj torbi, je li tako?“
 28

ŽUAN

Ovde je sve tako belo, pomislio je Žuan držeći oči napola zatvorene.
U pozadini je mogao da čuje glasove koji su govorili na stranom
jeziku, a miris je bio nekako neodređeno kiseo. Glasovi su se
približili; delovali su toplije ali i jasnije. Je li spavao?
Blago se ritnuo jednom nogom i osetio otpor, skoro kao da nešto
leži na njemu. Zatim je sasvim otvorio oči.
„Zdravo, Žuane Aigvadere“, rekao je čovek na engleskom.
„Znači, najzad ste se probudili.“
Žuan je zbunjeno spustio pogled na obris svog tela ispod
čaršava. Zašto je ležao u krevetu sa belom posteljinom i belim
uzglavljem, okružen belim zidovima i belom svetlošću? Otkud on
ovde?
„Srećom je prošlo brže nego što smo se usuđivali da se
nadamo“, rekao je zdepasti čovek približivši se za korak.
„Šta je prošlo brže?“ Bio je zbunjen. Zar se on nije samo vozio u
vozu?
„Prošli ste kroz nešto što možemo opisati samo kao krajnje
neobičnu situaciju, i mi se duboko izvinjavamo.“
Žuan je levom rukom opipao desni članak. Da li su mu to zabili
injekciju u nadlanicu? Osećaj je bio neprijatan.
„Jesam li ja u bolnici?“, upitao je.
„Jeste. Primljeni ste na Univerzitetsku kliniku u Frankfurtu. Ovde
ste od prekjuče.“
„Ко si ti?“
 „Ја? Ja predstavljam Nemačke železnice. Razume se, mi ćemo
platiti sve troškove u vezi sa vašim boravkom u bolnici i lečenjem.
Ovde sam da vam pravim društvo i dogovorim se sa vama za
nadoknadu na koju, naravno, imate pravo. Kad god budete spremni
da pričate o tome.“
Sada su počeli da pristižu lekari i medicinske sestre. Ozareno su
se smešili. Šta im je bilo na umu?
„Vaša operacija prošla je bolje od svih očekivanja, her Aigvader“,
rekao je čovek u belom mantilu koji je stajao najbliže njemu.
„Moramo zahvaliti Nemačkim železnicama što su vas dovezle ovamo
što je brže moguće tako da oštećenje vašeg potiljka ne bude trajno.“
„Ovaj čovek kaže da ležim ovde od prekjuče.“
„Tačno. Držali smo vas u blagoj veštačkoj komi od operacije pre
dva dana.“
„Dva dana!“ Žuan nije shvatao. „Ali ja ne mogu da budem ovde!
Moram da ustanem. Moram da pošaljem članak koji sam pisao.“
Pokušao je da prebaci nogu preko ivice kreveta. To mu nije baš
uspelo.
„Žao mije, ali moraćemo da sačekamo, her Aigvader. Obavestili
smo vašeg poslodavca da ćete biti zadržani još nekoliko dana u
bolnici.“
„Ali zašto sam ovde? Šta se dogodilo?“, upitao je on.
Ponovo je progovorio onaj zdepasti čovek. „Prekjuče ste u vozu
doživeli blagi napad bolesti, koji su vaši saputnici pogrešno
protumačili kao srčani udar. Lekari ne znaju šta je izazvalo napad, ali
sasvim nam je jasno šta se dogodilo kasnije, i veoma nam je žao
zbog onoga što je preduzeto. Već smo otpustili čoveka koji je
upotrebio defibrilator na vama.“
„Ne razumem.“
Čovek se osmehnuo. „Teško je razumeti. Pomenuta osoba,
izvesni Dirk Nojhauzen, obučen je za bolničara, a vaša je nesreća
što je on bio kondukter u vozu za Frankfurt tog dana.“
Žuan je pokušao da se seti; Tačno je bilo da je glumio srčani
napad i postojao je dobar razlog za to. Sada se takođe sećao zašto.
Žuan je stegnuo pesnice i osvrnuo se po sobi. Iza ostalih je
stajala jedna tamnoputa medicinska sestra, ali ona je bila jedina koja
se isticala.
„Dirk Nojhauzen je bio potpuno svestan da defibrilatori nisu
dozvoljeni u Nemačkim železnicama od 2016. jer svi pojavni oblici
magnetnog polja naizmenične struje mogu ometati električna kola u
naprednim sistemima koji se koriste u modernim vozovima. Ali Dirk
Nojhauzen je izgleda oduvek sanjao da spasava živote, a onda se
zatekao u situaciji da je zamalo uradio suprotno od toga. Kada je
uvedena zabrana, idiot je ukrao stari profesionalni defibrilator iz
lokalne bolnice, koji je nosio sa sobom u torbi u svakoj smeni. Vi ste
bili prvi na kome je imao priliku da isproba mašinu. Nažalost,
defibrilator her Nojhauzena bio je starija verzija, tako da nije mogao
da registruje da je sve u redu sa vašim srcem.“
„Da, her Aigvader“, dodao je doktor. „Imate potpuno zdravo srce i
nemate nikakvih drugih zdravstvenih problema, koliko mi možemo
da vidimo. Ali šok koji je vaše telo pretrpelo kada je Nojhauzen
primenio defibrilatora doveo je do toga da ste doživeli grčenje,
stezanje, i zbog toga ste udarili glavom o pod i, nažalost, pravo u
kopču na vašoj torbi, koja vam probila rupu u glavi. Onesvestili ste
se i izgubili mnogo krvi.“
Predstavnik Nemačkih železnica spustio je ruku na Žuanovu.
„Vrlo nesrećan slučaj, da. Kao što sam rekao, pretpostavljamo da
ćete želeti da razgovarate o nadoknadi sa nama čim dobijete pravni
savet. Do tada, u ime Nemačkih železnica, mogu samo da vam
kažem koliko žalimo zbog čitavog ovog događaja.“ Pokazao je na
stočić pored kreveta, na kome je stajala raskošna zbirka buketa
cveća. „U međuvremenu, nadamo se da čete uživati u malom obilju
boja prirode. Ruže su od Nemačkih železnica.“
Začula se buka od vrata prema hodniku i ušao je čovek kog je
Žuan prepoznao, ali svakako nije računao da će ga više ikada videti.
Čovek čije je telo popunilo najveći deo otvora vrata bio je Herbert
Veber, njegov kontakt u nemačkoj obaveštajnoj službi.
Veber se autoritativno osmehnuo prisutnima u sobi, što je
očigledno značilo da želi da izađu.
„Vidim da me prepoznaješ“, rekao je kada su ostali sami. „Dakle,
pretpostavljam da si u boljem stanju nego što smo se bojali.“
 Šta je Herbert Veber radio ovde? Zar nije imao dovoljno posla u
potrazi za Galibom?
„Naravno, pitali smo se zašto je GPS položaj telefona prestao da
se pomera. Zapravo smo pretpostavljali da si ubijen i bačen na neko
zabačeno mesto. Hvala bogu da stvarnost nije bila tako strašna.“
Pokušao je da se osmehne, ali nije bio naročito dobar u tome. „Kada
smo te našli u ovom bolničkom krilu, dali smo sebi slobodu da
pregledamo tvoje stvari, i našli smo ovo.“
Razmotao je papir i naglas pročitao:

Kako si znao da treba da ideš u Frankfurt? I šta si radio s

policijom prošle noći? Zar ti nisam dao direktno
naređenje da se držiš dalje od njih? Mi znamo svaki tvoj
korak, Žuane Aigvadere, zato dobro pazi. Jedan
pogrešan potez i igra će biti završena, a ti ćeš biti
prošlost. U Frankfurtu ćeš saznati šta treba da radiš.

Herbert Veber ga je strogo pogledao. „Zašto nas nisi obavestio da si

dobio ovu poruku? Da jesi, odmah bismo poslali naše ljude da te
prate, što bi nas verovatno odvelo do Galiba.“
„Nameravao sam“, slagao je on. „Sve se dešavalo tako brzo. Bio
sam siguran da me Galibovi ljudi čekaju na stanici u Frankfurtu, pa
sam odglumio srčani udar da ih izbegnem. Mislio sam da će
zaustaviti voz u Vircburgu i brzo me odvesti u bolnicu.“
„Ali onda se umesto toga pojavila budala s defibrilatorom.“ Sada
se Veber osmehivao sasvim prirodno, skoro veselo. Možda zbog
pomisli koliko je to bolelo?
Obišao je oko kreveta. „Poznaješ li ikoga ovde u Frankfurtu?“
Žuan je odmahnuo glavom.
Veber je pokazao u neke bele ljiljane koji su se isticali u kontrastu
sa crvenim ružama.
„Ovo cveće je juče anonimno dostavljeno. Mi mislimo da je to
Galibov znak kojim te obaveštava da zna gde se nalaziš.“
Žuan je pogledao žilave peteljke cvetova.
Naravno da su oni znali gde je on sada. Nesumnjivo su ga čekali
na peronu u Frankfurtu, a njegov odlazak u kolima hitne pomoći nije
mogao da prođe neprimećeno.
Žuan je zadržao dah jer ga je to sada zaista pogodilo.
Znali su gde je on.
„Postavili smo policajca ispred vrata da motri na tebe, što znači
da možeš zaboraviti bilo kakvu pomisao da odeš pre nego što ti mi
damo odobrenje. U redu?“
On je ponovo počeo da diše. Bogu hvala na tome. Naravno,
slagao se s tim.
Zatim je okrenuo glavu prema buketima cveća. „Ко je onda
poslao lale? Znamo li?“
Herbert Veber je klimnuo glavom. „Obavestili smo tvoje
poslodavce čim smo saznali gde se nalaziš, pa je cveće od Ores del
dija. Imam još jedno, poslednje pitanje pre nego što te ostavim da se
odmaraš.“
„Dobro.“
„Kamp Menogeja?“
Žuan se namrštio. Zašto ga je pitao za to?
„Tamo je nastradala jedna žena. Ti si napisao da joj je presečeno
grlo.“
„Ovaj, da.“ Pokušao je da sačuva bistru glavu, ali osećao je
mučninu. Pogotovo je to poglavlje priče bilo nešto o čemu je želeo
da Veber ne postavlja previše pitanja.
„Ljudi koji su ubili tu ženu nikada nisu otkriveni. Ako imaš ikakvu
ideju o motivu, moraš da mi kažeš.“
„Zapravo nemam. Ali tamo unutra je bilo dosta neprijateljstva. To
je moglo jasno da se oseti.“
„Na koji način?“
„Nekoliko članova njihove grupe upravo se utopilo, a oni su krivili
jedni druge da su bili saučesnici u tome. Nisu pominjali imena, ali…“
„Ako imaš teoriju, iznesi je. Mi takođe imamo sopstvenu teoriju.“
„Među njima je bilo simpatizera milicije. Pisao sam o tome, zar
ne?“
„ A žena koja je ubijena, šta im je ona učinila nažao?“
„Razgovarala je sa mnom i to je bilo dovoljno. Ja sam tražio dve
žene koje su stajale na plaži pored Galiba jer sam mislio da bi mogle
da me odvedu do njega i priče koja stoji iza svega toga.“
 „Dakle, možemo pretpostaviti da je onaj, ili oni, ko je ubio ženu u
kampu bio na jedan ili drugi način simpatizer Galiba i njegovih
namera, ili im se bar nije protivio. Da li bi to mogli biti oni koji su
pobegli odatle? Pitam jer verujemo da su ti koji su pobegli već
prokrijumčareni u Evropu i verovatno nemaju dobre namere.“
„Ја to ne mogu znati, zar ne? Nisam čak ni znao da su neki od
njih pobegli. Pričamo li o ženama ili muškarcima?“ Pitanja su
počinjala da brinu Žuana. Je li ovaj čovek mislio da bi on mogao da
biti umešan u sve ovo?
„Uprava logora nam je poslala slike dve žene koje su pobegle i
nestale.“ Spustio ih je ispred njega. „Pogledaj! Da li ih prepoznaješ?“
Žuan nije dobro pamtio lica, ali ih je odmah prepoznao. Bile su to
dve žene koje su počele tuču kada je atmosfera u sobi u logoru
postala luđačka. Dakle, tuča je bila samo predstava.
„Da, prepoznajem ih. One su se tukle u kampu.“
Veber je nakrivio glavu. „Kao da su neprijatelji?“
„Ра, ja sam tako pomislio, ali možda ipak nisu bile.“
Veber je stisnuo usne. Izgledalo je da je zadovoljan, pa se sve,
srećom, završilo na tome.
Onda mu je dao mobilni telefon.
„Zadržaćemo tvoj telefon, pa možeš uzeti ovaj umesto njega.
Ubacili smo sve važne brojeve, na primer poslednji koji je Galib
koristio, lokalne brojeve nemačke obaveštajne službe, od Minhena
pa sve gore do Berlina, i naravno broj tvoje urednice u Ores del dija.
Zamolila me je da kažem da bi bila zahvalna ako je pozoveš čim
dođeš svesti.“
Žuan je uzeo telefon. Bio je iste marka i model kao njegov.
„Ovog puta odlučili smo da ne ušivamo GPS u tvoju odeću već
smo ga ugradili u telefon, i on radi bio telefon uključen ili ne. Tako
ćemo sada znati gde si kada budeš konačno pušten odavde. U
međuvremenu, bezo se oporavi.“
I onda je otišao.
Žuan se nagnuo napred u krevetu i opipao svoj glatko obrijan
potiljak i zavoj koji ga je zahvatao od uha do uha. Mora da je
izgledalo užasno otpozadi.
 Osvrnuo se oko sebe. Prazan krevet pored njega govorio mu je
da je soba namenjena za još jednog pacijenta. Pored kreveta su bili
sto i dve stolice, verovatno za potencijalne posetioce, a postojali su i
noćni stočići, svaki sa sopstvenom malom policom. Naveliko
olakšanje, video je da je njegov laptop na polici stočića na kom je
stajalo cveće.
Žuan ga je dohvatio i uključio; na svu sreću, baterija nije bila
sasvim prazna. Otvorio je dokument na kome je radio u vozu i
zadovoljno ga pročitao. Iako je kasnio, i dalje je bilo dovoljno
materijala da isporuči Ores del dija ono za šta su ga plaćali. Na
trenutak je razmislio pa izvadio svoj mobilni da pozove Montse Vigo.
Pokazaće joj da je potrebno više od udarca u glavu da zaustavi
njenu novinarsku zvezdu. „Hvala za lale“, bilo je prvo što je rekao.
„Ah, Žuan Aigvader, sjajno.“ Je li zvučala iznenađeno ili iziritirano
što je ometa? Ona je od njega tražila da je zove. „Upravo sam čula iz
bolnice da si se probudio“, nastavila je ona. „Jesi li dobro?“
On se osmehnuo. Najzad je njegova dobrobit značila nešto za
nju.
„Dobro sam, hvala“, odgovorio je. „Prilično sam ošamućen, ali to
je sve. Hitna pomoć i bolnica su se dobro pobrinuli za mene. A neće
grom u koprive, kako kažu“, nasmejao se.
„То je dobro. Jesi li pročitao cedulju koja je dostavljena sa
cvećem?“
On je pogledao u lale. Je li ta bela traka između dva zelena lista
bila poruka?
„Ne, još nisam.“
„Ра, nema veze. Sada razgovaramo, tako da mogu i sama da ti
kažem.“
„U redu, ali dozvoli prvo da ja tebi kažem da mi je naravno žao
što sam propustio jedan dan, ali već sam se vratio u igru. Neću moći
da napišem sve što sam hteo u sledećih nekoliko dana jer postoji
osnovana sumnja da će uskoro biti izvršen teroristički akt, tako da
Nemačka obaveštajna služba mora da odobri svaki članak koji
napišem. Ali imam članak koji sam napisao u vozu i…“
„Znamo, Žuane. Već smo ga objavili. Rekli smo Nemcima da nam
ga proslede nakon što su ga malo cenzurisali. Zato, hvala ti.“
 Žuan se namrštio. „Odštampali ste ga?“
„Da, zar to nije ono za šta te plaćamo?“
Nije bio sasvim siguran da li treba da bude srećan ili nešto drugo.
„Ali nisu Nemci ti koji odlučuju šta mi štampamo u Ores del dija,
tako da od sada nećemo više prihvatati cenzuru“, rekla je Montse
Vigo.
„Ah takav je dogovor koji imam sa obaveštajcima. Neću se
približiti Galibu ako se ne budem držao njihovih pravila. Jednostavno
će me uhapsiti.“
„Zbog toga smo te povukli sa te priče, Žuane Aigvadere. Zadužili
smo naša dva stalna reportera da je dalje prate. Tiraž nam raste, a
uplate za autorska prava na članak stižu od novina iz celog sveta.
Da li bi trebalo da jednostavno prestanemo usred priče? Ali ne brini,
Žuane, možeš da zadržiš ostatak novca koji si dobio kao nadoknadu
za bol i patnju.“
„Zar ne možete jednostavno da mi to ponovo prepustite? Ko će
sada da piše? Ja sam jedini koji može da napiše tu priču: imam
izvore, blizu sam Galibu, ja sam taj koji razgovara sa obaveštajnom
službom. Ja sam taj koji zna pozadinu slučaja.“
„Da, ali mi pratimo priču iz drugačijeg ugla, Žuane. Biće
uopštenija i stoga više teoretska nego praktična. Više analiza nego
izveštavanje, moglo bi se reći. Svaki dan moramo da popunimo
prostor za kolumnu. a ti nam nisi dovoljno stabilan. To je jednostavna
računica, Žuane. Bolje je imati svakodnevne prodaje drugim
novinama nego mnogo prodaja jednom za duže vremena.
Kontinuitet, Žuane, to je ono za šta se zalažemo u Ores del dija.“
Žuan je progutao knedlu. Propala je njegova mogućnost za
flertovanje sa ženama u Šup Šupu, njegov san o sigurnom životu
slavnog novinara.
„Možda možeš malo da zaradiš sa nekim drugim. Postoje neki
glupi danski policajci koji su vrlo raspoloženi da razgovaraju s tobom
po svaku cenu. To sam želela da ti kažem.“
Zatim je prekinula vezu ostavljajući Žuana da sedi bez reči. Sada
će neko drugi krenuti njegovim tragom, ali kakvog je to smisla imalo
ako nisu mogli da idu i Galibovim? I kakvog je smisla imalo kada
nikada nisu videli žrtvu 2.117? Baš nikakvog.
 Je li bilo moguće da su ljudi Herberta Vebera sklopili dogovor sa
novinama? Jesu li se stvarno spustili tako nisko? U svakom slučaju,
on će se pobrinuti da ta zla veštica Montse Vigo osedi od muke, čak
i ako se završi tako da on radi za neke novine u Madridu.
Pokušao je da sedne kako treba i prebacio je noge preko ivice
kreveta, ali ni ovog puta nije uspeo. Noge su mu bile previše teške,
telo preslabo, a potiljak ga je previše boleo. Žuan je klonuo na
jastuke i teško disao gledajući u plafon. Zbog toga su mu oduzeli
ovaj posao. Nisu imali vremena da čekaju da se oporavi, pa su ga
jednostavno gurnuli u stranu. Mogao je da zaplače.
Ali sta je danska policija htela od njega? Danska? On nije
poznavao nikakve Dance; zapravo, nije znao baš ništa o toj zemlji,
osim da neki ljudi tvrde kako su Danci najsrećniji narod na svetu.
Žuan se skoro nasmejao sam za sebe na tu pomisao, kada je
ona tamnoputa bolničarka odranije ušla sa podjednako tamnoputim
doktorom u belom mantilu i sa ozbiljnim izrazom lica.
Šta je sada? Loše vesti? Opipao je potiljak. O čemu bi moglo da
se radi?
„U vizitu nam je došao doktor koga je poslala osiguravajuća kuća
Nemačkih železnica, her Aigvader. On bi želeo da vam postavi neka
pitanja. Je li to u redu?“
Žuan je uzdahnuo od olakšanja i slegnuo ramenima. On će se
prokleto dobro pobrinuti da shvate kako ga ne bi zadovoljila nikakva
nadoknada manja od šestocifrenog iznosa u evrima.
Čovek se predstavio kao doktor Orhan Hoseini, posle čega je
izvadio stetoskop i pomogao Žuanu da sedne na ivicu kreveta kako
bi mogao da zadigne bolničku odoru da mu doktor oslušne srce i
pluća.
„Dobro, u redu“, rekao bi on svaki put kada pomeri stetoskop.
„Izgleda da su vam srce i pluća u redu“, rekao je sa sigurnošću i
autoritetom koji su učinili da dve nule u Žuanovoj zamišljenoj
nadoknadi nestanu. „Sedite mirno na trenutak“, naložio mu je doktor
i počeo da vadi nešto iz džepa. Onda se čuo udarac i Žuan je
okrenuo glavu tačno na vreme da vidi kako bolničarka pada na pod a
telo joj se nekoliko puta trza. Onda je i sam osetio silovit udar.
 Žuanu je bilo teško da opazi ono što se desilo odmah zatim, ali
neko je ušao i otpustio kočnice na njegovom krevetu pa ga brzo
izgurao u hodnik. Policajac koji je trebalo da motri na njega bio je još
tu, ali je bio klonulo izvaljen na stolici zatvorenih očiju.
O bože, ovde nema nikoga da ih zaustavi, pomislio je Žuan
uzalud pokušavajući da vrisne dok je čovek iza njega vikao da mu
naprave mesta. Onda je osetio kako je nešto zakačeno na cevčicu
za infuziju na njegovoj nadlanici, posle čega mu se kroz ruku proširio
osećaj toplote i blagog peckanja.
A onda je izgubio svest.
 29

KARL

Karl je proverio njihov putni plan. Posle ukrcavanja na trajekt Redbi-

Putgarden trebaće im otprilike sedam sati, uključujući sipanje goriva i
zaustavljanje zbog toaleta i da nešto pojedu, kako bi prošli kroz
Nemačku do bolnice u Frankfurtu.
Sedam sati u ovom vozilu sa Asadom, gospode bože! To je Karlu
delovalo kao čitava večnost, jer je od polaska iz Kopenhagena Asad
kroz suze šapnuo ime svoje mlađe ćerke bar hiljadu puta. „Ronija,
Ronija, Ronija“, iznova i iznova, i. Karl je morao da se obuzda da ne
poviče na njega da prestane.
A onda je Asad iznenada zaista prestao, seo uspravno na
sedištu, okrenuo se da pogleda pejzaž Femarn Belta,[ 4] i počeo da
lupa pesnicom u vrata sa suvozačke strane. Karl mu je uputio
zabrinut pogled jer nikada nije video takav nekontrolisani bes kod
Asada. Čitav auto tresao se od udaraca, vene na Asadovom vratu
izgledale su kao da će se rasprsnuti, lice mu je postajalo sve
tamnije, a taj obično miran i pribran čovek toliko se znojio da mu je
kapalo sa čela i ispod pazuha.
Pusti momka da to izbaci iz sebe, često je govorila Viga kada je
Karlov posinak Jesper kao tinejdžer imao naviku da u napadu besa
udara glavom u zid. Trenutno je Vigin savet delovao primereno, ali,
iako su se vozili u be-em-veu, postojala je granica izdržljivosti oplate
na vratima. Uprkos Asadovom rastu, on je oduvek bio jak kao bik.
Jadna kola, pomislio je Karl. Na svu sreću, to je potrajalo samo tri
ili četiri minuta i onda se završilo. Asad se okrenuo prema Karlu i
potpuno pribrano upitao da li bi on mogao da ubije nekog bez
oklevanja ako to bude neophodno.
Bez oklevanja. Šta je značilo „bez oklevanja“? U ratna vremena?
Kada ste ti ili voljena osoba ugroženi?
„Zavisi od okolnosti, Asade.“
„Rekao sam, ako bude neophodno’.“
„Onda da, pretpostavljam da bih.“
„Da li bi mogao to da uradiš bez ikakvog oružja? Rukama,
sekirom, komadom žice, nožem?“
Karl se namrštio. Ovo je bilo vrlo neprijatno pitanje.
„Tako sam i mislio, Karle. Ne bi. Ali moraš da razumeš jednu
stvar: čovek na koga smo krenuli to može, i zato mogu i ja. A kada
se to desi, jer mislim da će doći do toga, ti ne treba da me
sprečavaš. Razumeš li?“
Karl nije odgovorio, a Asad više nije postavljao pitanja o tome.
Bilo je veoma tiho dok su obojica sedeli zadubljeni u misli, a auto
jezdio ka jugu mrežom auto puteva.

Možda će ga čokoladica oraspoložiti, pomislio je Karl posle nekoliko

kilometara kada je tabla sa slikom noža i viljuške objavila da je pred
njima Raststdtte.
„Šta ćemo ovde?“ upitao je Asad kada je Karl skrenuo sa auto
puta i parkirao se ispred servisa. „Boli li te stomak ili nešto tako?“
Karl je odmahnuo glavom. Pa šta ako mora u toalet posle
nekoliko stotina kilometara? Da li bi to bilo toliko čudno? To što je
Asad imao jaku bešiku nije značilo da nema drugih koji vole češće
da odu u toalet.
Karl je uzeo dve čokoladice i platio na pultu. Bar je to bilo nešto
što će sam pojesti ako Asad ne bude hteo. Pokazao je čokoladicu
Asadu, koji je zurio u izložene časopise i novine.
„Samo sam mislio da bi nam trebalo nešto da nas malo podigne.“
Asad ga je iznenađeno pogledao. „Podizanje?“ rekao je. „Zar to
nije privatna stvar?“
Privatna stvar? Karl nije bio siguran da želi da postavlja dodatna
pitanja o toj asocijaciji.
„Onda to nazovi slatkišem, ako bolje zvuči.“
 Karl se okrenuo i primetio da Asad nije čuo njegov odgovor jer je
prišao pultu sa novinama u rukama, izgubljen u svom svetu. Karl je
pogledao preko njegovog ramena. Na naslovnoj stranici velikim
slovima pisalo je OPFER 2.117. Asad je stezao novine kao da će mu
odleteti iz ruke.
„Hajde, Asade, idemo“, rekao je, ali Asad se nije pomerio. On je,
nažalost, bolje znao nemački od Karla.
„Hej“, viknuo je prodavač. „Ne možeš samo tako da stojiš i čitaš
novine, moraš da platiš.“
Asad se okrenuo i pogledao čoveka kao da će mu nagurati
pomenute novine u grlo. Karl je prepoznao signale. Kada bi se Asad
povremeno prepustio besu i eksplodirao, to je moglo da se pretvori u
dug i nezgodan problem.
„Dolazim da platim. Hvala ti!“ doviknuo je Karl. „Ne brini.“
Asad je spustio novine sebi u krilo kada su se vratili u auto.
Njihao se napred-nazad, držeći se za stomak, a onda se nagnuo
napred i zaplakao bez zvuka i suza.
Posle nekoliko minuta provedenih u tom stanju, okrenuo se licem
prema Karlu. „Ti me držiš utemeljenog u stvarnosti, Karle. Hvala ti.“
Ništa više nije rekao pre nego što je skrenuo pogled prema
prozoru i počeo da posmatra svet kako promiče kraj njih, stežući
mišiće vilice i tapkajući nogom po podu u ritmu paljbe mitraljeza.
Karlu je tek tada postalo jasno da Asad stoji na ivici između
ljudskog bića i ubilačke mašine.

Stigli su u okolinu Kasela kada je blutut uređaj u kolima reagovao na

Karlov telefon. Bio je to Gordon.
„Možeš li da razgovaraš, Karle?“, upitao je. To je bilo pravo
olakšanje u sveopštoj tišini koja je vladala.
„Uključio sam hendsfri, zato samo pričaj.“
„Rose i ja smo čitavog dana telefonirali. Počeli smo sa kioscima u
Brendbiju, a zatim Hvidovreu, Redovreu i Valbiju. Onda smo usmerili
pažnju malo severnije i možda smo nešto pronašli. Vlasnik kioska u
Brensheju kaže da je pre malo više od mesec dana neki mladić
kupio sve pripejd kartice koje je imao u zalihama. Ne seća se koliko
tačno, ali misli da ih je bilo između petnaest i dvadeset.“
 Karl i Asad su se pogledali.
„То je baš mnogo, ali moglo bi biti za neku grupu ili klub“, ukazao
je Karl.
„Ne može tačno da se seti o čemu je razgovarao sa mušterijom,
ali momak nije izgledao kao da ih kupuje za nekoga drugog. Nije
izgledao kao društven tip koji se odmah dopadne ljudima, rekao je
vlasnik. Više je bio oprezan, štreberski tip. “
„Kako je izgledao?“
„Potpuno običan danski momak, rumene, pegave kože i
pepeljastoplave kose.“
Asad je klimnuo glavom Karlu; mislili su isto.
„Onda je nadam se platio karticom.“
Čuli su nekakve stenjuće zvukove. Da li se Gordon smejao?
„Šta je toliko smešno, Gordone?“
„Karle! Zvali smo pedesetak kioska ili možda i dvostruko više.
Izgubio sam račun, a imamo spisak kioska dug kao moja ruka u
kojima čudaci kupuju po četiri ili pet pripejd kartica odjednom, a sada
smo pronašli ovoga. Zvuči lako, zar ne? Ali ti misliš da će odavde pa
nadalje sve ići jednostavno? Naravno da nije platio karticom, inače
bismo već pregledali račune iz kioska, zar ne?“
Je li to Gordon bio zajedljiv? Ovo je bilo nešto novo!
Karl je odmahnuo glavom. „Šta se našim političarima dešava u
glavi? Moraju da požure i stave van zakona prodaju tih usranih
pripejd kartica bez registrovanja kupaca. Ako mogu da registruju
takve kupovine u Norveškoj i Nemačkoj i gomili banana republika,
zašto to ne bismo mogli da uradimo i mi ovde! To je elementarno,
Votsone! Koriste ih kriminalci i teroristi i ovaj idiot koji zove Gordona.
Ministar pravde mora da se probudi i omiriše kafu.“
Asad je pokazao na saobraćajni znak a zatim na brzinomer.
Začudo, odjednom se pojavilo ograničenje brzine na sto kilometara
na sat, a on je vozio sto pedeset.
Uprkos primljenom prekoru, Karl je zadovoljno klimnuo glavom.
Asad se polako vraćao u stvarnost.
„Rose je krenula u taj kiosk sa policijskim crtačem portreta“,
nastavio je Gordon. „Ona misli da će vlasnik kioska moći da im da
detaljan opis. “
 „Kako možete to da znate? Ali dobro, vredi pokušati.“
„А šta da radimo sa portretom kada ga dobijemo?“
„То morate pitati šefa Ubistava“, rekao je Karl. „Malo je verovatno
da će Markus odobriti da ga objavite. Ti crteži imaju sklonost da su
malo previše uopšteni, i u čemu bi bila svrha? Mi čak i ne znamo da
li je on prava osoba, ni da li momak možda samo lupa gluposti.
Možda jednostavno ima živu maštu. A šta bismo rekli, i kome bismo
to rekli? Ti bi bio zatrpan pozivima ako bi mediji saznali za to.“
„Rose razgovara preko aplikacije Fejstajm, i hoće da te pozove
za pola sata. Da li ćete moći da se zaustavite na nekom odmorištu?“
„Reci joj da smo Asad i ja usred važnog razgovora, tako da će
morati da sačeka. To će takođe tebi dati vremena da o svemu
razmisliš do kraja.“
„Vodimo li mi neki važan razgovor, Karle?“ upitao je Asad kada je
Kar! prekinuo vezu.
Karl je odmahnuo glavom.
A onda je ponovo zavladala tišina.

Ispred Univerzitetske bolnice u Frankfurtu dočekalo ih je sedam ili

osam policijskih automobila sa uključenim rotacionim svetlima i
mnogo grozničave aktivnosti ispred vrata bolnice.
Karl se parkirao popreko na trotoaru. Markus će morati da plati
kaznu.
„Šta se dešava?“ upitao je Karl najbližeg policajca.
On možda nije razumeo engleski, ali neka vrsta poremećenog
primalnog instinkta se probudila u njemu kada je iza Karla video
Asada.
„Hier!“ povikao je idiot drugim policajcima, i zatim krenuo pravo
na Asada. To je moglo da ispadne užasno loše s obzirom na to kako
se Asad osećao, ali hvala bogu da on nije poludeo i počeo da ih
udara; upravo nasuprot tome, jednostavno ih je pustio da mu stave
lisice.
„Samo polako, Karle“, rekao je kada su mu naredili da raširi noge
i počeli da ga pretresaju. „Posmatraj ovo kao vežbu zadržavanja
mirnoće kada ti stvari naizgled izmaknu iz ruku.“
 „Idioti!“, povikao je Karl i izvadio svoju legitimaciju. „Mi smo
policajci iz Danske“, rekao je na engleskom. „Wir sind Polizisten aus
Denemark. Lass ihn los!“
Možda nije bila baš dobra ideja nazvati ih idiotima. Svakako su
samo neodlučno i sumnjičavo pogledali njegovu legitimaciju, a ona,
pošteno govoreći, nije bila naročito impresivna. U ovakvim trenucima
nedostajala mu je njegova stara značka. Iza policajaca u prvom redu
nastao je neki metež. Ljudi kamenog lica obučeni u odela nešto su
se raspravljali. Karl je primetio da su dvojica krenula prema njima, ali
nije shvatio da su naoružani do zuba dok se nisu približili.
„Šta se ovde dešava?“ upitao je jedan od njih na engleskom
čvrsto stežući automatsku pušku koja mu je visila uz bok.
„Ја sam detektiv inspektor Karl Merk. Došli smo iz Danske da se
sretnemo sa izvesnim Žuanom Aigvaderom, koji je navodno primljen
ovde na lečenje.“ Bilo je teško zaključiti da li je Karlov komentar
izazvao haos koji je usledio, ali sledeće sekunde obojica su imali
lisice na rukama i grubo su ih uveli kroz glavni ulaz u prostoriju u
kojoj je uspostavljena neka vrsta privremenog komandnog centra.
Unutra je atmosfera bila napeta, jer se deset do dvanaest policajaca
i isto toliko ljudi u tamnim odelima užurbano vrzmalo unaokolo. Nije
to bilo baš mesto na kome je Karl planirao da bude, a pogotovo ne s
lisicama na rukama.
Gurnuli su ih na dve plastične stolice i zatražili od njih da budu
mirni za sopstveno dobro. Sedeli su leđima uza zid najmanje pola
sata, pri čemu niko nije obraćao ni najmanje pažnje na njihove
proteste.
„Šta ti misliš šta ovo znači, Asade?“, pitao je Karl.
„Mislim isto što i ti. Žuan Aigvader verovatno trenutno nije u
naročito dobroj situaciji!“
„Misliš li da je ubijen?“
„Možda. Kako bismo mogli to znati? Moramo da se izvučemo
odavde, Karte.“ Okrenuo je glavu na drugu stranu. Zašto je drhtao?
Je li plakao jer je njihov trag zastarevao?
„Asade, drži se. Uvek će biti novih tragova za praćenje.“
On nije reagovao. Samo je polako njihao telo s jedne na drugu
stranu.
 Karl ga je ostavio na miru i osvrnuo se oko sebe. Pre nekoliko
sati, ova prostorija, koja je sada izgledala kao čudo od digitalizovane
sobe za hitne sastanke, verovatno je bila potpuno normalna soba za
lekarske sastanke. Naravno, Karl je znao da su Nemci u ćelom svetu
čuveni po svojim metodama i efikasnosti; svejedno, ovo je bilo nešto
sasvim drugo. Kada bi njegove kolege u štabu policije ovo videle,
umrle bi od stida.
Jedna ekipa okačila je na zid mapu područja Frankfurta sa
informacijama o kontrolnim punktovima koje je policija uspostavila na
prilaznim putevima, a najmanje dvadeset pet lokacija bilo je
označeno olovkom, uključujući Ludvig-Landman štrase, Loršer
štrase / Nordvestkrojc, Am Remerhof / Vestkrojc, Majncer landštrase
i tako dalje, po ćelom gradu.
Druga grupa sedela je pred nizom monitora povezanih sa video
nadzorom u gradu i video kamerama u helikopterima koji su kružili
iznad predgrađa. Slike na ekranima u prostoriji su se stalno menjale
dok su muškarci i žene ispred njih pokušavali da sve prate. Nekoliko
ljudi sedelo je sa telefonima na uhu i prenosilo najnovija
obaveštenja, dok su drugi raspravljali o problemima koje je trebalo
razjasniti. Karl je bio upoznat sa ovim scenariom u domovini, samo
ne do ovih razmera. Onda je spazio sto na samo četiri metra od
mesta na kome su sedeli. To je očigledno bilo mesto na kome su
vršena preliminarna saslušanja. Dvojica policajaca natmurenog
izgleda ispitivali su čoveka koji je priveden, dok je treći hvatao
beleške. Pored njih je sedeo četvrti, krupan muškarac u civilnoj odeći
koji je pažljivo slušao.
Karl je okrenuo uho prema njima i pokušao da razume, ali zbog
svih časova nemačkog koje je prespavao u školi Skolegade u
Brenderslevu, bilo je teško.
„Eto ga“, tiho je rekao Asad pored njega. Pogledao je Karla
izgledajući mirno i opušteno. Kontrast u odnosu na napetu tišinu
tokom vožnje je bio upečatljiv.
Asad je odmahnuo glavom kao da mu može čitati misli i dao u
znak da spusti pogled. Njegove lisice su ležale na podu između
stolica.
 „Bože blagi, kako si to izveo?“ šapnuo je Karl, zureći u Asadove
ruke, koje je on držao spuštene u krilo.
On se kratko osmehnuo. „Mogao bih ja tebe da pitam gde kriješ
svoj ključ od lisica.“
„Ovaj, trenutno je u fioci u kući. Sa lisicama, naravno.“
Asad je slegnuo ramenima. „Kamila uvek ima vode u grbi, a ja
imam svoj kalauz kućne izrade zadenut ispod mog glomaznog novog
sata. Po tome se razlikujemo.“
Sada se stari Asad vratio.
„Uzmi moj ključ i idemo odavde“, rekao je Asad. „Ovo nas neće
nikuda odvesti, a instinkti mi govore da nemamo vremena za
gubljenje.“
„Asade, molim te. Ovo je policijski posao, oni su naši prijatelji.
Sedi na trenutak i pogledaj oko sebe. Zar ne misliš da će ovaj silni
uloženi trud moći da pomogne i nama? Šta mi zaista znamo u ovom
trenutku? Ništa! Samo da se dogodilo nešto ozbiljno. Razumeš li šta
govore? Ja ne.“ Klimnuo je glavom prema stolu za saslušanje.
„Pitaju ljude da li su išta videli, ali to si verovatno shvatio.“
„I jesu li?“
„Upravo malopre su pomenuli beli volvo, a to je verovatno onaj
na onom tamo ekranu.“
Karl se protegnuo u tom pravcu. Verovatno su previše zumirali
sliku jer je auto bio potpuno izvan fokusa.
„Pokušavaju da ga prate od kamere do kamere kroz grad.
Izgleda da to nije baš tako jednostavno kao što su mislili. Osoba koju
sada ispituju radi u bolničkom vešeraju ili skladištu, nisam baš dobro
čuo. Hoće da znaju da li su laboratorijski mantili uzeti odatle.“
„Kakvi laboratorijski mantili?“, upitao je Karl.
„Šta se ovde dešava?“ Bio je to čovek koji ih je priveo. Pokazivao
je na Asadove ruke.
Asad je podigao ruke u vazduh. „Veoma mi je žao, ali bile su
pretesne“, rekao je i sagnuo se da uzme lisice. „Izvoli, sigurno ne
želiš da ih izgubiš.“
Policajac je u neverici pregledao lisice. Zatim je prišao stolu i
nešto šapnuo onom krupnom, koji je nekoliko puta klimnuo glavom
dok je gledao u njih.
 „Obavešten sam da ste se predstavili kao policajci iz Danske“,
rekao je on nekoliko sekundi kasnije stajući ispred njih. Namestio je
džemper i podigao pantalone. To nije naročito povećavalo njegov
autoritet. „Rekli su mi da postoji izvesna zabrinutost u vezi sa
verodostojnošću vaših legitimacija. U međuvremenu smo obavili
neke dodatne provere i potvrdili da ste vi ti koji kažete da jeste. Kao
kolega kolegama, izvinjavam se zbog grubog načina na koji ste
dočekani, ali vi zapravo nemate nikakvog posla ovde, tako da
morate prihvatiti sve ovo tako kako je.“
Uprkos ovim rečima, pružio im je ruku. „Kao što ste primetili,
trenutno imamo i previše toga za šta moramo da se pobrinemo, pa
vas zato molim da nas ne ometate. Kada rešimo neka hitnija pitanja,
ponovo ću doći do vas.“
„Hvala, ali mi ne razumemo šta se desilo. Šta se događa sa
Žuanom Aigvaderom?“, upitao je Karl. „Zašto ne možemo da
razgovaramo sa njim?“
„Možete, ako znate da mi kažete gde je on. Uspeli smo da ga
pratimo do na nekoliko blokova odavde i onda je GPS signal nestao,
i sada smo ostavljeni na cedilu.“ Otključao je Karlove lisice i pokazao
na Asada. „А sada mi reci kako si ti uspeo da se oslobodiš, Hudini.“
Asad mu je pokazao ključ. „Nije baš sasvim odgovarao, ali malo
petljanja na pravom mestu i upali, znaš.“ Zatim mu se izraz lica
promenio. „Је li Žuan Aigvader mrtav?“
„Ра, to je upravo ono u šta nismo sigurni. Otet je iz bolničke sobe
pre nekoliko sati. Verovatno je odvezen u belom volvo karavanu koji
trenutno pokušavamo da lociramo.“
 30

KARL

„Kasno je, Rose. Zašto vas dvoje niste otišli kući?“

Karl je možda bio iz Vendsisela i svakako nije postajao ništa
mlađi, ali razgovor sa ovom oštrokonđom preko Fejstajma i zurenje u
ekran manji od novčanice od pet evra bio bi izazov za svakoga, kako
je pretpostavljao. Povrh toga, aktivnost u nemačkoj sobi za hitne
situacije postajala je sve užurbanija u poslednjih sat vremena, tako
da je bilo teško koncentrisati se.
„Ovako naš tip izgleda ako se vlasnik kioska dobro seća“, rekla je
ona.
Karl je zaškiljio i pogledao crtež koji je prinela svom mobilnom.
Bio je to naizgled veoma mlad čovek sa finim crtama lica i zapravo
prilično zgodan. Imao je talasastu plavu kosu i veoma mali rep na
vrhu glave kao samuraj. Karl je to viđao i ranije; očigledno je to bila
zamena za besmisleno mali konjski repić koji je bio toliko popularan
među muškarcima pre dvadesetak godina. Svaka decenija ima
sopstvene pogrešne zamisli, pomislio je. Ali možda zbog njegovog
izraza lica, rep nije bio sasvim odbojan na ovom mladom čoveku.
Uprkos njegovoj nezrelosti i mršavosti, lice mu nije izgledalo ni
najmanje slabašno, već pre nekako moćno i odlučno. Možda je to
bilo zbog njegovih jagodica? Možda zbog usana? Ali, što je Karl više
proučavao to lice, bio je sve uvereniji da bi vlasnik kioska iz
Brensheja mogao da upamti jedno takvo lice.
„То je snažno lice, Rose. Misliš li da crtež liči na opis?“
Ona je ponovo okrenula telefon prema sebi i klimnula glavom.
Zašto je izgledala tako iznervirano?
 „Jesi li razgovarala o ovome s Markusom?“
„Jesam, on takođe misli da oblik lica ima u sebi nešto upadljivo,
što znači da bi u najboljem slučaju trebalo da bude prepoznatljivo, ali
je rekao i da ne možemo to da objavimo. To je tako iritirajuće.“
„Ра, kakav je tvoj plan?“
„Ја sam mu se požalila, a on se vratio sa utešnom nagradom i
ponudio mi stalni posao sa istom platom koju ima službenik sa deset
godina staža.“
Karl se osmehnuo. Stvarno bi bilo korisno za Sektor Q da se ona
vrati u ekipu.
„Imao je drskosti da mi predloži pravo u lice da pređem na drugi
sprat i zamenim gospođu Serensen!“
Karl se zavalio na svom sedištu. Šta je to, dođavola, upravo
rekla? Markus nije imao pravo da mu to radi.
„Šta si ti rekla?“, upitao je i zadržao dah.
„Rekla sam - ne hvala. Ne želim da budem službenica sa
desetogodišnjim stazom.“
„Rekla si ne!“
„Možeš da se kladiš da jesam - mada ne odobravam klađenje.“
Pokušala je da se osmehne. To je bar bilo nešto. „Znam da me ti
voliš, Karle. To ti se jasno vidi na licu.“
Stvarno?
„Tako da mi je sada dat stalni posao koji odmah počinje u
Sektoru Q. A i Asadu i meni date su nove kartice sa novom titulom
pomoćnika inspektora. Naravno, plata je manja nego gospođi
Serensen, ali pozabaviću se time kasnije.“ Ona nije zvučala naročito
zadovoljno, ali Karl je bio.
„Pitao si kakav nam je sada plan. Pa, pošto nam nije dozvoljeno
da pustimo crtež u javnost, Gordon i ja moraćemo da bazamo okolo
po svim radnjama u blizini kioska da otkrijemo da li momak tu
svakodnevno kupuje. Ako to ne donese rezultat, on verovatno ne živi
u tom kraju.“
„Verovatno ne. Možda je otišao daleko od kuće kako bi se
pobrinuo da ne bude prepoznat.“
„То je i naša teorija, ali ipak moramo da proverimo. Posle toga,
razmišljamo da se raspitamo u svim srednjim školama u prečniku od
deset kilometara oko kioska.“
„Hmmm…“
„Šta je bilo?“ Zvučala je iziritirano.
„Ovo nije američki film u kome možeš jednostavno da se ušetaš
u srednju školu i pitaš sekretaricu ispred direktorove kancelarije
može li da prepozna bivšeg učenika, što ona uvek može - bar u
filmovima. Rose, u jednu srednju školu ide na stotine učenika, a on
bi zapravo mogao da ima dvadeset tri godine, što znači da je prošlo
mnogo vremena otkad je diplomirao. Možda je primljen na lokalni
fakultet ili se usavršavao na nekom tehničkom kursu, a mogao je čak
i da ne ide u srednju školu, kad smo već kod toga.“
„Hvala ni na čemu! To je upravo onakvo ohrabrenje kakvo nam je
potrebno. Zar misliš da mi ne znamo da je ovo pucanje naslepo?
Upravo sada, Gordon šalje crtež u atačmentu imejla u čitav spisak
obrazovnih ustanova i traži od njihovih administracija da ga postave
na centralnu oglasnu tablu i u zbornice. Tekst glasi: Prepoznajete li
ovo lice? Ako ga prepoznajete, javite se… i zatim sledi naš broj. Ali
instinkt mi govori da ovaj dečko ima srednjoškolsko obrazovanje,
samo da znaš.“
„Ра onda, srećan lov“, rekao je on, očekujući da će mu ona
uzvratiti na isti način. Ali očigledno je zaboravila da to uradi.
„Ove stolice nisu baš udobne“, rekao je malo kasnije Asadu. On
je klimnuo glavom. Jednim stopalom je tapkao po linoleumu kao da
drži ritam hevi-metal pesme na bas-bubnju.
„Poludeću, Karle. Ništa se ne dešava, a mi gubimo vreme.“
Raširio je ruke i pogledao po prostoriji, a Karl je mogao samo da se
složi s njim. Svi prisutni bili su na ivici iscrpljenosti. Napolju je padao
mrak, a njima dvojici se već dugo vremena niko nije obratio.
Razumeo je Asada; raspoloženje im je bilo vrlo loše, a nije pomagalo
ni to što od jutros nisu uneli u telo više od po petsto kalorija.
„Ich habes!“, uzviknuo je neko u zadnjem delu prostorije, i svi su
mu pritrčali, praćeni Asadom i Karlom.
Bio je to veoma jasan snimak sigurnosne kamere na kome se
video beli volvo karavan na parkingu. Ljudi su pokazivali na različite
monitore kako bi mogli da uporede sliku na njima sa snimkom koji je
napravila sigurnosna kamera kod izlaza iz bolnice.
 „То jeste taj auto“, rekao je čovek najbliži monitoru. „Pogledaj
ogrebotine na haubi.“
Karl se slagao. Pronašli su ga, i još je bio u Frankfurtu, hvala
bogu.
Pogledao je u Asada. Njihovo čekanje se isplatilo.
„Kada je napravljen snimak?“, upitao je uniformisani istražitelj.
„Рге dva sata“, odgovorio je operater pred monitorom.
„Parkiran je u imigrantskom kvartu?“, pitao je neko.
„Ne, to je stambeni kvart u kome su izmešani stanovi za
izdavanje i porodične kuće.“
Istražitelj se okrenuo prema ljudima u prostoriji i počeo da im
dodeljuje zadatke. „Ti, Pufele, odmah organizuj praćenje volva.
Volfgang, ti u međuvremenu analiziraj strukturu stanovništva u tom
kraju. Petere, proveri ima li u okolini imigranata muslimanskog
porekla i sa krivičnim dosijeima. A ti, Erneste, pregledaj registre kako
bismo znali odakle je auto došao i ko je vlasnik. Je li ukraden? Je li
iznajmljen? Je li nedavno kupljen? Gde? To je dovoljno za početak.“
Pljesnuo je rukama. „Svi ostali, u susednu prostoriju sa mnom.“
A onda su Asad i Karl ostali sami u prostoriji sa Herbertom
Veberom.

Kantina nije bila najbolje snabdevena, ali sve je pojedeno i popijeno

bez pitanja. Da su Asadu poslužili jelo na kartonskim tanjirima, on bi
i njih pojeo. A dok su jeli, Herbert Veber ih je obavestio o svemu.
„Mlada medicinska sestra je onesvešćena elektrošokerom, a
sigurni smo da se nešto slično dogodilo i Žuanu Aigvaderu. Međutim,
čuvar postavljen ispred vrata je onesvešćen jednim udarcem u
potiljak. Spustili su ga u stolicu kao da je samo sklopio oči i na
trenutak zadremao. Zbog toga je prošlo neko vreme pre nego što je
otmica primećena. Na video nadzoru možemo videti da su
onesvešćenog Žuana Aigvadera odvezli niz hodnik u invalidskim
kolicima nakon što su ostavili bolnički krevet, i takođe možemo videti
da su dvoje ljudi koji su izvršili otmicu bili tamnoputi, ali to je sve.
Vodili su računa da drže spuštenu glavu dok su prolazili pored
kamera.“
„Šta je sa invalidskim kolicima?“ pitao je Karl.
 „Našli smo ih sklonjena u stranu pored ulaza, a na snimcima
video nadzora možemo videti kada i u čemu su ga odvezli.
Registarska tablica pokrivena je prljavštinom, razume se, i
nemoguće ju je pročitati, inače bismo imali mnogo bolji početni trag.“
„Zašto je on otet?“
„Verovatno zato što su otkrili da je pre nekoliko dana kontaktirao
s policijom u Minhenu.“
„Ne shvatam“, rekao je Asad ustima punim svega što se nudilo
na meniju.
„Žuan Aigvader dobijao je instrukcije direktno od Galiba. To je
oblik neprincipijelnog saveza kome se mi obično oštro protivimo, ali
u ovom slučaju je Aigvader postao važan izvor informacija za nas, i
još je to bio, sve dok Galib danas to nije okončao. Mislim da on
koristi Aigvaderov pristup medijima kako bi izazvao paniku i nasmrt
preplašio ljude, ali ne znamo tačno zašto. To svakako nije normalan
postupak pre terorističkog napada.“
„Ali znamo li mi zaista da mu je namera da izvede teroristički
napad?“ pitao je Karl.
Veber je klimnuo glavom.
„Zašto to mislite?“, pitao je Asad.
„Aigvader nam je dao video snimak koji to jasno nagoveštava.
Kao što sigurno znate iz Aigvaderovih članaka, Galib je nekoliko
puta ubijao. Čovek je istinski odlučan i opasan.“
Karl je pogledao u Asada. Njegove oči nikada nisu izgledale tako
mračno.
„Ја ga poznajem“, rekao je Asad spuštajući nož i viljušku. „Pravo
ime mu je Abdul Azim, i on je čudovište. On je uzeo moju ženu i
ćerke za taoce i mučio ih šesnaest godina, tako da Karl Merk i ja
moramo znati sve što vi znate, jer će ih inače on ubiti.“
Spustio je isečak iz novina pred Herberta Vebera i pokazao
Marvu i Nelu. „Znaš li za ovu fotografiju? To su moja žena i moja
starija ćerka, Nela, a taj odmah pored njih je Galib. Od prvog
trenutka kad sam ga sreo, on je bio otelotvorenje zla na zemlji, a
njegova povezanost sa terorističkim ćelijama u Iraku i Siriji nije ga
umekšala.“
 „Dakle, hoćete da kažete da on ima potpunu vlast nad ove dve
žene?“
Dve uspravne linije spojile su se iznad Asadovih obrva dok je
pokušavao da obuzda i suze i bes. To nje bio lak zadatak.
„Koji rnu je motiv?“, pitao je Veber.
„Osveta za nešto što se dogodilo među nama pre mnogo
godina.“
„Shvatam. Zaista mi je žao što to čujem. Kako si rekao da ti je
ime?“, upitao je Veber.
„Predstavljam se kao Hafez el Asad, ali pravo ime mi je Zaid el
Asadi. Ja sam Danac, ali sam rođen u Iraku. Bio sam poslat u zatvor
u kome je Galib radio, i ja sam taj zbog koga mu je lice ostalo
unakaženo. To je jedan od razloga zbog koga me mrzi više nego
ikog drugog na svetu. A slušaj šta ti govorim! Sve što on radi, služi
da me izmami na otvoreno. Zbog toga je i naveo Žuana Aigvadera
da piše te članke. Galib je hteo da saznam da su moje voljene i dalje
njegovi taoci.“
Herbert Veber je ponovo podigao ruku do okovratnika džempera i
počeo da se trlja po vratu; to je očigledno bilo nešto što mu je
pomagalo da se koncentriše.
„Ali rekao si da se to dogodilo pre mnogo godina. Pa zašto se
onda i dalje dešava?“
„Borci za kalifat trenutno trpe jedan poraz za drugim i u Iraku i u
Siriji, tako da su to postala veoma opasna mesta za ljude kao što je
Galib. Možda je on izgubio previše bitaka u životu, a u ovoj želi da se
bori do kraja, i da pobedi.“
Veber je izgledao kao da je iznenada nešto shvatio. „Zaid el
Asadi, jesi li tako rekao?“ Podigao je svoju preveliku kožnu torbu na
sto i iz nje izvadio plastificiranu fasciklu. „Ovde je transkript audio
fajla iz telefona nemačkog fotografa.“ Prelistao je nekoliko stranica
teksta pa pokazao na ime podvučeno plavim flomasterom.
Tamo je pisalo Zaid el Asadi.

„Treba da povežemo dva slučaja. Slažete li se?“ Veber je pogledao u

grupu da proceni njihovu reakciju.
 „Čuli ste priču Zaida el Asadija. A ja sam siguran da je Galibova
slaba tačka to što ga delimično pokreće njegova lična želja za
osvetom. Ali uopšte ne smemo sumnjati da bi ono što je on započeo
takođe moglo dovesti do terorističkog akta ako ga ne zaustavimo na
vreme. U razgovoru na snimku, koji sam preveo našim danskim
kolegama, radi se o činu nasilja koji će mnoge ljude koštati života.
Ne znamo kada, pa čak ni kako, tako da se sada iz sve snage
trudimo da to ustanovimo.“
Okrenuo se licem prema Asadu. „Ovde prisutni Zaid je naš
mamac. Obavestio sam dansku policiju da su detektiv inspektor Karl
Merk i Hafez el Asad, kako Zaid sebe zvanično naziva, sada deo
istražnog tima.“
Karl je klimnuo glavom svojim novim kolegama. Asad je ćutke
sedeo ispred njega. Karl je brinuo šta bi reč mamac mogla da
podrazumeva, ali to je bilo nešto što je Asad odlučio da prihvati. On
će istupiti iz senke i direktno se sukobiti sa Galibom. „Sve što je
neophodno da spasem moju ženu Marvu i moju ćerku Nelu“, rekao
je pred ćelom grupom.
„Moramo pretpostaviti da će uskoro doći do terorističkog
napada“, nastavio je Veber. „Dakle, najvažnije je da pronađemo ljude
koji su kidnapovali Žuana Aigvadera, a najbolje bi bilo pre nego što
objavimo da je Zaid el Asadi primio Galibovu poruku.“
Karl je pružio ruku i spustio je na Asadovo rame, a on se okrenuo
i klimnuo glavom.
Oči su mu bile bezizražajne.
 31

GALIB

Tu na sredini prostorije sedeo je bedni stvor sa smešnim zavojem na

potiljku i molio za život.
Galib je mrzeo tu vrstu slabosti. Zar ljudi nisu mogli da shvate da
je njihov život ovde na zemlji privremen i da nije njegov posao da ih
ubeđuje u suprotno? Kukavice su stajale pred njim i uzalud
preklinjale za milost na stotine puta, a isto toliko puta koliko su
preklinjale, on im je skraćivao muke.
Ovog puta neće biti tako jer je Žuan Aigvader bio važan element
kao govornik u njegovoj igri. On je bio taj koji je privukao pažnju
sveta i koji je omogućio da Zaid bude potresen do srži. I on će biti taj
koji će, kao profesionalni svedok na pogubljenju koje je naložila
država, na kraju opisati njihov konačni napad u svoj svojoj nasilnosti
i užasu.
„Daj Žuanu još jednu dozu“, rekao je Švajcarkinji. „Ne želimo da
se komšije pitaju šta se ovde događa. Ali daj mu malo manje nego
što si dala ženama.“
„Ne, ne!“, uzalud je vikao Žuan u pozadini.
Sada su mogli neko vreme da se odmore od njega.
Galib se okrenuo prema grupi koja je sedela tesno zbijena na sofi
i na podu. Grupa je bila manja nego što je prvobitno proračunato jer
je troje njih još bilo zatvoreno na Kipru, ali on će se snaći i sa njih
dvanaest. Galib se osmehnuo. Dvanaest je poseban broj za
hrišćanske pse. Kakva ironija.
„Alhamdulillah, hvala Alahu što ste svi došli. Opustite se, ovde
smo sigurni.“
 Izvadio je kutiju. „Ovo je olovom postavljena kutija, a unutra
imamo telefon Žuana Aigvadera. Neki pametnjakovići su čačkali po
njemu tako da i dalje šalje GPS poziciju čak i kada je isključen.
Otkrili smo to kada smo tražili čipove u njegovoj odeći.“
Osmehnuo se.
„Ali, iako je naše skrovište sigurno, odlučili smo da promenimo
planove. Alahova volja je da bude tako.“
Kroz prostoriju se proširio blagi osećaj uznemirenosti, ali to su bili
dobri ljudi. Oni su znali da mučeništvo nema određen rok, već čovek
jednostavno mora da ga prihvati, tako da nije bilo nikoga ko se
pokolebao.
„Izvukli smo Žuana Aigvadera iz bolnice, ali otežavajuća okolnost
je bila to što se uopšte i našao tamo. Ne znamo šta je krenulo
naopako, ali znamo da su policija i služba bezbednosti sada potpuno
spremni; njihova nesposobnost da od početka bolje paze na njega je
prednost za nas.“
Pogledao je grupu. Ono što je pre samo kratkog vremena bila
grupa čistokrvnih svetih ratnika - muškaraca duge brade i žena
pokrivene glave i lica - promenilo se po izgledu da podseća na
suštinu zapadnjačke dekadencije. Kako su sada izgledali, niko ne bi
posumnjao da imaju skrivene planove, imajući u vidu njihovu tesno
skrojenu odeću, upadljivu šminku, i pantalone sa besprekornom
crtom po sredini nogavica. Nikakav trag njihovog muslimanskog
porekla više nije bio vidljiv.
„Ući ćete u raj obučeni kao psi. Ali Alah je veliki, i bićete očišćeni i
uvedeni u slavu kao sveti ratnici, što i jeste.“
Nekoliko njih je pognulo glavu i ispružilo ruke u znak zahvalnosti.
„Svi ste se odjavili iz svojih hotelskih soba, što je dobro. Sada
ćemo ostati u kući dan ili dva dok glavni putevi ne budu bezbedni i
onda ćemo sprovesti naš rezervni plan.“
Sveti ratnici pogledali su jedni u druge, osmehujući se i smejući.
Galib je znao da su ovo mnogi od njih i želeli, iako bi Frankfurt bio
dobro mesto za početak. Posle su mogli da otputuju nazad u
Frankfurt, u Bon, Brisel, Strazbur, Antverpen i pet ostalih gradova u
kojima su pripreme već bile u toku. To što se raspored malo
promenio, bila je stvar sudbine. Alhamdulillah - hvala Alahu.
 „Odavde do Berlina ima otprilike petsto pedeset kilometara, tako
da vreme putovanja treba da procenimo na sedam ili osam sati jer
svi idemo zajedno autobusom umesto da koristimo automobile.“
Okrenuo se prema svom pomoćniku od poverenja.
„Hamid će vas obavestiti kada dođe vreme. Do tada poštujte
vreme za molitvu i jedite i odmarajte se. Morate ostati unutra, ali to
neće biti nikakav problem. Ovo je veoma dobro opremljena vila koju
je Hamid iznajmio za nas, a osim toga, napolju je veoma hladno. Ne
želimo da više ikoga od vas obori prehlada.“
Galib se okrenuo Žuanu, koji je oborene glave sedeo privezan u
invalidskim kolicima. Ali s njegovim očima je sve bilo u redu. Uprkos
mršavom telu i očajnoj situaciji u kojoj se nalazio, usuđivao se da
odiše mržnjom. Čudno je kako ekstremne situacije mogu nekoga da
ojačaju.
„Kakva savršena publika. Da li bismo mogli da poželimo bolju,
Žuane? Ti me čuješ jasno i glasno, ali ne možeš da govoriš ni da se
pomeraš, što je dobro za nas.“
Uzvratio je na Žuanov sažižući pogled prenaglašenim osmehom.
„Da, to je teško za tebe, ali uteha ti je što trenutno ne moraš ništa
da pišeš. Mi ćemo preuzeti tu dužnost, a imamo nekoliko dobrih ljudi
za taj posao. Zato nemoj brinuti za dotok vesti na koji si se
obavezao. Mi ćemo ih poslati u Ores del dija i više nego dovoljno,
tako da mogu izmamiti Zaida el Asadija na čistinu.“
Pogledao je prema vratima kroz koja je jedna grupa ulazila
gurajući invalidska kolica.
„Dobro urađeno, Fadi. Sada su sva potrebna sredstva spremna.
Je li sve bezbedno dopremljeno?“
Čovek je klimnuo glavom i šmrknuo. Dakle i on je postao žrtva
hladnog severnjačkog vremena u Evropi.
„А dve žene? Jesu li mirne?“
Čovek je ponovo klimnuo glavom.
Galib je bio izuzetno zadovoljan. Poslednja faza zahtevala je
dodatni prevoz, i mada je bio skup, vredeo je svaku paru. Zatim se
okrenuo prema mapi Berlina okačenoj na zidu. Niz belih čioda
obeležavao je putanju, a crvenih - konačno odredište.
 Na nekoj tački između Zaid će se sresti sa svojim tvorcem i
svojim bogom.
 32

ASAD

Torba je bila na stolici pored Asadovog kreveta, a unutra je bila

probrana oprema sa njegovih brojnih misija u inostranstvu. Tokom
godina torba je postajala sve teža, a njen sadržaj znatno efikasniji,
ali Asad je ostavio najteže oružje u Danskoj. Da je Karl uopšte
mogao da pretpostavi koliko je života samo ovaj izbor oružja
prekratio, nikada ne bi ni zavirio u torbu kada ju je video u
prtljažniku.
Asad je izvadio svoj najbolji nož. Nabavio ga je u Estoniji i, kad
se dobro naoštri, mogao je da preseče dlaku napola, ali i da proseče
štitnike za vrat i pancirne prsluke. Kada je bio u najtužnijem
raspoloženju, vadio ga je i oštrio na brusu dok ne padne u trans.
Trenutno je ovo skretanje pažnje sa stvarnosti bilo njegova najbolja
odbrana, jer bi se inače njegovo psihičko stanje moglo uporediti sa
otrovnim koktelom očaja i apatije koji je terao ljude u rovovima da
izađu na izbombardovanu čistinu i dočekaju neprijateljske metke
raširenih ruku. Ako sada ne bi pazio na sebe, samo bi pad sa
prozora njegove sobe na gornjem spratu hotela B&B u istočnom delu
Frankfurta dole na Hanauer štrase mogao da otkloni bol.
Ali Asad nikada nije zaista gledao na samoubistvo kao na
prikladan način oslobađanja od bola sa kojim je živeo šesnaest
godina. Sve dok je postojala i najmanja nada da ponovo vidi svoje
voljene, držao je podignutu glavu i uravnotežene misli. Sada je znao
da su njegova draga Marva i njihova starija ćerka Nela još žive, ali,
ako sve krene naopako i završi se tragedijom, on neće oklevati.
Onda će otići po svoju torbu, naći odgovarajuće oružje i sve
okončati.
Iako to nije bilo neophodno, uključio je svoj novi GPS sat na
punjenje. Otkad ga je dobio, pratio je pomoću njega mnogo stvari:
broj koraka koji dnevno pređe, nivo stresa, puls. Svi su rezultati u
poslednje vreme bili vrlo deprimirajući, ali sat je imao i druge
funkcije. Ako ga je neko zvao na telefon, sat je vibrirao, a ako bi mu
neko poslao SMS, mogao je da pročita prvih nekoliko redova na
brojčaniku.
Tada se začulo kucanje na vratima.
„Hej, otvori, Asade!“ Bio je to Karl. „Pronašli su kuću u kojoj je
Galib odseo“, rekao je kada je ušao u sobu. Pogledao je u brus i nož
na krevetu, pa onda uhvatio Asada, koji je vraćao GPS sat na ruku,
ispod miške.
„Sada će otići tamo, a mi idemo s njima.“

Sivog radnog dana kao što je bio današnji, nije bilo mnogo aktivnosti
u tom naselju sa tesno zbijenim kućama.
Asad je pogledao na svoj sat. Još je bilo jutro i, ako se dobro
pogleda uokolo, mogao se steći prilično određen zaključak o
stanovnicima naselja.
Samo nekoliko prozora bilo je osvetljeno, što je verovatno značilo
da je većina ljudi na poslu. Napolju su se videli samo usamljeni
biciklista i dve mlade devojke imigrantkinje koje su čistile nekoliko
kafea koji još nisu bili otvoreni. Na prilaznim putevima ispred kuća
bilo je vrlo malo automobila, a koliko se moglo primetiti, bilo je još
manje onih koji su proizvedeni u nemačkim fabrikama. Drugim
recima, kraj je bio izuzetno prosečan i miran.
„Dobar primer uspavanog gradića“, rekao je Asad.
„Da, ovde i muž i žena rade“, rekao je Herbert Veber. „Pokušali
su da učine kraj privlačnim pomoću kafea, širokih prilaznih puteva do
kuća i zimzelenog žbunja ispred stambenih zgrada. U okolini postoje
službe za brigu o deci, a javni saobraćaj je takođe relativno blizu.
Kad se uzmu u obzir sve te prednosti, kuće i stanovi zapravo imaju
razumnu cenu, ali nisu dovoljno ekskluzivni da privuku ljude koji rade
u gradu. Mislili smo da su se Galib i njegovi ljudi sakrili u neko od
skromnijih imigrantskih naselja, ali ovde imaju više manevarskog
prostora, koji im je očigledno potreban. Ali oni više nisu ovde.“
Dao je timu neka uputstva za saradnju sa policijom i forenzičkim
tehničarima u kući.
„Gde ste pronašli volvo?“, pitao je Karl.
„Samo četiri ili pet ulica od kuće, ali bio je dovoljno daleko da
nam oteža njihovo pronalaženje. Našli smo kuću juče posle
celodnevnog raspitivanja od vrata do vrata. A nije nam olakšalo ni to
što se ljudi u ovom kraju kasno vraćaju s posla.“
Asad je pogledao u kuću, koja je izgledala veoma neupadljivo i
neugledno. Ništa se nije isticalo u ukupnom nezanimljivom utisku,
osim što se na kraju ispostavilo da je u ovoj kući bilo mnogo više
aktivnosti nego u drugim okolnim malograđanskim bastionima.
„Kada su kante za smeće ispražnjene, prošlo je samo tri dana
pre nego što su ponovo bile toliko pune da nisu mogle da se zatvore
kako treba. Pažnju komšija su delimično privukle ogromne količine
smeća, a delimično činjenica da je obično smeće ubacivano u kantu
za reciklažu“, rekao je Veber.
Prekasno, pomislio je Asad. Zašto to nije moglo biti ranije? Od
svega toga slamalo mu se srce. Neko u ovoj kući mogao bi da im
kaže gde su Marva i Nela. Možda su čak i bile ovde. Ali gde su
sada? Gde su one?
„Hoćete li s nama?“, upitao je Veber.
Retoričko pitanje, pomislio je Asad klimajući glavom. Je li mislio
da su vozili skoro hiljadu kilometara radi kratkog razgledanja ovog
zabačenog, dosadnog naselja?
Obišli su oko kuće do travnjaka, koji očigledno niko nije održavao
već duže vreme. Modernistička kuća bila je uglasta i bez ukrasa, a
plac je bio potpuno kvadratnog oblika i okružen ogradom od šiblja
visine čoveka, kojoj je svrha verovatno bila da omogući stanarima
kuće da se slobodno kreću napolju a da ih niko ne uznemirava.
Savršeno mesto za skrivanje i čekanje sigurnijih vremena.
Odmah je bilo očigledno da su unutra boravili i muškarci i žene, a
takođe i da ih je bilo mnogo; o tome je svedočio sadržaj kanti za
smeće, koji su forenzički tehničari rasprostrti na terasi ispred dnevne
sobe. Bilo je tu pakovanja brijača za jednokratnu upotrebu,
higijenskih uložaka, na desetine konzervi gotovih jela, papirnih
tanjira, plastičnog escajga, praznih flaša mineralne vode i
upotrebljenih salveti i papirnih ubrusa. Sve je pričalo jasnu priču.
„Na brzu procenu, koliko ih je bilo ovde?“, upitao je jedan od
Veberovih ljudi forenzičkog tehničara koji je klečao u gomili smeća u
svom belom kombinezonu.
„Ра, ako pretpostavimo da su ovde bili nekoliko dana, što su
potvrdili i komšija i agencija za iznajmljivanje nekretnina preko
interneta, i da je svako jeo po tri obroka dnevno, od kojih je bar jedan
bio gotovo jelo, onda govorimo o najmanje deset ljudi“, izračunao je
forenzički tehničar. „Prebrajali smo higijenske uloške, i ako je samo
jedna žena imala menstruaciju, verujemo da je ta žena bila ovde tri ili
četiri dana, što se takođe uklapa sa brojem gotovih jela i ljudi.
Znamo da je bar jedan od stanovnika bio gadno prehlađen, sudeći
po slinama na najmanje dva pakovanja maramica, i da je infekcija
bila pri kraju, s obzirom na to da slina na maramicama u gornjem
sloju đubreta više nije bila zelena.“
Asad je pogledao pakovanja hrane za podgrevanje u
mikrotalasnoj pećnici.
„Ра, onda i to znamo sigurno“, rekao je.
Karl je pokušao da prati njegov pravac razmišljanja. „Šta to
znamo, Asade?“
„Da su svi u grupi bili muslimani. Ovde je samo po jedno
pakovanje piletine i jagnjetine. Vidiš li ijedno sa svinjetinom?“
„Hm, dobro si to primetio, Asade“, složio se Karl.
Veber se okrenuo prema forenzičkom tehničaru. „Da, svaka mala
pojedinost je važna, ali ti to znaš bolje nego iko drugi. Možeš li da
nam predočiš brojčani odnos između muškaraca i žena, njihove
godine i izgled? To bi bile suštinski važne informacije za nas, baš
kao tvoje dobro opažanje da je jedno od njih bilo prehlađeno. Sve
takve činjenice mogu nam pomoći da definišemo sastav grupe. To je
posebno važno za ljude zadužene za obezbeđenje mesta koje grupa
namerava da napadne, a koje se nadamo da ćemo otkriti.“
„Vidim bar jednu stvar koja će nam pomoći da identifikujemo ovu
grupu“, rekao je Asad. Uzeo je plastično pakovanje sa natpisom
GILLETE i pokazao im ga.
 „Šta mislite koji fundamentalistički nastrojeni muslimanski
muškarci koriste brijače za jednokratnu upotrebu i hodaju okolo
glatko obrijani?“, nastavio je. „Oni koji hoće da izgledaju dobro, ili oni
koji ne žele da se ističu u masi u Nemačkoj?“
Karl je klimnuo glavom. „Onda možemo pretpostaviti da su i
muškarci i žene obučeni na zapadnjački način. Dakle nema velova,
nema crnih burki, nema dugih brada ni kožnih sandala. Mešovita
grupa od najmanje deset ljudi koji mogu biti bilo ko. Nije lak zadatak,
ako mene pitate. Zapravo, prilično je zastrašujući.“
Čovek pored Vebera je uzdahnuo. „Da, a onda je tu, nažalost, i
pitanje da li nameravaju da ostanu u grupi ili da se razdvoje.“
„Mislim da bi, što se tiče brojnog odnosa muškaraca i žena, moje
kolege u kući mogle više da vam pomognu“, rekao je forenzički
tehničar čučeći među otpacima. Njegove gumene rukavice bile su
skoro probušene od energičnog rada. Nada u otkrivanje suštinskog
nagoveštaja koji bi mogao da im nešto kaže o budućim planovima
stanara kuće - možda neke beleške, reci na parčetu papira, računa,
možda čak i mape nekog mesta - bila je ono što ih je sve teralo da
nastave s radom.
Ušli su u veliku nezanimljivu dnevnu sobu bez ikakvih ukrasa.
Bila je usisana i čista. Nasloni na sofi bili su uredno namešteni,
fotelje prikladno postavljene pored stolova od tikovine, čaše
poslagane na police u vitrinama, a televizor je bio stariji model. Sve
je bilo potpuno neupadljivo.
„Pobrinuli su se da počiste za sobom“, rekao je forenzički
tehničar koji je pokušavao da se iskobelja iz svog belog
kombinezona. „Ali svuda ima otisaka prstiju, dakle očigledno nisu
želeli da ih sakriju, baš kao što se uopšte nisu trudili da uklone
tragove DNK. U korpi za veš su prljave krpe i peškiri. Kreveti su
namešteni, ali čaršavi nisu promenjeni. To te tera da se upitaš zašto
im to nije bio prioritet.“
„Da, ali koga nije briga što ostavlja tragove za sobom?“ upitao je
Asad sa lošim predosećajem u dubini stomaka. „One koji će ionako
umreti.“
Forenzički tehničari u sobi okrenuli su se prema njemu; bilo je
očigledno da reaguju sa znatnom nelagodom, neki čak i sa strahom.
 Herbert Veber je uhvatio Asada podruku i privukao ga sebi.
„Većina ljudi ovde radi u policiji u Frankfurtu i samo nekolicina treba
u ovom trenutku da zna koliko su ovi ljudi zaista opasni“, šapnuo je.
„Da li se slažemo da nema potrebe za izazivanjem nepotrebne
panike?“
Asad je klimnuo glavom; on je, naravno, bio u pravu.
„Da li išta ovde upada u oči?“ upitao je Veber najbližeg
forenzičkog tehničara.
„Da, nešto upada.“ Čovek je pokazao na neke skoro neprimetne
paralelne tragove na podu.
„Tragovi invalidskih kolica“, rekao je Karl.
Forenzički tehničar je klimnuo glavom. „Bila su zapravo dvoj a
kolica. Ovde postoji sličan trag, ali otisci guma su drugačiji.“
„Da li bi tragovi mogli da budu stari?“, upitao je Veber. „Od
prethodnog stanara ili možda vlasnika?“
„Mi to svakako istražujemo, ali moje lično mišljenje je da su
relativno novi. Pokušali su da ih uklone ribanjem poda, ali, pošto je
pod bio mokar, nisu primetili da su ih ostavili za sobom.“ Sagnuo se i
snažno prstom protrljao otisak gume. „Vidite? Vrlo lako ih je obrisati.“
Pokazao im je da mu je palac ostao crn, tako da trag nije mogao da
bude previše star.
„S obzirom na to da inače nisu čistili ništa za sobom, zar nije
čudno što su čistili podove? Očigledno nije trebalo da mi saznamo
da su ovde imali invalidska kolica“, rekao je Karl.
„Ono što sam rekao je da su relativno novi. Podove su mogli da
operu vlasnici ili prethodni stanari.“
„Jesmo pitali vlasnike?“, upitao je Veber čoveka pored sebe.
„Nismo. Pokušali smo stupimo u kontakt, ali trenutno su u
Gabonu, duboko u džungli. Oni su entomolozi, proučavaju insekte,
koliko sam razumeo, i neće se vratiti u Librevil sledeće dve ili tri
nedelje.“
Herbert Veber je čujno uzdahnuo.
„Ali ne brinite, svakako ćemo pratiti trag“, nastavio je on.
„Fotografisali smo otiske guma i pokušavamo da otkrijemo
proizvođača i poreklo proizvoda.“
 Veber je odmahnuo glavom. „Bilo bi čudno da u grupi ima
invalida. Ne shvatam.“
Asad je tupo zurio ispred sebe. U glavi je počela da mu se
formira izuzetno užasna slika.
„Ко kaže da su invalidi?“ tiho je upitao. „U invalidskim kolicima
mogu da se voze i zdravi ljudi, i mogu se koristiti za prenos
eksploziva, bez obzira na to koliko bezopasno ona možda izgledaju.“
Nekoliko puta je naglo udahnuo pre nego što je izneo svoj zaključak.
„Ona mogu biti deset puta razornija od prsluka sa eksplozivom.“
Asad je potišteno pogledao u Karla, koji zapravo ni sam nije
dobro izgledao. Trenutno je delovalo kao da bi radije bio bilo gde
drugo samo ne ovde.
Asad je obrisao znoj sa čela. „Reci mi šta ti misliš, Karle.“
„Ništa, Asade.“
To očigledno nije bilo istina, ali Asad je znao zašto on izbegava
da odgovori na pitanje.
„Ne, hajde. Napolje s tim, her Merk“, podstakao ga je Veber. „Svi
su ovde slobodni da kažu šta im je na umu.“
Karl je pogledao u Asada s tugom u očima. Ovo je bilo užasno.
„Stvarno mi je žao što moram to da kažem, ali invalidska kolica
su možda namenjena onima koji ne učestvuju svojevoljno u ovome.
Zar nisi i ti tako pomislio, Asade?“
On je klimnuo glavom. To je bio njegov najgori košmar.
Karl se okrenuo prema forenzičkom tehničaru. „Imaš li bilo kakvu
predstavu koliko je žena bilo u kući?“
Forenzičar je odmahnuo glavom. „Ovde imamo sobu u kojoj sve
ukazuje da su tu spavale najmanje tri žene. Na jastucima su duge
tamne dlake, a kreveti su namešteni vrlo uredno, sa poređanim
jorganima.“ Pokazao je na vrata na drugom kraju sobe. „Tamo su
takođe spavale žene, ali je malo drugačije. Baš kao i u drugoj sobi,
ima dugih dlaka iz ženske kose, ali kreveti nisu namešteni. Nasuprot
tome, čaršavi su zgužvani i zbačeni sa dušeka u ugao kao da su
odgurnuti nogama.“
Asad je duboko udahnuo. „Mogu li da uđem tamo?“ upitao je.
„Da, završili smo tamo, tako da samo izvoli.“
 Asad je pokrio rukama usta kada je ušao u sobu. Već sam pogled
na razbacane čaršave mogao je da ga natera na plač. Jesu li ovde
držali Marvu i Nelu zatvorene? Je li čaršav bio zguran u stranu jer su
pokušale da pobegnu? Pogledao je u stubove kreveta dok mu je
srce luđački lupalo. Jesu li to bila oštećenja od toga što je nešto bilo
vezano za njih? Ne koliko je on mogao da vidi, a forenzički tehničar
bi im rekao da je otkrio tako nešto.
Nagnuo se preko jastuka na krevetu, ali tu naizgled nije bilo
ničega. Mora da su sve dlake uklonjene kao tehnički dokazi.
Asad je seo na ivicu kreveta i rukom pomilovao čaršav. Zatim je
prineo jedan jorgan licu i duboko udahnuo. „О, Marva i Nela“,
šapnuo je kada je osetio slab ali istrajan miris. Nije ga prepoznavao,
ali i kako bi? A ipak ga je to duboko pogodilo jer, ako su njih dve bile
u ovom krevetu, onda je ovaj sve slabiji ostatak mirisa bio nešto
najbliže njima što je imao u poslednjih šesnaest godina.
„Неј“, viknuo je neko. „Imamo nešto.“
Ali Asad nije želeo da ustane. Sve dok je miris bio tu, mogao je
da zadrži nadu da su njegove voljene još žive.
Stegnuo je šake i zamislio invalidska kolica i ono što je Karl
rekao.
Ako su invalidska kolica bila namenjena za Marvu i Nelu, mora
da je Galibov plan bio da one budu žrtvovane u toku napada; bio je
siguran u to, a ne ponajmanje zato što bi to bilo nešto najgore što je
mogao da uradi Asadu.
Pritisnuo je pesnicama stomak. Žrtvovane u toku napada,
pomislio je. Nije smeo da dopusti da se to desi.
Onda je ustao, još jednom omirisao jorgan, pa krenuo u pravcu
odakle se čulo mnogo glasova.
Svi su stajali u vešernici ispred stola na kome je bila raširena
gomilica čistog veša.
„Ako pretpostavimo da je namera ljudi iz grupe bila da ponesu
svoje lične stvari sa sobom, mislim da je jedno ili više njih želelo da
ima čiste peškire sa sobom, a onda verovatno govorimo o ženama“,
rekao je policajac u civilu koga Asad ranije nije video. On je
verovatno bio nadzornik na mestu uviđaja.
 „Misliš li da su zaboravili da je veš još u sušilici?“ upitao je jedan
od Veberovih kolega.
„Da. Ko ne zaboravlja stvari u sušilici!“, odgovorio je on. „А ovaj
peškir smo pronašli među ostalima.“
Razmotao ga je i okrenuo u rukama. „Logo nije mnogo velik, ali
nam mnogo govori.“
Svi su prišli bliže. Bio je to peškir sa logom hotela.
„Gde je ova osoba boravila pre nego što je došla ovamo?
Možemo li reći da je odsela u ovom hotelu, koji je samo tri-četiri
kilometra odavde?“
„Sačekaj“, ubacio se jedan od istražitelja u civilu. „‘Trebala bi nam
čitava večnost da otkrijemo ko je ukrao ovaj peškir. Je li to bila žena
ili muškarac? Koje lično ime je koristila ili koristio? Je li lopov bio
tamo pre tri dana? Ili četiri? To su parametri koji mogu da dovedu do
raznih odgovora. Samo zamislite koliko je gostiju hotel imao u toku
dva dana. Hotel nije baš najveći u Frankfurtu, ali ipak.“
„То je tačno“, složio se nadzornik na mestu uviđaja. „Sa tim
nećemo stići daleko. Ali svejedno moramo nešto preduzeti jer ne
verujem da imamo mnogo vremena.“
„Ne gubite vreme na to, jednostavno zaboravite“, začuo se glas
iza njih.
Svi su se okrenuli prema Veberovom pomoćniku koji je stajao na
vratima. „Želeo bih da pozovem naše danske kolege, her Herberta
Vebera i nadzornika na mestu uviđaja da uđu ovamo. Ima nešto što
morate da čujete.“
Seo je na ivicu kreveta i podigao svoj ajped prema njima.
„Frankfurter algemajne cajtung primio je neku vrstu objave za
štampu koju je navodno napisao Žuan Aigvader, ali ja veoma
sumnjam da zaista jeste“, rekao je. „Na engleskom je i poslata je
preko interneta pre sat vremena. Frankfurter algemajne cajtung
odlučio je da je ne objavljuje već da se umesto toga obrati direktno
nama. Ne verujem da će svi mediji kojima je poslata ova objava
ispoljiti takvu ljubaznost prema nama.“ Pogledao je pravo u Asada
sa izrazom lica koji mu je izazvao nelagodu.
„Žao mi je, ali ti si pomenut nekoliko puta. Moraćeš da se
pripremiš za nekoliko informacija u tekstu koje će te šokirati.“
 Asad je uhvatio Karla za nadlakticu.
„Sednimo, Asade“, rekao je Karl pokazujući na sofu.
Veberov pomoćnik je nastavio. „Činjenica da je poruka poslata
direktno nemačkim novinama umesto da dođe preko Ores del dija,
za koji je Žuan Aigvader inače pisao, i to uvek na španskom, govori
mi da ovaj tekst ima potpuno drugačiji cilj od onih prethodnih, i da ga
nije napisao Žuan Aigvader.“
„Jesi li rekao svojoj ekipi da traži IP adresu kompjutera?“ upitao
je Veber.
„Da, naravno. To je bilo prvo što sam uradio. Ali iznenadio bih se
ako bi nas to ikuda odvelo.“
„Jesi li siguran da želiš ovo da čuješ, Asade?“, upitao je Karl.
On je klimnuo glavom i shvatio da mu ćelo telo drhti. Kako će
pomoći Marvi i Neli ako sada izgubi hrabrost? Morao je ovo da čuje.
„Naslov je neutralan“, rekao je Veberov pomoćnik. „‘Bekstvo
grupe islamista’, tako glasi. Datum je jučerašnji, vreme slanja 23.45,
a ispod naslova piše Žuan Aigvader.“
Počeo je da čita. „Ро rečima Iračanina Galiba, koga nemačka
policija traži radi ispitivanja, planirana akcija u Frankfurtu odložena je
do daljnjeg. Grupa, koja se sastoji od sedmoro svetih ratnika, došla
je u Nemačku da protestuje protiv obeščašćivanja kome su ljudi iz
arapskih zemalja i njihova sabraća u Severnoj Africi i Aziji sve više
izloženi u evropskim medijima. Oni zahtevaju da se svetski mediji
smesta uzdrže od ovakvog blaćenja, počev od sutra ujutro, i pokažu
poštovanje prema njihovoj veri i kulturi. Sveti ratnici dobro su
naoružani i, po rečima predstavnika grupe Galiba, prvi udar izvešće
hrabre sestre Marva i Nela el Asadi, koje zahvaljuju na ovoj prilici da
ukazu čast Alahu svojim životom.“
Spustio je ajped. „Pretpostavljam da se svi slažemo da je ovaj vid
manipulacije u vezi sa terorizmom nešto potpuno novo. Ubeđen sam
da ovo nema nikakve veze sa bilo kojom postojećom terorističkom
organizacijom.“
„Da popričamo o onome za šta u ovoj izjavi ne mislimo da je
istina?“ rekao je nadzornik na mestu uviđaja. „Pomenuo je da ih je
sedmoro, ali koji motiv bi mogao imati da to objavi? Moglo bi da ih
bude manje ili više. Ne verujem da možemo uzeti taj broj kao tačan.“
 „Video si fotografiju dve žene koje su pobegle iz sabirnog centra
na Kipru“, rekao je Veber. „Siguran sam da su njih dve deo grupe, pa
smo poslali njihov opis svima. Naravno, takođe sam pretpostavio da
su pobegle s Kipra, a zašto to i ne bi bilo moguće? Galib je u tome
uspeo. Osim njega, tu je i njegov pomoćnik Hamid, što’ nas dovodi
do broja četiri. Onda, nažalost, imamo Asadovu porodicu, što znači
još dvoje. Ne možemo da odbacimo broj sedam kao netačan,
razume se, ali mislim da si u pravu. Ne znamo ništa o tome koliko ih
je stvarno, tako da je broj verovatno veći.“
Asad ništa nije komentarisao; osećao se mrtvo iznutra. Mogao je
samo da zamišlja Galibov odvratni osmeh, ali šta su mogli da urade!
Po svaku cenu morali su da pronađu tu opaku grupu, a njega nije
bilo briga kako. Nadao se da će se to kopile bar malo razotkriti, ali
nisu imali na osnovu čega da počnu potragu, osim činjenice da Galib
namerava da ubije Marvu i Nelu.
„Ne mogu da se setim nijednog primera kada su bombaši
samoubice otkrili svoja imena pre nego što su izvršili teroristički
napad“, nastavio je Veber.
Asad je klimnuo glavom. „Ali jeste li razumeli poruku? Sve te
besmislice o osveti evropskim medijima su od drugorazredne
važnosti; on dolazi po mene lično, i on može to da izvede. Ovo je
igra mačke i miša. Ali ja ću se pobrinuti da se situacija preokrene.
Čak i ako me to bude koštalo života.“
 33

ALEKSANDER

Mrzeo je taj zvuk, oduvek. Kada bi telefon njegovog oca zazvonio,

majka i on odmah bi se ućutali i udaljili.
Zar vama dvoma nisam rekao da držite prokleta usta zatvorena
kada razgovaram telefonom!, vikao bi njegov otac kasnije ako bi ga
prekidali u toku razgovora. A onda bi pretresao Aleksandera, kao da
će još jedan fizički napad omogućiti njegovom mozgu da bolje
razume ili zapamti stvari. Čak je i njegova majka bila podvrgnuta
popovanju ako bi se u pozadini čuo neki kuhinjski uređaj ili ako ne bi
odmah ugasila radio. To je bio njegov telefon i njegov razgovor, i
ništa nije moglo da se poredi sa njegovom važnosti.
Aleksander je bio tinejdžer kada je otkrio da je većina tih
razgovora beznačajna i da je njegov otac niko i ništa, ali sam sebi
pridaje važnost i zahteva da bude shvatan ozbiljno u svakoj prilici. A
sada je taj telefon ležao na komodi u hodniku i ponovo se oglašavao
svojim besmislenim zvukom crkvenih zvona sa Vestminsterske
opatije. Čak i sada se refleksno trznuo, uprkos činjenici da je glava
koja je nekada držala taj telefon naslonjen na uho sada ležala
kristalisanih očiju u zamrzivaču na temperaturi od minus dvadeset.
Prošlo je četiri dana otkako je njegov otac poslednji put otišao na
posao, i nije bilo sumnje da će takvo odsustvovanje biti primećeno.
Zato je Aleksander, ako ne bude pažljiv, rizikovao da se neki od
kolega njegovog oca odjednom pojavi ispred vrata i zatraži
objašnjenje. Koliko god primamljivo mogla izgledati pomisao da
povrati na uglačane cipele jednog kancelarijskog pacova i saspe mu
istinu u lice, ni u kom slučaju nije smeo dozvoliti da se to dogodi, pa
je zato ustao. Upravo je dovršio svoju strategiju za pobedu broj
2.067 i jedva je čekao da je isproba, ali razum je prevladao.
„Želeo bih da razgovaram sa Vilijamom“, rekao je neki glas kada
se Aleksander javio.
„Nažalost, ne možete. On se odselio.“
Na drugoj strani nastala je tišina i Aleksander se osmehnuo.
Kada bi samo znao.
„Shvatam. Izvinjavam se, ali čudno je što na poslu nije pomenuo
ništa o tome. Kada se to dogodilo?“
„Рге četiri ili pet dana.“
„Znaš li da li ima novi broj telefona?“
„Ne. Samo je ustao i otišao. Negde ima ljubavnicu, ali ne znam
ništa više od toga. Zar uopšte nije dolazio na posao?“
„Ne, upravo o tome se i radi. Razgovaram li sa Aleksanderom?“
„Da.“
„Nisam ti prepoznao glas, Aleksandere. Izvini zbog toga. Dakle ti
nemaš pojma gde je on?“
„Ne, jednostavno je otišao. Potpuno je poludeo za tom svojom
novom. Moja majka misli da su pobegli u Francusku, gde ona
izgleda ima stan u nekom tamo mestu.“
„А tvoja majka? Mogu li da razgovaram sa njom?“
Aleksander je na trenutak razmislio. Je li ovaj čovek stvarno hteo
da razgovara s njom nakon što mu je upravo rekao da je njen muž
pobegao sa drugom ne rekavši joj čak ni zbogom? Kakav magarac.
„Moja majka ne želi da razgovara o tome. U svakom slučaju,
otišla je na poslovno putovanje. Ja sam kod kuće sam, ali navikao
sam na to.“
Ponovo je usledila pauza. Čovek je jednostavno bio zatečen.
„Ра, hvala ti, Aleksandere. Žao mi je što to čujem. Molim te,
pozdravi majku i reci joj da mi je žao zbog njih oboje i da bismo,
kada sazna više o tome gde se tvoj otac nalazi, stvarno voleli da
budemo obavešteni.“
On je naravno obećao da će joj to preneti.
Pogledao je na sat; bilo je devet i dvadeset. Računao je da će mu
za dva sata ostati još samo pedeset pobeda do njegovog cilja.
 Za trideset sati, njegova majka će ući na vrata, i prvo što će videti
biće mobilni njenog muža kako se puni na mestu gde ona uvek drži
svoje rukavice. Biće zbunjena i pozvaće ga. Dragi!, povikaće
nekoliko puta, kao i obično, pre nego iznervirano prasne.
Vraćamo se u redovno stanje, reći će. Ali u tome će pogrešiti.

Aleksander sa zavalio na stolici i zagledao se u ekran. Bilo je to

luđačko igranje. Trebalo mu je tri sata da stigne do svoje najnovije
pobede, a sada se videla i statistika ispisana žutim, zelenim, crvenim
i plavim brojevima. Prelepe cifre, impresivne cifre. Niko ne može da
uradi ono što je on uradio; bio je siguran u to. Neka se njegovi
školski drugovi hvale pričama o Maču Pikčuu i kondorima koji lete u
zalazak sunca. Njega uopšte nije bilo briga za Maču Pikču, Ajers
Rok, piramide ili devojke koje su jebali u Parizu, Amsterdamu i
Bangkoku. Niko od njih nije mogao da nadmaši ono što je on upravo
postigao u igri, i niko od njih nikada neće iskusiti takvo zadovoljstvo
u bilo čemu što bude radio.
Pogledao je u svoj telefon. Još pedeset pobeda! Zar tu pobedu
nije vredelo proslaviti? Treba li on da bude jedini koji zna šta će se
uskoro dogoditi?
Aleksander se nasmejao. Vreme je prolazilo, a to je sigurno
brinulo njegovog policajca. On se verovatno ljuljao na svojoj
kancelarijskoj stolici, ne znajući šta da radi. Ali Aleksander će ga
umiriti time što će mu reći da on ne može uraditi ništa u vezi s tim.
Biće ono što mora biti.
A pored toga će ga začikavati i zbunjivati. Pokušaće da ga
nadigra nudeći objašnjenja koja on nije predvideo, i poslati ga u
poteru za vetrom koja će izgledati opravdano, ali ipak neizvodljivo.
Budala neće znati šta da misli. Takva nezamisliva moć! To je bilo
dovoljno da se sav naježi.
Aleksander je našao čovekov broj i bilo mu je drago kada se on
javio na telefon.
„Sektor Q, Gordon Tejlor. Jesi li to ponovo ti, Kurte-Brajane?“
Aleksander je bio zbunjen. Kurt-Brajan? Šta je hteo da kaže time?
„Ne možemo više da se gnjavimo tvojim pozivima, Kurte-Brajane.
Ne verujemo ni reč od onoga što govoriš. Ti nam samo traćiš
vreme.“
Traći im vreme. Je li čovek poludeo?
„U redu. Zovi me kako god hoćeš; uopšte me nije briga, jer ja
nemam bezvezno ime kao ti. Gordon Tejlor! Odakle si ti uopšte? Jesi
li ti mali imigrantski dečak koga su usvojili dvoje idiota koji nisu mogli
čak ni da mu daju valjano ime?“
„Možda, Kurte-Brajane. Reci mi, jesi li u poslednje vreme još
nekome skinuo glavu?“
U pozadini se čuo neki glas. Je li neko šaptao policajcu? Ženski
glas? Tip je svakako zvučao drugačije nego obično.
„Imaš li telemprompter, Gordone?“
„Teleprompter?“ Zatim je usledila veoma indikativna pauza.
„Naravno da nemam teleprompter, Kurte-Brajane“, rekao je hladno.
„Ako ne odgovoriš na moje pitanje, prekidam vezu.“
„Daj slušalicu toj kučki ili ću ja biti taj koji će prekinuti vezu.“
Još jedna pauza.
„Prekidam!“, upozorio je on, a onda je čuo neko šuškanje na
drugoj strani.
„Zdravo, Kurte-Brajane. Razgovaraš sa Rose. I možeš da
primeniš svoje najgore uvrede u vezi s mojim imenom, ne dotiče me
pubertetsko nasilništvo. Odgovori na pitanje. Jesi li u poslednje
vreme nekom odsekao glavu, ili samo sediš i drkaš misleći na
devojke na koje nikada nećeš spustiti svoje ruke, ti podmukli mali
gade?“
Aleksander je uživao u trenutku, jer je sada sigurno znao da ga
shvataju ozbiljno, a od te misli je osetio peckanje na koži. Niko ga
nije mogao povrediti rečima. Njegov otac pokušavao je da ga tiraniše
i maltretira rečima još od kada je bio dečak, a isto je doživljavao od
drugova tokom celog školovanja.
Reči su bile samo vruć vazduh.
„Pucaš uprazno, faćkalice“, rekao je. „Slušaj šta govorim ili vrati
slušalicu Gordonu.“
„Slušam, ali budi kratak. Ovde smo zauzeti slučajevima koji su
važniji od tvog.“
To ćemo tek videti, pomislio je on.
 „Da ti dam jedan savet, cvećko. Recimo da je moje ime Logan -
onda svi imamo engleska imena - i da nameravam da nadživim
samog sebe za tačno godinu dana. Sada sve ima smisla, zar ne?“
„U redu, ime ti je Logan! Jesu li tvoji roditelji bili opsednuti
Loganom sa takmičenja za pesmu Evrovizije?“
O čemu, dođavola, ona priča!
„U redu, shvatam da ne znaš za Džonija Logana. To mi govori da
Logan nije tvoje pravo ime. Jesam li u pravu?“
Aleksander je zabacio glavu i počeo da se smeje. A kada je
pitanje ponovljeno nekoliko puta, ćelo telo je počelo da mu se trese
od smeha. U stvari ovo osećanje zadovoljstva na neki način bilo je u
skladu sa osećanjem koje je upravo imao kada je pobedio u igrici
dve hiljade šezdeset sedmi put.
„Danas mi je ostalo još samo pedeset pobeda, i mislim da bi
trebalo da to zajedno proslavimo. Ja pijem koka-kolu u tu čast, ali
vas dvoje slobodno možete da pijete šampanjac ili šta god kog
đavola hoćete.“
„Kurte-Brajane Logane, ti si smešan“, rekla je žena. „Mi ne
slavimo sa luđacima.“
„Ako ti tako kažeš. I čestitam što si shvatila da je Logan prezime.
Bravo, Crvena Ružo. A što se tiče tvog pitanja, na koje toliko
napaljeno čekaš moj odgovor: ne. Sledećeg odsecanja glave neće
biti do sutra, otprilike u osam sati. Zbogom, mamice!“
 34

ROSE

„Је li hteo da nam nešto nagovesti, Rose?“, pitao je Gordon nakon

što su preslušali snimak po drugi put.
„Ја mislim da jeste. Svakako je bilo vrlo čudno što je rekao da
namerava da nadživi samog sebe za tačno godinu dana. Vrlo
čudno.“
„Naježio sam se od njega. Misliš li stvarno da će ispuniti svoju
pretnju da će sutra još nekome odseći glavu?“
„Da, izgleda svojoj majci. Onda će ukloniti roditelje kako ne bi
mogli da ga spreče da se obruši na ostatak sveta sa svojim opasnim,
bolesnim idejama.“
„Misliš li da će ispuniti svoje pretnje da će ubijati ljude nasumično
kada stigne do 2.117 pobeda u svojoj igrici?“
„Da, toga se i bojim. Taj ludi kreten.“
„Zar ne bi najzad trebalo da uključimo nekoga u slučaj, Rose? Ne
dopada mi se ideja da mi sedimo sami ovde sa tom odgovornošću.
Šta ako on stvarno ostvari svoje pretnje? Markus je rekao da bi
možda trebalo da se obratimo službi bezbednosti.“
Ona ga je dugo gledala. Ako Gordon pukne usred istrage, to će
svakako biti preveliki zadatak za nju. Ali ko je mogao da im
pomogne? Odeljenje za ubistva bilo je do guše u poslu. Previše
pucnjava i ubistava uzimalo je danak, sa njihovim ograničenim
resursima. A šta su ona i Gordon zaista imali osim svojih sumnji?
Momak očigledno nije bio čist u glavi. Ali zar njegov najveći zločin ne
bi moglo biti to što jednostavno ima previše živu maštu? To što
njegov uvrnuti mozak jednostavno uživa u uzbuđenju grubih
telefonskih šala koje bi oni verovatno trebalo da jednostavno
zanemare?
„U redu“, rekla je da ga umiri. „Obavestiću bezbednjake, iako Karl
misli da oni ne treba da guraju nos u poslove Sektora Q.“
„А ako se stvarno umešaju?“
„Ра šta s tim? Nastavićemo da radimo kao i uvek, zar ne?“
On je klimnuo glavom.
Sada je Rose morala da se seti da u nekom trenutku pozove
bezbednjake, ali to svakako neće biti odmah.
„Momak nije pominjao druge članove porodice. Misliš li da to
znači da je jedinac?“ pitao je Gordon.
„Da! Disfunkcionalni dečak koji je imao stvarno usrano detinjstvo,
ako mene pitaš.“
„ Ali ne zbog toga što nisu imali novca?“
„Dođavola, ne. Upravo suprotno od toga. On je čist primer
nekoga ko nadoknađuje nedostatak ljubavi i pažnje traćeći svoj život
ispred kompjutera. A ko ima taj luksuz? Samo neko ko ne mora
naporno da radi kako bi se izdržavao.“
„Jesi li sigurna? On bi mogao da bude primalac socijalne pomoći
koji samo sedi i ništa ne radi.“
„Ne, ne verujem. Njegov rečnik i način govora ukazuju na nekoga
ko potiče iz kuće koja pokušava da se pretvara kako održava neki
standard.“
„Šta misliš šta je, dođavola, hteo da kaže sa onim da će nadživeti
sebe za godinu dana? Ima li to neke veze sa brojem 2.117?“
„Ne znam. Možda pratimo pogrešan trag u vezi sa žrtvom sa
Kipra. To bi stvarno mogla biti jednostavno godina, zar ne?“
„Misliš li da je bilo neke primetne reakcije kada si pomenuo
utopljenu ženu?“, upitala je zatim ona.
Gordon je slegnuo ramenima. „Teško je reći. Zastao je kada sam
to pomenuo.“
„Hm! Ali, ako grešimo i ako je stvarno u pitanju godina, šta da
zaključimo iz toga?“, pitala je ona.
„Da je to daleko u budućnosti.“
„Potraži taj broj na Guglu, Gordone.“
„Kako?“
 „Samo ukucaj broj, za ime božje!“
„Ciframa ili slovima?“
Ona je pokazala na brojeve na desnoj strani tastature, a on je
ukucao cifre.
„Osim što je to ime koje su mediji dali ženi sa Kipra, 2.117 je
takođe švedska marka odeće“, rekao je on posle nekoliko sekundi. „I
asteroid. Ima mnogo rezultata za taj broj.“
„U redu, to je uzaludna potraga. Napiši umesto toga godina
2117’.“
Za to mu je trebalo dve sekunde.
„Postoji jedan članak u novinama B. T. ‘Šeststo hiljada ljudi će se
preseliti na Mars 2117’, tako piše. Ali to je za stotinu godina.“
Rose je pokrila lice rukama. Selidba na Mars? Koliko dugo će
ljude gnjaviti takvom vrstom gluposti? Do kolonizacije svemira
nikada neće doći. Potpuno gubljenje vere, nade i mnogo novca.
Na trenutak je razmišljala dok je Gordon pregledao proročanstva
o smaku sveta u sledećem veku, jedno za drugim.
„Ima li ičega što ima nekog smisla?“, upitala je.
„Ima mnogo proročanstava o sudnjem danu. Možda u tome ima
neke simbolike. Možda on želi da nas navede da mislimo kako će
svet takođe prestati da postoji.“
„Da, ali mogao je da misli na mnogo različitih godina. Pokušaj da
ukucaš ‘Logan 2.117’.“
Gordon je pokušao s novom potragom.
Rose je držala lice tik uz ekran kada su se njegove ruke
zaustavile u vazduhu.
„Pogodak“, rekao je. „Postoji holivudski film iz 2017. godine sa
Hjuom Džekmanom koji se zove Logan.“
„Prokleto čudna podudarnost. Ali sada je sto godina prerano jer si
ukucao pogrešno, Gordone. Pokušaj ponovo i ovog puta ukucaj
ispravno. ‘Dve hiljade sto sedamnaest’ a onda ‘Logan.“
On je otkucao kako mu je rekla.
„U redu“, nasmejao se. „Sada imamo mnogo rezultata za Aveniju
Logan 2.117 u SAD. Ima li to više smisla?“
Rose je uzdahnula. „Koliko ih ima?“
On je pregledao rezultate. „Rekao bih na stotine!“
 „Zaboravi.“

„Bole me stopala“, požalio se Gordon.

Rose je spustila pogled na svoj skečers patike i zahvalila je bogu
što postoje. Imala je mnogo bolji osećaj u nogama sada nego kada
je samo sedela u stanu, i osećala je da bi mogla da baza po kraju još
satima, ali počinjalo je da izgleda kako bi to moglo biti uzaludno.
Bilo je frizera koji su mislili da su prepoznali mladića sa crteža, ali
nikada ga nisu šišali. Da li bi on mogao biti model iz Kopenhaških
modela, pitao je jedan od njih.
Zauzeti vlasnik prodavnice muške odeće žalio se da možeš videti
samo glavu momka, dok je neki par koji se slučajno zatekao u radnji
mislio da su ga videli u švedskom filmu čija se radnja odvija na
nekom ostrvu u stenovitom arhipelagu.
„Da, to je moj sin“, rekla je izborana žena na ulici, a onda
prasnula u smeh. Zadah alkohola koji se širio od nje bio je otrovan.
Posle tri sata, Gordon i Rose morali su da priznaju kako ne
postižu nikakav napredak. Ovaj kvart u kome je momak kupio pripejd
kartice svakako nije bio mesto na koje je često dolazio.
„Treba li da nastavimo?“ pitao je Gordon.
Rose je pogledala u mnoštvo reklamnih tabli i blistavih izloga na
Frederiksundsveju.
„Ako nastavimo, trebala bi nam čitava vojska da ih sve
proverimo. Sam Frederiksundsvej je beskrajan. I to bez svih
poprečnih ulica. Kako bi ikada mogli da uspemo, čak i za nekoliko
dana!“
„Ра zašto onda umesto toga ne pošaljemo imejlove svim
obrazovnim ustanovama u prečniku od dva kilometra, baš kao što je
Karl predložio? Misliš li da bi trebalo da tako uradimo?“
„Zapravo, ja sam bila ta koja je to predložila. Problem sa crtežom
je što, ako nam Markus Jakobsen ne da odobrenje da pokažemo
javnosti momkovo lice, ne postoji drugi očigledan način da to
uradimo, osim da ga imejlom pošaljemo određenim grupama.“
Slegnula je ramenima i posegnula za svojim mobilnim, koji joj je
brujao u džepu.
 „Halo, Rose Knudsen ovde, pomoćni istražitelj sa niskim platnim
razredom“, rekla je uz iskrivljen osmeh koji joj je brzo nestao s lica.
„О ne, Asade“, ponovila je nekoliko puta. „U Frankfurtu takođe?“
Nastavila je da naizmenično klima i odmahuje glavom.
Gordon ju je uhvatio za ruku i pokazao na ikonicu za spikerfon na
njenom mobilnom.
Ona ju je pritisnula. „Sluša i Gordon, Asade. Šta ćete sada
raditi?“
Bilo je lako čuti koliko je on tužan; glas mu je podrhtavao, a reči
mu nisu bile odmerene kao inače.
„Čekaćemo. Šta drugo možemo!“, umorno je rekao. „Ne mogu da
mislim ni na šta drugo nego gde su Marva i Nela sada i šta Galib
smera s njima. Još jedan mali deo mene umre svaki put kada
pomislim na to, Rose.“
„Nemaš pojma gde bi mogle biti?“
„Nemamo ništa. Obaveštajna služba postavila je GPS uređaj u
novinarev telefon i on radi na bateriju mobilnog bilo da je on uključen
ili ne, ali signal je nestao na samo nekoliko ulica od bolnice.“
„А ostale hitne službe?“
„Sve su obaveštene. Na stotine ljudi su u potrazi za njima. Nije
ostao nijedan gradić u Nemačkoj koji nije uzbunjen.“
„Ne razumem, Asade. Trebalo bi da je lako opaziti Galiba sa
onim njegovim licem.“
„Znam da pokušavaš da mi sačuvaš optimizam, Rose. Hvala ti.
Ali baš pre nego što smo došli ovamo u hotel, jedan od forenzičkih
tehničara pronašao je tkivo na kome je bilo šminke. Oni su se tome
smejali i pretpostavili da je jedna od žena iznenada odlučila da
počne da nosi šminku kako bi pokušala da izgleda bezopasno, ali
Karl i ja nismo poverovali u to.“
„Galib sakriva svoje ožiljke, zar ne?“
„Naravno.“
Rose je molećivo pogledala u Gordona. Sada je na njega bio red
da nešto smisli.
„Ovaj, Asade, Gordon ovde“, rekao je on. „Imamo problem sa
crtežom; niko ne prepoznaje momka.“
 Rose ga je pogledala u očajanju. To je bilo poslednje što je
Asadu trebalo. Zgrabila je telefon od njega.
„Izvini, Asade. Ti imaš veće probleme o kojima moraš da brineš.
Sigurna sam da ćete ti i Karl pronaći nešto što može da vas navede
na pravi trag. Obavesti me ako možemo u nečemu da vam
pomognemo.“
„Možete.“
„Šta god treba, Asade. Napolje s tim!“
„Hoću da pošaljete obaveštenje za štampu svim velikim
evropskim novinama. Hoću da u njemu piše da je Zaid el Asadi
primio Galibovu poruku i čeka ga u Frankfurtu u hotelu Majngau na
Šiferštraseu.“
„Je li to dobra ideja, Asade?“ rekla je Rose. „Ako on bude znao
gde si ti, zar to neće dovesti Marvu i Nelu u ozbiljnu opasnost? Žao
mi je što sam gruba, ali zašto bi ih ostavio u životu?“
Njegov odgovor bio je veoma tih i uzdržan. „Galib nema pojma
gde sam ja bio poslednjih šesnaest godina. Tako da vrlo dobro zna
da mu nikada ne bih rekao tako nešto bez prikrivenog motiva. On će
znati da sam mu na tragu, ali takođe i da imam plan. Proveriće u
hotelu i, naravno, neće me naći tamo. On to zna. Ja sam se prijavio
u hotelu, njima je lako da to saznaju, ali neću biti tamo dok ne prođe
nekoliko dana. On će misliti da čekam negde u blizini kako bih
mogao da pratim njegove ljude do mesta na kome se on nalazi. A to
je upravo ono što on želi jer to može da kontroliše, ili bar on tako
misli. To je jedini način na koji igra mačke i miša funkcioniše u
njegovom svetu. A on će u međuvremenu uživati u čekanju i
napetosti jer sigurno zna koliko ja patim. Zato budi sigurna da će
držati Marvu i Nelu u životu što je duže moguće. Jedino zbog čega
brinem jeste pitanje mogu li da stignem do njih pre nego što on
sprovede svoj teroristički plan u delo. Ali takav je plan Nemaca. Pre
toga ima mnogo toga što treba srediti.“

„Jesi li završio, Gordone?“

Rose je pokazala na odštampani list papira na njegovom stolu.
„Da, Asadovo saopštenje za štampu poslato je u stotinak
različitih evropskih medija. Neki od njih sigurno e ga objaviti.“
 Ona je pogledala tekst i klimnula glavom.
„Naslov će se pobrinuti za to. Dobro obavljeno, Gordone.“
Potapšala ga je po ramenu. „U međuvremenu, razmišljala sam o tom
liku Loganu, i mislim da sam nešto shvatila.“
„U redu. O čemu se radi?“
„On je rekao da će nadživeti sebe za godinu dana, ali šta je
zapravo hteo time da kaže, Gordone? Može li baš ta godina u kojoj
će nadživeti sebe možda biti dve hiljade sto sedamnaeste? Šta ti
misliš? Pratiš li me?“
On je slegnuo ramenima. Nije znao na šta ona cilja s ovim.
„Slušaj. Ako je nadživeo sebe za godinu dana 2117, to nas vraća
nazad u 2116, što je izmišljena sadašnjost, je li tako? Zato ukucaj to
u pretraživač.“
„Zar to nije malo nategnuto…?“
„Samo uradi tako, Gordone, zaboga. Napiši ‘Logan 2116.’“
On ju je poslušao.
„Dobijam skoro iste rezultate kao i pre, Rose.“
„Da i ne. Pogledaj malo niže. Na Vikipediji piše Loganovo
bekstvo.“
„Da, u redu, stvarno piše.“ Otvorio je fajl i klimnuo glavom,
impresioniran.
Rose je naglas pročitala tekst „Loganovo bekstvo. Roman
Vilijama E Nolana i Džordža Klejtona Džonsona iz 1967. godine.
Opisuje distopijsku budućnost u 2116. godini u kojoj se rast broja
stanovnika drži pod kontrolom ubijanjem mladih ljudi kada napune
dvadeset jednu godinu.’ Roman je pretvoren u film 1976. godine, a u
filmu se to dešava tek kada napune tridesetu, ali ja mislim da momak
misli na knjigu. Shvataš li?“
„Da. Sjajno otkriće, Rose. Ali šta misliš da on pokušava da nam
kaže?“
„Svoje godine, Gordone. Dao nam je potpuno jasan nagoveštaj
koliko je star. Ako je 2117. nadživeo samog sebe za godinu dana u
Loganovom svetu, ima dvadeset jednu plus jednu godinu, zar ne?
Da, znam da to deluje kao pomalo nategnut zaključak, ali nije li to
način na koji njegov mozak funkcioniše?“
„Dakle, ima dvadeset dve godine?“
 „Danas prokleto brzo zaključuješ, Gordone. Da, upravo tako! On
ima dvadeset dve godine. Malo je stariji nego što smo mislili. Sada
smo se pokrenuli, Gordone. Pokrenuli smo se.“
 35

ŽUAN

Izgledaju dobro, pomislio je Žuan.

Prelepa zlatasta koža, crvene usne, zaobljene i zrele figure
naglašene modernom odećom. Sa ovim izgledom mogle su da prođu
kao bilo ko. Dame iz više klase, obrazovane akademske građanke ili
umetnice sa izvesnim nivoom. Ali izgled ume da vara - niko od
ostalih u ovoj velikoj kući nije se ponašao ni izbliza toliko prostački ili
sadistički prema njemu kao ove dve žene.
Kada su se svi okupili u kući u Frankfurtu, bilo je potrebno manje
od sat vremena da mu Galibove dve saučesnice priđu i pljunu ga
ulice jer ih je razotkrio u kampu Menogeja. Koliko je mogao da
zaključi, jedna od ove dve veštice govorila je nemački bez akcenta,
dok je druga govorila francuski u dijalektu, ali inače potpuno tečno,
kao da je došla iz Švajcarske, ili možda iz Luksemburga. Žuan je
najbolje razumeo ženu koja je govorila francuski; sa Kataloncima je
često tako. Međutim, ona je bila gora od njih dve - zapravo, bila je
najgora od svih njih zajedno. Prvi put kada mu je paralizovala lice
injekcijom botoksa, zabila je iglu toliko duboko i nasumice da bi
vrisnuo da je mogao. Ali nije mogao zbog proklete cevčice za infuziju
koja mu je još bila zarivena u nadlanicu, i polako se inficirala, sa
tečnošću koja je paralisala njegovu moć govora i većinu motornih
funkcija. Još je mogao da kontroliše oči i da malo okrene glavu, ali to
je bilo sve. Tako da kada su ga povremeno udarali, nije mogao da
preduzme ništa kako bi se branio.
Na neki čudan način, Galib je bio taj koji se najbolje odnosio
prema njemu, a Žuan nije razumeo zašto. Zar on nije završio sa
svojim radom za Galiba? Zašto se on ne bi otarasio problema i
jednostavno ga ubio? Naravno, Žuan je bio uplašen, ali, kada su ga
paralisali, to je uticalo na sve u njemu i postao je defetističan,
ravnodušan i pasivan.
Muškarci uopšte nisu razgovarali s njim. Neki su govorili samo
arapski, i govorili su sa puno žara. Samo je nekoliko ljudi u grupi
delovalo malodušno, ali ostali su se ponašali kao da su već u raju.
On bi dao desnu ruku da ih može razumeti.

Autobus se zaustavio ispred kuće u Frankfurtu veoma rano ujutro.

Bio je to beli, dobro opremljen turistički autobus sa klimom, mini-
barom i raznim drugim udobnostima, mada je spolja izgledao kao
preveliki minibus u kome su jedini luksuzi bili sićušni toalet i neke
zavese koje mogu da se nameštaju u bezbroj kombinacija.
Kada su ga podigli i uneli u prolaz između sedišta, bio je okrenut
natraške. A samo su one dve proklete žene koje su ga mučile sedele
dalje pozadi u autobusu nego on. Cilj je očigledno bio da veštice
mogu da ga drže na oku celim putem kako bi se pobrinule da se
njegovo stanje ne promeni.
Izbegavao je njihove poglede. Pokušavao je da sedi mirno i, ako
bi primetio da mu se osećaj pomalo vraća u noge ili delove trupa,
vodio je računa da ne reaguje, iako je ponekad osećao ubode bola.
Jednostavno je sedeo potpuno nepomično i gledao u dno autobusa,
gde su zadnji prozor i poslednja dva reda sedišta bili skriveni iza
tamne, gusto istkane zavese.

Nakon što su se vozili nekoliko sati, počelo je da sviće. Saobraćaj je

postajao sve gušći. Normalan dan za normalne Nemce je počeo, i
Žuan im je zavideo više nego ikad. Bilo bi manje bolno da je završio
svoj život u talasima u Barseloni pre nedelju dana.
Kada ih je pretekao jedan auto, jedva je uspeo da razazna ljude
koji su sedeli u njemu. Pogledajte me, pomislio je. Zar ne vidite da
nešto nije u redu? Zovite policiju i recite im da je ovde autobus
sumnjivog izgleda. Zar ne možete videti da su ovo ljudi sa zlim
numerama? Zar ne možete videti da im je čovek u invalidskim
kolicima prepušten na milost i nemilost?
 Tek kada je potpuno svanulo, primetio je ogledalo postavljeno
iznad zadnjeg izlaza. A u savijenoj površini ogledala video je samog
sebe i shvatio. Ko još nije video autobuse za invalide kao što je ovaj,
i ko nije izbegavao da pogleda u oči ljude koji ne mogu da mahnu niti
se uopšte pokrenu? Zar nisu svi to radili? A sada je on odjednom bio
jedan od tih jadnika: toliko bled da je izgledalo kao da se letnje
sunce u Barseloni nikada nije pojavljivalo, toliko nepomičan da se
gotovo činilo kako je bez svesti ili spava, toliko beznadežno
neprimetan i bespomoćan u bolničkoj odeći koju su mu obukli.
Oni gledaju pravo kroz mene kada sam u ovakvom stanju. Radije
će gledati u dve lepe žene koje sede dalje pozadi u autobusu. Ne,
nije mogao da računa na pomoć drugih vozača, tako da je ishod
putovanja već bio odlučen. On neće biti u stanju da ostvari kontakt
sa stvarnim svetom; bio je osuđen da se kreće sa ostatkom grupe
prema sudbini koju je Galib odredio za sve njih.
Žuan je pogledao u vozača preko ogledala u dnu autobusa. On je
bio tek mala tačka, a ipak je ta mala tačka bila jedina koja je mogla
sve da okonča. Mogao je da iskoči na benzinskoj stanici i pozove
vlasti. Mogao bi da zaustavi sve ovo. Ali tačka je samo sedela kao
muva u ogledalu čak i kada su ostali otišli u toalet.
Šta je sa ovim vozačem? Zar ne može da oseti da je nešto u
ovome užasno pogrešno? Zar nije mogao da utuvi u svoju tvrdu
glavu da dve jadne paralizovane žene koje sede u drugim
invalidskim kolicima bliže prednjem delu autobusa ne pripadaju
zajedno sa ostatkom grupe? Zar ne može da vidi paniku u njihovim
očima ni da svaka tetiva u njihovim telima vrišti u pomoć?
Možda ga nije briga.
Žuanu je bilo žao žena, baš kao i onda kada su jaukale i molile
za milost kada su dve Galibove odvratne veštice ušle u njihovu sobu
i radile im razne stvari. Nije mogao tačno da zna šta su radile svojim
saputnicama, ali je pretpostavljao da to nije moglo biti nešto mnogo
drugačije od onoga čemu je sam bio podvrgnut. Možda su ih napunili
sedativima, jer nije čuo ni glaska od njih kada je autobus došao i
kada su svi zauzeli svoja mesta u njemu.
Ne, vozač autobusa, tačkica u ogledalu, neće im priteći u pomoć.
On je bio uključen u ovo.
 Usred drugog dana provedenog u kući u Frankfurtu, veštice su
izvukle one dve jadne žene iz sobe u kojoj su bile zaključane i
odvukle ih u kupatilo, gde su ih oprale i obukle. Kao i svi ostali, i one
su bile obučene u zapadnjačku odeću kako se ne bi isticale. Ali s
novom odećom ili bez nje, Žuan je opazio iracionalnu pa ipak jaku
vezu između njih dve kada ih je najzad video. Trebalo mu je malo
vremena da shvati zbog čega ona postoji, jer je prepoznavanje
ponekad spor proces.
Kada je Žuan najzad shvatio da su te dve jadne žene iste one
koje je fotografisao sa Galibom na plaži u Aja Napi, shvatio je da
stvari stoje još gore nego što je mislio.
Ponovo su iskrsavala pitanja na koja nije bio siguran da želi da
zna odgovor. Kako su žene sa plaže završile ovde protiv svoje volje,
i zašto su im davali lekove? Zašto ih je Galib uveo u autobus? Zašto
je uopšte i on sam bio živ?
Veoma sporo, priča o ovim izbeglicama počela je da se oblikuje u
prihvatljivo objašnjenje njihovog očaja. Baš kao i druge izbeglice,
one su rizikovale život na moru, bežeći iz najnamučenije i
najstrašnije oblasti na svetu u ovom trenutku: Sirije. U toj ratom
razrušenoj i haotičnoj zemlji, one su prisustvovale stvarima sa kojima
ljudi ne bi trebalo da žive niti da ih razumeju. Bile su blizu smrti u
Sredozemnom moru, i na najsuroviji način izgubile nekoga dragog:
žrtvu broj 2.117. Videle su kako je ona nestala u vodenim dubinama i
sada su završile ovde u Frankfurtu. Žuan je sada znao da te žene,
kada ih je video kako stoje, mokre i iscrpljene, na plaži pored Galiba,
nisu bile tamo svojom voljom, a nisu došle ni u Frankfurt zato što su
tako same izabrale. Bile su osuđene na propast, baš kao i on.
Pomoću ogledala, od sedišta do sedišta brojao je vratove ljudi u
autobusu i pokušavao da ih prepozna iz kuće u Frankfurtu. Osim
Fadija, koji je bio prepoznatljiv po kijanju, to nije bio lak zadatak, jer
se autobus drmusao a ogledalo sve iskrivljivalo i umanjivalo. Jedva
je mogao da razazna Galiba na prednjem sedištu pored vozača.

Žuan nije imao pojma gde se nalaze, ali znaci na drugoj strani puta
koji su brzo ostajali za njima dok su se vozili pored njih stalno su mu
davali nagoveštaje koji su grad upravo prošli. Nažalost, on nije
poznavao područje kroz koje su se vozili, pa kakve je onda koristi
imao od toga?
KIRCHHEIM 5 pisalo je na prvoj tabli koju je opazio kada je
počelo da sviće. Onda je usledio BAD HERSFELD 5. A kada se
probudio iz kratkog dremeža, na tabli je pisalo EISENACH. Kada bi
samo prepoznavao ta imena. Ona su bila poput referentnih tački u
izmišljenoj zemlji gde se bajka polako pretvarala u noćnu moru. Jesu
li se ovako Jevreji osećali na putu u koncentracione logore, dok su
naslanjali lica na pukotine u stočnim vagonima kako bi čitali imena
železničkih stanica pored kojih su upravo prošli? Ili su čitav put
sedeli u mraku, opčinjeni ritmičnim lupanjem železničkih pragova
dok su putovali ka nepoznatom odakle nije bilo bekstva? Žuan je
širom otvorio oči i pokušao da se malo priseti. Čuo je za Vajmar; zar
to nije bila nekakva republika? Ali gde su se nalazila druga mesta
koja su nestajala s vidika dok su se vozili pored njih: Jena,
Ajzenberg, Štesen? Tek kada je video tablu s natpisom LEIPZIG 10,
mapa je počela da dobija smisao za njega. Jesu li sada prešli više
od polovine puta? Je li imao ikakve šanse da preživi ovaj košmar od
putovanja? Nije verovao u to.
Autobus se zaustavio u šumovitom području na još jednom
skromnom i pustom odmorištu. Kada su se oni koji su morali da
mokre vratili u autobus, sa jednog od prednjih sedišta je ustala neka
figura i okrenula se prema njima. Bio je to Hamid, koliko je Žuan
mogao da vidi u ogledalu; podigao je ruke u pozdrav drugim
putnicima i naizgled izgovorio kratku molitvu, posle čega su reči
nastavile da teku sa njegovih usana. Žuan nije razumeo šta on
govori, ali grupa je bila potpuno tiha i pažljivo je slušala. Dve veštice
u dnu autobusa zurile su razrogačenim očima. Sitni mišići ispod
njihovih očiju zatezali su se kao da moraju koncentrisano da se
napregnu kako bi razumele. Ali poruka je očigledno bila dovoljno
jasna, jer su odjednom svi istovremeno počeli da aplaudiraju i kliču
kao da je upravo objavljeno nešto čudesno.
Đavolice iza njega su se zgledale i klimnule glavom, i na njegovo
iznenađenje stegnule ruku jedna drugoj, i on je odjednom postao
svestan njihove čvrste povezanosti.
 Opijene rečima koje su čule, dve žene tiho su zaplakale. Nešto u
njima se oslobodilo, i sa osećajem veće opuštenosti nego ranije,
počele su slobodno da razgovaraju jedna sa drugom.
Žuan je sklopio oči i pokušao da prati ono što su govorile.
Njihov zajednički jezik bio je mešavina nemačkog i francuskog sa
nekim ubačenim arapskim rečima, pa iako Žuan nije mogao sve da
razume, uhvatio je suštinu, a to je bilo više nego dovoljno.
Kada su prvi put pomenule koliko bezuslovno priželjkuju da krenu
za svojim prijateljima prema sedam nebesa, gde je jedan dan bio
kao hiljadu dana na zemlji, gde nije bilo tuge, straha ili stida, gde
ništa nije trunulo i niko nije osećao glad, Žuan je otvorio oči i osetio
kako ga je oblio hladan znoj. One su to nazivale rajem i dženetom, a
iz očiju im je zračio osećaj istinske i čiste sreće, na kojoj im je Žuan
potajno zavideo svim srcem. Ali mu je to takođe izazivalo užasnu
nelagodu.
O sebi su govorile kao o „svetim ratnicama“ i jedva su čekale da
im bude dat znak da izvedu delo koje su toliko čeznule da dovrše.
Ponovo su stegnule jedna drugoj ruku kao da su sestre koje su bile
razdvojene, ali su se sada ponovo sastale.
„Naša životna misija je dovršena“, rekle su, potvrđujući Žuanove
najgore strahove. Sa svakim znakom pored kog su prolazili, svi su
se bližili svojoj smrti.
Žuan je pokušao da izbegne pogled žena kada je, istovremeno
kao kod sijamskih bliznakinja, njihova euforija nestala, a one se
prisetile svog zadatka.
„Šta je on čuo?“, šapnula je jedna od njih drugoj.
Žuan je čuo sve i pokušavao je da se koncentriše na
kontrolisanje samo nekih mišića. Ljudi u autobusu bili su toliko
sigurni u droge koje su upotrebili da se nisu potrudili čak ni da ga
vežu. Tako da bi, kada bi samo mogao da malo istegne levu ruku
kako bi kanila u njegovoj nadlanici ili cevčica u kanili iskliznule,
paraliza mogla da dovoljno popusti da mu omogući da viče u pomoć
kada se autobus zaustavi.
Žuan je sklopio oči i pokušao da se koncentriše kako bi povratio
osećaj u ruci. A kada je shvatio da još ništa ne može da oseti,
uzaludno je pokušao da preusmeri koncentraciju na šaku i prste. Sve
je bilo poput mrtvog tkiva.
Sedeo je tako neko vreme, naizgled potpuno odsutan, kada su
dve veštice ponovo počele da se sašaptavaju, jedna od njih sa
najčudnijim osmehom koji je ikada video.
Tiho su se smejale dok su ponavljale šta će se uskoro desiti.
Koliko je Žuan mogao da razume, svi će se pretvarati da su turisti i
poslaće na stotine ljudi u pakao. A onda su razgovarale o Galibu,
njihovom duhovnom vođi, sa toplinom i naklonošću, zbog čega je
sve to zvučalo kao da su mu ljubavnice. Pomisao da će taj čovek biti
sa njima u njihovom poslednjem času i gledati njihovu čistu i
opravdanu žrtvu terala ih je u ushićenu grozničavost.
A Žuan je u sebi svom snagom svog bića vrištao tražeći pomoć i
milost.
Nekoliko minuta kasnije svi na prednjim sedištima istovremeno
su ustali kao na naredbu i zauzeli položaj za molitvu u prolazu
između sedišta. Čak i žene iza njega kao da su se povukle u sebe.
Žuan je širom otvorio oči i veoma sporo okrenuo glavu prema
prozoru i putu kojim su se vozili.
Kola su jurila pored njih kao ptice selice, krećući se uporno i hitro
prema dnevnim dužnostima svojih vozača i putnika. S vremena na
vreme video bi po dvoje dece na zadnjem sedištu, verovatno na putu
prema školi u autu svojih roditelja, ili već nekom drugom mestu na
koje su krenuli. Nekoliko puta uspeo je da pogleda u oči radoznalo
dete s nosom pritisnutim na staklo, ali pogled se brzo okretao u
drugom pravcu.
Onda bi ukrstio oči, kolutao njima i treptao velikom brzinom, ali
dočekivali su ga samo kikotanje i nasmejana lica.
Zašto bi deca reagovala na to?
Pogledaj me, govorio je u sebi iznova i iznova, a oni su ga videli,
ali jednostavno ne onako kako treba: ne kao čoveka koji će uskoro
sa sobom povesti druge ljude u smrt.

„Dame i gospodo“, objavio je vozač, „stigli smo u Berlin.“ Nekoliko

ljudi je zapljeskalo dok se autobus vozio kroz neupadljivi stambeni
kvart koji ni na koji način nije podsećao na prestonicu ili svetski
poznat grad.
U toj zbrci zgrada, ostavili su autobus parkiran preko nekoliko
parking mesta ispred igrališta.
Žuan je na trenutak gledao svoje saputnike kao da su
vanzemaljci. Pokreti su im bili proračunati, a oči staklaste kao u
zombija. Sve je bilo kao na pokretnoj traci: mehanički i uvežbano.
Kada se većina njih odvezla u privatnim kolima, drugi autobus za
invalide došao je po njega i dve žene u invalidskim kolicima. Hamid
je nadgledao postupak, tako da je očigledno bilo važno da transport
prođe bez zastoja.
Baš kao i prošli put, namestili su ga u prolaz između sedišta, ali
ovog puta je bio licem okrenut prema dve paralisane žene, što mu je
dalo šansu da vidi njihova lica i užas u njihovim očima.
Uprkos paralizi, starija od dve žene pokušala je da okrene glavu
prema mlađoj, verovatno da stvori vezu u vidu zajedničkog iskustva i
osećanja, ali nije uspela u tome. S druge strane, mlađa žena je
mogla da malo okrene glavu, i čežnjivo je zurila u obraz one starije.
Bile su veoma slične. Jesu li one bile majka i ćerka? Zašto su bile
ovde?
Tek sada, dok je sedeo u prolazu između sedišta, shvatio je pune
razmere tragedije čiji je deo nenamerno postao. Ove dve žene bile
su žrtvena jagnjad za sveti čin - a to je bio i on.
Čuo se neki zveket iz belog autobusa pored njih. Dvojica ljudi
mučila su se sa nekim teretom u zadnjem delu autobusa. Video je
kako se prtljažnik otvara i velika transportna kutija je izvađena i
ispražnjena. Onda je video kako je njen u najlon umotani sadržaj
revnosno prenet u zadnji deo novog autobusa za invalide. Blago
ljuljanje autobusa pokazivalo je da je roba sada utovarena, dok ga je
Hamidovo vikanje i vrištanje činilo previše nervoznim da razmišlja
šta bi sadržaj te kutije mogao biti.
Vozili su se desetak minuta ulicama Berlina, a kada su stali
ispred niza semafora ispred imigrantskog kioska sa reklamama na
arapskom postavljenim u izlog, opazio je štender s novinama na
trotoaru.
 Žuan nije uspeo da pročita naslov, ali je fotografija ispod njega
sve govorila, jer je to bila njegova slika. Blago se osmehivao kao da
mu je takvu instrukciju dao fotograf iz Ores del dija.
Žuan je duboko udahnuo. Njega traže. Je li ovo značilo da postoji
nada?
U tom trenutku navukli su mu kapuljaču na glavu.
 36

KARL

Karl je zabrinuto pogledao u Asada. Lice mu je bilo pepeljastosivo i

nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja osmeha na njemu. Kao vojnik sa
posttraumatskim stresnim poremećajem, trzao se i na najmanji zvuk.
Bilo je jasno da ga čekanje izluđuje.
„Osećam se kao da čekam da moju porodicu dovuku na
stepenice vešala.“ Usne su mu drhtale. „А zastrašujuće je što je ovo
stvarnost, Karle. Dešava se upravo sada, a šta ja mogu da uradim
da to sprečim? Nemoćni smo.“
Karl je pogledao prema cigaretama Herberta Vebera. Trenutno je
poriv da ponovo počne da puši bio jači nego ikada pre. Ruke su mu
se kolebale između njih i Asadove ruke, koja je teško ležala na stolu.
Uzeo je Asada za ruku.
„Slušaj, Asade, ti već nešto preduzimaš. Uradio si tačno ono što
je Galib želeo da uradiš, što je potez u ispravnom smeru. Izašao si
na otvoreno i predstavio se. On sada zna da ti posmatraš šta on
radi, i zna da si u Frankfurtu. Približavate se jedan drugom; trenutno
ne možeš uraditi ništa drugo.“
„Ubiću ga kada mi se pruži prilika, Karle“, rekao je stegnutim
glasom. „Imam toliko toga zbog čega moram da se osvetim.“
„Moraš da budeš oprezan, Asade. Sačuvaj hladnu glavu, ili će on
biti taj koji će zariti nož.“
Asad se okrenuo da pogleda u ekran koji je policija postavila na
zahtev obaveštajne službe. Izgledalo je kao da ponovo predugo
čekaju da se nešto dogodi, tako da je Karl znao kako se Asad oseća.
To je bilo dovoljno da izludi svakoga.
 Posle još petnaest minuta čekanja, Herbert Veber se vratio s
grupom ljudi obučenih u crno, koji su, ako se izuzme Herbertova
težina, izgledali upravo kao on.
„Gospodo“, rekao je kada su svi seli, „situacija je ovakva: sada
smo optimistični da smo malo bliži otkrivanju gde se grupa nalazi.
Nekoliko opreznih i budnih policajaca stajalo je prošle noći na straži
ispred kuće u kojoj znamo da je grupa boravila, i dok su bili tamo,
došli su u kontakt sa Florijanom Hofmanom, sedamnaestogodišnjim
raznosačem novina. On nam je rekao da je, dok se okolo vozio
biciklom pre tri noći, video autobus kako se parkira u rikverc ispred
kuće. On je dostavljao jutarnje novine ljudima sa druge strane ulice, i
za godinu i po dana koliko to radi, nikada nije video nikoga da se
vozi po tom kraju - a pogotovo u tako velikom vozilu - tako rano
ujutro.“
Karl je primetio kako su ljudi u prostoriji uzdahnuli od olakšanja.
Konačno su imali nešto konkretno od čega su mogli da krenu.
Trebalo bi da pozove i Markusa Jakobsena obavesti ga o tome.
„Pošto je još bio mrak, Florijan nije primetio ništa po čemu bi se
autobus isticao, ali je primetio da je bio veoma beo. A kada se
provezao pored njega, video je da ima neku vrstu lifta kakav se
koristi u autobusima za invalide. Moje kolege su mu pokazale mnogo
različitih fotografija dizalica za invalidska kolica na zadnjim vratima
autobusa, i on je bio potpuno siguran da je to bila takva dizalica.“
Otvorio je sledeću sliku na ekranu. Bila je to veoma obična
dizalica kakve se svuda mogu videti ali sa jasno vidljivom
nalepljenom etiketom na kojoj je pisalo U-LIFT.
„Dečak je mislio da je to čudno. On je predani skijaš i svake zime
s porodicom ide na skijanje, i pomislio je da, ako je to ski-lift, ne bi
mogao nigde da vas podigne. Zbog toga mu je to ostalo u
pamćenju.“
U prostoriji je očigledno bilo dosta ljudi koji nisu ukapirali.
„Da, polukružni lift“, rekao je Veber osmehujući se. „Kao lift na
koji sedneš i završiš na istom mestu. To ne bi nikoga odvelo naročito
daleko.“
Nekoliko onih koji su najsporije shvatali najzad su doživeli
trenutak otkrovenja.
 „Pametan dečko. Takođe je primetio da autobus nije imao
nikakvih drugih upadljivih karakteristika. Drugim rečima, bio je
potpuno go, kako je on to izrazio. Nije bilo reklama ni bilo čega
drugog što bi moglo da nas odvede do vlasnika, što zapravo nije baš
uobičajeno. Tako da sada možemo pretpostaviti kako je autobus koji
je policija upravo locirala identičan kao onaj koji smo na sve strane
tražili.“
Otvorio je sledeću sliku na ekranu. „Рге nekoliko sati uspeli smo
da dobijemo snimak sigurnosne kamere sa auto puta.“
Fotografija nije bila veoma jasna, ali autobus je bio beo bez
ikakvih drugih odlika i imao je rampu za invalidska kolica pozadi.
„Da, znam šta mislite. Ali sada smo prilično sigurni da je ovo isti
autobus i da je grupa otišla iz Frankfurta otprilike u pola pet ujutro,
na osnovu grubog proračuna prosečne brzine i udaljenosti do
lokacije ove video kamere. Trenutno pregledamo sve naše registre
vozila da vidimo možemo li pronaći vlasnika. Kao što možete videti,
autobus nije naročito velik. Verovatno je namenjen za najviše
dvadeset putnika.“
„Možemo li videti ikoga na snimku ako ga zumiramo?“, upitao je
neko.
„Radimo na snimku, ali malo je verovatno.“
Veber je ponovo kliknuo upravljačem i pojavila se mapa ulica
Frankfurta i područja severno od grada. Pokazao je pravo na ekran.
„Odmorište sa kog je dobijena slika je ovde gore.“
Prisutni ljudi su ponovo reagovali. Grupa je mogla da ide bilo
kuda, ali Berlin je bio blizu i predstavljao je dobru pretpostavku.
„Potsdam je takođe blizu, kao i drugi važni gradovi“, nastavio je
on. „Zato moramo pojačati svoje akcije u tim oblastima. Moramo
pretpostaviti da će autobus biti negde sakriven pre nego što stignu
do svog konačnog odredišta, ali trenutno nam je zadatak da ga
pronađemo.“
Veber je zastao i okrenuo se prema Asadu.
„Naš ovde prisutni danski prijatelj je vrlo dobro upoznat sa
nekoliko ljudi za koje pretpostavljamo da su u autobusu. Kao što do
sada već znate, on deli veoma sumornu prošlost sa vođom grupe,
Galibom, i oni su neprijatelji dugi niz godina. Naša teorija je da je
Galib izabrao ovaj trenutak da ubije dve muve jednim udarcem:
dobro isplaniran teroristički akt i sukob sa njegovim neprijateljem koji
sedi ovde, Zaidom el Asadijem. On je na ovo jasno ukazao ubivši
nekoga veoma bliskog Zaidu i pobrinuvši se da fotografija te žene
bude objavljena u svetskoj štampi. A da naglasi svoje užasne
namere, on kao taoce drži ženu i ćerku Zaida el Asadija.“
Pokazao je na Asada, koji je tada ustao.
„Više bih voleo da me zovete Asad.“ Pokušao je da se osmehne.
„Sutra ću se prijaviti u hotel Majngau ovde u Frankfurtu pod svojim
pravim imenom, Zaid el Asadi, i očekujemo da će Galib isprovocirati
sukob sa mnom i moguće pokušati da me ubije, mada je ovo drugo
vrlo malo verovatno. U najboljem slučaju, taj sukob će se odigrati sa
samim Galibom, ili bar sa njegovim ljudima, koji će nas onda,
nadajmo se, odvesti do njega. Zbog toga smo još ovde u Frankfurtu.
Herbert Veber i lokalna policija su se, naravno, pobrinuli da mi bude
pružena svaka vrsta zaštite. Takođe znam da će nekoliko vas koji
ovde sedite biti tamo, i hvala vam na tome. Čujem da je to mesto
pod nadzorom od juče, ali ništa se neće desiti pre nego što ja
stignem tamo.“
Podigao je pogled ka fotografijama hotela snimljenim iz parka
ispred njega. Plan je bio da on rano ujutro ode i uđe u park s juga
preko puta hotela, polako prođe kroz njega i malo sačeka na
igralištu. Tamo će čekati suočavanje, ali, ako se ništa ne dogodi, ući
će u hotel i sesti u restoran. Posle lakog obroka u trajanju od oko
pola sata, vratiće se istim putem kroz park. Ako i dalje niko ne
pokuša da ga napadne, ponovo će se vratiti i prijaviti u hotelu.
Herbert Veber mu je zahvalio i nastavio izlaganje. „Imamo
zajednički zadatak da obezbedimo da niko od prolaznika ne bude
povređen tokom ove akcije. Ako neka deca iz obližnjih zgrada dođu
da se igraju na igralištu, moramo ih skloniti odatle. Policija je
postavila nekoliko policajki u civilu u okolne ulice i one će lako moći
da se pretvaraju ili da su majke dece ili prijateljice roditelja.“
„Šta je sa hotelom?“
Veber je iskoračio u stranu tako da je stajao rame uz rame sa
Asadorn. „Tamo neće biti nikakvih zbivanja. Naravno, pobrinućemo
se da gosti u hotelu budu identifikovani i provereni. Samo da ne bi
bilo nikakve sumnje, akcija će biti izvedena isključivo napolju.“
„Da. Razume se da se nadam da ćete ga odmah zaustaviti, ali
takođe i da ćete žive uhvatiti osobu ili osobe koje Galib pošalje na
mene“, rekao je Asad. „Ne verujem da će Galib biti u blizini. On je
prevelika kukavica za to.“
„Hoćeš li ti biti naoružan?“ upitao je neko.
Asad je klimnuo glavom.
Čulo se dosta mrmljanja u prostoriji. Situacija je bila neregularna i
Karl je toga bio svestan.
„Pretpostavljam da Asad nema ovlašćenje da puca prvi?“ rekao
je jedan od prisutnih.
Veber je to potvrdio.
Asad je nastavio. „Odlučeno je da se, ako se ništa ne dogodi
tokom moja dva prolaska kroz park, vratim i ostanem u svojoj
hotelskoj sobi do tri. Tada ću se spustiti liftom u prizemlje i po treći
put proći kroz park. Moja pretpostavka je da će oni tada napasti.
Nosiću pancirni prsluk, ali oni će verovatno ciljati u glavu. Ja svakako
bih.“
Bilo je to neprijatno slušati, ali Karl je klimnuo glavom. Posle
sastanka će još jednom pažljivo proveriti pojedinosti i okolno
područje kako bi se uverili da su u obzir uzeli sve mogućnosti. Morali
su da obezbede da se Asadu ništa ne dogodi.
Veber je zahvalio Asadu i naglasio da će oni, ako Galib prihvati
izazov, biti spremni za najgore. Čak i ako uspeju da uhapse samo
jednu osobu povezanu sa Galibom i akcijom, biće za jedan dobar
korak bliži svom cilju.
„Naše kolege sa Kipra poslale su nam neke važne i veoma
korisne informacije“, dodao je. „Preduzete su bolje mere kontrole
prema izbeglicama koje su isplivale na plažu pre deset dana. Neki
ljudi bi možda negodovali zbog njihovih metoda, ali u situaciji kao što
je ova, odlučili smo da ne obraćamo pažnju na to.“
Karl se namrštio. Je li on to govorio o mučenju?
„Ne govorim o mučenju“, rekao je on, kao da čita Karlove misli,
„već pre o obliku pritiska kome je teško odupreti se. Korišćen je
fizički pritisak, da, ali ono što je stvarno donelo rezultate bilo je
obećanje azila tim izbeglicama ako budu govorili iskreno. Nakon
toga im je obećan premeštaj iz Menogeje pod lažnim imenom. Vlasti
su brzo ustanovile da je uzrok njihovog ćutanja strah.“
„Zar među njima ne bi moglo biti oportunista koji su izneli lažne
informacije?“, pitao je Karl.
„Da, naravno. Bilo je nekoliko upravo takvih primera, ali njih je
prijavila druga putnica sa čamca. Ona je sada poslata na sigurno na
drugu lokaciju, ali obezbedila nam je suštinski važne informacije o
ženama koje su pobegle iz prihvatnog centra.“
Prešao je na nekoliko novih fotografija na ekranu.
„Ovo su fotografije iz kampa kada su popisivali izbeglice koje su
isplivale na ‘obalu, i ovde vidimo dve žene koje su pobegle.
Upoređivanjem informacija od doušnika o njihovom akcentu, i
teškoćama sa arapskim jezikom, sa informacijama koje smo dobili
od sirijske obaveštajne službe i iz nekoliko evropskih zemalja, sada
smo u stanju da ih nepogrešivo identifikujemo.“
Pokazao je na jednu od žena. Izgledalo je da ima četrdesetak
godina, sa gustom crnom kosom, lepo oblikovanim usnama i malo
tamnijom kožom.
„Izgleda kao glumica Rejčel Tikotin.“ Kliknuo je da postavi
fotografiju pored osumnjičene. Sličnost je bila neverovatna.
„Siguran sam da će nam ova lepa američka glumica oprostiti na
ovom poređenju. Žena koju tražimo je sada u poznatom okruženju
na svom domaćem terenu i nosi običnu zapadnjačku odeću, tako da
nam fotografija glumice da je vrlo tačnu smernicu u potrazi za njom.
Žena se zove Beate Lohar, ali je zovu Bina. Ona je Nemica, ima
četrdeset osam godina, i potiče iz Linena u Rurskoj oblasti. Mislimo
da je radikalizovana pre tri godine, posle prelaska na islam i
bezbrojnih putovanja na Bliski istok tokom prošle decenije. Svima
vama poslata je kopija njene fotografije, kao i našim kolegama u
Potsdamu i Berlinu. Gajimo jake sumnje da će ona učestvovati u
akciji i da je jedna od putnica u autobusu.“
„Znamo li tačno kada je uspostavila kontakt sa ovim Galibom?“,
upitao je jedan od ljudi.
„Bojim se da ne znamo. Ali, koliko možemo da zaključimo, bila je
u Siriji sve donedavno. Navodno je vrbovana specijalno za ovu
akciju.“
„А ova druga?“
„Tu je situacija malo teža, jer je žena koristila nekoliko imena.
Rođena je 1973. kao Katrin Lozje, ali je koristila i imena Žistin Peren,
Klaudija Peren, Žizel van der Brok, Anrijeta Kolber i tako dalje.
Znamo da je Švajcarkinja i da je bila prilično tvrd orah pod
pseudonimom Džasmin Kertis u ženskom zatvoru u Danberiju u
Konektikatu, gde je služila kaznu za oružani napad od marta 2003.
do oktobra 2004. godine. Nema mnogo toga što tamo nije radila:
pretnje nasiljem drugim zatvorenicama, štrajkovi glađu, podmićivanje
i još mnogo toga. Začudo, puštena je ranije na uslovnu slobodu i
posle toga je nestala. Verujemo da je sve vreme bila povezana sa
terorističkom ćelijom, ali ništa nije dokazano. Kada se pojavila u
Menogeji“, kliknuo je na sledeću fotografiju, „izgledala je ovako.
Uporedimo ovu sliku sa onom iz dosijea koji smo juče dobili iz
Danberija.“
Karl je ostao bez reči. Iako nije postojala neposredna i upadljiva
sličnost između dve fotografije, bila je to ista žena. Oči su je odavale,
kao što je uvek slučaj.
„Da, izgleda da je koristila sve moguće boje kose, tako da ne
obraćajte pažnju na to. Ali pogledajte osmeh. Možemo li ga nazvati
iskrivljenim? Ne. Širokim? Ne. Ona ima tu vrstu osmeha koja može
da učini prelepu ženu ružnom. Oči joj imaju nekako opak izgled.
Usne su joj gotovo izvijene.“
Zatim je otvorio novu sliku. „Ovde imamo fotografiju glumice Elen
Barkin, koja je veoma privlačna žena. Ali za sekundu možete da
vidite njenu transformaciju. Kao ovde u filmu More ljubavi, gde glumi
lukavu ženu ubicu, ako ne grešim.“
Ponovo je kliknuo i na ekranu su se pojavile manje fotografije iste
glumice. „Ovde vidimo Elen Barkin u mnogim različitim ulogama, od
čistog glamura do nečeg mnogo ozbiljnijeg. Kao što znate, nekad
šminka i boja kose mnogo promene lice. A kada je u pitanju žena
koju tražimo, Katrin Lozje, ili Džasmin, budite spremni za mnogo
kreativnosti. Nemamo nikakve njene novije fotografije, ali malo je
verovatno da ima ikakve znakove starenja veće od onoga što bi se i
moglo očekivati posle vremena provedenog u ratom razorenoj Siriji.
Zato se usmerite na osmeh i oči.“
„Kada je ona radikalizovana?“ upitao je neko iz grupe.
„Ne znamo previše o tome. Naravno, više puta je ispitivana u vezi
sa drugim slučajevima, ali njena sposobnost da izmišlja priče
zamaglila je stvarnu predstavu o tome ko je ona i zašto je završila
ovde gde je danas. Ali postoji jedna stvar na koju moramo posebno
obratiti pažnju. Tokom fizičkog pregleda u Danberiju, primećeni su
razni znaci da je pokušala samoubistvo. Duboki ožiljci na ručnim
zglobovima, unutrašnjoj strani butina, pa čak i na grlu i vratu. Čudo
je da u jednom trenutku nije umrla.“
„Čudo? Misliš nesreća“, prekinuo ga je Asad.
Veber se jetko osmehnuo. „Ра, to je što je. Sada imamo dobra
saznanja o njoj, ali znam šta vam je u glavi.“ Okrenuo se licem
prema grupi. „Neko sa samoubilačkim tendencijama je pretnja za
sve nas.“
Preusmerio je pažnju na Karla.
„Ovde prisutni Karl Merk je drugi naš danski prijatelj koji nam se
pridružio. On je u Kopenhagenu šef Sektora Q, koji ima izuzetan
procenat uspešno rešenih slučajeva, a on ima još informacija koje
nam mogu pomoći u razumevanju ovog zadatka i ljudi o kojima se
radi.“
Karl je ustao. „Da, to je tačno.“ Osvrnuo se uokolo i klimnuo
glavom prisutnim ljudima. Da nije bilo Asada, uopšte ga ne bi bilo
briga za ove navodne dobre duše. Tokom poslednjih nekoliko dana,
Karl je shvatio da je osim momaka u kući u Aleredu Asad zapravo
jedini čovek na svetu koga s ponosom naziva svojim prijateljem.
Uradio bi sve za njega - pa čak i bio ljubazan i lepo se ponašao u
ovom okupljenom društvu.
Osmehnuo se Asadu i nastavio. Nadao se da on oseća isto.
„U saradnji sa policijskom obaveštajnom službom u Danskoj,
fokusirao sam se na prvo telo koje je more izbacilo na obalu Kipra na
dan kada je Žuan Aigvader stigao u Aja Napu“, rekao je. „Ono je bilo
od posebnog interesa za nas jer je čovek o kome se radi deportovan
iz Danske. Palestinski kriminalac bez državljanstva Jaser Šehad je
uz zakonski izuzetak dobio dozvolu da ostane u državi, ali je posle
toga uhapšen 2007. godine zbog niza zlodela u Danskoj. Da
navedem samo neka nasumično: radilo se o oružanom napadu,
prodaji hašiša i teških droga na veliko, provalama, pretnjama. Nakon
što je odslužio pet godina u zatvoru, deportovan je na šest godina.
Sproveden je na aerodrom u Kopenhagenu, odakle je pobegao.
Sraman događaj, ali nije uspeo da sasvim nestane jer je primećen u
Cirihu kako ulazi u avion za Islamabad.“
Karl je pogledao oko sebe.
„Da, sigurni smo da je, dok je boravio u Pakistanu, stupio u
kontakt sa Paštunima u islamskoj školi. Od Amerikanaca smo dobili
jasnu sliku njegovog delovanja u Siriji. Kada smo juče pregledali
njihove materijale, našli smo ovu fotografiju.“
Klimnuo je glavom Veberu, koji je ponovo kliknuo upravljačem.
„ A ovde, gospodo, vidimo Galiba i Jasera Šehada na istoj
fotografiji snimljenoj u Pakistanu.“
U prostoriji se čuo žamor. Dvojica ljudi su jeli pored primitivnog
ognjišta na litici, potpuno naoružani, sa kalašnjikovima i redenicima
metaka na grudima. Jaser Šehad imao je dugu bradu koja mu je
sezala do prsa, dok su čekinje na Galibovom licu bile stare samo
nekoliko dana. Smejali su se ustima punim pečenog mesa i delovali
veoma međusobno bliski.
Karl je primetio koliko je Asad izgledao pogođeno. Kada mu je
pokazao sliku prošle noći, toliko je jako ridao da su se vene na
njegovim slepoočnicama zamalo rasprsnule. Karl ga nikada pre nije
video takvog i nikada nije video toliko intenzivnu mržnju kao što je
bila Asadova. „Da, to je donekle iznenađenje, ali mnogo toga
ukazuje da se Jaser u ovo vreme već dugo borio na terenu za
sirijsku miliciju, dok je Galib, ili Abdul Azim da ga nazovemo
njegovim pravim imenom, tek bio stigao. Sada možemo jasno da
vidimo kako je izgledao u to vreme i kako verovatno izgleda sada.
Ožiljci na dnu njegovog lica zasluga su ovde prisutnog Asada.“
Sada su svi gledali Asada dok je on zurio u pod. On nije mogao
da podnese da ponovo pogleda tu fotografiju.
„Amerikanci su pronašli fotografiju kod jednog palog svetog
ratnika, i na osnovu vremena kada je ratnik pogođen i drugih
podataka, znamo da je fotografija snimljena 2014. godine. Ovde
možemo videti da se preobražaj od Abdula Azima, koji je širio strah
po Sadamovim zatvorima, u visokorangiranog svetog ratnika Galiba
odigrao veoma brzo. Galibova surovost i nemilosrdnost dovele su do
toga da bude unapređen brže nego što je uobičajeno, a Amerikanci
su ga postavili visoko na svom spisku najtraženijih fundamentalista.
Dakle, oni su sada obavešteni i upozoreni i spremni su da podele
bilo kakve informacije koje bi mogle da nam pomognu da pronađemo
tog čoveka.“
„Šta smo još saznali o njemu, osim onoga što već imamo?“,
upitao je jedan od ljudi.
Karl je klimnuo glavom. „Veoma precizno smo obavešteni o
njegovom kretanju. Znamo kako se prebacio na jugozapad iz
severoistočne Sirije. I znamo da je uvek imao harem žena u svojoj
ličnoj pratnji, i da nikom od drugih ratnika nije bilo dozvoljeno da im
se primakne.“
Asad je ustao i izjurio iz prostorije. Možda je tako bilo najbolje.
 37

ALEKSANDER

Stajao je u kuhinji kada se taksi zaustavio ispred prilaznog puta, i

baš kao i drugim prilikama kada je njegova majka bila na putu,
trebalo joj je nekoliko minuta da izađe iz kola. On je mogao da
zamisli prizor. Preturala je po tašni u potrazi za gotovinom ili
kreditnom karticom, a kada je najzad našla ono što je tražila, pošto
je prosula sadržaj tašne po čitavom zadnjem sedištu, malo je
flertovala sa taksistom, dala mu preveliku napojnicu, i zasula ga
komplimentima, za šta je bila sigurna da će učiniti da izgleda
privlačno. Ulizička neiskrenost zbog koje ju je Aleksander još više
mrzeo.
Kada je taksista spustio njen kofer na pločnik, njen smeh mogao
se čuti čak u kući. Dakle, on je verovatno bio zgodniji od prošeka. Da
to drugačije izrazi, njegova majka je živela za seksualnu napetost.
Tako je bilo sve otkad su putovanja u gradove južne Evrope postala
deo njenog života. Čak je i Aleksander morao priznati da joj je to
pristajalo, sa njenim rumenim obrazima i krvavocrvenim usnama, i
prikrivenom požudom koja je nadilazila dosadan život i odsustvo
strasti između nje i njenog muža.
Dobro došla nazad, kučko, pomislio je i zatvorio frižider.
„Vraaaatila sam se“, povikala je njegova majka sa lažnim
ushićenjem u glasu kada je ušla na prednja vrata.
Aleksander ju je zamislio. Način na koji je uvek kačila jaknu na
vešalicu, spuštala kofer u hodnik, i malčice se doterivala gledajući se
u ogledalo. Onda bi zakoračila nekoliko koraka dublje u hodnik i
uskočila u dnevni boravak kao da je sve normalno.
 Ali ovog puta nije bilo, i mogao je da čuje da je naglo zastala u
hodniku.
Aleksander se u kuhinji osmehnuo sam za sebe.
„Alekse?“ rekla je ona neodlučno. Stigla je do otvorenih vrata
njegove spavaće sobe.
Još jedan korak. Brzi pogled u njegovu sobu ju je zbunio, kako je
pretpostavljao. Zašto su vrata otvorena, i zašto on nije unutra?
„Alekse?“, ponovila je, ovog puta malo glasnije.
On je izašao iz kuhinje u hodnik. Bilo je neverovatno videti je
kako je ustuknula kada se vrlo tiho odazvao: „Da.“ Da je viknuo,
izazvao bi joj srčani udar. Ali nije želeo da bude tako lako.
Ona se s oklevanjem okrenula prema njemu. Njeni inače rumeni
obrazi već su pobledeli. Iako je pokušavala da deluje prijatno
iznenađena, nije mogla da uradi ništa drugo osim da blene u njega.
„Tražila si da izađem“, rekao je hodajući prema njoj. „I evo me.
Jesi li se dobro provela?“
Ona je potvrdno odgovorila malo zamuckujući.
„Vratila si se dan kasnije nego što sam mislio“, rekao je on i
primetio da se izmicala za korak sa svakim korakom koji bi on
napravio. Je li već primetila mrlju od krvi na tepihu?
„Ovaj, da. To je zato što je ove godine bio uvršten i dodatni kurs“,
slagala je ona. Bila je to veština koju je usavršila tokom godina, ali joj
sada nije išla od ruke. Osmeh joj je bio malo previše širok, a klimanje
glavom previše revnosno. To ju je odavalo.
„Dodatni kurs! Au, to je sjajno. Ali to znači da je ostalo na meni
da ti prenesem da je tata otišao. Nije više mogao da te pogleda u oči
posle sveg tvog kurvanja unaokolo.“
Efekat je bio trenutan. Iznenađenost pomešana sa loše skrivenim
razočaranjem što ona nije bila prva koja je otišla jasno joj se videla
na licu.
„U redu.“ Napravila je dugu pauzu i ugrizla se za gornju usnu.
„Znaš li gde je otišao?“
Aleksander je odmahnuo glavom. „Ali to bar znači da mogu
izlaziti iz svoje sobe pošto gad više nije tu da mi izdaje naređenja.“
Ona je nakrivila glavu. Možda je prošlo mnogo vremena otkad su
njegovi roditelji jedno drugo posmatrali s poštovanjem, ali nije želela
da nje sin tako govori o svom ocu; to je bilo jasno.
Kao da je odvratna licemerka mislila išta drugačije o njemu.
„Pozvaću ga“, rekla je kao žena od akcije kakva je želela da
bude.
„Naravno“, odgovorio je Aleksander i gledao kako njen prst sa
nalakiranim noktom nalazi broj njegovog oca na ekranu telefona i
pritiska ga. Njene očupane obrve primetno su se podigle kada je
čula da zvonjava dopire iz Aleksanderove sobe iza njenih leđa.
„Vidi, vidi, pretpostavljam da ga nije poneo sa sobom.“
Aleksander je izgledao iznenađen, što je nju takođe zbunilo.
„Zašto je, zaboga, mobilni tvog tate u tvojoj sobi?“ upitala je i
krenula prema zvuku. Dakle, nije videla mrlju od krvi prvi put.
Ali sada jeste.
Kao nekome ko stoji na štulama od leda, jedna štikla joj je
kliznula u stranu, i od trzaja joj se suknja pocepala po prorezu. U
sudbinskom trenutku jasnoće, zurila je u mrlju dok je padala na pod.
Nepoznanica je kako je žena s diplomom poslovne škole koja je
živela u sopstvenom svetu mogla da zaključi šta je ta gusta materija
na podu, ali izgledalo je da uopšte ne sumnja.
Spustila je dlan na pod i ustala s takvom okretnošću da je
Aleksander na trenutak bio impresioniran.
„Šta se dogodilo?“ zaječala je pokazujući na mrlju.
„ A, to?“, rekao je on. „Možda sam pogrešno shvatio. Možda tata
ipak nije otišao. Možda sam mu umesto toga odsekao glavu, ali
svakako ne treba da računaš da će se vratiti.“
Ona je pognula glavu. Nije bilo najvažnije da li mu je poverovala;
trenutno je mislila samo kako da savlada luđaka koji je stajao pred
njom - nije bilo važno da li joj je on sin ili ne.
„Ne diraj me!“, viknula je hodajući unazad prema njegovom
kompjuteru. „Ako me takneš prstom, razbiću ovu prokletu mašinu o
pod, jasno?“
Aleksander je slegnuo ramenima i natraške izašao iz sobe. „Ма
daj, mama. To je bila samo šala. Uzeo sam dve flaše crvenog vina
kada je on otišao i previše sam popio. Platiću prokleti tepih.“
Zatim je otišao u kuhinju i pristavio čajnik.
 Brojao je njene oprezne korake niz hodnik. Ona je zastala, pa
posle nekoliko sekundi ponovo krenula.
Okrenuo se prema njoj, i u trenutku kada je podigla stoličicu iz
hodnika iznad glave, spremna da udari, uspeo je da joj zavitla čajnik
u lice sa takvom silinom da je pala na pod.

„Probudi se, mama!“ Blago ju je tapkao po čelu na mestu gde je

čajnik pogodio.
Ona je zatreptala pokušavajući da dovede pogled u žižu. Spustila
je pogled na sebe pokušavajući da shvati šta se desilo i zašto je
čvrsto privezana za kancelarijsku stolicu svog muža lepljivom
trakom. Njene krvavocrvene usne sada joj nisu bile od neke naročite
pomoći.
„Šta si uradio, Alekse? Zašto?“
Aleksander je čučnuo ispred nje. Kakva retka prilika da je
pogleda pravo u oči i tačno joj kaže zašto.
„Zato što ste besramni, mama. Ti i sve ostale svinje u ovoj ulici i u
ovom kraju, i u ovom smešnom gradu, i u ovoj smešnoj zemlji
prezira ste dostojni licemeri. A vaša vladavina kriminala završava se
ovde. Eto zašto!“
„Ne shvatam o čemu pričaš, Alekse. Preteruješ. O čemu se
uopšte radi?“ Povukla je traku pokušavajući da se oslobodi. „Pusti
me!“
Aleksander je umesto toga pokazao na novinski isečak o
utopljenoj ženi.
„Evo zašto, mama! Ti i tebi slični ne mislite ni o čemu osim o sebi.
A to je razlog zbog kog ona leži tu na pesku. Vidiš li je?“
Ona je izgledala zbunjeno. „Da, i ovo je jezivo. Kako možeš
podneti da to gledaš? Jesi li je okačio tu jer liči na tvoju baku? Da li ti
ona toliko nedostaje?“
Aleksander je osetio kako mu lice podrhtava. „То je tipično za
tebe. Ne možeš čak ni da pokažeš sažaljenje prema drugom
ljudskom biću. Ali razlog zbog koga j e ona na mom zidu je to što
ona ne zaslužuje da bude zaboravljena. Pokušavala je da živi svoj
život na užasnom mestu, a kada to više nije mogla, poginula je u
moru. A ljude kao što si ti uopšte nije briga, zbog čega i jesi ovde. I
ne možeš da se izvučeš.“
Onda je okrenuo kancelarijsku stolicu za sto osamdeset stepeni
kako bi mogla da vidi ekran njegovog kompjutera.
„Pogledaj koliko daleko sam došao, mama. Dve hiljade sto
pobeda. A kada dođem do dve hiljade sto sedamnaest, tebi će se
dogoditi isto što se dogodilo ovom tipu.“
Odgurnuo je ekran kompjutera u stranu.
Njen vrisak kada je videla zamrznuto lice svog muža kako leži na
stolu bio je toliko prodoran da su prazne čaše na stočiću pored
njegovog kreveta zazveckale.
On je prekinuo njeno vrištanje lepljivom trakom. Dvaput ju je
obmotao preko usta i oko glave. Neće više biti njenog vrištanja.
Aleksander se osmehnuo, odgurao njenu stolicu u ugao i ponovo
namestio ekran. Glava njegovog oca mogla je da ostane tu još malo
pre nego što je vrati u zamrzivač.
Seo je i uključio igricu, pripremajući se za sledeću borbu, pa
otvorio fioku i izvadio svoju staru nokiju. Izvadio je staru SIM karticu i
bacio je u smeće sa ostalima.
Kada je ubacio novu karticu, otvorio je spisak kontakata i
pritisnuo onaj na označen sa „Glupi pandur“.
 38

ROSE

Rose se javila na telefon, jer je broj sa kog je pozivano bio nepoznat,

a prošlo je nekoliko dana otkad se zaluđeni momak javio. Rose je
poslušala svoju žensku intuiciju koja je skoro nikada nije izneverila i
pucnula prstima Gordonu, koji je odmah pozvao šefa Ubistava. Sada
je samo trebalo da se pobrine da se razgovor nastavi nekoliko
minuta kako bi dala Markusu vremena da siđe dole i sluša.
„Vidi, vidi, zar to nije opet moj stari prijatelj“, rekla je i pritisnula
dugme za snimanje.
Reakcija je odmah usledila. „Ја ti nisam prijatelj, i neću da pričam
sa tobom. Daj mi glupog pandura!“
Rose je pogledala Gordona kao da mu se izvinjava.
„On te sluša. Uključen je spikerfon.“
„Dobro.“ Zvučao je kao da se smeje. Da li se sada osećao
važno?
„Onda reci zdravo Kurtu-Brajanu Loganu, starom dvadeset dve
godine, glupi panduru“, pozvala je ona Gordona.
„Ја se ne zovem Kurt-Brajan Logan!“ Momak je zvučao
uvređeno.
„Ako ti tako kažeš. Ali znamo da imaš dvadeset dve godine. Ili
ćeš nam i zbog toga prigovarati?“
„Sluša li još neko osim idiota?“
„Ne još, ali šef Ubistava dolazi nam u posetu. Kao i mi, on te
smatra veoma zanimljivim.“
„Šef Ubistava! Onda vi znate koliko je ovaj slučaj važan“, rekao je
on. „То je zadovoljavajuće znati.“
 Zadovoljavajuće! Rose je duboko udahnula. Zašto je zaboga
delovalo toliko vulgarno razgovarati sa ovim glupim drkadžijom od
ubice?
„Ti to nisi uradio, zar ne, Kurte-Brajane Logane? Nisi ubio svoju
majku?“ Rose je zadržala dah.
On se ponovo nasmejao. „Ne, vrlo smešno, ali ona je zasad
zadržala svoju glavu. Može da čuje šta govoriš, ali ti ne možeš da
čuješ nju.“
Zapravo je mogla. Zastrašujući prigušeni zvuci vrištanja u pomoć
bili su skoro nečujni, ali su bili tu.
Rose je počela da se znoji. Ovaj život je sada bio njena
odgovornost.
Primetila je Gordonov izraz lica. On je očigledno takođe čuo
zvukove.
„Ako me još jednom nazoveš Kurt-Brajan, odseći ću joj glavu, pa
ti savetujem da to ne radiš.“
„U redu, a kako onda da te zovem?“
Njegovo ćutanje je odavalo da nije razmišljao o tome.
Rose ništa nije rekla. Markus Jakobsen je pošao dole kod njih, pa
je pustila momka da razmisli.
„Možeš me zvati Toširo“, rekao je najzad.
Onda je Gordon prišao bliže. „Zdravo, Toširo“, rekao je.
„Jesi li to ti, glupi panduru?“
Gordon je klimnuo glavom i rekao da. „Znao sam da si samuraj“,
nastavio je.
Momak se nasmejao. „Zašto? Zbog vrste mača koji koristim?
Veoma si oštrouman.“
„Možda, da. Ali verovatno više zbog toga što zoveš sebe Toširo.
Zar to nije japansko ime? Zar samuraji ne potiču iz Japana? A zar
oni nisu koristili samurajske mačeve? Da, jesu, i otuda ime.“
Klimnuo je glavom Markusu dok je ulazio i sedao.
„А ja mislim da ciljaš na glumca Tošira Mifunea, najvećeg
samuraja koji se ikada pojavio na filmskom platnu. Zar to nije tačno,
Toširo?“
On se smejuljio. Bilo je užasno slušati taj smeh zajedno sa
prigušenim kricima njegove majke u pozadini.
 Gordon je pogledao u Rose, a ona mu je klimnula glavom u znak
da se slaže. Trebalo bi da nastavi u istom stilu.
„Znamo da si ti samuraj, Toširo. To je očigledno po tvom plavom
repicu na glavi, zar ne?“
Sada je jedini zvuk koji se čuo sa druge strane poticao od majke.
Smejuljenje je potpuno prestalo.
„Zdravo, Toširo“, ubacio se šef Ubistava. „Ја sam Markus
Jakobsen, šef Ubistava. Mi se bavimo najgorim kriminalcima u
Danskoj, a moja specijalnost je pronalaženje ljudi kao što si ti,
trpanje svih vas u zatvor i bacanje ključa. Ti trenutno imaš dvadeset
dve godine, ali, kada pravosuđe završi sa tobom, bićeš veoma star
čovek, Toširo. Osim, naravno, ako polako i mirno ne prestaneš s tim
što radiš i kažeš mi gde možemo da te nađemo.“
„Daj mi opet glupog pandura“, kratko je rekao on. „I zaveži,
dođavola, govno jedno! Mrzim ljude kao što si ti. Ako čujem još jednu
reč od tebe, nećete me više čuti.“
Markus Jakobsen je slegnuo ramenima i dao Gordonu znak da
nastavi.
„Kako znaš da imam plavu kosu i repić?“ nastavio je momak.
„Znam jer imamo stvarno dobar crtež tvog lica, Toširo. Napravljen
je na kiosku na Frederiksundsveju gde si kupio svoje pripejd kartice.
Pronaći ćemo brojeve tih kartica, i onda dolazimo po tebe.“
Rose je bila zatečena. Zar je ovaj bledi momak koga je mogla da
zavede jednim hvatanjem kroz pantalone sada iznenada dobio
petlju?
„Pripejd kartice nisu registrovane u Danskoj“, odgovorio je
momak. „Slučajno to pouzdano znam. Misliš li da sam glup?“
„Uopšte ne, Toširo. Ali trenutno proveravamo koliko si zaista
pametan i gde si išao u školu. Samo da znaš, poslali smo crtež
svakoj obrazovnoj ustanovi u zemlji.“
Iznenađujuće, on je počeo ponovo da se smeje.
„То je sjajno“, rekao je. „Ali slušaj. Sačekaću malo sa ubistvom
svoje majke jer mogu da čujem da vas zabavlja to što je još živa.
Sada možete da vežbate malo te vaše policijske psihologije.“
Je li rekao „zabavlja vas“?, pomislila je Rose. Momak je bio
potpuno lud.
 „Odlično“, odgovorio je Gordon. „Prihvatamo igru.“
„Šta još znate o meni?“
Gordon je upitno pogledao šefa Ubistava, koji je sedeo stisnutih
usana. Bilo je jasno da on takođe misli kako imaju posla sa luđakom
i da bi ovo lako moglo da se razvije u slučaj koji će se odeljenju obiti
o glavu ako im se stvari otmu iz ruku.
Onda je klimnuo glavom.
„U redu, Toširo. Osim tvojih godina i izgleda, i gde si kupio pripejd
kartice, znamo da živiš na području Kopenhagena i verovatno u
velikoj i lepoj kući. Pronaći ćemo te, Toširo, ali učini sebi uslugu i
poslušaj ono što je šef Odeljenja za ubistva rekao i dobićeš bolničko
uverenje i znatno bolje uslove.“
Rose ga je prekinula. „I bićeš pošteđen da te jebu u mozak,
lepotane“, grubo je rekla.
Sada je momkov glas zvučao prodorno. „Zašto ste sigurni da bih
želeo to da propustim?“
„Toširo“, rekao je Gordon blago, „obećavam ti da ćeš dobiti
pošteno suđenje ako mi kažeš ko si. Inače će ići na teži način.
Radimo na ovome bez prestanka. Neumorni smo, samo da znaš.“
„Odlično! Zbog toga mi ostaje samo da kažem perseverando, i
zbogom.“ Zatim se čuo klik i on je otišao.
Markus Jakobsen pogledao je preko svojih naočara izgledajući u
najmanju ruku nezadovoljno.
„Njegovo stanje je gore nego što sam mislio“, rekao je. „Pošaljite
mi snimak. U svakom slučaju poslaću ga bezbednosnoj službi.
Moramo da radimo na ovom punom parom ili ćemo za nekoliko dana
imati masovnog ubicu koji nam je izmakao iz ruku.“
Rose je podigla ruku. „Daj da još jednom čujem njegovu
poslednju rečenicu, Gordone.“
On je namestio kursor na traku audio snimka i povukao je nazad
za dva desetak sekundi.
Rose je držala ruku u vazduhu dok se nije čula ta reč.
„Је li rekao prese verando?“, upitala je. „Pusti ponovo.“
Sve troje su pažljivo slušali.
„Ne, perseverando“, rekao je Markus. „Znate li šta to znači? Jer
ja ne znam.“
 Rose je potražila na Guglu.
„То znači ’istrajnost’, kako ovde piše.“ Skočila je na noge.
„Mislim da se momak odao.“ Klimnula je glavom sama za sebe
uz iskrivljen osmeh. „Jer znate li šta perseverando takođe znači? To
je moto internata na jezeru Bagsverd. Gledajte.“
Njih dvojica usmerili su pažnju na ekran.
 39

GALIB

Kada se Galib pridružio grupi svetih ratnika danskog Palestinca

Jasera Šehada, bilo je to da bi se živ izvukao iz Sirije. Godinama je
bio na vrhu spiska SAD najtraženijih fundamentalista, i ne bez
dobrog razloga; ponosio se time što su njegova bezobzirnost i
nemilosrdnost prema ljudima koji su mu se našli na putu bile poznate
u svim područjima Sirije u kojima je besneo rat.
Galib je prvi put sreo Šehada nekoliko godina ranije, u
prašnjavom kampu za obuku na nekoliko stotina kilometara od
pakistanske prestonice, Islamabada. Među stotinama svetih ratnika
svih nacionalnosti sa kojima je Galib došao u kontakt, Šehad je bio
onaj u kome je Galib video najveći potencijal. Ne samo da je bio
inteligentan već je i bio pun brutalnosti iza svog lica kao u lutke, sa
krupnim očima koje su navodile na poverenje i osmehom koji bi u
nekim civilizovanijim uslovima vodio do filmske karijere i osvajanja
bezbrojnih dama. Drugim rečima, Šehad je bio pritajena mašina za
ubijanje koja je jednostavnim izrazima lica umela da prikrije svoje
namere i nasilne napade. Osim toga, živeo je u Danskoj, što je bilo
zanimljivo, ali to je prizivalo u svest iskustva kojih Galib trenutno nije
želeo da se priseća.
U odnosu između dvojice ljudi, Galib je bio strateg. Godine borbe
protiv režima u Iraku posle Sadamove smrti očvrsnule su ga i
usavršile njegove metode. Živeo je kao nomad, nikada nije spavao
na istom mestu duže od nekoliko noći, prikrivao je svoje tragove bez
obzira na cenu koju je neizbežno morao da plaća za to. Galib je bio
idealni planer u svakom gerilskom ratu, a takođe je želeo da bude
poznat po tome. Jednog trenutka glatko izbrijan muškarac kratke
kose sa šminkom sakrivenim ožiljcima na donjem delu lica i
elegantno odeven u zapadnjačku odeću, kao prosečan poslovni
čovek koji bez napora može da se kreće među koalicionim snagama,
a sledećeg na bojnom polju kao varvarin, sa krvlju umrljanom
odećom i poremećenim pogledom u očima.
U tim ulogama nikada nije preuzimao nepotrebne rizike;
međutim, Galib je imao jednu slabost koja je nad njim imala veću
vlast nego bilo šta drugo, a to je bila njegova žudnja za osvetom,
koja nikada nije popuštala. Sve otkad mu je Zaid el Asadi unakazio
lice fosfornom kiselinom, što je dalo Mohamedu priliku da ga rani pre
više od petnaest godina, njegova životna misija bila je da stvori
ravnotežu u sukobu u kome je jednom izgubio. Sprovodio je
odmazdu nad Zaidom el Asadijem svakog dana terorišući tri žene
koje je taj čovek voleo najviše u životu. Problem je međutim bio u
tome što je, da bi odmazda imala uticaja na njegovog neprijatelja,
ona morala biti vidljiva, a vučenje za sobom tri taoca kroz ratnu zonu
donosilo je stalno rizik koji mu baš i nije bio potreban.
Kada je u leto 2018. po drugi put sreo Šehada, napravio je s njim
dogovor da ako on odvede žene sa sobom u Siriju, može da radi sa
njima kako nađe za shodno, uz jedini uslov: da ih ostavi žive kako bi
Galib kasnije mogao da ih preuzme. Šehad je pristao, a kao nagradu
za svoj trud takođe je dobio komandu nad grupom boraca koja će
delovati na području Sirije gde je rizik da se pogine bio najmanji, i
gde će on stoga moći da se proslavi.
Galib je bio u redovnom kontaktu sa Šehadom, pa je sopstvenim
očima mogao da se uveri da su žene žive, ali je inače posvetio svu
svoju snagu pronalaženju El Asadija. Nekoliko pokušaja da navede
sunite u Danskoj da uđu u trag Zaidu el Asadiju nisu urodili plodom, i
Galib je počeo da shvata da čovek možda ne živi u Danskoj. Zato se
vratio dublje u prošlost i posle nekoliko meseci našao stariji bračni
par u Faludži koji mu je, s pištoljima prislonjenim na glave, ispričao
kako je porodica pobegla od Sadamovog režima. Bilo je to poslednje
što su ikada rekli.
Na dan kada je Galib prišao bombom oštećenoj kući u
jugozapadnoj Siriji gde je porodica Zaida el Asadija navodno živela
pre nego što su otišli u Dansku, pao je na kolena i zahvalio dobroj
sreći što ga je dovela ovamo.
U bašti je ponegde bilo malo zelenila, a pored jarka je brstila
jedna vezana koza, ali osim te koze bilo je teško videti od čega su se
izdržavali u ovoj kući koja se nekada, u mirnija vremena, isticala u
pustom pejzažu kao dragulj.
U kući su stvari izgledale drugačije. Kuća je očigledno bila
vandalizovana, ali sa ostacima stvari, vlasnici su iz čistog prkosa
povratili privid njene pređašnje lepote i elegancije.
Usred dnevne sobe u prizemlju, zatekao je Leli Kababi kako sedi
na pohabanoj sofi slabašnim stiskom držeći cigaretu koja se odavno
ugasila.
Galib je ljubazno upitao za porodicu El Asadi, ali Leli Kababi je
poricala da išta zna o tim Iračanima koji su navodno živeli sa njom.
To je naravno bila laž - Galib je bio stručnjak za ispitivanje i odmah je
mogao da prepozna laž - ali ju je ostavio na miru. Leli je nesvesno
posejala seme ideje koja će dovesti njegov plan do ostvarenja.
Tri dana kasnije Jaser Šehad došao je u Sab Abar u Siriji sa
grupom ratnika i Zaidove tri žene, kao što mu je i naloženo. Od
trenutka kada su stigli, Jaser i njegova pratnja izgledali iscrpljeni i
istrošeni od rata, a njihovi ožiljci i otvorene rane svedočili su o
žrtvama koje su podneli dok su se uz borbu probijali kroz ogromne
snage režima Bašara Hafeza el Asada i oko njega okupljene
koalicije.
Galib je postavio kamp u nekorišćenoj štavionici nasuprot
ruševine od kuće Leli Kababi, i tu je dočekao Jasera Šehada i
njegovu pratnju. Kada je smestio svoje ljude i seo pored njega ispred
razrušene štavionice, Galib je kod Jasera primetio neuobičajeno
odsustvo borbenog duha.
„Uzeli smo im više života nego oni nama, ali usput sam izgubio
nekoliko ljudi; bio je pravi pakao stići do ove oblasti. Preblizu je
Damasku, preblizu je svemu. Galibe, veruj mi, ako ostanemo ovde
više od nekoliko dana gotovi smo. Razumeš li?“
Galib je klimnuo glavom. Razumeo je. Vladine trupe su
poslednjih nekoliko nedelja potiskivale militantne grupe i obojile
zemlju crvenom bojom krvi, i to ne ponajmanje baš ovde.
 „Da, moramo da se gubimo odavde, znam. A imam i putanju za
bekstvo. Treba da idemo severozapadno prema moru, a ti moraš da
se obriješ kao da pratiš važnog zatvorenika, to jest mene. Jesu li ti
svi papiri u redu?“
Jaser Šehad je klimnuo glavom.
„Za nekoliko dana, kada pređemo preko mora, upoznaću te sa
Hamidom, koga sam postavio da u Evropi upravlja akcijama koje će
šokirati svet. Ali ti i ja ćemo prvo posetiti staru damu u onoj tamo
kući.“ Pokazao je na belu kuću. „I povešćemo žene sa nama. Slušaju
li?“
Šehad je klimnuo glavom i ušao u zgradu da dovede tri žene.
Galib se osmehnuo kada su izgurali žene napolje. Ronija,
najmlađa, predstavljala je veoma tužan prizor - prljava, pogrbljena i
ućebane kose - dok su majka i starija sestra izgledale mnogo bolje,
uprkos strahu u njihovim očima i načinu na koji su se trzale na
najmanji zvuk.
„Šta se desilo najmlađoj? Zar nisi pazio na nju?“, upitao je.
Šehad je slegnuo ramenima. „Šta da ti kažem? Ljudima se ona
najviše dopadala.“

Kada su ušli u dnevnu sobu u beloj kući, starica je čekala u svojoj

fotelji sa puškom u krilu i prateći svaki njihov pokret kao što zmija
prati pacova.
Galib je zakoračio prema njoj držeći ruke iza vrata. „Leli, ostani
mirna, došao sam poslom i u miru“, rekao je. „Imam neke ljude koji
žele da se sretnu sa tobom.“
Dao je znak iza sebe ne skrećući pogled sa nje. Želeo je da vidi
njenu reakciju u trenutku kada tri žene uguraju u sobu, ali ona se nije
čak ni trznula.
Osim sopstvenog disanja, Galib nije čuo nikakav zvuk. Delovalo
je kao da je vreme stalo, kao da ga je njegov predosećaj poveo
pogrešnim putem.
„Uguraj ih pravo ovamo tako da može dobro da ih vidi“, naredio je
Šehadovim ljudima, sve vreme gledajući Leli u lice. „Ti shvataš da
treba da spustiš pušku, zar ne, Leli?“, pokušao je da je ubedi. „Inače
se neće dobro završiti za ove tvoje prijateljice ovde. Zar ne vidiš ko
su one?“
Tek tada je primetio da ona škilji i pokušava da fokusira pogled. S
oklevanjem je morala da prizna kako stvari stoje.
Polako je ustala, potpuno svesna da bi to moglo da znači kraj
njenog života, ali takođe i da je nagrada vredna pokušaja.
Plakala je dok je prilazila ženama i pružala ruke da ih zagrli, ali
žene su okrenule glavu na drugu stranu.
Da li su se stidele stanja u kom su bile, ili su mislile da mogu
zaštititi staricu od nečeg neizbežnog?
„Vidim da ih sada prepoznaješ, što mi govori da takođe poznaješ
i Zaida“, rekao je i razdvojio žene.
Starica ga je dugo ćutke gledala dok je mlađa ćerka pala na
kolena, a druge dve žene počele da plaču.
„Da, čula si šta sam rekao. Rekao sam Zaid. Zaid el Asadi,
Marvin kukavički muž koji ju je ostavio samu sa dve ćerke i prepustio
je sudbini goroj od smrti. Zaid, Zaid, Zaid.“
Svaki put kada bi pomenuo ime, bilo je kao da ih probada
kopljem. Ali, iako je mislio da će im tako slomiti otpor, činilo se da je
to, uprkos strašnim teškoćama i žalosnoj sudbini kojoj su bile
prepuštene, trenutno dovelo do promene u njihovom držanju. Samo
ime Zaid kao da im je dalo snagu. Odsutni pogled u njihovim očima
promenio se u budnost. Mlađa ćerka odgurnula se s poda krhkim
rukama. I sve su gledale u njega kao da će njegova sledeća
rečenica doneti kraj godinama njihove neizvesnosti.
„Ubij gada, Leli. Ubij Galiba!“ povikala je Marva i pokazala na
njega. „Okončajmo sve ovo.“
Nije uspela da kaže ništa više jer ju je Šehad oborio udarcem i
ležala je bespomoćna i krvareći na podu.
Galib je izvadio pištolj i uperio ga u glavu oborene žene.
„Dobro. Sada znam da se vas dve poznajete, Leli. Reci mi kako,
ili ću ubiti Marvu. Prvo nju, onda ćerke, i na kraju tebe.“
Leli je stajala sa prstom na obaraču, ali Galib je instinktivno znao
da ona nema snage da ga povuče i preuzme kontrolu nad životom tri
žene, pa je bez napora istrgao pušku od nje jednim potezom, kao da
čupa pero sa ptice.
 „Dakle, Zaid je još živ?“ rekla je starica sa čudnom mirnoćom.
„Nemam razloga da verujem drugačije. To je ono što ćemo
zajedno ustanoviti. Odgovori mi. Kako se vi poznajete?“
Ona mu je odgovorila bez oklevanja. „Zaid i Marva su me posetili
nekoliko puta odmah nakon što su se venčali. Nikada nisam videla
devojke.“
Galib je klimnuo glavom.
„Šta nameravaš da nam uradiš?“ upitala je ona.
„Neke od vas će otputovati preko mora, i to je sve što treba da
znate.“
To kao da nije uzdrmalo staricu. „Onda me pusti da prvo
pomognem devojkama. Vidiš kako izgledaju. Neće preživeti takvo
putovanje. Mogu da se pobrinem za njihove rane, mogu da im dam
hranu. Samo dan ili dva.“
„Nema vremena za to.“
„Nema vremena? Reci mi, u čemu je tvoj problem sa Zaidom,
Galibe?“
On je glavom dao znak Šehadovim ljudima da sada mogu da
vode žene sa sobom. Onda se okrenuo prema Leli. „Galib nema
problem sa Zaidom, ali ja ga imam kao Abdul Azim. I ako me ikada
ponovo nazoveš Galib, ubiću te.“
 40

GALIB

U prethodnih nekoliko dana Galib je bio veoma aktivan na internetu i

sa zadovoljstvom zaključio da je Zaid zagrizao mamac u vidu
njihovog saopštenja za novine.
Zaidov odgovor u frankfurtskim novinama bio je propraćen
fotografijom njega samog i detaljima o danu, satu i mestu gde će se
njih dvojica suočiti. Nije bilo sumnje u autentičnost objave jer je,
uprkos tome što mu je lice bilo opustošeno vremenom i tugom, Zaid
izgledao isto.
Galibu je puls ubrzano radio. To je zaista bio isti onaj Zaid el
Asadi koji mu je sasuo kiselinu u lice i uništio mu život. Konačno se
pojavio znak. Konačno je mogao da dobije svoju osvetu.
Nasmejao se kada je pročitao da je od svih mesta na svetu Zaid
el Asadi sada bio u Frankfurtu na Majni. Dakle, pratio je njihov trag
kroz objave za štampu.
Organizovano je da se obračun odigra u ovom hotelu; nije moglo
biti bolje od toga. Naravno, Galib je znao da se Zaid udružio sa svim
mogućim predstavnicima zakona. Šta je drugo i trebalo da očekuje?
Ali Hamid se pobrinuo da oni dobiju šta im sleduje.
Njihov postavljeni mamac bio je arhetipski Arapin. Posvećen
mladi čovek sa upadljivom bradom, obučen u belu vetrovku, široke
braon pantalone i sa belom kapicom na glavi, tako da nije moglo biti
sumnje u njegova uverenja. Hamid mu je preko imejla dao instrukcije
gde i kada može da nađe tog nevernika kako bi mogao da mu se
dovoljno približi da ga pogubi. Posle toga, njegovoj porodici nikada
ništa neće nedostajati. A čovek je prihvatio zadatak sa velikom
smernošću i oduševljenjem što može da služi ovom dostojnom cilju.
Istinski cilj bio je da se obračun završi smrću tog posvećenog
mladića, a kada on bude ležao na zemlji u lokvi sopstvene krvi, neko
će se pobrinuti da bude temeljno pretresen. A u džepovima jadnika
pronaći će nagoveštaje koji će neizbežno približiti Zaida i Galiba
jednog drugom.
Tako je moralo biti.
To će naterati Zaida da izgubi kontrolu.

Galibov izbor da im baza bude u Berlinu izazvao je jako Hamidovo

protivljenje.
„Mogu da nađem na stotine boljih mesta. Pa zašto onda ovaj stan
u Lihtenbergu? Ovo nije dobro mesto za skrivanje. Ovaj kraj je
utočište za desničarske ekstremiste. Koliko puta sam to rekao? Jesi
li u okolini video ikoga arapskog porekla, osim nas samih?“
Hamid je provirio kroz zavese na ulicu dole ispod već deseti put, i
Galib je znao šta je video. On je godinama bio fasciniran ovim delom
nekadašnjeg Istočnog Berlina, i to s dobrim razlogom.
„Bolje bismo se utopili u masu u Vedingu, Krojcbergu ili
Nojkelnu“, nastavio je Hamid. „U tim delovima grada trećina
stanovnika su imigranti, a mnogi od njih su poreklom sa Bliskog
istoka. A pošto su mnogi od njih nezaposleni, ulice uvek vrve od
života. Turisti tamo ne zalaze često, bar ne u Nojkeln, u kome vlada
libanska mafija. Mislim da je greška što si izabrao ovo mesto.“
„Da, i već smo to raspravili, Hamide. Ali trenutno policija i
obaveštajna služba tragaju za nama kao lude. A kada nađu autobus
u Tempelhofu, potraga će biti pojačana u Nojkelnu i Krojcbergu, gde
žive imigranti, a ne ovde. Treba samo da se pritajimo i ostanemo u
stanu dok ne napadnemo i ništa se neće dogoditi.“
Hamid je zagunđao; čak i u ovom kontekstu, on je znao svoje
mesto.
„Jesi li nabavio kape?“
On je klimnuo glavom. „Da, i to sa dodacima. Vrlo su autentične.“
„А brade?“
 „Da, a one su bile veoma skupe.“ Blago je šmrknuo. Je li i njega
sad hvatala ta đavolska prehlada? „Ali izgledaju kao prave“, nastavio
je Hamid. „Imam ih u različitim dužinama.“
Galib se osmehnuo. Putovanje do Berlina prošlo je bez teškoća,
a ovaj stan, u nekadašnjem Istočnom Berlinu, nalazio se samo
nekoliko stotina metara od Štazijevog zatvora Hohenšenhauzena.
Od svih zatvora na svetu, to je bio onaj sa čijim se lukavim
metodama Galib najviše identifikovao i iz njega je crpeo inspiraciju.
Njegovi učitelji u Abu Graibu dali su mu detaljne informacije kako su
stvari tamo funkcionisale i koliko je sve bilo pažljivo isplanirano.
Zatvor je bio hermetički zatvoren za spoljašnji svet i nije se
pojavljivao ni na kakvim mapama. Uz duge zaobilaske, zatvorenici
su dovoženi ovamo u zapečaćenim kombijima tako da nisu znali gde
su dovedeni, što je bio način na koji je tajna policija stvarala potpuni
strah i kontrolu u zatvoru, slično onome kako je Galib naučen u
Iraku. Zatvorenicima je bilo dozvoljeno da spavaju samo na leđima s
rukama položenim na pokrivač, prozori su bili neprozirni, a tokom
dana im je bilo dozvoljeno da hodaju ili stoje samo u svojim ćelijama
dok su čekali saslušanje. Najlukavija od svega bila je sposobnost
čuvara da zbune zatvorenike božičnim ukrasima u bilo koje doba
godine i ispitivanjima koja su mogla da traju pet minuta ili pet sati; to
se jednostavno nikada nije znalo. I na kraju, da se upotpuni ova slika
pakla na zemlji, oni su dopuštali mnogim od ovih političkih
zatvorenika da ih Zapadni Berlin otkupi, ali tek nakon zubarskog
pregleda pri kome bi jak aparat sa rendgenskim zracima sakriven iza
naslona za glavu oštetio mozak zatvorenika koji će uskoro biti
pušten. Kada je Galib pogledao kroz kuhinjski prozor, video je da
gleda prema zatvoru. Mogao je da stoji ovde satima dok su čekali
pravo vreme za napad. Do dana kada će Berlin i Nemačka osetiti
duh greha svojih predaka tako da ih zaboli.
Kakva čudesna ironija.
Tog jutra Galib je prvi put video na internetu reportažu katalonske
televizije o utopljenom Jaseru Šehadu na obali Kipra. Galib je
prezrivo gledao telo svog bivšeg saveznika kako leži u peni morskih
talasa. Ali kako je mogao znati da će inače čvrstog čoveka obuzeti
panika istog trenutka kada je završio u vodi ili da će ta budala
preklinjati za pomoć i držati se za njega kao bespomoćna beba? Da
ga Galib nije gurnuo pod vodu, obojica bi se utopili.
Galib je odmahnuo glavom. Bilo je dobro što je imao Hamida, koji
je već pokazao da može sam da završi zadatak. Pogledao je u
čoveka koji je obavio komplikovane pripremne radove tako uzorno i
temeljno. Taj jaki, odani čovek kratko ošišane kose bio je pravi izbor.
Uzrujani povici koji su se začuli iz dnevne sobe zbunili su Galiba,
a metež kao da se pojačavao kada je ušao u sobu. Ispred njega je
stajao jedan od Hamidovih najboljih ljudi sa besnim izrazom na licu i
okružen grupom koja je verovatno bila na njegovoj strani.
„Odbijamo da se sretnemo sa našim tvorcem u odeći koju nam je
on dao“, rekao je čovek pokazujući na Hamida.
„Šta hoćeš da kažeš, Ali?“, mirno je upitao Galib. „Šta će se
inače dogoditi?“
„Inače ćemo odustati od misije.“
„Odustati? Ali mi smo sveti ratnici, Ali. Sveti ratnici ne odustaju od
misije.“
„Ono što ti predlažeš je bezbožno. Svi se slažemo što se toga
tiče. To je haram.“
Galib je polako okrenuo glavu i pogledao u ostale. „Da li se vi
slažete sa Alijem? Hoćete li vi odustati od misije?“
Dvojica njih su bili na ivici da klimnu glavom, ali to nisu uradili;
Galib je jasno mogao da vidi da odmeravaju situaciju i procenjuju na
koju stranu da se priklone.
„Pitaću ponovo! Ko se slaže sa Alijem u ovome?“
Nije bilo nikakve reakcije, mada je Galib znao šta oni misle.
„Šta ti misliš, Hamide?“
„Ti znaš šta mislim. Naš plan počiva na ovome, tako da će Ali
jednostavno morati to da prihvati.“
„Ра, neću.“ Ali je odlučno klimnuo glavom ostalima pokušavajući
da dobije njihovu podršku. Ovo svakako nije bio razvoj situacije koji
je išao u prilog njihovoj misiji.
„Ovo me mnogo boli, Ali“, rekao je Galib pa izvukao pištolj iz svog
kaftana i uperio ga Aliju u glavu. „Sam si u ovome, tako da nam nisi
od koristi. Žao mi je.“
 Dve preobraćenice koje su stajale iza njega sklonile su se u
stranu vičući na njega da prestane.
Onda je Galib opalio i Ali se sručio na pod kao vreća, dok su ljudi
odskakivali da izbegnu krv koja je već tekla po podu. Samo Žuan
Aigvader u svojim kolicima nije mogao da se pomeri i, kada je krv
potekla ispod jednog točka, prebledeo je kao leš.
Iz susedne spavaće sobe u kojoj su Galibove zarobljenice bile
vezane za krevet čuo se zvuk plača. Samo je Hamid ostao da stoji
na istom mestu, odlučan i sasvim smiren.
„Za Alija je popločan put do raja. On se pokolebao, a ja sam mu
ipak ukazao milost. Danas su vrata dženeta otvorena za njega, kao
pravog sina vere“, rekao je Galib.
„On je bio jedan od tvojih najboljih ljudi, Galibe“, vrisnula je
Džasmin, jedna od dve preobraćenice.
Ona će biti ta kojoj će biti naređeno da obriše krv i počisti ovaj
nered.
Galib je vratio pištolj u unutrašnji džep i okrenuo im leđa.
Sada ih je u grupi ostalo samo desetoro, računajući i njega. I
dalje dovoljno da se izazove neopisivo razaranje.
 41

ASAD

Asada su mučile sumnje.

Je li postupao ispravno? Nije mogao da razmišlja ni o čemu
drugom u poslednjih nekoliko sati.
„Da li da nastavim sa ovim, Karle?“, upitao je.
„Imaš li ikakvog izbora?“, odgovorio mu je Karl.
„Izbora? Mi smo ovde, a Galib je u Berlinu.“
„То ne znamo sigurno, Asade.“
„Imam kontakte u gradu. Mogu da odem tamo i stavim ih u
dejstvo.“
„Govoriš li o ljudima iz podzemlja?“ Karl je odmahnuo glavom.
„Govorim o ljudima koje sam upoznao tu i tamo tokom godina,
da.“
„Misliš li da će se Galib toliko izložiti da će nam oni biti od ikakve
pomoći?“
„Ne znam.“
„Onda mislim da bi trebalo da nastaviš sa ovim. Ako on želi da
dobije svoju osvetu, pre ili kasnije pojaviće se tamo gde Si ti.
Jednostavno nam je potrebno nešto kako bismo nastavili dalje,
Asade. Možda je to loša procena, ali želiš li da rizikuješ i propustiš
priliku?“

„Čuješ li me, Asade?“

Asad je klimnuo glavom i podigao palac prema čoveku Herberta
Vebera koji je stajao na drugoj strani prostorije. Slušalica je bila
toliko mala da je bilo pravo čudo što mu se nije izgubila u uhu;
neverovatno je bilo šta su mogli da smisle ovi obaveštajci.
 „Nemoj ništa da rizikuješ. Jasno?“
Herbert Veber stajao je ispred njega upirući prstom kao učitelj
starog kova, ali osim njegovog jadnog života, Asad je znao šta je
ulog, tako da je klimnuo glavom.
„Ako ti pogineš, Galib više neće odlagati teroristički napad koji je
isplanirao. Ti to znaš, je li tako?“
Asad je ponovo klimnuo. To je verovatno bilo njegovo najbolje
životno osiguranje, osim ako se Galib ne pojavi lično.
„Pažljivo pogledaj ove fotografije koje smo juče napravili. Ako je
Galib odlučio da treba da budeš ubijen, u šta ti sumnjaš, ovde možeš
videti da postoji mnogo prozora oko parka sa kojih snajper lako
može da te pogodi, tako da sve to uzimamo u obzir.“
Asad je osmotrio fasade kuća koje su okruživale mali park.
Svuda zavese. Zavese, odrazi, saksije s cvećem. Još stambenih
zgrada prema istoku, sve petospratnice ili šestospratnice sa
balkonima i niskim ogradama na krovu. Ko bi pri zdravoj pameti
mogao da tvrdi kako može da u obzir uzme sve na ovoj ogromnoj
galeriji za pucanje? Gore bi već moglo biti nekoliko Galibovih
fanatičnih sledbenika sa puškama. Možda je već bilo nekih
beživotnih tela gore u stanovima - ljudi koji su poverovali osobi koja
im je pozvonila na vrata.
Sve to uzimamo u obzir, kako je Veber to izrazio. On je očigledno
težio da dobije godišnju nagradu za najveće potcenjivanje situacije u
nekom komentaru.
„Vidim da si skeptičan, Asade, i razumem to. Ali obišli smo sve
stanove, zato se opusti; na sve njih se motri. Postavili smo pet
snajpera u razne stanove, a čisto sumnjam da bi mogao da ih
primetiš čak i ako pokušaš.“
„Nameravamo li da potencijalnog ubicu uhvatimo živog?“, upitao
je Karl.
Veber je pokazao na Asada. „То sve zavisi od ovog čoveka.
Moramo pretpostaviti da je atentator takođe na samoubilačkom
zadatku. Ako dođe do toga, biće teško, pogotovo ako napadi dođu
sa svih strana odjednom.“
„Ја znam kakav je izraz u očima čoveka neposredno pre nego
što sebe podigne u vazduh“, rekao je Asad. „Oboriću ga pre nego
što dođe do toga.“
Ali Asad je lagao. On ništa nije znao, jer nije bilo dvoje ljudi koji
se spremaju da se sretnu sa svojom smrću da su reagovali isto.
Video je ljude da to rade, ali samo iz daljine. Uvek iz daljine, i to je
bilo užasavajuće, besmisleno i zlo.
„Šta je sa trgom, parkiranim automobilima i drvećem?“, pitao je
Karl.
Asad mu se osmehnuo. To su bile suvišne brige, ali svejedno
dirljive.

Bilo je tačno deset do osam kada je Asad prešao Bruhštrase i

krenuo niz Guckovštrase prema stazi koja je prolazila kroz
nekadašnje groblje, sada pretvoreno u park.
Kao što je Veber i predvideo, nije bilo ničega što bi ukazivalo da
pet obučenih i sposobnih ljudi iza prozora motri preko nišana na sve
što se dešava.
Svuda okolo odvijao se tromi jutarnji saobraćaj. Ljudi očigledno
nisu žurili, iako je radni duh ovog poslovnog grada obično iziskivao
skoro ratnu vrevu dvadeset četiri časa svakog dana.
„То samo mi krstarimo okolo, zato ostani miran“, objasnio mu je
glas iz slušalice.
Asad je bio miran. Sa toliko Veberovih ljudi u igri ovog trenutka,
Asad je skoro osećao sažaljenje prema čoveku ili ljudima koje je
Galib poslao na zadatak. Ali samo skoro.
„Uspori malo, Asade“, nastavio je da govori glas. „Neki čovek
dolazi otpozadi. Za trenutak će preći Bruhštrase. Pažljivo motrimo na
njega.“
Asad je podigao svoj časovnik ispred očiju kao da želi da proveri
koliko je sati. I zaista, u odrazu na brojčaniku sata je video obris
čoveka koji je iza njega išao hitrim korakom.
Za dvadeset pet metara biću mu u dometu, pomislio je i stao. Za
sekundu je mogao da izvuče pištolj iz džepa jakne; vežbao je ćele
prošle noći. Brzi okret i zatim bi morao da cilja u čovekovo rame.
Prvo desno, pa levo.
Sada je ljudska figura stigla do ugla Guckovštrasea. On je na
trenutak stajao mirno.
 „Da li on to nešto uzima?“, upitao je čoveka s kojim je razgovarao
preko mikrofona i slušalice.
„Ne mogu da vidim.“ Doviknuo je nešto u sobu iza sebe i
sekundu kasnije ponovo se javio. „Moje kolege kažu da se osvrće
oko sebe. Sada ide desno. Izgleda da jednostavno nije siguran kojim
putem da krene. Pokrivamo ga.“
„Iako na drveću nije ostao nijedan list, sa mesta gde stojim
nemam pregled čitavog parka.“
„Ne, ali mi vidimo tebe. Nemoj da gledaš gore, ali iznad tebe je
dron.“
„Sklonite ga. Ako išta može da podigne uzbunu, to su te proklete
stvari.“
„Leti na visini od trista metara, zato ne brini! Za trenutak će se
biciklista provesti kroz park iz pravca Šiferštrasea. On je jedan od
naših, zato ga samo pusti da prođe. On prati svako kretanje u
parku.“
„Је li ovde dozvoljena vožnja biciklom?“
„Nemam pojma, ali mislim da jeste. Koga je briga? Pravi se da
ideš u toalet, Asade. Vidiš ga, zar ne? S tvoje leve strane.“
„Da. I vidim igralište iza njega. Čujem neko dete kako se igra, ali
nikoga ne vidim. Jeste li se pobrinuli da ovde ne bude nikoga?“
U pozadini se čulo neko šuškanje. Jesu, ali očigledno ne dovoljno
temeljno.
„Sklonite to dete odavde pre nego što izađem iz toaleta, važi?“
„Hej, nešto se dešava, ostani napolju. Možeš li da vidiš auto koji
se približava sa zapada preko Guckovštrasea? Kreće se prilično
brzo. Malo prebrzo, po mom mišljenju.“
Asad se okrenuo kada je čuo škripu kočnica. Čovek je iskočio iz
kola, stao potpuno mirno i pogledao prema parku. Osim vetrovke,
bio je obučen potpuno kao seljak sa Bliskog istoka. Široke vrećaste
pantalone koje su sezale malo iznad gležnjeva, tako da su bile halal i
u skladu sa propisima. Kapica na njegovoj glavi bila je bela, a cipele
su mu bile šiljate sa malo podignutim špicevima.
Asad je čvrsto stezao svoj pištolj.
„On sada dolazi…“uspeo je da kaže glas u slušalici u njegovom
uhu pre nego što je pucanj naterao Asada da se tržne a sve ptice na
drveću da polete u nebo. Nije video odakle je hitac upućen, ali je
video kako slomljeno staklo pada s prozora najbliže od velikih belih
kuća s njegove desne strane.
„Dođavola“, rekao je glas u slušalici. „Oboren nam je jedan
čovek.“ U pozadini se čuo metež. A kada je čuo još jedan pucanj i
video kako se još jedno staklo rasprskava, instinktivno se okrenuo
tačno na vreme da ugleda napadača samo deset metara od sebe
kako podiže pištolj a kapica mu pada na zemlju.
Čovek je dvaput pritisnuo obarač, ali je pištolj oba puta samo
kliknuo. Bacio ga je na zemlju i, kada je ostalo samo dva ili tri metra
udaljenosti između njih, izvukao je nož koji je bio toliko dug da je bilo
teško razumeti kako ga je do tada skrivao.
Asadov hitac pogodio ga je u vrat, ali nije ga oborio. Međutim,
oborio ga je hitac koji je doleteo odozgo i pogodio ga pravo u glavu.
„Dolazi li još ovakvih kao što je on?“, povikao je Asad, ali nije
dobio odgovor iz slušalice.
Asad je stajao mirno, Dete je vrištalo na igralištu, a to nije bilo
vrištanje kojim se traži pažnja.
„Hej, šta se dešava?“ viknuo je Asad nogom prevrćući telo na
leđa. Čovek nije bio naročito star, a oči su mu i dalje bile otvorene.
Iz slušalice se čuo nekakav zveket. Glas je bio drugačiji i zvučao
je kao da je u šoku.
„Beži odatle, Asade. Nije bezbedno.“
„Ali dete… Šta se dešava?“
„Tamo nema nikakvog deteta. To se samo neki klinci igraju u
Danekerštraseu - bočnoj ulici preko puta parka. Jedan od njih je pao
na beton i udario se, to je sve.“
To je sve! To je bilo dovoljno da na trenutak izgubi koncentraciju.
Trebalo je da mnogo bolje obezbede tu ulicu.
Asad se zaklonio iza drveta. „Ко je pucao? Odakle je tačno hitac
stigao?“
„Ne znamo. Zbog toga želimo da te izvučemo odatle.“
„Zašto ne razgovaram sa istim čovekom od malopre?“
„Zato što je on mrtav. I on i njegov partner su pogođeni. Ja sam u
sobi iz koje ih vidim. Mrtvi su.“
 Asad je bio u šoku. Čovek sa kojim je upravo razgovarao je
ubijen. Ne brini, rekao je samo nekoliko trenutaka ranije. Zašto nije
rekao Bolje da budemo sigurni nego da posle zažalimo? i postupio u
skladu sa tim.
Onda se začuo zvuk trećeg pucnja i ovog puta je tane pogodilo
Asadovu senku na šljunku. Tačno u predelu srca.
Nije moglo da bude jasnijeg signala sa kakvim protivnikom imaju
posla.
Asad je osmotrio zgrade sa zapadne strane parka.
„Hoćete li išta preduzeti u vezi sa strelcem?“ upitao je novog
čoveka preko mikrofona.
„Ljudi su krenuli.“
Asad je ostao da stoji. Nije se plašio. Svuda oko njega čuo se
zvuk policijskih sirena i metež. Veberovi ljudi i lokalna policija, svi u
pancirnim prslucima, već su jurišali u zgradu iz koje su pretpostavljali
da je hitac ispaljen.
Posle više od dva sata proglašen je prestanak vanredne situacije.

Herbert Veber izgledao je gotovo podjednako šokiran kao Karl kada

su krenuli sa svog položaja u hotelu. Karl je pripremio flašu s vodom,
a Veberov izraz lica odražavao je i izvinjenje i patnju.
„Nismo ga uhvatili, Asade. Našli smo nekoliko stvari na podu:
čaure i pakovanje poput onoga u kome se prodaju tablete. To je bilo
sve. Ne znamo kako je uspeo da izbegne naš tim, ali teorija je da je
bio tamo danima i da se zapravo sreo sa ljudima iz tima koji su
obilazili područje i vršili provere.“
„Vlasnici stana odsutni su najmanje deset dana, kako kažu
komšije, a oni nisu čuli nikakav zvuk iznutra pre pucnjeva“, dodao je
Karl. Dodao je Asadu flašu s vodom i spustio mu ruku na rame.
„Drago mi je što nisi ni okrznut, Asade. Ali, kao što znaš, dva
Veberova čoveka su nažalost ubijena, a te žalosne vesti neće proći
neprimećeno. Mislimo da su današnja ubistva izvršena s namerom,
kako bi se uticalo na bezbednost i sigurnost u celoj Nemačkoj.“
Pokazao je prema hotelu. „Kao što možeš da vidiš, Šiferštrase je
potpuno opasan kordonom, inače bi horda novinara navalila na nas.“
Asad je pogledao u telo. Krv oko njega je već potamnela.
 „Veoma mi je žao zbog tvojih ljudi i njihovih porodica“, rekao je
Asad Veberu. „Ali trebalo je da očekujemo da će se ovako nešto
dogoditi kako bi se mladiću koji ovde leži obezbedilo pokriće da
izvrši svoj zadatak.“
Veber je klimnuo glavom. „Nisam ti rekao koliko smo čaura našli
u stanu u kome se strelac nalazio.“
„Verovatno ih je bilo tri“, pretpostavio je Asad. „Od dva metka
kojim su ubijeni tvoji ljudi i trećeg koji je pogodio moju senku.“
Na njegovo iznenađenje, Veber je odmahnuo glavom.
Progovorio je Karl. „Našli su četiri čaure. Bio je to isti strelac koji
je pogodio napadača u glavu.“
Asad je usmerio pogled na čoveka koji je ležao pored njega.
Osećao se kao da ne može da diše.
„Da, mi mislimo da je strelac sumnjao da će tvoj hitac zaustaviti
napadača. Mi ostali uopšte nismo sumnjali, samo da znaš“, dodao je
Veber.
„То je neoprostivo! Ubili su sopstvenog čoveka!“ rekao je Karl.
Asad je gledao u telo. Pogodak u slepoočnicu bio je na levoj
strani, dakle upućen je sa iste strane kao i meci ispaljeni na bele
zgrade na drugoj strani parka kojima su ubijeni Veberovi ljudi.
Karlov pogled se takođe zadržao na telu. „Nije imao mnogo
godina“, rekao je.
„Ne. Mislim da nije imao ni dvadeset“, složio se Asad.
Kako žalosno protraćen život.
Karl je izgledao zabrinuto. „Da je nosio prsluk sa eksplozivom, ti
ne bi preživeo da pričaš o tome. To očigledno nije bilo ono što je
Galib želeo. A nije želeo ni da te snajper dotuče jer je imao i više
nego dovoljno prilika za to kada si ušao u park.“
Asad je odmahnuo glavom kao da odbacuje tu pomisao. „Mogu
li?“, upitao je.
Veber je klimnuo glavom i dao mu gumene rukavice.
„Pretpostavljam da misliš isto kao i ja: da nije mogla biti
slučajnost što pištolj dva put nije opalio?“ upitao je on i čučnuo pored
tela.
„Hej, šta se ovde dogodilo?“ doviknuo Veber ljudima koji su već
pregledali oružje.
 „Udarna igla je onesposobljena“, doviknuo je jedan od njih.
„Vidiš, Asade. Galib nije želeo da te ovaj mladić ubije.“
Asad je to i previše dobro razurneo. Pažljivo je raskopčao
pokojnikovu vetrovku i video košulju koja je izgledala toliko novo i
uredno da je pomislio kako je izvađena pravo iz pakovanja. On se
stvarno pripremio za raj, a sada će za njim ostati još jedna uplakana
majka.
„Imao je novčanik u unutrašnjem džepu“, rekao je Asad i dodao
ga Veberu, koji ga je uzeo pomalo drhtavim rukama. Za kratko
vreme, kada bude morao da objašnjava tok događaja, biće kritikovan
kao čovek koji će morati da preuzme odgovornost za smrt dvojice
svojih ljudi.
„Njegova vozačka dozvola pokazuje da je imao devetnaest
godina i dva dana; prekjuče mu je bio rođendan“, rekao je Veber.
„Tužno je pomisliti da nije mnogo koristio svoju vozačku dozvolu;
zapravo ju je imao samo četiri meseca. Evo njegove članske karte iz
biblioteke udaljene nekoliko ulica odavde. Zvao se Mustafa.“ Predao
je novčanik forenzičkom tehničaru. „Uradićemo sve što možemo da
otkrijemo kako se ovako mlad čovek upetljao u nešto ovoliko
očajničko.“
Došla su još dvojica forenzičkih tehničara, i pokojnikovi džepovi
su pažljivo ispražnjeni a njihov sadržaj položen na najlon na zemlji.
Bela džepna maramica, pismo od opštine, dvadeset pet evra u
novčanicama i kovanicama, ključevi koji mu više nikada neće trebati.
A tu je bila i cedulja.

Čestitam što si ostao živ. Sledeća stanica je Berlin. Pazi

na sve zelene, i otvorene trgove, naročito one iznad kojih
golub nisko leti. I budi svestan, Zaide, da nemaš mnogo
vremena. Vidimo se.

„Golub?“ Veber je odmahnuo glavom. „Govori li on to simbolički o

ovom mladiću?“
„Kako to misliš?“ upitao je jedan od ljudi iz njegovog tima.
„Zar jadni momak nije bio samo golub pismonoša poslat da
prenese poruku, a sopstvenim životom platio je poštarinu? Koliko je
cinično to kopile Galib?“
Asad je duboko udahnuo. Možda su sada shvatili sa čim se
suočavaju. Čisto zlo, ništa manje.
Dugo je zurio u poruku.
Nemaš mnogo vremena!
A Berlin je tako neizmerno velik.
 42

ROSE

Dok su Rose i Markus Jakobsen ulazili dublje u priču iza latinskog

mota Perseverando na internetu, Gordon je takođe bio zauzet na
svom kompjuteru.
„Poslao sam crtež momka internatu u Bagsverdu“, rekao je.
„Nadajmo se da će se isplatiti.“
Rose je bila sigurna u to. „Intuicija mi govori da smo našli pravo
mesto. Zar nije parola ‘Kroz istrajnost’, Perseverando, ono na čemu
momak zasniva čitav svoj život? Samo njegova istrajnost da
dostigne 2.117 pobeda u igrici to nam govori. A momak očigledno
zna značenje te reči, tako da je imao nekakvo vaspitanje. Internat u
Bagsverdu koristi tu latinsku reč kao svoj moto; mora postojati veza.“
„Zar ne možemo da otkrijemo koju igricu igra i zatim ustanovimo
gde ju je kupio?“ upitao je Markus Jakobsen.
Gordon je uzdahnuo. „Što se tiče nabavke softvera u današnje
vreme, najnormalnija stvar je da skineš igricu s nekog sajta. Mislim
da bi bilo uzaludno pokušavati da ga pronađemo na taj način, a ne
ponajmanje zbog toga što nemamo mnogo vremena. Kada razmisliš
kakva je on vrsta ličnosti, malo je verovatno da je to neka tipična
igrica za više igrača kao što je Counter Strike ili tako nešto. A osim
toga, mogao je da kupi igricu pre mnogo vremena. Pitao sam neke
stručnjake za igrice i zaluđenike za kompjutere, ali oni nažalost
nemaju pojma kako bismo mogli da otkrijemo odakle je on nabavio
igricu.“
„То je pucačka igrica, zar ne? Ali da li bi moglo da bude hladnog
oružja u njoj, kao što su samurajski mačevi?“, nastavio je Markus.
 „Sumnjam. Noževa, možda, ali ne i samurajskih mačeva inače
govorimo o potpuno drugačijoj vrsti igrice. Onimusha, koja je PS2
igrica, na primer.“
„PS?“, tupo je ponovio Markus.
Gordon se osmehnuo. Pojavila se generacijska razlika. „PS! To
znači plejstejšn, Markuse!“
„U redu.“ On je slegnuo ramenima. „Moglo bi se reći da ovde
nisam na svom terenu. Ali znam da bi trebalo da zamolimo ljude
zadužene za kontrolu baznih stanica da nam pomognu. Znam da
nas to verovatno neće nikuda odvesti, ako ništa drugo ono zbog
kratkog trajanja razgovora i pripejd kartica, ali tražiću od naših
kolega u službi bezbednosti da vide šta mogu da urade.“
„Da, možda bismo mogli da pronađemo približnu lokaciju u krugu
od nekoliko stotina metara. Onda bismo barem znali iz kog
stambenog kvarta zove“, rekao je Gordon.
Ali Rose je znala da su to samo puste želje.

Sat vremena nakon što je šef Ubistava otišao od njih primili su poziv
od žene iz administracije internata u Bagsverdu. Ona je bila
prijateljski nastrojena i kompetentna, i doslovno je obavila sve što je
trebalo, ali odgovor je bio razočaravajući.
„Samo da proverim za svaki slučaj, kažete da on ima dvadeset
dve godine?“
„Da“, potvrdila je Rose.
„U redu, jer nam je očigledno važno da znamo dali mu je možda
predavao neko od sadašnjeg nastavnog osoblja u školi.“
„Ра, toliko mu je godina.“
„Onda se bojim da će vas moj odgovor razočarati, jer niko od
profesora ne prepoznaje momka iz vašeg imejla. Naravno, zbunjuje
nas što on koristi naš moto na taj način, ali odgovor mora biti ne.
Momak nije išao u ovu školu.“
Kada je žena prekinula vezu, Rose je nabrojala spisak psovki
koje su najbolje opisivale njenu trenutnu frustraciju. Spisak je bio
veoma dug.
„Proverio sam i nema drugih obrazovnih ustanova koje koriste
reč perservando u bilo kom značajnom kontekstu“, rekao je Gordon.
 Značajan kontekst! Kakva glupa izjava. Daće ona njemu prokleti
značajan kontekst.
„Jednostavno ćemo morati da sačekamo da ponovo pozove i
pitaćemo ga odakle mu taj izraz“, nastavio je sa izvesnom bojazni.
Zar ljudski životi još nisu bili u opasnosti?
Čekanje i čekanje, pomislila je Rose. Je li to uvek primerena
taktika kada vreme ističe?
„Samo sekundu, Gordone; imam ideju“, rekla je. „Ti si razgovarao
o slučaju s Monom, pa ću je sada pozvati. Ako iko može da nam
pomogne da razradimo psihološki profil ovog momka, onda je to
ona.“
Pozvala je interni broj odeljenja za psihologiju u štabu, ali izgleda
da u kancelariji nije bilo nikoga.
„Zar ona sada nije na poslu, Gordone?“
On je pogledao u svoju beležnicu i klimnuo glavom. „Pokušaj da
je pozoveš na kuću; možda je danas ranije izašla s posla“, predložio
je.
Rose je pozvala Monin kućni broj, ali nije joj se javila Mona. Glas
je bio previše grub, i Rose ga nije prepoznavala.
„Ovde je Matilde“, javio se neko kroz kakofoniju povika u
pozadini. „Ućutite na minut, Ludvig i Hektore“, povikala je, ali uzalud.
„Ја sam Rose Knudsen iz štaba policije. Mogu da li razgovaram s
Monom?“
„Ne, ona je jutros primljena u Rigshospitalet.“
Rose je bila zatečena; bilo je to bezosećajno saopštavanje jedne
tako ozbiljne vesti.
„Primljena je u bolnicu? Žao mije što to čujem. Mogu li da pitam
ko ste vi?“
„Tipično je za moju mamu da nikome nije rekla da ima ćerku po
imenu Matilde. Malo nezgodno za mene, zar ne?“
„Izvinjavam se. Nisam naročito bliska sa tvojom majkom. Naš
odnos je više profesionalan. Nadam se da u pitanju nije ništa
ozbiljno.“
„Dovoljno je ozbiljno kada pedesetjednogodišnja žena zatrudni a
teško može da zadrži dete.“
Rose je zamislila Karla. Ovo će za njega biti teško.
 „Nije izgubila bebu, zar ne?“
„da je bar. Nisam spremna da dobijem polusestru ili polubrata u
trideset trećoj godini. Šta ti misliš? Znaš li na šta ciljam?“
Ništa nisam rekla, ti mala kravo, pomislila je Rose. „Na koje
odeljenje je primljena?“, upitala je.
„Ne na ono za veštačku oplodnju, to je sigurno.“ Promuklo se
nasmejala. „I zavežite, Ludvig i Hektore, ili izađite napolje.“

Rose je zatekla Monu bledu i providne kože u zadnjoj sobi u hodniku

na odeljenju za ginekologiju u bolnici.
„Rose, jesi li to ti? To je tako lepo od tebe“, rekla je ona.
Rose je primetila kako je ona odmerava pogledom od glave do
pete, ali nije je bilo briga. Prošlo je dobre dve godine otkako su se
njih dve videle, i više nego dovoljno vremena da se nabaci dodatnih
dvadeset kilograma. Ko to ne bi primetio!
„Jesi li dobro?“, pitala je Rose.
„Pitaš me da li ću izgubiti bebu?“
Rose je klimnula glavom.
„Znače se u sledećih nekoliko dana. Kako si znala da sam ovde?
Nije te valjda Matilde zvala?“
„О, misliš na onu ćerku punu ljubavi i pažnje koja tako nežno i
dobro pazi Ludviga i njegove drugare?“
Mona se zakikotala. Dakle nije bila potpuno klonula duhom.
„Ne, zvala sam te na kuću da nam napraviš jedan psihološki
profil, ali neću te sada gnjaviti sa tim, iako je pomalo hitno.“
„Pomalo?“
„Ра, zapravo je veoma hitno.“
„Momak koji vas stalno zove. Radi li se o njemu?“
Rose je ponovo klimnula glavom.

Posle pola sata, osoblje je smatralo da njihova pacijentkinja treba da

se odmara.
„Još samo pet minuta i završavamo“, rekla je Mona medicinskoj
sestri, a Rose je primetila da je Moni zaista potreban odmor.
„Objasnila si ono što bi se moglo smatrati činjenicama“, rekla je
Mona. „I mogu sasvim jasno da vidim tog momka.“ Potapšala je po
crtežu koji je ležao na jorganu. „ A moraš da se upitaš u kakvoj
disfunkcionalnosti je ta porodica živela i disala s obzirom na to da je
momak ubio oca na tako grozan način i sada preti da će isto uraditi i
majci.“
„Misliš li da je psihopata, ili jednostavno generalno psihički
bolestan?“
„Hmm, nije psihopata u klasičnom smislu reči, iako bi njegov
potpuni nedostatak saosećanja mogao da ukazuje na to. Sama
njegova namera da povredi ljude koje uopšte i ne poznaje ukazuje u
tom pravcu. Ali momak kao što je on, koji živi u svom sopstvenom
malom svetu, može da pati od bezbroj psiholoških poremećaja. On
je očigledno veoma poremećen, ali, po mom mišljenju, na mnogo
načina pokazuje preveliku kontrolu da bih ga nazvala umobolnim u
skladu sa tradicionalnim načinom davanja dijagnoze. Ne čini se da je
šizofreničan, ali neki oblik paranoje i neosetljivost se često viđaju
zajedno i mogu voditi do nepredvidljivog ponašanja. Društvo u
poslednje vreme stvara mnogo takvih ljudi. Egocentričnost i
ravnodušnost su prokletstva našeg vremena.“
„Hmm, mislim da mogu osetiti da već imaš teoriju, Mona. Napolje
s njom pre nego što mi kažu da odem.“
Ona se s izvesnom nelagodom namestila u krevetu, kao da joj
ležanje izaziva bol u donjem delu leđa.
„Slušaj! Mogu i da se vratim sutra ako je tako bolje, Mona. Samo
mi reci.“
„Ne, ne, dobro sam.“ Dohvatila je čašu i malo navlažila usne.
Onda se osmehnula i spustila ruku na stomak.
„Mislim da će biti u redu. Mora biti!“
„Da li da nešto kažem Karlu?“
„Ne sada. Ali, ako se ovo produži, volela bih da se vrati kući.“
„U redu.“
„Ali da se vratimo na moju teoriju: u pravu si, zaista imam neki
osećaj u vezi sa ovim. Jesi li razmišljala o tome kada
dvadesetdvogodišnji momak koristi pojmove kao što su
perserverando ili istrajnost?“
„Nikada.“
 „Upravo tako. Osim ako ih koristi kada se šali. Iz mangupluka. A
to bi uradio samo ako se oseća slobodno i da drži stvari pod
kontrolom. Pratiš li me?“
„Nisam sigurna. Hoćeš da kažeš kako bi to mogao biti izraz koji
nije njegov?“
„То jeste njegov izraz, ali nije ga internat doveo do njega. To su
uradili njegovi roditelji. Ja bih pretpostavila da je on jedino dete i da
je njegova majka, ili još verovatnije otac, imao visoka očekivanja od
njega u vreme detinjstva, što je učinilo da se on oseća zarobljeno i
nateralo ga da mrzi svet oko sebe.“
Rose je sada pratila šta ona govori, i to s dobrim razlogom.
„Naravno, otac je bio taj koji je to usadio u njega. ‘Drži se, dečko,
nastavi dalje, nikada ne odustaj’, i slična sranja. Tačno znam o čemu
govoriš.“
Mona ju je dugo gledala ništa ne govoreći, jer je znala šta Rose
misli. Rose takođe nije prošla dobro živeći u očevoj senci, a to je
imalo kobne posledice.
Mona je duboko udahnula. „Baš tako. To je moja teorija. Momkov
otac bio je taj koji je odrastao uz tu značajnu reč, i kasnije u životu
očekivao je od svog sina isto što se očekivalo od njega. A momak ga
je razočarao jer nije mogao da se drži maksime Perseverando, što
se zatim razvilo u nepoštovanje i nesklad između njih. To je moja
pretpostavka.“
„Dakle, otac bi mogao da bude taj koji je išao u internat u
Bagsverdu?“
„Da, ja tako mislim.“
„Ра, to nam nimalo ne olakšava potragu, Mona. Mislim, ko je
otac? To bi mogao biti bilo koji muškarac od oko četrdeset dve
godine i više od toga koji je išao u tu školu. Govorimo o dve stotine
ljudi, ili više. Nisam proverila koliko učenika godišnje primaju.“
„Znam, zato ne možete da krenete tim putem jer jednostavno
nemate dovoljno vremena. Ali možete suočiti momka sa profilom koji
sam ti dala.“
„Kako?“
„Reci mu da znaš da je njegov otac išao u Bagsverd i da si blizu
otkrivanja njegovog identiteta. I da razumeš koliko je teško njegovo
odrastanje moralo biti sa takvim ocem. Da je moralo biti zaista tužno
i samotno jer nije imao braće i sestara koji su mogli da ublaže
pritisak, i da znaš da se njegova majka nikada nije zauzimala za
njega kada je otac iznosio svoje neprekidne zahteve.“
Razmotrila je svoje zaključke pre nego što je nastavila.
„Ne zaboravi da mu kažeš da će postojati olakšavajuće okolnosti
ako se preda, a naročito ako ima tako tešku prošlost sa psihološkim
zlostavljanjem, i da bi trebalo da smesta pusti svoju majku kako bi
pokazao spremnost da nađe mirno rešenje. Nemoj mu ostavljati
ikakvu sumnju da nemaš ni najmanje simpatije za njegovog oca i da
je on u svakom slučaju loš čovek. Možda će to biti dovoljno da spase
njegovu majku i svakog drugog na koga bi inače mogao da usmeri
svoj bes.“
„Šta je sa žrtvom na njegovom zidu? Šta misliš da je to
pokrenulo?“
„Mislim da je to ogorčenost prema ravnodušnosti. Svu
ravnodušnost i neprijateljstvo koje je doživeo i sam pokazao prema
drugim pojedincima, on koristi kao neku vrstu oružja kada odluči da
kazni bezgraničnu i veliku ravnodušnost: za koju je krivo
čovečanstvo kao takvo.“
„Uh“, rekla je Rose.
„Da, ali s druge strane, moglo bi takođe da se radi o tome da ga
žrtva 2.117 podseća na nekog drugog ko mu se nekada dopadao. Ali
mislim da imaš dovoljno da ga navedeš da se otvori. A ako upali,
znam da ste ti i tvoja ekipa najbolji ljudi da izvučete nešto iz toga.“
„Daćemo sve od sebe. Hvala, Mona. Mogu li išta učiniti za tebe?“
Ona je klimnula glavom. „Možeš da paziš na Ludviga. Hoćeš li to
uraditi za mene? Matilde brine o Ludvigu na isti način kao tigar
ajkula koja ne samo da jede svoje mlade nego zapravo lovi i jede
svoju braću i sestre dok je još u materici. Matilde nema majčinske
instinkte. Pa, šta kažeš?“
Rose je progutala pljuvačku. Ovo je bila neka vrsta šoka, i morala
je odmah da nađe rešenje za to jer je Ludvig bio pravi užas koji je
mogao da uništi njeno odeljenje za nekoliko sekundi.
„I možeš biti u mom stanu, Rose.“
 Rose je ponovo progutala pljuvačku. Ovo je bilo više nego što je
mogla bezbrižno da prihvati.
„Znaš šta, Mona“, rekla je. „Imam bolju ideju. Poslaću Gordona
da ga preuzme iz škole i on može da ostane sa njim.“
Ovo će je na kraju koštati jednog ili dva kresanja.
 43

ŽUAN

Iako je obavljena bez reči, jutarnja molitva ga je probudila. Uvek u

isto vreme, uvek strogo kontrolisana. Možda ga je to najviše plašilo
kod ljudi koji su ga oteli. Potpuna disciplina u pogledu njihove vere.
Ona je upravljala njihovim životima i mislima na način koji on nije
mogao da razume. Ponekad im je zapravo zavideo. U Barseloni,
sveštenik zadužen za njegovu parohiju nije u njega usadio kolektivni
temelj vere koji pravi katolik treba da ima.
Zvuk koji je dopirao iz dnevnog boravka pored njegove sobe
izražavao je nešto potpuno suprotno. Zajednički duh koji ih je sve
obuzimao kao međusobno jednake, koji im je davao nadu u raj u
sledećem životu i činio život na ovom jadnom svetu podnošljivim.
Okrenuo se licem prema čoveku koga su zadužili da mu menja
pelene i pokušao da izrazi malo zahvalnosti iako je ukupno
poniženje to otežavalo.
„Za trenutak ćeš doći da nam se pridružiš“, rekao je čovek, koji
mu je takođe dao uobičajenu injekciju. Na trenutak je stajao škiljeći i
čekajući kihanje za koje je znao da će uslediti, pre nego što je
odjednom eksplodirao. Onda je izvadio maramicu iz džepa, izduvao
nos i otišao.
Žuan se naprezao da se oslobodi lepljive trake, kao što je radio
bezbroj puta u poslednjih nekoliko dana u dragocenim minutima pre
nego što bi mu se telo ponovo paralizovalo. I svaki put bi zažalio. Ne
samo da su mu članci bili crveni i nažuljani nego su sada povrede
počinjale da se inficiraju.
 Posle pola minuta injekcija je počela da deluje, i Žuan je klonuo
postrance. Mogao je da oseti kako mu se vratni mišići zatežu, ali nije
imao kontrolu nad njima.
Molitvene prostirke umotane su i sklonjene uz zidove kada su
Žuana uvezli u kolicima. Svi su bili spremni i očekivali ga kada je
Galib ušao u prostrani dnevni boravak njihovog berlinskog stana
praćen Hamidom.
„Danas ćemo imati prvu vežbu oblačenja. Još ne znamo da li će
se predstava isplatiti, ali, što više vežbamo, bolji će biti završni
rezultat. A mi želimo dobro sproveden grupni napor, zar ne?“
Svi su zaklimali glavom. Mrlja od krvi na tepihu ispred njih nije im
ostavljala sumnju da saradnja sa ovom grupom nije bezopasna.
Vrata trpezarije su otvorena i na sredinu sobe su dovezli još
dvoja invalidska kolica.
Dve žene sa plaže u Aja Napi vidno su ostarile od dana kada su
stajale i vrištale dok je telo žrtve 2.117 izvlačene na obalu.
Stariju su sada toliko utišali da su joj usta sve vreme bila
otvorena, a iz njih su virila dva istrošena stara zuba. Na kraju bih i ja
mogao tako da izgledam ako me zadrže dovoljno dugo, pomislio je
on, ali u sebi je odrečno odmahivao glavom. Bilo je glupo misliti da
će poživeti dovoljno dugo da bi se to desilo. Zar ova šarada nije bila
uvertira za njegovu smrt? Bio je siguran da jeste.
Svom snagom je pokušao da se osmehne mlađoj ženi, ali nije
mogao. Ona je izgledala toliko utučeno u svojoj tankoj haljini i sa
strahom u očima.
Šta si videla, devojko?, pomislio je on kada je čuo zvuk iza jednih
od vrata kojima se ulazilo u sobu.
Zvučalo je poput točkova koje treba podmazati. Svi su se okrenuli
prema bočnim vratima kada su se otvorila. Bila je to Švajcarkinja, i
kroz grupu se proširio uzdah iznenađenja, možda čak i olakšanja.
Dvojica muškaraca su čak zapljeskala kada je mladić koga Žuan
nikada pre nije video uvezao u sobu izmučenu mladu ženu sa
izduženim mladežom na obrazu. Žuanu se učinilo da je u stvari u
pitanju dečak, ne stariji od osamnaest godina. Blago se osmehnuo
dok je ulazio, i izgledao je pomalo odsutno. Možda jadni dečak nije
znao u šta se upušta.
 „Sada je naša parada invalidskih kolica potpuna. I dozvolite mi da
vam predstavim Afifa; on je dobar momak, mada pomalo spor.“ Galib
se nežno osmehnuo. Šta se dešavalo? Ovo je bilo veoma
iznenađujuće. Način na koji su se njih dvojica gledala izgledao je
pun ljubavi, toliko intiman i čudno različit od svega ostalog što se
događalo. Žuan nije mogao tačno da prepozna o čemu se radi. Ali
bilo je nešto važno.
„Afif neće učestvovati u našim pripremama, ali on je dobar čovek
da ga imamo uz sebe na kraju. Blagog izgleda i naravi. Ko bi mogao
da posumnja kako grupa sprema neku zaveru ako sa sobom ima
momka kao što je on?“
Onda se čulo jecanje koje ih je sve utišalo. Bio je to trenutak
kada su tri žene videle jedna drugu. Iako je tek pristigla takođe bila
paralizovana, ni sve injekcije na svetu nisu mogle da kontrolišu
uzbuđenje koje je izazvalo bujicu suza. Čak su i druge dve žene u
invalidskim kolicima izgledale kao da je ovo odgovor na njihove
molitve. Kao da su njihova tela sada mogla da se predaju smrti, a
pogled koji su razmenjivale bio je konopac za spašavanje koji je
nedostajao svakoj od njih. Konop za spašavanje sa čijim su se
presecanjem bile istovremeno pomirile.
Jecanje nije prestajalo, ali Galib nije obraćao pažnju na to.
„Kao što možete da vidite, ponovo smo okupili porodicu Zaida el
Asadija, tako da sada imamo četvoro bespomoćnih ljudi u
invalidskim kolicima, i svako od njih ima svoj zadatak. Mlađa ćerka,
Ronija el Asadi, koja je među nama prvi put, bila je sa Afifom već
nekoliko meseci. A invalidska kolica, napravljena namenski za ovu
svrhu, bila su u kutiji u zadnjem delu našeg autobusa kojim smo se
dovezli iz Frankfurta.“
Nekoliko članova grupe prišlo je bliže, a jedan čovek je čučnuo i
pomilovao braon kutiju ispod sedišta kolica.
„Naš pametni prijatelj sa blagom prehladom, Osman, sasvim
ispravno je primetio da ovo nije obični akumulator za električna
invalidska kolica. Kao što ste nesumnjivo već pretpostavili, Ronija će
biti potpuno nesposobna da njima sama upravlja, tako da će ih gurati
Afif, jer kolica zapravo uopšte nemaju akumulator.“ Kratko se
nasmejao.
 „ Afife, sada možeš da ideš u svoju sobu“, rekao je, i dalje sa
izvesnom toplinom u glasu.
Mladić je mehanički nekoliko puta potapšao Roniju po obrazu.
Onda se udaljio tromim korakom.
„Hamid će moći da detonira sadržaj kutije daljinskim upravljačem,
tako da tu nema ničeg novog“, nastavio je Galib. „Novo je to da
eksplozija ima dve faze. Prvo će eksplodirati naslon stolice, a uskoro
posle toga i kutija ispod sedišta.“
Žuan je užasnuto pogledao druge dve žene u invalidskim
kolicima. Majka i dve ćerke koje se dugo nisu videle. Ali da li je
njihovo jecanje na početku bilo od olakšanja što je mlađa još živa? Ili
su slabašni zvukovi koje su ispuštale više bili izraz neopisivog
užasa?
Žuan je ponovo pogledao mlađu ćerku. Njeno uzbuđeno srce
radilo je toliko ubrzano da je čak i sa udaljenosti od nekoliko metara
mogao da vidi puls na njenom vratu kako udara poput klipa u
motoru.
Onda je Hamid istupio i stao ispred Ronijinih invalidskih kolica.
„Treba da to ovako posmatrate: ovo nije obična samoubilačka
misija, što ste možda inače mislili. Nećete biti opremljeni prslucima s
eksplozivom, i nećete sebe dići u vazduh ručnim granatama.
Pokazaćemo svetu kako pravi sveti ratnik uzima sudbinu u svoje
ruke i pokazuje hrabrost i odlučnost.“
Arapske rečenice odzvanjale su u sobi i mnogi od prisutnih su se
naklonili Hamidu. Ponosna lica okretala su se jedna prema drugim, a
nekoliko njih je pogledalo u plafon sa podignutim kažiprstom.
Hamid se okrenuo prema ženi i zadigao joj haljinu, ispod koje je
bila toliko izmrcvarena da joj je telo skoro nestajalo u sedištu.
Onda je Hamidova figura zaklonila Žuanu pogled, ali je jasno čuo
zveckanje metala.
„Evo“, rekao je Hamid i okrenuo se. „Evo jednog od oružja
sakrivenih ispod Ronijine haljine.“
Podigao je oružje.
„Vidim da se osmehujete. U pravu ste, ironija je što smo izabrali
jedno od jevrejskih najopakijih i najefikasnijih oružja, ali mikro uzi
treće klase kalibra devet milimetara je remek-delo koje savršeno
odgovara našoj svrsi. Teško je samo kilogram i po, a dugačko
šezdeset centimetara, i može da ispali na stotine metaka u minuti sa
dobrom preciznošću na razdaljini od stotinu metara. Ovo je oružje sa
kojim ćete se uskoro upoznati. Nekoliko vas ga je već koristilo, tako
da možete uputiti ostale.“
Žuan je spustio pogled. U glavi je registrovao da mu se ruke
nekontrolisano tresu, ali, kada je pogledao u njih, bile su potpuno
mirne.
Hamid je izduvao nos. „Svi znate šta nosite, tako da ne moramo
da pričamo o tome. Ali moramo da vam podelimo ovo.“
Uzeo je platnenu vreću, koja je stajala naslonjena na zid, i otvorio
je.
„Ovi pancirni prsluci su najboljeg kvaliteta, i kada vidite koliko su
tanki i koliko se lako mogu sakriti ispod vaše odeće, nećete moći da
ne poštujete firmu Angard bodi armor zbog modela egzekjutiv. On je
zapravo toliko dobro napravljen da biste pomislili kako je to prsluk
običnog crnog odela.“
Grupa je ponovo zapljeskala.
„Imamo čak i jedan za tebe, Žuane Aigvadere.“ Bacio ga je ispred
Žuanovih kolica.
„Vidim da si zbunjen, ali došlo je vreme da ti kažemo koja je tvoja
uloga. Nije nam namera da ti pogineš u ovoj akciji. Postavićemo te
podalje od bombi, i ti ćeš biti prvi novinar u istoriji sveta koji je bio ne
samo svedok priprema terorističkog napada već je imao i sedište u
prvom redu kako bi mogao da opiše kako je izveden. Ovog puta svet
neće samo videti slike krvi i delova tela razbacanih po ruševinama u
satima koji su pred nama. Ne, svet će videti sve kroz tebe, i bićeš
intervjuisan u vezi sa tim, i pisaćeš o tome iznova i iznova.“
Posle ove grube i cinične informacije, Žuanov um preplavile su
misli koje nije mogao da obradi. Bilo je to toliko užasavajuće, a ipak
je istovremeno predstavljalo i olakšanje. On će preživeti, i srce mu je
zakucalo malo brže, ali cena je bila da će morati da proživi ostatak
života sa najužasnijim slikama urezanim u svest. Žuan je odmah
znao da, kada se to dogodi, on više nikada neće biti isti. Kako je
mogao nastaviti da živi kada je znao ne samo da će ljudi uskoro
umreti nego i da će on morati da gleda, sluša vrištanje, gleda
rastrgnuto meso i bude potpuno bespomoćan da išta preduzme u
vezi sa tim?
Onda je Hamid izvadio go pro kameru koja se kačila oko vrata,
kakvu su koristili najbolje plaćeni novinari u Ores del dija kada su
izveštavali sa terena, i prebacio je Žuanu preko glave.
„Baš lepo, zar ne?“, rekao je osmehnutim licima oko sebe.
„Žuanovo nevino lice i prividni invaliditet, kao i simpatična mala
kamera oko njegovog vrata skoro su dirljivi. Zamislite samo kako će
ljudi koji guraju četvoro invalidskih kolica biti dočekani sa
poštovanjem i saosećanjem.“
Hamid se nasmejao i okrenuo se prema Galibu.
„А onda su tu i poslednja dva prsluka. Hoćeš li nas informisati o
njima, Galibe?“
Ponovo se osmehnuo u situaciji u kojoj nikakav osmeh nikada ne
bi trebalo da bude viđen. Žuan je bio toliko besan, a njegovo
saosećanje prema čovečanstvu toliko podstaknuto, da je želeo samo
da može gurnuti prste u uši i pobeći iz ove užasavajuće scene.
„Hvala ti, Hamide“, rekao je Galib. „Poslednja dva prsluka su za
Marvu el Asadi i njenu ćerku Nelu. Uobičajeni eksplozivni prsluci koji
se mogu detonirati daljinskim upravljačem, ali su vrlo mudro
povezani na isti daljinski koji će aktivirati Ronijin eksplozivni naboj.
Prvo će biti detonirana eksplozivna naprava u naslonu Ronijinih
invalidskih kolica, četrdeset sekundi kasnije će eksplodirati i Nelina
naprava, a dvadeset sekundi posle toga Marvina.“
Žuanu se smučilo. Uprkos paralizi, pogled u očima tri žene bio je
toliko užasnut da se Žuan uplašio da će neka od njih dobiti srčani
udar. Niz lica su im se slivale suze i brzo su treptale. Nisu više
jecale; nije im ostalo snage za to. Bilo je toliko odvratno i bezdušno
što su morale da slušaju sve ovo zlo. Mora da su ih strah i strepnja
žive izjedali.
„Vidim da svi razumete zašto ovo radimo na ovaj način. Svi ćete
imati vremena da pobegnete od pomenutih kolica i zaklonite se, a
ako se stvari budu odvijale kao što je planirano, mnogi od vas će iz
ovoga izaći živi, možda čak i svi vi. Put do raja biće duži, ali, ako
poživite da učestvujete u našoj sledećoj misiji, slava i čast biće
utoliko veći. Inšalah.“
 Nekoliko ljudi je ponovo aplaudiralo, ali Švajcarkinja je istupila
ispred ostalih. Upitno je pogledala u Galiba.
„Ко će nas pokrivati kada se bombe detoniraju ako svi krenemo u
različitim pravcima? Zar ne bi trebalo da isplaniramo neku formaciju
ili da se svi zaklonimo na istom mestu?“
On je klimnuo glavom u znak odobravanja. „Dobra ideja, ali ne.
Uzeli smo u obzir sve mogućnosti, a rizik za svakoga od vas je manji
ako se raširite. Imamo odličnog snajpera koji će vas pokrivati.
Zapravo smo iskoristili njegove usluge u Frankfurtu, i on je i više
nego uspešno dokazao svoju veštinu. Vi ga ne poznajete i nećete ga
sresti, ali on je već zauzeo položaj na dogovorenom mestu, dakle
spreman je. A ako brinete da će biti otkriven pre nego što mi
dođemo, uveravam vas da je on najbelji preobraćenik koga možete
zamisliti. Kapetan, kako ga zovu, obučen je u Pakistanu i na terenu
je već poslednje tri godine.“
Sada su svi aplaudirali kao ludi dok je Žuanovo srce upumpavalo
krv u njegove utrnule udove toliko jako da je to bolelo i teralo
njegove obraze da se zažare. Sve je ovo bilo toliko strašno, toliko
neverovatno zlo, da se nadao da će mu slučajno dati preveliku dozu
kada mu sledeći put budu davali injekciju. Jednostavno nije znao
može li nastaviti da živi sa svim ovim.
Sudbina bi bila mnogo milostivija da nije naišao na televizijsku
ekipu dole na plaži u Barseloni.
 44

KARL

Grupa forenzičkih tehničara bila je zauzeta autobusom parkiranim

preko nekoliko parking mesta nasuprot igrališta na Bervaldštraseu u
Berlinu. Oni su pretresali ceo autobus i izbacivali stvari na ulicu:
sedišta, police za prtljag, hemijski toalet, veliku kutiju nađenu kod
zadnjeg prozora, izgrižene jabuke, maramice, sve što nije bilo
zakucano i što su mogli da razmontiraju.
„Naći ćemo nešto što može da nam pruži trag“, rekao je policijski
inspektor, ali četiri sata kasnije optimizam je nestajao.
Kada su Herberta Vebera probudili u njegovom hotelu u
Frankfurtu oko četiri sata ujutro i obavestili ga da je autobus
pronađen severno od starog aerodroma Templehof, i da je to onaj sa
dizalicom za invalidska kolica, trebalo je samo sat vremena da se
njegove kolege povezu prema Berlinu sa svom svojom opremom,
uključujući i Asadovu torbu.
Dvadeset minuta kasnije, Karl, Asad, Veber i njegovi najbliži
pomoćnici prolazili su kroz bezbednosnu proveru na frankfurtskom
aerodromu.
Sada, nekoliko sati posle toga, tim se okupio i razgledao različite
delove autobusa koji su bili razbacani poput krhotina posle avionske
nesreće po većem delu desne saobraćajne trake Bervaldštrasea od
igrališta prema Urbanštraseu.
„Moramo pretpostaviti da su negde ostavili putnike i zatim je
vozač dovezao autobus ovamo i parkirao ga“, rekao je Veber.
Karl je klimnuo glavom. „Slažem se. Da nisu želeli da ga
nađemo, sigurno ga ne bi parkirali ovako upadljivo i loše. Parkiran je
ovde kako bismo ga mi našli i pomislili da je grupa negde u blizini.
Ima li u ovom kraju mnogo imigranata?“
Čovek nakićen upadljivim činovima predstavio se kao policijski
inspektor, kao da su čin ili počasti išta značili Karlu sve dok je čovek
odgovarao na pitanja.
„Znatan broj imigranata, da.“
„Onda mislim da je ovo poslednje mesto gde treba da ih tražimo.
Razmislite o tome gde su se smestili u Frankfurtu. Ni to nije bilo baš
najočiglednije mesto gde smo mogli da ih tražimo.“
Asad je imao svoje sumnje. „Ali, Karle, sa ovim ljudima se nikad
ne zna. Možda su ponovo odseli negde u blizini vozila jer su zapravo
tako uradili u Frankfurtu. Kao što si rekao, to jednostavno nije bio
baš najočigledniji izbor stambenog kvarta.“
Karl se osvrnuo oko sebe. Kraj je bio dosadan ali veoma prijatan i
miran, prilično otvoren i bez mnogo visokih stambenih zgrada.
„Ја u stvari ne poznajem grad baš dobro“, rekao je, što nije bio ni
izbliza dovoljan opis stvarnog stanja. Berlin je za njega bio samo
impresivna zbirka istorijskih spomenika i fenomena kao što su
Brandenburška kapija i kontrolni punkt Čarli, pri čemu nije trebalo
zaboraviti ni bečke šnicle i bačve s pivom.
„Gde smo mi tačno?“, upitao je policijskog inspektora.
On je pokazao oko sebe. „Nalazimo se u Krojcbergu, području sa
mnogo imigranata; dalje prema severozapadu je Berlin Mite; na istok
je Alt-Treptov; tamo dalje Pankov i Lihtenberg; a ka jugu Nojkeln, još
jedno područje sa mnogo imigranata. Moraš razumeti da je Berlin
džungla u kojoj se plen i grabljivci kreću slobodno jedni među
drugima u svim delovima grada. Podrazumeva se da radimo sve što
možemo da nađemo te ljude ali, grubo rečeno, ne samo da se
trkamo s vremenom već moramo i da se nosimo sa zbrkom ideja,
ideologija i ljudi svih mogućih ubeđenja koje i možeš očekivati da
nađeš u gradu ove veličine. Ovo nije toliko slučaj traženja igle u
plastu sena, već više liči na traženje zrna peska u pustinji u kojoj
zmije i škorpije čekaju da te napadnu. Rešavanje ovakve situacije
zahteva vreme, što je upravo ono što, koliko mogu da zaključim, mi
nemamo.“
Pametan momak. „Šta je sa video nadzorom?“, upitao je Karl.
 On je klimnuo glavom. „Osvrni se i obrati pažnju na ulice. Previše
je sporednih uličica, premalo kamera, a još manje vremena. Možda
ćemo ih spaziti na snimku ilegalno ugrađene kamere u nekoj radnji,
ali čak i za to će biti potrebno vreme.“
Karl je uzdahnuo. „ A pretpostavljam da ne bi pomoglo da idemo
od vrata do vrata i proverimo može li neko da nas obavesti iz kog
pravca je autobus došao?“
„Beznadežno“, rekao je Veber, odmah odbacujući tu ideju.
„Је li iko pokušao da reši zagonetku o trgu i golubu koji sleće na
njega?“, upitao je Asad.
„Da, zadužili smo ljude da rade na tome“, odgovorio je policijski
inspektor. „Označeni su svi trgovi sa mnogo golubova. Ali nasuprot
drugim velikim gradovima, u Berlinu zapravo nema mnogo
golubova.“
Karl je bio zbunjen. „Kako to misliš?“
„Da, to je i mene iznenadilo. Imamo nekoliko ornitologa amatera
u timu, i oni su me obavestili da je broj golubova u Berlinu spao na
manje od trećine od broja od pre dvadeset godina.“
„Ра koliko ih je onda sada?“, upitao je Karl.
„Oko deset hiljada. Najveća pretnja za njih dolazi od svih tih silnih
renoviranja zgrada. Onda su tu mreže, žice i šiljci na zgradama koji
ih lišavaju mesta za gnežđenje.“
„Imate li vi u Berlinu nešto protiv golubova? Previše golubijih
govana?“
„Ovaj, pitaš mene lično?“ upitao je policijski inspektor.
„Da.“ Zar nije gledao pravo u njega?
„Ја nemam ništa protiv golubova. Oni su odgovorni za mnogo
manji deo sranja u odnosu na pse. Po mom mišljenju, dvadeset
hiljada tona psećih govana u gradu kao što je Berlin je mnogo gora
stvar.“
Karl se u potpunosti slagao. Za onih nekoliko godina dok je bio
policajac u kvartu, nervirao je svoje kolege prepoznatljivim smradom
koji je skoro svakodnevno dopirao sa đonova njegovih cipela dok je
pisao izveštaje u stanici.
„А u Berlinu imamo mnogo jastrebova“, nastavio je policijski
inspektor. „Oni takođe drže populaciju golubova pod kontrolom.“
 „Jastrebova?“, upitao je Asad.
„Da, imamo više od stotinu parova u Berlinu. To je u stvari
potpuno jedinstveno.“
„ A jastrebovi se gnezde u drveću, zar ne“, retorski je upitao
Asad. „Onda bi trebalo da tražimo od tima da mapira područja grada
sa najviše jastrebova.“
„Zašto?“
„Da sam ja golub, a na nebu je jastreb, leteo bih nisko.“
Zanimljiva ali jedva upotrebljiva teorija, pomislio je Karl, gledajući
u Asada s opreznim osmehom. Njemu je očajnički trebalo ohrabrenje
upravo sada dok je sedeo na sanduku i grozničavo proučavao mapu
grada. Gledao je na sat svakih pet minuta, kao da pokušava snagom
volje da natera vreme da se zaustavi.
„Jeste li nešto pronašli?“, doviknuo je inspektor forenzičkim
tehničarima.
Odmahnuli su glavom.
Jedan od tehničara im je prišao. „Kutija koja je bila sakrivena u
zadnjem delu autobusa iza zavesa bila je postavljena slojem
polietilena. Našli smo jedan komadić postave, ali je ostatak uklonjen.
Ne možemo tačno znati šta je bilo u kutiji, ali naš detektor je
registrovao eksploziv.“
Ako je Veber bio iznenađen, nije to pokazao.
„То je očigledno zabrinjavajuće“, rekao je. „Šta je sa toaletom?“
„Nema ničega osim uobičajenih hemikalija. Verovatno su koristili
toalete na mestima gde su se zaustavljali.“
Veber je klimnuo glavom svom čoveku. „ A ni to, pretpostavljam,
nije dalo nikakve pozitivne rezultate? Video nadzor? Plaćanje
kreditnim karticama?“
Policijski inspektor odmahnuo je glavom. „Ne još, u svakom
slučaju. Ali pronašli smo duge dlake na nekoliko sedišta pozadi. Da
ih pošaljemo na DNK analizu kako bismo mogli da ih uporedimo sa
onima koje su moje kolege pronašle u Frankfurtu?“
Policijski inspektor pogledao je u Vebera, koji je odmahivao
glavom.
„То je njihov autobus, tako da možemo biti sigurni da se
podudaraju. Ali, da budem potpuno iskren, kakve ćemo koristi imati
od toga u ovoj situaciji? Oh, samo napred i uradite to, ali mi nećemo
čekati rezultate.“
„Jeste li proverili područje oko autobusa?“, upitao je Karl. „Možda
su slučajno nešto ispustili ili bacili nešto što nije trebalo.“
„Jedino što smo našli su upotrebljene maramice. Mislim da je
jedna bila i ispod sedišta. Jednostavno ću je uporediti sa ostalima.“
„U redu“, rekao je Veber. Pogledao je u dvojicu Danaca i svog
pomoćnika sa izrazom lica kojim je pokušavao da pokaže nadu,
mada se ona u stvarnosti sve više smanjivala.
Onda mu je zazvonio mobilni telefon.
Neko vreme je stajao blago pognut unazad sa telefonom na uhu i
bezizražajno zurio u nebo. Onda je zaškiljio i pokazao naviše. Karl
ništa nije mogao da vidi.
„Gledajte“, rekao je on i ponovo pokazao uvis kada je završio
razgovor. „Jastreb lebdi na vazdušnoj struji.“ Osmehnuo se, ali se
onda setio šta je upravo čuo. „Naši ljudi u Frankfurtu imaju njegovu
sliku.“
„Čiju?“
„Snajpera koji je ubio naše ljude.“
„Dođavola, onda imamo šanse da ga zaustavimo“, prasnuo je
Karl.
Veber je lagano odmahnuo glavom. „Jedan od stanara zgrade
snimio ju je sa svog balkona nekoliko dana pre pucnjave. Možeš
prilično jasno da vidiš čovekovo lice dok ide prema ulaznim vratima
zgrade sa malim koferom u ruci. Lice mu je donekle šokantno. To bi
moglo da zakomplikuje stvari.“
„Zašto?“, upitao je Karl.
„Zašto? Kao prvo, to nije tek bilo koji čovek, a kao drugo, fotograf
je prodao sliku jednoj od naših komercijalnih televizijskih stanica.
Tako da će identitet ubice uskoro biti objavljen u svim medijima i
poznat u celoj zemlji.“
„Dobro! Je li bolje što je tako?“
„То je stvar gledišta. Čovek je u stvari neko koga svi već poznaju
u Nemačkoj. On je Nemac, Diter Brauman, i bivši je kapetan
nemačke vojske. Bio je stacioniran u Avganistanu 2007. godine, ali
je otet posle samo devet nedelja i o njemu se dugo ništa nije čulo.
Ne dok Avganistanci nisu zatražili otkup od deset miliona evra za
njega.“
„Da pogađam“, rekao je Asad. „Niste platili.“
Veber je klimnuo glavom. „Mislim da su hteli da plate, iako je bilo
moguće pronaći prijateljsko i jeftinije rešenje, ali, kada su došli po
njega, Bauman je nestao bez traga. Verovalo se da je ubijen kao i
toliki drugi.“
„Dakle, u očima Nemaca on je bio junak?“, upitao je Karl.
„Održana je komemoracija za palog vojnika kakva nikada pre nije
viđena. A sada, posle jedanaest godina, on se vratio.“
Asad je sklopio mapu grada. „Radikalizovan je. To se dešavalo i
ranije“, rekao je. „Junak za koga se ispostavilo da je nešto suprotno
od toga. To je dobra televizijska reklama za teroriste. Vidim u čemu
je problem.“
„Osim činjenice da će me ponovo živog rastrgnuti u raznim
intervjuima u kojima ne želim da učestvujem, koji problem ti
predviđaš?“, upitao je Veber.
„То će izazvati haos i skrenuti pažnju sa Galiba“, odgovorio je
Asad. „Ako se ova priča bude dalje razvijala, a to mnogo zavisi od
toga kakve će poruke Galib poslati sledeći put, niko u Nemačkoj
neće razmišljati ni o čemu drugom osim gde je sada njihov antijunak.
Svi će ga tražiti. Sam si rekao da će to zakomplikovati stvari, i ne
samo da si u pravu, nego je to upravo ono što Galib hoće. Policija,
ljudi na ulici, svi će sanjati o tome da će baš oni biti ti koji će uhvatiti
izdajnika. Ali veruj mi, on će takođe preneti svoju poruku pre nego
što ga uhvate.“
„Ima još nešto“, rekao je Veber. „Uspeli smo da nađemo ljude koji
su iznajmili svoj stan Diteru Baumanu preko sajta Airbnb. A oni tvrde
da alumiriijumsko pakovanje za tablete nema nikakve veze sa njima.
Dakle, to mora da je nešto što je Bauman bacio.“
„То je bilo pomalo nemarno s njegove strane, ako mene pitaš. Zar
se ne slažeš?“, rekao je Karl.
Veber je odmahnuo glavom. „Ја ne mislim tako. To su bile veoma
posebne tablete.“
Asad i Karl ga nisu razumeli.
 „Vrsta stvari koje čovek uzima kada je veoma, veoma bolestan.
Zapravo, kako su mi rekli, onda kad ti nije ostalo još mnogo
vremena.“
„Govoriš li ti to da on umire?“, upitao je Asad.
„Da, izgleda da je to ono što nam on govori.“ Njih trojica dugo su
gledala jedan u drugog.
Sada su imali vrlo opasnog čoveka koji na ovom svetu nije imao
život vredan da se bori za njega.
Još jedan.

„Šta radiš, Asade?“

Klupa na kojoj je on sedeo bila je ledeno hladna; Karl je to osetio
čim je seo pored njega. Asad je u rukama držao sveščiću čije su dve
stranice već bile ispunjene beleškama. Vrh Asadove olovke bio je
spušten na papir kao da čeka da zapiše propuštena zapažanja.
„Mogu li da vidim? Možda mogu da dodam neki uvid.“
On je pustio da sveska padne Karlu u krilo, ne skrećući pogled sa
drveća ispred sebe.
Karl je pročitao, i kao što je i očekivao, bio je to siže faktora koji
su mogli pomoći u identifikovanju terorističke grupe pre nego što ona
izvede napad.
Asad je napisao:

1. Vođa grupe je Abdul Azim / Galib.

2. Dve poznate žene su Džasmin Kertis, Švajcarkinja, 45, i Bina
Lotar, Nemica, 48.
3. Moguće je da postoje dvoja invalidska kolica napunjena
bombama.
4. U tim kolicima su Marva el Asadi i Nela el Asadi?
5. Hamid? Je li on unajmio nemačkog fotografa Bernda Jakoba
Varberga u Minhenu? Je Li on Galibova desna ruka?
6. Jedan od njih je prehlađen i moguće je da je preneo bolest na
nekoliko drugih?
7. Članovi grupe verovatno nisu obučeni kao fundamentalisti.
Jesu li obrijani i u zapadnjačkoj odeći?
8. Moramo da nađemo trg na kome golubovi lete nisko.
 9. Pronaći trg na kome golubovi nekako imaju direktnu ili
indirektnu ulogu?
10. Ko je vrbovao ubicu iz parka u Frankfurtu? Je li to bio
Hamid?
11. Ko je iznajmio autobus? Je li to bio Hamid?
12. Ko je iznajmio kuću u Frankfurtu? Je li to bio Hamid?
13. Zašto je Diter Bauman dozvolio sebi da bude fotografisan?
14. Tražimo li mesto sa koga Bauman može da puca odozgo,
baš kao u Frankfurtu?
15. Žuan Aigvader, gde je on?
16. Žuan Aigvader ima mobilni sa GPS uređajem? Gde je taj
telefon i zašto ne možemo da otkrijemo njegov signal?
17. Gde u gradu ima najviše jastrebova? Je li to važno?

Obojica su zurila u spisak i mislila isto. Kako, za ime sveta, da nađu

tačku osamnaest koja bi učinila sve ostale tačke sporednim? To nije
bio lak zadatak.
„Šta ti misliš, Asade?“
„Ја mislim da su sve ove tačke važne. Ako budemo mogli da
nađemo mesto na kome nameravaju da napadnu, već im amo
mnogo toga što će nam pomoći da ih identifikujemo kada se pojave
da sprovedu svoj plan u delo. Što više razmišljam o tome, sve sam
sigurniji da su jedna ili dve od ovih tački važnije od ostalih. Šta ti
misliš?“
„Misliš na osam i devet?“
„Da, naravno. Galib nam je sam dao smernice. ‘Tamo gde golub
leti nisko’ jeste mesto gde će se nešto desiti. On nas je gurnuo u tom
pravcu, i bilo da se ispostavi da je to lažan trag ili ne, jedno je
sigurno, ovo nije bez značaja.“
„Samo sekundu“, rekao je Karl i izvadio svoj telefon.
„Hej, Rose“, rekao je što je mogao opuštenije u datim
okolnostima. „Dakle, jeste li uhvatili samuraja?“
Njen glas odavao je da nije naročito dobro reagovala na njegov
ton. „Zovem zbog nečega drugog. I da se nisi usudio da me kritikuješ
jer jednostavno neću to da trpim, razumeš?“
 Šta se, za ime sveta, sada dešavalo? Je li slomila njegov
televizor? Sipala dizel umesto benzina u službeni auto? Prebila
Gordona?
„Možda bi trebalo da ti čestitam“, nastavila je ona, „ali to ne bi bilo
prikladno. U svakom slučaju, ja znam, Karle. Razgovarala sam sa
Matilde.“
„Šta znaš? Kojom Matilde?“
„Moninom ćerkom, idiote. Kada sam pokušala da pozovem
Monu, Matilde mi je rekla da Mona ima neke probleme. Počela je da
krvari juče na putu na posao u štabu policije.“
Karl je zurio u zemlju stežući mobilni u ruci. Bio je potresen. Bila
je potrebna samo jedna sekunda da se tama spusti.
„Karle, jesi li tu?“
„Da, da. Gde je ona sada? Je li izgubila bebu?“
„Ne, ali ne oseća se baš dobro. Juče su je primili u
Rigshospitalet, i još je tamo. Mislim da bi sada trebalo da se vratiš
kući, Karle.“
Kada je prekinula vezu, on je na trenutak stajao pokušavajući da
sredi misli.
Poslednjih nekoliko dana ga je iscrpelo, uprkos sporom tempu
kojim su se stvari razvijale. Karl nije bio optimista, a naročito ne što
se tiče Asada. Sve je iznova i iznova zamišljao u svojoj glavi. Kako je
postojala opasnost da Asadova samokontrola popusti i aktiviraju se
njegovi ubilački instinkti. Kako je sve moglo da krene naopako. A
strahovao je od trenutka kada bi bombe mogle da eksplodiraju i
rizika da vidi poginule ljude. Iako je doživeo skoro sve čemu jedan
danski policajac može da bude izložen, nije znao je li spreman za
ono što bi moglo da se dogodi. Gde će Asad biti za dva dana? Tri
dana? Četiri dana?
Hoće li uopšte biti ovde?
Sada je Karl u grudima osetio težinu koje je bio pošteđen dugo
vremena. Bol koji je odmah prepoznao. Znao je zašto se taj bol
vratio, jer najgore u ovom trenutku nije bilo to što je Mona bila loše i
što bi mogli da izgube dete, iako je to bila razorna pomisao; ne,
najgore je bilo što je trenutno osećao duboko olakšanje u
pronalaženju valjanog razloga da ode iz Berlina, da se skloni od
Asada, pritiska i svih užasnih stvari koje bi mogle da se dogode. Nije
ličilo na njega da razmišlja na taj način i osećao se postiđeno. To nije
bilo osećanje kojim bi mogao da se ponosi.
Ne shvatajući šta radi, Karl je ispustio mobilni i on je pao na
zemlju. Bol u njegovim grudima je bio nepodnošljiv i osećao se toliko
slabo, kao da bi, ako ne bude oprezan, mogao da se sruši.
Prikupivši svu snagu, podigao je glavu i pogledao u Asada, koji
ga je gledao sa izrazom toliko punim razumevanja i uvida da je to
pojačalo njegov napad panike i Karl je pao na kolena.
Asad se odmah našao pored njega pre nego što se srušio
postrance.
„Mislim da znam šta se dogodilo. Znači li to da moraš da ideš
kući?“, upitao je s toplinom u glasu koju Karl nije zasluživao.
Karl je klimnuo glavom. Bilo je to jedino za šta je imao snage.
 45

GALIB

„Naš putni vodič zove se Linda Svare, i ona će nam se pridružiti na

ovoj stanici metroa.“
Galib je pokazao stanicu na mapi.
„Imamo njenu fotografiju, i kao što možete videti, ona je skoro
oličenje Arijevke. Samopouzdana, oštroumna žena duge plave kose
koja izgleda potpuno neupadljivo u ovom gradu. Ona radi za
Šarlotenburgturs, nosi elegantnu uniformu sa ušivenim logom firme, i
naravno, nosi jedan od onih obaveznih crnih kišobrana koji mi treba
da pratimo.“
Dodao je fotografiju ukrug i svi su imali neki komentar.
Ona je svakako bila dobar izbor.
„Da, ona će biti savršen štit od radoznalih pogleda, i kaže da
jedva čeka da upozna grupu.“
Mestimično se čulo malo smeha.
„Ovo nije prvi put da je ona vodič grupi Jevreja, ali mi se možemo
postarati da joj bude poslednji.“
Još smeha.
Razmotao je mapu grada na trpezarijskom stolu.
„Možeš li sada početi da snimaš, Hamide? A ti, Bina, doguraj
Žuana do stola da i on bude na snimku. Biće mu lakše da prati
događaje kada dođe taj dan.“
„Kada će to biti, Galibe?“, upitao je neko.
„Pitaš me za nešto nad čim ja nemam kontrolu. Ali mogu da ti
kažem da je skoro sve na svom mestu. Kapetan je u gradu, kao što
sam već rekao, i spreman je. Ne oseća se naročito dobro, ali uzima
svoje lekove i odlučan je. Tako da možete biti sigurni da će ovo
izvesti do kraja. Takođe smo ugovorili vaš prevoz iz grada. Plan je da
se oni od vas koji prežive kasnije pregrupišu i onda će vas Hamid
odvesti do našeg sledećeg cilja.“
„Ра od čega zavisi vreme napada?“
„Od toga da Zaid el Asadi bude na pravom mestu u prvo vreme.“
„Zna li on koje je mesto pravo?“, upitao je neko drugi.
„Ako ne zna, jednostavno ćemo morati malo da mu pomognemo.
A to će biti najviše za dva dana. Ovo je obećanje. Da počnemo?“
Pogledao je u grupu i pokazao na četvoro od njih.
„Džasmin i vas trojica muškaraca činićete grupu koja će se sresti
sa turističkim vodičem u metrou, i imate mnogo vremena. Pretvarajte
se da ste upravo doputovali avionom iz Tel Aviva, i postavljajte što
više pitanja o mestima koja vidite. Ponašajte se što je moguće
opuštenije i srećnije. Ona će vas provesti kroz grad do parka i dalje
dok ne dođete do izabranog područja.“
Onda se okrenuo prema Fadiju. „U međuvremenu, ti ćeš doći sa
autobusom za invalide, i vodićeš Binu sa sobom da ona razgovara.
Posle toga ćete ti, Bina, Osman i Afif svako izgurati po jedna
invalidska kolica na trg i, kada stignete do ulaza u Memorijalni
centar, podelićete se u tri grupe. Prva grupa, koju čine Bina i Nela,
popeće se uz rampu i ući unutra, a druga grupa, Fadi i Marva, doći
će za vama, dok će Osman i Ronija stati na polovini rampe u dnu
tornja. U međuvremenu će Afif odgurati Žuana do ovog ugla tako da
će obojica biti na bezbednom.“
„Šta je sa turističkim vodičem?“
„Ona će se upoznati sa onima koji budu vozili žene u invalidskim
kolicima i ući unutra s prvom grupom. A svi morate zapamtiti da
vodite računa o svojim maskama da vam ne bi spale. Muškarci
moraju da se pobrinu da im brade budu dobro zalepljene i da uvojci
ispod kapica stoje kako treba. Ne treba da vam vise ispred očiju.“
Sa zadovoljstvom je primetio da se svi smeju. Razumeli su akciju
i podržavali je. Bili su i više nego spremni da krenu u bitku.
Okrenuo se prema Džasmin i Bini. „Na putu do odredišta, vas
dve treba da se držite pozadi u grupi, ali da istupite kada nešto treba
preneti ili rešiti neko praktično pitanje.“
 Očekivao je umerene proteste muškaraca, ali do njih nije došlo.
Kada je u pitanju bilo jezičko umeće, oni nisu ispunjavali potrebne
standarde i bili su toga svesni.
„Onda čekajte signal, a Hamid će započeti akciju. U tom trenutku,
vas dve ćete doći preko parka i stajaćete ispred spomenika, i bićete
na suprotnoj strani. Kada uzmete oružje iz Ronijinih kolica, pobrinite
se da uvek držite rastojanje od onih koji su kod kolica kako ne bi
izgledalo da ste zajedno.“ Pokazao je na mapu. „I da još jednom
ponovim, pobrinite se da kolica žena budu postavljena ovde, ovde i
ovde. Nela u tornju, Marva napolju, a Ronija tačno ovde. Afif, koji će
stajati sa Žuanom u uglu, pobrinuće se da Žuanova kamera sve
vreme radi.“
Reč je uzeo Hamid. „Kada Nela i Marva budu u tornju, Bina i Fadi
će istrčati napolje. Fadi će skočiti sa rampe dole na trg i biće prvi koji
će otvoriti vatru, a onda će ga Bina i Osman podržati“, rekao je. „Svi
znate svoje položaje i u kom pravcu da pucate. Za vreme pucnjave,
nastavite da se krećete unazad svako do svog položaja. Drugim
rečima, kada bombe eksplodiraju, vi ćete se već povlačiti odatle.
Naravno, morate očekivati jaku vatru čuvara i policije, ali Kapetan će
se pobrinuti da naši gubici budu minimalni.“
Galib je klimnuo glavom. „Da, mi znamo da su nam policija i
obaveštajna služba na tragu. Pronašli su autobus baš kao. što smo i
nameravali, tako da bi trebalo da malo znaju o onome što ih čeka, ali
naš posao je da se pobrinemo da dođu na izabrano mesto što
je,kasnije moguće kako ne bi bili pripremljeni za činjenicu da smo mi
već izvršili napad. To je jedna od stvari za koje ćemo upotrebiti Zaida
el Asadija. Ako se policijske jedinice ili patrola obezbeđenja pojave
dok smo mi tamo, gadno će se iznenaditi. Što ih više oborimo, mediji
će više poludeti.“
 46

ASAD

Kada je Karl otišao taksijem, Asad je znao da je sada spreman za

bilo šta. Ako je morao da izgubi život da spase svoju porodicu, onda
neka tako bude. Sav bol i nesreća koje su njegovi postupci izazvali
imali suposledice, a Asad se nije plašio smrti. Samo nije želeo da
umre sam; Galib će morati da krene za njim.
Sada je sedeo u svojoj prvorazrednoj sobi na četvrtom spratu
hotela Melija, zureći kroz panoramski prozor u berlinsko more
treperavih svetala. Negde tamo napolju, među masom kuća i
stambenih zgrada, Marva i Nela bile su usamljene i uplašene.
Jesu li znale da je on živ i da ih traži? Nadao se da jesu. Možda
će im to dati malo nade.
Svi delovi njegovog oružja bili su položeni na krevet i čekali da ih
sastavi. Njegov sažeti pregled situacije je takođe ležao na jorganu.
Pregledao je spisak bar deset puta, i sada je to počinjalo da ga
brine. Ako ne dođe do odgovora na tačke osam i devet i ne nađe
deo grada u kome golubovi imaju nekakav značaj, nije bilo mnogo
nade.
Asad je bio očajan. Gde je bio kraj, i gde će biti početak?
Pažnju mu je i dalje privlačio prazan prostor pored broja
osamnaest, i zamišljao je da je to zajednički imenilac za nekoliko
drugih tačaka. Ako bi mogao da upotrebi ovu tačku da ustanovi
nesumnjivu vezu između činjenica koje je nabrojao, bilo bi to kao
pronalaženje završetka u klupku upetljanih žica i sporo
raspetljavanje čvora.
 Asad je pogledao na svoj sat. Bila je prošla ponoć, a on se dugo
vremena nije osećao tako usamljeno. Karl je bio u Kopenhagenu, a
Herbert Veber odseo je u sobi nekoliko spratova iznad njega i
verovatno je još bio ogorčen zbog grubog tretmana koji je imao od
medija kada je otkrivena priča o preobraćenom Diteru Baumanu i
ubistvu dvojice Veberovih ljudi u Frankfurtu.
Asad je protrljao lice i pokušao da se malo razbudi. Zašto je, do
đavola, Karl morao da ga ovako izneveri? On je naravno razumeo
zašto je Karl zabrinut, ali zar nije mogao da sačeka dok ne sazna
koliko je situacija zaista loša? S kim bi sada mogao da raspravlja o
svemu ovome?
Počeo je da sastavlja dva komada svog najboljeg oružja zureći
napolje prema reci Špreji, žili kucavici Berlina, koja je mirno proticala
pored hotela kroz najvažniji grad u Nemačkoj. Jesu li svi oni
jednostavno postali stado ovaca koje bleje u Galibovom ritmu otkad
su došli ovamo? Taj gad!
Asad je legao na leđa na svoju molitvenu prostirku i zagledao se
u plafon. Zastoj u poslednjih nekoliko dana ga je potpuno iscrpao.
Ako stvari nastave da se odvijaju u ovom pravcu, dogodiće se
katastrofa, a oni neće moći ništa da preduzmu. Morao je da se
pobrine da se nešto promeni. Ali kako je mogao da pronađe
slobodan kraj u ovom zapetljanom klupku žica?
Sklopio je oči i pustio da ga preplavi more pitanja. Očigledan
slobodni kraj koji je štrčao bilo je pitanje zašto je Galib odabrao
Berlin za metu. Je li to bilo samo zbog toga što je to bio najveći i
najvažniji grad u zemlji? Prestonica koja je toliko toga pretrpela? U
svetu slavan grad u koji bi bile uprte oči svih svetskih medija ako bi
ponovo bio pogođen terorističkim napadom? Ili je Galib imao neku
posebnu vezu sa ovim gradom?
Odmahnuo je glavom. To nije bio najočigledniji odgovor.
Posle još pola sata uzaludne analize i razmatranja svog spiska,
konačno je doneo odluku da popuni tačku osamnaest recima:
„Hamid je verovatno zavrbovao Mustafu u Frankfurtu. Ali kako?
Otkrij to.“
Onda je njegov sat zavibrirao da ga obavesti da njegov smartfon
zvoni.
 „Jesi li budan?“, upitao je Karl na svoj tipičan način. Kakvo je to
pitanje kada se neko već zapravo javio na telefon?
„Ne, spavao sam kao Pepeljuga, Karle. A šta si ti očekivao?“
„Misliš na Trnovu Ružicu, Asade. Pepeljuga nema nikakvog
smisla u tom kontekstu. Kako si? Jesi li išta provalio?“
„Osećam se bolesno, a možda i jesam bolestan. Kako je Mona?“
„Nisam uspeo da stignem do bolnice pre nego što je zaspala, ali
nije joj dobro. Mogla bi da izgubi bebu, ali preduzimaju sve što mogu
da joj stabilizuju stanje. Prerano je da se predvidi ishod.“ Dugo je
ćutao, i bila je to vrsta pauze koja nije pozivala da bude prekinuta.
„Stvarno mi je žao, Asade“, najzad je nastavio. „Ako bude dobrih
vesti o Moni sutra ili prekosutra, odmah se vraćam tamo.
Obećavam.“
Asad ništa nije komentarisao. Prekosutra je bilo toliko daleko u
budućnosti da možda čak nije ni postojalo.
„Mislim da je Hamid ključ“, rekao je Asad da promeni temu.
„Hamid? Ispričaj mi o tome.“
„Izgleda da na spisku ima mnogo tačaka koje vode nazad do
njega. Kao što si primetio na snimku iz Minhena, on izgleda mnogo
drugačije od tipičnog Arapina, sa svojom kratko ošišanom kosom i
zapadnjačkom odećom. Ja u stvari mislim da on živi u Nemačkoj, za
razliku od Galiba. Neko je morao da se pobrine da se sve odvija
glatko za njih: iznajmljivanje autobusa i stana u Frankfurtu,
okupljanje grupe, pronalaženje bezbednog mesta za boravak u
Berlinu. Takođe mislim da je sigurno on vrbovao fotografa u
Minhenu, ubicu Mustafu u Frankfurtu, i nemačkog preobraćenog
kapetana koji je ubio Mustafu.“
„U redu…“ počeo je Karl, pa naglo zaćutao kao da je nameravao
da kaže nešto drugo.
„О čemu razmišljaš?“ upitao je Asad posle pola minuta ćutanja.
„Misliš li da je Hamid mogao da zavrbuje Mustafu, iako je on
živeo u Frankfurtu?“ Karl je zvučao sumnjičavo. „Ima li ičega od ovog
u izveštaju obaveštajne službe? Prošao je ceo dan otkad je taj
momak ubijen, tako da je verovatno da je Veberov tim dovoljno
zagrebao površinu da bude nečeg vrednog za čitanje u izveštaju.“
 „Pročitao sam ga danas po podne, ali ništa nisam saznao iz
njega. Ispitali su Mustafinu porodicu, ali oni, kao što se i moglo
predvideti, nisu znali ništa o tome kako je on radikalizovan ili
regrutovan. Rekli su da je on bio potpuno običan momak koga su
iznenada zaveli na taj put.“
„Shvatam. Zvuči poznato? Potpuno običan momak i dvoje
roditelja koji su u šoku i ništa ne shvataju? Mislim da bi trebalo da
probudiš Vebera i dokopaš se najnovijeg izveštaja.“
„Da, ali, ako bi u njemu bilo ičega što bi nam dalo jasan trag,
Veberovi ljudi bi ga već pratili.“
„Naravno, Asade. Ali Veberovi ljudi nisu ti, zar ne?“
Još jedna iritirajuća pauza. Kako je trebalo da reaguje na njih?
Zar Karl nije znao da je laskanje hrana za budale?
„Šta god da radiš, pazi na sebe. Zvaću ponovo sutra. Dobro
spavaj!“
I onda je prekinuo vezu.

„Ne, još nisam otišao u krevet. Dođi kod mene u prizemlje; sedim u
baru. Ko može da spava nakon ovih nekoliko poslednjih dana?“
Herbert Veber zvučao je relativno normalno preko telefona, ali
zaudarao je na alkohol i oči su mu bile napola sklopljene i nije
mogao da fokusira pogled kada ga je Asad zatekao kako sedi u
stolici okrenutoj prema ulici. Ovde je bio čovek koji verovatno nikada
nije doživeo da izgubi ljude na dužnosti.
„Voleo bih da ponovo pročitam izveštaj o ispitivanju Mustafinih
roditelja“, rekao je Asad.
Veber je odmahnuo glavom. „Nemam kod sebe takve
dokumente.“ Nasmejao se prodornim tonom kakav se obično nije
mogao čuti kod tako krupnog čoveka i svi u baru pogledali su ka
njemu.
„Ко ga onda ima?“
Veber je podigao prst. „Samo trenutak“, rekao je i nespretno
počeo da pretura po džepovima.
„Evo“, rekao je razvlačeći reč i dao svoj mobilni Asadu. „Šifra je
četiri-tri - dva-jedan. Fajl je zakačen u Dži-mejlu pod nazivom
pmustafa.“
 Dži-mejl i najčešće korišćena šifra na svetu! I ovo je bio čovek iz
obaveštajne službe koji je vodio ćelu akciju?
„То nije izveštaj, Asade. To je nešto bolje. Video snimak
ispitivanja. Samo ga prosledi na svoj imejl i onda mi donesi konjak.
Uzmi jedan i sebi, verovatno ti je potreban.“
„Ја ne pijem, Herberte, ali hvala ti.“
Prebacio je fajl i našao zaklonjeno mesto na sofi u uglu pored
recepcije.
Posle deset minuta, postalo je mučno gledati ispitivanje, jer su
Mustafmi roditelji bili neutešni. Čupali su odeću na sebi i na
arapskom dozivali svog proroka u pomoć. Pre manje od dvadeset
minuta na njihovim vratima se čulo kucanje i obavešteni su o
postupcima svog voljenog sina i njegovoj pogibiji. Bio je to najgori
trenutak u njihovom životu.
Asad je zaista želeo da premota snimak, ali je imao osećaj da
prevodilac ne hvata sve što je rečeno, pa je umesto njega pažljivo
slušao reći samih roditelja. Prevodilac je uglavnom jasno prenosio
šta su roditelji rekli, ali ponekad bi progovorio preko njihove sledeće
rečenice. Bilo je jasno da je prevodilac navikao na ovu vrstu posla jer
kod njega nije bilo vidljive reakcije na emocionalno stanje roditelja.
Kada su roditelji nesigurnim glasom izjavljivali svoju ljubav i tugu, on
je to izostavljao i ponavljao samo ono što je prethodno rečeno. Zato i
nije bilo teško razumeti što ni Veberovi ljudi nisu bili naročito
pogođeni situacijom.
Kada su došli do pitanja sa kim se Mustafa družio i gde je mogao
da bude radikalizovan, majka je toliko odmahivala glavom da joj je
marama skliznula na ramena.
„Mustafu niko nije radikalizovao“, rekla je šmrcajući. „On je bio
bogobojažljiv momak koji ne bi nikoga povredio, i nikada nigde nije
išao bez svog oca. Vredno je učio i molio se; nikada nije išao čak ni
u džamiju bez oca.“
„Ne znamo šta se desilo“, plakao je njegov otac. „Mustafa je bio
zdrav momak koji se bavio sportom, baš kao i ja. Bio je veoma,
veoma jak i boksovao je na vrhunskom nivou. Nadao se da će
postati profesionalac. Toliko smo se ponosili…“
Onda je zaćutao. Bilo mu je previše teško da priča o tome.
 Ustao je tako naglo da je skoro oborio šolje s čajem sa stola i
vratio se posle dvadesetak sekundi noseći srebrni trofej veličine
bokala.
„Gledajte! Prvo mesto u lakoj srednjoj kategoriji. Pobedio je u
svim borbama tehničkim nokautom.“
Obrisao je oči i okrenuo trofej prema kameri. Bilo je teško gledati
tog odraslog čoveka kako pokušava da odbrani svog sina drhtavim
usnama. Asad je stvarno želeo da nikada nije bio u tom parku.
Možda bi onda momak još bio živ.
„Mustafa je uvek tačno znao kako da trenira i šta da jede. Bio je
tako dobar i pametan momak. Ah, šta smo uradili?“
Onda su mu ruke malo klonule i na trofeju se mogla videti
gravura. Asad je zaustavio snimak i vratio ga za nekoliko sekundi.
Pisalo je: JUNIORSKO TAKMIČENJE 2016, LAKA SREDNJA
KATEGORIJA, VIZBADEN - BERLIN.
Asad je pomislio da bi ovo moglo biti važno.
„Bilo je to prvi put da je Mustafa pobedio na takmičenju, a prošle
godine je pobedio na još jednom u Berlinu, samo ovog puta u
srednjoj kategoriji. Imali smo tako dobar dan, samo on i ja“, plakao je
otac dok se njegova žena naslanjala na njega i čvrsto ga grlila.
Asad je na trenutak razmislio o onome što je upravo video pre
nego što je ustao. Mahnuo je Veberu, koji je sada stajao naslonjen
na prozor. Uskoro će ga verovatno poslati gore u njegovu sobu.

Asad je pokušao da se seti.

Prošlo je nekoliko dana otkako je video Varbergov snimak iz
Minhena, ali, kada je zatvorio oči, mogao je da se seti njegovih
odlomaka koji su ga i brinuli i davali mu nadu. Setio se prizora: u
slabo osvetljenoj sobi u stanu nemačkog fotografa, Galib i Hamid
vodili su poverljivi razgovor. Bilo je to prvi put da se Hamid pojavio u
ovom slučaju, i izgledalo je da je on odlučan čovek prema kome
Galib ima mnogo poštovanja. U jednom trenutku zapravo su se
nasmejali zajedno, uprkos ozbiljnosti njihovog razgovora. Jasno se
toga sećao, a sada se sećao i zašto. Bilo je to zato što je Hamid,
kako bi ilustrovao nešto u razgovoru što Asad nije mogao da čuje,
skočio i izveo niz udaraca pesnicama, lakonog kao profesionalni
bokser. Jaka reakcija usred mirnog razgovora, pomislio je Asad. Je li
Hamid bio bivši bokser? Je li tako upoznao Mustafu?
Asad je stisnuo usne i ispustio vazduh, jer mu je osećaj u utrobi
govorio da se ovo mora smesta istražiti.
Trebalo mu je da ukuca samo nekoliko reči u pretraživač da
pronađe bokserski klub koji je organizovao takmičenje u kome je
Mustafa učestvovao. Pronašao je sajt kluba, koji je verovatno
prvobitno bio namenjen za postavljanje statistike, fotografija i raznih
informacija. Ali, umesto fotografija i činjenica, sada je na njemu bila
samo adresa kluba i specijalna ponuda za učlanjenje pre 31.
decembra 2015, što je bilo pre skoro tri godine. Da Mustafini roditelji
nisu pomenuli takmičenje pre samo godinu dana, stanje internet
sajta navelo bi ga da zaključi kako je klub zatvoren.
Najzad, na dnu stranice, bio je broj koji treba pozvati da stupiš u
kontakt sa trenerom.
Asad je pogledao u svoj sat po ko zna koji put te noći. Bilo je
prošlo jedan sat posle ponoći i teško da je to bilo vreme u koje trener
čeka nove članove kluba. Bez obzira na to, pozvao je broj i strpljivo
čekao dok se nije uključila automatska sekretarica i obavestila ga da
je klub otvoren svakog dana od jedanaest do devet.
Onda je uzeo svoj najpouzdaniji pištolj i zadenuo ga iza leđa za
pojas pantalona.

Nije mu trebalo dugo da nađe taksi na Fridrihštraseu, ali, kada je

vozač čuo odredište, izgledao je uznemireno.
„То je veoma loša ideja“, rekao je ubacujući u brzinu. „Veoma
loša u ovo doba noći“, ponovio je i zatim vozio ćutke dok nisu stigli
na odredište.
Bio je u pravu. Kraj je zapravo podsećao Asada na neke od
najgorih oblasti koje je obišao u Litvaniji. Sama zgrada nalazila se
odmah pored železničkih šina i verovatno je pre rata bila
veličanstvena građevina, sa visokim kosim krovom i fasadnim
drvenim gredama. Ali sada bila okružena raznim smećem i zarđalom
gvozdenom ogradom koja se odavno srušila.
„Jeste li sigurni da je ovo prava adresa?“ pitao je taksista.
 Asad je pogledao u tablu sa parom velikih bokserskih rukavica
okačenu iznad ulaznih vrata. Na tabli je
pisalo:BERLINSKABOKSERSKA AKADEMIJA.
„Da, ovo je to mesto. Daću vam pedeset evra ako me budete
čekali petnaest minuta.“
„Neće moći“, rekao je on i naplatio vožnju. A onda je Asad ostao
sam da stoji u mraku.
Vrata su podsećala na ulaz u propalu državnu ustanovu.
Mesingana kvaka je nestala, što je verovatno značilo da je završila
na nekom buvljaku, ali sama vrata bila su napravljena od čvrste
hrastovine.
Nekoliko puta je pokucao i kada niko nije odgovorio, kao što je i
očekivao, obišao je sa zadnje strane, gde su se duž zida zgrade
pružali ostaci uske platforme. Zalupao je u prozor i povikao da
proveri ima li unutra ikoga, ali i dalje nije bilo odgovora.
Prislonio je nos na prljavi prozor i zavirio u prostranu mračnu
unutrašnjost, koja je verovatno nekada bila čekaonica, ali je sada
bila opremljena opremom za vežbanje, bokserskim ringom i
sedištima za najmanje pedeset ljudi.
Da Herbert Veber nije bio pripit, Asad bi ga pozvao da pita može
li proveriti koliko je ovaj klub već poznat vlastima. Odmahnuo je
glavom; takav poziv nikada ne bi doveo ni do čega konstruktivnog u
ovo doba noći.
Ali šta je mogao da uradi? Za ovakve klubove se i ranije
ispostavljalo da su pokriće za subverzivne aktivnosti i privlačili su
mladiće iz onih slojeva društva koji su imali najviše razloga da se
bore. Siromašni Afroamerikanci u SAD, siromašni Latinosi u Južnoj
Americi, i siromašni imigranti u Evropi. Nije čudo što su bokserski
ringovi širom sveta uglavnom bili puni ljudi obojene kože. Kada je
pogledao u iscepane postere zalepljene na zid, video je da ni ovo
mesto nije izuzetak.
Asad je klimnuo glavom sam za sebe. Šta je rizikovao ako
provali? Da li će se uključiti alarm? Da li će doći policija, uhapsiti ga,
i na kraju podići optužnicu? Da li će to biti optužnica koju bi Veber
mogao lako da obori?
 Našao je zadnja vrata koja su bila manje veličanstvena, sa
oljuštenom bojom i tablama od šperploče koja se toliko skupila da je
napukla. Uzeo je kratak zalet i nogom udario najnižu ploču tako jako
da su se prozori zatresli. Sačekao je trenutak, osvrnuo se oko sebe,
pa ponovo udario nogom, od čega se šperploča rasprsnula a
izolacija sa vrata spala.
Posle još nekoliko udaraca, rupa je bila dovoljno velika da je
mogao da se provuče kroz nju.
Našao je prekidač za svetio na stubu u sredini sale i uključio niz
neonskih sijalica, koje su nekoliko sekundi treperile pa zatim
obasjale prostoriju hladnom belom svetlošću koja je podsećala na
mesto na kome od ljudi na silu izvlače priznanja.
Cilj mu je sada bio da pronađe nešto što je moglo da
dokumentuje da je Hamid dolazio na ovo mesto.
Posle žestoke i znojave borbe, Hamidu bi bilo lako da potapše
pobednika po leđima i namami ga nagradom. Zar nisu mladi ljudi
širom sveta vrbovani bezbroj puta odgovarajućim rečima i šoljom
vrućeg čaja s kolačićima? A s obzirom na Mustafinu tužnu pogibiju,
bilo je lako zamisliti da je i on mogao biti izložen nečemu sličnom.
Da, ako je Mustafin društveni krug zaista bio tako uzak kao što su
njegovi roditelji tvrdili, Asada ne bi iznenadilo da je Mustafa ovde
nakon poslednje borbe upoznao nekog ko ga je ubedio u
dekadenciju Zapada i usadio u njega osećaj dužnosti pravog vernika
da brani svoju veru.
A što je Asad više razmišljao o tome, postajao je sve više ubeđen
da je ta osoba bio Hamid.

Pored velike sale nalazilo se nekoliko prostorija. Dve svlačionice

koje su vonjale na memlu, sa trošnim stolom za masažu u jednoj od
njih; mala kuhinja i trpezarija sa aparatima za kafu, čajnicima,
tanjirima i nekoliko polica pretrpanih različitim vrstama čaja i začina u
staklenim teglama.
Mora da negde postoji kancelarija. Možda na spratu, pomislio je i
krenuo prema klimavim spiralnim stepenicama koje su vodile gore.
Popeo se tek do polovine stepenica kada se negde iznad njega
uključilo svetio, obasjavajući stepenike na vrhu stepeništa.
 Asad je automatski spustio ruku na pištolj dok se peo uz
poslednje stepenike. Na trenutak je mislio da je aktivirao senzor, ali
figura na odmorištu pokazivala mu je da nije reč o tome. Bez
upozorenja, ta figura šutnula je Asada u lice, i on se skotrljao nazad
niz stepenice i pao u njihovo podnožje takvom silinom da je ostao
bez vazduha u plućima.
„Ко si ti?“, povikao je čovek stojeći iznad njega.
Bio je krupan i znojav. Možda ga je Asad probudio iz mirnog sna.
Činjenica da na sebi nije imao ništa osim gaća nagoveštavala je tako
nešto.
„Ne treba da računaš da će ti to imalo pomoći“, rekao je
pokazujući na Asadov pištolj, koji je ležao na podu četiri ili pet
metara od njega.
Asad je protrljao potiljak i napola se uspravio.
„Pitao si me ko sam. Pa, ja sam poslednji čovek u ovom gradu
kome treba oduzimati vreme“, rekao je. „Zaista mi je žao što sam
morao da provalim, i platiću vrata. Zar me nisi čuo kako lupam i
vičem?“
„Zašto si došao ovamo? Ovde nemaš šta da ukradeš“, rekao je
čovek i zgrabio Asada za okovratnik tako grubo da ga je naterao da
se zagrcne.
Asad ga je uhvatio za članak kako bi olabavio njegov stisak.
„Gde Hamid živi?“, mučio se Asad da upita.
Džinovo lice se iskrivilo. „Ovde imamo mnogo Hamida.“
„Ovaj dolazi ovamo da trenira. Ima pedesetak godina i prosedu
kratko ošišanu kosu.“
Džin je još jače zategnuo Asadov okovratnik. „Misliš li na ovog
tipa?“
Pokazao je glavom ka zidu, gde je bio okačen poster dvojice
boksera koji zure jedan u drugog. PRVENSTVO U LAKOJ
SREDNJOJ KATEGORIJI 1993. HAMID ALVAN PROTIV OMARA
DŽADIDA, pisalo je ispod slike, pored datuma borbe.
Asad nije bio siguran. Snimak iz Minhena nije bio dovoljno čist da
bi sa sigurnošću mogao da prepozna kako je čovek izgledao pre
dvadeset pet godina.
 „Da, mislim da je to on“, svejedno je rekao, a onda je stigao
džinov prvi udarac i odbacio ga nazad prema sudijskom stolu.
Asad je odmerio pogledom svog preko dva metra visokog
protivnika i protrljao vilicu. Udarac je bio precizan i bolan; ovaj čovek
je verovatno bio nekadašnji vrhunski bokser. Dobar zamah, relativno
mišićave nadlaktice i butine, ali očigledno obeležen godinama i
sportskim teškoćama, slomljenog nosa, teških očnih kapaka, i šaka
koje su mu nisko visile ispred torza.
Asad je ustao. „То je prvi i poslednji put da si to uradio“, rekao je
brišući krv sa gornje usne. „Taj tip, Hamid Alvan, na tom tamo
posteru. Je li Alvan njegovo pravo prezime?“
Teškaš se spremao za sledeći udarac. Nedostatak poštovanja
očigledno se odmah kažnjavao u ovim krugovima.
„Stani“, rekao je Asad pružajući ruku ispred sebe da se odbrani.
„Ne želim da te povredim, samo mi odgovori na pitanje. Je li Alvan
njegovo pravo prezime?“
„Jesi li rekao da povrediš mene?“ Čovek nije mogao da veruje
sopstvenim ušima. „Ubiću te, govno malo. Ne možeš tek tako da
uđeš ovamo i pitaš…“
Asadov karate udarac dlanom u vrat naterao je džina da posrne u
stranu, što je dalo Asadu dovoljno vremena da mu zada dva brza
udarca nogom u međunožje i zatim dovrši trostruki napad završnim
udarcem u vrat. Nije potrajalo više od dve sekunde pre nego što se
čovek sručio na pod uz potmuli tresak.
Asad je podigao svoj pištolj i ponovo ga zadenuo u pantalone.
Njegov ogromni protivnik ležao je na podu, držeći se za vrat i boreći
se za dah. Pogled na ovog čoveka, teškog najmanje sto dvadeset
kilograma, samo u belim gaćama, koji se uvijao na podu sa panikom
i strepnjom u očima, nije bio baš ono zbog čega je Asad došao.
„Је li Alvan njegovo pravo prezime?“ ponovo je upitao. Čovek je
pokušao da odgovori ali nije mogao.
„Је li ovo tvoja kuća? Imaš li stan na spratu?“ upitao je, ali i dalje
nije dobijao odgovore.
Asad je otišao u kuhinju da donese malo vode. Nateraće ga da
govori makar morao da mu podmaže jezik uljem.
 Čovek je oprezno pio netremice gledajući Asada u oči. Bilo je
jasno da je još u šoku. Asadu ga je skoro bilo žao.
„Је li Alvan njegovo pravo prezime?“, upitao je po četvrti put.
Div je sklopio oči. „On će me ubiti. Doći će i spaliti ovo mesto“,
rekao je promuklo.
Asad je dobio svoj odgovor. To je bilo pravo olakšanje.
„Imaš li spiskove ljudi koji dolaze ovamo?“
Čovek je malo predugo oklevao pre nego što je odmahnuo
glavom.
Asad je izvadio mobilni i pozvao Vebera.
Ovakav prizor sigurno će podstaći šefa istrage da se pribere.

Pojavilo se ništa manje nego petorica ljudi, što je značilo da je Veber

razumeo poruku. Još je bazdio na alkohol, ali je bio iznenađujuće
pribran i pažljiv.
„Privešćemo ga na ispitivanje“, rekao je i dao znak glavom svojim
ljudima.
„А šta si ti ovde uradio?“
Asad je slegnuo ramenima. „Šutirao sam vrata dok ih nisam
polomio. Platiću štetu. To sam već obećao ovom našem prijatelju
ovde.“
Veber je nekoliko puta odmahnuo glavom, što, sudeći po tome
kako se posle toga uhvatio za čelo, nije bila dobra ideja.
 47

ALEKSANDER

Svaki put kada bi njegova majka zaječala ispod lepljive trake u

strahu za svoj život, Aleksander bi izgubio koncentraciju. Važne
milisekunde pretvarale su se u sekunde, a njegove uobičajene
munjevito brze reakcije su s vremena na vreme izostajale. Nije
napravio toliko amaterskih grešaka još otkad je bio početnik u ovoj
igrici. Situacija je bila blizu toga da ga dovede do pucanja.
„Ubiću te odmah i na licu mesta ako ne ućutiš“, rekao je i smesta
zažalio zbog toga. Zar nije obećao da će čekati dok ne završi igru
pre nego što je ubije? A trebalo je da ostvari još devet pobeda pre
nego što stigne do broja 2.117.
Okrenuo se na kancelarijskoj stolici i pogledao je pravo u oči. Bilo
je uživanje tako jasno videti njen strah i potčinjenost.
„Hoćemo li se dogovoriti da promenimo pravila? Ako brzo
pobedim u ovoj turi, možemo se dogovoriti da živiš malo duže, važi?
Hoće li te to utišati?“
Lepljiva traka na njenim ustima malo se nadimala. Zar ona nije
razumela šta joj je upravo rekao? Nastavila je da se njiše napred i
nazad na stolici kao da će se upiškiti.
Aleksander je opsovao u sebi. Šta njega briga ako se ona upisa?
A onda je uradila nešto što je nije video da radi otkad ga je otac
prvi put ozbiljno izmlatio. Zaplakala je, a slina joj se cedila iz nozdrva
dok su njeni prigušeni jecaji postajali sve glasniji.
Ovaj neprijatni prizor prizvao je Aleksanderu sećanje koje je dugo
potiskivao. Prisetio se kako je onda molila i plakala pokušavajući da
ga zaštiti. Setio se kako se bacila između njih i uhvatila njegovog oca
za košulju da bi ga zaustavila. Ali se takođe setio da je to bilo zadnji
put da je zauzela stranu svog sina u sukobu, i da se od tog dana
pomirila s promenama raspoloženja svog muža.
Uprkos svemu, postojalo je vreme u kome je pokazivala
osećanja, i sada je to ponovo radila. Bila je uplašena, bila je sama, i
očigledno se kajala. To nije bilo mnogo, ali je bilo nešto. Aleksander
je razmislio. Njegova majka je znala da će umreti, a ipak je još
brinula zbog toga da se ne pomokri. To ju je skoro činilo ljudskim
bićem. Nekako je bilo dirljivo.
„Obećavaš li da ćeš me pustiti da na miru igram ako te pustim u
kupatilo?“ Ona je silovito zaklimala glavom.
„Ne zaključavaj vrata ili ću ih provaliti. Razumeš li šta ti govorim?“
Ponovo je zaklimala.
Prebacio je mač preko ramena, otkotrljao je na kancelarijskoj
stolici do vrata kupatila i skinuo lepljivu traku sa njenih ruku i nogu ali
je ostavi o onu na ustima.
Izmakao se za korak i uperio mač u nju kako bi se pobrinuo da
ona razume da bi otpor bio uzaludan.
„Hajde, završi sa tim“, rekao je. „I ništa ne pokušavaj!“
Ona je klimnula glavom i nestala u kupatilu. Čulo se šištanje iza
vrata i onda se sve utišalo, tako da se očigledno radilo o nečemu
više od samog pišanja.
Aleksander je strpljivo čekao dok nije primetio da je indikator na
bravi tiho prešao sa zelene na crvenu boju.
„Hej!“ viknuo je. „Rekao sam ti da ne zaključavaš vrata. Sad si u
nevolji.“
Nekoliko puta je ritnuo vrata dok se s druge strane čuo glasan i
zlokoban zveket. Kada su vrata najzad popustila i tresnula o zid
kupatila, ona je stajala pred zatamnjenim prozorom bez trake na
ustima i sa teškom klozetskom daskom podignutom iznad glave.
Istog trenutka kada je udarila daskom u prozor, počela je iz sve
snage da vrišti i doziva u pomoć.
Prestala je kada ju je Aleksander raspalio u kožu umotanom
drškom mača u vrat. Onesvestila se i pala.
Da li da je sada ubijem?, mislio je dok ju je odvlačio nazad u
spavaću sobu.
 Razmišljao je o svom sledećem potezu kada je, kroz slomljeni
prozor kupatila, čuo kako neko viče pitajući da li je sve u redu. Bilo je
to prvi put za mnogo vremena da je spoljašnji svet bio stvaran za
Aleksandera. Je li njegova majka zaista uspela da osujeti njegove
planove?
Spustio je pogled na nju i zaključio da neće doći svesti u skorije
vreme.
Zatim je spustio mač, izašao u hodnik i otvorio vrata prema
spoljašnjem svetu.

Vazduh je napolju bio ledeno hladan. U vreme kada se zatvorio u

sobu, bio je tek početak poznog leta, a sada je zima bila na putu.
Grane na drveću su bile gole i sve zelenilo ispred kuće se sasušilo.
Čak je i trava izgubila boju, a tamo nasred travnjaka ležala je
klozetska daska, a na samo nekoliko metara odatle, na trotoaru,
ugledao je ono uvenule njuškalo od komšinice preko puta. Zurila je u
nepristojni predmet na travi dok je njen šugavi pas zatezao povodac
pokušavajući da se istrgne.
Odnos između nje i Aleksandera uvek je bio mlak, ali sada je on
pokušao da primeni malo šarma.
„Ups! Očigledno sam malo preterano reagovao“, rekao je i
podigao klozetsku dasku. „Jednostavno sam veoma ljut što nisam
primljen na kurs za koji sam konkurisao.“
Ona se namrštila. „Shvatam, ali zašto je tvoja majka zvala
upomoć?“
On je pokušao da izgleda iznenađeno. „Moja majka? Ne, ona nije
kod kuće. To sam ja vikao. Ne znam zašto sam zvao upomoć.
Jednostavno sam bio mnogo uznemiren.“
„То nije istina, Aleksandere“, rekla je ona i krenula prema
otvorenim vratima. „Ја sam pozdravila tvoju majku kada je došla
kući, i sigurno znam da od tada nikuda nije odlazila.“
Aleksander se znojio. Je li ova kučka zaista motrila na sve što se
dešavalo u njihovoj ulici? Zar nije imala šta pametnije da radi?
Ispravila se i spustila ruke na kukove. „Moram da razgovaram sa
njom i uverim se da je dobro. A ako me ne pustiš, pozvaću policiju.
Možeš da budeš siguran u to.“
 „Ona nije kod kuće, pa zato jednostavno pozovi policiju. Mi
nemamo šta da krijemo.“
Zastala je u pola koraka, ali bilo je jasno da ovo nije kraj priče.
„Dobro onda, uveravam te da će te posetiti policija.“
Aleksander se u očajanju nagnuo unazad. Sama je tražila
nevolju. „Ра, onda uđi i pogledaj“, rekao je i sklonio se u stranu kako
bi ona mogla da uđe prva.
Kada je stigla do praga, nepoverljivo ga je pogledala. „Ostavi ova
vrata otvorena. Razumeš li me, Aleksandere?“
On je klimnuo glavom i, kada je ušla u hodnik, podigao je
klozetsku dasku i toliko jako je udario u vrat da nije uspela da ispusti
ni najtiši zvuk pre nego što je pala na pod i ispustila povodac.
Pas je reagovao instinktivno i odjurio u stranu, a kada je
Aleksander pokušao da zgrabi povodac, životinja je poludela.
Skočila je prema otvorenim vratima i sigurnosti izvan kuće, a onda je
samo stajala nasred baštenske staze sa repom između nogu, zureći
u njega sa strahom dok je on pokušavao da je dozove blagim
rečima.
Pokušao je da se seti kako se pas zove. Kojim je imenom uvek
čuo da ova kučka doziva psa? A dok je mamio psa i pokušavao da
shvati kako da navede ovo stvorenje da se oseća sigurno, pas se
okrenuo i pobegao vukući povodac za sobom.
On ga je pratio dok nije nestao između dve vile sa druge strane
ulice. Ako ima imalo razuma, u nekom trenutku će se vratiti da
potraži svoju vlasnicu.
A onda on može da se oproba u ubijanju životinja.
U kući se pozabavio vezivanjem žene. Krhka komšinica od preko
puta tiho je stenjala, ali je bila bez svesti dok joj je lepio traku oko
glave i usta i vezivao je za nogu kreveta s rukama iza leđa. S druge
strane, njegova majka dolazila je sebi, tako da je bilo krajnje vreme
da je vrati na kancelarijsku stolicu i bezbedno je veže kao i ranije.
„Zvaće me neko s posla“, zaječala je kada je shvatila gde se
nalazi.
Aleksander nije odgovorio i, uprkos njenim protestima, prilepio joj
je traku oko usta izuzetno čvrsto. Ako iko nešto posumnja zbog
slomljenog prozora i pozvoni na vrata, nije smeo da rizikuje da se iz
njegove sobe čuju bilo kakvi zvuci.
„Eto“, rekao je deset minuta kasnije. „Sada vas dve možete da
uživate i družite se dok još imate priliku. I, mama, nadam se da si
iskoristila vreme da sve obaviš u toaletu dok si mogla, jer je to bilo
poslednji put da tamo ideš.“
Seo je pred kompjuter. U poslednjih pola sata delovao je veoma
odlučno, baš kao što su ratnici u njegovoj igrici uvek radili. Bilo je to
kao da se sjedinio s njima.
„I još nešto, mama“, rekao je pritiskajući ENTER. „Zvao sam tvoju
firmu. Rekao sam im da je tvoja sestra veoma bolesna i da si
poludela od brige za nju, pa si otišla u Horsens da se brineš o njoj.
Nadam se da misliš da je to u redu! Rekli su da jedva čekaju da se
vratiš.“ Kratko se nasmejao. „А ja sam odgovorio da i ja jedva
čekam.“
Onda je starica došla sebi. S obzirom na to koliko je bila mršava i
krhka, bilo je čudno što se tako brzo oporavila. Neki ljudi su žilaviji
od drugih, pomislio je s osećajem poštovanja.
Ona se zbunjeno osvrnula po sobi. Kada je spazila njegovu
majku i smrtonosni mač kako leži na podu tačno ispred nje, bilo je
lako primetiti da se uprkos prisutnom društvu oseća veoma
usamljeno na ovom svetu.
Aleksander se osmehnuo, jer je ona imala dobar razlog da se
tako oseća. Za sve vreme koje su živeli u ovoj ulici, nije se sećao da
joj je iko ikada došao u posetu.
Ona zaista nikome neće nedostajati.

Prošlo je nekoliko sati. Sreća mu se nije sasvim promenila. U

poslednjih nekoliko borbi naišao je na žestok otpor koji nije mogao
da slomi. Inače je bio na ivici dostizanja svog cilja, tako da će ga ove
teškoće sigurno koštati ćele jedne noći ili možda i više vremena.
Ustao je i protegnuo se zamišljajući sutrašnji dan. Kada ubije dve
žene, prebaciće mač preko ramena i izaći će u hodnik. Obući će
najduži kaput svog oca. Kada zaključa vrata za sobom, moći će da
počne. Odlučio je da ne nosi odeću koja bi privukla neželjenu
pažnju, iako je maštao da pokori grad kao osvetnik u svom crnom
kostimu nindže. Izgledao bi zastrašujuće u toj odeći i sa krvavim
mačem u ruci, ali ljudi bi se jednostavno razbežali na sve strane. Ne,
metež je bio poslednje što mu je trebalo. Kada nekog ubije, sakriće
mač ispod kaputa i mirno krenuti u drugu usku ulicu da nastavi svoj
pohod.
Aleksander je usmerio pažnju na mrtvu ženu na zidu njegove
sobe.
„Рге nego što odem, napisaću poruku da radim ovo radi tebe“,
rekao je. „Tako ću biti siguran da te svet nikada neće zaboraviti.“
Osmehnuo se samom sebi. „А ne verujem ni da će zaboraviti mene.“
Mogao je da vidi da njegova majka pokušava da okrene stolicu
kako bi mogla da mu upućuje molećive poglede, ali, sve dok je
lepljiva traka čvrsto držala stolicu zalepljenu za sto, mogla je da se
napreže koliko god joj je volja. Aleksander je seo, smanjio ton na
zvučnicima i stavio slušalice. U sledećih nekoliko sati morao je da se
koncentriše i da sve od sebe. A ipak, uprkos svojoj rešenosti, bio je
ubijen na početku svake borbe u sledećih deset minuta.
Aleksander je bacio slušalice o zid. Iz nekog čudnog razloga,
nikada mu nije išlo naročito dobro kada ih je nosio, pa zašto je mislio
da će baš sada biti imalo drugačije? Je li postojalo nešto što nije
dobro radio? Je li ovo bila kazna što se nije koncentrisao za vreme
pokušaja bekstva njegove majke, ili je takva jednostavno bila priroda
igre? Da li bi trebalo da zaboravi koliko je dobar i jednostavno se
osloni na intuiciju, koja je bila njegova glavna prednost u raznim
drugim igrama? Osmehnuo se. Kad razmisli o tome, ovi problemi bili
su izazvani samo njegovim nedostatkom strpljenja sada kad je bio
toliko blizu svog cilja. Kada bi samo mogao malo da smanji brzinu i
natera srce da ne lupa toliko jako, sve bi mu bolje išlo.
Aleksander je pogledao ženu koja je ležala na podu. Ona ga je
uvek posmatrala kao malo govno, znao je to, ali sada će joj pokazati
od kakve je građe napravljen.
Uzeo je svoj mobilni, zamenio SIM karticu i ukucao broj.
Pogledao je na sat. Nije još bilo ni pet sati, tako da je moralo biti
nekog u odeljenju, ali ovog puta je trebalo malo vremena pre nego
što se neko javio.
 „Rose Knudsen“, rekao je ženski glas, na njegovo veliko
razočaranje. „Jesi li to ponovo ti, Toširo? Dokle si stigao?“, upitala je
ona.
„Blizu sam“, odgovorio je Aleksander. „Vrlo blizu!“ Zatim je
uključio spikerfon i glavom dao znak ženi na podu da sluša razgovor.
„Dobro“, rekla je policajka nezainteresovano. „Onda ima nešto
što bih želela da ti kažem. Jesi li zainteresovan?“
„Kako to mogu već da znam?“ odgovorio je on. Ali bio je
zainteresovan.
„Zvučiš drugačije. Jesi li uključio spikerfon?“
„Jesi, imam dvoje gostiju koji slušaju.“
„Gostiju?“ Baš kao što se i nadao, zvučala je opravdano
iznenađeno.
„Da! Sada dve žene čekaju na vešala. Moja majka i kučka iz
naše ulice.“
„То ne zvuči dobro. Šta se dogodilo?“
„Uznemiravala me je.“
„Uznemiravala te je? Je li došla da obiđe tvoje roditelje?“
„Ne, jednostavno je bila dosadna.“
„Šta ti je ona uradila, Toširo? Nemaš valjda nameru da je
povrediš?“
„То je moja stvar.“
Njegov pogled susreo se s kučkinim. Bilo je uživanje gledati je
kako se polako raspada.
„I prestani da mi ideš na živce“, nastavio je. „Kaži šta imaš. Za
šta bih ja to mogao da budem zainteresovan? Ne za tvoja glupa
pitanja, to je sigurno.“
„Nisi naročito pričljiv kada te nešto pitam, Toširo. To je šteta. Ali
hoću da ti kažem nešto što očigledno ne znaš.“
„Ima mnogo toga što ja ne znam i ne želim da znam.“
Ona se nasmejala. Nije to očekivao.
„Jesi li čitao nešto više o ženi koja visi na tvom zidu? Znaš li da
se zvala Leli Kababi?“
On nije odgovorio. Naravno da je to znao. Bilo je u svim medijima
u poslednjih nekoliko dana, ali njega nije bilo briga kako se ona
zvala. Ime nije značilo ništa, samo etiketa koju roditelji daju nekome
dok još nije dovoljno star da sam odlučuje o tome.
„Ovde u štabu policije duboko smo umešani u taj slučaj. Trebalo
bi da to do sada znaš. Ali znaš li?“
„Umešani! Da, Ja sam se pobrinuo za to.“
Ovog puta prezir u njenom smehu bio je previše upadljiv, a njemu
se to nije dopalo.
„Hoću da pričam sa glupim pandurom. Ti mi stvarno ideš na
živce.“
„Slušaj me, Toširo, on čuva dečaka po imenu Ludvig. Život ide
dalje, znaš. Zato mi dopusti da jednostavno pređem na stvar.
Činjenica je da ti ne možeš preuzeti zasluge za našu umešanost u
ovaj slučaj. Mi smo od početka do kraja bili uključeni u ovaj slučaj,
jer je Leli Kababi bila pomajka jednog od naših najboljih ljudi ovde u
Sektoru Q. Nesumnjivo si negde čitao o njemu; zove se Asad. Pa,
neke od novina koriste njegovo pravo ime, Zaid. A Asad radi na
ovom slučaju i to je za njega mnogo ličnije nego za tebe. Šta imaš
da kažeš na to?“
„Mnogo kenjaš, to imam da kažem.“
„Nisam znala da umeš da pričaš tako prljavo, Toširo. Gde si to
naučio?“
„Mora li to negde posebno da se uči? Samo kažem da sve ovo
izmišljaš.“
„Volela bih da je tako. Ali čovek koji je ubio Leli kidnapovao je
Asadovu ženu i ćerke. Mora da si čitao o tome.“
„Onda mora da ste podmetnuli tu priču. Boli me dupe u svakom
slučaju. Sve to o Asadu, ili Zaidu, malo je preterano, zar ne misliš
tako? Jednostavno pokušavaš da me obavestiš da si prešla sve od
A do Š sa mnom. Samo da znaš, više volim ono prvo.“
„Ne shvatam. Hoćeš da kažeš da više voliš A od Š? Da li ponovo
govoriš simbolično, Toširo Logane? Ne verujem da je početak onoga
što smeraš bio tvoj omiljeni izbor, već pre tvoj grozni završetak. Pa
kako onda to da shvatim?“
„А nema nikakve veze sa početkom. Samo kažem da je A više
moje nego Š. Ima li još nečega u tvojoj izmišljenoj priči? Jer se inače
vraćam mojim za vršnim pobedama i ti ništa ne možeš učiniti u vezi
sa tim.“
Ovog puta je on bio taj koji se smejao.
„Samo trenutak, Toširo. Upravo sada, Asad je u Berlinu, gde je
takođe ubica Leli Kababi. On rizikuje svoj život da osveti Leli i za
neverovatno zlo kome je njegova porodica bila izložena. Trebalo bi
to da poštuješ, Toširo.“
Poštovanje? Šta ona zna o tome?
Pogledao je na sat. Je li to ona pokušavala, da razvuče trajanje
razgovora?
„Čujem nešto u pozadini. Šta je to, Toširo?“
On je odmahnuo glavom. Žene nisu stvarale buku; bile su previše
iscrpljene.
„Је li to pas? Imaš li ti psa, Toširo?“
Aleksander se okrenuo prema hodniku. Bila je u pravu. Pas je
ponovo bio napolju na ulici i lajao. Zašto on to nije čuo?
„Imam li psa? Ja mrzim pse, tako da mora da ti je sluh loš. Ovde
nema nikakvog psa.“
„Da li to dopire sa ulice? Da li ti je otvoren prozor, Toširo?“
Aleksander je spustio pogled na kučku. Šta, dođavola, da radi sa
njenim psom? Nikada neće uspeti da ga uhvati.
„Imaš li dvorište Toširo? Je li to takav kvart? Živiš li u ulici sa
vilama? U skupoj kući gde niko ne obraća pažnju ako se tvoji otac i
majka ne pojavljuju napolju? Treba li da se vozimo po svim
kvartovima sa vilama i pitamo da li neko poznaje momka kao što si
ti? Treba li da se vozimo okolo i svuda lepimo tvoje slike? Je li to ono
što želiš? Na telefonske stubove i u supermarkete. Treba li to da
uradimo? Lako možemo odmah početi s tim.“
Sada je on počeo da se znoji. Sekundara na satu prebrzo je
otkucavala. Iako je bio siguran da ne mogu da ga pronađu, ovaj
poziv je već predugo trajao.
„Ovo je poslednji put da me čuješ“, rekao je. „Pozdravi glupog
pandura i reci mu da nikada nije imao šanse protiv mene. Zbogom!“
Zatim je prekinuo i pogledao u ženu na podu.
„Oni ne mogu da me pronađu, a to je šteta za vas dve. Jesi li
naučila da se ne isplati gurati nos u stvari drugih ljudi? Radoznalost
je ubila mačku, kako ono kažu.“
 48

ASAD

„Šta ste mu uradili?“

Bokser koga su doveli sa sobom izgledao je kao da je plakao.
Asad je mnogo puta ranije video kako se odrasli ljudi slome, ali
nikada čoveka kao što je ovaj bivši bokser iz Berlinske bokserske
akademije, koji mora da je navikao da dobij a mnoštvo udaraca.
Čega je morao toliko da se plaši?
Odgovorio je pomalo umorni ali iznenađujuće budni i trezni
Veber.
„Ako govoriš o njegovim posekotinama i modricama, na tome
treba da zahvali samo tebi, Asade. Mi ga nismo ni takli.“
„Ali izgleda kao da ste ga osudili na smrt i kao da će presuda
svaki čas biti izvršena.“
Veber je uvukao prste ispod okovratnika džempera i olabavio ga.
Zašto je izgledao kao da je Asad pogodio pravo u metu?
„Hmm. Ne grešiš kada kažeš da se plaši za svoj život. Morali
smo da mu obećamo da ćemo ga držati u pritvoru ovde u stanici dok
sve ovo ne bude završeno.“
„Šta vam je rekao?“
„Da Hamidovo prezime možda nije Alvan. To bi jednostavno
moglo biti ime pod kojim je boksovao, ali nije siguran. Ali zna gde je
nekada izlazio i pio čaj u vreme dok je boksovao. Taj kafe još postoji,
tako da znamo šta nam je sledeće u planu. Takođe zna da ako
Hamid otkrije da ga je otkucao policiji, i on i njegov bokserski klub će
biti istorija. On je ranije video za šta je Hamid sposoban, i zna da ima
ogromnu mrežu ljudi.“
 Asad uopšte nije sumnjao u to. „Dakle, sada se slažeš sa mnom
da smo pronašli pravog Hamida?“
Veber i svi ostali koji su stajali u blizini klimnuli su glavom.
Asad je zadržao dah. Najzad!
„Šta je imao da kaže kada ste mu rekli da smo sigurni kako je to
isti Hamid koji je vrbovao Mustafu u Frankfurtu?“
„On kaže da se Hamid često pojavljivao u klubu nenajavljen, i da
se skoro uvek zadržavao posle mečeva i poverljivo razgovarao sa
mladim bokserima. Takođe je čuo glasine da su nekoliko mladih
momaka koji su učestvovali na takmičenjima kasnije otišli u Siriju.
Tako da on razume kako bi sve to moglo da se uklapa.“
„Zašto sve to nije odavno prijavio ako je mislio da se u njegovom
klubu dešava nešto nezakonito?“
„Iz istog razloga zbog koga mu je trebao grub pristup pre nego
što se otvorio.“
„Reci mi naziv tog kafea, Vebere.“
„Ne mogu. Ne možeš da nastupaš samostalno u ovome, Asade.
Ulog je preveliki. Ovde se ne radi samo o tvojoj porodici; moramo da
razmišljamo o životima i bezbedriosti mnogih ljudi.“
Asad je pokušao da se ne oseća uvređeno. Kakve bi koristi
uostalom sada imao od toga?
„Da prošle noći nisam stupio u akciju, ne bismo ostvarili nikakav
pomak. Ti si ležao upisan u svom krevetu, i zato mi reci ime kafea!“
Je li on sada izgledao uvređeno? Ne, koliko je Asad mogao da
primeti.
„Ne, ići ćemo svi zajedno. Naši specijalci će ući, a mi ćemo onda
privesti one koji budu bežali iz kafea. To je jedini način. Ako uđeš
sam, ne samo da ćeš rizikovati svoj život nego ćeš i uništiti
poslednju šansu koju možda imamo da se približimo grupi.“
„Specijalci? To je stvarno loša ideja, Vebere. Ako to uradiš, svi će
se zatvoriti i ćutati kao zaliveni. Nećemo ništa postići na taj način,
baš ništa. Vreme ističe.“

Kafe se nalazio sa druge strane ulice i bio je donekle zaklonjen

nekim visokim zgradama.
 Još je bilo rano, tako da nije bilo mnogo saobraćaja iza kog bi
mogli da se zaklone. Asad nije bio zadovoljan situacijom.
„Previše si blizu, Vebere. Mogu da vide automobile. Takvi crni
audiji zaudaraju na nevolju u ovakvim kvartovima.“
Veber je zagunđao. „Moramo da vidimo šta se dešava unutra.
Jednostavno je. Inače ulazimo s tobom. Imaš pet minuta, a onda
ulazimo i mi.“
Asad je odmahnuo glavom i izašao. Ova rasprava je već predugo
trajala.
„I mislim da bi trebalo da to ostaviš ovde! Neće ti trebati.“
Pokazao je na donji deo Asadovih leđa, gde je bio sakriven
pištolj.
Asad nije obratio pažnju na njega i samo je prešao ulicu.
Gledano spolja, kafe nije bio ništa posebno. Mešavina sport
kafea i nargila kluba, sa prljavim izlozima i ulazom koji nije pometen
duže vreme. Unutra su bile reklame bezalkoholnih pića, televizijski
ekran od sedamdeset inča na kome su prikazivane utakmice
Bundeslige i španske La Lige, i nargile po ceni od pet do osam evra,
u zavisnosti od doba dana.
Unutrašnjost bara odgovarala je spoljašnjosti, uz malu razliku što
su nizovi polica direktno ispod plafona i duž zidova bili puni diploma,
srebrnih trofeja i postera na temu raznih sportova, a svi su bili
fokusirani na savladavanje protivnika: boks, džudo, tekvondo, MMA i
tako dalje.
Malobrojni gosti su svi bili Arapi, tako da bi svakako bila greška
poslati ekipu etničkih Nemaca na ovakav zadatak. Asad je klimnuo
glavom trojici ljudi koji su sedeli izvaljeni sa nargilama. Atmosfera je
bila gotovo pitoma, što je Asadu i te kako odgovaralo.
Čovek iza baršunom pokrivene zamene za šank uopšte nije
obraćao pažnju na njega; uostalom, Asad je bio sličan ostalim
gostima: vrlo očigledno jedan od njih.
„As-salamu alaikum“, počeo je on, pa je i nastavio na arapskom.
„Jesi li ti vlasnik?“
Čovek je klimnuo glavom, a Asad je opazio dozvolu za rad na
zidu.
 „Dakle, ti si Ajub? Onda si ti taj sa kojim treba da razgovaram.
Tražim Hamida. Možeš li da mi pomogneš?“
Asad je znao da čovek lako može da odgovori odrečno na
poslednju rečenicu, ali ponekad je naivan pristup bio najbolji. Samo
ne i ovde.
Vlasnik je odmahnuo glavom. „Hamid? Ovde imamo mnogo ljudi
koji se zovu Hamid.“
„Govorim o Hamidu Alvanu, našem šampionu u boksu. Ne vidim
ga na zidu, ali pretpostavljam da je to previd.“
Vlasnik je prestao da glanca svoje jeftine čaše. „Hamid Alvan?!
Kakvog posla ti imaš sa njim?“
Asad se naslonio na šank. „Moram odmah da stupim u kontakt sa
njim ili će biti u velikom problemu.“
„Problemu? Kakvom problemu?“
Asad se namrštio i naglasio svoje reči. „Velikom problemu. Od
vrste za koju ne želiš da znaš, u redu?“
Sva tri pušača nargile iza njega podigli su glavu. Govorio je
preglasno.
„Obavestiću ga kada ga vidim“, odgovorio je vlasnik kafea.
„Daj mi njegov broj, pa ću mu ja sam reći.“
Sada su pokreti vlasnika kafea postali brži. Spustio je čašu među
ostale i prebacio krpu preko ramena. Zatim je obišao oko šanka i
značajno pogledao ostale prisutne u kafeu.
„Vodite ovog tipa pozadi napolje, i makar to značilo da ga
izudarate, ne puštajte ga dok ne kaže zašto je došao. Ne dopada mi
se kako izgleda.“
Asad se okrenuo prema njima. „Samo izvolite, ako vas trojica
želite da kafe bude zbrisan sa lica zemlje.“ Okrenuo se prema
vlasniku dok su trojica njegovih telohranitelja polako ustajali. „Da
znaš ko me je poslao, pao bi na kolena. Čak je i Hamid Alvan samo
zrno peska u pustinji.“
Ovo izgleda nije upalilo.
„Počnite sa tim“, naredio je vlasnik kafea, neimpresioniran.
Međutim, upalilo je kada je Asad izvadio pištolj i uperio ga u
njega. Svi su stali u mestu.
 Asad je pogledao u svoj sat koji mu je vibrirao na ruci. Bila je to
SMS poruka od Vebera. Imaš tačno četrdeset pet sekundi, ne više,
pisalo je. Je li taj čovek idiot?
„Stanite potpuno mirno ili ću vas poskidati jednog po jednog“,
naredio je.
Ponovo se okrenuo prema vlasniku. „Nemamo mnogo vremena,
pa ćeš zato sada morati da doneseš odluku, Ajube. Reci mi gde da
nađem Hamida, jer je njegov život u opasnosti. Razumeš li šta ti
govorim?“
On je klimnuo glavom. Očigledno nije bio potpuno ubeđen, ali se
možda bližio tome.
Asad je podigao jaknu i vratio pištolj za pojas.
„Sada ja pokazujem tebi svoju dobru volju. Na tebe je red.“
Čovek je ponovo klimnuo glavom, ali baš u tom trenutku, senke
su zatreperile ispred kafea i, pre nego što je Asad shvatio šta se
dešava, vrata su provaljena i Veberove trupe upale su unutra.
Nije prošlo ni dvadeset sekundi otkad je Veber poslao poruku, pa
u čemu je onda bila stvar? Bili su brojni i nadmoćni tako da su trojica
ljudi smesta onesposobljeni i stavljene su im lisice, a onda je Veber
krenuo prema Asadu, naizgled ne obraćajući pažnju na njegov
zažareni pogled.
„Sreća pa smo naišli“, rekao je vadeći lisice. „Ruke iza leđa“,
obratio se vlasniku kafea, pa se okrenuo prema Asadu. „Ti takođe.“
„Dajem ti devedeset sekundi od ovog trenutka“, šapnuo je kada
mu je navukao lisice na članke. „Minut i po, kapiraš?“
Asad je shvatio i nadao se da će Veber ovog puta održati reč.
Osim činjenice da su mu oduzeli pištolj, zapravo su igrali igru.
Veber i njegova ekipa gurnuli su vlasnika kafea i Asada na dve
stolice i okrenuli im leđa. Asad je već izvlačio ključ za lisice ispod
svog časovnika.
„Ostaćete ovde i budno ćemo motriti na vas“, rekao je jedan od
Veberovih ljudi Asadu i vlasniku kafea. Zatim su izvukli telohranitelje
napolje do kola.
Asad se na trenutak mučio sa lisicama. „Oslobodiću se za
nekoliko sekundi, zato se pripremi; moramo da se izvučemo
odavde.“
 On je odmahnuo glavom. „Nigde ja ne idem. Šta mogu da mi
urade? Ništa nisam zgrešio.“
„Ako ostaneš, nećeš doživeti svitanje sutrašnjeg dana. Ovo su
ljudi na koje moram da upozorim Hamida. Mučni malo glavom,
čoveče! Reci mi da li po stoje zadnja vrata i imaš li neko vozilo.“
On je nekoliko sekundi oklevao, ali je onda klimnuo glavom i
okrenuo se kako bi Asad mogao da ga oslobodi.
Istrčali su u veliki kompleks međusobno povezanih dvorišta, i
posle dvadeset sekundi već su sedeli na Ajubovom motociklu i jurili
sa glavnog puta, na kome su trojica nedužnih ljudi bili na putu u
policijsku stanicu gde će biti zadržani u pritvoru dok sa ovim ne bude
završeno. Asad se potapšao po unutrašnjem džepu u koji je stavio
svoj telefon. Je li Veber već primetio da se njegov GPS signal kreće
ka jugu?

Nakon što su se vozili petnaest minuta, Ajub se zaustavio u tihoj ulici

sa kućama s terasama i niskim stambenim zgradama.
„Sada možeš da siđeš“, rekao je.
Asad ga je poslušao i osvrnuo se oko sebe. „Је li to ovde?“,
upitao je pokazujući na kuću ispred njih.
Uspeo je samo da čuje škljocanje kada je Ajub ubacio motocikl u
brzinu. Instinktivno je poskočio napred kada je čovek pritisnuo gas.
Asad nije uspeo da obori motocikl, ali se uhvatio za šipku na zadnjoj
strani sedišta na koju se maločas naslanjao u toku vožnje.
Motocikl se zaneo i Asadu je noga poletela prema trotoaru, ali
Ajub je bio dovoljno vest da ispravi motocikl i odjuri kroz kvart vukući
Asada, koji se jednom nogom odgurivao od asfalt dok je pokušavao
da iskoči na sedište. Ajub je dvaput zamahnuo desnom rukom i
uspeo da udari Asada sa strane u glavu, a kada je pokušao treći put,
Asad je pustio šipku i uhvatio ga za slobodnu ruku. Rezultat je bio
predvidljiv, ali daleko od bezopasnog. Neočekivano povlačenje
nateralo je Ajuba da povuče levu ručku svom snagom, i motocikl se
nakrivio i pao ulevo pritisnuvši Ajuba ispod sebe. Asad je odmah
popustio stisak i odjednom se našao na asfaltu gledajući kako
motocikl bez vozača udara o trotoar na drugoj strani ulice i
zaustavlja se tek pedeset metara dalje odatle.
 „Jesi li ti lud! Šta kog đavola izvodiš?“, povikao je Asad šepajući
prema povređenom čoveku.
Ajubu je glava ležala napola izdignuta na trotoar. Osim
ogrebotina koje su krvarile, izgledalo je da mu je gornji deo tela
ostao nepovređen posle pada, ali noge mu očigledno nisu prošle
tako dobro.
„Misliš da te nisam provalio?“, promrmljao je Ajub.
Asad se nagnuo nad njega. „Hamid planira teroristički napad, a
oni su mu na tragu. Moramo da ga upozorimo. Čuješ li me? Reci mi
kako da ga nađem kako bi mu spasao život.“
Njegovo lice se iskrivilo. „Ne osećam nogu“, rekao je bez imalo
snage u glasu.
„Pozvaću hitnu pomoć, ali prvo mi reci gde da ga nađem.“
On je pogledao u Asada, ali nije mogao da fokusira pogled.
„Hamid je moj brat“, rekao je. A onda je umro.
Asad je zadržao dah; ovo je bilo užasno. A kada su ljudi počeli da
istrčavaju iz kuća i pitaju šta se dogodilo, on nije mogao ništa drugo
osim da sklopi oči i izgovori kratku molitvu za ovog pokojnika i svoju
porodicu, čija je sudbina sada sve više izgledala neizbežno.
Spustio je ruku čoveku na obraz. „Jadna, zaluđena budalo“,
rekao je i sačekao nekoliko minuta dok ga Veberovi ljudi najzad nisu
locirali.
 49

KARL

Medicinska sestra doskakutala je niz hodnik.

„Samo trenutak!“ rekla je i povela ga u stranu pre nego što je
otvorila vrata Monine sobe.
„Karle Merk, moramo da popričamo pre nego što uđete. Za svaki
slučaj ćemo zadržati Monu dan-dva, i zato mi se zakunite da niste
došli da vršite pritisak na nju, jer je u proteklih nekoliko dana
pretrpela mnogo toga, fizički i psihički. A iako se čini da beba nije u
opasnosti, Monino stanje još nije stabilno, samo da znate. Bilo kakva
vrsta uzbuđenja, tuge, frustracije - u stvari bilo koje prenaglašeno
osećanje - moglo bi da pokrene neželjen razvoj događaja, a Mona je
bila vrlo zabrinuta zbog vas i slučaja na kome radite u vašem
odeljenju.“
Karl je klimnuo glavom. Rekao je da će uraditi sve što je u
njegovoj moći da se pobrine da se trudnoća razvija kako bi trebalo.
Jednostavno je bio srećan što su i Mona i beba prebrodile krizu.

Mona se osmehnula i uhvatila ga za ruke kao da su one njeno jedino

sidro. Nije bilo teško uvideti kroz kakvu je krizu prolazila bez njega.
Koža joj je izgledala nežnije, usne su joj pobledele, ali snaga koju je
imala u sebi da se bori za bebu zračila joj je iz očiju.
On ju je obazrivo zagrlio i spustio joj ruku na stomak.
„Hvala ti“, bilo je jedino što je uspeo da izgovori.
Na trenutak su sedeli čutke držeći se za ruke. Reči su sada bile
potpuno beznačajne. Zašto je trebalo toliko godina da konačno nađu
jedno drugo? Trenutno je to izgledalo besmisleno.
 „Hvala i tebi“, rekla je ona stežući mu ruku. „Је li medicinska
sestra pokušala da te otera?“ Nije čekala na njegov odgovor. „Ne
obraćaj pažnju na nju, Kade. Samo pokušava da me zaštiti, ali ona
me ne poznaje. Moramo da pričamo o svemu, Karle. Inače neću
moći da se opustim i odmorim.“
On je klimnuo glavom.
„Imamo li dovoljno vremena? Možete li da zaustavite to što će se
dogoditi u Berlinu? Hoće li Asadova porodica izaći iz ovoga živa?
Reci mi otvoreno.“
„Iskreno?“
„Da, zaboga, reci mi istinu.“
„Sve je to takva zbrka, Mona. Morali smo da čekamo poslednjih
nekoliko dana jer nije bilo skoro nikakvog napretka, i to nas je dovelo
blizu ivice pucanja. Brinem se da su šanse zaista male za Asadovu
porodicu, kao i naše šanse da sprečimo ono što se toliko plašimo da
će se dogoditi.“
„Teroristički napad u Berlinu?“
„Da.“
„Moraš se vratiti i pomoći Asadu, Karle, ili nikada nećeš moći da
oprostiš sebi. Ja ću biti dobro, obećavam. Ali moraš mi obećati da
nećeš rizikovati svoj život. Ako ti se išta desi, ja ću…“ Uhvatila se za
stomak.
Nije morala da kaže ništa više.
„Obećavam“, rekao je on. „Ali sada sam ovde s tobom, i tu i
ostajem.“
„Ali, Karle, ti imaš i drugi slučaj, a ja sam se zbog Rose veoma
umešala u njega. Moraš da pomogneš meni i Rose i Gordonu.
Razumeš li? Sada život dve žene zavisi od toga da uradiš sve što
možeš da zaustaviš tog ludog momka. Za deset minuta idi u štab
policije i radi ono u čemu si najbolji. Važi, Karle?“
On je nakrivio glavu. Kakva fantastična žena.
„Šta ti znaš, Mona? Ima li nečega novog u slučaju?“
„Momak je obavestio Rose da će ubiti obe žene pre nego što
krene u grad u ubilački pohod, a mi mu verujemo. A Rose misli da je
on vrlo blizu da dostigne cilj u svojoj igrici, kada će sve to da uradi.“
„Misliš danas?“
 „Vrlo brzo, u svakom slučaju. Možda danas, možda sutra. Znam
da Markus Jakobsen pažljivo prati slučaj i trudi se da umeša
bezbednjake.“
„Kako to misliš?“
„Ako ideš tamo dole, od Rose sam saznala da je u tvom odeljenju
sastanak za sat i po.“
Karl je zagunđao. Sastanak u jedanaest sati! Jutarnji sastanak!
Moralisti iz obaveštajne službe nikada nisu bili njegovo omiljeno
društvo.
„Takođe bi trebalo da znaš da su Morten i Hardi bili u Švajcarskoj
po drugi put dok si ti bio u Berlinu. Mislim da bi trebalo da im se javiš
kada budeš imao minut vremena za sebe.“

Gordon i Rose buljili su u njega kao dva šteneta koja se nadaju

mrvicama sa gospodarevog stola. On bi voleo da to ne rade.
Karl je sklopio oči i pažljivo slušao audio snimak. Svaka
intonacija i izbor reci na poslednjem snimku poziva momka kog su
nazvali Kurt-Brajan Logan mogli su biti važni.
Kada se snimak završio, otvorio je oči i pogledao ih. Bilo je jasno
da svi misle isto: ako ga ne pronađu vrlo brzo, posledice će biti
užasavajuće krvave. Karl je lako mogao da zamisli ishod: tabloidi će
podivljati; TV2 će se ubaciti u petu brzinu kao i obično sa vestima
koje će dugo vremena preovlađivati u njihovom programu; ozbiljnije
dnevne novine će rastrgnuti Sektor Q ne uzimajući u obzir jedanaest
godina njihovog rada zahvaljujući kome su postali najbolja istražna
jedinica u Danskoj. Ulozi su bili visoki ako ovaj ludi momak uspe da
ostvari svoj plan.
„U redu, niste mogli da uradite mnogo bolje od ovoga, iako
trenutno nemamo mnogo toga na osnovu čega bismo mogli da
radimo. Međutim, postoje dve stvari na ovom snimku za koje mislim
da bi mogle biti značajne. To su pas koji laje i činjenica da je momak
lud za slovom A.“
Rose je klimnula glavom.
„Jesu li bezbednjaci čuli snimak?“
„Da, dao sam im sav naš materijal“, rekao je Gordon. „Markus im
je tražio da uporede sve podatke, i oni dolaze ovamo dole da nas o
svemu obaveste.“
Štrkljasti je izgledao kao da je izgubio na kilaži zbog ovog slučaja
- ako je to uopšte bilo moguće.
Molećivo je pogledao u Karla. „Ako nam bezbednjaci ne daju
nikakve suštinski važne nove informacije, moraćemo da tražimo od
Markusa da objavi crtež momka i čitavu prateću priču. Svi televizijski
kanali naći će vreme za to kada shvate o čemu se radi. Moraš nam
pomoći da ga ubedimo, Karle.“
Ali Karl se slagao sa šefom Ubistava. To bi izazvalo opštu paniku,
a takođe i ogromne kritike što sve nije objavljeno još pre nekoliko
dana. Karl je znao da je Markus imao loša iskustva sa ovakvim
stvarima. Samo nekoliko sati nakon što sve objave, bili bi
preplavljeni dojavama koje bi ih odvele u slepe ulice i zadržale ih,
pogotovo ako crtež nije dovoljno tačan. Informacija da momkovi
roditelji nekoliko dana nisu dolazili na posao možda bi mogla da
pomogne, ali to bi svejedno dovelo do pojave ogromne količine
materijala koji bi morali da pregledaju i analiziraju. U poslednje
vreme u policijskim snagama Danske jednostavno nije bilo dovoljno
ljudstva da se pozabavi ovakvim slučajem za tako kratko vreme, niti
su više postojale lokalne policijske stanice sa policajcima koji imaju
godine iskustva u okolnom kraju i sa njegovim stanovnicima. On i
Markus Jakobsen znali su i previše dobro kakve su posledice
neuspelih reformi policije koje su političari sproveli.
„Nisi imala prilike da ga pitaš nešto više o tom slovu A, Rose?“
Da li ju je to pitanje postidelo?
„Znam da je trebalo da ga pitam da li govori o slovu A.
Jednostavno sam bila toliko posvećena tome da ga pridobijem na
našu stranu da nisam razmišljala o tome, Karle. Plan mi je bio da ga
navedem da oseti solidarnost sa Asadom u njegovoj poteri za
ubicom Leli Kababi kako bismo mogli da ostvarimo povezanost.“
„То očigledno nije upalilo, što mnogo govori o njemu. Dečko je
neizmerno mnogo usmeren na sebe, ubeđen u sopstvenu
pravičnost, i potpuno udaren u glavu. Teško je dopreti do ljudi sa
psihopatskim tendencijama, Rose.“
„Da, znam!“
 „Ranije nam je dao dobar nagoveštaj, i ne treba to da
zaboravimo. Bila je ta čudna izjava o tome kako je nadživeo sebe za
godinu dana, i ti si shvatila šta je time hteo da kaže. Bio je to dobro
obavljen detektivski posao. Nijednom se nije usprotivio kada si
pretpostavila da su mu dvadeset dve godine, tako da mislim da si tu
pogodila pravo u metu. Zapravo mislim da ga je ponovo obuzelo
njegovo preterano samopouzdanje, što je razlog zašto je želeo da
nam da još jedan nagoveštaj. On je stopostotno ubeđen da ga
nećemo uhvatiti na vreme; siguran sam u to.“
Rose je klimnula glavom da pokaže da prati njegov sled misli.
„Dakle slovo A je nagoveštaj?“
„Upravo tako. Mi ga zovemo Kurt-Brajan Logan, ali još ne znamo
njegovo pravo ime. Mislim da je ovaj nagoveštaj u vezi sa njegovim
imenom i da ono počinje na A.“
Karl je dobro poznavao čoveka iz obaveštajne službe koji je
došao zajedno sa Markusom, ali veoma mlad momak sa
bubuljicama koji je dokaskao za njima nije mu bio poznat. Izgledao je
skoro kao ukrštanje manga figurice i nekoga ko je upravo izašao iz
škole. Šta je kog đavola on radio ovde?
„Karle, moram da priznam da mije uprkos okolnostima drago što
si ovde.“
Predstavio je svoje goste. „Naravno, poznaješ glavnog inspektora
Jepea Isaksena iz Obaveštajne službe, koji je ozbiljno razmotrio
naše potrebe i povukao sve veze da podrži našu istragu o mladom
ubici.“
Karl je ljubazno klimnuo glavom.
„Ali dozvoli da ti predstavim jedno novo lice, novo informatičko
čudo obaveštajne službe, Jensa Karlsena. On je obradio i uporedio
sve podatke koje je Gordon isporučio obaveštajnoj službi.“ Okrenuo
se prema momku. „Možda bi mogao da nam kažeš do kakvog si
zaključka došao, Jense.“
On je počeo da se tako jako nakašljava da je izgledalo kao da
Adamova jabučica leti gore-dole niz njegovo grlo. A nasuprot onome
što se moglo očekivati, progovorio je glasom skoro za oktavu nižim
od prosečnog. „Da, dozvolite da počnem sa time što ću reći da sam
blisko sarađivao sa našim lingvistom. Naravno, moglo se ispostaviti
da je to ćorsokak, ali morali smo da dobijemo neke osnovne podatke
na kojima ćemo dalje raditi. Dakle, ako teorija jezičkog analitičara ne
stoji, onda ne stoji ni moj rad.“
„Hvala ti na iskrenosti. Onda ćemo jednostavno morati da se
nadamo da je tvoj jezički stručnjak temeljno obavio svoj posao“,
rekao je Markus.
„Jeste“, rekao je šef Obaveštajne službe. Morao je to da kaže.
„Pošto smo mnogo puta preslušali snimke, zaključili smo da
momak verovatno živi u severnom delu Kopenhagena“, nastavio je
šef obaveštajaca. „Isključili smo Helerup i Šarlotenlund, ali kvari
Fuglebake, i do izvesne mere Emdrup, Frederiksberg i kvartovi koji
se graniče sa Uterslev Moseom ispoljavaju neke karakteristike
govora i rečnika ovog mladog čoveka.“
Karl je primetio kako su se Rose i Gordon pogledali. Ovo je
očigledno bila i njihova polazna tačka.
Sada je reč uzeo mladić. „Dugujemo veliku zahvalnost internatu u
Bagsverdu jer su oni tako odlučno izdvojili vreme da nam obezbede
spisak svih muškaraca koji su bili učenici škole a sada imaju između
četrdeset i sedamdeset godina. Osim ako ne postoji neuobičajeno
mala ili velika starosna razlika između mladog ubice i njegovog oca,
pretpostavljamo da je to raspon godina u kome možemo očekivati da
čovek ima sina od dvadeset dve godine.“
„Naravno, možemo primeniti i teoriju da je to mladi ili stari
poočim, ali odlučili smo da zanemarimo tu mogućnost“, rekao je šef
obaveštajaca kao da je lično umešan u sve ovo, u šta je Karl veoma
sumnjao.
Mladić je ponovo progovorio svojim basom. „Pretpostavio sam da
su otac i sin prijavljeni na istoj adresi, i uporedio sam spisak
muškaraca iz internata koji sada imaju između četrdeset i
sedamdeset godina sa onima koji žive u ranije pomenutim
kvartovima Kopenhagena.“
Rose i Gordon nagnuli su se malo napred u svojim stolicama.
Nadali su se da je taj broj veoma mali.
„Zaključio sam da u tim kvartovima postoje trideset tri
domaćinstva sa bivšim učenikom internata u odgovarajućoj starosnoj
grupi. Ako to proširimo na čitavo šire područje Kopenhagena, broj se
uvećava više nego trostruko, i bilo bi nemoguće otići i izvršiti proveru
u vremenu koje nam je na raspolaganju.“
Karl nije smatrao da to zvuči naročito dobro. Bilo da se radi o
dvadeset jednom domaćinstvu u određenom području, ili
sedamdeset pet domaćinstava u širem području grada, brojevi su
zvučali podjednako nesavladivo u raspoloživom vremenu, jer ako je
momak dovoljno lukav, a sigurno jeste, on jednostavno neće otvoriti
vrata kada mu pozvone. A u mnogim domaćinstvima ljudi
jednostavno neće biti kod kuće. Morali bi da nabave veći broj naloga
za pretres kako bi ušli u kuće u kojima niko ne otvara vrata. A čak i
ako bi im neko otvorio vrata, naišli bi na isti problem ako bi im bio
uskraćen ulazak u kuću.
„Da bih dodatno umanjio ovaj broj, izvršio sam još jednu
uporednu proveru na osnovu pretpostavljene starosti ubice.“
Sektor Q sav se pretvorio u uši.
„Ako pretpostavimo da mu je otprilike dvadeset dve godine i
složimo se da je godina rođenja između 1995. i 1997, da živi i
prijavljen je na istoj adresi kao njegov otac, možemo svesti broj na
osamnaest kuća u izabranim kvartovima i četrdeset u širem području
grada.“
Zatim je otvorio fasciklu i izvadio neke papire.
„Evo adresa na koje sam sveo izbor.“
Rose i Gordon blenuli su u njega.
 50

ASAD

Asad ih je pratio celim putem. Prvo do Ajubove kuće, gde su grubo

saopštili vest o njegovoj smrti njegovoj supruzi, od čega je ona
odmah počela da ubrzano diše i umalo se ugušila. Uspela je da se
donekle umiri tek kada su preturili ćelu kuću naopačke i pronašli
adresu njenog devera Hamida. Ostavili su nekoliko ljudi da motre na
Ajubovu ženu dok je druga grupa opkolila Hamidovu kuću i jedan po
jedan se rasporedili u malom, dobro održavanom dvorištu koje je
okruživalo ćelu kuću.
Uskladili su napad tako da su vrata prema bašti i prednja vrata
provaljena istovremeno, a nekoliko sekundi kasnije našli su
Hamidovu ženu i decu kako sede ispod stola tihi kao miševi.
Izgledalo je skoro kao da su već i ranije bili u ovakvoj situaciji.
Asad je fotografisao njeno iskrivljeno lice i prestravljene izraze
dece kada su je naterali da pozove muža i kaže mu kako je Ajubova
žena zvala da kaže da je Ajub mrtav i da se plaše za sopstveni život.
Zar Hamid ne bi mogao da dođe kući i odmah ih odvede odavde?

Hvala bogu, Hamid nije bio spreman za ono što ga je čekalo;

međutim, bio je do zuba naoružan kada je, samo nekoliko stotina
metara od kuće, video da su prednja vrata provaljena.
Reagovao je smesta. A dok je nasumice pucao, bacio se u žbun i
pokušao da umakne kroz zadnja dvorišta. Kada je shvatio da je
opkoljen, zabacio je glavu i prislonio pištolj sebi na bradu. Baš kada
je hteo da povuče obarač, pogođen je u nogu. A sekundu nakon što
je pao, bacili su se na njega i borba je završena gotovo i pre nego
što je počela.
 Asad je stajao u pozadini moleći se da ne ubiju Hamida.
Kada su ga odvukli u kombi i odvezli na ispitivanje, još je jako
krvario.
Asad je na trenutak ostao na mestu okršaja razmišljajući šta će
se sada desiti pre nego što je krenuo za njima u drugom autu. Samo
ispitivanje Hamida nije bilo nešto u čemu je želeo da učestvuje. Ta
vrsta suočavanja, koje je fizički i sam doživeo, nije bila nešto što je
želeo ponovo da doživljava.

Uprkos Asadovoj nevoljnosti i oklevanju, doveli su ga u stanicu

odmah posle ponoći jer, iako su ceo dan žestoko pritiskali Hamida,
on nije izustio ni reči. Sada će Veberov tim. nastaviti da radi ćele
noći ali, pre nego što ga potpuno izmore, hteli su da vide može li
Asad da izvuče išta iz njega.
Asad je to odbio. Kada je u pitanju čovek kao što je Hamid, koji je
pre samo nekoliko sati pokazao spremnost da izvrši samoubistvo
zbog svog cilja, čak ni najsurovije mučenje ne bi razvezalo njegov
jezik.
Ipak, Veber je insistirao, jer koliko god male bile šanse da Asad
ostvari ikakav pomak, dugovao je sebi i svojoj porodici da pokuša.
Da, čak je i čovek kao što je Hamid imao svoje slabe tačke; čak je
povrh toga bio i prehlađen, rekao je Veber.
„Је li bio prehlađen kada ste ga priveli?“
„Da. Dakle, verovatno imamo objašnjenje za sve one maramice
koje smo našli. Samo vodi računa da se i ti ne prehladiš.“
Asad je klimnuo glavom i ušao u prostoriju.
U ledeno hladnoj, goloj sobi, Asad je shvatio da pritisak na
Hamida nije bio samo psihološke prirode, jer je pod sobe bio
poplavljen vodom, a mokri peškiri u kanti svedočili su o činjenici da
Ženevska konvencija nije svuda u svetu imala jednak značaj i
primenu kada je bilo u pitanju sprečavanje terorizma.

Hamidu su oči bile teške zbog prehlade, a sada i napola

zatvorene od umora; odeća mu je bila mokra, što svakako nije
pomagalo njegovoj prehladi; a zubi su mu cvokotali zbog niske
temperature u prostoriji. A ipak je gledao u vrata s prkosom od koga
je Asad izgubio nadu.
Kada je Hamid shvatio da je čovek koji je ušao u sobu Asad, nije
mogao da se ne nasmeje. Pokazao je na njega i rekao promuklim
glasom kroz kašalj kako ne može da veruje da je jedan niski mali
seronja kao što je on mogao da bude meta Galibovog gneva i želje
za osvetom svih ovih godina.
Onda je ustao i zategnuo lisice, koje su lancem bile vezane za
sto.
„Priđi bliže, izdajniče“, povikao je. „Daj da te zubima, zgrabim za
vrat i učinim ti uslugu.“
A onda je pljunuo Asada u lice.
Asad je obrisao pljuvačku dok se Hamid prezrivo osmehivao. On
je očigledno mislio da je jasno izneo svoj stav, ali sekundu kasnije
samozadovoljni osmeh zbrisan mu je s lica kada ga je Asad žestoko
ošamario i pljunuo.
„Dakle, najzad si me sreo i video da sam živ i zdrav“, rekao je
Asad i gurnuo ga nazad na stolicu. „Sada ću ti postaviti nekoliko
pitanja, na koja se nadam da ćeš odgovoriti.“
Stavio je sliku svoje žene na sto ispred njega.
„Ovo je Marva, a ti znaš gde je ona.“.
Onda je izvadio mobilni i našao sliku Hamidove šokirane žene
dok zove svog muža.
„А ovo je tvoja žena, a ja znam gde je ona.“
Ponovio je postupak sa fotografijom svoje starije ćerke.
„А ovo je Nela, i ti znaš gde je ona, baš kao što ja znam gde su
tvoja deca. Shvataš li na šta ciljam, Hamide? Ovo je oko za oko i zub
za zub. Izbor je tvoj!“
Hamid je širom otvorio oči i pogledao Asada sa hladnoćom koja
je označavala smrt.
Asad je gurnuo svoj mobilni Hamidu u lice. „Dobro pogledaj svoju
lepu ženu i svoju divnu nevinu decu. Reci mi kako da nađem Galiba i
poštedeću tvoju porodicu. Ili želiš da budeš i njihov dželat?“
Hamid je hteo da ga ponovo pljune, ali je onda bolje razmislio.
„Možeš da radiš šta hoćeš“, rekao je. „Ја ću se sresti sa svojom
porodicom u raju. Kada će to tačno biti u toku božanske večnosti,
meni nije važno.“
Srešće ih u raju? Odakle je on crpeo svoju veru?
„Hamide, slušaj me! Galib je uvredio moju ženu i decu. Prizvao je
sramotu na svoju veru i na samog sebe. A oni koji mu pomažu u tim
zločinima ne treba da se nadaju da će završiti bilo gde drugde nego
u paklu.“
Hamid se zavalio na stolici i osmehnuo. „Ti bedni, neverni psu.
Trebalo bi da znaš da je pakao samo privremeno stanje. Alah ne
odgovara na ograničeni broj grehova neograničenom kaznom. Svi
ćemo se sresti u raju. Čak i ti i ja.“ A onda je zabacio glavu i
nasmejao se još glasnije nego ranije.
Sada je Asad i previše jasno video liniju razdvajanja između njih
pre nego što je odlučio da je svejedno pređe i zabije pesnicu u to
nasmejano lice. A svaki put kada bi pao udarac, video je svoju ženu i
decu u onom davno minulom trenutku kada su mu mahali na
rastanku. Možda zauvek.
„Moraćete da saspete još vode na njega“, rekao je kada je izašao
iz sobe. „Inače se neće probuditi.“
Veber ga je ozbiljno pogledao. „Jesi li ga udario?“
Sta je to značilo? Naravno da ga je udario.
„Је li to mnogo gore od vaše taktike gušenja u vodi? Mislio sam
da je mučenje zabranjeno u vašoj civilizovanoj Nemačkoj.“
„Gušenje u vodi? Ovde nema nikakvog gušenja u vodi. Ako
govoriš o vodi na podu, oprali smo krv kada je doktor zaustavio
krvarenje iz njegove noge.“
Asad je izgledao iznenađeno. „Ра kakvom ste ga pritisku
izlagali?“
„Ponudili smo mu saradnju sa vlastima. Imunitet i novac. Da
može da radi, za nas i spase život. Naravno, to je bilo naivno, ali
morali smo da pokušamo.“
„Da, vrlo naivno.“
„Onda Smo pretili dobrobiti njegove porodice. Ali on se samo
nasmejao na to. Rekao je da će se svi oni sresti u raju, šta god da
uradimo.“
 51

GALIB

Sada je prošlo već više od sat vremena od kada je Galib poslao Binu
u Hamidovu kuću, i osećao se nelagodno. Bilo je to prvi put da se
Hamid nije pojavio na vreme, i apsolutno prvi put da nisu mogli da ga
nađu. Ako mu se nešto desilo, to je moglo da ugrozi čitavu njihovu
misiju.
Seo je za sto sa mapom Berlina i još jednom sve proverio.
Premestili su svoju akciju iz Frankfurta u Berlin, a sada je izgledalo
da bi mogli ponovo promeniti planove ako se Hamid ne pojavi. To
nije bio problem koji se nije mogao prevazići, ali svejedno…
Nelagoda u stanu je narastala. Ako se Bina ne vrati za deset
minuta, postojao je rizik da se nekoliko manje iskusnih ratnika
uspaniči. Morao ih je ubediti da su oni, šta god se dogodilo, potpuno
operativan i moćan tim koji će uspeti da izvrši svoju misiju. A ako
Hamid više nije sa njima, on će sam preuzeti Hamidovu ulogu i biti
taj koji će detonirati eksplozive.
Prvo što je morao da uradi bilo je da se uveri da je Kapetan u
redu i na položaju u svom hotelskom apartmanu, spreman da stupi u
akciju u bilo kom trenutku.
Hamidova uloga kao meštanina i čoveka koji tečno govori
nemački bila je da održava kontakt sa Diterom Baumanom. Ipak,
posle godina koje je Kapetan proveo na Bliskom istoku, i on je tečno
govorio arapski, tako da je početna mogućnost za komunikaciju
između njega i Galiba već postojala.
Galib ga je pozvao u hotel.
 „Postao si slavan ovde u Nemačkoj, Ditere. To nam daje upravo
onu vrstu pažnje kakvoj smo se nadali. Ali kako si izbegao neželjenu
pažnju?“
„Prijavio sam se pod drugim imenom i sve od tada koristim sobnu
uslugu. Zapravo nisam izlazio iz apartmana otkad sam se uselio. To
je takođe bilo pre nego što su sve novine objavile moju sliku na
naslovnoj strani. A Hamid je smislio odgovarajuću masku. Zašto me
on nije pozvao?“
„On trenutno nije sa nama. Zovem da potvrdim da će se napad
odigrati sutra tačno u dva sata po podne. Jesi li spreman?“
On se blago nakašljao. „Jesam. I nadam se da će vidljivost sutra
biti podnošljiva. Prokleta magla koja je prekrila Berlin prošle nedelje
se vraća, koliko mogu da vidim na internetu. Mogu da otvorim prozor
sa strane tačno toliko da mogu okretati cev u svim pravcima. A
dobro je što će biti teško videti me jer su prozori veoma tamni, a
otvor je mali. Hotel je još jedan od Hamidovih odličnih izbora.“
Ponovo se nakašljao. Nije mu ostalo još mnogo plućnog
kapaciteta.
„Gde je Hamid?“, upitao je.
„Mi to u stvari ne znamo. Ali ne brini, Hamid je čvrst kao stena.“
„Znam.“
„Kako je tvoje zdravlje?“
„Još sam živ.“ Nakašljao se dok se smejao. „Bar dovoljno da
mogu sam da odlučim kada više ne budem želeo da živim.“
„Uzimaj svoje tablete, Ditere, i pazi na sebe. As-salamu alaikum“
„Wa alaikum as salam.“
Galib je čuo zvuk iz hodnika i onda je Bina ušla i rekla,
alhamdulillah, hvaljen neka je Bog, ali izgledala je uznemireno.
„Izvini što je trajalo ovako dugo, Galibe. Daleko je do njegove
kuće.“
On je klimnuo glavom.
„Tamo dole stvari ne izgledaju dobro. Razgovarala sam sa
vlasnikom kioska u komšiluku koji mi je rekao da su uniformisani ljudi
provalili u Hamidovu kuću i da su njegova žena i deca još tamo.
Dalje uz ulicu čuli, su se pucnji, a neke od njegovih mušterija videle
su da je Hamid pogođen u butinu i da su ga odveli neki snažni,
naoružani ljudi u crnim kolima. Takođe su videli Arapina koji je stajao
u daljini nasred puta i posmatrao pucnjavu kada su oborili Hamida, a
kada je sve završeno, on se takođe odvezao sa nekim od ostalih koji
su u tome učestvovali.“
„Jesi li dobila opis tog čoveka?“
Ona je klimnula glavom, i dalje vidno potresena. „Da, manje-
više.“
„Zaid el Asadi?“
„Mislim da je on, da.“
Galib je zabacio glavu jer mu je bilo teško da diše. Stvarno je
želeo da ubije Zaidovu ženu odmah i na licu mesta, ali gde je u tome
bila konačna, potpuna osveta?

„Hoću da svi uđete ovamo“, rekao je grupi kada je o svemu

promislio.
Mirno ih je gledao kako bi mogli da vide da ima kontrolu nad
situacijom.
„Izgleda da je Hamid izbačen iz igre. Bina mi je rekla da su ga
uhapsili u njegovoj kući.“
Nekoliko ljudi u grupi izgledalo je kao da bi mogli da se uspaniče.
„Da, to je velika poteškoća, ali ostanite mirni. Hamid je jedan od
najčvršćih ljudi koje sam ikada upoznao. Hapsili su ga i ranije i
nikada nisu uspeli da izvuku ni reč iz njega. Uveravam vas da neće
uspeti ni ovog puta. Uskoro će ga pustiti jer ne mogu ni za šta da ga
optuže. Ako iko ume da prikrije svoje tragove, on ume.“
„Ali nećemo ga imati uz nas da sprovedemo naše planove u delo.
Šta da radimo?“
„Biće posledica, razume se, ali postoji i rešenje. Ja ću zauzeti
njegovo mesto.“ To je dobro prihvaćeno u grupi.
„А taktika skretanja pažnje? Kada će ona da bude primenjena?“
„Otprilike u pola dva sutra po podne.“
 52

ŽUAN

On je za njih bio nevidljiv. Nisu obraćali ni najmanju pažnju na njega.

Nisu mu se obraćali i nisu čuli tihe zvukove koje je ispuštao kada mu
je nos natekao i nije mogao da diše kako treba. Samo je sedeo u
invalidskim kolicima nasred sobe i sve slušao, sve gledao, polako
shvatajući šta će se dogoditi. Niko u sobi nije imao šta da krije od
Žuana, i zašto bi? Nikuda nije išao, a osim toga je bio onaj koji će
sve dokumentovati za njih. On će biti taj koji će opisati događaje
kada sve bude završeno.
Pripreme, završne provere, izvođenje napada i rezultat.
A iz sata u sat postajalo mu je sve jasnije da Žuan Aigvader,
kada sutra po podne sve bude završeno, više neće biti čovek kakav
je pre bio.
Tri žene sada su ostavljene same u susednoj sobi, a pošto im
ceo dan nisu davali nikakvu hranu, nisu više imale snage da ispuste
ni najslabiji zvuk, što i jeste bila ideja. Njihov plan bio je da kasnije
tog dana sve tri nemoćno klonu u svojim kolicima kao
paraplegičarke. Bez zvuka, bez pokreta, samo prenosioci strašnih
razornih bombi čiju je funkcionalnost Osman sada proveravao.
I dok su svi u glavi proveravali svoje uloge i položaje u sutrašnjoj
akciji, Galib je sedeo sam u uglu i izgledao je sumorno. Bilo je teško
zaključiti da li ga je obuzeo gnev ili očaj, ali bilo je jasno da mu
nedostaje njegova desna ruka i da ga to brine jer je Hamid bio
ključna osoba i za prvi manevar i za ćelu misiju.
Galib je naravno pokušavao da sakrije u kakvom se duševnom
stanju nalazi, kako grupa ne bi počela da sumnja da misija neće biti
uspešna. Tek kasno te noći, kada je saznao gde je Hamid tačno
odveden, odlučio je kako da nastavi sa misijom i povratio je svoju
uobičajenu uravnoteženost.
Nekoliko minuta kuckao je u telefon, pa pregledao izjavu koju je
napisao i poslao je.
Spustio je telefon Osmanu u ruku i preneo mu poruku. Osman je
izgleda bio njegova nova desna ruka.
Zatim je kratko objavio da se sve ponovo vratilo u kolotečinu. „А
onda ćemo srediti Zaida. Sredićemo ga“, rekao je na engleskom
Žuanu i uputio mu široki osmeh.
Poslao je Osmana da završava dobijene zadatke i seo na stolicu
pored Žuana.
„Zaid, Zaid, Zaid, Zaid“, mrmljao je sam za sebe kao mantru,
čvrsto zatvorenih očiju, klimajući glavom kao da se negde u njemu
borba već odvija punom žestinom.
„Dočepaću te se sutra. Patićeš više nego ikad. Ja ću se pobrinuti
za to. Budi siguran. Došlo je vreme“, nastavio je pre nego što se
vratio svojoj maniri. „Zaid, Zaid, Zaid.“
Bilo je to prvi put da je Žuan video plamen ludila u njegovim
očima. Žuan je odbrojavao sate ćele te noći.
Isprobali su gopro kameru, proverili uzije i šaržere s municijom,
pregledali prsluke s eksplozivom, i na smenu jedni pred drugima
uvežbavali svoje uloge i položaje. Ništa nije prepuštano slučaju.
Galib ih je sve okupio. „Za nekoliko sati, pomolićemo se zajedno
u svojoj odeći, a posle toga ćemo staviti svoje maske. Muškarci
među vama treba da budu precizni u redosledu oblačenja stvari.
Pancirni prsluci treba da vam tesno pristaju preko košulje tako da
izgledate elegantno kada obučete sakoe. Nemojte kačiti brade pre
nego što budete potpuno obučeni. Bina i Džasmin će vam pomoći.
Kada završite sa tim, stavite šešire sa uvojcima. Pogledajte se u
ogledalo i pomozite jedni drugima ako nešto ne izgleda kako treba. I
na samom kraju, stavite naočare. Nisu onoliko jake kao što izgledaju
jer mi Arapi srećom nismo toliko degenerisani i nemamo iste
zdravstvene probleme kao oni.“
Ovo je izazvalo opšte veselje. Nije bilo mnogo ortodoksnih
jevrejskih muškaraca u određenim godinama koji su mogli da
umaknu genetskom nasleđu i sve većoj kratkovidosti; svi su to znali.
Mnogo su razgovarali u koje vreme da započnu svoju akciju. Prvi
deo bio je dogovoren; to je moralo biti tačno u pola dva po podne,
nakon što je Galib poslao niz poruka Zaidu el Asadiju, za koje se
pobrinuo da ih on primi. Što se tiče glavnog napada, razmatrali su
kada će biti najviše posetilaca na trgu i u tornju, i činilo se da je dva
sata po podne najbolje vreme, tako da su odlučili da se toga drže.
Koliko je Žuan znao, sada je bilo nešto malo posle četiri sata
ujutro. Nekoliko članova grupe otišlo je u svoje sobe da se odmore
nekoliko sati pre nego što pokrenu svoj plan. Tri nesrećne žene u
susednoj sobi i zastrašujući broj drugih nedužnih ljudi biće mrtvi za
deset sati.
Za malo manje od trideset šest hiljada sekundi od ovog trenutka,
izračunao je on.
Tik-tak, tik-tak.
 53

KARL

Bilo je osam sati ujutro, i u poslednjih sat i po policija je vrlo pažljivo

pregledala spisak adresa, ali momak im je i dalje izmicao.
Doneli su ispravnu odluku što su počeli svoje obilaske tako rano.
U više od polovine kuća u koje su otišli, porodica još nije bila krenula
na posao i spremno je odgovarala na njihova pitanja. Oni su prikrivali
pravi razlog svoje posete, i objašnjavali su to kao anketu o osećaju
sigurnosti u javnosti, šta god to značilo, i niko ih ništa nije propitivao
u vezi sa tim. U savremenoj Danskoj, bilo je moguće prikriti otprilike
bilo šta tom vrstom uopštenog trućanja.
„Šta je sa onima koji nisu bili kod kuće?“, upitao je ubledeli
Gordon kada su se vratili u Sektor Q. „Hoćemo li ih obići nekoliko
puta ili sačekati da se vrate s posla?“
„Zavisi“, odgovorila je Rose. „Ali, kao što znaš, to je pitanje
raspoloživih sredstava.“
Gordon je tapkao nogama po podu dok je mrmljao da zaista nije
očekivao da slučaj sa ovim momkom ode ovako daleko.
„Zašto nisam uspeo da ga navedem da otkrije svoj identitet? Šta
dođavola nije u redu sa mnom? Jesam li ja imalo dobar u ovom
poslu?“ Pogledao je u Karla. „Ја sam pravnik, Karle. Nemam živce
za ovo.“
Karl se osmehnuo i potapšao ga po ramenu. „Glavu gore,
Gordone. Znaš kako kažu: kada si u govnima do grla, nemoj da
obaraš glavu.“
Rose je požurila da preuzme reč. „Samo si prebrzo ustao iz
kreveta, Gordone. Češalj ti je još u kosi.“
 Gledala ga je kako se tapše po kosi.
Svaki put je nasedao na istu foru, i to se uvek završavalo
histerijom.
„U redu“, rekao je Gordon. „Shvatio sam suštinu. Jednostavno
ćemo držati palčeve da sve ispadne kako treba, a u međuvremenu
ćemo zvati sve radnje na svetu koje prodaju samurajske mačeve.“
Karl je klimnuo glavom. To je bio dobar plan kada nije moglo da
se uradi ništa drugo osim da se čeka.
Onda je njegov mobilni zazvonio. Bio je to Asad. Karl je pogledao
na sat; bilo je vrlo rano za pozive.
„Skoro da se ne usuđujem da pitam, ali da li dolaziš, Karle?
Danas se nešto dešava. Sada smo sigurni u to.“
Karl je mahnuo rukom ostalima da se utišaju. Ovo je zvučalo
ozbiljno.
„Šta se desilo?“
„Malo pre četiri sata jutros stigao je imejl u inboks policijske
stanice. Daj da ti ga pročitam.“

VAŽNA PORUKA ZA ZAIDA EL ASADIJA!

Dodatne instrukcije biće poslate na istu adresu kasnije u
toku ovog dana. Očekuj neizbežno i budi spreman da se
oprostiš sa svojim voljenima i svojim životom.
Galib

Asadov glas bio je miran, ali se nije isto moglo reći i za Karla.
„Imaš li ikakve tragove, Asade? Šta je sa onim Hamidom?“
„Veruj mi, pružili su mu tretman za koji ne žele da se sazna. Ništa
nije rekao.“ Karl je opsovao.
„Da, stavljaš svoje reči u moja usta Karle“, tiho je rekao Asad.
Karl nije imao srca da mu kaže da se ne kaže tako.
„Da“, rekao je umesto toga, „zbog toga poželiš da ubiješ tog
Hamida, ali kakve bi koristi bilo od toga!“
„Veberov tim pregleda moj spisak dok mi razgovaramo, i imaju i
neke svoje pretpostavke koje žele da provere. Ali suština svega toga
je da moram da čekam. Ponovo.“
 „Šta je sa ornitolozima i golubovima?“
„Ра, manje-više svaki trg u gradu na kome ima golubova sada je
pod prismotrom.“
„Pretpostavljam da je za to potrebno dosta ljudstva. Grad je
ogroman.“
„Ne verujem da ima ijednog čoveka koga su mogli da odvoje za
tu dužnost da je danas ostavljen da se odmori.“
„Šta je sa pošiljaocem imejla?“
„Poslat je sa mobilnog telefona koji je pre sat vremena pronađen
u kanti za smeće na Potsdamer placu, pored jedne velike banke.“
„Telefon je bio uključen?“
„Da. Očigledno su želeli da ga pronađemo.“
„Podaci.“
„Ne, bio je prazan, osim tog imejla.“
„Је li telefon bio star ili nov?“
„Nije bio nov, tako da nećemo moći da ustanovimo gde je
kupljen. Stručnjaci proveravaju da li mogu da povrate neke izbrisane
podatke, naravno.“
„Šta je sa Hamidovom ženom?“
„Nju su odveli u pritvor i izložili je pritisku, ali ona ne zna
apsolutno ništa. Mlada je i naivna; nije čak ni znala da je Hamid
rođen u Nemačkoj.“
„A žena njegovog brata?“
„Ni ona ništa ne zna. Veruj mi, sve smo pokušali.“
„Rekao si da je telefon nađen na Potsdamer placu? Imaš li nekih
ideja u vezi sa tim?“
„Mesto na kome je nađen na trgu je pod prismotrom. Izgleda da
se zove Soni centar. Dakle, golubovi tamo moraju da lete nisko, ali
takođe uzimamo u obzir i sve ostalo u okolini. Sam Potsdamer plac
je veoma prometan, i tu zapravo postoji muzej špijunaže, tako da bi
to mogla biti simbolička meta. Berlinski najveći tržni centar je takođe
u blizini. Ali postoji tako mnogo mogućnosti, a samo jedno mesto od
mnogih.“
Karl je uzeo cedulju koju mu je Rose dodala.
„Redovno ćeš me izveštavati, zar ne, Asade? Rose mi je upravo
dodala cedulju na kojoj piše da postoji let sa aerodroma Kastrup u
dvanaest i pet. Tako da ću biti tamo sat vremena posle toga.“
„Nadajmo se samo da neće biti prekasno, Karle.“
„Pretpostavljam da nosiš svoj sat?“
„Naravno.“
„Onda ću otprilike znati gde si, i stalno ću ti slati poruke dok
budem na putu.“
Kada su prekinuli vezu, Karl se okrenuo prema ostalo dvoje.
„Jeste li uhvatili smisao ovoga?“
Oni su klimnuli glavom.
Rose je progovorila grubo i otvoreno. „Plašio se letenja ili ne,
Karle, za dva sata, u dvanaest i pet, ti letiš. Nemaš izbora. A ovde
nema šta da se radi, osim da se čeka.“
Telefon je zazvonio dok je Rose štampala Karlovu avionsku
kartu, i Gordon je skočio da vidi broj na displeju.
NEPOZNAT BROJ.
Onda je pritisnuo dugme za snimanje i prebacio na spikerfon.
„Ра, Toširo, ipak si pozvao. Rose mi je rekla da te više nećemo
čuti.“ Gordon je zvučao kočoperno, ali uopšte se nije tako osećao.
Karl je retko video da se neko tako obilno znoji.
„Nisam imao priliku da ti kažem zbogom, glupi panduru. Izgleda
da si mislio da je važnije da čuvaš nekoga po imenu Ludvig. Je li to
tačno?“
„Da, izvini zbog toga, Toširo. Neće se ponoviti.“
„Dobro. Ta kučka ide mi na živce.“
Gordon je uzdahnuo duboko ali tiho. „Jesi li blizu dostizanja svog
cilja?“
Rose i Karl s nadom su pogledali jedno u drugo. To je bilo
poslednje što su želeli.
„Prošle noći mi nije išlo naročito dobro, ali jutros sam ostvario
napredak. Tako da ću noćas najzad dovršiti. Samo sam mislio da bi
trebalo da znaš. I hvala ti što si me slušao.“
„Hej, Toširo, šta se dogodilo s psom?“, pokušao je Gordon. Ali
momak je već prekinuo vezu.

„Jesi li uspeo da razgovaraš sa Hardijem, Karle?“, upitala je Rose

kada se vratila sa šoljom jake kafe za Gordona, koji je potišteno
sedeo u uglu. Markus Jakobsen ovog puta nije bio impresioniran
njegovim trudom.
Karl je podigao prst uvis - očigledno je zaboravio.
Izvadio je svoj mobilni i, dok je čekao da čoveku pomognu da se
javi na poziv, Gordon je počeo sav da se trese.
„Ovo je teško za nas oboje, Gordone, ali jednostavno moraš
Ostati priseban“, rekla je Rose trudeći se da ga uteši dok mu je
privlačila glavu na svoje pozamašne grudi. A kada se Hardi javio,
Gordon je već skoro zadremao.
„Zdravo, Hardi, Karl ovde. Izvini što se nisam javljao zadnjih
nekoliko dana, ali…“
„Shvatam, Karle. Rose me je o svemu obavestila, tako da znam
sa čime se nosiš. Ne brini.“
„Moram za minut da krenem na Kastrup i uhvatim let kako bih bio
sa Asadom u Berlinu. Samo sam hteo da kažem da mije žao što tvoj
put u Švajcarsku nije bio uspešan. Šta ćeš sada, Hardi?“
Je li on uzdahnuo?
„Da, nije prošlo sasvim po planu, ali rešićemo to. Nažalost, to je
pitanje novca. Zar nije uvek! Još nedostaje skore pola miliona kruna
pre nego što bi mogla da počne završna operacija. Ali pregledali su
me i proglašen sam za odgovarajućeg kandidata za program. Sve će
ispasti kako treba.“
„Pola miliona?“ Kad nije mogao da veruje da se radi o toliko
novca. Čak i kada bi ubio svoje roditelje, njegov udeo u nasledstvu
ne bi iznosio ni polovinu tog novca. „Voleo bih da nekako mogu da
pomognem, Hardi.“
On mu je zahvalio. To nije bilo neophodno.
Karl je ponovo osetio prazninu u stomaku. Bilo je toliko toga što
je želeo da kaže i toliko toga zbog čega je smatrao da treba da se
izvini. On, Hardi i Anker uhvaćeni su nespremni tog dana pre mnogo
godina. Anker je poginuo, Hardi je ostao invalid, ali šta je s njim? On
je ostao nepovređen. Možda su stradali pogrešni ljudi.
„Trenutno imaš dovoljno briga, Karle, zato ne brini za mene.“
Hardi se nekoliko puta nakašljao. Nije zvučalo naročito dobro. „Ipak,
postoji nešto za šta treba da se pobrineš kada se vratiš.“
 Je li on to ukazivao da se Monino stanje pogoršalo? Ako je bilo
tako, zašto on nije znao za to? Ona je bila dobro i u stabilnom stanju
kada je razgovarao s njom pre samo sat vremena. Ne, u pitanju nije
mogla biti Mona.
„Progoni nas naš stari slučaj, Karle. Ubistva pištoljem za eksere.“
Karl je uzdahnuo s olakšanjem. „То? Pa, ti možeš da izađeš na
kraj sa tim.“
„Ја ne mislim tako. Oni hoće da razgovaraju s tobom. Izgleda da
je isplivalo nešto o čemu bi želeli da čuju tvoje mišljenje. Ne znam
šta je u pitanju.“
Karl je odmahnuo glavom. Čudno. Slučaj je bio dvanaest godina
star, i ništa se nije mnogo promenilo od tada. Pa zašto sada, i ko su
tačno bni’?
„Jesu li to detektivi iz Slagelsea?“
„Da i ne. To je Holanđanin koji ima novi trag, koliko ja znam. Ali
zaboravi na to sada i pomozi Asadu što bolje možeš. Užasno je to
što se dešava tamo dole.“
Karl je klimnuo glavom. Nije imao ni najmanju nameru da ponovo
razmišlja o tom starom slučaju. Zašto bi?
„Samo jedno pitanje“, rekao je Hardi. „Znaš li šta su zaključili ljudi
koji su analizirali Gordonove snimke?“
„О čemu?“
„О zvucima u pozadini? Lajanju psa i tome slično.“
„Ništa, bojim se. Ovde pokušavamo da ulovimo maglu.“ Zatim je
pozvao Monu i rekao joj za Asadov poziv.
A poslednje što je uradio pre nego što je ušao u avion bilo je da
pošalje Asadu SMS i kaže mu da je krenuo i da avion poleće u
predviđeno vreme.
 54

ASAD

Asad je čekao u goloj sobi. Nije bilo zvukova koji bi skretali pažnju ni
mirisa koji bi izazivali nelagodu - ili obrnuto. Soba je bila potpuno
sterilna, kao operaciona sala iz koje je sve nepotrebno uklonjeno a
ostalo dezinfikovano.
Čekao je satima. Šutnuo je korpu za otpatke stotinu puta,
napravio hiljadu koraka napred i nazad, i seo pa ponovo ustao
bezbroj puta. Samo je čekao i čekao, da neko dođe i kaže mu kako
je stigla Galibova nova poruka.
Poslednje što je čuo spolja bilo je da ne treba da brine jer je više
od hiljadu pripadnika policije i vojske raspoređeno i spremno za
akciju na svim zamislivim i nezamislivim mestima: u vladinim
zgradama i ambasadama, medijskim firmama i televizijskim
stanicama, na važnim železničkim i autobuskim čvorištima, pored
spomenika i trgova sa golubovima, sinagoga i jevrejskih
memorijalnih centara i groblja, pa čak i kod spomenika
homoseksualcima žrtvama Drugog svetskog rata.
Jedinica specijalaca zadužena za koordinisanje operacija
nadzora bila je smeštena u prostoriju na deset metara od njega i
neprekidno je radila, a ipak je Asad ludeo od svega toga. Kako i ne
bi kada je Galib uvek bio korale ispred? Onaj ko je prvi na potezu u
igri dame treba uvek da pobedi, uvek je govorio njegov otac, i te reči
su izjedale Asadu dušu jer je on bio samo jedna figura od mnogih, a
kada prvi potez bude povučen, igra neće biti u njegovim rukama.
Galib je već imao mnogo prilika da ga ubije. Snajper u Frankfurtu, na
primer. Njegov pogodak u Mustafmu slepoočnicu pokazao je koliko
bi to lako bilo uraditi. Ali to nije bilo ono što je Galib želeo. On nije
želeo da samo oduzme Asadu život; nije želeo da on samo pati;
želeo je da ga vidi kako pati, i to je bio put na koji ga je trenutno
navodio. Ideja je bila da Asad vidi svoje voljene kako umiru pre nego
što umre i sam. A bez obzira na to koliko su sposobni bili ljudi koji su
upravo sada bili napolju na ulicama, Galib će uspeti ako ga Asad ne
zaustavi. Ali kako? To je delovalo nemoguće.
Čuo je korake u hodniku pre nego što je čuo kucanje na vratima,
a onda je u sobu upalo malo poslanstvo predvođeno Veberom, što je
upumpalo još više adrenalina u Asadov nervni sistem.
„Dobili smo još jednu poruku od Galiba“, rekao je Veber. „Poslao
ti je instrukciju da se spremiš i uhvatiš gradski voz do stanice
Halensi, bez ikakve pratnje. Bićeš usput posmatran i na samom
odredištu, kako je rekao. Tačno u pola dva treba da se popneš uz
stepenice s perona i na Kurfirstendamu sačekaš dalje instrukcije.
Ako te policija ili obaveštajna služba budu pratili ili držali pod
nadzorom, tvoja žena će biti ubijena.“
Asad je uzeo poruku. Nije više bilo ničega u njenom sadržaju ili
formi što bi moglo da ga šokira. Zato će od sada jednostavno igrati
igru i čekati svoju šansu.
„Kako ste je primili ovog puta?“
„Dobili smo poruku s telefona za koji smo mislili da ne
funkcioniše. To je onaj koji smo dali Žuanu Aigvaderu, i ovog puta
nam je trebalo samo nekoliko minuta da ga lociramo.“
„Gde je bio?“
„Pored Brandenburške kapije, naravno. Bio je u korpi jednog
bicikla za iznajmljivanje. Sledeći put bi to mogao biti Aleksanderplac
ili zgrada Rajhstaga, a prilično smo sigurni da su ljudi koji prenose
poruke jednostavno nasumično odabrani i plaćeni za to. Problem je
međutim u tome što ne znamo na šta ili na koga da motrimo.“
Ostalo je sat i četrdeset pet minuta do sledeće poruke. A dok on
bude čekao, Galib je svime upravljao. To je bilo nepodnošljivo.
Zamislio je Marvu i Nelu. Mogle su biti srećne sa njim, ali sada su
morale da plate cenu zbog njega i njegovih izbora. Koliko god
značajno bilo za njega da preživi kada je pobegao iz zatvora, sada je
bilo podjednako beznačajno.
 Asadov sat je zavibrirao. Bila je to poruka od Karla da će uskoro
poleteti, tačno u predviđeno vreme.

Kraj Kurfirstendama na kome se nalazila stanica gradskog voza

Halensi nije imao veze sa inače pompeznim imenom Kurfirstendam.[
5] Visoke stambene zgrade od betona, Bauhaus uradi sam radnja
kao najveća atrakcija u okolini, kišom natopljen asfalt i, u daljini,
nejasni obris nečega što je ličilo na Ajfelovu kulu i što se probijalo
kroz vlažnu maglu koja se spustila na grad u poslednjih nekoliko sati.
Bilo je tačno 13.25 i ljudi su jurcali okolo sa kišobranima kao u
bilo koji običan dan. Ali ovo nije bio bilo koji običan dan. Ljudi će
poginuti, a porodice će biti zauvek uništene.
Verovatno i njegova.
Asad se potapšao pozadi po kaputu da proveri je li mu pištolj na
mestu.
Onda su, nekoliko minuta ranije, sat na njegovoj ruci i mobilni u
njegovom džepu zavibrirali. Asad je duboko udahnuo da bude
stopostotno spreman kada dobije instrukcije.
Srećom, to ga je zvao Karl. Asad je zabacio glavu i uzdahnuo od
olakšanja.
„Malo kasnimo zbog neke budale kao i zbog magle, tako da sam
tek izašao iz aviona. Gde si ti? Na satu vidim da si blizu stanice
gradskog voza. Halensi, zar ne?“
„Da. Čekam nove instrukcije. Jesi li ti krenuo ovamo?“
„Da, izlazim iz zgrade aerodroma. Možeš li da me sačekaš tu gde
si sada?“
„Možda. Pokušaću.“
Sve na ovom svetu je pokušaj da se dostigne osećaj sigurnosti, i
koliko god to nadrealno moglo delovati u trenutnoj situaciji, Asad je
mogao lakše da diše posle Karlovog poziva.
Međutim, to je potrajalo samo nekoliko sekundi pre nego što je
Asadov mobilni ponovo zazvonio.
„Ovde Veber. Moraš odmah da kreneš jer imaš samo pet minuta
ili će tvoja žena biti ubijena. Idi dole levo niz Švarcbaher štrase
pored Bauhausa. Uskoro ćeš videti mali zeleni park sa tvoje desne
strane. Tu ćeš naći goluba kog smo sve vreme tražili. U poruci piše
da će, ako pažljivo pogledaš oko sebe kada se tamo nađeš, sve biti
jasno. To je sve. Budi oprezan, Asade, i ostani pribran. Ti ne možeš
da nas vidiš, ali u blizini smo. Ostani na vezi dok se ne nađeš tamo.
Sada kreni što brže možeš.“

Zadihan je ušao u mali park za manje od tri minuta. Pojavio se iza

betonske osmospratnice i bio je veoma mali, takoreći kao poštanska
marka, stisnut između dva prometna prilazna puta.
Asad je odmah razumeo šta vidi. Na trougaonoj od zime svenuloj
travnatoj površini stajalo je nisko betonsko postolje na kojoj je bio
metalni kip stvorenja sličnog ptici. Bio je visok otprilike tri metra, bez
glave i sa raširenim krilima uperenim na suprotne strane. Izgledao je
skoro stidljivo ukočen u pozi koja bi mogla da simbolizuje da su mu
krila potkresana, ali takođe i da bi mogao da odleti svakog trenutka.
A pod dugačkom osnovom na kojoj je stajao, koja je trebalo
prikaže ispružene noge ptice, bio je mali natpis:

MELLI-BEESE-ANLAGE. ERSTE DEUTSCHE FLIEGERIN

1886-1925

On je prineo mobilni uhu. „Jesi li još tu, Vebere?“

„Da, i sada sam identifikovao tvoj cilj. To je skulptura. Statua se
zove Die Taube, ‘Golub’, i sada sam našao njenu sliku na internetu.
To je niskoletač, Asade.“ Glasno je opsovao sam za sebe. Ovo se
moglo vrlo lako pronaći - sa ornitologom ili bez njega. „Šta vidiš?“
upitao je Veber.
„Jedno krilo pokazuje prema pešačkom mostu na kraju parka.
Preći ću preko njega.“
Čuo ih je kako razgovaraju u pozadini dok je stajao na sredini
mosta, ispod koga je prolazilo mnoštvo automobila putem sa šest
traka koji je vodio do stambenog kvarta veoma običnog izgleda.
„Ovde nema ničega, Vebere“, viknuo je on i potrčao nazad.
Ponovo je pogledao skulpturu i drugo krilo, koje je pod uglom od
devedeset stepeni pokazivalo u suprotnom pravcu, pravo prema
višespratnici.
 Onda je čuo zvuk zvona sa mobilnog koji je nesumnjivo bio
inspirisan Bliskim istokom i okrenuo se da pogleda u oštre metalne
ivice gde su se krila sastavljala. Mobilni telefon koji je tamo ležao nije
bio velik, jedan od starih telefona na preklop, i bilo ga je teško videti
sa zemlje. Asad se uhvatio za ptičije noge rukom u kojoj je držao
svoj telefon, popeo se na betonski postament i protegao se što je
više mogao kako bi dohvatio telefon.
„Da“, rekao je kada se ponovo spustio na travu i otvorio telefon.
„Zaide el Asadi“, odgovorio mu je glas sa druge strane linije, i od
toga se Asadu krv sledila.
„Da“, ponovo je rekao.
„Vreme je. Neka ti jedno krilo odredi cilj i budi tamo za nekoliko
minuta. Onda ćeš imati priliku da gledaš kako se čitava stvar odvija.“
Onda je čovek prekinuo vezu.
Asadu su ruke drhtale dok je pokušavao da kontroliše svoje
disanje i glas.
„Jeste li čuli to?“, prodahtao je u svoj mobilni.
Sa druge strane se čulo neko grebanje, ali Veber ništa nije rekao.
„Pobogu“, povikao je neko dok su ostali vikali da moraju odmah
da krenu.
„Dakle? Šta da radim, Vebere?“
„Krilo pokazuje prema poznatoj meti. Već imamo ljude tamo, ali
ne mnogo njih“, najzad je rekao Veber. „Pokazuje pravo na
Funkturm, stari radio toranj pored sindikalnih domova. Trenutno je u
okolini sindikalnih domova na hiljade ljudi. Mi smo krenuli.“
Asad se zagrcnuo. Bio je to toranj čiji je obris video kroz maglu. A
koliko je mogao da vidi, bio je daleko odavde.

Ovog puta vratio se do stanice gradskog voza za dva minuta i

otisnuo se niza stepenice kao čamac za rafting bez kormilara.
Video je crveno-žuti voz kako se približava stanici i uskočio u
njega kada je shvatio da ide na sever po kružnoj liniji.
„Ide li ovaj voz do sindikalnih domova?“ povikao je. Ljudi su ga
gledali pomalo uplašeno i klimali glavom.
„Gde je najbliža stanica? Da li da ostanem na ovoj liniji?“
 „Moraš uskoro da pređeš na Vestkrojc, a onda treba da sedneš
na voz za Špandau i siđeš na Mese Sud stanici odmah posle toga.
To je veoma blizu sindikalnih domova.“
Asad je jedva uspeo da kaže hvala pre nego što su stigli na
stanicu i on iskočio napolje.
„Voz za Špandau?“ grozničavo je povikao na peronu, i uspeo da
dobije odgovor u vidu nekoliko podignutih prstiju koji su pokazivali.
Dok je sedeo u vozu i pokušavao da povrati dah pre sledeće
stanice, saputnici su ga gledali kao da je zavisnik od droge sa
ozbiljnim simptomima apstinencije: znojio se i nije mogao mirno da
sedi na svom sedištu. A on se upravo tako i osećao. Delovalo je kao
da će se njegov život za trenutak završiti.
A možda i hoće.

ULAZ B, BRZA LINIJA, pisalo je na tabli sa druge strane ulice kada

je istrčao iz stanice pored sindikalnih dvorana Mese. A daleko iza,
metalna konstrukcija virila je iz magle i video je da će, ako ne bude
trčao iz sve snage, zakasniti. Ovo sigurno nije bila prava stanica
gradskog voza na kojoj je trebalo da siđe.
Obišao je oko zgrada besomučnom brzinom i stigao do parkinga,
gde je zdepasti čuvar odbio da ga pusti da prepreči preko parkinga i
obavestio ga da to ionako nije prečica.
Osećajući kako mu se srce popelo u grlo, Asad je bacio pogled
na mapu okačenu ispred ulaza na parking i shvatio da će morati da
prođe pored većeg broja dvorana pre nego što stigne do istočnog
ulaza nasuprot tornja.
Iz daljine je već mogao da vidi naoružane ljude u opremi za
razbijanje demonstracija kako se penju uz spiralne stepenice sa
spoljašnje strane konstrukcije, koje su povezivale platformu sa
restoranom na radio tornju sa nešto manjom platformom na vrhu. Da
li će odatle Diter Bauman ubijati ljude, i da li će tu, na otvorenom trgu
iza zgrada, Marva i Nela uskoro biti ubijene dok on bude
bespomoćno gledao?
Sa puta koji je prolazio pored sindikalnih domova, sirene su
odjekivale u oba pravca. Još se nisu čuli pucnjevi u okolini, što je
značilo da Galib sigurno još čeka. Možda je samo čekao da Asad
stigne.
Asada je mučila sumnja. Možda nije trebalo da pokušava da
stigne tamo. Možda ovaj pakao ne bi nastao bez njega.
Sumnje su mu naterale suze na oči dok je trčao ostatak puta.
Dalje napred blizu dvorane broj dvanaest, mogao je da vidi grupe
naoružanih ljudi koji su gurali jedni druge kroz glavni ulaz da
pomognu kolegama koji su već bili unutra.
Izvukao je pištolj iz pantalona i pripremio se. Nadao se samo da
će Veberovi ljudi već biti tamo i pustiti ga da prođe. Ako ne budu, on
će…
„Asade“, viknuo je neko dok je prolazio pored svetloplavog
folksvagen kombija. Uspeo je samo da pomisli da su ga čekali i
osetio je čudno olakšanje kada je oboren. Zamagljenim očima
gledao je kako se njegove umrtvljene noge vuku po zemlji prema
kombiju.
 55

ŽUAN

Žuanu nisu dali nikakav doručak i nisu mu čak ni promenili pelenu.

Dali su mu injekciju i zatim se ponižavajuće uneredio u invalidskim
kolicima dok su ljudi proveravali svoju opremu, a kroz sobu odjekivali
zastrašujući metalni zvuci i naređenja koja su izvikivana na sve
strane.
Prva grupa već je bila odavno spremna. Pre deset sati, kada je
trebalo da krenu, oni su već stajali potpuno obučeni sa maskama u
sobi za sastanke, gde im je Galib dao završne instrukcije i sve ih
redom zagrlio.
Žuan je bio šokiran kada je video koliko su autentično Džasmin i
trojica muškaraca izgledali kada su se maskirali. Ona je nosila
maramu preko glave, šal i skromnu haljinu, dok su muškarci nosili
šešire sa uvojcima koji su im padali pored ušiju, brade različitih
dužina i pomalo riđe boje, naočare sa metalnim okvirom i
zaslepljujuće bele košulje, koje su kao i pancirni prsluci i crna odela
bile gotovo potpuno sakrivene dugim crnim kaputima.
Plan je bio da se odvezu autobusom do stanice gradskog voza
na Landsberger aveniji, odakle će ih njihov vodič Linda Svare iz
Šarlotenburg tursa povesti u obilazak.
„Је li Džasmin zaista dopušteno da putuje u istom autobusu sa
muškarcima?“, upitao je neko od njih, a nekoliko ih se složilo da to
ne bi bilo u redu. Ali umešala se Bina. Ako bude sedela sasvim
pozadi sa onima u invalidskim kolicima, čak i najortodoksniji Jevreji u
Berlinu ne bi ni trepnuli na to.
 Kada je grupa otišla, atmosfera u stanu se promenila. S obzirom
na to da se oni neće vraćati, ostali su počeli da razmišljaju o onome
što predstoji, a to je produžilo čekanje i napregnulo im živce.
Galib je razgovarao mobilnim telefonom i najveći deo vremena
nije bio sa ostatkom grupe, pa su ostali počeli da razgovaraju o tome
šta bi moglo poći naopako.
Umirili su se tek kada je autobus za invalide došao po njih, a to je
možda bilo najstrašnije od svega.
Žuan je sklopio oči i osetio se usamljenije nego ikada u životu.
Čak i kada je hteo da se baci u talase i okonča život, bio je u većoj
harmoniji sa svojim okruženjem. Ali sada, primoran da bude đavolov
svedok, molio se svom bogu po prvi put još od kada je bio dečak i
krstio se u svojoj glavi. U ime Oca, i Sina, i Svetoga duha. Amin,
pomolio se nekoliko puta, posle čega je tri puta izgovorio Zdravo
Marijo - Zdravo Marijo, Majko Božja, moli za nas grešnike sada i u
času smrti naše. Amin - i završio je još nekoliko puta se prekrstivši u
mislima.
Nakon što su se vozili petnaest minuta, Galib je obznanio da su
stigli do zoološkog vrta i da treba da se pripreme. Žuan je skrenuo
pogled sa fasada pored kojih su jurili iz jednog sivog naselja u drugo,
i umesto toga počeo da gleda pravo ispred sebe ka tunelu ispod
železničkog mosta kroz koji će za trenutak proći. Na trotoaru pored
zida, na prljavim dušecima, spavali su beskućnici u dugom nizu.
Svuda su ležale razbacane plastične kese i razno smeće, ali Žuan je
zavideo tim ljudima. On bi dao desnu ruku da se zameni sa njima.
Spavaš i ne brineš ni o čemu osim o hladnoj noći i odakle će doći
sledeći obrok.
Kakav luksuz, živeti od danas do sutra. Jednostavno imati život.
A tamo, sa druge strane tunela, na vidiku se pojavio ulaz u
zoološki vrt sa ogradama od kovanog gvožđa i granitnim lavovima.
Uspeo je samo da zamisli užasni masakr srećne dece i njihovih
roditelja kada je autobus za invalide skrenuo desno pored
autobuskog terminala pre nego što se zaustavio ispred velike
staklene zgrade, za koju je Žuan pretpostavio da je terminal
gradskog voza. Da li će ovde sići? Zašto bi se inače zaustavili?
 Žena u invalidskim kolicima ispred njega je teško disala. Kada bi
samo mogao da im nešto kaže i uteši ih uz malo nežnosti i
saosećanja.
Onda se naporedo sa njima zaustavio stari, svetloplavi
folksvagen kombi sa zavesama navučenim preko zadnjeg prozora.
Žuanovi roditelji uvek su želeli takav kombi kako bi mogli da se
odvezu na selo, a jednog dana možda čak i u Francusku sa decom.
Još jedna stvar koja se nikada nije ostvarila da im razvedri život.
Zapravo se ništa od onoga o čemu su oni, njegova sestra i on
maštali u to vreme nije ostvarilo.
Onda se zavesa malo pomerila u folksvagen kombiju, a Galib je
pritrčao prozoru iza vozača.
Iza zavese se pojavio Arapin kovrdžave kose. Zurio je pravo u tri
žene u invalidskim kolicima. U deliću sekunde lice mu se iskrivilo u
najbolniji izraz koji je Žuan ikada video. A u istom trenutku je
najstarija od žena, koja je sedela pored prozora, prestala da diše.
Arapinove vlažne oči nisu se odvajale od nje, a žena je zaječala tiho
ispuštajući vazduh. A kada sefolksvagen odvezao, nije mogla da
prestane.
Galib je drhtao celim telom. Kada se okrenuo prema ženama, lice
mu se potpuno rastopilo u izrazu blaženstva, kao da je od tog prizora
mogao da doživi orgazam. Trojica ljudi u prednjem delu autobusa
takođe su se pogledali iza sebe, i kao i Galib i oni su izgledali
zadovoljno, kao da plan već počinje da se sprovodi u delo. Onda je
Fadi klimnuo glavom Bini. Ona je namestila šal i spremila se. Ali za
šta?
Žuanovo disanje postalo je teže, kao kod žene ispred njega.
Sledećeg trenutka su se provezli pored velikog Mekdonalds
restorana ispred koga su ljudi stajali u redu uopšte ne razmišljajući o
svetu oko sebe.
Ali svet je upravo ovde napolju, vrištao je on u svojoj glavi.
Pomozite nam!

Zaustavili su se na otvorenom delu velikog trga, naizgled samo

stotinu metara pošto su skrenuli ulevo. On nije prepoznavao ruševni
visoki crkveni toranj koji se veličanstveno uzdizao na sredini trga, ali
stotine ljudi su izgledale impresionirano dok su obilazile i oko njega i
oko moderne zgrade pored njega.
Dakle, ovde će se to dogoditi.
Galib, u svojoj jevrejskoj odeći, bio je prvi koji je izašao iz
autobusa. Krupnim koracima prešao je na drugu stranu trga. Onda
su ostali izvezli invalidska kolica i na trenutak ih ostavili na ivici trga
pre nego što je autobus za invalide nestao. Žuan ga je gledao kako
odlazi. Njima više neće biti potreban.
Fadi je glavom dao znak ostalim muškarcima, koji su prvo
pogledali prema visokoj fasadi luksuznog hotela pa prema suprotnoj
strani trga, gde je nekakva građevina bila okružena vencem
futurističkih kružnih stepenica koje su se spuštale ispod nivoa
zemlje. Galib je nestao negde iza nje.

Mladi čovek, Afif, koji je gurao Roniju, najmlađu od žena u kolicima,

poslat je do Žuanovih kolica i pokazano mu je gde treba da ga
odgura. Mladi Afif bio je srećan i naizgled uopšte nije bio svestan šta
će se dogoditi. Kada je okačio go pro kameru Žuanu oko vrata,
ponosno se osmehnuo.
Trenutak kasnije došla je druga grupa iz pravca zoološkog vrta.
Ispred njih je išla žena sa kišobranom podignutim uvis.
Afif je veselo uzviknuo kada ih je video i potapšao Žuana po glavi
kao da je štene kome pokazuje kuda da gleda.
Izgledali su vrlo uverljivo dok su hodali u svojoj autentičnoj
jevrejskoj odeći. Čak su i osmesi koje su svima upućivali u prolazu
delovali iskreno.
e
Osim Afifovog uzvika, dve grupe su se držale podalje jedna od
druge izuzev povremenih međusobnih klimanja glavom, kao što bi se
i moglo očekivati od dve grupe istog kulturološkog porekla.
Onda se prva grupa okupila oko Ronijinih invalidskih kolica, a
zatim je prišla i druga grupa i zatvorila tesan krug oko njih.
Žuan je znao šta oni rade. Za nekoliko sekundi svi će biti
naoružani uzijima, koje će zatim sakriti ispod dugih kaputa i ženskih
šalova. Sada je sve bilo samo pitanje vremena.
 Žena turistički vodič, koja je stajala iza njih i osmehivala se,
istupila je napred i predstavila se Bini. Srdačno se osmehnula i
klimnula glavom kada je Bina pokazala na Nelina invalidska kolica.
Zatim je žena turistički vodič prišla trima ženama u invalidskim
kolicima i pomilovala svaku po obrazu. Bio je to ponovo oživljeni
poljubac Jude. Ali žena vodič nije bila Juda; ona je bila nevina žrtva
koja je verovatno pokušavala da obezbedi svojoj maloj firmi više
klijenata. Nastavila je da razgovara s Binom dok je išla za njom,
Fadijem, Osmanom i tri žene oko crkvenog tornja prema rampi
kojom se ulazilo unutra. U međuvremenu, ostali su se rasporedili po
trgu na svoje strateške položaje.
 56

GALIB

Kada je Galib stigao do suprotne strane trga, ušao je u restoran koji

se tamo nalazio. Za pultom odmah iza vrata dobio je plastičnu
karticu na kojoj je pisalo da treba da plati iznos ispisan na kartici
kada završi sa jelom i bude spreman da izađe iz lokala. Čim naruči
hranu na prvom spratu, kuvar će se pobrinuti da određeni iznos bude
dodat na njegovu karticu.
Galib je klimnuo glavom. Čovek bi morao da ima mnogo sreće da
sledećih petnaest minuta ne plati glavom s obzirom na to koliko je
bio blizu prozora.
Na prvom spratu restorana bilo je mnogo aktivnosti. Ljudi su
čekali u redovima ispred pultova, gde je niz kuvara primao
porudžbine mušterija i spremao rižoto, piću, pastu i druge italijanske
specijalitete. Vrlo uredno i efikasno. I vrlo glasno.
BERLIN BLEIBT DOCH BERLIN pisalo je na zidu iza kuvara.
Berlin ostaje Berlin.
Galib se osmehnuo. Ta istina će uskoro biti stavljena na probu.
Okrenuo se licem prema velikim prozorima, s kojih se otvarao
pogled na ceo trg, i našao slobodno mesto pored prozora najbližeg
šanku. Dao je glavom znak šankeru, naručio gazirani sok svojom
plastičnom karticom i posmatrao prizor sa obe strane poznate
Memorijalne crkve kajzera Vilhelma.
Ova meta bila je Hamidova potpuno briljantna ideja.
Iako je najveći deo Berlina ostao u ruševinama na kraju Drugog
svetskog rata, donjih šezdeset metara ovog tornja ostali su da stoje.
Berlinci su nazivali ovaj svoj spomenik „šuplji zub“, koji će za čitavu
večnost simbolizovati pad i ponovno uzdizanje nemačkog naroda.
Za čitavu večnost. Galib se osmehnuo uživajući u tom izrazu.
Kada bombe eksplodiraju i toranj više ne bude stajao, misija će biti
dovršena, a oni iz grupe koji prežive biće na putu ka svojoj sledećoj
meti. Galib je osmotrio trg. Daleko udesno nalazio se hotel u kome je
Diter Bauman spremno čekao da eliminiše svaki oblik otpora koji bi
mogao da se pojavi iz pravca Budapešter štrasea, na taj način
pokrivajući Džasmininu grupu. Mogao je da vidi sve četvoro kako
stoje, vrhunski prerušeni, na svojim položajima i gledaju oko sebe
kako ih upad pripadnika obezbeđenja ili policije ne bi zatekao
nespremne.
Na levoj strani granicu trga predstavljali su Tauencijenštrase i
Kurfirstendam, i tamo je sve izgledalo pod kontrolom. Binina grupa
sa Fadijem i Osmanom polako se kretala prema rampi preko koje se
ulazilo u toranj.
Nije mogao da vidi Afifa sa Žuanom jer je ugao bio previše oštar
prema Nirnberger štraseu; osim toga, oni su verovatno već stajali
ispod tende ispred prodavnice satova Fosil, kao što je i planirano. Ni
po koju cenu nije smelo da se išta dogodi Afifu, jer je on bio jedina
osoba na svetu koju je Galib voleo i koja je volela njega.
Ali imao je jasan pogled na svetloplavi folksvagen, koji je kao što
je i bilo planirano, sada bio parkiran pred okruglom građevinom u
kojoj se nalazila prodavnica Livajs, tačno nasuprot rampe ispred
ulaza u crkveni toranj.
Naterali su Zaida da čeka u kolima jer će uskoro doći trenutak
svođenja računa i Galibove velike pobede. Zaid će jasno videti kako
će njegova žena i dve ćerke biti gurnute u ambis. Za samo nekoliko
minuta, on će naučiti šta je zaista osveta. Shvatiće da se to sada
dešava, i da je treća žena stvarno njegova mlađa ćerka, za koju do
sada još nije mogao da zna da je živa. I brojače sekunde koje prođu
od trenutka kada ostave Ronijina kolica na pola puta uz rampu dok
sve ne bude završeno. Ronija će poginuti u prvoj eksploziji, kada se
detonira naslon njenih kolica. Onda će pucnji Osmana i njegove
grupe sa druge strane pobiti i rasterati sve živo na trgu. Onda će se
čuti i paljba iz tornja kada Fadi i Bina istrče odande pucajući na sve
strane. A onda će, na kraju, eksplodirati i apokaliptična bomba ispod
Ronijinih kolica, od koje će ruševni toranj pasti, potpomognut
eksplozivnim prslucima na Marvi i Neli, detoniranim u središtu
ruševine.
Trebalo je da me Zaid ubije kada je imao šansu, pomislio je
Galib. Da me ubije i poštedi poniženja svih onih godina u kojima su
žene s gađenjem gledale moje izobličeno lice, i sakaćenja koje me je
onesposobilo da sam uzimam žene, što mi nije ostavilo izbora osim
da primoravam moje ljude da to rade umesto mene. Sve će to sada
biti osvećeno.
Pritisnuo je dugme za pozivanje na telefonu i video kako vozač
folksvagena tamo dalje na trgu prinosi svoj telefon uhu.
„Jasno te vidim tamo dole. Držao si se vremenskog plana.
Ponosim se tobom; jazakallah khair, neka te Alah nagradi za tvoju
dobrotu.“
Braća u folksvagenu bili su još dvojica Hamidovih regruta iz
bokserskog kluba. Radikalizovani, poverljivi, fizički spremni momci
koji su s vremena na vreme pomagali Hamidu ne postavljajući
pitanja, a zauzvrat dobijali pohvale i novčane nagrade. Kada se sve
ovo završi, oni će doživeti istu sudbinu kao Zaid. On će se lično
postarati za to. Nije smelo da ostane nikakvih propusta ni zaostalih
tragova u Berlinu.
„Držite li ga pod kontrolom?“, upitao je i izvadio dvogled iz džepa
jakne.
„Da, ne može da se pomeri ni centimetar“, nasmejao se čovek na
drugoj strani linije. „Kada će se to desiti? Skoro da više ne možemo
da čekamo.“
„Uskoro ću doći tamo do vas. Ali gurnite ga malo bliže prozoru.
Hoću da vidim i njega. Reci mu da pogleda prema ružnoj građevini
na sredini trga. Ja sedim tu i mašem mu.“
 57

ASAD

Trebalo je da prođe malo vremena pre nego što je Asad shvatio šta
se desilo pored sindikalnih domova kada je oboren. Mladi bradati
Arapin sa šarenim povezom na glavi sedeo je ispred njega,
zadovoljno se smejući i držeći rolnu lepljive trake u ruci. Imao je
dobar razlog da bude zadovoljan, jer su Asadovo telo, ruke i noge
bili tako efikasno uvezani da nije mogao da se pomeri a da ne padne
sa klupe.
„Dobro došao u klub“, rekao je Arapin i namotao traku oko
Asadove glave i usta. „Bićeš naš gost u sledećih pola sata, zato
ostani miran ili ćeš osetiti moju pesnicu.“ Da bi naglasio ono što želi
da poruči, isturio je maljavu šaku prema njemu i zamahao mu njom
ispred lica.
Asad je bio uznemiren. U deliću sekunde, grabljivac je postao
plen. Zašto nije predvideo Galibov napad? Do njega je moralo doći.
Na trenutak je ostao miran i pokušavao da se pribere. Kakve je
koristi bilo da mu adrenalin struji kroz telo kada nije mogao da ga
upotrebi? Trenutno je morao da se koncentriše na korišćenje mozga.
To mu je bilo jedino oružje u trenutnim okolnostima.
Pogledao je po unutrašnjosti kombija. Bilo je to tipično
kampersko vozilo koje su smislili entuzijasti sedamdesetih godina:
zavese na prozorima sa strane i pozadi, dve klupe sa tankim
gumenim dušecima, sklopivi plastični sto bež boje između klupa,
mali lavabo, portabl šporet, i otvoren pogled prema vozaču, koji je
trenutno jurcao gradskim ulicama.
 „Imamo te“, rekao je momak sa povezom oko glave. „А svi tvoji
prijatelji vrzmaju se okolo kao muve bez glave u blizini sindikalnih
dvorana. Pitam se šta će tamo naći.“
I on i vozač prasnuli su u smeh, ali to je za Asada bilo olakšanje.
To je značilo da još nisu počeli, i moglo je da znači da Marva i
Nela…
„Izvinjavam se“, rekao je onaj s povezom i podigao Asadove
uvezane ruke do kuke iznad prozora pa namotao lepljivu traku oko
nje. „Sada sediš onako kako nam odgovara. Za deset minuta malo
ćemo povući zavese tako da možeš videti napolje. Siguran sam da
ćeš videti nešto što nisi očekivao.“
Asad je primetio da sat na njegovom članku vibrira. Malo je izvio
svoje uvezane ruke i jedva uspeo da pročita Karlovu poruku.
Ja se sada udaljavam od sindikalnih domova. Gde si ti?
Tvoj GPS pokazuje da se krećeš…
Dalje više nije mogao da pročita.
Asad je pogledao preko vozačevog ramena i pokušao da proceni
u kom pravcu se kreću. Mogao je da vidi slabe odraze bledog sunca
u otvorenim prozorima pored puta, što je značilo da se kreću na
sever. Zatim su skrenuli desno i prošli pored opere sa leve strane pa
stigli na veliki kružni tok gde su ponovo skrenuli desno. Izgledalo je
kao skretanje s pravca, ali verovatno je imalo svoj cilj.
Onda su se zaustavili.
„Jesi li spreman?“ upitao je onaj s povezom, i bez oklevanja
povukao zavesu malo u stranu. A Asad je kroz prljave prozore
pogledao pravo u oči koje nije video šesnaest godina. Beskrajno
lepe i u ovom trenutku najpunije šoka i bola na ćelom svetu. Uspela
je da razdvoji usne, ali nije mogla da uobliči reči. Činilo se da se ceo
svet zaustavio. Bila je to Marva.
„Sada navlačim zavese. Dovoljno si video“, rekao je tip s
povezom i prineo ruku poput kandže ispred Asadovog lica. A kroz te
raširene, prljave prste, Asad je rekao zbogom svom životu pre nego
što je u poslednjem deliću sekunde spazio figuru iza njegove voljene
žene za koju je pomislio da nije Nela.
Nekoliko puta zagrcnuo se ispod trake i zamalo se nije ugušio.
Donji deo tela uzaludno mu se izvijao. A kada je shvatio da
sefolksvagen ponovo pokrenuo, izgubio je želju da diše.

„Probudi se sada“, povikao je tip s povezom šamarajući ga. „Ne

smeš da nam umreš. Galib bi pobesneo. Pritisni gas, dođavola!“ Ovo
poslednje bilo je upućeno onome koji je vozio kombi, i već rizično
pretekao tri automobila ispred sebe.
Asad se ponovo zagrcnuo i osetio kako mu se tečnost cedi niz
bradu. Sada je bilo podnošljivije jer je tip sa povezom povukao traku
sa njegovih usta prema nosu kako bi mogao da diše.
Onda je njegov sat ponovo zavibrirao.
Znaš li otprilike gde…
„Gledaj ovamo“, rekao je onaj s povezom razmičući zavese. „То
će se desiti tačno preko puta. Sada već treba da se dogodi svakog
trenutka! A ti imaš sedište u prvom redu najednom događaju od
svetskog značaja.“ Onda je zgrabio lepljivu traku ispod Asadovog
nosa i grubo mu je navukao na usta. Ali nije bila baš onako čvrsto
zategnuta kao ranije.
Čula se prigušena zvonjava sa prednjih sedišta, a vozač je počeo
da pipa po sedištu pored svog i javio se na telefon.
Sedeo je klimajući glavom naizgled čitavu večnost dok je luđak
pored Asada vadio kameru i spremao se da snima.
Vozač se okrenuo svom saradniku i tiho usnama uobličio reč
Galib sa prenaglašenim izrazom na licu, što je Asadu ponovo
izazvalo mučninu i nateralo ga da počne obilno da se znoji.
Asad je sklopio oči i pomolio se. Neka ovaj đavo na zemlji odmah
dobije svoju kaznu. Neka ga udari srce i neka se uguši u sopstvenoj
krvi. Neka pretrpi najgore muke pre nego što udahne svoj poslednji
dah. I neka ga sva njegova zlodela progone u njegovim poslednjim
trenucima.
Asad je jezikom odgurnuo traku ispred usta tako da je pljuvačka
potekla ispod nje. Sada se toliko znojio da mu je ćelo telo bilo
obloženo slojem vlage.
Šta će se to dogoditi?, pitao se, ali nije se usuđivao da potraži
odgovor. Stegnuo je šake. Hoću li moći da gledam?, pomislio je, i
osetio kako ga mučnina celog prožima. Onda je primetio da se vlaga
nakuplja ispod trake na njegovim člancima i šakama. Bilo je previše
nadati se da će lepak početi da popušta, ali sama pomisao naterala
ga je da još čvršće stegne šake. Na obuci u specijalnim jedinicama
naučio je mnogo dobrih načina da se oslobodi od plastičnih traka, ali
bilo je mnogo teže kada je u pitanju bila čvrsta lepljiva traka za
elektroizolaciju. Ako je previše potežeš, traka se uvrne poput ručki
na plastičnoj kesi koja je preteška i počne da se zateže i seče.
Jedino što je delovalo bilo je strpljenje. Morao je da se odnosi prema
traci kao prema živom tkivu i oseća kako ona reaguje.
Asad je pažljivo obrtao članke ispod trake iznova i iznova, a onda
osetio kako njegov časovnik ponovo vibrira. Sada je morao da uvrne
traku još više kako bi pročitao poruku na brojčaniku sata, a ovog
puta je bila kratka.
Ja sam sada u zoo-vrtu. Ti si blizu, zar ne?
Karl je bio samo nekoliko stotina metara odavde! Ovo je bilo
ludilo.
Dođavola, Karle, pomislio je Asad. Kada ćeš shvatiti da ne mogu
da se javim?
Tip s povezom podigao je obrve i na trenutak spustio kameru dok
je posmatrao koncentrisano lice svog saučesnika u razgovoru s
Galibom.
„Da, ne može da se pomeri ni centimetar“, rekao je vozač i počeo
da se smeje.
Pogledao je u svog drugara i osmehnuo se.
„Kada će se to desiti?“, upitao je. „Skoro da više ne možemo da
čekamo.“
Onaj s povezom podigao je palac. Bilo je to vrlo uznemirujuće.
Onda je vozač spustio mobilni na suvozačko sedište. Lice mu je
bilo kao kod deteta koje samo što nije otvorilo najveći poklon u
godini.
„Galib kaže da treba da ga gurneš prema prozoru.“
Onda je povikao na Asada kao da je on tvrd na ušima i ne čuje
ništa sa udaljenosti od dva metra. „Pogledaj u ružnu okruglu zgradu
na sredini trga. Gore prema restoranu. Galib hoće da ti mahne. On
sedi gore na drugom spratu.“
I dok je tip s povezom još više razmicao zavesu, Asad je počeo
da oseća kako lepljiva traka malo popušta i kako mu se palac polako
pomera prema opruzi kuke na zidu kombija.
Tip s povezom pokazao je prema restoranu, a Asad je čvrsto
zatvorio oči. Naravno da je kukavica Galib bio na bezbednoj
udaljenosti i puštao da svi ostali poginu.
Da, sada je mogao da vidi malu figuru gore na prozoru kako
maše sa jedne strane na drugu. To je verovatno bio on.
„Galib ima daljinski upravljač“, rekao je vozač. „ A kada sve bude
završeno, doći će ovamo do nas.“
Galib ima daljinski upravljač, rekao je. A mada je to bilo užasno,
Asad nije osećao ništa osim prezira zbog ove informacije. Vozač
očigledno ne zna koliko su male šanse da mi preživimo kada se
bombe detoniraju, pomislio je Asad nastavljajući da pritajeno uvrće
ruke.
Sada je kamera bila postavljena blizu prozora tako da je Asad još
mogao da gleda ispod nje. To je očigledno bio nezgodan položaj za
tipa s povezom.
„Zar ne možeš ti da uzmeš kameru?“, upitao je svog ortaka. A
dok se istezao prema prednjem sedištu da mu doda kameru, Asad
se mučio da pritisne oprugu od koje mu je zavisio život.
Onda se začulo glasno lupanje po suvozačkim vratima kombija.
Dvojica kriminalaca pogledala su jedan u drugog, nečujno
oblikujući upozorenja usnama. Zatim se vozač osmehnuo prema
suvozačkim vratima dok je onaj s povezom navlačio kratku zavesu
između prednjih i zadnjih sedišta.
„Ne možeš da se parkiraš ovde“, rekao je grubi glas sa druge
strane zavese kada su se vrata otvorila.
„Da, izvini, samo na nekoliko minuta da sačekam nekoga.“
„Sve je to u redu, ali parkiran si nepropisno“, rekao je glas. „Zar
ne vidiš saobraćajne znakove?“
„Da, ali žena koju čekamo veoma je slaba na nogama.“ Vozač je
pokazao ispred sebe. „То je jedna od onih osoba u invalidskim
kolicima koje možeš da vidiš tamo na trgu. Samo je na dva minuta
otišla do crkve o kojoj je njena majka toliko pričala. Onda ćemo je mi
pokupiti i odlazimo. Zar to nije u redu? Svakako ću se pomeriti ako
ikom budem stajao na putu.“
 Glas vozača i dalje je zvučao kao da uopšte nije zabrinut. „Jer
ćeš mi inače napisati kaznu, zar ne?“ Sada je zvučao malo previše
kočoperno.
„Slušaj, druškane. To ionako mogu da uradim. Ali, ako se ne
pomeriš, mogu da odem deset koraka niz ulicu i dovedem policajce
koji piju kafu iza ugla. Pretpostavljam da imaš krivični dosije koji bi
oni rado pregledali.“
Asad je čuo kako se kontrolor parkinga smeje. Bila je to jedna od
retkih prilika kada je poželeo da potapše jednog rasistu kao što je on
po ramenu.
Tip s povezom zatezao je mišiće vilice dok je uzimao pištolj sa
jastučeta na klupi. Koliko je Asad mogao da vidi, to je bio njegov
vlastiti pištolj.
„Moj dosije je čist ako već hoćeš da znaš, svinjo“, rekao je vozač
i pokrenuo kombi. Onda se odvezao nekoliko metara iza ugla i
zaustavio se sa strane.
Tip s povezom nasmejao se kada je video kako Asad gleda u
svoj pištolj.
„Da“, rekao je. „Čisto da znaš, takođe smo ti pregledali telefon.
Bili smo toliko ljubazni da ga isključimo, da ti uštedimo bateriju.“
„Samo ću proveriti sa Galibom šta on hoće da uradimo“, rekao je
vozač i pozvao ga.
„U redu, Galibe, sve si video. Nisam mogao da uradim ništa
drugo osim da se odvezem iza ugla. Ali šta sad?“, upitao je vozač.
„Rekao je da su jednom kafeu policajci…“ Nekoliko puta je klimnuo
glavom. „Dobro. Odvešću se oko bloka i parkirati na istom mestu kao
i ranije. Obavesti me ako je kontrolor parkinga još tamo.“
Zatim se zavalio u sedištu i malo razmakao zavese.
„Galib će zatražiti od ostalih da sačekaju dok se mi ne vratimo“,
rekao je svom ortaku. „Reći će nekome od onih sa druge strane
crkve da motre na ovu bočnu ulicu kako bi mogao da pogodi
policajce kada čuju pucnjeve i izađu napolje. Ako se kontrolor vrati,
Galib kaže da treba da ga ubijem. A onda će on pokrenuti ćelu
akciju. Daj mi pištolj tog tipa.“
Tip sa povezom podigao je palac, dodao mu Asadov pištolj kroz
zavesu, pa se okrenuo prema Asadu i počeo da povlači lepljivu traku
da proveri da li je sve u redu.
Asad je usisao traku u usta i zagrizao je dok je iskretao ruke tako
da traka bude zategnuta.
Taj poslednji manevar nije obmanuo čoveka.
„Zum Teufel, du Sohn einer blutpissenden Hafenhure“[ 6],
povikao je. Očigledno je usvojio nešto od nemačke visoke kulture.
Povukao je lepljivu traku oko Asadovih članaka i posegnuo za
namotaj em koji je ležao na klupi.
Ovog puta je tako čvrsto namotao oko njegovih članaka da je
Asad ostao potpuno uvezan bez ikakve nade da se oslobodi.
Zabacio je glavu i čvrsto zatvorio oči. Sada stvarno više ništa nije
mogao da uradi.
Asad je želeo da zaplače ali nije mogao. Sve se u njemu
isključilo, čak i disanje.
Potreban mije vazduh, pomislio je i ponovo počeo da gura traku
jezikom. Ovog puta mu je trebao samo trenutak pre nego što je
osetio kako mu vazduh sa strane prodire u usta, što mu je olakšalo
da napuni pluća.
Onda je njegov sat zavibrirao ispod trake.
Je li Karl bio zbunjen što je Asadov sat pokazivao da se on
ponovo kreće. I pitao se da li da prati signal.
O ne, Karte, ne radi to, pomislio je. Vratiću se za trenutak.
Onda sefolksvagen pokrenuo i ponovo uključio u saobraćaj.
 58

KARL

Kada je Karl konačno izašao ispred terminala u Berlinu, odmah je

zaustavio taksi.
„Moram da stignem na stanicu nadzemne linije voza koja se zove
Halensi. Tamo me čeka jedan čovek. Znaš li gde je to?“
Taksista je klimnuo glavom.
Avion nije sleteo na vreme, tako da je Karl bio u žurbi. Neki idiot
dao je sebi slobodu da se ukrca u avion sa tako teškim mamurlukom
da je povratio u prolaz između sedišta i udario jednu stjuardesu kada
je pokušala da mu pomogne. Ponašao se kao slon u staklarskoj
radnji sve dok policija nije došla da ga odvede, i tako je prošlo prvih
petnaest minuta. A onda je tu bila i magla, koja sada nije izgledala
toliko gusta. Sve ukupno, dvadeset minuta kašnjenja.
Nažalost, sada je izgledalo da su to bile dragocene minute, jer
dok su se bližili stanici gradskog voza, GPS tačka na njegovom
telefonu pokazivala je da je Asad sada u pokretu i da se nalazi
severno od Karla.
„Samo prati moja uputstva i vozi“, rekao je Karl dok je pratio
tačkicu na GPS mapi.
Na početku je taksista bio vrlo strpljiv, ali, kada je Karl nekoliko
puta promenio smer, postao je nervozan.
„Imaš pare, zar ne?“, upitao je oprezno, i izgledao sumnjičavo
dok Karl nije izvadio novčanicu od sto evra i spustio je pored
menjača.
„Tražim prijatelja ovde u gradu, a mislim da će se još neko vreme
kretati unaokolo“, odgovorio je Karl. „Moram da stignem do njega što
je pre moguće.“
Po načinu na koji je taksista zurio u saobraćaj pravo ispred sebe
videlo se da se pita da li je u pitanju nešto nezakonito.
„Ја sam policajac iz Danske“, rekao je Karl i pokazao taksisti
svoju legitimaciju. Taksista je pogledao u nju, ali nije izgledao
potpuno ubeđen. Kakva usrana legitimacija!, ponovo je pomislio
Karl.
„On je trenutno severno od nas na nekoj Bizmarkštrase. Znaš li
tu ulicu?“
Taksista je zakolutao očima. „Kada ne bih znao, mogao bih
odmah da tražim drugi posao“, rekao je. Ulica je zapravo izgledala
veoma duga i široka na mapi.
Karl je ponovo pozvao Asada, ali se odmah uključila govorna
pošta. Onda je zatražio od taksiste da pritisne gas i dobio odgovor
da će ih ako to uradi zaustaviti policija, a onda će Karl morati da
višestruko umnoži svoj trošak od sto evra. Svakako neće stići tamo
nimalo brže ako se umeša policija.
Karl je ponovo bezuspešno pozvao Asada uz uznemirujući
osećaj da nešto možda užasno nije u redu. Zatim je našao broj
Herberta Vebera i pozvao njega.
Nekoliko sekundi kasnije javio se umorni glas.
„Da, Karle Merk, trenutno smo malo zauzeti. Gde si ti? U
Kopenhagenu?“
„Ne, krećem se prema centru niz Bizmarkštrase. Znaš li kuda je
Asad krenuo? Upravo ide u pravcu Hardenbergštrasea.“
Na drugoj strani nastala je tišina. „Ne shvatam“, najzad je
odgovorio Veber. „Moje kolege iz berlinske policije rekli su mi gde je
ta ulica, i ona je prilično udaljena odavde. Asad bi trebalo da ide
ovamo prema sindikalnim domovima gde ga mi čekamo. Zvao sam
ga, ali ne javlja se. Stvarno se nadam da je to zbog toga što mu je
mobilni isključen ili mu je nestalo baterije. Ali sada sam, naravno,
zabrinut.“
„Sindikalni domovi?“
„Da, ali to je bila lažna uzbuna. Dakle, ti otprilike znaš gde je on?“
„Da, Asad i ja smo sinhronizovali naše pametne satove tako da
možemo locirati jedan drugog.“
 Sa druge strane se čuo razgovor i vikanje.
„Mi ovo ne shvatamo“, rekao je Veber. „Asad nema vozilo.“
Šta se dešavalo? Nema telefon, nema vozilo, nije u kontaktu sa
obaveštajnom službom sa kojom je sarađivao.
Karl je prikupio hrabrost. S obzirom na to da nije bilo nikakvog
znaka života od kada je Karl zvao Asada sa aerodroma, postojao je
dobar razlog da bude veoma zabrinut. Dođavola!
„Moraćeš da nas navodiš, Merk. Mi sada idemo“, viknuo je Veber
da se pobrine da svi oko njega shvate poruku.

Dva minuta kasnije, Asadova tačkica prestala je da se kreće. Koliko

je Karl mogao da vidi, nalazila se vrlo blizu zoološkog vrta. To nije
trajalo dugo, ali je bilo dovoljno dugo da se Karl upita šta se dešava.
Kada je tačkica počela ponovo da se kreće, to je trajalo samo minut
ili nešto manje i onda se ponovo zaustavila na mapi.
Znaš li otprilike gde si, Asade?, pitao je SMS-om. Ali i dalje nije
bilo odgovora.
Kada su skrenuli na trg ispred zoološkog vrta, taksisti je postalo
istinski nelagodno.
„Ne znam kakvu igru igraš, ali nimalo mi se ne dopada. Trenutno
je na ulici previše pandura.“
Skrenuo je uz ivicu puta i zaustavio auto. „Zamoliću te da izađeš.
Ja sam završio s ovim.“
Karl je upravo hteo da se usprotivi kada je primetio isto što i
taksista. U svim pravcima - duž ograda zoološkog vrta, na parkingu, i
nešto malo dalje pored velike staklene zgrade - skupljale su se
grupe od deset do dvanaest policajaca. Neke od njih primale su
instrukcije od svog vođe, koji je pokazivao niz ulicu. Jesu li bili toliko
sigurni da će se to dogoditi ovde?
„Recimo samo da je sve ovo koštalo sto evra ako sada izađeš“,
rekao je taksista i odvezao se. To je verovatno bilo mudro.
Ja sam sada u zoo-vrtu. Ti si blizu, zar ne?, napisao je u poruci, i
opet nije dobio odgovor. Ali možda je Asad mogao da je pročita.
Možda mu je to davalo nadu da će ga oni naći i stići na vreme.
Karl je pogledao u svoj časovnik i potrčao niz ulicu pored do zuba
naoružanih policajaca.
 Tačkica se zaustavila u sledećoj ulici, tako da je mogao da stigne
tamo za nekoliko sekundi. Ali onda je neko ispružio ruku ispred
njega i zaustavio ga u mestu, i to nije bila šala. Tri policajca u opremi
za razbijanje demonstracija ustremila su se ka njemu, i oko njega se
ispružilo mnoštvo ruku koje su ga čvrsto stegnule. Očigledno ovde
nije trebalo da trči.
„Šta misliš, gde si krenuo?“ viknuo je jedan policajac.
Karl je kipteo od besa. „Šta, dođavola. radite?“ vrisnuo je na njih,
prvo na danskom, pa onda na nečemu što je ličilo na engleski.
„Pustite me! Ovo je pitanje života i smrti!“
Oni su odmahivali glavom i gledali ga kao da je serijski ubica.
„Odmah zovite Herberta Vebera i shvatićete kakvu ogromnu
grešku pravite.“
Oni su rekli da stvarno nemaju pojma ko je Herbert Veber, i ako
se bude dodatno opirao, uhapsiće ga. Pragmatičan kao što je
ponekad umeo da bude, on je podigao ruke i pustio da ga pretraže.
Ljutito ih je gledao kada su konačno našli njegovu legitimaciju i buljili
u nju kao da je kupon za popust na masaži stopala.
„Pročitajte šta tu piše, zaboga. Ja sam detektiv inspektor iz
Kopenhagena, i zajedno radimo na ovome. Upravo sada, jedan moj
kolega je u ozbiljnoj nevolji, i ako ne stignem do njega u sledećih
nekoliko sekundi, možete da se oprostite sa bilo kakvom šansom za
unapređenje!“
Ali uprkos njegovim ispadima i pretnjama, oni ga nisu puštali.
Karl je sa strahom pogledao u GPS jer se tačkica ponovo pomerala.
Odmah je poslao SMS. Jesi li ponovo u pokretu? Zašto ne
odgovaraš? Ali Karl je duboko u sebi znao da Asad ne može da
odgovori. Mogao je isto tako i da mu napiše S tobom sam, druže, ali
nije, a sve je to bilo zbog ovih prokletih robota u zaštitnoj opremi.
„Samo trenutak“, rekao je i zatražio svoj telefon, u koji je jedan od
idiota zurio kao da bi svakog minuta mogao da odleti.
Pozvao je Vebera. „Gde si ti?“
„Blizu smo. Naredili smo svim našim ljudima da krenu u područje
u tvojoj blizini. Gde si ti sada?“
„Budi ljubazan i reci ovom policajcu ovde kod zoološkog vrta koji
me je zadržao da treba da odjebe nazad u provincijsku zabit iz koje
je došao i ostavi me na miru!“
Dodao je telefon policajcu. Nešto su međusobno mrmljali i onda
se kreten povukao kao da nikada nije ni bio tu. Bez izvinjenja. Čak i
bez najmanjeg nagoveštaja da bi možda trebalo da udruže snage i
pomognu mu. Idiot!
Karl je potrčao. „Asad mi je upravo izmakao“, povikao je u
mobilni, „ali trčim u pravcu gde se upravo sada nalazio.“
„Gde je to bilo?“, pitao je Veber.
„Na ulici pored trga. Odmah pored crkve.“
„Koje crkve?“
„Memorijalne crkve kajzera Vilhelma, kako piše na tabli na ulici.“
Čuo je ječanje na drugoj strani linije.
„Toga smo se svi i plašili. Budi oprezan, Merk. Bićemo tamo za
trenutak. Poslaću moje ljude u okolini zoološkog vrta da dođu i
obezbede trg.“
„Ne, čekaj. Ja ću uskoro biti tamo. Sada mogu da vidim crkvu.
Trenutno sa ove strane trga nema mnogo ljudi; možda njih četrdeset
ili pedeset, rekao bih. Izgleda kao da nešto prave ili popravljaju jer je
oko drugog tornja odmah pored srušenog crkvenog tornja
postavljena skela, a okolo su postavljene table.“
„Možeš li da vidiš išta sumnjivo?“
„Ne. Samo gomilu raznih turista koji svi liče jedni na druge, i neke
ortodoksne Jevreje.“
„Ortodoksne Jevreje? Jesu li grupisani zajedno?“
„Ne, rašireni su kao…“
Sada je to video. „Šire se tačno na način kao što bi to radili ako
žele da pokriju ceo trg.“
„Obiđi sa zadnje strane, Karle Merk. Odmah pored ruševine
tornja je jedna velika okrugla zgrada. To je nova crkva. Prođi između
dve zgrade. Jesi li naoružan?“
Karl je opsovao. „Ne, moj službeni pištolj je u fioci mog stola u
sedištu policije u Kopenhagenu.“
Izvadio j e ključeve iz džepa kaputa, a na svežnju je bilo mnogo
ključeva: od kuće u Aleredu, od njegove kancelarije u sedištu
policije, od Moninog stana i od njegovog službenog auta. Stegnuo je
ključeve u desnoj ruci tako da su mu njihovi vrhovi virili između
prstiju. Bilo je to zgodno oružje ravno najboljem, gvozdenom
bokseru.
Karl je pogledao u stranu prema raskošno zasvođenom ulazu u
toranj dok je prolazio pored rampe za kolica koja je takođe vodila do
ulaza sa druge strane.
Karla je oblio hladan znoj. Rampa za invalidska kolica! Teroristi
su na sve mislili.
Nakon što je prošao između dve zgrade, izašao je na široku i
prometnu ulicu. Na tabli sa druge strane ulice pisalo je
KURFIRSTENDAM, i tu je u žutoj traci uz ivičnjak bio parkiran
svetloplavi folksvagen kombi. Iako je to bilo nezakonito, ljude u
kombiju kao da nije bilo briga za to. Oni su očigledno hteli da se tu
parkiraju. Kada je to shvatio, u Karlu se probudila sumnja.
Onda se zavesa na prozoru sa strane malo pomerila. Otvor je bio
mali, ali je ponovo izazvao hladan znoj kod Karla, jer je spazio
Asada sa lepljivom trakom preko usta. Posle nekoliko sekundi
pokušao je da Karlu da neki znak, ali je u tome ometen jer je u istom
trenutku kontrolor parkinga prišao kombiju i nestao iza njega. Vrata
su se otvorila i muški glas je počeo glasno da grdi kontrolora. Onda
se čuo pucanj.
Svi na trgu su pogledali u tom pravcu i, u buci koja je nastala,
Karl je prešao ulicu i bacio se iza kombija. Oprezno je provirio iza
ivice vozila i video da kontrolor parkinga leži licem nadole s gornjim
delom tela u kombiju dok mu krv curi niz omlitavelu ruku.
To je to, vrištalo je sve u njemu. Bez oklevanja je skočio napred
prema telu kontrolora parkinga i bacio se preko njega.
Vozač je još sedeo za volanom s pištoljem u ruci. Na licu mu je
bio izraz čoveka koji je upravo prvi put pucao u živog čoveka. On bi
svakako pucao ponovo, ali, kada se Karl bacio preko beživotnog
kontrolorovog tela i u istom pokretu tako jako desnom rukom udario
u vozačev obraz da su ključevi prošli pravo kroz njega, čovekovo
telo je odbačeno unazad dok je urlao od bola. Karl je pustio ključeve
i zgrabio cev pištolja u istom trenu kada je čovek ispalio drugi metak.
Vetrobransko staklo se rasprsnulo na hiljadu komada, šireći paniku,
na ulici ispred kombija.
 Više od stotinu kilograma iza Karlovog udarca u čovekov obraz
imali su svoj učinak, i vozač je napola bez svesti ispustio pištolj. Karl
ga je u jednom pokretu uzeo i povukao obarač, i pre nego što je
stigao da vidi koliko je ozbiljno vozač ranjen, zavesa se pomerila u
stranu i čovek sa šarenom trakom oko glave zamahnuo je pesnicom
preko naslona prednjeg sedišta.
Tada je Karl povukao obarač drugi put, i čovek je pao natraške
prema krhkom kamperskom stolu sa iznenađenim izrazom na licu.
 59

ASAD

Dok sefolksvagen vozio oko trga, Asad se borio da udahne više

vazduha ispod lepljive trake. Kada su se vratili do mesta sa koga su
krenuli, vozač je po drugi put skrenuo u žutu traku pored ivičnjaka.
Asadov pogled sreo se s Karlovim u istom trenutku kada je tip s
povezom povukao zavesu sa bočnog prozora. Karl je obišao oko
crkvenog tornja sa druge strane ulice i izgledao je istovremeno i kao
da mu je laknulo i kao da je tužan kada je ugledao svog prijatelja.
Kao da je, poput Asada, znao da je prekasno. Da će svet oko njih
eksplodirati svake sekunde.
Sklanjaj se odavde! Poginućeš ako ostaneš, pokušao je Asad da
mu kaže svojim pogledom, ali Karl to nije shvatio.
Asad se mučio da potpuno odgura lepljivu traku sa usta kako bi
mogao da vikne i upozori ga. A onda se čulo glasno kucanje na
suvozačkim vratima.
Tip s povezom odmah je navukao zavesu prema prednjim
sedištima, tako da su mogli da prate šta se dešava samo na osnovu
zvuka. Vrata sa suvozačke strane naglo su se otvorila i samo
sekundu kasnije ispaljen je hitac. Sve se utišalo, ali samo na
trenutak, pre nego što se začula nova buka od koje se ceo kombi
zatresao. Čuo se urlik sa prednjeg sedišta, a zatim još jedan pucanj.
Sve dok onaj sa povezom nije povukao zavesu prema prednjim
sedištima, Asad je bio siguran da se s vozačem bori onaj kontrolor
parkinga odranije, ali, kada je idiot s povezom pao unazad na
plastični sto na zvuk još jednog pucnja, znao je da nije sve
izgubljeno.
 Sledeći minut bio je potpuno haotičan.
Odjednom se čula pucnjava iz svih pravaca. Situacija je
eskalirala.
Karl je povukao lepljivu traku na Asadovim ustima i sklonio je.
„Oni dolaze, Karle. Vidim ih“, povikao je Asad dok mu je Kad
skidao ruke sa kuke na zidu i odvezivao ih. Bio je to šokantan prizor,
jer dok su rafali odjekivali svuda oko njih a ljudi jaukali i vrištali, dvoja
invalidska kolica gurana su kroz unakrsnu vatru prema rampi.
„Ciljaj u one koji guraju kolica, Karle“, povikao je oslobađajući
sebi noge. „Trči!“
Karl je upozoravajući pokazao na tipa sa šarenom trakom -- i to
ni sekundu prerano. Uprkos rani na grudima, zgrabio je slomljenu
ploču plastičnog stola i sledećeg časa njom bi pogodio Asada u vrat
da ovaj nije uspeo da oslobodi noge i petom pogodi čoveka u glavu
baš kada je podigao ploču stola, od čega mu se glava izvila prema
ramenu pod uglom koji je izgledao i više nego opasno po život.
Pucnji su zvučali kao da su ispaljeni veoma blizu.
Asad se izvukao kroz bočna vrata i kleknuo pored folksvagena da
se pribere i orijentiše.
Karl mu je klimnuo glavom i on je oprezno ustao. Iza Nelinih
invalidskih kolica, na zemlji je ležala mrtva žena s glavom okrenutom
u stranu. Ali olakšanje je bilo kratkotrajno, jer tu su bila i invalidska
kolica u kojima je bila Marva, a čovek koji ih je gurao imao je
automatsko oružje u ruci i pucao je iz njega na sve strane. Bilo je
mnogo onih koji nisu stigli da se sklone na sigurno i sada su
beživotno ležali na pločniku tačno ispred izloga prodavnice odeće.
Bilo je užasno.
Karl i Asad okrenuli su se prema bočnoj ulici, odakle je neko
uzvraćao vatru. Verovatno su to bili policajci kojima je kontrolor
parkinga pretio budali u kombiju, i Karl je ponovo iskoristio situaciju
da prođe sa zadnje strane kombija.
Nekoliko puta je opalio na čoveka koji je gurao Marvu, na šta mu
je uzvraćeno rafalom koji je razneo ugao kombija i prodro u lim sa
strane sa šupljim, metalnim zvukom.
Asad je opsovao i stisnuo se uza zemlju kada je drugi rafal probio
lim kombija tanak poput onog na konzervi sardina i razbio sve
prozore.
Karl je ispalio još jedan hitac, a zatim se otkotrljao nazad prema
ivičnjaku. Na trenutak je ležao nepomično, a onda gurnuo pištolj
prema Asadu.
„Mislim da sam ga sredio“, viknuo je nadjačavajući buku dok je
rukom pritiskao kuk.
„Jesi li dobro, Karle?“, doviknuo je Asad uzimajući pištolj.
On je klimnuo glavom ali nije izgledao kao da to stvarno misli.
Sada je paljba bila žestoka sa obe strane crkvenog tornja. Asad
je i previše dobro poznavao taj zvuk rafala iz automatskog oružja koji
su postali neprekidni i sa sobom donosili smrt i sakaćenje.
Prišao je iskidanom uglu kombija i oprezno se nagnuo iza njega.
Marvina invalidska kolica ležala su prevrnuta, a ona je bila
nepomična, baš kao i čovek pored nje.
Onda se ona nekoliko puta nakašljala. Bogu hvala, bila je živa.
Asad je pogledao u pištolj. Je li iz njega ispaljeno devet ili deset
metaka? Ako je bilo tako, ostala su još najmanje tri.
Sada je iskoračio iz svog zaklona. Dalje pozadi, neki tip držao je
upereno automatsko oružje u mladu ženu u trećim invalidskim
kolicima. On je stajao nepomično kao stub soli, spreman da se
sretne sa svojom sudbinom. Bilo je jasno da je prihvatio situaciju i da
čeka naređenje ili, još gore, da bomba eksplodira.
Asad je pogledao gore ka restoranu iz koga je znao da Galib sve
posmatra, ali nije mogao da ga vidi.
Zašto je čekao da pritisne dugme na daljinskom upravljaču?
Možda Galib nije mogao da vidi njega? Je li čekao taj magični
trenutak kada će Asad videti da se dešava ono nezamislivo? Je li
čekao da mu ona dva tipa iz kombija kažu da je vreme? Ako je bilo
tako, dugo će čekati.
Asad je krenuo nazad prema Karlu. Morao je da zaobiđe kombi i
drži se blizu zida jer, čim bi ga Galib spazio, detonirao bi bombe. U
to nije bilo sumnje.
„Nije to ništa“, rekao je Karl zureći u krvavu mrlju na svojim
pantalonama. „Mislim da sam ranjen u meso. Samo sam pretrpeo
šok.“
 Asad je otpuzao kroz bočna vrata kombija i potražio svoj telefon.
Na prednjem sedištu vozač je ležao iskrivljen, naslonjen vratom na
vrata, teško dišući. Nije bilo sumnje da je njegovo vreme isteklo,
sudeći po tome kako je prozor iza njega bio smrskan rafalima. Asad
nije morao ni da pogleda onog sa povezom oko glave. Već je bio
mrtav. Bio je siguran u to. Potražio je svoj telefon ispod jastučeta i
našao ga, ali bio je potpuno smrskan.
U međuvremenu je Karl napolju uspeo da dobije Vebera na
telefon.
„Evo“, viknuo je i dodao telefon Asadu.
„Gde ste vas dvojica?“, povikao je Veber.
„Sa suprotne strane Kurfirstendama. Brzo dolazite ovamo!
Brinem da će jedna ili nekoliko bombi eksplodirati svakog trenutka.“
„Žao mi je“, odgovorio je Veber. „Imamo pune ruke posla s
ljudima sa prednje strane. Zatvorili su se u ulaz u Evropa centar - to
je ona zgrada čudnog izgleda na suprotnoj strani trga. I uhvaćeni
smo u unakrsnu vatru jer iz hotela puca snajperista koji je dobar
strelac. Mora da je to Diter Bauman.“
„Pošalji nekoga gore da ga neutrališe, dođavola“, dreknuo je
Asad. „I pošalji nekoga da nađe Galiba. On sedi u italijanskom
restoranu u dnu trga u nekoj jevrejskoj odeći kao i ostali. Ima
daljinski upravljač za detoniranje bombi.“
„Šta čeka?“, zaurlao je Veber.
„Mene.“
Asad se okrenuo da vrati telefon Karlu, ali njega nije bilo.
„Šta radiš, Karle?“, povikao je kada ga je video kao izvlači telo
kontrolora parkinga na pločnik.
„Pravim prostora za sebe.“
Onda je otpuzao na kolenima i počeo da vuče telo vozača.
Trenutak kasnije, vozačko sedište bilo je slobodno.
Asad je odmah razumeo šta mu je na umu.
„Nadajmo se da će upaliti“, doviknuo je Karl kada je okrenuo ključ
u kontakt bravi.
Upalio je.
„Imaš samo delić sekunde da ga pogodiš, Asade“, rekao je
ubacujući kombi u brzinu i pokazujući glavom prema trećim
invalidskim kolicima. „U šaržeru su ostala dva metka, čisto da znaš.“
Asad je kleknuo na jastuče među krhotinama stakla. I ranije je
pokušao da puca iz vozila u pokretu, ali ovo je bilo nešto drugo!
Duboko je udahnuo. Morao je da ima čist pucanj prema čoveku
jer, ako promaši, ubiće jadnu ženu. U svest mu se vratila jedna od
mantri koje je naučio u Avganistanu: Samo pucanj u glavu može
neutralisati neprijatelja.
Zadržao je dah i naciljao dok je Karl ravnomerno vozio napred.
Za dve sekunde biće na liniji sa ženom u invalidskim kolicima. Asad
je zatvorio jedno oko. Udaljenost je iznosila samo deset metara. Ako
kombi zadrži pravac i ne naleti ni na šta što bi ga protreslo, ovo će
brzo biti završeno.
A onda je opazio mladež na obrazu mlade žene. Zaledio se.
Zagrcnuo se pokušavajući da udahne vazduh. Nije mogao da
uradi ništa drugo. „Pucaj, Asade“, doviknuo je Karl prigušenim
glasom.
Ali Asad nije mogao da se pomeri. Sada se nije usuđivao da
puca. Bila je to njegova mlađa ćerka Ronija. Čovek je držao upereno
automatsko, oružje u nju. Ona je samo sedela ispred njega. Kako je
to bilo moguće? Asad uopšte nije sumnjao da je to ona.
„Ne mogu! Pobogu, to je Ronija u invalidskim kolicima. Ona je
živa, Karle.“
Sada se kombi zaustavio tačno pored njih, ali čovek pored
invalidskih kolica nije reagovao.
„Klimnuo mi je glavom.“, šapnuo je Karl. „Mora da je u šoku ako
još misli da njihovi ljudi sede u ovom kombiju i da su došli po njega.
Ovo je tvoja šansa.“
Asad se pognuo kako se ne bi odao. Onda je ponovo naciljao,
zadržao dah i opalio. Osećaj uopšte nije bio dobar. Baš kao obično
pogubljenje.
A kada je čovek pao na zemlju tresući se sa rupom od metka na
kapi, na njih su sa druge strane ispaljeni hici.
„То je policija!“, povikao je Karl. „Oni misle…“ Onda ga je uhvatio
za ruku. Bilo je jasno da su ga pogodili. Bez obzira na to, pritisnuo je
gas iz sve snage.
 Asad je pao kada je kombi oštro skrenuo na trg. Rafali su
dobovali po zadnjoj strani vozila. Osetio je kako je telo mrtvog tipa sa
povezom na glavi naletelo na njega.
Kombi se zaustavio tek kada je udario u Evropa centar, a u tom
trenutku su se dvojica preživelih terorista koji su još pucali sa svojih
položaja na pola puta uz stepenice povukli i nestali na jednom od
nižih spratova centra.
„Jesi li dobro, Karle?“, viknuo je Asad. „Gde si pogođen?“
On je ječao i jako krvario.
Asad je zgrabio Karlov mobilni i pozvao Vebera.
„Karl je pogođen. Treba nam pomoć. Neutralisali smo trojicu
Galibovih ljudi sa ove strane, ali tvoji momci pucaju na nas iz bočne
ulice. Zaustavi ih!“
Trenutak kasnije, na trgu je zavladala potpuna tišina.
Asad je otpuzao do Karla, koji je bio tesno zbijen između
upravljača i uništene prednje strane vozila. Bio je svestan i naizgled
nepovređen u sudaru, ali na nadlaktici je imao gadnu ranu od metka.
„Hoćeš li biti dobro?“, upitao je Asad. provlačeći se kroz
suvozačka vrata, ali Karl nije odgovorio. Poslednje što je Asad čuo
pre nego što je digao ruke uvis i polako krenuo prema
antiterorističkom odredu koji je trčao prema njima bilo je kako Karl
polako počinje da se smeje.
„Sklanjaj se odavde“, povikao je jedan od ljudi iz antiterorističke
jedinice dok su trčali pravo prema vratima sa vozačke strane.
Očigledno su čuli šta je Veber rekao.
Sada je Asad stajao tačno ispod prozora restorana.
Ne dozvoli da Galib bude gore i vidi me, molio se.
Pogledao je prema tri žene ispred crkvenog tornja. Sve tri su bile
vezane za invalidska kolica i nepokretne. Marvina kolica ležala su
oborena postrance na pločniku, a ostale dve žene sedele su u
svojim kolicima obešenih glava kao da su u komi.
„Slušajte“, rekao je ljudima iz antiterorističke jedinice. „Ako ja
otrčim tamo, vođa grupe detoniraće bombe koje žene nose na sebi ili
sede na njima. On samo čeka da me ugleda. Dakle, vi morate otići
tamo i skloniti žene od tornja.“
 Oni su ga pogledali kao da je budala. Je li on to želeo da priđu
potencijalnim bombašima samoubicama?
Asad je ponovo pozvao Vebera. Nije bilo odgovora.
Asad je podigao pogled, duboko udahnuo i iskoristio priliku da se
zakloni ispod tende na fasadi. Upravo je stigao do izloga prodavnice
satova Fosil kada je ugledao četvrta invalidska kolica sa svoje desne
strane.
Asad je na trenutak stajao nepomično pre nego što je shvatio ko
je čovek u invalidskim kolicima. Ali ko je bio momak koji je stajao iza
njih i plakao?
Sada je Veber pozvao njega. „U kakvoj si situaciji? Ne vidimo te.
Gde si ti?“, pitao je.
„Stojim na uglu ispod italijanskog restorana, tačno ispred
prodavnice Fosil. Vidim četvrta kolica, i prilično sam siguran da u
njima sedi Žuan Aigvader. Iza njega plače neki arapski momak. Šta
da radim?“
„Ostani gde si. U njegovim kolicima bi mogla biti bomba. Možda
momak zbog toga plače.“
„Moraš poslati tim za deaktiviranje bombi do žena, Vebere. Vidi
šta možeš da uradiš. Kakva je situacija sa prednje strane trga?
Vidim tela na zemlji.“
„Da, na zemlji sada ima mnogo, mnogo ljudi. Još nemamo
nikakav ukupni uvid u situaciju, a ne možemo im prići zbog snajpera
u hotelu. Ali mislimo da ste ti, Karl i naši momci sredili sve teroriste
osim dvojice koji su nestali u tržnom centru.“
„Zaboravio si na Galiba i momka koji ovde stoji.“
„Mi mislimo da se Galib pridružio toj dvojici u tržnom centru.
Zapamti da imaju na sebi pancir-prsluke ako pokušaš da pucaš u
njih.“
Asad je odmahnuo glavom. Kao da on to nije pretpostavio. A
zašto bi se, za ime sveta, Galib zaglavio u ćorsokak sa ostalima?
Sve do ovog trenutka, čitava njegova misija je propala, a Asad i
njegova porodica su bili još živi. Ne, Galib je bio spreman i čekao je
negde u blizini.
Pogledao je prema invalidskim kolicima. Činilo se kao da Žuan
pokušava da uspostavi kontakt sa njim, ali ništa nije govorio. Baš
kao Marva, Nela i Ronija, izgledalo je da je paralisan. Je li želeo da
mu Asad priđe bliže ili da beži odavde?
Asad je zakoračio napred i klimnuo mu glavom. Je li bilo u redu
što sam to uradio?, pokušao je da prenese svojim pogledom.
Žuan je napućio usne, je li to bilo da ili ne? „Је li u tvojim kolicima
bomba?“ povikao je Asad. On je zakolutao očima s jedne na drugu
stranu.
„Ako to znači ne, pokaži mi šta ćeš uraditi kada te pitam: da li je
tvoje ime Žuan?“
Oči su mu se pokrenule gore-dole. Dakle, da, i nema bombe.
Asad je prišao za još jedan korak bliže.
„Је li momak opasan?“ upitao je.
Žuanove oči su se ponovo pomerile sa jedne na drugu stranu.
„Је li Galib blizu?“
Oči se nisu pomerile. Dakle nije znao.
„Је li momak normalan? Izgleda veoma odsutno.“
Oči su se pomerile s jedne na drugu stranu.
„Је li drogiran?“
Još jedno ne.
„Је li naoružan?“
Ne, odgovorio je Žuan očima.
„Zdravo, druže“, obratio se Asad momku na arapskom. „Ја sam
Asad. A ti?“
Momak je gledao u zemlju, uplašen kao životinja saterana u
ugao. Onda je Asad prišao za još korak bliže, što se momku
očigledno nije dopalo. Zaklonio je stranu okrenutu prema Asadu
podigavši rame i privukavši ruku na stomak.
„Neću te povrediti“, rekao je Asad što je blaže mogao.
Momak je pogledao Asada sa strahom u očima. Asad je razumeo
njegovu reakciju s obzirom na poslednjih nekoliko zastrašujućih
minuta.
Asad je doviknuo antiterorističkoj jedinici da treba da mu priđe.
Žuan je ispustio neke neartikulisane zvuke, pa je Asad prišao tik
do njega i spustio glavu pored njegovih usta.
Njemu je trebalo dosta vremena da skupi snagu da izgovori
nekoliko reći. „Zove se Afif“, rekao je slabašno.
 Asad je klimnuo glavom.
„On je važan“, rekao je zatim Žuan.
„Galibu?“
„Da.“
Asad je okrenuo glavu prema policajcima. „Ova dvojica treba da
ostanu ovde. Obojica su važna na svoj način.“
Ljudi su sumnjičavo pogledali u momka.
„А siguran si da ne nosi eksplozivni prsluk?“
Asad je pogledao u Žuana, koji je mrdnuo očima gore-dole.
„Da, jesam“, odgovorio je.
Onda je ponovo spustio glavu do usta Žuana Aigvadera.
„Šta su ti dali?“, upitao je.
„Injekciju“, odgovorio je on s mukom.
„Hoće Li dejstvo proći?“ upitao je on.
„Hoće.“
„То su moja žena i moje dve ćerke tamo. Marva, Nela i Ronija.
Imaju li one eksploziv na sebi?“
„Marva i Nela eksplozivne prsluke. Ronija, bombu.“
„А Galib ima daljinski upravljač?“
Iz Žuanovih očiju su tekle suze, a njegovo da bilo je toliko
slabašno da je morao da ga ponovi.
Asad se osetio kao da je uboden u srce. Duša mu je bila u
previranju, ali morao je da nastavi dalje i sačuva pribranost. Inače će
sve biti gotovo.

Od trenutka kada je Asad video stručnjake za deaktiviranje

eksploziva kako prilaze svojim vozilima trgu iz Nirnberger štrasea,
znao je da ima beskonačno malo vremena da nađe Galiba i razoruža
ga. To je zvučalo tako jednostavno. Da ga razoruža! Ali gde je on
bio? Je li on kukavica koja je jednostavno pobegla da spase
sopstvenu kožu? Asad je odmahnuo glavom. Zašto bi tek tako
pobegao kada je imao sve ove planove?
Sada je zvuk pucnjave dopirao iz tržnog centra. Čuo je vrištanje i
video masu ljudi kako istrčava iz ulaza u prizemlju samo nekoliko
metara od njega.
 Uspeo je da dobije Vebera. „Ovde pucaju. Je li tvoj tim na
položajima?“
„Da, poslali smo unutra deset ljudi iz antiterorističkog odreda.“
Asad je uhvatio ženu koja je trčala pravo prema njemu.
„Šta se dešava?“ upitao je odlučnim glasom. „Moram da znam!“
Ona je bila bez daha i van sebe. „Ima ih dvoje. Muškarac i žena.
Stoje na odmorištu pored fitnes centra i pucaju pravo u ljude dole na
platou“, rekla je drhtavim glasom.
Asad ju je pustio.
„Jesi li čuo šta je rekla, Vebere?“
„Da, čuo sam je. Ali samo je pitanje sekundi kada ćemo ih srediti.
Neki su krenuli na Ditera Baumana. On se zabarikadirao unutra, ali
sada smo shvatili gde tačno.“
Asad se okrenuo licem prema prozoru na ulazu u italijanski
restoran iza njega. Nadao se da će unutra moći da mu kažu da li je
čovek sa jevrejskim uvojcima još na spratu, ili kada je izašao iz
zgrade i u kom pravcu je otišao.
Kroz stakleni izlog mogao je da vidi da unutra stoji mnogo ljudi,
što je bilo razumljivo. Verovatno su svi tu potražili utočište u prvom
talasu napada.
Pre nego što je Asad ušao u restoran, klimnuo je glavom čoveku
koji je stajao za pultom odmah iza vrata. On je izgledao uzrujano
kada je video da mu Asad prilazi. Samo je stajao i zurio u njega kao
da je Asad jedan od napadača.
Asad je mogao da razume njegov način razmišljanja. Neobrijani
čovek tamne kože sa pištoljem u ruci i ogrebotinama svuda po sebi.
Je li on jedan od njih?
Zato je Asad podigao ruku uvis da mu pokaže da nema čega da
se plaši. A onda je ušao.
„Ostanite mirni, ja sam jedan od dobrih momaka“, rekao je.
„Tražim čoveka koji je ušao ovde pre izvesnog vremena obučen kao
ortodoksni Jevrejin, baš kao i ljudi koji su pucali. Duga brada, kapa i
uvojci. Znate li gde je on?“
Zašto on stoji tamo i trese se?, pomislio je Asad sekundu
prekasno. Udarac u potiljak bio je toliko jak i tačan da ga je oborio na
kolena ispred pulta. Sledeće sekunde osetio je udarac nogom u
rebra, od čega je na trenutak izgubio ravnotežu i ispustio pištolj.
Nekoliko ljudi u restoranu počelo je da vrišti, a Asad je pokušao da
se otkotrlja u stranu kako bi se uspravio. Tek kada ga je dokačio
sledeći udarac nogom shvatio je šta se zaista dešava.
„Ne trudi se da tražiš. Pištolj je ispod moje noge, Zaide“, rekao je
glas iznad njega na arapskom.
Ovo je kraj, pomislio je Asad i pogledao ispred sebe. Glupost i
trenutni pad koncentracije, i život je završen.
„Ustaj“, rekao je Galib. „Ustaj, džukelo. Konačno te imam. Uvek si
se dobro skrivao, Zaide, ali ne moraš to više da radiš.“
Asad se polako okrenuo, i on je bio tu. Bez brade, kape ili
uvojaka. Stari on. Najbezdušniji čovek na svetu, sa Asadovim
pištoljem zadenutim u pantalone, uzijem u jednoj ruci i malim,
zastrašujućim daljinskim upravljačem u drugoj.
„Ovde su mi neki prijatelji koji bi voleli da pođu sa nama. Vi znate
šta treba da radite, a ako to ne budete radili, ubiću vas.“ Pokazao je
na njih svojim oružjem.
Tamo su stajala trojica muškaraca i tri žene. Žena koja je stajala
napred imala je veoma plavu kosu i nosila je uniformu sa logom
ŠARLOTENBURG TURS. Na licu joj je bio izraz neverice. Ona je
verovatno jednostavno bila u obilasku sa grupom turista i utrčala
ovde da potraži utočište kada je sve počelo. Ostali nisu nosili kapute
ni jakne, što znači da su verovatno bili obični gosti koji danas nisu
imali sreće. Svi su izgledali veoma šokirano i uplašeno. S dobrim
razlogom.
„Vi možda ne znate najbolje oružje Rimljana, ali to je bila njihova
odbrana“, počeo je da im drži predavanje Galib. „U napadu su
koristili falangu, a u odbrani su formirali efikasnu formaciju štita. Zvali
su je testudo, a sada ste vi postali moj testudo.“
Zatražio je od čoveka za pultom da otvori vrata i naredio Asadu
da krene prvi. Ako iko počne da se kreće previše brzo, on će ih
pobiti, a prvog Asada.
„Ali nemoj misliti da se možeš jednostavno izvući sa svojom
smrću, Zaide. Pronaći ću tačku na tvom telu tako da te zaustavim, a
da te ne ubijem.“
 Asad je primetio kako su ga taoci gurali napred. Je li im Galib već
dao takvu instrukciju?
Galib je rekao svom testudu da stane kada je došao do pulta.
„Evo, prijatelju moj“, rekao je čoveku koji je stajao za pultom. „Tebi je
potrebno da ti bude vraćena tvoja plastična kartica. Imam mali dug
prema ovom objektu, ali siguran sam da ćeš mi ga ti izbrisati.“
I onda su se našli napolju.
„Zovi glavnog, Zaide, i reci mu da ima dva minuta da povuče sve
svoje vojnike i policajce odavde“, naredio je Galib. „I mislim na
potpuno povlačenje iz okoline. Inače ću detonirati bombe.“
Asad je uzeo svoj mobilni i ukratko preneo poruku. Veber je
zvučao šokirano.
„Ako se povučemo iz ovog područja, ti se nećeš izvući živ iz
ovog, Asade.“
„Ionako neću. Samo uradi kao što on kaže. Imaš dva minuta.“
Asad se osvrnuo oko sebe. Policajci u civilu, obični policajci i ljudi
iz antiterorističkog odreda prineli su ruke ušima dok su primali
poruku, i zatim su polako i mirno počeli da se povlače.
Galib je posmatrao stojeći usred prstena od talaca. „Dobar si ti
momak, Zaide. Okončaćemo ovo kako treba.“ Zatim se okrenuo
prema uglu na kom su stajala Žuanova kolica.
„ Afife!“, viknuo je. „Samo ostani tu gde si dok se ja ne vratim.“
Rekao je to s toplinom u glasu od koje je Asad osetio mučninu. Da
nije bilo tri žene koje su sada bile toliko blizu, odbio bi da ide dalje
odavde.
„Hoću da pogledaš svoju porodicu u oči pre nego što stigneš do
kraja svog puta, Zaide. Hoću da pogledaš duboko u njihove duše
kako bi razumeo čemu si ih izložio. I hoću da one vide i čuju tebe
kako bi znale koliko se krivim osećaš. To će im dati duševni mir kada
shvate kakvo će olakšanje smrt biti za sve vas.“
Kretali su se veoma sporo. Asadu je stomak plamteo od bola. Tri
mrtva tela pored invalidskih kolica ležala su u sopstvenoj krvi. Bio je
to zastrašujući prizor. Čovek kog je Asad ustrelio ležao je u
grotesknom položaju sa vrlo malom rupom sa strane na glavi, a šešir
sa prikačenim uvojcima ležao je na dužinu ruke od njega. Jadne
Marva, Nela i Ronija. Njihovi životi bili su samo beda i užas. Marvi bi
bilo bolje s nekim drugim čovekom. Da ga bar samo nikada nije ni
srela.
Ronija je nepomično sedela u invalidskim kolicima kada se
testudo zaustavio pored nje. Izraz lica joj je bio beživotan, ali je
uprkos tome bila lepa. Njen mladež još je imao oblik bodeža.
„Ronija“, tiho je rekao na arapskom. „Ја sam Zaid, tvoj otac.
Došao sam da bismo danas mogli zajedno da odemo u Dženet. Ja,
tvoja majka i tvoja sestra smo s tobom.“ Ali Ronija nije reagovala.
Ona se odavno povukla na mesto gde nisu mogli da dođu do nje.
Odgurali su ga od nje bez ikakvog upozorenja. Nije uspeo čak ni
da je dodirne. Devojčicu koju je izgubio kada je imala samo pet
godina i nikada je nije upoznao.
Dalje ispred ležalo je telo čoveka koji je pogodio Karla u kuk.
Ležalo je ničice, a lažna brada mu je spala s glave. Da ga Karl nije
pogodio, već bi bili mrtvi. U stvari, to bi možda bilo najbolje što se
moglo dogoditi.
„Mogu li da je podignem?“ zamolio je Asad kada je video svoju
voljenu kako leži pored njegovih nogu u prevrnutim invalidskim
kolicima.
„Naravno!“, rekao je njihov mučitelj milostivim tonom.
Asad je provukao jednu ruku ispod njenog ramena, a drugu ispod
naslona invalidskih kolica. Zaječala je kada je povukao i nju i
invalidska kolica i uspravio ih. Zatim je kleknuo ispred nje i blago joj
obuhvatio obraze rukama. Jasno se videlo da je teško podnela
minule godine, ali uprkos svoj svojoj nesreći, oči su joj i dalje bile
blage i osetljive. Ona je takođe bila pod dejstvom jakih
medikamenata, ali, kada je fokusirala pogled na Asadove molećive
oči i njegov blagi osmeh, on je na trenutak opazio svetlost u njenim
očima koja je otkrivala prepoznavanje i olakšanje.
„Ljubavi moja“, rekao je, „svi ćemo se uskoro sastati. Ne budi
uplašena. Čeka nas večni život. Volim te i uvek sam te voleo. Lepo
spavaj, draga moja.“ Na Galibovu naredbu, uspravili su ga na noge,
ali poslednji pogled koji je razmenio s njom dao mu je snagu.
Odmah je prepoznao mrtvu ženu iza Nelinih kolica. Veber je
rekao da joj je ime Bina kada im je pokazivao njene slike. Sada je
njena lepa kosa bila ulepljena njenom vlastitom krvlju, a nekada
senzualne usne bile su zauvek ukočene na licu punom mržnje.
Kakvu je žalosnu sudbinu ona izabrala za sebe.
Nela je izgledala pribranije od ostalih. To ga je gotovo rastužilo.
Hoće li nju stvarno mučiti svest o onome što će se dogoditi?
„Draga Nela“, rekao je.
Njegov glas ju je naveo da podigne glavu prema grupi. Bilo je
očigledno da ne zna gde se nalaze. Njen upitni i osetljivi pogled
naterao je ženu iz turističke agencije da glasno zajeca, na šta ju je
Galib udario tako jako da je onesvešćena pala pored tela iza
invalidskih kolica.
„Okupite se oko mene.“, naredio je Galib preostalim taocima, koji
su bili potpuno pobeleli od užasa zbog onoga što im je postajalo sve
jasnije i jasnije.
„Nela“ ponovio je Asad, „ја sam tvoj otac, Zaid. Neverovatno si mi
nedostajala sve ovo vreme. Ti, Ronija i vaša majka bile ste svetlost
mog života. Kada sam bio izgubljen, ta svetlost me je vraćala u život.
Razumeš li šta govorim, Nela?“
Ona je zatreptala malo brže. A onda su ga odvukli od nje.
„Vraćamo se na početnu tačku“, naredio je Galib taocima. „Sada
si ih video, Zaide el Asadi. Skoro da se kajem što sam ti to dozvolio.“
Nasmejao se.
Asad se osvrnuo oko sebe. Mogao je da pobegne. Ako bi se
zakotrljao po zemlji i u cikcak liniji jurnuo prema ulazu u Evropa
centar, mogao bi da stigne do njega. Ali je li to želeo?
Duboko je udahnuo. Pitanje je bilo je li želeo da živi ako će
njegova porodica uskoro biti žrtvovana. Udar eksplozije bi ga oborio
na zemlju i zaustavio mu srce, bio je siguran u to. A ako ne bi? Živeo
je sa košmarnom svesti o njihovoj sudbini toliko godina, ali da li bi
mogao nastaviti da živi sa odjekom te eksplozije, koji bi mu zauvek
ostao urezan u svest?
Ne bi.
Galib je zaustavio grupu na deset metara ispred restorana.
Verovatno je mislio da će tu biti sigurni i od eksplozije i od stakla koje
će padati sa prozora restorana kada ih udarni talas razbije na hiljade
komadića.
 „Čekao sam ovaj trenutak trećinu svog života“, rekao je izmičući
se od grupe. Asad se okrenuo licem prema njemu. Nije želeo da
gleda svoju porodicu kada Galib pritisne dugme na daljinskom
upravljaču.
Sada je Galib stajao sa daljinskim u ruci i uzijem na gotovs ispod
miške. Izvadio je mobilni telefon i pritisnuo samo jedno dugme.
„Imam malo iznenađenje za tebe, Zaide. Sofisticirano
pogubljenje, a govorim o tvom vlastitom. Ne kao onda kada si
pobegao od omče. Ne, bićeš streljan, ali to neću uraditi ja. Ja ću se
tiho povući.“
Galib se osmehnuo i krenuo unatraške prema prodavnici satova
Fosil i mestu gde su Žuan i onaj momak čekali.
„Da, Kapetane“, rekao je širom otvarajući oči. „Jesi Li na
položaju? Mi dole smo spremni. Vidim tvoj prozor gore u hotelu. Lep
pogled, zar ne? Bio si odličan, Ditere Baumane. Pažljivo sam pratio
tvoju preciznu paljbu iz restorana. Kada detoniram bombe za deset
sekundi, ubij ovog čoveka ovde. Jasno?“
Promenio je ton i obratio se Asadu i dalje držeći telefon pored
uha. „Okreni se da se suočiš sa svojom, porodicom, Zaide“ naredio
je. „Ili ću ubiti sve tvoje prijatelje koji stoje iza tebe!“
Ali Asad se nije okrenuo. Galib će ih ionako ubiti; svi su to znali.
„Neka ide na tvoju dušu“, rekao je i podigao daljinski upravljač
iznad glave. „Jesi li spreman, Baumane?“ izgovorio je u telefon.
Onda mu se izraz lica promenio. Namrštio se i pogledao pravo u
vrh zgrade hotela. I u poslednjoj sekundi pre nego što ga je jedan
jedini hitac pogodio u čelo, očigledno je znao da je sve bilo uzalud.
Grupa iza Asada raspršila se poput prašine na vetru uz
kakofoniju zaglušujućih vrisaka. Asad je ponovo pogledao u zgradu
hotela i čekao kada će ga metak pogoditi. Ali nije se dogodilo ništa,
osim što je momak pored invalidskih kolica počeo da vrišti i potrčao
prema Galibovom telu.
Hoće li zgrabiti uzi i ubiti me?, pomislio je Asad.
Bacio se napred, ali momak je stigao prvi. Međutim, umesto da
dograbi oružje, bacio se preko tela i zajaukao.
„Tata, tata, tata“, plakao je.
 Asad je podigao uzi i daljinski upravljač, pažljivo sklonio plastični
poklopac na poleđini daljinskog, pa izvadio dve male baterije, čiji je
ukupni napon od samo tri volta mogao da potrese čitav svet.
Njegov mobilni je zazvonio. „Vebere, šta se desilo?“
Krupni čovek zvučao je potreseno, a ipak i kao da mu je veoma
laknulo.
„Provalili smo u hotelski apartman Ditera Baumana pre pet
minuta. Situacija je bila veoma jasna. Oko njega su ležale puščane
čaure, ali i tablete. Ležao je sa puškom isturenom kroz prozor i
teleskopskim nišanom usmerenim pravo na desnu stranu trga gde si
ti na kraju stajao. U ruci je imao telefon koji smo mu oduzeli kada je
zazvonio, i zatim smo mu stavili lisice. Možeš da zahvališ svojoj
srećnoj zvezdi što smo gore imali Magnusa Krecmera. Ne verujem
da je antiteroristički odred ikada imao boljeg strelca. Kada smo uzeli
Baumanov telefon, saslušali smo Galibov govor i Krecmer se nije
usudio duže da čeka. ‘Ti si taj koji će umreti, gade!’, viknuo je u
telefon, i zatim ustrelio Galiba.“
Usledila je kratka pauza. I Veber i Asad bili su duboko potreseni.
„Jesi li primetio da je pucnjava u centru prestala?“, upitao je tada
Veber.
Asad se okrenuo. Veber je bio u pravu. Po prvi put za dvadeset
minuta, osim bolnog vrištanja ranjenih i sirena kola hitne pomoći koja
su se približavala, sve oko njega bilo je tiho i mirno.
„То je dobro“, rekao je. „Primetio sam to tek sada.“
Život na ulici ponovo je počeo da se pokreće. Interventna policija
i vojska dotrčali su do Galibovog tela i do dečaka koji je pokušavao
da se drži za njega. Bilo je bolno gledati kako tog mladog momka
skidaju s tela i odvlače ga. On ništa nije uradio.
Sada je Asad čuo bat čizama sa druge strane i tim za
deaktiviranje bombi utrčao je u oklopnim odelima sa svom svojom
opremom.
Kada je Asad video te ljude kako dolaze da spasu Marvu, Nelu i
Roniju, više nije mogao da obuzdava emocije. Sva napetost i užas
koji su mu pumpali telo adrenalinom i pokretali i njegove mehanizme
odbrane i agresivnost, istovremeno su popustile tako naglo da je pao
na kolena. Mrtvi, živi, oni koji su preostali, poput momčića koji je
sada izgubio oca, koliko god on užasan bio… Sve to zajedno, kao i
svest o tome koliko je blizu bio da izgubi svoje voljene, nateralo je
Asada da plače kao što nikada ranije nije plakao.
A sada su stručnjaci za bombe rizikovali život da bi njemu vratili
njegovu porodicu. Bilo je to neopisivo olakšanje.
Asad je otvorio dlanove prema nebu i izgovorio kratku molitvu.
Zahvalio je za život i ishod ovog dana i obećao da će od sada biti
onakav čovek kakvog su ga roditelji vaspitali da bude. Zbog sebe i
zbog svih oko sebe.
Kada stručnjaci za deaktiviranje bombi završe svoj posao, on će
se pridružiti svojim voljenim u bolnici i pobrinuti se da one dobiju
pažnju i negu koje je njihovo žalosno stanje zahtevalo.
Onda se okrenuo prema Žuanu Aigvaderu, koji je tiho sedeo u
svojim invalidskim kolicima.
„Izvini, na trenutak sam se izgubio u mislima, Žuane.“
Žuan je pokušao da klimne glavom. Zar on to nije mogao da
razume bolje nego bilo ko drugi!
Asad mu je spustio ruku na rame i stegnuo ga.
Onda je Žuan rekao nešto, malo glasnije nego pre. Možda je
dejstvo sedativa koje su mu dali počinjalo da slabi.
Asad se sagnuo i zamolio ga da ponovi.
„Kako se ona zvala?“
„Ко to, Žuane?“
„Žrtva dve hiljade sto sedamnaest.“
Pogled ovog čoveka koji je prošao kroz toliko toga postao je
napet. Pitanje mu je još visilo u otvorenim ustima. Onda je na
trenutak sklopio oči i duboko udahnuo.
„Ona je i tebi mnogo značila, zar ne, Žuane?“
„Da, s vremenom je počela da mi znači.“
„Ime joj je bilo Leli…“
„Leli…“
Asad je klimnuo glavom. Trenutno je više nego bilo šta drugo
želeo da ga zagrli.
„Ako postoji nešto što mogu da uradim za tebe, Žuane, molim te
reci mi. Tvoj sam veliki dužnik.“
 On je na trenutak razmišljao, kao da posle svih ovih groznih
događaja ništa ne bi moglo da mu vrati život koji je ranije imao.
„Bilo šta“, rekao je Asad.
Žuan je pogledao u Asada s ozbiljnim izrazom na licu.
„Da“, rekao je. „Skini mi kameru sa vrata i spusti mi je u krilo.“
A dok je Asad povlačio kameru preko njegove glave. Žuan je
gledao u nju kao da je to najveće blago na svetu.
„Је li to sve?“ pitao je Asad.
Žuan je ispustio neke duboke grlene zvukove koji su podsećali na
smeh.
„Pozovi moju šeficu, Montse Vigo, i reci joj da može da se jebe.“
Izgledalo je da se osmehuje. Ali bilo je teško biti siguran u to
zbog njegovih iskrivljenih usta.

Asad je strpljivo čekao dok su stručnjaci za bombe pažljivo i vrlo

sporo uklanjali eksplozivne prsluke sa Marve i Nele i podizali Roniju
iz invalidskih kolica. Odvažni ljudi su još klečali i deaktivirali bombe u
naslonu i ispod sedišta kada su dovezli nova kolica za Roniju.
Asad ih je kao u transu pratio do kola hitne pomoći, držeći Marvu
za ruku. Ona je sada mogla da malo okrene glavu prema njemu,
pošto je dejstvo sedativa srećom počinjalo da slabi.
Marva je i dalje bila veoma zatvorena, što je Asad razumeo. On
je bio poput stranca za nju. Sve u njenom svetu bilo je godinama
smešteno negde drugde, daleko od njega. Ali Asad će boriti da
povrati život za njih. Boriće se da ponovo slobodno dišu zajedno s
njim u Danskoj.
„Gde je on?“, odjednom je upitala Marva.
„Misliš na Galiba? On je mrtav, Marva. Ne moraš više da ga se
plašiš.“
„Ne, ne on. Afif! Gde je on?“
„Galibov sin? Njega je odvela obaveštajna služba, mislim.“
„Onda ga nađi. On nije Galibov sin. Tvoj je!“
 60

ROSE

Bilo je 19.55 uveče i internet i svetski mediji bili su preplavljeni

reportažama o zbivanjima u Memorijalnoj crkvi kajzera Vilhelma u
Berlinu.
Nikada ranije štampa nije tako izbliza i tako dugo pratila kretanje
neke terorističke ćelije. Svetski mediji do neba su hvalili istragu
nemačke obaveštajne službe kao istrajnu, odlučnu, beskompromisnu
i blagovremenu izvedenu, a akcija je nazvana legendarnom poput
spašavanja talaca u avionu koje su izvele Izraelske odbrambene
snage u Operaciji Entebe.
Međutim, nemački mediji je nisu toliko nesuzdržano hvalili.
Nekoliko ljudi ubijeno je u danima pre samog napada, uključujući
dvojicu policajaca u Frankfurtu. Sama akcija završena je sa trinaest
mrtvih i više od trideset ranjenih, od kojih su dvoje bili u kritičnom
stanju. Naravno, opravdavajuća činjenica bila je da je svih devetoro
terorista ubijeno i da je konačna katastrofa sprečena, ali mediji su
uporno preispitivali je li odstupanje šefa akcije, Herberta Vebera, od
regularne procedure bilo neizbežno. I Veberovi pretpostavljeni u LfV i
predstavnici glavne obaveštajne agencije u zemlji imali su pune ruke
posla dok su pokušavali da odgovore na nezgodna pitanja izloženi
punoj medijskoj pažnji. Da vođa grupe koja je izvela napad u vidu
nije imao ličnu odmazdu, stvari su mogle biti i mnogo gore, po
rečima novinara, ali su oni dobili odgovor da je zapravo bilo
suprotno. Da nije bilo ličnog računa za namirivanje, pripreme napada
verovatno nikada ne bi bile razotkrivene i svi su oni stoga dugovali
zahvalnost danskim policajcima.
 Reportaže su bile propraćene sa bezbroj kratkih video snimaka.
Zatim je sledila retrospektiva Memorijalne crkve kajzera Vilhelma u
nizu fotografija od pre i posle Drugog svetskog rata, i reportaža o
ranijim terorističkim zaverama sa užasnim posledicama, kao što su
bili masakr u jutarnjem vozu u Madridu i slično koordinisan napad u
Londonu. Podigla se prilična larma oko slučaja Ditera Baumana,
antiheroja iz Frajburga kako su ga nazvali, koji je sada preminuo.
Ubio ga je kancer na oba plućna krila i pankreasu, a ne metak kao
što su neki od medija tvrdili. A panel diskusija o tome šta bi trebalo
raditi u ovakvoj talačkoj drami bila je u punom jeku.
Jedan od najgledanijih snimaka na Internetu napravila je ekipa
lokalne televizijske stanice iz Berlina. Oni su se smestili u zgradu
Mercedesa na Kurfirstendamu čim je pucnjava počela, i mutne,
zumirane slike Asada kako prati svoju porodicu u kola hitne pomoći
naterale su Rose i Gordona da u podjednakoj meri kliču i plaču.
Najzad se dogodilo nešto dobro. Bilo je nemoguće opisati koliko su
olakšanje osetili što vide Asada i njegovu porodicu bezbedne, jer se
ovde kod kuće u poslednjih nekoliko dana situacija pretvorila u pravi
košmar.
Svaki pokušaj da nađu opasnog, smrtonosnog momka bio je
uzaludan. Gordon se nije mrdao od telefona i svi su se nadali da će
ga momak pozvati i otkazati svoj plan. Policija je obišla ne samo
najverovatnije adrese nego i više od dvesta adresa u širem području
Kopenhagena, a mediji su počeli da shvataju da se nešto dešava.
Šta se skrivalo iza svih tih policijskih obilazaka?
U kancelariji šefice policije sazvan je sastanak raznih važnih
ličnosti, uključujući i ministra pravde; šefove obaveštajne službe i
RSIOC 0, jednog od dva nova centra za suzbijanje terorizma;
komesara policije; i jadnog Markusa Jakobsena, koji je morao da na
sebe primi vatru što nije smesta okupio sve važne predstavnike
vlasti.
Prisutni na sastanku zaključili su da su Markus Jakobsen i Karl
Merk lično odgovorni što su propustili da obaveste odgovarajuće
ljude, agencije i medije u razumno vreme.
Markus je obavestio Rose i Gordona o situaciji kada je sišao dole
da proveri imaju li išta novo da prijave o slučaju.
 On je bio vrlo pragmatičan u vezi sa čitavom stvari. „То će biti
odgovornost rukovodstva kada štampa bude obaveštena“, rekao je.
„Mi ćemo biti zauzeti, a oni će dobiti sve počasti. Ali verujte mi, to
nimalo neće pomoći. Oni nemaju pojma kakvu branu otvaraju:
udavićemo se u dojavama iz javnosti.“
I bio je u pravu, mada su mediji, pogotovo nacionalni emiteri
vesti, delovali zbunjeno kada su obavešteni. Zar Karl Merk nije bio
jedan od ljudi koji su sprečili ogromnu katastrofu u Berlinu? Zar se
nije upravo on lečio od zadobijenih rana u bolnici Šarite u Berlinu i
krenuo nazad kući čarter-letom? On je heroj, rekli su. Pa kako bi
istovremeno mogao biti i nešto suprotno tome?
Izveštavanje na svim danskim televizijskim kanalima
naizmenično je bilo posvećeno policijskom foto-robotu momka i
terorističkoj zaveri u Berlinu. Hvaljeni su uloženi napori Hafeza el
Asada i Karla Merka, posle čega su sledile informacije o roditeljima
poremećenog momka koji se nisu pojavili na poslu, i o njegovoj
zaluđenosti pucačkim igricama i samurajskom opremom. Sve je
proučavano i o svemu je raspravljano. Hoće li se obaveštajne
agencije širom sveta u budućnosti suočavati sa nepremostivim
izazovima? I nije li krajnje vreme da se zabrane nasilne video-igre i
pripejd kartice?
Za tili čas su se telefonske linije svih policijskih stanica u zemlji
usijale. Za samo dvadeset minuta dobili su više od dve hiljade
dojava iz daljine i iz blizine, i nije bilo znakova da se pomama
smiruje. Zvao je čak i neko sa Farskih ostrva da kaže kako poznaje
idiota u Torshavnu koji bi zaista uradio tako nešto.
Čitava zemlja bila je u čudnom stanju panike. Ako nisu imali
nikakvu predstavu odakle momak zove, mogao bi da bude bilo gde.
Ako ranije nisu imali ništa na osnovu čega bi krenuli dalje, sada
su zaista udarili glavom u zid.
Jedno je bilo sigurno: iako je algoritam čuda od deteta iz
obaveštajne službe mogao biti tačan, kada su novinari pritisnuli
lingvistu, on je morao da prizna kako je na način na koji momak
koristi jezik moglo uticati bilo šta izvan kuće u Kopenhagenu. Na
primer, njegova porodica mogla je da se odseli iz Kopenhagena, kao
što je ukazala jedna pametna novinarka. Ona je bila poreklom iz
Jilanda i to ste još mogli da joj prepoznate u glasu. Pa, da li bi moglo
da važi i suprotno? Zar ne bi neko ko je rođen i odrastao u
Kopenhagenu još govorio kopenhaškim narečjem čak i ako sada živi
u Frederikshavenu?
Po rečima najotvorenijih kritičara, to je prosto bio neadekvatan
detektivski rad.’
Rose je zurila u Gordonov telefon.
„Zovi nas, prokleti kretenu“, rekla je.
Gordon je klimnuo glavom. Zar momak nije pratio ništa od onoga
što se dešavalo? Ako jeste, znače da čitava zemlja budno motri na
kuće u kojima žive mladi muškarci. Čak ni u staljinističkoj Rusiji
spremnost ljudi da prijavljuju jedni druge nikada nije bila tako velika
kao upravo sada u maloj Danskoj.
„Ali, Rose, ako on zna šta se dešava, neće izaći napolje“, rekao
je Gordon.
„А osim toga, ulice su skoro puste. Pa kakva bi bila svrha
izlaska?“
Ona je tiho zagunđala. „Da, ali moglo bi biti i suprotno. S obzirom
na to da on očajnički želi pažnju, veoma je blizu toga da nadmaši
teroristički napad u Berlinu.“
Pokušala je da iznese pregled situacije. „Takođe bi mogao da
sačeka nekoliko dana i napadne kada se medijska oluja malo utiša.“
Gordon je pogledao u nju. Bio je bled kao krpa.
A onda je pozvao šef Ubistava.
„Možeš li da navratiš ovamo gore, Rose? Moramo da uskladimo
neke stvari pre nego što Karl stigne ovamo kako bismo na isti način
reagovali na sve kritike sa kojima ćemo se možda suočiti. Sedim sa
šeficom policije i nekim našim kolegama.“
„Dolazi li Karl?“
„Da, na putu je ovamo. Voljan je da da intervju o slučaju.“
„То je užasna ideja, ako mene pitaš. Ne zaboravi da je on ranjen,
Markuse“, rekla je Rose.
Gordon je podigao ruku. Sada je njegov telefon zvonio.
Rose je zalupila slušalicu. Šef Ubistava i šefica policije prosto će
morati da sačekaju.
Gordon je uključio spikerfon i snimanje.
 „Zdravo, Toširo“, rekao je i odmah počeo jako da se znoji.
„Zdravo! Računam da ću završiti sa svojom igrom za manje od
sat vremena. Mislio sam da bi trebalo da te obavestim.“
„U redu“, rekao je Gordon i pogledao u Rose. „Može li Rose da
sluša?“
„Pretpostavljam da to već radi.“ Nasmejao se. „Moja majka je
zaspala, ali mislim da će se probuditi pre nego što joj odsečem
glavu. Šta imaš da kažeš na to?“
„Ра, ja mislim da je to šteta“, odgovorila mu je Rose. „Nikada nisi
sasvim svoj kada se tek probudiš. Mislim da bi trebalo da je pustiš
da spava što duže može. Tako će biti svežija kada se probudi.
Svežija i prisutnija. Zar nije to ono što želiš?“
On se nasmejao. „Ti si opaka devojka, Rose. Mislim da si ti
pametnija od vas dvoje. Izvini, glupi panduru, nisam nameravao da
te uvredim.“
Rose je pogledala u Gordona. Beli duh odjednom je izgledao kao
vulkan koji je predugo bio uspavan. Uvredio ga? To je bilo malo reći!
Rose mu je umirujuće mahnula rukom. Ovo nije bilo vreme da
Gordon eksplodira. Ali je eksplodirao.
„Slušaj ovamo, ti bolesni, detinjasti, smešni, priglupi psihopate.
Čitava zemlja je čula za tebe. Jesi li sada srećan?“, besneo je on.
„Na televiziji si, ti egocentrično, uobraženo, primitivno malo govno.
Možeš da izlaziš na ulice koliko hoćeš, ali noćas napolju neće biti
žive duše. Samo taj pas koji laje u pozadini kao poludeo. Šta si mu,
kog đavola, uradio?“
Na drugoj strani je zavladala tišina dok se Gordonova prva
erupcija na trenutak stišavala.
„Koji televizijski kanal?“, upitao je momak.
„Svi kanali, debilu jedan. Napravi pauzu u igrici i idi u drugu sobu
gde postoji neka vrsta veze sa spoljašnjim svetom, pa se sam uveri
šta pričaju o tebi. Nije ništa pozitivno, toliko mogu da ti kažem. I ne
pričaju baš ništa o žrtvi 2.117. Ah imaju mnogo toga da kažu o
dvojici naših kolega koji su uspeli da eliminišu ubicu starice. Šta
kažeš na to? Samo idi i gledaj, a onda me ponovo zovi kada vidiš i
reci mi kakav je osećaj biti televizijska zvezda na jednu noć.“
 Onda je zalupio slušalicu. Rose je bila šokirana. Ne zbog toga što
je reagovao na izazov, već što je najzad shvatio.
„Jesi li ti to čula? Pas još laje! Sada je prošlo više od dvadeset
četiri časa otkad smo to prvi put primetili. Mora da ljudi lude slušajući
tu larmu.“
Gordon je duboko udahnuo. Izgledao je kao da je pretrčao stotinu
metara i stao na deset centimetara pre linije cilja.
„Moramo da odemo gore kod šefa Ubistava“, viknuo je i ustao.
 61

ROSE

Trčali su celim putem uz stepenište sve do rotonde i dahtali su kao

dva probušena meha kada su upali u kancelariju šefa ubistava.
„Ne govorite ni reci, samo saslušajte šta imamo da kažemo“,
povikala je Rose.
Markus Jakobsen podigao je obrve, kao i ostali prisutni u
kancelariji.
„Ко je radio ispitivanja od kuće do kuće?“, pitala je Rose.
„Bolje da pitaš ko nije. Poslali smo skoro sva patrolna kola, ljude
iz RSIOC 0, antiteroristički odred, i svakoga koga smo mogli da
odvojimo iz štaba. Samo reci bilo koje ime, i budi sigurna da je i on
bio tamo!“
„А šta ste tražili?“
„Momka, naravno!“
„Zajebi momka. Treba da traže psa koji laje ispred kuće. Ima
mnogo pasa koji laju, ali ne baš prokleto mnogo onih koji to rade dan
i po bez prestanka.“
Šef ubistava se ispravio na svojoj stolici. „Govoriš li ti to da pas
još laje?“
„Da! Upravo nam se javio telefonom, i čuli smo psa u pozadini.
On je još tamo, Markuse, a momak bi počeo da sprovodi u delo
svoje luđačke planove u bilo kom trenutku. Izračunao je da mu treba
manje od sat vremena, a od tada je već prošlo pet minuta.“
Šefica policije klimnula je glavom ostalima, i svi su, izuzev šefa
Odeljenja za ubistva, ustali i izašli iz prostorije.
 Rose je bila van sebe. Jesu li mogli da ovo shvate i počnu da
traže još juče da su bili budniji?
„Nadajmo se da ćemo stići na vreme“, rekla je šefica policije.
Začulo se nekoliko kratkih aplauza iz prednjih kancelarija i tada je
na vrata ušao čovek sa desnom rukom u zavoju i iznenađenim
izrazom na licu.
„Ljudi trče okolo kao luđaci“, rekao je Karl. „Šta se događa?“
Šef Ubistava, šefica policije, Gordon i Rose su ustali. To je
jednostavno ono što uradiš kada heroj uđe u prostoriju.
„Sedite, zaboga. Nisam ja kraljica. Ali hvala!“
Pogledao je u Rose, koja je nasuprot svojoj prirodi izgledala
neizmerno dirnuto i rasterećeno.
Evo njega. Još je živ.
„Upravo sam bio u podrumu, i u dobrom je stanju.“
„Zašto nisi sa Monom?“ pitala je Rose.
„Ona je dobro i sada se vratila kući. Insistirala je da dođem i
čujem šta se dešava u ovom slučaju sa ludim momkom.“
Rose je ponovo ustala. Osim što mu je ruka bila u zavoju i što je
izgledao sjebano, bio je ovde i ponašao se kao onaj stari on, bogu
hvala. Pažljivo ga je obgrlila rukama i spustila mu glavu na grudi u
naletu čistih emocija; ipak, nije mogla da ne primeti kako je on
podigao zdravu ruku i malo se izmakao.
„Ovaj, hvala ti, Rose, ali mogu da stojim bez pomoći“, rekao je.
Ona je klimnula glavom u znak odobravanja.
„ A šta je sa Asadom?“ upitala je. „Može li i on da stoji bez
pomoći?“
Karl je blago odmahnuo glavom. „On stoji, da. Zapravo, nikada
ga nisam video tako odlučnog. Ali on i njegova porodica moraju
mnogo toga da rese pre nego što sve ponovo bude u redu. Grad
Berlin im je ponudio stan da u njemu ostanu i malo se oporave, a ja
mislim da će mu biti potrebno duže odsustvo. Ali preneću mu vaše
pozdrave i najlepše želje. Poslednje što je rekao bilo je da treba da
isplazimo jezike i uhvatimo tog momka.“
„Šta je rekao?“ upitala je šefica policije. Ona je bila jedina koja se
nije smejala.
 „Dakle, nešto zaista nije u redu u načinu na koji se on izražava,
ali ti ne poznaješ Asada dobro kao što ga mi poznajemo.“ Karl se
okrenuo prema Rose. „Kakva je trenutna situacija sa slučajem?“
Trebalo je samo dvadeset sekundi da ga o svemu obaveste.
„Onda zaista moramo da delujemo zajednički, i to brzo“, rekao je
Karl. „Mora da postoji bar pedeset pasa samo u Kopenhagenu koji
izluđuju ljude svojim neprekidnim lajanjem i da to verovatno rade još
otkad su bili štenad.“
„Ра šta da radimo?“, upitao je Gordon.
„Daj, Gordone, mučni glavom. Gde ljudi najbrže reaguju u
poslednje vreme? Uključi se na Fejsbuk ili Tviter, ili kako god se već
zovu, i budi brz sa tim.“
„Društvene mreže!“ Rose je na trenutak razmislila. „Sigurna sam
da je Fejsbuk previše spor, a sumnjam da dovoljno ljudi koristi Tviter,
ali vredi pokušati.“
Uzela je svoj mobilni i zastala da ponovo razmisli. „Šta, dođavola,
da tražim?“
„Pokušaj ’haštag pas lutalica’“, predložio je Gordon.
„Ne, to ne bi uspelo. Nas u Vejleu svakako nije briga za pse
lutalice.“
„Zato pokušaj ’haštag pas lutalica kphg’.“
Rose je podigla prst uvis i počela da kucka u telefon. „Pas lutalica
kphg“, šapnula je sama za sebe. Prošlo je nekoliko minuta u kojima
su svi netremice zurili u njen telefon.
Onda je ona odjednom uzviknula i svi su se trznuli.
„Bestraga mu glava, evo ga! Postoje dva mesta gde psi uporno
laju upravo sada. Jedno u Valbiju i drugo u Drageru.“
„Gde? Gde?“, prasnuo je Karl. „Pitaj gde!“
Ona je počela ponovo da kucka i odgovor je odmah stigao. Ona
je pokazala na svoj telefon.
„Evo ga!“
Svi su ustali, a Markus je prišao sefu u uglu i otvorio ga.
„Evo, uzmi ovaj, Karle. Ja ću pronaći drugi.“ Dao mu je službeni
pištolj. „Ti idi u Drager, a ja ću preuzeti Valbi.“
Čuli su psa kako laje još izdaleka, i zvučao je i promuklo i histerično,
tako da je Gordon znao u kom pravcu da vozi.
Kraj po kome je pas zbunjeno i uplašeno trčkarao bio je jedan od
skupljih u ovom veoma traženom delu grada. Velike i male dobro
održavane i nesumnjivo skupe kuće, koje bi pre samo nekoliko
decenija bile opisane kao pitoreskne, sada su bile napadno
osvetljene i primamljive. Ovo nije bilo baš prvo mesto koje bi vam
palo na pamet u vezi sa groznim događajima u poslednje dve
nedelje.
„Zar ovde danas nije vršen obilazak od kuće do kuće?“, upitao je
Karl.
„Jeste.“ Rose je klimnula glavom. „Počeli su jutros od Amagera.
Vrlo je čudno što ništa nisu pronašli.“
Karl se složio sa tim dok je slušao psa kako laje. Jednog trenutka
zvučalo je kao da je veoma blizu, a onda ponovo malo dalje. Zaista
je bio potpuno očajan.
„Jednostavno prolazi kroz jednu ulicu za drugom, Gordone. Drži
oči širom otvorene.“
Posle nekoliko minuta vožnje napred-nazad, Karl se nagnuo
prema vetrobranskom staklu, koncentrišući se na nešto ispred njih.
Pokazao je na nešto tamno na travnjaku kuće malo dalje uz ulicu,
veoma slabo osvetljene uličnom rasvetom. „Stani ovde, Gordone.
Tamo je nešto na travi. Izgleda čudno. Šta je to?“
Parkirali su ispred jedne vile, nekoliko kuća dalje od one koja ih je
zanimala, a koja je nesumnjivo bila jedna od najbolje sagrađenih i
najpomodnijih u celom kraju.
„Је li to staklo? Možeš li da proveriš, Rose?“
Ona je krupnim koracima prešla preko svenule trave, sagnula se
da vidi šta to leži na njoj i naizgled se šokirala, sudeći po načinu na
koji je odskočila unazad. Zatim se pribrala i oprezno prišla za
nekoliko koraka kući pažljivo je posmatrajući.
Okrenula se licem prema njima, podigla kažiprst do usana i dala
im znak da izađu iz kola i dođu do nje.
„Razbacana parčad zatamnjenog prozorskog stakla“, šapnula je.
„А stajalo je tamo.“ Pokazala je na rupu u okviru prozora.
 Sada je pas dojurio iza njih, neobuzdano lajući. Skakao je sa
jedne na drugu stranu, kružio, istrčavao na put i ponovo se vraćao.
Rose je pokušala da dograbi njegov povodac kako bi pokušala da ga
umiri, ali ni stotinu šintera ne bi moglo da ga uhvati kada se ponašao
na ovaj način. Onda je ponovo odjurio.
„On je ovde unutra, sigurna sam“, šapnula je Rose i klimnula
glavom kada je Karl izvukao pištolj.
„Uzmi ovo, Gordone“, rekao je. „Ne mogu da otpustim kočnicu
jednom rukom.“
Štrkljasti je izgledao izgubljeno dok je držao pištolj u ruci.
„Šta da radimo?“ šapnula je Rose. Pažljivo je pritisnula kvaku na
vratima, ali vrata su bila zaključana.
„Daj pištolj, Rose“, rekao je Karl kada je Gordon počeo da
nespretno petlja oko kočnice. Zar nikada pre nije držao pištolj?
„Ne možemo da ga zovemo, jer koristi pripejd kartice. Ali
možemo da proverimo postoje li drugi telefoni prijavljeni na ovoj
adresi“, oprezno je predložila Rose.
„Kakve bi koristi bilo od toga?“ upitao je Karl. Počešao se po
vratu. Ovo je za njega bio dug i težak dan. „Pozovi Markusa i reci mu
da smo našli pravo mesto. Reci mu da pošalje nekog sa ovnom za
probijanje ili nečim drugim čime možemo da provalimo vrata.“
„Ovan za probijanje?“ Rose nije mogla da zamisli tu napravu.
„Da, ili bager, ili šta god već.“
„То bi predugo trajalo, Karle. Ali još imamo ovo.“ Pokazala je na
njihov auto.
Karl se namrštio. Nije izgledao naročito oduševljen idejom.
Koje od njih će to uraditi? Ne Karl sa svojom ranjenom rukom i
kukom. A Gordon je trenutno izgledao toliko nervozno da je bilo
pitanje da li bi uopšte uspeo da pogodi autom u kuću.
„Daj mi ključeve, Gordone“, rekla je ona i ispružila ruku.
Gordon je oklevao i pogledao u Karla. On se naravno nije slagao
s ovim. Onda će ona biti ta koja će biti puna modrica.
Ona je otkočila pištolj i predala ga Gordonu.
„Treba samo da po vučeš obarač, ali molim te sačekaj dok ne
budeš potpuno siguran u šta ciljaš“, rekla je i krenula prema kolima.
 Bolje bi bilo da prokleti erbeg radi, pomislila je dok je vezivala
sigurnosni pojas.
Okrenula je auto pod uglom od devedeset stepeni na putu i
pomolila se da joj glupi pas ne iskoči na put kada pojuri prema kući.
Karl i Gordon sklonili su se u stranu na bezbedno rastojanje. Ona
će morati da udari precizno, inače će čelik udariti u zid, a niko od njih
to nije želeo.
Ona je na trenutak podsećala sebe zašto nije diplomirala na
policijskoj akademiji. „Ti si užasno loš vozač pod stresom“, rekao joj
je njen instruktor. „U hitnoj situaciji, ti bi bila kao bomba u
saobraćaju“, rekao je drugi instruktor.
A sada je bila ovde i pokušavala da ubaci menjač u prvu brzinu
pre nego što pritisne gas.
Udaljenost do kuće bila je veća nego što je mislila. Dovoljna da
ima vremena da razmisli o ludilu ove situacije, dovoljna da shvati da
bi mogla da bude ozbiljno povređena, dovoljna da…
Udarac je propratio neočekivani pljusak sitnih krhotina stakla,
prasak vazdušnog jastuka, i bela prašina koja se uskovitlala oko
svetlosti farova, dok je zvuk trenja metala o metal i lomljenja drveta
označio da bi sada trebalo da se izveze u rikverc kako bi ostali mogli
da uđu.
Rose se osećala kao da su joj pluća izduvana, a sva rebra
odlomljena sa grudne kosti. Bol je bio nepodnošljiv, i gde je uopšte
bio rikverc u tim kolima?
Onda je Karl stao pored vrata kola i povukao ih. „Pravilno radiš
sa menjačem, Rose, ali moraš ponovo da upališ auto. Motor se
ugasio.“
Ona je ponovo pokrenula motor i uprkos groznom zvuku koji su
stvarala, kola su se polako pomerila unazad. A onda su Karl i
Gordon ušli.
Ona se uzalud mučila s prednjim vratima, koja su kao olupina
visila sa šarki. Zatim se oslobodila sigurnosnog pojasa i ispuzala na
zadnje sedište, pa počela da gura jedna zadnja vrata dok su iz kuće
dopirali uzvici.
Kada je Rose ušla u kuću, stenjući i bez daha, unutra je bilo
čudno tiho. Jesu li stigli prekasno? Da li bi sada trebalo da se
pripremi da vidi odsečene glave žena kako leže na podu?
Ne verujem da to mogu, pomislila je.
Onda je čula Karlov glas. Zvučao je autoritativno i jasno, i dopirao
je iz sobe pored hodnika.
„Samo polako, Toširo“, rekao je.
Ona je stala na vrata i pogledala u sobu napola sklopljenim
očima, a na sredini je momak stajao sa mačem podignutim iznad
glave. Nimalo nije ličio na policijski crtež ako se izuzmu plava kosa i
samurajski repić na temenu.
Tek kada je spazila ženu vezanu za kancelarijsku stolicu, shvatila
je šta se stvarno dešava. Vrat joj je bio ogoljen i isturen prema
dečaku.
On je stajao ispred stola za kompjuter u tačno onakvom stavu
kakav bi samuraj zauzeo pre napada; telo mu je bilo izvijeno s
jednom nogom isturenom napred dok je druga predstavljala
produžetak ruke kojom je držao podignut mač.
Karl je stajao u uglu, ali Gordon je bio blizu momka i drhtavim
rukama ciljao mu pištoljem u glavu. Izgledalo je kao da su svi
zamrznuti u svojim položajima.
Na podu je ležala žena i drhtala, a velika tamna mrlja ispod
njenog tela narastala je jer je ona već bila pripremljena za
pogubljenje, sa bluzom povučenom ispod ramena kako bi joj vrat
ostao potpuno ogoljen.
Momak je počeo da se znoji. Bilo je potpuno jasno da se stvari ne
odvijaju kako bi trebalo i da mu mozak ubrzano radi. Da li da
napadne? Hoće li uspeti da ubije pre nego što bude ubijen? Jesu li
postojale neke druge mogućnosti?
Jedina osoba koja je izgledala potpuno mirno bila je žena za koju
je Rose pretpostavila da je momkova majka. Ona je sedela leđima
okrenuta ostalima i ravnomerno disala, kao da se već pomirila sa
svim, ma šta se desilo.
Gordon je bio taj koji je probio led. Bilo da je u pitanju bila
nervoza ili njegova uobičajena nespretnost, on je povukao obarač.
Metak se uz prasak zabio u zid iznad kompjutera i napravio veliku
rupu u novinskom isečku sa slikom žrtve 2.117.
 Momak je pogledao u rupu u zidu, vidno potresen. „Neeee!“,
povikao je i ogorčeno podigao mač da udari Gordona, koji je još bio
potpuno pometen.
Jedina osoba koja je uspela da reaguje bila je njegova majka.
Hitrim trzajem preturila se, zajedno sa kancelarijskom stolicom i
stolom za koji je bila vezana, i naletela na svog sina, nateravši ga da
posrne prema zidu.
On je očigledno zatečen nespreman i izgledao je kao da ne može
da razume šta se desilo u poslednjih nekoliko sekundi. Ali, pre nego
što je iko stigao da reaguje, on je isturio dršku mača ispred sebe,
zadigao majicu i naslonio vrh sečiva na stomak, spreman da ga
raseče.
„Izvršiću sepuku, i vi ne možete da preduzmete ništa u vezi s
tim!“ vrisnuo je visokim glasom. Ruke su mu drhtale a ispod oštrog
vrha mača iscurila je kapljica krvi. Mislio je ozbiljno.
Gordon je ponovo podigao pištolj. Kad se u obzir uzme njegov
prethodni promašaj, nije delovalo vrlo verovatno da će pucati, a još
manje da bi mogao da pogodi momka tako da bi mogao da ga
zaustavi. Ali Gordon je imao sopstveni plan.
„Ti, neznalice mala govnava. To nije sepuku. To se zove harakiri.
Trebalo bi to da znaš.“
Momak se namrštio i izgledao zbunjeno kada je čuo Gordonov
glas.
„Glupi pandur?“, uzviknuo je i pogledao u njega. Onda je
preusmerio pažnju u Rose i zagledao je od glave do pete. „Zamišljao
sam te malo drugačije“, rekao je. „Debela si kao sumo rvač.“
Posle tolikih dana napetosti i psihičke neravnoteže, ovo je bilo
previše za Gordona, koji je sada prišao bliže momku mašući
pištoljem ispred njega. „Zaveži, govno malo. Hajde, završi s tim. Ne
usuđuješ se!“, rekao je vatreno.
Pomalo opasna taktika za policajca da podstiče čoveka da izvrši
samoubistvo, pomislila je Rose, ali sa nagoveštajem osmeha na
usnama. Bilo je dirljivo što je bio toliko ljut. Uvek si mogao da
računaš na Gordona da te brani.
„Što se mene tiče, možeš početi da sečeš“ hladno je rekao
Gordon. „То će mi uštedeti trud da svedočim na tvom suđenju.“
 Njegova taktika činila je da se Rose i Karl osećaju malo
nelagodno.
„Ne shvatam! Kako ste me našli?“, upitao je momak slabašnim
glasom. U uglovima usta nakupila mu se pljuvačka. Najzad je
shvatio da ne može pobediti u ovoj igri.
„То nije tvoja stvar, samo nastavi da se pitaš“, odgovorio je
Gordon. Onda je krenuo prema ženama i spustio pištolj ispred
kompjuterskog ekrana, na kome je bleskao predlog da se igra
nastavi na sledećem nivou - 2.118.
Ispruženom rukom zgrabio je uništenu sliku mrtve žene i zgužvao
je tačno ispred momka.
„Dobro, ne želimo to više da gledamo“, rekao je podižući majčinu
kancelarijsku stolicu i sto za koji je bila vezana i skidajući lepljivu
traku sa žene.
Starica je plakala od olakšanja, ali momkova majka je s naporom
ustala i prišla svom sinu sa potpuno hladnim izrazom lica.
„Perservando, momče moj“, rekla je ledeno. „Istrajnost. Nemoj da
se zaustavljaš usred nečega. Nije li to ono što smo te učili? Samo
navali iz sve snage i završi s tim.“
Nije izražavala saosećanje ni razumevanje prema svom sinu, koji
je sedeo sateran u ugao kao životinja. Poslednjih nekoliko dana imali
su sasvim razumljiv učinak na njihov odnos.
Ali momak ju je pogledao prkosno. Neće ona odlučivati kada će
se dogoditi njegov završni čin na ovom svetu. Zato je čekao dok su
se tanki mlazovi krvi skupljali na rubu njegovih pantalona.
Rose nije shvatala. Zašto algoritam čuda od deteta iz
obaveštajne službe nije funkcionisao? Ovde je bio momak sa
doteranim akcentom. Bio je odgovarajućih godina. Drager je bio na
spisku adresa ovog jutra. Pa zašto onda policija nije navratila u ovu
kuću?
„Jesi li rekla perseverando? Tvoj muž je išao u internat u
Bagsverdu, zar ne?“, upitala je majku.
Ona se okrenula prema Rose sa zbunjenim izrazom lica.
„Moj muž?“, rekla je. „Moj muž je napustio srednju školu kada je
imao petnaest godina, to je bilo onoliko obrazovanja koliko je mogao
da podnese. Ali zašto to pitaš? Jer sam upotrebila moto te škole?“
 „Da.“
„Onda da ti kažem, mlada damo, da je Bagsverd internat za
devojčice i dečake. Ja sam išla u tu školu.“
Gordon i Rose zurili su u nju. Ovo je možda bio jedan od
trenutaka u njihovoj karijeri koga su se najviše stideli.
Karl je, s druge strane, prasnuo u nekontrolisan smeh. Uprkos
tome što mu je ruka bila u zavoju a ćelo telo ga bolelo, kliznuo je na
pod u napadu histeričnog veselja.
Ležao je na trenutak kao luđak i pokušavao da povrati dah. Jesu
li današnji događaji doveli do toga da izgubi razum?
Odjednom se opružio što je više mogao i silovitim uvijanjem i
napinjući sve mišiće upotrebio je svu svoju snagu da udari stopalom
pravo u sečivo, posekavši momka po stomaku, posle čega se mač
čvrsto zabio vrhom u policu.
Karl je ustao mirno ali s naporom, i bez i najmanjeg traga
osmeha na usnama pogledao u momka, čija se arogancija sada
pretvorila u potpunu zbunjenost i očajanje.
„Pozovi hitnu pomoć, Gordone“, rekao je dok je momak s
nevericom gledao u duboku ranu koja je sve oko njega bojila
crvenom bojom.
„Kako se momak zove?“, upitao je majku.
„ Aleksander“, odgovorila je ona ne udostojivši sina nijednog
pogleda.
„Aleksander! Naravno, to počinje sa A“, rekao je Karl, naprežući
se da povrati svoj autoritet detektiva inspektora. Ali onda mu se
pogled spustio na njegov pametni sat i počeo je da se osmehuje.
Njegova sledeća rečenica visila je u vazduhu. Čekao je.
Rose nije razumela zašto. Šta je čekao, i zašto su mu se usne
pomerale kao da odbrojava?
„Sad!“, uzviknuo je Karl i okrenuo se da se suoči sa momkom koji
je krvario.
„ Aleksandere“, rekao je suvo. „Sada je tačno dvadeset jedan sat
i sedamnaest minuta, i ti si uhapšen.“
 ZAHVALNICE

Hvala mojoj ženi i duhovnoj saputnici, Hane, za njenu fantastičnu

podršku punu ljubavi i ništa manje za njene izvanredne komentare.
Ogromno hvala Heningu Kureu što me usmerio u dobrom pravcu
čitanjem, predlozima i korisnim primedbama. Hvala Elizabet Alefelt-
Laurvig za istraživanje, rešavanje raznih problema i mnoštvo
informacija. Takođe hvala Elsebet Verens, Ediju Kiranu, Hane
Petersen, Mihi Smalstigu, Kes Adler-Olsen, Jasperu Helbou, Sigrid
Engeler, Pernili Engelbert Vejl, Kor de Vris i Karlu Andersenu za
njihovo inteligentno prvo čitanje i sugestije. Hvala mojoj novoj i
fantastičnoj urednici, Lene Vising u Politiken forlag za brzinu s kojom
se upoznala sa ovim književnim svetom, otvorenih očiju i
profesionalno. Hvala Lene Jul i Šarlote Vajs u Politikens forlagu za
njihovu nepopustijivu veru, nadu i strpljenje. Hvala Hele Skov Vaher
za njen PR rad sa romanom. Hvala Lene Beresen što je uvek pazila
na stvari koje ne smeju da krenu pogrešno. Veliko hvala ostatku
ekipe u Politiken forlagu za njihov neprocenjivo vredan rad i za to što
su omogućili da se stvari odvijaju glatko. Hvala komesaru policije
Lajfu Kristensenu za ispravke u vezi sa policijom. Hvala Keldu S.
Skerbeku za situacije kojim si činio svaki dan toliko posebnim. Hvala
Rudiju Urbanu Rasmusenu i Sofi Voler što su održavali svet u
pokretu. Hvala Danijelu Strueru za njegov prokleto dobar informatički
rad. Hvala Benijti Tegersenu i Lini Pilori za njihovu inventivnost.
Hvala Olafu Slot-Petersenu za obezbeđivanje novih i još boljih
uslova za pisanje u Barseloni. Hvala detektivu i istražitelju Tomu
Kristensenu za važne informacije u vezi sa policijom. Hvala Mihaelu
Berendu Hansenu za predstavljanje Falaha Alsufija, kome iskazujem
svoju zahvalnost za odobrenje da koristim njegovu fantastičnu
pesmu. Hvala Berndu Aleksanderu Štigleru za njegove video snimke
i fotografije iz foto-muzeja u Minhenu, i hvala Petri Biser što ga je
podržavala. Hvala Jesperu Dejsu, koji je sasvim, bukvalno
obasjavao naše svakodnevne živote. Hvala Hane, Olafu Slot-
Petersenu, očnoj klinici Sentro del oftalmologija u Barseloni, i
naročito mom ličnom oftalmologu, Peru Hamanu, i odeljenju za
oftalmologiju Ringhospitalet u Glostrupu što su mi spasli vid u levom
oku. Na kraju, ali ne najmanje važno, hvala Ane Kristine Andersen
za našu divnu petnaestogodišnju saradnju.
 O AUTORU

Jusi Adler-Olsen je pisac kriminalističkih romana broj jedan u

Danskoj i bestseler autor Njujork tajmsa. Njegove knjige redovno
dospevaju na vrh top - lista u Evropi i prodate su u više od dvadeset
četiri miliona primeraka širom sveta. Dobio je mnoge prestižne
nagrade za kriminalistički roman, uključujući i Barijevu nagradu i
nagradu Stakleni ključ, koju su dobili i Hening Mankel, Ju Nesbe,
Stig Lašon i Peter Heg.
1)
� U nordijskoj mitologiji, poslednja bitka
bogova sa džinovima i čudovištima posle
koje nastaje novi poredak, u prenesenom
značenju kraj sveta, sudnji dan. (Prim.
prev.) ↵
2)
� Nem. „Ne znam tačno koliko je stara
ova fotografija, ali moj otac je imao istu
takvu. On je u penziji već 10 godina, a
radio je za Štraseban tramvaje u
Minhenu. Definitivno je ista.” ↵
3)
� Nem. „Stara kondukterska torba,
uniforma i bedž Štraseban tramvaji,
Minhen. komplet 399 evra.” ↵
4)
� Moreuz koji povezuje nemačko ostrvo
Femarn i dansko ostrvo Loland. (Prim.
prev.) ↵
5)
� Avenija je dobila ime po
brandenburškim izbornim knezovima,
doslovno „kneževski prelaz“. (Prim.
prev.) ↵
6)
� Nem. „Idi dođavola, sine upišane
lučke kurve.” (Prim. prev.) ↵