www.skripta.

info

1
 www.skripta.info

GAJTO GAZDANOV

EVELINA I NJENI
PRIJATELJI

2
Prvi put sam uo svirku tog izuzetnog pijaniste - to je bio stariji ovek sa okruglom glavom, obrijanim
licem i uvelim oima - na Francuskoj Rivijeri, u malom restoranu sa ogromnim prozorima preko celog
zida, koji se nalazio iznad mora. Na obali su rasle nepomine palme, ispod restorana su tiho pljuskali
nevisoki talasi. Bilo je ve prilino kasno, i osim mog bio je zauzet jo samo jedan sto, za kojim je sedelo
dvoje zaljubljenih - atletski graen mladi sa istetoviranim sidrom na levoj ruci i punaka devojka od
nekih dvadesetak godina. Pijanista je svirao nimalo ne obraajui panju na nas.
Kasnije sam pomislio kako on, kad bi se to nekim sluajem trailo od njega, verovatno ne bi mogao da
ponovi potpuno istu melodiju - ono to je svirao bilo je napola njegova sopstvena improvizacija. S
vremena na vreme prepoznavao sam delove poznatih motiva, ali za njima su istog asa sledili novi
spojevi zvukova koje niko nije mogao da predvidi. Sedeo sam pred aom orandade u kojoj se led
odavno bio otopio, i uzalud pokuavao da odgonetnem kakvo li je to oseanje neposredno pokrenulo to
smenjivanje zvukova iji sam ja bio jedini slualac, poto su dvoje zaljubljenih bili tako oito zaokupljeni
iluzijom sopstvene sree da je za njih ta muzika verovatno bila obian automatski nadraaj sluha bez
ikakvog znaenja. U malom zalivu odraavale su se svetiljke pored vijugavog druma na ijim su okukama
izranjali i nestajali automobilski farovi. Svi prozori su bili otvoreni, kroz restoran je strujio topli noni
vazduh, i u svemu tome bilo je neke varljive ubedljivosti, sticao se utisak da je svet u kojem smo
prinueni da ivimo donekle slian ovoj noi nad morem - palme, ukus hladne orandade, miris vode, i
zvuci koji prate sloene pokrete dirki na klaviru. Sluao sam tu muziku i mislio o tome kako se sada,
hiljadu kilometara odavde, u mom pariskom stanu sa vrsto zatvorenim kapcima radni sto polako pokriva
prainom, i kako najzad, posle mnogih meseci napornog rada mogu da zaboravim na aveti koje su tako
dugo i uporno zaokupljale moju matu. To su bili likovi iz knjige koju sam pisao, i tokom dugog
vremenskog perioda stalno sam morao da vodim rauna o tome da ne pobrkam datume, ne pogreim sat,
ili mesto, da pridam uverljivost novoj nasilnoj metamorfozi, a za to je trebalo da zatvorim oi, zaboravim
na sve, oslobodim se oseaja sopstvenog tela i da se, zaronivi u daleku dubinu neega to je beskrajno
davno izgubljeno - na nekoliko stranica - vratim u stvarnost kao osamdesetogodinji starac sa
reumatinim zglobovima, ili oteala ena koja eka dete. Sada je sve to bilo gotovo, i uporedo sa
olakanjem oseao sam i onu radosnu prazninu koju sam u meuvremenu bio zaboravio i kuda su se sada
ulivale te melodije to su nastajale pod prstima starijeg oveka u smokingu koji je sedeo za klavirom. Bilo
je ve dvanaest sati nou kada sam iznenada - ak sam mahinalno pogledao na sat - zauo nekoliko
akorda poznate umanove romanse. Ali njihova zvuna senka je samo skliznula i nestala, i ve je teklo
neto drugo. Tada sam pomislio kako je sada najvanije upravo to zvuno putovanje u nepoznato, nad tim
junim morem, u letnju no, sa pijanistom u smokingu, i kako se sve ostalo - Pariz, i sve one mune stvari
koje su povezane sa njim sada na neshvatljiv nain rasplinjava - ulice, krovovi, zgrade - u tom malom
prostom sa staklenim plafonom. U tim trenucima nije postojalo nita izvan toga. I u tom nestanku
ogromnog i dalekog grada bilo je neeg ugodnog i, istovremeno, tunog. To je bio skriveni smisao onoga
to je svirao pijanista. U svakom sluaju, meni je tada tako izgledalo. Upravo o tome sam razmiljao kada
sam u prozirno-tamnom pravougaoniku od irom otvorenih staklenih vrata ugledao Mervila.
Njegova pojava na tom mestu bila je za mene potpuno neoekivana, mislio sam da je on u Americi; on je
pre godinu dana posle sopstvenog venanja otputovao tamo, i setio sam se kako mi je priao o svojoj
nameri da zapone novi ivot. Poznavao sam ga dugo i dobro, jo sa fakulteta, gde je on polagao ispite iz
istorije filozofije i knjievnosti, koji mu nisi bili potrebni, nakon ega se poeo prilino uspeno baviti
trgovinskim poslovima. Njegova sklonost ka apstraktnim predmetima nije, meutim, bila sluajna, poto
se on periodino oduevljavao as jednom as drugom teorijom i to ga je svaki put stajalo novca i
uglavnom mu je donosilo neprijatnosti. Prelazio je sa umetnosti na astronomiju, sa astronomije na
arhitekturu, sa arhitekture na biologiju, sa biologije na prouavanje persijskih minijatura. U ranoj mladosti
matao je o tome da postane bokser, diplomata, naunik, polarni istraiva. Usled toga znao je mnotvo
najrazliitijih stvari koje nije uspevao da spoji u jedan koliko-toliko skladan sistem. Ali, pored toga, uvek
je bio veran drug, bio je dareljiv i velikoduan i kada sam ga jednom prilikom prekorio zbog toga to je
dao prilino veliku sumu novca nekome ko to nije zasluio, on je samo slegnuo ramenima i odgovorio
kako e mu, bez obzira na sve, ostati dovoljno za sahranu, a ako mu i ne ostane, ni to nije naroito vano.

3
Nekoliko puta se enio. Ali to se redovno loe zavravalo i, kako je sam govorio, nikako nije imao sree,
ni u braku ni van braka. Nikada nije hteo da se sloi s tim da je glavni uzrok tih neuspeha u njemu
samom, a ne u nekom nepovoljnom sticaju okolnosti. U odnosu prema enama uvek se postavljao tako
kao da je za njega mogunost da spoji svoju sudbinu sa osobom s kojom je u datom trenutku u vezi -
potpuno nezasluena srea. Svakoj od njih je davao do znanja da su upravo u njoj za njega skoncentrisane
sve vrednosti sveta, a da je on sam jadan, prost ovek, koji uiva naklonost izuzetne ene. Ta postavka -
od koje nikada nije odstupao, i u kojoj, kako sam mu govorio, verovatno ne bi bilo teko pronai
simptome klinike moralne izopaenosti - nikada ni u najmanjoj meri nije odgovarala pravom stanju
stvari: on je bio neuporedivo pametniji i duevno bogatiji od svih svojih ena zajedno. Osim toga, imao je
prijatno lice sa tamnim i nenim oima, bio je odlino graen, fiziki jak i povrh svega bogat, to je po
njemu bilo potpuno beznaajno ali je najee imalo izvestan znaaj u oima njegovih ena i ljubavnica.
On je tako uporno i istrajno ponavljao svoje rei o nezasluenoj srei da su ak i najmanje iskvarene ene
pre ili kasnije poputale pred njegovom argumentacijom i poinjale da veruju u apsurdnu ubedljivost tih
tvrdnji. I od trenutka kada bi one najzad prihvatile te ideje, dogaaji bi neizostavno poeli da se
pribliavaju svom nesrenom zavretku - u ovom ili onom obliku. Osim toga, ene sa kojima se on
rastajao uskoro su se suoavale sa neizbenim razoaranjima - vrlo brzo nakon razlaza sa njim uverile bi
se da ono to je mislio Mervil ne misli niko drugi: on je u njihovoj uobrazilji ostavljao vrste i uobliene
predstave koje su bile u otroj suprotnosti sa onim na ta su mogle da raunaju u budunosti. Moda se
upravo zato nijedna od njih kasnije nije pozitivno izjanjavala o njemu, one kao da su mu se svetile za
onu dugotrajnu zabludu u kojoj ih je drao - ma kako to na prvi pogled izgledalo paradoksalno.
Mene nikada nije naroito interesovalo ime se tano bavi Mervil i ta je to to mu donosi prilino velike
prihode. Nije, meutim, bilo teko pretpostaviti da se on verovatno, s obzirom na svoju veitu
rasplinutost, u isto vreme bavi vrlo razliitim stvarima. Imao je poslove u inostranstvu, esto je putovao
as u jednu, as u drugu zemlju, i njegove ene su takoe bile razliitih nacionalnosti. Poslednji put, pre
godinu dana, oenio se filmskom glumicom austrijskog porekla, vrlo lepom, hladnom i glupom enom,
ije je duevno siromatvo bilo toliko oigledno da je ljudima sa strane postajalo nelagodno zbog njega.
Ali on je bio zaljubljen, govorio joj je o Americi, o tome kako e njen izuzetan umetniki dar, kojem su
nepovoljne okolnosti dosad smetale da se ispolji... Meutim, ak ni njegova iluzija nije mogla da potraje
due od nekoliko meseci, nakon ega ju je ostavio, a ona se posle dve ili tri neuspele veze udala za
ikakog industrijalca, koji joj je verovatno mnogo bolje odgovarao nego taj aavi ovek ije rei ona
nije bila u stanju da shvati.
Mervila nije bilo mogue ne prepoznati odmah, pre svega zato to je imao potpuno sedu kosu - ona je
postala takva jo pre njegove tridesete godine - kao i zato to je esto u tamnim oima na preplanulom
licu imao izraz tune rasejanosti, tipian za one periode kada se upravo spremao za enidbu ili pak za one
kada je bio u braku ve neko, relativno due vreme. Pozvao sam ga. On je brzo priao mom stolu, i stekao
sam utisak da mi se obradovao. Nekoliko minuta kasnije ve je sedeo naspram mene, pio crnu kafu i
bacao poglede na pijanistu, koji je nastavljao da svira kao i dotad - nehajno i neumorno. Upitao sam ga
otkad je ovde i kako mu idu poslovi. On je slegnuo ramenima i odgovorio:
- Ti zna da me stanje mojih poslova nikada nije naroito brinulo. Ovde sam otprilike tri nedelje, ali ni to
nije vano - u sutini, zar nije svejedno gde se ovek nalazi?
I u tom trenutku, kao za inat, pijanista je odsvirao itav jedan deo iz "Maarske rapsodije". Mervil je na
trenutak zgrio lice - znao sam taj njegov pokret jo iz studentskih dana - i odmahnuo glavom. Rekao sam
mu:
- ta da se radi, dragi prijatelju, i meni se ponekad ini da se svet sastoji od podseanja.
Ne gledajui me, on je odgovorio takvim tonom kao da pria sam sa sobom.
- Najtuniji periodi u ivoti su oni kada osea nepopravljivu prazninu.
- Nee verovati, ali upravo o tome sam i ja maloas razmiljao - rekao sam - kakva udna podudarnost.
Dodue, za razliku od tebe, ja bih pre rekao da je oseanje praznine - prijatna stvar. Nas dvojica smo o
tome mnogo puta razgovarali i verovatno emo jo ne jednom priati o toj temi. Ali zna li ta mi je
malopre palo na pamet? Da je pijanistina svirka, po svoj prilici, ispunjena sasvim odreenim sadrajem.
Vidi da je i kod tebe i kod mene podstakla jednu te istu misao. Mi smo, meutim, potpuno nizliiti ljudi,

4
imamo razliite ivote i razliite poglede na ivot, i nismo se videli vie od godinu dana. Kad si se vratio
iz Amerike?
Kroz providni plafon videlo se kako nebo postaje sve tamnije, dim od cigarete se rastvarao i gubio.
Mervil je odgovorio:
- I ovog puta sam pogreio, kao to sam, uostalom, greio i do sada. Vratio sam se u Evropu pre otprilike
tri meseca. Sada sam sam i pitam se zato uopte, do avola, postojim?
- Oprosti mi zbog iskrenosti - rekao sam - ali nelagodno mi je zbog tebe. Ti si prouavao umetnost,
biologiju, astronomiju, istoriju filozofije, i pored svega toga nisi u stanju da izae iz kruga svojih linih
oseanja i izvodi najuoptenije zakljuke, koji su neoprostivi za nekoga kao to si ti. To to je tebi
neprijatan tok nekih dogaaja ili tvoj sentimentalni fijasko, to je potpuno prirodno. Ali to to ti na osnovu
toga pokuava da gradi neki opti negativistiki filozofski sistem, to bi bilo shvatljivo kad bi ti imao
dvadeset godina i kad ne bi bio to to jesi.
Ali on je bio neutean. Govorio je o tome kako njegova oseanja gube snagu, kako sve tee pronalazi onaj
lirski svet izvan kojeg ne moe da zamisli sreu, kako ima trideset sedam godina i ne ostaje mu jo mnogo
vremena, kako se duevno bogatstvo kojim ga je obdarila sudbina - ukoliko se to moe nazvati
bogatstvom - primie kraju i kako e taj kraj biti porazan.
- Pa ti si mi sam govorio da e ti za sahranu uvek ostati dovoljno.
- Ti taj stav smatra utenim?
Izali smo iz restorana. Uska aleja sa dva reda palmi vodila je do puta. Pod nogama je kripao ljunak. Iz
staklene osvetljene kocke iznad mora dopirali su sve tii zvuci klavira. Kada smo stigli do njegovog
automobila, on je upitao:
- Jesi li ovde sam?
Potvrdno sam klimnuo glavom.
- Poimo kod mene - rekao je. - Ja stanujem kraj Kana. Teko mi je u dui i potrebna mi je tvoja
prijateljska pomo. Predlaem da poemo kod mene i provedemo nekoliko dana zajedno. Priae mi o
svom radu.
- Dobro - rekao sam. - Sutra ujutro vratiemo se u moj hotel da uzmem stvari koje su mi potrebne. Stojim
ti na raspolaganju nekoliko dana.
On je stanovao sam u vili na sprat i sledeih nedelju dana, sve do njegovog odlaska u Pariz, nas dvojica se
gotovo nismo razdvajali. Zajedno smo plivali i jeli, zajedno smo se etali i priseali naih drugova iz
davnih studentskih dana. Razgovarali smo o najrazliitijim temama, ja sam mu priao kako radim, i kako
tee moj ivot, i inilo mi se da on ponovo stie duevnu ravnoteu, usled ijeg odsustva je onako silno
patio one veeri kada smo se sreli. Jo jednom sam se uverio da njega nikakva razoaranja ne mogu
pokolebati: smisao njegovog ivota bio je u tome da on rtvuje svoj komfor, svoj mir i svoj novac radi
"lirskog sveta" nastanjenog imaginarnim i izuzetnim enama, koje nikako nisu uspevale da se utelove u
one koje je sretao u stvarnosti. Sve ostalo je za njega imalo drugorazredni znaaj. Meni je bilo ao zbog
toga to se njegove duevne vrline i sve ostale njegove sposobnosti, koje sam vrlo cenio, troe na
uzaludne pokuaje da se ostvari taj, sasvim oigledno, iluzoran cilj. Ali to sam smatrao beznadenim.
- Mogu da se sloim sa tvojom pesimistikom ocenom sveta - rekao sam - ali iz drugih razloga. Ja odavno
ni u emu ne vidim neko posebno iskuenje i ne mogu da zamislim stvar koja bi mi mogla dati ono burno
oseanje sree o kojem ti govori kao o izgubljenom raju. Razlika je u tome to ti veruje da tebi tu sreu
moe dati neka, recimo, ledi Ligeja, koja ne postoji i koja nikad nije postojala. Ja lino nimalo ne verujem
u takvu mogunost. Meni se ponekad ini da sve, uopte uzev, ima vrlo ogranienu vrednost, koju smo mi
skloni da preuveliavamo. Strogo govorei, to moda i nije zakljuak nego oseaj. Ja ga naravno nemam
uvek, ali imam ga prilino esto.
- Kad bi svi razmiljali kao ti, ne bi bilo ni ratova, ni revolucija, ni podviga, pa ak ni ubistava.
Dezdemona bi umrla prirodnom smru u ezdesetoj ili sedamdesetoj godini. I niko ne bi oseao onu
neopisivu unutranju groznicu koja nas obuzme kada se pred etvrti in podigne zavesa i kada na sceni
ugledamo krevet u kojem e ona biti zadavljena.
- Drugim reima, sauvali bismo Dezdemonu ali bismo izgubili ekspira - rekao sam. - Ali moemo biti
mirni: svetu ne preti takva opasnost.

5
Mervil je otputovao, a ja sam posle toga jo dugo ostao na Rivijeri i vratio sam se u Pariz tek poetkom
oktobra. Zamiljao sam, sa izvesnim zadovoljstvom, kako u ui u svoj stan i kako e me tamo doekati
sav onaj dobro poznati komfor kojeg sam bio lien tokom svog odsustva - moja fotelja, moj sto, moje
knjige iznad glave, moj divan, raspored predmeta, koje bih sve mogao da pronaem zatvorenih oiju, sve
ono u emu je proteklo mnogo dana mog ivota i u emu nije bilo nijednog elementa neizvesnosti. To je
bila iluzorna ograda od spoljanjeg sveta i zaklon od svega onoga to me je ponekad tako titalo u
odnosima sa ljudima i u obavezi odravanja tih odnosa. Video sam pred sobom police sa knjigama,
zidove bez gravira i slika, strogu pravilnost linija stola, stolica, zavesa na prozorima, pravougaonike
ogledala u predsoblju i kupatilu, sav onaj geometrijski sklad kojeg ni u najmanjoj meri nije bilo u mom
unutranjem ivotu, u svim tim propadanjima i nestancima onoga to sam neko vreme smatrao sutinskim
i presudnim, i iskrsavanju neega to nisam mogao da zamislim jo samo trenutak ranije - drugim reima,
u onoj bezoblinoj stvarnosti koja se stalno menjala i nad kojom nisam imao nikakvu vlast, kao to je,
uostalom, nemaju ni drugi ljudi. Razmiljao sam o dobro poznatoj prijatnosti zimskih veeri, kada napolju
lije ledena kia a lampa nad foteljom ili nad stolom baca oko sebe ravnomernu svetlost, o belim, vrsto
zategnutim aravima na mom divanu, i o tome kako svake noi kad legnem u krevet i popuim poslednju
cigaretu tonem u tiho nitavilo, kojeg sam se tako plaio kad sam bio dete - zato to mi se svaki put inilo
da se vie nikad neu probuditi - i na koje sam odavno navikao, kao na topli grob. Razmiljao sam o
svemu tome dok sam se kasno uvee u taksiju pribliavao svojoj zgradi. A onda sam iznenada razrogaio
oi: prozori mog stana bili su osvetljeni. Nisam shvatao ta to moe da znai i ko bi mogao da bude tamo.
Popeo sam se liftom i otkljuao vrata. Sa intonacijom koju sam mnogo puta uo poznati enski glas je
upitao:
- Ko je? Jesi li to ti?
Evelina! Nikako nisam oekivao da u je zatei tu - kao to, uostalom, nisam mislio da u na jugu sresti
Mervila. Evelinu sam poznavao dugo i dobro, a jednako dugo i dobro poznavali su je i Mervil i jo dva
naa druga, Andrej i Artur, inae, pripadnici naeg specifinog i neraskidivog saveza, koji se nije mogao
zamisliti bez nje. Ona je bila lepa, imala je crnu kosu i hladne plave oi, bila je nesumnjivo pametna,
armantna i, kada je htela, bila je neodoljiva; ali ja nisam mogao da zamislim apsurdniji i besmisleniji
ivot od onoga koji je ona vodila. Bila je polupanjolka-poluholananka. Njen otac je bio bogat ovek i
gotovo stalno je iveo u Junoj Americi, gde je posedovao neke plantae i odakle je slao svojoj erki u
Evropu prilino velike sume novca, koje, meutim, nikako nisu mogle da pokriju sve njene trokove. S
vremena na vreme on bi izgubio strpljenje i prestao da odgovara na njena pisma, priliv novca bi se
prekinuo i Evelina je ostajala bez prebijene pare. Tada je imala obiaj da se preseli kod Mervila ili kod
mene i njen boravak kod nas trajao je tano onoliko vremena koliko bi prolo do dana kada bi njen otac
obnovio svoje poiljke novca. Zatim bi ponovo zapoeli oni apsurdni dogaaji od kojih se sastojao njen
ivot. Ona je bila glumica, balerina, novinarka, bavila se prevoenjem - i svaka njena nova epizoda
zavravala se nekom neverovatnom zbrkom, u kojoj niko nita nije shvatao i u kojoj su svi bili vie ili
manje oteeni - svi, osim Eveline. Imala je burne veze, koje su nama esto bile neshvatljive, i koje su se
zavravale jednako neoekivano kao to su i poinjale. Kada bi nam se vratila, ispostavilo bi se da smo
svi mi ukljueni u ono to joj se deava i svaki od nas etvorice je morao neto da rtvuje zbog nje:
Mervil je rtvovao novac i svoj duevni mir, ja sam u sopstvenom stanu prestajao da se oseam kao kod
svoje kue, zato to je Evelina bila svuda - u spavaoj sobi, u kupatilu, u trpezariji, u mom ormanu su
visile njene haljine, na mojoj fotelji je stajala njena tana, u fiokama mog stola - njene narukvice,
minue, ogrlice i prstenovi. Kada je bila sa nama, mi smo svi, nezavisno od naih elja, bili uvueni u
neko vrtoglavo kretanje, i to je trajalo sve dok ona ne bi ponovo nestala - i posle toga sve je polako
poinjalo da dolazi na svoja mesta.
- Njena nesrea je u tome - rekao mi je jednom prilikom Mervil - to je ona pre mnogo godina uhvatila
neki neverovatan zalet i otad nikako ne moe da se zaustavi. Ono to bi njoj bilo potrebno - jeste da
zastane i da se zamisli nad tim kakav smisao ima taj haotini i nedosledni tok njenog ivota. - Nemoj da
zaboravlja to da je njena nesrea ujedno i naa nesrea. Takva nam je, po svoj prilici, sudbina - rekao je
on. - Da li vidi neku mogunost da se to promeni?
- Naalost, ne vidim - odgovorio sam. - Ne znam zato, ali vrsto sam uveren da nema takve mogunosti.

6
U jednom relativno kratkom periodu izmeu nje i mene postojala je fizika bliskost - i ja nikad nisam
mogao da zaboravim sve ono to je Evelinu inilo tako posebnom: dubinu njenog oseanja, neponovljive
intonacije njenog glasa, izraz njenih oiju, duevnu toplinu, trenutno shvatanje svake emotivne promene.
A onda, odjednom, iako tome nije prethodila nikakva svaa ili hlaenje, sve je nestalo i sledeeg dana
Evelina se ponovo pojavila u svom uobiajenom izdanju - hladne oi, utisak da meu nama nikad nije
bilo niega, iznenadni postupci i odluke, i najzad, njen odlazak - "zbogom, nemoj me zaboraviti, moda
emo se ponovo sresti."
Nijedan od nas nikada nije mogao da joj se suprotstavi, niti je, uostalom, pokuavao. Ona je umela da
bude naporna i nepodnoljiva, ali nijedan od nas joj nikada nije rekao grubu re niti je odbio da ispuni
neki njen zahtev. Nijedan od nas nije shvatao zato mi to radimo. U odnosu prema njoj mi smo se
ponaali kao da imamo posla sa nekim negativnim boanstvom, kojem nipoto ne treba davati povod za
ljutnju- i onda e se ono moda rasplinuti i nestati.
Ono to je o njoj rekao Mervil bilo je tano, ali to nije bilo sve. Iz njenih oiju je, na primer, zraila
hladnoa, koja joj nije bila svojstvena, tako da su one izraavale neto ega u njoj nije bilo, i to je moglo
dovesti u zabludu nekoga ko je nije poznavao tako dobro kao mi. Njeno ponaanje odlikovalo se
nesuvislou, koja je takoe bila strana njenom pravom karakteru i njenom umu. Najzad, njene burne
emocije i veze bile su povrne i nisu doticale njenu duu. Svi njeni postupci i njen nain ivota delovali su
neshvatljivo i zato ju je bilo teko trpeti. Ali nikome jo nije polo za rukom da to promeni.
- Nisam te oekivala - rekla je ona. - Gde si bio?
- Na moru. I verovatno se nee iznenaditi ako ti kaem da ni ja nisam oekivao da u ovde naii na tebe.
- Nisam htela da stanujem kod Mervila - relda je. - Zna li zato? Kod njega ima previe prostora. Ovde
kod tebe je nekako prijatnije.
- Veoma sam polaskan zbog toga to si izabrala moj stan.
- Kada e se izleiti od svoje neprestane ironije?
- O tome emo priati neki drugi put - rekao sam. - Ako nema nita protiv, hteo bih da se okupam.
- Dragi moj, to je nemogue. Kada je zaepljena. Zvala sam vodoinstalatera i obeao je da e doi ovih
dana.
- Tuno - rekao sam.
- Da, ima jo neto. Morae da spava na svom krevetu u pidami, i da se pokriva samo ebetom. Zna
da ja smatram da je nepristojno spavati go, kao to ti radi. A pored toga dala sam i da se operu svi tvoji
aravi. Oni su stajali u ormanu za isti ve ali bili su nekako sivi. Ostala su samo dva arava za mene.
- Evelina, da li je neko dosad pokuao da te ubije?
- Nije - rekla je ona sa tako toplim i neodoljivim osmehom koji je istog asa promenio izraz njenog lica i
zbog kojeg joj se sve moglo oprostiti. - Ali, ponavljam, nisam te oekivala. Pitala sam Mervila kada e
se vratiti, i on mi je rekao da se s tobom nikad ne zna. Tako sam se lepo ovde odmarala sama. Ali ne
mogu da se ljutim na tebe, oduvek sam prema tebi oseala neobjanjivu slabost.
- Privremenu i nezasluenu.
- Nepopravljiv si - rekla je uzdahnuvi. - Hoe li aja?
Ostala je u mom stanu jo tri nedelje, tokom kojih ja, u sutini, nisam imao dom. Tek nekoliko dana pre
nego to je otila primetio sam neke simptome promene koja e uskoro uslediti. Poela je mnogo vremena
da provodi van kue, a kada bi se vratila, oi su joj sijale. I kada me je upitala da li ja shvatam i da li sam
ikada shvatao ta je to pravo oseanje, najzad sam odahnuo.
Jedne veeri se vratila kui i rekla mi sledee:
- Dragi moj, da li bi mi uinio uslugu? Moe li noas da ne spava kod kue.
- Da li mi dozvoljava da se vratim sutra?
- Samo nemoj suvie rano, vai?
Prespavao sam kod Mervila. Kada sam se sutradan vratio kui, u stanu sam zatekao veliki nered. Ali
Eveline nije bilo. Ostavila mi je cedulju:
"Dragi moj, ja odlazim. Ne mogu u dve rei da ti ispriam sve to se desilo. Ali, u svakom sluaju,
nestajem - kao to ti ima obiaj da kae - na due vreme, moda zauvek. I ako me se ponekad seti, znaj
da sam prvi put u ivotu zaista srena."

7
Trebala su mi dva dana da dovedem stan u ono stanje u kojem se nalazio pre Evelininog dolaska. Brisao
sam sa ogledala tragove karmina, koji je ona, iz nekog razloga, isprobavala upravo na takav nain, i
tragove pudera sa mojih knjiga. U ladici svog radnog stola naao sam arapu koju je ona tamo zaboravila.
Morao sam da kupim novi ealj, zato to je ona slomila moj raeljavajui svoju gustu kosu. Lavabo i
kada bili su zaepljeni mokrom vatom, koju je ona koristila u neumerenim koliinama i u najrazliitijim
prilikama. ak ni krevet na kojem je provela no nije niim pokrila i ostavila ga je da me doeka onako
izguvan.
Bilo mi je potrebno izvesno vreme da se potpuno priberem i da sporim, opreznim koracima doem do
onog stanja u kojem sam se nalazio dok nisam ugledao Evelinu. I mislio sam o tome kako je ideja o
negativnoj srei - uklanjanju nevolje - u stvari, izuzetno sadrajna, dok mi ranije tako neto jednostavno
nije padalo na pamet.
I ponovo sam se prepustio onoj blaenoj praznini o kojoj smo Mervil i ja priali na obali Sredozemnog
mora. Posle napornog viemesenog rada, koji je prethodio mom odlasku na jug, bilo mi je neophodno -
tako mi se, u svakom sluaju, inilo - odsustvo bilo kakvog naprezanja.
Ali potpune praznine ipak nije moglo da bude. S vremena na vreme u mom seanju pojavljivali su se
pojedini likovi ili dogaaji, koji su nemo iskrsavali preda mnom u dalekom prostora - dogaaji, likovi,
neki pokreti, neke rei, neke intonacije - stvari koje su ranije imale znaaj ali su ga sada izgubile. Kako je
ono rekao Mervil? "Nestanak onog lirskog sveta..." I odjednom sam se setio kako mi je jedne veeri, uoi
svog odlaska u Pariz, priao o neemu to mu se desilo u vozu i to nije mogao da zaboravi. Ja ga te
veeri nisam sluao paljivo i razmiljao sam o neem dragom; pored toga, dogaaj koji mi je on opisivao
kao da je bio preuzet iz nekog frivolnog asopisa, i ono to se Mervilu desilo, uopte nije liilo na njega.
On se u spavaim kolima upoznao sa ljupkom, skromno odevenom damom. Njihov razgovor se zavrio
onako kao to se obino zavravaju razgovori u farsama, u anra prema kojem smo obojica oseali
nesavladivo gaenje.
- To je moda tako izgledalo - rekao mi je - ali je, u stvari, bilo neto sasvim drago.
Bio je vrlo uzbuen dok je priao o tome. Rekao je da nikad u ivotu nije iskusio nita slino, ne zato to
se pokazalo da je ta ena izuzetnija od dragih, nego zato to je doiveo oseanje traginog zanosa, koje
mu je dotad bilo nepoznato.
- Zato traginog?
- Ne mogu da ti objasnim - rekao je. - ta bi, reklo bi se, moglo da bude bednije i vulgarnije od jedne
takve avanture u vozu? Ali kunem ti se, to uopte nije bilo to. Ja o toj eni ne znam nita. Ali bio bih u
stanju da joj dam sve to imam.
- I nema nikakvu predstavu o tome ko je ona?
Ne, nije znao nita. Ona je sila u Nici, on je produio dalje. Napisala mu je svoju adresu u Nici i svoje
prezime, i rekla mu da moe da je poseti kad god poeli. Istog dana uvee otiao je tamo. Adresu je znao
napamet: ta i ta ulica, hotel "Feniks". Ali nikakvog hotela tamo nije bilo, i niko nije znao prezime koje mu
je napisala njegova saputnica - madam Silvester. Tri dana je proveo u Nici traei je, ali nije uspeo da je
pronae.
- Ti svakako zna onaj utisak koji se ne moe pomeati ni sa im drugim - kada vidi oveka prvi put u
ivotu i kroz nekoliko minuta ini ti se da ga poznaje celog ivota. Ja sam te noi shvatio da nikad nisam
osetio sreu pre nego to sam sreo tu enu, i da je upravo ona ta koju sam ekao sve ove godine. Sudbina
mi je poklonila najvredniju stvar kojoj sam mogao da se nadam i ja sam je izgubio.
- Kako izgleda ta ena?
Odgovorio mi je da je ona plavua sa crnim oima, prilino visoka, da ima jedinstven pogled i da govori
francuski bez junjakog akcenta.
- Nikome se ne bih usudio da ispriam ovo - rekao je. - Ali ti me dobro poznaje i zna da ja nimalo ne
nalikujem na ljubitelja takvih vagonskih avantura. Dajem ti re da je to u istoj meri netipino i za nju.
I evo sada, nekoliko dana nakon Evelininog odlaska, iznenada sam se setio tog razgovora sa Mervilom.
Znao sam da je on sklon preterivanju, ne u tom smislu da ima obiaj da lae, nego u tom da se njemu
dogaaji u kojima uestvuje ine puni znaaja kojeg su oni zapravo najee lieni. Moda je ono to se
desilo u vozu i to on ne moe da zaboravi, za njegovu susetku uobiajena stvar, neto to joj se nije

8
desilo prvi put. Ali to, na kraju krajeva, nije bilo tako vano. Presudno je bilo to na koji nain je to video
Mervil, koji zaista nije bio lovac na takve sumnjive doivljaje. Zapitao sam se kuda li e tog oveka
jednom odvesti njegovo dosledno slepilo, ili tanije, ona zamiljena stvarnost za koju on ivi i koja se
pojavljuje istog asa kada se desi neki dogaaj, da bi zaklonila njegovu sutinu, promenila njegov oblik,
kao to povremeno sumrana svetlost menja izgled predmeta. S vremena na vreme nehotice sam mu
zavideo - zato to sam ja odavno izgubio pristup u taj iluzorni svet u kojem je on iveo i koji nisu mogle
sruiti nikakve injenice. Ja sam, dodue, bio naviknut na stalno naprezanje mate, koje je zahtevao moj
knjievni rad. Ali toliko puta sam prisiljavao sebe da proivljavam stanja svojih junaka da mi na kraju
nije ostalo snage za ono najvanije - za preobraaj mog sopstvenog ivota. I ona praznina u kojoj sam se
sada nalazio neposredno je proisticala upravo iz takvog poretka stvari.

***

Bila je sredina novembra, retko hladnog i kiovitog, kada je kod mene doao Andrej, jedan od naih
drugova, sa neobinom molbom - da ga pratim u Perige. Izgledao je tako utueno, bio je tako rastrojen da
mi ga je bilo ao. On je bio inenjer, vrlo drag ovek, ab odlikovao se neverovatnom osetljivou, koju
sam ja uvek tumaio kao posledicu vrlo slabog nervnog sistema. Plaio se svega - tame, velikog prostora,
oluje, krvi. Pojave koje ljudi najee shvataju kao obine i svakodnevne on je doivljavao kao teka
iskuenja, i svaki postupak je od njega zahtevao veliki napor. Kad se sve to uzme u obzir, moglo bi se rei
da je bio na svoj nain prilino hrabar, poto je uspevao da pobedi svoj neprestani strah, koji je pomalo
podseao na rasplinutu maniju gonjenja, bezoblinu i preteu. Ta borba sa samim sobom ponekad ga je
potpuno iscrpljivala, dobijao je napade slabosti, aritmije, padao je u nesvest. Doao je kod mene, sruio se
u fotelju, popio olju vrue kafe - ruke i usne su mu drhtale od uzbuenja - i rekao da u mu uiniti veliku
uslugu ako pristanem da poem sa njim u Perige, kod njegovog starijeg brata, kome se dogodila nesrea:
istio je puku, puka je opalila i nanela mu vrlo ozbiljnu ranu, tako da je on moda na samrti. Njegovog
starijeg brata ora svi smo dobro poznavali, poto je ranije iveo u Parizu. On je sada bio imuan ovek
i posedovao je zemlju u okolini Perigea, gde je sada bio stalno nastanjen i kuda se preselio iz Pariza
nakon smrti svog oca, koji ga je imenovao za jedinog naslednika, ne ostavivi nita Andreju, mlaem
sinu.
Razgovarati sa Andrejem kao sa normalnim ovekom bilo je potpuno nemogue. On se urio, hteo je da
krene iz ovih stopa, ali kategorino je izjavio da nee ii vozom, poto ima predoseaj da e se dogoditi
nesrea. eleo je da putujemo automobilom koji je uzeo od Mervila i koji nas je ekao pred ulazom.
- Ti ima daleko vee anse da doivi automobilski udes nego elezniki - rekao sam mu. - Pogledaj se,
sav drhti. Ako ba moramo, poimo vozom, mada ne vidim za ta sam ti ja potreban.
- Ne, preklinjem te - rekao je. - Ja u sesti u auto i jednostavno u zatvoriti oi.
- I u vozu isto tako moe da ih zatvori.
- Ne, biu mirniji sa tobom. Ti e sesti za volan - ja u ovakvom stanju ne mogu da vozim, jedva sam se
dovezao od Mervila do tebe - i kreemo pravo tamo.
On je bio potpuno nedokazan i bilo je jasno da e dobiti histerini napad ako odbijem da poem sa njim.
Slegnuo sam ramenima i pristao, iako nisam imao ni najmanju elju da putujem u Perige.
To putovanje mi je ostalo u najrunijem seanju. Kia je lila bez prestanka, tokovi automobila su se
klizali na loem drumu, uskom i neravnom, sve se gubilo u mokroj magli - lugovi, umarci, kue. Putem
smo prenoili u nekom hotelu sa loim grejanjem i vlanim aravima. I kada smo najzad stigli u Perige,
ispostavilo se da je vest o tome da se dogodio nesrean sluaj sa pukom netana. Nije bilo ni puke, a
strogo govorei, ni nesrenog sluaja. Bilo je to jednostavno ubistvo. or je pronaen u svom krevetu sa
smrskanom lobanjom. U sobi su se videli tragovi ogorene borbe. to se tie verzije o puki koja je
sluajno opalila, nju je smislila orova nastojnica u elji da postepeno, kako se izrazila, pripremi
Andreja za istinu. Ali pored toga to je ta postepenost postojala samo u njenoj mati, Andreja je, uopte
uzev, bilo nemogue pripremiti za takvu istinu. On je prvo pao u duboku nesvesticu, a za njom je usledio
napad sranih tegoba. Najneverovatnije je, meutim, bilo to to je on oduvek mrzeo svog brata i slabo je
mario za njegovu sudbinu. Ali na njega su ostavile jak utisak isto spoljanje okolnosti - le u kui,

9
injenica da or nije jednostavno umro nego je ubijen, i to to se na njega, Andreja, sruila cela ta
nesrea. Poto sam ga poznavao, ja sam shvatao da ga bratovljeva smrt, sama po sebi, uznemirava manje
nego prasak groma iz letnjeg neba ili neophodnost da sam pree preko pustog polja. I kada se malo
oporavio od bolesti izazvanih potresom iji glavni uzronik sasvim sigurno nije bila orova smrt, on mi
je rekao:
- Zna, sada u da prodam svu tu zemlju, ostaviu posao, kupiu malu kuu negde na jugu i najzad u
poeti da ivim mirno. Obeaj da e doi kod mene u goste kad sve to bude sreeno. Silno u se
razoarati ako odbije moj poziv.
- Plaim se da e pre toga, to jest, pre kupovine kue morati da proe kroz mnotvo formalnosti - rekao
sam ja. - Ali ta ti inae misli o svemu ovome?
- To je, naravno, uasno - rekao je on potpuno mirnim glasom. - Ali zna, ja sam oduvek naginjao ka
religiji.
- Nikada to nisam primetio.
- Jednostavno nisi obraao panju. Sea li se, u Jevanelju pie da bez volje Gospoda nijedna dlaka ne
pada sa ovekove glave. Ja se pokoravam volji Svevinjeg.
Sedeli smo kraj ogromnog kamina, u kojem su se dimila vlana drva. Pogledao sam naas u Andreja i
pomislio kako nastranosti tog oveka nisu ograniene samo na panian strah od dogaaja. Prvi put otkako
ga poznajem video sam na njegovom licu spokojan izraz. Ali to nije trajalo dugo, ponovo se uznemirio
kada mu je nastojnica rekla da eli da ga vidi policijski inspektor.
To je bio sredovean ovek sa nepristupanim izrazom lica, nepominim oima i otrim, neelastinim
glasom. Upitao nas je ko smo mi, ta ovde radimo, ko nas je obavestio o ubistvu i ta znamo o nesrei.
- Upravo smo doputovali iz Pariza - rekao je Andrej - i trebalo bi ja vas da pitam ta vi znate o onome to
se desilo mom bratu. Ja vam ne mogu dati nikakve smernice, zato to sam ora poslednji put video pre
dve godine.
- U kakvim ste bili odnosima sa njim?
- Izvinite, molim vas - rekao je Andrej vrlo otro i mene je iznenadila njegova vrstina - ali to se vas
uopte ne tie.
- Prepustite meni da sudim o tome ta me se tie a ta ne.
- Samo izvolite - odgovorio je Andrej. - Ali podseam vas na to da sam ja brat ubijenog, da su me pozvali
iz Pariza i da sam upravo doputovao ovamo i saznao za njegovu traginu smrt. Verujem da je to dovoljno
jak udarac i hteo bih da budem poteen od neumesnih pitanja. Ako elite da dobijete podatke o meni,
obratite se gradonaelniku: on je bio lini prijatelj mog oca i poznaje me jo otkako sam bio dete. Ne bih
vas vie zadravao.
Inspektor je otiao bez pozdrava.
- Kakav netaktian tip! - rekao je Andrej. - Ja saznajem traginu vest koju moji ivci nisu u stanju da
podnesu, a ovamo odjednom dolazi neki subjekt koji eli da mi priredi sasluanje, zamisli. Ne, svaki
bezobrazluk treba da ima granice.
- Nisam stekao utisak da je on neki uglaen ovek - rekao sam ja - ali sloie se s tim da je njegova
radoznalost razumljiva. Teoretski gledano, on treba da pronae ubicu. Da li ti ima neku predstavu o
privatnom ivotu svog brata i o njegovim poznanstvima?
- Nemam - rekao je Andrej - i, da ti pravo kaem, to me nikad nije ni interesovalo.
- Ali njega je neko ipak ubio, i za to postoji neki razlog.
- Verovatno - rekao je Andrej povrativi spokojstvo. - Ali zato tebe to toliko zanima?
- Kako da ti kaem? Zanima me isto logiki: znamo posledicu, trebalo bi da saznamo uzrok.
- Nadam se - rekao je Andrej slegnuvi ramenima - da nisi toliko naivan da veruje kako se sve na svetu
deava u skladu sa zakonima logike zavisnosti?
- Nisam - rekoh - da je tako, sve bi bilo suvie jednostavno. Pa ipak, ak i u isto emotivnoj sferi logika,
ini mi se, neretko igra znaajnu ulogu. To nije uvek nalik na klasini silogizam, ali ipak jeste neka vrsta
logike. Ako pronae klju za nju...
- Kao za ifrovanu poruku?
- Recimo.

10
Andrej se nagnuo i bacio u kamin omanju cepanicu. Zatim me je pogledao i rekao:
- Rei u ti otvoreno ta ja mislim: ja ne znam i ne zanima me kako i zato se to desilo. Ali jedno znam
sigurno: taj ovek - mislim na svog brata ora - nije zasluio nita bolje.

***

Vratio sam se u Pariz sledeeg dana, ostavivi u Perigeu Andreja, koji je, kako se inilo, sasvim dobro
izaao na kraj sa svojim ivcima. On mi se dugo zahvaljivao za "moralnu pomo" koju sam mu pruio i
obeao da e mi u Parizu ispriati sve to uspe da sazna. Nisam mogao da se oslobodim vrlo udnog
utiska koji je na mene ostavilo Andrejevo ponaanje. Shvatio sam da je njegov strah od raznih dogaaja
zapravo metafiziki, on se nije plaio stvari nego svojih sopstvenih predstava, najee proizvoljnih.
Njegova ravnodunost prema traginoj sudbini njegovog brata isto tako mi se inila udnom. Znao sam
da je mrzeo ora, ali ipak nisam oekivao od njega takvu mirnou, koja mu je, inae, bila potpuno
nesvojstvena u svim drugim okolnostima. On se ponaao kao ovek koji prisustvuje nekoj potpuno
prirodnoj pojavi - kao da je sasvim normalno to to se ivot njegovog brata zavrio na taj nain, tim
"nesrenim sluajem" - kako je to nazivala bratovljeva nastojnica, od koje se nije moglo izvui nita
drugo. Njena tuna i staloena glupost bila je toliko nepokolebljiva da razgovor sa njom o toj temi kao,
uostalom, i o svakoj drugoj - nije mogao dovesti ni do ega. Ona je samo ponavljala da se sve to desilo
kasno nou i da u kui nije bilo nikoga osim gospodina i nje.
- Ipak je bio jo neko - onaj ko ga je ubio - rekao sam ja.
- Ne znam - rekla je ona - ja nikoga nisam videla i nisam ula da je neko uao. A imam vrlo lak san.
Slegnuo sam ramenima i odustao od daljih pitanja. Kada je Andrej kroz desetak dana stigao u Pariz i
doao kod mene, upitao sam ga:
- Jesi li saznao neto?
- Pokazalo se da je imetak neto manji nego to sam mislio - rekao je. Neke neuspene finansijske
operacije...
- Saekaj, to nije toliko zanimljivo - rekao sam ja. - Kako napreduje istraga?
- U veernjim novinama proitae izvetaj o hapenju oveka osumnjienog za ubistvo - rekao je Andrej.
- To je bivi orov batovan, Pol Kleman, nekadanji kriminalac, koga je or nedavno otpustio i koji je
vie puta ponovio da e mu se osvetiti. On, meutim, kategorino tvrdi da nije kriv.
- Da li je posle ubistva ustanovljeno da je neto ukradeno?
- orov novanik, u kojem je verovatno bilo nekoliko hiljada franaka.
- A kakvi dokazi postoje protiv Klemana?
- Dokaza zapravo nema, postoji samo sumnja.
- Ti lino smatra da je on krivac?
On je odreno odmahnuo glavom. U poslednje vreme on se veoma promenio i od njegove ranije
nesigurnosti nije ostalo ni traga. inilo se da je bratovljeva smrt delovala na njega tako blagotvorno kao
to verovatno ne bi delovao nijedan medicinski tretman. Pomislio sam o tome kako smo svi mi, zapravo,
loe poznavali Andreja i odmah zatim sam shvatio da ni on sam sebe nije poznavao i, jednako kao ni mi,
ni on nije mogao predvideti promenu koja mu se dogodila:
- uj, Andrej - rekao sam - ini mi se da ti ima neke pretpostavke o tome zbog ega je or ubijen.
Moda greim, ali imam takav utisak.
- Postoje stvari o kojima je teko govoriti - rekao je on. - Ali tvoja radoznalost je potpuno dokoliarska.
ta tebi moe znaiti ta stvar? Vidi u njoj matematiki problem? ta ti ima sa orom? Uvek si se
negativno odnosio prema njemu.
- Da, naravno. Ali evo, uhapen je njegov batovan, koji moda nema nita sa tim.
- Ako on, kao to kae, nema nita sa tim, pre ili posle e ga osloboditi. Ali zamisli ak i da ga osude na
doivotnu robiju. Ni u tome, ako emo pravo, ne bi bilo nikakve tragedije ili nepravde. To je pijanac koji
svakog dana tue svoju enu i decu, i ako on istrune u zatvoru, to svakako nee biti razlog za aljenje.
- Ti ima vrlo specifinu predstavu o pravosuu.
- U pogledu pravosua nemam posebnih iluzija - rekao je - znam koliko ono vredi.

11
- I zato smatra da onaj ko je zaista ubio ora ima nekakvo pravo da izbegne odgovornost?
- Mislim da je to pitanje od drugorazrednog znaaja - rekao je. - Ne elim da analiziram opti sistem
moralnih normi, shvata? Ja uzimam pojedinaan, potpuno konkretan sluaj, ubistvo mog brata. Ovo su
moji zakljuci. Kao prvo, doslovno nikoga, osim moda njegove nastojnice, ta smrt nije nimalo potresla.
- Ah da, nastojnice koja, kako kae, ima vrlo lak san.
- Ne znam kakav ona ima san - rekao je Andrej - ali mogu ti rei da je svakog dana, jo pre nego to
padne vee, mrtva pijana. Ali da nastavim.
- Naravno, sluam te.
- Kao drugo, postoji ovek kome je orov prelazak u bolji svet doao kao naruen. Taj ovek sam ja.
- Zaboravlja da je to ipak tvoj brat.
- Nita ne zaboravljam - rekao je Andrej. - Ti smatra da ja treba da oplakujem ora, koji mi ne bi dao ni
koru hleba kad bih umirao od gladi? Sada sam dao otkaz na poslu, ne moram vie da razmiljam o novcu,
i najzad u poeti da ivim onako kako sam oduvek eleo. Neu da kaem da bi trebalo da budem
zahvalan nepoznatom ubici.
Ustao je iz fotelje u kojoj je sedeo i poeo da hoda po sobi.
- Ako ga pronau i on, kao to se kae, plati drutvu svoj dug, to e biti razumljivo i ispravno. Ali to je
stvar policije i pravosudnih organa a ne moja. to se tie batovana - sloie se sa mnom da ni on isto
tako ne zasluuje da se ovek brine za njega. I ta ostaje? Ostaje, u sutini, suvino pitanje - da li je taj
nepoznati ovek imao pravo, ili tanije, dovoljne osnove da tako postupi. To ne znamo. Mogu samo da ti
kaem da kad bi postojala ona pravda o kojoj ti govori, nisam siguran na ijoj bi ona bila strani - na
strani ubijenog ili na strani ubice.
- Misli da to nije mogla da bude tragina sluajnost?
- To mi se zaista ini malo verovatnim. Ali rekao bih da je jedna stvar nesumnjiva: or nije oekivao da
e neko pokuati da ga ubije. Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Mislim da je bio ubijen na spavanju.
- Mislim da nisi u pravu. Zaboravlja na to da su se u sobi videli tragovi borbe.
On je ponovo odreno odmahnuo glavom. Pogledao sam ga zaueno.
- ta hoe da kae?
- Nije bilo nikakve borbe.
- Kako nije bilo?
- Izvetaj o tome je napisao onaj policijski inspektor koji je doao da me ispita. Da li bi ti poverovao u
njegove zakljuke.
- Stekao sam utisak da on u pogledu intelektualnih sposobnosti nije odmakao daleko od nastojnice - rekao
sam. - Ali to je samo utisak, moda pogrean.
- Ja sam video tu sobu - rekao je Andrej. - Nametaj je zaista bio isprevrtan. Ali to je uinjeno izuzetno
paljivo. Staklene stvari nisu razbijene. Tepih nije bio izguvan. Teka starinska fotelja, koja bi se pri
padu polomila, itava je. Ni na jednom ogledalu nema ogrebotine. Sat koji stoji na nonom ormariu
leao je na podu, i nijedan zupanik u njemu nije oteen. Shvata?
- Drugim reima, sve je to uraeno da bi se policija dovela u zabludu?
- To je potpuno oigledno. I novanik je sklonjen iz istih razloga.
- Ispada da batovan zaista nema veze sa tim.
- Upravo tako.
- Pa da - rekao sam. - Mi dakle pretpostavljamo da je ubica nou uao u kuu, da je or ubijen na
spavanju, i da nije bilo nikakve borbe. Ubica je izuzetno hladnokrvan ovek. Razlozi koji su ga pokretali
nepoznati su. To je otprilike sve.
- Moda je posredi ljubomora - odsutno je rekao Andrej. - Mislim na muku ljubomoru - dodao je
naiavi na moj upitan pogled. - Poslednjih godina svog ivota or je, izgleda, pokazivao interesovanje
za mlade ljude sa odreenim sklonostima... Razume me?
Slegnuo sam ramenima.
- Sada vidi - rekao je Andrej - da cela ta mutna situacija ne zasluuje toliku panju da bismo nas dvojica
gubili vreme na raspravu o njoj. Neke njene posledice su neto sasvim drugo. Govorim o kui na jugu.

12
 ***

Nekoliko nedelja nakon mog poslednjeg susreta sa Andrejem u Parizu nikakvi spoljanji dogaaji nisu
naruavali duevnu dokolicu u kojoj sam sada provodio vreme. Iz kue sam izlazio relativno retko, ni sa
kim se nisam viao i itao sam neke knjige koje sam nasumino skidao sa polica. Nekoliko puta sam se
priseao putovanja u Perige, ali dogaaji u vezi s njim nisu vie kod mene budili onako snano
interesovanje kao u poetku. Iz novina sam saznao da je Pol Kleman optuen za ubistvo i da na
sasluanjima nije mogao iole povezano da ispria gde se tano nalazio one noi kada je or ubijen.
Govorio je da je bio pijan i da se niega ne sea. Ali poto se kui vratio tek pred zoru, a pre toga ga niko
nije video - zakljueno je da su njegova objanjenja neubedljiva.
Posle izvesnog vremena sve je to poelo da mi lii na muan san: somnabulna nastojnica sa nepominim
izrazom tune gluposti na licu, iznenadni Andrejev preobraaj, orova kua sa ogromnim, slabo
zagrejanim sobama, paljivo prevrnuti nametaj, o kojem mi je govorio Andrej, i najzad, injenica da sam
tako slabo poznavao svog starog prijatelja, koga nisam smatrao sposobnim ni za takvo ponaanje, ni za
takvo zapaanje detalja. Ali nita od toga, uostalom, nije bilo naroito vano. Ve odavno sam bio
primetio, ne samo kod sebe, nego i kod mnogih svojih vrnjaka taj gubitak interesovanja prema svemu,
koji je sa strane morao izgledati, u najmanju ruku, prevremen. Ono to nas je interesovalo ranije i to bi,
ini se, trebalo da zadri svoj znaaj nezavisno od promene okolnosti, polako nas je naputalo, bledei i
nestajui. Moda je to bila posledica umora koji se tokom godina neprimetno uvlaio u nas, prisiljavajui
nas da ivimo nekakav odraeni ivot, neto nalik na mehaniki redosled postupaka, rei i stavova, koji je
zamenio onaj pravi, onaj koji je trebalo da vodimo da je sve bilo normalno. S uenjem sam se seao
kako sam jo ne tako davno provodio noi itajui knjige gde se razmatraju isti oni problemi koji su me
sada ostavljali potpuno ravnodunim. Ali ipak sam se povremeno vraao u mislima na dogaaje iz
Perigea. Bio sam vrto uveren da sudski proces, ma kakva bila odluka porote, nee dati odgovor na
pitanje ta se tamo desilo.
Andrejev sud o Klemanu inio mi se ipak preterano surov, iako su ga injenice uglavnom potvrivale: taj
ovek je zaista bio teki pijanac, zaista je tukao enu i decu i, u sutini, sada je plaao upravo za to, jer da
je bio drugaiji, ne bi ni bio osumnjien za ubistvo. Iskuenje da se optui takav ovek bilo je suvie
veliko da bi mu ljudi koji su vodili istragu odoleli, pri emu su ak moda iskreno verovali da su u pravu.
Ja o tome, meutim, nisam mislio zato to sam po svaku cenu hteo da naem odgovor na pitanje ta se
desilo u Perigeu, nego zato to su me misli o tome na neki nain vezivale za stvarnost, koja mi je stalno
izmicala. U toj vetakoj izolaciji, u mom stanu, gde nije bilo nikoga osim mene, gde je uvek vladala
tiina, i nije bilo nikakvog kretanja, satima sam sedeo u fotelji sa ugaenom cigaretom u ustima, i da me je
nekim sluajem Andrej video u tom stanju, sasvim sigurno me ne bi prekorio zbog dokonog interesovanja
za bilo ta. Nita mi nije bilo potrebno i ponekad sam se udio Mervilu seajui se njegove grozniave
potrage za lirskim svetom, bez kojeg je njemu ivot izgledao prazan.
Bio sam unapred ubeen da je svaka injenica koja bi se teoretski mogla ostvariti - zapravo neodriva i da
uopte ne bi bilo vano ako se ona ne bi ostvarila - to je bio oseaj koji sam u poetku protumaio kao
zabrinjavajui simptom duevnog truljenja, ali kasnije sam se navikao na njegovo prisustvo. To, meutim,
nije oznaavalo svesno davanje prednosti kontemplaciji u odnosu na delanje: ja sam bio siguran da i kad
bih uspeo da shvatim do kraja veliki broj stvari i kad bi se godine izolacije u tom pogledu pokazale kao
izuzetno plodotvorne, da ni to ne bi nita promenilo i ne bi mi vratilo ono burno oseanje ivota, koje mi
je izmicalo poput senke, ne ostavljajui za sobom ak ni aljenje, ali uveavajui nemi teret nepotrebnih
uspomena koji sam celog ivota vukao za sobom, kao to su nekad robijai vukli svoje gvozdeno ule
prikovano za nogu, le boulet de trente six1, o kojem sam jo kao dete itao u francuskim romanima s
poetka prolog veka. U nekom trenutku desilo se neto to ja nisam na vreme primetio, i nisam shvatio
ta je uslovilo to stanje duevne praznine u kojem sam se sada nalazio.
1
ule trideset estorice (fr.).

13
Pre nekoliko godina jo sam oseao privlanu snagu "lirskog sveta", koja je davala smisao Mervilovom
ivotu, ali i ona me je napustila, beumno i neprimetno, kao i sve ostalo. Moda postoje stvari za koje
zaista vredi iveti i za koje ne treba aliti trud i snagu. Verovatno sam ipak maglovito verovao u to;
tanije ne ja, nego onaj splet nerava i miia od kojih sam bio sainjen - on je verovao u to, i zato se moj
ivot sastojao od neodreenog oekivanja neega s im se jo nisam susreo, i to je moda bila samo ulna
greka, pomalo nalik na optiku varku usled koje vidimo kako se, inae, potpuno prav tap, u vodi savija
pod pravim uglom.
Moda je to bilo upravo tako. Ali u onom svetu gde sam iveo i meu dogaajima koji su me okruivali
nisam nalazio nita to bi zasluivalo ozbiljniju panju. I to to sam nastavljao da boravim u njemu i ak
da naizgled pokazujem nekakvo interesovanje za njega, to u svakom sluaju nije bilo posledica dokone
radoznalosti, koju mi je prebacio Andrej, ve grozniave elje da napravim neto to bi mi sluilo umesto
ivota, za koji sam, kako se inilo, bio izgubio unutranje osnove. I poto su mi stvari kojima sam bio
svedok izgledale nedovoljno znaajne, na razne naine sam pokuavao da ih dopunim, da ih umetnem u
neki sistem ideja i uverim se u to da one odgovaraju ve postojeim zakonima, koji su uslovili njihov
razvoj. Znao sam, meutim, da je i ta pretpostavka, u sutim, proizvoljna, zato to zakoni ne prethode
stvarnosti, nego slede za njom i u izvesnoj meri je odraavaju - s tom razlikom to se ona menja, a oni
ostaju isti.
Setio sam se kako sam pre izvesnog vremena imao priliku da razgovaram sa jednim advokatom,
strunjakom za krivina dela. Njegovi stavovi su mi izgledali suvie pojednostavljeni; moda je to bila
posledica njegove pripadnosti ultra leviarskoj politikoj partiji, ije su primitivne koncepcije donekle
uticale na njega. On je bio ubeen u to da su zloini u najveem broju sluajeva posledica siromatva i
neobrazovanosti. Meni bi bilo teko da polemiem sa njim, a i nije mi bila namera da se uputam u
raspravu. Njegovo poznavanje istorije zloina bilo je veoma temeljno. On mi je rekao:
- Pogledajte: taj i taj, taj i taj, taj i taj. Ubistvo, pljaka, svoenje rauna, ponovo ubistvo. Ko su ti ljudi?
Jedan je moler, drugi krovopokriva, trei makro, etvrti je zidar ili livac, peti nadniar. Ako je posredi
ena, onda je to ili sobarica, ili pralja, ili prostitutka, ili, najzad, seljanka.
Ja sam mu naveo druge primere - apotekar, doktor, bankarov sin. On je poeo dokazivati da je drutvena
proporcija nesporna: devedeset devet procenata zloina izvravaju ljudi "odozdo", kako se izrazio. Za to
je optuivao sredinu, vaspitanje, ili tanije, odsustvo vaspitanja, bedu, uslove ivota, dravu. Istim tim
argumentima sluio se i u sudnici. Njegovi govori su imali uspeha kod njegovih politikih istomiljenika i
kod dela publike, ali vrlo retko kod sudija. Meutim, iako oni nisu delili njegova gledita o krivici drave
ili ivotnih uslova koji doprinose tome da ovek postane kriminalac, tvrdnju da zloine najee
izvravaju ljudi "odozdo" prihvatali su kao nespornu. Drugim reima, ako bi, teoretski, za jednu te istu
stvar i sa jednako nedovoljnim dokazima bili optueni radnik i bankarski inovnik, najverovatnije bi bio
osuen radnik. Protiv njega govori statistika - one neme cifre koje odjednom oivljavaju i dobijaju
znaenje zastraujue pretnje.
Zbog toga sam mislio da je Klemanov poloaj, ukoliko se u toku suenja ne dogodi neka senzacija koja bi
sve promenila, gotovo beznadean. Znao sam da Andreja ne zanima Klemanova sudbina - pre svega zato
to je Kleman tukao svoju malu decu, a Andrej je to smatrao veim zloinom nego ubistvo. - ta e se
promeniti u svetu ako se otkrije istina? - rekao mi je u naem poslednjem razgovoru. - Bie, kao to ti
kae, jedna nepravda manje? Ali mi imamo razliite predstave o pravdi. Zamisli da je neko poinio
zloin koji je ostao nereen. Posle izvesnog vremena tog oveka osude zbog drugog zloina, za koji on
zaista nije kriv. Ti e rei da je to greka suda. Hronoloki - da, tu si u pravu. Ali samo hronoloki. U
svakom drugom smislu ljudi koji su ga osudili postupili su savreno ispravno iako to i ne pretpostavljaju.
To je druga vrsta pravde, i ona nije nita manje ubedljiva. Zar ne misli?

***

U mom seanju sauvali su se svi vie ili manje vani datumi iz tog perioda. Seam se, recimo, da sam
dvadeset etvrtog novembra, izlazei ujutro iz zgrade, sreo Evelinu, o kojoj nisam nita uo jo od onog

14
dana kada je otila iz mog stana. Njena pojava je za mene bila toliko neoekivana da sam kao ukopan stao
na pragu svoje zgrade.
- Po tvom izrazu lica moglo bi se pomisliti da si ugledao duha - rekla je ona osmehnuvi se. - Ostau kod
tebe samo jedan dan. Nekud si krenuo? Daj mi klju, ui u sama.
- Ne, radije u poi sa tobom - rekao sam. - Zaista ostaje samo do sutra?
- Da. Hou da se okupam, da neto pojedem i da se odmorim.
U predsoblju je zbacila bundu, popravila frizuru pred ogledalom i rekla da ide da napuni kadu.
- Ovog puta kada nije zaepljena - rekao sam.
- Tim bolje. Hoe li da sie i da kupi neto uz aj? Puter, prut? Kupi mi, molim te, crveni kavijar.
Otiao sam do prodavnice, zatim sam se vratio i postavio sto. Nekoliko minuta kasnije Evelina je izala iz
kupatila u mom bade mantilu i sela naspram mene. Kada je otpila gutljaj aja i pojela prvi sendvi sa
kavijarom, upitao sam je:
- ta se deava u tvom ivotu?
- Ne verujem da bi ti to shvatio.
- Mogu da pokuam.
- Da li zna ta je to metempsihoza?
Pogledao sam je iskosa. Njene bistre oi imale su isti onaj hladni izraz koji sam dobro poznavao.
- Verovatno si jako umorna - rekao sam neodluno.
- Upozorila sam te da nee shvatiti.
Posle kratke pauze upitao sam je:
- Kakva sad metempsihoza? ta hoe da kae?
- Srena sam - rekla je. - Shvata? Srena. Nemam ni prebijene pare, nemam stan, i srena sam kao
nikada u ivotu.
Ona je tako uporno ponavljala re "srena" da sam stekao utisak kako samu sebe eli da uveri u to.
- Razumem, ali ta sa tim ima metempsihoza?
- Zvala sam Mervila telefonom - rekla je ne odgovorivi - ali nije bio kod kue. Veoma mi je potreban.
Nazvau ga ponovo kroz pola sata odavde, elim da mu predloim jedan posao. Predloila bih ga tebi da
ima dovoljno para.
Gledao sam je nezadovoljno. Dosad su se poslovi u kojima je uestvovala Evelina zavravali
katastrofalno po sve osim po nju. Objasnila mi je da ovog puta eli da otvori noni kabare i da iz njega
crpi odreeni stalni prihod koji bi Macanu omoguio da se bavi metempsihozom.
- Ko je Macan i ta znai baviti se metempsihozom? - rekao sam. - Govori o tome kao da je to profesija
ili posao.
- Macan? - ponovila je i u oima joj se pojavio sanjalaki izraz. - To je jedan od najizuzetnijih ljudi koje
sam upoznala u ivotu.
Poela je da mi pria o Macanu i na osnovu njenog opisa stekao sam utisak da je Macan pre krajnje udan
nego izuzetan ovek. On je donedavno bio inenjer, negde je radio, i iveo je vie-manje normalno sve
dok nije sreo oveka koji je, po njegovim reima, postao njegov duhovni otac. To je - isto tako po
Macanovim reima - bio mudrac posveen tajnama istonjake filozofije. Posle dugih razgovora sa njim i
poto je proitao knjige koje mu je dao mudrac, Macan je shvatio da je ceo njegov ivot bio udovina
greka. Objasnio je to Evelini. Shvatio je da on, Macan, nosi u sebi esticu boanske i besmrtne materije
za koju je odgovoran pred venou, da e posle njegove smrti - koju on sada vidi kao kratku etapu u
evoluciji iji se tok gubi u vremenu - ta estica prei u drugo stvorenje, posle smrti tog stvorenja u
sledee, i kroz tri hiljade godina vratie se njemu, Macanu, i krug e se zatvoriti. Zatim e poeti nova
evolucija. Nikakvi materijalni momenti nemaju vanost. Naa fizika ljuska je samo telesna opna
besmrtnog duha koji je zarobljen u nama. Ona ne zasluuje da se ovek brine o njoj.
- Pa da - rekao sam - takvo zamorno baljezganje moe da se nastavlja u beskraj. Sloie se, meutim, da
je to vrlo udan spoj - metempsihoza i noni kabare. A uzgred, zato nema ni stan ni pare?
Poela je da govori o pitagorejcima i o Platonu, zatim je rekla da u Macanovom ivotu metempsihoza
zauzima tako veliko mesto da on nema vremena za razmiljanje o materijalnoj strani ivota. I zato ona,
Evelina, mora da preuzme tu brigu na sebe - otud i ideja o kabareu. Sve je to bilo tako jadno i na detinji

15
nain glupo da mi nije ulazilo u glavu kako Evelina sa svojom inteligencijom i ivotnim iskustvom moe
da prihvata tako neto. Rekao sam joj to.
- Ali, shvati - odgovorila je - ja sada ivim u drugom svetu.
- Sve to nimalo ne lii na tebe. U drugom svetu... A u kom svetu namerava da otvori kabare?
- Ba sad treba da razgovaram o tome - rekla je. - Idem da nazovem Mervila. Halo! Da, to sam ja. Zovem
te od naeg prijatelja - rekla je moje ime. - Htela bih da razgovaram sa tobom o poslu. Radi se o nonom
kabareu. Da, ja u sve da vodim. Da. Kako nema para? To nije mogue. To je vrlo jednostavno, odloi
putovanje za jedan dan.
Bilo mi je jasno da Mervil pokuava da se odbrani, ali suvie sam dobro poznavao Evelinu i znao sam da
je stvar unapred reena. eleo sam da mu pomognem, ali nisam video kako bih to mogao da uradim.
- Sutra - govorila je Evelina. - Sve emo detaljno razmotriti. Jo ne znam. Ne tako mnogo, rekla bih.
Dobro, dakle, vidimo se sutra. Otprilike u deset ujutro.
Pogledavi je paljivo u lice, rekao sam:
- Puna si energije, kao uvek, ali izgleda veoma umorno. Da li si zdrava?
- To sam zaboravila da ti kaem. Treba da idem na operaciju i za to mi je isto tako potreban novac.
- Ti zna - rekao sam - da o tome ne treba da brine. Zakai termin, odvezi se u bolnicu i nemoj da
razmilja ni o emu. Kakva je operacija posredi?
- Najgluplja - rekla je - slepo crevo. Ali u svakom sluaju, pre toga moram da se vidim sa Mervilom. A
sada hou da se odmorim.
Legla je u krevet - i ve kroz pet minuta je spavala dubolom snom. Ja sam izaao iz kue i uputio se ka
Mervilu, sa kojim sam nameravao da obavim razgovor. Posavetovao sam mu da se izgovori hitnim
obavezama prema poveriocima i kae Evelini da poalje svom ocu telegram sa srceparajuim porukama.
- Zato je odjednom reila da otvori kabare? - upitao je Mervil.
- Zbog metempsihoze. Ne gledaj me tako, uveravam te da nisam poludeo.
Detaljno sam mu ispriao ono to sam uo od Eveline.
- Ne, ipak za sve postoji mera - rekao je Mervil. - Tome treba stati na kraj.
- Kada oseti da si u stanju da to uradi, molim te, pozovi me, eleo bih da prisustvujem tome.
- Oduvek sam ti govorio da se tu radi o nekim vradbinama - rekao je on. - Kako drugaije objasniti
injenicu da ona sa nama radi sve to hoe. Zato ti mora da joj ustupa svoj stan, iz kojeg te ona svaki
put maltene istera? Zato ja moram uvek da plaam njene raune? Nije stvar u tome da je meni ao novca,
ne, to je pitanje principa. A evo sada nam dolazi sa metempsihozom, sa nekim Macanom, o kome mi nita
ne znamo i sa nonim kabareom. To je zaista previe. Ali kada se setim njenih oiju... Kako si rekao?
Kakav je u njima izraz?
- Neumoljiv, rekao bih. Ali sada je treba odbiti bez ikakvog objanjenja.
- Ti odlino zna da je to nemogue. Da li si ti nekad imao snage da je ne pusti u stan?
Nisam, ali mislim da bih mogao da joj uskratim novac.
- To moe da kae samo zato to nikad nije traila novac od tebe.
Sedeo sam i gledao kroz prozor. Uvek mi se dopadala Mervilova kua, koju je on pre nekoliko godina
kupio od nekog propalog milionera. Ogromni prozori od zida do zida gledali su na batu koja se
zavravala alejom ije su drvene reetke bile gusto pokrivene brljanom. Aleja je vodila do gvozdene
kapije koja je izlazila na jednu mirnu ulicu nedaleko od Bulonjske ume. Napolju je padala novembarska
kia.
- Pa ta da radim? - upitao je Mervil.
Na kraju je, na moje insistiranje, prihvatio plan koji sam mu predloio. Evelina e poslati dugaak
telegram svom ocu, u kojem e mu objasniti kako namerava da otvori trgovinsko predutee i zapone
novi ivot. - A to je, na kraju krajeva, istina - rekao je Mervil. Ukoliko otac odbije njen zahtev, Mervil e
pokuati da nae neki drugi izlaz iz situacije. Time e, u svakom sluaju, dobiti na vremenu - naravno,
ako Evelina pristane da eka. Insistirao je da ja prisustvujem razgovoru izmeu njega i Eveline.
Sutradan, jedan sat posle dogovorenog vremena Evelina je taksijem stigla kod Mervila. Iz mog stana je
otila rano ujutro. Ula je u sobu gde smo nas dvojica sedeli, pogledala u mene i upitala:

16
- ta je ovo? Zavera? Poalji, molim te - rekla je obraajui se Mervilu - sobaricu da plati taksi. Kako si ti
dospeo ovamo?
To pitanje je bilo upueno meni.
- Sluajno - rekao sam. - Ali drago mi je, zato to imam priliku da te jo jednom vidim.
- Ostavi nas nasamo - rekla je ona. - Moram ozbiljno da razgovaram sa Mervilom.
- Ja nemam tajni pred njim - rekao je Mervil. - Mi smo svi stari prijatelji i nema potrebe da krijemo neto
jedni od drugih. Sluam te.
Ravno etrdest minuta - pogledao sam na sat - Evelina nam je priala kako namerava da organizuje
kabare - program, improvizacije, orkestar, ciganske violine, stolovi, osvetljenje, kostimi; to je liilo na
oduevljenu reportau. ak je sela za klavir i, pratei sebe, otpevala pansku pesmicu. Njen glas se
odjednom promenio i ja sam u njemu prepoznao odavno zaboravljene intonacije koje sam sluao u onom
kratkom periodu kada je ona, kako je imala obiaj da kae, zaista gajila slabost prema meni. Zatim je
prela na poslovnu stranu stvari.
Otila je kasno uvee, posle veere, sa ekom koji joj je dao Mervil. Ali prvi put otkako je znamo nije bila
onako neumoljiva kao uvek i pristala je da saeka odgovor iz June Amerike. Posle njenog odlaska
Mervil je rekao:
- Mislim da su zahvaljujui tebi moji trokovi znatno smanjeni. Spremao sam se za najgore. Veoma sam ti
zahvalan.
- Dragi prijatelju - rekao sam - tvoja zahvalnost je upuena na pogrenu adresu. Ja u tom pogledu nemam
nikakvih iluzija, ja sam pred Evelinom jednako bespomoan kao i ti. Treba da bude zahvalan Macanu a
ne meni.
- Misli?
- Zar nisi primetio kako se razneila kada je pevala mislei na njega?
- Da, moda je stvar u njemu - rekao je on. - Uzgred, kakav je to ovek?
- Ne mogu da sudim o tome - rekao sam - nikad ga nisam video. Ali ti zna da Evelina za ljubavnike
uzima samo takozvane pristojne ljude. U tom pogledu ne moramo da brinemo za nju.
- Ali otkud sad odjednom ta apsurdna metempsihoza?
- Tu bih se ja na tvom mestu uzdrao od kritike. Seti se svojih sopstvenih interesovanja. Tebi bi se to
takoe moglo desiti, naravno, ne u tako karikaturalnom obliku, ali moglo bi. Naravno da je to apsurdno.
Evelina je sa mnom priala o pitagorejcima i Platonu.
- Zanimanje za te teme mi se ne ini naroito neprirodnim.
- Uopte uzev, i nije, naravno. Ali kod Eveline je to sluajni odraz istih onih oseanja i poriva zbog kojih
ona otvara kabare. Da li shvata otkud u njenom pamenju odjednom isplivavaju filozofske doktrine i ono
to nazivamo kulturnim nasleem?
- ak i ako je tako, ta je u tome loe? - rekao je Mervil. - Na kraju krajeva, sve je to - slepo panteistiko
kretanje sveta koje se ispoljava u nebrojenom mnotvu oblika, i van toga nema ivota.
- To mi je jasno - rekao sam. - Ali neke oblike bih ipak eleo da iskljuim odatle.
- Mi ne moemo da ih proizvoljno iskljuujemo ili ne iskljuujemo. Primorani smo da svet prihvatamo
takav kakav jeste, a ne onakav kakav bismo mi eleli da bude.
- Mogao bih i na to da ti odgovorim - rekao sam - ali ve je kasno, a to bi nas odvelo suvie daleko. Samo
moram jo jednom da konstatujem: sve dok ne padne u svoj sentimentalni trans, ti uglavnom rezonuje
kao normalan ovek. Kako napreduju tvoji poslovi na onom planu koji ti naziva lirskim svetom?
- Isto onako kao i onda kada smo se sreli na Rivijeri - rekao je ustavi. - Sve je pusto i mrtvo, ak i
muzika zvui isto onako tuno kao to je zvuala onda, u onom staklenom restoranu gde je svirao klavir
onaj improvizator okrugle glave u smokingu.
Tokom tih dugih zimskih veeri kada sam sedeo sam u svom stanu, u onoj savrenoj duevnoj praznini u
kojoj sam nalazio toliko toga pozitivnog, a Mervil toliko toga negativnog, razmiljao sam o raznim
stvarima, ali na potpuno drugaiji nain nego to sam gotovo uvek inio ranije - bez ikakve elje da
stignem do nekog unapred odreenog zakljuka koji bih ja lino smatrao prihvatljivim. Tako sam uvideo
da je klasina struktura svakog knjievnog dela najee proizvoljna, da obino poinje od nekog
uslovnog momenta, i zapravo predstavlja neto poput zbira nekolicine paralelnih tokova koji vode ka

17
nekakvom unapred zamiljenom i poznatom raspletu. Postoje izuzeci iz tog pravila, kao to je, na primer,
prolog u starinskim romanima, ali to je, u sutini, isto formalno odstupanje, odnosno, prenos radnje na
neko vreme unazad, kada su se odigrali dogaaji koji nee biti obraivani u romanu. Pored toga, sada mi
se inilo da svaki redosled epizoda ili injenica u ivotu jednog oveka ili nekoliko ljudi najee sadri
neki odreeni i centralni momenat, koji uopte ne mora da bude smeten na poetak radnje - ni u vremenu
ni u prostoru - i koji zato ne moe biti smatran polaznom takom u onom smislu u kojem se taj izraz
obino upotrebljava. Oreivanje tog momenta takoe sadri visok stepen uslovnosti, ali njegova glavna
osobenost je to to od njega, ako stvar zamislimo grafiki, linije vode i napred i unazad. Ono to mu
prethodi moe da traje dugo, i ono to za njim sledi - moe trajati kratko. Ali moe da bude i obrnuto - da
je ono to prethodi - kratko, a ono to sledi - dugako. Pa ipak je taj centralni momenat najvaniji - on je
neki trenutni spoj onih ruilakih sila izvan ijeg dejstva je teko zamisliti ljudski ivot.
U to vreme ova razmiljanja su me zanimala isldjuivo u apstraktnom smislu. Ali kada sam se kasnije
vraao na njih, redovno sam dolazio do jednog te istog zakljuka, odnosno, da je u periodu o kojem je re
taj momenat za sve nas bila jedna decembarska no u Parizu, na poetku jake zime. Te noi Evelina je
slavila otvaranje svog kabarea u jednoj tihoj ulici kraj Jelisejskih polja. U mraznom vazduhu gorele su
uline svetiljke, kretali su se i zaustavljali automobili, svetlele su reklame, na trotoarima - bio je jedan sat
nou - stajale su prostitutke umotane u krznene bunde, gore, na kraju prave, nezaboravne perspektive
Jelisejskih polja crnela se Trijumfalna kapija. Mervil i ja smo se vozili njegovim kolima. Pre toga smo
veerali kod mene; on mi je rekao da je Evelina uspeno operisana, da je dobila novac iz June Amerike i
da je on lino oteen mnogo manje nego to je oekivao. Poto je bio dobro raspoloen, klonio je ka
tome da metempsihozu, o kojoj Evelina nije prestajala da govori, posmatra kao potpuno, u sutini,
bezazlenu stvar koja nikome ne nanosi naroitu tetu. Zadirkivao me je zbog toga to sam, kako je rekao,
branio Platona od Evelininih komentatorskih nasrtaja.
- Ma ta ona rekla - govorio je - to, sreom, nita ne moe da promeni. A ti bi hteo da u asu kad Evelina
pone da govori o Heladi, ona odjednom nestane, i da na mestu gde se trenutak ranije nalazila iskrsne
Sokratovo elo sa onom neobinom vertikalnom borom, i da odslua izvrstan govor o tome kako smo
mi, nesposobni da zamislimo venost, od bogova dobili njen veran odraz u pojmu o vremenu?
- Neu ti odgovoriti na Platonov citat - rekao sam. - Ali pogodio si moju iskrenu elju: ja bih zaista eleo
da Evelina nestane, bez obzira na to o emu u datom trenutku govori, shvata li kakva bi to bila srea!
Zamisli samo: ona poinje da pria, ti se uasnut suoava sa njenim neumoljivim pogledom - i ona
odjednom nestane. I nema vie Eveline. Naalost, nije nam suena ta srea. Uzgred, kako si rekao da se
zove njen kabare?
- "Fleur de Nuit"2.
- Naziv obeava.
Kada smo uli u kabare, tamo je ve bilo mnogo sveta. To su bili uobiajeni posetioci takvih mesta:
sredovene dame sa gladnim oima, mladi ljudi u smokinzima, stariji mukarci sa umornim licima, i
predstavnici one teko odredive kategorije ljudi koji na svim jezicima govore sa akcentom i koji bi sa
jednakom verovatnoom sutra mogli da dobiju i orden Legije asti i poziv da se jave kod istranog sudije
zbog izdavanja ekova bez pokria. Prva osoba koju sam sreo bio je ovek koga sam odavno poznavao,
sredoveni mukarac sa zabrinutim licem - on je uvek imao takav izraz, nezavisno od okolnosti. Njegova
karijera poela je pre mnogo godina na jugu Rusije - kupio je malu tampariju gde je poeo da tampa
lani novac. Posao mu je iao dobro, i kada je otiao u inostranstvo, ve je imao povelik kapital. Zatim je
preneo svoju delatnost u Konstantinopolj i u bliskoistone zemlje, stekao bogatstvo i najzad se preselio u
Zapadnu Evropu, gde je postao vlasnik nekoliko uspenih preduzea i gde je sada iveo poseujui
pozorita, koncertne sale i kabaree. Ali takav ivot ga nije zadovoljavao i on je iskreno alio za
nekadanjim vremenima. Nikako nije mogao da se navikne na ono ime je sada ispunjavao svoju
dokolicu.
2
Noni cvet (fr.).

18
On je, kako je govorio, voleo umetnost, i to je zaista bilo tano, mada ne u onom smislu koji je on davao
tim reima. Mislio je, naime, na pozorite i muziku. Ali zapravo je, naravno, voleo neto drugo: gravire,
precizan crte, besprekoran tamparski rad, ono to je bilo pravi smisao njegovog ivota i van ega nikako
nije mogao da nae svoje mesto. Sedeo je sam za svojim stolom, pred flaom ampanjca.
Preao sam pogledom malu salu i ugledao jo nekoliko poznatih lica, ija su prezimena figurirala u
takozvanoj mondenskoj hronici: fllmski glumci, ljudi bez odreenog zanimanja. Evelina je imala
poznanstva u najrazliitijim kragovima; meu onima ije je prisustvo ona smatrala neophodnim te veeri,
bila su dvojica uvenih biciklista i jedan bokser srednje kategorije, koji se upadljivo isticao ve izdaleka,
poto je njegov smoking bio nekako previe u neskladu sa njegovim pljosnatim licem i zgnjeenim uima.
- Odakle ona poznaje sve ove ljude? - upitao sam Mervila. On je slegnuo ramenima. Evelina je nosila
otvorenu crnu haljinu i bisernu ogrlicu i to ju je inilo dragaijom nego inae.
- Lepa je, nema ta - rekao je Mervil.
Na maloj pozomici osvetljenoj reflektorima stalno su se smenjivali izvoai. Program nije bio ni bolji ni
gori nego u drugim kabareima, sve je bilo sasvim podnoljivo. Evelina je najavljivala svakog izvoaa.
Negde oko dva sata nou, posle dvojice ruskih gitarista - to je bilo otprilike na sredini programa - izala je
na scenu i rekla da e nastupiti Boris Verner.
- Njemu reklama nije potrebna - kazala je - svi ga znamo.
Mervil i ja smo razmenili poglede, on je pokazivao uenje. Nisam, meutim, stigao da mu kaem ko je
Boris Verner, u sali je odjeknuo aplauz i na scenu je izaao isti onaj pijanista okrugle glave koga smo
sluali letos na Rivijeri, u staklenom restoranu nad morem. Sada je svirao drugaije, ne onako nemamo
kao te noi, ve naprotiv, toliko virtuozno da se samo od sebe nametalo pitanje: zato ovaj ovek nastupa
u kabareu a ne odrava koncerte? Sedeo sam i sluao, i nasuprot utisku koji sam imao prvi put kada sam
ga video za klavirom, sada mi se inilo da umesto praznine o kojoj je svirao onda, sada iz njegove svirke
iskrsava slika dalekog i vedrog sveta to podsea na pejza koji se udaljava - oblaci, vazduh, drvee,
vlani um reke. On je zaista bio izvrstan pijanista.
Tek tada, okrenuvi glavu, primetio sam Andreja, koji je sedeo sa nekom plavuom, ne naroito daleko od
nas. Pomislio sam na to kako je u njegovom ivotu dolo do znaajnih promena: ranije nije mogao sebi da
priuti izlazak na ovakvo mesto. Ali mnogo vie su me iznenadili njegovo bledilo i izraz uznemirenosti na
licu. Primetio sam da on ne odvaja pogled od visoke ene koja je sedela za jednim od poslednjih stolova,
sasvim blizu onog za kojim je sedeo falsifikator novca. To nije potrajalo dugo, Andrej je platio i otiao,
drei pod ruku svoju plavokosu saputnicu. Ponovo sam pogledao u pravcu gde je sedela ta ena. U glavi
mi je iskrslo udaljeno i maglovito seanje. Gde li sam video te nepomine sive oi? Uinilo mi se da sam
podlegao halucinaciji: njeno lice - to sam pouzdano znao - nisam video nikad pre te veeri. Ali njenog
saputnika sam poznavao. On je bio jednako veliki ljubitelj umetnosti kao i falsifikator novca, s tom
razlikom to je on najvie voleo knjievnost. Bio je pravi i nekoristoljubivi bibliofil, ali kada sam jednom
popriao sa njim, uverio sam se u to da je on prema svemu u istoj meri blagonaklon. Voleo je knjievnost
uopte uzev, onako kao to ljudi vole prirodu, a ne nekog odreenog autora. Nije znao u emu su
konkretne vrednosti pojedinih dela, a to ga, u sutini, nije ni zanimalo. Imao je trideset pet ili trideset est
godina, naoare od roevine i veito ushien izraz lica, jednako naporan kao i izraz zabrinutosti na licu
falsifikatora novca, na koga je, inae, na prvi pogled pomalo liio.
Gledao sam ga seajui se kako mi je pre nekoliko meseci tronutim glasom govorio o nekom autoru, ije
sam prezime zaboravio, kad sam odjednom osetio da mi Mervil stiska ruku. Okrenuo sam se prema njemu
i shvatio da je veoma uzbuen.
- To je ona - rekao je. - Zar sam mogao pomisliti?..
- Koja "ona"?
- Ona, madam Silvester!
- Dama sa kojom si se upoznao u vozu?
- Pobogu, tvoja sporost je ponekad tako neumesna... ta sada da radim? Kako da joj priem? ta ako me
ne prepozna?
Nikada ga nisam video u takvom stanju.
- Saekaj, nije to tako sloeno - rekao sam. - Poznajem oveka koji sedi sa njom.

19
- Pa to mi nisi rekao dosad?
Slegnuo sam ramemma.
- Izvini rekao je - vidi da ne znam ta govorim.
Nekoliko minuta kasnije Mervil je sedeo za njenim stolom i priao joj neto toliko nepovezano da mi je
bilo neprijatno zbog njega. Sreom, pratilac madam Silvester stigao je sam da popije gotovo celu flau
ampanjca i maltene obeznanjen je sedeo i gledao mutnim oima ispred sebe, ne shvatajui ba najbolje
ta se oko njega deava. Na sceni je crnpurasti mukarac u kaubojskom odelu, pratei sebe na gitari,
udvorikim baritonom pevao na panskom, Evelina se u crnoj otvorenoj haljini polako kretala izmeu
stolova i pod varljivom svetlou prigueno su blistali biseri na njenom vratu. Falsifikator novca je,
podboivi glavu rukom, sedeo sa izrazom daleke sete u oima, i ja sam pomislio: zbog ega li on tuguje?
Zbog toga to su prole najbolje godine njegovog ivota, i to mu nita ne moe zameniti onu tamparsku
mainu od koje je sve poelo i koja odavno ne postoji? Zbog toga to je ivot takozvanog pristojnog
oveka dosadan i muan i nikad vie nee biti onog maginog ukanja novih novanica koje duguju
svoje postojanje njegovom nadahnuu, njegovoj vetini? Pratilac madam Silvester, savlaujui smrtni
umor i tupost, obratio mi se rekavi:
- Dojs...
Ali to ime je istog asa izazvalo spazam u njegovom grlu. Nesigurnom rukom je uzeo au sa
ampanjcem, otpio gutljaj i ponovio:
- Dojs...
Nije mi bilo sueno da te noi saznam ta on misli o autoru "Uliksa", zato to je posle treeg pokuaja
odustao od namere da mi saopti svoje miljenje; njegovo stanje mu sasvim oigledno nije doputalo da
iznosi iole iscrpnije komentare o bilo kom piscu. Zautao je gledajui u mene mutnim oima i pomislio
sam kako se obino tako crtaju oi ribe koja gleda kroz prozor na potonulom brodu. Posle crnpurastog
mukarca u konim pantalonama na scenu je izaao cigansko-rumunski orkestar koji je svirao potpuri od
ruskih romansi, i glas jednog od muziara - nisam mogao da utvrdim kog tano - povremeno je u ritmu
muzike izvikivao rei koje su imale udaljenu fonetsku slinost sa ruskim reima; pljosnato bokserovo lice
kao da se jo vie rairilo, i njegove zgnjeene ui postale su jarko crvene. U polumraku kabarea, kroz
dim od cigareta i cigansku muziku, odraavajui se u oblim aama, naizmenino, kao da prolaze kroz
hodnike sa ogledalima koji as iskrsavaju, as nestaju, reale su se u strogom poretku bele i crne boje
utirkanih koulja i smokinga. Zatim bi se ponovo, kao da ih je na povrinu izneo talas ciganske muzike,
pojavili Evelinini neuvenjivi biseri. Sedeo sam, sav utonuo u tu omamu, i prigueno uo Mervila kako
govori madam Silvester o kretanju voza, koje lii na putovanje u nepoznato, i o onoj traginoj duevnoj
malaksalosti koju on nije mogao da zaboravi sve ove duge nedelje i mesece, o onome to verovatno i ne
postoji i to nigde nije ni postojalo osim u onom pokretnom prostom - o letnjem vazduhu koji munjevito
promie pored vagonskog prozora, o dalekoj zvezdi na crnom nebu - vae oi, vae lice - rekao je skoro
apatom - ono za ta sam vam beskrajno zahvalan...
Pratilac madam Silvester i dalje je uspravno sedeo na svojoj stolici, u stanju gotovo besvesnog heroizma,
i videlo se da on ve odavno ne shvata smisao dogaaja koji su se kovitlali oko njega u zvukovnom
bunilu, ije znaenje mu je izmicalo, i u kojem se nije moglo raspoznati gde se zavrava violinska
ciganska melodija i gde poinje neiji glas, koji se u jednom asu probijao kroz nju, a u drugom skrivao
iza neobino duge note, u graninom podrhtavanju gudala na prodornoj struni - Mervil je pak, poto je
ponovo sreo madam Silvester, nalazio da su i njen nestanak i ona izmiljena adresa u Nici bili nekakvi
sreni predznaci, to je on shvatio tek sada, gledajui njeno lice... Bilo je pet sati ujutro. Ustao sam,
stisnuo Mervilu ruku, pogledao u zamrlo lice pratioca madam Silvester, rekao mu na rastanku da se
potpuno slaem sa njegovim miljenjem o Dojsu, i krenuo ka izlazu, ispred kojeg me je zaustavila
Evelina obgrlivi svojom toplom rukom moj vrat. Bila je pijana, ali znao sam da ona veoma dobro
podnosi alkohol. Bila je pijana i zato je izraz njenih neumoljivih oiju odjednom postao blag. Rekla je:
- Hvala ti za to to si doao, to mi mnogo znai. Ti si ubre, ali zna da te volim. I da sad nisam
zaljubljena u Macana... Zdravo, svrati.
Njeni biseri su poslednji put bljesnuli preda mnom i nestali. Izaao sam na ulicu. No je bila studena,
iznad moje glave, bojei sve nestvarnom bojom, kao kroz osvetljenu vodu u akvarijumu, gorela su slova

20
"Fleur de Nuit". Istog asa prila mi je vrlo siromano odevena ena sa malim buketom ljubiica u ruci:
"Monsieur, les violettes..."3 Znao sam da ona taj buket nudi svakome ko izae iz kabarea. Bila je pijana,
kao i obino, i, kao i obino, nije me prepoznala. "Monsieur, les violettes...". Neko je okretao glavu, neko
joj je davao neto novca, ali niko, naravno, nije uzimao cvee, a ona je na to i raunala. Imala je oko
pedeset godina, zvala se Anelika i ja sam jednom, pre nekoliko godina presedeo sa njom dva sata u
nonoj kafani, a ona mi je priala o svom ivotu, odnosno, o tome kako ga je ona te noi zamiljala. to je
bila pijanija, njena pria je postajala sloenija, menjali su se gradovi, nazivi zemalja, datumi, dogaaji i
imena, tako da je bilo izuzetno teko snai se u svemu tome. Ona je as bila udovica generala, as ena
mornarikog oficira, as verenica nekog ministra, as glumica, i kad bi se spojilo sve to to je govorila o
sebi, ispalo bi da se njen ivot odlikuje takvim bogatstvom koje bi bilo dovoljno da ispuni nekoliko
ljudskih sudbina. Ali bilo kako bilo, rezultat svega toga je uvek bio isti, i njega nije mogla promeniti
niija mata: Anelika je bila siromana, bolesna i pijana, i u onome to ju je oekivalo u bliskoj
budunosti nije bilo niega osim beznaa i perspektive smrti na ulici, jedne zimske noi, pred zatvorenim
vratima kabarea, iza kojih se pije ampanjac i slua muzika. Dao sam joj nekoliko franaka i produio
dalje. Bilo je pusto i hladno. Podigao sam kragnu od kaputa - i odjednom su preda mnom iskrsli: topla
no na Rivijeri, stakleni restoran iznad mora i onaj neverovatni improvizator, ija svirka je u mojoj mati
postala neka vrsta muzikog uvoda u ono to se sada deava, u ono to je unapred zacrtano i ono to ve
postoji, moda u nedalekoj budunosti koja eka sve nas u tom sluajnom spoju: Aneliku, Mervila,
madam Silvester, Macana, Evelinu i mene - u onome to ne znamo i to se verovatno ne moe desiti
drugaije osim onako kako mu je sueno da se desi.
Skoro celu nedelju proveo sam u samoi, gotovo ne izlazei iz kue. Iako nije bilo nikakve posebne
potrebe za tim, satima sam sedeo u fotelji seajui se ranijih dogaaja iji sam bio svedok ili uesnik i ija
je povezanost, kako mi se sada inilo, bila uslovljena samo sluajnou. Ali zatim sam primetio da su sve
te uspomene skoncentrisane oko nekoliko glavnih ideja, nekoliko optih zakljuaka. Setio sam se, izmeu
ostalog, svega to je bilo povezano sa orom, Andrejevim bratom - posle njegove smrti, iz nekog
razloga, nisam razmiljao o tome. Sada mi se ta nejasna i spontana zaboravnost inila udnom. U ona
davna vremena kada je or iveo u Parizu i kada smo ga svi mi viali, on je bio utljiv mlad ovek koji
nije ba dobro shvatao ale, i ponekad se zbog toga u drutvu oseala nelagodnost. Ono po emu se
izrazito razlikovao od ostalih, bila je njegova neverovatna, nesavladiva krtost. Jednom prilikom video
sam suze u njegovim oima - to je bilo onog dana kada je dobio pismo u kojem ga je otac obavetavao o
tome da je izgoreo ambar u kojem su uvane zalihe ita. Kad smo sedeli u kafani, on nikad nikome nije
plaao pie i nikad se nije bunio zbog toga to drugi plaaju za njega. Cenjkao se uvek i svuda, naroito
sa ulinim enama, koje su ga uvek snano privlaile, i sticao se utisak da ceo njegov ivot protie u
paninom strahu od toga da ne potroi franak vie nego to treba. Ja sam u tome video manifestaciju
nekakvog moralnog idiotizma. Mervil, koji je bio spreman da plaa svuda, uvek i svima, prezirao je
ora. Andrej ga je ve tada mrzeo. Ali u to vreme or je zaista bio vrlo siromaan, njegov otac mu je za
ivot slao neku mizernu svotu, iako je, kako se kasnije pokazalo, cenio njegovu tedljivost, i celu imovinu
je ostavio upravo njemu, izostavivi Andreja iz oporuke.
I da je to bilo jedino, da or nije imao nikakve druge osobine, sve bi bilo vrlo jednostavno. Ali nije bilo
tako. Taj ubogi i surovo dosadni ovek imao je nesporan poetski dar, i najvie od svega je voleo poeziju,
koju je izvanredno dobro poznavao. Njegov oseaj za poeziju bio je nepogreiv, i mada nije dobro znao
engleski, or je slegao ramenima sluajui Mervilove ushiene komentare o Kitsovim pesmama, koje je
on shvatao bolje nego Mervil, ije je poznavanje engleskog bilo savreno. or je bolje od bilo koga od
nas oseao kretanje samoglasnika, premetanje akcenata i sve nijanse smisla u svakoj pesmi. Ono to je
on sam pisao, meni se uvek inilo izuzetnim. Seao sam se njegovih tamnih oiju koje bi odjednom
zasjale, i onih strofa koje nam je recitovao svojim pomalo muklim glasom. Niko ko ga je uo nije mogao
to da zaboravi. Jednom prilikom Mervil mi je rekao:
- Ne shvatam kako je mogue da ta ivotinja ima takav izuzetan dar. Kako ti to objanjava?
3
Gospodine, ljubiice... (fr.).

21
Ja nisam imao objanjenje, kao to ga nije imao ni bilo ko drugi. I na neki udan nain njegovo lirsko
bogatstvo, njegova mata, kruti ritam njegove poezije i oni pokreti due koji su tako udesno i
harmonino bih sadrani u njoj - sve je to prestajalo da postoji im bi on zavrio svoje recitovanje, i pred
nama je iskrsavao ponovo onaj isti krti i turobni or koji izaziva prezir ili odbojnost. Mnogo puta sam
pokuavao da saznam od njega kako pie i kako mu to polazi za rukom, ali on nikada nije prihvatao
razgovor na tu temu.
- Ti to ne moe da shvati - rekao mi je najzad - zato to se nisi rodio kao pesnik. - A ti? - Ja jesam. - Ali
poezija u tvom ivotu zauzima manje mesta nego, recimo, razmiljanje o skupoi - rekao sam razdraeno.
On me je pogledao utke i nije mi odgovorio.
Kasnije, kada je or otiao iz Pariza i nastanio se u Perigeu - to je bilo posle smrti njegovog oca - vrlo
retko smo ga pominjali. Seanje o njemu izazivalo je kod nas oseaj mune nelagodnosti, kao da smo mi
bili donekle odgovorni za njegove nedostatke. Jednom sam upitao Mervila:
- Misli li da je njegova poezija moda rezultat slepog talenta, koji nije ni sa im povezan?
- ta hoe da kae?
- To da nastanku poezije barem teorijski - prethodi neka lirska stihija, treperenje oseanja, najzad, neko
duevno bogatstvo. Kod ora nema nikakvih tragova svega toga.
- Ne znam - rekao je Mervil. - Ali to ipak nije sluajno. Ne bih se reio da sudim o tome ta njega u veoj
meri odreuje - njegov idiotski tvrdiluk ili to to je on pravi pesnik. Viktor Igo je takoe bio krt.
- Da, ali ne u ovako klinikoj meri.
- To su ve nijanse.
Sada sve to vie nije bilo vano, poto je or bio mrtav. - Vi ste sada vlasnik velikog imetka - rekao je
Andreju notar. I onaj automobil koji je or vozio po drumovima june Francuske stajao je pred ulazom
Andrejeve zgrade u Parizu. U svakom sluaju, tako je bilo sve donedavno, poto je posle one noi kada je
otvoren Evelinin kabare, Andrej nestao. Nekoliko puta sam ga zvao telefonom, ali niko se nije javljao.
Tada sam otiao kod Mervila, koga sam zatekao u onom ushienom stanju u kojem sam ga vie puta
video ranije i ije znaenje mi je bilo dobro poznato. On je rasejano odgovarao na moja pitanja i gledao
ispred sebe odsutnim pogledom. O Andreju nije znao nita.
- ta se to kod tebe deava? - upitao sam.
Pogledao me je tako kao da je upravo u tom asu doao k sebi.
- Ne, dragi moj, ti to ne moe da shvati.
- Isto to - rekao sam - isto to mi je rekla Evelina kada je govorila o Macanu i metempsihozi. Zar je ba
neizbeno da ovek zapadne u takvo umno siromatvo u odreenim, i ako emo pravo, ne naroito
izuzetnim okolnostima? Pre dve nedelje sve je oko tebe bilo besmisleno, lieno svrhe i beskrajno tuno.
Takav je bio svet u kojem ivi i u koji si, pored sebe, smestio i celo oveanstvo. A sada si pao u lirski
trans i zaboravio si sve ono to si znao ranije?
Gledajui kroz mene, on je rekao:
- Ona ima tako divan, nezaboravan glas.
Otiao sam od Mervila i dole sam razmiljao o njegovom stanju, setio sam se da su njegove ljubavi u
poslednje vreme poprimile mranu nijansu, usled ega se u njima pojavila posebna napetost, koju je on
pre izvesnog vremena, kada mi je priao o svom prvom susretu sa madam Silvester, ostajui veran svojoj
romantinoj sklonosti ka preterivanju, nazvao traginim zanosom. Pamenje bi ga moglo podsetiti na to
da je svaka njegova ljubav bila poslednja. Ali on je to zaboravljao. Pa ipak, kako je vreme proticalo, ta
misao - "moja poslednja ljubav", "poslednje oseanje za koje sam sposoban" - bila je sve blia istini i
moda je zaista doao trenutak da on proivi svoju poslednju strast.
U naem udnom i neraskidivom savezu bilo nas je petoro: Evelina, Mervil, Andrej, Artur i ja. Artura
odavno nisam video. Ba nekoliko dana nakon to sam bio kod Mervila, on me je posetio. On je iveo
prilino osobenim ivotom, verovatno jedinim kojim je mogao da ivi: bilo je dovoljno pogledati njegovo
ruiasto, bezmalo devojako lice, njegove punake ruke, celu njegovu figuru koja se blago i donekle
graciozno njihala pri hodu, u emu, meutim, nije bilo nieg mukog - da bi se shvatilo zato on ne moe
da ivi drugaije. Ali u njemu nije bilo nieg odbojnog. On je bio bistar, kulturan i nadaren ovek, ali
upropatavale su ga dve strasti, a svaka od njih je bila dovoljna da uniti bilo iji ljudski ivot.

22
Mnogobrojne ljubavne veze i nesavladiva elja za kockom. iveo je koliko burno toliko i neuredno.
Ponekad je stanovao u odlinoj zgradi pored Bulonjske ume, u dokolici itao Koktoa i Valerija i vozio se
u ivopisnom automobilu krem boje, ponekad se pak vraao u svoj skromni stan i ruao od prilike do
prilike, ponekad je dolazio sa zabrinutim izrazom lica, poto mu je iz odreenih razloga bilo vano da
niko ne zna gde se on nalazi. Meu onima sa kojima je bio u bliskim odnosima bilo je najrazliitijih ljudi.
Mervil mi je, suzei od smeha koji nije mogao da zadri, ispriao kako je jednom prilikom uao u
krznarsku radnju, nedaleko od Velikih bulevara, i ugledao Artura, koji je stajao iza tezge. - Kako si
dospeo ovamo? - upitao je Mervil. Artur se osvrnuo oko sebe, iako u radnji nije bilo nikoga osim Mervila,
i tihim glasom rekao da je vlasnik te radnje jedan stariji, ali vrlo drag ovek... I zaista, nedugo zatim u
radnju je uao debeli stariji Jevrejin. - Njegovo lice - rekao je Mervil - to ti je neto izmeu biblijskog
poroka i savremenog zelenaa. - Posle izvesnog vremena krzna su nestala iz Arturovog ivota, isto onako
kao to su pre toga nestali automobil krem boje i stan kraj Bulonjske ume. Umesto toga pojavila su se
mlena stakla ogromnih elektrinih kugli u kafani pored jedne od pariskih eleznikih stanica, poto je
zelenaa zamenio jedan kelner iz te kafane, pleati mukarac sa mranim izrazom lica. Posle krznarske
radnje i kafane Artur se, kako je rekao, s olakanjem vratio u svet umetnosti, gde je ponovo mogao da se
bavi komentarisanjem Klodelove poezije ili da nairoko raspravlja o "Koridonu" Andrea ida - ni u
krznarskoj radnji ni u kafani kraj stanice njegovi sabesednici nisu imali nikakvu predstavu o toj izuzetnoj
knjizi koja... On je ak smatrao da izmeu Macanove metempsihoze i onim to je on, sledei ida,
nazivao uranizmom ima neeg zajednikog - ja sam ga pogledao zaueno - u tom smislu to nam i
metempsihoza i uranizam, svako iz svog ugla pokazuju jedan od aspekata venosti. Artur je imao mali
stan, nameten, kako je on tvrdio, vrlo vrednim stvarima, u ijem izboru je, meutim, odsustvovalo
izvesno jedinstvo stila - na ta sam mu ja skrenuo panju. - Razni ljudi - razni ukusi - odgovorio je on. Ali
kako je proticalo vreme, njegov stan je postajao sve prazniji, i na kraju su mu ostali samo - jedan divan,
vrlo irok, vrlo nizak i izrazito ugnjeen, mali sto i divna kopija Rembrantovog ratnika sa lemom.
Nestanak nametaja Artur je objasnio time to su ga oni koji su mu ga poklonili postepeno uzimali natrag.
Moda je to bilo tano, ali moda ga je Artur i prokockao - poto je on redovno gubio novac na kartama
ili na hipodromu. U tom pogledu bio je potpuno nedokazan, i nikakvi argumenti nisu ga mogli zaustaviti.
Poznavao je neke sumnjive Arape, kojima je prodavao svoju odeu; od Arapina bi se uputio ka
kladioniaru i novac se zadravao u njegovim rukama tano onoliko vremena koliko je trajao put od
jednog do drugog lopova. Artura je ovek mogao da obue kod najboljeg krojaa, da mu otvori tekui
raun u banci i kroz dve nedelje od svega toga ne bi ostalo nita.
Imao je jo jednu osobinu, zbog koje je Mervil bio spreman sve da mu oprosti: uvek je drao psa,
najee malog, o kojem se neno brinuo - i u njegovom nesrenom, grozniavom ivotu ta briga je, ini
se, bila jedina postojana aktivnost. Poslednje dve godine imao je Toma, utog jazaviara sa neobino
izraajnim oima. Menjali su se ljudi, okolnosti i mesta, ali Tom je uvek bio sa Arturom, i poznavao nas
je sve jednako dobro kao i njegov vlasnik.
- Evo doli smo, Tom i ja - rekao je Artur. - Treba da porazgovaramo o jednoj konkretnoj stvari. Evelina
mi je rekla... - Ispostavilo se da mu je Evelina ispriala o Mervilovoj vezi sa madam Silvester i pokazala
mu njenu fotografiju.
- Saekaj, neto si pobrkao - rekao sam ja. - Odakle njoj fotografija madam Silvester?
- Grupni snimak sa otvaranja kabarea.
- Dobro. I ta je bilo?
- Doao sam da ti kaem da Mervila treba upozoriti.
- Na ta?
- Treba da se razie sa njom.
- Ti zna da Mervil nije sklon takozvanim avanturama i da u sve svoje veze ulazi sa vie ili manje
ozbiljnim oekivanjima.
- Tim pre ga treba upozoriti dok jo nije kasno.
- O emu ti to pria? Zato?
- Vidi li - rekao je Artur - ono to u ti rei tebi moe delovati neubedljivo, i ja sam toga savreno
svestan. ini mi se da sam ve negde video to lice, i ta uspomena je povezana sa zloinom ili sa

23
opasnou. Ne seam se gde i kada, moda me ak pamenje vara. Ali kada sam video fotografiju koju mi
je Evelina pokazala, to je na mene ostavilo takav utisak da sam istog asa reio - Mervila treba upozoriti,
njemu preti opasnost.
- Dragi moj Arture - rekao sam - ti zna da je Mervila teko uplaiti, nije ti to Andrej. Osim toga, sloie
se da tvoji argumenti ne bi mogli delovati na njega - sam si rekao da si svestan njihove neubedljivosti.
- A kakav utisak je ona ostavila na tebe?
- Ako hoe da ti kaem iskreno, pre negativan, mada ne znam zato.
- Moda ja, na kraju krajeva, preterujem - rekao je Artur. - Ali zabrinut sam.
Ja se nikad nisam odlikovao sposobnou da predosetim nailazak neke katastrofe. Vrlo dobro sam znao da
tugu koju tako esto oseam i koja je za mene postala gotovo prirodno stanje uvek izazivaju apstraktni
razlozi i da ona nije povezana sa spoljanjim dogaajima. Ali odnedavno - od svog povratka u Pariz -
poeo sam oseati nejasnu teskobu, koje nisam mogao da se oslobodim i za koju, kako se inilo, nije bilo
nikakvih razloga. Zaspao bih i probudio se sa pomeanim oseanjem aljenja i uznemirenosti. I ono to
me je okruivalo postepeno je poprimalo besmislen karakter upozorenja ili podseanja. ak su i moji
ivci, na koje dotad nisam mogao da se poalim, poeli da poputaju: poeo sam da se trzam od
neoekivanog zvuka zalupljenih vrata, da oslukujem svaki um na koji ranije ne bih obratio nikakvu
panju. Ponekad, kad bih se probudio nou, uinilo bi mi se da mi iz dubine sobe neujno prilazi ljudska
silueta, i apsurdna ubedljivost tog kretanja bila je tako velika da bih ja u tom asu upalio lampu nad
uzglavljem i istog asa je ugasio sa oseanjem nelagodnosti i stida zbog svog postupka. Mnogo puta sam
u seanju prebirao sve ono to se meni ili ljudima iz moje okoline desilo u poslednje vreme - i nikad
nisam nalazio u tome nita to bi moglo da objasni teskobno stanje u kojem sam se nalazio, neshvatljivi i
bespredmetni nemir koji sam oseao. O tome sam razmiljao kada je Artur otiao. Meni se iz nekog
razloga - to, dodue, nikad ne bih priznao Mervilu - nije dopadao nepomini pogled madam Silvester. Ali
ona mi nije ulivala nikakav strah, i ono to je o njoj govorio Artur moglo je biti samo posledica njegove
ponekad poveane osetljivosti.
Tokom te zime retko sam viao Mervila. Dva ili tri puta smo zajedno ruali i on je svaki put nekud urio.
- Tebi kao da je dananji dan - poslednji u ivotu - rekao sam mu jednom prilikom. On se samo uzgred
osvrnuo na moju primedbu:
- Ti, kao i obino, misli da je ovo jo jedna u nizu mojih iluzija. Uveravam te da ovog puta nisi u pravu.
Jednog hladnog martovskog dana dobio sam razglednicu od Andreja, sa Sicilije. U nekoliko rei objasnio
mi je da je iz Pariza otiao zbog toga to je njegov nervni sistem bio u vrlo loem stanju, i bio mu je
potreban odmor na jugu.
"Ti zna da ja ranije nisam mogao sebi priutiti takvo putovanje. Ali sada kada imam takvu mogunost,
zato bih se liavao ovog junog neba, ove sicilijanske drai ivljenja." Proitavi te rei slegnuo sam
ramenima: ko bi jo pre samo nekoliko meseci mogao da zamisli Andreja kako govori o junom nebu i
drai ivljenja?
Njegovu razglednicu sam naao kad sam se vratio iz grada. Bilo je oko devet sati uvee, sedeo sam za
pisaim stolom i drao je u rukama, i najednom je odjeknulo zvono. Pomalo se udei - tog dana nikoga
nisam oekivao - otvorio sam vrata i ugledao Mervila. Imao je pune ruke zaveljaja - kao i svaki put kada
je bez najave dolazio kod mene na veeru. Paljivo sam ga pogledao; prvi put sam na njegovom licu
video izraz srenog spokojstva, koji mu je ranije bio potpuno stran. On je uvek bio ili neraspoloen, ili se
nalazio u stanju grozniavog ushienja - kao junak Dostojevskog, kako ree Evelina.
- Danas imam slobodno vee - rekao je - i poeleo sam da ga provedem s tobom. Doneo sam i veeru.
- Drago mi je da te vidim - rekao sam ja - kako ivi? Nema te odavno.
- Da si ti na mom mestu, ni tebe ne bi bilo.
- Ne poriem. Samo, teko da bih se ja mogao nai na tvom mestu, zna da su u ovom svetu mesta
podeljena jednom zauvek.
- I ja sam tako mislio donedavno - rekao je on. - Sada vie nisam siguran u to. Ali hajde da veeramo,
gladan sam kao pas.
Poeo je da pria kada smo pili kafu. Sve vreme sam ekao na to, bio sam siguran da je doao zbog
razgovora - suvie sam ga dobro poznavao da bih pomislio kako je neobavezno svratio kod mene.

24
- Sea li se one noi, jo za vreme studija, kada smo Neli, ti i ja sedeli na spratu u nekoj krmici na
Monparnasu, ja sam tad bio strano zaljubljen u nju, ali ona nije htela da bude nasamo sa mnom pa sam
pozvao i tebe. Sea li se toga?
- Da, da - rekao sam. I u pamenju su mi iskrsli letnja no, tamno drvee na bulevarima, mutnjikava
prozorska stakla u toj sali na spratu, um glasova odozdo, tuna kelnerova fizionomija, Neli, njena plava
kosa i ogromne crne oi sa podsmeljivim izrazom - ona se kasnije udala za nekog arhitektu i otila sa
njim u Kanadu. - Da, seam se.
- Ja sam naruio ampanjac, a ti si odrao vrlo kratku zdravicu. Nelino prisustvo je na mene delovalo jae
nego bilo kakav ampanjac; naravno, svestan sam da je to bilo potpuno oigledno, i da si me ti verovatno
saaljevao. U svakom sluaju, rekao si: - Pijem za ostvarenje naih elja.
- Tu bi mi se teko mogla pripisati namera da kaem neto originalno.
- Nisam to imao u vidu. Ali pre neki dan setio sam se te zdravice i pomislio kako se meni u ivotu elje
nikad nisu ostvarivale - sve donedavno.
- Verovatno ti se svaki put inilo da je tako - sve dok ne bi zapoeo novi period iluzorne sree u tvom
ivotu.
- Ne, ipak sam uvek znao da to nije to.
- Ali sada nema nikakvih sumnji?
- Nije mogue - rekao je on. - Ne, naravno, nije mogue da ti se nije desilo da ponekad, u trenucima kada
nisi ogranien ni vremenom, ni okolnostima, niti obavezom da tome pridaje realistine crte - da ponekad
zamilja neku idealnu ljubavnu vezu sa idealnom enom. Mislim da smo svi to radili.
- Verovatno. A ti si prednjaio u tome.
- Moe biti. I evo sada, ni da imam najbogatiju matu na svetu, ne bih mogao da zamislim nita lepe od
ovoga to mi se sada deava. Ti zna da je svaki pokuaj da se tako neto opie osuen na neuspeh. Neu
to raditi. Samo u ti rei da nikad nisam verovao da mogu postojati takva blagost, takva predanost i takva
ljupkost, za koje bih se uzalud trudio da naem objanjenje. Kad zatvorim oi, vidim njene pokrete, ujem
njen glas, koji je nemogue zaboraviti, i ini mi se da je to to imam priliku da budem u njenoj blizini -
takva nezasluena srea na kakvu nisam imao prava da raunam. I ta srea je sada stvarnost.
Priao mi je i stegnuo rukom moje rame.
- Sea li se - rekao je - sea li se kako smo u mladosti itali pesme? Sea li se kako je pisao or? Zar
misli da je poezija izgubila svoju sutinu i snagu zbog toga to stno mi postali stariji? Mogu ti rei da je
ja nikad nisam oseao tako duboko kao sada, nakon tolikih duevnih krahova i onog uasnog umora za
koji sam mislio da je neizleiv. Sada imam drugaiju predstavu o svetu nego to sam imao pre. Ali poto
znam da je sve, u sutini, beskrajno tuno - ti si mi to tako uporno dokazivao na jugu sreu oseam jo
snanije. Sea li se?

Si le ciel et la mer sont noirs comme de l'encre,

Nos coeurs que tu connais sont remplis de rayons!4

On je stajao pored moje fotelje. Zatim se nagnuo ka meni i rekao:

- T kad bih sutra, shvata, kad bih sutra morao da umrem, znao bih da nisam proiveo ivot uzalud, da je
vredelo iveti.
Gledao me je sa oekivanjem. Oseao sam teku nelagodnost, shvatao sam da bi bilo potpuno neumesno
kad bih mu ispriao sve ono o emu sam mislio u poslednje vreme - i da on to jednostavno ne bi shvatio.

4
Neka proima tama nebo i more,
Ti zna da su svetlou ispunjena naa srca! (fr.).

25
Rekao sam:
- Dragi prijatelju, iskreno se radujem zbog tebe. ta bih jo mogao da ti kaem? Mogao bih da te
podsetim na poetak strofe iju si ti citirao samo drugu polovinu5. Mogao bih ti izlagati razna logika
razmiljanja i skretati tvoju panju na neke materijalne momente. Kakvog bi to imalo smisla? Ali prosto
kao tvog prijatelja, interesuju me neke stvari. Kako je i gde je dosad ivela madam Silvester, ko je ona
izvan svog, da tako kaemo, lirskog oblika, kakvi su tvoji planovi?
Odgovorio je da mu je ona ispriala svoj ivot, da je udovica, da je rodom iz Nice, i da od one noi kada
ga je srela u vozu ni na trenutak nije prestajala da misli na njega, ali da mu je dala nepostojeu adresu zato
to se plaila svog sopstvenog oseanja. Koliko sam shvatio, u onome to je ona govorila Mervilu bilo je
uoljivih rupa, ali njemu je, naravno, mogla da ispria ta god je htela. Stekao sam utisak da je ona svaki
put kad joj se to inilo umesnim prelazila na monolog o svojim sopstvenim oseanjima, to je nije ni na
ta obavezivalo, a ujedno ju je oslobaalo od potrebe da iznosi konkretne injenice.
- I kada me pogleda u oi - rekao je Mervil prekinuvi priu - ini mi se da do mene dopiru daleki zvuci
klavira, lirini i vazduasti, takvi kakve, naravno, nisam uo u stvarnosti.
Paljivo sam ga gledao - iskreno sam voleo tog oveka - i rekao sam mu:
- uo si tu muziku prolog leta, u staklenom restoranu nad morem. To su bili isti ti zvuci, i tada ti se
inilo da oni naglaavaju tvoju prazninu. Taj improvizator se zove Boris Verner, i poslednji put si ga uo
na otvaranju Evelininog kabarea, kada si ponovo sreo madam Silvester.
Meni se inilo da je Mervil potpuno gluv za sve to nije u vezi sa njegovim sopstvenim oseanjima, i da
ga ne mogu zanimati nikakve druge teme. Ali to nije bilo ba sasvim tano, poto je on rekao:
- Ti me gleda i moda me ak i saaljeva - zbog mog slepila i moje, kako je ti naziva, iluzorne sree.
Mislim da sam u pravu ipak ja, a ne ti. Seti se da ni ti nisi uvek bio ovakav kakav si sada.
- Svet se menja, dragi moj, i mi se menjamo zajedno sa njim.
- Tano, i da nije tako, ne bi ni vredelo iveti. Sada u poi, i poeleu ti laku no.
Otiao je u predsoblje i vratio se ve u kaputu i sa eirom na glavi. Ja sam sedeo u fotelji i gledao ispred
sebe u onaj ugao sobe gde je pre nekoliko godina visio portret koji sam skinuo. Mervil mi je priao i
stisnuo mi ruku.
- Laku no - rekao je. - Kada ja izaem i zatvorim za sobom vrata, i kada ostane sam, seti se Sabine.
I otiao je. Nekoliko minuta sam sedeo u fotelji ne mislei ni o emu. Zatim sam ustao i napravio
nekoliko koraka po sobi. Nije mi bilo potrebno Mervilovo podseanje da bih mislio o Sabini. Stalno sam
mislio o njoj. Video sam pred sobom njene ledene oi, njene tanke obrve, njene usne. Imala je meke i
snane prste i teak odluan hod. Setio sam se kako sam je jedne noi ekao na praznom senskom keju -
bila je u gostima kod nekih ljudi koje ja nisam poznavao i rekla mi je da e otii od njih oko jedan sat.
Podigao sam kragnu od kaputa i dugo sam je ekao stojei iza oka, poto ona nije elela da neko sazna
za moje prisustvo. Bilo je ve petnaest do tri kada sam zauo njene zvonke i teke korake. Kada se nala u
ravni sa mnom, istog asa sam zaboravio na to da sam je tri sata ekao po zimi i rekao sam:
- Nemogue je ne prepoznati tvoj korak. Kad bih ga uo prvi put, i kad ne bih znao ko to ide, rekao bih da
su to koraci komandora.
- I ne bi, na kraju krajeva, ba mnogo pogreio, ta misli? - odgovorila je ona. Hou da kaem, moda
bi ti bilo bolje da me ne poznaje.
Uvek je govorila upravo takve stvari. Tih dana navrila se otprilike godina otkako smo poeli da se
viamo i na odnos je bio potpuno isti kao i na samom poetku naeg poznanstva, ali onda, kada sam ve
osetio da e u njemu doi do preokreta, kojem sam gotovo bio prestao da se nadam, u poslednjim
trenucima pre nego to se desilo ono to nije moglo da se ne desi, ona mi je odjednom rekla, prvi put
preavi na "ti" - i kada sam to zauo, potamnelo mi je pred oima:
- Moda je bolje da ne doe do toga? Posle e ti biti tee.
5
Osma pesma iz Bodlerovog ciklusa "Putovanje"

26
Tu je, naravno, bila u pravu: da nisam saznao ta znai bliskost sa njom, moda bih je mogao zaboraviti.
Ali ona se uvek i u svemu, svesno ili sluajno postavljala tako kao da je ono to se deava, u sutim,
rezuitat savladavanja nepremostivih prepreka.
Ako bi mi rekla da doem po nju kasno uvee, znao sam da to ne mora da znai nita. Doekala bi me
odevena u crnu zatvorenu haljinu i rekla:
- Dragi moj, u poslednjem trenutku sam htela da ti telefonom javim da ne dolazi. Celo vee me boli
glava i jedina mi je elja da legnem u krevet i zaspim. Ne ljuti se? Znam da si ekao ovo vee deset dana,
ali ta da se radi, okolnosti su protiv tebe.
Ali kada bi najzad pustila na volju svojim oseanjima, inilo se da je njeno emotivno bogatstvo neiscrpno;
ona je to vrlo dobro znala i jednom kada smo leali u krevetu rekla mi je:
- Ba bih volela da znam za koga te uim svemu ovome?
Ali ta nauka me je skupo kotala. Malo sam spavao, loe sam se hranio, morao sam previe da radim kako
bih nadoknadio vreme koje sam provodio sa njom oekujui trenutak kada se najzad ispostavljalo da je ne
boli glava ili da nije zauzeta te veeri i da ne eka nikoga osim mene - i ona mi je ponekad govorila:
- Koliko vremena e jo imati snage za ovakav ivot? Ti si zaista neobino ilav.
Ali Mervil je bio u pravu. U tom periodu ja takoe nisam mogao da zamislim ivot bez Sabine, i to je
takoe, naravno, bio lirski svet, gde su rei nekih pesama dobijale magino znaenje, shvatljivo samo njoj
i meni i jo moda onom umrlom pesniku koji je u sluajnom naletu nadahnua rekao upravo ono to je
trebalo da kaemo mi. Ja nikada, ni pre, ni posle toga nisam doivljavao tako razorna oseanja - i zauvek
sam zapamtio, na primer, onu no u zavuenom kabareu, negde pored Velikih bulevara, kada sam plesao
sa njom uz iznurujuu muziku ciganskog orkestra i kada sam odjednom video kako se tope njene ledene
oi i kako se miu njene usne dok izgovaraju rei koje ona nikad nije govorila naglas, ali ije znaenje ja
nisam mogao da ne znam. Ali ona je nametala vetaku i vrstu predstavu, izvan koje mje moglo biti
niega, i ija iskljuivost nije doputala nikakvo opiranje, predstavu o tome da je sve to se deava -
rezultat neobinog i srenog sluaja, i da to naravno ne moe trajati dugo, kao ni putovanje vozom, ni let
avionom. U onome to se deava sada ve je prisutna senka neizbenog i neumoljivog kraja. I usled toga
to nam se ta senka nezadrivo pribliava, sve dobija tunu i neponovljivu nijansu, koje ne bi bilo kad mi
to ne bismo znali. Ponekad, snano se napregnuvi kako bih se oslobodio misli o toj vlasnoj i moda, na
kraju krajeva, umiljenoj neumitnosti, postavljao sam sebi pitanje: zato to, u sutini, mora da bude ba
tako? Jednom sam joj to rekao. Ona me je paljivo pogledala i upitala:
- Ti bi hteo da se nae na mestu mog budueg mua?
- Zar je to tako neverovatno? Zato?
I tada, prvi i poslednji put rekla mi je neto to je bilo potpuno netipino za nju:
- Zato to te volim i mislim da zasluuje bolje - ovo to ima sada, i to on nikada nee imati.
Ustala je sa stolice - sedeli smo u kafani, bila je letnja no, na nebu su sijale zvezde - stisnula mi je ruku
svojim jakim i toplim prstima, i rekla:
- Sada me otprati kui. Zatim e mi namestiti krevet, skinue mi odeu, odnee me u kadu, zatim e
me doneti natrag i poelee mi laku no. Vai?
Ispoljila je potpuno nepotrebnu i neshvatljivu okrutnost zatraivi od mene da prisustvujem njenom
venanju. To je, kako je rekla, njena poslednja molba. Iako mi je to izgledalo kao najtea mogua kunja
koja me je mogla snai, tada jo nisam imao dovoljno duevne snage da joj bilo ta odbijem. Doao sam u
gradsku skuptinu, gde je trebalo da se odri venanje - i sreo Mervila; znao sam da je on veran prijatelj i
da uvek mogu raunati na njega. Kada smo nas dvojica po zavretku ceremonije izali na ulicu, ne
mogavi da se uzdrim, upitao sam ga:
- Doao si ovamo kao na moju sahranu?
- Ona se udala za vlasnika fabrike nametaja - rekao je ne odgovorivi na moje pitanje. - Ruku na srce,
mislim da tako neto ipak nisi zasluio. To lii na zavretak nekog jeftinog pozorinog komada. Ali u
jedno sam siguran, srena nee biti.
Sabina je nestala iz mog ivota, i ponekad sam dobijao elju da prokunem svoje pamenje, koje je
sauvalo sve to je imalo veze sa njom. Od tada su prole godine i ja sam vrlo dobro znao da je sve to
zauvek zavreno i da moda nije vredno aljenja. Ali svaki put kada moja panja nije bila zaokupljena

27
neim ime sam se u datom trenutku bavio, preda mnom su iskrsavale sive oi, prvo ledene, zatim sve
toplije - i tada je sve to me je okruivalo poinjalo da lii na nemo podseanje na to da izvan ovog sveta
koji je sada nestao, ostaje samo ista ona ideja smrti i kraja, jednako prisutna u kamenoj simfoniji gotske
katedrale, muzejskoj velianstvenosti Luvra, nonom pejzau Junog mora i knjizi koju itam. Zato me
je Mervil jo jednom podsetio na to?
Tokom celog prolea, kiovitog i hladnog, i prve polovine leta nisam video nijednog od svojih prijatelja.
Mervil je bio potpuno usredsreen na ono to mu se deavalo, Evelina je bila zaokupljena Macanom,
metempsihozom i kabareom, Andrej je bio na Siciliji, a o tome gde se nalazi Artur nisam imao nikakvu
predstavu. I poetkom leta otputovao sam na more, na jug Francuske. Pre odlaska, nazvao sam Mervila.
On me je zamolio da mu sa mora javim svoju adresu i rekao da u najskorije vreme namerava da se vrati u
onu vilu kraj Kana, gde sam proiog leta i ja proveo kod njega nekoliko dana.
Nastanio sam se u malom mestu nedaleko od Kana, poslao Mervilu razglednicu sa svojom adresom, ali
olakanje koje sam osetio zbog toga to se nalazim na hiljadu kilometara od Pariza nije dugo trajalo. Tri
dana po dolasku, u veernjim pariskim novinama proitao sam saoptenje o tome da je u Perigeu, tom
malom gradu koji je u mom seanju iskrsavao obavijen maglom i kiom, zapoelo suenje Klemanu,
orovom batovanu. itajui izvetaje sa suenja, jo jednom sam se uverio u to da tuilac ne raspolae
nikakvim neoborivim dokazima, to je Klemanov branilac uzalud isticao. On naravno nije mogao da ne
bude svestan onoga to je, gledano sa strane, bilo oigledno, odnosno, da je presuda Klemanu doneta
unapred i, ma kako to neverovatno zvualo, nezavisno od njegove stvarne krivice ili nevinosti. Na sudu je
izloena Klemanova biografija. On je bio nadniar, utovariva, i najzad, batovan. Njegova supruga je u
svim novinama prikazivana kao nesrena, potlaena ena koja nije imala dovoljno novca da prehrani
decu, zato to je Kleman propijao celu svoju platu. Mnogobrojni svedoci i susedi potvrivali su da je on
esto tukao enu i decu. Imao je iza sebe nekoliko kraa, istina, ne naroito velikih. U novinama sam vie
puta video njegovu fotografiju, iz nekog razloga, uvek jednu te istu - na njoj je Kleman bio u svojoj
radnoj bluzi i sa kaketom na glavi. Njegova spoljanjost takoe nije izazivala simpatije: imao je tupo
lice, zadriglo, po svoj prilici, od hroninog pijanstva, i sitne oi. On je uporno poricao svoju krivicu, ali
prostoduno je priznao da je mrzeo ora i da ga vest o njegovoj smrti nije nimalo rastuila.
Ja sam na osnovu Andrejevih tvrdnji znao da Kleman nije poinio ubistvo za koje su ga teretili. I poto
mu nisam ni na koji nain mogao pomoi, obuzimalo me je muno oseanje odgovornosti za ono to mu
se deavalo. Moda je Andrej bio donekle u pravu kad je rekao da Kleman ne zasluuje bolju sudbinu.
Ali, na kraju krajeva, njemu nisu sudili - barem teorijski - zbog toga to je bio pijanica i to je tukao enu
i decu nego zbog ubistva koje nije poinio. Na optubu koju su mu izneli istrani sudija i tuilac, ljudi
naviknuti na logiko razmiljanje, on je mogao da uzvrati samo odbijanjem da prizna krivicu i svojom
ubogom prostodunou, koja je mogla samo da mu kodi. Za vreme istrage nekoliko puta je izgubio
kontrolu nad sobom i vikao kako policija nema prava da ga dri u zatvoru, i kako je on rtva sudske
samovolje. On se izrazio drugaije, ali to je bio smisao njegovog protesta. Tada su ga optuili za uvredu
predstavnika ministarstva pravde. Njegove sudije su bili ljudi koji su ga dobro poznavali, stanovnici istog
grada, i svi oni su imali negativan odnos prema njemu. Svi detalji njegovog ivota postali su iroko
poznati, i neki od njih su delovati zaista neverovatno. Ispostavilo se da je on imao odreenog uspeha kod
ena - taj mali, prljavi i okrutni ovek bio je izrazito osvetoljubiv i jednom zamalo nije ubio lokalnu
gataru zato to mu je obeala da e ga jedna od tih ena, koja ga je ostavila, ponovo zavoleti, i nije
ispunila obeanje. U njegovom ivotu - koliko je ovek, ne poznajui Klemana, mogao da zakljui na
osnovu novinskih lanaka - glavnu ulogu igrale su dve, naizgled, meusobno iskljuive karakterne crte:
alkohol i tednja. Kada bi na neko vreme prestao da pije, on je poinjao da tedi novac, nastavljajui da
liava enu i decu najneophodnijih stvari. Kada sam to proitao, spontano sam se zamislio. Otkud tom
zatucanom oveku koji celog ivota ivi u ubogoj straari i preko cele godine nosi jedno te isto odelo, san
o nekom buduem bogatstvu, i ta bi on radio sa njim kad bi ga stekao? Uostalom, orova okrutna
krtost bila je jednako prestupniki besmislena kao i elja njegovog batovana za bogatstvom. or mu je
plaao etiristo franaka meseno, i ja sam pomislio kako drugaije nije ni moglo da bude. Kleman je
platio pedeset franaka gatari za to da ova natera njegovu bivu ljubavnicu, vrlo krupnu tridesetogodinju
seljanku koja ga je ostavila zbog komije, da mu se vrati. I kada se ispostavilo da gatari to nije polo za

28
rukom, on je zamalo nije zadavio, spreile su ga komije koje su stigle na vreme. Gatara je takoe
uestvovala u suenju kao svedok.
Odloio sam novine. U kakvom jadnom i zatucanom svetu se sve to deava! Kleman je verovao da za
pedeset franaka gatara moe da natera njegovu bivu ljubavnicu da mu se vrati i da se uda za njega, ime
bi on postao vlasnik njene farme, stoke i zemlje - to je zapravo i bio njegov plan, i on je njegovo izvrenje
poverio starijoj eni u crnoj haljini koja, kako je on mislio, ima vlast nad ljudskim oseanjima i moe da
prisili ljude da postupaju onako kako ona smatra potrebnim. Ali i ona, ta profesionalna gatara, isto tako je
verovala u neke okultne sile, u bajanje, u talog od kafe i kombinacije karata, i bila je vrsto uverena u
svoju misiju, tako da je njena delatnost, u sutini, bila lopovska samo napola. Njene muterije, neki
mukarci i ene, plaali su joj novac za njenu imaginarnu vlast nad dogaajima i tuim oseanjima. I ona
sama, koja se nije mnogo razlikovala od njih, nije im mogla rei da je sve to la i obmana, i nije ni sama
mogla tako neto pomisliti: ljudi u to veruju, znai to je tako. Klemanova ena bila je nadniarka i
Kleman joj je otimao sav novac koji je zaraivala. Deca su mu bila odevena u rite - mala devojica i dva
deaka, od kojih je stariji imao osam godina. - Uvek nam govori rune rei, i vrlo je straan - rekao je taj
deak novinaru koji je razgovarao sa njim. Poeo sam da shvatam Andreja: moda tog oveka zaista ne
treba braniti. Ba jednog od tih dana, za vreme suenja, sa Sicilije sam dobio pismo od njega, ono je
stiglo na moju parisku adresu, ali mi je prosleeno na jug:
"Setio sam te se zato to mi je jedan moj sunarodnik, inae stalno nastanjen ovde i pretplaen na pariske
novine, dao nekoliko brojeva u kojima su objavljeni lanci o Klemanovom sluaju. Ne sumnjam da si ih i
ti proitao. Sea li se naih razgovora o tome? Da li sada, poto si saznao kakav je Kleman, i dalje tvrdi
da tvoja predstava o pravosuu u datom sluaju ima moralnu osnovu? Ti si mi zamerio zbog toga to sam
ja prema sudbini tog oveka pokazao, kako si rekao, nedopustivu ravnodunost. Da li i dalje tako misli?
Da li bi ga ti branio da si na mom mestu? Misli li da apstraktna predstava, ma kako ona izgledala
pozitivna, moe biti protivtea onom ivotinjsko-ljudskom glibu u koji tone itajui te izvetaje sa
suenja? Upitaj Mervila - ti zna da je on bolji ovek od svih nas - i on e ti prvi rei da sam u pravu bio
ja, a ne ti.
Imam utisak da je odonda kada smo nas dvojica sedeli u Perigeu pred vlanim drvima koja su onako loe
gorela u kaminu, u onoj ogromnoj orovoj gostinskoj sobi, da je otad prolo itavo stolee. Sicilijansko
sunce! Ja sam ceo ivot proiveo drhtei u dui od nekakve unutranje hladnoe. Moj brat me je mrzeo,
otac me je prezirao, nikad nisam saznao ta znai uspeh, mir, pa ak ni ta znai neko minimalno
blagostanje, koje bi trebalo da bude prirodna stvar za oveka mog porekla. Sada je sve to zavreno.
Polako se zagrevam ovde, i ivim trudei se da ne mislim ni o emu i, naroito, da se niega ne seam.
Proi e jo malo vremena - moda nekoliko meseci - i ponovo emo se videti u jednoj od onih kafana u
Latinskoj etvrti, gde smo proveli mladost.
I jo jedna stvar. Artur mi je pisao da si ti ono to je on govorio o madam Silvester primio vie-manje sa
ironijom. to se mene tie, ja verujem njegovoj intuiciji, tim pre to je ta ena na mene ostavila isti utisak
kao i na njega. Teko da je to samo sluajna podudarnost. Razmisli o tome dok nije kasno, i ne zaboravi
da i ti snosi izvesnu odgovornost za ono to moe da se desi."
Odgovorio sam mu da ja ne mogu ubeivati Mervila pomou takvih argumenata kao to su intuicija i
utisak, i da i Artur i on, Andrej, pate od prevelike osetljivosti, usled ega im se stvari mogu initi
drugaijim nego to jesu, i da ne mislim da Mervilu preti opasnost.
Sutradan je u novinama objavljeno da je Kleman osuen na dvadeset godina robije.
Morao sam sebi da priznam - ma kako to delovalo okrutno i nepravedno - da vie volim one periode u
Mervilovom ivotu kada on privremeno gubi, ili kada misli da gubi ono to on naziva lirskim svetom. U
stvari, nije bilo nikakvog gubljenja tog sveta, radilo se samo o tome da je Mervilova predstava o njemu
ispadala drugaija nego predstava onih ena sa kojima bi ga sudbina povezala, i to je sa svoje strane opet
bila posledica njegove duevne i umne nadmoi nad svim njegovim saputnicama na onom
sentimentalnom putovanju koje traje celog njegovog ivota. Ali kada je bio nesrean, bio je u stanju da
razume ono to je u najburnijim periodima svojih ljubavnih veza zaboravljao tako temeljito da je to za
njega prestajalo da postoji. Kada je bio nesrean, bio je divan i paljiv sagovornik - a tu osobinu je gubio
svaki put kada bi se ponovo zagnjurio u svoj lirski svet.

29
- Moj ivot - rekao mi je jednom - protie u grozniavim i najee neuspenim pokuajima da pronaem
neku harmoninu emotivnu ravnoteu, koja ponekad izgleda nedostina. Ne mogu do kraja da poverujem
u tu nedostinost. Ako bih poverovao u nju, ne bih imao razloga da ivim. Ali esto sam razmiljao - od
ega se sastoji tvoj ivot. Ja te odavno poznajem i, ako bi bilo potrebno, mogao bih mnogo toga da kaem
o tebi.
Taj razgovor se odvijao zimi, u njegovom stanu. Ja sam tokom veere popio nekoliko aa vina, na koje
nisam bio naviknut, to me je oraspoloilo i govorio sam sa veom lakoom nego obino. - Imam utisak -
rekao je Mervil - da si malo omekao duevno, shvata? I nadam se da u onome to e danas moda
kazati nee biti one geometrijske logike koja je, inae, glavni nedostatak tvog zakljuivanja. Ti sve
pokuava da analizira, i svaki konkretan sluaj shvata kao neku vrstu emotivnog algebarskog zadatka.
Ali ne moe se sve analizirati, ti to zna, samo se pravi da sa visine tvoje nepristrasnosti stvari izgledaju
tako i tako a, zapravo, teko da sam veruje u to. Zato me tako gleda? Smatra da nisam u pravu?
- Ne, ne radi se o tome. Rekao si da se tvoj ivot sastoji od traganja za emotivnom harmonijom, i upitao si
me od ega se sastoji moj. Pokuau da ti odgovorim.
Zatvorio sam oi. Preda mnom su se reali ratrkani, haotini momenti i pejzai - snena polja, juno
more, ume, mraz i vrelina, daleke uspomene, Sabinine oi, i elja, moda jednako uporna kao i
Mervilova - da u svemu tome naem neki smisao koji bi sve poslagao u razumljiv redosled,
karakteristian za jedan ljudski ivot.
- Ako spava, voleo bih da znam ta sanja? - upitao je Mervil.
- Pokuavam da naem odgovor na tvoje pitanje - rekao sam. - Zna li ta bih najvie hteo? I moj ivot
protie u traganju. Hteo bih da najzad pronaem neko utelovljenje, shvata li? Hteo bih da budem kroja,
obuar, poslanik u parlamentu, arhitekta, odnosno, da jednom zauvek naem neto odreeno, i da se ne
gubim u onim beskrajnim lutanjima to ispunjavaju moj ivot. Ponekad se oseam kao starica kojoj se
trese glava i koja ne moe da zatvori donju vilicu, ili kao fiziki radnik iji renik sadri etiristo rei, kao
knjigovoa ili kao poslovoa prodavnice nametaja, kao socijalistiki agitator koji dri govor o progresu i
demokratiji, kao vojnik u ratu ili kao zaljubljena devojka, kao cirkuski akrobata ili kao obija sefova - i ta
raznolikost na koju ja iz profesionalnih razloga primoravam svoju, inae po prirodi, siromanu
uobrazilju... Odavno sam se izgubio u svemu tome, razume? I onda se ponekad trgnem i poelim da
zaboravim na sve te ljude i da najzad postanem ono to jesam. Ali samog sebe ne mogu da izmislim, jer
ako to uradim, ispostavie se da to nisam ja nego isto tako neka imaginarna linost. Znam da to sa strane
mora izgledati udno, ali to je upravo tako. I moram ti rei da je cela ta stvar vrlo muna.
- To lii na ivot glumca.
- Na neki nain da, ali s tom razlikom to glumac izgovara rei koje je napisao autor drame, a ja moram
da budem i autor i glumac. Ponekad mi polazi za rukom da se na izvesno vreme oslobodim svega toga,
obino kad zavrim knjigu koju sam pisao. Ali ti ruilaki napori koje moram da inim toliko me umaraju
da nemam snage da se vratim samom sebi i napravim za sebe neki utean i definisan okvir. I, u najboljem
sluaju, uranjam u prazninu, gde nema niega. To je ono to je tebe oduvek plailo a emu se ja, naprotiv,
uvek radujem.
- Nirvana? - rekao je Mervil.
- U svakom sluaju, stanje koje od tebe ne zahteva nikakve napore i u kojem uopte nema takvih pojmova
kao to su neminovnost, elja, tenja, delovanje. To je naputanje svega to obino ispunjava ivot. Ali to
u isto vreme ne lii na poniranje u nitavilo. U tom stanju ostaje ti, po mom miljenju, najvrednija
mogunost koju ovek uopte ima - kontemplacija. Posmatra ivot koji promie pred tobom, ali ne
uestvuje u njemu. Pred tobom poinje neujno kretanje, koje ti prati i iji smisao ti postaje jasniji i
razumljiviji nego ikad pre.
- Znam ta je to oseanje praznine - rekao je Mervil - ali smatram da je to najtunija stvar koja se moe
zamisliti.
- Ti nema to oseanje, tvoja praznina je drugaija, prividna. To nije praznina, jer je ona ispunjena
aljenjem zbog toga to se nije desilo neto to je trebalo da se desi ili zbog toga to se neto pokazalo
drugaijim ne go to si ti oekivao. To je neto drugo.
- Ali ti u to stanje dospeva relativno retko - rekao je Mervil. - A ta se deava sve ostalo vreme?

30
- Sve ostalo vreme ispunjeno je lutanjem i nemogunou da se utelovim.
- U obuara ili u poslanika?
- Makar i u njih. Tebi nikad nije palo na pamet da u upornom i stalnom bavljenju literaturom ima neeg
gotovo kliniki neprirodnog? Da li si nekad video normalne ljude koji se bave knjievnou?
- Video sam ih koliko hoe - rekao je Mervil. - Oni pisanjem zarauju novac i rade to na isti nain kao
to bi prodavali obuu ili industrijske proizvode. Ali ti, naravno, ne misli na njih.
- Ne, ja, kao to si rekao, mislim na neto sasvim drugo. Pisac je, uopte uzev, ovek sa nekim dubokim
nedostatkom, ovek koji pati od hroninog nezadovoljstva. On nije uspeo u ivotu, i nije ni mogao da
uspe, zato to je organski lien sposobnosti da bude srean i da bude zadovoljan onim to je postigao. On
ne zna ta mu je potrebno, ne zna ko je on, i ne veruje u potpunosti svojim sopstvenim oseajima. Cela
njegova knjievnost - jeste njegov pokuaj da pronae sebe, da zaustavi to kretanje i da pone da ivi kao
normalni ljudi, bez nereivih problema, bez sumnji u sve, bez nesigurnosti i bez svesti o tome da je taj cilj
nedostian. Dok pie knjigu, on gaji neodreenu nadu u to da e se osloboditi onog tereta koji nosi u sebi.
Ali ta nada se nikad ne ostvaruje. To je njegova nesrea i po tome se on razlikuje od drugih ljudi.
- Zaboravlja na sujetu.
- Sujeta - to je takoe nesigurnost u sebe.
- Drugim reima, sve je negativno?
- Ne - rekao sam - to se, na kraju krajeva, moe predstaviti i ovako. Ti pie knjigu. Zato? Zbog ega?
Zato to ti se ini da si shvatio i uvideo neke stvari koje nisu shvatili ili nisu stigli da shvate drugi, i eli
da podeli sa njima svoje zakljuke koji ti se ine vanim. Trudi se da shvati svet u kojem ivi i da
prenese to shvatanje drugima - to shvatanje i to vienje sveta. To, naravno, nije sve, postoje i druge
pobude koje te teraju da pie - grafomanija, od koje boluju svi knjievnici, sujeta, koju si pomenuo, vii
ili nii stadijum manije veliine i, najzad, periodina atrofija tvojih analitikih sposobnosti - da nema te
atrofije ti bi shvatio da knjigu koju pie uopte ne vredi pisati.
- Znai, po tvom miljenju, veina knjiga je nepotrebno napisana.
- Nesumnjivo.
- A knjige koje ti pie?
- Isto tako.
- Pa zato onda to radi?
- Ako bi ti mogao to da mi objasni, bio bih ti zahvalan.
- Bie da ti je vino udarilo u glavu - rekao je Mervil. - Da si u normalnom stanju, drugaije bi govorio o
tome.
- Mogue - rekao sam. - Ali postoji jo jedan razlog - to ne bih rekao nikom osim tebi.
- Zato ba meni?
- Kao prvo, zato to si ti potpuno dobronameran. Kao drugo, zato to bi, u stvari, trebalo da ti pie
romane, a ne ja, ti za to ima bolje pretpostavke, pre svega, ima mate.
- Na osnovu ega to zakljuuje?
- Pa, dragi moj, ceo tvoj ivot to dokazuje. Ti upoznaje neku enu, i posle izvesnog vremena ona prestaje
da bude onakva kakva je bila do tada i doivljava neobian preobraaj. Ispostavlja se da ona oduvek voli
Rilkea, da vie ceni Van Goga nego Gogena, da bolje nego iko shvata Donatelov genij, da ne moe da se
odvoji od Paskalovih knjiga. Ali sve je to rezultat tvoje ushienosti i zanosa. A onda, jednog hladnog
jesenjeg jutra - ako se drimo tradicije klasinog romana, gde vremenske prilike moraju da budu u skladu
sa oseanjima junaka - iznenada poinje da shvata da je sve to - plod tvoje uspaljene mate, da ta ena
nije u stanju da razlikuje Rilkea od eraldija, Rembranta od Mejsonijea i Donatela od Landovskog. Ali ni
to jo nije ono trajvanije. Ti je nagrauje duevnim osobinama koje ona nema i koje nikada nije imala. I
sve to naziva traenjem emotivne harmonije.
- Zna li zato nisi u pravu? - rekao je Mervil. - I zna li gde grei? Hoe li da ti to objasnim?
- Neu - rekao sam - znam ta e rei, ili tanije, ta bih ja rekao da sam na tvom mestu. Odgovorio bih
da stvarnost, uopte uzev, ne postoji. Mi je sami pravimo - onakvu kakva nam je potrebna i kakva ona
treba da bude. I ako se to kosi sa injenicama, tim gore po injenice. ena koju ja volim ne moe da ne

31
shvata ono to ja shvatam, izmeu ostalog, Rilkea, Donatela i Paskala. I dok imam dovoljno duevne
snage i oseanja, ja je vidim upravo takvom, i to ne moe da bude drugaije.
- Na kraju krajeva, ta emotivna harmonija i svet u kojem se ona nalazi, to nije ni halucinacija ni plod
mate, to postoji, samo ga treba pronai. Naravno, nema nieg lakeg nego rei da samo naivni i ushieni
ljudi mogu verovati u tako neto. Ali to nije tano, to je neka vrsta duevne kapitulacije.
- Drugim reima, bolje je biti Don Kihot nego Hamlet. Ali rei u ti jo neto. Evo ti i ja se ne slaemo.
Ja, grubo govorei, smatram da ti uludo gubi vreme u jurnjavi za oigledno nedostinim ciljem. Ti
smatra da ja proputam da vidim i iskljuujem iz svog ivota najbolje stvari. Otprilike tako ispada?
- Da, ali vrlo otprilike.
- Sada u ti, dragi moj, rei ta ja stvarno mislim. Pretpostavljam da si u ovoj raspravi - naravno, ako se
ovo moe nazvati raspravom - u pravu ti. Ne kaem ovo zato da bih ti priinio zadovoljstvo, nego zato to
sam zaista ubeen u to. Bolje je hiljadu puta pogreiti, nego ne pogreiti nijednom ali i ne teiti niemu.
To zvui kao lo aforizam, ali to je zaista tako.

***

Sedeo sam na terasi omanje kafane nad morem, a na padini koja se sputala ka moru rasle su palme,
empresi i eukaliptusi. Bio je kraj vrelog dana, polako se bliio sumrak, na vedrom nebu sijalo je sunce,
more se blago mrekalo. Uvee me je ekala veera u primorskom restoranu - crno vino, koje ne bih ni
pipnuo u Parizu, ali koje sam na jugu pio svakog leta, kao da su u zavisnosti od te geografske promene
jedne te iste stvari menjale svoju prirodu i ukus; riblja jela sa ljutim zainom koji bih u Parizu takoe
odbio, ali koji sam ovde smatrao neophodnim; jaka kafa, zatim duga etnja pored mora, i najzad, dubok
san u sobi gde sam uvee, pre nego to bih zaspao, i ujutro, poto bih se probudio, uo blago pljuskanje
talasa koji udaraju u obalu. Sve je to kod mene izazivalo oseaj koji se stalno razdvajao - s jedne strane to
mi je priinjavalo dugo oekivano zadovoljstvo, a s druge strane mi se inilo da vidim sebe izvana, da
primam sve te utiske i u isto vreme oseam neku vrstu zavisti prema sebi, zavisti koju prati svest o tome
da je sve to privremeno i sluajno - miris drvea na suncu, vreli vazduh, naroiti ukus vina i ribe i duboki
san nou. Kao da nisam u potpunosti verovao da je sve to zaista tako i uopte ne mora da bude drugaije.
I alio sam zbog toga to nikad nisam nauio da ivim bez stalnog osvrtanja unazad, to me je, uprkos
mojoj elji, pamenje stalno vraalo na ono to je trebalo zaboraviti, i to je vuklo za sobom beskoristan
teret od likova, predstava, tuih ivota, tunih sudbina nepostojeih ljudi, koji su jednom iskrsli u mojoj
mati i vie me nisu naputali, pratili su me kao nema gomila aveti koje sam sam stvorio i od kojih nisam
mogao da pobegnem. Ali to ipak nije bilo ono najvanije. Najvanije je bilo to to na pitanja koja sam
sebi postavljao nije bilo i nije moglo da bude odgovora. Ponekad sam zavideo autorima nekih knjiga koje
sam itao i u kojima su izlagane, po miljenju tih ljudi, potpuno neosporne istine o tome da svet nije
mogue shvatiti izvan materijalistikog koncepta, ili o tome da samo prihvatanje hrianskih otkrovenja
moe oveka spasiti od ponora na ijem rubu on stoji. Seao sam se rasprava sa svojim drugovima o
imaginarnim i nedokazivim zakonima istorije i o dugotrajnom bunilu starog i u privatnom ivotu
nesrenog oveka sa dugakom bradom, iji beskorisni i bezbrojni portreti sada vise u drutvenim
ustanovama i kabinetima ljudi od kojih mnogi nita ne shvataju u njegovim arhainim teorijama. Ali
hrianstvo...
Padao je sumrak, bilo je vreme da idem na veeru, ali nije mi se odlazilo odatle i odjednom mi se poelo
initi da je potreban jo samo mali napor, moda jo samo nekoliko minuta, i sve e mi postati jasno,
najzad u shvatiti... Na osnovu dugog iskustva znao sam da to ne moe biti nita drugo do iluzija, i da
nikada neu nai jedan odreeni smisao u onoj gomili oseaja, oseanja, misli, uspomena i vizija, od koje
se sastojao moj ivot.
Hteo sam da jedem, i bilo je neeg poniavajueg u svesti o tome da sudbina hrianstva ili razmiljanje o
pojedinim filozofskim sistemima sada za mene imaju manji znaaj nego sadraj veeranjeg jelovnika. I
ve kada sam plativi raun iao ka izlazu, setio sam se visokog mravog oveka sa izrazom mrnje i
patnje u oima, lana krajnje leviarske politike partije, koji je u svojim govorima isticao neophodnost
da se fiziki istrebe klase koje eksploatiu tui rad, i ponekad, dok je govorio, on bi poeo da se zaista

32
trese od svog nejasnog besa. Ali kako sam kasnije saznao, ni njegovi politiki stavovi, ni njegova mrnja
nisu bili rezultat dugotrajnog prouavanja i analize socijalnih problema, nego mune bolesti i njenih
neprijatnih posledica; nedugo pre poetka njegove politike karijere devojka u koju je on bio zaljubljen i
koju je zaprosio, mirno i bez imalo obzira saoptila mu je da o braku ne moe biti govora, poto su joj
prijatelji rekli da on ima ir na elucu, koji po svemu sudei prelazi u rak, i da bi bilo besmisleno da ona
prihvati ponudu oveka kome je moda ostalo jo nekoliko meseci ivota. On je upravo posle toga poeo
da govori o tome kako je neophodno fiziki istrebiti klasu eksploatatora. I dok je drao svoje govore,
oseao je neku vrstu mrane i posredne satisfakcije, inae potpuno iluzorne - to on, uostalom, nije
shvatao. Nakon izvesnog vremena, meutim, njegova politika karijera zavrila se jednako neoekivano
kao to je i poela. Kada su njegove muke postale nepodnoljive, odvezen je u bolnicu, tamo je operisan, i
ustanovljeno je da on nema nikakav rak. Ozdravio je, prestao je da osea bolove, zaposlio se u banci,
nedugo zatim se oenio, zaboravivi devojku koju je prvu zaprosio, i tri ili etiri godine kasnije, kada je
povremeno veerao sa prijateljima u restoranu, iznosio je vrio umerene stavove i govorio da pravo na
privatnu svojinu unosi u ljudsko drutvo onaj neophodni element ravnotee bez kojeg nije mogue
zamisliti ni progres, ni poveanje ivotnog standarda. Sreo sam ga jednom u tom periodu njegovog ivota
i maltene nisam mogao da ga prepoznam: bio je gojazan, trom, oi su mu bile bezizraajne i gotovo
sanjive, i od njegovog nekadanjeg politikog ara nije ostalo ni traga. U onome to se sa njim desilo
postojao je, naravno, neki pouan momenat, i kada sam mislio o tome, nehotice sam poinjao da izvodim
opte zakljuke i analogije: ko zna, na kraju krajeva, ta bi bilo da je sudbina bila milostivija prema
Marau, da on nije bio bubuljiav ovek neprijatnog mirisa, moda bi njegov ivot ispao drugaiji, moda
se ne bi svetio svojim savremenicima za to to su oseali gaenje prema njemu - i moda bi umro od
indigestije, ili jednostavno od starosti, bez noa arlote Korde u grudima, ne ostavivi u istoriji Francuske
ni trag, ni uspomenu na svoj neprijatni miris, na svoje zloine i svoju traginu sudbinu - traginu ne zato
to on zasluuje aljenje nego zato to su okolnosti njegove smrti zlokobno ubedljive i to seanje na njih
raa ideju o osveti, inae, krajnje spornu. Stigao sam da razmislim o svemu tome dok sam prelazio kratak
put izmeu kafane iz koje sam izaao i restorana u koji sam doao na veeru i u kojem sam nameravao da
naruim bujabes.
U tom restoranu sve je govorilo o jugu, poev od pikantnih mirisa pa sve do akcenta sa kojim su govorili
svi zaposleni. Nedaleko odatle nalazila se Nica, gde je roena i gde je ivela madam Silvester - i ponovo
sam se setio Mervila. U sutini, iskreno sam se radovao zbog njega, i nisam se mnogo bavio time ko je
zapravo madam Silvester i ta se krije iza njenog nepominog pogleda. I palo mi je na pamet da ja ak
nisam uo ni njen glas. One veeri kada sam je video u Evelininom kabareu, uo sam samo uzbueni i
isprekidani Mervilov monolog, koji je ona sluala utke, shvatajui da rei, na kraju krajeva, ne mogu biti
tako izraajne kao pogledi i pokreti. Ona moda nije mislila o tome ali njen nepogreivi instinkt govorio
joj je da nije naroito vano ta e ona rei ili ta nee rei. Ono to ju je pribliavalo Mervilu liilo je na
nemu simfoniju u kojoj su rei samo daleki i neodreeni odjek neega to se ne uklapa u redosled
reenica i to je u tim trenucima vanije od svega ostalog. Pomislio sam da je u raspravi sa mnom Mervil
moda bio u pravu: oseanja koja on doivljava tvore itav svet - i posmatranje tog sveta njemu daje
predstavu o onoj ideji savrenstva iji je nastanak u ljudskoj svesti Dekart smatrao neoborivim dokazom
postojanja Boga. Sve je to poelo one nezaboravne decembarske noi kada smo Mervil i ja doli na
otvaranje Evelininog kabarea. Od tada je prolo vie meseci, i ja u meuvremenu nisam video ni Evelinu,
ni Andreja, ni Aneliku, nikoga od onih koji su bili tamo, osim Mervila. I samo jednom, u kasno prolee,
u bati jedne kafane na Jelisejskim poljima, sreo sam saputnika madam Silvester, ljubitelja knjievnosti.
On me je pozvao za svoj sto. Poto smo razmenili nekoliko rei, ja sam mu kazao: - Seam se da je jedna
od vaih poslednjih strasti bio Dojs, o kome ste mi mnogo govorili kada smo zimus bili u kabareu pored
Jelisejskih polja.
- Da, da, odlino se seam toga - rekao je on. - Dojs je jedan od genija naeg doba, koji... - Uzgred -
rekao sam - ko je ona dama koja je bila sa vama te veeri? - Dama? Koliko se seam, bio sam sam. - Pa, u
svakom sluaju, sedela je za vaim stolom.
On se silno naprezao ne bi li se setio o kome se radi ali, po svemu sudei, te veeri je bio toliko pijan da
mu je sve to se deavalo u kabareu izgledalo rasplinuto i neodreeno; ispostavilo se da on loe podnosi

33
ampanjac, i ak se udio to je uopte priao sa mnom o knjievnosti. U sutini, pomislio sam, ta se od
njega moe oekivati? On je iveo meu knjigama, iji sadraj nije shvatao ili ga je shvatao pogreno. to
se tie ivih ljudi, oni ga nisu naroito interesovali, ak i ako su se bavili knjievnou - i u tom smislu
jedna njegova izjava je bila vrlo karakteristina; govorei o nekom poznatom piscu, rekao je da je ovaj,
naalost, jo iv, i pri tome objasnio da se konana predstava o vrednosti autora moe stei tek posle
njegove smrti, u kojoj je on oigledno video neku vrstu odluujueg i neophodnog kriterija za literarnu
procenu. I na njegovom dugom putovanju kroz imaginarni svet junaka i autora - nepostojeih junaka i
umrlih autora - na tom putovanju pojava madam Silvester, koje on nije mogao da se seti, bila je, naravno,
potpuno beznaajna epizoda koja nije zasluivala panju. Drugim reima, on je bio poslednji ovek koji
bi mi mogao dati neke informacije o njoj.
Veerao sam potpuno sam u prostranom restoranu. Sa mora je duvao blag povetarac, vrui bujabes je bio
onakav kakav moe da bude samo na jugu Francuske, i izmeu njega i onog bujabesa koji sam ponekad
zimi jeo u Parizu bila je - kako je Mervil svojevremeno rekao - razlika kao izmeu originalne slike i njene
kopije. Ali ukus bujabesa bi me ak i u Parizu istog asa preneo u ovaj juni morski pejza sa borovima u
pesku, sa palmama, empresima, eukaliptusima, ibljem mimoze, sa uarenim vazduhom i sitnim
treperenjem plavkaste ili zelenkaste vode. Prolog leta, razgovarajui sa Mervilom, koji je bio u
neutenom raspoloenju, izmeu ostalog sam rekao: Potpuno je jasno zato je helenska kultura, od
ijeg naslea mi ivimo ve vie od dve hiljade godina, nastala ba na ovim obalama. - Sa druge strane
Sredozemnog mora - mrano je odgovorio on - geografija ne doputa proizvoljna tumaenja. - Njemu je
tada sve izgledalo tuno, varljivo, nevano i pominjanje bilo ega - makar to bili helenska kultura, rimska
civilizacija ili procvat Renesanse - sve ga je neznano kako, ali neizostavno podsealo na intonacije glasa
koji je za njega zautao, na izraz oiju ili pokrete one koju je tako pogreno procenio. - Izraz se verovatno
nije promenio, a ni intonacije - rekao sam - ali ta da se radi kad oni vie nisu upueni tebi? Oni su ostali
isti onakvi kakvi su bili ranije, i ako su ti tada izgledali izuzetni i neponovljivi, onda su jednako izuzetni i
neponovljivi i sad. Pokuaj da se oslobodi egocentrizma - nedostaje ti sklonost ka kontemplaciji. - Kad te
ne bih poznavao - odgovorio je on - posle ove tvoje tirade mogao bih pomisliti da si potpuno nesposoban
da shvati bilo ta u onome to se uslovno naziva emotivnim svetom. Ali poznajem te dugo i dobro i sva
tvoja logika i, kako ti kae, nepristrasna analiza, ne mogu me ubediti ni u ta. Ti si za svoje potrebe
smislio potpuno imaginarnu i netanu predstavu o sebi samom - sve je iluzija i obmana, naa oseanja su
sluajna i prolazna, jedino to ima vrednost jeste ispravan, koliko je mogue, sud o onome to se deava
ili to se desilo, sud zasnovan na toboe neoborivom uporednom metodu - o onome to ti tako dobro
shvata, saaljevajui one koji to shvataju drugaije nego ti, dakle pogreno, one koji nekim stvarima
pridaju prevelik znaaj. Ali sve je to, dragi moj, samo paravan, i ja bih ti mogao vrlo jednostavno dokazati
da ti nisi nita manje ranjiv, a moda si ak i ranjiviji nego drugi. Ali ti uzaludno i uporno nastavlja da
igra ulogu koju si sam za sebe izmislio. Mene, u svakom sluaju, ne moe obmanuti. - Nikada nisam
nameravao da te obmanjujem - rekao sam. - Ali tvoj sud u potpunosti zavisi od tvog pozitivnog ili
negativnog oseanja, i ti ne ini nikakav napor da stvari shvati i na neki drugi nain. Zar ne shvata da
to ne moe biti tako jednostavno: sve je dobro ako si ti srean, i sve je loe ako si nesrean. Slikarstvo,
muzika, poezija, lirizam - sve cveta kada ti gleda u neke jedinstvene oi, u kojima se na udesan nain
odraava tvoje oseanje - i sve vene kada vie ne vidi te oi. Ali, umetnost, na kraju krajeva, ima neku
stalnu vrednost, koja se ne menja usled toga to ti neko vreme osea ovo ili ono. To ne moe porei. -
Ne pada mi na pamet da poriem najnesporniju od svih istina - rekao je. - Ali sva ta lepota koja iskrsava
preda mnom kao blistava potvrda mojih oseanja onda kada su ona, kako ih ti suvo naziva, pozitivna -
samo pojaava moj doivljaj emotivne katastrofe ili kraha - onda kada su ta oseanja negativna. Vrednost
umetnosti moda ostaje nepromenjena. Ali u jednom sluaju to je potvrda sree, a u drugom - podseanje
na njen gubitak. - Ne, ti si nepopravljiv - rekao sam ja.
U emu je bila izuzetnost tog bujabesa? Njegov ukus je na neuhvatljiv nain prelazio iz fiziolokog
oseaja u neto teko odredivo i gotovo apstraktno, to je sadralo u sebi taj juni pejza i povratak
mislima o helenskoj kulturi, i inilo mi se da e, ma gde da se naem, uspomena na taj ukus nositi u sebi
te predstave, koje - tako povezane - ne bi mogle nastati u drugim okolnostima. I hladni vazduh one
decembarske noi kada su se Mervil i madam Silvester drugi put sreli, poinjao je da mi izgleda beskrajno

34
dalek - poto mi je bilo veoma teko da ga zamislim. Zatvorio sam naas oi mislei o tome - i tada, iz
daljine i mraza preda mnom se pojavila jadna Anelika sa svojim ljubiicama na snegu i naivnom priom
o svom ivotu, u kojoj se ona ve odavno i beznadeno zapetljala, sa onim besmislenim laima o prolosti
koje nije bilo nigde osim u njenoj mati raspaljenoj alkoholom. Ona kao da je izronila preda mnom sa
pariskog dna, iz tog sveta ljudi odavno zapalih u pijanu otupelost, nonih skitnica, prosjaka i kloara -
sveta koji sam video u Parizu, a zatim u Njujorku, na ulicama Baurija, gde sam zaobilazio tela u ritama
ispruena na kaldrmi ili trotoaru, ne znajui da li su to leevi ili spavai, gde je na ispucalim vratima
bednog hotela pisalo: "Samo za mukarce." To je Anelikin svet, prividan i tragian, gde se ljudi kreu
kao kroz samrtni san. Ljubiice - i ledeni vetar zimske noi, one mutne oi - i gotovo umrtvljen grkljan u
koji se sliva crno vino, izvirela postava na kragni pocepanog kaputa, na raznim mestima izbodenog
zihernadlama, hladan tavan ili vlaan podrum, gde ona stanuje i kuda se vraa gotovo naslepo u svitanje -
kako je daleko sve to od onog ivota koji mi vodimo i koji je i ona mogla da vodi da su okolnosti bile
drugaije. I nita ne moe pomoi ni Aneliki ni njenoj brai i sestrama u nesrei, u tom svetu
zaboravljenom od Boga. I pomislio sam da e moda samo poslednjeg dana nad njenim drvenim
kovegom hor ruske crkve pevati one nezaboravne i sveane rei: "co svjetami upokoji" - ako joj nije
sueno da bude sahranjena u zajednikoj grobnici na sirotinjskom groblju, odakle e se njena dua u
zagrljaju anela sa labudovim krilima uzneti tamo gde "nema ni tuge, ni uzdaha, ve samo ivot veni -
kako nam je to davno, u mom detinjstvu, objanjavao otac Ioan, na uitelj veronauke, visoki ovek u
mantiji, sa licem proroka i ivopisnom crnom bradom. Slovenski glagoli u svojoj arhainoj lepoti polako
su strujili u njegovom govoru, i on je zauvek ostao za nas iva slika onog biblijskog i jevanelskog sveta
o kojem je govorio na svojim asovima i u svojim propovedima u crkvi: Isus Navin zaustavlja sunce,
prorok Danilo stoji okruen lavovima, gori i ne izgara nesagoriva trnjina, apostol Pavle pie svoje
poslanice, i na Carskim vratima u naoj crkvi, osvetijene plamenom votanih svea, gore rei: "Hodite k
meni svi koji ste umorni i natovareni i ja u vas odmoriti".
Te veeri preao sam veliko rastojanje pored mora. Posle sparnog dana vazduh je postao ist, povremeno
je duvao vetar, itala je pena valova koji su se povlaili od obale, kripao je ljunak, i unaokolo nije bilo
niega osim tamnog mora i neba. Hodao sam i razmiljao o ljudima koje sam poznavao i s kojima sam
bio blizak u raznim periodima svog ivota - veina njih je sada bila odvojena od mene vremenom i
rastojanjem. Setio sam se jedne burne jesenje noi, davno, u Rusiji, kada smo nas etvorica, tri moja
prijatelja i ja, sedeli u dobro zagrejanoj kui na severu Krima, i kako je pred kraj veere jedan od nas
predloio - ma ta da se u meuvremenu desi, i ma gde da se zateknemo - da se tano kroz pet godina u
etiri sata po podne sretnemo u Parizu, pored obeliska na trgu Konkord. Kroz pet godina na taj dan ja sam
u dogovoreno vreme doao do obeliska i, naravno, nikoga od mojih drugova tamo nije bilo. To se moglo
oekivati - zar je neko mogao ostati veran toj zakletvi datoj u ranoj mladosti? Ali tog dana prvi put sam
osetio da svet u kojem ivim postepeno i nepovratno odlazi od mene i da nikakva sila to ne moe
promeniti.
Znatno kasnije saznao sam ta je bilo sa mojim prijateljima: jedan je ostao u Rusiji, drugi je umro od
tuberkuloze u Nemakoj, treeg je sudbina odvela u Junu Ameriku, gde je nestao bez traga. Ostao sam
sam - sa svojom nepotrebnom vernou tom obeanom susretu, do kojeg nije moglo doi zato to mi
nismo imali vlast nad svojim sudbinama i meni je samo sluajni sticaj okolnosti omoguio da doem do
obeliska na trgu Konkord - zato to na mom putu nisu stajali ni nemogunost da odem iz Rusije, ni smrt,
ni okean koji razdvaja Francusku od June Amerike. Sve je bilo rezultat miliona sluajnosti - smrt, uslovi
ivota, shvatanje ili neshvatanje najvanijih stvari, list papira na kojem je Ajntajn prvi put zapisao svoje
formule - i zbog toga to je on to uradio, etrdeset godina kasnije na drugom kraju sveta stotine hiljada
ljudi sa utom koom poginuli su od eksplozije atomske bombe i ceo svet se promenio, ali nije postao ni
jasniji ni bolji.
I dalje sam polako iao du obale. Izmeu jasnoe uspomena koje su iskrsavale preda mnom i iluzornosti
moje sopstvene sudbine i sudbine onih koje sam poznavao postojala je udnovata podvojenost, i inilo mi
se da to lii na dugotrajno bunilo u snu koje nikako da prestane. Video sam sebe kao vojnika, radnika,
skitnicu, studenta u Parizu, najzad kao autora romana i pria koje sam kasnije itao sa teskobnim
oseanjem nelagodnosti i uenja, i inilo mi se da ih je pisao neko drugi a ne ja - toliko je sve u njima

35
bilo apsurdno i neubedljivo. Znao sam zato je to tako: knjige su ostajale iste onakve kakve su bile pre
mnogo godina, a ja sam se u meuvremenu menjao. Osim toga, od pribline usklaenosti izmeu sadraja
knjiga i literarnih namera koje sam imao dok sam ih pisao nije ostalo nita ili gotovo nita. Sadraj knjiga
se, uostalom, uvek samo donekle i iluzorno pribliavao onome to sam hteo da kaem i nikada nisam
uspevao da izrazim svoju zamisao koliko-toliko potpuno. Ali vreme je unitavalo ak i te iluzije i svako
zavreno delo imalo je samo jednu ogranienu vrednost - jo jednom bih shvatio kako ne treba pisati, ali
to je bilo isto negativno i beskorisno znanje: nisam ponavljao stare greke, ali pravio sam nove, jednako
neoprostive. To je trajalo mnogo godina i nisam imao nikakvih osnova da mislim kako e se jednom
promeniti.
Kad sam se vratio u svoj hotel, bilo je ve oko jedanaest sati uvee. Mladi koji je radio na recepciji rekao
mi je:
- Malopre su vam telefonirali iz Pariza i poruili da e ponovo zvati kroz pola sata.
- Biu u svojoj sobi - rekao sam. Nisam stigao ni da skinem odeu kad je zazvonio telefon.
Mervilov glas je rekao:
- Gde si tako dugo? Da li je sve u redu?
- Uplaio si se da sam se udavio? Ne brini, dobro sam. ta ima kod tebe?
- Hteo sam da ti javim da u doi kroz desetak dana - zadrali su me neki glupi poslovi. Kako provodi
vreme?
- Jug, sunce, bujabes, etnje i razmiljanje o raznim stvarima - rekao sam. - Nita zanimljivo ali, sve u
svemu, bolje nego u Parizu. Zna, oduvek sam eleo da budem admiral u penziji i da ivim na obali
Sredozemnog mora. Ako se malo potrudim, mogu da se uivim u to. Dobro, oekujem te kroz deset dana.
Svakog jutra odlazio sam na jedno pusto mesto na obali, gde se izmeu nevisokih stena nalazila uska
kamena plaa. Prostrevi tamo rogozinu, legao bih na nju i satima leao na vrelom suncu. Zatim, kada bi
mi postalo nepodnoljivo vrue, skoio bih u vodu sa pljosnatog kamena pokrivenog mahovinom, i osetio
kako me proima blaena sveina. Udaljivi se od obale, legao bih na lea, zatim zaronio, zatim bih se
ponovo vratio na povrinu vode i posle izvesnog vremena izaao bih na obalu. To sam svakog jutra
ponavljao po nekoliko puta. Poto bih zavrio sa kupanjem, odlazio sam u hotel, gde bih ruao, a posle
ruka bih legao da odspavam. Posle jedan ili jedan i po sat ustao bih, popio olju jake kafe i ponovo
otiao na kupanje. Zatim bih se vratio u hotel, okupao u kadi, i otiao u kafanu na ledenu orandadu.
Zatim sam veerao i iao u etnju pored mora. U jedanaest sati uvee ve sam bio u krevetu.
Tako su prolazili dani. - Ovako bi trebalo iveti - mislio sam - bez obaveza, bez problema, bez linih
odnosa, bez dogaaja, u tom svojevrsnom nitavilu, iz kojeg sam potekao, i u koje mi je sueno da se
vratim po isteku izvesnog vremena od ove epizode - mog boravka na povrini zemlje, u tim i tim
zemljama, u tim i tim okolnostima. I najbolje bi bilo kad bi se ivot mogao svesti samo na takve radnje.
Ali svaki put kada sam prelistavao novine, uprkos svojoj elji uranjao sam u onaj svet od kojeg mi je bilo
teko da se ogradim, svet u kojem tako znaajnu ulogu igraju neki fanatici, ubice, despoti i njihovi
ministri, gladno stanovnitvo azijskih zemalja, siromani Arapi, ameriki crnci, narkomani, kriminalci,
prostitutke - i sav onaj ljudski ljam koji uvek ispliva na povrinu dogaaja. To je neizbean i
najodvratniji deo svaijeg ivota - u svakom sluaju, kod ljudi iz odreenog kruga - ali od toga sam jo
mogao da se drim po strani. Postojao je, meutim, i drugi svet - moji prijatelji, najvea vrednost u mom
ivotu - i njih nisam mogao i nisam hteo da zaboravim.
Prolo je oko dve nedelje od mog razgovora sa Mervilom. A onda, jednog jutra, on me je nazvao
telefonom iz iste one vile gde je i prole godine odseo i ja sam otiao kod njega na ruak. Tek tada sam
dobro video madam Silvester i saznao njeno ime - zvala se Margarita. Izgledala je kao junjakinja - imala
je gustu kosu, tamne oi i zagasitu kou. Ali hladan izraz njenog lica bio je u otroj suprotnosti sa tim
njenim junjakim likom. Imala je dubok glas, brze i precizne pokrete; bila je izrazito uzdrana,
ekspanzivnost joj je, oigledno, bila potpuno strana, i po dranju je pre liila na enu sa severa. Govorila
je malo, ali Mervila je sluala paljivo. Iz nje je, kako mi se uinilo, izbijala nesumnjiva snaga,
istovremeno fizika i duevna. Po njenom glasu se osealo da je pametna. A primetio sam jo jednu stvar,
koju nisam primetio prvi put kada sam je video - i setio sam se Artura. Ona je izazivala vrlo neodreen i
udaljen oseaj neke opasnosti ili pretnje, i nije mi bilo jasno odakle to potie.

36
Posle ruka je rekla da se ne osea najbolje i otila u svoju sobu na spratu. Mervil i ja smo ostali sami.
- Kakav utisak je ona ostavila na tebe? - upitao je Mervil. - Ne lii ni na jednu od ena sa kojima sam te
viao ranije - rekao sam. - Meutim, ne bih mogao da kaem da li je to dobro ili nije. ta ti zna o njenom
ivotu? - Ne znam bogzna ta - rekao je Mervil - ona nerado pria o sebi. Rodila se u Nici, zavrila licej,
udala se, godinu dana kasnije mu joj je umro. Roditelji joj nisu ivi, porodica je bila graanska, otac -
momariki oficir, majka je u mladosti bila uiteljica. - Sve je to nekako bledo - rekao sam - i, naravno, ne
govori ni o emu. Kako je ivela posle smrti mua? Odakle je putovala kada si je ti sreo u vozu? Kako je
dospela na otvaranje Evelininog kabarea u Parizu? U kakvom je odnosu sa ljubiteljem knjievnosti sa
kojim je sedela za stolom?
- Zna - rekao je on - ja je, zapravo, ni o emu nisam ispitivao. - Da, shvatam, to je tvoj stil - rekao sam -
uvek puno poverenje, bez obzira na okolnosti. Ali ipak, zar te ne zanima kako je izgledao njen ivot pre
nego to je srela tebe? ak i ako je bila takva da joj se nita ne bi moglo prebaciti? - Da, naravno - rekao
je on - ali pre ili posle ona e mi verovatno sama sve ispriati. - Nisam ba siguran - rekao sam. - I ak
moda ne zato to ima neto da sakrije, nego jednostavno zato to nije sklona prevelikom otvaranju. Ali,
naravno, to je samo moj utisak, i on je moda potpuno pogrean.
Odmah mi je palo u oi to da madam Silvester, bez obzira na svoju junjaku spoljanjost, nema onu
toplinu koja dovodi do toga da se mukarci prema eni odnose na poseban nain. Isto tako, nije se, kako
mi se uinilo, odlikovala ni privlanou ni ljupkou, i u njenim oima nije se odraavalo nijedno
oseanje. Kada je ostajala nasamo sa Mervilom, verovatno je bila drugaija, morala je da bude. Ali u
kratkim i uvek beznaajnim razgovorima sa mnom drala se jednako otueno kao i na poetku naeg
poznanstva. Nikakve moje rei ili intonacije nisu mogle to da promene. Ta nemogunost ljudskog
kontakta bila je izrazito muna i razdraujua i ja sam nalazio razna opravdanja kako bih izbegao susret
sa njom, mada me je Mervil uporno pozivao u goste.
Jednog jutra u Kanu, kada sam iao po Kroazeti, ugledao sam madam Silvester kako izlazi iz cveare. Ja
jo nisam bio sasvim blizu cveare i ona me nije videla. U tom trenutku priao joj je visoki mukarac koji
ju je na vrlo loem francuskom jeziku - on je bio Amerikanac - upitao da li je ona metanka i da li zna u
kom restoranu se moe dobro ruati. On je govorio sa tako jakim akcentom da ga je bilo teko razumeti, a
njegov fond francuskih rei bio je vrlo ogranien. Ona je slegla ramenima i odgovorila da ne zna ni za
kakve restorane. On nije shvatio ta mu je kazala i ponovio je pitanje. Ona ga je pogledala i brzo prela na
engleski. U tome nije bilo nieg udnog. udno je bilo to to je ona govorila onako kao to govori svetina
u Njujorku, i to nije imalo nieg zajednikog sa akademskim engleskim jezikom. - Veoma se radujem to
sam sreo zemljakinju - rekao je Amerikanac. - Ali ja ne delim sa vama tu radost - rekla je ona - ostavite
me na miru i ne dosaujte mi sa najglupljim pitanjima. - On se potpuno zbunio i zaudio. Promrmljao je -
izvinite, molim vas - i krenuo u suprotnom pravcu. Ja sam se plaio da e se madam Silvester okrenuti i
ugledati me i zato sam stao pred izlog zlatarske radnje i saekao da se ona udalji.
To to se desilo uinilo mi se izuzetno udnim. Gde li je madam Silvester pokupila te njujorke
intonacije? Teko da ih je mogla nauiti u nicanskom liceju. Sutradan sam zapodenuo razgovor sa
Mervilom, iskoristivi kao zgodan povod to to je on svuda gde god je iao nosio sa sobom nekoliko
omiljenih engleskih knjiga i, iz nekog razloga, debele Finejeve tomove o Vizantiji. - Znam da su te knjige
zastarele - rekao je on - ali to je vrlo prijatno i prostoduno tivo. - Smatra, meutim, da su vrlo vredne
kao istorijska studija? - Ne, ne, ali to je vrlo oputajua literatura, veruj mi. - Upitao sam ga da li je
pokazao madam Silvester svoju pokretnu biblioteku, naravno, ukoliko ona zna engleski. - Da, neto smo
prelistavali - rekao je - ona sasvim dobro ita naglas. - Na engleskom ili na amerikom? - Na engleskom -
rekao je. - Amerika je za nju samo geografski pojam, nikad nije bila tamo. - Da li si siguran? - To mi je
ona rekla. Zato pita? - Onako, uzgred.
Prolo je nedelju dana, i za to vreme nijednom nisam video ni Mervila ni madam Silvester. A onda
jednom, kasno uvee, kada sam se popeo u svoju sobu, telefonirali su mi sa recepcije i zamolili me da
siem. Siao sam niz stepenice i ugledao Mervila. Izgledao je potpuno rastrojen.
- ta se desilo? - upitao sam ga.
- Moram da razgovaram s tobom.
- U emu je stvar?

37
- Teko je to saeti u dve rei.
Otili smo u hotelski bar, potpuno prazan u to doba dana, i seli za sto. Mervil je naruio aicu konjaka,
koji obino nije pio, i progutao sadraj sa izrazom gaenja na licu.
- Sluam te - rekao sam.
- Imam jednu molbu za tebe - rekao je on. - Moram da odletim u Njujork, gde u morati da ostanem
otprilike pet dana. Margarita kategorino odbija da ide sa mnom, kae da ne podnosi letenje. Ona ostaje
ovde sama. Biu ti zahvalan ako joj posveti malo panje. - Pravo da ti kaem - rekao sam - mislim da joj
moje drutvo ne priinjava naroito zadovoljstvo. - Ona zna da si ti moj prijatelj i bie joj udno ako ne
pokae nikakvo interesovanje za nju. - Da, da - rekao sam - ali zna, ona nimalo ne lii na devojicu koju
treba uvati. Ona savreno dobro moe da se snae i bez mene, tim pre to ne gaji nikakvu simpatiju
prema meni. - Sve to nije tako jednostavno - rekao je Mervil.
- To vidim, ali objasni mi ta je posredi?
- Neto vrlo udno i zabrinjavajue - rekao je. - Ne znam kako da ti kaem. Deava se neto to ne
razumem. Nekoliko puta...
Zastao je i ponovo naruio konjak. Ja sam odmahnuo glavom. - Mislim da ti konjak nee pomoi - rekao
sam. - Dakle: nekoliko puta... - Nekoliko puta sam u njenim oima video suze. - Suze? - upitao sam
zaueno. - ini mi se da to ba ne lii na nju. - Pogotovo - rekao je on - to za to zaista nema nikakvih
razloga. I zna, ponekad me gleda tako kao da kroz nekoliko minuta treba da se zauvek rastanemo - u
svakom sluaju, takav ja imam utisak. Na moja pitanja odgovara da je sve u redu, da ne treba da brinem...
Ali shvata li? Ja oseam, ja znam da se iza svega toga krije neto vano o emu ona ne govori. Ne znam
ta bi to moglo da bude. Ali ako bih je izgubio, mislim da bi to bila nepopravljiva tragedija. Da li sada
shvata o emu se radi? - Nita vie nego ti - rekao sam. - sve u svemu, plai se da ona nee biti ovde kad
se vrati s puta?
- ta da radim? - rekao je. - Ja mogu da otkaem put u Njujork, neka propadne posao. I kad bih mislio da
e to biti od neke koristi, uradio bih to. Ali nisam siguran. I sada sve ee mislim na to kako mi je ona
posle naeg prvog susreta u vozu dala lanu adresu - sea li se, u Nici? I samo mi je srean sluaj -
Evelinin kabare - omoguio da je pronaem. - Da, da - rekao sam - sve je bilo udno od samog poetka.
Mervil nije vie pio konjak i postao je mirniji, kao ovek koji je doneo vanu odluku i to upravo onu koju
je i trebalo doneti. - Mogu li da raunam na tebe? - upitao je. - Moda e biti dobro ako ne budem ovde
nekoliko dana. Ti e je spreiti ako zaista poeli da opet nestane kao to je nestala u Nici? - Zna da ti to
ne mogu obeati - rekao sam - ne mogu je silom spreiti. Ali potrudiu se da je uverim u neke stvari ako
bude voljna da ma saslua.
Dogovorili smo se da ja sutradan ujutro doem kod njega, da se svi troje odvezemo na aerodrom, a zatim
da se madam Silvester i ja njegovim kolima vratimo u njegovu vilu i da ja provedem tamo ceo dan,
naravno, ako se ona s tim sloi, u ta Mervil nije sumnjao ali ja jesam.

***

Dan je bio vetrovit, duvao je maestral. Iako je sijalo sunce, na aerodromu je bilo prohladno. Kada je
Mervilov avion uzleteo, utke smo se vratili do kola. Dovezao sam madam Silvester do vile - ona tokom
celog puta nije progovorila ni re. Zatim je izala iz automobila i bezizraajnim tonom rekla da me
oekuje na ruku. Bilo je jasno da je to obeala Mervilu, kao i to da e se prema meni ubudue ponaati
drugaije nego dosad. Ali to joj je slabo polazilo za rukom.
U pola jedan stigao sam u vilu. Starija ena koju je Mervil svaki put kada je dolazio na Rivijeru
unajmljivao za rad u kui posluila nam je ruak. Sto je bio postavljen na terasi i morali smo da jedemo
na vetru, za im nije bilo nikakve potrebe i to je bilo vrlo neprijatno. Tek kada smo preli u gostinsku
sobu, gde nam je ena donela kafu, poela je polako da me prolazi razdraenost zbog toga to mi je sve to
izgledalo beskorisno, zbog toga to madam Silvester sve vreme uti, zbog toga to duva maestral, a na
terasi nema nikakvog zaklona. Elementarna pristojnost nalagala je da se zapone razgovor, ali poto
nisam znao ta bih rekao, nastavljao sam da pijem kafu. Najzad sam se ipak odluio da neto kaem:

38
- Koliko znam, vi ste poreklom sa juga i verovatno vam je poznat oseaj koji ovde imamo mi, odnosno,
ljudi koji obino ive u drugaijoj klimi. Evo, recimo, ja kad doem ovamo, pomiljam kako bi upravo
ovde trebalo iveti, daleko od magle, hladnoe i kie. I imam utisak da se vraam u domovinu koju sam
odavno napustio.
- Da, naravno, ja nemam taj oseaj - rekla je ona ne gledajui u mene nego u prozor.
- Znate, u Parizu... - rekao sam, i poeo da priam o naim studentskim danima u Latinskoj etvrti, o tome
kako smo provodili noi u kafani, raspravljali o filozofiji i poeziji, o tome kako se Mervil sav predavao
as slikarstvu, as knjievnosti, as muzici, o naim nonim etnjama. - Svi smo se mi u meuvremenu
promenili - rekao sam. - Ali Mervil kako je bio tako je i ostao romantiar.
Njen izraz lica bio je potpuno beivotan. Ona uopte nije reagovala na ono to sam ja govorio, i nijednom
se ak nije ni osmehnula kada sam priao o naim studentskim alama, tako da sam posle izvesnog
vremena osetio teak umor od tog uzaludnog monologa. Zatim je ona najzad upitala:
- Hoete li jo kafe?
- Neu, zahvaljujem.
Ponovo je zavladala duga tiina. Meni se inilo da jo nikad nisam bio u ovako glupom poloaju; ona se
ak nije trudila ni da pokae kako me slua. Zatim je rekla da se ne osea ba najbolje, da ima glavobolju
od maestrala. To je bila oigledna la: po njenim oima se jasno videlo da je glava uopte ne boli. Ustao
sam iz fotelje i upitao je kada mogu da joj telefoniram kako bih saznao da li joj je bolje. - Kada elite,
ovih dana - rekla je. - Dobro - rekao sam - potrudiu se da vas ne uznemiravam suvie esto.
I kada sam izaao iz vile, osetio sam olakanje, i ak sam pomislio kako u duvanju maestrala ima neeg
veoma prijatnog. Mervil je bio nepopravljiv, i nikakvo iskustvo nije ga moglo sauvati od psiholokih
greaka: zato bi madam Silvester odjednom osetila prema meni toliko poverenje da bih je ja mogao
ubediti u neto ili spreiti da ostvari neku nameru.
Mervil me je sutradan uvee nazvao iz Njujorka i upitao kako stoje stvari.
- Verovatno si ve razgovarao s njom - rekao sam - pretpostavljam da ti je ispriala. - Rekla mi je da je
ruak protekao vrlo lepo. - Tim bolje. - Zanima me kakav je tvoj utisak? - Rekao bih da je sve bilo
normalno. - E, pa ba mi je drago. Zvau te.
I spustio je slualicu.
Dva dana kasnije ponovo me je nazvao. Ovog puta bio je zabrinut zbog toga to je u vie navrata zvao
vilu i niko se nije javio. - To moe da bude jednostavno sluajnost - rekao sam. - Molim te, ipak saznaj u
emu je stvar. Nazvau te sutra u isto vreme.
Na moje pozive se isto tako niko nije javljao. Seo sam u auto i odvezao se tamo. Bilo je sparno vreme,
uska ulica u kojoj se nalazila vila bila je jarko obasjana suncem, lie na drveu nije se micalo. Kapija od
vrta koji je okruivao vilu bila je zakljuana, kroz gvozdenu reetku videla se kua sa vrsto zatvorenim
kapcima. Dugo sam zvonio, ali kapija se nije otvarala. Slegnuo sam ramenima i odvezao se natrag.
Jo jednom sam otiao do vile uvee, po mraku. Nijedan prozor nije bio osvetljen. Doao sam u hotel,
popeo se u svoju sobu, a kroz nekoliko minuta zazvonio je telefon i Mervilov glas je upitao:
- Da li si bio tamo? ta se deava?
- Bio sam dva puta, u kui nema nikoga.
- ta to moe da znai?
- Ne znam. Moda je otputovala u Nicu zbog nekih svojih poslova, ili je nekuda otila na due.
- Ali neto treba uraditi, shvata li?
- Shvatam.
- Sea li se da sam se ovoga plaio pre odlaska na put.
- Ne vidim ta tu moe da se uradi. Da trai pomo od policije, mislim da je besmisleno, a i rano je za
tako neto.
- Sutra poleem iz Njujorka i doi u pravo kod tebe.
- Dobro, ekau te.
Ja sam zbog svega toga imao izuzetno neprijatan oseaj, kao da sam za neto kriv ili kao da nisam
postupio onako kako je trebalo, mada mi je bilo savreno jasno da su moje mogunosti u tom pogledu bile
krajnje ograniene. Osim toga, meni madam Silvester nije ulivala poverenje. Sve to - njen nestanak posle

39
susreta u vozu, njeno pojavljivanje na otvaranju Evelininog kabarea, njeno odbijanje da ide sa Mervilom
u Njujork - za sve to su morali postojati razlozi, o kojima ni Mervil ni ja nismo nita znali. Ja sam, povrh
svega, bio siguran u to da je njena prava biografija potpuno drugaija od one koju je ona u par rei
ispriala Mervilu i po kojoj se ona rodila u Nici, gde je kasnije zavrila i licej, i po kojoj je njen otac bio
francuski mornariki oficir. Bio sam siguran da je ona Amerikanka ili da je odrasla u Njujorku, i da je sve
to je ispriala o sebi - izmiljotina ili la.
Bio sam zaokupljen razmiljanjem o tome kad me je sutradan ujutro nazvao recepcioner i rekao mi da
policijski inspektor eli da razgovara sa mnom. To me je veoma zaudilo i odgovorio sam da ga ekam u
svojoj sobi. Nekoliko minuta kasnije zaulo se kucanje na vratima.
- Uite - rekao sam.
Uao je ovek koji je bez obzira na vruinu nosio plavo odelo i kravatu. Imao je nepristupaan izraz lica i
sive oi. Bio je visok i imao je iroka ramena. On, oigledno, nije bio metanin, poto je govorio bez
junjakog akcenta.
- Sedite, molim vas - rekao sam. - O emu se radi?
- Vae zanimanje? - upitao je on.
- Knjievnik i novinar - odgovorio sam.
- Knjievnik? - ponovio je on. - Da li moete to da dokaete?
Skinuo sam sa police svoju poslednju knjigu, koja je izala pre nekoliko meseci i dao mu je. On ju je
prelistao i vratio mi je. Uinilo mi se da ga je iznenadio moj odgovor na njegovo pitanje o zanimanju.
- Vi ivite u Parizu?
- Najvei deo vremena.
- Iznajmljujete sobu, ili ivite u hotelu?
- Ni jedno ni drago - rekao sam. - Imam sopstveni stan.
- I vae stalno zanimanje je knjievnost?
- Da.
- Gde ste se kolovali?
- Na Pariskom univerzitetu.
- Dobro - rekao je on. Zatim je, gledajui me u oi, bez prelaza upitao:
- Kada ste poslednji put bili u Sjedinjenim Dravama?
- Pre osam godina.
- Koliko puta ste bili tamo?
- Jednom - rekao sam - i proveo sam tamo tri meseca.
- Imate mnogo poznanika tamo?
- Ne ba - rekao sam. - Poznajem uglavnom ljude iz knjievnih i izdavakih krugova.
- U kom gradu ste iveli?
- U Njujorku.
- Niste bili u Kalifomiji?
- Ne, nisam stigao i veoma mi je ao zbog toga. A sada bih ja vas mogao neto da upitam - ime je
izazvano vae interesovanje za moju biografiju.
- Ja postavljam pitanja - rekao je on potpuno bezlinim glasom.
- U tom sluaju podsetiu vas da vi ne moete ni za ta da me optuite, da se ja ne nalazim pod istragom i
da je to to razgovaram sa vama iskljuivo rezultat moje dobre volje. Ne bih eleo da imate bilo kakve
iluzije u vezi sa tim.
- Niste me dobro razumeli - rekao je on. - Ovo nema nieg zajednikog ni sa sasluanjem ni sa istragom.
Ja jednostavno raunam na vau pomo.
- Ukoliko je to tako, onda ste izabrali pogrean pristup, u isto dijalektikom smislu, moglo bi se rei -
rekao sam. - Trebalo je da postupite drugaije. Ja sam vama odgovorio na vaa pitanja, zato to bih na isti
nain odgovorio svakome, i zato to nemam ta da krijem. Ali ne vidim smisao u nastavljanju razgovora
ako ne saznam s kojim ciljem me ispitujete o raznim stvarima. Teko da se kod vas ovde radi o istoj
radoznalosti.
U tom trenutku zazvonio je telefon i sekund kasnije Mervilov glas me je upitao iz Njujorka:

40
- ta se deava? Da li ima neeg novog?
Odgovorio sam mu na engleskom.
- Naalost, ne mogu nita novo da ti saoptim. Ponavijam samo da sam bio pred tvojom vilom i da u njoj
nema nikoga. Ne znam ta se dogodilo. Ali plaim se da ovo lii na sluaj iz Nice. Kad polee?
- Zato si odjednom poeo da govori na engleskom?
- Imam odreene razloge za to - rekao sam. - Objasniu ti kasnije.
- Oekujem da emo se videti veeras.
- Odlino. Izvinite - rekao sam obrativi se svom gostu - to je bio poziv iz Njujorka i nisam mogao rei da
me nazovu kasnije.
- Va sagovornik je bio Amerikanac?
- Vaa profesija vas je izgleda nauila da razmiljate u pitanjima? - rekao sam. - Ne, to je bio moj drug sa
fakulteta, va zemljak. Dakle, ekam vae objanjenje.
Izvadio je iz svoje tane veliku fotografiju i pruio je meni - i tada sam se uverio da moje sumnje nisu bile
neosnovane. Na fotografiji snimljenoj po jakom suncu madam Silvester je u kupaem kostimu stajala
pored nasmeenog pleatog oveka. U dnu fotografije bili su zabeleeni datum i mesto - leto pretprole
godine, Long Ajlend.
- Poznajete li ovu enu?
- Poznajem - rekao sam. - Zove se madam Silvester, Francuskinja je, rodila se u Nici, gde je i odrasla, bila
je udata i nedavno je postala udovica.
- To je ono to vi znate o njoj?
- Poznajem je vrlo slabo - rekao sam - nemam detaljnije informacije o njoj i moram vam rei da me one
ne interesuju naroito.
- Kad biste ih dobili, uvideli biste da one zasluuju panju.
- Zato?
- Zato to ona nije madam Silvester i nije Francuskinja. Ona je Amerikanka, roena u sto dvadeset treoj
ulici u Njujorku i amerika policija traga za njom.
- Zbog ega?
- Mukarac koji je snimljen pored nje, i s kojim je ona ivela ubijen je sa nekoliko hitaca iz pitolja. Pod
sumnjom da je poinio ubistvo uhapen je jedan od njegovih drugova, ovek sa kriminalnom prolou,
kao uostalom i sam ubijeni. Tokom istrage on je izjavio da je njegovog druga ubila upravo ova ena, koja
je nestala bez traga. Sve se to desilo pre dve godine. Njeno ime je Lujza Dejvidson, a zovu je Lu.
- Margarita Silvester - rekao sam ja.
- Lujza Dejvidson, osumnjiena za ubistvo Boba Milera - tako se zove ovek koji na fotografiji stoji
pored nje. Kao to vidite, moja radoznalost ima savim konkretne razloge.
- Shvatam - rekao sam. - Ja sam nekoliko puta odlazio do vile gde je ona ivela. Otud zakljuak da sam u
nekakvoj vezi sa njom. Ali moram vam rei da je njen nestanak za mene bio potpuno neoekivan i da
nemam nikakvu predstavu o tome gde bi ona sada mogla da bude.
Inspektor je slegnuo ramenima.
- Vi ste razgovarali sa njom - rekao je - da li ona ima ameriki akcenat?
- Ni u najmanjoj meri.
- Po podacima koje nam je dostavila amerika policija ona moe da se izdaje za Francuskinju ili
panjolku.
- Sasvim sigurno se izdaje za Francuskinju.
Ustao je sa namerom da krene. Zatim je upitao:
- Moemo li raunati na to da ete nas obavestiti ako saznate gde je ona?
- Vi to govorite ozbiljno?
- Sasvim. Zato?
- Zato to na to ne moete raunati - rekao sam - ja nemam nikakvu policijsku funkciju. I ne bih eleo da
vas drim u zabludi. Uostalom, mislim da se nepotrebno bavimo tim pitanjem - ne verujem da u imati
takve informacije.

41
- Iskreno govorei, ni ja ne verujem - rekao je on. - Ali imajte na umu - ako ipak neto saznate a ne
saoptite nam, rizikujete da budete optueni za skrivanje zloinca, a to je ve krivino delo.
- Spreman sam da preuzmem odgovornost - rekao sam - ali ponavljam, ne verujem da moe doi do toga.
Dan sam proveo kao i obino - bio sam na moru, kupao se, zatim sam ruao, posle ruka sam itao u
svojoj sobi. U pet po podne pojavio se Mervil, koji je stigao sa aerodroma. Bio je veoma bled.
- Nisi svraao u vilu? - upitao sam ga.
- Nisam, doao sam pravo kod tebe.
- Dobro si uradio.
- Zato?
- Zato to je vila pod prismotrom.
- Pod prismotrom? ta je tebi?
- Sedi i sluaj - rekao sam. Detaljno sam mu ispriao sve, poev od toga kako sam uo razgovor izmeu
ge Silvester i amerikog turiste i zavrno sa onim to se desilo jutros.
- Moram da konstatujem - rekao sam - da je ga Silvester - nazivaemo je tako iako ti sada zna da joj to
nije pravo prezime - po svemu sudei, od samog poetka osetila moje nepoverenje prema njoj - upravo
osetila, a ne primetila. U tom pogledu intuicija je nije prevarila.
- Hoe rei da se ti prema njoj odnosi neprijateljski?
- Ne, niti sam oseao niti oseam bilo kakvo neprijateljstvo prema njoj.
Mervil me je paljivo pogledao.
- Saekaj, pusti me da razmislim - rekao je - sve mi se mea u glavi. Da li ti smatra da se na osnovu
nekih injenica, ak i ako su te injenice tane, moe stei potpuno ispravna predstava o nekome?
- Vrlo retko, ini mi se. To zavisi od toga kakve su te injenice. Ako su posredi dojava, ucena ili
anonimno pismo, onda zna da ima posla sa bednikom. Ali u drugim sluajevima... Evo ti dva primera sa
dva oveka. Jedan je lopov, drugi ubica. Ne gledaj me tako zaueno. Prvi se neko vreme nalazio u vrlo
tekom poloaju, nije imao ta da jede. Imao je enu i dvogodinju erku - i krao je za njih krompir u
prehrambenim prodavnicama sve dok najzad nije dobio posao. Drugi je moj prijatelj, koga znam od
roenja. Za vreme graanskog rata u Rusiji njegov odred - on je bio u konjici - zauzeo je omanje selo u
kojem su iveli uglavnom Jevreji. On je video kako jedan vojnik, koji je inae bio profesionalni bandit,
siluje jevrejsku devojicu od nekih deset-dvanaest godina. Ona je bila sva pomodrela u licu i nije ak
mogla ni da vie. Moj prijatelj je sjahao i ubio tog vojnika. Zatim je odgurnuo nogom njegov le, uzeo
devojicu u naruje i uneo je u oblinju kuu. I zna li ta mi je on rekao? - Kad bih morao ponovo to da
uradim, bez dvoumljenja bih ga opet ubio kao psa - to je jedan od postupaka zbog kojih nikad nisam
zaalio. - Eto ti, dragi moj, dve potpuno nesporne injenice: kraa i ubistvo. Koji sudija bi mogao da
osudi te ljude?
- Ponekad mi se ini da ti lii na mainu koja registruje dogaaje, a onda od njih nastaju neki arhivi
uspomena - rekao je Mervil. - Ali vratimo se gi Silvester. Odbijam da poverujem u sumnje amerike
policije. Ja je poznajem bolje nego iko drugi, i znam da ona nije sposobna da poini ubistvo. Treba uraditi
sve da se ona zatiti od opasnosti koja joj preti.
- Otkud ti zna za ta je ona sposobna a za ta nije? - rekao sam ja. - Kako ti moe da sudi o tome? Da li
si mogao da pretpostavi da je ona Amerikanka?
- Nisam, ali to je nevano.
- Ne kaem da to ima neki znaaj, samo ti pokazujem da ne moe da sudi o nekim stvarima. Ja ne znam
mnogo o njoj, ali ono to znam ipak mi je dovoljno da izvuem neke zakljuke.
- Ah, opet tvoji zakljuci!
- Ali, dragi moj, sloie se da su zakljuci neophodni ako elimo neto da shvatimo.
- Najsmenije je to to bi ti, sasvim sigurno, bez obzira na svu svoju logiku sakrio gu Silvester kad bih je
ja pronaao i zamolio te da to uini.
- Jedno ne iskljuuje drugo - rekao sam. - Ona se doima kao vrlo hladna i suzdrana ena, bez obzira na
svoju junjaku spoljanjost. Ali taj dojam je varljiv, ini mi se - njeno ponaanje tokom prvog susreta sa
tobom dokazuje da ona u odreenim okolnostima nije ni hladna ni suzdrana. Ne bih mogao da sudim o

42
njenom moralnom liku. Ali to da je u nekim uslovima ili, da se izrazim pravnim jezikom, u stanju afekta
spremna da uini svata, mislim da ne podlee sumnji.
- Ali kakav je to sukob u Americi?
- Moda e ti dobiti detaljnije informacije o tome nego ja - rekao sam - poto te, po svemu sudei, eka
policijsko sasluanje. im se pojavi u vili, policija e to saznati i morae da ima posla sa istim onim
ovekom koji je jutros bio kod mene. Podseam te da on odlino zna da je vila tvoja i da je ga Silvester
stanovala kod tebe.
- To mi uopte ne odgovara - rekao je Mervil - radije u otii u Pariz, gde u biti van njegovog domaaja.
- Mislim da je ovek koji je bio kod mene verovatno doputovao iz Pariza.
- Moda, ali u Parizu ga je lake neutralisati.
- Na kraju krajeva, tebi nita ne preti, ti nisi nita skrivio.
- elim da imam odreene ruke, shvata? U Parizu je to mogue, ovde mnogo tee - i najzad, zato bih
ostao ovde?
- A ta zapravo namerava da uradi?
- Da je pronaem, po svaku cenu.
- Ne zaboravi da Francuska ima oko etrdeset pet miliona stanovnika. I osim toga, amerikoj i francuskoj
policiji trebalo je dve godine da uu u trag gi Silvester.
- Tano, ali ona se od policije krije, a od mene se nee kriti.
- Znam da je tebe besmisleno ubeivati - rekao sam - ali mislim da je za tebe bolje da je zaboravi. Ne
pada ti na pamet da Lu Dejvidson, metaforiki govorei, svoj ivotni put moe da nastavi bez tebe?
Njujork, taj kraj - sto dvadeseta, sto etrdeseta ulica, da li se sea onih mranih kua u njima? Taj ivot,
sa kojim ti nema nieg zajednikog - ta e ti sve to? Taj svet, njen svet, tebi je potpuno stran, shvata li
to?
- Kao prvo, ne treba ostavljati ljude u nevolji.
- Ali nisi ti nju ostavio nego ona tebe.
- Ne, u pravu si, ne moe me ubediti. Uostalom, ni ti sam nisi siguran.
- Znam. Opet e rei - lirski svet.
- Ovog puta jedinstveni i neponovljivi - rekao je Mervil. - to je moja poslednja ansa. Lu Dejvidson ili
Margarita Silvester - to su za mene samo fonetski sklopovi, nita vie od toga. Njujork ili Nica - kakve to
ima veze? Vano je to da nijedna ena na svetu ne moe da mi prui ono to moe da mi prui ona, ma
kako da se zove. Nikad dosad nisam imao taj oseaj - blaeno rastvaranje koje pomalo podsea na slatku
smrt - i posle toga nezadrivi povratak u ivot. I ti eli da sve to zaboravim?
Ustao je iz fotelje i priao mi.
- ak i ako je ona ubica, shvata? Ali ja u to ne verujem, ne mogu da verujem, ne treba da verujem, to se
nije desilo i nije moglo da se desi, a ako se i desilo, svejedno se nije desilo, razume?
- avo bi ga znao, moda si u pravu - rekao sam.

***

Mervil je otputovao u Pariz iste veeri, ne svrativi u svoju vilu. Sutradan ujutro sam se probudio i
pomislio kako bi sad trebalo da zaboravim sve ono to se deavalo od dolaska ge Silvester i Mervila, i da
se vratim onom ivotu koji sam vodio pre toga. Ali zazvonio je telefon i prekinuo moja razmiljanja.
Nepoznat muki glas upitao me je na engleskom da li sam ja taj i taj. Poto sam odgovorio potvrdno, glas
je kazao:
- Moram da se vidim sa vama. Doite, molim vas - rekao je naziv jednog od veih hotela u Kanu - soba
broj etiristo dvanaest, ekau vas.
- Izvinite, molim vas - rekao sam ja - ko ste vi i o emu se radi?
- Ja radim po nalogu amerikih pravosudnih organa - rekao je on - i potreban mi je va iskaz. ekam vas
danas pre podne, u jedanaest sati. Vreme mi je ogranieno, putujem veeras, tako da ne mogu ovo da
odloim.

43
- Veoma mi je ao - rekao sam - ali danas pre podne sam zauzet i susret sa vama se uopte ne uklapa u
moje planove. Ako ba morate da se vidite sa mnom, doite ovamo - dao sam mu svoju adresu - negde
oko pet sati uvee.
- Ne, to je nemogue - rekao je on - ne mogu da ekam do tada, ve sam rekao da putujem odavde danas
uvee.
- Onda mi preostaje samo da vam poelim srean put.
- Ali neophodan mi je va iskaz, vi morate da oete.
- Ja apsolutno nita ne moram - rekao sam razdraeno - ja nemam nikakve obaveze prema amerikim
pravosudnim organima. Ako vam ne odgovara ovo to vam predlaem, ne mogu vam pomoi. Ako ne
moete da doete ovamo u pet sati, elim vam sve najbolje.
- Doi u - rekao je posle krae pauze.
Doao je u pet sati. To je bio visok ovek savrene atletske grae, imao je poteno lice i precizne pokrete.
Ono to ga je razlikovalo od drugih ljudi bile su ui, vrlo velike, sa neverovatnim brojem zavijutaka, koji
su liili na nekakvu ipku od ljudske koe. Doneo je sa sobom portabl pisau mainu i tanu. Ponudio
sam mu da sedne. Prvo mi je pokazao svoju legitimaciju, gde su bili upisani njegova profesija, adresa i
prezime - Kolton. Zatim je iz tane izvadio fotografiju i pruio mi je - potpuno isto onako kao to je to pre
njega uradio njegov francuski kolega, a i fotografija je bila ista: ga Silvester u kupaem kostimu pored
svog tadanjeg prijatelja.
- Tako sam i mislio - rekao sam. - Ve sam video ovu fotografiju.
- Pod kakvim prezimenom znate ovu enu?
- Hoete da kaete ovu damu?
- Ona nije dama, ona je ena - rekao je on. - Ali to je nebitno. Koje prezime je koristila u vreme kada ste
se sretali sa njom.
- Margarita Silvester.
- Ne znate njeno drugo ime?
- Va francuski kolega je jue razgovarao sa mnom i rekao mi je da se ona zove Lujza Dejvidson.
- Potpuno tano. Ali vi to niste znali?
- Ne, ja sam je smatrao Francuskinjom.
- Znate li gde se ona nalazi u ovom trenutku?
- Ne.
- Kada ste je videli poslednji put?
- Pre nekoliko dana.
- Da li vam je pominjala da namerava da putuje nekuda?
- Nije.
- ta vam je govorila o sebi?
- Ba nita. Uostalom, nisam je nita ni pitao.
- U kakvoj je ona vezi sa Mervilom?
- To treba da pitate njega a ne mene.
- Ali vi to sigurno znate.
- To me se ne tie.
- Imate li nekakve trgovinsko-poslovne odnose sa Mervilom? Da li zavisite od njega materijalno?
- Nemam nikakve trgovinsko-poslovne odnose ni sa Mervilom niti sa bilo kim drugim, nikad se nisam
bavio trgovinskim poslovima i ne zavisim materijalno ni od jednog preduzetnika.
- Koji su izvori vaih prihoda?
- To nema veze sa predmetom naeg razgovora.
- Odbijate da odgovorite na to pitanje?
- Ne bi mi bilo teko da vam odgovorim, ali to pitanje mi se ini nepotrebnim. Koliko ja shvatam, ovde se
ne radi o meni nego o vaoj zemljakinji, Lujzi Dejvidson. Kakva veza moe postojati izmeu nje i mojih
prihoda? Moete li da mi objasnite?
- Hteo bih da steknem predstavu o oveku koji se u Francuskoj sretao sa Lujzom Dejvidson.
- Ja je vrlo slabo poznajem.

44
- Gde ste se upoznali sa njom?
- Ovde, na Rivijeri, video sam je dvaput.
- Da li ste bili sigurni da je ona zaista Francuskinja?
Setio sam se razgovora izmeu ge Silvester i amerikog turiste. Ali nisam smatrao potrebnim da o tome
obavetavam svog sagovomika.
- Nisam imao razloga da sumnjam u to, niti da se uopte bavim tim pitanjem.
- Moram da primetim - vi se ba ne trudite da nam pomognete.
- Da vam pomognem u emu?
- U tome da pronaemo tu enu.
- Zato bih vam ja morao pomagati u tome?
- To je vaa dunost.
- Prema kome?
On me je iznenaeno pogledao i rekao:
- Prema drutvu.
Paljivo sam ga pogledao. Njegovo lice izraavalo je nepokolebljivu ubeenost u to da on zaista izvrava
svoju dunost, bio je siguran u svoju potpunu nepogreivost. On se sutinski razlikovao od svojih
francuskih kolega: oni su samo obavljali svoj posao, a on je zaista izvravao svoju dunost. injenica da
su se i oni i on sluili istim metodima i zadavali priblino ista pitanja - bila je sporedna. inilo mi se
oiglednim da taj ovek nema nikakve sumnje ili probleme na psiholokom planu.
- Kada putujete - upitao sam ga.
- Sutra ujutro - rekao je. - Hteo sam da otputujem jo veeras, ali ustanovio sam da neu stii. Zato me to
pitate?
- Zato to elim da vas pozovem na veeru ako ste slobodni veeras.
- Na veeru? - ponovio je zabezeknuto.
- Ako nemate nita protiv.
- Moram priznati da me je va predlog iznenadio, nisam oekivao tako neto.
- Mislim da sada uviate da vam ja ne mogu dati informacije na koje ste moda raunali. Ali moemo da
priamo o raznim stvarima za veerom, zar ne?
- Da, naravno - rekao je nesigurnim glasom.
- Vidite li - rekao sam - ja se nadam da vi niste neprijateljski raspoloeni prema meni, poto ja nemam
nikakve veze sa Lujzom Dejvidson, ne znam o njoj gotovo nita i nemam ta da krijem od vas. Ja bih, sa
svoje strane, hteo da nas dvojica popriamo kao dva oveka, a ne kao svedok i predstavnik amerikog
ministarstva pravde. To ni vas ni mene ne izlae nikakvom riziku, kao to nam ne moe doneti ni neku
naroitu korist.
- Ja slabo poznajem Evropu i Evropljane - rekao je on - ali oni se sutinski razlikuju od nas.
- Moda manje nego to vam se ini.
- Ne, ne - ovde je sve drugaije - rekao je - u svakom sluaju, takav je moj utisak.
- Da li ste prvi put u Evropi?
- Pre dve godine bio sam u Engleskoj. Ali u Francuskoj sam prvi put. ini mi se da sam dospeo u drugi
svet. Ovde se sve odvija usporenim tempom, niko nikuda ne uri, ne plai se da e zakasniti i svi ive kao
da je svet nepokretan. Kad sam bio u Nici, doao sam u kancelariju svog francuskog kolege u tri sata po
podne. U celoj zgradi nije bilo nikoga. Znate li vi kada se on vratio? U pola pet. I pozvao me je u kafanu,
gde smo i razgovarali. Moram vam rei da je izgledao odsutno i da ga Lujza Dejvidson nije naroito
interesovala, iako je znao o njoj sve to je bio duan da zna. Uzgred - rekao je pogledavi me - moda
biste i vi voleli da steknete predstavu o tome ko je zapravo ena koju znate kao Margaritu Silvester?
- Reeno mi je da je ona roena u Njujorku, u sto dvadeset treoj ulici i da, u sutini, pripada kriminalnim
krugovima.
- Vi ste bili u Njujorku, da li se seate te ulice?
- Seam se tog kraja, da.
- Ona se rodila pre dvadeset sedam godina, njen otac je bio vlasnik prodavnice odee. Njena majka,
Francuskinja, pre udaje bila je glumica u mjuzik-holu. Ona je bila prilino sposobna i pametna ena, ali

45
imala je vrlo iv temperament i to je uzrokovalo stalne drame u porodici. Svoje najee kratkorone
saputnike nalazila je sluajno, i meu njima je bilo takvih s kojima je bilo bolje ne imati posla. erku je
volela dok je ova bila mala, a posle je prestala da se brine o njoj. Ona je nauila Lujzu da govori
francuski. Lujza je, kao i sva deca, ila u kolu. Ali oigledno je nasledila neke osobine od majke - i u
petnaestoj godini ivota otila je od kue. Nali su je u Kaliforniji pola godine kasnije, ivela je sa
tridesetestogodinjim ovekom, inae, tekim kriminalcem. Kada je ugledao policajce na svojim vratima,
on je pomislio da su doli zbog neeg drugog, pruio im je oruani otpor i ubijen je sluajnim hicem. Sve
se to desilo pred Lujzinim oima. Kao to vidite, poetak njene karijere bio je obeavajui. Vratili su je
kui. Ali tamo je doekana loe, otac joj je rekao da ne eli da je vidi, majka je nije branila - pored toga,
majka je tada ve mnogo pila i esto je bila jednostavno obeznanjena od alkohola. Kroz mesec dana Lu je
ponovo nestala - i ovog puta je ak nisu ni traili. I tako su poela njena lutanja. Bila je svuda - u San
Francisku, u ikagu, u Detroitu, u Vaingtonu, na Floridi, svuda. Ne znamo gde i kada je nauila
stenografiju, ali ona je odlina sekretarica, i svi oni za koje je radila vrlo lepo govore o njoj. Ali nigde nije
ostajala dugo. Bila je u vezi sa raznim tipovima i svet kriminala je svet koji ona najbolje poznaje. Treba
spomenuti i to da je neko vreme radila u cirkusu. Ona je fiziki izuzetno jaka i vrlo dobro poznaje
savremene borilake i odbrambene tehnike. Jednom prilikom neki od njenih ozloglaenih poznanika
pokuao je da je natera da uini neto to ona nije elela. To je bio krupan, jak ovek, uzgred, izuzetno
okrutan, i poeo je tako to joj je opalio amar. Znate li kako se to zavrilo? Polomila mu je obe ruke, a od
lica mu je napravila krvavu kau. On je proveo u bolnici tri meseca i izaao je odatle kao slepi invalid. Lu
je vrlo opasna ena, to znaju svi oni koji su imali priliku da je bolje upoznaju. O tome, meutim, nije
razmiljao Bob Miler, onaj to stoji pored nje na fotografiji. On je tu injenicu ispustio iz vida i to ga je
kotalo ivota. Zato to Lu jednako dobro zna ta je to vatreno oruje i kako se ono koristi. Da li sada
shvatate zato je trai amerika policija? Mi ne znamo sve o njoj. Povrh toga, ona je vrlo pametna, daleko
pametnija od veine ljudi sa kojima je imala posla, i nikad nije bila pod sudskom istragom. Jedini zloin
za koji ona moda moe biti optuena jeste ubistvo Boba Milera.
- Koliko shvatam, ta pretpostavka se zasniva na izjavama jednog kriminalca kome je teko verovati. Vi
smatrate da nema prostora za sumnju u to da je upravo ona ubila Boba Milera?
- Ne, mi elimo da je sasluamo kao svedoka. Ali sigurni smo da bi sasluanje dalo osnov za podizanje
formalne optunice protiv nje. Ona to odlino zna, i upravo zato je i nestala. U svakom sluaju, recite
Mervilu - on vam je, na kraju krajeva, prijatelj - ko je Margarita Silvester. To je zaista vaa dunost.
- Dobro - rekao sam - uiniu to.
- Ali imajte na umu da je to opasno.
- Ne bih se sloio - rekao sam.

***

Veerali smo na terasi restorana koji gleda na more. Doneli su nam izvrsno pripremljenu ribu i domae
vino, na blagajni je sedela riokosa lepotica sa oaravajuim osmehom i toplim crnim oima. Gde je sada
Mervil? Gde je ga Silvester? I ta je glavno u njoj? Ga Silvester sa svojom jedinstvenom drai o kojoj
tako uzbueno govori Mervil, ili Lu Dejvidson, osumnjiena u Americi za ubistvo jednog od svojih
ljubavnika? I ta joj je svojstvenije? Rivijera i francuski jezik ili Njujork i ameriki sleng?
- Zar vam se ne ini - rekao sam svom sagovorniku - da neki ljudi imaju samo jedan ivot i jedno lice,
dok drugi mogu imati po dva ili tri ivota?
- Ne udi me to to mi postavljate takvo pitanje - rekao je on. - Moj francuski kolega obavestio me je o
tome da se vi bavite knjievnou.
- U kakvoj su vezi to pitanje i moja profesija?
- U najneposrednijijoj. Vaa profesija vas predisponira da stvari vidite sloenijima nego to jesu.
- Vi smatrate da je sve to jednostavnije?
- Ne - rekao je - ali ta sloenost je neretko samo spoljanja. ak i ako pretpostavimo da ovek moe da
ima dva ili tri ivota, svejedno je samo jedan od njih pravi, i to je onaj koji je odreen njegovim moralnim

46
likom. Ubica moe da bude bankar, bandit, kroja - bilo ta. Ali najvanije je to to je on - ubica. Sve
ostalo je nevano ili, da kaemo, manje vano.
- Iz ugla interesa drutva?
- Iz bilo kog ugla.
- Mogu li da vas upitam - rekao sam - ta vas je podstaklo da izaberete ba tu profesiju kojom se bavite?
- Ja sam se rodio i odrastao sam u jednom od najsiromanijih krajeva Njujorka - rekao je on - i od malena
znam ta je to svet kriminala. U dvadesetoj godini ivota postao sam propovednik. Ali uvideo sam da
propoved deluje uglavnom na ljude koji i bez nje veruju u Boga. Postoje i drugi, koji su suvie iskvareni
da bi ih ovek mogao u neto ubediti. Takve ljude treba neutralisati - po svaku cenu. Podseanje na
zapovesti blaenstva ne moe da ih promeni.
- Vi, dakle, ne vidite protivrenost izmeu poetka vae delatnosti i onoga to se desilo kasnije? Drugim
reima, vi nastavljate istu stvar, samo na drugi nain?
- Ne, to naravno nije ba tako, ali, uopte uzev, tu zaista nema protivrenosti. Vi mislite drugaije?
- Postoje rei koje mi tim povodom padaju na pamet - rekao sam. - One stoje kao epigraf za jedan od
najboljih romana nae knjievnosti. Gospod kae: "Moja je osveta i plata"6.
- Va argument se na prvi pogled moe uiniti ubedljivim. Sloiete se, meutim, sa mnom da je to to ste
rekli samo dijalektiki trik. Gospod kae da je plata njegova. Ali tu se radi o venosti i o poslednjem,
Stranom sudu. A na zemlji mi izvravamo Boju volju, odnosno, inimo sve da ne smetamo oveanstvu
da ivi u skladu sa onim moralnim zakonima koje nam je dala religija i bez kojih nema spasenja.
- Sloio bih se s vama kad biste vi govorili o potrebi da se ljudi zatite od postupaka onih koji naruavaju
zakone i o tome da je potovanje tih zakona neophodno za opstanak drutva u onom obliku u kojem ono
postoji - uzgred, prilino neprivlanom, to, verujem, neete osporiti. Ali kakve veze sa tim ima religija i,
konkretno, hrianstvo? Ako se u ovom sluaju pozivate na hrianstvo, to znai da ga vi svodite na
okvire policijskog sistema. Smisao hrianstva je - sveopte pratanje. Setite se jo jednom razbojnika
razapetog zajedno sa Hristom, i toga da mu je On obeao carstvo nebesko.
- Razbojnik je iskupio svoj greh umrevi na krstu - rekao je on - i ta biste vi hteli, da ga Spasitelj jo
jednom kazni?
- Spasitelj mu je oprostio zato to se ovaj pokajao - rekao sam. - Hrist je shvatao da ljudsko drutvo mora
biti nesavreno, da ono ne moe biti drugaije. "Blago onima koji plau, jer e se uteiti". U idealnom
ljudskom drutvu, gde se sve odvija po zakonima propisanim odozgo - kao to vi smatrate, ne treba da
bude onih koji plau, u svakom sluaju, ne treba da postoji itava kategorija ljudi koje Gospod na taj
nain odreuje. "Blago siromanima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko" - to je jo jedna kategorija
nesrenih. Po hrianskoj predstavi zemaljski ivot je muno oekivanje onog dana kada emo prei u
drugi svet, koji je vean a ne privremen. To je ono na ta nas poziva hrianska religija. Dravna prinuda
u svim njenim oblicima - to je antihrianska ideja. Gde ste vi to videli svetenika koji goni zloinca? Ko
moe da zamisli episkopa u sudskom veu koje naruioca moralnog zakona osuuje na smrt?
Ui mog sagovornika su pocrvenele - to je bio jedini znak njegove uzbuenosti.
- Podsetiu vas na jedno veno pitanje - rekao sam. - Zato Gospod doputa ono to se deava na svetu -
zloine, ubistva, ratove? Zato? Zato to su putevi Gospodnji nedokuivi i zato to mi svojim slabim
ljudskim umom ne moemo da shvatimo Njegovu boansku mudrost? Ali, ako je to tako, onda mi ni
ostalo ne moemo da shvatimo i, uostalom, Gospod moda i ne oekuje od nas da shvatimo, poto to
nadilazi nae moi? Voljan sam da prihvatim bilo koju interpretaciju hrianstva, samo i dalje mislim da
ono ni u kom sluaju nije spojivo sa krivinim gonjenjem.
- Ja, meutim, ne mogu da zamislim - to bi bilo udovino - da zloini ostaju nekanjeni zato to
hrianstvo propoveda sveopte pratanje. Nemogue je da se vi zalaete za to.
- Ne, veoma sam daleko od toga. Ja se ne slaem samo sa jednim momentom: sa pozivanjem na etiku
koju je propovedao Hrist. Spreavajte zloine, inite sve to je za to potrebno, ali nemojte mi pri tome
govoriti o religiji.
6
"Ana Karenjina" (prim. prev.).

47
- Kako bi se moglo lepo iveti - rekao je on ne odgovorivi - kad bi se oveanstvo sastojalo samo od
pristojnih ljudi. Kakve bi se neverovatne perspektive otvorile pred nama kad bi zloin bio izbaen iz
ljudskog ivota.
- Ja imam siromanu uobrazilju - rekao sam - teko mi je da to zamislim. Ali ako bismo iz ivota iskljuili
svako negativno naelo - to se na prvi pogled ini poeljnim, mislim da bi ivot posle izvesnog vremena
izgubio zanimljivost. Da li verujete u avola?
- U konkretnom smislu - ne. U metafizikom - da, to jest, verujem u avola kao olienje tog negativnog
naela u svetu.
- Ali vi znate da je za trijumf hrianstva avo neophodan, upravo onaj avo koji je iskuavao Spasitelja.
"Idi od mene, Sotono!" Zar treba jo jednom ponoviti: da njega nema i da nema zla, kako bismo znali ta
je dobro? Da nema patnje i zloina, moda ne bi bilo ni hrianstva, ni potrebe za religijom. Vi to znate
jednako dobro kao i ja, to su elementarne istine. Ali zbog toga to su elementarne ne prestaju da budu
istine.
- Postoji jo jedno pitanje - rekao je on - koje sam mnogo puta sebi postavljao: zato je ivot tako
apsurdan? Vama ono, sigurno, izgleda ameriki naivno.
- Ne, ne mislim da je to pitanje ni ameriko, ni naivno. Pretpostavljam da nema mnogo ljudi koji smatraju
da su stvoreni upravo za onakav ivot kakav vode, a oni koji to misle ugiavnom nisu naroito pametni.
Pogledajte ljudske profesije - veina ih ima nesumnjiv vetaki karakter, i meni pada na pamet sledea
misao: da li je Gospod Bog stvarajui svet pomiljao na to da e pre ili posle nastati blagajnici, agenti
osiguravajuih zavoda, slubenici raznih ministarstava, administratori i tako dalje? Sve je to, verovatno,
potrebno, ali ljudi se ipak ne raaju kao kontrolori ili knjigovoe. Svaki ovek je, meutim, uguran u neki
okvir i dela unutar njegovih granica, nezavisno od toga da li mu se to dopada ili ne. I ako pone da misli o
tome - na ta se, dodue, odluuje tek jedan broj ljudi - on e, naravno, shvatiti to o emu vi govorite, da
je ivot apsurdan.
- Vi smatrate da uopte ne postoje prirodne profesije, to jest, one koje su usklaene sa ljudskom
prirodom?
- Mislim da postoje.
- Na primer?
- Vojnik, sudija, uitelj, lekar, prostitutka, arhitekta, pesnik, skulptor, slikar, muziar, naunik, verovatno
ih ima jo, ja navodim samo one koje mi prve padaju na pamet.
- Evo, maloas smo priali o hrianstvu - rekao je on - znate li ta je mene najvie zapanjilo u istoriji
povezanoj sa hrianstvom? Vi se sigurno seate toga. Kada je Atila sa svojom vojskom doao pred Rim,
i Rim nije imao naina da se odbrani, iz grada je kroz gradsku kapiju izaao jedan bos starac, Lav Prvi, i
uputio se prema Atilinom atoru. On je nekoliko sati razgovarao sa Atilom i zatim se vratio u Rim. I Atila
je naredio svojim jedinicama da se povuku. Nita ga nije spreavalo da zauzme grad i opljaa njegova
nebrojena blaga. ta je Lav Prvi mogao da kae tom varvarinu, predvodniku divljih i svirepih Huna?
Moda je iza lea Lava Prvog stajala Hristova sen? U svakom sluaju, to je bio trijumf nepobedivog
hrianstva.
- Da, nesumnjivo - rekao sam. - I meni je to oduvek izgledalo neobjanjivo. Ali ne zaboravite da Atila,
uprkos uvreenim predstavama o njemu, nije bio varvarin u pravom smislu rei. On se kolovao u Rimu, i
verovatno je Lav Prvi naao u njemu dostojnog sagovornika.
- Ali to je ipak isti onaj Atila koji je rekao da tamo gde proe njegov konj, trava vie ne raste.
- Mislim da je to apokrifna fraza.
- Moda, ali to lii na njega.
Povremeno sam bacao pogled na svog sabesednika i postajalo mi je sve jasnije koliko je moj prvi utisak o
njemu bio pogrean. Izraz njegovih oiju se promenio i on je prestao da bude onakav kakvim mi se inio
u poetku - ovek koji ne zna za sumnje i koji je siguran u svoju pravnu i etiku nepogreivost. I pomislio
sam da je njemu hrianstvo moda neophodno kako bi donekle sauvao svoju duevnu ravnoteu i
opravdao svoj ivot i posao, ono je bilo neka vrsta zida na koji je mogao da se nasloni. Ali svoj posao je
radio savesno. To sam zakljuio po tome to mi je rekao da se sa Rivijere vraa u Ameriku - dok sam ja

48
bio potpuno siguran u to da je sledea stanica na njegovom putu - Pariz, i da njegov sledei sagovornik
mora biti Mervil.
Rastali smo se pred ulazom u hotel, kuda sam ga ja dovezao kolima. On mi se zahvalio, rekao da nee
zaboraviti ovo vee i na razgovor, zamolio me da ga obavezno obavestim ako doem u Ameriku, stisnuo
mi ruku, gurnuo kruna staklena vrata hotela - i nestao. Ja sam se vratio u svoju sobu, skinuo odeu, legao
u krevet, setio se jo jednom neobinih uiju svog sagovornika i zaspao vrstim snom.

***

Sutradan ujutro sam se probudio i odjednom osetio - nikad nisam uspeo da shvatim zato - da su Rivijera,
Kan, Sredozemno more, bujabes - da je sve to izgubilo za mene onu dra koju sam tako snano oseao jo
dan ranije. Telefonirao sam Mervilu u Pariz i rekao mu da odlazim u Italiju.
- ta ima novo kod tebe?
- Traim je.
- Na koji nain? Gde?
- Dao sam oglas u novinama, francuskim i amerikim. Oseam da e se ona odazvati. Ostaje mi samo da
ekam taj trenutak, shvata?
- Shvatam - rekao sam - teoretski, naravno. Ali hteo sam da te upozorim da e verovatno kod tebe sutra
doi izvesni Volton iz amerikog ministarstva pravde, koji je jue bio kod mene i s kojim sam veerao.
Uzgred, obrati panju na njegove ui, vrlo su neobine. On e te ispitivati.
- Ako se nada...
- Ne bih rekao da on ima neke iluzije, to je prilino pametan ovek - rekao sam. - Ali pitanja e ti
postavljati.
- ta si mu ti rekao kada je razgovarao s tobom?
- Moj zadatak nije bio naroito teak, poto ja zaista i nemam ta da kaem o tome. S tobom, meutim,
stvari stoje sasvim drugaije.
- Nisi ga upozorio da nema svrhe da dolazi u Pariz?
- Nisam, zato to mi je rekao da se vraa u Ameriku prvim avionom. Sumnjam da je mislio da mu
verujem, ali nije mogao da me obavetava o svojim planovima, to je shvatljivo. Ako ni zbog ega drugog,
onda bar da ne bih tebe upozorio na njegov dolazak.
- Ako su sve njegove pretpostavke tane kao ta... Znai, putuje u Italiju? Ne zaboravi da mi javi svoju
adresu. Nazvau te da ti kaem ta se deava.
Spakovao sam stvari, platio hotelski raun, seo u kola i krenuo prema italijanskoj granici. Proao sam
kroz San Remo, zatim sam skrenuo sa italijanske Rivijere ka Jadranskoj obali i, prenoivi u enovi,
stigao u Veneciju. Zatim sam, ukrcavi kola na trajekt, presekao lagunu i odseo na Lidu. Ponovo sam
video more obasjano suncem, konje pred crkvom Svetog Marka, krilate lavove, vile i dvorce nad
kanalima, i ponovo, po ko zna koji put, gledao sam taj jedinstveni grad i opet mi se inilo da je nekad
davno on polako izronio sa dna mora i zaustavio se zauvek u svom poslednjem pokretu: zamro je kameni
trk linija koje su uobliile njegove kue, ulilo se more u kanale i nastao je ovaj nezaboravni pejza -
laguna, mostovi, trgovi, stubovi i crkve. I bez ikakvog napora sa svoje strane oseao sam to izuzetno
artistiko bogatstvo, u kojem kao da sam i sam imao udela, tako kao da sam oduvek znao za ta je
sposoban ljudski genij, tako kao da je deo moje due ugraen u te slike, statue, dvorce, tako kao da sam
dospevi ovamo prestao da budem varvarin i najzad osetio svu lepotu jednom i nepogreivo pronaene
harmonije, nedostine za mene u svim drugim okolnostima. U to doba godine jo nije bilo tako mnogo
turista u Veneciji, i svake veeri sam sedeo u kafani na trgu Svetog Marka sluajui orkestar koji je
ponekad svirao najneoekivanije stvari, ak i ruske romanse u naroitoj, italijanskoj izvedbi, koja je
skrivala njihovu neizostavnu slovensku tugu, rastvarala u italijanskom zvuku one snegove ruskih polja,
one zimske ruske pejzae, koji se nekako nisu uklapali u juni venecijanski prostor - i razmiljao o
najrazliitijim stvarima, veoma udaljenim od mojih nedavnih misli o Mervilu i madam Silvester.
Poslao sam Mervilu razglednicu sa kratkim obavetenjem o tome da sam stigao na Lido i da stanujem u
tom i tom hotelu. Dani su prolazili, poziva iz Pariza nije bilo, i posle izvesnog vremena izgubio sam

49
predstavu o tome gde je on i ta radi. To me je pomalo udilo, iako se tokom naeg dugogodinjeg
druenja ponekad deavalo da mesecima ne znam ta se dogaa s njim. Ali pre ili posle to se uvek
zavravalo na isti nain: telefonski poziv ili telegram, njegov dolazak i jo jedna pria o tome kako on
nikad nije mislio... kako nije shvatio... kako sada zna bolje nego ikad... I inilo mi se da se svaki put kada
ponovo ue u moj stan, neizostavno tuan, posle rastanka sa onom koja... - Mervil vraa u svet gde ne
moe da bude ni iznenaenja ni tragedija, ni iole znaajnih promena, svet analiza i komentara i pokuaja
da se na nov nain shvati ono to se deavalo i to se desilo. To je na prvi pogled bilo pomalo
paradoksalno, poto je Mervil uvek zapoinjao svoju priu time to je ponavljao jednu istinu u iju
nespornost je, kako je govorio, bio vrsto ubeen: logika i analiza, zakljuci i pouke redovno se pokazuju
kao beskorisni kad se radi o ljudskim oseanjima. Ali ma koliko to izgledalo udno, svaki put je posezao
upravo za njima. Bilo je tu naravno i jo neto - sigurnost u to da je ovaj svet postojan: nas je bilo
nekoliko i svako od nas je uvek bio spreman da pritekne u pomo drugome, o emu god da se radilo. I ne
znam ta bi bez te pomoi bilo, na primer, sa Arturom, koji je esto ostajao bez utoita i novca, i tada je
dolazio kod Mervila ili kod mene znajui da e sve biti sreeno i da nee biti ostavljen na cedilu. Na
potpuno isti nain postupala je i Evelina, s tom razlikom to se ona postavljala tako kao da nam ini
uslugu i da mi treba da cenimo to to se obraa nama, a ne nekom drugom. Mervil je bio u drugaijem
poloaju - on je bio bogat, ali njemu je moralna podrka bila potrebna jednako kao i Arturu i Evelini
materijalna pomo. Njemu je bilo potrebno neto postojano, neto na ta uvek moe da rauna. Naravno,
o tome se nikad nije razgovaralo, niko nikad nije razmiljao o tome, ali bilo je upravo tako. I kada bi
posle dueg odsustvovanja i mnogih putovanja - Amerika, Kanada, panija - Mervil uao u moj stan i seo
u fotelju, rekao bi:
- U ovome ima neeg utenog, zna? I dalje iste knjige na policama, isti divan, isti sto, nita se ne menja.
Ne shvatam kako moe da ivi u takvoj nepominosti?
- I u tvom pariskom stanu ambijent je uvek isti.
- Ne, govorim - psihiki, shvata?
- Ambijent ne moe da se menja psihiki, to je ono to se u fizici naziva vrstim telom.
- Ne, hou da kaem - fon na kojem boravi. Znam ja da je to statinost svakodnevice, da ona ak nije ni
geografska, poto ti ipak ne ivi stalno u Parizu. Ali svaki put kada se vratim u ovaj stan i sednem
naspram tebe, ini mi se da smo se tek jue rastali i da sve moe da se nastavi po starom. Nita ne moe
biti varljivije od tog utiska, ali on je ipak takav. I nehotice se zapitam: gde je prava stvarnost? U tom
varljivom oseaju ili u onome to mu je prethodilo?
- Verovatno i u jednom i u drugom - rekao sam - samo to su to razliite stvarnosti. Siguran sam u jednu
stvar: za sve svoje emotivne katastrofe ti si kriv samo u onoj meri u kojoj ti tvoja uobrazilja i tvoje
oseanje ne doputaju da primeni one zakljuke i onu analizu iji znaaj ti tako uporno porie. Ti trai
emotivno bogatstvo i nalazi duevno siromatvo, eka nekoristoljubivo oseanje i nailazi na raunicu, i
sve je to uvredljivo jednostavno. A ovde, kod nas, nije ti porebno nikakvo naprezanje mate, sve ti je
unapred poznato. Vraa se kui, moglo bi se rei. Ako posle dueg odsustvovanja umoran, razoaran u
sve i bez prebijene pare doe kod nas, ti vrlo dobro zna da emo te mi zbrinuti, da e imati neophodne
stvari, i da e moi mirno da eka dolazak boljih vremena. Zato to nama nije potreban ni tvoj novac ni
tvoj poloaj, i ako sutra postane prosjak ili milijarder, ni jedno ni drugo nee promeniti na odnos prema
tebi.
Postojao je jo jedan razlog zbog kojeg nam se Mervil uvek vraao. Posle svakog svog neuspeha, koji je
on doivljavao kao katastrofu, njemu se inilo da je sve izgubljeno i da je on, u sutini, propao ovek.
Iako ta predstava nije imala nikakve veze sa stvarnou, on je, bez obzira na svoj nesporan um, vrsto
verovao u nju. I onda kada bi ponovo doao kod nas, u tom nepominom svetu, kako ga je on nazivao,
gde se u meuvremenu nita nije promenilo, poinjao je misliti da moda i nije sve ba tako beznadeno
kao to mu se inilo. To je bio poetak njegovog sporog i postepenog povratka samom sebi - onakvom
kakvog smo ga mi znali i kakav je oduvek bio. Zatim bi ponovo nestao i Andrej ga je podrugljivo nazivao
Perpetuum mobile.
Gde li je sada Mervil? U Parizu, u Njujorku, u Italiji ili u Kalifomiji? Postavljajui sebi povremeno to
pitanje, na koje nije moglo biti odgovora sve dok se on ne javi telefonom, nastavljao sam da ivim na

50
Lidu, u ispraznoj i blaenoj besposlici, kao to sam iveo i na Rivijeri pre nego to je dola Lu. Od pre
izvesnog vremena sve ee sam se seao tog jednostavnog imena - moda zato to je sada u mojim
mislima umesto Margarite Silvester, Francuskinje iz Nice, iskrsavala amerika avanturistkinja Lujza
Dejvidson, zvana Lu - i to je u tom jednom slogu bilo vie dogaaja i sadraja nego u francuskom
zvukovnom falsifikatu - madam Margarita Silvester. Pored toga bio sam siguran da Lu, onakva kakva je
bila u Americi ne lii na madam Silvester - ni po crtama lica, visini i stasu, niti po optem dranju. Pamtio
sam kako se iznenada promenio njen glas kada je odsenim tonom govorila sa amerikim turistom u
Kanu. Verovatno je u Americi imala drugaiji izraz oiju i lica, moda ak i drugaiji korak, i sasvim
sigumo je imala dragaiji stav. Verovatno bi zbog toga njen preobraaj u Francuskoj mogao zavarati one
koji je poznaju iz Amerike. Najudnijim mi se, meutim, inilo to to ona nimalo ne lii na enu koja
vodi tako buran ivot. Njen veito hladan izraz lica ni kod koga nije mogao izazvati elju da se upozna sa
njom, niti uliti nadu da e takav pokuaj biti uspean. Naravno, taj utisak je bio varljiv, i sudei po onome
to mi je rekao moj ameriki sagovornik, Lu se moglo prebaciti mnogo toga, ali nipoto i to da je hladna
kad se s nekim zblii. Ali to sam vie mislio o njoj, sve mi se vie inilo da je amerika policija daleko
od istine ne u pogledu toga ko je ubio Boba Milera, nego u svojoj predstavi o Lujzi Dejvidson, sasvim
odreenoj i krajnje jednostavnoj: opasna ena koja je provela ivot u kriminalnoj sredini i koja je u stanju
da izvri bilo koji zloin. To uopte nije bilo tako jednostavno, i ako je u tome i bilo neke istine, ona
svakako nije objanjavala sve, i moda je drugi deo istine bio potpuno drugaiji i moda je ba on bio
najvaniji.
Ali sve su to bila teoretska nagaanja; to je moglo biti tako, a moglo je biti i drugaije. Tim pre, to je Lu,
kako je pokazala, imala sposobnost da nestane kada je to smatrala potrebnim, sposobnost koja nimalo nije
zaostajala za njenim izuzetnim darom za preobraaje.

***

Iz kakvih li je dubina moje svesti nikla u meni ta ljubav prema Veneciji? Zato sam prvi put doavi u taj
grad imao utisak da sam se najzad vratio u njega, iako nikad pre toga nisam bio u njemu? Nisam imao
takav oseaj ni u enovi, ni u Veroni, ni u Rimu, ni u Firenci, ni u drugim gradovima i zemljama. inilo
mi se da oduvek poznajem te kanale, te trgove i mostove, taj nezaboravni vazduh venecijanskih veeri, to
more, tu lagunu. To je bio pejza koji je apsorbovao i rastvarao u sebi sve to mu je prethodilo u prostom
i vremenu, u njemu su tonule sve uspomene o drugim mestima, svi gradovi raznih zemalja - ogromna
zdanja Njujorka, pariske ulice - jezera, reke, mora, sve ono to sam video ranije. I evo, iskrsavajui iz
svega toga u nezadrivom kretanju, obasjana suncem, okruena morem, preda mnom je bila Venecija,
moja najharmoninija vizija.
Mervil je Veneciju poznavao bolje nego ja. Meu njegovim mnogobrojnim strastima prema raznim
periodima istorije i kulture jedno od prvih mesta zauzimalo je italijansko slikarstvo, o kojem je on mogao
da govori satima, i seam se kako je jednom preda mnom diskutovao sa Arturom, koji nam je pokazivao
svoju najnoviju kupovinu, "Istoriju umetnosti" u tri toma sa divnim reprodukcijama. Mervil je tvrdio da
knjige istoriara umetnosti najee predstavljaju ovaj ili onaj sistem klasifikacije, uz koji je dodato
nekoliko optih zakljuaka, nespornih, ali lienih dubine linog pogleda i pokuaja da se prodre u onaj
iezli svet gde je nastajalo nedokuivo Tintorentovo ili Karpaovo nadahnue.
Zato nijedna od ena sa kojima je Mervil prelazio izvestan deo svog ivotnog puta nije mogla postati
njegova saputnica na tim njegovim stalnim izletima as u helensku filozofiju, as u englesku poeziju, as
u italijansku renesansu? Jedini izuzetak mogla je da bude Evelina, koja je i pored sve svoje razdraujue
hirovitosti imala nepogreiv estetski ukus. Ali ona je uvek bila toliko zaokupljena svojim linim ivotom i
stvaranjem onog apsurdnog sveta iji je sama bila pokretni cenar, da joj, kako se inilo, nije ostajalo
vremena ni za ta drugo. A onda bismo se odjednom zapanjili saznavi da ona napamet zna Kitsove ili
Leopardijeve pesme, kao i da su joj poznate okolnosti u kojima su oto ili Belini stvarali svoje slike.
Ali Evelina se nikad nije nala u ulozi Mervilove saputnice. One ene koje su se nalazile u toj ulozi sve
do jedne su se odlikovale potpunom nesposobnou da shvate neto u oblasti apstraktnih predstava,
filozofskih sistema i estetskih koncepcija, koja je bila neodvojiva od Mervila. One pametnije meu njima

51
pravile su se da ga prate u njegovim umovanjima i tiradama, ali to ak ni njega nije moglo na due vreme
zavarati u pogledu njihovih mogunosti da zaista neto shvate u tim njegovim interesovanjima, koja su
njima izgledala u jednakoj meri beskorisna i nedokuiva.
ta na tom polju moe da mu da Lu? Ako je moj ameriki sabesednik vie-manje tano opisao njen ivot,
ako je ta ena zaista oduvek ivela u kriminalnoj sredini, tamo, naravno, nije mogla da naui neto o
filozofiji ili umetnosti. I u tom sluaju nije jasno kako je Mervil pronaao zajedniki jezik sa njom.
On se i dalje nije javljao. Njegova nada da e pronai Lu meni je delovala neostvarljivo - i, na kraju
krajeva, moda bi bilo najbolje da ona zaista nestane bez traga. Ali njega, naravno, u to nije bilo mogue
ubediti.

***

Bila je ve draga polovina jula, i inilo mi se da sam ovde ve veoma dugo i da su Pariz, moji prijatelji,
moj posao, da je sve to beskrajno daleko od mene. Imao sam utisak da se sve vie otuujem od sebe
samog - onakvog kakav sam obino bio u svojim oima. Kao da vie nije bilo ni nereenih pitanja, ni
mojih omiljenih knjiga, ni mojih omiljenih autora - i samo sam se jednom u Veneciji, u restoranu gde me
je posluivao kelner neprijatne spoljanjosti, ije lice je izraavalo meavinu lakejske uslunosti i
drskosti, setio nemilosrdnih rei Sen Simona o Luju XIV, onog mesta u njegovim uspomenama gde on
govori da se Luj XIV vrlo dobro ophodio prema svojim lakejima i da se upravo u njihovom drutvu
najbolje oseao. Ali to je bilo samo nekoliko redaka koji su isplivali pred mojim oima - i gotovo. inilo
mi se da se sve ono to je suvino i muno u mom ivotu rastvara u ovom jadranskom vazduhu, da gubim
samog sebe, a zatim ponovo iskrsavam iz neizvesnosti i nitavila, tako kao da tome nita nije prethodilo.
Taj oseaj me je oslobaao onog svakodnevnog tereta koji me je pratio kroz ceo ivot - nacionalnost, dob,
biografija. Sve je to gubilo znaaj.
Tako je prolo vie od mesec i po dana, i ponovo sam morao da se napregnem kako bih se setio Pariza,
kuda je ipak trebalo da se vratim u najskorije vreme, i najzad je doao dan kada sam otputovao iz
Venecije. Putovao sam automobilom, bez urbe, kroz Brenren, Minhen, tutgart i Strasburg,
zaustavljajui se povremeno da prenoim, i kroz etiri dana stigao sam u Pariz, pust i rniran u tim
avgustovskim danima. Vratio sam se u svoj stan, koji sam zatekao u idealnom redu - ovog puta Evelina
nije bila tu. Njen kabare je bio zatvoren preko leta i trebalo je da se otvori tek dvadesetog septembra. U
Parizu nije bilo nikoga od mojih prijatelja, moj telefon se nije oglaavao, a nisu mi stizala ni pisma. I im
sam doao u svoj stan, ponovo mi se vratilo ono oseanje koje sam odavno poznavao - da nita ne ide
onako kako bi trebalo da ide i da u tome ima neeg nepopravljivog. Nisam mogao da se setim gde, kada i
zato se to oseanje pojavilo i, kako mi se inilo, zauvek ostalo u meni.
Nekoliko puta sam telefonirao Mervilu, ali niko se nije javljao. To to on u avgustu nije bio u Parizu bilo
je normalno, ali dogaaji su se u njegovom ivotu u poslednje vreme razvijali tako da je bilo teko
pretpostaviti gde je on i ta radi. Kroz nekoliko dana saznao sam da je Mervil jo krajem juna bio u Parizu
i da je otputovao poetkom jula.
To sam saznao potpuno sluajno, poto je nedelju dana po mom dolasku kod mene doao Artur sa svojim
jazaviarom Tomom - izgubljen, raupan i nesrean. Ispriao mi je kako je neko vreme iveo na Rivijeri
sa svojim prijateljem - pri tom je naveo izuzetno upeatljivo pansko prezime, koje sam ja istog asa
zaboravio, seam se samo da se ono sastojalo od tri lina imena sa prefiksima.
- Ti si svakako uo za njega? - upitao je Artur. - Nisam - rekoh - po emu je poznat? - ta, ne zna? On
sada reira "Labudovo jezero" u Rio de aneiru. - "Labudovo jezero" u Brazilu? - ta je tu udno? Ve je
reirao tamo "izelu", a posle toga namerava... - Ali kakve sve to ima veze sa tobom? - On i ja smo bili
zajedno na jugu, ali onje pre nekoliko dana dobio telegram, morao je da prekine odmor i da se hitno vrati
u Rio de aneiro, i Tom i ja smo ostali sami, razume. Morali smo da napustimo hotel, nismo imali para
za kartu do Pariza i putovali smo zaustavljajui razne automobile, dok najzad nismo stigli ovamo. Sada se
nalazimo u takvoj situaciji, shvata... - Shvatam - rekao sam - moe da stanuje kod mene, a posle emo
videti.

52
Sutradan ujutro Artur i ja sedeli smo u trpezariji, pili kafu i razgovarali. On je bio zanimljiv sagovornik,
dobro je poznavao umetnost, i kao to je est sluaj sa ljudima poput njega - on je bio onii mruljav
ovek sa slabim enskim rukama - privlaila su ga dela takvih umetnika kao to su Ticijan ili Rubens,
odnosno, dela u kojima se na razne naine prikazuje snaga. On sam je pristojno crtao, i albumi u kojima je
skicirao svoje zamisli bili su puni grkih bogova i mitskih junaka sa nabreklim miiima. Kada bi poeo
da pria o baletu, nije mogao da se zaustavi, i ponekad se sticao utisak da on ceo svet vidi kao niz
ritmikih pokreta i kao trk linija koje se spajaju u neke metaforike i - za njegove sagovornike -
neubedljive spletove. Vrhuncem savrenstva smatrao je "Le spectre de la Rose"7 - uspomenu na Ikarov
let, koji u isto vreme sadri i trijumf ovekove volje i tragian kraj, bez kojeg nijedno umetniko delo...
esto nije zavravao svoje reenice i intonacijom je zamenjivao onaj deo koji je trebalo da izgovori, ali
koji je ostajao neizgovoren. Meutim, njegov smisao je, po Arturovom miljenju, morao biti jasan, i kada
je dolazio u priliku da razgovara sa ljudima kojima se to to on govori inilo suvie sloenim, zbunio bi se
i uutao i u tim trenucima bilo ga je alosno gledati. On je bio retko bespomoan u ivotu, ali
mnogobrojne i teke nevolje u koje je dospevao - esto je ostajao bez krova nad glavom, bez novca, nije
znao ta e sutra da jede - podnosio je potpuno stoiki, nikada se nije alio, smatrajui to neizbenim,
poput kie u jesen ili snega zimi. Bilo je u njemu neeg izuzetno privlanog, o emu on, kako se inilo,
nije imao svest. Nikome od nas nije padalo na pamet da upita Artura zato on ne razmilja o tome ta ga
eka sutra, emu se nada i zato, na primer, u njegovom sluaju ne moe biti govora o nekom zaposlenju.
On je potpuno zavisio od drugih, i na neki udan nain to je bilo toliko prirodno da se ni on ni oni od
kojih je zavisio nisu oseali nelagodno zbog toga.
Priali smo o raznim stvarima, izmeu ostalog i o Veneciji. Zatim me je on upitao:
- Da li si viao Mervila ovog leta?
- Da, nekoliko puta - rekao sam - na Rivijeri.
- Zna li ta je bilo posle?
- Znam da se vratio u Pariz. ta je bilo posle toga ne znam. Ve dugo nisam uo nita o njemu.
- Sea li se one situacije sa madam Silvester?
- Seam se.
- Poznato ti je da je ona nestala i da ju je on traio?
- Znam da je hteo da je pronae po svaku cenu. Ali meni se od samog poetka inilo da mu to nee poi
za rukom.
- Vara se - rekao je Artur pogledavi me iskosa. - Pronaao ju je. Tanije, nije on pronaao nju nego ona
njega. Dola je kod njega, pozvonila, on joj je otvorio vrata, ona se jedva drala na nogama i u tom asu
bi se sruila da on nije stigao da je uhvati. Ja sam bio kod njega dan nakon toga, a tek sutradan su njih
dvoje otputovali.
- Ali kuda su otputovali, da li zna?
- Ne znam, pretpostavljam u inostranstvo - rekao je Artur.
Dvadesetog septembra otvoren je Evelinin kabare - setio sam se toga dan uoi otvaranja, kada sam
sreivao pisma i pronaao pozivnicu koju mi je Evelina poslala. Otvaranje je padalo na subotu i ostao sam
kod kue zato to sam mislio da e u kabareu biti prevelika guva. Otiao sam tamo u noi izmeu
ponedeljka i utorka.
Bilo je slobodnih stolova, orkestar je svirao lenjo. Na sceni je poznata pevaica - ja nikad nisam uo njeno
ime, ali tako je pisalo u programu - sa jednakom lakoom na svim jezicima pevala sentimentalne
romanse, prelazei sa amerikog repertoara na italijanski i sa meksikog na ruski. Nije se moglo odrediti
ta je ona po nacionalnosti. Prvo sam mislio da je Amerikanka, zatim mi se uinilo da je, moda,
Italijanka koja ivi u Sjedinjenim Dravama, a ak je i na ruskom pevala bez ikakvog akcenta. Na kraju se
ispostavilo da je Maarica.

7
Duh Rue (fr.).

53
Evelinu nisam video, ona se pojavila tek pola sata posle mog dolaska, ula je u salu na bona vrata. Ovog
puta bila je u beloj svilenoj haljini. Kada je prestajala da se osmehuje nekom od posetilaca, u oima joj se
pojavljivao onaj odsutni izraz koji sam dobro poznavao. Ugledala me je, prila mom stolu, sela naspram
mene, otpila gutljaj ampanjca iz moje ae, koja je jo uvek bila puna, i upitala:
- Da li si sam? Nikog ne eka?
- Sam, kao uvek.
- Hajdemo u moju kancelariju da popriamo.
Krenuo sam za njom. Uli smo u lepo nametenu sobu ukraenu mnogobrojnim portretima izvoaa, sa
njihovim autogramima; gledao sam u ta izlobena lica i slova, namerno ispisana razvuenim rukopisom.
Evelina je sela na divan i rukom mi pokazala da sednem kraj nje.
- ta ima kod tebe? - upitao sam. - Nisi promenila miljenje o metempsihozi?
Pogledala me je podsmeljivo.
- Hoe li da ti sve objasnim?
- Neu - rekao sam - nema potrebe za tim. Samo bih hteo da te podsetim da svako tvoje interesovanje, ma
ta da je u pitanju - Platonova filozofija, koju si jedno vreme oboavala, Betoven, knjievnost, savremeno
slikarstvo, pa ak i metempsihoza - nastaje, draga moja, nezamenjiva moja Evelina, iz tvojih emotivnih
dubina, a nije rezultat izbora zasnovanog na razmiljanju i zakljucima.
- Kad bi bilo drugaije, ja ne bih bila ena.
- Ali ja i nisam mislio da ti prebacujem.
- Uvek si imao taj obiaj - rekla je Evelina - da ne naziva stvari pravim imenima.
- Zna li zato? Zato to mislim da takozvana prava imena ne odgovaraju uvek onome to elimo da
kaemo. Prava imena - to su jednostavne stvari, a to ni izdaleka ne pristaje svima, tebi, recimo.
- Volela bih da znam - rekla je ona - zato je to tako neizbeno - umiranje svakog oseanja?
- To je, draga moja, tema za Mervila. Verujem da bi s njim lake nala zajedniki jezik nego sa mnom.
- On nije u Parizu - rekla je. - Zna, on se toliko upetljao sa onom enom - uopte ne mogu da zamislim
kako e se sve to zavriti. Da li zna da su se ponovo nali nakon njenog nestanka?
- Rekao mi je Artur.
- Vrlo mutna situacija. Tim pre to nema nieg lakeg nego prevariti Mervila, on je tako lakoveran. Svaka
ena moe da ga natera da uradi sve to ona poeli. Kad bih mogla da mu pomognem...
- Mislim da mu sada pomo nije potrebna.
- Ne znam - rekla je Evelina. - To emo videti. Ali vratimo se na ono o emu smo priali. Ti me dobro
poznaje. Misli li da ja ne zasluujem bolje od onoga to imam?
- Neto ti nedostaje za to. Moda - nisam potpuno siguran u to - moda sposobnost kontemplacije,
nekakvog udubljivanja. Kod tebe sve protie burno i munjevito.
- To je posledica temperamenta.
- Ravnotea, Evelina, to je re koju sam traio. I jo neto.
- ta to?
- Mislim da tebi nije najvaniji onaj koga ti, kako ti se ini, voli, nego tvoje oseanje, koje raste samo po
sebi, razvija se, zatim postepeno slabi i umire. Ali ti si u tom oseanju, zapravo, usamljena, ma kako to
izgledalo paradoksalno. Niko dosad nije mogao da sprei njegovo slabljenje, kao to se ne moe spreiti
razvoj nekih bolesti. I niko ti u tome ne moe pomoi. Ako jednog dana prestane da misli na sebe i
pone da misli samo na onoga koga voli, i ako u isto vreme on bude mislio samo na tebe - tada e
moda doiveti pravu sreu. Moda - shvata?
Ona me je gledala odsutnim i tunim oima.
- Ti nisi potpuno utelovljena - rekao sam. - Za sada ti to nije polo za rukom. Ali moda jednog dana
hoe.
Izraz njenog lica ponovo se promenio, u oima joj se opet pojavila podsmeljivost, ali njen glas je jo
uvao trag onog malopreanjeg oseanja i zato je udnovato odudarao od pogleda. Rekla je:
- I tada u ti predloiti da napie knjigu o meni. To e te osloboditi nude da izmilja junake i junakinje.
Pisae o tome kako moje oi postaju mutne od oseanja koje me obuzima. Pisae kako sedim i plaem, i

54
postajem runa od plaa, zato to mislim da me je moj voljeni zaboravio. Pisae kako on i ja polako
koraamo nou po kii, i on me dri oko struka i moja mokra kosa pada na ramena. Sta e jo pisati?
- Pisau kako se budi ujutro i gleda lice svog voljenog sve dok on ne otvori oi osetivi na sebi tvoj
pogled.
- Nisi zaboravio? - rekla je. - Zna, dragi moj, jedna od tvojih mana je suvie dobro pamenje.
- Da je nemam - kako bih mogao da napiem knjigu o tebi?
- Hoe li da ti neto priznam?
- Prizna?
- Da. Zna li zato te volim?
- Ne voli ti mene.
- Znam ta govorim. Volim te zbog toga to si ti - ivo podseanje na alost koju oseam. Ja mislim:
kakva je teta to nas dvoje ne moemo da budemo zajedno. Tako je tuno i u isto vreme prijatno
razmiljati o neemu to bi moglo da bude ali ega nema, i o tome kakva je teta to ga nema. Ti si za
mene - podseanje na mogunost nepostojee sree.
- Razgovaraemo jo o tome - rekao sam. - Sada je kasno, treba da idem kui.
Ustao sam sa divana. Ona mi je pruila ruku sa prstenom na kojem je svetlucao lani brilijant.
- Laku no - rekla je, i u njenom glasu zazvuala je ona nena intonacija koju sam uo dva ili tri puta pre
nekoliko godina i koju otad nisam mogao da zaboravim. - Lepo je to to ti ipak postoji, i to znam da mi
nee okrenuti lea ako jednog dana ostanem bez iega i doem kod tebe jadna i nesrena.
- Dok smo Mervil i ja ivi - rekao sam - ti vrlo dobro zna da nikad nee biti bez krova nad glavom i bez
novca.
- Najvea greka koju ovek moe da napravi - rekla je Evelina - jeste da porui sve mostove iza sebe.
Laku no - nemoj da me zaboravlja.
- Ko tebe moe da zaboravi? - rekao sam ve odlazei. - ak i ako eli?

***

Izaao sam na ulicu. Bila je topla septembarska no, i nehotice sam se setio kako je bilo hladno u
decembru kada smo Mervil i ja prvi put bili u Evelininom kabareu. Otad je prolo devet meseci - od
drugog susreta Mervila i Lu. ta je on naao u njoj? Po deseti put sam postavljao sebi isto pitanje,
potpuno suvino i bespredmetno, iji odgovor se gubio u bezdanoj dubini nebrojenih podudarnosti, dugog
oekivanja, aljenja i nade. Koraao sam, u to doba pustim, Jelisejskim poljima i razmiljao o svetu u
kojem sam iveo i koji sam pokuavao da odredim uz pomo poznatih pojmova. Ali oni su mogli da
poslue samo za izlaganje injenica i za izvoenje nekoliko zakljuaka bez naroite vanosti. I bili su
beskorisni kada sam pokuavao da pronaem prave razloge onoga to se deavalo. Odavno sam bio
naviknut na te neizbene i redovne neuspehe. Sve ono to sam znao, sve to sam mogao da kaem bilo je,
u sutini, primenjivo samo na nepokretne stvari, na ono to je prolo i to se zavrilo. I u toj jednom
zauvek zamrloj nepominosti onoga to je prestalo da postoji zakljuci i sudovi ponovo su dobijali
smisao, koji nisu imali u drugim okolnostima. - Mi moemo da procenjujemo znaaj i smisao nekog
ljudskog ivota tek kada se on zavri - razmiljao sam. - Jer dok on tee, jueranji heroj moe da postane
kriminalac, a astan ovek - utajiva tueg novca. Poznavao sam profesionalnog lopova koji je postao
vrlo uvaen svetenik, poznavao sam profesora filozofije koji je postao prosjak i skitnica, poznavao sam
ljude koji su, kako se inilo, mnogo obeavali, a nisu uradili nita, i poznavao sam druge, koji su bili
ismevani zbog svoje neukosti i koji su postali naunici. Takvi neoekivani i, naizgled, neobjanjivi
preobraaji potpuno menjaju nau predstavu o tim ljudima, njihov psihiki lik, koji smo mi tako pogreno
procenili, i to je dokaz nae organske nesposobnosti da uoimo ono sutinsko i najvanije u ovekovom
ivotu. I samo smrt, koja jednom zauvek zaustavlja taj tok, daje odgovore na pitanja koja su se jo
nedavno inila besmislena, a koja posle nje dobijaju svoje, tako oigledno znaenje.
Jelisejska polja su odavno ostala iza mene. Iao sam i nastavljao da mislim o onome o emu sam mislio
uvek, celog ivota, svuda gde sam bio. Uvek sam odlazio u te svoje usamljene etnje - u Rusiji, u
Francuskoj, u Nemakoj, u Italiji, u Americi, svuda gde bi me sudbina odvela. Menjali su se gradovi,

55
zemlje, pejzai, samo se jedna stvar nije menjala - taj neprekidni i spori tok oseaja i misli, ono povodom
ega mi je or jednom rekao:
- U sutini, u poznatoj Dekartovoj reenici glagolima bi trebalo zameniti mesta: da ne bude: "Cogito Ergo
Sum", nego "Sum Ergo Cogito".
- Odakle tebi takve ideje? - rekao mu je Mervil. - Ti, ini se, najvie razmilja o tome koliko si potroio
para i to te ispunjava dubokom i iskrenom tugom. Tebi najprostije matematike radnje - zbrajanje i
oduzimanje - zamenjuju svaki filozofski sistem.
- To to ti govori - odgovorio je or - svedoi o tvojoj nesposobnosti ili nedostatku elje da shvati
oveka koji ne lii na tebe. Ti ne shvata da je novac - simbol vlasti. Prosjak koji sedi na gomili zlata zna
da je on kralj, da moe da uradi sve. Njemu, kao posmatrau, dovoljna je ve sama svest o tome da ima
vlast nad ljudima. I on ivi tako - vladar u ritama, zar ne nalazi da u tome ima neke biblijske lepote?
- Ne, dragi moj - rekao je Mervil - ne samo da u tome nema biblijske lepote, nego naprotiv, tu je posredi
neto to je na zajedniki prijatelj jednom prilikom nazvao moralnim idiotizmom. Ti govori o
potencijalnim mogunostima, ali ako one nisu iskoritene, onda ostaju samo nepominost i nemo - o
kakvom tu, do avola, kralju moe biti re? Pogotovo to tvoj prosjak na kraju umire na svom
neupotrebljenom zlatu, umire ne uradivi nita u ivotu - ne zato to nije hteo, nego zato to nije mogao.
- Ti nikad nee shvatiti ta je to novac - rekao je or - iako ga ima vie nego svi mi zajedno. Ali to je
uasna nepravda, to je greka slepe sudbine.
Setio sam se tog razgovora izmeu Mervila i ora, ljudi sa tako razliitom sudbinom kao da ih je smislio
i stvorio neki podrugljiv i surov genij. I uopte uzev, ima li ieg karakteristinijeg za skoro svaki ljudski
ivot od ponavljanja te dve rei - greka i nepravda?
- Zna, takvi ljudi kao to sam ja, koji su stvoreni za miran ivot bez materijalnih briga...
To je govorio Andrej kada smo svi zajedno jednom prilikom veerali kod Mervila. A Evelina mu je rekla,
hladno gledajui u njega svojim plavim oima:
- Otkud ti zna za ta si stvoren?
- Ti ne smatra da ovek ima odreenu namenu na zemlji?
- Ima, ali ne svaki.
- ta hoe da kae?
- Mervil je, recimo, stvoren za to da pravi gluposti i troi novac. On - klimnula je glavom u mom pravcu -
da se bavi knjievnou, u iju vrednost ne veruje, da u mati ivi ivotom dragih ljudi, i da iz svega to
vidi i osea izvlai zakljuke i sudove, najee pogrene. Zor, tvoj brat - da svojim ivotom dokazuje da
moe postojati takav spoj - najgori tvrdiluk i izuzetan poetski dar. Ali za ta si ti stvoren, to niko ne zna.
- Da li si ti ikad osetila saaljenje prema nekome? - osmehujui se, upitao je Mervil. Kao da se odjednom
ozarila iskrslim oseanjem, Evelina je glumakom brzinom promenila izraz lica, a odmah za njim i
intonaciju glasa.
- Da, dragi moj - rekla je - jesam, pre svega prema tebi. I ne samo prema tebi - dodala je pogledavi u
mom pravcu.
- Evelina - rekao je or - ako bismo ti svi mi ponudili brak, ta bi odgovorila svakome od nas?
- Da odbijam ponudu - rekla je - da odbijam, ali iz razliitih razloga. Tvoju - zato to te prezirem,
Andrejevu - zato to on nije mukarac. Mervilu i svom dragom prijatelju rekla bih da odbijam njihove
ponude zato to ih volim i ne elim da budu nesreni. I jedini iju ponudu ne bih odbila jeste Artur, zato
to me on ne bi ni zaprosio. Ali to mi ne smeta da oseam nenost prema njemu.
Kasnije, kada su se svi razili i kada smo Mervil i ja ostali sami, Mervil mi je rekao:
- Zna, ponekad mi se ini da je Evelinu stvorio zamiljeni avo onog dana kada se setio da je nekad bio
aneo.
- Da li se setio? - rekao sam ja. - nekako nisam siguran u to.
- Njena mati je Holananka - rekao je Mervil - otac joj je panac. Ali nita nije onako kao to bi se moglo
pomisliti. Njena majka je imala buran ivot i veitu glad za duevnim lutanjem - shvata li ta hou da
kaem. U njoj nema nieg holandskog i severnjakog. A Evelinin otac je jedan od najmelanholinijih i
najmirnijih ljudi koje sam video, i nimalo ne lii na panca. Rezultat tog braka je Evelina. I evo vidi,

56
sada ona unosi u nae ivote element apsurda, bez kojeg bi nam ponekad bilo dosadno. Povremeno mi se
ini da ona to radi namerno, zato to je istinski pametna i sve razume kada nalazi da je to potrebno.
- udan je ipak ovaj na savez - rekao sam - svi smo mi vrlo razliiti - Evelina, Andrej, Artur, ti i ja. Ali
veza izmeu nas opstaje uprkos svim okolnostima. ta nas to, zapravo, spaja?
- Moda to to nikome od nas jo nije polo za rukom da postane srean. Ili - to bi bilo tunije - niko od
nas nije sposoban da bude srean.
- Kao prvo, to samo nije dovoljno. Kao drugo, nisam siguran da se radi o tome. Ja, na primer, imam vrlo
skromne zahteve u odnosu na ivot, i kad bi sve bilo samo malo bolje, mislim da bih mogao biti potpuno
srean.
- Ne mogu da poverujem da gaji takvu iluziju - rekao je Mervil. - Tvoje pamenje je preoptereeno, tvoja
uobrazilja nikad ne miruje, i ak i kada ti se ini da ni o emu ne razmilja, u tebi se neprestano odvijaju
razni procesi, i to traje otkako zna za sebe. Biti srean - to znai zaboraviti na sve osim na jednu stvar -
na divno oseanje koje te proima. Ali ti nikad nita ne zaboravlja. Ne, dragi moj, sve dok se ne
promeni i ne postane onakav kakav si bio nekad - svi se seamo kakav si bio pre nekoliko godina - sve
dotad nee biti u stanju da bude srean.
- Ne zaboravi da ja povremeno tonem u blaeno nitavilo.
- To se deava zato to tvoj organizam trai odmor - rekao je Mervil - to je kao potreba za snom. Nemoj
to meati sa drugim stvarima.
Prilazio sam svojoj zgradi. Ona se nalazila u maloj ulici, prilino udaljenoj od centralnih delova grada, i ta
ulica sa uskim razmacima izmeu graevina, kroz koje se probijala suneva svetlost, podseala me je na
graviru u tamnim tonovima. Ali pri svetlosti elektrinih svetiljki taj utisak se gubio.
Popeo sam se liftom na svoj sprat i prilazei vratima uo da u mom stanu zvoni telefon. Ko moe da me
zove u ovo doba, u zoru septembarskog dana?
Udaljeni enski glas upitao me je na engleskom jeziku sa jakim stranim akcentom da li sam ja taj i taj.
Poto sam odgovorio potvrdno, ena je kazala:
- Imate vezu.
Kroz nekoliko sekundi Mervilov glas je rekao:
- Hteo sam da ujem da li je kod tebe sve u redu.
- Kao uvek - rekao sam - odakle zove?
- Iz Meksika.
- Kako si dospeo tamo?
- Zadrali smo se malo ovde. Kroz neko vreme vratiemo se u Pariz i onda u ti sve ispriati. Da li si
skoro video Artura?
- On stanuje kod mene.
- Onda si uo ono glavno. Odavno sam hteo da te nazovem, ali nekako nisam stizao. Zna, teko je to
opisati u par rei, sve je tako neverovatno...
- Tebi se esto deavaju neverovatne stvari - rekao sam. - Ali dobro, saekau da se vrati.
Zavrili smo razgovor, i ja sam legavi u krevet pomislio - zato se Mervil obreo u Meksiku, ta to moe
da znai?

***

Ujutro, Artur mi je rekao da je noas sanjao kako zvoni telefon, ali kada se probudio u stanu je bilo tiho.
- Vidi li - rekao je - kako su varljive nae predstave i kako su nepouzdani ak i oni oseaji koje naizgled
izazivaju tako konkretne stvari kao to su ula. Ja sanjam da zvoni telefon, to se deava usled nadraaja
uha. Moja uobrazilja pod uticajem sna i zvukovnih uspomena stvorila je taj utisak koji nema nikakvo
pokrie u realnosti. Naa percepcija - to su snovi, uspomene, oseaji, ije znaenje nam izmie, to je svet
koji se neprestano menja i njegova priroda isto tako nije neki postojan pojam. Sva nedokuiva sloenost
naeg duevno-mentalnog sklopa, koji takoe...
- Saekaj - rekao sam. - Sve to to ti govori moe da bude tano...

57
- Mi ne znamo ta je tano a ta netano. Kada stupa u oblast kategorinih tvrdnji, jedino u ta moe biti
siguran jeste njihova spornost.
- Ne puta me da zavrim. Naime, noas je zaista zvonio telefon. Ti si to uo u snu ali nisi se odmah
probudio, i kada si otvorio oi, ve je bilo tiho. A tiho je bilo zato to je telefonski razgovor bio vrlo
kratak. Tako da je cela tvoja tirada o nepouzdanosti i neodredivoj prirodi naih oseaja odrana uzalud.
- Pa ko te je zvao u to doba?
- Mervil.
- Mervil? Odakle?
- Iz Meksika. Rekao je - u Meksiku smo.
- Ah, opet ona ena - rekao je Artur. - Ja oseam u njoj nesto pretee i ne mogu da se oslobodim tog
oseanja. Da li se ona tebi svia?
- Ne - rekao sam. - Proveo sam s njom izvesno vreme i zakljuio da je to krajnje zamorno.
- Mislim da ona donosi nesreu svakome sa kim doe u dodir. I iskreno mi je ao Mervila, plaim se za
njega.
- Ve si mi govorio o tome - rekao sam. - Ali na emu se zasniva tvoje miljenje?
- Ne mogu to da ti objasnim. To je intuicija. Naravno, logiki gledano, reklo bi se da razloga za strah
nema. Ali ne zaboravi da Andrej ima isto miljenje kao ja.
- To jo uvek nita ne dokazuje.
- Ne radi se o dokazima nego o oseaju. Ako bude ekao dokaze ili injenice, moe biti prekasno.
Pogledaj - iako nikome od nas nije uinila nita naao, i ti i Andrej i Evelina i ja, svi instinktivno imamo
negativan stav prema njoj, to nije sluajno.
- Zato misli da je tvoj ili bilo iji drugi instinkt savren, a da Mervilov grei? Zato misli da si u pravu
ti, a ne Mervil?
- Ja nita ne mislim, ja oseam, i veoma mi je ao to i on nema taj oseaj.
- Uostalom, pre ili posle videemo ko je bio u pravu.
- Ne elim ni da mislim o tome - rekao je Artur.

***

Sutradan, kao i mnogo puta ranije, Artur je nestao, ne ostavivi ak ni cedulju. Kada sam se ujutro
probudio, njega vie nije bilo. Soba u kojoj je boravio bila je u savrenom redu, sve je stajalo na svom
mestu. Ali orman u kojem su visila njegova odela bio je prazan, i nije bilo prostirke na kojoj je spavao
Tom. Artur nije dugo stanovao kod mene, ali stigao sam da se naviknem na njegovo prisustvo, koje nikad
nije bilo optereujue, navikao sam da ujem njegov brzi hod, njegov glas, da ga vidim za stolom ili u
fotelji, i sada mi se uinilo da je stan opusteo. Ja sam godinama iveo sam, nikad nisam razmiljao o
svojoj samoi i nisam je oseao. Ali kada je Artur otiao, odjednom sam na nov nain shvatio da sam
ponovo ostao sam, i sada mi je bilo nekako neprijatno - kao da Artur nije bio sluajan i privremen gost
ve ovek ije prisustvo sam poeo smatrati prirodnim i gotovo neophodnim. Znao sam da e se on pre ili
posle vratiti. Ali bio mi je potreban upravo sada, jer dok je stanovao kod mene, ja sam bio potreban njemu
i usled toga mi moj ivot nije vie izgledao potpuno beskoristan.
Razmiljao sam o svojim prijateljima. Svi oni imaju neto to meni nedostaje - to moe da bude oseanje
koje trai da se ispolji ili da bude zadovoljeno, interesovanje za umetnost ili filozofiju, ili, najzad,
jednostavno tenja ka miru i materijalnoj sigurnosti, kao kod Andreja. Artura obuzimaju velike strasti,
kojima se mi podsmevamo zato to su nam one neshvatljive, a neshvatljive su nam jer nismo u stanju ak
ni da zamislimo sebe kako doivljavamo neto slino. Mervil ima svoj "lirski svet" i traenje emotivne
ravnotee, Evelina - svoj nemilosrdni egocentrizam i svoj sopstveni ivot, u kojem ona, poput glumice,
igra as jednu as dragu ulogu, najee ulogu voljene ene. Dodue, za razliku od Mervila i Artura, ona
zna, iako izbegava da to prizna ak i samoj sebi, da sve to lii na budalastu matariju i da u tome nema ni
istinskog oseanja ni istinske elje. Mervil ju je jednom vrlo dobro okarakterisao rekavi da su u njoj u
jednakoj meri prisutne dve stvari, koje bi, kako se ini, trebalo da se meusobno iskljuuju: najgluplji
nain ivota i nesumnjiv um. I kada sam se posle tih misli vratio razmiljanju o sebi, palo mi je na pamet

58
kako ja nemam nita od onoga od ega ive moji prijatelji - ak nemam ni mogunost da makar nakratko
zamislim da sve ide onako kako treba da ide, i da je to upravo ono to ja elim. U isto vreme meutim,
kada bi me proao duevni umor, koji je najee trovao moj ivot poput stalno aktivnog otrova, inilo mi
se da bi u odreenim okolnostima - kao u vreme kad je Sabina bila sa mnom - sve moglo biti drugaije
nego to jeste. Ali o tome nikad nikom nisam govorio.
Poeo sam da itam knjigu, u emu me je, kao i obino, prekinuo dolazak ene koja mi je triput nedeljno
spremala stan, jedne vremene, vrlo brbljive panjolke, koja je imala obiaj da prestane sa radom kada mi
je neto priala. Ona nije mogla da radi i govori u isto vreme, i sticao se utisak da je njoj za izgovaranje
rei i sastavljanje reenica potreban isti napor kao i za pranje sudova ili prozora. Kod nje nije bilo jasne
granice izmeu govora i pokreta, kao da su duhovni i fiziki svet u njoj bili jedna celina. Mnogo puta mi
je priala razne epizode iz sopstvenog ivota, i da sam shvatao ono to mi je govorila, verovatno bih
dobro upoznao njenu biografiju. Ali i pored svih mojih napora, skoro nikada mi nije polazilo za rukom da
je razumem. Ona je bila ubeena da govori francuski, ali, koliko sam ja mogao da razaberem, to je bila
udna meavina nemilosrdno unakaenih francuskih rei i panskog jezika, meavina gde su imenice
ponekad liile na francuske, ali glagoli su bili panski. I ako bih uspeo da shvatim neku imenicu, nisam
znao ta se s njom deava, jer su te oznake predmeta ili injenica bile povezane reima ije znaenje mi je
izmicalo. Jednom mi je priala o tome kako je na sahrani svoje majke upoznala oveka koji e odigrati
znaajnu ulogu u njenom ivotu. Ba kad je zavrila svoju priu i prihvatila se posla, dola je Evelina,
kojoj sam rekao kako mi je evo, spremaica ispriala da je na sahrani svoje majke...
- Da li si siguran da si sve dobro razumeo? - upitala je Evelina.
- Nisam - rekao sam - ali uinilo mi se...
- Saekaj, upitau je.
Usledio je brz razgovor na panskom izmeu Eveline i spremaice, nakon ega je Evelina rekla:
- Ona kae da nije mogla da doe na sahranu svoje majke zato to je tada ivela u drugom gradu i bila u
vezi sa ovekom koji je bio nitarija i koji u njenom ivotu nije igrao nikakvu ulogu, ona ga je ubrzo
ostavila i nikad nije zaalila zbog toga.
- Pa da - rekao sam - to je potvrda onoga to sam odavno pretpostavljao: razumeo sam njene imenice ali
nisam razumeo glagole.
- ta je vanije? Glagoli ili imenice? - upitala je Evelina.
- Najverovatnije, ipak odnos izmeu njih - rekao sam.
S vremenom sam primetio da ne mogu da itam mnoge knjige koje sam uzimao sa police, njihova
neuverljivost inila mi se oiglednom ve od prvih stranica.
Setio sam se kako sam naiao na putne beleke jednog autora koji je neko vreme uivao izvesnu
popularnost. Otvorio sam knjigu i prvi red koji sam proitao glasio je ovako:
"Pribliavam se moru. Da li ono zna koliko ga volim?"
Na tome se moje itanje njegovih beleki zavrilo, poto nisam imao hrabrosti da itam dalje. Ali taj
primer retorike gluposti ni izdaleka nije bio jedinstven ili izuzetan. Da sam itao tu knjigu pre mnogo
godina, ipak bih nastavio da traim u njoj neto to zasluuje panju. Ali dugo iskustvo nauilo me je da
je takva potraga obino uzaludna i vie nisam imao elje da gubim vreme na nju. To je dovelo do toga da
se krug knjiga koje sam mogao da itam stalno suavao poput agrinske koe.
Tri dana nakon Arturovog odlaska, oko est sati uvee sedeo sam u fotelji i ponovo itao "Rat i mir", kada
je zazvonio telefon. To je bila Evelina; rekla je da mora da razgovara sa mnom i da e doi kroz dvadeset
minuta.
Kada je ula u stan, po izrazu njenog lica videlo se da je upravo donela vrlo vanu odluku.
- ta mogu da uinim za tebe? - upitao sam.
- Da li bi hteo da bude moj poslovni partner?
- Poslovni partner? - rekao sam zabezeknuto. - U kom poslu?
- U mom. Jasno mi je da ti ne zna nita o tome, ali tvoja uloga bi bila vrlo skromna, ti bi bio samo pravna
fikcija.
- Gori izbor nisi mogla da napravi - rekao sam - verujem da si svesna toga. Koji posao? Tvoj kabare?
- Da - rekla je. - On donosi odreeni prihod.

59
- A Macan?
- Macan je prolost - rekla je - i to takva na koju nisam ba ponosna.
- To se moglo pretpostaviti od samog poetka - rekao sam. - Ali ta se promenilo i ta se desilo?
- Ne mogu vie da podnosim njegovu zamornu glupost - rekla je Evelina. - Uinila sam sve da pridam
tome koliko toliko pristojan oblik, ali to nije mogue. Zna li ta je moja glavna mana?
- Da bih ti odgovorio prvo bih morao da ujem koju od svojih mana ti smatra glavnom.
- Nisi mogao da se uzdri - rekla je. - Ali neemo se raspravljati. Samo sam htela da kaem, dragi moj,
da nema nieg tunijeg nego kad je ena pametnija od svog ljubavnika. A to je upravo ono to se meni
stalno dogaa.
- Ti smatra da je to svaki put sluajno?
- Verovatno nemam sree.
- Ne, draga moja - rekao sam. - Budimo iskreni. Koliko se seam, jednom prilikom sam ti rekao da ti uvek
bira ljude sa kojima se osea nadmono. Ako toga nema, tebi nije zanimljivo. U isto vreme, eli da
ubedi sebe kako si eto, najzad pronala nekog ko zasluuje tvoje oseanje. Nikad nisam mogao da
shvatim zato to radi. U tebi postoji neki stalni raskorak izmeu due, uma i emotivnog ivota. Ti,
recimo, osea strast prema oveku ija glupost ti je oigledna. To bi moglo da potraje dugo ako bi tvoje
duevne i umne sposobnosti jednom zauvek atrofirale. Ti pokuava da ih neutralie, ali ti to nikad do
kraja ne polazi za rukom. Samo te podseam na elementarne istine, Evelina. Sea li se naeg razgovora o
Macanu i metempsihozi? Oboje smo od samog poetka znali koliko je to glupo - i ti si znala da ja to
znam.
- To nije bilo teko - rekla je ona. - Ti to, uostalom, nisi ni skrivao. Ali i tada, dok smo razgovarali, ja sam
vrlo dobro znala da e Macan otii i pasti u zaborav poput stare krpe, a ti e ostati.
Na trenutak se zamislila a onda je rekla:
- Pogledaj kroz prozor.
Sputao se sumrak, padala je hladna kia, i inilo se da stie prava jesen. I setio sam se nedavnih letnjih
dana, Rivijere, bujabesa, Jadranskog mora, Lida i Venecije.
- Evo, nas dvoje ovde sedimo - rekla je Evelina - i u tome ima neeg izuzetno prijatnog, zar ne? Ali kroz
sat-dva ja u otii i ti e ostati sa svojim neveselim mislima. A ja u se vratiti kui i ugledau Macana,
koji lei na divanu i ita knjigu o indijskoj mudrosti, koju uopte ne razume. I kad bi bio malo pametniji,
on bi mislio: kakva srea to se nala budala koja se brine o meni i koja tek u poslednje vreme ispoljava
neku nejasnu hladnou. A kad bi bio jo pametniji, shvatio bi da nije daleko dan kada e ostati bez te ene
koju naivno smatra budalom.
- A kad bi bio jo pametniji - rekao sam ja - nikad ne bi iskoritavao naklonost te ene i ne bi se bavio
metempsihozom.
- Ponekad mi se ini - rekla je ona - da mi se ti sveti zbog toga to te suvie dobro poznajem i to ne
moe da me obmane.
- Nikada nisam pokuavao da te obmanem.
- Ne da me obmane u bukvalnom smislu rei - to ti zaista nije svojstveno. Nego da me dovede u
zabludu, da me natera da poverujem u tvoj tobonji akademizam i tvoju ravnodunost prema
svakodnevnim brigama. To ti ne polazi za rukom, i ostaje ti samo jedno oruje protiv mene - podsmeh i
ironija. Ali to oruje ne moe da koristi onako kako bi trebalo. Zna li zato?
- Zato to nikada nisam eleo da te povredim.
- Tano - rekla je ona. - A zato? Hoe li da ti kaem? Zato to me voli.
- Evelina!
- Porie to?
- Najkategorinije!
Pogledala me je onako kao to je samo ona umela i oi su joj postale prisne, tople i nene. Zatim se njihov
izraz polako promenio i ona je rekla:
- Najkategorinije, dragi moj?
- Najtaniju stvar o tebi rekao je jedan na zajedniki prijatelj - On je rekao da je tebe stvorio zamiljeni
avo - onog dana kada se setio da je nekad bio aneo.

60
- Mervil? - upitala je ona nasmejavi se. - To lii na njega, i to su o meni mogla da kau samo dva oveka
- ti i on.

***

U poslednje vreme Evelina i ja smo mnogo ee vodili razgovore nego ranije. Tokom jednog od njih ja
sam jo jednom otvoreno izneo svoje miljenje o sadanjem periodu njenog ivota, i nasuprot oekivanju,
ona se gotovo nije branila i bezmalo je bila spremna da se sloi sa mnom.
- Uzgred, zar ne misli da ti uloga vlasnice nonog kabarea ne pristaje naroito? Taj neizbeni lo ukus, ti
posetioci, ima li ieg prezrenijeg?
- Niko od nas nije svetac - rekla je ona - ni ti, ni ja. Ali nema razloga da me ubeuje. Ko ti je rekao da u
ja do kraja ivota ostati vlasnica "Fleur de Nuit"?
Nekoliko puta sam se s uenjem zapitao - a zato u stvari mene toliko zanima ime se bavi i kako ivi
Evelina. Zar nije, na kraju krajeva, svejedno da li vodi pozorite ili trgovinsku firmu? Bila je i takva
epizoda u njenom ivotu i Evelina se vrlo dobro pokazala u trgovinskim poslovima, ali zaljubila se u
jednog kompozitora poetnika i otputovala s njim u Italiju, maltene prepustivi firmu sudbini, i ostavivi
ovlaenje za voenje poslova Mervilu, koji ih je brzo likvidirao sa prilino velikim profitom, i kada se
Evelina vratila u Pariz sama, on joj je predao veliku sumu novca, od koje posle kraeg vremena nije
ostalo nita, i Evelina je, kako je rekla, otputovala zauvek u Junu Ameriku. Kod Mervila smo joj
napravili oprotajno vee sa ampanjcem, i ona je govorila da nas nikad nee zaboraviti. - Naalost -
rekao sam ja ne uzdravi se. - Nezahvalnie - smejui se odgovorila je ona. - Shvati da me moda vie
nikad u ivotu nee videti. - Doi emo mi kod tebe u Junu Ameriku - pomirljivo je rekao Mervil - i
neemo ni mi tebe zaboraviti.
Godinu dana kasnije, zimi, uvee, u Mervilovom stanu odjeknulo je zvono, sobarica je otvorila vrata i mi
- Mervil, Artur i ja - nismo stigli ni da ustanemo od stola za kojim smo veerali, kad se na pragu pojavila
Evelina u bundi od nerca i sa brilijantskim minuama u uima.
- Evelina u punom sjaju - rekao je Mervil. - Nadam se da e veerati sa nama?
Evelina je skinula bundu, koju je dala sobarici, sela za sto i rekla:
- Hvala na pozivu. Veerau i ostau da prespavam, a sutra u razmisliti o daljim koracima.
I kada je izala iz trpezarije da se presvue, Artur je rekao:
- Evelina je nekakav memento mori. Ona je neizbena, neunitiva i nita je ne moe zaustaviti.
- To je tano - rekao je Mervil. - Ali sloie se da je neodoljiva.
- Nesumnjivo - rekao je Artur.
- I da u tome ima neeg prijatnog - rekao sam ja.
Setio sam se toga jednom kada je Evelina dola kod mene i kad je ponovo poela da pria o Macanu.
- Ruku na srce, meni ga je ao - rekao sam.
- Zato?
- Zato to si ga ti dovela u zabludu. Ti si ta koja je stvorila besmislenu iluziju ljubavi i meusobnog
razumevanja. Na osnovu utiska koji sam stekao, rekao bih da je on bespomoan ovek, on je u sve to
poverovao, ne znajui da je s tvoje strane to samo hir koji tebe ni na ta ne obavezuje. Shvata li, draga
moja, ti snosi odgovornost za svoje postupke. Ako se postavlja na odreeni nain, iz toga proizilaze
odreeni zakljuci. Ti preuzima na sebe neke moralne obaveze, a onda ih ne izvrava.
- Ti govori tako kao da se sve moe podvesti pod neka pravila. Ispada da ja, ako napravim glupost, celog
ivota treba da trpim njene posledice. Treba da se odreknem svega to me jo moda eka i da se
posvetim brizi o Macanu? Ti kae - obaveze. Ali o kakvim obavezama moe biti govora ako je u pitanju
oseanje koje je umrlo ili umire? Mogu da razumem - ako postoje porodica, deca, zajedniki ivot. Ali
ako nema niega od toga?
- Shvati da ja ne branim Macana. Ja ti zameram zbog nesmotrenosti, zbog toga to si sklona da se
prepusti oseanju koje ne moe biti ni duboko ni dugotrajno - i ti to zna. Probudi se najzad, do avola, i
poni da ivi kao ovek.

61
- A tebi ne pada na pamet, dragi moj - rekla je ona promenjenim glasom - da ti o meni ima bolje
miljenje nego to ja zasluujem?
- Ne - rekao sam. - Ali ponekad bih te rado uhvatio za ramena i tresao te sve dok ne shvati da je vreme
da prestane praviti gluposti.
- A zato to nikad nisi uradio?
- Ne znam - rekao sam. - Moda zato to jo nisi sazrela. To da ti ne ivi onako kako treba, to si uvek
shvatala, dovoljno si pametna za to. Ali moda e jednog dana to i osetiti, odnosno, moda e se desiti
ono to ne mogu da zamene nikakvi argumenti, ma kako bili ubedljivi. I eto, kad se to desi - i ako se desi -
postae onakva kakva, ini mi se, treba da bude. Ali kada? I da li e uopte nastupiti taj dan?
- Moda - rekla je ona.
- Tog dana u se iskreno radovati zbog tebe.
- Ne sumnjam u to. Kao ni u to da ti smatra da e onaj na koga padne moj poslednji i konani izbor i za
koga u se zaista vezati, morati da mi oprosti sve to je bilo pre njega.
- To nije naroita zasluga - rekao sam. - Nema tu ta da se prata. Ti, na kraju krajeva, nisi inila nita
loe - nanosila si tetu pre svega samoj sebi.
Ona me je gledala odsutnim, ukoenim oima. Pogledao sam u nju i rekao:
- S tobom se neto udno deava, Evelina.
- Najzad si primetio?
Ustala je iz fotelje, prila mi i poljubila me u elo.

***

Mervil mi je telefonirao iz Rima. To je bilo u deset sati uvee, dve nedelje posle poziva iz Meksika.
- Pribliava se - rekao sam - kada e biti u Parizu?
- Videemo se prekosutra uvee kod tebe, vai?
Doao je u dogovoreno vreme. Odmah sam primetio da se ni izdaleka ne nalazi u stanju neobuzdane
ushienosti.
- Dakle, priaj - rekao sam kada je seo.
- To nije tako jednostavno - rekao je. - U jednu stvar sam siguran: nikad u ivotu nisam imao ni tako
ozbiljne probleme, ni takvu odgovornost za ono to se deava ili to moe da se desi. ekaju me velike
tekoe. Pokuau da ti objasnim o kakvim tekoama se radi. Poeu od toga to je Lu bila protiv toga da
doem kod tebe. Imam utisak da te se ona plai.
- Plai? - rekao sam. - Ne verujem da je nju lako uplaiti. Ona jednostavno osea antipatiju prema meni.
Kako si ti reagovao na to to nije htela da se nas dvojica sretnemo?
- Ubeivao sam je da postoje stvari koje ona ne moe da promeni.
- Zar je to tako teko shvatiti?
- Ti to ne moe da zamisli zato to ne zna kakva je Lu.
- Da, naravno, ali ipak, da bi se objasnila tako prosta stvar - sasvim su dovoljna dva minuta. Tim pre to
se Lu ne doima kao glupa ena.
- Nije stvar u tome. Ona je donedavno ivela u svetu o kojem mi ne znamo nita, gde opasnost vreba na
svakom koraku, gde se nikome ne moe verovati i gde najvaniju ulogu igraju pretnje i ucene. Shvata? I
onaj ko je jai, ko ima vlast, moe da dozvoli sebi sve, zato to ga se drugi plae. Neto slino - gotovo
nesvesno, moe se rei - odreuje odnos izmeu mukarca i ene. Jedno od njih dvoje, kako ona
verovatno misli, jae je od onog drugog i slabijoj strani ostaje samo da se potini. I tako je ona, po svemu
sudei, stekla utisak da ima nada mnom neku vlast. U isto vreme, uinie za mene sve, i nee se zaustaviti
ni pred im. Rekla mi je da tako neto osea prvi put u ivotu.
- Mislim da si tu reenicu uo mnogo puta - rekao sam. - U tom pogledu, ini mi se, Lu se ni po emu ne
razlikuje od drugih ena.
- Reenica je moda ista - rekao je Mervil - ali psihologija je razliita. Sve to treba da se prepravlja i
preinauje. Zna li kako se zavrio razgovor o tebi? Rekla je da ne vidi zato bi ostajala sa mnom ako se
ja ogluujem o njene elje.

62
- I ta si joj odgovorio?
- Rekao sam joj da ona ima punu slobodu da postupi onako kako smatra potrebnim i da ja nemam prava
da je zadravam. Izala je iz sobe i zalupila vratima. Ali kroz pola sata se vratila i u oima su joj bile suze.
- Sve to odie vrlo loim ukusom - rekao sam - zar ne vidi? Oprosti mi na iskrenosti.
- Da, naravno, ali ovo je neto ozbiljnije. Rekla je da shvata da ja nisam kao drugi. Ti e primetiti da ni
to nije nita novo, i bie u pravu, ali kod nje sve poprima poseban karakter - i da mogu da joj postavim
svoje uslove - to je ponovo ideja o vlasti. Ponovio sam da je ona potpuno slobodna i da ne treba da
strahuje ni od kakve prinude. Dodao sam da imam nekoliko starih prijatelja kojih se neu odrei ni zbog
koga i ako je to za nju neprihvatljivo, ja joj dajem pravo i mogunost da raspolae svojom slobodom.
- Ti nikad ranije nisi tako razgovarao sa enama.
Mervil je ustao iz fotelje i nainio nekoliko koraka po sobi. Zatim je stao i rekao:
- Zna, mislim da sam se veoma promenio u poslednje vreme. I mislim da si bio u pravu kad si mi
govorio da se ponaam kao kreten.
- Nikada to nisam govorio - rekao sam - nemoj da me klevee. Ja te smatram nepopravljivim
romantiarom. I pored toga smatram da nikad nisi eleo da se odrekne svojih iluzija i da izmeri ono
rastojanje koje ih deli od stvarnosti.
- Postoji jo neto - rekao je on. - Mislim na ono to se sada deava. Sve ene sa kojima sam dosad bio
pripadale su manje-vie istom drutvenom krugu. Da li je taj krug dobar ili lo, to je drugo pitanje. Ali s
njima sam imao zajedniki jezik.
- U mnogim sluajevima nisi, dragi prijatelju. Seti se kako si Ani, koja je jedva uspela da savlada tablicu
mnoenja, izlagao svoje misli o Lajbnicu i Hegelu.
- Da, da - nestrpljivo je rekao. - Ali nije bilo potrebe da joj objanjavam pojmove iz etike sfere.
- Tu se slaem s tobom. Nije bilo potrebe, zato to ona svejedno nita ne bi shvatila.
- Nije morala da shvata, oni su u nju, tako rei, organski ugraeni. Njeni roditelji i drugarice, sredina u
kojoj je odrasla - to je potpuno uobliena socijalna kategorija kojoj je svojstven odreeni etiki sistem.
Ali zamisli da si se susreo sa nekim ko o tom sistemu nema predstavu, iji se ivot zasniva na potpuno
drugaijim principima. Zamisli drutvo koje se sastoji od profesionalnih prestupnika, ucenjivaa, obijaa,
plaenih ubica - ono to se u novinama ponekad naziva dunglom. Ti i ja nikad nismo dolazili u dodir sa
tim svetom, mi ne znamo ta je to.
- Ne, ja imam izvesnu predstavu o njemu.
- Ja to o sebi ne mogu da kaem. Dakle, Lu je ivela upravo u toj sredini, u svakom sluaju, esto je bila u
prilici da ima posla sa tim ljudima. To nije bila njena krivica, ona je oduvek teila da ode odatle i da ivi
drugaije.
- Da li si ti potpuno siguran u to?
- Jesam - rekao je. - Ali sve dok nije uspela da ode, morala je da preduzima mere kako bi se zatitila,
shvata? Ona je navikla da uvek bude na oprezu, da nikad nikom ne veruje potpuno, i da na pretnju
odgovara silom.
- Naravno, prolost ne mora nuno da odredi oveka za ceo ivot, to mi je poznato rekao sam. - Ali
plaim se da ponekad ostavlja neizbrisiv trag.
- Ona je u toj sredini bila izuzetak - rekao je Mervil. - Ona zna etiri jezika - engleski, francuski, panski i
italijanski, ona se koliko-toliko kolovala i poseduje izvesnu kulturu, vrlo povrnu, tu ne treba gajiti
iluzije. Ali to je, u sutini, sporedno. Neto drugo je glavno - i o tome mi je najtee da govorim. Upravo to
i odreuje sve, i kada to shvati, postaje ti jasno da ostalo nema ili gotovo nema znaaja.
- Na ta zapravo misli kada govori o glavnom i sporednom?
- Ti to treba da zna bolje nego bilo ko drugi - rekao je Mervil - to je, moe se rei, tvoja profesionalna
obaveza.
- Zato profesionalna?
- Zato to si ti pisac.
- Dragi prijatelju, pisanje nije profesija, to je bolest.
- Ostavimo te paradokse - rekao je - ak i ako si donekle u pravu, ovde se ne radi o tome. Ti sam kae da
mnogi ljudi imaju po nekoliko ivota. Podseam te na to. Jedan od njih je biografija, koja je odreena

63
mestom roenja, nacionalnou, sredinom, obrazovanjem, ivotnim uslovima. Ali pored toga postoje i
druge, potencijalne mogunosti u istom mukarcu ili eni. One mogu da se nikad ne ostvare. Ali upravo te
jo neispoljene mogunosti, upravo to - ta druga, istinska priroda pomenutog oveka ili ene je hiljadu
puta vanija od biografskih detalja. To je glavno, ostalo je sporedno. Da li se slae sa mnom?
- Da, recimo, u nekim sluajevima. Ali problem je u dijagnozi.
- A ako je dijagnoza oigledna?
- Mislim da se to retko deava.
- Ali mogue je?
- Nesumnjivo.
- ivot Lu, ako pokuamo da ga samemo u nekoliko rei, to je oajnika borba u kojoj gotovo da nema
predaha, to je drutvo ljudi na iji svaki pokret treba motriti, i protiv kojih uvek treba imati spremno
oruje - u simbolikom smislu, naime, shvata?
- Moda ne samo u simbolikom smislu. Ameriki inspektor koji je bio na Rivijeri ispriao mi je njenu
biografiju. U njoj je bilo mnogo praznina. Ali po onome to mi je rekao moe se stei izvesna predstava o
Lu. Ona je opasna ena, da li ti to zna?
- Kome kae? - rekao je. - Ja to vrlo dobro znam. Ne bih voleo da budem njen neprijatelj.
- Bob Miler?
- Kada je on ubijen, ona je bila u Njujorku, a ubistvo je izvreno na Long Ajlendu.
- Zato je onda trai amerika policija?
- Zato to se to vremenski podudarilo sa njenim nestankom. Lu Dejvidson je prestala da postoji, i
hiljadama kilometara daleko odatle, na francuskoj Rivijeri pojavila se Margarita Silvester.
- Da li si siguran da je bilo ba tako?
- A ta misli, zato sam putovao u Ameriku sa njom?
- Nisam znao da si bio s njom u Americi - rekao sam - mislio sam da ste bili u Meksiku.
- To je bilo posle Amerike - rekao je on. - Ali tamo u Americi insistirao sam da se taj sluaj rei i ona je
osloboena svih sumnji. Vie nije ni pod kakvom istragom. Ali primeujem da je moja pria zbrkana.
- Ako eli, ponimo ispoetka. Ona je otila iz tvoje vile u Kanu, ti si se vratio u Pariz i dao oglas u
novinama; ta se desilo posle toga? Kako je dolo do ponovnog susreta? Artur mi je priao o tome ali vrlo
turo. Po njegovim reima, nisi ti nju naao, nego je ona dola kod tebe.
- Zna - rekao je - neu ti opisivati stanje u kojem sam se nalazio. I dok sam se po hiljaditi put pitao ta e
se desiti ako je ponovo vidim, krajem dana - sobarica je otila i bio sam sam u stanu - odjeknulo je zvono.
Otvorio sam vrata i ugledao Lu. Ona je nainila jedan korak prema meni i pala u nesvest. Poloio sam je
na divan, zatim sam joj pridigao glavu i naterao je da popije gutljaj viskija. Dola je k sebi. Seo sam pored
nje i ona mi je rekla:
- Govoriu na engleskom, vai? Toliko sam umorna da mi je teko da govorim na francuskom. - Tada
sam shvatio da je zaista malaksala.
- Sea li se - rekao sam - kad sam te jednom upitao da li ona govori engleski, i ti si mi rekao da govori, i
to kao Engleskinja. Kada sam uo njen razgovor sa turistom u Kanu, bio sam siguran da je Amerikanka.
- I ja sam to tada istog asa shvatio - rekao je Mervil. - Prvo je rekla da je njen dolazak kod mene - neka
vrsta kapitulacije, prve u njenom ivotu.
Mervil je na engleskom ponovio njene rei koje su zaista bile snane i izraajne.
- Nisam verovala da to moe da mi se desi - Mervil je nastavio da ponavlja njene rei - uvek sam imala
dovoljno volje da budem jaa od okolnosti i od onih s kojima sam dolazila u dodir. Niko nikada nije
mogao da me savije i potini. Ali posle susreta sa tobom sve se promenilo. Nemam vie ni snage ni elje
da se suprotstavljam.
Mervil ju je tada upitao:
- emu da se suprotstavlja?
Ona ga je pogledala i odgovorila:
- Tebi i mom oseanju.
- A zato bi se tome suprotstavljala? - upitao je Mervil. - Zar postoji neki razlog za to?

64
- Zato? - zaudila se ona. - Da bih se oseala slobodnom, da bih pripadala samoj sebi a ne nekom
drugom.
- To nisu stvari koje se meusobno iskljuuju - rekao je Mervil. Tada je ona upitala:
- Da li ti zna ko sam ja? Da li zna zato govorim sa tobom na engleskom? Da li zna zato sam otila iz
Kana i zato nisam htela da letim sa tobom u Njujork?
- Znam - rekao je Mervil.
Ona je ponovila:
- Zna ko sam?
- Zove se Lujza Dejvidson - rekao je Mervil. - Roena si u Njujorku i trai te amerika policija zato to
misli da si ubila Boba Milera, svog ljubavnika, koji je inae bio kriminalac. Zato si odbila da ide sa
mnom u Njujork pod izgovorom da ne podnosi letenje.
Mervil je sve to rekao potpuno mirnim glasom.
- I znajui sve to, ipak si hteo da ti se vratim?
- Tvoja prolost nema nikakvog znaaja.
- Ali ti ne zna kakva je moja prolost - rekla je ona. - Kako si saznao moje ime i to da me trai amerika
policija?
- To je vrlo jednostavno - rekao je Mervil. Ispriao joj je kako je na Rivijeri kod mene doao policijski
inspektor, kako sam se ja posle toga sreo sa njegovim amerikim kolegom, zatim ta su me njih dvojica
pitali, ta su govorili, i rekao da sam ja sve to kasnije preneo njemu, Mervilu.
- ta ti je on rekao o tome? Da si se spetljao sa prestupnicom?
- Ne, nije mi to rekao. Ali to da si Amerikanka znao je i pre toga.
- Kako?
- uo je kako si u Kanu razgovarala sa amerikim turistom.
- I rekao je to onima koji su ga ispitivali?
- Nije.
- Da li si siguran?
- Potpuno. Rekao je neto drugo kada je razgovarao sa francuskim inspektorom. Ovaj ga je upitao - ako
saznate gde se nalazi Lu Dejvidson, nadam se da ete nam to saoptiti? On je odgovorio da na to ne treba
da raunaju i da nema nameru da obavetava policiju ako neto sazna o tebi.
- To me udi - rekla je. - On se uvek neprijateljski odnosio prema meni i kada bih uhvatila njegov pogled,
inilo mi se da bi mi on najradije na licu mesta priredio policijsko sasluanje. On ima oi istranog sudije
i nikome ne veruje. Uvek sam bila na oprezu kad je on u pitanju.
- Ne poznaje ga - rekao je Mervil. - On je moj stari prijatelj i mogu potpuno da se pouzdam u njega.
- Vi nemate nieg zajednikog.
- Na osnovu ega ti moe da sudi o tome? Ni njega ni mene ne poznaje dovoljno dobro. A dokaz za to
da ak i mene slabo poznaje je to to te udi moja ravnoduost prema tvojoj prolosti.
- Oseam se potpuno izgubljenom - rekla je. - Dosad sam uvek znala ta treba da radim i mislim o onome
to se deava. Sada to vie nije tako. Izgubila sam sebe. Jedino si mi ti ostao na celom svetu.
- To je bio vrlo dug razgovor, tanije, monolog - rekao je Mervil. - Ispriala mi je ceo svoj ivot. I moram
ti rei da bi svaka druga ena na njenom mestu odavno propala, jednostavno ne bi imala snage da izae na
kraj sa svim tim i da na kraju ode iz tog sveta koji je za nju bio neprihvatljiv.
- Da li ti je rekla da je sa petnaest godina otila od kue?
- Nije imala punih petnaest - rekao je Mervil.
- Odmah je dospela u kriminalnu sredinu i ostala je u njoj sve donedavno. I to to je stalno bila tamo - zar
ti se ne ini da to ne mora biti samo sluajnost? Amerikanac mi je rekao da Lu odlino poznaje
odbrambene tehnike, da izvrsno rukuje vatrenim orujem i da bi se loe proveo ovek koji bi pokuao da
je prisili na neto. Naveo je i primer za to - jedini koji je znao. Dotini ovek je zavrio u bolnici, odakle
je na kraju izaao kao invalid. Ne sumnjam u to da on nita bolje nije ni zasluio, ali priznaj da je prilino
opasno imati posla s takvom enom. Ona ti nije pominjala tu epizodu?
- Znam za taj sluaj - rekao je Mervil. - Osim toga, ona izvrsno gaa iz vatrenog oruja, radila je u
cirkusu, sve vidi, sve primeuje, gotovo ju je nemogue iznenaditi, i ume da nae izlaz iz svake situacije.

65
- ta ti je rekla o tome kako je otila od kue?
- Kada je imala etrnaest i po godina, upoznala se na ulici sa ovekom koji joj se dopao - ta je ona, tako
mlada, mogla da zna? I jedne veeri on ju je jednostavno odveo iz Njujorka u Kaliforniju, gde su se i
nastanili. To je jedini ovek u njenom ivotu koji joj je ostao u dobroj uspomeni. Ona nije znala ime se
on bavi. Kod njih niko nije dolazio - i tek znatno kasnije je shvatila da ju je on, u stvan, uvao od sredine
u kojoj je iveo. esto joj je govorio: - Kad mene vie ne bude... ili: - Kad se nas dvoje rastanemo, ne
zaboravljaj jednu stvar: nikome ne veruj. - To je mnogo puta ponavljao. Ubrzo je primetila da se on nikad
ne odvaja od pitolja.
Mervil je nekoliko puta klimnuo glavom.
- On je bio njen uitelj, moglo bi se rei. On joj je izlagao svoju jednostavnu filozofiju: nikome se ne sme
verovati, svet poiva na zavisti, mrnji i strahu od sile. I ovek treba da ivi sa sveu o tome da ga sutra
moda nee biti, kao u ratu. Uio ju je kako da se brani ako je neko napadne, i mora se rei da se ona
pokazala kao vrlo sposobna uenica. Taj ovek je, kako je kasnije saznala, iza sebe imao nekoliko
ubistava i proveo je niz godina u zatvoru. Jedne veeri u njihovom stanu odjeknulo je zvono, on je otvorio
vrata i ugledao dva policajca. Zauvi dva pucnja, Lu je istrala u predsoblje. On je ranio jednog policajca
u rame, ali drugi je istog asa poeo da puca i ve prvi metak je bio smrtonosan. On je leao na podu u
krvi, i kada je Lu kleknula pored njega, stigao je da joj kae samo dve rei: "Ne zaboravljaj".
- Ne zaboravljaj! - ponovio je Mervil. - I nije zaboravila. Shvata? Ipak je on u svom poslednjem asu
mislio na nju. Ne zaboravljaj. Ne zaboravljaj da je ivot nemilosrdan. Ne zaboravljaj da se nikome ne sme
verovati. Ne zaboravljaj da te smrt vreba na svakom koraku. I kao poslednje, moda, ne zaboravljaj me -
neto istinsko i ljudsko u tom svetu oajnike borbe, koja se uvek, pre ili posle, okonava na isti nain:
"Kad mene vie ne bude". I tada, kleei pred njegovim telom, ne shvatajui da je pred njom ve samo
le, ona je vikala: nemoj umreti!
Mervilove usne su zadrhtale.
- Tako se zavrila njena prva ljubav. ta se moe rei posle toga?
- Zna - rekao sam - mislim da je u tih nekoliko meseci, koji su se zavrili tako iznenada i tako tragino,
ve sadrano ono to je odredilo ceo njen ivot, sve do susreta sa tobom. To je pre svega oprez. Da je
zaboravila na njega, slaem se, ona bi poginula. Spasilo ju je to to je posle tog sluaja uvek bila na
oprezu. I tu postoji jo jedan momenat, rekao bih, najvaniji. Pre nego to je srela tebe on je verovatno bio
jedini ovek kome je ona verovala, od kojeg nije morala da se uva, koji ju je zaista voleo i koga je ona
volela.
- Priala je o sebi na vrlo surov nain - rekao je Mervil. - Zna li ta mi je rekla? Ako poemo od toga da
ljubav nije mogua bez nenosti, onda ja nikog nisam volela, nikog od ljudi sa kojima sam bila bliska.
- Osim prvog - rekao sam ja.
- Rekla mi je - nastavio je Mervil - da je esto imala napade hladnog besa. Mislim da je njeno izrazito
fiziko savrenstvo, taj neiscrpni izvor snage, da je sve to trailo nekakav izlaz, shvata? I ini mi se daje
potpuno shvatljivo to to je neko vreme radila u cirkusu. Sluajno se upoznala sa cirkuskim akrobatom.
To je bio snagator koji je na sebi drao itavu piramidu gimnastiara, dizao tegove i onglirao sa njima.
Krenula je na put sa akrobatom i njegovim cirkusom, a zatim je on poeo da je uvebava za nastup. Posle
izvesnog vremena pojavila se u cirkuskoj areni u ikagu. Zatim je pripremila jo nekoliko taaka. Bacala
je noeve, zatim je sa noeva prela na gaanje iz vinesterke. U slobodno vreme je uila stenografiju. A
onda je jednog dana napustila cirkus, otila u drugi grad i zaposlila se kao sekretarica.
- I o tome mi je govorio ameriki islednik.
- Ne mogu da ponovim sve to mi je ispriala - rekao je Mervil. - Ona ima odreene osobenosti: zahtevala
je, recimo, da se prema njoj ophode s potovanjem, na koje nije - tako se, u svakom sluaju, mnogima
inilo - mogla da rauna. Osim toga, ne pridaje naroitu vanost novcu, nemogue ju je kupiti. Po tome se
takoe razlikuje od mnogih ena. Sve je to neretko izazivalo nesporazume, i neki od njih su se zavravali
tragino. Drugim reima, kad slua priu o njenom ivotu, najvie te udi to to je ona ostala iva i
itava.
- Ona je za to imala pretpostavke koje druge ene nemaju.
- Nesumnjivo. Pre svega, neku vrstu nepogreivog instinkta, uvek je oseala pribliavanje opasnosti.

66
- A da ne pominjemo to to je ona sama predstavljala opasnost za svakoga ko je imao posla sa njom.
- Nije za svakoga, ali za mnoge jeste.
- Njena prolost - rekao sam - to je tragedija, bekstvo, opasnosti. I nakon svega toga, hiljadama kilometara
odatle - poslednji susret u nizu, odnosno - ti, jadni i bespomoni romantiar. Neverovatna sudbina, zar ti
se ne ini?
- Zna - rekao je Mervil - esto sam prebacivao sebi zbog toga to pravim potpuno oigledne greke, to
se zavaravam, postajem rtva iluzija - i da to nisam shvatao sam, ti bi mi ve skrenuo panju na to, kao
to si, uostalom, mnogo puta inio. Ali jo nikad nisam bio tako siguran da postupam ispravno kao to
sam sada. Da li smatra da i ovog puta greim?
- To ne znam - rekao sam. - Ali mislim da nema izbora. Isto tako mislim da ni ona nema izbora i da je
ovo njena poslednja prilika. Ako ona to ne shvati, to e biti kraj. Rekao bih da za nju nee biti spasa.
- Misli da sam ja nezamenljiv?
- Za nju - da.
- Zato?
- To u ti rei drugi put, moram da razmislim o tome. Ovo to sam ti maloas kazao nije logiki zakljuak
nego oseaj, intuicija, mogli bismo rei, dakle ono to je po tvom miljenju meni potpuno nesvojstveno.
Ali to je upravo to.
Tri dana nakon tog razgovora sa Mervilom - bio je sumrak i tek to sam upalio lampu na svom pisaem
stolu - zazvonio je telefon. Podigao sam slualicu, rekao "halo" - i zauo Andrejev glas.
- Mislio sam da si na Siciliji - rekao sam.
- Upravo sam stigao odatle - odgovorio je on - nakratko. Ti si prvi ovek kome se javljam. Mogu li da
svratim kod tebe? Ovde sam, blizu, u kafani.
- Doi - rekao sam - bie mi drago da te vidim.
Doao je kroz deset minuta - pocrneo, odlino odeven, nimalo nalik na sebe. ak mu se i glas bio
promenio - nikad do tada od njega nisam uo te mirne baritonske note, koje su mu sad, inilo se, postale
svojstvene. U njegovom dranju, u nainu govora, pojavila se samouverenost, koje ranije nije bilo.
- Da li je to sicilijansko sunce na tebe tako blagotvorno delovalo? - upitao sam. - Sudei po tvom izgledu,
moe se pomisliti da svi treba da se preselimo tamo.
- U svakom sluaju - rekao je - tamo je hiljadu puta bolje nego u Parizu.
- Dovoljno mi je da te pogledam pa da se uverim u to. Uopte ne lii na sebe - naime, na onog sebe
kakav si bio ranije.
- U kom smislu?
- Pa, pre svega, nema vie onu hroninu nervnu drhtavicu koju si imao, onaj oaloeni izgled,
isprekidani govor, ne deluje vie nesreno. Ne mogu da te prepoznam.
- Ovo to govori, dokazuje povrnost tvojih ranijih zapaanja.
- Povrnost?
- Da, da - rekao je Andrej. - I ne samo tvoju, nego svih vas. Svi vi ste me doivljavali potpuno pogreno.
- U tom sluaju, veoma mi je drago zbog toga to smo pogreili - rekao sam - ali sloie se da je naa
greka bila razumljiva. Ti si neprestano bio napet, svega si se plaio, i najmanja neprijatnost bacala te je u
depresiju. Ti to sada naziva povrnim zapaanjima, ali zaboravlja, dragi moj, da si bio upravo takav.
Povrnost nema nikakve veze sa tim.
- Stanje u kojem se ovek nalazi - rekao je (on je sada i sedeo drugaije nego ranije, ne na ivici stolice,
nego duboko zavaljen u fotelju) - moe da bude sluajno ili organsko.
- Namerava da mi dri predavanje iz psihologije?
- Ne, ali hou da ti pokaem koliko spoljanje okolnosti mogu da utiu na ovekovo ispoljavanje, koliko
mogu da ga izmene, shvata?
- Shvatam - rekao sam. - To je toliko delotvorno da smo te mi dosad smatrali inenjerom, dok si ti
zapravo filozof, kao to vidim.
- Nepopravljiv si - rekao je on, osmehnuvi se. - Ne, ne pretendujem na filozofske zasluge, ostavljam to
tebi i Mervilu, ljubiteljima dijaloga i apstraktnih razmiljanja. Ja sam prost ovek. Ali to da me vas
dvojica uopte niste shvatali, to je injenica.

67
- teta to Mervil nije ovde. Ali objasni mi u emu je naa zabluda, i ako nismo bili u pravu, mi emo to
priznati.
- Objanjenje je to da sam ja oduvek po prirodi bio uravnoteen i staloen ovek i uvek sam teio onom
nainu ivota koji odgovara mom karakteru.
- Ti si - uravnoteen i staloen? O emu mi to pria?
- Da, da - rekao je - to je upravo tako. To je moja priroda, shvata? Ali sve je bilo protiv mene - tekoe,
opasnosti, odsustvo podrke od strane porodice - sve. I sve to zajedno je na mene delovalo tako da nisam
mogao da budem ono to u stvari jesam. A da sam po prirodi takav kakvog me ti vidi, odnosno,
nesrean, rastrzan ovek sa bolesnim nervnim sistemom, nikakve spoljanje promene ne bi mogle dovesti
do ovoga do ega su, kao to vidi, dovele. Da li se slae sa mnom? Da li sada shvata svoju zabludu? I
ako je shvata, budi hrabar i priznaj je.
- Rado - rekao sam. - Ali tu postoji jo neto, to mi izmie, a ini mi se i tebi. Sve to ne moe da bude
tako jednostavno kao to tebi izgleda. Mislim da nisu okolnosti tebe promenile, nego si se ti promenio
zato to su okolnosti postale drugaije.
- To je retorika.
- Ne bih rekao. Postoje ljudi koji u svim prilikama ostaju isti: nesrea ili uspeh, siromatvo ili bogatstvo,
bolest ili zdravlje - nita ih ne menja. I postoje drugi, takvi kao ti, koji se skupljaju kad je hladno i
ispravljaju kada greje sunce.
- Ali kad bi tvoja ranija zapaanja bila tana, ja ne bih mogao da se ispravim.
- Ona su bila tana kad je bilo hladno i postala su pogrena na suncu. Drugo objanjenje u ovom trenutku
ne mogu da naem. Nego, ispriaj mi bolje kako ivi?
- Kaem ti - rekao je Andrej - onako kako je oduvek trebalo da ivim.
Poeo je da mi pria o Siciliji, o maloj kui na obali mora, o suncu, kupanju, junim veerima, italijanskoj
kuhinji.
- Sa uenjem primeujem - rekao je - da se to blagostanje i odsustvo briga, u sutini, moe opisati sa
nekoliko rei, i sve je jasno. Sreni narodi nemaju istoriju, to je istina. Sa strane se moe uiniti da je moj
ivot besadrajan. Zaista, reklo bi se da nemam ta da radim - i to je upravo ono o emu sam uvek matao.
vrst san, jutarnja kafa, suneva svetlost, etnje, ruak, odmor, kupanje, s vremena na vreme odlazak u
grad uvee, nekoliko knjiga, ponekad ak i novine - ali to je dosadno, nemam strpljenja da ih cele
proitam. I ono to je najvanije - to to ni od koga ne zavisim, to to nikome nita ne dugujem, to ne
moram da mislim kako treba da se ponaam, kako da postupam u ovim ili onim situacijama. Shvata li
koliko je sve to divno?
- Koliko dugo ve tako ivi?
- Oko godinu dana. I zadovoljstvo koje pri tome oseam nije nita manje nego to je bilo u poetku, ak
bih rekao da je dublje.
- Poslednji put kad sam te video u Parizu, bio si s nekom devojkom, plavuom, koju ne poznajem. Da li si
na Siciliji sam?
- Ta devojka je moja verenica, i ivi sa mnom. Moglo bi se rei da nas je sudbina spojila. I ona je kao i ja
morala da radi, da zarauje za svoj neveseli ivot i nije imala nikakvu perspektivu. Upoznali smo se u
restoranu u koji smo oboje dolazili u vreme pauze za ruak. Zbliio nas je tuan ivot koji smo i ona i ja
tada vodili. Oboje smo, kako nam se inilo, bili osueni na alosno tavorenje. I njoj i meni bolja
budunost izgledala je neostvariva. Ostalo ti je poznato.
- Da, da, odlazak u Perige, i sve ono to je usledilo za njim.
- Ali hteo sam da te upitam - rekao je Andrej - kako su nai prijatelji? ta je sa Mervilom? Kako je
Evelina? Kako je Artur?
- Potrajalo bi dok bih ti sve ispriao. Ali, uopte uzev, moe se rei da je sve u redu.
- Zna... hteo sam da te podsetim... ako se neko od vas nae u neprilici, nemoj zaboraviti da ja sada imam
mogunosti koje ranije nisam imao.
- Jednom u te uhvatiti za re i poslau ti Artura na Siciliju.
- Reci mu da moe da doe kad god poeli i da ostane koliko hoe.

68
- Da bih mu to rekao, morao bih da znam gde je i ta radi - rekao sam. - Zna, on se pojavi i nestane. Kad
se s juga vratio u Pariz, neko vreme je stanovao kod mene, ali nemam predstavu gde je sada. Evelinu
moe videti svake veeri u njenom kabareu.
- On jo postoji?
- Za sada postoji. ta e biti dalje, ne znam. Kao to si verovatno primetio, Evelinin ivot se sastoji od
niza kratkih epizoda.
- A Mervil?
- Mervil je druga pria.
- Njegov ivot se takoe sastoji od epizoda - naravno, ne takvih kao kod Eveline, ali ipak epizoda.
- Sastojao se, Andrej. Vie se ne sastoji.
- ta hoe da kae?
- Imam utisak da njegova sadanja epizoda ima trajan karakter.
- To se mnogo puta moglo uiniti.
- Ne, ne, ranije je svima osim njega samog bilo jasno da to ne moe dugo trajati. Sada stvari stoje potpuno
drugaije.
- Madam Silvester?
- To nije njeno pravo ime.
- To me ne iznenauje - rekao je Andrej. - Da li se ona tebi dopada?
- Kako da ti kaem? Suvie je slabo poznajem. Ali sve je to daleko sloenije nego to se moe uiniti na
prvi pogled.
- Ja sam instinktivno nepoverljiv prema njoj. Meni se, kao i Arturu, iz nekog razloga ini da ona
neizostavno donosi nesreu ljudima sa kojima se zblii. Ne mogu da se oslobodim tog utiska.
- Ti si je video jednom u ivotu.
- Tako je, ali ja ne iznosim nikakav sud o njoj. Ona mi je jednostavno organski odbojna. Da li si je viao
u poslednje vreme?
- Ne, video sam je dva puta letos, na jugu.
- Ona je u Parizu?
- Da. Ali mislim da nije ba sasvim zdrava.
- Kako ti gleda na sve to? Ti si oduvek igrao znaajnu ulogu u Mervilovom ivotu. Zar ne bi mogao da
utie na njega?
- Kao prvo, ja se nikad nisam meao u njegov ivot. A drago - kako bi po tvom miljenju trebalo da
utiem na njega?
- Ne znam, u tom pravcu da ostavi tu enu pre nego to bude kasno.
- U tome i jeste stvar to je suvie kasno - rekao sam.
Andrej je slegnuo ramenima. Zatim je upitao:
- Ako odem u Evelinin kabare, da li rizikujem da u se nai pored madam Silvester?
- Ne, moe biti miran.
- Zna, zaeleo sam se nae Eveline - rekao je. - Volim njenu otvorenost, volim to to uvek ide pravo ka
svom cilju, ne zaustavljajui se ni pred im, volim tu njenu nezadrivost. Bie mi zadovoljstvo da je
vidim. Zna, u Parizu se oseam kao neto izmeu turiste i hodoasnika.
- Ako "Fleur de Nuit" ubrojimo u sveta mesta.
- Ne, zaista - rekao je. - Stanujem u pristojnom hotelu, to mi se ranije nije deavalo, uvek sam ivotario po
nekim tavanima. I Pariz mi sada izgleda drugaiji nego ranije, nema vie one turobnosti na koju sam
odavno navikao, sve je u njemu nekako lake, jasnije i prostije.
- I ivot ne mora obavezno da bude tuan?
- Ne, ne mora. I u hodoau takoe postoji nesumnjiva prijatnost. Pred polazak sa Sicilije sa
zadovoljstvom sam mislio o tome kako u videti sve vas - tebe, Evelinu, Mervila, Artura. Neke stvari se
ne zaboravljaju. Zna li, na primer, da sam ti ja iskreno zahvalan zbog toga to si onog dana krenuo sa
mnom u Perige?
- I treba da bude - rekao sam ja. - Vreme je bilo odvratno, drum jo gori, hrana uasna, da ne pominjem
ostalo.

69
- Dobro - rekao je on, ustavi. - Videemo se jo. Nee veeras dolaziti kod Eveline?
- Ne verujem.
- Nazvau te sutra ili prekosutra. Evo ti adresa mog hotela i moj telefon.
I otiao je. ak mu se i hod promenio. Ranije, kada bih ga na ulici video s lea, imao sam utisak da je to
star, umoran ovek. Sada su se u njegovim pokretima pojavile lakoa i gipkost, kojih ranije nije bilo. Ali
iza tih spoljanjih promena bilo je jo neto, to nisam mogao da protumaim. Promenili su se njegovi
stavovi, stekao je nekakvu nehajnost, tipinu za samouverenog oveka - i ja sam razmiljao: zar je
mogue da je to to se u njegovim rukama odjednom naao novac moglo tako uticati na njega i uiniti ga
neprepoznatljivim? Ili je on moda u pravu kad kae da smo mi povrno sudili o njemu i da smo ga loe
poznavali? Meni se, meutim, inilo da takav kao to je sada, on ranije prosto nije mogao da bude. Andrej
je ipak bio sin svoga oca i orov brat, a i oru i njihovom ocu novac je bio najvanija stvar na svetu.
Ali u njihovim oima on je dobijao neku gotovo mistinu dimenziju, bio je neto poput nemog i
svemonog boanstva prema kojem su oni gajili bezgranino potovanje.
Za Andreja, razmiljao sam, novac takoe ima ogroman znaaj, ali u drugom smislu. Za razliku od svog
oca i brata, Andrej nikad nije bio krt. Ali oduvek je gotovo nesvesno bio siguran da je roen da bude
bogat. I usled toga to njegova sudbina sve donedavno nije bila onakva kakva je po njegovom miljenju
trebalo da bude, usled toga to mu je bilo uskraeno ono to je za njega bilo najvanije, on se nekako
skupljao moralno, pa ak i fiziki - uvek mu je bilo hladno, i povremeno se stresao od unutranje studeni.
Na kraju krajeva, njegov izbor Sicilije kao mesta stanovanja nije bio sluajan - tamo je i zimi toplo,
sunano i svetlo, a ne hladno, maglovito i sumorno, kao u Parizu. On je prodro u onaj svet gde je, kako je
smatrao, oduvek trebalo da ivi i gde naravno nije mogao i dalje da bude onakav kakav je bio ranije -
nesreni emigrant u sopstvenoj zemlji. I sve dok se nije odigralo to njegovo preseljenje u drugi svet, on je
mrzeo i prezirao ora, o kojem je kasnije poeo da govori sa nekakvom blagonaklonom snishodljivou:
- Ipak mu se ne moe osporiti da je imao nesumnjiv pesniki dar, moda ak - zahvaljujui tome - i
nekakvu individualnu vrednost, i uopte, zato da suvie strogo sudimo o oveku, ak i ako je bio jadnik?
Takvog ga je priroda stvorila. - Ali o glavnoj orovoj vrednosti nije govorio, a ona je bila u tome to je
or umro. Dok je bio iv, za njega nije bilo opravdanja, zasluivao je samo mrnju i prezir. Ali poto je
umro, neoekivano je stekao neke vrline, i one vrednosti koje mu Andrej nije priznavao dok je or bio
iv odjednom su se pojavile posle njegove smrti, i kao da su mu obezbedile relativnu posmrtnu slavu,
koje ne bi bilo da je ostao iv. A beskorisni novac na kojem je or sedeo kao prosjak na hrpi zlata,
najzad je omoguio Andreju da vodi onakav ivot kakav mu je, u sutini, bio suen. To je bilo objanjenje
Andrejeve zauujue metamorfoze, o kojoj sam razmiljao i spontano slegao ramenima.

***

Setio sam se kako mi je or jednom rekao, gledajui me podsmeljivo:

- U vaem neobinom savezu tvoja uloga je - neto izmeu ispovednika i pravnog savetnika, iako ti
nema pretpostavke ni za jedno ni za drugo.
Setio sam se tih rei kada je sutradan posle razgovora koji sam vodio sa Andrejem kod mene ponovo
doao Artur. On se nalazio u jednom od uspenih perioda u svom ivotu - bio je pristojno odeven, u
oima nije imao onaj uznemireni izraz koji se u njima pojavljivao uvek kada bi se Artur naao u
neprilikama.
- Kako si? - upitao sam ga. - Imam utisak da je kod tebe sve u redu.
- S jedne strane jeste, naravno - rekao je. - Sada imam redovne prihode, to se retko deava. Ali za to
plaam odreenu cenu.
- Moe li se znati ta zapravo radi?
- Doao sam da ti to ispriam i da se posavetujem s tobom. Da li ti odlazi u Evelinin kabare?
- Vrlo retko.
- Tamo sam sreo jednog oveka, koga sam povrno znao od ranije. Verovatno si uo za njega. Preziva se
Langlua. Da li ti to neto govori?
- Langlua? - rekao sam. - To je onaj starac utog lica u smokingu, koji lii na mumiju?

70
- Kae mumija? Ja bih rekao - mrtvo lice koje povremeno iznenada oivi.
- On se nekad bavio neim protivzakonitim, trgovao je narkoticima, ako se ne varam?
- Tako neto - rekao je Artur. - Ali nije stvar u tome. On, vidi li, sada ivi mirno, po svemu sudei, ima
neto para. To je neobrazovan, jedva pismen ovek, i sada su se kod njega, zamisli, pojavile - potpuno
nejasno kako i zato - knjievne pretenzije.
- Knjievne?
- Suludo, zar ne?
- Uostalom... Ali kakve sve to ima veze sa tobom?
- On mi se obratio sa molbom da napiem njegove memoare.
- O emu?
- O njegovom linom ivotu, koji je, sudei po njegovim priama, bio prilino buran.
- Sudsko gonjenje, hapenja, zatvor, optuba zbog ucene?
- Ne, o tome ne bi bilo ni rei. Radilo bi se gotovo iskljuivo o raznim enama sa kojima je bio u vezi, o
njihovim neverstvima, njegovim patnjama i tako dalje.
- Saekaj, setio sam se neega - rekao sam. - Pre nekoliko godina itao sam izvetaj o sudskom procesu
koji se vodio protiv njega. Oslobodili su ga zbog nepostojanja bia krivinog dela. I tamo je, ini mi se,
pisalo da je on svoju karijeru poeo kao makro. Na trgovinu narkoticima je preao neto kasnije.
- Nisam itao taj izvetaj - odgovorio je Artur - ali to me ne udi, verovatno je tako i bilo.
- Ali na ta on misli kada govori o neverstvima?
- To je komplikovano - rekao je Artur - u toj sredini vladaju posebna pravila. Ali bilo kako bilo, ovek
eli da pie memoare. I sada on meni pria, a ja treba to da literarizujem.
- Iskreno saoseam sa tobom.
- Problem je u tome to su te prie potpuno besadrajne. Ma kako to bilo udno, u njima nema nikakve
radnje. Samo se reaju fraze poput - "Ona me je pogledala, i u oima su joj se pojavile suze" ili "Zastajao
mi je dah od uzbuenja pred susret sa njom". Sve u svemu, melodramske budalatine, shvata? Ja sve to
piem, i moram rei da mi je vrlo teko. Najgore je to to ne mogu da naem odgovarajui ton
pripovedanja, a ni ritam. Doao sam da se posavetujem s tobom - ta da radim?
- Da li si ve neto napisao?
- Da, nekoliko strana.
- Proitaj mi.
- Dobro - rekao je Artur - videe ta je to.
I poeo je da ita:
- "Prvi put sam je sreo na Monmartru. Odmah sam video da je tek nedavno dola u Pariz, zato to je njeno
lice jo uvek imalo onu deviansku sveinu za koju je pariska klima pogubna. Obratio sam joj se i pozvao
je u kafanu, i njen iskren i otvoren odgovor jo jednom me je uverio u to da je ona moda jo pre samo
nekoliko nedelja udisala vazduh polja i uma. Tada sam pomislio: bilo bi bolje da nikada ne sazna kakva
sve iskuenja nudi veliki grad, koji je privlai i o kojem ona naravno ima potpuno neodgovarajuu
predstavu. Kako sam joj mogao objasniti da su njeni naivni, gotovo detinji snovi veoma daleko od
stvarnosti? Da uskoro nee moi da die u ovom otrovanom vazduhu? Da je ekaju prevare, razoaranja i
neizbene drame? Da je sve to beskrajno tuno? Kako sam mogao da joj to kaem?"
Artur je prestao da ita i rekao:
- I tako dalje u istom maniru. Osea li kako je to bedno?
- Saekaj - rekao sam. - Da li on od tebe zahteva da to bude ba tako napisano?
- Ne, ali ja se trudim da piem otprilike onako kao to on govori.
- Mislim da tu grei. I zato ti i jeste odvratno. Zato ne bi pisao drugaije? Onako kako je svojstveno
tebi, a ne njemu?
- To bi bilo neto sasvim drugo, to bi bila svojevrsna krivotvorina.
- Da, ali i to to ti on pria a ti zapisuje i to je krivotvorina.
- Da, naravno.
- Mislim da treba da pie tako da ti ne bude odvratno.
- A kako bi ti to uradio?

71
- Pokuajmo da napiemo taj odlomak drugaije. Pii, ja u da ti diktiram.
Artur je posluno poeo da zapisuje.
- "Posle dugog besciljnog lutanja po gradu - hodao sam ne znajui kuda zapravo idem, i u tom kretanju
pojam pravca nije igrao nikakvu ulogu - odjednom sam primetio da sam se naao na Monmartru. Proleni
dan bliio se kraju, padao je sumrak. U tim trenucima Monmartr nije bio onakav kakvog sam ga obino
video i kakvog su ga videle hiljade i hiljade ljudi. Nije bilo ni svetleih reklama, ni one vetake veernje
ili none ivosti, ak je i ulaz u kabare pored kojeg sam stao delovao turobno i sivo. I rekao bih da je u
tom nestanku uobiajenog izgleda Monmartra bilo neke posebne sete i podseanja na ono to e se
neizostavno pojaviti kroz jedan ili jedan i po sat, i u emu sam oduvek nalazio neto teskobno i suvino -
podseanja na nametljivu svetlost na ulici, na polutamu tamo kuda ulazi publika, na te jadne pevae, te
igraice - pevae bez glasa, igraice bez dara - na lo ampanjac, loe orkestre i grozniave pokuaje da se
napravi nepostojea veselost, zato to je, na kraju krajeva, ivot svih tih ljudi kupljiv i tragian, i to to
mnogi od njih to ne shvataju, ne ini ga manje traginim. Razmiljao sam o svemu tome i o mnogim
drugim stvarima o kojima bi mi bilo teko da ispriam u nekoliko reenica; iao sam, gotovo ne videi
nita ispred sebe, dok nisam nabasao na nevisoku enu koja mi je ila u susret. I tada, podigavi pogled,
prvi put sam video Antoanetu - i ko je u tom trenutku mogao rei da e kasnije proi godine burnog ivota
i traginih promena, ali to lice e iskrsavati preda mnom svaki put kada se budem seao boljih vremena,
boljih dana iz svoje prolosti?"
Artur je prestao da pie i rekao:
- Somnabulni stil.
- Ne kaem da treba pisati ba tako. Ali mislim da moe sebi da dopusti izvesnu slobodu. To je pitanje
mate. Pokuaj da shvati ta je karakteristino za Langlua. On se ranije bavio kriminalom. Ali po tome
to ti pria, stekao sam utisak da taj stari prestupnik u penziji ima duu siromane sobarice koja plae
itajui bulevarske romane gde se opisuju zlotvori i vrli junaci sa dubokim i plemenitim oseanjima. Kao
klijent, on je pred tobom bespomoan. Ti moe da mu kae - treba pisati ovako - i on e ti poverovati. I
zato pii onako kao to eli, shvata? Ako ti se jave neke nedoumice, doi kod mene, sa zadovoljstvom
u ti pomoi. Uzgred, zna li da je Andrej u Parizu?
- Bio je na Siciliji, ako se ne varam?
- Doao je nakratko, bio je ovde i pitao je za tebe. Inae, potpuno se promenio. Sada je to jedan staloen,
samouveren ovek. Sea li se kakav je bio ranije? Sada nema ni traga od toga.
- Uvek je bio uzbuen zbog neega, uvek u nekim dramama - rekao je Artur. - Na sve se alio, smatrao je
sebe rtvom i toliko se saiveo sa tim da ne shvatam kako je moglo doi do tog preobraaja o kojem
govori.
- Rekao mi je da smo ga mi jednostavno loe poznavali.
- E, to moe da pria nekom drugom a ne nama. A kako je Evelina?
- Odavno je nisam video. Izgleda da se rastala ili samo to se nije rastala sa Macanom.
- I on e potonuti u nitavilo kao i svi njegovi prethodnici. Zar ti se ne ini da u Evelini postoji neko
destruktivno naelo?
- Mislim da u njoj ima mnogo naela, dragi moj.
- Sea li se - rekao je Artur - kako je zauvek otputovala u Junu Ameriku i kako se kroz godinu dana
neoekivano pojavila kod Mervila?
- Poput statue komandora, Arture. Uzgred, gde sada stanuje? Hou da dam Andreju tvoju adresu.
- Lako e me nai - rekao je Artur - i dalje sam u svom starom stanu u Latinskoj etvrti. Poto sada imam
para, platio sam stanarine koje sam dugovao.
Kada su se za njim zatvorila vrata, pomislio sam na posao kojim se on sada bavi i na njegovog klijenta.
Imao sam prilike da u ivotu sretnem takve ljude. Svima njima deava se ista stvar: kada odu u mirovinu,
oseaju se izgubljeno. Ali u veini sluajeva oni zaista vole melodramske efekte, raduju se pobedi vrline i
kanjavanju poroka, iako je ceo njihov ivot protekao u suprotnosti sa tim sklonostima i u sukobu sa
pozitivnim moralom. Arturu je, naravno, teko da shvati psihologiju oveka kao to je Langlua. injenica
da govore na istom jeziku nimalo ih ne pribliava. Arturu ostaje samo jedan izlaz: da pie knjigu tako kao
da Langlua lii na njega.

72
- Ali ipak - razmiljao sam - i to je bolje od onog nesigurnog ivota koji Artur vodi kad ostane sam. - On
jednostavno nije umeo da zarauje novac, i seam se samo jednog sluaja kada je dobio relativno veliku
sumu novca. To je bilo pre nekoliko godina. On se kod nekih svojih prijatelja upoznao sa jednom mladom
i lepom enom koja je sebe smatrala balerinom, ili tanije, oseala je da je roena za balet: nju je
izdravao jedan vrlo imuan ovek, i on je bio voljan da finansira predstavu u kojoj bi ona igrala glavnu
ulogu. Sie za predstavu smislila je sama. Ona je bila puna iluzija o svojim sposobnostima, ali shvatala je
da joj je za literarnu obradu siea potreban ovek koji bi to mogao da uradi: na tom planu nije imala
nikakve pretenzije. Taj zadatak poverila je Arturu.
On nam je svojevremeno ispriao sadraj baleta, i, sluajui ga, Mervil je samo slegao ramenima - nasred
pustinje stoji divan, za koji se ne zna kako se tu obreo, i na njemu lei junakinja, a nad njom - ukoeni
robovi sa lepezama. To su sporedni likovi koji, po njenim reima, treba da podravaju njenu ulogu. - Kao
to konopac podrava obeenika - rekao je Mervil.
Artur je pretpostavljao da je to svojevrstan spoj "Aide" i pozorinog komada jednog poznatog pesnika i
dramaturga, gde u "kavkaskoj pustinji" - to ne moe da bude sluajna podudarnost, rekao je Artur - stoji
drvo za koje je ekserima prikucana nesrena princeza: poznati pesnik nije znao da na Kavkazu nema
pustinje. - A ak i da ima - rekao sam ja - kako bi se u pustinji mogli nai drvo, eki i ekseri? - Bilo kako
bilo, Artur je izvrio literarnu obradu tog siea i dobio za to novac, sa kojim je odmah naruio sebi
nekoliko odela i koulja sa izvezenim sopstvenim inicijalima. Baletska predstava je izvedena jedanput i
vie se nije ponavljala, i Artur je posle toga izbegavao susret sa svojom poslodavkom, mislei, iz nekog
razloga, da bi ona za neuspeh mogla da optui njega. Odahnuo je tek onda kada je ona ostavila svog
pokrovitelja, udala se za nekog Amerikanca i otputovala sa njim u Sjedinjene Drave, zaboravivi na
balet, pustinju, divan, robove, lepeze, na Artura i novac koji mu je isplatila, verovatno se potpuno
prepustivi, kako nam je on rekao, svojoj novoj srei. - Ali ta za nju znai srea? - To je opasno pitanje -
rekao je Mervil. - Ne jednom sam mislio o tome kako mnoge rei imaju, ako mogu tako da kaem,
nekoliko spratova. - Donji sprat - to je tvoja poslodavka. - Gornji je, recimo, neki filozof. A re je ista.
Eto zato, izmeu ostalog, ljudi ponekad jedni druge ne razumeju. - Niko to ne zna bolje od tebe - rekao
sam ja - o tome nas dvojica ne moemo da raspravljamo. Ali pored spratova postoji jo i razliit smisao
koji se pridaje pojedinim reima. Imao sam dva poznanika koji su esto upotrebljavali re "neprijatnosti".
Ali kod jednog je ona oznaavala konflikte sentimentalnog karaktera. Kod drugog su "neprijatnosti"
oznaavale - boravak u zatvoru. Obojica su, na kraju krajeva, bili u pravu: i u jednom i u drugom sluaju
radi se zaista o neprijatnostima.
- Najvanija su oseanja, koja daju smisao reima - kazala je Evelina. - Moe se rei: "Volim te". Ali
koliko razliitih znaenja ljudi unose u te uvek iste rei!
- Kao i u re "neprijatnosti" - rekao sam ja.
Sve se to deavalo pre nekoliko godina, i od tada je proteklo mnogo vremena. Evelina je imala niz prilika
da proveri koliko se moe razlikovati smisao rei "Volim te", Artur se mogao uveriti u to da neki vidovi
ljudske gluposti - kao, na primer, pogrena predstava o sopstvenim izvoakim mogunostima - retko
donose prihod i da ne treba da oekuje novu takvu poslodavku. Ali jedna od osobenosti naeg saveza bila
je u tome to vreme nije igralo nikakvu ulogu u njemu - bilo je svejedno da li se to desilo jue ili pre pet
godina. I tek su se tokom poslednje godine desile promene, o kojima sam ja esto razmiljao: ulazak Lu u
Mervilov ivot, orova smrt i Andrejev procvat, Evelinina strast prema metempsihozi i Macanu, koja se
od njenih drugih strasti razlikovala po tome to ju je naterala da shvati neke stvari i da se, moda prvi put,
zamisli nad sopstvenim ivotom.
Jednom prilikom je dola kod mene, ne najavivi se telefonom. Bio je sumrak novembarskog dana. Ula
je, skinula bundicu - istu onu u kojoj se posle povratka iz June Amerike pojavila kod Mervila - i ostala u
crnoj haljini. Oko vrata je nosila bisernu ogrlicu, kao one noi pre skoro godinu dana kada je otvoren njen
kabare. Obratio sam panju na netipinu sporost njenih pokreta, na zamiljen i tuan izraz njenih oiju i
njen promenjen glas, koji je, kako mi se inilo, postao dublji. Prola je u moju sobu, gde je gorela samo
lampa na mom radnom stolu, i sela u fotelju. Svetlost je padala na njeno lice ostavljajui sve ostalo u
tami.

73
- Zna li ega sam se setila kada sam ula ovamo? - rekla je. - Setila sam se kako si mi jednom kazao:
"Evelina, dok smo Mervil i ja ivi, ma ta da ti se desi, moe doi kod nas i bie zbrinuta, nee morati
da misli ni o hrani ni o krovu nad glavom".
- Ne sumnja valjda u moju spremnost da to ponovim?
- O ne - rekla je - u to nikad nisam sumnjala. To sam uvek znala.
- Ali to se, verovatno, nikad nee desiti.
- Misli?
Neto me je iznenadilo u njenoj intonaciji. Pogledao sam je - u oima su joj bile suze.
- ta ti je? - upitao sam. - U emu je stvar, Evelina?
Prstom je obrisala suzu krivei usta. Zatim je kazala:
- Gluposti, ne obraaj panju. Htela sam da porazgovaram sa tobom o vrlo vanim stvarima i sada ne
znam od ega da ponem.
Da mi je to rekla u drugim okolnostima, odgovorio bih joj da to ne lii na nju i da ona uvek zna kako i o
emu da govori. Ali oseao sam da sada to ne treba da kaem.
- Verovatno u ivotu svake ene naie trenutak kada se ona zapita: kako dalje? Ali ja ne govorim o
drugima, nego o sebi. Spusti molim te abaur, svetlost mi bije pravo u oi.
Pomerio sam lampu i Evelina se nala u senci, tako da je njen glas do mene dopirao iz polutame. Jo
jednom sam pomislio na to kako se promenio; inilo mi se da ga ne bih prepoznao kad bih ga uo iz
susedne sobe i kad ne bih znao da govori Evelina. To naravno nije bilo tano, ali tako mi se inilo zbog
toga to je ona govorila drugaije nego obino i ne ono to je obino govorila.
- Jedno je izvesno - rekla je. - Teko je iveti gluplje nego to sam ja dosad ivela. Umorila sam se od te
gluposti.
- Ne bih eleo da te prekidam - rekao sam - danas treba da budem pre slualac nego sagovornik. Ali ipak,
ako nema nita protiv, postavio bih jedno pitanje: da li si jo uvek sa Macanom?
- Rastali smo se prekjue - rekla je. - Zna, oseala sam se krivom pred njim - ne, nemoj da slee
ramenima. Nisam mu kazala ta mislim o njegovoj filozofiji, nisam kazala da s moje strane stvari nisu
stajale onako kako je trebalo da stoje, i da se sve to zapravo desilo samo zato to on nije liio ni na koga
od ljudi koje sam ranije poznavala. To je bilo runo - slae li se?
- Ja mislim da bi bilo bolje da do toga nikad nije dolo. Ali ne samo zato to je to bilo runo prema
Macanu. Ti se nisi, mogli bismo rei, ponela lepo ni prema samoj sebi. Govorio sam ti o tome.
- Na rastanku sam mu dala ek - on nema para, bie mu teko, razume? Moe li da zamisli kako je on
reagovao?
- Vratio ti ga je?
- Zato tako misli?
- ini mi se da bi to bilo prirodno.
- Vratio mi ga je i rekao da sam izgubila najbolju stvar koju sam imala u ivotu.
- Pristup onom svetu koji...
- Da, sve isto. Ali nikad mi nije bilo tako teko u dui kao tog dana kada je on otiao. Da li razume to? A
nisam ga zaista volela, to mi je sada jasnije nego ikada pre. Otkud onda ta tuga?
- Budimo iskreni do kraja, Evelina. Hoe li da ja to kaem umesto tebe? Nije tebi tako teko u dui zato
to je otiao Macan, ti si odavno znala da e on otii, nego zato to si prvi put osetila saaljenje prema
sebi. Koliko si imala ljubavnih veza?
- Mnogo - rekla je tiim glasom.
- A ja mislim da nisi imala nijednu, Evelina, shvata? Ono to je bilo nije vredno pomena. Ti nikad nikog
nisi volela. Nikad nikome nisi dala ono to ima. I zato nijedna tvoja pasija nije trajala vie od nekoliko
meseci. I nijedna od njih se ne moe smatrati pravim ljudskim oseanjem. Ima li ieg tunijeg od toga?
Tek sada si to shvatila?
- Ne, pre izvesnog vremena - rekla je ustavi iz fotelje. - Treba da idem.
- Zato?
- Vidim da jo o mnogim stvarima moram razmisliti.

74
- Mislim da sada ne mora da uri. Seti se zlatnog pravila: ako dobija u brzini, gubi u snazi. Ako gubi
u brzini, dobija u snazi. Prenesi taj zakon u sferu ljudskih odnosa.
- To moda nije lo savet - rekla je. - Ali mislim da je jo bolje zaboraviti zakone i logiku - i to je ono to
bi trebalo da uradi ti. Zar ti se ne ini?
Nekoliko narednih dana posle tog razgovora pomagao sam Arturu u njegovom radu. Jednom je doao kod
mene, skinuo kaput i eir, seo u fotelju i rekao da ne zna ta dalje da radi.
- Shvata li - rekao je - on, u sutini, stalno ponavlja jednu te istu, vrlo jednostavnu priu, nezavisno od
toga o kojoj se eni radi. Ako bi se to zapisalo, svaka stranica bi bila slina prethodnoj kao jaje jajetu. ta
da radim? Nita mi ne pada na pamet.
- On je, po svemu sudei, prost ovek - rekao sam ja - od njega ne treba previe oekivati.
- To mi je jasno, ali to mi ne olakava posao.
- Da li si pokuao da ga navede na neku drugu temu.
- On nema drugu temu - rekao je Artur. - O onome to je najvanije u njegovom ivotu, to jest, o svojoj
kriminalnoj prolosti, ne govori ni rei.
- Onda ti jedino preostaje da mu pripisuje oseanja, doivljaje i misli koje on nije imao i nije mogao da
ima.
- Ali njih treba izmiljati.
- On ti za to daje novac.
- U pravu si, ali nemam dovoljno mate za tako neto.
- U to ne mogu da poverujem.
- Uveravam te, uasno mi je teko.
- Zaista izgleda snudeno. Dobro, zajedno emo raditi na tome.
Artur je bio u pravu - to nije bilo lako. Langluaove prie bile su neobino besadrajne. Ali Artur je
pogreio u jednoj stvari - u tome da on nita ne moe da napie. Bio mu je potreban samo podstrek - i
pripovedanje je poinjalo da tee. To, naravno, nije imalo nieg zajednikog sa onim to je govorio
Langlua. U njegovoj knjizi pojavili su se opisi Pariza, pozivanja na autore za koje Langlua, naravno,
nikad nije uo, razmiljanja o slikarstvu uopte, stranice posveene slikama ora de La Tura.
Artur je pisao i hvatao se za glavu: - ta li e on rei? ta li e on rei?
- ta ti je rekao o onom odlomku koji smo preradili? Za koji si rekao da je napisan somnabulnim stilom?
- Na moje zaprepaenje, bio je zadovoljan.
- Eto, vidi! To je nepogreiva raunica. Njemu laska to to u njegovim memoarima postoje takva mesta. I
zna, nije on jedini. Koliko samo ima politiara koji nisu u stanju da odre govor u parlamentu? Drugi
piu za njih. To traje godinama. Njihova reputacija je, u stvari, reputacija onih koji rade za njih i ija
imena niko ne zna. A memoari poznatih glumica? A radovi iz istorije? A nauni radovi?
- Dobro - kazao je Artur. - Mi od Langlua pravimo junaka, to on nikada nije bio. Pripisujemo mu znanja
koja on nema i misli koje ne moe da ima, kao to si mi maloas rekao. A ta ostaje od pravog Langlua?
- Nita - rekao sam - ili skoro nita. Ali kakvog to ima znaaja? Ti ga stvara iznova. Od starog oveka sa
kriminalnom prolou pravi mladog romantiara i ljubitelja umetnosti. Seli ga u svet koji on ne
poznaje i ne moe da poznaje, i mislim da za to treba da ti bude zahvalan. A to to su memoari
krivotvorina - to nema nikakvog znaaja. Nastavimo.
Artur je pisao:
"Jedne veeri sedeo sam kod kue i ukljuio sam radio. Svirao je orkestar i poeo sam da pratim kretanje
zvukova. inilo mi se da sam ve negde uo tu melodiju, ali tada je zvuala drugaije, siromanije i
blee. I kada se primakla kraju, u njoj se jasno zauo krik petla, iza kojeg su usledili zavrni akordi. ta je
to bilo? Glas voditelja je rekao: "Sluali ste Sen-Sansov "La Danse macabre" u izvoenju orkestra
Pariske opere, pod upravom Artura Toskaninija". I tada sam shvatio genij tog izuzetnog dirigenta. Koliko
sam puta dosad uo "La Danse macabre", ali nikad nijedan izvoa nije uspeo da prenese zamisao
kompozitora tako kao to je to uradio Toskanini. I pomislio sam na rei koje esto izgovaramo, i koje
opisuju pojmove ija nam je priroda neobjanjiva. Jedna od tih rei bila je "genij". Druga je bila "arolija"
- i kada sam je se setio, ponovo sam ugledao pred sobom nezaboravne oi..."
- Zaboravio sam kako se ona zove - rekao je Artur.

75
- Nai emo je kasnije - rekao sam ja - nema potrebe da se zadravamo zbog toga. Idemo dalje.
Na kraju krajeva, to je bio jedini izlaz iz situacije: da se napie knjiga izmiljenog oveka koji nikad nije
postojao. Sve ene o kojima je govorio Langlua bile su temeljito i podrobno opisane. Bili su opisani
gradovi u kojima je Langlua bio: Marsej, Be, Istambul, Alir, Njujork - i svakom od njih bilo je
posveeno po nekoliko stranica.
- Ubie me kada mu ovo proitam - rekao je Artur.
Ali pogreio je: Langlua je rekao da on sam, naravno, ne bi tako napisao, ali shvata da je Artur, po svoj
prilici, u pravu.
- To je naravno bilo drugaije - rekao je on - i vi o svemu tome piete na poseban nain. Ali ja bih voleo
da sam takav kao to me vi opisujete.
- Ogreio sam se o tvog klijenta - rekao sam Arturu kada mi je preneo te rei. - Sada vidim da je pametniji
nego to sam mislio.
- Ja sam to od poetka znao - odgovorio je Artur. - On je primitivan i neobrazovan ovek, ali ni izdaleka
nije glup.
- Ti ovo uporno naziva krivotvorinom, i teoretski si potpuno u pravu. Ali zamisli nekoga ko ne zna nita
o Langluau i ko e proitati njegove memoare. A Langlua vie 'nee biti iv. On e za itaoca te knjige
biti onakav kakvog si ga ti prikazao. I postavlja se pitanje: ta je vanije? To kakav je on bio zaista, ili
kakav je u tvojoj knjizi? U prvom sluaju to je biografija obinog kriminalca. U drugom - to je
romantizam, ivot duha, kontemplacija, svest o neponovljivosti svake ljubavi. ta je bolje, Arture?
- Ja nikad ne bih tako napisao - rekao je on - ne bih mogao. Ali za tebe je to stilizacija, neka vrsta vebe, i
tebi je svejedno da li rezultat odgovara stvarnosti ili ne.
- Ti stalno ponavlja tu re - rekao sam ja. - Ali moe li mi rei ta je to stvarnost? Ili tanije, u kakvom
je ona odnosu prema umetnosti, konkretno, prema knjievnosti? Zamisli da pie svoje sopstvene
memoare. Da li bi oni bili prosta rekonstrukcija onoga to se deavalo, hronoloko nabrajanje injenica - i
nita drugo? Ako bi bilo tako - oni ne bi imali nikakvu vrednost.
- Ali treba pisati o onome to je bilo.
- Naravno - o onome to je bilo. Ali kako? Recimo da opisuje posetu Luvru. ta bi napisao?
- Ne znam, moda bih se prvo osvrnuo na dva portreta: na Rigoovog Luja etrnaestog i Ticijanovog
Franju Prvog. Naravno, moj sopstveni ivot i ono to ja jesam, u izvesnoj meri odreuju moj odnos prema
svemu i moju procenu onoga to vidim: visokoparna glupost Luja etrnaestog, sa onim zabaenim
platom koji otkriva njegovu nogu u arapi - i figura Franje Prvog: snaga, um, hrabrost i nesumnjiva
plemenitost. Stojim i uporeujem dva portreta iz XVI i XVII veka. Razmiljam o Henriju Osmom, o
Leonardu da Viniju, o Tridesetogodinjem ratu i Valentajnu, o Vestfalskom mira, o reima Luja
etrnaestog - sea ih se, na kraju njegovog ivota, kada je bio star, nesrean i ponien - "Bog je izgleda
zaboravio sve to sam uinio za Njega", o ukidanju Nantskog edikta i o mnogo emu drugom.
- Vrlo dobro. Ali reci mi, molim te, gde ti je tu ono to naziva stvarnou ili izlaganjem injenica iz tvog
ivota?
- To i jeste stvarnost. Ja opisujem svoj utisak o dva portreta iz Luvra. On je uslovljen mnogim stvarima -
istorijskim momentima, razlikom izmeu Luja etrnaestog i Franje Prvog, mislima o umetnosti Ticijana i
njegovih savremenika - ja ne mogu da ne razmiljam o tome. I ono to ja o tome mislim jeste deo mene
samog, takvog kakav jesam.
- Na taj nain se tvoj utisak koji odraava stvarnost, odnosno, posetu Luvra pre, recimo, nedelju dana,
udaljava od stvarnosti u XVI i XVII vek i sadri nekoliko stranica istorije umetnosti koje se odnose na
vreme kada su ti portreti naslikani. Uz takvu ogradu prihvatam tvoju stvarnost.
- Shvata li - rekao je Artur - to su prelazi sa jednog vienja na drugo, to je smenjivanje oseanja,
doivljaja i seanja - i ta jo?
- I polagani put ka smrti, Arture. Pogledaj Langluaovo lice - zar je potreban bolji dokaz. Ti ipak nisi
razgovarao sa njim o drugoj strani njegovog ivota, o onoj koju preutkuje?
- Pokuao sam nekoliko puta da ga podsetim na to. Redovno je odgovarao da tu nema nieg zanimljivog i
da o tome ne vredi govoriti.

76
- Pa da. Nije bilo ni opasnosti, ni kriminalnih radnji, ni razraunavanja. Samo zalasci sunca, ljubav i
Antoanetine oi. Tako on eli da vidi svoj ivot - uprkos injenicama i onome to je zaista bilo. Takav bi
verovatno eleo da izae pred Strani sud - ukoliko veruje u njega. Daj mu tu priliku, tu iluziju, Arture,
ta te kota? Zar ti ga nije ao?
- Zna - rekao je Artur - ponekad me podie jeza kad posmatram njegovo uto lice i sretnem pogled
njegovih mrtvih oiju.
- Dobro - rekao sam - organizovaemo mu onakvu sahranu kakva mu je potrebna.

***

Nekoliko dana kasnije, poto je zavreno jo jedno poglavlje Langluaovih memoara, Andrej je Artura i
mene pozvao na ruak u restoran.
- Artur e doi po tebe - rekao mi je preko telefona - ekam vas u jedan sat.
- Gde?
- Artur zna - rekao je Andrej i spustio slualicu.
Artur je doao u pola jedan i rekao da idemo u... Pogledao je u svoju belenicu, gde je bila zapisana
potrebna adresa. Slegnuo sam ramenima: to je bio jedan od najskupljih restorana u Parizu.
- ta e mu to? - rekao sam.
- Razumem ga - odgovorio je Artur - to mu prija. Ti to ne odobrava? Zato?
- Ne, ne radi se o tome - rekao sam - jednostavno na mene te stvari odavno ne ostavljaju utisak. Ali
razumem, Andrej eli da nas pozove upravo tamo, jo se nije navikao na svoj novi poloaj.
- A ta e po tvom miljenju biti kad se navikne?
- Mogunosti koje mu sada izgledaju primamljivo izgubie dra, zato to e postati lako dostine i obine.
- Ja mislim da to jo dugo, moda ak nikad, nee prestati da mu priinjava zadovoljstvo.
Stigli smo pet minuta pre dogovorenog vremena. U ogromnim izlozima restorana leali su jastozi, rakovi,
ribe na ledu opasane morskom travom, i to je pomalo podsealo na akvarijum iz kojeg je isputena voda.
Andrej nas je ve ekao. Prvo smo jeli ostrige, zatim riblju orbu, zatim prenu ribu, zaista izvrsno
pripremljenu, i pili belo vino. Kada je posluena kafa, Andrej je poeo da pria o sicilijanskim krmama,
pre svega o onoj gde najee jede i gde se hrana priprema na aru pred njegovim oima. Odrao je itav
govor o tome da hrana u ovekovom ivotu igra vrlo vanu ulogu i da se po tome kako se ljudi hrane
moe suditi o njihovom kulturnom nivou. Podsetio nas je na to kako su jeli Rimljani i kako su obedovali
francuski kraljevi.
- Ti to naziva kulturom - rekao sam ja - ne pada ti na pamet da je to najee samo najobinija
prodrljivost? Mislim da za procenjivanje kulture postoje drugi kriteriji.
- On ne kae da se kultura odraava iskljuivo u tome - rekao je Artur, na koga je belo vino uvek delovalo
- ali to je jedan od njenih pokazatelja. Zato uvek ulazi u raspravu i ni sa kim se ne slae?
- Mogu to da ti objasnim - rekao je Andrej. - Zato to ne ivi onako kako treba.
- Ti sada zna kako treba iveti? - rekao sam ja.
- Znam jednu stvar - odgovorio je on. - Tebi nedostaje kretanje. Ti maltene ne izlazi iz svog stana, sedi
u etiri zida zagnjuren u knjige, i hteo bih da te pitam: a kada, zapravo, ivi? Ili kada namerava da
ivi? ta te interesuje? ta zaokuplja tvoju panju? Tue misli, stilski postupci, tumaenja sveta od
strane pojedinih odavno umrlih autora? Gde je tu pravi ivot? Zato si sam sebe osudio na taj zatvor? Nisi
ti oduvek bio takav, svi se toga seamo. Zaljubljivao si se. Bavio si se sportom. ta je ostalo od svega
toga? Nema nikakav cilj, nema enu koju voli, ima samo svoju tvrdoglavu kontemplaciju. Saekaj da
napuni osamdeset godina, onda e imati vremena za to. A sada... Tvoj nain ivota pristajao bi vrlo
starom, bolesnom i umornom oveku. Ali ti, hvala Bogu, nisi star, i potpuno si zdrav - i odakle ti onda taj
neshvatljivi umor? ta se desilo? Zato ne osea ni burnu radost, ni burna razoaranja kao Mervil, zato
nisi ni topao ni hladan? ta se, na kraju krajeva, desilo sa tobom? Zato ne ivi nego gleda druge kako
ive? Smatra da je to normalno?

77
- Evo Artur je upravo rekao da ja stalno ulazim u raspravu i ni sa kim se ne slaem - rekao sam. - elim
da mu dokaem da to nije tano. Sada se, na primer, potpuno slaem sa ovim to si ti rekao. Moj ivot
zaista nije onakav kakav bi trebalo da bude. Ne znam zato je to tako. I siguran sam da e uvek biti takav.
- Dobro, uzdajmo se u bolju budunost - rekao je Andrej. - Preimo na drugu temu. Predlaem da se
veeras okupimo u Evelininom kabareu kako bismo proslavili moj boravak u Parizu. Hou da pozovem
Mervila, ali ako on dovede svoju lepoticu, to e pokvariti celu stvar.
- Da, da, samo bez nje - rekao je Artur.
Mervil je obeao da e doi sam i dogovorili smo se da se naemo u kabareu u jedanaest sati.
- Samo Evelina i mi, kao u stara dobra vremena - rekao je Andrej. - Sa ampanjcem i zdravicama!

***

Dok sam se uvee oblaio za odlazak u kabare, razmiljao sam o tome kako smo poslednji put svi, osim
Artura, bili na okupu pre skoro godinu dana. Setio sam se kako je Mervil razgovarao sa Lu, setio sam se
pijaniste okrugle glave i svog povratka kui te zimske noi pred svitanje. Od tada se mnogo toga
promenilo i u ivotu Mervila i Lu, i u Andrejevom, i u Evelininom ivotu - sada od Macana i
metempsihoze nije ostalo nita osim zakasnelog aljenja - i samo je moj sopstveni ivot i dalje bio isti, i
dalje je njegov osnovni sadraj bio - tvrdoglava kontemplacija, kao to je pre nekoliko sati rekao Andrej.
To je bilo tano, ali samo delimino. Bili su tu i podvojenost koje nisam mogao da se oslobodim,
teoretska mogunost da ivim drugaije i odsustvo tenji ka bilo kakvoj intenzivnoj delatnosti, koja, kako
mi se inilo, najee nije vredna napora neophodnog za njeno odravanje. Ali ni to stanje - izvan mog
knjievnog rada - koje je nalikovalo na dugotrajnu duevnu nesvesticu, nije bilo konano, i odnedavno
sam znao da sve to moe da se promeni.
Bilo je ve oko jedanaest sati. Izaao sam iz kue, zaustavio taksi na ulici, i dao oferu adresu "Fleur de
Nuit".
im sam uao u kabare, ugledao sam sto za kojim su sedeli Evelina, Mervil, Andrej i Artur. Bilo je jedno
slobodno mesto, za mene. Kada sam im priao, Evelina je ustala, obgrlila me oko vrata svojom toplom
obnaenom rukom i poljubila u obraz. Pogledao sam u njene nasmejane plave oi, i odjednom su mi se
uinile apsurdne sve moje malopreanje misli. Mervil mi je vrsto stisnuo ruku i seo na svoje mesto. Na
pozornici je peva u ruskoj vezenoj koulji, drei u rukama gitaru, pevao dubokim baritonom:
Ako vam ivot nije drag, prijatelji,
Ako vas razdiru sumnje u dui...
i orkestar je tiho pratio zvuk njegove gitare. Svetlucao je ampanjac u aama, beumno su se kretali
kelneri, nad stolovima su se uzdizali smokinzi mukaraca i obnaena ramena ena. Sve je bilo isto kao pre
godinu dana. inilo se da ovamo, u ovaj prostor, u salu kabarea ne dopire i ne mogu da dopra nikakvi
odjeci spoljanjeg sveta. Nema ih, ili su tako daleko da o tome ne vredi misliti, i osim toga - kakva bi sila
na ovom svetu mogla da promeni ljudsku prirodu? Andrej je prekinuo moje misli. Drei u ruci au,
rekao je:
- Predloio sam vam da se danas ovde okupimo kako bismo jo jednom proslavom obeleili postojanje
naeg saveza. Mi se svi tako dugo i dobro poznajemo, tako smo vrsto povezani izmeu sebe da nam
okolnosti, vreme i razdaljina ne mogu nita. Svako od nas zna da nije sam, i da ima prijatelje na koje uvek
i u svemu moe da rauna. To je toliko oigledno da o tome moda nema potrebe govoriti. Ali moram
priznati da mi je prijatno da to spomenem, zato to vam ja, dragi moji prijatelji, ponajvie dugujem. Vi mi
nikad niste uskratili podrku, i da nije bilo vas, ja bih - sve donedavno - bio hiljadu puta nesreniji. Hou
pre svega da zahvalim Evelini na gostoprimstvu i da joj jo jednom kaem da je svi mi volimo. Nisi to
zaboravila, Evelina?
- Ne, to je jedna od retkih stvari koje uvek pamtim - rekla je ona.
- Sada ti treba da odri zdravicu - rekao je Mervil obrativi se meni. Artur ga je podrao. Ja nisam eleo
da govorim, ali oseao sam da ne mogu da odbijem. Ruski peva ( - Otkud on kod tebe, Evelina? - upitao
sam. - Zna da sam uvek imala sklonost prema svemu to je rusko - rekla je ona. - Prvi put ujem za to -
primetio je Mervil.) poeo je starinsku romansu.

78
 Ma gde da lutam,
Ali u rano prolee...
- uli ste ono to je maloas kazao Andrej - rekao sam. - Najparadoksalnije je meutim to to idilina
slika koju je on opisao zaista odgovara stvarnosti. Ja sam se ne jednom pitao: ta nas je zapravo spojilo
pre mnogo godina i ta nas vezuje? - i nisam naao nikakav logian odgovor na to pitanje. Ali nikada mi
nije bilo ao zbog toga. Kao to je poznato, najvei neprijatelji logike u naem savezu su Evelina i Mervil,
a ja sam, po optem miljenju, njen glavni pobornik. Koristim ovu priliku da istaknem njihovu pobedu i
svoj poraz. Ali inim to bez nezadovoljstva i gorine. Znam da su neki od nas mogli da budu daleko
odavde, na ogromnoj udaljenosti, ali, u sutini, ona bi bila svedena na jednu stvar - avionsku kartu. Jedna
karta - i sve bi dolazilo na svoje mesto. Koliko puta smo imali prilike da se uverimo u to da imamo dom i
da svako od nas moe da se vrati u njega, ma gde da ga sudbina odvede. Svako od nas ima svoj sopstveni
ivot i svakome se deavalo da bude srean ili nesrean. Da li je potrebno ponavljati trivijalnu istinu - da
je ivot neprekidno kretanje, da se sve menja i da se mi menjamo zajedno sa svim ostalim? I ako se
setimo ta je bilo pre nekoliko godina i kakvi smo bili tada, i uporedimo to sa ovim kakvi smo sada,
uvideemo da smo postali drugaiji - bogatiji ili siromaniji, stariji ili mlai, bez obzira na neumoljivu, ali
ne uvek nepogreivu hronologiju. Ali jedna stvar u tom nezaustavljivom kretanju ostaje, rekao bih,
blistavo nepromenljiva - to je na savez. I svi mi mu dajemo deo onog najboljeg to postoji u nama.
Mogao bih mnogo toga da kaem o svakome od nas, i svako od nas bi to mogao da uini isto kao i ja. Ali
u tom teoretskom razraunavanju ne bi bilo ni osude ni nepoverenja, ni sumnje u najvanije stvari. I posle
toga sve bi ostalo isto kao to je bilo ranije, i kao to e, verujem, biti uvek, ma ta nam se bude deavalo.
Poto sam zavrio govor, Mervil je napravio pokret kojim je zatraio malo panje i rekao obraajui se
meni:
- Mi treba da ti se zahvalimo zato to si upravo sam sebe raskrinkao. Kud je nestao tvoj skepticizam i kud
su se denule tvoje sumnje u sve? Ja nikad nisam potpuno poverovao u to da je tvoje stalno kritikovanje
svega odraz tvoje prirode i tvojih oseanja. Ali danas prisustvujemo tvom iskrenom priznanju - kao na
sasluanju ili na sudu. I mi te, kao sudije, oslobaamo krivice. Da li se svi slau?
- Ja sam mu odavno oprostila - rekla je Evelina.
U kabareu je sve bilo kao uvek - ista ili slina lica, isti onaj specifi- ni sastav gostiju, svi oni sumnjivi
individuumi i njihove sumnjive saputnice, ona meavina pretencioznosti i loeg ukusa, oni ljudi koji
smatraju da imaju neke veze sa umetnou, o kojoj inae nemaju predstavu, i oni drugi, to se pojavljuju
kada pone da pada vee i nestaju kada pone svitanje. Pogledao sam oko sebe i istog asa spazio
Langluaovo uto lice i mrtve oi. Te veeri su u Evelininom kabareu, meu ostalima, bili i junoameriki
diplomata sa filmskom glumicom na kojoj se presijavala haljina od nekog neobinog svetlucavog
materijala, zatim jedan akademik, autor nekoliko romana, u isto vreme komplikovanih i beznaajnih,
dramaturg iji su se komadi prevashodno bavili socijalnim problemima, poznati enski kroja sa debelo
napuderisanim licem i dugakom kosom, samo je nedostajao bivi falsifikator novca, ali i on se pojavio
posle izvesnog vremena. Kroz duvanski dim i polutamu, sa osvetljene pozornice irili su se muziki talasi
ciganskog orkestra, odjekivali su glasovi pevaica i pevaa, i rei romansi na raznim jezicima - na
francuskom, italijanskom, panskom, engleskom; u nevelikom kvadratu omeenom stolovima s vremena
na vreme nalo bi se nekoliko plesnih parova, zatim bi se ples zavrio i panja se ponovo prenosila na
pozornicu, odakle je mladi ovek u belom odelu visokim tenorom pevao o tome kako je lepa njegova
voljena. Evelina je ustala sa svog mesta, prila mi, sagnula se i upitala:
- O emu misli?
Pogledao sam u njeno lice i opet mi se uinilo da ono nikad ranije nije bilo takvo. Sa pozornice je sada
dopirao plaljiv i dug zvuk violine koju je svirao namrten pleat mukarac u fraku. - O emu razmiljam,
Evelina? Kako da ti to kaem u par reenica? - Pokuaj - rekla je ona osmehnuvi se. - Mislim o tome
kako je sve ovo to nas okruuje ovde u tvom kabareu bedno, odvratno i tuno. Mislim i o tome koliko je
stvari nepopravljivo, i kako ne bi vredelo iveti kad pored toga ne bi bilo pravih ljudskih oseanja - onoga
to nam je dato ili to nam je obeano, onoga o emu su napisane najbolje pesme, najbolje knjige i
najbolje simfonije.

79
Njeno lice se primaklo mom, pogledi su nam se sreli, i u tom trenutku sam shvatio i osetio neizbenost
onoga to e morati da se desi. Ona je upitala:
- ta je s tobom danas, dragi moj? Da nisi zaljubljen?
- Ne znam - rekao sam. - Razmisliu o tome.
Izali smo iz kabarea neto posle etiri sata ujutro i Mervil me je svojim kolima dovezao do kue.
- Dobro je da smo se okupili - rekao je - bilo je vrlo prijatno.
- Da, uranjanje u kolektivni sentimentalizam - rekao sam. - Ali slaem se s tobom: to je bilo prijatno. A
ima u tome i neeg pounog.

***

Zaspao sam u zoru i sanjao Evelinu. Nas dvoje smo ili ulicom nepoznatog grada prema eleznikoj
stanici koja se nalazila na obali mora. Duvao je jak i topao vetar. - Uhvati me pod ruku - rekla je ona -
plaim se da ne odletim. - Izgovorila je to na jeziku koji nisam znao, ali razumeo sam je. - Na kom jeziku
govori, Evelina? - Vetar je odneo njene rei u stranu i video sam samo kako joj se miu usne. Okrenula
je lice prema meni i kazala:
- Ti shvata sve to ja govorim, zato si krio od mene da zna moj jezik?
- Ne, ne znam ga.
- Ali odgovara mi, kako je to mogue ako ga ne zna?
Hteo sam neto da kaem, ali odjednom sam primetio da ona vie nije pored mene i ubrzao sam korak
kako bih je stigao. Nje nigde nije bilo. Poinjao je sumrak i pomislio sam kako se nalazim u nepoznatom
gradu u stranoj zemlji, i kako ne shvatam na koji nain i zato sam dospeo ovamo i ta u raditi bez
Eveline, koja, iz nekog apsurdnog razloga sam bio siguran u to, mora znati neto to ja ne znam. I
odjednom sam u daljini ispred sebe ugledao neku siluetu. Viknuo sam: - Evelina! - Ali ona se nije
okrenula. Iao sam za njom du obale mora upadajui u duboki, meki pesak. Nije vie bilo ni grada, ni
ulice, ni stanice, samo je vetar zvidao u kronjama priobalskih palmi i umeli su talasi natravajui jedan
na drugi. Okrenuo sam glavu prema moru i ponovo ugledao Evelinu. Leala je na leima na vodi, sa
rukama ispod glave, diui se i sputajui sa svakim talasom; video sam njenu tamnu kosu, lice sa
nepominim osmehom i njeno golo telo. Skinuo sam odeu i uao u more, koje mi se uinilo toplim poput
vode u kadi, i zaplivao prema Evelini. Ona je odjednom nestala, zatim je izronila pored mene i obgrlila
me rukom oko vrata. - Ruka ti je vlana, Evelina - rekao sam - ali jednako topla kao uvek. - To je zato to
temperatura moje koe ne zavisi od vode nego od uspomene - rekla je. - Uspomene? - ponovio sam. -
Uspomene na ta, Evelina?
Probudio sam se neobino uzbuen. U sobi je bilo tamno i tiho, i sekund kasnije zauo sam kucanje sata
na nonom ormariu. Pogledao sam u fosforne kazaljke i video da je sedam sati ujutro. Ponovo sam
zaspao, i kad sam se probudio, bilo je jedan sat po podne. Napolju je padao sneg. Setio sam se noi u
kabareu, svog povratka kui i besmislenog sna koji sam sanjao. I tada sam u trenutku izrazite jasnoe,
koja je karakteristina za vreme neposredno posle buenja, uvideo neto to mi se dotad inilo mutnim i
neodreenim. To je bio spor i postepen prelazak u onaj svet gde nema skladnih nizova rei koji izraavaju
misli, a umesto njih poinje neto nalik na smenjivanje duevnih pejzaa bez obrisa i ivica, u koje se
ponekad uliva topla svetlost letnjeg dana ili prodire svest o dugom ekanju. Sve to poslednje vreme
Evelina kao da mi se pribliavala iz daleke prolosti, presecajui svoj sopstveni ivot i, kao u snu ili igri
uobrazilje, ono to je ostajalo iza nje odlazilo je u nitavilo i prestajalo da postoji. Na poetku tog
zamiljenog kretanja njeni obrisi su mi izgledali mutni, ali kasnije sam ih video sve jasnije i jasnije i to je
liilo na njeno sporo utelovljivanje. I setio sam se da sam joj po povratku u Pariz, kada je dola kod mene,
rekao neto upravo o tome - ti nisi do kraja utelovljena, Evelina.
Kada je sve to poelo? Kako je dolo do toga? ta mu je prethodilo? Blaeno uranjanje u prazninu na
jugu, more i sunce, Mervil i Lu, povratak u Pariz, ka onom mestu na zidu gde je nekad visio Sabinin
portret, onom spolja mirnom ali iznutra grozniavom ivotu od kojeg uvee oseam smrtni umor? Svest o
tome da mi preti opasnost da zauvek izgubim onaj emotivni svet koji ima tako veliki znaaj za mog
prijatelja Mervila, i koji se postepeno udaljava od mene, ostavljajui iza sebe alost i tugu? ta moe da

80
ga zameni? Nepristrasni sudovi ili ironija, o kojoj mi je or jednom prilikom rekao da za nju nema mesta
tamo gde ljudsko oseanje postie najveu snagu i istotu? - Seti se - rekao je - da nje ne moe biti ni u
religiji, ni u poeziji, ni u tragediji, ni u lirici, ni u naim najboljim tenjama. - To je opte poznata istina -
rekao sam ja. - Ali ti je esto zaboravlja - odgovorio je on. - Tvoja ironija je odbrambeni refleks - rekla
mi je Evelina.
Jo jednom sam pomislio na to kakav je sve donedavno bio Evelinin ivot. U svim okolnostima ona je
ostajala vema sebi. Nikada nikog nije obmanjivala, nije vodila rauna o sopstvenoj koristi i nije se
kolebala - ni kada bi je obuzelo bumo oseanje, ni kada bi ono oslabilo i kada je naputala svog dragana,
ne dajui mu neostvariva obeanja i ne ostavljajui mu nikakve iluzije. To je ponekad delovalo surovo ali,
zapravo, u tome je bio njen spas, u tom odbijanju da itvuje svoju slobodu. I inilo se da ti neizbeni
odlasci od ljudi sa kojima je bila bliska nisu kod nje - sve donedavno - izazivali ni aljenje, ni tugu, i nisu
ostavljali nikakvog traga na njoj. Ona sada ima trideset est godina i izgleda isto kao na poetku naeg
poznanstva, kada je imala dvadeset - njeni pokreti su jednako gipki kao tada, njeno telo i dalje kao da ne
zna za napor, njeno lice nikad ne izraava umor.
Takva je bila Evelina koju smo mi poznavali. Tako je ona delovala svima sa kojima se sretala. Ali ja sam
imao utisak da ta Evelina vie ne postoji, kao to vie ne postoji nita od onoga to je toliko godina
uslovljavalo streloviti i nezadrivi tok njenog ivota. Iz svega to je bilo nastajala je druga Evelina - sa
netaknutom nenou u oima i glasu, koju je ona nepotroenu pronela kroz tolika iskuenja, kroz tolike
neubedljive rei o ljubavi, tolike uzaludne zagrljaje. I mislio sam o tome kako ona lii na izvrsno uraen
portret preko kojeg je neki dokoni moler naslikao enu koja nema nieg zajednikog sa originalom. I tek
je trud nepoznatog restauratora povratio ono to je na slici bilo naslikano ranije - ljudsko lice sa nenim
oima u kojima treperi odsjaj unutranje svetlosti.

***

Nekoliko narednih nedelja radio sam sa Arturom na njegovoj knjizi. Trudili smo se da njen sadraj
uinimo koliko-toliko ubedljivim. I dalje su se naizmenino smenjivale epizode iz Langluaovog ivota i
Arturova razmiljanja o umetnosti, o neodrivosti nekih pogleda na muziku, slikarstvo ili knjievnost- o
Vagneru, Beliniju, Lotreamonu. Ispostavilo se da autor memoara voli Debisija, nema visoko miljenje o
Morijaku i da Tintoreta smatra vrednijim od Veronezea. Sve je to bilo potpuno neuverljivo za one koji su
poznavali Langluaovu biografiju. Ali za druge, one koji nisu znali ko je Langlua, to je bilo sasvim
drugaije. Sa stranica knjige koju je Artur pisao iskrsavao je ljubitelj umetnosti, posetilac muzeja i
biblioteka i neumorni traga za duevnim savrenstvom utelovljenim u liku ene koju on upoznaje i koja
na neko vreme postaje njegova saputnica. Nije bilo vano to to ni on ni ona nisu imali i nisu mogli da
imaju nikakvu predstavu o onome to je Artur opisivao. I kako se Artur sve vie udubljivao u svoj posao,
tako je zamiljeni junak njegove knjige sve vie iveo sopstvenim ivotom i postajalo je jasno da u nekim
okolnostima on mora da postupi na odreeni nain i da se to ne moe promeniti a da se pritom ne narui
unutranja logika pripovedanja.
Artur se pre toga nikad nije bavio knjievnou. Ponekad nam je, dodue, govorio da bi on, kad bi imao
dovoljno vremena i volje, napisao knjigu i u njoj pokuao da izloi ono to smatra najvanijim i
najinteresantnijim u ivotu. Ali to je uvek ostajalo u sferi elja. I evo sada je imao priliku, naravno
nepotpunu, da delimino ostvari svoju davnanju zamisao. I da su se ta razmiljanja o umetnosti koja je
on umetao u svoju knjigu reala jedno za drugim, to bi bio svojevrstan traktat o estetici. Artur je u
umetnosti najvie voleo ono to je nazivao "titanskom snagom izraza" - i nalazio je to kod Mikelanela,
Ticijana, Betovena, ekspira, Tolstoja. Cenio je takoe vetinu i savrenstvo izvoenja, ali to je ipak
smatrao sporednim. U njegovom tekstu mogle su se nai ovakve reenice: "Pomislio sam da ta nezadriva
sila kretanja po neemu podsea na teki i brzi trk kentaura", "inilo se kao da je neki rasejani gigant
nabacao te ogromne kamene gromade planina koje sam video pred sobom", "Sporo kretanje snane reke
zrailo je onim to bih ja nazvao pokretnom velianstvenou", "U ideji mnogobotva, ako se ona ne
posmatra kao religija koja bi se mogla uporeivati sa monoteistikim koncepcijama, nego kao svojevrsno
mnogoliko ispoljavanje moi, nema zapravo nieg neprihvatljivog."

81
Zatim bi se trgnuo, setio svog zadatka, i tada su se u knjizi pojavljivali ovakvi redovi:
"Ja sam proiveo dug ivot, video sam izlaske i zalaske sunca, uo sam smeh onih koji se oseaju
srenima i jecaje umiruih, video sam kako se menja sudbina mnogih ljudi, pratio sam tok vremena i
slabljenje onog burnog doivljaja ivota koji je svojstven mladosti i koji postepeno gasne kada se ovek
pribliava starosti - drugim reima, proao sam kroz ono iskustvo koje je Rilke smatrao neophodnim da bi
se napisalo nekoliko redova koji se mogu nazvati istinskom poezijom. I doao sam do zakljuka da jedino
za ta vredi iveti jeste treperenje naih oseanja, u poreenju sa kojim sva razmiljanja o smislu
postojanja, i traganja za takozvanom filozofskom istinom deluju bledo i neuverljivo. I za jedan pogled
voljene ene ja bih se odrekao svake filozofske teorije i svakog objanjenja koje moe da ponudi ljudski
razum".
Dogodilo se neto to se ponajmanje moglo oekivati: Artur je zavoleo svoj posao i prestao je da ga
doivljava kao munu obavezu. Ja sam mu rekao:
- Sada moe da se snae i bez mene, ostatak e napisati po inerciji.
- Nadam se - rekao je on. - I zna ta? Sledeu knjigu u napisati za sebe. I tada e mi tvoje literarno
iskustvo biti jo korisnije nego sada.
- Nemoj da gaji iluzije - rekao sam ja. - Niije spisateljsko iskustvo tebi nije potrebno. Niko te ne moe
nauiti kako treba pisati, zato to to niko ne zna.
- Hoe da kae da ni ti ne zna kako treba pisati?
- Kaem ti da to niko ne zna. Ja znam kako ne treba pisati - tu mogu da ti pomognem. Ali ako me pita
kako u da napiem roman za koji imam ideju, na to ne mogu da ti odgovorim. Mogu da ti kaem kako
zamiljam da u to uraditi. Ali ne znam u kojoj meri e se ta moja zamisao poklopiti sa realizacijom.
Znam samo jedno: ako mi poe za rukom da izrazim deseti deo onoga to elim, to mogu smatrati
uspehom.
- Ja sam to drugaije zamiljao - rekao je Artur. - Postoji, na kraju krajeva, vetina, umee komponovanja,
voenje radnje, sposobnost da se nau potrebne rei - ono emu nas ui spisateljsko iskustvo.
- Ja ne verujem ni u takozvanu spisateljsku vetinu, niti u spisateljsko iskustvo, verujem samo u talenat. I
to se odnosi na sve vidove umetnosti. Seti se Rubensovih ili Direrovih portreta - misli li da je to mogue
nauiti?
- Ali to nisu talenti, to su geniji. A ako ja nisam genije, znai da ne treba da se bavim ni literaturom ni
slikarstvom?
- Uopte nisam to hteo da kaem. Niko ne vidi svet onako kako ga ti vidi, zato to niije oi ne lie na
tvoje i niija percepcija ne lii na tvoju, niije oseanje ne moe da bude onakvo kao ono koje ti
doivljava. Prema tome, tvoje lino iskustvo je neponovljivo i nezamenjivo. I ako uspe da ga ispria
zaboravivi na svu literaturu i dela drugih pisaca, tako da to budu tvoje sopstvene rei i da pria bude
slobodna od tuih uticaja, onda tvoja knjiga ima opravdanje.
Mnogo puta sam razgovarao sa Arturom, paljivo sam pratio njegov rad i uviao da ta sluajna literarna
narudba poinje da igra vanu ulogu u njegovom ivotu. Prvi put je Artur poeo da shvata da u
njegovom nesrenom i zbrkanom bitisanju postoji jo neto, o emu je on dotad mislio samo na mahove i
retko - neka melanholina predstava o umetnosti i sposobnost da pronikne u ono to je nadahnjivalo
slikare, pesnike i kompozitore o kojima je pisao. I jaz izmeu njegovih predstava o tome kakav on jeste i
kakav bi eleo da bude, osetno je poeo da se smanjuje. I u tome je bio glavni smisao njegovog sadanjeg
spisateljskog posla.
U jednom od razgovora sa mnom Mervil mi je rekao da Lu ponekad ima napade sumnje i mada je sve,
ini se, u najboljem redu, ostaje jo neto, kako se izrazio, etapa koju treba proi.
- A ti bi hteo da se sve odjednom promeni? - rekao sam ja. - To je dug i spor proces, dragi moj, teko da
to moe da tee drugaije.
- Dosad sam je uspeo ubediti u to da je neophodno da zaboravi svoju prolost - rekao je on. - Pogotovo
to ona, na kraju krajeva, nikad nije poinila nikakav zloin i nema ta sebi da zameri, ja znam kako je
tekao njen ivot. Ali nekoliko puta mi je ponovila rei na koje sam samo slegao ramenima: "Moda nisam
imala prava da veem tvoj ivot za sebe, daj Boe da nisam pogreila." Zar ti se ne ini da je to
jednostavno apsurdno?

82
- Ne - rekao sam. - Mislim da to moda nije tako jednostavno i tako apsurdno kako se tebi ini.
Kada sam se znatno kasnije seao tog perioda, koji je zapoeo sa otvaranjem Evelininog kabarea, mislio
sam o tome kako strelovito kretanje dogaaja iji smo uesnici svi mi nehotice postali, deluje posebno
neoekivano zbog toga to se sve ono to im je prethodilo razvijalo izrazito sporo. Sporost se oitovala u
svemu - Mervil i Lu su nakon njenog nestanka i povratka, i nakon putovanja u Ameriku i Meksiko mirno
iveli u Parizu; polako su jedan za drugim prolazili dani na Siciliji, gde je bio Andrej, i njegov dolazak u
Francusku nije naruio ni njegov duevni mir steen posle tolikih godina grozniavog oekivanja i
neostvarenih nada, niti bezbrian ivot koji je sada vodio. Jednako polako Artur je pisao roman i inilo se
da je prolo ono vreme kada nije znao ta e s njim biti sutra. Poto se Evelina rastala sa Macanom, u
njenom ivotu je poeo polako da se odvija onaj preobraaj iji sam ja bio svedok, i vie nije bilo ni
lakomislenih projekata, ni strasti, ni onoga to je bilo ranije - naglih promena, odlazaka i povrataka. Ona
je sada ree boravila u svom kabareu i mnogo vremena je provodila kod kue razmiljajui o stvarima o
kojima ranije nije razmiljala. I samo je u mom ivotu, kako se inilo, sve ostajalo isto, nije se menjao
njegov veito usporeni ritam, ja sam i dalje boravio u istoj onoj samoi, istoj onoj statinosti o kojoj mi je
toliko puta govorio Mervil.
Evelina je dolazila kod mene u razliita doba dana - nekad ujutro, nekad po podne, nekad uvee, zatim bi
na neko vreme nestala, ali redovno se vraala i pitala me:
- Nisi me zaboravio?
- Zna da je to nemogue.
- Nedavno sam uzela u ruke jednu knjigu - rekla je jednom. - Otvorila sam je da bih malo gatala, odnosno,
da bih proitala prvu reenicu na koju mi padne pogled, u stvari, prve rei. Zna li ta je to bilo?
- ta? - upitao sam.
- "Spora dra oekivanja - rekla je. - Nikad ranije nisam imala taj oseaj. I pomislila sam na jednu stvar,
koja e se tebi moda uiniti udnom. Kada doem ovamo i kad ponemo da razgovaramo, imam utisak
da se kraj tebe pojavilo ogledalo u kojem vidim sebe. Naravno, ne ogledalo kao staklo, nego neto drugo,
i u njemu je moj odraz.
- I on je drugaiji nego to je ikad bio?
- Ba je lepo to si prestao da bude neprirodan - rekla je. - Sad mi je tako prijatno sa tobom - poto si
odustao od svoje uobiajene minke, u koju nikada nisam verovala.
- Za sve postoji vreme, Evelina - rekao sam. - "Vreme kad se razmee kamenje i vreme kad se skuplja
kamenje". Sea li se toga? "Ja, Eklezijast, bejah car nad Izrailjem". Govorila si o mojoj minki. Moda je
ona posledica toga to sam ja preoptereen citatima i uspomenama na tua oseanja - i to mi oni tako
esto smetaju da ivim sopstveni ivot.
- To, na kraju krajeva, i nije tako loe - rekla je ona - sauvao si svoju duevnu snagu. I drugo, ti si ipak
iveo imaginarnim ivotom u svojim knjigama, to iskustvo je veini ljudi nepoznato.
- Ja na to gledam drugaije - rekao sam. - Nikad nisam bio siguran da je ta stvar zaista vredna truda. Ali to
to or vie nee pisati pesme, to je zaista za aljenje.
- Kakva strana smrt! - rekla je ona. - I ta je sada ostalo od svega toga? Od tog pesnikog nadahnua, od
napora koji je or morao da ini da bi iveo trpei onaj prezir prema sebi to ga je oduvek okruivao.
ta? Grob u Perigeu?
- Do kojeg povremeno dopiru zraci sicilijanskog sunca - rekao sam. - Iz tog ugla orova smrt nije
uzaludna.
- Ja ne bih volela da doem do blagostanja po toj ceni.
- Nije valjda da misli na Andreja?
Ona je slegla ramenima.
- Grei - rekao sam. - Andrej je bio izrazito nesrean i imao je sve razloge da ne voli ora. Ali on
nikada ne bi uinio nita da naudi svom bratu. On ak nije bio ni njegov neprijatelj. A to to se zbog
orove smrti njegov ivot tako promenio, to je, na kraju krajeva, sluajnost. Ali, naravno, ako ba eli,
ovek moe u tome da vidi trijumf okrutne pravde.
- ini mi se da Andreju bolje pristaje uloga rtve.

83
- I ja sam ranije tako mislio - rekao sam. - Ali ni to nije tano. On je sada drugi ovek, ne rnoe se
prepoznati. I evo, odgovori mi: koji Andrej je pravi? Onaj nekadanji ili ovaj sadanji?
- Nisam o tome razmiljala.
- E pa trebalo je, zato to je upravo to ono najvanije.
- Shvata, toliko sam navikla na to da njega stalno treba saaljevati, da sad, kada razmiljam o tome,
imam neko udno oseanje, koje mi je teko da objasnim.
- Mislim da razumem. Ima utisak da ti je neko oteo to saaljenje. Saivela si se sa tom predstavom -
Andrej je jadan, nesrean, nesiguran u sebe. A sada ostaje bez te uobiajene predstave.
- Moda - rekla je ona odsutno, kao da je razmiljala o neem drugom. A onda je, bez prelaza, rekla
sasvim drugim tonom:
- Zna, tako mi je drago to si promenio odnos prema meni.
- Nisam ga promenio, on je uvek bio takav. To si se ti promenila, Evelina.
- A ti? - upitala je.
- Ja sam isti, ini mi se.
- Nisi - rekla je odluno i sa ubeenjem koje me je iznenadilo. - Nisi, dragi moj. Ve sam ti rekla da si
skinuo minku.

***

"Meni verovatno nije ostalo jo dugo da ivim. Svakog jutra kada s naporom ustajem iz kreveta, pomislim
kako e moda upravo ovaj dan biti poslednji u mom ivotu. Doktor mi je objasnio kako radi moje srce i
rekao da nema neposredne opasnosti. To je neto to je morao da kae - to je njegova profesionalna
obaveza - ali teko da je pomislio kako me je ubedio. Ja nemam nikakvih iluzija, i on to verovatno zna.
Ali svaki put kada se zapitam ta me je podstaklo da napiem ovu knjigu uspomena, redovno nalazim
jedan te isti odgovor. Moj ivot nije ni po emu izuzetan. Ja se ni po emu ne razlikujem od ogromne
mase ljudi koji ive onako kako im diktiraju spoljanje okolnosti, sredina u kojoj borave ili iz koje su
potekli, vaspitanje koje su dobili, svakodnevni uslovi, ovaj ili onaj etiki kodeks koji smatraju ispravnim.
I oni koji ive naruavajui zakone opteprihvaenog morala, ni izdaleka ne ine to uvek zato to su loiji
od drugih, ve neretko zbog toga to je njihov ivot ispao drugaiji nego kod veine njihovih
savremenika. I nije teko zamisliti kako bi uz neznatne izmene na poetku ivotnog puta biografija
kriminalca mogla da postane biografija politikog radnika, oca porodice i uvaenog graanina svoje
zemlje. Ali udaljio sam se od glavne teme. elim da se vratim odgovoru na pitanje o tome ta me je
podstaklo da napiem ovu knjigu. Moda e se taj odgovor nekim itaocima uiniti neoekivanim, ali za
mene je on jasan.
To je, u sutini - svojevrsna udnja za besmrtnou. Otkud ona - moglo bi se pomisliti? Zato se javila?
Ali udnja za besmrtnou je jednako neobjanjiva kao to su neobjanjivi ivot i smrt. Kroz izvesno
vreme ja u prestati da postojim i zar mi nije svejedno ta e se desiti pedeset ili sto godina posle toga?
Niko se nee seati nikoga od mojih savremenika, a o meni e ostati knjiga koju sam napisao. Ona e biti
neto poput otvorenog groba, podseanje na injenicu da sam postojao. Pitanje da li je to potrebno ili nije,
mislim da nije naroito vano. Ali ja u umreti znajui da sam donekle uspeo da pobedim smrt. Moja
knjiga - to je borba protiv vladavine zaborava na koji sam osuen. I ako se mnogo godina nakon to mene
vie ne bude nae bar jedan ovek koji e proitati ove redove, to e znaiti da nisam uzalud proiveo
svoj teki i tuni ivot".
Tako je Artur zavrio svoju knjigu Langluaovih uspomena. Kada mi je proitao te redove, ja sam mu
rekao:
- Sada mu zaista ne preostaje nita drugo nego da umre.
- Nadam se da to kae retoriki?
- Naravno. Bie mi drago da poivi jo mnoge godine, uostalom, zasluio je nau zahvalnost time to ti je
dao ovaj posao.
- Zamisli, poslednje glave sam napisao maltene sa zanosom.
- Ti si oduvek imao predispoziciju za knjievnost.

84
- Odlino zna da to nije tano.
- Ne, ne, zaista, samo nije bila iskristalisana. Da je nema, ne bi mogao da napie ovu knjigu.
- Ne zaboravi da si mi ti mnogo pomogao.
- Dragi moj Arture - rekao sam - zar ti nikad nije palo na pamet da se pomoi moe samo oveku koji ima
neke preduslove za obavljanje odreenog zadatka? Zamisli da nema nikakvih spisateljskih sposobnosti.
Niija pomo ne bi mogla da spasi situaciju. Sada oekujemo tvoju drugu knjigu, ovog puta tvoju
sopstvenu. ta bi hteo da napie?
- Ne znam. Mislim da mi je potreban izvestan zalet. Za poetak bih se, recimo, prihvatio monografije o
Vatou.
- ini mi se da ti Vato ba ne odgovara - rekao sam - Vato nije ni Ticijan ni Rubens.
- Upravo zato - rekao je on - zato to je to tee. Zatim bih razmislio o istorijskom sieu. A posle toga bih
napisao roman.
- O emu?
- Ne vidim jo sasvim jasno - rekao je Artur. - Evo, zamisli obinog radnika kome u ruke dospeva
udbenik istorije. On ga proita. eli da sazna vie od onoga to tamo pie. Odlazi u biblioteku, prouava
razne istorijske studije, i kroz nekoliko godina uspeva da odbrani disertaciju na univerzitetu. Zatim sve
dublje i dublje, kako mu se ini, prodire u sutinu stvari, i na kraju, posle obimnih istraivanja, dolazi do
zakljuka da ne postoje ni zakoni istorije, ni nesporne istine koje bi mogle biti otkrivene nakon
dugotrajnog prouavanja, da se nita ne moe predvideti, da ovek ni u ta ne moe biti siguran, da nas
istorija niemu ne ui i ne moe da nas naui i da je potroio godine na potpuno uzaludan posao.
- Mislim da je od toga teko napraviti roman.
- Zato?
- Roman - to je, grubo govorei, tok oseanja. A ovde toga nema. Tu postoji samo jedna misao, ne
naroito nova kao to zna, i liena emotivne obojenosti, bez koje roman moe delovati neubedljivo.
- Pa ti si mi nedavno rekao da ne zna kakvo treba da bude knjievno delo.
- Tako je. Ali, moda se sea, govorio sam ti i o tome da znam - ini mi se da znam - kakvo ono ne treba
da bude.
- U svakom sluaju, do romana jo ima mnogo vremena - rekao je Artur. - Ali kada se reim da ga piem,
zajedno emo izabrati temu, vai?
- Temu je relativno lako nai - rekao sam ja. - Teko je od nje napraviti pravu knjigu.
- I ti misli da bih ja to mogao?
- Gotovo sam siguran u to - rekao sam. - I mi emo ti pomoi.
- Znam - rekao je Artur. - ta bih ja bez vas?

***

Niko od nas, ni Evelina, ni Artur, ni ja, nee zaboraviti ono decembarsko vee kada smo posle dugog i
munog ekanja u klinici najzad ugledali hirurga u belom mantilu koji nam je rekao da je Mervil sada van
opasnosti. Tome je prethodila sloena operacija sa neizvesnim ishodom. Znali smo da Mervilov ivot
zavisi od vetine tog visokog, kratko oianog oveka u belom, sa naroitim prstima, na koje sam
spontano obratio panju - izuzetno istim, dugim i debelim - i izrazom nepokolebljivog mira na licu sa
krupnim i pravilnim crtama. Do trenutka kada je on uao u operacionu salu ja sam gledao u mleno staklo
njenih vrata sa oseanjem neprekidne samrtne teskobe, i tek sam kroz nekoliko minuta osetio bol u aci
od toga to me je Evelina stiskala svojom rukom i njeno prstenje mi se usecalo u kou. Artur je sedeo
nepomino i njegovo lice je bilo potpuno belo. Lu je razrogaenih upaljenih oiju hodala tamo-amo
svojim brzim i gipkim korakom. Ne obraajui se nikome, ona je nekoliko puta ponovila na engleskom: -
on ne moe da umre, on ne moe da umre - i trei put joj je promukli Evelinin glas odgovorio:
- Naravno da ne moe.
I kada je doktor izaavi iz operacione sale rekao da je Mervil spasen, Lu je briznula u pla i ja sam osetio
neverovatnu radost. Artur je ustao sa klupe i rekao:
- Od samog poetka sam bio siguran da e tako biti. Imao sam intuitivan oseaj.

85
- Po tvom izgledu se to nije moglo zakljuiti.
- Ne, razume, iznutra... Ima valjda neke pravde na svetu.
Evelini su sijale oi, ona se neprestano smeila.
- To je najvanije, to je najvanije - govorila je - ostalo je sporedno.
I kada smo krenuli prema izlazu, Lu, koja je tek tada ugledala Evelinu i Artura, rekla im je:
- Tako sam vam zahvalna.
Ona je ostala u bolnici. Mi smo izali napolje, padala je hladna kia. Uzeo sam taksi, odvezli smo Artura
njegovoj kui, i kada je on izaao, Evelina je rekla:
- Prespavau kod tebe, ako moe? To je jednostavnije.
- Naravno - odgovorio sam.
- Kako je dolo do ovoga? ta se desilo?
- Nisam mogao da ispitujem Lu, jasno ti je - rekao sam. - Tako da ni ja gotovo nita ne znam. uemo
kasnije.
Ujutro sam se probudio zauvi kako Evelina razgovara preko telefona. Uao sam u trpezariju u kunom
mantilu - Evelina je ve bila obuena, i na stolu je stajala kafa.
- Zvala sam bolnicu - rekla je. - No je proveo mirno i jo uvek spava. Srce mu radi normalno i rekli su
mi da vie nema nikakve opasnosti.
Sada, poto je sve bilo zavreno, i poto sam vrsto odspavao nekoliko sati, sve mi se inilo manje jasnim
i odreenim nego sino dok sam ekao ishod operacije. Nisam vie bio uspanien kao tada, i nisam
strahovao, ali nekako nisam mogao da postanem svestan svega, i bilo mi je teko da zamislim da se jo
pre nekoliko sati svakog asa moglo desiti da Mervila vie ne bude. I tek posle dve olje vrlo jake kafe
poeo sam da dolazim k sebi.
- Idi, obrij se i okupaj se, izgleda uasno - rekla je Evelina. - Nadam se da e nam u tri sata dozvoliti da
vidimo Mervila.
Ali tog dana nas nisu pustili kod njega. Primio nas je doktor koji ga je operisao, i on nam je rekao da je
Mervil suvie slab i da o posetama ne moe biti govora jo dva-tri dana.
- Metak je prosao malo ispod srca - rekao je - rana je bila teka i va prijatelj je izgubio mnogo krvi. Stvar
je bila dodatno iskomplikovana time to mu je bilo smrskano rebro i to je trebalo izvaditi sve delie
kosti. Sada mu je potrebno mirovanje i dugotrajan odmor. Ali odavde e izai kao potpuno zdrav ovek.
Lu je sve vreme bila u bolnici, gde su joj dali sobu, i nije se odvajala od Mervila. Ja sam ga video etvrtog
dana posle operacije. Glava mu je leala visoko na jastuku, bio je smrao u licu, ali oi su mu bile bistre i
mirne. Kada sam priao njegovom krevetu, osmehnuo se i slabim pokretom ake stisnute u pesnicu - znao
sam da mu taj pokret priinjava bol - dodirnuo je moj kuk i rekao:
- Vidi, stari moj, ipak smo ivi.
- Razgovaraemo kada se bude bolje oseao - rekao sam. - Sada treba da miruje i da se odmara.
- Samo to i radim - rekao je on. - I moram ti rei da u tome ima neeg prijatnog. Ne moe da zamisli
koliko sam srean zbog toga to Lu vie ne preti nikakva opasnost.
U bolnici smo bili svi etvoro - Evelina, Artur, Andrej, koji je doleteo sa Sicilije im je dobio telegram od
Artura, i ja. Izali smo svi zajedno i uputili se u restoran na ruak.
- Kako se to desilo? - upitao je Andrej. Artur mu je odgovorio:
- Niko od nas jo ne zna sve - rekao je. - Niko nije priao o tome ni sa Mervilom ni sa tom enom - Artur
je uporno nazivao Lu "tom enom". - Ja sam itao samo novinske izvetaje, a ta je u njima tano a ta
nije, to je teko rei.
- Pa dobro, ta je pisalo u novinama? - upitao je Andrej.
Artur mu je ispriao da se neki visoki ovek mranog lica nekoliko dana vrzmao oko Mervilove kue.
Kada je Mervil jednom izaao na ulicu - to je bilo oko pet sati po podne - taj ovek je pozvonio na ulazna
vrata. Sobarica je otvorila. Ne pitajui je nita, on je uao u gostinsku sobu. Lu je sedela u fotelji. Ona se
nije ni pomakla kad ga je spazila i samo je netremice gledala u njegovu ruku, u kojoj se nalazio pitolj.
- Evo, ponovo smo se sreli, Lu - rekao je on. - Obuci se i idemo.
Govorio je na engleskom i sobarica, koja je stajala pored njih, nije ga razumela.

86
- Ti zna da nikuda neu poi sa tobom - rekla je Lu, i sobarica je kasnije priala kako nije prepoznala
njen glas. - To je bio glas koji nikad pre toga nisam ula - kazala je.
I u tom trenutku na bona vrata uao je Mervil.
Ugledao je oveka sa pitoljem, Lu u fotelji i krenuo prema oveku.
- Zaustavi ga - rekao je taj ovek Lu - reci mu da se ne mie.
- Niko ne moe da me zaustavi - rekao je Mervil i nainio korak napred. Istog asa odjeknuo je pucanj i
Mervil se stropotao na pod. Ali kroz samrtni polusan zauo je jo dva pucnja, jedan za drugim, nakon
ega je potpuno izgubio svest.
Pucala je Lu. Kako se kasnije pokazalo, njen pitolj je bio uglavljen izmeu naslona i sedita fotelje i, ne
pomerajui se s mesta, ona je dvaput opalila u tog oveka. Oba metka pogodila su ga u stomak: oba su
bila smrtonosna. Lu je jurnula prema Mervilu rekavi sobarici da zove doktora. Bez vidnog napora
podigla je Mervilovo otealo telo i poloila Mervila na divan, pritiskajui rukom ranu. U tom trenutku
zaula je hripavi apat oveka koga je pogodila i koji je leao na nekoliko koraka od nje, na podu u lokvi
krvi.
- Lu, pomozi mi.
Ona se ak nije ni osvrnula. Kada je stigao doktor, zatekao je teko ranjenog Mervila i umirueg oveka
sa mranim licem.
- To je otprilike ono to piu novine - rekao je Artur. - Ispostavilo se da je ovek koga je ta ena ubila -
ameriki gangster koji je, po svoj prilici, poznaje iz Amerike.
itajui novinske izvetaje o kojima je govorio Aitur, ja sam stekao odreenu predstavu o onome to se
dogodilo. Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Da je Mervil stao, verovatno ne bi bio ranjen. Ali ni Lu, ni
taj Amerikanac sa italijanskim prezimenom - Kaneli - nisu mogli oekivati da nenaoruanog Mervila nee
zaustaviti pitolj uperen u njega. Da Mervil nije nainio korak napred, Kaneli se ne bi uplaio - poto je
samo uspanien ovek mogao da ne puca Mervilu u nogu ili u rame, nego u grudi. Ali zato su se oba hica
koja je ispalila Lu odlikovala istom onom tanou i brzinom s kojom je ona pre nekoliko godina gaala u
cirkusu. I setio sam se rei svog amerikog sagovornika na Rivijeri:
- Lu je vrlo opasna ena. Mervil je va prijatelj, recite mu to.
I onoga to je Lu rekla Mervilu:
- Moda nisam imala pravo da veem tvoj ivot za sebe, daj Boe da nisam pogreila.
To je bilo reeno s razlogom. Lu je znala neto to nismo znali ni Mervil ni ja - da joj se pribliava
opasnost, koju je ona u svakom trenutku bila spremna da doeka - i ukloni.
Priali smo o tome u restoranu i Andrej je rekao:
- Ona se ak ne moe nazvati opasnom enom. Zar se moe rei da je stalna pretnja smru - opasnost? To
je smrt, a ne opasnost.
- Stalno sam to oseao - rekao je Artur - od samog poetka.
- Vas dvojica nita ne razumete - rekla je Evelina. - Ona je opasna za onoga ko ugroava njen ivot ili
ivot oveka kog ona voli. Ali za tog oveka ona je spremna da uini sve i ja nalazim da je to divno.
- Ti govori kao da je dobro poznaje - rekao je Andrej. - A videla si je samo dvaput u ivotu. Kako
moe da sudi o njoj i zato tako misli?
- Zato to sam ena, Andrej - rekla je Evelina - i zato to znam ta je to pravo oseanje.
Sa svakim danom Mervil se sve vie oporavljao, i dve nedelje nakon operacije ve je hteo da se vrati kui.
Ali doktor je smatrao da bi to bilo preuranjeno i Mervil je, poputajui pred njegovim insistiranjem i
molbama Lu, ostao u klinici jo neko vreme.
Ja sam ga poseivao svakog dana, ponekad sa Evelinom, ponekad sam, ali Lu je uvek bila tu. Od njene
nekadanje hladnoe nije ostalo ni traga, mnogo puta sam uo njen smeh i nikad vie nisam primetio kod
nje onaj nepomini pogled koji je ostavljao onako muan utisak na mene. Ona i dalje nije bila nimalo
ekspanzivna, ali nije vie zraila onu napetost kao onda kada sam je viao na Rivijeri. Uestvovala je u
zajednikom razgovoru i jednom sam je uhvatio kako podsmeljivo gleda Artura, koji joj je bio okrenut
leima. Primetivi da sam ja to video, osmehnula mi se i blago slegnula ramenima. Jo sasvim nedavno
nisam ni pomiljao da je tako neto mogue.

87
Najzad je nastupio dan kada je Mervil izaao iz bolnice i vratio se kui. Sutradan ujutro pozvao sam ga
telefonom i on mi je rekao:
- Treba da popriamo. Bez toga imam oseaj da mi neto nedostaje. Tebi je izgleda sueno da bude na
stalni sagovornik.
Dogovorili smo se da se vidimo kroz dva dana. Kada je doao kod mene te februarske veeri, napolju je
padala kia. On je izgledao kao da je potpuno ozdravio, ali uinilo mi se da su mu pokreti neto sporiji
nego inae. Rekao sam mu to.
- Toliko sam se za ovo vreme navikao na mirovanje - rekao je - da to kao da se nastavlja po inerciji. Ali
mislim da e uskoro sve biti kao nekad.
- Sada mi ispriaj kako se to desilo.
Poeo je da pria i tada sam se uverio da to - kao to sam od samog poetka pretpostavljao - nije bila
obina sluajnost i da Kaneli ne bi krenuo na put iz Njujorka u Pariz a da nije imao na umu jo neto osim
nade u uspeh jedne ucene. On nikad pre toga nije naputao Sjedinjene Drave. Zato se odjednom uputio
preko okeana u zemlju o kojoj nita ne zna i iji jezik ne razume?
Kaneli je dobro poznavao Lu. Pre nekoliko godina ona mu je izvesno vreme bila ljubavnica. To je trajalo
vrlo kratko i ona ga je posle une rasprave ostavila. On je pokuao da je zadri pretnjama iako je znao da
se ona nee uplaiti od njih. Ali nikad nije mogao da se pomiri sa injenicom da ga je ona napustila. Uvek
se drao nedaleko od onih mesta gde je bila Lu, i svih tih godina ju je pratio - to je ona znala. Nije
pokuavao da joj se priblii, poto je se plaio, ali nije mogao ni da odustane od nje. emu je on, reklo bi
se, mogao da se nada? Da ga je neko to upitao, on verovatno ne bi mogao da odgovori. Ali udnja za Lu
je u njemu bila jaa od svega ostalog. Ona je to znala, kao to je znala i to da nikad nee biti bezbedna i
mirna ukoliko se ne oslobodi Kanelija. I kada je reila da napusti Ameriku i da se pretvori u Margaritu
Silvester, ponadala se da je u Francuskoj niko nee nai - ni amerika policija, ni Kaneli.
Ali naravno, nije mogla biti potpuno sigurna u to. I poto se vratila sa Mervilom iz Njujorka, zakljuila je
da e Kaneli brzo saznati za njen dolazak u Ameriku. Tako je i bilo.
- Ipak je neverovatno to to je reio da doe u Pariz - rekao sam. - Morao je imati na umu da Lu nije neka
bespomona ena.
- On je to naravno znao, znao je da rizikuje ivot - rekao je Mervil. - Lu ga je jednom videla kroz prozor i
bila je spremna da ga doeka. Meni nije nita kazala. Da ja nisam u tom trenutku uao u gostinsku sobu,
sve bi, po njenim reima, bilo gotovo pre nego to bi Kaneli stigao neto da shvati ili uradi. On je, u
svakom sluaju, prekoraivi moj prag, kako je rekla, potpisao svoju smrtnu presudu. I ja ne sumnjam da
bi tako i bilo.
- Tu nije potreban konjunktiv - rekao sam ja.
- Ali zna li ta je najvanije?
- ta?
- Shvata - rekao je Mervil - kada je postalo jasno da sam ja van opasnosti, da mi ne preti ni smrt ni
invalidnost, Lu se potpuno preobrazila. Nikada je nisam video takvu. ali se, smeje se, ak ponekad
pevui. To se ranije nije dogaalo, ona kao da je sve vreme ivela u oekivanju neke tragedije - ne znam,
ne umem to da izrazim. Veoma me raduje ta promena. Ali ini mi se da to nije samo zato to sam
ozdravio. Tu ima jo neega.
- Pa, pre svega, oslobodila se napetosti.
- Naravno. Ali shvata, ono to je nju guilo, to joj je smetalo da ivi punim ivotom - to su njena ranija
oseanja i uspomene, i zaliha nepotroene snage, iste one koja joj je omoguila da proe kroz sva
iskuenja i da ne nastrada pri tome. I jaka mrnja prema svemu to je unakazilo njen ivot, mrnja koja je
traila izlaz. I kada je ubila Kanelija, ona kao da je zajedno sa njim ubila i svoju prolost - i sada je
slobodna. Ne znam da li sam uspeo da sve to dobro objasnim.
- Nemoj zaboraviti jo jednu stvar - ona je ubila oveka koji je pucao u tebe. Uzgred, na ta si ti raunao
kada si krenuo na pitolj uperen u tebe? Zato nisi stao?
- Sada znam da je to bila greka - rekao je on. - Ali u tom trenutku nisam razmiljao o tome, hteo sam da
odvuem Kaneliju panju sa Lu.
- Hteo sam da te upitam jo neto. Kada si bio u Americi sa Lu, ta si uspeo da utvrdi?

88
- To nije naroito komplikovano - rekao je Mervil. I ispriao mi je kako je ubedio Lu da treba da odleti u
Njujork, da sazna kako se sve to zavrilo i dokae svoju nevinost u sluaju ubistva Boba Milera. U
Njujorku je angaovao poznatog advokata, koji je obeao da e se raspitati o svemu. Sutradan ga je
advokat nazvao i rekao mu da Lu Dejvidson vie nije pod istragom, zato to je ubica Boba Milera
uhapen i priznao je zloin. Radilo se o nekom mutnom poslu povezanom sa prodajom droge. Milerov
najblii prijatelj, na koga je policija posumnjala, onaj isti koji je rekao da je Milera ubila Lu, uskoro je bio
osloboen - protiv njega nije bilo nikakvih dokaza. A pravi ubica je navodno imao neoboriv alibi: tog
dana je bio u Baltimoru i svedoci su to potvrdili. Ali raskrinkan je zbog jednog beznaajnog detalja: na
dan ubistva proveo je u Njujorku nekoliko sati sa devojkom koju je pokupio na ulici i koju nije poznavao.
Kada je bio u njenoj sobi, izgubio je klju od svog njujorkog stana - devojka je taj klju kasnije odnela u
policiju. Poto se vratio u Baltimor, dao je da mu se napravi novi klju. A kako je bio pod prismotrom,
policija je to odmah saznala - i ostalo je bilo jednostavno. Kaneli nije imao veze ni sa Bobom Milerom, ni
sa njegovim prijateljima i saradnicima. Ali kada se Lu pojavila u Njujorku, on je to naravno saznao. -
Poznato ti je ta je bilo dalje - rekao je Mervil - hou da kaem - epilog.

***

Kada sam se sutraan priseao tog razgovora, pomislio sam na udno oseanje koje se javilo u meni i ije
sam apsurdnosti bio svestan - naime oseao sam se kao da mi je polo za rukom da uspeno dovedem do
kraja veoma teak posao i kao da vie ne snosim nikakvu odgovornost za ono to se deava ili to moe
da se desi. Tek tada sam shvatio sa kakvom sam neprestanom napetou tokom cele godine sa strane
pratio sve to se ticalo Mervila i njegove sudbine, a u emu je Lu igrala glavnu ulogu. Iskreno sam se
radovao zbog Mervila, i ovog puta, za razliku od svih prethodnih sluajeva, bio sam siguran da je istinski
srean.
Zatim mi je u mislima iskrsla fotografija iz novina na kojoj je bio Kaneli, o kome pre njegovog dolaska u
Pariz niko od nas, osim Lu, nije nita znao. Razmiljao sam o tome kako je tekao ivot tog oveka i o
tome kakav je on postao zbog toga to je iveo upravo tako kako je iveo. Njegov ivot sastojao se od
svih onih elemenata koje obino sadri biografija tog tipa ljudi - pljaki, tekih povreda koje je on nanosio
drugima ili koje su drugi nanosili njemu, psihologije progonjenog oveka i potpunog odsustva apstraktnih
pojmova. Osim toga, na svakom koraku ga je vrebala smrt. Ona je bila neizbena ili gotovo neizbena,
mogla je da nastupi ranije ili kasnije, ali bilo je malo verovatno da e on umreti od starosti u svom
krevetu. Mogao je, meutim, da ivi jo itav niz godina. Njemu je dola glave neodoljiva udnja za Lu,
koju nije mogla da obuzda ni svest o opasnosti u kojoj bi se on naao prilikom svakog pokuaja da joj se
priblii. Na prvi pogled inilo se da Kaneli sam po sebi nije naroito zanimljiv nikome osim sluajnom
autoru beleke o njemu u kriminalnoj hronici u novinama. Ali zapravo, u rezuitatu neobine igre sudbine,
on je bio neophodan i Lu i Mervilu. Nastanku onog sveta koji se sada otkrivao pred njima morala je
prethoditi Kanelijeva smrt, kao to je orova smrt bila uslov Andrejeve sree. Da or nije poginuo,
Andrej bi i dalje tuno ivotario i bio onakav kakav je bio uvek. Da Lu nije ubila Kanelija, ni ona ni
Mervil ne bi mogli biti sreni. Napetost u kojoj je ona ivela tolike godine morala je dovesti do praska. To
je izriito zahtevala gotovo bezlina mrnja koja se nakupila u njoj; moda njen ivot nije sluajno
zapoeo sa ubistvom, i verovatno nije mogao da ne dovede do ubistva: minus i minus daju plus. Ma kako
to izgledalo paradoksalno, ono to je bilo najbolje u njoj, njena ljubav prema Mervilu i nezadrivi poriv
njene due, moglo je u punoj meri da se ispolji tek poto je ona prekoraila Kanelijev le, tek poto je bila
zadovoljena njena slepa i nesvesna udnja za ubistvom. Ko bi mogao da je osudi zbog toga?
Razmiljao sam o dogaajima iz proteklog perioda - oni su poeli jedne decembarske noi, kada je
otvoren Evelinin kabare, i zavrili su se godinu dana kasnije, jednog decembarskog popodneva, kada je
Mervil ranjen a Kaneli ubijen. Ali to je uslovna hronologija koja nita ne objanjava. Tim dogaajima
prethodio je dug ivot svakoga od njihovih uesnika i svedoka, ivot koji se ne moe ni promeniti, ni
okrenuti u suprotnom pravcu. I svaki od tih ivota bio je, u sutini, pokuaj da se pronae izvesna duevna
ravnotea, odgovor na nemo pitanje koje je oduvek stajalo pred nama - odgovor koji je Mervil traio u
svojim iluzijama, Evelina u burnim emotivnim lutanjima, Artur u kocki i tenji ka razliitim oblicima

89
snage, Andrej u stalnom matanju o bogatstvu, i ja - u besplodnoj kontemplaciji. Sve je to bilo daleko
sloenije nego to se moglo uiniti, i u svemu tome postojala je zabrinjavajua krhkost. Svakog dana
odumirao je neki deo svakoga od nas, ostavljajui samo trag u naem seanju. Ali umesto onoga to je
odumiralo pojavljivalo se neto drugo, seanja su se meala sa nadama, i mi smo gubili i ponovo
pronalazili sebe u tim neprimetnim i beskonanim preobraajima. Pouzdano smo znali samo jedno - ono o
emu sam svojevremeno razgovarao sa Arturom: to je u svim prilikama i svim okolnostima bio put ka
smrti. Mi smo pravili vetake spojeve u vremenu, kao to smo stvarali predstave o prolosti, ije
znaenje se za nas stalno menjalo, o budunosti, koja nam je bila nepoznata i o sadanjosti, iji smisao
nam je izmicao.
Ponekad mi se inilo da je sudbina svih nas zacrtana, ali ni u to nisam mogao biti siguran. Pol Kleman,
osuen za ubistvo ora koje nije izvrio, bio je siromaan, neobrazovan ovek, ali njegova velika
gramzivost mogla ga je u drugim uslovima dovesti do toga da postane milioner, i on bi umesto jeftinog
crnog vina pio viski i pojavljivao bi se u novinama u mondenskoj hronici. Zato se prosjakinja Anelika
koja prodaje buket zguvanih ljubiica ispred izlaza iz nonog kabarea ne bi mogla zamisliti u sopstvenoj
vili pored Bulonjske ume, u knjievnom salonu? Sve je to moglo da bude - i za to je bio potreban samo
jedan pomak, koji se izgubio u dalekoj prolosti, koji moe potpuno da promeni bilo koji ljudski ivot -
pomak u vremenu ili u okolnostima, u munjevitom i nedokuivom spoju ovih ili onih prilika - ono o emu
je pisao Artur u zavrnim redovima Langluaovih memoara.

***

Andrej je doao kod mene da se oprostimo - odlazio je na Siciliju, Doao je ujutro i primetio sam da je
zamiljen.
- Kakve misli te more? - upitao sam ga.
- Pre svega o Mervilu - rekao je. - Kakva srea to je preiveo! Njegovo ponaanje me nije iznenadilo, ali
ko bi se od nas tako poneo?
- A ti si hteo da ga uplai opasnou koja mu preti ako ne ostavi Lu.
- Sada opasnosti, moda, vie nema. Postoji, dodue, mogunost da Mervil posle izvesnog vremena shvati
da je i ovo greka.
- Mislim da ovog puta nije posredi greka. Za sve postoji granica, Andrjua, i ini mi se da je Mervil
doao do nje. Sve se pre ili posle zavri, pa i emotivna lutanja. Mervil nikad nije bio donuan.
- On pre podsea na Don Kihota. Evo, upravo si rekao da se sve zavrava. Da li si itao dananje novine?
Pokazao mi je treu stranu jutarnjih novina. Odmah mi je pao u oi naslov: "Pol Kleman, osuen na
dvadeset godina zatvora zbog ubistva biveg poslodavca, obesio se u svojoj eliji".
- Jadnik! - rekao sam.
- Zaista ti ga je ao?
- Ipak jeste - rekao sam. - Razmisli, Andrej: kakav ubog ivot, kakvo duevno siromatvo, i kako je, na
kraju krajeva, sve to tuno. Ba nedavno sam ga se setio i pomislio kako je u nekim drugim uslovima, da
se naao u drugoj sredini, moda mogao postati bankar ili zelena. Sudbina je bila okrutna prema njemu.
Platio je za ubistvo koje nije poinio.
- Ti i ja smo priali o tome - rekao je Andrej - ja bih ga strpao u zatvor i bez ikakve optube za ubistvo,
zbog zlostavljanja male dece. To se ne moe oprostiti.
- Tu se slaem s tobom. Ali ta oekuje? Ja imam nekakvu maglovitu svest o krivici zbog onoga to se
desilo Klemanu. Da, znam da je to teko obrazloiti, ali ne mogu da je se oslobodim. To nalikuje na ono
zakasnelo kajanje i alost koje oseam kada razmiljam o oru.
- Niko od nas mu nikad nije uinio nita loe.
- Da, naravno. Ali ne moe se ni rei da smo prema njemu pokazivali prijateljsku naklonost i razumevanje
- a smrt je to uinila nepopravljivim. I sada... ak ne znamo ni ko ga je ubio. Uostalom, moda e to
jednog dana ipak biti ustanovljeno.
- Ne verujem - rekao je Andrej. - To je jedna od uobiajenih zabluda - da ubica uvek biva uhvaen.
Naprotiv. Koliko ima nereenih zloina?

90
- Znam. Na kraju krajeva, dovoljno je da se ne zna u kakvoj su vezi bili ubica i ubijeni, to je prvo. Drugo -
da prestupnik nema neki direktan motiv, kao to je novac ili nasledstvo. U tim okolnostima, i ako nije bilo
svedoka, teoretski je nemogue pronai ubicu.
- Mislim da u ovom sluaju stvari stoje upravo tako - rekao je Andrej. - or je ponekad naputao posed
na nekoliko dana. Gde je i kako je provodio vreme, koga je viao, ne zna se. Ja ak nisam siguran da
njegov ubica pripada svetu kriminala. U prilog tome govori injenica da novac nije odnesen. Ostaje
pretpostavka da se radi o nekoj divljakoj osveti zbog neega to mi ne znamo, od strane oveka o kome
nemamo predstavu. Zakljuak - razlog ubistva nije utvren i ubica nije pronaen. Inae, priznajem da
moram da uinim napor kako bih se setio da me se to na neki nain tie. ini mi se da je sve to beskrajno
daleko. Ali moda ti osuuje takav moj odnos prema tome.
- Ne - rekao sam. - Zna, Andrej, ja mislim da je priroda svakome od nas dala ogranien broj oseanja, i
izvan tog okvira mi na stvari reagujemo znatno slabije nego to bi se moglo oekivati. Ne zato to smo
dobri ili loi, nego zato to nemamo duevne snage za to. Ti si doleteo prvim avionom sa Sicilije kada si
saznao da je Mervil ranjen, i ja ne sumnjam da bi ti za njega uinio sve to moe i da nita ne bi alio
kad se radi o njemu. Ali to je Mervil. A ta ti ima sa Klemanom, i - na kraju krajeva - sa orom, iako ti
je on bio brat?
- Da, i ma kako to bilo udno, na tebe je sve to ostavilo jai utisak nego na mene.
- Moda zato to ja imam sklonost ka kobnim i mranim razmiljanjima i uoptavanjima. I kada mislim o
nekim stvarima, to me jo jednom podseti koliko je sve ponekad tragino i nepopravljivo. Trebalo bi otii
nekud daleko od svega toga, na primer, na Siciliju. U tom smislu ti si u pravu. Posetiu te jednom tamo.
Vai?
- Kad god poeli - rekao je Andrej. vrsto mi je stegnuo ruku - inae, ranije se nikad nije tako rukovao,
zbog ega sam ja mislio da ima slabe prste - i nakon toga je otiao.

***

Onog dana kada je Andrej doao kod mene da se oprostimo trebalo je da odem u Latinsku etvrt, u jednu
knjiaru. Odavno nisam bio u tom kraju Pariza i, poto nisam nikuda urio, poeo sam polako da etam
tim ulicama koje sam vrlo dobro poznavao. Prolazio sam pored hotela u kojima sam iznajmljivao sobe
dok sam studirao, pored antikvarnica, koje su i dalje bile iste kao pre mnogo godina, kao da je vreme u
njima stalo, kao da se zaledilo u oblicima starog nametaja, na ispoliranoj povrini stolova sa izvijenim
nogama, na mutnoj bronzi svenjaka; pored restorana gde smo ruali - Mervil, Artur, Andrej i ja. Proao
sam pored zgrade pred kojom sam mnogo puta ekao Sabinu, koja je u to vreme stanovala u njoj. Evelina
je tada ivela u istom tom kraju, u ulici pored Luksemburkog parka. Sve je to, kako mi se inilo, bilo
beskrajno davno. Setio sam se naih unih rasprava o knjievnosti i Mervilovog negodovanja kada sam
jednom rekao da me Verlenove pesme ponekad podseaju na zveketavu muziku mehanikog pijanina:
kako moe to da kae? uas! sramota! - letnjih sati pred zoru, kada smo se nou vraali kui sa
Monparnasa, Evelina, Mervil i ja; Evelina je ila izmeu nas drei ruke na naim ramenima i mi smo je s
vremena na vreme podizali i nosili deo puta, i inilo mi se da ponovo ujem njen tadanji smeh. Setio sam
se noi koje smo provodili u kafani, piva i supe od luka, tunog Andrejevog lica one veeri kada je Artur
doao u smokingu i smeim pantalonama, poto je sve ostalo izgubio kartajui se sa nekim sitnim
prevarantima. - Kakva srea to nema imetak - rekao mu je or. - Zato? - Zato to bi ga prokockao.
- To je nevano - rekao je Artur. - Shvati da suma, sama po sebi, nije bitna, da li se igra u milion ili u
deset franaka. Vaan je oseaj, prodor u nepoznato, korak u budunost - to je ono to ini igru. Okree
kartu na koju si stavio sve to ima, i na tom paretu kartona pojavljuje se slika, simboliki znak pun
tajanstvenog smisla - trijumf ili poraz, bogatstvo ili beda. Ti me ubeuje aritmetikom, ali u igrakom
nadahnuu nema mesta za nju. - I zato si ti u smokingu i smeim pantalonama - podsmeljivo je rekao
or. - Kakve to ima veze? - odgovorio je Artur slegnuvi svojim uskim ramenima. - Ipak emo ti kupiti
odelo - rekao je Mervil - jer ovako odeven kompromituje Evelinu.
Te veeri Mervil i ja smo dugo etali ulicama Latinske etvrti. On je poeo da pria o Arturu.
- Kako je sve to apsurdno i glupo, ta njegova uporna strast prema kocki!

91
- Moda je apsurdno. Ali ne moe se rei da je glupo, ta re tu ne pristaje. To je strast. Ti i ja ne moemo
da je shvatimo jer nam je ona strana.
- Kad se naem u kasinu gde se igra rulet - rekao je Mervil - smrtno se dosaujem.
- Ni ja ne shvatam u emu je dra kocke. Ali ne treba se zavaravati: moda mi to ne shvatamo ne zato to
smo pametniji od Artura, pamet nema veze sa tim, nego zato to smo duevno siromani. Ali or je u
pravu: kad bi Artur imao imetak, prokockao bi ga.
- Da, i gledano iz orovog ugla, to bi bila katastrofa. Ali Artur ne bi alio zbog toga.
- Ali kakva uzbuenja bi iskusio! Ve samo to moe da ispuni ovekov ivot.
- Moj ne - rekao je Mervil.
- Tebi to nije potrebno, ti ima neto drugo, svoj lirski svet.
- A ti?
Ne primetivi, stigli smo do bulevara Arago. Kroz guste kronje njegovog drvea prolazila je svetlost
ulinih lampi bojei se u bledo zeleno, i u veernjem vazduhu to je podsealo na umu obasjanu
meseinom.
- A ja? - rekao sam. - Seam se pesme jednog mog prijateija pesnika u kojoj on govori o tri strasti - o
enama, kartama i vinu. ta jo privlai oveka? Tenja ka vlasti i politika? To mi je strano. Slava lli
jednostavno popularnost? Ni to ne vredi mnogo. Religiozna misija - Franjo Asiki, blaeni Avgustin, sveti
Julijan? Niko ne moe ravnoduno proi pored toga, ali koliko ljudi je u stanju da sa punom snagom
ubeenja ponovi te rei - "sestro moja, smrti" - ili da se potpuno poistoveti sa onim to se govori u
traktatu o milosti? Ili, recimo, da poveruje u nepogreivu mudrost katolike crkve i njenih propisa.
- Ali ne moe porei veliinu hrianstva.
- Ne, naravno. Ali u njegovoj istoriji nepogreiv je bio samo Hrist. I kada sluam vrlo ubedljivu propoved
nekog svetenika, neizostavno mi se javlja jedna te ista misao: ja o tome mogu da sudim sa jednakim
pravom kao i on. To je buntovna misao, i sa crkvenog stanovita ja sam lo hrianin. Dakle, ni religija
ne. ta ostaje? Tenja ka bogatstvu i klanjanje novcu, kao kod ora? Nemam to u sebi, to mi je jednako
neshvatljivo kao i strast prema kocki.
- Eto vidi - rekao je Mervil - sudbina nam ne daje mogunost izbora. I tebi i meni sueno je da boravimo
u lirskom svetu. S tom razlikom to ti eli da ga shvati i analizira, a ja pripadam samo jednom
oseanju, onom koje doivljavam.

***

Kada sam se sledeeg jutra probudio, bilo je ve jedanaest sati. Popivi olju crne kafe, priao sam
telefonu, poto mi se inilo da treba nekog da nazovem, da sam obeao da u to uiniti. I tek nakon
nekoliko sekundi shvatio sam da nikome nisam nita obeao i da nikome ne treba da telefoniram. I, ne
razmiljajui ni o emu, okrenuo sam Evelinin broj.
- Halo? rekla je Evelina sa upitnom intonacijom.
- Odavno se nismo videli - rekao sam.
- Ba udno - rekla je ona - i ja sam pomislila na to. Htela sam da ti predloim neto.
- Sluam.
- Pozovi me danas na veeru.
- Odlino - rekao sam - kuda? U koliko sati?
- Sea li se onog italijanskog restorana u maloj ulici kraj trga San-Silpis? Hajde da se naemo tamo u
osam uvee.
- Dobro. Vidimo se.
U deset do osam stigao sam pred italijanski restoran. Vee je bilo vedro i hladno. Dok sam ekao da se
Evelina pojavi, oseao sam davno zaboravljenu fiziku i duevnu enju. Video sam pred sobom njeno
lice, njene plave oi koje su se as pribliavale, as udaljavale, njeno golo telo, onakvo kakvo je bilo u
mom nedavnom snu - i seao sam se njenih rei: "spora dra oekivanja". i ve one veeri kada smo svi
bili u kabareu i kada me je ona upitala o emu mislim, po zvuku njenog glasa, po izrazu lica, po osmehu
koji je irio njene vlane usne, znao sam da nita ne moe zaustaviti to kretanje ili spreiti ono to mora

92
da se desi. Ali bilo je u toj enji jo neto - oseaj da je to upravo ono to treba da bude i da ne mogu da
pogreim, kao to ni Evelina ne moe da pogrei, i to je stvaralo utisak nekakve izrazite jasnoe. Znao
sam da ni njoj ni meni nisu potrebne ni rei ni objanjenja, jer u onom svetu koji nam se nezadrivo
pribliavao one su gubile svoje znaenje i umesto njih je iskrsavalo strujanje oseanja, koja su
podrhtavala poput zastava na vetru. I sve ono to je bilo dosad, sve te godine besplodne kontemplacije i
statinosti, tuga koju sam oseao, oseaj umora koji sam tako dobro poznavao, saznanje da nema stvari za
koju bi se vredelo truditi, sve je to bilo varljivo i lano, to je bilo dugotrajno oekivanje povratka u onaj
svet u kojem je boravila Evelina - onakva kakva nije bila sve donedavno i kakva je bila zapravo.
Oseao sam da mi je vrue, i bio sam edan - kao da je bio letnji sumrak iz mog sna o Evelini, a ne hladno
zimsko vee u Parizu. Raskopanog kaputa stajao sam ispred ulaza u restoran, kada je stigao taksi iz
kojeg je izala Evelina. Ona mi je pruila svoju ruku sa prstenjem i, nemajui svest o tome ta inim,
uhvatio sam je oko struka.
- Poludeo si - rekla je neuobiajeno sporim glasom, okrenuvi prema meni svoje lice sa nasmejanim
oima. - Ne mogu da te prepoznam, dragi moj. ta ti je? Zar si odjednom zaboravio ono o emu uvek
govori - da je sve tragino i nepopravljivo?
- Sreom, nije sve i nije uvek.
Njene oi su naas potamnele i kroz bundu sam osetio pod rukom pokret njenog tela. Zatim se nasmejala i
rekla:
- Ali veeru ipak neemo propustiti? Moram ti priznati da sam gladna.
Kada smo seli za sto, nalio sam vino u ae i rekao:
- Za ta emo da pijemo, Evelina?
- Za moje utelovijenje - rekla je.
Nisam odvajao pogled od njenih sjajnih oiju i promenjenog lica.
- Zna li ta ja mislim, Evelina?
- ta?
- Da oseanja ponekad pretiu dogaaje.
- Ti si u jednom od svojih prolih ivota bio ena. Zato to je ta misao pre enska nego muka.
- Mislim da se mi u nekim trenucima, u trenucima srene i potpune bliskosti, gubimo u blaenom
rastvaranju, i ne ostaje vie nita od te razdvojenosti meu nama, da li me razume? Moda, ne ba
potpuno, ali skoro?
- Ali kad ne bi bilo te razdvojenosti, ne bi moglo da bude ni tog blaenog rastvaranja o kojem ti govori.
- Zna - rekao sam - kada sam doao ovamo pre tebe, prvi put posle nekoliko godina osetio sam kao da je
neko skinuo teret sa mojih lea i da sam ponovo onakav kakav sam bio ranije. I to dugujem tebi, tvom
utelovljenju, za koje pijemo, tvojoj poslednjoj metamorfozi.
- Htela bih da ti kaem toliko toga da mi za to ne bi bilo dovoljno celo vee. Ali ne mogu da govorim.
Moda kasnije, vai?
Izali smo iz restorana. Uska ulica bila je slabo osvetljena.
- Sea li se, Evelina... - rekao sam.
- Niega se ne seam - odgovorila je ona. - Niega se ne seam, ali sve znam.
Zaustavio sam taksi, i kada sam seo pored Eveline, ugledao sam suze u njenim oima.
- Tuna si? - upitao sam.
- Ne - odgovorila je - srena sam.
Kasnije, nou, leei kraj mene, obgrlivi me rukom oko vrata i gledajui u moje oi, rekla je:
- Zna li da sam prodala svoj kabare?
- Odlino si uradila - rekao sam. - Kada?
- Sve je zavreno jue, nisam htela to da odlaem, poto sam znala da u se veeras videti s tobom i da e
to biti poetak mog novog ivota. Znala sam da drugaije ne moe da bude. Ne ali ni zbog ega?
- alim zbog toga to se to nije desilo ranije - rekao sam.
- Ranije? - rekla je ona. - Ranije, dragi moj, nas nije bilo, ni tebe, ni mene - ovakvih kakvi smo sada.
- Hteo sam da te upitam jo neto - rekao sam. - Sea li se kada smo nekoliko dana posle Mervilove
operacije prvo bili u bolnici a posle smo otili u restoran - ti, Andrej, Artur i ja, i kada si govorila o Lu.

93
Andrej te je upitao zato si tako sigurna u tanost svog suda o njoj, a ti si mu odgovorila: zato to sam
ena, i zato to znam ta je to pravo oseanje. Ali ceo tvoj dotadanji ivot bio je dokaz da ti nisi mogla
znati ta je to pravo oseanje. Zato si to rekla?
- Ti si veeras sam odgovorio na to pitanje - rekla je. - Zato to oseanja ponekad pretiu dogaaje i zato
to sam ve tada znala ovo to i ti sada zna.
Kada je Evelina zaspala, dugo sam gledao njeno lice sa zatvorenim oima. Ono je postalo drugaije i,
kako mi se uinilo, imalo je izraz gotovo sveanog mira. Gledao sam ga i sada sam shvatao ono to ranije
nije dopiralo do mene: da sam ja godinama ekao ovo vee i ovu no. Sve moje uspomene, svi dogaaji -
ubistvo ora, Andrejev preobraaj, Mervilova ljubavna veza i njen tragini rasplet, pucnji Lu i Kanelijev
le, Klemanovo samoubistvo, Arturova knjiga, "Fleur de Nuit" i Anelika - sve je to sada bledelo i
rastvaralo se, i iz svega toga, proavi kroz te ivote i sudbine raznih ljudi i prekinuvi najzad svoje burno
kretanje, preda mnom je iskrsla Evelina u svom poslednjem utelovljenju, na koje sam ekao tolike godine.
Ona se probudila, otvorila oi i, susrevi moj pogled, upitala:
- Zato me tako paljivo gleda? O emu misli?
- O tome kako u jednom napisati knjigu o tebi - rekao sam.

www.skripta.info

94