Jovica Aćin

VINO SA UKUSOM PEPELA

Ne / Žurite suviše da oponašate ono čemu se / Divite.
Kenet Koh, iz Nekoliko opštih instrukcija

Ovako je to bilo. Ništa nisam znao o njemu pre nego što sam ga sreo na groblju. Ono
je na ostr vu koje je nekad bilo pokriveno veličanstvenim šumama, ali je ostr vo sekira prili-
čno ogolela i kad sam se tamo pr vi put našao mogao sam jedino da žalim što sam lišen
neuporedivog šumskog doživljaja. Ali, prilikom tog susreta možda ništa nisam istinski ni
saznao o njemu i moje pravo poznavanje tog nesvakodnevnog čoveka verovatno počinje
tek kasnije, zahvaljujući tragovima koje je ostavio za sobom. S druge strane, pitanje je da
li bih se svemu što potiče od njega uopšte tako intenzivno posvećivao da našeg susreta
nije bilo, pa sam danas sklon da mislim da se najbolji susreti odigravaju baš na groblju,
mogućno i zato što smrt tim susretima jemči trajnost. Upoznavanje živih valjda najviše
obećava kad počinje među mrtvima.
Do ostr va i groblja najpre je trebalo da stignem. U tome mi je pomogao dobar slučaj.
Taj slučaj mi je ipak razumljiv, ali nisam siguran da shvatam slučaj koji je učinio da se baš
izvesnog septembarskog dana, u popodnevnim satima, zateknem na određenom pri-
morskom groblju. Ne znam ko odlučuje o takvim podudarnostima i da li uopšte iko o tome
odlučuje; kako god bilo, takve stvari se dešavaju i ne vredi lupati glavu oko toga šta do
njih dovodi, da li neki skroviti razvoj događaja ili sam svetski haos koji bi, u jedan mah, da
porekne sebe.
Pre dvadesetak godina bio sam valjda na najnižoj tački svog sirotinjskog iskustva.
Imao sam muka sa siromaštvom više nego ikada. Jedva sam izdržavao. Kao da mi je više
MONTAŽA

od hleba nedostajao sam vazduh. Inflacija me je jedne od tih godina naprosto gutala, a ja
svakog jutra, kad bih se trgnuo iz nekog košmara, jer su mi svi snovi tada bili košmarni,
nisam bio siguran da li ću imati i vazduha da dišem i uspeti da doživim i veče tog dana.
Trebalo je zatim izdržati i bujice vesti o pokoljima, kr vavim sukobima i mnogobrojnim
strahotama u zemlji koja se raspadala. Iscrpljivale su me i pomišljao sam nekoliko puta,
priznajem, na emigriranje. Da odem, zaboravim i ne vratim se, ali sam znao da za ništa od
toga nemam šanse, kao i da je izostajanje svake šanse već duboko usađeno u meni. Zato
su pomisli o odlasku bile tek izazivačko poigravanje sa sobom. Nisam mogao niti istinski
želeo da se dam u bekstvo. Ipak, jednog od tih dana saznao sam da me u svetu čeka no-
vac, pri čemu to nije značilo da je to neko rešenje u mojoj situaciji. Kopkalo me je da isku-
šam sebe: ako odem, hoću li se i vratiti?
Bilo je to 1996. godine kad sam u rano proleće dobio obaveštenje da mi je dodeljena
jedna od francuskih prevodilačkih stipendija. Skoro sam već bio i zaboravio da sam pret-
hodne jeseni konkurisao za nju, unapred se, strepeći od razočaranja, u sebi oprostivši od
mogućnosti da ću baš ja biti izabran da je dobijem, a taj uobičajeni psihološki trik s moje

62
strane, da nikad ne računam na poklone, doprineo je da bezmalo potpuno smetnem s
uma da sam stipendiju tražio. Malo je obaveštenja u mome životu kojima sam se toliko
obradovao. Inače, na konkurs sam se javio sa predlogom da prevodim Flobera. Odlučio
sam se da to bude nešto što još nije bilo prevedeno na srpski, i tako je moj izbor glatko
pao na Floberovo najranije delo, Putovanje u Pirineje i na Korziku. Verovatnije je da je moj
izbor tekao obrnutim smerom. Ne od Flobera nego, pre svega, od Korzike. Uvek sam vo-
leo da čitam Flobera. Još u detinjstvu su me zanosili romani Salambo i Iskušavanje svetog
Antonija. Ali, pre nego što sam i saznao za njegov pirinejski i korzički putopis, već me je bila
mamila Korzika. Koliko puta sam samo zamišljao da živim na Korzici, u nekoj tamošnjoj
vrletnoj zabiti, u mestašcetu, odvojenom od sveta, i predajem se traganjima za sopstvenim
smislom, čemu ja na svetu i slično. Pogodilo se da je baš Flober, kad je imao devetnaest
godina, takođe želeo isto što i ja kao devetnaestogodišnjak, da bude na Korzici. On je ipak
bio u velikoj prednosti: kročio je na nju, i to mu je bila nagrada za odlično učenje i svršenu
maturu, dok sam je ostajao daleko od svog smisla koji bih, apsolutno sam verovao, svaka-
ko otkrio na tom zagonetnom ostrvu samo kad bih se jednom obreo na njemu.
Na put sam krenuo krajem avgusta. Autobus je pošao kasno uveče, a u autobusu nisam
mogao ni da trenem nego sam celu bogovetnu noć jeo ponesene sendviče i ispijao pivo
iz konzer vi. Rano izjutra bio sam u Budimpešti, sav smožden, i trebalo je da čekam otva-
ranje Francuske ambasade da bih dobio vizu. Morao sam za nju da se izborim. To je bio
loš znak. Poziv i siguran novac, i to od samih Francuza, za konzularne činovnike nisu pred-
stavljali nikakav argument. Posle sam se maltene čudio što su mi uopšte, posle svog upor-
nog odmahivanja glavom, milostivo odobrili ulazak u njihovu zemlju. Dalje sam nastavio
noćnim vozom. Svakom odeljku u vagonu je pripadao lanac kojim smo obezbedili vrata
sa unutrašnje strane. Noć je bila topla i bilo je nepodnošljivo sparno. Uprkos upozorenji-
ma, prozor smo držali otvoren. Ja sam ubrzo pao u dubok i nemiran san u koji su se mešali
zveckanje lanca obavijenog oko kvake, povici na stanicama kroz koje smo prolazili, prdeži
i hrkanje saputnika u odeljku i večito ritmično drndanje točkova po šinama. Trgao sam se
iz takvog sna kad je svitalo. Brižno sam pogledao gore, na prtljažnik. Moje torbe nije bilo.
Zapravo gotovo ceo prtljažnik je bio ispražnjen. Ostali su samo jedan kofer i jedan paket
uvijen u plavi pakpapir koji su se nalazili u delu prtljažnika uz sama vrata našeg odeljka.
Vlasnik kofera je čak uspeo da lanac kojim smo blokirali vrata provuče kroz ručku kofera i
tako ga donekle osigura. Prijavili smo krađu kondukteru, ali on je samo slegnuo rameni-
ma. Zar nas nije upozorio da prozor nipošto ne otvaramo? Bili smo već na austrijskoj gra-
nici. Kad je voz u sitnim satima zastajao na mađarskim stanicama, lopovi su vrebali sa du-
gačkim motkama na čijim vrhovima je bila kuka i kroz prozor rasterećivali usnule putnike.
Graničar koji je ušao u odeljak osmehnuo se kad je video da smo putnici bez prtljaga. Nje-
govo ispr va smrknuto lice tada je prosto sinulo. Gotovo veselo je nastavio svoj posao u
sledećem kupeu. Pre toga je, proveravajući moj pasoš, sumnjičavo me pogledavajući, po-
kušavao da odlepi sličicu iz njega, jer mu se navodno činilo da na fotografiji jesam ja, da
na njoj jeste moje lice, ali da pasoš nije moj. Iako me je propustio, sličica se sad nekako kli-
mavo držala u pasošu i ja sam poplašeno zamišljao kakve mi to sve nevolje može stvoriti
u budućim danima, jer sad je čak i meni izgledalo da pasoš više nije uverljivo moj. Uosta-
lom, proletelo mi je tada kroz glavu: ko sam, sudeći po pasošu, uopšte ja? I ko smo mi sa

63
jugoslovenskim pasošima? Mogao bih reći da sam se u taj čas unekoliko pokajao što sam
stipendiju dobio i krenuo na put koji mi se odjednom pričinio kao istinski neizvestan.
Posle Pariza, gde sam uzeo novac za pr vi mesec boravka, nameravao sam da se spu-
stim na jug i septembar provedem u Arlu. Blagovremeno sam telefonski čak rezer visao
mesto u tamošnjem prevodilačkom centru, takoreći jef tinom prihvatilištu za ovakve po-
put mene. Na Monmartru, kod Mulen Ruža, na bulevaru gde su se mogle nabaviti svako-
jake stvari po niskim cenama, a u sporednim uličicama zakupiti i devojka u zadignutoj
suknjici, opskrbio sam se manjim rancem i s nešto donjeg veša za preobuku. Devojke bez
gaćica sam preskočio. U apoteci sam uzeo četkicu i pastu za zube. Onda sam otišao do
Bogorodičine katedrale, prešao Senu, i na uličnoj tezgi neke knjižare, preturajući po hrpi
polovnih knjiga, otkrio otrcanu monografiju sa reprodukovanim slikama meni nepozna-
tog Edvarda Lira. Lir je očigledno putovao svuda po Sredozemlju, baš tamo kuda bih i ja
voleo da putujem. Sicilija, Kalabrija, Krf i grčka ostr va, Bliski istok i Egipat i, naravno, Korzi-
ka. Od najranijeg detinjstva bolujući od padavice, na šta mu se nakalemila i depresija,
putovao je i crtao, slikao pejzažne akvarele, i naposletku umro u San Remu. Još čuvam taj
album mediteranskih predela iz XIX veka. Ne odvajam se od njega.

Kako da nazovem svoje kretanje gradskim ulicama? Nisam siguran ni da je to baš uvek
kretanje. Pre je to nepomično putovanje, i to ne između određenih tačaka u prostoru nego
između tačaka u vremenu koje mogu neprestano postojati samo u sećanju. Nije to uvek
ni moje sećanje. Otkrivam podatke i iz tuđih sećanja. Ali, da bih dopustio drugim silama, a
ne prostornim, da deluju na mene dok idem ulicama, nikad nisam usredsređen ili, tačnije,
sve sam manje usredsređen na neki cilj. Polazim sa ciljem, a onda ga postepeno gubim.
Ne, to nije ništa besciljno, što bi se onda moglo nazvati šetnjom, nego hodanje ka cilju
koji lagano i neumitno iščezava. To je lutanje. Tako sam, tog dana, pre nego što ću u kasno
popodne uhvatiti voz za jug, odlučio da odem do nekog parka. Pr vi je septembarski dan i
tamo ću moći da se izložim blagom suncu. Na planu grada uočio sam zelenu površinu.
Luksemburški vrt.
Do cilja, smatrao sam, dospevamo jedino ako ga izgubimo, i on prestane da nas vodi,
pretvara se u nešto nedostižno i, istovremeno, nevažno. Za mene važi: do cilja dospeva-
mo jedino lutajući; nema drugog načina. Lutanje je naša tajna želja. Kad izgubimo pojam
gde se nalazimo i nemamo više nikakve orijentacije, i nalazimo se u kraju koji ne poznaje-
mo, onda stižemo do cilja za koji nikad nismo ni znali da je naš cilj. Taj cilj se ne poklapa sa
onim koji nam je pre polaska bio u glavi. Ne, ovaj cilj je duboko u nama usađen i dopire
nam do svesti tek kad ga dostignemo. Lutanje nas, ukratko, ne vodi nikuda i baš tamo je,
u tom nikuda, taj kleti cilj.
Šta ja radim ovde? Prolazim pored hotela na kojem je istaknuto da je u njemu izvesno
vreme noćivao Rembo, a onda otplovio u Abisiniju, gde će se zapitati, ili kriknuti, šta on
tamo radi, a ja bih taj usklik ili vapaj mogao ovde samo da ponovim. Ne bih mogao da ka-
žem da li se Rembo osećao kao ja, niti od čega je bežao. Jasno mi je, ipak, da nisam na
svetu jedini koji oseća tugu od napuštenosti. Nisam imao uz sebe nikog bliskog i niko bli-
zak mi nije ostao u Beogradu. Kad nemate nikog s kim biste bili prisni, neumitno gubite
prisnost i sa sobom. To me je učio svaki korak koji me je nosio između ljudi na ulicama. I

64
ma koliko skraćivao svoje korake i usporavao hod, teško sam nalazio prolaz kroz mnoštvo.
Ni svoj lik u tim gomilama nisam uspevao da izdvojim na staklu izlogâ. Jedva sam čekao
da se izbavim iz tog uličnog mravinjaka.
Nisam daleko od Luksemburškog vrta. A onda ne skrećem prema njemu, desno, nego
me sam korak, maltene mimo moje volje, vodi dalje, na neku drugu stranu, u pustu uličicu
u kojoj preko puta primećujem ne baš uočljivu zgradu koja mi se čini kao pravo mesto.
Poželeo sam da budem u njoj i da prespavam u njoj. Ali, ja danas putujem, nastavljam s
putem, čak me čekaju tamo! Pa šta, zar će moj kratki zastanak stvarno nekome zasmetati?
Sad već lakim i dugim koracima dolazim do zgrade i na njoj zapažam ploču koja govori u
prilog tome da svakako moram da provedem neko vreme u toj kući. To je hotelčić, nije
skup s obzirom na druge pariske hotele. Na ploči je ispisano ime čije mi prisustvo na tom
mestu deluje neverovatno. Sigmund Frojd, psihoanalitičar. Zaslužio sam kakav-takav poči-
nak u postelji koja se ne kreće niti se drma. Iz sobe ću se javiti u Arl i reći da ću kasniti. Ako
moram, platiću taj dan kao da sam već tamo, mada mi to plaćanje baš neće prijati.
Onda mi odjednom iskrsava u pamćenju da ponešto i znam o tom ranom periodu
Frojdovog života. Čitao sam o tome, jer sam jednom prevodio i Frojda. I Frojd je dobio sti-
pendiju, zahvaljujući kojoj će provesti nekoliko meseci u Parizu i na klinici Salpetrijer učiti
kod doktora Šarkoa. Izučavao je pr venstveno hipnotisanje i histeriju. Učenik iz Beča bio je
opčinjen razgovorima sa tada glasovitim francuskim psihijatrom, i možda najdalekosežni-
ja stvar u tim razgovorima bilo je otkriće da u osnovi histerije uvek leži neka intimna tajna.
Barem je tako Frojd shvatio lekciju koju je dobio od Šarkoa. Kasnije će Frojd svom pr vom
sinu dati doktorovo ime. Što se tajne tiče, ona može prikrivati nešto što se doista odigralo
ili nešto što smo samo umislili da se dogodilo. Tako je glasio Frojdov zaključak, ali do ko-
jeg je, sa zrelošću, došao tek godinama kasnije.
U hotelsku sobu se penjem tesnim lif tom. To je bila greška u koju sam mahinalno
upao. Lif ta u Frojdovo vreme nije bilo, a ni meni nije bio nužan, i šta mi je trebalo da kro-
čim u njega? Niko krupniji od mene ne bi mogao u takav malecan lift da uđe. Viđao sam i
koristio male hotelske lif tove, ali ovakav nikad više. Dok me je nosio na drugi sprat, u Froj-
dovu sobu, najozbiljnije sam se pitao da li ću uopšte iz njega moći da iziđem. Ostaću za-
glavljen i moraće da zovu majstore da lift rasturaju i izvlače me. Kad sam, mrdajući rame-
nima i bokovima, probijajući se kao u nekoj gustoj gomili ljudi, naposletku izišao iz lif ta,
znao sam da ponovo u njega više neću ući, pa makar puzio i lipsavao uz stepenice i niz
stepenice. Možda je taj lift bio proba za ulazak u sopstvenu intimnost i njene strašne taj-
ne, ali smatram da je ta proba mogla da bude i nekako komotnija. Bio je to, sad mislim, lift
za miševe, ne za ljude. Ja sam prilično mršav, rođen u siromaštvu, a ni danas nikad nisam
siguran da li ću kad doručkujem imati šta i da večeram. Hotel je bio sirotinjski, pa je i lift,
štedeći na prostoru, bio odgovarajući. Siromaštvo je mučilo i Frojda tokom njegovog pa-
riskog boravka. Razumljivo je otuda što je izabrao ovu kuću. Imao je samo skromnu sti-
pendiju i ništa više. Kad je povremeno, tokom ta četiri meseca, ili pet, u Parizu, odlazio u
Bogorodičinu katedralu i uspinjao se u njene tornjeve, zavlačeći se u najsamotnije kutke
gde je provodio časove i časove, mogao je sebe da zamišlja kao crkvenog miša koji, uz neko
kameno čudovištance na fasadi katedrale, zuri u svetlosti grada pod sobom. Zanos i
odbačenost smenjivali su se u njemu, i tako je učio nešto novo o sebi. Pisao je o tome u

65
opširnim pismima verenici. Pitam se da li je utehu u svojoj pariskoj samoći i čednosti pone-
kad potražio na ulicama i u kućama tada čuvenim kao razuzdanim mestima lakog života.
Teško mi je da zamislim Frojda u nekom pariskom bordelu, ali nije nemoguće da se u Beč
vratio i s takvim iskustvom, jer i ono je bilo „nešto novo“, a moglo je i da se jef tino kupi.
Iako još iscrpljen, pošto ipak nisam najbolje spavao u Frojdovoj sobi, u Ulici Legof, gde
me nije drmalo ništa spolja, ali jeste iznutra, čim je svanulo izišao sam, usput se odjavivši iz
hotela, pa pre nego što ću poći na stanicu, najzad otišao do Luksemburškog vrta da prove-
dem nekoliko tihih trenutaka, ne manje sam i ne manje čedan nego što je pre stotinu godina
bio pređašnji stanar istog hotela. Hteo sam da se u parku rasanim, priberem se i povratim
malo snage za nastavak puta posle, eto, već tri rastrzane noći bez pravog okrepljujućeg
sna. Mogao bih reći da su to bile čak neprospavane noći, mada to nije potpuna istina.
Ušao sam u prostran začarani vrt po čijem obodu, po stazi uz unutrašnju stranu ogra-
de, trče mladi i stari, prilično razodeveni, sa slušalicama u ušima, i to mi nalikuje nekom
magijskom kruženju koje jedno mesto kao izmišljeno usred grada pretvara u stvarno. Ali,
presekavši taj tok trkača, idući ka središtu, park odjednom biva pust. Na kraju smo samo
sunce koje izgreva i ja. U obližnjem kiosku uzimam pitu s jabukama. Kasnije zalazim među
senke. Sedim kod fontane Marije Mediči i pačjim jezikom, od kojeg tečno znam samo
kvak-kvak, razgovaram s patkama koje plivaju po zelenkastoj vodi mestimično pokrivenoj
uvelim lišćem. Nisam vičan ludiranju, ali patke to ne znaju. Pribegavam izmotavanju kao
najpristupačnijem leku za stanje kad lepota sveta počne da čili. Jedna od patki, crna kao
katran, cr venokljuna i cr venooka, dopliva do mene. Jesam li i ja član njenog jata ili ne-
željeni uljez koji ne ume čak ni da pliva, nema krila ni kožice između nožnih prstiju? Kao
da me prepoznaje, ona ravnodušno reče ludiraj se, idiote, samo nipošto ne na naš račun, i
otpliva. Njen glas mi je ličio na moj sopstveni. Njene reči su se otele iz mog grla. Fontana
liči na ulaz u neku pećinu. Primećujem da visoki zid na zaglavlju fontane, sa isklesanim
mitskim likovima, na bočnoj strani ima skrivena metalna vrata. U taj kameni deo fontane
je mogućno ući. Mogućno je useliti se u taj skroviti prostor za koji verujem da ga malo ko
primećuje i živeti u njemu poput beskućnika koji je konačno našao pravi krov nad glavom
u izvorištu koje obliva kiklopa, pastira i pastiricu, i dve šumske boginje, ali ta vrata za mene
su zabravljena. Ipak, ne nadajući se da bih išta mogao da čujem, prislonio sam uho uz njih.
Najpre, tišina. Zatim, kao da se usred tišine rađao neki šum koji je ubrzo prerastao u žubor
nejasnih glasova. Osluškivao sam ih dok nisu utihnuli. Poslušavši patkin savet da patke izo-
stavim iz svojih ludosti i upućujem ih jedino sebi, onda sam se ja oglasio: kvak-kvak. Priče-
kao sam još nekoliko trenutaka, ali glasovi se nisu vratili. Potonuli su u neko davno vreme
iz kojeg su verovatno i potekli, jer i sad sam spreman da se zakunem da u tom skloništu
nije bilo nikog živog; inače bih se suzdržao od svojih pačjih reči.

Više prelistavam i razgledam kupljenu knjigu, čiji je glavni deo zapravo Lirov Dnevnik
jednog pejzažiste na Korzici, nego što čitam. Šumski i planinski predeli. Šuma Bavela. Šuma
Valdonijelo. Gledam Olmeto, mesto podignuto na planinskoj padini za koju baš niko neće
reći da je blaga, a ispod naselja i litice, u senci, neki mladi par napasa jagnjad. Tu je i pusta
rečna dolina sa kamenim mostom na četiri postolja. Pitam se čemu taj most u takvoj div-
ljini, ali baš taj most, čiji su razlozi naoko neshvatljivi, čini korzičku divljinu očaravajućom i

66
ističe snagu pretnje koja neprestano izbija iz nje. U isto vreme mogu da odvratim pogled
sa mračnih šuma u knjizi i dozvolim mu da, iza panoramskog okna vagona, predahne na
predelu koji proleće pred mojim očima.
Voz od Pariza za jug bio je sasvim drukčija priča od noćnog voza kojim sam putovao
prekjuče iz Budimpešte. Niko me nije uznemiravao. Posmatrao sam ljude na drugim se-
dištima, ne usredsređujući se ni na koga. To su saputnici koje jednom vidite i više nikada
ih ne sretnete. Listajući monografiju s Lirovim slikama Korzike nekoliko puta sam zadre-
mao. Pokatkad se trgnuvši ugledao bih kroz prozor naselja, seoska imanja, i nebo koje se
negde daleko spuštalo na zemlju, po liniji koja deli vidljivo od nevidljivog.
U jedan mah, moglo je to biti u blizini Avinjona, preko široke reke, koja bi mogla biti
Rona, opazio sam drevni most, možda čak iz rimskih vremena. Most nije dopirao do druge
obale. Prekidao se nasred reke. Raspolućeni most u pitomom kraju nakrcanom uređenim
vinogradima. To je bilo za mene malo čudo, jer sam u isti mah mogao da vidim u knjizi
most koji je u surovom kraju ipak bio neoštećen. Naslikani most i ovaj stvarni, mada van
upotrebe, ma koliko daleko jedan od drugog, bili su, osećao sam, nekako veoma bliski, ali
ja njihovu povezanost nisam uspevao i da uočim i iskažem. Susret ta dva mosta u mome
duhu liči mi na izvesne susrete među ljudima.
Arl sam propustio. Trebalo je da presednem u Avinjonu gde je voz zastao nekoliko mi-
nuta, a ja nisam sišao. Avinjonska stanica prošla je mimo mene i onda sam doplatio kartu
do Marseja. Rekao sam sebi da me niko u Arlu ne iščekuje željno i da mogu bez mene,
može i centar Van Gog sa smeštajem za prevodioce bez mene, a verujem ni da mi rezervaci-
ju neće uzeti za zlo. Nadoknadiću im kasnije za svoj boravak, koji je neplanirano izostao,
pismom onoliko ljubaznim koliko budem umeo, obećavajući da ću se jednom iskupiti za
to što sam najavio dolazak, a nisam došao.

U Marseju moj mediteranski boravak počinje na groblju. Stanica na koju se iskrcavam

iz najbržeg evropskog voza izgrađena je upravo na groblju. Zato bi pr vo što dočekuje i
ispraća putnike, koji odlaze i dolaze, trebalo da bude duh mrtvih. Ali, to su mrtvi od pre
vek i po, pa i znatno stariji, i teško da neki putnik može još da iskusi njihov duh koji mora
da je već prilično izvetrio, tu, na mestu stanice, na vrhu brega, s kojeg silazim širokim i
moćnim stepeništem. Ili je taj duh, postepeno, sa proticanjem godina, u komadićima raz-
nesen vozovima širom sveta, te je i groblje ispod stanice prestalo da bude konačište svih
koji su na njemu davno sahranjivani. Uostalom, možda su njihovi zemni ostaci, pre nego
što je počelo zidanje ove stanice sa visokim čelom i dva krila, preseljeni na neko novo gro-
blje. Što se duha tiče, on se seli samo svojom voljom i nikako se ne potčinjava željama živih.
Ali, duh koji se večito ne seli nije duh. I tako više ne bih smeo da tvrdim da je još nešto od
njega prisutno na marsejskoj stanici. Napuštajući je, pošto sam malo lutao po njoj, zaviri-
vao okolo, tragao za nužnikom, ne osećam nikakav teret u sebi i lakonogo izbijam na pr vi
marsejski bulevar, hvatajući odmah neku manju ulicu za koju procenjujem da vodi prema
obali. Tražim prodavnicu duvana.
Prepuštam se lutanju po ulicama, uglavnom oko luke i uz obalu gde više čujem arap-
ske reči, pa čak i provansalske, a tek povremeno ulomke razgovora na francuskom. Sve

67
vreme dok lutam, međutim, dolazi mi da legnem nasred ulice i zaspim. Ili da nađem neku
uličnu klupu i prilegnem na nju.
Pre nego što će se u tulonskoj luci ukrcati za Korziku, Flober izvesno vreme provodi u
Marseju. Marsej iz Floberovog vremena nije ovaj u kojem sam se ja našao, ali još je u njemu
atmosfere stare sto godina, još su tu po ulicama prolaznici koji potiču odasvuda ili ja na
njih samo gledam kao da su iz svih krajeva sveta. Istina, nema onih koji sviraju na mando-
lini i oko kojih bi se onda okupili znatiželjnici. Ipak, sve odiše vedrinom. Devojke, naročito
kad sretnem neku plavooku, opčinjavaju me svojom unutrašnjom oprekom između su-
zdržanosti i raskalašnosti, pri čemu se te dve oprečne strane meni naočigled pomaljaju
kao sušta istovetnost. To me je budilo. To me je održavalo da ne pokleknem pred sanji-
vošću koja me je, skupa sa ostacima jučerašnjeg osećanja napuštenosti, mučila celog tog
dana u Marseju sve do pozne večeri kad ću zaploviti.
Na putu od Marseja do Ajača na Korzici konačno sam duboko usnuo. Bilo mi je potreb-
no more kao postelja i more kao blisko telo uz koje se pripijam. Potonuo sam u san poput
kamena koji tone u more, a da površina vode nije nimalo zapenila niti se na njoj, zbog tog
potonuća, pojavio ijedan mehurić. Možda me je san bio toliko obuzeo i poneo u neizmer-
nu dubinu da, spavajući, više nisam ni disao. Posle tog mrtvačkog sna iznova sam se rodio.
Sunce je izlazilo iza alpskog masiva na nepoznatom kopnu. Stajao sam na gornjoj palubi i
pušio. Posmatrao sam nešto što nikad do tog jutra nisam video, a nisam mogao sasvim ni
da poverujem da to zbilja vidim a ne sanjam ili umišljam. Najpre slabo šta razaznajem na
obali, zatim skoro da mi je pogled probijen oštrinom najfantastičnijih oblika. Erozija je je-
dinstvena vajarka. Priličan deo obale je naseljen harpunima, trozupcima, kopljima i seki-
rama uperenim u nebo. To je požar sa plamenjem koje palaca užarenim jezicima, razjare-
na priroda čija jarost je odjednom zamrznuta u kamene kristale i stubove od gromada
naslaganih jedna na drugu. Taj požar je od kamena. Granit, u jarkim bojama koje idu od
cr vene preko narandžaste do ružičaste. Pri tome, more uvire pod njih, kroz male zatone,
kroz korita koja mora da zadiru duboko u obalu, i ko zna kad bio je to sliv mnogih rečica
koje su se ulivale u more. Mogu da vidim kako se talasi razbijaju o to stenje, rasprskavaju
se, stvarajući gejzire snežnobele pene. Ako bi se na taj đavolji grad gledalo sa kopna, on
mora da izgleda još divljačniji i većma paklenski. Verovatno postoje među tim vatrenim
stenjem staze poput uličica kojima su vođene zabludele duše da bi naposletku ustanovile
da je svaka staza na koju su nagnane zapravo ćorsokak. Brod se udaljava od tog mesta,
kao da beži, i sam poplašen. Moj pr vi živi susret sa Korzikom počeo je doista strahobalno.
Pored mene se našao mladić iz brodske posade zadužen za bezbednost i ja ga pitam, go-
tovo u grču da će ceo prizor trenutak kasnije nestati, jer je već ostajao za nama, šta je to.
Pokazujem mu rukom. „Kalanke Pijane“, reče on i već ode. Ili je rekao „kalanče“? Kalanke,
kalanke, šaputao sam desetak sekundi.
Mesta za kojima toliko silno čeznemo, i već toliko dugo, počinju možda i sama da če-
znu za nama. Ova misao deluje kao pokriće što naposletku nikad i ne odemo na ta mesta.
Dok sam s palube gledao na Korziku nad kojom se dizalo sunce, znao sam da je misao ta-
čna, da Korzika i ja uzajamno razmenjujemo naše čežnje, ali i da je laž izgovarati se na tu
misao koja je zapravo nepobitan razlog zašto moramo da odemo na sva mesta koja nas
neprestano pozivaju. Mesta za kojima čeznemo kao za nedostižnim uopšte i ne moraju

68
biti nedostižna. Samo nešto volje i istrajnosti s naše strane, pa već možemo računati kao
da smo na putu prema tim mestima. Ali, zašto onda nismo, uprkos svojoj čežnji, spremni
da uložimo u polazak to malo volje i istrajnosti koje se očekuju od nas? Možda strepimo
da mesta neće biti na visini naše čežnje? Tada zaista ne zaslužujemo ta mesta, a ni sop-
stvenu čežnju. Ili je čežnja samo privid, čak izraz naše malodušnosti, i nije iskrsla u nama
da bi ikad bila ispunjena? Onda živimo u neprestanom samoobmanjivanju; nikad u istin-
skom svetu. Korzika čak i u našem snu jeste istinski svet. Barem je istinska u mome snu.
Brod se ukotvljava u Ajaču. Vratiću se u Ajačo sutra, rekao sam sebi, i to je bila još jed-
na moja hirovita odluka, pa pošto sam doručkovao listove šunke na kriškama prepečenog
hleba, a umesto kafe ispio pivo za koje mi mladić Korzikanac, valjda šaleći se na moj račun
kao što je i red kad je u pitanju stranac, reče da je navodno vareno od kestena s dodatim
đumbirom, na šta sam se blesavo nasmejao, najmirnije se, kao da to svakodnevno činim,
popeo u drugi, manji brod i produžio dalje da plovim, želeći da još obilazim korzičku oba-
lu s mora i nadam se da će se ponoviti onaj rani, pr vi prizor sa kalankama. Umesto njega,
zatekao me je Bonifacio, koji Korzikanci zovu Bonifaciu.
„To vam je Bonifaciu“, kaže mi saputnik koga sam ponudio cigaretom. Prihvatio je sa
zahvalnošću. Da je i mene neko tako ponudio, nikako ga ne bih odbio. „Vidite li tvrđavu
na steni, samo to vam je Bonifaciu. Do njega ni s jedne strane nema pristupa.“
„Kako ljudi iz luke idu u grad kad je on visoko?“
„Stepenicama“, objašnjava gospodin, od šezdesetak godina, od vetra zaklanjajući dla-
novima cigaretu dok je pali upaljačem izvađenim iz svog džepa. Na palcu koji mi zapada
za oko nema nokta. „Postoji stepenište Alfonsa Aragonskog sa preko stotinu stepenika.
Veoma je okomito i treba da pazite da se ne strmeknete, jer nema zaštitne ograde niti ru-
kohvata.“ Alfons Aragonski je jednom davno opsedao grad i njegovi inženjeri su izgradili
stepenište da bi vojnici mogli da provale u tvrđavu.
„Šta je ono pored tvrđave“, pitam. „Neko naselje?“
„Groblje.“
„Groblje!? Liči mi na predgrađe.“
„Da, gotovo mali grad za sebe, umanjeni odraz tvrđave. Kad su 1940. godine fašisti iz
Italije osvajali Korziku, bombardovali su to groblje, uvereni da je to sam grad. Posle su iz-
javili da su pogrešili. Ja verujem svom ocu koji je govorio da Italijani nisu pogrešili i da su
namerno bombardovali groblje, bojeći se više mrtvih nego živih, jer mrtvi su stalno s nama,
pri čemu im kojekakvo oružje, hladno ili vatreno, nikako ne može nauditi.“
To se slagalo s mojom detinjom verom. Mrtvi nas ne napuštaju, a i živi im to nehotice
ne dozvoljavaju. U stvari, živima su mrtvi neophodniji nego živi mrtvima.
Dok se brod približavao Staroj luci na Korzici, počela je kiša da pada iz vedra neba. Mora
da ju je odnekuda donosio maestral, istrajni i prohladni mistral, vetar za koji sam u Marseju
čuo da ga provansalski nazivaju mistrao. Posmatrao sam kišu kroz brodsko okno koje nije
bilo baš najčistije, jer su na njemu bili vidljivi tragovi neke ranije kiše. Kapljice nove kiše kao
da su izbegavale da klize putanjama koje su već obeležile kapljice pređašnje kiše. Slivajući
se, tražile su sopstveni put. To sam hteo da zapamtim: kad jednom i ja budem padao, biće
najbolje da izaberem sopstvenu liniju stropoštavanja. Priroda stvari bolje od mene pozna-
je svoje razloge. Ne treba da je ispitujem nego samo da je sledim. Zar bi neko ko umire

69
trebalo još da brine o pravim razlozima svog rastanka sa životom? Ali kad je reč o mestu
umiranja, ipak može da ga izabere. Može da poruči i gde želi da mu se ostaci nađu, u zemlji,
u moru ili u vidu pepela raspršeni po vazduhu, razneti vetrom. To mi pada na pamet upra-
vo dok kroz kišu, koja je ipak ubrzo prestala, razaznajem na visokoj obali neko belo kame-
no jato. Primorsko groblje, kažem sebi, i već vidim da uplovljavamo u zaton u kojem je luka
gde ću se iskrcati i krenuti natrag istim putem, ali sad kopnom, kroz Bonifacio, Olmeto, do
Ajača. Pre nego što ću proći Olmeto, u jednom od primorskih zaselaka iz kojeg se nekad
kretalo u lov na tune osećam vučju glad. Iza krčme na koju nailazim, gotovo je nanjušivši,
nalazi se sušara za ribe. Sagrađena je od dasaka. Jedva se suzdržavam da ne pohrlim u nju
nego joj, verujem, nehajno prilazim, pažljivo otvaram škripava vrata i, ne birajući, grabim
jedan odrezak. Udaljivši se nekoliko metara od sušare, zarivam zube u taj dimljeni komad
mesa. Ne marim da li je od tunja ili sabljarke, ali je polupresan. Iza sebe čujem povik. Sjurio
sam se na drum i dok trčim nastavljam da odgrizam komadiće i žvaćem. Ranac me sve jače
lupka po leđima i kao da me je ščepao za ramena. Zaposednuvši ranac, taj me je đavolak
poput duha mučitelja zajahao i da ima bič šibao bi me po slabinama. Mogao bi poticati iz
onih kalanki i zato ponavljanje kalanke-kalanke nije delotvorna zaštitna magija od njega
kome su kalanke rodno mesto. Naprosto ga trpim na plećima, trčim ćutke i žvaćem. Kasnije,
kad ulazim u lokalni autobus, još se osvrćem. Mogao sam sebi da platim hranu, ali ne bih
mogao da sačekam da mi je donesu na sto. Nikad nisam bio tako gladan. Mislio sam da ću
umreti ako smesta nešto ne pojedem. Kao da su se sva gladovanja u mome životu skon-
centrisala u jedan jedini trenutak, u jednu ogromnu glad. U autobusu, pošto sam ukrade-
nom ribom makar zavarao napad gladi i organizam mi se smirio, iz varljive sitosti se rađa
kajanje kao napad nove bolesti ili kao kazna. Ranac sam spustio na pod i nogom ga napola
ćušnuo pod sedište. Nagazio sam ga i sve vreme držao pod stopalom.

Groblja bi u građevinskom smislu trebalo da pripadaju takozvanoj niskogradnji, kao

što su mostovi, drumovi, aerodromi. Ova groblja na koja nailazimo po mediteranskim
obalama pre pripadaju visokogradnji. To za mene znači da su uvek negde visoko, da se
nadvijaju nad morem i kao da su uvek prenakrcana. Pošto je mesta za mrtve sve manje,
grobnice počinju da rastu uvis. Jedino tako sam, kao nešto što raste uvis sa krošnjom na-
lik ogromnom suncobranu, video groblje u Bonifaciju, na krajnjem jugu Korzike, za koje
sam jutros na brodu pomislio da je naselje za sebe, jer su u njemu stisnuti mauzolej do
mauzoleja, pa nedugo zatim malo groblje u Staroj luci, ili Slangradu, pošto se u njemu ne-
kad trgovalo solju, odakle možete gledati prema Italiji a da je ne nazrete sem kao tanušnu
i nesigurnu liniju na horizontu, kao što sam tako video i groblje u Pijani, gde sam, u potrazi
za kalankama viđenim s mora, stigao autobusom iz Ajača. Groblje se pretvara u haotično
višespratno zdanje. Da li postoje arhitekti specijalisti za groblje? Mogu da potražim odgo-
vor na to pitanje, ali ne verujem da će biti potvrdan. Nema specijalista za građenje ovog
haosa koji se sažima u kosmos. To može samo sila koja mrtve održava u smrti baš onako
kao kad kažemo da nas nešto drži u životu. Zato pred ovom grobljanskom arhitekturom
jedva uspevam da se oduprem da u njoj ne vidim i arhitekturu sopstvene smrti. Smrt je
greben koji izlazi iz mora zvanog život. Verovatno bih tek s visine sopstvene smrti mogao
da vidim na koji to način pred mojim okom puca sinje more, a u odajama koje nazivamo

70
grobnice bio bih tek u samom srcu senke koju svet izložen nekom ponoćnom suncu baca
na mrtve.
U mestašcetu Z., gde sam rođen, upoznao sam čak tri groblja, dva pravoslavna i jedno
katoličko. Potanko poznajem pravoslavno, zvano Tomaševačko, u koje često i danas svra-
ćam kad idem u Z. Nedaleko je od glavne autobuske stanice. Mislim, uostalom, da je naj-
veće u mestu. Nešto slabije poznajem Gradnuličko groblje. A katoličko, najmanje groblje,
u Nemačkoj ulici, najslabije. Upoznavao sam ih kao dete. Razumljivo je da mi je tada mašta
bila zaražena praznovericama. Verovao sam da se na groblju svi mrtvi međusobno po-
znaju ili da su u kakvoj-takvoj vezi. Prihvatao sam i priče, koje sam slušao šireći oči, da su
mrtvi samo noću u svojim grobovima, a danju se slobodno kreću među živima i potpuno
liče na žive. Nemogućno ih je razlikovati. Čak i noću, izabrani među njima, ustaju iz grobo-
va, jer su gladni, i kreću da nađu hranu. Tela im ostaju na groblju, a duh se materijalizuje u
obličju koje su imali i kad su bili živi. Ne podnose hranu koju mi jedemo, traže uvek sveže
meso, zato love svakakva živa stvorenja, poglavito divlja, zečeve, vrane, jarebice, zavisno
već od toga u kojem se kraju groblje nalazi. Hvataju i divlje svinje na pojilima. I lisice. Dave
ih golim rukama, jer ti lovci nisu vampiri i nemaju oštre očnjake. To su samo gladni i u iz-
vesnom smislu bolesni mrtvaci koji odrađuju posao opskrbljivanja hranom, a kojeg bi se
inače rado odrekli. Sazrevši, docnije sam u to prestao da verujem. Ali, kao što, prestanem
li da pušim nikada više za života neću uspeti da se očistim od nikotina i smole, jer su se
tako uglavili u moje kosti, tako isto ponešto od ranih verovanja uvek ostaje u meni. To se
budi u meni kad god se suočim s prizorom nekog zločina ili kad se nađem tamo gde su
slična verovanja još na snazi. A na Korzici ih, baš kao i u nekim selima po Srbiji, nepobitno
ima i njihovom iskorenjivanju nikakva naučna argumentacija nije u stanju da doprinese.
Na Korzici, trudeći se da nijednog trena ne izgubim na sabranosti, preuzimam u srce sve
što me zadesi, gorljivo se gotovo moleći da sve to bude delić neke spasonosne priče koja
vodi ka izgubljenom smislu.
Možda zato što nisam odolevao korzičkim grobljima, u Ajaču sam odustao da uđem u
Napoleonovu kuću u kojoj se uvek sjati hrpa posetilaca. Nije to za mene, bez obzira na
Floberov opis u kojem se javljaju ogledala od venecijanskog stakla, zelene žaluzine na vi-
sokim, širom otvorenim prozorima, poigravanje sunčevih zraka po uglačanom hrastovom
podu. Ni muzeji nisu za mene. Na groblja ne gledam kao na muzeje. Oni su živa mesta
kad iz njih umemo da čitamo život, živa i, ma koliko povremeno izgledala pusta, uvek na-
seljena vremenom čije naslojavanje nam neprestano saopštava šta doista znači proti-
canje vremena.
Moje lutanje po grobljima na Korzici završava na groblju u Pijani. Ne znam da li je za
istraživanje prošlosti i proticanja vremena za mene u tom trenutku bilo boljeg mesta od
tog groblja. Istina, ne volim baš da se suočavam sa sobom, jer tada gubim svaku vedrinu,
i po tome verovatno nisam različit od drugih. A opet, da se pitamo o sebi, makar pone-
kad, to ne možemo da izbegnemo i takvo izbegavanje svakako je kukavičluk zbog kojeg
se nećemo osećati nimalo bolje nego kad bismo se zagledali u sebe.

Šljunčane staze groblja na korzičkom primorju, a mislim da nije drukčije i na ostalim

grobljima širom Mediterana, nisu uvek najugodnije za dužu šetnju. Zato ja zastajem već

71
na pr vim koracima pošto sam stupio u groblje u Pijani, bojažljivo se osvrćem, ništa ne tra-
žeći, samo ovlašno gledajući i naprosto čekajući da mi se samo pokaže ono što će mi za-
kačiti duh i izazvati ga da zaiskri. Verujem da mi nikad ništa ne vidimo osim onoga što nas
samo pozove da ga vidimo. Posmatram raznovrsno zelenilo, posmatram raznolike grobo-
ve i grobnice, zatim krstove koji se dižu dovoljno visoko da bi postali deo mog vidokruga
prema pučini i tako su krstovi u mojim očima nekako deo mora, gotovo surfujući po njemu
onako kako se moj pogled pomera. Sva imena koja čitam urezana u kamenu ništa mi ne
govore, mada je svako, siguran sam, životna priča za sebe, ali ja ih samo čitam. Čitam go-
dine rođenja, godine smrti. Iz daljine do mene dopire neka eksplozija. Danas nema mae-
strala. Vazduh je miran i samo povremeno zatreperi u mojim očima zajedno sa bleskanjem
morske površine. Neka jahta s dva jarbola plovi po moru, prema severu. Eksplozija koju
sam čuo, pomislim, svakako nije deo sezone lova koja ovde počinje septembra, mada je
pitanje čega još ovde uopšte ima za lov. Moglo bi biti da je eksplozija od bombe podmet-
nute u žandarmerijskoj stanici. Toga ovde već i još ima. Neka starija, u crno odevena žena
žustro izlazi s groblja. Tada shvatam da stazama pred mojim pogledom, pomaljajući se i
nestajući, promiče čovek za koga ne mogu da procenim da li traži neki poseban grob ili
samo radoznalo šeta. U svakom slučaju, pomišljam, nisam ostao sam. Tu je još neko ko-
me, po izgledu, groblje nije mesto ništa više nego meni. U stvari, groblje nam je mesto
čak i ako nikog svog nemamo ovde sahranjenog. Tada i ja polazim. Krećem se stazama,
zagledam u grobove, čitam natpise. Istovremeno gledam da se nenametljivo približim
drugom šetaču po groblju. Presrećem ga jednom i mimoilazim se s njim. Onda i drugi put
kad gotovo nalećem na njega. Prepoznao sam da je i on stranac. Ili smo obojica utvare u
službi smrti, dnevni mesečari, noćni lovci koji love tuđe snove. Takvi lovci, kao i oni koji su
danas krenuli u lov na pernatu i sitnu divljač, inače sve ređu u sve ređim šumama, pripa-
daju tradiciji Korzike. I hajdukovanje je tradicija Korzike, kao što su i borci za nezavisnost
takoreći obaveza ostrvske kulture. Nekad je i gusarenje bilo tradicija. Stranca i sebe sam
nazvao lovcima na snove i grešim kad kažem da su takvi lovci korzička tradicija. Lovci koji
love snove i onda ih polažu u sopstvenu maštu pripadaju možda tradiciji celog sveta. Ovde
na Korzici u pitanju su donekle drukčiji lovci. To su oni koji noću, u snu, napuštaju svoje
telo i odlaze u lov. Pre zore se vraćaju u telo i onda se sa izlaskom sunca bude, krepki i veseli
ako im je lov dobro prošao ili iscrpljeni i neispavani ako u svom lovu u snu nisu imali lo-
vačke sreće. Ovaj stranac, čija kosa je bila pepeljasto siva, lice izduženo i čelo visoko, brkovi
ravno i pažljivo potkresani, bio mi je nekako blizak, jer mi je izgledalo da nas slične stvari
pozivaju i da sam ja u neku ruku njegov dvojnik. Zar obojica ne lovimo snove na groblji-
ma, snove mrtvih? Pretpostavljam da je mogao biti mlađi od mene, iako je izgledao da je
nešto stariji od mene, verovatno zbog zalizaka i brkova. Sačekao sam ga, ovaj put ne po-
kušavajući da udesim susret na nekoj od staza kojima je on hodao nego da on sam, kako
ga njegovo izučavanje groblja već bude nagnalo, ponovo dođe do mesta na kojem sam
ja zastao.
Bonjour! Pozdravio me je učtivo i već je izgledalo da će da me promine, ali ipak zastade
i, izvinjavajući se, zamoli me za dozvolu da mi postavi pitanje. „Kako objašnjavate“, pitao
me je, „frapantnu stvar da na grobnim natpisima nema nijednog starijeg od šezdeset ili
sedamdeset godina?“

72
 Bio sam zatečen, jer ja to nisam zapazio. Triput sam u sebi ponovio kalanke. To mi je
postalo formula u kojoj je trebalo da se nalazi odgovor na sve što mi je neshvatljivo.
„Primetićete to ako nekoliko puta prođete pored svih grobova i pažljivije pogledate
datume.“
Tako sam mu se pridružio u šetnji po groblju. Nismo mnogo razgovarali. Razmenili
bismo tek poneku reč kao da smo u istom budnom snu. Nemac je, tačnije iz Bavarske, ali
godinama već živi u Engleskoj. Zapravo je rekao da živi u Istočnoj Angliji. Ja mu rekoh da
sam iz Beograda.
„Jugoslavija?“
„Da, bivša Jugoslavija, jer nije više kakva je donedavno bila.“
Prešli smo sa engleskog, na kojem mi se on obratio posle francuskog pozdrava, na ne-
mački, jezik u kojem sam se ja osećao lagodnije. Hteo je od mene više da sazna o događa-
jima u toj bivšoj Jugoslaviji, ali se raspitivao delikatno i ja sam tako mogao da ne kažem
ništa suviše, ionako je čak i za mene istina o događajima u Jugoslaviji nekako složena ili mi u
neku ruku nedovoljno pristupačna, što mi je vezivalo jezik. Nije mi baš prijalo da o tome
razgovaram, ali kako da odbijem učtivog i druželjubivog stranca? Možda baš zato što je
stranac, možete mu poveriti sve što poželite, ne strepeći da bi to mogao da okrene protiv
vas. Naravno, rekao sam mu da mene najviše muče sukobi i žrtve. Bespoštedni masakri.
Ubijanje bez milosti. I da su u sve umešani prsti onih koji bi da zagospodare zemljom. Zlo-
činački planovi onih koji bi da takozvano društveno vlasništvo pretvore u sopstveno. To
je veliki poslovni poduhvat, rekoh, a koji se izvodi pomoću rata i kr vi, pa dabome i podja-
rivanjem i nacionalnim i verskim huškanjem izvesnih slojeva i pojedinaca koji jedva čekaju
priliku i pokriće da divljaju nad drugima. To je poduhvat zamaskiran borbom za nezavisnost
i raznim krilaticama o navodnom oslobađanju i sticanju samostalnosti i vlastite države. Ima
u tome i osvete, i gomilanje svakojakog đubreta. Ako hoćete moje mišljenje, rekao sam,
nema u tom kr voproliću ni srpske ni hr vatske nevinosti.
„Da, da“, progovarao je on povremeno, a ja nisam mario da li je to značilo slaganje s
mojim rečima ili je bilo samo znak da ih pomno prati.
Zajedno smo napustili groblje, a da nismo dokučili zašto nema natpisa starijih od se-
damdesetak godina. Ja ću to saznati slučajno, kasnije, za dan ili dva. Ispred grobljanskog
ulaza poželeo sam da zapalim, jer su mi usta bila suva, a duvanski dim mi pomaže da pre-
bolim kajanje što sam ipak možda previše govorio, i izvadio sam dugački marlboro, a Ba-
varac blago uze kutiju iz mojih ruku i pokaza mi prstom na nju.
„Kauboji“, samo reče i dlanom prevuče niz svoje obraze kao da proverava da li je obri-
jan. A ja sam znao da ne misli na kauboje u Americi nego na kauboje na Balkanu, u Jugo-
slaviji, marlboro-kauboje, ubilačke ako im se nađete na putu ili na lovnoj teritoriji koju
smatraju svojom. Obojica se kratko i stidljivo osmehnusmo u znak saglašavanja, kao i u
znak priznanja sopstvene nemoći, i potom se rastadosmo. U tom trenutku sunce je zalazilo
na moru koje je poprimalo zlatnocr venu boju u odsjaju. Setio sam se da sam prethodne
godine bio u Herceg Novom gde sam, za doručkom u hotelu, upoznao neobičnog Na-
puljca. Nabijen, žilav, krivonog, onižeg rasta, sav izrovašen po preplanulom licu, pobuđi-
vao je strahopoštovanje. Jedva smo se sporazumevali, ali shvatio sam da radi za nekog
crnogorskog gazdu i da noću, snažnim gliserom, dotura cigarete preko Jadrana u Italiju.

73
Te noći sam čuo i pucnjavu sa mora. Da, reče Napuljac, to su Hr vati s Prevlake pucali na
njega. Suviše se primakao njihovim vodama i jurili su ga patrolnim brodom. Spori su za
njega. Šta bi se dogodilo ako bi ga uhvatili, zapitao sam. Događalo se i to, odgovorio mi je
mirno. To je rizik posla. To zna i gazda, koji ga po jednom noćnom prevozu duvanske po-
šiljke plaća hiljadu maraka. „Pre nego što uspeju da mi se primaknu, a ja vidim da sam
pečen, jednostavno izručim tovar u more. Nemaju za šta da me optuže i mora da me pu-
ste kao stranog državljanina. Posle, dok se u zoru prikradam gliserom, koji je, razumljivo,
na moje ime, često prolazim kroz cr veno more.“ Grohotom se nasmejao. Ja nisam shvatio,
jer sam pomislio na pravo Cr veno more i Napuljac mi je ličio na Odiseja koji je čak iz Jadra-
na naprosto zalutao u Cr veno more. Toliko o mom geografskom znanju. More je cr veno,
objasnio je Napuljac, jer se po njegovoj površini ljuljuška silan broj cr venih boksova marl-
boroa na kojima je naslikan drčni kauboj.
Kad je moj novopečeni poznanik kome ni ime još nisam znao, kao ni on moje, odma-
kao i zašao u drugu ulicu, vratio sam se na groblje i dok se još videlo brzo nabrao raznog
samoniklog bilja. Tom prilikom u jednom uglu groblja naišao sam na nekoliko stabala drve-
ta čiju vrstu nisam mogao da raspoznam. Gore, na granama, bila je i neka loza sa grozdo-
vima bobica. Gotovo sve grane su bile premrežene tom puzavicom. Ne znam da li su te
bobice bile zrele i jestive, a nisam se usuđivao da se u suton još i verem po dr veću. Ako
padnem... Istina, nema boljeg mesta od groblja za lomljenje vrata. Našao sam, međutim,
slatku detelinu, grahorku, hajdučicu, pa sam čak otkinuo i nekoliko strukova kamilice, za-
tim najviše nabrah maslačkovog lišća. Ko bi rekao za sveži maslačak u septembru! Ali, Kor-
zika je to. U rancu sam imao pola veknice veoma ukusnog hleba od brašna samlevenog u
vetrenjačama. Pojedine vetrenjače na ostrvu izgledale su mi nenastanjene, pomalo ruinira-
ne, i mogao bih, računao sam, ako mi s novcem prigusti, u njima i da prespavam, pazeći se
škorpija i zmija. Zagledajući tu i tamo, pošao sam duž grobljanskog zida. Blizu nekog kafea
čiji vlasnik je stajao među stolovima, podbočivši se rukama, praveći se da me ne primeću-
je, mada me je brzo i podsmešljivo osmotrio, video sam otvorenu prodavnicu u kojoj sam
se snabdeo vodom i bočicom maslinovog ulja koja je na grliću imala raspršivač. Ulje je bilo
iz Pize i na nalepnici je bio nacrtan krivi toranj na čijem vrhu je bilo stablo masline s kore-
njem upletenim u zdanje, držeći ga da ne padne. Piza i nije daleko od Korzike. Brodom iz
Stare luke može se stići za dva-tri sata. Najzad sam otkrio i mestašce za sebe, tamo gde se
groblje završavalo i staze vodile iznad Pijane, u brda. U hleb sam nasložio svoj nabrani ko-
rov, poprskao ga uljem što sam više mogao, i to mi je bila najjef tinija večera. Hteo sam da
štedim, jer još nisam znao šta ću dalje. Pušio sam, zadržavajući dim u plućima što sam duže
mogao. Čekao sam da se smrkne. Znao sam da će tada i da zahladni. Kad su se zvezde po-
javile uprkos mesečini, pri čemu je mesto sa klupom koje sam izabrao ostalo u mraku, čemu
sam se i nadao, izvadio sam iz ranca ćebasti ogrtač kupljen u Ajaču, uvio se u njega, i onda
osluškivao šumove mora pod sobom i hujanje vetra sa planine. Mislio sam i o tome kako
sam se baš dosetljivo založio svojom korovskom salatom. Misliti o slastima jela kojim ste
se nahranili po meni nesumnjivo pomaže zdravom varenju. Zaključio sam i da mi je dale-
kovidna bila investicija u veliki ogrtač, koji sam uostalom i kupio baš za svoj naum da ne
plaćam uvek, iz noći u noć, za hotelsku sobu. Palo mi je na pamet i pitanje koje mi je po-
stavio bezimeni poznanik. Odgovor je verovatno jednostavan, ali nam je izmicao. Dok

74
smo razgledali grobnice i proučavali natpise sa imenima mrtvih, opazio sam i nešto dru-
go. Ponegde nije bilo ni godine smrti. Da li su to bili stariji grobovi? Jesu izgledali stari, ali
nipošto stariji od sedamdeset. Nisu bili ni novi. Razmišljao sam: dobro, recimo da je grob-
nica spremljena i natpis urezan već za života, kao što sam u detinjstvu zapazio da se radi
na grobljima u Z. – ali, zašto datum smrti nije zapisan kad je pokojnik jednom ipak sahra-
njen? Objašnjenje za to moglo bi biti u tome da je osećanje neizvesnosti koju smrt uvodi
u život, zbog čega više ne znamo da li su mrtvi zaista mrtvi, a živi još živi, toliko intenzivno
da su oni koji brinu o sahrani ostavljali grobni spomenik bez tog poslednjeg podatka, po-
datka o smrti. Ne, to ne može biti, fantaziram. Pre je u pitanju siromaštvo. Naslednici, po-
tomci ili ko god već sahranjuje pokojnika naprosto nije hteo da se još troši i plaća kame-
norescu i taj završni datum. Vreme odmiče, pa se dešava da ti datumi nikad i ne budu
uklesani na grobnicama. Opet besmislica! Pr vo objašnjenje, zasnovano na neizvesnosti,
sad mi izgleda verovatnije. Ako na Korzici veruju u lovce u snovima, zašto ne bi verovali i
da mrtvac još nekako obitava među njima i da smrt nije kraj života? To mi potpuno liči na
Korziku, i ne samo na Korziku. „Kalanke, kalanke, kalanke“, rekao sam poluglasno.
Neko me je zgrabio za rame i drmusao. Bunovno sam poskočio. Onaj sinoćni gostioni-
čar preko puta stojao je nada mnom i šištavo se smejao. Rekao mi je nešto što nisam razu-
meo, na meni stranom jeziku koji mi je u izvesnoj meri ličio na italijanski, a onda je prešao
na francuski. Zar se na tom mestu spava, pitao me je. Na mestu možda najopasnijem, gde
su se nekad okupljali banditi silazeći nekom od klisura iz alpske gore, rekao je. Ali, neka,
video je on mene, reče, i brinuo se da sve bude u redu sa mojom snom. Gledao me je i pa-
zio, kazao je, s prozora iznad kafea, gde mu je stan. „Ja vidim jasno u mraku kao u snu“,
reče mi. „Ionako me ponekad zakači nesanica.“ Da li je i taj lovac u snu? Teško da bi on
stvarno nešto preduzeo da se našao neko da me usred noći prikolje. Uprkos tome, zahva-
lio sam mu i tada se prisetio da bi najbolji izraz zahvalnosti s moje strane bilo da doručku-
jem kod njega, pa i neka taj doručak košta šta košta. Uštedeo sam na noćenju. Ogrtač
sam savio i smestio u ranac, koji mi je poslužio kao uzglavlje. Spavao sam čitavu noć ne
manje duboko nego na brodu. Shvatio sam, posle svega, da za mene na ovom putu nema
bolje postelje od mora i boljeg pokrivača od otvorenog korzičkog neba. Onako silovito
probuđen, iščilelo mi je gotovo sve što sam snevao. Groblje pored kojeg sam prenoćio?
Možda. Ali jesam Kalanke Pijane. U snu kao da sam u njima bio i nisam više mogao da se iz
njih izbavim. Tako je želja da odem do njih, nekoliko kilometara severnije, jednostavno
izvetrila. Kalanke, kalanke, promrmljao sam i tako stvarne kalanke izbrisao u sebi.
Zatražio sam pivo od kestena. Gostioničar odvrati da nikad nije čuo za takvo pivo, a
ako postoji – takvog piva nema na Korzici, niti ima kvasca za kestenje. Hoću li vino, njego-
vo, domaće. Ako se na Korzici izjutra pije vino, hoću, rekao sam. Pitam ga uzgred o lozi sa
grozdovima na groblju. „Pa to je to“, tobože začuđeno uzviknu kafedžija koji mi je pomalo
ličio na onog Napuljca iz Herceg Novog. „To je moja vinova loza.“ Tačno, sinulo mi je, vino-
va loza je iz porodice puzavica i davno se gajila upravo u krošnjama dr veća. Još se pone-
gde tako uzgaja. Na nekim mestima gruzijskog vinogorja. „Dajte mi to vino, i kobasice i
sira“, naručio sam. Sat vremena docnije još sam u kafeu, pijuckam vino i gledam u groblje.
Gledam i u retke ulične prolaznike. Tek je zajutrilo. Razmišljam o jeziku koji sam čuo prili-
kom svog naglog buđenja. To je korzički jezik, objasnio mi je gostioničar. Video sam mu

75
na licu da se ponosi jezikom i bez ikakve sumnje je znao prilično o njemu. Ne postoji samo
jedan korzički jezik, pričao mi je, i tu i tamo je u svoje pričanje, nimalo opširno i zato mi je
ono valjda delovalo podjednako neverovatno i ubedljivo, ali ne i uvek razgovetno, ubaci-
vao poneku korzičku reč. Na Korzici se govori korzički kad se ne govori francuski. „I ja
smatram“, reče gostioničar, „zajedno s priličnim brojem Korzikanaca koji tvrde da ne po-
stoji jedan korzički jezik nego najmanje tri. Južni, srednji i severni.“
Nisam mogao sasvim da razumem sve što mi je rečeno, ali sam razabrao da od ta tri
jezika, mada ne bih mogao danas reći tačno koji je u pitanju, jedan ima opet dve varijante,
dnevnu i noćnu: pr vom govore danju, drugom noću. Gostioničar mi je izgovorio primere.
Nekoliko rečenica čije značenje je isto, a ipak smisao, istakao je, ne mora da se podudara.
Zavisi od okolnosti, od onoga ko i gde govori i onoga kome se i zašto govori. Razlika između
te dve varijante izgledala mi je prilično velika. Obe su poetične, ali postoji zjap između njiho-
ve muzikalnosti. Jedna varijanta je oštrija, nekako preteća, a druga umiljatija, puna neke
zavodničke snage.
Vino koje polagano ispijam je cr veno. U njemu nesumnjivo prepoznajem ukus borov-
nica i kupina, ali taj ukus je nadjačan jednim koji mi se najpre čini da je ukus humusne
zemlje, a onda utvrđujem, posle druge čaše, da je to svakako ukus zgarišta, pepela. Da li
sam u pravu, pitao sam svog domaćina, grobljanskog vinogradara. „Može biti“, odgovorio
mi je on gotovo oklevajući, „jer mi za taj ukus kažemo da je ukus ljudske kr vi prolivene po
šumskom tlu.“ Iako sam u tom trenu, pošto sam čuo kako na Korzici doživljavaju ukus
ovog izvanrednog vina, bio maltene zaprepašćen, istrajao sam da je to ukus pepela. Samo
tako sam i mogao da ga pijem. Posle gotovo pola litre prestajem sa pićem. Počelo je da mi
udara u glavu.
U taj mah vidim svog poznanika sa groblja da prolazi. Mora biti da je odseo u Pijani i
možda je ponovo krenuo u svoja grobna istraživanja. Mašem mu i zovem ga da sedne sa
mnom. Prihvata poziv, a ja mu kazujem svoje ime, i on meni kaže da ga zovem Maks. Nu-
dim Maksa da i on proba vino. Još je u bokalu ostalo za jednu čašu. Otpija gutljaj i cokne
usnama. Na vršcima brkova su mu rumene kapljice. Potvrđuje da je vino odlično.
„A ukus?“
„Šumski, mediteransko šumski“, kaže on. „Neko šumsko voće“, dodaje, „s kojim se meša
još nešto.“
„To je vino s groblja, prošlogodišnje, napravio ga je onaj lično“, kazao sam Maksu i
mahnuo prema gostioničaru koji je nešto radio u dnu kafea. „U kaci izgazi zrna, pusti da
izvesno vreme fermentiše, ocedi sok koji odlije u izdužene kupaste krčage nalik velikim
amforama, pa krčage hermetički zatvori, prekrije ih slojem gline, zakopa u zemlju i pusti
da vino sazri. Tako mi je bar ispričao, verovatno ne otkrivajući baš svaku tajnu u pravljenju
svog vina. Nije to igra. Tako se u davna vremena, kaže, pravilo vino. Bez modernih hemi-
kalija. Vodio me je u podrum da vidim krčage. To su sudovi od pečene gline s kapacite-
tom od tridesetak litara, i svakom od tih krčaga nadenuo je neko žensko ime. Liče mi na
ogromnu kap vode koja poprima duguljasti aerodinamični oblik dok pada.“
„A kako vino zove“, pita Maks.
„Mislim da je rekao campo santo.“

76
 „Tako je“, uskliknu on kao da je tek tad istinski otkrio stvar, „u vinu ima nečeg od truleži
ili, tačnije, od zgarišta.“
„Mogao bi biti ukus pepela“, kažem, pitajući i u isti mah tvrdeći.
„Da“, slaže se on, „pepeo. Da, zemlja i pepeo, somotski ukus zemlje i pepela. I trulež, ali
koja nije lišena karamelaste notice“, dodade, zapravo ne odustajući od svog pr vog izbora,
i pošto poćuta nekoliko sekundi završi, „ali je poput vina kojim je Odisej napio kiklopa Po-
lifema.“ Tada sam prasnuo u smeh. Ni danas ne znam zašto sam se tako odjednom zasme-
jao. Zbog učene i istančane šale da neko uopšte može znati kakvim je vinom Odisej pre-
vario kiklopa ljudoždera? Možda, čini mi se, i zbog sulude Maksove pomisli na Odiseja i
kiklopa, jer sam u Bonifaciju pročitao, u nekom tamošnjem vodiču, da je Bonifaciu luka
koja se spominje u Homerovoj Odiseji i da je Odisej tako, u svojim lutanjima, bio i na Korzi-
ci, barem je doplovio do Bonifacija. Uz to javio mi se i kiklop nedavno viđen na fontani u
Luksemburškom parku. Maks se i sam dobroćudno nasmejao i, pošto nas je smeh prošao,
rekao nešto na engleskom o vinu. Pitam ga da li sam dobro razumeo: koplje od pepela, pe-
peljavo koplje? Kažem to na nemačkom. Jesam li čuo za Arhiloha, pita on mene. Znao sam
za Arhiloha, samo po imenu, mada nisam bio baš siguran. Grčki pesnik? Pesnik i ratnik?
Da, potvrdi mi Maks da sam pogodio, iz šestog veka pre Hrista. To je bila njegova pe-
sma o hlebu i vinu. Arhiloh je ratovao kao najamnik, kopljem je zarađivao svoj komad hleba
od ječma i svoju mešinu tračkog vina. Pesmu mi je rekao u jednom od njenih engleskih
prevoda. A ash spear u tom prevodu nije nikakvo pepeljavo koplje nego dr vo od kojeg je
koplje sačinjeno, jasen. Maks ponovo izgovori Arhilohove stihove, i zaista su mi se dopali,
odmah sam ih zapamtio. Prevodim ih u sebi:

Od mog pepeljavog koplja je ječmeni hleb,

Od mog pepeljavog koplja je vino iz Ismare,
I pijem ga oslonjen o koplje.

Odmah shvatam da sam načinio grešku i zamenjujem pepeljavo koplje sa jasenovo ko-
plje. Istovremeno mislim da bi bilo sjajno da vino iz Ismare potiče od koplja pretvorenog u
pepeo, i da bude vino sa ukusom jasenovog pepela. U tom času mi blesnu da su stabla na
groblju po kojima puže vinova loza, u stvari, jasenova stabla. Dr vo koje prethodne večeri
nisam prepoznao bilo je jasen.

Bilo je vreme da se još jedared vratim u Ajačo i tamo sam stigao oko podneva i tu ću
proboraviti nekoliko dana u hotelu iznad grada. Dali su mi sobu po vansezonskoj ceni.
Soba je gledala u strmu planinsku padinu podno koje se pružao omanji klanac. Retko sam
izlazio, osim u šetnje po klancu. Da ne zaboravim, u svesci sam zapisivao svoje korake,
stečene utiske i podatke do kojih sam dolazio na putu od Beograda pa do mesta gde sam
počeo sa zapisivanjem. Jeo sam samo jednom dnevno. Gotovo jedino društvo mi je bio
Edvard Lir. Neki hotelski gost je na stočiću u predvorju ostavio za sobom francuski prevod
nevelikog brazilskog romana Posmrtna sećanja Braša Kubaša, te sam ga ja pokupio i proči-
tao. Osim što je uvrnuto blesav, junak romana je mrtav i iz smrti se priseća svog života.
Možda sam i ja već mrtav, ili barem polumrtav, što bi razjasnilo moju sklonost da po Korzici

77
idem od groblja do groblja. Tražim svoje? Ali, ne bi trebalo da izgubim iz vida i da sam po-
blesavio. Ponekad sam prisluškivao razgovore na korzičkom. Pretpostavljam da je to bio
onaj srednji jezik. Kad sam zapisao sve čega sam se setio, udario privremenu tačku, na-
meravajući da se beleškama kasnije vratim i po potrebi ih prepravljam i dopunjavam pre-
ma tome čega se budem prisećao, sišao sam u grad. U grudima mi je bilo prazno. Pošao
sam u luku, nadajući se bilo čemu što bi moglo da mi ispuni srce. Da li da odem sa ostr va,
iako na njegovoj istočnoj strani još nisam bio? Nebo se natmurilo.
Odjednom mi je bilo teško da se sa ostrva vraćam na kopno, u Arl ili Pariz, gde je treba-
lo da preuzmem drugi deo stipendije, za oktobar. Možda je bolje da ostanem na Korzici
kad sam već tu, rekao sam sebi. Znao sam da nije bilo problema da mi novac pošalju poš-
tom iz Pariza. To mi je ionako već bilo ponuđeno kad sam onomad na blagajni uzimao svo-
tu za septembar. Trebalo je samo da sačekam kraj meseca i javim im korzičku adresu. Neki
posao bih već našao za sebe na ostrvu. Video sam da u jednoj od pekara traže prodavca.
Pokušavajući da odlučim šta da činim, sedeo sam u kafeu kod luke, gde sam pre dese-
tak i više dana popio pivo od kestena. Mladića koji mi ga je onda preporučio, sad nije bilo.
Napolju je pljuštala kiša.
„Dokle će da lije“, upitao sam devojku koja me je uslužila kao da ona zaista zna odgo-
vor na takvo pitanje. Ali, znala je. „Praznik završava kad prođe“, odgovorila je, a ja sam bio
u neprilici. Nisam bio siguran da li bi trebalo da se nasmejem. Bilo je tačno ... završava kad
prođe. Sve završava kad prođe. „To je ovdašnja izreka“, dodala je devojka. Bila je crnka, a
po začuđujuće nežnim crtama na licu teško biste prepoznali da je ostrvljanka. „Dobra iz-
reka, dobar jezik“, uzvratio sam na njenu poslovicu. Činilo mi se da bih u tu devojku mo-
gao da se zaljubim. „Jezik?“ – odbrusila je, kao da je sad ona bila u neprilici. „Jezik nema
kosti, ali može da vam ih polomi.“
„I to je izreka, je l’ tako“, kazao sam pomirljivo, gaseći cigaretu. „Svakako spada u noćnu
varijantu.“ Nije mnogo nedostajalo da kažem: ... u noćnu varijantu pačjeg jezika. Pobojao
sam se da će moje peckanje možda primiti kao uvredu, i oćutao sam, premda se ni meni
nije dopadao osioni ton u njenom glasu ili me je baš on privlačio. Devojka je kosu češljala
na razdeljak i iza ušiju. Koža na licu i na golim rukama bila joj je bela kao mlečna pena.
„To je već cela priča“, dobacila mi je preko ramena, odlazeći dalje za svojim poslom, a
kretala se u svojim lanenim pantalonama i muškim sandalama gipko poput mačke. „Do-
voljno je da je čujete, pa će zatim morati da vas nose u bolnicu i nameštaju vam kostur.“
To već nisam želeo. Bilo je to pritajeno upozorenje. Jasno sam ga razumeo u njegovoj
britkosti. Nisam smeo više da razgovaram s njom, jer bi moje navaljivanje bilo pogrešno
shvaćeno. Ipak, nisam odustao od toga da je najučtivije upitam za groblje u Ajaču, jer samo
još na tom groblju od svih koja su mi bila na domaku nisam bio. Želeo sam i da još jeda-
red vidim mreškanje meke kože na njenom čelu za koje biste mogli reći da ga žarko sunce
nikad nije pripeklo niti morski vetar opalio, tako je delovalo podatno i nevino.
„Baš ne razumete kad vam govorim. Istina je kad kažu:
I ghjenti ci voli à piegna li quandu eddi nàscini E micca quandu eddi mòrini.“
Roditi se? „Umreti“, promrmljao sam, jer sam izdvojio poslednju reč koja bi nešto sli-
čno mogla da znači. Slušajući tih dana korzički jezik, pomalo sam se i izveštio za njega,
pročistio uši.

78
 Onda je ona prevela: „Ljude treba oplakivati kad se rode, a ne kad umru.“
„Veoma tužan pogled. To znači da bismo morali da imamo groblja za rođene, ne za
mrtve?“ Odvalio sam glupost.
„I ova koja imamo nisu odavno.“
„Kako to da nisu odavno? Zar nisu otkad je ljudi ovde, makar hiljadu godina?“
„Smislili su ih polovinom prošlog veka, i niko nije hteo na njima da bude sahranjivan.
Prećeno je, prisiljavano, ucenjivano, žandarmi su išli od kuće do kuće i kontrolisali i pre-
brojavali mrtvace, samo da jednom groblja prorade, da ne čekaju zalud na mrtve kojih
uvek ima, a kao da ih nema. Zato ih je najpre sirotinja prihvatila, ta groblja, pre sedamde-
setak godina. Ne verujem da je iko ranije bio sahranjen u njima. Moj deda je bio među
pr vima pokopan na groblju u Ajaču. Moj otac nije imao u čemu dedu da položi u grobni-
cu, samo ga je uvio u belo platno, tolika je bila sirotinja. Ni platna nije imao svako.“
„Aha“, rekao sam tiho, gotovo samo za sebe, jer mi je tako bila objašnjena nedoumica
u kojoj sam se i ja našao na groblju u Pijani, pošto je već bila mučila Maksa. „Aha“, rekao
sam i zaćutao.
Nastavljajući da kroz veliko okno šaram pogledom po luci pod kišom i vetrom, palo mi
je na um da zanesen grobljima nisam ni pokušao da nađem put do Bavele čija me je slika
zvala iz knjige. Da li se uopšte može naći put do šume koje nema i koja postoji još samo
na slikama? Mogao bih reći da jesam bio u njoj onda kad to nisam ni znao. Od legendarne
Bavele, koja je začarala Lira i u kojoj su se, po pričama, mogli sresti jednorozi, a svakako
veprovi, mufloni, divokoze, mali cr veni jeleni s glavom koja im je veličinom gotovo nad-
mašivala ceo trup, preostalo je tek toliko da više ne znam da li je to Bavela ili su to bezna-
čajni šumarci. Za Bavelu su, stoji u komentaru uz Lirov slikarski dnevnik, putopisci govorili
da lepše i tajanstvenije šume nema ni u Indoneziji ili u Libanu. Njeni zeleni proplanci, po
Lirovim rečima, okruženi svetlim stenjem, sa patuljastim ciklamama, svakojakom paprati,
vresom stogodišnjakom, stasitim borovima, gde su? Vek i po sam zakasnio za njih. U ta-
kvoj šumi mora da se lovcima događalo da se strmoglave sa neke stene i ostanu ni mrtvi
ni živi poput lovca Graha u Crnoj šumi koga potom voze na barci od luke do luke, jer ni-
kad više nema spokoja niti groba za njega. U vreme Bavele groblja nije na ostr vu ni bilo.
Mrtvi su sahranjivani na svojim ognjištima i u svojim dvorištima. A kad su groblja najzad
dekretima uspostavljena, u njima su, po devojčinim rečima, još dugo sahranjivani samo
siromasi koji svoje zemlje nisu imali gde bi mogli da počinu i nisu morali da nastave s nad-
gledanjem svog imetka i da paze da im potomci o imetku valjano brinu. Jedini njihov
imetak je bilo poklonjeno grobište sa dr venim krstom koji bi proždrljivi cr vi brzo izjeli.
U luci je tog trenutka bio samo jedan feribot. Pitao sam devojku, reskirajući da je tako
opet gušim, zna li nešto o tom brodu. Zvao se Itaka. Te noći je, bude li se vetar smirio, po-
lazio za Patru na Peloponesu. Verovatno će tamo biti sutradan uveče ili čak preksutra uju-
tro. Nisam verovao da takva linija postoji, i da pri tome još radi u septembru. „Pa i ne po-
stoji“, rekla je devojka, „ali ponekad se dogodi, ako nemate ništa protiv, da je u luci takav
brod koji plovi za Grčku. Brod se naprosto stvori.“
„Nedaleko od Grčke je Srbija, severno.“
To sam izgovorio lagano i onako više za sebe. „Nisam znala“, odvrati devojka kao da
sam baš njoj to želeo da kažem. Ako bi se desilo da se zaljubim u nju, jednostavno, kao

79
što se taj feribot stvorio u luci, svakako bi to bolelo. „Meni je to sad slučajno palo na pa-
met“, izgovaram i dalje lagano, nekako kolebljivo, gotovo izvinjavajući se. Ona me rado-
znalo i pr vi put blaže pogleda u oči. Zadrža taj pogled.
„Srbija? Leto prolazi i sa Korzike danas uglavnom svi odlaze, jedva da još nekog ima,
ali sumnjam da među njima ima nekog ko bi išao u Srbiju.“
Pošto je to rekla, zaputila se prema šanku. Gledao sam je u leđa. Znao sam da je u pra-
vu, ali to meni nije bilo nimalo od pomoći. Pljusak nije prestajao, ali predosećao sam da
neće još dugo. Možda zaista neće još dugo, a možda će ipak da potraje, jer dobro znam
koliko me je već puta predosećanje, bilo dobro ili loše, prevarilo u životu. Dalekovidnije bi
bilo ne oslanjati se na slutnje i stvari oko sebe primati prirodnije, neka se odvijaju. Presta-
će kad prođu.

* * *

Zaključujem da bih, čak i da nisam bio na Korzici, mogao reći da jesam bio tamo. Sve-
jedno je šta je tačno: bio ili ne bio. Kao da sam u priči koja je čisto lutanje i ne mari za smiš-
ljene zaplete. Priča je oblik sećanja podjednako na nešto što jeste bilo i na nešto što nije
bilo, pri čemu se ono što je bilo pretvara u ništinu, a ono što nije bilo odjednom jeste bilo
i niština je grob u kojem naše postojanje doseže vrhunac.
Ovako se nastavilo s tim vrhuncem kad sam već mislio da su navedeni događaji, susre-
ti i razgovori s mog puta na ostr vo završena stvar i da jedino još mogu da traju kao se-
ćanje. Ukratko, od mog ostrvskog iskustva prošlo je pet godina, među kojima je bilo i ono
proleće sa bombama i zemljotresima, a potom i pljuskom koji je potrajao čitav jedan let-
nji mesec. Onda mi je u jednoj od svojih poruka prijatelj iz Kanade (koji mi otada više ne
piše), s pravom verujući da sam poput njega verni čitalac nemačkog pisca Zebalda, javio
da je ovaj stradao. Bilo je to jednog od decembarskih dana. Pamtim to dobro, jer sam dan
ranije, kao svake godine, proslavljao uobičajenu godišnjicu svojih razmišljanja o rođenju i
smrti. Smesta sam potražio vest o Zebaldu i utvrdio da je poginuo u saobraćajnoj nesreći
u Istočnoj Angliji, kod Nor viča. Kad neki pisac umre, mene to pogađa samo zbog onoga
što on nije stigao da napiše, a želeo je da to uradi. Otuda sam potražio šta je ostalo neza-
vršeno od Zebalda. To sam mogao da otkrijem tek izvesno vreme posle njegove smrti,
onda kad je to bilo objavljeno kao piščeva ostavština. Pre svega je to bio zapis o Korzici,
pod naslovom Campo Santo, koji je mogao biti zametak nekog budućeg romana, a uz taj
zapis objavljeno je još nekoliko odlomaka, takođe o Korzici. Nesumnjivo, roman u nasta-
janju, o Korzici, i koji nikad više neće biti okončan. Sve što sam otkrio, o smrti i zapisima,
neizbežno me je podsetilo na moju Korziku. Podudarnosti nisam mogao da previdim i
podstakle su me da pronađem i neku Zebaldovu fotografiju. Bacio sam pogled na nju i
grlo mi se odjednom osušilo. Na fotografiji je bio Maks.

80