Predrag Krsti

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju Beograd

UDK: 130.2:316.257 Originalni nauni rad

ODISEJA PROSVETITELJSTVA I EDIP* Subjekt, um i emancipacija u Dijalektici prosvetiteljstva Horkhajmera i Adorna

Apstrakt: Rukovoen Adornovim i Horkhajmerovim razumevanjem tri pojmovna orijentira subjekta, uma i emancipacije ovaj rad nastoji da skicira status koji su oni pridali prosvetiteljstvu. Likovi Odiseja i Edipa pritom se koriste ne samo na nain na koji to ovi autori ine, ne samo da ilustruju dijalektika protivreja u koje ovaj projekt zapada i koja ga obele avaju do danas, nego i tako da signaliziraju mogunosti razliitih tumaenja koja se na njih oslanjaju. Adornovo i Horkhajmerovo prosveivanje prosvetiteljstva o samome sebi tako se izla e, produ ava i iskuava i u onim poljima savremenog miljenja u kojima su oni, na razliite naine, inspirisali ili isprovocirali novu generaciju Kritike teorije i, s druge strane, postmoderno profilisane autore. Kljune rei: prosvetiteljstvo, subjekt, um, emancipacija, Kritika teorija, racionalnost, utopija pomirenja.

Otiskivanje
Kada dvadesetak godina po objavljivanju, Adorno kvalifikuje onaj pokuaj koji je sa Horkhajmerom preduzeo u Dijalektici prosvetiteljstva, on izabira sintagmu po kojoj je tamo skicirana praistorija subjekta.1 Samo prosvetiteljstvo je u toj knjizi, koja je vremenom postajala sve uticajnija, bilo odreeno kao uopte napredujue miljenje iji je cilj vazda bio oslobaanje ljudi od straha i postavljanje ljudi za gospodare. Ali do kraja prosvetljeni svet sija u znamenju trijumfalnog zla, nastavljaju autori i ve od prve reenice nas uvode u aporiju samounitenja prosvetiteljstva, u paradoks da se
* lanak je nastao u okviru projekta Prosveenost u evropskom, regionalnom i nacionalnom konktekstu: istorija i savremenost (br. 149029), koji finansira Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine. 1 Theodor W. Adorno, Negative Dialektik, Theodor W. Adorno, Gesammelte Schriften, Band 6, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1997, s. 186.

31

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

PREDRAG KRSTI

instanca smiljena da uspostavi red i obuzda nalet neprijateljske prirode izmetnula u poredak jo goreg nasilja i potinjavanja. 2 Jedno samoosveeno prosvetiteljstvo, za kakvo plediraju Horkhajmer i Adorno, moralo bi sada pre svega da se suoi sa tim da njegova odreenost putem oponiranja hroninom neprijatelju, mitu i mitologiji, vie ne mo e da va i. I mit je ve prosvetiteljstvo i prosvetiteljstvo se vraa u mit; u mitovima se ve zbivalo prosvetiteljstvo, kao to se, obrnuto, i napredak prosvetiteljstva neminovno sve dublje saplie u mitologiju.3 Ono to se autorima ini da je zajedniko u opozitima mita i prosvetiteljstva moglo bi se oznaiti kao jedna reaktivna struktura, jedna strategija odgovaranja na zastraujue spoljanje izazove, na opasnosti. Ako prosvetiteljstvo nije nita drugo nego oslobaanje ljudi od straha putem gospodarenja, onda je strah od nepoznatog ono to odreuje celokupan put raaravanja sveta. Da li e se to oslobaanje, ta eksplanacija sveta zarad lakeg podnoenja i opstanka u njemu, desiti u mitskim ili naunim orijentirima, za samu strukturu i motivaciju je svejedno. Mit se oslobaa nepoznatog i ukida strah tako to ne ivo izjednaava sa ivim, a prosvetiteljstvo samo bira drugaiji odgovor na isto: ono izjednaava ivo s ne ivim. Ono to ostaje uvek isto jeste jo onaj mitski strah; sa istorijskim prosvetiteljstvom on se samo radikalizuje. Kao reakcija na taj strah od preteeg nepoznatog javlja se buenje subjekta. Cena takvog reagovanja a to je ono na emu autori insistiraju kao na neobraunatim trokovima raanja subjektivnosti jeste pak priznavanje moi kao principa svih odnosa. Raunica je jednostavna: poveanje ljudske moi plaa se otuenjem od onoga ime se gospodari. A sa ustanovljenjem takvih odnosa i sam ambijent se kardinalno menja: to to mit prelazi u prosvetiteljstvo znai i da priroda postaje puka objektivnost ije se jedinstvo konstituie identifikovanjem sutina stvari sa supstratom gospodarenja, sa mogunou manipulacije njome. Jedinstvo, celovitost prirode, sada postaje zamislivo samo kao opti pojam svih mogunosti plena koji svoj korelat ima u slici monog gospodara tog lovita. Gospodar namie tu masku, bez namere da je ikada ispusti iz svog suverenog poseda, i na taj nain posti e tako vrst identitet
2 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, Theodor W. Adorno: Gesammelte Schriften, Band 3, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1997, s.13, 19. 3 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 16, 27-29.

32

vlastitog jastva da je onemogueno ne samo zastraujue zagubljivanje u onom od njega drugaijem, nego i svako njegovo identifikovanje sa njim. Diskvalifikovana priroda postaje haotini materijal puke podele, a svemono jastvo postaje puko posedovanje, apstraktna identinost.4 Genealogija konstituisanja identiteta kod Adorna je tako neodvojiva od istorije konstituisanja subjekta. Subjekt je jedan reaktivni produkt, jedan samoodbrambeni mehanizam nastao tek pri njegovom izvlaenju od zdru enosti, nediferencirane sraslosti, utonulosti u prirodu. Opstanak je diktirao taj iskorak; samoodr anje je zahtevalo formiranje, distanciranje, razgraniavanje jednog identinog Ja od okolia, od svega drugog. Alatka kojom e se pri tom razjedinjavanju, razdru ivanju od sraslosti s indiferentnom prirodom poslu iti morala je biti identifikujue miljenje. Ono dodue odvaja ali i porobljava; ono izdvajanje i autonomiju mo e da misli jedino kao ovladavanje i dominaciju. Ono opojmljuje, ali time podvodi pod jednu nadreenost sve raznovrsno i mnogostrano. Ono razliito svodi na isto, nepoznato na poznato. Ono sve disparatno, sve to je drugaije, izjednaava. Ono, kao prosvetiteljska strategija skidanja ari sa sveta, rasvetljava mrano, demitologizuje mitove, ovladava nepoznatim, jednako ih shvatajui kao opasnost, pretnju za suverenost onog Ja. Taj strah gotovo kompulzivno diktira saznajno raaravanje i nauno-tehniku instrumentalizuju prirode i svega razliitog od identinog sopstva, potiskujui primitivnije mimetike oblike odnoenja s onim drugim. Logika gospodarenja maskira se u logiku identiteta i neumitno rasprostire na sve vidove ophoenja oveka, ubacujui ga u sudbonosnu neslobodu jednog drugaijeg, novog, jednog prosvetiteljskog, ali ipak i dalje zaslepljenog i neprobojnog mita. Jedinstvo vlastitog ivota i identinost linosti se dakle formiraju i uvruju; nastale su, a nisu date kategorije. Adorno i Horkhajmer bi da rekonstruiu tok konstituisanja tog jastva na njegovim prvim nesigurnim prelomima i probojima, jo dok je sasvim blizu mitu iz koga je proizalo, dok je jo krhko i u naporu da dvosmislenim odgovorima pre ivi samo sebe u civilizacijskom iskuenju istovremenog samoodr anja i samounitenja. Kao proto-primer te conditio humana poslu ile su Odisejeve avanture. Lutanja od Troje do Itake se itaju kao putanja sasvim slabog jastva koje tek stie samo4

Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 20.

33

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

PREDRAG KRSTI

pouzdanje kroz mitove. Jer, kod Homera je identino jastvo, autos, jo nesamostalna izvedenica, jo tek funkcija onog neidentinog i disociranog, onih neartikulisanih mitova na koje se i pri samoizgradnji ono neminovno mora da osloni. Karakteristika svih Odisejevih pustolovina je da su primamljive, one mame jastvo, one ga odvlae sa puta njegove logike. Odisej im se preputa a istovremeno, ipak odolevi, pomou njih postaje tvrd i moan. On se nalazi pred iskustvom raznovrsnog, zastraujueg, rainjujueg, potencijalno na smrt preteeg, a mogunost pre ivljavanja tog iskuenja pronalazi tek u znanju koje i sainjava njegovu identinost.5 Sama dakle pustolovina oformljuje njoj suprotstavljeno jastvo. Ono je tu jo turo, nepouzdano. Subjekt tu jo ne vlada sasvim vlastitim afektima, jo se koleba, jo nije u sebi vrst, identino sazdan, jo uvek je raspoluen i prisiljen na nasilje i protiv prirode u sebi i protiv one izvan sebe. U ovoj iznudici, on bira onu strategiju po kojoj e prioritet biti da savlada svoju unutranju prirodu, da zagospodari vlastitom prirodnou, da umom obuzda sopstvene porive (GS 3, 67).6 To strateko sebe-odbacivanje-da-bi-se-odr alo svedeoi o jednom organu kojim raspola e jastvo, odnosno o temeljnom nainu njegovog funkcionisanja pri pre ivljavanju opasnih avantura: o lukavstvu. Lukavstvo koje je Odisej pokazao u susretu sa sirenama uzima se za alegoriju celokupne dijalektike prosvetiteljstva. Ustanovljuje se jedno jastvo koje odozgo komanduje i koje se u isti mah ukruuje i gubi vezu sa opstankom. Miljenje se odvaja od ulnosti nad kojom praktikuje gospodarenje, a tetu i osiromaenje trpe oba. Organizacija i upravljanje postaju jedino obele je miljenja od Odiseja pa do naivnog generalnog direktora, dok duh zaista postaje ba onakav aparat gospodarenja i samokontrole kakvim ga je oduvek videla graanska filozofija.7 S druge strane, pobeenu mitsku zaslepljenost menja jedna jo gora, ona savremenih ljudi nesposobnih da uju ono to nisu ve uli. Redukovani na puka rodna bia, jednako izolovani pod prinudom totalnog drutva koje zahvata i unapred odreuje sve odnose, oni samo dopisuju novi lik u istoriju jedne iste regresije. Veslai koji meusobno ne mogu da razgovara5 6 7

Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 39-41. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 67. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 64-65.

34

Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 66. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 40. 10 Uporediti: Anke Thyen, Negative Dialektik und Erfahrung. Zur Rationalitt des Nichtidentischen bei Adorno, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1989, s. 82-109. 11 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 32.
9

35

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

ju upregnuti su u isti takt kao to su to moderni radnici u fabrici, bioskopu i kolektivu. 8 Identino se jastvo tako Adornu i Horkhajmeru pokazuje kao najkasniji konstantni proizvod dugotrajnog procesa samoproizvodjenja putem projekcije, jedna jedinstvena i ekscentrina funkcija koja se razvila tek sa osna enjem ljudske konstitucije. Naime, i subjekt i njegov svet, kakve ih znamo, postepeno se meusobno formiraju aktima sintetikog jedinstva predstava koje izvodi prvi. On stvara svet izvan sebe, integriui njegovu mnogostrukost, na osnovu tragova koje je ovaj ostavio u njegovim ulima. Time se povratno konstituie i samo ja; sintetiko jedinstvo se dodeljuje ne samo spoljanjim utiscima nego i unutranjim koji se vremenom odvajaju od spoljanjih. Tako svet objekata odreuje i samostalno objektivisano ja, a bogatstvo spoljanjeg sveta opa anja unutranju dubinu subjekta. Ali iza tog inicijalnog ispreplitanja, tog uzajamnog izgraivanja, sledi tek ono stvarno zlo: njegov prekid. Na taj nain ukrueno jastvo formira onaj identini, mu evni, svrhoviti karakter ljudi kakav danas znamo. 9 Taj muki ili odve muki, ovrsli, sa sobom identini, na svrhe usmereni karakter iz Dijalektike prosvetiteljstva koji trpi vlastitu dijalektiku samonegaciju, jedna je istorijski nastala formacija koja se izla e u spektru iz nje ishodeih i meusobno povezanih osobina, a ne oslanjanjem na samo jednog arhi-neprijatelja. Sve se te osobine obrazuju kao odgovor na pretnju koju predstavlja mnotvo kvaliteta i disperzija neorganizovane okoline. U tom odgovoru koji mora biti radikalan, koji je tako postavio uloge da se gubi manevarski prostor a zaotravanje i logika iskljuivanja postaju neophodni, sa-konstituiu se na instrumentalnu delatnost redukovan gospodarei subjekt i prema njemu samerena podjarmljena priroda.10 ista imanencija subjekta je sve to sme preostati u razvijenom prosvetiteljstvu, a sledstveno, sve ono spoljanje je tabuizovano. Nita ne sme ostati spolja, budui da je ve i puka predstava o spoljanjosti izvor istinskog straha.11 Prosvetiteljstvo je stoga naprosto u svom

PREDRAG KRSTI

jezgru totalitarno, ono je nu no takvo ukoliko se od straha izbavljuje gutanjem ili likvidiranjem svega to je razliito, to nije (kao) ono samo.12 Tu totalitarnu racionalnost prosvetiteljstva je istorijski diktirala ugro enost od prirode. Ali u tom diktatu se oituje i granica te racionalnosti i utoliko dakle upavo njena partikularnost. Miljenje koje ne trpi nita izvan sebe zarobilo je sebe u kru enju identifikacije koja uvek identifikuje jedino samu sebe. Identifikujue miljenje nikada i nije bilo nita drugo, niti mo e biti, do izjednaavanje svega to (jo) nije jednako, a s obzirom na strah od tue i pretee prirode kao vlastitog porekla i njegov ishod uvek mora biti upravo obnavljanje zavisnosti od prirode. 13 Prosvetiteljstvo tako na kraju krajeva uzaludno, ali stoga ne manje pogubno, nastupa pro drljivo, totalno, sistematski, tako da sve zahvati i sve redukuje na jedan princip. Taj princip je upravo subjekt, koji je po neumitnoj prinudi samoodr anja, izdvajanjem iz prirode i formiranjem sopstva, postao istovremeno i instanca ugnjetavanja i, neoekivanim obrtom, pokorena rtva.14 Prosvetiteljstvo je prehitro i nekritiki sistem identifikovalo sa istinom samom, umesto da se osvesti o tome da je on pre svega onaj oblik saznanja koji je nastao i etablirao se zahvaljujui tome to najdelotvornije podr ava subjekt u ovladavanju prirodom. Sistem naime u sebe integrie pojedinana saznanja, a tu operaciju izvodi um.15 Njegovi su principi meutim takoe principi samoodr anja: o tome svedoi znamenita Kantova odrednica prosvetiteljstva kao izlaska iz samoskrivljene nezrelosti, pri emu on nezrelost, maloletstvo (Unmndigkeit) izjednaava sa nesamostalnim korienjem uma.16 Adorno i Horkhajmer pak ovu nezrelost prevode kao nesposobnost odr avanja samog sebe. Onaj ko je sposoban jeste subjekt i subjekt je samo ono to ima tu sposobnost. Logiki subjekt prosvetiteljstva je graanin u sukcesivnim oblicima robovlasnika, slobodnog preduzetnika, administratora.17 To su reprezenti, nosioci uma. A sam um je onda oito morao biti
Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 22. Theodor W. Adorno, Negative Dialektik, s. 171. 14 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 23-24. 15 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 101. 16 Uporediti: Emanuel Kant, Odgovor na pitanje: ta je prosveenost, u: Emanuel Kant, Um i sloboda, Beograd: Ideje, 1974, s. 41-48, s. 43. 17 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 107.
13 12

36

vien jedino kao instanca kalkuliueg miljenja koja svet prireuje u svrhe samoodr anja i koja priznaje samo funkciju prepariranja predmeta iz pukog materijala ula u materijal podjarmljivanja; kao svojevrsna osmatranica svih stvari, ali samo u pogledu njihove mogue prerade i manipulacije; kao jedan veliki urednik koji sve, ukljuujui i pojedinanog oveka, ini ponovljivim, zamenljivim, pukim primerom pojmovnih modela sistema; kao, najzad, zborno mesto pojmovnog aparata i upravnik opredmeujue nauke.18 U razvijenom Ja se prepoznaje jedna samoodbrambena konstrukcija instance refleksivnog nadgledanja i predvianja, makar da je to Ja zamiljeno kantovski kao sintetiko jedinstvo apercepcije i najvia taka o koju valja obesiti itavu logiku. Ja je uvek ujedno i proizvod i uslov materijalne egzistencije.19 Miljenje je tako i samo zatvoreno onim krugom koji odreuje ovladavanje prirodom. Ono se okree protiv misleeg subjekta, od koga najzad ne ostaje nita do onaj uvek isti Ja mislim, koji mora da prati sve moje predstave.20 Nasuprot takvom ispra njenom subjektu, nekakvom apstraktnom jastvu, pravnom licu protokolisanja i sistematizovanja, stoji jednako nitavan objekt, apstraktni materijal bez ikakvih drugih osobina do da bude supstrat takvog posedovanja. U naporu da se iznae jednaina korelacije sveta i duha pronaeno je reenje koje se ogreuje i o jedno i o drugo. Redukovanjem miljenja na matematiku aparaturu dovrilo se sankcionisanje sveta po njegovom vlastitom merilu.21

Plovidba
Samo naizgled paradoksalno e se ispostaviti da podreivanje svega prirodnog pod bezobzirni subjekt zavrava upravo gospodarenjem slepo objektivnog, prirode. 22 Putanja je ila tragom Odiseja. Njegova varka je bila lukava, vezavi se za jarbol on je uspeo u onome to je smislio: odoleo je oaravajuim glasovima jednog drugaijeg sveta. Ali po koju cenu?
18 19 20 21 22

Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 109. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 108. Uporediti: Imanuel Kant, Kritika istog uma, Beograd: BIGZ, 1976, s. 104. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 45-46. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 14.

37

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

Vezanima za jarbol i ogluvljenima za poj sirena, sirene su ostale neraspolo ive, nepodjarmljene, nije im se moglo postati gospodarem. Naprotiv, pretila je opasnost porobljavanja. One su nastavile da pevaju a Odisej se lukavo odluio kada ve ne mo e da ih pobedi i privoli na podanitvo, ne mo e da ih natera da prekinu pesmu da makar suspenduje, dodue drugima, njihovo sluanje. A sebi da zaprei jedan mogui, jedan po konsekvencama neizvesni odnos prema svetu. Instrumentalna racionalnost jo drastinije postupa u jednoj drugoj epizodi, kada posada prispeva u zemlju Lotofaga.23 Odisejevo nasilje nad sobom dakako, ali i nad drugima, tu se u jo veoj meri odvija u ime principa stvarnosti. Iz zemlje koja veoma podsea na opipljivo ostvarenje utopijskih nada, Odisej mora da izgoni uz pla i jadikovanje svoje drugove. Jo nije vreme za utopiju, Itaka je daleko, putovanje mora da traje, ono se sme zavriti/ostvariti tek kroz istorijski proces. To zahteva takvo struktuiranje linosti koje e biti kadro da napregne volju, da bude jake volje i da istovremeno ima fanatinu veru. Jer su potom svi osueni samo na nadu, na lutanje, na poteru za ciljem koji neprestano izmie, na potragu za obeanim kopnom na koje se nikada nee iskrcati. Svi Odisejevi hrabri moreplovci e na tom putovanju izginuti, umesto da su ostali gde su hteli: u zemlji gde su se konano oseali kao kod kue, bez obzira to tamo ili upravo zahvaljujui tome to tamo ljudi jedu lotosovo lie. Utopija se sme realizovati tek kao razotkrivanje la i, kao bankrot svih onih prerogativa koji se smatraju eminentno ljudskim. Um je u traginom paradoksu da ili mora da projektuje punopravnu sreu u nedoglednu budunost i od slike telosa gradi nedokuivu teleologiju ili da pak realizaciju sree lii svakog uslova i korektiva i spremno i napreac uroni u istinu pred-istorijskog sveta. Dijalektiki obrt zahteva da svaka od mogunosti vodi vlastitoj suprotnosti. Ona koju su izabrali zapadni Odiseji bi se mogla prikazati na sledei nain. Logika samoodr anja, koja od poetka diktira proces prosvetiteljstva, redukuje um na njegovu upotrebu pri ovladavanju spoljanjom i unutranjom prirodom. A um sa svoje strane bez sadr ajnih ciljeva deluje tako da upija vlastitu supstanciju stvari i ini da ona ispari u pukoj autonomiji samog uma. Prosvetiteljska strategija oslobaanja od praznovernog straha od prirode ila je putem raskrinkavanja svega objektivnog kao haotinog
23

PREDRAG KRSTI

Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 76-82.

38

24 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 115-116, 138-139. 25 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 109. 26 Za napore koje novija istorije etike ula e da umakne ralativistikim konsekvencama koje bi proizvodilo takvo funkcionisanje uma u moralnom prosuivanju uporediti: J. M. Bernstein, Adorno. Disenchantment and Ethics, Cambridge, UK: Cambridge University Press, 2001, s. 136 i dalje. 27 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 106. 28 Uporediti: Jrgen Habermas, Filozofski diskurs moderne, Zagreb: Globus, s. 104-105.

39

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

materijala dostojnog proklinjanja, budui da je njegovo dejstvo na ljude do ivljavano kao ropstvo. Za uzvrat, subjekt je po ideji postao jedini neogranieni, prazni autoritet. On snagu prirode mo e da recipira jo jedino kao puki, bezlini otpor njegovoj apstraktnoj moi.24 Do kraja funkcionalizovan u graanskom poretku, um je postao svrhovitost bez svrhe koja upravo stoga i mo e da slu i svakoj svrsi; on je plan vien kao takav.25 Taj instrumentalni um dosledno razara humanost koja ga je omoguila, sve do pozitivizma modernih nauka, popularne masovne kulture i one udovine moralne indifirencije koju (re)prezentuju De Sad i Nie. Za razliku od svetlih knji evnika graanstva koji su titili neraskidive veze uma i zloina, graanskog drutva i gospodarenja, prema Adornu i Horkhajmeru su upravo oni bili jedini dovoljno odva ni da poreknu konsekventnu harmoninost doktrine prosvetiteljstva i bezobzirno izreknu okantnu istinu da formalistiki um nije u tenjoj vezi sa moralom nego sa nemoralom.26 De Sad i Nie e scijentistiki um otvoreno uhvatiti za re. Objavljujui svetu nemogunost da se na osnovu uma izvede argument protiv ubistva, oni istrajavaju na razumu doslednije nego njegove pozitivistike apologete. Za razliku od moralnih lakeja graanstva, oni samoj nauci pokazuju identitet uma i gospodarenja. Kantovo geslo razum bez vostva drugoga, graanski subjekt osloboen tutorstva pokazuje se tek u njihovim delima, kao to se pravo kalkuliueg poretka i nauke pokazuje tek u totalitarnom re imu iji je kanon vlastita krvava sposobnost uinka.27 Adorno i Horkhajmer u tom momentu naopakosti koji predstavljaju tamni pisci graanstva detektuju jedan skriveni i opominjui smisao koji je kadar da radikalno prosveti prosvetiteljstvo o samom sebi, te ga stoga onda i sami unose u svoju najcrnju knjigu28. Istorijski i filozofski znaaj tog momenta bi bio,

PREDRAG KRSTI

opet naizgled paradoksalno, vezan upravo za emancipaciju i sastojao bi se u oslobaanju utopije iz njene zatrtosti, utopije koju sadr i i Kantov pojam uma i svaka velika filozofija: utopije oveanstva koje, budui da nije vie izopaeno, i ne treba vie izopaavati. 29 Autodestruktivna dijalektika uma, kao glavnog protagoniste samoodr anja subjekta, mogla bi se u osnovnim potezima prikazati na sledei nain. Sukcesivno kroz istoriju Zapada, ovladavanje spoljnom i unutranjom prirodom proglaavano je apsolutnom svrhom ivota a strah da ona nee biti uhvaena, shvaena svojevrsnim atavizmom, animistikim praznoverjem. Na kraju je i samo samoodr anje automatizovano pri emu je um otputen od onih koji su ga kao voe produkcije nasledili i sada se boje njegove veze sa razbatinjenima.30 Um kao zakonodavna instanca delovanja naao je jo jedini krhki oslonac u jastvu koje je, posle sistematskog brisanja svih prirodnih tragova kao mitolokih, sublimirano u transcendentalni ili logiki subjekt. Racionalan odnos prosvetiteljstva prema samoodr anju i pridavanje smisla svemu tek po slu bi jastvu uinili su da se svako neposredno preputanje ivotu nu no (pod)razumeva kao pad u praistorijsko vreme, kao praznoverje i ludilo. U uslovima uznapredovale administracije, princip jastva kao proces samoodr anja koji posreduje drutveni rad svakog pojedinca u graanskoj privredi najzad se pretvorio u zahtev za samoospoljenjem individua i njihovim oblikovanjem prema meri tehnolokog pogona. Konano se prividno dokida i transcendentalni subjekt saznanja kao poslednja uspomena na subjektivnost samu i zamenjuje ga besprekorni rad automatskih mehanizama za ureivanje. 31 Istanjena subjektivnost se dakle postvarila u tehniki proces i svela na logiku navodno proizvoljnih pravila igre, a um je postao puko pomono sredstvo sveobuhvatnog privrednog aparata. Time se najzad ispunila njegova drevna ambicija da bude isti organ ciljeva, i to ciljeva koji su sada tako fatalno proraunati da rezultat
Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 138. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 46. 31 Potroako drutvo se pobrinulo za to. Kulturna industrija derogira nadletvo koje je subjektu pripisao kantovski shematizam i sama unapred povezuje ulnu mnogostrukost s fundamentalnim pojmovima. Njena du nost je da preparirani podaci deluju saglasno sa sistemom istog uma kupca. Potroai ne mogu klasifikovati nita to ne bi unapred ve bilo klasifikovano u shematizmu proizvodnje. (Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 48, 145)
30 29

40

izmie svakom ljudskom proraunu. Iz funkcionalizovanosti uma s obzirom na prisilni karakter samoodr anja, iz njegove jednodimenzionalne fiksiranosti na izbor izmeu pre ivljavanja i propadanja, u krajnjoj liniji izvire udes istorije rukovoene neprozirnim i isprepletenim drutvenim interesima i iz nje ishodea iskljuivost formalnologikih zakona, pre svih onog temeljnog zakona neprotivrenosti. Savremenost je samo slika poslednje granice tog procesa. Izbacivanje miljenja iz logike sankcionisalo je postvarene ljude u fabrici i kancelariji. Sa takvom teorijom koja nalazi svoju normu jedino u posebnim naukama, i praksa se morala zagubiti u bezobzirnom pogonu svetske istorije. A sa neminovnou krize i rata u njoj, osloboena je priroda kao istinsko samoodr anje upravo u procesu prosvetiteljstva kojim se htela prognati; civilizacija koja je elela da pobegne od neovetva preputa mu se kroz do kraja civilizovano jastvo. Ono se s velikim naporom otuilo od puke prirode i upravo stoga mu ona, tanije mogunost povratka u nju, u isto vegetativnu i animalnu egzistenciju, uliva neizrecivi, jezivi, onaj najstariji strah, strah od gubitka vlastitog imena. To predstavlja apsolutnu civilizacijsku opasnost. Mimetski, mitski i metafiziki naini miljenja i postupanja redom su diskvalifikovani, dok prosveeni duh nije najzad osudio sve iracionalno budui da vodi u propast.32 Do koje je ipak dolo upravo forsiranjem racionalnosti. Onda mora biti da neto nije u redu s racionalnou. Ono to Adorno i Horkhajmer u ovom pogledu nude u Dijalektici prosvetiteljstva nije ni jednostavno ni jednoznano. Izvesno je da oni jezgro celokupne civilizacijske racionalnosti vide kao negiranje prirode u oveku u svrhu gospodarenja nad prirodom i drugim ljudima. Izvesno je takoe da im je stalo da uka u na dijalektiki uvid koji iz toga sledi, na paradoksalan razvoj subjektiviteta: upravo u njegovom jezgru buja mitska iracionalnost. Jer, ako se porekne priroda u oveku, neproziran postaje i telos vlastitog ivota; s naputanjem svesti o sebi kao o prirodi, ovek ponitava i sve svrhe zbog kojih se odr ava u ivotu, drutveni napredak, rast svih materijalnih i duhovnih snaga, ak i samu svest. Istorija subjektivnosti se dakle mo e prikazati kao napredovanje u onom ustolienju sredstava kao svrhe, koje e u kasnom kapitalizmu konano zadobiti karakter autode32

Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 49.

41

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

struktivnog otvorenog ludila33: Gospodarenje oveka nad samim sobom, na emu se temelji njegovo jastvo, uvek je virtualno unitavanje subjekta, iako se dogaa u njegovoj slu bi. 34

Povratak
To unutranje protivreje koje najdublje karakterie savremeni produktivistiki um, prema autorima Dijalektike prosvetiteljstva, prototipski je oblikovano, opet, jo u Odiseju, u junaku koji izbegava rtvu putem rtvovanja. itava istorija civilizacije u tom pogledu nije nita drugo nego istorija introverzije rtve, istorija odricanja. Odisejevo neprestano samosavladavanje, priguivanje vlastitog jastva ujedno je i proputanje onog ivota koji se spasava tek putem priseanja na njega kao na lutanje. A ipak je u tom zlehudom koraku data i nada, ipak slika koja se najavljuje nije liena vizije pomirenja, ipak se Odisej jo rtvuje u svrhu ukidanja svakog rtvovanja. Njegovo gospodarsko odricanje se bori sa mitom i zastupa drutvo kome odricanje i gospodarenje nee vie biti potrebni: drutvo koje gospodari samim sobom zbog pomirenja, a ne zbog nasilja nad sobom i nad drugima.35
Ludilo je izgleda ovde shvaeno kao paranoja. Paranoik je prema autorima Dijalektike prosvetiteljstva, onaj koji spoljni svet opa a samo onako kako to odgovara njegovim slepim svrhama, on mo e uvek samo da ponavlja svoje jastvo ospoljeno u apstraktnoj po udi... (v. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 214-215). Ludilo je meutim neretko u Adornovom delu shvaeno i na drugaiji nain. Ono povremeno zadobija ak i izvestan ekskluzivni saznajni kredibilitet, budui da se vidi kao neka vrsta prinudno zaogrnute objave istine u neistinitom svetu, kao istina u onom obliku u koji ljudi zapadaju im usred neistinitoga ne ele da odustanu od istine (Theodor W. Adorno, Negative Dialektik, s. 396). Odnosno, ni pojmovi zdravlja/zdravog razuma i bolesti/ludila ne smeju predstavljati konanu granicu za dijalektiku misao. Ako je ona jednom vladajue opte i njegove proporcije saznala kao ono bolesno i u najdoslovnijem smislu ga oznaila kao paranoju, kao bolesnu projekciju onda njoj kao elija ozdravljenja ostaje jedino ono to se po meri tog poretka prikazuje i samo kao bolesno, nastrano, paranoidno tavie kao ludo, pa kao i u srednjem veku i danas va i da jedino lude kazuju vlasti istinu. (Theodor W. Adorno, Minima Moralia, Theodor W. Adorno: Gesammelte Schriften, Band 4, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1997, s 81) 34 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 73-74. 35 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 75. Kako, meu drugima, primeuje Robert urc, najdominantnija i najsna nija dimenzija Adornovog vieslojnog pojma pomirenja (Vershnung) od poetka je ona
33

PREDRAG KRSTI

42

Slian obrt Adorno i Horkhajmer detektuju i na putanji celokupne antiautoritarne tendencije prosvetiteljstva. Princip usmeren protiv svakog umom nepotkrepljenog autoriteta morao je i sam na kraju prei u vlastitu suprotnost, u instancu usmerenu protiv samog uma. Njegova veza sa utopijom sadr anom u pojmu uma mo e biti jo samo podzemna. Kao ekonomskim nasiljem oblikovana promocija gospodarenja u samosvrhu, um se formalizuje, teorija postaje nerazumljiv pojam, a miljenje va i za smisleno samo ukoliko je napustilo smisao. Prosvetiteljstvo koje je te ilo miniranju represivnog poretka, upregnuto u vladajui nain proizvodnje, dokinulo je tako samo sebe.36 Smer i izgled celog ovog kretanja u kome se istorija uma i neum istorije poklapaju37, nema sumnje da zavisi od sadr aja koji se pripisuje pojmu um. Postoje vrlo udaljene recepcije njegovog statusa u Adornovoj filozofiji, od advokature drugoumnosti do apoteoze uma.38 U Dijalektici prosvetiteljstva emo zaista nai i pasa e koji nedvosmisleno optu uju um. Um igra ulogu instrumenta prilagoavanja, a ne sredstva za umirenje, kao to se to ponekad ini zbog naina na koji ga individue upotrebljavaju. Njegovo se lukavstvo sastoji u tome da ljude pretvara u dalekose ne betije, a ne u tome da posti e identitet subjekta i objekta.39 Prethodni citat se nalazi meu
socijalno-etika; videti: Robert Schurz, Ethik nach Adorno,Basel / Frankfurt/M.: Stroemfeld / Roter Stern, 1985, s. 265 i dalje. 36 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 113-114, 125. 37 Uporediti: Reinhard Kager, Herrschaft und Vershnung. Einfhrung in das Denken Theodor W. Adornos, Frankfurt/M. / New York: Campus Verlag, 1988, s. 23. 38 Za opravdanost iskuavanja prvog videti: Ute Guzzoni, Reason A Different Reason Something Different Than Reason? Wondering about the Concept of a Different Reason in Adorno, Lyotard, and Sloterdijk, u: Max Pensky (ed.), The Acuality of Adorno. Critical Essays on Adorno and the Postmodern, State University of New York, 1997, s. 23-42. Za zapreavanje te primisli mo e poslu iti gotovo itava literatura postadornovske Kritike teorije. Ve klasinu i nezaobilaznu analizu na toj liniji pru io je Albreht Velmer u knjizi Prilog dijalektici moderne i postmoderne Kritika uma posle Adorna, Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo, 1987, naroito u istoimenom tekstu, s. 47-113. Ali najizra enije insistriranje na pridr avanju Adorna uz onaj tradicionalni pojam Uma nai emo u: Hans-Ernst Schiller, Selbstkritik der Vernunft. Zu einigen Motiven der Dialektik bei Adorno, u: Michael Lbig / Gerhard Schweppenhuser (hrsg.), Hamburger Adorno-Symposion, Lneburg: zu Klampen, 1984, s. 99-120. 39 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 254.

43

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

minijaturama s kraja Dijalektike prosvetiteljstva koje su skromno naslovljene sa Zapisi i nacrti i odnosi se na Prilog kritici filozofije istorije. Nedugo zatim meutim, u jednom zapisu koji je nazvan Protivrenosti, autori e kroz usta jednog od dva mlada sagovornika koji vode izmiljeni dijalog o odgovornosti izbora zanimanja, onog na ijoj su nesumnjivo strani njihove simpatije, rei i sledee: Ja nisam protiv uma, elim samo da razaberem oblik koji je um poprimio.40 ini se da bi ova druga odrednica namere, koja uostalom i ne mora biti nespojiva s prvom, bolje oslikavala stanovite Adorna i Horkhajmera. Jer, u preciznijim razlaganjima, oito je da um ima korektiv jedino u samom sebi, da jedino on mo e ispaviti greke koje je poinio i da jedino u njemu prebiva emancipatorski potencijal koji je njegovom instrumentalizacijom priguen i kompromitovan.41 Samo vikom, nikako manjkom uma mogu se izleiti rane koje zadaje um-alatka u bezumnoj celini oveanstava izriit e u tom pogledu biti kasnije Adorno. 42 Leenje pak mora da otpone uvianjem problema, tekoe koja prebiva u samom pojmu uma. On je miljen kao jedinstven, kao univerzalan, kao na jednak nain pripadajui svim nosiocima, a u isti mah je oito da se ti nosioci subjekti nalaze u realnim nesaglasnostima i ak suprotstavljenostima: istovremeno dakle i kao ist i kao empirijski um. Ta ve kantovska podvojenost je kod Adorna i Horkhajmera neto to prokazuje konstrukt njegovog jedinstva, ali istovremeno signalizira mogunost utopije. S jedne strane, um je instanca kalkuliueg miljenja koja svet prireuje za svrhe samoMax Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 273. Ovo je uverenje koje prilikom vlastitih demaskiranja uma, starajui se da omee horizont te kritike, takoe dele i ostali eksponirani predstavnici Frankfurtske kole. Um, i samo um, sadr i svoj vlastiti korektiv, nedvosmislen je Markuze (Herbert Marcuse, Um i revolucija, Sarajevo: Veselin Maslea, 1987, s. 13). Za Horkhajmera je situacija u kojoj se um nalazi ne grobljanska, nego jednostavno klinika: Bolest uma je to se um rodio iz ovjekovog poriva da vlada prirodom, a ozdravljenje ovisi o uvidu u prirodu bolesti.... (Max Horkheimer, Pomrina uma, u: Max Horkheimer, Kritika instrumentalnog uma, Zagreb: Globus, 1988, s. 124). Za polo aj i figuru samokritiki i samonadilazei orijentisanog uma kod Frankfurtovaca videti: Rolf Wiggershaus, Die Frankfurter Schule. Geschichte; Teoretische Entwicklung; Politische Bedeutung, Mnchen: DTV, 2001, s. 364-390, 553-565; arko Puhovski: Um i drutvenost. Filozofija politike Frankfurtske kole od 1932. do 1945, Zagreb: Informator Fakultet politikih nauka, 1989, s. 45 i dalje. 42 Theodor W. Adorno, Der Artist als Statthalter, u: Theodor W. Adorno: Gesammelte Schriften, Band 11, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1997, s. 121.
41 40

PREDRAG KRSTI

44

Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 103. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 104. 45 Uporediti o Adornovom alternativnom subjektu negativne dijalektike koji je krajnje utopian: Hotimir Burger, Adornova imanentna kritika subjekta; Filozofska istra ivanja, br. 26, 3/1988, s. 983-1004, s. 999; takoe na tragu zamisli o novom subjektu: Rolf Wiggershaus, Theodor W. Adorno, Mnchen: Beck, 1998, s. 27. 46 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 49.
44

43

45

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

odr anja i priznaje samo funkciju prepariranja predmeta iz pukog materijala ula u materijal podjarmljivanja.43 Istinska priroda njegovog shematizma iskazana je potom u funkcionisanju sistematskog naunog pogona kao interes industrijskog drutva. Taj instrumentalni um ne priznaje va enje ikakvih drugih odreenja osim klasifikacija drutvenog pogona. Prerada i upravljanje su jedini aspekti pod kojima se posmatraju i bivstvovanje i ovek. A opet, s druge strane, upravo kod Kanta pre ivljava i ona tajna utopija u pojmu uma koja je preko sluajnih razlika izmeu subjekata sagledavala potisnuti identini interes, pre ivljava nekako uz ili ispod onog uma kojim rukovodi svrha samoodr anja i koji brie i razlike i identini interes. Re je o sauvanoj predstavi istinske optosti, utopije, o onom transcendentalnom nadindividualnom ja koje sadr i ideju slobodnog zajednikog ivota ljudi u kojem se oni organizuju u opti subjekt i nesklad istog i empirijskog uma dokidaju svesnom solidarnou celine.44 U pasa ima poput navedenog kao da se najavljuje mogunost novog subjekta45 jednog opteg subjekta, drutva kao subjekta vezanog za ideju slobodnog zajednikog ivota organizovanog na naelima solidarnosti. Ta je mogunost, meutim, uvek kod Adorna ostala pridr ana za utopiju s one strane drutvenih antagonizama koji omoguuju nesrenu podvojenost subjekta. Ali upravo i tu utopiju valja ouvati i revitalizovati, vie, ini se, ne toliko kao istinsko razreenje zagonetke istorije, nego makar kao mogunost istinskog miljenja u odozgo upravljenom svetu i beznade nom i bezizlaznom toku istorije koji je postao sudbina. Uvek se mora birati izmeu podreivanja oveka prirodi ili podreivanja prirode jastvu. Pod prinudom gospodarenja, ljudski rad je uvek odvodio od mita u iju je vlast pod tom prinudom uvek iznova dolazio.46 Ova nevesela alternativa epopeje prosvetiteljstva, nema sumnje, dominira jednim registrom Horkhajmerove i Adornove knjige. Svaki pokuaj prosvetiteljstva da se odupre i umakne sudbinskim silama pokazuje se kao

neuspean, a ukoliko se misao na trenutak i otrgne, saekuje je prokletstvo mitskih sila u liku neutene praznine emancipacije. 47 Ali Dijalektika prosvetiteljstva naznauje i mogunost jednog koncepta prosvetiteljstva koji bi bio u toj meri drugaiji da ne ostavlja prostora rezigniranim tonovima. On bi pre svega morao da bude suprotstavljen samom gospodarenju, gospodarenju uopte, principu gospodarenja, i to na taj nain to bi promiljao ne subjekt naspram prirode, nego prirodu u subjektu. Takvo miljenje bi bilo nesputano, u tom smislu da oslobaanje od prirode ne bi vezivalo za njeno podjarmljivanje, ve za priznanje da je samo miljenje drhtanje prirode pred samom sobom. Tek na ovom idejnom nacrtu postavljeno prosvetiteljstvo izbeglo bi udesu da slobodu mora da zameni pogonom samoodr anja i, u ime protiv istine zaverenih napretka i kulture, izgubi se u svom pozitivistikom elementu, suspenduje pojam i otvori prostor la i.48 Negativna mudrost tako samoprosveenog prosvetiteljstva odvezala bi ga od sunca kalkuliueg uma koje, proirenjem graanske robne privrede, dodue osvetljava tamno obzorje mita, ali i svojim ledenim zracima gaji senke novog varvarstva.49 Inspirisana Benjaminovom nadom beznade nih, ona bi radije da zasnuje nadanje u bolje prilike, ne u iluziji da su one garantovane, trajne i konane, nego upravo u otporu, u izostajanju potovanja za ona vrsto utemeljena obeanja sree koja se mno e u carstvu opte patnje.50 Uz rizik da bude oznaena kao kulturni pesimizam ili negativna, ak gnostika eshatologija51, ona bi da izbegne ponavljanje greke racionalistikih filozofija istorije i iznova propie ovu ili onu spasonosnu
Uporediti: Jrgen Habermas, Filozofski diskurs moderne, s. 111. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 56-58. Ovaj nacrt ak omoguuje izgradnju itave jedne filozofije prava: pojam negativnog prirodnog prava tu bi odgovarao pravu prve prirode u drugoj. O ovom zanimljivom i zasnovanom pokuaju videti: Mathias Becker, Natur, Herrschaft, Recht, Berlin: Duncker & Humblot, 1997. 49 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 49. 50 Uporediti: Burkhardt Lindner, Herrschaft als Trauma. Adornos Gesellschaftstheorie zwischen Marx und Benjamin, u: Heinz Ludwig Arnold (hrsg.), Theodor W. Adorno, Text + Kritik, s. 72-91, s. 82-83, 88-89. 51 Videti, na primer: Arnold Kuenzli, Aufklrung und Dialektik, Politische Philosophie von Hobbes bis Adorno, Freiburg: Rombach, 1971, s. 137; Michael Theunissen, Negativitt bei Adorno, u: Ludwig von Friedeburg / Jrgen Habermas (hrsg.), Adorno-Konferenz, , Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1983, s. 54-55.
48 47

PREDRAG KRSTI

46

praksu. Umesto tog povlaenog profetskog prosuivanja i striktne programske recepture, ona bi radije da u mekim, gotovo ne nim pojmovima oslika to drugaije, nenasilno i obzirno dr anje prosvetiteljstva i njegov odgovarajui refleksivni oslonac. Nimalo nevina metafora svetlosti i odnos prema njoj postaju odluujui.52 Nasuprot idolopoklonikog prizivanja sunca, upuuje se na pogled na svet obasjan njime, u kome se mo e naslutiti da njegov sjaj ne mora ujedno i da spaljuje; sugerie se stav beskonanog strpljenja, ne nog poriva stvorenja spram svetlosti i izraza koji se nikad ne gasi; evocira se uspomena na prvo svetlucanje uma koje se javlja u tom porivu i odra ava u pamenju ljudi, ali koje ipak i na svoj najsreniji dan nailazi na neminovno protivreje: na sudbinu koju um sam ne mo e da preokrene.53 Putanja ovakvim prosvetiteljstvom voene emancipacije mo e se dvostruko odrediti, odnosno ima dva takta. Jedan je, nema sumnje, utopijska vizija pomirenja s prirodom, koje se subjekt prisea u sebi54, a drugi je ifrovanje toga kao izmicanja logici gospoda52 O metaforici svetla i prosveenosti videti: ak Derida, Nasilje i metafizika, Beograd: Plato, 2001, s. 15-26; Hans Blumenberg, Svjetlost kao metafora istine, Podgorica: Oktoih, 1999; Jean Starobinski, Die Embleme der Vernunft, Mnchen-Paderborn-Wien, 1983. 53 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 248, 255-256. 54 O toj naturontologiji su rado, iscrpno i u osnovi neblagonaklono pisali bezmalo svi interpretatori Adornove drutvene teorije, pronalazei u njoj defetistiko ili iracionalistiko pribe ite filozofije pred nemogunou stvarne revolucije. Uporediti, meu drugima: Michael Theunissen, Gesellschaft und Geschichte. Zur Kritik der kritischen Theorie, Berlin: W. de Gruyter & Co., 1969, naroito s. 165; Zoltn Tar, The Frankfurt School: The Critical Theories of Max Horkheimer and Theodor W. Adorno, New York-London-Sydney-Toronto: J. Wiley, 1977, s. 95-97; Helmut Dubiel, Wissenschaftsorganisation und Politische Erfahrung. Studien zur Kritischen Theorie, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1978, s. 124-127; Alfons Sllner, Geschichte und Herrschaft. Studien zur materialistischen Sozialwissenschaft 1929-1942, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1979, s. 333 i dalje; Albreht Velmer, Istina, privid, pomirenje, u: Prilog dijalektici moderne i postmoderne, s. 7-56; kod nas: Simo Elakovi, Filozofija kao kritika drutva. Iskustva i iskuenja Frankfurtske kole, Split: Logos, 1984, s. 92-109, 129-140. Nasuprot tome, da postoji unuranja logika i ak centralni znaaj koncepta pomirenja subjekta s prirodom unutar Adornove filozofije, odnosno da se njegova racionalnost mo e sasvim lepo rekonstruisti ukoliko se ve e, s jedne strane, za materijalni korelat vika vrednosti kao kroz gospodarenje realizovan oblik slobode i, s druge strane, teorijski obrazlo i pozivanjem na karakter regulativne ideje kao merila kritike, pokazuje se u: W. Martin Ldke, Zur Logik des Zerfalls. Ein Versuch, mit Hilfe der gezhmten Wildsau von Ernsttal die Lektre der sthetischen

47

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

PREDRAG KRSTI

renja, otklon od kolopleta prinude i oslobaanja, rtve i krvnika, sagreenja i iskupljenja, iji bi nedogled konstituisao novo, pravo, realno, solidarno, opte ali ne totalitarno, celovito ali bri no i ak konstitutivno za pojedinca, drutvo kao subjekt samoodr anja55. Oba se momenta, meutim, odvojeno mogu uzeti samo u svrhe izlaganja, a razmatranje jednog bez referisanja na drugo ne mo e se sprovesti bez ogreenja po oba i, jasno, po Adornovu i Horkhajmerovu figuru koja time postaje podobna za kritiku ove ili one jednostranosti ili nedoreenosti. Na kraju krajeva, unutranji i razlo niji sadr aj ili indikator meko miljenog pomirenja ini se da i nije nita drugo nego ukidanje gospodarenja. Time to duh priznaje da je gospodarenje i vraa se prirodi, gubi se zahtev za vladanjem zbog koga upravo zavisi od prirode. 56 Ako je sve poelo postavljanjem prirode pred sebe da bi se mogla savladati, odnosno, distanciranjem ljudi od prirode putem miljenja koje je svedeno na njegovu formativnu ulogu distanciranja i opredmeenja, ako je sve poelo pojmom, tim idealnim oruem da se svet kao ono haotino, mnogostrano, disparatno razlikuje od poznatog, jednog, identinog, ako je na poetku stajao prelom izmeu subjekta i objekta i gospodarenje prvog nad drugim onda ne mora sve u tom znaku i da zavri. Prosvetiteljstvo mo e ii i preko samog sebe, veruju Adorno i Horkhajmer, preko svoje (us)postavljenosti kao prirode koja se javlja u svojoj otuenosti. Za to je, naravno, neophodno njegovo samoprosveivanje, jedno prosveivanje prosvetiteljstva o vlastitim zabludama, ona druga prosveenost koja nee ostati slepa pred mitologijom ili ideologijom samog prosvetiteljstva, ve e demaskirati ne samo sve njegove ideologeme, nego i njega samog kao svoju poslednju mitemu. Prvi na Adornovoj i Horkhajmerovoj listi idola ini se da je onaj koji se ponosno uzdizao nad prirodom i za koji se mislilo da svedoi o veliini i moi oveka duh. Egzistencija duha kao vladanja
Theorie zu erleichtern, u: Burkhardt Lindner / W. Martin Ldke (hrsg.), Materialen zur sthetischen Theorie Theodor W. Adornos. Konstruktion der Moderne, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1980, s. 415-446, s. 435; Jan Weyand, Adornos Kritische Theorie des Subjekts, Lneburg: zu Klampen, 2001, s. 61. 55 O ovom vieznanom aspektu drutvenog subjekta organizovanog samoodr anja, videti: Jan Weyand, Adornos Kritische Theorie des Subjekts, s. 30-31, 63 i dalje. 56 Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 56.

48

57 58 59

Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 57-58. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 234. Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 58.

49

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

prirodom sadr i nu no i ono ega se sam nerado prisea, upravo zavisnost od prirode. U to priznanje, u tu autorefleksiju duha ini se da autori Dijalektike prosvetiteljstva investiraju nadu. Njegova samosvest bi mogla dijalektiki da negira i sam zahtev za vladanjem i onu prinudu zavisnosti od prirode odvojenog i njoj suprotstavljenog duha. Na duhu je dakle da u finalnom za-okretu avanture prosvetiteljstva sam sebe sazna kao sa sobom razdvojenu prirodu i u tom aktu detronizovanja, kao tako rei njen transformator, omogui prirodi da kroz njega sama sebe, makar i kao neto slepo i osakaeno, iznova dozove. Taj globalni povratak otuene prirode nije meutim dovoljan. Podreivanje prirode se uvek prenosilo i na drutvo, podseaju Adorno i Horkhajmer. Ako oveanstvo sada hoe da se oslobodi, jamstvo njegove budue slobode mora upravo biti u odvajanju od svih oblika i ustanova same subordinacije. Ispunjenje tog naloga vezano je za pojam, za dakle isti onaj umski instument koji je kriv za prvobitni greh gospodarenja. Njegov emancipatorski potencijal krije se ispod ili iza onog porobljivakog i omoguava da se na svakom koraku civilizacijskog napretka, koji iznova reprodukuje gospodarenje, istovremeno podzemno reprodukuje i perspektiva pomirenja s prirodom. Jer on ne distancira kao nauka samo ljude od prirode, nego, kao samopromiljanje upravo onog miljenja koje u formi nauke ostaje vezano uz slepu ekonomsku tendenciju, mo e da izmeri distancu koja ovekoveuje nepravdu.57 Tek miljenje koje vie ne bi bilo sputano tim protokolom ekonomije i(li) nauke imalo bi i smelosti da u samom pojmovnom miljenju prepozna gospodarenje kao nepomirenu prirodu. A na njemu bi osnovano prosvetiteljstvo, kao nepopustljiva teorija koja konano stie mo nad samim sobom i pretvara se u silu, moglo probiti i granice samog prosvetiteljstva.58 Prosvetiteljstvo tako (odreeno) negira onaj oblik koji je poprimilo. Ono kao organ prilagoavanja dolazi samom sebi u trenutku kada se odrie svake povezanosti sa prilagoavanjem. Ono kao princip slepog gospodarenja u istom potezu ima dovoljno hrabrosti da ukine la nu apsolutizaciju tog principa koji je dr alo za vlastito naelo. Ono se najzad dopunjava i ukida kada se priroda koju vladajua nauka ne prepoznaje, prizna kao izvor. 59

Priznanje prirode, uputstvo podseanja subjekta na nju u sebi samom i nalog njegovog pomirenja s njom, oito su miljeni kao protivotrov slepom povinovanju logici gospodarenja i jedina mogunost da se ona demontira. Ostvarenje ideala prosvetiteljstva podrazumeva, dakle, u izvesnom smislu njegovu dobrovoljnu abdikaciju, samoosveivanje i samoograniavanje, pomirenje sa njegovim neprijateljima koje je kao konstrukte sam ustanovio, sa prirodom i neposrednim ulnim ivotom, kao i sa drutvom koje osakaeni subjekt prosvetiteljstva vie ne bi morao da do ivljava kao kolektivni aparat prinude i osamostaljeni i nedokuivi organizacioni pogon, ve, upravo u bitnom smislu obrnuto, kao vlastiti realni subjekt. Ova figura je u principu ona stara hegelovska, dijalektika, ali verovatno nema bri ljivijeg i doslednijeg pobornika od Adorna i, ako je o Dijalektici prosvetiteljstva re, Horkhajmera. S aspekta mogue emancipacije unutar jedne kritike utopije, svi navedeni pojmovi moraju da prou, u novozavetnim motivima i odgovarajuom terminologijom govorei, istilite u kome e u sebi nai snage za pokajanje i preumljenje. Natalo eni i sedimentirani utopijski sadr aji treba da se evociraju iza slojeva koji su poprimili represivne oblike. Za to su sposobni samo krivci, grenici i samo je njihovo osloboenje punopravno. Bilo da je junak tog zahvata miljenje, duh, um, pojam ili zapravo ono o emu je uvek re subjekt samo u njemu samom prebiva ansa za izbavljenje. Forma ili deformitet koji je on poprimio reformie se samoprosveivanjem kao aktom doslednog praktikovanja prosvetiteljstva i na vlastita iskrivljenja. I tek time se otvara prostor za otklon od onog toka (sopstvene) istorije koji se u protivnom ini sudbinskim.

Zagonetka
PREDRAG KRSTI

Jedan univerzalni krivi model ponaanja koji karakterie oveka u susretu sa neprijateljskom prirodom, jedan univerzalni obrazac kognitivnog mehanizma koji zastraenost pred prirodom pretvara u sukob, jednu zajedniku reaktivnost po istom osnovu prethodno poistoveenih svesti mita i prosvetiteljstva, kod Adorna i Horkhajmera predstavlja odgovor koji je na Sfinginu pitalicu dao Edip. Edipovo reenje Sfingine zagonetke To je ovek ponavlja se kao stereotipni odgovor bez obzira na to da li je pred njim deo objek-

50

Max Horkheimer / Theodor W. Adorno, Dialektik der Aufklrung, s. 23. Theodor W. Adorno, Negative Dialektik, s. 186. 62 Videti: Franoise Gaillard, Novo zaaravanje svijeta, u: Gvozden Flego i dr. (prir.), Postmoderna. Nova epoha ili zabluda, Zagreb: Naprijed, 1988, s. 119-134, s. 122-123.
61

60

51

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

tivnog smisla, obrisi jednog poretka, strah pred zlim moima ili nada u izbavljenje.60 Antropomorfizam, projekcija subjektivnog na prirodu, reductio ad hominem reakcija nalazi se u temelju mita, ali prema autorima Dijalektike prosvetiteljstva fundira u jednakoj ili jo u veoj meri i prosvetiteljstvo koje je tu figuru detektovalo i uvek iznova zaboravljalo da primeni na sebe kao svojevrsno vlastito demitologizovanje, kao dosledno ili kao drugo prosveivanje, kao reductio hominis koji bi konano svrgao u apsolut stilizovanog subjekta.61 Tek ovakvo itanje mita moglo bi ukazati na trokove ljudskog oslobaanja od okova sudbine od prirodnog reda stvari koje se osniva na vladanju njome, na njenom podvrgavanju zakonima uma. S jedne strane, Edip je junak koji oslobaa, simbol oveka koji se po prvi put uspravlja i racionalnim redom izaziva onaj prirodan poredak sveta koji ga vezuje svojim fatalnim mehanizmom. Um namee svoj red svetu a Edip zaista oslobaa ljude fatuma, iako e u mitu, kao svaki iskupitelj, morati da plati cenu za to, morae da bude ka njen. Ali trokovnik se mo da tu ne zavrava. Upotrebivi svoje znanje, Edip (filozof, ovek, graanin, protagonist subjektivne racionalnosti...) je ostao sam i otuen u svetu, on je opustoio svet znanjem, sruio je njegovu aroliju, svojom racionalnou sm se izgnao iz podruja bo anskog i osudio na potragu za novim boravitem. Veliina ide s tragizmom, ona bi se mogla pokazati i kao nesretno ruenje arolije svijeta, ono raz-oaravanje ije su pogubne posljedice bile dugo prikrivane pobjednikim slavljem uma, i za koje je Nietzsche stalno ponavljao da je pod znakom nihilizma potkopalo cijelu sudbinu Zapada 62. To je i Bodrijarova sugestija. Dejstvo elje je zadovoljeno, kritiki radikalizam je postao suvian, a svaki negativitet reen u jednom svetu koji uobra ava da se ostvario. U inflaciji odgonetki, preostaje samo da se stvari ponovo postave na zagonetnu nultu taku, da se iznova zagoneta ali sada na jedan obrnut nain. Umesto Sfinge koja je postavljala pitanje oveku o oveku dok Edip umilja da je navek reava, danas ovek neljudskoj Sfingi postavlja pitanje

PREDRAG KRSTI

o neljudskom, o fatalnom, o nehajnosti sveta prema naim poduhvatima, o nehajnosti sveta prema objektivnim zakonima. Objekt je (p)ostao Sfinga koja taji ili izvrdava odgovor, koja se ne pokorava ni jednom nametnutom odgovoru, koja izigrava i zavodi i kad se ini da u poverenju odgovara potrebi da odgonetne nekakvu zagonetku. ta nam drugo ostaje nego da se pribli imo toj zagonetki? 63 Ako nam se uinilo da se sa modernom scena promenila, da je dolo do preobraenja pitanja i odgovora da nije vie kao u mitska vremana Sfinga ta koja postavlja pitanja na koja naa pronicljivost pod pretnjom propasti mora da nae odgovore, nego da smo mi ti koji sa bezbedne distance od sfinginskog principa stvarnosti metodski pravoverno formuliemo zagonetna pitanja kao hipoteze a ona na njih odgovara potvrdno ili odreno onda smo naseli na jedan privid, na konstitutivnu la modernog menad erstva istinom. Nita se nije promenilo, samo mi jo treba da promenimo ono izmenjeno dr anje prema tom nepromenljivom, treba da priznamo i prihvatimo da je i danas Sfinga ta koja nam uz osmeh fatalne ironije postavlja pitanja tako to nas uteruje u istra ivanje koje mi smatramo svojim i da su i dan danas pogreni odgovori najsmrtonosniji 64. Tako bi se nagovor na ponovno zaaravanje mogao shvatiti i kao povratak u Tebu, povratak na mesto zaetka sudbine, ali sada sa drugaijim pristupom: ovaj put da postavimo pitanje a ne da odgovorimo, da iznova podijelimo karte i odigramo drugu partiju sa svijetom (a ne protiv njega). Nieov sastanak pitanja i znaka pitanja65, Bodrijarovo prela enje na stranu zagonetke, postajanje zagonetkom u zagonetki, znai upravo to novo otvaranje uiju za glas uutkane Sfinge, davanje za prava onom ne-ljudskom poretku sveta iz koga nas je Edipova drskost oholo otrgnula, promiljanje iznova nije li srodnost pogodniji obrazac odnoenja meu stvarima i ljudima nego instrumentalnost, raskravanje sa finalistikom logikom univerzalistikog uma koji je priveo obezvreenosti ciljeva. Naputanje nade ovde prati obeanje davanja ari svetu, uz uslov da se odustane od dominacije nad njim. Taj svet pun smisla bio bi tako ustrojen da
an Bodrijar, Fatalne strategije, Novi Sad: Knji evna zajednica Novog Sada, 1991, s. 158. 64 Peter Sloterdijk, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoru anje, Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo, 1988, s. 59. 65 Fridrih Nie, S one strane dobra i zla, Beograd: Grafos, 1983, s. 9.
63

52

66 67 68

Videti: Franoise Gaillard, Novo zaaravanje svijeta, s. 130-131. Franoise Gaillard, Novo zaaravanje svijeta, s. 132-134. Jrgen Habermas, Filozofski diskurs moderne, 1988, s. 115.

53

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

bi omoguio da na odnos prema njemu ne bude ni izraz straha (primitivni ovjek) niti agona (homo rationalis) ve izraz izmirenja66. Novi savez sa svetom (koji je u stvari onaj najstariji) pogoduje vaskrsavanju mitova ali se ne poklapa sa prihvatanjem utvrenih mitova. Stari savez je mitski raskinuo Edip, a istorijski Odisej, obojica instalirajui vladavinu uma. Vreme je za obrnutu Odiseju, za putovanje u suprotnom smeru, za dola enje do take gde se vezivanjem za Um odluila sudbina oveanstva, za dekonstrukciju, za razatkavanje tog toka, za dakle noni posao Penelope. On ne bi bio povratak kao regresija, ve prola enje kroz ogledalo naih uverenja koje u izgled stavlja otkrie jednog novog naina miljenja naina miljenja koje logiki, a ne kronoloki, prethodi pogubnom razlikovanju mita i uma to ga je uspostavio um. Za to je potrebno popraviti ono to su pokvarila Odisejeva lukavstva, kako god to nazvali: mo oslukivanja prirode, mogunost vienja ari sveta, mimesis, estetska racionalnost... Edip nas je oslijepeo, zbog Odiseja smo postali gluhi, i tako je, dakle, gluh i slijep homo rationalis mogao ii naprijed putem napretka, putem telosa bez lica i bez glasa. Sirene i dalje pjevaju ali mi ve odavno ne prebivamo u svijetu koji oarava ta pjesma. Zadatak koji se stoga namee savremenoj filozofiji izgleda jasan, a retoriki formulisano pitanje vabi potvrdan odgovor: Nije li zadaa filozofije da ovjeka uini stanovnikom jednog iznova zaaranog svijeta, svijeta u kojem e se poput Odisejevih drugova u zemlji Lotofaga osjeati kao kod svoje kue?67 Nije, jer u takvom svetu ovek nije kod svoje kue. Ovo bi mogao biti odgovor teoretiara kritike teorije oslonjenih na paradigmu komunikacije. Oni misle da Adorno i Horkhajmer nisu sasvim bez krivice to su otvorili prostor ovakvim interpretacijama koje ih svejedno falsifikuju. Adorno i Horkhajmer se, prema njima, upisuju u dugaak i respektibilan niz onih koji su jo od Niea nediferencirano upotrebljavali jedno eminentno orue filozofije prosvetiteljstva kritiku. Autori Dijalektike prosvetiteljstva na prosvetiteljstvo naime primenjuju isto ono to je ono uinilo mitu, prepoznaju i diskvalifikuju njegove miteme. Ali i onu s kojom se moralo pa ljivije rukovati. Okreui se protiv uma kao osnove svoga vlastitoga va enja, kritika postaje totalnom.68 Nevolja je takve kritike, takve bespreprene sumnje u um

PREDRAG KRSTI

koja ne obrazla e razloge koji doputaju skepsu prema samoj ovoj sumnji, u pozicioniranju totalnih kritiara: oni, ako se nee odrei efekta poslednjeg razotkrivanja i hoe nastaviti kritiku, tada za svoje objanjenje korupcije svih umskih mjerila ipak jedno moraju ostaviti nedirnutim. Adorno i Horkhajmer u tom pogledu ostaju u otvorenoj performativnoj protivrenosti, ak je i raspiruju.69. Velmer odlino markira to mesto otklona koje deli itava postadornovska Kritika teorija, poto je do ivela vlastiti jeziki okret. Nije seanje prirode u subjektu, iz Dijalektike prosvetiteljstva, ono to demitologizuje idealizam i izvodi iz domena filozofije subjekta, ve je to seanje jezika u subjektu. Precizno sledei Habermasa70, Velmer signalizira onaj uzmak od Adorna, kojim se predstavni i instrumentalni delatni subjekt koji saznanjem zahvata u svet ne smeta u samo-skrivljenu/konstituiuu odbeglost od prirode, ve se radije sagledava kao gola senka komunikativne prakse koja stoji u osnovi ivota jezikog smisla71. Uprkos isticanju da filozofija nema nikakvog stanovita izvan jezika s kojeg bi formulisala kritiku pojmovnog miljenja, u Adornovoj misli se nalazi da pre ivljava jedan ostatak jeziko-filozofske naivnosti koji razotkriva da se takvo stanovite pretpostavlja ve u samoj zamisli kritike identifikujueg pojma. Adornova filozofija je navaljivanje na granice jezika filozofija subjekta; ovaj izgovara tajnu filozofije subjekta ne razumevajui je naglaava Velmer.72 Budui da Adorno ostaje u granicama filozofije subjekta, on onda nasleuje i ono od ega je ona neodvojiva, onaj scijentizam koji je sama izgradila, a protiv koga Adorno utoliko ee ustaje. Prema ovom tumaenju, Adornova kritika identifikujueg miljenja je samo ponavljanje scijentizma sa obrnutim predznakom; umesto nekada apoteoze, ona je samo sada jedno ruenje istog onog pojma kakvim ga je shvatala gospodarea nauka i kakvim ga je napravila ona ista metafizika koja je zaboravila jezik.73 Ovim se sugerie i stanovite koje izvodi iz ove matrice metafizike subjektiviteta: ne vie samo naelno filozofska, nego tek jedna
Jrgen Habermas, Filozofski diskurs moderne, s 122-123. Videti: Jrgen Habermas, Theorie des kommunikativen Handelns (I), Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1988, s. 489 i dalje. 71 Albreht Velmer, Prilog dijalektici moderne i postmoderne, s. 154. 72 Albreht Velmer, Prilog dijalektici moderne i postmoderne, s. 90. 73 Albreht Velmer, Prilog dijalektici moderne i postmoderne, s. 101.
70 69

54

jeziko-filozofska kritika subjektivizma ini moguim diferencijaciju kritike uma logike identiteta, koja u isti mah znai i njenu relativizaciju.74 Za novu komunikativnu paradigmu75, koja jeziko-filozofskim decentriranjem subjekta de-demonizuje i paradigmu naune racionalnosti, relativizacija ne znai nu no ubla avanje kritike nego upravo omeivanje granica unutar kojih ima smisla kritika uma, ime sam um, pa i subjekt, jo jednom dobija ansu.76

Litaratura
1. Adorno, Theodor W., Der Artist als Statthalter, u: Theodor W. Adorno: Gesammelte Schriften, Band 11, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1997, s. 114-126. 2. Adorno, Theodor W., Minima Moralia, Theodor W. Adorno: Gesammelte Schriften, Band 4, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1997. 3. Adorno, Theodor W., Negative Dialektik, Theodor W. Adorno: Gesammelte Schriften, Band 6, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1997. 4. Becker, Mathias, Natur, Herrschaft, Recht, Berlin: Duncker & Humblot, 1997. 5. Bernstein, J. M., Adorno. Disenchantment and Ethics, Cambridge, UK: Cambridge University Press, 2001. 6. Blumenberg, Hans, Svjetlost kao metafora istine, Podgorica: Oktoih, 1999. 7. Bodrijar, an, Fatalne strategije, Novi Sad: Knji evna zajednica Novog Sada, 1991. 8. Burger, Hotimir, Adornova imanentna kritika subjekta; Filozofska istra ivanja, br. 26, 3/1988, s. 983-1004. 9. Derida, ak, Nasilje i metafizika, Beograd: Plato, 2001. 10. Dubiel, Helmut, Wissenschaftsorganisation und Politische Erfahrung. Studien zur Kritischen Theorie, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1978. 11. Elakovi, Simo, Filozofija kao kritika drutva. Iskustva i iskuenja Frankfurtske kole, Split: Logos, 1984. 12. Gaillard, Franoise, Novo zaaravanje svijeta, u: Flego, Gvozden i dr. (prir.), Postmoderna: Nova epoha ili zabluda, Zagreb: Naprijed, 1988.
74 75 76

Albreht Velmer, Prilog dijalektici moderne i postmoderne, s. 102. Videti: Jrgen Habermas, Filozofski diskurs moderne, s. 278 i dalje. Albreht Velmer, Prilog dijalektici moderne i postmoderne, s. 104.

55

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

13. Guzzoni, Ute, Reason A Different Reason Something Different Than Reason? Wondering about the Concept of a Different Reason in Adorno, Lyotard, and Sloterdijk, u: Pensky, Max (ed.), The Acuality of Adorno. Critical Essays on Adorno and the Postmodern, New York: State University of New York, 1997. 14. Habermas, Jrgen, Filozofski diskurs moderne, Zagreb: Globus, 1988. 15. Habermas, Jrgen, Theorie des kommunikativen Handelns (I), Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1988. 16. Horkheimer, Max / Adorno, Theodor W., Dialektik der Aufklrung, Theodor W. Adorno: Gesammelte Schriften, Band 3, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1997. 17. Horkheimer, Max, Pomrina uma, u: Horkheimer, Max, Kritika instrumentalnog uma, Zagreb: Globus, 1988. 18. Kager, Reinhard, Herrschaft und Vershnung. Einfhrung in das Denken Theodor W. Adornos, Frankfurt/M. / New York: Campus Verlag, 1988. 19. Kant, Emanuel, Odgovor na pitanje: ta je prosveenost, u: Kant, Emanuel, Um i sloboda, Beograd: Ideje, 1974, s. 41-48. 20. Kant, Imanuel, Kritika istog uma, Beograd: BIGZ, 1976, s. 104. 21. Kuenzli, Arnold, Aufklrung und Dialektik, Politische Philosophie von Hobbes bis Adorno, Freiburg: Rombach, 1971. 22. Lindner, Burkhardt, Herrschaft als Trauma. Adornos Gesellschaftstheorie zwischen Marx und Benjamin, u: Arnold, Heinz Ludwig (hrsg.), Theodor W. Adorno, Text + Kritik, Mnchen: Sonderband, 1977, s. 72-91. 23. Ldke, W. Martin, Zur Logik des Zerfalls. Ein Versuch, mit Hilfe der gezhmten Wildsau von Ernsttaldie Lektre der sthetischen Theorie zu erleichtern, u: Lindner, Burkhardt / Ldke, W. Martin (hrsg.), Materialen zur sthetischen Theorie Theodor W. Adornos. Konstruktion der Moderne, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1980, s. 415-446. 24. Marcuse, Herbert, Um i revolucija, Sarajevo: Veselin Maslea, 1987. 25. Nie, Fridrih, S one strane dobra i zla, Beograd: Grafos, 1983. 26. Puhovski, arko, Um i drutvenost. Filozofija politike Frankfurtske kole od 1932. do 1945, Zagreb: Informator Fakultet politikih nauka, 1989. 27. Schiller, Hans-Ernst, Selbstkritik der Vernunft. Zu einigen Motiven der Dialektik bei Adorno, u: Lbig, Michael / Schweppenhuser, Gerhard (hrsg.), Hamburger Adorno-Symposion, Lneburg: zu Klampen, 1984. 28. Schurz, Robert, Ethik nach Adorno, Basel / Frankfurt/M.: Stroemfeld / Roter Stern, 1985.

PREDRAG KRSTI

56

29. Sloterdijk, Peter, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoruanje, Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo, 1988. 30. Sllner, Alfons, Geschichte und Herrschaft. Studien zur materialistischen Sozialwissenschaft 1929-1942, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1979. 31. Starobinski, Jean, Die Embleme der Vernunft, Mnchen-Paderborn-Wien, 1983. 32. Tar, Zoltn, The Frankfurt School: The Critical Theories of Max Horkheimer and Theodor W. Adorno, New York-London-Sydney-Toronto: J. Wiley, 1977. 33. Theunissen, Michael, Negativitt bei Adorno, u: Friedeburg, Ludwig von / Habermas, Jrgen (hrsg.), Adorno-Konferenz, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1983, s. 41-65. 34. Theunissen, Michael, Gesellschaft und Geschichte. Zur Kritik der kritischen Theorie, Berlin: W. de Gruyter & Co., 1969. 35. Thyen, Anke, Negative Dialektik und Erfahrung. Zur Rationalitt des Nichtidentischen bei Adorno, Frankfurt/M.: Suhrkamp, 1989. 36. Velmer, Albreht, Prilog dijalektici moderne i postmoderne Kritika uma posle Adorna, Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo, 1987. 37. Weyand, Jan, Adornos Kritische Theorie des Subjekts, Lneburg: zu Klampen, 2001. 38. Wiggershaus, Rolf, Die Frankfurter Schule. Geschichte; Teoretische Entwicklung; Politische Bedeutung, Mnchen: DTV, 2001. 39. Wiggershaus, Rolf, Theodor W. Adorno, Mnchen: Beck, 1998.

Predrag Krsti THE ENLIGHTENMENT ODYSSEY AND OEDIPUS: Subject, Reason and the Emancipation in Horkheimers and Adornos Dialectic of the Enlightenment
Summary Led by Adorno and Horkheimers understanding of the three conceptual orienteers subject, reason and emancipation this work attempts to sketch a status that they have attributed to the Enlightenment. Ulysses and Oedipus are here used not only in the way those two authors have done, not only to illustrate dialectical contradictions that this project falls into and is marked by, but also in a way that signalise

57

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

possibilities of different interpretations that have relied upon them. Adorno and Horkheimers to enlighten the enlightenment about itself is thus displayed, extended and examined also in the fields of contemporary thought where they have, in different ways, inspired and provoked new generation of Critical theory, and on the other hand, the postmodern authors. Key words: enlightenment, subject, reason, emancipation, Critical theory, rationality, utopia of reconciliation.

PREDRAG KRSTI

58