radnja se desava polovinom treceg milenijuma, sedmi vek od forda.

Imena gl likova su Bernard Marks, Lenjina, Dzon Kuper. H je

roman pisao pocetkom tridestih godina dvadestog veka, a drustveni
teorticari su taj period nazivli forfovom erom, jer je on epohalno
uticao na razvoj industrijske proizvodnje, bio je medju prvima koji
su uveli proizvodnju na pokretnoj traci.
Haksli smatra da ce ropstvo buducnosti biti utemeljeno u
covekovom beskrajnom apetitu za zabavom. On je pre 100 god
predvideo da ce preovladati povrsna zabava (umetnost potpuo
iskljucena)
Haksli pretstavlja naizgled savrseno bezkonfliktno drustvo.
utopija – idealno drustvo, distopija- najgori oblik drustva, kosmarno
drustvo. Nejsana granica zmedju utopije i distopije.
Haksli daje viziju idealne civilizacije, u kojoj su reseni svi problemi,
ne samo danasnjce vec i postojanja covekovog (nema bolesti, nema
starosti, smrt se desava u tacno odredjenom intervalu). Posavlja se
pitanje: s obzirom na uslove u kojima je to ostvareno, da li je to jos
uvek ljudski svet, odnosno po kojoj ceni je ostavreno takvo drustvo?
Druatvo u kome covek postaje stabilan, srecan, neuznemiren... kako
se to postize? Kada pogledamo kako je to ostavreno u ovom
romanu, onda se prosto zaledimo od takve realnosti. Pre svega,
postoji intervencija na bioloskom nivou, deca se proizvode
vecstacko opodnjom u inkubatoru (vise se ne radjaju nego se
proizvode). U romanu postoji teza da je ceovek do 20 godine
beskoristan, pa je cilj povecanje efikasnosti. U romanu je naglaseno
da je tajna srece u tome da covek voli svoju neizbeznu dustvenu
situaciju, a nacin da se to postigne je biolosko prilagodjavanje.
proizvodnja pojedinaca
bioloska reprodukcija je potpuno odvojena od seksualnosti
masovni vestacki proces oplodnje koji je strogo kontrolisan
ono sto mi nazivamo socijalizacijom, Haksli u romanu naziva
obradom. I takva obrada daje strogo kastinsko drustvo.
deca se, dok su jos uvek u inkobatoru, izlazu odredj sadrzajima,
nesto kao hipnoza, njima se ponavlaju sadrzajitoliko puta dok ih oni
ne usvoje kao vlastite, a to su naravno predrasude koje im oni na taj
nacin ugardjuju. \drustvi je organizovano u nizu kasti alfa, beta,
delta... ipsilon... i postoji predstava da je samo jedna devetina tj alfe
da su samo oni izvanredno sposobni pojedinci. scako ima svoje
mesto u drustvu. sreca se postize tako sto prihvatamo svoje unapred
odredjeno mesto u drustvu, tako sto smo zadovoljni uslovima koje
nam drustvo odredjuje.
\ucenjem uslovljavanjem i ucenjem posredstvom sna, covek razvija
stavove za koje veruje da su njegovi. i tu je haksli bio prorok, jer mi
danas imamo coveka koji se hvali stavovima koje ima o svemu, a ti
stavovi su steceni olako, sa nedovoljnim znanjem, naime covek juri
ka sto brzem zakljucivanju, kao da je na takmicenju da sto pre
stekne svoj stav i da ga kaze. U ovom roanu ti stavovi su opsti jer je
rec iskljucivo o gomili.
vrlom novom svetu postoji obaveza promiskuiteta. Podstice se
pornografija, ovde je tehnika omogucila da se taktilno oseca sve ono
sto se vidi na ekranu. Podstice se stalna razmena partnera. Iideja na
kojoj pociva ovaj svet je da svi pripadaju svima. Upravo intimni
odnosi se posmatraju kao subverzivni, kao najopasnija stvar. A
upravo ni koji su izopstenici iz drustva su ti koji imaju licne,
intimne, prisne odnose.
U covecanstvu je sve vise ospoljeno ono sto treba da bude intimno
(pol i seks), a sve ono sto treba da bude javno, kao npr da covek
treba da kaze ono sto misli, da se otkrije, e to postaje tajno. takav
svet imamo kod Hakslija.

Rezervat(divllaci) vs Civilizacija (vri novi svet)

Usamljenost je velika tema u romanu. I tri glavna junaka su je
iskusila. Dzon (divljak), Votson (inzenjer emotivne tehnologije, bavi
se propagandom, i azlog njegove usamljenosti je u visokim
sposobnostima, njega malo ko moze da prati. MARKS (on se zbog
svojih fizickih slabosti oseca usaljeno, on zapravo pokusava da
iskoraci iz drustva i postavlja otpor prema drustvenim normama)
Dzona i Votsona ce povezati umetnost. ali oni ne znaju sta sa njom
da rade. I okazuje na da se zajednistvo medju ljudima, pravo
isstinsko zajednistvo, ostvaruje podelom onih sadrzaja koje su
razvili u samoci, nego njihovim ucestvovanjem u dnevnoj gunguli
koja je oblikovana drustveno. Na osnovu takvog promisljanja,
mozemo dovesti u pitanje gotovo sve medjuljudske odnose. Jer nije
poenta u broju kontakata koje u socijalizaciji ostvarujes, nego u
temeljima na kojima se ona ostvaruje. Na kojim temeljima si ti
pripadnik ove grupe, na osnovu cega? Ako je to samo na temeljima
pravi mi drustvo jer nmg sam, onda je to def neka vrsta
izvitoperenja, odnosno ove sredine o kojoj je pisao haskli.
Bitni su dijalozi koji se javljaju pred kraj knjige, gde divljak pita
upravljaca sta je sa umetnoscu. On se sve vreme izraava u citatima,
iz knjige koja je potpunim cudom zaostala, a to je sekspirova sbrana
dela, btw naziv vrli novi svet dolazi iz sekspirovog luja. Dakle
divljak se pita sta je sa umetnoscu, a upravljac mu kaze da je to
apsoltmo nedozvoljeno. Onda se vodi dijalog o nauci, koja je
dozvoljena ali sa strogim ogranicenjim, ne smeju se preci
postavljeni okviri, nema postavljnja pitanja svrhe i smisla. Ljudi su
srecni. Srecni po koju cenu? Po cenu umetnosti, religije, filozofije,
ljubavi, nauke.
Zasto svi nmg da citaju sekspra? Mogu, ali ne zele, nista im to ne bi
znacilo, ovaj svet nije sekspirov. Velike tragedije, sva velika
umetnost izrasta iz strasti, iz drustvene nesigurnosti. Mi nemamo
ista od toga vise.
Dzon divljak je rastao u rezervatu, medju indijancima. Rastao je
izmedju dve mitologije. Sa jedne strane ima mitove koje mu daje
sredina dakle indijanci, sa druge strane mit koji razvija njegova
majka o onom drugom visko razvijenom tehnoloski savrsenom
svetu. i on jedva ceka da ode u taj svet. Oba sveta ga nisu
zadovoljila na nacin kao sto to cini treci svet, slucajno nadjen,
sekspirova dela. Njgove zivotne situacije (odnossa zeno, majkinim
ljubavnikom) ce pokazati da on ustvari obnavlja sitacije iz
sekspirovog dela, pepoznaje ih, one ce mu posuziti kao arhetipovi.
Zar nije to nacin da nam Haksli pokaze da se u pravoj umetnosti
nalaze arhetipske osnove svih nasih zivotnih situacija.

Mi danas zivimo u drustvu koje, hiperprodukcijom zabave i

besmislenog sadrzaja, politicki pasivizira pojedince.
H je tvrdio da u buducnosti, totalitarni sistemi nece pocivati na
nasilju, nego na manipulaciji. plus strategija iskoriscavanja
covekove enormne potrebe za zadovoljstvom.
Vrli novi svet pociva na suzbijanju emocija. U romanu opisano je da
se emocija javlja izmedju pojave zelje i njenog zadovoljenja.
Potrebno je da se skrati vreme od pojave zelje i njenog zadovoljenja.
Dakle coveku treba, cim mu se pojavi zelja da se isporuci nacin da
je zadovolji, te je tako lisen emocija, od tuge i nezadovoljstva, do
promisljanja situacije. Drustvo je sve osimslilo za njega. To je nacin
da se covecanstvo infatilizuje.
Osim toga, programirane su igre. Deca treba da imaju sto
komplikovanije igre, ona treba da budu potrosaci vec u tom dobu.
Dok se kod Orvela mogucnost za zabavu ukida, kod Hakslija obilje
zabave je ono sto ce ukinuti slobodu.
Posledice ovako koncipiranog dustva vidimo u danasnjici. A to je na
koji nacin covek pristaje da bude ometan. U ranijim vremenima
dolazio bi Bozic i neki praznici, ali to bi bilo retko. Zatim, u doba
Rima, taj nacin da bude ometan obiljem igara (gladijatorskih igara i
raznim uzivanjima) bio je veliki. A danas to je na svakom koraku.
Danas se postavlja pitanje kako covek moze bilo sta da radi
posveceno, a da ne bude konstantno ometan. Njemu je sve na dohvat
ruke. On konstantno dobija vesti potpuno irelevantne.
Haksli se najvse plasi kulture koje ca da, kroz hiperprodukciju
sadrzaja da sakrije prave sadrzaje odnosno one koji su originalni,
pravi i mozda politicki opasni. Ovde oddmah moramo primetiti da
mi danas i zivimo u takvom drustvu, koje ima hiperprodukciju
sadrzaja. Haksli je vizionar i tvrdio je da mas mediji nisu ni dobri ni
losi, nego su sila koja mze biti uptrebljena na dobar nacin kao
preduslov demokratije, ali mogu biti upotrebljeni i kao najvaznija
poluga totalitarnog sistema.
ORVEL je predstvljao drustvo koje se kontrolise putem cenzure i
kompleksnim obikom cenzure tj ono sto je predstavljeno u knjizi
kao proizvodnja zaborava. Npr. junak SMit je novinar, ali novinar
koji ne radi na przvodnji vesti, vec radi na zaboravljanju, brisanju,
sakrivanju vesti. Njegova uloga je da u novinama identifikuje vesti
koje su politicki nezgodne, i da ih prezvrlja i da se te novine
prestampaju sa nekim novim sadrzajem.
Razlika u nacinu na koji se kontrolise informacija. Kod Ovela
nemamo pristup informacijama, dok kod Hakslija postoji preobilje
informacija, i ljudi ne prave razliku izmedju onoga sto je vazno i
onoga sto je nevazno. To su dva razlicita nacina kontrole. Al postoje
i slicosti izmedju H i O, obojica posmatraju drustven moc kao
centralizovanu strukturu. Pus i kod Hakslija postji cen=zura,
prikazuju se likovi koji se bave cenzurom. Oni cenzurisu npr naucne
tekstove, zatim umetnost ne postoji , dozvoljena je samo laka zabava
koja zapravo treba da skrene paznju sa svega sto je vazno. Najbitnije
je zabraniti pianje vrhe koje se posavlja, pitanje smisla. kada se u
nekom tekstu dodje do pitanja kao sto su smisao ilil svrha onda se to
iskljucuje iz opticaja (jer se osenjuje kao jereticno ili subverzivno)
ili se zamnjuje razliciti sredstvima, kod Hakslija je to droga soma,
dakle opijati koji vas sele u neki drugi svet gde mozete povremeno
da nadjete utociste od tako opasnih pitanja. SOMA? JUST ONE
GRAM AND YOU WONT GIVE A DAMN! Zato je Haksli
upotrebio bas somu u romanu? Soma je deo mnogih religijskih
rituala u antickom svetu, nije slucajno bas nju izabrao. Ako je u
u religijskim ritualima trebalo da se prodre u neke druge svetove, da
se dotakne transcendentno koriscena je soma, i da bi se onda u ovaj
svet vratio obogacen tim iskustvom, misticnim iskustvom.
U ovom romanu soma se koristi da bi se otupla sva oseanja, covek
cim oseti neku uznemirenost upotrebljava somu. Nakon radnog
vremena, kada krenu kucama, radnici obavezno uzimaju somu, ne bi
li predupredili pojavu bilo kakavog negativnog osecanja. To je
opijat koji ima funkciju da vas prebaci u sasvim drugi svet, u onaj
svet u kome se osecate sigurno, vedro, zadovoljno, gde zaboravljate
na sve ono sto se javlja i u okviru vrlog novog sveta (bes,
neraspolozenje, ljutnja, agresija...) Svaka takva pojavam automatski
preporucuje somu, postoje dnevne doze, nedeljne doze, dakle svi
dobijaju somu a bi zapravo mogli da prezive.
Zasto bas soma? Sugerise se ta reigijska komponenta, dakle sama
soma postaje bog. Imamo junaka koji ne pripada tehnoloski visoko
razvijenom svetu, vec rezervatu, divljacima kako ih oni nazivaju,
predmodernom drustvu i kada se on suceli sa junacima te
tehnoloski visoko razvijene civilizacije pre svega pokusava du unisti
somu. Tada vidi kako se ta gomila organizuje i kako stiti somu kao
da je najvisa vrednost tog drustva. Dakle, sama soma, sama narkoza
postala je bog.

Doklica i usamljenost se tretiraju kao opasne u ovom drustvu. Zato

sto, ukolko su koriscene sa stvarnom osvescenoscu, i dokolica i
usamljenost mogu biti veliki potencijali za razvoj kritickog
misljenja. Odmah nakn radno vremena uzima se se soma, da ne bi
imalo prostora za dokolicu i usamljensost koji vode razmisljanju.
Usamljenost je veoma znacajna, a ovde je tretirana kao izraz
nonkonformizma koji je opsan i subverzivan.
Istina je jos jedna cena koju ste platili? Istina. Mnogo se pricalo o
istini i lepoti pre ratova... dko su ljudi razbijali noce nacine da se
uniste. Bilo je grozno. Plus vecina istorijskih cinjenca is unpleasant,
zar ne?
Za Hakslija i Orvela kljucna rec je sloboda. I to je ono sto nedostaje.
Subverzija je zapravo praksa slobode i slobodnog delovanja. Nacin
na koji Haksli suprotstavlja civilizaciju tj vrli novi svet onome sto
Dzon divljak donsi iz rezervata (deo koji je jos uvek neosvojen
visokim tehnoloskim svetom) pokazuje nam da je Dzon divljak taj
koji je zapravo slobodan.
Danas se jako ceni, i ne sporim da je u odredjenim poslovima to
vazno, ali u principu burno reagujem na tu precenjenost timskog
rada, lojalnost zajednici. Solidarnost je jedno, a lojalnost je drugo. U
korporacijskim sistemima se neprekidno insistira na lojalnosti timu,
na timskom radu. Covek koji je individualac – sumnjiv je, mozda je
teska licnost. Individualac je uvek sumnjiv. A zapravo sve sto je
ikada na ovom svetu stvoreno poteklo je od individualca. Svi veliki
naucnici, umetnici bili su individualci. I za vreme zivota su
osudjivali tu njihovu, kako su ljudi tumacili, drskost i ludost. Ali bez
te drskosti i ludosti, bez tog prelaska okvira, bez smelosti da se
prevazidje i da se suprotstavi ustaljenim konvencijama, nista veliko
ne moze biti stvoreno.
Ukoliko nasi lcni ciljevi budu u celini podredjeni organizaciji, zar
necemo opet doci do necega sto su vec uradili \hitler ili staljin.
Svet treba da bude rasprsen, zivot treba da bude plitak potok, treba
da zivimo potpuno neuznemireni, a Jung je ukazao da se razvoj
coveka zbiva upravo kroz krizne situacije, ako ne mozemo da
osetimo krizu, onda ne mozemo ni da se razvijamo... i opet se
vracamo na pitanje sa pocetka da li je vrli novi svet jos uvek ljudski
svet i po koju cenu je ostvaren? zakljucujemo da je to ustvari svet
nekih androgina, nekih robota, o kojima su toliki pisali, uostalom
svet o kome je i Pekic pisao i svi pisci koji su isli ka tim
distopijskim slikama sveta, dakle covek koji je itekako osstecen u
najdubljoj svojoj humanoj osnovi.
Ta prica o istovetnosti, da se zabasuri usamljenost, da pothitno
uronimo u gomilu- i to je predstavljeno kao uslov za srecu. Praceno
je upozorenjem koje je jako vazno... a to je razlika izmedju
humanistickog obrazovanja, sirokog obrazovanja i specijalista.
Haksli je ovde prikazao da svaki od ovih pojedinaca (delte,
ipsiloni...) treba da poznaju celinu da ba mogli da ucestvuju u
procesu proizvodnje, ali da je poznaju maglovito. Tako i danas
covek maglovito poznaje nesto, ali ima niz perfektnih sudova
stavova kojima se ponosi. Dakle, covek treba da poznaje vrlo malo
opsti deo stvari. Haksli kaze da kostur drustva necine filozofi, vec
ljubitelji kanarinaca i sakupljaci maraka. Pa nije li to satira na
poricanje humanistickog obrazovanja i to kretanje ka sve vecim
specijalistima, ka svetu koji od uronjenosti u detalje vise ne vidi
kuda on sam ide. To je strucnjak, u bilo kojoj oblasti, koji
fantasticno poznaje detalje al u isti mah nije sposoban da prmisli
vlastitu poziciju u svetu.