GRANICE UMETNOSTI (ST. I.

VITKJEVI IZ PERSPEKTIVE RATNIH PREOBRAAJA)

I St. I. Vitkjevi je predskazivao da e etika pojesti metafiziku i da e budue stanovnitvo biti sreno, ali nee poznavati tri stvari: filozofiju, umetnost i religi ju, koje ve danas preivljavaju svoje razdoblje opada nja. Nije moje da traim objanjenja kako je Vitkjevi doao do takvog uverenja, to znai neu navoditi autore pod ijim je uticajem mogao biti, niti u se baviti izvo rima opteevropskog katastrofizmia. Treba da nam bude dovoljno to se u Poljskoj naao ovek velikog formata koji je, i pored mnogih svojih nastranosti i umetnikih neuspeha, i tako stajao neuporedivo vie od veine svo jih savremenika. Sporovi i polemike u meuratnoj P o l j skoj izgledaju nam dosta plitke ako se uporede s onim do ega je Vitkjeviu bilo stalo. Sem toga, atmosfera meduratnih godina mnogo bolje je opisana u njegova dva fantastina romana nego u mnogim toboe realistinim knjigama cenjenih romanopisaca. Da bi se to razumelo, treba prekoraiti godinu 1939 zavretak Ispraaja jeseni i Nezasienosti, uostalom, potpuno je onakav kakav je bio kraj Poljske Pilsudskoga. Tema tih romana moe se saeto dati u nekoliko re c i : tema je raspad jedne civilizacije , ega veina ljudi ne samo to nije svesna nego ak podlee prijatnom za varivanju da je taj raspad dokaz zdravlja i snage. Samo malobrojne jedinke oseaju da su to poslednji dani ali ba zato to su to degenerisana lica, koja se jo baku s tom fazom civilizacije, ona jo najvie i imaju prava da postoje. U sledeoj fazi, kada bi do nje dotrajali, eka-

100

CESLAV

MILO

lo bi ih samo ludilo ili ono to je izabrao sam Vitkjevi velika doza veronala i i presecanje |ila. Uo stalom, tome kasnije. Zasad jo pohvala jezika koji je Vitkjevi koristio: to je apsolutno poten, muki jezik uprkos prividima jednostavan nikakvih ukrasa, meta fora radi ljupkosti, suptilnih kadenci i ostalih uvijanja. Taj jezik ima velikih mana, ali nema jedne, najve e, kakva se bila rairila u poslednje vreme, preciznosti i sumnjive melodinostn, koja tako uporno karakterie poljsku prozu da je teko osloboditi je se kad ovek pie poljski. Vitkjevi se trudio da jezik nabije znaenjem do maksimuma, i ako neki fragmenti njegovih romana daju utisak mnogoreivosti, to nije zato to se on opijao muzi kom stila, ve se to, naprosto, smisao koji je hteo da iz razi ponekad gubi za kasnijeg itaoca. Te osobine jezika javljaju se u njegovim romanima i raspravama, odnosno u formama iskaza koje nije smatrao umetnikim stvara latvom. njegovim brojnim dramama ne poduhvatam se da govorim, isto kao ni njegovom slikarstvu. Od njegovih mana najzamornija je sklonost prema preuveliavanju nekih psihikih procesa, sklonost koja se izraava u zloupotrebi jakih epiteta. To ukazuje da je iziao iz kole Mlade Poljske i da mu je umerenost bila sasvim daleka. Preunakaavanje njegovih romana ini da ih je teko ubrojati u knjievnost koja ima izgleda da se u ivotu odri drugaije no kao dokument, kao sadr aj, kao misaoni naboj. Treba se sada pozabaviti tim nabojem, inei neto poput neke vrste saimanja pi evih pogleda radi informativnih ciljeva. Ne treba suditi tvrdi Vitkjevi da su pojave kao to su filozofija, religija i umetnost vene. One se javljaju na odreenom stepenu razvitka, posle ega mo gu da nestanu. Do toga dovodi stalno unapreivano podrutvljavanje. Nailazei ratovi, pokolji i revolucije nee, u krajnjem rezultatu, izazvati nekakvu prvobitnu anarhiju. Naprotiv, njihova e posledica biti pobeda drutvene pravde i pre lazak vlasti u ruke radnih masa celoga sveta. Proces de mokratije je nepovratan, i ni u kome sluaju ne bismo se

KONTINENTI

101

mogli vratiti na stanje kada su se malobrojne i divne jedinke razvijale na raun ponienja miliona drugih. Individualnost prosenog graanina prvi put je do la do glasa u Grkoj, gde je svakome bila osigurana veli ka sloboda misli. Kada je ipak individualna misao roena u Grkoj postigla velike rezultate, njih su prisvojila drutva koja su, ve u vlastitom interesu, poela indivi dualnost da unitavaju. Nunost da se savladaju zada ci vezani s tehnikom i da se pomou nje zadovolje etiki zahtevi koji su proizlazili iz hrianstva, mara postepeno dovesti do potpune automatizacije, to znai da graani ma nee biti ostavljena nikakva sloboda istraivanja, a sloboda izbora ovakvog ili onakvog naina ivota bie vr lo ograniena. Naravno, najhitnija odlika automatizacije jeste potpuna srea graana, kojima e se initi da su propagandne parole njihove sopstvene misli, i kojima e mesto u drutvenoj maim biti sasvim dovoljno. Vitkjevi je sebe smatrao pre svega filozofom, i to filozofom one vrste koja se ve gubi, jer se bavio suti nom bivstvovanja ontoloka istraivanja smatrao je jedino dostojnima filozofije. Jedan od osnovnih pojmova njegovog sistema bio je pojam Faktinog Pojedinanog Identiteta. Taj naziv je izvodio iz oseanja identiteta sa samim sobom, kakvo ima pojedinani ovek, i ne samo eovek teorijski ga ima svako Pojedinano Postojanje. To oseanje, teko za opisivanje, dato je u iskustvu, pa se treba pozvati na neka preivljavanja u asovima osvita, neposredno posle buenja, koja je italac, moda, upoznao. To je neka vrsta zauenosti zbog injenice to smo sami svoji, to nas pre nije bilo, i to teimo prema smr ti, a ipak postojimo i to predstavljamo neshvatljivo jedinstvo u mnotvu svojih stanja i sveta koji nas okru uje. Jedan od engleskih metafizikih pesnika ( T r e hern), piui pesmu novoroenog deteta, stavlja mu u us ta divljenje zbog posedovanja ruku, nogu, oiju, usta: ali udo koje ne moe da obuhvati re: da sam, mada me nije bilo, danas svoj veli dete. Upravo to uenje Imao je na umu Vitkjevi. Pitanja: Zato sam upravo ovo, a ne drugo bie? Na ovom mestu beskrajnog prostora i u ovom trenutku

102

CESLAV

MILO

beskrajnog vremena? U ovoj grupi bia, ba na ovoj pla neti? Zato uopte postojim kad sam mogao da uopte ne postojim? Zato uopte neto postoji? itd. rvanja su s tajnom s kojom se oveanstvo rve od poetka, a prin cip te tajne jeste princip Faktinog Pojedinanog Identi teta. Ba iz toga to sam identian sa sobom i to pred stavljam jedinstvo u trajanju i u prostoru, proizlazi meta fiziki nemir, ili metafiziko oseanje udnosti postoja nja. Taj nemir doveo je do nastanka religije, filozofije i umetnosti. Odgovore na uznemirujua pitanja oveanstvo je trailo najpre u religiji. Religija je ipak izgubila uticaj na napredne umove u trenutku kada je istraivanja isti ne postojanja preuzela na sebe filozofija. Tada je reli gija poela da okotava, ograniavajui se na mehaniki priznavane obrede i dogme, prestala je da zadovoljava metafizike nemire svojih pristalica, koji su otada pra njenja nemira traili u drugim oblastima. Desilo se to u Grkoj, i desilo se u Evropi krajem srednjeg veka. Tokom dugih vekova filozofija je stvarala sisteme koji imaju za cilj otkrie Apsolutne Istine. -Nai preci, teei za nedostinom apsolutnom istinom, trudili su se da iziu van prokletstva Principa Faktinog Pojedina nog Identiteta, da izgrade graevinu misli koju vreme ne bi moglo da narui, sistem pojmova izuzet od sluajnosti datog sistema na koji obavezuje itavo postojanje. Neza visno od relativne pogrenosti tih sistema, treba utvrditi da je samo vera u objektivnu istinu stvorila sutinski vredne sisteme pojmova i ideja. Postepeno, ipak, filozo fija je dola do take kad je opazila da postoji granica naih pojmova i da smo, upotrebljavajui dostupne nam pojmove, iscrpli u grubljim nacrtima sve kombinacije koje tee savladavanju tajne. Naem vremenu pripalo je povlaenje filozofije. Filozofi sai, pak, postupili kao ona lisica iz basne: poto se pokazalo da je groe previsoko, izrekli su sud da je groe zeleno i da je teta ulagati trud za njegovo osvajanje. vrsta meuzavisnost sa dru tvenim promenama koje otupljuju otricu preivljava nja tajne, izazvala je grozniavu delatnost negiranja taj ne na papiru. Nerazreivi problemi proglaeni su za

KONTINENTI

103

prividne, s nastojanjem da se pokae kako oni poivaju na nesporazumu. Vitkjevi osea bezgranian prezir pre ma pragmatistima i Bergsonu, jer se ba u njima najsavrenije izrazila nenaklonost prema borbi za sirovu, jed noznanu istinu. Svaka teorija kae Vitkjevi sa izvesne take gledita jeste omamljivanje da se strahote postojanja neposredno ne preivljavaju. A l i neto je dru go uplaiti se i odlaziti u krmu pa se svesno oamuivati, a drugo je stati pred tekoe licem u lice. Pragmatisti su izrekli dostojanstvu istine svakoja ke iracionalne gluposti, samo da su te gluposti korisne za razvoj drutava: I d e j e za koje su se ljudi starali bile su nezavisne od neposredne koristi, i nisu postajale istini te ili lane zbog toga to su pomagale ili tetile datoj drutvenoj grupi. Moe biti da su imale vrednost za ovu ili onu klasu, ali ta vrednost nije bila kriterij um za nji hove tvorce. Pragmatizam je postojao uvek, ali nije bio programski. U programnosti nekih ideja podvlai se ka rakteristina osobina naeg vremena. Ljudski duh tru dio se da izie iz zaaranog kruga relativnih istina i zai sta je s nadljudskim naporom, u stranoj borbi s Tajnom, teio za apsolutnim vrednostima. T o k o m itave te bor be s Tajnom za istinu, s Tajne su stalno padali novi zas tori i dolo je vreme kada smo ugledali nago, tvdo telo s kojeg se nita vie ne moe skinuti, neprobojno i nesa vladivo u svojoj ravnodunosti mrtve statue. Pragmatisti se trude da taj kip smrskaju, prosto poriu da on po stoji. Bergson opet preporuuje nekakvo novo inutitivn o saznanje, van rasuivanja po zakonima logike. Zar smo zato pita Vitkjevi na um otrih kroz toliko vekova da bismo sve to je ve osvojeno dali za bednu iluziju istine, za intuitivno buncanje? A l i to smo zaslu ili. J e r svako doba ima onakvu filozofiju kakvu zaslu uje. U naoj sadanjoj fazi ne zasluujemo nita drugo, sem narkotika najgore vrste, da bismo u sebi uspavah antidrutveni metafiziki nemir koji nas ometa u auto matizaciji. Tako, dakle, filozofija zavrava svoj ivot laganim samoubistvom, pravei se pred svetom kako je jo iva. Sve ime se filozofi bave poto su usmrtili metafiziku

104

CESLAV

MILO

nije nita drugo sem razgledanje lea i pripremanje smrt ovnice. Piu itave tomove da bi pokazali kako je njena vrednost isto uslovna i praktina, kako je to samo pena na povrini biolokih ili drutvenih procesa. Preostaje umetnost. Religija i filozofija trudile su se da intelektualizuju metafiziki nemir. Nasuprot tome, um etnost je ispoljavanje neposrednog preivljavanja nemi ra. Metafiziko oseanje, koje je izvor stvaralatva i sr svakog umetnikog dela, polarizuje se u sloju obinih ivotnih oseanja i predstava, u sloju intelekta i u sloju Ciste Forme, odnosno prostih ulnih kvaliteta. To je kao zrak koji probija te slojeve i povezuje ih u neraskidivu celinu. Jedinstvo u mnotvu takva je definicija umetni kog dela. Ljudska linost, poto je i jedinstvo mnotava, uvruje to svoje jedinstvo u simbolima time to oni bivaju povezani na konaan nain. Umetniko delo, pru ajui umetniku koji ga stvara najvie oseanje njegovog sapstvenog jastva, zatim kroz svoju unutranju pravil nost i nunost, budi u primaocu metafiziki nemir. Odli ka koja umetniko delo razlikuje od drugih lepih stvari jeste to to je jedinstvo njegov iskljuivi cilj. Zato je, na primer, u slici potpuno nevano to predstavlja ova ili ona lica ili to verno pokazuje neki predeo. Vane su samo pravane napetosti (to je termin koji je uveo Vitk jevi) izazivane pomou kiice, i nema znaaja da li je za njihovo stvaranje slikar upotrebio ljudska lica, drveta, dimnjake ili pak samo linije i povrine, koje sa ivot ne take gledita ne predstavljaju nita. tavie, bilo bi idealno osloboditi se nebitnih eleme nata koji samo smetaju postizanju jedinstva. Slikarstvo prirode, dakle, koje hoe verno da prenese prirodne bo je i oblike predmeta, njihovu masivnost, perspektivu itd., upree se u slubu problema potpuno tuih umetnosti. Cista forma u slikarstvu nema nieg zajednikog sa beleenjem stvarnosti koja nas okruuje, isto kao to ista forma u muzici nema nieg zajednikog s izraavanjem takozvanih ivotnih oseanja, to jest tuge, radosti, enje itd. Naravno, otkrivanje sadraja i forme u umetnikom

KONTINENTI

delu samo dokazuje nesporazum oko toga na emu poiva umetnost, jer nema nikakvog umetnikog sadraja koji bi se mogao odvojiti od forme. Tokom istorije ovek i njegove metafizike tenje podleu velikim promenama. U davnim vremenima, kad je za njih nalazio pranjenje u religiji, on je uvao neku vrstu unutranje ravnotee, a umetnike forme koje je tada stvarao imale su ozbiljnost spokojne lepote. No kad je ipak religija izgubila svoju snagu uveravanja, a filozo fija se gasila likvidirajui samu sebe, metafiziki nezasi eni ovek grevito se uhvatio za umetnost i poeo je njoj predavati svoju strepnju i boleljivost. Nekadanja spokojna forma, koju su pronali ljudi to su poznavali i druge izlaze za nemir, prestala je da mu bude dovolj na, previe je ve od nje sada traio, trebalo je da mu ona zameni davnu dogmu, obred i istraivanja sutini bivstvovanja. Sve suprotnije i meusobno sve dalje ele mente morao je da povezuje u jedno da bi na taj nain stekao kratkotrajno zadovoljenje. Sto umetnik vie podjarmljuje buntovnike elemente koji se otimaju da budu nezavisni, on tim otrije preiv ljava stanje kome je re; to stanje je jae ako "je ste eno veom cenom. Ta pojava, koju Vitkjevi naziva nezasienoou formom, vodi do sve vee sloenosti upotrebljenih sredstava. Savremenoj umetnosti ve nisu dovolj ne harmonija i simetrija ona se opija disonansama, kripama, nemirom asimetrinih i razbaruenih povrina. To vodi do perverzije, ili do upotrebljavanja kao materi jala odvratnih, nastranih elemenata, neprijatnih boja, je zivih zvukova. Pojavljuje se perverzna prostota, to zna i tobonja prostota, koja u sebi krije naboje ogromne sloenosti i pritajene nakaznosti. Umetnost stie na pogranije ludila, jer su ljudi koji je danas stvaraju degenerisani potomci nekadanjih majstora, koji su nekada dostojanstveno optili s Tajnom i koji su svoja dela obli kovali u svetu to ga je uspostavila religija. A ipak, lua ka dela nekakvog Van Goga ili Pikasa jedini su vid lepoga koje nam je dostupno. Da bismo oseali ono to je oseao oto slikajui svoje svece i to je oseao onda nji gledalac, mi moramo da pojaamo dozu i da idemo

1 0 6

CESLAV

MILO

krajnjoj nemogunosti, prema apsolutnoj nezasienosti formom, ime e se iscrpsti sve organske kombinacije ulinih kvaliteta kakve jo treba da priredimo. Tada e umetnost konano zamreti, mada e je neki jo dugo krivotvoriti, a individue sposobne za preivljavanje meta fizikog nemira ali ve nesposobne za bilo kakvu rea lizaciju bie zatvorene u zavode za umobolne. Ve da nas jedinke obdarene oseanjem Tajne spadaju u izuzet ke ostali brzo sazrevaju za automatizaciju, priznajui za umetnost samo ono to dira njihova politika interesovanja (rodoljublje, drutveni preobraaj). Otuda, izmeu ostalog, potie dananje razilaenje izmeu umetnika i drutva istaknuta savremena de la nemaju ni najmanjih izgleda da stignu pod strehe. Bajka je ono to nam neki priaju buduoj svetloj eposi: po njima e iz narodne mase, uzdignute na vii nivo ureenjem koje e osigurati pravilnu raspodelu do bara, izii veliki talenti, koji pak danas propadaju. Ure enje koje bi doraslo neverovatnoj sloenosti ekonomskog ivota naeg doba, samo mora unititi rezultat osloboe nja mase, i deak, koji sad moda pase krave, bie puten da uestvuje u kulturi, ali nikad nee poznavati takav luksuz kao to je intelektualna samostalnost. urba mra vinjaka upregnue ga u svoje zupanike, on nee ni poz navati samou iz koje se raa metafizika zauenost. Bie srean. I ta nam ostaje ako ne etike vrednosti? Lepota je u ludilu, istina lei pred naim nogama, a ra strgli su je nai savremeni filozofi; od ona tri ideala preostaje nam samo dobro, to jest srea svih onih koji nisu imali snage da stvaraju lepotu, ni dosta hrabrosti da gle daju Tajni pravo u oi. Etika e pojesti metafiziku, tre ba to prihvatiti bez prolivanja suza kao neto prirodno, kao to primamo injenicu da ljudi umiru, a zrele jabu ke padaju na zemlju. Moe to biti neprijatno za degenerisane potomke davne civilizacije. I z stoke smo izili i u stoku emo se pretvoriti kae jedan od Vitkjevievih junaka. Pa ipak, to e biti bolno samo za malobroj ne, i samo e malobrojni biti svesni da se to poglavlje zavrilo.

KONTINENTI

107

Pobeda etike oznaava pobedu relativnih vrednosti nad nerelativnim. Svi pokuaji metafifzikog obrazloenja etike, odnosno pokuaji da joj se daju znaenja optih, postojanih i nepromenljivih pravila, bili bi potpuno bez nadni. Etiki propisi uvek predstavljaju izvesnu upotre bnu taku gledita, oni su pokazatelj interesa ove ili one drutvene grupe i imaju privremen, vaspitni znaaj. Re ligija, filozofija i umetnost isto su individualne tvorevi ne, izraavaju odnos individue prema Postojanju dok etika predstavlja veze individue sa drutvom, veze koje podleu stalnim promenama. Saeto sam izneo, koliko je to bilo mogue, Vitkjevieve poglede, jer tako nalae potenje. Vitkjevi je inte lekt smatrao jedinim to je vano u oveku; hteo je da ga smatraju filozofom, a ne umetnikom sam je priz navao da je u svojim umetnikim namerama bankroti rao. Sad mogu sebi da dopustim nekoliko napomena. Ideje koje poivaju na ustaljivanju ciklusa u razvo ju oveanstva, naroito ako se tei osvetljavanju ovako ili onako jednoga kratkog trenutka, to jest takozvanog naeg vremena, bude podozrenja. Jarki primer za to pru a mitoloki prikaz starih Germana, koji su dah nemaki naunici. Uvek e se javljati sumnja da li se tu, iz raz nih razloga ne radi mitologizaciji savremenosti, pri e mu se savremeni pojmovi prebacuju na ljude davnih epoha, koji niti su te pojmove imali niti su pojave doiv ljavali ovako kao mi, pa ti stari ljudi, odgovarajue pre parirani, treba da slue za dokaz ispravnosti neke teze. Kada Vitkjevi pie starim umetnicima (miii kao e lina uad) ili starim vladarima, koji preivljavaju udnost postojanja u gigantskim razmerima, zahvaljuju i neogranienoj slobodi individualnosti esto ham se deava da drsko dobacimo: niti su stari vladari bili ba tako zdravi kao to hoe Vitkjevi, niti su se kretali u sferi tako uzvienih oseanja, i da su okrutnosti koje su inili rede proizlazile iz njihovog gospodskog hira, a e e iz pravd borbe za vlast. Ulepavanje prolosti je uopte vrlo zanimljiv feno men, kod nekih je to prava opsesija. Ruso je ulepavao primitivnog oveka, renesansni ljudi su ulepavali Grku,

103

ESLAV

MILO

Stendal je ulepavao ljude renesanse, a u godinama iz meu dva rata ulepavali su srednji vek, pri emu te te nja za tobonjom starom divotom obino povezivana s netrpeljivou prema danu dananjem. Vitkjevi ima pra vu opsesiju sumraka. Taj strah se ne smeta sasvim u intelektualne okvire to je predoseanje koje je obuzi malo osetljive ljude, naroito u Poljskoj, odvojenoj uskom granicom od novog sveta na Istoku. Ne znam, moda su razni poljski pesimizmi toga vremena naprosto bili strah maloga od velikoga a sve drugo su naprosto bile samo drugorazredne st vari, dodaci, ukrasi? U svakom sluaju, u oba Vitkjevieva romana nova civilizacija automata stie sa Istoka jednom kao revolucija onih koji hoe da zavedu nive laciju, drugi put kao najezda kinesko-mongloskih vojski na Evropu. U oba romana zavretak je smrt na podlozi lepe poljske jeseni. U Nezasienosti poljskog diktatora Kocmoluhovia obezglavljuju Kinezi, u Ispraaju jeseni nivelisti izvode Bazakbala pred zid. Vitkjevi je poinio samoubistvo kad je Crvena armija prela zapadne grani ce poljske drave, i to se dogodilo u istom godinjem do bu i na podlozi iste takve prirode. Poljska u tim romanima (nekakva fantastina Polj ska, toboe prenesena u budunost, a zapravo Poljska iz meuratnih godina) predstavljena je kao nepostojana tvorevina, koja opstaje malo uz pomo zapadnih demokra tija, malo po sili inercije. U njoj vlada optimistika sanjivost i elja za uivanjem, a nad svim time visi na tan kom koniu stena neizbene katastrofe. N i j e vano da li je ta slika istinita ili nije, vano je da je na pravac Vitkjevievih ideja snano uticala nedoumica poljske sla bosti, dajui im potpuno beznadnu obojenost. Vera u nepovratnost istorijskog procesa i istovremeno pasivna zagledanost u taj proces, kao da se to deava u stanju neke magnetizovanosti, to je oznaka vrlo rasprostranjena u meuratnim godinama. Vitkjevi je razumevao vanost promena koje su se deavale u Rusiji, njihova dinamika, povezana sa bezbrinou poljskog ivota, stalno je podseala na krhkost periferije kapitalizma. Istorijski fatalizam, koji je prokrio put velikim masovnim pokretima,

KONTINENTI

109

i, time, ratu, dostie kod Vitkjevia izuzetnu napetost. To to se trudio da ide protiv struje i to je unapred zna jui da e izgubiti inio svoje, ukljuuje njegov rad valjda u jedinu ozbiljnu struju meuratnih godina, u borbu bez nade u pobedu. Budui uveren u smrt metafi zike, pie raspravu u kojoj izlae svoj metafiziki sistem. Budui uveren da su automatizacija i sputavanje intelek ta neizbeni, on u svakoj prilici brani prava intelekta (dodue, pozivajui na bavljenje filozofijom, on jedinom dostojnom toga naziva smatra nemaku filozofiju X I X veka). Na trenutke ak hoe da veruje u mogunost pla nirane upotrebe automatizacije za vaskrsavanje filozofi je i umetnosti, ali istovremeno zna da bi to bilo uzalud no. Njegov junak Bazakbal, kad je ve trebalo da poini samoubistvo na slovakoj granici, dolazi na pomisao da se istorijski proces naporom ljudske volje moe odvratiti. Tada se urno vraa u Poljsku da bi tamo obnarodovao svoju ideju, ali ga prva granina straa likvidira zajed no s njegovim planovima. Ono to se vri u Evropi od 1939. godine prevazilo je Vitkjevieve opise. Potvrdilo je mnogo od njegovih predvianja, ali iz neke dalje perspektive i njegova predvianja i njihovo ispunjenje zbijaju se u jedan vre menski masiv, a svi njegovi pogledi mogu se pokazati pod vrlo velikom sugestijom kao unapred pogoeni tre nutak. Moe se Vitkjeviu napisati da je bio tragian, mogue ga je uzeti kao primer , ptice koja osea buru. Mogu mu se izneti i razne slabosti, a pre sve ga dekadencija, koju je uvek lako sugerisati i sebi i dru gima, pri emu ovo uvianje sopstvene dekadencije una pred paralie sposobnost otpora oveka ili klase ljudi koji tako na sebe gledaju. Takoe je mogue Vitkjevia pove zati s ruskom inteligencijom iz razdoblja od pre 1917. go dine i meu njima potraiti razlike ili slinosti. To je isto pokolenje, ali druga vrsta poraza koji su im pretili. Neu to pokuati. Drim samo da je Vitkjevi linost vrlo ozbi ljna i da nisu U pravu oni koji se u njega razoaravaju poto proitaju nekoliko preterano grubih erotskih scena u njegovim knjigama. On moda nije takozvani istaknuti pisac, ali istaknuti pisci pojavljuju se tako retko da bi

CESLAV

MILO

istorija kulture, ako bismo je na njih ograniili, bila vrlo mrava. Ako se toliko raspravljalo Bozovskom zato to je lako bilo iz njega iscediti razne parole mile faisti kom srcu, zato ne govoriti Vitkjeviu? Ni jedan ni dru gi nisu veliki pisci, ali kada hoe u Poljskoj da se nae bar nekoliko ljudi koji su uopte neto mislili, treba nai i na Bozovskoga, koji je odvratan, i na Vitkjevia, koji nije prijatan, mada bar nema nameru da bude vaspita naroda. Najzad, pokret skupnog ivota nema uvek na usluzi uravnoteene i klasine linosti, i ak je moda njihov nedostatak cena koja se plaa za smelost i desperatnost. Od ogromne veine majstora romana, pesme ili novele ionako nee nita ostati, a od Vitkjevia, koji nipoto nije majstor, moe se sauvati neto trajno, to e ostati vano ne samo u Varavi ili Krakovu, nego i u Sidniju i u Pensilvaniji.

II Trajno je u Vitkjeviu ono to u njemu predstavlja formu za duhovna zbivanja koja obeleavaju prvu polo vinu XX veka. Uzmimo istoriju umetnosti toga razdob lja. Mnogo moe da se naui iz sudova koje je izricao negde tamo oko 1930. godine, na primer slikarstvu i vajarstvu, proseno obrazovani ovek. Kad bi se nainila neka vrsta ankete i kad bismo ga zamolili da odgovori barem na tri pitanja, rezultati bi bili manje-vie ovakvi: Pitanje: Koja razdoblja u istoriji umetnosti najvie cenite? Odgovor: Ne treba valjda da govorim kako umetnost primitivnih naroda moe za nas da bude uzor stvarala ke saetosti i stvaralake deformacije. Iz poznatih nam istorijskih epoha, velike su egipatska umetnost i rana grka umetnost dok uva egipatske uticaje i polako se od njih oslobaa. Kasnije, pokvarena tenjom za realistikom vernou, ta se umetnost degenerie. Vajarska dela kla sinog razdoblja svedoe padu. Ne razuman zbog ega se naim precima toliko dopadala Miloska Venera ili Diskobol, a s omalovaavanjem su zaobilazili dela arhaike

KONTINENTI

111

Grke ili Etrurije. Veliko slikarstvo je talijansko srednjovekovno slikarstvo do quatrocenta* posle ega sledi rene sansa koja iskrivljuje ciljeve slikarstva i kr put gotovo fotografskom naturalizmu. Smatram da svestan povra tak na sutinske ciljeve umetnosti treba traiti tek u savremenoj umetnosti. Pitanje: Da li se, gledajui sliku ili statuu, podajete sugestiji predstavljene teme? Odgovor: Ni u kojem sluaju. Traim jedino savren stvo umetnikog reenja. Da li je tema slike predeo, mrt va priroda, ljudska grupa ili apstraktna kompozicija za mene je potpuno nevano. Pitanje: Koga smatrate patronom savremene umet nosti? Odgovor: Impresioniste. Oni su nas oslobodili od ti ranije teme i dozvolili nam da svu panju usredsredimo na isto slikarske vrrednosti. Otada su sporovi uvre nju ovakvih ili onakvih ljudskih stvari na platnu izgubi li znaenje. Svaki predmet je dobar ako predstavlja pretekst za umetniki dobar sistem. Da bi upravo tako ispao odgovor proseno obrazova nog oveka lako je proveriti itanjem radova umetno sti i kritike u glasilima. To bi bili, naravno, najuproeniji, optedostupni zakljuci. Vitkjevievi sudovi bili su u optim obrisima isti. Kada je 1918. godine istupio s nji ma (Nove forme u slikarstvu), smatran je na poljskom terenu revolucionistom, slino kao ranije njegov otac, Stanislav Vitkjevi. Graanski krugovi koji su se zani mali za umetnost jo u vremenu oko 1918. godine nisu se odmakli od granica koje je prethodno obeleio Vitkjevi-otac, to znai slagali su se s tim da je tema slike neto sporedno, ali su od slikara traili paljivo poernatranje i vernost prirodi. Nije im padalo na pamet da za uzor stavljaju crnako vajarstvo ili talijanske primitivce, a predeo s kravama nailazio je na priznanje ako je bio dobar, pri emu je krava mogla da bude ak i zelena, jer takvo osvetljenje moe da se dogodi. Osvetljenje, dak le element prirode, ali od toga je jo daleko programska' * Petnaestog veka (tal.).

112

CESLAV

MILO

deformacija i tretiranje slike samo kao skupa boja i po vrina. U kratkom vremenu se ipak, pod uticajem novo sti na Zapadu, i u Poljskoj mnogo promenilo. ta se da proitati, iz te promene ukusa i istovreme no usleujue promene motiva ocene? Covek X I X veka negodovao bi na afrike vajanske radove s isplaenim je zikom i treim falusom, u pukim kipovima svetaca video bi samo nespretnost, a gledajui italijansko slikar stvo vie bi voleo Rafaela nego Cimbuea i Dota. ak i rani impresionisti pobudili bi u njemu nemir ne samo za to to su slobodno postupili u rasporedu boja predmeta, nego i zbog slobode u izboru tema. Maneov Doruak na travi sa golom enom koja sedi meu obuenim mukar cima bio je prvorazredni skandal, koji nije umanjilo ni podseanje da je tako slikao jo orone. Znai ako je graanin prve polovine XX veka sasvim drugaije ocenjivao slikarska i vajarska dela, oito je imao za to rani je nepoznate razloge. Navodi na razmiljanje pomeranje zainteresovanosti s onoga to slika ili statua predstavlja i kako predstavlja, na samu stvorenu stvar, na samo delo, nezavisno od nje govog prauzora u prirodi. Dao bi dokaz prostatva i loeg ukusa neko bi pitao da li su boje ili oblici koje j e umetnik upotrebio verno uhvaeni, ili da li vrat portretisane osobe nije previe dug. Ne izjanjavam se zasad da li su takva pitanja zasnovana ili ne, samo utvrujem inje nicu novog ponaanja naspram umetnosti, i to dosta zna ajnog. Nekad se Kurbe borio za pravo da slika svakodnev ne stvari ljude u surdutima, seljaki pogreb, zanatli je, rad. Potom su impresionisti bih kadri da izazovu odu evljenje izvlaei uda kakva ljudsko oko vidi u sun cem obasjanoj travi, u cveu, u venjacima vrta prigrad ske kafane. Bila je u tome ipak jo uvek hijerarhija te ma koje su diktirale veze optim tenjama drutva, to znai da je u osnovu slikarstva postojalo neto vanslikarsko, to je teko sprovoditi na samu vidnu osetljivost. Po miljenju naeg sagovornika iz 1930. godine, zapravo je svejedno ta se slika. A u srednjem veku, u atmosferi venskog zanosa, likovi svetaca nisu slikani zato to su sve-

KONTINENTI

113

ci bili pretekst za izvlaenje formalnih napetosti; napro tiv, tehnika umetnost je izrazito sluila vioj nameri. Na renesansnim slikaima nago ljudsko telo nije reprodukovano iz razloga to su slikari naglo zapazili njegovu lepotu, kako se esto govori, nego zato to je oslobaanje tela od haljina oznaavalo za umetnika povratak legendarnoj Grkoj, pokuaj civilizacionog kontinuiteta. Enterijeri ku a kod Nizozemaca izraavali su nameru da bogato i kul turno graanstvo v i d i sebe u svome jestastvu. Pusenove mitoloke scene jo ostaju u svetu klasine knjiev nosti. Slino je kod impresionista, u njihovom posmatranju ivota ulice, kafane, pozorita, u beleenju mode, u celokupnom istraivanju francuskog predela postoji radost posedovanja, tako svojstvena X I X veku, afirmaci ja napretka i njegovih raznovrsnih mogunosti. Pa ipak, mora biti neeg od istine u miljenju da su nas impresionista oslobodili tiranije teme. Njihov cilj bila je slikarska eksploatacija onoga to je oko nas otu da sveina oseanja to proizlazi iz otpora koji pruaju nedirnute i neuformirane humanistike stvari, na primer balerine kod Degaa koje nikada pre toga nisu slikane, ili gomila koja se zabavlja na bal musette* Cisto ulni odnos prema stvarnosti krije u sebi ipak obine mogu nosti iscrpljivanja i zamenjivanja sile podsticaja silom utisaka, dakle, na primer, ona ista trava i ene sa sunco branima, koje su u poetku imale dra neega prvi put zahvaenog u istoriji, kasnije postaju pretekst za sve dovitljivija sredstva. Kad se poljuljala pozitivistika vera u napredak, naslednici impresionista slikah su predele i mrtve prirode, kao ne brinui nepodjarmljenim, novim vezama stvari koje su unaokolo nastale. Na taj nain su svesno ili nesvesno podvlaili svoj prezir za proirenje kru ga poznanstava s pojavama sveta, to moe da se odrazi samo preko ideje koja te intelektualne pojave sreuje, ideje nadslikarske i, tavie nadumetnike, kao to je ma kar ideja renesanse ili napredni realizam X I X veka. M r t va priroda, ponavljana u bezbrojnim varijantama, bila im je dovoljna, jer su se mirila s onim to je dato i obra* Ples uz dvojnice (franc).
e

114

CESLAV

MILO

eno. Odmah za tim usledile su nove teorije umetnosti koje su dokazivale da smisao slikarstva lei u graenji ma samostalne forme, slobodno od bilo kakvog podraavanja. Ocenjivalo se, tako, visoko srednjovekovno slikar stvo, jer je bilo udno, neobino, slino udnim i neobi nim crnakim religijskim delima zaboravljajui da je ono to je u njima uzimano kao ista forma nastajalo kao rezultat vernosti naroitom, magijskom poimanju prirode od strane ondanjih ljudi. I poezija je prevalila slian put. Seam se knjige D o na Speroua, Sense and Poetry* (1934). Traei kontinui tet u savremenoj poeziji od Bodlera pa do naih dana, Sperou sprovodi tezu da je njoj svojstvena sve vea iracionalizacija ili gubljenje logiki uhvatljivog smisla. Je zik poezije je jo kod Bodlera ispovedao neke sadrane to su leale van samog dela, u sferi ljudskih odnosa, ma da se ve pojavljuju elementi koji, kao da su se izdva jah iz celine, prestaju bilo ta da oznaavaju. Drugim recima, pesma postaje kao neki planetarni sistem sam za sebe, nezavisno od tekueg meusobnog sporazumevanja ljudi. K o d Malarmea raspoloenje izvlaeno iz po vezivanja izraza ve sasvim zamenjuje miljenje. Valeri kao princip poezije uvodi arhitektoniku pesme, apstrakt nu i apsolutnu. Sve se to izvrilo zahvaljujui potiskiva nju pravila misli od strane pravila asocijacija: slike su uvek povezivane na nain strogo privatan, a klju za njih je izgubljen. Neko je voleo devojku u plavoj halji ni te se ljubav za njega asocira s plavom bojom, neko me drugom rodni dom simbolizuju kesteni i dragoljubi ali italac ima druge asocijacije, i mada se moe poda ti autorovoj sugestiji, nee odgonetnuti logiku posledica, odgonetnue samo poetsku nunost. Nastupilo je odba civanje logike strukture za raun psiholoke strukture. Sperou ne namerava da poeziji namee obaveze oblikova nja, obavetavanja ili vaspitnog uticaja. On samo primeuje da odricanje od misli osiromauje poeziju. Jer u mnogim sluajevima itaoeva prijatnost poiva na uvi*. Smisao i poezija (engl.).

KONTINENTI

115

anju da neki pokret ili neki intelektualni stav mogu da budu tako tano i istovremeno tako bogato izraeni. A k o je slobodno saeto odrediti podudarnosti, onda kao to se u slikarstvu izvrilo prenoenje panje sa predmeta na umenje, za koje je predmet samo pretekst u poeziji se to zatvorilo u pravilima igre koja obave zuju samo i iskljuivo u opisanom krugu kredom. Ne zna i to da se bez pravila igde moe zamisliti bilo kakvo umetniko delo. Svaka slika ili svaka sma predstavlja svet sam za sebe, ali povezivanja sa irim svetom koji nas okruuje mogu da budu ili vrlo jaka ili slaba ili, naj zad, potpuno preseena. Degaova balerina prebiva meu drugim, ivim balerinama, ona je njihova neponovljiva varijanta, ali zasnovana time to balerine postoje. Kubistiki portret ne crpe zasnovanosti iz portretisane osobe, nego iz valjaka i stoaca koji nisu najprostiji nego najokoliniji put do cilja. Pesnik asocijacija i metafora uiva u putovanju, to jest u procesu razvijanja pesme u vreme nu, a sa stizanjem do cilja pokazuje se da je stalno kru io oko ubogog motiva. Meu brojnim teorijama nastalim u toj atmosferi,, valjda prvo mesto pripada pohvali istoj poeziji, koju je formulisao opat Bremon, autor Istorije religijskog ose anja u Francuskoj. Nije sluajno to je istoriar mistike postigao takav uspeh uzimajui re poeziji. Umetnosti je bilo potrebno obrazloenje za svoj novi vid, a uprav ljajui se prema spoljnim pojavama mogla je to obrazlo enje nai samo u uzbuenju samog um etnika ili njego vih primalaca. Spoljnim hou da budem dobro shva en dakle takvim koje imaju vanost izvan dela: na primer, opis Danteova Pakla ili motiv Beatrie oblikova nje su pojmova hrianstva, Vitmenove himne nalaze produetak u ideji progresa i u ivotu rastue amerike demokratije, a kod romantiara su, naspram pesme spoljna, ljudska oseanja koja mogu biti u ovoj ili onoj merl opta, zbog ega su i osigurala hleb pokolenjima profe sora. Bremon se u svom predavanju pod kupolom Fran cuske akademije (1925) nadovezao ve u samom uvodu na predstavnike iste poezije od Edgara Poa, Bodlera, M a 8*

116

CESLAV

MILO

larmea i Pola Valerija. Saglasno elji za istotom (isto slikarstvo, ista teatralnost, ista muzinost) trudio se da izdvoji sve ono to je u poeziji drugorazredno, podlono, a da ostavi ono to je u njoj sutina. Ranije, u vremeni ma kad su uzori bili antiki autori, nabrajane su odlike kakve treba da ima delo da bi bilo lepo, mada se nekad priznavalo da u poeziji ima izvesnih uda koja se ne daju objasniti. Danas veli Bremon vie ne govorimo: u toj pesmi su ive slike, plemenite misli i oseanja, posto ji to i ono, a sem toga neto to se ne da iskazati (ineffabl). Mi govorimo: postoji najpre i pre svega ineffable, strogo sjedinjeno s tim i onim. Samo taj tajanstveni ele ment predstavlja pravi ivot poezije, i priznavanje uloge na koju ima pravo oslobaa poeziju od tekih i njoj tu ih obaveza. Zato neki redak pesme pobuuje u nama unutranji treptaj i stanje slino molitvi, a taj isti redak s promenom jednog izraza ostavlja nas ravnodunima, nije kadra da objasni ni najpromiljenija analiza. To je unutranji tok koji se ne da obuhvatiti intelektualno, to je pred-likovno i pred-pojmovno miljenje. Na drugome mestu Bremon se poziva na Bergsona. Taj unutranji pravac nema, dakle, nieg zajednikog ni sa slikom, ni sa milju, ni s autorovim oseanjem, niti ak s lepotom zvuka mada se moda najvie pribliava muzici. I ta ostaje? Po Bremonu, ne-isto je sve to u pesmi zauzi ma ili moe da zauzme neposredno nae povrne delatnosti (nos activites de surface), um, matu, oseajnost, sve to je pesnik, ini se, hteo da izrazi i to je zaista izrazio; sve to nam, kako kaemo, sugerie, sve to je analiza gramatiara ili filozofa izvlala iz pesme, sve to je prevod kadar iz nje da sauva. Ne-ist je, kao to je lako od gonetnuti, predmet ili sadraj pesme, ah i smisao svake reenice, logiki tok ideja, razvitak prie, pojedinosti opi sa i ak neposredno u nama probuene emocije. Poua vati, pripovedati, slikati, davati sadraj ili izazivati suze, za to bi bila dovoljna odlina proza, iji je to prirodan zadatak. Ne-ista je, jednom reju, elokvencija, koja se na umetnost govorenja ne mora oslanjati mnogo, da ne ka em nimalo, umetnost govorenja je tu da bi se uopte neto reklo. Teko je poi dalje. Ah Bremon zna da se

KONTINENTI

117

ista poezija pojavljuje retko. To je munja koja prelee kroz jedan ili dva retka pesme i naglo se gasi. Rei, po to su materijal za ispol javan je tajanstvene struje, isto vremeno su smetnja. Savrena poezija tei utanju, bo ravi van granica govora. Ona je (dodue nesavreno) mi stino stanje, optenje, prisutnost, njeni izvori su isti kao izvori molitve, to je Bremon dokazao kasnije u svojoj knjizi Molitva i poezija. Bremon je bio veoma francuska pojava. Njegovi na padi na racionalistiku poetiku razumljivi su u zemlji koja je dala poetiku Boaloa, i u jeziku sklonijem od dru gih ka elokvenciji i tiradama, ukrasnim stilskim figura ma. Pa ipak, on odlino izraava tendenciju vremena. I z vrimo zamenu. Bremonovo ineffable zapravo nije nita drugo do Vitfcjevieva Cista Forma. N e i s t i elementi, koji se obraaju razumu, mati, oseajnosti to su Vitk jeviceva -ivotna oseanja- ili podraavanje prirode. M i stino stanje nadahnua, koje poeziju pribliava molitvi to je metafizika nezasienost koja proizlazi iz Fakti nog Pojedinanog Identiteta. Cutanje, prema kome stre mi savreni i maksimalno napeti naboj poezije to je krajnja nezasienost formom, koja oznaava kraj umetnosti. Odbacivi razlike u terminologiji, vidimo da Vitkjevi i Bremon stoje na obali tajne i da optenje s tajnom, sa samim smislom ili besmislom bivstvovanja (pred-likov no i pred-pojmovno miljenje), koje se probija kroz boje, rei, zvuke predstavlja za njih jednu vrednost pes me, slike, statue ili muzikog dela. Poto su se teorije njih obojice formirale pod uplivom optih umetnikih promena i poto ih je priznavala, s nevelikim odstupanji ma, veina obrazovanih ljudi, a naroito umetnika, slo bodno je iz toga izvesti neke zakljuke. Mogue je rizikovati tvrenje da je ceo proces takozvanog oslobaanja umetnosti od predmeta strogo spojen s odumiranjem re ligije ili bar nekih njenih strana, naroito metafiziko-dogmatske strane. Nastaje, potreba supstituta moda ju je mogue delimino objasniti religijskim vaspitanjem dece, koja religiju naputaju im odrastu. Skup nezado-

118

CESLAV

MILO

voljenih elja takvi ljudi prenose na onu uzvienu ljud sku delatnost kakva je umetnost, tvorei neku vrstu po sveenih tajni. Oni u njoj vide metafiziki izvor koji iz bacuje uvis razne drai forme, pri emu su osetljiviji na unutranji ritam nego na bilo koje druge osobine. Gotovo religijski odnos prema umetnosti predstavlja Prust, ina e potpuno dalek religijskim interesima. U njegovim opi sima Ventejeve sonate Bremon je ispravno traio podr ku za svoje izvode. Takoe je dovoljno podsetiti na smrt starog Bergota, na izlobu slika i utu mrljicu koja mu se ini neim savrenim, neim emu je uzalud teio celog ivota. K o d nas u Ivakjevievoj pripoveci Mlin na Utrati umiruem neko kazuje pesmu na engleskom, to je kao zamena poslednje pomasti. Te tendencije umetnika naile su na dosta kiseo prijem od strane hriana. Pro nicljivi Zak Mariten upozorava da umetnost nije an eoski hleb i da bi od nje uzalud neko zahtevao nadsupstancijalnu hranu. I u sutini, tako primana umet nost postaje religija svetovnih ljudi, istupajui kao konkurentkinja veroispovestima koje okotavaju. Teorije umetnosti, takve kao to su Bremonova i Vitkjevieva, poslednja su etapa vrlo dugog razvitka, ima ju iza sebe tradiciju. U toj tradiciji prepliu se razni motivi pa je bezrazlono brisati raznorodnosti i nasto jati da se prikau -velike projekcije, koje bi sigurno bi le lane. To je bezgranino polje kojim moe da se pu tuje spokojno, skupljajui iz cele istorije kulture primere te posebne poasti kojom su ljudi obdarivali, na primer, poeziju, jer su u njoj nasluivali odblesak stvari nedo stupnih razumskom saznanju. Poto ipak pristalice iste poezije poseban naglasak stavljaju na programsko oie nje, zapoeto u X I X veku, slobodno nam je da se zajedno sa Bremonom pozovemo na Edgara Poa i Bodlera. Po u .svojoj raspravi The poetic principle iz poezije jasno is kljuuje istinu i strasti: Oznaka (poetskog) naela uvek biva uzviujue uzbuenje Due (an elevating ecitement of the Soul) potpuno nezavisne od one strasti koja je oamuenje Srca i od one istine koja je zadovoljenje U m a . Poezija se, po njemu, samo sluajno dodiruje s istinom

KONTINENTI

119

i dunou. To je l e t leptirie prema zvezdi, predoseanje slave koja nas eka iza groba, boanskih i jakih radosti. Oseamo se pod uticajem lepog i skloni smo suzama a to su pre suze gneva i netrpeljive tuge nego zadovoljenja: tako nas proima oseanje da ovde na zem lji samo nakratko, proletno, moemo kroz pesme ili mu ziku da osetimo prave, nezemaljske zanose. Po Bodleru, preko lepoga se vraamo u R a j : stiemo za trenutak za nos koji je bio normalno stanje ljudi pre prvoroenog greha. I ta nezasienost, govorei Vitkjevievim jezi kom, ta enja za trajno nedostinom sreom ini da od lika najviih oznaka umetnosti jeste tuga. Melanholija je najopravdaniji od svih pesnikih tonova, kae Po. Sada pitanje: kako se odnositi prema toj vrsti estetikih teorija, kako ih ocenjivati ne odriui se prostote i jednoznanositi? To su pojave nama previe bliske da bismo ih mogli tretirati samo kao poglavlje iz istorije kulture. Da bi postale prolost, moraju biti prevladane radom misli i novim zahvatom u praksi. U tome novom zahvatu ne radi se uopte tome da treba negirati i bri sati sve metafizike koncepcije lepoga. Previe je vrednih dela iz takve vere nastalo i previe se uporno u istoriji umetnosti vraa taj motiv. Moe se samo metaforino rei da ako preko lepoga neko hoe da se vrati u raj, onda treba da pamti da na ulazu u raj stoji aneo s plamenim maem. Izraavajui se tanije potpuna istota unitava ljudsku delatnost, jer nas sve manje ljudskih pitanja tada zanima, dok najzad ne doemo do zagledanja u ekser na zidu ili u karirane pantalone, kao Vitkjevievi junaci posle velike doze kokaina. Tada se umetnost zavrava, ostaje samo utljiva kontemplacija, jer tak va je eena ulaska na zabranjene terene. Ima neeg enirajueg, gotovo nepristojnog (Vitkjevi bi rekao d e generisanog) u svesno naumljenim proizvodima iste umetnosti. Odbijaju nas, iako mogu da budu lepi, poto njihova lepota nije nehotina, nastala pobono, kao re zultat potrage za optijim ciljem, nego od poetka po stavljena kao jedini cilj. To je neto slino kao prialac dosetki koji bi se sam smejao, ne ekajui reakcije slu-

120

CESLAV

MILO

alaca. Dopada nam se Degaova slika jer je usmerena na igraicu, na analizu njenih pokreta. Dante stremi prema Raju preko Pakla i istilita, srednjovekovni slikar stre mi ka asketskoj viziji, Mickjevi ka idilinom litvanskom selu. Loe ini savremeni ovek ako, ne mogui da veru je zajedno sa Danteom, vidi u opisima njegova puta nekakvu lepotu otrgnutu od dotadanjih pojmova i tvrdi kako su tadanja verovanja bila za Dantea samo pretekst. Takoe loe ini ako, izgubivi osvajaki odnos prema ma teriji, tako svojstven devetnaestom veku, vidi kod Degaa samo skladne boje i crte, a u Remboovim grevitim kidanjima samo zasenjujuu bojicu rei. Ulog koji u igru unose umetnici obino je vei no to to izgleda potom cima, jer im onu nekadanju borbu zaklanjaju kasnije takvozvane formalne tekovine. Posledica formalnog odnosa prema prolosti jeste poveana sposobnost naslaivanja. Davna dela istrgnuta iz njihovih civilizacijskih veza, po stavljena po jednom merilu, ine ogromnu galeriju, u ko joj sve ima svoje mesto. Stoga moe s uspehom da se sastavlja istorija umetnike tehnike, u kojoj se jedna kraj drugih stavljaju puki svetac i Majolov vajarski rad, ali to e se negativno odraziti na novom stvara latvu, koje uvek ivi borbom, a ne naslaivanjem. A k o se ja suprotstavljam onom elementu koji je Bre mon nazvao ineffable, to je samo prividno. U sutini, ja Cistu Formu kritikujem s ljubavlju prema njoj, jer je slo bodno, eznui za rajem, zabraniti sebi povratak u njega poto bi taj povratak oznaavao samo gubitak prirodno sti. Opasnost lei u programskom priznavanju Ciste For me kao sri umetnosti. udno je to se Vitkjevi, koji je govorio da je pragmatizam postojao uvek, ali nikad nije bio programski, i da u programnosti nekih ideja lei prokletstvo naeg vremena, nije odluio za prosto utvrivanje kako je i Cista Forma postojala uvek, samo nije bila programska, i da joj se, kada se njoj tei pro gramski, zadaje neizleiva rana. U kulturi postoje meha nizmi tako delikatni da se oni, kada se na njih ukae prstom, odmah menjaju u neto drugo ve samim tim to se na njih obraa pojaana panja.

KONTINENTI

121

III Sada u se potruditi da pokaem kako je Vitkjevi istupio kao svedok jedne od stranaka u starom i vrlo smutljivom procesu. Stranke u njemu su (su, jer proces nije zavren) etika i poezija, a ova poslednja deluje kao ovlaena zastupnica umetnosti uopte. Mogue je da se stranke vuku po sudovima neopravdano. K a o u razumevanju te injenice, one esto povlae svoj sluaj i skla paju primirje. Poznavaoci ipak tvrde da je primirje samo prividno, i da, ak meusobno saraujui, te dve stranke nastoje da jedna drugoj nanose tetu. Prva od stranaka sebe naziva istinom i naivnou. Za osnov dejstvovanja izabrala je um. Druga od stranaka teko odreuje svoje stanovite i tamo gde od nje trai dokaze, ona igra, smeje se, plae ili govori nerazumljive izraze. Mnogi od sudija skloni su da presudu izreknu na njenu tetu, i to zbog njenog izrazitog ludila ili umne zaostalosti. Platon je izrekao sud da je ona udaljena za tri stepena od istine i da prebiva meu himerama i fanto mima. Dok je um sposoban da uhvati ideju stvari, ona. vidi samo varljive privide. Za um se stolica, sto, krevet ili krag daju svesti na dimenzije i teinu; nema znaaja kako emo ih posta viti. Slikar, taj nerazumni ovek, u samom predmetu vidi svaki put neto drugo, zavisno od take s koje predmet gleda. Pesnik, ovek isto tako razuman, uiva u opisima strasti i uzbuenja, koje um mora da ostavi van panje, kao nii deo ljudske prirode. tavie, poto ono to je neistinito jeste i nemoralno, pesnik je nemoralan, j e r bestidno gaca po strahotama, enjama, tugama, stavlja jui u usta svojih junaka jadanja, koja hi se uman gra anin stideo da javno izgovori. On na taj nain zaraava gledaoce i sluaoce snishodljivou prema ivotinjskoj estici u ljudima, prema onome to je zaista prolazno i netrajno. Za poeziju ne treba da bude mesta u savrenoj dravi. S jednim izuzetkom: ako se ona ne legitimie pred istinom i nevinou neim korisnim, slavei, kao to pri staje, bogove i junake, i

122

CESLAV

MILO

Od Platonovog doba ispisano je mnogo odbrana poe zije i mnogo njenih osuda. U X I X veku napad najviih razmera izvrio je Tolstoj. Poto nas zanima sudbina savremene umetnosti, vredno je za asak se zamisliti nad jednom polemikom voenom u Francuskoj 1937. godine. Mladi pisac Roe Kajoa napao je poeziju po svim najbo ljim obrascima. Dodue, ovoga puta ne kao pristalica ne vinosti, ve kao pristalica spekulativne misli. Prebacio je poeziji nedostatak neophodnosti i iskrivljavanje fizike istine, osvajane s naporom, polako, ali stalno. njegovim namerama najbolje obavetava pozivanje na jednog starog shizofrenika, koji se lepoti izrazio ova ko pakosno: Pogledajte na te rue, moja ena bi priznala da su lepe, ali za mene je to samo gomila lia, latica, crnila i stabljiica. U odgovoru na to Benamen Fondano napisao je krat ku raspravu pod naslovom Stidljiva savest pesnika. Fondano je u tome sporu etike i poezije prebacio i stoj misli da deiuje u looj veri. K o d svoga protivnika Kajoaa, u njegovoj brizi za isto intelektualno saznava nje sveta, video je stari platonovski pokuaj. Etika mi sao i spekulativna misao su u odnosu prema poeziji isto, onako kako su se jednom ve ujedinile kod Platona. U sutini, to je jedna tenja da se stvarnost koju saznajemo menja u oienu, idealnu shemu. U njoj se rauna samo ono to pogoduje razumskom zahvatu. Ostatak isto kao zamenski oblici stalno drugaije postavljene stolice jesu iluzije, neto savreno nestvarno. Za Kajoaa poe zija je prebivanje u ropstvu ula, u ropstvu fiziologizma. Stari shizofrenik sigurno je isto tako govorio svojoj eni: videi umesto gomile latica, crnila i stabljiica lepu ruu, ona nije znala istinu rui, bila je u ropstvu ula. Onaj poeziji prigovara da je ivotinjska, postupa slino: ivotinjstvo udnje, oaja, aljenja, zanosa ih fiziologizma utisaka uvek je nebitni, spoljni sloj sveta koji ima unutranju strukturu, cilj naeg intelekta. Na emu poiva loa vera spekulativno-etike misli? Na tome da ona toboe istupa u odbranu poezije, a ova, neobdarena po prirodi ni darom logike reitosti ni sposob nou jasnog uvianja, slua otvorenih usta i potvruje

KONTINENTI

123

na svoju propast. Potvruje kada spekulativno-etika misao opirno obrazlae ulogu koju poezija treba da odi gra u slubi istine ili nevinosti. Tape Hegelu kada on poeziju oslobaa od veza sa svime to je zavreno i po jedinano, to obeleava granicu za duh. A l i poezija ivi ba onim to je konano, pojedinano, realno, ivotinjsko, letimino i nepostojano. Jasnost i znanje nju ubijaju. Pot hranjuju je neznanje, zaostalost, bajka, tajna. Nasluavi se govora svoje protivnice koja je obukla advokatsku togu, poezija zaboravlja je i emu ima da zahvali na svom postojanju. Najzad ne ume vie da igra, smeje se i plae u odgovor na dokaze. Dok je to umela, bila je jaka i dobacivala je izazov. Postavi utiva, stidi se same sebe, i ba tada nastaje stidljiva pesnikova savest. Pesnik gubi poverenje u sebe. Pesniku je potre ban razlog za delovanje, a taj razlog prua mu usluna, avolski prevejana spekulativno-etika misao. Na poslednjem stupnju razvoja a takav je pre 1939. godine bila kola nadrealista poezija se programski okree prema podsvesti, prema snovima, prema nagonima, prema iracio nalizmu. A l i to nije nita drugo do racionalna eksploata cija iracionalizma, nagona, sna, podsvesti s PVojdom (i M a r k s o m . . .) u rukama. Krug je zatvoren: racionalno je udo, racionalna je bajka, racionalni su, programski fiziologizam i ivotinjstvo. U takvu naivnu i infantilnu klop ku uvukla je muzu vesta rivalka. ini se da je i Fondano pogodio u sr i pokazao glavni motiv drame. Pamtimo koliko je velika bila koliina pesnikih kola ili grupa pre rata. Najvaniji deo opreme sva kog pesnika bila je doktrina koja je dokazivala da on ima pravo da se bavi poezijom, da poezija ipak ima funk ciju u drutvenom organizmu (naravno, samo takva poe zija kakvu je reprezentovala data kola). Spekulativno-etika misao postupala je tako smelo s poezijom zato to je doivljavala veliki trijumf u svim oblastima. Uinie nam se to paradoksalnim. Naime, ba pravci nenaklonjeni umu lee u podlozi masovnih ludila, i ba prezir prema istini uma obezbeivao im je trijumf, stiui do masa, a ipak je i tako, i nije tako. Postoji u tim masovnim ludilima pohvala krvi, nagona, sile, najzad

124

CESLAV

MILO

pohvala gluposti. ali filozofski zasnovana, i nije vano da li je i na kakvim sofizmima zasnovana. Isto kao to je stari shizofrenik gledao na ruu nauno i trezveno, is to kao to su nadrealisti nauno i trezveno nastojali da pobuuju u sebi halucinativne snove i da traspreu oslo boenih pet ula nauno i trezveno, polazei sa sta novita biologije, pogledalo se na ivot ljudske ivotinje propagirajui plansko ivotinjstvo sada ve ne samo ono nehotino, sluajno ivotinjstvo poezije). Pravo na ubi janje slabih, na dravno ropstvo, na vrenje ogleda s ljudima bilo je dokazano. Teorija iste umetnosti jeste kao stidljiva i kopleksima optereena samoodbrana poezije od sve jae pro tivnice. Dogaalo se to putem laganog povlaenja s po loaja na koje je imala pretenzije druga stranka, da bi ma u najskromnijem vidu ostavila za sebe neto to bi moglo ostati neprikosnoveno. Optuuju me za nemilosrd nost? Ja nita, to nije moja stvar, nemam nieg zajedni kog s nevinou branila se poezija. Drugi dolaze sa zahtevanjem istine (danas diu povike na poeziju to n e iz raava istinu naeg doba). Stoga im poezija savetuje da se pozovu na um, jer istina nije u njenim kompetencija ma. Jasno, crno na belom tvrde to Edgar Po i njegov verni uenik Bodler. Po njima, poezija ima samo sluajne veze sa oblau volje (nevinost) i oblau uma (istina). Takoe iznose van ograda strasti strasti ili ivotna oseanja kod Vitkjevia. Videli smo koliko malo od do zvoljenih komponenata ostaje u Bremona. Istovremeno se, ipak, poezija ista ona koja se nekad, pre Platona, podsmevala gomili staraca koji hoe da se uzdignu nad Ju piterom sada pokorno trudi da na jeziku mudraca izrazi svoje vrline. Pozajmljuje termine i pomou njih uava da podigne bedem oko svojih minimalnih poseda. To uspeva da uini pod uslovom da se pozove na religijska ili metafizika oseanja, kao to su to inili Po, Bodler, Bremon i Vitkjevi. Ne uspeva, ako se ta meta fizika oseanja odbace: tada se poslednji krajiak tla iz vlai poeziji ispod nogu i ona e se prenuti sasvim u vlasti etiko-spekulativnih ideja, morae da slui partiji, dravi ili interesima revolucije. Cak i kada uspeva da

KONTINENTI i

125

ouva kakvu-takvu teritoriju iste umetnosti, ona pro pada jer ima premalo prostora, gui se, osea nedostatak stvarnosti. Odustavi od niza namera, mora podnositi da je prezrivo nazivaju igrakom gurmana, neim detinjastim stid se produbljuje. Poezija hoe da bude ozbilj na. Hoe da je uzimaju u najmanju ruku kao odraslu, ma joj i ne ukazivah potovanje, koje zasluuje zbog svo je sede kose. T i m e se objanjava masovno odbacivanje iste poezije od strane pesnika oni prelaze pod zatitnika krila etike, jer e tada najzad biti ozbiljni. Os rednja pesma velikom voi, patnjama otadbine, novom drutvenom poretku to je ve neto, to se ra una. Odlina pesma, koja je samo poezija to je lepo, milo, prijatno, ali nita vie. Ima, znai, neeg potpuno pogrenog u taktici koju je poezija izabrala u za nju te kom sporu. Dopustila je da bude uvuena u rasprave u kojima uvek loe prolazi. To je jedno. Drugo, odustaja la je toliko dugo dok nije izgubila gotovo sve, a ostatak se oslobaa iz neizleivog stida. Ukazivanje na puiteve spasa bilo bi potpuno bescilj no. I l i su oni isto to i putevi civilizacije oslonjene na slobodu, ili ih nema uopte. Moe se stvoriti jo deset pesnikih teorija i kola, to nita nee pomoi. Sudbina poezije previe je snano vezana sa sudbinom svakog slobodnog duhovnog stvaralatva da bi vredelo prepisi vati joj neke posebne lekove. Pogledajmo ta bi se desilo kada pesnik ne bi shizofreniku priznao da je naelno u pravu. Pre svega, ne bi ga priznao za ozbiljnu linost, a njegovu enu kao neoz biljnu, samo bi utvrdio da istu pojavu drugaije doiv ljavaju. To bi ga oslobodilo od stida. Nesumnjivo ena, kad shizofrenik lupa nogom i vie: T i , glupao, zato govori da je rua lepa? Zar ne vidi da su to samo la tice, listovi i stabljiica? ne moe u svoju odbranu nita da kae, ali i ne mora. Bestidni pesnik ne bi pri stajao da etiki-spekulativnim shizofrenicima da pod za kup istinu i nevinost, ostavljajui sebi samo lepotu. Dru gim recima, ne bi se povlaio u krug iste poezije, gde j e melanholija najopravdaniji od svih poetskih tonova. Naprotiv, tvrdio bi da on predstavlja stvarnost i samo

126

CESLAV

MILO

stvarnost, da ljupkost rue, jadikovka zbog smrti bliskog lica, udnja, strepnja nisu samo fantomi nedostojni isto umne, jasne konstrukcije sveta.

IV itajui Tolstojevo delo Sta je umetnost oveku se javljaju najudnije asocijacije. Meni je pala na um krma-dansing u gradiu Baranovie, koju sam video p r e 1939. godine, jedan od onih poduhvata proirenja civi lizacijskog kia kakvi uvek slue kao dokaz drutvenim radnicima. U sutini, Tolstojeva reakcija na nezdravu umetnost nije se previe razlikovala od unutranjeg gra koji sam osetio u tom lokalu. Toilstoj se stilizovao u prostog oveka i ucenjivao je oiglednou. Odlika takvih pogleda kao to je zahtev da se uvek i svuda misli samo idealima koji treba da dru tvima osiguraju sreu, jeste njihova prividna, ali samo prividna ispravnost i nepobitnost to se dogodilo i kod Tolstoja i kod Platona. Iz ovog eseja treba da bude vidljivo kako umetnost prebiva izmeu dveju krajnosti. S jedne sitrane preti joj sloboda, kupljena cenom odricanja od uticanja na ljud ske odnose, kao od predstavnika iste poezije, iste forme i umetnosti radi umetnosti. S druge strane preti joj ropstvo u slubi drutvenih ideja. Toliko smo proeti miljenjem u kolektivistikim kategorijama da nam je teko da zamislimo kako na primer, ne bi bilo slobodno osuditi podraavaoce Niea ili propagatore ra sizma. Svet je uao u takvu fazu da za nj bilo kakvo pesniko bulanjenje tobonje odvojeno od stvarnosti, od mah ima ovakve ili onakve ozbiljne posledice. Kontrola trezvenosti i etike ve se ne moe izbei. I ba zato je tako vano traenje granica koje mi, kao masa prostih ljudi koji brinu drutvenoj pravdi, treba da zajemi mo pesnicima. I moda se sve svodi samo na izbor izmeu etiko-drutvenih vizija. Neke od njih su neprijateljske slobod nom razvoju po liniji neprestane pokretljivosti i pramen-

KONTINENTI

127

ljivosti. Plae nas i ucenjuju tobonjom prelomnoeu jedne take istordje. Druge nipoto ne proglaavaju da se ba u ovom trenutku zavrava ili poinje svet, da jo od pre ne znam koliko stotina godina ivimo u lai i da nam je tek sada spala mrena s oiju. A upravo te su pri rodne saveznice kulture. Pomisli koje hoe da realizuju srenost oveanstva hic et nunc* spekulativno-etika nadmenost koja tvrdi da zna ta je oveku potrebno i kakav recept treba primeniti da bi mu se jednom zauvek osiguralo blagostanje to su stvari u koje pesnik i branitelj poezije ne treba da veruju. Ako viu da sad ili nikad preivljavamo pre lom kakav oveanstvo nije znao od poetka svog posto janja, i da se niim vie nije slobodno pozabaviti osim prolomom branitelj umetnosti i nauke dobro bi ui nio kad bi u sebi i drugima priguivao taj krik aktuelnosti. Iz takvog koeeg stava ne proizlazi da treba staja ti na stranu drugih, koji govore da je sve ve bilo i da ne osvrui se ni na kakve promene treba negovati svoj pesniki ili nauniki vrt. Naprotiv, moda s veom ispravnou moe da se kae kako je sve uvek novo, akone u samim elementima, onda u srazmeru elemenata. ak i na dnu pada um nas uverava da glad, ubistva, siro matvo masa, ratova nisu neophodni, mada sad posto je. Oblik civilizacije koji se izdvaja iz linije pesme, iz predmeta i zahvata predmeta slikarskih dela, ako je on stvarni civilizacijski oblik, budi nadu, spreava sumnju. On je neto vie nego pohvala ovakvog ili onakvog poli tikog ureenja. Jer ono to se realizuje u praksi uvek je manje ili vie mrtvo za umetnost i nauku, dostojne svoga naziva, Praktini pronalasci su dar koji nauka, teei svojim praktinim ciljevima, donosi ljudima. Leti se avionom, ali naunik istovremeno radi na otkriu ije mu praktine posledice nisu jasne, ne uspeva da ih pred vidi. U umetnosti su sadrani naboji buduih formi i bu duih ureenja, mada ih ona jo ne razaznaje jasno jer kada bi to uspela, bila bi samo posluni zanat. * Ove i sada (lat.).

128

CESLAV

MILO

To to sam pomislio pri itanju Tolstoja odigravalo se na podlozi u seanje prizvanog lokala u Baranoviima. Kada bih ga pokazao ljudima raznih karaktera i sklono sti, dobili bismo pokuaj onih suprotnih stavova koje sam nastojao da predstavim. Tolstoj bi rekao da taj prizor budi odvratnost i da civilizacija koja ume da se odlui samo za to ne zasluuje nikakvu dobru sudbinu, treba je izbrisati i poeti je graditi na novim naelima. Tako bi rekao i politiar plaei nas ispunjenjem vremena: gle dajte do ega je doao trule u kome ivite. Hoe li se neko od vas odvaiti da ga brani? Da li injenica to ste stanovnicima gradia umesto da im date knjige, umetnika dela, dobro i kulturno ureenje restorane i klubove, dali poluanalfabetizam i bedne imitacije zapadnih kabarea ne osuuje vas, a s vama i itavu ropotarnicu vaih suptilnih verovanja i uverenja? Bojaljivi umetnik bi mu povlaivao rumenei se? da, da, pa ta da radim da bi se ta podla civilizacija unitila? Stavljam se duom i telom na uslugu nove, ma trebalo i sam da krpim. Raski dam sa svime u ta sam dosad verovao, kajem se. Drugi umetnik, takav kao Vitkjevi, uveravao bi da ga se to zaista ne tie. Zna ipak da se ni Tolstoj, ni politiar ni bojaljivi umetnik ne varaju, da se pred njima otvara bu dunost. On nee poi s njima, samo moli da mu bude slo bodno da mirno umre. A postoji, ipak, jo jedan odgovor. Dansing u Bara noviima, gotske katedrale, Dante i Sekspir proizvodi su iste civilizacije. Proizvodi te iste civilizacije su stra ni ratovi, izrabljivanje i ponienje, ali istovremeno i ideja ujedinjenja oveanstva i radniki sindikati, i osiguranje, i prosveta za sve. Da li je radi toga da bi se iz nje istrebilo ono to optereuje njen raun treba pogoditi u nje nim temeljima? Da li se ono to je u njoj organski izra stalo iz potovanja prema oveku da zameniti novom Platonovom Republikom? Ne. Varava, 1943.