Georgij Valentinovi Plehanov

K pitanju o ulozi linosti u istoriji

1898 .

I
U drugoj polovini sedamdesetih godina pokojni Kablic napisao je
lanak Um i oseanje kao faktori progresa[A] , u kome je, pozivajui
se na Spensera, dokazivao da u postupnome razvitku oveanstva
glavna uloga pripada oseanju, a da um igra drugorazrednu i uz to
sasvim podreenu ulogu. Kablicu je odgovorio jedan uvaeni
sociolog[B] , koji je podrugljivo izrazio divljenje povodom teorije
koja je um stavljala na zadnji zic. Uvaeni sociolog bio je, razume
se, u pravu kada je branio um. Ali bi on bio daleko vie u pravu da je,
ne dotiui se sutine pitanja koje je Kablic pokrenuo, pokazao koliko
je nemogue i nedopustivo bilo i samo postavljanje tog pitanja. Doista,
teorija faktora neosnovana je ve sama po sebi, jer proizvoljno
izdvaja razliite strane drutvenog ivota i hipostazira ih, pretvarajui
ih u snage posebne vrste, koje s raznih strana i s nejednakim uspehom
vuku drutvenog oveka po putu progresa. Ali je ta teorija jo
neosnovanija u onom obliku kakav je dobila kod Kablica, koji u
posebne socijalne hipostaze nije vie pretvarao ove ili one strane
delatnosti drutvenog oveka, ve razliite oblasti individualne svesti.
To su uistinu Herkulovi stubovi apstrakcije; dalje nije mogue ii, jer
dalje nastaje komino carstvo ve sasvim oiglednog apsurda. Na to je
upravo i trebalo da uvaeni sociolog skrene panju Kablicu i
njegovim itaocima. Pokazavi u kakvu je bezizlaznu pustinju
apstrakcije zavela Kablica tenja da nae faktor koji dominira u
istoriji, uvaeni so-ciolog bi moda i nehotice uinio poneto i za
kritiku same teorije faktora. To bi svima nama u ono vreme bilo veoma
korisno. Ali se on nije pokazao na visini svog poziva. On je i sam
stajao na gleditu te iste teorije, razlikujui se od Kablica jedino
sklonou kaelektricizmu, usled kojeg su mu svi faktori izgledali
podjednako vani. Elektrika svojstva njegovog uma dola su do
naroito jasnog izraza docnije, u njegovim napadima na dijalektiki
materijalizam, u kome je on video uenje koje ekonomskom faktoru
prinosi na rtvu sve druge faktore i koje ulogu linosti u istoriji svodi
na nulu. Uvaenom sociologu nije ni na pamet padalo da je gledite
faktora tue dijalektikom materijalizmu i da je samo pri potpunoj
nesposobnosti za logiko miljenje mogue videti u njemu
opravdavanje takozvanogkvijetizma. Treba, uostalom, primetiti da u toj

greci uvaenog sociologa nema nieg originalnog: nju su inili,

ine i, verovatno, jo e dugo initi mnogi i mnogi drugi...
Materijalistima su poeli da prebacuju sklonost ka kvijetizmu ve
tada kada oni jo nisu ni imali izgraen dijalektiki pogled na prirodu i
na istoriju. Ne odlazei u dubinu vekova, spomenuemo spor
poznatoga engleskog naunika Pristlija s Prajsom. Analizirajui
Pristlijevo uenje, Prajs je, pored ostalog, dokazivao da je
materijalizam nespojiv s pojmom slobode i da otstranjuje svaku
samoaktivnost linosti. U odgovoru na to Pristli se pozvao na iskustvo
iz ivota. Ja ne govorim o samom sebi, premda, razume se, ni mene
nije mogue nazvati najnepokretljivijom od svih ivotinja (am not the
most torpid and lifeless of ali animals); ali ja vas pitam: gde moete
nai vie energije misli, vie aktivnosti, vie snage i upornosti u
postizanju najvanijih ciljeva, nego meu pristalicama uenja o
nunosti? Pristli je imao u vidu versku demokratsku sektu[V] koju su
tada nazivali christian necessarians[G] . He znamo da li je ona zaista
bila tako aktivna kako je to mislio Pristli, koji joj je pripadao. Ali to
nije ni vano. Ne moe se ni najmanje sumnjati u tu okolnost da se
materijalistiki pogled na oveju volju odlino slae s
najenerginijom delatnou u praksi. Lanson[D] primeuje da su sve
doktrine koje su se oveijoj volji obraale s najveim zahtevima, u
principu potvrivale nemo volje; one su poricale slobodu i
potinjavale svet fatalizmu[] . Lanson nije u pravu kada misli da
svako poricanje takozvane slobode volje dovodi do fatalizma; ali mu
to nije smetalo da zapazi u najveoj meri interesantan istoriski fakat: u
stvari, istorija pokazuje da ak i fatalizam ne samo da ne smeta uvek
energinom delovanju u praksi, ve, naprotiv, da je u izvesna doba
bio psiholoki nuna osnova tog delovanja. Kao dokaz, pozvaemo se
na puritance, koji su svojom energijom prevazili sve ostale partije u
Engleskoj XVII veka, i na Muhamedove sledbenike, koji su za kratko
vreme potinili svojoj vlasti ogroman pojas zemlje, od Indije do
panije. Veoma se varaju oni koji misle da mi treba samo da se
uverimo u neizbeno nastajanje datog niza dogaaja, pa da kod nas
nestane svake psiholoke mogunosti za to da pripomognemo tom
nastajanju ili da mu se suprotstavimo[E] .
Tu sve zavisi od toga da li moja vlastita delatnost sainjava nunu
kariku u lancu nunih dogaaja. Ako sainjava, onda je kod mene

utoliko manje kolebanja i ja utoliko odlunije delujem. I u tome nema

nieg udnovatog: kada kaemo da data linost smatra svoju delatnost
nunom karikom u lancu nunih dogaaja, onda to, pored ostalog,
znai da je otsustvo slobode volje za nju isto to i
potpuna nesposobnost za nedelovanje i da se ono, to otsustvo slobode
volje, odraava u njenoj svesti u vidu nemogunosti da postupa
drukije nego to postupa. To je upravo ono psiholoko raspoloenje
koje se moe izraziti uvenim Luterovim reima: Hier stehe ich, ich
kann nicht anders[] i usled kojeg ljudi pokazuju najneukrotiviju
energiju i izvruju u najveoj meri zadivljujue podvige. -To
raspoloenje bilo je nepoznato Hamletu: zato je on i bio kadar samo za
to da tuguje i da razmilja. I zato se Hamlet ne bi nikad sloio s
filozofijom po ijem je smislu sloboda samo nunost koja je prela u
svest. Fihte je s pravom rekao: kakav je ovek, takva mu je i filozofija.

II
Neki su kod nas uzeli za ozbiljno tamlerovu[Z] primedbu o toboe
nereivoj protivrenosti koja je navodno svojstvena jednom od
zapadnoevropskih socijalno-politikih uenja. Mi mislimo na poznati
primer pomraenja meseca. U stvari, to je arhibesmislen primer.
Ljudska delatnost ni na koji nain ne spada, niti moe spadati, u broj
onih uslova iji je sticaj potreban za pomraenje meseca, i ve stoga bi

se partija za potpomaganje nastajanja pomraenja meseca mogla

pojaviti samo u ludnici. Ali kad bi ljudska delatnost i spadala u broj
pomenutih uslova, u partiju za pomraenje meseca ne bi uao niko od
onih koji bi, veoma elei da vide to pomraenje, u isto vreme bili
ubeeii da e do njega neizostavno doi i bez njihove pomoi. U tom
sluaju njihov kvijetizam bio bi samo uzdravanje od izlinog, tj.
beskorisnog, postupka i ne bi imao nieg zajednikog s pravim
kvijetizmom. Da bi primer s pomraenjem meseca prestao da bude
besmislen u sluaju koji sada razmatramo, napred navedena partija
trebalo bi da ga potpuno izmeni. Trebalo bi zamisliti da je mesec
obdaren sveu i da mu onaj njegov poloaj u nebeskom prostoru
usled kojeg dolazi do njegovog pomraenja, izgleda plodom
samoodreenja njegove volje i da mu ne samo za njegovo moralno
spokojstvo, usled ega on uvek plameno tei za tim da zauzme taj
poloaj[I]. Poto zamislimo sve to, trebalo bi da se zapitamo: ta bi
osetio mesec kada bi, najzad, otkrio da u stvarnosti volja i ideali ne
uslovljavaju njegovo kretanje u nebeskom prostoru, ve naprotiv - da
njegovo kretanje uslovljava njegovu volju i ideale. Po tamleru
izlazi da bi takvo otkrie neizostavno uinilo mesec nesposobnim za
kretanje, ako se ne bi izvukao iz nevolje pomou neke logike
protivrenosti. Meutim takva pretpostavka nije upravo ni na em
zasnovana. To otkrie moglo bi biti jedan od formalnih razloga za
ravo raspoloenje meseca, za njegov moralni nesklad sa samim
sobom, za protivrenosg njegovih ideala s mehanikom stvarnou.
Ali poto mi pretpostavljamo da je uopte itavo psihiko stanje
meseca uslovljeno, u krajnjoj liniji, njegovim kretanjem, to bi u
kretanju trebalo traiti i uzroke njegovog duevnog nesklada. Pri
paljivom odnosu prema stvari pokazalo bi se, moda, da mesec, kada
se nalazi u apogeju, tuguje zbog toga to mu volja nije slobodna, a da
ta ista okolnost u perigeju pretstavlja za njega nov formalan uzrok za
moralno blaenstvo i moralnu bodrost. Moda bi se desilo i obratno:
moda bi se pokazalo da mesec nalazi sredstvo za izmirenje slobode s
nunou u apogeju, a ne u perigeju. Ali bilo kako bilo, nema sumnje
da je takvo izmirenje potpuno mogue, da se svest o nunosti sasvim
lepo slae s najenerginijim delovanjem u praksi. Barem je to tako
dosad bilo u istoriji. Ljudi koji su poricali slobodu volje esto su
nadmaavali sve svoje savremenike snagom sopstvene volje i stavljali
pred nju najvee zahteve. Takvih primera ima mnogo. Oni su opte

poznati. Zaboraviti na njih, kao to, po svoj prilici, zaboravlja tamler,

mogue je samo pri namernom otsustvu elje da se istoriska stvarnost
vidi onakvom kakva ona jeste. Takvo otsustvo elje naroito je jako,
na primer, kod naih subjektivista i kod nekih nemakih filistera. Ali
filisteri i subjektivisti nisu ljudi, ve obine utvare, kako bi rekao
Bjelinski.
Razmotrimo, meutim, poblie onaj sluaj kada se oveku njegovi
sopstveni postupci - proli, sadanji ili budui - pokazuju skroz
naskroz obojenim bojom nunosti. Mi ve znamo da u tom sluaju
ovek, - smatrajui sebe izaslanikom bojim, kao Muhamed,
izbranikom niim neodvrative sudbine, kao Napoleon, ili izrazom ni
od kog nesavladljive snage istoriskog razvitka, kao neki javni radnici
XIX veka, - pokazuje gotovo stihisku snagu volje, ruei, kao kule od
karata, sve prepreke koje postavljaju na njegovom putu Hamleti i
Hamletii iz raznih srezova[J].
Ali nas sada taj sluaj interesuje sa druge strane, a evo upravo s
koje. Kada mi se svest o neslobodi moje volje pokazuje samo u vidu
potpune subjektivne nemogunosti da postupam drukije nego to
postupam i kada su moji dati postupci u isto vreme za mene
najpoeljniji od svih moguih postupaka, onda se nunost u mojoj
svesti identifikuje sa slobodom, a sloboda s nunou, i onda ja nisam
slobodan samo u tom smislu to ne mogu naruiti taj identitet slobode
s nunou; ne mogu suprotstaviti jednu od njih drugoj; ne mogu
osetiti da me nunost stee. Aln je takvo otsustvo slobode u isto vreme
njena najpotpunija manifestacija.
Zimel[K] kae da je sloboda uvek sloboda od neega i da tamo gde
se sloboda ne zamilja kao suprotnost sputanosti, ona nema smisla. To
je, razume se, tano. Ali na osnovu te sitne elementarne istine ne moe
se porei ona postavka koja sainjava jedno od najgenijalnijih otkria
koja je filozofska misao ikada uinila - da je sloboda nunost koja je
prela u svest. Zimelova definicija odve je uska: ona se odnosi camo
na slobodu od spoljanjeg ogranienja. Dok se radi samo o takvim
ogranienjima, identifikovanje slobode s nunou bilo bi do krajnje
mere komino: lopov nije slobodan da vam izvue iz depa maramicu
ako mu vi u tome smetate i dok na ovaj ili onaj nain ne savlada va
otpor. - Ali osim toga elementarnog i povrnog pojma o slobodi,

pastoji i drugi, neuporedivo dublji. Taj pojam uopte ne postoji za

ljude koji su nesposobni za filozofsko miljenje, dok ljudi koji su
sposobni.za takvo miljenje dolaze do njega samo onda kada im polazi
za rukom da raskrste s dualizmom i da shvate da izmeu subjekta, s
jedne strane, i objekta - s druge, nema uopte one provalije koju
pretpostavljaju dualisti.
Ruski subjektivist suprotstavlja svoje utopiske ideale naoj
kapitalistikoj stvarnosti i ne ide dalje od tog suprotstavljanja.
Subjektivisti[L] su se zaglibili u blato dualizma. Ideali takozvanih
ruskih uenika[LJ] neuporedivo su manje nalik na kapitalistiku
stvarnost nego ideali subjektivista. Ali i pored toga, uenici su umeli
da nau most koji spaja ideale sa stvarnou. Uenici su se uzdigli
do monizma. Po njihovom miljenju, kapitalizam e tokom svog
vlastitog razvitka dovesti do svoje vlastite negacije i do ostvarenja
njihovih - ruskih, i ne samo ruskih, uenika - ideala. To je istoriska
nunost. Uenik slui kao jedno od orua te nunosti i ne moe a da
ne slui kao to orue - kako po svom drutvenom poloaju, tako i po
svom intelektualnom i moralnom karakteru, stvorenom tim poloajem.
To je takoe strana nunosti.Ali kad je njegov drutveni poloaj
jednom izgradio kod njega upravo taj, a ne drugi karakter, on ne samo
da slui i ne samo da ne moe a da ne slui, kao orue nunosti, ve
i strasno eli i ne moe a da ne eli da slui. To jestrana slobode, i to
slobode koja je izrasla iz nunosti, tj., tanije reeno, to je sloboda koja
se identfikovala s nunou, to je nunost koja se pretvorila u
slobodu.[M] Takva sloboda jeste takoe sloboda od nekog ogranienja:
ona je takoe suprotna nekoj sputanosti: duboke definicije ne pobijaju
povrne definicije, ve ih, dopunjujui ih, odravaju [N] sebi. Meutim,
o kakvom ogranienju, o kakvoj sputanosti moe biti govora u ovom
sluaju? To je jasno: o onom moralnom ogranienju koje koi energiju
ljudi koji nisu raskrstili s dualizmom; o onoj sputanosti od koje pate
ljudi koji ne umeju da postave most preko provalije koja deli ideale od
stvarnosti. Dogod linost ne stekne tu slobodu smelim naporom
filozofske misli, ona jo ne pripada potpuno sama sebi i svojim
vlastitim moralnim mukama plaa sramni danak spoljanjoj nunosti,
koja joj stoji nasuprot. Ali e se zato ta ista linost roditi za nov,
potpun, njoj dotle nepoznat ivot, im zbaci sa sebe jaram tog munog
i sramotnog ogranienja, i njena slobodna delatnost bie svestan i

slobodan izraz nunosti[NJ]. Onda e ona postati velika drutvena

snaga, i onda je nita vie nee moi spreavati, niti e je spreiti da
Nad nepravdom zlom
Udari k'o boji grom...

III
Jo jednom: svest o bezuslovnoj nunosti date pojave moe samo
pojaati energiju oveka koji simpatie toj pojavi i koji sebe smatra
jednom od snaga koje dovode do te pojave. Kad bi takav ovek, poto
stekne svest o nunosti date pojave, skrstio ruke, on bi onda time
pokazao da slabo zna aritmetiku. Na primer, uzmimo da pojava A
mora nuno nastupiti ako postoji dati zbir uslova S. Vi ste mi dokazali
da taj zbir delom ve postoji, a delom da e postojati u dato vreme T.
Uverivi se u to, ja - ovek koji simpatie pojavi A - uzvikujem: Ala
je to' lepo! i leem da spavam sve do radosnog dana u koji ste vi
prorekli dati dogaaj. ta he izii iz toga? Evo ta. U va proraun, u
zbir S koji je potreban za to da bi nastupila pojava A, ulazila je takoe
i moja delatnost, koja je jednaka, uzmimo, a. Poto sam ja utonuo u
san, to u momentu T zbir uslova koji su povoljni za nastupanje date
pojave nee biti jednak S, ve S - a, to menja stanje stvari. Moda e
moje mesto zauzeti neki drugi ovek, koji je takoe bio blizu
nedelovanju, ali na kojeg je spasonosno uticao primer moje apatije,
koja ga je veoma revoltirala. U tom sluaju, snaga a bie zamenjena
snagom b, i ako je a jednako b (a=b), oida e zbir uslova koji

doprinose lastupanju A ostati jednak S, i pojava A he se ipak desiti u

taj isti momenat T.
Ali ako se moja snaga ne moe smatrati za jednaku nuli, ako sam ja
umean i sposoban radnik i ako me niko nije zamenio, onda mi
neemo imati puni zbir S, i pojava A nastupie docnije nego to mi
pretpostavljamo, ili nee nastupiti u onoj potpunosti koju smo
oekivali, ili ak uopte nee nastupiti. To je jasno kao dan, i ako ja to
ne shvatam, ako ja mislim da e C ostati C i posle mog izdajstva, onda
to moe biti jedino otuda to ne umem da raunam. Ali zar samo ja ne
umem da raunam? Vi, koji ste mi pretskazivali da e zbir C
neizostavno postojati u momentu T, niste predvideli da u ja lei da
spavam odmah posle mog razgovora s vama; vi ste bili uvereni da u
ja do kraja ostati dobar radnik; vi ste manje pouzdanu snagu uzeli za
vie pouzdanu. Prema tome, vi ste takoe ravo sraunali. Ali
pretpostavimo da vi niste ni u em pogreili, da ste sve uzeli u obzir.
Onda e va proraun ovako izgledati: vi kaete da e u momentu T
zbir C postojati. U taj zbir uslova ui e, kao negativna veliina, moja
izdaja; isto tako, u njega e ui, kao pozitivna veliina, i onaj bodrei
uticaj koji na ljude jake duhom vri uverenost u to da su njihove tenje
i ideali - subjektivan izraz objektivne nunosti. U tom sluaju zbir C
zaista e postojati u vreme koje ste vi odredili, i pojava A e nastupiti.
To je, ini se, jasno. Ali ako je jasno, zato je onda zapravo mene
pomela misao o neizbenosti pojave A? Zato se meni uinilo da me
ona osuuje na nedelovanje? Zato sam ja, rasuujui o njoj, zaboravio
na najprostija pravila aritmetike? - Verovatno zato to je, prema
okolnostima moga vaspitanja, kod mene ve postojala vrlo jaka tenja
ka nedelovanju, i moj razgovor s vama bila je kap koja je prepunila
au te pohvalne tenje. Eto, samo zato. Samo u tom smislu - u smislu
povoda za ispoljavanje moje moralne tromosti i nepodesnosti figurirala je ovde svest o nunosti. Ali se ona nikako ne moe
smatrati uzrokom te tromosti: uzrok nije u njoj, ve u uslovima moga
vaspitanja. Prema tome... prema tome, - aritmetika je vanredno
uvaena i korisna nauka, ija pravila ne smeju zaboravljati ak ni
gospoda filozofi, i ak naroito ne gospoda filozofi.
A kako e svest o nunosti date pojave uticati na jakog oveka koji
joj ne simpatie i deluje protiv njenog nastupanja? Tu se stvar
unekoliko menja. Veoma je mogue da e ona oslabiti energiju

njegovog otpora. Ali kada se protivnici date pojave ubeuju u njenu

neizbenost? Kada okolnosti koje idu na ruku nastupanju date pojave
postaju veoma mnogobrojne i veoma jake. Sticanje svesti kod
protivnika date pojave o neizbenosti njenog nastupanja i opadanje
njihove energije. - pretstavljaju samo ispoljavanje snage uslova koji
idu na ruku nastupanju te pojave. A ta ispoljavanja, sa svoje strane,
ulaze u broj tih povoljnih uslova.
Ali se energija otpora nee smanjiti kod svih protivnika date pojave.
Kod nekih e ona samo porasti, usled svesti o njenoj neizbenosti,
pretvorivi se u energiju oajanja. Istorija uopte, a istorija Rusije
napose, prua nam dosta pounih primera za energiju te vrste. Nadamo
se da e ih se italac setiti i bez nae pomoi.
Tu nas prekida g. Karejev[O], koji, iako, razume se, ne deli nae
poglede na slobodu i nunost i uz to ne odobrava nau osobitu ljubav
prema krajnostima jakih ljudi, ipak sa zadovoljstvom doekuje na
stranicama naeg asopisa tu misao da linost moe biti velika
drutvena snaga. Uvaeni profesor radosno uzvikuje: Ja sam to uvek
govorio. I to je tano. G. Karejev i svi subjektivisti uvek su linosti
pridavali veoma znaajnu ulogu u istoriji. I bilo je vreme kada je to
izazivalo velike simpatije prema njima kod napredne omladine, koja je
teila za plemenitim radom na optu korist i koja je stoga, prirodno,
sklona da visoko ceni znaaj line inicijative. Ali u stvari, subjektivisti
nikad nisu umeli ne samo da ree, ve ak ni da pravilno postave
pitanje o ulozi linosti u istoriji. Oni su delatnost linosti koje kritiki
misle suprotstavljali uticaju zakona drutveno-istoriskog razvitka i na
taj nain stvarali takorei novu varijantu teorije faktora; linosti koje
kritiki misle, bile su jedan faktor pomenutog razvitka, a
kao drugi njegov faktor sluili su vlastiti zakoni tog razvitka. Iz toga je
proizilazilo neto sasvim neskladno, ime se moglo zadovoljavati
samo dotle dok se panja aktivnih linosti koncentrisala na
praktinim aktuelnostima, dok one, prema tome, nisu imale vremena
da se bave filozofskim pitanjima. Ali otkako je zatije koje je nastalo
osamdesetih godina pruilo i nehotice dokolicu za filozofska
razmiljanja onima koji su bili sposobni da misle, od onda je uenje
subjektivista poelo da puca po svim avovima i ak da se sasvim
raspada kao uveni injel Akakija Akakijevia. Nikakve zakrpe nita
nisu popravljale, i misaoni ljudi, jedan za drugim, poeli su da

naputaju subjektivizam, kao uenje koje je oito i potpuno neodrivo.

Ali, kao to to uvek biva u takvim sluajevima, reakcija protiv tog
uenja odvela je neke od njegovih protivnika u drugu krajnost. Dok su
se neki subjektivisti, teei za tim da linosti dodele to je mogue
iru ulogu u istoriji, odricali toga da istoriski razvitak oveanstva
priznaju za zakonomeran proces, dotle su neki od njihovih najnovijih
protivnika, teei za tim da to je mogue bolje istaknu zakonomeran
karakter tog razvitka, oigledno bili spremni, da zaborave na to
da istoriju prave ljudi i da zato delatnost linosti ne moe a da nema
znaaja u njoj. Oni su linost smatrali za quantite negligeable[P].
Teoriski, takva krajnost podjednako je nedopustiva kao i ona u koju su
otili najrevnosniji subjektivisti. rtvovati tezu antitezi isto je tako
neosnovano kao i zaboravljati na antitezu radi teze. Pravilno gledite
bie naeno tek onda kada uspemo da u sintezi ujedinimo momente
istine koji su sadrani u njima[R]

IV
Nas taj zadatak odavno interesuje i mi smo ve odavno oseali elju da
pozovemo itaoca da ga se lati zajedno s nama. Ali nas je zadravala
izvesna bojazan: mislili smo da su moda nai itaoci ve sami reili
taj zadatak i da e za na predlog biti dockan. Sada vie nemamo te
bojazni. Izbavili su nas od nje nemaki istoriari. Mi to govorimo
ozbiljno. Stvar je u tome da je u poslednje vreme izmeu nemakih
istoriara voena prilino vatrena diskusija oko velikih ljudi u istoriji.
Jedni su bili skloni da u politikoj delatnosti tih ljudi vide glavnu i mal'
te ne jedinu oprugu istoriskog razvitka), a drugi su tvrdili da je takav
pogled jednostran i da istoriska nauka mora imati u vidu ne samo
delatnost velikih ljudi i ne samo politiku istoriju, ve uopte
celokupnost istoriskog ivota (das Ganze des geschichtlichen Lebens).
Kao jedan od pretstavnika ovoga poslednjeg pravca istupio je Karl
Lampreht[S], pisac Istorije nemakog naroda, koju je na ruski jezik
preveo g. P. Nikolajev. Protivnici su Lamprehtu prebacivali
kolektivizam i materijalizam, i ak su ga - horribile dictu![T] stavljali u jedan red sa socijal-demokratskim ateistima, kako se on
izrazio na kraju diskusije. Kada smo se upoznali s njegovim
shvatanjima, uvideli smo da su optube koje su podignute protiv
jadnog naunika bile potpuno neosnovane. U isto vreme, uverili smo
se da dananji nemaki istoriari nisu u stanju da ree pitanje o ulozi
linosti u istoriji. Onda smo sebi dali prava da pretpostavimo da to
pitanje ostaje jo uvek nereeno i za neke ruske itaoce i da se
povodom njega i sada moe rei neto to nije sasvim lieno teoriskog
i praktinog interesa.
Lampreht je sakupio itavu kolekciju (eine artige Sammlung, kako
on kae) pogleda istaknutih dravnika na njihovu vlastitu delatnost u
onoj istoriskoj sredini u kojoj se ona razvijala; ali u svojoj polemici on
se zasada ograniio na to da se pozove na neke govore i

miljenjaBizmarka. On navodi sledee rei, koje je gvozdeni kancelar

izrekao u severnonemakom rajhstagu 16 aprila 1869 g.: Mi ne
moemo, gospodo, ni ignorisati istoriju prolosti, ni graditi budunost.
Ja bih., hteo da vas sauvam od one zablude usled koje ljudi pomeraju
svoj asovnik napred, uobraavajui da e time ubrzati tok vremena.
Obino se veoma preuveliava moj uticaj na one dogaaje na koje sam
se oslanjao; pa ipak nikom nee pasti na pamet da zahteva od mene da
ja pravim istoriju. To bi za mene bilo nemogue ak i u zajednici s
vama, iako bismo se mi, ako se ujedinimo, mogli suprotstavljati
celome svetu. Ali mi ne moemo praviti istoriju: mi moramo ekati
dok se ona napravi. Mi neemo ubrzati sazrevanje plodova time to
emo pod njih staviti lampu; a ako ih budemo brali nezrele, onda emo
time samo smetati njihovom rastenju i pokvariemo ih. Zasnivajui se
na svedoanstvu olia, Lampreht navodi takoe miljenja koja je
Bizmark u vie mahova izrekao za vreme francusko-pruskog rata.
Njihov je opti smisao opet taj da mi ne moemo praviti velike
istoriske dogaaje, ve se moramo prilagoavati prirodnom toku stvari
i ograniavati na to da sebi obezbedimo ono to je ve sazrelo.
Lampreht u tome vidi duboku i punu istinu. Po njegovom miljenju,
moderni istoriar ne moe drukije misliti, ako samo ume da sagleda
dubinu dogaaja i da svoje polje vida ne ograniava na odve kratak
period vremena. Da li bi Bizmark mogao da Nemaku vrati naturalnoj
privredi? To bi za njega bilo nemogue ak i u ono vreme kada se
nalazio na vrhuncu svoje moi. Opti istoriski uslovi jai su od
najjaih linosti. Opti karakter njegove epohe jeste za velikog oveka
empiriski data nunost.
Tako rasuuje Lampreht, nazivajui svoj pogled univerzalnim. Nije
teko zapaziti slabu stranu univerzalnog pogleda. Navedena
Bizmarkova miljenja veoma su interesantna kao psiholoki
dokumenat. Mogue je ne simpatisati delatnosti bivega nemakog
kancelara, ali se ne moe rei da je ona bila neznatna, da se Bizmark
odlikovao kvijetizmom. Lasal je o njemu ovo govorio: Sluge
reakcije nisu prazna priala, i dao bi bog da progres ima to vie takvih
slugu. I eto taj ovek, koji je ponekad pokazivao doista gvozdenu
energiju, smatrao je sebe sasvim nemonim pred prirodnim tokom
stvari, oigledno, gledajui na sebe kao na obino orue istoriskog
razvitka; to jo jednom vie pokazuje da je mogue videti pojave u
svetlu nunosti i u isto vreme biti veoma energian pregalac. Ali su

Bizmarkova miljenja interesantna samo u tom pogledu; ona se ne

mogu smatrati kao odgovor na pitanje o ulozi linosti u istoriji. Po
Bizmarkovim reima, dogaaji se prave sami od sebe, a mi moemo
obezbeivati sebi ono to oni pripremaju. Ali svaki akt
obezbeivanja pretstavlja takoe istoriski dogaaj: ime se ti
dogaaji razlikuju od onih koji sami sebe prave? U stvari, gotovo svaki
istoriski dogaaj istovremeno je i obezbeenje nekome ve sazrelih
plodova prethodnog razvitka i jedna od karika onog lanca dogaaja
koji priprema plodove budunosti. Kako se aktovi obezbeenja
mogu suprotstavljati prirodnom toku stvari? Bizmark je kao to se
vidi, hteo da kae da linosti i grupe linosti koje deluju u istoriji nikad
nisu bile, niti e ikada biti svemogue. U to se, razume se, ne moe ni
najmanje sumnjati. Ali mi bismo ipak eleli da znamo od ega zavisi
njihova snaga, koja, razume se, nije ni izdaleka svemogua; pod
kakvim okolnostima ona raste i pod kakvim se smanjuje. Na ta pitanja
ne odgovara ni Bizmark, ni ueni branilac univerzalnog pogleda na
istoriju koji citira njegove rei.
Istina, kod Lamprehta se nailazi i na shvatljive citate.[] On, na
primer, navodi sledee rei Monoa, jednog od najistaknutijih
pretstavnika savremene istoriske nauke u Francuskoj: Istoriari su
odve navikli da obraaju izuzetnu panju na sjajne, zvune i efemerne
manifestacije ljudske delatnosti, na velike dogaaje i na velike ljude,
umesto da prikazuju veliki i spori razvitak ekonomskih uslova i
socijalnih ustanova, koji sainjava doista interesantan i neprolazan deo
ljudskog razvitka - onaj deo koji se u izvesnoj meri moe svesti na
zakone i podvri do izvesnog stepena tanoj analizi. Doista, vani
dogaaji i linosti vani su upravo kao znaci i simboli razliitih
momenata pomenutog razvitka. Veina pak dogaaja koji se nazivaju
istoriskim tako se odnosi prema pravoj istoriji, kao to se prema
dubokom i stalnom kretanju plime i oseke odnose talasi koji nastaju na
morskoj povrini, za jedan trenutak zasijaju ivom vatrom svetlosti, a
zatim se razbijaju o peanu obalu, nita ne ostavljajui iza sebe.
Lampreht izjavljuje da je spreman da se potpie ispod svake od ovih
Monoovih rei. Poznato je da nemaki naunici ne vole da se slau s
francuskim, ni francuski s nemakim. Zato je belgiski istoriar Piren u
Revue historique s osobitim zadovoljstvom podvukao to poklapanje
istoriskih pogleda Monoa s pogledima Lamprehta. Ta saglasnost

znai veoma mnogo, - primetio je on. - Ona, po svoj prilici, dokazuje

da budunost pripada novim istoriskim pogledima.

Mi ne delimo Pirenove prijatne nade. Budunost ne moe pripadati

nejasnim i neodreenim pogledima, a upravo su takvi pogledi Monoa i
naroito Lamprehta. Treba, naravno, pozdraviti onaj pravac koji za
najvaniji zadatak istoriske nauke objavljuje prouavanje drutvenih
ustanova i ekonomskih uslova. Ta e nauka koraknuti daleko napred
kada se u njoj konano uvrsti taj pravac. Ali, prvo, Piren se vara kada
taj pravac smatra novim. On se javio u istoriskoj nauci ve dvadesetih
godina XIX veka: Gizo, Minje, Ogisten Tieri, a docnije Tokvil i drugi,
bili su sjajni i dosledni pretstavnici tog pravca. Pogledi Monoa i
Lamprehta samo su slaba kopija staroga, ali sjajnog originala. Drugo,
ma kako duboki bili za svoje vreme pogledi Gizoa, Minjea i drugih
francuskih istoriara, u njima je mnogo ta ostalo neobjanjeno. U
njima nema tanog i potpunog odgovora na pitanje o ulozi linosti u
istoriji. A istoriska nauka ga, doista, mora reiti, ako je njenim
pretstavnicima sueno da se izbave od jednostranog pogleda na svoj
predmet. Budunost pripada onoj koli koja bude dala najbolje reenje,
pored ostalih, i tog pitanja.
Pogledi Gizoa, Minjea i drugih istoriara toga pravca javili su se kao
reakcija na istoriska shvatanja osamnaestog veka i pretstavljaju
njihovu antitezu. U osamnaestom veku ljudi koji su se bavili
filozofijom istorije sve su svodili na svesnu delatnost linosti. Istina,
bilo je i tada izuzetaka od opteg pravila: tako je filozofskoistorisko
polje vida Vikoa, Monteskijea i Herdera14 bilo daleko ire. Ali mi ne
govorimo o izuzecima; ogromna veina mislilaca osamnaestog veka
gledala je, na istoriju upravo onako kao to smo rekli. U tom pogledu
danas je veoma interesantno itati istoriska dela, na primer, Mablija[U].
Kod Mablija izlazi da je Minos stvorio itav socijalno-politiki ivot i
obiaje Kriana i da je Likurg uinio slinu uslugu Sparti. Ako su
Spartanci prezirali materijalno bogatstvo, onda oni za to duguju
uprako Likurgu, koji se spustio, takorei, na dno srca svojih
sugraana i unitio tamo klicu ljubavi prema bogatstvu (descendit
pour ainsi dire jusque dans le fond du coeur des citoyens etc).[f] A to
su Spartanci docnije napustili put koji im je pokazao mudri Likurg, za
to je bio kriv Lisandar, koji ih je uverio da nova vremena i nove
okolnosti zahtevaju od njih nova pravila i novu politiku.[H]Studije
koje su napisane s gledita takvog shvatanja imale su malo ta
zajednikog s naukom i pisane su, kao i propovedi, samo radi moralnih
pouka koje iz njih proistiu. Upravo protiv takvih shvatanja su i

ustali francuski istoriari iz doba restauracije. Posle potresnih dogaaja

pri kraju XVIII veka bilo je ve sasvim nemogue misliti da je istorija
delo vie ili manje istaknutih i vie ili manje plemenitih i prosveenih
linosti, koje po svojoj slobodnoj volji sugeriu neprosveenoj, ali
poslunoj masi ova ili ona oseanja i pojmove. Osim toga, takva
filozofija istorije revoltirala je plebejsku gordost teoretiara buroazije.
Tu su dola do izraaja ista ona oseanja koja su se ispoljila jo u
XVIII veku, prilikom postanka buroaske drame. Tieri je u borbi
protiv starih istoriskih shvatanja upotrebljavao, pored ostalog, iste one
argumente koje su bili istakli Bomare[C] i drugi protiv te stare
estetike.[] Najzad, bure koje je Francuska tako nedavno preivela,
veoma su jasno pokazale da tok istoriskih dogaaja nije ni izdaleka
uslovljen jedino svesnim postupcima ljudi; ve sama ta okolnost
trebalo je da navodi na misao da se ti dogaaji vre pod uticajem neke
skrivene nunosti, koja deluje, slino stihiskim snagama prirode, slepo,
ali po izvesnim neminovnim zakonima. Vanredno je znaajna - iako na
nju dosada, koliko znamo, nije jo niko ukazao - ta injenica da su
nove poglede na istoriju kao na zakonomeran proces najdoslednije
sproveli francuski istoriari iz doba restauracije, i to upravo u delima
koja su posveena francuskoj revoluciji. Takva su, pored ostalog, bila
dela Minjea i Tjera. atobrijan je novu istorisku kolu
nazvao fatalistikom. Formuliui zadatke koje je ona stavila pred
ispitivaa, on je rekao: Taj sistem zahteva da istoriar izlae bez
negodovanja najsvirepija zverstva, da govori bez ljubavi o najviim
vrlinama i da svojim ledenim pogledom vidi u drutvenom ivotu
samo manifestaciju neodoljivih zakona, usled kojih se svaka pojava
vri onako kako se neizbeno morala izvriti.[D] To, razume se, nije
tano. Nova kola nikako nije zahtevala ravnodunost od istoriara.
Ogisten Tieri je ak direktno izjavio da politike strasti, izotravajui
ispitivaev um, mogu posluiti kao mono sredstvo za otkrivanje
istine.[] I dovoljno je upoznati se makar malo s istoriskim delima
Gizoa, Tjera ili Minjea, pa da se uvidi da su oni veoma plameno
simpatisali buroaziji, kako u njenoj borbi protiv svetovne i duhovne
aristokratije, tako i u njenoj tenji da ugui zahteve proletarijata koji se
zametao. Ali je neosporno ovo: nova istoriska kola ponikla je
dvadesetih godina XIX veka; tj. u vreme kada je aristokratija
bila ve pobeena od strane buroazije, premda je jo pokuavala da
uspostavi poneto od svojih starih privilegija. Gorda svest o pobedi

njihove klase dolazila je do izraaja u svim rasuivanjima istoriara

nove kole. A kako se buroazija nikad nije odlikovala vitekom
finoom oseanja, to se u rasuivanjima njenih uenih pretstavnika
zapaao ponekad okrutan odnos prema pobeenima. Le plus fort
absorbe le plus faible, - kae Gizo u jednoj od svojih polemikih
broura, - et il est de droit (jaki guta slaboga, i on ima pravo na to).
Nita manje nije okrutan ni njegov odnos prema radnikoj klasi. Ta
okrutnost, koja je s vremena na vreme uzimala oblik mirne hladnoe,
upravo je i dovela atobrijana u zabludu. Osim toga, tada jo nije bilo
sasvim jasno kako treba razumevati zakonitost istoriokog razvitka.
Najzad, nova kola mogla je izgledati fatalistika upravo zato to se,
teei da vrsto stane na gledite zakonitosti, malo bavila velikim
istoriskim linostima.[AA] Sa tim su se teko mogli pomiriti ljudi koji su
vaspitavani u istoriskim idejama osamnaestog veka. Prigovori protiv
novih istoriara padali su sa svih strana, i onda se zapodenuo spor koji,
kao to smo videli, jo ni danas nije zavren.
U januaru 1926 g. Sent-Bev[AB] je pisao u Globe povodom izlaska
petog i estog toma Istorije francuske revolucije od Tjera: U
svakom datom trenutku ovek moe iznenadnom odlukom svoje volje
uvesti u tok dogaaja novu, neoekivanu i promenljivu snagu, koja je
kadra da mu da drugi pravac, ali koja se ipak ne moe izmeriti, usled
svoje promenljivosti. [AV]
Ne treba misliti da je Sent-Bev smatrao da iznenadne odluke
oveije volje nastaju bez ikakvog uzroka. He, to bi bilo odve naivno.
On je samo tvrdio da intelektualna i moralna svojstva oveka, koji igra
vie ili manje vanu ulogu u drutvenom ivotu, - njegovi talenti,
znanja, odlunost ili neodlunost, hrabrost ili kukaviluk itd. itd. ne
mogu ostati bez primetnog uticaja na tok i ishod dogaaja, ali se,
meutim, ta svojstva ne objanjavaju samo i iskljuivo optim
zakonima narodnog razvitka; ona se uvek i u znatnoj meri formiraju
pod uticajem onoga to se moe nazvati sluajnostima privatnog
ivota. Naveemo nekoliko primera da objasnimo tu misao, koja je,
rekao bih, i bez toga jasna.
U ratu za austrisko naslee[AG] francuske trupe odnele su nekoliko
sjajnih pobeda, i Francuska je, po svoj prilici,, mogla da postigne da
joj Austrija ustupi prilino prostrane teritorije u dananjoj Belgiji; ali

Luj XV nije traio to ustupanje, zato to je on, po njegovim reima,

ratovao ne kao trgovac, ve kao kralj, i Ahenski mir nije nita doneo
Francuzima[AD]; a da je Luj XV imao drukiji karakter, onda bi se
teritorija Francuske moda poveala, usled ega bi se unekoliko
izmenio tok njenog ekonomskog i politikog razvitka.
Sedmogodinji rat[A] Francuska je, kao to je poznato, ve vodila u
savezu s Austrijom. Kau da je taj savez bio sklopljen uz snanu
pomo gospoe Pompadur[AE], koja je bila vanredno polaskana time
to ju je gorda Marija-Terezija nazvala u pismu svojom kuzinom ili
svojom dragom prijateljicom (bien bonne amie). Zato se moe rei: da
je Luj XV imao stroi moral, ili da se manje podavao uticaju
favoritkinja, gospoa Pompadur ne bi izvrila takav uticaj na tok
dogaaja, i ovi bi uzeli drugi obrt.
Dalje. Sedmogodinji rat bio je neuspean po Francusku: njeni
generali pretrpeli su nekoliko vrlo sramotnih poraza. Uopte, oni su
se vladali vie nego udnovato: Rielje se bavio pljakom, a Subiz i
Brolji stalno su smetali jedan drugom. Tako, kada je Brolji napao
neprijatelja kod Filinghauzena, Subiz je uo topovsku paljbu, ali nije
krenuo u pomo svome drugu, kako je to bilo uslovljeno i kako je on,
bez sumnje, bio duan da postupi, i Brolji je morao da
otstupi.[A] Krajnje nesposobni Subiz stajao je pod zatitom te iste
gospoe Pompadur. I moe se opet rei: da je Luj XV bio manje
sladostrastan i da se njegova favoritkinja nije meala u politiku,
dogaaji ne bi uzeli tako nepovoljan obrt po Francusku.
Francuski istoriari kau da Francuska uopte i nije imala potrebe da
ratuje na evropskom kontinentu, ve da je trebalo da sve svoje napore
koncentrie na more, da bi odbranila svrje kolonije od Engleske. Ako
je Francuska postupila drukije, onda je za to opet bila kriva neizbena
gospoa Pompadur, koja je elela da ugodi svojoj dragoj prijateljici
Mariji-Tereziji. Zbog sedmogodinjeg rata Francuska je izgubila svoje
najbolje kolonije, to je, bez sumnje, jako uticalo na razvitak njenih
ekonomskih odnosa. enska tatina pojavljuje se ovde u ulozi
uticajnog faktora ekonomskog razvitka.
Da li su potrebni drugi primeri? Naveemo jo jedan, koji je moda
najupadljiviji. Za vreme tog istog Sedmogodinjeg rata, u avgustu

1761 g., austriske trupe, koje su se spojile s ruskim trupama u leskoj,

opkolile su Fridriha blizu trigau-a. Njegov poloaj bio je oajan, ali
su saveznici oklevali s napadom, i general Buturlin, poto je prostajao
20 dana pred neprijateljem, napustio je skoro sasvim lesku, ostavivi
u njoj samo jedan deo svojih snaga, radi pruanja podrke austriskom
generalu Laudonu. Laudon je uzeo vajdnic, blizu kojeg se nalazio
Fridrih, ali je taj uspeh bio od male vanosti. A ta bi bilo da je
Buturlin imao odluniji karakter? Da su saveznici napali na Fridriha,
ne dopustivi mu da se uvrsti u svom logoru? Mogue je da bi ga do
nogu potukli, i da bi se on morao pokoriti svim zahtevima pobedilaca.
I to se desilo samo na nekoliko meseci pre no to je nova sluajnost,
smrt carice Jelisavete, odmah i snano izmenila stanje stvari u
povoljnom smislu po Fridriha. Pita se, ta bi bilo da je Buturlin imao
vie odlunosti ili da se na njegovom mestu nalazio ovek kao
Suvorov?
Analizirajui poglede istoriara-fatalista, Sent-Bev je izrekao jo
jednu misao, na koju takoe treba obratiti panju. U lanku o Istoriji
francuske revolucije od Minjea, koji smo ve citirali, Sent-Bev je
dokazivao da tok i ishod francuske revolucije nisu bili uslovljeni samo
onim optim uzrocima koji su je izazvali, niti samo onim strastima
koje je ona sa svoje strane izazvala, ve takoe i mnotvom sitnih
pojava, koje izmiu ispitivaevoj panji i koje ak uopte ne spadaju u
drutvene pojave u pravom smislu te rei. - Dok su delovali ti (opti)
uzroci i te (njima izazvane) strasti, - pisao je on, - fizike i fizioloke
sile prirode takoe nisu mirovale: kamen se i dalje potinjavao sili
tee; krv nije prestajala da cirkulie u ilama. Zar se ne bi izmenio tok
dogaaja da, recimo, Mirabo nije umro od vruice; da je cigla koja je
sluajno pala ili apopleksini udar ubio Robespjera; da je metak
pogodio Bonapartu? I zar ete se usuditi da tvrdite da bi ishod tih
dogaaja ostao isti? Pri dovoljnom broju sluajnosti slinih ovima koje
sam ja pretpostavio taj bi ishod mogao biti sasvim suprotan onome
koji je, po vaem miljenju, bio neizbean. A ja imam pravo da
pretpostavljam takve sluajnosti, jer njih ne iskljuuju ni opti uzroci
revolucije, ni strasti koje su izazvali ti opti uzroci. On dalje navodi
poznatu opasku da bi istorija krenula sasvim drugim putem da je
Kleopatrin nos bio neto krai, i na kraju, priznajui da se u odbranu
Minjeovog pogleda moe mnogo ta rei, on jo jednom ukazuje na to
u emu se sastoji pogreka tog pisca. Minje pripisuje delovanju samo

optih uzroka one rezultate ijem je pojavljivanju doprinelo i mnotvo

drugih, sitnih, nejasnih i neuhvatljivih uzroka; njegov strogi um kao da
ne eli da prizna postojanje onoga u emu ne vidi red i zakonitost.

VI
Da li su osnovani prigovori Sent-Beva? Izgleda da u njima ima
izvestan deo istine. Ali koji upravo? Da bismo ga odredili,
razmotriemo najpre tu misao da ovek moe iznenadnim odlukama
svoje volje uneti u tok dogaaja novu snagu, koja je kadra da taj tok
znatno izmeni. Naveli smo nekoliko primera koji tu misao, kako nam
se ini lepo ilustruju. Udubimo se u te primere.
Svima je poznato da je za vreme vladavine Luja XV kvalitet vojske
u Francuskoj sve vie opadao. Prema opasci Anri Martena, za vreme
Sedmogodinjeg rata francuske trupe, za kojima se uvek vuklo
mnotvo javnih ena, trgovaca i slugu i koje su imale tri puta vie
konja za vuu, nego za jadanje, potseale su pre na horde Darija i
Kserksa nego na armije Tirena<[AZ] i Gustava-Adolfa.[AI] Arhenholc
kae u svojoj istoriji toga rata da su francuski oficiri koji su bili
odreeni da uvaju strau, esto naputali poverena im straarska
mesta, odlazili negde u susedstvo na igranku i da su naredbe
pretpostavljenih izvravali samo onda kad su to nalazili za potrebno i
zgodno. Takvo mizerno stanje vojske bilo je uslovljeno opadanjem
plemstva, koje je meutim i dalje zauzimalo sve najvie poloaje u
vojsci, i optim rasulom itavoga starog poretka, koji se brzo
pribliavao svojoj propasti. Sami ti opti uzroci bili bi sasvim dovoljni
za to da Sedmogodinjem ratu dadu nepovoljan obrt po Francusku. Ali
nema sumnje da je nesposobnost generala slinih Subizu jo vie
poveala kod francuske vojske anse na neuspeh, uslovljene optim

uzrocima. I kako se Subiz drao zahvaljujui gospoi Pompadur, to

treba priznati da je tata Markiza bila jedan od faktora koji su u
znatnoj meri pojaali po Francusku nepovoljan uticaj optih uzroka na
stanje stvari u vreme Sedmogodinjeg rata.
Markiza de-Pompadur bila je uticajna ne usled sopstvene snage, ve
usled vlasti kralja koji se potinjavao njenoj volji. Moe li se rei da je
karakter Luja XV bio upravo onakav kakav bi on neizostavno morao
biti prema optem toku razvitka drutvenih odnosa u Francuskoj? Ne,
pri pom istm toku toga razvitka na njegovom mestu mogao se nalaziti
kralj koji bi se drukije odnosio prema enama Cent-Bev bi rekao da
bi za to dovoljno bilo delovanje nejasnih i neuhvatljivih fiziolokih
uzroka. I on bi bio u pravu. Ali ako je tako, onda izlazi da su ti nejasni
fizioloki uzroci, uticavi na tok i ishod Sedmogodinjeg rata, samim
tim uticali i na dalji razvitak Francuske, koji bi krenuo drugim putem
da je Sedmogodinji rat nije liio velikog dela kolonija. Pita se, ne
protivrei li taj zakljuak pojmu o zakonitosti drutvenog razvitka?
Ne, niukoliko. Ma kako nesumnjiv bio u navedenim sluajevima
uticaj linih osobina, jednako je nesumnjivo i to da se on mogao vriti
samo u datim drutvenim uslovima. Posle bitke kod Rosbaha Francuzi
su strano negodovali protiv protektorke Subiza. Ona je svaki dan
dobijala mnotvo anonimnih pisama, punih pretnji i uvreda. To je
gospou Pompadur veoma uzbuivalo; ona je poela da pati od
nesanice.[AJ]Ali je ona i dalje podravala Subiza. Godine 1762,
primetivi mu u jednom od pisama da nije opravdao nade koje su u
njega polagane, ona je dodala: Ali ne bojte se nita, ja u se pobrinuti
o vaim interesima i postarau se da vas pomirim s kraljem.[AK] Kao
to vidite, ona nije popustila pred javnim mnenjem. Zato nije
popustila? Verovatno zato to tadanje francusko drutvo nije imalo
mogunosti da je primora na ustupke. A zato tadanje francusko
drutvo nije moglo da to uini? Zato to mu je u tome smetala
organizacija, koja je, sa svoje strane, zavisila od odnosa tadanjih
drutvenih snaga u Francuskoj. Prema tome, odnosom tih snaga se
upravo i objanjava, u krajnjoj liniji, ta okolnost da su karakter Luja
XV i udi njegove favoritkinje mogli imati tako alostan uticaj na
sudbinu Francuske. Jer da se slabou prema enskom polu nije
odlikovao kralj, ve neki kraljev kuvar ili konjuar, ta slabost ne bi
imala nikakvog istoriskog znaaja. Jasno je da stvar tu nije u slabosti,

ve u drutvenom poloaju linosti koja pati od te slabosti. italac

razume da se ova rasuivanja mogu primeniti i na svaki drugi od
napred navedenih primera. U tim rasuivanjima treba samo izmeniti
ono to podlei izmeni, na primer, na mesto Francuske staviti Rusiju,
na mesto Subiza - Buturlina itd. Zato ih mi neemo ponavljati.
Izlazi da linosti, zahvaljujui datim osobinama svog karaktera,
mogu uticati na sudbinu drutva. Ponekad uticaj biva ak veoma
znaajan, ali kako sama mogunost za takav uticaj, tako i njegove
razmere, uslovljene su organizacijom drutva, odnosom njegovih
snaga. Karakter linosti ini faktor drutvenog razvitka samo tamo,
samo onda i samo utoliko, gde, kada i ukoliko mu to dozvoljavaju
drutveni odnosi.
Moe nam se primetiti da razmere linog uticaja zavise takoe i od
talenata linosti. Mi emo se sa tim sloiti. Ali linost moe svoje
talente ispoljiti samo onda kada zauzme za to potreban poloaj u
drutvu. Zato se sudbina Francuske mogla nai u rukama oveka
lienog svake sposobnosti i volje za to da slui drutvu? Zato to je
takva bila njena drutvena organizacija. Tom organizacijom su upravo
i uslovljene u svako dato vreme one uloge, pa prema tome i onaj
drutveni znaaj, koji mogu pasti u deo darovitim ili nedarovitim
linostima.
Ali ako su uloge linosti uslovljene organizacijom drutva, onda na
koji nain njihov drutveni uticaj, koji je uslovljen tim ulogama, moe
protivreiti pojmu o zakonitosti drutvenog razvitka? Taj uticaj ne
samo da ne protivrei tome pojmu, ve pretstavlja jednu od njegovih
najjasnijih ilustracija.
Ali tu treba primetiti ovo. Mogunost drutvenog uticaja linosti,
uslovljena
organizacijom
drutva,
otvara
vrata
uticaju
takozvanihsluajnosti na istorisku sudbinu naroda. Sladostrae Luja
XV bilo je nuna posledica stanja njegovog organizma. Ali u odnosu
na opti tok razvitka Francuske to stanje bilo je sluajno. A meutim
ono nije ostalo, kao to smo ve rekli, bez uticaja na dalju sudbinu
Francuske, i samo je ulo u broj uzroka koji su uslovili tu sudbinu..
Smrt Miraboa, razume se, nastupila je usled sasvim zakonomernih
patolokih procesa. Ali nunost tih procesa nije nikako proisticala iz

opteg toka razvitka Francuske, ve iz nekih osobina organizma

uvenoga besednika i iz onih fizikih uslova pod kojima se on zarazio.
U odnosu na opti tok razvitka Francuske te osobine i ti uslovi
su sluajni. A meutim smrt Miraboa uticala je na dalji tok revolucije i
ula u broj uzroka koji su uslovili taj tok.
Jo je upadljivije delovanje sluajnih uzroka u napred navedenom
primeru Fridriha II, koji se izvukao iz krajnje tekog poloaja jedino
zahvaljujui neodlunosti Buturlina. Naimenovanje Buturlina, ak i u
odnosu na opti tok razvitka Rusije, moglo je biti sluajno u onom
smislu te rei koji smo napred odredili, a sa optim tokom razvitka
Pruske ono, razume se, nije imalo nikakve veze. Meutim, nije liena
verovatnoe ta pretpostavka da je Buturlinova neodlunost izvukla
Fridriha iz oajnog poloaja. Da se na mestu Buturlina nalazio
Suvorov, onda bi istorija Pruske krenula moda drugim putem. Izlazi
da sudbina drava zavisi ponekad od sluajnosti, koje se mogu
nazvatisluajnostima drugog stepena., In allem Endlichen ist ein
Element des Zufalligen, - rekao je Hegel (u svemu konanom postoji
neki elemenat sluajnog). U nauci mi imamo posla samo s
konanim, zato se moe rei da u svim procesima koje ona
prouava, postoji elemenat sluajnosti. Ne iskljuuje li to mogunost
naunog saznanja pojava? - Ne. Sluajnost je neto relativno. Ona se
javlja samo u taki presekanunih procesa. Pojava Evropljana u
Americi bila je za stanovnike Meksika i Perua sluajnost u tom smislu
to nije proisticala iz drutvenog razvitka tih zemalja. Ali zato nije bila
sluajnost strast za moreplovstvom, koja je obuzela zapadne
Evropljane na kraju srednjeg veka, nije bila sluajnost ta okolnost da je
snaga Evropljana lako savladala otpor domorodaca. Nisu sluajne bile
ni posledice osvajanja Meksika i Perua od strane Evropljana; te
posledice bile su uslovljene, na kraju, krajeva, rezultantom dveju sila:
ekonomskog poloaja osvojenih zemalja, s jedne strane, ekonomskog
poloaja osvajaa - s druge strane. A te sile, kao i njihova rezultanta,
potpuno mogu biti predmet strogo naunog ispitivanja.
Sluajnosti Sedmogodinjeg rata imale su velikog uticaja na dalju
istoriju Pruske. Ali njihov uticaj ne bi uopte bio takav da su je one
zadesile u drugom stadiju razvitka. Posledice sluajnosti i ovde su bile
uslovljene rezultantom dveju sila: socijalno-politikog stanja Pruske, s
jedne strane, i socijalno-politikog stanja evropskih drava koje su na

nju uticale - s druge strane. Prema tome, i ovde sluajnost niukoliko ne

smeta naunom prouavanju pojava.
Mi sada znamo da linosti esto imaju velikog uticaja na sudbinu
drutva, ali da je taj uticaj uslovljen unutranjim ureenjem drutva i
njegovim odnosom prema drugim drutvima. Ali time jo nije iscrpeno
pitanje o ulozi linosti u istoriji. Mi mu moramo prii i sa druge strane.
Sent-Bev je mislio da bi francuska revolucija pri dovoljnom broju
sitnih i nejasnih uzroka one vrste koju je istakao, mogla imati
ishodsuprotan onom koji nam je poznat. To je velika pogreka. Ma u
kakve se fantastine spletove spajali sitni psiholoki i fizioloki uzroci,
oni ni u kom sluaju ne bi otklonili velike drutvene potrebe koje su
izazvale francusku revoluciju; a dogod bi te potrebe ostajale
nezadovoljene, u Francuskoj se ne bi prekidao revolucionarni pokret.
Da bi njegov ishod mogao biti suprotan onome od kojeg je dolo u
stvarnosti, bilo je potrebno da se te potrebe zamene drugim, njima
suprotnim potrebama; a to, razume se, nikad ne bi bile u stanju da
uine nikakve kombinacije sitnih uzroka.
Uzroci francuske revolucije sastojali su se u svojstvima drutvenih
odnosa, a sitni uzroci koje je pretpostavio Sent-Bev, mogli su imati
korena samo u individualnim osobinama pojedinih lica. Krajnji uzrok
drutvenih odnosa sastoji se u stanju proizvodnih snaga. To stanje
zavisi od individualnih osobina pojedinih lica samo u smislu vee ili
manje sposobnosti tih lica za tehnika usavravanja, otkria i
pronalaske. Sent-Bev nije imao u vidu te osobine. A sve mogue druge
osobine ne obezbeuju lojedinim licima neposredan uticaj na stanje
proizvodnih enaga, pa prema tome ni na one drutvene odnose koji su
njima uslovljeni, tj. na ekonomske odnose. Ma kakve bile osobine date
linosti, ona ne moe otstraniti date ekonomske odnose ako ovi
odgovaraju datom stanju proizvodnih snaga. Ali individualne osobine
ine linost vie ili manje podesnom za zadovoljavanje onih drutvenih
potreba koje izrastaju na temelju datih ekonomskih odnosa, ili za
suprotstavljanje tom zadovoljavanju. Najnasunija drutvena potreba
Francuske na kraju XVIII veka bila je zamena zastarelih politikih
ustanova drugim ustanovama, koje e vie odgovarati njenom novom
ekonomskom sistemu. Najistaknutiji i najkorisniji javni radnici toga
vremena bili su upravo oni koji su bili vie od svih drugih kadri da

doprinesu zadovoljenju te nasune potrebe. Uzmimo da su takvi ljudi

bili Mirabo, Robespjer i Bonaparta. ta bi bilo da prevremena smrt
nije uklonila Miraboa s politike pozornice? Partija ustavne monarhije
i dalje bi sauvala veliku mo; stoga bi njen otpor republikancima bio
energiniji. I to je sve. Nikakav Mirabo ne bi mogao onda da sprei
trijumf republikanaca. Snaga Miraboa u potpunosti se zasnivala na
simpatijama i na poverenju koje je narod gajio prema njemu, a narod je
teio za republikom, jer ga je dvor razdraivao svojom tvrdoglavom
odbranom starog poretka. im bi se narod uverio da Mirabo ne
simpatie njegovim republikanskim tenjama, on bi i sam prestao da
simpatie Mirabou, i onda bi veliki besednik izgubio gotovo svaki
uticaj, a zatim bi, verovatno, pao kao rtva onog istog pokreta koji bi
se on uzalud starao da zadri. Otprilike isto to moe se rei i o
Robespjeru. Uzmimo da je on u svojoj partiji pretstavljao apsolutno
nezamenljivu snagu. Ali on, u svakom sluaju, nije bio jedina njena
snaga. Da ga je sluajan udarac cigle ubio, recimo, u januaru 1793
g.21, onda bi na njegovo mesto doao, razume se, neko drugi, i premda
bi taj drugi bio u svakom pogledu ispod njega, dogaaji bi ipak
poli onim istim pravcem kojim su poli pod Robespjerom. Tako, na
primer, irondisti sigurno ni u tom sluaju ne bi izbegli poraz; ali,
mogue je da bi Robespjerova partija neto ranije izgubila vlast, tako
da mi sada ne bismo govorili o termidorskoj[AL], ve o florijalskoj,
prerijalskoj ili mesidorskoj reakciji[ALJ]. Poneko e moda rei da je
Robespjer svojim nemilosrdnim terorizmom ubrzao, a ne usporio pad
svoje partije. Mi neemo ovde razmatrati tu pretpostavku, ve emo je
prihvatiti kao da je potpuno osnovana. U tom sluaju bie potrebno
pretpostaviti da bi do pada Robespjerove partije dolo, umesto u
termidoru, u toku fruktidora, ili vandemjera, ili brimera. Ukratko, do
njega bi dolo moda ranije, a moda docnije, ali bi u svakom sluaju
do njega neizostavno dolo, zato to onaj sloj naroda na koji se
oslanjala ta partija, nikako nije bio spreman za trajnu vladavinu. U
svakom sluaju, ne bi moglo biti ni govora o rezultatima suprotnim
onima do kojih je dolo pri energinoj pomoi Robespjera.
Do njih ne bi moglo doi ni u tom sluaju da je zrno pogodilo
Bonapartu, recimo, u bitki kod Arkole. Ono to je on uinio prilikom
italijanskog i drugih pohoda, uinili bi drugi generali. Oni, verovatno,
ne bi pokazali takav talenat kakav je pokazao on, niti bi odneli tako
sjajne pobede. Ali bi francuska republika ipak izila kao pobednica iz

svojih tadanjih ratova, jer su njeni vojnici bili neuporedivo bolji od

svih evropskih vojnika. to se tie 18 brimera[AM] i njegovog uticaja na
unutranji ivot Francuske, i tu bi opti tok i ishod dogaaja bio
u sutini verovatno isti kao i pod Napoleonom. Smrtno pogoena 9
termidora, republika je umirala laganom smru. Direktorij[AN] nije
mogao da uspostavi red za kojim je sada najvie od svega teila
buroazija, koja se izbavila vladavine viih stalea. Za uspostavljanje
reda bila je potrebna valjana sablja, kako se izrazio Sijes. Najpre se
mislilo da e ulogu blagotvorne sablje odigrati general uber, a kada je
on poginuo kod Novija, onda se poelo govoriti o Morou, o Makdonaldu, o Bernadotu[ANJ]. O Bonaparti se poelo govoriti tek docnije;
a da je on poginuo, kao uber, onda se njega niko ne bi ni setio, ve bi
bila istaknuta neka druga sablja. Samo se po sebi razume da se je
ovek koga su dogaaji gurali ka zvanju diktatora, morao i sam, sa
svoje strane, neumorno probijati ka vlasti, energino gurajui u stranu i
nemilosrdno gnjeei sve koji su mu stajali na putu. Bonaparta je imao
gvozdenu energiju, i on nita nije alio za to da postigne svoje ciljeve.
Ali je, pored njega, bilo tada ne malo energinih, talentovanih i
astoljubivih egoista. Mesto koje je on uspeo da zauzme, sigurno ne bi
ostalo nezauzeto. Uzmimo da bi drugi general, dokopavi se tog mesta,
bio miroljubiviji od Napoleona, da ne bi podigao protiv sebe itavu
Evropu i da bi zato umro u Tiljerijama[AO], a ne na ostrvu svete Jelene.
Onda se Burboni uopte ne bi vratili u Francusku; za njih bi takav
rezultat bio, razume se, suprotan onom do kojeg je u stvari dolo.
Ali po svom odnosu prema itavom unutranjem ivotu Francuske on
bi se malo ime razlikovao od stvarnog rezultata. Valjana sablja,
poto uspostavi red i obezbedi vladavinu buroazije, ubrzo bi dosadila
svojim kasarnskim navikama i svojim despotizmom. Javio bi se
liberalan pokret, slian onome koji se javio u vreme restauracije, borba
bi postepeno poela da se razbuktava, i kako se valjane sablje ne
odlikuju popustljivou, to estiti Luj-Filip moda ne bi ceo na presto
svojih neno voljenih roaka 1830, ve 1820 ili 1825 godine. Sve te
promene u toku dogaaja mogle bi delimino uticati na dalji politiki,
a preko njega i na ekonomski ivot Evrope. Ali krajnji ishod
revolucionarnog pokreta ne bi ipak ni u kom sluaju bio suprotan
stvarnome ishodu. Zahvaljujui osobinama svoga uma i karaktera,
uticajne linosti mogu izmeniti individualnu fizionomiju dogaaja i

neke njihove delimine posledice, ali one ne mogu izmeniti njihov

opti pravac, koji je uslovljen drugim snagama.

VII
Osim toga, treba primetiti jo i ovo. Rasuujui o ulozi velikih linosti
u istoriji, mi gotovo uvek postajemo rtva neke optike varke, na koju
e biti korisno upozoriti itaoce.
Pojavivi se u ulozi valjane sablje koja spasava drutveni red,
Napoleon je samim tim otstranio od te uloge sve druge generale, od
kojih bi neki moda odigrali tu ulogu isto onako ili gotovo isto onako
kao on. Kad je drutvena potreba za energinim vojnim upravljaem
bila jednom zadovoljena, drutvena organizacija prepreila je svim
drugim vojnim talentima put ka mestu vojnog upravljaa. Njena snaga
postala je snaga koja je nepovoljna za ispoljavanje talenata te vrste.
Usled toga i nastaje ona optika varka o kojoj govorimo.

Napoleonova lina snaga pojavljuje nam se u krajnje preuvelianom

vidu, jer mi njoj pripisujemo svu onu drutvenu snagu koja ju je istakla
i potpomagala. Ona nam izgleda kao neto sasvim izuzetno, zato to
druge snage, sline njoj, nisu prele iz mogunosti u stvarnost. I kada
nam kau: a ta bi bilo da nije bilo Napoleona, onda se naa uobrazilja
zaplie, i nama izgleda da se bez njega uopte nebi mogao izvriti onaj
drutveni pokret na kojem se zasnivala njegova snaga i uticaj.
U istoriji intelektualnog razvitka oveanstva uspeh jedne linosti
neuporedivo ree pretstavlja prepreku za uspeh druge linosti. Ali ni
tamo mi nismo slobodni od pomenute optike varke. Kada dati poloaj
drutva stavlja pred njegove duhovne pretstavnike izvesne zadatke,
onda ti zadaci privlae na sebe panju istaknutih umova sve dotle dok
im ne poe za rukom da ih ree. A im im to poe za rukom, njihova
se panja upravlja na drugi predmet. Reivi zadatak H, dati talenat A
tim samim upravlja panju talenta B od toga ve reenog zadatka na
drugi zadatak U. I kada vas zapitaju, ta bi bilo da je A umro ne
uspevi da rei zadatak H, mi uobraavamo da bi se prekinula nit
intelektualnog razvitka drutva. Mi zaboravljamo da bi se u sluaju
smrti A mogao latiti reavanja zadatka B, ili C i D, i da bi na taj nain
nit intelektualnog razvitka ostala cela i pored prevremene smrti A.
Da bi ovek koji ima izvestan talenat izvrio, zahvaljujui tom
talentu, veliki uticaj na tok dogaaja, potrebno je da postoje dva
uslova. Prvo, njegov talenat treba da ga uini prikladnijim od drugih za
drutvene potrebe date epohe; da je Napoleon imao mesto vojnikog
genija muziki talenat Betovena, on, razume se, ne bi postao
imperator. Drugo, postojei drutveni poredak ne sme prepreavati put
linosti koja ima datu osobinu, potrebnu i korisnu upravo u to vreme.
Taj isti Napoleon umro bi kao malo poznat general ili pukovnik
Bonaparta, da se stari reim odrao u Francuskoj jo nekih
sedamdeset-pet godina[AP]. Godine 1789 Davu, Deze, Marmon i
Makdonald bili su potporunici; Bernadot - narednik; Ho, Marso,
Lefepr, Piegri, Hej, Masena, Mira Sult - podoficiri; Oero - nastavnik
masvanja; Lan - bojadija; Guvion Sen-Sir - glumac, urdan pismonoa; Besijer - berberin; Brin - slovoslaga; uber i ino studenti pravnog fakulteta; Kleber - arhitekta; Mortije nije stupao u
vojnu slubu sve do revolucije[AR].

Da je stari reim nastavio da postoji sve do naeg vremena, nikome

od nas ne bi sada ni na pamet padalo da su krajem prolog veka u
Francuskoj neki glumci, slovoslagai, berberi, bojadije, pravnici,
pismonoe i nastavnici maevanja bili vojniki talenti u
mogunosti[AS].
Stendal primeuje da je ovek koji bi se rodio istovremeno s
Ticijanom, tj. 1477 g., mogao da proivi 40 godina s Rafaelom i
Leonardom-da-Vinijem, od kojih je prvi umro 1520, a drugi 1519 g.,
da bi mogao da provede dugo godina zajedno s Koreom, koji je umro
1534 g., i s Mikelanelom, koji je iveo sve do 1563 g., da mu ne bi
bilo vie od trideset etiri godine kada je umro orone, da bi se
mogao poznavati s Tintoretom, Basanom, Veroneze, uljom Romano
i Andrejom del-Sarto; da bi, jednom reju, bio savremenik svih velikih
slikara, sa izuzetkom onih koji pripadaju Bolonjskoj koli, koja se
javila itavih sto godina docnije[AT]. Isto se tako moe rei da bi ovek
koji bi se rodio iste godine s Vouvermanom mogao lino poznavati
gotovo sve velike slikare Holandije[A], a da bi vrnjak ekspira iveo
u isto vreme kada i itav niz sjajnih dramaturga[AU].
Davno je ve primeeno da se talenti javljaju svuda i uvek, gde i
kada postoje drutveni uslovi koji su povoljni za njihov razvitak. To
znai da je svaki talenat koji se ispoljio u stvarnosti, tj. svaki talenat
koji je postao drutvena snaga, - plod drutvenih odnosa. A ako je to
tako, onda je razumljivo zato talentovani ljudi mogu, kao to smo
rekli, izmeniti samo individualnu fizionomiju, ali ne i opti pravac
dogaaja; oni sami, postoje samo zahvaljujui tom pravcu; da nije tog
pravca, oni nikad ne bi preli prag koji deli mogunost od stvarnosti.
Samo se po sebi razume da i izmeu talenata ima razlike. Kada
novi korak u razvitku civilizacije dovodi do pojave nove vrste
umetnosti, - s pravom kae Ten, - javljaju se desetine talenata koji
izraavaju drutvenu misao samo upola, oko jednog ili dva genija, koji
je izraavaju savreno[AF]. Da su bilo kakvi mehaniki ili fizioloki
uzroci, koji ne stoje u vezi s optim tokom socijalno-politikog i
duhovnog razvitka Italije, jo u detinjstvu ubili Rafaela, Mikelanela i
Leonarda-da-Vinija, italijanska umetnost bila bi manje savrena, ali
bi opti pravac njenog razvitka u doba Renesansa ostao isti. Rafael,
Leonardo-da-Vini i Mikelanelo nisu stvorili taj pravac: oni su samo

bili njegov najbolji izraz. Istina, oko genijalnog oveka nastaje obino
itava kola, pri emu se njegovi uenici staraju da usvoje ak i
njegove najsitnije metode; stoga bi praznina koja bi ostala u
italijanskoj umetnosti u doba Renesansa usled rane smrti Rafaela,
Mikelanela i Leonarda-da-Vinija, izvrila veliki uticaj na mnoge
drugostepene osobine u daljoj istoriji te umetnosti. Ali se ni ta istorija
ne bi u sutini izmenila, ako samo ne bi usled nekih optih uzroka
dolo do neke bitne promene u optem toku duhovnog razvitka Italije.
Poznato je, meutim, da kvantitativne razlike prelaze najzad u
kvalitativne. To je svuda tano; prema tome, tano je i u istoriji. Data
struja u umetnosti moe ostati sasvim bez iole znatnijeg izraza ako
nepovoljan sticaj okolnosti odnese jednog za drugim nekoliko
talentovanih ljudi koji bi mogli da postanu njen izraz. Ali prevremena
smrt tih ljudi spreie umetniki izraz te struje samo u tom sluaju ako
je ona nedovoljno duboka da bi mogla istai nove talente. A kako je
dubina svakoga datog pravca u knjievnosti i umetnosti uslovljena
znaajem toga pravca za onu klasu ili sloj ije ukuse on izraava, kao i
drutvenom ulogom te klase ili sloja, - to i ovde sve zavisi u krajnjoj
liniji od toka drutvenog razvitka i od odnosa drutvenih snaga.

VIII
Dakle, line osobine rukovodeih ljudi uslovljavaju individualnu
fizionomiju istoriskih dogaaja, i elemenat sluajnosti, u smislu koji
smo istakli, uvek igra izvesnu ulogu u toku tih dogaaja, iji je pravac,
u krajnjoj liniji, uslovljen takozvanim optim uzrocima, tj. u stvari
razvitkom proizvodnih snaga i uzajamnim odnosima izmeu ljudi u
drutveno-ekonomskom procesu proizvodnje. Sluajne pojave i line
osobine znamenitih ljudi neuporedivo su primetnije od optih uzroka,
koji su duboko skriveni. Osamnaesti vek malo se udubljivao u te opte
uzroke, objanjavajui istoriju svesnim postupcima i strastima
istoriskih linosti. Filozofi toga veka tvrdili su da bi istorija mogla
krenuti sasvim drugim putevima pod uticajem najneznatnijih uzroka na primer, usled toga to bi u glavi nekog vladara raspojasao neki
atom (misao koja je nekoliko puta izreena u Systeme de la
Nature)[AH].
Branioci novog pravca u istoriskoj nauci poeli su da dokazuju da
istorija nije mogla da krene drukije nego to se u stvari kretala, ne
gledajui ni na kakve atome. Nastojei da to je mogue bolje
istaknu delovanje optih uzroka, oni nisu obraali panju na znaaj
linih osobina istoriskih linosti. Kod njih je izlazilo da se istoriski
dogaaji ne bi ni za dlaku izmenili usled toga to bi se jedna lica
zamenila drugim, vie ili manje sposobnim licima[AC]. Ali im mi
doputamo takvu pretpostavku, mi nuno moramo priznati da lini
elemenat nema u istoriji upravo nikakvog znaaja i da se u njoj sve
svodi na delovanje optih zakona istoriskog kretanja. Ts je bila

krajnost koja uopte nije ostavljala mesta za onaj deo istine koji je bio
sadran u suprotnom shvatanju. Ali je upravo stoga suprotno shvatanje
i dalje sauvalo izvesno pravo na opstanak. Sukob tih dvaju pogleda
dobio je oblik antinomije, iji su prvi lan sainjavali opti zakoni a
drugi - delatnost linosti. Sa gledita drugog lana antinomije istorija
je izgledala kao prost skup sluajnosti; sa gledita prvog lana
izgledalo je da su delovanjem optih uzroka bile uslovljene ak i
individualne crte istoriskih dogaaja. Ali ako su individualne crte
dogaaja uslovljene uticajem optih uzroka i ako ne zavise od linih
svojstava istoriskih linosti, onda izlazi da su te crte uslovljene optim
uzrocima i da se ne mogu izmeniti, pa ma kako se izmenile te linosti.
Teorija dobija, na taj nain, fatalistiki karakter.
To nije izmaklo panji njenih protivnika. Sent-Bev je istoriske
poglede Minjea uporeivao s istoriskim pogledima Bosijea.[A] Bosije
je mislio da snaga usled ijeg se delovanja vre istoriski dogaaji,
dolazi odozgo, da su dogaaji izraz boanske volje. Minje je tu snagu
traio u ljudskim strastima, koje se ispoljavaju u istoriskim dogaajima
jednako neumoljivo i neotklonljivo kao prirodne sile. Ali su oni
obojica gledali na istoriju kao na lanac takvih pojava koje ni u kom
sluaju ne bi mogle biti drukije; oni su obojica bili fatalisti; u tom
pogledu filozof je bio blizak sveteniku (le philosophe se rapproche du
pretre).
Taj prekor ostajao je osnovan sve dotle dok je uenje o zakonitosti
drutvenih pojava svodilo na nulu uticaj linih osobina istaknutih
istoriskih linosti na dogaaje. I taj prekor morao je ostavljati utoliko
vei utisak, to su istoriari nove kole, slino istoriarima i filozofima
osamnaestog veka, smatrali ljudsku prirodu za najviu instanciju, iz
koje su proisticali i kojoj su se potinjavali svi opti uzroci istoriskog
zbivanja. Kako je francuska revolucija pokazala da istoriski dogaaji
nisu uslovljeni jedino i iskljuivo svesnimpostupcima ljudi, to su
Minje, Gizo i drugi naunici toga pravca isticali na prvo mesto
delovanje strasti, koje esto zbacuju sa sebe svaku kontrolu svesti. Ali
ako su strasti krajnji i najoptiji uzrok istoriskih dogaaja, zato onda
nije u pravu Sent-Bev, koji tvrdi da je francuska revolucija mogla
imati drugi ishod, suprotan onome koji nam je poznat, da su se samo
nale linosti kadre da francuskom narodu uliju strasti suprotne onim
koje su ga uzbuivale? Minje bi rekao: zato to druge strasti nisu

mogle tada uzbuivati Francuze, usled samih svojstava ljudske

prirode. U izvesnom smislu to bi bila istina. Ali bi ta istina imala jaku
fatalistiku nijansu, jer bi ona bila jednaka postavci da.je istorija
oveanstva u svim svojim detaljima predodreena optim svojstvima
ljudske crirode. Fatalizam bi tu bio rezultat nestajanja individualnog u
optem. Uostalom, on uvek i jeste rezultat takvog nestajanja. Kau:
ako su sve drutvene pojave nune, onda naa delatnost ne moe
imati nikakvog znaaja. To je nepravilna formulacija pravilne misli.
Treba rei: ako se sve ini posredstvom opteg, onda pojedinano,
raunajui tu i moje napore, nema nikakvog znaaja. Takav je
zakljuak pravilan, samo to se njime ljudi nepravilno koriste. On
nema nikakvog smisla u primeni na moderno materijalistiko
shvatanje istorije, u kome ima mesta i za pojedinano. Ali je on bio
osnovan u primeni na poglede francuskih istoriara iz doba
restauracije.
Danas se ljudska priroda ne moe vie smatrati za krajnji i najoptiji
uzrok istoriskog zbivanja: ako je ona postojana, ona onda ne moe
objasniti krajnje promenljiv tok istorije, a ako se menja, onda je
oigledno da su njene promene i same uslovljene istoriskim
zbivanjem. Danas za krajnji i najoptiji uzrok istoriskog zbivanja
oveanstva treba smatrati razvitak proizvodnih snaga, kojima su
uslovljene postupne promene u drutvenim odnosima meu ljudima.
Pored tog opteg uzroka deluju i posebni uzroci, tj. ona istoriska
situacija u kojoj se vri razvitak proizvodnih snaga kod datog naroda i
koja je i sama, u krajnjoj instanciji, stvorena razvitkom tih istih snaga
kod drugih naroda, tj. tim istim optim uzrokom.
Najzad,
uticaj posebnih uzroka
dopunjava
se
delovanjem pojedinanih uzroka, tj. linih osobina javnih radnika i
drugih sluajnosti, usled kojih dogaaji najzad dobijaju
svoju individualnu fizionomiju. Pojedinani uzroci ne mogu proizvesti
korenite promene u delovanju optih i posebnih uzroka, kojima su,
pored toga, uslovljeni pravac i granice pojedinanih uzroka. Ali je ipak
nesumnjivo da bi istorija imala drugu fizionomiju kad bi pojedinani
uzroci koji su na nju uticali, bili zamenjeni drugim uzrocima istoga
reda. Mono i Lampreht jo uvek stoje na gleditu ljudske prirode.
Lampreht je kategoriki i u vie mahova izjavio da, po njegovom
miljenju, socijalna psihika sainjava koreniti uzrok istoriskih pojava.

To je velika pogreka, i usled te pogreke elja za tim da se uzima u

obzir itava celokupnost drutvenog ivota - elja koja je
Sama po sebi pohvalna - moe dovesti samo do besadrajnog,
premda naduvenog eklekticizma, ili - kod najdoslednijih - do
rasuivanja a la Kablic o relativnom znaaju uma i oseanja.
Ali vratimo se naem predmetu. Veliki ovek nije velik zato to
njegove line osobine pridaju velikim istoriskim dogaajima
individualnu fizionomiju, ve zato to on ima osobine koje ga ine
najsposobnijim za sluenje velikim drutvenim potrebama svoga
vremena, nastalim pod uticajem optih i posebnih uzroka. U svome
poznatom delu o herojima Karlajl[AD] naziva velike ljude poetnicima
(Beginners). To je veoma uspeo naziv. Veliki ovek je upravo
poetnik, jer vidi dalje od drugih i eli jae od drugih. On reava
naune zadatke koje stavlja na dnevni red prethodni tok intelektualnog
razvitka drutva; on ukazuje na nove drutvene potrebe, stvorene
prethodnim razvitkom drutvenih odnosa; on uzima na sebe inicijativu
zadovoljavanja tih potreba. On je heroj. Heroj ne u tom smislu to
tobo moe da zaustavi ili izmeni prirodni tok stvari, ve u tom smislu
to je njegova delatnost svestan i slobodan izraz toga nunog i
nesvesnog toka. U tome je sav njegov znaaj, u tome je sva njegova
snaga. Ali je to kolosalan znaaj i strana snaga.
Bizmark je rekao da mi ne moemo praviti istoriju, ve da moramo
ekati dok se ona napravi. Ali ko pravi istoriju? Nju pravi drutveni
ovek, koji je njen jedini faktor. Drutveni ovek sam stvara svoje,
tj. drutvene, odnose. Ali ako ih stvara u dato vreme upravo takve, a ne
druge odnose, onda se to, razume se, ne deava bez uzroka; to je
uslovljeno stanjem njegovih proizvodnih snaga. Nikakav veliki ovek
ne moe nametnuti drutvu takve odnose koji vie ne odgovaraju
stanju tih snaga, ili koji jo ne odgovaraju tom stanju. U tom smislu on
doista ne moe praviti istoriju, i u tom sluaju on bi uzaludno pomerao
napred svoj asovnik: on ne bi ubrzao tok vremena, niti bi ga vratio
nazad. Tu je Lampreht potpuno u pravu: ak i kada se nalazio na
vrhuncu svoje moi, Bizmark ne bi mogao da Nemaku vrati
naturalnoj privredi.

Drutveni odnosi imaju svoju logiku: dogod se ljudi nalaze u datim

meusobnim odnosima, oni e neizostavno oseati, misliti i postupati
upravo tako, a ne drukije. Protiv te logike javni radnik bi se takoe
uzaludno borio: prirodni tok stvari (tj. ista ta logika drutvenih odnosa)
pretvorio bi sve njegove napare u nita. Ali ako ja znam u kom se
pravcu menjaju drutveni odnosi usled datih promena u drutvenoekonomskom procesu proizvodnje, ja onda znam i to u kom e se
pravcu izmeniti i socijalna psihika; prema tome, ja sam u mogunosti
da utiem na nju. Uticati na socijalnu psihiku - znai uticati na
istoriske dogaaje. Dakle, u izvesnom smislu ja ipak mogu praviti
istoriju, i ja nemam potrebe da ekam dok se ona napravi.
Mono smatra da su dogaaji i linosti koji su u istoriji doista vani,
vani samo kao znaci i simboli razvitka ustanova i ekonomskih uslova.
To je pravilna, premda veoma netano izraena misao, ali upravo zato
to je ta misao pravilna, neosnovano je suprotstavljati delatnost velikih
ljudi , sporom razvitku pomenutih uslova i ustanova. Vie ili manje
sporo menjanje ekonomskih uslova periodino dovodi do potrebe da
drutvo vie ili manje brzo preinai svoje ustanove. Takvo preinaenje
nikad ne dolazi samo od sebe; ono uvek zahteva intervenciju ljudi,
pred kojima se, na taj nain, pojavljuju veliki drutveni zadaci.
Velikim delatnicima upravo se i nazivaju oni koji vie od drugih
doprinose njihovom reavanju. A reiti zadatak ne znai biti samo
simbol i znak toga da je taj zadatak reen.
Nama izgleda da je Mono izveo svoje suprotstavljanje uglavnom
stoga to se zaneo prijatnom recom: spori. Tu recu vole veoma
mnogi savremeni- evolucionisti. Psiholoki, ta je naklonost razumljiva:
ona se nuno raa u dobronamernoj sredini umerenosti i akuratnosti...
Ali logiki - ona ne moe izdrati kritiku, kao to je to pokazao Hegel.
I iroko polje rada nije otvoreno samo za poetnike, niti samo za
velike ljude. Ono je otvoreno za sve koji imaju oi, da bi videli, ui,
da bi uli, i srce, da bi voleli svoje blinje. Pojam veliki jeste relativan
pojam. U moralnom smislu velik je svaki onaj ko, po jevaneljskim
reima, polae duu svoju za blinje svoje.