Ivana Spasic - Debate u sociološkoj teoriji na početku 21.

veka

U članku "Debate u sociološkoj teoriji na početku 21. veka", Ivana Spasić se bavi debatama
koje su prisutne u savremenoj sociološkoj teoriji u kontekstu neoliberalizma i
komercijalizacije znanja kroz četiri teme: pojam društva, pojam kritike, javni angažman
sociologa, i epistemološko-metodološki kompleks. Prva debata se tiče pojma društva i
autorka kreće od istorijske perspektive u kojoj prikazuje različito definisanje pojma "društvo"
i smatra da sam pojam doživljava napade koje ga dovode u pitanje. Zastupljene su ocene da
se pojam može zameniti drugačijim kategorijama kao što su - mreža, mobilnost,
komunikacija, globalizacija. Navedena dekonstrukcija pojma ide u tri pravca: prvi pravac
smatra da se pojam društva treba dekonstruisati, odnosno treba napustiti shvatanje društva
koje je determinisano nacionalnim granicama, ali ne smatra se da se treba odustati od
savremene sociologije. Predstavnici ovog shvatanja su Volerstin, Bek i Kastels. Drugi pravac
kritika se tiče preispitivanja uspostavljenog sociološkog naučnog aparata uz izostavljanje
internalizovanih pretpostavki i standardizovanih načina mišljenja. Zagovornici ovog
mišljenja su Turen, i Džon Juri. Treći pravac kritika je najradikalniji jer ide natrag do samog
nastanka sociologije i smatra se da se sociologija od samog početka pogrešno razvila. Tu se
navodi naučni rivalitet Dirkema i Tarda, gde se smatra da je Dirkem odneo pobedu zbog
boljeg društvenog i političkog položaja. Bruno Latur, zastupnik ove kritičke perspektive,
smatra da se treba uputiti pravcem koji je Tard započeo i na taj način bi se zbrisala
sociologija kakvu danas poznajemo.

Druga debeta se tiče društvenog angažmana sociologa i govori o dve vrste odnosa sociologa
sa društvom. Najpre postoji aktivni odnos sociologije, odnosno sociologa gde bi on aktivno
učestvovao i ponudio svoje znanje zarad poboljšavanja društva i s druge strane je hladni
profesionalni odnos gde bi sociolog odvojeno posmatrao društvenu realnost bez tendencija da
je promeni. O navedenoj dilemi je pisao Majkl Buravoj i on je napravio klasifikaciju gde
razgraničava četiri vrste sociologije: javna, profesionalna, kritička i primenjena. Javna
sociologija je najviše bila na udaru kritika jer kao takva predstavlja najveću pretnju po samu
sociologiju. Javna sociologija bi u sebi imala direktan odnos sa publikom i iznosila bi opšta
pitanja i probleme u javnost kroz uzajamne debate. Iako ona u načelu jeste politički neutralna,
ona može biti iskorišćena u korist politike, što predstavlja problem. Klasifikacija, kao i javna
sociologija je doživela dosta kritika koje su na tri nivoa.
Treća debata je o pojmu „kritike“ koji je tradicionalno deo evropske sociološke tradicije.
Autorka ističe naučni rad Pjera Burdijea koji u sebi ima najpoznatiji kritički stav. S tim u vezi
se sociologija Pjera Burdijea i njegovih sledbenika naziva kritička sociologija. On u
sociologiju unosi inovacije kao što je „simboličko nasilje“, što predstavlja opravdanost
sistema privilegija koji prihvataju i njegove žrtve. Kritička sociologija se bavi dominacijom,
nasiljem, nejednakostima u sferama obrazovanja, kulture, ukus i nauke i ističe jaki
determinizam koji veoma utiče na društvenu realnost, odnosno društvene aktere. Kritike
Burdijeove teorije su uglavnom od strane autora koji umanjuju značaj determinizma i daju
mnogo veću ulogu akterima. Takođe, moramo navesti i kritiku, odnosno modifikaciju
Burdijeove teorije od strane Lika Boltanskog.

Na samom kraju teksta je debata o dva naučna principa: razumevanje i objašnjenje. Iako je ta
debata zastupljena od nastanka sociologije, autorka ističe srednju poziciju Maksa Vebera koji
je uspeo da pomiri ova dva principa. Ipak, debata je i dalje otvorena, tako da i dalje
predstavlja jedno polje unutar kog postoje nesuglasice.