Problem Evropskog Identiteta

Etnoloka biblioteka
Knjiga 44
Urednik
Miroslav Nikanovi
Recenzenti
prof. dr Bojan iki
doc. dr Vladimir Ribi
Recenzentska komisija Filozofskog fakulteta
Univerziteta u Beogradu
Prof. Dr Bojan iki
Prof. Dr Vesna Vuini
Dr Mladena Preli, nauni saradnik
Dr Ljiljana Gavrilovi, vii nauni saradnik
Ureivaki odbor
Prof. dr Mirjana Proi-Dvorni (Northwood University Midlend,
SAD), prof. dr Ivan Kovaevi (Filozofski fakultet Univerziteta u
Beogradu), prof. dr Duan Drljaa, Beograd, prof. dr Mladen ukalo (Filoloki fakultet Univerziteta u Banja Luci, RS, BiH), prof.
dr Bojan iki (Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu), dr
Petko Hristov (Etnografski institut s Muzej, BAN, Sofija, Bugarska), dr Mladena Preli (Etnografski institut SANU, Beograd), dr
Miroslava Luki-Krstanovi (Etnografski institut SANU, Beograd), prof. dr Dimitrije O. Golemovi (Fakultet muzike umetnosti, Beograd)
Ivana Gaanovi
PROBLEM
EVROPSKOG IDENTITETA
Uvod u antropologiju Evropske unije
Beograd
2009
Uvod1
Kada sam bio mlad,

sanjao sam o Evropi bez granica.
Sada, putujem tamo-amo
a da ak ne moram ni da pokazujem svoj paso,
i mogu da koristim istu valutu svuda
(iako se svuda drugaije izgovara).
Ali gde je nestala ta velika emocija?
Wenders 20062
Evropska unija (EU) predstavlja jedinstven politiki projekat

u poodmakloj fazi svog razvoja, koji traje ve pola veka. Ipak, ini se da, to vie razvoj ove politike tvorevine odmie, to se otkriva sve vie njenih nerazraenih i problematinih odlika, a vrlo
je verovatno da mnogi od do sada uoenih problema jo dugo nee biti reeni i da mnoga od pitanja u vezi sa njom jo dugo nee
zastareti. Kao realnost u koju smo svi mi na izvestan nain upleteni
(a moe se rei da veoma mali procenat stanovnitva na Zemlji to
nije), i kao projekat iji deo jednog dana elim da postanem, ono
1
Ova monografija je rezultat rada na projektu Ministarstva nauke i

tehnolokog razvoja "Antropologija u 20. veku: Teorijski i metodoloki
dometi" (147037), na kojem sam angaovana kao stipendistkinja-doktorantkinja. Predstavlja preraenu i projektu prilagoenu master-tezu,
odbranjenu na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 2008. godine.
2
Deo govora Vima Vendersa (Wim Wenders) odranog 18. novembra
2006. na Konferenciji "Dua za Evropu" ("A Soul for Europe") u Berlinu.
V. http://signandsight.com/features/1098.html
Problem evropskog identiteta
makar kao njena punopravna graanka, EU je nekako "prirodno"

postala predmet i mog profesionalnog interesovanja.
Antropolozi su poeli da se interesuju za EU (tada Evropsku
zajednicu)3 neto kasnije od ostalih drutvenih i politikih teoretiara. Glavni razlog za to je injenica da je evropska integracija na
samom poetku svog razvoja pre svega imala ekonomski karakter4. Kada je ujedinjavanje evropskih drava evoluiralo, tj. kada je
pored ekonomske dobilo i politiku dimenziju5, kreatorima tog
procesa je postalo jasno da takav sistem zahteva novi legitimitet,6
jer bi u suprotnom bio procenjen kao fundamentalno nedemokratski (Shore and Abls 2004: 10). Na osnovu savremenih analiza u
drutvenoj i politikoj teoriji koje se tiu Evropske unije, postaje
oigledno da je za realizaciju i legitimizaciju integrativnih procesa EU neophodna politika identiteta i/ili kulture koja bi pomogla
U Briselu je 1965. potpisan Sporazum o spajanju (EZU, EEZ i

EURATOM) i od 1967. godine sve ove zajednice se stapaju u Evropsku
zajednicu (EZ). 1993. godene, kada je usvojen tekst Ugovora iz Mastrihta (Ugovor o Evropskoj uniji), EZ je preimenovana i preoblikovana u
Evropsku uniju (o istorijskom pregledu razvoja evropske integracije v,
npr. Vajdenfeld i Vesels 2003).
4
Evropska integracija je praktino zapoeta donoenjem Rimskog
ugovora 1957. godine, kada su Francuska, Belgija, Italija, Holandija,
Luksemburg i biva Zapadna Nemaka formirale Evropsku ekonomsku
zajednicu (EEZ). EEZ su se 1973. pridruile Velika Britanija, Irska i
Danska, a to su kasnije uinile i Grka (1981), Portugalija i panija
(1986) (Deflem and Pampel 1996: 119-120).
5
Usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta (koji je stupio na snagu
1987. godine) Evropska ekonomska zajednica (EEZ) rearanirana je u
Evropsku zajednicu (EZ) (Vajdenfeld i Vesels 2003).
6
Legitimitet je politiki pojam, koji podrazumeva da bi vlast nad odreenom grupom ljudi u okviru odreenog politikog sistema trebalo da
se vri uz pristanak date grupe. V. definiciju u: McLean and McMillan
2003: 305
3
Ivana Gaanovi
u izgradnji (supranacionalnog) "evropskog identiteta". Sve vee

interesovanje drutvenih naunika za ideje, procese i identitet
"Evrope" danas je poveano i zbog sve veeg razvoja institucija
EU. Danas mnogobrojna antropoloka, socioloka, politikoloka,
istorijska, ekonomska i pravna teorijska razmatranja o izgradnji
identiteta dolaze do zakljuka da je identitetska politika EU sada
moda od presudne vanosti za nastavak integracionih procesa u
Evropi, uprkos znaajnim uspesima na polju pravne, politike i
ekonomske integracije (v. npr. Laffan 1996; Shore and Abls
2004; Robyn 2005; Ichijo 2005).
Razvijanje specifine kulturne politike od strane evropskih institucija i nastojanje da se konstituie "evropski identitet i kultura",
smatram jednim od veoma vanih mesta za savremenu antropoloku analizu i kritiku. Sama sam u pokuaju analize datih fenomena
usvajala neku vrstu hibridne metodologije, u kojoj sam objedinila
pristupe antropologije javnih politika i antropologije multikulturalizma, u istraivakoj tradiciji koja pretpostavlja da "savremene
javne politike, planovi, programi, vizije ili strategije (generiki
engl. policies) umesto nekadanje maglovite "kulture", "drutvenog ivota", postupanja po "zakonima" pa i samog "Ustava" (koji
se i sm ovde posmatra kao jedna od javnih politika) nastoje da
reguliu i kontroliu sveukupni ivot u veem stepenu nego to
ekspliciraju. Javne politike time postaju kultura sma i zamenjuju
je kao predmet analize." (Milenkovi 2008: 47). S obzirom na to
da je antropologija disciplina koja se gotovo od same njene institucionalizaciji, ali naroito od druge polovine XX veka do danas,
bavi prouavanjem, opisivanjem, stvaranjem, izmiljanjem, preosmiljavanjem ili dekonstrukcijom "kulture" i "identiteta", i da se
na nju esto referira pri politikoj (zlo)upotrebi ovih koncepata,
smatram da (u ovom sluaju) u unutardisciplinarnim dilemama
oko toga da li bi pisanje i objavljivanje antropolokih radova trebalo da se vodi iskljuivo teorijskim interesom ili da se usmeri i
na javnu (i sopstvenu?) korist, nemamo mnogo izbora; ako smo
ve odluili da budemo deo sveta proizvoaa "znanja", moramo

prihvatiti injenicu da se nai "proizvodi" (zlo)upotrebljavaju u
najrazliitije svrhe, to dovoljno jasno govori o politinosti antropolokog poziva, ali i o moralnoj odgovornosti koju takav poloaj
zahteva.
Zvanino formulisana "kulturna politika" EZ (EZ/EU) priznata
je na tutgartskom i Milanskom Savetu Evrope 1983, odnosno
1985. godine (Shore 1993: 779); ipak, moe se rei da su zvaninici
EU poeli da razmiljaju o "kulturnom faktoru" jo od 1972. i samita u Parizu, kada su shvatili da bi opta identifikacija mogla da se
ostvari samo ako evropski poduhvat postane manje elitistiki, a vie "prijateljski nastrojen prema graanima" (Dang 2006: 6). Prvi
znaajan momenat za pronalaenje kulturne osnove EU dogodio se
na samitu u Kopenhagenu 1973. godine, kada su lideri tadanjih
devet drava lanica potpisali "Deklaraciju o evropskom identitetu" (Shore n.d: 787). Ovim dokumentom prvi put su postavljeni
principi unutranjeg razvoja zajednice, iz kojih je proistekao okvir
za formiranje politike koncepcije identiteta EU. Tada je identitet
EU definisan na osnovama vladavine prava, socijalne pravde, na
potovanju ljudskih prava i demokratije u odnosu na status i odgovornosti (tadanjih) devet drava lanica prema ostatku sveta; i u
odnosu na dinamiku prirodu procesa evropske integracije (Dang,
n. m.).
Program "Peoples Europe"7 iz 1980-ih godina predstavljao je
vrhunac u nastojanju formiranja jedinstvene "evropske kulture";
ipak, suoivi se sa tekoama takvog programa, tj. sa duboko
ukorenjenim kulturnim, jezikim, verskim i sl. razlikama meu
Evropljanima, snaga i entuzijazam ove specifine kulturne politiEvropska komisija je ovaj program 1986. godine oznaila kao
"glavni politiki cilj" EZ (Commission of the European Communities
1986); sadraj datog izvetaja v. na: http://aei. pitt.edu/1784/01/peoples
_europe_COM_86_371.pdf
7
Ivana Gaanovi
ke poeli su da blede. Od ranih 1990-ih, EU je nastavila da proizvodi pravne tekstove, programe i instrumente kojima je nastojala
da promovie prekograninu kulturnu kooperaciju, da podie nivo svesti o evropskoj kulturnoj razliitosti, da promovie kulturnu
razmenu i time polako uvodi kulturnu dimenziju u druge programe zajednice (Gerth 2006).
Verovatno najvaniji momenat u intenziviranju debata, u
gotovo svim drutvenim naukama i humanistikim disciplinama
na temu kreiranja "evropskog identiteta", predstavljalo je donoenje Ugovora o Evropskoj uniji ili Ugovora iz Mastrihta, u kome je uveden koncept "evropskog graanina", pri emu neki
smatraju da je konstitucionalizacija ovog koncepta postala osnova politike legitimnosti Unije (npr. Vajler 2002). Pored toga,
ovim Ugovorom kultura pod tim nazivom ulazi u oblast zvaninih nadlenosti EU. Nakon Ugovora iz Mastrihta, evropska
konstrukcija nala se na klizavom terenu visoke politike i nezgodnih pitanja velike osetljivosti, pri emu su same kulturne
politike znatno zakomplikovane odredbama ovog Ugovora, jer
se u njemu istovremeno zagovara zajednika evropska kultura i
kulturna razliitost, a tekstovi Evropskog ustava, kao i aktuelnog Reformskog ugovora iz Lisabona, koji eka da stupi na snagu, pobuuju sline tenzije.8
Proces kreiranja evropskog identiteta ne predstavlja nekakvu
konstantnu aktivnost, i vanost kulture u njemu nije bila uvek
istog intenziteta. Takoe, identitetske ili kulturne politike ne treba smatrati nekakvim koherentnim sistemom aktivnosti. Jedan
od ciljeva ovog rada jeste da pokae da ideja "evropskog identiteta" predstavlja amalgam nekonzistentnih zamisli po kojima
se on zamilja kao supranacionalni identitet, zasnovan na "za8
Prvi komparativni tekst novog ustavnog ugovra publikovala je

Otvorena Evropa, a on se moe nai na Internet adresi: http://
www.openeurope.org.uk/media-cennre/bulletin.aspx?bulletinid=62
10
jednikom evropskom nasleu", ali i na principima univerzalnih

ljudskih prava i na potovanju (kulturne) razliitosti. S tim u vezi, jedna od polaznih pretpostavki u ovom radu mi je da su problemi koji izranjaju iz tenji ka konstruisanju "evropskog identiteta", pre svega uslovljeni (neadekvatnim) koncepcijama "identiteta", "kulture", "zajednice" u evropskim institucijama, politikama i agendama.
Osnovni cilj mi je da pokuam da, na osnovu savremene antropoloke teorije o kulturi i identitetu, kao i na osnovu specifinog pristupa antropologije javnih politik, pokaem kako se antropoloki moe doprineti razumevanju i kritikom razmatranju
nastojanja da se Evropska unija, koja se ranije obino prouavala
kao ekonomsko-politika zajednica, integrie na kulturnom planu.
Kao analitiki okvir izabrala sam danas ve razvijene antropoloke poddiscipline i pristupe antropologiju Evropske unije, antropologiju globalizacije, antropologiju javnih i praktinih
politik i antropologiju multikulturalizma, s obzirom na to da
smatram da upravo njihovo brikoliranje u teorijsko-metodoloke
svrhe moe da pomogne rasvetljavanju i pojanjavanju pitanja
konstrukcije "evropskog identiteta/kulture". Povrh toga, ovakvi
analitiki okviri mogu pomoi pri boljem razumevanju identitetske politike EU u odnosu na iri kontekst slinih problema koji
prate proces globalizacije, kao to je, na primer, praenje promene naina na koji se u EU menja predstava o teritorijalnosti, kao
jednoj od najvanijih referenci grupne identifikacije.
Za osnovni okvir analize uzela sam Reformski ugovor iz Lisabona9, uz osvrt na relevantne izmene u odnosu na ugovore koji su mu prethodili.10 Uz to, analizu sam bazirala na sadrajima i
9
Drave lanice ovaj ugovor su potpisale 13. decembra 2007. go-
dine.
10
To se pre svega odnosi na ugovore koji su donoeni od 1992.

"Prelomnim" ugovorom za stvaranje "nove Evrope" smatra se Ugovor
Ivana Gaanovi
11
ciljevima kulturnih politik razliitih institucija EU, pri emu u

se posebno osvrnuti na akcije koje u tom cilju sprovodi Evropska komisija; naravno, osloniu se i na druga pravna dokumenta
i programe evropskog "kulturnog sektora", za koje smatram da
dodatno doprinose razumevanju problema.
o Evropskoj uniji, potpisan u Mastrihtu 7. februara 1992, koji je stupio

na snagu 1. oktobra 1993. Njime je izvrena najradikalnija izmena
okvira evropske integracije, ime je delimino promenjena struktura
Evropskih zajednica; Unija je postavljena na tri stuba saradnje, pri emu su nadlenosti Unije proirene (Janjevi 2005: 18-31). Nakon toga,
usledio je revidirani ugovor iz Amsterdama, potpisan 2. oktobra 1997.,
ime je izvrena trea institucionalna reforma evropske integracije;
ovim Ugovorom je, izmeu ostalog, otvorena nova serija dogovaranja
lanica EU (n.d. 31-34). Ugovor iz Nice proizaao je iz rada meuvladine konferencije EU (2000-2001), zakljuaka Evropskog saveta iz Nice 7-11. decembra 2001, i pregovora u okviru COREPER-a, koji su se
nastavili do decembra 2001. tekst ovog Ugovora predstavljao je poseban problem, jer su doli do izraaja divergentni stavovi zemalja lanica (v. n.d. 36-50). Pretposlednji ugovor je Ugovor o Ustavu za Evropu, poznat kao Ustav Evropske unije, koje je evropski savet usvojio
2004., a predstavnici drava lanica potpisali u Rimu, 20. oktobra
2004. (n.d. 50-64).
I
ANTROPOLOGIJA I EVROPSKE
INTEGRACIJE: PITANJE
"EVROPSKOG IDENTITETA"
Antropoloka interesovanja regionalno i tematski su do sedamdesetih godina XX veka mahom bila ograniena na udaljene,
egzotine, jednostavnije ljudske zajednice, tj. na tzv. "primitivna
drutva" (posebno u Okeaniji, Africi, uroenikoj Severnoj Americi), to je predstavljalo ekskluzivnu karakteristiku antropologije
meu drugim disciplinama (Rogers 1997). Za to vreme, Zapad su
istraivali istoriari, sociolozi i drugi drutveni naunici. Postepeno prelaenje na evropski teren, dodue u poetku prouavajui
iskljuivo seoske zajednice (kao deo svoje ekspertize), polako je
poelo da udaljava antropologe od egzotike nepoznatih zajednica,
pa, kako je to formulisala Roders, antropoloki poduhvat danas
vie ne podrazumeva toliko definisanje nepoznatog, ve redefinisanje dobro poznatog (Rogers 1997: 719). Ipak, pitanje je koliko
se savremena Evropa, odn. EU moe smatrati poznatim terenom i
u politikom i u kulturnom smislu. I same evropske studije nalaze
se u veoma zamrenom stanju, a nedostatak konkretnih evropskih
kontura, viestruka promena granica Unije, kao i nemogunost
sastavljanja nekakve "konane liste" identiteta koji su u igri pri
razmatranjima ovog tipa samo dodatno doprinosi postojeoj teorijskoj (ali i praktinoj) zbrci.
Evropska integracija je u najveoj meri prouavana sa stanovita politikih nauka, mada je potpuno jasno da ona predstavlja
vieslojan proces, u koji su ukljueni ekonomski, drutveni i
14
kulturni domeni (koji su esto ovim redom predstavljeni sa stanovita politike vanosti, tako da i epistemoloki prioriteti njihovog prouavanja slede isti redosled, v. McDonald 2005: 4).
Trivijalno je i spominjati meusobnu uslovljenost ovih (metaforikih) domena "evropske realnosti", kao i neophodnost interdisciplinarnog pristupa za njihovo razumevanje. Smatram da, s
obzirom na dosadanja pitanja koja su antropolozi postavili i na
koja su pokuali da daju odgovore, vie nije potrebno da traimo argumente koji bi nae bavljenje politikama EU uinili prihvatljivim za meu-disciplinarni dijalog u okviru "studija EU",
kao i za panju evropske politike elite, niti one kojima bi svoje
kolege ubeivali da tim pitanjima mogu slobodno da se bave. I
pored toga to je ne karakterie teorijska niti tematska ujednaenost, dosadanja agenda antropologije Evrope sama za sebe govori da je Evropa, odn. EU relevantna tema za antropoloku diskusiju ve skoro pola veka, tako da u u nastavku pokuati da
istaknem ona pitanja koja su do sada otvarana u antropolokim
diskusijama i analizama, a koja se bave prouavanjem kreiranja
"evropskog identiteta" od strane evropskih vrhovnih institucija1.
U antropolokim analizama evropskih pitanja, esto se akcenat stavlja na reinterpretaciju teorija kolonijalizma, socijalizma i nacionalizma (Herzfeld 1997: 713), kao i na diskusije o
hegemonistikim ideologijama u Evropi, kao to je kulturno
utemeljena kritika liberalno-kapitalistike demokratije (Verdery
1997: 716; Verdery 1998). Dalje, razmatraju se pitanja stanja
savremene nacionalne drave, poloaja manjina, masovnih migracija u Evropu (posebno iz bivih evropskih kolonija), pitanja
retorike stvaranja unutranjih i spoljanjih granica Evrope, kao i
komentarisanje koncepata modernosti (koji je do sada izjednaVodee institucije EU su Evropski parlament (EP), Evropska komisija (EK) i Savet EU. Za uvod u antropologiju evropskih institucija
najbolje je poi od: Abls (1992, 2000, 2004); Abls et all. (1993).
1
Ivana Gaanovi
15
avan sa Evropom), liberalno-demokratske kulture, kasnog/razvijenog kapitalizma i nacije (Asad 1997: 719). Takoe, mnoge
teme o kojima su druge discipline i drutvene nauke razvile opsene radove i itave paradigme, do vremena kada se antropolozi nisu bavili evropskim pitanjima, sada spadaju u domen antropolokog interesovanja politike i pravne institucije, ekonomski razvoj, sistemi miljenja, tehnike objanjenja, drutvene klase, masovni mediji, kao i istorija svake od tih tema ponaosob
(Rogers 1997: 718). Ovo je samo deo tema koje se smatraju relevantnim za antropoloko promiljanje i analizu. Ipak, "kultura", kao i pitanja stvaranja "evropskog (kulturnog) identiteta",
postale se kljune oblasti koje i strunjaci iz oblasti evropskih
studija rado preputaju antropolozima, posebno zato to antropoloki naini razmiljanja nisu tako direktno definisani studijama Evrope i zato to su antropolozi u situaciji da referiraju na
mnogo iri, viekulturni uporedni okvir (n.d. 719). Imajui u vidu kompleksnost i, moda, krucijalnost kulturnih pitanja u trenutnom stadijumu razvoja i funkcionisanja EU, potreba za antropolokim teorijskim razmatranjima i komentarima ovog domena "evropske stvarnosti" verovatno je vea nego ikada.
Iako antropoloka literatura koja se primarno odnosi na
identitetske politike EU i nije bila srazmerno obimna njenoj gore iskazanoj vanosti, iako su pitanja kulture i identiteta do skora bila zanemarena u studijama EU uopte, situacija se u poslednjoj deceniji znaajno promenila i procesi "izgradnje Evrope"2 i
"evropeizacije"3 su zadobili znaajnu naunu panju. Inae, na2
Fraza kojom se obino referira na jaanje institucija EU, kao i na

proirenje njenog lanstva (Bellier and Wilson 2000: 1).
3
Pojam koji je mnogo iri u odnosu na prethodni "izgradnje Evrope" i koji oznaava ak i znaajniji proces koji podrazumeva ulogu
evropske kulture u integraciji razliitih evropskih zajednica i drutava
(n.d. 2000: 1).
16
kon objavljivanja Bartovog rada o etnikim grupama i granicama, 4 antropoloke diskusije o identitetu (do ranih 1990-ih) mogu biti podvedene pod debate o "etnicitetu" (Shore 1993: 782)5.
Iako je prouavanje zvaninih dokumenata, programa i kampanja koji u svojim opisima sadre rei "kultura" i "evropski
identitet", kao i pravnih tekstova od strane antropologa jo u povoju, izvesno je da je antropologija EU i evropske integracije
uopte, veoma iva, i to sa obe strane Atlantika (v. Bellier and
Wilson 2000: 1-2). U radu u izdvojiti neka od dosadanjih pitanja (i odgovora) antropologa koje sam odabrala kao reprezentativne, i za koje se moe rei da su postavili osnove za prouavanje datih tema u disciplini (npr. Shore 1993, 2000, 2006;
McDonald 1996; Shore and Black 1992; Bellier and Wilson
2000 i dr.), a potom u se na njihov rad nadovezati sopstvenim
razmatranjima.
Problemi "identiteta" (etnikog, nacionalnog, evropskog) u
Evropi postali su veoma komplikovani, naroito nakon raspada
Sovjetskog Saveza, ujedinjenja Nemake, okonanja Hladnog
rata i drugih drutvenih promena do kojih je dolo nakon 1989.
godine (posebno sa pomeranjem migranata, radne snage i izbeglica irom Evrope) i postali su vodea objedinjujua tema drutveno-humanistikih nauka s jedne, i tvoraca politika EU, s
druge strane. Kako to direktno formulie or, oni su postali i
Evropeizacija, kao strategija samopredstavljanja i kao instrument

moi, prvenstveno predstavlja reorganizovanje teritorije i narodnosti,
dva principa grupne identifikacije koja su oblikovala moderni evropski
poredak (Borneman and Fowler 1997: 487).
4
F. Barth 1969. Ethnic groups and bounderies: the social organisation of cultural differnce. London: Allen & Unwin.
5
Na istom mestu or je ukratko predstavio neke zajednike karakteristike literature koja se doticala pitanja identiteta (Shore 1993:782783).
Ivana Gaanovi
17
"glavni katalizator za ubrzavanje tempa evropske politike integracije" (Shore 1993: 780).
Evropska komisija od 1977. godine razvija "kulturnu politiku" koja potpomae jaanje svesti naroda o evropskom kulturnom identitetu, i to uz punu podrku Parlamenta. Ova politika
je dobila i formalno priznanje od dravnih vrhova, tj. Vlade, na
tutgartskom i Milanskom Savetu 1983, odnosno 1985. godine
(n.d.: 779).6 U te "kulturne politike" or ubraja razliite projekte Komisije za poveanje svesti "Evropljana" o njihovom kulturnom (nadnacionalnom) identitetu (posebno projekat "Peoples Europe" razvijan 1980-ih), kao i isticanu kampanju "Za
graansku Evropu" (n.d.: 783).
Kulturne politike EU su, takoe, vrlo jasno proklamovane i
kroz evropske konstitucionalne Ugovore i Ustav, to se naroito
odnosi na Ugovor iz Mastrihta kroz koji je iznesen predlog za
uspostavljanje evropskog graanstva, kojim su objavljene i nove pravne kompetencije institucija EU, meu kojima su i one
vezane za pitanja "evropske kulture" i "naslea" tj. "batine".
Ipak, or navodi da je konstruisanje "evropskog identiteta" meu stvaraocima evropskih politik postalo presudno zbog toga
to je uspeno sprovedena ekonomska, monetarna i pravna integracija evropskih zemalja zahtevala obezbeivanje politikog
legitimiteta, predstavljajui istovremeno i odgovor na novonastale okolnosti tzv. "demokratskog deficita", izazvanog integracijama na prethodno navedenim poljima (Shore 1993: 784; Shore and Abls 2004: 10). Vanost koncepta "evropskog identiteta", kako je esto isticano od strane evropskih federalista, jeste i
u tome to se njime izraava protivljenje razornim nacionalizmima, pri emu se posebno istiu posledice nacionalnih konfli6
or nudi hronologiju ugovora i deklaracija koje se direktno tiu

definisanja kulturne osnove Evrope i nastojanja Komisije ka promovisanju evropske javne svesti (Shore 1993: 787-788).
18
kata do kojih je dolo u dva svetska rata (Shore 1993: 786-787).

Zbog svega toga, identitet i kultura postali su politizovane kategorije u Evropi, i time je nauna i politika panja ka njima
usmerena vie nego ikada. Panja evropskog javnog diskursa
prema konceptima evropske kulture i identiteta vremenom je
menjala svoj intenzitet i oblik, ali ovi koncepti su, ipak, konstantno prisutni u diskursu evropskih politika.7
Razvijanje evropskih kulturnih politik zadaje mnoge probleme njenim kreatorima, i obojeno je mnogim kontradiktornostima kada je u pitanju nain na koji se identitet i kultura uopte
poimaju, kao i kada su u pitanju praktine posledice njihovih
primarnih nastojanja. Pre nego to je pokrenut projekat "Peoples Europe", inilo se da su federalistika nastojanja ka formiranju zajednikog identiteta "Evropljana" imala jasan cilj: da
ljudi promene svest o sebi, tj. o svom identitetu od nacionalnog prema nadnacionalnom, evropskom (v. Shore 1993: 784).
itava retorika integracije izgleda kao da je tada postala obuzeta
brisanjem kulturnih barijera izmeu nacionalnih drava, nakon
brisanja onih trinih, to potvruje i izjava ana Monea: "Kada
bismo imali priliku da ponemo od poetka, poeli bismo od
kulture" (navedeno u: Shore 1993: 785).
Program "Peples Europe" bio je uspean u nekim svojim
nastojanjima: na primer, prihvaen je predlog o zajednikom
evropskom pasou, zastavi, himni, i ta evropska obeleja istrajala su do danas, a neke od ambicija ovog programa i dalje stoje u
predloenom evropskom Ustavu (McDonald 2005: 4). Ipak, ishitrene i nedovoljno promiljene ideje o jedinstvenoj evropskoj
kulturi ovaj program su osudile na neuspeh, jer, kako kae MekDonald Evropa nikako nije jedinstvena u pogledu naroda, je7
Neke novije oblike identitetske politike EU i razlike u odnosu na

one koje je or razmatrao u radu na koji ovde referiram (dakle one koje
su bile aktuelne do 1993.), predstaviu u posebnom poglavlju.
Ivana Gaanovi
19
zika ili kulture... i ona je ve definisana u mnoini. Prostor je

ve podjednako ispunjen starim i novim nacionalizmima (n.d.:
4). No, na ovo pitanje u se vratiti kasnije. Sada u pokuati
ukratko da predstavim koje probleme i kakva objanjenja nude
or i drugi autori koji su razmatrali dati "problem evropskog
identiteta".
Kljuni problem koji or u svom istraivanju uvia jeste to
to su za konstrukciju "nove Evrope" koriene one isto "kulturne" i benigne (kurziv u originalu) odlike nacionalnog identiteta
(to je element onoga to je u Ugovoru iz Mastrihta nazvano
"cvetanje kultura"), a da, s druge strane, ona zahteva ukidanje suverene nacionalne drave i identifikacije sa njom (Shore 1993:
787). Navodei simbole kojima se u okviru kampanje "Peoples
Europe" nastojalo ka buenju oseaja evropskog identiteta, on
uvia da se tu radi o istim onim simbolima kojima su kreatori devetnaestovekovnih nacionalnih drava teili (i uspeli) da iskonstruiu oseaj nacionalnog pripadnitva (oseaj koji kasnije esto
mutira u onaj koji se podvodi pod pojam nacionalizma). Ovakav
zakljuak je postao opte mesto u istraivanjima ranih evropskih
"kulturnih politika" u tolikoj meri, da se mogao uzimati za polaznu taku u komentarisanju procesa evropske integracije. Ipak,
ini se da taj zakljuak vie nije relevantan, niti aktuelan. Jedan
od osnovnih razloga za to je sledei: kreatorima evropskih kulturnih politika je odavno postalo jasno (verovatno ve nakon projekta "Peoples Europe") da kreiranje nadnacionalnog identiteta u
klimi "kulturne iscepkanosti" u Evropi ima male izglede za (skoriji) uspeh. ak je i optimizam o politikom ujedinjenju vremenom oslabio (v. Abls 2004). Resursi prolosti (koji su eksploatisani u okviru prvih kulturnih inicijativa evropskih institucija)
oigledno nisu bili dovoljni. No, to nije obeshrabrilo kreatore
evropskih kulturnih politik; zapravo, ove politike su kasnije samo dobile na kompleksnosti, tako to su svojstvima "evropejstva"
pridodate nove dimenzije, koje su imale za cilj da "evropski gra-
20
ani" ponu da se okreu ka zajednikoj budunosti (n.d.). O

kompleksnosti i problemima novih vizija (prvenstveno Evropske
komisije) izgradnje evropskog identiteta bie kasnije rei, posebno u poglavlju o multikulturalizmu i nekim od aktuelnih "kulturnih politika" EU. Sada se valja ponovo vratiti na pitanja i zakljuke gore pomenutih antropologa.
I sam or u radu na koji referiram8, zakljuuje da je prerano
govoriti o "evropskom identitetu" kako je zamiljen u razmatranim politikama (Shore, n.d.: 791-792). Sa njim se slae i Abele
(Abls 2004) koji smatra da je osnovna prepreka ostvarivanju
date zamisli u tome to Evropa pati od nedostatka simbola, koji bi
doprineli da se oseaj zajednikog pripadnitva razvije meu
"Evropljanima", dodajui da taj nedostatak ide ruku pod ruku sa
nedostatkom koherentnog skupa politikih koncepata meu
evropskim zvaninicima. orov osnovni argument se, pak, sastoji
u tome da je "evropski identitet" kroz zvanini diskurs EZ previe
pojednostavljen i opredmeen koncept, to je protivno "injenici"
postojanja rivalskih i suprotstavljenih "evropskih identiteta" (v.
n.d. 791). "Govoriti o tom evropskom identitetu, kao to se govorilo u deklaraciji potpisanoj od strane evropskih lidera 1973.
godine, znai govoriti u prilog jednoj vrsti okcidentalizma, koji je
problematian isto koliko i orijentalizam koji je opisao Said
(1978)" (n.d. 792). No, s obzirom na pad entuzijazma u ovakvim
naporima (bar to se programa "Peoples Europe" tie), i s obzirom na relativno slabu delotvornost "eurosimbola" meu njihovim potencijalnim konzumentima ("Evropljanima"), strah od "okcidentalizma" ili, pak, neke vrste "euro-nacionalizma" deluje neosnovano. Na ovom mestu treba skrenuti panju na ono to je or
samo usputno spomenuo, a to je injenica da su zvaninici Komi8
Ovaj rad predstavlja deo njegove kasnije objavljene, opirnije studije: Cris Shore 2000 Building Europe: The cultural politics of European integration. London and New York: Routledge.
Ivana Gaanovi
21
sije i Parlamenta, koji su podravali evropske kulturne politike,

istovremeno tvrdili da one nemaju funkciju glorifikovanja evropske kulturne homogenosti, ve upravo suprotno njene heterogenosti! Ovakve, umnogome zbunjujue izjave, imale su za posledicu razvijanje veoma problematine multikulturalne identitetske
politike i njoj suprotstavljene kosmopolitske to su problemi o
kojima e biti vie rei kasnije u radu.
or napominje da veina problema vezanih za izraz "evropski
identitet" proistie i iz neodreenosti toga ta se zapravo podrazumeva pod problematinim i kontekstualizovanim konceptom
"Evrope" (Shore n.d.: 792). Ono to je interesantno, jeste to da se
nemogunost tanog definisanja toga ta je to "Evropa" od strane
evropskih zvaninika esto koristi kao prednost: kada im se upuuju kritike da su kroz svoje politike stvorili monolitan i fiksiran
koncept identiteta, oni se pozivaju na "otvorene evropske ciljeve", i na politiku stalnog irenja. Kasnije u pokazati da se slino
ponaaju i pri upotrebi koncepata evropskog identiteta, kod koga
se kao najplemenitija osobina (po potrebi) istie heterogenost, ali
i homogenost. to se same definicije Evrope tie, uprkos takvoj,
moe se rei, reverzibilnoj retorici zvaninika institucija EU, or
smatra da ona (definicija) implicitno postoji: "U svemu ovome je
paradoksalno to da u diskursu Komisije i u njenim politikim dokumentima, de facto, postoji implicitna definicija "evropskog",
iako se u Komisiji tvrdi da taj izraz nije zvanino definisan, pa
ona u praksi tako pojaava fiksno i monolitno koncipiranje
evropskog identiteta" (n.d. 792).
Na osnovu sadraja kategorije "evropskog kulturnog nasle9
a" , koju plasira Evropska komisija, or zakljuuje da je ova
kategorija zasnovana na onome to antropolozi nazivaju "esenInae, "pravo na kulturno naslee" priznato je Konvencijom o zatiti kulturnih dobara u sluaju oruanog sukoba iz 1945. (Paunovi,
Krivokapi i Krsti 2007: 282).
9
22
cijalistikim modelom identiteta" (n. d. 792), emu u prilog govore i razliiti drugi oblici evropskog ovinizma, elitizma,
"evrocentrinog rasizma" (v. n. d. 792), kao i konstantna upotreba toliko problematizovanih koncepata u drutvenim naukama
uopte "nacije" i "zajednice". U antropologiji ozloglaena pria o proizvodnji Drugog predstavlja ve obaveznu implikaciju
esencijalizovanja identiteta, a mnogi istraivai su je jo odavno
dijagnostifikovali u kontekstu evropske samoreprezentacije (v.
npr. Bornman and Fowler 1997). Uostalom, tenja ka jakoj unutranjoj solidarnosti moe da probudi raznolik spektar oseanja
od oseanja identifikacije, preko tolerancije do indiferentnosti, ostrakizma i nasilja (Dijkstra, et al. 2001: 56). Ipak, pojmovi
"evropska kultura" i "evropsko naslee" i dalje se neometano
provlae kroz zvanina dokumenta EU.
or je rasvetlio mnoga mesta kritike kada je kulturna politika evropskih institucija u pitanju, a meu njima je i problem
centralizacije moi evropskih institucija na utrb dravnih ingerencija (Shore, n.d.: 794). Takva vrsta koncentracije Mou upuuje na opasnost od provociranja uznemirenosti i ranjivosti periferija, koji se kasnije manifestuju u lokalnim oblicima ovinizma i ksenofobije (n. d. 795). Meutim, ni jedna vrsta orkestriranja kulturnih identiteta, bilo da se ono sprovodi iz lokalnog,
dravnog ili naddravnog centra (iz antropoloke perspektive)
nije plauzibilna, pa zato problem centralizacije moi od strane
evropskih institucija ovde neu detaljnije komentarisati. Uprkos
"dobronamernosti" ovog kulturnog poduhvata Komisije, kojoj
je osnovni cilj razvijanje humanog oseanja zajednitva meu
svim "Evropljanima", on proizvedene su i mnoge kontraindikacije, a moe se rei da se u mnogim aspektima evropska integracija zahvaljujui njemu pretvorila u proces dezintegracije (tu
pre svega mislim na ponovno oivljavanja nacionalistikih i separatistikih pokreta u Evropi, kako onih manjinskih, na "rubo-
Ivana Gaanovi
23
vima" Evrope, tako i onih koji se javljaju u nekim od velikih

evropskih nacija).
Iako ciljevi EU ka integraciji i ujedinjavanju deluju oigledno i neupitno, na osnovu antropolokih, ali i drugih istraivanja,
postalo je jasno da su dati ciljevi veoma problematini. tavie,
izgleda kao da su i sami kreatori evropskih politika izgubili taan pojam o tome ta im je cilj. esto se moe proitati u antropolokim radovima da je jedna od osnovnih karakteristika EU
njena politika i idejna neodreenost (npr. Abls 2004).
Pored toga to je nedefinisan entitet u politikom smislu, retorika njenih zvaninika je krajnje neodreena, a to se naroito
odnosi na oblast kulturnih politika. Deo onoga to smatram vanim za antropoloko razmatranje, a u vezi sa savremenim politikama koje izviru iz institucija EU, jeste i konstitucionalizacija
"evropskog graanstva". Pitanje graanstva u EU je neodvojivo
od pitanja "identiteta", i zato, iako se moda smatra domenom
pravne teorije i filozofije, ono je sasvim legitimno antropoloko
pitanje (v. Nic Craith 2004; Neveu 2005). Jedna od poetnih
pretpostavki u ovom radu mi je ta da koncept graanstva, iako
predstavlja jednu od osnova politike legitimnosti EU, slui i
kao lepak za idejno pribliavanje meusobno otuenog stanovnitva drava lanica (cf. Vajler 2002: 373). I u analizi same
evropske identitetske politike polazim od toga da su njeno
osmiljavanje, promovisanje i sprovoenje u najveoj meri podstaknuti, pored ostalog, potrebom za legitimizacijom EU kao,
pre svega, politikog sistema u kome stvaranje "evropskog naroda" predstavlja uslov takve legitimizacije; u suprotnom EU
bi i dalje bila percipirana kao fundamentalno nedemokratski sistem (Shore and Abls, 2004: 10). Upravo zato to koncept
graanina i identiteta smatram neraskidivo povezanim (ne samo
u kontekstu Evrope), smatram da je neophodno usmeriti antropoloku panju na procese njihove pravne legitimizacije i naturalizacije putem konstitucionalizacije.
24
Globalizacija kao iri analitiki okvir

Moe se rei da samo definisanje nebuloznog fenomena globalizacije predstavlja jedan od najveih izazova savremenih
drutvenih teoretiara. Taj nedostatak normativnog dogovora ta
treba podrazumevati pod "globalizacijom", bilo da se ona razmatra kao politiki, ekonomski fenomen ili kao opis stanja savremenog sveta, ipak ih ne spreava da dalje debatuju o istorijskim uzrocima, razvojnim shemama i moguim daljim implikacijama ovog "sveobuhvatnog" procesa, na svetsku ekonomiju,
politiku, drutvene odnose i "kulturu". Sama se u ovom radu neu truditi da definiem ta podrazumevam pod globalizacijom.
U ovom kontekstu globalizaciju podrazumevam kao sveprisutnu
teorijsku konstrukciju tj. kao pojam koji je ve dostigao frekvenciju i karakter preutnog znanja kakav deli i sama "kultura"; kao paradigmu pod ijim kiobranom se odvijaju mnoga savremena teorijska razmatranja, bila ona na lokalnom, regionalnom, dravnom, nad-dravnom ili, pak, na globalnom nivou.
Globalizaciju neki vide kao "sudar civilizacija" a neki kao
"kreolizaciju" svetskih razmera (Amselle 2002: 215). No, pristupi problemima globalizacije, kada je antropologija u pitanju
(to, naravno, vai i za druge discipline), veoma su razliiti, i
predstavljaju itav kompleks problema, zakljuaka, metodologija i namera. Delim stanovite Abu-Lugod, da u prouavanju
globalizacije "ne samo da nemamo zajedniku paradigmu,
ve mislim da je nikada neemo ni imati. To ne treba shvatiti
kao na defekt pri prouavanju globalizacije, nego, u stvari, kao
jednu od naih jaih strana. Svaki pojedinani pogled je i korektan prema onome to posmatra, ali je u osnovi nekompletan i tako "pun predubeenja" zbog njegovog ogranienog fokusa i
unapred stvorenih teorijskih pretpostavki" (Abu-Lughod, 2007:
359). To potvruje i Fridman (mada dosta pesimistinijim tonom) kada kae da je, kulturna, i shodno tome, intelektualna
Ivana Gaanovi
25
fragmentacija sveta, obeshrabrila svaki napor ka jedinstvenoj

interpretaciji savremene situacije (Friedman, 1990).
Smatram da je svaki teorijski poduhvat objanjenja/razumevanja/kritike identitetskih politika koje prate proces evropske
integracije osuen na neuspeh ako se ne uzmu u obzir globalne
manifestacije identitetskih problema sa kojima se ujedno suoavaju i konzumenti razliitih identiteta, i kreatori identitetskih
oznaka ali i sami antropolozi. Ipak, samo prouavanje EU predstavlja i jedan od naina da se razume globalizacija, to samo
govori u prilog zamrenosti i ambivalentnosti njihovog odnosa,
ali i o neophodnosti analiziranja takve veze. Dakle, bilo da se
sloimo sa Kastelsovim (Castells) stanovitem, koji EU vidi
"kao reakciju na globalizaciju, ali i [kao] njen najpotpuniji izraz" (navedeno u Rosamond, 2005: 24), ili da uspostavimo neku
drugu relaciju izmeu EU i procesa globalizacije, evidentno je
da je proces nastanaka i razvoja EU tesno povezan sa tim procesima (v. npr. Warleigh 2006).
Proces kreiranja "evropskog identiteta" i razvrstavanja elemenata koji bi se podveli pod ono to se od strane institucija EU
naziva "evropskom kulturom" nije, dakle, podstaknut jedino internim evropskim potrebama, ve i ekonomsko-politikim globalnim pritiscima i transnacionalnim reimima kao to su Helsinka povelja o ljudskim pravima, Ujedinjene Nacije, Severnoatlantski savez, multinacionalni tehnoloki projekti, kao to je
Arijan (Ariane), Organizacija ekonomske saradnje i bezbednosti, Svetska Banka ili Opti sporazum o carinama i trgovini
(Borneman and Fowler, 1997: 496). Integracija evropskih zemalja u EU, pored unutranjih nastojanja ka miru i humanom sjedinjavanju i kooperaciji drava koje su pretrpele komare nakon
dva svetska rata, presudno je uslovljena spoljnim drutvenoekonomskim okolnostima.
Evropska integracija je u velikoj meri usmerena na ekonomsku korist "irenje evropskog trita prua vee izglede za bri
26
rast, kako pojedinanih, tako i zajednike privrede (i posledino, poveanje ivotnog standarda, smanjenje stope nezaposlenosti i sl.), odnosno za stvaranje jae, prosperitetnije evropske
ekonomije, konkurentne na svetskom nivou" (Maleevi
2006:74). Ekonomsko udruivanje evropskih zemalja, prema tome, predstavlja uslov da "Evropa" parira ostalim svetskim ekonomskim gigantima SAD, Indiji i Kini (n.m.). Povoljan ekonomski poloaj u svetskom ekonomskom sistemu daje joj autoritet supersile na nivou globalnog politikog odluivanja, u smislu mogunosti da brani sopstvene interese, kao i vrednosti na
kojima je naelno zasnovana demokratiju, pluralizam, jednakost, vladavinu prava.
Nastojanja ka izgradnji "nove Evrope" i njenog identiteta
spolja su podstaknute, takoe, i kontinentalnom trijangulacijom
nakon Drugog svetskog rata, u kojoj se "Evropa" nala izmeu
Sjedinjenih Drava i Sovjetskog Saveza poznatih kao dve supersile koje su se, izmeu ostalog, nadmetale i na planu naina na koji e interpretirati evropsku prolosti i odrediti uslove
njenog vaskrsenja. Sa raspadom Sovjetskog Saveza i sa opadanjem amerike dominacije, za Evropu je nastupio period mladosti i slobode za stvaranje novih znaenja (Borneman and Fowler
1997: 488).
Neosporno je da je EU u mnogim od svojih gore navedenih
nastojanja uspela, ali za EU se uprkos tome, i dalje kae da je
"nedovrena" ili politiki jo uvek "neidentifikovana", a neuspela ratifikacija Ustava 2005, problematina imigrantska politika,
ideoloka borba izmeu federalista i nacionalista, kao i druge
krize i unutranje nesuglasice izmeu drava lanica koje konstantno iskrsavaju tokom evro-integracije alarmiraju da mnoge
vrednosti i ciljevi koje proklamuju evropski zvaninici jo uvek
nisu naili na zadovoljavajui javni pristanak. Duboki oseaj depresije i nezadovoljstva evropskom tvorevinom, koja je pretila
da potkopa svoju politiku legitimnost, otvorila je mogunost
Ivana Gaanovi
27
osmiljavanju projekta stvaranja evropskog demosa, tj. stvaranja svesti o "evropskom identitetu", kao i kasnijem uvoenju
evropskog graanstva (v. Vajler 2002: 366).
Na to pitanje u se, ipak, vratiti kasnije, dok u u ovom
odeljku izdvojiti neke od onih tokova koji se podvode pod pojam globalizacije, a koji su uticali na promenu antropolokog,
ali i opteg shvatanja kulture i identiteta i koji mogu pomoi pri
razumevanju problema kulturnih (identitetskih) politika u EU.
Kljuna promena do koje je dolo usled procesa globalizacije,
jeste promena odnosa i veza meu ljudima. To se pre svega odnosi na revolucionarni tehnoloki napredak u oblasti komunikacionih sistema i transporta. Ova dostignua omoguavaju da robe,
kapital, ljudi, a pre svega, informacije, putuju neverovatnom brzinom kroz Makluanovo "globalno selo", za ta je prostor postao
gotovo nevana dimenzija. Naravno, razvoj u ovoj oblasti doprineo je irenju politike i ekonomske kooperacije do te mere, da je
tzv. multinacionalne organizacije sada pravilnije nazvati transnacionalnim, "globalnim" organizacijama (Dijkstra, et al. 2001: 57),
ili pak postnacionalnim, anacionalnim. Neu se truditi da nabrajam
sve one pojave koje bi doarale sliku o umreenosti savremenog
sveta, koja se do sada verovatno ve sasvim jasno iskristalisala u
glavama veine Zemljana. Ona posledica sveopte globalizacije
koju u, pak, ovde posebno izdvojiti jeste to da politika, ideoloka, religijska ili kulturna kretanja ne mogu vie biti povezivana
za specifinu oblast, kulturu ili period, jer su ona rasprena irom
planete, to je posledica sve veeg rasta proizvodnog kapitala,
ubrzanja u tehnolokom razvoju, pojave rastueg tela svetskih korisnika i irenje neoprotekcionistikih pritisaka (v. n. d.: 57-58).
Takav kontekst omoguava razliitim drutvenim akterima da biraju u irokom asortimanu proizvoda i ideja koji je dostupan na
globalnom tritu identiteta (Amselle 2002: 216, kurziv moj).
Jedna od esto navoenih posledica savremenih globalizacijskih tekovina jeste neminovnost interakcije izmeu lokalnih i
28
globalnih elemenata i mehanizama, tzv. "glokalizacija" (npr.

Dijkstra, et al. 2001: 58). Inter-kontinentalne migracije, razvoj
turizma, mediji, konzumerizam i dr., doveli su do toga da "kulturni materijali" postanu svuda dostupni i da zbog toga nekada
poimane kao definisani i zasebni entiteti kulturne monade
postanu deteritorijalizovane i neodreene. Ono to ovde treba
istai jeste to da "kulture" kao zasebni entiteti naravno, nikada
nisu ni postojale, i ova pojava nikako nije iskljuiva karakteristika XX veka. Meanje drutava, kultura i civilizacija u ljudskoj istoriji je konstantno i nije ogranieno samo na dijasporinu i mobilnu prirodu savremenih drutava (v. npr. Amselle
2002). Ipak, navedene pojave koje prate globalizaciju, znaajno
su uticale na to da deteritorijalizovanost, amorfnost i dinaminost "kultura" postane evidentna. Sve oiglednija slika o nepostojanosti kulture, posebno nacionalne, dovela je do prepoznavanja viestrukosti, poliseminosti, promenljivosti i hibridnosti
identiteta. Danas, uostalom, kako kae Vajler, "nije originalno
podseati da identitet u doba u kojem ve dugo "izbor" zamenjuje "sudbinu" kao osnovu samospoznaje predstavlja u velikoj meri politiku i socijalnu tvorevinu koja daje prednost jednom obeleju (ili grupi obeleja) nad drugima, pozivajui pojedinca da se identifikuje i to zatim proglaava identitetom". (Vajler 2002: 366). On smatra da je u takvim okolnostima pravilnije
govoriti o diferentitetu, a ne o jednom identitetu. Slino tome,
Mihelj predlae da je u uslovima globalizacije pravilnije govoriti o identifikaciji (kao procesu), a ne o identitetu (kao nepromenljivoj realnosti) (Mihelj 2001: s. a.).
Ipak, kao to sam ve napomenula, perspektive o globalizaciji
i njenim uticajima na "kulturu" i "identitet" znaajno variraju. Tekovine globalizacije, npr. poveana mobilnost ljudi i sistem slobodnog trita, obino se poimaju kao tendencija ka kulturnoj homogenizaciji, kao pretnja potapanja kulturno raznolikih zajednica
sveta "kokakolizacijom", "milkejkizacijom", "mekdonaldizaci-
Ivana Gaanovi
29
jom", "emtivizacijom" i drugim izluevinama koje dolaze iz

SAD, tj. sa Zapada (v. npr. Barnet i Kavana 2003), i zbog toga
kao povoljno tle za "kulturni imperijalizam". Ipak, i paradoksalno, globalizacija istovremeno podrazumeva i nastavljanje, ak i
pojaano izraavanje kulturne heterogenosti: globalno i lokalno
jesu dva lika istog kretanja (Hall 1991). Drugim reima, rastua
globalizacija obezbeuje povoljne uslove za sve vrste partikularizacije, lokalizacije i ak fragmentacije (Dijkstra, et al.: 58), pa je
zbog toga zapravo neopravdano govoriti o "kulturnoj homogenizaciji". Prema Amselu, dananja teorija globalizacije ima korene
jo u marksistikoj ideji o svetskom tritu i imperijalizmu, ali
kljuna razlika meu njima lei u tome to umesto klasnih i teritorijalnih, poslednja razmatra identitetske borbe. Daleko od toga
da promoviu kulturnu uniformnost, neki ameriki teoretiari
ekonomsku globalizaciju vide kao uzrok za izbijanje dananjih
identitetskih i religijskih konflikta, dakle kao dezintegracioni proces (Amselle 2002: 214).
Postalo je evidentno da globalizacija mnoge ljude (ili grupe
njih) nagoni da uvruju svoje monadne kulturne identitete,
uprkos porukama o hibridnosti, promenljivosti, mnogostrukosti
identiteta kakve alju drutveno-humanistike nauke. Pojava diferencijacije kulturnih identiteta postala je naroito izraena u
okvirima (krhkih) nacionalnih drava, i to najee kao osnova
za grupna politika prava koja zahtevaju mono-kulturno identifikovani pojedinci ili za ono to se podrazumeva pod multikulturalizmom.10
Imajui u vidu sve promene koje su proistekle iz globalizacije, moe se rei da je jedna od njenih kljunih posledica promena percepcije teritorijalnosti i s njom povezanog identifikovanja pojedinaca. Tako posmatrano, proces izgradnje "evropskije" Evrope, stvaranje njenog novog imida na osnovu koga bi se
10
Ova pitanja, u kontekstu EU, razmatram u sledeem odeljku.
30
pojedinci kasnije identifikovali predstavlja globalizaciju u malom (neto nalik razvijanju kosmopolitskog identiteta, ali na nivou Evrope), s tim to se on na nivou Evrope odvija, ne pod uticajem neke "nevidljive sile", ve kao strategija samopredstavljanja pod uticajem institucionalne moi EU. Ovakva analiza
zapravo predstavlja zaokret u odnosu na klasina istraivanja
identitetskih politika, s obzirom da se u sluaju antropologije
javnih i praktinih politik u analizi ne polazi "s vrha ka dnu",
ve "s dna ka vrhu".
S tim u vezi namee se pitanje da li EU, naruavanjem principa teritorijalnosti i narodnosti, nastoji ka naruavanju dva
osnovna principa na kojima je zasnovan model evropskog politikog poretka (cf. Borneman and Fowler 1997: 489)? Analiza
koju sam ovde sprovela pokazuje da ti principi nisu iezli iz
projekta izgradnje EU, da ih taj projekat pothranjuje, ali i da ih
dodatno koristi na viem nivou apstrakcije; zbog toga se moe
rei da je zadatak antropologa da pokau kako je pravilnije govoriti o reteritorijalizaciji a ne deteritorijalizaciji (v. Gupta and
Ferguson 1992), kao odlici savremenog sveta.
Sve vea svest o razliitosti u nacionalnim dravama i o tome da izmeu nacionalne drave (nacionalnosti) i kulture ne treba vie stavljati znak jednakosti, nagovetavala je da su konano uspostavljene okolnosti za praktikovanje liberalnog shvatanja pojedinca kao subjekta koji je najzad osloboen stega nacionalnog (=kulturnog) identiteta, i koji moe sam da bira kako
e i sa im sve eli da se identifikuje. Ipak, ishod je bio kontraindikativan takvom nagovetaju. To potvruju i Gupta i Ferguson kada kau da je "ironija ovih vremena u tome to je uporedo
sa sve veim zamagljivanjem i neodreenou prostora i mesta,
ideje o kulturno i etniki odreenim prostorima postaje ak i vie istaknuta nego ranije" (Gupta and Ferguson 1992: 10).
Verovatno je prepotentno pripisati antropolozima tako veliku krivicu, ali moe se rei da je tradicionalni antropoloki kon-
Ivana Gaanovi
31
cept kulture znaajno doprineo tome da ekonomska globalizacija ima tako paradoksalan ishod u retradicionalizaciji. U odeljku
koji sledi pokuau da skiciram kako je "stari" antropoloki pojam "kulture" postao sveprisutan u fondu rei savremenih politiara, drutvenih teoretiara, umetnika, pravnika, evropskih
"oeva osnivaa" i mnogih drugih "patriota". Kritiku tog koncepta zasnivam na "novoj" antropolokoj koncepciji "postkulture", koju u kasnije primeniti i na probleme multikulturalizma,
odn. identitetskih politika institucija EU.
II
KULTURA I IDENTITET KAO
POLITIKI NEIZBENI KONCEPTI
Preludijum za antropoloku raspravu o

multikulturalizmu i politikama identiteta u EU
Kroz koncepte "kulturna prava", "multikulturalizam", "zahtevi za potovanjem razliitosti", "politike razlike", "politike
priznavanja", zapadna politika teorija je postala preokupirana
"kulturom" (Scott 2003: 93). Sa sveoptim osveivanjem kulturnih razlika, proisteklim iz sve vee popularnosti ideje multikulturalizma, koncept kulture postao je i jedna od kljunih potapalica javnih politik. Pored toga, dolo je do poveanog akademskog interesovanja za teoriju kulture, naroito kroz pojavu
multikulturalista na univerzitetima (kao intelektualne struje, koja se pre svega zalagala za obrazovnu reformu na bazi ovog
koncepta), kao i kroz razvijanje studija kulture kao nove discipline. Istovremeno, akademski "kulturni ratovi", posebno u
SAD, rasplinuli su se po stranicama asopisa kao to su Current
Anthropology, JRAI i Social Anthropology (Grillo 2003:158).
Savremena ekspanzija koncepta kulture u gotovo sve oblasti ivota predstavlja veoma kompleksnu pojavu, pa u pokuati samo okvirno da naznaim neke od njenih uzroka i manifestacija,
naravno, s obzirom na temu ove knjige.
Sami antropolozi nisu imali mnogo udela u opsenim raspravama koje se vode po pitanju odnosa kulture i savremene politi-
34
ke teorije (v. Scott 2003), ali ni u onim koje se tiu odnosa multikulturalizma (kao specifine politike identiteta) i liberalizama.
Kako Skot tvrdi, ovim pitanjima je u politikoj filozofiji uglavnom pristupano tako da "kultura" nije posmatrana kao konceptualno autonomna, ve kao sredstvo za potkrepljivanje odreene
politike teorije o liberalnoj demokratiji (n.d. 96). Ne mislim da
je "autonomno" koncipiranje "kulture" uopte mogue, ali mislim
da bi relativistiki koncept kulture kao kulturno-istorijskog konstrukta koji antropolozi razvijaju ve pola veka, mogao posluiti kao konstruktivan i kritiki plodan doprinos politikoj filozofiji.1 Ipak, primarni cilj mi je da takav koncept u ovom radu iskoristim, ili bi moda pravilnije bilo rei da ga "testiram", pri analizi
identitetskih politika i/ili multikulturalizma u EU.
Osnovna promena u savremenoj antropolokoj teoriji na koju u skrenuti panju, i koju smatram vanom, jeste ta da je
"kultura" od predmeta antropoloke analize postala njeno glavno kognitivno sredstvo za razumevanje politikih i drugih tekovina savremenog sveta.2
Antropoloke debate u vezi sa procesima globalizacije obeleile su 90-te godine XX veka (Milenkovi, 2007: 158), i predstavljaju na neki nain kontraindikativan nastavak rada u disciplini nakon debata o postmodernizaciji (n. m.), jer je taj period
samokritikog teoretisanja3, pre svega o etnografiji kao veoma
problematinom antropolokom metodu, doveo do krize identiteta same discipline (Milenkovi 2003). Ipak, za itav XX vek,
Jedan od najveih protagonista ove ideje je Dejms Tali (James
Tully), u svom delu Strange Multiplicity: Contitutionalism in an Age of
Diversity (v. detaljnije u Scott 2003).
2
Naravno, ovo je samo jedno od postojeih shvatanja znaenja, vanosti i svrhe koncepta "kulture" u antropologiji.
3
Postmodernistiki "zaokret" se pre svega dogodio u amerikoj antropologiji, ali je imao idejni odjek na mnogo irem nivou.
1
Ivana Gaanovi
35
a naroito za njegovu drugu polovinu moe se rei da je predstavljao period intenzivnih promena u antropologiji, a taj period
se poklapa i sa rastuim (ekonomskim, politikim, kulturnim,
komunikacijskim) promenama na planeti, kao i sa shvatanjem
da koncept "kulture" treba potpuno preformulisati. Preosmiljavanje i relativizacija koncepta kulture, uporedo sa preispitivanjem rada i javne uloge same antropologije otpoelo je, ipak,
gotovo sa samom institucionalizacijom discipline, pre svega od
strane Franca Boasa i nastavljaa njegovih ideja; 60-ih godina
je intenzivirano, naroito sa radovima Kliforda Gerca (Scott
2003: 93), a kulminiralo je 80-ih godina sa interdisciplinarnom
ekspanzijom postmodernizma. Postmodernistika kritika intervencija je verovatno najznaajnije uticala na savremene "moralno/politiki motivisane kritike"4 (Milenkovi 2005: 68) tradicielim da naglasim da, iako esto deluje da su nastojanja antropologa pri kritikim razmatranjima znaenja koncepata kulture i identiteta, kao i nastojanja ka intervenciji u debatama u politikoj teoriji inspirisana moralnim, odn. politikim motivima, i da su novonastali,
postkulturni koncepti zapravo proizvodi moralnih, "ljudskih" poriva za
ispravljanjem svetskih nepravdi koje je "tradicionalna" antropoloka
"kultura" proizvodila i proizvodi, mislim da antropolozi ne treba da se
trude da ostavljaju takav utisak. Pokuaj da se antropoloka nastojanja
ka statusu politiki relevantnog komentatora, afirmiu pozivanjem na
"primarnost etikog" (Scheper-Hughes, 1995) kao kljunog argumenta
u takvim i slinim ciljevima ispostavio se kao neodriv, posebno sa teorijskog i metodolokog aspekta (to se posebno odnosi na ishod debate
koju su sredinom 90-ih godina zapoeli Roj DAndrade i Nensi eferHjuz, gde je tema debate bila ta bi trebalo da bude osnovni garant validnosti antropolokog rada etika ili (objektivna) metodologija. Vie
o tome v. u: Gaanovi, Ivana. 2007. Moralni i/kao objektivni modeli:
Implikacije polemike Roja DAndradea i Nensi efer-Hjuz. Diplomski
rad. Biblioteka Odeljenja za etnologiju i antropologiju). Iako u ovom
radu ne elim da pruim nekakav manifest "za javnu antropologiju",
lino smatram da bi takva uloga mogla da donese korist (pre svega teo4
36
onalnog antropolokog koncepta kulture i identiteta i dovela u

pitanje politike i teorijske implikacije neupitnog ograniavanja
i izolovanja kultura u doba etnografskog relizma.
Ipak, neu ulaziti dublje u implikacije postmodernizma na
savremenu antropologiju, koja, kako se ini, opet deluje kao
"normalna nauka" (u Kunovom smislu) i koja je "prerasla postmodernistiko samopreispitivanje i vratila se u realni svet"
(Stolcke 1995: 1); ipak, slaem se sa onima koji smatraju da je
postmodernistiki uticaj na veinu miljenja dananjih antropologa moda i presudan (posebno Milenkovi, 2007: 137-160),
bilo da su se protivili ili zastupali tu (inter)disciplinarnu tradiciju. U radu u izdvojiti onu implikaciju postmodernizma na savremenu antropologiju, koja je "u vezi s optom antropolokom teorijom kulturne promene, posebno u vezi sa aktuelnim
spornim drutvenim pitanjem globalizacije i evropske integracije, s obzirom da teorija etnografije implicira i jednu sasvim specifinu teoriju kulture i predstavlja uvod u postkulturnu antropologiju"5 (Milenkovi, 2007: 141).
Iako se od antropologa (kao i od drugih drutvenih naunika
i humanista) tradicionalno oekivalo da u svojim radovima pre
svega budu posveeni teoriji i "unapreivanju" znanja u oblastima koje prouavaju, verovatno je suvino naglaavati da su oni
pri tom stalno izloeni uticajima politikog i drutvenog kontekrijsku), kako interdisciplinarnoj, obrazovnoj i politikoj javnoj sferi, tako i samoj antropologiji. Verujem da bi aktivniji javni pristup proizveo
i mnogo novih pitanja i nedoumica. O javnoj ulozi antropologije u srpskom obrazovnom sistemu i politici dosta je pisao Milenkovi (2003,
2005), koji takoe smatra da ne treba stavljati primarni naglasak iskljuivo na moralnu pouku, ve se usredsreuje na "dalji razvoj modela interakcije metoda, morala i javne sfere" (Milenkovi 2007: 140).
5
Ovaj pojam sam preuzela od Milenkovia, i pri svakoj upotrebi
ovog pojma u radu, referiram na znaenje koje mu on pridaje (Milenkovi 2005).
Ivana Gaanovi
37
sta u kome ive, kao i da je to odnos uzajamnog oblikovanja.

Zapravo, svaka antropoloka teorija, zavisno od konteksta u kome je pisana, uvek (moda ak i nesvesno) predstavlja odraz ili
korelat (politikih) okolnosti. Rastue drutvene, politike, ekonomske, tehnoloke, kulturne promene, u velikoj meri su navele
antropologe da ponu da preispituju sopstvena teorijsko-metodoloko-etika polazita, a tome je umnogome doprineo i "kompleks krivice" i "manija gonjenja" od kojih antropolozi pate nakon to su uvideli da je njihova koncepcija "kulture" (kao homogenog, statinog, ogranienog sistema vrednosti, znaenja)
prvenstveno pogrena, a potom i zloupotrebljena u kolonijalne,
ali kasnije i u mnoge druge svrhe. To je bio razlog zbog koga
itavu antropoloku tradiciju samopreispitivanja moemo okarakterisati kao diskurs borbe protiv nepravdi (koje je u velikoj
meri sama proizvela). Kao to je nagoveteno, za vreme preosmiljavanja koncepta "kulture" i "identiteta", oni su iscurili iz
disciplinarnih okvira u politiku, umetnost, medije..., i uspeno
se uklopili u njima eljene oblike, i tako postali oruje za razliite borbe u politikama identiteta.
Politiko usmeravanje na kulturu i kulturne razlike "istovremeno predstavlja percepciju i program: percepciju ogromne vanosti kulture u ivotima ljudi i program primoravanja ljudi
da priznaju tu injenicu" (Eller 1997: 251).
Kada je o vanosti i ogromnoj zastupljenosti pojmova "kultura" i "identitet" u politikoj retorici re, zapravo se misli na
relativno noviji period, tj. na period druge polovine XX veka.
Tada se obino misli na ideoloko-politiki pokret multikulturalizma (kroz koji su koncepti kulture i identiteta najvie upotrebljavani, modulirani i podeavani), ali i na njegov uticaj na
kompletnu teoriju politike i pravne filozofije u kojoj kultura i
zahtevi za priznavanjem grupnih identiteta postaju jedan od
osnovnih izazova filozofiji liberalizma. Pored toga, "kultura"
(shvaena esencijalistiki) istovremeno postaje osnovna referen-
38
ca razlike tj. osnovno sredstvo za poimanje i objanjavanje drugosti (Scott 2003: 106), a u toku poslednje decenije veina svetskih konflikata bila je po prirodi unutardravna, i uzrokovana
etnikim, religijskim i kulturnim razliitostima (Dijkstra, et al.
2001: 62). Ipak, valja napomenuti da "kulturni esencijalizam,
kao i kulturna anksioznost, nisu nove pojave (izraavani su, izmeu ostalog, i u romantizmu XIX veka, i u XX-ovekovnom
anti-kolonijalizmu), ali oni su sada sveprisutni i zauzimaju mnotvo oblika, posebno proimajui vei deo politike i medijske
retorike u Evropi, podjednako od strane "manjinskih" i "veinskih" populacija, a najvie kroz politiki i religijski spektar"
(Grillo 2003: 158).
Pojava multikulturalizma (uz opte ekonomske/politike/drutvene/kulturne globalne promene) predstavlja kontekst u
kome je razvijena "nova" antropoloka teorija kulture i identiteta, i on se umnogome razlikuje od vremena kolonijalnih, neokolonijalnih i prekolonijalnih pokreta, kao konteksta u kome se
veina antropolokih teorija razvila, pa tako i tzv. "stari" antropoloki koncept kulture (cf. Turner 2003: 424). Neki od antropologa se otro protive daljoj upotrebi i irenju "starog" esencijalistikog koncepta (npr. Wright 1998), ali ipak, ta je to
esencijalistiko u "kulturi" koju antropolozi nastoje da povuku
iz (pre svega) politike i pravne upotrebe? I ta nude u njenu zamenu? U sledeem poglavlju u pokuati da odgovorim i na pitanje kakve to veze ima sa multikulturalnim politikama i sa EU,
i na kraju sa stvarnim, svakodnevnim ivotom?
III
MULTIKULTURALIZAM: KAKO
IZAI NA KRAJ SA KULTURNOM
RAZLIITOU?
Pod "kulturnim esencijalizmom" podrazumevam sistem verovanja utemeljen na koncipiranju ljudskih bia kao "kulturnih" (i u
odreenim okolnostima teritorijalnih i nacionalnih) objekata,
odn. kao nosilaca neke kulture, locirane u omeenom svetu, koja
ih definie i diferencira u odnosu na druge." (Grillo 2003: 158)
Prethodni odeljak bar donekle pokazuje da se slika iscepkanog sveta na kulturno specifine nacionalne drave sve vie rastae u transkulturni i multikulturalni svet. Dakle, u konceptualnom
smislu, ova slika vie nije crno-bela (ako je ikada i bila), tj. sve je
manje naglaeno crno-bela, i vie nije mogue razaznati linije kojima se kulturni entiteti razdvajaju jedan od drugog (kako je to
nekada moda izgledalo). Ovde u, ipak, pokuati da skiciram zato je multikulturalizam, kao jedna od (najee pozitivno okarakterisanih) posledica globalizacije i kao ideja koja je mnogima
pomogla da se uvidi injenini karakter kulturne izmeanosti i
pretapanja, u nekim svojim vidovima veoma problematian, i da
bi svako nastojanje ka njegovom ozakonjavanju, formalizaciji i
javnoj proklamaciji trebalo prethodno dobro promisliti.
Redefinisanje koncepata kulture i identiteta otvorilo je nova
politiki relevantna pitanja u antropologiji, to antropolozima
prua ansu da uestvuju u koordinisanju svojih teorijskih koncepata u aktuelnim politikim upotrebama i da doprinesu savre-
40
menoj politikoj teoriji. Kao to je do sada unekoliko objanjeno, "kultura" i "identitet" postali su sastavni deo (anglo-saksonske, cf. Milenkovi 2005: 64) javne sfere i politike teorije, to
je elaborirano pre svega kroz kontekstualno-specifine identitetske politike u savremenim zapadnim demokratijama. Takve politike je u poslednjih nekoliko decenije mogue pratiti i u nadnacionalnom politikom i javnom kontekstu EU. S obzirom da
multikulturalizam implicira odreenu teoriju kulture/identiteta,
teorijsku intervenciju u savremenim multikikulturalnim raspravama (u okviru politika identiteta) smatram jednim od najvanijih izazova za antropologiju (ovde Evropske unije).
Bez obzira da li su zvanino prihvatile multikulturalne politike, savremene zapadne liberalne demokratije obino (jesu primorane da) sebe opisuju kao multikulturalna drutva, a tako i
zvaninici EU zamiljaju svoju politiku tvorevinu (emu u
znatniju panju posvetiti u sledeem poglavlju). Savremena drutva se u, najirem smislu, smatraju multikulturalnim zato to su
otvorena prema razliitim ljudima/grupama (bilo da su oni turisti, studenti, profesori na razmeni, umetnici, sportisti, ili migranti), za koje se smatra da sa sobom nose izvesne karakteristike koje se opisuju kao "kulturne". Primarni cilj u ovom odeljku
jeste da pokuam da iskristaliem osnovne ideje i probleme koji
karakteriu multikulturalizam (koji, naravno, predstavlja jednu
veoma nekonzistentnu filozofsko-politiku ideju), tj., da predstavim kako se u multikulturalizmu poima "identitet" i "kultura"
i kako se na osnovu njih razume "kulturna razliitost", kako bih
iskristalisala neka mesta kritike i (eventualnog) poklapanja takvih ideja sa antropolokom postkulturnom teorijom. Dakle - na
kakvim koncepcijama su utemeljene zamisli i politika reenja
koja se tiu kulturnog pluraliteta savremenih drutava i problema koje takvo drutvo generie; panju u, kasnije, posebno
usmeriti na poimanje identiteta, kulture i kulturne razliitosti u
politikama identiteta EU.
Ivana Gaanovi
41
Multikulturalizam: politika identiteta/normativnoideoloko stanovite/deskriptivno sredstvo

Pitanje razlika, prihvatanja razlika, priznavanje prava, grupa, pojedinac, pitanja prethoenja zajednice osobi, a identiteta
izboru narednog identiteta, pravo na dravljanstvo, status graanina, pa i sam domet liberalne reforme pod stalnim udarom
kritike, u multikulturalnim kontroverzama posmatraju se kao pitanja koja su u sutinskoj vezi sa kulturnim identitetom. (Milenkovi 2005: 66)
Jedno od pitanja koje zauzima poasno mesto u politikoj,
pravnoj i drutvenoj teoriji na prelazu izmeu milenijuma glasi:
kako se teorijski/politiki postaviti prema sve veem umnoavanju kulturnih razlika unutar poroznih granica savremenih nacionalnih drava? Protekla decenija je obilovala radovima o multikulturalizmu i izazovima koje je postavio prema aktuelnom drutvenom kontekstu i njegovom samorazumevanju; o kulturnoj
razliitosti i interkulturnim vezama; o drutvenoj koherentnosti i
kolektivnom identitetu; o kulturnom integritetu i procesima hibridizacije; i konano, o tradicijama politike misli koje su negovane u akademskim krugovima i nakon toga implementirane
u strukture moi koje su savremene zapadne demokratije razvile
(Kolodziejczyk, http). Problemi koje je izazvala pojava multikulturalizma, u savremenom kontekstu globalizacije, postali su
veoma kompleksni, a u nekim sluajevima i urgentni.
Gotovo svaki tekst koji se tie multikulturalizma poinje
skretanjem panje na njegovu teorijsku i praktinu nekonzistentnost. Dakle: "Na poetku je vano naglasiti da ne postoji ni
distinktivna multikulturalna interpretacija naune aktivnosti, niti
konsenzus oko znaenja i praktinih posledica samog multikulturalizma" (Irzik and Irzik 2002: 393). Pojam multikulturalizam
se, u stvari, koristi kao iri pojam za razliite vrste dilema i te-
42
koa koje se tiu politika razlike i/ili identiteta, pri emu su sve
te varijante izrazito kontekstualno determinisane, tako da se kao
celovita ideja moe tretirati samo u heuristike svrhe. Sa stanovita njegove upotrebe, multikulturalizam se obino smeta u
politiki i obrazovni kontekst: kao politika priznavanja razlike i
kao epistemiki multikulturalizam (n. d.).
Multikulturalizam je pojam koji je iskovala kanadska vlada,
koji je podrazumevao progresivnu politiku alternativu asimilacionoj politici s ciljem promocije vrednosti jednakosti, tolerancije i inkluzivnosti prema "manjinskim kulturnim grupama"
(Ang 2005: 34). Ova ideja je neto kasnije prekopirana u posleratne godine u SAD, u kojima je u to vreme (1960-ih i 70-ih godina) vladala moderna radikalna tradicija borbe za ljudska prava, koja je ukljuivala borbu protiv rasizma, pokret za afirmaciju ena i homoseksualaca, za interese osoba sa hendikepom i
program reforme na amerikim univerzitetima. Svi ovi pokreti
su se neformalno udruili i generisali opte raspoloenje rtvovanja, moralne ozlojeenosti, i odlunog neprijateljstva prema
zajednikom neprijatelju belom mukarcu, a u nekim sluajevima i prema zapadnoj civilizaciji uopte (Spencer 1994: 559).1
Ipak, ono na ta posebno treba skrenuti panju kada je u pitanju
ameriki multikulturalizam, jeste to da njegovi zagovornici, u
stvari, nisu bili opsednuti "patnjom", ve grupnim identitetom
(Rorty 1995: 74, kurziv moj). Istovremeno, grupni identitet je
postao politika kategorija, i kako Tejlor istie, dobio glavnu
ulogu u razvoju socijalnih politika (Taylor 1998).
Razumevanje identiteta u multikulturalnim raspravama neodvojivo je od razumevanja toga ta se u njemu podrazumeva
pod "razlikom" (Taylor 1998: 334). Identitet je uao u iroku
Multikulturalizam se, zbog tih zahteva, obino smatra ogrankom
opteg pokreta "politike korektnosti" (v. npr. Scott 1992; Spencer
1994).
1
Ivana Gaanovi
43
upotrebu u drutvenim naukama 1950-ih, zahvaljujui psihoterapiji, koja je u to vreme iz Evrope dospela u Ameriku. Psihoanalitiar Erik Erikson je u to vreme iskovao i popularizovao frazu "kriza identiteta", pod kojom je podrazumevao interakciju individualnog sa socijalnim, u smislu veze izmeu eljenih socijalnih uloga i internalizacije kulturnih normi. Ovde je naglasak
u potpunosti bio na takvoj interakciji a ne na kolektivnim ili
grupnim identitetima (Gleason, u Orchard 2002: 422). Ali, kako
Glison pokazuje, iako je ideja "grupnog identiteta" 1950-ih bila
potpuno zastarela, ona je opet postala aktuelna 1960-ih i 70-ih,
sa Vijetnamskim ratom i "rasnom krizom" (n.d. 423), pa tako i
sa razvojem ideje multikulturalizma. Dakle, u to vreme je dolo
do ekstrapolacije linog identiteta u domen kolektivnog identiteta (n. m.), i kako to formulie Kuper, "zdrava individua morala je znati ko je, to znai da je morala znati kojoj grupi pripada
i kojoj je kulturi povinovana" (Kuper 2005: 4). Ovi koncepti su,
tako, postali glavne oznake za "razliitost"2 "Kao ifrovana
re za manjinske zahteve za posebnim priznavanjem u akademskim i drugim kulturnim institucijama, multikulturalizam tei da
postane oblik politike identiteta, u kome koncept kulture poinje
da se stapa sa konceptom etnikog identiteta" (Turner 1993:
411).
Hantington ak smatra da kulturu i identitet danas treba poimati

kao glavni kriterijum razlikovanja izmeu politikih i ekonomskih sistema i kao osnovni uzrok sukoba meu njima, pri emu su lokalne politike svedene na politike etniciteta, a globalne na politike civilizacije,
zbog ega nekadanji rivalitet izmeu super-sila danas treba zamisliti
kao "sudar civilizacija" (Hutington 1993). Iako bi ovakav proglas mogao biti koristan za skretanje panje na vanost kulture na globalnoj
politikoj, ekonomskoj, drutvenoj sceni, sam Hatington pritom koristi
onaj koncept kulture koji antropolozi kritikuju, a kulturu esto izjednaava sa konfesijom (v. Kuper 1999: 3).
2
44
Moglo bi se rei da je osnovni cilj multikulturalnih politika

bio (i ostao) da nam "pomogne" da shvatimo ko smo "mi", a ko
"oni", i da tako kao linosti-formirane-od strane- kulturne grupe
zahtevamo svoja politika prava i ispravljanje nepravdi koje su
"nam" nanoene, na taj nain definiui i interese, potrebe, ambicije i naine na koje treba da se ophodimo prema "drugima".
Multikulturalne politike identiteta su postale normativni kontekst ponaanja, elja, ivotnih puteva, odanosti, sistema vrednosti individua, i kao takve postale ozbiljan rival liberalnoj politikoj filozofiji.Tako su, uz slogan koji je obeleio 1960-te i 70te "Lino je politiko" (Scott 1992: 17-18) grupe, a ne pojedinci, postale subjekti politikog odluivanja.
Milenkovi istie dva osnovna problema koji predstavljaju
implikacije aktuelne multikulturalne politike na globalnom nivou to to putem konstitucionalizacije ili kroz obrazovne kurikulume promovie razliite, specifine statuse na politikom ili
pravnom nivou i tako dovodi u pitanje ideje institucija liberalnog politikog sistema; i ignorisanje postkulturnih upozorenja
savremene antropoloke teorije, prema kojima kultura "nije
skup, paket, diskretna celina ili zajednica koja bi bila subjekt
politikog odluivanja u nekom novom post-socijalistikom
(neo-tokvilijanskom) derivatu liberalne demokratije" (Milenkovi, 2005: 63)
Multikulturalizam predstavlja jednu od najkontroverznijih
ideja u savremenoj teoriji i politici. On se moe okarakterisati
kao jedan vid tzv. komunitaristikih teorijskih stanovita, u
kojima se akcenat stavlja na koncept zajednice-kao-politikog
subjekta. Smatra se da je ova vrsta teorija nastala kao izazov i
kritika filozofije i etike liberalizma. Naime, "liberalistika teorija se esto predstavlja kao nespojiva sa uvaavanjem vrednosti zajednitva, imajui u vidu insistiranje liberalizma na prevashodnoj vrednosti slobode izbora, samoodreenja i personalne autonomije. Tradicionalno, liberalizam je antagonistiki
Ivana Gaanovi
45
nastrojen prema kolektivizmu i svakom teorijskom stavu koji

slobodu izbora i individualna prava podreuje idejama opteg
dobra i blagobiti drutva. Ovaj antagonizam podjednako je zastupljen i u novijim verzijama liberalizma, koje imaju svoje
poreklo uglavnom u Rolsovoj (Rawls) knjizi Teorija pravde
(Sladeek 2008: 22). Ukratko, ono to se sada ve uzima kao
clich multikulturalne kritike liberalizma, jeste to da je odreivanje prirodnih i "univerzalnih" vrednosti u prethodnom modernistikom krilu bilo zapeaeno tekim predrasudama Zapada. Kulture koje ne mogu da se prilagode preovlaujuem
razumevanju njegovih referentnih taaka (razum, nauka, liberalizam), obavezno su smatrane inferiornim (Perekh, u
McLennan 2001: 986). Ipak, zbog nepopustljivog prisustva pitanja koncentrisanih oko problema "kulturne razliitosti", a
posebno pitanja vezanih za priznavanja tih razliitosti u savremenim liberalnim demokratijama, esta su nastojanja da se
ova dva (filozofska) stanovita idejno, a pre svega, praktiki
usklade; tome u prilog govori i sve ea upotreba sintagme
"liberalni multikulturalizam" (v. npr. Herr 2007).
Kimlika i Tejlor su (izmeu ostalih) dali najiscrpnija "liberalna reenja" koja se tiu problema razliitosti, to se posebno
odnosi na dva kljuna konfliktna i veoma kompleksna zahteva:
za priznavanjem individualnog dostojanstva (potovanje odreenih fundamentalnih ljudskih prava), s jedne strane, i zahteva
za priznavanjem grupa i kulturnih zajednica kojima individue
pripadaju, s druge (Kukathas 1998: 686-687). Kimlika kao jedan od kljunih praktinih problema koji se u tom smislu ispreuje izmeu ovih razliitih vizija politike zajednice vidi u problemu priznavanja manjinskih prava i u tome to liberalna teorija svojim naglaskom na ljudskim pravima i "benignom ravnodunou" nije uspela da rei manjinske konflikte (Kimlika 2004).
No, on smatra da liberalnu neutralnost, ipak, treba ouvati, ali
da bi ona trebalo da garantuje odreena grupna diferencijalna
46
prava, koja bi im na taj nain pomogla da ouvaju svoj "kulturni

integritet" (Kimlika, n.d.).3
Tejlor, na primer, smatra da ovakav predlog, koji govori o tome da bi drava trebalo da bude indiferentna prema pitanjima priznavanja razliitosti, nije dovoljan i da je ak iluzoran, zato to se
tako ne izlazi u susret zahtevima onih grupa iji osnovni cilj nije
da budu slobodne kako bi sledili svoj nain ivota, i kojima je vanije da osiguraju da njihova posebna kultura preivi sada i u
dalekoj budunosti (Taylor, u Kukathas, n.d.: 694). On zbog toga
smatra da "kulturne razliitosti i kulturnu udruenost, ne samo da
treba tolerisati, ve ih treba priznati kao permanentne i dragocene, i da zakon i javne politike treba da ih promoviu i tite"
(Taylor, u Dijkstra, et al. 2001: 61).
Dakle, iako su argumenti Kimlike, Tejlora i drugih autora sa
slinim idejama, uokvireni tradicionalnom liberalnom etikom, oni
je istovremeno izazivaju da postavi drugaija pitanja, da preduzme konkretnija istraivanja kulturnih politika i da se ukljui u
Kukatas, pak, ne misli da je dijalog izmeu multikulturalizma i liberalizma toliko kompleksno pitanje, mada on dati problem, pre svega,
posmatra iz teorijske perspektive. tavie, on tvrdi da sukobljavanje izmeu multikulturalizma i liberalizma (kao filozofskih opredeljenja) ne
bi trebalo uopte da postoji, jer liberalizam, po njemu, predstavlja teoriju multikulturalizma, tj. teoriju pluralizma (a multikulturalizam jeste
teorija pluralizma) (Kukathas 1998); on, u stvari, smatra da teorijske
osnove multikulturalizma lee u politikoj teoriji klasinog liberalizma.
Prema ovom filozofu, politike institucije treba da pokuaju da odole
postavljanju pitanja priznavanja razliitosti u centar politike debate,
zbog toga to multikulturalizam, kada se pretvori u politike priznavanja, brzo upada u politike konflikata interesnih grupa (v. n.d. 692). Po
njemu, jedna politika zajednica moe biti opisana kao liberalna samo
ako je opisujemo kao drutvo, ali ne drutvo sastvaljeno od manjinskih
i veinskih kultura, ve od pluraliteta kultura koje koegzistiraju u atmosferi uzajamne tolerancije (695).
3
Ivana Gaanovi
47
debate koje su za tradicionalnu etiku bile od marginalnog znaaja

(Doppelt 2002: 395).
Ono to je sa antropolokog aspekta posebno problematino,
s obzirom na stanovita Tejlora, Kimlike i njihovih sledbenika
jeste upravo nain na koji oni zamiljaju "kulturu". Kimlika, na
primer, na sledei nain koncipira kulturu i multikulturalizam:
Ja upotrebljavam onaj tip multikulturalizma, koji nastaje iz
nacionalnih i etnikih razlika. Kao to sam ranije rekao, upotrebljavam kulturu kao sinonim za narod ili naciju... manje ili
vie institucionalno kompletiranu, koja zauzima izvesnu teritoriju i ima osobeni jezik i istoriju. Drava je, dakle, multikulturalna ako njeni lanovi ili pripadaju razliitim nacijama (multinacionalna drava), ili su emigrirali iz razliitih nacija (multietnika drava) i ako ova injenica predstavlja vaan aspekt linog identiteta i politikog ivota. To je ukratko moja definicija
kulture i multikulturalizma, koja, mislim, korespondira sa rairenom upotrebom ovih termina. (Kimlika 2004: 30)
Kimlikina definicija je, dakle, u velikoj meri podudarna njegovoj definiciji nacije, i ovakvo polazite Perek, npr., oznaava
kao "liberalni nacionalizam" (v. 2000: 101), u kome se veoma
oseaju ostaci monokulturalizma (Perekh, n.d.). Sa stanovita
antropologije, ovo je jedna od eksplicitnih odredbi esencijalizacije kulture, a ako je Kimlika u pravu da njegov nain upotrebe
termina "kultura", "multikulturalizam", "nacionalno", "etniko",
"razlika", "zajednica" ili "identitet" korespondira sa rairenom
upotrebom datih termina, onda, iz perspektive antropoloke teorije, to predstavlja veliki problem. Taj problem ima i praktini
karakter, prevashodno zbog toga to iz takvih teorija proizlazi
da one ne priznaju razliitost kao vrednost po sebi, ve samo
kao vrednost koja predstavlja svojstvo razdvojenih kultura.
48
Ostaje, dakle, otvoreno pitanje kako antropologija moe, nakon poskulturne kritike teorije, treba ili ne treba da zagovara,
odobrava, uestvuje... u kreiranju razliitih (multikulturalnih)
identitetskih politika?
Odnos antropologije i multikulturalizma

Antropoloka teorija identiteta na globalnom nivou delom je
podudarna onom shvatanju identiteta koje zagovaraju multukulturalisti, i to u delu u kome se govori "o multiplikovanim perspektivama koje podrazumevaju da se svet mora posmatrati u svoj
svojoj kompleksnosti i da se ne treba nadati davanju ikakvih univerzalnih odgovora" (Lugones and Price, u Eller 1997: 251).
U antropologiji je, nakon postkolonijalne, feministike, posmoderne kritike, gotovo jednoglasno prihvaeno stanovite da
kultura predstavlja drutveno-istorijski konstrukt, da je nacija
zamiljena zajednica, da su identiteti promenljivi, dinamini, i
hibridizovani. Sa druge strane, gotovo konsenzualno je prihvaena i odgovornost za "greke" koje su antropolozi pravili, naroito u vreme kolonijalizma, uzimajui "kulturu" kao predmet
svojih istraivanja, i na taj nain je objektifikujui, fiksirajui i
naturalizujui.4 Iz toga sledi logian zakljuak da je antropoloka "dunost" zauzimanje garda prema svakoj vrsti politike kojom se na bilo koji nain uokviruje i eksploatie identitet, tj.
kulturni identitet. Iako multikulturalizam, pored ostalog, podrazumeva politiku kojom se kontrolisano vri esencijalizacija
4
Gupta i Ferguson smatraju da su antropolozi nastavili to isto da

rade i nakon postmodernistike kritike, kroz oivljeni antropoloki projekat "kulturne kritike", koji je zapoeo Franc Boas u prvoj polovini
XX veka (v. Gupta and Ferguson 1992; takoe, Stolcke 1995: 12).
Ivana Gaanovi
49
grupnih, kulturnih identiteta, i iako bi u tom okviru pretpostavljena "dunost" antropologije trebalo da bude potpuno kritiki
nastrojena prema takvim politikama, odnos antropologije prema
njemu ipak je ambivalentan. Tu se antropolozi nalaze pred dilemom:
Da li podravati esencijalizaciju identiteta multikulturnim
politikama? Ili rtvovati antropoloku kritiku postvarenja kulture putem politike identiteta zarad ispravljanja istorijskih nepravdi? U sociokulturnim ispoljavanjima te dileme, antropologija i multikulturalizam se sada ve tri decenije nalaze u odnosu
programske ambivalentnosti, koji reprodukuje debate o redukcionizmu, determinizmu i esencijalizmu (Milenkovi, 2008: 48).
Iako je mnoge u poetku ozario kao humana ideja (koja je
zapravo bazino utemeljena na liberalnim idealima), sada je vie nego oigledno da je multikulturalizam veoma podloan politikoj zloupotrebi i instrumentalizaciji, kakvi su, na kraju krajeva, i kljuni koncepti na kojima poiva. Pored toga to je u velikoj meri zasluan za prepoznavanje i (pravno i politiko) priznavanje razliitosti, multikulturalizam, ne samo iz perspektive
antropoloke postkulturne teorije, nego i iz perspektive ostalih
drutvenih nauka i humanistikih disciplina, moe da predstavlja izgovor za marginalizaciju, iskljuivanje i ugnjetavanje
(npr. Grillo 2003, Stolcke 1995); on vrlo esto stvara povoljne
okolnosti za nasilne konflikte, ak i za genocid i graanski rat
(Dijkstra, et al. 2001: 62), ali isto tako i za rasplamsavanje nacionalistikih, ksenofobinih i rasistikih identitetskih politika.
Jedan primer "kulturnog rasizma" nudi Sjuzan Rajt, koja na britanskom primeru pokazuje da je "nova desnica [1980-ih i 90-ih
godina] iz diskursa studija kulture, anti-rasizma i, u manjoj meri, socijalne antropologije, preuzela nove ideje o "kulturi" i
ukljuila ih u proces borbe i promene znaenja "kulture", "naci-
50
je", "rase" i "razlike". Ona je mobilisala "kulturu" u cilju pojaavanja diskriminacije, koristei je kao eufemizam za ponovo
oivljeni rasizam, to je ostavilo duboke posledice po javne politike i ivote ljudi" (Wright 1998: 11). Spenser, s druge strane,
u kontekstu obrazovne multikulturalne reforme i pojave "afrocentrizma" u SAD, uoava analogiju izmeu multikulturalizma i
nacionalizma: "Razvoj od afrocentrizma do multikulturalizma je
logian. Nacija i u politikom i kulturnom smislu kreira svoj
identitet kroz proces obrazovanja, i na taj nain ga ubrizgava u
svest svojih graana. Posmatrano na taj nain, multikulturalizam, s obzirom na to da ga ovde razmatramo iz perspektive
Afroamerikanaca, jeste manjinski nacionalizam. Ameriki nacionalizam odbacuje multikulturalizam kao konkurentni oblik nacionalizma... Razlika izmeu amerikog i afro-amerikog nacionalizma je u njihovim odnosima moi, a ne u njihovim filozofijama obrazovanja" (Spencer 1994: 556).5 U multikulturalnim
politikama koje promoviu kulturni fundamentalizam (koji proistie iz kulturnog esencijalizma, Grillo 2003: 165), polazi se
ak od pretpostavke da su odnosi izmeu razliitih kultura "po
prirodi" neprijateljski i uzajamno destruktivni jer je u ljudskoj
prirodi biti etnocentrian (i ksenofobian); razliite kulture bi,
zbog toga, trebalo da se dre podalje jedna od druge, zarad obostrane dobrobiti (Stolcke 1995: 5).
Kao to je u prethodnom odeljku reeno, ideja multikulturalizma je u drutvenoj, pravnoj i politikoj teoriji i praksi savremenih liberalnih demokratija postala veoma kontroverzna, i
zbog toga je pozicija uesnika u debatama o multikulturalizmu
veoma nezahvalna, posebno kada je on/a antropolog/kinja.
Postkulturna teorija, koju antropolozi ve dugo razvijaju, u sva5
tolke je, na primer, pisala o odnosu novog kulturnog fundamentalizma i rasizma, u kontekstu britanske i francuske anti-imigrantske
desniarske retorike (Stolcke 1995).
Ivana Gaanovi
51
kom smislu je suprotstavljena onim esencijalistikim aspektima

multikulturalizma, koji su, u savremenoj politikoj imaginaciji,
izgleda, najzastupljeniji. Zbog toga bi vervatno najjednostavnije bilo, pod parolom "kulture ne postoje" (Binsbergen 2003), zauzeti demonstrativan stav odricanja svakog dijaloga sa politikama za koje znamo da proizvode esencijalne kulturne monade,
navodei njihove lanove da se oseaju kao da su sudbinski
predodreeni da se sa njima identitifikuju.
Dakle, u antropologiji ostaje pitanje: ta raditi sa postkolonijalnim i postmodernim kritikim nasleem iz koga se razvila
postkulturna teorija u antropologiji i sa "znanjem" da "kultura",
koje se antropolozi odriu kao svog predmeta istraivanja, i dalje biva implicitno ugraena u diskurs dravnih (i nad-dravnih)
javnih, obrazovnih, identitetskih politika, i da se ak podie na
nivo ustava, zakona i propisa? Smatram da je jedan od prihvatljivih odgovora na ovu dilemu (koji, dodue, predstavlja i kritiku upuenu anru antropologije kao "kulturne kritike") taj, da
antropolozi treba da budu zainteresovani "za istraivanje procesa proizvodnje razlike u svetu u kome su prostori kulturno, socijalno i ekonomski povezani i meuzavisni" (Gupta and Frguson
1992: 14).
Stjuart Hol predstavlja jo jednu od inspirativnih linosti kada je odgovor na gore postavljenu antropoloku dilemu u pitanju. Po njemu bi "kulturni radnici" (pod kojima podrazumeva
kulturne teoretiare) trebalo da se suoe sa kljunim drutvenim
izazovima, i da zauzmu sva mogua mesta sa kojih bi mogli da
sprovode javne pedagoke politike, i pri tom im otvorio vrata
dominantnih institucija, kako bi bili u mogunosti da postave
izazove njihovom autoritetu i kulturnim praksama (Giroux
2000: 356). Verujem da bi antropolozi trebalo da zauzimaju vie takvih mesta (v. npr. McDonald 2005), a jedna od polaznih
taaka za one koji svoje tekstove nastoje da uine itkijim i pounijim za javne dijaloge i multikulturalne debate moe biti Ele-
52
rov zakljuak da je najvea korist od multikulturalizma ako ga

razumemo u tom smislu da se u njemu kultura i kulturni relativizam koriste u svrhu pokazivanja represivne prirode dominantne kulturne sinteze, a da pritom kulturni pluralizam i kulturni
relativizam (koji proistie iz njega) ne bude ekvivalent etikom
i epistemikom nihilizmu (Eller, 1997: 253).
Odnos izmeu antropologije i multikulturalizma je na mnoge naine paradoksalan, ali moda bi ba (i samo) takav odnos
mogao da donese pozitivne ishode za savremena politika i drutvena previranja. Uostalom, kako tvrdi Singer, "Kognitivna
osnova multikulturalizma neizvesnost, kompleksnost i razumevanje sa otvorenim ciljevima" od fundamentalnog je znaaja i za antropoloku perspektivu, takoe (Singer, u Eller 1997:
251).
IV
IZGRADNJA EVROPSKOG
IDENTITETA IZ ANTROPOLOKE
PERSPEKTIVE
Zvaninici EU ve dugo pokuavaju da na razliite naine

ubede "svoje graane" kako je lepo i dobro biti "Evropljanin" i,
istovremeno, kako je lepo i dobro biti "razliit". Sintagma
"evropski identitet" je, pak, iz antropoloke perspektive veoma
sumnjiva, problematina i potencijalno opasna; iz perspektive
njegovih potencijalnih konzumenata, verujem, veoma nejasna; a
iz perspektive njegovih tvoraca neophodna, mada "kooperna".
Namera u ovom radu mi je bila da sebi i ostalim zainteresovanima pojasnim ta je iz antropoloke perspektive toliko sumnjivo, problematino, ili ak opasno u identitetskim politikama
EU. Neke dosadanje antropoloke analize, kritike i objanjenja
smatram korisnim referencama za nastavak rasprave o daljem
razvoju "evropske sudbine" (koja se esto poistoveuje sa konstitucionalizacijom), tj. o daljem scenariju samog evropskog
projekta. Mnogi istraivai evropske integracije smatraju da je
za uspean razvoj i realizaciju evropskog projekta jedan od presudnih faktora upravo stvaranje "evropskog identiteta".
Najvei problem u raspravama o identitetskim politikama
EU obino nije u tome to Evropa moda ne moe da ima identitet, ili da nosioci tog identiteta Evropljani ne postoje, ve u
tome to je ideja identiteta meu drutvenim naunicima i humanistima, a posebno meu njenim kreatorima (koji esto izgledaju kao homogena grupa angaovanih idealista, futurista i
54
eurofila, Bellier and Wilson 2000: 5) nejasna (Delanty and

Rumford 2005: 50). Zapravo, antropolozi i drugi drutveno-humanistiki naunici esto ne podrazumevaju iste stvari kada govore o identitetskim politikama. Te politike, barem u kontekstu
EU, predstavljaju magliast i veoma nekonzistentan skup ideja i
akcija, koje zagovaraju i sprovode evropske institucije, a koje za
cilj imaju stvaranje svesti/privrenosti/lojalnosti EU kao politikom entitet i projektu, od strane njenih "graana", tj. "Evropljana". U zavisnosti od perspektive, razliiti aspekti tih inicijativa
se izdvajaju kao bitni za formiranje "evropskog identiteta", naroito zbog toga sto se u drutvenoj teoriji razlikuje nekoliko tipova grupnih identiteta istorijski, kulturni, konstitucionalni,
pravni i institucionalni (Mayer and Palmowski 2004).
Iako su antropoloki radovi o problematici evropskog identiteta metodoloki i tematski raznovrsni, ono za ta se moe rei da
im je zajedniko, jeste skretanje panje na mesto koje u tom procesu ima kultura. Kultura je u Evropi uvek posmatrana kao nematerijalni i uzdiui faktor ljudskih ivota, i zbog toga su njeni "zli"
i "uniavajui" kapaciteti esto zanemarivani (McDonald 2005:
4). Upliv antropologa u "evropsku priu" se zbog toga moe smatrati veoma vanim, jer su rasvetlili znaaj koji kultura ima u njoj.
Zapravo, zahvaljujui antropolokim radovima, postalo je vie
nego jasno da je upravo taj kulturni nivo evropske integracije
najvea "kost u grlu" evropskim zvaninicima na putu ka koheziji
svog politiko-ekonomsko-drutvenog tela. S druge strane, pokazali su da je "kultura" u odreenim periodima evropske integracije postajala i "poslednja slamka" za koju su se evropski zvaninici hvatali, najee u periodima deficita politike legitimnosti
evropskog projekta. Naravno, ono to antropolozi tek treba nekako da "dojave" kreatorima evropskih kulturnih/identitetskih politika jeste da "kultura" kao u prostoru fiksirani, statini paket jezika, istorije i ostalog naslea vie nije to, i da to nikada nije ni
bila. No, kako je dolo do toga da se zvaninici jednog supranaci-
Ivana Gaanovi
55
onalnog politikog projekta dosete identiteta i kulture u svom politiko-ekonomskom projektu?

Osnovna motivacija evropskim institucijama za osmiljavanje i sprovoenje identitetskih politika jeste osiguravanje legitimiteta (npr. Abls and Shore 2004; Shore 1993; McDonald
1999), odn. javne podrke. Mekdonald navodi dva prelomna trenutka u procesu evropske integracije, koji su najvie uticali na
to da evropski zvaninici ponu da razmiljaju o nainima na
koje e to svrsishodnije razviti rairenu svest o zajednikom
pripadnitvu, za koju se oigledno smatralo da je neophodna za
rehabilitaciju politikog legitimiteta Zajednice. To se prvi put
dogodilo 1960-ih godina, kada su njeni originalni antiratni, humanistiki principi, koji su definisali njen legitimitet poeli da
gube svoju relevantnost pred novim generacijama, tj. kada je
dolo do ideolokog "generacijskog jaza". Stare izvesnosti, kao
to je modernizacija, progres, razum i pozitivizam poeli su da
se dovode u pitanje; to je bilo vreme kada su "izumeli" i kulturnu razliitost... vreme kada su alternativni svetovi regionalizma,
partikularizma i relativizma poeli da se ire (McDonald 1999:
77). Evropa je sve manje glorifikovana, a sve vie nipodatavana i podvoena pod pejorativnu metaforu "Zapad". Tadanja
EEZ je izlaz iz takve atmosfere pronala u pokuaju da pridobije mlade ljude, koji jo uvek nisu bili stvorili animozitet prema
tako ocrnjenoj Evropi, kroz razliite programe za mlade, najee u obliku planova razmene; naravno, jedan od najaktivnijih
programa buenja evropske svesti, koji je razvijen kasnije,
1980-ih, bio je projekat "Peoples Europe" (n.m.; v. Shore
1993); u tu svrhu su, takoe, razvijani i tzv. strukturni fondovi.
Drugi period izazova za legitimitet zajednice, kako tvrdi Mekdonald, dolazi u vreme razvijanja unutranjeg trita. Dva dogaaja su u tom periodu bila presudna s jedne strane, pometnje je
proizveo pad Berlinskog zida; ubrzo zatim, pregovori o Ugovoru
iz Mastrihta inilo se da predstavljaju pretnju nacionalnim identi-
56
tetima, to je samo doprinelo ve postojeoj bojazni koju je proizvelo stvaranje unutranjeg trita i preterano "meanje" Brisela po
tom pitanju (n. d.: 78). I dok je za vreme 1980-ih godina "evropska kultura", njena istorija i naslee, uzdizana kao najvea vrednost i vodilja ka zajednitvu evropskih naroda, u narednom periodu njen kohezivni potencijal kao da je bledeo. Iako su mnogi ciljevi programa Peoples Europe ostvareni (i danas su u opticaju
evropski paso, himna, zastava), iako su neke njegove ambicije
sadrane i u tekstu Reformskog Ugovora (Ugovor iz Lisabona)
koji eka referendum, deluje kao da su zvaninici EU u velikoj
meri odustali od projekta stvaranja homogenog evropskog identiteta, koji je po mnogima predstavljao odraz modela stvaranja devetnaestovekovne nacionalne drave.
Potraga za legitimitetom, u velikoj meri je uslovljena neizvesnim odgovorom na pitanje koga i ta bi trebalo smatrati delom Evrope. Takva neizvesnost je, donekle, posledica posleratne globalizacije, koja je skrenula panju na preispitivanje odnosa prema onome to je pre shvatano kao odvojeni entiteti, i postavila izazov dotadanjim pretpostavkama o centru i periferiji;
takoe, ovakva pitanja predstavljaju odraz eskalacije roba, izbeglica i drugih oblika raseljavanja, koji su znaajno uticali na tradicionalne ideje nacionalnog pripadanja i zakomplikovali pretpostavljenu korespodenciju izmeu teritorije i populacije, kulture, etniciteta i nacionalnosti (Bhabha 1998: 595).
Veina antropolokih analiza identitetskih politika EU, prvenstveno onih iz 1980-ih, zavrava se zakljukom da su federalistike vizije razvoja EU u najveoj meri bazirane na modelu izgradnje drave i nacije1, zbog toga to pripadnici elite i lideri EU ne
1
Pri tom mislim da je veoma vano naglasiti da su i sami evropski

zvaninici toga svesni, i da je zbog toga vie nego oigledno da su njihovi napori usmereni pre ka realizaji modela multikulturalne drave, i
da se zbog toga suoavaju sa svim onim problemima koje sam samo
Ivana Gaanovi
57
znaju kako da izbegnu dominantni politiki model nacionalne drave (npr. Bellier an Wilson 2000; McDonald 1996). Osnovna
pretpostavka antropolokih studija o nacionalnim i politikim zajednicama, jeste da za njihovo kreiranje ogromnu vrednost ima
"kultura"; tanije, da je kreiranje takvih zajednica bazirano na teritorijalnoj, jezikoj, kulturnoj, isto koliko i ekonomskoj i drutvenoj homogenizaciji (Gellner 1983). O razlozima koje su antropolozi navodili u prilog negiranja (praktine/teorijske) mogunosti za realizaciju takvog poduhvata na supranacionalnom nivou
EU, pisala sam u uvodnom poglavlju. U ovom delu u antropoloke kritike usmerene protiv evropskih identitetskih politika sumirati na sledei nain prvo, problem je to se u njima koriste odreeni teorijski i konceptualni modeli koji su u antropologiji ve
gotovo potpuno zastareli primenjeni, provereni, i odbaeni.
Drugo, pomou tih koncepata, ona, pored toga to ne uspeva da
ostvari mnoge od svojih zamisli vezanih za identitet, istovremeno
vodi jednu veoma diskriminatornu politiku.
Iako sam ve nagovestila da je "kultura" poela da bledi u
identitetskim politikama EU, to je, zapravo, samo privid. injenica da je EU, putem Ugovora iz Mastrihta, identifikacione reference "Evropljana" dopunila konceptom "evropskog graanstva", delovala je, sa stanovita teorijskog polazita koji sam
prihvatila u ovom radu, u najmanju ruku ohrabrujue. To je
trebalo da znai da (izgleda neminovan) koncept identiteta, koji
EU pokuava da razvije, poinje da se udaljava od esencijalizujuih kulturnih markera, i da se politiki ideali poinju uzimati
kao ujedinjujua sila. Ipak, moe se rei da je ovaj koncept samo doprineo problemu evropskog identiteta. Iako su od samog
poetka evropski federalisti slavili kulturnu razliitost evropilustrativno prikazala u poglavlju o multikulturalizmu. U svojoj analizi
u se potruditi da na to posebno ukaem, kao i na postojee i potencijalne probleme koje takva zamisao moe proizvesti.
58
skog kontinenta, ona je prvi put poela zvanino da se promovie kroz Mastriht istovremeno sa slavljenjem evropskog ujedinjenja. Pored toga, "kultura" je prvi put ula u domen kompetencije EU. "Kulturni programi", koje je EU dalje osmiljavala i
finansirala, predstavljaju jedan domen u kome se moe videti
kako je "kultura" nastavila da ivi kao bitan element evropskih
identitetskih politika.2
"Ujedinjeni u razliitostima" zvui kao geslo jedne prave
multikulturalne drave! Zbog toga projekat izgradnje evropskog
identiteta verovatno vie ne treba posmatrati kroz model stvaranja tradicionalne nacionalne drave. Kako e ova dva suprotstavljena principa delovati zajedno, teko je predvideti. Moda je
za poetak zanimljivo da, oslonjeni na postkulturnu antropoloku kritiku, vidimo kako se "kultura" shvata u nekim od programa evropskih institucija i kakva je njena dananja uloga. Zanima me da li je i kakva kultura danas postala cilj EU? Ili je pravilnije pitati da li i kakvo sredstvo? Ili oboje? Takoe, pokuau
barem da ukaem na mesto kulture u konceptu graanstva, to
dovodi do glavnog pitanja kakva kultura i identitet ekaju da
budu konstitucionalizovani?
Evropska kulturna politika ta je to?

Izdvajanje mesta analize
Evropska integracija e zahtevati transformaciju naina na
koje proseni Evropljanin razmilja i ponaa se. (Charles Pentland 1973, p. 242)3
2
Sadraj kulturnih i obrazovnih programa v. na adresi : http://www.eu

ropa.eu.int/comm/dgs/education_culture/index_de .htm; Savet Evrope: http://
culture.coe.fr
3
Citat je preuzet iz Robyn (2005: 1).
Ivana Gaanovi
59
Pored toga to postoje razliiti oblici kulturnih politika4, u

kontekstu EU kulturnu politiku shvatam kao skup normativnih
delatnosti pomou kojih vladajue strukture pokuavaju da razviju identitete i svest politiki subjekata (grupa i/ili pojedinaca),
u cilju ostvarivanja odreene politike ideje; osnovno sredstvo
za postizanje takvog cilja predstavlja "kultura".
U ovom poglavlju u nastojati da na osnovu kulturnih programa Evropske komisije, odnosno, na osnovu oblasti intervencije EU koja se naziva kulturnim sektorom, pokaem kako je
zamiljena "kultura" u evropskim institucijama i kakav je njen
znaaj za nastavak evropske integracije, ali pre toga me zanima
ta se tu, zapravo, smatra kulturom. U svom pokuaju da se fokusiram na naine na koje se u EU kreira evropski identitet, krenula sam, dakle, "odozgo". A s obzirom da polazim od (antropoloke) pretpostavke da kultura predstavlja vezivno tkivo u
svim projektima stvaranja politikih zajednica, za analizu sam
izdvojila neke "kulturne politike" koje proizilaze iz evropskih
institucija. Ipak, ta je to kulturna politika u EU?
Kao mnoga pitanje vezana za EU, i ovo je komplikovano. I
to ne samo za analitiare datih projekata, ve i za same kreatore
kulturnih politika. To se moe zakljuiti i na osnovu izjava nekih od uesnika u stvaranju evropskih kulturnih programa. Kristofer Gordon5, na primer, tvrdi da "profesionalci iz oblasti kulture jadikuju zbog nedostatka koherentne kulturne politike u EU
i zbog opte nemoi u tom polju... Jasno razgraniavanje izmeu kulturne produkcije otelovljene u trgovini, ekonomiji i spoljnoj politici i kulture kao izraza identiteta, istorije i drutvenog
4
Pregled razliitih modela kulturnih politika koje su se pojavljivale

kroz istoriju, nudi, npr. Mitrovi (2008).
5
Gordon je, inae, nezavisni konsultant u kulturnoj politici sa vie
od tridesetpet godina iskustva u umetnickom menadzmentu u javnim i
dobrovoljnim sektorima UK.
60
ivota esto je zbunjujue zbog neadekvatne definicije ili nedostatka uporedive prakse izmeu drava lanica. Ipak, iako su
formalno prihvaeni, kulturni programi EU imali su samo marginalan uticaj (opte investiranje u kulturnu infrastrukturu bilo
je mnogo vee), jedinstveni odgovor EU prema Deklaraciji o
kulturnoj razliitosti UNESCO6 predstavlja monu politiku
osnovu, sa implikacijama za budunost, i unutar EU i na globalnom nivou" (Gordon 2007: 11). S druge strane, Gotfrid Vagner7
smatra da su "evropske kulturne politike zamorne: Umetnici ih
smatraju `dosadnim, ak beznadenim`; nacionalne kulturne birokrate ih smatraju bagatelnim; mediji ih ignoriu" (Wagner
2007). Takoe, zabrinjavajuu injenicu predstavljaju i ankete
koje sprovodi sama Komisija, a koje potvruju da u EU vlada
veoma slab oseaj pripadanja meu Evropljanima, i da je projekat evropske integracije od 1990-ih poeo da gubi tlo pod nogama i u politikom, i kulturnom i ekonomskom smislu (Shore
2006a: 3-4).
Bilo kako bilo, i moda zbog svega navedenog kulturne
politike danas zauzimaju jedno od najznaajnijih preokupacija
evropskih institucija, to je i Hose Manuel Barozo potvrdio u
svom govoru u Budimpeti 2005: "Kultura nas dri na okupu
kao Evropljane. Odgovor na pitanje ta Evropa moe da uradi
za kulturu i ta kultura moe da uini za Evropu postao je neiz6
Univerzalna deklaracija o kulturnoj razliitosti doneta je 2001.

godine. Dvadesetog oktobra 2005. usvojen je nacrt Konvencije o zatiti
i promociji razliitog kulturnog izraavanja, koja predstavlja skup normativnih sporazuma koji se tiu promovisanja kulturne razliitosti.
Glavni ciljevi ove konvencije bili su: priznavanje prava dravama da
formuliu kulturne politike, usvajanje mera zatite razliitosti kulturnog izraavanja, prepoznavanje destinktivne prirode kulturnih dobara i
usluga sve dok oni izraavaju identitet; i prepoznavanje veze izmeu
kulture i razvoja i vanosti internacionalne saradnje (Gordon 2007).
7
Vagner je direktor Evropske fondacije za kulturu.
Ivana Gaanovi
61
bean". Evropska komisija vanost kulture posebno eksplicitno

izraava kroz svoje kulturne programe, koji su deo njene kulturne politike. Ove politke se sprovode radi osveivanja Evropljana o zajednikoj pripadnosti, i to je trivijalno. Ipak, one su `varljive`, ako je ta re uopte relevantna u ovom kontekstu. Kroz
analizu nastojim da pokaem da, iako se promovie kao ideal,
via vrednost, izraz kreativnosti i sl., kultura u ovim politikama
pre svega slui za kreiranje evropskog identiteta, koji je neophodan za legitimizaciju EU (upor. posebno Shore 2006). Ali pre
toga treba da se zapitamo kakva kultura, kakav identitet, i kakav je antropoloki komentar svega toga? Odgovori na ova tri
okvirna pitanja mogu biti od pomoi za razumevanje savremenih evropskih tendencija, i za njihov eventualni kritiki komentar.
Imala sam veliki problem pre nego to sam odluila ta u
analizirati kao "evropske kulturne politike", posebno zbog toga
to su sami koncepti kulturne politike i politike identiteta veoma
opirni i to podrazumevaju irok spektar razliitih akcija (koje
se, dodue, obino sprovode s jedinstvenim ciljem). Mnogi antropolozi, na primer, naglaavaju da je kreiranje evropskog
identiteta sveobuhvatan proces i da se esto odnosi na itav
evropski kontinent (dakle, ne iskljuivo na drave lanice EU).
Taj proces diferencijacije "Evrope" prema npr. "Americi" ili
"Aziji", u savremenoj literaturi oznaava se kao evropeizacija
(Bornema and Fowler 1997; Bellier and Wilson 2000). Zbog
oigledne kompleksnosti problema, panju sam usmerila na inicijative evropskih institucija, a naroito Evropske komisije, koje
se konkretno odnose na "kulturu". Panju u posebno usmeriti
na aktuelne politike i programe, ali, naravno, sa osvrtom na one
koje su im prethodile.
"Kultura" je formalno uvedena u agendu EU 1993. godine,
kada joj je posveen jedan odeljak Ugovora o Evropskoj uniji.
Budui da su tekue kulturne politike i one koje su im prethodi-
62
le, zasnovane na ustavnim, tj. ugovornim odredbama, koje zapravo predstavljaju zakonska ovlaenja evropskim institucijama za sprovoenje tih politika, smatram da je veoma vano analitiki ustanoviti kako se u Ugovoru koristi ovaj pojam (kao i
pojam "identiteta"), i kako je, na kraju krajeva, definisan. Naravno, jasno je da pored onih lanova koji se na kulturu odnose
direktno, i neki drugi dosta govore o shvatanjima identiteta i
kulture u EU, pa sam ih uvrstila u analizu.
Ka konstitucionalizaciji: kultura i identitet

Kao to je ve reeno, "kultura" ulazi u podruje politika EU
kroz Ugovor o Evropskoj uniji (Ugovor iz Mastrihta). Ova dimenzija evropske integracije nije pominjana u dotadanjim ugovorima. Sve odredbe, koje smatram relevantnim, i koje u ovde
izneti, prenete su iz Reformskog ugovora EU iz Lisabona. Ovaj
Ugovor, koji sadri izmene Ugovora o Evropskoj uniji i Ugovora
o formiranju Evropske zajednice, predstavlja dokument koji su, u
formi amandmana na do tada vaee ugovore, predstavnici drava lanica potpisali u Lisabonu, 13. decembra 2007. godine, a
ugovorom je predvieno da stupi na snagu 1. januara 2009. godine, posle ratifikacije u svim lanicama Unije (Janjevi 2008).
Osnovni ciljevi i vrednosti, odnosno izvori legitimiteta EU izneti su u preambuli Ugovora. Ovde u izneti preambulu iz Ugovora iz Lisabona.8 Nakon iznoenja (ovde) relevantnih sadraja
ovog Ugovora, naveu i deo preambule Povelje o osnovnim pravima Evropske unije, koja je "pravno obavezujua i kojom se poPreambula i svi lanovi Ugovora prepisani su iz prevoda Ugovora
iz Lisabona o izmeni Ugovora o Evropskoj uniji i Ugovora o osnivanju
Evropske zajednice, u kome se nalaze i svi protokoli i deklaracije (Janjevi 2008).
8
Ivana Gaanovi
63
tvruju osnovna prava koja su garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i fundamentalnim slobodama na nain na
koji ona proizlazi iz zajednikih ustavnih tradicija drava lanica",9 i koja svakako predstavlja pravnu osnovu na kojoj se zasnivaju evropske kulturne politike (za koju takoe smatram da dosta
govori o shvatanju identiteta i kulture u EU).
Preambula Ugovora iz Lisabona glasi:
REENI da obelee novu fazu u procesu evropske integracije koja je zapoela stvaranjem Evropske zajednice,
INSPIRISANI kulturnim, verskim i humanistikim nasleem
Evrope, iz kojeg su se kao univerzalne vrednosti razvile nepovrediva i neotuiva prava svih ljudskih bia, kao to su sloboda,
demokratija, jednakost, sloboda i pravna drava,
PODSEAJUI na istorijski znaaj zavretka podele na
evropskom kontinentu i na potrebu uspostavljanja solidne osnove za izgradnju budue Evrope,
POTVRUJUI svoju privrenost naelima slobode, demokratije, potovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda i pravne
drave,
POTVRUJUI svoju privrenost osnovnim socijalnim pravima, kako su ona potvrena Evropskom socijalnom poveljom, potpisanom u Torinu 18. oktobra 1961. godine, Poveljom Evropske
zajednice o osnovnim socijalnim pravima radnika 1989. godine,
9
Citat predstavlja deo Deklaracije o Povelji o osovnim pravima

Evropske unije, koja je deo Finalnog akta Ugovora iz Lisabona (Janji
2008: 202).
64
U ELJI da prodube solidarnost izmeu svojih naroda, uz

potovanje njihove istorije, kulture i tradicije,
U ELJI da ojaaju demokratski karakter i efikasnost delovanja institucija, s ciljem da im se omogui da ispunjavaju zadatke
koji su im povereni u jedinstvenom institucionalnom okviru,
REENI da ojaaju svoje privrede i da osiguraju njihovu
konvergentnost, kao i da uspostave ekonomsku i monetarnu uniju, koja, ovim ugovorom i Ugovorom o funkcionisanju Evropske
unije, podrazumeva jedinstvenu i stabilnu monetu,
ODLUNI da unapreuju ekonomski i socijalni napredak
svojih naroda, vodei rauna o naelu dugoronog razvoja, u
okviru stvaranja unutranjeg trita i jaanja kohezije i zatite
ivotne sredine, kao i da primene politike koje e obezbediti da
napredak ekonomske integracije bude u skladu sa napretkom u
drugim oblastima,
REENI da uspostave zajedniko pravo graanstva za dravljane svojih zemalja,
REENI da uspostave zajedniku spoljnu i bezbednosnu politiku, to podrazumeva i postepeno utvrivanje zajednike odbrambene politike koja moe dovesti do zajednike odbrane, u
skladu sa odredbama lana 17, jaajui tako identitet Evrope i
njenu nezavisnost u cilju unapreenja mira, bezbednosti i napretka u Evropi i u svetu,
REENI da olakaju slobodno kretanje lica, uz istovremeno
obezbeenje sigurnosti i bezbednosti njihovih naroda, stvaranjem prostora slobode, bezbednosti i pravde, u skladu sa ovim
ugovorom i Ugovorom o funkcionisanju Evropske unije,
Ivana Gaanovi
65
REENI da nastave proces stvaranja sve vreg jedinstva

meu narodima Evrope, u kojoj se odluke donose na nivou to
je mogue bliem graanima, u skladu sa naelom supsidijarnosti,
IMAJUI U VIDU mere koje je potrebno preduzimati na
planu razvoja evropske integracije,
ODLUNI su da osnuju Evropsku uniju i u tom cilju su odredili kao opunomoenike:
(lista opunomoenih predstavnika)
KOJI su se, poto su razmenili svoja punomoja i utvrdili da
su uredna i valjana, sporazumeli o sledeim odredbama.
Izdvojeni lanovi Reformskog ugovora EU iz Lisabona:
ZAJEDNIKE ODREDBE
lan 1bis (2)
Unija je zasnovana na potovanju ljudskog dostojanstva,
slobode demokratije, jednakosti, pravne drave, kao i na potovanju prava oveka, ukljuujui i prava lica koji pripadaju nacionalnim manjinama. Ove vrednosti su zajednike svim dravama lanicama u drutvu koje karakterie pluralizam, odsustvo
diskriminacija, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost izmeu ena i mukaraca.
lan 2 (3)
1. Unija ima za cilj unapreenje mira, njenih vrednosti i blagostanja njenih naroda.
66
2. Unija prua svojim graanima prostor slobode, bezbednosti i pravde bez unutranjih granica u kome je obezbeeno slobodno kretanje lica, vezano za mere koje se preduzimaju u oblasti kontrole spoljnih granica, azila, imigracije, kao i prevencije
kriminala i borbe protiv ovog fenomena.
...
Ona se bori protiv socijalne iskljuenosti i diskriminacije i
za unapreenje pravde i socijalne zatite, jednakosti izmeu ena i mukaraca, solidarnosti izmeu generacija i zatite prava
dece.
Ona unapreuje ekonomsku, socijalnu i teritorijalnu usklaenost i solidarnost izmeu drava lanica.
Unija potuje bogatstvo svoje kulturne i jezike raznovrsnosti, i angauje se na ouvanju i razvoju evropskog kulturnog naslea.
4. Unija uspostavlja ekonomsku i monetarnu uniju ija je
moneta evro.
5. U odnosima sa ostalim delom sveta, Unija potvruje i
unapreuje svoje vrednosti i interese i doprinosi zatiti svojih
graana. Ona doprinosi miru, bezbednosti, dugoronom razvoju
planete, solidarnosti i uzajamnom potovanju izmeu naroda,
slobodnoj i izbalansiranoj trgovinskoj razmeni, eliminisanju siromatva i zatiti ljudskih prava, posebno prava dece, kao i
striktnom potovanju principa iz Povelje Ujedinjenih nacija.
6. Unija postie ove ciljeve sopstvenim sredstvima, u skladu
sa Ustavom dodeljenim nadlenostima.
lan 3bis (4)
...
2. Unija potuje jednakost drava lanica pred ugovorima,
kao i njihov nacionalni identitet, nezavisno od njihovog politi-
Ivana Gaanovi
67
kog i ustavnog ureenja, ukljuujui i lokalnu i regionalnu autonomiju. Ona potuje sutinske funkcije drava, naroito one koje imaju za cilj ouvanje njihovog teritorijalnog integriteta, odravanje javnog reda i ouvanje nacionalne bezbednosti. Posebno, nacionalna bezbednost ostaje u iskljuivoj nadlenosti svake
drave lanice.
...
lan 2E (6)
Unija je nadlena da vodi akcije koje imaju za cilj pruanje
podrke, usklaivanje ili dopunu aktivnosti. Ove oblasti aktivnosti imaju evropski karakter. To su:
a) zatita i unapreenje ljudskog zdravlja;
b) industrija;
c) kultura;
d) turizam;
e) obrazovanje, omladina, sport i profesionalno osposobljavanje;
f) javno zdravlje;
g) saradnja izmeu administracija.
ODREDBE OPTEG KARAKTERA
lan 5ter (10)
Prilikom utvrivanja i sprovoenja svojih politika i aktivnosti, Unija se bori protiv svake diskriminacije zasnovane na polu,
rasi, etnikom poreklu, religiji ili uverenju, hendikepiranosti,
starosti ili seksualnoj orijentaciji.
68
lan 16C (16)

1. Unija potuje i ne dovodi u pitanje status koji, u skladu sa
nacionalnim zakonom, imaju crkve i religijska udruenja ili zajednice u dravama lanicama.
2. Unija, isto tako, potuje status koji, na osnovu nacionalnog prava imaju intelektualne i nekonfesionalne organizacije.
3. Priznajui im njihov identitet i specifini doprinos, Unija
podrava otvoren, transparentan i redovan dijalog sa ovim crkvama i organizacijama.
NE-DISKRIMINACIJA I DRAVLJANSTVO
lan 16 D (18)
1. U okviru primene ovog ugovora i uz potovanje svih
njegovih posebnih odredbi, zabranjuje se svaka diskriminacija
po osnovu dravljanstva.
2. Evropski parlament i Savet mogu, u skladu sa uobiajenom pravnom procedurom, donositi propise u cilju zabrane takve diskriminacije.
lan 16 E (19)
Uz potovanje drugih odredbi iz ovog ugovora i u granicama
poverenih nadlenosti, Savet, odluujui jednoglasno na osnovu
predloga Komisije i posle konsultovanja Evropskog parlamenta,
moe preduzeti ograniavajue mere u borbi protiv diskriminacije zasnovane na razlikama na osnovu pola, rase ili etnikog
porekla, religije ili verovanja, hendikepiranosti, starosti ili seksualne orijentacije.
Ivana Gaanovi
69
PRAVILA KONKURENCIJE
lan 87 (107)
...
1. U skladu sa zajednikim tritem mogu biti:
...
d) pomo namenjena unapreenju kulture i ouvanju batine, kada ona ne utie na uslove razmene i konkurencije u Uniji
u meri koja bi bila suprotna zajednikom interesu
...
KULTURA
lan 167 (ex-lan 151 UEZ)
1. Unija doprinosi razvoju kultura drava lanica uz potovanje njihove nacionalne i regionalne razliitosti i istovremeno
isticanje zajednikog kulturnog naslea.
2. Akcija Unije ima za cilj da podstakne saradnju izmeu drava lanica i, ako je potrebno, da podri i dopuni njihove akcije u sledeim oblastima:
bolje poznavanje i irenje kulture i istorije evropskih naroda;
odravanje i ouvanje kulturne batine od evropskog znaa-
ja;
kulturnu razmenu nekomercijalnog karaktera;
umetniko i knjievno stvaralatvo, ukljuujui i audiovizuelnu oblast.
1. Unija i drave lanice podstiu saradnju sa treim zemljama i nadlenim meunarodnim organizacijama u oblasti kulture, a posebno sa Savetom Evrope.
70
2. Unija vodi rauna o kulturnim aspektima u svojim aktivnostima koje se preduzimaju u okviru drugih odredbi ovog ugovora, posebno s ciljem potovanja i podsticanja razliitosti njenih kultura.
3. Da bi doprineo ostvarenju ciljeva navedenih u ovom lanu:
Evropski parlament i Savet, u skladu sa uobiajenom pravnom procedurom i posle konsultovanja Komiteta regiona, odluujui usvaja akcije podsticajnog karaktera, ali izuzimajui bilo
kakvo usklaivanje zakonskih i podzakonskih propisa drava
lanica.
Savet, na predlog Komisije, usvaja preporuke.
U deklaraciji pod rednim brojem 52., drave lanice su utvrdile simbole Evropske unije:
Belgija, Bugarska, Nemaka, Grka, panija, Italija, Kipar,
Litvanija, Luksemburg, Maarska, Malta, Austrija, Portugal,
Rumunija, Slovenija i Slovaka izjavljuju da zastava koju ini
krug od dvanaest zvezdica na plavoj pozadini, himna "Oda radosti" iz Devete simfonije Ludviga van Betovena, geslo "Ujedinjeni u razliitosti", evro kao moneta Evropske unije, Dan Evrope 9. maj, nastavljaju da za njih budu simboli pripadnosti zajednici graana Evropske unije i njihove vezanosti za nju.
Deo preambule Povelje o osnovnim pravima Evropske unije
glasi:
Narodi Evrope su odluili da dele mirnu budunost zasnovanu na zajednikim vrednostima meusobnim povezivanjem u
sve tenju Uniju.
Svesna svoje duhovne i moralne batine, Unija se zasniva na
nedeljivim i univerzalnim vrednostima ljudskog dostojanstva,
Ivana Gaanovi
71
slobode, jednakosti i solidarnosti; ona poiva na principima demokratije i pravne drave. Ona stavlja oveka u sredite svoje
aktivnosti utvrivanjem dravljanstva Unije i stvaranjem prostora slobode, bezbednosti i pravde.
Unija doprinosi ouvanju i razvoju ovih zajednikih vrednosti uz potovanje razlika u oblasti kulture i tradicije evropskih
naroda, kao i nacionalnog identiteta drava lanica i organizacije njihove vlasti na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou; ona tei da unapredi uravnoteeni i trajni razvoj i da osigura slobodnu cirkulaciju lica, usluga, robe i kapitala, kao i
slobodu nastanjivanja.
Neophodno je, u tom cilju, da se ovom poveljom uini oiglednim jaanje zatite osnovnih prava u svetlu razvoja drutva,
socijalnog napretka i naunog i tehnolokog razvoja.
Ovom poveljom, uz potovanje prava i obaveza Unije, kao i
principa supsidijarnosti, reafirmiu se prava koja, naroito,
proizilaze iz ustavnih tradicija i zajednikih meunarodnih obaveza drava lanica, iz Evropske konvencije o zatiti ljudskih
prava i osnovnih sloboda, iz Socijalne povelje, koju su usvojili
Unija i Savet Evrope, kao i pravosudne prakse Suda pravde
Evropske unije i Evropskog suda za ljudska prava.
...
Ovo su neki od lanova Reformskog ugovora, na osnovu
kojih se moe zakljuiti kako EU definie kulturu i evropski
identitet, tj. emu tei u tom smislu; naravno, obe navedene
preambule smatram veoma vanim izvorima u tom smislu.
Komentare iznetih lanova i preambula izneu nakon navoenja nekih od odrednica koje govore o sadraju i ciljevima kulturnih politika, koje su, zahvaljujui nekim od gore navedenih
ugovornih odredbi, institucije EU poele punopravno da sprovode.
72
Kultura i Evropska komisija

Iz institucionalne perspektive, pitanje kulturne dimenzije integracije pokriveno je kulturnom politikom EU. Akcije EU u
oblasti kulture do sada su imale najbolji ishod u sponzorstvima i
subvencionim kampanjama, programima razmene, kao i u regulaciji trita kulturnih dobara (Sassatelli 2002: 436). Postoji, takoe, i grupa simbolikih inicijativa iji je direktan cilj stvaranje svesti o zajednikom pripadanju, polazei od zastave i himne do uspostavljanja novog kalendara evropskih praznika
(n.m.), a to se naroito odnosi na program People`s Europe, iz
1980-ih. Pored toga, kulturna politika obuhvata i razliite projekte koje organizuje Savet Evrope, Unesko, ali i druge evropske i svetske institucije. U cilju vee interakcije evropskih graana, EU sponzorie programe univerzitetske razmene (kao to
je Erasmus), to se takoe smatra znaajnom pomoi za kreiranje oseaja pripadanja EU.
Ovde u konkretno navesti ono to se danas u samim institucijama EU oznaava "kulturnim" politikama i programima, pri
emu treba naglasiti da punu pravnu osnovu za bavljenje kulturnim pitanjima ima Evropska komisija:
"Ugovor EU (lan 151, paragraf 4)10 zahteva od Unije da
uzima kulturu u obzir u svim svojim akcijama, tako to e da
pospeuje interkulturalne odnose i da promovie razliitost. Komisija garantuje da e promovisanje kulture i kulturne razliitosti imati u vidu u toku donoenja svih regulatornih i finansijskih
odluka ili predloga."11
Evo nekih primera angaovanja EU na nivou "kulture".
U Reformskom ugovoru iz Lisabona, ovaj lan je pod rednim
brojem 167, i naveden je u gornjem tekstu.
11
http://ec.europa.eu/culture/our-policy-development/doc399_en.htm
10
Ivana Gaanovi
73
Kulturna agenda EU
Komisija je 2004. predloila Kulturnu agendu EU12, u kojoj

su saeta tri opta cilja na polju kulture:
kulturna razliitost i interkulturni dijalog;
kultura kao katalizator kreativnost;
kultura kao kljuna komponenta u internacionalnim vezama
Ovde izloene oblasti koje pokriva kulturna agenda EU odredio je Evropski savet, nakon to je utvrdio da se uklapaju u
okvir Otvorenog metoda koordinacije (OMC). Ove oblasti su
stvorile osnovu za radni plan Saveta za kulturu 2008-201013,
kroz koji se agenda sprovodi. Slede osnovni zadaci ustanovljeni
ovim planom:
Ostvarivanje uslova za pokretljivost umetnika i drugih
profesionalaca iz oblasti kulture
Potpomaganje pristupa kulturi, posebno kroz promovisanje kulturnog naslea, kulturnog turizma, viejezinosti, digitalizacije, sinergije u obrazovanju (naroito u umetnikom obrazovanju) i kroz veu pokretljivost kolekcija
Razvoj podataka, statistika i metodologija u kulturnom
sektoru i unapreivanje njihove komparativnosti
Maksimiranje potencijala kulturnih i kreativnih industrija,
naroito malih i srednjih preduzea (SMEs)
Promovisanje i implementacija UNESCO-ve Konvencije o
zatiti i promovisanju razliitosti kulturnog izraavanja.
12
Sadrzaj radnog plana Saveta moze se naci na adresi: http://eurlex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2008:143:0009:00
16:EN:PDF
13
74
Dalje, prema Komisiji, (sadanji) lan 167 Ugovora iz Lisabona uvodi (`mainstreams`) kulturu u iri politiki okvir. Evo na
koje naine:14
Projekti koji su podrani od strane Graanskog programa
EU, a koji promoviu dijalog izmeu razliitih kultura u Evropi
i podravaju napore ka izgradnji zajednikog evropskog identiteta.
Veza izmeu obrazovanja i kulture je nit koja se provlai
kroz obrazovne politike EU. Npr. mnogi programi finansirani
od strane programa Sokrat i njegovih prethodnika, podravali su
obrazovne programe, ili programe obuke u oblasti kulture i to e
se nastaviti kroz program za doivotno uenje.15
Jedan od ciljeva prethodnog programa za mlade bio je postizanje boljeg razumevanja kulturne razliitosti u Evropi. Novi
program Mladi u akciji16 takoe tei da promovie jeziku i kulturnu razliitost.
Kultura igra kljunu ulogu u evropskoj ekonomiji i postoje
mnoge mogunosti za kulturni sektor, posebno kada projekti
doprinose razvoju drutvene kohezije na teritoriji na kojoj se
sprovode da bi dobili finansijsku podrku strukturalnih fondova
EU.17
Poljoprivredni razvoj, kao deo zajednike agrikulturne politike, dobio je kulturnu dimenziju pod okriljem inicijative "Leader +", koja ima za cilj da pomogne seoskim zajednicama da
to bolje iskoriste prirodne i kulturne resurse.
14
Pogledati na adresi: http://ec.europa.eu/education/lifelong-learning-programme/doc78_en.htm
16
Pogledati na adresi: http://ec.europa.eu/youth/index_en.htm
17
Kako su rasporedjena cetiri glavna strukturalna fonda u EU,
videti na: http://ec.europa.eu/regional_policy/funds/prord/sf_en.htm
15
Ivana Gaanovi
75
Audio-vizuelni radovi predstavljaju krucijalni kanal za

transmisiju naih kulturnih, drutvenih i demokratskih vrednosti. Direktiva "Televizija bez granica" omoguava "posao bez
granica" u ovom sektoru. U njoj su postavljeni uslovi za transmisiju preko granica televizijske mree unutar EU i, na taj nain je kreiran zakonski okvir za slobodnu cirkulaciju evropskog
audiovizuelnog materijala. MEDIA program, koji je pokrenut u
januaru 1991. godine, imao je za cilj pospeivanje i razvoj
evropske audiovizuelne industrije.
Informaciona tehnologija ima vanu ulogu u postupku irenja dostupnosti kulturnih informacija. U avgustu 2006. prihvaen je predlog Komisije o digitalizaciji i on-line pristupanosti kulturnog materijala i digitalnoj zatiti.
Sedmi okvirni program EU za istraivanje (FP7), takoe
podrava kulturu direktno i indirektno kroz svoje razliite
specijalizovane programe, naroito u oblasti drutvenih nauka i
humanistike.
Kao poslednje, ali ne najmanje bitno, postoje, takoe, i jake veze izmeu promovisanja kulture i kreativnosti i zatite
autorskih prava i s njima povezanih zakonskih odredbi, kao i
pravila koja su pod upravom dravne pomoi.
Graanski pristup kulturi

EU doprinosi razvoju evropskih kultura kroz njene socijalne
i obrazovne politike. To podrazumeva preduzimanje razliitih
akcija koje se tiu obrazovanja i mladih, putem razvijanja kulturne razmene, podizanja svesti i promovisanja kulturne i jezike razliitosti.18 Veliki broj programa EU, podrava akcije te vrste, meu kojima su Program za mlade (Youth Programme);
18
Videti na: http://ec.europa.eu/culture/portal/action/access/acces_en.htm
76
Program Erasmus19 u okviru akcionog programa Sokrat (SOCRATES Programme). Ovaj program ukljuuje i program
Netd@ys, uee EU u kampanji "Evropa zajedniko naslee"20 i "Dani evropske batine"21; Komisija preduzima brojne
mere iji je cilj podizanje kulturne svesti, meu kojima je naroito vaan okvirni program "Kultura". Ovaj program promovie
saradnju izmeu onih koji rade u okviru kulturnog sektora, sa
ciljem razvijanja kreativnosti i interkulturalnog dijaloga, poboljanja znanja o istoriji i kulturi u svim svojim oblicima i stvaranja veeg dela kulturnog naslea. Ovaj program, takoe, prua
finansijsku podrku evropskim prestonicama kulture.22
Evropska unija protiv rasizma

Fenomen rasizma je u vie navrata problematizovan od strane
evropskih institucija. Prvo zajedniko uee u borbi protiv rasizma drave lanice i evropske institucije su preduzele 1997, i ta
19
Program Erasmus je veoma zasluan za reformu visokog obrazovanja, npr. inspirisao je bolonjski proces, koji predstavlja odluujuu
inicijativu za uproavanje evropskog visokog obrazovnog sistema.
20
Koju je pokrenuo Evropski savet 1999. godine.
21
Ustanovljeni su 1991. na inicijativu Saveta Evrope. Osnovna ideja
ove manifestacije jeste predstavljanje nepokretnih kulturnih dobara, a sa
ciljem: da se graani Evrope, putem pribliavanja razliitim kulturnim
batinama blie upoznaju i razumeju, uprkos jezikim i kulturnim razlikama; skretanje panje na vanost konstantne zatite kulturnog naslea, i
kod pojedinaca i kod instittucija; borba protiv rasizma, ksenofobije i netolerancije otvaranjem ka razliitom, a da istovremeno ima kljunu ulogu
u potrazi za identitetom i afirmacijom kolektivne svesti. Slogan manifestacije 1999. godine je glasio: Evropa zajedniko naslee. Pogl. na Internet adresi: http://www.danievropskebastine.org.yu.
22
Analizu ovog programa EU daje Sassatelli (2002).
Ivana Gaanovi
77
godina je proglaena evropskom godinom borbe protiv rasizma,

koja je zvanino otpoela u Hagu, janura 1997. Tadanji predsedik komisije, ak Santer, tom prilikom je izjavio: "Rasizam je vie od poricanja razliitosti, to je poricanje ljudskih bia zbog njihove razliitosti. Borba protiv rasizma je deo izgradnje Evrope,
jer se rasizam kosi sa svim onim za ta se Evropa zalae u ime
demokratije, tolerancije i potovanja ljudskog dostojanstva". Pored mnogih projekata koje su finansirale evropske institucije, ali i
drugi fondovi, odravani su i razliiti seminari na kojima su razmenjivana iskustva i ideje za dalju anti-rasistiku propagandu.
Specijalno u svrhu Godine protiv rasizma, doneta je Declaration
on Intent, u kojoj se izraava priznanje da rasizam, ksenofobija i
antisemitizam i dalje postoje u EU i da podrivaju fundamentalna
ljudska prava, koja su uspostavljena zakonodavstvom Zajednice i
u internacionalnim deklaracijama. Pored razliitih akcija i programa koji su sprovoeni te godine, na politikom nivou odrana su
dva znaajna dogaaja prvo, ustanovljen je Evropski centar za
kontrolisanje rasizma i ksenofobije, i drugo, po prvi put je u
Ugovor uneta opsta anti-diskriminaciona odredba (lan 13 novog
Ugovora23). Naravno, Komisija nastoji da se i ubudue putem
slinih akcija suprotstavi rasizmu.24
Kako je sve poelo prethodni programi 25

U Ugovoru iz Mastrihta (1993) otvoren je prostor za novi lan
u kome je kulturna kooperacija postala jedan od prepoznatljivih,
23
Dati lan je u ovom tekstu pod brojem 16E (prema: Janjevi
2008).
24
Detaljnije na: http://ec.europa.eu/employment_social/fundamental_

rights/public/arcreyar_en.htm
25
http://ec.europa.eu/culture/our-programmes-and-actions/doc419_en.htm
78
pravno zasnovanih ciljeva EU. Rezultat toga bilo je pokretanje

nekoliko poetnih pilot programa i kasnijih tzv. sektorskih programa. Tim pilot programima usledili su celoviti kulturni programi: Kaleidoscope (1996-1999)26, Ariane (1997-1999)27, i Raphael (1997-1999)28. Ovi programi su predstavljali pripremne akcije za realizaciju programa Kultura 2000, iji je cilj "promovisanje zajednike kulturne oblasti, koja je okarakterisana njenom
kulturnom razliitou i zajednikim kulturnim nasleem."29
Aktuelni kulturni programi EU

Kultura (2007-013), program za koji je izdvojen budet od
400 miliona evra "za projekte i inicijative koje treba da slave
evropsku kulturnu razliitost i da istiu nae zajedniko kulturno naslee kroz razvoj meusobne prekogranine saradnje izmeu kulturnih poslenika i institucija".30 Program je inspirisan
meusektorskom vizijom koja bi pokrivala sva polja u kulturi.
Svake godine se u okviru Programa objavljuju konkursi za sredstva namenjena projektima koji se odnose na scenske umetnosti,
muziku, kulturno naslee, vizuelne umetnosti, knjievnost i prevoenje, izuzev filma, koji se nalazi u okviru programa Media.
Sadrzaj ovog programa moe se nai na adresi: http://ec.europa.
eu/culture/archive/culture2000/historique/kaleidoscope_en.html
27
http://ec.europa.eu/culture/archive/culture2000/historique/ariane_en.html
28
http://ec.europa.eu/culture/archive/culture2000/historique/raphael_en.html
29
Detaljniju prezentaciju programa videti na: http://ec.europa.
eu/culture/archive/culture2000/cult_2000_en.html
30
http://ec.europa.eu/culture/our-programmes-and-actions/doc411_en.htm;
Ovaj program je ustanovljen odlukom 1855/2006/EZ Evropskog
parlamenta i Saveta (internet adresa na srpskom). Izvrna agencija za
obrazovanje, audio-vizuelna pitanja i kulturu bavi se implementacijom
ovog programa.
26
Ivana Gaanovi
79
Opti ciljevi programa su:

irenje kulturnog podruja koje dele svi Evropljani; isticanje zajednikog evropskog naslea; razvijanje saradnje izmeu
kulturnih operatera kroz uee u programu; doprinos bogatoj
kulturnoj raznolikosti.
U specifine ciljeve programa spadaju:
meunarodna mobilnost kulturnih aktera; irenje umetnosti i kulturnih izraza; interkulturni dijalog; jaanje kulturnog
identiteta; razvoj kulturne saradnje izmeu stvaralaca, kulturnih
radnika i institucija; razmena umetnikih dela.
Strateki cilj programa jeste da se osnai kulturna saradnja u
sektoru kulture ije su glavne karakteristike:
stvaranje jedinstvene evropske vrednosti; ostvarivanje specifinih ciljeva programa; realizacija aktivnosti jedinstvene umetnike i kulturne vrednosti, koja pokazuje potencijal za uspenu implementaciju; obezbeuje visok kvalitet partnerstva i metodologije saradnje meu organizacijama koje uestvuju u programu; proizvodnja rezultata koji mogu biti predstavljeni na odgovarajui i vidljiv
nain; generisanje rezultata koji mogu biti vrsta osnova za saradnju na dui period i podsticanje buduih inicijativa kulturne saradnje na evropskom nivou.
Evropska prestonica kulture "predstavlja zlatnu priliku za prikazivanje evropskog kulturnog bogatstva i razliitosti, i svih veza
koje nas dre zajedno kao Evropljane. Ovaj dogaaj je naroito privlaan jer se evropski gradovi meusobno utrkuju kako bi dobili
ast da nose titulu prestonice evropske kulture."31
31
80
Nagrada EU "kulturni program dodeljuje nagrade u domenima kulturnog naslea, arhitekture, knjievnosti i muzike."32
2008, Evropska godina interkulturnog dijaloga "pomoi e u
podizanju svesti svih onih koji ive u EU, posebno mladim ljudima, o vanosti ukljuivanja u interkulturalni dijalog u njihovoj svakodnevnici, to je nain da postanu aktivni evropski graani."
"Sa budetom od 10 miliona evra, evropska godina interkulturnog dijaloga pomae ovaj proces komunikacije izmeu kultura i
subkultura. Time e bodriti dijalog u obrazovanju, obuci i na radnom mestu, ali takoe u slobodnom vremenu, kulturnim, sportskim
centrima i graanskim udruenjima.33
Gore iznete lanove ugovora, preambule i navode koje sam
uglavnom prenela sa sajta Evropske komisije i koji se odnose na
njene inicijative i programe vezane za kulturu, uzela sam za mesta
na osnovu kojih se mogu dobiti neki od odgovora na pitanja koja
sam postavila. Ova analiza je velikim delom inspirisana relativno
novom poddisciplinom, antropologijom javnih i praktinih politika
u kojoj se za "grau" istraivanja uzimaju politike koje dolaze iz
institucija nekog politikog sistema. Dodatno podstaknuta postkulturnom teorijom u antropologiji i, s njom u vezi, antropologijom
multikulturalizma, date ugovorne odredbe i iznete politike smatrala
sam dovoljno izazovnom osnovom za antropoloko razmatranje,
komentar i eventualnu kritiku.
32
33
V
KAKO IZMISLITI EVROPLJANINA?
Koncepti izgradnja identiteta i kultura, bili su, i jedino mogu biti roeni zajedno.
Zygmunt Bauman (Kuper 1999: 236)
Analizu grae klasifikovane i iznete u prethodnom poglavlju

zasnivam na pretpostavci da EU, od svojih poetaka do danas,
manje ili vie intenzivno, pokuava da kreira opti oseaj evropskog identiteta. Za drugu, prateu i od prve neodvojivu polaznu
taku, uzimam stanovite da se kultura uzima kao kljuni inilac za sprovoenje tog projekta. Uostalom, to miljenje vrlo
eksplicitno izraavaju i same evropske institucije "kultura ima
vanu intrinsinu vrednost za sve ljude u Evropi, predstavlja
esencijalni element evropske integracije i doprinosi afirmaciji i
vitalnosti evropskog modela drutva, doprinosei da Zajednica
ostvari uticaj na internacionalnoj sceni" (Evropski parlament
2000, navedeno u Shore 2006a: 7).
Gorua politika pitanja, pri emu istiem ona vezana za
problem ureivanje odnosa izmeu liberalne politike filozofije
i multikulturalnog drutva, i razliitih predstava o politikim subjektima, uticale su na to da je potraga za evropskim identitetom morala biti preformulisana, i to iz najmanje dva osnovna
razloga: prvo, u multikulturalnom drutvu svaka grupa i indivi-
82
dua, po pravilu, zahteva jednak graanski tretman; istovremeno

i kao drugo u njemu svako ima pravo da bude razliit (v.
Dijkstra, et al. 2001: 64). S obzirom da je kulturna/identitetska
politika EU suoena sa istim ili bar slinim problemima, problem koji antropolozi imaju s njima u vezi nije samo u tome kakav koncept kulture i identiteta se u njima upotrebljava, nego i
sama injenica da su ti koncepti zvanino politizovani. Osnovni
problem koji u ovde da istaknem moe se sumirati u Milenkovievoj konstataciji:
Osim to politiko i pravno priznanje zajednica/identiteta
u javnoj sferi i politikom sistemu podrazumeva meusobnu povezanost politikih i pravnih aspekata ove perspektive/problema, koncept kulture koji se upotrebljava i perpetuira u pokuajima da se multikulturalne politike konstitucionalno ozvanie,
teorijski je veoma problematino nezanemariv trend u savremenoj antropolokoj teoriji (Milenkovi 2005: 65).
Iz gornjeg teksta proistie pitanje kako bi se antropoloki
mogli komentarisati koncepti kulture i identiteta u evropskom
politikom diskursu? Da li treba da razumemo koncepciju
"evropskog identiteta" u jednini ili mnoini, odn., kao tenju ka
stvaranju evropske kulture/identiteta, ili kao tenju ka stvaranju
evropskih kultura/identiteta, ili, pak, kao nekakav specifian
identitetski derivat? Ali prvo treba dati odgovor na pitanje ta je
to to evropske kulture ini razliitim, s obzirom na to da se dotina razliitost ne odnosi na univerzalne moralne principe koji
stoje u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i fundamentalnim slobodama? Idui sistemom eliminacije, dolazimo do
osnovne reference razliitosti do kulture.1 Ovde se namee i
Naravno, to se odnosi i na jezik, koji takoe predtsvalja vaan
faktor razliitosti, ali ovde u panju skrenuti na kulturu. Uostalom,
1
Ivana Gaanovi
83
pitanje da li isticanje kulturne razliitosti obavezno/moe da implicira jednakost meu pojedincima.

Na osnovu gore iznete mikro-istorije kulturne politike, kao i
nekih konstitucionalnih odredbi EU, pokuau da izdvojim mesta na osnovu kojih se moe "antropoloki komentarisati" ta
nam one govore o procesu evropske integracije. Ono to smatram posebno vanim, jeste otkrivanje naina na koji je u tom
kontekstu definisana "kultura", tj. izdvajanje onih karakteristika
i vrednosti koje najbolje oslikavaju evropski identitet. Pri tom
naglaavam da se definisanje, plasiranje i upotreba (kao i procena upotrebne vrednosti) ovih koncepata moe smatrati jednom
od najproblematinijih dunosti koje su zvaninici evropskih institucija na sebe preuzeli.
Smatram da izvodi koje sam navela dovoljno ubedljivo indiciraju barem dve karakteristike "kulture": da ona predstavlja veoma vanu, intrinsinu vrednost, pre svega za zvaninike EU,
a kako oni kau, i za sve ostale stanovnike Evrope, i da se zbog
toga smatra jednim od kljunih faktora evropske integracije; i
da je koncept "kulture", u politikom i pravnom diskursu EU
retko kontradiktoran i zbunjujui. Ta kontradiktornost je manifestovana najvie kroz stalno isticanje "razliitosti evropskih
kultura" uporedo sa naglaavanjem "sve vreg jedinstva meu
narodima Evrope", pozivanjem na zajedniku kulturnu, duhovnu i moralnu batinu Evrope (v. npr. preambulu Povelje o
osnovnim pravima Evropske unije).
U veoma problematinom, i ini se, prenaglaeno samorefleksivnom zvaninom diskursu EU, jedna stvar se ne dovodi u
pitanje a to su upravo kljuni koncepti na koje je kritiki
usmerena savremena antropoloka teorija kultura i identitet.
deava se esto da se kulturna i jezika razliitost podudaraju. U jednoj
publikaciji Evropske komisije, jezici su oznaeni kao stubovi kulture
(European Commission 2001).
84
Kao to e se pokazati, oni se koriste kao samo-eksplikativne

kategorije, to je iz antropoloke perspektive, za poetak, dovoljno kontroverzno.
Kultura u zvaninom i javnom diskursu EU

U preambuli Lisabonskog ugovora se kae da su potpisnici
Ugovora "reeni da obelee novu fazu u procesu evropske integracije, koja je zapoeta stvaranjem Evropske zajednice". Mislim da nije preterano tvrditi da je ta "novost" pre svega povezana sa novim potrebama EU, koje su pre svega povezane sa njenom potragom za legitimitetom potrebe za pribliavanjem
graana drava lanica to blie Uniji. Takva potreba predstavlja posledicu "krize"2 EU, koja se pre svega manifestuje u sve
veoj "hladnoi" Evropljana prema "njoj" (kao politikom projektu i entitetu). Pokuau da pokaem da je ta nova faza u velikoj meri zasnovana na emotivnim i psiholokim politikama, koje bi meu stanovnicima Evrope trebalo da stvore novo oseanje
privrenosti; te politike izgradnje evropskog identiteta u velikoj
meri su zasnovane na "kulturnim" vrednostima Evrope. Iz antropoloke perspektive, veoma je vano dati odgovor na pitanje
kakav koncept kulture je postao celishodan i pogodan za politiku upotrebu, u okviru kulturne politike EU.
Evropska komisija izjavljuje da, iako rei preambule Ugovora iz Mastrihta3 "reeni da nastave proces stvaranja sve vreg jedinstva meu narodima Evrope" moda zvue suvoparno, njih treba razumeti kao istinsku elju za kreiranjem "Evrope
naroda". "A to znai da kultura predstavlja glavno sredstvo za
2
Neke od razloga te krize iznela sam u prethodnim poglavljima.

Taj deo preambule ostao je neizmenjen i u Ugovoru iz Lisabona,
iju sam preambulu navela.
3
Ivana Gaanovi
85
tu svrhu. Po prvi put, Ugovor iz Mastrihta prua mo Evropskoj

uniji u toj sferi" (European Commission 2001: 3). Iako i u lanovima Ugovora koje sam izdvojila za analizu, i u navedenim
delovima koji se odnose na zadatke i inicijative evropske kulturne politike (u daljem tekstu "graa"), ne postoji nijedna izjava
koja nam govori o tome ta je to kultura, pokuau da, na osnovu nekih postojeih odreenja, pokaem kakav koncept se u njima koristi. Ono to moemo saznati iz delova pravnih dokumenata koje sam navela je, na primer sledee:
kultura predstavlja deo zajednikog evropskog naslea, ali
i deo naslea naroda Evrope (preambula Ugovora iz Lisabona;
lan 2, taka 2; 167, taka 1).
Znaajna injenica koja se iz ovih odrednica moe saznati,
jeste da "kultura" nekome pripada, i predstavlja neto to je nasleeno. Naravno, kada se govori o nasleu u svrhu kreiranja
evropskog identiteta, moramo pretpostaviti da se tu misli na nekakve dragocenosti iz prolosti. Neki od programa se posebno
bave traganjem za uvanjem zajednikog evropskog kulturnog
naslea. Ipak, nije sasvim izvesno ta se u to naslee moe
ubrojati. Kultura, naravno, nije sve to je Evropa nasledila.
kultura je u Evropi regionalno i nacionalno raznovrsna
(lan 2, taka 2; lan 167, taka 1); raznovrsnost je jedan od
njenih kljunih aspekata (lan 167, taka 4; prembula Povelje o
osnovnim pravima Unije).
Kulturna razliitost predstavlja, svakako, jednu od najisticanijih "vrednosti" EU, to nam govori i njena maksima ujedinjeni
u razliitosti. Na osnovu dosadanjeg izlaganja, i na osnovu opsenih rasprava, naroito u antropolokoj teoriji od druge polovine XX veka naovamo, isticanje "kulturne razliitosti" implicira
meusobnu uporedivost kultura, koja obavezno ukljuuje vrednosnu procenu "drugih" u odnosu na "nau kulturu". Na ovom me-
86
stu se neu zadravati na argumentisanju zarad opovrgavanja ovakvog shvatanja kultura. Umesto toga, izdvojiu jo jednu od vrednosti koja je, izmeu ostalog, istaknuta u l. 2bis, Ugovora iz Lisabona kulturni pluralizam. Prema Iniu, kulturni pluralizam je
tek politiki odgovor pred injenicom kulturne raznolikosti; iz
kulturne raznolikosti se, dalje, izvode brojna druga kulturna prava,
ukljuujui pravo na dostojanstvo ljudske linosti, prava manjina,
multijezinost, kulturno naslee, razliitost kulturne ponude i kulturnih dobara, difuzija kulturnih dobara, interkulturalizam, garancija za autorska prava, za kulturnu industriju itd. (Ini 2008: 103).
Treba napomenuti da se EU trudi da izlazi u susret svim gore nabrojanim pravnim i politikim zahtevima pluralizma to
su, zapravo, zahtevi koji su simptomatini za multikulturalizam
(kao jednu vrstu pluralizma, v. Kukathas 1998). Dakle, ovo je
dovoljan dokaz da identitetske politike EU treba da shvatimo
u svetlu svih onih problema koji se pojavljuju kao posledica
multikulturalnih kontroverzi, mada se moe rei da su na nivou
EU ovi problemi jo kompleksniji. No, ta jo moemo saznati
o konceptu kulture koji se upotrebljava u diskursu EU?
kultura predstavlja aktivnost koju je EU duna da podrava, usklauje i dopunjava (lan 2E); nju treba iriti i poznavati,
odravati i uvati (lan 167, taka 2); treba je razmenjivati, u
nekomercijalnom smislu (lan 167, taka 2); ona predstavlja
predmet saradnje EU sa treim zemljama i meunarodnim organizacijama (n.m.)
Ovakvo odreenje kulture se ini da je prilino eksplikativno, s obzirom da saznajemo da je to nekakva aktivnost. Ali istovremeno, ona predstavlja i predmet razmene i saradnje. S obzirom da je treba podravati, usklaivati, dopunjavati ona je neto manipulativno, aplikabilno, i opet, neto dragoceno i saznajno. Ovakva odreenja kulturu-kao-aktivnost automatski reifikuju, i pretvaraju je u grupnu (diferencijalnu) vrednost.
Ivana Gaanovi
87
Dakle, za sada sam otkrila nekoliko primera esencijalistikog shvatanja kulture, ali smatram da, ipak, treba proveriti da li
neto dodatno moemo saznati iz fragmenata kulturne politike
EU koje sam navela, tj. iz naina na koje je ovaj koncept u njima shvaen i elaboriran dakle, na ta se odnosi proirena nadlenost evropskih institucija (nakon Ugovora iz Mastrihta), kada
je kultura u pitanju?
ona je katalizator kreativnosti, ima kreativne potencijale
(Kulturna agenda EU);
njoj se moe pristupiti kroz promovisanje kulturnog naslea, kulturnog turizma, viejezinosti, kroz digitalizaciju, obrazovanje, naroito kroz audiovizuelni sektor (ona, dakle, sadri
skup izvesnih karakteristika koje je ine razliitom) (Agenda);
kulture su meusobno uporedive (Agenda);
treba podravati dijalog izmeu kultura, to predstavlja izraz zajednikog napora ka izgradnji zajednikog evropskog
identiteta (Agenda); takoe, treba podsticati meu-kulturno razumevanje;
prvenstvo dobijanja finansijske podrke imaju oni kulturni
projekti koji doprinose drutvenoj koheziji na teritoriji a kojoj
se sprovode (Agenda);
kulturna oblast Evrope okarakterisana je kulturnom razliitou i zajednikim kulturnim nasleem ona predstavlja jednu od spona koja "nas dri zajedno kao Evropljane" (program
Kultura 2000).
Na osnovu sadraja i ciljeva kulturnih programa i projekata
koje sam u gornjem tekstu navela, poziv Evropske komisije je
upuen, pre svega, kreativnim ljudima, umetnicima i kulturnim
menaderima drava lanica EU, razliitim zainteresovanim
kandidatima, pa ak i onima iz treih zemalja. Na ovaj nain se
nastoji ka ostvarivanju mree internacionalne saradnje, od koje
se, oigledno, oekuje da e vremenom stvoriti "evropski kulturni prostor" i najzad evropski identitet. Dakle, kreativnost se
88
ovde ne moe shvatiti iskljuivo kao cilj po sebi, ve kao sredstvo i kao napor za izgradnju evropskog identiteta.
Ve je oigledno da je formalno reenje kulturne kompleksnosti Evrope, koje je u Ugovoru iz Mastrihta prvi put ponueno,
a koje se moe oznaiti kao unitas multiplex, implementirano i u
kulturne politike EU. Sasateli smatra da je osnovna pretpostavka
EU u tom smislu da e se, ako se corpus evropske kulture dovoljno dobro promovie i titi, evropska svest nekako prirodno i sama
pojaviti. Takav naglasak na ulozi kulture u konstrukciji zajednice
ini oiglednom kontradikciju koja se pojavljuje u svim kulturnim politikama: promovisanje spontanog cvetanja kulture, koristei kulturu kao legitimno sredstvo, ali istovremeno sa naglaavanjem da kultura zasluuje da bude uvana kao najvii proizvod
ljudske delatnosti, i tako kao cilj po sebi (Sassatelli 2002: 440,
kurziv moj). S druge strane, EU mora da bude veoma obazriva
kako promovisanjem zajednikog kulturnog naslea ne bi izazvala reakcije nacionalnih ili lokalnih kultura (n.d.: 440).
Kultura shvaena kao to je sumirano u gornjim crticama,
moe se tretirati i kao ono to se naziva visokom kulturom u
kojoj moe da uiva samo nekolicina srenika. Ipak, visoka kultura se ne shvata samo kao privatno dostignue, jer, ako se
umetnost i uenost nau pod pretnjom, smatra se da je blagostanje itave nacije (ili druge vrste zajednice) ugroeno (Kuper
1999: 3-4). Delenti, npr, smatra da je evropski identitet istorijski
izjednaen sa ovakvim apstraktnim vienjem kulture, to pejorativno oznaava kao esencijalistiko i nostalgino obeleje; on
Evropu vidi kao "visoku kulturu njene prolosti, kao zajednicu
njenih tradicija" (Delanty 1995, navedeno u Orchard 2002: 429,
kurziv moj). Bez obzira da li je ocenjujemo kao visoku ili elitnu, ili prosto kao nain ivota, miljenja u antropolokom
smislu, bilo koja karakterizacija kultura kao meusobno uporedivih, (kao to sam ve napomenula) povlai za sobom sklonost
ka njihovom meusobnom procenjivanju, to obino znai da e
Ivana Gaanovi
89
se "sopstvena" kultura videti kao bolja od drugih (v. Kuper

1999: 4). U svakom sluaju, solidarnost i identitet baziran na
kulturi, obino je vodio do negativnih odnosa prema "kulturnoj
razliitosti", najee manifestovanih u ksenofobiji, rasizmu i/ili
kulturnom fundamentalizmu (v. Stolcke 1995).
Iz gornjih formulacija mogu se izvui jo neki aspekti
esencijalizacije kulture od strane evropskih kreatora kulturnih
politika. Npr, tu se istie da se kulturama na razliite naine moe pristupiti, to upuuje na njihovu pretpostavljenu hermetinost i uokvirenost (ali koja ne iskljuuje pristupanost), kao i na
relativnu konstantnost njenih sadraja. Takoe, ono to ne treba
prevideti jeste to da EU troi znaajne svote javnih fondova na
kulturne programe i projekte u kojima prednost imaju oni aplikati koji e doprineti koheziji na teritoriji na kojoj se projekat
sprovodi. Ono to je u ovoj formulaciji problematino, jeste to
da se uspostavljanje kohezije obino odnosi na oblast odreene
kulture, to zapravo, samo moe dovesti do produbljivanja tenji date kulture ka isticanju njene samosvojnosti (i superiornosti). Program Kultura 2007-2013, na primer, odvaja sredstva namenjena projektima iz oblasti scenske umetnosti, muzike, zatite kulturnog naslea, likovne umetnosti, knjievnosti i prevodilake delatnosti; ipak, osnovni cilj tih projekata predstavlja
"ouvanje kulturnog identiteta, dijalog meu kulturama, saradnja, irenje i razvoj".4 Podstrekivanjem "kulturne razliitosti", i
njenim pothranjivanjem, Unija, verovatno nenamerno, samo doprinosi daljoj dezintegraciji izmeu evropskih "kultura", bile
one nacionalne, religijske, manjinske, regionalne, etnike i dr. i
na taj nain postie bumerang efekat prema njenim primarnim
4
Dravnim institucijama i civilnom sektoru Srbije poetkom ove

godine omogueno je da konkuriu za sredstva pri Evropskoj komisiji
iz ovog programa. V. na adresi: http://www.naslovi.net/2008-0206/blic/srbija-u-programu-eu-kultura-2007-2013/5655351
90
ciljevima ujedinjavanja i pribliavanja. U ovom novom zvaninom diskursu EU ne treba da iznenadi da e lokalni politiari
pokuati da mobiliu "lokalne zajednice", izmeu ostalog, i samo da bi dobili deo zvaninih multikulturalnih fondova.
"Evropski kulturni model...potuje kulturu svakog naroda i
meuigru tih razliitih kultura, ali istovremeno podstie oblike
saradnje, koja pothranjuje i bogati svaku od njih" (European
Commission 2001: 3).
Kulturna politika EU moe se sumirati i prethodnim reima.
Ovakav "kulturni model" jo jednom potvruje da je zasnovan
na tradicionalnoj antropolokoj (esencijalistikoj) teoriji kulture. Kulturne politike EU, svojim zalaganjima za pothranjivanjem i bogaenjem "kultura", ije se granice najee podudaraju sa granicama nacionalnih drava (mada se tu esto misli i
na tzv. manjinske kulture, esto regionalnog karaktera), naravno, ne mogu naii na podrku savremene antropologije. Zapravo, teko je predvideti kako e dalje tei razvoj i kako e se
uokviriti kulturna politika EU, kada njene nacionalne komponente ljubomorno uvaju (a uva ih i EU) principe kulturnog
partikularizma, to je, na kraju krajeva, propisano i trenutno vaeim Ugovorom (lan 3bis), ali i onima koji su mu prethodili.
S druge strane, iz antropoloke perspektive, svaku vrstu kulturne politike mogue je okarakterisati kao vrstu socijalnog inenjeringa: samo-eksplikativnost koncepata kulture, kulturnog identiteta, zajednice i sl. predstavljaju posledicu modernistikih tenji
da se svet grupie u jasne koncepte koji bi trebalo da budu shvaeni
uz pomo naunog racija, i koji su tako postajali univerzalne i neupitne kategorije. Tako je funkcionisala i antropoloka delatnost prouavanja "kultura" do druge polovine XX veka. Postmodernizam i
relativizacija ovih koncepata, doveli su do rastakanja modernistikih "istina", kako u antropologiji, tako i u ostalim sferama miljenja.
Ivana Gaanovi
91
Ipak, moe se rei da su ovakvi, relativistiki filozofski stavovi,

koji su na neki nain postali socijalna realnost koja se ogledala u
miljenju da su sva posmatranja relativna u zavisnosti od percepcije posmatraa i da su koncepti koji nam se pruaju samo suprotstavljena objanjenja doveli do suprotnog od eljenog efekta. U
takvom kontekstu sveopteg nepoverenja, u kome su pojedinci
konano "dobili ansu da se oslobode od" konceptualnih kalupa u
koje su bili zatvarani, i da konano postanu nezavisni "graani
sveta", ispostavilo se da veini takva sloboda nije bila potrebna
(ili ugodna ) i poele su da se javljaju egzistencijalne tenje za
znaenjem i svrhom, okreui se svakoj sili koja je nudila neko
"znaenje" (Vajler 2001: 369). "Nacija i drava, sa svojim organizacionim mitovima predodreenosti i sudbine, pruaju privlaan i uverljiv odgovor na mnoge od tih tenji" (n. m.).
Verovatno su iz istih razloga, tradicionalne antropoloke
koncepcije "kultura", kao ogranienih, datih, diskretnih, u mestu
ukorenjenih i tako reifikovanih entiteta, koji su okarakterisani
odreenim nainom miljenja i ponaanja, pretoene u politiki
diskurs suprotstavljanja liberalnoj politikoj filozofiji, otelovljen u multikulturalizmu, umesto onih antropolokih, postkulturnih koncepcija, koje kulturu vide kao apstrakciju i kulturnoistorijsku konstrukciju i proces u kome se odigrava borba za
mo. Ovakva koncepcija kulture i sa njom vezanog identiteta
nije napustila politiku imaginaciju EU. Nakon to ukaem na
jo neka mesta koja to potvruju, pokazau da koncept evropskog identiteta, ipak u odreenim elementima pomalo i "iskae"
iz ovog tradicionalnog antropolokog modela.
Kultura i ljudska prava u zvaninom diskursu EU

Kulturne politike i ugovorne odredbe vezane za kulturu najvie su usklaene, naravno, meunarodnim dokumentima o
ljudskim pravima, pa smatram da je potrebno barem letimino
92
osvrnuti se na mesto "kulturnih prava", u meunarodnom sistemu ljudskih prava.

Korpus kulturnih prava u meunarodnom pravu nije razvijen
(Jovanovi 2006). Glavni razlog za to je to se ova vrsta prava
moe smatrati i individualnim i kolektivnim "zbog toga se drave plae da e priznavanje prava na razliite kulturne identitete,
kao i prava na pripadanje odreenoj manjinskoj grupi, ili domorodakom stanovnitvu, dovesti do secesionistikih tenji u jednom
drutvu. Iz tog razloga pravo na kulturni ivot manjina nije priznato Univerzalnom deklaracijom, ve tek PGPP-om5, gde se u
l. 27. kae da u dravama gde postoje etnike, verske i jezike
manjine, lica koja pripadaju tim manjinama ne mogu biti liena
prava da imaju u zajednici sa drugim lanovima svoje grupe, svoj
sopstveni kulturni ivot, da ispovedaju svoju sopstvenu veroispovest i obavljaju verske dunosti, ili da upotrebljavaju svoj sopstveni jezik" (Paunovi, et al. 2007: 278). Ipak, "u poslednjoj dekadi XX veka, ova prava dolaze u iu interesovanja meunarodne zajednice, upravo zbog toga to je uoeno da se kulturni faktor
nalazi u osnovi najveeg broja sukoba. Tako nasilje nad kulturnim pravima razliitih grupa, odbijanje priznanja na razliitost i
razliite kulturne identitete dovodi do pojave nacionalizma, ksenofobije, rasizma i antisemitizma. S druge strane, kulturnim pravima priznaje se neraskidiva povezanost sa ljudskim razvojem, a
kulturni identitet posmatra se kao konstitutivni element samog
ljudskog dostojanstva" (n.m.). Iako ne postoji usaglaena lista
kulturnih prava, na osnovu analize meunarodnih instrumenata
mogue je izdvojiti sledea prava koja se ubrajaju u ovu grupu:
pravo na obrazovanje, pravo na kulturni identitet, pravo na uee
u kulturnom ivotu, pravo na uivanje blagodeti naunog progrePGPP je skraenica od Meunarodni pakt o graanskim i
politikim pravima, koji je usvojen 1966. godine. Tekst ovog Pakta v.
na: http://www.bh-hchr.org
5
Ivana Gaanovi
93
sa, pravo na kulturno naslee, autorsko pravo, akademske slobode (Paunovi, et al. 2007: 278-283).
Kada je u pitanju pravo na kulturni identitet, konkretno,
smatram da treba navesti odredbu l. 1. UNESCO-ve Deklaracije o rasi i rasnim predrasudama iz 1978. godine, gde se kae da
svi pojedinci i grupe imaju pravo da budu razliiti, da smatraju
sebe razliitim i da budu potovani kao takvi (n.d.: 281). Razliitost se u EU najvie odnosi upravo na grupnu razliitost, i
zbog toga se moe rei da se na taj nain ona esencijalizuje, kao
skup karakteristika neke grupe. Primer toga vidi se u sledeem:
"EU je obavezana Ugovorom da uspostavi vre veze izmeu
naroda Evrope, pri emu istovremeno ohrabruje napredak razliitih kultura njenih drava lanica. U isto vreme, uticaj globalizacije poveava interakciju meu samim Evropljanima, kao i
meu Evropljanima i ostatkom sveta."6
Iz ovoga se moe zakljuiti da kultura ima, pored ostalih,
veliku instrumentalnu vrednost, i to za, reklo bi se, veoma kontradiktorne svrhe. Zapravo, ciljevi Unije vezani za kulturnu razliitost, najvie su usmereni na pojaavanje i bogaenje razliitosti (potcrtavanju grupnih specifinosti), to moe dovesti do
reverzibilnog procesa od onog eljenog (integracije na retorici
razlike) uprkos naglaavanju dijaloga izmeu tih razliitih
kultura, one se i dalje nastavljaju smatrati odeljenim ostrvima.
To je i jedan od kljunih problema multikulturalizma stavljanje razlike na pijedestal, pri emu ona predstavlja neupitnu
vrednost; tu se, dakle, zaboravlja se da "biti razliit" meu nekim migrantima, stvaraocima politika, politiarima i naunicima
shvata na esencijalistiki nain (Kuper, n.d: 236). Takvo shvatanje se u odreenom smislu kosi sa sledeim shvatanjem u navedenom lanu UNESCO-ve Deklaracije: "Pravo da se potuje
6
en.htm
http://ec.europa.eu/culture/our-programmes-and-actions/doc415
94
kulturni identitet znai da svako, sam ili u zajednici sa drugima,

moe slobodno izabrati svoj kulturni identitet u pogledu jezika,
religije i tradicije. To znai i da jedno lice moe imati jedan ili
vie identiteta u pogledu jezika, religije i tradicije. Konano, niko ne moe biti izloen prisilnoj asimilaciji, a da bi se ovo postiglo drave moraju promovisati razvoj kulturnog identiteta svim
raspoloivim sredstvima" (n. d.: 281).
Ima izvesne kontradiktornosti u ovakvim odredbama, naroito tamo gde se, s jedne strane, govori o slobodi izbora identiteta i o njegovoj multiplikovanosti dok se, s druge strane, drave primoravaju da to vie promoviu kulturni identitet. Sam
pojam kulturne politike, podrazumeva da se potencira "ubrizgavanje" oseanja identitetske pripadnosti, to je protivno pravu
pojedinaca i grupa da biraju svoj kulturni identitet. S druge strane, kreiranje evropskog identiteta je, verovatno, u velikoj meri
ohrabreno iznetom mogunou da jedno lice moe imati vie
identiteta, to podrazumeva da nacionalni, etniki i dr. identiteti
ostavljaju prostora za jo jedan nivo identiteta evropski. Ipak,
da li je to i konaan nivo identifikacije koji se predvia evropskim identitetskim politikama?
Pored razliitosti, u zvaninom evropskom diskursu promoviu
se i zajednike evropske vrednosti, i tu se pitanje hijerarhije znaenja i pripadanja dodatno komplikuje. Evropsko "kulturno naslee"7, kao naslee starog kontinenta, mobilisano je kroz istoriju kao
diferencijalni peat u odnosu na najezde "varvarskih plemena", razIdeja Evrope zasnovana je na etiri mita: prvo, mit o nadmonom
pravnom sistemu, baziranom na rimskom pravu; drugo je etos drutvene solidarnosti i meusobno razumevanje, baziran na hrianskom milosru i humanizmu; tree, demokratski poredak koji se koreni na priznavanju individualnih prava i sloboda; i etvrto, univerzalizam, zasnovan na razumu i drugim prosvetiteljskim principima kosmopolitskog
pripadnitva (Amin 2004: 2).
7
Ivana Gaanovi
95
liite religijske grupe, na komunistike ili komunalistike organizacije i na individualizam. U savremenim drutveno-politikim
okolnostima, naroito nakon nesrenog 11. septembra 2001. i
drugih razliitih nemilih dogaaja na neki nain povezanih sa odreenim recepcijama Islama, mnogi zapadni liberali su poeli ponovno da prizivaju duhove slavne evropske prolosti, urno ih postavljajui kao osnovu svetskih standarda kohezije i civilizacije,
radi zauzdavanja amerikanizacije i razoruavanja terorizma religijskih fundamentalista (v. Amin 2004: 2). Dokaz tome je i injenica da je EU prvi put u zvaninim pravnim dokumentima poela
da se poziva na "evropsko naslee", tj. "duhovnu i moralnu batinu" u preambuli Ugovora o Ustavu za Evropu (2004.), a potom i
u aktuelnom Reformskom ugovoru i u povelji o osnovnim pravima i slobodama EU. Ovakav apel je kontradiktoran savremenim
multikulturalnim tendencijama u evropskim drutvima; s druge
strane, takve univerzalne moralne pretenzije suoene su sa drugaijim savremenim pogledima od islamske do postkolonijalnih
ideologija i razliitih novih globalnih ivotnih stilova i konzumeristikih normi tako da se ideja stare Evrope pokazuje kao veoma osetljiv motiv za ujedinjavanje Evrope (Amin, n.d.: 2-3).
Dakle, u Evropi vladaju veoma polarizovane ideje o kulturi i
civilizaciji u svojoj borbi protiv islamskog vela, francuski lideri propovedaju univerzalne civilizacijske vrednosti, ali kada
im brige predstavlja, npr. Holivud, tada zagovaraju lexception
culturelle8; ipak, sada izgleda kao da Evropu najvie brinu imigracije, i u savremenim raspravama je kulturna retorika najvie
usmerena na debate o manjinama (Kuper 2005: 5).
Posebno kroz audiovizuelne politike, kojima je bio cilj zatita

evropske omladine od pretnje Holivuda i amerikog kulturnog imperijalizma (Shore 2004: 27). O sadanjim strategijama EU o zatiti, pravima i trgovini kulturnim vlasnitvom, v. Gordon (2007: 24-26).
96
Gigantski i fragmentaran evropski identitet u

zvaninom diskursu EU
S obzirom da izgradnja evropskog identiteta predstavlja potragu
za kolektivnim identitetom, ona teko moe da izbegne poreenje sa
kreiranjem nacionalnog identiteta. Mislim da sledee, konstruktivistiko stanovite, na najbolji nain objanjava na koji nain evropski konstruktori zamiljaju njihov eljeni proizvod (tj. evropski
identitet): "...identitet se proizvodi u dijalogu; ali to nije nain na
koji se identitet osea. Sa subjektivne take gledita, identitet se otkriva u sebi, ali podrazumeva i identifikovanje sa drugima. Unutranje ja pronalazi svoj dom u svetu deljenjem identiteta sa zajednicom (na primer, sa nacijom, etnikom manjinom, drutvenom klasom, politikim ili religijskim pokretom), i takva identifikacija se
obino izraava sa oduevljenjem i kao neto mistino. Pravo ja
(neki bi rekli moja dua ali, naravno, ne mnogo sociologa) pridrueno je duhovnom ivotu zajednice" (Kuper 1999: 235).
Ipak, smatram da vie nije relevantno posmatrati EU kao
projekat stvaranja politike zajednice za koji bi iskljuivo trebalo traiti analogije sa modelom izgradnje devetnaestovekovne
nacionalne drave, kako su to potcrtavali or i Abele. Dosadanji argumenti antropologa su bili zasnovani na tezi da je EU,
kao nad-nacionalni politiki projekat, u svojoj tenji ka kopiranju tog modela zajednice, osuena na neuspeh. Ipak, smatram
da je i dalje nastojanje EU ka formiranju "supranacionalne zajednice", kroz upornu tenju ka prevazilaenju tih svojih "nedostataka" (koji su do sada smatrani neophodnim za kreiranje
identiteta neke zajednice, a pod kojima se obino misli na zajedniku teritoriju, istoriju, jezik, mitologiju, religiju, kolektivno
seanje) u najmanju ruku plauzabilno. Sada se, umesto pokuaja zasnivanja evropskog identiteta na principima homogenosti
i na dirkemovskim pojmovima kulture i identiteta, po kojima se
kultura shvata kao moralni totalitet (Delanty and Rumford
Ivana Gaanovi
97
2000: 50-51), sve vie insistira na razliitosti, koja se esto istie kao kljuni aspekt nastajanja evropskog identiteta.
Ono to je zanimljivo kod ovde fokusiranih, ali i prethodnih
nastojanja EU u oblasti kulture, nije samo to da se tu nastoji ka
podizanju svesti meu Evropljanima, ve ka raanju nove vrste
svesti, "one koja bi bila u stanju da mobilie 370 miliona evropskih graana prema novoj koncepciji njih samih kao "Evropljana", a ne prosto kao pripadnika odreene nacije. Pri tom, or
smatra da je to jedna dobro poznata linija izgradnje kolektivnog
identiteta kao to je irenje nacionalizma preobratilo "seljake
u Francuze", "evropeizam" bi, upravo, trebalo da preobrati
Francuze, Grke, Dance i Nemce u "Evropljane" (Shore 2006:
8). Dakle, or nastavlja da poredi model izgradnje evropskog
identiteta sa nacionalnim modelom, ali smatram da analiza identitetskih politika EU ne treba da se zavri na takvom zakljuku.
Neke od osnovnih odlika identiteta Evrope, koje bi trebalo
da "priblie" graane drava lanica EU, iznete su u pravnim
dokumentima i kulturnim politikama koje sam u radu navela:
kulturno, versko i humanistiko evropsko naslee (koje
obuhvata univerzalne vrednosti i prava pojedinaca, kao to su
sloboda, demokratija, jednakost i pravna drava preambula
Ugovora iz Lisabona).
pluralizam, zabrana diskriminacije9 (na rasnoj, polnoj, etnikoj, religijskoj, zdravstvenoj, starosnoj osnovi, ili na osnovu
Pojam jednakosti, kao jedna od kljunih odlika meunarodnih
ljudskih prava, automatski implicira zabranu diskriminacije po razliitim osnovama. U Povelji UN, pominje se zabrana diskriminacije na rasnoj, polnoj, jezikoj i verskoj osnovi. Meutim, meunarodni instrumenti o ljudskim pravima nisu se zadrali samo na ovome. Najsveiji
primer toga je upravo Evropska povelja o ljudskim pravima, usvojena
u Nici 2000. godine, od strane drava lanica EU, koja u svom l. 21.
govori o zabrani "diskriminacije zasnovane na osnovama kao to su
9
98
seksualne orijentacije lan 5r), pravda, solidarnost, jednakost

meu polovima (lan 1bis);
to vre jedinstvo meu njenim narodima (n. m.);
demokratske vrednosti, princip supsidijarnosti (n. m.);
simboli pripadnosti zajednici graana EU i njihove vezanosti za nju su njena zastava, himna, geslo i Dan Evrope (Deklaracija o simbolima EU).
Date odrednice govore da se vrednosti "evropskog identiteta", s jedne stane, temelje na (toboe) kulturno-neutralnim, liberalno-demokratskim i univerzalnim kriterijumima, to se pre
svega odnosi na potovanje fundamentalnih ljudskih prava. S
druge strane, tu su i vrednosti svojstvene pluralistikim, tj. multikulturalnim zahtevima. Sada u skrenuti panju na prvi skup
proklamovanih vrednosti.
Iako diskriminacija i iskljuivanje predstavljaju pratee pojave procesa evropske integracije, veoma istican i tome suprotstavljen aspekt evropske konsolidacije predstavlja priznavanje vanosti fundamentalnih ljudskih prava; iako ovaj aspekt nije eksplicitno pominjan u vreme zasnivanja Evropske zajednice10, potovanje ljudskih prava postalo je osnova samo-predstavljanja EU
(Bhabha 1998: 599). Ova prava su prvi put eksplicirana u Ugovoru iz Mastrihta, a ovde u preneti kako su ona formulisana u trenutno vaeem Ugovoru iz Lisabona; pri tom, trebalo bi pomenuti da su ona iznesena i u preambuli ovog Ugovora i Povelje o
osnovnim pravima EU.
pol, rasa, boja, etniko ili drutveno poreklo, genetska obeleja, jezik,
vera i ubeenje, politiko ili drugo miljenje, pripadnitvo nacionalnoj
manjini, imovina, roenje, invaliditet, starost ili seksualna orijentacija".
(Paunovi, Krivokapi i Krsti 2007: 139).
10
U stvari, Ugovor o osnivanje Evropske ekonomske zajednice ne
sadri eksplicitne reference na ljudska prava (Bhabha, fusnota).
Ivana Gaanovi
99
lan 6
1. Unija priznaje prava, slobode i principe navedene u Povelji o osnovnim pravima unije od 7. decembra 2000. godine, u
tekstu usvojenom u Strazburu 12. decembra 2007, koja ima istu
pravnu vrednost kao ugovori.
Odredbe Povelje ne proiruju na bilo koji nain nadlenosti
Unije vie nego to su one utvrene ugovorima.
...
1. Unija pristupa Evropskoj konvenciji o ouvanju ljudskih
prava i osnovnih sloboda. Ovo pristupanje ne menja nadlenosti
Unije utvrene ugovorima.
2. Osnovna prava, koja se garantuju Evropskom konvencijom o ouvanju ljudskih prava i osnovnih sloboda i koja proizilaze iz zajednikih ustavnih tradicija drava lanica ine, kao
opti principi, sastavni deo Unije.
Ovakva pozicija EU jo vie je produbljena u Ugovoru iz
Amsterdama, pa najzad i u aktuelnom Ugovoru, "potvrujui
svoju privrenost naelima slobode, demokratije, potovanja
ljudskih prava i osnovnih sloboda i pravne drave" (preambula
Ugovora iz Lisabona). Takav stav EU bi mogao da znai da ona
predstavlja pravu supranacionalnu zajednicu, koja prua demokratski graanski status i liberalnu politiku kulturu, bez ikakvih pretenzija ka homogenosti i kulturnoj uniformisanosti (Habermas 1996, navedeno u Bhabha 1998: 600).
Ipak, ovakav utisak se zamuuje zbog onoga to sam ve napominjala, i za ta smatram da se ne treba prevideti u diskursu
EU i dalje se neguju koncepcije nacionalnog identiteta (l. 3bis);
priznaju se posebna prava nacionalnim manjinama (l. 1bis)11,
11
Dravni vrhovi i Vlada Saveta Evrope su 1993. godine usvojili

zakonski program namenjen zatiti nacionalnih manjina. U Bekoj de-
100
posebno kroz akcije ouvanja manjinskih jezika; prepoznaju se

identiteti zasnovani na religiji (lan 16C); zabranjuje se diskriminacija po polnim, rasnim, etnikim, religijskim ili starosnim osnovama, ili po seksualnoj orijentaciji (l. 5R) to upuuje na zakljuak da je evropski identitet zamiljen i kao multidimenzionalna, vieslojna konfiguracija pripadanja. Na primer, u preambuli
Lisabonskog ugovora, u prvim redovima se govori o "kulturnom,
verskom i humanistikom nasleu Evrope", a ubrzo zatim o potovanju "istorije, kulture i tradicije evropskih naroda". Takoe, u
prvoj taki lana koji se odnosi na kulturu u Ugovoru (l. 167),
istaknuto je da se Unija istovremeno zalae za potovanje nacionalne i regionalne razliitosti i za isticanje zajednikog kulturnog
naslea; u preambuli Povelje o osnovnim pravima Unije, jedan
od zadataka Unije je doprinoenje zajednikim vrednostima, ali
uz potovanje razlika u oblasti kulture i tradicije evropskih naroda, kao i nacionalnog identiteta drava lanica.
Iz toga se moe pretpostaviti da je za sada tana konstatacija
da "identitet Unije ne moe proistei iz zakletve nad univerzalnim vrednostima, ve iz jednog istorijski stvorenog zajednikog
sporazuma; umesto utopijske besprostornosti, radi se o kulturnom vezivanju za mesto porekla" (Tajzen 2006: 4).
klaraciji, uputili su poziv organizaciji da skiciraju dva odvojena ugovora: Okvirnu konvenciju koja postavlja principe zatite prepoznatih nacionalnih manjina; i dodatni Protokol Evropskoj konvenciji o ljudskim
pravima, koja bi garantovala individualna prava na polju kulture, posebno pripadnicima nacionalnih manjina. Pregovori o prvom projektu
okonani su 1994., kada je Savet ministara i Savet Evrope usvojio konaan tekst Okvirne konvencije za zatitu nacionalnih manjina. Savet
Evrope sada oekuje da e Okvirna konvencija stupiti na snagu poetkom 1998. Nasuprot tome, Savet ministara je 1996. zaustavio rad na
drugom projektu. Pregovarai nisu mogli da identifikuju neka vana
kulturna prava koja ve nisu ukljuena u Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (Keller 1999: 29-30).
Ivana Gaanovi
101
Ipak, smatram da to nije i konani zakljuak, i da treba uzeti

u razmatranje sledee. Prvo, univerzalnost evropskog naslea
koje se, na primer, odnosi na univerzalni moral deklaracije o
ljudskim pravima, i druge navedene (evropske) vrednosti, iskljuuje potrebu za izdvajanjem kulturnih razliitosti. Naglaavanje kulturne razliitosti, prema tome, ignorie mogunost razlike moralnog rezonovanja u razliitim kulturnim kontekstima
(Batler 1999). U tom smislu, raznolika (evropska) kulturna scena shvata se kao scena u koju se moe ui kako bi se nali komadii i delovi dokaza, koji pokazuju postojanu veru u ve utvrenu normu univerzalnosti (n. d.: 62). S druge strane, kulturna
razliitost, kao to se moglo videti iz grae koju sam izdvojila,
predstavlja jedno od najeih retorikih sredstava u nastojanju
za buenjem evropske svesti; takva retorika predstavlja politiki
odgovor EU prema odredbama koje su sadrane u Deklaraciji o
kulturnoj razliitosti UNESCO-a, ali i kao odgovor na multikulturalne izazove sa kojima se suoavaju savremene drave. Dakle, u kreiranju evropskog identiteta ukljuene su barem dve suprotstavljene koncepcije identiteta, pa Tajzenova konstatacija
nije potpuno tana, jer identitet Unije jeste jednim delom zasnovan na zakletvi nad univerzalnim vrednostima i "stvaranju zajednikog istorijskog sporazuma". EU se, takorei, "uplela" u
ove razliite konceptualne modele iz vie razloga, a najpre zbog
toga to individualna prava i vrednosti nisu odvojeni od onih
koja se tiu pitanja kolektivnog identiteta, to u pokazati i na
primeru naina na koji je zamiljen koncept evropskog graanstva, a ime u zavriti ovu prvu u nizu analiza zadate problematike.
VI
ZAKLJUAK: KA EVROPSKOM
GRAANSTVU
"Iako kulturu naelno uivamo zajedno sa drugim lanovima

zajednice, mogue je okusiti kulturu i na indivudalnom nivou.
Status graanina ukljuuje i kontekst zajednice, koji je olien u
odreenom politikom entitetu koji podrazumeva autonomiju
zasnovanu na pravima i privilegijama koje, kroz koncept graanstva, dobijaju oni pojedinci koji priznaju legitimnost politike drave. Ba kao kultura, i graanstvo predstavlja aktivan, a
ne pasivan proces" (Nic Chraith 2004: 289-290).
Ideja stvaranja evropskog identiteta predstavlja dopunu politike
EU. Pozivanje na evropsko "kulturno naslee", ne predstavlja odraz tenje ka proirenju per se, ili ka razvijanju nekakvog "evronacionalizma" ili, pak nekakvog evronarcizma. Potraga kreatora
evropskih politika za simbolima i razliitim "kulturnim" sredstvima koja bi pomogla Evropljanima da "osete" Evropu kao svoj
dom, podstaknuto je potrebom za pronalaenjem najboljeg naina
na koje bi se EU mogla osposobiti u smislu efektnog politikog
delovanja, a u odnosu na globalne izazove pred kojima nacionalna drava nema nikakve izglede, pri emu su najvei izazovi ekonomski (posebno oni koje na najvanijim svetskim tritima postavljaju amerike i japanske gigantske korporacije) i ekoloki, ali
i bezbednosno-politike pretnje, kao i migracije i pitanje integracije doseljenika. Kako pie Milenkovi, kao antropolozi smo
104
"potrebni politikoj/socijalnoj teoriji u trenutku kada pitanja u

vezi sa kulturnim indeksiranjem na irokom spektru od neoliberalnih, komunitarnih do poststrukturalnih i postmodernih koncepcija kako urediti odnos post-liberalnih politikih sistema i
multikulturalnog drutva postepeno prelaze iz teorije i treeg
sektora u zvaninu dravnu kulturnu i obrazobnu politiku" (Milenkovi 2005: 64-65).
Kada je u pitanju kulturna politika EU, or smatra da, uprkos
njenim promenama od 1980-ih do danas, postoje tri osnovne teme koje se u njoj konstantno mogu uoiti prvo, to je potraga EU
za legitimitetom i javnim pristankom; druga se tie pitanja evropskog identiteta i vere mnogih zvaninika Evropske komisije i Parlamenta, da kulturna politika moe sluiti kao instrument za razvijanje oseanja prema zajednikom nasleu, istoriji i pripadnitvu to bi trebalo pripadnike nacionalnih drava da preobrati u
evropski demos; trea se tie pitanja vladavine i racionalnosti politike EU u irem smislu (Shore 2006a: 10).
"Ciljevi evropske kulturne politike su u tome da se izdvoje opti
aspekti evropskog naslea, da se povea oseaj pripadanja jednoj i istoj zajednici, uz istovremeno prepoznavanje i potovanje
kulturne, nacionalne i regionalne razliitosti, i pomaganje kulturama da se razviju i da postanu poznatije" (Commission 2001).
Ono to ovde elim da naglasim jeste da je koncepcija evropskog identiteta i kulture, u najveoj meri bazirana na ideji posedovanja i pripadanja dakle, treba razviti svest o tome da stanovnici
EU pripadaju Evropi1, i da ona njima pripada. Takoe, moe se rei
1
U prilogu koji je Komiija uputila Pripremnoj grupi, Komisija je zaista

opisivala odnos izmeu Unije i graana koristei terminologiju posednitva, a to je da je graanin onaj koji pripada Uniji. Kada je Irska predstavila
Ivana Gaanovi
105
da je evropski identitet zasnovan na shvatanju pripadnosti utvrivanjem poretka prioriteta: dakle, prvo sam X (npr. Srpkinja ili Baskijka), a zatim sam Y (npr. Evropljanka) (Batler 1999). Verovatno je
ovako zamiljena hijerarhija pripadanja problem koji proizvodi diskurs o multikulturalizmu, ali jo uvek ne znajui kakav odnos da uspostavi izmeu pojmova koje nabraja (55). Evropski identitet se danas gradi na gigantskim i fragmentarnim koncepcijama na kulturnom, verskom i humanistikom nasleu Evrope, na ideologiji zavretka podele na evropskom kontinentu, ali i na istoriji, kulturi i
tradiciji naroda Evrope. Drugim reima, logika izgradnje evropskog identiteta mogla bi se formulisa na sledei nain: pomiriti se
sa ve postojeim, esencijalnim vrednostima grupnih identiteta,
ali sve vie i vie ih stavljati u senku novog naina identifikovanja, koje nadilazi pretpostavljene nacionalne, etnike i dr. identitete, i lagano uspostavljati novu hijerarhijsku lestvicu.
Shvatanje identiteta koje zastupam u radu je dijametralno suprotno, na primer, onom koje zastupa Himelfarb, koja roditelje,
pretke, porodicu, rasu, religiju, naslee, tradiciju, istoriju, kulturu,
zajednicu i nacionalnost smatra ivotnim datostima: "To nisu
sluajni atributi pojedinca. To su sutinski atributi. Mi ne dolazimo u svet kao slobodnolebdei, autonomni pojedinci. Dolazimo
opremljeni svim posebnim, odredbenim svojstvima koja ine potpuno formirano ljudsko bie, bie sa identitetom. Identitet nije ni
sluajan, niti je stvar izbora" (Himelfarb 1999: 94).
U ovakvom kontekstu, veina ljudi izgleda kao da zna na ta misli kada govori o kulturi. Oni tada referiraju na te-i-te grupe, za koje se ini da imaju oigledne identitete i vrednosti koje su razliite od evropskih domaina. Mnogi, oigledno, vide kulturnu pretu vreme predsedavanja Unijom svoj srednjoroni izvetaj o IGC, ova frojdovska omaka je ispravljena. Evropa je ta koja pripada graanima, uveravani smo tog puta na samom poetku dokumenta (Vajler 2001: 370).
106
nju u njima dok etaju ulicama evropskih gradova. Ovo nam sugerie da treba da budemo spremni da prevedemo diskurs kulture
nazad u jezik rase. Kao i o rasi, i o kulturi se popularno misli kao o
neemu fiksnom, o neemu u emu je pojedinac roen: promeniti
kulturu moe se porediti sa nelojalnou, sa odricanjem od korena,
i ak sa poricanjem neije istinske prirode (Kuper 2005: 5).
Mnogi antropolozi su danas uznemireni zbog esencijalistikih pretpostavki koje su sadrane u modernoj kulturnoj teoriji
(Kuper 1999: 238). Antropoloki diskurs je usmeren protiv biolokog determinizma i svake vrste esencijalizma. I kultura i
identitet su izmiljeni, nestabilni proizvodi diskursa. Svaka
"kultura" je fragmentovana, raspravljana unutar svojih poroznih
granica. Potraga za identitetom je oajnika egzistencijalna potraga radi uspostavljanja ivotnog stila koji bi barem na tren bio
podran (n.d, 239).
Od kada su shvatili da se svest o pripadnosti EU od strane
graana zemalja koje su u nju ukljuene, ne moe bazirati na
stvaranju zajednikog trita i na zajednikim interesima na tom
planu, evropski zvaninici poeli da se pozivaju na "kulturu".
Dodatni korak u pravcu pribliavanja graana drava lanica
EU, jeste kreiranje koncepta evropskog graanstva, koji je uveden Ugovorom iz Mastrihta, 1993. Uvoenje ovog koncepta
moe se razumeti kao reenje tzv. demokratskog deficita2 u
EU, jer u zapadnim liberalnim demokratijama javna vlast zahteva legitimizaciju od svog osnovnog izvora graana politike
2
Pod demokratskim deficitom zvaninih pravnih dokumenata, pri

emu se najpre misli na ugovore donete od 1993. (Ugovor o Evropskoj
uniji, Ugovor o Ustavu za Evropu, Reformski ugovor iz Lisabona), podrazumeva se da dalja evropska integracija u velikoj meri ne ide politikim putem, zbog prevelike udaljenosti graana od institucija EU (v. npr
Habermas 2003).
Ivana Gaanovi
107
zajednice (Vajler 2001: 374). Izmeu ostalog, uvoenje ovog

koncepta ima za cilj da se EU vidi kao demokratski politiki sistem, koji podrazumeva da e Evropljani moi da uestvuju u
njenim politikim odlukama, uporedo sa odravanjem i daljim
razvijanjem evropske kulturne oblasti to znai da im se
omoguava direktna veza sa Unijom.
Iako se smatra jednim od najmanje uspenih koncepata Mastrihta kao trivijalan i isprazan, i samim tim beznaajan (Vajler
2001: 361), ovaj koncept zbog toga ne treba zanemarivati, jer je
"pria o evropskoj integraciji, nakon svega, kompletirana idejama
i politikama koje su izvorno izgledale trivijalno i isprazno, ali koje su kasnije poele da ive sopstveni ivot" (n.d. 362).3
U Lisabonskom ugovoru, graanstvo je definisano na sledei nain:
lan 8 (9)
U svim svojim aktivnostima Unija potuje princip jednakosti
svojih graana, koji su jednaki pred njenim institucijama, organima i telima. Graanin Unije je svako lice koje ima dravljanstvo jedne drave lanice. Graanstvo Unije dodaje se nacionalnim dravljanstvu i ne zamenjuje ga.
lan 8A (10)
Funkcionisanje Unije zasnovano je na demokratskom
predstavljanju.
3
Koncept "evropskog graanstva" smatram jednom od veoma problematinih i izazovnih tema za antropoloku analizu, ali u ovom radu,
iz operativnih razloga neu moi da joj posvetim dovoljno panje.
Analizu koncepta evropskog graanstva koji je iznet u Ugovoru iz Mastrihta, ponudio je, npr. Vajler (2001).
108
Graani su, na nivou Unije, direktno predstavljeni u

Evropskom parlamentu.
efovi drava ili vlada predstavljaju drave lanice u Evropskom savetu, a njihove vlade u Savetu, koje su u skladu sa demokratskim naelima odgovorne odgovorne pred svojim nacionalnim parlamentima i pred svojim graanima.
1. Svaki graanin ima pravo da uestvuje u demokratskom
ivotu Unije. Odluke se donose javno i na nivou to je mogue
blie graanima.
2. Politike partije, na evropskom nivou, doprinose formiranju evropske politike svesti i izraavaju volju graana Unije.
Koncept evropskog graanstva je veoma problematian, posebno zbog toga to ne zamenjuje nacionalno graanstvo, ve ga
dopunjava; dalje, on daje veoma malo prava, od kojih ijedno teko da je novo (Vajler 2001: 366-373, cf. Stupar 2006); pored
toga, graani, prema ovom konceptu, nisu nosioci suverenosti,
ve su to drave lanice, i na taj nain se ne reava uoeni problem koji se odnosi na demokratski deficit (Bhabha, n.d.:
604). Treba imati u vidu i to da "evropski graanin logiki i legalno zavisi od dravljanstva u zemlji lanici i da je iz njega izveden. Evropska unija nema legalni autoritet da dodeli status
graanina na onaj nain na koji to moe da uini tradicionalno
shvaena suverena nacija drava. ini se da dodatna klauzula
preneta iz Ugovora u Amsterdamu4 ukazuje na pojavu bojazni
drava lanica EU u periodu posle Mastrihtskog ugovora koja
se odnosi na smanjenje njihovog suvereniteta" (Stupar 2006:
17). Jedan od razloga zato je Nacrt Ustava Evrope odbijen na
4
Reenica koja je dodata, a koja stoji i u Ugovoru o Ustavu za

Evropu, jeste poslednja reenica u navedenom l. 8. Ugovora iz Lisabona.
Ivana Gaanovi
109
referendumu 2005. (u Francuskoj i Holandiji), bila je i pretnja

koju je sobom nosio da moe da ugrozi nacionalne identitete.
Jedno od miljenja koje se tie mogunosti ponovnog raspisivanja referenduma u pitanju, jeste da "najdalje dokle se moe ii u
traenju fundamentalnog pravnog i politikog dokumenta oko
koga bi se okupile evropske drave, jeste neka vrsta labavijeg
ugovornog okvira nefederalistikog tipa, koji bi se vie ticao
privrednih, spoljno-politikih i bezbednosnih pitanja, pitanja ivotne sredine itd., i koji, dakle, ne bi sutinski ulazio u pitanja
evropskog dravljanstva i evropskog identiteta, a to su pitanja
nuno povezana sa problematikom dublje evropske integracije" (Stupar 2006: 10).
Dodatni problem sa ovim konceptom predstavlja to to su
samo graani drava lanica "evropski graani" i s obzirom da
je na dravama lanicama ostalo da odreuju ko su u njoj graani a ko ne, ovakav koncept ostaje fundamentalno diskriminiui,
jer bi se moglo rei da pre postavlja osnovu za iskljuivanje, nego za ukljuivanje u evropski graanski status. U tom smislu,
graanima treih zemalja, koji pritom pripadaju socio-ekonomskoj (i kulturnoj) oblasti Unije, oduzet je politiki glas. Dodatna, veoma problematina injenica jeste i ta da ne postoji nekakav panevropski koncept graanima, i da razliite drave zasnivaju graanski status na razliitim osnovama (Nic Craith 2004).
Naravno, tu se nameu pitanja statusa i prava nacionalnih/etnikih manjina5 i migranata6.
5
U meunarodnom i uporednom pravu nema jedinstvenog pristupa u

pogledu odreenja i naziva manjina, pri emu se one nedvosmisleno odreuju kao kolektiviteti koji se po svojim etnikim (nacionalnim), jezikim i verskim osobenostima razlikuju od ostatka stanovnitva. Pitanje
odreenja i odnosa prema "manjinama" smatram vanim i kompleksnim
poljem za antropoloku analizu, i zbog toga ovu temu neu otvarati u
ovom radu. Polazna taka za raspravu moe biti pregled odreenja i od-
110
Habermas skree panju na probleme koji mogu proistei iz

konstitucionalizacije "multikulturalnog graanskog drutva" na
sledei nain:
"...Politika koja cilja na ravnopravnu koegzistenciju ivotnih
oblika razliitih etnikih zajednica, jezikih grupa, konfesija
itd., dakako u istorijski razvijenim nacionalnim dravama, pokree jedan koliko sporan, toliko bolan proces. Veinska kultura koja se rairila u nacionalnu kulturu mora se razreiti iz svoje istorijski utemeljene fuzije s optom politikom kulturom, ako
svi graani treba da mogu da se identifikuju sa politikom kulturom svoje zemlje. U meri u kojoj tom procesu polazi za rukom
razvijanje politike kulture od veinske kulture, solidarnost graana drave se premeta na apstraktni osnov jednog "ustavnog
patriotizma". Ne uspe li, zajednitvo tone u subkulture koje se
meusobno ograuju. U svakom sluaju, ovaj proces iskorenjuje supstancijalne zajednike inioce nacije kao zajednice porekla"" (Habermas (2002), navedeno u Ribi 2006: 75).
Habermas vidi EU kao supranacionalni politiki mehanizam za obezbeivanje demokratskog graanstva i liberalne politike kulture, bez pretenzija na homogenost i kulturnu uniformnost. Ideja "ustavnog patriotizma" bazirana je na isticanju
nosa prema manjinama u meunarodnom pravu npr. u Paunovi, Krivokapi i Krsti (2007: 321-343). Takoe, pogledati Kimlikino razmatranje
individualnih i kolektivnih prava (Kimlika 2004: 55-76).
6
Ovo je veno pitanje u literaturi koja se tie prava u EU, ali ovde u dati jedno od moguih reenja, koje nudi Soysal (1994). Kada
su imigrantski interesi u pitanju, ona smatra da bi graanska prava
trebalo razdvojiti od nacionalnih Ustava, i da umesto toga budu ponuena kao lina trans-teritorijalna prava, koja bi bila dodeljivana na
osnovu mesta boravka, a ne na osnovu graanstva u EU (navedeno u
Amin 2004: 20).
Ivana Gaanovi
111
uloge ljudskih prava u stvaranju koncepta evropskog graanstva, pa samim tim i kreiranja evropskog identiteta (Habermas
2003). Zastupnici ovakvog stanovita daju prednost privrenosti demokratskim, univerzalnim pravima, nad zahtevima za bilo kojom vrstom kulturnog zavetavanja, kao osnovama za izgradnju evropskog identiteta. Smatram da su ovakve ideje za
sada najprikladnije (tj. najmanje diskriminativne) za potrebnu
izgradnje evropskog identiteta. Ipak, kako kae Vajler, prvo tipino obeleje najzvaninijeg diskursa jeste spajanje graanstva sa (ljudskim) pravima, tako da je to (u zapadnim liberalnim demokratijama) postalo tako uobiajeno, da se ini i pravilnim i neizbenim, pa zbog toga on ovo spajanje smatra delom problema:
"Ukoliko se problem (u EU) definie kao otuenje i odbacivanje evropske tvorevine od strane pojedinaca a za to je lek
evropsko graanstvo, sutinski sastojak ovog leka postaju ljudska prava, vie prava, bolja prava, sve u nadi da se graani privedu "blie Uniji". Meutim, rasprava se ne vodi o pravima kao
da ona, na primer, predstavljaju kulturni poduhvat, nametanje
trokova drutvu koje se obavezalo da e ih potovati, ak ni
kao dunost i teret na nivou pojedinca, ve kao potreba koja
mora biti zadovoljena. Jo interesantnije, prava ovako posmatrana su neto to Unija daruje a pojedinci dobijaju surovo
iskrena slika o postojeem odnosu moi" (Vajler, n.d: 371-372).
Vajler smatra da veza izmeu prava i bliskosti nije tako jednostavna, kao to se to moda pretpostavlja. Dakle, kada je u pitanju pristup graanstvu, mogue je izdvojiti dva osnovna pristupa politiki i kulturni (Nic Craith 2004). Prvi vezuje za
francusku univerzalistiku legitimizaciju nacije, a drugi za nemaki kulturni partikularizam, to se poredi sa poznatom Majnekeovom (Meinecke) distinkcijom izmeu kulturnih i dravnih
112
nacija (Orchard 2002: 429). Iz dosadanjeg teksta moe se zakljuiti da se ova distinkcija u teorijskim interpretacijama revalorizuje u kontekstu stvaranja evropskog identiteta. S jedne strane, postoji vienje (npr. Tassin 1992, navedeno u Orchard n.m.)
EU kao politie zajednice, u kojoj se evropski identitet vidi
kao supranacionalni, i koji prema tome uspeva da izbegne probleme vezane za nacionalne identitete i obojenost politike kulturom prema ovom shvatanju, Evropa je definisana pomou demokratskog principa, zasnovanog na zajednikom politikom
idealu. Ipak, na kojim osnovama Evropka komisija, na primer,
zasniva ovaj koncept, moe se videti iz sledeeg:
"Ideja evropskog graanstva reflektuje fundamentalne vrednosti koje dele narodi Evrope i na kojima je bazirana evropska
integracija. Njegova snaga lei u ogromnom evropskom kulturnom nasleu. Premaujui sve vrste geografskih, religijskih i
politkih podela, savremeni umetniki, nauni i folozofski tokovi
uticali su i meusobno se obogaivali vekovima, ostavljajui zajedniko naslee mnogim dananjim kulturama Evropske unije.
Tako razliiti, narodi Evrope dele istoriju koja Evropi prua
svoje mesto u svetu i koja je ini tako posebnom" (European
Commission 2001: 3).
Kada imamo u vidu ovakav iskaz, onda se pre moemo sloiti sa Delentijem, koji smatra da je evropski identitet baziran na
pozivanju na duhovni supstrat, i da je, prema tome, zasnovan
na kulturnom idealu; on smatra da je ideja "postnacionalnog
graanstva" samo formalna, i kao takva, rizikuje da bude prazna
(Delanty 1995, navedeno u Orchard, n.m.). Pristalice ovakvog
stanovita smatraju da evropski zvaninici plan zasnivanja oseaja evropskog identiteta (i koncepta graanstva) na apstraktnim
politikim idealima, koji bi zamenili kulturni nivo, uzimaju kao
nedovoljno ubedljiv.
Ivana Gaanovi
113
Baba, na primer, postavlja tezu da kreiranje simbola od strane EU, kao to je zastava, himna, geslo, zajednika moneta, zajedno sa konceptom graanstva, treba shvatiti kao mone indikatore supranacionalne kohezije, koji su EU neophodni kao odgovori na problematina pitanja i potragu za pripadanjem i
ukljuivanjem u evropsku politiku zajednicu, i da se moe tretirati kao njeno nastojanje ka stvaranju drave (Bhabha 1998).
Slino miljenje iznosi i Vajler kada je u pitanju svrha ovog
koncepta, ali on ne insistira da se tu radi obavezno o analogiji sa
dravom, jer je "graanstvo esto, ali ne i neophodno, sukobljeno sa dravljanstvom. Demos prua drugi nain za izraavanje
veze izmeu graanstva i demokratije. Demokratija ne postoji u
vakuumu. Ona poiva na postojanju politike zajednice sa njenim lanovima demosom od kojih i za koje demokratski diskurs u svojim brojnim varijantama nastaje" (Vajler, n.d.: 375).
Sama elim da naglasim (to sam ve naglaavala u radu), da
ipak postoji malo osnova za poreenje procesa izgradnje evropskog identiteta i EU kao politike zajednice, sa tradicionalnom,
modernom koncepcijom nacionalne drave, koja podrazumeva
teritorijalnost, suverenost, kulturnu homogenost. Zbog toga,
problem evropskog graanstva ukljuuje svu kompleksnost koja
se tie problema evropskog identiteta i kulture, ali taj problem
se pre svega odnosi na ono to je na dnevni red nametnuo multikulturalizam, isticanjem pravne i politike osetljivosti i obazrivosti prema kulturno razliitim grupama. Vie nije dovoljno da
se koncept graanstva odnosi na prava i obaveze pojedinaca,
ve treba da "kalemi" i dodatna prava onima koji se, obino,
smatraju nacionalnim manjinama, gde se namee i problem statusa migranata i dr. Obavezu odgovora na razliite grupne zahteve i na priznavanje i zatitu kulturne razliitosti, nemaju samo
nacionalne drave; EU ima, ak, mnogo kompleksniju ulogu, s
obzirom da eli da prizna kulturni status svojim razliitim kulturama (=nacijama), ali koje su ve dovoljno kulturno izdiferenci-
114
rane, i tako u nedogled. Dakle, sa multikulturalizmom kulturna grupa (koja podrazumeva identitet koji proizilazi iz zajednike istorije, religioznog, etnikog, i uopte, etnikog naslea
(Stupar, n.d.: 16)), koja je predstavljala nepolitiku zajednicu,
postaje politiki subjekt savremene drave (pa i EU). Smatram
da je antropoloki komentar takvog definisanja "kulturne grupe"
sada ve suvian.
Ovo su neke od teorijskih nedoumica i predloga o tome kako bi koncept evropskog graanstva trebalo osmisliti. Ako sumiramo probleme koje ovaj koncept implicira, onda moemo
rei da je ono to je najproblematinije u vezi sa njim, ali i sa
generalnom kulturnom/identitetskom politikom EU, to da ona
na svojevrstan nain podstie napetost izmeu oseaja nacionalnog pripadanja i oseaja za multikulturalnost, ili pak, kosmopolitizma. Ono to se moe zakljuiti iz trenutno vaeeg Lisabonskog ugovora, to je da se u njemu (kao i u dokumentima tog tipa
koji su prethodili), evropska "zajednica" i dalje definie kroz
naslee i tradiciju, kao to su humanizam, potovanje Razuma,
(hriansko) milosre i zajednitvo. Takvo zamiljanje Evrope,
suprotstavljeno je multikulturnoj, multietnikoj, multikonfesionalnoj, multijezikoj Evropi. Takoe, iz kulturnih politika i
ugovornih odredbi, primetno je da EU i dalje pospeuje esencijalizaciju kulturne "razliitosti". Pritom ne elim da zagovaram
preplavljivanje ove razliitosti nekakvim novim esencijalistikim konceptom "evropejstva". Ako je postavljanje osnova
evropskog identiteta neophodno radi ostvarivanja politikog legitimiteta EU, onda je sigurno da osnove tog koncepta, kao i
kulture, na osnovu koga se on gradi, neophodno za poetak barem problematizovati. Na osnovu dosadanje analize moe se
zakljuiti da je koncepcija evropskog identiteta u najveoj meri
bazirana na esencijalistikom vienju, koje podrazumeva da
(nacionalni, etniki...) identiteti prethode osobama i da determiniu ivote pojedinaca, koji se zbog toga mogu podvesti pod ka-
Ivana Gaanovi
115
rakteristike "svoje specifine kulturne grupe" (i koji se esto

kao grupe tretiraju u pravnom i politikom smislu). Takoe,
evropski identitet se vidi kao neka vrsta "nadogradnje" tih primordijalih identiteta; takva vrsta priznavanja i podravanja kulturne razliitosti implicira vrednosni poredak baziran na etnicitetu, religiji, nacionalnosti.
Primetno nagriene (modernistike) granice i ugroeni nacionalni i drugi grupni identiteti, danas u mnogo sluajeva ishoduju u strahu i otporu onih koji su u njima bili udobno uukani,
to dovodi do sve veeg oivljavanja rasizma, komunalizma,
nacionalizma, religijskog (i kulturnog) fundamentalizma u
Evropi. I na osnovu ove mikro-analize mogue je uoiti da institucije EU, kroz svoje kulturne politike i zvanine pravne dokumente, esencijalizacijom kulturne razliitosti u velikoj meri mogu dodatno doprineti takvim fenomenima, pored toga to pozivanjem na zajednike "evropske" vrednosti znatno komplikuju i
zbunjuju one koji treba da joj se "priblie".
Ono to mi preostaje na kraju ove analize, jeste da se pridruim Aminu u pitanju: da li nam je, u kontekstu mobilnosti i
transcedentnosti globalnih "kultura", hibridnosti identiteta i sve
vee nevanosti mesta, kao to je na primer "Evropa", za potrebe identifikacije (o kojoj nam govore antropolozi i drugi prouavaoci savremene "realnosti"), preosmiljavanjem Evrope kao
ideala uopte potrebno?
"Ili njega treba da nadomesti pragmatizam u slubi evropske ekonomske i politike integracije, preputajui drutvena i
kulturna pitanja da se reavaju na lokalnim i nacionalnim nivoima? Da li je najbolje emu se moemo nadati da politike razlike nacionalistike, dijasporike ili pluralistike ostavimo da
budu raspravljane na nivou nacionalne drave i u drugim sferama koje pruaju osmiljen prijem u lanstvo i angaovanje i saivot sa drugima (Amin 2004: 13)?
116
S obzirom da je u pitanju analiza procesa, smatram da je besmisleno iskljuivo akademskog folklora radi kreirati privid stabilnosti i u zakljuku nuditi definiciju "stanja stvari". Evropski
identitet je dinamina i fluidna kategorija, a njegova apoteoza
"evropskim graanstvom" ostaje tek da bude prouena.
THE PROBLEM
OF EUROPEAN IDENTITY
An Introduction to the Anthropology of the
European Union
Summary
In this book I analyzed identity politics of the European
Union (EU) through bricolage of analytical procedures that are
typical of anthropology of public policies and anthropology of
multiculturalism. On the basis of contemporary anthropological
theories of culture and identity, and in virtue of specific approach of the anthropology of public policies, the main aim of
the book is to demonstrate the way in which contemporary anthropological theory can contribute in understanding and critical
consideration of various endeavors of Europe`s cultural integration on cultural level.
Relying on the research already published within the
emerging research tradition the anthropology of EU I
demonstrate that the idea of "European identity" represents an
amalgam of inconsistent ideas, strategies, and efforts. It forms a
supra-national identity based on "the common European
heritage", but also as a result of exceptional unification of
legislation and principles of universal human rights on the global
level (including the respect of collective cultural differences
which is particularly questionable for anthropology). Such
amalgam poses a significant challenge for anthropological
research, especially for general anthropological theory of cultural
identity.
Bibliografija
Abls, Marc 2004. An Anthropological Approach to EU Institutions.

Twenty-First Century Papers: On-line Working Papers from the
Center for 21st Century Studies. University of Wisconsin. Internet
dokument: http://www.21st.uwm.edu
Abu-Lughod, Janet 2007. Globalization: In Search of a Paradigm, u:
Rossi I. ed. Frontiers of Globalization Research: Theoretical and
Methodological Approaches. New York: Springer, 353-361
Amin, Ash 2004. Multi-ethnicity and the Idea of Europe. Theory, Culture & Society 21, 2: 1-24
Amselle, Jean-Loup 2002. Globalization and the Future of Anthropology. African Affairs 101: 213-229
Ang, Ien 2005. Multiculturalism. New Keywords: A Revised Vocabulatory of Culture and Society. Internet dokument: http://www.blackwellpublishing.com/newkeywords/PDFs Sample Entries-New
Keywords/Multiculturalism.pdf
Asad, Talal 1997. Brief Note on the Idea of An Anthropology of
Europe, in: Asad et al. Provocations of European Ethnology.
American Anthropologist 99, 4: 719-921
Barnet, Riard i Don Kavana 2004. Homogenizacija globalne kulture, u: Mander i Goldsmit ur. Globalizacija Argumenti protiv. Beograd: Clio, 97-156
Batler, Dudit 1999. Univerzalnost u kulturi, u: Nusbaum M. K. i
Koen D. ur. Za ljubav domovine: Rasprava o granicama patriotizma. Beograd: Biblioteka XX vek, 55-65
120
Bellier, Irne and Thomas M. Wilson, eds. 2000. An Anthropology of

European Union: Building, Imagining and Experiencing the New
Europe. New York: Berg
Bhabha, Jacqueline 1998. Get Back to Where You Once Belonged:
Identity, Citizenship, and Exclusion in Europe. Human Rights Quarterly 20,3: 592-627
Binsbergen, Wim M. J. van 2003. Cultures do not exist: Exploding
self-evidences in the research of interculturality. Intercultural encounters : African and anthropological lessons towards a philosophy
of interculturality, 459-522
Borneman John and Nick Fowler 1997. Europenization. Annual Review of Anthropology, 26: 487-514
Dang, Bui Hai 2006. Building the EU Identity. Philosophical Faculty,
Palacky University Olomouc. Internet dokument. www.euroculturemaster.org/pdf/Bui.pdf
Deflem, Mathieu and Fred C. Pampel 1996. The Myth of Postnational
Identity: Popular Support for European Unification. Social Forces
75, 1: 119-143
Delanty, Gerard and Rumford Chris 2005. Rethinking Europe: Social
theory and the implications of Europeanization. London & New
York: Routledge
Dijkstra, Steven, Karin Geuijen and Arie de Ruijter 2001. Multiculturalism and Social Integration in Europe. International Political Science Review 22, 1: 55-84
Doppelt, Gerald 2002. Can Traditional Ethical Theory Meet the Challenges of Feminism, Multiculturalism and Environmentalism? The
Journal of Ethics 6: 383-405
Eller, Jack David 1997. Anti-Anti-Multiculturalism. American Anthropologist 99, 2: 249-256
European Commission 2001. A community of cultures: The European Union and the arts. Brussels: Directorate-General for Press
and Communication Publications
Friedman, Jonathan 1990. Being in the World: Globalization and Localization. Theory, Culture & Society 7: 311-328
Gellner, Ernest 1983. Nations and Nationalism. Oxford: Blackwell
Ivana Gaanovi
121
Gerth, Hella 2006. EU Cultural Policy and Transnational Networks.

ECPR 3rd Pan-European Conference: 21-23 September. Istanbul.
Intenet dokument: http://www.jhubc.it/ecpr-istanbul/virtualpaperroom/016.pdf
Giroux, Henry A. 2000. Public Pedagogy as Cultural Politics: Stuart
Hall and the Crisis of Culture. Cultural Studies 14, 2: 341-360
Gordon, Christopher 2007. Culture and the European Union in a Global Contex. The Journal of Arts Management, Law, and Society
37, 1: 11-30
Grillo, Ralph D. 2003. Cultural essentialism and cultural anxiety.
Anthropological Theory 3, 2: 157-173
Gupta, Akhil and James Ferguson 1992. Beyond Culture: Space,
Identity, and the Politics of Difference. Cultural Anthropology 7, 1:
6-23
Habermas, Jrgen 2003. Toward a Cosmopolitan Europe. Journal of
Democracy 14, 4: 86-100
Hall, Stuart 1991. The Local and the Global: Globalization and Ethnicity, u: King A. D. eds. Culture, Globalization and the Worldsystem. Contemporary Conditions for the Representation of Identity. London: Macmillan, 19-39
Herr, Ranjoo Seodu 2007. Liberal Multiculturalism: An Oxymoron?
The Philosophical Forum: 23-41
Herzfeld, Michael 1997. Theorizing Europe: Persuasive Paradoxes, in:
Asad et al. Provocations of European Ethnology. American
Anthropologist 99, 4: 713-715
Himelfarb, Gertruda 1999. Iluzija o kosmopolitizmu, u: Nusbaum M.
K. i Koen D. ur. Za ljubav domovine: Rasprava o granicama patriotizma. Beograd: Biblioteka XX vek, 89-95
Hutington, Samuel P. 1993. The Clash of Civilizations. Foreign Affairs: 22-49
Ichijo, Atsuko (ed.) 2005. Entangled Identities: Nations and Europe.
Kingston University, UK and Willfried Spohn, Free University of
Berlin, Germany
Ini, Trivo 2008. Politika kulturnog identiteta. Beograd: Nova srpska
politika misao, posebno izdanje 1: 99-107
122
Irzik, Grol and Sibel Irzik 2002. Which Multikulturalism? Science

and Education 11: 393-403
Janjevi, Milutin 2005. Ustav Evrope. Beograd: Slubeni glasnik
Janjevi, Milutin 2008. Reformski ugovor EU iz Lisabona. Beograd:
Slubeni glasnik
Kimlika, Vil 2004. Mulitkulturalizam: multikulturno graanstvo. Podgorica: CID, Zagreb: Jesenski i Turk
Kolodziejczyk, Dorota, Bhikhu Parekh (2000) Rethinking Multiculturalism: Cultural Diversity and Political Theory. Culture Machine, Reviews. Internet dokument. http://www.culturemachine.net/index.php/cm/article/viewArticle/228/209
Kukathas, Chandran 1998. Liberalism and Multiculturalism: The Politics of Differnce. Political Theory 26, 5: 686-699
Kuper, Adam 1999. Culture: The Anthropologists Account. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press
Kuper, Adam 2005. Culture and Identity Politics, u: Klausen J. The
Islamic Challenge: Politics and Religion in Western Europe. Oxford University Press: 3-5
Laffan, Brigid 1996. The Politics of Identity and Political Order in
Europe. Journal of Common Market Studies 34, 1: 81-102
Maleevi, Miroslava 2006. Evropa: kriza identiteta. Beograd: Etnografski institut SANU, 69-86
Mayer, Franz C. and Jan Palmowski 2004. European Identities and the
EU The Ties that Bind the Peoples of Europe. JCMS 42, 3: 57398
McDonald, Maryon 1996. Unity in diversity. Some tensions in the
construction of Europe. Social Anthropology 4, 1: 47-60
McDonald, Maryon 1999. European Identity an anthropological approach, u: Jansen T. ed. Reflections on European Identity. European Commission
McDonald, Maryon 2005. EU policy and destiny: A challenge for
anthropology. Anthropology Today 21, 1: 3-4
McLean, Iain and McMillan Alistair (eds.) 2003. Concise Dictionary
of Politics. Oxford University Press
McLennan, Gregor 2001. Problematic Multiculturalism. Sociology 35,
4: 985-989
Ivana Gaanovi
123
Mihelj, Sabina 2001. Identiteti i globalizacija: mitovi i realnost. Internet

dokument:
http://www.hsd.hr/revija/pdf/3-4-2001/05-Mihelj.pdf
Milenkovi, Milo 2003. Problem etnografski stvarnog: Polemika o
Samoi u krizi etnografskog realizma. Beograd: Etnolola biblioteka
Milenkovi, Milo 2005. Postkulturna antropologija i multikulturne
politike, u: Kova S. ur. Problemi kulturnog identiteta stanovnitva
savremene Srbije. Beograd:Filozofski fakultet, 61-74
Milenkovi, Milo 2007. Istorija postmoderne antropologije. Posle
postmodernizma. Beograd: Etnoloka biblioteka
Milenkovi, Milo 2008. Problemi konstitucionalizacije multikulturalizma pogled iz antropologije. Etnoantropoloki problemi. Odeljenje za etnologiju i antropologiju. Univerzitet u Beogradu Filozofski fakultet
Mitrovi, Ljubia 2008. Kulturna politika Srbije izmeu kulture zavisnosti i traganja za sopstvenim modelom. Beograd: Nova srpska
politika misao, posebno izdanje 1: 7-27
Neveu, Catherine 2005. Discussion: Anthropology and citizenship. Social Anthropology 13, 2: 199-202
Nic Craith, Mirad 2004. Culture and citizenship in Europe. Questions for anthropologists. Social Anthropology 12, 3: 289-300
Orchard, Vivienne 2002. Culture as Opposed to What? Cultural Belonging in the Cintext of National and European Integration. European Journal of Social Theory 5, 4: 419-433
Paunovi, Milan, Boris Krivokapi i Ivana Krsti 2007. Osnovi meunarodnih ljudskih prava. Beograd: Megatrend univerzitet
Perekh, Bhikhu 2000. Rethinking Multiculturalism: Cultural Diversity
and Political Theory. Basingstoke: Macmillan Press/Palgrave
Ribi, Vladimir 2006. Ujedinjena Evropa: ekonomske, obrazovne i politike integracije. Etnoantropoloki problemi 1: 61-79
Robyn, Richar 2005. Introduction: National versus supranational identity in Europe, u: Robyn R. ed. The Changing Face of European
Identity. London and New York: Routledge, 1-16
Rogers, Susan Carol 1997. Explorations in Terra Cognita, in: Asad et
al. Provocations of European Ethnology. American Anthropologist
99, 4: 717-719
124
Rorty, Richard 1995. The Demonization of Multiculturalism. The Journal of Blacks in Higher Education 7: 74-75
Rosamond, Ben 2005. Globalization, the Ambivalence of European
Integration and the Possibilities for A Post-Disciplinary EU Studies. Innovation 18, 1: 23-43
Rumford, Chris and Philomena Murray 2003. Globalization and the
Limitations of Europen Integration Studies: Interdisciplinary Considerations. Journal of Contemporary European Studies 11, 1: 8593
Sassatteli, Monica 2002. Imagined Europe: The Shaping of a European Cultural Identity through EU Cultural Policy. European Journal of Social Theory 5, 4: 435-451
Scheper-Hughes, Nency 1995. The Primacy of the Ethical: Propositions for A Militant Anthropology. Current Anthropology 36, 3:
409-440
Scott, David 2003. Culture in Political Theory. Political Theory 31, 1:
92-115
Scott, Joan W. 1992. Multiculturalism and the Politics of Identity. October 61, The Identity in Question: 12-19
Shore, Cris 1993. Inventing the 'People's Europe': Critical Approaches
to European Community 'Cultural Policy'. Man 28, 4: 779-800
Shore, Cris 2004. Whither European Citizenship? Eros and Civilization Revisted. European Journal of Social Theory 7, 1: 27-44
Shore, Cris 2006. European Identity, Public Diplomacy and FP7: The
Politics of Legitimacy in Anthropological Perspective. Draft Paper
for NESCA Workshop "EU IDENTITY"
Shore, Cris 2006a. In Uno Plures (?) EU Cultural Policy and the Governance of Europe. Cultural Analysis 5: 7-26
Shore, Cris and Annabel Black 1992. The European Communities:
And the Construction of Europe. Anthropology Today 8, 3: 10-11
Shore, Cris and Marc Abls 2004. Debating the European Union: An
interview with Cris Shore and Marc Abls. Anthropology Today
20, 2: 10-14
Sladeek, Mihal 2008. Politika zajednica: Koncepcija politike zajednice u liberalno-komunitarnom sporu. Beograd: Filip Vinji
Ivana Gaanovi
125
Spencer, Martin E. 1994. Multiculturalism, Political Correctness and

the Politics of Identity. Sociological Forum 9, 4: 547-567
Stolcke, Verena 1995. Talking Culture: New Boundaries, New Rhetorics of Exclusion in Europe. Current Anthropology 36, 1: 1-24
Stupar, Milorad 2006. Pojam evropskog graanina. Filozofija i drutvo 3: 9-27
Tajzen, Hajnc 2006. Granice Evrope: Kulturni relativisti i kulturalisti.
Materijali o socijalnoj demokratiji: 1-6. Internet dokument:
http://www.politickiforum.org/dokumenta/granice_evrope.pdf
Taylor, David 1998. Social Identity and Social Policy: Engagements
with Postmodern Theory. Journal of Social Policies 27, 3: 329-350
Turner, Terence 1993. Anthropology and Multiculturalism: What Is
Anthropology That Multiculturalists Should Be Mindful of It? Cultural Anthropology 8, 4: 411-429
Vajdenfeld, Verner i Volfgang Vesels 2003. Evropa od A do : Prirunik za evropsku integraciju. Beograd: BPB: Savezna centrala za
politiko obrazovanje
Vajler, Dozef H. H. 2002. Ustav Evrope. Ima li novo odelo starog
cara? i drugi eseji o evropskoj integraciji. Beograd: Filip Vinji
Verdery, Katherine 1997. The New Eastern Europe in an Anthropology of Europe, in: Asad et al. Provocations of European Ethnology. American Anthropologist 99, 4: 715-717
Verdery, Katherine 1998. Transnationalism, Nationalism, Citizenship,
and Property: Eastern Europe Since 1989. American Ethnologist
25, 2: 291-306
Wagner, Gottfried 2007. European cultural policy which means
what, exactly? Internet dokument: http://www.labforculture.org/en/resources/european_cultural_policy_which_means_what_exactly
Warleigh, Alex 2006. Learning from Europe? EU Studies and the Rethinking of International Relations. European Journal of International Relations 12, 1: 31-51
Wright, Susan 1998. The Politicization of Culture. Anthropology
Today 14, 1: 7-15
Sadraj
Uvod................................................................................
I ANTROPOLOGIJA I EVROPSKE INTEGRACIJE:

PITANJE "EVROPSKOG IDENTITETA" . 13
Globalizacija kao iri analitiki okvir ........................ 24
II KULTURA I IDENTITET KAO POLITIKI
NEIZBENI KONCEPTI ................................................ 34
Preludijum za antropoloku raspravu o
multikulturalizmu i politikama identiteta u EU ......... 34
III MULTIKULTURALIZAM: KAKO IZA
I NA KRAJ
SA KULTURNOM RAZLIITO
U? .......................... 39
Multikulturalizam: politika identiteta/normativno-ideoloko stanovite/deskriptivno sredstvo ....................... 41
Odnos antropologije i multikulturalizma ................... 48
IV IZGRADNJA EVROPSKOG IDENTITETA IZ
ANTROPOLOKE PERSPEKTIVE .............................. 53
Evropska kulturna politika ta je to? Izdvajanje
mesta analize ............................................................. 58
128
Ka konstitucionalizaciji: kultura i identitet ................ 62

Kultura i Evropska komisija ...................................... 72
Graanski pristup kulturi ........................................... 75
Evropska unija protiv rasizma ...................................
76
Kako je sve poelo prethodni programi .................. 77

Aktuelni kulturni programi EU .................................. 78
V KAKO IZMISLITI EVROPLJANINA? ......................... 80
Kultura u zvaninom i javnom diskursu EU .............. 84
Kultura i ljudska prava u zvaninom diskursu EU .... 91
Gigantski i fragmentaran evropski identitet u
zvaninom diskursu EU .............................................
96
VI ZAKLJUAK: KA EVROPSKOM GRAANSTVU .... 103

THE PROBLEM OF EUROPEAN IDENTITY
An Introduction to the Anthropology of the European
Union (Summary) ........................................................... 117
Bibliografija
119
Izdavai: "Srpski genealoki centar", Radnika 50, Beograd i

Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u
Beogradu, ika Ljubina 18-20. Za izdavae: Filip Nikanovi i
Bojan iki. Urednik: Miroslav Nikanovi. Lektor i korektor:
Sonja Kovaev. Likovna realizacija Maja Gaanovi. Kompjuterska obrada i tampa: SGC, Beograd. Tira 500 primeraka.
Beograd 2009..
CIP

, !
316.722(4)
#$%$&'*+, *-, 1984Problem evropskog identiteta : uvod u
antropologiju Evropske unije / Ivana Gaanovi.
Beograd : Srpski genealoki centar : Odeljenje
za etnologiju i antropologiju Filozofskog
fakulteta, 2009 (Beograd : Srpski genealoki
centar). 128 str. ; 17 cm. (Etnoloka
biblioteka / [Srpski genealoki centar] ; knj. 44)
"Ova monografija je rezultat rada na projektu
Ministarstva nauke i tehnolokog razvoja
'Antropologija u 20. veku : teorijski i metodoloki
dometi' (147037) ..." --> str. 5. Tira 500.
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
Bibliografija: str. 119-125. Summary.
ISBN 978-86-83679-58-4 (SGC)
a) /< =<> H-Q
b) =<>
H-Q c) H- *
$W Q
COBISS.SR-ID 170263308
Ivana Gaanovi
131

Problem Evropskog Identiteta

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Problem Evropskog Identiteta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Etnoloka biblioteka

Kada sam bio mlad,

Evropska unija (EU) predstavlja jedinstven politiki projekat

Ova monografija je rezultat rada na projektu Ministarstva nauke i

Problem evropskog identiteta

makar kao njena punopravna graanka, EU je nekako "prirodno"

U Briselu je 1965. potpisan Sporazum o spajanju (EZU, EEZ i

u izgradnji (supranacionalnog) "evropskog identiteta". Sve vee

Problem evropskog identiteta

ve odluili da budemo deo sveta proizvoaa "znanja", moramo

Prvi komparativni tekst novog ustavnog ugovra publikovala je

Problem evropskog identiteta

jednikom evropskom nasleu", ali i na principima univerzalnih

Drave lanice ovaj ugovor su potpisale 13. decembra 2007. go-

To se pre svega odnosi na ugovore koji su donoeni od 1992.

ciljevima kulturnih politik razliitih institucija EU, pri emu u

o Evropskoj uniji, potpisan u Mastrihtu 7. februara 1992, koji je stupio

Problem evropskog identiteta

Fraza kojom se obino referira na jaanje institucija EU, kao i na

Problem evropskog identiteta

Evropeizacija, kao strategija samopredstavljanja i kao instrument

or nudi hronologiju ugovora i deklaracija koje se direktno tiu

Problem evropskog identiteta

kata do kojih je dolo u dva svetska rata (Shore 1993: 786-787).

Neke novije oblike identitetske politike EU i razlike u odnosu na

zika ili kulture... i ona je ve definisana u mnoini. Prostor je

Problem evropskog identiteta

ani" ponu da se okreu ka zajednikoj budunosti (n.d.). O

sije i Parlamenta, koji su podravali evropske kulturne politike,

Problem evropskog identiteta

vima" Evrope, tako i onih koji se javljaju u nekim od velikih

Problem evropskog identiteta

Globalizacija kao iri analitiki okvir

fragmentacija sveta, obeshrabrila svaki napor ka jedinstvenoj

Problem evropskog identiteta

Problem evropskog identiteta

globalnih elemenata i mehanizama, tzv. "glokalizacija" (npr.

jom", "emtivizacijom" i drugim izluevinama koje dolaze iz

Ova pitanja, u kontekstu EU, razmatram u sledeem odeljku.

Problem evropskog identiteta

Preludijum za antropoloku raspravu o

Problem evropskog identiteta

Problem evropskog identiteta

onalnog antropolokog koncepta kulture i identiteta i dovela u

sta u kome ive, kao i da je to odnos uzajamnog oblikovanja.

Problem evropskog identiteta

Problem evropskog identiteta

Multikulturalizam: politika identiteta/normativnoideoloko stanovite/deskriptivno sredstvo

Problem evropskog identiteta

Hantington ak smatra da kulturu i identitet danas treba poimati

Problem evropskog identiteta

Moglo bi se rei da je osnovni cilj multikulturalnih politika

nastrojen prema kolektivizmu i svakom teorijskom stavu koji

Problem evropskog identiteta

prava, koja bi im na taj nain pomogla da ouvaju svoj "kulturni

debate koje su za tradicionalnu etiku bile od marginalnog znaaja

Problem evropskog identiteta

Odnos antropologije i multikulturalizma

Gupta i Ferguson smatraju da su antropolozi nastavili to isto da

Problem evropskog identiteta

kom smislu je suprotstavljena onim esencijalistikim aspektima

Problem evropskog identiteta

rov zakljuak da je najvea korist od multikulturalizma ako ga

Zvaninici EU ve dugo pokuavaju da na razliite naine

makar kao njena punopravna graanka, EU je nekako "prirodno"

U Briselu je 1965. potpisan Sporazum o spajanju (EZU, EEZ i

ve odluili da budemo deo sveta proizvoaa "znanja", moramo

jednikom evropskom nasleu", ali i na principima univerzalnih

ani" ponu da se okreu ka zajednikoj budunosti (n.d.). O

lan 16C (16)

Graanski pristup kulturi

Analizu grae klasifikovane i iznete u prethodnom poglavlju

dua, po pravilu, zahteva jednak graanski tretman; istovremeno

pitanje da li isticanje kulturne razliitosti obavezno/moe da implicira jednakost meu pojedincima.

osvrnuti se na mesto "kulturnih prava", u meunarodnom sistemu ljudskih prava.